Georg Zimel - Filozofija novca

GEORG ZIMEL

FILOZOFIJA NOVCA

Prevela s nemačkog OLGA KOSTREŠEVIĆ

IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA STOJANOVIĆA SREMSKI KARLOVCI • NOVI SAD

2004

Naslov originala Georg Simmel, Philosophie des Geldes, Herausgegeben von David P. Frisby und Klaus Christian Köhnke, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main 1989.

PREDGOVOR Svako područje istraživanja ima dve granice, na kojima misaono kretanje prelazi iz egzaktne u filozofsku formu. Pretpostavke saznanja uopšte, kao i aksiomi svakog posebnog područja izmeštaju prikaz i proveru tog kretanja iz ovoga poslednjega i prenose ih u jednu više načelnu nauku, čiji je cilj, koji leži u beskonačnome: mišljenje bez pretpostavki - cilj koji pojedinačne nauke sebi uskraćuju, jer one ne čine ni korak bez dokaza, dakle, bez pretpostavki objektivne i metodske prirode. Budući da te pretpostavke predstavlja i ispituje, filozofija ipak njih ne može ni za sebe sasvim da ukine; samo što tu u svagda krajnjoj tački saznanja nastaje u nama bespogovoma odluka i apel na ono što je nedokazivo, i što se ta tačka, razume se, napredovanjem dokazivosti nikad definitivno ne utvrđuje. Ako početak filozofskog područja tu, u neku ruku, označava donju granicu egzaktnog, onda gornja granica ovoga leži tamo gde uvek fragmentarni sadržaji pozitivnog znanja iziskuju da se završnim pojmovima dopune u jednu sliku sveta i da se dovedu u vezu s celinom života. Ako povest nauka stvarno i pokazuje daje filozofska vrsta spoznaje primitivna, da je to puko naglo prebacivanje preko pojava u opštim pojmovima, ipak je taj prethodni postupak u pogledu nekih pitanja neophodan, naime u pogledu onih koja spadaju u vrednovanja i u najopštije povezanosti duhovnog života, a na koja dosad nije moguće ni da damo tačan odgovor, ni

5

može, s jedne strane, da prikazuje pretpostavke koje, smeštene u duševnom ustrojstvu, u socijalnim vezama, u logičkoj strukturi stvarnosti i vrednosti, novcu ukazuju na njegov smisao i na njegovo mesto u praksi. To nije pitanje nastanka novca: jer ovo spada u povest, ne u filozofiju. I koliko god mi cenili to što nam donosi razumevanje neke pojave na osnovu njenog istorijskog postanja, ipak je sadržinski smisao i značenje toga postaloga često zasnovan na povezanostima pojmovne, psihološke, etičke prirode, koje nisu vremenske nego čisto objektivne, koje povesne sile svakako realizuju ali se one ne iscrpljuju u slučajnosti tih sila. Značajnost, dostojanstvo, sadržina prava ili religije ili saznanja apsolutno su s one strane pitanja o putevima njihovog istorijskog ostvarenja. Tako će prvi deo ove knjige opisivati novac polazeći od onih uslova koji su nosioci njegove suštine i smisla njegovog postojanja. Povesnu pojavu novca - čiju ideju i strukturu tako pokušavam da razvijem iz osećanja vrednosti, iz prakse naspram stvari i uzajamnih odnosa ljudi kao njihovih pretpostavki - pratiće drugi, sintetički deo, s obzirom na dejstva na unutarnji svet: na osećanje života individua, na preplitanje sudbina individua, na opštu kulturu. Dakle, tu je reč, s jedne strane, o vezama koje bi po svojoj suštini bile tačno i do pojedinosti istražive, ali to nisu na trenutnom nivou znanja, te ih valja obrađivati samo prema filozofskom tipu: u opštem naglom prebacivanju, u zastupanju pojedinačnih procesa odnosima apstraktnih pojmova; tu je, s druge strane, reč o duševnim uzrokovanjima, koja će za sva vremena biti stvar hipotetičkog

6

činjenice« kao takve. Ali kao što pojava nekog osnivača religije nikako nije samo religijska nego se može ispitivati takođe pod kategorijama psihologije, možda čak i patologije, opšte povesti, sociologije; kao što pesma nije samo činjenica književne povesti nego je takođe estetička, filološka, biografska činjenica; kao što uopšte stanovište jedne nauke, koja uvek sadrži podelu rada, nikad ne iscrpljuje celovitost jedne realnosti - tako ni činjenica da dvoje ljudi uzajamno razmenjuju svoje proizvode nikako nije samo nacionalnoekonomska činjenica; jer takve, tj. nekakve čiji bi se sadržaj iscrpio njenom nacionalnoekonomskom slikom - uopšte nema. Pomenuta razmena može, štaviše, sasvim legitimno da se obrađuje kao psihološka, kao etičkopovesna, čak kao estetička činjenica. Pa i kad se posmatra kao nacionalnoekonomska, ona time ne stiže do kraja ćorsokaka, nego u tom obličju postaje predmet filozofskog razmatranja, koje proverava njene pretpostavke u ne-ekonomskim pojmovima i činjenicama, kao i njene posledice za ne-ekonomske vrednosti i veze. U ovom krugu problema novac je samo sredstvo, materijal ili primer za predstavljanje odnosa između najspoljnijih, najrealističkijih, najslučajnijih pojava i najidejnijih potencija bivstvovanja, najdubljih strujanja pojedinačnog života i povesti. Smisao i svrha celine je samo u tome da se s površine ekonomskog zbivanja povuče smernica pravcu krajnjih vrednosti i značajnosti svega ljudskoga. Apstraktna filozofska sistemska građa održava se na takvoj distanci od pojedinačnih pojava, naročito praktičnog bivstvovanja, da ona zapravo samo postulira njihovo izbavljenje iz izolovanja i nestalnosti, čak neprijatnosti prvog prizora. A ovde to treba ostvariti najednom primera - na takvom koji, kao novac, ne pokazuje samo ravnodušnost čisto ekonomske tehnike nego i, takoreći, samu indife-

7

Ogromna prednost umetnosti nad filozofijom je u tome što ona sebi svagda postavlja jedan pojedinačan, usko opisan problem: jednog čoveka, jedan predeo, jedno raspoloženje - pa svako proširenje ovoga u opštost, svako dodavanje krupnih crta osećanja života pokazuje nam kao obogaćenje, dar, takoreći, kao nezasluženo usrećivanje. A filozofija, čiji je problem odmah ukupnost bivstvovanja, sebe sužava pred veličinom ovoga, i kao da daje manje od onoga što je obavezna. Ovde je sada pokušano, obrnuto, da se problem uzme kao ograničen i mali, da bi se proširivanjem i dodavanjem dovelo do pristupa totalitetu i onome što je najopštije. U metodskom pogledu može se ovako izraziti ova osnovna namera: izgraditi još jedan nivo ispod istorijskog materijalizma, tako da se omogući objašnjenje za uključivanje ekonomskog života u uzroke duhovne kulture, ali da se upravo ekonomski oblici spoznaju kao rezultat dubljih vrednovanja i strujanja, psiholoških, čak metafizičkih pretpostavki. Za praksu saznanja se to mora razviti u beskonačnoj uzajamnosti: za svako tumačenje jedne idejne tvorevine nekom ekonomskom mora se vezati zahtev da se ta tvorevina, sa svoje strane, pojmi na osnovu više idejnih dubina, dok se za ove mora pronaći opšta ekonomska osnova, i tako dalje u nedogled. U takvom altemiranju i preplitanju pojmovno suprotnih principa saznanja nama će jedinstvo stvari, koje našoj spoznaji izgleda neuhvatljivo, a ipak utemeljuje njegovu povezanost, postati praktično i živo. Ovim označene namere i metode ne bi smele da polažu neko

8

ANALITIČKI DEO

Prva glava

VREDNOST I NOVAC I Poredak stvari, u koji one ulaze kao prirodne stvarnosti, počiva na pretpostavci da je jedinstvo suštine nosilac svih njihovih svojstava: jednakost pred prirodnim zakonom, postojanost zbira materija i energija, pretvorivost najrazličnijih pojava jednih u druge, potiru distance koje vidimo na prvi pogled, pretvarajući ih u opštu srodnost, u ravnopravnost svih. Samo, kad izbliza pogledamo, taj pojam znači samo to da proizvodi prirodnog mehanizma kao takvi stoje s one strane pitanja prava: njihova neprikosnovena određenost ne omogućava nikakvo naglašavanje koje bi njihovom bivstvu ili takvom bivstvu davalo potvrdu ili ga umanjilo. Ipak, mi se ne zadovoljavamo tom nebitnom nužnošću koju predstavlja prirodna slika stvari; nego, ne hajući za njihov poredak u pomenutom nizu, njihovoj unutrašnjoj slici dajemo drugi jedan, u kojem je svejednakost sasvim narušena, u kojem najviše uzdignuta, jedna tačka stoji pored najodlučnije spuštene druge, i čija najdublja suština nije jedinstvo nego je razlika: rangiranje po vrednostima. To da su predmeti, misli, zbivanja dragoceni - to se nikad ne može očitati iz njihovog samo prirodnog bivstvovanja i sadržaja; i njihov poredak, realizovan po vrednostima, najdalje odstupa od prirodnoga. Bezbroj puta priroda uništava ono što bi, s gledišta njegove vrednosti, moglo iziskivati najduže trajanje, a konzervira ono sto je najbezvrednije, čak ono 11

što vrednome oduzima prostor za egzistenciju. Pod tim se ne podrazumeva, recimo, neko načelno suparništvo i opšte uzajamno isključivanje oba niza; jer bi to uvek značilo odnos jednog prema drugom, pa bi odatle proizašao demonski svet, takav koji bi bio određen s gledišta vrednosti, mada s obrnutim predznakom. Staviše, odnos između njih je apsolutna slučajnost. Isto onako ravnodušno kao što nam nudi predmete naših procena vrednosti, priroda nam drugom prilikom njih uskraćuje; tako da upravo povremena harmonija oba niza, realizovanje zahteva koji potiču iz vrednosnog niza, nizom u stvarnosti, ništa manje ne otkriva svu neprincipijelnost njihovog odnosa nego suprotni slučaj. Istog sadržaja života možemo biti svesni kako kao stvarnog, tako i kao vrednog; ali unutrašnje sudbine, koje on proživljava u jednom i u drugom slučaju, imaju sasvim različit smisao. Niz prirodnog zbivanja mogao bi se opisati bez izuzetka potpuno, a da se u tome ne pokaže vrednost stvari - baš kao što skala naših vrednovanja čuva svoj smisao nezavisno od toga koliko se puta i da li se uopšte njen sadržaj pojavljuje takođe u stvarnosti. Takoreći gotovome, u svojoj stvarnosti svestrano određenome, objektivnorhe bivstvu pridružuje se vrednovanje tek kao svetlost i senka, koje ne potiču iz njega nego mogu da potiču samo od negde drugde. Međutim, nužno je odstraniti pogrešno shvatanje da je time obrazovanje vrednosne predstave, kao psihološka činjenica, izmaklo postanju po prirodnom zakonu. Jedan duh iznad ljudskoga, koji bi svetsko zbivanje poimao apsolutno potpuno shodno prirodnim zakonima, među činjenicama tog zbivanja našao bi i tu da ljudi imaju vrednosne predstave. Ali za njega, koji spoznaje samo teorijski, njihov smisao i njihovo važenje ne bi prelazili okvire njihove psihološke egzistencije. To što se tu osporava prirodi kao mehaničkoj kauzalnosti - samo je objektivno, sadržajno značenje vrednosne predstave, dok duševno zbivanje, koje taj sadržaj pretvara u činjenicu naše svesti, apsolutno spada u prirodu. Vrednovanje, kao stvarno psihološki proces, jeste deo prirodnoga sveta; a ono što mi podrazumevamo pod njim, njegov pojmovni smisao, jeste nešto nezavisno naspram ovog sveta, i toliko je malo deo tog sveta da se pre može reći da je to celi svet, posmatrano s jednog posebnog gledišta. Retko smo načisto s tim da celi naš život, u pogledu svesti o njemu, protiče u osećanjima vrednosti i odmeravanjima vrednosti, i uopšte dobija smisao i 12

značenje samo tako što elementi stvarnosti, koji se kreću mehanički, za nas - osim svojih objektivnih sadržaja - imaju beskrajno raznovrsne mere i vrste vrednosti. U svakom trenutku u kojem naša duša nije samo puko nezainteresovano ogledalo stvarnosti - što ona, možda, nikad nije, pošto čak objektivna spoznaja može da proizađe samo iz vrednovanja sadržaja - ona živi u svetu vrednosti, koji sadržaje stvarnosti stavlja u sasvim autonoman poredak. Tako vrednost čini, u neku ruku, pandan bivstvu, i s njim je mnogostruko uporediva baš kao obuhvatna forma i kategorija slike sveta. Kant je isticao da bivstvo nije nikakvo svojstvo stvari; jer ako o nekom objektu koji je dosad postojao samo u mojoj misli kažem: on egzistira - time on ne dobija nikakvo novo svojstvo; jer inače ne bi egzistirala ta ista stvar o kojoj sam prethodno mislio, nego bi egzistirala neka druga. Tako, nijednoj stvari se nikako ne pridružuje neko novo svojstvo ni ukoliko ja nju nazivam vrednom; jer ona i biva vrednovana s obzirom na svojstva koja poseduje: upravo njeno već svestrano određeno bivstvo uzdiže se u sferu vrednosti. Nosilac toga je jedna od najdubljih analiza našeg mišljenja. Sposobni smo da promišljamo sadržaje slike sveta, a da potpuno apstrahujemo njihovu realnu egzistenciju ili neegzistenciju. Komplekse svojstava koje nazivamo stvari, sa svim zakonima njihove povezanosti i njihovog razvitka, možemo da predstavimo u njihovom čisto objektivnom, logičkom značenju i da, sasvim nezavisno od toga, pitamo: da li su, gde su i koliko su puta ostvareni svi ti pojmovi ili unutrašnja opažanja. Kao što ni smisao i određenost sadržaja objekata nije pogođena pitanjem: da li se oni ponovo pronalaze u bivstvu, tako nije pogođena ni pitanjem; da li zauzimaju neko mesto u skali vrednosti, i koje mesto. Ali ako mi hoćemo da dođemo, sjedne strane, do teorije, a s druge, do prakse, moramo i da ispitamo sadržaje mišljenja u jednom i u drugom pogledu, i ni u jednom od njih ne može se izbeći odgovor. Staviše, o svakom od njih iskazivi moraju biti nedvosmisleno bivstvo ili nebivstvo, i svaki mora za nas zauzimati sasvim određeno mesto na lestvici vrednosti - od onih najviših preko irelevantnosti do negativnih vrednosti; jer irelevantnost je odbacivanje vrednosti koje može biti vrlo pozitivnog karaktera - u pozadini ovoga uvek je mogućnost interesa koja se upravo tada ne koristi. Načelno značenje 13

ovog zahteva, koji uslovljava ukupnu konstrukciju naše slike sveta, ne menja se, naravno, nimalo usled toga što naša sredstva saznanja vrlo često nisu dovoljna za odlučivanje o realitetu pojmova, a isto tako često ni obim, ni sigurnost naših osećanja nisu dovoljni za vrednosno rangiranje stvari, naročito ne za neko postojano ili opštevažeće. Naspram sveta pukih pojmova, objektivnih kvaliteta i odredaba, stoje krupne kategorije bivstva i vrednosti - sveobuhvatne forme koje svoj materijal uzimaju iz pomenutog sveta čistih sadržaja. Ijednom i drugom zajednički je karakter fundamentalnosti, tj. nemogućnosti da se svode jedan na drugi ili na neke prostije elemente. Zato se nikad neposredno ne može logički dokazati bivstvo bilo koje stvari; staviše, bivstvo je izvorna forma našeg predstavljanja, koja se može osećati, proživeti, biti objekt vere, ali se ne može dedukovati onome ko nju još ne poznaje. Kad ona već zahvati jedan pojedinačan sadržaj posredstvom dela koje leži s one strane logičkoga, onda nju prihvataju logičke veze i nose je onamo dokle i same dopiru. Razume se, tako možemo redovno da kažemo zašto pretpostavljamo neku određenu stvarnost: zato što smo, naime, već prihvatili neku drugu, čije su određenosti sadržinski povezane s njom. Ipak, stvarnost one prve treba dokazati samo jednakim vraćanjem na neku 14

najzad, sasvim neposredno - a da oni nju ne proizvode -, kao što i svi teorijski dokazi mogu samo da pripreme uslove s obzirom na koje nastupa pomenuto osećanje potvrde ili bivstvovanja. Kao što se ne bi znalo reći šta je to zapravo bivstvo, tako se na ovo pitanje u pogledu vrednosti takođe ne može odgovoriti. I upravo budući da su oni u tako formalno jednakom odnosu prema stvarima, jedno drugom su tuđi kao kod Spinoze mišljenje i protezanje: jer ovo dvoje izražava isto, apsolutnu supstanciju, ali svako na svoj način i za sebe potpuno, nikad jedno ne može da zadre u drugo. Oni se nigde ne dodiruju, pošto pitaju sasvim različito o pojmovima stvari. A s tom - dodira lišenom - naporedošću stvarnosti i vrednosti svet nikako nije rascepljen na neko sterilno dvojstvo, gde se nikad ne bi smirila potreba duha za jednakošću - čak i kad bi njegova sudbina i formula njegovog traženja bila da se beskrajno kreće od mnoštva do jedinstva i od jedinstva do mnoštva. Iznad vrednosti i stvarnosti leži ono što im je zajedničko: sadržaji, ono što je Platon konačno podrazumevao pod »idejama «, ono označivo, kvalitativno, ono što treba pojmovno uhvatiti kod stvarnosti i u našim vrednovanjima, ono što može podjednako da uđe u jedan kao i u drugi poredak. A ispod ovih dveju leži to što je zajedničko jednome i drugome: duša koja i jedno i drugo prima u svoje tajanstveno jedinstvo, ili ih odatle proizvodi. Stvarnost i vrednost su, takoreći, dva različita jezika u kojima se jedinstvenoj duši razjašnjavaju logički povezani, u idejnom jedinstvu važeći sadržaji sveta, ono što je nazvano njihovim »šta « - ili takođe jezici u kojima duša može da izrazi čistu sliku ovih sadržaja, koja po sebi stoji još s onu stranu ove suprotnosti. I možda ta dva sažeta oblika, onaj spoznajući i onaj vrednujući, još jednom bivaju obuhvaćeni jednim metafizičkim jedinstvom, za koje jezik nema reč, osim u religioznim simbolima. Možda postoji razlog sveta s čijeg aspekta više ne postoje tuđosti i divergencije, kakve osećamo između stvarnosti i vrednosti, gde se oba niza razotkrivaju kao jedan jedini - bilo da to jedinstvo nikako ne dotiču one kategorije, da stoji u uzvišenoj indiferenciji iznad njih, bilo da označava sasvim harmoničan, na svim tačkama istovetan splet, koji se razlaže samo u našem načinu shvatanja, razvlači kao u kakvom manjkavom aparatu vida, u fragmente i suprotne smerove.

15

Obično se karakter vrednosti, takav kakav se prethodno pokazao u svom kontrastu prema stvarnosti, označava kao njegov subjektivitet. Budući da jedan isti predmet u jednoj duši može da ima najviši, a u drugoj najniži stupanj vrednosti, i da je, obrnuto, svestrana i krajnja različitost objekata spojiva s jednakošću njihove vrednosti - to, kao osnova vrednovanja, preostaje samo subjekt sa svojim normalnim ili izuzetnim, trajnim ili promenljivim raspoloženjima i načinima reagovanja. Skoro da i nije potrebno pomenuti da taj subjektivitet nema nikakve veze s onim koji je ostavljen ukupnosti sveta, pošto je to »moja predstava«. Subjektivitet, koji se iskazuje u vezi s vrednošću, tu vrednost dovodi u suprotnost s gotovim, datim objektima - a sasvim je nevažno kako su oni realizovani. Drukčije izraženo: subjekt koji obuhvata sve objekte jeste drugi jedan, ne onaj koji im se suprotstavlja; stoga, taj subjektivitet koji je vrednosti zajednički sa svim objektima, pri tom, nikako ne dolazi u obzir. Takođe subjektivitet vrednosti ne može da ima smisao proizvoljnosti: sva pomenuta nezavisnost od stvarnosti ne znači da bi to volja mogla nesputano ili ćudljivo da raspodeli tu i tamo. Staviše, svest to zatiče kao činjenicu, kod koje se može neposredno isto tako malo šta izmeniti kao i kod stvarnosti. Po isključivanju tih značenja, subjektivitetu vrednosti najpre ostaje samo negativno značenje: da vrednost nije vezana u istom smislu za same objekte kao boja ili temperatura; jer ove su - mada određene kakvoćama našeg smisla - ipak praćene osećanjem neposredne nezavisnosti od objekta - osećanjem kojeg se, kad je reč o vrednosti, lako učimo odreći kad uvidimo irelevantnost između niza stvarnosti i niza vrednosti. Bitniji i korisniji od ovog određenja su jedino oni slučajevi u kojima nju, izgleda, demantuju psihološke činjenice. U kojem god se empirijskom ih transcendentalnom smislu govorilo o »stvarima«, za razliku od subjekta, vrednost ni u kojem slučaju nije njihovo »svojstvo«, nego je to sud o njima koji ostaje u subjektu. Samo, ni dublji smisao i sadržaj pojma vrednosti, ni njegovo značenje u individualnom duševnom životu, ni praktično-socijalna, za nju vezana događanja i uobličavanja nisu dovoljno obuhvaćeni njegovim upućivanjem na »subjekt«. Putevi za to obuhvatanje leže u sloju s čijeg se aspekta pomenuti subjektivi-

16

Razdvajanje subjekta i objekta nije tako radikalno kako bismo mogli poverovati na osnovu sasvim legitimne raspodele koliko praktičnog toliko i naučnog sveta na te kategorije. Duševni život počinje jednim stanjem indiferencije, u kojem Ja i njegovi objekti još miruju bez razlikovanja, u kojem utisci ili predstave ispunjavaju svest, a da se nosilac tih sadržaja još nije rastavio od njih. Okolnost da je u aktuelno određenom, trenutno stvarnom stanju mogućno razlikovati subjekt, koji ga ima, od sadržaja koji ovo ima - to je tek sekundama svest, neko naknadno razlaganje. Očito je da razvitak vodi pari passu ka tome da čovek sebi samom kaže ja, i da za sebe bivstvujuće objekte priznaje izvan ovog ja. Ako metafizika katkad smatra da je transcendentna suština bivstva apsolutno jedinstvena, s one strane suprotnosti subjekt-objekt, onda to nalazi svoj psihološki pandan u prostoj, primitivnoj ispunjenosti takvim sadržajem predstave kakva se može zapaziti kod deteta, koje još o sebi ne govori kao o Ja, i u rudimentarnoj vrsti, možda, kroz celi život. To jedinstvo iz kojeg se kategorije subjekt i objekt tek razvijaju jedna uz drugu i kroz proces, koji još valja razmatrati, pokazuje nam se kao subjektivno samo zato što mu se približavamo s tek naknadno izgrađenim pojmom objektiviteta, i zato što za takva jedinstva nemamo pravi izraz, nego ga obično nazivamo po jednom od jednostranih elemenata; u naknadnoj analizi se to jedinstvo pojavljuje kao sadejstvo ovih elemenata. Tako se tvrdilo da je svako delanje, u pogledu svoje apsolutne suštine, prosto egoističko - dok egoizam, ipak, ima razumljiv sadržaj tek unutar delanja i nasuprot altruizmu, koji je s njim korelativan; tako je panteizam ukupnost bivstva nazivao bog, o kome se, ipak, pozitivan pojam može dobiti samo u njegovom samoizdvajanju od svega empirijskoga. Taj evolucionistički odnos između subjekta i objekta se, najzad, u više mahova ponavlja u najvećoj razmeri: svet duha klasične antike razlikuje se od novog veka bitno po tome što je tek ovaj poslednji, na jednoj strani, doterao do potpune dubine i preciznosti pojma onog Ja (kao što se uzdigao do - antici nepoznatog - značenja problema slobode), a, na drugoj strani, stigao do samostalnosti i jačine pojma objekta, kakav je izrazio u predstavi o nepovredivoj prirodnoj zakonitosti. Antika još nije bila, toliko kao poznije epohe, daleko od stanja indiferencije, u kojem se sadržaji kao takvi predstavljaju bez analitičkog projiciranja na subjekt i objekt.

2 Filozofija novca

17

Izgleda da je nosilac ovog razvitka, koji se grananjem razdvaja, na obema stranama jedan isti motiv, koji, međutim, dejstvuje u različitim slojevima; jer svest o tome da smo subjekt jeste sama već objektiviranje. Tu leži prafenomen forme ličnosti duha; to što mi sami sebe možemo da posmatramo, poznajemo, prosuđujemo, kao bilo koji »predmet «, to što mi ono Ja, osećano kao jedinstvo, ipak, razlažemo na Ja-subjekt, koji stvara predstavu, i na predstavljeni Ja-objekt, a da ovo zbog toga ne gubi svoje jedinstvo, štaviše, da u tom unutrašnjem opiranju tek zapravo i postaje svesno svog jedinstva - to je fundamentalno postignuće našeg duha, koje određuje njegovo ukupno uobličenje. Međusobno zahtevanje subjekta i objekta je ovde zbijeno u jednu tačku, zahvatilo je sam subjekt, naspram kojeg, inače, stoji celi svet kao objekt. Tako je čovek - čim postane sebe svestan, samom sebi kaže Ja - realizovao fundamentalnu formu svog odnosa prema svetu, svog prihvatanja sveta. Ali pre nje, kako u pogledu smisla, tako i u pogledu duševnog razvitka, leži prosto predstavljanje nekog sadržaja, koje ne postavlja pitanje subjekta i objekta, još nije načinilo podelu između njih. A gledano s druge strane: sâm taj sadržaj, kao logička, pojmovna tvorevina, ništa manje ne stoji s onu stranu odlučivanja između subjektivne i objektivne realnosti. Možemo da zamislimo bilo koji predmet - u smislu njegovih čistih određenja i njihove povezanosti, a da se nikako ne zapitamo da li je taj idejni kompleks kvaliteta dat takođe kao objektivna egzistencija, ili da li on može da bivstvuje. Razume se, budući da je takva objektivna sadržina zamišljena, ona je predstava i utoliko je subjektivna tvorevina. Samo, to subjektivno je ovde samo dinamički akt predstavljanja, funkcija koja prihvata pomenuti sadržaj; sâm on se zamišlja upravo kao nešto nezavisno od tog bivanja pretpostavljenim. Naš duh ima tu neobičnu sposobnost da sadržaje zamišlja kao nezavisne od njihovog bivanja zamišljenim - primamo njegovo svojstvo, nesposobno za dalju redukciju; takvi sadržaji imaju svoje pojmovne ili objektivne određenosti i povezanosti, koje se, doduše, mogu predstaviti, ali se u tome ne gube nego važe, bez obzira na to da li su prihvaćeni ili neprihvaćeni od moje predstave - bez obzira na to da li su prihvaćeni ili neprihvaćeni od objektivne realnosti: sadržaj nekog predstavljanja ne poklapa se s predstavljanjem sadržaja. Kao

18

stoji prosto samo u postajanju sadržaja svesnim ne srne označiti kao subjektivno, jer još nije utopljeno u suprotnost: subjekt-objekt uopšte - tako ni ovaj čisti sadržaj stvari ili predstava nije nešto objektivno, nego je od te diferencijalne forme slobodan isto toliko koliko i od njene suprotnosti, i spreman da se prikaže u jednoj ili drugoj. Subjekt i objekt rađaju se u istom aktu: logički, budući da čisto pojmovna, idejna sadržina stvari jednom biva data kao sadržaj predstavljanja, a drugi put kao sadržaj objektivne stvarnosti; psihološki, budući da se ono - još samog Ja lišeno - predstavljanje, koje osobu i stvar sadrži u stanju indiferencije, razdvaja u sebi, te između Ja i njegovog predmeta nastaje distanca, čijim posredstvom tek jedno i drugo dobija svoju suštinu, koja ga odvaja od drugoga. Ovaj proces, koji konačno realizuje našu intelektualnu sliku sveta, odvija se takođe unutar voljne prakse. Ni tu razdvajanje na subjekt koji nešto želi, uživa i vrednuje, i na objekt koji je procenjen kao vrednost, ne obuhvata ni sva duševna stanja, ni ukupnu objektivnu sistematiku praktičnog područja. Utoliko ukoliko čovek samo uživa u nekom predmetu, tu postoji jedan u sebi potpuno jedinstven akt. U takvom trenutku imamo osećaj koji ne sadrži ni svest o nekom suprotstavljenom nam objektu kao takvom, ni svest o jednom Ja, razdvojenom od svog trenutnog stanja. Tu se susreću pojave najniže i najviše vrste. Grubi nagon, naročito onaj koji je bezlično-generalne prirode, samo želi da se oslobodi na nekom predmetu, stalo mu je samo do vlastitog zadovoljenja, bez obzira na to čime je ono stečeno; svest se ispunjava isključivo uživanjem, ne okrećući se s razdvojenim naglašavanjem svom nosiocu, sjedne, i svom predmetu, s druge strane. Na drugoj strani, sasvim naraslo estetsko uživanje pokazuje isti oblik. I tu »se mi sami zaboravljamo«, a umetničko delo više i ne osećamo kao nešto naspram nas, jer se duša sasvim stapa s njim; koliko ga uvlači u sebe, toliko se predaje njemu. I tu i tamo, psihološko stanje još nije, ili više nije, dotaknuto suprotnošću između subjekta i objekta, iz njegovog prirodnog jedinstva jedan tek započet proces svesti izdvaja pomenute kategorije, i tek tada čisto uživanje u sadržaju smatra, sjedne strane, za stanje subjekta, koji stoji naspram objekta, i s druge strane, za dejstvo objekta, nezavisnog od subjekta. Ta napetost koja razbija

19

drugoga - tek proizvodi za svest, uspostavlja se najpre zahvaljujući samoj činjenici želje. Budući da želimo ono što još nemamo i u čemu još ne uživamo, nama se protivstavlja njegov sadržaj. U izgrađenom empirijskom životu je pred nama, doduše, gotovi predmet, pa ga mi potom želimo - zato što, osim zbivanja htenja, na objektiviranje duševnih sadržaja dejstvuju mnoga druga, teorijska i čuvstvena zbivanja; jedino, unutar praktičnog sveta za nas, u pogledu njegovog unutarnjeg poretka i njegove pojmljivosti, nastajanje objekta kao takvog i njegova poželjnost za subjekt jesu korelativni pojmovi, jesu dve strane procesa diferenciranja, koji razdvaja neposredno jedinstvo procesa uživanja. Tvrdilo se da naša predstava o objektivnoj realnosti proizlazi iz otpora koji osećamo kod stvari, naročito posredstvom čula dodira. To odmah treba preneti na ovaj praktični problem. Mi želimo stvari tek s onu stranu njihovog bezuslovnog predavanja našoj upotrebi i uživanju, tj. budući da ih upravo suprotstavljamo tom bilo kojem otporu; sadržaj postaje predmet čim stoji nasuprot nama, i to ne samo u svojoj neprodomosti koju smo osetili nego i u distanci onog još-ne-uživanja čija je subjektivna strana - želja. Kao što Kant na jednom mestu veli: mogućnost iskustva je mogućnost predmeta iskustva - jer sticati iskustva znači: da naša svest gradi čulne osete prema predmetima - tako je mogućnost želje mogućnost predmetâ želje. Tako ostvareni objekt, okarakterisan rastojanjem od subjekta koje želja subjekta teži koliko da utvrdi toliko i da prevlada - za nas znači vrednost. Trenutak samog uživanja, u kojem subjekt i objekt potiru svoje suprotnosti, takoreći, konzumira tu vrednost; ona nastaje tek ponovo u razdvajanju od subjekta, kao nešto naspram, kao objekt. Trivijalna iskustva: da mi mnoge posede cenimo kao vrednosti zapravo tek kad ih izgubimo, da puka uskraćenost neke željene stvari često ovoj daje vrednost kojoj željeno uživanje u njoj odgovara samo u vrlo neznatnoj meri, da udaljenost od predmeta naših uživanja, u svakom neposrednom i prenosnom smislu udaljenosti, te predmete prikazuje u svetlosti blaženstva i pojačanih draži - sve su to izdanci, modifikacije, forme mešavine one fundamentalne činjenice da vrednost ne proističe iz neokrnjenog jedinstva momenta uživanja, nego tako što se sadržaj tog momenta kao objekt odvaja od subjekta, pa naspram njega nastupa kao nešto sada željeno, za čije je sticanje potrebno savladati rastojanja, sputanosti, teško-

20

će. Da se vratimo gorenavedenoj analogiji: u krajnjoj osnovi se, možda, nisu realnosti ugurale u našu svest posredstvom otpora koje su nam pružale, nego su pomenute predstave, za koje su vezane oseti otpora i osećanja sputavanja, za nas bile objektivno realne, takve koje se nezavisno od nas nalaze izvan nas. Nije teško dosegnuti stvari zbog toga što su one vredne, nego mi njih nazivamo vrednima kad se suprotstavljaju našoj želji da ih dosegnemo. Time što se ta želja, u neku ruku, na njima slama ili zaustavlja, raste njihova značajnost, na čije se priznavanje nesputana volja nikad ne bi smatrala podstaknutom. Vrednost, koja tako nastupa istovremeno sa željnim Ja i kao njegov korelat u jednom istom procesu diferenciranja, osim toga podleže još jednoj kategoriji; to je ista ona koja je važila i za objekt dobijen putem teorijskog predstavljanja. Tamo se pokazalo da sadržaji koji su, s jedne strane, realizovani u objektivnom svetu i, s druge strane, u nama žive kao subjektivne predstave, s onu stranu jednog i drugog poseduju osoben idejni dignitet. Pojam trougla ili pojam organizma, kauzalitet ili zakon gravitacije imaju jedan logički smisao, jednu važnost svoje unutrašnje strukture kojom, doduše, određuju svoja ostvarenja u prostoru i u svesti, i ali, čak i kad do takvih ne bi ni došlo, potpadaju pod dalje nerastavljivu kategoriju važećega ili značajnoga, pa se ne bi bezuslovno razlikovali od fantastičnih ili protivrečnih pojmovnih tvorevina, s kojima bi bili sasvim jednaki u pogledu fizičke ili psihičke nerealnosti. A analogno - s modifikacijama koje su uslovljene promenom područja - odnosi se vrednost koja narasta kod objekata subjektivne želje. Kao što izvesne stavove predstavljamo kao istinite, što je praćeno svešću o tome da je njihova istinitost nezavisna od tog predstavljenog bivstva, tako i u odnosu na stvari, ljude, događaje osećamo da ne samo da ih mi doživljavamo kao vredne nego i da bi oni bili vredni i kad ih niko ne bi cenio. Najprostiji primer je vrednost koju pridajemo ubeđenju ljudi, onom moralnome, otmenome, snažnome, lepome. Bez obzira na to da li se takve unutrašnje osobine ikad ispoljavaju u delima koja omogućavaju ili iznuđuju priznavanje njihove vrednosti, štaviše, bez obzira na to da li sami njihovi nosioci reflektuju o njima s osećanjem vlastite vrednosti - nama ne samo da činjenica njihove vrednosti izgleda nevažna nego upravo ta nevažnost u pogledu njihovog priznatog bivstva i

21

ulaženja u svest sačinjava karakterističnu boju ovih vrednosti. I dalje: intelektualna energija i činjenica da ona najtajnije snage i poretke prirode uzdiže u svetlost svesti; sila i ritam osećanja, koja su u uzanom prostoru individualne duše, ipak, beskrajno značajno nadmoćna nad svekolikim spoljnjim svetom, čak i ako je pesimistička tvrdnja o prekomernosti patnje tačna; činjenica da se s one strane čoveka priroda uopšte kreće u pouzdanosti čvrstih normi, da mnoštvo njenih uobličenja, ipak, daje prostora dubokom jedinstvu celine, da njihov mehanizam ne izmiče idejama u pogledu tumačenja, niti odbija da proizvodi lepotu i ljupkost - u pogledu svega ovoga predstavljamo sebi sledeće: svet je vredan bez obzira na to da li neka svest oseća ili ne oseća te vrednosti. I to ide sve do kvantuma ekonomske vrednosti koji pridajemo nekom objektu u razmenskom opštenju, čak i kad niko nije spreman da odobri odgovarajuću cenu, pa čak i kad taj objekt ostaje uopšte neželjen i nepodložan prodaji. I u tom pravcu se ističe ona fundamentalna sposobnost duha: da se ujedno protivstavi sadržajima koje u sebi predstavlja, da njih predstavlja tako kao da su nezavisni od takvog predstavljenog bivstva. Dakako, svaka vrednost koju osećamo je utoliko upravo osećanje: samo, to što mi podrazumevamo pod tim osećanjem jeste jedan po sebi i za sebe značajan sadržaj, koji se, doduše, osećanjem psihološki realizuje, ali nije identičan s njim, niti se njime iscrpljuje. Ta kategorija se vidno stavlja s one strane spornog pitanja subjektiviteta ili objektiviteta vrednosti, jer odbacuje korelativitet sa subjektom, a da »objekt « nije moguć; štaviše, ona je nešto treće, idejno, što - doduše - ulazi u pomenuto dvojstvo, ali se ne utapa u njemu. Adekvatno praktičnom karakteru svog područja, ona raspolaže posebnom formom odnosa prema subjektu, kojem nedostaje rezervisanost onog samo apstraktno »važećeg« sadržaja naših teorijskih predstava. Tu formu valja nazvati zahtevom ili pretenzijom. Vrednost koja se vezuje za bilo koju stvar, osobu, odnos, zbivanje, zahteva da bude priznata. Naravno, na taj zahtev može se naići kao na događanje samo u nama, subjektima; samo time što ga sledimo, mi osećamo da time ne zadovoljavamo prosto jedan zahtev koji smo sebi postavili - kao što ne precrtavamo ni nekakvu određenost objekta. Značaj bilo kojeg telesnog simbola da u nama probudi religiozna osećanja; moralni zahtev

22

menjen ili da opstane, da se dalje razvija ili da zaostaje; osećaj dužnosti da se ne ostane ravnodušan prema krupnim događajima, nego da sebe navedemo da iznutra reagujemo na njih; pravo onoga što je neposredno opažljivo da ne bude prosto prihvaćeno nego da bude uneseno u sklop estetskog vrednovanja - sve su to pretenzije koje se, istina, osećaju ili ostvaruju isključivo unutar samog Ja, a da se u samim objektima ne nađe kakav pandan ili objektivna polazna tačka, i koje se, kao pretenzije, ne mogu smestiti u to Ja koliko ni u predmete kojih se tiču. S gledišta prirodne objektivnosti, takva pretenzija može da se pokaže kao subjektivna, a s gledišta subjekta, kao nešto objektivno; u stvarnosti je to treća kategorija, koja se ne može sazdati od pomenutih, takoreći nešto između nas i stvari. Rekao sam da vrednost stvari spada u one sadržajne tvorevine koje mi, predstavljajući ih sebi, ujedno osećamo kao nešto u tom predstavljenom bivstvu samostalno, kao nešto odvojeno od funkcije čijim posredstvom to živi u nama; to »predstavljanje « je, u slučaju kad jedna vrednost čini njegov sadržaj, tačnije gledano, upravo osećaj pretenzije, ta »funkcija « je zahtev koji kao takav ne egzistira izvan nas, ali po svom sadržaju, ipak, potiče iz jedne idejne sfere, koja ne leži u nama, a nije ni vezana za objekte procene vrednosti kao njihov kvalitet; staviše, to se sastoji u značenju koje za nas kao subjekte imaju ti objekti usled svog položaja u porecima pomenute idejne sfere. Ova vrednost, koju mi zamišljamo kao nezavisnu od njene priznatosti, jeste metafizička kategorija; kao takva, ona stoji s one strane dualizma subjekta i objekta, isto onako kao što je neposredno uživanje stajalo s ove njegove strane. To poslednje je konkretno jedinstvo, na koje još nisu primenjene one diferencijalne kategorije, a ono prvo je apstraktno ili idejno jedinstvo, u čijem je - za sebe bivstvujućem - značenju vrednost ponovo iščezla, kao što je u sveobuhvatnoj povezanosti svesti, koju Fihte naziva Ja, iščezla suprotnost između empirijskog Ja i empirijskog ne-Ja. Kao što uživanje u momentu potpunog stapanja funkcije s njenim sadržajem ne treba nazivati subjektivnim, jer nikakav objekt pred njim ne opravdava pojam subjekta, tako ni ova za sebe bivstvujuća, po sebi važeća vrednost nije ništa objektivno, jer se promišlja upravo kao nezavisna od subjekta koji o njoj misli, jer se javlja u subjektu, istina, kao zahtev za priznatošću, ali

23

Za osećanja vrednosti, u kojima protiče svakodnevna životna praksa, ne dolazi u obzir to metafizičko sublimisanje pojma. Tu je reč samo o vrednosti koja živi u svesti subjekata i o onom objektivitetu koji nastupa u ovom psihološkom procesu vrednovanja kao njegov predmet. Malopre sam pokazao da se taj proces obrazovanja vrednosti odvija uporedo s narastanjem rastojanja između uživaoca i uzroka njegovog uživanja. I budući da veličina ovog rastojanja varira - što nije mereno uživanjem, u kojem se to rastojanje gubi, nego željom - nastaju one razlike u naglašavanju vrednosti koje se mogu razvrstati na subjektivne i objektivne. U najmanju ruku, za one objekte na čijoj proceni počiva privreda, vrednost je, doduše, korelat želje - kao što je svet bivstva moja predstava, tako je svet vrednosti moja želja; samo, uprkos logičko-psihičkoj nužnosti da svaki nagon sa željom očekuje zadovoljenje od nekog predmeta, u mnogim slučajevima se taj nagon usmerava, po svojoj psihološkoj strukturi, ipak, samo ka tom zadovoljenju, tako da je sâm predmet sasvim nevažan, ukoliko zadovoljava nagon. Ako kakav muškarac kod bilo koje žene, bez individualnog izbora, zadovoljava svoju želju, ako jede sve što može da sažvaće i da svari; ako spava na svakom ležaju, ako svoje kulturne potrebe može da zadovolji najprostijim, od prirode mu ponuđenim materijalom - onda je ta praktična svest još sasvim subjektivna, ispunjava se isključivo jednim stanjem subjekta, njegovim uzbuđenjima i smirivanjima, pa se zainteresovanost za stvari ograničava na to da su one neposredno uzroci tih posledica. To, istina, pokriva ona naivna potreba za naivnom projekcijom kod primitivnog čoveka, njegov život koji je usmeren prema spoljašnjosti, a unutrašnjost prima kao po sebi razumljivu. Samo, svesna želja ne sme uvek da važi za dovoljan indeks stvarno delotvornog osećanja vrednosti. Lako pojmljiva svrsishodnost u upravljanju našim praktičnim snagama vrlo često nam predmet prikazuje kao vredan, dok to što nas stvarno dira nije njegovo objektivno značenje nego je subjektivno zadovoljenje potrebe, koje on treba da nam pruži. Polazeći od tog stanja - koje, naravno, ne treba uvek da važi za, u vremenskom smislu, prvo, nego za najjednostavnije, fundamentalno, takoreći sistematski prvo - svest se kreće ka objektu dvama putevima, koji se onda ponovo sjedinjavaju. Naime, čim ista potreba odbacuje izvestan broj mogućnosti zadovoljenja, čak

24

možda sve do jedne, dakle, gde poželjno nije samo zadovoljenje uopšte nego zadovoljenje jednim određenim predmetom - tada je načelno obrtanje od subjekta ka objektu prokrčeno. Razume se, moglo bi se zameriti sledeće: ipak je u svakom slučaju reč samo o subjektivnom zadovoljenju nagona; samo što je, u poslednjem slučaju, sâm nagon po sebi već tako izdiferenciran da ga zadovoljiti može samo jedan tačno određen objekt; dakle, i tu se predmet procenjuje samo kao uzrok osećaja, a ne sam po sebi. Svakako, ovaj prigovor anulirao bi sumnjivu razliku, ako bi diferenciranje nagona tako isključivo usmerilo ovaj nagon ka jednom za njega dovoljnom objektu, da bi zadovoljenje drugima uopšte bilo isključeno. Samo, ovo je vrlo redak, izuzetan slučaj. Šira baza, s koje se razvijaju takođe najdiferenciraniji nagoni, izvorna opštost potrebe koja sadrži upravo samo tu nošenost nagonom, ali još ne pojedinačnu određenost cilja, i dalje ostaje podloga na kojoj sužavanja želja za zadovoljenjem tek i postaju svesna svoje individualne posebnosti. Time što postajanje subjekta sve tananijim ograničava krug objekata koji zadovoljavaju njegove potrebe, on predmete svoje želje diže na stupanj oštre suprotnosti prema svima drugima, koji bi takođe zadovoljili tu potrebu po sebi, ali više, uprkos tome, nisu traženi. Ta razlika između objekata skreće, po poznatim psihološkim iskustvima, svest u posebno visokom stepenu ka njima, prikazujući ih toj svesti kao predmete koji imaju samostalan značaj. U ovom stadijumu se potreba determiniše predmetom, praktično osećanje se sve više usmerava onim terminus ad quem umesto onim terminus a quo - u onoj meri u kojoj se nagon više ne oslanja na svako, mada mogućno zadovoljenje; tako da se povećava prostor koji objekt kao takav zauzima u svesti. To je povezano i na sledeći način. Ukoliko čoveka pritiskaju njegovi nagoni, za njega svet predstavlja stvarno bezrazličnu masu; jer, pošto on za njega znači samo po sebi irelevantno sredstvo za zadovoljavanje nagona, i to dejstvo može da proizađe iz mnoštva uzroka, to se za predmet u njegovoj samostalnoj suštini ne vezuje nikakav interes. Ali okolnost da imamo potrebu za jednim sasvim posebnim, jedinstvenim objektom - uzdiže do preciznije svesti činjenicu da nam je neki objekt uopšte potreban. Međutim, ta svest koja smanjuje šlepu energiju nagona, usmerenog ka vlastitom gašenju, je donekle više teorijska.

25

Time što diferenciranje zaoštravanja potrebe ide uporedo sa slabljenjem njene elementarne snage, u svesti nastaje više mesta

za objekt. Ili, posmatrano s druge strane: budući da usavršavanje i specijalizovanje potrebe svest prisiljava na veće predavanje objektu, solipsističkoj potrebi se oduzima izvestan kvantum snage. U svakom pogledu, slabljenje afekata, tj. bezuslovnog predavanja samog Ja njegovom trenutnom čuvstvenom sadržaju, stoji u uzajamnoj vezi s objektivacijom predstava s isticanjem ovih u formi egzistencije naspram nas. Tako je, na primer, mogućnost da se izraze jedno od najmoćnijih sredstava za prigušivanje afekata. U reči se unutrašnje zbivanje, takoreći, projicira napolje, ono se pokazuje čoveku kao opažljiva tvorevina pred njim, čime se ublažava žestina afekta. Smirivanje strasti i predstava objektivnoga kao takvog u njegovoj egzistenciji i značenju jesu samo dve strane jednog istog osnovnog procesa. Okretanje unutrašnjeg interesa od puke potrebe i njenog zadovoljenja ka objektu posredstvom suženih mogućnosti tog zadovoljenja može se očito izvesti i intenzivirati isto tako od subjekta - budući da isti to zadovoljenje čini teško, retko dostižnim, samo zaobilaznim putem i posebnim utroškom snage. Naime, ako pretpostavljamo vrlo diferenciranu želju, usmerenu samo ka sasvim izabranim objektima, onda i ona svoje zadovoljenje prima još relativno kao po sebi razumljivo, sve dok se ono nudi bez teškoće i otpora. Za spoznavanje posebnog značenja stvari važna je, ipak, distanca koja se stvara između njih i našeg prihvatanja. To je samo jedan od mnogih slučajeva kad se mora odstupiti od stvari, uvesti prostor između njih i nas, da bi se dobila njihova objektivna slika. Sigurno je da takva slika nije ništa manje subjektivnooptički određena nego što je nejasna ili iskrivljena pri prevelikom ili premalom rastojanju; samo iz unutrašnjih razloga svrsishodnosti saznanja subjektivitet dobija specifični naglasak upravo u slučaju ekstrema distance. Izvorno se objekt sastoji samo u našem odnosu s njim, sasvim je utopljen u njega, i naspram nas se pojavljuje samo u onoj meri u kojoj se više ne povinuje tom odnosu. Takođe se do prave želje za stvarima, koja priznaje njihovo bivstvo za sebe, budući da upravo teži da ga prevlada, dolazi tek kad se želja i ispunjenje ne poklapaju. Mogućnost uživanja nužno je najpre, kao sliku budućnosti, razdvojiti od našeg trenutnog stanja, da bismo poželeli stvari koje su na

26

distanci od nas. Kao što se u intelektualnome izvorno jedinstvo neposrednog opažanja, kakvo još zapažamo kod dece, prvo postepeno rastače u svest samog Ja i objekta naspram njega, tako će naivno uživanje omogućiti svest o značaju stvari, takoreći poštovanje pred njom, ukoliko mu stvar izmiče. I tu se ispoljava povezanost slabljenja afekata želje i započete objektivacije vrednosti, budući da smanjenje elementarne žestine htenja i osećanja ide naruku osvešćivanju samog Ja. Sve dok se ličnost još bez ograda predaje trenutnom afektu, sve dok je on sasvim ispunjava i obuzima je, samo Ja ne može se obrazovati; štaviše, svest jednog Ja, koje je s one strane svojih pojedinačnih uzbuđenja, može se pokazati postojanom u svekolikoj promeni ovih uzbuđenja samo ukoliko celog čoveka ne može da ponese svako od tih uzbuđenja; ona ga čak moraju ostaviti netaknutim u bilo kojem njegovom delu, koji čini tačku indiferencije njihovih suprotnosti, tako da tek izvesno njihovo smanjivanje i ograničavanje omogućava nastajanje uvek jednakog nosioca nejednakih sadržaja. Ali kako su Ja i objekt u svim mogućim oblastima naše egzistencije korelativni pojmovi, koji u prvobitnoj formi predstavljanja još ostaju nerazdvojeni i diferenciraju se tek kasnije u međusobnom dodiru - tako se i samostalna vrednost objekata verovatno razvija tek kod suprotnosti prema jednom već osamostaljenom Ja. Tek repulzije koje iskusimo od objekta, teškoće njegovog dosezanja, vreme čekanja i rada koje se uvlači između želje i ispunjenja tek oni razdvajaju Ja i objekt, koji počivaju nerazvijeni i bez posebnog naglašavanja u neposrednom zajedništvu potrebe i zadovoljenja. Bilo da ovde delotvomo određenje objekta postoji sada u njegovoj pukoj retkosti - relativno s obzirom na njegovu poželjnost- ili u pozitivnim naporima usvajanja, u svakom slučaju, tek ovim se postavlja ona distanca između njega i nas koja, konačno, dopušta da mu se prida neka vrednost s one strane pukog uživanja u njemu. Tako se može reći da vrednost nekog objekta, istina, počiva na njegovoj poželjnosti, ali na takvoj poželjnosti koja je izgubila svoju prirodu nagona. A isto tako ni objekt, ako treba da ostane ekonomska vrednost, ne sme kvantum svoje vrednosti podići do nivoa na kojem praktično deluje kao apsolutni kvantum vrednosti. Distanca između Ja i predmeta njegove želje može da postane tolika - bilo usled objektivnih teškoća pribavljanja, bilo

27

usled egzorbitantnog nivoa cene, bilo usled moralnih ili drugih dvoumica koje su u suprotnosti s težnjom za njim - da ne dolazi ni do kakvog realnog akta volje, nego se želja ili gasi ili odlazi u zasenak. Dakle, rastojanje između subjekta i objekta, čijim narastanjem nastaje vrednost, bar u ekonomskom smislu, ima jednu donju i jednu gornju granicu, tako da formulacija da je mera vrednosti jednaka meri otpora suprotstavljenog dosezanju željenih stvari prema prirodnim, proizvodnim i drugim izgledima - ne odgovara stanju stvari. Svakako, gvožđe ne bi bilo nikakva ekonomska vrednost kad se njegovom dosezanju ne bi suprotstavljale veće teškoće nego, recimo, dobijanju vazduha za disanje; ali, s druge strane, te teškoće moraju da se smanje ispod izvesne mere da bi se gvožđe uopšte moglo preraditi u ono obilje oruđa koje ga čini vrednim. Ili takođe: tvrdilo se da bi dela kakvog plodnog slikara bila - uz isto savršenstvo umetnosti - manje dragocena od dela slikara koji manje proizvodi; to je tačno tek iznad jedne određene granice kvantiteta. Potrebno je upravo izvesno obilje slikarevih dela da bi on uopšte stekao takvu slavu koja podiže cenu njegovih slika. Dalje, tako je u nekim zemljama s vrednošću papirnog novca upravo retkost zlata dovela do toga da niži sloj naroda više i ne želi da uzme zlato, ako mu se ono slučajno ponudi. Čak, u pogledu plemenitih metala čija se podobnost za novčanu supstancu temelji na njihovoj retkosti, teorija ne sme da previdi okolnost da ovo značenje retkosti može da nastane tek iznad prilično osetne česte pojave, bez koje ti metali ne bi ni mogli da služe zadovoljenju praktične novčane potrebe, te ni da dostignu vrednost koju imaju kao novčane materije. Možda samo praktična lakomost, koja prevazilazi svaki dati kvantum dobara, pa joj se zato svaka vrednost čini jedva dovoljnom, ne dopušta da se uvidi kako nije retkost nego je nešto između retkosti i neretkosti u većini slučajeva upravo uslov vrednosti. Kako pokazuje već površno razmišljanje, retkost treba, kao momenat, uvrstiti u značenje osetljivosti za razlike, a čestu pojavu, kao momenat, u značenje navikavanja. Kao što se život, u svakom pogledu, određuje proporcijom te dve činjenice: da nam je potrebna koliko razlika i smena njegovih sadržaja toliko i navikavanje na svaki od njih, tako se ovde ova opšta nužnost predstavlja u tom specijalnom obliku da je vrednosti stvari potrebna, s jedne strane retkost, da-

28

kle, samoizdvajanje, posebna pažnja, a s druge strane izvesna širina, česta pojava, trajanje, da bi stvari uopšte prelazile prag vrednosti. Na jednom primeru, koji je sasvim daleko od ekonomskih vrednosti, pa je upravo zato podoban za razjašnjavanje načelne strane tih vrednosti, želim da predstavim opšti značaj distanciranja za vrednovanje koje je predstavljeno kao objektivno: na estetskom primeru. To što mi sada nazivamo uživanjem u lepoti stvari - razvijeno je relativno kasno. Koliko god neposredno čulno uživanje bilo vidno i sada u pojedinačnom slučaju, ipak, to što je kod njih specifično počiva upravo u svesti da se ta stvar vrednuje i u njoj uživa, te da nije reč samo o stanju čulne ili natčulne podstaknutosti koju ona u nama postiže. Svaki kultivisani čovek će načelno, s velikom sigurnošću, razlikovati estetsko i čulno uživanje u lepoti žene, mada pred pojedinom pojavom možda neće moći da razgraniči te komponente svog ukupnog osećanja. U jednoj vezi se mi predajemo objektu, a u drugoj se predmet predaje nama. Koliko god estetska vrednost, kao i svaka druga, može biti tuđa osobini samih stvari i predstavljati projekciju osećanja u njih, ipak je njoj svojstveno to da je ova projekcija potpuna, tj. da čuvstveni sadržaj, takoreći, potpuno ulazi u predmet, te se pojavljuje kao neko značenje koje stoji naspram subjekta s vlastitom normom, kao nešto što jeste predmet. Kako je moglo, s istorijsko-psihološkog aspekta, doći do tog objektivnog, estetskog uživanja u stvarima, kad je primitivno uživanje u njima, od kojeg je nužno poteklo svako više uživanje, sigurno bilo vezano samo za njihovu subjektivno-neposrednu podložnost uživanju i za korisnost? Možda nam ključ za to daje jedno sasvim prosto zapažanje. Ako nam je neki objekt bilo koje vrste pričinio veliko uživanje ili nas podstakao, pri svakom kasnijem pogledu na taj objekt osećaćemo uživanje, i to takođe i onda kad više ne može biti govora o nekom korišćenju ili upotrebljavanju ovoga. To uživanje koje u sebi osećamo kao odjek sasvim je posebnog psihološkog karaktera, određenog time što sada više ne želimo ništa od tog predmeta; namesto konkretne veze, koja nas je prethodno spajala s njim, sad dolazi puko gledanje na njega kao na uzrok prijatnog osećanja; sada njegovo bivstvo ostavljamo netaknuto, tako da se naše osećanje vezuje samo za njegovu pojavu, a ne za ono kod njega što se u bilo kojem smislu može

29

trošiti. Ukratko, dok nam je ranije taj predmet bio dragocen kao sredstvo za naše praktične ili eudemonističke svrhe, sada nam radost pričinjava puko gledanje u njega, budući da se mi prema njemu odnosimo s više ograde, s veće daljine, ne dotičući ga. Čini mi se da su ovde unapred obrazovane one odlučujuće crte estetskoga, što odmah postaje očigledno kad se prati ovo preobraćanje oseta iz individualnopsihološkog u razvitak roda. Već odavno je pokazana želja da se lepota izvodi iz korisnosti, ali se budući da su oba previše približavana - ostajalo u banauzijskom ogrubljivanju onoga što je lepo. To se može izbeći ako se spoljašnje svrsishodnosti i čulno-eudemonističke neposrednosti vrate dovoljno duboko u povest roda, tako da se za sliku tih stvari u našem organizmu veže neko osećanje zadovoljstva kao instinkt ili refleks, koje postaje delotvomo u pojedincu - gde je ova fizičko-psihička veza nasleđena - a da korisnost predmeta za njega samog njemu ne dolazi do svesti niti za njega postoji. Nema potrebe da ulazim u kontroverzu o nasleđivanju tako stečenih veza, pošto je za naš kontekst dovoljno da pojave protiču tako kao da su stečena svojstva nasledna. Takvo bi za nas najpre bilo ono što se pokazalo kao korisno za rod i čije nam opažanje pričinjava zadovoljstvo već zbog toga, a da mi kao individua nemamo konkretno zanimanje za taj objekt - što, naravno, ne znači ni uniformnost, ni vezivanje individualnog ukusa za nivo proseka ili za nivo roda. Pomenute odjeke generalne korisnosti primaju ukupne raznolikosti individualnih duša, pa ih dalje razvijaju u sasvim neprejudicirane posebnosti - tako da bi se možda moglo reći da je pomenuto osećanje zadovoljstva od realnosti svog izvornog povoda postalo, konačno, jedan oblik naše svesti koji je nezavisan od prvih sadržaja što su bili povodi za njegovo obrazovanje, i spreman da u sebe primi svaki drugi koji omogućava urastanje duševne konstelacije u njega. U slučajevima kad još imamo povoda za neko realističko zadovoljstvo, naše osećanje prema stvari nije neko specifično estetsko nego je konkretno, koje tek izvesnim distanciranjem, apstrakcijom, sublimiranjem doživljava metamorfozu u pomenuto. Tu se samo vrlo često događa da, pošto je ustanovljena jedna određena veza, otpadne onaj vezivni element, jer više nisu potrebne njegove usluge. Veza između izvesnih korisnih objekata i osećanja zadovoljstva postala je u rodu - usled nasledivog ili inače nekako prenesenog

30

mehanizma - tako čvrsta da već samo pogled na te objekte nama postaje zadovoljstvo, a da mi i ne uživamo u njihovoj korisnosti. Odatle se objašnjava ono što Kant naziva estetskom nezainteresovanošću, ravnodušnošću prema realnoj egzistenciji predmeta, kada je dat samo njegov »oblik« tj. njegova vidljivost; otuda ona preobraženost i nadzemaljski karakter lepoga - ovo je postignuto zahvaljujući vremenskoj udaljenosti realnih motiva, polazeći od kojih mi sada imamo estetsko osećanje; otuda predstava da je ono što je lepo nešto tipično, nadindividualno, opštevažeće - jer je rodni razvitak sve što je specifično, samo individualno kod pojedinačnih motiva i iskustava već odavno počistio iz tih unutrašnjih kretanja; otuda ona česta nemogućnost da se estetski sud razumno utemelji, i suprotnost u koju on katkad zapada upravo prema onome što nam je kao individuama korisno ili prijatno. Celi taj razvitak stvari od njihove korisne vrednosti do njihove vrednosti kao lepote jeste proces objektivacije. Time što jednu stvar nazivam lepom, njen kvalitet i značenje postaju nezavisni od dispozicija i potrebe subjekta na sasvim drugi način nego ako je ta stvar samo korisna. Sve dok su stvari samo takve, one su fungibilije, tj. svaka druga koja ima isti rezultat može svaku da zameni. Čim su lepe, one dobijaju individualno bivstvo za sebe, tako da se vrednost, koju jedna od njih ima za nas, ne može zameniti nekom drugom, koja je, možda, u svojoj vrsti isto toliko lepa. Nije potrebno da genezu estetskoga pratimo iz ovih oskudnih nagoveštaja do obilja obličja da bismo spoznali; objektiviranje vrednosti nastaje u odnosu distance koja se obrazuje između subjektivno-neposrednog izvora vrednovanja objekta i našeg momentanog osećaja za taj objekt. Sto je dalje u prošlosti, i kao takva zaboravljena, ta korisnost za rod koja je najpre za predmet vezivala zanimanje i vrednost, to je čistije estetsko uživanje u pukom obliku i neposrednom opažanju objekta, tj. to više je on s posebnim dostojanstvom pred nama, to više mi njemu pridajemo značaj koji se ne sadrži samo u njegovom slučajnom subjektivnom podleganju uživanju, to više veza, u kojoj mi stvari vrednujemo samo kao sredstva za nas, daje mesta osećanju njihove samostalne vrednosti. Izabrao sam ovaj primer zato što je objektivirajuće dejstvo onoga što ja nazivam distanciranjem posebno vidno prilikom

31

tetan, tako da je ovo kvantitativno označavanje distancom samo simboličko. Stoga se isti efekat može izazvati nizom drugih momenata, što se već i pokazalo: usled retkosti objekta, usled teškoće njegovog dosezanja, usled nužnosti odricanja. Ako u ovim, za ekonomiju bitnim slučajevima, značajnost stvari uvek ostaje značajnost za nas, i zato zavisna od našeg priznavanja, ipak, odlučujući obrt je u tome što nam one, posle takvog razvoja, bivaju protivstavljene kao sila naspram sile, svet supstancija i snaga koje svojim osobinama određuju da li će i ukoliko će one zadovoljiti naše želje, i zahtevati od nas borbu i trud pre nego što nam se predaju. Tek kad iskrsne pitanje odricanja - odricanja od osećanja koje je, u krajnjoj liniji, važno - treba povod, svest usmeriti ka predmetu toga. Stanje koje stilizuje predstava o raju, i u kojem subjekt i objekt, želja i ispunjenje još nisu razdvojeni stanje koje ne znači stanje, recimo, istorijski razgraničene epohe, nego se javlja svugde i u vrlo raznolikim stepenima - predodređeno je, razume se, za rastakanje, ali upravo time i ponovo za pomirenje: smisao pomenutog distanciranja je u tome da se ono prevlada. Čežnja, trud, žrtvovanje, koji se uvlače između nas i stvari, treba te stvari da nam prinesu. Distanciranje i približavanje su takođe u praksi pojmovi istog značenja, od kojih svaki pretpostavlja onaj drugi i oba sačinjavaju strane veze sa stvarima, koje mi, subjektivno, nazivamo svojom željom, a objektivno, njihovom vrednošću. Razume se, predmet svog uživanja moramo da udaljimo od sebe, da bismo ga ponovo poželeli; a prema onome daljem je ta želja prvi stupanj približavanja, prva idejna veza s njim. To dvojako značenje želje: to što ona može nastati samo u slučaju distance prema stvarima, koju želja teži upravo da prevlada, ali što ona, ipak, već pretpostavlja nekakvu blizinu između stvari i nas, da bi se postojeća distanca uopšte osećala - to je Platon iskazao onim lepim recima da je ljubav nekakvo srednje stanje između imanja i nemanja. Nužnost žrtve, iskustvo da se želja ne zadovoljava nizašto - to je samo zaoštravanje ili potenciranje ovog odnosa: ona nam stvara najsnažniju svest o udaljenosti između našeg sadašnjeg Ja i uživanja u stvarima; ali upravo usled toga što nas vodi putem prevladavanja te udaljenosti. Taj unutrašnji razvitak u pravcu istovremenog narastanja distance i približavanja takođe jasno nastupa kao istorijski

32

tj. pojavu da periferija, na kojoj se nalaze predmeti interesa, uzmiče sve dalje od centra tj. od onog Ja. Ali to udaljavanje mogućno je samo kao rezultat istovremenog približavanja. Ako za modernog čoveka objekti, osobe i procesi, udaljeni od njega stotinama ili hiljadama milja, imaju vitalan značaj, onda je njih nužno njemu najpre približiti više nego primitivnom čoveku, za koga uopšte ne postoji tako nešto; stoga, za ovoga oni stoje uopšte još s one strane pozitivnih određenja; blizine i udaljenosti. I jedno i drugo se razvija tek u uzajamnom delovanju, polazeći iz pomenutog stanja indiferencije. Modemi čovek mora da radi sasvim drukčije, da se predaje sasvim drukčijim intenzivnim naporima nego primitivni čovek, tj. rastojanje između njega i predmeta njegovog htenja je izuzetno mnogo veće, između njih su mnogo teži uslovi; ali je kvantum onoga što on sebi približava idejno, svojom željom i žrtvovanjem svoga rada, beskrajno mnogo veći. Kulturni proces - upravo onaj koji subjektivna stanja nagona i uživanja prevodi u vrednovanje objekata - sve oštrije razdvaja elemente našeg dvostrukog odnosa blizine i udaljenosti u pogledu stvari. Subjektivni procesi nagona i uživanja objektiviraju se u vrednosti, tj. iz objektivnih odnosa proizlaze nam smetnje, lišavanja, zahtevi za bilo kojim »cenama«, usled kojih uopšte uzrok ili stvarna sadržina nagona i uživanja odstupa od nas, pa time u jednom istom aktu nama postaje pravi »objekt« i vrednost. Tako je pojmovno-radikalno pitanje subjektiviteta ili objektiviteta vrednosti uopšte pogrešno postavljeno. Naročito se njegovo rešenje u smislu subjektiviteta sasvim pogrešno zasniva na tome da nijedan predmet ne može stići do potpune opštosti mere vrednosti, nego se to menja od mesta do mesta, od osobe do osobe, čak iz časa u čas. Tu imamo brkanje subjektiviteta i individualiteta vrednosti. Činjenica da ja želim da uživam ili da uživam je, razume se, nešto samo subjektivno utoliko što u tome po sebi i za sebe nije sadržan nikakav akcenat svesti ili interesa za predmet kao takav. A tad nastupa jedan sasvim nov proces, proces vrednovanja: sadržaj htenja i osećanja dobija formu objekta. Ovaj stoji naspram subjekta kao donekle samostalan, odobravajući ga ili osporavajući ga, vezujući za njegovo dobijanje zahteve koji su prvobitnom proizvoljnošću njegovog izbora uzdignuti u zakon3 Filozofija novca

33

lovnostima. Ovde je sasvim irelevantno da li su sadržaji, koji dobijaju ovu formu objektivacije, za sve subjekte isti ili to nisu. Ako pretpostavimo da ukupno čovečanstvo podjednako vrednuje, tom vrednovanju time ne bi porasla mera »objektiviteta« iznad one koju ono već ima u nekom sasvim individualnom slučaju; jer budući da se neki sadržaj uopšte vrednuje, umesto da funkcioniše samo kao zadovoljenje nagona, kao uživanje, on stoji na nekoj objektivnoj distanci od nas, koja je utvrđena stvarstvenim određenostima smetnji i nužnih borbi, dobitka i gubitka, procena i cena. Razlog iz kojeg se neprestano postavlja dvosmisleno pitanje objektiviteta ili subjektiviteta vrednosti, jeste sledeći: to što mi u izgrađenom empirijskom stanju zatičemo nesaglediv broj objekata, koji su takvi postali od uzroka u vidu predstava. A kad već neki gotov objekt stoji u našoj svesti, onda je, razume se, vrednost koja mu raste isključivo na strani subjekta; prvi aspekt od kojeg ja polazim, uvršćenje sadržaja u nizove bivstva i vrednosti, izgleda daje prosto sinonim za njihovu podelu na objektivitet i subjektivitet. Samo, pri tom se ne razmišlja o tome daje objekt volje kao takav nešto drugo nego što je objekt predstavljanja. Ako oba još ostaju na istoj strani nizova prostora, vremena i kvaliteta: željeni predmet stoji naspram nas sasvim drukčije, znači nam nešto sasvim drukčije nego onaj pretpostavljeni. Podsećam na analogiju ljubavi. Čovek koga volimo nikako nije isto što i onaj koga mi - shodno saznanju - predstavljamo. Time ne mislim na pomeranja ili krivotvorenja koja unosi, recimo, afekat u sliku saznanja. Ovo, ipak, ostaje na području predstave i unutar intelektualnih kategorija, kao što se modifikovao i sadržaj toga. A iz osnova je to kako voljeni čovek za nas bivstvuje kao objekt drukčije od onoga intelektualno predstavljenoga; on - uprkos svekolikom logičkom identitetu - za nas znači nešto drugo, otprilike kao što mermer Miloske Venere za kristalografa znači nešto drugo nego za estetičara. Tako, neki element bivstva može, po izvesnim određenostima rekognisciran kao »jedno isto«, za nas postati objekt na sasvim različite načine: predstavljanja i željenja. Unutar svake od ovih kategorija protiv stavljanje subjekta i objekta ima druge povode i druga dejstva, tako da samo zbunjuje ako se praktična veza između čoveka i njegovih objekata stavi ispred one vrste alternative između subjektiviteta i objektiviteta koja može da važi samo na području

34

intelektualne predstave. I ako vrednost kakvog predmeta nije objektivna u istom smislu u kojem su to njegova boja ili njegova težina, to ne znači da je ona subjektivna u smislu koji odgovara tom objektivitetu; staviše, takav subjektivitet pripada, recimo, nekoj nijansi koja proizlazi iz obmane čula, ili nekom kvalitetu stvari koji mu se pridaje kao manjkav zaključak, ili bivstvu čiji nam realitet sugeriše praznoverje. A praktični odnos prema stvarima proizvodi sasvim drugu vrstu objektiviteta: time što okolnosti stvarnosti sadržaj želje i uživanja potiskuju od tog samog subjektivnog zbivanja, pa tako za njih proizvode tu osobenu kategoriju koju mi nazivamo njihovom vrednošću. A u privredi taj proces se odvija tako da je sadržaj žrtve ili odricanja, koji se postavlja između čoveka i predmeta njegove želje, predmet želje nekog drugog: prvi se mora odreći posedovanja ili uživanja u onome što drugi želi, da bi ovoga naveo na odricanje od toga što on poseduje, ali što želi onaj. Pokazaću da se i privreda zasebnog, izolovanog proizvođača može svesti na istu formulu. Dakle, prepliću se dve vrednosne tvorevine, nužno je uvesti jednu vrednost da bi se jedna vrednost dobila. Usled toga ova pojava izgleda tako kao da su stvari sebi uzajamno odredile vrednost. Njihovom međusobnom razmenom svaki dobija praktično ostvarenje i meru svoje vrednosti na drugome. To je najpresudnija posledica i izraz distanciranja predmetâ od subjekta. Sve dok su oni ovome neposredno blizu, sve dok diferenciranost želja, retkost pojavljivanja, teškoće i otpori pri dobijanju njih udaljavaju od subjekta, oni su za njega, takoreći, želja i uživanje, ali još ne i predmet jednog i drugog. Nagovešteni proces kojim predmeti to postaju sprovodi se tako što predmet koji stvara distancu, i ujedno tu distancu prevladava, biva proizveden samo u tu svrhu. Time se dobija najčistiji privredni objektivitet, izvlačenje predmeta iz subjektivne veze s ličnošću; i time što se ta proizvodnja odvija za drugoga, koji ono što je odgovarajuće tome preduzima za prvoga, predmeti ulaze u uzajamnu objektivnu relaciju. Oblik koji vrednost dobija u razmeni uvrštava tu vrednost u pomenutu opisanu kategoriju s one strane striktnog smisla subjektiviteta i objektiviteta; u razmeni vrednost postaje nadsubjektivna, nadindividualna, a da, ipak, ne postaje stvarstven kvalitet i stvarnost kod same stvari: ona nastupa kao, u neku ruku, zahtev te stvari koji preseže njenu imanentnu stvarstvenost,

35

kao protivvrednost koju treba dati samo za odgovarajuću vrednost, koja se može dobiti samo za takvu vrednost. Ja - iako je opšti izvor vrednosti - toliko odstupa od svojih tvorevina da one mogu da odmeravaju svoja značenja jedna na drugima, bez stalnog obaziranja na to Ja. Ovaj čisto objektivni odnos među vrednostima koji se ostvaruje u razmeni, i čiji je nosilac razmena, ima svoju svrhu očito u krajnjem subjektivnom uživanju u njima, tj. u tome što se nama približava veći broj i intenzitet ovih nego što bi to bilo mogućno bez tog predavanja i objektivnog poravnanja razmenskog prometa. Kao što je o božanskom principu rečeno da se, pošto je elementima sveta dao njihove snage, povukao i prepustio ih uzajamnoj igri tih snaga, tako da sad možemo da govorimo o objektivnom svetu koji sledi svoje relacije i zakone; i kao što je ta božanska sila izabrala to izdvajanje procesa sveta iz nje same kao najpodobnije sredstvo da najpotpunije ostvari svoje ciljeve s tim svetom: tako mi u privredi dajemo stvarima jednu količinu vrednosti i njihov poseban kvalitet, pa ih onda prepuštamo kretanjima razmene, mehanizmu koji je objektivno određen pomenutim količinama, prepuštamo ih uzajamnosti bezličnih dejstava vrednosti - odakle se one, umnožene i podložnije uživanju, vraćaju u svoj konačni cilj, koji je bio njihovo polazište: osećanje subjekata. Ovim je utemeljen i započet pravac obrazovanja vrednosti, kojim se kreće privreda i čije konsekvence nose smisao novca. Sad treba da se posvetimo njihovom izlaganju.

36

II

Tehnički oblik za privredni promet stvara carstvo vrednosti, koje je manje-više odvojeno od svog subjektivno-ličnog temelja. Koliko god pojedinac kupovao zato što on ceni taj predmet i želi da ga konzumira, ipak, tu želju on delotvomo izražava samo s jednim predmetom i na predmetu koji unosi u razmenu za njega; time se onaj subjektivni proces u čijem diferenciranju i rastućoj tenziji između funkcije i sadržaja ovaj postaje »vrednost«, proširuje u stvarstven, nadličan odnos između predmeta. Osobe koje svojim željama i procenama bivaju podstaknute na sprovođenje čas ove, čas one razmene, ovim ostvaruju za svoju svest samo odnose vrednosti čiji sadržaj već leži u samim stvarima: kvantum jednog objekta odgovara, u pogledu vrednosti, određenom kvantumu drugog objekta, i ta proporcija kao nešto objektivno primereno i, u neku ruku, zakonito, stoji nasuprot pomenutim ličnim motivima - od kojih ona polazi i u kojima se završava - isto onako kao što mi adekvatnost ovome zapažamo kod objektivnih vrednosti moralnih i drugih oblasti. Tako bi se bar pokazala pojava neke sasvim razvijene privrede. U ovoj predmeti cirkulišu po normama i merama koje su utvrđene u svakom datom trenutku, i kojima se oni protivstavljaju pojedincu kao objektivna sfera; on može da sudeluje u njoj ili da ne sudeluje - ali ako to hoće, onda, to može samo kao nosilac ili izvođač tih određenosti koje su njemu onostrane. Privreda teži stupnju razvoja koji nigde nije sasvim nestvaran i nigde sasvim ostvaren, i na kojem stvari svoje mere vrednosti međusobno određuju kao posredstvom kakvog samodelatnog mehanizma - bez obzira na pitanje koliko je sub-

37

jektivnog osećanja taj mehanizam u sebe primio kao svoj preduslov ili kao svoj materijal. A upravo usled toga što se za jedan predmet daje neki drugi, njegova vrednost dobija svu vidljivost i opipljivost za kakve je on uopšte sposoban. Uzajamnost odmeravanja, čijim posredstvom svaki objekt privređivanja svoju vrednost izražava u nekom drugom predmetu, i jedan i drugi izdižu iz njihovog pukog značaja kao osećanja: relativitet određenja vrednosti znači njihovo objektiviranje. Osnovni odnos prema čoveku, u čijem se osećajnom životu odigravaju svi procesi vrednovanja, pri tom je pretpostavljen, on je, takoreći, urastao u stvari, pa snabdevene njime one ulaze u pomenuto uzajamno odmeravanje, koje nije posledica njihove ekonomske vrednosti nego je već nosilac ili sadržaj te vrednosti. Dakle, činjenica da postoji privredna razmena odvaja stvari od utopljenosti u puki subjektivitet subjekata i - investirajući njihovu privrednu funkciju u njih same - prepušta im da se uzajamno određuju. Praktično, delotvoma vrednost daje predmetu ne samo njegovu poželjnost nego i poželjnost nekog drugog. Njega ne karakteriše odnošenje na subjekt osećanja, nego to što ovaj do tog odnošenja dolazi tek po cenu prinošenja žrtve, dok - posmatrano s druge strane - ta žrtva izgleda kao vrednost u kojoj treba uživati, a ona druga kao žrtva. Time objekti dobijaju uzajamnost međusobnog odmeravanja, koje vrednost prikazuje na sasvim poseban način, kao njima samima objektivno svojstvenu osobinu. Budući da se pregovara o predmetu - što znači da se žrtva, koju on predstavlja, fiksira - njegov značaj se za oba ugovarača javlja više kao nešto izvan njih samih nego kao takav koji bi pojedinac osećao samo u odnosu prema sebi; posle ovoga ćemo videti kako takođe izolovana privreda - stavljajući onoga ko privređuje pred zahteve prirode - njemu nameće istu nužnost prinošenja žrtve za sticanje objekta, tako da i tu isti odnos, koji je samo zamenio tog jednog nosioca, predmetu može da podari isti samostalni značaj, nezavisan od njegovih objektivnih uslova. Razume se, želja i osećanje subjekta stoje - kao pogonska snaga - iza svega toga, ali iz nje po sebi i za sebe ne bi mogao da proizađe ovaj oblik vrednosti koji, čak, pripada samo uzajamnom odmeravanju objekata. Privreda provodi struju vrednovanja kroz oblik razmene, stvarajući, u neku ruku, međusferu između želja, iz kojih izvire svako kretanje ljudskog sveta, i zadovoljenja uži38

vanja u koje se to kretanje sliva. Specifičnost privrede kao posebnog oblika prometa i ponašanja ne sastoji se - ako ne prezamo od jednog paradoksalnog izraza - toliko u tome što ona razmenjuje vrednosti nego u tome što ona vrednosti razmenjuje. Razume se, značaj koji stvari dobijaju u razmeni i razmenom nikad ne ostaje sasvim izolovan pored njihovog subjektivno-neposrednog, koji prvobitno odlučuje o odnosu; staviše, jedno i drugo idu zajedno, isto onako kako zajedno idu oblik i sadržaj. Jedino objektivni proces, koji dosta često vlada i svešću pojedinca, takoreći, apstrahuje to da ima vrednosti koje čine njegov materijal, te svoju pravu suštinu dobija u jednakosti tih vrednosti - otprilike onako kao što geometrija nalazi svoje zadatke samo u odnosima veličina stvari, ne uključujući supstance kod kojih jedino ti odnosi realno i postoje. Činjenica da se tako ne samo razmatranje privrede nego i sama privreda sastoji, takoreći, u realnoj apstrakciji iz obuhvatne stvarnosti procesa vrednovanja - ta činjenica nije tako čudna kako to najpre izgleda, ako se jasno sagleda koliko ljudsko činjenje opsežno računa s apstrakcijama u svakoj duševnoj oblasti. Snage, odnosi, kvaliteti stvari - u koje utoliko spada i naša suština - objektivno čine jednu jedinstvenu isprepletenost, koju tek naši interesi, što tu treba da se pridruže, i zarad toga da to mi obradimo, dele na mnoštvo samostalnih nizova ili motiva. Tako svaka nauka ispituje pojave koje tek s aspekta koje je ona postavila imaju u sebi zatvoreno jedinstvo i čisto razgraničenje od problema drugih nauka, dok stvarnost ne haje za te granične linije, nego svaki deo sveta predstavlja konglomerat zadataka za najrazličnije nauke. Isto tako, naša praksa izdvaja iz spoljne ili unutrašnje kompleksnosti stvari jednostrane nizove, pa tek tako stvara krupne interesne sisteme kulture. To isto se ispoljava pri pokazivanju osećanja. Gde god imamo verska ili socijalna osećanja, gde god smo raspoloženi melanholično ili imamo osećanje radovanja svetu - uvek nas, kao predmeti našeg osećanja, ispunjavaju apstrakcije iz celine stvarnosti, bilo da naša sposobnost reagovanja iz ponuđenih utisaka uzima samo one koji spadaju pod ovaj ili pod onaj pojam zajedničkog interesa, bilo da ona sama svaki predmet nijansira tako kao da se opravdanost te nijanse u samom predmetu prepliće, u celini tog predmeta, s utemeljenjima drugih nijansi u jedno objektivno nerazlučivo jedinstvo. Tako je i ovo jedna od formula kojima se 39

može izraziti odnos čoveka prema svetu: da iz apsolutnog jedinstva i isprepletenosti stvari, gde svaka stvar nosi onu drugu i sve postoje podjednako opravdano, naša praksa koliko i naša teorija neprestano apstrahuje pojedine elemente, da bi ih spojila u relativna jedinstva i celine. Osim u sasvim opštim osećanjima, mi nemamo nikakav odnos prema totalitetu bivstva: tek time što iz potreba našeg mišljenja i delanja uzimamo neprestane apstrakcije iz pojava, pa im dajemo relativnu samostalnost nekakve samo unutrašnje povezanosti, samostalnost koja objektivnom bivstvu tih pojava osporava kontinuitet svetskog kretanja - tek time mi stičemo odnos prema svetu, određen u svojim pojedinostima. Tako je privredni sistem utemeljen na jednoj apstrakciji, na odnosu uzajamnosti razmene, na ravnoteži između žrtve i dobiti, dok je on u stvarnom procesu, u kojem se odvija, nerazdvojno stopljen sa svojim temeljom i svojim rezultatom: sa željama i uživanjima. Ali taj oblik egzistencije on ne razlikuje od drugih područja, na koja mi razlažemo ukupnost pojava u svrhe naših interesa. Odlučujući faktor za objektivitet privredne vrednosti, koja privredno područje razgraničava kao samostalno, jeste načelno izlaženje njenog važenja preko granica pojedinačnog subjekta. Time što se za taj predmet mora dati neki drugi pokazuje se da je on ne samo za mene nego takođe po sebi, tj. takođe za nekog drugog, unekoliko vredan. Kod privrednog oblika vrednosti jednačina: objektivitet = važenje za subjekte uopšte, nalazi jedno od svojih najjasnijih opravdanja. Zahvaljujući ekvivalenciji, koja uopšte tek prilikom razmene ulazi u svest i postaje interes, za vrednost raste specifična crta - objektivitet. Tada svaki od elemenata može biti osobne vrste ili samo subjektivno vredan - to što su oni međusobno jednaki, to je jedan objektivan momenat, koji nije ni u jednom od tih elemenata za sebe, a ipak, nije ni izvan jednog i drugog. Razmena pretpostavlja objektivno merenje subjektivnih vrednosnih procena, ali ne u smislu vremenskog napredovanja, nego tako da i jedno i drugo postoji u jednom aktu. Ovde je nužno razjasniti da većina odnosa među ljudima može da važi za razmenu; ona je, ujedno najčistije i najintenzivnije uzajamno dejstvo koje sačinjava ljudski život - ako ovaj treba da dobije materiju i sadržaj. Najpre se često previđa koliko puta ono što je na prvi pogled samo jednostrano dejstvo, zapra40

vo, uključuje uzajamno dejstvo: naizgled, besednik je jedino vodeća i uticajna ličnost u odnosu na skup, nastavnik u odnosu na razred, novinar u odnosu na svoju javnost; a zapravo, svako u takvoj situaciji oseća određujuće i usmeravajuće povratno dejstvo prividno samo pasivne mase; za političke partije uvek važe reči: »ja sam vaš vođa, dakle, moram da vas sledim«; čak je jedan istaknuti hipnotizer nedavno naglasio da se kod hipnotičke sugestije - sto je, očito, ipak, najodlučniji slučaj čiste aktivnosti sjedne strane, i bezuslovne podložnosti uticaju s druge strane - zbiva teško opisivo dejstvo hipnotizovanoga na hipnotizera, bez kojeg ne bi ni bilo efekta. A na svako uzajamno dejstvo treba gledati kao na razmenu: svako zabavljanje, svaku ljubav (takođe tamo gde se odgovara drugim osećanjima), svaku igru, svako zgledanje. Iako, naizgled, postoji razlika u tom pogledu da se u uzajamnom dejstvu daje ono što se lično nema, a u razmeni samo ono što se ima - to, ipak, nije održivo. Prvo, to što se upražnjava u uzajamnom dejstvu uvek može biti samo vlastita energija, predavanje vlastite supstance; i obrnuto, do razmene ne dolazi zbog predmeta koji je prethodno imao drugi, nego zbog refleksa vlastitog osećanja, koji taj drugi prethodno nije imao; jer smisao razmene: daje zbir vrednosti potom veći nego zbir vrednosti pre toga - ipak znači da svako onom drugom daje više nego što je sam posedovao. Razume se, uzajamno dejstvo je širi, razmena je uži pojam; samo, u ljudskim odnosima se onaj prvi pretežno pojavljuje u oblicima na koje se može gledati kao na razmenu. Naša prirodna sudbina, koja određuje da se svaki dan sastoji od kontinuiteta dobitka i gubitka, razlivanja i oticanja sadržaja života, produhovljuje se u razmeni, budući da se ono jedno svesno postavlja za drugo. Isti duhovno-sintetični proces koji od naporednosti stvari uopšte gradi bivstvo jednog s drugim i jednog za drugo, isto Ja koje, protičući duboko kroz čulne datosti, u njih ugrađuje oblik svog vlastitog jedinstva - zajedno s razmenom zahvatilo je pomenuti prirodno dati ritam naše egzistencije, pa je njegove elemente organizovalo u povezanost ispunjenu smislom. I to: upravo razmena privrednih vrednosti ponajmanje ostaje pošteđena boje žrtve. Gde god razmenjujemo ljubav za ljubav, ne bismo znali šta inače da činimo s unutrašnjom energijom koja je tu očitovana; predajući je, mi ne žrtvujemo nikakvu korist ako apstrahujemo posledice spoljašnjeg dokazivanja delom; ako 41

u dijalogu saopštavamo duhovne sadržaje, ovi se time ne umanjuju; ako svojoj okolini ponudimo sliku svoje ličnosti, na taj način što u sebe primamo sliku druge ličnosti, ta razmena nikako ne smanjuje naše posedovanje sebe samih. Prilikom svih tih razmena ne dolazi do povećavanja vrednosti sračunavanjem dobitka i gubitka, nego doprinos svake strane stoji ili sasvim s one strane ove suprotnosti, ili je već dobitak po sebi to što smemo da ga damo samo tako što ćemo odgovor na to osetiti kao dar koji je nezaslužen, uprkos našem vlastitom daru; dok privredna razmena uvek - bilo da se tiče supstancija ili rada ili radne snage, investirane u supstancije - znači žrtvovanje nekog inače korisnog dobra, koliko god da u konačnom rezultatu prevagu ima eudemonističko uvećanje. Tvrdnji da je sva privreda uzajamno dejstvo, i to u specifičnom smislu razmene sa žrtvovanjem, može se prigovoriti isto onako kako je to učinjeno u slučaju izjednačavanja privredne vrednosti uopšte s razmenom. Rečeno je da i sasvim izolovan privrednik - dakle, onaj ko niti kupuje niti prodaje - ipak mora da procenjuje svoje proizvode i sredstva za proizvodnju, dakle, mora da obrazuje pojam vrednosti koji je nezavisan od svake vrednosti, da bi njegovi troškovi i njegovi rezultati bili u tačnom međusobnom odnosu. Samo, ova činjenica upravo dokazuje ono što je trebalo da opovrgne. Svako odmeravanje da li jedan određen proizvod opravdava jedan određen utrošak rada ili drugih dobara, za subjekt privređivanja je apsolutno isto što i - pri razmeni postojeće - vrednovanje onoga što se daje za ono što se dobija. Naime, često se, kad je reč o pojmu razmene, javljaju one nejasnoće u mišljenju usled kojih se o nekoj vezi, nekom odnosu govori tako kao daje on izvan elemenata između kojih se odvija. To označava, ipak, samo neko stanje ili neku promenu unutar svakog od njih, ali ne nešto što egzistira između njih, u smislu prostornog posebljenja objekta koji se nalazi između dva druga objekta. Budući da oba akta ili menjanja stanja, do kojih u stvarnosti dolazi, bivaju sažeta u pojmu »razmena«, veoma se nameće predstava da se razmenom zbiva nešto pored ih iznad onoga što se zbiva u jednoj ili drugoj ugovornoj strani, kao kad bi se pojmovnim supstancijalizovanjem u pojmu »poljubac«, koji se takođe »razmenjuje«, htelo navesti na pomisao da je poljubac nešto što je izvan ta dva para usana, izvan njihovih pokreta i ose42

ta. Ako se pogleda neposredni sadržaj razmene, videće se da je ona samo kauzalno spojena dvokratnost činjenice da jedan subjekt sada ima nešto što prethodno nije imao, a da zato nema nešto što je prethodno imao. A onda se pomenuti izolovani privrednik, koji mora da prinese izvesnu žrtvu radi postizanja izvesnih prinosa, ponaša isto kao i onaj ko razmenjuje: samo što njegova ugovorna strana nije neki drugi voljni subjekt, nego prirodni poredak i zakonitost stvari, koji naše želje ne ispunjavaju bez našeg prinošenja žrtve isto toliko koliko to ne čini ni neki drugi čovek. Njegove procene vrednosti, koje određuju njegove postupke, generalno su iste kao pri razmeni. Za privredni subjekt kao takav sigurno je sasvim nevažno da li on supstance ili radnu snagu u svom posedu ulaže u svoje tlo, ili ih predaje drugom čoveku ukoliko je rezultat tog predavanja za njega isti. Taj subjektivni proces žrtvovanja i dobijanja u pojedinačnoj duši nikako nije nešto samo sekundarno ili patvoreno u poređenju s interindividualnom razmenom nego je obrnuto: razmena između predavanja i dostignuća u individuumu je temeljna pretpostavka i, takoreći, bitna supstanca svake dvostrane razmene. Ova je samo jedna podvrsta onoga prethodnoga, naime takva kod koje je predavanje prouzrokovano zahtevom drugog individuuma, dok se ona s istim rezultatom za subjekt može prouzrokovati pomoću stvari i njihove tehničko-prirodne osobine. Izuzetno je važno da se sprovede ta redukcija privrednog procesa na ono što se zbiva stvarno, tj. u duši svakog privrednika. Činjenica daje, pri razmeni, taj proces uzajaman, uslovljen istim takvim procesom u drugome, ne sme da nas zavara da ne vidimo da se naturalna i, takoreći, solipsistička privreda svodi na isti osnovni oblik na koji i dvostrana razmena: na proces poravnanja između dva subjektivna procesa u individuumu; to nije po sebi i za sebe dotaknuto sekundarnim pitanjem da li podsticaj za taj proces polazi od prirode stvari ili od prirode čoveka, da li ima karakter samo naturalne privrede ili razmenske privrede. Dakle, sva osećanja vrednosti, koja se izazivaju dobavljivim objektima, uopšteno gledano, mogu se ostvariti samo odricanjem od drugih vrednosti, kao što takvo odricanje ne leži samo u onom posrednom radu za nas koji nastupa kao rad za druge, nego dosta često u sasvim neposrednom radu za naše svrhe. Ovo posebno razjašnjava okolnost daje razmena isto tako produktivna i da ona stvara vrednost 43

koliko i sama tako nazvana proizvodnja. I u jednom i u drugom slučaju reč je o tome da se dobiju dobra po cenu drugih koja se daju, i to tako da konačno stanje rezultira viškom osećanja zadovoljenja u poređenju sa stanjem pre akcije. Ne možemo iznova da stvorimo ni materije, ni snage, nego samo možemo da one date tako razmestimo da se što veći broj njih iz niza stvarnosti ujedno uzdigne u niz vrednosti. Ali ovo formalno pomeranje unutar datog materijala realizuje razmena među ljudima, koliko i razmena s prirodom, koju nazivamo proizvodnja - dakle, obe spadaju u isti pojam vrednosti: kod obeju je reč o tome da se upražnjeno mesto onoga što je predato ispuni objektom veće vrednosti, i tek u tom kretanju se objekt, koji je prethodno bio stopljen s onim Ja, što je u njemu uživalo i za njim imalo potrebu, razdvaja od ovoga i postaje vrednost. Na duboku povezanost vrednosti i razmene, koja ne samo da uslovljava razmenu vrednošću nego uslovljava i vrednost razmenom, upućuje već jednakost obima u kojem i jedno i drugo utemeljuje praktični život. Koliko god naš život izgledao određen mehanizmom i objektivnošću stvari, u stvarnosti ne možemo učiniti ni korak, ni doći na bilo koju pomisao, a da naše osećanje stvarima ne prida vrednosti, i da shodno njima ne upravlja našim činjenjem. A samo to činjenje obavlja se po shemi razmene: od zadovoljenja najniže potrebe do sticanja najviših intelektualnih i verskih dobara, uvek je nužno uneti jednu vrednost da bi se dobila neka vrednost. Možda se ne može odrediti šta je ovde polazna tačka, a šta je posledica. Ili se u fundamentalnim procesima to dvoje ne može rastaviti, nego čini jedinstvo praktičnog života, koje mi, razume se, razlažemo na pomenute momente, pošto ne možemo da neposredno dokučimo njih kao takve; ili se među njima odvija beskonačan proces, tako da se, doduše, svaka razmena svodi na jednu vrednost, ali se ta vrednost, opet, svodi na jednu razmenu. Ali, bar za naše razmatranje, korisniji je i stvarno donosi više razjašnjenja put od razmene ka vrednosti, pošto onaj obrnuti nama izgleda poznatiji i po sebi razumljiviji. - Činjenica da se vrednost nudi kao rezultat procesa prinošenja žrtve otkriva beskonačno bogatstvo za koje naš život može da zahvali tom osnovnom obliku. 44

žrtva nije uvek ona poslednja barijera, nego da je to unutrašnji uslov samog cilja i puta ka njemu. Zagonetno jedinstvo našeg praktičnog odnosa prema stvarima razlažemo-na žrtvu i dobitak, sputavanje i postignuće, i budući da život u svojim diferenciranim stadijumima često to dvoje vremenski razdvaja, zaboravljamo da, ako nam se cilj dodeljuje bez takve prepreke koju treba savladati, to više i nije taj isti cilj. Taj otpor koji naša snaga mora da poništi, ipak, njoj tek i daje mogućnost da se dokaže na delu; tek greh, posle čijeg prevladavanja duša uspeva da se uzdigne do spasenja, njoj i obezbeđuje »radost na nebu«, koja se tamo ne vezuje za već prethodno pravednog čoveka; svakoj sintezi potreban je istovremeno delotvoran analitički princip, koji se, ipak, negira (jer ona bez ovoga ne bi ni bila sinteza više elemenata, nego apsolutno jedno), a isto tako je svakoj analizi potrebna sinteza, u čijem se ukidanju ona sastoji (jer ona još zahteva pripadanje jednog drugom, bez kojeg bi bila puka nepovezanost: i najogorčenije neprijateljstvo još je više povezanost nego što je to prosta ravnodušnost, dok je ravnodušnost još više od pukog neznanja-jednog-o-drugome). Ukratko, sputavajuće kontrakretanje, čije otklanjanje upravo označava žrtvu, često je (možda, ako je reč o elementarnim procesima, čak uvek) pozitivna pretpostavka samog cilja. Žrtva nikako ne spada, kako to žele da pokažu površnost i gramzivost, u kategoriju onoga što ne-treba-da-bude. Ona nije samo uslov pojedinih vrednosti nego je, unutar sfere privređivanja, koja se nas ovde tiče, uslov vrednosti uopšte; ne samo cena koju treba platiti za pojedine, već ustanovljene vrednosti, nego cena čijim se posredstvom jedino i može doći do vrednosti. Sad se razmena odvija u dva vida, koje ovde želim da nagovestim samo u pogledu vrednosti rada. Ukoliko postoji želja za dokolicom, ili pukom samodovoljnom igrom snaga, ili izbegavanjem po sebi tegobnog napora, svaki rad je neosporno žrtvovanje. Samo, pored tih podsticaja, postoji jedna količina latentne radne energije koju nismo znali kako da upotrebimo, ili se ona posredstvom nekog podsticaja - pokazuje spremnom za dobrovoljan rad, koji nije prouzrokovan ni nuždom, ni etičkim motivima. Za tu količinu radne snage, čije predavanje po sebi i za sebe nije žrtvovanje, konkuriše veći broj zahteva, čiju ukupnost ona ne zadovoljava. Dakle, pri svakoj upotrebi te snage nužno je 45

žrtvovati jednu ili više njenih mogućih i poželjnih upotreba. Ako snagu kojom obavljamo rad A ne bismo mogli takođe korisno da upotrebimo na rad B, onda ona prva za nas ne bi bila nikakva žrtva; a to isto važi i za B, ako bismo njega obavljah umesto A. Dakle, to što se daje, uz eudemonističko umanjenje, nije rad nego je upravo ne-rad; za A ne plaćamo žrtvom rada jer nam, kako ovde pretpostavljamo, po sebi njegovo davanje ne pričinjava nikakvu teškoću - nego odricanjem od B. Dakle, žrtva koju pri radu unosimo u razmenu je, najpre, takoreći apsolutna, a drugi put je relativna: patnja koju preuzimamo je, najpre, neposredno povezana s radom, kad nam je to muka i nevolja, dok je ona, drugi put, indirektna, kad jedan objekt možemo da steknemo samo odricanjem od drugoga, u slučaju eudemonističke irelevantnosti, ili, čak, pozitivne vrednosti samog rada. Ovim su, dakle, i slučajevi rado obavljanog rada svedeni na takav vid razmene pune odricanja kojom se svagda karakteriše privreda. To da u predmetima postoji određen nivo vrednosti s kojim oni ulaze u relaciju privrede, budući da svaki od - svagda dva objekta neke transakcije znači za jednu ugovornu stranu dobit kojoj ona teži, a za drugu označava prinetu žrtvu - to važi, svakako, za razvijenu privredu, ali ne i za osnovne procese koji nju tek obrazuju. Izgleda da se logička teškoća koja leži u tvrdnji da dve stvari mogu imati jednaku vrednost tek ako je prethodno svaka za sebe imala jednu vrednost, pokazuje posredstvom analogije: da i dve linije mogu biti jednake samo ukoliko je svaka od njih još pre upoređivanja imala određenu dužinu. Samo, tačnije posmatrano, ona nju ima tek u trenutku upoređivanja s nekom drugom. Određenje svoje dužine - pošto ona, ipak, nije »duga« kao takva - ona ne može dobiti sama po sebi, nego tek posredstvom druge kojom se meri, a kojoj upravo time čini istu uslugu, mada rezultat merenja ne zavisi od samog tog akta nego od svake od tih linija, nezavisno od druge linije. Prisetimo se kategorije koja nam je pojmljivim učinila objektivni vrednosni sud, koji sam ja nazvao metafizičkim: zahtev koji nastaje u vezi između nas i stvari da damo sud čiji sadržaj, međutim, nije u samim stvarima. Tako je i sa sudom o dužini: nama od stvari potiče, u neku ruku, zahtev da damo sud s određenim sadržajem, ali taj sadržaj nije prethodno označen u stvarima, nego je ostvariv samo aktom u nama. Činjenica da se dužina uopšte uspostavlja tek u procesu 46

upoređivanja, te je tako uskraćena pojedinačnom objektu kao takvom, od kojeg zavisi, ostaje nam skrivena samo zato što smo mi iz pojedinih relativnih dužina apstrahovali opšti pojam dužine (kod kojeg, dakle, upravo biva izostavljena ona određenost bez koje ne može biti nikakve konkretne dužine), pa, unoseći taj pojam u stvari, verujemo da one, ipak, najpre moraju imati uopšte dužinu, pre nego što se ova može singulamo odrediti upoređivanjem. Uz to, iz bezbroj upoređivanja koja daju dužine iskristalisana su čvrsta merila, pa su upoređivanjem s ovima određene dužine svim pojedinačnim prostornim tvorevinama, tako da ove sada, u neku ruku, kao ovaploćenja pomenutog apstraktnog pojma dužine, ostaju bez relativiteta, jer se sve meri njima, a one se same više ne mere - što nije manje pogrešno nego verovanje u to da je, doduše, jabuka koja pada privučena zemljom, ali da zemlja nije privučena jabukom. Najzad, jedna od dužina, koja se pridaje pojedinačnoj liniji za sebe, pokazuje nam se tako da mi verujemo kako u njenim pojedinačnim delovima imamo već većinu onih elemenata u čijoj relaciji postoji dužina. Kad bismo zamislili da u ćelom svetu postoji samo jedna jedina linija, ona uopšte ne bi bila »duga «, pošto bi bila bez korelacije s nekom drugom, zbog čega se, priznaćemo, o svetu kao celini ne bi moglo izreći neko memo određenje, jer izvan sebe ne bi imao ničeg s čime, u relaciji, bi imao neku veličinu. U takvoj se situaciji stvarno nalazi svaka linija sve dok se posmatra bez poređenja s drugima, odnosno bez poređenja delova tih linija međusobno: ona nije ni kratka, ni duga, nego je još s one strane ukupne kategorije. Dakle, umesto da opovrgne relativitet privredne vrednosti, ova analogija njega čak i pojašnjava. Ako na privredu treba da gledamo kao na poseban slučaj opšteg oblika života razmene, davanja zarad dobijanja, onda ćemo od početka takođe u njoj pretpostavljati takav slučaj da se vrednost dobitka ne donosi, takoreći, kao gotova, nego da ona postaje veća kod željenog objekta delimično, ili čak potpuno, tek po meri žrtve koja se za to zahteva. Razume se, ti - koliko česti, toliko za učenje o vrednosti važni - slučajevi sadrže jednu unutrašnju protivrečnost: kao da nas navode da žrtvujemo neku vrednost za stvari koje su nam po sebi bezvredne. Niko razuman ne bi, ipak, dao neku vrednost, a da za nju ne dobije bar podjednako toliku, a okolnost da, obrnuto, cilj dobija vrednost tek usled cene 47

koju moramo da damo za njega, mogla bi da se javi samo u izopačenom svetu. To je za neposrednu svest već dovoljno, čak dovoljnije nego što to podrazumeva pomenuto popularno stanovište u drugim slučajevima. Stvarno, vrednost koju jedan subjekt ustupa drugome nikad nije za sam taj subjekt, pod stvarnim okolnostima tog trenutka, veća od one koju dobija razmenom. Svaki suprotni privid počiva na brkanju vrednosti, koju subjekt stvarno doživljava, s onom koja pripada dotičnom predmetu razmene posle drugog prosečnog ili naizgled objektivnog taksiranja. Tako, neko ko umire od gladi daje dragulj za komad hleba, jer mu je hleb, u datim okolnostima, vredniji nego taj dragulj. Ali određene okolnosti uvek su potrebne da bi se za neki objekt vezalo osećanje vrednosti, pošto je nosilac svakog takvog osećanja celi mnogočlani kompleks naših čuvstava, koji stalno teče, prilagođava se i preobražava se; očito je, u načelu, nevažno da li su te okolnosti jednokratne ili relativno postojane. Činjenica da onaj ko gladuje daje dragulj nedvosmisleno dokazuje da je njemu hleb vredniji. Dakle, nema sumnje u to da, u momentu razmene, prinošenja žrtve, vrednost razmenjenog predmeta predstavlja granicu do koje najviše može da poraste vrednost onog datog. Sasvim nezavisno od toga je pitanje: odakle pomenuti prvi objekt dobija svoju, tako zahtevanu vrednost, i da li to nije iz žrtava koje treba prineti, tako da se ekvivalentnost između dobitka i cene uspostavlja, takoreći, a posteriori i polazeći od te cene. Odmah ćemo videti koliko je čest slučaj da vrednost psihološki nastaje na ovaj nelogični način. A kad je već ona realizovana, razume se da i za nju, kao i za onu koja je na svaki drugi način konstituisana, postoji psihološka nužnost daje smatramo za bar isto toliko pozitivno dobro koliko žrtvovanje za nju predstavlja negativno dobro. Stvarno, već površno psihološko razmatranje poznaje niz slučajeva u kojima žrtva ne samo da podiže vrednost cilja nego je čak isključivo proizvodi. U ovom procesu se najpre iskazuje uživanje u pokazivanju snage, u savladavanju teškoća, čak često i u savladavanju protivrečnosti. Nužni zaobilazni put do postizanja izvesnih stvari često je prilika, ali često i uzrok, za to da se one dožive kao vrednosti. U vezama među ljudima, najčešće i najjasnije u erotskim vezama, zapažamo kako uzdržanost, ravnodušnost ili odbacivanje rasplamsavaju upravo naj48

nastojanja i žrtve čiji nam cilj bez tih otpora, sigurno, često ne bi izgledao dostojan njih. Mnogim ljudima estetska dobit u velikim osvajanjima alpskih vrhova ne bi bila vredna zapažanja da ona nisu iziskivala izuzetna nastojanja i opasnosti kao cenu, pa tek time dobila važnost, privlačnost i posvećenje. Draž antikviteta i kurioziteta često nije drukčije vrste; ukoliko se za njih ne vezuje neki estetski ili istorijski interes, on se zamenjuje pukom teškoćom prilikom njihovog sticanja: oni su vredni onoliko koliko staju, što onda tek sekundarno izgleda tako kao da oni toliko staju koliko i vrede. Dalje: svaka moralna zasluga znači da se, zbog moralno poželjnog dela, moraju najpre suzbijati i žrtvovati suprotni nagoni i želje. Ako se ovi sprovode bez ikakvog savladavanja, kao po sebi razumljiv rezultat nesputanih impulsa, onda se delu, koliko god njegov sadržaj bio objektivno poželjan, ipak, ne priznaje u istom smislu jedna subjektivno moralna vrednost. Samo žrtvovanjem nižih, a ipak primamljivih dobara dostiže se uzvišenost moralne zasluge, i to utoliko veća ukoliko je iskušenje primamljivije, a žrtva temeljnija i obuhvatnija. Pogledamo li kakva ljudska postignuća dobijaju najviše počasti i ocene, onda su to takva koja odaju, ili bar naizgled odaju, maksimum udubljivanja, utroška snage, istrajne koncentracije celog bića - a time i odricanja, žrtvovanja svega što je po strani, predavanja subjektivnoga objektivnoj ideji. I kada, nasuprot tome, estetska proizvodnja i sve što je lako, što je ljupko, što proističe iz po sebi razumljivosti nagona, ispolji neuporedive draži, onda se za posebnost tih draži može zahvaliti, ipak, takođe sadejstvujućem osećanju tereta i žrtava, koji su inače uslov jednake dobiti. Pokretljivost i neiscrpna sposobnost za kombinaciju naših duševnih sadržaja često dovode do toga da se značajnost neke veze prenosi na njeno direktno preokretanje, otprilike onako kao što se asocijacija između dveju predstava ostvaruje koliko ako se one međusobno priznaju, toliko i ako se one međusobno osporavaju. Sasvim specifičnu vrednost onoga što dobijamo bez prebrođene teškoće i kao poklon srećne slučajnosti, ipak, mi osećamo samo na osnovu značaja koji za nas ima upravo ono što je teško stečeno, što se meri žrtvama to je ta ista vrednost, ali s negativnim predznakom, a ova je primarna, i iz nje se može izvesti ona prethodno pomenuta, ali ne obrnuto! 4 Filozofija novca

49

Možda su ovo preterivanja, ili izuzetni slučajevi. Za nalaženje tipičnog slučaja u svoj širini područja privredne vrednosti potrebno je pre svega pojmovno razdvojiti privrednost, kao specifičnu diferenciju ili oblik, od činjenice vrednosti kao opštega ili kao njihove supstancije. Ako vrednost uzmemo kao nešto dato, pa se sad o njemu ne može raspravljati, onda - posle svega prethodnoga - ostaje nesumnjivo bar to da privredna vrednost kao takva ne pripada nekom predmetu u njegovom izolovanom za-sebe-bivstvu nego mu pripada samo kao posledica upotrebe drugog nekog predmeta, koji se daje za njega. Divlji plod, ubran bez muke, koji se ne daje u razmenu nego se neposredno koristi, nije nikakvo privredno dobro; kao takav može da važi, u najboljem slučaju, onda kad se njegovom potrošnjom, recimo, ušteđuje drugi privredni utrošak; ali kad bi se svi zahtevi za održanje života zadovoljavali na taj način da se za to nigde ne bi vezivala žrtva, onda ljudi ne bi ni privređivali, onako kao što to ne rade ni ptice, ni ribe, ni stanovništvo zemlje Dembelije. Na koji god način da su oba objekta A i B postali vrednosti: A postaje privredna vrednost tek time što ja za njega moram da dam B, a B tek time što za njega mogu da dobijem A - pri čemu je, kao što smo pomenuli, načelno nevažno da li se žrtva prinosi davanjem jedne vrednosti nekom drugom čoveku, dakle, individualnom razmenom, ili unutar kruga interesa individuuma, izračunavanjem truda i rezultata. U objektima privrede ne može se naći ništa drugo osim značaja koji svaki od njih ima direktno ili indirektno za našu potrošnju, i razmene među njima. A pošto je priznato da taj značaj sam za sebe nije dovoljan da predmet učini privrednim predmetom, to njemu samo razmena može dati onu specifičnu diferenciju koju mi nazivamo privrednom. Samo, to razdvajanje na vrednost i njen privredni oblik kretanja je veštačko. Ako, pre svega, privreda jeste puki oblik u tom smislu što već vrednosti pretpostavlja kao svoje sadržaje, da bi mogla da ih uvuče u poravnanje između žrtve i dobitka, onda se ipak u stvarnosti taj isti proces, koji pretpostavljene vrednosti čini privredom, može tumačiti kao proizvođač samih privrednih vrednosti na sledeći način. Privredni oblik vrednosti stoji između dve granice: s jedne strane, želje za objektom, koja se nadovezuje na anticipirano osećanje zadovoljstva zbog njegovog posedovanja i uživanja u 50

njemu i, s druge strane, samog tog uživanja koje, tačnije posmatrano, nije nikakav privredni akt. Naime, čim se prizna to o čemu se upravo govorilo (što se, svakako, svugde događa), dakle, da neposredna potrošnja divljeg ploda nije nikakvo privredno delanje, te da ovaj sam nije nikakva privredna vrednost (osim ukoliko on nas pošteđuje proizvodnje privrednih vrednosti) - odmah ni potrošnja stvarno privrednih vrednosti više nije privredna: jer akt potrošnje u ovom poslednjem slučaju apsolutno se ne razlikuje od onoga u prvom slučaju: da li je neko plod koji jede slučajno našao, ukrao, odgajio ili kupio, to ne čini ni najmanju razliku u samom aktu jedenja i u direktnim posledicama za njega. Kao što smo videli, predmet uopšte još nije nikakva vrednost sve dok on još kao neposredan izazivač osećanja ostaje stopljen u subjektivnom procesu, sve dok čini sebi razumljivu kompetentnost naše sposobnosti da osećamo. On mora biti razdvojen od toga, da bi za nas mogao dobiti pravi značaj, koji mi nazivamo vrednost. Ne samo da je sigurno da želja po sebi i za sebe nikako ne bi mogla da bude osnova za neku vrednost kad ne bi nailazila na prepreke: kad bi svaka želja našla zadovoljenje bez borbe i bez ostatka, onda ne samo da nikad ne bi nastao promet privrednih vrednosti nego ni sama želja ne bi nikad dostigla znatniji nivo, ukoliko bi se mogla tek tako zadovoljiti. Tek odgađanje zadovoljenja preprekom, zabrinutost da bi objekt mogao da nam izmakne, napetost borbe za njega - tek to čini zbir momenata želje: intenzitet htenja i kontinuitet sticanja. A ako bi se čak i najviša snaga želje pojavila samo iznutra, čovek ne bi - kao što je bezbroj puta istaknuto - objektu koji nju zadovoljava ipak pridao nikakvu vrednost, i kad bi nam on dopao u neograničenom obilju. Razume se, tada bi nama važan bio ukupni genus, čije nam bivstvovanje jamči zadovoljenje naših želja, a ne onaj delimični kvantum kojim stvarno možemo ovladati, jer mi bismo ga isto tako bez muke mogli zameniti nekim drugim; pri čemu bi sve to ukupno dobilo svest o vrednosti samo iz ideje o njegovom mogućem nedostajanju. U tom bi slučaju naša svest bila prosto ispunjena ritmom subjektivnih želja i zadovoljenja, ne vezujući pažnju za objekt koji posreduje. S jedne strane potreba, s druge strane uživanje samo za sebe ne sadrže ni vrednost, ni privredu u sebi. I jedno i drugo se ostvaruje istovremeno tek razmenom između dva subjekta, od kojih svaki onom drugom odricanje 51

postavlja kao uslov za osećanje zadovoljenja; odnosno, ostvaruje se njegovim pandanom u solipsističkoj privredi. Razmenom, dakle, poredstvom privrede nastaju ujedno vrednosti privrede, jer je ona nosilac ili proizvođač distance između subjekta i objekta, koja stanje subjektivnih osećanja prevodi u objektivno vrednovanje. Već sam ranije naveo Kantov rezime njegovog učenja o saznanju: uslovi iskustva su ujedno uslovi predmeta iskustva pod čim je podrazumevao da proces, koji mi nazivamo sticanje iskustva, i predstave koje čine njegove sadržaje ili predmete, podležu istim zakonima razuma. Stoga, predmeti mogu da uđu u naše iskustvo, mi možemo da steknemo to iskustvo s njima, jer su to predstave u nama, i ista sila koja čini i određuje iskustvo ispoljava se u njihovom obrazovanju. U tom istom smislu možemo da kažemo: mogućnost privrede je, ujedno, mogućnost predmeta privrede. Upravo proces između dva vlasnika objekata (supstanci, radnih snaga, prava, saopštivosti svih vrsta), koji njih uvodi u vezu nazvanu »privreda «, naime, to - međusobno - davanje ujedno tek i uzdiže svaki od tih objekata u kategoriju vrednosti. Teškoća koja je pretila od logike: da vrednosti, ipak, moraju bivstvovati, bivstvovati kao vrednosti, da bi ušle u oblik i kretanje privrede, sada je savladana, i to time što se uvideo značaj onog psihičkog odnosa koji smo označili kao distancu između nas i stvari; jer taj odnos diferencira stanje izvornih subjektivnih osećanja na subjekt želje, koji tek anticipira osećanja, i onaj objekt naspram njega, koji u sebi sadrži vrednost; dok se distanca uspostavlja na području privrede razmenom tj. dvostranim prouzrokovanjem granica, prepreka, odricanja. Dakle, vrednosti privrede proizvode se u istoj suprotstavljenosti i relativitetu u kojoj opstoji privrednost vrednosti. Razmena nije sabiranje dva procesa: davanja i primanja, nego je nešto treće, što nastaje tako što je svaki od ta dva procesa u apsolutnoj istovremenosti uzrok i posledica onog drugog. Time od vrednosti koju objektu daje nužnost odricanja postaje privredna vrednost. Ako vrednost uopšte raste u intervalu koji između želje i njenog zadovoljenja guraju prepreke, odricanja, žrtve, onda nije potrebno da - ukoliko proces razmene postoji u onoj uzajamnoj uslovljenosti uzimanja i davanja - prethodi nikakav proces vrednovanja koji jedino taj objekt čini vrednošću samo za taj subjekt; nego se ono što je za to potrebno odvija eo ipso u aktu 52

razmene. Naravno, u empirijskoj privredi stvari imaju znak vrednosti još mnogo pre svog stupanja u razmenu. Tu se misli samo na unutrašnji, takoreći, sistematski smisao pojma vrednosti i razmene, koji u istorijskim pojavama živi samo rudimentarno, ili kao njihovo idejno značenje, ne oblik u kojem one žive kao stvarne, nego onaj koji one pokazuju u projekciji na nivo stvarstveno-logičkog, a ne istorijsko-genetičkog razumevanja. To prevođenje privrednog pojma vrednosti iz karaktera supstancijaliteta, koji izoluje, u živi proces relacije može se, dalje, objasniti na osnovu onih momenata na koje se gleda kao na konstituente vrednosti: upotrebljivost i retkost. Upotrebljivost se ovde pojavljuje kao prvi uslov koji je utemeljen u ustrojstvu privrednih subjekata, i pod kojim jedinim neki objekt može doći u obzir za privredu uopšte. Da bi se dostigao konkretan nivo pojedinačne vrednosti, toj upotrebljivosti se mora pridružiti retkost, kao određenost samog niza objekata. Ako želimo da privredne vrednosti utvrđujemo tražnjom i ponudom, onda bi tražnja odgovarala upotrebljivosti, a ponuda momentu retkosti. Upotrebljivost bi odlučivala o tome da li mi taj predmet uopšte potražujemo, a retkost o tome koju cenu za to smo prinuđeni da prihvatimo. Upotrebljivost nastupa kao apsolutni sastavni deo privrednih vrednosti, kao takav čija veličina mora biti određena da bi on s ovom stupio u tok privredne razmene. Doduše, retkost je nužno od početka priznati kao samo relativan momenat, pošto ona znači isključivo - kvantitativni - odnos, u kojem dotični objekt stoji prema postojećoj ukupnosti objekata - dakle, nikako ne dotiče kvalitativnu suštinu objekta. A upotrebljivost postoji pre svake privrede, svakog upoređivanja, svake veze s drugim objektima i, kao supstancijalni momenat privrede, čini od sebe zavisnim tokove te privrede. Okolnost čija je delotvomost ovim opisana, pre svega, nije tačno označena pojmom upotrebljivosti (ili korisnosti). To što se stvarno podrazumeva jeste poželjnost objekta. Naime, svekolika upotrebljivost nije kadra da podstakne na privredne operacije s predmetom, ako za posledicu nema poželjnost tog predmeta. I činjenica je da ona to nema uvek. Kakva god »želja« izbijala iz svake predstave stvari, koje su nama korisne, priželjkivanje koje ima privredno značenje i pokreće našu praksu izostaje i kad je reč o takvima, ukoliko nasuprot ovome dejstvuju dugotrajno siro53

maštvo, konstitucionalna inertnost, skretanje na druga područja interesa, ravnodušnost prema teorijski priznatoj koristi, sagledana nemogućnost postizanja i drugi pozitivni i negativni momenti. S druge strane, raznorazne stvari mi priželjkujemo, dakle, vrednujemo u privrednom smislu, mada ih bez nekog proizvoljnog natezanja jezičke upotrebe ne možemo označiti kao korisne ih upotrebljive: ali ako se, dopuštajući ovo, sve što je u privrednom smislu poželjno podvodi pod pojam upotrebljivosti, onda je, ipak, logički potrebno - pošto, s druge strane, nije sve što je upotrebljivo takođe poželjno - ovo postaviti kao definitivno odlučujući momenat za privredno kretanje poželjnosti objekata. Ali on, čak posle ove korekcije, nikako nije apsolutni momenat, koji izmiče relativitetu vrednovanja. Naime, kao što smo ranije videli, prvo: samo priželjkivanje ne dolazi do svesne određenosti, ukoliko se između objekta i subjekta ne postavljaju prepreke, teškoće: mi priželjkujemo stvarno tek tamo gde se uživanje u predmetu meri međuinstancama, gde bar cena strpljenja, napuštanja drugih težnji ili uživanja pomiče predmet na takvu distancu od nas čije željeno savladavanje jeste njegovo priželjkivanje. Drugo, njegova privredna vrednost, koja se podiže na osnovu njegove poželjnosti, može da važi za jačanje ili sublimiranje relativiteta, koji je već unet u priželjkivanje. Željeni predmet postaje praktična vrednost, tj. takva koja ulazi u tok privrede samo kao rezultat toga što se njegova poželjnost upoređuje s poželjnošću nekog drugog, te se tek time dobija neka mera. Tek kad postoji drugi objekt, za koji mi je jasno da želim da ga dam za onaj prvi ili prvi za drugi, svaki od njih dobija jednu naznačivu privrednu vrednost. Za praksu ne postoji prvobitno neka pojedinačna vrednost, kao što ni za svest ne postoji prvobitno ono jedno. S raznih strana je isticano daje dva starije od jedan. Komadi razbijenog masiva iziskuju reč za množinu, a to sveukupno je jedan »masiv« kao takav, i povod za njegovo nazivanje »jednim« masivom postoji tek kad se, recimo, govori o dva masiva u bilo kojoj vezi. Tako, puko priželjkivanje nekog objekta još ne dovodi do toga da taj objekt ima neku privrednu vrednost - jer on u sebi samom ne nalazi za to potrebnu meru: tek upoređivanje priželjkivanja, tj. razmenljivost njihovih objekata, fiksira svaki od njih kao vrednost koja ima određenu visinu, dakle, privredna 54

onih fundamentalnih, koje se uobličavaju iz neposrednih pojedinosti slike sveta, ali se tek postepeno razvijaju u psihološke stvarnosti - nikakva, makar kolika »upotrebljivost« i »retkost« ne bi proizvele nekakav privredni promet. Činjenicu da su dva objekta podjednako poželjna ili vredna možemo - u nedostatku nekog spoljnjeg merila - da utvrdimo, ipak, samo tako što ćemo oba, u stvarnosti ili u mislima, razmeniti jedan za drugi, ne zapažajući nikakvu razliku u - takoreći, apstraktnom - osećanju vrednosti. Staviše, verovatno je da prvobitno ta razmenljivost nije pokazala jednakost vrednosti kao bilo kakvu objektivnu određenost stvari, nego da je jednakost samo ime za tu razmenljivost. - Po sebi i za sebe, intenzitet priželjkivanja ne mora da ima nikakvo pojačavajuće dejstvo na privrednu vrednost objekta; jer pošto ovaj dolazi do izražaja samo u razmeni, priželjkivanje nju može da odredi samo utoliko ukoliko ono modifikuje razmenu. I ako ja mnogo priželjkujem neki predmet, time njegova protivvrednost u razmeni još nije određena. Ili još nemam predmet: tad moje priželjkivanje, ako ga ne ispoljim, neće imati uticaja na zahtev sadašnjeg vlasnika - čak će on zahtev postavljati samo po meri svog interesa za predmet ili po meri prosečnog interesa; ili, ja lično imam taj predmet: onda će moj zahtev ili biti tako visoko vrednovan da će se time predmet uopšte isključivati iz razmenskog prometa, dakle, više neće biti nekakva privredna vrednost, ili će se morati podesiti prema meri interesa koji pokazuje za predmet neko ko želi da ga dobije. Dakle, odlučujuće je sledeće: da privredna, praktično delotvoma vrednost nikad nije vrednost uopšte, nego je, po svojoj suštini i pojmu, određen kvantitet vrednosti; da taj kvantitet uopšte može da se realizuje samo merenjem dvaju intenziteta priželjkivanja; da je oblik, u kojem se zbiva to merenje u prirodi, oblik razmene žrtve i dobitka; prema tome, da privredni predmet nema, kako to izgleda površnom posmatranju, u svojoj poželjnosti nekakav momenat apsolutne vrednosti, nego da ta poželjnost isključivo kao temelj ili materijal jedne - stvarne ili zamišljene - razmene, predmetu obezbeđuje vrednost. Relativitet vrednosti - po kojem date željene stvari, koje bude čuvstva, postaju vrednosti tek u uzajamnosti procesa davanja i razmene - prisiljava na tu konsekvencu da vrednost nije ništa drugo nego cena, i da među njima ne mogu da postoje ni55

opovrglo teoriju. Svakako, ova tvrdi da, pre svega, nikad ne bi moglo doći do neke vrednosti uopšte da nije nastupila opšta pojava koju mi nazivamo cenom. Okolnost da je neka stvar čisto ekonomski donekle vredna znači da je ona meni donekle vredna, tj. da sam ja spreman da za nju nešto dam. Sve svoje praktične delotvornosti vrednost kao takva može ispoljiti samo ako je ekvivalentna drugima, tj. ako je razmenljiva. Ekvivalentnost i razmenljivost su pojmovi istog značenja, jedan i drugi iskazuju isto stanje stvari u raznim oblicima, takoreći, u stanju mirovanja i u kretanju. Šta to nas može navesti da - prelazeći granice subjektivnog uživanja u stvarima - njima još pripišemo tu osobenu značajnost koju mi nazivamo njihovom vrednošću? To ne može postići njihova retkost po sebi i za sebe. Kad bi ova postojala prosto kao činjenica, i kad ne bi na bilo koji način bila modifikovana s naše strane - što jeste ne samo posredstvom proizvodnog rada nego i posredstvom promene vlasništva - mi bismo nju prosto prihvatili kao prirodnu i - usled nedostatne razlike - možda čak nesvesnu određenost spoljnjeg kosmosa, koja stvarima ne obezbeđuje nikakvu naglašenost preko nivoa njihovih sadržajnih kvaliteta. Ova proističe tek iz činjenice da se za stvari nešto mora platiti: strpljenje očekivanja, trud traženja, utrošak radne snage, odricanje od onoga što je drugde dostojno priželjkivanja. Dakle, bez cene - cene pre svega u tom širem značenju - ne dolazi ni do kakve vrednosti. Vera izvesnih stanovnika ostrvlja u Tihom okeanu vrlo naivno izražava to osećanje: ako se ne plati vidar, neće uspeti lečenje koje je on propisao. Mišljenje da je od dva objekta jedan vredniji od drugoga predstavlja se, kako u suštinskom tako i u spoljašnjem vidu, samo tako da je neki subjekt spreman da dâ ovaj predmet za onaj, ali ne i obrnuto. U još ne mnogostruko složenoj praksi može viša ili niža vrednost biti samo posledica ili izraz ove neposredne praktične volje za razmenu. I kad kažemo da smo razmenili jednu stvar za drugu, zato što su one podjednako vredne, onda je to samo ono često pojmovno-jezičko preokretanje na koje češće nailazimo kad verujemo da nekoga volimo zato što on ima određena svojstva - dok smo mu mi to svojstvo pridali samo zato što ga volimo; ili preokretanje na koje nailazimo kad moralne imperative izvlačimo iz 56

Po svojoj pojmovnoj suštini, cena se poklapa s ekonomski objektivnom vrednošću; bez nje ne bi ni uspelo nikakvo povlačenje granične linije, koja deli vrednost od subjektivnog uživanja u predmetu. Naime, izraz da razmena pretpostavlja jednakost vrednosti nije tačan sa stanovišta subjekata ugovora. A i B mogu da međusobno razmene svoje posede a i ß zato što su oba podjednako vredna. Samo, A ne bi imao razloga da svoje a dâ, ako bi stvarno za njega dobio samo za njega podjednaku vrednost ß. To ß mora za njega da znači neki veći kvantum vrednosti nego što je bio onaj koji je on posedovao dotada u a; i isto tako B mora pri razmeni više da dobije nego da izgubi, da bi ušao u razmenu. Dakle, ako je za A to ß vrednije od a, dok je za B to a vrednije od ß, onda se, sa stanovišta kakvog posmatrača, ovo objektivno poravnava. Samo, ta jednakost vrednosti ne postoji za ugovornu stranu koja više dobija nego što daje. Ipak, ukoliko je ovaj ubeđen daje s drugim pravedno trgovao i razmenio podjednaku vrednost, onda se za A ovo mora ovako iskazati: doduše, objektivno je on tom B dao jednako za jednako, cena (a) je ekvivalent za predmet (ß), ali je, razume se, subjektivno vrednost onog ß za njega veća od vrednosti tog a. Ali osećaj vrednosti koji A, vezuje za ß jeste, ipak, u sebi jedinstvo, pa u njemu samom više nije primetna ona razdelna crta koja je objektivni kvantum vrednosti razgraničavala od njegovog subjektivnog dodatka. Dakle, isključivo činjenica da se objekt razmenjuje, tj. da jedna cena postoji i da on košta jednu cenu, povlači onu granicu, određuje u njegovom subjektivnom kvantumu vrednosti taj deo s kojim on ulazi u promet kao objektivna protivvrednost. Ništa manje nas takođe drugo jedno posmatranje podučava da razmena nikako nije uslovljena prethodnom predstavom o objektivnoj jednakosti vrednosti. Naime, ako pogledamo kako razmenu obavlja dete, impulzivni i - po svemu sudeći - takođe primitivni čovek, videćemo da oni daju bilo koji posed za predmet koji tog trenutka jako žele, bez obzira na to da li po opštoj proceni, ili po njihovoj ličnoj proceni kad mimo promisle, ta cena ispada previsoka. Ovo nije oprečno tvrdnji da svaka razmena mora biti probitačna za svest subjekta, i to upravo zato što cela ova akcija subjektivno još ostaje s one strane pitanja jednakosti ili nejednakosti objekata razmene. Ovo je jedna od onih raciona57

lističkih razumljivosti po sebi koje su sasvim nepsihološke prirode: da je svakoj razmeni prethodilo odmeravanje između žrtve i dobiti i da je moralo da dovede bar do izjednačavanja jednog i drugog. Za to je potreban objektivitet prema vlastitoj želji, kakav nikako ne stvaraju nagoveštena duševna ustrojstva. Neizgrađeni ili pristrasni duh ne odstupa od trenutnog isticanja svojih interesa da bi napravio poređenje, on u tom trenutku želi samo jedno, te predavanje drugoga zato ne deluje kao povlačenje od željenog zadovoljenja, dakle, nikako kao cena. S obzirom na nerazboritost s kojom detinja, neiskusna, neobuzdana bića »po svaku cenu« prisvajaju to što upravo žele, pre mi se čini verovatnim da je sud o jednakosti tek rezultat iskustva mnogih promena poseda, obavljenih bez ikakvog odmeravanja. Sasvim jednostrano priželjkivanje, koje potpuno opseda duh, nužno se umirilo tek tim posedom, da bi uopšte druge objekte pripustilo upoređivanju s ovim. Ogromna distanca tog naglašavanja, koja postoji u neobučenom i neobuzdanom duhu između njegovog trenutnog interesa i svih drugih predstava i procena, prouzrokuje razmenu pre nego što dođe do suda o vrednosti - tj. o uzajamnom odnosu raznih količina želja. Okolnost da, kod izgrađenih pojmova vrednosti i podnošljivog samosavladavanja, sud o jednakosti vrednosti prethodi razmeni, ne sme da nas zavara da ne primetimo verovatnoću da se i tu, kao i često drugde, racionalni odnos razvio iz onog koji je psihološki išao obrnuto (takođe u području duše je πρός ήμάζ ono poslednje, a φνσει je ono prvo), pa da nas je promena poseda, nastala iz čisto subjektivnih impulsa onda tek poučila relativnoj vrednosti stvari. Ako je tako vrednost, u neku ruku, epigon cene, onda se čini da je tu identičan stav da visine cena moraju biti jednake. Ovde se pozivam na gore datu konstataciju: da u svakom individualnom slučaju nijedna ugovorna strana ne plaća cenu koja je njoj çod datim okolnostima previsoka za ono što je dobijeno. Kad u Samisoovoj (Chamisso) pesmi razbojnik s uperenim pištoljem prisiljava napadnutoga da mu sat i prstenje proda za tri marjasa, onda ovome, pod takvim okolnostima, pošto jedino tako može da spase život, to što je zamenjeno stvarno vredi toliko; niko ne bi radio za nadnicu s kojom gladuje, kad ne bi bio u situaciji u kojoj činjenički jeste: da toj nadnici daje prednost nad nezaposlenošću. Privid paradoksa kod tvrdnje o ekvivalentnosti vrednosti i 58

cene u svakom individualnom slučaju nastaje samo zato što se u njega unose izvesne predstave o ekvivalencijama vrednosti i cene na drugim mestima. Relativna stabilnost odnosa, koji određuju većinu razmenskih radnji, s druge strane, analogije koje takođe utvrđuju još kolebljiv odnos vrednosti prema normi već postojećih, izazivaju pojavu predstava da za jedan određeni objekt kao razmenski ekvivalent po vrednosti treba dati upravo ovaj i onaj određeni objekt, da ta dva odnosno ovi krugovi objekata imaju jednaku vrednosnu veličinu, te ako smo zbog nenormalnih okolnosti razmenili ovaj objekt za protivvrednosti ispod ili iznad njegove, onda su razdvojena upravo vrednost i cena mada se one, u svakom pojedinom slučaju, podudaraju uz uzimanje u obzir okolnosti tog slučaja. Ne sme se zaboraviti da objektivna i pravedna ekvivalentnost vrednosti i cene, koju uzimamo za normu one stvarne i singulame, važi samo pod sasvim određenim istorijskim i tehničkim uslovima, pa otpada s njihovom promenom. Dakle, između norme i slučajeva koje ona karakteriše kao odstupanja ili kao adekvatne, tu ne postoji nikakva opšta nego, takoreći, samo numerička razlika - otprilike onako kako se o nekom individuumu na izuzetno visokom ili niskom položaju kaže da više i nije čovek; dok je taj pojam čoveka samo prosek koji bi svoj normativni karakter izgubio u trenutku kad bi se većina ljudi uzdigla ili spustila do jednog ili drugog od pomenutih stanja, koje bi tada važilo za jedino »ljudsko«. Uviđanje ovoga iziskuje, razume se, energično oslobađanje od ukorenjenih i praktično sasvim opravdanih predstava o vrednosti. Naime, one leže u dva sloja jedne preko drugih, u slučaju razvijenih odnosa: jedan je obrazovan od tradicija društvenog kruga, većine iskustava, iz zahteva koji se javljaju kao čisto logički; drugi od individualnih konstelacija, zahteva trenutka, prisile slučajne okoline. Naspram brze promene u poslednjem sloju skriva se, za naše opažanje, spora evolucija prvog i njegovo obrazovanje iz sublimiranja prethodnog, i ona se javlja kao objektivno opravdana stvar, kao izraz jedne objektivne proporcije. Gde god se, pri nekoj razmeni, doduše, pod datim okolnostima osećanja vrednosti žrtve i dobiti, u najmanju ruku, izjednačavaju - jer, inače, ne bi je obavljao nijedan subjekt koji uopšte pravi poređenje - dok se ona, po generalnim normama, pokazuju diskrepantnima, onda se govori o razdvajanju vrednosti i cene. To se najpresudnije

59

javlja pod dvema - uostalom skoro uvek sjedinjenim - pretpostavkama: da jedan jedini kvalitet vrednosti važi kao privredna vrednost kao takva, te se dva objekta priznaju za podjednako vredna samo ukoliko u njima postoji jednaka količina pomenute fundamentalne vrednosti; i da, drugo, nastupa jedna određena proporcija između dve vrednosti kao takva kakva treba da bude, s naglaskom na ne samo objektivnom nego i moralnom zahtevu. Na primer, predstava da je pravi momenat vrednosti u svim vrednostima društveno nužno radno vreme, koje je u njima opredmećeno, korišćena je i u jednom i u drugom smislu, i daje direktno ili indirektno primenljivo - merilo koje čini da vrednost kao klatno ide u promenljivim plus i minus diferencijama naspram cene. Samo, pre svega činjenica da postoji pomenuto jedinstveno merilo vrednosti ostavlja sasvim nerešeno pitanje kako je to radno vreme postalo vrednost. Ono bi to teško postalo da nije, potvrđujući se na različitom materijalu i stvarajući razne vrednosti, time dalo mogućnost razmene, ili da vršenje tog rada nije izazivalo osećaj žrtvovanja koje se podnelo zarad dobijanja njegovog rezultata. Takođe, radna snaga se, tek zahvaljujući mogućnosti i stvarnosti razmene, uvodi u kategoriju vrednosti, bez obzira na to što ona potom unutar ove može da dâ merilo za njene ostale sadržaje. Dakle, ako je radna snaga takođe sadržaj svake vrednosti, svoju formu kao vrednost ona dobija tek time što ulazi u relaciju žrtve i dobitka ili cene i vrednosti (ovde u užem smislu). Po toj teoriji, u slučajevima razdvajanja cene i vrednosti jedna ugovorna strana daje količinu neposredne opredmećene radne snage za manju količinu iste te snage; s njom su povezane druge okolnosti - koje ne predstavljaju radnu snagu - tako da ta ugovorna strana, ipak, obavlja razmenu, na primer, zadovoljenje neke neodložne potrebe, ljubavi, obmane, monopola i slično. Dakle, u širem i subjektivnom smislu i tu dalje postoji ekvivalentnost vrednosti i protivvrednosti, dok jedinstvena norma radna snaga, koja omogućava njihovu diskrepanciju, ni sama ne izmiče genezi karaktera svoje vrednosti iz razmene. Po svemu ovome sudeći, kvalitativna određenost objekata, koja subjektivno znači njihovu poželjnost, ne može da održi važećom pretenziju na proizvođenje jedne apsolutne vrednosne veličine; uvek: tek relacija među željama, koja se ostvaruje u 60

odredba se neposrednije ispoljava kod drugog od konstitutivno važećih momenata vrednosti, pri oskudnosti ili relativnoj retkosti. Razmena nije ništa drugo do interindividualni pokušaj da se poprave loše prilike koje proizlaze iz oskudnosti dobara, tj. da se kvantum subjektivnog lišavanja što više smanji načinom raspodele date zalihe. Već odatle sledi, pre svega, opšta korelacija između onoga što se - razume se, opravdano kritički - naziva vrednost retkosti i toga što se zove razmenska vrednost. Ali ovde je ta povezanost u obrnutom smislu važnija. Već sam istakao da bi oskudnost dobara teško imala za posledicu njihovo vrednovanje kad ne bi bilo mogućno da mi ovu modifikujemo. To je mogućno samo na dva načina: ili davanjem radne snage koja objektivno povećava zalihu dobara, ili davanjem objekata koji su već u vlasništvu, što kao promena poseda ukida retkost i najpoželjnijeg objekta za subjekt. Tako se najpre može reći da oskudnost dobara, u odnosu prema željama koje su ka njima usmerene, objektivno uslovljava razmenu, ali da tek razmena tu retkost pretvara u momenat vrednosti. Greška mnogih teorija vrednosti je u tome što one, kad su upotrebljivost i retkost date, ekonomsku vrednost tj. razmensko kretanje postavljaju kao nešto po sebi razumljivo, kao pojmovno nužnu posledicu pomenutih premisa. Ali u tome nikako nisu u pravu. Recimo, kad bi neko asketsko ograničavanje stajalo pored tih pretpostavki, ili kad bi one prouzrokovale samo borbu ili pljačku - što je dosta često i bilo slučaj - ne bi nastajala nikakva ekonomska vrednost i nikakav ekonomski život. Etnologija nas uči zapanjujućim proizvoljnostima, kolebanjima, neprimerenostima pojmova vrednosti u primitivnim kulturama, čim u pitanje dođe najhitnija aktuelna potreba. Nema sumnje da se to događa usled druge pojave (svakako, u uzajamnom delovanju s njom): nesklonosti primitivnog čoveka razmeni. Za ovo su isticani mnogi razlozi. Navodno, pošto tom čoveku nedostaje neko opšte i objektivno merilo vrednosti, on se nužno uvek pribojava da će biti prevaren u toj razmeni; takođe, pošto je proizvod rada uvek njegov lični proizvod i rađen za njega lično, on se time odriče dela svoje ličnosti, te zlim silama daje vlast nad sobom. Možda nesklonost primitivnog čoveka radu potiče iz istog izvora. I tu njemu nedostaje sigurno merilo za razmenu između truda i rezultata, pribojava se da će ga i priroda prevariti, 61

objektivitet prirode je za njega neproračunljiv i strašan, pre nego što on u proverenoj i regulisanoj razmeni s njom svoje vlastito činjenje unese u distancu i u kategoriju objektiviteta. Dakle, usled utonulosti u subjektivitet ponašanja prema predmetu njemu se razmena - naturalne kao i interindividualne vrste - koja je povezana s objektiviranjem stvari i njene vrednosti, čini neizvodljivom. Činjenica je da bi prvo osvešćivanje o objektu kao takvom sobom nosilo osećanje straha, kao da bi se time deo samog Ja otkidao od njega. Otuda odmah i ono mitološko i fetišističko tumačenje kojem podleže objekt - tumačenje koje, s jedne strane, hipostazira ovo osećanje straha, daje mu - za primitivnog čoveka-jedinu mogućnu pojmovnost, dok, s druge strane, ipak, to osećanje ublažava i, očovečujući objekt, ponovo ga približava izmirenju sa subjektivitetom. Tim stanjem stvari objašnjavaju se mnoge pojave. Najpre, ona po sebi razumljivost i uvaženost pljačke, ono subjektivno i nenormirano prigrabljivanje toga što se upravo priželjkuje. Još mnogo posle Homerovog doba održala se piraterija kao legitimno sticanje u zaostalim grčkim predelima, štaviše, kod nekih primitivnih naroda je pljačka uz nasilje važila čak za otmeniju od poštenog plaćanja. I ovo poslednje je sasvim razumljivo: prilikom razmene i plaćanja čovek se podređuje nekoj objektivnoj normi, pred kojom mora da ustukne snažna i autonomna ličnost - za šta ona upravo često nije spremna. Stoga postoji uopšte potcenjivanje trgovine kod umnogome aristokratsko-svojevoljnih priroda. A otuda i razmena potpomaže miroljubivost odnosa među ljudima, jer oni u njoj priznaju intersubjektivnu, njima podjednako nadređenu objektivnost i normiranje. Kao što se od početka mora pretpostaviti, postoji niz posredujućih pojava između čistog subjektiviteta promene poseda, koji predstavljaju pljačka i poklon, i njegovog objektiviteta u formi razmene, u kojoj se stvari razmenjuju prema jednakom, u njima sadržanom kvantumu vrednosti. Tu spada tradicionalna uzajamnost poklanjanja. Kod mnogih naroda postoji predstava da se poklon sme prihvatiti samo ako se na njega može odgovoriti poklonom sa svoje strane, takoreći, steći ga naknadno. Ovo prelazi direktno u regularnu razmenu, ako se ova - kao što je to često na Istoku - odvija tako da prodavač objekt »poklanja« kupcu, ali teško ovome ako on ne odgovori adekvatnim »uzvratnim 62

poklonom«. U to spada takozvana moba, koja se može naći u ćelom svetu: sastajanje suseda ili prijatelja radi pomaganja pri neodložnim radovima, a da se ne plaća nikakva nadnica za to. Alije apsolutno uobičajeno da se učesnici mobe bar obilato ugoste i da im se priredi kakva mala svetkovina, tako da se o Srbima priča da su samo imućni kadri da sazovu takvu dobrovoljnu družinu za obavljanje poslova. Razume se, i danas na Istoku i često čak u Italiji ne postoji pojam primerene cene, koji za kupce i prodavce predstavlja prepreku i utvrđivanje subjektivnih prednosti. Svako prodaje onoliko skupo i kupuje onoliko jeftino koliko uspe da iscenjka od druge strane, razmena je isključivo subjektivna akcija između dve osobe, čiji ishod zavisi samo od lukavstva, pohlepe, istrajnosti stranaka, ali ne i od same stvari i njenog nadindividualno utemeljenog odnosa prema ceni. Posao se - kako mi je to razložio jedan rimski trgovac antikvitetima - i sastoji u tome da trgovac previše traži, a kupac premalo nudi, te se tako postepeno približavaju jednoj prihvatljivoj tački. Dakle, tu se jasno vidi kako ono što je objektivno primereno proizlazi iz suprotstavljenosti subjekata - pa je sve to zalaženje odnosa pre razmene u razmensku privredu, koja je već opšta ali još nije stigla do svoje konsekvence. Razmena već postoji, to je već objektivno zbivanje između vrednosti - ali njeno sprovođenje je sasvim subjektivno, njen modus i njeni kvanti isključivo su vezani za relaciju ličnih kvaliteta. - Tu i leži onaj poslednji motiv za sakralne forme, zakonska utvrđenost, obezbeđenje posredstvom javnosti i tradicije, svojstveno trgovinskom poslu, verovatno, u svim ranim kulturama. Time je postignut onaj nadsubjektivitet koji iziskuje suština razmene, a koji ljudi nisu umeli da uspostave samim stvarstvenim odnosom među objektima. Sve dok su razmena i ideja da među stvarima postoji nekakva jednakost vrednosti opstajale, nije ni moglo doći do nekog sporazumevanja ako su ga svagda dva individuuma međusobno morala postići. Zato svugde, pa čak i duboko u srednjem veku, nalazimo ne samo javnost poslova razmene nego i pre svega tačno utvrđivanje razmenskih kvanta uobičajenih roba, koje nije mogao izbeći nijedan par ugovarača nekim privatnim dogovorima. Razume se, taj objektivitet je mehanički i spoljašnji, oslanja se na motive i snage izvan pojedinačnog akta razmene. Onaj stvarima primereni objektivitet 63

nosti unosi posebne okolnosti koje su potisnute pomenutom formom. Ali namera i princip su isti: nadsubjektivno fiksiranje vrednosti u razmeni, koje je upravo kasnije našlo samo objektivniji, imanentniji put. Razmena koju pojedinci obavljaju slobodno i samostalno, pretpostavlja utvrđivanje cene prema metilima koja leže u samoj stvari, pa zato u prethodnom stadijumu razmena mora biti sadržajno utvrđena i ta utvrđenost društveno zajamčena, jer bi inače individuum bio bez ikakvog oslonca za procenu predmeta; kao što je isti motiv, verovatno, takođe primitivnom radu svugde dao društveno regulisan smer i način obavljanja, dokazujući i ovde suštinsku jednakost razmene i rada, tačnije: pripadnost poslednjeg onom prvom kao višem pojmu. Raznorodni odnosi između onoga što je objektivno važeće u praktičnom kao i u teorijskom smislu - i njegovog društvenog značaja i priznanja takođe se i inače često istorijski ovako predstavljaju: da društveno uzajamno dejstvo, raširenost, normiranje jamče individuumu onaj dignitet i onu učvršćenost jednog životnog sadržaja koje on kasnije dobija iz njegovog objektivnog prava i dokazivosti. Tako dete veruje u bilo koje stanje stvari - ne zato što ima unutrašnje razloge za to nego - zato što ima poverenja u osobe koje mu to saopštavaju; ne veruje se nečemu nego nekome. Tako smo mi, u pogledu svog ukusa, zavisni od mode, tj. od društvene rasprostranjenosti nekog činjenja i procenjivanja sve dok, mnogo kasnije, ne naučimo da sami estetski prosuđujemo o stvari. Tako se nužnost individuuma da se proširi preko svojih granica i da ujedno u tom proširivanju zadobije nadlični oslonac i čvrstinu: u pravu, u saznanju, u običajnosti - predstavlja kao moć tradicije; na mestu ovog, najpre neophodnog normiranja, koje, doduše, prevazilazi pojedinačni subjekt, ali ne i subjekt uopšte, postepeno izrasta takvo normiranje koje potiče iz poznavanja stvari i dokučavanja idealnih normi. Ono što je izvan nas, a što nam je potrebno za našu orijentaciju, prihvata dostupniju formu društvene opštosti, pre nego što na njega naiđemo kao na objektivnu određenost realiteta i ideja. Dakle, u ovom smislu, koji apsolutno karakteriše razvoj kulture, razmena je prvobitno stvar društvene odredbe - sve dok individue ne upoznaju dovoljno objekte i njihova vlastita vrednovanja da bi mogli da - od slučaja do slučaja - odrede same udele u razmeni. Tu se nameće dvoumica 64

po kojima se u svim polovičnim kulturama odvija promet, ipak, mogle biti samo rezultat mnogih prethodnih razmenskih akcija, koje su se zbile najpre u singulamoj i još neutvrđenoj formi među individuama. Samo, ovaj prigovor ne ide nimalo dalje od jezika, običaja, prava, religije, ukratko, svih temeljnih formi života koje nastaju i vladaju u grupi kao celini, a koje su ljudi dugo objašnjavali samo kao izume pojedinaca; dok su one sigurno nastajale kao interindividualne tvorevine, kao uzajamna dejstva među pojedincima i mnogima, tako da se nijednom individuumu za sebe ne može pripisati da je njihov izvor. Smatram sasvim mogućim da preteča društveno utvrđene razmene nije bila individualna razmena nego neka vrsta promene poseda, koja nije ni bila razmena; recimo, pljačka. Tada interindividualna razmena ne bi bila ništa drugo do nekakav mirovni ugovor, te bi to značilo da su razmena i utvrđena razmena nastale kao jedinstvena činjenica. Analogiju za to predstavljali bi slučajevi kad je primitivna otmica žena prethodila egzogamnom mirovnom ugovoru sa susedom - koji utemeljuje i reguliše kupovinu i razmenu žena. Dakle, ovim uvedena, načelno nova forma braka odmah se određuje kao utvrđenost koja prejudicira individuume. Pri tom nikako nisu morali prethoditi slobodni posebni ugovori iste vrste između pojedinaca, nego je, zajedno s tim tipom, takođe dato društveno regulisanje. Predrasuda je da se svaka društveno regulisana veza morala istorijski razviti iz sadržinski jednake forme, koja se pojavljivala u vidu samo individualne, društveno neregulisane. Štaviše, to što je njoj prethodilo mogao je biti isti sadržaj u jednoj formi veze sasvim drukčije vrste. Razmena prevazilazi forme subjektivnog prisvajanja tuđeg poseda, pljačku i poklon - sasvim odgovarajući tome što su pokloni poglavici i kazne u novcu, koje on uzima, predstupnjevi poreza - te ovim putem kao prva nadsubjektivna mogućnost dolazi do društvenog regulisanja, koje tek priprema objektivitet u stvarstvenom smislu; najpre s tim društvenim normiranjem, u pomenutu slobodnu promenu poseda urasta objektivitet koji jeste suština razmene. Iz svega ovoga proizlazi da je razmena jedna sociološka tvorevina sui generis, prvobitna forma i funkcija interindividualnog života, koja nikako ne proizlazi kao logička konsekvenca iz pomenute kvalitativne i kvantitativne osobine stvari koju ozna5 Filozofija novca

65

obe ove kategorije svoje značenje tvoraca vrednosti razvijaju tek pod pretpostavkom da ima razmene. Gde god je razmena, uključivanje žrtava u cilju sticanja dobitka, isključena iz bilo kojih razloga, svekolika retkost željenog objekta ne može učiniti da on bude privredna vrednost, sve dok opet ne nastupi mogućnost pomenute relacije. Značaj predmeta za individuum leži uvek samo u njegovoj poželjnosti; za to što on treba da postigne odlučujuća je njegova kvalitativna određenost, a kad ga imamo, »u onom pozitivnom odnosu prema njemu, za taj njegov značaj je sasvim svejedno da li osim njega postoje još mnogi, malobrojni ili nikakvi primerci njegove vrste. (Ja ovde ne obrađujem posebno one slučajeve u kojima retkost postaje ponovo neka vrsta kvalitativne određenosti, koja za nas predmet čini poželjnim - kao kod starih poštanskih maraka, kurioziteta, antikviteta bez estetske ili istorijske vrednosti i sl.). Uostalom, osećaj razlikovanja, potreban za uživanje u užem smislu te reči, može svugde biti uslovljen retkošću objekta, tj. time što se u njemu upravo ne uživa svuda i svagda. Samo, ovaj unutrašnji, psihološki uslov uživanja ne postaje praktičan, već i zato što ne bi dovodio do prevladavanja nego upravo do konzerviranja, čak intenziviranja retkosti, što se, kako pokazuje iskustvo, ne događa. To o čemu se samo može raditi, praktično, osim ovog direktnog, od kvaliteta stvari zavisnog uživanja u njima - to je put ka istome. Kad je taj put dug i težak, kad vodi preko žrtava u vidu strpljenja, razočaranja, rada, neugodnosti, odricanja itd. - mi predmet nazivamo »retkim«. Ovo se može ovako izraziti: stvari se teško dobijaju ne zato što su retke, nego su one retke zato što se teško dobijaju. Po sebi bi beznačajna bila ona kruta spoljašnja činjenica da postoji premala zaliha izvesnih dobara da bismo mogli da zadovoljimo našu želju za njima. Ima mnogo objektivno retkih stvari koje nisu retke u privrednom smislu; o tome da li su retke u ovom smislu odlučuje samo okolnost koja je mera snage, strpljenja, predavanja, potrebna za njihovo sticanje razmenom žrtve koje, naravno, pretpostavljaju poželjnost objekta. Teškoća tog dobijanja, tj. veličina žrtve koja se unosi u razmenu, jeste svojevrsni konstitutivni momenat vrednosti, kod kojeg je retkost samo spoljna pojava, samo objektiviranje u formi kvantiteta. Često se previđa da je retkost kao takva, ipak, samo jedna negativna odredba, jedno bivstvujuće koje je okarakterisano jednim nebivstvujućim. A nebivstvu-

66

juće ne može biti delotvomo, svaka pozitivna posledica mora da pođe od jedne pozitivne odredbe i snage, kojoj je ona negativna, takoreći, samo senka. Kao što se vidi, ove konkretne snage su samo one koje su uložene u razmenu. Samo, karakter konkretnosti ne smemo smatrati oslabljenim usled toga što on tu nije vezan za pojedinačno biće kao takvo. Relativitet među stvarima ima jedinstven položaj: da prevazilazi to što je pojedinačno, da traje samo kod većine kao takve, a da ipak ne bude neko puko pojmovno uopštavanje i apstrakcija. I u ovome se izražava duboka veza relativiteta s podruštvljavanjem, koja je najneposrednije očigledno predstavljanje relativiteta na materijalu čovečanstva: društvo je nadsingulama tvorevina, koja ipak nije apstraktna. Njime se povesnom životu oduzima alternativa da protekne pored samih individua, ili u apstraktnim opštostima; ono je ta opštost koja ujedno ima konkretnu životnost. Otuda onaj jedinstveni značaj koji za društvo ima razmena, kao privrednopovesno ostvarenje relativiteta stvari: razmena uzdiže pojedinačnu stvar i njen značaj za pojedinačnog čoveka iz njihove singulamosti, ali ih ne unosi u sferu apstraktnoga nego u životnost uzajamnog dejstva, koja je, takoreći, telo privredne vrednosti. Mogu se tačno ispitivati za sebe bivstvujuće odredbe jednog predmeta, ali privredna vrednost neće se naći, pošto ona postoji isključivo u uzajamnom odnosu kakav se, na osnovu ovih odredaba, uspostavlja između većeg broja predmeta, gde svaki uslovljava onaj drugi i vraća mu značaj koji dobija od njega.

67

III

Pre nego što iz ovog pojma ekonomske vrednosti razvijem pojam novca kao njenog vrhunca i najčistijeg izraza, potrebno je da ga uvrstim u jednu načelno određenu sliku sveta, da bih po tome procenjivao filozofsko značenje novca. Tek kad formula ekonomske vrednosti postane uporediva s nekom formulom sveta, najviši stupanj njenog ostvarenja može da pretenduje na to da prevazilazeći okvire njene neposredne pojave ili, tačnije: upravo u njoj - pomaže tumačenju bivstvovanja uopšte. Onu - pravila lišenu - naporedost i izmešanost prvih utisaka koje na nas ostavlja neki objekt uobičajili smo da organizujemo tako što trajnu i bitnu supstancu ovoga razdvajamo od njegovih kretanja, boja, sudbina, čije nastajanje i nestajanje ostavlja neizmenjenom postojanost njegove suštine. Ovo raščlanjavanje sveta na trajna jezgra prolaznih pojava i slučajna određenja istrajnih nosilaca izrasta u suprotnost apsolutnog i relativnog. Kao što mislimo da u sebi osećamo bivstvo duše čija egzistencija i karakter počivaju u sebi, neku poslednju, od svega izvan nje nezavisnu instancu, pa nju precizno razdvajamo od onih naših misli, doživljaja i razvitaka koji su stvarni ili merljivi samo kao rezultat odnosa prema drugima - tako isto u svetu tragamo za supstancijama, veličinama i snagama čije je bivstvo i značenje utemeljeno u njima samima, pa ih razlikujemo od svih relativnih egzistencija i određenja, od svih onih koji su to što su samo kao rezultat upoređivanja, dodira s drugima ili reakcija na njih. Pravac razvoja te suprotnosti prejudicira se našim psihofizičkim ustrojstvom i njegovim odnosom prema svetu. Koliko god su u našem bivstvo68

vanju kretanje i mirovanje, aktivnost prema onome spolja i zbiranje okrenuto prema onome unutra, duboko povezani, tako da tek jedno u drugome nalaze svoje važenje i značenje - ipak, mi jednu stranu te suprotnosti, mir, supstancijalno bivstvo, onu suštinsku čvrstinu svojih životnih sadržaja osećamo kao to što je stvarno vredno, kao definitivno, nasuprot onome promenljivome, nemirnome, spoljašnjem. Nastavak ovoga je to što mišljenje u celini oseća da mu je zadatak da, iza prolaznosti pojave, one plime i oseke kretanja, pronađe to što je nepomerljivo i pouzdano, pa da nas, iz upućenosti jednog na drugo, dovede do toga što je dovoljno samo sebi, što je utemeljeno na sebi. Tako dobijamo one čvrste tačke koje nam služe kao orijentiri u zbrci pojava, pokazujući nam objektivni pandan tome što u sebi predstavljamo kao za nas vredno i definitivno. I tako, da počnemo sa sasvim spoljašnjim primenama ove tendencije, svetlost važi kao tanana supstancija koja ističe iz tela, toplota važi kao tvar, telesni život kao delotvomost supstancijalnih duhova života, duševni procesi kao nešto čiji je nosilac posebna supstancija duše; ni mitologije, koje su iza groma uvodile nekog gromovnika, ispod zemlje čvrst temelj da ona ne bi pala, a u zvezde duhove koji ih vode njihovim kružnim putanjama - za zapažene određenosti i kretanja ništa manje ne traže supstanciju koja im je ne samo svojstvena nego je upravo ona sama delotvoma snaga. I osim pukih veza među stvarima, osim njihove slučajnosti i vremenosti, traži se nešto apsolutno: rani načini mišljenja ne mogu se zadovoljiti razvitkom, nastajanjem i nestajanjem svih zemaljskih formi u telesnome i duhovnome, nego je za njih svaka vrsta živog bića jedna nepromenljiva ideja stvaranja; institucije, forme života, vrednovanja postoje oduvek, apsolutni su, bili su takvi kakvi su i sada, pojave sveta ne važe samo za čoveka i njegovu organizaciju nego su po sebi i za sebe takvi kako ih mi sebi predstavljamo. Ukratko, prva tendencija mišljenja s kojom ono smatra da može uvesti u miran tok zbunjujuću struju utisaka, pa iz njenih kolebanja dobiti neko čvrsto obličje, usmerava se ka supstanciji i ka apsolutnome, u poređenju s kojima se sva pojedinačna zbivanja i veze svode na jedan privremen stupanj, koji valja prevladati radi spoznaje. Navedeni primeri pokazuju da je to kretanje opet retrogradno. Nakon što su skoro sve kulturne epohe videle pojedinačne začetke ovoga, kao osnovni smer modeme nauke može se oz-

69

načiti to što ona pojave više ne razumeva posredstvom posebnih supstancija i kao posebne supstancije, nego kao kretanja čiji se nosioci, takoreći, povlače sve dalje u odsustvo svojstava; to što ona teži da kvalitete, koji se pridaju stvarima, izrazi kao kvantitativna, dakle, relativna određenja; to što, umesto apsolutne supstancijalnosti organskih, psihičkih, etičkih, socijalnih formacija, propoveda neumoran razvitak, u kojem svaki element zauzima jedno ograničeno mesto, ustanovljivo samo kao rezultat odnosa prema njegovom prethodnom i potonjem; to što se ona odriče po sebi bivstvujuće suštine stvari, pa se zadovoljava utvrđivanjem veza koje se javljaju između stvari i našeg duha, sa stanovišta ovog duha; to što je ne samo prividni mir zemlje jedno složeno kretanje nego i njen ukupni položaj u svemiru postoji samo usled njenog uzajamnog odnosa s masama drugih materija - to je samo jedan vrlo prost, ali i vrlo radikalno delotvoran slučaj prelaska s postojanosti i apsolutnosti sadržaja sveta na njihovo razlaganje u kretanja i relacije. Ali izgleda da sve ovo - čak i kad bi bilo do kraja sprovedeno - ipak omogućava, štaviše, iziskuje jednu čvrstu tačku, jednu apsolutnu istinu. Naime, samo saznanje, koje izaziva pomenuto razlaganje, nekako izmiče struji večnog razvitka i onoj samo relativnoj određenosti na koju upućuje svoje pojedinačne sadržaje. Razlaganje apsolutnog objektiviteta sadržaja saznanja na vrste predstava koje su važeće samo za ljudski subjekt, ipak, negde pretpostavlja krajnje tačke koje nisu dalje izvodljive; tok i relativitet psihičkih procesa ne sme, ipak, zadirati u one pretpostavke i norme po kojima mi tek i odlučujemo o tome da li naša saznanja stvarno imaju ovakav ili onakav karakter; za samo psihološko izvođenje, u koje treba da se utope sva apsolutno objektivna saznanja, potrebni su, ipak, određeni aksiomi, koji ni sami, bez manjkavog kruga, ne bi smeli imati puko psihološko značenje. To je stvar od najveće važnosti ne samo za opšte sagledavanje stvari, na kojem se temelji sve što sledi, nego i za sve pojedinosti ovoga - i to je tako egzemplarno da je ovde potrebno jedno preciznije razmatranje. Bez sumnje, istinitost nekog stava može se spoznati samo na osnovu kriterija koji su od početka sigurni, opšti i prevazilaze ono što je pojedinačno; ti kriteriji mogu biti ograničeni na pojedi70

saznanja izgrađivan tako što se ona temelje jedna na drugima, a svako od njih važi samo pod uslovom onog drugog. Samo, da ne bi lebdeo u vazduhu, zapravo, da bi uopšte bio moguć, taj niz mora negde imati svoju najdublju osnovu, neku najvišu instancu koja svim sledećim članovima daje legitimaciju, a da njoj takva nije potrebna. To je shema u koju se mora uključiti naše činjeničko saznanje i koja sve uslovljenosti i relativnosti ovog saznanja vezuje za znanje koje više nije uslovljeno. Samo: koje je to apsolutno saznanje - to mi nikad ne možemo znati. Do njegovog stvarnog sadržaja nikad se ne može doći s istom sigurnošću koja postoji u pogledu njegove načelne, takoreći, formalne egzistencije, jer proces razlaganja na više principe, pokušaj da se ono što je dotad bilo poslednje, ipak, dalje izvodi, nikad ne može stići do kraja. Dakle, koji god stav mi našli kao onaj najdublje utemeljujući, koji stoji iznad uslovljenosti svih drugih - ostaje mogućnost da spoznamo da je i on samo relativan i uslovljen nekim višim; i ta mogućnost je pozitivan izazov, pošto je povest znanja nju ostvarivala bezbroj puta. Razume se, spoznaja mora negde imati svoju apsolutnu osnovu; ali gde je ona, to mi nikad ne možemo neopozivo utvrditi, pa - da mišljenje ne bismo zatvorili dogmatski - moramo svaku na kraju dostignutu tačku uzimati kao pretposlednju. Celina saznanja se time nikako ne prikazuje skeptički, kao što je uopšte mešanje nerazumevanja, relativizma i skepticizma isto toliko grubo koliko postupak prema Kantu, kad je njegovo preinačavanje prostora i vremena u uslove našeg iskustva predstavljano kao skepticizam. Razume se, oba stanovišta se nužno tako procenjuju, ako se ona svagda njima suprotna od početka smatraju za bezuslovno tačnu sliku stvarnoga, tako da se svaka teorija koja njih negira javlja kao uzdrmavanje »stvarnosti«. Ako se pojam relativnoga konstituiše tako da logički iziskuje nešto apsolutno, onda se ovo poslednje, naravno, ne može odstraniti bez pogovora. Međutim, dalji tok našeg ispitivanja pokazaće da nema potrebe za nečim apsolutnim kao pojmovnim korelativizmom s relativnošću stvari; štaviše, taj zahtev je prenošenje s empirijskih odnosa - gde se, u stvari, jedan »odnos« ističe među elementima koji po sebi i za sebe stoje s one strane tog odnosa i utoliko su »apsolutni « - na to što leži u osnovi svake empirije. Ako se sada priznaje da naše saznanje negde mora da poseduje 71

jednu apsolutnu normu, neku poslednju instancu koja je sama sobom legitimisana, a da njen sadržaj za naše sve veće saznanje mora da ostane u neprekidnom toku, te da sve što je trenutno dostignuto ukazuje na nešto još dublje i dovoljnije za zadatak tog saznanja - onda to više nije skepticizam nego je ono što je opštepriznato: da, istina, svako prirodno zbivanje bezuslovno podleže zakonima bez izuzetka, ali da ovi kao spoznati podležu neprestanoj korekciji, da su nama dostupni sadržaji ove zakonitosti uvek istorijski uslovljeni i lišeni pomenute apsolutnosti svoga opšteg pojma. Dakle, kao što poslednje pretpostavke kakvog zaokruženog saznanja ne smeju da važe kao samo uslovljene, subjektivno ili relativno istinite, tako to, ipak, sme i mora svaka pojedinačna, koja se nama trenutno nudi kao ispunjenje ove forme. To što je svaka predstava istinita samo u odnosu prema nekoj drugoj čak i kad idealni sistem saznanja, koji za nas leži u beskonačnome, sadrži istinu, odvojenu od ove uslovljenosti - to, svakako, označava takav relativizam našeg držanja koji na drugim područjima važi analogno ovome. Za asocijacije ljudi mogu postojati norme prakse koje, spoznate od nekog nadljudskog duha, označavaju apsolutno i večno pravo. To bi morao biti juristički causa sui, tj. nositi svoju legitimaciju u sebi, jer čim bi se ova preuzela od kakve više norme, upravo bi ta, a ne ona, značila apsolutnu, pod svim uslovima važeću pravnu odredbu. Stvarno, ne postoji nikakav jedinstven sadržaj zakona koji bi mogao polagati pravo na večnu nepromenljivost; štaviše, svaki ima vremensko važenje kakvo mu daju istorijske okolnosti i njihova smena. I to važenje on - ukoliko je samo njegovo ustanovljenje legitimno i nije proizvoljno - izvodi iz jedne već prethodno postojeće pravne norme, iz koje otklanjanje starog pravnog sadržaja proističe isto toliko legalno koliko i njegovo dotadašnje postojanje. Dakle, svako pravno ustrojstvo u sebi sadrži snage - i to ne samo spoljašnje nego i idealnopravne - za vlastito menjanje, širenje ili ukidanje, tako da, na primer, zakon koji na parlament prenosi zakonodavstvo ne samo da proizvodi legitimitet zakona A, koji ukida zakon B, dat od istog parlamenta, nego ga čak čini pravnim aktom, ako parlament odustaje od legislacije u korist neke druge instance. Dakle, to znači da, posmatrano s druge strane, svaki zakon ima svoje dostojanstvo kao takav samo na 72

osnovu svog odnosa prema drugom zakonu, a nijedan ga nema sam po sebi. Baš kao što neki nov, makar koliko revolucionaran sadržaj saznanja svoju dokazivost za nas može da izvodi samo iz sadržaja, aksioma i metoda dosadašnjeg nivoa saznanja, iako se jedna prva istina mora pretpostaviti kao postojeća, koja se ne može dokazati, a koju mi, u njenoj samodovoljnoj sigurnosti, nikad ne možemo dostići - tako nama nedostaje ono pravo koje počiva u sebi, iako njegova ideja lebdi iznad niza relativnih pravnih odredbi, od kojih je svaka upućena na legitimisanje posredstvom neke druge. Razume se, i naše saznanje ima prve aksiome, koji u svakom datom trenutku za nas nisu više dokazivi, jer bez ovih ne bi došlo do relativnih nizova izvedenih dokaza, samo što oni prosto nemaju logički dignitet dokazanoga, nisu za nas istiniti u istom smislu u kojem ovo jeste, pa se naše mišljenje drži njih kao krajnjih tačaka samo dok se ne uzdigne do onog još višeg iznad njih, što tada dokazuje ono što je dotad bilo aksiom. Odgovarajuće tome, postoje, razume se, prilike apsolutne i relativne povlašćenosti, kad neko empirijsko pravo biva postavljeno iz razloga sile ili drugih razloga. Samo, to prosto ne biva pravno postavljeno; svakako kao pravo postoji, čim je tu, ali to što je tu nije nikakva pravna činjenica; nedostaje mu dignitet svega onoga što se oslanja na zakon; i činjenica je da svaka vlast, koja postavlja takvo bespravno pravo, teži da bilo kako iznađe ili fingira neko legitimiranje ovoga, tj. da ga izvede iz kakvog već postojećeg prava - što je, u neku ruku, izražavanje poštovanja prema onom apsolutnom pravu koje stoji iznad svakog relativnog, kojem je nedostupno, a za nas nalazi simbol samo u formi neprestanog izvođenja svake aktuelne pravne odredbe iz neke prethodne. Međutim, ukoliko ni ovo vraćanje u beskonačno ne bi naše saznanje zadržalo u uslovljenosti, možda bi to uspela neka njegova druga forma. Ako se dokaz nekog stava prati kroz njegova obrazloženja, a ova dalje kroz njihova, itd., često se, kao što je poznato, otkriva daje dokaz moguć tj. dokaziv samo ako se onaj prvi stav, koji treba njime dokazati, već pretpostavi kao dokazan. Koliko god ovo, pokazano za jednu određenu dedukciju, nju čini iluzornom kao manjkav, pogrešan zaključak, toliko je, ipak, nezamislivo da bi naše saznanje, posmatrano kao celina, bilo obuzeto tom formom. Ako se razmisli o bezbrojnim pretpostavkama

73

koje su poredane jedna na drugoj i gube se u beskonačnome, a od njih zavisi svako sadržinski određeno saznanje - ne čini nam se isključenom mogućnost da stav A dokažemo stavom B , a da stav B , prolazeći kroz istinu onog C , D , E itd., konačno bude dokaziv samo istinom onog A . Lanac argumentacije C , D , E itd. treba da bude toliko dugo pretpostavljan da onda njegovo vraćanje svojoj polaznoj tački izmiče svesti, kao što velieina zemlje neposrednom pogledu skriva svoj kuglasti oblik i izaziva iluziju da se na njoj može beskonačno ići pravo; i ta veza koju pretpostavljamo u svom saznanju sveta - da sa svake tačke tog saznanja možemo doći do svake druge prolazeći kroz dokaze - ovo čini verovatnim. Ako ne želimo da zauvek dogmatski ostanemo pri jednoj istini, koju, po njenoj suštini, nema potrebe dokazivati, onda se može lako razumeti kako se ta uzajamnost dokazivanja smatra za osnovnu formu saznanja, zamišljenog kao završeno. Tako je saznanje jedan nesputan proces, čiji elementi uzajamno određuju svoja mesta, kao što to čine mase materije posredstvom težine; poput ove je, onda, istina pojam odnosa. To što naša slika sveta ovako »lebdi u vazduhu« - to je sasvim u redu, jer i sam naš svet to čini. To nije slučajna koincidencija reči, nego je ukazivanje na temeljnu povezanost. Našem duhu svojstvena nužnost da istinu spoznaje kroz dokaze izmešta njenu saznatljivost u beskonačno, ili je svija u krug, tako da je jedan stav istinit samo u odnosu prema drugome, a ovaj drugi, konačno, samo u odnosu prema onom prvom. Celina saznanja je, tako, isto toliko malo »istina« koliko je i celina materije teška; samo u odnosu među delovima važe ona svojstva koja se ne bi, bez pogovora, mogla iskazati za celinu. Ova uzajamnost kojom unutrašnji elementi saznanja jedni drugima jamče značenje istine, naizgled, kao celina ima nosioca u vidu jednog šireg relativiteta između teorijskih i praktičnih interesa našeg života. Ubeđeni smo da su sve predstave o bivstvujućem funkcije posebne psihofizičke organizacije, koje to bivstvujuće nikako ne odslikavaju mehanički. Štaviše, slike o svetu koje ima insekt sa svojim mrežastim očima, orao s vidom tako oštrim da nam je to teško i zamisliti, čovečja ribica sa svojim zakržljalim očima, mi sami, kao i bezbrojni drugi - nužno su dalekosežno različite, odakle se može neposredno zaključiti da niko od ovih ne kopira vanpsihički sadržaj sveta u njegovom po 74

sebi bivstvujućem objektivitetu. A tako, u najmanju ruku, negativno okarakterisane predstave su pretpostavka, materijal, direktiva za naše praktično delanje, kojim se mi povezujemo sa svetom što postoji nezavisno od naše subjektivno određene predstave: od njega očekujemo određene reakcije na naša dejstva, a on nam njih i pokazuje bar uglavnom, na valjan tj. nama koristan način, onako kako ih pokazuje i životinjama, čije ponašanje određuju sasvim drukčije slike o tom istom svetu. Ovo je, ipak, krajnje upadljiva činjenica: postupci, preduzeti na osnovu predstava koje sigurno nisu jednake s onim objektivno bivstvujućim, postižu tako proračunljive, svrsishodne, sigurne rezultate kakvi bi se postigli u slučaju poznavanja pomenutih objektivnih odnosa, takvih kakvi oni jesu, dok drugi postupci, naime, oni koji slede za »pogrešnim« predstavama, nama donose isključivo realne štete. A isto tako vidimo da takođe životinje podležu obmanama i ispravljivim zabludama. A šta onda znači »istina «, koja je za njih i za nas sadržinski sasvim različita i, osim toga, čak se i ne podudara s objektivnom stvarnošću, ali ipak tako sigurno dovodi do željenih posledica postupaka kao da se podudara s njom? Čini mi se da je to objašnjivo samo pomoću sledeće pretpostavke. Različitost organizacije iziskuje da se svaka vrsta - da bi se održala i postigla svoje bitne životne svrhe mora ponašati u praksi na poseban način, različito od drugih. Dakle, na pitanje: da li neki postupak koji se rukovodi i određuje jednom predstavnom tvorevinom ima korisne posledice za nosioca tog postupka - nikako se ne može odgovoriti na osnovu sadržaja te predstave, bilo da ga zamišljamo kao apsolutno objektivan ili ne. Staviše, to će zavisiti jedino od toga do kakvog će rezultata dovesti ta predstava kao realan proces unutar organizma, u sadejstvu s ostalim psihofizičkim snagama i s obzirom na posebne životne zahteve tog organizma. Kad o čoveku kažemo da postupa u smislu održavanja i unapređivanja života samo na osnovu istinitih predstava, a da postupa razorno na osnovu onih pogrešnih - šta onda suštinski znači ta »istina«, koja je za svaku svešću obdarenu vrstu sadržinski drugačija, a ni za jednu nije odraz stvari po sebi, ako ne znači upravo onu predstavu koja, u vezi s ćelom posebnom organizacijom, njenim snagama i potrebama, dovodi do korisnih posledica? Ona nije prvobitno korisna zato što je istinita, nego obrnuto: počasno ime istinite dajemo 75

onim predstavama koje nas, u nama delotvome kao realne snage ili težnje, podstiču na korisno ponašanje. Zato postoji toliko načelno različitih istina koliko ima i načelno različitih organizacija i životnih zahteva. Ona slika čula koja je za insekta istina to očito ne bi bila za orla; jer upravo to što je osnova za svrsishodan postupak insekta u sklopu njegovih unutrašnjih i spoljašnjih konstelacija, upravo to bi orla, u sklopu njegovih konstelacija, navelo na sasvim besmislene i pogubne postupke. Tim saznanjima nimalo ne nedostaje čvrstina normativa: štaviše, svako biće koje stvara predstave poseduje načelno utvrđenu »istinu«, koju njegova predstava može da dokuči ili promaši u pojedinačnom slučaju; zakon gravitacije ostaje »istinit«, spoznali mi to ili ne uprkos tome što on ne bi bio istinit za bića s drukčijom tvorbom prostora, drukčijim kategorijama mišljenja, sistemima brojeva. Za nas »istiniti « sadržaj predstave ima takvu osobenu strukturu daje, doduše, sasvim nezavisan od našeg bića-jer to ne delimo ni s jednim drukčijim bićem - ali je, u pogledu vrednosti svoje istine, sasvim nezavisan od svoje fizičke realizacije. Budući da je, s jedne strane, dato to biće sa svojom konstitucijom i svojim potrebama, a s druge strane, jedno objektivno bivstvo - misaono je utvrđeno šta je istina za to biće. Pošto ona znači najpovoljnije predstave za to biće, sprovodi se izbor među njegovim psihološkim procesima: one korisne učvršćuju se uobičajenim putevima selekcije, pa sve ukupno čine svet »istinitih« predstava. I stvarno: nemamo nikakav drugi definitivan kriterijum za istinu neke predstave o bivstvujućem, osim toga da njome usmereni postupci dovode do željenih konsekvenci. Razume se, kad su se nagoveštenom selekcijom, tj. negovanjem izvesnih načina predstavljanja, ovi ustalili kao trajno svrsishodni, onda oni međusobno stvaraju područje teorijskoga koje za svaku novu predstavu odlučuje, po sada unutrašnjim kriterijima, o pripadnosti ili suprotstavljenosti njemu - baš kao što se geometrijski stavovi podižu jedan na drugome po strogoj unutrašnjoj autonomiji, dok aksiomi i metodske norme, po kojima je taj sklop i celo područje uopšte mogućno, sami nisu geometrijski dokazivi. Dakle, celina geometrije nikako nije važeća u istom smislu u kojem to jesu njeni pojedinačni stavovi; dok su ovi dokazivi unutar nje, jedan posredstvom drugog, pomenuta celina važi samo kao rezultat odnošenja na nešto što leži izvan nje: na prirodu prostora, na 76

način našeg sagledavanja, na prinudu naših normi mišljenja. Tako, doduše, naša pojedinačna saznanja mogu biti jedna drugima nosioci, budući da jednom utvrđene norme i činjenice postaju dokazi za druge, ali njihova celina važi samo u odnosu na određene psihofizičke organizacije, njihove životne uslove i probitačnost njihovog postupanja. Najzad, pojam istine, kao odnosa među predstavama, koji ni za jednu nije vezan kao apsolutni kvalitet, potvrđuje se takođe u odnosu na pojedinačni predmet. Spoznati neki predmet, konstatuje Kant, znači: postići jedinstvo u raznolikosti njegovog sagledavanja. Iz haotičnog materijala naših predstava o svetu, neprekidnog toka utisaka, izdvajamo pojedine kao međusobno pripadajuće, grupišemo ih u jedinstva koja nazivamo »predmetima «. Čim ukupnost utisaka, koje treba spojiti u jedinstvo, stvarno okupimo u takvo, time je predmet spoznat. A šta to jedinstvo može inače da znači osim funkcionalno uzajamno pripadanje, upućivanje jednog na drugo i upućenost jednog na drugo? Jedinstvo elemenata nije ništa izvan samih elemenata, nego je forma njihovog zajedništva, koja istrajava u njima samima, koju samo oni predstavljaju. Ako šećer kao predmet spoznajem kao takav time što u jedno jedinstvo spajam utiske koji mi prolaze kroz svest: belo, tvrdo, slatko, kristalno itd., to znači da ja ove sadržaje sagledavanja predstavljam kao vezane jedne za druge, da među njima, pod ovim datim uslovima, postoji povezanost tj. uzajamno dejstvo, daje jedan na tom mestu i u ovoj vezi tu zato što je drugi tu, i tako naizmenično. Kao što jedinstvo socijalnog tela ili socijalnih tela kao jedinstvo znači samo postojanje međusobno delotvomih sila atrakcije i kohezije njegovih individua, čisto dinamičan odnos među njima - tako i jedinstvo pojedinačnog objekta, u čijem se duhovnom realizovanju sastoji njegovo saznanje nije ništa drugo do uzajamno dejstvo među elementima njegovog sagledavanja. I u onome što se naziva »istinom« kakvog umetničkog dela verovatno je odnos među njegovim elementima mnogo značajniji od odnosa prema njegovom objektu nego što nam se to objašnjava. Ako ostavimo po strani portret kod kojeg se, radi čisto individualnog prigovora, problem komplikuje, onda o manjim elementima dela likovne umetnosti, ili umetnosti govora, nećemo steći ni utisak da su istiniti, ni utisak da nisu istiniti; ukoliko su izolovani, ostaće još s

77

one strane te kategorije. Ili, gledano s druge strane, u pogledu početnih elemenata od kojih se dalje razvija umetničko delo, umetnik je slobodan. Tek kad on izabere karakter, stil, element boje ili forme, ton raspoloženja - tek onda je time prejudiciran priraštaj drugih delova. Sad oni moraju da ispune očekivanja koja su pobudili oni prvi. Ovi mogu biti fantastični, proizvoljni, irealni, koliko god im je volja; čim se njihovi nastavci prema njima počnu ponašati harmonično, povezuju ih, vode ih dalje, celina će stvoriti utisak »unutrašnje istine bez obzira na to da li se bilo koji njen pojedinačan deo podudara s onim njemu spoljašnjim realitetom, tako zadovoljavajući ili ne zadovoljavajući pretenziju na »istinu« u uobičajenom i supstancijalnom smislu. Istina umetničkog dela znači da ono kao celina ispunjava obećanje koje nam je, takoreći dobrovoljno, dao jedan njegov deo - i to bilo koji, budući da upravo uzajamnost t og međusobnog odgovaranja svakom pojedinačno daje kvalitet istine. Dakle, takođe u posebnoj nijansi umetničkoga, istina je pojam relacije, ona se realizuje kao odnos među elementima umetničkog dela, a ne kao kruto jedinstvo između svakog od njih i onog, njemu spoljašnjeg objekta, što čini njegovu apsolutnu normu. Prema tome, ako saznanje uopšte treba da znači: saznati predmet u njegovom »jedinstvu«, onda to znači, kako je drugde rečeno, saznati ga u njegovoj »nužnosti«. I jedno i drugo je duboko povezano. Nužna je relacija kojom tuđost između elemenata postaje jedinstvo-jer formula nužnosti je: ako postoji A, onda postoji B; ovaj nužni odnos iskazuje da su A i B elementi jednog određenog jedinstva bivstva ili zbivanja - pri čemu »nužni odnos« znači sasvim jedinstvenu i samo jezikom razloženu i ponovo sastavljenu relaciju. Pomenuto jedinstvo umetničkog dela je, kao što se vidi, upravo isto što i ova nužnost; jer ono nastaje upravo tako što se razni elementi umetničkog dela uzajamno uslovljavaju, jedan je nužno tu, kad je drugi dat, i tako naizmenično. Nužnost je pojava relacije ne samo među tako spojenim stvarima nego i po sebi i po svom čistom pojmu. Naime, od obe najopštije kategorije od kojih gradimo saznajnu sliku sveta: od bivstva i zakonâ - nijedna sama za sebe ne sadrži nužnost. Nijedan zakon ne čini nužnim postojanje stvarnosti uopšte; ne bi bilo u opreci ni s jednim logičkim ili s prirodnim zakonima, ako uopšte ne bi bilo bivstvovanja. Isto tako nije »nužno« postojanje prirodnih zakona; štaviše, 78

oni su puka činjenica, kao i bivstvo, i tek kad oni postoje, njima podređena zbivanja su »nužna«; ne može biti nijednog prirodnog zakona da prirodnih zakona mora biti. To što mi nazivamo nužnošću, postoji samo između bivstva i zakona, to je forma njihovog odnosa. I jedno i drugo su puke, načelno uzajamno nezavisne stvarnosti: jer bivstvo je zamislivo i kad nije podređeno zakonu, a i kompleks zakona bi važio i kad ne bi bilo njemu potčinjenog bivstva. Tek kad su oba tu, uobličenja bivstva dobijaju nužnost, s njom ili u njenom obličju predstavljaju se bivstvo i zakoni kao elementi jednog nama neposredno neshvatljivog jedinstva: ona je relacija koja se stvara između bivstva i zakonâ, mada nijednom od njih nije svojstvena, nego bivstvom vlada samo usled toga što zakoni postoje, a zakonima pripada kao smisao i značenje samo usled toga što bivstvo postoji. Polazeći s druge strane, ali idući ka istom cilju, mogućno je ovako formulisati relativizam u pogledu principa saznanja: da konstitutivna načela, koja zauvek izražavaju suštinu stvari, prelaze u regulativna, koja su samo gledišta za progresivno saznanje. Upravo one poslednje apstrakcije, pojednostavljenja ili sažimanja mišljenja moraju odustati od dogmatske pretenzije da zaključuju saznanje. Namesto tvrdnje: stvari stoje tako i tako - u pogledu krajnjih i najopštijih mišljenja treba da dođe ova: naše saznanje mora da postupa tako kao da stvari stoje tako i tako. Time je data mogućnost da se načinu i putu našeg saznanja prepusti da vrlo adekvatno izrazi svoj stvarni odnos prema svetu. Iz mnogostranosti našeg bića i sputavajuće jednostranosti svakog pojedinog pojmovnog izraza za naš odnos prema stvarima proizlazi - i tome odgovara - činjenica da nijedan takav izraz nije opštezadovoljavajući, niti je trajno zadovoljavajući; štaviše, da istorijski nalazi dopunu u vidu jedne suprotne tvrdnje, čime se u bezbrojnim pojedinostima stvara nesigurno kolebanje, protivrečna mešavina ili nesklonost ka obuhvatnim načelima uopšte. Ako konstitutivne tvrdnje, čiji je cilj da ustanove suštinu stvari, pretvorimo u heurističke koje samo teže da puteve našeg saznanja odrede utvrđivanjem idealnih ciljeva - onda to, očigledno, dopušta istovremeno važenje suprotnih principa; sada, kad njihovo znamenje leži samo u putevima ka njima, mogućno je koristiti ih naizmenično, a pri tom, ipak, ne upasti u protivrečnost, kao što se upada, recimo, pri naizmeničnoj upotrebi induktivne i 79

deduktivne metode. Tek tim utapanjem dogmatskih krutosti u žive procese saznanja uspostavlja se stvarno jedinstvo tog saznanja, budući da njegovi krajnji principi više ne ulaze u praksu u formi uzajamnog isključivanja nego upućenosti jednih na druge, uzajamnog izazivanja i dopunjavanja. Tako se, na primer, razvitak metafizičke slike sveta kreće između jedinstva i mnoštva apsolutne stvarnosti, koja utemeljuje sva pojedinačna sagledavanja. Nastrojenost našeg mišljenja je takva da ono nužno teži i jednom i drugom kao definitivnom zaključku, a da se ipak ne može zaključiti nijednim od njih. Tek kad se sve diferencije i mnoštva stvari izmire u jednom zbiru, smiruje se intelektualno-čuvstveni nagon za jedinstvom. Samo, čim se dostigne takvo jedinstvo, kao u Spinozinoj supstanciji, pokazuje se da ono ne može da učini ništa za razumevanje sveta, da mu je potreban bar još jedan princip da bi ga oplodio. Monizam goni čoveka preko svojih granica ka dualizmu ili pluralizmu, a posle uspostavljanja ovoga iznova počinje da dejstvuje potreba za jedinstvom; tako da je razvitak filozofije, kao i razvitak individualnog mišljenja upućen na kretanje od mnoštva ka jedinstvu i od jedinstva ka mnoštvu. Povest mišljenja pokazuje da je uzaludna težnja da se jedno od ovih stanovišta uzme kao definitivno; štaviše, struktura našeg uma u njegovom odnosu prema objektu iziskuje ravnopravnost jednog i drugog, pa je i postiže uobličujući monistički zahtev u princip: svako mnoštvo učiniti jedinstvom koliko god je to moguće, tako kao da treba da završimo u apsolutnom monizmu; i pluralistički: ne zaustavljati se ni na jednom jedinstvu, nego u pogledu svakog tragati za još jednostavnijim elementima i stvaralačkim snagama, tj. tako kao da konačni rezultat treba da bude pluralistički. - Isto tako stvari stoje ako se sledi kvalitativno značenje pluralizma: individualna diferenciranost stvari i sudbina, njihovo podvajanje prema suštini i vrednosti. Između tog podvajanja i uzajamne pripadnosti momenata našeg bivstvovanja koleba se naše najintimnije osećanje života: čas se čoveku čini da je život podnošljiv samo ako se u sreći i najvišem dometu u njemu uživa sasvim odvojeno od svake patnje i svake otupelosti, ako se bar ti retki momenti oslobode svakog dodira s onima koji su ispod ovih ili njima suprotni. A onda se opet čoveku učini da je veličina, čak pravi zadatak u tome da se zadovoljstvo i patnja, snaga i slabost, vrlina i greh osećaju kao jedno životno je80

dinstvo, da se jedno oseća kao uslov drugoga, da jedno posvećuje drugo i daje samo posvećeno. Ovih suprotnih tendencija čovek je, možda, retko svestan kao najčistijih principa; ali kao polazne tačke, ciljevi, fragmentarna potvrđivanja radom, one neprestano određuju naš stav prema životu. Čak i kad je neki karakter, naizgled, sasvim usmeren ka jednom od ovih pravaca, on se, ipak, trajno ukršta s drugima, u vidu skretanja, pozadine, iskušenja. Suprotnost između individualizovanja i sjedinjavanja životnih sadržaja ne pravi podelu među ljudima, nego u čoveku mada se njegova osobno-unutrašnja forma, očito, razvija u naizmeničnom dejstvu s njegovom socijalnom formom, koja se kreće između individualističkog principa i principa socijalizacije. Ovde nije suštinska ta mešavina života od ova dva pravca nego njihova upućenost jednog na drugi u formi heuristike. Kao da naš život upražnjava neku jedinstvenu osnovnu funkciju, ili se sastoji od takve funkcije čije jedinstvo mi ne shvatamo, nego ga razlažemo na analizu i sintezu, koje čine najopštiju formu pomenute suprotnosti i čije sadejstvo, takoreći, naknadno ponovo uspostavlja jedinstvo života. Ali budući da ono što je pojedinačno, u svojoj podvojenosti i bivstvu za sebe, pretenduje na apsolutno pravo na nas i u nama, i budući da jedinstvo, koje u sebi nosi sve što je pojedinačno, postavlja takav isti beskompromisni zahtev nastaje protivrečnost zbog koje život često dovoljno trpi, a koja postaje logična usled toga što svaka od dve strane za svoj opstanak pretpostavlja onu drugu: nijedna od njih ne bi imala objektivno zamisliv smisao ili izazivala duševnu zainteresovanost, kad naspram nje ne bi bilo one druge kao »suprotnog poteza«. I tako ovde nastaje - isto tako u parovima bezbroj drugih suprotnosti - ta osobena teškoća da nešto što je bezuslovno postaje uslovljeno, i to posredstvom drugog bezuslovnog, koje, opet, zavisi od onog prvog. Čini mi se da činjenica da je to što se oseća kao apsolutno, ipak relativno, ne dopušta nikakvu drugu mogućnost načelnog rešenja osim da to što je apsolutno označava put čiji pravac, koji ide u beskonačnost, ostaje utvrđen, bez obzira na to koliko daleko se stvarno njime ide. Kretanje unutar svakog dela - sve dok traje - odvija se tako kao da treba da se slije u apsolutnu krajnju tačku, što leži u beskonačnome, a taj smisao pravca ostaje takav kakav je takođe kad kretanje s bilo koje tačke uzme neku drugu smernicu, koja podleže istoj normi.

6 Filozofija novca

81

U toj formi upućenosti pravaca mišljenja jednih na druge susreću se opšti kao i posebni kompleksi saznanja. Ako se teži razumevanju sadašnjosti u političkom, socijalnom, verskom pogledu i u drugim pogledima kulture, do njega će se doći samo istorijskim putem, dakle, saznanjem i razumevanjem prošlosti. Ali sama ova prošlost, od koje su nam ostali samo fragmenti, nemi svedoci i manje-više nepouzdani izveštaji i tradicije, ipak će nam biti razgovetna i živa samo na osnovu iskustava neposredne sadašnjosti. Koliko god preinačenja i menjanja kvantiteta bilo potrebno za to, u svakom slučaju, sadašnjost - koja nam je neophodni ključ za prošlost - postaje razumljiva samo zahvaljujući toj prošlosti; dok prošlost, koja nam jedina omogućava razumevanje sadašnjosti, nije dostupna bez sagledavanja sadašnjosti i uživljavanja baš u tu sadašnjost uopšte. Sve istorijske slike stvaraju se u toj uzajamnosti elemenata tumačenja, od kojih nijedan ne dopušta drugome da miruje: zaključno poimanje izmešteno je u beskonačnost pošto nas svaka tačka, dostignuta u jednom nizu, upućuje na druge da bismo je razumeli. Slično stoji stvar sa saznanjem u oblasti psihologije. Svaki čovek pred nama je - za neposredno iskustvo - samo automat koji proizvodi glasove i gestove; to da se iza ovoga što možemo da opazimo krije duša, kao i koji se procesi odvijaju u njoj - to možemo da dokučimo jedino po analogiji s našim vlastitim unutrašnjim životom, koji je jedino nama neposredno poznata duša. S druge strane, poznavanje onog Ja raste samo kad se poznaju drugi, štaviše, fundamentalno rastakanje tog Ja na deo koji posmatra i na posmatrani deo realizuje se samo po analogiji s odnosom između tog Ja i drugih ličnosti. Prema tome, baš samo to poznavanje mora se orijentisati prema bićima izvan nas, koja možemo da tumačimo samo poznavanjem svoje duše. Tako je znanje o stvarima duše igra između onog Ja i onog Ti, svako od njih upućuje od sebe na ono drugo takoreći, stalno uzajamno razmenjivanje i menjanje elemenata, u kojem se istina stvara ništa manje nego ekonomska vrednost. I najzad, da zakoračimo još dalje: novovekovni idealizam izvodi svet iz tog Ja, duša gradi, po svojim mogućnostima recepcije i proizvodnim oblikujućim snagama, svet - jedini o kojem možemo da govorimo i koji je za nas realan. A, s druge strane, 82

kakav život, postepeni razvitak doveo je do mogućnosti živih bića, a ona su, najpre još samo materijalna i lišena duše, najzad, iako neznanim putevima, proizvela dušu. Ako promišljamo istorijski, onda je duša, sa svim svojim formama i sadržajima, proizvod sveta - upravo tog sveta koji je, ipak, budući daje predstavljen, ujedno proizvod duše. Ukoliko se ove dve genetičke mogućnosti fiksiraju kao kruta pojmovnost, one daju jednu zastrašujuću protivrečnost. A, s druge strane, ako svaka od njih važi kao heuristički princip, koji s onom drugom stoji u odnosu naizmeničnog dejstva i međusobnog smenjivanja, onda ništa ne može da omete pokušaj da se bilo koje dato stanje sveta izvede iz duševnih uslova koji su ga proizveli kao sadržaj predstave. Kao što ništa ne može da omete ni pokušaj da se ti uslovi svedu na kosmičke, istorijske, socijalne činjenice, iz kojih je mogla da nastane duša, obdarena ovim snagama i formama. Slika pomenutih, duši spoljašnjih činjenica, može, opet, biti izvedena iz subjektivnih pretpostavki prirodnonaučnog i istorijskog saznanja, a ove, opet, iz objektivnih uslova svoje geneze - i tako dalje, u beskonačnost. Naravno, saznanje nikad ne protiče po toj čistoj shemi, nego se sasvim fragmentarno, iskidano, slučajno mešaju oba pravca; ali njihovu načelnu protivrečnost razrešava pretvaranje oba u heurističke principe, kojima se njihova suprotstavljenost utapa u uzajamno dejstvo, i njihovo uzajamno negiranje u beskonačni proces potvrđivanja tog uzajamnog dejstva. Ovde ću navesti samo još dva primera - jedan vrlo poseban, a drugi sasvim opšteg karaktera - u kojima se relativitet, tj. uzajamnost u kojoj norme saznanja sebi daju svoje značenje, odlučnije razvlači u formu sleda jednog za drugim, altemiranja. Sadržajna zajednička pripadnost pojmova i duboko smeštenih elemenata slike sveta često se predstavlja upravo kao takav ritam vremenski naizmeničnog smenjivanja. Tako se u ekonomskoj nauci može shvatiti odnos između istorijske metode i metode koja nastoji na opštim zakonima. Svakako, svaki ekonomski proces može se na razumljiv način izvesti samo iz posebne istorijsko-psihološke konstelacije. Samo, takvo izvođenje se sprovodi uvek pod pretpostavkom određenih, zakonitih veza; kad ne bismo, povrh pojedinačnog slučaja, kao osnovu postavili opšte odnose, opšte nagone, pravilne nizove dejstva, ne bi ni moglo postojati nikakvo istorijsko izvođenje, nego bi se čak celina ra-

83

spala u haos atomizovanih događanja. Dalje, možemo da priznamo da pomenute opšte zakonitosti koje omogućavaju uspostavljanje veze između postojećeg stanja ili događaja i njegovih uslova, sa svoje strane, takođe zavise od viših zakona, te i same važe kao samo istorijske kombinacije; vremenski daleka zbivanja i snage su stvari oko nas i u nama tako uobličili da te forme, koje se sada pojavljuju kao opštevažeće i nadistorijski važeće, slučajne elemente poznijeg vremena oblikuju u njegove posebne pojave. Dakle, dok obe ove metode bivaju dogmatski utvrđene i svaka od njih - budući da za sebe pretenduje na objektivnu istinu zapada u nepomirljiv konflikt i uzajamnu negaciju, njima se, u formi alterniranja, omogućava organsko preplitanje: svaka biva pretvorena u jedan heuristički princip, tj. od svake se zahteva da na svakoj tački vlastite primene potraži u drugoj, kao višoj instanci, svoje utemeljenje. Isto tako stoji stvar i sa zaista opštom suprotnošću unutar našeg saznanja: između onog apriori i iskustva. Još od Kanta znamo da sva iskustva, izvan svojih čulno-receptivnih elemenata, moraju ispoljiti forme koje su duši svojstvene i kojima ona to što je dato uopšte oblikuje u saznanja. Ovaj apriori, koji mi, takoreći, nosimo sobom, zato mora da važi za sva moguća saznanja, pa izmiče svakoj promeni i svakoj mogućnosti korigovanja iskustva, kao nešto nastalo čulno i slučajno. Ali sigurnosti da takvih normi mora biti ne odgovara nijedna od onih koje već postoje. Mnogo toga što je neko vreme smatralo za apriori spoznato je, u nekom kasnijem vremenu, kao empirijska i istorijska tvorevina. Dakle, sjedne strane, ako u pogledu svake postojeće pojave postoji zadatak da se u njoj, osim njenog čulno datog sadržaja, potraže i trajne apriorne norme, koje su nju uobličile - onda, pored toga, postoji maksima: kod svakog pojedinačnog apriori (ali nikako kod onog apriori uopšte!) pokušati genetičko svođenje na iskustvo. Ovo naizmenično uzajamno nošenje i upućenost metoda jednih na druge sasvim su različiti od jeftine mudrosti kompromisa pri mešanju i polovičnoj primeni principa, pri čemu je gubitak jednoga uvek veći od dobitka drugoga; štaviše, ovde je reč o tome da se svakoj strani para suprotnosti otvori neograničena mogućnost. I mada svaka od ovih metoda uvek ostaje nešto subjektivno, ipak one usled pomenutog relativiteta svoje primene primereno izražavaju upravo objektivno značenje stvari. Time se

84

one uklapaju u opšti princip kojim se rukovodi naše ispitivanje o vrednosti: elementi, od kojih je svaki sadržajno subjektivan, u formi svog uzajamnog odnošenja mogu dobiti ili predstavljati ono što mi nazivamo objektivitetom. Tako smo već ranije videli kako puki oseti čula svojom uzajamnom povezanošću za nas označavaju ili ostvaruju predmet. Tako, ličnost - toliko čvrsta tvorevina da joj je u osnovu stavljana posebna supstancija duše nastaje, bar za psihologiju, posredstvom uzajamnih asocijacija i apercepcija do kakvih dolazi među pojedinim predstavama; ova tekuća i subjektivna zbivanja svojim uzajamnim odnosima - od kojih nijedan sam za sebe ne postoji ni u jednom od njih - proizvode ličnost kao objektivan element teorijskog i praktičnog sveta. Tako nastaje objektivno pravo, budući da se subjektivni interesi i snage pojedinaca izjednačavaju, jedni drugima određuju položaj i meru, razmenom pretenzija i ograničenja dobijaju objektivnu formu balansiranja i pravednosti. Tako se iz pojedinačnih želja subjekata kristalizovala objektivna ekonomska vrednost, jer je na raspolaganju bila forma jednakosti i razmene, pa su ove relacije mogle imati objektivitet i nadsubjektivitet koji su nedostajali pomenutim elementima ponaosob. Dakle, tako pomenute metode saznanja mogu biti samo subjektivne i heurističke; a time što svaka u onoj drugoj nalazi dopunu i upravo zahvaljujući ovoj svoju legitimaciju, one se približavaju - mada u beskonačnom procesu uzajamnog izazivanja - idealu objektivne istine. Dakle, odnos predstava, koji označava istinu, ostvaruje se ili kao gradnja u beskonačnost, jer ni mi sami, uz načelno priznato utemeljenje saznanja na - više ne relativnim - istinama, nikad ne možemo znati da li smo stvarno stigli do one objektivno poslednje instance, da li ćemo od svake dostignute ponovo biti upućeni ka još opštijoj i dubljoj; ili se istina sastoji u odnosu uzajamnosti unutar upravo istog kompleksa predstava, i njena dokazivost je uzajamna. A ta dva misaona kretanja povezana su jednom osobenom podelom funkcija. Izgleda nam neizbežno da naše duhovno bivstvovanje razmotrimo sa stanovišta dve kategorije, koje se međusobno dopunjavaju: sa stanovišta sadržaja i sa stanovišta procesa, koji kao svesno zbivanje nosi ili ostvaruje taj sadržaj. Struktura ovih kategorija je krajnje različita. Duševni proces moramo sebi predstavljati kao sliku neprekidnog toka, u

85

njemu nema strogih zastoja, nego neprekidno, kao u slučaju organskog rasta, jedno duševno stanje prelazi u sledeće. Sa sasvim drugog aspekta pokazuju se sadržaji koji su apstrahovani iz procesa, dakle, idejno su samostalni: kao kompleks, stupnjevitost, sistem pojedinih pojmova ili stavova, odlučno razdvojenih međusobno; logički povezujući član između svagda dva pojma, doduše, smanjuje daljinu rastojanja, ali ne i njegov diskontinuitet kao što se stepenice stubišta oštro međusobno razdvajaju, a time ipak predstavljaju sredstvo za neprekidno kretanje tela preko njih. Ako se mišljenje, posmatrano u svojim najopštijim osnovama i kao celina, naizgled, kreće ukrug, jer se mora »održavati vlastitim lebdenjem« i nema nikakav πον στώ koji bi mu pružao oslonac izvan njega - onda tako možemo označiti i odnos između sadrzajâ mišljenja. Oni su jedni drugima pozadina, tako da svaki dobija od drugoga svoj smisao i ton; oni se, obrazujući parove suprotnosti koje se isključuju, uzajamno zahtevaju radi uspostavljanja dostižne nam slike sveta; svaki od njih - prolazeći kroz celi lanac spoznatljivoga - postaje dokaz za onaj drugi. A proces, u kojem se taj odnos psihološki ostvaruje, sledi neprekidni, pravolinijski tok vremena, po svom vlastitom i unutrašnjem smislu ide u beskonačnost, mada smrt individuuma okončava njegov put. Na te dve forme koje saznanje čine u pojedinačnome iluzornim, ali u celini upravo mogućnim, dele se te dve kategorije pod koje ga podvodi naša refleksija: saznanje se odvija po shemi onog regressus in infinitum, beskonačnog kontinuiteta, u bezgraničnost koja je, ipak, u svakom datom trenutku ograničenost - dok njegovi sadržaji ukazuju na drugu beskonačnost: beskonačnost kruga, gde je svaka tačka početak i kraj, i gde se svi delovi uzajamno uslovljavaju. Razlog za to što se uzajamnost obistinjenja obično ne vidi isti je kao i onaj iz kojeg se neposredno ne zapaža uzajamnost težine. Naime, pošto u svakom datom trenutku bezbroj naših predstava biva prihvaćeno kao nesumnjive, a u njemu se ispitivanje istinitosti obično odnosi samo na jednu pojedinačnu predstavu, odluka o toj istinitosti donosi se u skladu s harmonijom ili oprečnošću s već postojećim ukupnim kompleksom naših predstava, pretpostavljenih kao nešto sigurno - dok drugi put bilo koja predstava iz tog kompleksa može da postane sumnjiva, a ova koja se sada proverava može da pripada većini koja o onoj 86

odlučuje. Ogromna kvantitativna nesrazmera između aktuelno upravo sumnjive mase predstava i one mase predstava koja važi za aktuelno sigurnu, tu isto tako prikriva odnos uzajamnosti kao što je i tome odgovarajuća nesrazmera dovodila do tako dugotrajnog zapažanja privlačne sile Zemlje za jabuku, ali ne i jabuke za Zemlju. I kao što usled toga izgleda da jedno telo ima težinu kao svoj samostalni kvalitet, zato što je samo jednu stranu odnosa bilo mogućno konstatovati, tako i istina može da važi kao određenost, po sebi i za sebe svojstvena pojedinim predstavama, zato što uzajamnost u uslovljenosti elemenata, u kojoj se sastoji istina, nije uopšte primetna pri neznatnoj veličini pojedinačnoga nasuprot masi - trenutno nesumnjivih - predstava. - »Relativnost istine«, u smislu da je naše svekoliko znanje samo nešto »skrpljeno« i da nije neispravljivo, proglašava se često s takvim naglaskom koji je u čudnoj nesrazmeri s njenom svestranom nespomošću. To šta mi podrazumevamo pod ovim pojmom jeste, očito, nešto sasvim drugo: relativnost nije umanjujuće dodatno određenje uz jedan inače samostalan pojam istine, nego je suština same istine; to je način na koji predstave postaju istine, kao što je i način na koji objekti želje postaju vrednosti. Ona ne označava, kao u pomenutoj trivijalnoj upotrebi, neki odbitak od istine, od koje bi se, po njenom pojmu, zapravo moglo više očekivati, nego označava upravo obrnuto: pozitivno ispunjenje i važenje njenog pojma. Tamo: istina važi, uprkos tome što je relativna; ovde: upravo zato što to jeste. Veliki saznajnoteorijski principi uvek imaju tu teškoću da ukoliko su i sami oni već saznanja - svoj sadržaj moraju da izlože sudu koji donose o saznanju uopšte, zapadajući pri tom u vakuum ili ukidajući sebe. Dogmatizam može sigurnost saznanja da temelji na nekom kriterijumu kao na kakvoj steni - ali na čemu počiva ta stena? Daje saznanje uopšte kadro da bude sigurno - to ono samo mora pretpostaviti da bi se ta sposobnost izvela iz pomenutog kriterija. Tvrdnja o sigurnosti saznanja ima za pretpostavku sigurnost saznanja. Sasvim adekvatno tome, skepticizam može nesigurnost i izglede na varljivost svakog saznanja da prikaže kao načelno nepobitne, ili čak da tvrdi da je istina nemoguća, da postoji unutrašnja protivrečnost njenog pojma: tom rezultatu mišljenja o mišljenju mora se podrediti i ovo, skeptičko mišljenje. I tu je stvarno dat onaj pogubni krug: ako je svako 87

mišljenje varljivo, onda je to i sam skepticizam, čime on onda poništava sam sebe. Najzad, kriticizam može sav objektivitet, svekoliku bitnu formu sadržaja saznanja izvoditi iz uslova iskustva: da je iskustvo nešto važeće, to on ne može da dokaže. Kritika, koja pogađa sve što je transcendentno i transcendentalno, počiva na pretpostavci prema kojoj se ne može usmeriti isto kritičko pitanje, a da ono samom kriticizmu ne izmakne tie pod nogama. I tako se čini da ovde principima saznanja preti tipična opasnost. Proveravajući samo sebe, saznanje postaje u svojoj stvari sudija, potrebno mu je stanovište izvan njega samog, te stoji pred izborom ili da svoje samosaznanje izuzme iz nužnosti ispitivanja ili normiranja koje nameće svim drugim sadržajima saznanja, te tako sebi iza leđa ostavi mesto za napad, ili da sebe samo podredi ovim zakonima, sam proces rezultatima do kojih je on tek i doveo, pa da tako dođe do pogubnog pogrešnog zaključka kako je to najjasnije pokazalo pomenuto samoponištenje skepticizma. Sam relativistički princip saznanja ne traži nikakav izuzetak za sebe: on se ne poništava time što i sam važi samo kao relativan. Bilo da - istorijski, objektivno, psihološki - važi samo u altemiranju i balansiranju s drugima, apsolutističkima ili supstancijalističkima, ovaj odnos prema njegovoj suprotnosti je i sam relativistički. Heuristika, koja je samo posledica ili primena relativističkog principa na kategorije saznanja, može, bez ikakve protivrečnosti, pristati da i sama bude heuristički princip. Pitanje razloga principa, koje nije uključeno u sferu samog principa, neće biti pogubno za relativizam, jer on taj razlog izmešta u beskonačnost, tj. sve što je apsolutno, što se, naizgled, nudi kao takvo, teži da utopi u neku relaciju, a s apsolutnim, koje se nudi kao razlog te nove relacije, opet isto tako postupa - što je proces koji, po svojoj suštini, ne zna za zastoj i čija heuristika poništava alternativu: to apsolutno ili poreći ili ga priznati. Svejedno je da li se to izražava ovako: postoji nešto apsolutno, ali se ono može dokučiti samo u jednom beskonačnom procesu, ili: postoje samo relacije ali one mogu to što je apsolutno zameniti samo u jednom beskonačnom procesu. Relativizam može radikalno da prizna da se duh, svakako, može postaviti s one strane sebe samog. U pomenutim principima koji se zaustavljaju samo kod jedne misli, pa time isključuju relaciju s njenom beskrajnom plodonosnošću, pojavila se ta samoprotivrečnost da je duh imao da sudi sebi sa88

mome, da je svojoj definitivnoj presudi ili sam bio podložan, ili joj je izmakao, a da je ijedno i drugo podjednako poništilo osnove važenja principa. A relativizam odmah priznaje: iznad svakog suda, koji donosimo, stoji jedan viši, koji odlučuje da li je taj sud pravilan; ali taj drugi, logička instanca koju činimo mi sami prema sebi samima, treba i sam, opet, posmatran kao psihološki proces, da ima legitimaciju od nekog višeg, kod kojeg se isti proces ponavlja - bilo da ide u beskonačnost, bilo da legitimiranje alternira između dva sadržaja suda, ili da jedan isti sadržaj jednom funkcioniše kao psihička stvarnost, a drugi put kao logička instanca. Ovaj pogled poništava - takođe naspram drugih principa saznanja - opasnost samonegiranja, u koju bi njih dovelo podređivanje sebi samima. Nije tačno da, ako skepticizam pobija mogućnost istine, to mišljenje mora biti neistinito, kao što nije tačno ni da pesimističko mišljenje o tome da je sve što je stvarno - loše, sam pesimizam čini lošom teorijom; jer stvarno je fundamentalna sposobnost našeg duha da sudi o sebi samome, da svoj vlastiti zakon stavlja iznad sebe. To nije ništa drugo do izraz ili prošireni vid pračinjenice samosvesti. Naša duša ne poseduje neko supstancijalno jedinstvo, nego samo takvo koje proizlazi iz uzajamnog dejstva subjekta i objekta, na koje se ona deli. To nije slučajna forma duha, koja bi mogla biti drukčija, a da ne izmeni našu suštinu, nego je njegova odlučujuća, bitna forma. Imati duh znači samo preduzimati to unutrašnje razdvajanje, sebe samog učiniti svojim objektom, moći znati sebe samog. To da nema »nikakvog subjekta bez objekta, nikakvog objekta bez subjekta« to se najpre ostvaruje u samoj duši; ona se, kao takva koja zna, uzdiže nad sobom, koju zna, i budući da, opet, zna za to svoje znanje o sebi, njen život protiče načelno u jednom progressus in infinitum, čija je svagda aktuelna forma, takoreći, njegov presek, kretanje ukrug: duševni subjekt zna za sebe kao objekt, i objekt kao subjekt. Budući da relativizam kao princip saznanja, podređivanjem samom sebi, koje postaje pogubno za tolike apsolutističke principe, upravo od početka sebe dokazuje - on samo u najčistijem vidu izražava ono što čini i drugima: davanje legitimiteta duhu da sudi o samom sebi, a da rezultatom tog procesa suđenja kakav god on ispao - ne učini iluzornim sam taj proces. To stavljanje-sebe-s-one-strane-samog-sebe sad se javlja kao razlog svekolikog duha; on je ujedno subjekt i objekt, i samo

89

ako se taj, u sebi beskonačni proces znanja-o-sebi, suđenja-o-sebi, preseče kod bilo kojeg člana, pa se ovaj kao apsolutni protiv stavi svima drugima, to postaje takva samoprotivrečnost da saznanje, koje o sebi sudi na određeni način, ujedno - da bi moglo da donese taj sud - pretenduje na to da ono samo bude izuzeto od sadržaja tog suda. Cesto je relativistički pogled doživljavan kao umanjivanje vrednosti, pouzdanosti i značajnosti stvari, pri čemu se previđa da bi samo naivno čvrsto držanje za bilo šta apsolutno, koje se upravo dovodi u pitanje, moglo dati takvu poziciju onome relativnome. U stvarnosti je pre obrnuto: beskonačno produžavanim utapanjem svakog krutog za-sebe-bivstva u uzajamna dejstva tek se i približavamo onom funkcionalnom jedinstvu svih elemenata sveta u kojem značajnost jednoga prelazi na svaki drugi. Zato je relativizam bliži - nego što se veruje - takođe svojoj ekstremnoj suprotnosti, spinozizmu s njegovim sveobuhvatnim substantia sive Deus. Prema tome, to apsolutno, što nema nikakav drugi sadržaj osim opšteg pojma bivstva uopšte, u svoje jedinstvo uključuje sve što uopšte postoji. Pojedinačne stvari ne mogu, svakako, više imati nikakvo bivstvo za sebe, ako je realnost svekolikog bivstva već sjedinjena u toj božanskoj supstanciji isto onako kao što to bivstvo, po svom apstraktnom pojmu, baš kao bivstvujuće uopšte, čini jedno jedinstvo. Sve singulame postojanosti i supstancijalnosti, sve apsolutnosti drugog reda su tako potpuno ušle u ono jedno jedinstvo, da se neposredno može reći: u jednom monizmu, kakav je Spinozin, svi sadržaji slike sveta postali su relativiteti. Obuhvatna supstancija, ono jedino preostalo apsolutno, može ostati izvan pažnje, a da se stvarnosti sadržajno ne menjaju - eksproprijator biva eksproprisan, kako Marks opisuje jedan formalno isti proces - i stvarno preostaje relativistička utopljenost stvari u odnose i procese. Uslovljenost stvari, koju relativizam konstituiše kao svoju suštinu, može samo za površan pogled, ili u slučaju nedovoljno radikalnog promišljanja relativizma, isključivati ideju beskonačnosti. Naprotiv, tačno je obrnuto od toga. Konkretna beskonačnost čini mi se zamislivom samo na dva načina. Jednom, kao niz koji se uspinje ili spušta, u kojem svaki član zavisi od drugoga i izaziva zavisnost trećega od sebe: to se može događati u vezi s prostornim poretkom, s kauzalnim prenošenjem energije, s vremenskim sle90

dom, s logičkim izvođenjem. To što ova forma niza vodi u ekstenzivnost, to nam nudi - drugi put - uzajamno dejstvo u formi koja je zbijena, koja se vraća u sebe. Ako dejstvo, koje jedan element ima na drugi, postaje za taj drugi element uzrok da na onaj prvi reflektuje neko dejstvo, pa onda to, sa svoje strane, opet postaje uzrok povratnog dejstva te igra može da počne iznova: onda je time data upravo shema jedne stvarne beskonačnosti aktiviteta. Ovde postoji imanentna bezgraničnost, uporediva s bezgraničnošću kruga; jer i ova nastaje samo u potpunoj uzajamnosti s kojom svaki odeljak istoga određuje mesto svakom drugom - za razliku od drugih linija koje se vraćaju u sebe i od kojih svaka tačka ne dobija sa svih imanentnih strana istu uzajamnu određenost. Gde god se uvodi beskonačnost u supstanciju ili kao mera jednog apsolutnoga, ona onda, ipak, uvek ostaje nešto veoma veliko konačno. Upravo samo uslovljenost svakog sadržaja bivstvovanja nekim drugim, koji je uslovljen na isti način - bilo nekim trećim, kod kojeg se isto ponavlja, bilo onim prvim, s kojim se on prepliće u uzajamnom dejstvu - poništava konačnost bivstvovanja. Dakle, ovo je, možda, dovoljno ukazivanje na filozofsko stanovište na kojem raznolikost stvari dobija konačno jedinstvo razmatranja, a koje već dato tumačenje ekonomske vrednosti uvršćuje u najširi kontekst. Budući da osnovna crta svekoliko saznatljive egzistencije, uzajamna upućenost i uzajamno dejstvo svega bivstvujućega jednog na drugo, prima u sebe ekonomsku vrednost, i svojoj materiji daje taj životni princip - tek sada unutrašnja suština novca postaje razumljiva; jer u njemu je vrednost stvari, shvaćena kao njihovo ekonomsko uzajamno dejstvo, našla svoj najčistiji izraz i vrhunac. Koji god bio povesni (nikako utvrđeni) izvor novca - jedno je, u svakom slučaju, od početka sigurno: da on nije iznenada ušao u privredu kao gotov element koji reprezentuje njen čisti pojam, nego se mogao razviti samo iz prethodno postojećih vrednosti, i to tako što se novčani kvalitet, u bilo kojoj meri svojstven svakom objektu, ukoliko je on uopšte razmenljiv, u većoj meri pokazao kod jednog pojedinačnog, pa je ovaj upražnjavao funkciju novca najpre još, takoreći, u personalnoj uniji s njegovim dotadašnjim vrednosnim značenjem. Pitanje da li je 91

ikad potpuno raskinuo, ili da li je može raskinuti - to pitanje ćemo ispitati u sledećem poglavlju. U svakom slučaju, to što suština i značenje novca nisu pojmovno razdvajani od određenosti onih vrednosti kod kojih se on razvio kao jačanje njihovog kvaliteta - prouzrokovalo je beskrajno mnogo zabluda. Ali mi ga ovde razmatramo najpre bez obzira na tvar koja je njegov supstancijalni nosilac; jer izvesna svojstva, pridružena mu posredstvom nje, uvršćuju novac još u onaj krug dobara kojem je on kao novac suprotstavljen. Već na prvi pogled se vidi da novac čini, takoreći, jednu stranu, a ukupnost njime plaćanih dobara drugu, tako da - ako je u pitanju njegova čista suština - nužno ga je tretirati stvarno samo kao novac, i razdvojeno od svih, njemu sekundarnih odredaba, koje su, ipak, u koordinaciji sa stranom nasuprot njemu. U ovom smislu nalazimo novac definisan kao »apstraktnu imovinsku vrednost«; kao vidljiv predmet, on je ovaploćena ekonomska vrednost apstrahovana od vrednosnih predmeta, uporediva s onim doslovnim tekstom koji je, doduše, akustičko-fiziološki događaj, ali je sve njegovo značenje za nas samo u unutrašnjoj predstavi koju on nosi ili je simbolizuje. Ako se ekonomska vrednost objekata sastoji u uzajamnom odnosu u koji oni, kao razmenljivi, ulaze - onda je novac osamostaljeni izraz tog odnosa; on je prikaz apstraktne imovinske vrednosti, budući da se iz ekonomskog odnosa, tj. razmenljivosti predmetâ, diferencira činjenica tog odnosa, pa nasuprot tim predmetima dobija jednu pojmovnu egzistenciju, vezanu za jedan vidljiv simbol. On je posebno ostvarenje toga što je zajedničko predmetima kao ekonomskima - u smislu sholastike mogao bi se označiti kako kao univerzalno ante rem tako i kao in re i post rem. Zato se opšta nevolja čovekovog života ni u jednom spoljašnjem simbolu ne izražava tako potpuno kao u stalnoj novčanoj nevolji, koja pritiska većinu ljudi. Novčana cena neke robe označava meru razmenljivosti koja postoji između te robe i ukupnosti ostalih roba. Ako se novac shvati u onom čistom smislu koji je nezavisan od svih posledica njegovog konkretnog prikaza, onda izmena novčane cene znači da se menja razmenski odnos između pojedinačne robe i ukupnosti ostalih. Ako kvantum robe A svoju cenu poveća s jedne na dve pare, dok sve druge robe B, C, D, E zadrže svoju cenu, onda to označava pomeranje odnosa između 92

A i B C D E , koje bi se moglo izraziti i tako daje cena ovih pos-

lednjih pala, dok je A zadržalo svoju cenu. Samo veća jednostavnost izraza navodi nas da damo prednost prvom načinu predstavljanja, upravo kao što prilikom promene položaja nekog tela u odnosu na sliku njegove okoline kažemo da se o n o , na primer, kreće s istoka na zapad, dok se stvarna pojava isto tako tačno može opisati kao kretanje ukupne okoline (uključujući posmatrača) sa zapada na istok, u slučaju mirovanja tog pomenutog jednog tela. Kao što položaj nekog tela tom telu ne pripada kao određenost njega samog za sebe nego samo kao odnos prema drugima, tako da se, prilikom svake promene ovoga, ta druga tela mogu podjednako tačno, kao i to prvo, označiti kao aktivni ili kao pasivni subjekt - tako se i svaka promena vrednosti onog A unutar ekonomskog kosmosa može, pošto se njegova vrednost sastoji samo u odnosu prema ovome, podjednako opravdano, a samo nepodobnije, označiti kao promena onog B C D E . Ova relativnost, koja postaje neposredno praktična u naturalnoj razmeni, kristalizuje se u izrazivosti vrednosti u novcu. Na koji se način to može dogoditi - to je stvar kasnijeg ispitivanja. Stav: A vredi jednu paru, iščistio je iz A sve što nije ekonomsko tj. što nije razmenski odnos prema B C D E \ ta para, posmatrana kao vrednost, jeste - od svog nosioca razdvojena - funkcija onog A u njegovom odnosu prema ostalim objektima privrednog kruga. Ovde je sasvim nevažno sve što to A može biti po sebi i za sebe, a istupajući iz samog tog odnosa; svako A 1 ili A 2 - koje kvalitativno odstupa od onog A - jeste, ukoliko isto tako vredi jednu paru, jednako s njim, jer ono, ili tačnije: budući da ono, prema B C DE

ima isti odnos kvantitativno određene razmene. Novac je ono što »važi« kao takvo, a ekonomsko važenje znači važiti kao nešto, tj. biti razmenljivo za nešto drugo. Sve druge stvari imaju određeni sadržaj i zato važe; obrnuto, novac ima sadržaj od toga što važi, on je važenje koje je okamenjeno u supstanciju, važenje stvari bez samih stvari. Budući da je on tako sublimat same relativnosti stvari, izuzet je iz nje same - kao što norme stvarnosti ne podležu istoj relativnosti koja vlada tom stvarnošću, i to ne uprkos tome nego upravo zato što su njihovi sadržaji odnosi između stvari, koji su dorasli do samostalnog života, značenja i održivosti. Svekoliko bivstvo je zakonito, ali upravo zato zakoni, kojima 93

bismo prihvatili prirodni zakon čiji je sadržaj da mora biti prirodnih zakona; pri tom, razume se, ostavljam bez odgovora pitanje da li taj krug, možda, ipak postoji kao legitiman zato što spada u fundamentalna kretanja mišljenja, koja se vraćaju u sebe, ili se kreću ka nekoj ciljnoj tački u beskonačnosti. Tako norme - bilo da ih, kao Platon i Sopenhauer nazivamo ideje, kao stoici: logoi, kao Kant: a priori, kao Hegel: stupnjevi razvoja uma - nisu ništa drugo do vrste i forme same relativnosti, koje se razvijaju između pojedinosti stvarnosti, uobličavajući ih. One nisu relativne u istom smislu u kojem su to njima podređene pojedinosti, pošto su one sama njihova relativnost. Na toj osnovi postaje razumljivo da novac, kao apstraktna imovinska vrednost, ne izražava ništa drugo do relativnost stvari, koja upravo čini vrednost, a ipak ujedno, kao miran pol, stoji nasuprot večnim kretanjima, kolebanjima, izjednačenjima ovih. Budući da ne čini ovo poslednje, on više ne deluje, dakle, po svom čistom pojmu nego kao pojedinačan objekt, koji je u koordinaciji sa svima drugima. Samo u slučaju sasvim pogrešnog shvatanja stvari, moglo bi se ovome prigovoriti da se u novčanoj pozajmici i u poslu s menicama, ipak, novac kupuje za novac i da je on, stoga, uprkos tome što ovde zadržava čistotu svog pojma, usvojio relativnost pojedinačnih vrednosti, koju ne bi trebalo da ima nego bi trebalo da sâm to bude. Razume se, okolnost da novac izražava vrednosnu relaciju među neposredno vrednošću obdarenim stvarima - oslobađa ga te relacije i uvodi ga u drugi jedan poredak. Budući da ovaploćuje dotičnu relaciju s njenim praktičnim konsekvencama, on i sâm dobija vrednost s kojom ne samo da ulazi u razmenski odnos sa svim mogućim konkretnim vrednostima nego s kojom takođe u pomenutom, njemu svojstvenom poretku s one strane konkretnosti može da pokaže relacije među svojim kvantima. Jedan kvantum se nudi kao sadašnji, drugi kao obećani, jedan kao prihvaćen u tom jednom području, a drugi u nekom drugom - to su modifikacije koje vode ka međusobnim vrednosnim relacijama, apsolutno bez uticaja na činjenicu da objekt na čijim se delimičnim kvantima one zbivaju, kao celina, predstavlja relaciju između objekata drukčijeg vrednosnog značenja. Iz pomenute dvojakosti ulogâ novca - izvan i unutar nizova konkretnih vrednosti - proizlaze, kako rekosmo, bezbrojne teškoće u praktičnom kao i u teorijskom ophođenju s njim. Utoliko 94

što izražava odnos vrednosti među dobrima, odmerava ih i pomaže njihovoj razmeni, on ulazi u svet direktno korisnih dobara kao moć sasvim drugog porekla, bilo kao shematsko merilo s one strane svake opipljivosti, bilo kao razmensko sredstvo koje se ubacuje između ovih poslednjih, kao svetlosni eter između ponderabilija. A da bi mogao da obavlja usluge koje počivaju na njegovoj poziciji izvan svih drugih dobara, novac je na početku - i time što to postiže, takođe, na kraju - i sâm jedna konkretna ili singulama vrednost. Ovim se on srozava u spletovima i uslovima niza, kojem je istovremeno, ipak, suprotstavljen: vrednost mu postaje zavisna od ponude i tražnje, njegovi proizvodni troškovi utiču na tu vrednost (iako je taj uticaj minimalan), on se javlja u kvalitetima različite vrednosti itd. Ukamaćivanje je izraz te vrednosti, koji mu pripada kao nosiocu svojih funkcija. Ili, posmatrano s drugog stanovišta: dvojaka uloga novca je u tome što on, s jedne strane, odmerava vrednosne odnose među robama koje se razmenjuju, dok, s druge strane, sam ulazi u razmenu s njima, tako predstavljajući veličinu koju treba meriti; i to, on se opet meri, s jedne strane, dobrima koja čine njegovu protivvrednost, a s druge strane, samim novcem, jer ne samo da se novac plaća novcem, što izražava čisti novčani posao i zajam koji nosi kamatu, nego i novac jedne zemlje postaje, kao što to pokazuju promene valuta, merilo vrednosti za novac druge zemlje. Dakle, novac spada u one normativne predstave koje se i same povinuju svojim normama. Svi takvi slučajevi rezultiraju primamim, mada razrešivim zapletima i kružnim kretanjima mišljenja: Krićanin koji sve Krićane naziva lažovima, te tako, potpadajući pod svoj vlastiti aksiom, pokazuje da je njegov iskaz laž; pesimista, koji celi svet naziva lošim, tako da i njegova teorija mora biti takva; skeptik, koji, radi načelnog negiranja svake istine, ne može da očuva ni istinu samog skepticizma itd. Tako, novac stoji kao merilo i razmensko sredstvo iznad stvari obdarenih vrednošću i, zato što te usluge prvobitno zahtevaju nosioca obdarenog vrednošću, pa onda svom nosiocu daju neku vrednost, on se uvršćuje između pomenutih stvari i između normi koje polaze od njega samog. Pošto ono što je konačno vrednovano nije novac, taj puki izraz vrednosti, nego predmeti - to promena cene označava pomeranje u njihovim međusobnim odnosima; sam novac - uvek

95

posmatran s gledišta njegove čiste funkcije - nije se pomerio, nego njegovo »više« ili »manje« je samo pomenuto pomeranje, apstrahovano od svog nosioca i uobličeno u samostalan izraz. Ta pozicija novca je, očito, isto ono što se, posmatrano kao unutrašnji kvalitet, naziva njegovom lišenošću kvaliteta ili neindividualnošću. Budući da on između individualno određenih stvari stoji u sadržajno istom odnosu prema svakoj od njih, on nužno jeste, sâm po sebi, sasvim indiferentan. I tu se novac predstavlja samo kao najviši razvojni stupanj unutar jednog neprekidnog niza, takvog koji je logički teško shvatljiv, ali je za našu sliku sveta veoma značajan; gde jedan član - mada je uobličen samo po formuli tog niza i kao ispoljenje njegovih unutrašnjih snaga - ipak istovremeno istupa iz njega, kao potencija koja dopunjava, ili ovladava, ili zauzima stranu nasuprot njemu. Polaznu tačku niza čine sasvim nezamenljive vrednosti, čija se osobenost, razume se, lako potire analogijom s poravnanjem novca. Za većinu toga što posedujemo mogla bi postojati zamena, bar u najširem smislu, tako da bi ukupna vrednost naše egzistencije ostala ista kad bismo jedno izgubili, a u naknadu za to drugo dobili: eudemonistički zbir može se održati na istom nivou veoma različitim elementima. Samo, ta zamenljivost ne uspeva u slučajevima izvesnih stvari, i to - što ovde jeste važno - ne samo zbog stepena sreće koji nam nijedan drugi posed na istom nivou ne bi mogao pružiti nego i zato što je osećaj vrednosti vezan upravo za to individualno stanje, a ne za osećaj sreće koji je tom stanju zajednički s drugima. Samo nas lažni realizam pojma, koji opštim pojmom operiše kao potpuno važećim zastupnikom pojedinačne stvarnosti, navodi na to da poverujemo kako mi vrednosti stvari osećamo zahvaljujući svođenju na jedan opšti vrednosni imenitelj, u kojem se one predstavljaju samo kao kvantitativno više ili niže, a u krajnjoj instanci kao istovetne. Štaviše, vrlo često vrednujemo to što je individualno, jer baš to hoćemo, a ne nešto drugo, kojem možda priznajemo isti ili viši kvantum sreće kao vrednosti za nas. Tananiji načini osećanja vrlo precizno razlikuju meru osećanja sreće - koju nam pruža određeni posed, a kojom se on upoređuje i razmenjuje s drugima - od njegovih specifičnih određenosti s one strane njegovih eudemonističkih posledica, usled kojih nam on može biti, takođe, dragocen i utoliko sasvim nezamenljiv. Ovo se ispoljava u malo modifikovanoj, 96

ali ipak vrlo karakterističnoj formi, ako lični uticaji ili doživljaji neki, po sebi čest i drugim zastupljiv predmet, za nas učine nezamenljivim. Ako takav predmet izgubimo, ni pod kojim okolnostima nas ne može utešiti sasvim isti egzemplar takve vrste nego će to mnogo pre uspeti jedno dobro koje spada u sasvim drugi kompleks kvaliteta i osećanja, pa i ne podseća na onaj izgubljeni i ne podleže nikakvom poređenju s njim! Ta individualna forma vrednosti negira se u istoj meri u kojoj objekti postaju razmenljivi, tako da je novac, nosilac i izraz razmenljivosti kao takve, najneindividualnija tvorevina našeg praktičnog sveta. Utoliko što se stvari razmenjuju za novac - ne isto tako u naturalnoj razmeni! - one sudeluju u toj neindividualnosti; nedostatak pomenute specifične vrednosti kod neke stvari ne može se preciznije izraziti nego kad se njeno mesto popuni njenim novčanim ekvivalentom, a da se ne oseti praznina. Novac nije samo apsolutno zastupljiv predmet, od kojeg se svaki kvantum bez razlike može zameniti bilo kojim drugim komadom, nego je on, takoreći, oličena zastupljivost stvari. To su ona dva pola između kojih stoje sve vrednosti uopšte: s jedne strane, ono što je prosto individualno, čije značenje za nas ne leži u bilo kojem opštem kvantumu vrednosti isto tako predstavljivom u bilo kojem drugom objektu, i čije mesto unutar našeg sistema vrednosti ne može da se popuni ničim drugim; s druge strane, ono stoje prosto zastupljivo. Između ta dva pola stvari se kreću u različitim stepenima zamenljivosti - sigurno, prema tome u kojoj su meri one uopšte zamenljive, i prema tome kolika je raznovrsnost drugih objekata kojima se one zamenjuju. To se može prikazati i na taj način što se kod svake stvari pravi razlika između njene nezamenljivosti i njene zamenljivosti. O većini stvari možemo reći da svaki predmet ima svoj udeo u obema određenostima - u pogledu čega nas, razume se, s jedne strane, često vara površnost praktičnog opštenja, a s druge strane ograničenost i jogunasta upomost; čak i ono što se može kupiti za novac i što je zamenljivo novcem pokazalo bi, dublje doživljeno, često takve kvalitete čija se iznijansirana vrednost ne bi mogla sasvim zameniti nikakvim drugim posedom. Tek granice našeg praktičnog sveta bivaju označene pojavama u kojima je svaka od tih određenosti beskrajno mala: na jednoj strani, brojčano neznatne vrednosti, od kojih zavisi očuvanje našeg Ja s njegovim individualnim integri-

7 Filozofija novca

97

tetom, dakle, kod kojih razmenljivost ne dolazi u obzir; na drugoj strani, novac - iz stvari apstrahovana razmenljivost tih stvari čiji je apsolutni neindividualitet vezan za to što novac izražava odnos između onoga individualnijega, i to onaj koji, pri beskonačnoj smeni ovoga, uvek ostaje isti. Ova sposobnost novca da zameni svaku specijalno određenu ekonomsku vrednost - jer njegova suština nije povezana ni s jednom od njih, nego samo s njihovim odnosom u koji može da uđe svaka suština - nosi kontinuitet niza ekonomskih zbivanja. Taj niz živi, takoreći, u endosmozi i egzosmozi: u proizvodnji i potrošnji dobara. Ali to je samo njihov materijal, dok pitanje kontinuiteta ili diskontinuiteta njihove forme još ostaje otvoreno. Svaka potrošnja najpre stvara prekid u stalnosti privredne linije i njen odnos prema proizvodnji je tako malo uređen, tako mnogo prepušten slučajnosti, da se tok te linije ne može održati neprekidnim. Nju je idejno mogućno predstaviti sebi kao takvu koja se provlači kroz konkretne objekte, i uporediva je, recimo, s pravcem svetlosnog zraka u njegovom odnosu prema titrajućim delićima etera. U struju koja protiče kroz oštro međusobno stupnjevito raspoređene, spoljašnje stvari, i koja međusobno prepliće njihova vrednosna značenja, novac ulazi zarad popunjavanja pomenutog pretećeg prekida. Dajući novac za neki predmet koji hoću da potrošim, ja taj novac unosim u prekid u kretanju vrednosti do kojeg dolazi, ili bi, pre, moglo doći usled moje potrošnje. Primitivne forme promene poseda, pljačka i poklon, ne dopuštaju - po ovoj ideji - to ispunjavanje kontinuiteta, s njima svaki put dolazi do zastoja u, moglo bi se reći: onoj logičkoj povezanosti pomenute idejne linije privrednog strujanja. Tek razmena ekvivalenata može načelno da uspostavi tu povezanost, a činjenički tek novac, koji je kadar da niveliše svaku nejednakost, neotklonjivu u naturalnoj razmeni, i koji ispunjava hijatus u pomenutoj liniji, nastao isključivanjem objekta koji treba trošiti. Ovu realnu poziciju unutar privrednog niza novac, međutim, može steći, očito, samo posredstvom svoje idejne pozicije izvan tog reda. Ipak, on ne bi mogao da nadoknadi svaki pojedinačni objekt i da između bilo kojih diskrepantnih bude most, kad bi sâm bio neki »pojedinačan« objekt; u relacije, u čijem se obličju odvija kontinuitet privrede, novac može da uđe kao apsolutno dovoljna dopuna i zamena samo zato 98

što on, kao konkretna vrednost, nije ništa drugo do takva relacija ekonomske vrednosti koja je ovaploćena u opipljivu supstanciju. Ovaj smisao novca empirijski se još ispoljava kao vrednosna konstanta koja, očito, ima veze s njegovom zastupljivošću i lišenošću kvaliteta i u kojoj je uobičajeno da se vidi jedna od najistaknutijih i najsvrsishodnijih osobina novca. Dužina nizova ekonomskih akcija, bez kojih ne bi ni došlo do tog kontinuiteta, do organskih povezanosti, one unutrašnje plodotvomosti privrede, zavisi od stabilnosti novčane vrednosti, jer samo ona omogućava dalekosežne proračune, mnogočlana preduzeća, dugoročne kredite. Sve dok se ima u vidu kolebanje cena nekog pojedinačnog objekta - ne može se ni odrediti da li se vrednost tog objekta menja, a vrednost novca ostaje stabilna, ili je, možda, obrnuto; konstantnost novčane vrednosti rezultira tek kao objektivna činjenica, kad povećanju cena neke robe ili područja roba odgovara sniženje cena drugih. Opšte povećanje svih cena roba značilo bi snižavanje vrednosti novca; dakle, čim dođe do onog prvog, prekida se konstantnost vrednosti novca. To je mogućno samo kao posledica okolnosti da novac, osim svog čisto funkcionalnog karaktera kao izraza odnosa vrednosti između konkretnih stvari, sadrži izvesne kvalitete koji ga čine specijalnim, čine ga tržišnim predmetom, podređuju ga određenim konjunkturama, promenama kvantiteta, posebnim kretanjima - dakle, izmeštaju ga s njegove apsolutne pozicije, koju ima kao izraz relacija, u poziciju relativnosti, tako da on, ukratko rečeno, više nije relacija, nego ima relaciju. Samo u onoj meri u kojoj, veran svojoj suštini, izmiče svemu tome, novac poseduje vrednosnu konstantnost koja je, dakle, vezana za činjenicu da kolebanja cena ne znače promene njegovog odnosa prema stvarima nego znače samo takve odnose među stvarima koji se menjaju; a to, opet, uključuje činjenicu da povećanje jednoga odgovara snižavanju drugoga. Dakle, ukoliko novac stvarno poseduje vrednosnu stabilnost kao njemu bitnu osobinu, on za nju može da zahvali svom zadatku: da ekonomske relacije stvari, ili relacije čijim posredstvom stvari postaju ekonomski dragocene, sobom izražava u čistoj apstrakciji - samo svojim kvantumom - a da sam ne stupa u njih. Zato je i 99

vrlo odlučno i trajno, lako je razumljivo da se razmenjuju in natura. Novac odgovara stanju promene međusobnih odnosa vrednosti roba, jer on za svaku promenu tih odnosa nudi apsolutno tačan i prilagodljiv izraz. Okolnost da se ekonomska vrednost neke stvari sastoji u svestrano određenom odnosu razmene prema svim drugim stvarima, očito, postaje najosetnija kao posledica tih odnosa, pošto svako parcijalno pomeranje iziskuje druga izjednačenja, te tako stalno iznova stvara svest o relativnosti unutar celine. Budući da je novac samo izraz te relativnosti, razumljiva nam je drugde isticana činjenica da potreba za novcem stoji u izvesnoj vezi s kolebanjem cena, a naturalna razmena s njihovom fiksiranošću. Tako određeni čisti smisao novca se, razume se, teorijski i praktično ispoljava tek uporedo s izgrađenom novčanom privredom; nosilac kod kojeg se taj smisao tek i predstavlja u opštem razvojnom toku, zaustavlja novac prvobitno još u nizu samih objekata, čiji puki odnos on, zapravo, treba da simbolizuje. Za srednjovekovnu teoriju novac je nešto objektivno: ona zahteva od prodavca da traži »pravednu« cenu za svoju robu, pokušavajući da nju povremeno fiksira cenovnim taksama; s one strane odnosa između kupca i prodavca, stvari je, po sebi i za sebe, svojstvena bila vrednost kao osobina njene izolovane prirode, s kojom je ulazila u akt razmene. Ova predstava o vrednosti posebno je razumljiva prilikom odnosa naturalne privrede, što odgovara supstancijalno-apsolutističkoj slici sveta te epohe. Komad zemlje za učinjene usluge, koza za par obuće, neka skupocenost za dvadeset parastosa - to su bile stvari za koje su se izvesni intenziteti osećanja vrednosti tako neposredno vezivali da su njihove vrednosti mogle izgledati kao objektivno međusobno odgovarajuće. Što se razmena odvija neposrednije i jednostavnije - tako da objektu njegovo mesto ne daje tek mnoštvo odnosa koji se upoređuju - to se češće vrednost pokazuje kao posebna određenost objekta. Nedvosmislena sigurnost takvog sprovođenja razmene odražavala se u predstavi da je nju prouzrokovao objektivan kvalitet samih stvari. Tek smeštanje pojedinačnog objekta u mnogočlanu proizvodnju i ona svestrana razmenska kretanja ukazuju na to da njegovo ekonomsko značenje treba tražiti u njegovom odnosu prema drugim objektima, i tako naizmenično; a to se podudara sa širenjem novčane privrede. Cinje100

nica da se smisao ekonomskog objekta kao takvog sastoji u toj relativnosti, i da je smisao novca u tome da postaje sve čistiji izraz te relativnosti - te dve stvari ulaze u svest tek u naizmeničnom dejstvu. Srednji vek je pretpostavljao neposredan odnos između objekta i cene novca, tj. takav odnos koji je počivao na po sebi bivstvujućoj vrednosti jednog i drugog; on je zato mogao da stigne do objektivne »tačnosti«, te je i trebalo da bude tako. Greška ovog supstancijalističkog pogleda je, metodski, ista takva kao kad bismo tvrdili da između nekog individuuma i sadržaja bilo kojeg prava postoji neposredna veza, tako da bi biće pomenutog čoveka, takvo kakvo ono jeste po sebi i za sebe, a i bez ikakvog obzira na to što je izvan njega, imalo »pravednu« pretenziju na tu kompetentnost - otprilike kao što se događalo u individualističkoj predstavi o »ljudskim pravima«. U stvarnosti, pravo je, ipak, samo odnos među ljudima, i upražnjava se samo u slučaju interesa, objekata ili neograničene vlasti, koje mi nazivamo pravnim sadržajem, »pravom« u užem smislu, i koje, po sebi i za sebe, nemaju nikakav naznačiv, na njima samima vidljiv »pravedan« ili »nepravedan« odnos prema nekom individuumu. Tek kad pomenuti odnos postoji i kad se učvrsti kao norme, te norme mogu same po sebi - takoreći, obuhvatajući pojedinačnog čoveka i pojedinačan sadržaj - moć raspolaganja čoveka tim sadržajem okarakterisati kao pravednu. Tako može, svakako, postojati pravedna novčana cena za neku robu; ali samo kao izraz jednog određenog, svestrano uravnoteženog razmenskog odnosa između ove i svih drugih roba, a ne kao posledica sadržinske suštine robe za sebe i novčane sume za sebe, koje tako čak stoje jedna nasuprot drugoj kao nepovezane, s one strane pojma pravednog i nepravednog. Činjenica da značenje novca - da u sebi predstavlja ekonomsku relativnost objekata (odakle se granaju njegove praktične funkcije) - nije neka gotova stvarnost nego, kao i sve istorijske tvorevine, svoju pojavu tek postepenim pročišćavanjem dovodi do čistote pojma koji kao njegov poziv i njegovu poziciju zamišljamo, takoreći, u carstvu ideja, ta činjenica nalazi svoj pandan u tome što se o svim robama može reći da su, u izvesnom smislu, novac. Utoliko, svaki predmet b, koji biva razmenjen za a, a kod njegovog sadašnjeg posednika za c, igra ulogu novca, s one strane svog kvaliteta kao stvari; to je izraz

101

razmene: da su b, a i c međusobno razmenljivi, kao i izraz mere u kojoj su oni razmenljivi. To se događa s bezbrojnim predmetima i mi stvarno vidimo (ukoliko se dalje vraćamo u razvoj kulture) kako sve veći broj sasvim raznorodnih objekata obavlja funkciju novca na sve potpuniji ili na sve rudimentamiji način. Sve dok se predmeti još in natura mere jedni drugima, tj. međusobno razmenjuju, njihovi subjektivni i njihovi ekonomsko-objektivni kvaliteti, njihov apsolutni i njihov relativni značaj još su u nerešenom stanju; oni prestaju da budu novac, ili da budu kadri da budu novac, u onoj meri u kojoj novac prestaje da bude upotrebna roba. Novac sve više postaje izraz ekonomske vrednosti, jer ona sama nije ništa drugo do relativnost stvari kao međusobno razmenljivih, a ta relativnost kod objekata koji su postali novac sve više postaje gospodar nad njihovim drugim kvalitetima, sve dok oni, najzad, ne budu samo relativnost, koja je postala supstancija. Ako put novca polazi od naturalne razmene, onda je unutar ove njegov smer utvrđen tek kad se jedan jedinstven objekt ne menja za neki drugi jedinstven, nego za većinu drugih. Ako se krava razmenjuje za roba, neko ruho za jedan talisman, čamac za oružje, onda je proces odmeravanja vrednosti još sasvim neokrnjen, on se ne odvija kao rezultat svođenja objekata na neki opšti imenitelj, polazeći od kojeg bi se objekti računali kao podjednako mnogostruki. A ako se stado ovaca uzme u naknadu za kuću, deset istesanih greda za komad nakita, tri merice pića za radnika, onda je jedinica tih kompleksa, ovca, greda, merica pića ono zajedničko merilo čija se mnogostrukost, različito uobličena, nalazi u jednom kao i u drugom razmenskom objektu. Kod nedeljivih predmeta, osećaj vrednosti ne napušta tako lako, u psihološkom smislu, strogo opisanu jedinicu pojedinačnog. Ali čim se počne cenjkati oko toga da li komad nakita, možda, vredi dvanaest ili, možda, samo osam greda, onda se takođe vrednost nakita, uprkos njegovoj spoljašnjoj nerazloživosti, meri vrednošću jedne grede, pa izgleda moguće sazdati je od osmostruke, dvanaestostruke i, konačno, desetostruke vrednosti te grede. Time vrednost oba predmeta razmene postaje samerljiva u sasvim drugom smislu nego u slučaju kad nikakvo takvo razlaganje jednog objekta razmene nije omogućavalo da se oba, što se tiče vrednosti, izraze jednom istom jedinicom. U razmeni za novac je ta kombinacija 102

dovedena samo do svoje najviše forme; novac je onaj deljivi razmenski objekt čije se jedinica pokazuje kao samerljiva s vrednošću svakog, ma koliko nedeljivog protivstavljenog objekta, pa time olakšava odvajanje apstraktne vrednosti u ovome od njene vezanosti za njegov konkretno-specijalni sadržaj, ili: pretpostavlja to odvajanje. Relativnost koja postoji među privrednim objektima, a teže se u psihološkom pogledu spoznaje pri razmeni nedeljivosti - jer tu svaka poseduje, takoreći, jednu u sebi zaokruženu vrednost - u većoj meri se ispoljava usled svođenja na jedan zajednički imenitelj vrednosti, dakle, u najvećoj meri usled svođenja na novac. Ranije smo videli da tek relativnost stvara vrednost objekata u objektivnom smislu, jer se tek njome stvari stavljaju na izvesnu distancu od subjekta. I za ove dve odredbe je novac vrhunac i ovaploćenje, time iznova dokazujući njihovu povezanost. Budući da se nikad ne može uživati neposredno u novcu (izuzeci, koje ćemo kasnije obraditi, negiraju njegovu pravu suštinu!), on sam izmiče svakoj subjektivnoj vezi; onostranost subjekta, koja predstavlja privredni promet uopšte, opredmećena je u njemu, pa je zato on, među svim sadržajima ovoga, izgradio najobjektivnije upotrebe, najlogičnije, puke matematičke norme, apsolutnu tuđost prema svemu što je lično. Budući daje on samo sredstvo za - stvarno asimilaciji podložne - objekte, po svojoj unutrašnjoj suštini je na neukidivoj distanci prema onom Ja koje pokazuje želje i uživa; i utoliko što je on neophodno sredstvo koje se umeće između tog Ja i objekata, on i te objekte pomiče na izvesnu distancu od nas; doduše, nju on ponovo poništava, ali čineći to, i predajući ove subjektivnoj upotrebi, on njih upravo izvlači iz objektivno-ekonomskog kosmosa. Rastojanje koje je to što je subjektivno i to što je objektivno razdvojilo iz njihovog prvobitnog jedinstva, u novcu je dobilo, takoreći, telesni oblik - dok je, s druge strane, njegov smisao u tome da, ostajući veran već obrađenoj korelaciji distance i blizine, nama približi ono što je inače nedostižno. Razmenljivost, zahvaljujući kojoj tek i postoje ekonomske vrednosti, budući da te vrednosti tom razmenljivošću dobijaju svoje objektivno bivstvo-jedno-za-drugo, dakle, razmenljivost koja, ipak, u jednom aktu spaja udaljenost onoga što je izašlo iz razmene i približavanje onoga što je ušlo u razmenu - u novcu

103

je stekla ne samo tehnički najsavršenije sredstvo nego i zasebnu, konkretnu egzistenciju, koja u sebi zbira sva značenja jednog i drugog. Filozofsko značenje novca je u tome što je on u praktičnom svetu najpotpunija vidljivost, najjasnija stvarnost formule opšteg bivstva, po kojoj stvari svoj smisao nalaze jedne kod drugih, i po kojoj uzajamnost odnosa, u kojima se one kolebaju, čini njihovo bivstvo i takvo-bivstvo. U osnovne činjenice sveta duše spada to da mi ovaploćujemo odnose između više elemenata bivstvovanja u posebnim tvorevinama; razume se, ove su takođe supstancijalne suštine za sebe, ali značenje za nas imaju samo kao vidljivost jednog odnosa koji je za njih vezan labavije ili čvršće. Tako je burma, ali i svako pismo, svaki zalog, kao i svaka činovnička uniforma simbol ili nosilac nekog običajnog ili intelektualnog, jurističkog ili političkog odnosa među ljudima; štaviše, svaki sakramentalni predmet je - u supstanciju pretvoreni - odnos između čoveka i njegovog boga. Telegrafske žice koje povezuju zemlje, koliko i vojno naoružanje koje izražava njihovo razdvajanje - podjednako su takve supstancije, koje jedva da imaju ikakav značaj za pojedinačnog čoveka kao takvog, ali imaju smisla samo u vezama među ljudima i ljudskim grupama, koje su u njima kristalizovane. Svakako, predstava o vezi ili odnosu može da važi već kao apstrakcija, ukoliko su samo realni elementi čije uzajamno izazvane okolnosti mi tako sažimamo u zasebne pojmove; tek metafizičko udubljivanje, koje saznanje prati u empirijskom smeru, ali preko empirijskih granica, može da otkloni i ovo dvojstvo, ne dopuštajući dalje postojanje nikakvih supstancijalnih elemenata, nego razlučujući svaki od njih na uzajamna dejstva i procese, čiji nosioci bivaju izloženi istoj sudbini. Ali praktična svest je pronašla formu za sjedinjavanje procesa povezivanja ili uzajamnog dejstvovanja u stvarnosti, sa supstancijalnom egzistencijom u koju praksa mora da zaodene upravo apstraktnu vezu kao takvu. Pomenuto projiciranje pukih odnosa na posebne tvorevine jeste jedno od velikih dostignuća duha, budući da se u njemu duh, doduše, ovaploćuje, ali samo zato da bi se to ovaploćeno učinilo posudom u kojoj bivstvuje ono što je duhovno, zajamčujući mu time potpuniju i življu delotvomost. Sposobnost za takva stvaranja postigla je svoj najviši trijumf - novcem. Najčistije uza-

104

jamno dejstvo našlo je u njemu najčistiji prikaz, on je opipljivost onog najapstraktnijeg, pojedinačna tvorevina koja svoj smisao najviše ima u natpojedinačnosti. I tako je on adekvatni izraz za odnos čoveka prema svetu, koji čovek uvek može da dokuči samo u nečem konkretnom i singulamom, ali koji on, ipak, stvarno dokučava samo ako mu ovo postane telo živog, duhovnog procesa, koji sve što je pojedinačno prepliće, stvarajući od toga stvarnost. To njegovo značenje ne bi se promenilo ni kad predmeti privrede ne bi od početka, nego tek kao cilj razvitka, imali onu relativnost svoje vrednosti. Pojam kojim definišemo suštinu neke pojave, zapravo, često ne možemo nikako da izvučemo iz nje same nego samo iz neke koja je uznapredovala i ima čistiji vid. Suštinu jezika nećemo izvlačiti iz prvih glasova dečjeg tepanja; u slučaju definicije životinjskog života neće nas dovoditi u zabludu to što je ona samo vrlo nepotpuno ostvarena kod bića na prelazu od biljke ka daljem razvitku. Tek kod najviših pojava duševnog života često spoznajemo smisao njegovih nižih pojava, uprkos tome što taj smisao kod ovih, možda, i ne možemo da dokažemo. Štaviše, čisti pojam jednog niza pojava često je ideal koji u samom nizu nigde nije potpuno ostvaren, ali ipak, time što taj niz njemu teži, on delotvomo ukazuje na svoj smisao i sadržinu. Tako, značenje novca - da u sebi predstavlja relativnost željenih stvari, usled koje one postaju ekonomske vrednosti - ne negira se činjenicom da on ima i druge strane, koje umanjuju i čine nejasnom tu relativnost. Ukoliko one deluju na njega, on nije novac. Ako se ekonomska vrednost sastoji u odnosu razmene među objektima, saobrazno našoj subjektivnoj reakciji na njih, njihova ekonomska relativnost razvija se tek postepeno iz njihovih drugih značenja i u ukupnoj slici, ili u ukupnoj vrednosti, nikad ne može njima sasvim ovladati. Vrednost koju stvari dobijaju usled svoje razmenljivosti, odnosno ta metamorfoza njihove vrednosti usled koje ona postaje ekonomska vrednost, kod stvari se, istina, u sve čistijem i jačem vidu ispoljava uporedo s ekstenzivnim i intenzivnim rastom privrede (što je činjenica koju Marks izražava kao isključivanje upotrebne vrednosti u korist razmenske vrednosti u društvu s robnom proizvodnjom), ali izgleda da taj razvitak nikad neće moći da se dovrši. Samo je novac, po svom čistom pojmu, dostigao tu krajnju tačku, on nije ništa drugo do čista forma razmenljivosti, on ovaploćuje element

105

ili funkciju kod stvari, zahvaljujući kojoj su one ekonomske, i koja, doduše, ne čini njihov totalitet, ali čini njegov. U kojoj meri istorijsko ostvarenje novca predstavlja tu njegovu ideju, i da li, možda, on u pomenutom ostvarenju delom svoga bića gravitira ka nekom drugom centru - to treba da pokažu ispitivanja u sledećem poglavlju.

106

Druga glava

SUPSTANCIJALNA VREDNOST NOVCA I Kroz diskusiju o suštini novca stalno se provlači pitanje: da li je novac - da bi obavljao svoje usluge: merenje, razmena, predstavljanje vrednosti - i sâm neka vrednost i mora biti vrednost, ili bi za obavljanje tih usluga bilo dovoljno da on, bez ikakve posebne supstancijalne vrednosti, bude samo znak i simbol, kao kakav računski žig, koji predstavlja vrednosti, a da nema s njima jednaku suštinu. Ukupno objektivno i istorijsko razmatranje tog pitanja, koje seže do krajnjih dubina učenja o novcu i o vrednosti, bilo bi izlišno kad bi na početku odgovor na njega dala jedna često isticana, logička osnova. Sredstvo za merenje, kaže se, mora biti iste vrste kao predmet koji ono meri: mera za dužine mora biti dugačka, mera za težine mora biti teška, mera za prostome sadržaje mora se prostorno protezati. Zato, mera za vrednosti mora biti vrednosna. Koliko god dve stvari, koje međusobno odmeravam, mogu u svim drugim odredbama biti bez uzajamne veze, u pogledu onog kvaliteta koji upoređujem među njima moraju se slagati. Svekolika kvantitativna i brojčana jednakost ili nejednakost, koju iskazujem u pogledu dva objekta, bila bi besmislena kad se ne bi ticala relativnih kvantiteta jednog istog kvaliteta. Štaviše, to slaganje u kvalitetu ne sme čak biti ni previše opšte; na primer, lepota neke arhitekture ne može se izjednačavati ih ne izjednačavati s lepotom čoveka, mada i u jednoj i u

107

drugoj, ipak, postoji jedinstveni kvalitet »lepota«, nego samo specijalne arhitektonske ili specijalne ljudske lepote daju svaki put međusobno mogućnost nekog poređenja. Ipak, ako bi se, u slučaju potpunog nedostatka svake zajedničke osobine, uporedivost videla u reakciji koja subjekt osećanja vezuje za predmete; ako bi se lepota zgrade i lepota čoveka upoređivala po meri osećanja sreće koje doživljavamo prilikom posmatranja jednog i drugog - onda bi se i tu, uz zastranjujući privid, izrazila jednakost kvaliteta. Jednakost dejstva, što nastupa kod istog subjekta, neposredno označava jednakost objekata u vezi koja je ovde u pitanju. Dve sasvim različite pojave, koje kod istog subjekta izazivaju podjednaku radost, uz sve svoje različitosti poseduju jednakost snage ili odnosa prema pomenutom subjektu, kao što udar vetra i ljudska ruka, kad slamaju granu, i pored sve neuporedivosti svojih kvaliteta, ipak, dokazuju jednakost energije. Tako, novčana tvar i sve ono čija se vrednost njome meri mogu biti međusobno potpuno neslični, ali se moraju slagati u tome da oba imaju vrednost; i čak ako vrednost nije ništa drugo do subjektivno osećanje kojim odgovaramo na utiske stvari, bar onaj - iako ne izdvojivi - kvalitet kojim jedno i drugo uopšte, takoreći, deluje na smisao ljudi za vrednost, mora biti kod oba isti. Tako, zbog činjenice da se upoređuje s vrednošću, tj. da ulazi u kvantitativnu jednačinu s njima, novac ne može biti bez vrednosnog kvaliteta. Ovom nizu razmišljanja protivstavljam drugi - s drukčijim rezultatom. Svakako, u gorepomenutom primera, snagu vetra koji lomi granu možemo da uporedimo sa snagom ruke koja to isto čini samo utoliko ukoliko je ta snaga u oboma kvalitativno podjednako prisutna. Samo, tu snagu vetra možemo da merimo i debljinom grane koju je on odlomio. Istina, odlomljena grana ne izražava, po sebi i za sebe, već kvantum energije vetra u istom smislu kao što to može da učini utrošena snage ruke; samo, odnos jačina dvaju udara vetra, a time i relativnu jačinu pojedinačnoga, možemo da merimo i time što je jedan slomio granu, a drugi još nije mogao da je povredi. I čini mi se da je sledeći primer apsolutno odlučujući. Najneistovetniji objekti za koje znamo, polovi slike sveta koje ni metafizika ni prirodna nauka nisu uspele da svedu jedan na drugi - jesu materijalna kretanja i pojave svesti. Čisti ekstenzitet jednih, čisti intenzitet drugih do danas 108

nisu uspeli da ukažu na neku tačku koja bi, ubedljivo za sve, važila kao njihovo jedinstvo. Ipak, na osnovu promena spoljašnjih kretanja koja kao nadražaji pogađaju naše čulne aparate, psihofizičar može da meri relativne promene jačine svesnih oseta. Dakle, budući da između kvanta jednog i kvanta drugog faktora postoji konstantan odnos, veličine jednoga određuju relativne veličine drugoga, mada ne mora da postoji bilo koja kvalitativna veza ili jednakost među njima. Time je prekršen onaj logički princip koji je sposobnost novca da meri vrednosti dovodio u zavisnost od činjenice vrednosti samog novca. Razume se, to je tačno: kvanti raznih objekata mogu se upoređivati samo ako su jednog istog kvaliteta; dakle, tamo gde do merenja može doći samo usled neposredne jednakosti između dva kvanta, tu merenje pretpostavlja jednakost kvaliteta. A tamo gde treba meriti promenu, diferenciju ili odnos između dva kvanta, dovoljno je da se proporcije memih supstancija odražavaju u proporcijama onih merenih, da bi ih potpuno odredile, a da između samih supstancija ne mora da postoji nikakva suštinska jednakost. Dakle, ne mogu se izjednačavati dve stvari koje su kvalitativno različite, ali mogu dve proporcije između svagda dve kvalitativno različite stvari. Oba objekta m i n mogu biti u bilo kojoj vezi koja apsolutno nije veza jednakosti kvaliteta, tako da neposredno nijedan ne može da posluži kao merilo za onaj drugi; veza koja postoji među njima može biti veza uzroka i posledice, ili simbolike, ili zajedničkog odnosa prema nekom trećem, ili bilo šta drugo. Uzmimo da je dat jedan objekt a, o kojem znam da ima 1/4 m; dalje, uzmimo daje dat jedan objekt b, o kojem se zna samo to da je neki delimičan kvantum od n. Ako nastane veza između a i b , odatle sledi da b mora biti jednako 1/4 n . Uprkos svakoj nejednakosti kvaliteta i nemogućnosti direktnog upoređivanja a i b , mogućno je kvantitet jednoga odrediti prema kvantitetu drugoga. Tako, na primer, između izvesnog kvantuma jela i trenutne potrebe za hranom koju sasvim zadovoljava taj kvantum, ne postoji nikakav odnos jednakosti; samo, ako ima toliko hrane da se time zadovoljava upravo polovina pomenute potrebe, ja mogu prema tome neposredno da odredim da je taj raspoloživi kvantum jednak polovini te potrebe. Dakle, pod tim okolnostima dovoljno je da postoji jedan ukupan odnos pa da se uzajamno odmeravaju kvanta članova odnosa. Ako je moguće da se na merenje objeka109

ta novcem gleda kao na merenje po ovoj shemi, onda je direktna uporedivost jednog i drugog, a time i logički zahtev za karakterom samog novca kao vrednosti utoliko neodrživ. Da bismo od ove isto tako samo logičke mogućnosti stigli do stvarnosti, pretpostavićemo samo jedan sasvim opšti merni odnos između kvantuma dobara i kvantuma novca, kakav se pokazuje u, razume se, često prikrivenoj i izuzecima obilatoj vezi između rastuće novčane zalihe i rastućih cena, rastuće zalihe dobara i sve nižih cena. Zadržavajući pravo na svako podrobnije određenje, prema ovome obrazujemo pojmove zaliha ukupnih roba i zalihe ukupnog novca i odnosa zavisnosti među njima. Svaka pojedina roba je određen deo pomenutog raspoloživog kvantuma ukupnih roba; ako ovaj poslednji pomenuti nazovemo a, onda je ona prva - recimo - I/ m a; cena koju ona uslovljava je odgovarajući deo pomenutog kvantuma ukupnog novca, tako da je on, ako taj kvantum nazovemo b, jednak I/m b. Dakle, ako bismo znali veličine a i b, kao i koliki deo prodajnih vrednosti uopšte čini jedan određeni predmet, znali bismo takođe njegovu cenu u novcu, i obrnuto. Dakle, sasvim nezavisno od toga da novac i pomenuti vrednosni objekt imaju nekakvu kvalitativnu jednakost, znači, bez obzira na to da li je sâm novac neka vrednost ili nije - određena suma novca može da odredi ili odmeri vrednost predmeta. - Pri tom uvek valja imati u vidu potpunu relativnost merenja. Apsolutni kvanti, koji se postavljaju kao međusobno ekvivalentni, time se mere u sasvim drugom smislu nego delimični kvanti koji su ovde u pitanju. Recimo, ako se pretpostavi da ukupna suma novca - uz određene restrikcije čini protivvrednost za ukupnu sumu predmeta prodaje, onda još nema potrebe da se ovo prizna kao merenje jednoga drugim. To je upravo samo odnos jednog i drugog prema čoveku koji postavlja vrednosti i prema svojim praktičnim svrhama, koji njih međusobno uvodi u vezu ekvivalentnosti. Koliko je jaka tendencija da se s novcem uopšte i s robom uopšte postupa kao s međusobno odgovarajućima - to pokazuje sledeća pojava, koja nastupa na više mesta. Ako neko primitivnije pleme ima naturalnu razmensku jedinicu, a uđe u promet s razvijenijim susedom, koji poseduje metalni novac, često se prema toj naturalnoj jedinici postupa kao prema istovrednoj s metalnom novčanom jedi-

110

tog suseda. Tako su stari Irci, kad su dolazili u vezu s Rimljanima, svoju jedinicu vrednosti, kravu, izjednačavali s uncom srebra; divlja, gorštačka plemena u Anamu, koja imaju samo naturalnu razmenu, koriste bivola kao osnovnu vrednost i, prilikom njihovog prometa s kultivisanim stanovnicima ravnice, vrednosna jedinica tih stanovnika, srebrna šipka određene veličine, vrednuje se kao jedan bivo. Ta ista osnovna crta deluje i kod jednog divljeg plemena blizu Laosa: ti stanovnici bave se samo razmenskom trgovinom, njihova jedinica je gvozdeni budak. Ali oni ispiranjem dobijaju zlato iz reke, koje prodaju susednim plemenima, i koje je jedini predmet koji oni mere. Za to nemaju nikakvo drugo sredstvo osim zrna kukuruza; te tako prodaju zlato u veličini kukuruznog zrna za jedan budak! Pošto jedinica robe naturalne razmene predočava ili zastupa ideju vrednosti celog kruga objekata isto toliko koliko to čini i novčana jedinica s idejom vrednosti kod kompleksa metalnog novca, to je formulacija: jedan za jedan - samo naivno izražena ekvivalentnost dotičnih ukupnosti. Svakako, možemo da pretpostavimo da se odnos jedinica doživljava, u najmanju ruku, kao simbolički prikaz odnosa celina. Kad već u osnovi postoji ekvivalentnost tih celina, takoreći kao delotvoran mada ne spoznat apriori, onda se, povrh njegove subjektivne slučajnosti, uspostavlja jedna objektivna proporcija između delimičnih kvanta. Sada tu stvarno jeste nešto što je na obema stranama sasvim jednako: naime, razlomak između svake od dveju postojećih delimičnih veličina i apsolutnog kvantuma, kojem pojedina pripada. Ako se pretpostavi potpuna izjednačenost svih pomeranja i slučajnih neujednačenosti u obrazovanju cena, onda bi se, u sferi novac-roba-razmena, svaka roba odnosila prema svojoj ceni kao sve trenutno ekonomski delotvorne robe prema svekolikom trenutno delotvornom novcu. Pri tom je sasvim nevažno da li taj novac s onim drugim ima pojmovnu, kvalitativnu srodnost. Dakle, ako neka roba staje 20 m, onda je to I/m od zalihe novca uopšte; tj. ona je po vrednosti I/n od zalihe dobara uopšte. Prolazeći kroz takvo posredovanje, 20 m može da bude njena potpuna mera, mada su - uopšteno uzev - tih 20 m od nje sasvim različiti; pri čemu se neprestano mora naglašavati da je pretpostavka jednostavne veze između svih roba i svekolikog novca sasvim privremena, gruba i shematska. Da roba i njeno nicom

111

merilo moraju imati istu suštinu - to bi bio ispravan zahtev, ako bi se jedna pojedinačna roba izjednačila neposredno s nekom novčanom vrednošću. Ali - samo za svrhe razmene i određenja vrednosti - mora se odrediti odnos između različitih (odnosno svih) roba međusobno (dakle, rezultat deobe pojedinačne robe sa svima drugima), pa izjednačiti s novčanom sumom tj. s odgovarajućim razlomkom delotvome zalihe novca; a za to je potrebna samo bilo koja numerički odredljiva veličina. Ako se roba n prema sumi A svih prodajnih roba odnosi kao novčane jedinice a prema sumi B svih postojećih novčanih jedinica, onda je ekonomska vrednost od n izražena kao alB. Činjenica da se to većinom ne zamišlja tako posledica je okolnosti da su B koliko i A sasvim po sebi razumljivi - jer njihove promene ne opažamo lako - pa zato i ne stičemo posebnu svest o njihovoj funkciji kao imenitelja; u pojedinačnom slučaju nas zanimaju isključivo brojitelji n i a . Odatle je mogla da nastane predstava da n i a po sebi i za sebe neposredno i apsolutno odgovaraju jedno drugom, za šta bi, svakako, morali imati istu suštinu. To što bi se tada zaboravio, tj. samo činjenički ali ne i svesno delovao onaj opšti faktor koji utemeljuje sâm odnos - to bi bio primer za jednu od najtemeljnijih crta ljudske prirode. Ograničena sposobnost prihvatanja same naše svesti, s jedne strane, i svrsishodnost upotrebe svesti, koja štedi snagu, s druge strane, dovode do te posledice da, od bezbrojnih strana i odredaba objekta našeg interesa pažnja stvarno biva posvećena uvek samo malom broju njih. Raznim gledištima, od kojih polazi izbor i rangiranje momenata koji su ušli u svest, odgovara mogućnost da se ti momenti raščlane na jedan sistematski stupnjevit redosled; ovaj počinje time što se - od niza pojava - pažnja posvećuje samo onome što im je svima zajedničko, tj. što, kod svake, u svest ulazi samo osnova koja joj je zajednička s drugima; suprotni konačni član te skale nalazi se tamo gde kod svake pojave do svesti dolazi upravo ono po čemu se ona razlikuje od svake druge, ono Što je apsolutno individualno, dok to što je opšte i fundamentalno ostaje ispod praga svesti. Između ta dva ekstrema postoje - na najrazličnijim stupnjevima - tačke za koje se, kao za strane ukupnih pojava, vezuje najviša svest. Govoreći samo o proseku, može se reći da teorijski interesi svest upućuju više ka zajedničnostima, a oni praktični više ka individualnosti stvari. Za metafizički zainteresovanog mislioca vrlo

112

često one individualne diferencije među stvarima iščezavaju kao nebitne, sve dok on, recimo, ne ostane vezan za tako opšte predstave kakve su bivstvo ili postanje, koje su zajedničke svim stvarima kao takvima. Obrnuto, praktični život svugde zahteva da se kod ljudi i odnosa, koji nas se tiču, najpreciznije svesno shvate razlike, svojstva, nijanse, dok opšteljudskim osobinama, ili zajedničkoj osnovi svih dotičnih odnosa, nema potrebe posvećivati nikakvu posebnu pažnju, jer su po sebi razumljivi - štaviše, takva pažnja je često samo teško objašnjiva. Na primer, u porodičnom životu se odnosi među članovima porodice svesno izgrađuju na iskustvu s onim ličnim kvalitetima po kojima se svaki razlikuje od svih drugih, dok opšti karakter porodice nije neki predmet posebne pažnje za one koji sudeluju u tome; i to u takvoj meri da često samo ljudi izvan te porodice mogu da daju opis tog karaktera uopšte. Ali to nije smetnja da ta opšta i nesvesna osnova ima psihičko dejstvo. Individualne osobine članova porodice stvarno će izazvati vrlo različite odnose među njima, zavisno od opšteg karaktera i tona koji vlada u celoj porodici; ipak, tek on daje onu neprimećenu podlogu na kojoj članovi porodice mogu da izvuku nedvosmisleno određene posledice. To isto važi za šire krugove. Koliko god svi odnosi među ljudima počivali na posebnim uslovima koje unosi svaki pojedinac, ipak se ti odnosi, na svoj određeni način, činjenički ostvaruju samo tako što, osim njih, razume se, postoje izvesne sasvim opšteljudske činjenice i pretpostavke koje čine, takoreći, onaj opšti imenitelj, kakvom se pridružuju pomenute individualne diferencije kao određujuća brojila, tek tako stvarajući totalitet odnosa. Sasvim isti psihološki odnos mogao bi preovladavati u pogledu novčanih cena. Izjednačavanje vrednosti kakve robe i vrednosti jedne novčane sume ne znači jednačinu među prostim faktorima, nego proporciju, tj. jednakost dvaju razlomaka čiji je imenitelj, s jedne strane, suma svih roba, a s druge strane, suma svekolikog novca - naravno, i jedno i drugo iziskuje još znatne determinacije - jednog određenog privrednog kruga. Kao jednačina, to se ostvaruje time što se obe sume, iz praktičnih razloga, apriori postavljaju kao uzajamno ekvivalentne; ili, tačnije: praktični odnos - u kojem mi baratamo ovim kategorijama - u teorijskoj svesti se odražava u formi jedne ekvivalentnosti. Samo, pošto je ovo opšte utemeljenje svih jednačina između pojedinih roba i pojedi-

8 Filozofija novca

113

nih cena, ono i ne dolazi do svesti nego uz pomenute, jedino interesantne i zato jedino do svesti dospele pojedinačne članove, obrazuje faktor koji nesvesno deluje i bez kojeg pomenute sume ne bi ni imale mogućnost uspostavljanja međusobne veze. Ogromna važnost pomenute apsolutne i fundamentalne jednačine ne bi njenu nesvesnost učinila neverovatnom, već zapravo toliko verovatnom kao što je, adekvatno tome, slučaj u navedenim analogijama. Svakako, pod pretpostavkom da postoji po sebi bezvredan novac, pojedinačna novčana cena bila bi bez ikakve veze s robom čiju vrednost bi trebalo da izrazi ako bi se razmatranje ograničilo na ta dva momenta; ne bi se znalo usled čega bi jedan objekt uslovljavao sasvim određeno višu ili nižu cenu nego neki drugi. Ali čim se, kao apsolutna pretpostavka cele te relacije, suma svega što je za prodaju postavlja kao ekvivalent sumi svekolikog novca (u smislu »sume « o kojem ćemo kasnije raspravljati), odmah se određenost cene svake pojedinačne robe pokazuje prosto kao razlomak između njene vrednosti i one totalne vrednosti koja se ponavlja kao razlomak između njene cene i kvantuma ukupnog novca. Ovo ni u kojem slučaju - na to još jednom ukazujem - ne sadrži taj pogrešni zaključak da se sposobnost jedne određene novčane sume da meri vrednost neke pojedinačne robe zasniva na odnosu jednačine između svekolikog novca i svih roba, a da taj odnos već pretpostavlja merljivost jednoga drugim. Tako, pitanje da li svako merenje iziskuje suštinsku jednakost između objekta i merila, više se ne bi odnosilo na konkretni slučaj - a ostalo bi nerešeno pri pretpostavci ovoga. Ipak, merenje relativnih kvanta stvarno je mogućno u tom smislu što su njihova apsolutna kvanta u bilo kojem odnosu, koji ne mora da bude merenje ili jednakost. Svakako, između debljine neke gvozdene cevi i određene snage vode ne postoji jednakost, ni mogućnost merenja; samo, ako oba sačinjavaju integralne delove jednog mehaničkog sistema s određenim efektom snage, onda ja mogu - ukoliko je data izvesna modifikacija tog efekta pod određenim okolnostima, po menjanju snage vode, koje spoznajem, tačno da izmerim koji je promer cevi upotrebljene u tom sistemu. Tako, roba i novac ne moraju biti međusobno merljivi, ali dovoljno je da i jedno i drugo za ljudski život igra izvesnu ulo114

difikacija jednoga daje indeks za kvantitativnu modifikaciju drugoga. S tim svođenjem značenja svakog novčanog kvantuma kao takvog na razlomak (a zasad ćemo još ostaviti bez odgovora pitanje od koje apsolutne veličine taj razlomak čini određeni deo) nije nepovezana okolnost da su Rimljani svoj kovani novac - uz posebno obrazložen izuzetak - nazivali po relativnoj a ne po apsolutnoj težini. Tako, as označava samo celinu od 12 delova, koja se može povezati koliko s nasleđem toliko i s merama ili težinama, i može se odrediti i za funtu, kao i za bilo koji njen deo. I činjenica da je tu u svest ušla i daje delotvoma samo relativnost mere, neće se promeniti ako se postavi hipoteza po kojoj je to as u pradoba označavalo bakarnu šipku apsolutno određene težine. Sada se ova već nagoveštena restrikcija mora preciznije sprovesti na pojmu kvantuma ukupnog novca. Činjenica da se ne može prosto reći da ima toliko novca za kupovinu koliko ima i robe za kupovinu - nije povezana s neizmemom diferencijom u kvantitetu između svih nagomilanih roba, sjedne strane, i svekolikog nagomilanog novca, s druge. Pošto nema nikakvog zajedničkog merila za jedno i drugo, kao za kvalitativno istovetne stvari, među njima ne postoji nikakvo neposredno više ih manje. Nikakav kvantum robe nema sam od sebe određenu vezu s jednim određenim kvantumom novca, pošto bi se načelno sve svrhe novca mogle postići bilo kojim umanjenim kvantumom novca. Dokle to u stvarnosti može da ide, a da ne prekine promet, pokazuje ova saopštena činjenica: pre nekoliko stoleća su, u Rusiji, postojali tako mali srebrni novčići da se nisu mogli prstima podići sa stola, nego su istresani iz kese, pa su sume, koje je trebalo plaćati, deljene, i obe strane bi svoje delove polizale i ispljunule u kese. Moglo bi se reći: koliki god bio apsolutni obim zalihe novca, on ostaje, sve dok obavlja funkcije novca, uvek podjednako »novac«; menja se samo kvantum, koji ti znaci ili komadi u drugoj vezi, naime, posmatrani kao materijal bilo koje vrste, predstavljaju, ali se zato ne mora menjati njihov kvantum kao novca. Zato pomenuto direktno poređenje svih roba i svekolikog novca uopšte ne dovodi ni do kakvog zaključka. Nesrazmernost između totaliteta novca i totaliteta roba, kao imenitelj pomenutih razlomaka koji izražavaju vrednost, čak počiva na činjenici da se zaliha novca kao celina mnogo brže unosi u pro-

115

met nego vrednost robe kao celina. Niko ne ostavlja neiskorišćene znatnije sume novca ako to može da izbegne, a to se stvarno skoro uvek može izbeći; a nijedan trgovac ne može izbeći da znatni delovi njegove robne zalihe stoje dok ne budu prodati. Ta diferencija u tempu prometa još se povećava kad se uračunaju objekti koji se ne nude za prodaju, ali su, uprkos tome povremeno podložni prodaji, i to u slučaju zavodljive ponude. Dakle, ako se za osnovu uzmu stvarno plaćene cene za pojedine robe, pa se postavi pitanje kvantuma novca koji bi potom bio potreban za kupovinu ukupne zalihe, svakako će se videti da taj kvantum novca neizmemo premaša stvarnu novčanu zalihu. S tog gledišta, mora se reći da ima znatno manje novca nego robe, i da razlomak između robe i njene cene nikako nije jednak s razlomkom između svih roba i svekolikog novca, nego je, kao što se lako vidi iz prethodnoga, znatno manji od ovoga. Ipak, postoje dva puta kojima se može spasti naša osnovna proporcija. Naime, prvo kao kvantum ukupnih roba, koji ulazi u nju, mogao bi se smatrati onaj koji se nalazi u toku aktuelne prodaje. Da se izrazimo Aristotelovim recima: neprodata roba je samo roba »kao mogućnost«, ona postaje roba »kao stvarnost« tek u momentu kad se prodaje. Kao što je novac tek u trenutku kad kupuje, tj. obavlja funkciju novca, stvarno novac - tako je, odgovarajuće ovome - roba tek onda roba kad se prodaje; pre toga je ona objekt prodaje samo posredstvom i unutar jedne idejne anticipacije. S tog stanovišta, sasvim je po sebi razumljiv, čak je identičan stav da ima onoliko novca koliko ima i objekata prodaje - pri čemu se, naravno, pod novcem podrazumevaju svi supstituti novca, omogućeni kreditom i žiro-prometom. Istina, robe koje trenutno miruju nikako nisu ekonomski nedelotvome, a ekonomski život bi bio neizmemo promenjen kad bi iznenada zaliha robe bez ostatka ulazila u promet svakog momenta, kao što to čini zaliha novca. Samo, kad podrobnije razmotrim stvar, čini mi se da zaliha roba u mirovanju deluje samo s tri aspekta na stvarne kupovine novca na tempo novčanog opticaja, na pribavljanje novčanih tvari ih novčanih ekvivalenata i na odnos novčanih izdataka prema rezervama. Ali ti momenti su već uticali na aktuelni promet, pod njihovim uticajem formirao se empirijski odnos između robe i novca; dakle, ti momenti nikako ne sprečavaju da se, u pomenutoj fundamentalnoj proporciji, kvantum ukupnih 116

roba shvati kao takav da se sastoji od stvarnih kupovina u svakom datom momentu. Drugo, to može da se prihvati takođe kao posledica činjenice da isti kvantum novca, budući da se ne troši kao robe, posredno dovodi do neograničenog broja prometa, i minimalnost svoje novčane sume u odnosu prema sumi roba koja postoji u svakom izolovanom trenutku, uravnotežuje brzinom svoga opticaja. Na nekim vrhunskim dostignućima novčanog sistema sasvim neposredno se može videti koliko neznatnu ulogu novčana supstancija igra u balansiranjima vrednosti koje posredno ostvaruje: godine 1890. francuska banka je na tekućem računu na stvarno uplaćeni novac primenila koeficijent 135 (od 54 milijarde - 400 miliona fr. franaka), čak je nemačka državna banka to učinila s koeficijentom 190. U novčanim sumama koje funkcionišu, za kojima sledi određenje novčanih cena roba, suma novca postaje neznatna veličina u poređenju s tim šta od nje postaje njenim funkcionisanjem. Zato se ne može o nekom pojedinačnom trenutku, ali može o jednom tačno određenom periodu reći da totalni kvantum novca, koji je tada unet u promet, odgovara totalnoj sumi objekata koji su u njemu bili izloženi prodaji. Pojedinac ima takođe svoje izdatke, naročito cene za veće nabavke ne prihvata polazeći od njihovog odnosa prema njegovom trenutnom finansijskom stanju, nego od odnosa prema njegovim ukupnim prihodima u nekom dužem periodu. Tako, u našoj proporciji, novčani razlomak može da se izjednači s robnim razlomkom time što njegov imenitelj neće sadržavati supstancijalno prisutni novčani kvantum, nego mnogostruko veći kvantum od ovoga, odredljiv brojem prometa u izvesnom periodu. S tog gledišta može se rešiti antinomija između uopšte prisutnih roba i onih aktuelnih kao protivvrednosti novca, kao što se može odbraniti i tvrdnja da između ukupne sume roba i ukupne sume novca u jednom zatvorenom privrednom krugu ne može da preovlada načelna disproporcija; koliko god se sporili o tačnom odnosu između jedne pojedinačne robe i jedne pojedinačne cene, koliko god kolebanja i disproporcionalnosti nastalo, ako je jedna određena veličina dotičnih razlomaka psihološki utvrđena, a i druga dobila tačnost zahvaljujući objektivnim promenama, naročito koliko god brzo jačanje prometa činilo osetnim privremeni nedostatak prometnih sredstava. Uvoz i izvoz metala, koji proizlazi iz nedostatka odnosno obilja novca u dotičnoj zemlji u 117

poređenju s njenim vrednostima roba, predstavljaju samo balansiranja unutar jednog privrednog kruga, čije provincije čine zemlje koje u tome sudeluju; ta balansiranja označavaju da se ponovo uspostavlja opšti, u ovom privrednom krugu sada stvarni odnos između jednog i drugog, posle promena kojima je podlegao jedan pojedinačni deo. Pod tim pretpostavkama na pitanje: da li je cena primerena ili nije, dobio bi se neposredan odgovor na osnovu jednog i drugog prethodnog pitanja: prvo, koja je suma novca i koja suma objekata prodaje trenutno delotvoma i, drugo, koji deo ovog poslednjeg kvantuma čini objekt koji je sada u pitanju. Ovo poslednje je, zapravo, odlučujuće, a jednačina između razlomka objekta i razlomka novca može biti objektivno i proračunljivo istinita ili lažna, dok se, u slučaju jednačine između objekata uopšte i novca uopšte, može raditi samo svrsishodnosti ili nesvrsishodnosti, ali ne i o istini u smislu logičke dokazivosti. Ovaj odnos među totalitetima ima, u izvesnom pogledu značenje aksioma, koji uopšte nije istinit u istom smislu u kojem su to pojedinačni stavovi koji se temelje na ovome; samo su ti stavovi dokazivi, dok taj aksiom ne može da ukaže ni na šta od čega bi se logički izveo. Ovde se ističe jedna metodska norma velikog značaja, za koju želim da navedem primer iz sasvim druge kategorije vrednosti. Osnovna tvrdnja pesimizma je da u ukupnosti bivstva patnja znatno premaša radosti; da svet živih bića, posmatran kao jedinstvo, ili takođe prosek tog sveta, oseća mnogo više bola, nego zadovoljstva. Takva tvrdnja je od početka nemoguća, jer ona pretpostavlja da se zadovoljstvo i bol, kao kvalitativno jednake veličine s obrnutim predznakom, mogu neposredno uzajamno odmeravati i sračunavati. A to se u stvarnosti ne može, pošto nema nikakvog zajedničkog merila za njih. Ni kod jednog kvantuma pažnje ne može se po sebi i za sebe osetiti koliki je kvantum radosti potreban da se to uravnoteži. Otkuda to da, ipak, neprestano dolazi do takvih odmeravanja, da mi, kako u dnevnim događajima, tako i u sudbinskim vezama, a i u ukupnom životu pojedinca, prosuđujemo kako mera radosti zaostaje za merom bola, ili je ova premašuje? To nije mogućno nikako drukčije nego kao posledica životnog iskustva, koje nas - manje ili više tačno - poučava kako su sreća i nesreća stvarno raspodeljene, koliko se patnje u proseku mora prihvatiti da bi se time dobio izvestan kvantum zadovoljstva - i koliko jednog i 118

drugog nalazimo u ljudskoj sudbini. Tek kad o ovome postoji neka predstava, bila ona i nesvesna i neodređena, može se reći da se, u jednom pojedinačnom slučaju, uživanje preskupo platilo tj. prevelikom količinom patnje, ili da se u pojedinačnoj ljudskoj sudbini zapaža više bolova nego radosti. Ali sam pomenuti prosek nije »nesrazmeran«, jer je on čak to po čemu se odnos između osećanja u pojedinačnom slučaju određuje tek kao primeren ili neprimeren; baš kao što se ne može reći daje prosek ljudi veći ili manji, pošto taj prosek tek i daje merilo kojim se meri pojedinačni čovek - a samo on može biti visok ili mali. Isto tako kao što se vrlo pogrešno kaže da »vreme « prolazi brzo ili polako - a prolaženje vremena, tj. tempo događaja koji smo iskusili i osetili kao prosek, uopšte jeste veličina koja meri, na kojoj se pokazuje brzina ili sporost odvijanja pojedinačnih doživljaja, a da pomenuti prosek nije ni brz ni spor. Dakle, tvrdnja pesimizma da u proseku ljudskog života ima više patnje nego zadovoljstva, metodski je nemoguća koliko i tvrdnja optimizma da taj život sadrži više zadovoljstva nego patnje; osećanje ukupnih kvanta zadovoljstva i patnje (ili, drugim recima, njihovog proseka koji se deli na individuum ili vremenski period) jeste prafenomen, čije se strane ne mogu uzajamno upoređivati, zato što bi za to bilo potrebno merilo izvan jednog i drugog, koje bi njih podjednako obuhvatalo. Ovim bi dovoljno bio okarakterisan tip saznanja o kojem je ovde reč. Unutar navedenih i nekih drugih područja, primami elementi, koji njih sačinjavaju, po sebi su neuporedivi, jer su različitog kvaliteta, dakle, ne mogu se meriti jedan drugim ili nekim trećim. Ali činjenica da jedan element uopšte postoji u ovoj, a drugi u onoj meri, predstavlja merilo za prosuđivanje singulamog i parcijalnog slučaja, događaja, problema, u kojem sadejstvuju elementi obe vrste. Budući da elementi pojedinačnih događaja ponavljaju proporciju ukupnih kvanta, oni imaju »tačan«, tj. normalan, prosečan, tipičan odnos, dok odstupanja od toga izgledaju kao »prevaga « jednog elementa, kao »nesrazmernost«. Naravno, po sebi i za sebe ti elementi pojedinačnih slučajeva nemaju odnos tačnosti ili netačnosti, jednakosti ili nejednakosti, koliko to nemaju ni njihove ukupnosti; štaviše, oni ga dobijaju tek time što mase ukupnih kvanta čine ono što je apso119

samo to apsolutno ne podleže odredbama uporedivosti, koje ono, sa svoje strane, omogućava relativnome. - Ovome tipu mogao bi da pripada odnos između objekta prodaje i njegove cene u novcu. Možda ni jedno ni drugo nema ničeg međusobno zajedničkog u pogledu sadržaja, možda su oba toliko različita da su kvantitativno neuporediva. Samo, pošto tu sve što je za prodaju i sav novac zajedno čine jedan ekonomski kosmos, cena neke robe mogla bi biti »odgovarajuća«, ako bi predstavljala onaj deo delotvomog kvanta ukupnog novca koji, od delotvomog kvanta ukupnih roba, predstavlja ta roba. Nema potrebe da jednaka vrednost u robi i odgovarajućoj sumi novca utemeljuje njihovu uzajamnu srazmemost; štaviše, novčanoj ceni nije potrebno da sadrži nikakvu vrednost u tom smislu, nego samo da obrazuje istu takvu jednačinu sa svim novcem uopšte kakvu roba obrazuje sa svim robnim vrednostima uopšte. - Takođe, tok individualne privrede pokazuje koliko je novčana cena neke robe zavisna od odnosa te robe prema ukupnosti robâ. Kaže se: žrtvujemo novac - što nam je već po sebi teško - samo kad dobijamo primerenu protivvrednost. Svaka ušteda u pogledu tog žrtvovanja računa se kao dobitak, kao nešto pozitivno. Samo, to je dobitak jedino usled toga što omogućava da se takva ista žrtva podnese drugom prilikom. Kad inače ne bih znao šta da radim s novcem, odmah bih celi svoj imetak u novcu dao za neki objekt, za koji bi on bio tražen. Dakle, primerenost cene označava samo to da ja - kao prosečno biće - pošto sam ga izdao, moram da zadržim još toliko koliko je potrebno da kupim stvari koje isto tako želim. Utrošak za svaki pojedini predmet mora se upravljati prema mojoj želji da osim njega kupim i druge predmete. Ako svako svoje privatne izdatke reguliše tako da je vrsta roba usklađena s njegovim ukupnim prihodom, onda to znači da se njegov trošak za nešto pojedinačno odnosi prema njegovom trošku za celinu privrede onako kako se značaj pribavljenog pojedinačnog objekta odnosi prema značaju ukupnih - za njega poželjnih i dostupnih mu - objekata, koje treba pribaviti. I ta shema individualne privrede nije, očito, samo analogija s privredom uopšte nego iz njene opšte primene mora da proizađe utvrđivanje prosečnih cena: neprestana subjektivna odmeravanja moraju, kao odraz, proizvesti objektivni odnos između robe i cene, koji zavisi isto toliko od proporcije između ukupne delotvome zalihe roba i ukupnog novčanog 120

kvantuma, koliko i - uz sve modifikacije - od proporcije između ukupnih potreba pojedinca i njegovog - za to raspoloživog ukupnog novčanog prihoda. Ukupna dosadašnja dedukcija ni na koji način nije dotakla pitanje da li, u stvarnosti, novac jeste ili nije vrednost; nego je samo trebalo dokazati da njegova funkcija da meri vrednosti njemu ne nameće karakter vrednosti za sebe. Ipak, sama ta mogućnost krči put ne samo za spoznaju njegovog stvarnog razvojnog toka nego i, pre svega, njegove unutrašnje suštine. - Na primitivnim stupnjevima privrede, svakakve upotrebne vrednosti pojavljuju se kao novac: stoka, so, robovi, duvan, krzna itd. Na koji god se način novac razvijao, na početku je on, u svakom slučaju, morao biti vrednost, koju su ljudi i neposredno kao takvu doživljavali. Činjenica da se najdragocenije stvari daju za naštampani listić, omogućena je tek u slučaju veoma rasprostranjenih i pouzdanih nizova svrha, koji obezbeđuju da nama ono što je neposredno bez vrednosti i dalje pomaže da dođemo do vrednosti. Tako se nizovi logičkih zaključaka, koji vode ka sasvim jezgrovitim zaključnim stavovima, mogu provoditi kroz po sebi nemoguće ili protivrečne članove - ali, ipak, samo ako je mišljenje sasvim sigurno u svoj pravac i svoju tačnost; primitivno, još kolebljivo mišljenje bi, na takvoj tački smesta izgubilo smer i cilj, pa zato mora svoje funkcije da obavlja na stavovima od kojih je svaki za sebe najkonkretniji mogući i najosetnije tačan - razume se, po cenu pokretljivosti mišljenja i daljine njegovih ciljeva. Adekvatno tome, provođenje nizova vrednosti kroz ono što je bezvredno postaje izuzetno duže i svrsishodnije, ali se može ostvariti tek kad se poveća intelektualnost pojedinaca i stalne organizacije grupe. Niko nije toliko lud da vrednost daje za nešto što ne može neposredno da upotrebi, ukoliko nije siguran da to nešto može posredno opet da pretvori u vrednosti. Dakle, mogućno je samo to da je razmena izvorno bila naturalna razmena, tj. razmena između neposrednih vrednosti. Pretpostavlja se da su objekti koji su, upravo zbog svoje opšte poželjnosti, razmenjivani posebno često, te su bili u opticaju, dakle, posebno često su njihove vrednosti merene u poređenju s drugim predmetima - u psihološkom smislu, najpre porasli kao opšte mere vrednosti. Očito sasvim suprotno upravo dobijenom rezultatu, po kojem novac po sebi i za sebe ne mora da bude nikakva vrednost—ovde

121

vidimo da najpre baš ono što je najnužnije i najvrednije naginje tome da postane novac. To najnužnije ja ovde nikako ne shvatam u fiziološkom smislu; štaviše, potreba za nakitom može, na primer, da igra glavnu ulogu u okviru toga što se doživljava kao »nužnost«; kao što i stvarno čujemo da je kod primitivnih naroda nakit na telu, odnosno predmeti upotrebljeni za to, njima vredniji od svih drugih stvari, koje mi sebi predstavljamo kao mnogo nužnije. Pošto je nužnost stvari za nas uvek samo neka vrsta akcenta koji naše osećanje daje njihovim po sebi sasvim ravnopravnim - tačnije: po sebi uopšte ne »opravdanim« - sadržajima, a inače taj sadržaj zavisi isključivo od svrha koje mi sebi postavljamo, to se od početka nikako ne može utvrditi koje su to vrednosti koje su podobne da dobiju karakter onog što je neposredno neodložno i što ima svojstvo novca. Jedino, čini mi se da je nezaobilazna ta pretpostavka da se karakter novca izvorno vezivao za takve stvari koje su, usled toga što su ih ljudi osećali kao nešto nužno, posebno često razmenjivane za raznolikost drugih stvari. Novac ne bi mogao nastati ni kao razmensko sredstvo, ni kao merač vrednosti, da njegovu tvar ljudi nisu osećali kao neposredno vrednu. Ako s tim uporedimo sadašnje stanje, nesumnjivo je da novac za nas više nije vredan zato što ga mi sebi predstavljamo kao nešto čija je tvar neposredno nužna, kao neophodna vrednost. Nijedan čovek iz evropske kulture danas ne smatra da je novac vredan zato što od njega može da se načini ukrasni predmet. Današnja vrednost novca ne može se povezivati s vrednošću njegovog metala već i zato što sada ima plemenitog metala u mnogo većim količinama, pa se, osim u svrhe nakita i tehničke svrhe, on ne mora upotrebljavati i za plaćanje. Ako zamislimo koliko, kao konsekvenca teorije o vrednosti metala, takav prelaz već važi kao završen, onda bi to proizvelo toliko obilje predmeta od plemenitog metala da bi njegova vrednost pala na minimum. Dakle, to da se kod novca vrednuje njegovo mogućno pretvaranje u druge metalne objekte - moguće je upravo samo pod uslovom da do tog pretvaranja ne dolazi ili da dolazi samo u sasvim neznatnoj meri. Dakle, koliko god na početku razvoja, tj. u uslovima neznatnog postojanja plemenitih metala, njihova primena kao nakita određivala njihovu vrednost kao novca, ta veza nestaje uporedo s njihovom povećanom proizvodnjom. Takav razvojni 122

tok potkrepljen je okolnošću da primitivni čovek, kako sam već istakao, doduše, smatra da je za njega od vitalne nužnosti da na sebe, na određeni način, stavlja nakit, ali da kasnije izgrađivanje skala vrednosti taj interes stvarno uvršćuju u kategoriju »suvišnoga« ili »izlišnoga«. U životu modeme kulture nakit apsolutno više ne igra onu socijalnu ulogu koja izaziva našu zapanjenost kad na nju nailazimo u etnološkim ali i u srednjovekovnim izveštajima. I ta okolnost služi umanjivanju značaja novca, za koji je on mogao da zahvali svome materijalu. Može se reći da vrednost novca sve više prelazi sa svog terminus a quo na terminus ad quem, i da tako metalni novac, u pogledu psihološkog važenja samog upoređivanja njegove materijalne vrednosti, stoji na istom stupnju s papirnim novcem. Materijalnu bezvrednost papirnog novca ne smemo da proglašavamo nevažnom, zato što bi se time ukazivalo samo na metal. Protiv toga govori i činjenica da se čak i sasvim nepokriveni papirni novac, ipak, još vrednuje kao novac. Ako bi se ukazivalo takođe na političku prinudu da se i takvom papirnom novcu pridaje neki kurs, to bi upravo značilo da drugi razlozi, a ne neposredno i materijalno korišćenje, jednoj određenoj tvari mogu da daju, i stvarno joj i daju, vrednost novca. Sve češća zamena gotovine u metalnom novcu papirnim novcem i raznorazne forme kredita neizbežno se odražavaju i na karakter onog prvog - otprilike onako kako u pitanjima ličnosti neko ko neprestano prepušta drugome da ga zastupa, najzad, više ne dobija nikakvo drugo uvažavanje osim onog koje pripada njegovim zastupnicima. Sto su obuhvatnije i raznolikije funkcije novca, i što brze cirkuliše pojedinačni kvantum, to više njegova vrednost kao funkcije mora da prerasta njegovu vrednost kao supstancije. Moderno razvijeni promet teži, očito, ka sve većem isključivanju novca kao supstancijalnog nosioca vrednosti; a on nužno teži tome zato što ni najveća proizvodnja plemenitih metala ne bi bila dovoljna da podmiri sav promet u gotovini. Žiro-promet, sjedne strane, i internacionalne menične pošiljke, s druge, samo su istaknute tačke te opšte tendencije, čije će već rane i karakteristične pojave obraditi poslednji odeljak ovog poglavlja. U celini, što su primitivnije ekonomske predstave, utoliko više će i merenje pretpostavljati čulno-neposredan odnos između upoređenih vrednosti. Upravo opisano shvatanje: da jednačina

123

vrednosti između neke robe i neke sume novca znači jednakost razlomka koji postoji između ovih dveju kao brojača, i ukupnih kvanta svih roba i sveg novca, kao imenitelja, naime, onih ukupnih kvanta koja dolaze u obzir za ekonomske svrhe, očito je, kao činjenica, delotvorna svuda, jer tek ona tu jednu vrstu objekta stvarno čini novcem; samo, pošto novac kao takav nastaje samo postepeno, to će se i taj modus razviti od onog primitivnijeg iz neposrednog upoređivanja objekata koje treba razmeniti. Najniži stupanj označava, možda, slučaj s ostrva Nova Britanija. Tamo urođenici koriste kao novac nanizane kućice jedne vrste puževa* koje nazivaju devara. Taj novac se koristi za kupovinu kao dužinska mera: dužina ruke itd.; redovno se za ribe izdaje tolika duzina devara kolika je sama riba. Takođe se, s područja upotrebe ovakve vrste novca, ponekad javlja o takvom tipu kupovine da jednaka mera dveju roba važi kao jednaka po vrednosti: na primer, jedna mera žita vredi koliko i ista tolika mera puževih kućica. Očito je tu neposrednost u ekvivalentnosti robe i cene dostigla najpotpuniji i najprostiji izraz, u poređenju s kojim takvo upoređivanje vrednosti koje nema za cilj kvantitativnu kongruenciju predstavlja viši duhovni proces. Jedan rudiment pomenutog naivnog izjednačavanja vrednosti istih kvanta nalazimo u pojavi o kojoj Mungo Park u 18. stoleću izveštava u vezi s nekim plemenima u zapadnoj Africi. Tamo je gvozdeni novac u vidu poluga bio u opticaju i služio za označavanje kvanta roba, tako daje određena mera đuvana ili ruma nazivana jednom polugom duvana, jednom polugom ruma. Tu se u jezički izraz uvukla potreba da se na jednakost vrednosti gleda kao na jednakost kvantiteta - što je, očito, jako, čulno upečatljivo uporište primitivnog načina vrednovanja. U slučaju vrlo različitog spoljnjeg izgleda, neke druge pojave pripadaju, ipak, istom načelnom tipu osećaja. Od grada Olbija, na Dnjepru, miletske kolonije, ostali su nam sačuvani stari bronzani novčići u obliku riba, s natpisima koji verovatno označavaju tunu i korpu s ribom. Pretpostavlja se daje taj narod ribara prvobitno koristio tunjevinu kao razmensku jedinicu, pa je - prilikom uvođenja kovanog novca - možda, zbog prometa s manje razvijenim susednim plemenima - smatrao daje potrebno da vrednost svake tune ponaosob predstavi * cyprea moneta (prim. prev.).

124

u vidu novčića, koji je jednakošću svog oblika neposredno prikazivao tu istovrednost i zamenljivost. Na drugim mestima se, manje upečatljivo, ali ipak bez odricanja od spoljašnje adekvatnosti, na novčić utiskivao samo lik predmeta (vola, ribe, sekire), koji je u epohi razmene figurirao kao osnovna jedinica, čiju je vrednost predstavljao upravo taj novčić. U osnovi prevladava isto osećanje kad Zend-Avesta propisuje da lekar može kao honorar za lečenje vlasnika kuće da traži slabijeg vola, za lečenje seoskog starešine vrednost osrednjeg vola, za lečenje gradskog starešine vrednost odličnog vola, a za lečenje namesnika pokrajine vrednost jednog četvoroprega. Ali za lečenje žene vlasnika kuće treba da dobije magaricu, za lečenje žene seoskog starešine kravu, za lečenje žene gradskog starešine kobilu, za lečenje žene namesnika pokrajine žensku kamilu. Jednakost polova u pogledu objekta usluge i naknade za uslugu takođe ovde svedoči o sklonosti da se ekvivalentnost vrednosti i protivvrednosti temelji na neposredno spoljašnjoj jednakosti. Isto tako stoji stvar s činjenicom da se novac na početku svog razvitka sastojao od komada u vidu velikih i teških kvantiteta: krzna, stoka, bakar, bronza; ili od mnoštva, kao kod kućica puževa; tu spada i činjenica da je prva novčanica koja nam je poznata, i koja nam je i sačuvana, iz Kine s kraja 14. stoleća, dugačka 18 engleskih cola i široka 9 cola. Tu još deluje tendencija pravila seljaka: mnogo pomaže mnogo - u prilog čemu govori jedno prirodno osećanje, koje može da opovrgne samo empirija s tananijim svojstvima i s refleksijom. Najveće komade novca od plemenitih metala takođe nalazimo skoro isključivo kod naroda koji još nisu obrazovani ili imaju naturalnu privredu: za najveće zlatnike važi 1001 naroda Anama, vredan 880 finskih maraka**, japanski obgang (220 finskih maraka), benta kod Ašantija; Anam ima takođe srebrni novčić u vrednosti od 60 finskih maraka. Na osnovu istog osećanja značaja kvanta, često samo pravo na kovanje krupnih novčića ostaje rezervisano za najviše vlastodršce, dok one manje (takođe od istog metala!) kuju niže instance: tako je persijski šah

* Avesta je zbirka svetih spisa pripadnika religije Zaratustre; Zend-Avesta je ta zbirka zajedno s dodatim objašnjenjima sa srednjopersijskog područja (prim. prev.). ** 1 finska marka = 100 penija (prim. prev.).

125

kovao krupan novac, satrapi su, međutim, kovali male zlatne novčiće, počev od četvrtine vrednosti, pa sve manje. Karakter znatnog kvantiteta je katkad svojstven ne samo primitivnim formama kovanog novca nego i onim vrstama novca koje prethode ovima: Sloveni, u 1. stoleću naše ere naseljeni između Zale i Labe, i izuzetno sirov, primitivan narod, služili su se lanenim krpama kao novcem; kupovna moć takve krpe bila je 100 kokoši, ili iznos pšenice dovoljan za deset ljudi tokom jednog meseca! I čak se u razvijenom novčanom sistemu primećuje kako pojmove novca ispunjavaju sve manje vrednosti metala. Srednjovekovni gulden bio je zlatan novac u vrednosti jednog dukata - a današnji iznosi 100 bakarnih novčića; nekadašnji groš je bio debeo ( gros sus ) srebrni novčić; nekadašnja marka iznosila je jednu funtu srebra, funta sterlinga vredela je 70 finskih maraka. U primitivnim uslovima naturalne privrede, novčani promet nije se uopšte ticao malih dnevnih potreba nego samo onih relativno većih i vrednijih objekata. Sigurno je sklonost ka simetriji, svojstvena svim neizgrađenim kulturama, vladala i novčanom razmenom, pa je takođe za spolja krupnu stvar zahtevala i spolja krupan znak vrednosti: tek viši stupnjevi obrazovanja omogućavali su uvid u to da krajnja kvantitativna nejednakost pojava, ipak, dopušta jednakost snage, značaja, vrednosti. Gde god se praksa usmerava ka sprovođenju jednačina, tu se najpre zahteva što očitija neposrednost, kao što to pokazuje kvantitativna debljina primitivnog novca u poređenju s njenom protivvrednošću. Apstrakcija, koja kasnije mali metalni novčić priznaje kao ekvivalent bilo kojeg najobuhvatnijeg objekta, razvija se, u istom smeru, sve više ka tom cilju da jedna strana jednačine vrednosti više ne funkcioniše po sebi kao vrednost, nego samo još kao apstraktni izraz za vrednost druge. Otuda je mema funkcija novca od početka najmanje vezana za materijalnost njegovog supstrata, ponajmanje izmenjena promenama modeme privrede. Memi odnos između dve veličine ne uspostavljati između dveju veličina, nego tako da svaka od njih prema svakoj drugoj veličini ponaosob ima neki odnos, a da su oba ta odnosa međusobno jednaka ili nejednaka - to je jedan od najvećih napredaka koji je učinilo čovečanstvo, to je otkriće novog sveta iz materijala staroga. Vidimo dva postignuća na sasvim različitom nivou ona se mogu uporediti, pošto u odnosu prema meri snage, koju 126

svaki akter mora da uloži, pokazuju jednaki napor volje i predavanje; dve sudbine stoje na skali uspeha daleko jedna od druge ali odmah dobijaju merljivu vezu ukoliko se kod svake posmatra mera zasluge svakog nosioca tog postignuća. Dva kretanja, koja imaju sasvim različite brzine, povezuju se i jednaka su, čim primetimo da je ubrzanje svakog od njih u odnosu prema njegovom početnom stadijumu - kod oba jednako. Ne samo da se u našem osećanju stvorila neka vrsta uzajamne pripadnosti dvaju elemenata koji su, doduše, u svojoj supstancijalnoj neposrednosti međusobno tuđi, ali čiji su odnosi prema nekom trećem i četvrtom elementu jednaki; nego upravo time jedan postaje faktor za izračunljivost drugoga. I da odemo još dalje: koliko god dve osobe bile neuporedive u svojim naznačivim svojstvima, veze s nekim trećim čovekom ipak među njima uspostavljaju jednakost; čim prva pokaže jednaku ljubav ili mržnju, dominaciju ili potčinjenost prema nekom trećem, kao i druga prema četvrtome, odmah se tim relacijama, ispod pomenute tuđosti za-sebe-bivstva svakog od njih, izgrađuje odnos duboke i suštinske jednakosti. Najzad, poslednji primer. Savršenost različitih umetničkih dela ne bismo mogli da upoređujemo međusobno, njihove vrednosti ne bi se mogle uvrstiti u sklop stupnjevitosti, kad svako od njih ne bi imalo određen odnos prema osobenom idealu svoje vrste. Iz problema, materijala, vrste stila svakog umetničkog dela proizlazi nam norma, a prema njoj stvarnost tog dela ima osetnu relaciju bliskosti ili rastojanja koja, očito, i pored najveće raznolikosti tih dela, može biti jednaka ili uporediva. Tek ova mogućna jednakost takve relacije postaje - od pojedinačnih, po sebi sasvim međusobno tuđih dela - estetski svet, tačno sklopljen poredak, idejna uzajamna pripadnost po vrednosti. I to se ne proteže samo na kosmos umetnosti. Za činjenicu da uopšte iz tvari naših izolovanih procena izrasta ukupnost stvari jednakog ili stupnjevanog značaja, da se takođe disharmoničnost oseća samo usled zahteva za jedinstvenim poretkom i unutrašnjom vezom među stvarimaza tu bitnu crtu naša slika sveta svugde može da zahvali našoj sposobnosti da ne samo dve stvari nego i odnose dveju prema dvema drugima ponaosob odmeravamo, i da ih sažimamo u jedinstvo suda o jednakosti ili o sličnosti. Novac, kao proizvod te fundamen127

Novac može da izrazi taj odnos vrednosti među stvarima koji treba realizovati u razmeni, ipak, samo tako da odnos singulame sume prema bilo kojem dobijenom imenitelju bude isti takav kakav postoji između njoj odgovarajuće robe i totaliteta roba koje dolaze u obzir za razmenu. Po svojoj vrednosti, novac nije vredan predmet čiji delovi međusobno ili prema celini slučajno imaju istu proporciju kao druge vrednosti međusobno; nego se njegov smisao iscrpljuje u tome što on izražava odnos vrednosti upravo među tim drugim objektima, što uspeva pomoću pomenute sposobnosti izgrađenog duha: da relacije stvari izjednačava i tamo gde same stvari ne poseduju nikakvu jednakost ili sličnost. A pošto se ta sposobnost razvija samo postepeno iz one primitivnije da se jednakost ili sličnost dvaju objekata neposredno prosuđuje i izražava, to nastupaju gorepomenute pojave, u kojima se teži da se i novac dovede u takvu neposrednu vezu sa svojim protivvrednostima. U modernoj privredi započinje sporni prelazak, na primer, na merkantilni sistem. Težnja vlasti da se u zemlji dobije što više gotovine, rukovodila se, istina, i dalje načelom: mnogo pomaže mnogo; samo, konačna svrha te pomoći bila je već funkcionalno oživljavanje industrije i tržišta. Napredovanje dalje od toga sastojalo se u spoznaji da vrednostima koje služe u tu svrhu nije potrebna sama supstancijalna novčana forma nego da već neposredni proizvod rada kap takav predstavlja odlučujuću vrednost. Tu stvar stoji otprilike kao sa ciljevima ranije politike: dobiti što veću teritoriju i »popuniti« je što većim brojem ljudi: sve do duboko u 18. veku nijednom državniku nije padalo na um da se prava nacionalna veličina može razviti drukčije osim zadobijanjem teritorije. Ipak, opravdanje takvih ciljeva pod izvesnim istorijskim okolnostima nije sprečilo spoznaju da je sve to supstancijalno obilje značajno samo kao osnova dinamičnih razvojnih tokova, ali da ovi, najzad, iziskuju samo vrlo ograničenu podlogu takve vrste. Pokazalo se da je, za jačanje proizvodnje i povećanje bogatstva, sve manje potrebna ona fizička prisutnost novčanog ekvivalenta, i da čak i kad se teži da se dobije »mnogo« novca - ne više zbog njega nego u određene funkcionalne svrhe - ove mogu biti postignute, takoreći, u neograničenim procesima, uz isključivanje tog novca, što i dokazuje naročito modema internacionalna robna razmena. Značenje novca kao 128

izraza relativnih vrednosti roba je, po našim gore datim izlaganjima, sasvim nezavisno od posebne vrednosti koja postoji kod njega; kao što je za skalu za merenje prostornih veličina nevažno da li se sastoji od gvožđa, drveta ili stakla, zato što u obzir dolazi samo odnos među njihovim delovima, odnosno prema nekoj trećoj veličini - tako i skala u kojoj novac služi za određivanje vrednosti nema nikakve veze s karakterom njegove supstancije. U tom njegovom idejnom značenju kao merila i izraza za vrednost roba, on je ostao sasvim neizmenjen, dok je kao međuroba, kao sredstvo za očuvanje vrednosti i za njeno prenošenje delom promenio svoj karakter, a delom ga upravo još menja: iz forme neposrednosti i supstancijalnosti, u kojoj je najpre ispunjavao te dužnosti, on prelazi u idejnu formu, tj. svoje uticaje sprovodi kao puka ideja, koja se vezuje za bilo koji zastupnički simbol. Izgleda da se ovim razvojni tok novca uvršćuje u jednu duboko utemeljenu kulturnu tendenciju. Razni kulturni slojevi mogu se okarakterisati time u kojoj meri i na kojim tačkama imaju neposredan odnos prema predmetima svojih interesa, kao i gde se drugde služe posredovanjem simbolima. Na primer, da li se verske potrebe ispunjavaju simboličkim službama i formulama, ili neposrednim ličnim obraćanjem individuuma svom bogu; da li sa uzajamno poštovanje ljudi očituje u nekom utvrđenom shematizmu, koji nagoveštava uzajamne pozicije putem određenih ceremonija, ili u vidu neformalne učtivosti, odanosti i respekta; da li se kupovine, obećanja, ugovori sprovode jednostavnim obznanjivanjem njihovog sadržaja, ili se tek legalizuju i pretvaraju u pouzdane nekim spoljnjim simbolom u vidu svečanih radnji; da li se teorijsko saznanje obraća neposredno čulnoj stvarnosti, ili ima posla sa zastupanjem te stvarnosti preko opštih pojmova i metafizičkih ili mitoloških simbola - sve to spada u najdalekosežnije razlike u smerovima života. Naravno, te razlike nisu krute; štaviše, unutrašnja povest čovečanstva pokazuje nam neprestano njihovo jačanje i slabljenje; s jedne strane, narasta simbolizovanje realnosti, a ujedno se kao suprotno kretanje, simboli stalno rastaču i svode na svoj izvorni supstrat. Navešću jedan sasvim singularan primer. Odavno su seksualna pitanja skrivana velom strogog odgoja i stida, dok su reči, kojima su te stvari 9 Filozofija novca

129

lednjih stoleća reč seks podvedena pod iste takve uslove - simbol je uključen u čuvstveno značenje realnosti. Ali u najnovije doba ponovo se nazire raskidanje te veze. Naturalistički pravac umetnosti ukazao je na tu nediferenciranost, na to odsustvo slobode, svojstveno jednom načinu osećanja koje za reč, dakle, za puki simbol upotrebljen u svrhe umetnosti, vezuje ista čuvstva koja vezuje za samu stvar; tvrdi se da prikazivanje onog što je nepristojno nije nikakav nepristojan prikaz, pa bi se osećaji realnosti morali odvojiti od simboličkog sveta u kojem se kreće svaka umetnost, pa i ona naturalistička. Možda u vezi s ovim počinje da se ispoljava opšta veća sloboda obrazovanih staleža u razgovoru o škakljivim objektima; gde god se pretpostavlja objektivno i čisto uverenje, dopušteno je da se izrazi štošta od onoga što je ranije zabranjivano - osećaj stida je upravo opet okrenut isključivije ka samoj stvari, a reč, kao njen puki simbol, ostavlja slobodnijom. Tako se, na najužem i na najširem području, menja odnos između realnosti i simbola, pa bi se skoro moglo poverovati da - koliko god teško bilo dokazati takva uopštavanja - ili svaki stupanj kulture (i, najzad, svaka nacija, svaki krug, svaki individuum) ima posebnu proporciju između simboličkog i neposredno realističkog pristupa svojim interesima, ili baš ta proporcija u celini istrajava, a samo predmeti, kod kojih se ona predstavlja, podležu promeni. A možda se čak može dati i nešto posebnije određenje daje naročito upadljivo ispoljavanje simbolike svojstveno koliko vrlo primitivnim i naivnim, toliko i vrlo visokorazvijenim i složenim kulturnim prilikama; i da, ako je reč o objektima, usponi u razvitku na području saznanja sve više nas oslobađaju simbola, ali nam ih na području praktičnog života čine sve nužnijima. U poređenju s maglovitom simboličnošću mitoloških pogleda na svet, kod modernog pogleda na svet nalazimo čak neuporedivu neposrednost u dokučavanju objekata; a ekstenzivno i intenzivno nagomilavanje momenata života sobom donosi to da mi moramo da imamo mnogo više posla sa sažimanjima, kondenzovanjima i zastupanjima tih momenata u obliku simbola, nego što je to bilo potrebno u jednostavnijim i bliskijim odnosima: simbolika, koja na nižim stupnjevima života toliko puta znači zaobilaženje i traćenje snage, na višim stupnjevima služi takvoj svrsishodnosti i uštedi snage koje dominiraju stvarima. Možda ovde treba misliti na diplomatsku tehniku, kako 130

u internacionalnom tako i u partijskopolitičkom smislu. Sigurno odnos kvanta realne moći odlučuje o ishodu suprotnosti interesa. Ali ove se upravo više ne mere neposredno, tj. u fizičkoj borbi, međusobno, nego su zastupljene pukim predstavama. Iza predstavnika svake kolektivne moći stoji - u kondenzovanoj potencijalnoj formi - realna snaga njegove stranke; i upravo po meri te stranke, njegov glas je delotvoran i može da sprovede svoje interese. Sâm on je, takoreći, simbol te moći; intelektualna kretanja između predstavnika raznih grupa moći simbolizuju onaj tok koji je dobila realna borba - tako da se onaj podređeni priklanja rezultatu tih grupa isto tako kao da je pobeđen u ovoj borbi. Podsetiću, na primer, na pregovore između radnika i poslodavaca, u cilju izbegavanja pretećeg štrajka. Tu svaka strana popušta samo do one tačke do koje nju, po njenoj proceni snaga, primorava na popuštanje štrajk koji stvarno može da izbije. Izbegava se ultima ratio, budući da se anticipira rezultat toga u sažetim predstavama. Da je to zastupanje i merenje realnih snaga moguće sa sigurnošću ostvariti posredstvom samih predstava, pošteđeni bi bili svake borbe. Utopijski predlog da se budući ratovi izbegnu partijom šaha između vojskovođa - apsurdan je već i zato što ishod partije šaha ne daje osnova da se utvrdi kakav bi bio ishod oružanog sukoba, te taj sukob ne može konačno uspešno da simbolizuje i zastupa; dok bi ratna igra, u kojoj bi sve mase vojski, sve šanse, sva inteligencija vođa bili potpuno simbolički izraženi, pod nemogućom pretpostavkom da je izvođenje takve igre mogućno, svakako, fizičku borbu učinila nepotrebnom Obilje momenata - snaga, supstancija i događaja - s kojima ima posla razvijeniji život, prisiljava na njihovo kondenzovanje u obuhvatne simbole, u vezi s kojima se sa sigurnošću računa da će se postići isti rezultat kao kad bi se operisalo s celim obimom pojedinosti; tako da je odmah taj rezultat za ove pojedinosti važeći, i primenljiv na njih. To se omogućava u onoj meri u kojoj se veze između kvantiteta stvari, takoreći, osamostaljuju. Napredovanje diferenciranja naših predstava nosi sobom to iskustvo da se pitanje onog »koliko« donekle psihološki razdvaja od pitanja »šta « - koliko god to izazivalo čuđenja u logičkom pogledu. To se najpre i najuspešnije odvija u obrazovanju brojeva, budući da se iz takvih i tolikih stvari izdvajaju takve i tolike, pa se osamo-

131

stalju u posebne pojmove. Što ustaljeniji postaje kvalitativni sadržaj pojmova, to se interes više usmerava ka njihovim kvantitativnim odnosima, pa je najzad za ideal saznanja proglašeno to da se sve kvalitativne određenosti stvarnosti razluče na čisto kvantitativne. To izdvajanje i naglašavanje kvantiteta olakšava simboličku obradu stvari: jer pošto se one sadržinski najrazličnije, ipak, mogu slagati baš u kvantitativnim pogledima, to takve veze, određenosti, kretanja jedne stvari mogu da pruže važeću sliku za takve iste kod neke druge; najjednostavniji primeri su, recimo, računski žigovi, koji nam kao dokaze predočavaju brojčane odredbe bilo kojih objekata, ili termometar na prozoru koji nam u brojevima stepena naznačava više ili manje oseta toplote koji mi očekujemo. Ovo omogućavanje simbola zahvaljujući psihološkom izdvajanju kvantitativnog elementa iz stvari - koje nama danas, razume se, izgleda vrlo razumljivo po sebi - jeste delo duha s izvanrednim posledicama. Ovo je osnova takođe za mogućnost novca da - bez obzira na svaki kvalitet vrednosti - u numeričkoj formi predstavlja čisti kvantum vrednosti. Sasvim karakterističan prelazak s kvalitativno odredljivog na kvantitativno simbolički izraz daje jedan izveštaj iz stare Rusije. Tamo su najpre kože od kuna važile za razmensko sredstvo. Ali tokom prometa je veličina i lepota pojedinih komada krzna izgubila svaki uticaj na njihovu razmensku moć, pa je svako važilo prosto zajedno krzno i za jednako sa svakim drugim. Odatle proizašao, jedini značaj njihovog broja doveo je samo do toga da se, kad je porastao promet, kao novac počeo upotrebljavati prosto vrh samih krzna, dok najzad komadići kože, verovatno s vladinim žigovima, nisu ušli u opticaj kao razmenska sredstva. Ovde je vrlo jasno kako je svođenje na čisto kvantitativan aspekt nosilac simbolizovanja vrednosti, na kojem tek i počiva ukupno čisto ostvarenje novca. Ipak, izgleda da od početka samo idealan novac nije zadovoljavao više ekonomske zahteve, uprkos činjenici da je nedostatak veza sa svim neposrednim vrednostima - koji uključuje vezu iste vrste sa svima - taj novac činio podobnim za posebno široku primenu. Znatno široka primena novca u vidu puževih kućica, koja je 1000 godina važila u velikom delu Afrike, ranije u području Indijskog okeana, preistorijski i u Evropi, teško bi bila 132

privrede mogu se naći zajedničke krajnje suprotnosti tih novčanih vrednosti; sjedne strane, susreće se novac s apsolutnom konkretnom vrednošću, kao što je novac u vidu goveda ili pamučnog materijala, koji je bio u opticaju kao krupan novac na Filipinima, a s druge strane, jedan tako apsolutno idealan kao što je novac u vidu puževih kućica, novac od kore dudovog drveta, koji je Marko Polo otkrio u Kini, novac kakav su komadi porcelana s kineskim slovima, koji je važio u Sijamu. Izvestan funkcionalan razvojni tok preko okvira pomenutih vrsta novca s konkretnom vrednošću krči sebi put tamo gde, doduše, naturalni artikli, koji su, međutim, ujedno posebno i izvozni artikli, postaju razmenska sredstva: duvan u Virdžiniji, pirinač u Karolini, bakalar u Njufaundlendu, čaj u Kini, krzna u Masačusetsu. Kod izvoznih artikala je vrednost, u neku ruku, psihološki izašla iz neposrednosti koja se pokazuje prilikom potrošnje te robe u vidu novca u samoj zemlji. Jedino, najuspešnija sredina između apstraktnih vrsta novca, kakve su navedene, i potrošačkog novca predstavlja novac u vidu nakita, dakle, zlato i srebro, budući da on nije ni ćudljiv i besmislen kao pomenute vrste, ni grub i singularan kao ovaj drugi pomenuti. Očigledno je to onaj nosilac koji novac ujedno najlakše i najpostojanije vodi ka njegovom pretvaranju u simbol; on mora da pređe stadijum tog vezivanja da bi dospeo do maksimuma svog kapaciteta, a izgleda da u doglednom vremenu neće moći sasvim da izađe iz toga. Kad sekundarni simboli - kako se oni mogu nazvati, za razliku od naivne simbolike naivnih stanja duha - sve više zamenjuju neposredne obuhvatljivosti stvari i vrednosti za praksu, to je dokaz daje time izuzetno porastao značaj intelekta za način života. Čim se život više ne odvija između čulnih pojedinosti, nego se određuje apstrakcijama, prošecima, sažimanjima - odmah se, naročito u vezama među ljudima, znatna prednost daje bržem i preciznijem sprovođenju procesa apstrakcije. Ako se tamo gde se, u primitivnijim dobima, javni poredak mogao uspostaviti samo fizičkom silom, a danas je za to potrebna samo pojava jednog činovnika; zatim, ako nas, i spolja i iznutra, bezuslovno obavezuje puki lični potpis; ako je, među profinjenijim ljudima, dovoljna tiho izgovorena reč ili gest da bi trajno učvrstili svoj odnos, do kojeg, među onima na nižem stupnju dolazi tek posle du133

možemo biti navedeni na prinošenje žrtve, koja se od nerazumne osobe može iznuditi samo realnim uticajem dotičnih faktora onda je taj značaj simboličkih stvari i dela, očito, moguć samo u slučaju vrlo visokog stepena razvoja intelektualnosti, samo kad postoji tako samostalna duhovna snaga da njoj nije potrebno da nastupe neposredne pojedinačne pojave. Cilj ovog mog izlaganje bio je da razjasnim uvršćenje novca takođe u tu struju kulture. Sve delotvomiji princip uštede snaga i supstancije dovodi do sve rasprostranjenijeg postupka sa zastupanjima i simbolima koji nemaju nikakvu sadržinsku srodnost s time što zastupaju; tako daje posredi takav isti tok i kad se operacije s vrednostima izvode na takvom simbolu koji sve više gubi materijalnu vezu s definitivnim realnostima svog područja, te postaje prosto simbol. Ta forma života pretpostavlja ne samo izuzetno umnožavanje psihičkih procesa - kao što složeni psihološki preduslovi iziskuju samo pokriće novčanica rezervom u gotovini! - nego i njihovo uzdizanje, načelno okretanje kulture ka intelektualnosti. Okolnost da život suštinski počiva na intelektu i da intelekt važi za praktično najdragoceniju među našim psihičkim energijama - ta okolnost ide uporedo s prodiranjem novčane privrede, što će još opširno pokazati potonja razmišljanja; kao što je takođe u oblasti trgovine, naročito tamo gde je reč o čistim novčanim poslovima, bez sumnje, intelekt u posedu suvereniteta. Uzdizanje intelektualnih sposobnosti, koje se bave apstrakcijama, karakteriše doba u kojem novac sve više postaje čist simbol i sve manje zainteresovan za vlastitu vrednost.

134

II

Pri svemu tome nužno je pridržavati se činjenice da se tako određuje samo jedan pravac razvitka, onog razvitka koji je započeo s jednom stvarnom vrednošću novčane tvari, što je u koordinaciji sa svim drugim vrednostima. Zato valja opovrgnuti neke lako razumljive predstave, koje su prividno u skladu s našom predstavom o bezvrednosti novčane supstancije, budući da one žele da naglase razliku između novca i svih drugih vrednosti, pa da time dokažu da novac načelno ne može biti vrednost iste vrste kao one. Time je, kao i inače često, u obliku nečeg okoštalog i anticipiranog, utvrđeno to što se može postići samo u beskonačnom približavanju. Iz odbrane od dogmatske vrednosti novca ne smemo da zapadnemo u dogmu o njegovoj nevrednosti, u šta bi nas mogle zavesti sledeće predstave. Kao da čak i najkorisniji objekt mora - da bi funkcionisao kao novac - da se odrekne svoje korisnosti. Kad, na primer, u Abisiniji u opticaju postoje naročito sečeni komadi kamene soli kao sitan novac, onda to znači da su oni, ipak, novac samo usled toga što se ne upotrebljavaju kao so. Na obali Somalije su ranije kao novac u opticaju bili komadi plave pamučne tkanine, svaki po dva aršina; koliki god to napredak bio u smislu novčanog prometa, u poređenju s novcem u vidu tkanine koja se proizvoljno seče i sastavlja, ipak, ta forma upotrebe upravo nagoveštava tendenciju da se odustane od primene te tkanine kao tkanine. Mogućna korist od zlata i srebra za tehničke i estetske svrhe ne može se ostvariti sve dok oni ostaju u opticaju kao novac; i tako je sa svim vrstama novca. Nužno je da prestanu mnogostruka dejstva novčanih materija na naša svrhov135

na područja, da bi moglo da nastupi njihovo dejstvo kao novca. U trenutku kad ispolje svoju praktičnu, estetsku i drugu vrednost, one su izmakle opticaju, više nisu novac. Sve druge vrednosti mogu se međusobno upoređivati, i razmenjivati međusobno po meri kvantuma svoje korisnosti, da bi upravo ovaj usvojile; ali novac sasvim istupa iz ovog niza. Čim bi se primenio u istom smislu kao očuvana protivvrednost, više ne bi ni bio novac. Posebnoj podobnosti plemenitih metala za novčane materijale možda doprinosi i činjenica da oni mogu posebno lako da se pretvore ponovo iz svakog obličja u druge svrhe u novčanu formu; ipak, u svakom datom trenutku oni zbog toga ništa manje nisu pred alternativom da budu ili novac ili komad nakita - drukčije izraženo: da funkcionišu ili kao novac ili kao upotrebna vrednost. Razume se, upravo usled toga se novac prividno ponovo stavlja u druge vrednosne kategorije. Ako kupujem jedan metar drva za ogrev, onda i njegovu supstanciju vrednujem prema tome šta mi ona daje kao ogrevni materijal, a ne prema nekoj drugoj, recimo, osim ovoga još mogućoj primeni. A u stvarnosti je sasvim drukčije. Ako se tvrdi da se vrednost novca sastoji u vrednosti njegove supstancije, onda to znači da ona leži u onim stranama ili snagama te supstancije po kojima ili s kojima ona upravo nije novac. Besmisao koji ovo, naizgled, sadrži upućuje na okolnost da nosioci novca ne moraju biti nužno supstancije koje su vredne »po sebi« tj. u drugim vezama, nego da je dovoljno ako se upravo samo sposobnost da se funkcioniše kao novac prenese na bilo koju inače irelevantnu supstanciju. Da li se na osnovu takvog odustajanja od svih onih vrednosnih funkcija na kojima je zasnivana nužna vrednost novčane supstancije može opravdano zaključivati o mogućnosti nekog novca koji je od početka samo novac i ništa drugo - to valja proveriti. Ovde je posredi najvažnija pojava objekta s više mogućnosti funkcija, od kojih se može ostvariti samo jedna, uz isključivanje drugih, a posredi je i pitanje kako se upravo ova ostvarena, u pogledu svog značaja i svoje vrednosti, modifikuje povlačenjem ostalih. Radi traženog uvida koji se odnosi na naporedost raznih mogućnosti, svakako se sme istaći kako uzastopnost raznolikih funkcija deluje na one koje, konačno, nadživljavaju druge. Kad 136

moralne uzvišenosti grešnika, ipak, ne proizlazi iz tog momenta u kojem je ona stvarno prisutna - jer etički sadržaj upravo tog momenta nije, kako se i može pretpostaviti, različit od ustrojstva onog od početka pravednog - nego iz prethodnih, moralno drukčije usmerenih momenata, i iz činjenice da oni više ne postoje. Ili, kad posle jakih sputavanja naše delatnosti, spoljne iznuđenosti njenog usmerenja ponovo nastupi sloboda i samoodređenje, onda se za naše činjenje vezuje specifično osećanje zadovoljstva i osećanje vrednosti koje nikako ne proističe iz pojedinačnih sadržaja tog činjenja ili iz njegovog uspeha, nego isključivo iz toga što je odstranjena ona forma zavisnosti: upravo to isto činjenje bi, nadovezujući se na neprekidan niz nezavisnih postupaka, bilo bez te draži koja izvire iz puke svršenosti one ranije životne forme. Takav uspeh nebivstvujućega za bivstvujuće izgleda malo modifikovan, i - pored svekolike sadržinske tuđosti - za naše specijalno pitanje je pojmljiviji u pogledu značaja koji neposredni čuvstveni život ima za lirsko ili muzičko umetničko delo. Koliko god su lirika i muzika utemeljene na snazi subjektivnih unutrašnjih gibanja, ipak, njihov karakter kao umetnosti iziskuje prevladavanje neposrednosti ovih. Sirovina osećanja s njegovom impulzivnošću, njegovom ličnom ograničenošću, njegovom neujednačenom slučajnošću, čini, istina, pretpostavku umetničkog dela, ali čistota tog dela zahteva distancu od njega, oslobođenost od njega. Čak je ukupni smisao umetnosti - za onoga ko stvara kao i za onoga ko uživa - u tome da nas ona uzdiže nad neposrednošću odnosa prema nama samima i prema svetu, i njena vrednost je vezana za to da smo mi ovo ostavili za sobom, da to deluje kao nešto što više ne bivstvuje. I kad se kaže da draž umetničkog dela živi od odjeka pomenutog autohtonog osećanja, one najizvomije uzbuđenosti duše, time se upravo priznaje da specifičnost tog dela ne leži u onome što je zajedničko neposrednoj i estetskoj formi čuvstvenog sadržaja, nego u novom zvuku koji ova druga dobija u meri u kojoj ona prva iščezava. I, najzad, najpresudniji i najopštiji slučaj toga tipa, koji se malo uzima u obzir zbog svoje duboke uvreženosti u naša fundamentalna vrednovanja. Čini mi se, naime, da ogroman broj životnih sadržaja, u čijim dražima uživamo, za nivo tih draži može da zahvali okolnosti da mi zbog njih ostavljamo neiscrpljenim bezbroj izgleda za druga uživanja i za naše potvrđivanje. Ne

137

samo u razmimoilaženju ljudi, u njihovom razilaženju posle kratkog dodira, čak u potpunoj tuđosti prema bezbrojnima kojima bismo mi i koji bi nama mogli dati nešto najviše - ne samo da, po sebi i za sebe, u tome leži kraljevska rasipnost, nehajna veličanstvenost bivstvovanja, nego, s one strane te posebne vrednosti neuživanja, odatle takođe na to što mi stvarno posedujemo, zrači nova, uzdižuća draž koja izaziva koncentrisanje. Činjenica da je od bezbrojnih mogućnosti života upravo ta postala stvarnost - daje ovoj pobednički ton, senke neizbavljenog, neuživanog obilja života obrazuju njenu pobedničku pratnju. Takođe ono što se daje ljudima izvlači često svoju vrednost za njih iz onoga što se za to plaća, čak što im se odlučno uskraćuje. Prijateljsko predavanje naročito nečem nižem gubi za ovo svoju vrednost ako to ide predaleko, ako je čovek premalo uzdržan. Sto više onaj obdareni oseća da postoji još nešto za sebe što mu se ne daje - to je za njega značajnije to što njemu neko uopšte daje jedan svoj deo. I tako je, konačno, takođe kad je reč o značaju našeg delanja i stvaranja za nas same. Iznenadni, prisilni zahtevi često nas poučavaju da posedujemo darovitosti i snage za dotad najdalje postavljene zadatke - energije koje bi ostale zauvek latentne da ih nije izmamila neka slučajna nevolja. Ovo ukazuje na to da u svakom čoveku - osim snaga koje on pokazuje - latentno postoji još neodređeno mnoštvo drugih potencija, najzad, da bi od svakoga moglo postati mnogo toga drugoga nego što je stvarno postalo. A to što život od tih mnogih mogućnosti dopušta da se samo jedan vrlo ograničen broj ostvari, to čini da one izgledaju utoliko značajnije i dragocenije ukoliko jasnije osećamo od kolikog su broja one izbor, kolike forme potvrđivanja ostaju nerazvijene, te svoj energentski kvantum moraju da prepuste pomenutima da bi se one ostvarile. Time što se takvo jedno obilje po sebi mogućih osvedočenja žrtvuje da bi se došlo do nekog određenog, ovo određeno predstavlja, u neku ruku, ekstrakt jednog mnogo šireg obima životnih energija, pa iz odricanja od njihovog razvoja izvlači značaj i poentiranost, ton izabranosti i sabrane snage koja ga, prevazilazeći njime direktno ispunjeno područje našeg bića, čini žižom i zastupnikom njegovog ukupnog obima. 138

nost koju ona kao takva poseduje, i koja joj omogućava da funkcioniše kao takva, može biti određena onim mogućnostima izvlačenja vrednosti kojih se novčana tvar mora odreći. Kao i u svim upravo obrađenim slučajevima, vrednost stvarne funkcije, kako je mi osećamo, sastoji se od pozitivnog sadržaja te funkcije i od istovremene negacije onih drugih, nad čijom se žrtvom ona uzdiže. Ovde nije delotvomo to što dejstvuju te druge funkcije, nego to što one ne dejstvuju. Ako vrednost nekog objekta određuje to što se zarad njega prinosi neka žrtva, onda vrednost novčane supstancije kao takve leži u tome što se moraju žrtvovati ukupne mogućnosti njene primene da bi ona bila novac. Naravno, ova vrsta vrednovanja mora biti dvostrana, tj. novčana tvar mora podleći povećanju vrednosti svoje ostale korisnosti odricanjem od njenog korišćenja kao novca. Ako se »vampum« Indijanaca sastojao od školjki koje su služile kao novac, ali su nošene i kao nakit u vidu pojasa, onda se te funkcije očito nalaze u čistom uzajamnom dejstvu: i značenje školjki kao nakita dobilo je, sasvim sigurno, posebno istaknut ton otmenosti time što se, zarad toga, odricalo neposredno moguće primene kao novca. Na taj ukupni tip može se gledati kao na slučaj vrednosti neke retkosti. Obično se ova predstavlja samo tako što jedan objekt odgovara izvesnoj potrebi koja postoji kod više individua, ili u većem intenzitetu nego što to može da podmiri data količina objekta. Kad tu razne potrebe kojima može da posluži isti objekt - bilo kod istog individuuma ili između više individua - konkurišu za ovaj, onda se i to, ipak, temelji na ograničenosti zalihe koja ne dopušta da se zadovolji svaka od tih potreba. Ako se prometna vrednost, recimo, žita, povezuje s tim što nema dovoljno žita da utoli svaku moguću glad, onda se prometna vrednost novčane tvari povezuje s tim da nema te tvari dovoljno da bi, osim potrebe za novcem, zadovoljila takođe sve druge, ka toj tvari usmerene potrebe. Dakle, odricanje od drukčijeg korišćenja vrednosti ne srozava metal kao novac na vrednosni stupanj s inače sasvim kao vrednost neupotrebljivim tvarima, a sada vidimo da najznačajnije dejstvo imaju i mogućna, ali neostvarena korišćenja, uz vrednost koju on kao novac ima. Još neposrednije od tako opovrgnutog mišljenja o bezvrednosti novčane tvari, mišljenje koje sledi teži da nas uveri da no139

ličnost kojoj u jednom određenom krugu pripada despotsko pravo na raspolaganje svim onim ka čemu se usmerava njena želja kao što se kaže da poglavice u oblasti Tihog okeana »ne mogu da kradu« jer njima od početka sve pripada - onda takvo biće nikad ne bi imalo povoda da prisvoji i novac toga kruga, pošto se ono ionako može neposredno domoći svega što bi moglo imati za novac. Ako bi novac bio vrednost, pridodata inače postojećim vrednostima, onda bi se želja tog bića mogla usmeriti ka njemu kao i ka svima ovima. Ukoliko se to ne događa očigledno u ovde fingiranom slučaju, onda izgleda da sledi ta pojava daje novac stvarno samo čisto zastupanje realnih vrednosti, za kojim više nema potrebe, čim su nam upravo one dostupne bez novca. Ipak, ova prosta ideja pretpostavlja ono što sama teži da dokaže: da novčani supstrat još nema nikakvu svoju, pored novčane funkcije važeću vrednost. Jer da ima takvu, mogao bi ga poželeti i onaj vlastodržac; razume se, ne zbog njegovog značaja kao novca, nego zbog druge, naime, supstancijalne vrednosti. A ako ta vrednost od početka nedostaje, onda se njeno nedostajanje ne mora još jednom dokazati. Osim ove logičke nedovoljnosti, taj slučaj svakako razjašnjava svojevrsnu vrednost novca. Vrednost koju novac kao takav poseduje, stekao je kao razmensko sredstvo; dakle, tamo gde se nema šta razmenjivati, on i nema nikakvu vrednost. Očito je da njegovo značenje kao sredstva za čuvanje i transportnog sredstva nije na istoj liniji, nego je derivat njegove razmenske funkcije, bez koje nikad ne bi mogao da upražnjava one druge funkcije, dok je ona sama od njih nezavisna. Kao što za onoga kome su, iz bilo kojeg razloga, dobra dostupna novcu bezvredna - novac još nema nikakvu vrednost, tako je to isto i za onoga kome nije potreban novac da stekne ta dobra. Ukratko, novac je izraz i sredstvo veze, upućenosti ljudi jednih na druge, njihovog relativiteta koji zadovoljenje želja jednoga uvek dovodi u zavisnost od drugoga; dakle, za njega nema mesta tamo gde nema nikakvog relativiteta - bilo zato što se od ljudi više ništa ne traži, bilo zato što je neko apsolutno iznad njih, prema tome, nije ni u kakvoj relaciji s njima - i gde se zadovoljenje svake želje može postići bez protivusluge. Tako gledano, svet novca ponaša se prema svetu konkretnih vrednosti kao mišljenje i protezanje kod Spinoze: jedno uopšte ne može da zadre u drugo, jer svako već za sebe i u svom jeziku izražava ukupni svet; tj. suma vred140

nosti uopšte ne sastoji se od sume vrednosti stvari plus suma vrednosti novca, nego postoji izvestan kvantum vrednosti koji je realizovan, s jedne strane, u prvo pomenutoj formi, a s druge, u ovoj formi. Ako bi novac bio sasvim sveden na tu vrednost i odbacio svaku koordinaciju sa stvarima koje su po sebi i za sebe vrednosne, onda bi on, u ekonomskom pogledu, ostvario onu najčudniju predstavu koja leži u osnovi Platonovog učenja o idejama. Duboko nezadovoljenje u svetu koji podleže iskustvu, a za koji smo mi, ipak, vezani, podstaklo je Platona da pretpostavi neko nadempirijsko carstvo ideja, uzdignuto iznad prostora i vremena, koje bi u sebi sadržavalo pravo, u sebi zadovoljenu, apsolutnu bit stvari. U korist ovoga je zemaljska stvarnost, s jedne strane, ispražnjena od svekolikog istinskog bivstva i svekolikog značenja; a s druge strane, nešto od ovoga se reflektovalo na nju, bar kao puka senka onog sjajnog carstva apsolutnoga sudelovala je u njemu, pa je najzad tim zaobilaznim putem dobila i onaj značaj koji joj je, po sebi i za sebe bio uskraćen. Taj odnos stvarno nalazi ponavljanje ili potvrdu u području vrednosti. Stvarnost stvari, kakva stoji pred samo spoznajućim duhom, ne zna - utvrdili smo na početku ovih ispitivanja - ništa o vrednostima; ona se odvija u takvoj ravnodušnoj zakonitosti koja tako često razara ono najplemenitije, a pošteđuje ono najpodlije, zato što prosto ne postupa po rangiranjima, interesima i vrednostima. To prirodno objektivno bivstvo podvrgavamo hijerarhiji vrednosti, unutar njega pravimo podelu prema dobru i zlu, plemenitom i niskom, dragocenom i bezvrednom - podelu kojom samo pomenuto bivstvo u svojoj opipljivoj stvarnosti nikako ne biva dotaknuto, ali od koje mu, ipak, dolazi sav značaj koji ono može da ima za nas i koji mi, uz svu jasnoću u pogledu njegovog ljudskog porekla, osećamo, ipak, kao sasvim suprotan svekolikoj pukoj ćudi i subjektivnoj proizvoljnosti. Vrednost stvari - ona etička kao i ona eudemonistička, religiozna kao i estetička - lebdi nad njima, kao Platonove ideje nad svetom: suštinski tuđe i stvarno nedodirljivo carstvo, kojim se upravlja po njegovim unutrašnjim normama, ali koje onom drugome daje reljef i boje. Ekonomska vrednost nastaje u izvođenju iz pomenutih primarnih, neposredno doživljenih vrednosti, tako što se njihovi predmeti, ukoliko su međusobno raz141

područja, bez obzira na to kako se ono konstituisalo, ekonomska vrednost zauzima isti osobeni stav prema pojedinačnim objektima kakav je svojstven vrednosti uopšte: to je svet za sebe, koji konkretnost objekata raščlanjava i rangira po sopstvenim normama, nesadržanim u njima; stvari, sređene i razgranate po svojoj ekonomskoj vrednosti, predstavljaju sasvim drugi kosmos nego što to pokazuje njihova prirodnozakonita, neposredna realnost. Kad novac stvarno ne bi bio nešto drugo osim izraza za vrednost stvari izvan njega, on bi se prema ovima odnosio kao ideja - koju sebi Platon predstavlja takođe supstancijalno, kao metafizičko biće - prema empirijskoj stvarnosti. Njegova kretanja: poravnanja, gomilanja, odlivanja - predstavljala bi neposredno vrednosne odnose stvari. Svet vrednosti, koji lebdi nad stvarnim svetom, prividno nepovezano, a ipak bezuslovno dominantno, našao bi u novcu »čistu formu« svog prikaza. I kao što Platon stvarnost, iz čijeg posmatranja i sublimiranja stvorene ideje, ipak, tumači kao puko odražavanje upravo tih ideja, tako se i privredni odnosi, stupnjevanja i fluktuacije konkretnih stvari pojavljuju kao derivat njihovog vlastitog derivata: naime, kao zastupanja i senke značenja koje pripada njihovim novčanim ekvivalentima. Nijedna druga vrsta vrednosti ne nalazi se, u tom pogledu, u povoljnijoj situaciji nego ekonomske vrednosti. Ako se religiozna vrednost oličava u sveštenicima i crkvama, ona etičko-socijalna u upravljačima i u vidljivim institucijama državne vlasti, vrednost saznanja u normama logike - onda nijedna ne stoji kao više odvojena iznad konkretnih vrednosnih predmeta ili procesa, nijedna nije više puki apstraktni nosilac vrednosti i ništa više, skoro ni u jednu nije ukupnost dotičnog vrednosnog područja ušla potpuno kao veran odraz. Taj karakter čistog simbola ekonomskih vrednosti je ideal kojem teži razvitak novca, a da ga nikad ne dostiže. On izvorno stoji - to bezuslovno moramo imati u vidu - u jednom nizu sa svim drugim objektima vrednosti, i njegova konkretna supstancija odmerava se prema ovima. S rastućom potrebom za razmenskim sredstvima i za vrednosnim merilima, on sve više od člana vrednosnih jednačina postaje njihov izraz, i utoliko sve nezavisniji od vrednosti svoga supstrata. Ipak, on se ne može osloboditi ostatka supstancijalne vrednosti, i to stvarno ne iz unut142

nih nepotpunosti ekonomske tehnike. Jedna se tiče novca kao razmenskog sredstva. Zamena vrednosti samog novca samo simboličkim značenjem može, kao što smo videli, da se dogodi u tom smislu da proporcija između pojedinačne robe i trenutno ekonomski delotvornog kvantuma ukupnih roba uz određene modifikacije bude jednaka s onom između jedne novčane sume i trenutno ekonomski delotvomog kvantuma ukupnog novca; u tom smislu da imenitelji tih razlomaka budu samo praktično ali ne i svesno delotvomi, pošto nisu oni nego su samo smenljivi brojitelji od realnog interesa, koji određuje stvarni promet; i da se zato u tom prometu, izgleda pokazuje neposredna jednačina između robe i novčane sume, koja - razume se - počiva na sasvim drugoj bazi nego primarna jednačina između objekta i vrednosti novčane supstancije, pa ova druga postepeno prelazi u onu prvu. Ako se prihvati takav razvitak, onda svakako faktori, koji se sastoje od dotičnih suma ukupnih vrednosti, stoje između sasvim labavih granica, pa ona instinktivno stečena prevaga u kojoj oni dejstvuju može uvek biti samo veoma neprecizna. Možda je to razlog iz kojeg se ne može sasvim odustati od neposrednog poravnanja između roba i novca. Komadić posebne, materijalne vrednosti, koji se krije u novcu, jeste ono uporište i dopuna koji su nam potrebni, jer naše saznanje nije dovoljno za tačno određenje pomenute proporcije, pri kojoj bi, svakako, izlišna bila suštinska jednakost između onoga merenoga i mere, tj. posebna vrednost novca. Ali koliko god se osećalo i u praksi privređivanjapokazivalo da ova proporcija, koja to uslovljava, ne može biti precizna, merenju je još potrebno izvesno kvalitativno jedinstvo vrednosnog merila sa samim vrednostima. Možda nije neinteresantno da sebi razjasnimo odgovarajući slučaj iz estetskog korišćenja vrednosti plemenitih metala. S Londonske izložbe 1851. godine jedan poznavalac izvestio je o postojanju razlike između engleskih i indijskih radova u zlatu i srebru: po njemu, kod engleskih se fabrikant trudio da što veću količinu metala utisne u minimum uobličenja; a kod indijskih je »emajliranje, tauširanje, bušenje itd., primenjivano tako da na najmanju moguću količinu metala dolazi najveća moguća količina savršeno veštog rada «. Ipak, za estetski značaj i ovog drugog navedenog sigurno nije nevažno to što je ono malo metala, u kojem se izražavaju te forme, upravo plemeniti metal. I tu je forma, tj. puki 143

nos među delovima supstancije, zagospodario nad supstancijom i njenom vlastitom vrednošću. Ali i ako to može ići toliko daleko da masa metala ima još samo neznatnu vrednost, taj minimum mora - da bi predmet mogao u najvećoj meri da bude ukras i estetsko uživanje - ipak, biti plemenit materijal. Razume se, njegova prava materijalna vrednost tu više nije u pitanju, nego samo to što je uopšte samo najplemenitiji materijal adekvatni nosilac za savršeno formalan odnos delova. Uostalom, sasvim je jasno da pomenuto svođenje materijalne vrednosti kod novca na princip dopune i učvršćivanja naspram pukih relacija, koje se ne mogu dovoljno osigurati, predstavlja samo tumačenje procesa koji se odvijaju samo u podsvesti onih koji privređuju. Uzajamna privredna dejstva uopšte protiču kao tako čudesno svrsishodna, u tako tanano organizovanom preplitanju bezbrojnih elemenata, da se mora pretpostaviti takav duh kao usmerivač tih elemenata koji vlada nadindividualnom mudrošću, imajući pregled svega. Inače, posezalo bi se za nesvesnom svrsishodnošću života ljudskog roda. Svesno htenje i predviđanje pojedinca ne bi bili dovoljni da se privredni mehanizam održi u onoj harmoniji koju ispoljava i pored svih svojih strašnih disonancija i nedovoljnosti; štaviše, nužno je prihvatiti nesvesna iskustva i proračune, koji se skupljaju u povesnom toku privrede, pa ga regulišu. Ipak, ne sme se zaboraviti da nesvesne predstave nisu neko dovoljno objašnjenje, nego su samo pomoćni izraz, koji se zapravo zasniva na jednom pogrešnom zaključku. Izvesne radnje i misli nastaju u nama na osnovu određenih predstava, nizova zaključaka itd. Ali čim se one u nama pojave bez tih antecedencija, mi zaključujemo da su ove, ipak, postojale, samo u nesvesnoj formi. A to je nesumnjivo logički neosnovano. Samo negativnu činjenicu da u ovom slučaju nismo svesni nekih utemeljujućih predstava preokrećemo, potajno, u pozitivnu: da su nesvesne predstave prisutne. Činjenica je da mi o takvim procesima, koji nude psihički rezultat bez utemeljujućih procesa svesti, ne znamo ništa podrobnije, a nesvesne predstave, iskustva, zaključci, samo su izraz za to da se pomenuti procesi odvijaju tako kao da su u njihovoj osnovi svesni motivi i ideje. Međutim, nagonu za objašnjenje privremeno ne preostaje ništa drugo do da ove potraži, pa da se prema njima odnosi kao prema - nesvesno - delotvornim uzrocima, koliko god da su to puki 144

simboli stvarnog toka. Pri sadašnjem nivou znanja neizbežno je i, zato, legitimno da se obrazovanja vrednosti, njihova fiksiranja i fluktuiranja tumače kao nesvesni procesi po normama i formama svesnog uma. Drugi povod za to da se ne dopusti potpuno utapanje novca u njegov simbolički karakter više je u smeru njegovog značaja kao elementa prometa. Koliko god bi se razmenske funkcije novca, apstraktno posmatrano, mogle ispuniti pukim novcem koji samo reprezentuje neku vrednost, ipak, nikakva ljudska sila ne bi ga mogla - s dovoljnim garancijama - zaštititi od tada vrlo mogućnih zloupotreba. Razmenska kao i vema funkcija svakog novca očito je vezana za određena ograničenja njegovog kvantiteta, za njegovu »retkost«, kako se to često kaže. Naime, ako važi pomenuta proporcija između pojedinačnog kvanta i ukupnog kvanta roba i novca, onda ona, razume se, pri bilo kakvom uvećanju ovog drugog, može da ostane nepromenjena i s istim značajem za obrazovanje cena. Tada bi novčani razlomak samo pri uvećanju imenitelja pokazivao takođe proporcionalno uvećanje brojitelja, a bez promene vrednosti. Samo, prilikom zaista znatnog uvećanja novca ne dolazi do te proporcionalnosti promene. Staviše, dok se u stvarnosti imenitelj novčanog razlomka vrlo uvećava - najpre brojitelj ostaje isti, i to sve dok se svi prometni odnosi ne prilagode novoj osnovi. Dakle, cena, koja se sastoji od apsolutne veličine tog brojitelja, privremeno je nepromenjena, dok relativno (ta cena, tj. novčani razlomak) postaje znatno manja. Usled toga je posednik novih novčanih masa, dakle, najpre vlada, u izuzetno povoljnom položaju prema svim prodavcima roba; potom neizbežno nastupaju reakcije pune najtežih potresa prometa, i to posebno od trenutka kad prihodi same vlade ulaze u obezvređeni novac. Brojitelj novčanog razlomka cena roba - uzdiže se, naravno, tek onda proporcionalno kad je bitno izdata prekomema novčana zaliha vlade. Dakle, ova se prilagođava povećanim cenama svojih potreba, opet, jednom sniženom novčanom zalihom - situacija u kojoj je iskušenje da se to predupredi novom emisijom novca većinom neodoljivo, pa igra može ponovo da počne. Ja ovo navodim samo kao tip brojnih i tako često obrađivanih neuspeha proizvoljnih emisija papirnog novca. A takve su zavodljive sve dok ne nastupi neko čvrsto vezivanje novca za jednu supstanciju, čije je uvećanje ograničeno. 10 Filozofija novca

145

Štaviše, jedna prividno suprotna pojava to dokazuje utoliko presudnije. U 16. stoleću je jedan francuski državnik predložio da se ubuduće srebro ne upotrebljava više kao novac, nego da se kuju novčići od gvožđa - i to polazeći od gledišta da je uvoz mase srebra iz Amerike oduzeo karakter retkosti tom metalu. A ako bi se uzeo neki metal koji isključivo državnim kovanjem dobija vrednost, u njemu bi postojala veća garancija za potrebnu ograničenost novčanog kvantuma; dok bi, ako bi svaki vlasnik srebra time neposredno imao i novac, njemu nedostajala granica za masu. Dakle, ovaj neobični predlog otkriva vrlo jasan osećaj za to da plemeniti metal nije kao takav nepodoban novčani materijal, nego samo utoliko ukoliko proizvodnji novca postavlja neophodne granice; tako da, kad on to prestaje da čini, na njegovo mesto mora da dođe neki drugi supstrat, u čiju se ograničivost ima veće poverenje - kao što su uopšte samo određeni funkcionalni kvaliteti plemenitih metala to što njima daje prednost kao sredstvu za opticaj, a kad njima ovo iz bilo kojih razloga nedostane, na njihovo mesto stupa neko drugo, u tom pogledu bolje kvalifikovano sredstvo opticaja: priznato je da su u Zenevi 1673. godine loš kvalitet i neproračunljiva različitost novca u prilivu bili povod da se promet zasnuje na menicama i uputnicama. Razume se, danas znamo da samo plemeniti metali, ili čak samo zlato, daju jamstvo za potrebne kvalitete, naročito za ograničenje kvantiteta, i da papirni novac izmiče opasnosti zloupotrebe proizvoljnim umnožavanjem samo zahvaljujući sasvim određenim vezivanjima za vrednost metala, koja su utvrđena bilo zakonom, bilo samom privredom. Kolika je svrsishodnost tog ograničenja tako da ono može čak sasvim gospodariti nad primarnom individualnom koristi - pokazuje, na primer, sledeća pojava. Za vreme građanskog rata u Sjedinjenim Državama, u zapadnim državama je opticaj papirnog novca - greenbacks - bio stvarno isključen; iako je to bilo zakonsko sredstvo plaćanja, niko se nije usuđivao da zajam, dobijen u zlatu, vrati u njemu, pri čemu bi on imao dobit od 150 posto. Slično je bilo čak početkom 18. stoleća s bonovima državne blagajne, koje je francuska vlada izdala u velikoj nestašici novca. Iako je bila zakonom odredila da se od svakog plaćanja može izdati četvrtina u ovim bonovima, ipak su oni vrlo brzo spali na sasvim mali deo svoje nominalne vrednosti. Takvi slučajevi dokazuju koliko sami zakoni prometa čuvaju

146

značaj metalnog novca. I to, oni ovo nikako ne mogu postići samo shodno tipu navedenih primera. Kad Engleska banka između 1796. i 1819. godine više nije otkupljivala novčanice, njihovo obezvređenje iznosilo je naspram zlata samo tri do pet odsto; ali su se cene roba usled toga podigle oko 20-50 procenata! I gde god prinudni kurs ostavlja u prometu isključivo hartije i kovani novac, najteža oštećenja mogu se izbeći samo tako što ažija za duže periode pokazuje uvek samo minimalna kolebanja, što je, opet, mogućno samo usled tačnog ograničavanja emisija papirnog novca. Ali to neophodno regulativno značenje ima zlato, a ranije je imalo i srebro, ne zbog jednakosti svoje vrednosti s predmetima u čijoj razmeni posreduje, nego zbog svoje relativne retkosti, koja sprečava preplavljivanje tržišta novcem, a time i neprestano uništavanje one proporcije na kojoj počiva ekvivalentnost jedne robe s jednim određenim kvantumom novca. I to, do uništavanja te proporcije dolazi s obeju strana. Prekomerno umnožavanje novca izaziva u narodu pesimizam i podozrenje, usled čega se pokušava da se što više liši novca i pribegne naturalnoj razmeni ili obligaciji. Budući da ovo smanjuje tražnju za novcem, za novac u opticaju opada vrednost, koja leži upravo u tražnji. Pošto će instanca koja emituje novac pojačanim umnožavanjem ići naruku tom smanjenju vrednosti, ponuda i tražnja će neprestano biti u raskoraku, pa će circulus vitiosus nagoveštenih protivdejstava sve više snižavati vrednost takvog novca. Takođe, nepoverenje prema vrednovanju novčanog supstrata, proizvedeno državnim kovanjem - u odnosu na pouzdanost čiste metalne vrednosti - može dobiti takvu formu da je u poznijoj rimskoj republici kovani novac, zapravo, bio u opticaju samo u prometu na malo, dok se promet na veliko pretežno služio novcem po težini; verovalo se da je on samo tako zaštićen od političkih kriza, stranačkih interesa i vladinih uticaja. Razume se, po svemu tome čini se da neprobitačnosti ničim ograničenog umnožavanja novca treba pripisati vrsti njegove raspodele, a ne njemu samom. Samo zato što se novac, stvoren ni iz čega, najpre nalazi u jednoj ruci, pa se odatle širi neravnomerno i nesvrsishodno, nastaju pomenuti potresi, hipertrofije i zastoji; oni bi se mogli izbeći ako bi se pronašao način da se novčane mase raspodeljuju ili ravnomerno, ili po jednom određenom 147

ki Englez u svom džepu našao udvostručen novac, time, doduše, nastupilo odgovarajuće povećanje svih cena, ali ovo nikom ne bi donelo koristi; sva bi razlika bila u tome što bi se funte, šilinzi i peniji morali računati u većim ciframa. Tako bi ne samo otpao prigovor za novac koji samo reprezentuje neku vrednost nego bi se pojavila korist od umnožavanja novca, zasnovana na empirijskoj činjenici da je više novca uvek značilo i više prometa, lagodnosti, moći i kulture. Iako razmatranje ovih konstrukcija, što počivaju na sasvim neostvarivim pretpostavkama, nije isplativo samo po sebi, ipak, ono dovodi do saznanja realnih odnosa, koji postižu da postepeno rastakanje supstancijalne vrednosti novca nikad ne može sasvim dostići svoju konačnu tačku. - Uzmemo li da je pomenuto idealno stanje dato - kad je umnožavanje novca stvarno postiglo ravnomemo povećanje svakog individualnog poseda, onda jedan zaključak: da sve ostaje po starom, pošto su sve cene ravnomemo porasle, protivreči drugom, po kojem se umnožavanju novca pripisuje zasluga za oživljavanje i povećanje ukupnog prometa. Istina, primamljiva nam izgleda pretpostavka da bi odnosi među individuama, tj. socijalni položaj svakoga ko stoji između onoga iznad i onoga ispod, u ovom slučaju, ostali neizmenjeni; međutim, objektivna kulturna dobra proizvodila bi se življe, intenzivnije i ekstenzivnije, tako da bi, najzad, životni sadržaji i uživanja svakog pojedinca, apsolutno uzev, porasli s ukupnim društvenim nivoom, a da se u odnosima bogatstva ili siromaštva upravo onih koji se određuju samo svojom relacijom prema drugima ništa ne bi promenilo. Moglo bi se ukazati na to da je modema kultura novčane privrede već sada siromašnome dostupnim učinila niz dobara - javne institucije, mogućnosti obrazovanja, sredstva za izdržavanje itd. - i to takvih kojih se ranije morao lišavati čak i bogataš, a time nije izmenila relativni položaj obojice u prilog siromahu. Ta mogućnost - da proporcionalno razdeljeno umnožavanje novca, apsolutno uzev, umnožava objektivnu kulturu, dakle, takođe kulturni sadržaj pojedinačnog života-po sebi je sigurno vredna razmatranja. Ali ako se pogleda podrobnije, videće se da pomenuti objektivni uspeh ne može da se realizuje nikako drukčije do tako da umnožavanje novca - bar na početku - deluje posredstvom neravnomerne raspodele. Novac, isključivo sociološka tvorevina, sasvim besmis148

lena u ograničavanju na jedan individuum, može izazvati neku promenu jednog datog statusa samo kao promenu odnosa među individuama. Uzrok za pojačanu živost i intenzitet prometa, što sledi za novčanom zasićenošću, leži u tome što se, zajedno s ovim, pojačava čežnja individua za više novca. Želja da se od novca drugih što više unese u vlastiti džep, doduše, hronična je, ali očito postaje dovoljno akutna samo da bi pojedinca navela na posebno naprezanje snaga i na marljivost, kad on posebno jasno i neposredno postane svestan da ima manji posed od drugih; u kojem smislu se i kaže: les affaires - c’est l’argent des autres. Kad bi nastala pretpostavka pomenute teorije: da umnožavanje novčanog kvantuma ostavlja sasvim neizmenjenima relacije među ljudima i među cenama roba, ne bi ni došlo do takvog podsticaja radnih energija. Takođe, pomenutom čarolijom izvedeno udvostručavanje novčanih kvanta ne bi donelo nikakvu promenu relacija ako se ne bi odnosilo na postojeću različnost poseda. Udvostručavanje, na primer, triju prihoda od 1.000, 10.000 i 100.000 maraka zaista znatno menja i odnos njihovih posednika prema prošlom stanju, pošto se za drugu hiljadu itd. maraka, ipak, ne kupuje samo dvostruko više onih stvari koje su pribavljane za prvu hiljadu itd. Čak bi došlo, s jedne strane, recimo, samo do poboljšanja ishrane, a s druge, do usavršavanja estetičke kulture, dok bi, s treće, nastupili veći, smeliji poduhvati spekulacija. Svakako, pod pretpostavkom da je prethodno postojala apsolutna jednakost, subjektivni nivoi bi ostali neizmenjeni, ali i onaj objektivni - dok bi, u drugom slučaju, taj objektivni bio promenjen na neproračunljiv način, i u svakom slučaju bi imao onaj čuveni polet samo ako bi razlike u posedu pojedinaca bile presudnije nego pre, ili bi se osećale kao takve. Međutim, još bliža našem cilju su razmišljanja koja se vezuju za objektivnu stranu pomenute teorije: da udvostručavanje svakog novčanog poseda ostavlja nepromenjenim sve zato što time odmah takođe za sve cene roba nastaje ravnomerno udvostručavanje. Samo, ovo obrazloženje je pogrešno i ono previđa takvu osobenu, duboko radikalnu određenost novca koja bi se mogla nazvati nedostatkom njegove elastičnosti: ona se sastoji u tome što neki nov novčani kvantum, raspodeljen u jednom privrednom krugu, ne podiže cene prema njihovim dotad postojećim proporcijama, nego među njima stvara nove cenovne odnose, i

149

to iako moć individualnih interesenata ne izaziva tu promenu. Staviše, ona počiva na posledicama činjenice da novčana cena neke robe, uprkos svojoj relativnosti i svojoj unutrašnjoj nepovezanosti s robom, ipak, pri dužem opstojanju, dobija izvesnu čvrstinu, pa se potom pojavljuje kao objektivno primereni ekvivalent. Ako se cena nekog predmeta duže vremena održala na određenom prosečnom nivou u granicama određenih kolebanja, ona i ne napušta taj nivo na osnovu promene novčane vrednosti bez pružanja bilo kakvog otpora. Povezanost - po pojmovima i po interesima - predmeta i njegove cene tako se psihološki učvrstila da ni prodavač sniženje cene, ni kupac njeno povećanje ne priznaju s takvom lakoćom koja bi morala biti po sebi razumljiva, kad poravnanje između novčane vrednosti i robne vrednosti stvarno usledi putem istog nesputanog mehanizma kakav čini da termometar, zavisno od temperature vazduha, pokazuje rast ili pad, a da ne remeti tačnost proporcije između uzroka i posledice nekakvom različitošću otpora koji on pruža više jednom nego drugom kretanju. I kad čovek iznenada u džepu ima dvostruko više novca nego kratko vreme pre toga, on ipak nije sklon da sad iznenada za svaku robu izda dvostruko više nego prethodno; svakako, možda se, u bahatosti zbog novog poseda čiji se značaj ne ceni neizbežno po novom nego po merilu na koje se naviklo ranije, uopšte i ne postavi pitanje cene. Samo, prekoračenje onoga što je sada primereno, isto toliko koliko i zaostajanje za njim, pokazuje da ne može biti ni govora o nekom proporcionalnom regulisanju cena, bar u vreme prve zasićenosti novcem, već da se u to regulisanje sputavajući meša ona očvrsla asocijacija između robe i mogućnosti cena na koju se već naviklo. Dalje, tražnja za robama vrlo će se izmeniti prilikom smanjivanja ili povećavanja novčanog poseda svih koji privređuju, makar ona ravnomemo pogađala sve njih. Na primer, u prvom slučaju biće potrebno da se dotad prilično ravnomemo prodaji podložni objekti, do izvesne mere u pogledu obima ili suvišnosti, prodaju upola cene, a, s one strane pomenute granice, više i ne nađu kupca. S druge strane, u slučaju svestranog umnožavanja novca, nastaće buma tražnja za dobrima koja su za široke mase bila dotad cilj želja, dakle, ona koja leže neposredno iznad nivoa njihovog dotadašnjeg života; ni za najprimitivnije potrebe, čija je količina potrošnje fi150

imaju značaja uvek samo za male krugove, podložne vrlo sporom uvećavanju - ne bi se potražnja znatno uvećala. Dakle, povećanje cena bi ekstremno pogodilo ona osrednja dobra, na račun drugih, koja bi relativno istrajala na svojim cenama; ne bi moglo biti ni govora o proporcionalnoj raspodeli novčanog priliva na sve cene: učenje o irelevantnosti apsolutnog kvantuma postojećeg novca, koje se oslanja na relativitet cena, netačno je zato što taj relativitet ne postoji potpuno u praktičnom obrazovanju cena, nego je neprestano prekidan psihološkim učvršćivanjem i apsolutizovanjem cena u pogledu određenih roba. Možda se toj dvoumici u pogledu bezazlenosti umnožavanja novca, neograničenog spolja, može prigovoriti da bi time pogođeni bili samo prelazni periodi između svagda dva prilagođavanja nivoa cena. Pretpostavka toga je upravo to da celi proces polazi od proporcionalnosti cena, određene prema odnosima kvantiteta roba i novca. Ali baš ova mora biti uspostavljiva na drugom jednom nivou, a kao što su prethodna kolebanja već odstranjivana, tako mogu biti odstranjena i ona koja nastaju kasnije. Pomenute dvoumice važe samo za promene stanja, a ne i za promenjeno stanje koje se ne može smatrati odgovornim za neujednačenosti, potrese i teškoće prelaska ka njemu. Svakako, ne može se zamisliti nikakav kvantum sredstava opticaja kod kojeg ne dolazi najzad do potpunog prilagođavanja, tj. kod kojeg novčana cena neke robe ne bi mogla pravilno da izrazi proporciju između njene vrednosti i kvantuma ukupnih roba, koji tu dolazi u obzir; tako da proizvoljno umnožavanje novca ne bi moglo trajno da naruši tu proporciju. - Ovo je sasvim tačno. Samo, to ne dokazuje da bi udaljavanje svake unutrašnje barijere umnožavanju novca u okviru nedovoljnosti ljudskih odnosa bilo mogućno. Ono bi upravo proglasilo permanentnim pomenuto prelazno stanje, čija su kolebanja i teškoće priznati, te nikad ne bi dopustilo da dođe do prilagođenosti, koja je, razume se, načelno dostižna za svaki kvantum novca. Ova razmatranja mogla bi se ovako sažeti: novac obavlja svoju službu najbolje kad nije samo novac, tj. kad ne predstavlja samo vrednosnu stranu stvari u čistoj apstrakciji. Činjenica da su plemeniti metali upotrebljivi za nakit i u tehničke svrhe, doduše, takođe je dragocena, ali nju treba, kao primarnu činjenicu, poj151

usled pomenutoga; dok novac u svom vrednosnom bivstvu ima svoje prvo i jedino određenje. A upravo realizovanje tog pojmovno zahtevanog, prelazak novčane funkcije na novac kao na pukog zastupnika vrednosti, potpuno odvajanje te funkcije od svake supstancijalne vrednosti, koja ograničava kvantitet novca, tehnički je neizvodljivo - dok se razvitak odvija tako kao da će na toj tački doći do ušća. To nije nikakva protivrečnost, već se nepregledan broj razvojnih tokova odvija po istoj shemi: približavaju se jednom određenom cilju, njime se nedvosmisleno određuje njihov pravac - ali bi, kad bi ga stvarno dostigli, izgubili upravo one kvalitete koje su dobili težeći k njemu. Ovo može najpre da razjasni jedna eminentno novčanoprivredna pojava, koja ujedno kod individualnih odnosa daje analogiju za posledice neograničenog umnožavanja novca. Težnja pojedinca da zaradi sve više novca ima najveći socijalno-ekonomski značaj. Težeći da postigne što veće dobiti, trgovac na berzi izaziva živost prometa, uzajamno podudaranje ponude i tražnje, unošenje mnogih, inače sterilnih vrednosti u ekonomski kružni tok. Samo, ostvarenje vrlo velikih dobiti na berzi postiže se redovno samo pri prekomemom kolebanju kurseva i prevazi samo spekulativnog elementa. A ovim se proizvodnja i potrošnja roba, na kojima, u krajnjoj liniji, ipak počiva socijalni interes, delom podstiče hipertrofično, delom se zanemaruje, u svakom slučaju istiskuje iz onog razvitka koji odgovara posebnim unutrašnjim kretanjima i realnim potrebama. Dakle, tu je cela specifična suština novca, na kojoj počiva divergencija između individualnog i socijalnog interesa, pošto su se oba spojila do određene tačke. Samo time što se vrednost stvari odvojila od samih stvari, pa stekla posebnu egzistenciju kod jednog posebnog supstrata, ovaj može da izgradi interese, kretanja i norme po sebi, koji se povremeno ponašaju kao sasvim suprotstavljeni takvima kod - ovime simbolizovanih - objekata. Težnja privatne privrede, koja se vezuje za novac, može da unapređuje težnju socijalne privrede, najzad, onu vezanu za dobra proizvodnje i potrošnje - sve dotle dok, takoreći, uopšte postoji težnja, dok konačna dostignutost njenog cilja može da omete konačno ostvarenje socijalnog cilja. - Najčešći i najpresudniji vid ostvarenja toga tipa zapaža se kod slučajeva gde impulsi osećanja teže apsolutnom cilju, ne razjašnjavajući sebi da se svekoliko priželjkivano zadovoljenje vezuje samo za 152

relativno približavanje tom cilju, da bi se pri potpunom dostizanju, možda, čak preokrenulo u svoju suprotnost. Podsećam na ljubav, koja dobija sadržaj i boju posredstvom želje za najdubljim i trajnim sjedinjavanjem, pa se onda, vrlo često, kad se ovo postigne, izgubi i jedno i drugo; podsećam na političke ideale, koji životu čitavih generacija daju snagu, duhovni polet, ali po svom ostvarenju, posredstvom tih kretanja ne proizvode neko idealno stanje nego stanje obamrlosti, filistarstva i praktičnog materijalizma; podsećam na čežnju za spokojem i neometenošću života, koja njegovim naporima i radu daje cilj, pa upravo kad pobedi, vrlo često, završava u unutrašnjoj pustoši i nezadovoljstvu. Staviše, postalo je već trivijalnost da čak i osećaj blaženstva, mada je on apsolutni cilj naših težnji, ipak, mora preći u puku dosadu, ako bi se stvarno ostvario kao večno blaženstvo; dakle, iako bi naša volja imala takav smer kao da treba da se završi ovakvim stanjem, to stanje, kad bi bilo dostignuto, nju samu bi demantovalo i tek bi dodatak njegove nestale suprotnosti, patnje, mogao da mu dâ smisao. Taj tip razvitka može se tako najbliže opisati. Svrsishodna delotvomost određenih, možda svih elemenata života, zavisi od toga da li pored njih postoje oni suprotno usmereni. Naravno, proporcija u kojoj zajedno dejstvuje svaki od njih i njegova suprotnost, promenljiva je, i to katkad promenljiva u tom smislu što jedan element stalno raste, a drugi stalno opada; dakle, smer razvitka je takav da izgleda kao da on ima za cilj potpuno potiskivanje jednoga drugim. Samo, u trenutku kad bi to nastupilo, i kad bi sasvim iščezao svaki dodatak drugog elementa, paralisani bi bili takođe delotvomost i smisao onog prvog. To nastupa, recimo, u slučaju suprotnosti individualističke i socijalističke tendencije društva. Ima istorijskih epoha u kojima, na primer, ova druga tendencija dominira razvojem prilika, i to ne samo u stvarnosti nego takođe kao posledica idealnih uverenja i kao izraz takvog ustrojstva društva koje vodi u napredak, koje se bliži savršenstvu. A kad partijska politika takvog doba zaključuje da, pošto svaki napredak počiva na rastu socijalističkog elementa, tada najpotpunija vladavina tog elementa postaje najnaprednije i idealno stanje, onda ona previđa da je ukupni uspeh mera socijalističke tendencije vezan za to što se ona unosi u inače još individualistički privredni poredak. Nije153

dopušta izvlačenje zaključka da će njeno apsolutno sprovodenje predstavljati dalji napredak. Sasvim odgovarajuće tome zbiva se u periodima rastućeg individualizma. Značaj mera koje on uvodi vezanje za činjenicu da još postoje institucije centralističkog karaktera i karaktera socijalizacije, koje, doduše, mogu biti sve više potiskivane, ali čije bi potpuno iščezavanje dovelo do vrlo neočekivanog rezultata, veoma različitog od njihovog dotadašnjeg. Slično je i u razvoju umetnosti s naturalističkim i stilističkim težnjama. Svaki dati momenat razvitka umetnosti je mešavina pukog odražavanja stvarnosti i njenog subjektivnog preobličavanja. Sa stanovišta realizma, možda se umetnost razvija u sve savršeniju putem neprestanog rasta objektivnog elementa. Samo, u trenutku kad bi to činilo jedini sadržaj umetničkog dela, dotada sve jači interes iznenada bi prešao u ravnodušnost, jer se umetničko delo više ne bi razlikovalo od stvarnosti i izgubilo bi značenje svoje posebne egzistencije. S druge strane, jačanje momenta uopštavanjaiidealizovanja-koliko god neko vreme oplemenjivalo umetnost - došlo bi do tačke na kojoj bi mu izdvajanje svake individualističke slučajnosti oduzelo vezu sa stvarnošću uopšte, a trebalo bi da ona pomenuto idealističko kretanje predstavlja baš u sve čistijoj i savršenijoj formi. Ukratko, niz najvažnijih razvitaka odvijaše po shemi: da sve jača prevaga jednog elementa stalno povećava izvestan rezultat, a da, ipak, apsolutna dominacija jednog elementa i potpuno eliminisanje onog suprotnog ne bi taj rezultat uzdigli do apsolutnog nivoa; obrnuto, ta prevaga bi ga čak lišila njegovog dotad održavanog karaktera. Po takvim analogijama se, možda, razvija odnos između supstancijalne posebne vrednosti novca i njegove samo funkcionalne i simboličke suštine: sve više ovo drugo zamenjuje ono prvo, dok izvesna mera tog prvog još mora da postoji, jer bi, u slučaju apsolutnog dovršenja tog razvitka, uporište i svoj svrsishodni značaj izgubio takođe funkcionalni i simbolički karakter novca. Međutim, tu nije reč samo o formalnoj analogiji suštinski različitih razvitaka nego o jedinstvu dubljeg smisla života, koji se ostvaruje u ovoj spoljnoj jednakosti. Izgleda da mi s mnoštvom elemenata i tendencija, u čijoj se međusobnoj upletenosti i isprepletenosti život nalazi, praktično izlazimo na kraj samo tako što, na svakom području i u svakom periodu, svoje ponašanje podvodimo pod apsolutnu vladavinu jednog jedinstvenog i jed154

nostranog principa. A na tom putu nas stalno sustiže pomenuta raznolikost stvarnoga, pa našu subjektivnu težnju zajedno sa svim suprotnim faktorima prepliće u jedno empirijsko bivstvovanje, u kojem ideal uopšte tek i može da uđe u stvarnost; to nikako ne znači demantovanje pomenutoga, već je život usmeren ka takvim apsolutnim težnjama kao svojim elementima, kao što je fizikalni svet usmeren ka kretanjima koja bi, prepuštena sebi bez ometanja, dovela do nezamislivih stvari, ali - sudarajući se sa sputavajućim protivdejstvima - daju upravo racionalna prirodna zbivanja. I to što se praktični svet ostvaruje tako da naše htenje sledi pravac u to što je neodmereno, i tek skretanjima i vraćanjima, u neku ruku, stiže do agregatnog stanja stvarnoga, i to znači daje i tu praktična tvorevina predoblikovala teorijsku: i svoje pojmove o stvarima bezbroj puta obrazujemo tako da iskustvo njih ne može da pokaže u tom čistom i apsolutnom vidu, nego im tek slabljenja i ograničenja posredstvom onih suprotno usmerenih daju empirijski oblik. Ali zato pomenuti pojmovi nisu za odbacivanje, nego se upravo tim svojevrsnim postupkom uveličavanja i ponovnog umanjivanja na pojmovima i maksimama ostvaruje slika sveta pripadajuća našem saznanju. Formula kojom naša duša, takoreći, naknadno, podražavajući, stiče odnos prema - njoj neposredno nedostupnom - jedinstvu stvari, jeste, u praktičnoj kao i u teorijskoj oblasti, nešto primamo previše, previsoko, prečisto, u šta one potiskujuće suprotnosti unose konzistenciju i obim stvarnosti kao i istine. Tako čisti pojam novca: kao puki, svakoj posebnoj vrednosti tuđi izraz uzajamno merene vrednosti stvari - ostaje sasvim opravdan, mada istorijska stvarnost uvek nastupa samo kao srozavanje tog pojma posredstvom suprotnoga, onog pojma novca koji ima posebnu vrednost. Naš intelekt može, prosto, meru realnosti da dokuči i pojmi samo kao ograničenje čistih pojmova, koji se, kao što i odstupaju od stvarnosti, legitimišu služenjem tumačenju te stvarnosti.

155

III

Sada je reč o istorijskom uobličenju onoga što je načelno konstruisano. Suština i značenje novca ispoljavaju se, shodno njihovim krupnim kulturno-filozofskim vezama, u kretanjima koja ga dovode do njegovog čistog pojma i odvode od vezivanja za određene supstancije - iako taj put ne može da dostigne cilj koji mu daje pravac. Tek time se novac nadovezuje na opšti razvitak, koji teži da, na svakom području i u svakom smislu, ono što je supstancijalno rastoči u nesputane procese; a ovo nadovezivanje novac postiže u svakoj mogućoj formi: s jedne strane, kao sastavni deo pomenutog obuhvatnog razvitka i, s druge strane, usled njegovog osobenog odnosa prema konkretnim vrednostima, kao simbol tog istog razvitka; dalje, s jedne strane, kao posledica kulturnih struja, koje su regulisane pomenutim razvitkom, i s druge strane, kao po sebi delotvorni uzrok tih struja. Ta veza nas ovde zanima u onom smeru u kojem ona izaziva oblikovanje novca kao posledice ustrojstava i potreba ljudskog zajedničkog života. Dakle, uvek se držeći pomenutog ograničenja: da je reč o putu koji se ne može završiti, obradiću funkcionalni značaj novca i njegovo jačanje sve do pokrivanja supstancijalnog značaja novca. Kad imamo u vidu krajnje osnove, videćemo da takozvano rastakanje pojma novca nije toliko radikalno kao što nam se to čini. Tačno shvaćena, takođe supstancijalna vrednost novca nije ništa drugo do funkcionalna vrednost. Koliko god se plemeniti metali cenili kao same supstancije, ipak se oni cene samo zato što 156

dovoljstvo i slično - dakle, zato što obavljaju izvesne funkcije; njihova vrednost nikad ne može da se sastoji u njihovom - u sebi mirujućem - bivstvu, nego uvek samo u onome što oni postižu; njihova supstancija, kao i supstancija svih praktičnih stvari, prosto kao takva i izvan toga šta ona postiže, nama je najnevažnija na svetu. O većini objekata može se reći: oni nisu dragoceni, nego to postaju - jer za to moraju neprestano da izlaze iz sebe i ulaze u međusobno dejstvo s drugima; osećanje vrednosti vezuje se samo za njihova dejstva. Čak i kad bi estetsko raspoloženje plemenite metale ubrajalo u one objektivne vrednosti zahvaljujući čijem pukom bivstvovanju, s one strane svakog priznavanja i uživanja, svet postaje po sebi i za sebe dragoceniji i značajniji ipak, s tim vrednostima oni nikako ne bi ušli u privredu. Staviše, tu sva vrednost ostaje vezana za njihovo postignuće, a samo je proizvoljni način izražavanja, koji prikriva istinsko stanje stvari, reći da oni poseduju neku supstancijalnu vrednost, koju bi trebalo načelno razdvajati od njihovih postignuća kao novca; jer pomenuta supstancijalna vrednost tih metala je isto tako funkcionalna vrednost, samo ne njihove funkcije kao novca. Staviše, sve vrednosti plemenitog metala čine jedan niz, koji nije ništa drugo do niz funkcija. Naravno, to se saznanju skriva utoliko više ukoliko su te funkcije manje žive u stvarnosti. Ukupna dvoumica srednjeg veka u pogledu uzimanja kamata vodi korene iz gledišta daje novac naspram stvari mnogo kraći, supstancijalniji, zatvoreniji nego u novom veku, u kojem on izgleda i deluje čak dinamično, pokretno, elastično. Usvajanje Aristotelovog učenja daje neprirodno da novac rađa novac, i osuda kamate kao krađe, pošto je vraćeni kapital isto toliki kao i pozajmljeni; zasnivanje upravo toga kod Aleksandra iz Halea: da se novac upotrebom ne troši i da on poveriocu ne donosi korist, kao objekti kakvog ugovora o iznajmljivanju; učenje svetoga Tome da se kod novca, budući da je on od početka namenjen za davanje, poklapaju upotreba i trošenje, pa se zato ta upotreba ne može prodavati podvojeno kao, recimo, kod kakve kuće za stanovanje - sva ta učenja pokazuju koliko se često na novac gledalo kao na krut, nevezan za fluktuacije života, a koliko retko kao na proizvodnu snagu. Cinjenička neznatnost njegovih dejstava sasvim je pokrila njegov funkcionalni karakter. A takvo isto osnovno osećanje prema novcu dovodi u vezu njegovu suštinu s metalnom supstancijom kao

157

takvom. I to mišljenje ga predstavlja - kao i srednji vek - nasuprot ekonomskim objektima kao ens per se, umesto da ga u njih uključi i da spozna da on, koji god bio njegov nosilac, kao novac nema toliko funkciju koliko je sam funkcija. Pol suprotan načinu gledanja u srednjem veku čini kreditna privreda, u kojoj uputnica obavlja službu novca. Za tu privredu je dominantna ideja supstancija novca, a ne njegovo dejstvo čime je ono, koliko god se to dejstvo činjenički moglo isključiti, srozano na svoj minimum; u predstavi o novcu novijeg doba, vezanoj za metal, dejstvujuća supstancija je bitna tačka; najzad, kreditna privreda teži ka isključivanju supstancije, dopuštajući da samo njeno dejstvo preostane kao nešto što je tu važno. Svakako, u pomenutom površnom gledanju sadejstvo je imala stara shema, koja je pojave uvek delila na supstanciju i akcidenciju. Svakako, to je istorijski bilo neizmemo značajno; to što se svaka pojava razlagala na supstancijalno jezgro i relativne, pokretne načine ispoljavanja i osobine - to je bila prva orijentacija, prva čvrsta nit vodilja kroz zagonetnu bezobličnost stvari, njihovo oblikovanje i potčinjavanje jednoj opštoj, našem duhu adekvatnoj kategoriji; tako, samo čulne razlike prvog pogleda dobijaju organizaciju i određenost uzajamnog odnosa. Ali suština takvih oblika, kao i društvenih organizacija, jeste u tome da opstaju uz privid i pretenziju na večno trajanje. Kao što se čini da, prilikom uništavanja jednog društvenog ustrojstva u korist drugoga, prestaje da postoji svaki poredak i ustrojstvo uopšte, tako i preobličenje intelektualnih poredaka izaziva isti utisak: čini se da je objektivna čvrstina, kao i subjektivno razumevanje sveta doživelo slom kad padne neka kategorija koja je dotada spadala, takoreći, u kičmu slike sveta. A novčana vrednost neće moći da se odupre redukciji na neku funkcionalnu vrednost, isto tako kao što ni svetlost, toplota i život ne mogu da sačuvaju svoj posebni supstancijalni karakter i da izbegnu utapanje u vrste kretanja. Posmatraću najpre izvesne strukturne odnose privrednog kruga. Odgovor na pitanje u kojoj meri to zavisi od ovih odnosa, a ne od supstancije novca, ukoliko je to stvarno novac, tj. dejstvuje kao novac - možda proizlazi iz jednog negativnog primera, koji se može vezati za načelno razmišljanje. Primećujemo da u odno158

su između dva čoveka spoljna forma retko predstavlja tačno prilagođeni izraz stepena njegovog unutrašnjeg intenziteta; i to, neadekvatnost jednog i drugog predstavlja se tako da se unutrašnje veze razvijaju neprestano, a spoljašnje u skokovima. Dakle, dok jedna i druga odgovaraju uzajamno čak do jednog datog trenutka, ovi drugi navedeni odnosi istrajavaju u svojoj već stečenoj formi, dok oni prvi jačaju. Onda od izvesnog stepena sledi iznenadan rast spoljašnjih odnosa koji - i to je ono karakteristično - redovno ne zastaje kod one tačke koja odgovara istovremenom unutrašnjem odnosu nego, prevazilazeći nju, anticipira jednu još razvijeniju prisnost. Tako, na primer, oslovljavanje sa »ti « među prijateljima, koje se javlja kao konačni izraz već dugo postojeće naklonosti, ipak, u prvo vreme često se doživljava kao donekle preterano, pa odjednom stvara spoljašnju intimnost, kojoj tek kroz neko vreme sledi sasvim odgovarajuća unutrašnja. Ali katkad ona i ne usledi; neki odnosi propadaju zato što njihovu formu, mada do izvesnog stepena opravdanu njihovom prisnošću, ta prisnost nikad sasvim ne dostiže. Nešto tome odgovarajuće događa se i u neličnim odnosima. Snage društvenog života, koje teže da se izraze u određenim konstelacijama prava, formi razmene, odnosa vladavine itd., često ne nalaze taj izraz tokom dugog vremena, jer već dostignute forme tih oblasti lako podležu okoštavanju. Ako ipak nastupi duboko zahtevana spoljašnja promena, često ona usledi u meri za koju unutrašnje snage, ipak, još nisu sasvim sazrele, i čije naknadno legitimisanje ne uspeva uvek. Tako je ponekad nastupala novčana privreda. Pošto su opšti privredni odnosi već odavno težili ka njoj, ona se pojavljuje u tako silnom obimu da njoj onda ti odnosi nisu sasvim odgovarajući; tada se može desiti da takve pojave dobiju tragičan završetak, ukoliko razvitak unutrašnjih ekonomskih snaga ubrzo ne dostigne dovoljno formu koju je anticipirao. To je bila situacija u kojoj su Fuger, pa i svi krupni gomjonemački bankari iz 16. stoleća, propali. Njihovi novčani poslovi, potpuno uporedivi s transakcijama modernih svetskih bankara, pali su u doba koje je, doduše, bilo preživelo završetak naturalne privrede srednjeg veka, ali još nije posedovalo komunikacije, sigurnosti i uzanse, koji su nužni korelat takvih poslova. Opšte prilike još nisu bile takve da su se odmah mogla naplatiti potraživanja u Španiji i kod vladajuće gospode. Nove

159

forme novčane privrede navele su Antona Fugera da ih nategne preko one mere u kojoj bi one bile adekvatni izraz tadašnjeg realnog ustrojstva Evrope. Iz istog razloga nije bilo ništa bolje ni dužnicima pomenutih finansijskih sila. Španska finansijska kriza u 16. stoleću nastala je usled toga što je u Španiji, doduše često bilo dovoljno novca, ali ga nije bilo tamo gde je najvećim delom bio potreban, u Nizozemskoj. Usled toga su nastale teškoće, odlaganja, troškovi, koji su umnogome doprineli propasti španskih finansija. U drugim lokalnim uslovima nastupa takođe odmah sasvim drukčije funkcionisanje novca: Nizozemska je, u svom ratu protiv Španije, imala tu ogromnu prednost da joj je novac, upravo tamo gde je bio, takođe nalazio primenu. U rukama stanovnika Nizozemske bio je to stvarno »novac«, jer je tu mogao da nesmetano funkcioniše - iako su oni, takođe relativno, posedovali znatno manje novčane supstancije nego Španija, i egzistencija im je bila oslonjena na kredit. Sto su povoljniji lokalni uslovi novčane funkcije, to je manja supstancija s kojom se ova može upražnjavati, tako da se, iako je to paradoksalno, može reći: što je stvarno više novca (po njegovom suštinskom značenju), to je manje potrebno da to bude novac (po njegovoj supstanciji). Pored uticaja lokalnih uslova, čvrstina i pouzdanost uzajamnih socijalnih dejstava, takoreći, konzistentnost privrednog kruga, priprema rastakanje novčane supstancije. To se pokazuje povremeno u činjenici da novac proizvodi sve veći broj dejstava, dok sam miruje. Predstava koja se katkad javlja - da je ekonomsko značenje novca proizvod njegove vrednosti i učestalosti njegovih prometa u nekom datom vremenu, previđa moćna dejstva koja novac proizvodi usled same nade i straha, želje i brige, koje se s njim povezuju; on iz sebe zrači te takođe ekonomski tako značajne afekte, kao što ih nebo i pakao zrače: kao puku ideju. Cista predstava o prisutnosti ili o nedostatku novca na jednom određenom mestu dejstvuje kao napetost ili kao paraliza, a zlatne rezerve u trezorima banaka, koje pokrivaju vrednost novčanica, očito dokazuju kako novac, u svom čisto psihološkom vidu zastupanja, postiže potpuna dejstva; tu ga stvarno valja nazvati »nepokretnim pokretačem«. Jasno je da to dejstvo novca kao puke potencijalnosti zavisi od savršenosti i sigurnosti privredne organizacije uopšte. Gde god su socijalne veze labave, spora160

koji miruje ne nalazi mnoge psihološke kanale kroz koje može da dejstvuje. Tu spada takođe dvostruka egzistencija pozajmljenog novca: jednom, u idejnoj, ali krajnje značajnog formi potraživanja, a osim toga, kao realitet u ruci dužnika. Kao potraživanje on spada u poveriočevo imovinsko stanje i jeste, mada ga nikako nema na tom mestu, ipak, tu krajnje delotvoran; s druge strane, iako se ta vrednost uopšte ne nalazi u imovini pozajmljivača, ona ipak može zajedno s njom da postiže ista privredna dejstva kao i daje takav slučaj. Tako se pozajmljivanjem novca njegova delotvomost razlaže na dva dela, pa se time izvanredno pojačava rezultat njegove privredne energije. Ali intelektualna apstrakcija, koja izaziva to razlaganje, može imati uspeha upravo samo u slučaju tako učvršćenog i usavršenog društvenog ustrojstva da se u njemu uopšte relativno sigurno pozajmljuje novac, i da se privredne akcije temelje na pomenutim delimičnim funkcijama. Kao što je izvestan ekstenzitet i intenzitet socijalnih veza potreban da bi se novcu omogućila delotvomost - prethodno se on ne razlikuje od drugih razmenskih roba - tako je potrebno da oni budu umnogome pojačani da bi se njegova dejstva oduhovila. Kod ovih intenziviranih pojava posebno vidno se pokazuje koliko je malo novac, po svojoj najdubljoj suštini, vezan za telesnost njegovog supstrata; a pošto je on apsolutno sociološka pojava, jedna forma međusobnog dejstva ljudi, njegova vrsta se ispoljava utoliko čistije ukoliko su kondenzovanije, pouzdanije, pristupačnije same socijalne veze. Staviše, opšta čvrstina i sigurnost kulture prometa deluje čak i na svu spoljašnjost oblika novca. Okolnost da tako tanana i lako uništiva materija kakva je hartija postaje nosilac najviše novčane vrednosti - mogućna je samo u jednom tako čvrsto organizovanom kulturnom krugu s jamstvom uzajamne zaštite, takvom krugu gde je isključen niz elementarnih opasnosti za nju, kako spoljašnje, tako i, naročito, psihološke prirode; karakteristično je da je zato srednji vek prilično često upotrebljavao kožni novac. Ako papirni novac, zbog svoje takoreći nesupstancijalne suštine, označava progresivno rastakanje novčane vrednosti u puku funkcionalnu vrednost, onda možda kožni novac simbolizuje predstupanj za to: od kvaliteta koji karakterišu supstancijalni novac kožni novac je sačuvao bar kvalitet relativne neuništivosti, i može ga izgubiti tek u slučaju određene, uzna11 Filozofija novca

161

Praksa i teorija novčane politike potvrđuju kako razvojni put supstancijalnog značenja novca u funkcionalno značenje, tako i njegovu zavisnost od socioloških prilika. Fiskalizam srednjeg veka i merkantilizam mogli bi se nazvati materijalističkom novčanom politikom. Kao što materijalizam uvršćuje u materiju duh s njegovim ispoljavanjima i njegovom vrednošću, tako se, s pomenutih stanovišta, suština i pokretna snaga državno-privrednog života vezuje za novčanu supstanciju. Ali između njih postoji ista razlika kakva postoji između sirove i prefinjene forme materijalizma. Po prvoj, predstava je nešto materijalno i mozak izlučuje misli kao što žlezde izlučuju svoju tečnost, kao jetra žuč. A po drugoj, sama predstava nije materijalna već jedna forma kretanja materijalnog; misao postoji kao svetlost, toplota, elektricitet, u posebnoj vrsti treptaja telesnih delova. Odgovarajuće toj razlici intelektualnih stanovišta je kad, s jedne strane, fiskalizam interes vlasti prenosi u to da se dobije što više gotovog novca za neposrednu upotrebu vladara ili za državne ciljeve - a, s druge strane, merkantilizam, doduše, takođe najveću vrednost pridaje gotovom novcu, ali ne zato da bi ga supstancijalno izvukao, nego da bi funkcionalno oživeo privredna kretanja zemlje. U okviru tih materijalističkih pravaca novčane politike, koji su još duboko ogrezli u predstavi daje novčana supstancija vrednost po sebi i za sebe, ističe se, ipak, preokret od grubo spoljašnjeg ka funkcionalnom značenju te supstancije. Tome odgovara političko ustrojstvo dotičnih perioda. Gde god je vladalo srednjovekovno fiskalno ustrojstvo vladar je bio u prosto spoljašnjem odnosu prema svojoj zemlji, često u sasvim neorganskom, uspostavljenom putem ženidbe ili osvajanja, tako da se taj odnos sasvim adekvatno izražavao u tendenciji da se iz zemlje izvuče što više novca - pa je konsekventan završetak ovoga bilo često prodavanje čitavih teritorija za novac; budući da je vladara i podvlašćene povezivao kruti, prosto supstancijalni novčani interes, pokazivalo se koliko su oni bili nepovezani. Za taj sociološki odnos između dve strane je najbliža tehnika bila vladareva - u srednjem veku tako česta - politika kovanja novca, koja se sastojala u sve većem slabljenju kovanog novca; samo u slučaju sasvim neorganskog zajedništva mogućna je takva vrsta politike koja, sjedne strane, dopušta svu korist za jednoga, a s druge strane, stvara svu štetu drugima. Uživanje u gotovom novcu, koje 162

izgleda prirođeno orijentalcima, dovođeno je u vezu s fiskalizmom njihovih vladara, koji davanje prava na kovanje novca koriste kao poreski izvor, ne hajući za slabljenje valute kao posledice toga: nužan pandan tome je strast podanika za nagomilavanjem gotovog zlata i srebra. Centralističko-despotska država u usponu značila je mnogo uži i življi odnos između političkih faktora: predstava o njihovom organskom jedinstvu čini zajedničko svojstvo ideala vladara, od l’état c’est moi do kralja kao prvog sluge svoga naroda. Mada je i tu zainteresovanost onih koji vladaju još vezana za unošenje što obilatije novčane supstancije, ipak, živom uzajamnom dejstvu između poglavara i članova državnog tela, onoj oživljenosti egzistencije države kao takve, potpuno odgovara situacija da se konačni cilj sticanja novca traži u plodnosti novca za napredovanje industrije itd., a ne više u njegovom supstancijalnom posedu. A kad su liberalne tendencije počele život države voditi ka sve slobodnijem toku, ka sve nesputanijoj elastičnosti, sve labilnijoj ravnoteži elemenata - tada su bili dati materijalni temelji za teoriju Adama Smita: da su zlato i srebro puka oruđa, ništa drukčija od posuđa za kuvanje, i da njihov uvoz po sebi i za sebe isto tako ne doprinosi blagostanju zemalja kao što se ni uvećavanjem posuđa za kuvanje ne dobija više hrane. A kad su se, najzad, stari supstancijalni poreci toliko rastočili da su omogućili pojavu anarhističkih ideala, onda je, razume se, u njima i taj smer teorije novca dostigao ekstrem. Prudon, koji je težio da odstrani stare, čvrste državne tvorevine i da uzajamno delovanje individua prizna kao jedino ispravnu formu socijalnog života, borio se protiv upotrebe novca uopšte; jer u njemu je video pravi analogon onim tvorevinama vlasti koje iz individua isisavaju i u sebi kristalizuju njihovo živo uzajamno delovanje. Po njemu se, stoga, razmenljivost vrednosti mora utemeljiti bez mešanja novca, baš kao i vladavina društvom posredstvom svih građana bez mešanja kralja; i kao što se svakom građaninu daje pravo glasa, tako i svaka roba po sebi i za sebe, i bez posredovanja novca, mora da postane predstavnik vrednosti. Ovim pogledom Adama Smita krenulo se pravcem ka ovde zastupljenoj teoriji novca, koja se, nasuprot materijalističkima, može označiti kao transcendentalna. Ako materijalizam objašnjava: duh je materija - onda transcendentalna filozofija poučava: i materija je duh. Nije reč o duhu u smislu spiritualizma, koji je ta-

163

kode supstancija, mirujuće bivstvo, iako imaterijalne vrste; nego je reč o saznanju da svaki objekt, telesne ili duhovne vrste, za nas postoji samo ukoliko njega duša proizvodi u svom životnom procesu, ili, tačnije: ukoliko je on funkcija duše. Ako materijalističko shvatanje novca izgleda kao zabluda, istorijsko posmatranje pokazuje da ona nije bila slučajni nego primereni teorijski izraz jednog činjeničkog sociološkog stanja, koje je bilo nužno prevazići najpre realnim silama, pre nego što se njegov teorijski pandan mogao prevazići teorijskima. Ovakva je još veza u koju se smešta sociološki karakter novca: kao polaznu tačku svakog socijalnog uobličavanja možemo da zamislimo samo uzajamno dejstvo između osoba. Kakvi god stvarno bili oni - tamom obavijeni - istorijski počeci društvenog života, njegovo genetičko i sistematsko razmatranje mora za osnovu uzeti taj najprostiji i najneposredniji odnos iz kojeg, kao što vidimo, i danas proizlaze bezbrojne nove društvene tvorevine. Dalji razvitak zamenjuje tu neposrednost sila koje međusobno dejstvuju, stvaranjem viših nadosobnih tvorevina, koje se pojavljuju kao posebni nosioci upravo pomenutih sila, i međusobnim odnosima individua služe kao provodnici i posrednici. Te tvorevine pokazuju se u najrazličnijim vrstama pojava: kako kao opipljiva realnost, tako i kao čiste ideje i proizvodi mašte, kako kao široko razgranate organizacije, tako i u predstavi pojedinih osoba. Tako se iz potreba i uzansa, koji se, u opštenju pripadnika grupa, najpre razvijaju od slučaja do slučaja, a potom se konačno učvršćuju, stvaraju objektivni zakoni običaja, prava, morala idealni proizvodi ljudskog predstavljanja i vrednovanja, koji za naše mišljenje stoje sasvim s one strane pojedinačnog htenja i delanja, takoreći kao podvojene »čiste forme« ovoga. Tako se, u nastavljanju tog procesa, zakon države ovaploćuje u sudijama i u celoj hijerarhiji uprave; tako se koheziona sila jedne političke stranke ovaploćuje u rukovodstvu te stranke i parlamentarnom predstavništvu; tako se kohezija nekog puka prenosi u njegovu zastavu, jednog mističkog udruženja u njegov gral itd. Dakle, uzajamna dejstva među samim primamim elementima, koja proizvode socijalno jedinstvo, zamenjuju se time što svaki od ovih elemenata za sebe ulazi u vezu s organom, postavljenim iznad ili između ovoga. U tu kategoriju socijalnih funkcija, koje su postale supstancija, spada novac. Funkcija razmene, neposredno 164

uzajamno delovanje među individuama, zajedno s ovim kristalizovana je u - za sebe postojeću - tvorevinu. Razmena proizvoda rada ili onoga što je zaposednuto inače, na osnovu bilo kojeg izvora, očito je jedna od najčistijih i najprimitivnijih formi ljudskog podruštvljavanja, i to ne tako što je »društvo« već savršeno, pa onda dolazi do razmenskih akata unutar njega, nego je sama razmena jedna od funkcija koje iz puke naporedosti individua ostvaruju njihovu unutrašnju povezanost, društvo; jer društvo nije apsolutno jedinstvo koje prvo mora da bivstvuje da bi sve pojedinačne veze njegovih članova - nadređenost i podređenost, kohezija, podražavanja, podela rada, razmena, istosmemi napadi odbrane, verska zajednica, obrazovanje stranaka, a i mnoge druge u njemu - nastale kao nosilac ili okvir tog jedinstva. Društvo nije ništa drugo do sažetost ili opšti naziv za ukupnost tih specijalnih uzajamnih veza. Razume se, pojedina od njih može da se isključi, a ipak će još ostati »društvo« - ali samo ako, posle otpadanja te jedne veze, ostane na snazi dovoljno veliki broj drugih; ako bi sve otpale, više ne bi ni bilo društva: upravo kao što jedinstvo života jednog organskog tela nastavlja da postoji i kad prestane jedna ili druga njegova funkcija, tj. jedna ili druga veza među njegovim delovima - ali ne i kad one sve prestanu - jer »život « nije ništa drugo do zbir takvih sila koje dejstvuju među atomima jednog tela. Stoga je skoro dvosmislen izraz reći da razmena izaziva podruštvljavanje: štaviše, ona jeste podruštvljavanje, jedna od onih veza čije postojanje čini zbiranje individua u jednu socijalnu grupu, jer je »društvo« identično sa zbirom tih veza. Često isticane nepodobnosti i nedovoljnosti naturalne razmene sasvim su uporedive s onima koje nastaju prilikom drugih socijalnih uzajamnih dejstava, sve dok se nalaze još u stadijumu neposrednosti: kad se o svim merama vlade moraju pitati za savet i za odobrenje svi građani; kad se zaštita grupe od onoga izvan nje još obavlja primitivnom vojničkom službom svakog pripadnika grupe; kad okupljanje i organizacija još počivaju isključivo na ličnom autoritetu i vlasti; kad pravdu još deli neposredna presuda zajednice - onda se, u slučaju rastućeg ekstenziteta komplikacije grupe, odatle javljaju sve one nesvrsishodnosti, smetnje i labavljenja koji teže, s jedne strane, predavanju tih funkcija posebnim organima s podelom rada i, s druge strane,

165

kreiranju ideala i simbola koji zastupaju i održavaju na okupu. Razmenska funkcija stvarno vodi ka tvorevinama obeju vrsta: s jedne strane, ka staležu trgovaca i, s druge strane, ka novcu. Trgovac je diferencirani nosilac razmenskih funkcija, inače neposredno obavljanih među proizvođačima, umesto prostog uzajamnog odnosa, među ovima nastupa odnos koji svaki od ovih ima prema trgovcu, kao što se neposredna kontrola i kohezija pripadnika iste grupe zamenjuje zajedničkim odnosom prema organima vlasti. I sad se, kao priprema za preciznije saznanje, može reći: isto onako kao što trgovac stoji između razmenskih subjekata, tako i novac stoji između razmenskih objekata. Umesto da njihova ekvivalencija postane neposredno delotvoma, svaki od njih za sebe stupa u odnos jednačine i razmene s novcem. Kao što je trgovac ovaploćena funkcija razmene, tako je novac ovaploćena funkcija postajanja razmenjenim: to je, kao što smo ranije videli, puki odnos među stvarima, koji je postao supstancija, takav kakav se izražava u njihovom privrednom kretanju. Najzad, on tako stoji s one strane pojedinačnih stvari, od kojih je svaka s njim u vezi, kao carstvo koje je organizovano po vlastitim normama, i koje je upravo samo objektivacija kretanja izjednačavanja i razmene, izvorno postojećih među pomenutim pojedinačnim stvarima. Samo, to je, kako rekosmo, pripremno viđenje. Konačno, te procese ne ostvaruju stvari nego ljudi, pa su odnosi među prvima, na dotičnom području, ipak, odnosi među ovima drugima. To što je razmena među individuama kao akcija, to je novac u konkretizovanoj, za sebe postojećoj, takoreći okamenjenoj formi, u istom smislu u kojem vlada predstavlja međusobno održavanje reda među članovima grupe, u kojem paladijum ili sveta škrinja predstavlja njihovu koheziju, u kojem stalež ratnika predstavlja njihovu odbranu. Sve su to podjednako slučajevi onog najšireg tipa: da se iz primarnih pojava, supstancija, procesa, jedna pojedinačna strana, koja postoji samo po sebi i s njima, kao osobina njihove supstancije i delatnost njihovog subjekta, ipak, od njih odvaja, snabdevajući se nekim zasebnim telom: apstrakcija se izvodi upravo kristalizovanjem u jednu konkretnu tvorevinu. Izvan razmene novac nije ništa, kao što nisu ništa ni pukovi i zastave izvan zajedničkih napada i odbrana, ili kao što nisu ništa sveštenici i hramovi izvan zajedničke religioznosti. Dvostruka priroda novca: to što je on, doduše, vrlo

166

konkretna i, kao takva, procenjena supstancija, a ipak, smisao ima samo u potpunom razlaganju na kretanje i funkciju - temelji se na okolnosti da on postoji samo u hipostaziranju, takoreći u ovaploćenju jedne čiste funkcije, razmene među ljudima. Razvoji novčane materije sve potpunije izražavaju svoj sociološki karakter. Primitivna razmenska sredstva, kao što su so, stoka, duvan, žito, u pogledu svoje upotrebe određena su čistim individualnim interesima, solipsistički, tj. njih na kraju troši jedan pojedinac, a da u tom trenutku drugi za to nisu zainteresovani. A plemeniti metal svojim značajem kao nakit ukazuje na vezu između individua; čovek se kiti za druge. Nakit je socijalna potreba i plemeniti metali su, upravo usled svog sjaja, podobni posebno za privlačenje pogleda drugih. Zato su određene vrste nakita rezervisane takođe za određene socijalne pozicije; tako je u srednjovekovnoj Francuskoj nošenje zlatnog nakita bilo zabranjeno svima koji su bili ispod izvesnog ranga. Usled toga što je sav značaj nakita u psihološkim procesima koje on izvan svoga nosioca izaziva u drugima, plemeniti metal se sasvim razlikuje od pomenutih izvornih, takoreći centripetalnih razmenskih sredstava. Razmena kao najčistija sociološka pojava, tj. kao najpotpunije uzajamno dejstvo, nalazi odgovarajućeg nosioca u supstanciji nakita, kod kojeg se svaki značaj za njegovog vlasnika pokazuje samo posredno, naime kao odnos prema drugim ljudima. Ako se ovo ovaploćenje razmenske akcije tehnički odvija u jednoj posebnoj tvorevini tako da se svaki objekt najpre razmenjuje za nju, umesto neposredno za neki drugi objekt, onda se postavlja pitanje: koji je, podrobnije gledano, taj - ovome odgovarajući - odnos ljudi iza objekata? Jer zajednički odnos prema trgovcu, koliko god on bio uzrok i posledica novčanog prometa, mogao je za to poslužiti samo kao metafora. Sad mi izgleda jasno: temelj i sociološki nosilac pomenutog odnosa između objekata i novca je odnos privređujućih individua prema centralnoj sili, koja novac izdaje ili jamči za njega. Tu uslugu da stoji kao apsolutna međuinstanca iznad svih pojedinačnih proizvoda - novac obavlja tek kad ga kovanje izdiže iznad pukog karaktera nekakvog metalnog kvantuma - da i ne govorimo o naturalnim novčanim vrstama. Pomenuta apstrakcija razmenskog procesa iz pojedinačnih realnih razmena i njeno ovaploćenje u nekoj objek-

167

tivnoj posebnoj tvorevini može da nastupi tek kad je razmena postala nešto drugo, a ne privatni proces između dve individue, koji je sasvim obuhvaćen individualnim akcijama i protivakcijama tih individua. Ovo drugo i šire on postaje time što razmenska vrednost koju daje jedna strana ne sadrži svoj značaj za drugu neposredno, nego kao puko upućivanje na druge, definitivne vrednosti - upućivanje čija realizacija zavisi od ukupnog privrednog kruga, ili od vlade kao njenog zastupnika. Budući da se naturalna razmena zamenjuje kupovinom novcem, između obe strane stupa treća instanca: socijalni totalitet koji za novac stavlja na raspolaganje odgovarajuću realnu vrednost. Time se tačka obrta u uzajamnom dejstvu jedne i druge strane pomiče dalje, udaljava se s linije neposredne veze među njima, pa se izmešta u odnos koji svaka od njih kao zainteresovana za novac ima prema privrednom krugu, koji prihvata novac i to dokumentuje kovanjem posredstvom njegovog najvišeg zastupništva. Na tome počiva srž istine u teoriji da je svaki novac samo ukazivanje na društvo; on se pojavljuje, takoreći, kao menica na kojoj ime onoga na koga je vučena nije ispunjeno, ili: na kojoj kovanje zastupa mesto akcepta. Kad se učenju koje takođe u metalnom novcu teži da nađe kredit, zameralo da kredit, ipak, utemeljuje neku obaveznost, a plaćanje metalnim novcem oslobađa svake obaveznosti - previđalo se da ono što je za pojedinca oslobađanje može biti obavezivanje za celinu. Oslobađanje od svake privatne obaveznosti plaćanjem novcem upravo znači da tad celina preuzima tu obavezu prema ovlašćenome. Obaveznost na osnovu naturalnog davanja može se, ipak, otkloniti samo na dva načina: ili direktnom protivuslugom, ili upućivanjem na takvu. Ovu drugu ima vlasnik novca u ruci, i predajući je onome ko je prethodnu uslugu učinio, on ovoga upućuje na jednog privremeno anonimnog proizvođača koji, na osnovu svoje pripadnosti dotičnom privrednom krugu, na sebe preuzima pomenutu zahtevanu uslugu upravo za taj novac. Pri tom je razlika između pokrivenog i nepokrivenog papirnog novca, kakva se dovodi u vezu s kreditnim karakterom novca, sasvim nevažna. Smatralo se da je samo nenaplaćeni papir stvarno novac (papiermonnaie), dok je naplaćeni samo upućivanje na novac (monnaie de papier); a sad se ističe da ta razlika nema nikakvog značaja za promet između 168

niše kao obećanje za plaćanje, nego kao definitivno plaćanje, za razliku, recimo, od čeka, koji je takođe između kupca i prodavca samo obećanje. Ukupno ovo postavljanje pitanja ne seže do sociološkog stanja stvari; za njega nema sumnje da je takođe metalni novac obećanje, pa se od čeka utoliko razlikuje samo po veličini kruga koji jamči njegovu naplatu. Zajednički odnos vlasnika novca i prodavca prema nekom socijalnom krugu - pretenzija prvoga na uslugu u ovome krugu i poverenje drugoga da će se ta pretenzija isplatiti - takva je sociološka konstelacija u kojoj se novčani promet odvija nasuprot naturalnom prometu. Stvarno, u metalnom novcu - obično shvatanom kao apsolutna suprotnost kreditnom novcu - kriju se dve kreditne pretpostavke, osobeno isprepletene. Najpre, u svakodnevnom prometu samo izuzetno se može ostvariti precizna provera kovanog novca. Bez poverenja javnosti prema vlasti koja ga kuje ili, u datom slučaju, prema onim osobama koje su kadre da utvrde realnu vrednost kovanog novca prema njegovoj nominalnoj vrednosti, ne može doći ni do prometa gotovog novca. Natpis na malteškom kovanom novcu: non aes sed fides - sasvim tačno označava integrativni dodatak vere bez koje - makar koliko punovažan - kovani novac ne može da obavlja svoju funkciju u najvećem broju slučajeva. Upravo raznolikost, često suprotstavljenost razloga za akceptiranje komada novca pokazuje da nije bitna njegova objektivna dokazna moć: u nekim predelima Afrike talir s likom Marije Terezije mora biti beo i čist, a u drugima upravo mastan i prljav - da bi bio prihvaćen kao pravi! Drugo, mora postojati vera u to da će se novac, koji se upravo prima, ponovo izdati kao jednaka vrednost. I tu je neophodni i odlučujući element: non aes sed fides - poverenje u privredni krug da će nam on dati kvantum vrednosti ponovo, bez ikakve štete, zameniti za privremenu vrednost koja je za to dobijena, za kovani novac. Niko se tim novcem ne može poslužiti bez kredita na obema stranama; tek ta dvojaka vera daje prljavom, možda jedva raspoznatljivom novčiću određenu meru vrednosti. Kao što bi bez vere ljudi jednih u druge došlo do raspada društva uopšte - jer koliko su malobrojni odnosi stvarno zasnovani na tome šta jedan dokazivo zna o drugome, koliko njih bi ikako trajali da vera nije isto toliko jaka i često jača od racionalnih dokaza i čak 169

ta vera je nijansirana na određen način. Tvrdnja da je svaki novac zapravo kreditni novac, pošto se njegova vrednost zasniva na veri primaoca da za instrument razmene dobija izvesnu količinu roba - ta tvrdnja još nije potpuno rasvetljena. Na takvoj veri počiva ne samo novčana privreda nego i svaka privreda uopšte. Kad zemljoradnik ne bi verovao da će mu polja u ovoj godini doneti isto toliko plodova kao i ranije, ne bi ni sejao; kad trgovac ne bi verovao da javnost želi njegovu robu, ne bi je ni nabavljao itd. Ta vrsta vere nije ništa drugo do umanjeno induktivno znanje. Samo, u slučaju kredita, poverenja u nekoga, tome se pridružuje još jedan, teško opisiv momenat, najčistije ovaploćen u religijskoj veri. Kad se kaže da se veruje u Boga, to nije samo nepotpun stupanj znanja o njemu, nego je i čuvstveno stanje koje nikako ne leži u smeru znanja - sjedne strane je, razume se, manje, a s druge, više od ovoga. Vrlo je tanan i dubok jezički izraz: »verovati u nekoga« - bez dodavanja, ili bar jasnog zamišljanja šta se to stvarno veruje o njemu. To je upravo osećanje da između naše ideje o nekom biću i samog tog bića unapred postoji povezanost, jedinstvenost, izvesna konzistentnost predstave o njemu, sigurnost i nepružanje otpora u predavanju samog Ja toj predstavi koja, svakako, nastaje u vezi s navodivim razlozima, ali se ne sastoji od njih. Takođe privredni kredit sadrži, u mnogim slučajevima, element te nadteorijske vere, a ništa manje pouzdavanje u opštost da će nam ona konkretne protivvrednosti jamčiti za one simboličke znake za koje smo mi dali proizvode svoga rada. To je, kako rekosmo, u zaista velikoj meri prost zaključak indukcije, ali osim toga sadrži i dodatak u vidu pomenute sociopsihološke, religijskoj veri srodne »vere«. Možda je osećanje lične sigurnosti koje jamči novčani posed najkoncentrisanija i najzaoštrenija forma i ispoljavanje pouzdavanja u državno-društvenu organizaciju i poredak. Subjektivitet tog zbivanja je, takoreći, viša potencija onoga što stvara metalnu vrednost uopšte: ako je ta vrednost već pretpostavljena, ona tek sada, zahvaljujući pomenutoj dvostranoj veri, postaje praktična za novčani promet. Zato se i ovde pokazuje da je razvitak supstancijalnog novca u kredit170

Međutim, jamstvo za dalju iskoristljivost novca, u kojoj je sadržan odnos ugovornih strana prema ukupnoj grupi, ima osobenu formu. Apstraktno gledano, nje, naime, nikako nema, jer vlasnik novca nikoga ne može da prisili da mu išta isporuči za novac, čak ni za onaj koji je nesumnjivo dobar; što se sasvim osetno pokazuje takođe u slučajevima bojkotovanja. Samo u slučaju već postojećih obaveza može onaj ko je ovlašćen biti prisiljen da novcem isplati obaveze, kakve god vrste one bile - a ni to u svim zakonodavstvima. Ta mogućnost da se pretenzija, koja leži u novcu, ipak ne ostvari, potvrđuje karakter novca kao pukog kredita; jer suština kredita je da raskid s verovatnoćom njegove realizacije nikad ne biva potpun, koliko god se toj potpunosti približio. Stvarno je, dakle, pojedinac slobodan da vlasniku novca preda ili ne preda svoj proizvod, ili svoj posed inače dok je celina, svakako, prema njemu obavezna. Ova raspodela slobode i obaveznosti, koliko god bila paradoksalna, neretko ipak služi kao kategorija saznanja. Tako su, na primer, branitelji »statističkih zakona« tvrdili da bi društvo moralo, doduše pod određenim uslovima, po prirodnim zakonima, da ostvari određeni broj ubistava, krađa, vanbračnih rođenja; ali da pojedinac time nije prinuđen na ponašanje s tim u vezi, čak da je slobodan da postupa moralno ili nemoralno; statistički zakon ne određuje da baš taj određeni mora da počini takva dela, nego samo da celina, kojoj on pripada, mora da proizvede predestiniran kvantum tih dela. Ili, takođe čujemo: celina društva ili roda mora da igra utvrđenu ulogu u božanskom planu sveta, u razvitku bivstva za krajnje transcendentne svrhe; a njegovi pojedini nosioci su irelevantni, slobodni su da, takoreći međusobno podele ukupni učinak, pa se pojedinac može iz toga izvući, a da se time ne nanese šteta pomenutom ukupnom učinku. Najzad, isticano je da su akcije jedne grupe uvek nepokolebljivo određene karakterom njihovih interesa koji je u skladu s prirodnim zakonom, kao mase materija gravitacijom; a individuum zavode teorije i konflikti, on stoji između mnogih mogućnosti, među kojima može da bira pravilno ili pogrešno - za razliku od kolektivnih postupaka, u kojima nema nikakve slobode, jer njima rukovode nepokolebljivi instinkti i svrsishodnosti. Ovde predmet ispitivanja nije problem: koliko tačnog i pogrešnog ima u ovim predstavama, nego treba samo ukazati na ovo, ma koliko inače važila ta shema odnosa

171

između opštosti i individuuma: prikazivanje opštosti kao prinudne, a individuuma kao slobodnog, ublažavanje obaveznosti opštosti samom slobodom individuuma, ograničavanje slobode individuuma samom obaveznošću opštosti i uvršćivanjem u određenost ukupnog uspeha. Jamstvo za dalju iskoristljivost novca, koje preuzima vladar ili zastupnik celine kovanjem metalnog komada ili utiskivanjem na papir, jeste eskontiranje ogromne verovatnoće da će svaki pojedinac novac uzeti, uprkos svojoj slobodi da ga odbije. To su veze na osnovu kojih je napomenuto da, što je veći krug u kojem treba da važi neki novac, to veću vrednost mora da ima njegovo važenje. Unutar grupe lokalne ograničenosti može da bude u opticaju manje vredan novac. Tako je već u najprimitivnijoj kulturi: u Darfuru je u opticaju lokalno razmensko sredstvo u svakom distriktu: budak, duvan, klupčad pamuka itd.; ali svima je viša valuta zajednička: odevna tkanina, goveče, rob. Događa se da je papirni novac jedne države čak ograničen na pokrajine: 1853. u Turskoj su izdate novčanice koje su važile samo u Istanbulu. Sasvim mala i tesno povezana društva povremeno se sporazumevaju o tome da bilo koji simbol - sve do tantuza smatraju za novac. Ali širenje trgovinskih veza iziskuje novac visoke vrednosti, već i zato što njegovo neophodno slanje na veće daljine čini svrsishodnim koncentrisanje njegove vrednosti na što manji obim: tako da su takođe istorijske imperije, kao što su trgovačke države s dalekosežnim krugovima prometa, uvek prisiljene na novac relativno visoke supstancijalne vrednosti. Izvesne pojave pružaju i dokaz za suprotno. Bitna prednost srednjovekovnih privilegija kovanja novca sastojala se u tome što je gospodar s pravom na kovanje novca u svojoj oblasti svagda mogao da kuje nove novčiće i da iznudi zamenu svih starih, ili stranih, dospelih u tu oblast putem trgovinskih poslova, za nove novčiće; dakle, pri svakom pogoršavanju stanja svog kovanog novca, imao je koristi od razlike između tog novca i zamenjenog, boljeg. Samo, kako se pokazalo, ta korist bila je uslovljena okolnošću da je područje gospodara s pravom na kovanje novca bilo relativno veliko. Za sasvim mala područja nije se isplatilo imati privilegiju na kovanje, jer je tržište za njihov kovani novac bilo previše ograničeno, tako da bi, s obzirom na neizrecivu lakomislenost s kojom se svakom manastiru i svakom malom gradu da-

172

valo pravo na kovanje, nevolja s kovanim novcem u Nemačkoj bila još teža, da nije korist od pogoršanja kovanog novca bila vezana za izvesnu veličinu područja. Dakle, upravo zato što veći krug njegove socioekonomske strukture zahteva dobar novac, prednost u nekom nametnutom lošem je upravo u njemu značajno velika. Dalje, to se pokazalo pozitivnim sada tako što je porast evropskog prometa u 14. stoleću izazvao uvođenje guldena kao opšte jedinice novčanog sistema i potiskivanje srebrnog važenja zlatnim važenjem. Šilinzi i pfenizi bili su samo sitan novac, koji je svaka mala pokrajina i gradić mogla da kuje za svoj promet i toliko obezvređeno koliko joj je -bila volja. Zato se takođe davanje prava na kovanje u srednjem veku najpre ticalo samo srebrnih novčića; pravo na kovanje zlatnih novčića iziskivalo je posebnu dozvolu, davanu samo vladi neke veće teritorije. Za tu korelaciju je krajnje karakteristično da je poslednji ostatak rimske vladavine svetom, onaj koji je bio preostao dvoru Vizantije - do 6. stoleća - bio isključivo pravo na kovanje zlatnih novčića. I, najzad, ta korelacija potvrđuje se i time što se, uz slučajeve već pomenute lokalne ograničenosti za opticaj papirnog novca u samim emisionim državama, pojavljuje i ovo: u Francuskoj su postojale novčanice koje su, kažu, važile svugde, samo ne u lučkim gradovima, dakle, ne na mestima dalekosežnog prometa. Sasvim uopšteno rečeno, čim se proširi krug, valuta mora biti učinjena prihvatljivom i privlačnom takođe strancu i dotičnim zemljama. Uvećavanje privrednog kruga ide uporedo - ceteris paribus - s njegovim slabljenjem: uzajamni uvid u odnose postaje nepotpun, poverenje uslovno, ostvarljivost zahteva nesigurna. Pod takvim okolnostima niko neće da isporuči robu, ako je novac kojim se za to plaća sigurno upotrebljiv samo u krugu primaoca, dok je u drugim krugovima sumnjiv. Dakle, svako će zahtevati novac koji je po sebi vredan, tj. svuda prihvatljiv. Jačanje supstancijalne vrednosti novca znači povećanje kruga subjekata u kojem je obezbeđeno njegovo priznavanje, dok se u nekom užem krugu njegova dalja iskoristljivost može vezati za posebne socijalne, pravne, personalne garancije i spojeve. Ako pretpostavimo da je dalja iskoristljivost novca motiv za njegovo prihvatanje, onda njegova supstancijalna vrednost čini, takoreći, zalog, koji može spasti na nulu, ako je iskoristljivost obezbeđena drugim sredstvima, a mora se uzdići utoliko 173

više ukoliko je veći rizik za tu iskoristljivost. Međutim, porast privredne kulture dovodi do toga da veoma uvećani, najzad, internacionalni krug, u tom pogledu, dobija crte koje su prvobitno karakterisale samo zatvorene grupe: privredni i pravni spojevi nadvladavaju prostorno razdvajanje sve temeljnije, i takođe utiču sigurno, tačno i racionalno na daljinu, kao ranije na blizinu. U onoj meri u kojoj se to događa, može se smanjivati pomenuti zalog, tj. vrednost samog novca. Čak i pristalicama bimetalizma dobro poznata predstava da je on moguć samo u slučaju internacionalnog uvođenja - leži unutar ovog procenjivanja. Koliko god još bili daleko od potpune povezanosti i pouzdanosti te veze - kako unutar pojedinih nacija tako i među nacijama - ipak, nesumnjivo je da razvitak vodi ka tome: povezivanje i sjedinjavanje sve većih krugova posredstvom zakona, uzansa i interesa jeste osnova za to da supstancijalna vrednost novca može da postaje sve manja, te da se sve potpunije zamenjuje njegovom funkcionalnom vrednošću. Karakteristično je da pomenuto prostorno veliko širenje trgovinskih veza, koje je, kako smo već pomenuli, povećavalo supstancijalnu vrednost razmenskog sredstva, u modernoj kulturi vodilo upravo do potpunog eliminisanja baš te vrednosti: do interlokalnog i internacionalnog poravnanja žiralnim putem i slanjem menica. Takođe u pojedinim interesnim sferama novca ta forma vlada ovim razvitkom. Na primer, sada se plaćanje poreza zahteva pretežno shodno dohotku, a ne shodno posedu. U Pruskoj je jedan bogati bankar, koji je poslednjih godina radio s gubitkom, oslobođen poreza, osim minimalnog i tek nedavno uvedenog poreza na imovinu. Dakle, čak ni novčani posed, nego tek rezultat njegovog rada, novac iz novca, odlučuje o obavezama i, ukoliko biračka prava zavise od plaćanja poreza, takođe o pravima prema zajednici. U kojem je pravcu time utvrđen opšti razvitak novca - to nam pokazuje uloga novčanog kapitala u starom Rimu. Kao što je on stečen neproizvodnim putem - ratovima, dankom, meničnim poslovima - tako ni za pozajmljivača nije bio namenjen proizvodnji nego potrošnji. Pri tom, ni kamate nisu mogle da važe kao prirodni plodovi kapitala, i otuda nejasan i neorganski odnos među obema stranama, koji se očitovao u kamatnim teškoćama, što su sezale čak u hrišćanstvo, i tek su pojmom i činjenicom proizvodnog kapitala objektivno regulisa-

174

ne i organizovane. Dakle, onaj prvi kapital je krajnja suprotnost sadašnjem stanju, u kojem značaj kapitala više nije u onome što on jeste po sebi i za sebe nego u tome šta on postiže: razvitak ga je preveo iz krutog, proizvodnji suštinski tuđeg elementa, u živu funkciju u proizvodnji i kod nje. - Ako se još jednom osvrnemo na jamstvo novca kao njegov vitalni nerv, ono će, naravno, gubiti važenje u meri u kojoj objektivna tvorevina, koja zastupa celinu, samo nepotpuno reprezentuje ograničene delove te celine ili njene interese. Tako je, na primer, takođe privatna banka jedna relativno objektivna nadlična suština, koja se umeće između opštenja individualnih zainteresovanih lica. Svakako, taj njen sociološki karakter osposobljava je za izdavanje novca; samo, čim nedržavni nadzor jamstvo prenosi na stvarno opštu centralnu tvorevinu, puka parcijalnost područja, objektiviranog u ovome, pokazaće se u nepotpunosti »novčanog« karaktera dotičnih banknota. Neprilike papirnonovčane privrede u Severnoj Americi delom su poticale od mišljenja da je kovani novac stvar države, a da proizvodnja papirnog novca pripada privatnim bankama, te država ne treba da se meša u to. Pri tom se previđala puka relativnost razlike između metalnog i papirnog novca, to da se oba, ukoliko jesu novac, sastoje samo u supstanciranju razmenske funkcije zajedničkim odnosom zainteresovanih prema jednom objektivnom organu, i da novac može da obavlja svoju funkciju, tj. da zastupa neposredne vrednosti, samo utoliko ukoliko pomenuti organ emitovanja stvarno u sebi zastupa ili izražava krug interesa. Zato kovani novac lokalnih moćnika takođe katkad teži prividu pripadnosti nekoj obuhvatnoj tvorevini. Još stolećima posle smrti Filipa i Aleksandra, na najrazličnijim mestima kovani su novčići s njihovim imenima i pečatima - formalno kraljevski, materijalno gradski kovani novci. Uzlazni razvitak teži, u stvarnosti, povećavanju - i što je ovde neposredno potrebno za to, centralizovanju organa i potencija koje jamče novčane vrednosti. Za taj pravac je vrlo karakteristično da su uputnice državne blagajne, kakve su izdavale države pre 18. stoleća, obično bile zasnovane i zajamčene pojedinačnim prihodima Krune. Tek su engleski exchequer bills u 18. stoleću bili uputnice na ukupne državne prihode; dakle, nisu imali nikakav bonitet, zavisan od posebnih okolnosti i s posebnom potrebom za ispitivanjem, nego se taj bonitet sastojao još samo u opštem poverenju u solventnost 175

države uopšte. U ovome se pokazuje velika novovekovna tendencija centralizacije, koja nikako nije u opreci s istovremenom tendencijom individualizacije u novom veku: i jedna i druga su, štaviše, strane jednog procesa, jednog oštrijeg diferenciranja, novog sažimanja one strane ličnosti koja je okrenuta društvu i one koja je okrenuta vlastitom subjektu. Ovaj razvitak prečišćava iz suštine novca sve elemente individualističkog izolovanja, pa centralizovane sile najšireg socijalnog kruga čini njegovim nosiocima. Apstraktnu imovinsku formu novca taj razvitak unosi kako u personalni kredit tako i u državni kredit. Vladari kao osobe imali su mali kredit još u 15. i početkom 16. stoleća; nije se postavljalo pitanje njihove vlastite kredibilnosti nego vrednosti jamstava i zaloga. Lični kredit počiva na tome što se pretpostavlja: kako god se menjali objekti koji čine posed dužnika, zbir vrednosti njegovog poseda uvek će biti dobar za određeni dug. Tek kad imovina nekoga biva procenjena kao vrednost uopšte tj. u novcu, on kao osoba može da ima trajan kredit; inače, ovaj zavisi od poseda promenljivih objekata. Naizgled je prelaz s ovog poslednjeg navedenog stupnja na današnji upravo okolnost daje još u 18. stoleću većina dugova glasila na određene svote određenih vrsta kovanog novca. Dakle, pojam apstraktne vrednosti, odvojene od svake specijalne forme, još nije bio postao sasvim delotvoran - one vrednosti iza koje više ne stoji neka objektivna određenost nego još samo država ili pojedinačna osoba kao garant. Međutim, glavna stvar je to što značaj metala za finansije sve više opada, nasuprot obezbeđenju njegove funkcionalne vrednosti organizacijom zajednice. Metal je upravo prvobitno uvek privatan posed, pa zato javni interesi i snage nikad ne mogu njime apsolutno vladati. Može se reći da novac sve više postaje javna institucija u sve strožem smislu reči: sve više se sastoji od onoga što javna vlast, javne institucije, vrste prometa i garancije, čiji je nosilac celina, prave od njega i za šta mu one daju legitimitet. Zato je karakteristično da, u ranijim epohama, novac, takoreći, još ne može stajati sam, na svojoj apstraktnoj funkciji; novčani posao se oslanja ili na specifična preduzeća, ili na tehničku proizvodnju kovnice, ili na trgovinu plemenitim metalima. Tako su u Beču, početkom 13. stoleća, priproste bojadžije sukna obavljale redovne menjačke poslove, kao što su u Engleskoj, a 176

delimično i u Nemačkoj, to činili zlatari. Zamena novca, koja je u srednjem veku uopšte bila nosilac novčanog prometa (pošto se u svakom mestu načelno smelo plaćati samo lokalnim kovanim novcem), prvobitno je bila privilegija same kovnice, takozvanih »kovničkih domaćina«. Tek kasnije, kad su gradovi stekli kovnice, menjački posao i trgovina plemenitim metalima razdvojeni su od kovnice. Dakle, najpre je funkcija kovnice, takoreći, personalnom unijom, vezana za materijal kovanog novca; čim je javna vlast počela da jamči za nju, ona je postala nezavisna od inače, s njom udruženih - veza; zamena i trgovina materijalom kovanog novca stoje slobodno na raspolaganju svakome, i to upravo u meri u kojoj se njegova funkcija kao novca obezbeđuje nadindividualno. Rastuća depersonalizacija novca, njegov sve bliži odnos s najvećim centralizovanim socijalnim krugovima, stoje u tačno utvrđenoj i delotvomoj vezi s naglašavanjem samostalnosti njegovih funkcija od metalne vrednosti. Sigurnost novca je ono na čemu počiva njegova vrednost; politička centralna vlast postepeno kao nosilac te sigurnosti prožima neposredni značaj metala, potiskujući ga. Tu leži analogija s jednom nedovoljno zapaženom nijansom osećanja vrednosti. Čim vrednost nekog objekta počiva na tome da nam on dostupnim čini drugi objekt, njegova vrednost je tada određena i jednim i drugim koeficijentom: sadržinskom vrednošću toga što nam on posreduje, i sigurnošću s kojom on uspeva u tom posredovanju; snižavanje jednog koeficijenta može, do izvesne granice, ostaviti neizmenjenom ukupnu vrednost, ukoliko njemu odgovara povećavanje drugog koeficijenta. Tako je značaj nekog saznanja za nas jednak proizvodu iz njegove sigurnosti i važnosti njegovog sadržaja. U prirodnim naukama je, obično, pretežno onaj prvi, a u duhovnim naukama ovaj drugi koeficijent, što čini načelno mogućom jednakost njihove ukupne vrednosti; samo ako se, kao Aristotel, ne sumnja u sigurnost znanja, njegova vrednost može se dovesti u zavisnost isključivo od vrednosti njegovog objekta. Tako je vrednost jednog lutrijskog loza proizvod iz verovatnoće da će on biti izvučen i visine eventualnog dobitka; vrednost bilo koje trgovine jednaka je proizvodu iz verovatnoće da će ona postići svoj cilj i važnosti tog cilja; tako je vrednost rentovnice sastavljena od sigurnosti za kapital i visine ukamaćenja. Novac se, doduše, ne ponaša baš tako, jer njegovoj sve većoj sigurnosti ne 12 Filozofija novca

177

odgovara smanjenje vrednosti objekata čijem sticanju on teži; ipak, tu analogija važi utoliko što, s rastućom sigurnošću njegove iskoristljivosti, može neodređeno da opada njegov drugi vrednosni koeficijent, unutrašnja vrednost metala, a da time ne bude promenjena njegova ukupna vrednost. S druge strane, neposredno proizlazi, kao uzrok i kao posledica sociološkog položaja novca, to da on veze između centralne vlasti grupe i njenih pojedinačnih elemenata mora da čini brojnijima, jačima i tešnjima, jer upravo sada međusobne veze tih elemenata bivaju, takoreći, sprovedene kroz novac. Tako su već Karolinzi jasno težili da novčanom privredom potisnu naturalnu razmenu ili razmenu zasnovanu na stoci. Često su propisivali da se ne sme odbijati kovani novac, i oštro su kažnjavali njegovo neprihvatanje. Pravo na kovanje novca bilo je isključivo kraljevo, pa je tako sprovođenje prometa kovanog novca značilo protezanje kraljeve moći tamo gde je ranije postojao čisto privatan, osobni modus prometa. U istom smislu su i rimski zlatni i srebrni novčići kovani, počev od Avgusta, isključivo u ime i po nalogu cara, dok je pravo na izdavanje sitnog novca bilo preostalo, sjedne strane, senatu i, s druge strane, komunalnim savezima; tu vezu samo uopštava činjenica da su veliki vladari često stvarali takođe snažne sisteme kovnica: Darije I, Aleksandar Veliki, Avgust, Dioklecijan, sve do Napoleona I. Ukupna tehnika, zahvaljujući kojoj može da postoji jedna velika socijalna sila u vremenima naturalne privrede, tu silu upućuje na vlastitu dovoljnost, na to da od sebe - kao što to važi, na primer, za velike vlasteline počev od Merovinga - stvaraju državu u državi; dok su odgovarajuće tvorevine moći u novčanoj privredi izrasle i održale se upravo u nadovezivanju na državnu organizaciju. Zato je modema centralistička država narasla takođe uz ogromni uspon novčane privrede, koji je početak novog veka dobio otvaranjem američkih zaliha metala. Samodovoljnost feudalnih odnosa uništena je, budući da se u svaku transakciju umetao kovani novac, koji upućuje na centralnu vlast, potiskujući veze ugovornih strana: tako da se ta moć novca da se pojedinci više potisnu ka Kruni, da se za nju tešnje vežu, pokazala kao dublji smisao merkantilnog sistema. S druge strane, činjenica da su nemački carevi dopustili da im to sredstvo za centralizaciju otmu teritorijalni gospodari, važi kao jedan od bitnih razloga rasparčavanja carstva - dok su francuski i engleski

178

kraljevi u 13. i 14. stoleću jedinstvo svojih carstava utemeljivali pomoću kretanja novčane privrede. Kad je ruska carevina već u celini važila za nedeljivu, Ivan III je svojim mlađim sinovima dodelio komade zemlje gde su mogli suvereno da vladaju, a samo je pravo na kovanje novca zadržao za centralnu vlast; njoj je, osim toga, pripadalo i više sudstvo. Staviše, labava sfera koja, sazdana od trgovinskih veza neke zemlje, nju okružuje s one strane njenih političkih granica, izuzetno se proširuje i postaje konzistentnija čim novac te zemlje postane, zahvaljujući svojoj solidnosti, svugde važeći, te tako sve tačke ovog kruga povezuje s onom prvobitnom zemljom, i neprestano upućuje na ovu. Tako je kurs engleskog soverina u Portugalu i Brazilu doneo veliki prestiž engleskoj trgovini, i u tim zemljama održavao jedinstvene trgovinske odnose koji su prodirali u njih. U Nemačkoj je razvitak bio takav daje, ubrzo posle doba Karolinga, kralj pojedinim osobama i manastirima davao pravo na kovanje novca, pri čemu je sam još određivao propisnu težinu i formu kovanog novca. Ali već pre 12. stoleća su osobe s takvim pravom smele proizvoljno da utvrđuju vrednost novca i žig, pa da odatle izvlače onoliko profita koliko žele. Tako, odvajanje novčanog sistema od centralne vlasti i pogoršavanje kvaliteta novca idu jedno s drugim: tj. novac je utoliko manje stvarno novac, ukoliko manje to jamči najveći sociološki krug, odnosno njegov centralni organ. Retrogradiranje te veze je tu samo potvrda: pogoršavanje kvaliteta novca delovalo je na razlaganje i raspadanje najvećeg kruga, na čije je jedinstvo on bio upućen. Staviše, možda je u ovim pojavama nekako sudelovala jedna čisto formalna i simbolička veza. U bitne karakteristike zlata i srebra spada njihova relativna neuništivost; konsekvenca ovoga je skoro neograničena postojanost njihovog ukupnog kvantuma u dugim periodima, jer je svaki kvantum koji otpada usled oštećenja samo minimalan, u poređenju s već postojećim. Dok se većina svih drugih objekata troši, iščezava u večnom toku, pa se opet zamenjuje, taj novac ostaje u svojoj gotovo neograničenoj trajnosti, skoro netaknut tom pramenom individualnih stvari. A time se on uzdiže nad ovima, kao objektivno grupno jedinstvo iznad fluktuacije ličnosti. Karakteristična životna forma pomenutih konkretizovanih apstrakcija grupnih funkcija je upravo to što one stoje s one strane pojedinačnih ostvarenja ovih funkcija, mirne tvorevine u privre-

179

menosti individualnih, prolaznih pojava, koje - takoreći - bivaju primljene u njih, podležu njihovom uobličavanju, pa ponovo bivaju napuštene: besmrtnost kralja, koja stoji s one strane njegove slučajne ličnosti, njegovih pojedinačnih mera, promenljivih sudbina njegove grupe; za koju relativna večnost novca, što nosi njegov lik, važi kako kao simbol, tako i kao dokaz. Tek su poslovi s vladarima u 16. stoleću uopšte doneli čisto novčane poslove velikog stila: opštenje s vladarom, koje je taj posao prouzrokovao, predstavljalo je s tim dotad povezanu robnu trgovinu kao nešto plebejsko, iznad čega se onaj ko je trgovao novcem, po analogiji, uzdizao do kraljevskog dostojanstva. Tako se, možda, mržnja socijalista prema finansijama ne samo odnosila na tome pripisanu - privatnoprivrednu nadmoć kapitaliste nad radnikom nego je i proizašla iz njihovih antimonarhističkih instinkata; jer iako objektiviranje celovitosti grupe, koje je potrebno novcu, mora biti u formi monarha, ipak je ta forma u novijoj povesti najviše služila uključivanju centralne vlasti u privredne funkcije grupe. Takođe ustaljene rezidencije vladarâ, koje toliko jačaju centralizaciju, mogućne su tek u slučaju novčanih poreza; neprenosivim porezima u naturi odgovara seljenje dvora, koji njih svugde troši u naturi. Potpuno u tom smislu modema poreska politika često teži da opštinama prepusti realne poreze, a da državu usmeri ka dohodovnim porezima. Time što se zahtev centralne vlasti za porezom usmerava ka čistim novčanim dohocima pojedinaca, on obuhvata upravo onaj objekt poseda prema kojem ova vlast od početka ima najstriktniji odnos. Obrazovanje činovništva s njegovom bliskom vezom s finansijama utoliko je samo simptom tog centralističkog razvitka; činovništvo feudalnog sistema je decentralizovano, prostorno udaljeni zemljišni posed vazala skreće njegov interes s centralnog mesta, dok ga stalno novčano obeštećenje vodi ka njemu, sve više namećući njegovu zavisnost od centrale. Zato je Porta, u slučaju stalnog slabljenja svog kovanog novca, ipak, početkom 19. stoleća bila prisiljena da za svoje činovnike i oficire naredi kovanje novca dvostruke težine, jer joj je, upravo kad je reč o pravim državnim funkcionerima, bio potreban stvarno važeći novac. Zato je ogromno povećanje i usavršavanje činovništva bilo mogućno tek s pojavom novčane privrede; ali to nije ništa drugo do jedan od simptoma veze između novca i objektiviranja povezanosti grupe s jednom 180

posebnom centralnom tvorevinom. Kod Grka je nosilac toga prvobitno bilo versko jedinstvo, a ne državno jedinstvo. Sav helenski novac bio je nekad sakralnog porekla, isto tako potekao od sveštenstva kao i drugi opštevažeći pojmovi mere: težine, mere za obim, podele vremena. I to sveštenstvo je ujedno predstavljalo jedinstvo saveza pokrajina, najstariji savezi počivali su isključivo na religijskoj osnovi, koja je katkad ostajala jedinstvena za relativno široka područja. Svetilišta su imala natpartikularan, centralizatorski značaj, a ovo je izražavao novac, noseći na sebi simbol zajedničkog božanstva. Versko-socijalno jedinstvo, kristalizovano u hramu, takoreći, ponovo se razlagalo u novcu koji je ovaj izdavao, pa je ovome davao temelj i funkciju, koja daleko prevazilazi metalno značenje individualnog komada. Nošen tim sociološkim konstelacijama, ali i njihov nosilac, rastući značaj novčanih funkcija realizuje se na račun novčane supstancije. Neki primeri i razmišljanja, možda, pojašnjavaju taj proces; i tako ja ove, između mnogih funkcija novca koje čine njegov sadržaj, vezujem za sledeće: za olakšavanje prometa, za postojanost vrednosnog merila, za mobilizovanje vrednosti i ubrzavanje njihove cirkulacije, za njihovo kondenzovanje u najsažetijem obliku. Kao uvod bih istakao da upravo gorepomenuto slabljenje novca, koje je rezultat neizmemih vladarevih zakidanja masama, najjasnije osvetljava funkcionalnu vrednost novca nasuprot njegovoj vrednosti kao metala. Podanike je navelo na prihvatanje slabijeg novca i predavanje boljeg metalnoga za njega upravo to što je prvi pomenuti ispunjavao prometnu svrhu novca. To što su gospodari kovnica izvukli kao korist iz ovoga bio je neprilično ojačani ekvivalent za funkcionalnu vrednost novca, zbog čega su podanici morali da se slože sa zamenom novca, tj. sa žrtvovanjem njegove vrednosti kao metala. Samo, ovo je isključivo opšti fenomen, čija je specifično zaoštrena forma to što taj novac, koji, zahvaljujući svojoj formi, bolje služi prometu uopšte nego neki drugi, ne samo da ima nadmoć nad ovim u slučaju jednake supstancijalne sadržine nego i usled toga može vlastiti supstancijalni značaj da nadmaši toliko koliko se to pokazuje u sledećem slučaju. Kada je 1621. godine slabljenje novca u Donjoj Nemačkoj dovelo do povećanja vrednosti nemačkog talira na 48-54 šilinga, vlasti Holštajna, Pomeranije, Libeka, Hamburga i druge

181

izdale su zajednički proglas o novcu, po kojem je talir od izvesnog trenutka imao da važi samo 40 šilinga. Iako je ovo svugde procenjeno i prihvaćeno kao ispravno i spasonosno, ipak je talir i dalje, zarad lakše raspodele i računanja, dugo vredeo 48 šilinga. Na mnogo višem i složenijem stupnju od ovoga, to isto se događa kad berze sada, u slučaju rentovnih papira koji se izdaju u većim ili manjim kuponima, te manje notiraju kao više nego one veće, jer oni su predmet veće tražnje i bolje služe manjem prometu mada je vrednost pro rata upravo jednaka. Čak je 1749. godine jedan komitet za novčane poslove u američkim kolonijama proglasio: u zemljama s nerazvijenom privredom, koje više troše nego što proizvode, novac uvek mora biti slabiji nego novac njihovih bogatijih suseda, jer će se inače neizbežno odlivati ka ovima. Ovaj slučaj je, dakle, slučaj isticanja i potkrepljivanja prethodno pomenute činjenice da podobnost određene novčane forme za izračunavanje i izjednačavanje daje toj formi vrednost koja se namemo uzdiže daleko iznad one objektivno važeće. Tu je funkcionalna svrsishodnost novca prerasla njegovu supstancijalnu vrednost čak do preokretanja njegovog značenja. Kao dokazi za nadrastanje vrednosti metala funkcionalnom vrednošću, tu spadaju svi slučajevi u kojima se sasvim manjevredni dragulj pokazao katkad neverovatno skup, nasuprot samom plemenitom metalu. To se javlja, na primer, u oblastima kopača zlata gde stečena bogatstva proizvode živ promet, a da u njima, ipak, nije bilo razmenskog sredstva za manje dnevne potrebe. Tako je, među kopačima zlata u Brazilu, krajem 17. stoleća izbila kriza u pogledu sitnog kovanog novca, koju je kralj Portugala iskoristio da srebrni noyac tamo prenese u zamenu za ogromni višak u zlatu. Kasnije se i u Kaliforniji i u Australiji dogodilo da su kopači zlata, samo da bi imali sitni novac, za njega plaćali dva do šesnaest puta veću metalnu vrednost u zlatu. Najteže pojave takve vrste pokazuje nam donedavno vladajuće stanje kovnica u Turskoj, koje je, kako se priča, u novije vreme podleglo reformama. Tamo nema ni novca od nikla, ni novca od bakra, nego sitnog novca od bednih srebrnih legura: altilika, bešlika i metalika, i svi postoje u količinama sasvim nedovoljnim za promet. Posledica ovoga je u tome što su ovi novčići, čiju je nominalnu vrednost sama vlada 1880. godine spustila otprilike za polovinu, zadržali skoro neizmenjenu tu vrednost, i nisu pokazali nikakvu značajnu

182

disažiju prema zlatu, čak su metalici, smatrani za najlošiji novčani znak u opticaju u ćelom svetu, povremeno bili iznad zlata! Upravo ovo je krajnje karakteristično: najmanji novčić je upravo za opštenje najvažniji, i procenjuje se isključivo po toj važnosti zbog čega su takođe svuda sitni novčići prvi objekti slabljenja novca. Cena metalika sadrži paradoks da novac može da bude utoliko vredniji ukoliko je bezvredniji, jer ga upravo njegova supstancijalna bezvrednost čini podobnim za izvesne funkcionalne službe, koje mogu skoro neograničeno da podižu njegovu vrednost. Ojačana svest i sve činjeničniji funkcionalni značaj novca omogućio je takođe zamerku srebrnoj valuti: rečeno je da se od novca najpre i bezuslovno zahteva podobnost i podesnost za rukovanje; doduše, može se ostati pri nekoj namirnici čak i kad njena upotreba donosi mnoge neprijatnosti - ako je ona hranljiva i ukusna; tako je i s neudobnim odevnim predmetom, ukoliko je on lep i topao. Ali nepodoban novac je kao namirnica koja nije za upotrebu, ili odevni predmet koji nije za nošenje. Najviša svrha novca je podobnost pri razmeni dobara. Razlika između ovoga i tih, ovde upoređenih dobara, počiva upravo na tome što novac ima manje sporednih kvaliteta, pored svog glavnog kvaliteta, i što sme da ih ima manje nego druge robe. Pošto je on apsolutni apstraktum iznad svih konkretnih dobara, to njega svaki kvalitet izvan njegove čiste odredbe neprikladno opterećuje i skreće od glavnoga. To da jačanje ili smanjivanje funkcije novca može da poveća ili umanji njegovu vrednost, nezavisno od njegove supstancijalne vrednosti - važi za takvu osnovu njegove procene koja je posebno tesno povezana s njegovom supstancijalnom vrednošću: za postojanost njegove vrednosti. Kao što je već pomenuto, rimski carevi su imali isključivo pravo na kovanje zlata i srebra, dok su bakarne novčiće, tj. kreditni novac, kovali senat i, na istoku, gradovi. To je od početka pružalo izvesnu garanciju da car neće moći zemlju da preplavi sitnim novcem bez supstancijalne vrednosti. Konačno je rezultat toga bio sledeći: carevi su se držali slabljenja srebra, koje im je bilo na raspolaganju, a odatle je potom potekla i potpuna propast rimskih finansija. Odatle je nastao neobičan preokret odnosa vrednosti: usled svog slabljenja, srebro se srozalo u kreditni novac, dok je bakar - zahvaljujući tome 183

što je ostajao prilično nepromenjen - ponovo u većoj meri dobio karakter vrednosnog novca. Dakle, postojanost vrednosti kao svojstvo je tu u stanju da, svojim relativnim uzdizanjem ili smanjivanjem, sasvim preokrene dotadašnji karakter metalnih supstancija kao nosilaca novčane vrednosti. U smislu uzdizanja vrednosti stabilnosti iznad supstancijalne vrednosti, sad je istaknuto da prelazak zemlje s novčanicama na zlatnu valutu nikako ne bi morao sobom doneti ponovno prihvatanje gotovinskih plaćanja. Recimo, u zemlji kakva je Austrija, čije novčanice više nemaju nikakvu disažiju u odnosu na srebro, već bi se prelaskom na puki račun u zlatu stekla odlučujuća prednost zlatne valute, naime, stabilizovanje novčane vrednosti: funkcija supstancije, koja je bitna, bila bi tako dostižna bez same supstancije. I u novije vreme je zainteresovanost za postojanost novčane vrednosti dovela čak do zahteva da se uopšte ukine pokrivanje novčanica metalom. Čim toga ima, stvara se za razne zemlje zajedničnost sistema, koja unutrašnji promet svake od njih podvrgava svim kolebanjima u političkim i ekonomskim sudbinama onih drugih! Po ovom mišljenju, nepokriven papirni novac pruža - usled svoje nesposobnosti za izvoz - ne samo prednost da uopšte ostane u zemlji i da tu bude u pripravnosti za svaki poduhvat nego donosi, pre svega, potpunu postojanost vrednosti. Koliko god ova teorija mogla biti predmet napada, ipak, sama njena mogućnost ukazuje na pomenuto psihološko razdvajanje pojma novca od pojma supstancije, i njegovo rastuće ispunjavanje predstavom o njegovim funkcionalnim uslugama. Uostalom, vidno je da sve takve funkcije novca podležu uslovima pod kojima dolazi do njegovog opšteg razlaganja na funkcije: da one u svakom datom trenutku važe samo nepotpuno i da njihovi pojmovi označavaju cilj razvitka koji leži u beskonačnome. Već zahvaljujući tome što su vrednosti koje njega odmeravaju, i čiji uzajamni odnos on treba da izrazi, nešto puko psihološko, njemu je uskraćena postojanost prostornih ili težinskih mera. Ipak, praksa računa s tom postojanošću vrednosti kao s činjenicom, s obzirom na pitanje kako se valja ponašati prilikom vraćanja nekog novčanog duga, ako se, u međuvremenu, promenila vrednost novca. Ako se to dogodi usled pada novčane vrednosti uopšte, tako da ista suma prilikom vraćanja manje vredi, zakoni to ne uzimaju u obzir; identična novčana suma važi, bez 184

daljeg, kao identična vrednost. Gde god je kovani novac oslabio, bilo usled legure, bilo usled promene novčane stope, zakoni čas odlučuju u tom smislu da suma, odgovarajuća po novoj novčanoj stopi, treba da čini jednaku količinu legurnog sadržaja, a čas čisto mehanički, da treba vratiti nominalnu vrednost duga. Dakle, u celini prevladava predstava da novac zadržava svoju neizmenjenu vrednost. Doduše, ta stabilnost je takođe kod predmeta u naturi, prilikom čije pozajmice se u nju nikad ne sumnja, fikcija: jedna mera krompira koju neko pozajmi u proleće, da bi je kasnije vratio u naturi, tada može da vredi mnogo više ili znatno manje. Samo, tu se možemo pozvati na neposredno značenje predmeta: dok razmenska vrednost krompira može da se koleba, njegova vrednost kao sredstva koje će nas zasititi i nahraniti ostaje jednaka. A pošto novac nema neku takvu nego isključivo razmensku vrednost, pretpostavka njegove stabilnosti je utoliko upadljivija. Razvitak će, shodno svrsi, težiti ka sve većoj potvrdi te praktično nužne fikcije. Već je, u pogledu novca od plemenitih metala, istaknuto da njegov odnos prema nakitu služi njegovoj vrednosnoj stabilnosti; jer pošto je potreba za nakitom vrlo elastična, pri uvećavanju zalihe metala on prima u sebe njegovu veću količinu, te tako sprečava prejak pritisak na svoju vrednost, dok pri rastućoj potrebi za novcem zalihe nakita služe kao rezervoar iz kojeg valja uzeti potrebnu količinu i ograničiti podizanje cena. Ali u pravcu te tendencije leži cilj: da se isključi novčana supstancija uopšte. Čak ni tako podobna supstancija kakva je plemeniti metal nikad ne može sasvim da izbegne kolebanja, koja proizlaze iz njegovih posebnih uslova potrebe, proizvodnje, prerade itd., i koji, do izvesnog stepena, nemaju nikakve veze s njegovom funkcijom kao razmenskog sredstva i izraza relativnih vrednosti roba. Potpuna stabilnost novca mogla bi se postići tek kad on, za sebe, ne bi bio ništa više od čistog izraza vrednosnih odnosa između konkretnih dobara. Time bi on zapao u mirovanje, koje se kolebanjima dobara ne menja, kao što se ni metar ne menja različitošću realnih veličina koje meri. Tada bi i vrednost, koja bi mu pripala obavljanjem te funkcije, stigla do maksimuma stabilnosti, jer bi se time odnos između ponude i tražnje mogao regulisati mnogo tačnije nego u slučaju njegove zavisnosti od supstancije, čiji kvantum samo nepotpuno podleže našoj volji. Razume se, ovim se ne osporava da bi, pod određenim istorij185

skim i psihološkim okolnostima, vezivanje za metal novcu moglo jamčiti još veću stabilnost nego odvajanje od metala, kao što sam ranije sâm tvrdio. Tako - da se nado vežem na analogije koje su tamo navedene - najdublja i najsublimnija ljubav može biti ona koja postoji samo između duša, uz potpuno isključenje svakog zemaljskog ostatka. Samo, sve dok to nije dostižno, maksimum ljubavnog osećanja pokazaće se upravo tamo gde čisto duševni odnos dobija, zahvaljujući čulnoj blizini i privlačnosti, dodatak i posredovanje; tako, raj može da bude ispunjenje čudesnog obećanja blaženstva usled toga što svest o tom blaženstvu nema potrebu da se izdvoji od suprotnih osećanja - ali sve dok smo mi ljudi, jedino druga postojeća čuvstvena stanja s puno patnje, ravnodušnosti ili uniženosti, mogu da nam donesu pozitivnu sreću, kao osećanje razlike. Dakle, iako u nekom idealnom socijalnom ustrojstvu sasvim nesupstancijalan novac predstavlja apsolutno svrsishodno razmensko sredstvo, ipak će dotada njegova relativno najviša svrsishodnost biti uslovljena upravo njegovim vezivanjem za neku supstanciju. Dakle, ova poslednja okolnost ne znači nikakvo skretanje s beskonačnog puta, koji vodi ka utapanju novca u ulogu samo simboličnog nosioca njegove čiste funkcije. Poseban stadijum procesa razdvajanja funkcionalne vrednosti novca i njegove unutrašnje vrednosti nastupa kod slučajeva gde se, za procenu vrednosti kao merilo primenjuje novac koji činjenički ne služi za plaćanja. Novac ne može da obavlja razmensku službu, a da istovremeno ne služi kao mera; ali je to služenje novca kao mere, u izvesnom pogledu, nezavisno od razmenske službe. U starom Egiptu su cene određivane prema utenu, komadu savijene bakarne žice, dok se plaćalo u najrazličnijim potrebnim artiklima. U srednjem veku se često utvrđuje novčana cena, dok kupac nju sme da plati in quo potuerit. Na mnogim mestima u Africi danas se razmena dobara obavlja prema jednoj, katkad vrlo složenoj novčanoj valuti, ali sam novac većinom tu nije prisutan. Poslovi izvanredno važnih đenovskih meničnih sajmova u 16. stoleću odvijali su se prema markovnoj škudi (scudo de’marchi) kao jedinici vrednosti. On nije bio izražen ni u jednom postojećem novcu, čak je bio čisto imaginaran: 100 škuda vredelo je koliko i 99 najboljih zlatnih škuda. Sve obaveze bile su zasnovane na markovnim škudama, čime je va186

ženje mere, upravo zbog svoje idealnosti, bilo sasvim čvrsto, izmičući svim kolebanjima i rasipanju u slučajevima kovanja. I indijsko društvo je, da bi predupredilo pogoršavanje, rabljenje i krivotvorenje indijskog novca, uvelo rupee current : novac koji nije kovan, koji je odgovarao izvesnoj količini srebra i samo predstavljao merilo za utvrđivanje vrednosti stvarnih, oslabljenih novčića. Ovi su tom strogom idejnom merom takođe dobijali čvrstu relativnu vrednost. Time je već skoro dostignuto ono stanje koje ima u vidu jedan teoretičar s početka 19. stoleća. Time što on sav kovani novac, kao i novac koji u nekoj drugoj formi oposreduje promet, proglašava za uputnicu na razmenljiva dobra - time on, konačno, stiže do negacije svekolikog realiteta novca: novcu u pravom smislu protivstavlja kovani novac, i samo ovaj drugi proglašava za onu »uputnicu« koju bi trebalo obračunavati prema novcu, dok bi sam novac bio samo idealno merilo za sve imovinske vrednosti. Dakle, ovde je princip markovne škude postao opšta teorija, novac je toliko idealizovan u čistu formu i pojam odnosa da više nije identičan ni s jednom opipljivom stvarnošću, nego se prema ovoj ponaša još samo kao apstraktan zakon prema nekom empirijskom slučaju. U već navedenim pojavama funkcija merila vrednosti odvojila se od supstancijalnog nosioca: računski novčić nastupa u nekoj vrsti nameme suprotnosti prema metalnom novčiću, da bi svoj položaj utvrdio s one strane ovog metalnog. U dotičnoj vezi idealni novac obavlja iste usluge kao i valjani novac, jer i ovaj je tu valjan upravo samo zbog svoje funkcije: sigurnosti odmeravanja vrednosti, koja se obavlja pomoću njega. Ovo nas vodi dalje ka zastupanju novčane vrednosti ekvivalentima, ukoliko ovi iznose na videlo mobilizovanje vrednosti kao jednu od bitnih funkcija novca. Sto više značaj novca kao razmenskog sredstva, mere vrednosti, sredstva za čuvanje itd., iz izvorne neznatnosti prerasta u nadmoć nad njegovom takozvanom supstancijalnom vrednošću, to više novac može biti u opticaju u svetu takođe u drugoj, a ne upravo u metalnoj formi. I isti onaj razvitak koji, od ograničene krutosti i supstancijalne utvrđenosti novca, vodi ka tim zastupanjima, takođe se i dalje ističe unutar njih samih. Recimo, u razvitku od priznanice, koja glasi od osobe na osobu, do vrednosne hartije na donosioca. Još valja pratiti stupnjeve ovog razvitka. Klauzula o priznavanju duga,

187

naime, da je vlasnik priznanice, a ne samo pravi uzajmljivač, ovlašćen za naplatu, pojavljuje se, doduše, već u srednjem veku, ali ne zato da bi se prenela vrednost priznanice, nego da bi se olakšalo naplaćivanje posredstvom zastupnika poverioca. Ova, samo formalna mobilizacija papira postala je više činjenička u vidu francuskog billet en blanc, koji je bio u opticaju na lionskoj berzi. Tako kako je bio sročen, on je ukazivao još na jednog individualnog poverioca, ali čije ime nije bilo u njemu ispunjeno; ako je, ipak, na nepopunjeno mesto unošeno takvo jedno ime, time je onda poverilac individualno određen. Pravi trgovinski promet čistim vrednosnim hartijama na donosioca započeo je u 16. stoleću u Antverpenu; znamo daje za njih na početku-ako su davani bez posebne cesije u plaćanju - često uskraćivano naplaćivanje o roku, tako daje njihovo principijelno važenje moralo da se utvrdi jednim carskim propisom. Ovde imamo vrlo jasnu stupnjevitost. Dotična vrednost je, takoreći, individualno određenom priznanicom uklještena između poverioca i dužnika; postaje pokretljiva najpre tako što nju neko drugi može da naplati, iako za račun prvobitnog poverioca; ovo se proširuje, budući da blanko-papir ličnu određenost poverioca, doduše, ne potire, ali je, ipak, proizvoljno odlaže, sve dok, najzad, u čistoj vrednosnoj hartiji na donosioca, koja može ići iz ruke u ruku, kao kovani novac, vrednost ne bude potpuno mobilizovana. To se pojavljuje kao revers, ili - u neku ruku - subjektivni preokret razvitka, koji smo već posmatrali kod asignacija državne blagajne. Time što su ove, umesto na pojedinačne, određene krunske prihode, najzad, glasile na državne prihode uopšte, na strani dužnika su izgubile svoju individualnu utvrđenost, iz svoje supstancijalne ograničenosti prešle su u kretanja opštedržavne privrede, i - već zato što je provera njihovog posebnog kvaliteta sada otpala - postale su neizmemo mnogo pokretljiviji nosioci vrednosti koju su predstavljale. Uz opšte ubrzanje opticaja vrednosti razvija se takođe neposredno odnos supstancije i funkcije novca. U odnosu na jednostrano shvatanje odnosa između novca i surogata novca, isticano je da ti surogati - čekovi, menice, varanti, žiro - ne potiskuju novac, nego samo podstiču na brži opticaj. Ta funkcija upravo zastupanja novca stvarno se pokazuje na tome što se novčanice sa svojim velikim i, dakle, teško pokretljivim vrednostima srozava188

ju na sve manje: do 1759. godine Engleska banka nije izdavala manje novčanice od 20 funti, a Francuska banka do 1848. samo novčanice od 500 franaka. Dolazeći na mesto gotovinskog plaćanja, pomenuti surogati, doduše, pošteđuju pojedinca potrebe da u blagajni drži neki veći novčani iznos, ali je prednost ovoga, ipak, samo u tome što tako slobodan novac može da se koristi drugde; odnosno kod banke čekova. Dakle, ne ušteđuje se, zapravo, novac, nego se samo izbegava njegovo pasivno ležanje u blagajni. Tako se, inače, može zapaziti da se kreditni novac i gotovina ne samo prosto uzajamno zamenjuju nego da jedno drugo upravo uvodi u življe kretanje. Ako je većina gotovog novca na tržištu, takođe se često događa da kreditna privreda vrtoglavo raste i da dolazi do patoloških pojava: tako u 16. stoleću, koje je za krupne uvoze metala vezivalo najveće i najnesolidnije kredite, sve do osnivačke groznice »u doba pet milijardi« u Nemačkoj. Činjenica da tako novac i kredit uzajamno jačaju svoj značaj označava samo njihovu pozvanost za istu funkcionalnu službu; tako da, ako se ova u razvoju jednoga jače istakne, onda i onaj drugi biva podstaknut na istu živost kretanja. Dakle, to nikako ne protivreči drugoj relaciji među njima, po kojoj kredit suvišnim čini gotov novac: tako, čujemo daje u Engleskoj već 1838, uprkos ogromno narasloj proizvodnji, bilo prisutno manje gotovog novca nego 50 godina pre toga, u Francuskoj čak manje nego pre Revolucije. Između dveju pojava, koje proističu iz istog osnovnog motiva, ovakav je dvojak odnos (da se uzajamno ojačavaju, sjedne strane, da se potiskuju i zamenjuju, s druge strane), sasvim pojmljiv i nikako retka pojava. Podsećam na to kako se fundamentalno osećanje ljubavi može čulno i duhovno ispoljiti, i to tako da se ti pojavni načini uzajamno jačaju, ali i tako da jedan od njih teži da isključi drugi, i da često upravo ta smena između tih dveju mogućnosti najdublje i najživlje ostvaruje osnovno osećanje; podsećam na to da razne upotrebe nagona za saznanjem, kako kad se uzajamno izazivaju tako i kad se uzajamno potiskuju, podjednako oglašavaju jedinstvo fundamentalnog interesa; najzad, političke energije u jednoj grupi zgušnjavaju se, zavisno od prirode i sredine pojedinaca, u divergentne stranke, ali meru svoje snage isto tako pokazuju u strasti borbe među ovima, kao i u tome što je interes celine katkad kadar da ih sjedini u zajedničkoj akciji. Tako, značenje kredita: s jedne strane, da s optica189

jem gotovog novca stoji u odnosu uzajamnog podsticanja i da, s druge strane, njega zamenjuje - ukazuje samo na jedinstvo službe koju treba oba da obave. Namesto uvećanja novčane supstancije, kakvo iziskuje jačanje prometa, sve više nastupa povećanje brzine prometa. Ranije sam naveo da je već 1890. godine Francuska banka na tekućem računu 135 puta uvećala novac koji je tu bio stvarno uplaćen (54 milijarde na 400 miliona franaka), a Nemačka državna banka čak 190 puta. Uopšteno uzev, ljudima je retko jasno s koliko neverovatno malom supstancijom novac obavlja svoju funkciju. Upadljiva pojava - da prilikom izbijanja rata ili drugih katastrofa novac iščezava kao daje potonuo u zemlju, ipak, označava samo zastoj u opticaju, podstaknut ili pojačan samom bojazni pojedinca da se makar i za trenutak odvoji od svog novca. U normalnim vremenima, brzina opticaja navodi na pomisao da je novčana supstancija mnogo raširenija nego što je to ona stvarno; kao što neka sjajna iskrica, koja se u tami brzo vrti ukrug, izgleda kao ceo sjajan krug - pa se, u trenutku kad prestaje njeno kretanje, opet stapa u svoju supstancijalnu minimalnost. To se najoštrije ispoljava u slučaju lošeg novca. Novac spada u takvu kategoriju pojava čija se delotvornost, pri regularnoj formi i toku, održava u naznačivim granicama i determinisanom obimu, dok u slučaju skretanja ili pogoršavanja takve pojave izazivaju nesagledive i retko ograničene štete. Tipovi za to su sile vode i vatre. Pošto valjani novac nije opterećen tolikim sporednim dejstvima koliko onaj loši, pa zato i ne zahteva tolike procene, oprez i sekundarne mere za svoje korišćenje, on i može biti u opticaju lakše i bez trvenja nego ovaj drugi. Sto je preciznija forma u kojoj se obavljaju funkcije samog novca, to manja može biti njegova količina, to je lakše zameniti tu količinu njegovim kretanjem. Takođe se uvećanje prometa može postići smanjenjem komada novca, umesto uvećanjem novčane supstancije u opticaju. Razvitak novca kreće se, uopšteno uzev, od velikih ka malim komadima, pa ću iz toga razvitka pomenuti ovde onaj karakteristični slučaj: u Engleskoj je dugo farthing (jednako 0,12 g srebra) bio najmanji komad novca; tek od 1843. godine počeli su da kuju pola tog farthinga. Dakle, dotad su sve vrednosti ispod jednog farthinga bile isključene iz novčanog prometa, i za sve između dva cela broja farthinga otežan promet. Jedan putnik iz Àbisinije (1882) priča

190

kako je izuzetna smetnja za trgovinu bilo to što je samo jedan određen novčić, talir s likom Marije Terezije iz 1780, bio priznat, dok je sitan novac nedostajao. Dakle, ako je neko hteo da kupi ječam za pola talira, morao je da pokupuje bilo koje predmete za ostatak novca. A s Bomea je šezdesetih godina izveštavano o posebno olakšanom prometu, pošto je vrednost pomenutog talira razlagana na oko 4.000 kauri-školjki, te je siromah imao novac za najmanju količinu robe. Razume se, posledica umanjenja novčića bila je u tome što se više nije radilo badava, otpalo je pozajmljivanje i ispomaganje, redovno u primitivnim odnosima, pošto je za najmanju uslugu na raspolaganju bio novčani ekvivalent, koji je zato i zahtevan. Međutim, pomenuto predavanje bez ekvivalenta, koje je najpre socijalna nužnost, onda moralna obaveza ili slobodno pokazana ljubaznost, još ne znači neku pravu i razvoju podložnu privredu, kao što to nije ni pljačka. To predavanje postaje privreda tek s objektivacijom prometa i njegovih predmeta. Pomenuti subjektivni postupak je, sigurno, velika, takođe ekonomska vrednost - ali privredi postavlja vrlo uske granice; a one se mogu srušiti tek takvim merama koje, razume se, pomenute vrednosti neposredno uništavaju, i u koje spada uvođenje što manjeg novca. Rastakanje novčane materije, takoreći na atome, izuzetno podstiče promet; ubrzavajući tempo novčanih prometa, ono umnožava njihov broj; tj. određeni način funkcionisanja novca kadar je da zameni kvantitativna umnožavanja njegove supstancije. Najzad, takođe su izvesna postignuća novca odranije imala smisao koji je heterogen u poređenju s bićem neke supstancije. U funkcije novca spada ne samo uopšte predstavljanje nego i kondenzovanje ekonomskog značaja stvari jezikom koji je njemu svojstven. U jedinstvu novčane sume, kojom se plaća neki predmet, kondenzuju se koliko vrednosti svih momenata njegovog uživanja, možda, u dugom periodu, toliko i posebne vrednosti njegovih prostorno razdvojenih delova, kao i vrednosti svih pripremnih snaga i supstancija, koje se slivaju u taj predmet. Novčana cena, koliko god bilo novčanih jedinica od kojih se ona sastojala, ipak deluje kao jedinstvo; zahvaljujući potpunoj nerazličitosti njenih delova, usled čega se njen smisao sastoji isključivo u njenoj kvantitativnoj visini, ovi delovi čine tako potpuno jedinstvo kakvo inače teško da postoji na području prakse. Kad se

191

za neki objekt visoke vrednosti i mnogorazgranat, recimo za seosko dobro, kaže da vredi pola miliona maraka, onda se tom sumom, bez obzira na broj pojedinačnih pretpostavki i procena u njenoj osnovi, ipak, vrednost tog dobra sažima u jedan sasvim jedinstven pojam, isto onako kao što se neka, takođe u sebi jedinstvena stvar procenjuje jednim u sebi jedinstvenim pojmom novca, recimo: jedan čas rada vredi jednu marku. To bi se moglo, u krajnjem slučaju, uporediti s jedinstvom pojma koji u sebi okuplja ono što je bitno za jedan broj individualnih obličja: na primer, kad gradim opšti pojam drvo, onda njegova obeležja, koja apstrahujem iz njihovih veoma raznorodnih ostvarenja kod pojedinačnog drveća, više ne stoje naporedo, nego se prožimaju u jedno jedinstveno suštastvo. Kao što je dublji smisao pojma to što nije samo skup obeležja nego je idealno jedinstvo u kojem se stiču ta obeležja, uprkos svim njihovim različitostima, i u koje se utapaju - tako novčana cena sav mnogostruki i ekstenzivno-ekonomski značaj objekta konvergira u jedno, takoreći, neprotegnuto jedinstvo. Doduše, čini se da bi pomenuti karakter čistog kvantiteta ovo morao upravo da spreči: nikad jedna marka ne može s drugom markom činiti takvo jedinstvo kakvo čine elementi nekog organskog tela ili nekog društvenog udruženja; njima nedostaje međusobna isprepletenost, večno ostaju vezane za formu naporednog postojanja. Samo, ovo stvarno ne važi za slučaj da novčana suma izražava vrednost jednog objekta. Pola miliona maraka je, po sebi i za sebe, puki adicionalni konglomerat nepovezanih jedinica; a kao vrednost nekog seoskog dobra, to je jedinstveni simbol, izraz ili ekvivalent visine njegove vrednosti; toliko nisu puko naporedno postojanje pojedinačnih maraka kao jedinica koliko se i, označavajući temperaturu vazduha s 20°, pod tim ne podrazumeva suma od 20 pojedinačnih stepeni, nego stanje toplote koje je u sebi sasvim jedinstveno. Ovo odgovara pomenutom učinku novca da kondenzuje vrednosti; ovim učinkom se novac pridružuje velikim kulturnim silama, čija je suština da svugde u najmanjoj tački zbiraju najveću snagu, te da formom koncentrisanja energija prevladavaju pasivne i aktivne otpore našim ciljevima. Ovde valja podsetiti, pre svega na mašinu, i to ne samo na tu njenu strana što ona prirodne snage koncentrisano skreće putevima delatnosti koju mi želimo nego i na tu njenu stranu što svako njeno usavršenje i uvećanje njene brzine radnika

192

prisiljava na veće intenziviranje ulaganja svoje snage. To i jeste razlog iz kojeg napredak mašinske tehnike tako često može i mora da ide uporedo sa skraćenjem radnog vremena; jer usavršena mašinerija stavlja u službu naših ciljeva ne samo prirodne snage nego i ljudske snage u sažetoj, takoreći, glatkoj formi. Vidim kako se ista kulturna tendencija ostvaruje kod vladavine zakona prirode u našoj slici sveta: u odnosu na vezivanje za pojedinačnu pojavu, za slučajnost i izolovanost primame energije, zakon prirode je neizmemo kondenzovanje saznanja; on sažima u kratku formulu vrstu pojave i kretanje beskrajnih pojedinačnih slučajeva, duh zajedno s njim zgušnjava prostorni i vremenski ekstenzitet zbivanja u jednu preglednu sistematiku, u kojoj je, takoreći, latentno sadržan celi svet. Na sasvim drugom polu pojava ista forma razvitka pokazuje se u zamenjivanju hladnog oružja vatrenim. U barutu leži zgusnuta ogromna snaga, koja minimumom mišićnog učinka razobručava takav ekstenzitet dejstva kakav neposredno nikako ne može postići. Staviše, možda je istom principu podređena važnost i diferenciranje ličnosti u istorijskom kretanju, što dolazi namesto rodovske, porodične, zadružne organizacije. Budući da pokretačke snage dolaze od sve više individualizovanih, spolja usko ograničenih nosilaca, one izgledaju zbijenije nego ranije; sudbinski faktori, koji su, pri snažnom utapanju pojedinca u svoju grupu, raspodeljeni posredstvom ove grupe, sad se koncentrišu u njemu samom. Pravo modernog čoveka na samoopredeljenje ne bi se moglo svrsishodno pojaviti da u uskoj formi lične egzistencije nije bilo povezano vrlo povećano mnoštvo mogućnosti dejstava. I s tim nikako nije u opreci okolnost da su, ujedno, funkcije pomenutih usko povezanih zajednica najvećim delom prešle na toliko ekstenzivniju veliku državu. U pogledu stvarnih učinaka, životna forma moderne države sa svojom činovničkom organizacijom, svojim sredstvima moći, svojom centralizacijom, jeste beskrajno intenzivnija od životne forme neke male i primitivne zajednice. Modema država počiva na neizmemom zbiranju, preplitanju i sjedinjavanju svih političkih snaga, tako da se neposredno može reći: u poređenju s rasipanjem snaga, izazvanim raspadanjem neke nacije na pomenute samostalne, u sebi centralizovane zajednice najmanjeg ekstenziteta, kako slobodna i diferencirana ličnost tako i, s druge strane, modema velika država predstavljaju neu-

13 Filozofija novca

193

poredivo zbiranje snaga; snage, koje izazivaju socijalne tenzije, ovim su uvedene u tako zbijenu formu da se, u odnosu na svaki pojedinačni zahtev, minimumom novog utroška energije može postići maksimum rezultata. Interesantno je videti kako se novac ne samo pridružuje tim primerima istorijske tendencije ka kondenzovanju snage time što u najkraćem i najsažetijem vidu izražava vrednosti stvari nego još i potvrđuje da ima neposredan odnos s mnogim od onih jednako usmerenih primera, ali koji pripadaju sasvim drugim područjima. U epohi pojave vatrenog oružja nastala je pecunia nervus belli, barut je vitezu i građaninu oduzeo oružje i gurnuo ga u ruke plaćenika, dakle, posedovanje i korišćenje tog oružja pretvorio je u privilegiju vlasnika novca. Nema potrebe dokazivati koliko su pojava i napredovanje mašinske tehnike povezani s finansijama. A kasnije ću morati da navedem dokaz za to da je pomenuti razvitak obrazovanja primarnih grupa ka oslobađanju individualiteta, sjedne strane, i proširivanje u veliku državu, s druge strane, bilo najtešnje suštinski povezano s pojavom novčane privrede. Tako vidimo d a j e kulturna tendencija ka kondenzovanju snaga mnogostruko neposredno i posredno povezana s novčanom formom vrednosti. Sva pomenuta indirektna značenja novca za druge strane kulturnog procesa vezana su za njegovo bitno postignuće: da je ekonomska vrednost stvari s njim dobila najsažetiji izraz i zastupništvo apsolutnog intenziteta. To što se u glavne funkcije novca ubraja, već po tradiciji, okolnost da je on sredstvo za očuvanje vrednosti i sredstvo za prenošenje vrednosti - to su samo grube i sekundarne pojave pomenute fundamentalne funkcije. A, kao što se vidi, ova nema nikakvu unutrašnju vezu s vezanošću novca za neku supstanciju, štaviše, kod te funkcije je najopipljivije to što su suštinski faktor novca predstave koje su - daleko prevazilazeći posebno značenje njegovog nosioca - investirane u njemu. Što veća postaje uloga novca kao kondenzatora vrednosti - a to ona ne postaje jačanjem vrednosti njegovog pojedinačnog kvantuma nego protezanjem te njegove funkcije na sve više objekata, kondenzovanjem sve raznorodnijih vrednosti u njegovoj formi - to će on dalje odmaći od nužnog vezivanja za neku supstanciju; jer u svojoj mehaničkoj, stalnoj jednakosti i krutosti, ova nužno postaje sve neadekvatnija obilju, smeni, raznovrsnosti vrednosti, projiciranih na predstavu o njoj i kondenzovanih u njoj. 194

Ovo se može označiti kao rastuće poduhovljenje novca, jer suština duha je da mnoštvu jamči formu jedinstva. U čulnoj stvarnosti sve je naporedo postojeće, samo u duhu postoji upletenost jednog u drugo. Posredstvom pojma ulaze njegova obeležja, a posredstvom suda ulaze subjekt i predikat u jedinstvo, za koje nema nikakve analogije u neposrednosti očiglednoga. Organizam, kao most od materije ka duhu, svakako je početak toga, naizmenično dejstvo prepliće njegove elemente, on je stalna težnja za jednim - njemu nedostižnim - potpunim jedinstvom. Tek u duhu, uzajamno dejstvo elemenata postaje stvarno međusobno prožimanje. Uzajamno dejstvo u razmeni priprema to duhovno jedinstvo vrednosti. Zato novac, apstrakcija tog uzajamnog dejstva, kod svega prostomo-supstancijalnoga može da nađe samo simbol, jer čulno razdvajanje toga istoga oprečno je njegovoj suštini. Tek u onoj meri u kojoj uzmiče supstancija, novac postaje stvarno novac, tj. postaje ono stvarno uplitanje i tačka jedinstva uzajamno dejstvujućih vrednosnih elemenata koji mogu biti samo delo duha. Ako se tako postignuća novca mogu ostvariti delom pored njegove supstancije, delom nezavisno od njihovog kvantuma, i ako zato može da opadne njegova vrednost - onda to nikako ne znači da je srozana sama vrednost novca uopšte, nego samo vrednost pojedinačnog konkretnog novčanog kvantuma. To dvoje se toliko ne podudara da se prosto može reći: što manje vredi pojedinačan novčani kvantum, to je vredniji novac uopšte. Samo zahvaljujući tome što je novac postao tako jeftin, što je svaka određena njegova suma postala toliko bezvrednija, samo zahvaljujući tome novac može da bude tako opšterasprostranjen, da tako brzo cirkuliše, da stiče svugde prodornu upotrebljivost, koju mu obezbeđuje njegova sadašnja uloga. U individuumu postoji isti odnos kakav i između pojedinačnih novčanih kvanta i njihovog totaliteta. Upravo one osobe koje se najlakše i najrasipničkije odvajaju od novca, kad je reč o jednom pojedinačnom izdatku, upravo su one najzavisnije od novca uopšte. To je takođe jedno od značenja fraze da novac može da prezire samo onaj ko ga ima vrlo mnogo. U vremenima mira i u mirnim mestima, s ekonomski sporijim tempom života, tamo gde novac mnogo duže ostaje na jednom mestu, njegov pojedinačni kvantum vrednuje se mnogo više nego u ekonomskoj trci sadašnjeg

195

velegrada. Brzi opticaj stvara naviku trošenja i primanja, čini da svaki pojedinačni kvantum postaje, s psihološkog stanovišta, nevažniji i bezvredniji, dok i on kao novac uopšte dobij a sve veći značaj - pošto novčani posao ovde pojedinca dotiče mnogo intenzivnije i ekstenzivnije nego u pomenutoj, manje živahnoj egzistenciji. Ovde je reč o mnogo rasprostranjenijem tipu: da se vrednost neke celine podiže u istom odnosu u kojem opada vrednost njenih individualnih delova. Podsećam na to da mera i značaj jedne socijalne grupe često raste utoliko više ukoliko se manje cene život i interesi njihovih članova kao individua; da objektivna kultura, mnogostranost i životnost njenih objektivnih sadržaja dostižu najviši stepen takvom podelom rada koja pojedinačnog nosioca i učesnika te kulture često goni u monotonu specijalizovanost, ograničenost i obogaljenje: celina je utoliko potpunija i harmoničnija ukoliko je pojedinac manje neka harmonična celina. Ta ista forma predstavlja se takođe objektivno. Posebna draž i savršenost izvesnih pesama sastoji se u tome da iz pojedinih reči psihološki ne odzvanja neki samostalan smisao, osim onoga koji služi dominantnom osećanju ili umetničkom cilju celine, pa ukupni krug asocijacija, koji čini posebno značenje reči, sasvim uzmiče, a svesti osvetljene ostaju samo one koje su okrenute centru pesme; i tako je celina u onoj meri savršenija umetnički u kojoj njeni delovi gube svoje individualno, za sebe bivstvujuće značenje. I, najzad, sasvim nebitan slučaj. Proizvodna i umetnička vrednost jedne mozaičke slike utoliko je viša ukoliko su manji njeni pojedinačni kamenčići; boje celine su najupečatljivije i najiznijansiranije ukoliko pojedinačni element daje najmanju, najprostiju moguću i za sebe najbeznačajniju obojenu površinu. Dakle, u oblasti vrednovanja nije nečuveno da se vrednosti celine i vrednosti njenih delova razvijaju uzajamno obrnuto proporcionalno; i to, ne usled slučajnog sticaja okolnosti nego usled direktnih uzroka: to što je svaka pojedinačno navodljiva novčana suma sada manje vredna nego pre više stoleća - to je neposredni uslov za neizmerno narasli značaj novca. I taj uslov zavisi, opet, od porasta funkcionalne vrednosti novca na račun njegove supstancijalne vrednosti. To se pokazuje ne samo kod novca uopšte nego i kod pojedinih pojava, koje odstupaju od toga - kamatna stopa je bila izuzetno visoka sve dok je bilo malo zajmova s kamatom, usled crkvenog učenja o zele196

našima, a delom, usled naturalnoprivrednih uslova uopšte; što je veći značaj kamata dobij ala u privrednom životu, to se ona više smanjivala. Takođe bi, s najprincipijelnijeg stanovišta, značilo potpuno pogrešno razumeti razvitak od supstancije ka postignuću ako bi se on tumačio kao »obezvređivanje« novca, i ako bi se smatralo daje njemu time oduzeto isto toliko koliko i kad se čoveku uzme duša - naime, sve. To shvatanje ne dotiče glavnu stvar već i zato što su funkcije, u koje se novac utapa, i same pune vrednosti, usled čega on dobija vrednost, koja je kod metalnog novca dodatna, a kod novca koji samo reprezentuje vrednost, zapravo, jedina vrednost; a ta vrednost je realna vrednost isto tako kao što lokomotiva, zahvaljujući izvršavanju svojih transportnih funkcija, ima vrednost koja je veća od vrednosti njenog materijala. Razume se, novac može da obavlja funkcije novca najpre zato što je on neka vrednost, a zatim postaje vrednost zato što obavlja tu funkciju. Vrednost novca uneti u njegovu supstancijalnu vrednost znači vrednost lokomotive uneti u vrednost težine njenog gvožđa, možda podignutu još za vrednost rada u ovoj. Ali upravo ta analogija izgleda da opovrgava pretpostavku o posebnoj vrednosti, koja izrasta iz funkcije. Svakako, cena lokomotive - u ovoj vezi ne moramo da pravimo razliku između vrednosti i cene - sastoji se od vrednosti materijala + vrednost forme. tj. + vrednost radne snage koja je u to investirana. Činjenica da lokomotiva, kao i novac, postiže razmenu objekata jeste, uistinu, povod za njeno vrednovanje uopšte, ali od toga nikako ne zavisi mera tog vrednovanja; kao što i inače korisnost bezbrojnih objekata postiže to da oni uopšte imaju neku tržišnu vrednost, ali visinu te vrednosti određuju sasvim drugi momenti. Svakako, korisnost stavlja kod takvih objekata granicu preko koje cena ne sme da raste, ali ona ovde ne može da stvara pozitivnu veličinu te cene. Ako ovo poređenje važi, onda se vrednost novca, ipak, ponovo s njegovih funkcija vraća ka njegovoj supstanciji. Ali na jednoj određenoj tački to poređenje upravo ne važi. Činjenica da se za lokomotivu plaća samo prema njenoj materijalnoj vrednosti i vrednosti formiranja, povezana je isključivo s tim što bilo ko može da napravi lokomotivu, te ideja da bez materijala + radna snaga nikad ne bi bilo lokomotive, nema nikakav uticaj na obrazovanje cene. Kad bi postojao patent za lokomotive, onda bi se u

197

povišenoj ceni, odobrenoj za njih, pokazala vrednost koju one poseduju i kojom one prevazilaze sumu vrednosti materijala i vrednosti rada; čim ideja postane zajedničko dobro, njena ostvarenja nemaju karakter »retkosti«, a tek ova bi značaju njihove funkcije dala poseban izraz u ceni. Međutim, u novcu ima nečeg što odgovara patentu: pravo vlada na kovanje novca, koje svakog nelegitimnog sprečava da ostvari ideju novca; na tom monopolu vlade počiva »retkost« novca ili delimično, ako je on od plemenitog metala, ili potpuno, ako je to hartija ili sitan novac. Jedan kineski zakon izražava, u prvom slučaju, monopol vlade tako karakteristično oštro da falsifikatora, koji kuje novac od pravog metala, kažnjava teže nego onog ko to čini s manjevrednim metalom: zato što, kako se to obrazlaže, on time ulazi u nedoličnu konkurenciju s vladom i dublje napada njene prerogative nego u poslednjem navedenom slučaju! Kad bi svako mogao da kuje novac, njegova vrednost bi, svakako, spala na vrednost materijala + vrednost forme - čime bi otpao pomenuti monopol sa svojim prednostima. Zato je, s etnološke strane, napomenuto da se, tamo gde svako može da pravi novac po svojoj volji, kao u slučaju novca od školjki, vrlo lako može uzdrmati moćni položaj bogatih i poglavara. Obrnuto, u privilegiji države za pravljenje novca može da učestvuje svaki vlasnik novca pro rata - kao trgovac kakvog patentiranog predmeta u patentu izumitelja. Posredstvom prava na kovanje, koje je rezervisano za centralnu vlast, i koje novcu jamči stalnu mogućnost da stvarno funkcioniše kao novac, te funkcije dobijaju mogućnost da vrednostima materijala i forme novca dodaju još jedan delotvoran kvantum vrednosti - ili, ukoliko pomenute otpadnu, da mu uopšte stvore neku vrednost. Za to je vrlo karakteristična jedna norma rimskog prava, još iz republikanskog doba. Počev od uvođenja kovanog novca umesto odmerenog bakarnog novca, Rimljani su mnogo držali do toga da se taj novac pravno prihvata sa svojom konvencionalnom vrednošću, bez obzira na to da li se ovo podudara s njegovom efektivnom vrednošću. Ali ta nezavisnost od metala odmah iziskuje dodatnu odredbu: da je novac uopšte upravo samo taj kovani novac, a svaki drugi je samo roba; samo u slučaju zahteva za tim novcem može se podići stroga tužba za novčani dug, dok se za sve ostale novčane dugove, kao i dugove u robi, može utuživati samo tražeći stvarnu vrednost, na koju nije uticao 198

njihov nominal kao novac (quanti ea res est). Dakle, to znači: vrednost drugog novca nije bila novčana vrednost nego materijalna vrednost, jer se za legalni kovani novac zadržavalo pravo da funkcioniše kao novac. Upravo je time taj novac dobijao vrednost koju su drugi novci mogli dostići samo zahvaljujući svojoj sadržini, i time je opravdavano to što je on važio nezavisno od svoje unutrašnje vrednosti. Kao što litar kao mera ima ekonomsku vrednost, ne zato što sadrži materijal i formu - jer kad njihovim posredstvom ne bi bio upotrebljiv za svrhu izvan njih, nijedan čovek ne bi ni pitao za njega - nego zato što funkciju merenja ispunjava svrsishodno, tako i novac ima svoju vrednost u službi merenja i u drugima koje obavlja. Samo to što se ova vrednost jedino u novcu može dovoljno uopšteno izraziti, sprečava da se ovo odmah spozna kao kod litra kao mere, čija se vrednost izražava u nečem drugom nego što je on sam. Usluge novca predstavljaju njegovu »upotrebnu vrednost«, koja ipak nekako mora da se izrazi u njegovoj »razmenskoj vrednosti«; on je jedan od objekata u čijoj je »upotrebnoj vrednosti« - pošto je ona vezana za kovanje koje obavlja vlada - ujedno sadržana »vrednost retkosti«, koju involvira to kovanje, kao što sam i pokazao. Teorija o supstanciji novca opire se, ipak, neizbežnoj tendenciji saznanja da se značenje stvari izmesti iz njihovog terminus a quo u njihov terminus ad quem: novcu vrednost ne daje to što je novac nego to čemu on služi, tako da - mada je izvorna vrednost novca njemu dala dispoziciju za njegove funkcije - on svoju vrednost dobija obavljanjem tih funkcija i time na višem stupnju ponovo dobija ono što je dao na nižem. Kad, u već opisanim razvojnim tokovima, novac teži tački gde, postavši čisti simbol, sasvim ulazi u svrhu razmene i mere, mnogostruke paralele otkrivaju opštu duhovnopovesnu tendenciju, koja ga vodi u pomenutom pravcu. Ta primarna i nepristrasna zainteresovanost za pojave njih obuhvata kao nerazdeljenu celinu: kao što mi njih susrećemo kao jedinstvo forme i sadržine, tako se naše osećanje vrednosti vezuje takođe za njihovu formu, zato što je ona forma tog sadržaja, i za njihov sadržaj, zato što je on sadržaj te forme. Na višim stupnjevima razdvajaju se ti elementi, pa se posebni načini procenjivanja vezuju za funkciju kao puku formu. Raznolikost sadržaja, koji nosi ta forma, često je irelevantna u odnosu na nju. Tako, ha primer, religiozno raspo199

loženje cenimo, uz ravnodušnost prema njegovom dogmatskom sadržaju. Osećamo da ima vrednost to što ova određena uzvišenost, napetost i pomirenje duše uopšte postoje, što - kao nešto opšte - nosi beskrajnu različitost verskih istorijskih sadržaja. Tako, potvrđivanje snage kao takve često uliva poštovanje, kakvo nužno ne ukazujemo njegovim rezultatima. Tako se tanani estetski interes sve više okreće onome što je kod umetničkog dela samo umetnost, umetničkoj formi u najširem smislu, uz sve veću ravnodušnost prema materiji tog dela, tj. prema njemu kao predmetu posmatranja i prema izvornim osećanjima, u čijem sublimiranju i objektiviranju se tek i odvija stvarno estetska funkcija, u proizvodnji kao i u potrošnji. Tako, osećamo daje saznanje puno vređnosti, samo kao formalna funkcija duha da u sebi odražava svet, i utoliko ravnodušno prema tome da li su predmeti i rezultati saznanja takvi da će nas obradovati ili neće obradovati, da li su upotrebljivi ili su prosto idejni. Ovo diferenciranje osecanjâ vređnosti ima još jednu značajnu stranu. Ukupni razvitak modernog naturalističkog duha usmeren je ka detronizaciji opštih pojmova i naglašavanju pojedinačnog kao jedino legitimnog sadržaja predstava. U teoriji, kao i u praksi života, prema onome opštem ljudi se ophode kao prema pukom apstraktnom, koje svoje značenje može naći samo kod svoje materije, tj. kod opipljivih pojedinosti; veruje se da se ostaje bez osnove kad se čovek uzdiže iznad tih pojedinosti. Ipak, osećaj za značaj opštega, koje je nekad kod Platona dostiglo svoj vrhunac, nije iščezao, a sasvim zadovoljavajući stav prema svetu zauzeli bismo tek kad bi svaka tačka naše slike o njemu pomirila materijalni realitet singularnoga s dubinom i širinom onoga formalno-opštega. Tako je historizam i socijalni pogled na svet pokušaj da se afirmiše to što je opšte i da se, ipak, negira njegova apstraktnost: uzdizanje iznad pojedinačnoga, izvođenje pojedinačnoga iz opštega, koje ipak poseduje potpunu i pravu stvarnost; jer društvo je ono opšte koje nije apstraktno. U tom smeru ide i ono vrednovanje funkcije kao podvojene od sadržaja. Funkcija je ono opšte u odnosu na specijalnu svrhu kojoj ona služi: religiozno osećanje je ono opšte u odnosu na sadržaj njegove vere, saznanje je opšte u odnosu na njegove pojedinačne objekte, svaka snaga uopšte je ono opšte u odnosu na specijalne zadatke, prema čijoj se raznolikosti ona odnosi kao uvek jednaka - u neku ruku, forma i okvir, koji prima200

ju najraznovrsnije materije. Novac učestvuje u toj razvojnoj tendenciji, kad se za to vezano osećanje vređnosti osamostaljuje od njegovog materijala, pa prelazi na njegovu funkciju, koja je nešto opšte, a ipak nije ništa apstraktno. Procena, koja se na početku ticala materijala, koji funkcioniše na određeni način, kao jedinstva, diferencira se, pa dok se plemeniti metal kao takav sve više ceni, takođe njegova funkcija, koja je nešto nadindividualno u odnosu na svakog od njenih nosilaca, podleže posebnom i samostalnom vrednovanju. Činjenica da novac posreduje u razmeni i meri vređnosti - jeste, takoreći, forma u kojoj on za nas egzistira; time što metal dobija tu formu, on postaje novac - kao što predstave o nadzemaljskome postaju religija time što njih prihvata funkcija religioznog osećanja; i kao što mermemi blok postaje umetničko delo kad mu umetnička produktivnost da formu koja nije ništa drugo do ta funkcija u prostornoj očvrslosti. Usavršenje osećanja vređnosti razlaže tu izvornu isprepletenost, pa formu ili funkciju navodi na razvijanje samostalne vređnosti za sebe. Sigurno, i ova vrednost novca mora imati nekog nosioca; ali odlučujuće je to što ona više ne proističe iz svog nosioca nego, obrnuto, nosilac je ono sasvim sekundarno do čijeg je, po sebi bivstvujućeg, kvaliteta čoveku stalo još samo iz tehničkih razlogâ, koji leže s one strane osećanja vređnosti.

201

Treća glava

NOVAC U SVRHOVNIM NIZOVIMA i Predznak velike suprotnosti svekolike povesti duha: da li sadržaje stvarnosti težimo da sagledamo i da pojmimo polazeći od njihovih uzroka ili od njihovih posledica - te suprotnosti kauzalnog i teleološkog smera mišljenja - nalazimo u razlici unutar naših praktičnih motivacija. Osećanje, koje mi nazivamo nagon, pokazuje se kao vezano za jedan fiziološki proces, u kojem napete energije teže svome razrešenju; time što se te energije pretvaraju u neko činjenje - okončava se nagon; ako je on stvarno puki nagon, »zadovoljen« je, čini se, tim činjenjem, takoreći, oslobađa sebe. Naspram tog pravolinijskog kauzalnog procesa, koji se u svesti odražava kao najprimitivnije nagonsko osećanje, stoje one akcije čiji je uzrok, ukoliko se on oglašava kao sadržaj svesti, u predstavi o njihovom uspehu. Ovde ne osećamo da nas nešto, takoreći, gura otpozadi, nego da nas vuče spreda. Usled toga, osećanje zadovoljenja ne nastupa usled pukog činjenja u kojem se iživljava nagon, nego tek usled uspeha koji prouzrokuje činjenje. Ako nas, recimo, neki besciljni unutrašnji nespokoj nagoni na žustro kretanje, onda tu imamo slučaj prve kategorije; a slučaj druge kategorije imamo kad pravimo istu kretnju da bismo time postigli jednu određenu higijensku svrhu; jedenje isključivo zbog gladi spada u prvu, jedenje bez gladi, samo zarad kulinarskog uživanja, u drugu kategoriju; seksualna funkcija, obavljana

202

u smislu životinje, spada u prvu, ona u kojoj se čovek nada da nađe određeno uživanje, u drugu. Čini mi se da je ta razlika bitna s dva stanovišta. Kad postupamo na osnovu pukog nagona, dakle, u užem smislu čisto kauzalno određeno - nema nikakve sadržajne jednakosti između psihičkog stanja, koje nastupa kao uzrok postupanja, i rezultata kojim se ono završava. Utoliko ono stanje čije nas energije pokreću nema kvalitativne odnose prema postupku i njegovom rezultatu, kao što to nema ni vetar prema padu ploda koji obara s drveta. A tamo gde se predstava o uspehu oseća kao povod, poklapaju se pojmovni ili sagledljivi sadržaji uzroka i posledice. Ipak, uzrok akcije je, i u ovom slučaju, realna - mada naučnoj formulaciji ne bliže podložna - snaga predstave odnosno njenog fizičkog korelata, koji valja potpuno razdvajati od njenog idejnog sadržaja. Taj sadržaj, idejna sadržina delanja ili zbivanja, po sebi i za sebe je apsolutno bez snage, on ima samo pojmovno važenje, i može bivstvovati u stvarnosti samo ukoliko postane sadržaj jedne realne energije: kao što pravednost ili moralnost kao ideje nikad ne mogu da budu delotvorne u povesti - čak to mogu tek kad njih konkretne sile prihvate kao sadržaj mere njihove snage. Dakle, spor oko kompetencija između kauzaliteta i teleologije u našem delanju ovako se razrešava: budući da uspeh, po svom sadržaju, bivstvuje u formi psihičke delotvomosti, pre nego što se zaodene formom objektivne vidljivosti, nimalo se ne umanjuje snaga kauzalne veze; jer za ovu dolaze u obzir sadržaji samo ako su postali energije, pa su utoliko uzrok i rezultat sasvim razdvojeni, dok identitet, pokazan u idejnim sadržajima i jednog i drugog, opet, nema nikakve veze s realnim prouzrokovanjem. Od dubljeg značaja za sadašnji zadatak je druga diferencija, kojom se uzajamno karakterišu nagonsko htenje i ono htenje koje se rukovodi svrhom. Kad je naše delanje određeno samo kauzalno (u užem smislu), celi proces završava se pretvaranjem upornih energija u subjektivno kretanje, pa se osećaj napetosti, nagonjenosti gubi kad nastupi akcija kao posledica nagona. Nagon se potpuno iživljava sa-za njega prirodnim-produžavanjem u kretanju; tako da ukupni proces ostaje unutar subjekta. Sasvim drukčije se odvija proces rukovođen svešću o svrsi. On se najpre usmerava ka jednom određenom objektivnom uspehu činjenja, te se završava reakcijom ovoga na subjekt, odnosno subjekta na

203

njega. Dakle, načelno značenje delanja sa svrhom leži u uzajamnom dejstvu koje ono uspostavlja između subjekta i objekta. Budući da nas već puka činjenica naše egzistencije upliće u ovo uzajamno dejstvo, svrhom određeno delanje uzdiže to dejstvo u unutrašnjost duha. Upravo zahvaljujući tome, naš odnos prema svetu predstavlja se, takoreći, kao neka krivulja, koja ide od subjekta ka objektu, ovoga uključuje u sebe, pa se opet vraća subjektu. Razume se, dok svaki slučajni i mehanički dodir sa stvarima spolja ima istu shemu, ova se, kao svrhovno delanje, prožima i održava na okupu samim jedinstvom svesti. Posmatrani kao prirodna bića, mi smo u neprekidnom uzajamnom dejstvu s prirodnim bivstvovanjem oko nas, ali u potpunoj koordinaciji s ovim; tek u svrhovnom delanju diferencira se to Ja kao ličnost od prirodnih elemenata izvan (i unutar) njega. Ili, viđeno drukčije: tek na osnovu takvog razdvajanja duha s ličnim htenjem i one čisto kauzalno posmatrane prirode, mogućno je pomenuto jedinstvo višeg stupnja između to dvoje, koje se izražava u krivulji sa svrhom. Taj principijelni odnos ponavlja se, uz izvesna umanjenja, kod razlike koju, po našem mišljenju, nalazimo između rada kulturnog čoveka i rada primitivnog čoveka: prvi se odvija redovno i metodično, ovaj drugi neredovno i isprekidano; to znači da prvi iziskuje voljno savladavanje otpora koji naš organizam pruža radu, dok drugi rad predstavlja samo oslobađanje snage nerava, nagomilane u psihičkim centrima. Ovo nije zamišljeno u tom smislu da prava svrha svakog svrhovnog delanja mora biti u samom delatnom subjektu, nego u smislu da razlog iz kojeg se ostvaruje bilo šta objektivno postoji uvek u osećanju koje to što je objektivno budi retroaktivno u nama. Ako se to događa u stvarno egoističnim postupcima, ipak, pored toga ima bezbroj njih u kojima pomenuta jednakost sadržaja između motiva i uspeha pogađa samo uspeh u smislu objekta, onog vansubjektivnog zbivanja; bezbroj puta ona unutrašnja energija, iz koje proizlazi naše delanje, uzima, kad je reč o svesti, samo objektivni uspeh, a njegovo dalje dejstvo, koje nam se vraća, ostavlja sasvim izvan teleološkog procesa. Istina, kad uspeh našeg činjenja, konačno, ne bi u nama izazivao neko osećanje, onda od njegove predstave ne bi ni polazila ona pokretačka snaga koja teži njegovom ostvarenju. Samo, ova neophodna krajnja karika delanja još nije njegova krajnja svrha; štaviše, naše teleološki 204

određeno htenje vrlo često se zaustavlja na njegovom objektivnom uspehu, i svesno ne postavlja pitanje tog uspeha. Dakle, potražimo li formulu svrhovnog procesa u njegovoj suprotnosti prema kauzalno-nagonskom - pri čemu ostaje nerešeno pitanje da li je ta suprotnost, recimo, samo suprotnost načina razmatranja, takoreći, metodološka - onda je ta formula takva da svrhovno delanje znači svesno preplitanje naših subjektivnih energija s nekim objektivnim bivstvovanjem, i da se to preplitanje sastoji u dvostrukom ulaženju stvarnosti u subjekt: prvo, u anticipaciji njenog sadržaja u formi subjektivne namere i, drugo, u povratnom dejstvu njene realizacije u formi nekog subjektivnog osećanja. Iz tih određenja razvija se uloga svrhe u sistemu života. Odatle najpre proizlazi da takozvane neposredne svrhe označavaju protivrečnost pojmu same svrhe. Ako svrha znači modifikaciju unutar objektivnog bivstva, onda se ova modifikacija može ostvariti samo nekim činjenjem, koje unutrašnje postavljanje svrhe povezuje s bivstvovanjem koje mu je spoljašnje; naše delanje je most preko kojeg sadržaj svrhe prelazi iz svoje psihičke forme u formu stvarnosti. Svrha je, po svojoj suštini, vezana za sredstvo kao činjenicu. Time se ona razlikuje, s jedne strane, od pukog mehanizma - i njegovog psihičkog korelata, nagona - u kojem se energije svakog momenta potpuno prazne u onom neposredno sledećem, ne ukazujući na sledeći posle ovoga; a taj sledeći spada u nadležnost samo onog neposredno prethodnog. Formula svrhe je tročlana, a formula mehanizma je samo dvočlana. S druge strane, svrha se upućenošću na sredstvo razlikuje takođe od onog delanja koje se može zamišljati kao božansko. Za moć Boga ne može da postoji vremenski ili objektivan interval između ideje volje i njenog ostvarenja. Ljudsko delanje, umetnuto između ova dva momenta, samo je savladavanje sputanosti kakve ne mogu postojati za Boga; ako Boga ne zamišljamo po uzoru na zemaljsku nesavršenost, onda njegova volja neposredno kao takva mora biti već realitet onoga što se htelo. O krajnjoj svrsi, koju je Bog imao u pogledu sveta, može se govoriti samo u vrlo modifikovanom smislu, naime kao o vremenski poslednjem stanju kojim se završavaju sudbine sveta. Ali ako bi se to poslednje stanje, u vezi s donošenjem božanske odluke, odnosilo prema pomenutim prethodnim sudbinama sveta isto onako kako se neka ljudska svrha odnosi prema svojim

205

sredstvima, naime kao ono što je jedino dragoceno i željeno - ne bi se moglo videti zašto Bog nije njega ostvario neposredno i preskačući bezvredne i sputavajuće međustadijume; jer on nema potrebe za tehničkim sredstvima, kao što ih imamo mi koji stojimo naspram samostalnog sveta s vrlo ograničenim snagama, upućenim na kompromise s njihovim sputavanjima i na postepenost sprovođenja. Ili, drukčije izraženo: za Boga ne može da postoji nikakva svrha, jer za njega ne postoji nikakvo sredstvo, Iz ovog protivstavljanja vidi se pravo značenje onoga što je već napomenuto: da svrhovni proces znači uzajamno dejstvo između samog Ja s ličnom voljom, i prirode, koja mu je spoljašnja. Mehanizam između volje i njenog zadovoljenja je, sjedne strane, veza, a s druge strane je njihovo razdvajanje. On označavanemogućnost da volja iz sebe same dospe do svog zadovoljenja; on predstavlja sputanost koju ona prevladava. Dakle, svrsishodnost je, suštinski, relativan pojam, jer ona uvek pretpostavlja ono što je po sebi tuđe svrsi, u čijem se preobličavanju ona sastoji. Da nije potrebno to preobličavanje, čak da volja kao takva već u sebi nosi svoje ispunjenje, ne bi ni došlo do nekog postavljanja svrhe. Vlastito činjenje, u koje se produžava svrhom određena volja, prvi je slučaj kod kojeg uočavamo taj dvojaki karakter sredstva: kod njega sasvim jasno osećamo otpor vanduševnoga bivstva nas samih i onu zapoveđničku energiju koja njega savladava - pri čemu jedno postaje svesno drugoga i dobija svoju specifičnu suštinu. Ako činjenje ne može neposredno da proizvede spoljni predmet svrhe, nego za to prvo mora da uvede neki drugi spoljni događaj, koji dovodi do željenog rezultata, onda je umetnuto zbivanje tu suštinski jednako našem vlastitom delanju: i jedno i drugo su podjednako mehanizam, ali i jedno i drugo takođe podjednako mehanizam koji vodi od duha do duha; i jedno i drugo se neprekidno nadovezuje jedno na drugo, da bi činilo krivulju čija početna i krajnja tačka leže u duši; prosečni broj članova te krivulje u jednom određenom životnom stilu naznačava poznavanje prirode i vladanje njome, kao i širinu i usavršavanje načina života. I tu počinju one društvene komplikacije koje se krunišu stvaranjem novca. Najpre, jasna je sledeća povezanost. Da bi se postigla jedna svrha D, i za to proizveo lanac mehaničkih procesa A B C , tako da se B izaziva onim A, C onim B i D tek onim C, onda je taj niz, 206

čiji su sadržaj i smer određeni tim D, zavisan od saznanja kauzalne povezanosti između članova tog niza. Kad već ne bih znao da je C u stanju da prouzrokuje D, B isto tako C itd., onda bih ostao sasvim bespomoćan sa svojom željom za D. Dakle, teleološki lanac nikad ne može da nastane, a da nije poznata ona obrnuto usmerena, kauzalna veza njegovih karika. Svrha to nadoknađuje, budući da obično daje psihološki podsticaj da se uopšte istražuju kauzalne povezanosti. Dakle, teleološki lanac nalazi svoju sadržajnu, logičku mogućnost u kauzalnoj, a ova nalazi svoj interes, tj. svoju redovnu psihološku mogućnost u htenju jedne svrhe. Tako označeno uzajamno dejstvo koje, sasvim uopšteno rečeno, znači odnos teorije i prakse, očito ima tu posledicu da produbljavanje kauzalne svesti ide uporedo s produbljavanjem one teleološke. Dužina svrhovnih nizova zavisi od dužine kauzalnih nizova; i, s druge strane, posedovanje sredstava proizvodi bezbroj puta ne samo ostvarenje nego najpre ideju svrhe. Da bi se stekao uvid u značaj tog preplitanja prirodnog i duhovnog bivstva, nužno je to što je prividno po sebi razumljivo imati u vidu: da mi mnogočlanim nizovima sredstava možemo postići više svrha i bitnije svrhe nego kratkim nizovima. Primitivan čovek, čije je poznavanje prirodnih uzročnosti vrlo ograničeno, isto tako je time ograničen u svojim postavljanjima svrha. Svrhovna krivulja će kod njega, u vidu srednjih članova, teško sadržavati više nego vlastito fizičko činjenje i neposredno delovanje na svaki objekt ponaosob; ako od ovoga ne dođe očekivano povratno dejstvo na njega, onda će se umetanje neke magijske instance, od čijeg uticaja se nada proizvođenju željenog uspeha, ipak, pokazati manje kao produžavanje teleološkog niza nego kao dokaz za nesposobnost tog niza. Dakle, gde nije dovoljan taj kratki niz, on će se ili odreći želje ili je, što je neizmemo češće, neće ni uobličiti. Produžavanje niza znači da subjekt u sve većoj meri za sebe angažuje snage objekta. Što su više one primitivne potrebe već zadovoljene, to više članova iziskuje teleološki niz, pa tek neko vrlo istančano kauzalno saznanje katkad uspeva da sprovede redukciju broja članova, otkrivajući neposredne povezanosti, kraće puteve u prirodnom poretku stvari. To može da se uzdigne do preokretanja prirodnih odnosa: u relativno primitivnim vremenima jednostavne životne potrebe obezbeđuju se još onim prostim svrhovnim nizovima, dok su za više i diferencira-

207

nije potrebni mnogočlani zaobilazni putevi; a uznapredovala tehnička kultura ima, upravo za ove poslednje navedene, relativno jednostavnije, neposrednije vrste proizvodnje, dok ostvarenje fundamentalnih zahteva života nailazi na sve veće teškoće, koje se moraju prevladavati sve složenijim sredstvima. Razvitak kulture ide, jednom rečju, ka produžavanju teleoloških nizova za ono što je objektivno blizu, i ka skraćivanju tih nizova za ono što je objektivno daleko. I tu onaj veoma važni pojam oruđa ulazi u našu procenu svrhovnog delanja. Ipak, primarna forma pomenute teleološke krivulje je takva da naše činjenje neki spoljni objekt navodi na reakcije koje, odvijajući se saobrazno prirodi samog objekta, stižu do tačke željenoga dejstva na nas. Oruđe onda znači umetanje neke instancije između subjekta i ovog objekta koja među njima zauzima ne samo vremensko-prostomi nego i sadržajni srednji položaj. Sjedne strane, to je, doduše, spoljašnji objekt samo mehaničke delotvomosti, a s druge strane, takođe objekt na koji se dejstvuje, ali i kojim se - kao rukom - dejstvuje. Oruđe je potencirano sredstvo, jer je njegova forma i njegovo bivstvovanje određeno već svrhom, dok se kod primarnog teleološkog procesa prirodne egzistencije tek naknadno stavljaju u službu svrhe. Ko stavi seme u zemlju, da bi kasnije uživao u plodu tog rastinja, umesto da se zadovolji onim koje raste kao divlje, dela teleološki, ali se pojava svrhe završava na granici njegove ruke; ali ako se tom prilikom upotrebe ašov i lopata, onda je tačka polazeći od koje su prirodni procesi prepušteni sebi, dalje izmeštena, a subjektivno određeni momenat je produžen nasuprot objektivnome. Svakako, oruđem mi dobrovoljno dodajemo svrhovnom nizu jedan nov član, ali time samo dokazujemo da nikako nije svaki put kraći u onoj meri u kojoj je prav. Oruđe je tip toga što bi se u spoljnjem svetu moglo nazvati našom tvari, budući da ono, takoreći, na tom jednom kraju biva sasvim oblikovano našim snagama, a na drugom kraju sasvim ulazi u naše svrhe; upravo usled toga što ono samo nije svrha, nedostaje mu takva relativna samostalnost koju poseduje svrha, bilo da ona nama važi kao apsolutna vrednost po sebi, bilo da od nje očekujemo da dejstvuje na nas: to je apsolutno sredstvo. Princip oruđa nikako nije delotvoran samo na nečem fizičkome. Štaviše, tamo gde interes nije okrenut neposredno materijalnoj proizvodnji, nego su u pitanju duhovni uslovi i strane te proizvodnje, ili 208

uopšte imaterijalna zbivanja, oruđe dobija zapravo još čistiju formu, ukoliko je ono stvarno samo tvar naše volje, pa se ne mora zadovoljavati posebnošću i unutrašnjom tuđošću neke materije u odnosu prema svrsi. Možda tu najupečatljiviji tip predstavljaju socijalne institucije čijim korišćenjem pojedinac može da postigne svrhe za koje nikad ne bi dovoljno bilo samo njegovo lično znanje. Ako sasvim ostavimo po strani ono što je najopštije - da je sudelovanje u državi posredstvom spoljnje zaštite, koju ona jamči, uopšte uslov za većinu individualnih svrhovnih postupaka - onda posebne ustanove građanskog prava obezbeđuju htenju pojedinca takve mogućnosti realizacije koje bi mu inače ostale sasvim uskraćene. Budući da njegova volja kreće zaobilaznim putem preko pravne forme ugovora, testamenta, adopcije itd., on koristi oruđe koje je opštost uspostavila i koje njegovu snagu umnožava, produžava njegove linije dejstva, osigurava njihove rezultate. Budući da se to što je slučajno uzajamno izglačava i da ravnomemost interesa dopušta sumiranje doprinosa, iz uzajamnih dej stava mnogih nastaju objektivne ustanove koje čine, takoreći, centralno mesto za bezbroj teleoloških krivulja individua, te ovima pružaju sasvim svrsishodno oruđe za njihovo protezanje na ono što je inače nedostižno. Tako stoji stvar i s crkvenim kultom: to je oruđe koje priprema ukupna crkva, oruđe koje objektivira osećanja tipična za nju - svakako, zaobilazan put za krajnje ciljeve religioznosti, smeštene duboko i visoko, ali je to zaobilazni put preko nekog oruđa, čija je - za razliku od svih materijalnih oruđa - ukupna bit u tome da bude puko oruđe za one ciljeve u čije postizanje samo za sebe tj. direktnim putem individuum ne može da veruje. I time je, konačno, dostignuta ona tačka na kojoj novac nalazi svoje mesto u preplitanju svrha. Moram da počnem onim što je opštepoznato. Ako svako ekonomsko opštenje počiva na tome što ja hoću da imam nešto što se tad nalazi u posedu drugoga, i na tome što on meni to prepušta ako ja njemu prepustim za to nešto što japosedujem i što on hoće da ima: onda je jasno da se poslednji pomenuti član tog dvostranog procesa ne može pojaviti uvek kad iskrsne prvi; bezbroj puta ću poželeti predmet a koji se nalazi u posedu onog A, dok su predmet ili usluga b, koje bih rado dao 14 Filozofija novca

209

može postići saglasnost o količinama u kojima su ona adekvatna jedna drugima. Zato je, za sasvim mogućno ostvarenje naših svrha, od najveće vrednosti to što se neki srednji član uvodi u lanac svrha, u koji ja svagda mogu da pretvorim b , i koje se isto tako može pretvoriti u a , otprilike kao što se bilo koja sila, vode koja pada, zagrejanih gasova, mlinskih krila koje goni vetar ukoliko se uvede u dinamo-mašinu - posredstvom ove može pretvoriti u bilo koju formu sile. Kao što moje misli moraju da poprime formu opšterazumljivog jezika da bi tim zaobilaznim putem podsticale moje praktične svrhe, tako i moje činjenje ili imanje mora da uđe u formu novčane vrednosti da bi služilo mome dalekosežnome htenju. Novac je najčistija forma oruđa, i to one već označene vrste: to je institucija u koju pojedinac mora da ulije svoje činjenje i imanje da bi kroz tu prolaznu tačku postigao ciljeve, koji bi bili nedostupni njegovom nastojanju, usmerenom direktno ka njima. Činjenica da svako neposredno rukuje njime, još jasnije ističe njegov karakter oruđa nego što je to slučaj u prethodno pomenutim tipovima; mada novac svoju suštinu i svoju delotvomost ne iscrpljuje u tom komadu koji držim u ruci, nego su one u socijalnoj organizaciji i nadsubjektivnim normama koje njega - prevazilazeći njegovu materijalnu ograničenost, malenkost i krutost - upravo čine oruđem za neograničeno raznolike i dalekosežne svrhe. Za tvorevine države i kulta bilo je karakteristično da su - obrazovane isključivo iz duhovnih snaga i neprisiljene na kompromis s posebnom zakonitošću spoljne materije - bez ostatka svoju svrhu izražavale u celini svoga bića. Ali su pri tom toliko blizu svojih specifičnih svrha da su, zapravo, već doprle do njih, i da se osećanje često opire njihovom kvalitetu kao oruđa - po kojem bi one po sebi bile bezvredna sredstva, koja tek treba oživeti voljom u njihovoj pozadini - i proglašava ih za krajnje moralne vrednosti. Novac je vrlo daleko od takvog zamagljivanja svog karaktera kao sredstva. Za razliku od pomenutih institucija, on sadržinski nema nikakve veze s pojedinačnom svrhom, čije nam postizanje pomaže. On stoji sasvim ravnodušno iznad objekata, pošto je od njih još razdvojen momentom razmene: jer to što novac posreduje kao celina, to svakako nije posed objekta nego je razmena među objektima. Novac u svojim potpunim formama je apsolutno sredstvo, budući da on, s jedne strane, poseduje potpunu te210

leološku određenost, i odbacuje svaku koja potiče iz drukčijih redova, a s druge strane, on se, u odnosu na svrhu, ograničava na bivstvo čistog sredstva i oruđa, nikakvom pojedinačnom svrhom se ne prejudicira u svom biću, i svrhovnom nizu nudi se kao sasvim indiferentna prolazna tačka. Ovo je, možda, odlučujući dokaz i izraz činjenice da je čovek životinja »koja pravi oruđe« što je, svakako, povezano s tim daje on životinja »koja postavlja svrhu«. Ideja sredstva označava uopšte čovekov položaj u svetu: on nije, kao životinja, vezan za mehanizam nagonskog života i neposrednost htenja i uživanja, ali on nema ni neposrednu moć kakvu zamišljamo kod Boga - da njegova volja već po sebi i za sebe bude ostvarenje onoga što se htelo. On je u sredini između jednog i drugog, budući da, doduše, može hteti da prevaziđe trenutak, ali to htenje može da ostvari samo zaobilaznim putem preko raščlanjenog teleološkog niza. Ako je za Platona ljubav neko srednje stanje između imanja i ne-imanja, onda je ona u subjektivnoj unutrašnjosti isto ono što je sredstvo u nečem objektivnom i spoljašnjem. I kao što je za čoveka - onoga ko uvek stremi, nikad nije trajno zadovoljan, uvek tek nastaje - ljubav u pomenutom smislu stvarno ljudsko stanje, tako je, s druge strane, sredstvo i njegova pojačana forma, oruđe, simbol tipa čovek: ono pokazuje ili sadrži ukupnu veličinu ljudske volje, a ujedno i formu koja je ograničava. Praktična nužnost da se svrha pomeri od nas za jedan umetnut srednji niz stvorila je, možda, ukupnu predstavu o budućnosti - kao što je sposobnost pamćenja stvorila prošlost - i time čovekovom osećanju života dala formu: da stoji na vododelnici između prošlosti i budućnosti, dala mu je dimenziju i ograničenje. A u novcu je sredstvo dobilo svoju najčistiju stvarnost, on je takvo konkretno sredstvo koje se potpuno poklapa s njegovim apstraktnim pojmom: to je sredstvo kao takvo. I u tome da on kao takav ovaploćuje, kruniše, sublimira čovekov praktični stav - koji bi se, pomalo paradoksalno skraćeno, mogao nazvati indirektnim bićem - prema sadržajima njegove volje, njegova moć i nemoć prema njima, u tome leži ogromni značaj novca za razumevanje osnovnih motiva života. Međutim, u tom pravcu, koji ide od ovoga ka celovitosti života, ovde ću novac posmatrati samo utoliko ukoliko on čini prohodnim obrnuti pravac, koji je privremeno naša svrha: spoznanje suštine novca na osnovu unut211

je sredstvo ili svoju posledicu. Od odredaba, do kojih se razvija njegovo dosadašnje utvrđivanje, ovde ću odmah priključiti jednu, zato što ona posebno neposredno pokazuje u koliko se praktične stvarnosti preobraća pomenuti apstraktni karakter novca. Već sam pomenuo da nije uvek slučaj da samo jedna ustaljena svrha uslovljava predstavu o sredstvima i pribavljanje sredstava, štaviše, da nas zaista često raspolaganje supstancijama i snagama podstiče da sebi postavljamo izvesne svrhe, dostižne pomoću njih: postoje svrha stvorila ideju sredstva, sredstvo stvara ideju svrhe. U oruđu, koje sam označio kao najintenzivniju vrstu sredstva, taj odnos se prevodi u, istina, često modifikovanu ali, takoreći, hroničnu formu. Dok se sredstvo u svom običnom i prostom obličju sasvim iživelo u realizovanju svrhe, izgubilo svoju snagu i svoj interes kao sredstvo posle obavljene usluge, suština oruđa je da ono istrajava i posle svoje pojedinačne primene, ili: da bude pozvano za unapred neustanovljiv broj usluga. To važi ne samo za hiljade slučajeva svakodnevne prakse, za šta nije potreban nikakav dokaz, nego i u vrlo složenim slučajevima; koliko puta su vojne organizacije, određene isključivo kao oruđa razvoja spoljnje sile, bile stavljane u službu unutarpolitičkih svrha dinastije, koja je po svom poreklu bila sasvim suprotna njima; pre svega, koliko puta neki odnos među ljudima, ustanovljen u određene pojedinačne svrhe, prerasta u nosioca mnogo dalekosežnijih, sasvim drukčije okarakterisanih sadržaja; tako da se, svakako, može reći da svaka trajna organizacija među ljudima porodične, ekonomske, religijske, političke, društvene vrste ima tendenciju da sebi dodaje svrhe za koje na početku nije bila određena. S jedne strane, jasno je da oruđe ceteris paribus - postaje utoliko značajnije i dragocenije, da može da služi utoliko većem broju svrha, ukoliko njegovu stvarnost omeđava veći krug mogućnosti. S druge strane, jasno je da oruđe u upravo istoj meri mora postati po sebi indiferentnije, bezbojnije, objektivnije prema svemu pojedinačnome, i stajati na većoj distanci od svakog posebnog sadržaje svrhe. Time što novac kao sredstvo apsolutno u punoj meri ispunjava ovaj poslednji uslov, on dobija vrlo intenziviranu važnost s onog prvog gledišta. Ovo se najpre može formulisati tako da vrednost pojedinačnog novčanog kvantuma prelazi vrednost svakog pojedinačnog određenog predmeta koji valja razmeniti za njega: jer on jamči izglede da se, umesto ovog 212

predmeta, izabere bilo koji drugi iz jednog neograničeno velikog kruga. Razume se, on se, konačno, može upotrebiti samo za jedan predmet; ali mogućnost izbora jeste prednost koja se mora eskontovati u vrednosti novca. Budući da novac nema nikakav odnos prema bilo kojoj svrsi ponaosob, on takav odnos dobija prema ukupnosti svrha. On je to oruđe u kojem je mogućnost nepredviđenih primena stigla do maksimuma, te je ono time steklo maksimalnu, na taj način uopšte dostižnu vrednost. Puka mogućnost neograničene primene, koju novac zbog apsolutnog nedostatka vlastitog sadržaja niti ima niti sâm to jeste, pozitivno se izražava u činjenici da ne može da miruje, nego kao da ga nešto iz njega samog neprestano goni na to da bude primenjen. Kao što za jezike siromašne u pogledu reči, na primer francuski, upravo nužnost da istim izrazom označe mnogo toga različitoga omogućava posebno obilje aluzija, veza, psiholoških alikvotnih tonova, te se može reći da se njihovo bogatstvo sastoji upravo u njihovom siromaštvu - tako i unutrašnja lišenost novca nekog značenja proizvodi obilje njegovih praktičnih značenja, čak nastoji da pojmovnu beskonačnost kruga njegovog značenja ispunjava neprestano novim tvorevinama, da pukoj formi, koju on predstavlja, doda sve nove sadržaje, pošto ona ni za jedan nije stajalište nego je za svaki samo prolazište. Najzad, sve najraznovrsnije robe mogu se prodati samo za jednu vrednost: novac - a novac za sve raznovrsnosti roba. U odnosu na red, ovo dobija tu posebnu formu da se novčani kapital skoro uvek može prenositi s jedne primene na drugu - u krajnjem slučaju, s izvesnim gubitkom, ali često s dobitkom; a rad to ne može skoro nikad, i to utoliko manje ukoliko se više uzdigne iznad onog nekvalifikovanog. Radnik nikad ne može da svoju veštinu i spretnost izvuče iz svog posla, pa da ga uloži u neki drugi. Dakle, u odnosu na slobodu izbora i njene prednosti, on je, u poređenju s vlasnikom novca, oštećen koliko i trgovac robom. Zato je vrednost jedne date novčane sume jednaka vrednosti svakog objekta ponaosob, čiji ekvivalent ona predstavlja, plus vrednosti slobode izbora između neodređeno mnogih takvih objekata - takav plus za koji teško da ima i približnih analogija u krugu roba ili krugu rada. Vrednosni plus novca, koji tako nastaje, čini nam se dublje zasnovan i povećan, ako se razmotri odluka do koje se u stvarnosti zaoštrava ta izborna šansa. Istaknuto je da se neko višestruko 213

upotrebljivo dobro, koje je, međutim, dovoljno samo za jednu od svojih mogućih upotreba, procenjuje prema interesu vlasnika za najvažniju upotrebu; uvođenje svih drugih, manje važnih upotreba važi za neekonomsko i nerazumno. Dakle, kao što se masa dobara, koja je dovoljna ili više nego dovoljna za sve mogućne upotrebe - dakle, gde dobro ulazi u konkurenciju za svoje upotrebe - procenjuje po meri najbezvrednije od ovih, tako ovde, gde upotrebe ulaze u konkurenciju za dobro, najvrednija od ovih postaje mera vrednosti za pomenuto dobro. A nigde se to ne ispoljava tako potpuno i efikasno kao kod novca. Pošto je on upotrebljiv za svako ekonomsko dobavljanje, to se svakom datom sumom mogu pokriti subjektivno najznačajnije od svih trenutno važećih potreba. Izbor koji on nudi nije, kao kod svih drugih dobara, specifično ograničen; i, u slučaju bezgraničnosti ljudskog htenja, uvek mnoštvo mogućih upotreba ulazi u konkurenciju za svaku raspoloživu novčanu količinu; tako da, pošto se odluka, ipak, kao što je i racionalno, uvek tiče najpoželjnijeg dobra, procena novca u svakom datom trenutku mora biti jednaka proceni onog najvažnijeg interesa, koji tog trenutka postoji. Zaliha drveta ili gradilište, koji su dovoljni samo za jednu od raznih željenih upotreba, pa stoga podležu proceni šta je najvrednije među njima, ipak, u pogledu svog značaja, ne mogu prevazići, takoreći, provincijalnu ograničenost celog svog područja; ali novac je slobodan od takve ograničenosti, pa mu vrednost odgovara najvišem uopšte postojećem interesu koji se može podmiriti količinom raspoložive sume. Dalje, ova izborna šansa, koju novac ima kao apstraktno sredstvo, tiče se ne samo istovremeno ponuđenih roba nego i trenutaka u kojima on može biti upotrebljen. Vrednost nekog novca ne određuje se samo po realnom značaju koji on ima u trenutku svoje upotrebe. Štaviše, veća ili manja sloboda izbora kada će da nastupi taj trenutak predstavlja koeficijent, koji može u znatnoj meri da poveća ili da umanji značaj sadržaja te procene dobra. Ako je ono o čemu se ranije govorilo bila šansa, proizašla iz velikog kruga naporedo postojećih mogućnosti upotrebe, onda ova sadašnja šansa sledi iz uzastopno postojećih mogućnosti upotrebe. Pod sasvim jednakim uslovima inače - dobro je najvrednije ako ga mogu odmah upotrebiti, ali ga ne moram odmah upotrebiti. Niz konkretnih dobara ispoljava se između dvaju ekstrema, 214

koji modifïkuju i mnogostruko stepenuju njihovu vrednost: u slučaju jednoga, dobro se može, doduše, uživati sada, ali ne kasnije, a u slučaju drugoga, doduše, kasnije, ali ne sada. Dakle, ako se, na primer, u leto, upravo ulovljene ribe razmenjuju za krzno, koje se može nositi tek u zimu, onda se vrednost riba povećava time što ja njih odmah mogu da trošim, dok vrednost krzna ima taj nedostatak da odlaganje njegovog korišćenja pruža mogućnost za sve šanse: da se ono ošteti, da se izgubi, da se obezvredi. S druge strane, vrednost riba se umanjuje zato što taj predmet već sutra može da se pokvari, a vrednost krzna se povećava zato što ono jamči upotrebu koja se može odlagati. Što više objekt, korišćen kao razmensko sredstvo, u sebi sjedinjava oba momenta povećanja vrednosti, to više kvaliteta on poseduje kao novac: jer novac kao čisto sredstvo uopšte predstavlja njihovu najdostižniju sintezu; budući da on ne poseduje nikakvo konkretno svojstvo, koje prejudicira njegovu upotrebu, nego je samo oruđe za postizanje konkretnih vrednosti, sloboda njegove upotrebe je podjednako velika kad je reč o trenucima upotrebe, koliko i kad je reč o predmetima za koje se on izdaje. Iz ove posebne vrednosti novca, koja potiče iz njegove potpune lišenosti veze sa svim posebnostima stvari i vremenskih momenata, iz potpunog odbacivanja svake zasebne svrhe, iz apstraktnosti njegovog karaktera kao sredstva - proizlazi prevaga onoga ko daje novac nad onim koji daje robu. Izuzeci od toga: uskraćivanja prodaje na osnovu afektivnih vrednovanja, prilikom bojkotovanja, cikličkih povezivanja itd. - nastaju kad vrednosti stvari, koje se žele dobiti za novac, u pogledu individualnog stanja stvari, nikako nisu zamenljive drugima. Onda, razume se, otpada šansa za izbor koju za to ponuđeni novac pruža svom sadašnjem vlasniku - i time njegova posebna prednost - jer upravo, umesto izbora, postoji jednoznačna određenost volje. A, uopšteno govoreći, vlasnik novca uživa pomenutu dvostranu slobodu, pa će za odbacivanje ove slobode u korist vlasnika robe zahtevati poseban ekvivalent. To se ispoljava, na primer, kod principa »dodavanja«, koji je vrlo zanimljiv s ekonomsko-psihološkog gledišta. Prilikom kupovine roba koje se mogu vagati i meriti, očekuje se da trgovac »dobro meri « tj. bar da dâ malo više; što se skoro uvek i događa. Razume se, tu se, pri merenju roba, pojavljuje greška pre nego pri brojanju novca. Samo, ka215

rakteristično je to što davalac novca ima moć da tumačenje te šanse, koja je, ipak, po sebi podjednako povoljna ili podjednako nepovoljna za obe strane, iznudi u smeru povoljnom za sebe. Karakteristično je da ta prednost ostaje »kupcu«, i kad suprotna strana isto tako daje novac. Od bankara klijent očekuje - kao i osiguranik od osiguravajućeg društva u slučaju štete - da postupe »predusretljivo«, tj. da će učiniti malo više od onoga što se može apsolutno pravno iznuditi, bar u pogledu forme. Takođe bankar i osiguravajuće društvo daju samo novac, a njihov klijent ne pomišlja da prema njima postupi liberalno, predusretljivo, već sprovodi apsolutno samo unapred određeno davanje. Novčane količine, unete s obe strane, imaju upravo različito značenje; za bankara i za osiguravajuće društvo je novac, kojim oni manipulišu, njihova roba; samo za klijenta je to »novac« u ovde datom smislu, tj. vrednost koju on, doduše, može da primeni u berzanskom poslu ili osiguranju, ali nikako ne mora', dok oni prvi nemaju nikakvog izbora, nego novac, koji je njihova roba, mogu da primenjuju samo u jednom određenom pravcu. Pomenuta sloboda primene daje novcu klijenta prevagu, za koju »predusretljivost « suprotne strane predstavlja ekvivalent. A gde god ima »dodavanja « od davaoca novca: izvesne forme napojnice, recimo pri isplati kelnera ili kočijaša - tu se prevaga davaoca novca izražava u socijalnoj povlašćenosti, koja je pretpostavka za napojnicu. Kao i sve pojave finansija, ni ova nije neka - u sistemu života izolovana, nego isto tako jednu osnovnu crtu finansija čini samo najčistijom i ujedno najvidnijom pojavom: naime, tu crtu daje u svakom odnosu u prednosti onaj kome je manje nego drugome stalo do sadržaja te veze. Tako izraženo, ovo izgleda sasvim paradoksalno, jer upravo što nam je intenzivnija želja za nekim posedom ili odnosom, to je dublje i strasnije i uživanje u njemu - pošto očekivani vrhunac tog uživanja određuje jačinu htenja! A upravo to što valja ustupiti izaziva i opravdava prednost onoga ko ima manju želju. Ovaj - koji od tog odnosa ima manje nego drugi - biva za to obeštećen bilo kojim koncesijama drugoga. To se pokazuje već u najtananijim i najintimnijim vezama. U svakom odnosu, zasnovanom na ljubavi, u prednosti je, spolja gledano, onaj ko manje voli; jer drugi u toj vezi od početka više odustaje od korišćenja odnosa, on je spremniji na žrtvu, pa u 216

nja. Tako se, ipak, uspostavlja pravda: budući da mera želje odgovara meri usrećivanja, pravedno je da oblikovanje odnosa onome ko ima manju želju daje neku posebnu prednost - koju on takođe redovno može da iznudi, jer je on taj koji čeka, koji je rezervisan, koji postavlja uslove. Zato, prednost onoga ko daje novac nije nikako nepravda: pošto je u transakciji roba-novac on obično taj ko ima manje želje, kompenzacija se ostvaruje upravo tako što onaj ko ima intenzivniju želju njemu daje prednost nad objektivnom ekvivalentnošću razmenskih vrednosti. Pri čemu, najzad, valja razmisliti o tome da on tu prednost ne uživa zato što ima novac, nego zato što izdaje novac. Prednost koju novac izvodi iz svoje odvojenosti od svih specifičnih sadržaja i kretanja privrede ispoljava se još u drugim nizovima pojava, za koje je tipično da, pri ma koliko snažnim i pogubnim potresima u privredi, obično oni pravi finansijeri profitiraju i dalje, čak u većoj meri. Koliko god slomova i razaranja egzistencija bilo posledica kako pada cena tako i neracionalnih skokova na tržištu roba - iskustvo je redovno pokazivalo da krupni bankari iz ovih suprotnih opasnosti za prodavce ili trgovce, poverioce ili dužnike izvlače podjednaku dobit. Novac, kao sasvim indiferentno oruđe ekonomskog kretanja, u svakom pravcu i pri svakom tempu kretanja, naplaćuje svoje usluge. Razume se, za tu slobodu mora i da plati: nepristrasnost novca dovodi do toga da se finansijeru lako postavljaju zahtevi s raznih, uzajamno neprijateljski raspoloženih strana, i da on lakše biva optužen za izdaju nego iko drugi ko manipuliše kvalitativno određenim vrednostima. Na početku novog veka, kad su se u donošenje političkih odluka umešale velike finansijske sile Fugera, Velzera, Firentinaca i Đenovljana, naročito kad su se umešali u žestoku borbu habzburške i francuske sile i evropske hegemonije, svaka strana je na njih gledala s nepoverenjem, čak i ti kojima su oni pozajmljivali ogromne sume. U finansijere ljudi nikad nisu bili sigurni, posao s novcem nije donosio nedvosmislenu sigurnost u njih ni u najbližoj budućnosti, a protivnik, čiji su poraz oni upravo podržavali, u tome nije video prepreku da im se i sam obrati sa zahtevima ili ponudama. Novac ima onu vrlo pozitivnu osobinu koja se označava negativnim pojmom: lišenost karaktera. Čoveku za koga kažemo da nema karaktera bitno je da bude prisiljen 217

načno, a ne da dopusti da ga određuje unutrašnji i sadržinski dignitet lica, stvari, ideja. Tako, karakter novca, oslobođen svih specifičnih sadržaja i postojeći u čistom kvantitetu, njemu i ljudima koji teže samo njemu daje boju lišenosti karaktera - ono skoro logički nužno naličje prednosti novčanog posla i specifičnog većeg vrednovanja novca nasuprot kvalitativnim vrednostima. Ta prevaga novca izražava se najpre u navedenom iskustvu da je prodavač zainteresovaniji i revnosniji nego kupac. Tu se ostvaruje forma koje je najznačajnija za naše ukupno ponašanje prema stvarima: to da je, od dve vrste vrednosti koje su uzajamno upoređene i posmatrane kao celina, prva odlučno nadmoćna nad drugom, a da pojedinačni sadržaj ili egzemplar te druge ima prednost nad nekim odgovarajućim u poređenju s prvim. Tako bismo, stavljeni pred izbor između ukupnosti svih materijalnih i svih idealnih dobara, svakako morali da se odlučimo za ona prva, jer bi odricanje od njih negiralo život uopšte, zajedno s njegovim idealnim sadržajima; dok se ne bismo kolebali da svako pojedinačno izdvojeno materijalno dobro damo za bilo koje idealno. Tako, u svojim odnosima s raznim ljudima nikako se ne dvoumimo koliko su vredniji i neophodniji, kao celina, za nas jedni od drugih; ipak, u pojedinim trenucima i stranama odnosa može nam ono što je, kao celina, bezvrednije biti prijatnije i privlačnije. Tako stvar stoji i s odnosom između novca i konkretnih vrednosnih objekata: izbor između ukupnosti tih objekata i ukupnosti novca odmah bi otkrio njegovu unutrašnju bezvrednost, pošto bismo tada imali samo sredstvo, ali ne i cilj kojem ono služi; dok pojedinačna novčana količina za pojedinačnu količinu robe čini razmenu ove druge za prvu redovno mnogo intenzivnijom nego obrnuta. Takođe, taj odnos postoji ne samo između predmeta uopšte i novca uopšte nego i između ovoga i pojedinačnih kategorija roba. Pojedinačna pribadača je skoro bezvredna, ali pribadače uopšte su skoro neophodne i »ne mogu se novcem platiti«. Bezbrojne vrste roba se ponašaju ovako: mogućnost da se za novac pribavi pojedinačni egzemplar njega obezvređuje načelno u odnosu na novac, novac se javlja kao vladajuća sila koja raspolaže predmetom; a ta vrsta robe je, kao celina, u pogledu svog značaja za nas sasvim nesamerljiva s novcem, i u odnosu na nje218

pošto se praktično ekonomski interes skoro isključivo vezuje za pojedinačni komad, odnosno za ograničenu sumu, novčana privreda je zaista postigla da naše osećanje vrednosti prema stvarima meru nalazi u njihovoj novčanoj vrednosti. A to je očito u odnosu uzajamnog dejstva s pomenutim pretežnim interesom da u rukama imamo novac umesto predmet. To se najzad svodi na opštu pojavu koja bi se mogla nazvati superadditum bogatstva i uporediti s nezasluženim profitom zemljišne rente. Bogataš uživa prednosti, čak preko uživanja u onome što sebi može konkretno da pribavi za svoj novac. Trgovac s njim trguje solidnije i pravednije nego sa siromahom; svako takođe onaj ko uopšte ne profitira od svog bogatstva - ponaša se predusretljivije prema njemu nego prema siromahu, oko njega je idealna sfera prednosti bez pitanja. Svugde se može videti da se kupcu skupljih vrsta roba, korisniku višeg razreda u železnici itd., daju svakakve sitne prednosti; sa stvarnom vrednošću koju je on platio, ovo, u stvari, ima isto tako malo veze kao i onaj ljubazniji osmeh s kojim trgovac prodaje skuplju robu. To je onaj besplatni dodatak koji ostaje uskraćen potrošaču jeftinije robe, a da se ovaj, ipak, nema prava požaliti kao na objektivno davanje prednosti drugome - što je, donekle, i najteže. Možda ovo najosobenije otkriva jedna po sebi neznatna pojava. U tramvajima nekih gradova postoje dva razreda, koji staju različito, a da onaj više plaćeni ne pruža nikakvu objektivnu prednost ili veću udobnost. Samo, većom cenom kupuje se isključivo putovanje sa osobama koje to plaćaju samo zato da se izoluju od putnika koji plaćaju manje. Tu onaj ko je imućniji može sebi da obezbedi prednost sasvim neposredno time što plaća više novca, a ne tek posredstvom materijalnog ekvivalenta za njegov utrošak. Spolja gledano, tu imamo suprotnost onom superadditumu, jer se imućnome za njegov novac ne pruža relativno više nego relativno manje nego siromahu. Ipak, superadditum novca je tu, takoreći, dat u negativnom ili posebno čistom obličju: imućan stiče prednost bez zaobilaznog puta preko neke stvari, i isključivo usled toga što drugi ne mogu da utroše toliko novca koliko on to može. Čak, bogatstvo važi za neku vrstu moralne zasluge; to se izražava ne samo u pojmu respektabilnosti ili u popularnom nazivu imućnih ljudi kao »pristojnih«, kao »bolje publike«, nego i u pojavi korelata: da se prema siromahu ophode tako kao da je sam za nešto

219

skrivio, da prosjaka gnevno najure, da takođe dobrodušne osobe veruju da je legitimna njihova po sebi razumljiva nadmoć nad siromahom. Kad se za bravarske kalfe u Strazburu godine 1536. donosi odredba da ponedeljkom posle podne ne treba da radi niko ko ima nadnicu veću od osam krajcara, time se materijalno bolje situiranima ukazuje takvo dobročinstvo koje bi, po logici morala, trebalo ukazati upravo siromašnima. Ali više puta se superadditum bogatstva uzdiže do takvih perverznih pojava: praktični

idealizam, recimo, spolja neplaćeni naučni rad, obično se kod bogatog čoveka smatra dostojnijim većeg poštovanja, etički značajnijim, nego kod siromašnog nastavnika! Ta zelenaška kamata bogatstva, te prednosti koje ono omogućava svom posedniku, a da ovaj ne mora ništa da utroši za to, vezane su za novčani oblik vrednosti. Sve to je očito izraz ili refleks one neograničene slobode upotrebe kojom se novac odlikuje nasuprot svim drugim vrednostima. Zahvaljujući tome, bogataš deluje ne samo onim što čini nego i onim što bi mogao da učini: daleko preko okvira onoga što on pribavlja svojim prihodom i što drugi od toga izvlače kao korist, njegova imovina je okružena bezbrojnim mogućnostima upotrebe, kao kakvim astralnim telom koje se proteže preko okvira njenog konkretnog obima: na to nedvosmisleno ukazuje činjenica da jezik označava znatnija novčana sredstva od »imovine « - tj. kao umenje, prosto kao biti-u-stanju. Ipak, sve te mogućnosti, od kojih, razume se, samo sasvim mali deo može da postane stvarnost, ulaze u psihološki saldo, kondenzuju se u utisak jedne ne sasvim odredljive moći, koja odbacuje svako utvrđivanje svog dostižnog uspeha, i to na utoliko obuhvatniji i upečatljiviji način ukoliko je pokretnija sama imovina, ukoliko se njome može lakše raspolagati u sve moguće svrhe, tj. ukoliko je svako postojanje imovine potpunije novac ili se može pretvoriti u novac, i ukoliko sam novac u čistijem vidu postaje oruđe i tačka prolaska bez ikakve posebne teleološke kvalifikacije. Cista potencijalnost koju predstavlja novac, ukoliko je on puko sredstvo, zgušnjava se u jedinstvenu predstavu o moći i značaju, koja - i kao konkretna moć i značaj - postaje delotvoma u korist vlasnika novca - otprilike onako kao što se draži nekog 220

delo, ovde na jedan a onde na dragi način, izaziva, a čiji neodređeni zbir, ipak, za nas čini celinu njegove vrednosti i njegove značajnosti. U suštini tog superaddituma, ukoliko je on tačno protumačen, leži to da on mora da se ispolji utoliko jače ukoliko je pomenuta šansa i sloboda izbora njegove upotrebe potpunije ostvarljiva posredstvom ukupnog položaja njegovog vlasnika. Takav je slučaj bar kod siromaha: jer je njegov novčani prihod, budući da je dovoljan samo za životnu nuždu, unapred determinisan, te ostavlja sasvim male mogućnosti za izbor između mogućnosti njegove upotrebe. Ta mogućnost se proširuje uporedo s rastućim prihodom, tako da svaki deo tog prihoda stiče superadditum u onoj meri u kojoj on odustaje od delova, potrebnih za zadovoljavanje nužde, onog generalnoga i unapred određenog; tj. svaki deo, koji dolazi do već postojećeg primanja, poseduje veći dodatak onog superaddituma - naravno, ispod jedne vrlo visoko postavljene granice, iznad koje je u ovom pogledu podjednako kvalifikovan svaki deo dohotka. Na ovoj tački se dotična pojava može zahvatiti u jednoj specijalnoj konsekvenci, i to na osnovu čini mi se - takođe, inače, posledicama bremenitog razmišljanja. Mnoga dobra su prisutna u takvoj masi da njih ne mogu da troše najsolventniji elementi društva, nego - da bi uopšte mogla biti prodata - moraju biti ponuđena takođe siromašnijim i najsiromašnijim slojevima. Zato takve robe ne smeju biti skuplje nego što su ovi slojevi kadri da ih plate u krajnjem slučaju. Ovo bi se moglo nazvati zakonom konzumptivnog ograničenja cena: roba nikad ne može biti skuplja nego što nju još može da plati najsiromašniji socijalni sloj, kojem se ona još mora ponuditi zbog svoje postojeće količine. U tome bi se mogao videti obrt teorije granične koristi iz individualne u socijalnu sfera: umesto najniže potrebe koja se još može podmiriti robom, tu merodavna za oblikovanje cena postaje potreba onog najnižeg. Ta činjenica znači ogromnu prednost za imućnoga. Usled toga i on raspolaže najneophodnijim dobrima po mnogo nižoj ceni nego što bi za njih platio kad bi se to od njega tražilo; usled toga što siromah mora da kupi proste životne namirnice, on njih čini jeftinima i za bogataša. Kad bi ovaj sam morao da izda proporcionalno isto toliki deo svog dohotka za najprimarnije potrebe (za hranu, stanovanje, odeću), kao što to mora siromah, njemu bi ipak, uzeto u ap-

221

solutnim iznosima, preostajalo više za želje luksuza nego ovome. Samo, on uz to ima i tu dodatnu prednost da svoje najnužnije potrebe mora da podmiruje relativno znatno manjim delom svog dohotka. S onim što mu potom ostaje ima slobodu izbora u upotrebi novca, koja ga čini objektom pomenutog poštovanja i davanja prvenstva, koji premašaju njegovu stvarnu ekonomsku moć. Novčana sredstva siromaha nisu okružena tom sferom neograničenih mogućnosti, jer ona od početka sasvim neposredno i nesumnjivo ulaze u vrlo određene svrhe. Dakle, u rukama siromaha ta sredstva nikako nisu u istom čistom i apstraktnom smislu »sredstva« kao u rukama bogataša, jer ta svrha odmah u njih ulazi, daje im boju i usmerava ih, zbog čega mi u svom jeziku vrlo tanano tek onoga ko ima znatna novčana sredstva uopšte nazivamo »imućnim«. S tim povezana sloboda vodi i u drugim pravcima ka nekom superadditumu. Gde god javni funkcioneri nisu plaćeni, rezultat je taj da samo imućni ljudi mogu da budu na vodećim mestima; tako je, recimo, vojskovođa u ahajskom savezu ništa manje nego - bar donedavno - engleski poslanik u parlamentu, morao da bude imućan čovek. Tako se u zemljama koje svoje činovnike malo plaćaju često obrazuje potpuna plutokratija, neka vrsta naslednosti visokih funkcija u malom broju porodica. Dok nam se čini da neplaćenost položaja razdvaja interes novca od interesa službe, dotle upravo činovnički položaj sa svim počastima, s moći i izgledima kakve on pruža, postaje nekakav aneks bogatstvu. I činjenica da se ovo vezuje za novčani oblik bogatstva postaje očigledna zato što samo taj oblik, zbog svoje teleoloŠke indiferentnosti ličnosti, dopušta sasvim slobodno raspolaganje vremenom, mestom boravka i pravcem delanja ličnosti. Dok bogatstvo, kao što smo već videli, po sebi dobija počasti i, zloupotrebljavajući dvojaki smisao »zasluge«, uživa neku vrstu moralnog poštovanja, dotle se to, u slučaju neplaćenih državnih funkcija, kondenzuje u - siromahu nedostupni - posed moći vodećih službi. I s ovim je povezan dalji superadditum slave patriotske požrtvovanosti, sigurno često zaslužene, ali, takoreći, čisto tehnički date na raspolaganje pukom novčanom posedu, sa sasvim drugim a ne etičkim motivima. Ako to isto pratimo još stupanj više, videćemo - kao na završetku srednjeg veka, na primer, u Libeku - kako su se imućni ljudi rado uključivali u veći broj bratstava, da bi se utoliko izvesnije starali za svoj duševni 222

spas. Srednjovekovna crkva je, takođe zarad dobijanja religijskih dobara, stavljala na raspolaganje tehničke puteve, dostupne samo bogatima; ti putevi su najpre, s one strane svakog transcendentnog cilja, kao neplaćeni dodatak nosili sobom unekoliko i zemaljski ugled i prednost, kao pomenuto učešće u većem broju bratstava. Prekoračenje malopre opisane imovinske granice rezultiralo je sledećim superadditumom, više nego samo u psihološkom pogledu. Kod onoga ko je posedovao imovinu iznad te granice, u mnogim slučajevima uopšte više nikakvu ulogu nije igralo pitanje šta staje jedan željeni predmet. To govori nešto mnogo više i dublje od onoga što s tim izrazom povezuje obična jezička upotreba. Naime, sve dok je dohodak još na naznačen način bilo kako utvrđen za određene upotrebe, sve dotle je svaki izdatak neizbežno opterećen idejom o novčanoj upotrebi, potrebnoj za njega; za većinu ljudi se, još između želje i zadovoljenja, postavlja pitanje: šta to staje? - i izaziva izvesno materijalizovanje stvari, kakvo je isključeno za stvarnog novčanog aristokratu. Onaj ko poseduje novac preko određene mere, time dobija i tu dodatnu prednost da može da ga prezire. Način života, koji nikako ne mora da postavlja pitanje novčane vrednosti stvari, ima tu izuzetnu estetsku draž da se - u pogledu sticanja - može odlučivati samo prema objektivnim gledištima, zavisnim isključivo od sadržaja i značaja objekata. U ma koliko pojava vladavina novca išla na uštrb osobenosti stvari i svesti o njima, ipak su očigledne i one druge pojave u kojima novac njih uzdiže: kvaliteti objekata imaju bar tu psihološku, retko ostvarljivu šansu da istupaju utoliko individualnije ukoliko je više to što im je zajedničko, ekonomska vrednost, projicirana na tvorevinu izvan njih i lokalizovana u njoj. Budući da pomenuti način života ne postavlja pitanje novca, on izmiče onim skretanjima i senkama koje pogađaju čisto objektivni kvalitet i vrednovanje stvari posredstvom suštinski sasvim tuđeg odnošenja na novčanu cenu tih stvari. Dakle, tamo gde neko manje imućan može da kupi isti predmet koji i neko sasvim bogat - ovaj drugi još uživa psihološki superadditum u vidu lakoće, neposrednosti, neskrenutosti sticanja i uživanja, koji su pomućeni manje imućnome onim pitanjem novčane žrtve koje odzvanja pre kupovine i tokom nje. Kad potom budemo videli da ta neosetljivost, upravo obrnuto, tu tupost prema posebnostima i objektivnim dražima stvari čini

223

senkom novčanog bogatstva, to neće biti nikakav dokaz protiv povezanosti, nego samo dokaz u prilog biću novca: da, usled svoje udaljenosti od svake posebne određenosti, on prihvata potpuno suprotno usmerene niti unutrašnjeg i spoljašnjeg života, te da svakoj, u svojstvenom joj smeru, bude oruđe odlučnijeg izgrađivanja i prikazivanja. U tome leži neuporedivi značaj novca za razvojnu istoriju praktičnog duha; s njim je dostignuto dotad krajnje umanjenje posebnosti i jednostranosti svih empirijskih tvorevina. To što bi se moglo nazvati tragikom ljudskog obrazovanja pojma: da viši pojam mora da širinu, kojom obuhvata rastući broj pojedinosti, plati rastućom prazninom u sadržaju, to u novcu dobija svoj potpuni praktični pandan; tj. forma bivstvovanja čije su strane opštevaženje i besadržajnost, postala je u novcu realna moć, čiji odnos prema svakoj suprotstavljenosti objekata prometa i njihovog duševnog okruženja treba podjednako tumačiti kao služenje i kao vladanje. Superadditum novca nije ništa drugo do pojedinačna pojava tog, moglo bi se reći, metafizičkog bića novca: da je on takav da prevazilazi svaku svoju pojedinačnu upotrebu i, zato što je apsolutno sredstvo, mogućnost svih vrednosti ističe kao vrednost svih mogućnosti. Iz sfere dejstva tog odnosa želim da istaknem samo drugi jedan red. Posledica značaja novca kao sredstva, koje je iznad svih specifičnih svrha, sastoji se u tome što on postaje središte interesa i pravi delokrug takvih individua i klase čiji ih društveni položaj isključuje iz mnogih ličnih i specifičnih ciljeva. Činjenice da je rimskim oslobođenim robovima nedostajao potpuni građanski položaj sa svim njegovim šansama, učinila je da su se oni rado počeli baviti novčanim poslovima; i već u Atini je, pri prvoj pojavi čisto novčane trgovine u 4. stoleću, najbogatiji bankar, Pasion, počeo kao rob. U Turskoj su Jermeni, pleme prezrenog i često proganjanog naroda, često bili trgovci i finansijeri - baš kao što su u Španiji, pod sličnim okolnostima, to bili Morisci*. U Indiji su te pojave česte: s jedne strane, socijalno vrlo potisnute parije, koje inače nastupaju uzdržano-bojažljivo, većinom su menjači ili bankari; u nekim delovima južne Indije su, s druge strane, novčani poslovi i bogatstva u rukama četa, mešovite kaste koja ima neznatan ugled zbog nedovoljne kaMorisci su ostaci Mavara, posle Rekonkviste (nap. prev.).

224

stinske čistote. Tako su se hugenoti, na svom izloženom i suženom položaju, najintenzivije bacili na sticanje novca, kao i kvekeri u Engleskoj. Najmanje je mogućno nekoga načelno isključiti iz sticanja novca kao takvog, zato što upravo svi mogući putevi podjednako vode k njemu. A iz čisto novčanih poslova niko se ne može isključiti zato što je za taj posao potrebno manje tehničkih preduslova nego za bilo koje drugo privređivanje, pa taj posao lakše izmiče kontroli i mešanju, i uz to, zato što je onaj kome je novac potreban redovno u nevolji, u kojoj, konačno, uvek potraži inače najprezreniju ličnost i inače najizbegavanije pribežište. I budući da - u bilo kojem smislu - obespravljeni upravo ne može biti udaljen od područja pukog novčanog interesa, među obema odredbama nastaje udruživanje, koje je delotvomo u više pravaca: tako, s jedne strane, onome ko daje novac preti često društveno deklasiranje, koje on uspeva da izbegne samo zahvaljujući svojoj moći i neophodnosti, dok je, s druge strane, putnicima u srednjem veku, koji su svugde imali malo prava, ipak, nepristrasno davano pravo u stvarima novca. Takav isti rezultat nužno se javlja kad isključivanje društvenih elemenata iz prava i uživanja, kakva imaju punopravni građani, ne proizlazi više iz jurističkih ili inače nametnutih odredaba, nego iz njihovog dobrovoljnog odricanja. Kad su kvekeri već uživali potpunu političku ravnopravnost, sami su se izolovali od interesa drugih: nisu polagali zakletve, te nisu mogli ni preuzimati nikakve javne funkcije, prezirali su sve što je povezano s ukrašavanjem života, čak i sport, čak su morali da napuste zemljoradnju, jer su odbacivali davanje desetka crkvi. Tako su, da bi uopšte još imali nekakav interes za spoljašnji život, bili upućeni na novac, kao na jedino čemu nisu sebi preprečili pristup. Sasvim odgovarajuće tome, zapaženo je da u životu herenhutera nedostaje svaka idealna sadržina nauke, umetnosti, vesele druževnosti, a da, pored verskog interesa, ostaje samo gola žeđ za sticanjem kao praktičan impuls. Zato, marljivost i pohlepa mnogih herenhutera i pijetista nije, po ovom shvatanju, znak licemerja nego bolesnog hrišćanstva, koje beži od kulturnih interesa, znak pobožnosti koja pored sebe ne toleriše nešto zemaljski uzvišeno nego samo nešto zemaljski nisko. Štaviše, za suprotne stupnjeve socijalne skale ostaje sudbonosno to što - po otpadanju svih drugih interesa opstaje još interes za novac kao najžilaviji, za preživljavanje 15 Filozofija novca

225

najsposobniji sloj interesa. Činjenica da se francusko plemstvo iz ancient régime povuklo iz obavljanja svojih društvenih obaveza, bila je rezultat sve veće centralizacije države, koja je u svoje ruke uzela upravljanje samim seoskim područjima. Budući daje država plemstvu oduzela sve sadržajno vredne funkcije vladavine, zemljišni posed je prestao da za njega ima drugo značenje osim mogućnosti izvlačenja što više novca. To je bila ona poslednja tačka interesa koju mu nije trebalo oduzeti, pa se na nju svelo sve što je inače postojalo u živoj vezi između plemstva i seljaka, iz čega je to plemstvo sad bilo istisnuto. Ali ako pomenuta mogućnost, koju nije trebalo oduzimati, već novčani posao pretvara u ultima ratio društveno zapostavljenih i potlačenih elemenata, za njih pozitivno dejstvo ima još ona moć novca za sticanje položaja, uticaja, uživanja tamo gde se ostaje izolovan od izvesnih direktnih sredstava socijalnog ranga: od kvaliteta činovnika, od određenih, za njih rezervisanih poziva, od razvoja ličnosti. Budući da je novac, istina, puko sredstvo, ali to takođe u apsolutnoj meri, te tako odbacuje svako prejudiciranje bilo kakvom objektivnom određenošću - on je bezuslovni terminus a quo za sve, kao što je i bezuslovni terminus ad, quem. Zato nastupaju sasvim odgovarajuće pojave tamo gde nema isključenja dela neke grupe iz svrhovnih nizova drugih, nego se isto teleološko uobličivanje proteže na celu grupu. Za Spartance, kojima su bili zabranjeni svi pravi ekonomski interesi, ipak se priča da su bili upadljivi srebroljupci. Izgleda da je strast za posedom, čiju je raspodelu likurgijski ustav bio nepraktično uredio, ispoljavana upravo tamo gde je taj posed imao najmanje specifičan karakter, te je njegovo ograničavanje bilo najnesprovodljivije. Takođe se pominje da - u pogledu realnog uživanja poseda u Sparti - dugo nije bilo razlike između siromašnih i bogatih, da bogataši nisu živeli bolje nego siromasi: utoliko se pre pleoneksija morala baciti na puko posedovanje novca! Ista osnovna konstelacija delotvoma je iz sasvim drugih momenata, kad jedan fragment iz Efora kaže da je Egina postala takvo glavno trgovačko mesto zato što je neplodnost zemljišta stanovnike uputila na trgovinu a Egina je bila prvo mesto u pravoj Heladi gde su uopšte kovani 226

»nečasnost « počivalo na određenim pozivima, novac je uziman čak i od dželata, iako se, ukoliko je to bilo mogućno, tražio neko častan da ga najpre dodirne! Iz uvida u tu moć, koja prevazilazi sve, Mekoli ( Macauley ) je zastupao emancipaciju Jevreja tvrdnjom da bi bilo besmisleno uskraćivati im politička prava, pošto oni svojim novcem, ipak, poseduju njihovu supstanciju. Mogli bi da kupuju birače, da upravljaju kraljevima, da kao poverioci vladaju svojim dužnicima, tako da politička prava nisu ništa drugo do formalno dovršenje onoga što oni već imaju. Da bi im se stvarno oduzela politička prava, morali bi biti ubijeni i opljačkani; a kad im se ostavlja njihov novac, onda: we may take away the shadow, but we must leave them the substance - što je za teleološki obrt pojma novca najkarakterističniji izraz; jer čisto sadržajno, socijalna, politička, lična pozicija mogla bi se, ipak, označiti kao realna i supstancijalna vrednost, a novac, po sebi prazno simbolizovanje drugih vrednosti, kao puka senka! Nema potrebe naglašavati da pomenuta ukupna korelacija između središnog mesta novčanog interesa i socijalne potlačenosti ima najopsežniji primer u Jevrejima. Zato želim da, u pogledu njih, označim samo dva gledišta, kao posebno značajna za suštinsko značenje novca, o kojem je ovde reč. Zato što se bogatstvo Jevreja sastojalo u novcu, oni su bili tako posebno tražen i koristan objekat izrabljivanja; jer nijedan drugi posed ne može se tako brzo, jednostavno i bez gubitka zapleniti. Kao što se ekonomska dobra, u pogledu svog sticanja radom, mogu uvrstiti u skalu veće ili neznatnije svrsishodnosti, to isto važi i u pogledu njihovog sticanja pljačkom. Kad se nekome oduzima zemlja, ne može se tek tako ostvariti prednost od toga - osim ako se ona odmah pretvara u novac - potrebni su vreme, trud, troškovi. Naravno, pokretna dobra su praktičnija, ma koliko tu delotvomih razlika postoji među njima: na primer, u srednjovekovnoj Engleskoj vuna je bila u tom pogledu najsvrsishodnija, bila je a sort of circulating medium, u kojem je parlament kraljevima odobravao naplatu poreza, i čega su se ovi najpre držali kad su od trgovaca hteli da izvuku novac. Novac čini krajnju tačku te skale. Onaj isti, od svake uslovljenosti odvojeni karakter, koji je činio da novac Jevrejima u njihovom položaju parija bude najpo227

vo pljačkanje. Nikako nije protivdokaz - nego samo s druge strane predstavlja moć koju dobija novac na osnovu upravo takvih karakteristika - to što čujemo da su, kad je reč o progonima Jevreja u srednjem veku, u nekim gradovima ti progoni bili upereni protiv bogatih Jevreja, a u drugima upravo protiv siromašnih. Dalje, odnos Jevreja prema finansijama ispoljava se u jednoj sociološkoj konstelaciji koja pomenuti karakter novca isto tako izražava. Uloga stranca u socijalnoj grupi od samog početka tog stranca upućuje na novcem posredovane odnose prema njoj, najpre radi sposobnosti za prenos i radi iskoristljivosti novca, koja prevazilazi granice grupe. Relacija između finansija i stranca kao takvog navešćuje se već u jednoj pojavi kod nekih primitivnih naroda. Tamo se novac sastoji od znakova koji se uvode spolja, tako da je, na primer, kako na Solomonovim ostrvima tako i u narodu Ibo u Nigeriji, neka vrsta radinosti proizvodnja novčanih znakova od školjki, ili nečeg drugog; a ti novčani znaci nisu u opticaju na samom mestu proizvodnje nego u susednim područjima, kuda ih izvoze kao novac. To podseća na modu, koja je posebno cenjena i moćna tako često kad je uvezena spolja. Novac i moda su obličja uzajamnih socijalnih dejstava, pa se čini da socijalni elementi katkad najbolje konvergiraju ka jednoj, ne preblizu postavljenoj tački. A stranac je, kao osoba, iz istog razloga iz kojeg novac postaje tako dragocen za socijalno obespravljenoga, za to zainteresovan pre svega zato što mu on daje izglede koji su punopravnome, odnosno domaćem stanovniku, dostupni posebnim, objektivnim načinima i zahvaljujući ličnim odnosima; naglašava se da su stranci pred vavilonskim hramom domaćim devojkama bacali u krilo novac, za koji su se one prostituisale. Ali povezanost sociološkog značenja novca i sociološkog značenja stranca ima i dalekosežnije posredovanje. Naime, čisto novčani posao je očito nešto sekundarno; štaviše, centralni novčani interes ispoljava se najpre i poglavito u trgovini. A iz vrlo ubedljivih razloga, trgovac je, na početku ekonomskih tokova, stranac. Sve dok su ekonomski krugovi još mali i nemaju istančanu podelu rada, neposredna razmena ili kupovina zadovoljavaju potrebnu raspodelu; trgovac je potreban tek za pribavljanje dobara proizvedenih u dalekim krajevima. A presudnost tog odnosa pokazuje se odmah u njegovoj reverzibilnosti: ne samo da je trgo228

vac stranac nego je, takođe, stranac disponiran za to da postane trgovac. To se ispoljava čim je stranac ne samo privremeno prisutan nego se naseli, pa potraži trajni način sticanja unutar grupe: u Platonovim Zakonima građanima se zabranjuje svako posedovanje zlata i srebra, i sva trgovina i bavljenje delatnošću radi sticanja načelno su rezervisani za strance. Otuda su Jevreji postali narod trgovaca ne samo usled svoje potlačenosti nego i usled svoje rasutosti po svim zemljama. Tek za vreme poslednjeg vavilonskog egzila Jevreji su uvedeni u novčane poslove, koji su im dotad bili nepoznati; i odmah se ističe da su se posebno Jevreji iz dijaspore posvećivali u većoj meri tom pozivu. Rasuti ljudi, koji prodiru u više ili manje zatvorene kulturne krugove, teško mogu da puste korene, da nađu slobodno mesto u proizvodnji, te su najpre upućeni na posredničku trgovinu, koja je mnogo elastičnija nego sama proizvodnja, i čija se mogućnost može skoro neograničeno proširivati samo formalnom kombinacijom, pa zato onaj ko dolazi spolja i nije iz korena urastao u tu grupu, najpre može biti primljen. Temeljna crta jevrejske duhovnosti: da se kreće više u logičko-formalnim kombinacijama nego u sadržajno stvaralačkoj proizvodnji, sigurno je u uzajamnoj vezi s tom situacijom povesti ekonomije. Činjenica da je Jevrejin bio stranac, bez organske veze sa svojom ekonomskom grupom, upućivala ga je na trgovinu i njenu sublimaciju u isključivo novčanom poslu. Uz značajan uvid u položaj Jevreja, statut iz Osnabrika oko 1300. godine dopuštao im je, kao izuzetak, da nedeljno uzimaju kamatu u iznosu od jednog pfeniga za marku, dakle, godišnje 36 1/9 posto, dok se inače uzimalo najviše 10 procenata. Specifičnu važnost imalo je to što Jevrejin nije bio samo strane narodnosti nego i strane religije. Budući da za njega zbog toga nije važila srednjovekovna zabrana uzimanja kamata, on je bio označena ličnost za novčane zajmove. Upravo je odvojenost od tla utemeljila visoke kamate za Jevreje: jer nikad im nisu bili sigurni dugovi u vidu hipoteka, i uvek su se nužno bojali da bi neka viša vlast mogla oglasiti njihova potraživanja za ništavna (tako je učinio kralj Vencel za zemlju Franaka 1390, Karlo IV 1347. za 229

vine i novca da podjednako dominira nizom drugih pojava. Svetske berze u 16. stoleću, Lion i Antverpen, nosile su pečat stranaca, i to na osnovu skoro neograničene slobode trgovine, koju je strani trgovac uživao upravo na tim mestima. I to je, opet, u vezi s karakterom novčanog prometa na tim mestima: novčana privreda i sloboda trgovine duboko su iznutra povezane, koliko god te veze često bile zamagljene istorijskim slučajnostima i pogrešnim maksimama vlada. Uloga stranca u novčanim poslovima jasno pokazuje njihovu povezanost. Finansijski značaj nekih firentinskih porodica, u epohi Medici, zasnivao se upravo na tome što su ih Medici bili prognali ili lišili njihove političke moći, pa su usled toga bile upućene na to da novčanim poslovima u dalekim krajevima - pošto u tuđini nisu mogli ni da se bave nečim drugim - iznova stiču snagu i značaj. Vredi razmotriti kako naporedne, prividno suprotne pojave, precizno gledano, otkrivaju isti odnos. Kad je Antverpen u 16. stoleću bio neosporan centar svetske trgovine, njegov značaj je počivao na strancima, Italijanima, Špancima, Portugalcima, Englezima, stanovnicima gornje Nemačke, koji su se tamo naselili i prodavali svoju robu. Rođeni Antverpenci igrali su vrlo neznatnu ulogu u robnoj trgovini, i poglavito su bili aktivni kao komisionari i - u novčanom poslu - kao bankari. U tom internacionalnom društvu, ujedinjenom interesima svetske trgovine, domaće stanovništvo je igralo ulogu koju inače najviše igra stranac: tu odlučujući faktor predstavlja sociološki odnos između jedne velike grupe i pojedinačnih individua, koje stoje naspram njih kao stranci; ovi su, upravo usled nepovezanosti s konkretnijim interesima, upućeni na novčani posao s njima. Svakako, u većini slučajeva će se takav odnos uspostaviti između domaćih i stranaca; ali već kad su Anglosasi apsorbovali britansko stanovništvo, ukoliko ga nisu prethodno prognali, oni su se nazivali »strancima«; a gde god su, kao što je bilo u Antverpenu, stranci činili veliku, povezanu grupu, a domaći manjinu koja je bila rasuta između njih, tu se u rezultatu pokazuje da isti sociološki uzrok ima istu posledicu, dok je po sebi za to beznačajno samo pitanje koji je element upravo rođen na tom lokalitetu, a koji je stran. Daleko prevazilazeći one, takoreći privatne razloge iz kojih je pojedinačni stranac unutar jedne grupe određen za trgovinu i najviše za trgovinu 230

doba, u 16. stoleću, kao takve koje se odvijaju samo u inostranstvu. Novac je oslobođen lokalne ograničenosti većine teleoloških nizova, jer je on središnji član svake polazne tačke ka svakoj konačnoj tački; i ako, skoro bi se moglo reći, svaki element istorijskog bivstva traži onu formu dejstva u kojoj najčistije može da izrazi svoju specifičnost, upravo njemu svojstvenu snagu - onda taj najraniji, modemi krupni kapital teži, kao u ekspanzionom stremljenju mladalačke oholosti, ka takvoj upotrebi u kojoj mu najsnažnije ulazi u svest njegova moć što preskače prostore, njegova upotrebljivost svugde, njegova nepristrasnost. Mržnja naroda prema krupnim finansijskim kućama bitno je bila povezana s tim što su njihovi vlasnici i, većinom, takođe njihovi zastupnici bili stranci: bila je to mržnja nosilaca nacionalnog osećanja prema onome što je internacionalno, mržnja jednostranosti, svesne svoje specifične vrednosti, a s osećanjem ugroženosti od neke indiferentne sile bez karaktera, čije je biće njoj bilo oličeno u strancu kao takvom; to sasvim odgovara averziji konzervativne atinske narodne mase prema intelektualizmu sofista i Sokrata, prema tom novom, tajanstvenom sredstvu moći duha, koje je, neutralno i bez srca kao novac, svoju moć, što se ruga svim tradicionalnim granicama, pokazalo najpre tako često u rušenju. Uz to, takoreći objektivirajući tu tendenciju novca, neizmemo protezanje novčanih poslova tada je poticalo upravo iz beskonačnih ratova između cara i francuskog kralja, iz verskih ratova u Nizozemskoj, Nemačkoj i Francuskoj itd. Rat, koji je neposredno samo čisto neproduktivno kretanje, potpuno se dokopava novčanih sredstava, pa izaziva potpuno prekomemo bujanje solidne robne trgovine - više lokalno vezane - posredstvom trgovine novcem. Štaviše, put krupnog kapitala u inostranstvo postao je, tim zaobilaženjem, direktno put veleizdaje. Francuski kraljevi su dugo, pomoću firentinskih bankara, vodili rat protiv Italije, uspeli su da Lorenu i kasnije Alzas, uz pomoć nemačkog novca, otcepe od nemačkog carstva; Spanci su se poslužili italijanskim finansijskim silama da ovladaju Italijom. Tek se u 17. stoleću u Francuskoj, Engleskoj, Španiji počelo težiti tome da se tom lepršanju novčanog kapitala - u kojem se otkrivala razularenost njegovog karaktera kao čistog sredstva - učini kraj i da se u vlastitoj zemlji podmiruju potrebe vlada za kapitalom. A to što su finansije u najmodernije doba ponovo u mnogom pogledu posta-

231

le internacionalne - to, ipak, ima sasvim drugo značenje: »stranaca« u onom starom smislu danas više i nema, a trgovinske veze, sa svojim uzansama i svojim pravima, obrazovale su, od zaista dalekih zemalja, organizam koji se sve više ujedinjuje. Novac nije izgubio karakter koji ga je učinio nekadašnjim domenom stranca, nego je čak umnožavanjem i variranjem teleoloških nizova, ukrštenih u njemu, sve više rastao u nešto apstraktno i bezbojno. Suprotnost, u tom pogledu postojeća između domaćih i stranaca, otpala je samo zato što je novčana forma prometa, čiji je on nekad bio nosilac, zahvatila ukupnost ekonomskog kruga. Čini mi se da je značaj stranca za finansije sažet - kao u kakvoj minijaturi - u onom savetu koji sam jednom čuo: s dve vrste ljudi nikad ne treba praviti poslove: s prijateljem i s neprijateljem. Indiferentna objektivnost novčanog posla u tom jednom slučaju ulazi u konflikt s personalnošću odnosa, koji se skoro nikad ne može izgladiti, a u drugom slučaju, baš ta ista okolnost pruža velike mogućnosti neprijateljskim namerama, što je duboko povezano s tim što naše novčanoprivredne pravne forme nigde nisu dovoljno precizne da bi mogle sigurno isključiti zlurado nanošenje štete. Uputni partner za novčani posao - u kojem, kako je već rečeno, prestaje duševnost - jeste nama suštinski sasvim indiferentna ličnost, koja nije angažovana ni za nas, ni protiv nas.

232

II

U prethodnom izlaganju pretpostavljeno je postojanje osećanja vrednosti kao činjenica, a ta njegova razumljivost po sebi za nas može lako da nas zavara u pogledu njegovog značenja. Novac za nas ima vrednost zato što je on sredstvo za dosezanje vrednosti; ali bi se isto tako moglo reći: iako je on samo sredstvo za to. Nikako nije logički nužno da se ton vrednosti, koji počiva na konačnim svrhama našeg delanja, prenosi i na sredstva kojima je, po sebi i bez uvršćenja u teleološki niz, vrednost sasvim tuđa. Okolnost da do tog prenošenja vrednosti dolazi na osnovu samo spoljnih povezanosti, uvršćuje se u vrlo opštu formu naših duhovnih kretanja, koja bi se mogla nazvati psihološkom ekspanzijom kvalitetâ. Naime, kad neki objektivan niz predmeta, snaga, zbivanja, sadrži takav član koji u nama izaziva određene subjektivne reakcije: zadovoljstvo ili nezadovoljstvo, ljubav ili mržnju, pozitivno ili negativno osećanje vrednosti - onda nam se čini ne samo da ta vrednost ostaje vezana za svog neposrednog nosioca nego mi dopuštamo da u njoj sudeluju i drugi, po sebi ne isto toliko istaknuti članovi niza: to nikako nije slučaj samo kod teleoloških nizova čiji konačni član reflektuje svoj značaj na sve uzroke svog ostvarenja nego i kod drukčijih spojeva elemenata: svi članovi jedne porodice učestvuju u odavanju počasti pojedincu među njima ili u njegovom degradiranju; najbeznačajniji proizvodi nekog velikog pesnika uživaju poštovanje kakvo im po sebi ne pripada - ali zato što su drugi značajni; naklonost ili mržnja pojedinca, proistekli iz partijskog položaja, protežu se na one tačke partijskih programa prema kojima bi se ljudi, po sebi i 233

za sebe, odnosili ravnodušno ili sa suprotnim osećanjima; ljubav prema jednom čoveku, koja polazi od simpatije za njegove bitne strane, konačno obuhvata njegovu ukupnu ličnost, pa time i mnoštvo osobina i ispoljavanja - s takvom strašću na kakvu te osobine i ispoljavanja ne bi mogli da polažu prava bez takve veze. Ukratko, gde god se većina ljudi i stvari nudi posredstvom bilo kakvog spoja kao jedinstva - osećanje vrednosti, koje izaziva jedan pojedinačni element, protiče u takoreći povezanim korenima sistema, kroz one druge, kojima je, po sebi, svako osećanje tuđe. Upravo zato što osećanja vrednosti nemaju nikakve veze sa samom strukturom stvari, nego svoje neprekoračivo područje imaju izvan nje, ona se i ne drže čvrsto logičkih ograničenja, nego se razvijaju donekle slobodno preko okvira objektivno opravdanih odnosa prema stvarima. Ako po sebi ima nečeg iracionalnog u tome što relativni vrhunci duševnog života daju boju svojim susednim momentima, koji, međutim, ne sežu do pomenutih kvaliteta - ipak, ovo otkriva ono ukupno blaženo bogatstvo duše, njenu iznutra određenu potrebu da već doživljene značajnosti i vrednosti iživi takođe s punom merom njihove unutrašnje rezonantnosti u stvarima, a da ne postavlj a boj ažljivo pitanje pravnog osnova po kojem svaka stvar može da polaže pravo na svoj udeo. Najracionalnija i najočiglednija od svih formi takve ekspanzije kvaliteta je, sigurno, forma svrhovnog niza. Svakako, objektivno gledano, ni ona ne izgleda bezuslovno nužna; jer značaj koji po sebi indiferentno sredstvo dobija time što ostvaruje neku svrhu punu vrednosti nikako ne mora da se sastoji u vrednosti koja se prenosi na to, nego bi mogao da bude osobena kategorija, koja može nastati s obzirom na izvanrednu učestalost i važnost te konfiguracije. Samo, činjenica je da je psihološka ekspanzija zahvatila vrednosni kvalitet, te da je opstala samo ta razlika po kojoj se vrednost krajnje svrhe može nazvati apsolutnom, a vrednost sredstava relativnom. Apsolutna je - u ovde datom, praktičnom smislu - vrednost stvari kod kojih se definitivno zaustavlja neki voljni proces. Naravno, ovo zaustavljanje ne mora da bude nikakva vremenski protegnuta fermata, nego samo završetak jednog niza inervacija, tako da - kad se on završi osećanjem zadovoljenja - dalji život htenja mora da se obznani u novim inervacijama. A relativno vrednosan je objekt ako je njegovo 234

uslovljava ostvarenje neke apsolutne vrednosti; on pokazuje svoju relativnost u tome što svoju vrednost gubi u trenutku u kojem se drugo sredstvo spoznaje kao delotvornije ili dostižnije za istu svrhu. S već obrađenom suprotnošću objektivne i subjektivne vrednosti tako malo se poklapa suprotnost između apsolutne i relativne vrednosti da se ova druga može ispoljiti kako u subjektivnim tako i u objektivnim vrednovanjima. - Ovde sam pojmove vrednosti i svrhe upotrebljavao prilično nerazlučeno; stvarno, oba su u ovoj vezi samo razne strane jedne iste pojave: objektivna predstava, koja je po svom teorijsko-čuvstvenom značenju vrednost, po svom praktično-voljnom značenju je svrha. Energije duše, koje postavljaju jednu i drugu vrstu vrednosti i svrha, vrlo su različite prirode. Kreiranje jedne krajnje svrhe je, pod svim okolnostima, mogućno samo zahvaljujući nekom spontanom voljnom činu, dok se jednom sredstvu njegova relativna vrednost može priznati isto tako bezuslovno samo posredstvom teorijskog saznanja. Postavljanje cilja sledi iz karaktera, raspoloženja, interesa; ali put nam propisuje priroda stvari; zato formula, koja vlada tolikim životnim prilikama, da nam ono prvo stoji na raspolaganju, a tek kod drugog postajemo sluge - ima najšire značenje na teleološkom području. Samo, ta suprotnost, u kojoj se otkriva veoma mnogostruk odnos naših unutrašnjih snaga prema objektivnom bivstvu, ne sprečava da jedan isti sadržaj prelazi iz jedne kategorije u drugu. Upravo spontanost postavljanja krajnje svrhe, zajedno s činjenicom da sredstva sudeluju, u psihološkom smislu, u vrednosti svoga cilja, omogućava tu pojavu da sredstvo za našu svest može sasvim da poprimi karakter neke definitivne, za sebe zadovoljavajuće vrednosti. Iako to jeste mogućno samo zahvaljujući nezavisnosti one poslednje instancije volje u nama od svakog racionalnog, logičkog utemeljenja, sama činjenica, koliko god izgledala suprotna svrsishodnosti, može da posluži ovoj. Naime, nikako nije sigurno - štaviše, važi samo za sasvim površno posmatranje - da svoje svrhe najbolje postižemo ako smo ih najjasnije svesni kao takvih. Naime, koliko god težak i nepotpun bio pojam »nesvesne svrhe« - time izražena činjenica da naše delanje protiče u najpreciznijem prilagođavanju izvesnim krajnjim ciljevima, i daje sasvim nerazumljivo bez bilo kakve delotvornosti ovih, dok se u našoj svesti ne može naći ništa od njihove delotvornosti - ta činjenica ponavlja

235

se tako beskonačno često i tako određujuće za naš ukupni način bivstvovanja da nikako ne možemo bez nekog posebnog naziva za nju. Izrazom »nesvesna svrha « hteli bismo nužno - ne daje objasnimo nego - daje samo imenujemo. Taj problem postaje vidniji ako ne gubimo iz vida ono što je po sebi razumljivo, da naše delanje nikad nije prouzrokovano nekom svrhom kao nečim što će biti, nego uvek njome kao fizičko-psihičkom energijom, koja postoji pre delanja. Po tome se može pretpostaviti sledeće stanje stvari. Naša ukupna delanja bivaju, s jedne strane, usmeravana centralnim snagama, koje proističu iz našeg najdubljeg Ja, a s druge strane, slučajnostima čulnih utisaka, ćudi, spoljnih podsticaja i uslovljenosti, i to u vrlo raznolikim mešavinama jednog i drugog. Naše delanje je svrsishodnije u istoj meri u kojoj preteže prvi faktor, u kojem energije, potekle iz duhovnog Ja u užem smislu, sve što je raznoliko dato usmeravaju u svom pravcu. Kad se znatna količina napregnute energije u nama sjedini, tako da njeno postepeno pražnjenje upravo zadržava onaj nepokolebljivi pravac koji vlada svim što je spoljašnje počev od polazne tačke konstelacija koja se formalno identično ostvaruje takođe kod sporednih i neprihvatljivih interesa - onda se ta realna, fizičko-psihička potencijalnost, kad se odražava u pojmovnoj svesti, naziva upravo svrha. Ako je ova kao proces svesti duševni refleks tako označene tenzije energije, jasno je kako, u slučaju činjeničkog daljeg razvoja ove tenzije, kao svesna može da otpadne; jer upravo njen realni temelj se rastače, pretvara se postepeno u stvarne akcije, pa nastavlja da živi samo još u svojim dejstvima. I mada, po strukturi našeg pamćenja, jednom nastala predstava o svrsi preživljavajući pomenutu realnu osnovu - može opstati u svesti, ipak to nije potrebno za akcije koje su njome prožete i njome usmerene. Staviše, ako je ova konstrukcija valjana, potrebna je, da bismo delali u teleološkim nizovima, samo prisutna-bilost pomenutog jedinstva energije, dakle, jednokratna egzistencija svrhe uopšte. To što je kod nje bila stvarna snaga dalje živi u delanju koje potom nastupa; ono ostaje usmereno svojom polaznom tačkom, svrhom, bez obzira na to da li ona, kao dalje postojeći sadržaj svesti, nastavlja da prati praktični niz ili ne. Međutim, jasno je da ako svest o svrsi ostaje živa, onda nije isključivo idejna svest, nego je takođe jedan proces taj koji upotrebljava organsku snagu i intenzitet svesti. Dakle, opšta životna

236

svrsishodnost težiće da njega isključi, pošto on načelno više nije potreban za teleološko usmeravanje našeg delanja (ostavljajući po strani sve komplikacije i skretanja). I izgleda da to jasno pokazuje onu iskustvenu činjenicu da se krajnji član naših praktičnih nizova, ostvariv samo posredstvom sredstava, utoliko sigurnije proizvodi tim sredstvima ukoliko su naše snage potpunije usmerene i koncentrisane na proizvođenje sredstava. Upravo to proizvođenje sredstava jeste stvarno praktični zadatak; ukoliko je on temeljnije rešen, utoliko će više krajnja svrha moći da se liši napora volje, te da se pojavi kao mehanički rezultat sredstva. Usled toga što je krajnja svrha, ipak, u svesti, upotrebljava se određeni zbir snage, koji se oduzima od rada na sredstvima. Dakle, praktično najsvrsishodnija je potpuna koncentracija naših energija na onaj stupanj svrhovnog niza koji najpre valja ostvariti; tj. za krajnju svrhu se ne može učiniti ništa bolje od toga da se sa sredstvom za nju postupa kao da je ono sama ta svrha. Znači, raspodela psiholoških akcenata, potrebnih u nedostatku neograničeno raspoloživih snaga, nikako ne sledi logički sklop: dok je za taj sklop sredstvo nešto sasvim nevažno, pa sav naglasak leži na svrsi, sama praktična svrsishodnost zahteva direktno psihološko preokretanje ovog odnosa. Ne može se reći šta čovečanstvo duguje toj prividno iracionalnoj činjenici. Verovatno nikad ne bismo mogli da prevaziđemo postavljanje najprimitivnijih svrha da je naša svest uvek ostala vezana za njih, te tako bila samo nepotpuno slobodna za izradu raznovrsnijih sredstava; ili bismo doživeli nepodnošljiv i parališući rascep da smo, pri radu na svakom podređenom sredstvu, morali neprekidno u svesti imati celi niz sredstava koja će biti nadograđena na ovome, s konačnom, krajnjom svrhom; najzad, za trenutni zadatak često ne bismo imali ni snagu ni želju, da smo njegovu neznatnost u poređenju s krajnjim ciljevima uvek imali u vidu logički prikladno, a ne sve snage, odgovarajuće svesti uopšte, sabrali da služe onome što je privremfeno nužno. - Jasno je kao dan da ta metamorfoza krajnje svrhe mora da se ostvari utoliko češće i temeljnije ukoliko složenija postaje tehnika života. Rastuće takmičenje i rastuća podela rada čine sve težim postizanje svrha života, tj. potrebno je za njih stvarati sve viši temelj u vidu sredstava. Ogroman postotak kulturnih ljudi celog života ostaje zainteresovan za tehniku, u svakom smislu te reči; uslovi za ostvarenje njihovih krajnjih na237

mera pretenduju na njihovu pažnju, oni tako koncentrišu svoje snage na sebe da svesti sasvim izmiču pomenuti stvarni ciljevi; štaviše, često bivaju osporeni. Tome u prilog ide okolnost da se, u kulturno izgrađenim prilikama, individuum već rođenjem nalazi u vrlo mnogočlanom, teleološkom sistemu (na primer, u pogledu spoljnih običaja, o čijem poreklu kao uslovima socijalnih svrha više niko ne postavlja pitanje, a oni važe kao kategorički imperativi); da individuum urasta u saradnju na odavno utvrđenim svrhama, čak da njegovi individualni ciljevi njemu proizlaze kao po sebi razumljivi iz okolne atmosfere, pa više važenja stiču u njegovom činjeničkom bivstvu i samorazvoju nego u jasnoj svesti. Sve te okolnosti služe da podstaknu nepotpuno prelaženje krajnjih ciljeva (ne samo života uopšte nego i u životu) preko praga svesti, i da ukupno izoštravanje te svesti usmere ka praktičnom zadatku, ka realizovanju sredstava. Svakako, nije potreban poseban dokaz da ovo prethodno označavanje krajnje svrhe nigde nije tako opsežno i tako radikalno kod životnih instancija kao sredstava, kao što je to kod novca. Nikad nije neki objekt, koji za svoju vrednost može da zahvali isključivo svom posredničkom kvalitetu, svojoj pretvorivosti u definitivnije vrednosti, tako temeljno i nezadrživo izrastao do psihološke apsolutnosti vrednosti, do krajnje svrhe koja sasvim ispunjava praktičnu svest. Takođe, ta završna poželjnost novca moraće da raste upravo u onoj meri u kojoj on sve više dobija isključivo karakter sredstva. Taj karakter znači da se krug predmeta, pribavljivih za novac, sve više širi, da se stvari sve više bez otpora prepuštaju moći novca, da on sam ostaje sve više bez kvaliteta, ali baš zato podjednako moćan naspram svakog kvaliteta stvari. Njegov rastući značaj vezan je za činjenicu da sve što nije puko sredstvo biva iščišćeno iz njega, jer tek tako otpadaju trvenja sa specifičnim karakterom objekata. Time što raste njegova vrednost kao sredstva, raste njegova vrednost kao sredstva, i to toliko da on postaje vrednost kao takva i kod njega se definitivno zaustavlja svest o svrsi. Unutrašnji polaritet u biću novca: to što je on apsolutno sredstvo i upravo zato psihološki za većinu ljudi postaje apsolutna svrha , to njega na osoben način čini simbolom u kojem su, takoreći, okamenjeni oni veliki regulativi praktičnog života. Prema životu treba da se odnosimo tako kao da je svaki od njegovih trenutaka krajnja svrha, svaki treba shvatati kao toli-

238

ko važan da život zapravo stiže do njega radi njega; i ujedno: treba tako da živimo kao da nijedan od trenutaka života nije definitivan, ni kod jednog ne treba da zastane naše osećanje vrednosti, nego svaki treba da važi za mesto prolaza i za sredstvo do viših i sve viših stupnjeva. Ovaj prividno protivrečni dvojaki zahtev, postavljen svakom momentu života - da bude apsolutno definitivan i apsolutno nedefinitivan - proizlazi iz najdublje suštine u kojoj duša uobličava svoj odnos prema životu, pa nalazi, začudo, takoreći ironično ispunjenje u novcu, u toj krajnje spoljašnjoj - budući da je s one strane svih kvaliteta i intenziteta tvorevini duha. Obim u kojem se novac apsolutizuje za svest o vrednosti, zapravo, zavisi od velikog zaokreta ekonomskog interesa s praproizvodnje na industrijski rad. Novije doba i, možda, klasična Grčka zauzimaju prema novcu uglavnom tako različite stavove, jer on tada služi samo potrošnji, a sada bitno takođe proizvodnji. Ta razlika je veoma značajna za teleološku ulogu novca, koji se i ovde pokazuje kao vemi indeks privrede uopšte: jer i opšti ekonomski interes tada je bio mnogo više okrenut potrošnji nego proizvodnji; proizvodnja je bila poglavito agrarne vrste, i njena jednostavna i tradicionalno ustaljena tehnika ne iziskuje nikakav znatan utrošak ekonomske svesti kao neprekidno promenljiva industrija, te ovu više usmerava ka drugoj strani privrede, ka potrošnji. Razvitak rada uopšte otkriva ovu shemu; kod primitivnih naroda on je skoro samo takav da se odvija radi neposredno sledeće potrošnje, ne radi posedovanja, koje bi činilo stupanj za dalje sticanje, zbog čega takođe težnje i ideali antike, označivi kao socijalistički, imaju za cilj organizaciju potrošnje, ali ne proizvodnog rada; tako da se u tome Platonova idealna država odmah susreće s atinskom demokratijom, za čije je suzbijanje ona upravo bila određena. To posebno rasvetljava jedno mesto kod Aristotela. Čim za političke funkcije biva uvedena plata, to u demokratiji izaziva prevagu siromašnih nad bogatima. Prvi su privatnim poslovima manje zauzeti od drugih, te imaju više vremena da se bave svojim javnim pravima, što i čine zarad plate. Dakle, ovde je prosto po sebi razumljivo da su oni siromašni takvi da imaju manje zaposlenja. A ako ovo, suprotno kasnijim vremenima, nije nešto slučajno, nego je načelno utemeljeno u pomenutoj formi privrede, odatle sledi da je interes masa mogao

239

biti usmeren upravo ka tome da žive neposredno: socijalna struktura, koja pretpostavlja nezaposlenost siromašnih, mora u suštini imati potrošački umesto proizvođački interes. Moralni propisi, koje kod Grka nalazimo u vezi s ekonomskim područjem, skoro nikad se ne odnose na sticanje - razume se, već i zato što se za brojčano mnogo nadmoćnije praproizvođače, robove, nikako ne vezuje neki socijalni ili etički interes. Samo primena, a ne pribavljanje, kako veli Aristotel, pruža priliku za razvoj pozitivne moralnosti. To je sasvim saglasno s njegovim i Platonovim mišljenjem o novcu, u kojem obojica vide samo nužno zlo. Gde god naglašavanje vrednosti leži isključivo na potrošnji, novac otkriva svoj indiferentni i jalovi karakter posebno jasno, jer se neposredno konfrontira s krajnjom svrhom privrede; kao sredstvo za proizvodnju on se sve više udaljava od tog karaktera, biva okružen drugim sredstvima, u poređenju s kojima ima sasvim drugo relativno značenje. Ta razlika u smislu novca potiče iz onih poslednjih odluka u duhu epoha. Prevaga svesti o potrošačkom interesu nad produktivnim proizašla je, kako je pomenuto, iz prevage agrarne proizvodnje; zemljišni posed, relativno neizgubiva i zakonom najzaštićenija supstancija, bila je jedina koja je Grku mogla da zajamči istrajavanje i jedinstvo njegovog osećanja života. Grk je, ipak, bio Orijentalac u tome što kontinuitet života nije mogao da zamisli drukčije no kao ispunjavanje vremenskog niza čvrstim i istrajnim sadržajima: to je bilo ono čvrsto držanje za pojam supstancije koje karakteriše celu grčku filozofiju. Razume se, time nikako nije označena stvarnost života Grka, nego upravo njegovo izneveravanje, njegova čežnja i izbavljenje: ogromni raspon grčkog duha je u tome što on svoje ideale nije tražio samo u produžavanju i upotpunjavanju datosti, kao što se događa u slučaju priroda naroda koji nemaju tu veličinu i taj polet; nego je njegova strasna, ugrožena realnost, rascepkana neprestanim strančarenjima i borbama, težila da svoju potpunost nađe u onome drugome, u strogoj ograničenosti i mirnim formama mišljenja i obrazovanja. Potpuno suprotno ovome je moderno shvatanje, koje jedinstvo i povezanost života vidi u sadejstvu snaga i zakonitoj uzastopnosti sadržajno najraznolikijih momenata. Ukupna raznovrsnost i uzburkanost našeg života ne poništava nam osećanje njegovog jedinstva - bar ne načelno nego samo u slučajevima koje mi osećamo kao skretanja i nedovoljno240

sti; štaviše, ta raznolikost i uzburkanost su nosioci ovog osećanja, dovedeni su do najjače svesti. Ali to dinamično jedinstvo bilo je Grcima strano; ista osnovna crta koja je njihove estetske ideale dovela do vrhunca u formama arhitekture i plastike, i koja je njihov pogled na svet dovela do ograničenosti i zaokruženosti kosmosa i do perhoresciranja beskonačnosti - upravo ta osnovna crta dovela ih je do priznavanja kontinuiteta bivstvovanja samo kao supstancijalnog, koji se naslanja na zemljišni posed i ostvaruje se u njemu; kao što onaj modemi pogled na svet to vidi u novcu, s njegovom prirodom nečeg tečnog, što sebe stalno očito prikazuje, i što jedinstvo suštine predstavlja u najvišoj i najpromenljivijoj raznolikosti ekvivalenata. Uz to, da bi se kod Grka diskreditovao pravi, na novcu zasnovani trgovački posao, taj posao uvek ima nešto dugoročno, i operiše s proračunljivošću budućnosti; a njima je budućnost načelno izgledala kao nešto neproračunljivo, nadanje u nju kao nešto krajnje varljivo, čak drsko čime se može izazvati gnev bogova. Svi ti unutrašnji i spoljašnji momenti oblikovanja života toliko izazivaju promene da se skoro nijedan ne može označiti kao vremenski fundamentalan, koji bezuslovno daje povode za nešto. Karakter agrarne privrede, s njenom pouzdanošću, s njenim neznatnim i malo promenljivim brojem posrednih članova, s njenim naglašavanjem potrošnje naspram proizvodnje, s jedne strane, onaj način mišljenja, usmeren ka supstancijalnosti, bojazan od svega neproračunljivog, isključivo labilnoga i dinamičnoga, s druge strane su, ipak, samo raznovrsni zraci, koji se prelamaju kroz medijum različitih interesa zraci jedne jedinstvene istorijske dispozicije koju mi, razume se, svojim razumom, usmerenim ka razlaganju, ne možemo neposredno da dokučimo i imenujemo; ili oni pripadaju onim tvorevinama između kojih je pogrešno postavljati pitanje prioriteta uopšte, jer se njihova suština od početka sastoji u uzajamnom dejstvu, jedno se podiže na drugome i drugo na prvome, i tako u beskonačnost, u takvom krugu koji je za pojedinosti saznanja manjkav, a za fundamentalne momente tog saznanja bitan i neizbežan. Ali kako god mi to tumačili, činjenica je bila da kod Grka sredstva i svrhe privrede nisu bili toliko razdvojeni kao kasnije, da zbog toga sredstva nisu imali takav posebni psihološki život kao kasnije, i da novac nije, tako po sebi razumljivo i bez unutrašnjih otpora, izrastao u samostalnu vrednost. 16 Filozofija novca

241

Značenje novca: to što on predstavlja najveći i najpotpuniji primer za psihološko uzdizanje sredstava u svrhe - pokazuje se u punom svetlu tek kad se još podrobnije rasvetli odnos između sredstva i krajnje svrhe. Već malopre sam pomenuo niz povoda koji stvarne ciljeve našeg delanja skrivaju od nas samih, tako da naše htenje u stvarnosti kreće smerom ka sasvim drugima od onih koji se nama pričinjavaju. Ali ako je sasvim legitimno postavljati pitanje o svrhama koje prevazilaze okvire onih u našoj svesti - gde je onda granica tog ispitivanja? Ukoliko uopšte teleološki niz ne završava onim svojim poslednjim trenutno svesnim članom, nije li put za njegovo dalje konstruisanje otvoren u beskonačnost, nije li upravo potrebno da se ne zadovoljavamo nijednom datom krajnjom svrhom nego da za svaku tražimo i dalje utemeljenje u nekoj još udaljenijoj? Uz to, nijedan dostignuti dobitak ili stanje ne jamče ono konačno utemeljenje koje je logički povezano s pojmom krajnje svrhe; štaviše, svaku dostignutu tačku osećamo zapravo samo kao prolazni stadijum ka nečem definitivnom, koje leži dalje od njega - u oblasti čulnoga zato što je ovo u neprekidnom proticanju koje u svakom uživanju neprekidno započinje neku novu potrebu, a u oblasti idealnoga zato što se zahtevi ovoga ne podmiruju nijednom empirijskom stvarnošću. Ako sve to sažmemo, izgleda da ono što mi nazivamo krajnjom svrhom lebdi iznad teleoloških nizova, odnoseći se prema njima kao horizont prema zemaljskim putevima koji uvek vode ka njemu, ali i posle najdužih kretanja mu nisu nimalo bliži nego na svom početku. Nije u pitanju to što je krajnja svrha samo nedostižna nego to što je ona takav oblik predstave koji se nikako ne može ispuniti nekakvim sadržajem. Teleološki nizovi - ukoliko se uopšte usmeravaju ka nečem ovozemaljski ostvarivom - ne mogu se zaustaviti ne samo kad je posredi njihovo ostvarenje nego i kad je reč o njihovoj unutrašnjoj strukturi, pa umesto čvrste tačke koju je, naizgled, posedovao svaki od njih u svojoj konačnoj svrsi, to se nudi upravo samo kao heuristički, regulativni princip: nijedan pojedinačni cilj volje ne smatra se poslednjim, nego se svakome ostavlja otvorena mogućnost da postane stupanj ka nekom višem cilju. Krajnja svrha je, takoreći, samo funkcija ili zahtev; posmatrana kao pojam, ona je samo kondenzovana činjenica koju je, naizgled, najpre poništila: da put ljudskog htenja i vrednovanja vodi u beskonačnost, i da se ni242

jedna na njemu dostignuta tačka ne može pobuniti protiv toga, koliko god ona, u neku ruku, od početka izgledala kao definitivum, dok gledana unazad važi za puko sredstvo. Time pomenuto uzdizanje sredstava u dostojanstvo krajnje svrhe prelazi u znatno manje iracionalnu kategoriju. Istina, za pojedinačni slučaj ne može se odstraniti ta iracionalnost, ali ukupnost teleoloških nizova ima drukčiju suštinu nego ograničeni odeljci: okolnost da sredstva postaju svrhe opravdava se time što su, u krajnjoj osnovi, takođe svrhe samo sredstva. U beskonačnim nizovima mogućnih htenja, radnji i zadovoljenja koji se odvijaju, skoro proizvoljno hvatamo jedan momenat da bismo ga označili kao krajnju svrhu, za koju je sve što prethodi samo sredstvo, dok objektivan posmatrač ili mi sami kasnije nužno mnogo dalje izmeštamo stvarno delotvome i važeće svrhe, mada i one nisu obezbeđene od toga da ih zadesi ista takva sudbina. Na ovoj tački krajnje zategnutosti između relativnosti naših težnji i apsolutnosti ideje o krajnjoj svrsi ponovo se ispoljava značenje novca i dalje razvija prethodno nagoveštavanje. Budući da je on, s jedne strane, izraz i ekvivalent vrednosti stvari, dok je, s druge strane, ipak, čisto sredstvo i indiferentan prolazni stadijum, on tačno simbolizuje to što je upravo utvrđeno: da se i vrednosti kojima se teži i koje ljudi osećaju, konačno, obelodanjuju kao sredstva i privremenosti. I budući da najsublimiranije sredstvo života za beskonačno mnogo ljudi postaje najsublimiranija svrha života, on predstavlja najnedvosmisleniji dokaz za to daje važno samo stanovište da li jedan teleološki momenat uzimamo kao sredstvo ili kao svrhu dokaz čija krajnja presudnost zadovoljava tezu bez ostatka, kao u slučaju školskog primera. Iako ni u jedno doba individue nisu pokazivale da nisu gramzive prema novcu, ipak se može reći da maksimalno zaoštravanje i rasprostranjenost te jake težnje padaju u ona vremena kad su bili obesnaženi manje pretenciozno zadovoljavanje pojedinačnih životnih interesa, kao i uzdizanje do religiozno-apsolutnoga, kao krajnje svrhe bivstvovanja; jer daleko preko okvira unutrašnjeg ustrojstva pojedinca, danas je - kao u doba propasti Grčke i Rima - sve obojeno novčanim interesom: ukupni aspekt 243

fijske, upravo vrednost koja je isključivo sredstvo i ništa drugo urasta u njihovo mesto i zaodeva se njihovim oblikom. Samo, u stvarnosti, novac kao apsolutno sredstvo i time kao tačka jedinstva bezbrojnih svrhovnih nizova, u pogledu svoje psihološke forme ima značajne odnose upravo prema predstavi Boga, a psihologija može da ih otkrije jer ima tu privilegiju da ne može da počini blasfemije. Dublja suština ideje Boga leži u tome što sve raznolikosti i suprotnosti sveta u njoj bivaju sjedinjene, što je ona, kako je to lepo rekao Nikola Kuzanski, coincidentia oppositorum. Iz ove ideje da sve tuđosti i nepomirljivosti bivstva u njoj nalaze jedinstvo i poravnanje potiče mir, sigurnost, sveobuhvatno bogatstvo osećanja koje ide uz predstavu o Bogu i o njegovom prisustvu. Nesumnjivo, osećanja koja budi novac imaju, na svom području, psihološku sličnost s ovima. Budući da novac sve više postaje apsolutno dovoljan izraz i ekvivalent svih vrednosti, on se uzdiže do apstraktne visine iznad ukupne široke raznolikosti objekata, postaje centar u kojem najsuprotstavljenije, najstranije, najudaljenije stvari nalaze svoju zajedničnost i dotiču se; činjenica je da time i novac jamči ono uzdizanje iznad pojedinačnog, ono pouzdanje u njegovu svemoć kao i u svemoć nekog najvišeg principa; nama to što je pojedinačno i što je niže u svakom trenutku jamči da se, takoreći, ponovo može pretvoriti u taj princip. Posebno svojstvo i interes Jevreja za finansije dovođeni su u vezu s njihovim »monoteističkim školovanjem«; po ovome, priroda naroda, milenijumima naviknuta na to da pogled uzdiže u visinu, ka jednom jedinstvenom najvišem biću, da u njemu - naročito zato što je ono posedovalo samo vrlo relativnu transcendenciju - ima cilj i presek svih pojedinačnih interesa, mora se takođe na ekonomskom području predavati prvenstveno onoj vrednosti koja se nudi kao sažimajuće jedinstvo i tačka zajedničkog zaoštravanja svih svrhovnih nizova. Takođe, neobuzdani lov na novac, strast kakvu on izaziva, za razliku od drugih centralnih vrednosti, na primer zemljišnog poseda, ekonomskog, čak života uopšte, nikako nije u opreci s onim završnim smirenjem u kojem se dejstvo novca približava verskom raspoloženju. Ne samo da ukupno uzbuđenje i napetost u borbi za novac čini uslov za blaženi mir u posedu izvojevanoga nego i ono beskrajno spokojstvo duše koje jamče verska dobra, ono osećanje da stojimo u tački jedinstva bivstvovanja - sve to, ipak, dostiže 244

svoju najvišu vrednost u svesti tek kao cena traganja i borbe za Boga. I kad Avgustin kaže o poslovnom životu: Merito dictum negotium,

quia

negat

otium,

quod

malum

est

neque

quaerit

ve-

ram quietem quae est Deus - onda to opravdano važi za onu po-

slovnost koja, nadovezujući sredstva sticanja na sredstva sticanja, uzlazi ka krajnjem cilju u vidu novčane dobiti; ali to ne važi za taj krajnji cilj koji upravo više nije negotium nego je njegovo ušće. Možda je uzrok neprijateljstva s kojim se religijsko i crkveno uverenje često odnose prema novcu, takođe, u instinktu za ovu psihološku formalnu sličnost između najvišeg ekonomskog i najvišeg kosmičkog jedinstva, a i u doživljenoj opasnosti od konkurencije upravo novčanog interesa onom religijskom - opasnosti koja se pokazala ne samo tamo gde je supstancija života ekonomska nego i tamo gde je ona religijska. U kanonskom odbacivanju kamate iskazuje se odbacivanje novca uopšte, jer kamata poništava novčani posao kao apstraktno čist. Kamatni princip kao takav za sebe još ne sadrži punu meru grešnosti - u srednjem veku se često verovalo da se grešnost može izbeći ako se kamata plati u robama umesto u novcu - nego je to bila kamata novca i u novcu, tako da se smatralo kako se ukidanjem toga novac uopšte pogađa u samom korenu. Novac se stvarno lako pokazuje kao konačna svrha, on je kod prevelikog broja ljudi konačan završetak teleoloških nizova, i daje im izvesnu meru jedinstvenog spoja interesa, meru apstraktne uzvišenosti, suvereniteta u pogledu pojedinosti u životu, što kod njih umanjuje potrebu da intenziviranje upravo tih zadovoljenja traže u religioznoj instanci. Dakle, potičući iz svih tih veza, one više nego jasne tačke poređenja dejstvuju kad, kod Hansa Zaksa, jedan predstavnik opšteg mišljenja ovako zaključuje: novac je na zemlji zemaljski bog. Ukupni obim ovoga svodi se na osnovni motiv za poziciju novca: da je on apsolutno sredstvo, koje se upravo usled toga, uzdiže do psihološkog značenja jedne apsolutne svrhe. Razume se, bez sasvim dosledne formulacije, rečeno je da jedino apsolutno jeste relativitet stvari; i za to je, svakako, novac najjači i najneposredniji simbol. On je relativitet privrednih vrednosti u supstanciji, on je značenje svake pojedinačno, koje ima kao sredstvo za sticanje neke druge - ali stvarno ovo puko značenje kao sredstva, odvojeno od njegovog singularnog konkretnog no245

solutna vrednost zato što se ne mora bojati razlaganja na ono što je relativno, zbog čega tolike, od početka supstancijalne vrednosti, nisu mogle da očuvaju pretenziju na apsolutnost. U istoj meri u kojoj se to što je apsolutno kod bivstvovanja (ovde ne govorim o idejnom smislu stvari) razlaže na kretanje, vezu, razvitak, u toj meri i za naše potrebe za vrednostima ovi dolaze namesto tog apsolutnoga. Područje privrede bez ostatka je egzemplificiralo - u psihološki apsolutnom karakteru vrednosti - taj povesni tip, pri čemu, kao što možemo napomenuti nasuprot popularnim pogrešnim shvatanjima, formalnom jednakošću tog razvitka na svim područjima nikako ne treba potvrđivati jednakost njegove ugodnosti. Ako karakter krajnje svrhe, koji novac ima za individuum, premaša onaj intenzitet u kojem je on primereni izraz za privrednu kulturu svoga kruga, onda nastaju pojave pohlepe i škrtosti. Izričito naglašavam zavisnost ovih pojmova od svagdašnjih privrednih odnosa, jer je upravo ta ista apsolutna mera strasti u sticanju i u očuvanju novca sasvim normalna i adekvatna u slučaju izvesnog značenja novca, dok u slučaju drugoga može da pripada pomenutim hipertrofičnim kategorijama. Uopšteno, granica za početak prave pohlepe može biti vrlo daleka u slučaju vrlo razvijene i žive novčane privrede, a na primitivnijim stupnjevima srazmerno bliža, dok sa škrtošću stvari stoje obrnuto: onaj ko u uskim i nedovoljno živim novčanoprivrednim okvirima važi kao štedljiv i racionalan u izdavanju novca - u krupnim okvirima brzog prometa, lake zarade i izdavanja, izgledaće već kao škrt. Već na tome se pokazuje ono što će kasnije biti još jasnije: da pohlepa i škrtost nikako nisu podudarne pojave, iako im je osnova, vrednovanje novca kao apsolutne svrhe, ista. I jedna i druga predstavljaju, kao i sve pojave koje su u vezi s novcem, samo posebne stupnjeve obrazovanja tendencija, čiji niži ili viši nivoi postaju vidljivi i kod drugih sadržaja. I jedna i druga se pokazuju prema konkretnim objektima i bez veze s njihovom novčanom vrednošću, u psihološki vrlo čudnoj sakupljačkoj pomami onih osoba koje narod naziva hrčcima; ljudi koji gomilaju dragocene zbirke svake vrste, sami ne uživajući u predmetima, čak često i ne hajući za njih. Ovde nije subjektivni refleks imanja, radi kojeg se inače stiče i poseduje, taj koji nosi vrednost, nego sasvim objektivna i nikakvim ličnim konsekvencama praćena činjenica da su te stvari prosto u njihovom posedu - predstavlja za takve 246

ličnosti dragocenost. Obično se prema toj pojavi, vrlo čestoj u ograničenom i manje ekstremnom obliku, odnosi kao prema egoizmu, s čijim uobičajenim oblicima ona, svakako, deli negativnu stranu, isključenje svih drugih iz vlastitog poseda; ipak se ona od ovih odvaja jednom nijansom, koja će biti prikazana sledećim zaobilaznim putem. Stalno moramo isticati da suprotnost između egoizma i altruizma nikako ne obuhvata u potpunosti motivisanje našeg delanja. Stvarno smo i objektivno, zainteresovani da izvesna zbivanja ili stvari postanu stvarni ili da ne postanu stvarni, i to bez ikakvog obzira prema nekim posledicama koje bi pogodile subjekt. Važno nam je da u svetu vlada harmonija, poredak prema idejama, značajnost - koja nikako ne mora da se uklapa u uobičajene sheme etičkoga ili estetičkoga; i osećamo da smo pozvani da sudelujemo u tome, nikako ne postavljajući pitanje da li to služi da obraduje ili da podstakne neku ličnost, ono Ja ili Ti. Na polju religije stiču se tri motiva na način koji posebno vidnim čini položaj onoga koji je ovde u pitanju. Do ispunjenja verskih zapovesti može doći iz pukih egoističkih razloga, bilo sasvim grubo, iz straha ili iz nade, bilo to, malo tananije, radi mirne savesti ili osećanja unutrašnjeg zadovoljenja, koje sobom donosi to ispunjenje. Dalje, ono može biti altruističke prirode: ljubav prema Bogu, predavanje srcem njemu navodi nas da se pokoravamo njegovim zapovestima, kao što ispunjavamo želje dragog nam čoveka zato što je njegova radost i zadovoljenje naša najviša životna vrednost. Najzad, na to nas može navesti osećanje za objektivnu vrednost svetskog poretka, u kojem se volja najvišeg principa bez otpora produžava u volji svih pojedinačnih elemenata; trezveni odnos između Boga i nas može da zahteva od nas tu pokornost kao svoj adekvatni izraz ili svoju duboko nužnu posledicu, a da u tu motivaciju ne uđe nikakav rezultat za nas, niti radost ili zadovoljstvo Boga. Tako, u mnoštvu slučajeva svest o svrsi zastaje kod objektivne stvarnosti i njenu vrednost ne izvlači na prvo mesto iz njenih subjektivnih odraza. Ovde neću raspravljati ni o kakvom psihološkom ili saznajnoteorijskom tumačenju tog motivisanja s one strane ličnosti; u svakom slučaju, ono je psihološka činjenica koja s nizovima svrha, lično obojenih, ulazi 247

najrevnosnije čuva i vrednuje njihov posed, sav svoj egoizam boji dodatkom u vidu pomenutog načina nadsubjektivnog vrednovanja. U celini uzev, smisao poseda je da bude objekt uživanja, i mi nasuprot njemu stavljamo ne samo objekte kojima se čovek može radovati, kao zvezdama, ne žudeći za njima, nego i takve čija se vrednost čini načelno nezavisnom od svake subjektivne radosti, kao lepota, poredak i značajnost kosmosa kao nešto u čemu nema potrebe uživati, ali što ipak izgleda istrajno u svojoj vrednosti. U slučaju pomenutih ljudi koji su opsednuti posedom, imamo neku vrstu međupojave ili mešovite pojave: tu jeste posed potreban, ali on ne napreduje u svoj regularni subjektivni uspeh nego ga ljudi, i bez toga, osećaju kao nešto vredno, kao cilj koji je dostojan da mu težimo. Ovde nije kvalitet stvari onaj pravi nosilac vrednosti; nego je, koliko god on bio neophodan i koliko god on određivao meru vrednosti, ono što stvarno daje motiv, zapravo, činjenica da se ona poseduje, onaj oblik odnosa u kojem subjekt stoji s njom. To što je taj oblik - koji, razume se, može postati stvaran samo kod nekog sadržaja - to što taj posed subjekta postoji kao puka objektivna činjenica, to je onaj dragoceni element koji zatvara teleološki niz. Apsolutizovanje neke ekonomske vrednosti, prekid teleološkog niza pre njegovog vraćanja subjektu, vrlo osobeno se pokazuje kod izvesnog značenja zemljišnog poseda, koje se meša raznoliko s njegovim pravim ekonomskim značenjem, razume se, često samo u vidu sazvučja kao alikvotni ton. Naime, koliko god je izvesno da zemljišni posed ne bi postao nikakva vrednost da vlasniku ne donosi rezultate u vidu subjektivne koristi, ipak se njegova vrednost ne iscrpljuje u tim navodljivim vrednosnim faktorima: u rezultatu, u većoj sigurnosti nepokretnog poseda, u socijalnoj moći koju on daje itd. Osim toga se s njim umnogome povezuje donekle idealna vrednost i osećaj daje on po sebi vredan, daje čoveku osnova taj odnos dominacije, da on prema osnovi ljudske egzistencije uopšte poseduje tako blizak odnos, koji se odmah unosi u samo Ja. Tako, zemljišni posed poseduje i daje izvestan dignitet, kojim se on ističe od svih drugih vrsta poseda, čak i ako je korist od ovih za posednika ista ili čak veća, tako da 248

je bar pratila - predstava da vredi biti zemljoposednik, čak i kad se ta vrednost ne izražava u nekoj koristi. Tako, vezivanje za zemljišni posed može da poprimi neku versku boju, kojoj se, na primer, ono približilo u najbolje doba Grčke. Otuđivanje zemljišnog poseda javljalo se kao prestup ne samo prema deci nego i prema precima, pošto je njime prekidan kontinuitet porodice; štaviše, upravo i okolnost da ga nije bilo lako uvećati išla je u prilog njegovoj funkciji kao nosioca nadindividualnog, religijski posvećenog jedinstva porodice. A naročito je u srednjem veku zemljišni posed mnogo više imao rang apsolutne vrednosti nego što ga danas ima; jer iako je on bio tražen, po sebi razumljivo, najpre zbog prinosa i uživanja u njemu, pa je utoliko bio relativna vrednost, ipak je, po sebi i za sebe, u odnosu na svoju ulogu u novčanoj privredi, on imao osobeno značenje, jer nije stalno pretvaran u novac i procenjivan prema novcu. On nije imao takoreći nikakav ekvivalent, vrednosni niz, u kojem se nalazio, završavao se njime. Pokretna imovina mogla se razmenjivati jedna za drugu, a nepokretni posed bio je, cum grano salis, nešto neuporedivo, vrednost kao takva, nepokretna osnova iznad koje se tek odvijalo pravo ekonomsko kretanje, i koja je po sebi bila s one strane ovoga. Tako, crkva nije samo iz ekonomsko-relativističkog interesa težila da ga prisvoji: početkom 14. stoleća je skoro polovina engleske zemljišne imovine, a u doba Filipa II više od polovine španske, bila u rukama klera, kao što još i danas u crkvenoj državi Tibetu dve trećine svih proizvodnih zemljišnih poseda pripada kleru! Kao što je crkva srednjovekovnom životu dala čvrste, prividno zauvek utemeljene norme njegovog toka, tako je nužno, u realnom kao i u simboličkom smislu, bilo primereno da u svojim rukama drži i pomenutu temeljnu vrednost veću od svih vrednosti. Neotuđivost crkvenog zemljišnog poseda bila je samo svesno i zakonsko utemeljenje tog njegovog unutrašnjeg karaktera. Ona samo svedoči o tome da je kretanje vrednosti tu došlo do kraja, daje tu bilo dostignuto ono što je krajnje i definitivno u ekonomskom području. Ako je mogućno upoređivati mrtvu ruku’ s lavljom jazbinom u koju svi tragovi šapa vode, ali Mrtva ruka = nesposobnost (vlasteoskih ljudi, vezanih za zemlju) da raspolažu svojim imanjem (u slučaju nemanja dece). Isti izraz označava i neotuđivo dobro, dobro koje ne može preći na naslednike onih koji njime rukuju (takva su dobra manastirska, bolnička, itd.). Prim prev.

249

nijedan ne izlazi iz nje, onda je ona, ipak, takođe simbol sveobuhvatne apsolutnosti i večnosti principa na kojem je utemeljena crkva. To izrastanje dobara u krajnju svrhu čija apsolutna vrednost nadilazi puko uživanje, nalazi svoj najčistiji i najpresudniji izraz, čak takav koji sve više u sebe prima druge slučajeve istog tipa, u onim patološkim, izopačenim oblicima novčanog interesa, u škrtosti i pohlepi za novcem. Već i takva dobra koja po sebi nisu ekonomske prirode, novac, koji je postao krajnja svrha, ne toleriše kao definitivne vrednosti u koordinaciji s njim; njemu nije dovoljno da sebe stavi pored mudrosti i umetnosti, pored personalnog značaja i snage, čak pored lepote i ljubavi, kao još jednu krajnju svrhu života, nego čineći ovo, on dobija snagu da sve to drugo svede na sredstva za sebe. Apstraktni karakter novca, odstojanje na kojem se on drži po sebi i za sebe od svakog pojedinačnog uživanja, podstiče objektivno radovanje njemu, svest o vrednosti koja daleko nadilazi svako pojedinačno i lično uživanje. Ako novac više nije svrha u smislu u kojem je to bilo koje oruđe inače, naime, zarad njegovog rezultata, nego srebroljupcima vredi kao krajnja svrha - onda on više nije krajnja svrha u smislu u kojem je to uživanje, nego se za škrticu održava izvan te lične sfere, predmet strahopoštovanja, koji je tabu i za njega samog. Skrtica voli novac onako kako se voli vrlo poštovan čovek, u čijem pukom bivstvovanju, i u tome što ga poznajemo i osećamo povezanost svog bivstva s njim, već leži blaženstvo, i bez toga da naš odnos prema njemu ulazi u pojedinost konkretnog uživanja. Unapred i svesno se odričući toga da novac koristi kao sredstvo za bilo koja uživanja, škrtica ga stavlja na nedostupno odstojanje od svoje subjektivnosti, koje, pak, stalno nastoji da savlada svešću o njegovom posedovanju. Dok karakter novca kao posrednika dovodi do toga da on nastupa kao apstraktni oblik uživanja, koji se ipak ne uživa, dotle procena njegovog posedovanja, ukoliko on ne biva izdat, ima boju stvarstvenosti, njega okružuje ona prefinjena draž rezignacije koja prati sve objektivne krajnje svrhe, pa pozitivnost i negativnost uživanja spaja u jedinstveno i recima neiskazivo jedinstvo. Oba momenta dostižu u škrtosti svoju uzajamnu krajnju tenziju, 250

neiskorišćenom posedovanju ostavlja uživanje još potpuno netaknutim. U tom pogledu, značenje novca podudara se sa značenjem moći; kao i ona, i on je puka mogućnost sabiranja draži jedne budućnosti koja se samo subjektivno može anticipirati u obliku jedne sadašnjosti koja je, pak, objektivno tu. Stvarno, predstava o »mogućnosti « sadrži dva motiva, koji se uglavnom ne mogu dovoljno razdvojiti. Kad se tvrdi da se bilo šta »može«, onda to nikako ne znači samo misaono anticipiranje nekog budućeg zbivanja nego neko već sada stvarno stanje naponskih sila, fizičkih ili psihičkih koordinacija, sasvim određeno usmerena slaganja postojećih elemenata; onaj ko može »da svira klavir« razlikuje se, čak i kad on to sam ne pokazuje, od nekoga ko to ne može - ali nikako samo u nekom budućem momentu kad će to da čini, dok ovaj to neće činiti, nego već u sadašnjem momentu po sasvim konkretnom, sadašnjem ustrojstvu svojih nerava i mišića. Drugo, to stanje mogućnosti, koje po sebi ne sadrži ništa od budućnosti, vodi ka stvarnosti »onoga što se moglo« samo usled sticaja izvesnih drugih uslova, čije nastupanje mi isto tako ne znamo sigurno unapred. Taj momenat nesigurnosti i pomenuto osećanje ili znanje sada već aktuelne snage ili stanja čine elemente mogućnosti, i to u kvantitativno vrlo raznolikim mešavinama, koje počinju, recimo, od toga: ja mogu da sviram klavir - gde momenat stvarnoga uveliko preteže i gde je nesigurnost u pogledu inače potrebnih uslova minimalna, sve do onoga: sledeće bacanje može dati sve devetke - gde su dati i poznati uslovi tog stanja trenutno sasvim u manjini, u poređenju s momentima koji su inače još potrebni za pomenuti rezultat, ali su sasvim neizvesni. Ta mogućnost koja je u novcu, u neku ruku, očvrsla i postala supstancija, predstavlja sasvim jedinstvenu kombinaciju. To što u njoj stvarno posedujemo je, u ograničenosti na trenutak posedovanja, ravno nuli; štaviše, ono odlučujuće za to da se ta mogućnost razvije u vredne rezultate, leži sasvim izvan nje. Ali ogromna je sigurnost da će to drugo biti tu takođe stvarno u pravom momentu. Dok je, po pravilu, ona - u »mogućnosti« sadržana - mera čvrstine i nedvosmislenosti u sadašnjem postojećem i stvarnom, a sve što je buduće nesigurno je, dotle je, u pogledu novca, ta poslednja nesigurnost sasvim iščezla, dok je to što je već sadašnje, aktuelno posedovano kao takvo, sasvim beznačajno. Time je specifični ton mogućnosti kod njega do krajnosti 251

zaoštren: stvarno je puka mogućnost, u smislu budućnosti, ona u kojoj to što je sadašnje, što imamo u šaci, jedino i ima značaj; ali to je i stvarna mogućnost, u smislu potpune izvesnosti u pogledu ostvarivosti takve budućnosti. Izvesnost zadovoljenja tu se još pojačava posebnošću odnosa između želje i ispunjenja, koju poseduje novac u odnosu prema ostalim predmetima našeg interesa. Subjektivne posledice neke ostvarene želje nikako nisu uvek precizni komplement stanju lišavanja, koje je nju izazvalo. Lišenost nekog predmeta nije nalik na prazninu koju bi njegovo posedovanje potpuno ispunilo, tako da bi sve bilo kao pre želje. Razume se, tako to prikazuje Šopenhauer, za koga je, zato, usrećenje samo nešto negativno, samo otklanjanje bolnog stanja koje nam izaziva to lišavanje. Ali ako sreću uzmemo kao nešto pozitivno, onda, ipak, postizanje naših želja nije samo ukidanje kakvog negativnog stanja tačno odgovarajućim pozitivnim stanjem, uvećanim za izvesno, s tim povezeno, osećanje sreće. Staviše, odnos želje prema njenom ispunjenju je beskrajno raznolik, jer želja skoro nikad ne uzima u obzir sve strane predmeta, tj. njegovog uticaja na nas. U njegovoj stvarnosti skoro nikad nemamo ono što bi nam on značio pod kategorijom mogućnosti, htenja za imanjem. Trivijalna mudrost opravdano kaže da nas posedovanje onoga što smo hteli redovno razočarava, i to u pogledu dobre i loše strane, kao i tako da drugobivstvo imanja postoji u svesti samo kao činjeničko, ali ne i praćeno nekim osećanjem. Ipak, novac tu zauzima posebno mesto. Razume se, on s jedne strane pomenutu nesamerljivost između želje i njenog objekta vodi do vrhunca. Težnja, usmerena najpre ka novcu, nalazi kod njega samo sasvim neodređeno nešto, čime se nikako ne može zadovoljiti želja, sve dok je racionalna, i što po svojoj sasvim praznoj suštini, izmiče svakom pravom odnosu prema nama; dakle, ako želja ne pređe okvire ovoga ka nekom konkretnom cilju, mora nastupiti strašno razočaranje; kao što smo ga bezbroj puta iskusili kad god je novčano bogatstvo, željeno strasno i kao nesumnjiva sreća, po svom dostizanju otkrivalo da je takvo kakvo stvarno jeste: puko sredstvo čije uzdizanje u krajnju svrhu nije moglo da pretraje njegovo dostizanje. Dakle, dok tu postoji najstrašnija diskrepancija između želje i ispunjenja, događa se nešto sasvim obrnuto kad se taj psihološki karakter novca kao krajnje svrhe učvrsti trajno, pa pohle252

pa za novcem postane hronično stanje. Naime, u slučaju kad željena stvar ne treba da zajamči išta osim njenog posedovanja, i kad to ograničenje želje nije samo prolazno samozavaravanje, tad je predupređeno i svako razočarenje. Ipak, sve stvari koje inače želimo da posedujemo treba da nam daju nešto tim posedovanjem, a u nedovoljnom prethodnom proračunu tog davanja leži sva, često tragična, a često i humoristična nesamerljivost želje i ispunjenja, o kojoj sam upravo govorio. Međutim, novac škrtici od početka ne treba da pruži ništa više od njegovog pukog posedovanja. Novac kao takav poznajemo preciznije od bilo kojeg drugog predmeta, jer kod njega se nema šta ni poznavati, pa on i nema šta da nam prikrije. Kao stvar koja je apsolutno bez svojstva, on ne može inače ništa od onoga što može i najnevažniji objekt: da u sebi krije iznenađenja ili razočaranja. Dakle, onaj ko stvarno i definitivno želi samo novac jeste apsolutno siguran i od jednog i od drugog. Opšta ljudska nedovoljnost - da ono što je dobijeno izgleda drukčije od onoga što je željeno - sjedne strane, stiže do vrhunca u srebroljublju, kad ono svest o svrsi realizuje samo kao neodrživu iluziju; s druge strane, ona je sasvim potrta kad se volja stvarno definitivno zaustavlja kod posedovanja novca. Da bismo mogli da shvatimo ljudske sudbine u shemi odnosa između želje i njenog predmeta, moramo reći da, zavisno od stajališta svrhovnog niza, novac jeste, doduše sasvim neadekvatan, ali je i najadekvatniji predmet naše želje. Uostalom, karakter novca kao nosioca moći, kojem ću se sada vratiti, mora se najosetnije, u najmanju ruku, najneugodnije ispoljiti tamo gde novčana privreda još nije sasvim prodrla, niti je po sebi razumljiva, nego novac svoju prinudnu moć pokazuje kod odnosâ koji njemu prema njihovoj pravoj strukturi, po sebi ne pripadaju. Razlog za to što je upravo u najrazvijenijoj kulturi novac stigao do vrhunca svoje moći leži u činjenici da njemu tu stoje na raspolaganju beskrajno mnogi, ranije sasvim nepoznati objekti, spremni da mu se pokore; ne dolazi do trvenja do kojih dolazi između ukupnog načina i vrste naturalnih odnosa i njima heterogenih finansija, kad njihovo prevladavanje nužno zaoštrava svest o moći. Kao što je novac vrednost iznad svih vrednosti, tako i poznavalac indijskog života naziva seoskog indijskog bankara, zelenaša: the man of all men in the village ; njegovo indijsko ime znači: the great man. Ističe se da je, kad se u 13. stoleću po253

novo pojavljuju veći kapitali, kapital bio takvo sredstvo moći kakvo još nije bilo poznato narodnim masama, i čije je dejstvo još psihološki pojačano tom pojavom nečuvenoga i, takoreći, nadempirijskoga. Ako sasvim ostavimo po strani činjenicu da su crkva i narod tada smatrali da je novčani posao nešto što je za odbacivanje - za crkveno načelo: mercator sine peccamine vix esse potest izjasnio se čak jedan kelnski patricije iz 13. stoleća nužno je bilo da se korišćenje tako mistične i neproračunljive moći kakva je bila kapital, smatra za nešto moralno sumnjivo, za nasilnu zloupotrebu. I kao što često pogrešne predrasude nagone onoga ko je njima pogođen da ih potvrdi kao istinite, tako su i trgovački aristokrati iz tog doba stvarno podlegli nesavesnoj zloupotrebi svoje moći, čiji su vrsta i obim bili mogućni upravo usled novčanog kapitala kao novine i usled svežine njegovog uticaja na sasvim drukčije konstruisane odnose. S tim je bila povezana činjenica da je niži narodni sloj - od srednjeg veka pa sve do 19. stoleća - verovao da je nastanak velike imovine proizvod nečistih radnji i da su njeni vlasnici nekakve tajanstvene ličnosti: o poreklu imovine Grimaldijevih, Medičijevih, Rotšildovih pričane su najstašnije pripovesti, i to ne samo u smislu moralno dvosmislenih nego i u smislu praznoverja, kao daje tu bila upletena nekakva demonska sila. Budući da razložena vrsta mogućnosti, ovaploćena u novcu, podstiče kod škrtosti porast nekog osećanja sublimirane moći upravo pre nego što se novac izda - taj »plodni momenat« je u njoj, u neku ruku, zaustavljen - škrtost je uobličavanje volje za moć i to, osvetljavajući karakter novca kao apsolutnog sredstva, tako da moć stvarno ostaje samo moć i ne pretvara se u svoje upražnjavanje i uživanje u njemu. To je važan momenat za objašnjavanje škrtosti u poodmaklom životnom dobu. Svakako, ta tendencija je svrsishodna kao briga za sledeću generaciju, koliko god tog motiva malo bio svestan upravo škrtica koji, štaviše, što je stariji, manje može da pomišlja na odvajanje od svojih blaga. Subjektivno je, pak, bitna ta okolnost da u starosti, s jedne strane, čulne strane života gube svoju draž ili se gubi mogućnost da se u njima uživa, dok, s druge strane, ideali gube svoju podsticajnu snagu, usled razočaranja i nedostatka poleta; tako, kao poslednji cilj volje i draž života često preostaje još samo moć, koja se de254

viših položaja u starosti često pokazuju bolesnu maniju da »utiču«; delom se ta moć očituje u škrtosti, za koju se baš ta ista apstraktna »moć« ovaploćuje u novčanom posedu. Smatram da je pogreška svakog škrtog čoveka zamišljati kao obuzetog slikanjem svih raspoloživih mu uživanja, svih mogućnosti novca za upotrebu punu draži. Štaviše, najčistiji oblik škrtosti je onaj gde volja stvarno ne prelazi okvire novca, pa se čak i ne poigrava idejama o njemu kao sredstvu za nešto drugo, nego moć, koju on upravo reprezentuje kao neizdat, oseća kao definitivnu i apsolutno zadovoljavajuću vrednost. Za škrticu, sva druga dobra su na periferiji života, i od svakog od njih vodi nedvosmislen radijus ka centru, ka novcu; ukupni specifični osećaj zadovoljstva i moći ne bi znao onaj ko bi taj smer preokrenuo, pa ga od njegove konačne tačke, makar i u sebi, vraćao ka periferiji. Moć bi bila izgubljena, ako bi, kao takva koja počiva u centru, bila preinačena u uživanje u konkretnim stvarima. Naše biće usmereno je ka dvojstvu vladanja i služenja, pa mi stvaramo sebi veze i tvorevine koje i jedan i drugi nagon, što se dopunjavaju, zadovoljava u najrazličnijim mešavinama. Nasuprot moći koju daje novac, nedostojnost škrtosti iscrpno je iskazao jedan pesnik iz 15. stoleća: onaj ko služi novcu jeste »njegovog sluge sluga«. Stvarno, budući da nas goni da klečimo pred nevažnim sredstvom kao pred najvišom svrhom, škrtost je najsublimiraniji, moglo bi se reći, karikirani oblik unutrašnje potčinjenosti, kao što je, na drugoj strani, njegov nosilac najsublimiranije osećanje moći. I tu novac otkriva svoju suštinu: da našim antagonističkim težnjama jamči podjednako najodlučnije i najčistije samopredstavljanje. U njemu je škrtost stvorila nešto što ima najveći raspon, što, takoreći, delujući kao čista energija, polove te škrtosti utoliko više međusobno udaljava ukoliko se ova sama predstavlja kao puki novac, odbacujući svaku posebnu određenost. Za dominaciju koju je novac stekao nad opštim načinom mišljenja vrlo je karakteristično da se niz pojava označava kao škrtost - u smislu škrtosti prema novcu, a da su te pojave u stvarnosti sušta suprotnost ovome. Reč je o ljudima koji po drugi put koriste paljeno palidrvce, brižljivo odvajaju prazne strane iz pisama, ne bacaju ni komadić kanapa i na svaku izgubljenu čiodu traće trud tražeći je. Takve osobe nazivaju škrtima zato što je stvorena navika da se na novčanu cenu stvari sasvim naivno gle-

255

da kao na njihovu vrednost. Međutim, ti ljudi stvarno ne pomišljaju na novčanu vrednost pomenutih objekata, nego se snaga njihovog osećanja tiče upravo stvarstvene vrednosti ovih, na koju njihova novčana vrednost ne ukazuje nikako proporcionalno. Bar u zaista mnogim slučajevima, bitno za ove štedljive ljude nije da spasu nekoliko novčića; kad je reč o njihovom spašavanju kod tih štedljivaca, nije posredi ni delić novčića; oni su zapravo, u pogledu novca kojim se ti objekti ponovo mogu lako nabaviti, često vrlo nezavisni, a vrednuju samo tu stvar. U tu kategoriju spadaju čudni, ali ne baš retki ljudi koji bez dvoumljenja poklanjaju po stotinu maraka, dok im treba mnogo napora da sebe nateraju da vam poklone arak papira iz svoje zalihe pribora za pisanje ili nešto slično. Dakle, tu imamo neposrednu suprotnost škrtosti: škrtici su stvari upravo nevažne - osim ukoliko predstavljaju novčanu vrednost - jer ih je novac lišio karaktera krajnje svrhe, dok bi ponašanje pomenutih bilo sasvim besmisleno kad bi njega određivala novčana vrednost stvari; razume se, potpunim gubljenjem iz vida ove vrednosti postaje se neracionalan. Ti ljudi zaboravljaju zbog svrhe sredstvo koje tu svrhu svagda čini ponovo dostižnom, dok škrtica zaboravlja zbog sredstva svrhu, koja je prvima navedenima jedino značajna. Dalje, nailazimo na pojave koje, podudarne po spoljnjem obliku s pomenutim štedljivim odnosima prema stvarima, zahvaljujući svojoj unutrašnjoj diskrepanciji s njima, pomažu objašnjavanju teleološkog karaktera novca. Mnogi »štedljivi « ljudi nastoje da se sve što je plaćeno zaista i potroši. I to, nikako samo kad bi se time uštedeo neki drugi potreban izdatak, nego su takvi i prema uživanjima u luksuzu, za koja su se u međuvremenu uverili da i nisu uživanja; svrha je već promašena, ali da bi se taj promašaj realizovao, prinosi se još jedna žrtva; jer tip tih pojava je: »Što je plaćeno mora se pokušati«. Okolnost da štedljivu majku njena deca, šaleći se, zadirkuju da bi uzela ostatak leka, preostalog posle bolesti u porodici, samo da on ne bi bio bačen - ocrtava samo karikaturu postupka koji mnogi ljudi vrlo ozbiljno čine. Potrošnja predmeta je, po pretpostavci, nevažna, ili još gore nego nevažna; dakle, njen motiv ne može biti to da taj predmet ne propadne, jer on je propao, zato što je ona strana uživanja u njemu koja je predstavljala njegovo značenje za subjekt - otpala. Dakle, u stvarnosti se nikako ne troši onaj predmet ka kojem je bila 256

usmerena namera, nego drugi kojem upravo nedostaje svojstvo motivacije. Prema tome, motiv može biti samo taj da je konzumiranjem bar upotreba novca našla svoj ekvivalent. Tako je novac stigao do svoje najbliže svrhe, a time je postignuto stišavanje osećanja i vrhunac teleološkog niza, pored kojeg stoji promašaj njegove subjektivne krajnje svrhe, kao stvar za sebe i bez umanjivanja pomenutog zadovoljenja. Tako, ova banalna i sadržinski neinteresantna pojava otkriva sasvim osobenu teleološku konstelaciju novčane vrednosti. Iako ona nije nešto što se ispoljava kod veoma uzvišenih objekata, pa zato ima nečeg malograđanskog i beznačajnog, ona je ipak možda najekstremniji izraz za činjenicu da instanca novca kao posrednika nadrasta stvarnu krajnju svrhu; jer ovde ne otpada samo, kao i kod škrtosti, pravi smisao svekolikog privređivanja, nego i draž moći i mogućnosti koja je kod pomenutoga krasila novčani posed, kakav se ni za šta ne bi upotrebio: objekat, iz kojeg je otpalo sve što bi ikako moglo imati smisla i svrhe njegove potrošnje, troši se, uz neprijatnosti i štetnosti, prosto zato što mu je apsolutnu vrednost dao novac koji je izdat za njega. Dakle, svrhovni proces nije se ovde zaustavio kod novčane instance, nego je, osim toga, takoreći, krenuo unazad i izopačio se, budući da se po sebi nesvrhovno vrednovanje ostvaruje zahvaljujući neposredno nesvrhovnom postupku. Sada ću još u dva negativna pravca pratiti poziciju novca, utoliko što on svoj karakter razvija preko okvira pukog posredništva, do samostalnog interesa. Rasipanje je, u više nego jednom smeru, srodnije škrtosti nego što nam to odaju suprotstavljenosti njihovih pojava. Ovde valja napomenuti da, u vremenima naturalne privrede, škrto čuvanje vrednosti nije spojivo s njihovom prirodom, s vrlo ograničenom mogućnošću očuvanja poljoprivrednih proizvoda. Stoga, gde njihovo pretvaranje u - neograničeno čuvanju podložan - novac nije postojalo, ili bar nije bilo po sebi razumljivo, retko nailazimo na stvarno škrto gomilanje tih proizvoda; gde god se poljoprivredni proizvodi neposredno dobijaju i troše, postoji najviše liberalnosti, naročito prema gostima i siromašnima, kakva nije nimalo bliska u slučaju novca, koji mnogo više mami na skupljanje; tako da mučenik Petar hvali 17 Filozofija novca

257

nikakvu škrtost. Sasvim odgovarajuće tome, naturalni odnosi ograničavaju mogućnost i draž rasipništva. Rasipnička potrošnja i lakomisleno rasipanje u njoj nailaze, ipak - ako se po strani ostavi besmisleno razaranje - na granicu u vidu svoje i tuđe moći potrošnje. A glavna stvar je da rasipanje novca uopšte sadrži sasvim drugi smisao, sasvim novu nijansu u odnosu na rasipanje konkretnih predmeta: ovo rasipanje znači da je vrednost za racionalne svrhovne nizove individuuma kao takvog uništena, a rasipanje novca znači da je ta vrednost nesvrsishodno pretvorena u druge vrednosti. Tip rasipnika u novčanoj privredi i onaj tip koji jedini ima pojavu značajnu za filozofiju novca nije neko ko novac in natura besmisleno poklanja, nego ko ga upotrebljava za besmislene kupovine, odnosno takve koje nisu primerene njegovim prihodima. Zadovoljstvo u rasipanju, koje treba precizno razlikovati od zadovoljstva, recimo, u površnom uživanju u predmetima, u hvalisanju koje je s tim povezano, u podstičućoj smeni između sticanja i trošenja objekata, ono uživanje koje se odnosi čak na čistu funkciju rasipanja, bez obzira na supstancijalni sadržaj i propratne pojave ovoga - vezuje se, dakle, za momenat izdavanja novca za bilo koje predmete; draž tog momenta pokriva kod rasipnika stručnu procenu novca, sjedne strane, i predmeta, s druge. Ovim se položaj rasipnika naspram svrhovnog niza jasno označava. Ako je krajnji član ovoga uživanje na osnovu posedovanja objekta, onda je njegov prvi, nama bitni, srednji stupanj to što se novac poseduje, a drugi to što se izdaje za predmet. Za škrticu onaj prvi prerasta u - za sebe prijatnu - svrhu po sebi, a za rasipnika ovaj drugi. Za njega novac nije ništa manje bitan nego za onoga prvoga, samo ne u formi imanja nego u formi izdavanja. Njegovo osećanje vrednosti usađuje se u trenutku prelaska novca u druge oblike vrednosti, i to s takvim intenzitetom da on sebi za uživanje u ovom trenutku plaća cenom koja znači rasipanje svih definitivnijih vrednosti. Zato se može vrlo jasno zapaziti da ravnodušnost prema novčanoj vrednosti, koja čini suštinu i draž rasipanja, može da uspe samo zahvaljujući tome što se ta vrednost pretpostavlja kao nešto što se oseća i ceni. Očigledno bi odbacivanje nekog indiferentnog predmeta bilo nešto sasvim indiferentno. Za manijačno rasipanja u ancien régime tipičan je sledeći slučaj: kad je princu Kontiju dijamant, vredan četiri-pet hiljada franaka, koji je bio 258

poklonio jednoj dami, ta dama vratila, on je naredio da ga razbiju i koristio ga je kao pesak za sušenje mastila na karti koju joj je napisao o tome. Toj priči Ten dodaje napomenu o tadašnjem načinu gledanja: on est d’autant plus un homme du monde que l’on est moins un homme d’argent. Samo, već u tome se krilo izvesno samozavaravanje. Upravo svestan i naglašeno negativan odnos prema novcu ima, kao posredstvom kakvog dijalektičkog procesa, za osnovu nešto suprotno, pa jedino ta osnova može dati pomenutome nekakav smisao i draž. Isto je i kod onih radnji koje postoje tu i tamo u velikim gradovima: nasuprot radnjama koje uspevaju zahvaljujući jeftinoći, ove donekle hvalisavo samodopadljivo naglašavaju da su njihove cene najviše. Time one iskazuju da polažu pravo na najbolje mušterije, koje ne pitaju za cenu. Ali pri tom je primetno da one ne naglašavaju samo glavnu stvar nego i taj negativni korelat da nije važna cena, čime nesvesno, ipak, u prvi plan interesa stavljaju novac, mada s obrnutim predznakom. Zbog svoje tesne veze s novcem, manija rasipanja lako se neizmemo ubrzava, lišavajući njome opsednutoga svih racionalnih merila zato što nedostaje regulativ, dat merom prijemčivosti u odnosu na konkretne objekte. To je upravo ista ona neumerenost koja karakteriše pohlepu škrtice za novcem: puka mogućnost, koju ona traži umesto uživanja u stvarnosti, ide po sebi i za sebe u beskonačnost, i ne nalazi, kao ovo uživanje, spoljnje i unutarnje razloge za svoje ograničavanje. Gde god gramzivosti nedostaju sasvim pozitivna fiksiranja i oslonci spolja, ona se razliva bez ikakvog oblika i sve jače. To je razlog posebne neumerenosti i ogorčenja pri sporovima oko nasleđa. Zato što tu nikakav rad ili objektivno utemeljeno odmeravanje ne utvrđuje polaganje prava pojedinca, apriori niko nije sklon da prizna to polaganje prava drugoga, tako da nedostaje svaka prepreka, pa se svako zadiranje u takvo polaganje prava oseća kao zaista posebno bezrazložna nepravda. Ta unutrašnja nepovezanost želje i bilo kakve mere njenog objekta, koja kod sporova oko nasleđa proizlazi iz personalne strukture odnosa nasleđa potiče, u slučaju pohlepe za novcem, iz strukture objekta. Za neprincipijelnost koju omogućava ta struktura, i koja pomenutim polaganjima prava ne daje nikakvu osnovu za ograničavanje, čini mi se vrlo karakterističnim jedan ustanak povezan s kovanjem novca u Braunšvajgu 1499. godine. Vlasti su 259

da važenje dobije samo dobar novac, pored kojeg je dotad postojao i loš. Tada su isti oni ljudi koji su za svoje proizvode i svoje nadnice želeli da dobijaju samo dobar novac podigli bunu, jer više nisu primani njihovi loši novci! Upravo ta česta naporedost dobrog i lošeg novca pruža najčistije mogućnosti samoj unutrašnjoj neumerenosti pohlepe, u poređenju s kojom i one najintenzivnije druge strasti imaju u sebi uvek nešto psihološki lokalizovano. Poznate su nam čak i u Kini pobune iz razloga što je vlast plaćala lošim novcem, a poreze tražila da naplati u dobrom novcu. Samo hipotetički ću pretpostaviti da ta tendencija ka neumerenosti, sadržana u pukom interesu za novac kao takav, predstavlja takođe skrivene korene one svojevrsne, u berzama utvrđene pojave: da sitni špekulanti žitom, autsajderi, idu skoro bez izuzetka à la hausse *. Verujem da logički, doduše, neosporna ali za praksu sasvim nevažna činjenica - da dobit u slučaju baisse ** uopšte ima granicu, a kod hausse nema - izaziva psihološku draž za tu stranu. Dok krupni špekulanti žitom, za koje dolazi u obzir stvarna isporuka objekta, proračunavaju izglede za obe strane, kod čiste novčane špekulacije, kako pokazuje diferencijski posao, adekvatan je smer koji formalno ide u bezgraničnost. Upravo taj smer, koji čini oblik unutrašnjeg kretanja novčanog interesa, još je, kao shema, bliži sledećoj činjenici. Nemačka poljoprivreda je, u periodu od 1830. do 1880. godine, trajno imala porast prinosa. To je dovelo do predstave daje posredi beskrajan proces; tako da dobra više nisu kupovana po ceni koja je odgovarala trenutnom prinosu, nego po onoj koja je odgovarala prinosu očekivanom u budućnosti, a prema dotad zapaženoj proporciji povećanja - što je razlog za sadašnju lošu situaciju u poljoprivredi. Novčani oblik prinosa vuče predstavu o vrednosti ka pogrešnom nivou; gde god on dolazi u obzir samo kao »upotrebna vrednost «, samo kao neposredna konkretna količina, ideja o njegovom rastu nailazi na razborito postavljenu granicu, dok mogućnost i anticipacija novčane vrednosti ide u beskonačnost. Na tome se zasniva suština škrtosti i rasipanja, jer i jedno i drugo odbacuje odmeravanje vrednosti, koje jedino može da zajamči granicu i uporište svrhovnog niza, naime grani-

* na porast ** pad cena

260

cu kod završnog uživanja u objektima. Budući daje pravi rasipnik - koga ne treba brkati s epikurejcem i prosto lakomislenom osobom, koliko god svi ti elementi bili izmešani u individualnoj pojavi - ravnodušan prema objektu, kad ovaj dođe u njegov posed, njegovo uživanje je opterećeno prokletstvom da se ne može ni zaustaviti, ni trajati; trenutak njegovog nastupanja ujedno sadrži vlastito ukidanje, život tu ima istu demonsku formulu kao i život škrtice: da svaki dostignuti momenat izaziva žeđ za njegovim jačanjem, koja se, međutim, ne može utoliti; jer ukupno kretanje traži zadovoljenje, kakvo proističe iz krajnje svrhe, unutar jedne kategorije koja sebi od početka uskraćuje svrhu, pa se ograničava na sredstvo i na predefinitivan momenat. Tvrdica je apstraktniji i od jednog i od drugog; njegova svest o svrsi ostaje na još većoj distanci od krajnje svrhe; rasipnik se, ipak, više približava stvarima, on na poznijoj stanici napušta kretanje koje je usmereno ka racionalnom cilju, da bi se zaustavio kod nje kao da je ona taj konačni cilj. S jedne strane, ta se formalna ravnodušnost uz potpunu suprotstavljenost vidljivog uspeha, a s druge strane, odsustvo regulativne supstancijalne svrhe, koje u slučaju podjednake besmislenosti jedne i druge tendencije predočava ćudljivu igru između njih - predstavljaju objašnjenje za to što se škrtost i rasipanje često mogu naći kod iste osobe, bilo u podeli na razna područja interesa, bilo u vezi s promenljivim životnim raspoloženjima; kontrakcija i ekspanzija istih izražavaju se u škrtosti i u rasipanju, kao i u istom kretanju, samo svaki put s drugim predznakom. Oba značenja novca za našu volju svode se na sintezu dvaju određenja, koja se odvija u novcu. Naime, koliko god se svugde i kao preka potreba žudi za hranom i odećom, ipak je zahtev za njima prirodno ograničen; upravo može biti dosta onoga što je nužno i zato najjače željeno. A potreba za luksuznim dobrima je, za našu prirodu, neograničena; tu ponuda nikad neće premašiti tražnju; na primer, plemeniti metali, ukoliko su materijal za nakit, suštinski su neograničeno upotrebljivi, što je posledica njihovog primarnog obilja. Sto su vrednosti bliže centru života, što su one više uslov za neposredno samoodržanje, to su one, doduše neposredan objekat jače želje, ali je ta želja ograničenija u pogledu kvantiteta, i ljudi se utoliko više bliže tački zasićenosti njima. 261

ložnosti, to manje želja za njima nalazi svoju meru u nekoj prirodnoj potrebi, pa svaki zajamčeni kvantum skoro da i ne menja tu potrebu. Dakle, između tih polova kreće se skala naših potreba; one su ili neposredno intenzivne, ali onda ipak prirodno ograničene - ili su to luksuzne potrebe, koje manjkavu nužnost menjaju za bezgraničnu mogućnost svoje ekspanzije. Dok se većina kulturnih dobara kreće u izvesnoj mešavini tih ekstrema, tako da približavanje jednome odgovara udaljavanju od drugoga, novac spaja vrhunce jednog i drugog. Služeći zadovoljavanju kako najneophodnijih tako i najizlišnijih potreba života, on intenzivnoj neodložnosti zahteva pridružuje ekstenzivnu neograničenost. Sam po sebi on je nosilac strukture luksuzne potrebe, budući da odbacuje svaku granicu želje - koja bi bila mogućna samo usled odnosa određenih kvantiteta prema našoj prijemčivosti - ali za njega ne postoji potreba da pomenutu distancu od neposredne potrebe potre, kako to moraju da čine plemeniti metali kao materijal za nakit, pošto je on postao korelat takođe najneposrednije životne nužde. Škrtost i rasipanje predstavljaju, takoreći, na smenu, taj čudno kombinovani karakter novca kao željenoga, on je za njih utopljen u svoju čistu poželjnost; oni pokazuju lošu stranu onoga što smo već primetili kod dobre strane novca: da on proširuje prečnik kruga u kojem se kolebaju naša antagonistička psihička kretanja. Samo što škrtost u, takoreći, supstancijalnoj okoštalosti pokazuje ono što rasipanje otkriva u obliku protoka i ekspanzije. U pogledu druge jedne dimenzije nego što je nalazimo kod rasipanja, nasuprot pohlepi za novcem i škrtosti stoji druga negativna pojava: siromaštvo kao definitivna vrednost, kao životna svrha koja se zadovoljava sama za sebe. Rast jednog člana svrhovnoga niza do apsolutnog značaja ovde se preneo u drugom pravcu tog niza nego što je to smer kod škrtosti i rasipanja: jer dok se ovi zaustavljaju kod sredstava za krajnje svrhe, siromaštvo istrajava pri izostajanju sredstava, ili ide u deo koji leži iza krajnje svrhe, utoliko što se pokazuje kao rezultat proteklih svrhovnih nizova. Slično onim pomenutima, siromaštvo se u svom najčistijem i specifičnom obliku javlja samo na izvesnom stupnju novčane privrede. U odnosima naturalne privrede, koji još nisu određeni novčanoprivredno, dakle, sve dok agrarni proizvodi još ne figuriraju kao puke robe, tj. neposredno kao nov262

čane vrednosti, ne dolazi tako lako do apsolutne oskudnosti pojedinaca: čak i u poslednje doba se u Rusiji hvalilo time da područja sa slabo razvijenom novčanom privredom ne poznaju nikakvo lično siromaštvo. Kao opšta pojava, to nije vezano samo za lakšu dostupnost onome što je neposredno potrebno, za šta ne treba najpre pribaviti novčano sredstvo, nego i za to da se humana osećanja simpatije prema siromaštvu u tim uslovima lakše bude nego kad ono što nedostaje siromahu, i čime njemu treba pomoći, nije ono što je njemu neposredno potrebno. U čisto novčanim odnosima, saosećanje najpre mora ići zaobilaznim putem, pre nego što stigne do tačke svog pravog interesa. Često ono na tom zaobilaznom putu slabi. Adekvatno ovome, upravo ljudi koji su praktično spremni da pomognu siromahu, i sažaljevaju ga, pružaju pomoć radije u hrani i odeći nego u novcu. Kad se siromaštvo pojavi kao moralni ideal, ono prezire i posedovanje novca kao najgore iskušenje, kao pravo zlo. Gde god spasenje duše ljudi osećaju kao krajnju svrhu, siromaštvo u mnogim doktrinama ispada sasvim pozitivno i neophodno sredstvo za njega, kao sredstvo koje se iz te pozicije uzdiže do dostojanstva jedne po sebi značajne i važeće vrednosti. To se može dogoditi na raznim nivoima svrhovnih nizova i iz raznih pobuda. Najpre će puka ravnodušnost prema svekolikom zemaljskom uživanju i zainteresovanosti voditi u tom pravcu. S duše koja teži onom najvišem taj balast otpada sam od sebe, bez potrebe za nekom, posebno ka tome usmerenom voljom. Možda su se prvi hrišćani ponašali ovako: nisu bili neposredno neprijateljski i agresivno raspoloženi prema vidljivim dobrima, nego su prosto bez odnosa prema njima, kao prema stvarima za čije opažanje čovek ne poseduje organ. Zato je - veoma sporadični komunizam prahrišćanstva najsuštinskije suprotan težnjama modernog komunizma: prvi je proistekao iz ravnodušnosti prema zemaljskim dobrima, a drugi upravo iz najintenzivnijeg vrednovanja tih dobara. I vremenski među njima postoji jedan mešovit oblik: socijalističko-revolucionami pokreti krajem srednjeg veka imali su, doduše, prirodu žudnje, ali su ipak delom bili pothranjivani asketskim strujama, uz njihov ideal potpune lišenosti potreba. Razume se, u pogledu novca, ove struje se su se nužno spustile iz same onostranosti materijalnih interesa, pa poprimile odlučnije i pozitivnije oblike, pošto se on neprestano susreće 263

takođe na putu ka najneophodnijem i pošto njegovo sticanje iziskuje veću pažnju i angažovanje volje nego obezbeđivanje samog izdržavanja potom. Onaj ko je tako otupeo prema njemu da, poput jednog crkvenog oca, umesto butera koristi kolomaz, i ne primećujući to, ipak, ukoliko egzistira u doba novčanog prometa, ne može isto tako da svoju svest obmane pri sticanju makar najskromnije svote. Zato će - gde god načelno postoji samo ravnodušnost prema svemu spolja - ta ravnodušnost prema novcu lako preći u stvarnu mržnju. Drugo, na to još odlučnije utiče karakter novca kao iskušenja. Zato što je u svakom trenutku spreman za upotrebu, novac je najgora klopka časova slabosti, i pošto služi pribavljanju svega, on duši nudi ono što je za nju svagda zavodljivo; i sve to je utoliko opasnije što je novac, sve dok je stvarno samo kao novac u našim rukama, najindiferentnija i najnevinija stvar na svetu. Tako on, za asketska osećanja, predstavlja pravi simbol đavola, koji nas zavodi prerušen u bezazlenost i nevinost; tako da - i u odnosu na đavola i u odnosu na novac - jedina bezbednost postoji u apsolutnoj udaljenosti od njih, u odbacivanju svake veze, koliko god bezopasna ona izgledala. U najranijoj Budinoj zajednici to je izraženo načelno. Monah koji ulazi u zajednicu upravo time napušta svoj posed uopšte, kao što napušta i svoje porodične veze i svoju suprugu, pa ne sme, ako se otpišu povremeni izuzeci, posedovati ništa više od sitnih predmeta za svakodnevne potrebe, ai njih stvarno samo ako mu dođu kao milostinja. Koliko je ta odredba bila fundamentalna, pokazuje naziv koji su kaluđeri sebi davali: zajednica prosjaka. Budući da su svakog dana sebi isprosili - i čak ne izričitim molbama, nego ćutke čekajući milostinju - ono što im je svakog dana bilo potrebno, veza sa svakom svojinom bila je apsolutno isključena. Kao što je kod izvesnih arapskih nomadskih plemena zakonom bilo zabranjeno da seju žito, da grade kuću i slično, da nikakva zavodljivost nastanjenosti pojedinca ne bi navela na nelojalnost prema uslovima života plemena, tako je, samo suštinski izraženo, to isto važilo za budističke monahe. Oni koji sebe porede s pticama što sa sobom nose samo krila, kud god da lete, ne smeju da primaju na dar njivu, stoku, robove. Ali ta zabrana je najstroža kad je reč o zlatu i srebru. Dobročinitelj, koji je namislio da monasima pokloni novac, ne sme da ga dâ njima nego kakvom zanatliji ili trgovcu, koji onda monasima za to isporučuje životne 264

namirnice, što ovi smeju da prime. A ako je, ipak, neki monah primio zlato ili srebro, mora da se pokaje pred zajednicom, a novac se predaje nekom dobronamernom laiku, koji se nađe u blizini, te on njega izdaje za kupovinu sredstava za život; nijedan monah ne sme sam da ih pribavlja. Ukoliko takvog laika nema u blizini, novac se predaje nekom monahu da ga baci, i to takvome »ko je oslobođen želja, oslobođen mržnje, oslobođen zaslepljenosti« - čime jamči da će stvarno baciti novac. Tu je - iako uz osobenu anemičnu prigušenost tih duša, takoreći okoštalih u jednoj ideji - novac postao predmet straha i odvratnosti, siromaštvo je postalo ljubomorno čuvan posed, dragocen komad u vrednosnom inventaru te egzistencije koja je okrenula leđa svakoj raznolikosti i zainteresovanosti sveta. U novcu je bila data jedinstvena vrednost, čijim je odbacivanjem odbačeno upravo svekoliko mnoštvo sveta. Prvi franjevački monasi sasvim odlučno i neuporedivo strasno predstavljaju unutrašnje uobličenje koje se uzdiglo do apsolutne vrednosti u vidu siromaštva. Tu nije posredi samo reakcija na ono strahovito posvetovljavanje italijanske crkve u 12. i 13. stoleću, koje je svoj najjezgrovitiji izraz našlo u simoniji: sve je bilo zasnovano na novcu i sve se moglo imati za novac, od izbora pape do postavljenja najbednijeg seoskog sveštenika, od osnivanja najvelelepnijeg manastira do izricanja formule kojom su sveštenici iz Firence vino, u kojem su se davili miševi, osveštavali i pretvarali ga ponovo u upotrebljivo! A reformistički pokret, koji od petog stoleća nikad nije sasvim obustavljen, i inače je siromaštvo proglašavao za idealni zahtev za duhovnika, jer je time sasecano iz korena ono posvetovljavanje crkve. Samo, tek kod franjevaca je siromaštvo postalo samostalna vrednost ili korelat za najdublje unutrašnje potrebe. O prvom dobu ovog reda veli jedan istoričar, specijalista za njega: »U siromaštvu je gente poverella našao sigurnost, ljubav i slobodu: kakvo je čudo što su se sva razmišljanja novih apostola ticala jedino očuvanja tog dragocenog blaga. Njihovo poštovanje nije poznavalo granice; s pravim žarom ljubavi prema zaručnici svakodnevno su pridobijali ljubu svoga srca«. Tu je siromaštvo postalo pozitivan posed koji je, s jedne strane, takoreći, posredovao u sticanju najviših dobara, u odnosu na njih postizao ono što novac postiže u odnosu na ovozemaljska dobra vredna prezira; kao i on, i siromaštvo je bilo re265

zervoar u koji su se slivali nizovi praktičnih vrednosti i iz kojeg se ono ponovo hranilo. A s druge strane, siromaštvo je već sasvim neposredno bilo strana ili izraz toga da onome ko se odriče svet pripada u jednom višem, u najvišem smislu; taj nije bio neko ko se odriče, nego je u siromaštvu posedovao najčistiji, najtananiji ekstrakt stvari, kakav škrtac poseduje u novcu. Kao što su budistički monasi govorili: »S velikom radošću živimo mi koji ništa ne posedujemo; veselost je naša hrana, kao bogovima carstva svetlosti « - tako su franjevce karakterisali kao nihil habentes, omnia possidentes. Siromaštvo je tu izgubilo svoju asketsku suštinu: unutrašnja dobra, za čije je dobijanje ono predstavljalo negativan uslov, spustila su se do njega, odricanje od sredstva, koje je za svet inače puni predstavnik njegovih krajnjih svrha, doživelo je isti uspon do definitivne vrednosti. Ogromna i obuhvatna moć procesa kojim se novac iz svog položaja posrednika uzdiže do značenja nečeg apsolutnog, zapravo, može da bude oštrije osvetljena samo tako što se negiranje njegovog smisla uzdiže u istu formu. Krug tih pojava koje suštinu novca treba da osvetle i rasvetle posredstvom njegovih refleksa zatvoriću dvama, na nivou novčane kulture skoro endemičnim slučajevima: cinizmom i blaziranošću - a i jedno i drugo su rezultati svođenja na vrednost novca kao sredstva na koje moraju pristati specifične vrednosti života; oni čine, takoreći, naličje pojava škrtosti i pohlepe za novcem, budući da se pomenuto svođenje očituje u porastu jedne nove krajnje vrednosti, a cinizam i blaziranost u srozavanju svih starih. U njima se dovršava negativnost teleoloških nizova koje je novac već ostvario u rasipanju i uživanju u siromaštvu - ona se dovršava tako što sada zahvata ne samo pojedine vrednosti, kristalizovane samo u novcu, nego i činjenicu vrednosti uopšte. Ma koliko da to što mi danas nazivamo cinizmom, po svom fundamentalnom stavu nema nikakve veze s grčkom filozofijom života od koje mu potiče ime, ipak, među njima postoji, takoreći, perverzna veza. Antički cinizam imao je sasvim pozitivan ideal života: bezuslovnu snagu duše i moralnu slobodu individuuma. To je njemu bila tako bezuslovna vrednost da su, u poređenju s njom, ništavne bile sve razlike onih inače priznatih vrednosti: da 266

da li on ispunjava svoje porodične obaveze ili ne ispunjava - to je za mudraca sasvim nevažno, i to ne samo u poređenju s pomenutom apsolutnom vrednošću; u toj ravnodušnosti otkriva se upravo prisutnost te vrednosti. Čini mi se da je za stav koji se sada naziva ciničnim odlučujuće to što i za njega ne postoji nikakva diferencija u nivoima vrednosti, a ono što je uopšte vrednovano visoko ima jedino značenje u svođenju na nivo najnižega ali je pozitivna i idejna, moralna, krajnja svrha tog nivelisanja otpala. To što je za pomenute paradoksalne izdanke Sokratove životne mudrosti bilo sredstvo ili nekakav sekundaran rezultat ovde je postalo središte, i time mu se značenje sasvim promenilo. Cinik - uvek u sadašnjem smislu - najjasnije otkriva svoju suštinu u suprotnosti sa sangviničnim entuzijastom. Dok kod ovoga krivulja vrednosnog kretanja ide odozdo nagore, pa i niže vrednosti teži da uzdigne do značenja viših, kod cinika je smer obrnut: njegovo osećanje života je adekvatno izraženo tek kad je on teorijski i praktično dokazao niskost i najviših vrednosti, iluziju o razlikama u vrednostima. Ništa tako delotvomo ne ide naruku tom raspoloženju koliko sposobnost novca da i najviše i najniže vrednosti podjednako svodi na jednu formu vrednosti, pa ih time dovodi na isti načelni nivo, koliko god raznih vrsta i mera te forme postojalo. Ni najednom drugom opštem području cinik ne nalazi tako trijumfalno opravdanje kao ovde, gde su najtananija, najidealnija, najosobnija dobra ne samo raspoloživa za svakoga ko ima potreban novac nego i, što je još mnogo karakterističnije, ostaju uskraćena onom najdostojnijem, ako je on bez sredstava, i gde kretanja novca dovode do najbesmislenijih kombinacija između osobnih i stvarstvenih vrednosti. Rasadnici cinizma su zato mesta velikog, naročito berzanskog prometa, gde novca ima u velikoj meri, i gde on lako menja vlasnika. Sto više tu sâm novac postaje jedino središte interesa, i što se više tu časti i ubeđenja, dara i vrline, lepote i spasa duše ulaže protiv toga, to će jače raspoloženje podrugljivosti i frivolnosti nastati nasuprot ovim višim dobrima života, koja su, za tu istu vrednosnu procenu, podložna prodaji kao i dobra na tržnici, pa tako dobijaju i »tržišnu cenu«. Pojam tržišne cene za vrednosti koje, po svojoj 267

Drugo značenje nivelisanja koje se tiče ne samo različite vrednosti nego i raznovrsnosti stvari - budući da centralno mesto novca vezuje interes za ono što im je zajedničko, nasuprot njihovom individualnom nivou obrazovanja - nalazi svoj osobni izraz u blaziranosti. Dok se cinik, ipak, još može podstaći na reakciju posredstvom područja vrednosti, mada u tom izvmutom smislu da on u kretanju vrednosti odozgo naniže nalazi draž života onaj blazirani je, po svom, razume se, nikad potpuno ostvarenom pojmu, tup prema razlikama u osećanju vrednosti uopšte, sve stvari on vidi kao podjednako blede i sive, nimalo vredne da se njima podstakne na neku reakciju, naročito reakciju volje. Dakle, odlučujuća nijansa tu nije obezvređivanje stvari uopšte, nego indiferentnost prema njihovim specifičnim razlikama, pošto iz njih upravo proističe svekolika živahnost osećanja i htenja, uskraćena blaziranome. Onaj kime je ikad duboko ovladalo uverenje da je sve mogućne raznolikosti života mogućno dobiti za upravo istu novčanu svotu - mora biti blaziran. Redovno, iscrpljujuća uživanja važe kao uzrok blaziranosti, i to je opravdano zato što prejaki nadražaji, konačno, iz nerava izvlače svu sposobnost za reagovanje. Samo, time još nije zatvoren krug pojava blaziranosti. Naime, draži stvari nikako nisu samo uzroci praktičnih postupaka za njihovo dobijanje, nego takođe obrnuto: vrsta i mera praktično zahtevanog truda za njihovo dobijanje često određuju upravo dubinu i živost njihove draži za nas. Sva individualizovanja težnje, sve zapletenosti puteva, svi posebni zahtevi koje postavlja sricanje tog predmeta - prenose se na taj predmet kao posebnosti njegove suštine i njegovog odnosa prema nama, kao draži bivaju investirane u njega; obrnuto, što je način sticanja predmeta više mehanički i indiferentan u sebi, to će on sam izgledati bezbojniji i manje zanimljiv - baš kao što svagda ne samo cilj određuje put nego i put cilj. Zato uvek jednako sticanje, koje nijednom predmetu ne pridaje posebnu vrstu nabavljanja, mora novcu činiti njegove objekte indiferentnima, i to očito utoliko temeljnije ukoliko bogatstvo to praktično svođenje razlika u vrednostima proteže na sve veći broj predmeta. Sve dok nismo u stanju da kupujemo stvari, one na nas deluju svojim ukupnim dražima, odgovarajućim njihovim posebnostima; čim mi njih, svojim novčanim posedom, možemo da steknemo kad god pože268

uživanja nego i zbog indiferentnog puta do njihovog sticanja, puta koji briše njihovu specifičnu vrednost. Naravno, taj uticaj je u pojedinačnom slučaju neznatne veličine. Ali u odnosu bogataša prema objektima koji se mogu dobiti za novac, čak, možda, već u ukupnom tonu koji javni duh sada daje tim objektima svuda, gomilanje tog uticaj a učinilo gaje vrlo primetnom veličinom. Tako su cinizam i blaziranost samo odgovori dveju različitih, katkad takođe stupnjevito izmešanih naravi na istu činjenicu: kod cinične dispozicije, iskustvo koliko se može dobiti za novac, i indukcija da je, konačno, sve mogućno kupiti, bude pozitivno osećanje zadovoljstva, dok za onoga ko naginje blaziranosti baš ta ista slika stvarnosti njoj oduzima mogućnost da za njega postane draž. Zato, dok cinik svoju unutrašnju situaciju redovno ne želi da promeni, kod blaziranoga je to ipak, čest slučaj: element roda u njemu zahteva životne draži, a njegovo individualno ustrojstvo ne dopušta mu da ih oseti. Otuda žudnja sadašnjosti za podsticajima i uzbuđenjima, za ekstremnim utiscima, za najvećom brzinom njihove smene - jedan od onih pokušaja da se kvantitativnim uveličavanjem sadržaja opasnosti ili patnji izbegne neka situacija; razume se, usled toga nastupa trenutno skretanje pažnje s njihovog objektivnog značenja, ali ubrzo potom vraća se stari odnos, sada teži usled povećanog stepena njegovih elemenata. Međutim, bitnije je to što moderno vrednovanje »podstreka « kao takvog kod utisaka, veza, pouka - bez nužnosti naglašavanja na šta nas to podstiče - odaje takođe samo pomenutu karakterističnu obuzetost sredstvima: čovek se zadovoljava ovim predstadijumom prave vrednosne proizvodnje. Pošto je pomama za pukim podsticajima kao takvima posledica preovlađujuće blaziranosti, kod koje sve više nestaje ona prirodna uzbudljivost, i pošto ova, opet, proističe iz novčane privrede, s njenim obezbojavanjem svih specifičnih vrednosti posredstvom puke srednje vrednosti - ovde imamo jedan od zanimljivih slučajeva, u kojima je bolest saopštila leku svoju vlastitu formu. Novčana kultura označava takvu obuzetost života njegovim sredstvima da se i izbavljenje od njegovih zamora, kao po sebi razumljivo, traži u pukom sredstvu koje prećutkuje konačno značenje ovoga: u činjenici onog »podstičućeg« kao takvog.

269

III

Već sam jednom pomenuo da pohlepa za novcem i škrtost, ma koliko u većini slučajeva nastupale spojene, ipak podležu tačnom pojmovnom i psihološkom razlikovanju. A, stvarno, postoje pojave koje nam ih otkrivaju podvojene; brzina puta do novca često ukazuje na potpunu nezavisnost od brzine puta koji vodi od novca, i to nikako samo tamo gde su u pitanju pohlepa za novcem i škrtost u užem smislu nego već na stupnjevima na kojima unutrašnja kretanja još nisu prešla granicu normalnoga. To se postiže poglavito onim ilegitimnim uzdizanjem novca na više mesto u svrhovnom nizu koje, zato što u sebi nema nikakvu objektivnu meru, često menja svoje značenje, tako da novac, sve dok se stiče, budi sasvim druga osećanja vrednosti nego kad je posredi njegovo davanje za različne predmete. Tenzija osećanja vrednosti prema novcu, koja je sledila put ka njemu, popušta zajedno s njegovom dostignutošću, što je izraženo tako da većina ljudi kao potrošači ne poštuju baš toliko zakon ekonomičnosti koliko to čine kad su privrednici, poslovni ljudi. Možda iz tog iskustva da smo u sticanju stroži, egzaktniji, manje lakomisleni nego u izdavanju, potiče jedna odredba starojevrejskog prava. Po njoj, uopšteno, u slučaju novčanih sporova optuženi se stalno mora zaklinjati. Samo se prodavcu na malo izuzetno, najednom mestu u Talmudu, daje da se zakune u vezi s dotičnom beleškom u knjizi svoje radnje. U izvesnim odnosima ispoljava se pomenuta smena kontrakcije i remisije novčanog vrednovanja kod kneževa koji, kao Luj XI i mnogi drugi, u uterivanju svojih prihoda postupaju krajnje strogo, a u njihovom izdavanju sasvim 270

liberalno. Sve u svemu, ipak se proporcija između brzine sticanja i brzine izdavanja ne može osporavati. Zato niko lakše i lakomislenije ne izdaje novac od kockara, kopača zlata i polusveta; i pogubno stanje finansija Španije, počev od Karla V, pripisivano je relativnom odsustvu truda koje je Špancima donelo plemenite metale Amerike. Onaj izraz: »Kako došlo, tako prošlo!« - upućuje ne samo na objektivnu strukturu privrede koja, svakako, bezbednost stečenoga uvodi kao cenu izvesne solidnosti sticanja: pozivi s posebno lakim i brzim sticanjem, u svojim objektivnim okolnostima, već sadrže i kanale kroz koje to što je stečeno ima prirodnu tendenciju i šansu da ponovo otiče. Ali pomenuta poslovica ima delotvomo obrazloženje u psihološkom ustrojstvu; što brže protiče teleološki niz sve do tačke dobijanja novca, to su manje osećanja utroška snage i značajnosti u njemu sabrana, to površnije i zato lakše razdvojivo on ostaje u centru vrednosti, dakle, to ga pre mi puštamo iz ruke. Iako delovi niza, koji vode gore-dole, imaju zajednički karakter veće ili manje tenzije, ipak među njima postoji ta diferencija da novac, dok još nije dobijen, ima vrednost krajnje svrhe, koju gubi čim bude stvarno dobijen i čim se oseti njegov karakter pukog posrednika - kad to ne spreči škrtost. Istakao sam ovu prekretnicu između dvaju odeljaka teleološkog niza, jer kod nje jedna veoma bitna crta novca postaje odlučujuće vidljiva. Naime, sve dok novac kao najpreči i jedini cilj težnje ispunjava svest, on za ovu još ima neki kvalitet. Istina, ne bismo stvarno znali reći kakav je on; samo, zainteresovanost volje, koncentrisanje ideja na to, živost za to vezanih nada i kretanja ozaruju ga toliko da mu i samome daju, takoreći, bljesak boja, pa nam pojam novca uopšte čine značajnim, još sasvim nevezano za pitanje količine. Tako se razvijaju sve naše praktične želje: sve dok su pred nama, neostvarene, celi genus kao takav predstavlja za nas draž, tako da se čak vrlo često predajemo obmani da bi nas trajno zadovoljila makar i neznatna mera istoga, ukoliko je to samo ta stvar, ukoliko predstavlja taj pojam. Naša želja najpre je usmerena ka kvalitetu objekta, a zainteresovanost za kvantitet u kojem se predstavlja pomenuta određenost, redovno ističe njegovu važnost tek kad je kvalitet već u bilo kojoj meri ostvaren i doživljen. Taj tipični razvitak naših interesa obuhvata novac na posebno modifikovan način. Pošto on nije ništa drugo do po sebi nevažno sredstvo za konkretne i bezgranično raznoli-

271

ke svrhe, to je, svakako, njegov kvantitet ona jedina, za nas racionalno važna njegova određenost; u odnosu na njega, pitanje nije usmereno ka »šta« i »kako«, nego ka »koliko«. Ali, kako rekosmo, ta suština ili ta lišenost novca suštine redovno se potpuno psihološki čisto ispoljava tek kad se do njega dođe; prilikom promene u definitivne vrednosti, sasvim se pokazuje kako o značaju novca, tj. o njegovoj snazi kao posrednika, odlučuje isključivo njegova količina. Pre nego što teleološki niz dospe do ove tačke, i sve dok je novac puki predmet želje, posredstvom naglašavanja osećanja koje se odnosi na njega kao na opšti pojam, njegov karakter čistog kvantiteta uzmiče pred njegovom opštom i, u neku ruku, kao kvalitet doživljenom suštinom - odnos koji kod škrtosti postaje hroničan zato što ne dopušta da teleološki niz pređe tu kritičnu tačku, tako da škrtica, svakako, za novac trajno vezuje osećanja kao za suštinu s kvalitativnim i specifičnim dražima. A ograničavanje novčanog interesa na pitanje onog »koliko«, drukčije izraženo: da se njegov kvalitet sastoji isključivo u njegovom kvantitetu, ima mnoštvo za nas važnih posledica. Najpre tu da razlike u kvantitetu novčanog poseda za posednike znače najvažnije kvalitativne razlike. To je tako trivijalna činjenica iskustva da bi njeno isticanje bilo besmisleno kad stalno ne bi delovalo iskušenje da se karakter novca kao čistog kvantiteta tumači upravo obrnuto, da se njegova značenja i delotvomosti predstave mehanički tj. oni viši multiplikacijama onih nižih. Najpre ću pomenuti jedan sasvim nevažan slučaj kao dokaz za to kako su duboko delotvorne - u pogledu kvalitativnih posledica - kvantitativne razlike u kondenzovanju novca. Izdavanje malih novčanica ima sasvim drukčiji karakter od izdavanje onih krupnih. Mali ljudi, koji su uglavnom vlasnici malih novčanica, nisu tako lako kadri da ih razmenjuju kao vlasnici krupnih novčanica, dok, s druge strane, ako nastupi panika, oni silovito i nerazborito insistiraju na vraćanju novca, ili svoje novčanice daju a tout prix. U smeru tog dokaza deluje sledeće, više načelno razmišljanje. Sva trošenja novca u svrhe sticanja dele se na dve kategorije: s rizikom i bez rizika. Apstraktno posmatrano, istina, i u jednoj i u drugoj sadržane su obe forme, ako se ostavi po strani, recimo, 272

ništavanjem objekta špekulacije, dok, s druge strane, takođe najsolidniji posao sticanja uvek krije nekakav dodatak u vidu rizika. Ali, praktično, u veoma mnogim slučajevima, taj dodatak se može zanemariti prosto kao beskrajno mala veličina, tako da se o svakom poslu može reći da se njime ništa ne rizikuje, ili da jedan određeni deo investicionog kapitala, odnosno subjektove imovine, jeste na kocki. Izgleda razumno prihvatiti mogućnost da se veličina tog eventualno izgubivog uloga odredi i jednim i drugim objektivnim faktorom: razlomkom verovatnoće gubitka i visine eventualnog dobitka. Očito je iracionalno usuditi se na izdavanje 100 maraka za posao pri kojem je šansa za gubitak =1/2, a najveći mogući dobitak iznosi 25 maraka; ali pod svim okolnostima izgleda racionalno usuditi se, pod istim uslovima, dati 20 maraka. Samo, ova objektivna računica stvarno nije dovoljna za utvrđivanje razumnosti ili nerazumnosti u riziku jedne određene svote. Tome se pridružuje i karakter ličnosti: u svakoj ekonomskoj situaciji postoji izvestan deo poseda koji se racionalno ne sme nikako rizikovati, bez obzira na to koliko bi veliki kao i verovatni, izgledi za dobitak bili dobijeni u zamenu za to. Pomenuto očajničko stavljanje na kocku onog poslednjeg, što je uobičajeno obrazlagati time »da se više nema šta izgubiti«, tim obrazloženjem pokazuje da se izričito odreklo racionalnosti postupka. A ako se takva pretpostavi, onda se pitanje objektivne verovatnoće uspevanja neke špekulacije opravdano postavlja tek s one strane određene granice unutar svake imovine. Kvantum ispod te određene granice racionalno se ne sme stavljati na kocku zarad krupne svote koja se može dobiti, i u slučaju vrlo male verovatnoće za gubitak, tako da ovi objektivni faktori, koji inače opravdavaju rizik, tu postaju sasvim nevažni. Novčana forma vrednosti lako navodi na neprepoznavanje ovog ekonomskog zahteva, zato što ona tu formu razlaže na vrlo male delove, pa time i onog manje imućnog mami u rizik, u koji on načelno ne bi ulazio. To se, na primer, veoma karakteristično pokazalo kod akcija u zlatu, vrednih jednu funtu, kakve su izdavale rudarske kompanije Transvala i Zapadne Australije. Svojim relativno vrlo malim iznosom i vrlo velikim izgledima za dobitak te akcije su prodrle u krugove koji su, inače, morali ostati sasvim daleko od berzanske špekulacije; donekle slično stoji stvar s italijanskom lutrijom, dok mo18 Filozofija novca

273

izbegne tu opasnost za blagostanje naroda utvrđivanjem prilično visokog minimuma za nominalnu vrednost svake akcije koja se emituje. Ako se ponudi vrednost za špekulacije, preduzeće, zajam itd. u vrlo malim delovima, onda njihova objektivna neznatnost, tj. neznatnost u srazmeri s ukupnim iznosom lako može da navede na pogrešan zaključak da su oni subjektivno, tj. u srazmeri s imovinom poslednjeg licitanta, stvarno značajni. I još jedna činjenica - da se jednom objektivno tako malom svotom uopšte može steći spekulativna dobit - mnoge navodi na to da zaborave da njihove prilike njima ne dozvoljavaju da rizikuju tu svotu. Pri tom je tragično to što ljudi čiji dohodak jamči samo egzistencijalni minimum, te ga oni zato nikako ne smeju rizikovati, upravo najviše podležu takvim iskušenjima. Nije samo dobit, zasnovana na verovatnoći, onome čija situacija zapravo najviše iziskuje takvu dobit uskraćena baš logikom te situacije, nego to čini i - na verovatnoći zasnovano - obezbeđenje od gubitaka koje upravo ta situacija najmanje može da podnese. Upravo siromašnije porodice često ne koriste osiguranje poslodavaca, kojim zakonsku negu slugu u slučajevima bolesti mogu da otkupe za relativno malu premiju. Istina, njima je posebno teško da zbrinu obolele sluge, a ipak, oni se pouzdaju u to, jer se, u uslovima vrlo malog dohotka, siguran trošak u vidu neke male svote pokazuje nepodnošljivim u većoj meri nego puka šansa da ona bude mnogo veća koliko god iracionalno ta računica izgledala. Očito je u okviru dohotka ili imovine ona granica posle koje se rizik može ekonomski opravdati, utoliko niža, tj. dopušta utoliko veći deo za svrhe špekulacije, ukoliko je ličnost bolje situirana - i to ne apsolutno veći, što se po sebi podrazumeva, nego i relativno, tj. u srazmeri s ukupnim dohotkom veći. Takođe, ova razlika ne postoji samo između zaista visokog i zaista niskog položaja u pogledu finansija nego i već minimalne razlike u tim položajima mogu, pod inače jednakim uslovima, učiniti primetnim opravdanje različitih kvota rizika. Ovo nije samo još jedan doprinos već razmatranom superaditumu bogatstva - jer, očito, imovina ima utoliko više izgleda da se umnoži ukoliko se veći deo toga može uložiti u špekulacije, a da ne uzdrma ekonomsku egzistenciju vlasnika; nego ovo takođe pokazuje kako novac usled pukih razlika u svom kvantitetu dobija sasvim različit kvali274

postavljaju sasvim različite forme. Onaj sasvim spoljašnji, pa čak i unutrašnji značaj neke novčane svote različit je, zavisno od toga da li ona stoji ispod ili iznad pomenutog praga; a koji će od ta dva slučaja biti, to zavisi isključivo od okolnosti s kojom količinom inače postojećeg novčanog poseda ona čini imovinu vlasnika. S promenom kvantuma ta imovina dobij a sasvim nove kvalitete. Konačno, to se uvršćuje u vrlo opštu formu ponašanja stvari, koja svoje najupadljivije ostvarenje ima na području psihologije. Reč je o tome da kvantitativna povećanja pojava, koje deluju kao uzroci, ne izazivaju uvek podjednako, odgovarajuće povećanje njihovih posledica. Staviše, onaj porast snage uzroka koji je podstakao određeni porast posledica više ne može, na višim stupnjevima te iste skale, stići do istoga, nego u slučaju apsolutno povećanih mera biće potrebno neko veoma povećano dejstvo da bi se postigao isti efekat. Podsetiću, recimo, na čestu pojavu da obrtna sredstva koja na novootvorenom području sticanja daju određeni rezultat, kasnije moraju biti umnogome uvećana da bi to isto postigla; ili na dejstvo lekova koje se na početku može znatno pojačati malim povećanjem doze, dok kasnije objektivno ista tolika povećanja imaju samo vrlo smanjena dejstva; ili na sreću koju u skučenim imovinskim prilikama izaziva neki dobitak, dok pri neprestanom ponavljanju toga, najzad, jednakoj količini dobitka više ne odgovara nikakva reakcija u vidu osećanja sreće. Najčešće obrađivan primer tiče se takozvanog praga svesti: spoljnji nadražaji koji pogađaju naše nerve nisu nikako primetni ispod izvesne jačine; kad je dostignu, odjednom izazivaju osete, njihovo puko kvantitativno povećanje pretvara se u dejstvo sasvim kvalitativne određenosti; ali u nekim slučajevima to povećanje, takođe opet u pogledu ovog dejstva, dostiže gornju granicu, tako da prosto nastavljanje jačanja tog nadražaja preko nje ponovo dovodi do iščezavanja tog oseta. Ovim se već ukazuje na najzaoštreniju formu pomenute diskrepancije između uzroka i posledice, koja se izaziva samo kvantitativnim porastom uzroka: na direktno prelaženje posledice u svoju suprotnost. Kod gorenavedenog primera s lekovima i ovo se događa: naročito posredstvom homeopatskih ogleda ustanovljeno je da se čisto kvantitativnim promenama doziranja kod jednog istog pacijenta može postići direktna suprotnost posledica; i kod elektrizacija je

275

primećeno da su češća ponavljanja pretvarala uspeh u njegovu suprotnost, pa ponovo tu suprotnost u suprotnost. Svakodnevno iskustvo od krupnog i tipičnog značaja jeste: da skoro svi čulni nadražaji koji donose zadovoljstvo pukim nagomilavanjem i pojačavanjem mogu, posle početnog pojačavanja osećanja zadovoljstva, dovesti do gašenja tog osećanja i do pozitivnih bolova. Najzad, pokazuje se nesamerljivost između objektivnog, prouzrokujućeg nadražaja i subjektivnog oseta koji on izaziva, kao u sledećem primeru. Cesto nas niske ekonomske vrednosti, koje su ipak nesumnjivo vrednosti, ne podstiču na ponašanje srazmemo takvoj ekonomskoj vrednosti. Ima predmeta stečenih novcem čija se novčana vrednost često uopšte ne računa, uopšte ne ulazi u operaciju s njima kao neki faktor - na primer, poštanske marke. Od nepoznatih ljudi, od kojih se inače ne bi čovek usudio da traži neku vrednost, makar i vrednost najmanje pare, očekuje se da ogovore na pitanja za koja sami nisu čak ni zainteresovani; na slanje marke u prilogu, potrebne za odgovor, teško bismo se usudili kad je reč o nekom nama ravnom. I onaj ko inače razborito štedljivo postupa s grošima, za poštansku marku, ili za groše potrebne za tramvajsku kartu vezivaće manje razmišljanja o štedljivosti nego za mnoge druge jednake vrednosti. Izgleda da postoji vrlo različit nivo praga ekonomske svesti, zavisno od imovine i temperamenta subjekta, tako da ekonomske nadražaje ispod tog praga ljudi nikako ne osećaju kao ekonomske. To je, svakako, pojava zajednička svim višim područjima. Ipak, ona nastaje tako što se inače već postojeći i primetni elementi spajaju u jednu novu formu, pa se time uzdižu do značaja koji im dotad nije bio poznat: tako stvari postaju predmeti prava, estetskog uživanja, filozofskog razmatranja - stvari čijem se odavno poznatom sadržaju pridružuje jedna nova strana. A za to da se ovo dogodi, pretpostavka je, u mnogim slučajevima, jedan određen kvantum takvih elemenata; ukoliko oni ostaju ispod njega, neće se uzdići do viših i relativno teško dostižnih slojeva svesti, u kojima su smeštene pomenute kategorije. Tako se, na primer, izvesne boje ili kombinacije boja mogu sasvim jasno zapažati, ali one neće, ipak, izazvati estetsko dopadanje ako površine koje one zauzimaju nemaju znatniju dimenziju; pre ovoga su to proste činjenice koje, istina, prelaze prag čulne, ali ne i prag estetičke svesti. Tako, postoji istorijski prag koji izaziva značajnu neproporcio276

nalnost između ličnih energija i njihovih istorijskih uspeha. Bilo je mnogo indijskih asketa koji su poučavali slično Gotamu - ali je samo on postao Buda; začelo i mnoštvo jevrejskih učitelja čije propovedi nisu mnogo odstupale od Isusovih - ali samo on je odredio svetsku povest. I tako svugde: značaj ličnosti čini neprekidnu skalu, ali u njoj postoji jedna tačka iznad koje tek započinje povesno dejstvo neke ličnosti, dok one ispod tog praga značajnosti ne samo da imaju srazmemo manje, nego nemaju nikakvo dejstvo, te potpuno iščezavaju. Možda na još višem nivou leži prag filozofske svesti. Iste pojave koje u minimalnom kvantitetu spadaju u prolazne nevažnosti svakodnevice, dok u nešto većem, možda, privlače pažnju u estetskom smislu, mogu - u ogromnim i uzbuđujućim dimenzijama - postati predmeti filozofske ili religijske refleksije. Slično ovome, i osećanje tragičnoga ima prag kvantiteta. Mnoge protivrečnosti, nedovoljnosti, razočaranja, koji su kao pojedinosti svakodnevnog života nevažni ili čak imaju humorističku crtu, dobijaju tragičnu i duboko zastrašujuću prirodu kad postanemo svesni njihove ogromne rasprostranjenosti, neizbežnosti njihovog ponavljanja, boje koju daju ne samo tom nego i svakom drugom danu. Na području prava se taj prag kao činjenica markira principom: minima non curat praetor. Krađa jedne pribadače je kvantitativno premala - koliko god ona kvalitativno i za logičku svest upravo bila krađa - da bi se za nju pokretao složeni psihološki mehanizam pravne svesti: dakle, i ova ima neki prag, tako da nadražaji ispod njega, iako mogu vrlo mnogo da uzbude druge sfere svesti, ne bude nikakvu psihičko-juridičnu reakciju, a da i ne govorimo o reakciji države. Činjenicom da je i ekonomska svest snabdevena jednim specifičnim pragom objašnjava se opšta sklonost da se, umesto jednostrukog većeg trošenja, radije uvodi neprekidan niz manjih, čiji se pojedinačni delovi »ne primećuju«. Stoga, kad već Pufendorf predlaže vladaru daje bolje na mnogo predmeta razrezati svagda mali porez, umesto na jedan jedini neki visok porez, pošto se narod vrlo teško razdvaja od novca (fort dur a la desserre), ovo obrazloženje nikako ne obelodanjuje ono bitno; jer narod mora da daje novac i u jednoj i u drugoj formi; samo što pojedinačno davanje u jednoj formi ostaje ispod praga ekonomske svesti, te tako pojedinačna izdata svota isto tako ne ulazi u kategoriju ekonomskog računanja, osećanja, reagovanja - baš kao što i dve 277

težine, od kojih je svaka ispod praga svesti o pritisku, stavljane jedna za drugom na dlan, ne izazivaju nikakav oset, ali ga izazivaju ukoliko deluju istovremeno. Ako se ovo zamisli kao pasivan otpor našim prostim ili složenim osećajima, posle čijeg se savladavanja tek i može uticaj preneti svesti, onda taj otpor može postati i aktivniji. Mogućno je pretpostaviti da se naši receptivni fizičko-psihički organi nalaze, u svakom datom trenutku, u stanju pokrenutosti određenog smera i snage, tako da dejstvo nastupajućeg nadražaja zavisi od odnosa unutrašnjeg kretanja, koje od njega potiče, prema pomenutom prethodno zatečenom: ovo se može uperiti u istom smeru, tako da dobije nesputanu mogućnost širenja, ali može i da krene nasuprot njemu, tako da ono u svom dejstvu bude sasvim ili delimično poništeno, i takoreći, organ koji ima oset, tek posle prevladavanja nekog pozitivnog otpora, pokrene u posebnom smeru. Ovom predstavom označeno ponašanje suprotno je još jednoj činjenici, koju nazivamo osetljivošću prema razlikama: u osetu nemamo nikakvu meru za apsolutne nego samo za relativne veličine, tj. samo usled razlike između jednog i drugog oseta možemo svakome da odredimo meru. To iskustvo - čije modifikacije ovde možemo da ostavimo po strani, i koje je za nas važno samo utoliko ukoliko njegovi kritičari njega priznaju - očito je temelj celog niza pojava o kojem je već raspravljano. Ako je - kako je to izraženo na jednom najprostijem primeru - kretanje u nervima koji su povezani s pipanjem od jačine 1 poraslo za 1/3, onda je to isto kao da je neko kretanje od jačine 2 poraslo za 2/3. Dakle, činjenica da mi jednaku reakciju vezujemo za relativno jednaku razliku od datog stanja oseta, prouzrokuje to da objektivno jednaki nadražaji imaju vrlo različite subjektivne posledice. Sto više oset, koji izaziva neki nov nadražaj, odstupa od zatečenog ustrojstva tog osećanja, to će jače i primetnije on ući u svest. Ovo se ukršta samo, kako je pomenuto, s činjenicom da nadražaj često tek treba da savlada jedno - njegovom smeru suprotno - raspoloženje naših fizičko-psihičkih organa, da bi onda mogao da se nametne našoj svesti. Dok je, shodno pomenutoj osetljivosti prema razlici, nadražaj utoliko primetniji ukoliko više odstupa od prethodnog stanja, dotle je on, po drugom principu - do izvesne 278

zapažanjem da je osetima, pri jednakim nadražajima, potrebno izvesno, mada vrlo kratko vreme, da dosegnu svoj vrhunac. Dok je razlog za prvi niz pojava u činjenici da nastupa zamor - nerv ne odgovara na drugi istovetni nadražaj više jednakom energijom, jer je prvim zamoren - drugi pomenuti pokazuje da se zamor nikako ne nadovezuje neposredno na nadražajnu reakciju, nego da se ta reakcija, prilikom neizmenjenog nadražaja, akumuliše kao sama od sebe - možda iz tog navedenog razloga da se prvo mora savladati otpor organa percepcije, da bi nadražaj dosegao vrhunac, s kojeg, razume se, ponovo opada usled nastupajućeg zamora. Taj dualizam dejstava vrlo jasno se ispoljava i kod složenih pojava. Na primer, povod za radost, koji se javi u životu neke potpuno nesrećne osobe, ta ista osoba doživeće strasno reagujući, s neiskorišćenom eudemonističkom energijom, s najjačim odvajanjem od mračne pozadine svoje egzistencije inače; a, s druge strane, primećujemo daje i za radost potrebno izvesno navikavanje, da se nadražaj sreće nikako ne prihvata stvarno ako se duša već prilagodila neprestano suprotnim iskustvima. Naročito tananije životne draži najpre se bez dejstva odbijaju od unutrašnjeg, nevoljom i patnjom određenog životnog ritma, a jačina njihovog oseta, koja je upravo izazvala pretpostavku suprotnosti prema pomenutome, nastupa tek posle dužeg zbiranja eudemonističkih momenata. Ukoliko ovo potraje i ukupno ustrojstvo duše najzad pređe u odgovarajući ritam ili strukturu, onda će količina nadražaja, do čije potpune percepcije tada nije došlo, i sada biti bez nje, i to na osnovu upravo suprotne konstelacije: jer sada je nastupilo takvo eudemonističko navikavanje da nedostaje razlika potrebna za primetnost. Ova antinomija ispoljava svoj veliki teleološki značaj takođe u ekonomskom životu; osetljivost prema razlici goni nas iz svakog datog stanja na sticanje novih dobara, na proizvodnju novih mogućnosti uživanja; ograničavanje osetljivosti prema razlici pasivnim ili aktivnim otporom postojećeg organskog ustrojstva, otporom koji treba prevladati, prisiljava nas da taj novi smer pratimo takođe energijom koja istrajava, i da dobijanje dobara nastavimo do znatnijeg kvantiteta. Ali tom intenziviranju osetljivost prema razlici ponovo postavlja gornju granicu, budući da njega slabi navikavanje na taj određeni nadražaj, te najzad više ne dopušta da se oseti rast nego goni ka kvalitativno novome. Isto tako kao što ovde povećanje

279

kvanta objekata, ravnomemo napredujući, izaziva alterniranje unutrašnjih posledica, i novčane vrednosti stvari svojim prostim povećavanjem mogu dovesti do preinačavanja želja u odnosu na njih. Najpre predmet, koji ne košta ništa, ili samo minimum, vrlo često se upravo zato i ne vrednuje, niti je predmet želje; čim mu cena poraste, nastaje i njegova poželjnost, pa se neko vreme podiže s tom cenom do krajnje tačke nadražaja. A ako se potom i dalje podiže cena, tako da sticanje ne dolazi u obzir za dotičnoga, onda će prvi stadijum tog odricanja, možda, pokazati prisustvo najjače strasti želje, a zatim će nastupiti prilagođavanje na to, suzbijanje beskorisne čežnje, čak, zavisno od tipa »kiselog grožđa«, takođe neposredna averzija prema tome što je, ipak, nedostižno. Na vrlo velikom broju područja se takva smena pozitivnog i negativnog ponašanja vezuje za kvantitativnu promenu ekonomskog zahteva. Poreski pritisak, koji trpi ruski seljak, navodi se kao uzrok za njegovo loše, primitivno i nedovoljno intenzivno privređivanje: navodno, njemu se ne isplati da bude vredan, pošto će mu preostati samo goli život. Očigledno je da bi nešto manji pritisak, koji bi mu, ako vredno radi, ostavljao izvesnu dobit, podstakao upravo na najintenzivnije privređivanje; a ako bi se dažbine još smanjile, on bi se možda vratio svojoj ranijoj inertnosti, ukoliko bi i taj mali prinos njemu omogućavao da zadovolji sve potrebe svog kulturnog nivoa. Ili drugi jedan primer: ako je neka klasa ili neki individuum prinuđen na niži životni standard, pa zato zna samo za primitivne i proste vrste radosti i zabave, onda bi nešto povećan dohodak učinio samo da se ta uživanja traže češće i u većoj meri; a ako bi dohodak bio znatno viši, onda bi se pretenzija na uživanje uzdigla u generalno drugu sferu. Na primer, gde god flaša rakije donosi najviše zadovoljstva, povećane nadnice dovodiće do veće upotrebe rakije; a ako budu i dalje značajno rasle, onda će nastupiti potreba za sasvim drugim kategorijama uživanja. Najzad, ovde dolazi do takve svakoj analizi suprotne - komplikacije usled okolnosti da su pragovi svesti za različita osećanja zadovoljstva i bola, očito, vrlo različite visine. Najpre, na fiziološkom području novija ispitivanja ukazala su na ogromnu razliku u osetljivosti na bol koja postoji između nerava raznih delova tela, pa kod nekih predstavlja 280

upravo istih tih mesta nema neki konstantan odnos prema tom osećaju. Svakako, sasvim je škakljiva stvar upoređivati vrednosti praga za različita uzvišenija i nečulna osećanja, jer su njihovi podsticajni momenti sasvim heterogeni, pa se njihove količine ne mogu upoređivati onako kako se to čini s mehaničkim ili električnim nadražajima čulnih nerava. Uprkos tome što je ovde, naizgled, isključeno svako merenje, mora se priznati neravnomema nadraživost takođe područja viših osećanja, a time i pošto se životne situacije koje su dosad razmatrane tiču uvek nekog mnoštva takvih - neizmema i teoriji nedostupna raznolikost odnosa između spoljašnjih uslova i unutrašnjeg sleda osećanja. Možda upravo sudbine osećanja, određene novčanim posedom, jedine mogu donekle da omoguće uvid u te vrednosti praga i u proporcionalnosti. Novac deluje kao nadražaj na sva mogućna osećanja, a to može zato što ga njegov nespecifični karakter nečeg bez kvaliteta stavlja na toliku distancu od svakoga da on prema svemu dobija neku vrstu ravnomemog odnosa; razume se, odnos će biti samo retko neposredan; potrebni će biti posredni objekti, s jedne strane nespecifični, naime, utoliko što se mogu dobijati za novac, a s druge strane specifični, budući da izazivaju određena osećanja. Usled toga što kod novca zatičemo vrednosti u vidu uživanja njime pribavljivih specifičnih predmeta, usled toga što se njihova draž prenosi na novac i u njemu sažima - u novcu imamo jedini predmet u odnosu na koji vrednosti praga pojedinačnih osetljivosti prema uživanju dobijaju neku vrstu uporedivosti. Jasan je kao dan razlog koji ovde, naizgled, isključuje međusobno merenje: izvanredna različitost u novčanim vrednostima onih stvari koje na različitim područjima proizvode kvantum uživanja, procenjen kao jednak. Ako prag uživanja u uzlaznom novčanom nizu za kakvog gurmana, skupljača knjiga, sportistu, ima sasvim različite nivoe, razlog za to nije u različitoj nadraživosti energija uživanja, koje tu dejstvuju, nego u činjenici da su predmeti, koji su za njih u jednakoj meri nadražaji, veoma različite skupoće. Ipak, moglo bi se zamisliti da slučajnost vrednosti praga između novčanih kvanta i eudemonističkih rezultata teži izjednačavanju, bar u tom smislu što za individuum postaje karakteristično (ili karakteristično za tipove) koju novčanu vrednost poseduju kupljivi predmeti ili utisci koji za njih prelaze prag uživanja. Takav razvitak započinje činjeni281

com da, pre svega za našu intuitivnu procenu, primerenost ili neprimerenost cene kakvog predmeta ne zavisi samo od cene koja se drugde traži za isti predmet nego i od apsolutnih cena, začelo različnih, kvalitativno sasvim drugačijih vrsta robe: ravnoteža će se ovde izraziti postizanjem standardne novčane cene, svuda identične, koja će, zacelo, uvek biti samo konačni rezultat veoma brojnih subjektivnih i slučajnih kolebanja. Na primer, ako su nam poznate ekonomske prilike nekadašnjih palestinskih Jevreja, one nas zapanjuju izvanrednom jeftinoćom izvesnih artikala i ogromnim cenama za druge. Odnos prema sadašnjim cenama je tako kolebljiv - ne može se svesti na jedan racionalan izraz - da se ne može reći (i to, možda, ni za jedan period antike) da je opšta

novčana vrednost za toliko i toliko bila drukčija od ove sadašnje; jer tada tako nešto nije ni postojalo. Ta pojava se želi objasniti ekonomskim jazom između bogatih i siromašnih, održavan slabom težnjom ovih poslednjih ka povećanju životnog standarda: navodno, donji staleži su bili tako mnogo i stabilno zadovoljni da prosto načelno nisu ni želeli pojedine robe; tako su se obrazovala dva sasvim različita standarda novčanih cena: za ono što su siromašni mogli i hteli da plate, i za ono što je bilo domen bogatih, kojima novac nije bio važan; navodno, takav je, možda, manje-više bio slučaj kod svih starijih naroda. Nadovezujući se na to, naglašavano je da, u pogledu odeće, hrane, udobnosti, zadovoljstava, shodno novijem dobu, srednji staleži žele da čine što i oni viši, a oni niži isto što i oni srednji. Tek ovo stvorilo je mogućnost za jedinstvenu i opštu novčanu vrednost. U tom smeru bi se put ekonomske kulture mogao ovako formulisati: on je usmeren ka poskupljivanju onoga što je prvobitno jeftino, i ka pojeftinjavanju onoga što je prvobitno skupo. To izjednačavanje se najpre pokazuje s objektivne strane, nalazeći svoju uistinu čudesnu pojavu u »prosečnoj profitnoj stopi «. Skoro neverovatnim međusobnim prilagođavanjem svih ekonomskih faktora, za koje se nikako ne može dokazati da je svesno uveden tok, postignuto je da pogoni koji su, po svom materijalu, uslovima rada, kvantima prinosa, najrazličniji i međusobno najnezavisniji, u izgrađenoj privredi kapitalima, investiranim u njih, ipak daju - ceteris paribus - jednaku rentu! Naravno, s obzirom na pojedinačnu raznolikost ljudi, ne dolazi u obzir mogućnost da isto takvo izjednačavanje nastupi za subjektivno-eudemonističke rezultate 282

novčanih vrednosti - ali bi to moglo biti, na osnovu postepene iskazivosti svih objekata u novcu i postepenog stvaranja nekog postojanog standarda novčanih cena, od podjednakog značaja cena za sve robe; na osnovu ovoga bi se kulturni proces mogao približiti nekom srodnom stanju: na skali novčanog kvantiteta možda bi izvesne tačke mogle da se pokažu kao ekvivalenti onih objekata koji, za jedan određen individuum ili za jedan tip, označavaju bilo ekonomski prag, ili prag uživanja, ili prag blaziranosti. Na ovom području pojavâ praga, koje je najosetljivije usled svoje složenosti i svojih individualizacija, novac se pokazuje kao jedini objekt, koji, zahvaljujući svom čisto kvantitativnom karakteru i svom ravnomemom ponašanju prema svim najrazličitijim stvarima, pruža još najbolju mogućnost da se najraznovrsnije nadraživosti uvrste u jedan jedinstven niz. A, osim toga, izvesna zbivanja ukazuju na sasvim neposredni značaj koji novac ima za prag ekonomske svesti, i to tako da svest uopšte reaguje tek na neki novčani nadražaj kao na specifično ekonomski. Malograđanska uskogrudost odbacuje zahtev za altruističkim predavanjem nekog predmeta uz obrazloženje da je taj predmet, ipak, koštao novca - pa se to ovde oseća kao opravdavajuće obrazloženje za to da se tu postupa po egoističkom načelu puke ekonomije! Isto tako, nerazumni roditelji pokušavaju da svoju decu spreče da obesno uništavaju stvari, naglašavajući im da su one, ipak, koštale novca! Umesto da deci objasne vrednost samih objekata, oni započinju da reaguju ekonomski, podsećajući na utrošeni novac. To se vrlo karakteristično ispoljava u slučaju dve sasvim suprotne pojave. Mnogi na poklone gledaju kao na zaista vredne tek ako je darodavac za njih izdao novac; poklanjanje onoga što čovek sam poseduje smatra se cicijaškim, ilegitimnim, nedovoljnim. Samo kod zaista prefinjenih i uzvišenih ljudi nalazimo pojavu da oni poklon najviše cene ako ga je onaj drugi sam posedovao. Dakle, svest o tome da je darodavac podneo žrtvu za njega, javlja se kod primaoca poklona tek ako je ta žrtva prinesena u novčanom obliku. S druge strane, ipak, upravo poklon u novcu deluje, u višim krugovima, direktno deklasirajuće, pa i osobe koje služe, kočijaši, glasnici itd., često radije primaju cigaru nego napojnicu, koja je možda trostruko vrednija od nje. Tu je odlučujući faktor činjenica da taj dar ne sme da deluje kao ekonomski, ili da bar potiskivanje njegovog ekonomskog karaktera 283

deluje kao posebna srdačnost. Dakle, u prvom kao i u ovom slučaju, vrednost tek u novčanom obliku nadražuje svest kao ekonomsku, i zavisno od osećanja koje ovo dalje izaziva, to isto ponašanje će biti poželjno ili odbacivano. U koliko god neprekidan niz razvijena novčana privreda uvršćivala ekonomske objekte - između njih i samog novca ona stvara tako generalnu razliku da nastanak praga svesti, koja reaguje upravo samo na novčanu vrednost, postaje sasvim objašnjiv. Drugi razlog koji pojave praga svesti stavlja u posebno primetan odnos prema novcu - jeste ovaj: postojanje i zbiranje uzroka, čije stvarno proporcionalno dejstvo izostaje da bi nastupilo tek iznad izvesne granice, biće utoliko šire, i tu granicu će podići utoliko više, ukoliko je nepokretniji, u sebi stabilniji celi sistem u kojem se odvija taj proces: tako se, kao što je poznato, voda može hladiti znatno ispod nule, a da se ne smrzne, ukoliko se zaštiti od svakog kretanja, dok je i najmanji potres odmah pretvara u led; tako se može ruka držati u postepeno zagrevanoj vodi, daleko iznad inače podnošljivog stepena, ukoliko se može izbeći svako njeno kretanje ili kretanje vode; tako, na višim i složenim područjima, mnoštvo uticaja i odnosa izaziva odgovarajuću im čuvstvenu reakciju tek kad je celo naše biće potreseno, možda sa sasvim druge tačke; kako posedovanje vrednosti, tako i lišenost tih vrednosti, ili nedostojnost izvesnih situacija mogu postojati dugo, ili se čak postepeno intenzivirati, pre nego što postanemo svesni toga; prvo mora doći do nekog podsticaja, koji dovodi do toga da se unutrašnji elementi, u neku ruku, sukobljavaju, tako da mi njihove stvarne jačine postajemo svesni upravo pri njihovim sada primetnim relacijama ili razlikama između njih i svih drugih. Štaviše, osećanja kao što su ljubav i mržnja mogu dugo da žive u nama i da se, takoreći, ispod površine akumuliraju i da imaju izvesna prerušena dejstva, sve dok neki podsticaj, većinom prekid u spoljnoj redovnosti veza, ne učini da pomenuta osećanja eksplozivno uđu u svest, pa im se tako tek obezbedi širenje i bogatstvo posledica kakvo im pripada. Po istom takvom tipu odvijaju se i socijalni razvojni tokovi. Besmislenosti i zloupotrebe uvlače se potajno ne samo u nekad konsolidovana ustrojstva, nego se gomilaju i jačaju ispod praga socijalne svesti, često do takvog stepena čije se podnošenje više ne poima od tre284

podsticaje, u svest unelo pomenute nepravilnosti. Kao što je poznato, često potresi izazvani kakvim ratom spolja, otkrivaju protivrečnosti i natrulosti u nekoj državi. To obrazlaže, na primer, inače već istaknuto zapažanje da vrlo oštre socijalne razlike, nepomirljivi nivoi na kojima su razne klase, redovno idu uporedo sa socijalnim mirom. Do poziva na reforme ili revolucije, koje će dovesti do izjednačavanja, najčešće dolazi tek kad popuste krute klasne barijere, pa življa kretanja, u društvu proizvedu izvesne posredne i prelazne pojave, bliskost viđenja i lakoću upoređivanja između staleža. Ali čim se to dogodi, u svest nižih klasa ulazi predstava o njihovoj potlačenosti, a u svest onih gornjih, delom moralna odgovornost za to, a delom nagon da brane svoj posed - i socijalni mir je narušen. U novčanoj privredi je pokrenutost životnog sistema, kojom svest dobija nadražaj na osećanja za razlike i pragove, posebno rasprostranjena i živa. Učvršćivanje odnosa, koje tu posledicu uskraćuje pojačanim povodima za reakcije svesti, u slučaju utemeljivanja na novcu, biva prekinuto, jer svako takvo utemeljivanje ima nečeg labilnog i protivnog stanju mira, i to naročito zato što novac nema nikakvu objektivnu vezu s ličnostima i, takoreći, ne narasta na njima, kao kakav društveni stupanj ili deklasiranje, kao poziv ili moralna vrednost, čuvstvena veza ili delatnost. Zbog relativne čvrstine svoje pripadnosti osobama, svi odnosi, zasnovani na takvim sadržajima života, imaju neku vrstu stabilnosti, i uticaju elemenata procene suprotstavljaju izvesnu inertnost, koja, tek u slučaju znatnog zbiranja tih elemenata, njima obezbeđuje sasvim proporcionalnu posledicu. A novac, koji zbog svoje lišenosti kvaliteta nema nikakvu vezu ni s kakvom kvalitativno određenom ličnošću kao takvom, bez unutrašnjih otpora klizi od jedne ka drugoj, tako da na tome zasnovani odnosi i prilike lako i adekvatno popuštaju pred svakim povodom za promene; ili, ako tačnije izrazimo svoj sadašnji interes, tako da sabrane pojave novca, koje najčistije po sebi predstavljaju karakter pukog kvantiteta, ujedno najčešće i najjasnije očituju svoja dejstva na sadržajnu određenost života. Ali pojave praga, koje tako često nastupaju kod novca, samo još više razjašnjavaju ukupno određenje novca, u koje spada pomenuti superaditum; ovaj je, čak, u osnovi, samo jedna pojedinačna među tako karakterisanim pojavama. On izražava da značaj onoga »više « novca ne odgovara značaju onoga

285

»manje« pomnoženog na odgovarajući način, nego se postojeća razlika izražava, uprkos čisto kvantitativnoj izmeni supstrata, kvalitativno novim i čak oprečnim posledicama. Ova činjenica ima jednu, istina, po sebi razumljivu pretpostavku koju ipak valja razmotriti. Ta činjenica može se izraziti čak ovako: svaka novčana svota, raspodeljena na mnoštvo osoba, ima drukčiji kvalitativni značaj nego kad se nalazi u jednoj ruci. Dakle, jedinstvo ličnosti je korelat ili uslov za sve kvantitativne razlike u posedu i njegovom značaju; imovina pravnih lica, zbog jedinstvenosti upravljanja njome, u funkcionalnom pogledu koji se nas ovde tiče, stoji na istom stupnju. I kad se govori o narodnoj imovini, to je mogućno samo ukoliko se narod zamišlja kao subjekt koji nešto jedinstveno poseduje, odnosno, ukoliko se posedi, raspodeljeni na pojedinačne građane, usled uzajamnog dejstva u nacionalnoj privredi, predstavljaju tako jedinstveno kao što se imovina jednog individuuma, usled takvih uzajamnih đejstava (podela, obziri pojedinačnih upotreba prema celini, ravnoteža između prihoda i rashoda itd.) spaja u praktično jedinstvo. Novac, kao vrednost koja je značajna samo po svom kvantitetu, nastupa po sebi u ekstenzivnoj naporedosti, tako da je svakoj svoti - da bi bila jedna, da bi delovala kao jedinstvo - potreban neki, njoj spoljašnji princip koji pojedine delimične kvante sabija u vezu i uzajamno dejstvo, ukratko, u jedinstvo. Kao što sadržaji pojedinačnih predstava daju sliku jednog sveta time što se skupljaju u jedno osobno jedinstvo svesti, i kao što zbir elemenata sveta time postaje više nego puki zbir, svaki deo i celina dobijaju novo značenje koje prevazilazi puku naporedost: tako jedinstvo osobnog posednika deluje na novac, i količini, koja se njime održava na okupu, tek i daje mogućnost da ono svoje više ili manje pretvori u kvalitativno značenje. Saznajna vrednost ovoga razjasniće se, možda, nadovezivanjem na jedno određenje teorije granične koristi. Njega možemo ukratko sažeti na sledeći način: svaka delimična količina neke zalihe dobara ima vrednost jednog dela, najniže vrednovanog, tj. upotrebljenog za najneophodnije korišćenje. Ako bi se izgubio bilo koji deo, racionalno bi bilo ostatkom podmiriti sve važnije potrebe, a samo onu najnevažniju ostaviti nepodmirenu; i tako, kojeg god bi se dela moralo lišiti, on bi bio najnevažniji. Dakle, vrednost neke zalihe dobara nije određena korišću koja se činjenički izvlači iz nje, tj. 286

ne zbirom vrlo različito visokih korišćenja njenih pojedinačnih elemenata, nego korišću od onog najmanje korisnog dela, pomnoženog s brojem takvih podjednako velikih delove uopšte. Ta teorija sasvim uopšteno priznaje jedan izuzetak, naime tamo gde neki zbir dobara čini jedno jedinstvo, pa kao takvo ispoljava izvestan koristan efekat, koji nije jednak zbiru korišćenja njegovih pojedinačnih delova. Na primer, čujemo da postojanje kakve šume utiče na klimu i vremenske prilike, a time i na plodnost zemljišta, na zdravlje stanovnika, na postojanost jednog dela narodnog bogatstva itd., ukratko, kao celina ima vrednost čiji se ni najmanji fragment ne izračunava kad se procenjuje korist od pojedinog drveta. Tako se i vrednost neke vojske ne meri po graničnoj korisnosti pojedinačnog vojnika, niti neke reke po graničnoj korisnosti pojedinih kapi vode. Ovim označena razlika je ona koja važi i za imovinu kakvog pojedinca. Jedan milion, u posedu jednog čoveka, njemu ne samo da pribavlja ugled i socijalnu kvalifikaciju, sasvim drukčiju od one koju daje hiljadustrukost odgovarajućeg značaja nekog poseda od hiljadu maraka; nego, utemeljujući ovu subjektivnu posledicu, objektivna ekonomska vrednost jednog miliona ne može se izračunati na osnovu granične korisnosti od, recimo, njegovih hiljadu delova po hiljadu maraka, nego čini jedinstvo iznad toga, kao vrednost jedinstveno delotvornog živog bića iznad vrednosti njegovih pojedinačnih udova. U prethodnoj glavi sam izložio da novčana cena nekog predmeta, od koliko god se novčanih jedinica ona sastojala, ipak, deluje kao jedno jedinstvo: rekao sam da milion maraka jeste, po sebi i za sebe, samo adicionalan konglomerat nepovezanih jedinica; dok, kao vrednost, recimo, jednog zemljišnog dobra, ovo jeste jedinstven simbol, izraz ili ekvivalent visine njegove vrednosti, i apsolutno ni u kojem slučaju puka naporedost pojedinačnih vremenskih jedinica. Ova objektivna odredba nalazi ovde svoj osobni korelat: odnošenje na jedinstvo neke osobe ostvaruje kvantitet novca kao kvalitet, njegov ekstenzitet kao intenzitet, koji se ne bi mogao postići iz samo zbirajuće naporedosti njegovih elemenata. Možda se to može i ovako izraziti. Novac, kao čisto aritmetički skup vrednosnih jedinica, može se označiti kao apsolutno bezobličan. Bezobličnost i karakter čistog kvantiteta su jedno isto; ukoliko se posmatra samo kvantitet stvari, apstrahuje se nji287

hov oblik - što je najjasnije kad se one odmeravaju. Zato je novac kao takav najstrašniji razarač oblika: jer ma kakva uobličenja stvari a , b i c bila razlog za to što sve one imaju cenu m , različnosti među njima, dakle specifični oblik svake od njih, više ne dejstvuje u njihovoj tako utvrđenoj vrednosti, on je utonuo u onom m koje podjednako zastupa sada a , b i c, pa u ekonomskoj proceni više ne utvrđuje nikakvu njenu određenost. Čim je interes sveden na novčanu vrednost stvari, njihov oblik, koliko god da je dao povoda za ovu vrednost, postaje toliko nevažan koliko to jeste za njihovu težinu. U tom smeru ide i materijalizam modernog doba, koji i sam u svom teorijskom značenju mora imati nekakvu korensku zajednicu sa svojom novčanom privredom: materija kao takva je prosto bezoblična, pandan svakog oblika, i ako ona važi kao jedini princip stvarnosti, onda je kod ove završen skoro isti proces kakav ostvaruje svođenje na novčanu vrednost kod predmeta našeg praktičnog interesa. Još ću često morati da govorim o tome kako - duboko povezeno sa značenjem praga kod novčanih kvanta - novac u izuzetno visokim svotama dobija posebno, takoreći, individualnije obličje, lišeno one jalove kvantitativnosti. Tako, već i čisto spolja, njegova bezobličnost relativno opada s rastućom masom: mali komadi onog najranijeg italskog bakarnog novca ostali su neuobličeni ili su dobijali, u krajnjem slučaju, grubo obličje - okruglasto ili kockasto; a oni najveći su uvek izlivani u obliku četvorouglih sipki, pa su često na obema stranama nosili neku oznaku. A u načelnoj bezobličnosti upravo novca kao takvog uopšte koreni su neprijateljstva između estetske težnje i interesâ novca. Ta težnja je toliko usmerena ka pukom obliku da je, kao što je poznato, zapravo estetsku vrednost, na primer, svih likovnih umetnosti stavila u crtež, što se kao čist oblik može neizmenjeno izraziti u bilo kojem materijalnom kvantumu. Doduše, to se sada priznaje kao greška; čak i mnogo obuhvatnije nego što je dosad priznavano, mora se reći da apsolutna veličina, u kojoj se predstavlja neki umetnički oblik, najznatnije utiče na njegovo estetsko značenje, i da ovo značenje svakom, i najmanjom promenom kvantitativnih mera, uz apsolutnu jednakost oblika, odmah biva modifikovano. Ali zbog toga, ipak, estetska vrednost stvari ništa manje ne 288

bivaju saodređeni kvantumom kod kojeg se on ostvaruje. Možda je karakteristično to što se, naizgled izuzetno veliki broj poslovica, mada samo mali broj od bezbroj narodnih pesama, bavi novcem, uprkos tome što njegov značaj vlada životom, kao i to što, čak i tamo gde je izbio ustanak zbog menjanja nekog novca, pesme koje su nastale tom prilikom, i koje su u narodu postale česte, većinom samo pitanje novca ostavljaju po strani. Uvek ostaje onaj nepomirljivi i za sve estetske interese odlučujući antagonizam naglašavanja: da li se, kod stvari postavlja pitanje vrednosti njihovog oblika, ili količine njihove vrednosti, kad je ta vrednost samo kvantitativna, pa sav kvalitet zamenjuje pukim zbirom istovetnih jedinica. Čak se neposredno može reći da, što više vrednost neke stvari počiva u njenom obliku, to je nevažnija njena količina. Kad bi najveća umetnička dela koja posedujemo, recimo, Vozač dvokolica iz Apolonovog hrama u Delfima i Praksitelov Hermes, Botičelijevo Proleće i Leonardova Mona Liza, grobovi Medičija i Rembrantov Portret starca - postojali u hiljadu sasvim različitih primeraka, onda bi to bila, doduše, krupna razlika za sreću čovečanstva, ali idealna, objektivno estetska, ili, ako hoćete, umetničkopovesna vrednost time apsolutno ne bi porasla iznad onog stepena koji sada predstavlja taj jedan, postojeći primerak. Drukčije stoje stvari s predmetima umetničkog zanatstva, kod kojih estetski oblik čini potpuno jedinstvo sa svrhom praktične upotrebe, tako da često čak najsavršenija izrada ovoga već deluje kao prava estetska draž. Tu je za ukupnu, tako stvorenu vrednost bitno da se taj predmet i upotrebljava, pa zato njegov idealni značaj raste s njegovom širokom primenom: u onoj meri u kojoj predmet, osim svom obliku, daje prostor i drugim vrednosnim elementima, važna postaje i učestalost njegovog ostvarenja. To je takođe najdublja povezanost između Ničeove etičke teorije vrednosti i estetičkog raspoloženja njegovog bića: rang nekog društva se, po njemu, određuje prema - uopšte u njemu dostignutom - nivou vrednosti, koliko god on bio usamljen, a ne prema meri rasprostranjenosti procenjivih kvaliteta, kao što rang neke epohe umetnosti ne zavisi od nivoa i kvantuma dobrih prosečnih postignuća, nego samo od nivoa najviših postignuća. Tako pristalica utilitarizma, kome je stalo samo do sasvim opipljivih rezultata delanja, 19 Filozofija novca

289

poželjnih momenata života, dok je manje-više estetsko-idealistični etičar, kome je na srcu - manje ili više estetski izraziv oblik činjenja, više individualist, ili bar, kao Kant, pre svega naglašava autonomiju pojedinca. Tako je, ipak, i na području subjektivne sreće. Često osećamo da nikako nema potrebe da se ponavljaju ona krajnja gomilanja životnog osećanja koja, u neku ruku, za samo Ja znače njegovo potpuno izražavanje u tvari bivstvovanja. Činjenica da se u tome jednom uživalo - to životu daje vrednost, koja se srazmemo ne uvećava još jednom pojavom toga. Upravo trenuci u kojima je život postao potpuno individualno zaoštren, i otpor materije - u najširem smislu - sasvim potčinio svom osećanju i htenju - upravo oni sobom nose atmosferu koja bi se mogla označiti kao pandan bezvremenosti, species aeternitatis: uzdizanje iznad broja, kao tamo iznad vremena. I kao što prirodni zakon svoj značaj za karakter i povezanost sveta ne uzima iz broja slučajeva svog ostvarenja, nego iz činjenice da on uopšte postoji, da on, i.nijedan drugi, važi - tako momenti najvišeg uzdizanja samog Ja nalaze svoj smisao za naš život u tome što su uopšte ikad postojali, a da taj smisao ne bi mogao biti umnožen nekim ponavljanjem koje ništa ne bi dodalo njihovom sadržaju. Ukratko, svugde zaoštravanje osećanja vrednosti u pravcu oblika čini ravnodušnijim prema momentima njihovog kvantiteta, dok njihova bezobličnost upućuje upravo na njih kao na vrednosno odlučujuće. Sve dok se - tako beskrajno mnogi svrhovni nizovi ne ukrste u novcu, kao na vrhuncima novčanoprivredne kulture, i dok neprekidno komadanje i ponovno zbiranje svaku njegovu posebnu strukturu ne atomizuje i prevede apsolutnu fleksibilnost - nailazimo na pojave u kojima novac još ima specifičan oblik. Takav je slučaj kad god se neka veća svota ne može zameniti sabranim manjim svotama. Začetke toga ima već promet u naturalnoj privredi: kod nekih naroda se, recimo, stoka sme razmenjivati samo za gvožđe i oruđe, a ne i za - inače razmene sasvim vredan - duvan. S druge strane, na primer, na ostrvu Jap izuzetno raznolike vrste novca (kosti, sedefne školjke, kamenje, komadići stakla itd.) imaju rangiran poredak. Naime, uprkos ovome, sigurno je da, koliko god nižih vrsta novca važile one više vrste, ipak izvesne dragocene stvari, kao što su čamci ili kuće, ne smeju biti 290

vrstom novca koja je za svaki objekt određena, a u rangu je visoke vrste novca. Za kupovinu žena nalazimo isto tako važeće ograničenje na određen kvalitet novca, koji se ne može zameniti kvantitetom drugih. I u obrnutom pravcu važi isto to: na nekim mestima zlato se nikad ne upotrebljava za kupovinu većih količina neznatnijih vrsta roba, nego isključivo za kupovinu posebno dragocenih stvari. Taj krug pojava ne odgovara, recimo, određenju naše zlatne valute, po kojem se plaćanja iznad izvesne visine zahtevaju u zlatu, dok se za niže mora primati drugi metal; izgleda da principijelna i tehnička razlika između novca s punom vrednošću i kovanog novca, na koju se to svodi, ne postoji za pomenutu uzansu, nego vrste novca čine jedinstven niz u kojem oni viši članovi svoj kvantitativni sadržaj spajaju u posebnu, kvantitativno neiskazivu formalnu vrednost. To je odlično sredstvo za predupređivanje trivijalizovanja novčane funkcije, koje je neizbežna posledica pukog kvantitativnog karaktera, kao i za očuvanje njenog sakralnog karaktera, kakav ona na početku tako često ima. Ali to je i ukazivanje da takva formalna i kvalitativna značenja novca pripadaju nekoj primitivnoj epohi, u kojoj on upravo nije samo novac, nego je, osim toga, još nešto. Mnogo slabije, takoreći nečujno, odzvanja taj ton još u onim retkim pojavama najviših stupnjeva razvitka. Tako, recimo, sledeća pojava nužno leži u formalnom značenju novca: francuski narod radije kaže 20 sous umesto jedan franak, radije pièce de cent sous umesto komad od pet franaka ltd.; takođe nije dobro reći: pola franka, nego se ta svota izražava pomoću sous ili centimes. Izgleda da ista svota, predstavljena u ovom obliku, budi nekako drukčije čuvstvene reakcije nego u drugom obliku. Isti je smisao kad narod, umesto apstraktne reči novac, radije upotrebi naziv kovanog novca, dakle, određeno uobličenje novca, pa i kad se misli isključivo na količinu novca: »Nema ni krajcare, ni prebijene pare!«, »Para vrti gde burgija neće!« itd. I inače je zapaženo da narod, koji računa s nižim vrednostima, određene veličine radije označava dodavanjem odozdo nego deljenjem odozgo. Izgleda da svota, koja je proistekla iz množenja poznatih jedinica, ne samo da njihovo značenje izražava preglednije i očitije nego se i taj subjektivni momenat objektivira u osećanje da je ta svota, tako izražena, i po sebi nešto veće i potpunije nego kad se prikaže u drugim faktorima. Razlike u toj vrsti mogle su se zapaziti u sever291

noj Nemačkoj, kad je namesto talira došlo računanje u markama. U prelaznom periodu je »tri stotine maraka« često bilo praćeno sasvim drugim psihičkim tonovima nego »sto talira«; novi oblik, u kojem se izražavao identični sadržaj, izgledao je obuhvatniji, bogatiji nego drugi, a ovaj, opet, kao koncizniji, određenije zaokružen. Dakle, te vrste su one pojave u kojima se - u svim drugim stvarima tako bitni - oblik bar navešćuje kod novca, i onaj - njemu inače posebni bezuslovni - identitet svote, kakav god joj se oblik davao, donekle prekida. Ono što bi se, inače i uopšte, kod novca, ipak, moglo nazvati oblikom dolazi mu iz jedinstva ličnosti koje naporedost delova neke imovine pretvara u povezanost i u jedinstvo. Zato, ni imovina, naročito neka znatnija, nema estetsku neizvesnost novca uopšte. I to, ovome razlog nije samo u estetskim mogućnostima koje jamči bogatstvo; nego delimično pored ovih, a delimično utemeljujući njih, postoji slika neke imovine kao oblik koji novac dobija posredstvom svoje veze s ličnim centrom, što njega razdvaja od apstraktne predstave o novcu uopšte i jasno pokazuje karakter ovoga kao oblika posredstvom razlike između takve imovinske jedinice i jednake, ali na mnoge osobe razdeljene svote. Nikako se ne pokazuje samo u novcu koliko personalnost poseda nosi i naglašava njegovu formalnu određenost kao takvu. Lanac zemlje starogermanskog slobodnog seljaka bio je nedeljiv posed, jer je s njegovim članstvom u zadruzi marke bio solidaran; posed je poticao od osobe i zato je imao isti kvalitet jedinstva i nedeljivosti. I ako se o engleskom zemljišnom posedu u srednjem veku pretpostavljalo daje potpuna jednakost delova zemlje uvek ukazivala na neslobodan posed, na racionalnu raspodelu kmetovima od strane jednog gospodara - ipak je i tu jedinstvena ličnost, mada ona neindividualna i neslobodna, davala posedu onu njegovu omeđenost i formalnu određenost. Postvarenje poseda, njegovo odvajanje od osobe, ujedno je značilo, sjedne strane, mogućnost da se komadi zemljišta mnogih sjedine u jednoj ruci, a s druge strane, da se ono što je pojedinačno - proizvoljno raskomada. Zajedno s personalnošću zemljišnog poseda izgubila se kako čvrstina tako i važnost njegovog oblika, on je postao nešto tekuće, čije se oblikovanje s momenta na momenat razlučivalo i ponovo obrazovalo posredstvom objektivnih odnosa (u koje 292

s osobom taj posed prožimala unutrašnjim formalnim jedinstvom samog Ja. Život ranijih doba izgleda mnogo više vezan za čvrsto date jedinice, što samo znači da je reč o istaknutoj, ritmici tog života koju moderno doba rastače u proizvoljno razdeljiv kontinuum. Sadržaji života - takvi kakvi su sve više iskazivi apsolutno neprekidnim, neritmičkim novcem, tuđim svakom čvrsto opisanom obliku - dele se na tako sitne delove, njihovi zaokruženi totaliteti razbijaju se tako da je mogućna svaka, bilo koja njihova sinteza i uobličenje. Tek time je stvoren materijal za modemi individualizam i za obilje njegovih proizvoda. Očito je da ličnost, stvarajući tako oblikovanom ili, zapravo, neoblikovanom materijom nova životna jedinstva, čini samostalnije i varijabilnije isto ono što je u ranijem slučaju već učinila vrlo solidarno s materijalnim jedinstvima. Zahvaljujući svojoj tako određenoj suštini, novac u istorijsko-psihološkim područjima postaje najsavršeniji predstavnik saznajne tendencije modeme nauke uopšte: one redukcije kvalitativnih određenja na kvantitativna. Tu se najpre misli na treperenja po sebi indiferentnih medija, koja važe za objektivni povod naših oseta boja i zvukova. Čisto kvantitativne razlike u oscilacijama odlučuju o tome da li ćemo nešto tako kvalitativno različito kao što je zeleno ili ljubičasto videti, ili kako ćemo čuti kontra-A ili petožični C. Unutar objektivne stvarnosti, od koje u našu svest ulaze samo fragmenti, slučajno i nepovezano, sve je svrstano po meri i broju, i kvalitativnim različitostima naših subjektivnih reakcija odgovaraju kvantitativne različitosti njihovih objektivnih pandana. Možda su sve te različitosti telâ, ispoljavane u njihovim hemijskim vezama, samo različita treperenja jedne iste osnovne tvari. Dokle god prodire matematička prirodna nauka, ona teži da, pod pretpostavkom izvesnih datih tvari, konstelacija, uzroka kretanja, izrazi strukture i razvojne tokove pukim formulama mere. U drugom obliku i primeni je ta ista osnovna tendencija delotvoma u svim onim slučajevima gde je ranije prihvatanje svojevrsnih snaga i obrazovanja dovođeno u uzročnu vezu s masovnim dejstvom i inače poznatih, nespecifičnih elemenata: tako, u odnosu na obrazovanje Zemljine površine, čije se obličje, umesto iz iznenadnih i neuporedivih katastrofa, sada izvodi čak iz dugo zbiranih, neprimetno malih dejstava, koja se ispoljavaju u neizmernom mnoštvu, a rezultat su neprestano primetnih sila

293

vode, vazduha, biljnog pokrivača, toplote i hladnoće. U istorijskim naukama je primetan taj isti stav: jezik, umetnosti, institucije, kulturna dobra svake vrste pojavljuju se kao rezultat bezbrojnih minimalnih doprinosa; čudo njihovog nastanka ne objašnjava se kvalitetom herojskih pojedinačnih ličnosti nego kvantitetom zajedničkog toka i zgusnutosti samih aktivnosti cele istorijske grupe. Kao objekti istraživanja povesti pojavljuju se više oni mali, svakodnevni procesi duhovnog, kulturnog i političkog života koji svojim zbiranjem stvaraju istorijsko bivstvovanje u svoj njegovoj širini i razvojnim tokovima, nego specifično individualna dela vođa; i gde god postoji, ipak, neka prominencija i kvalitativna neuporedivost pojedinaca, ona se tumači kao posebno uspešno nasleđe, tj. kao takvo koje uključuje i izražava najveći mogući kvantum nagomilanih energija i dostignuća roda. Čak i u sasvim individualističkoj etici ovladava ta demokratska tendencija, koja se koliko uzdiže do pogleda na svet toliko i spušta u unutrašnjost duše. Nailazimo na tvrdnju da najviše vrednosti leže u svakodnevnom bivstvovanju i u svakom od njegovih momenata, a ne u onome što je herojsko, što je katastrofalno, ne u istaknutim delima i doživljajima, koji kao takvi uvek imaju u sebi nešto slučajno i spoljašnje. Po ovome, ako smo i osetili sve velike strasti i nečuvene uzlete - njihov rezultat je, ipak, samo ono što oni za sobom ostavljaju tihim, bezimenim, ujednačenim časovima u kojima jedino i živi ono stvarno i celovito Ja. Najzad, empiristička sklonost da se, uprkos svim suprotnim pojavama i svakoj opravdanoj kritici, ipak celina modernog doba najopštije karakteriše i tu otkriva svoju najdublju povezanost oblika i stava s modemom demokratijom - najveći broj mogućih zapažanja stavlja namesto pojedinačne, divinatome ili racionalne ideje, njenu kvalitativnu suštinu zamenjuje kvantitetom sabranih pojedinačnih slučajeva; i toj metodskoj nameri sasvim odgovara onaj psihološki senzualizam koji najsublimnije i najapstraktnije tvorevine i sposobnosti našeg uma proglašava za puko gomilanje i intenziviranje najsvakodnevnijih čulnih elemenata. Lako bi bilo navesti veći broj primera koji pokazuju rastuću prevagu kategorije kvantiteta nad kategorijom kvaliteta, ili, tačnije: tendenciju da se kvalitet utapa u kvantitet, da se elementi sve više smeštaju u sferu lišenosti svojstava, da im se priznaju još samo određeni oblici svesti, i da se sve što je specifično, indivi294

dualno, kvalitativno određeno objasni kao više ili manje, veće ili manje, šire ili uže, češće ili ređe svojstvo onih po sebi bezbojnih elemenata i svesti, zapravo, dostupnih još samo numeričkoj određenosti - makar ta tendencija takođe zemaljskim sredstvima nikad ne bila kadra da apsolutno dostigne svoj cilj. Zainteresovanost za pitanje: »koliko«, ma koliko da neki navodljiv realan smisao ima samo u vezi s pitanjem: »šta« i »kako«, pa za sebe sama predstavlja jedino apstrakciju - spada u temelje našeg duhovnog bića, ona je potka u planu zainteresovanosti za kvalitet; dakle, ako i jedno i drugo tek zajedno daju tkivo, te se isključivo naglašavanje jednoga ne može logički opravdati, ipak je to naglašavanje, u psihološkom pogledu, jedno od velikih diferenciranja periodâ, individua, duševnih područja. Ono što Ničea razdvaja od svih socijalističkih vrednovanja ne može se označiti preciznije nego stavom da za njega isključivo kvalitet čovečanstva ima neki značaj, tako da samo jedan svagda najviši egzemplar odlučuje o vrednosti epohe, dok za socijalizam dolazi u obzir upravo samo mera rasprostranjenosti poželjnih stanja i vrednosti. Kod gorenavedenih primera modeme tendencije povezane s kvantitetom vidna su dva tipa: prvo, objektivne supstancije i događaji, koji leže u osnovi kvalitativno različitih subjektivnih predstava, sa svoje strane su samo kvantitativno različiti; drugo, takođe u sferi subjektivnoga, puko gomilanje elemenata ili sila proizvodi pojave čiji se karakter razlikuje od onih kvantitativno drukčije uslovljenih - specifično i po vrednosnim aspektima. Posmatrano i u jednom i u drugom smem, novac se pojavljuje kao primer, izraz ili simbol modernog naglašavanja momenta kvantiteta. Činjenica da se sve više stvari može kupiti za novac, kao i ona s njom solidarna činjenica da novac izrasta u centralnu i apsolutnu vrednost, ima takvu posledicu da stvari, konačno, važe još samo onoliko koliko novca staju, i da se vrednosni kvalitet, s kojim mi njih osećamo, javlja samo kao funkcija onog više ili manje u njihovoj novčanoj ceni. To više ili manje ima neposredno dvojaku posledicu: da u subjektu izazove suprotna osećanja, najdublju patnju i najviše blaženstvo, zajedno sa svim srednjim članovima između tih polova, kao i da ga, od drugih, uključi u ništa manje bogatu skalu između ravnodušnosti, vredne prezira, poštovanja, koje je pokloničko. I u drugoj jednoj dimenziji 295

novac ima čak podjednaka vrednosna značenja, kako u pogledu tog mnogo, tako i u pogledu onog malo: tipični modemi čovek ceni stvari zato što one vrlo mnogo staju, i ceni ih zato što one vrlo malo staju. Činjenica da značaj novca zamenjuje značaj stvari ne može se izraziti radikalnije nego jednakim - mada, prirodno, ne za svaki pojedinačni slučaj jednakim - dejstvom onog mnogo i onog malo u novcu. Sto neka ideja ili neka vrednost više zauzimaju centralno mesto u svom području, to će ravnomemija biti važnost te ideje ili te vrednosti, važnost koju ona ima kako s pozitivnim tako i s negativnim predznakom. S druge strane, u sferi objektivnoga, narastanje novčanog kvantiteta uopšte, kao i njegova akumulacija u pojedinačnim rukama, izazivaju porast materijalne kulture, izrađivanje proizvoda, stvaranje mogućnosti uživanja i oblika života, o čijim kvalitetima kod neznatnijih ili drukčije raspodeljenih novčanih kvantiteta ne bi moglo biti ni govora. Staviše, čak je pomenutu tendenciju, povezanu s kvantitetom, kod novca mogućno zamisliti kao radikalnije ostvarenu nego na bilo kojem drugom području s ove strane metafizike. Gde god mi kvalitativne činjeničnosti raščlanjavamo na kvantitativne odnose, upravo elementi - fizičke, osobne, psihičke vrste čije više ili manje odlučuje o posebnom uspehu, sami po sebi su, ipak, u bilo kojoj meri kvalitativno određeni; ta se određenost može postiskivati sve dalje unazad, tako da juče još nerastočiv kvalitet elementa danas biva spoznatljiv kao modifikacija po meri i broju; ali taj proces ide u beskonačnost i u svakom datom trenutku dopušta opstojanje neke kvalitativne određenosti elemenata o čijem je »koliko« tu reč. Samo metafizika može eventualno izgraditi suštine apsolutno lišene svojstava koje - po čisto aritmetičkim odnosima poredano i pokrenuto - proizvode igru sveta. Ali u oblasti pojava samo je novac oslobođen od svakoga »kako«, i podleže jedino određenju onoga »koliko«. Dok mi nigde ne možemo da dokučimo čisto bivstvo ili čistu energiju, da bismo iz njihovih kvantitativnih modifikacija izvukli posebnost pojava, i dok su, naprotiv, njihovi elementi ili njihove uzročne energije u ma kakvom odnosu s celokupnom specifičnošću stvari (makar se i ne radilo uvek o sličnosti), - novac je sasvim oslobođen od sličnih odnosa prema onome što nastaje preko njega i pomoću njega; čista ekonomska vrednost stekla je telo iz čijih kvantitativnih odnosa proizlaze sve moguće svojevrsne tvo296

revine, a da ono za to ne mora da založi ništa drugo osim tog kvantiteta. Tako i ovde jedna od velikih životnih tendencija - redukovanje kvaliteta na kvantitet - u novcu dostiže svoj krajnji i jedino potpuni prikaz; i tu se on pojavljuje kao vrhunac jednog razvojnog niza povesti duha, određujući joj nedvosmisleno opšti smer.

297

SINTETIČKI DEO

Četvrta glava

INDIVIDUALNA SLOBODA I Razvitak svake ljudske sudbine može se predstaviti s gledišta da ta sudbina protiče u neprekidnom smenjivanju vezivanja razdvajanja, obaveze i slobode. Ova prva procena ipak prikazuje jasnu razdvojenost, čiju oštrinu ublažava bliže razmatranje. Naime, to što mi osećamo kao slobodu često je stvarno samo smenjivanje obaveza; budući da se namesto dotadašnje umeće neka nova obaveza, mi pre svega osećamo kako otpada onaj stari pritisak, pa pošto se njega oslobađamo, u prvom trenutku nam se čini da smo uopšte slobodni - sve dok se nova dužnost, koju najpre nosimo, takoreći, dotad pošteđenim i zato posebno snažnim grupama mišića, s postepenim zamaranjem tih grupa nametne svojom težinom, pa proces oslobađanja takođe započne odatle, kao što se prethodno ulio u nju. Ova shema se ne ostvaruje kvantitativno jednako kod svih naših vezivanja: štaviše, ima takvih gde je ton slobode duže, intenzivnije, svesnije u toj vezi nego kod drugih; ipak, neka postignuća, koja se ne manje strogo zahtevaju nego druga, a ni u celini ništa manje pretenduju na snage ličnosti, naizgled, toj ličnosti jamče posebno veliku meru slobode. Kod razlike u obavezama, čija je posledica ova razlika u onoj s tim spojivoj - slobodi, pokazuje postojanje sledećeg tipa. Svakoj obavezi, koja ne postoji prema pukoj ideji, odgovara pravo na zahteve nekog drugog: zbog čega moralna filozofija svagda etičku 301

slobodu identifikuje s onim obavezama koje nam nameće neki idejni ili društveni imperativ, ili vlastito Ja. Polaganje prava tog drugoga može kao sadržaj imati lično činjenje i postizanje obveznika; ili se može ticati bar neposrednog rezultata ličnoga rada; ili može, konačno, posredi biti jedan određeni objekt, na čije uživanje pretenduje onaj ko ima pravo, dok to polaganje prava više nema nikakvog uticaja na način na koji obveznik pribavlja taj objekt. Ta skala je ujedno skala stepenâ slobode koji postoje zajedno s postignućem. Sigurno je da se, u celini uzev, sve obaveze ispunjavaju ličnim činjenjem subjekta; samo, velika je razlika u tome da li se pravo osobe, koja ga ima, proteže neposredno na ličnost koja ima postignuća, ili samo na proizvod njenog rada; ili, konačno, na proizvod po sebi i za sebe, bez obzira na to kojim je radom i da li je uopšte svojim radom obveznik došao do toga. Čak i u slučaju objektivno podjednakih prednosti onoga ko ima prava, prvi od tih slučajeva sasvim će sputavati slobodu obveznika, drugi će mu jamčiti nešto veću, a treći vrlo znatnu mogućnost te slobode. Najekstremniji primer prvog slučaja je ropstvo; tu se obaveza uopšte ne odnosi na neko objektivno određeno postignuće nego na samog onoga ko ga ostvaruje; ona obuhvata delanje svih subjektovih, uopšte postojećih, naponskih snaga. Činjenica da, u modernim odnosima, takve dužnosti koje se tiču sposobnosti za postignuća uopšte, ali ne i objektivno određenog rezultata te sposobnosti - kao kod izvesnih kategorija radnika, činovnika, slugu - ipak, previše ne suzbijaju slobodu, proizlazi ili iz vremenskog ograničenja perioda postignuća, ili iz mogućnosti izbora između osoba kojima se neko želi obavezati, ili iz veličine protivpostignuća, koja obvezniku daje osećaj daje ujedno i neko ko ima prava na ovo. Na pomenutom stupnju nalaze se, dalje, kmetovi, sve dok pripadaju domaćinstvu gospodara apsolutno i sa svojom ukupnom radnom snagom, odnosno dok su njihove usluge »nemerene«. Prelazak na drugi stupanj odvija se tako što se usluge vremenski ograničavaju (čime nije rečeno daje taj stupanj istorijski uvek bio onaj pozniji; naprotiv, pogoršavanje slobode seljaka vrlo često vodi od drugog do prvog odnosa). Taj drugi stupanj se dostiže kad se, umesto određenog radnog vremena i snage, zahteva određen proizvod rada. U okviru tog stupnja može se zapaziti stepenovanje: da podanik gospodarov 302

mo, deseti snop žita - ili zauvek utvrđenu količinu žita, stoke, meda itd. Iako ovaj poslednji modus, pod izvesnim okolnostima, može biti suroviji i teži, ipak, on, s druge strane, obvezniku ostavlja i veću individualnu slobodu, jer zemljoposednika čini ravnodušnijim prema načinu privređivanja seljaka: ako on proizvodi samo toliko da odatle proizlazi pomenuti određeni danak onda zemljoposednik nije zainteresovan za ukupni prinos, što je kod alikvotnog dela vrlo mnogo slučaj, i mora dovesti do nadziranja, prinudnih mera, pritisaka. Utvrđivanje dažbina u vidu jedne apsolutne, umesto relativne količine, već je prelazna pojava, koja ukazuje na novčanu isplatu. Razume se, načelno posmatrano, na ćelom ovom stupnju mogla bi već biti data potpuna sloboda i izdvajanje ličnosti kao takve iz dužničkog odnosa; jer onome ko ima prava stalo je samo do toga da dobije određeni objektivni danak, a dužnik može taj danak da izvuče odakle hoće. Samo, činjenica je da on njega, u takvom privređivanju, ne može izvući niotkuda osim iz vlastitog rada, a na toj osnovi je i izgrađen ovaj odnos. Rad ličnosti nedvosmisleno je bio određen njenim obavezama. I ovo je opšti tip, gde god u naturalnoj privredi učinak obavezuje na protivučinak: svakako, učinak i ličnost se ubrzo toliko razdvajaju da obvezniku načelno pripada pravo da svoju ličnost sasvim izvuče iz učinka, i da njega čisto objektivno ostvari, recimo radom nekog drugog. Ali u stvarnosti ekonomsko ustrojstvo to isključuje, pa posredstvom dužničkog proizvoda i u njemu sâm subjekt ostaje obavezan, lična snaga ostaje vezana u jednom određenom smeru. Na primer, sposobnost ministerijala da imaju feud, koja je mnogo napredovala u 13. stoleću, pokazuje koliko princip stvarstvenosti naspram principa ličnosti označava obrt ka slobodi. Naime, njihova dotad lična zavisnost pretvara se u čisto stvarstvenu, a u svemu drugome ih, osim pitanja feuda, podvodi pod zemaljsko pravo, tj. oslobađa ih. U tom istom smislu darovite ličnosti, prinuđene na najamni rad, danas daju prednost tome da služe kakvom akcionarskom društvu s njegovim strogo objektivnim poslovanjem, a ne nekom pojedinačnom preduzetniku; ili, nedovoljan broj slugu je posledica toga što devojke daju prednost fabričkom radu a ne služenju kod gospode, gde su, doduše, bolje plaćene, ali se osećaju manje slobodnima u potčinjenosti subjektivnim ličnostima. Treći stupanj, kod kojeg je ličnost stvarno izdvojena iz proizvoda, i pre-

303

tenzija se nikako više ne proteže na nju, dostiže se zamenom naturalne dažbine dažbinom u novcu. Zato je, u izvesnom smislu, nazivano magna charta lične slobode u oblasti privatnog prava ono određenje klasičnog rimskog prava po kojem je svaku pretenziju na imovinu bilo dozvoljeno zadovoljiti novcem, u slučaju odbacivanja njenog ispunjenja u naturi; dakle, to je pravo da se svaka lična obaveza iskupi novcem. Zemljoposednik, koji od svog seljaka može da zahteva neku količinu piva, ili pernate živine, ili meda, time u određenom smeru upućuje delatnost tog seljaka; a kad uzima novčane namete, seljak je sasvim slobodan u pogledu svoje volje da gaji pčele, stoku, ili bilo šta drugo. Na polju ličnih usluga odvija se formalno isti proces, s pravom da se postavi zamenik, koga mora da prihvati druga strana, ukoliko je on objektivno besprekoran. Za to pravo, koje na sasvim novu osnovu stavlja smisao odnosa, mora se, kao za otplatu novcem, često tek izboriti, jer se svakako oseća daje to, kao i otplata novcem, put ka oslobađanju od obaveze uopšte. Autori samog Domesday Survey * izabrali su - što je karakteristično - za seljake, koji su svoje kulučke obaveze zamenjivali redovnim novčanim davanjima, takve izraze kojima se označavalo da oni nisu ni sasvim slobodni, ni sasvim potčinjeni. Samo se za nazive novčanih nameta još vezivalo njihovo poreklo od naturalnih isporuka: uzimani su porezi na kuhinju, novci za burad, novci za konačište (umesto smeštaja putujuće gospode i njihovih činovnika), novci za med itđ. Kao prelazni stupanj česta je pojava da se prvobitno naturalna dažbina određuje u novcu, pa se taj iznos zahteva kao zamena za nju. Ova posrednička pojava nalazi se i u odnosima koji su daleko od ovde razmatranog primera: u Japanu su, još 1877, svi porezi i nameti plaćani u vidu pirinča, ili su u vidu pirinča sračunavani i plaćani novcem - što odgovara tome kako se, pod kraljicom Elizabetom, pri iznajmljivanju izvesnih imanja, podređenih univerzitetima, zakup dogovarao u vidu žita, mada je očito plaćan srebrom. Time se još naglašava identitet vrednosnog kvantuma dužnosti, dok je ova već odbacila svaku ličnu obaveznost, izazvanu određenošću sadržaja. Ako je ius primae noctis stvarno negde postojao, njegov razvitak je prošao analogne stupnjeve; pomenuto pravo zemljoposednika obuhva* Neka vrsta pregleda državnog katastra (prim. prev.).

304

talo je celinu obavezane ličnosti, predavanje njenog najcentralnijeg imanja ili čak bivstva: po tu cenu je zemljoposednik potčinjenoj ženskoj osobi davao pravo da zaključi brak. Sledeći stupanj je taj da on to pravo - koje još svagda može da uskrati - daje u naknadu za naplatu neke novčane svote; treći stupanj je taj da njegovo pravo priziva uopšte otpada, a da je potčinjeni slobodan da stupa u brak čim gospodaru isplati utvrđenu svotu: novac za nevestu, novac za brak, novac za ženu, ili slično. Dakle, oslobođenje ličnosti je već zasnovano na novcu na drugom stupnju, ali ne isključivo, budući da je još nužno odobrenje zemljoposednika, koje se nije moglo iznuditi. Taj odnos se potpuno depersonalizuje tek kad o tome odlučuje samo novčano plaćanje, a ne neki drugi momenat. Lična sloboda se, pre otpadanja svakog dotičnog prava zemljoposednika, ne može uzdići na viši stepen nego što je taj kad je obaveza potčinjenoga pretvorena u novčanu dažbinu, koju zemljoposednik mora da prihvati. Zato je takođe često smanjivanje i, konačno, potpuno oslobađanje seljaka od usluga i davanja prošlo putem njihovog pretvaranja u novčane iznose. Tu povezanost novčanog davanja i oslobođenja može, pod izvesnim okolnostima, ovlašćeni smatrati tako delotvomom da sam stavi najveći naglasak na gotov novac kao svoj najvitalniji interes. Pretvaranje kuluka i naturalnih davanja seljaka u novčane namete u Nemačkoj je započelo od 12. stoleća; i ono je prekinuto baš time što je kapitalizam u 14. i 15. stoleću bio zarazio i zemljoposednike. Oni su spoznali da su naturalna davanja bila mnogo rastegljivija i proizvoljno umnoživa nego novčana davanja, u čiju se kvantitativnu, brojčanu određenost više nije moglo dirati. Ta prednost naturalnih davanja činila im se tolikom da su njima mogli da utvrde svoju lakomost, upravo u trenutku kad su inače novčani interesi kod njih postali preovlađujući. Baš iz tog razloga se seljak uopšte nije pripuštao novcu. Uopšteno uzev, engleski kmet nije smeo da proda nijedno goveče bez posebne dozvole svog gospodara. Tom prodajom govečeta dobijao je novac, kojim je mogao drugde da kupi zemlju, te da se oslobodi obaveza prema svom dotadašnjem gospodaru. - Najviši stepen procesa oslobođenja dostiže se procesom unutar samog nameta u novcu: time što, umesto periodične kamate, dolazi do jednostrukog plaćanja kapitala. Iako objektivna vrednost u obema formama može biti identična, ipak je refleks na subjekt sasvim različit. 20 Filozofija novca

305

jedinačno plaćanje kamate ostavlja, doduše, kao što je istaknuto, obvezniku potpunu slobodu za vlastito činjenje, ukoliko on stiče potreban novac; samo, redovnost nameta gura to činjenje u određenu shemu, nametnutu mu nekom tuđom silom, pa se tek kapitalizovanjem nameta dostiže ona forma svih obaveza koja istovremeno odgovara najvećoj ličnoj slobodi. Tek plaćanjem kapitala obaveza je potpuno prešla u novčano davanje, dok plaćanje kamate, usled svoje redovne periodičnosti, još sadrži jedan formalan element vezanosti preko granice pukog vrednosnog kvantuma. Ova razlika se ispoljava otprilike ovako: u 13. stoleću, pa i kasnije, engleski parlament je često izglasavao odluku da grofovije moraju davati određen broj vojnika ili radnika za kralja; a redovno su predstavničke skupštine grofovija broj vojnika zamenjivale novčanom dažbinom. Ali koliko god lične slobode time bilo spaseno, to se, ipak, bitno razlikuje od onih prava i sloboda koje je engleski narod otkupljivao od svojih kraljeva jednostrukim glasanjem o novcu. Ako onaj ko dobija kapital time biva oslobođen svih neizvesnosti kojima je izložen prilikom pojedinačnih plaćanja kamata, onda je odgovarajući ekvivalent za to na strani davaoca u tome što njegova sloboda iz labilne forme, pokazane pri ponavljanom plaćanju kamate, prelazi u stabilnu formu. Sloboda engleskog naroda od njegovih kraljeva delom počiva na tome što je on plaćanjem kapitala jednom zauvek raskrstio s njima u pogledu određenih prava: pro hac concessione, kaže se, na primer, u jednoj povelji Henrija III, dederunt nobis quintam decimam partem omnium mobilium suorum. Ne uprkos tome, nego upravo zato što takva trgovina narodnim slobodama ima donekle brutalan, površan, mehanički karakter, ona i označava čisto namirenje jednog s drugim, najpotpuniju suprotnost kraljevom osećanju da »između njega i njegovog naroda ne bi trebalo da bude nikakvog lista hartije« - ali baš zato znači takođe radikalno uklanjanje svih onih imponderabilija duševnijih odnosa koje, pri manje poslovnom sticanju sloboda, često pružaju mogućnost da budu povučene ili pretvorene u iluzorne. Valjan primer stupnjevitog razvitka, u kojem novčano zamenjivanje naturalne dažbine nosi oslobođenje individuuma, pokazuje se u obavezi podanika, građana i kmetova da svojim zemljoposednicima, odnosno činovnicima, namesnicima, sudijama, pruže prenoćište i opskrbu prilikom njihovih putovanja. Taj namet poticao 306

je iz starih obaveza služenja kralju, a značajno se proširio u srednjem veku. Prvi korak ka objektiviranju i obezličavanju te obaveze je u njenom strogom omeđavanju; tako već rano nalazimo tačno propisano koliki broj vitezova i slugu mora biti smešten, koliko konja i pasa smeju oni da vode sobom, koliko hleba, vina, mesa, činija, stolnjaka itd. treba dati. U svakom slučaju, čim bi došlo neposredno do davanja konačišta i hrane, s jedne strane, morale su se pomerati granice dažbina, dok su one, s druge strane, odlučno nosile karakter lične veze. Nasuprot ovome, razvijeniji stupanj je davanje isključivo potreba u naturi, bez konačišta; pri tom je bilo mogućno mnogo tačnije odmeravati kvantum nego kad je trebalo pružati osobama konak i hranu. Tako stoji da je grof Rizek trebalo da dobije određeni danak u žitu: »Od njega je trebalo ispeći hleb za sve pratioce, kad stigne u selo kod Krocenburga, da ne bi siromahe u selu hranom opterećivao ili oštetio«. Taj razvitak je dalje vodio u tom pravcu da su čvrsta novčana davanja utvrđivana u prisustvu velikih gospodara, pri njihovim putovanjima i sudskim zasedanjima. I najzad, u tome još prisutni, promenljivi i lični momenat odstranjuje se prevođenjem tih dažbina u stalne namete, koji su, u vidu novca za hranu, novca za dnevnice gospodara, novca za namesnikovu opremu, uzimani takođe kad su stara službena putovanja sudija itd. bila već zamenjena sasvim drugom organizacijom. To je bio put na kojem su takve dažbine, konačno, sasvim otpale i utopile se u opšte poreske dažbine podanika, kojima nedostaje, takoreći, svaka specifična forma, te su zato korelat lične slobode novog veka. U takvim slučajevima zamenjivanja naturalnih dažbina plaćanjima u novcu prednosti ima na obema stranama. To je veoma čudna činjenica, koja iziskuje uključivanje u veće veze. Ako se pođe od predstave da je količina dobara, raspoloživa za uživanje, ograničena; da ona ne zadovoljava postojeće zahteve; najzad, da »je svet razdat« - to jest da, uopšteno govoreći, svako dobro ima svog vlasnika - onda odatle sledi da to što se daje jednome, mora biti oduzeto drugome. Ako se ovde oduzmu svi slučajevi u kojima ovo ne važi očigledno, ipak ostaje bezbroj takvih u kojima zadovoljavanje potreba jednoga jeste mogućno samo na račun drugoga. Ukoliko bismo ovo smatrali za karakteristiku ili temelj našeg privređivanja, ono bi se uklopilo u sve takve po307

glede na svet po kojima je uopšte količina vrednosti, datih čovečanstvu - moralnosti, sreće, saznanja - po svojoj prirodi nepromenljiva, tako da se menjati mogu samo njene forme i nosioci. Sopenhaueru je bliska pretpostavka da je svakom čoveku unapred određena njegova mera patnje i radosti samim njegovim bićem; ona se ne može ni prepuniti, ni isprazniti, a sve spoljne okolnosti, kojima mi pripisujemo svoje stanje, predstavljaju samo razliku u formi u kojoj mi osećamo tu nepromenljivu količinu zadovoljstva i patnje. Ako ovu individualističku predstavu proširimo na sve ljude ukupno, sva naša težnja ka sreći, razvitak svih odnosa, svekolika borba za posedovanje i postojanje, pokazuje se kao puko pomeranje vrednosti tamo-amo, dok se njihov ukupni zbir time ne može menjati, tako da sva promena u raspodeli označava samo tu fundamentalnu pojavu da sada jedan poseduje ono što je drugi dao - dobrovoljno ili ne. Ovo održavanje vrednosti vidno odgovara jednom pesimističko-kvijetističkom pogledu na svet; jer što manje čovek veruje u to da je kadar da stvara stvarno nove vrednosti, to je važnije da se stvarno ne izgubi nijedna. Kao paradoksalna konsekvenca, predstava koja je rasprostranjena u Indiji poučava nas da, ako srušimo nekog svetog asketu, njegova zasluga prelazi na onoga ko se u tome ogledao! Međutim, zapažaju se i direktno suprotne pojave. Zajedno sa svim duševnim stanjima kod kojih sreća ne leži samo u dobijanju nego i u vlastitom predavanju, i gde se svako uzajamno i podjednako obogaćuje onim drugim - raste vrednost čije se uživanje ne može kupiti lišavanjem one suprotne strane. Kao što ni saopštavanje intelektualnih dobara ne znači da se jednome mora uzeti ono što drugi treba da uživa; u najmanju ruku, samo preterana i skoro patološki tanana osetljivost može se osećati stvarno opljačkanom ako bilo koji objektivan duhovni sadržaj više nije subjektivno-isključiva svojina, nego o njemu razmišljaju i drugi. < U celini uzev, o duhovnom posedu, bar onoliko koliko se on ne produžava u ekonomski, može se reći da se ne stiče na račun drugoga, jer nije uzet iz neke zalihe, nego je sam, i pored sve datosti svog sadržaja, ipak, nužno stvoren iz svesti onoga ko ga stiče. Očigledno je da to izmirenje interesa, koje ovde proizlazi iz prirode objekta, treba postići takođe na onim ekonomskim područjima gde konkurencija za podmirenje pojedinačne potrebe svako308

ga obogaćuje samo na račun nekog drugog. Postoje dva tipa sredstava za prevođenje tog stanja u ono savršenije: prvi je skretanje borbe protiv bližnjega u borbu protiv prirode. U istoj meri u kojoj se i druge supstancije i sile iz još nezaposednute prirodne zalihe uvlače u korišćenje ljudi, u toj se men one već zaposednute rasterećuju konkurencije oko njih. Stavovi o održanju materije i energije srećom važe samo za apsolutnu celinu prirode, a ne za onaj njen segment koji ljudsko svrhovno delanje određuje za sebe; ova relativna celina je, svakako, umnoživa neodređeno, budući da mi možemo da u formu, svrsishodnu nama, unesemo, takoreći anektiramo, sve više materija i sila. Tehnika, koja napreduje, omogućava nam da sve veću korist izvlačimo iz onoga što je, po svom obimu, već zaposednuto: do prelaska s ekstenzivne na intenzivnu privredu nikako ne dolazi samo na području zemljoradnje nego i kod svake supstancije koja biva razložena na sve tananije delove za sve posebnija korišćenja, ili čije latentne sile bivaju sve više oslobođene. To - raznodimenzionalno - protezanje područja ljudske moći koje pokazuje da nije istina da je svet razdat, i koje zadovoljavanje potreba ne vezuje za bilo kakvu otimačinu - mogle bi se nazvati supstancijalnim napretkom kulture. Drugo, pored ovoga stoji ono što bismo mogli da označimo kao funkcionalan napredak. Kod njega je reč o tome da se za promenu posedovanja određenih datih objekata nađu forme koje donose korist obema stranama: do takve forme je moglo izvorno doći samo onda kad je prvi posednik imao fizičku moć da predmet, koji su želeli drugi, zadrži - sve dok mu ne ponude odgovarajuću prednost zauzvrat; jer bi mu inače predmet prosto bio oduzet. Pljačka (a možda i poklon) javlja se kao najprimitivniji stupanj promene poseda, na kojem, dakle, prednost još sasvim ostaje na jednoj, a breme na drugoj strani. To što se iznad ovoga uzdiže stupanj razmene kao forme promene poseda, najpre, kako je rečeno, kao puka posledica podjednake moći pomenutih strana - to je najbezmemiji napredak koji je čovečanstvo uopšte moglo da načini. Kao što je poznato, s obzirom na puke razlike u stepenima - u mnogom pogledu - između ljudi i nižih životinja, čest je bio pokušaj da se utvrdi specifična razlika po kojoj se čovek očito i nedvosmisleno razdvaja od ostalog životinjskog niza: definisan je kao politička životinja, životinja koja pravi oruđe, životinja koja postavlja svrhu, hijerarhijska životinja, čak 309

od jednog ozbiljnog filozofa - kao životinja opsednuta manijom veličine. Možda se tom nizu može dodati: čovek je životinja koja vrši razmenu ; i to je, razume se, samo jedna strana ili forma sasvim opšte karakteristike u kojoj, naizgled, opstaje čovekova specifičnost: čovek je objektivna životinja. Nigde u životinjskom svetu ne nalazimo ni začetke onoga što se naziva objektivitet ono posmatranje i obrađivanje stvari koje se postavlja s one strane subjektivnog osećanja i htenja. Već sam nagovestio kako to umanjuje konkurenciju kao tragediju čovečanstva. Pravo uvođenje morala kulturnim procesom to da se sve više sadržaja života objektivira u transindividualnom obličju: knjige, umetnost, idealne tvorevine kao što je otadžbina, opšta kultura, uobličavanje života u pojmovnim i estetskim slikama, znanje o hiljadu zanimljivosti i značajnosti sve se to može uživati, a da ih jedan ne oduzima drugome. Sto više vrednosti pređe u takvu objektivnu formu, to je više mesta u njima, kao u Božjoj kući, za svaku dušu. Možda opakost i ogorčenost modeme konkurencije ne bi uopšte bili podnošljivi, kad uz njih ne bi išlo i to sve veće objektiviranje sadržaja egzistencije, sa svom netaknutošću onim ôte-toi que le m’y mette. Svakako, veoma je značajno to što baš ono što čoveka, u čisto činjeničko-psihološkom pogledu, razdvaja od reda nižih životinja: sposobnost za objektivno razmatranje, za apstrahovanje samog Ja, s njegovim impulsima i stanjima, u prilog čiste objektivnosti baš to povesnom procesu pomaže da stigne do svog, možda, najplemenitijeg, najviše oplemenjujućeg rezultata, do izgrađivanja sveta koji je usvojiv bez spora i uzajamnog potiskivanja, do vrednosti čije sticanje i uživanje od jednoga ne isključuje drugoga, nego tom drugome otvara hiljade puteva do tog istoga. Rešenju ovog problema, koje svetu objektivnoga polazi za rukom, takoreći, u supstancijalnoj formi, približava se razmena u onoj funkcionalnoj formi. U poređenju s prostim oduzimanjem ili poklanjanjem, u kojima se pokazuje čisto subjektivni impuls, razmena pretpostavlja, kako je već viđeno, objektivno odmeravanje, premišljanje, uzajamno priznavanje, rezervu neposredno subjektivne želje. Za ovo je bez značaja činjenica da ona izvorno nije dragovoljna, nego, možda, iznuđena jednakošću moći druge strane; jer odlučujuće, specifično ljudsko je upravo to što jednakost moći ne vodi ka međusobnoj otimačini i borbi nego ka 310

razmeni uz odmeravanje, u kojoj jednostrano i lično imanje i htenje za imanjem ulazi u jednu objektivnu ukupnu akciju, što se izdiže iz uzajamnog dejstva subjekata i iznad njega. Razmena, koja nam izgleda kao nešto sasvim po sebi razumljivo - prvo je i, u svojoj jednostavnosti, uistinu - čudesno sredstvo za povezivanje pravednosti s promenom poseda; time što onaj ko uzima ujedno i daje, iščezava puka jednostranost prednosti, koja karakteriše promenu poseda pod vlašću čisto impulzivnog egoizma ili altruizma; a ovo poslednje, uostalom, nikako nije uvek i vremenski prvi stupanj razvitka. Samo, puka pravednost, koju proizvodi razmena, ipak je isključivo nešto formalno i relativno: jedan ne treba da ima ni više ni manje od drugog. Ali, povrh toga, ona umnožava apsolutnu sumu doživljenih vrednosti. Budući da svako daje u razmenu samo ono što mu je relativno suvišno, i u razmenu uzima ono što mu je relativno potrebno, zahvaljujući razmeni se, u svakom datom trenutku, vrednosti koje su stečene od prirode sve više čine probitačnijima. Pretpostavimo li da je svet stvarno »razdat«, pa se svako činjenje sastoji stvarno u pukom pomeranju tamo-amo unutar objektivno nepromenljive količine vrednosti, ipak bi forma razmene proizvela, takoreći, intercelularan rast vrednosti. Objektivno jednaka suma vrednosti prelazi kroz svrsishodniju raspodelu, izazvanu razmenom, u subjektivno veću, u višu meru doživljenih korišćenja. To je veliki kulturni zadatak pri svakoj novoj raspodeli prava i obaveza koja, ipak, uvek sadrži neku trampu; čak ni pri prividno sasvim jednostranom pomeranju prednosti, njega neće zanemariti nijedan stvarno socijalan postupak. Tako je, na primer, prilikom oslobođenja seljaka u 18. i 19. stoleću zadatak bio - ne da se prosto omogući da vlastela izgubi ono što je trebalo da dobiju seljaci nego - da se nađe takav modus raspodele poseda i prava koji bi ujedno uvećao totalnu sumu korišćenja. Tu postoje dva svojstva novca koja, u tom smislu, razmenu vrednosti ili učinaka za isto predstavljaju kao najsavršeniju: njegova deljivost i njegova neograničena iskoristljivost. Zahvaljujući prvom svojstvu, mogućna je uopšte objektivna ekvivalencija između učinka i protivučinka. Retko se vrednost naturalnih objekata može tako odrediti i stupnjevati da svaka od strana mora priznati da je njihova trampa sasvim pravedna; tek novac - zato 311

što on sam nije ništa drugo do prikaz vrednosti drugih objekata, i zato što ga je mogućno skoro neograničeno deliti i zbirati - pruža tehničku mogućnost za potpunu jednakost razmenskih vrednosti. Samo, s njom se, kako sam istakao, tek postiže prvi stupanj razvitka koji vodi od jednostranosti promene poseda ka višim nivoima. Drugi stupanj se javlja posle činjenice da naturalna razmena retko obema stranama donosi podjednako željene objekte, odnosno oslobađa ih od onih podjednako suvišnih. Redovno će jača želja postojati na strani jednoga, ali drugi će, bilo prinudno, ili uz nesrazmemo visoko obeštećenje, ući u razmenu. A prilikom razmene učinaka za novac, jedan dobija predmet koji mu je zaista posebno upotrebljiv, dok drugi dobija nešto što svako sasvim uopšteno upotrebljava. Usled svoje neograničene iskoristljivosti i odatle proistekle svagdašnje poželjnosti, novac može bar načelno - svaku razmenu učiniti takvom da je podjednako korisna za obe strane: jedan, koji uzima naturalni objekt, to čini samo zato što mu je tada baš taj potreban; drugi, koji uzima novac, upravo tada ima potrebu za njim baš zato što mu je on uopšte, u svakom trenutku, potreban. Time razmena za novac omogućava obema stranama podizanje nivoa njihovog zadovoljenja, dok pri naturalnoj razmeni vrlo često samo jedna strana ima specifičan interes za sticanje tog objekta ili za oslobađanje od njega. Tako je razmena dosad najsavršenija forma za rešavanje krupnog problema kulture, koji je iznad jednostrane prednosti promene poseda: da se objektivno dat kvantum vrednosti pukom promenom njegovih nosilaca uobliči u viši kvantum subjektivno doživljenih vrednosti. Pored izvornog stvaranja vrednosti, za socijalnu svrsishodnost je očito glavni zadatak da formom, koja se daje životnim sadržajima, oslobodi maksimum vrednosti koje su u njima latentne. Dakle, slučajevi kad vidimo kako novac služi tom zadatku ukazuju na tehničku ulogu novca: da je razmena bitan socijalni način rešavanja pomenutog zadatka, i da je sama razmena otelotvorena u novcu. Uvećavanje kvantuma uživanja koje razmena roba-novac, ipak, načelno uvek omogućava, i pored svih svojih eudemonističkih umanjenja drugim rezultatima, ne počiva samo na subjektivnim stanjima jednog i drugog kontrahenta; naime, vidno je da takođe objektivno-ekonomska korisnost, intenzivni i ekstenzivni rast samog kruga dobara za budućnost zavisi od toga na koji je 312

način pomenuti dati kvantum dobara raspodeljen u jednom vremenu. Zavisno od ruku u koje dospevaju njegovi delimični kvantiteti, on će se dalje razvijati do sasvim različitih ekonomskih rezultata. Puki prelazak dobara iz jedne u drugu ruku može - i u smeru opadanja i u smeru povećavanja - modifikovati pozniji kvantum dobara, razvijen iz njih. Neposredno je mogućno reći: jednak kvantum dobara u raznim rukama označava različit kvantum dobara, kao i u slučaju istog semena u različitom tlu. Ta posledica različitosti raspodele najrasprostranjenija je kod novca. Koliko god promenljiv bio ekonomski značaj kakvog zemljišnog dobra ili fabrike, zavisno od njihovih promenljivih vlasnika ta kolebanja u prinosu imaju karakter slučajnosti i nenormalnosti, ukoliko su ti prinosi iole znatni. A činjenica da jednaka suma u ruci berzanskog špekulanta ili rentijera, države ili krupnog industrijalca ima izuzetno različito značajne prinose - to je normala, to odgovara neuporedivoj mogućnosti razvitka koju baš novčani posed pruža objektivnim i subjektivnim, dobrim i lošim faktorima njegovog iskorišćavanja. U najmanju ruku, u odnosu na ukupni novčani posed jedne grupe, može se reći da je nejednakost i promena njegove raspodele samo promena forme, dok značenje celine ostaje isto; upravo ta promena forme izaziva kod tog materijala najhitnije posledice u pogledu razlike za totalitet privrede i bogatstva. Takođe, tu nije reč samo o kvantitativnim diferencijama nego i o kvalitativnim, što je za naš problem veoma bitno, a s druge strane, takođe nas vraća na pitanje kvantiteta. Jednako materijalno dobro u različitim rukama ekonomski, uopšteno uzev, znači samo kvantitativnu različitost prinosa u novcu; a isto novčano dobro u različitim rukama pre svega znači kvalitativnu različitost svojih materijalnih dejstava. Socijalna svrsishodnost, koja ovde nesumnjivo dejstvuje, objašnjava zašto moderno bogatstvo u toliko kraćem periodu ostaje u jednoj istoj porodici nego ranije bogatstvo, koje nije bilo novčanoprivrednog karaktera. Novac traži, takoreći, plodniju ruku, i to je utoliko upadljivije i nužno proizlazi iz utoliko dubljih nužnosti što se prividno smirenije, sigurnije, pasivnije može sedeti na novčanom posedu nego što je to bio slučaj s ijednim drugim. Pošto novac svojom pukom raspodelom u nekom datom trenutku razvija minimum kao i maksimum ekonomske plodnosti, a uz to promena njegovog poseda 313

numa, kao u slučaju drugih objekata, to ekonomska svrsishodnost njemu daje posebno bogato polje za zadatak: načinom raspodele poseda postići maksimum njegovog ukupnog značaja. Ovde je posebno reč o ponovnom preduzimanju prekinutog ispitivanja u kojoj je meri novčana privreda kadra da uveća ukupnu sumu dobra individualne slobode, tj. da ga izdvoji iz pomenute primame forme socijalnih vrednosti, u kojoj se jednome mora oduzeti ono što drugome treba dati. Najpre, pojave novčane privrede, ispoljene na samoj površini, otkrivaju dvostranost njenih prednosti. Uobičajena robna razmena, kod koje se roba neposredno pregleda i predaje, obavezuje kupca da - u vlastitom interesu - vrlo precizno i stručno ispita robu, jer prodavač može da odbaci svaku kasniju reklamaciju, ukoliko je za nju dao povoda. Ako se trgovina dalje razvija u tom smislu da se, posle provere, obavi kupovina, teret prelazi na prodavca; on je ne samo odgovoran za precizno usklađivanje isporuke s mustrom nego će od svake greške, na koju se možda naiđe u kvalitetu mustre, na njegovu štetu, naravno, bezobzirno korist izvući kupac. Posao na našim današnjim berzama proizvoda ima tu formu koja oba dela oslobađa tih odgovornosti, budući da se on obavlja po jednom, zauvek utvrđenom, opštevažećem standardu, a ne po mustri. Sada kupac više nije vezan za prethodno ispitivanje ili proveru, sa svim njihovim izgledima da se načini greška, dok ni prodavač više ne mora da isporučuje posle individualne, relativno slučajne provere, koja uključuje svakakve opasnosti za njega; sad obojica čak tačno znaju da su, ugovarajući tačno određen kvalitet pšenice ili petroleja, obavezni na objektivno utvrđenu normu robe, s one strane svih ličnih nesigurnosti i nedovoljnosti. Dakle, tako je na vrhuncu novčane privrede omogućen takav modus trgovine koji, prevođenjem subjektivnog temelja posla u objektivan, obema stranama olakšava odgovornosti, i prednosti jedne strane nikako ne protivstavlja nanošenje štete drugoj. Tačna paralela tome je kreditni posao. U srednjem veku je bilo veoma teško postići kredibilitet pojedinačnog trgovca, čime je on, kao i kreditor, bio sputan i onemogućavan u svojim akcijama. Tek na berzama u 16. stoleću, posebno u Lionu i Antverpenu, došlo je do toga da su menice izvesnih kuća unapred važile za »valjane«, nastao je pojam nestepenovanog kredibiliteta kao takvog koji je obligaciju učinio objektivnom, fungibilnom vrednošću, nezavisnom od 314

lične procene kredibiliteta; možda su pomenute kuće inače još bile stvarno različito kvalifikovane, ali su bile valjane za svoje obaveze, čime su ove, zadovoljavajući objektivnu svrhu, odvojene od drugih individualnih određenosti. Kao što svagde berza finansije uzdiže do njihove najčistije forme, tako je i tu, stvaranjem opšteg i objektivnog pojma »valjanosti«, na tipičan način došlo do rasterećenja jedne strane, a bez suprotnog opterećenja na drugoj strani; prevođenjem individualno kolebljivih procena u objektivno važeći kvalitet zajamčene su ravnomeme olakšice, kako davaocu, tako i uzimaocu kredita. Značaj novčane privrede za individualnu slobodu produbljuje se kad postavimo pitanje forme koju stvarno imaju odnosi zavisnosti, još postojeći kod nje; ona omogućava ne samo rešenje nego i posebnu vrstu uzajamne zavisnosti, koja dopušta istovremeni maksimum slobode. Spolja gledano, onanajpre stvara niz još nepoznatih veza. Otkad se u zemlju - da bi se iz nje izvukla potrebna količina plodova - mora ulagati znatan obrtni kapital, do kojeg se dolazi većinom samo hipotekamom pozajmicom; otkad se oruđa više ne proizvode neposredno iz sirovina nego putem mnogih pripremnih radnji; otkad radnik radi u suštini onim sredstvima za proizvodnju koja ne pripadaju njemu lično otada je zavisnost od trećih osoba osvajala sve nova područja. Ukoliko delanje i bivstvo ljudi zavise od više objektivnih uslova usled složene tehnike, utoliko je ono nužno zavisno od isto toliko osoba. Samo, te osobe dobijaju značaj za subjekt isključivo kao nosioci pomenutih funkcija, vlasnici pomenutih kapitala, posrednici u pomenutim uslovima rada; to šta su oni, osim ovoga, kao osobe - u ovom pogledu nikako se ne postavlja kao pitanje. Pretpostavka za tu opštu činjenicu, čiji će značaj biti prikazan u daljem tekstu, jeste razvitak tokom kojeg osoba uopšte postaje određena ličnost. Ovo se očito događa tek usled toga što se veći broj kvaliteta, karakternih crta, sila stiče u njoj. Ona je, razume se, relativno jedinstvena, ali ta jedinstvenost postaje stvarna i delotvoma samo sjedinjujući različita određenja. Kao što suština fizičkog organizma leži u tome što on od mnoštva materijalnih delova gradi jedinstvo životnog procesa, tako i unutrašnje lično jedinstvo čoveka počiva na uzajamnom dejstvu i na povezanosti mnogostrukih elemenata i određenja. Svaki njihov pojedinačni 315

deo, posmatran izolovano, ima objektivan karakter, tj. on po sebi i za sebe još nije nešto stvarno lično. Ni lepota, ni ružnoća, ni mera fizičke, ni mera intelektualne snage, ni profesionalna delatnost, ni sklonosti, niti ijedna druga od bezbrojnih crta čovekovog karaktera - kao pojedinačne - ne određuju nedvosmisleno neku ličnost; jer svaka od njih može biti povezana s bilo kojim drugim, međusobno sasvim suprotnim svojstvima, pa se, kao uvek jednaka, naći u slici neograničeno mnogih ličnosti. Tek time što se više njih stiču, takoreći, u jednoj žiži, te se vezuju međusobno, one čine jednu ličnost koja, opet, retroaktivno svaku pojedinačnu crtu karakteriše kao lično-subjektivnu. Sasvim osobenom ličnošću čoveka ne čini to što je on ovo ili ono, već to što je on i jedno i drugo. Zagonetno jedinstvo duše nije neposredno dostupno našoj predstavi, nego samo ako se ono rastočilo u mnoštvo zrakova, zahvaljujući čijoj sintezi onda tek iznova postaje označiva kao ta jedna i određena. Tako uslovljena personalnost skoro se sasvim rastače u novčanoprivrednim odnosima. Isporučilac, kreditor, radnik, od kojih neko zavisi, nikako ne deluju kao ličnosti, jer u taj odnos ulaze samo u tom smislu što isporučuju robu, daju novac, obavljaju rad, dok druge njihove određenosti ne dolaze u obzir, a tek bi njihovo pridruživanje ovome njima dalo ličnu boju; čime se, naravno, označava samo apsolutna krajnja tačka razvitka koji se sada odvija, ali na mnogim mestima još nije dovršen - jer međusobne zavisnosti ljudi stvarno danas još nisu sasvim objektivirane, ni lični momenti potpuno isključeni. Međutim, nesumnjivo je da je opšta tendencija da se subjekt, istina, učini zavisnim od učinaka sve više ljudi, ali sve nezavisnijim od ličnosti kao takvih, koje stoje iza toga. U korenu su obe ove pojave povezane, čine takve strane jednog istog procesa koje se uzajamno uslovljavaju; modema podela rada dovodi, isto tako, do porasta broja zavisnosti, kao što i ličnosti čini nevidljivima iza njihovih funkcija, jer upravo dopušta delovanje samo jedne njihove strane, uz uzmicanje svih drugih, čije zajedništvo tek i čini ličnost. Socijalno obličje, kakvo bi moralo nastati u slučaju potpunog sprovođenja ove tendencije, imalo bi odlučni formalni odnos prema socijalizmu, bar prema ekstremnom državnom socijaliz316

što već danas činovnik zauzima »položaj« koji je objektivno unapred uobličen, a samo sasvim određene pojedinačne strane ili energije ličnosti prima u sebe, tako bi se u apsolutno sprovedenom državnom socijalizmu iznad sveta ličnosti uzdizao, takoreći, svet objektivnih formi socijalno delotvomog činjenja, koji snagama tih ličnosti dopušta i propisuje samo sasvim tačno i objektivno određena ispoljavanja; taj svet bi se prema onome prvome odnosio, recimo, kao geometrijska figura prema empirijskim telima. Subjektivne tendencije i celina ličnosti tada se nikako drukčije ne bi mogli pretvoriti u spoljašnje činjenje osim u ograničavanju na jedan od jednostranih načina funkcionisanja, u kojem je nužna društvena ukupna akcija razložena, utvrđena, objektivirana. Kvalifikovanje činjenja ličnosti time bi od ove kao terminus a quo sasvim prešlo na objektivnu svrsishodnost, na onaj terminus ad quem ; i forme ljudskog činjenja tada bi stajale iznad pune psihološke stvarnosti čoveka, kao što carstvo Platonovih ideja stoji iznad realnog sveta. Začeci za takvo uobličenje kako rekosmo - mnogostruko postoje; veoma često se funkcija podele rada kao samostalna idejna tvorevina protivstavljala svojim nosiocima, tako da ovi, više međusobno individualno nerazličiti, takoreći, samo kroz njih prolaze, a da u tom strogo opisanom pojedinačnom zahtevu ne mogu ili ne smeju da smeste celinu svoje ličnosti; ličnost je čak, kao puki nosilac jedne funkcije ili jednog položaja, toliko nevažna koliko i ličnost gosta u kakvoj hotelskoj sobi. U nekom, u tom smislu, sasvim dovršenom ustrojstvu društva pojedinac bi bio neizmemo nezavisan; jednostrana određenost namenjenog mu učinka upućivala bi ga na dopunu kompleksom svih drugih, i zadovoljenje potreba bi samo vrlo nepotpuno proizlazilo iz najvlastitijeg umenja individuuma; potpuno bi proizlazilo iz organizacije rada koja bi mu bila, u neku ruku, protivstavljena, a sledila čisto objektivna gledišta. Ako bi ikad postojao državni socijalizam, adekvatan svojoj osnovnoj ideji, on bi izražavao to diferenciranje forme života. Međutim, novčana privreda pruža skicu ovoga na području privatnih interesa, budući da novac, s jedne strane, svojom beskonačnom elastičnošću i deljivošću, omogućava pomenuto mnoštvo ekonomskih zavisnosti, a s druge strane, svojom indiferentnom i objektivnom suštinom pomaže udaljavanje personalnog elementa iz odnosa među ljudima. Upoređen s modernim kulturnim 317

čovekom, pripadnik bilo koje stare ili primitivne privrede zavisi samo od minimuma ljudi; ne samo daje krug naših potreba zaista znatno širi nego čak i elementarne nužnosti, zajedničke nam s pomenutima (ishrana, odeća, dom), možemo da podmirimo samo pomoću mnogo većeg aparata i uz pomoć mnogo više ruku; i ne samo da specijalizovanje naše delatnosti iziskuje beskonačno širi krug drugih proizvođača, s kojima mi razmenjujemo proizvode, nego je i neposredna delatnost upućena na sve veći broj pripremnih radnji, pomoćnih snaga, poluproizvoda. Ali relativno sasvim uzan krug, od kojeg je zavisio čovek u malo ili nimalo razvijenoj novčanoj privredi, bio je i mnogo više personalno određen. S ovim određenim, lično poznatim, takoreći, nezamenljivim ljudima stajali su u odnosima ekonomske zavisnosti starogermanski seljak, ili pripadnik indijanskog plemena, pripadnik slovenske ili indijske kućne komune, čak često još i srednjovekovni čovek; ukoliko je reč bila o manje uzajamno upućenim funkcijama, utoliko su njihovi nosioci bili istrajniji i nosili veći značaj. A od koliko je »isporučilaca « zavisan čovek u novčanoj privredi! Samo, on je neuporedivo nezavisniji od pojedinačnog, određenog isporučioca, pa lako i po svojoj volji menja takvoga. Sad je potrebno da još samo životne prilike u malom gradu uporedimo s takvima u nekom velikom, pa da sebi predočimo taj razvitak - istina, u smanjenom ali još očiglednom vidu. Dok je čovek na ranijem stupnju morao manji broj svojih zavisnosti platiti bliskošću ličnog odnosa, često ličnom nezamenljivošću takvog odnosa, dotle mi za mnoštvo naših zavisnosti bivamo obeštećeni ravnodušnošću prema licu iza toga i slobodom da ga menjamo drugim. I ako smo, usled složenosti svojih potreba, s jedne strane, i specijalizovanosti naših sposobnosti, s druge strane, mnogo zavisniji od celine društva nego primitivni čovek, koji može da preživi sa svojom sasvim usko izolovanom grupom ipak smo od svakog određenog elementa tog društva izuzetno nezavisni, jer je njegov značaj za nas prešao u jednostranu objektivnost njegovog učinka, koji zato mnogo lakše mogu da ostvare toliki drugi i lično različiti ljudi, s kojima nas ne povezuje ništa drugo osim interesa, potpuno iskazivog u novcu. Ovo je najpovoljnija situacija za ostvarivanje unutrašnje nezavisnosti, osećaja individualnog za-sebe-bivstva. Još ne uspeva pozitivno, ovim namišljeno ustrojstvo, nasuprot pukom izolo318

vanju drugih; čisto logički formulisano: nezavisnost je još nešto drugo osim puke ne-zavisnosti - kao što je, recimo, besmrtnost još nešto drugo osim ne-smrtnosti; jer nije smrtan ni kamen, ni metal, koji se, ipak, ne bi mogli nazvati besmrtnima. Već kod drugog značenja izolovanosti, usamljenosti, privid čiste negativnosti je varljiv. Ni ova, kad ima psihološku delotvomost i naglasak, nikako ne podrazumeva samo odsutnost svakog društva nego upravo njegovo idejno i tek onda negirano bivstvovanje; ona je daljinsko delovanje društva, pozitivno određenje individuuma negativnim podruštvljavanjem. Ukoliko puko izolovanje ne proizvodi čežnju za drugima ili sreću zbog daljine od njih, ukratko, zavisnost osećanja, ono čoveka uopšte postavlja s one strane pitanja zavisnosti ili slobode, i ne dopušta da činjenička sloboda postane vrednost koje je on svestan, jer njoj nedostaje suprotnost, trvenje, iskušenje, blizina razlike. Ako razvitak individualiteta, ubeđenje da se sa svim pojedinačnim htenjem i osećanjem ispoljava jezgro našeg Ja, treba da važi za slobodu, onda to ne ulazi pod ovu kategoriju kao puka odsutnost veze nego upravo kao sasvim određena veza s drugima. Ipak, ti drugi najpre moraju bivstvovati i biti doživljeni, da bi nekome mogli biti nevažni. Individualna sloboda nije čisto unutrašnje svojstvo jednog izolovanog subjekta nego je pojava korelacije, koja gubi smisao ako tu nema suprotnoga. Ako se svaki odnos između ljudi sastoji od elemenata zbližavanja i elemenata distance, onda je nezavisnost takav odnos u kojem su drugi, istina, postali maksimum, a prvi nisu sasvim iščezli, koliko ni predstava desnoga iz predstave levoga. Sad je samo pitanje: koje je najpovoljnije konkretno obličje dvaju elemenata da bi se stvorila nezavisnost, kako kao objektivna činjenica tako i u subjektivnoj svesti. Izgleda da je takva nezavisnost data ako, istina, postoje široke veze s drugim ljudima, ali su iz njih udaljeni svi elementi stvarno individualne prirode; uticaji koji se, ipak, međusobno sasvim anonimno vrše; određenja bez obzira na to koga se tiču. Uzrok kao i posledica takvih objektivnih zavisnosti, kod kojih je subjekt kao takav slobodan, leži u zamenljivosti osoba: u dobrovoljnoj promeni subjekata, ili takvoj koja je izazvana strukturom odnosa, očituje se ona irelevantnost subjektivnog momenta zavisnosti koja je nosilac osećanja slobode. Podsećam na iskustvo kojim sam započeo ovo poglavlje: da promenu obaveza vrlo često osetimo kao slo319

bodu; ista forma odnosa između obaveznosti i slobode tu se produžava samo u pojedinačnu obaveznost. Jedan primitivan primer pruža karakteristična diferencija između srednjovekovnog vazala i roba. Prvi je mogao da menja gospodara, a drugi je večno ostajao vezan za jednoga. To je značilo - čak i da je mera obaveznosti prema gospodaru, posmatrana za sebe, bila jednaka - za jednoga neuporedivo višu meru samostalnosti nego za drugoga. Nije obaveznost uopšte, nego ona prema jednom individualno određenom gospodaru, predstavljala pravi suprotni pol slobode. Još je moderan odnos posluge označen time što gospoda, istina, biraju slugu prema svedočanstvima i ličnom utisku, dok on, uopšteno uzev, nema ni mogućnosti, ni kriterijume za odgovarajući izbor sa svoje strane. Tek u najskorije doba, oskudnost u ponudi posluge u većim gradovima pružila im je tu i tamo izglede da, iz imponderabilnih razloga, odbiju ponuđena mesta. Obe strane to osećaju kao ogroman korak ka nezavisnosti posluge, čak i kad konačno prihvaćena služba svojim činjeničkim zahtevima podjednako obimno kao ranije vezuje tog slugu. Zato je ako tu istu formu prenesemo na sasvim drugo područje - ipak, samo karikatura jednog načelno ispravnog osećanja kad anabaptistička sekta mnogoženstvo i čestu promenu žena opravdava tvrdnjom da se upravo time slama unutrašnja zavisnost od ženskog načela. Naša ukupna situacija sastoji se u svakom trenutku od izvesne mere obaveznosti i izvesne mere slobode - unutar pojedinačnog područja života često tako da se jedna ostvaruje više u pogledu sadržaja, a druga više u pogledu forme. Vezanost, koju nam nameće jedan određeni interes, osećamo kao ublaženu slobodom čim je možemo, takoreći, lokalno obuhvatiti, tj. bez smanjivanja kvantuma zavisnosti izabrati objektivne, idealne ili personalne instance, u odnosu na koje se ovo poslednje ostvaruje. U sistemu najamnog rada novčane privrede dolazi do formalno istog razvitka. Ako pogledamo kakva je surovost i prinudnost rada, izgledaće nam da su najamni radnici samo prerušeni robovi. Potom ćemo videti kako se činjenica da su oni robovi objektivnog procesa proizvodnje može protumačiti kao prelazak na njihovo oslobođenje; a subjektivna strana toga je to što je odnos služenja pojedinačnom preduzetniku, u poređenju s ranijim formama rada, neuporedivo labaviji. Svakako, radnik je vezan za rad koliko i seljak za zemlju, samo učestalost kojom novčana 320

privreda menja preduzetnike, kao i mnogostruka mogućnost izbora i promene tih preduzetnika, koju radniku jamči forma nadnice u novcu, daju tom radniku, ipak, sasvim novu slobodu unutar njegove vezanosti. Rob nije mogao da promeni gospodara, čak ni kad je bio spreman da prihvati mnogo gore životne uslove - što najamni radnik može u svakom trenutku; budući da tako otpada pritisak neopozive zavisnosti od individualno određenog gospodara, krenulo se, ipak, i pored sve objektivne vezanosti, putem ka ličnoj slobodi. Priznavanje te početne slobode ne sme nas sprečiti da vidimo njenu često postojeću lišenost uticaja na radnikov materijalni položaj. I tu, kao i na drugim područjima, između slobode i eudemonističkog uzdizanja nikako ne postoji nužna povezanost, koju obavezno pretpostavljaju želje, teorije i agitacije. Pre svega, u tom smislu deluje i činjenica da slobodi radnika odgovara takođe sloboda poslodavca, koja nije postojala kod vezanijih formi rada. Robovlasnik, kao i vlastelin, ima lični interes da svoje robove ili seljake-kmetove održava u dobrom stanju i sposobne za rad: njegovo pravo na njih postaje obaveza u njegovu korist - što u slučaju kapitaliste prema najamnom radniku nije posredi, ili - gde to ipak jeste tako - nikako se nema uvek uvid u to. Oslobođenje radnika mora se platiti, takoreći, i oslobođenjem poslodavca, tj. otpadanjem onog staranja kojem je podlegao rob. Dakle, surovost ili nesigurnost njegove momentalne situacije upravo je dokaz za proces oslobođenja, koji započinje ukidanjem individualno utvrđene zavisnosti. Sloboda u socijalnom smislu je, baš kao i nesloboda, odnos između ljudi. Razvitak od neslobode do slobode odvija se tako što taj odnos najpre iz forme stabilnosti i nepromenljivosti prelazi u formu labilnosti i zamene osoba. Ako je sloboda nezavisnost od volje drugih uopšte, onda ona počinje nezavisnošću od volje određenih drugih. Nije zavisan usamljeni naseljenik u germanskoj ili američkoj šumi; nezavisan, u pozitivnom smislu te reči, jeste modemi velegradski čovek, kome su, doduše, bezbrojni isporučioci roba, radnici i saradnici potrebni, i bez njih bi bio sasvim bespomoćan, ali s njima je on samo u apsolutno objektivnoj vezi, oposredovanoj samo novcem, tako da on ne zavisi od bilo kog pojedinca nego od toga određenog, samo od objektivnog, novca vređnog učinka, čiji nosioci mogu biti sasvim proizvoljne i promenljive ličnosti. Budući da puki novčani odnos pojedinca vrlo 21 Filozofija novca

321

tesno vezuje za grupu kao, takoreći, apstraktnu celinu, i to već i zato što je, shodno našim ranijim izlaganjima, novac predstavnik apstraktnih grupnih snaga, odnos pojedinačnog čoveka prema drugima samo ponavlja onaj koji on posredstvom novca ima takođe prema stvarima. Usled rapidnog umnožavanja robnih zaliha, s jedne strane, usled osobenog smanjenja i gubitka značaja stvari u novčanoj privredi, s druge strane, pojedinačni predmet postaje nevažan, čak često skoro bezvredan. A ukupna vrsta baš tih predmeta ne zadržava svoje značenje nego, s porastom kulture, mi sve više postajemo zavisni od objekata i od sve više objekata; tako je, kako nam je već ranije postalo važno, pojedinačna pribadača prosto bezvredna, ali bez pribadača uopšte modemi kulturni čovek više ne može izaći na kraj. I po istoj normi razvija se, konačno, značaj samog novca: ogromno pojeftinjenje novca čini pojedinačni novčani kvantum sve bezvrednijim i irelevantnijim, dok uloga novca uopšte postaje sve moćnija i obuhvatnija. U svim tim pojavama u novčanoj privredi postaju nam pojedinačni i individualni objekti sve nevažniji, nebitniji, zamenljiviji, dok nam objektivna funkcija cele vrste postaje sve važnija i čini nas sve zavisnijima. Ovaj razvitak ulazi u još opštiju shemu, koja važi za izuzetno mnogo sadržaja i odnosa čovekove sfere. Oni se izvorno pojavljuju u jedinstvu objektivnoga i ličnoga. Ne u tom smislu da, kao što mi to danas osećamo, sadržaji života: svojina i rad, dužnost i saznanje, socijalni položaj i religija - poseduju bilo koje za-sebe-bivstvo, neku realnu ili pojmovnu samostalnost, a tek onda, kad ih prihvati ličnost, s njom ulaze u pomenutu tesnu i solidarnu vezu. Staviše, primamo stanje je potpuno jedinstvo, nesmanjena indiferencija, koja je još s one strane suprotnosti ličnih i objektivnih strana života. Tako, na primer: život predstava na svojim nižim stupnjevima nikako ne zna da pravi razliku između objektivne logičke istine i subjektivnih, samo psiholoških tvorevina: detetu i primitivnom čoveku je psihološka tvorevina trenutka, fantazma, subjektivno proizvedeni utisak, bez ikakvog dvoumljenja, čista stvarnost; reč i stvar, simbol i ono što je simbolizovano, ime i osoba za njega se podudaraju, što dokazuju bezbrojne činjenice etnologije i dečje psihologije. I to: proces se ne sastoji u tome što se dva po sebi rastavljena niza pogrešno 322

njeničkoj primeni, sadržaji predstave unapred nastupaju kao sasvim jedinstvene tvorevine, čije se jedinstvo ne sastoji u povezanosti pomenutih suprotnosti nego u netaknutosti suprotnošću uopšte. Tako se životni sadržaji, kao ti prethodno navedeni, razvijaju neposredno u personalnoj formi; naglašavanje samog Ja, s jedne strane, i stvari, s druge strane, proizlazi tek kao uspeh jednog dugog procesa diferenciranja - koji se nikad ne završava do kraja - iz izvorne naivne forme jedinstva. Ovo izgrađivanje ličnosti iz indiferentnog stanja životnih sadržaja, koje - na drugoj strani - iz sebe izvlači objektivitet stvari, sada je ujedno proces nastajanja slobode. To što mi nazivamo slobodom najtešnje je povezano s principom ličnosti, toliko tesno daje filozofija morala vrlo često oba pojma proglašavati identičnima. Pomenuto jedinstvo psihičkih elemenata, ona njihova sastavljenost kao u jednoj tački, pomenuta stroga opisanost i nepromenljivost bića koju mi nazivamo upravo ličnost - ipak, označava nezavisnost i zatvaranje prema svemu spolja, razvitak isključivo po zakonima vlastitog bića koji mi nazivamo sloboda. U oba pojma podjednako leži isticanje krajnje i najdublje tačke u našem biću, koja se protivstavlja svemu stvarstvenome, spoljnjem, čulnom, kako izvan tako i unutar naše vlastite prirode; oba su samo dva izraza za tu jednu činjenicu da je tu onom prirodnom, neprekidnom, objektivno određenom bivstvu nastala suprotnost, koja svoje posebljenje pokazuje ne samo u pretendovanju na izuzetno mesto nasuprot ovome nego i u borbi za izmirenje s njim. Ako predstava o ličnosti, kao pandan i korelat predstavi o stvarstvenosti, mora da nastane u istoj meri u kojoj i ova, onda iz te povezanosti postaje jasno da strože obrazovanje pojmova stvarstvenosti ide uporedo s isto takvim u slučaju individualne slobode. Tako vidimo osobeno paralelno kretanje tokom tri poslednja stoleća: da, sjedne strane, zakonitost prirode, objektivni poredak stvari, objektivna nužnost zbivanja izlazi na videlo sve jasnije i egzaktnije, dok, s druge strane, naglašavanje nezavisnog individualiteta, lične slobode, za-sebe-bivstva nasuprot svim spoljnim i prirodnim silama, postaje sve preciznije i jače. I estetički pokret novijeg doba započinje istim dvojakim karakterom: naturalizam Van Ajka (Eyck,) i kvatročenta ( Quattrocento )* ujedno je izgrađivanje Italijanski naziv za 15. vek i njegov stil (prim. prev.).

323

onog najindividualnijeg u pojavama, istovremena pojava satire, biografije, drame u njihovim najozbiljnijim formama nosi takođe naturalistički stil, kao što se i smeralo na individuum kao takav - i to se, uzgred budi rečeno, događalo u vremenu kad je novčana privreda počela primetno da ispoljava svoje socijalne posledice. Već je vrhunac helenstva stvorio zaista objektivnu, prirodnim zakonima blisku sliku sveta kao jednu stranu svoga pogleda na život, čiju drugu stranu čini potpuna unutrašnja sloboda i upućenost ličnosti na sebe samu; i ukoliko je kod Grka postojala nesavršenost u teorijskom obrazovanju pojma slobode i samog Ja, njoj je odgovarao isti nedostatak strogosti teorija prirodnih nauka. Na kakve god teškoće metafizika nailazila u odnosu između objektivne određenosti stvari i subjektivne slobode individuuma, kao kulturni sadržaji njihova obrazovanja teku paralelno, te produbljenja jednoga - da bi se spasla ravnoteža unutrašnjeg života - iziskuje produbljenja drugoga. I ovde se ovo opšte razmatranje sliva u naše uže područje. Privreda takođe započinje nerazdvojenošću lične i objektove strane učinka. Indiferencija se tek postepeno račva ka suprotnosti, iz proizvodnje, proizvoda, obrta sve više se povlači lični element. Ali taj proces rađa individualnu slobodu. Kao što smo upravo videli da se ova razvija u onoj meri u kojoj priroda za nas postaje objektivnija, stvarstvenija, više saobrazna posebnim zakonima - tako se ona uzdiže s objektiviranjem i depersonalizovanjem ekonomskog kosmosa. Kao što ni u ekonomskoj izolovanosti jedne nesocijalne egzistencije ne nastaje pozitivno osećanje individualne zavisnosti, tako se to ne događa ni u slici sveta koja još ne zna ništa o zakonitosti i strogoj objektivnosti prirode; tek kod te suprotnosti ostvaruje se, kao i kod pomenute, osećanje svojevrsne snage i svojevrsne vrednosti za-sebe-bivstva. Staviše, takođe za odnos prema prirodi je, naizgled, u izolovanju primitivne privrede - dakle, u periodu nepoznavanja zakonitosti prirode u današnjem smislu - vladala utoliko jača nesloboda usled praznovemog shvatanja prirode. Tek time što se privreda razvija do svojih punih dimenzija, složenosti, unutrašnjih uzajamnih delotvomosti, nastaje ona međusobna zavisnost ljudi koja, isključivanjem ličnog elementa, pojedinca jače upućuje na sebe samog, i njegovu slobodu dovodi do pozitivnije svesti nego što bi to mogla postići celokupna lišenost veze. No324

vac je apsolutno podoban nosilac jednog takvog odnosa; jer on, istina, stvara veze među ljudima, ali ljude ostavlja izvan njih, on je tačan ekvivalent za objektivne učinke, ali vrlo neadekvatan za njihovu individualnost i personalnost: tesne objektivne zavisnosti, koje on stvara, za svest, osetljivu za razlike, predstavljaju pozadinu, na kojoj se tek jasno uzdiže iz njih diferencirana ličnost i njena sloboda.

325

II

Pod životnim kretanjima, naročito ukoliko se ona vezuju za spoljne predmete, uobičajeno je podrazumevati ili sticanje, u čiji širi smisao ja ovde uključujem rad, ili uživanje u stvarima. A njihovo posedovanje ne javlja se kao kretanje nego kao mimo, takoreći, supstancijalno stanje, koje se prema onim drugima odnosi kao bivstvo prema postanju. Nasuprot ovome, verujem da se i posedovanje mora označiti kao činjenje, ako se želi dokučiti sva dubina i širina njegovog značenja. Pogrešan je običaj da se posed posmatra kao nešto pasivno uzeto, kao bezuslovno elastičan objekt koji, ukoliko je upravo posed, više ne iziskuje nikakvo naše delanje. Samo se u carstvo etičkoga, tj. pustih želja, uvukla pomenuta činjenica, neprepoznata u carstvu bivstva, ukoliko čujemo upozorenje da treba da steknemo ono što hoćemo da posedujemo, daje svaki posed ujedno dužnost, da se s novcem postupa zelenaški itd. Tek se u krajnjem slučaju priznaje da se s posedom i dalje mora nešto preduzimati, dok je on po sebi i za sebe samo nešto što miruje, krajnja tačka, možda i ishodište neke akcije, ali ne sama akcija. Pogledamo li izbliza, ovaj pasivistički pojam svojine pokazuje se kao fikcija; što u izvesnim primitivnijim prilikama posebno upečatljivo izlazi na videlo. U starom sevemom Peruu i isto tako u starom Meksiku, obrađivanje - svake godine raspodeljivanih - polja bilo je zajedničko; ali prinos je bio individualan posed. Ali ne samo da niko nije smeo da proda ili pokloni svoj udeo nego je, ako bi on dobrovoljno otputovao i ne bi se vratio da obradi svoje polje, uopšte gubio svoj udeo. Isto tako, u 326

za sebe još nije značio da je posednik stvarno bio pripadnik marke: u tu svrhu se posed stvarno morao lično obrađivati, kao što se u pisanim zbirkama pravnih pouka ( Weistümer ) kaže da se tamo čak treba da uživa u vodi i livadi i da se ima vlastito ognjište. Posed koji nije nekakvo činjenje puka je apstrakcija: posed kao tačka indiferencije između kretanja koje ide ka njemu i kretanja koje vodi preko njega dalje, svodi se na nulu; pomenuti pojam mirne svojine samo je aktivno uživanje ili obrađivanje objekta, prevedeno u latentno stanje, kao i jamstvo za to da se u njemu može svagda uživati i nešto činiti s njim. Dete želi svaki predmet koji mu je »privukao« pažnju, pa traži da mu ga »poklone«. Ali to samo znači da ono u tom trenutku želi da s njim nešto učini, vrlo često samo da ga bolje osmotri i opipa. Isto tako, ni pojam svojine kod nižerazvijenih naroda ne istrajava, njegova karakteristika je čak da nema onu načelnu večnost našeg pojma; on sadrži samo trenutnu vezu uživanja i akcije sa stvari, koja često u sledećem trenutku biva poklonjena ili izgubljena usled krajnje ravnodušnosti prema njoj. Tako je posed u svojoj izvornoj formi pre labilan nego stabilan. Svaka viša forma poseda razvija se odatle kao samo stupnjevito pojačavanje trajanja, sigurnosti, postojanosti veze s tom stvari, puka momentalnost te veze pretvara se u istrajnu mogućnost da se u svakom trenutku njoj pribegne, a da, ipak, sadržaj i realizacija te mogućnosti ne označavaju nešto drugo, ili više od niza pojedinačnih nauma ili fruktifikacija. Predstava da je posed nešto kvalitativno novo i supstancijalno, u poređenju s pojedinačnim aktima raspolaganja stvarima, spada u takvu kategoriju tipičnih zabluda koje su, na primer, stekle toliku važnost u povesti pojma kauzaliteta. Pošto je Hjum skrenuo pažnju na to da se pomenuta objektivno nužna veza, koju označavamo kao uzrok i posledicu, nikad ne može konstatovati, da je saznatljiva stvarnost u tome čak samo vremenski sled dvaju zbivanja, izgledalo je da Kant potom spasava čvrstinu naše slike sveta dokazivanjem da puko čulno opažanje nekog vremenskog sleda još nije nikakvo iskustvo, a da ovo, takođe u smislu empiriste, pretpostavlja stvarni objektivitet i nužnost kauzalnog uspeha. Drugim recima, dok je tamo saznanje trebalo ograničiti na puke subjektivne i pojedinačne utiske, ovde je objektivno važenje našeg znanja dokazano; i ono se sasvim uzdiže iznad pojedi327

kao što se svojina postavlja s one strane pojedinačnog korišćenja. Tu je reč o primeni upravo one iste kategorije kojom smo pokušali, u prvom poglavlju, da ustanovimo suštinu objektivne vrednosti. Iznad pojedinačnih sadržaja naše svesti: predstava, impulsa volje, osećanja, stoji područje objekata; sa svešću o njima tesno je povezana misao da imaju važnost koja je trajna, objektivna, stoji s one strane svake singulamosti i slučajnosti njihovog predstavljanja. Istrajna supstancija stvari i zakoniti poredak njihovih sudbina, postojani karakter ljudi i norme morala, zahtevi prava i religiozni smisao svetske celine - sve to ima, takoreći, idejnu egzistenciju i važnost, koja se jezički ne može drukčije označiti do kao nezavisnost pojedinačnih procesa, u kojima se pomenuta supstancija i zakonitost predstavlja, ili u kojima se udovoljava ili ne udovoljava pomenutim zahtevima i normama. Kao što istrajni karakter neke osobe razlikujemo od pojedinačnih radnji u kojima se on izražava, ili koje njemu takođe protivreče, tako postoji, recimo, moralni imperativ u svom neokrnjenom dostojanstvu, bilo da ga čovek sledi ili ne sledi u empirijskoj sferi; kao što geometrijski stav važi, nezavisno od pojedinačnih figura koje ga precizno ili neprecizno reprezentuju, tako postoje tvari i sile svetske celine, bez obzira na to koje delove toga ljudska predstava naizmenično izdvaja za sebe. Svakako, teorija saznanja mora da razlikuje večiti prirodni zakon od vremenskog zbira njegovih ostvarenja; samo, ne vidim šta to on u praksi saznanja treba da postigne, osim određenja svakog pojedinačnog ostvarenja, koje ikad nastupi. I dakako, objektivni predmet treba u istom smislu razlikovati od subjektivnih opažanja, u kojima se on predstavlja; samo, njegovo značenje sastoji se, ipak, samo u tome da nedvosmisleno odredi svako uopšte mogućno opažanje predmeta. Svakako napokon, moralna norma stoji s one strane pojedinačnih radnji na koje se pozitivno ili negativno primenjuje, ali ona ima, ipak, samo taj smisao da svakoj takvoj radnji odredi vrednost; a ako bi uopšte moglo biti tako da ne postoje nikakve pojedinačne radnje s kojima ona ima neki dodir, onda bi njeno realno značenje bilo ravno nuli. Ukratko, kategorija pomenutih supstancija i vrednosti, svakako, uopšteno se razlikuje od svakog pojedinačnog slučaja kao takvog i od još tolikog relativnog zbira pojedinačnih slučajeva; ali njihov apsolutni zbir je njihov ekvivalent bez ostatka, oni su - ako se 328

izuzme njihov metafizički smisao - samo skraćeni izraz za totalitet pojedinačnih zbivanja, predstava, akcija. I u sagledavanju toga ne sme čoveka odvesti u zabludu činjenica da nikakav empirijski niz pojedinosti - koji je uvek nepotpun i relativan - ne pokriva ili ne iscrpljuje sadržaje pomenutih kategorija. Ovo je formula u koju se uključuje pojam svojine. Svakako, svojina se, pojmovno i juristički, mora razlikovati od pojedinačnih prava i korišćenja stvari. A to šta će neko preduzeti sa svojom svojinom - to se nikad ne može od početka odrediti tako da bi se moglo reći: ovaj zbir akcije i uživanja odgovara posedovanju ove stvari. Samo ukupnost uopšte mogućnog i ikad stvarnog korišćenja poklapa se s tim. Koliko god se iura in re aliéna razlikovalo od svojine, ipak je, u pogledu sadržaja, između njih samo razlika u stepenu: svojina se, naime, ne može sastojati ni u čemu drugom do u zbiru prava na predmet; čak i tako jedinstven i zatvoren posed kakav je rimski principat jeste, s gledišta istorije prava, stupanje u niz obaveza, stečenih na različit način - baš kao što je u tom smislu vlastelin seljaka-kmeta posedovao kao »svojinu«, ali je to značilo, ipak samo zbirnost pojedinačnih, postepeno naraslih prava nad njim. Samo što svojina ne izražava i ne jamči relativni nego načelno onaj apsolutni zbir prava na stvar. Baš zato svojina kao stvarnost, mada ne kao pojmovna apstrakcija, ima akciju sopstvenika kao nužni korelat. Samo u idejnom naknadnom dejstvu procesa koji su doveli do njega, i u idejnom anticipiranju budućeg uživanja ili korišćenja vrednosti sastoji se mirni posed; ako se od njega oduzmu te pojave koje se pogrešno smatraju samo za prateće, onda od njega ne preostaje ništa. Međutim, promenljivi oblici tog subjektivnog kretanja koje se zove posed zavise u izvesnoj meri od osobenih svojstava objekta na kojem se ono odvija; a novac je onaj predmet poseda kod kojeg je ta zavisnost najmanja. Sticanje i oplođivanje objekata poseda koji nisu novac zavisi od određenih snaga, specifičnih svojstava i napora. Odatle neposredno proizlazi da, obrnuto, svojevrstan posed mora da utiče takođe na kvalitet i delanje posednika. Onaj ko poseduje neko zemljišno dobro ili neku fabriku, sve dok drugima ne prepusti to dobro, pa postane isključivo primalac rente, kao i onaj ko poseduje kakvu galeriju slika ili konjušnicu s trkačkim konjima kao centralni deo poseda - u svome bivstvu 329

vreme u određenoj meri i na određen način polaže pravo nego pre svega znači da se pretpostavlja njegova određena kvalifikacija za to. Specifični materijalni posed sadrži, u neku ruku, retrogradnu predestinaciju; posedovanje različitoga je različito posedovanje, ukoliko samo nije doveden u pitanje juristički smisao svojine. Posed nekog posebno okarakterisanog objekta, koji znači više od pomenutog apstraktnog pojma svojine, nije nešto što bi se moglo tek tako i spolja prikačiti svakoj ličnosti: štaviše, on se sastoji od uzajamnog delovanja između snaga i kvaliteta subjekta i snaga i kvaliteta objekta, a to uzajamno delovanje može da nastane samo u slučaju određenog odnosa među njima, tj. u slučaju određene kvalifikacije takođe tog subjekta. Naličje tog razmišljanja je: da delovanje tog poseda na posednika određuje ovoga. Kao što je posed posebnih objekata utoliko više pravi i aktivni ukoliko je odlučnije i nedvosmislenije subjekt za njega podesan, tako je i obrnuto: ukoliko se temeljnije i upečatljivije posed stvarno poseduje, tj. biva plodan i postaje predmet uživanja, utoliko će odlučnije i determinisanije on delovati na unutrašnju i spoljašnju suštinu subjekta. Tako se lanac kreće od bivstva ka imanju i od imanja natrag ka bivstvu. Marksovo pitanje da li svest ljudi određuje njihovo bivstvo ili njihovo bivstvo određuje njihovu svest - ovde zajedno delimično područje nalazi odgovor: jer pod bivstvom u Marksovom smislu podrazumeva se imanje ljudi. Ali ova svojevrsna veza, kojom je čovek specifičnom nastrojenošću upućen na jedan određen posed, a s druge strane, tim posedom biva određen u svojoj suštini - ta veza je jača ili labavija, zavisno od objekta koji je njen stožer. Kod predmeta čisto estetskog značaja, ekonomskih vrednosti s jakom određenošću podele rada, kod objekata koji su teže dostupni i iskoristljivi, ta veza će biti vrlo obavezujuća, pa će se kroz skalu sve manje specifične određenosti objekata sve više labaviti, sve dok, konačno, kod novca sasvim ne otpadne. Nezavisnost bivstva od imanja i imanja od bivstva, koju ostvaruje novac, najpre se pokazuje kod njegovog sticanja. Posredstvom apstraktne suštine novca slivaju se u njega sve mogućne nastrojenosti i delanja. Kao što svi putevi vode u Rim budući da se Rim zamišlja kao instanca koja je iznad svakog lokalnog interesa, a stoji iza svake pojedinačne akcije - tako i svi ekonomski putevi vode ka novcu; i kao što je sveti Irinej Rim 330

nazvao kompendijumom sveta, tako je Spinoza novae nazvao omnium rerum compendium. On je, u najmanju ruku, uvek jednaki uzgredni proizvod svih, ma koliko nejednakih proizvodnji. Svojevrsnost novca je u tome što on biva stican revnošću u obradi drugih stvari. Mnogi plodovi sa zemlje ubiraju se zahvaljujući revnosti zemljoradnika, mnoge čizme dobijaju se zahvaljujući vrednoći obućara, a mnogo novca zahvaljujući revnosti u svakoj posebnoj delatnosti. Zato za njegovo dobijanje nisu potrebne one posebne nastrojenosti koje sticanje drugih objekata inače vezuje za bivstvo subjekta. Svakako, ima ličnosti koje pokazuju posebnu darovitost za ophođenje s novčanom stranom svakog prometa; samo, pošto se uspeh ekonomskog prometa uopšte sada izražava u novcu, vrlo često će se opšta sposobnost za trgovca prikazati kao talenat za zarađivanje novca. A, obrnuto, već izloženo tumačenje potkrepljuje se tvrdnjom da izvesne ličnosti primetno nemaju smisla za ikakve finansije. Činjenica da se takve osobe tako karakteristično izdvajaju - sasvim drukčije od onih koje, recimo, nemaju talenta za poljoprivredu, ili za literarne, ili za tehničke zadatke - upravo dokazuje da sticanje novca iziskuje mnogo širi krug kvaliteta nego što je onaj koji je potreban za ijednu drugu vrednost. Time što se novac sasvim oslobađa svog porekla, tj. specifične delatnosti kojom se »zarađuje«, ne samo u ekonomskom nego i u moralnom smislu te reči, objašnjava se činjenica da uživanje takođe najzasluženije imovine lako dobija karakter obesnog, pa u proleteru izaziva mržnju, što iz drugih prerogativa - rođenja, funkcije, nadmoći - ne proizlazi, ukoliko se tome ne pridruže drugi otežavajući momenti, ogorčenja. S druge strane, može se zapaziti odgovarajući izuzetak na najvišem nivou razvoja novčane privrede. Na transakcijama krupnog finansijera ili špekulanta poznavalac, možda, može da prepozna »ruku« određene ličnosti, poseban stil i ritam po kojem se poduhvati jednoga karakteristično razlikuju od poduhvata drugoga. Samo, tu najpre dolazi u obzir ono što još treba dokazati kod drugih pojava - da puki kvantitativni karakter novca, u slučaju izuzetno visokih suma, svakako ostavlja mesto za nijansiranje kvalitativne osobenosti. Indiferencija, izlizanost i banalnost, što je sudbina novca u neprestanom opticaju, ne sežu u istoj meri do retkih i upadljivih koncentracija ogromnih novčanih

331

sredstava u ruci jednog jedinog pojedinca. Tome se, kao suštinski faktor, pridružuje činjenica da novac uopšte u specifičnim »novčanim poslovima« dobija sasvim posebnu suštinu, tj. ako ne fungira kao razmensko sredstvo u odnosu prema drugim predmetima, nego kao centralni sadržaj, kao predmet transakcije koji zasad ne ukazuje na nešto dalje od svojih okvira. U čistom dvostranom finansijskom poslu novac ne postoji samo u smislu samosvrhe - da je sredstvo izraslo do takve svrhe - nego je on od početka centar interesa, koji ne upućuje ni na šta drugo, pa i obrazuje sasvim posebne norme, razvija, takoreći, sasvim autohtone kvalitete i proizvodi tehniku zavisnu samo od ovih. Pod tim okolnostima, gde on stvarno poseduje posebnu boju i svojevrsnu kvalifikaciju, može se u upravljanju njime neka ličnost izraziti mnogo više nego da je to po sebi bezbojno sredstvo za svrhe koje su, konačno, drukčije vrste. Pre svega: u ovom slučaju dolazi, kao što smo pomenuli, do sasvim osobene i stvarno vrlo izgrađene tehnike; i svagda samo takva tehnika omogućava individualni stil ličnosti. Samo tamo gde nastupaju pojave jedne određene kategorije, toliko obilate i suštinski zaokružene da za njihovo savladavanje niče posebna tehnika, samo tamo materijal tom tehnikom dobija takvu elastičnost i plastičnost da pojedinac u rukovanju njime može da izrazi poseban stil. Posebni uslovi tih slučajeva, u kojima nastupa specifičan odnos između novca i ličnosti, ne dopuštaju da se oni shvate kao opovrgavanje njegove potvrđene funkcije: da razdvaja imanje i bivstvo. Ta funkcija se, naročito u pogledu primene, još i ovako predstavlja. Videli smo: ono što svojinu razlikuje od trenutnog korišćenja jeste jamstvo za to da korišćenje može da nastupi u svakom trenutku i u svakom pravcu. Činjenica da postoji svojina nad nekom stvari jednaka je potpunom zbiru svekolikog korišćenja i uživanja te stvari. Forma u kojoj nam se ta činjenica pokazuje u svakom pojedinom trenutku, zapravo, predstavlja jamstvo svih budućih korišćenja, sigurnost da niko drugi neće moći da koristi i uživa taj objekt bez volje sopstvenika. Takvu sigurnost daje pretpravno stanje - isto tako, naravno, u onim sferama kultivisanih prilika koje ne podležu direktnom pravnom regulisanju samo posredstvom snage sopstvenika da zaštiti svoju imovinu. Kad ta snaga oslabi, on ne može druge da isključi iz uživanja 332

ga, kod koga će isto tako ostati dok njegova snaga bude dovoljna da mu zajamči isključivost korišćenja tog objekta. U pravnom stanju više nema potrebe za tom ličnom snagom, budući da ukupno društvo sopstveniku jamči trajni posed njegove svojine i isključenje svih drugih iz nje. Svojina je, moglo bi se reći u ovom slučaju, socijalno zajamčena potencijalnost potpunih korišćenja nekog objekta. Ovaj pojam svojine se donekle intenzivira, kad se ostvaruje u novcu. Time što neko poseduje novac, zahvaljujući ustrojstvu zajednice ima osiguran ne samo posed tog novca nego upravo time takođe posed mnogih drugih stvari. Ako svaka svojina nad nekom stvari znači samo mogućnost određenog korišćenja te stvari, koju dopušta priroda ove stvari, onda svojina nad novcem znači mogućnost korišćenja neodređeno mnogih stvari. U pogledu svega drugoga, javni poredak ne može posedniku da zajamči ništa više osim onoga što sobom nosi posebna vrsta objekta: vlasniku zemlje - da niko osim njega ne sme da dobija plodove s njegovih polja, da ih samo on može obrađivati ili ostaviti na ugar, a posedniku šume - da on sme da seče drva i da lovi divljač itd.; ali budući da taj javni poredak kuje novac, on time njegovom posedniku jamči da za svoj novac može da kupuje žito, drvo, divljač itd. Tako, novac proizvodi višu potenciju opšteg pojma svojine; takvu u kojoj već pravnim ustrojstvom biva poništen specifični karakter svakog drugog materijalnog poseda, a individuum koji poseduje novac stavljen pred beskonačnost objekata, čije mu je uživanje podjednako zajamčeno javnim poretkom; dakle, novac ne postavlja sam od sebe svoje dalje korišćenje i oplođivanje, kako to jednostrano čine određeni objekti. Za novčani posed apsolutno ne važi ono što je rečeno za države: da se one održavaju samo istim sredstvima kojima su i osnovane - što, ipak, važi za mnoge druge posede, naročito one duhovne, a čak i za mnogostruki posed koji je stečen novcem i koji se može održati isključivo onim istim interesom za stvar koji je doveo do sticanja tog poseda. Potpuna nezavisnost novca od njegove geneze, njegov eminentno neistorijski karakter reflektuje se unapred u apsolutnu neodređenost njegove primene. Zato doživljavamo kao sasvim neutemeljenu i izveštačenu takvu predstavu o personalnom značaju novca kakvu je proizvela crkvena zabrana kamate: trgovac je, čak i u 16. stoleću, smatrao, doduše, da je greh zelenašiti s vlastitim novcem, ali ne i to činiti s onim 333

tuđim, pozajmljenim. Svakako, ta razlika je moguća, ako uopšte postoji nekakva unutrašnja etička veza između novca i ličnosti. A nemogućnost da se oseti naknadno dejstvo ovoga dokazuje odsustvo te veze. A gde takve i ima, ona se prosto ne uspostavlja s novcem uopšte nego samo s razlikom u njegovom kvantitetu. Svakako, delovanje drugih poseda na posednika i njegovo delovanje na njih biće različito, zavisno od njihove dotične količine; na primer, u slučaju zemljišta, razlika između poseda seljaka i veleposeda. Ali čak i tu ostaje izvesna jednakost interesa i zahtevane sklonosti, zahvaljujući kojoj se kvalitet poseda dokazuje kao spona između imanja i bivstva posednika. Ali gde god između čoveka i novčanog poseda postoji određujuća veza, tu čisti kvantitet novca nastupa kao karakterističan uzrok ili posledica; dok kod drugih poseda upravo puki kvalitet biva povezan već s izvesnim uzrocima ili posledicama. Tako, recimo, tek posedovanje zaista enormnih novčanih sredstava životu daje po sebi jedan određujući pravac, kojem se bogataš teško može oteti. Samo sasvim oskudne i nezgodne pojave, inače, ličnosti prikazuju u neposrednom odnosu prema novcu. Obično se, na primer, kaže da se u svakom čoveku krije škrtica i rasipnik; to znači da od čisto prosečnog načina na koji jedan kulturni krug upotrebljava svoj dohodak, svaki individuum odstupa kako naviše tako i naniže; svakako, pojedincu skoro neizbežno, s njegovog subjektivnog stanovišta doživljavanja vrednosti, izgleda da svaki drugi za određene stvari izdaje premnogo ili premalo. Vidni razlog: različitost u proceni konkretnih stvari za koje se plaća novcem, nije jedini; pored njega postoji i individualni način na koji se pojedinac kao takav odnosi prema novcu: da li neko lako izdaje odjednom znatniju sumu novca, ili pravi mnoštvo sitnijih izdataka; da li dobitak kakve veće sume njega podstiče na rasipanje ili upravo na još veću štedljivost; da li on, prilikom izdavanja novca, lako skreće s pravog puta, pa svaki izdatak psihološki olakšava odluku za sledeći, ili svaki, u neku ruku, ostavlja za sobom unutrašnju opstrukciju, tako da čak i opravdani izdatak sad izaziva kolebanje. Sve su to individualne diferencije, koje sežu do dubina ličnosti, ali tek u novčanoj privredi izlaze na videlo tako izrazito. Ipak, i ovde je materijal za to ispoljavanje puki kvantitet; sve te 334

razlikama između ličnosti na koje se nailazi inače u postupanju s ljudima i stvarima. Dakle, uopšteno uzev, ostaje to da svaki drugi posed individuumu postavlja mnogo određenije zahteve i na njega mnogo određenije deluje, tako se pokazujući kao njegova determinacija ili obavezivanje; tek novčani posed daje, i u jednom i u drugom pravcu, punu slobodu, bar ispod jedne vrlo visoko postavljene i vrlo retko dosegnute granice. Zato je tek novčana privreda omogućila obrazovanje onih vrsta poziva čija se produktivnost sadržinski postavlja sasvim s one strane ekonomskog kretanja - produktivnost specifično duhovnih delatnosti, nastavnika i književnika, umetnika i lekara, naučnika i vladinih činovnika. Dok vlada naturalna privreda, te delatnosti uopšte imaju neznatan obim, i to samo na bazi veleposeda, zbog čega su u srednjem veku crkva i, u mnogom pogledu, viteški stalež bili nosioci duhovnog života. Označenoj kategoriji ljudi rang daje striktan odgovor na pitanje od kojeg zavisi ukupna vrednost njihovih ličnosti: da li oni tragaju za sobom ili za stvari. Gde god delatnost sticanja načelno nema motiv izvan samog sticanja, taj kriterijum sasvim otpada, pa se zamenjuje, u krajnjem slučaju, alternativom između bezobzirnog egoizma i pristojnosti, koja ovde deluje bitno prohibitivno. Osobenost je u tome da nas novac, mada je, ili, štaviše, zato što je najsublimiranija ekonomska vrednost, najpotpunije oslobađa one ekonomske strane stvari - razume se, po tu cenu da nas pomenutim neumoljivim pitanjem suprotstavlja delatnostima čiji smisao nije u njihovom ekonomskom uspehu. A kao što diferenciranje elemenata života, svojstveno višem razvitku, svugde prouzrokuje tu pojavu da oni, kao osamostaljeni, onda ponovo prave nove sinteze, tako se već ovde pokazuje ono što kasnije treba izložiti - da novčana tuđost između poseda i jezgra ličnosti ipak daje mogućnost za novo značenje jednoga za drugo. Doduše, delovanje umetnika, činovnika, propovednika, nastavnika, istraživača meri se, u pogledu objektivnog sadržaja, objektivnim idealom i, zavisno od nivoa utvrđenog po njemu, stvara subjektivno zadovoljenje aktera. Ali, pored ovoga, postoji i ekonomski uspeh pomenutih delatnosti, koji, kao što je poznato, nije uvek neka postojana funkcija materijalnog ili idealnog. I taj uspeh može se, ne samo kod priroda na najnižem nivou, toliko nametnuti kao najvažniji da onaj drugi degradira u sredstvo; čak

335

za ljude tananih osećanja može, u samom uspehu učinka u ekonomskom smislu, uteha, zamena, spasenje zbog osećanja nedovoljnosti ići u smeru glavnog uspeha; u najmanju ruku, recimo, kao odmaranje i trenutno pomeranje interesa, koje će, najzad, za onu glavnu stvar doneti više snage. Mnogo je teža, preprekama bogatija sudbina onoga ko svojim radom ne zarađuje novac, nego taj rad sme da odmerava isključivo samom stvari i njenim unutrašnjim zahtevima. Njemu nedostaje ono blagotvorno skretanje i uteha mišlju daje, bar u ekonomskom smislu, učinio što je mogao i za to dobio priznanje; on sebe - sasvim drukčije od pomenutoga - vidi pred alternativom: sve ili ništa, pa o sebi mora da sudi po zakonu koji ne poznaje olakšavajuće okolnosti. Time se potire povlastica onih kojima ljudi zavide zato što »ne moraju da vode računa o novcu«, nego mogu samo da žive za određenu stvar. Oni za to moraju da plate time što o vrednosti njihovog rada sada odlučuje samo jedan jedini uspeh, a ako on izostane, oni nemaju ni to malo utehe da su uspeli da postignu bar neki opipljiv sporedan rezultat. Činjenica da takav rezultat nastupa upravo u formi zasluženog novca , njemu izuzetno olakšava da dobije takav značaj. Prvo, u ovome se najnedvosmislenije dokazuje da to postignuće, uprkos zaostajanju za posebnom ili materijalnom konačnom vrednošću, ipak za druge ljude mora imati neku vrednost. Dalje, struktura novca čini ga tako posebno podobnim za njegovo funkcionisanje kao relativno zadovoljavajuće zamene za izostali idealan glavni rezultat, jer on, zahvaljujući svojoj opipljivosti i trezveno kvantitativnoj određenosti, jamči izvestan oslonac i psihičko izbavljenje od kolebanja i nepostojanosti kvalitativnih vrednosti života, naročito ako se one nalaze tek u stanju osvajanja. Najzad, potpuna unutrašnja tuđost novca prema idealnim vrednostima predupređuje smušenost u osećanju vrednosti, koja bi morala biti krajnje zastrašujuća za uglađenije prirode; oba rezultata opstaju bezuslovno rastavljena - jedan može steći izvesni unutrašnji značaj, ako zataji značaj drugog, ali se, ipak, ne meša s ovim. Tako novac uspeva da, stvorivši razdvajanjem imanja i bivstva čisto duhovne pozive, novom sintezom diferenciranoga postane nosilac proizvodnje čisto duhovnih vrednosti, takoreći, ne samo na apsolutnim nego i na relativnim stupnjevima - tamo gde čovek nije dorastao bezuslovnosti po336

Upravo usled pomenutog fundamentalnog razdvajanja, novčana privreda pomaže da se ostvari pojam slobode, vredan razmatranja. Time što čovek zavisi od spoljnih sila, njegova sloboda je, ipak, označena sasvim površno. Ta spoljna zavisnost nalazi svoj pandan u pomenutim unutrašnjim odnosima, koji neku zainteresovanost ili neko činjenje duše tako tesno prepliću s drugima da se sprečava njihovo samostalno kretanje i razvitak. Nesloboda u odnosu na ono što je spolja često se produžava u ono što je unutra; ona daje jednoj psihičkoj sferi ili energiji prekomeran značaj, tako da se one, u neku ruku, upliću u razvitak drugih, remeteći njihovu pripadnost sebi samima. Naravno, ta konstelacija može nastupiti i za druge uzroke kao uzroke nekog spoljnjeg vezivanja. To što filozofija morala moralnu slobodu definiše kao nezavisnost uma od čulno-egoističkih impulsa, to je, ipak, samo jednostran slučaj sasvim opšteg ideala slobode, koji se sastoji u posebnom razvoju, nezavisnom iživljavanju neke duševne energije, nasuprot svima drugima; i čulnost je »slobodna«, ako više nije povezana s normama uma, dakle, više nije vezana njima; mišljenje je slobodno ako sledi samo svoje, njemu imanentne motive, a odvojilo se od spojeva s osećanjima i htenjima, koji žele da ga odvedu putem nesvojstvenim njemu. Tako se sloboda u ovom smislu može definisati kao unutrašnja podela rada, kao uzajamno odvajanje i diferenciranje nagona, interesa, sposobnosti. Čovek je, kao celina, slobodan, u njemu se svaka pojedinačna energija razvija i iživljava isključivo saobrazno svojim svrhama i normama. U to je uključena sloboda u uobičajenom smislu, kao nezavisnost od spoljnih sila; jer nesloboda, kojoj podležemo prema njima, tačno sagledano znači samo da - za nju pokrenuta - unutrašnja snaga, ona - u oktroisanu svrhu angažovana - sfera duše, druge energije i interese povlači sobom u pravcu kojim oni prepušteni sebi, ne bi išli. Nametnuti nam rad ne bismo osećali kao neslobodu ako nas on ne bi sputavao u drugim činjenjima ili uživanjima; nametnuto nam lišavanje nikad ne bismo osećali kao neslobodu ako ono ne bi otklanjalo ili potiskivalo druge, normalne ili željene čuvstvene energije. Onaj stari stav da sloboda znači živeti u skladu sa svojom prirodom, samo je sažeti i apstraktni izraz za to što se ovde podrazumeva u konkretnoj pojedinosti; pošto se čovek sastoji od izvesnog broja kvaliteta, snaga i impulsa, sloboda njemu znači samostalnost i takav razvitak svih pomenutih, koji sledi samo zakone vlastitog života.

22 Filozofija novca

337

Međutim, odvajanje pojedinih psihičkih nizova od uzajamnog uticaja nikad ne može postati apsolutno; štaviše, granica toga su one činjeničke i neophodne psihičke povezanosti čijim posredstvom se čovek, konačno, pojavljuje u svoj raznolikosti svoga bivstva i činjenja, kao relativno jedinstvo. Potpuna diferenciranost ili sloboda nekog unutrašnjeg niza nesprovodljiv je pojam. Formula onoga što je u tom pogledu dostižno mogla bi biti ta da se spletovi i spojevi sve manje odnose na pojedine tačke tih nizova; gde god je neki niz neizbežno povezan s nekim drugim psihičkim područjem, on će i dostići svoj najsamostalniji vid razvitka, ukoliko je s tim područjem povezan samo uopšteno, a ne s njegovim elementima sasvim pojedinačno. Na primer, dok je inteligencija tesno povezana s voljom, tako da se njene najveće dubine i učinci ostvaruju samo u slučaju najenergičnije živosti te volje, dotle mišljenje skreće od svojih vlastitih normi, od nezavisnosti svoje unutrašnje doslednosti, čim volja, koja njega pokreće, poseduje neku specifičnu boju, poseban sadržaj. Inteligenciji je apsolutno potrebno da se stapa s opštom životnom energijom; ali što se ona više stapa s posebnim uobličenjima te energije: religijskim, političkim, čulnim itd., to više sama dolazi u opasnost da izgubi sposobnost za samostalno ispoljavanje svog suštinskog pravca. Tako je umetnička proizvodnja u stadijumima posebnog produbljenja i oduhovljenja vezana za viši stepen intelektualnog obrazovanja; ali ona će to iskoristiti, čak i podneti, ukoliko taj stepen nije specijalistički izoštren, nego svoj obim i svoje dubine ispoljâva samo na opštijim područjima; inače će samostalnost i čisto umetnička motivisanost proizvodnje podleći skretanjima i sužavanjima. Tako, osećanje ljubavi može imati uzrok ili posledicu u najtačnijem poznavanju voljene osobe, ili ono može biti propratna pojava tog osećanja; a ipak, jačanje osećanja do vrhunca i njegovo održavanje na tom vrhuncu može biti lako sprečeno okolnošću da se svest jednostrano usmerava ka bilo kojem pojedinačnom svojstvu toga drugoga; štaviše, samo ako opšta slika toga drugoga čini svest o njemu, uz uravnoteženje svega pojedinačnoga i jednostranoga što se o njemu zna, samo onda je to osnova na kojoj osećanje ljubavi može najneometanije i, takoreći, oslonjeno na sebe sama, razviti snagu i dubinu. Tako, neizbežno stapanje psihičkih energija ne sputava slobodni razvitak onih pojedinačnih, koji sledi samo vlastitu nor338

mu, jedino ako nije povezan s nekom specijalizovanom stranom ili stadijumom obrazovanja drugih nego s njihovim sasvim opštim bićem. Samo se tako može uspostaviti distanca između jednog i drugog, koja svakoj strani omogućava diferencirani razvitak. Ovome tipu pripada, svakako, i slučaj kojim se mi bavimo. Čisto duhovni nizovi psihičkih procesa ne mogu se sasvim razdvojiti od onih koji su nosioci ekonomskih interesa; fundamentalni karakter tih interesa to ne sprečava, doduše, u pojedinosti i u izuzetnim slučajevima, već u opštim sklopovima individualnog i socijalnog života. To ograničava apsolutnu nesputanost i slobodu samo duhovnog rada, ali to, ipak, čini utoliko manje ukoliko to vezivanje manje pogađa specijalno određen ekonomski objekt. Ako pođe za rukom da se niz ekonomskih interesa u tom pogledu usmeri na ono što je sasvim opšte, onda duhovni niz zauzima distancu prema njemu, koju ne bi mogao da sačuva u slučaju zaoštravanja prvog pomenutog niza u smislu specifičnog objekta koji izaziva i specifičnu pažnju. Kao što je pomenuto, dugo je u tom pravcu najpodobnija vrsta poseda bio zemljišni posed. Način njegove obrade, neposredna primenljivost njegove proizvodnje, s jedne strane, i podjednaka mogućnost njihove prodaje, s druge strane, dopušta intelektualnoj energiji relativnu diferenciranost i nesputanost; ali tek je novčana privreda uspela da to toliko intenzivira da je neko mogao postati samo duhovni radnik i, takoreći, ništa drugo. Novac je u toj meri samo ekonomska vrednost uopšte, toliko odudara od svake ekonomske pojedinosti da, u psihološkim vezama, daje najveću slobodu čisto duhovnoj delatnosti; tako, otklanjanje ove postaje minimum, a diferenciranje između unutrašnjih nizova, koji se i ovde mogu označiti kao bivstvo i imanje, postaje maksimum, tako da svaka potpuna koncentracija svesti na imaterijalne interese, ono pripadanje intelektualnosti samoj sebi u podeli rada postaje mogućno i izražava se u nastajanju već navedenih vrsta puke duhovne proizvodnje. Duhovni procvat Firence, nasuprot takođe bogatim i talentima blagoslovenim gradovima kao što su Đenova i Venecija, delimično je pripisivan okolnosti da su se oba grada u srednjem veku obogatila kao trgovci robom, a Firentinci već od 13. stoleća uglavnom kao bankari; da priroda tog sticanja iziskuje manje pojedinačnog rada, pa im je ostavljala više slobode za izgrađivanje 339

viših interesa! Jedna pojava, na prvi pogled suprotna tom oslobađajućem dejstvu novca, jer on sve jače obuzima osobu, konačno, ipak ima isti smisao: razvitak direktnog poreza. U prvim decenijama 19. stoleća ovaj je bio svugde vezan za objekt : zemljište, zgrade, delatnost usmerena ka sticanju, posed svake vrste nosio je porez, bez obzira na to u kakvim se ličnim odnosima nalazio posednik ili delatnik koji je sticao, da li je bio zadužen, da li je stvarno privređivanjem izvlačio normalan prinos. Prema individualnosti kao takvoj taj oblik poreza nije se odnosio adekvatnije od glavarine, koja je, razume se, od svih poznatih poreskih oblika bila najbezličnija; jer čak i realan porez pogađa, ipak, upravo posednika objekta, koji se tim posedom određuje na bilo koji individualan način i razlikuje se od drugih, koji nemaju nijedan upravo tome jednak. Tako su se još u nemačkom srednjem veku razlikovali oni neslobodni i oni povlašćeniji seljaci, obavezni da plaćaju dažbine; prvi su plaćali glavarinu, svaki pripadnik imanja ili okruga jednaku, za druge su važile individualno ugovorene dažbine, diferencirane zavisno od objektivnog položaja. Porez na objekt koji, doduše, ne po redosledu ali, ipak sistematski, takoreći, čini onaj drugi stupanj što teži ka personalizmu, istorijski je sledio za porezom na klasu. Svakako, tu još nije ni stvarni individualni dohodak građanina činio temelj, nego su, po najglavnijim socijalnim i ekonomskim razlikama, obrazovane velike klase u okviru čijih širokih granica je postavljan pojedinac, ali ipak uvek zavisno od svog ukupnog socijalnog i ekonomskog položaja. Tek današnji državni porez obuhvata tačni lični dohodak, tako da je sve što je pojedinačno objektivno svedeno na puki element i materijal, koji za sebe ni o čemu ne odlučuje. Valjano sagledano, ovo sve preciznije približavanje poreza ličnoj situaciji, koje jača s novčanom privredom, predstavlja sve veću slobodu osobe; jer pripada onom vidu diferenciranja životnih nizova koji svakom od njih ponaosob, iako ostaju strogo u svom području, dopušta da što više svakom drugom omogući da ostane svoj. Upravo onaj najobjektivniji princip, glavarina, najbezobzimije preseca ličnu različnost odnosa, pa i svaki drugi porez, koji nije tačna funkcija individualnog dohotka, preseže - pošto ga, ipak, ovaj mora platiti - svoje pravo područje i ulazi u druga, gde mu, 340

između elemenata privrednog života i ostalih njegovih elemenata. Ta veza je delotvoma, ako je u 18. stoleću već pri prvoj pojavi liberalnih ideja zahtevano da porez ne obuhvata egzistencijalni minimum pojedinca, pa je taj egzistencijalni minimum kod raznih staleža različito određivan: dakle, i tu postoji tendencija da se porez najpre negativno, u tome što je pošteđivao, prilagodi posebnim prilikama, a da u čisto ličnu egzistenciju nimalo ne zadire. Iako u novije vreme porezi na imovinu opet donekle zaobilaze taj razvitak, budući da se zahtevaju za novčane i materijalne vrednosti, bez obzira na njihov dohodovni prihod, ovome su polazište upravo socijalni aspekti, kojima je interes za individualnu slobodu kao takvu dalek. Tako, pozitivne kao i negativne instance pokazuju da, s rastućim značajem novca, i ona briga koju on nosi, porez, biva lokalizovan sve diferenciranije u nizu kojem zapravo i pripada, pa upravo elastičnim približavanjem tom nizu ostavlja najveću mogućnu slobodu drugima, onom totalitetu privrednoga i ostaloga bivstva. Činjenica da uopšte porezima suštinski novčanoprivredno biva određen sam odnos države prema njenim građanima, zapravo, spada u korelaciju koja je za sadašnji rezimirani prikaz važna i prikaziva sledećim putem. Kad se staleži uglavnom razlikuju po svom novčanom dohotku, politika, koja računa sa staležima kao celinom, veoma je ograničena zato što su najrazličniji materijalni interesi povezani s jednakim novčanim dohotkom, te svaka mera, preduzeta u interesu jednog staleža, ujedno u njemu samom neizbežno pogađa mnogostruke interese. Tako, na primer, ne može ni biti jedinstvene politike srednjeg staleža, ako se pod srednjim staležom podrazumevaju dohodovni stupnjevi od nekih 1.200 do 3.000 maraka. Trgovci, radnici, seljaci, zanatlije, nameštenici, rentijeri, činovnici, koji pod to potpadaju, nemaju paralelne interese u pogledu skoro nijedne tačke zakonodavstva. Na pitanja carinske politike, zaštite radnika, koalicionog prava, uslova za veletrgovinu i trgovinu na malo, propisa o delatnosti za sticanje imovine, sve do onih koja se tiču potpornog prebivališta i praznovanja nedelje, u tom kompleksu odgovara se na uzajamno najsuprotnije načine. Tako stoje stvari takođe između krupne industrije i veleposeda, koji po svom dohotku pripadaju istom staležu, ali po svojim potrebama često sasvim podeljenim taborima. Tako se uopšte gubi praktično-politički značaj stapanja u jedan

341

stalež, izvedenih po formalnom kriterijumu novčanog dohotka. A time se država više upućuje na one mere koje su prikladne za ukupnost i raznolikost interesâ. Može se desiti da bezbrojne suprotne snage skreću i prikrivaju taj razvitak - u načelu, posledica potiskivanja grupisanja po pozivu i rođenju grupisanjem po dohodovnim svotama leži u tome što kvantitativno neizrazivi kvaliteti interesa poništavaju spoljašnji značaj staleških kompleksa, te politiku upućuju u pravcu jednog objektivnog nivoa, s one strane pomenutih klasifikovanja uopšte. Ovo spada u sasvim tipičnu korelaciju: između najpotpunijeg uzimanja subjektivnoga u obzir i najpotpunijeg objektiviteta; ta korelacija se očitovala kod izloženog razvitka poreza. Sada ću pokazati kako novac i dalje u osnovnim socijalnim odnosima jamči tehničku mogućnost za uspostavljanje te korelacije. Više puta sam istakao srednjovekovnu teoriju koja je svakoj robi pripisivala cenu, pravednu tj. objektivno odmerenu, postojeću u aritmetičkoj jednakosti vrednosti novca i vrednosti stvari, pa je težila da zakonski utvrdi tu cenu, štiteći je od povećanja, kao i od smanjenja. Ono što je odatle proizašlo bilo je, ipak, u lošem smislu nužno subjektivno: vrednosne odredbe, proizvoljne, nedovoljne, takve koje su trenutnu konstelaciju pretvarale u okove budućeg kretanja. Umesto neposrednim izjednačavanjem, sadržajno pravednoj primerenosti cena približavalo se tek pošto bi se spoznalo ukupno stanje privrede, raznolike snage ponude i tražnje, fluktuacija proizvodnje ljudi i stvari kao razlozi određenja cena. Iako je to isključivalo utvrđenje cena, obavezujuće za individue, pa je nužno procenu stalnih promena situacije prepuštalo pojedincima, ipak je time obrazovanje cena određivano stvarno mnogo delotvomijim momentima, i otada je ono bilo objektivno primerenije i opravdanije. Taj razvitak može se još samo zamišljati kao dovršen. Ideal pravednosti, koji se sve više razvijao, obrazovao bi cene, da nisu ne samo komplikacije i promene nadindividualnih momenata nego i lična imovinska situacija potrošača saodređivali njihov nivo. Odnosi individua su, ipak, takođe objektivne činjenice, koje su veoma značajne za pojedinačnu kupovinu, ali načelno nikako ne dolaze do izražaja u ovom obrazovanju cena. Okolnost da se to, ipak, povremeno zapaža, oduzima paradoksalnost toj ideji. Među pojavama koje sam ranije sažeto prikazao kao superadditum bogatstva, na to smo nailazili 342

doduše, u vrlo preteranom vidu: siromah je istu robu plaćao skuplje nego bogataš. Samo, često je i obrnuto: čovek bez sredstava zna, svakako, kako da svoje potrebe podmiri jeftinije, a ipak ne i lošije nego bogataš. Regulisanje cene prema prilikama potrošača nosi izvestan drukčiji akcenat u slučaju lekarskog honorara; u određenim granicama je legitimno da pacijent lekara plaća »prema svojim prilikama«. Razume se, ovo je opravdavano okolnošću da se bolesnik nalazi u situaciji prinude; mora da ima lekara, pa se lekar zato od početka mora usmeriti na nejednaku naknadu za jednake usluge. U takvoj situaciji prinude nalazi se, međutim, i građanin prema državi, bez čijih usluga on ne može, pa ih, i kad bi hteo, ne bi mogao odbiti. Zato je sasvim u redu kad država od siromaha uzima manju naknadu za svoje usluge, i to ne samo zato što bogatome jamči veću korist nego njemu. Ta spoljašnja objektivnost u poravnanju usluge i protivusluge odavno je spoznata kao neopravdana, pa je umesto nje došao princip sposobnosti za učinak. Novo izjednačenje nije manje objektivno od staroga, samo što je u sebe unelo personalne odnose kao svoje elemente; štaviše, ono ima mnogo primereniju objektivnost, jer isključenje ukupne ekonomske situacije individuuma iz obrazovanja cena - naročito tamo gde su posredi neophodnosti - daje tom obrazovanju cena karakter nečeg proizvoljnog i ne baš odgovarajućeg stanju stvari. U tom pravcu se razvija i honorisanje advokata po nivou objekta spora. Onaj ko mora da vodi spor za 20 maraka sme od advokata da traži isti trud za manje maraka nego onaj ko je u situaciji da vodi procese za hiljadustruke svote. Tako i advokat biva plaćen »prema prilikama«, ukoliko se one ispoljavaju takođe kod nečeg objektivnog, kao i u slučaju lekara. U osnovi i drugih predloga leži ovaj princip: recimo, predloga o kojem ćemo kasnije raspravljati - da zakon treba novčane kazne da utvrđuje po dohodovnim kvotama, a ne po apsolutnim nivoima; ili da nivo objekta spora, za koji se dopušta obraćanje najvišoj sudskoj instanciji, više ne bude, kao dosada, neka apsolutna svota nego jedan određen deo godišnjeg dohotka tužitelja. Štaviše, u novije doba je sistem nejednakih cena, odgovarajućih kupovnim sredstvima potrošača, proglašen za svemoćno sredstvo socijalne politike, koje bi jamčilo prednosti socijalizma, a bez njegovih loših strana. Ovde nas ne zanima ispravnost nego samo činjenica da postoji taj predlog koji označava svojevrstan 343

završetak razvitka ekonomskog prometa. Vidimo kako on započinje čisto subjektivno-personalnim promenama posednika: poklanjanjem i pljačkanjem. Time razmena, koja u međusobnu relaciju dovodi stvari umesto ljude, stvara stupanj objektivnosti. Ova je najpre formalistički kruta, budući da je ostvarena ili utvrđenim naturalističkim razmenskim količinama, ili zakonski određenim cenama, pa je tako, i pored svake objektivne forme, ipak sadržajno sasvim subjektivno-slučajna. Slobodniji trgovinski promet u novom veku dao je širi obim toj objektivnosti time što je sve promenljive momente i one koji proizlaze iz slučajnog stanja stvari, zapravo, uneo u određenje cena: objektivnost prometa je postala elastičnija i time obuhvatnija. Najzad, pomenuti predlog teži takođe da objektivira najindividualnije momente: ekonomski položaj pojedinačnog kupca treba da omogući modifikovanje cene predmeta koji mu je potreban. To bi bio pandan ili bar dopuna teoriji troškova; ova tvrdi: cena zavisi od uslova proizvodnje, a u onom prvom slučaju cena treba da zavisi od uslova potrošnje, ili da bar bude menjana shodno njima. Ako bi u stanju ove poslednjenavedene vrste zajamčeni ostali interesi proizvođača - što logički nije isključeno, iako je utopijski - onda bi stvarno cena pri svakoj kupovini adekvatno izražavala sve individualne odnose koji su u njenoj osnovi; sve što je subjektivno postalo bi objektivno-legalan momenat obrazovanja cena. Taj razvitak tekao bi paralelno s filozofskom slikom sveta koja bi sve izvorne objektivne datosti spoznala kao subjektivne tvorevine: ali upravo tim apsolutnim svođenjem na samo Ja tek bi im dala jedinstvo, povezanost, opipljivost, što čini pravi smisao i vrednost toga što mi nazivamo objektivnošću. Kao što bi ovde subjekt prevazišao svoju suprotnost prema objektu, jer ga je potpuno u sebe primio i ukinuo, tako je ta suprotnost u pomenutom slučaju prevladana time što je objektivno ponašanje u sebe uključilo sve što je subjektivno, bez ikakvog zaostatka, gde bi suprotnost još mogla da se održava. Za ovu našu vezu važno je da se pojmom novca omogući to idealno obrazovanje i fragmentarno približavanje stvarnosti njemu. Ukupnost momenata ekonomske situacije moći će biti bez ostatka iskorišćena za određivanje cena tek kad za sve njih bude postojao podjednak izraz vrednosti. Tek svođenje na jedan zajednički imenitelj stvara jedinstvo između svih elemenata indivi344

dualnih situacija, koje dopušta njihovu zajedničku delotvomost u određivanju cena, po pravednim merilima. Izvanredna zasluga novca je u tome što nivelisanjem onoga što je najrazličnije upravo svakoj individualnoj komplikaciji omogućava najprimerenije izražavanje i delotvomost - kao da sve specifične forme moraju najpre da se vrate u onaj svima zajednički praelement, da bi zajamčile potpunu slobodu za individualno novo uobličavanje; ta zasluga je pretpostavka za takav razvojni tok koji teži da iz cena stvari iščisti sve što je kruto, što je nasilje nad pojedinačnom situacijom, pa to donekle vehementno izražava u socijalnom principu nejednakih cena - koje, u odnosu prema situaciji potrošača, upravo imaju relativnu jednakost, pa tako subjektivne uslove oblikuju totalitetom njihove uključenosti, po principu potpune objektivnosti. Za svest, sve objektivnosti započinju bezuslovnom suprotnošću prema subjektu - razlikovanje nikako ne može biti toliko oštro da objekt izvuče iz njegovog naivnog ili zapletenog jedinstva sa subjektom; tek tada onaj viši stupanj razvitka duha rađa ponovo takav obuhvatni pojam objektiviteta koji u sebe uključuje subjekt; njemu više nije potrebna ta suprotnost sa svojom neposrednošću - da bi on bio postojan i jednoznačan nego, naprotiv, sam subjekt čini sastavnim delom jedne objektivne slike sveta ili slike njegovih aspekata. Ranija formulacija, u koju treba uvrstiti i ovaj razvitak: da novac osamostaljuje imanje i bivstvo međusobno - ipak omogućava novcu da najodlučnije izrazi i relativno dovrši samo jedan proces koji se odvija već na drugim stupnjevima povesnog života. Sve dok je postojalo rodovsko ustrojstvo, apsolutno je data bila nepokolebljiva veza pojedinca sa samim tlom. Rod je bio, s jedne strane, vrhovni sopstvenik tla i, s druge strane, sasvim je utapao pojedinca u interese roda; tako je on činio sponu, koja je vezivala njegovo bivstvo s njegovim imanjem, koje svakako još nije bilo individualno. Pretvaranje zemlje u privatnu svojinu, koje je potom usledilo, koliko god da je, naizgled, povezivalo baš osobu i posed, ipak je među njima rastočilo onu načelnu povezanost, budući da je omogućena svakakva akcija s posedom. Prodor novčane privrede izazvao je, najpre u srednjovekovnim gradovima, takvu pojavu da se zemlja mogla opteretiti, na nju uzimati renta, a da time ne bude pogođena osoba posednika, niti srozan njen socijalni položaj. Novčana privreda

345

je toliko razdvojila zemlju i sopstvenika kao osobu da ograničavanje potpune svojine, kakvo je ležalo u hipoteci, više nije doživljavano kao ranije, kao pogoršavanje položaja sopstvenika. Stavljanje pod hipoteku i prodaja sada se pojavljuju samo kao krajnje - i, svakako, tek novcem omogućene - posledice pomenutog razdvajanja osobe i zemljišta; a taj proces je započeo već pre novca, i to s trenutkom kad se rastočilo rodovsko ustrojstvo. Sličan slučaj je s poznijim razvitkom, koji je patrijarhalno ustrojstvo preveo u pravnu državu s ravnopravnošću svih građana pred zakonom. I on je značio razdvajanje bivstva od imanja i imanja od bivstva: položaj se više ne određuje zemljišnim posedom, a posed, s druge strane, više ne pripadnošću klasi plemića. Znatan broj društvenih kretanja teži ovom rezultatu: slabljenju plemića kvantitativnim porastom nižih staleža, podelom rada u ovima koja, s jedne strane, proizvodi neku vrstu aristokratije među njima i, s druge strane, njih čini neophodnijima seoskom plemstvu, zatim veća sloboda kretanja staleža koji nisu vezani za zemljišni posed, itd. Sve te snage morale su, na primer, krajem »grčkog srednjeg veka« postati delotvome, kad se, uz to, razvija pomorska trgovina i kolonijalno kretanje, pa Atina počev od 7. stoleća dobija ekonomsku premoć; pridruživanjem novčane privrede ovome dolazi samo do dovršenja ovog procesa; zemljoposedniku je sada isto tako potreban novac da bi se održao na istom nivou s bogatim skorojevićima, a novac, kao hipoteka, kao dohodak od proizvoda ili čak same zemlje umeće se između njega i njegovog poseda, pa budući da ga tako čini nezavisnijim od kvalitativne određenosti tog poseda, i upravo time posedu oduzima njegovu ličnu boju - on postiže da se uspostavi sve veća ravnopravnost između njega i drugih staleža. Tako princip jednakog prava za sve, kakav je u grčkoj demokratiji, konačno, postao vladajući, izražava rastakanje one posebne određenosti koja se, inače, reflektovala s imanja na bivstvo, i obrnuto; ali i tu se novčana privreda postavlja samo kao najsvesniji faktor i izraz jednog kretanja, ustrojenog na mnogo široj osnovi. I u germanskim odnosima vidimo da se u najstarijem dobu zemljišni posed nije ticao nekog nezavisnog objekta, nego je bio posledica lične pripadnosti pojedinca njegovoj zajednici sa zajedničkom obradom zemlje. Zemlja nije bila po sebi i za sebe tako kvalifikovan objekt da bi njenim posedovanjem individuum prisvojio njen značaj i 346

posledice; nego je jedan određen zemljišni posed vezivan za određenu ličnost zato što je ta ličnost imala taj određeni značaj. Ali ta personalna veza iščezla je već u 10. stoleću, a na njeno mesto je došla samostalnost zemljišta, koja bi se skoro mogla nazvati njegovom personifikacijom. Time-je uvedena tendencija da se zemljište rasitni i sasvim uvuče u neumorni ekonomski život; i kad je ta tendencija, najzad, ograničena stabilnošću, nerazdvojnom od njegove suštine, na to mesto je došao novac, privredni objekt koji je najviše tuđ ličnosti. Ali on je prosto bio najpodobnija supstancija za potpuno izražavanje one razdvojenosti bivstva i imanja koja se već prethodno počela izražavati kod odnosa u pitanju zemljišnog poseda. Najzad, u 13. stoleću se ta ista pojava pokazuje s druge strane, na drugom kraju socijalne lestvice. Ovo doba je slobodu seljaka uzdiglo do vrlo visokog nivoa, suštinski na nemačkom istoku, čija je kolonizacija obavljena sa slobodnim seljacima, i to tesno povezano s tada relativno veoma razvijenom novčanom privredom. Ipak, posle kratkog vremena usledio je preokret: vlastelinstvo se proširilo, naročito istočno od Elbe, uspešno vezujući seljaka za njegovu grudu; a ujedno su odnosi novčane privrede ponovo potisnuti odnosima naturalne privrede. Ovde vezivanje seljaka za njegov ekonomski položaj, njegovog bivstva za njegovo imanje, teče paralelno s opadanjem novčane privrede. I ako je ovaj poslednji navedeni fenomen navođen takođe kao uzrok onog prvog, ipak je to sigurno samo onaj najistaknutiji u celom kompleksu uzroka koji su tada doveli do obrazovanja vlastelinstava. Ako je novac po sebi i za sebe, posmatran kao objekt poseda, takoreći, izolacionim slojem rastavljen od bivstva posednika, on u istorijskom odnosu između imanja i bivstva čini onaj najpresudniji i najnesumnjiviji, rekao bih, najsimptomatičniji od momenata koji daju povod za svetskopovesnu smenu između kontrakcije i labavljenja pomenutog odnosa. Dakle, ako je smisao slobode da bivstvo i imanje čini međusobno nezavisnim, i ako novčani posed najpresudnije labavi i ruši određenost jednoga drugim - onda nasuprot tome stoji drugi jedan i pozitivniji pojam slobode, koji bivstvo i imanje opet tešnje povezuje na nekom drugom stupnju, ali zato ništa manje ne nalazi svoje najenergičnije ostvarenje kod novca. Na gore 347

vršno izgleda, pasivno uzimanje objekata, nego je činjenje na njima i s njima. Ni onaj najobuhvatniji i najneograničeniji posed ne može da učini ništa drugo sa stvarima, osim da na njima izrazi volju samog Ja; jer posedovati neku stvar upravo znači da ona mojoj volji ne suprotstavlja nikakav otpor, da se ta volja može nametnuti njoj: i kad kažem da ja »posedujem« nekog čoveka, onda to znači da on popušta pred mojom voljom, da prirodna harmonija ili sugestivno nasilje dopuštaju da se na njemu, takoreći, nastavlja moje bivstvo i htenje. Kao što je moje telo moje - i u većoj meri »moje « nego svaki drugi objekt - zato što se ono neposrednije i potpunije od svakog drugoga pokorava mojim psihičkim impulsima, a ovi se u njemu relativno potpuno izražavaju: tako je i svaka stvar u istoj meri moja u kojoj ovo važi za nju. Činjenica da se s nekom stvari »može činiti šta se hoće« nije tek posledica posedovanja, nego upravo to znači: posedovati je. Tako je Ja okruženo svojim ukupnim »posedom« kao kakvim područjem u kojem njegove tendencije i karakterne crte postaju vidno stvarne; to područje predstavlja proširenje samog Ja, koje je samo središte iz kojeg fulguracije ulaze u stvari; i te stvari su moje upravo ako se prepuštaju pravu i snazi moga Ja da bi ih oblikovali po njegovoj volji. Ta tesna veza Ja, koja posed prikazuje, u neku ruku, kao njegovu sferu i izraz, nikako se ne nadovezuje samo na njega, ukoliko on traje i biva održan. Štaviše, s našom predstavom o posedu kao zbiru akcija sasvim je u skladu tvrdnja da upravo davanje vrednosti, bilo u razmeni, bilo kao poklon, može doneti izvesno jačanje osećanja ličnosti - draž koja je povezana sa samoospoljenjem, samopožrtvovanjem, i koja znači uzdizanje samstva zaobilaznim putem preko smanjenja. Često se tek u davanju oseti posed, baš kao što se i neki telesni element najenergičnije oseti u momentu ekstirpacije. Draž imanja se, u trenutku davanja, oseća tako snažno - kao bol ili kao uživanje kako se to ne događa inače bez plaćanja ove cene. Taj trenutak je baš kao i trenutak dobijanja - eminentno »plodotvoran« momenat, moć ličnosti, koju predstavlja ovaj posed, u ovom krajnjem raspolaganju njime najosetnije je na vrhuncu - kao što se to, uz izvesnu modifikaciju, događa takođe u naslađivanju razaranjem. Zato, kad čujemo izveštaje da su kod arapskih beduina prošnja, darivanje i pljačkanje pojmovi istog značenja i nužno 348

dividualistički karakter tih plemena, kako sve te razne akcije s posedom, ipak, izražavaju - s različitim predznacima i u različitim smerovima - jedan isti smisao i osnovnu vrednost svih objekata poseda: da se u njima ličnost iživljava, izražava, proširuje. Tako je za razumevanje poseda odlučujuće to što se oštra granica između njega i samog Ja, između unutrašnjega i spoljašnjega spoznaje kao sasvim površna, te se njena oštrina ublažava za dublje razmatranje. S jedne strane, ukupno značenje poseda leži u rastavljanju izvesnih osećanja i impulsa u duši, a, s druge strane, ta sfera onog Ja proteže se preko ovih »spoljašnjih« objekata u dušu, kao što se u kretanju violinskog gudala, ili četkice, ipak, u duši gudača ili slikara neprestano produžava taj proces. Kao što bi svaki spoljni objekt kao posed bio besmislen ako ne bi postao psihička vrednost, tako bi se samo Ja, takoreći, bez protezanja steklo u jednoj tački, kad oko sebe ne bi imalo spoljne objekte, koji njegovim tendencijama, snazi i individualnom načinu po sebi dopuštaju da se izraze zato što mu se pokoravaju, tj. pripadaju mu. Zato se meni i čini verovatnim da razvitak privatne svojine nije najpre i najintenzivnije zahvatio proizvode rada kao takve, nego oruđa za rad, uključujući i oružje. Upravo oruđa funkcionišu najneposrednije kao produžeci telesnih udova, tek se na njihovoj krajnjoj tački oseća otpor stvari prema našim impulsima; tako je momenat aktivnosti veći kod njihovog posedovanja nego kod drugih, i oni bivaju zato, najbliži telu, najtemeljnije uključeni u Ja. Tek ovo tumačenje poseda ukazuje na put na kojem pogled na svet idealizma i slobode nalazi svoju dopunu u suprotnoj slici: stvari moraju ući u Ja, ali i Ja u stvari. Moglo bi se reći da je sticanje poseda, u neku ruku, rašćenje ličnosti preko mere individuuma - kao što se rađanje označavalo kao takvo rašćenje. I u ovom i u onom slučaju, individualna sfera se proteže preko granice koju je prvobitno označavala, samo Ja se produžava s one strane svog neposrednog obima, protežući se u neko izvan-sebe koje je, ipak, u širem smislu »njegovo«. Kod nekih malajskih plemena, ocu pripadaju samo ona deca koja su rođena posle plaćanja cene za nevestu, dok ona ranije rođena ali nesumnjivo u istom braku - pripadaju porodici majke. Naravno, razlog za tu odredbu je samo spoljašnji: deca predstavljaju predmete od vrednosti, koji se daju udavanjem kćeri mužu, ali koje zadržavaju dok ne bude plaćena cena za samu majku. Ipak,

349

ta odredba otkriva onaj duboki odnos između poseda i proliferacije. Muškarac je, takoreći, pred izborom da li da sferu svoje moći proširi posedovanjem svoje dece, ili zadržavanjem dužničkih komada imovine. A u Vedama se kaže o najranijim bramanskim monasima: »Oni se odriču težnje za sinovima i težnje za imovinom; jer to što je težnja za sinovima, to je i težnja za imovinom. Težnja je jedno kao i drugo«. Razume se, ovim se, po sebi, još ne iskazuje identitet sadržaja obeju težnji: ali je, ipak, karakteristično to što su baš oni izabrani kao primer za dokazivanje identiteta svakog stremljenja. U proizvođenju sebi ravnoga ono Ja se produžava preko svog prvobitnog ograničenja na sebe, isto tako kao što ono, u raspolaganju posedom, tom posedu utiskuje oblik svoje volje. Taj pojam poseda kao pukog proširenja ličnosti ne podleže opovrgavanju nego upravo dubljem potvrđivanju posredstvom slučajeva u kojima je osećanje ličnosti, takoreći, napustilo centralnu tačku samog Ja, pa se prenelo na pomenute slojeve u okruženju, na posed. Baš kao što ni tumačenje proliferacije i obrazovanja porodice kao ekspanzije samog Ja ne biva poremećeno time što direktni interesi tog Ja, konačno, mogu da ustuknu pred interesima dece. U srednjovekovnoj Engleskoj je važilo kao znak neslobodnog položaja, ukoliko se, bez dozvole vlastelina, nije smela udati kćer i prodati vo. Štaviše, onaj ko je, bez izuzetka, bio ovlašćen za to, često je čak smatran za slobodnog, iako je morao da daje lični kuluk. Činjenica da je osećanje samog Ja tako prekoračilo svoje neposredne granice, pa se uselilo u objekte koje, ipak, samo posredno dotiče - dokazuje upravo to koliko posed kao takav ne znači ništa drugo osim da se ličnost produžava u te objekte, pa u vladavini nad njima stiče sferu protezanja. Otuda ona osobena pojava da se povremeno baš totalitet imanja pokazuje kao ekvivalent totaliteta bivstva. U srednjovekovnoj Francuskoj postojala je određena klasa kmetova za koje je važila ova pravna odredba: bilo im je dozvoljeno da pređu u status slobodnih, ukoliko bi sve što su imali prepustili gospodaru. Ovo ima mnogostruke posledice za razumevanje vrsta poseda. Ako sloboda znači da se volja može nesmetano ostvarivati, onda smo mi, naizgled, utoliko slobodniji ukoliko više posedujemo; jer smo, kao smisao poseda, spoznali to da s njegovim sadržajem »možemo da radimo šta hoćemo«; s posedom nekog 350

drugog, ili s onim što uopšte izmiče zaposedanju, više nemamo »slobodu« da upravljamo kako hoćemo: zato je, baš u smislu našeg shvatanja slobode, latinski i dugo vremena takođe nemački jezik, s rečju sloboda povezivao značenje: prednost, posebna povlašćenost. Granicu slobode čini osobina samog zaposednutog objekta. To se vrlo jako oseća već kad je posredi onaj objekt za koji verujemo da ga, ipak, najneograničenije posedujemo naše telo. I ono popušta psihičkim impulsima samo u posebnim granicama zakona svoje konstitucije, a izvesna kretanja i učinke naša volja ne može da zahteva od njega, u smislu bilo kakvog uspeha. I tako je sa svim drugim objektima. Razume se, sloboda moje volje naspram komada drveta koji posedujem seže toliko daleko da ja od njega mogu da pravim svakakve naprave; ali ta sloboda ne deluje ako poželim da od njega načinim takve koji iziskuju savitljivost gume ili tvrdoću kamena. To što naša volja može da učini s nekom stvari ravno je, ipak, samo onome što umetnik može da izmami iz svog instrumenta. Koliko god se njegovo osećanje i umenje usadili u taj instrument, i koliko god nije mogućno unapred odrediti granicu do koje se on može potčinjavati - ta granica negde mora da leži; od bilo koje tačke, njegova struktura više ne dopušta popuštanje duši; to je ona tačka od koje nam stvari više ne »pripadaju«. Razume se, previđanje ove načelne barijere posedovanja blisko je sadašnjoj epohi, u kojoj neprestana prilagođavanja i istovremena neobuzdana težnja za slobodom i posedom zahtevaju od stvari bezbrojne mogućnosti, kakve nam one, po svojoj i našoj prirodi, ne mogu dati. Podsećam na nerazumevanje za materijal u umetnosti, koje tek odnedavno doživljava izvesnu korekciju; i na to da se sreća i spokoj duše uvek očekuju više od spoljnjih uslova života, od napretka tehnike - stvarna kultura, od objektivne strukture društva - zadovoljstvo i savršenstvo individuuma. Sve u svemu, volja je tako prilagođena našim uslovima života da od stvari ne zahteva ono što one ne mogu da postignu, da ograničavanje naše slobode posebnim zakonima poseda u odnosu na njih ne postane pozitivno osećanje; ipak, mogla bi se načiniti skala objekata, ako se pođe od pitanja koliko htenje uopšte može da ovlada njima, kao i od koje tačke ono njih više ne može da obuzme, dakle, u kojoj meri oni mogu biti stvarno »posedovani «. Krajnji stupanj takve skale predstavljao bi novac. Tu 351

leži ono što se ne može dobiti, što objekti, takoreći, rezervišu za sebe, i što takođe izmiče, sasvim iščezava njihovom posedovanju, koliko god ono bilo neograničeno. Novcu nedostaje ona posebna struktura zahvaljujući kojoj druge, određeno kvalifikovane stvari - koliko god ih mi posedovali u jurističkom smislu izmiču našoj volji; on bezrazlično lako podleže svakom obliku i svakoj svrsi koju ta volja u njemu želi da izrazi; samo iz stvari, koje stoje iza njega, mogu poteći smetnje za nas; sam on popušta pred svakom direktivom podjednako - bilo da je posredi neki objekt, neka mera raspodele, neki tempo predavanja ili rezervisanog ponašanja. Tako, on jamči samom Ja onaj najodlučniji i potpuni način uživljavanja u neki subjekt - razume se, unutar granica koje mu on postavlja svojom lišenošću kvaliteta, ali koje su upravo samo negativne i ne proizlaze iz njegove pozitivne prirode, kao kod svih drugih objekata. Sve što on jeste i što ima - to on potpuno predaje ljudskoj volji, ova ga sasvim upija, pa ako on njoj ne daje više nego što je svagda slučaj, onda s one strane te granice nema - kao kod svih drugih objekata - nikakvog zadržanog i nepopustljivog delanjegove egzistencije, nego apsolutno ničega. U novcu imamo formalno najelastičniji objekt, ali baš iz razloga koji ga čini takvim, naime, usled njegove potpune praznine, ujedno i najneelastičniji objekt; budući da novac koji posedujemo nama pripada od početka i takođe stvarno apsolutno i bezrezervno, mi njemu ne možemo, takoreći, ništa više da izmamimo. Uopšteno se mora reći: samo budući da je neki objekt nešto za sebe, on može biti nešto za nas; dakle, samo budući da on postavlja granicu našoj slobodi, on joj daje prostor. Ova logička suprotnost, u čijoj se tenziji, ipak, ostvaruje jedinstvo našeg držanja prema novcu, dostiže u novcu svoj maksimum: on je za nas više od ijednog poseda, jer nam bezrezervno pripada - i on je za nas manje od ijednog, jer mu nedostaje ikakav sadržaj, usvojiv preko okvira puke forme poseda. Imamo ga više od svega drugog, ali u njemu imamo manje nego u svemu drugome. Ta elastičnost novca, kao i tolike posledice njegove suštine uopšte, nalazi svoj najčistiji i najviši izraz u berzi, u kojoj je novčana privreda isto tako iskristalisana u samostalnu tvorevinu kao što je politička organizacija iskristalisana u državu. Naime, 352

kolebanja kursa otkrivaju često subjektivno-psihološke motivacije, čijoj ekstremnosti i nezavisnosti od svakog objektivnog utemeljenja ne možemo naći ravne. Doduše, bilo bi površno navoditi kako kretanju kursa samo retko sasvim odgovaraju realne promene u kvalitetu pojedinačnog objekta, temelja tih hartija. Značaj tog kvaliteta za tržište nije samo u unutrašnjim kvalitetima države, ili pivnice, ili rudnika, ili banke nego u njihovom odnosu prema ukupnim ostalim sadržajima tržišta i njihovom položaju. Zato nije bez stvarnog utemeljenja to što, na primer, velika nesolventnost u Argentini vrši pritisak na kurs kineske rente, mada sigurnost ove pomenuti događaj ne može da promeni koliko ni nekakav događaj na Mesecu. Ipak, vrednosni značaj pomenutoga često, i pored svake spoljašnje nepromenjenosti, zavisi od ukupne situacije na tržištu, čiji potres na bilo kojoj tački, na primer, na dalje korišćenje vrednosti pomenutih prinosa, može da utiče nepovoljnije. Ali s one strane prouzrokovanja promena kursa, koje iako pretpostavlja sintezu pojedinačnog objekta s drugima, ipak jeste objektivno, leži takvo prouzrokovanje koje polazi od same spekulacije: jer ova »klađenja« u vezi s budućim nivoom kursa hartija najznatnije utiču na sam taj nivo kursa. Na primer, čim se moćna finansijska grupa - iz razloga koji nemaju nikakve veze s kvalitetom tih hartija - angažuje u tome, to ovaj kurs podiže; obrnuto, i ona strana koja obara kurs kadra je da pukim manevrima na berzi skoro po volji snizi kurs hartija. Dakle, tu se realna vrednost objekta pojavljuje kao puka, po sebi irelevantna podloga, nad kojom se kreće tržišna vrednost, jer se, ipak, mora vezati za bilo koju supstanciju, tačnije, za bilo koji naziv: proporcija između objektivne i konačne vrednosti objekta i njegovog zastupanja berzanskim hartijama izgubila je svaku postojanost. A time se pokazuje bezuslovna elastičnost oblika vrednosti, koji su stvari dobile zajedno s novcem, a koji se sasvim odvojio od svoje stvarne osnove; sad vrednost relativno bez otpora sledi psihološke impulse ćudi, gramzivosti, neutemeljenih mišljenja, i to toliko upadljivo kao da su tu, ipak, realni odnosi, koji bi apsolutno mogli da stvore sasvim tačna merila vrednovanja. Međutim, vrednost, postala novčana tvorevina, osamostalila se od svog vlastitog korena i supstancije, da bi se potpuno predala subjektivnim energijama. Tu gde samo »klađenje« može da odredi sudbinu predmeta »klađenja«, i to nezavisno od postojećih ob23 Filozofija novca

353

jektivnih razloga, najpobedonosniji izraz našla je prodornost i gipkost novčanog oblika vrednosti posredstvom subjektiviteta u njegovom najužem smislu. Po svemu tome sudeći, protezanje samog Ja, koje označava novčani posed, veoma je osobeno - u izvesnom smislu najpotpunije od svih kakva nam mogu doći od objekta uopšte, a u drugom smislu upravo najograničenije, zato što je njegova elastičnost, konačno, ipak samo elastičnost jednog apsolutno rasplinutog tela koje, razume se, prima svaki oblik, ali nijedan ne izražava, takoreći, u sebi samom, nego svaku određenost ovog oblika dobija tek od tela oko sebe. Ovom konstelacijom objašnjavaju se psihološke činjenice sledećeg tipa: neko mi je rekao da ima potrebu da kupi sve stvari koje mu se dopadaju, iako ne za sebe i zarad toga da ih poseduje; njemu je stalo samo do toga da time aktivno izrazi da mu se one dopadaju, da one prođu »kroz« njega i da im on tako nekako utisne pečat svoje ličnosti. Dakle, tu novac omogućava sasvim posebnu ekspanziju ličnosti, ona ne teži da se kiti posedom samih stvari, njoj je vladanje njima nevažno; štaviše, dovoljna je toj ličnosti ona trenutna moć nad njima; a dok, naizgled, ovo držanje daleko od svakog kvalitativnog odnosa prema njima toj ličnosti ne može da zajamči nikakvo proširenje i zadovoljenje, ipak, upravo akt kupovanja biva doživljen kao takav, jer su stvari, u pogledu novčane strane, takoreći, apsolutno poslušne; radi potpunosti s kojom novac i stvari kao novčane vrednosti slede impulse ličnosti, ta ličnost se već zadovoljava simbolom one vladavine nad njima koja inače leži samo u stvarnom posedovanju. Uživanje u toj pukoj simbolici uživanja može zastraniti čak do bliskosti patologiji, kao u sledećem slučaju o kojem jedan francuski romansijer pripoveda, očito, onako kako je to stvarno bilo. Izvesnim pariškim boemskim krugovima pripadao je neki Englez, čije se glavno uživanje sastojalo u tome da sudeluje u najluđim orgijama, ali nikad nije lično ništa koristio, nego je uvek samo plaćao za sve; pojavljivao bi se, ne bi progovorio ni reč, ni činio išta, platio bi sve i iščezavao. Ta jedna strana dotičnog zbivanja, plaćanje, mora biti da je, za osećanje tog čoveka, bila postala celina zbivanja. Svakako, možemo da pretpostavimo da je tu posredi jedno od onih perverznih zadovoljenja o kojima se, u današnje vreme, često govori u seksualnoj patologiji; nasuprot uobičajenoj maniji rasipanja, koja se zaus354

tavlja takođe na predstupnju posedovanja i uživanja, kod pukog izdavanja novca - postupak pomenutog čoveka je posebno upadljiv zato što su uživanja, ovde zastupljena svojim ekvivalentom, njemu toliko bliska i neposredno zavodljiva. Ostajanje daleko od pozitivnog imanja i iscrpljivanja stvari, s jedne strane, i činjenica da već njihova sama kupovina biva doživljena kao odnos između ličnosti i njih, i kao neko lično zadovoljenje, s druge strane - objašnjavaju se ekspanzijom koju jamči puka funkcija trošenja novca te ličnosti. Novac gradi most između čoveka takvih osećanja i stvari; prelaženjem preko tih stvari duša oseća draž njihovog posedovanja, čak i kad do njega nikad ne dolazi. Dalje, taj odnos čini jednu stranu one veoma složene i već važne pojave duha. Budući da škrtica nalazi blaženstvo u posedovanju novca, ne dosežući posedovanje i uživanje u pojedinim predmetima, njegovo osećanje moći nužno je njemu dublje i dragocenije od svake vladavine nad svakako kvalifikovanim stvarima. Kao što smo videli, svaki posed kao takav ima u sebi svoju granicu. Duša puna žudnje, koja želi da apsorbuje potpuno zadovoljenje i da sobom prožme ono poslednje, najdublje, ono apsolutno u stvarima, nailazi na najbolnije odbijanje kod njih; one su nešto za sebe što se opire potpunom utapanju u sferu samog Ja i, ostajući takve, i najstrasnije doživljenom posedu ne dopuštaju da izazove nešto drugo osim nezadovoljstva. Posedovanje novca oslobođeno je te potajne protivrečnosti svekolikog ostalog imanja. Po cenu da se ne približi samim stvarima, te da se odrekne svih specifičnih, za pojedinačno vezanih radosti, novac može da zajamči osećanje vladavine koje je, međutim, daleko od objekata stvarne osetnosti, da ne bi udarilo u granice njihovog posedovanja. Samo novac posedujemo potpuno i bez rezerve, samo on sasvim ulazi u funkciju koju smo mu pripremili. Tako, radosti škrtice nužno izgledaju slične onim estetičkima. I ove se postavljaju s one strane neprodome realnosti sveta, pa se drže njegovog privida i sjaja, u koji duh može potpuno da prodre, pa bez ostatka tu i ulazi. Međutim, pojave, vezane za novac, i ovde su samo najčistiji i najprovidniji stupnjevi jednog niza koji isti princip ostvaruje takođe na drugim sadržajima. Upoznao sam čoveka koji je, više ne baš mlad, otac porodice, dobro situiran, sve svoje vreme ispunjavao učenjem o svim mogućim stvarima: učenjem 355

savršeno pleše, a da to nije upražnjavao - učenjem svakojakih veština, a da ih nije upotrebljavao, niti hteo da ih upotrebi. To je savršeni tip škrtice: potpuno zadovoljenje posedovanom potencijalnošću, koje nikad ne misli na njeno aktualizovanje. Zato i tu mora da postoji draž, srodna estetičkom elementu: vladanje, takoreći, čistom formom i idejom stvari, ili trgovine, u poređenju s kojim bi svako pristupanje stvarnosti moglo biti samo srozavanje, usled njenih neizbežnih smetnji, nazadovanja, nedovoljnosti, pa bi moralo da ograniči osećanje da se ti objekti, zahvaljujući umenju čoveka, apsolutno poseduju. Estetičko razmatranje mogućno kao puka funkcija za svaki predmet, i samo posebno lako za ono što je »lepo« - najtemeljnije uklanja barijeru između Ja i objekata; ono tako lako, bez napora, harmonično, vidi razvijanje predstave o stvarima, kao da su one određene jedino suštinskim zakonima samog Ja. Otuda ono osećanje oslobođenja koje sobom nosi estetsko raspoloženje, izbavljenje od tupog pritiska stvari, ekspanzija onog Ja sa svom njegovom radošću i slobodom, i s ulaženjem u stvari čija realnost inače nad njim vrši nasilje. To mora biti psihološka obojenost radosti zbog samog novčanog poseda. Osobena kondenzacija, apstrakcija, anticipacija poseda stvari, koje označava taj novčani posed, svesti ostavlja upravo slobodni prostor za delovanje, tajanstveno protezanje kroz medijum bez otpora, uvlačenje svih mogućnosti u sebe, bez nasilja i osporavanja posredstvom stvarnosti - kao što je to svojstveno estetskom uživanju. I činjenica da je lepota definisana kao une promesse de bonheur ukazuje takođe na psihološko izjednačavanje forme između estetske draži i draži novca; jer u čemu se drugome može sastojati ova poslednja navedena draž nego u obećanju radosti koju treba da nam donese novac? - Uostalom, ima pokušaja da se pomenuta draž još neoformljene vrednosti sjedini s draži uobličenja: to je jedno od značenja nakita i skupocenosti. Posednik toga pokazuje se kao reprezentant i gospodar svote vrednosti, pod izvesnim okolnostima veoma visoke, koja, u neku ruku, predstavlja kondenzovanu moć u njegovim rukama, dok su, s druge strane, apsolutna likvidnost i puka potencijalnost, koje inače uslovljava to značenje, ipak, očvrsle u izvesnu određenost forme i u specifičan kvalitet. Taj pokušaj sjedinjavanja posebno je ubedljiv u sledećem primeru: u Indiji je dugo bilo uobičajeno da se novac čuva, odnosno štedi u formi 356

nakita: tj. rupije su pretapane, prerađivane u nakit (sto je proizvodilo samo veoma mali gubitak vrednosti), pa su čuvane da bi, opet kao srebro, bile izdavane u slučaju nevolje. Očigledno, vrednost tako deluje ujedno kondenzovanije i kvalitetnije. To sjedinjavanje čini da ona, budući tako osobenija i sa sačuvanom atomističkom strukturom, donekle postaje jače podložna ličnosti; to je slučaj u takvoj meri da je nosilac ideje o gomilanju plemenitih metala u formi sprava kod vladara, počev od Solomonovog doba, bila varljiva vera u to da je u toj formi blago najtešnje povezano s porodicom i najbezbednije od nasrtaja neprijatelja. Neposredna primena kovanog novca kao nakita često ima taj smisao da se imovina neprestano ima uz sebe, dakle, pod nadzorom. Nakit, koji je ozarivanje ličnosti, deluje kao njeno zračenje, pa je zato bitno da on bude nešto vredno: njegov idealni, kao i onaj praktični smisao ističu se na njegovoj tesnoj pripadnosti samom Ja. Isticano je da je na Orijentu uslov svekolikog bogatstva da se ono može skloniti, takoreći, da apsolutno sledi posednika i njegovu sudbinu. S druge strane, takođe već radovanje novčanom posedu je, bez sumnje, idealistički momenat, čije se isticanje pokazuje kao paradoksalno samo zato što, sjedne strane, sredstva za njegovo dosezanje, kod takvih momenata, većinom nedostaju i zato što, s druge strane, to radovanje, u trenutku svog ispoljavanja iz subjekta, obično ima sasvim drukčiju, a ne idealističku formu; ali se time ne sme prikriti činjenica daje radovanje novčanom posedu samo kao takvom jedno od najapstraktnijih, od svih čulnih neposrednosti najdaljih i najisključivije posredovanih procesom mišljenja i maštanja. Tako je ono ravno radovanju pobedi, koje je kod nekih priroda toliko snažno da se one čak i ne pitaju šta stvarno dobij aju tom pobedom. Ovaj osobeni način da se novčani posed predstavi kao proširenje ličnosti, kakvo leži u svakom posedu, nalazi sebi potvrdu i dopunu u sledećem razmišljanju. Svaka sfera objekata, koju ispunjavam svojom ličnošću, budući da ona mojoj volji dopušta da se u njoj izrazi, našla je svoje granice u posebnim zakonima stvari, koje ne može da prekrši moja volja. Samo, ta granica predstavlja ne samo pasivan otpor objekata nego, s druge strane, ograničenost u sposobnosti subjekta za ekspanziju. Krug objekata, koji se pokoravaju volji, može biti toliko veliki da sa357

jednak slobodi, kad se moja sloboda, sprovođenje moje volje, povećava po kvantumu onoga što mi pripada - onda to stvarno tako i jeste do izvesne granice, posle koje ono Ja više ne može da ostvari i uživa svoju potencijalnu vlast nad stvarima. Naravno, gramzivost može da pređe tu tačku, ali ona svoju besmislenost otkriva u nezadovoljenju, svojstvenom čak njenom ispunjenju štaviše, u povremenom vezivanju i dovršenju, kojim prekomernost poseda prelazi u suprotnost svog pravog karaktera i svrhe. To proizvodi pojave kao što je nekoristan posed, jer delatnost posednika nije dovoljna da ga učini korisnim; despota koji se zamorio od vladavine robovima, jer se kod bezuslovnog potčinjavanja njegovoj volji završava takođe volja za moć, pa mu nedostaje ono trvenje otpora na kojem on tek stvarno postaje sebe svestan; sopstvenika koji više nema ni vremena, ni snage za uživanje svoje imovine, jer upravljanje njome i njeno oplođivanje troše i jedno i drugo do krajnje granice. Objekti se razlikuju po odgovoru na pitanje: koji kvantum ličnosti oni, takoreći, apsorbuju, tj. počev od koje mere je njihov posed besmislen, jer je samo do nje ono Ja kadro da ga ispuni. I tu novac zauzima posebno mesto. Može se reći daje za upravljanje, vladanje njime, uživanje u njemu, potrebno manje zalaganja ličnosti nego kad su posredi drugi objekti poseda, te je mera poseda, koja se može stvarno ispuniti i učiniti ekonomskom sferom ličnosti, veća nego kod drugih formi poseda. Ako se čak ostavi po strani stvarno uživanje, redovno je već žudnja za svim drugim stvarima ograničena prijemčivošću subjekta, ma koliko se granice jednog i drugog poklapale, i ma koliko ono prvo opsežno obuhvatalo ovo drugo. Sam novac ne sadrži kako je već proizašlo iz jedne ranije veze - onu unutrašnju meru koja se, konačno, nameće takođe kao ograničavanje žudnje za objektom. Naravno, sve je to utoliko više tako ukoliko je više novac stvarno samo »novac «, tj. čisto razmensko sredstvo bez posebne vrednosti koja se može neposredno uživati. Sve dok još stoka, hrana, robovi itd., dakle, zapravo potrošna roba, igraju ulogu novca, dotle njegovo posedovanje manje znači da je on protegnuta kupovna moć, a više da pruža bogato obilje vlastite potrošnje. U tome se pokazuju, takoreći, dve različite formule za protezanje ličnosti. U primitivnijem slučaju, u naturalnoj privredi, to se sastoji u prisvajanju objekata neposrednim uživanjem; 358

moglo bi se reći: Ja se proteže od svog središta neprekidno - dok posredstvom apstraktnog metalnog novca, ili čak kredita, ti bliži stupnjevi postaju nevažni i bivaju preskočeni. Nasuprot »bogatom« čoveku u naturalnoj privredi, modemi bogataš može da živi najskromnije, uz krajnja ograničenja, u neposrednom smislu bez uživanja; na primer, na kulinarskom području se može, vjerujem, kao posledica napredovanja novčane privrede utvrditi dvostrana tendencija razvitka - da bogati jedu sve jednostavniju hranu, ako se izuzmu svetkovine, a srednji stalež sve bolju, bar u gradovima. Usled delovanja novca na daljinu, Ja može svoju moć, svoje uživanje, svoju volju da iživi na najudaljenijim objektima, zanemarujući i preskačući najbliže slojeve, koje ono primitivnije bogatstvo njemu jedino i stavlja na raspolaganje. Sposobnost subjekta za ekspanziju, ograničena samom njegovom prirodom, u odnosu na novac ispoljava veću širinu i slobodu nego kod svakog drugog poseda. Tako, razlika između ovoga i prethodnog razmišljanja izgleda ovako: tamo je karakter samih stvari zaustavljao ekspanziju onog Ja; ovde je ograničenje snaga same ličnosti - koje čak i u slučaju potpune elastičnosti stvari, nužno slabi, počev od izvesnog kvantuma posedovanja stvari pojava koja, kako se pokazalo, nastupa najkasnije, ukoliko posed nema formu specifičnih objekata nego formu novca.

359

III

U povesti duha nailazimo na razvitak koji, koliko god da je njegova shema jednostavna, usled svog obuhvatnog i temeljnog ostvarenja spada u najznačajnije forme duhovne realnosti. Naime, nalazimo takvu pojavu da su izvesna područja najpre pod neograničenom dominacijom jedne karakterne crte; razvitak čepa jedinstvenost pojedinačnog na više delimičnih područja, od kojih jedno zastupa karakter celine u užem smislu i nasuprot drugim delovima. Ili, drukčije izraženo: uz svu relativnu suprotnost dvaju elementa jedne celine mogu, ipak, oba zajednički nositi karakter jednoga od njih, ali u apsolutnoj formi. Tako je, možda, na primer, egoizam u smislu filozofije morala u pravu iskazujući da mi ne možemo da delamo ikako drukčije osim u vlastitom interesu i zarad ličnog zadovoljstva; onoga ko svoj egoizam zadovoljava u blagodeti drugih, recimo, uz žrtvovanje vlastitog života, bez sumnje bismo nazvali altruistom, razlikujući ga od takvoga koji dela samo tako što nanosi štetu i tlači druge; ovoga bismo morali nazvati prosto egoistom, koliko god egoizam, poklapajući se, u svom apsolutnom i najširem značenju, sa svakim delanjem kao takvim, može da u sebe uključi i onaj prvi pomenuti. Dalje: možda je saznajno-teorijsko učenje da je svako saznavanje jedan čisto subjektivan proces, koji protiče isključivo u onom Ja i njime je određen, zaista tačno; ipak takve predstave koje su objektivno istinite mi razlikujemo od onih samo subjektivno, maštom, proizvoljnošću, čulnom obmanom proizvedenih mada, apsolutno uzevši, i ona objektivnija saznanja mogu biti samo subjektivne provenijencije. Razvitak teče u pravcu sve te360

meljnijeg, svesnijeg razdvajanja između objektivnih i subjektivnih predstava, koje su se prvobitno kretale u stanju nejasne psihološke indiferencije. Izgleda da se ta forma napredovanja ponavlja kod odnosa čoveka prema svom posedu. Načelno posmatrano, svaki posed je proširenje samog Ja, jedna pojava u subjektivnom životu, i sav njegov smisao sastoji se u refleksu svesti odnosno osećanja, koji u duši izaziva njime označeni odnos prema stvarima. U tom istom smislu je sve što se zbiva s predmetima poseda jedna funkcija subjekta, koji sebe samog, svoju volju, svoje osećanje, svoj način mišljenja u njih izliva i u njima izražava. Ipak, istorijski se to apsolutno značenje praktičnog poseda, baš kao i to značenje intelektualnog poseda, najpre predstavlja u stanju indiferencije, koje stapa Ja i stvari, i stoji s one strane suprotnosti između njih. Starogermansko ustrojstvo koje je posed vezivalo neposredno za osobu, pozniji feudalizam koji je, obrnuto, osobu vezivao za posed; tesna veza s grupom uopšte, koja svakog člana apriori usađuje u njegov ekonomski položaj; naslednost poziva, zahvaljujući kojoj delatnost i pozicija, sjedne strane, i porodična ličnost, s druge strane, postaju pojmovi istog značenja; svako staleško ili esnafsko ustrojstvo društva, koje uslovljava organsko preplitanje ličnosti s njenim ekonomskim bivstvom i imanjem sve su to stanja nediferenciranosti između poseda i osobe; njihovi ekonomski sadržaji ili funkcije i oni koji čine Ja u užem smislu, stoje u veoma neposrednoj uzajamnoj uslovljenosti. Taj način osećanja vidan je u pojavi da se, u primitivnim vremenima, s mrtvacem stavljaju u grob delovi njegovog ličnog poseda - ali isto tako i u pojavi da anglosaksonski kralj, dok je postojao taj običaj, ipak, u slučaju smrti svog vazala polaže pravo na njegovu ratnu opremu; jer ova kralju ostaje kao rudiment i zamena za ličnost koja je s njim bila povezana. Sasvim uopšteno rečeno: kao što mišljenje primitivnog čoveka nema nikakve posebne kategorije za samo subjektivnu uobrazilju i objektivno istinsku predstavu, tako ni njegova praksa ne pravi jasnu razliku između posebne zakonitosti stvari (tamo gde je on priznaje, ona lako ponovo dobija personifikujući vid nekog božanskog principa) i ličnosti, koja je koncentrisana prema unutra, i nezavisna od ono361

na osamostaljenju ekonomskih procesa: oni bivaju razdvojeni od neposrednosti ličnih interesa, funkcionišu tako kao da su svrhe po sebi, njihov mehanički tok sve manje se ukršta s neredovnostima i neproračunljivostima ličnog elementa. I, na drugoj strani, upravo ovaj se diferencira u sve veću samostalnost, individuum dobija sposobnost za obrazovanje koja, doduše, ne postaje sve nezavisnija od njegovog ekonomskog položaja uopšte, ali postaje sve nezavisnija od apriornih određenosti tog položaja. Naravno, u slučaju tog razlučujućeg razvitka objektivnih i subjektivnih momenata životne prakse ostaje u sferi nesvesnoga već označena činjenica da je, u krajnjoj osnovi i uzeto apsolutno, ukupnost te prakse, ipak, samo ljudsko-subjektivne prirode: ustrojstvo neke mašine ili neke fabrike, koliko god saobrazno bilo zakonima stvari, konačno je ipak obuhvaćeno i ličnim svrhama, subjektivnom čovekovom sposobnošću za mišljenje. Ali taj opšti i apsolutni karakter koncentrisao se, u relativnom smislu, na jedan od elemenata na koje se rastavila celina područja. Kad ispitujemo ulogu novca u ovom procesu diferenciranja, najpre se uočava da se taj proces vezuje za prostomu udaljenost između subjekta i njegovog poseda. Vlasnik akcija, koji nema nikakve veze s poslovodstvom društva; državni poverilac, koji nikad nije stupio na zemlju koja mu duguje; veleposednik, koji je svoje zemljišne posede dao u zakup - svi oni količine svog poseda prepuštaju jednom čisto tehničkom poslovanju, čije su plodove, svakako, požnjeli, ali s kojim, po sebi i za sebe, ne rade ništa. A to je mogućno upravo isključivo zahvaljujući novcu. Tek kad prinos tog poslovanja dobije formu u kojoj je odmah prenosiv u svakoj tački, tek tada on jamči da, zahvaljujući udaljenosti između poseda i posednika, obojica dobijaju visok stepen nezavisnosti, takoreći, posebnog kretanja: jedan dobija mogućnost da se s njim posluje isključivo po unutrašnjim zahtevima same stvari, a drugi mogućnost da svoj život uredi bez obzira na specifične zahteve svog poseda. Dejstvo novca na daljinu dopušta posedu i posedniku da se toliko razdvoje da svaki može da sledi svoje posebne zakone, sasvim drukčije nego kad je posed bio još u neposrednom uzajamnom dejstvu s osobom, kad je svaki ekonomski angažman bio ujedno ličan angažman, kad je svaki preokret u 362

skim interesima. Tako se, kako je već navedeno, solidarnost između osobe i poseda kod zaista mnogih primitivnih naroda na celoj zemaljskoj kugli ispoljava u tome što posed, ukoliko je sasvim individualan, osvojen ili radom stečen odlazi u grob zajedno s posednikom. Jasno je kao dan koliko se time koči razvitak one objektivne kulture čije napredovanje počiva upravo na daljem građenju na osnovu nasleđenih proizvoda. Tek nasleđivanjem se posed proteže preko granice individuuma, i započinje svoju objektivnu egzistenciju, koja se može razvijati za sebe. Za pomenutu personalnu suštinu poseda, takoreći priraslu za sopstvenika, karakteristično je da je, u ranogermanskom pravu, bilo mogućno opozvati svaki dar, u slučaju daje obdareni nezahvalan i u nekim drugim slučajevima. Malo toga tako precizno pokazuje sasvim osobni karakter pomenutih ranih formi poseda: čisto individualno-etička veza između darodavca i obdarenog ima jednu neposrednu pravno-ekonomsku posledicu. Već spolja, novčana privreda opire se time izraženom načinu osećanja; naturalni dar se može stvarno vratiti in natura, a dar u novcu, posle kratkog vremena, ne može više kao »taj isti« nego samo saglasno jednakoj vrednosti. Time je oslabljena ili poništena veza koja i dalje za osećanje - postoji između naturalnog dara i njegovog davaoca, i koja utemeljuje opozivost; novčani oblik udaljava ili otuđuje poklon od njega mnogo definitivnije. Zbog tog razdvajanja stvari i osobe, i vremena najizgrađenije i sasvim objektivirane tehnike ujedno su vremena najindividualnijih i najsubjektivnijih ličnosti: početak doba rimskih careva i poslednjih 100-150 godina su vremena najintenzivnije novčane privrede. Tehnički usavršeni karakter pravnih pojmova stvara se, takoreći, tek kao korelat onog apstraktnog individualizma koji ide naporedo s novčanom privredom. Pre nego što je, istovremeno s ovom, Rimsko carstvo prihvaćeno u Nemačkoj, nemačko carstvo nije poznavalo nikakvo zastupanje u pravnim pitanjima, nikakvu instituciju jurističke osobe, nikakvu svojinu kao predmet slobodne individualne volje, nego samo kao nosioca prava i obaveza. Pravo koje operiše takvim pojmovima nije mogućno tamo gde se individuum odvojio od stopljenosti s posebnim određenostima poseda, socijalne pozicije, materijalnih sadržaja bivstva, pa postao ono potpuno slo363

tendencija posebnog bivstvovanja, takvo biće koje spada samo u novčanu privredu, te tako pomenute životne interese, kao čisto objektivirane, može da prepusti logičko-apstraktnoj rimskoj pravnoj tehnici. Odnos između zemljišta i posednika u Nemačkoj je prošao kroz takve stadijume u kojima se najpre zemljišni posed iz personalnog položaja ulio u zajednicu, a onda je, obrnuto, osoba određivana svojim posedom - sve dok, konačno, osamostaljenje zemljišnog poseda nije dobilo sasvim drugi smisao, takav gde se, u neku ruku, na drugom kraju, ispoljava ličnost kao sasvim samostalna. U pradoba je ličnost prekrivala i gutala odnose stvari, a u patrimonijalno doba su one to činile s njom. Novčana privreda diferencira oba, stvarstvenost odnosno posed i ličnost se međusobno osamostaljuju. Vrhunac, koji taj formalni proces doživljava kod samog novca, ne može se označiti preciznije nego izrazom najrazvijenije novčane privrede: da novac »radi«, tj. obavlja svoje funkcije u skladu sa snagama i normama koje nikako nisu identične s onima kod njegovih posednika, nego su od njih relativno nezavisne. Ako sloboda znači pokoravanje zakonima vlastitog bića, onda udaljenost između poseda i posednika, omogućena novčanim oblikom prinosa, i jednom i drugom daje inače nečuvenu slobodu: podela rada između subjektiviteta i normi stvari postaje potpuna; svoje zadatke, proizašle iz njegovog bića, svako mora da resi sam za sebe, slobodan od uslovljenosti onim što je njemu suštinski tuđe, drugo. To diferenciranje novcem i ta individualna sloboda zahvaljujući diferenciranju ne tiče se, međutim, samo primaoca rente; radni odnos razvija - razume se, teško spoznatljive - začetke u tom istom pravcu. Ekonomska organizacija ranijih stoleća, sada zaostale forme te organizacije, zanat i sitna trgovina, počivaju na odnosu lične podređenosti kalfe majstoru, nameštenika vlasniku radnje itd. Na tim stupnjevima se privreda ostvaruje sadejstvom faktora, koje je samo lično-neposredne prirode i, u svakom pojedinačnom slučaju, protiče u duhu vodeće ličnosti i s podređivanjem ostalih njenom subjektivitetu. Taj odnos poprima drukčiji karakter zahvaljujući rastućoj prevazi objektivnih i tehničkih 364

odnosu postoji dalje podređivanje kao tehnička nužnost, u kojoj dolaze do izražaja zahtevi stvari, proizvodnje kao jednog objektivnog procesa. Iako je taj odnos, u pogledu nekih lično veoma osetljivih strana, možda suroviji za radnika nego onaj raniji, on ipak sadrži jedan element slobode, budući da njegova podređenost više nije subjektivno-personalne nego tehničke prirode. Najpre, jasno postaje da već načelno oslobođenje, koje leži u prelasku podređivanja u objektivnu formu, biva najtešnje vezano za bezuslovniju delotvomost novčanog principa. Sve dok se na odnos najamnog rada gleda kao na ugovor o unajmljivanju, on će bitno sadržavati momenat podređivanja radnika preduzetniku: jer čovek koji radi unajmljuje se, kao što je to danas najgrublje predstavljeno kod naših slugu, gde se stvarno čovek s ukupnim, objektivno nimalo precizno opisanim kompleksom svojih snaga unajmljuje, te tako kao cela osoba stupa u odnos neslobode i podređivanja drugom čoveku. Ali čim se ugovor o radu, prateći krajnje konsekvence novčane privrede, pojavi kao kupovina robe zvane rad, tad je tu posredi davanje jednog sasvim objektivnog učinka koje se, kao što je formulisano, uvršćuje kao faktor u kooperativni proces, pa se u ovome spaja s učinkom preduzetnika, u neku ruku, u koordinaciji s ovim. S tim je sigurno povezano ono pojačano osećanje svoje vrednosti kod modernog radnika: on sebe više ne oseća kao potčinjenu osobu, nego daje samo tačno utvrđen učinak, i to učinak koji je tako tačno utvrđen na osnovu novčanog ekvivalenta, i koji ličnost kao takvu utoliko više ostavlja slobodnom ukoliko je sâm objektivniji, bezličniji, više tehnički, kao i posao čiji je on nosilac. Za samog rukovodioca poslom razvijena novčana privreda daje isti rezultat otuda što svoje proizvode sprema za tržište, tj. za potpuno nepoznate i nevažne potrošače, koji s njim imaju veze samo posredstvom novca kao medijuma. Time se učinak objektivira na način koji individualnu ličnost znatno manje upliće u njega i čini zavisnim od njega nego što su lokalni i lični obziri uticali na rad određenog potrošača, naročito kad se s njim ostajalo u naturalnoj razmeni. Razvoj već pomenutog odnosa posluge prema ličnoj slobodi kreće se isto tako preko povećanog dejstva novca. Pomenuta lična veza, iskazana u »neprimerenim« uslugama sluge, bitno se 365

gazde i tu se hrani, povremeno i odeva, neizbežno donosi kao posledicu to da je njegova količina usluga objektivno neodređena, a i da sledi promenljive zahteve zbivanja u tom domu, kao što se on uopšte mora potčinjavati kućnom redu. Izgleda da razvitak postepeno ide u tom pravcu da se kućni poslovi sve više, kao podela rada, prenose na osobe koje stanuju izvan kuće, tako da one moraju da obave samo sasvim određene poslove i bivaju isplaćene isključivo u novcu. Tako, razlaganje domaćinstva iz naturalne privrede time vodi, s jedne strane, objektivnom utvrđivanju i jačanju tehničkog karaktera poslova, a kao neposredna konsekvenca toga dolazi do potpune nezavisnosti i upućenosti one osobe koja ih obavlja samo na sebe. Ako se radni odnos razvija tom linijom, omogućenom novcem, on može da postigne ukidanje izvesnog zla, za koje je posebno prigovarano upravo modernoj novčanoj privredi. Motiv anarhizma leži u odbacivanju odnosa nadređenosti i podređenosti među ljudima; ako u socijalizmu taj, takoreći, formalni motiv biva zamenjen onim više materijalnim, ipak, u njegove osnovne tendencije spada odstranjivanje razlika u položajima ljudi, usled kojih jedan može bez dvoumljenja da zapoveda drugome, a drugi mora bez dvoumljenja da ga posluša. Koliko god je, za načine mišljenja kojima je mera slobode ujedno mera svega socijalno nužnoga, otklanjanje nadređenosti i podređenosti zahtev koji je u samom sebi utemeljen, ipak bi društveni poredak, koji počiva na nadređenosti i podređenosti, po sebi i za sebe bio podjednako loš koliko i ustrojstvo potpune jednakosti, da nije povezan s pomenutim osećanjem tlačenja, patnje, lišavanja dostojanstva. Kad bi te teorije posedovale psihološku jasnoću o sebi, nužno bi uvidele da izjednačavanje individua njima nikako nije apsolutni ideal, nikako nije kategorički imperativ, nego im je puko sredstvo za odstranjivanje izvesnih osećanja patnje, za proizvođenje izvesnih osećanja zadovoljenja; pri čemu se apstrahuju samo oni apstraktni idealisti za koje je jednakost jedna formalno-apsolutna vrednost, zahtevana čak po cenu svih mogućnih sadržajnih loših strana, čak onog pereat mundus. A tamo gde zahtev svoje značenje ne nosi u sebi nego njega nose njegove posledice, tamo je načelno stalno mogućno da ono bude zamenjeno nekim drugim: jer jednaka posledica može se izazvati vrlo različitim uzrocima.

366

Ova mogućnost je u ovom slučaju veoma važna zato što je svekoliko dosadašnje iskustvo pokazalo kakvo je sasvim neophodno organizacijsko sredstvo nadređivanje i podređivanje, i da s njima iščezava jedna od najkorisnijih formi društvene proizvodnje. Dakle, zadatak je da se nadređenost i podređenost, ukoliko imaju takve posledice, održe, i da se, ujedno, odstrane one psihološke posledice radi kojih se one odbacuju. Tom cilju se, očito, približava u meri u kojoj svekoliko nadređivanje i podređivanje postaje samo tehnička organizaciona forma, čiji čisto objektivni karakter više ne izaziva nikakva subjektivna osećanja. Važno je da se stvar i osoba tako razdvajaju da zahtevi stvari, kakvo god mesto u procesima društvene proizvodnje i opticaja one određivale osobi, ostavljaju sasvim netaknutim njen individualitet, slobodu, najdublje životno osećanje. Jedna strana tog ustrojstva već je ostvarena u jednom staležu - oficirskom. Tu se šlepa poslušnost pretpostavljenome ne oseća kao lišavanje dostojanstva, zato što je ona samo tehnički nezaobilazan zahtev u vojne svrhe, kojima je i svaki pretpostavljeni sam podređen ništa manje strogo, ali ni ništa manje objektivno. Lična čast i dostojanstvo sasvim su izvan te nadređenosti i podređenosti, ona je vezana, takoreći, samo za uniformu, a i predstavlja samo uslov stvari, koji nema nikakav refleks na osobu. Drukčije izražena, ta pojava diferenciranja nastupa kod čisto duhovnih zanimanja. U svim vremenima bilo je ličnosti koje su, i pored sve podređenosti i zavisnosti od spoljašnje pozicije u životu, sačuvale apsolutnu duhovnu slobodu i individualnu produktivnost, a naročito u vremenima kad su se vrlo strogo određeni socijalni poreci ukrštali s prilivom interesa obrazovanja, pa su oni prvi ostajali, a ovi su stvarali sasvim nova unutrašnja rangiranja i kategorije - recimo, kao u epohi humanizma i u poslednje doba onog ancien régime. Možemo zamisliti da je ono što je u ovim slučajevima obrazovano sasvim jednostrano, postalo forma socijalne organizacije uopšte. Nadređivanje i podređivanje u svim mogućim vidovima sada bi bilo uslov da društvo postigne svoje svrhe; samo, to bi se reflektovalo i na unutrašnje značenje čoveka, na slobodu njegovog obrazovanja, na njegov čisto ljudski odnos prema drugim individuama. Razrešavanjem tog spleta, time što što bi sve ono gore i sve ono dole, svako zapovedanje i pokoravanje postalo

367

samo spoljašnja tehnika ustrojstva, koja ne baca ni svetlost ni senku na individualni položaj i razvitak u svemu ostalome, nestala bi sva pomenuta osećanja patnje radi kojih čovek danas - kad je sve što je spoljašnje i samo svrsishodno za socijalnu hijerarhiju, ipak, još pretesno povezano s lično-subjektivnom stranom individuuma - može da poziva na odstranjivanje pomenute hijerarhije. Tim objektiviranjem učinka i njegovih organizacijskih uslova sačuvale bi se sve tehničke prednosti hijerarhije, a izbegla sva ugrožavanja subjektiviteta i slobode, na kojima se danas zasniva anarhizam i, delimično, socijalizam. A to je, kao što smo već videli, onaj pravac kulture koji krči novčana privreda. Razdvajanje radnika od njegovog sredstva za rad, koje važi kao pitanje poseda za čvornu tačku socijalne bede, u drugom jednom smislu pokazalo bi se kao izbavljenje: ako bi značilo personalno diferenciranje radnika kao čoveka od čisto stvarstvenih uslova, u kakve ga stavlja tehnika proizvodnje. Tako bi novac sproveo jedan od onih retkih razvoja u kojima se značenje jednog elementa neposredno preokreće u svoju suprotnost, čim se od svoje izvorno ograničene delotvornosti razvije u opštu, doslednu, svuda za prodor sposobnu. Zabijajući klin između osobe i stvari, novac bi najpre pokidao one blagotvorne i potporne veze, ali bi uveo takvo međusobno osamostaljenje jednog od drugog u kojem bi svako ponaosob mogao da se razvija potpuno, zadovoljavajuće, nesmetano od onog drugog. Gde god ustrojstvo rada, odnosno opšti socijalni odnos prelazi iz personalne forme u formu stvari - i naporedo s tim, iz naturalnoprivredne u novčanoprivrednu - najpre nalazimo, ili naporedo nalazimo pogoršanje položaja potčinjenoga. Sigurno je da plaćanje radnika u naturalijama, nasuprot novčanoj naknadi, pored svih svojih opasnosti, ima i neke prednosti. Novčano davanje plaća veću spoljašnju određenost, takoreći, logičku preciznost koju sobom nosi, onom većom nesigurnošću svog konačnog vrednosnog kvantuma. Hleb i konačište imaju za radnika - moglo bi se reći - apsolutnu vrednost, koja je kao takva ista u svim vremenima; kolebanja vrednosti, kojima ne može izmaći ništa empirijsko, tu padaju na teret poslodavca, koji ih usled toga na368

izglede kolebanja između davalaca i primalaca. Samo, ta nesigurnost i neujednačenost, koja zaista često može da bude vrlo osetna, ipak je neizbežan korelat slobode. Način na koji se sloboda predstavlja je neredovnost, neproračunljivost, asimetrija; zbog čega su - o čemu ćemo kasnije još raspravljati opširno - slobodarska politička ustrojstva, kakvo je englesko, karakteristična po svojim unutrašnjim anomalijama, po svojim nedostacima u saobraznosti planu i u sistematskom izgrađivanju, dok despotska prinuda svugde vodi u pravcu simetričnih struktura, jednoobraznosti elemenata, izbegavanja svakog rapsodskog faktora. Kolebanja cena, zbog kojih radnik, koji prima naknadu u novcu, pati sasvim drukčije nego onaj koga plaćaju u naturalijama, duboko su povezana sa slobodarskom životnom formom, koja novčanoj naknadi odgovara isto toliko koliko i plaćanje u naturalijama odgovara onoj životnoj formi obaveznosti. Saobrazno pravilu koje daleko prevazilazi politiku: gde ima slobode, tu ima i poreza - radnik u nesigurnostima novčane plate plaća porez za slobodu, koja je ovom izdejstvovana, ili je ovom prokrčen put do nje. Sasvim odgovarajuću pojavu zapažamo tamo gde, obrnuto, davanja onih koji stoje nisko na socijalnoj skali prelaze iz naturalnog u novčani oblik. Naturalno davanje stvara srdačniji odnos između nosioca prava i obveznika. U žitu, pernatoj živini, vinu, koje potčinjeni isporučuje vlastelinskom domaćinstvu, neposredno se nalazi njegova radna snaga, to su, takoreći, njegovi delovi koji se još nisu sasvim odvojili od njegove prošlosti i njegovog interesa; i, odgovarajuće tome, u njima primalac neposredno uživa, zainteresovan je za njihov kvalitet, pa oni, takoreći, ulaze u njega lično isto onako kao što dolaze od davaoca lično. Dakle, time se uspostavlja mnogo tešnja veza između nosioca prava i obveznika nego novčanim davanjem, u kojem se gube lični momenti obeju strana. Zato čujemo da je u ranoj srednjovekovnoj Nemačkoj vladao, u celini, običaj da se davanja kmetova ublaže sitnim ljubaznostima; svugde su oni, prilikom predavanja dažbina, dobijali sitno uzdarje, bar hranu i piće. To blagonaklono, takoreći, prijatno ophođenje s obveznicima izgubilo se u toj meri u kojoj su, namesto naturalnih davanja, sve više dolazila novčana i, namesto zemljišne vlastele, koja je živela okružena svojim potčinjenima, suroviji činovnici. Ovo uvođenje činovnika značilo 24 Filozofija novca

369

je objektiviranje posla: činovnik ga je vodio u skladu s bezličnim zahtevima tehnike koja je trebalo da donese što veći objektivan prinos. Sa svojim depersonalizovanim delovanjem, on je stajao između kmeta i gospodara, kao što se novac umetao između davanja jednoga i uživanja drugoga - rastavna samostalnost srednje instance, koja se pokazivala i u činjenici d a j e pretvaranje naturalnog danka u novčani namet upravitelju dobra davalo sasvim nove prilike za nepošteno ponašanje prema dalekom gospodaru. Koliko god seljak imao koristi od osobnog karaktera tog odnosa, pa u tom smislu najpre patio zbog njegovog postvarenja i uvođenja novca, ipak je to, kako sam već razmotrio, bio nezaobilazan put, koji je vodio ka ukidanju dažbina kmetova uopšte. Pored skiciranog niza fenomena, koji vodi ka tom konačnom cilju, postoji drugi jedan koji, na prvi pogled, ukazuje na sasvim suprotnu konsekvencu. Na primer, čini se da plata po izrađenom komadu dosad okarakterisanom napretku novčane kulture odgovara više nego plata po času. Ova druga je mnogo bliža uzimanju celog čoveka u službu, čoveka sa svim njegovim, mada ne sigurno odredljivim snagama, nego plata po izrađenom komadu, koja je naknada za pojedinačni, tačno određeni učinak, sasvim objektivno izvučen iz čoveka. Ipak, trenutno je plata po času za radnika, uopšteno uzevši, povoljnija - osim u slučaju kad tehničke okolnosti, na primer, brza promena mašina u smislu podizanja produktivnosti, govore u prilog plati po izrađenom komadu upravo zato što se naknada tu ne određuje podjednako striktno, kao kod plate po izrađenom komadu, samo prema završenom učinku; ona ostaje ista i kad se pauzama, usporavanjima, omaškama, njihov rezultat bilo kako menja. Tako, plata po času izgleda dostojnija čoveka, jer ona pretpostavlja veće poverenje, a u radu, ipak, daje nešto više stvarne slobode nego plata po izrađenom komadu, uprkos tome (ili ovde čak baš zato) što čovek kao celina ulazi u radni odnos, pa se tako ublažava nemilosrdnost čisto objektivnog merila. Jačanje takvog odnosa može se videti u slučaju »nameštenja «; ovde pojedinačni učinak još znatno manje daje neposredno merilo za naknadu, pošto se učinak plaća globalno, uz sav rizik za sve ljudske nedovoljnosti koje se budu pokazale. To postaje najjasnije kod položaja višeg državnog

370

činovnika, čija plata uopšte više nema nikakve kvantitativne veze s njegovim pojedinačnim učincima, nego treba samo da mu omogući životni standard saobrazan staležu. Kad je nedavno, posle jedne sudske odluke, nekom pruskom činovniku, koji je vlastitim velikim greškama bio duže vreme sprečen da obavlja svoju funkciju, zadržan deo njegove plate za taj period, vrhovni državni sud je ukinuo presudu: navedeno je da plata činovnika nije davanje pro rata za njegove usluge, nego je »renta«, određena za to da mu daju sredstva za izdržavanje saobrazna njegovom staležu i službi. Dakle, tu se naknada načelno usmerava upravo ka personalnom elementu, uz isključivanje tačne objektivne ekvivalentnosti. Razume se, takve plate su uvek utvrđene unapred za duže periode i, u slučaju kolebanja novčane vrednosti u njima, upravo se stabilnošću dohotka sprečava nestabilnost životnog standarda, dok plaćanje pojedinačnog učinka mnogo lakše sledi promene novčane vrednosti. Samo, to tako malo obesnažuje moje tumačenje ovog odnosa da čak, zapravo, ističe nezavisnost ličnog elementa od ekonomskog, što je ovde važno. Činjenica da tu samo sasvim uopšteno nastupa honorisanje i da se ono ne prilagođava pojedinačnim promenama u ekonomskom razvitku - upravo označava podvajanje ličnosti kao celine od pojedinosti ekonomski procenljivih učinaka; i stabilna plata odnosi se prema promenljivoj visini svojih pojedinačnih vrednovanja isto onako kako se ukupna ličnost odnosi prema neizbežno promenljivom kvalitetu svojih pojedinačnih učinaka. - Krajnji, mada ne uvek kao takav spoznatljivi stupanj tog niza fenomena leži u honorisanju pomenutih idealnih funkcija, čija nesamerljivost s bilo kojim novčanim svotama čini iluzornim svako »primereno« plaćanje. Značenje tog plaćanja ovde može biti samo u tome što se doprinosi ono što je odgovarajuće da bi se onome ko radi omogućio primereni životni standard, a ne da taj standard i taj učinak stvarno odgovaraju jedno drugom. Zato se slikaru portreta isplaćuje honorar, bez obzira na to da li je ta slika sasvim uspela ili nije uspela, i priređivaču koncerta ulaznica, čak i ako on potom loše svira, i lekaru njegov honorar, bilo da je izlečio pacijenta ili je ovaj umro - dok na nižim područjima pitanje da li i koliko, kod plaćanja, zavisi mnogo neposrednije i preciznije od rezultata 371

zuje nam koliko je stvarstvena veza između učinka i ekvivalenta ovde narušena. Onaj ko za sliku, ulaznicu za pozorište, predavanje plaća dvostruko više novca nego za druge stvari, a veruje da je u oba slučaja platio primerenu svotu, ipak ne može da kaže: ova slika je dvostruko lepša nego ona druga, ovo predavanje je dvostruko temeljnije i istinitije nego ono drugo. A čak i kad bi se plaćanje određivalo preko objektivne procene i s obzirom na različite količine, čovek bi, što se dalje uzdiže na viša područja, manje tvrdio da postoje precizno utvrđeni odnosi među njima na koje logički upućuju novčani ekvivalenti. Najzad, potpuna nepovezanost kvantuma obeštećenja s učinkom najpreciznije bi se ispoljila, recimo, u slučaju kad se za sviranje kakvog muzičkog virtuoza, koji nas je uzdigao do najviših stupnjeva osećanja kakva se u nama mogu izazvati, platilo nekoliko maraka. Takav ekvivalent dobija nekakav smisao samo ako se posmatra sa stanovišta da se on nikako ne poklapa s vrednošću pojedinačnog učinka, nego treba samo da doprinese takvom standardu umetnika kakav je podoban temelj za njegov učinak. Dakle, tako kod najuzvišenijih proizvodnji razvitak pravi zaokret: novčani ekvivalent više se ne odnosi na pojedinačni učinak, uz nepovezanost s osobom koja stoji iza njega, nego se upravo odnosi na osobu kao celinu, uz nepovezanost s njenim pojedinačnim učinkom. Međutim, pogledamo li izbliza, ovaj niz pojava teži, ipak, istoj onoj tački kojoj i drugi pomenuti niz, koji je svoj ideal našao u čistoj objektivnosti ekonomskog položaja. Oba se podjednako slivaju u potpuno međusobno osamostaljenje ekonomskog učinka i ličnosti; jer samo to znači slučaj kad činovnik ili umetnik ne dobijaju honorar za svoj pojedinačni učinak, nego je smisao njihovog honorara da im se omogući izvestan lični životni standard. Svakako, ovde je, nasuprot ranijem nizu, lični element doveden u vezu s ekonomskim; ali ipak tako da se, u kompleksu same ličnosti, učinci - za koje se, svakako, u krajnjoj osnovi, daje ekvivalent - upravo vrlo oštro odvajaju od ukupne ličnosti, kao osnova pomenutih učinaka. Na isti način teče i oslobađanje ličnosti, koje leži u njenoj diferencijaciji od objektivnog učinka: bilo da se polazi od rastućeg objektiviranje učinka, koji konačno sam za 372

toga - ili počinje od honorisanja odnosno izdržavanja ličnosti kao celine, iz čega zatim proizlazi pojedinačni učinak bez direktnog i singulamog ekonomskog ekvivalenta. I u jednom i u drugom slučaju, ličnost se oslobađa prinude koju joj nameće njeno neposredno ekonomsko preplitanje s pojedinačnim objektivnim učinkom. Razume se, niz koji obrađujemo kao dvostruki manje je uslovljen novčanom privredom nego onaj prvi pomenuti. Gde god međusobno osamostaljivanje između osobe i učinka polazi od naglašavanja učinka, novac nužno igra veću ulogu nego tamo gde je, obrnuto, ličnost, takoreći, aktivni element u procesu za njeno odvajanje od učinka; jer novac, zahvaljujući svom bezličnom karakteru i svojoj bezuslovnoj elastičnosti, ima posebno jaku srodnost po izboru s pojedinačnim učinkom kao takvim, a i posebnu snagu da njega istakne: dok pomenuti nivo i sigurnost životnog standarda, kojim se ličnosti kao celini nudi ekvivalent za njeno osvedočavanje, može, isto toliko koliko i u primitivnijim formama privrede, nastupiti putem davanja komada zemlje kao lena ili regalija bilo koje vrste. Specifično značenje novca u tom nizu ne polazi od primaoca nego davaoca; on omogućava da se pomenuti ukupni ekvivalent za životno delo nekog radnika sastavi od doprinosa mnogih , bile to ulaznice posetilaca koncerta, ili uplate kupaca knjiga, ili porezi građana iz kojih se daju plate činovnicima. To se stvarno ispoljava u vezi koju ima novčana privreda, očito, s pojavom mehaničkih reprodukcija. Otkad je izmišljeno štampanje knjiga, i za najbednije delo plaća se ista cena po tabaku kao i za najuzvišeniju poeziju; otkad postoje fotografije, fotografija Ticijanove Lepotice nije skuplja od fotografije neke pevačice šansona; otkad postoje načini mehaničkog proizvođenja oruđa, ono koje je proizvedeno najplemenitijim stilom nije skuplje od onog najneukusnije izrađenog. Okolnost da tvorac jednoga zarađuje više novca od tvorca drugoga prouzrokuje se samo većim brojem onih od kojih svako za taj proizvod, ipak, plaća samo toliko koliko i svaki kupac drugog. Ako u tome leži već po sebi i za sebe demokratski karakter novca, nasuprot snabdevanju ličnosti koje treba honorisati, pojedinačnim osobama u formama feudalizma ili mecenatstva, ta anonimnost davaoca novca, nasuprot navedenim drugim formama, sigurno

373

služi subjektivnoj nezavisnosti i slobodnom razvitku osobe koja nudi uslugu. Naročito preovladavanje načina mehaničke reprodukcije, s posledicom u vidu uspostavljanja nezavisnosti novčane cene od kvaliteta, preseca sponu koju je specifično plaćanje za specifični učinak stvorilo između kupaca i proizvođača. Tako, u procesu diferenciranja između osobe i učinka, novac služi uspostavljanju nezavisnosti onoga ko delà, koliko u slučaju rastavljanja, pomenutih, nekad stopljenih elemenata od osamostaljenja osobe, toliko i kad se polazi od osamostaljenja učinka. Ako se osvrnemo na početak ovih razmišljanja, ukupni opisani proces podvajanja osobe i stvari pokazuje se, ipak, sasvim kao diferenciranje unutar osobe: različiti interesi i sfere delanja ličnosti novčanom privredom dobijaju svoju relativnu samostalnost. Ako sam rekao da novac ekonomski učinak izvlači iz celine ličnosti, onda, apsolutno uzevši, taj učinak, ipak, uvek ostaje deo ličnosti, a ova sada više ne znači svoju apsolutnu celinu, nego samo još zbir onih psihičkih sadržaja i energija koje preostaju posle izdvajanja ekonomskih sadržaja. Tako se dejstvo novca može označiti kao atomizovanje pojedinačne ličnosti, kao individualizovanje koje se odvija unutar nje. Ipak, to je samo tendencija celog društva, produžena u individuum: kao što novac utiče na elemente pojedinačnog bića, tako on deluje, pre svega, na elemente društva, na individue. Ovaj poslednji rezultat novčane privrede, čija je činjenica često naglašavana, najpre se vezuje za to što je novac upućivanje na učinke drugih. Dok je u vremenima pre novčane privrede pojedinac bio neposredno upućen na svoju grupu, pa je razmena usluga svakog tesno povezivala s celinom, sada svako kondenzovano, potencijalno nosi sobom svoju pretenziju na učinke drugih. On ima izbor kada i gde želi da istakne tu pretenziju, pa time rastače neposrednost odnosa koje je bio stvorio raniji oblik razmene. Ta veoma značajna snaga novca, kojom on individuumu daje novu samostalnost u odnosu s neposrednim grupnim interesima, nikako se ne ispoljava samo povodom fundamentalne suprotnosti između naturalne i novčane privrede nego i unutar ove druge. Krajem 16. stoleća italijanski publicista Botero napisao je: »U Italiji imamo dve republike u procvatu, Veneciju i Đenovu. Venecijanci, koji se bave stvarnom 374

trgovinom robom, obogatili su se, doduše, kao privatnici vrlo umereno, ali su zato svoju državu učinili izvanredno velikom i bogatom. A Đenovljani su se sasvim predali novčanim poslovima, čime se njihov privatni posed vrlo uvećao, dok je njihova država osiromašila «. Time što su interesi usmereni ka novcu, i ukoliko se posed sastoji u novcu, pojedinac nužno dobija tendenciju i osećanje samostalnijeg značaja u odnosu prema socijalnoj celini; prema ovoj se odnosi kao moć prema moći, jer je slobodan da svoje poslovne veze i kooperacije traži gde god poželi; a posao s robom, čak i kad seže toliko daleko kao kod Venecijanaca, mora saradnike i nameštenike da traži u najbližem krugu, njegova podrobnija i supstancijalnija tehnika nameće mu uopšte lokalne uslove, kojih je novčani posao oslobođen. Naravno, to se još odlučnije ispoljava kod razlike između zemljišnog i novčanog poseda. Dubinu te sociološke veze dokazuje činjenica da se, stotinu godina posle pomenute Boterove izjave, baš za nju vezuje razmatranje koliko je opasno za državu ako se glavna imovina vladajuće klase sastoji od mobilijara, koji je, u vremenima javne nesreće, moguće obezbediti, dok su zemljoposednici svojim interesom nerazdvojno povezani s otadžbinom. U Engleskoj se rastućoj prevazi industrijskog bogatstva nad onim koje je uloženo u zemljišni posed pripisivala odgovornost za to što se komunalno-socijalni interes najviše klase izgubio. Stara samouprava počivala je na ličnoj državnoj delatnosti ove klase, koja sada sve više ustupa mesto direktnim državnim organima. Puki novčani porez, s kojim se ljudi sada zadovoljavaju, dokumentuje postojanje veze između pojačanog novčanog karaktera svih odnosa i opadanja pomenutih starih socijalnih obaveza. Ne samo da novac odnos pojedinaca prema grupi čini uopšte mnogo nezavisnijim nego i sadržaj specijalnih asocijacija i odnos učesnika prema njima podleže sasvim novom procesu diferenciranja. Srednjovekovna korporacija uključivala je u sebe celog čoveka: esnaf suknara nije bio asocijacija individua koja je branila puke interese suknarstva, nego je bio i životna zajednica u stručnom, društvenom, verskom, političkom i mnogim drugim pogledima. Koliko god materijalni interesi bili oni oko kojih se grupisala takva jedna asocijacija, ona je, ipak, sasvim neposredno oživljavala u svojim članovima, i ovi su u nju potpuno ulazili.

375

Nasuprot ovom obliku jedinstva, novčana privreda je omogućavala bezbroj asocijacija, koje su od svojih članova ili zahtevale samo novčane priloge, ili bile usmerene samo na novčani interes: u krajnjem slučaju, postoji akcionarsko društvo, kod kojeg tačka ujedinjavanja učesnika leži isključivo u zainteresovanosti za dividendu; toliko isključivo da je svakom ponaosob sasvim svejedno šta društvo stvarno proizvodi. Objektivna nepovezanost subjekta s objektom, za koji on ima samo novčani interes, odražava se u njegovoj ličnoj nepovezanosti s drugim subjektima, s kojima ga povezuje isključiv novčani interes. Ovim je data jedna od najdelotvomijih kulturnih formi: mogućnost individuuma da sudeluje u asocijacijama čiju objektivnu svrhu želi da podrži ili uživa, a da za ličnost uostalom ta veza ne donosi nikakvu sputanost. Novac je prouzrokovao da se čovek može ujediniti s drugima, bez potrebe da se odrekne nečeg od lične slobode i rezervisanosti. To je ona fundamentalna, neiskazivo značajna razlika u poređenju sa srednjovekovnom formom ujedinjenja, koja nije razlikovala čoveka kao čoveka od čoveka kao člana nekog udruženja; ona je podjednako u svoj krug uvlačila sve ekonomske kao i verske, političke kao i porodične interese. Trajno udruženje u svom prvobitnom stadijumu još ne poznaje formu pukog »doprinosa«, ponajmanje stvaranje cele svoje supstancije od takvih doprinosa i od »ograničenih jamstava«. Kao što se, u celini uzev i s ogradama, potrebnim kod tako opštih tvrdnji, može reći da su odnosi među ljudima ranije bili presudniji, da su njih manje nejasnima činila posredovanja, mešavine, ograde, da je bilo manje problematičnih i »polovičnih« odnosa, tako je i odnos pojedinca prema asocijaciji mnogo više bio pod znakom svega ili ničega, nije trpeo nikakvu razloživost usled koje može da postoji makar i delić inače nezavisne ličnosti u njoj, a koja nalazi svoje potpuno dovršenje u davanju i uzimanju novca kao jedinoj sponi te asocijacije. I to ne važi samo za pojedince nego i za kolektivne individue. Novčana forma zajedničkog interesa jamči i udruženjima mogućnost da se okupe u neko više jedinstvo, a da pojedinci ne moraju da se odreknu svoje nezavisnosti i posebnosti. Posle 1848. godine, u Francuskoj su obrazovani sindikati radničkih asocijacija istog esnafa, tako da je svaka od ovih svoj nedeljivi fond 376

gajna. Trebalo je da ova omogući naročito kupovine na veliko, da zajamči pozajmice itd. Ali ti sindikati nikako nisu imali takvu svrhu da učestvujuće asocijacije ujedine u jednu, nego je trebalo da svaka od njih sačuva svoju posebnu organizaciju. Ovaj slučaj je karakterističan zato što su radnici tada bili obuzeti istinskom strašću za obrazovanjem asocijacija. Ako su izričito odbacili ovde tako lako razumljivo stapanje, mora da su imali posebno jake razloge za međusobnu rezervisanost - a pri tom su našli mogućnost da, ipak, ne ometaju delotvomost postojećeg jedinstva svojih interesa u pomenutoj zajedničnosti pukog novčanog poseda. Staviše, na osnovu te potpune subjektivne slobode, kojom je članovima te asocijacije prepušteno puko novčano sudelovanje, tek su i omogućena izvesna udruživanja uopšte. Udruženje »Gustav Adolf«, ona velika zajednica za pomoć siromašnim evangelijskim opštinama, nikako ne bi mogla ni postojati, ni dejstvovati, da nije karakter (ili čak odsustvo karaktera) novčanih priloga obrisao konfesionalne razlike među davaocima priloga. Ni na koju drugu formu ujedinjenja ne bi se mogli podstaći luteranci, reformisti, unijati. To isto važi u slučaju kad zajednički novčani interes postaje, takoreći, pasivan. Engleski kler sve do kasnog perioda srednjeg veka nije se nikako ujedinjavao; naročito su biskupi, kao feudalni gospodari, pripadali lordovima, socijalno i politički odvojenima od nižeg klera. Tako je bilo sve dok je oporezovan bio samo zemljišni posed, u kojem taj kler nije učestvovao. Ali čim su nastala posebna oporezivanja ukupnog dohotka duhovnika, usled protivljenja tome, ili odobravanja, stvoren je zajednički interes celog staleža, koji najbolji znalac toga doba smatra jednim od glavnih vezivnih sredstava, koje je od klera uopšte načinilo jedinstven stalež. Već su počeci novčane privrede doneli razvojne tokove ekonomskog ujedinjavanja iz istog osnovnog motiva. Uvećavanje i pojačani značaj kapitala počev od 14. stoleća stvorili su potrebu da se taj isti kapital očuva nepodeljen u porodici. Ostajanjem udela svih naslednika u formi ujedinjenih ti udeli su znatno opsežnije delovali u korist svakog ponaosob nego što se to moglo postići prilikom njihove raspodele. Dakle, u Nemačkoj je nastupalo ulaženje svih naslednika u nepodeljeno nasleđe, kao i skupno dalje održavanje starih poslova. 377

je nastupilo razdvajanje domaćinstva i posla tako da su članovi porodice s razdvojenim domaćinstvom i odvojenom imovinom ipak mogli ostati sudeonici u nepodeljenoj »firmi«; dok je značaj novčanog kapitala bio razorio porodičnu privredu uopšte, taj kapital je, ipak, posredstvom pomenutog razdvajanja stvorio novo udruživanje, u čije su objektivne veze ulazili isključivi interesi imovine, odvojeni od pravih privatnih interesa. I drugo, taj način zajednice podražavali su oni koji nisu bili ni u kakvoj prvobitnoj porodičnoj vezi; kad se iz domaćinstva »posao« već bio izdvojio, njega su i nesrodnici birali kao formu udruživanja kapitala koji prosto učestvuju u radu, tako da je već početkom 15. stoleća uobičajena pojava postalo otvoreno trgovačko društvo. Do čistog udruživanja imovine, tj. takvog u kojem se imovina u zajedničkom posedu objektivirala u samostalno jedinstvo, s one strane pojedinačnih udela, i u pravnu ličnost, a učesnik je sudeonik samo s određenim delom svoje imovine i inače nikako i kao osoba - do toga je došlo tek s prodiranjem novčane privrede. Jedino je novac mogao da ostvari takve zajedničnosti kakve nije mogao da prejudicira pojedinačni član: on je organizaciju sa svrhom razvio do njenih čistih formi - onu vrstu organizacije koja je, takoreći, ono što je nelično kod individua ujedinila u akciju i pokazala nam dotada jedinu mogućnost kako se osobe mogu ujediniti uz apsolutnu ogradu u pogledu svega ličnoga i specifičnoga. Dejstvo novca kao razlagača i izolatora nije samo potpuno u opštem uslovu i korelatu ovog izmirujućeg i povezujućeg; nego u pojedinim istorijskim uslovima novac dejstvuje istovremeno kao rastačući i kao ujedinjujući faktor. Tako, na primer, u porodičnom životu, čije se organsko jedinstvo i uskost, s jedne strane, razaraju posledicama novčane privrede, dok se, s druge strane, upravo uz priznavanje ovoga isticalo da porodica skoro da i nije više ništa osim organizacija redosleda nasleđa. Ako među više interesa, koji čine jedan udružen krug, jedan deluje razorno na sve druge, onda će on, naravno, nadživeti sve druge, pa će konačno predstavljati još onu jedinu vezu među elementima, čije je druge veze raskinuo. Ne samo na osnovu njegovog imanentnog karaktera, nego upravo zato što on destruktivno deluje 378

danas možda više ne postoji nijedna asocijacija ljudi koja, kao celina, ne uključuje bilo koji novčani interes, makar to bila i naknada za koriščenje dvorane u slučaju neke verske korporacije. Međutim, karakter organizacije sa svrhom, kakav sve više dobija život udruženih ljudi, sve više gubi dušu; tako se sva bezdušnost novca odražava u socijalnoj kulturi, koju on određuje. Možda snaga socijalističkog ideala delom potiče iz reakcije na nju; jer objavljujući rat novcu, taj ideal želi da ukine izolaciju individuuma od njegove grupe, kakva je ovaploćena u formi organizacije sa svrhom, pa zato ujedno apeluje na sva duboka i entuzijastična osećanja za grupu koja se mogu izazvati u pojedincu. Razume se, socijalizam je usmeren ka racionalizovanju života, ka podređivanju njegovih slučajnih i osobenih elemenata zakonitostima i procenama razuma; samo, on je ujedno srodan onim tupim komunističkim instinktima koji, kao nasleđe davno minulih vremena, još počivaju u najudaljenijim delovima duša. U tom dvojstvu motivacija, čija su psihička mesta međusobno polarno suprotstavljena, i koja ga prikazuju, s jedne strane, kao krajnji proizvod razvitka racionalističke novčane privrede, a s druge strane, kao ovaploćenje najnediferenciranijih instinkata i čuvstvenog života, leži svakako osobenost privlačnosti socijalizma: on je racionalizam i reakcija na racionalizam. Socijalizam je u starom rodovskom uređenju s njegovom komunističkom jednakošću našao svoj zanosni ideal, dok je novčani sistem individuum koncentrisao unazad na sebe i ostavio mu, kao objekte ličnog i duševnog predavanja, sjedne strane, samo najuže individualne veze, kao što su porodica i prijateljstvo i, s druge strane, samo najširi krug, recimo, u vidu otadžbine ili čovečanstva uopšte; i jedno i drugo socijalne tvorevine koje se, iako iz različitih razloga, kao sasvim tuđe protivstavljaju objektivnom ujedinjavanju u izolovane svrhe. Tu delotvoma postaje jedna od najobuhvatnijih i najdalekosežnijih socioloških normi. Naime, u malobrojna pravila, koja se - s približnim uopštavanjem - mogu postaviti za formu socijalnog razvitka, svakako spada i to da proširenje neke grupe ide uporedo s individualizovanjem i osamostaljivanjem njenih pojedinih članova. Evolucija društava često počinje s relativno malom grupom, koja svoje elemente 379

veliku, koja svojim elementima jamči slobodu, bivstvo za sebe, međusobno diferenciranje. Svugde taj tip zapažamo u povesti porodičnih formi, kao i u povesti verskih zajednica, u razvoju privrednih zadruga, kao i u razvoju političkih stranaka. Stoga, značaj novca za razvitak individualiteta stoji u najtešnjoj vezi s njegovim značajem za uvećavanje socijalnih grupa. Za to uvećavanje ovde nije potreban nikakav dalji opširan dokaz: ranije sam ukazao na uzajamno dejstvo između novčane privrede i veličine privrednog kruga. Sto više ljudi dolazi u međusobnu vezu, to njihovo razmensko sredstvo nužno postaje apstraktnije i više opštevažeće; i obrnuto, tek kad se ono stvori, omogućava se razumevanje na inače nedostupnim daljinama, uključivanje najrazličnijih ličnosti u istu akciju, uzajamno dejstvo i time takođe ujedinjavanje ljudi, koji se, usled svojih prostornih, socijalnih, ličnih i drugih distanci u pogledu interesa, ne bi mogli uvesti ni u jednu drugu grupu. U koliko je tesnoj korelaciji novčana privreda, individualizacija i uvećavanje socijalnog kruga - to nam najpre otkriva karakter trgovine koja je, s jedne strane, očigledno povezana s prodorom novčane privrede i, s druge strane, s proširenjem veza, s presezanjem preko okvira uske, sebi samoj dovoljne grupe u primitivno doba. I trgovina ima individualan karakter usled toga što ona - ako se izuzmu njeni najviši stupnjevi - nema tako složenu tehniku kao zanatstvo, a ni tako tradicionalno utvrđenu kao zemljoradnja. Zato trgovac nije, u meri u kojoj to važi u drugim tipovima poziva, upućen na podučavanje, koje uključuje sve tešnju povezanost s neposrednom okolinom, ni na ličnu i objektivnu tradiciju, koja niveliše tu individualnu posebnu vrstu, ni na naslednost, koju pretpostavlja ranije zanatstvo i još i sada zemljišni posed. Iz Indije stižu izveštaji o tome da naslednost poziva u trgovini nije toliko presudna kao u industrijskim delatnostima. Tehnika trgovine olakšava putujućem trgovcu, tom pioniru novčane privrede koji prelazi granice grupe, da izbegne sporazumevanja i stapanja iz drugih poziva, te da se osloni na svoje individualno umeće i smelost. Pokazaću istu korelaciju na jednom malo podvojenom slučaju. Suštinski je velika razlika između slučaja kad pobednik kakvog takmičenja dobije počasnu nagradu ili novčanu nagradu. Novčanom nagradom on je zadovoljan, 380

njome je isplaćen; počasna nagrada ima dalje dejstvo, ona celoj ličnosti daje reljef (koji, naravno, pod izvesnim okolnostima, ali ne u pogledu osnovne ideje, može još da se pridruži onoj novčanoj nagradi): novčana nagrada se odnosi na učinak, počasna nagrada na učinioca. Međutim, odavanje počasti u ovom poslednjem pomenutom smislu većinom je mogućno samo u relativno malom krugu. Već ona počast koja ne označava nikakvo odlikovanje individuuma nastaje samo u manjoj grupi koja se naspram svoje okoline održava kao zatvorena, snažna, neprikosnovena strogo opisanom uvaženošću svojih članova: recimo, oficirska čast, trgovačka čast, porodična čast, čak često isticana mangupska čast. Svaka čast je prvobitno staleška ili klasna čast, i opšteljudska ili sasvim individualna čast sadrži samo one zahteve pojedincu u kojima su sve manje grupe saglasne u nekoj većoj. A čast koja svog nosioca ne uvršćuje među druge, nego treba da ga istakne među njima, ništa manje nema potrebu za izvesnom uskošću i solidamošću kruga; ime olimpijskog pobednika odzvanjalo je kroz celu malu Grčku, tesno povezanu u tom interesu. Novčana nagrada ima karakter egoističnoga koji je uputan za individue u vrlo velikim krugovima; a karakter neegoističnoga, koji odgovara solidarnosti manjeg kruga, najlepše simbolizuje činjenica da je zlatni venac, koji je atinsko veće od pet stotina članova dobilo za dobro obavljanje službe, čuvan u jednom hramu. U manjim i zatvorenijim interesnim krugovima, na primer, u slučaju nekih sportskih priredbi, kod nekih industrijskih grana itd., još i sada je počasna nagrada sasvim opravdana. Ali u meri u kojoj ograničavanje i homogenost kruga ustupa mesto proširivanju i međusobnom otuđivanju njegovih elemenata, nužno namesto počasne nagrade, koja računa na sadejstvo ukupne grupe, nastupa novčana nagrada, koja predstavlja završno priznanje učinka, kakvo ne ukazuje na nešto dalje od sebe. Povećanje socijalnog kruga tako iziskuje prelazak na novčani izraz zasluge, jer neosporno označava atomizovanje upravo tog kruga; nemogućnost da se jednako raspoloženje, takvo kakvo je mogućno kod malog kruga, dalje prenese posredstvom nekog velikog, nužnim čini nagrađivanje sredstvom kod kojeg onaj koga valja nagraditi više nije upućen na saglasnost i spremnost cele grupe.

381

U ovoj vezi može se naglasiti da je odnos novca sa širenjem socijalne grupe isto toliko blizak koliko i, prema našim ranijim konstatacijama, s objektiviranjem sadržaja života. Taj paralelizam nikako nije slučajan. To što mi nazivamo objektivnim značajem stvari jeste, u praktičnom pogledu, njihova važnost za jedan veći krug subjekata; budući da izrastaju iz svoje prve vezanosti za pojedinačni subjekt, ili za jedan mali krug, iz slučajnosti subjektivnog tumačenja, predstava o njima, ili njihovo uobličenje, postaje za sve šire krugove važeće i značajno (i kad sputanosti situacije ne dopuštaju da to u stvarnosti prizna celina), te upravo time one postižu ono što mi nazivamo njihovom objektivnom istinom ili njihovim objektivno primerenim uobličenjem koliko god idejna važnost, na koju ukazuju poslednji pojmovi, u svom za-sebe-bivstvu odbacuje svako odnošenje na priznatost ili nepriznatost. Značaj novca na obema stranama potvrđuje uskost ove korelacije, koja se ističe na mnoštvu specijalnih područja. Trgovinsko pravo nemačkog srednjeg veka izvorno je bilo samo zadružno pravo pojedinih kolegija trgovaca. Ono se izgradilo u opšte pravo pod univerzalističkom predstavom da ukupni stalež trgovaca u državi, čak u svetu, zapravo čini veliki esnaf. I time se opšte pravo trgovinskog staleža razvilo u opšte pravo trgovinskih poslova. Ovde se vrlo jasno ispoljava kako se pravo, napredujući od užeg do apsolutno širokog kruga, uopšte odvaja od odnošenja na same osobe, te postaje pravo objektivnih transakcija. I upravo je isti taj razvitak, čiji je nosilac takođe bilo sve temeljnije sprovođenje novčanog prometa, drugde bio nosilac tog sprovođenja. Već tehnička teškoća da se vrednosti naturalne privrede prenose daleko, nužno te vrednosti ograničava na relativno malo područje pojedinih privrednih krugova, dok novac upravo zahvaljujući svojoj apsolutnoj pokretljivosti čini sponu koja povezuje najveće širenje kruga s osamostaljenjem ličnosti. Pojam koji posreduje u ovoj korelaciji između novca, s jedne strane, i povećanja kruga, kao i diferenciranja individua, s druge strane, često je privatna svojina uopšte. Mali i naturalnoprivredni krug naginje ka zajedničkoj svojini. Svako povećanje ove teži ka izdvajanju udela: u slučaju znatno naraslog broja zadrugara, upravna tehnika zajedničkog poseda postaje tako složena i puna konflika382

ta, verovatnoća nastanka nesaglasnih individua i onih koje teže da probiju komunističku uskost toliko narasta, i zajedničkom posedu suprotna podela rada i intenzitet korišćenja postaju takva nužnost - da se privatni posed može označiti kao direktna posledica kvantitativnog umnožavanja grupe. U jednom irskom rukopisu iz 12. stoleća izveštava se da je obavljena raspodela zemlje usled uveliko povećanog broja porodica; i u Rusiji, gde je još primetan prelazak sa zajedničke na posebnu svojinu, sasvim je jasno da samo uvećavanje stanovništva predstavlja nosioca ili ubrzivača tog prelaska. A novac je, očito, najpodobniji supstrat privatne ili lične forme poseda. Podvojena raspodela, fiksiranje imovinskog prava, realizovanje pojedinačnih zahteva je bez smetnji dalje omogućeno tek novcem. Primarna i najčistija shema proširenja kvantiteta ekonomskog kruga života jeste razmena uopšte; njome individuum sasvim načelno - mnogo više nego pljačkom i poklonom - prelazi okvire svoje solipsističke periferije. A razmena je, po svojoj ideji, mogućna tek kod privatne svojine; sav kolektivni posed sadrži tendenciju ka »neotuđivosti«, dok specifične želje pojedinca i njegova potreba za dopunama njemu razmenu čine potrebnom. Posed se sigurno najpre koncentrisao na individuum, da bi se odatle ponovo proširio razmenom. Novac, kao apsolutni nosilac i ovaploćenje razmene, tim posredovanjem privatne svojine, s njenom upućenošću na razmenu, postao je sredstvo za proširivanje privrede, za ono uključivanje neograničenog broja kontrahenata putevima razmene. Ali zato se novac takođe - i to je naličje upravo iste činjenice brani od izvesnih kolektivističkih raspolaganja, kakva sama od sebe nastaju u naturalnoj privredi. U srednjem veku je važila teorija da novčano davanje treba zahtevati samo od onoga ko je to lično obećao; zato su pripadnici staleža, koji nisu prisustvovali skupovima na kojima je novčano davanje odobravano, često izvrdavali da plate. Početkom 13. stoleća u Engleskoj još nije bilo formalno utvrđeno da odluka samog Supreme Councila staleškog zastupništva sve podanike obavezuje u stvarima poreza i protiv volje pojedinca. I kad su u Nemačkoj krajem srednjeg veka zemaljski staleži često nasuprot vladaru obrazovali korporaciju koja je dejstvovala kao jedinstvena, pa njihove akcije više nisu bile zbirne akcije pojedinaca nego akcije ukupnih staleža, 383

tada se ona prva predstava još najduže zadržala, ipak, u slučaju prihvatanja poreza; tu je najduže celina zastupala samo zbir pojedinaca, tako da je svaki pojedinac mogao izbeći zajedničku odluku. Taj isti motiv ističe se među vrlo različitim okolnostima, budući da se, pri rastućoj centralizaciji državne uprave, ipak, lokalnim savezima prepušta relativna sloboda rešavanje pitanja finansija. Nemačko zakonodavstvo tokom poslednje decenije, na primer, sklono je da suzi okvire socijalnih, političkih, etičkih zadataka opština kao takvih, te da ih spusti na nivo lokalnih organa volje vlade; dok se njima, u okviru upravljanja imovinom, daje znatna autonomija. U tom istom smislu se isticalo da je glavni nedostatak novčane kazne u tome što novac u posedu države ne može biti toliko ekonomski koristan koliko on to jeste u rukama individuuma. Zato tehnička svrsishodnost u pogledu upravljanja novcem nalaže da se izvesna sloboda dâ onome koga u svim drugim vezama ograničavaju - donekle prikrivena praktična posledica i promena smera teškoće na koju nailazi kolektivističko raspolaganje novcem. Naime, takva teškoća postoji, uprkos svojstvu novca da održava kohezivne interese za ujedinjavanje inače nepovezivih individua. Ijedno i drugo ima kao osnovu jedno isto dejstvo novca: da elementima, prethodno spojenim u izvornom životnom jedinstvu, zajamči posebljenje i uzajamnu nezavisnost. To razlaganje odnosi se, s jedne strane, na pojedinačne ličnosti, i time omogućava da se njihovi istovetni interesi, kao nezavisni od divergentnog i nepomirljivog kod njih, spoje u jednu kolektivnu tvorevinu. To razlaganje odnosi se, s druge strane, na zajednice, i otežava unutrašnje i spoljašnje zajedništvo strogo diferenciranim individuama. Shema ove protivrečnosti, koja daleko preseže ovaj slučaj, provlači se kroz ukupni društveni život. Odatle proizlazi da je individuum, sjedne strane, puki element i član socijalnog jedinstva, a s druge strane, ipak, i sam jedna celina, čiji elementi čine jedno relativno zatvoreno jedinstvo. Stoga će uloga, koja njemu pripada kao pukom organu, često biti u sukobu s onom ulogom koju individuum može ili hoće da odigra kao celovit ili poseban organizam. Isti uticaj koji pogađa socijalnu celinu, sazdanu od individua, izaziva u oba slučaja formalno jednaka dejstva, koja se često završavaju sadržajnim suprotnostima, pošto 384

individuum predstavlja pomenuta dva sasvim heterogena značenja. Zato je, doduše, praktična, ali nipošto logična, teorijski nerazrešiva protivrečnost to što novac, delujuči na društvo koliko i na pojedinca u smislu diferenciranja elemenata, u jednom pogledu donosi otežavanje, a u drugom pogledu olakšavanje istog zbivanja. Tako je, sasvim uopšteno, povezano ono samo nagovešteno otežavanje kolektivističkog raspolaganja novcem. Svojim tehničkim uslovima svako drugo raspolaganje, kako je već naglašeno, ukazuje na izvesnu vrstu svoje primene, pa sloboda raspolaganja njime ovim dobija objektivnu granicu. Nasuprot tome, takve uopšte nema prilikom upotrebe novca; dakle, zajedničko raspolaganje više osoba novcem daje najšire mogućnosti tendencijama razilaženja. A time se novčana privreda dovodi u odlučnu suprotnost sa životnim uslovima malih privrednih krugova, koji su tako često upućeni na zajednička raspolaganja, jedinstvene mere. Razume se, veoma skraćenim iskazom može se reći da se mali krug održava jednakošću i jedinstvenošću, a veliki individualizovanjem i podelom rada. Time što se novac kao apstraktna tvorevina proizvodi od uzajamnih ekonomskih dejstava relativno velikog kruga, time što on, s druge strane, svojim samo kvantitativnim karakterom dopušta najprecizniji mehanički izraz svakog posebnog zahteva, svake vrednosti individualnog učinka, svake lične tendencije - on u ekonomskoj sferi tek i ostvaruje onu opštu sociološku korelaciju između širenja grupe i izgrađivanja individualiteta. Kako rekosmo, odnos novca prema privatnoj svojini, a time i prema slobodnom izgrađivanju ličnosti, vezuje se pre svega za njegovu pokretljivost, te njegova suprotnost, posedovanje zemlje, postaje posebno vidna. Zemljišna svojina teži da u dva smera prevaziđe vezanost za individuum: takoreći, u smeru dimenzije širine, budući da ona više od svega drugoga naginje ka kolektivnoj imovini jedne grupe, i u smeru dimenzije dubine, budući da je ona najbolji objekt nasleđivanja. Ako se ukupna svojina primitivne grupe sastoji od zemljišta, onda, opet, razvitak vodi u dva glavna smera preko tih okvira. Najpre usled toga što se hrana dobija s poseda pokretljivijeg karaktera, a čim se to dogodi, eto i posebne svojine. Kod nomadskih naroda stalno naizlazimo na 25 Filozofija novca

385

pojedinačnim porodicama daje samo na korišćenje, dok je samo stoka svugde privatna svojina tih pojedinačnih porodica. Koliko je nama poznato, nomadska plemena nikad nisu bila komunistička u pogledu poseda stada. Stvarno, i inače su u mnogim društvima pokretne imovine već bile posebna svojina onda kad je zemlja još dugo bila zajednički posed. S druge strane, nastanak privatne svojine vezuje se za one delatnosti kojima, kao materijal, nisu bila potrebna zemljišta. U pravu indijske rodovske zadruge nastaje ideja da to što se ne stiče pomoću porodične imovine - koja se prosto sastoji prvenstveno od zemljišta - ne treba ni da se slije u tu imovinu. Dakle, sricanje neke porodične veštine, kao što je izučavanje kakvog zanata, navodi se kao najglavnije sredstvo za dobijanje posebnog dobra i za samostalnost ličnosti. Zanatlija, koji svoju veštinu svugde sobom nosi, u njoj upravo ima ono pokretno dobro koje je, baš kao i na drugi način posed stoke, pojedinca odvajalo od zemljišnog poseda s njegovim kolektivnim karakterom. Najzad: prevođenje zajedničke forme života u individualističku jeste svrsishodno sredstvo da se, u slučaju naturalne privrede koja se rastače, što više sačuva dotad na njoj temeljena zadruga. Sve do 13. stoleća se imovina crkvenih zajednica suštinski sastojala od zemljišnog poseda, a vođenje poslova tih zajednica počivalo je na principu zajedničke privrede. Otada joj je veliku nevolju pričinjavalo opadanje prinosa naturalne privrede; ali je ujedno i izvesno spasonosno sredstvo nudila novčana privreda, koja je postajala dominantna, a bila krivac za to. Naime, prihode zadužbina, pa čak i manastira, sve više su razlagali na pojedinačne plate, prebende, pa se moglo više takvih, iz sasvim razdvojenih mesta, davati jednoj osobi, u vidu novčane forme prinosa. Otuda je bilo mogućno da se, u uslovima snižavanja ukupnih prihoda, ipak, bar dohodak vodećih i reprezentativnih ličnosti zajednica održava na istom nivou - koliko god to išlo na štetu nižih sveštenika, koji su onda kao najamnici služili toj zajednici. Ovaj proces je jasno pokazao kako je opadanje značaja zemljišta i samo tako direktno nagonilo grupe, utemeljene na okupljanju i jedinstvu, kao i same crkvene grupe, na to da iz kolektivističke forme života prelaze u individualističku, a i kako je nadiruća novčana privreda predstavljala koliko uzrok 386

tog procesa. Razlog za postojanje te činjenice da danas upravo seljak važi za najodlučnijeg protivnika socijalističkih težnji leži, najpre, u tome što je on krajnje konzervativan u pogledu svrsishodnog prilagođavanja tehnici svoga rada: kad već postoji individualna svojina, on se nje drži isto toliko čvrsto koliko se, pre više stoleća, držao zajedničke krajine, a i, u znatno bližoj prošlosti, bar raštrkanih komada zemljišta, koji su pripadali jednom posedu. Takođe, modemi socijalizam ima jedan glavni motiv koji, kao nešto sasvim heterogeno, stoji nasuprot pomenutom starom kolektivitetu zemljišnog poseda, te ovaj sasvim otuđuje od zemljoradnikovog najsuštastvenijeg životnog smera: potpuno ovladavanje proizvodnjom posredstvom razuma, volje, organizacijsko racionalno promišljanje čoveka. Ustrojstvo fabrike i konstrukcija mašine svakodnevno pokazuju industrijskom radniku da se svrsishodna kretanja i delovanja mogu apsolutno pouzdano ostvariti, da se lične smetnje, kao i one koje proističu iz unutrašnjosti stvari, mogu sasvim izbeći. Ovo postizanje ciljeva sagledljivim i upravljanju podložnim mehanizmom utire put takvom socijalnom idealu koji želi da sveukupnost organizuje suverenim racionalizmom mašine, uz isključenje svih privatnih impulsa. Nasuprot tome, posao seljaka i njegovi uspesi zavise koliko od sila na koje se ne može uticati toliko i od sila koje se ne mogu procenjivati; njegove ideje su usmerene ka milosti faktora koji se ne može racionalizovati, kao i ka svagdašnjem iskorišćavanju neredovnih uslova. Tako se njegovi ideali obrazuju kao suprotni onom socijalističkom, koji ne teži milosti nego isključivanju svake slučajnosti i organizaciji životnih elemenata koja svaki od njih ponaosob čini proračunljivim, što nikako ne dolazi u obzir kod interesa seljaka. Razume se, pomenuto apsolutno ovladavanje ukupnom proizvodnjom putem razuma i volje mogućno je, u tehničkom smislu, samo pri apsolutnoj centralizaciji proizvodnih sredstava - u »ruci « društva - ali jasno je kao dan koliko stari naturalnoprivredni kolektivitet u svojoj suštini i smislu odudara od ovog socijalističkog, čija se ideja zato takođe mogla uzdići iznad uobličenja svojine u smislu najrazvijenije novčane privrede i najvećeg mobilizovanja; koliko god da, kako je već rečeno, pomenuti primitivni komunizam kao instinkt i maglovit ideal doprinosi pogonskim snagama socijalizma.

387

U svakom slučaju, istorijski gledano, postoji korelacija između naturalne privrede i kolektiviteta, kojoj, na drugoj strani, odgovara korelacija između mobilizovanja poseda i njegovog individualizovanja. Zato, u tesnoj vezi sa svojim karakterom kolektivnog dobra, zemlja ima i poseban karakter kao nasledno dobro. Ako pratimo ekonomska obličja porodičnih ustrojstava, često zapažamo da se razlika između naslednog dobra i samostečenog dobra poklapa s razlikom između nepokretne i pokretne imovine. U severozapadnim oblastima Indije jedna ista reč (jalm) znači, sjedne strane, pravo prvorođenoga i, s druge strane, u užem smislu, svojinu nad zemljom. Obrnuto, pokretno dobro može biti tako tesno povezano s ličnošću da se, kod primitivnih i često upravo sasvim siromašnih naroda, nasledstvo nad takvim stvarima nikako i ne dobija nego, kako se izveštava iz najrazličnijih krajeva sveta, upotrebni predmeti mrtvaca bivaju uništeni. Svakako, tu dejstvuju mistične predstave: kao da će se duh preminuloga namamiti tim predmetima, pa uzvratno počiniti svakakve štete. Samo, to dokazuje upravo tesnu vezu između tih predmeta i ličnosti, tako da sujeverje time dobija svoj posebni sadržaj! O Nikobarima se izveštava da se kod njih smatra nepravednim naslediti srodnika, te se uništava njegova zaostavština izuzev drveća i kuća. Ovi imaju karakter nepokretnog poseda, te je njihova veza s individuumom labavija i oni su podobniji za to da pređu u vlasništvo drugih. Prema stvarima osećamo postojanje dvojakog odnosa: čovek ostaje, a stvari se menjaju - i: stvari ostaju, a ljudi se menjaju. Tamo gde prevagu ima ono prvo, u posedu pokretne imovine, naglasak neizbežno pada na značajnost čoveka; predstava je sklona tome da individuum naglašava kao ono što je suštinsko. Gde god, obrnuto, objekti istrajavaju naspram čoveka, i nadživljavaju ga, individuum uzmiče; zemlja je ona stena o koju život pojedinca kao talas udara i povlači se. Time, razume se, posed nekretnina stvara dispoziciju prema uzmicanju pojedinca, koje tu njegov odnos prema kolektivitetu prikazuje kao analogiju njegovog odnosa prema stvarima. Otuda takođe ona tesna veza zemljišnog poseda upravo s aristokratijom, utemeljenom na principu naslednosti. Podsećam na ono što je ranije pomenuto: koliko je aristokratski princip porodičnog kontinuiteta u staroj Grčkoj bio u verski potkrepljenom uzajam-

388

nom delovanju s centralnim položajem zemljišnog poseda; otuđivanje zemljišnog poseda ne samo da je bilo kršenje obaveza prema deci nego je, u još naglašenijoj meri, bilo takvo kršenje prema precima! Dalje, isticano je da, gde god su kraljevska lena bila samo naturalnoprivrednog karaktera, kao u ranoj srednjovekovnoj Nemačkoj - dok su u zemljama koje su bile u bližoj vezi s novčanom privredom, feudalni odnosi lako mogli biti zasnovani na drugim, a ne na stvarstvenim beneficijama - ona su uticala na aristokratski karakter cele institucije. Međutim, princip nasleđa je, u celini uzev, suprotan individualnom principu. On pojedinca čvrsto uključuje u niz osoba koje žive jedne za drugima, kao što kolektivni princip njega čvrsto uključuje u niz osoba koje žive naporedo; tako, i u biološkoj sferi, nasleđivanje jamči jednakost generacija. Ekonomska individualizacija zaustavlja se kod granice principa nasleđivanja. Doduše, u 13. i 14. stoleću, nemačka pojedinačna porodica se ekonomski emancipovala od »roda«, pa je počela da nastupa kao samostalan subjekt imovine. Ali time je i diferenciranje završeno. Ni otac porodice, ni žena, ni deca nisu imali strogo određena individualna prava na imovinu; ona je ostajala kao glavnica porodičnih generacija. Pojedinačni članovi porodice u tom smislu još nisu bili individualizovani. Dakle, izgrađivanje ekonomske individualnosti započinje na onoj tački na kojoj završava red nasleđa: kod pojedinačne porodice, i opet prestaje tamo gde ovaj još vlada: unutar pojedinačne porodice; tek tamo gde, kao u novom veku, nasleđivanje pogađa suštinski pokretnu imovinu, taj sadržaj ovog nasleđivanja s njegovim individualističkim konsekvencama ovladava njegovim formalno antiindividualističkim bićem. Staviše, ni sami zahtevi prakse ovo ne mogu često da prebrode, kad to nalazi oslonac u karakteru zemljišnog poseda. Naime, nekih naličja našeg naslednog prava seljaka mogli bismo se osloboditi u pojedinačnim slučajevima, kad bi seljaci ostavljali testament. Samo, oni to čine vrlo retko. Testament je i suviše individualan u poređenju s redosledom nasleđa bez testamenta. Raspolaganje posedom po sasvim ličnoj volji, koja odstupa od uobičajenosti i opštosti, predstavlja prejaku pretenziju na diferenciranost seljaka. Tako se svugde dokumentuje imobilnost poseda, bilo da je povezan s njegovim 389

klanjanje dopušta proporcionalno napredovanje diferenciranja i lične slobode. Ukoliko je novac najpokretnije od svih dobara, on nužno predstavlja vrhunac te tendencije, a stvarno i jeste takav posed koji najodlučnije izaziva odvajanje individuuma od ujedinjujućih veza, kakve se pokazuju kod drugih objekata poseda.

390

Peta glava

NOVČANI EKVIVALENT LIČNIH VREDNOSTI I Značaj novca u sistemu vrednovanja merljiv je razvitkom novčane kazne. Na ovom području, kao njegovu najupadljiviju pojavu, susrećemo okajavanje ubistva novčanim plaćanjem - u primitivnim kulturama toliko česta činjenica da je, bar za njenu prostu i direktnu formu, suvišno davati pojedinačne primere. Ipak, manje od njene učestalosti zapažan je intenzitet s kojim povezanost vrednosti čoveka i novčane vrednosti često vlada pravnim predstavama. U najstarijoj anglosaksonskoj Engleskoj bila je utvrđena odšteta u novcu takođe za ubistvo kralja; jedan zakon je određivao da ona iznosi 2.700 šilinga. Takva suma je, za tadašnje prilike, bila sasvim nezamisliva i nije se ni mogla sakupiti. Njen stvarni značaj bio je u tome što su - da bi nju donekle zamenili ubica i cela njegova rodbina morali biti prodati kao robovi, ukoliko i tada, kako to veli jedan tumač pomenutog zakona, nije ostajala tolika razlika da je nju - kao puki dug u novcu! bilo mogućno namiriti samo ubistvom. Dakle, tek zaobilaznim putem, preko novčane kazne, držalo se ličnosti; ona se javlja 391

leže ona je izračunavana deljenjem ili množenjem ove norme - to samo na drugi način otkriva koliko je čisto kvantitativnu predstavu o čovekovej vrednosti omogućavao novac. Upravo na osnovu takve se još u doba Magna Chartae javlja tvrdnja da se vitez, baron i grof međusobno odnose kao šiling, marka i funta - pošto je to proporcija njihovih feudalnih prihoda; predstava utoliko karakterističnija što je obrazloženje stvarno bilo sasvim netačno; jer dokazuje da je tendencija da se čovekova vrednost svede na novčani izraz toliko snažna da se ostvaruje čak i po cenu objektivne neprimerenosti. Polazeći od nje, ne samo da novac postaje mera za čoveka nego i čovek postaje mera za novac. Suma koja se ovde mora isplatiti za ubistvo nekog čoveka, tu je katkad monetama jedinica. Po Grimu, perfektum skillan znači koliko i: ubio sam ili ranio; otuda: dugujem okajavanje. Stvarno je solidus bio onaj prosti krivični stav po kojem su okajavanja proračunavana u narodnom pravu. Zato je u konsekvenci pomenutog značenja samog skillan pretpostavljeno da je reč »šiling« imala značenje »kaznenog simpluma «. Dakle, tu se čovekova vrednost pojavljuje kao osnov za podelu novčanog sistema, kao osnov za određenje novčane vrednosti. Baš taj motiv sudeluje u pojavi koju je Muhamed uneo u islam kad se normalno načelo odštete u novcu kod beduina, stotinu kamila, pokazuje ujedno kao tipična otkupnina za zarobljenika i kao otkup za nevestu. Isto to značenje novca ispoljava se i kada novčana kazna dolazi u obzir ne samo za ubistvo nego i za prestup uopšte. U doba Merovinga solidus više nije, kao dotada, računat do 40 nego samo do 12 denara. I to, kao razlog za ovo pretpostavlja se sledeće: tada je trebalo da novčane kazne, određene prema solidi, budu smanjene, pa je u tu svrhu naređeno da se, svugde gde je određen neki solidus , više ne isplaćuje 40 nego samo 12 denara. Odatle je obrazovan kazneni solidus od 12 denara, koji je, konačno, postao opštevažeći. A o Palau ostrvima izveštava se da se tamo svaka vrsta plaćanja naziva prosto kaznom u novcu. Dakle, tu više određenost novca ne daje skalu po kojoj se odmerava relativna težina prestupa, nego obrnuto: utvrđivanje prestupa stvara merilo za određivanje novčanih vrednosti. 392

određenosti svoje količine, jeste sasvim prazan pojam, najznačajnije je i sasvim neizostavno da svaki novčani sistem poseduje jedinicu čija je mnogostrukost ili čiji je deo svaka pojedinačna novčana vrednost. Ova izvorna određenost, bez koje nije ni moglo doći do nekog novčanog sistema, i koja se potom tehnički usavršava u »novčanu stopu«, takoreći, predstavlja apsolutnu osnovu kvantitativnih relacija u kojima se odvija novčani promet. Razume se, čisto pojmovno posmatrano, veličina te jedinice bila bi sasvim nevažna, jer kakva god ona bila, deljenjem ili množenjem se iz nje mogu stvoriti sve potrebne veličine; o njenom utvrđivanju će i stvarno, naročito u poznijim vremenima, odlučivati samo delom istorijsko-politički, a delom novčano-tehnički razlozi. Ipak, onaj novčani kvantum koji čovek ima u vidu kao merilo za sve druge, kad se govori o novcu, i koji je, takoreći, reprezentant novca uopšte - taj novčani kvantum će bar izvorno nužno stajati u vezi s bilo kojim osećanjem centralne vrednosti čoveka, pa će biti stvaran kao ekvivalent za bilo koji objekt ili učinak u prvom planu svesti. Čime se, uostalom, objašnjava često navođena činjenica da je u zemljama s visokom novčanom jedinicom život skuplji nego u onima s manjom jedinicom dakle, ceteris paribus, u zemljama s dolarom skuplji je nego u zemljama s markom, u zemljama s markom skuplji je nego u zemljama s frankom. Mnoštvo životnih potreba košta upravo toliko kolika je ta jedinica, odnosno njena određena višestruka vrednost, bez obzira na to kolika je apsolutna veličina ovoga. Novčana jedinica unutar socijalnog kruga, koliko god irelevantna bila na osnovu svoje proizvoljne podele ili umnožavanja, ipak, kako kao posledica tako i kao uzrok, ima vrlo duboke odnose s ekonomski protumačivim tipom životnih vrednosti uopšte. Uspeh te veze bila je još činjenica da je prvi francuski ustav iz 1791. godine kao meru vrednosti prihvatio dnevnicu. Svaki punopravni građanin morao je da plaća neposredan porez od najmanje 3 journées de travail·, da bi postao birač, bilo mu je potrebno da ima dohodak od 150-200 journées. Tako se pojavilo mišljenje iz sfere vrednosne teorije, po kojem je dnevna egzistencija, dakle, ono što za čoveka ima najnezaobilazniju vrednost, apsolutna mera vrednosti naspram koje plemeniti metali i sav novac uopšte kao roba cenovno rastu ili opadaju. U istom 393

tom smeru da se, kao vrednosna jedinica, određuje jedan središnji predmet, omeđen nekim bitnim ljudskim interesom, dat je predlog za »radni novac «, čija je osnovna jedinica jednaka vrednosti rada za jedan čas ili jedan dan. Nasuprot tome, kao samo kvantitativna razlika označava se situacija kad se ekvivalent za celog čoveka, odšteta za ubistvo, javlja kao karakteristični novčani kvantum uopšte. Poreklo te odštete za ubistvo je, očito, čisto utilitarističko i, ukoliko već ne spada u čisto privatno pravo, ipak spada u ono stanje indiferencije privatnog i javnog prava s kojim svugde započinje socijalni razvitak. Pleme, rod, porodica zahtevali su nadoknadu za ekonomski gubitak koji je za njih značila smrt jednog člana, a time su se zadovoljavali umesto krvne osvete, koja se impulzivno nametala. Najzad se ta promena učvrstila u slučajevima kad je krvna osveta, za koju je trebalo dati otkup, i sama bila nemogućna: kod Goajiro Indijanaca, neko ko samog sebe slučajno povredi, mora da dâ nadoknadu vlastitoj porodici, jer je prolio krv porodice. Kod nekih malajskih naroda, reč za krvarinu označava - što je vrlo karakteristično - ujedno: ustati, uspraviti se. Dakle, postoji predstava da, s položenom krvarinom, ubijeni ponovo ustaje za svoje bližnje, da je praznina, nastala njegovom smrću, tada popunjena. Samo, sasvim ostavljajući po strani okolnost da, pored plaćanja srodnicima, bar kod Germana, već vrlo rano postoji obaveza da se daje posebna globa za remećenje zajedničkog mira; da u nekim anglosaksonskim kraljevinama odštetu za ubistvo kralja, koja pripada porodici, još jednom zahteva narod za život svoga kralja; da je odšteta za ubistvo u Indiji uopšte prelazila s porodice na bramane - ostavljajući po strani takve dalje razvojne tokove odštete za ubistvo koji su nju odvojili od njenog izvora u privatnoj ekonomiji - ipak, ova već od početka sadrži jedan objektivno-nadindividualan element, budući da joj je visina utvrđena običajem ili zakonom, iako je za razne staleže bila vrlo različita. Tako je svakom čoveku od rođenja bila određena vrednost, bez obzira na to kakvu je vrednost on potom stvarno predstavljao za svoje bližnje. Dakle, time je ne samo vrednovan čovek kao supstancija, za razliku od zbira njegovih konkretnih učinaka, nego je i uvedena predstava da on po sebi, i ne samo za druge, toliko i toliko vredi. Karakteristična prelazna 394

pojava sa subjektivno-ekonomskog na objektivno vrednovanje je sledeća: u jevrejskoj državi, negde u trećem stoleću, normalna cena za jednog roba bila je 50, za jednu robinju 30 šekela (oko 45 odnosno 27 maraka). Ipak, kao naknada štete za ubistvo jednog roba ili robinje moralo se dati uvek 30 sela (oko 73 marke), pošto se u tu svrhu čvrsto držalo stava o 30 šekela u Pentateuhu, a u tome pogrešno videlo 30 sela. Dakle, nije se držalo sasvim sigurno ustanovljive ekonomske veličine nanete štete, nego odredbe koja je poticala iz sasvim drugih, a ne ekonomskih izvora, a koja je - kako usled svoje apsolutne veličine, tako i usled manjkavosti diferenciranja - bila upadljivo suprotna pomenutoj veličini. Istina, time još nije bila utemeljena ona predstava da je taj rob imao sasvim određenu vrednost, ako se ostavi po strani njegova korisnost za vlasnika. Samo, razlika između njegove cene, koja je izražavala tu korisnost, i plaćanja za njegovo ubistvo - iako izazvana teološkim nesporazumom - ipak je ukazivala na to da je ekonomska vrednosna određenost čoveka mogla proizaći iz nekog objektivnog poretka, koji je kršio njegovo vrednovanje na osnovu puke privatne korisnosti za ovlašćenoga. Taj prelazak se olakšava i označava u meri u kojoj odšteta za ubistvo postaje čisto državna institucija. Na mnogim mestima težina sudske zakletve je procenjivana proporcionalno visini odštete za ubistvo. I karakteristično je da samo slobodnjak ima odštetu za ubistvo, a neslobodan čovek nikako. U području Firence, u srednjem veku, nailazimo na mnogostruko stepenovanje kmetova kao colonie sedentes, quilini, inquilini, adscripticii, censiti, itd. - čije su vezanosti verovatno jačale u obrnutoj srazmeri s njihovom odštetom za ubistvo, tako da za potpuno neslobodnu osobu više nije ni postojala nikakva odšteta za ubistvo. Još u 13. stoleću je utvrđen ovaj kriterijum, na primer, pred sudom (kriterijum koji je po sebi tada bio odavno zastareo i postao čisto formalan), da bi se prema njemu rangirao značaj iskaza svedoka. Sa stanovišta individualističke korisnosti, obrnuto je: odšteta za ubistvo nužno je poštovana utoliko odlučnije ukoliko je neko više bio svojina treće osobe. Činjenica da se događalo nešto drugo, i da je pomenuti poredak funkcionisao kao simbol za težinu ličnog iskaza - ta činjenica naznačava tačku na kojoj je odšteta za ubistvo postala izraz objektivne vrednosti ličnosti. 395

U razvojnom smeru, koji se uzdizao od pukog utilitarističkog do objektivnog procenjivanja vrednosti čoveka, nameće se jedan vrlo opšti modus mišljenja. Ako svi subjekti dobijaju jedan isti utisak o jednom objektu, onda se to može objasniti samo time što taj objekt po sebi ima upravo ovaj određeni kvalitet, sadržaj pomenutog utiska; sasvim različiti utisci u svojoj različitosti mogu poticati od subjekata koji ih primaju, ali njihova jednakost može - ako isključimo najneverovatniji slučaj - poticati samo otuda što se tako kvalifikovani objekat odražava u svačijem duhu ponaosob - čak i ako priznamo da je to samo simboličan izraz, koji treba temeljnije dopuniti. Unutar postavljanja vrednosti ponavlja se taj proces. Ako isti objekt različito vrednuju u različitim slučajevima različite osobe, onda se njegova ukupna procena pojavljuje kao subjektivan proces, koji usled toga mora da ispadne različit, zavisno od ličnih okolnosti i dispozicija. Ipak, ako njega razne osobe uvek ocenjuju sasvim isto, neizbežan je zaključak da on upravo i jeste toliko vredan. Dakle, kad su, recimo, srodnici ubijenih za njih zahtevali sasvim različite odštete za ubistvo, bilo je jasno da oni time pokrivaju svoj lični gubitak; a čim je visina odštete za ubistvo bila zauvek utvrđena za određeni stalež, pa je ona kod najrazličnijih osoba i u najrazličnijim slučajevima uvek podjednako davana, nužno se stvorila predstava da taj čovek upravo po sebi i za sebe vredi toliko i toliko. Ta ravnodušnost prema ličnim razlikama nije dopuštala da vrednost čoveka uopšte opstane u onome što su drugi subjekti u tom čoveku posedovali i izgubili; ona njega samog, takoreći, kao objektivnoga, u novcu izrazivoga, vraća njemu samom. Tako se utvrđivanje odštete za ubistvo, donete u interesu socijalnog mira i radi izbegavanja beskonačnih nesuglasica, pojavljuje kao psihološki uzrok, koji je ono izvorno subjektivno-utilitamo vrednovanje ljudskog života prevodio u objektivnu predstavu da taj čovek ima upravo tu određenu vrednost. Ova, kulturnoistorijski toliko eminentno važna ideja da je totalitet čoveka mogućno odvagati novcem - stvarno se može naći ostvarena samo u dvema ili trima pojavama: upravo u krvarini i u ropstvu, možda i u braku zasnovanom na kupovini, kojim ću se kasnije pozabaviti. Ogromna razlika u načinima viđenja, 396

ne, mogla bi se, ipak, po čisto ekonomskim pojmovima označiti kao samo postupna, kvantitativna. U osobi roba se novcem plaća, ipak, samo zbir onih radnih učinaka koje mi danas pojedinačno takođe plaćamo samo novcem. Ekvivalent za izdati novac je danas, kao i onda, čovekov rad; samo što je on tada zarađivan đuture, a sada - od slučaja do slučaja, i što nije isplaćivan radniku nego nekom drugom - ako ostavimo po strani slučajeve dobrovoljnog ličnog prodavanja u ropstvo. Ni u pogledu krvarine našim osećanjima ni danas nije oprečna činjenica da se novčana kazna određuje za manje povrede, bilo telesne ili duševne, kao što su povrede braka ili kršenje bračnog obećanja. Još nedavno su prekršaji znatne težine u nekim krivičnim zakonodavstvima namirivani isključivo novcem: tako u državi Njujork, u Nizozemskoj, u modemom Japanu. Ako se istrajava na samo ekonomskom stanovištu, na ubistvo čoveka može se gledati kao na samo postepeno intenziviranje takvih delimičnih paralisanja i umanjivanja njegovih energija i potvrđivanja delom, kao što se i, u psihološkom pogledu, smrt označavala kao intenziviranje i proširivanje procesâ kakvi se takođe kod »živog« organizma događaju u nižem stepenu, ili u stepenu koji je ograničen na izvesna telesna područja. Samo, ovaj ekonomski način posmatranja nije važeći. Činjenica je da ukupni razvitak životnih vrednosti, kojim vlada hrišćanstvo, počiva na ideji da čovek ima apsolutnu vrednost; s one strane svekolikih pojedinosti, svekolikih relativnosti, svih posebnih snaga i ispoljavanja njegovog empirijskog bića stoji upravo »čovek« kao nešto jedinstveno i nedeljivo, čija se vrednost nikako ne može odmeravati bilo kakvim kvantitativnim merilom, dakle, ni namirivati nekim pukim viškom ili manjkom kakve druge vrednosti. To je osnovna ideja koja negira idejni temelj krvarine kao i ropstva, jer oni celog i apsolutnog čoveka dovode u odnos jednakosti s nekom relativnom i samo kvantitativno odredijivom vrednošću, novcem. Činjenica da je došlo do ovog uzdizanja ljudske vrednosti do vrhunca može se, kako rekosmo, pripisati hrišćanstvu, čiji je moralni stav, razume se, sjedne strane, bio anticipiran u mnoštvu začetaka, kao što je istorijski razvitak te konsekvence, s druge strane, dugo trajao; jer crkva nikako nije ropstvo onoliko suzbijala koliko je, svakako, bila obavezna 397

da to čini, čak je upravo zahtevala da se plaća novčana odšteta za ubistvo (svakako, zarad javnog mira i izbegavanja da se proliva krv). Tako je s ovim povezana činjenica da, ipak, odstranjivanje ljudske vrednosti iz svake puke relacije, svakog samo kvantitativno određenog niza leži u smeru mišljenja hrišćanstva. Svaku višu kulturu razdvaja od one niže kako mnogostrukost tako i dužina teleoloških nizova. Broj potreba primitivnog čoveka je mali, i ako se one uopšte ostvare, to se postiže relativno kratkim lancem sredstava. Kultura na usponu ne samo da umnožava čovekove želje i težnje nego i sve više uzdiže nivo sredstava za svaku od tih svrha ponaosob, a često već za puko sredstvo iziskuje mnogočlan mehanizam isprepletenih preduslova. Na osnovu tog odnosa, apstraktna predstava o svrsi i sredstvu uzdići će se tek u nekoj višoj kulturi; tek u njoj će, zbog obilja svrhovnih nizova koji traže sjedinjenje, zbog sve daljeg odmicanja pravih svrha kod sve dužeg lanca sredstava, iskrsnuti pitanje apsolutne konačne svrhe, koja daje um i posvećenje ćelom ovom komešanju pitanje u koju svrhu same svrhe. Uz to, život i delanje samog kulturnog čoveka kreću se kroz ogroman broj svrhovnih sistema, od kojih on može da podvlasti samo mali deo svakog ponaosob, te tako, nasuprot jednostavnosti primitivnog života, nastaje zastrašujuća diferenciranost životnih elemenata; ideja konačne svrhe, u kojoj sve to nalazi izmirenje, ali koja nikako nije potrebna u slučaju nediferenciranih odnosa i ljudi, stoji kao mir i izbavljenje u rascepkanosti i fragmentarnom karakteru kulture. I ukoliko su veće kvalitativne diferencije među elementima egzistencije, utoliko je apstraktnija visina na kojoj nad svakim nužno stoji ona konačna svrha koja omogućava da se život oseti kao jedinstvo; po kojoj težnja nikako ne mora uvek da postoji u svesnoj formulaciji, nego takođe, ništa manje snažno, kao potmuli nagon, čežnja, nezadovoljenost masa. Na početku naše ere je, očito, grčko-rimska kultura bila stigla do te tačke. Život je bio postao tako mnogočlani i dugoročni svrhovni splet da se osećanje uzdizalo neizmemo snažno kao njegov destilat i focus imaginarius\ gde je onda ta definitivna svrha ove celine, konačni završetak koji se više ne otkriva kao puko sredstvo, kao i sve čemu mi 398

nom postojanju pronašlo svrhu bez upita o sebi, na jednoj strani, mističko-asketske tendencije tog vremena, na drugoj strani - to su izrazi pomenutog potmulog traganja za završnim smislom života, onog pomenutog straha za konačnu svrhu ukupne mnogostrukosti i tegobe samog aparata sredstava. Hrišćanstvo je sjajno ispunilo ovu potrebu. Prvi put u zapadnjačkoj povesti, ovde je masama ponuđena stvarna konačna svrha života, apsolutna vrednost bivstva, s one strane svega pojedinačnoga, fragmentarnoga, besmislenoga u empirijskom svetu: spasenje duše i carstvo Božje. Sad je za svaku dušu bilo mesta u Božjem domu, i budući daje ona bila nosilac svog večnog spasenja, svaka ponaosob, i ona najneupadljivija i najniža, kao i duša junaka i mudraca, postala je beskrajno dragocena. Kroz njenu vezu s ovim jednim bogom zračio je svekoliki značaj, svekolika apsolutnost, svekolika njegova onostranost, i nju su obasjavali; tako je ona, posredstvom neizmeme vrhovne odluke koja joj je navestila večnu sudbinu i bezgranični značaj, odjednom oslobođene svega prosto relativnoga, svakog pukog viška ili manjka procenjivanja. Razume se, konačna svrha, za koju je hrišćanstvo vezalo apsolutnu vrednost duše, prošla je kroz svojevrstan razvitak. Naime, kako se svaka potreba učvršćuje navikom da se ona zadovoljava, tako je i hrišćanstvo dugim trajanjem svesti o apsolutnoj konačnoj svrsi izuzetno ukorenilo potrebu'za tim, tako daje, onim dušama u odnosu na koje sada zataji, ostavilo u nasleđe pustu čežnju za definitivnom svrhom celog bivstvovanja: ta potreba je nadživela svoje ispunjenje. Time što je Sopenhauerova metafizika oglasila volju za supstanciju bivstvovanja - koja nužno ostaje neispunjena, jer, kao ono što je apsolutno, nema ničeg izvan sebe čime bi se zadovoljila, nego uvek i svugde može da dokuči samo sebe samu - ona je isključivo izraz tog položaja kulture koja je prevladala najjaču potrebu za apsolutnom konačnom svrhom, ali je izgubila njen ubedljivi sadržaj. Slabljenje verskog osećanja i istovremeno toliko jako oživljena potreba za njim jesu korelat činjenice da je modemi čovek izgubio konačnu svrhu. Ali ono što je postigla njegova predstava o vrednovanju ljudske duše - to nije istovremeno izgubljeno, i ubraja se u »aktive« pomenutog nasleđa. Time što je hrišćanstvo ljudsku dušu proglasilo za sasud božanske milosti, ona je za sva zemaljska merila postala sasvim 399

nesamerljiva i takva je ostala; i koliko god je ovo određenje, zapravo, daleko i tuđe za empirijskog čoveka s njegovim zemaljskim sudbinama, ipak, povratno dejstvo tog određenja ne može da izostane tamo gde je u pitanju ukupni čovek; njegova pojedinačna sudbina može biti nevažna, ali apsolutni zbir tog dejstva ne može to ostati. Razume se, već je jevrejski zakon neposredno prizvao versko značenje čoveka protiv njegove prodaje kao roba. Ako se koji Izrailjac mora, zbog osiromašenja, prodati u ropstvo svome saplemeniku, onda ovaj - kako zapoveda Jahve - treba da ga drži kao najamnog radnika, a ne kao roba, »jer moje su sluge oni koje sam izveo iz Egipta, ne smeju biti prodati onako kako se prodaju robovi«. Međutim, vrednost ličnosti, koja nju kroz ovo posredovanje lišava svake uporedivosti s čisto kvantitativnim merilom novca, može imati dva sasvim razdvojiva značenja; ona se može ticati čoveka kao čoveka uopšte, i može se ticati čoveka kao ovog određenog individuuma. Ako je rečeno otprilike to da ljudska ličnost poseduje najvišu vrednost kao retkost, jer ona nije neko zastupljivo dobro nego je u svom značenju prosto nezamenljiva - onda ostaje pitanje: od kojih se drugih vrednosti ona ovako izoluje. Ako kvaliteti čoveka jesu njegova vrednost, onda se pomenuta retkost - pošto su oni kod svakoga drugi - odnosi na pojedinačnog čoveka nasuprot svima drugima. Ovaj pogled, delimično svojstven antici i najmodernijem individualizmu, neizbežno vodi ka stupnjevanju unutar sveta ljudi, i samo u meri u kojoj se nosioci najnižih vrednosti još dodiruju s nosiocima onih najviših vrednosti, oni prvi pomenuti sudeluju u apsolutnosti vrednosti ovih drugih; stoga se klasično ubeđenje o opravdanosti ropstva ponavlja kod nekih od najnovijih individualista. Sasvim je drukčije kod hrišćanstva, kod prosvetiteljstva 18. stoleća (uključujući Rusoa i Kanta) i kod etičkog socijalizma. Za ovo stanovište, vrednost počiva u čoveku samo zato što je on čovek; dakle, retkost kao vrednost odnosi se na ljudsku dušu uopšte, nasuprot onome što nije duša; u pogledu odlučujuće, apsolutne vrednosti, ovde je svaki čovek svakom drugom jednak. To je, dakle, apstraktni individualizam - apstraktni zato što ukupnu vrednost, ukupno apsolutno značenje vezuje za opšti pojam: čovek, 400

prot njemu, 19. stoleće, od vremena romantičara, ispunjavalo je pojam individualizma sasvim drugim sadržajem; dok je suprotnost, iz koje je individuum kao takav izvlačio svoje specifično značenje, u 18. stoleću bilo državni, crkveni, društveni, esnafski kolektivitet i spona, tako da se ideal sastojao u slobodnom za-sebe-bivstvu pojedinaca - smisao poznijeg individualizma je razlika između pojedinaca, njihovo uzajamno kvalitativno posebljenje. Na prvom načinu gledanja, na čijem je tlu poniklo »ljudsko dostojanstvo« i »ljudska prava «, najodlučnije se označava razvitak koji suštinski onemogućava svaku prodaju čoveka za novac i okajavanje njegovog ubistva novcem - razvitak čiji počeci nužno leže tamo gde popuštaju kolektivističke spone najranijih socijalnih formi, gde se individuum izdvaja iz stapanja interesa sa članovima grupe, pa naglašava svoje bivstvo-za-sebe. Razvitak ispaštanja za ubistvo, koji sam ja pratio, slio se u tačku gde se, iz naknade štete, stvarno nanete nasledni'cima, posredstvom socijalnog utvrđivanje te štete razvila predstava da je čovek, pripadnik tog određenog staleža, vredan te određene odštete za njegovo ubistvo. Tu se nadovezuje dalja evolucija, usled koje ispaštanje zločinca ne nastupa kao obeštećenje za vrednost koju je on uništio, nego kao kazna, i to ne samo za to ubistvo nego i za druge teške prestupe. Svaka kazna kao bol koji je nanet s idejom o svrsishodnosti može, koliko vidim, imati samo dve polazne tačke: potrebu da se zaštiti društvo i obavezu na obeštećenje oštećenoga ili oštećenih - koliko god se njena kasnije stečena idejna značenja uzdigla iznad tih izvora. Ako je kazna svođena na nagon za osvetu kao na uzrok, onda mi se čini daje i za njega potrebno objašnjenje, pa se ono može naći u okolnosti da potreba za zaštitu ljude prisiljava da štetočinu učine neškodljivim, što se često može dogoditi samo nanošenjem bola ili ubistvom - i da je ta korisnost i nužnost izrasla u poseban nagon: oštećivanje štetočine, izvorno samo sredstvo za zaštitu od daljeg nanošenja štete, za sebe je osvojilo samostalno osećanje zadovoljstva, nagon koji je odvojen od svojih utilitarnih korena. Dakle, poreklo kazne iz osvete svodilo bi se, najzad, samo na nagon za zaštitu. Upravo ovo omogućava objašnjenje da vrlo civilizovana vremena određuju kao kaznu za ubistvo potpuno činjenje počinioca neškodljivim, dok ona primitivnija određuju blago 26 Filozofija novca

401

obeštećenje. Danas, u celini uzev, ipak ubistva vrše samo sasvim razularene i moralno izopačene individue, a u primitivnijim ili više herojskim vremenima vršile su ih takode sasvim drukčije kvalifikovane, za čije je očuvanje nadmoći i delotvome snage društvo bilo sasvim zainteresovano. Dakle, suštinska različitost ubica na raznim istorijskim stupnjevima navodi socijalno samoodržanje, jednom, na uništenje, a drugi put, na ispaštanje kojim se čuva sam počinilac. Ipak, nas ovde zanima samo drugi izvor kazne, iz obaveze na obeštećenje. Sve dok, ili ukoliko konsekvencu neke štetne radnje za samog počinitelja izvlači oštećeni, ona će se - ako se ostave po strani impulsi odbrane i osvete ograničavati na obeštećenje ovog drugoga; njega neće zanimati subjektivno stanje počinitelja, njegovu reakciju određivaće korisnost za njega samog, a ne obziranje na pomenutoga. To se menja čim neka objektivna sila, kao što su država ili crkva, preuzme kažnjavanje za zločin. Zato što onda oštećenje oštećenoga više nije, kao lični događaj, motiv reakcije, nego je to kao ometanje javnog mira ili kao kršenje kakvog etičko-verskog zakona; stanje koje ovo izaziva u zločincu postaje definitivna svrha tog oštećenja, dok je to stanje ranije, za onoga ko je tražio samo obeštećenje, bilo nevažan akcidens; tako da se tek sada može govoriti o kazni u pravom smislu. Sada je reč o tome da bude pogođen sam subjekt, i svekoliko ispaštanje kao spoljašnje zbivanje samo je sredstvo za to. Tako, novčana kazna ima sasvim drugi smisao nego što je smisao ranije novčane naknade za ranjavanje i ubistva; ona ne treba da namiri pričinjenu štetu, nego da počinitelju nanese bol, zbog čega nju i u modernim pravima, u slučaju nenaplativosti, zamenjuju kaznom u vidu lišavanja slobode, koja državi ne samo da ne donosi novac nego je čak i znatno košta. Budući da se novčanom kaznom manipuliše samo radi njenog subjektivnog refleksa, koji prouzrokuje da prestupnik nju oseti, ona svakako može da dobije individualnu crtu, tuđu novcu kao takvom. Ta crta se potvrđuje u nekim svojstvima koja znače prednost novčane kazne nad drugim kaznama: u njenoj velikoj podložnosti stepenovanju, u njenoj eventualno potpunoj opozivosti, najzad, u tome što ona radnu snagu delinkventa ne parališe, niti je umanjuje, kao kazne u vidu lišavanja slobode, ili čak kao kazne obogaljivanja u ranijim vremenima, nego obrnuto: tu snagu podstiče radi naknade onoga što je dato. Ipak, ovaj lični 402

momenat koji se pridružuje novčanoj kazni, kad ona ne treba da bude spoljašnja naknada nego nanošenje subjektivnog bola, ne dostiže neku veliku dubinu. To se pokazuje, na primer, već u činjenici da danas osuda na najvišu novčanu kaznu društvenu poziciju pogođenoga ne srozava ni blizu onoliko koliko i najmanja kazna zatvorom; samo tamo gde osećanje ličnosti uopšte još nije naročito snažno razvijeno, kao kod ruskih seljaka, moglo se dogoditi da sam prestupnik više prihvata kaznu šibanjem nego svaku novčanu kaznu. Dalje, slabost ličnog momenta u novčanojkazni, takvoj kakva se bar dosad primenjivala, pokazuje se u tome što njena načelna podložnost stepenovanju nikako ne sledi stvarni individualitet odnosâ. Uobičajeno je da zakon, tamo gde on određuje novčanu kaznu, nju ograničava, i u smislu gornje i u smislu donje granice; ali nema sumnje da čak i najmanja mera ove za potpunog siromaha znači suroviju kaznu nego najviša mera za pravog bogataša; dok onaj prvi zbog kazne u iznosu od jedne marke mora da gladuje, možda, celog dana, onih nekoliko hiljada maraka, na koje može najviše biti osuđen bogataš, ovome neće nametnuti ni najmanje lišavanje, tako da subjektivna kaznena svrha tamo znači prekomemost, a ovde se nikako ne postiže tom novčanom kaznom. Zato se delotvomije individualizovanje htelo postići predlogom da zakon nikako ne utvrđuje određene svote kao granice kazne nego procentualne kvote od dohotka krivca. Ipak, ovome je ispravo zamereno da bi kazna za sasvim neznatan prestup mnogostrukom milioneru tada nužno iznosila više hiljada, što je, nesumnjivo, objektivno neprimereno. Ova unutrašnja protivrečnost pokušaja da se dođe do stvarnog individualizovanja novčane kazne, koja izgleda neizbežna s obzirom na veoma diferencirane imovinske prilike, opet, dokazuje kolika je njena subjektivna primerenost kod veoma razvijene ekonomske kulture (tj. kod one koja sadrži vrlo oštre razlike), nego u primitivnijim, dakle, nivelisanijim odnosima. A naročito se novčana kazna pokazuje, konačno, kao sasvim neodgovarajuća gde god su u pitanju samo najintimniji odnosi čoveka: kod crkvenog okajavanja koje je, počev od 7. stoleća, moglo biti zamenjeno novcem. Crkva je bila preuzela veliki deo krivičnog pravosuđa, koje je zapravo pripadalo državi, pa je putujući biskup kao sudija kažnjavao grešnike sa stanovišta kršenja božanskog poretka, tako da je njihov moralni popravak, preobraćanje duše na putu greha, 403

bilo prava namera, s gledišta pomenute najdublje i najdelotvornije tendencije verskog morala: da se definitivna moralna obaveza čoveka sastoji u sticanju vlastitog spasenja - dok je svetovni moral svoj krajnji cilj izmeštao upravo iz samog Ja u drugoga i u njegove prilike. S tog gledišta interiorizovanja i subjektiviranja kazne, čak su i prestupi kao što su ubistvo i krivokletstvo kažnjavani postom. Ali te crkvene kazne su, kako rekosmo, mogle biti vrlo brzo zamenjene plaćanjem u novcu. Činjenica da su to, tokom vremena, ljudi osećali kao sasvim nedovoljno i neodgovarajuće ispaštanje, nije nikakav znak protiv povećanog značaja novca nego upravo potvrda toga; upravo zato što je on sada postao naknada za mnogo više stvari, te tako i utoliko bezbojniji i više lišen karaktera, on i ne može da služi za poravnanje u sasvim posebnim i izuzetnim vezama u kojima treba pogoditi ono što je u ličnosti najintimnije i suštinsko; i ne uprkos tome što se sve može kupiti za novac, nego upravo zato što se to može, novac je prestao da zadovoljava moralno-verske zahteve, na kojima je počivala crkvena kazna. Jačanje vrednovanja ljudske duše, s njenom neuporedivošću i individualizovanošću, nailazi na suprotan smer u razvitku novca, čime se uspeh tog vrednovanja u ukidanju novčanih kazni ubrzava i osigurava. Ipak, karakter hladne ravnodušnosti, potpune apstraktnosti u odnosu na sve specifične vrednosti, novac dobija tek u onoj meri u kojoj postaje ekvivalent za sve više predmeta i za sve raznorodnije predmete. Prvo, sve dok uopšte još nije bilo toliko predmeta koji bi se možda mogli dobiti novcem, i drugo, sve dok od postojećih ekonomskih vrednosti bitan deo izmiče kupovini novcem (kao što je tokom vrlo dugih perioda to bio, na primer, zemljišni posed) - sve dotle sam novac još ima više specifičan karakter, još nije u položaju tako indiferentnoga iznad raznih strana; čak mu, u primitivnim prilikama, može biti svojstvena neposredno suprotna suština, sakralno dostojanstvo, akcenat na njemu kao na izuzetnoj vrednosti. Podsećam na ranije navedene stroge norme, kojima su izvesne vrste novca bile određene isključivo za važne ili svečane transakcije a posebno na jedan izveštaj s Karolinških ostrva. Ostrvljanima, kaže se tamo, za život nije potreban nikakav novac, jer svi su oni samoproizvođači. Ipak, novac igra glavnu ulogu, jer pribavljanje žene, pripadnost državnoj organizaciji, politički značaj zajednice 404

možemo da shvatimo zašto novac nije nešto tako opšte kao kod nas, gde upravo najneposrednije potrebe podmiruje neposrednije nego one više. Staviše, puka kvantitativna činjenica da uopšte još nema toliko novca, i da on nikome ne prolazi kroz prste, u periodima proizvodnje za vlastite potrebe ne dopušta da dođe do pomenutog sve manjeg samorazumevanja i otupelosti, tako da je ona pogodnija za to da posluži kao zadovoljavajuće poravnanje za takve jedinstvene objekte kakav je ljudski život; sve dalja diferencijacija ljudi i isto tako sve dalja nediferentnost novca stiču se u jednome: da onemoguće okajavanje ubistva i teških prestupa uopšte novcem. Zanimljivo je to što osećanje za tu unutrašnju neadekvatnost novca iskrsava vrlo rano. Dok već u najstarijoj jevrejskoj povesti novac nastupa kao sredstvo za plaćanje žena i za okajavanje, dotle su dažbine hramu morale biti, ipak, samo in natura. Tako, na primer, onaj ko, zbog velike udaljenosti od svetilišta, svoj desetak donosi u novcu, mora ga na licu mesta ponovo zameniti za robe, a ovome odgovara i ta pojava da su u Delosu, drevnom svetilištu, posebno dugo računali vola kao zvaničnu novčanu jedinicu. Među srednjovekovnim organizacijama kalfi, sama bratstva, koja su bila najstarija i sledila crkvene ciljeve, određivala su kazne za pojedinačne prestupe u vosku (za voštanice), dok su svetovna društva kalfi to većinom činila u novcu. Isti taj smisao vlada u staroizrailjskoj odredbi da se ukradena stoka mora dvostruko nadoknaditi, ali ako je nije bilo dovoljno in natura, te na to mesto stupa novčana isplata, ona je morala da iznosi četvorostruku do petostruke vrednosti stoke: samo je sasvim nesrazmerno visoka novčana kazna mogla da bude zamena za kaznu in natura. U Italiji je isplata u vidu stoke davno bila zamenjena metalnim novcem, ali su novčane kazne i mnogo kasnije, bar formalno, sračunavane prema vrednosti stoke. Česi su, početkom naše ere, stoku imali kao sredstvo plaćanja, ali je ona i još dugo potom služila kao neki imenilac za kažnjavanje za ubistvo. Istom nizu pripada i takva pojava kod kalifomijskih Indijanaca, gde je školjka kao novac, već odavno potisnuta iz prometa, ipak, još ostala vrsta dara koji se stavljao u grob, da bi mrtvacu na onom svetu služio u lovu. U ovim odredbama, verska obojenost kazne ili plaćanja uopšte, u svojoj arhaičnoj suštini, već na tom stupnju omogućava da se tekući novac oseća kao nešto neprimereno

405

samom posvećenju, tako da ta obojenost izlazi na isto deklasiranje novca kao i opisano suprotno kretanje koje, na poznijem stupnju, sve dalje razdvaja vrednost čoveka i vrednost novca, izazivajući tako pojavu jednog od najvažnijih momenata razvitka u značenju novca. Tu želim samo da naglasim još jednu pojavu tog pravca: srednjovekovne zabrane kamata počivaju na pretpostavci da novac nije nikakva roba; da on, nasuprot robi, sam nije plodotvoran ili produktivan, te da je greh uzimati naknadu za njegovo korišćenje kao za korišćenje kakve robe. Međutim, te iste epohe povremeno nisu smatrale da je iole bezbožno postupati s čovekom kao daje on roba. Ako se to uporedi s praktičnim i teorijskim predstavama modernog doba, to protivstavljanje može da objasni kako se pojmovi novca i čoveka tokom daljeg razvitka kreću neposredno suprotnim pravcima - čija suprotstavljenost upravo ostaje jedna ista bilo da se, u pogledu pojedinačnog problema, oni kreću jedni ka drugima ili jedni od drugih. Ipak, nasuprot razdvajanju vrednosti ličnosti od vrednosti novca, koje se izražava u snižavanju novčane kazne do najniže kazne, ponovo postoji suprotno kretanje. Naime, reakcija na nepravdu i štete koje jedan čovek čini drugome, reakcija koja znači pravnu odmazdu, sve više se ograničava na one slučajeve u kojima je interes oštećenoga izraziv u novcu. To će, ako steknemo pregled kulturnih stadija, biti manje slučaj kod sasvim niskog stupnja nego kod onog nešto višeg; ali ovde će to biti, opet, više nego na nekom još višem stupnju. To je posebno jasno tamo gde gradski odnosi, nasuprot seoskima, omogućavaju novcu znatan porast važnosti, dok je ukupni nivo jednog i drugog relativno nizak; tako, u sadašnjoj Arabiji postoji krvna osveta među stanovnicima pustinje, dok se u gradovima plaća odšteta u novcu. U gradskom životu, gde postoji veća zainteresovanost za ekonomiju, prosto je prihvatljivije da se nekom novčanom sumom interpretira značaj čoveka. Koliko se to sada zaoštrava upravo u tom smislu da se, baš u slučaju štete koja se može odmeriti novčanom vrednošću, odobrava poseban zahtev za krivičnopravni prestup, sada se posebno jasno ispoljava kod pojma prevare, koji je tek omogućio da se sasvim nedvosmisleno utvrdi poredak života, zasnovan samo na novcu. Naime, nemački krivični zakonik smatra da je kazne dostojna prevara samo ona kad neko iznosi lažne 406

činjenice »u nameri da sebi ili drugome pribavi protivpravnu korist «. Ispitivanje drugih slučajeva, u kojima taj zakonik kažnjava prevarantske neistine, otkriva još samo dva, najviše tri takva, gde individualno nanošenje štete prevarenome čini osnovu za kažnjavanje: zavođenje devojke uz obmanjivanje o sklapanju braka, zaključivanje braka uz prevarantsko prećutkivanje smetnji za njegovo sklapanje, svesno lažna denuncijacija. Ako se ispitaju ostali slučajevi kad postoji pretnja kažnjavanjem prevarantskih namera, pokazaće se da su oni takvi u kojima se ne nanosi šteta nikakvom individualnom nego načelno samo državnom interesu: krivokletstvo, krivotvorenje izbora, lažna opravdanja kod porotnika, svedoka i zakletih. Navođenja lažnih imena i titula pred nadležnim činovnicima itd.; štaviše, u ovom slučaju državnog interesa, kazna uopšte ili njena visina često se vezuju za okolnost da se počinilac rukovodio nekim ekonomskim interesom. Tako se krivotvorenje pasoša, radnih knjižica itd., kažnjava uz dodatak da je to obavljeno »u svrhu boljeg napredovanja«; tako, na primer, kao sasvim posebno karakterističan, javlja se slučaj krivotvorenja ličnih podataka (lažnog navođenja postojanja dece itd.), koji se kažnjava zatvorom do tri godine, ali »ako je ta radnja počinjena s namerom da se stekne dobit«, robijanjem do deset godina. Kao što lažno navođenje postojanja dece, bez sumnje, može proizaći iz mnogo nemoralnijih i zločinačkijih motiva nego što je pohlepa, pa tako gori zlikovac, samo zato što mu interes nije bio novac, podleže relativno znatno blažoj kazni - tako ni, uopšteno govoreći, ne podleže sumnji da bezbroj prevarantskih neistina može da uništi sreću, brak i sva dobra ljudi uopšte, a da za to ne bude kazne, osim ako je prevarant pri tom težio sticanju »imovinske koristi «. Budući da je zaiteresovanost za imovinu tako unapred uneta u pojam prevare, za krivičnu praksu je time dobijena ona jednostavnost i jasnoća koje su svugde svojstvene svođenju na novac - ali po cenu da osećanje za pravdu ostane vrlo nezadovoljeno. Iz celog kruga šteta nanesenih prevarom ističe se upravo samo ono krivičnopravno gonjenje koje se može izraziti novcem, pa se time označava kao takvo koje zahteva kažnjavanje jedino sa stanovišta društvenog poretka. Ali pošto namera zakona mora biti da kažnjava sva prevarantska uništavanja ličnih vrednosti, on može da polazi samo od pretpostavke da sve tako 407

uništive vrednosti poseduju ekvivalent u novcu. Dakle, ovde se opet nameće važenje ideje odštete u novcu, mada u rudimentarnom obliku. Ako se, shodno toj ideji, uništavanje lične vrednosti moglo nadoknaditi davanjem novca oštećenima, onda je pretpostavka ovde bila da je tu vrednost mogućno svesti upravo na novac. Razume se, moderno krivično pravo odbacuje tu konsekvencu da je prevarantsko nanošenje štete dovoljno kažnjeno time što počinilac daje novac oštećenima; ali ona za objekt dela vezuje predstavu da se svaka vrednost, koja se može oduzeti prevarom, svakako može predstaviti u nekoj novčanoj sumi. Ako je potreba za najvećom mogućnom nedvosmislenošću pravne norme dovela do ovog zaista neizmernog ograničavanja ličnih vrednosti, koje valja zaštititi od prevare, na takve vrednosti koje treba izraziti u novcu, a druge srozala na quantités négligeables - onda je upravo ona dovela i do odgovarajućih odredbi građanskog prava. Kršenje reči i šikaniranje, kojima neko biva upleten u najgore neprijatnosti i gubitke, toga oštećenoga ne ovlašćuje, po nemačkom pravu, na podnošenje zahteva počinitelju štete, ukoliko nije kadar da dokaže novčanu vrednost pretrpljene štete. Navešću samo neke slučajeve, koje su isticali i sami pravnici: stanar kome njegov gazda zatvara vrt uprkos ugovorenom pravu na zajedničko korišćenje ovoga; putnik kome hotelijer uskraćuje pismeno obećani smeštaj; školski nadzornik kod koga angažovani nastavnik krši ugovor, bez mogućnosti ovoga da odmah nađe zamenu za njega - nijedna od ovih osoba ne može (iako je njeno pravo na obeštećenje jasno kao dan) podneti zahtev za njega, jer se šteta tu ne može izjednačiti s nekom određenom svotom. Ko bi hteo da dokaže novčani ekvivalent pomenutih unutrašnjih i spoljašnjih neprijatnosti i šteta u parama? A ako takav dokaz ne uspe, onda su dotične štete za sudiju upravo takođe quantités négligeables, one za njega ne postoje. U ogromnom broju životnih odnosa oštećeni prosto ostaje bez prava, nema ni moralno zadovoljenje u tome što vidi kako je počinilac štete krivičnopravno gonjen, niti ima ekonomsko zadovoljenje u tome što od njega zahteva naknadu za pretrpljene štete i nevolje. A pošto je, kako je nužno još jednom naglasiti, presumpcija prava, 408

obuhvata veliki zbir dobara, ukoliko se njihova vrednost ne može izraziti u novčanoj supstanciji - odatle sledi kao pretpostavka celog tog pogleda na pravo da sva personalna dobra poseduju neki novčani ekvivalent, naravno, ako se ostavi po strani nepovredivost tela i, u nekim vezama, braka, koju isto tako jamči pravo. Tako je izvanredno pojednostavljivanje i ujedinjavanje pravnog sistema, koje sobom nosi to svođenje na novčani interes, u savezu s njegovom činjeničkom dominacijom, dovelo do fikcije njegove svemoći, sasvim odgovarajuće onoj - na drugim područjima neobičnoj - praktičnoj ravnodušnosti prema vrednostima koje nisu izrazive u novcu, mada su teorijski priznate kao najviše vrednosti. Zanimljivo je posmatrati kako se, u ovom pogledu, rimsko pravo u svom srednjem periodu ponaša suprotno. Novčana osuda, koju je to pravo određivalo u civilnom procesu, bila je kazna koja je, prelazeći vrednost objekta, plaćana oštećenome, da bi ga obeštetila za posebnu podmuklost ili pakost kojom gaje optuženi izložio patnji. Sa zlom namerom odbijeni depozit, novac koji štićeniku uskraćuje staratelj i slično, nije prosto nadoknađivan, nego je, osim toga, sudija i, pod izvesnim okolnostima tužitelj, bio ovlašćen da odredi naknadu štete - ne za objektivnu štetu, neposredno ekvivalentnu jednoj određenoj novčanoj sumi, nego za zlonamemu povredu sfere ličnog prava. Dakle, ovde se, s jedne strane, oseća da lične vrednosti, koje mora da štiti pravo, nisu ograničene novčanom vrednošću njihovog objekta, nego njihova povreda zahteva kaznu koja to prevazilazi; a ujedno je ta kazna, opet, sprovedena davanjem jedne određene novčane sume: šteta, pretrpljena s one strane objektivnog novčanog interesa, ipak, biva namirena novcem. Dakle, novac ovde igra, s jedne strane, manju i, s druge strane, veću ulogu nego u sadašnjem vremenu. Upravo zato ovo sadašnje stanje otkriva, ipak, kombinaciju oba tipična pravca, u koju rastuća kultura vodi razvoj novca: s jedne strane, ona mu daje onu važnost zahvaljujući kojoj on postaje, takoreći, svetska duša kosmosa materijalnih interesa, pa produžavajući tako dobijeni podsticaj preko granice koja mu pripada, prerasta i preko ličnih vrednosti; ali, s druge strane, ona ga udaljava od njih, čini njegov značaj sve neuporedivijim sa svim onim 409

što im pripisuje jedan tako neadekvatan ekvivalent. Nezadovoljenost neposrednim osećanjem za pravo, usled kojeg momentalni rezultat sadejstva ovih motiva zaostaje za pomenutim rimskim stanjem, ipak, ne sme da spreči saznanje da je tu posredi stvarno kombinacija naprednijih kulturnih tendencija, koje suprotstavljenost i nepomirljivost svojih pravaca pokazuju u nedovoljnosti i niskom stupnju nekih pojava u kojima se oba istovremeno izražavaju. Evolucija ranijeg stanja, u kojem je celokupni čovek odmeravan novcem, nalazi neke analogije u jednoj više posebnoj evoluciji koja se vezuje za kupovinu žena novcem. Dovoljno su poznati brak zasnovan na kupovini, njegova izuzetna učestalost u prošlosti razvijenijih naroda i u sadašnjosti onih manje civilizovanih, obilje njegovih varijacija i oblika. Ovde su posredi samo zaključivanja unazad, kakva te činjenice dopuštaju u vezi sa suštinom kupljenih vrednosti. Osećanje lišavanja dostojanstva, koje kupovina neke osobe za novac ili novčanu vrednost izaziva u modemom čoveku, nije uvek opravdano u pogledu ranijih istorijskih prilika. Videli smo: sve dok je, s jedne strane, ličnost još više utopljena u tip roda a, s druge strane, novčana vrednost još nije uopštena do potpune bezbojnosti, to dvoje stoji, takoreći, bliže jedno drugom, pa lično dostojanstvo starih Germana sigurno nije bilo umanjeno time što je odšteta u novcu za počinjeno ubistvo iskazivala njihovu vrednost u novcu. Slično stoji stvar i u slučaju kupovine žena. Naime, etnološke činjenice pokazuju da se kupovina žena nikako ne nalazi samo ili prvenstveno na najnižim stupnjevima kulturnog razvitka. Jedan od najboljih poznavalaca tog područja utvrđuje da su necivilizovani narodi, koji ne znaju za brak zasnovan na kupovini, većinom izuzetno primitivne rase. Koliko god kupovina žene izgleda ponižavajuća u razvijenijim prilikama, toliko ona može da deluje kao uznošenje na nižim stupnjevima, i to iz dva razloga. Najpre, kupovina žena se, koliko znamo, nikad ne obavlja na način individualističke privrede. Stroge forme i formule, obziri prema porodičnim interesima, precizne konvencije o načinu i visini plaćanja obavezuju je čak i kod naroda na najnižem nivou prava. Sav način obavljanja te kupovine nosi izrazito socijalni karakter; pomenuću samo to da je 410

log za kupovinu neveste, te da se taj često raspodeljuje u nevestinom rodu - baš kao što, na primer, kod Arapa novac kao odštetu za ubistvo sakuplja celi rod Kabila, plemenske organizacije ubice. Kod jednog indijanskog plemena, prosiocu koji ima samo polovinu zahtevane svote za nevestu, odobrava se »pola ženidbe«; tj. umesto da ženu uvede u svoj dom kao robinju, on mora, sve dok ne položi punu cenu, da živi kao rob u njenom domu. Uopšte, na mnogim mestima gde naporedo postoje patrijarhalne i matrijarhalne prilike (dakle, žena prelazi u rod muža, ali i muž u rod žene), nailazimo na tu pojavu da samo posle isplate cene za nevestu važi patrijarhalna forma, dok se siromah mora prikloniti matrijarhalnoj. Svakako, ovom poslovnošću se izvodi nasilje nad individualitetom osoba i njihovih odnosa. Ipak, organizacija bračnih pitanja, kakva postoji u kupovini žene, predstavlja ogroman napredak u poređenju, recimo, s primitivnijim prilikama u slučaju braka zasnovanog na otmici, ili sasvim primarnih seksualnih odnosa koji, istina, verovatno nisu bili potpuno promiskuitetni, ali isto tako verovatno nisu imali onaj čvrsti, normativni oslonac kakav pruža socijalno regulisana kupovina. Razvitak čovečanstva neprestano dolazi do stadija gde je tlačenje individualiteta neizbežna tačka prolaska za njegov kasniji slobodni razvitak, i gde je puka spoljašnjost životnih određenja škola one unutrašnjosti, gde nasilno uobličavanje izaziva prikupljanje snaga, koje je kasnije nosilac svake lične osobenosti. Svakako, ako se pođe od ideala sasvim razvijenog individualiteta, takvi periodi izgledaju primitivni i lišeni dostojanstva, ali oni ne samo da daju pozitivne začetke kasnijeg višeg razvitka nego su po sebi i za sebe već dokazi duha u njegovoj organizacionoj prevlasti nad sirovošću fluktuacije impulsa, potvrde specifične ljudske svrsishodnosti, koja sebi upravo sama daje norme života, ma koliko to bilo brutalno, površno, čak stupidno, umesto da ih dobija od samih prirodnih sila. Danas ima ekstremnih individualista koji su, ipak, praktične pristalice socijalizma, jer na njega gledaju kao na neophodnu pripremu i, makar koliko surovu, školu za prosvećeni i pravi individualizam. Tako je pomenuti, relativno čvrsti poredak i spoljašnja shematika braka zasnovanog na kupovini bio prvi, vrlo silovit, vrlo individualan pokušaj da se bračni odnosi, takoreći, dovedu do jednog određenog izraza, koji je za 411

primitivne stupnjeve bio primeren koliko i individualne forme braka za one više razvijene. Taj značaj za socijalnu koheziju pokazuje već razmena žena, koja bi se, kao naturalna razmena, mogla nazvati predstupnjem kupovine žena. Kod australijskih Nariniera dolazi do pravog, legalnog sklapanja braka razmenom sestara muškaraca. Ako, umesto ovoga, neka devojka pobegne sa svojim izabranikom, takav brak ne samo da važi za socijalno manje vredan nego i žena gubi pravo na zaštitu koju joj, u drugom slučaju, duguje rođačka grupa u kojoj je rođena. Time se jasno izražava socijalni značaj ove tako eminentno neindividualne vrste zaključenja braka. Rođačka grupa više ne štiti devojku, s njom prekida veze, jer za nju nije dobila nikakvu protivvrednost. Ovim je dat prelaz na drugi, kulturno uzdižući motiv braka zasnovanog na kupovini. Upravo činjenica da su žene koristan imovinski predmet, da se za njihovo sticanje prinose žrtve, konačno, čini žene dragocenima. Svugde, rečeno je, posed proizvodi ljubav prema posedu. Ne samo da se žrtva prinosi za ono što se voli nego i obrnuto: voli se ono za šta je prineta žrtva. Ako je majčinska ljubav razlog bezbrojnih žrtvovanja za decu, onda su i muke i brige, koje majka prihvata za dete, spona koja nju sve čvršće vezuje za njega; na osnovu čega se može razumeti to što ona često najjače voli upravo bolesnu, ili inače u nečem prikraćenu decu, koja iziskuju najveću majčinu požrtvovanost. Crkva se nije ustezala da zahteva najteže žrtve za ljubav Boga, jer je dobro znala da smo za neki princip vezani utoliko čvršće i dublje ukoliko veće žrtve za njega prinosimo, ukoliko smo, takoreći, u to uložili najveći kapital. Dakle, koliko god da je kupovina žena izražavala istovremeno neposredno i tlačenje, izrabljivanje, karakter žena kao stvari, ipak je žena, prvo, za svoju grupu roditelja kojoj je donosila prihod od te kupovine i, drugo, za muškarca dobijala vrednost, pa je za njega predstavljala relativno veliku žrtvu i on je nju zato nužno u vlastitom interesu tretirao kao nekog koga treba štedeti. Za napredne pojmove je takvo ophođenje još dovoljno bedno, čak ostali momenti lišavanja dostojanstva, koji prate kupovinu žena, mogu onu bolju stranu toliko da parališu da 412

pečatljivijeg izraza: žene imaju neku vrednost - i to u takvom psihološkom sklopu da se ne samo za njih plaća zato što one nešto vrede nego one nešto vrede zato što je za njih plaćeno. Zato je razumljivo što, kod izvesnih američkih plemena, davanje devojke bez plaćanja važi kao snažno omalovažavanje nje i cele njene porodice, tako da i na njenu decu gledaju kao na običnu kopilad. I dok kupovina žena uvek uključuje i neku poligamnu tendenciju, pa već time i neko deklasiranje žena, s druge strane se, pak, većinom takvim sklonostima postavlja granica upravo nužnošću novčanog izdatka. U izveštaju o danskom paganskom kralju Frotou stoji da je pobeđenim Rutenima zakonom zabranio svaki drugi brak osim zaključenog kupovinom žena; da je on time hteo da propisom zaustavi vladajuće raskalašne običaje, pošto je u kupovini video jamstvo za postojanost. Dakle, zaobilaznim putem kojim je, ipak, nužno zauzdao instinkte mnogoženstva, kojima je načelno i sam bio blizak, prisilio je na to da kupovina dovede do većeg poštovanja one jedne žene koju muškarac poseduje. Nije samo postojanost posledica cenjenja žene nego je i obrnuto: to cenjenje posledica postojanosti, stvorene bilo kojim drugim putem. Pri tom je najvažnije da različitost cena - kako onih socijalno utvrđenih, tako i onih koje su ustanovljene individualnom trgovinom - izražava da su vrednosti žena različite. U izveštajima o kaferskim ženama kaže se da one to što ih prodaju ne osećaju kao lišavanje dostojanstva, već je devojka ponosna na to, pa što je više volova ili krava koštala, to više sebe smatra vrednom. Cesto se napominje da jedna kategorija objekata stiče odlučujuću svest o vrednosti kad svaki ponaosob mora biti posebno vrednovan, i kad velike razlike u ceni stalno iznova i oštro ukazuju na vrednost kao činjenicu; dok, svakako, na drugim stupnjevima vrednovanja, kakvi se pokazuju povodom odštete u novcu za ubistvo, upravo jednakost obeštećenja izaziva porast objektivnog značaja protivvrednosti. Tako, kupovina žena sadrži prvo, razume se, krajnje primitivno sredstvo za iznošenje na videlo individualne vrednosti pojedinačne žene i - usled pomenutog psihološkog pravila vrednosti - takođe vrednost žena uopšte. Staviše, gde god ženu kupuju kao robinju, verovatno je veće va413

tinja za rad, u slučaju iste starosne dobi, trajno ima jednaku konvencionalnu cenu (u staroj Grčkoj i u Irskoj = tri krave), dok se vrednost robinje, zavisno od njenih ličnih draži, menja usled specifičnijih svrha od onih radnih, kojima ona služi - mada kod primitivnih naroda ne smemo zamišljati naročito visok nivo uticaja te estetske okolnosti. U svakom slučaju, i u okviru kupovine žena je, očito, najniži onaj stupanj gde je cena utvrđena poreklom, za sve podjednako, kao kod nekih Afrikanaca. To što se u ovom slučaju sasvim odlučno ističe: da se prema ženi ophode kao prema samom genusu, kao prema bezličnom objektu - to je, razume se, uz sva gorepomenuta ograničenja, karakteristika braka zasnovanog na kupovini. Zato niz naroda, naročito u Indiji, gleda na kupovinu žena kao na nešto sramno; istina, drugde postoji ta kupovina, ali se zazire od tog imena i cena se naziva dobrovoljnim poklonom roditeljima neveste. Ovde se ističe razlika između pravog novca i usluga druge vrste. Postoje izveštaji o Laponcima da oni svoje kćeri, doduše, predaju uz primanje poklona, ali ne proglašavaju pristojnim uzimanje novca za njih. Ako se uzmu u obzir ostali, vrlo složeni uslovi od kojih zavisi položaj žena, čini se da njih prava novčana kupovina mnogo više ponižava nego njihovo predavanje uz primanje poklona, ili uz lične usluge prosca roditeljima neveste. U poklonu se, zbog veće neodređenosti njegove suštine i - čak i kod socijalne konvencije o tome - individualne slobode njegovog izbora, krije nešto ličnije nego u datoj novčanoj svoti s njenim nemilosrdnim objektivitetom. Uz to, poklon gradi most do pomenute naprednije forme, koja je prelaz ka mirazu i kod koje se na poklone prosca uzvraća poklonima nevestinih roditelja. Time je načelno prekršena bezuslovnost raspolaganja ženom, jer vrednost, koju je muškarac primio, uključuje izvesnu obavezu; on tad više nije jedini koji plaća, pa pravo potraživanja leži takođe na drugoj strani. Dalje, tvrdi se da sticanje žena radnim učincima predstavlja višu formu braka od one koja je zasnovana na kupovini. Ipak, izgleda da je ona starija i nekultivisanija, što - razume se ne bi bila smetnja da je ona povezana s boljim postupkom prema ženama. Uopšte je upravo naprednija i novčana privreda mnogostruko pogoršala koliko položaj žena toliko i položaj slabijih osoba. 414

kad naporedo kod jednog istog. Ova poslednja činjenica dokazuje da suštinska razlika za ophođenje sa ženama ne postoji, mada u celini unošenje tako lične vrednosti, kakva je učinak, ipak, sticanje žene nužno sasvim drukčije postavlja iznad kupovine roba nego njena kupovina novcem, ili supstancijalnom novčanom vrednošću. I ovde važi ono što svugde valja istaći: da je omalovažavanje i lišavanje dostojanstva ljudske vrednosti takvim kupovanjem manje ukoliko su svote kupovine vrlo velike. U veoma visokim svotama novčana vrednost poseduje svojstvo retkosti, koje joj daje individualnu, jedinstvenu boju, čineći je podobnijim ekvivalentom ličnih vrednosti. Kod Grka u herojsko doba mogu se naći darovi mladoženje ocu neveste - koji, razume se, ne predstavljaju nikakvu pravu kupovinu - dok je položaj žena posebno dobar. Samo, ističe se da su ti darovi bili relativno vrlo znatni. Koliko god delovalo omalovažavajuće kad se bilo čovekov unutrašnji život ili totalitet zalažu za novac, ipak - kako još više dokazuju kasniji primeri - neobična visina dotičnih svota može da dovede do neke vrste poravnanja, naročito u pogledu socijalnog položaja dotičnoga. Tako čujemo da su Edvard II i III svoje prijatelje davali kao taoce za otplatu svojih dugova, a da je 1340. godine čak nadbiskup kenterberijski poslat kao zaloga u Brabant - ne kao jamac - za kraljeve dugove. Veličina svota, o kojima je tu bila reč, unapred je štitila od deklasiranja, koje bi takvim zalaganjem osoba za novac nastalo kad bi posredi bile tričave svote. Prelazak s principa braka zasnovanog na kupovini, koji je, svakako, bilo kada vladao kod većine naroda, na suprotni princip: princip davanja miraza, verovatno je, kao što je nagovešteno, ostvaren tako što su roditelji darove mladoženje predavali nevesti, kojoj je time trebalo obezbediti izvesnu ekonomsku samostalnost; zatim je roditeljsko opremanje žene nastavljeno i dalje razvijano, pa i kad je već bio otpao njegov izvor - svota za kupovinu, koju je plaćao muškarac. Ovde nas ne zanima da sledimo ovu vrlo nedovoljno poznatu evoluciju. Ipak, može se tvrditi da pretvaranje miraza u opštu pojavu počinje s rastom novčane privrede. Možda je to u sledećoj vezi; u primitivnijim prilikama, kad vlada kupovina žena, žena nije samo životinja za rad - to je ona većinom i kasnije - nego njen rad nije još u specifičnom

415

smislu »domaći«, kao kod žene u novčanoj privredi, koja mora u kući da obavlja potrošnju onoga što muškarac stekne. U pomenutim epohama podela rada još nije toliko napredovala, žena neposredno učestvuje u proizvodnji, pa za svog vlasnika predstavlja mnogo opipljiviju ekonomsku vrednost nego kasnije. Iz kasnijeg doba se još povremeno potvrđuje ta veza: dok je Mekoli (Macaulay) u ženskom obavljanju glavnih poljskih radova u Škotskoj video varvarski nizak stupanj u životu ženskog pola, upravo je jedan dobar poznavalac naglašavao da je to njima davalo izvestan stepen nezavisnosti i ugleda kod muškaraca. Uz to, u primitivnim prilikama deca imaju direktnu ekonomsku vrednost za oca, dok su u razvijenijima često ekonomski balast. Prvobitni posednik, otac ili pleme, nema razloga da tu vrednost prepušta bez nakanade nekom drugom. Na tom stupnju ne samo da žena dobija za sebe izdržavanje nego i muž može cenu koju je za nju platio neposredno izvući iz njenog rada. To se menja čim privreda izgubi svoj karakter porodične, i potrošnja izgubi svoju ograničenost na čovekovu vlastitu proizvodnju. Time se, s gledišta kuće, ekonomski interesi razdvajaju na centrifugalni i centripetalni smer. Proizvodnja za tržište i kućna privreda počinju da razvijaju svoje suprotnosti, što je omogućeno novcem, pa tako i da uvode precizniju podelu rada između polova. Iz vrlo razumljivih razloga, ženi pripada delatnost usmerena prema unutra, a muškarcu ona usmerena prema spolja, te ona prva sve više postaje upravljanje i upotrebljavanje prinosa. Time ekonomska vrednost žene gubi, takoreći, svoj supstancijalitet i čulnu osetljivost, ona onda predstavlja izdržavanu osobu, koja živi od rada muškarca. Dakle, ne samo da otpada razlog da se za nju traži i odobrava neka cena nego je ona - bar za grublji način posmatranja balast koji muž preuzima i mora da se brine o njemu. Tako je stvoren temelj za miraz, i ovaj se, prema tome, mora širiti utoliko više ukoliko se više u navedenom smislu razdvajaju sfere delatnosti muža i žene. Kod naroda kakav su Jevreji, kod kojih, na osnovu nemirnijeg temperamenta i drugih uzroka, muškarci ostaju vrlo pokretni a, kao nužan korelat ovome, žene su strože upućene na kuću - nalazimo davanje miraza kao zakonski propis čak pre razvijene novčane privrede, koja inače vodi do istog rezultata. 416

širenje, takvo bogatstvo odnosa i, ujedno, takvu jednostranost podele rada kojima se ranije stanje indiferencije kućnih interesa i interesa privređivanja deli, pa se za ove traži poseban nosilac, a za one opet drugi. Ko treba da bude jedan a ko drugi - nema sumnje kad su posredi muž i žena; a isto tako nema sumnje da cena za nevestu, kojom je muškarac kupio proizvodnu snagu žene, mora da ustupi mesto mirazu, koji njega obeštećuje za izdržavanje neproizvodne žene ili koji ženi treba da zajamči nezavisnost i sigurnost pored muža koji privređuje. Zahvaljujući ovoj tesnoj vezi miraza u novčanoj privredi s ukupnom konstitucijom bračnog života - bilo zarad obezbeđivanja muža, ili zarad obezbeđivanja žene - postaje razumljivo to što je, konačno, kako u Grčkoj tako i u Rimu, miraz postao obeležje legalne supruge, nasuprot konkubini, koja nema nikakvu drugu pretenziju na muškarca, tako da ovaj ne mora da bude obeštećen, niti se ona mora osigurati za slučaj neispunjenja braka. I to nas vodi do prostitucije, koja ponovo stavlja pod novo svetio značenje novca za odnos među polovima. Dok svi darovi muškarca za ženu ili ženi, koji se daju pri zaključenju braka - pa tako i svadbeni poklon i pretium virginitatis - mogu da se pojave i pojavljuju se koliko kao pokloni u naturi toliko i kao pokloni u novcu, nebračnom predavanju, za koje se uopšte plaća neka cena, redovno odgovara novčana forma poklona. Samo transakcija u novcu nosi karakter sasvim momentalne veze koja ne ostavlja nikakve tragove, onaj karakter koji je svojstven prostituciji. Predavanjem novca čovek se potpunije izvlači iz te veze, radikalnije s njom raskida nego u slučaju predavanja bilo kojeg kvalifikovanog predmeta, za koji - usled njegovog sadržaja, njegovog izbora, njegovog korišćenja - lakše ostaje vezan tračak ličnosti davaoca. Požudi koja se momentalno uzdiže do vrhunca, i isto tako se momentalno gasi, požudi kojoj služi prostitucija, primeren je jedino novčani ekvivalent, koji nikoga ne povezuje i načelno je u svakom trenutku pri ruci, a i u svakom trenutku je dobrodošao. Za odnos među ljudima, koji je, po svojoj suštini, usmeren ka trajanju i unutrašnjoj istini povezujućih snaga - kao što je ljubavni odnos, koliko god brzo bio prekinut - novac nikad nije adekvatan posrednik; za kupljivo uživanje, koje odbacuje svaku vezu što prevazilazi trenutak i onaj isključivo čulni nagon,

27 Filozofija novca

417

sam novac, koji se svojim predavanjem apsolutno razdvaja od ličnosti i najtemeljnije preseca svaku dalju konsekvencu, obavlja objektivno i simbolično najpotpuniju uslugu; plaćajući novcem, čovek je najtemeljnije završio svaku stvar, tako temeljno kao s prostitutkom posle postignutog zadovoljenja. Time što je veza među polovima u prostituciji sasvim nedvosmisleno ograničena na čulni akt, ona je srozana na - samo rodu - saobrazni sadržaj; ona se sastoji u onome što može da postigne i oseti svaki primerak roda, i u čemu se susreću inače najsuprotstavljenije ličnosti, a čine se ukinutima sve individualne razlike. Zato je odgovarajući ekonomski objekt za ovu vrstu veza novac, koji - stojeći s one strane svake individualne određenosti, takoreći, predstavlja rodni tip ekonomskih vrednosti, prikaz onoga što je zajedničko svim pojedinačnim vrednostima. Tako se, obrnuto, u biću novca oseća nešto od bića prostitucije. Indiferencija s kojom se on nudi za svaku upotrebu, neverstvo s kojim se odvaja od svakog subjekta, jer ni s jednim nije stvarno povezan, objektivnost koja isključuje svaku srdačnu vezu, a svojstvena mu je kao čistom sredstvu - sve to uspostavlja sudbonosnu analogiju između njega i prostitucije. Dok Kant kao moralnu zapovest postavlja da se nikad nijedan čovek ne sme upotrebiti kao puko sredstvo, nego svagda ujedno priznavati i s njim se ophoditi kao sa svrhom - dotle prostitucija ukazuje na apsolutno suprotno ponašanje, i to na obema sudelujućim stranama. Tako je ona, od svih odnosa među ljudima, možda, najpregnantniji slučaj uzajamnog srozavanja na puko sredstvo; i to je možda onaj najjači i najdublji momenat koji nju uvodi u tako blisku istorijsku vezu s novčanom privredom, privredom sa »sredstvima « u najstrožem smislu. Na ovome se zasniva pojava da strahovito lišavanje dostojanstva u prostituciji nalazi svoj najprecizniji izraz u njenom novčanom ekvivalentu. Sigurno je da nizak stupanj ljudskog dostojanstva predstavlja činjenica da žena za tako sasvim bezličnu, čisto spoljašnje-objektivnu naknadu daje ono što joj je najintimnije i najličnije, što bi trebalo žrtvovati samo na osnovu sasvim individualnog impulsa, i samo u naknadu za podjednako lično predavanje muškarca, koliko god ono, možda, ima drukčije značenje nego predavanje žene. Ovde osećamo najpotpuniju i najmučniju neprimerenost između usluge i protivusluge; ili, čak: 418

uniženje prostitucijom je upravo u tome što ona najličniji i najrezervisaniji posed žene tako srozava da se za njega kao primereni ekvivalent doživljava ona najneutralnija vrednost, najdalja od svega ličnoga. Ipak, ta okarakterisanost prostitucije novčanom naknadom nailazi na neka suprotna razmišljanja, koja je nužno razmotriti da bi se sasvim precizno ispoljilo pomenuto značenje novca. Čini mi se da sasvim lični, intimno-individualni karakter, kakav treba da ima seksualno predavanje žene, nije sasvim u skladu s gorepomenutom činjenicom da je samo čulna veza između polova čisto generalne suštine, da u njoj, kao apsolutno opštem i nama čak sa životinjskim carstvom zajedničkim faktorom, ugašena biva upravo svaka personalnost i individualna intimnost. Sigurno je jedan od razloga za to što muškarci toliko često pokazuju sklonost da o ženama govore »u pluralu«, da o njima sude đuture, sve njih zajedno, takoreći, bacajući u jedan koš - dakle, da je jedan od razloga za to takođe u činjenici daje to što muškarce s grubom čulnošću zanima kod žena upravo isto kod krojačice i kod princeze. Otuda se čini isključenim da se baš u toj funkciji nađe prava vrednost ličnosti; sve druge, slično ovome opšte stvari: jelo i piće, redovne fiziološke, čak psihološke delatnosti, nagon za samoodržanje i tipično logičke funkcije, nikad se ne dovode u solidarnu vezu s ličnošću kao takvom, nikad se ne oseća da neko, upravo u vršenju ili pružanju toga u čemu se nimalo ne razlikuje od svih drugih, ispoljava ili daje svoju intimu, ono suštinsko, ono najobuhvatnije. Ipak, prilikom seksualnog predavanja žene neosporna je ova analogija: taj sasvim opšti akt, istovetan za sve slojeve ljudi - bar za ženu - oseća se ujedno kao najličniji akt koji uključuje njenu intimu. To se može razjasniti ako prihvatimo mišljenje da su žene uopšte dublje urasle u tip roda nego muškarci, čiji se pojedinac od njega više diferencira i individualizuje. Odatle bi najpre sledilo da se kod žena može više podudarati rodni i lični element. Ako su žene stvarno još tešnje i dublje od muškaraca povezane s nejasnim praizvorom prirode, onda je ono što je kod njih najsuštinskije i najličnije još jače ukorenjeno u pomenutim najprirodnijim, najopštijim funkcijama, 419

različitim od onoga što je svaka za sebe - da se ona nužno odražava u većoj jedinstvenosti bića svake žene za sebe ponaosob. Izgleda da iskustvo potvrđuje da su pojedinačne snage, kvaliteti, impulsi žene psihološki neposrednije i tešnje povezani nego kod muškarca, čije su suštinske strane samostalnije razvijene, tako da su razvitak i sudbina svake ponaosob relativno nezavisni od svake druge. Ali biće žene - tako se može sažeti bar opšte mišljenje o njoj - mnogo više živi pod znakom svega ili ničega, njene naklonosti i potvrđivanja radom tešnje su povezani, pa se kod žena lakše nego kod muškaraca može iz jedne tačke podstaći ukupnost bića sa svim njegovim osećanjima, htenjima, mislima. Ako je to tako, onda je donekle opravdana ona pretpostavka da žena tom jednom, centralnom funkcijom, tim predavanjem tog jednog dela svoga Ja, stvarno potpunije i bez ograda daje svoju celu osobu nego što to čini tom istom prilikom neki diferenciraniji muškarac. Već na bezazlenijim stupnjevima odnosa između muškarca i žene nameće se ta razlika njegovog značenja za oboje; čak i primitivni narodi različito određuju kazne koje mladoženja odnosno nevesta moraju da plate zbog jednostranog ukidanja zaruka, i to tako da, na primer, Bakaki traže od nje pet guldena, a od njega deset; kod stanovnika Bengkula mladoženja koji prekrši ugovor plaća četrdeset, a nevesta samo deset guldena. Prema tome, značenje i posledice, koje društvo vezuje za čulnu vezu između muža i žene, takođe podležu pretpostavci daje žena u razmenu dala celo svoje Ja, sve svoje vrednosti ukupno, a muž samo deo svoje ličnosti. Zato, po toj pretpostavci, devojci koja je pogrešila biva prosto osporena »čast«; bračna preljuba žene se mnogo surovije kažnjava nego preljuba muža, kod koga se pretpostavlja da se povremena, čisto čulna ekstravagancija još može spajati s vemošću ženi, bar u svim intimnim i bitnim stvarima. Po toj pretpostavci, prostitutka biva deklasirana sasvim neopozivo, dok se i najgori razvratnik još može izvući iz kala, takoreći, drugim stranama svoje ličnosti, pa osvojiti svaki položaj u društvu. Dakle, u čisto čulni akt, o kojem je reč kod prostitucije, muškarac unosi samo minimum svoga Ja, a žena maksimum - naravno, ne u pojedinačnom slučaju nego u svim slučajevima, posmatranim zajedno; odnos na osnovu kojeg razumljivi postaju kako podvođenje, tako i često navođeni slučaje420

vi lezbijske ljubavi među prostitutkama: budući da na osnovu svojih veza s muškarcima, u koje oni nikad ne stupaju kao stvarni i celoviti ljudi, prostitutka mora da oseća strahovitu prazninu i nezadovoljenost, ona dopunu za to traži u onim odnosima u kojima su, ipak, učesnici bar još neke druge ljudske strane. Dakle, ni ideja da je seksualni akt nešto opšte i bezlično, ni činjenica da je muškarac u njemu, spolja gledano, učesnik koliko i žena - ne mogu da ospore tvrdnju o takvom odnosu gde je učešće žene neizmemo ličnije, suštinskije nego u slučaju muškarca, takvo koje obuhvata samo Ja i tvrdnju da je novčani ekvivalent za to najnepodobniji i najneprimereniji, te njegovo davanje i prihvatanje znači najdublje omalovažavanje ličnosti žene. Lišavanje žene dostojanstva u prostituciji ne leži, po sebi i za sebe, u njenom poliandrijskom karakteru, u tome što se ona daje mnogim muškarcima; prava poliandrija čak obezbeđuje ženi često odlučnu prevagu, na piimer, kod relativno visoko uzdignute grupe Naira u Indiji. Samo, tu nije bitna činjenica da prostitucija znači poliandriju, nego da ona znači poliginiju. Upravo ova svugde neuporedivo srozava vrednost same žene: žena gubi svoju vrednost kao retkost. Spolja gledano, prostitucija sjedinjuje čak poliandrijske s poliginijskim odnosima. Jedino prednost, koju svugde ima onaj ko daje novac nad onim ko daje robu, prouzrokuje da samo oni koji muškarcu daju ogromnu prevagu, određuju karakter prostitucije. Takođe u odnosima koji nemaju nikakve veze s prostitucijom, često, žene osećaju neprijatnost i omalovažavanje u primanju novca od svojih ljubavnika, dok se to osećanje retko proteže na poklone u predmetima; nasuprot tome, za njih je zadovoljstvo i satisfakcija da one njima daju novac; pričalo se d a j e Marlboro ( Marlborough ) imao uspeha kod žena zato što je od njih primao novac. Upravo istaknuta nadmoć onoga ko daje novac nad onim ko ga uzima, nadmoć koja se u slučaju prostitucije proteže do najstrašnijeg društvenog distanciranja, u pomenutom obrnutom slučaju daje ženi satisfakciju: zato što vidi da je od nje zavisan onaj na koga je inače naviknuta da gleda kao na višeg od sebe. Dakle, pred nama je upadljiva činjenica da u mnogim primitivnijim kulturama prostituciju nikako ne doživljavaju kao oma421

miraz ili poklon za hramovnu riznicu, kao što sada čujemo da izvesna crnačka plemena upražnjavaju isti običaj u svrhe sticanja miraza. Devojke, u koje u ovom slučaju spadaju često i kćeri poglavice, niti zato gube nešto od svoga ugleda u javnosti, niti se time njihov kasniji bračni život bilo kako prejudicira. Ta neizmema razlika naspram našeg načina doživljavanja znači da oba faktora: ženska seksualna čast i novac - nužno stoje u načelno različitim odnosima. Ako se položaj prostitucije kod nas označava nepremostivom distancom, potpunom nesamerljivošću između dveju pomenutih vrednosti, one su u odnosima sa sasvim drukčijim gledanjem na prostituciju sigurno mnogo bliže jedne drugima. To odgovara rezultatima do kojih je doveo razvoj krvarine, novčane kazne za ubistvo čoveka. Sve više vrednovanje ljudske duše i sve niže vrednovanje novca doveli su do onemogućavanja krvarine. Isto takav kulturni proces diferenciranja, koji individuumu daje poseban naglasak, relativnu neuporedivost i nesamerljivost, pretvara novac u merilo i ekvivalent tako suprotstavljenih objekata da njegovi, tako nastali indiferencija i objektivitet, njega čine sve nepodobnijim za izjednačavanje ličnih vrednosti. Pomenuta nesrazmemost između robe i cene, koja prostituciji u našoj kulturi daje karakter, u nižim kulturama još ne postoji u istoj meri. Kad putnici izveštavaju da, u veoma primitivnim plemenima, postoji upadljiva telesna, često i duhovna sličnost žena s muškarcima, to označava da njima nedostaje upravo ono diferenciranje koje kultivisanijoj ženi i njenoj seksualnoj časti daje vrednost, nesamerljivu s novcem, čak i kada ona, u poređenju s muškarcima iz istog kruga, izgleda manje diferencirana i dublje ukorenjena u tip roda. Donošenje suda o prostituciji otprilike je išlo istim tokom kojim je tekao i razvoj crkvene kazne i krvarine: totalitet čoveka kao i njegove unutrašnje vrednosti su, u primitivnim epohama, relativno neindividualnog karaktera, dok je novac, zbog toga što je redak i manje u upotrebi, relativno individualan. Razdvajajući jedno od drugoga, razvitak onemogućava odmeravanje jednog drugim ili, gde to ipak i dalje postoji, kao u prostituciji, dovodi do strašnog srozavanja vrednosti ličnosti. Čini mi se da su, od obuhvatnog kompleksa razmatranja 422

je, kod kojih su ekonomski motivi jedini bitni, bilo je ne samo u svako doba i na svakom stupnju kulture nego su one upravo u primitivnijim grupama i odnosima baš posebno česte, tako da u ovima ne izazivaju nikakvo negodovanje. Srozavanje ličnog dostojanstva, kakvo danas postoji kod svakog braka koji nije sklopljen na osnovu individualne naklonosti - tako da sramno prikrivanje ekonomskog motiva izgleda kao obaveza pristojnosti - ne doživljava se kao takvo u pomenutim jednostavnijim kulturnim odnosima. Razlog takvom razvitku je u tome što porast individualizovanja čini sve protivrečnijim i nedostojnijim da se u čisto individualne odnose ulazi iz drugih a ne iz čisto individualnih razloga; jer među socijalnim momentima braka danas više nema ličnog izbora (osim ako se ideja potomstva ne pokaže kao takav momenat), čak taj izbor pripada njegovoj, samo individualnoj, unutra usmerenoj strani, ukoliko društvu nije stalo do staleške jednakosti supružnika - što ipak ostavlja veliku širinu i samo retko dovodi do sukoba među individualnim i društvenim interesom. U društvu s relativno nediferenciranim elementima može biti, isto tako, relativno nevažno koji se par spaja nevažno ne samo za zajednički život supružnika nego i za potomstvo: jer gde god su, u celini uzev, usklađeni konstitucija, zdravstveno stanje, temperament, unutrašnje i spoljašnje forme života i životni smerovi u grupi, uspelost potomstva ne zavisi od tako teškog izbora bračnog para, koji međusobno odgovara i dopunjava se, kao u veoma diferenciranom društvu. Zato je sasvim prirodno i svrsishodno da se u prvim pomenutim društvima bračni izbor određuje drugim razlozima, a ne čisto individualnom ljubavnom naklonošću. Svakako, u vrlo individualizovanom društvu, trebalo bi da presudni budu takvi razlozi; u njemu je sve reda pojava uzajamno odgovaranje dveju individua: sve manja učestalost sklapanja brakova, na koju se nailazi svuda u vrlo prefinjenim kulturnim odnosima, sigurno je delimično prouzrokovana okolnošću da sasvim izdiferencirani ljudi teško nalaze sasvim simpatičnu dopunu sebi samima. Sada za ove nemamo nikakvog drugog kriterija, ni znaka, osim uzajamne instinktivne naklonosti. Pošto je samo lična sreća onaj interes koji, konačno, supružnici jedini moraju zajedno da ostvare, ne bi bilo nikakvog obaveznog povoda za pomenuto strogo sprovođeno, zvanično, 423

licemerno ukazivanje na erotski motiv, kad sadašnje društvo ne bi, zarad uspelog potomstva, zapravo moralo da insistira na svemoći ovog motiva. Ma koliko to isto moglo biti varljivo - i to posebno u razvijenijim odnosima, čijim se komplikacijama upravo najčistiji instinkti često pokazuju nedovoljno doraslima - i ma koliko uspešan ishod iziskivao i druge uslove za to, u svom uspehu za rađanje potomstva taj motiv je, svakako, beskrajno nadmoćan nad momentom izbora, datim novčanim posedom; štaviše, on je, u poređenju s njim, apsolutno i jedino ispravan. Sklapanje braka zasnovano na novcu neposredno stvara stanje panmiksije - sparivanja bez izbora, bez obzira na individualne kvalitete - stanje za koje je biologija dokazala da je povod za najneposrednije i najpogubnije izopačavanje rodova. U braku zasnovanom na novcu sjedinjavanje para određuje se momentom koji nema nikakve veze s rasnom svrsishodnošću upravo kao što obziranje na novac često drži na dovoljnom rastojanju parove koji su stvarno saobrazni jedno drugom - pa ga u istoj meri treba smatrati za momenat degeneracije, gde odlučnija diferenciranost individua čini sve važnijim upravo izbor prema individualnoj usklađenosti. Dakle, i u ovom slučaju je isto kao i kod narasle individualizovanosti u društvu, koja novac čini sve nepodobnijim posrednikom čisto individualnih veza. Drugo: ovde se, u vrlo izmenjenoj formi, ponavlja zapažanje o prostituciji, naime, da je ona, istina, isto tako poliandrija kao i poliginija, ali da, usled socijalne premoći muškarca, isključivo posledice poliginijskog momenta, onog koji deklasira ženu, u njoj postaju delotvome. Naime, brak zasnovan na novcu izgleda kao da je nužno nekakva hronična prostitucija; ona strana koja je podstaknuta novcem, bio to muž ili žena, uvek biva podjednako intimno lišena dostojanstva. Samo, normalno slučaj nije takav. Udajući se, žena većinom u taj odnos unosi ukupnost svojih interesa i energija, bez ograda zalaže svoju ličnost, centar i periferiju; dok oženjenom muškarcu ne samo da moral dopušta mnogo veću slobodu kretanja nego on ni bitni deo svoje ličnosti, koji je obuzet pozivom, unapred ne unosi u bračnu vezu. S obzirom na odnos polova u našoj kulturi, muškarac, koji se ženi radi novca, 424

ga. Pošto ona mužu pripada više nego on njoj, za nju je sudbonosnije da u brak ulazi bez ljubavi. Zato sam sklon da poverujem ovde psihološka konstrukcija nužno dolazi namesto dovoljne empirije - da su tragične posledice braka zasnovanog na novcu bitno i posebno, kad su posredi prefinjenije prirode, teže tamo gde je žena ta koja je kupljena. I tu, kao i u mnogim drugim slučajevima, kao osobenost veza zasnovanih na novcu pokazuje se okolnost da eventualna prevaga jedne strane vodi ka njenom najtemeljnijem upražnjavanju, čak pojačavanju. Razume se, to je od početka tendencija svakog odnosa ove vrste. Položaj onog primus inter pares, postaje vrlo lako položaj jednog primus kao takvog, jednom stečena prednost, na bilo kojem području, predstavlja stupanj do daljeg, onog koji povećava distancu; dobijanje povlašćenog posebnog položaja često je utoliko lakše ukoliko neko stoji na višoj poziciji; ukratko, obično se odnosi nadmoći razvijaju u rastućim proporcijama, i »akumulacija kapitala« kao jednog sredstva moći samo je jedan pojedinačan slučaj vrlo obuhvatne norme, koja važi na svim mogućim, neekonomskim područjima moći. Ova često sadrže izvesna jamstva i protivteže, koji postavljaju brane pomenutoj lavini nadmoći; recimo, običaj, pijetet, pravo, one - unutrašnjom prirodom interesnih područja date - granice za ekspanziju moći. Međutim, novac sa svojom bezuslovnom elastičnošću i odsustvom kvaliteta ponajmanje je pogodan za zaustavljanje takve tendencije. Gde god odnos, u kojem je prevaga i prednost od početka na jednoj strani, polazi od novčanog interesa, pod inače jednakim okolnostima on će se moći razvijati mnogo dalje, radikalnije, odlučnije u svom pravcu, nego ako su mu u osnovi drugi motivi, objektivno određene i određujuće vrste. Treće: karakter braka zasnovanog na novcu vrlo jasno se ispoljava pri jednoj sasvim partikulamoj pojavi: pojavi ženidbenog oglasa. Mogla bi nam izgledati čudna i žaljenja dostojna pojava to što ženidbeni oglas ima tako neznatnu primenu, ograničenu na srednji društveni stalež. U uslovima svekolikog istaknutog individualizovanja modernih ličnosti i odatle proizašle teškoće izbora supružnika, ipak, još za svakog, ma koliko diferenciranog čoveka postoji odgovarajuća osoba drugog pola s kojom se dopunjava, u kojoj nalazi »pravog« supružnika. Sva teškoća leži

425

samo u tome da se te tako, u neku ruku, uzajamno predestinirane osobe sastanu. Besmislenost ljudskih sudbina ne može se pokazati u tragičnijem vidu od neudatosti i neoženjenosti, ili nesrećnih brakova dva međusobno strana čoveka, a trebalo je samo da se oni upoznaju, pa da jedno u drugom nađu svaku mogućnu sreću. Nema sumnje, savršeno uobličenje ženidbeneg oglasa moglo bi da racionalizuje šlepu nasumičnost tih odnosa, kao što je oglas uopšte jedan od najvećih kulturnih nosilaca usled toga što pojedincu pruža neizmemo više izgleda za adekvatno zadovoljenje potreba, nego kad je on upućen na slučajnost neposrednog nalaženja objekata. Upravo pojačano individualizovanje potreba čini apsolutno potrebnim oglas kao proširenje kruga ponuda. Ako, ipak, bas u slojevima više diferenciranih ličnosti, koje su, naizgled, načelno najviše upućene na ženidbeni oglas, taj oglas nikako ne dolazi u obzir, onda to odbacivanje mora imati neki sasvim pozitivan razlog. Pratimo li ženidbene oglase koji se stvarno pojavljuju, videćemo da u njima imovinske prilike tražitelja ili traženih čine pravu, mada katkad prikrivenu centralnu tačku interesa. I to je vrlo pojmljivo. Naime, nijedan drugi kvalitet ličnosti ne može se iole tačno ili ubedljivo-određeno navesti u nekom oglasu. Ni spoljna pojava, ni karakter, ni mera ljubaznosti, ni mera intelekta ne mogu se opisati tako lako da nastane nedvosmislena slika, koja izaziva individualni interes. Jedino što se u svim slučajevima može sasvim sigurno označiti jeste novčani posed osoba, pa je neizbežna crta ljudske predstave takva da se, među više odredaba jednog objekta ističe, kao objektivno prva i najhitnija, ona koja se najpreciznije i najodređenije može navesti ili spoznati. Ova svojevrsna, takoreći, metodološka prednost novčanog poseda sam ženidbeni oglas čini nemogućim za one staleže kojima je on, zapravo, najneophodniji, i to usled okolnosti da ta prednost tom oglasu daje pečat priznavanja pukog novčanog interesa. Uostalom, za prostituciju se, kao važeća, vezuje i ta pojava da novac, koji prelazi izvestan kvantitet, gubi svoju nedostojanstvenost i nesposobnost da bude odgovarajuća mera za individualne vrednosti. Gnušanje, koje moderno, »dobro« društvo oseća pred prostitucijom, utoliko je odlučnije ukoliko je to društvo bednije i siromašnije, a smanjuje se s visinom cene za koju

426

se osoba prodaje, sve dok, konačno, to društvo glumicu, za koju svi znaju da je neki milioner izdržava, vrlo često prima u svoje salone; dok je takav ženski stvor, možda, mnogo veća krvopija, varalica, dublje iskvarena od bilo koje ulične drolje. Tu deluje i ona već opštepoznata činjenica da velike lopove puštaju da pobegnu, a one sitne vešaju, a i da veliki uspeh kao takav, relativno nezavisno od svog područja i sadržaja, izaziva izvestan respekt. Samo, ono što je bitno, a i dublji razlog je, ipak, u tome što prodajna cena svojom prekomernom visinom objekt prodaje pošteđuje omalovažavanja, koje mu inače donosi činjenica da ga uopšte prodaju. U jednom od svojih opisa iz doba drugog carstva Zola govori o supruzi nekog čoveka na visokom položaju, za koju se znalo da su je muškarci mogli imati za 100.000-200.000 franaka. U toj epizodi, čija je osnova sigurno jedna istorijska činjenica, on pripoveda ne samo da se ta osoba kretala u najotmenijim krugovima nego i da je sebi obezbeđivao poseban ugled onaj ko je bio poznat kao njen ljubavnik. Kurtizana, koja se prodaje za vrlo visoku cenu, time dobija »vrednost retkosti« - jer ne samo da se skupo plaćaju stvari koje imaju vrednost retkosti nego i, obrnuto, tu vrednost dobijaju oni objekti koji iz bilo kojeg drugog razloga, bilo to makar posledica modne ćudljivosti, postižu visoku cenu. Kao i mnogi drugi predmeti, tako i milost neke kurtizane postaje predmet velikog poštovanja i tražnje mnogih zato što je ona imala hrabrosti da traži sasvim neuobičajenu cenu. - Englesko pravosuđe je moralo poći od odgovarajuće osnove kad je odlučilo da se suprugu neke zavedene žene dosudi novčano obeštećenje. Ovaj postupak, koji supružnika srozava do uloge podvodača svoje žene, u najvećoj je opreci s našim osećanjem. Samo, te kazne su izuzetno visoke ; znam slučaj jedne žene koja je imala odnose s više muškaraca, pa je svaki od njih bio osuđen na obeštećenje supruga, u visini od 50.000 maraka. Izgleda da se i tu visinom svote samerava niskost načela da se takva vrednost uopšte može sameravati novcem, čak da se, vrlo naivno, visinom svote izražava poštovanje supruga, zavisno od njegovog socijalnog položaja: bar pisac Junijusovih pisama oštro 427

Ovo gledište najupadljivije pokazuje svoje značenje prilikom »kupovine « nekog čoveka u onom smislu te reči koja je najčešća u jezičkoj upotrebi: prilikom potkupljivanja. Sada ću preći na razmatranje potkupljivanja, u njegovom specifično novčanom obliku. Po vladajućem socijalnom moralu, već je krađa ili prevara s malim svotama mnogo podložnija preziru nego krađa velikih svota. To je, u izvesnom smislu, opravdano, naime, kad je reč o osobama u relativno dobroj ekonomskoj situaciji. Naime, tada se zaključuje da duša, koja ne može da odoli čak ni tako malom iskušenju, mora biti posebno jadna i slaba, dok je, ipak, jača ona duša koja podleže tek vrlo znatnom iskušenju! Odgovarajuće tome, podmitljivost - prodaja dužnosti ili ubeđenja važi za utoliko goru ukoliko je posredi manja svota. Tako se, stvarno, podmićivanje doživljava kao kupovina ličnosti, koja se rangira prema tome da li je ona uopšte »neplativa«, da li se skupo ili jeftino daje. Ovde je društvenoj proceni tačnost, naizgled, zajamčena okolnošću da je ona samo refleks subjektove samoprocene. Iz te veze podmićivanja s ćelom ličnošću potiče ono svojevrsno dostojanstvo koje podmitljiv čovek uobičajeno čuva, ili se bar tako prikazuje, i koja ili izgleda kao nepristupačnost za male svote ili, gde čak ni toga nema, kao izvesna grandezza, strogost i nadmoćnost ponašanja koje davaoca srozavaju u ulogu primaoca. Taj spoljašnji izgled treba ličnost da predstavi kao neprikosnovenu, s utvrđenom vrednošću, pa koliko god to bila komedija, ipak, naročito zato što se druga strana time bavi nekom vrstom prećutne konvencije, to baca izvestan refleks u unutrašnju sferu i podmitljivu osobu štiti od onog samoponištavanja i samoobezvređivanja koji bi nužno sledili za korišćenjem vrednosti njegove ličnosti kao nekog uloga za izvesnu novčanu svotu. Kod starih Jevreja, pa još i sada često na Orijentu, kupovina i prodaja odvijaju se uz formule učtivosti, tako kao da kupac predmet prihvata kao dar. Dakle, čak i kod legitimnih transakcija izgleda kao da osobeno dostojanstvo Orijentalca dejstvuje u smeru prikrivanja pravog novčanog interesa. Takvo ponašanje podmitljivca i ukupna činjenica podmitljivosti uopšte najviše se olakšavaju i šire novčanom formom podmićivanja. Sasvim načelno, novac omogućava potajnost, ne-

428

vidljivost, bezglasnost promene poseda, kao nijedna druga vrednosna forma. Njegova zgusnutost dopušta da čovek, s komadom hartije koji spušta drugome u ruku, njega pretvori u bogatog čoveka; njegova bezobličnost i apstraktnost dopuštaju da ga ulažemo u najrazličnije i najudaljenije vrednosti, te da ga tako sklonimo od pogleda najbliže okoline; njegova anonimnost i bezbojnost čine neprepoznatljivim izvor iz kojeg je on došao do sadašnjeg vlasnika: on na sebi ne nosi nikakav dokument o poreklu, kao što to, jasnije ili skrivenije, nose toliki konkretni predmeti vlasništva. Dok izrazivost svih vrednosti novcem onome ko privređuje omogućava najjasniji i najneskriveniji uvid u nivo njegovog poseda, dotle ona prema drugima dozvoljava skrivenost i neraspoznatljivost poseda i transakcija, kakve nikad ne dopuštaju forme ekstenzivne svojine. Podložnost novca skrivanju je simptom ili ekstremno uobličenje njegovog odnosa prema privatnom posedu. Time što se on najviše od svih dobara može učiniti nevidljivim i nepostojećim za druge, on se približava duhovnom posedu; i kao što njegov privatni, takoreći, solipsistički karakter započinje i ujedno se dovršava s umećem ćutanja, tako i ono što je privatno, individualističko kod novca nalazi svoj potpuni izraz u pomenutoj mogućnosti prikrivanja. Razume se, u tome leži velika opasnost za one koji imaju pretenzije i interese za vođenje privrede, a da sami ne mogu neposredno da je kontrolišu ili na nju utiču. Kad modema prava propisuju javnost za upravljanje finansijama države, kao i akcionarskih društava, onda je za opasnosti, koje se tako žele izbeći, jedno od bitnih izvorišta u novčanoj formi privređivanja, u njoj svojstvenoj lakoći prikrivanja, u klici zavođenja, u lakoći nelegitimne upotrebe teškoćama za sve one koji su izvan ali su zainteresovani - a to se može načelnom otvorenošću poslovanja donekle paralisati. Tako se u novčanim odnosima i njihovim posredstvom očituje jedno opšte kulturno diferenciranje: ono što je javno biva sve javnije, ono što je privatno biva sve privatnije. Ranijim i užim krugovima je to podvajanje dalje; u njima se privatni odnosi pojedinca ne mogu tako prikriti, ni tako zaštititi od zavirivanja i mešanja drugih, kako to dopušta stil modernog života, dok je, s druge strane, u takvim krugovima nosiocima javnih interesa neki mističan autoritet i prikrivanje više i svrsishodnije svojstven nego u širokim 429

krugovima, gde im, već usled dimenzije oblasti njihove dominacije, usled objektiviteta njihove tehnike, usled njihove distance od svake osobe ponaosob, raste snaga i dostojanstvo, koje im pomažu da podnesu javnost svog ponašanja. Tako politika, uprava, sud gube svoju tajanstvenost i nepristupačnost u istoj meri u kojoj individuum stiče mogućnost za sve potpunije povlačenje i ograđivanje svojih privatnih poslova od svih koji su izvan njih; treba samo uporediti englesku povest s nemačkom ili pregledati kulturnu povest dva poslednja stoleća u krupnim crtama - pa spoznati ovu korelaciju. Staviše, i na području religije ispoljio se taj proces diferenciranja, i to zahvaljujući reformaciji. Dok katolička crkva svoj autoritet uvija u mističnu formu, koja caruje na apsolutnoj visini iznad vemika, i ovome uskraćuje svako postavljanje pitanja, svaku kritiku, svako sadejstvo, ona njemu, ipak, ne dopušta nikakvo nesmetano, versko za-sebe-bivstvo, nego se pretvara u instancu njegovih religijskih odnosa, koja učestvuje u svekolikom znanju i svugde zadire. Zatim je reformacija dala crkvenoj organizaciji, obrnuto: javnost, pristupačnost, podložnost kontroli, a načelno je odbacila sva prikrivanja i stvaranja barikada pred očima pojedinačnog vemika. Dok je on ujedno stekao mnogo nesmetaniju slobodu verskog osećanja, njegov odnos prema vlastitom bogu postao je privatan, koji je on samo sa sobom imao da uredi. I sada se vraćamo privatnosti i tajanstvenosti, koje su novčanom privredom postale svojstvene ekonomskim odnosima, u skladu s opštim kulturnim tendencijama, na prodaju čoveka: podmićivanje, koje u novčanoj privredi, upravo usled njenih pomenutih svojstava, stiže do svog najvišeg obličja. Podmićivanje komadom zemlje ili stadom stoke ne samo da se ne može sakriti od pogleda okoline, nego se ni sam potkupljeni ne može, pretvarajući se kao da ničeg nije bilo, ponašati suprotno onome kako to sobom nosi već okarakterisano reprezentativno dostojanstvo potkupljivosti. A novcem se može neko, takoreći, iza njegovih vlastitih leđa podmititi, on treba da se pretvara da nema pojma o tome, jer se to za njega ne kači specifično i lično. Tajnost, nesmetana reprezentacija, netaknutost svih drugih životnih veza može 430

momentu može iscrpeti potpuno i bez ostatka, tako da, spolja gledano, za ličnost ostaje vezana još manje nego neki novčani dar - ipak, to odsustvo traga, naročito u pogledu unutrašnjih konsekvenci, nije isto kao kod podmićivanja novcem; jer za ovo je karakteristična ta pojava da se, s datim i uzetim novcem, utoliko svaka veza među delatnim osobama završava, dok u pomenutom slučaju namesto momentalnog buđenja mnogo pre nastupa averzija, kajanje ili mržnja nego puka ravnodušnost. Razume se, takva prednost podmićivanja novcem prirodno se samerava s tim što, ako prikrivanje ne uspe, ono donosi najjače deklasiranje dotičnoga. I ovde je paralela s krađom karakteristična. Posluga krade mnogo rede - tj. samo u slučaju vrlo velike moralne iskvarenosti - novac nego hranu, ili druge sitnice. Iskustva s mnogima pokazuju da se ustežu da kradu istu vrednost u novcu koju prisvajaju, relativno mirne savesti, u vidu boce vina, ili predmeta za ulepšavanje žena. Sa sasvim odgovarajućeg stanovišta, naš krivični zakonik ocenjuje uzimanje manjih količina hrane i robe za uživanje radi neodložne potrošnje samo kao sasvim lak prestup, dok krađu novčane svote u istoj toj vrednosti, pod izvesnim okolnostima, kažnjava stvarno strogo. Očito se pretpostavlja da, u slučaju trenutne potrebe, mogućnost prisvajanje neposrednog potrebnog predmeta predstavlja tako snažan podsticaj daje podleganje njemu i suviše ljudska stvar, te ga ne treba strogo kažnjavati. Sto je objekt udaljeniji od te neposredne funkcije, što se potreba može podmiriti dužim zaobilaznim putem, to je podsticaj slabiji, pa je prepuštanje njemu dokaz jače nemoralnosti. Zato se, po saznanju jednog najvišeg suda, na primer, materijal za paljenje vatre ne može računati u sredstva za uživanje, te njegova krađa ne spada u olakšice za kažnjavanje krađe. Bez sumnje, pod određenim okolnostima, paljenje vatre je isto toliko hitna potreba i neodložna za samoodržanje kao i hleb; ipak, upotreba vatre je posrednija od upotrebe hleba, ona ima, takoreći, više međustadijuma, pa se može pretpostaviti da onaj ko pada u iskušenje tu ima više vremena za razmišljanje, koje mu ne ostavlja čulna neposrednost podsticaja. Novac najviše odudara od takve prisutnosti uživanja, potreba se uvek vezuje samo za ono što je iza nje, tako da iskušenje, koje iz nje izbija, takoreći, ne nastupa kao prirodni nagon, niti sobom nosi snagu takvog nagona kao opravda431

nje za postupak. Zato koliko krađa novca, toliko i podmitljivost novcem, izgledaju - u poređenju s vrednošću koja se trenutno uživa - kao znak rafinirane i temeljno iskvarene moralne osobine, tako da tajanstvenost, koju omogućava novac, deluje kao neka vrsta zaštitnog uređaja za subjekt. Uvek predstavljajući danak osećanju stida, ovo spada u rasprostranjen tip da nemoralno ponašanje sebi pridružuje primesu moralnih elemenata - ne zato da bi umanjilo kvantum svoje nemoralnosti, nego upravo da bi moglo da ga ostvari. Razume se, i ovde se pokazuje kako novčani odnosi, počev od izvesne kvantitativne granice, menjaju svoj kvalitativni karakter. Ima gigantskih podmićivanja koja, isto tako svrsishodno menjajući pomenuti zaštitni mehanizam, odustaju od tajanstvenosti u korist nekog, takoreći, zvaničnog karaktera u istoj onoj meti u kojoj, zbog samog svog obima, tehnički to ne bi ni mogla održati. Dvadesetak godina između dodele legislativne i administrativne samostalnosti Irskoj i unije s Engleskom bio je engleskim ministrima postavljen stvarno nerešiv problem da dve različite države vode jedinstvenom politikom i da dve samostalne legislature neprestano održavaju u harmoniji. Rešenje su našli u neprestanom podmićivanju: sve raznolike tendencije irskog parlamenta vezane su u željeno jedinstvo prosto kupovinom glasova. Tako je o Robertu Volpoulu {Walpole) jedan od njegovih najstrastvenijih poštovalaca mogao da kaže: »On lično bio je sasvim nepodmitljiv; ali da bi ostvario svoje političke namere, mudre i ispravne kakve su one bile, spremanje bio da podmiti celi Donji dom, a ne bi prezao ni od toga da podmiti ceo jedan narod«. Staviše, o tome kako se već najčistija, svog morala svesna savest onoga ko podmićuje može spojiti čak s najstrastvenijim prokletstvom podmitljivosti, poučava nas izjava jednog firentinskog biskupa na vrhuncu srednjovekovne borbe protiv simonije: hteo je da kupi papsku stolicu, pa makar ga ona koštala hiljadu funti - samo zato da bi istrebio proklete simonijake! I možda najubedljiviji dokaz za to kako upravo ogromne novčane svote pošteđuju podmićivanje - slično prostituciji - žiga besramnosti i zato žiga tajanstvenosti, nalazimo u sledećem: najveći finansijski posao s početka novog veka bilo je pribavljanje sredstava, potrebnih Karlu V za podmićivanja zarad njegovog izbora za cara! 432

Uz to, upravo izuzetna visina svote za kupovinu vrednosti, koje bi trebalo izvući iz takve trgovine, često daje izvesnu garanciju za to da time napadnuti javni interes ne trpi preveliku štetu. Činjenica da su engleski kraljevi prodavali visoke službene položaje dovodila je bar do toga da su kupci težili da ih dobro obavljaju: kaže se da čovek who had paid £ 10.000for the seals was not likely to forfeit them for the sake of a petty malversation

Ako sam tajnost podmićivanja već označio kao zaštitni mehanizam za subjekt, onda je, sasvim odgovarajuće tome, javnost takav mehanizam za javne interese. Ovo je korektiv zahvaljujući kojem su te gigantske korupcije bile donekle legitimne - nisu se nikako mogle sakriti, te se s njima, takoreći, moglo snalaziti. Zato su podmićivanja i u jednostavnijim odnosima lakše podnošljiva. O Aristidu ističe se kao nešto skoro nečuveno: da je, uprkos mnogim svojim diskrecionim ovlašćenjima, umro siromašan. U malim antičkim gradovima-državama nečasnost pojedinaca još nije potresala temelje celine, jer su one samo malim svojim delom bile novčanoprivredne, i jer su odnosi bili prozirni i nesloženi, tako da ih je lako bilo opet uravnotežiti. Zato je opravdano rečeno da se sudbina Atine svakog dana rešavala na Pniksu*. U slučaju modernih, veoma složenih odnosa javnog života, s hiljadu njegovih suštinskih novčanoprivrednih snaga ispod površine, ali koje se svugde reflektuju, podmitljivost činovnika deluje zaista mnogo pogubnije. U svemu ovde razmotrenome posredi je prodaja vrednosti koje su, istina, lične ali ne i subjektivne prirode, a čijim očuvanjem ličnost - nasuprot vrednostima subjektivnog uživanja oseća u samoj sebi neku objektivnu vrednost. Činjenica da kompleks vitalnih snaga, koji se unosi u brak, pri tom sledi smer vlastitog instinkta; da se žena predaje potpuno samo tamo gde muškarac na to odgovara osećanjima iste vrednosti; da su reci i dela poslušni izraz ubeđenja i obaveza - sve to ne znači toliko vrednost koju mi imamo, nego vrednost koja mi jesmo. Dajući which many rivals would be ready to detect.

* brežuljak zapadno od atinskog Akropolja, mesto zasedanja narodne skupštine (prim. prev.).

28 Filozofija novca

433

držaji našeg bivstva nude nam se kao posed onog po sebi sasvim besadržajnog, čisto formalnog centra u nama koji mi osećamo kao svoje, takoreći, punktuelno Ja i kao subjekt imanja, nasuprot svim njegovim kvalitetima, interesima, osećanjima, kao objektima koje imamo; i, s druge strane, posed je, kao što smo videli, protezanje naše sfere moći, umeće raspolaganja objektima, koji upravo time bivaju uvučeni u krug našeg Ja. Ja, naše htenje i osećanje, produžava se ulaženjem u stvari koje poseduje: posmatrano s jedne strane, ono ima i svoje najintimnije biće, ukoliko je to samo jedan pojedinačan, navodljiv sadržaj, ali već izvan sebe, kao objektivno imanje, koje tek pripada centralnoj tački; s druge strane, ono ima i svoje krajnje spoljašnje biće u sebi, ukoliko je to stvarno njegov posed; time što ima stvari, one su kompetencije njegovog bivstva, koje bi bez ijedne od ovih bilo neko drugo. Posmatrano logički i psihološki, proizvoljna je stvar povući granicu između bivstva i imanja. A ako mi tu granicu, ipak, osećamo kao objektivno opravdanu, onda je to zato što bivstvo i imanje, u pogledu razlike među njima, nisu nikakvi teorijsko-objektivni nego vrednosni pojmovi. Svojim životnim sadržajima pripisujemo određenu vrstu vrednosti i meru vrednosti kad njih označavamo kao svoje bivstvo, a drugu kad ih označavamo kao svoje imanje. Ako, polazeći od ovih sadržaja, tumačimo one koji su bliski zagonetnom Ja-središtu kao svoje bivstvo, a one udaljenije kao svoje imanje, onda je njihovo rangiranje na tom nizu, koji očito isključuje svako oštro razgraničenje, ipak, ustanovljivo samo različitošću vrednosnih osećanja koja prate jedne i druge. Ako na pomenutim prodajama to što dajemo pripisujemo svom bivstvu, a to što dobijamo svom imanju - onda je to samo posredan izraz za činjenicu da mi jedno osećanje vrednosti koje je intenzivnije, trajnije, dotiče celi krug života, razmenjujemo za neposrednije, neodložnije, trenutnije osećanje vrednosti. Ako je prodaja ličnih vrednosti omalovažavanje bivstva određenog u ovom smislu, direktna suprotnost onome »polaganju na sebe«, onda se može navesti ideal ličnosti na kojem se najodlučnije mogu meriti pomenuti načini ponašanja; otmenost - i to zato tako odlučno što ta vrednost za novac uopšte znači najradikalniji kriterijum; tako da, mereno njome, prostitucija, brak 434

u nizu koji započinje već najlegitimnijim formama novčanog prometa. Kod predstavljanja ovog stanja stvari reč je najpre o određenju samog pojma otmenosti. Uobičajena podela naših normi objektivnog procenjivanja na logičke, etičke i estetičke, sasvim je nepotpuna, ako pogledamo naše stvarno prosuđivanje. Da navedemo vrlo očigledan primer: mi cenimo, recimo, jasno izgrađenu individualnost, samu činjenicu da neka duša ima svojevrsnu, u sebi zatvorenu formu i snagu; neuporedivost i nezamenljivost, kojima jedna osoba, u neku ruku, predstavlja samo svoju vlastitu ideju, osećamo kao vrednu, i to često nasuprot etičkoj i estetičkoj manjevrednosti sadržaja takve pojave. Ali nije reč o pukom upotpunjavanju pomenutog sistema nego o tome da je sistematsko zatvaranje kao takvo ovde isto tako pogrešno kao i u slučaju pet čula, ili dvanaest Kantovih kategorija razuma. Razvitak naše vrste neprestano stvara nove mogućnosti da se svet čulno i intelektualno prima, a isto tako neprestano nove kategorije za njegovo vrednovanje. I kao što mi tako stalno uobličavamo nove delotvome ideale, tako produbljenija svest iznosi na videlo one stalno druge, koji su dotad već bili delotvorni ali nesvesni. Verujem da se među osećanjima vrednosti, kojima reagujemo na pojave, nalazi takođe jedno koje se može označiti samo kao vrednovanje »otmenosti«. Ta kategorija pokazuje svoju samostalnost u tome što se postavlja prema inače najraznovrsnijim i najrazličnijim vrednosnim pojavama: stavovi, baš kao i umetnička dela, poreklo, kao i literarni stil, na određeni način izgrađen ukus, baš kao i predmeti koji njemu odgovaraju, ponašanje na nivou društvene kulture, kao i životinja plemenite rase - sve to možemo nazvati »otmenim«: i ako postoje takođe izvesne veze ove vrednosti s odnosima morala i lepote, ipak, ta vrednost uvek počiva na sebi, pošto jednak stepen te vrednosti nastupa sjedinjen s najraznovrsnijim etičkim i estetičkim stupnjevima. Socijalni smisao otmenosti: izuzetni položaj naspram neke većine, zaokruženost pojedinačne pojave u njenom autonomnom području, koje bi bilo odmah razoreno prodorom bilo kojeg heterogenog elementa - očito, daje tip za sve primene njenog pojma. Sasvim posebna vrsta razlike između bića čini spoljnjeg nosioca otmenosti kao vrednosti: ovde ta 435

jednog drugim, svođenja na zajednički imenitelj, onog »činjenja sebe običnim«; s druge strane, ona se ne sme ispoljiti tako da to što je otmeno izmami iz njegove samodovoljnosti, njegove rezervisanosti i unutrašnje zatvorenosti, te da njegovo biće izmesti u neku relaciju prema drugima, bila to makar samo relacija razlike. Otmeni čovek je onaj potpuno lični, koji svoju ličnost, ipak, sasvim čuva. Otmenost reprezentuje sasvim jedinstvenu kombinaciju ose ć anjâ razlike, koja počivaju na upoređivanju, i gordog odbijanja svakog upoređivanja uopšte. Čini mi se da je sasvim iscrpan primer pojava da Dom lordova ne samo da svaki njegov član priznaje za svog jedinog sudiju, nego 1330. godine taj dom izričito odbacuje zahtev da njegovi članovi sude drugim ljudima - dakle, tako da se čak i odnos moći nad osobama izvan vlastitog ranga kod njega javlja kao degradacija! Što više novac vlada interesima i sam od sebe pokreće ljude i stvari, što se više te stvari proizvode radi njega i samo njime procenjuju, to manje opisana vrednost otmenosti može biti ostvarena kod ljudi i stvari. Razne povesne pojave upućuju na tu negativnu vezu. Stare aristokratije Egipta i Indije gnušale su se pomorskog prometa i smatrale da je on nespojiv sa čistotom kasta. More je posrednik kao i novac, to je razmensko sredstvo, preokrenuto u geografsku sferu, takoreći, u sebi sasvim bezbojno, pa zato, kao i novac, služi prelaženju najrazličnijih elemenata jednih u druge. Pomorski promet i novčani promet su u tesnoj istorijskoj vezi, rezervisanost i strogo uobličena zatvorenost aristokratije nužno strahuje da će oba dovesti do ujednačenja i nivelisanja. Zato je takođe venecijanskom plemstvu u uspešno doba aristokratije bila zabranjena svaka lična trgovina, a tek 1784. godine plemstvo je zakonom ovlašćeno da trguje pod vlastitim imenom. Ranije su plemići to mogli da čine samo kao potajni sudeonici u poslovima cittadina, dakle, samo iz daljine i pod maskom. U Tebi je nekad postojao zakon da samo onaj ko je deset godina bio izvan tržišnog prometa može biti biran za javne službe; Avgust je zabranjivao senatorima da sudeluju u poreskim zakupima i bave se brodarskim poslovima. Kad je Ranke 14. i 15. stoleće označio kao plebejska stoleća naše povesti, to se odnosilo nanovčanoprivredne prilike, koje su tada nastajale, a čiji su nosioci bili gradovi , s 436

početkom novog veka, i u Engleskoj se osećalo da razlike u bogatstvu, važeće u gradu, nikako nisu mogle da stvore tako odlučno zatvorenu aristokratiju kao staleške granice, važeće na selu. Najsiromašniji šegrt mogao se nadati najboljoj budućnosti, ako se ona sastojala samo u novčanom posedu, dok je sasvim nesavitljiva linija zemljišnu aristokratiju razdvajala od yeomana. Beskrajna kvantitativna stupnjevitost novčanog poseda omogućava prelaženje jednog stupnja u drugi i brisanje formalne određenosti otmenih klasa, koja ne može da postoji bez čvrstine granica. Otmenosti kao idealu je, kao i estetskome o kojem sam to već ranije istakao, svojstvena ona ravnodušnost prema pitanju »koliko«. Pitanje kvantiteta sasvim uzmiče pred zatvorenim u-sebi-mirovanjem vrednosti, kakva se jamči biću koje sudeluje u tome; čisto kvalitativno značenje, koje podrazumeva pomenuti ideal, srazmemo malo se ističe time što više egzemplara stiže na taj nivo. Odlučujuća je činjenica da je ta visina uopšte uspeh bivstvovanja, a to što je čovek sam za sebe punovažni reprezentant ovoga, daje specifičnu prirodu otmenom - bilo ljudskom, bilo podljudskom - biću. Međutim, u trenutku kad se kod stvari gleda na njihovu novčanu vrednost i one tako vrednuju, one izlaze iz sfere te kategorije, njihov vrednosni kvalitet utapa se u njihov vrednosni kvantum, pa je svoju bazu izgubilo ono pripadanje sebi - naslikani dvojni odnos prema drugima i prema sebi koje, počev od izvesnog stepena, osećamo kao otmenost. Suština prostitucije, koju smo spoznali kod novca, poverava se predmetima, koji onda funkcionišu još samo kao njegovi ekvivalenti, štaviše, njima možda u još osetnijoj meri zato što oni imaju više da izgube nego što to od početka ima novac. Ona krajnja suprotnost kategorije otmenosti, ono činjenje-sebe-zajedničkim s drugima, postaje tipični odnos stvari u novčanoj privredi zato što su one novcem, kao centralnim mestom, međusobno povezane, sve s jednakom specifičnom težinom plivaju u neprestano pokretnoj novčanoj struji, pa se tako, sve na istoj ravni, razlikuju samo po veličini komada ravni koju pokrivaju. Ovde se neizbežno ističe tragična posledica svakog nivelisanja: da ono to što je visoko srozava više nego što može da uzdigne ono što je nisko. To je jasno kao dan kod odnosa među 437

osobama. Gde god se obrazuje duševna sfera, posebno intelektualne vrste, u kojoj većina ljudi nalazi razumevanje i zajedničnost - tamo nužno ona leži znatno bliže nivou niskoga nego nivou najvišega; jer uvek je više mogućno da se ta sfera spusti nego da se podigne. Krug ideja, znanja, snaga volje, nijansi osećanja, koje sobom nosi nepotpunija ličnost, biva pokriven onim krugom koji je svojstven potpunijoj, a ne obrnuto; dakle, onaj prvi je zajednički obema, a ovaj drugi nije; tako da, uz izvesne izuzetke, tlo zajedničkih interesa i akcija mogu zadržati oni bolji i oni niži elementi samo uz odricanje prvih od njihovih individualnih prednosti. Do tog rezultata vodi i činjenica da, čak u slučaju ličnosti koje su na podjednako visokim položajima, nivo njihove zajedničnosti neće biti tako visok kao nivo svakog pojedinca za sebe. Upravo najviša obrazovanja, koja su, možda, svojstvena svakome, često su diferencirana u sasvim različitom pogledu, pa se sastaju samo na onom dubljem opštem nivou iznad kojega se individualne i jednako značajne potencije često razilaze toliko da je nemoguće ikakvo sporazumevanje. To što je ljudima zajedničko - u pogledu biološke strane: najstarija i zato najsigurnija nasleđa - jeste, uopšteno gledano, onaj grublji, nediferencirani, neduhovniji element njihovog bića. Ovaj tipični odnos kojim sadržaji života moraju da plate svoju zajedničnost, svoje služenje razumevanju i jedinstvenosti, s njihovim relativno niskim nivoom; taj odnos kojim se pojedinac, svodeći se na to zajedničko, mora odreći svog individualnog vrednosnog nivoa, bilo zato što drugi stoji niže od njega, ili zato što je taj drugi, mada isto tako visokorazvijen, svojim nivoom usmeren u drugom pravcu - dakle, taj odnos ima svoju formu kod stvari koliko i kod osoba. Samo ono što je u ovom slučaju proces kod stvarnosti, u onom prvom slučaju ne odvija se zapravo na samim stvarima nego na vrednosnim predstavama o njima. Činjenica da se najfiniji i najneobičniji predmet može dobiti za novac kao i onaj najbanalniji i najgrublji, uspostavlja vezu među njima, čiji je kvalitativni sadržaj međusobno dalek, a koja povremeno kod prvog može dovesti do trivijalizovanja i nivelisanja u specifičnoj proceni, dok drugi predmet nema šta ni da izgubi, ni da dobije. Okolnost da jedan staje mnogo a drugi malo novca, ne 438

koja se uzdižu iznad pojedinačnog poređenja; to se ne postiže ni onom neospornom psihološkom pojavom da se upravo na zajedničnosti novčanog imenitelja utoliko jače ističu individualne diferencije objekata. Snižavajuće dejstvo novčanog ekvivalenta nedvosmisleno se ispoljava čim se s nekim lepim i svojevrsnim, ali kupovnim objektom upoređuje jedan po sebi otprilike isto značajan, ali koji se ne može kupiti novcem; on ima od početka za naše osećanje neku rezervisanost, počivanje-na-sebi, pravo da bude meren samo svojim sopstvenim objektivnim idealom, ukratko: otmenost, koja ostaje uskraćena drugima. Ona karakteristika u slici ovoga da se to može imati za novac, jeste za ono što je najbolje i najodabranije locus minoris resistentiae, zbog koje se to ne može odbraniti od nametljivosti onoga podređenoga koja traži, takoreći, dodir s njim. Koliko god novac, zato što za sebe nije ništa, ovom mogućnošću dobija ogroman vrednosni plus, toliko i, obrnuto, međusobno istovredni ali raznovrsni objekti usled svoje - makar i posredne ili idejne - razmenljivosti podležu srozavanju značaja svog individualiteta. Ipak, to je takođe onaj dublji motiv iz kojeg mi izvesne stvari, nešto dostojno prezira, karakterišemo kao »novac u opticaju«: fraze, modusi ponašanja, muzičke fraze itd. Pri tom, nije samo mogućnost opticaja ona tačka poređenja koja kao svoj izraz priziva novac, objekt koji je u najvećem opticaju. Tome se katkad pridružuje i moment razmene. Njega donekle svako uzima i ponovo izdaje, bez individualnog interesa za sadržaj - kao kod novca. Takođe ga svako ima u džepu, u zalihi, nije mu potrebno preoblikovanje da bi obavljao svoj posao u svakoj situaciji. Budući da on, dat ili primljen, ulazi u vezu s pojedincem, on ipak ne dobija nikakvu individualnu boju ili primesu, ne ulazi, kao drugi sadržaji govora i činjenja, u stil ličnosti, nego kroz nju prolazi bez promene, kao novac kroz novčanik. Nivelisanje se javlja kako kao uzrok, tako i kao posledica razmenljivosti stvari - kao što se izvesne reči bez kolebanja mogu zameniti jedne drugima, jer su trivijalne i postaju trivijalne, jer je uobičajeno da se bez kolebanja zamenjuju jedne drugima. Odsustvo ljubavi i frivolnost, kojima se ophođenje s predmetima u sadašnjosti toliko razlikuje od ranijih vremena, delom sigurno ima uzrok u međusobnoj deindividualizaciji i nivelisanju, na os439

Međutim, razmenljivost, izražena u novcu, neizbežno povratno deluje na kvalitet roba, odnosno s njim je u uzajamnom dejstvu. Smanjenje interesa za individualnost roba dovodi do smanjenja same te individualnosti. Ako su obe strane robe kao takve njen kvalitet i njena cena, onda svakako izgleda logički nemogućno da se interes vezuje samo za jednu od tih strana: jer jeftinoća je prazna reč, ako ona ne znači nisku cenu za relativno visok kvalitet, a visina kvaliteta je ekonomska draž samo ako njoj odgovara bilo koja primerena cena. Ipak, ono što je pojmovno nemoguće jeste psihološki stvarno i delotvomo; interes za jednu stranu može toliko porasti da njen logički zahtevani pandan sasvim opadne. Tip za jedan od ovih slučajeva je radnja »sve za 50 pfeniga «. U njoj je princip vrednovanja modeme novčane privrede našao svoj potpuni izraz. Kao središte interesa sad više nije konstituisana roba nego njena cena - princip koji bi ranijim vremenima ne samo izgledao besraman nego i suštinski sasvim nemoguć. Opravdano je ukazivano na to da je srednjovekovnom gradu, uprkos svim naprecima koje je on ovaploćavao, ipak još nedostajala široka privreda s kapitalom, i da je to bio razlog što se ideal privrede tražio - ne toliko u toj širini (koja je mogućna samo zahvaljujući jeftinoći) nego, štaviše - u kvalitetu ponuđenoga. Otuda veliki rezultati umetničkih zanata, strogo nadziranje proizvodnje, stroga policija za proveru životnih sredstava itd. Upravo to je onaj jedan krajnji pol niza čiji drugi pol označava odrednica »jeftino i loše « - sinteza koja je omogućena samo time što je svest hipnotizovana jeftinoćom, te osim nje ne zapaža ništa više. Nivelisanost objekata na nivou novca najpre srozava subjektivni interes za njihovu svojevrsnu visinu i kvalitet, i - kao još jedna posledica - sam taj kvalitet; proizvodnja jeftine loše robe je, u neku ruku, osveta objekata za to što su dopustili da ih iz žiže interesa istisne jedno samo indiferentno sredstvo. Sve ovo valjda dovoljno razjašnjava u kakvoj radikalnoj suprotnosti novac i njegove posledice stoje s malopre skiciranim vrednostima otmenosti. Novac najtemeljnije uništava ono držanje do sebe koje karakteriše otmenu ličnost, a koje prihvataju izvesni objekti i njihova vrednovanost; novac nameće stvarima merilo koje leži izvan njih samih, kao što otmenost njega upravo 440

razlike kvantiteta, on od njih oduzima apsolutnu diferenciranost i distancu jednoga od drugoga, a s druge strane, pravo da odbace svaki odnos uopšte, svako kvalifikovanje bilo kakvim upoređivanjem s drugima - dakle, obe odredbe čije sjedinjavanje gradi osobeni ideal otmenosti. Dakle, rast ličnih vrednosti, koji označava taj ideal, u svojoj projekciji u stvari pokazuje se očuvan onoliko koliko seže delotvornost novca, koji stvari čini »prostima « u svakom smislu te reči, te ih već po jezičkoj upotrebi stavlja u apsolutnu suprotnost s otmenim. Suprotno tim pojmovnim sadržinama, tek u ukupnoj širini kupljivih životnih sadržaja ispoljava se dejstvo novca, koje se u lično zaoštrenoj formi pokazalo prostitucijom, brakom zasnovanim na novcu i podmićivanjem.

441

II U poglavlju o individualnoj slobodi ustanovili smo koliko pretvaranje naturalnih obaveza u novčana davanja može da posluži kao prednost obema stranama; naročito nosilac obaveza odatle izvlači jačanje svoje slobode i dostojanstva. Taj značaj novca za lične vrednosti mora se dopuniti razvojnim nizom suprotnog smera. Da li će rezultat pomenutog pretvaranja biti povoljan - to zavisi od okolnosti da li je nosilac obaveza dotad u taj odnos uneo ličnu snagu i individualnu određenost, bez dobijanja odgovarajućeg ekvivalenta. To što je njemu nudila druga strana bilo je čisto stvarstvene prirode; prava, koja je izvlačio iz tog odnosa, bila su relativno bezlična, a dužnosti, koje mu je on nametao, sasvim lične. Budući da je forma novčanog davanja depersonalizovala njegove dužnosti, ta nesrazmera se izjednačavala. Međutim, sasvim drukčiji rezultat nastupiće ako se nosilac obaveza ne zadovolji samo stvarstvenom protivuslugom nego mu iz tog odnosa nastane pravo, uticaj, lična značajnost, i to upravo zato što on taj određeni lični učinak unosi u sâm odnos. Tada objektiviranje veze, koje se postiže novčanom formom, nužno dejstvuje isto toliko nepovoljno koliko i prethodno povoljno. Srozavanje saveznika Atine na položaj direktne, veće ili manje zavisnosti započelo je time što je njihov danak u formi brodova i ratnika pretvoren u puke novčane dažbine. To prividno oslobađanje od njihove više lične obaveze upravo je sadržavalo odricanje od vlastite političke aktivnosti, od značaja na koji se može polagati pravo samo kad je posredi ulaganje nekog specifičnog učinka, ispoljavanje realnih 442

snaga. U pomenutoj dužnosti sadržana su bila, ipak, neposredna prava: vojna sila koju su sami davali nije se mogla upotrebiti protiv njihovih interesa, onako kako je to bilo mogućno učiniti s novcem koji su davali. Rečeno Kantovim jezikom, naturalno davanje sastoji se od dužnosti kao njegove forme i od specijalnog sadržaja i predmeta kao njegove materije. Ta materija može, za sebe, imati izvesna sporedna dejstva; na primer, kao rad seljaka kulučara, može jako da ograniči ličnost i slobodu kretanja tih seljaka, a može i kao naturalni doprinos ratničkim poduhvatima neke glavne sile nju da prisili na izvesne obzire prema onima koji daju taj doprinos. Dok je dužnost kao takva u oba slučaja jednaka, materija, čiju formu ona čini, uobličiće je u jednom slučaju teško za nosioca obaveza, a u drugom relativno povoljno. A ako, umesto tih naturalnih davanja, nastupi novčana isplata, materijalni momenat se upravo isključuje, on gubi svaki kvalitet, bogat posledicama, tako da ostaje, takoreći, samo čista ekonomska dužnost u najapstraktnijem ostvarenju, koje ona uopšte može naći. Zato, pomenuta redukcija u prvom od navedenih slučajeva znači otpadanje teškoća, a u drugom otpadanje olakšice, pa će nosilac učinka u ovom drugom slučaju biti isto tako omalovažen kao i u prvom istaknut. Pretvaranje dužnosti lične usluge u novčano plaćanje nalazimo zato često kao neku svesnu politiku, kojom treba srozati moćni položaj nosilaca obaveza, na primer kod Henrija II u Engleskoj, koji je uveo da mu vitezovi, umesto da ga prate u ratovima na Kontinentu, mogu novcem iskupiti tu službu. Možda su mnogi to prihvatili, jer u tom trenutku to je izgledalo kao olakšica i oslobođenje pojedinca. Činjenica je da je to, ipak, izazvalo razoružavanje feudalaca, kojeg se kralj morao najviše bojati, i to upravo zbog onih ratničkih kvaliteta na koje je i sâm dotad bio upućen. Pošto u obezbeđivanju ljudstva u okruzima i gradovima nije delovao i takav individualni element, za njih je nastupila situacija obrnuta od one koju smo gore opisali: sticanje slobode novčanim iskupljenjem od pomenute obaveze. Sve te pojave su nama ovde važne zato što se iz njih može očitati povezanost sasvim fundamentalnih vitalnih osećanja sa sasvim spoljašnjim činjenicama. Zato je i ovde bitno to saznanje da odredbe, 443

ipak ne samo kod njega. Istorijske konstelacije, čiji je suštinski nosilac ovaj smisao, mogu se uvrstiti u takav uzlazni niz u kojem svaki član, zavisno od drugih odnosa elemenata, omogućava kako njihovu slobodu tako i njihovo potiskivanje. U vezi sa čisto ličnom vezom, to je jasno kao dan: ona se predstavlja kako kao surovost ličnog potčinjavanja nekoj osobi, tako i kao dostojanstvo slobodnog udruživanja. I jedno i drugo se menja kad usmeravajući element nosi bezličan karakter - bilo da je ova bezličnost stvarstvena bezličnost nekog spoljnjeg objekta, ili da je ona bezličnost mnoštva osoba, u kojoj iščezava subjektivitet pojedinaca. Prethodno poglavlje pokazalo nam je kako prelazak ovde deluje kao oslobođenje, koliko puta čovek potčinjenost nekom bezličnom kolektivitetu, ili čisto stvarstvenoj organizaciji, prihvata radije nego potčinjenost nekoj ličnosti. Ovde želim samo da pomenem da je, kako robovima tako i seljacima kulučarima, bilo relativno lako ukoliko su pripadali državi; da je položaj nameštenika u modernim velikim trgovinskim kućama sa sasvim bezličnim načinom rada, redovno, bolji nego u malim radnjama, gde ih vlasnik lično izrabljuje. Obrnuto, gde god jedna strana zalaže veoma lične vrednosti, preinačenje drugih u bezlične forme biće doživljeno kao nedostojnost i nesloboda. Slobodno aristokratsko predavanje sve do prinošenja krajnjih žrtava vrlo često je otvaralo mogućnost za osećanje poniženja i deklasiranja, čime bi se zahtevale, istina, neznatnije žrtve, ali žrtve kao objektivno zakonska dužnost. Još u 16. stoleću vladari u Francuskoj, Nemačkoj, Škotskoj i Nizozemskoj često su nailazili na znatan otpor, ako bi upravljanje prepustili učenim zamenicima ili upravnim telima. Zapovest se doživljavala kao nešto lično, čemu se pokoravalo takođe iz lične predanosti, dok je prema neindividualnom kolegijumu postojala samo potčinjenost kao takva. Krajnju kariku tog niza čine odnosi zasnovani na novcu, kao najobjektivnija od svih praktičnih tvorevina: zavisno od polazne tačke i sadržaja, novčano davanje pokazalo nam se kao nosilac potpune slobode i potpunog tlačenja. Zato takođe povremeno nailazimo na njegovo vrlo odlučno uskraćivanje. Kad je Petar IV Aragonski jednom od aragonskih gradova zatražio jamstvo u novcu, oni su mu odgovorili da to dotad nije bilo uobičajeno, da su njegovi hrišćanski 444

daju novac. Ni u anglosaksonskoj Engleskoj kralj nije imao pravo na direktno oporezivanje, štaviše, vladalo je staro germansko načelo da zajednica i počiva na ličnom učinku vojske i suda. Kad je kralj uzeo danski novac, navodno zato da on posluži kao zaštita za suzbijanje novih upada, ovo je označilo propast države. Zato, nosioci obaveza - koliko god je to u njihovoj moći - prihvataju pretvaranje lične službe u novčane izdatke samo ako zadržavanje te službe za njih ne znači učešće u sferi moći nosilaca prava; tako da se razni krugovi iste grupe katkad oštro razlikuju u tom pogledu. Teritorijalni gospodari u srednjovekovnoj Nemačkoj, ovlašćeni za skupljanje slobodnih vojnika i podložnika za vojnu službu, kasnije su često prikupljali porez umesto toga. Ali veleposednici su ostajali slobodni od toga, jer su sami obavljali službu u konjici, dakle, »služili svojom krvlju«; odatle je poteklo staro pravno pravilo: »seljak zarađuje vrećom, vitez konjem«. Činjenica da je modema država opet uvela ličnu vojnu službu podanika, umesto da vladar samo ubira poreze i njima iznajmljuje plaćeničku vojsku, ta zamena novčanog otkupa neposrednom službom je adekvatan izraz za ponovo narasli politički značaj pojedinačnog građanina. Zato, već odnos davanja u novcu prema ličnom učinku utemeljuje iskaz da je opšte glasačko pravo korelat opšte obaveze služenja. Iz vrlo načelnih veza mogu se izvući zaključci da despotske tendencije tako teže ka svođenju svih obaveza na novčana davanja. Pojam prinude većinom se primenjuje sasvim netačno i neodređeno. Uobičajeno je reći d a j e »prinuđen« neko kome je delanje određeno pretnjom ili strahom od veoma bolne konsekvence za slučaj propusta, od kazne, od gubitka itd. U stvari, ni u jednom od tih slučajeva nema stvarne prinude; jer ako je neko voljan da prihvati pomenute konsekvence, onda mu je sasvim prepušteno da učini propust u kakvoj radnji, koja time treba da bude iznuđena. Stvarna prinuda je isključivo ona koja se upražnjava neposredno fizičkom silom ili sugestijom. Na primer, mogu stvarno da budem prinuđen da se potpišem samo tako što će neko snažniji uhvatiti moju ruku i njome povući crte potpisa, ili recimo tako što će mi to u hipnozi sugerisati; ali prinuditi me na to ne može nikakva pretnja smrću. Zato je sasvim netačno reći da država iznuđuje poštovanje svojih zakona. Ona stvarno nikog ne 445

može da prinudi na to da služi vojsku, ili da poštuje život i svojinu drugih, ili da svedoči o nečemu, ukoliko je dotični samo spreman da prihvati kazne za kršenje zakona; u ovom slučaju država može samo da iznudi da onaj ko se ogrešio izdrži te kazne. Samo u pogledu jedne jedine zakonske kategorije mogućna je prinuda na pozitivno ispunjenje: u pogledu poreske obaveze. Svakako, ispunjenje te obaveze (kao i ispunjenje novčanovrednih privatnopravnih obaveza) može se iznuditi u najstrožem smislu te reči tako što će se obvezniku dotična vrednost oduzeti silom. I to, ta prinuda se stvarno proteže samo na novčano davanje, čak ne ni na ekonomska davanja bilo koje druge vrste. Ako je neko obavezan na određeno naturalno davanje, nikad ne može biti stvarno prinuđen da dâ upravo to što je određeno, ako ni pod kojim okolnostima ne želi da to proizvede; svakako, njemu može biti oduzeto bilo šta drugo što poseduje, pa biti pretvoreno u novac. Svaki takav objekt ima novčanu vrednost, te može umesto pomenutoga da nastupi u ovoj vezi, mada možda ni u kojoj drugoj. Zato će despotsko ustrojstvo, koje teži bezuslovnosti prinude nad podanicima, najsvrsishodnije od njih, od samog početka, zahtevati samo novčana davanja. Kad je posredi zahtev za novcem, nema nikakvog otpora, kakav može da izazove nemogućnost apsolutnog iznuđivanja drugih davanja povodom pretenzije na takva. Zato je korisno, i suštinski i spolja gledano, izvesnu količinu zahteva, u vezi s kojima se možemo bojati svake vrste otpora, svesti na puki novac. Možda je to jedan od temeljnih razloga iz kojih mi, uopšteno, despotski režim često vidimo povezan s davanjem povlastica novčanoj privredi (na primer, italijanske despotije su imale stalnu tendenciju da otuđe domene), i iz kojih je merkantilni sistem sa svojim pojačanim vrednovanjem novca oživotvoren u doba najneograničenije moći vladara. Tako je, od svih zahteva, zahtev usmeren ka novcu onaj čije je ispunjenje ponajmanje prepušteno dobroj volji nosioca obaveza. Kad je on posredi, zamire sloboda, koja postoji kad su posredi svi drugi zahtevi, i čiji dokaz i osvedočenje zavise samo od onoga što je čovek voljan da prihvati. Tome nimalo ne protivreči ona - drugde toliko isticanja vredna - činjenica da pretvaranje naturalnog davanja u novčano davanje označava oslobođenje individuuma. Pametni despotizam uvek će birati za svoj zahtev takvu formu 446

koja podaniku ostavlja najveću mogućnu slobodu u njegovim čisto individualnim vezama. Najstrašnije tiranije italijanske renesanse su, ipak, postale ujedno i rasadnici najpotpunijeg i najslobodnijeg obrazovanja individuuma u njegovim idealnim i privatnim interesima, i u svim vremenima - od Rimskog carstva do Napoleona III - politički despotizam pronašao je sebi dopunu u neumerenom privatnom liberalizmu. Despotizam će, radi svoje koristi, svoje zahteve ograničiti na ono što mu je bitno, pa će meru i način ovoga učiniti podnošljivim tako što će u svemu inače dati najveću mogućnu slobodu. Zahtev za novčanim davanjem ujedinjuje na najsvrsishodniji način oba gledišta: sloboda, koju on dopušta u pogledu čisto privatne strane, apsolutno ne sprečava obespravljenje političke strane, kakvo je često sprovođeno. Pored ovog tipa slučajeva, u kojima otkupljivanju novcem upravo odgovara tlačenje nosioca obaveza, postoji druga jedna dopuna rezultata, dobijenih u prethodnom poglavlju. Videli smo kakav je napredak za seljaka kulučara značila mogućnost da svoje usluge otkupi novčanim nametom. Suprotni rezultat za njega nastupa čim dođe do pretvaranja odnosa u novčanu formu s druge strane, tj. čim zemljoposednik od njega otkupi komad zemlje koji je on dotad posedovao s više ili manje prava. Zabrane, koje su u 18. stoleću i čak daleko u 19. stoleću na području starog Nemačkog rajha objavljivane protiv otkupljivanja seljaka, imaju, doduše, bitno fiskalne i sasvim opšte agramopolitičke razloge; ipak, povremeno izgleda da je u tome učestvovalo i osećanje da se seljaku nanosi nepravda kad mu se zemlja, čak uz potpuno obeštećenje u novcu, ipak oduzima. Razume se, pretvaranje nekog komada poseda u novac najpre se može doživeti kao oslobođenje. Pomoću novca možemo vrednost objekta pretočiti u bilo koju formu, dok je ranije bio okovan u toj jednoj; s novcem u džepu mi smo slobodni, dok nas je ranije predmet činio zavisnima od uslova svog čuvanja i oplođavanja. Obaveza prema stvari se, naizgled, načelno nimalo ne razlikuje od obaveze prema nekoj osobi, jer i stvar i osoba podjednako strogo određuju naše činjenje i dopuštanje, ako želimo da izbegnemo najosetljivije posledice: tek svođenje celog odnosa na novac - bilo da ga u jednom slučaju uzimamo, a u drugom dajemo - izvlači nas iz 447

determinisanja, koja nama dolaze od nekog izvan nas. Tako, česta isplaćivanja seljaka u 18. stoleću davala su, svakako, tom seljaku trenutnu slobodu. Samo, oduzimala su mu ono što se nije moglo platiti, a što slobodi tek i daje njenu vrednost: pouzdani objekt ličnog rada. U zemlji se za seljaka krilo i nešto drugo osim puke vrednosti imovine: za njega je to bila mogućnost korisnog delovanja, središte interesa. Životni sadržaj koji daje smer, a koji je on izgubio kad je, umesto zemlje, posedovao samo njenu vrednost u novcu. Upravo svođenje njegovog zemljišnog poseda na puku novčanu vrednost tog poseda gura ga putem proletarijata. Drugi jedan stupanj agrarnih odnosa ima istu formu razvitka. Na seljačkim dobrima, na primer u Oldenburgu, često još vlada zakupnički odnos; zakupac je obavezan da za seljaka radi jedan određen broj dana u godini, i to za najamninu manju od najamnine slobodnih nadničara; u naknadu za to dobija od seljaka stan, zakup zemlje, kola za prevoz itd. jeftinije nego što je to uobičajeno u tom mestu. Dakle, ovo je, bar delimično, razmena naturalnih vrednosti. Ima izveštaja o tome da se ovaj odnos karakteriše socijalnim izjednačavanjem seljaka i zakupca: zakupac nema osećanje da je prinuđen na najamni rad svojim lošijim imovinskim stanjem; a istovremeno se izveštava da je napredovanje novčane privrede razorilo taj odnos, i da je pretvaranje naturalne razmene usluga u čisto plaćanje za njih deklasiralo zakupca mada je on tako, ipak, morao steći izvesnu slobodu raspolaganja svojim prinosom od rada, nasuprot vezanosti za unapred određena naturalna primanja. U tom istom području zapaža se i na drugom mestu taj isti razvitak. Sve dok su vršioci na dobrima isplaćivani određenom količinom ovršenog žita, oni su bili živo, lično zainteresovani da uspe gospodarevo privređivanje. Vršalica je istisla tu vrstu plaćanja, a umesto toga uvedena novčana nadnica ne uspostavlja pomenutu ličnu vezu između gospodara i radnika, iz koje je radnik sticao osećanje vlastite vrednosti i moralni stav, sasvim drukčije nego iz povećanog novčanog dohotka. Time se u značaju, koji novac ima za sticanje individualne slobode, pokazuje posledicama vrlo bremenito određenje pojma slobode. Sloboda ima najpre, naizgled, samo negativan karakter; 448

boda od nečega i ispunjava svoj pojam iskazivanjem odsustva sputavanja. Samo, ona ne istrajava u ovom negativnom značenju; ona bi bila bez smisla i vrednosti da odbacivanje vezanosti nije odmah zamenjeno porastom poseda i moći: ako je ona sloboda od nečega, onda je ipak ujedno i sloboda za nešto. To potvrđuju pojave iz najrazličnijih područja. Gde god u političkom životu neka stranka zahteva ili dobija slobodu, tu uopšte nije reč o samoj slobodi nego o onim pozitivnim dobitima, jačanjima moći, širenjima koji su joj dotad bili nedostupni. Značenje »slobode «, koju je Francuska revolucija obezbedila trećem staležu, ležalo je u činjenici daje postojao četvrti stalež, odnosno razvijao se - a treći stalež je tad mogao da mu dopusti da radi »slobodno« za sebe. Sloboda crkve neposredno znači širenje njene sfere moći; na primer, u pogledu njene »slobode propovedi« - da država dobije građane kojima ona daje pečat i koji stoje pod njenim uticajem. Oslobođenju potlačenog seljaka u celoj Evropi neposredno se pridružila težnja da se on pretvori i u sopstvenika svoje zemlje - kao što starojevrejske odredbe, koje naređuju da se dužnički rob, po isteku niza godina, oslobodi, odmah tome pridružuju preporuku da mu se dâ i posed, ako je mogućno, da mu se vrati njegova ranija zemlja. Gde god stvarno čisto negativni smisao slobode postaje delotvoran, ona zbog toga važi za nepotpunost i omalovažavanje. Đordano Bruno, u svom oduševljenju za jedinstveno-zakonu-saobrazan život kosmosa, smatra da je sloboda volje nedostatak, tako da nju poseduje samo čovek u svojoj nepotpunosti, dok Bogu pripada jedino nužnost. I posle ovog sasvim apstraktnog - jedan sasvim konkretan primer: zemlja pruskih sitnih seljaka bila je izvan područja na kojem su ležale njive seljaka izmešane. Pošto je ove poslednjenavedene bilo mogućno obrađivati samo po zajedničkom pravilu, sâm sitan seljak imao je znatno više individualne slobode; samo, bio je izvan grupe, nije imao pozitivnu slobodu da odlučuje o pitanjima obrade njiva, nego samo negativnu slobodu da nije bio vezan nikakvom odlukom. I to je bio razlog iz kojeg je sâm sitni seljak, i pored značajnog poseda, sticao samo niži i manje ugledan položaj. Sloboda je po sebi prosto prazna forma, koja tek s jačanjem drugih sadržaja života i u tom jačanju postaje delotvoma, živa, 29 Filozofija novca

449

pored njihove formalne strane što predstavlja čisti pojam slobode, zapažamo jednu materijalno određenu koja, dopunjavajući prvu do pozitivnog značenja, ujedno sadrži izvesno ograničenje, neku direktivu šta bi trebalo pozitivno činiti sa slobodom. Svi akti kojima se stiče sloboda mogli bi se uključiti u skalu, polazeći od gledišta: koliki je njihov materijalni sadržaj i dobitak, u poređenju s njihovim formalnim i negativnim momentom oslobođenja od dotadašnjih vezanosti. Na primer, kod mladog čoveka, koji - oslobođen prinude škole - stiče studentsku slobodu, ovaj poslednjinavedeni momenat je naglašeniji, a nova supstancija života i stremljenja, koja čini pozitivnu stranu toga, najpre je vrlo neodređena i mnogoznačna: tako da student, zato što je puka sloboda nešto sasvim prazno i stvarno nepodnošljivo, sebi u univerzitetskim običajima dobrovoljno stvara prinudu najjače vrste. Sasvim drukčije stvar stoji kod trgovca, koji se oslobađa tegobnog trgovinskog ograničenja; tu je novo delanje, zarad kojeg je pomenuto oslobođenje dragoceno, po svom sadržaju i svojoj direktivi vrlo određeno, te trgovac ne ostaje sa svojom slobodom, nego odmah zna za šta treba neizbežno da je koristi. Kod devojke koja izlazi iz sputavajućeg poretka roditeljskog doma, da bi utemeljila svoju ekonomsku samostalnost, sloboda ima sasvim drugi pozitivni smisao u pogledu kvantiteta i kvaliteta, nego ako ona biva »oslobođena «, pa se vođenje vlastitog doma nadoveže na to oslobođenje kao njegova suština i svrha. Ukratko, svaki akt oslobođenja otkriva posebnu proporciju između naglašavanja i protezanja time prevladanog stanja i onoga koje je time stečeno. Kad bi se takav niz, prema postepeno rastućoj nadmoći jednog momenta nad drugim, stvarno mogao konstruisati, onda bi sloboda, dobijena novčanom prodajom nekog objekta, stajala na krajnjoj tački tog niza - bar onda kad je objekt sadržaj života dotad određivao prema sebi. Onaj ko svoje zemljišno dobro razmeni za kuću u gradu, oslobođen je time, svakako, tegoba i briga poljoprivrede; ali ta sloboda znači da se on odmah mora posvetiti zadacima i izgledima gradskog veleposeda. A ako svoje dobro proda za novac, onda je stvarno slobodan, negativni momenat oslobođenja od dotadašnjih bremena je prevagnuo, njegova no450

objekta prodajom za novac pozitivni momenat tog oslobođenja spao je na svoju graničnu vrednost; novac je resio zadatak da slobodu čoveka ostvari skoro u njenom čisto negativnom smislu. Tako se ogromna opasnost isplate seljaka novcem uvrstila u opšti sistem ljudske slobode. Svakako, to što je on dobio jeste bila sloboda; ali samo sloboda od nečega, a ne i sloboda za nešto; svakako, prividno sloboda za sve - jer je prosto bila negativna - a stvarno upravo zato bez direktive, bez ikakvog određenog i određujućeg sadržaja, te otuda takva da je čoveka izlagala pomenutoj pustoši i lišenosti oslonca, koje su bez otpora dopuštale širenje svakog slučajnog, ćudljivog, zavodljivog impulsa - odgovarajuće sudbini nevezanoga čoveka, koji je svoje bogove napustio i čija tako stečena »sloboda« samo pruža mogućnost da svaku proizvoljno uzetu trenutnu vrednost uzdigne u idola. Isto se to događa i trgovcu, kome je, rasterećenom od briga i poslova u trgovini, cilj kojem najviše teži prodaja radnje. A ako onda konačno, sa svotom otkupa u ruci, bude stvarno »slobodan«, često će nastupiti ona tipična dosada, odsustvo svrhe života, unutrašnji nemir rentijera, koji će ga nagnati na najčudnije pokušaje bavljenja poslom, sasvim suprotne unutrašnjem i spoljašnjem smislu, samo zato da bi svojoj »slobodi« ugradio neki supstancijalan sadržaj. Često se to događa i činovniku koji želi da što brže bude unapređen, što će mu, penzionisanom, omogućiti »slobodan« život. Tako nam se čini da je, u mukama i nevoljama sveta, često stanje potpunog mira apsolutni ideal - sve dok nas uživanje u njemu vrlo brzo ne poduči da je mir od određenih stvari dragocen samo, čak podnošljiv samo, ako je to mir za određene stvari. Dok su otkupljeni seljak, kao i trgovac koji je postao rentijer, ili penzionisani činovnik, naizgled, svoju ličnost oslobodili prinude koju su im nametali specifični uslovi njihovih poseda ili pozicija, dotle je - u ovde pretpostavljenim slučajevima - stvarno nastupilo obrnuto od toga: oni su pozitivne sadržaje svoga Ja dali za novac, koji im ne jamči nijedan takav. Jedan francuski putopisac piše vrlo karakteristično o nekim grčkim seljankama, koje su proizvodile vezene tkanine i bile izuzetno vezane za svoje vrlo mukotrpne radove: elles les donnent, elles les reprennent, elles regardent l’argent, puis leur ouvrage, puis l’argent, l’argent finit toujours par avoir raison, et elles s’en vont désolées de se voir si

451

riches. Budući da sloboda koju daje novac jeste samo potencijalna, formalna, negativna, njegova zamena za pozitivne sadržaje života - ako se odmah na ispražnjeno mesto ne uvuku drugi, s drugih strana - znači prodaju vrednosti ličnosti. Zato je podela pruske zajednice u prvoj četvrtini 19. stoleća išla naruku pojavi nestalnog, korena lišenog staleža nadničara. Nacionalna prava na livade i šume bila su pomoć za egzistenciju siromašnijih seljaka, koja nikako nije apsolutno značila in abstracto postizani ekvivalent - isplaćen u novcu, vrlo brzo se gubio, u vidu zemlje bio je premali da bi se isplatilo samostalno privređivanje; tako da je i ovo obeštećenje u vidu zemlje ubrzo pretvoreno u novčano, pa je put ka proletarizovanju i slabljenju vitalne supstancije postajao sve širi, a ne sve uži. Sasvim odgovarajući ponašanju tih grčkih seljanki su izveštaji etnologa o izuzetnim teškoćama da se, kod primitivnih naroda, kupe upotrebni predmeti. Svaki od njih kako je to obrazlagano - nosi individualan pečat porekla i određenja; ogromni trud, upotrebljen za pravljenje i ukrašavanje tog objekta, i njegovo ostajanje u ličnoj upotrebi čine ga sastavnim delom same osobe, pa se odvajanju od njega suprotstavlja isti otpor kao da je reč o delu tela; tako da, umesto ekspanzije samog Ja koju beskonačne »mogućnosti « novčanog poseda obećavaju koliko primamljivo toliko i nejasno - nastupa njegova kontrakcija. Jasnoća u tom pogledu nije beznačajna za razumevanje našeg doba. Otkad uopšte postoji novac, svako je, u celini uzev, skloniji da prodaje nego da kupuje. S rastućom novčanom privredom, ta sklonost postaje sve jača i sve više zahvata objekte koji nisu načinjeni za prodaju, nego nose karakter nepokretnog poseda, i čak su, naizgled, više određeni za to da ličnost vežu za sebe nego da se od nje odvoje u brzoj promeni: radnje i poslovi, umetnička dela i zbirke, zemljišni posed, prava i položaji svake vrste. Time što sve to sve kraće ostaje u rukama jedne osobe, ličnost sve brže i češće izlazi iz specifične uslovljenosti takvog poseda - ostvaruje se, naravno, izuzetna ukupna mera slobode; samo, zato što je samo novac, sa svojom neodređenošću i unutrašnjom neusmerenošću, najbliža strana tih procesa oslobađanja, oni se zaustavljaju na činjenici lišenosti korena, pa često ne stižu da puste novo korenje. Staviše, budući da se na pomenute posede, s obzirom na vrlo brzi novčani promet uopšte, više ne može gledati kao na 452

nešto što podleže kategoriji kakvog definitivnog životnog sadržaja, od početka već ne dolazi do one unutrašnje veze, stapanja, predavanja, koji ličnosti daju, doduše, nedvosmisleno determinišuće granice, ali ujedno i oslonac i sadržaj. Tako se objašnjava činjenica da se naše doba koje, posmatrano u celini, sigurno ima više slobode nego bilo koje ranije, ipak, malo raduje toj slobodi. Novac omogućava ne samo da se otkupimo od vezanosti za druge nego da se otkupimo i od vezanosti koje potiču iz našeg vlastitog poseda; on nas oslobađa, budući da ga dajemo i budući da ga uzimamo. Tako, neprestani procesi oslobađanja dobijaju izuzetno širok prostor u modemom životu takođe na toj tački razotkrivajući dublju povezanost novčane privrede s tendencijama liberalizma, a i, razume se, ukazujući na jedan od razloga iz kojih je sloboda liberalizma proizvela toliko nestalnosti, zbrke i nezadovoljstva. Međutim, budući da tolike stvari, neprestano otkupljivane novcem, gube za nas svoje usmeravajuće značenje, ta promena naše veze s njima nailazi na praktičnu reakciju. Ako se pomenuta novčanoprivredna nesigurnost i nelojalnost prema specifičnim posedima sveti u vrlo modemom osećanju da nada u zadovoljenje, koja se vezuje za nešto dostignuto, u sledećem trenutku već to prevazilazi, da nam srž i smisao života stalno klize iz ruke onda tome odgovara duboka čežnja da se stvarima dâ nov značaj, dublji smisao, zasebna vrednost. Lakoća u dobijanju i gubljenju poseda, nestalnost njihovog postojanja, uživanja u njima i menjanja, ukratko: posledice i korelacije novca učinile su ih praznima i nevažnima. AH živa uzbuđenja u umetnosti, traganje za novim stilovima, za stilom uopšte, simbolizam, čak teozofija - to su simptomi za traženje novog, dublje osetnog značaja stvari bilo da svaka za sebe dobije dragoceniji, duševniji naglasak, bilo da ga dobije uspostavljanjem neke veze, izbavljenjem iz njihovog atomizovanja. Ako je modemi čovek slobodan - slobodan zato što sve može da proda i slobodan zato što sve može da kupi, onda on traži, često u problematičnim veleitetima, kod samih objekata onu snagu, čvrstinu, duševno jedinstvo koje je sam izgubio zahvaljujući odnosu prema njima, izmenjenom novcem. Dok smo ranije videli da se novcem čovek izbavljuje iz zarobljenosti u stvarima, dotle je, s druge strane, sadržaj njegovog Ja, smer i 453

određenje toga Ja, ipak, s konkretnim posedima toliko solidaran da neprestano prodavanje i zamenjivanje tih poseda, čak sama činjenica mogućnosti prodaje, često znači prodaju ličnih vrednosti i njihovo lišavanje korena. Novčana privreda će sve više uspevati da nas zavara u pogledu toga da novčana vrednost stvari ne zamenjuje bez ostatka to što mi u njima posedujemo, da one imaju strane koje se ne mogu izraziti novcem. Ipak, gde god je očigledno da novčana procena i predavanje njih ne može da oslobodi izravnavajuće banalnosti svakodnevnog prometa, traži se bar takva novčana forma koja uveliko odudara od one svakodnevne. Najstariji italski novčić bio je komad bakra bez određene forme, zbog čega nije brojan nego meren. Sve do doba careva taj bezoblični komad bakra, i pored neuporedivo prefinjenijeg novca, rado je upotrebljavan za verske priloge, a i kao juristički simbol. To da vrednost stvari, koja postoji pored novčane vrednosti, ipak, mora biti priznata - to je posebno jasno kad se ne prodaje supstancija nego lično upražnjavana funkcija, i kad ona nosi individualan karakter ne samo u pogledu svog spoljašnjeg ostvarenja nego i u pogledu svog sadržaja. To može da razjasni sledeći niz pojava. Gde god se razmenjuje novac za usluge, davalac novca, doduše, polaže pravo samo na utvrđene objekte, na objektivno opisane usluge, a onaj ko objektivno pruža usluge u mnogim slučajevima zahteva, bar želi, još nešto osim novca. Ko odlazi na koncert, zadovoljan je ako za svoj novac čuje očekivane muzičke komade, očekivano savršeno izvedene; ali umetnik se ne zadovoljava novcem, on traži i aplauz. Onaj ko traži da mu se naslika portret, zadovoljan je ako u rukama ima dovoljno uspeli portret; a slikar se ne zadovoljava time što u rukama ima dogovorenu svotu, nego tek biva zadovoljan kad mu se oda i subjektivno priznanje i stekne nadsubjektivnu slavu. Ministar ne traži samo platu nego i zahvalnost vladara i nacije, nastavnik i sveštenik ne samo svoje primanja nego i pijetet i privrženost, čak bolji trgovac ne želi samo novac za svoju robu nego želi i da kupac bude zadovoljan - i to ne uvek samo zato da bi ovaj ponovo došao. Ukratko, mnogo davalaca usluga polaže pravo, osim na novac, koji objektivno priznaju kao dovoljan ekvivalent za svoju uslugu, ipak, i na lično priznanje, na bilo kakav subjektivan znak onoga ko plaća, koji prevazilazi 454

dogovoreno novčano davanje, pa za osećanje primaoca tek i predstavlja potpuni ekvivalent za njegovu uslugu. Tu imamo potpuni pandan pojavi koju sam opisao u trećem poglavlju kao superadditum novčanog poseda. Tamo je davaocu novca, osim precizne protivvrednosti njegovog utroška, pripadala još neka vrsta viška od onog karaktera novca koji je prevazilazio svaku vrednost pojedinačnog objekta. Ali upravo njegovom biću, koje većinom od svih empirijskih stvari, kako je govorio Jakob Beme (Böhme), povezuje uspeh i protivuspeh, odgovara ovo izjednačavanje: lična davanja, koja, baš prevazilazeći svoj ekvivalent u novcu, zahtevaju još nešto više. I kao što se tamo u pogledu novca, tako se ovde u pogledu usluge, pretenzija koja prevazilazi direktnu razmenu izražava u sferi koja ličnost okružuje kao geometrijsko mesto njenih pretenzija, i postoji s one strane svake od njih ponaosob. Saldo, koji ovako ostaje pri razmeni novca i lične usluge u korist usluge, može se doživljavati kao prevaga u toj meri da primanje novčanog ekvivalenta već srozava uslugu, a ovim i osobu: kao da bi ono što se dobija u novcu bilo otpisano od pomenute idealne naknade, od koje niko ne želi nikakvo otpisivanje; tako znamo da je lord Bajron honorare od izdavača primao samo s najmučnijim osećanjem. Gde god delatnost koja donosi novčanu zaradu već kao takva biva lišena ugleda, kao u klasičnoj Grčkoj (zato što se još nije znalo za socijalni značaj i produktivnost novčanog kapitala, nego se verovalo da on služi samo egoističkoj potrošnji) - tamo se ovo deklasiranje još posebno pojačava u pogledu lično-duhovnih usluga: recimo, podučavati za novac i uopšte duhovno raditi za novac, to se smatralo za lišavanje dostojanstva osobe. U odnosu na sve delatnosti koje izviru iz srži ličnosti, postoji jedna površna predstava da se može »primiti svoja plata«, predstava koja nimalo ne dotiče stvarnu vrstu osećanja. Zar se žrtvovanja ljubavi mogu sasvim nadoknaditi nekakvim činjenjem, čak i onim jednako vrednim, što potiču iz podjednako snažnog osećanja? Uvek ostaje neki odnos obaveze celine ličnosti, koji je možda uzajaman, ali načelno se ne može uravnotežiti ni tom uzajamnošću. Kao što ni prestup, ukoliko je duhovne prirode, ne može biti okajan kao da se nije ni desio, tako je i sa štetom koja je učinjena spolja. To što krivac posle 455

nanja s grehom putem plaćene kazne, nego je posledica time izazvane unutrašnje promene, koja razara koren greha. A puka kazna pokazuje nesposobnost da stvarno namiri nedelo - u dalje delotvomom nepoverenju i deklasiranju koje prestupnik, uprkos kazni, još oseća. O onome što sam ranije izložio: da među kvalitativno različitim elementima ne može da postoji nikakva neposredna ekvivalencija kao između aktive i pasive nekog tekućeg računa - o tome najtemeljnije svedoče vrednosti u kojima se ovaploćuje individualna ličnost; a to postaje nevažeće kad vrednosti, odvojene od svog korena, dobijaju samostalno-stvarstven karakter, približavajući se beskonačno novcu, koji je, u odnosu na prosto nesamerljivu ličnost, ono što jeprosto samerljivo jer je apsolutno stvarstveno. S jedne strane, ima nečeg strašnog u tome da se zamisli uzajamna duboka neprimerenost stvari, usluga, psihičkih vrednosti, koje mi, ipak, neprestano koristimo kao stvarne ekvivalente međusobno; s druge strane, upravo ta neuporedivost vitalnih elemenat, njihovo pravo da ne budu tačno pokriveni nijednim navodivim ekvivalentom, ipak daje nezamenljivu draž i bogatstvo samom životu. Možda je to što lične vrednosti nikako nisu podmirene novcem za koji bivaju ponuđene, s jedne strane, razlog bezbrojnih nepravednosti i tragičnih situacija; ali, s druge strane, upravo u tome se uzdiže svest o vrednosti ličnoga, ponos zbog individualnog životnog sadržaja: što čovek zna da se ne može izmeriti nikakvim jačanjem samo kvantitativnih vrednosti. Ta neadekvatnost se, kako smo već često spoznali kao nešto tipično, ublažava u slučaju vrlo visokog zbira kao protivvrednosti, jer su ove okružene onim superadditumom fantastičnih mogućnosti, koje prevazilaze brojčanu određenost, a koje, na svoj način, odgovaraju ličnosti - onoj koja ulazi u pojedinačnu uslugu i, ipak, prevazilazi svaku pojedinačnu uslugu. Zato se, možda, izvesni objekti ili usluge daju za vrlo mnogo novca; ali ako to nije mogućno postići, radije se poklanjaju nego da se za njih uzima malo novca. Samo ovo, a ne ono prvo njih deklasira. Na osnovu te čuvstvene veze, među ljudima tananijih osećanja nužno se za poklone, koji nose karakter lične odanosti, takoreći, prikriva novčana vrednost: kod cveća i slatkiša, koje se čovek jedino usuđuje da pokloni dami koja mu nije bliska, brza prolaznost deluje kao poništavanje svake supstancijalne vrednosti. 456

Niti je usluga uvek primetno veća od novčanog ekvivalenta, niti, ukoliko tako i jeste, uvek to može biti iskazano onako kao u navedenim slučajevima s umetnikom i lekarom, činovnikom i nastavnikom. Ako je usluga zaista neindividualna, pa se ni ličnost njome ne ističe iznad prošeka, kao recimo u slučaju nekvalifikovanog radnika, onda nedostaje tačka nesamerljivosti, ono urastanje ni sa čim uporedive ličnosti u delo, koje se uvek može raspoznati samo u nekom singularnom kvalitetu. S druge strane, to da li će davalac usluge postići poravnanje pomenutog salda na navedene načine - zavisi, u načelu, od odgovora na pitanje da li njemu njegov socijalni položaj uopšte dostupnim čini takva idealna priznanja; gde god ona izostaju zbog njegove opšte podređenosti, on se, naravno, pojavljuje kao utoliko više omalovažen ukoliko je više lično prinuđen da daje za novac i samo za novac. Tako su srednjovekovni svirači prezirani, što je povremeno obrazlagano tvrdnjom da po porudžbini pevaju veselo ili tužno, da svoja lična osećanja prostituišu tako što »uzimaju novac za čast«. Zato se, da bi se održalo isključenje pomenute idealne naknade, smatralo sasvim doslednim da se, bar u pogledu ekonomske naknade, s njima postupa takođe strogo savesno: mada su svirači svugde bili prilično obespravljeni, ipak se prema njima, kako sam već pomenuo, u pogledu imovine, odnosilo nepristrasno pravedno. Gde god se stvarno lična vrednost mora dati prosto za novac, bez ikakvog idejnog obeštećenja iznad toga, dolazi zbog toga do labavljenja, takoreći, do gubitka supstancije individualnog života. Osećaj da je činjenica da se u novčanom prometu lične vrednosti razmenjuju za neku neadekvatnu protivvrednost, sigurno je jedan od razloga iz kojih se, u krugovima ljudi sa stvarno otmenim i gordim stavovima, toliko gnušaju novčanog prometa, a veličaju zemljoradnju kao jedino dostojnu. Tako je bilo, na primer, kod plemića iz škotskih planina, koji su sve do 18. stoleća živeli sasvim izolovano i apsolutno autohtono, ali su bili potpuno pokriveni idealom najveće lične slobode. Koliko god novac unapređivao tu slobodu, kad već uspostavljen, snažan promet ljude utka u sebe i proguta ih, ipak je, sa stanovišta slobodne egzistencije, koja se oslanja na sebe i sebi je dovoljna, nužna pojava jakog osećanja da razmena poseda i usluga za novac depersonalizuje život. Tek kad se podvoje subjektivne i 457

objektivne strane života, sama depersonalizacija, sve odlučnije obuhvatajući te objektivne strane, može da posluži čistom izgrađivanju onih subjektivnih strana života; a kod primitivnije i jedinstvenije egzistencije, mora se, obrnuto, smatrati za nesrazmernost i gubitak ako posed i usluga, koji su dotad bili samo predmet ličnog uživanja, ili ličnog jamstva, postanu samo element kakvog novčanog prometa i predmet njegovih objektivnih zakonitosti. Pri prelasku srednjovekovnog vlastelinstva viteza na modemu zemljoradnju, može se ustanoviti da se staleški pojmovi viteza, doduše, proširuju u tom smislu što je za njega, osim ratovanja, dopustiva i delatnost sticanja, ali da je ona upravo samo bavljenje sopstvenim dobrima; svojstvo delatnosti sticanja još ga je, možda, više navodilo na prezir prema trgovcu, prodavcu, nego što je to bio slučaj pre njegovog ulaska u ekonomsku sferu. Specifično osećanje lišenosti dostojanstva novčanog prometa ovde se ispoljava upravo tako snažno zato što su se obe vrste privređivanja sada toliko međusobno približile. Jedna od najopštijih socioloških pojava jeste ta da se suprotnost između dva elementa nikad ne ispoljava jače nego kad se razvija iz zajedničke osnove: sekte jedne iste religije mrze se međusobno intenzivnije nego sasvim različite religijske zajednice, neprijateljstva malih susednih gradova-država bila su, kroz celu poznatu povest, strasnija nego među velikim državama s njihovim prostorno i objektivno podeljenim interesnim područjima; štaviše, tvrdilo se da je najstrašnija mogućna mržnja ona između krvnih srodnika. To jačanje antagonizma, koje se, takoreći, izdvaja iz zajedništva kao pozadine, u nekim slučajevima, naizgled, dostiže maksimum kad se zajedništvo ili sličnost povećavaju, te preti opasnost da se razlika i suprotnost uopšte prebrišu, a za njihovo postojanje je bar jedna od strana živo zainteresovana. Što se više jedan niži i jedan viši element međusobno približavaju, to će energičnije ovaj drugi naglašavati još postojeće tačke razlike, to će ih više vrednovati. Tako, strasna i agresivna klasna mržnja ne nastaje dok su klase još razdvojene nepremostivim jazovima, nego tek u trenutku kad se ona niža klasa već donekle uzdigla, a ona viša izgubila deo svog prestiža, pa se može raspravljati o nivelisanju obeju. Tako je veleposednik u svom procesu pretvaranja u vlasnika dobra, koji teži privređivanju, osećao sve jaču nužnost da se

458

razdvoji od trgovca u novčanoj privredi. On se bavio privređivanjem, ali najpre, ipak samo za vlastitu potrebu, nije davao svojinu za novac; a i ako je to činio, onda je to, ipak, bio samo proizvod; nije se on, kao trgovac, neposrednošću lične usluge stavljao u službu davaoca novca; kao što je, polazeći od sličnog motiva - mada uz bitna sadejstva drugih - spartanskom punopravnom građaninu bilo, doduše, dozvoljeno da poseduje zemlju, ali ne i da je sam obrađuje. Isticanje pomenute razlike u odnosu na druge prodavce bilo je, u interesu aristokratskog položaja, toliko važno zato što posao s novcem deluje u smislu demokratskog nivelisanja; naročito ako je onaj na višem društvenom položaju primalac novca, a onaj na nižem primalac materijalne usluge - to vrlo olakšava »zajedništvo« među njima. Zato aristokrata oseća da je posao s novcem deklasiranje, dok seljak, ukoliko umesto naturalnih dažbina gospodaru plaća novcem, tako doživljava uspon. Dakle, takođe kod prodaje ličnih vrednosti za novac pokazuje se kao neuporedivost novca to što on pozajmljujući se svim suprotnostima istorijsko-psiholoških mogućnosti, sopstvenom neodlučnošću i besadržajnošću, ipak, sve pomenute uobličava u krajnju odlučnost. U tako ojačanom, praktičnom svetu, novac, ovaploćena relativnost stvari, javlja se, u neku ruku, kao ono što je apsolutno, koje sve što je relativno s njegovim suprotnostima obuhvata i nosi.

459

III Značaj novčanog ekvivalenta rada toliko je često posredno i neposredno dotaknut na ovim stranama da bih ovde hteo da raspravim još samo pitanje principa, koje se tiče toga da li je sam rad vrednost kao takva, koja, dakle, vrednosni momenat u svim ekonomskim pojedinostima isto tako in concreto sačinjava kao što taj isti momenat in abstracto izražava novcem. Napori da se ukupnost ekonomskih vrednosti izvede iz jednog jedinog izvora i svede na jedan jedini izraz - na rad, troškove, korist itd. sigurno ne bi bili učinjeni kad zamenljivost svih pomenutih vrednosti za novac ne bi ukazivala na jedinstvo njihove suštine, te kao zaloga za saznatljivost ne bi služila upravo tom jedinstvu. Tu vezu izražava pojam »radnog novca«, koji se pojavljuje u socijalističkim planovima. Po tome, obavljeni rad, kao jedini faktor obrazovanja vrednosti, jedini daje pravo na zahtevanje proizvoda rada drugih, a za to se ne poznaje nijedna druga forma osim te da se simboli i priznanja jedne određene količine rada označe kao novac. Dakle, sam novac mora biti sačuvan kao forma jedinstva vrednosti tamo gde se njegovo trenutno svojstvo odbacuje, jer njegov posebni život smeta da bude adekvatni izraz fundamentalne vrednosne potencije. Ako se, pored rada, dopusti da je i priroda graditelj vrednosti, pošto ipak takođe - iz nje uzeti - materijal rada poseduje vrednost, pa je tako, kako se to kaže, rad otac, ali je zemlja majka bogatstva - onda socijalistički idejni tok mora, ipak, da se slije kod radnog novca; jer pošto blaga prirode više ne treba da budu privatna svojina, nego zajednička osnova privređivanja uopšte, svakom a priori podjednako dostupna, onda je, konačno, 460

to što svako mora da dâ u razmenu, ipak, samo njegov rad. Razume se, ako je on pomoću ovoga dobio u razmeni dragocen proizvod prirode, pa njega dalje razmenio, on može materijalnu vrednost tog proizvoda da unese u račun; ali visina vrednosti toga je, ipak, samo potpuno jednaka vrednosti njegovog rada, kojim ga je on stekao, te ovaj za dotični proizvod prirode čini meru njegove razmenske vrednosti. Ako je rad, tako, ona poslednja instanca na koju treba da se svede svekoliko vrednosno određenje objekata, onda je neprimerenost i zaobilazni put meriti ih objektom strane provenijencije, kakav je sadašnji novac; štaviše, tada bi se svakako morala potražiti mogućnost da se jedinica rada sasvim čisto i neposredno izrazi u simbolu, koji kao sredstvo razmene i mere, igra ulogu novca. Ne želeći da, od nagoveštenih ujedinjavanja vrednosti, proglasim jedno kao jedino legitimno, rekao bih da teoriju rada smatram bar za filozofski najzanimljiviju. U radu telesnost i duhovnost čoveka, njegov intelekt i njegova volja, stiču jedinstvenost, koja ostaje uskraćena tim potencijama sve dok ih razmatramo, u neku ruku, kao miran naporedan niz; rad je jedinstvena struja u kojoj se one mešaju kao izvori, utapajući razdvojenost svoje suštine u nerazdvojenosti proizvoda. Kad bi on stvarno bio jedini nosilac vrednosti, onda bi ta vrednost utonula u definitivnu tačku jedinstva naše praktične prirode, pa bi ta tačka sebi odabrala najadekvatniji izraz koji može naći u spoljnoj realnosti. U pogledu tog značenja rada, meni se čini daje drugorazredno pitanje: da li radu treba osporiti vrednost, pošto on tek i proizvodi vrednost kao što mašina koja obrađuje materijal, ipak, sama nema formu koju njemu daje. A upravo ako se samo proizvodima ljudskog rada pripiše vrednost, ne može on sam - koji ima fiziološku funkciju - nego može samo radna snaga imati vrednost; jer ovu, svakako, proizvodi čovek, naime, sredstvima za izdržavanje koja, opet, potiču iz ljudskog rada. Činjenica da se ona tada pretvara u stvarni rad, očito, ne iziskuje rad, dakle, ne znači nikakvu vrednost; štaviše, ta vrednost je najpre opet vezana za proizvode, uslovljene takvim radom. Ipak, ja smatram da je ovo, u suštini, terminološko pitanje. Pošto radna snaga sigurno ne bi bila vrednost kad bi ostala latentna i kad se ne bi pretvorila u stvarni rad, nego dejstvovala u ovome kao tvorac vrednosti, za sve svrhe 461

izračunavanja i izražavanja može se založiti radna snaga. To se ne menja ni ako se razmisli o tome da vrednosti, konzumirane kao hrana, ne proizvode rad nego radnu snagu, te da samo ova, kao nosilac pomenutih unetih vrednosti, sama može biti vrednost. Sredstva za ishranu ne mogu biti dovoljan uzrok vrednosti, koju je čovek ostvario, već i zato što ta vrednost premaša onu vrednost koja je investirana u ta sredstva, pošto inače nikad ne bi moglo doći do umnožavanja vrednosti. Razdvajanje radne snage i rada važno je samo za svrhe socijalizma, jer ono očevidno predstavlja teoriju da radnik dobija samo deo vrednosti koje proizvodi. Njegov rad proizvodi više vrednosti nego što su one koje su investirane u njegovu radnu snagu, u formi sredstava za izdržavanje; budući da preduzetnik celu radnu snagu kupuje za vrednost tih sredstava, on ima mnogo veći profit, kojim konačni proizvodi radapremašaju tu vrednost. Ali čak i s ovog stanovišta, čini mi se da bi se, umesto radne snage, rad mogao označiti kao vrednost, pa unutar tog rada razgraničiti one količine čije se vrednosti, sjedne strane, vraćaju radniku kao najamnina i, s druge strane, one koje čine dobit preduzetnika. Dakle, neću se dalje upuštati u ovo, nego ću u sledećem izlaganju ispitati samo bližu odredbu pod kojom tako često nailazimo na radnu teoriju vrednosti: ona traži takav pojam rada koji podjednako važi za fizički i za duhovni rad, pa pri tom stvarno stiže do fizičkog rada, kao do primame vrednosti ili proizvođača vrednosti, koji mora da važi kao mera svakog rada uopšte. Pogrešno bi bilo u tome videti samo proleterski prkos i načelno omalovažavanje duhovnih postignuća. Štaviše, tu dejstvuju dublji i zamršeniji uzroci. Najpre se tvrdilo da udeo duha u radu nije »utrošak«, da ne iziskuje nikakvu naknadu zbog trošenja, te ne podiže troškove proizvoda; tako da kao utemeljitelj razmenske vrednosti preostaje samo fizički rad. Kad je ovome naglašeno prigovarano da je i duhovni rad iscrpljujući, pa ga je, baš kao i fizički, nužno održavati i nadoknađivati ishranom, previđan je moment istine koji, možda, leži u osnovi pomenute teorije, makar samo kao instinktivno osećanje. Naime, udeo duha u proizvodu rada označava dve strane ovoga, koje treba oštro razlikovati. Ako stolar pravi stolicu po odavno poznatom modelu, onda to, razume se, ne prolazi bez ikakvog utroška psihičke delatnosti: rukom mora da 462

rukovodi svest. Samo, ovo nikako nije ukupna delatnost, investirana u stolicu. Ona se ne bi ni mogla načiniti bez duhovne delatnosti onoga ko je, možda, pre niza generacija, izumeo model za to; takođe, ovako utrošena psihička snaga čini praktični uslov te stolice. A sadržaj ovog drugog duhovnog procesa dalje opstaje u formi u kojoj više ne obuhvata nikakav utrošak psihičke snage: kao tradicija, objektivirana ideja, koju svako može da prihvati i o njoj promisli. U ovoj formi on dejstvuje u procesu proizvodnje sadašnjeg stolara, čini sadržaj aktuelne duhovne funkcije čiji nosilac i izvršilac, razume se, mora biti njegova subjektivna snaga, pa posredstvom ove poslednje ulazi u taj proizvod, kao njegova forma. Dvojake psihičke delatnosti, o kojima sam najpre govorio, sigurno su podložne trošenju i nužnosti psihološke nadoknade: kako delatnost stolara, tako i delatnost izumitelja stolice. Ali treći duhovni momenat, odlučujuće važan za sadašnje ostvarenje stolice, svakako je oslobođen trošenja; po ideji te stolice može se izraditi hiljadu primeraka, a da ona sama ne podleže trošenju, ne iziskuje nikakvo restaurisanje, niti uvećava troškove stolice, mada čini onu uobličujuću, objektivno-duhovnu sadržinu svake ovakve stolice ponaosob. Dakle, ako se s potrebnom preciznošću napravi razlika između objektivno-duhovnog sadržaja u jednom proizvodu i subjektivne duhovne funkcije, koja po normi pomenutog sadržaja pravi taj proizvod, videće se relativna opravdanost tvrdnje da duh ne košta ništa; razume se, i njena relativna neopravdanost, jer se ova neplativa i nepotrošiva ideja stvari ne ostvaruje sama od sebe u proizvodima, nego se ostvaruje samo posredstvom intelekta čije sadašnje, toj ideji saobrazno funkcionisanje, iziskuje organsku snagu, i troškovnoj vrednosti proizvoda doprinosi iz istih razloga iz kojih to čini i učinak fizičkog rada mada je psihički utrošak, usmeren tako preformiranim sadržajem, naravno, znatno manji nego kad bi on morao ujedno izvorno da dâ taj sadržaj. Diferencija među njima je besplatni učinak duha. I ovaj idejno-sadržajni momenat jeste taj koji duhovni posed - u pogledu dve strane - toliko razlikuje od 463

psihičku snagu da razmišljaju o njoj. Zato nju, kad se to već dogodilo, ne može oduzeti nikakva sila sveta; jednom promišljena misao ostaje, kao sadržaj koji se stalno može reprodukovati, toliko neraskidivo povezana s ličnošću da u ekonomskoj sferi ne možemo naći analogiju za to. Budući da je duhovni proces sazdan od svog sadržaja, koji ima to nadekonomsko značenje, i psihološkog procesa kao takvog, očito je da je ovde posredi samo taj proces, samo pitanje koju ulogu utrošak duševne snage još ima, pored fizičkog rada, u tvorbi vrednosti. Činjenica da se značenje duhovnog rada svodi na značenje fizičkog rada, konačno, čini samo jednu stranu sasvim opšte tendencije da se uspostavi jedinstvo pojma rada. Treba otkriti zajedničnost svih raznolikih vrsta rada - jedne znatno šire i stupnjevitije raznolikosti nego što to pokazuje puka suprotnost između fizičkog i psihičkog rada. Time bi se i teorijski i praktično dobilo izuzetno mnogo, adekvatno činjenici novca; imali bismo jedno opšte, kvalitativno jedinstvo, na čijoj bi se osnovi imali izraziti svi odnosi vrednosti između rezultata ljudske delatnosti čisto kvantitativno, nekim pukim više ili manje. Na svim područjima je ovo označilo bitan napredak saznanja: da kvalitativno međusobno odmeravanje objekata, koje uvek ostaje relativno nesigurno i netačno, biva prevedeno u ono jedino nedvosmisleno kvantitativno, budući da se kod njih utvrđuje opšte unutrašnje jedinstvo, pa ono, kao svugde isto i po sebi razumljivo, u preračunavanju relativnih značaja pojedinosti više ne traži nikakvo uzimanje u obzir. Na socijalističkoj strani je to, očito, puko nastavljanje i konsekvenca težnje da se sve vrednosti uopšte dovedu u vezu s ekonomskima kao svojim polazištem i svojom supstancijom. I ona je neizbežno morala da se slije u tu težnju, kad je do kraja promislila svoju tendenciju nivelisanja. Na području ekonomskoga može se, strogo uzev, mogućnom zamisliti jednakost individua; na svim drugima: intelektualnim, osećajnim, karakterološkim, estetičkim, etičkim itd., unapred bi bez izgleda bila iznivelisanost, čak i samih »sredstava za rad«. A ako neko to još hoće da preduzme, ne preostaje ništa drugo do bilo kakvo svođenje tih interesa i kvaliteta na one koji jedini dopuštaju približnu ravnomernost raspodele. Dobro znam da današnji naučni socijalizam odbacuje mehaničko-komunističko izjedna-

464

čavanje, pa samo želi da uspostavi jednakost uslova rada, a polazeći od nje, različitost obdarenosti, snage i napora takođe treba da dovede do različitosti položaja i uživanja. Samo, nasuprot današnjem stanju, u kojem nasledno pravo, klasne razlike, akumulacija kapitala i svi mogući izgledi konjunkture proizvode mnogo veće distance od onih kakve odgovaraju razlikama u individualnoj delatnosti - ne samo da bi to što je pomenuto stvarno značilo bitno izjednačavanje u svakom pogledu nego mi se čini da je izjednačavanje takođe momenata poseda i uživanja još i danas stvarno delotvorno sredstvo agitacije kod masa. Ako je istorijski materijalizam pretvoren u naučni dokaz socijalističkog učenja, onda ovde, kao i inače često, sistematska izgradnja kreće obrnutim putem nego stvaralački misaoni tok, pa iz nezavisno ustanovljenog istorijskog materijalizma nije logički usledila socijalistička teorija, nego je, praktično, čvrsta socijalističko-komunistička tendencija tek naknadno sebi stvorila jedinu njoj mogućnu podlogu: da ekonomske interese deklariše kao izvorište i zajednički imenitelj svih drugih. A kad se to već dogodilo, nužno se ta ista tendencija nastavlja u pravcu samog ekonomskog područja, i raznolikost njegovih sadržaja svodi na jedinstvo, koje nad svakim individualnim postignućem stvara mogućnost jednakosti i spolja dokazive pravednosti. Za ovu svrhu još nije dovoljna sama tvrdnja da se vrednost svih dragocenih objekata sastoji u radu koji je na njih utrošen. Naime, time bi se još mogla ujediniti kvalitativna različitost rada, tako da bi manja količina višeg rada gradila jednaku ili višu vrednost nego znatna količina nižeg rada. A ovim bi se uvela sasvim druga a ne nameravana skala vrednosti. Odlučujuća svojstva slobode, duhovnosti, teškoće, još i tada bi se, doduše, proizvodila tim radom i kod njega, realizujući se samo kao njegovi atributi; samo, vrednosni momenat ne bi više počivao na radu kao takvom, nego na poretku kvalitetâ, izgrađenom na sasvim samostalnom principu - za koje bi rad kao takav, koji je opštost svih kvaliteta rada, bio samo za sebe još irelevantan nosilac. Time bi teorija rada bila uvedena u istu dilemu kakvoj je podleglo učenje filozofije morala: da je proizvodnja osećanja sreće apsolutna etička vrednost. Naime, ako je radnja stvarno moralna u meri u kojoj joj je posledica sreća, onda to znači

30 Filozofija novca

465

kršenje principa i uvođenje novih definitivnih vrednosnih momenata, ukoliko se čistija, duhovnija, otmenija sreća oglašava za vredniju. Tada bi moguć bio takav slučaj da takva sreća, mada kvantitativno tj. kao puka sreća, neznatnija od one niske, čulne, egoistične, ipak, u poređenju s ovim, bude ona kojoj se moralno više teži. Zato je etička teorija blaženstva konsekventna samo kada su sve etičke razlike u čulnoj i duhovnoj, epikurejskoj i asketskoj, egoističkoj i saosećajnoj sreći, u krajnjoj osnovi, uračunavajući sve propratne i posledične pojave, samo razlike u meri jedne iste, kvalitativno uvek jednake vrste sreće. Isto tako, dosledna teorija rada mora biti kadra da sprovede: da sve vrednosne razlike - koje su ljudi nedvosmisleno osetili i koje se ne mogu osporiti - između dva postignuća, koja se, kao rad, pokazuju ekstenzivno i intenzivno jednakima, u krajnjoj osnovi znače samo to da njih jedino površno i prolazno posmatranje vidi kao jednake količine rada, dok takvo koje prodire dublje otkriva stvarni višak ili manjak rada kao osnovu njihovog viška ili manjka vrednosti. Stvarno, ovo tumačenje nije tako nedovoljno kao što nam najpre izgleda. Nužno je samo dovoljno obuhvatno shvatiti pojam rada. Ako se rad najpre posmatra kao ograničen na svog individualnog nosioca, biće jasno kao dan da je u svakom iole »višem« proizvodu rada investirano više nego ona količina rada koja je neposredno utrošena upravo na taj učinak. Štaviše, nužno je u njega, kao za njega potrebni rad, pro rata uračunati ukupni prethodni napor, bez kojeg bi sadašnja, relativno lakša proizvodnja bila nemogućna. Svakako, »rad« muzičkog virtuoza na koncertnoj večeri često je neznatan, u srazmeri s njegovom ekonomskom i idealnom procenom; ali stvar stoji sasvim drukčije ako se napori i trajanje pripreme, kao uslov neposrednog postignuća, pridodaju količini njegovoga rada. I tako, takođe u bezbrojnim drugim slučajevima, viši rad znači formu viška rada; samo što ovaj nije uložen u čulnu opažjivost trenutnog napora nego u kondenzaciju i nagomilavanje prethodnih napora, koji uslovljavaju sadašnje postignuće: u lakoći kojom majstor kao od šale rešava svoje zadatke može biti ovaploćeno beskrajno više radnog napora nego u znoju koji mora da prolije neki murdar već i za znatno niže rezultate. Ali to tumačenje razlika u kvalitetu 466

rada kao kvantitativnih može se protegnuti na samo lične preduslove; jer ovi, očito, nisu dovoljni da pomenuta svojstva rada svedu na navedeni način - ona svojstva koja do svoje visine stižu zahvaljujući urođenoj darovitosti, ili zahvaljujući povoljnosti ponuđenih objektivnih preduslova. Ovde se čovek mora ispomoći hipotezom o nasleđivanju koja tu, kao i svugde gde uključuje naročito stečena svojstva, pruža samo sasvim opštu mogućnost mišljenja. Ako hoćemo da prihvatimo rasprostranjeno objašnjenje da se instinkt sastoji od nagomilanih iskustava predaka, koja su dovela do određenih svrsishodnih koordinacija nerava i mišića, pa su u toj formi prešla u nasleđe potomaka, tako da kod ovih svrsishodno kretanje nastupa, posle odgovarajućeg nervnog nadražaja, čisto mehanički i bez potrebe za ikakvim ličnim iskustvom i uvežbavanjem - ako to hoćemo da prihvatimo, onda možemo urođenu specijalnu darovitost smatrati za posebno povoljan slučaj intelekta. Naime, kao takav u kojem je zbiranje takvih fizički kondenzovanih iskustava sasvim posebno odlučno usledilo u jednom pravcu i u takvoj naslaganosti elemenata da, već na najneprimetniji podsticaj, odgovara plodna igra značajnih i svrsishodnih funkcija. Izgleda da činjenica da je geniju potrebno toliko manje učenja nego običnom čoveku za istovetno postignuće, da on zna stvari koje nije iskusio - to čudo, izgleda, ukazuje na izuzetno bogatu i lako pokretljivu koordinaciju nasleđenih energija. Ako se ovim nagovešteni niz nasleđa raščlani daleko unazad, pa se razjasni da su sva iskustva i veštine u okviru njega mogli biti stečeni i dalje razvijani samo stvarnim radom i upražnjavanjem - onda i individualna posebnost genijalnog postignuća izgleda kao kondenzovani rezultat rada generacija. Prema tome, posebno »darovit« čovek bio bi onaj u kome je maksimum rada njegovih predaka nagomilan u latentnoj formi, raspoloživoj za dalje korišćenje; tako da se viša vrednost, koju rad takvog čoveka poseduje zahvaljujući svom kvalitetu, u krajnjoj osnovi, svodi na kvantitativan višak rada koji on lično, razume se, nije morao da obavi, nego kojem on, samo zahvaljujući svojevrsnosti organizacije, omogućava dalje delovanje. Tada bi postignuće - pod pretpostavkom jednakog aktuelnog radnog napora subjekata - bilo u onoj meri različitog nivoa u kojoj struktura njihovog psihofizičkog sistema u sebi krije različito veliki 467

prerađenih iskustava i spretnosti predaka, onaj zbir koji ima različitu lakoću delovanja. I kad je veličina vrednosti postignuća, umesto količinom potrebnog rada, izražavana - s podjednakom tendencijom - »društveno-potrebnim radnim vremenom« za njegovo ostvarenje, to ipak nije izmicalo jednakom tumačenju: tada je viša vrednost postignuća posebne obdarenosti značila da društvo uvek mora da živi i radi izvesno duže vreme - dok ponovo ne dâ nekog genija; u ovom slučaju, društvu je to duže razdoblje, koje uslovljava vrednost postignuća, bilo potrebno za proizvodnju proizvođača takvih postignuća, koji se pojavljuju upravo samo u relativno dužim razdobljima, a nije mu ono bilo potrebno za neposrednu proizvodnju tih postignuća. Do jednake redukcije može doći takođe u objektivnom preokretu. Više vrednovanje rezultata rada uz jednak subjektivan napor nije samo rezultat nekog ličnog talenta nego postoje i određene kategorije radova koje, od početka, predstavljaju višu vrednost nego druge, tako da je pojedinačnom postignuću u okviru njih nepotreban neki veći trud i veća darovitost nego što su sadržani u drugima, a da, ipak, oni imaju viši rang. Vrlo dobro znamo da bezbrojni poslovi u »višim pozivima« subjektu ne postavljaju više zahteve nego oni u »nižim«; da radnici u rudnicima i fabrikama često moraju imati osećaj za obazrivost, sposobnost za odricanje, prezir prema smrti - koji subjektivnu vrednost njihovog postignuća uzdiže daleko iznad mnogih poziva činovnika ili naučnika; da postignuće kakvog akrobate ili žonglera iziskuje isto toliko strpljenja, spretnosti i darovitosti koliko i postignuće nekog klavirskog virtuoza, koji veštinu ruku ne oplemenjuje dodatnim duševnim produbljenjem. A ipak, ne samo da se jedna kategorija poslova stvarno mnogo više plaća nego druge već će i osećanje poštovanja bez socijalne predrasude poći u mnogim slučajevima tim istim putem. Uz potpunu svest o jednakom ili višem subjektivnom radu, kakav iziskuje neki proizvod, ipak će se drugome pridati viši rang i vrednost, tako da ovde bar izgleda kao da su to poštovanje odredili drugi momenti, a ne momenti mere rada. Ipak, taj privid nije neprebrodiv. Naime, mogućno je postignuća rada u višim kulturama uvrstiti u stupnjevit niz, polazeći od gledišta koja je količina rada već nagomilana u objektivnim, tehničkim preduslovima, na čijoj je osnovi pojedi468

načni rad uopšte moguć. Da bi uopšte bilo viših položaja u činovničkoj hijerarhiji, nužno je, prvo, da je neki nepregledan rad u upravi i opštoj kulturi već obavljen, i da se duh i rezultat tog rada kondenzuju u mogućnost i nužnost takvih položaja; i, drugo, svaka pojedinačna delatnost viših funkcionera pretpostavlja prethodan rad mnogih podređenih, koji se u njoj koncentrišu; tako da kvalitet takvog rada biva ostvaren zaista samo posredstvom vrlo velike količine već obavljenog rada, ušlog u njega. Štaviše, u poređenju s »nekvalifikovanim«, sav kvalifikovani rad kao takav nikako ne počiva samo na višem obrazovanju radnika nego, isto tako, i na višoj i složenijoj strukturi objektivnih uslova rada, materijala i istorijsko-tehničke organizacije. Da bi moguć bio i sâm najprosečniji klavirista, potrebna je tako stara i široka tradicija, tako nepregledno, nadindividualno postojanje tehničkih i artističkih proizvoda rada da, svakako, ta, tu sabrana blaga njegov rad uzdižu daleko iznad rada pelivana ili opsenara - možda, subjektivno znatno uzvišenijeg. I tako, uopšteno: to što poštujemo kao viša postignuća koja su samo prema kategoriji poziva i bez sadejstva ličnih momenata dostigla svoje vrhunce - to su ona koja su, u sklopu kulture, relativno završna i većinom odavno pripremljena, dakle, koja maksimum rada ljudi iz prošlosti i samih savremenika unose u sebe kao svoj tehnički uslov - koliko god bilo nepravedno da se iz ove vrednosti objektivnog postignuća rada, nastale kao posledica sasvim nadličnih uzroka, izvodi posebno visoka nagrada ili poštovanje za njegovog slučajnog nosioca. Takođe, po sebi se razume da se ljudi toga merila ne drže u potpunosti. Vrednovanja postignuća i proizvoda, utemeljena tim merilom, prenose se na druga, kojima nedostaje taj pravni osnov: bilo zbog spoljno-formalne sličnosti, bilo zbog istorijskog povezivanja s pomenutima, bilo zato što nosioci dotičnih poziva koriste drugu moć za intenziviranje njihovog poštovanja, moć koja proističe iz drugog izvora. Ali bez obračunavanja s takvim slučajnostima koje slede iz komplikacije istorijskog života, ne može se tvrditi da postoji ijedna principijelna veza u socijalnim stvarima. Čini mi se da, u celini uzev, može opstati tumačenje: da različito vrednovanje kvaliteta postignuća, uz jed469

nućima. Tek tako bi se privremeno osigurao dobitak za teorijsko postizanje jedinstva ekonomskih vrednosti, koji je bio cilj teorije rada. Međutim, ovim je samo opšti pojam rada postao merodavan, pa teorija počiva utoliko na jednoj vrlo veštačkoj apstrakciji. Moglo bi joj se prebaciti da se gradi na tipičnoj zabludi da je rad najpre i fundamentalno rad uopšte, a da tek potom, u neku ruku, kao odredbe drugog stepena, uz to dolaze njegova specifična svojstva - da bi ga učinila tim određenim radom. Kao da ona svojstva u vezi s kojima mi neko delanje označavamo kao rad uopšte ne sačinjavaju, s njegovim ostalim odredbama, potpuno jedinstvo, kao da pomenuto razdvajanje i rangiranje ne počiva na sasvim proizvoljno povučenoj graničnoj crti! Upravo, kao da je čovek najpre čovek uopšte, a onda, realno razdvojen od toga, tek onaj određeni individuum! Razume se, i ta greška je počinjena, pa onda učinjena osnovom socijalnih teorija. Pojam rada s kojim računa ukupno prethodno razmatranje, zapravo je samo negativno određen: kao ono što preostaje kad se iz svih vrsta rada izostavi sve što ih međusobno razlikuje. Samo, to što ovde stvarno preostaje nikako ne odgovara, kako bi to pokazala neka primamljiva analogija, fizikalnom pojmu energije koja, u kvantitativnoj nepromenljivosti, može da nastupi čas kao toplota, čas kao elektricitet, čas kao mehaničko kretanje; svakako, ovde je moguć takav matematički izraz koji predstavlja zajedničnost svih tih specifičnih pojava, i njih kao ispoljavanja ove jedne osnovne činjenice. Ali ljudski rad, sasvim uopšteno, ne dopušta neko tako apstraktno, a ipak određeno formulisanje. Tvrdnja da je svekoliki rad prosto rad i ništa drugo znači, kao osnova za istovrednost ovoga, nešto isto toliko neuhvatljivo, apstraktno-prazno, kao i pomenuta teorija da je svaki čovek upravo čovek, pa su zato svi istovredni i kvalifikovani za jednaka prava i dužnosti. Dakle, da bi pojam rada, kojem je, u njegovoj dosad pretpostavljenoj opštosti, značenje mogao dati više neki nejasan osećaj nego čvrst sadržaj, stvarno i dobio takvo značenje, potrebna je bliža preciznost realnog procesa koji se može podrazumevati pod njim. Sada se vraćam tome da je, kao taj poslednji, konkretni elemenat, istakut mišićni rad; i pitamo se koliko je ta tvrdnja opravdana, pošto smo već ranije ograničili,važenje njenog dokaza na 470

osnovu besplatnosti duhovnog rada. Hoću unapred da priznam: ne smatram da je prosto isključeno da će se jednom naći mehanički ekvivalent takođe za psihičku delatnost. Razume se, značenje njenog sadržaja, njegovo objektivno određeno mesto u logičkim, etičkim, estetičkim vezama apsolutno je s one strane svih fizičkih kretanja, otprilike onako kako značenje neke reči stoji s one strane njenog fiziološko-akustičkog govornog glasa. Ali snaga koju organizam mora da utroši za promišljanje tog sadržaja kao moždani proces, isto je tako načelno proračunljiva kao i ona koja se zahteva za učinak mišića. Ukoliko bi to jednog dana uspelo, svakako bi se mera snage jednog određenog mičićnog učinka mogla uzeti za jedinicu mere, kojom se određuje i upotreba psihičke snage, pa bi se sa psihičkim radom postupalo, prema tome šta je kod toga stvarno rad, ravnopravno kao i s mišićnim, te bi njegovi proizvodi bili samo kvantitativno vrednosno odmeravani zajedno s proizvodima ovoga rada. Naravno, ovo je naučna utopija, koja može samo da pokaže kako svođenje svakog ekonomski pripisivog rada na mišićni rad ne mora, za neko nimalo dogmatsko-materijalističko stanovište, sadržavati načelnu protivrečnost, kojom je dualizam duhovnosti i telesnosti, naizgled, pobijao taj pokušaj. Sledeća predstava se malo konkretnije približava istom cilju. Polazim od toga da se naša sredstva za izdržavanje proizvode fizičkim radom. Doduše, nijedan rad nije čisto fizički, svaki manuelni rad tek nekakvim delovanjem svesti postaje svrsishodno postignuće, tako da i onaj koji priprema uslove za viši duhovni rad već i sam sadrži neku primesu duševne vrste. Samo, ovo psihičko postignuće manuelnog radnika omogućava se, ipak, tek sredstvima za izdržavanje; i to, što je radnik na nižoj lestvici, tj. što je duševni elemenat njegovog rađa neznatniji u poređenju s učinkom mišića, to i njegova sredstva za izdržavanje (u najširem smislu) bivaju proizvedena radom bitno fizičkog karaktera - s jednim izuzetkom koji spada u najmodernije doba, a obradićemo ga u poslednjem poglavlju. A pošto se taj odnos ponavlja u slučaju svake dve kategorije radnika, to onda daje beskonačan niz, iz kojeg psihički rad, doduše, nikad ne može sasvim da iščezne, ali neprestano biva potiskivan. Tako, sredstva za izdržavanje takođe najviših kategorija radnika počivaju na nizu 471

poslova u kojima je nosilac psihičkog dodatka svakog člana jedan član s čisto fizičkom vrednošću, tako da se prvi pomenuti na poslednjem stupnju približava graničnoj vrednosti. Dakle, zamislivo je da su, načelno, svi spoljašnji uslovi duhovnog rada iskazivi u veličinama mišićnog rada. Kad bi se dopustilo važenje stare teorije o vrednosti troškova, onda bi vrednost duhovnog rada, ukoliko je ona jednaka troškovima njegove proizvodnje, bila jednaka vrednosti izvesnih postignuća mišićnog rada. I možda bi sada ta teorija bila održiva u izvesnoj modifikaciji: vrednost nekog proizvoda ne može se, istina, izjednačiti s njegovim troškovima, ali bi se, svakako, vrednosti dvaju proizvoda mogle uzajamno odnositi kao vrednosti njihovih uslova nastanka. Psiha, hranjena i podsticana sredstvima za izdržavanje, daće proizvode koji, možda, mnogostruko premašaju vrednost uslova kakve je ona upotrebila; ali bi zato, ipak, odnos vrednosti između svagda dva kompleksa uslova mogao biti jednak odnosu između svagda dva proizvoda - kao što se vrednosti proizvoda dvaju tla, od kojih je svaki mnogostrukost svog semena, mogu međusobno odnositi kao vrednosti semenâ; jer bi faktor povećanja vrednosti mogao - za prošek ljudi - biti konstanta. Ako bi sve te pretpostavke bile tačne, time bi se svođenje duhovnih poslova na one fizičke ostvarilo u tom smislu što bi se, doduše, ne apsolutno već relativno vrednosno značenje svakog od duhovnih poslova moglo izraziti određenim odnosima ovih drugih poslova Međutim, ideja da se nivoi vrednosti duhovnog postignuća odnose proporcionalno vrednostima sredstava za izdržavanje ispada sasvim paradoksalna, čak besmislena. Ipak, zaslužuje trud traženje onih tačaka u kojima se stvarnost bar približava toj ideji, jer one zadiru duboko u unutrašnje i kulturne odnose duhovnih vrednosti prema njihovim ekonomskim uslovima i ekvivalentima. Mi zamišljamo da u mozgu, kao vrhuncu organskog razvitka, leži nagomilan vrlo visok stepen naponskih snaga. Mozak je, očito, kadar da daje veliku količinu snage, čime se, između ostalog, objašnjava zapanjujuća sposobnost učinka slabih mišića, koji oni postižu posle psihičkih nadražaja. I velika iscrpljenost celog organizma posle obavljanja duhovnih poslova, ili alteracije, upućuju na to da psihička delatnost - s gledišta fizičkog korelata toga - troši vrlo mnogo organske snage. Nadok-

472

nada te snage postiže se ne samo pukim viškom pomenutih sredstava za izdržavanje, potrebnih fizičkom radniku; jer je telesna sposobnost primanja, u pogledu količine ishrane, prilično usko ograničena, a kod pretežno duhovnog rada, više opada nego što raste. Zato nadoknada snage, baš kao i potrebni nervni podsticaj kod duhovnog rada, redovno uspevaju zahvaljujući koncentrisanju, usavršavanju, individualnoj prilagođenosti održavanja života i opštih životnih uslova. Ovde su važna dva kultumoistorijski značajna momenta. Naša svakodnevna ishrana birana je i formirana u periodu kad ostali životni uslovi veoma odudaraju od današnjih u intelektualnim staležima, kada su rad mišića i svež vazduh dominirali nad nervnom napetošću i sedenjem kao životnom navikom. Bezbroj, direktnih i indirektnih bolesti probave, s jedne strane, žurno traganje za koncentrisanom i lako prilagodljivom ishranom, s druge strane, pokazuju da je prilagođavanje između našeg telesnog ustrojstva i naših prehrambenih sredstava uveliko narušeno. Iz ovog sasvim opšteg posmatranja vidi se koliko se opravdano za ljude vrlo različitih poziva zahteva i različita ishrana, a i da nije pitanje samo kulture, ukusa nego i pitanje narodnog zdravlja kad se najrazvijenijem radniku jamče sredstva natprosečne, prefinjene i ličnim zahtevima određene ishrane. Ali bitnija i ujedno skrivenija okolnost je to što duhovni rad svoje preduslove mnogo više unosi u ukupnost života, i okružen je mnogo širom periferijom posrednih veza nego fizički rad. Pretvaranje fizičke snage u rad može se, takoreći, dogoditi neposredno, dok duhovne naponske snage mogu svoj potpuni rad da obave samo kad se, daleko izvan njihove neposredno-aktuelne sredine, ukupni složeni sistem telesno-duhovnih raspoloženja, utisaka, podsticaja nađe u određenom stanju organizovanosti, nijanse, proporcije mirovanja i pokrenutosti. Zato je, već kod onih koji načelno žele da nivelišu rad duha i rad mišića, trivijalan postao stav da se povećano obeštećenje duhovnog radnika opravdava fiziološkim uslovima njegove delatnosti. U toj vezi postaje razumljivo to što je modemi duhovni čovek toliko zavisniji od svoje sredine nego onaj raniji čovek, i 473

moguć bez posebno povoljnih, njemu individualno prilagođenih životnih uslova. Neverovatno skromne prilike, pod kojima se ranije često razvijao najduhovniji život, za pretežnu većinu današnjih duhovnih radnika unapred bi bile tlačiteljske, ovi u njima ne bi našli povoljnosti i podsticaje koji su im - katkad za svakog različito - potrebni baš za njihovu individualnu proizvodnju. To može biti sasvim strano svakom epikurejstvu, i - kao realni uslov postignuća - proizlazi, možda, s jedne strane, iz pojačane nadražljivosti i slabosti nervnog sistema i, s druge strane, iz zaoštrene individualizovanosti, koja ne može da reaguje na one proste tj. tipično-opšte životne nadražaje, nego se razvija samo u pravcu odgovarajućih individualizovanih. Ako je najnovije doba istorijsku teoriju o sredini sprovelo najodlučnije, verovatno su i tu realni odnosi naglašavanjem jednog elementa nama otkrili njegovu delotvomost takođe na stupnjevima njegovog neznatnijeg razvitka - baš kao što je stvarno porasli značaj masa u 19. stoleću tek bio postao povod da ljudi u nauci steknu svest o njihovom značaju takođe u svim ranijim epohama. Dakle, u onoj meri u kojoj ti odnosi važe, stvarno postoji izvesna proporcija između vrednosti koje trošimo i onih koje proizvodimo, tj. ove poslednje, kao duhovna postignuća, jesu funkcije postignuća mišića, investiranih u duhovna postignuća. Samo, ova mogućna redukcija vrednosti duhovnog rada na vrednosti rada mišića vrlo rano nailazi na granicu, postavljenu s raznih strana. Naime, ta proporcija najpre nije obratna. Svakako, za određena postignuća potrebna su zaista znatna lična zalaganja, ali ona, opet, nikako svugde ne proizvode pomenuta postignuća: nedarovit čovek, stavljen u ma koliko povoljne i usavršene uslove života, ipak nikad neće postići ono za šta ti uslovi podstiču obdarenog čoveka. Dakle, niz proizvoda mogao bi imati stalnu funkciju niza zalaganja, kad bi ta zalaganja bila upravo u srazmeri s prirodnim ličnim darovitostima. Samo, čak i ako pretpostavimo nemoguću stvar: da bi se te darovitosti mogle tačno utvrditi, i da bi neko idealno prilagođavanje, precizno odmeravajući sredstva za izdržavanje u skladu s pomenutom konstatacijom, visinu postignuća učinilo indeksom ovih poslednjih pomenutih, onda bi taj poduhvat uvek bio ograničen neravnomemošću uslova za izdržavanje, koja postoji čak između ličnosti 474

kvalifikovanih za jednaka postignuća. Tu leži jedna od velikih prepreka socijalne pravde. Naime, koliko god, uopšteno, više duhovno postignuće zahteva takođe više uslove života, ipak su ljudske darovitosti sasvim neravnomerne upravo u zahtevima koje postavlja razvitak njihovih najviših snaga. Od dve prirode, sposobne da imaju objektivno jednako postignuće, jedna će za ostvarenje te mogućnosti - u pogledu visine - imati potrebe za sasvim drugom sredinom, sasvim drugim materijalnim preduslovima, sasvim drugim podsticajima nego ona druga priroda. Na ovu činjenicu, koja između idealâ jednakosti, pravde i maksimalnog ostvarenja postignuća uspostavlja nepomirljivu disharmoniju, još nikako nije obraćeno dovoljno pažnje. Različitost naših fizičko-psihičkih struktura, odnosa između svrsishodnih i sputavajućih energija, uzajamnih dejstava između intelekta i karaktera volje, dovodi do toga da postignuće, kao proizvod ličnosti i njenih uslova života, u toj ličnosti nalazi najnekonstantniji faktor; tako da, da bi se dobio jednak rezultat, i drugi faktor mora pretrpeti odgovarajuće krupne promene. I to, kao da su ta odstupanja prirodnih faktora, u pogledu uslova ostvarenja njihovih unutrašnjih mogućnosti, utoliko znatnija ukoliko je više, složenije i duhovnije samo područje postignuća. Osobama, koje uopšte imaju mišićnu snagu za određeni rad, za njegovo obavljanje biće potrebna otprilike ista ishrana i opšti životni standard; ali gde god je posredi vodeća, naučnička, umetnička delatnost, znatno će se isticati već označena različitost između onih koji, konačno, svi zajedno, mogu da postignu isto. Lična darovitost je tako promenljive vrste da jednake spoljne okolnosti, delujući na nju, daju najrazličnije krajnje rezultate, čime, pri upoređivanju individuuma s individuumom, postaje potpuno iluzorna svaka vrednosna proporcija između uslova materijalnog izdržavanja i na tome zasnovanih psihičkih postignuća. Samo tamo gde se međusobno upoređuju prošeci krupnih istorijskih epoha ili celih klasa stanovništva, relativni nivoi fizički ustanovljivih uslova mogu da pokažu isti odnos kao kod psihičkih postignuća. Tako se, na primer, može zapaziti da, u slučaju veoma niskih cena nužnih životnih namirnica, kultura u celini vrlo sporo napreduje, dakle, artikli luksuza, gde je investiran znatniji duhovni rad, izuzetno su skupi; nasuprot tome,

475

podizanje cena onih prvih pomenutih obično ide naporedo sa snižavanjem cena i većom rasprostranjenošću tih luksuznih artikala. Za niže kulture je karakteristično da su sredstva za neophodno izdržavanje vrlo jeftina, a sredstva višeg životnog standarda vrlo skupa, kao što je to, recimo, i sada slučaj u Rusiji, u poređenju s centralnom Evropom. Jeftinoća hleba, mesa i prebivališta ne dopušta, s jedne strane, pojavu pritiska koji radnika primorava na borbu za više nadnice, a skupoća luksuznih artikala, s druge strane, te artikle sasvim gura van njegovog domašaja, te sprečava njihovu rasprostranjenost. Tek poskupljivanje onoga što je prvobitno jeftino i pojeftinjenje onoga što je prvobitno skupo - čiju povezanost smo već ranije istakli - označava i izaziva uspon duhovnih delatnosti. Uz svu tu ogromnu nesamerljivost u pojedinosti, ove proporcije odaju, ipak, postojanje jednog opšteg, a u pomenutim pojedinostima delotvornog odnosa fizičkog i psihičkog rada - odnosa koji bi dopustio izražavanje vrednosne mere psihičkog rada fizičkim, da delotvornost toga nije prevladana toliko jačom delotvornošću razlika u individualnoj obdarenosti. Najzad, postoji treće stanovište, s kojeg se svođenju svake vrednosti rada na vrednost rada mišića oduzima grub i plebejski karakter. Naime, ako podrobnije pogledamo u kojem pogledu, zapravo, rad mišića važi kao vrednost i utrošak, pokazuje se da to nikako nije postignuće čisto fizičke snage. Time ne mislim na ono što je već pomenuto: da bi ova, bez izvesnog intelektualnog upravljanja, bila sasvim beskorisna za ljudske svrhe - u čemu bi psihički element ostao samo vrednosni dodatak; prava vrednost bi, pri tom, ipak uvek mogla da se sastoji u onome čisto fizičkome, samo bi njemu, da bi dobio potrebni smer, potreban bio pomenuti dodatak. Štaviše, ja mislim da fizički rad celi svoj ton vrednosti i dragocenosti dobija samo utroškom psihičke energije, koji je nosilac tog rada. Ako svaki rad, spolja gledano, znači savladavanje prepreka, uobličavanje jedne materije, koja se tom uobličavanju ne pokorava tek tako, nego mu najpre pruža otpor onda unutrašnja strana rada pokazuje isti lik. Rad je upravo napor, teret, teškoća; tako da, gde god on to nije, uobičajeno je naglašavanje da on upravo i nije pravi rad. U pogledu značaja za 476

inertnost, uživanje, olakšavanje života - pri čemu je irelevantno to što bi ti impulsi, kad bi im se ljudi stvarno neprekidno predavali, učinili, takoreći, da život bude breme; jer breme nerada oseća se samo u najređim izuzetnim slučajevima, dok se vreme rada samo upravo u takvima ne oseća. Stoga, niko na sebe ne preuzima muku i jad rada, a d a n e uzima nešto zauzvrat. To što se kod rada stvarno dobija kao naknada, onaj pravni vid na osnovu kojeg se zahteva naknada za njega, jeste utrošak psihičke snage, potrebne, za prihvatanje i savladavanje osećanja unutrašnjih prepreka i nezadovoljstva. Jezik dobro nagoveštava to stanje stvari, označavajući podjednako kao zaslugu kako spoljno-ekonomski tako i unutrašnje-moralni rezultat našeg činjenja. I u ovom poslednjem smislu ona nastupa tek kad je moralni impuls prevladao prepreke iskušenja, egoizma, čulnosti - a ne kad moralna radnja proističe iz nekog sasvim po sebi razumljivog nagona, koji unapred isključuje mogućnost suprotnoga; tako da - da moralni uzori ne bi morali da osporavaju moralnu zaslugu - obrazovanje mitova narodâ svagda dovodi do toga da njihovi osnivači religija pobeđuju neko »iskušenje «, i Tertulijan čak slavu Božju smatra većom si laboravit. Kao što se prava moralna vrednost vezuje za prebrođenu prepreku suprotnih impulsa, tako isto i ekonomska vrednost. Kad bi čovek svoj rad obavljao kao cvet svoje cvetanje ili ptica svoje pevanje, s njim se ne bi povezivala nikakva naplativa vrednost. Dakle, ova ne leži u njegovoj spoljnoj pojavi, u vidljivom činjenju i uspehu, nego i, kod rada mišića, u trošenju volje, čuvstvenim refleksima - ukratko, u duševnim uslovima. Time dobijamo dopunu za fundamentalna saznanja, koja se priključuju drugom kraju ekonomskih nizova: da svekolika vrednost i svekoliki značaj predmeta i njihovog posedovanja leže u osećanjima koja oni izazivaju, da bi imanje tih predmeta kao puki spoljašnji odnos bilo nevažno i besmisleno kad se tome ne bi priključili unutrašnja stanja, afekti zadovoljstva, uzdizanja i proširivanja samog Ja. Tako se vidljivost ekonomskih dobara s obeju strana - kako počinioca tako i uživaoca - ograničava psihičkim procesima, koji jedini daju osnov za to da se za pojedinačno postignuće kako zahteva tako i jamči neka protivvrednost. Isto tako nebitno i nepovezano kao što je to za nas predmet pose477

dovanja koji ne prelazi u nekakvo psihičko uzbuđenje, bilo bi nam i vlastito činjenje, kad ne bi proizlazilo iz nekog unutrašnjeg, doživljenog stanja, čije nezadovoljstvo i osećanje žrtve jedini u sebi nose zahtev za nadoknadom i meru toga. Zato se, u pogledu vrednosti, može reći da je rad mišića psihički rad. Kao izuzetak od toga mogli bi da važe samo oni radovi koje obavlja čovek kao konkurent mašine ili životinje; jer iako se i oni, u pogledu unutrašnjeg napora i utroška psihičke vrednosti, ponašaju kao i svi drugi, ipak, onaj u čiju korist se oni obavljaju nema povoda da to unutrašnje postignuće nečim obešteti, pošto je njemu jedino važni spoljni efekat dostižan takođe nekom čisto fizičkom snagom, a skuplja proizvodnja se ne plaća nigde, ako je jeftinija mogućna. Međutim, jednim sasvim malim potezom je, možda, mogućno i taj izuzetak svesti u sveobuhvaćenost spoljašnjega onim duševnim. To što se plaća u slučaju učinka neke mašine ili životinje jeste, ipak, ljudski učinak, koji se krije u izumevanju, pravljenju mašine i upravljanju njome, u gajenju i obučavanju životinje; tako da se može reći: ti ljudski radovi se ne obeštećuju kao ovi fizičko-niželjudski nego, obrnuto, ovi se, takoreći, vrednuju posredno kao psihičko-ljudski. Ovo bi bio samo - u sferu praktičnoga zašli - nastavak teorije da mi takođe mehanizam neoživljene prirode, konačno, tumačimo prema osećanjima snage i napora koja prate naše kretanje. Ako mi svoje vlastito biće uvrstimo u opšti prirodni poredak, da bismo ga razumeli u sklopu tog poretka, to nam je omogućeno samo time što smo prethodno forme, impulse i osećanja naše duhovnosti uneli u opštu prirodu, neizbežno u jedan akt povezujući »podlaganje« i »izlaganje«. Ako, protežući taj odnos prema svetu na naše praktično pitanje, kod učinka niželjudskih snaga odmeravamo samo učinak ljudskih protivučinkom, time - u pogledu koji je ovde posredi - otpada načelna granična crta između onih ljudskih radova čije se obeštećenje oslanja na njihov psihički temelj, i onih koji, zbog jednakosti njihovog efekta s čisto spoljnim mehaničkim, odbijaju obrazloženje za njihovo obeštećenje. Dakle, sada se može sasvim uopšteno tvrditi da, što se tiče vrednosti koju treba odvagati, razlika između duhovnog rada i rada mišića nije razlika između psihičke i materijalne prirode, štaviše, da se i kod ove poslednjepomenute, konačno, obeštećenje zahteva samo u po478

gledu unutrašnje strane rada, u pogledu nezadovoljstva naporom, u pogledu obraćanja snazi volje. Razume se, ta duhovnost koja, takoreći, jeste stvar-po-sebi iza pojave rada, i koja čini unutarnju vrednost tog rada, nije intelektualna nego se sastoji od osećanja i volje; odakle zatim sledi da ona nije koordinisana s vrednošću duhovnog rada, nego i nju utemeljuje. Ni kod ove onaj objektivni sadržaj duhovnog procesa, njegov rezultat, odvojen od ličnosti, izvorno ne proizvodi zahtev za obeštećenje, nego subjektivna, voljom rukovođena funkcija koja je njen nosilac, radni napor, utrošak energije, potreban za proizvodnju pomenutog duhovnog sadržaja. Budući da se tako kao izvorna tačka vrednosti - ne samo od primaoca nego i od učinioca otkriva činjenje duše, rad mišića i »duhovni« rad dobijaju zajednički, moglo bi se reći: moralni, vrednosnoutemeljujući osnov, zahvaljujući kojem redukcija vrednosti rada uopšte na rad mišića gubi svoj filistarski i brutalno materijalistički izgled. Tu se događa skoro isto kao i u slučaju teorijskog materijalizma, koji dobija sasvim novu i ozbiljnije diskutabilnu suštinu, ako se naglasi da, ipak, i materija jeste predstava, a ne suština koja je, u apsolutnom smislu izvan nas, suprotstavljena duši; nego je u svojoj spoznatljivosti sasvim određena formama i pretpostavkama naše duhovne organizacije. S tog gledišta, na kojem suštinska različitost telesnih i duhovnih pojava, umesto apsolutne, postaje relativna, znatno je manje podnošljiv zahtev da se objašnjenje - u užem smislu - duhovnih potraži u svođenju na telesne. Tu se, kao i u slučaju praktične vrednosti, ono što je spoljašnje mora izbaviti samo iz svoje krutosti, izolovanosti i suprotstavljenosti onome što je unutrašnje, da bi se moglo otkriti kao najjednostavniji izraz i merna jedinica za više »duhovne« činjenice. Ta redukcija može da uspe ili da ne uspe; ali s njenim potvrđivanjem bar načelno su spojivi zahtevi metode i fundamentalnih vrednosnih postavki. Ova izlaganja ne mogu ni da dokažu da se ekvivalent za rad vezuje isključivo za količinu delatnosti mišića, niti da odstrane izvesne sumnje u pogledu ove veze. Ipak, ova nailazi na teškoću koja mi izgleda neprebrodiva, a koja polazi od sasvim trivijalne zamerke da, ipak, postoji i bezvredan, suvišan rad. Opovrgavanje da se pod radom kao fundamentalnom vrednošću pod479

razumeva, naravno, samo onaj svrsishodni, svojim rezultatom opravdani rad - sadrži ustupak, poguban za ukupnu teoriju. Naime, ako ima vrednog i bezvrednog rada, onda nesumnjivo postoje i međustupnjevi, količine obavljenog rada, koji sadrže neke, ali ne isključive elemente svrhe i vrednosti; dakle, vrednost proizvoda koja se, po pretpostavci, određuje radom uloženim u nju, veća je ili manja, zavisno od svrsishodnosti tog rada. To znači: vrednost rada ne meri se njegovim kvantumom nego korisnošću rezultata toga rada! I ovde više ne pomaže metoda koja je oprobana već povodom kvaliteta rada: da viši, savršeniji, duhovniji rad znači, upravo nasuprot onom nižem, više rada, nagomilavanje i zgušnjavanje upravo onog istog opšteg »rada«, u poređenju s kojim onaj grubi i nekvalifikovani rad predstavlja samo, u neku ruku, veće razvodnjavanje, nižu potenciju. Ova razlika između rada bila je unutrašnja i još nije uzimala u obzir pitanje korisnosti, budući da je korisnost kao dotični rad pri tom pretpostavljana kao uvek podjednako prisutna: rad uličnog čistača, za ovo razmišljanje, nije ništa manje »koristan« od rada violiniste, a njegovo manje vrednovanje potiče iz unutrašnjeg kvantiteta ovoga kao pukog rada, iz manje kondenzovanosti radnih energija u njemu. A sada se pokazuje da je ta pretpostavka bila previše jednostavna i da različitost spoljašnje korisnosti ne dozvoljava da se razlike u vrednovanju rada dovode u zavisnost od njegovih samo unutrašnjih određenja. Kad bi bilo mogućno da se nekorisni rad, ili, tačnije: razlike između korisnosti rada, odstrane, pa da se postigne da rad bude više ili manje koristan u istoj onoj meri u kojoj je više ili manje koncentrisan, troši veću snagu, jednom rečju: u kojoj je više ili manje kvantitet rada time se još ne bi, doduše, rad mišića dokazao kao jedini tvorac vrednosti, ali bi, svakako, rad uopšte tada mogao da važi za vrednosnu meru objekata, pošto bi drugi faktor ovih, korisnost, uvek bio isti, dakle, vrednosne relacije više se ne bi menjale. Samo, razlike u korisnosti upravo postoje, pa je pogrešan zaključak kad se etički možda utemeljiv postulat: svaka vrednost je rad - preokrene u stav: sav rad je vrednost, tj. jednaka vrednost. Ovde se sada pokazuje duboka povezanost teorije o vrednosti rada sa socijalizmom; jer on stvarno teži takvom ustrojstvu društva u kojem vrednost korisnosti objekata , u srazmeri s rad480

nim vremenom, utrošenim na to, čini konstantu. U trećem tomu Kapitala Marks ovako izlaže: uslov svake vrednosti, pa i kod

teorije rada, jeste upotrebna vrednost; samo, to znači da se na svaki proizvod upotrebljava upravo onoliko delova ukupnog društvenog rada koliko na njega dolazi srazmerno značaju njegove korisnosti. Dakle, takoreći, predstavlja se kvalitativno jedinstvena ukupna potreba društva - onaj moto teorije rada da je rad upravo rad i kao takav jednakovredan, ima odgovarajući moto da je potreba upravo potreba i kao takva jednakovažna - i jednakost korisnosti svih radova se postiže tako što se u svakoj sferi proizvodnje obavlja samo toliko rada da se podmiruje tačno njime označeni deo pomenute potrebe. Razume se, pod tom pretpostavkom, nijedan rad ne bi bio manje koristan od drugog. Ako se, na primer, danas sviranje na klaviru smatra za manje koristan rad nego građenje lokomotive, onda je to povezano samo s činjenicom da se za to upotrebljava više rada nego što to odgovara stvarnoj potrebi. Ako bi se ovo ograničilo na meru koja je ovim označena, onda bi to bilo vredno koliko i gradnja lokomotiva baš kao što bi i ta gradnja bila nekorisnija ako bi se za nju upotrebilo više vremena, tj. gradilo više lokomotiva nego što postoji potreba za tim. Drugim recima: načelno ne postoje nikakve razlike u upotreboj vrednosti; jer ako neki proizvod trenutno ima manju upotrebnu vrednost nego neki drugi (dakle, rad, upotrebljen za njega je bezvredniji od onoga koji je upotrebljen za ovaj drugi), onda se, prosto, rad može, u pogledu svoje kategorije tj. kvantiteta svoje proizvodnje, toliko srozvati, sve dok potreba, usmerena ka tome, ne bude isto toliko jaka koliko i ona koja je usmerena ka onom drugom predmetu, tj. dok »industrijska rezervna armija« sasvim ne nestane. Samo pod tim uslovom rad može verno da izrazi meru vrednosti proizvodâ. Suština svakog novca je njegova bezuslovna fungibilnost, unutrašnja istovetnost koja omogućava da se svaki komad zameni svakim, prema kvantitativnim odmeravanjima. Da bi postojao radni novac, radu se mora obezbediti ta fungibilnost, a to se može učiniti samo na upravo opisani način: da mu se obezbedi uvek jednaki stepen korisnosti, a to je, opet, mogućno postići samo svođenjem rada za svaku vrstu proizvodnje na onu meru kod koje je potreba za njim upravo onoliko velika koliko i potreba za 31 Filozofija novca

481

svakim dragim. Pri tom bi se, naravno, činjenički radni sat mogao još vrednovati više ili niže; ali bi tad bilo sigurno da viša vrednost, izvedena iz veće korisnosti tog proizvoda, ukazuje na proporcionalno više koncentrisanu količinu rada po satu; ili obrnuto: da, čim se, u pogledu koncentrisanja rada, satu prida veća vrednost, on onda i sadrži veću količinu korisnosti. Ali ovo očito pretpostavlja sasvim racionalizovan i predvidljiv privredni poredak, u kojem svaki rad biva obavljan planski, uz apsolutno poznavanje potrebe i zahteva za radom na svakom proizvodu dakle, takav kakvom teži socijalizam. Približavanje ovom potpuno utopijskom stanju je, naizgled, mogućno samo tehnički na taj način da se uopšte proizvodi samo ono što je neposredno neophodno, ono što je neosporno potrebno za život; jer gde god je to isključivo slučaj, svakako je svaki rad potreban i koristan tačno onoliko koliko i drugi. A čim se uzdigne u viša područja, na kojima je, sjedne strane neizbežno individualnije utvrditi potrebu i procenu korisnosti, dok je, s druge strane, teže utvrditi intenzitet rada - nikakvo regulisanje količine proizvodnje ne može postići da odnos između potrebe i primenjenog rada bude svugde jednak. Tako se na ovim tačkama prepliću sve niti prosuđivanja o socijalizmu; razjašnjava se da ugrožavanje kulture od radnog novca nikako nije tako neposredno kako se to većinom misli; štaviše, da ono potiče iz tehničke teškoće da se konstantnom održi korisnost stvari, kao njihova osnova za vrednovanje, u odnosu prema radu, kao njihov nosilac vrednosti teškoća koja raste srazmemo nivou kulture proizvoda, a čije izbegavanje bi, razume se, proizvodnju moralo da sroza do najprimitivnijih, najneophodnijih, najprosečnijih objekata. Taj rezultat radnog novca najpreciznije osvetljava suštinu novčanog principa uopšte. Značenje novca jeste da je on jedinica vrednosti koja se zaodeva u mnoštvo vrednosti; inače se kvantitativne razlike jedinstvenog novca ne bi osećale kao ekvivalentne kvalitativnim razlikama stvari. Razume se, time se često nanosi nepravda ovima, naročito se vrši nasilje nad ličnim vrednostima koje briše njihovu suštinu. Radni novac teži da se udalji od ovog ustrojstva novca, on želi da novcu poturi jedan, doduše, još apstraktan ali, ipak, konkretnom životu bliži pojam; s njim treba jedna eminentno lična, čak bi se moglo reći, lična vrednost

482

kao takva da postane merilo vrednosti uopšte. I onda se pokazuje da bi to, zato što ipak treba da poseduje svojstva svekolikog novca: jedinstvo, fungibilnost, važenje koje nigde neće zatajiti - za diferenciranje i lično obrazovanje životnih sadržaja bilo opasnije od dotadašnjeg novca! Ako je neuporediva snaga novca u tome da on, zarad kakve posledice, ne izmiče suprotstavljenim snagama, ako ga vidimo kako služi, s jedne strane, smanjivanju, a s druge strane, često prekomernom pojačavanju lične diferenciranosti - onda njega pokušaj da bude konkretnije, mada još krajnje uopšteno uobličen, lišava položaja, takoreći, iznad samih strana, a stavlja ga na jednu stranu alternative, uz isključenje druge. Koliko god morali da priznamo tendenciju radnog novca da novac ponovo približi ličnim vrednostima, ipak, pomenuti rezultat pokazuje koliko je tuđost prema njima tesno povezana s njegovom suštinom.

483

Šesta glava

STIL ŽIVOTA I U ovim istraživanjima je češće pominjano da je duševna energija, koja je nosilac specifičnih pojava novčane privrede, razum - nasuprot onima koje se, uopšteno, označavaju kao osećanje ili duševnost, a koje prvenstveno dolaze do izražaja u životu perioda i interesnih područja kakvi nisu određeni novčanom privredom. Ovo je pre svega posledica karaktera novca kao sredstva. Sva sredstva kao takva znače da odnosi i spletovi stvarnosti bivaju uneseni u naš proces volje. Ona su mogućna samo zahvaljujući objektivnoj slici činjeničkih kauzalnih spojeva, i očito bi duh - koji bi bez greške sagledao ukupnost toga - duhovno ovladao za svaku svrhu, sa svakog polazišta, najpovoljnijim sredstvima. Ali taj intelekt koji bi u sebi skrivao najpotpuniju mogućnost sredstava, zbog toga, ne bi proizvodio ni najmanju stvarnost takvog sredstva, jer je za to potrebno postavljanje neke svrhe u čijem bi odnosu pomenute realne energije i povezanosti tek i mogle da dobiju značenje sredstava, a koja bi se mogla stvoriti samo činom volje. Kao što ni u objektivnom svetu, ukoliko mu ne pristupi nikakva volja, nešto nije svrha, tako isto ni u intelektualitetu koji je, ipak, samo potpuniji ili nepotpuniji prikaz sadržaja sveta. A o volji je tačno rečeno, ali je većinom pogrešno shvaćeno: da je ona šlepa. Naime, ona to nije

484

u istom onom smislu u kojem je to Hedr* ili oslepeli Kiklop, koji jurišaju nasumce; ona ne dejstvuje bezumno, u smislu vrednosnog pojma uma, no ona i ne može da dejstvuje, ako ne dobije neki sadržaj, koji nikad ne leži u njoj samoj; jer ona nije ništa drugo već kao jedna od psiholoških formi (kao bivstvo, trebanje, nadanje itd.), u kojima u nama žive sadržaji, jedna od kategorija koja je psihički realizovana, verovatno, u pratećim mišićnim ili drugim osećajima, i u kojima mi dokučavamo po sebi samo idejnu sadržinu sveta, da bi ona za nas dobila neko praktično značenje. Dakle, kao što ni volja- taj puki naziv ove forme, intenziviran do izvesne samostalnosti - sam od sebe ne odabira bilo koji određen sadržaj, tako ni iz puke svesti o sadržajima sveta, dakle, iz intelektualiteta, ne proizlazi bilo kakvo postavljanje svrhe. Staviše, potpunoj indiferenciji tih sadržaja, a neproračunljivo na osnovu njih samih, pridružuje se na bilo kojoj tački njihovo naglašavanje voljom. Kad se to već dogodi, razume se da nastupa Čisto logički i teorijskom stvarstvenošću određeno - samo prevođenje volje na druge predstave, kauzalno povezane s onom prvom - na predstave koje onda važe kao »sredstvo« za pomenutu »konačnu svrhu«. Gde god nas vodi intelekt, mi smo prosto zavisni, jer on nas vodi kroz objektivne povezanosti stvari, on je posredovanje kojim se htenje prilagođava samostalnom bivstvu. Ako sasvim precizno shvatimo pojam preračunavanja sredstava, onda smo, ostajući u njemu, čisto teorijska, apsolutno ne-praktična bića. Htenje prati niz naših razmišljanja samo kao kakva tačka orgulje, ili kao opšta pretpostavka nekog područja, u čije sadržajne pojedinosti i odnose ne zadire, ali u koje ona tek uliva život i stvarnost. Dakle, broj i dužina nizova sredstava, koji obrazuju sadržaj naše delatnosti, razvijaju se proporcionalno s intelektualitetom, kao sa subjektivnim predstavnikom objektivnog poretka sveta. A pošto je svako sredstvo kao takvo sasvim indiferentno, onda se sva osećanja vrednosti u praktičnoj sferi vezuju za svrhe, za oslonce delanja čija dostižnost više ne zrači u aktivnost nego samo u receptivnost naše duše. Sto više takvih konačnih stajališta sadrži naš praktični život, to će se jače čuvstvena funkcija potvr* germanski bog, Odinov sin.

485

diti nasuprot intelektualnoj funkciji. Impulzivnost i predanost afektu, o kojima se tako često izveštava u vezi s primitivnim narodima, sigurno su povezani s kratkoćom njihovih teleoloških nizova. Njihov životni posao nema koheziju elemenata, koja se stvara u višim kulturama »pozivom«, što se kao jedinstven provlači kroz život, nego se sastoji od prostih interesnih nizova koji, ako uopšte postignu svoj cilj, to čine relativno malobrojnim sredstvima; čemu posebno doprinosi neposrednost truda za sticanje hrane, koji u razvijenijim odnosima skoro potpuno ustupa mesto mnogočlanim svrhovnim nizovima. Pod tim okolnostima, predstava i uživanje krajnjih svrha je relativno češća, svest o stvarstvenim spojevima i stvarnosti, intelektualitet, rede funkcioniše nego pratioci u vidu čula, koji karakterišu kako neposrednu predstavu tako i realno nastupanje krajnjih svrha. Još je srednji vek, usled raširene proizvodnje za ličnu potrebu, usled vrste bavljenja zanatom, usled mnogostrukosti i uskosti udruživanja, pre svega usled crkve, imao mnogo veći broj definitivnih tačaka zadovoljenja svrhovnog delanja nego sadašnje doba, u kojem beskrajno rastu zaobilazni putevi i pripreme za takve, gde je svrha časa mnogo češće prevazilazila čas, čak vidokrug individuuma. Ovo produžavanje nizova novac stvara najpre time što on stvara jedan zajednički, centralan interes iznad onih koji su inače razdvojeni, te ih time povezuje tako da jedan niz može postati priprema za drugi, njemu objektivno sasvim strani (tako što, na primer, novčani prihod jednih, pa time i kao celina, služi za preduzetništvo drugih). Međutim, bitna je ona opšta činjenica o kojoj smo već govorili kad je ostvarena - da novac svugde biva doživljen kao svrha, pa time izuzetno mnogo stvari, koje zapravo imaju karakter svrhe po sebi, srozava do pukih sredstava. A budući da je sam novac svugde i za sve sredstvo, sadržaji bivstvovanja bivaju uvršćeni u jedan ogroman teleološki sklop, u kojem nijedan nije ni prvi, niti je poslednji. I pošto novac sve stvari meri nemilosrdnom objektivnošću, te određuje meru njihove vrednosti, koja se tako ispostavlja, određuje njihove spojeve - odatle rezultira splet stvarstvenih i ličnih sadržaja života, koji se, po svojoj neprekinutoj spojenosti i strogoj kauzalnosti, približava kosmosu zakona prirode, i kojim se novčana vrednost, 486

održava na okupu sveoživljavajuća energija, što se isto tako zaodeva hiljadama formi, ali ravnomernošću svoje prave suštine i reverzibilnošću svih svojih preinačenja povezuje sve sa svim, i sve čini uslovom svakoga. Kao što su iz shvatanja prirodnih procesa iščezla sva naglašavanja osećanja, pa zamenjena jednom objektivnom inteligencijom, tako i predmeti i spojevi našeg praktičnog sveta, obrazujući sve više povezanih nizova, izlučuju mešanja osećanja, koja nastaju samo na teleološkim krajnjim tačkama, i samo su još objekti inteligencije koje koristimo pomoću ove. Rastuća izmena svih elemenata života u sredstva, uzajamno povezivanje nizova - inače završenih samodovoljnim svrhama - u kompleks relativnih elemenata nije samo praktični pandan sve većem kauzalnom saznavanju prirode i menjanju apsolutnoga u njoj u relativnost nego, pošto je svekolika struktura sredstava - za naše sadašnje posmatranje - spreda posmatrana kauzalna veza, time i praktični svet sve više postaje problem za inteligenciju; ili, tačnije: predstavi saobrazni elementi delanja srastaju objektivno i subjektivno u proračunljive, racionalne veze, time sve više isključujući osećanjima saobrazna naglašavanja i odluke, koji se priključuju samo cezurama toka života, krajnjim svrhama u njemu. Ova veza između značenja intelekta i značenja novca za život najpre negativno određuje epohe ili područja interesa, gde god vlada i jedno i drugo: posredstvom izvesne beskaraktemosti. Ako karakter uvek označava da su lica ili stvari odlučno određeni na neki individualni način bivstvovanja, za razliku i uz isključenje svih drugih - onda intelekt kao takav o tome ne zna ništa: jer on je indiferentno ogledalo stvarnosti, u kojoj su svi elementi ravnopravni, jer njihovo pravo tu nije ni u čemu drugome osim u njihovom stvarnom bivstvu. Svakako, i intelektualnosti ljudi su karakteristično različite; samo, tačnije sagledane, to su ili razlike u stepenu: dubina ili površnost, širina ili ograničenost, ili takve razlike koje nastaju dodavanjem drugih duševnih energija, osećanja ili htenja. Po svom čistom pojmu, interes je apsolutno beskarakteran, ne u smislu nedostatka stvarno potrebnog kvaliteta, nego zato što stoji sasvim izvan jednostranosti koja odabira i koja sačinjava karakter. Upravo ovo je, očito, takođe beskarak487

vrednosnih odnosa stvari, pa se podjednako nudi svim stranama, tako su u novčanom poslu sve osobe istovredne, ne zato što je svaka nego zato što nijedna nije nešto vredna - već je takav samo novac. A beskarakternost intelekta kao i novca prerasta taj čisti, negativni smisao. Od svih stvari zahtevamo - možda ne uvek objektivno opravdano - određenost karaktera, a zameramo čisto teorijskom čoveku to što ga njegovo sve-razumevanje pokreće da oprosti sve - objektivnost koja pripada Bogu, ali nikad čoveku, koji se time stavlja u otvorenu oprečnost kako onome na šta ga upućuje njegova priroda, tako i njegovoj ulozi u društvu. Tako mi zameramo novčanoj privredi što svoju centralnu vrednost stavlja na raspolaganje najbednijoj mahinaciji kao sasvim savitljivom oruđu; jer time što ona njega ništa manje ne daje najsmislenijem poduhvatu, ovo se ne ispravlja, nego se upravo samo sasvim slučajni odnos između niza novčanih operacija i naših viših vrednosnih pojmova, besmislenost jednoga ako se meri drugim, najjasnije rasvetljava. Osobeno omekšavanje osećajnog života, zbog kojeg se prigovara sadašnjem vremenu nasuprot jednostranoj snazi i osornosti ranijih epoha, lakoća intelektualnog razumevanja koja postoji čak između ljudi najrazličnije prirode i položaja - sve do ideje svetskoga mira, koja se neguje posebno u liberalnim krugovima, kod istorijskih nosilaca intelektualizma i novčanog prometa: sve to proizlazi iz pomenute negativne crte beskarakternosti, kao pozitivna posledica. (Dok čak i intelektualno tako istaknuta i za teoriju tako zainteresovana ličnost kakva je Dante još veli da izvesnim teorijskim protivnicima ne treba odgovarati razlozima nego nožem; - a tendencija ka pomirljivosti, koja proističe iz ravnodušnosti prema osnovnim pitanjima unutrašnjeg života, najpre može biti označena kao tendencija ka spasenju duše, na šta se ne može odgovoriti razumom). Na višim tačkama novčanog prometa ova bezbojnost postaje, takoreći, boja sadržaja poziva. U modernim velikim gradovima postoji veliki broj poziva koji nemaju objektivnu formu i odlučnost delatnosti: izvesne kategorije agenata, komisionara, sve neodređene egzistencije velikih gradova, koje žive od najraznovrsnijih, slučajno pruženih prilika da nešto zarade. Kod ovih, ekonomski život, splet njihovih teleoloških nizova uopšte nema nikakav sigurno navodljiv sadržaj, osim novčane zarade;

488

za njih je novac, apsolutno neustaljena stvar, ona čvrsta tačka oko koje njihova delatnost lebdi s neograničenom latitudom. Tu postoji posebna vrsta »nekvalifikovanog rada«, pored koje se ona, uobičajeno tako nazivana, ipak, ispostavlja još kao kvalifikovana: naime, usled toga što se suština ovog drugog sastoji u pukom radu mišića, uz potpunu prevagu utrošenoga kvantuma energije nad formom njegovog ispoljavanja, ovaj rad dobija i kod najnižih radnika, ipak, neku specifičnu boju, bez koje ne bi bili mogućni oni puki, u Engleskoj već učinjeni pokušaji da se ti radnici organizuju u sindikalna udruženja. Egzistencije koje koriste najrazličnije prilike za zaradu mnogo više su lišene svake apriorne određenosti svog životnog sadržaja - za razliku od bankara, kod koga novac nije samo krajnja svrha nego i materijal delatnosti, a takav može da proizvede sasvim posebne, utvrđene direktive, svojevrsne zainteresovanosti, crte jednog određenog profesionalnog karaktera. Tek kod onih problematičnih egzistencija su putevi do krajnjeg cilja - novca - odbacili svako objektivno jedinstvo ili srodnost. Nivelisanje, koje pojedinačnim delatnostima i interesima biva određeno novčanim ciljem, tek tu nailazi na minimum otpora, određenost i boja, koje bi ličnost mogla dobiti iz svojih ekonomskih delatnosti, otklonjeni su. Očito, takva egzistencija samo kod neuobičajenog intelektualiteta ima izvestan uspeh, čak mogućnost, i to u onoj formi koja se označava kao »lukavost « - pod čim se podrazumeva odvajanje mudrosti od svake utvrđenosti normama stvari ili ideje, kao i njeno bezrezervno podređivanje služenju svagda ličnom interesu. Za takve »pozive« - kojima nedostaje upravo »pozvanost«, tj. čvrsta idejna linija između osobe i nekog životnog sadržaja - sposobni su, razumljivo, oni inače obeskorenjeni ljudi, a isto je tako pojmljivo da oni postaju predmet sumnje u pouzdanost; kao što je već u Indiji ponekad naziv za komisionara, posrednika, ujedno postao naziv za onoga who lives by cheating his fellow-creatures*. One velegradske egzistencije koje žele da na bilo koji, sasvim neprejudiciran način zarade novac, pa im je potrebno utoliko više intelekta nego opšte funkcije zato što za njih ne dolaze u obzir posebna stručna znanja - predstavljaju glavni kontingent * ko živi od varanja svojih bližnjih.

489

za pomenuti tip nesigurnih ličnosti, koje se ne mogu valjano obuhvatiti i »postaviti «, jer njih njihova pokretljivost i mnogostranost pošteđuje toga da se, takoreći, u bilo kojoj situaciji ustale. Činjenica da je novcu i intelektualitetu zajednička baš crta neprejudiciranosti ili beskarakternosti - to je pretpostavka ovih pojava, koje na nekom drugom tlu, a ne na površini dodira pomenutih dveju sila ne bi ni mogle da se razvijaju. Naspram takvih crta novčane privrede žestina modernih privrednih borbi, u kojima nema milosti, ipak je samo prividna oprečnost pošto se one razobručavaju zahvaljujući neposrednom interesu samog novca. Ne samo da se one odvijaju u objektivnoj sferi, u kojoj ličnost nema važnost kao karakter nego kao nosilac jedne određene stvarstvene privredne potencije, a i gde je današnji smrtni neprijatelj, konkurent, sutrašnji član kartela; nego i, pre svega, odredbe koje proizvodi neko područje u svom okviru, mogu biti sasvim heterogene u odnosu na one koje ono prenosi izvan sebe, ali tamo gde ima uticaja. Tako, neka religija može među svojim pristalicama i u svom učenju biti samo miroljubiva, a ipak, kako prema jereticima tako i prema susednim joj vitalnim snagama krajnje ratoborna i surova; tako, čovek može u drugima da izaziva osećanja i ideje koji su sasvim heterogeni u odnosu na njegove vlastite sadržaje života, te on daje ono što lično nema; tako, neki smer umetnosti može, po vlastitom ubeđenju i artističkoj ideji, biti sasvim naturalistički, a u odnosu neposrednosti i puke reprodukcije s prirodom, dok činjenica da uopšte postoji tako vemo predavanje pojavi stvarnosti i umetničko nastojanje da se ona odrazi predstavlja, u sistemu života, apsolutno idealan momenat i - u poređenju s njegovim drugim elementima uzdiže se iznad svake naturalističke stvarnosti. Kao što ni oštrina teorijsko-logičkih kontroverzi ne sprečava da intelektualitet, ipak, bude princip pomirljivosti - jer čim spor iz suprotnosti osećanja, ili htenja, ili nedokazivih, samo čuvstveno priznatljivih aksioma pređe u teorijsku diskusiju, on nužno može biti načelno razrešen -, tako ni borbe interesa u novčanoj privredi ne sprečavaju da ona, ipak, bude princip indiferencije, da izdvaja protiv ništva iz onoga što je stvarno lično, i da za njih priprema tlo na kojem je, konačno, uvek mogućno sporazumevanje. Svakako, 490

surovog; ali to nema kao pozitivan impuls, nego kao prostu netaknutost njihove samo logičke konsekvence obzirima, dobrodušnošću, nežnostima; zbog čega i čovek, zainteresovan samo za novac, nikako ne može da pojmi zašto mu se prigovara surovost i brutalnost, pošto je on svestan puke doslednosti i čiste objektivnosti svog postupka, bez ikakve zle volje. Pri svemu tome, valja se čvrsto držati činjenice da je reč samo o novcu kao formi privrednih kretanja, kojima se, ipak, iz drugih, sadržajnih motiva, mogu pridružiti i crte koje sasvim odstupaju od toga. Tu onostranost karakternih određenosti u koju život biva njihovim posredstvom stavljen, bez štete po sve druge posledice intelektualiteta i novčane privrede što zaoštravaju suprotnosti, možemo označiti kao objektivitet stila života. Ovo nije crta koja se pridružila inteligenciji, nego je sama njena suština; ona je jedini, čoveku dostupni način na koji on može da stekne odnos, određen slučajnošću subjekta. Čak pod pretpostavkom da je ukupna objektivna stvarnost određena funkcijama našeg duha, mi ćemo baš one funkcije nazvati inteligentnima pomoću kojih nam ona izgleda kao objektivna, u specifičnom smislu reči, koliko god daje sama inteligencija oživljena i usmeravana takođe drugim snagama. Najsjajniji primer za ove povezanosti je Spinoza: najobjektivnije ponašanje prema svetu, zahtev za svakim pojedinačnim aktom unutrašnjeg života kao za harmoničnim daljim odzvanjanjem nužnosti opšteg bivstvovanja, bez ikakve dozvole neproračunljivostima individualiteta da naruše logičko-matematičku strukturu jedinstva sveta; funkcija koja je nosilac ove slike sveta i njenih normi je čisto intelektualna; sam ovaj pogled na svet subjektivno je izgrađen na pukom razumevanju stvari, i ovo je dovoljno za ispunjavanje njegovih zahteva; ali sam taj intelektualitet je, svakako, utemeljen na duboko religioznom osećanju, na sasvim nadteorijskom odnosu prema razlogu stvari, takvom koji nikad ne zadire u pojedinačnost - u sebi zatvorenog - intelektualnog procesa. Uglavnom, kod indijskog naroda postoji ista takva veza. Iz najstarijih, kao i iz modernih vremena dolaze izveštaji da, između sukobljenih vojski indijskih država, zemljoradnik 491

praktičnim stvarima: subjektivni impulsi, koji izgledaju kao prirodni, sasvim su isključeni u korist prakse, adekvatne samo stvarstvenom značenju elemenata, diferenciranje ponašanja sledi još samo objektivnu primerenost umesto primerenost ličnoj strasti. Ali ovaj narod je bio i sasvim intelektualistički nastrojen: po strogoj logici, mudroj dubini konstrukcije sveta, čak po ogoleloj razumnosti svojih najgigantskijih fantazija, kao i svojih najuzvišenijih etičkih ideala, on je, u svim vremenima, bio iznad svih drugih, kao što je, po zračenju toplote pravog duševnog života i po snazi volje, daleko zaostajao za mnogima; bio je postao puki posmatrač i logički konstruktor toka sveta - ali činjenica da je to postao počivala je, ipak, na onim poslednjim odlukama osećanja, na neizmernosti patnje koja je izrasla u metafizičko-religiozno osećanje njene kosmičke nužnosti, jer pojedinac s njom nije mogao izaći na kraj ni u samom području osećanja, ni posredstvom skretanja neke energične životne prakse. Upravo taj objektivitet ustrojstva života polazi takođe od odnosa tog ustrojstva prema novcu. U ranijem kontekstu ukazao sam na to da trgovina predstavlja veliko uzdizanje nad izvornim nediferenciranim subjektivitetom čoveka. Još i danas ima naroda u Africi i u Mikroneziji koji ne poznaju neku drugu promenu poseda osim one u formi pljačke i poklona. Ali kao što se u razvijenijem čoveku pored i iznad subjektivističkih pobuda egoizma i altruizma - u koje, nažalost, etika još zatvara ljudske motive javljaju i objektivni interesi, predanost ili obaveznost, koje nemaju veze s odnosima subjekata nego sa stvarstvenim primerenostima i idealima: tako se, s one strane egoističke impulsivnosti pljačke i ništa manje altruističke impulsivnosti davanja poklona, razvija promena poseda po normi objektivne ispravnosti i pravednosti, samarazmena. A novac predstavlja momenat objektiviteta razmenskih radnji, takoreći, u čistoj odvojenosti i samostalnoj ovaploćenosti, pošto je on oslobođen svih jednostranih kvalifikacija razmenljivih pojedinačnih stvari i zato, sam od sebe, nema nikakav odlučniji odnos prema nekom ekonomskom subjektivitetu - upravo kao što teorijski zakon predstavlja za sebe bivstvujući objektivitet prirodnog zbivanja, u poređenju s kojim svaki pojedinačni slučaj izgleda kao slučajnost, pandan onome subjektivnome u čoveku. Činjenica da, ipak, razne ličnosti upravo

492

prema novcu imaju najrazličnije unutrašnje odnose, dokazuje njegovu onostranost u slučaju svake subjektivne pojedinosti; ona je zajednička njemu i drugim velikim istorijskim potencijama, sličnim širokim morima iz kojih čovek sa svake strane može da crpi sve ono što dopušta doneta posuda sa svojom formom i obimom. Kod čisto novčanoprivrednih interesa najpotpuniji izraz nalazi objektivitet uzajamnog ponašanja ljudi, koji je, razume se, samo uobličenje materijala, kakvo su izvorno dale subjektivne energije, ali je takvo uobličenje, u krajnjoj liniji, samostalno i daje normu. To što se daje za novac stiže do onoga ko daje najviše - bez obzira na to šta je i ko je on inače; gde god učestvuju drugi ekvivalenti, gde god se, zarad časti, usluge, zahvalnosti, otuđuje neki posed, gleda se kakva je osoba kojoj se daje. I obrnuto: gde god sâm kupujem za novac, svejedno mije od koga kupujem to što priželjkujem i što je vredno te cene; ali gde god se, po cenu usluge, lične obaveze u unutrašnjem i spoljašnjem odnosu, nešto stiče, tačno se ispituje s kim imamo posla, jer mi ne želimo da damo išta drugo osim upravo novac bilo kome. Napomena na blagajničkoj uputnici da se njena vrednost isplaćuje donosiocu »bez ispitivanja legitimacije« karakteristična je za apsolutni objektivitet s kojim se postupa u stvarima novca. U toj oblasti se, čak i kod naroda mnogo strasnijeg od Indusa, ipak, može naći pandan pomenutom izuzimanju zemljoradnika od ratničkih radnji: kod nekih Indijanaca, trgovac može spokojno da se kreće kroz plemena i da se bavi trgovinom, iako su ona na ratnoj nozi s njegovim plemenom! Novac izmešta radnje i odnose čoveka isto tako iz čoveka kao subjekta kao što duševni život, ukoliko je čisto intelektualan, iz ličnog subjektiviteta ulazi u sferu stvarstvenosti, koja ga sada odražava. Time je, očigledno, uspostavljen odnos nadmoći. Kao što je onaj ko ima novac nadmoćan nad onim ko ima robu, tako i intelektualni čovek kao takav ima izvesnu moć nad onim ko živi više u osećanju i impulsu. Koliko god ova druga ukupna ličnost bila vrednija, koliko god njene snage u krajnjoj instanci, nadmašale onoga prvoga, ipak je on jednostraniji, angažovaniji, s više predrasuda nego prvi pomenuti, on nema onaj suvereni pregled i nesputane mogućnosti primene svih sredstava prakse koliko ih ima čovek čistog razuma. Polazeći od ovog momenta nadmoći, u kojem se novac i intelektualitet su493

sreću zahvaljujući svom objektivitetu naspram svakog singularnog sadržaja života, Kont je, u svojoj državi budućnosti, na vrh svetske vlasti postavio bankare, pošto oni predstavljaju klasu najopštijih i najapstraktnijih funkcija. I ova veza se oseća već kod srednjovekovnih udruženja kalfi, u kojima je uobičajeno da onaj ko drži novac ujedno bude i predsednik bratstva. Međutim, ovo utemeljivanje korelacije između intelektualiteta i novčane privrede na objektivitetu i na karakterološkoj neodređenosti, zajedničko i jednom i drugom, nailazi na vrlo odlučnu protivinstancu. Naime, pored bezlične stvarstvenosti, po svojim sadržajima svojstvene inteligenciji, postoji najuži odnos koji ona ima s individualitetom i s ukupnim principom individualizma; ipak, novac, koliko god da impulsivno-subjektivističke postupke prevodi u nadlične i stvarstveno normirane, jeste rasadnik ekonomskog individualizma i egoizma. Dakle, tu očito leže višeznačnosti i spletovi pojmova, koje je nužno jasno razdvojiti da bi se razumeo njima označivi stil života. Pomenuta dvojaka uloga, kakvu igra kako intelekt tako i novac, postaje pojmljiva čim njihov sadržaj, stvarnu sadržinu njihove suštine, razdvojimo od funkcije koja je njen nosilac, odnosno od primene koju ova upražnjava. U prvom smislu, intelekt ima nivelisan, čak bi se moglo reći: komunistički karakter. Najpre zato što je suština njegovih sadržaja u tome da su oni sasvim saopštivi, i što svaki dovoljno prethodno obrazovani duh - pod pretpostavkom da su oni tačni - mora biti kadar da dopusti da ga oni ubede, za šta nema analogona na područjima volje i osećanja. Na njima, svako prenošenje jednake unutrašnje konstelacije zavisi od donesenog ustrojstva individualne duše, koje samo uslovno popušta pred svakom prinudom; što se ovoga tiče, nema dokaza kako oni, bar načelno, stoje na raspolaganju intelektu, da bi jednako ubeđenje proneli kroz sveukupnost duhova. Podučivost, svojstvena samo njemu, znači da se čovek nalazi na nivou koji je zajednički svima. Uz to, sadržaji inteligencije - ako se izuzmu sasvim slučajne komplikacije - ne poznaju isključivost surevnjivosti, kakvu često poseduju sadržaji praktičnog života. Na primer, izvesni sadržaji, oni koji su povezani s odnosom između Ja i Ti, sasvim bi izgubili svoju suštinu i svoju vrednost kad bi većina mogla tako 494

drugi isključeni iz njih, kako u pogledu stremljenja tako i u pogledu postizanja. A teorijska predstava je, kako već rekosmo, slična baklji, čija svetlost ne postaje slabija ako se na njoj pripale tolike druge; budući da potencijalna beskonačnost njenog širenja nimalo ne utiče na njeno značenje, ona više od ijednog drugog životnog sadržaja izmiče privatnom posedu. Najzad, fiksiranjem, kojim ona raspolaže, sama se nudi na način koji sve individualne slučajnosti bar načelno isključuje iz prihvatanja svog sadržaja. Nemamo nikakve mogućnosti da čuvstvena kretanja i energije volje tako potpuno i nedvosmisleno zaustavimo da svako u svakom trenutku može da posegne za njima i da, pomoću objektivne tvorevine, neprestano proizvodi jednaki unutrašnji proces - dok mi, samo u pogledu intelektualnih sadržaja, u jeziku, koji se kreće u pojmovima i njihovom logičkom spajanju, posedujemo dovoljno sredstvo, relativno nezavisno od individualne dispozicije. A u sasvim drugom smeru razvija se značenje intelekta kad realne povesne snage počnu da upravljaju pomenutim apstraktnim stvarstvenostima i mogućnostima njegovog sadržaja. Najpre upravo opštevaženje saznanja i ubedljivost i neodoljivost, koje odatle slede, to saznanje čine plodonosnim oruđem bilo kojih istaknutijih inteligencija. Od nadmoćne volje mogu se braniti bar nesugestibilne prirode; ali nadmoćna logika ne može se izbeći samo samovoljnim: ja neću, čime se čovek samo iskazuje kao slabiji. Uz to, velike odluke, doduše, potiču kod ljudi od nadintelektualnih energija, a svakodnevna borba za bivstvo i imanje najčešće se razrešava zalaganjem mere pameti. Moć veće inteligencije počiva upravo na komunističkom karakteru njenog kvaliteta: zato što je ona, u pogledu sadržaja, ono što je opštevažeće i svugde delotvomo i priznato, već puki kvantum te inteligencije, svakome dostupan zahvaljujući njegovoj nastrojenosti, daje mu bezuslovniju prednost od one koju bi mu mogao dati neki kvalitativno individualniji posed, koji baš zbog svoje individualnosti nije svugde primenljiv, niti na svakoj tački praktičnoga sveta nalazi neko suvereno područje. I tu je, kao i inače, upravo tlo jednakog prava za sve takvo da dovodi do potpunog razvitka i korišćenja individualnih razlika. Upravo zato što samo razumska predstava i poredak ljudskih odnosa, što odustaju od neutemeljivog naglašavanja htenja i osećanja, ne poznaju nika495

kvu a priori datu razliku između individua - upravo zato oni nemaju osnova da tome što se ispoljava a posteriori saseku išta od dimenzije do koje ono samo od sebe može stići, što se tako često događa, kako zahvaljujući volji za socijalnu obavezu, tako i zahvaljujući osećanjima ljubavi i sažaljenja. Zato je racionalističko shvatanje sveta - koje je, nepristrasno kao i novac, pothranjivalo sliku socijalističkog života - postalo škola egoizma novoga doba i bezobzirnog sprovođenja individualiteta. Za uobičajeni pogled, onaj koji nije baš produbljen, ono Ja u praktičnome, ništa manje nego u teorijskome, po sebi razumljiva osnova i neizbežno prvi interes; svi motivi nesebičnosti ne javljaju se kao isto tako prirodni i autohtoni, nego kao naknadni i, takoreći, veštački nasađeni. Rezultat ovoga je: da delanje u sebičnom interesu važi kao stvarno i prosto »logično«. Izgleda da svako predavanje i požrtvovanost proizlaze iz iracionalnih snaga osećanja i volje, tako da ljudi pukog razuma njih ironično nazivaju dokazom manjkave pameti, ili ih optužuju kao zaobilazni put prikrivenog egoizma. Ovo je, svakako, pogrešno već i zato što je i egoistička volja upravo volja, isto toliko koliko i ona altruistička, pa se kao ni ona ne može istisnuti iz pukog razumskog mišljenja; štaviše, kao što smo videli, ovo mišljenje može uvek dati sredstva kako zajedno tako i za drugo, ono je sasvim ravnodušno prema praktičnoj svrsi, koja njih bira i ostvaruje. Samo, pošto je pomenuta veza čistog intelektualiteta s praktičnim egoizmom već rasprostranjena predstava, ona će, mada ne s navodnom logičkom neposrednošću, ipak imati nekakvu stvarnost bilo kojim zaobilaznim psihološkim putevima. Međutim, ne samo stvarno etički egoizam nego i socijalni individualizam pokazuju se kao nužni korelat intelektualiteta. Svekoliki kolektivizam, koji stvara novo životno jedinstvo od individua i preko njih, za trezveni razum sadrži nešto mitsko, za njega neprodorno, kad ne može to da utopi u puki zbir individua - kao životno jedinstvo organizma, ukoliko njega ne može razumeti kao mehanizam delova. Zato je s racionalizmom 18. stoleća, koji je doživeo vrhunac revolucijom, povezan jedan strog individualizam, a tek je protivljenje racionalizmu, koje je vodilo od Herdera preko romantike, zajedno s priznavanjem nadintelektualnih čuvstvenih potencija života priznalo 496

nosti. Po svome sadržaju, opštevaženje intelektualiteta deluje, budući da ovaj važi za svaku individualnu inteligenciju, na atomizovanje društva; kako posredstvom njega tako i polazeći od njega, svako se pojavljuje kao u sebi zatvoren element pored svakog drugog, a da ova apstraktna opštost nikako ne prelazi u konkretnu, u kojoj pojedinačno tek s drugima čini jedinstvo. Najzad, unutrašnja dostupnost i naknadna promislivost teorijskih saznanja, koje nikome ne mogu biti načelno uskraćene kao što je to slučaj s izvesnim osećanjima i htenjima, imaju takvu konsekvencu koja direktno preokreće njihov praktični rezultat. Najpre, baš ta opšta dostupnost čini da okolnosti sasvim izvan lične kvalifikacije odlučuju o njenom činjeničkom iskorišćavanju: što dovodi do ogromne prevage najneinteligentnijeg »obrazovanog« nad najpametnijim proleterom. Prividna jednakost s kojom se materijal za obrazovanje nudi svakome ko želi da ga koristi, u stvarnosti, predstavlja grozno ruganje, baš kao i druge slobode liberalističkih doktrina, koje pojedinca, naravno, ne sprečavaju da zadobije svakakva dobra, ali previđaju da samo onaj ko je nekim okolnostima već povlašćen ima mogućnost da ih prisvoji. A pošto se sadržaji obrazovanja - uprkos svom opštem nuđenju ili zbog njega - najzad, usvajaju samo individualnošću, oni proizvode najnedodirljiviju, budući najneuhvatljiviju aristokratiju, razliku između visokog i niskog, koja se ne može poništiti dekretom ili revolucijom, kao neka ekonomsko-socijalna razlika, a ni dobrom voljom dotičnih osoba; Isus je mogao da kaže bogatom mladiću da siromašnima podari ono što poseduje, ali ne i da onima nižima da svoje obrazovanje. Nema druge prednosti koja bi onome ko je na nižem položaju izgledala tako neugodna da bi joj se on u sebi opirao i osećao bespomoćnim, kao što je to prednost obrazovanja; zato su težnje ka praktičnoj jednakosti toliko često i u tolikim varijacijama odbijale intelektualno obrazovanje: počev od Bude, cinika, hrišćanstva u izvesnim njegovim pojavama, pa sve do Robespijera: nous n'avons pas besoin de savants. Tome se pridružuje vrlo bitan faktor da fiksiranje saznanja jezikom i pismom - što je, apstraktno posmatrano, nosilac njihove komunističke suštine - omogućava nagomilavanje i naročito zgušnjavanje saznanja, pošto se jaz između visokog i niskog, u 32 Filozofija novca

497

obdaren, ili je bez materijalnih briga, imaće utoliko više izgleda da se izdigne iznad mase, ukoliko je veći i jezgrovitiji postojeći materijal obrazovanja. Kao što su proleteru danas dostupne neke ranije uskraćene udobnosti i uživanja u kulturi, a ujedno je posebno ako se osvrnemo na više stoleća i milenija - jaz između njegovog životnog standarda i životnog standarda viših staleža, ipak, mnogo povećan: tako i opšte podizanje nivoa saznanja nikako ne dovodi do opšteg nivelisanja, nego do suprotnosti ovome. Ovo sam tako iscrpno razmatrao zato što suprotnosti smisla kod pojma intelektualiteta nalaze svoju tačnu analogiju kod novca. Razumevanju novca služi ne samo njegovo uzajamno dejstvo s intelektualitetom, kojim njihove forme međusobno postaju slične, nego možda i ono - s tim dato - ukazivanje na jedan dublje postavljen, zajednički im princip, koji je nosilac njihovog razvitka - recimo, na pomenuti fundamentalni kvalitet ili raspoloženje istorijskih elemenata koje, uobličavajući ove, gradi njihov stil. Koliko novac na osnovu svoje načelne svedostupnosti i objektiviteta, ipak, služi obrazovanju individualiteta i subjektiviteta, koliko njegova svagdašnja jednakost i svejednakost, njegov kvalitativno komunistički karakter dovode do toga da svaka kvantitativna razlika odmah dovodi do kvalitativnih diferencija sve to je opisano u prethodnim poglavljima. Ali i ovde u - ni s jednim drugim kulturnim faktorom neuporedivom - širenju njegove moći, koje najsuprotstavljenije životne tendencije dovodi do jednakih prava, novac se pokazuje kao kondenzovanje čisto formalne kulturne energije, koja se može dodati bilo kojem sadržaju, da bi podržala njegov smer i predstavila ga u sve čistijem vidu. Zato ističem samo neke posebne analogije s intelektualitetom - takvog sadržaja da bezličnost i opštevaženje njegovog apstraktnog, stvarstvenog bića, kad je posredi njegova funkcija i primena, stupa u službu egoizma i diferenciranja. Karakter racionalnoga i logičkoga, kakav se pokazao kod egoizma, vezuje se za potpuno i bezobzirno iskorišćavanje novčanog poseda. Ranije smo utvrdili da je karakteristika novca, u poređenju s drugim posedima, u tome što on u sebi ne sadrži nikakvo ukazivanje na bilo koju određenu vrstu upotrebe, pa baš zato ni smetnju koja bi mu učinila daljom ili težom upotrebu nego drugima; u svaku,

498

upravo onu sumnjivu upotrebu on ulazi bez ostatka, a da odnos njegovog kvaliteta prema kvalitetu realnih objekata ne deluje specifično podsticajno, ili u smislu odstupanja - u čemu je uporediv sa samim logičkim formama koje se podjednako nude bilo kojem sadržaju, njegovom razvitku ili kombinaciji, upravo time onome stvarno najbesmislenijem i najpogubnijem jamče iste izglede za predstavljanje i formalnu tačnost, kao i onome najdragocenijem; i ništa manje analogno shemama prava, kojem često nedostaju zaštitne mere protiv toga da se najteža materijalna nepravda prikazuje kao neprikosnovena formalna pravednost. Ova apsolutna mogućnost da se snage novca iskoriste do kraja prikazuje se kao opravdanje i, takoreći, kao logičko-pojmovna nužnost da on to stvarno i učini. Pošto u sebi ne sadrži ni direktive ni smetnje, on sledi svagda najjači subjektivni impuls - koji na područjima upotrebe novca uopšte jeste egoističan. Pomenute predstave koje označavaju smetnje - da je određeni novac »krvav« ili proklet - samo su sentimentalnosti, koje potpuno gube značaj uporedo sa sve većom indiferencijom novca, dakle, uporedo s tim što samog novca sve više ima. Čisto negativno određenje da o upotrebi novca ne odlučuje nikakav obzir stvarstvene ili etičke vrste, kakvo proizlazi iz drugih vrsta poseda, prerasta odmah u bezobzirnost kao sasvim pozitivnu vrstu stava. Njegova elastičnost, koja sledi iz njegove potpune odvojenosti od singularnih interesa, izvora i odnosa, kao prividno logičku posledicu sadrži zahtev da nam se ne nameće nikakva prinuda u onim životnim sferama kojima on vlada. U njegovoj apsolutnoj stvarstvenosti, koja proizlazi upravo iz isključenja svake jednostrane stvarstvenosti, egoizam zatiče čist prostor, kakav je nalazio i kod pukog intelektualiteta - a jedini razlog za to bio je u činjenici da je taj podsticaj logički najjednostavniji i najpreči, tako da čisto formalne i indiferentne sile života u tome nalaze svoje prvo, takoreći, prirodno ispunjenje kao srodno po izboru. Ne samo, kako sam već pomenuo, u pravnoj formi uopšte koja se s čistim intelektualitetom i novčanim prometom podudara u tome što nijedno od njih ne izmiče objektivno i moralno najperverznijem sadržaju - nego i, pre svega, u principu pravne jednakosti doživljava vrhunac ta diskrepancija između forme i realnog sadržaja. Sve troje: pravo, intelektualitet, novac - karak-

499

terišu se ravnodušnošću prema individualnoj osobenosti; sve troje izvlače iz konkretne celovitosti životnih kretanja jedan apstraktan, opšti faktor, koji se razvija po vlastitim i samostalnim normama; i, od njih polazeći, zadire u pomenutu ukupnost interesa bivstvovanja i određuje je prema sebi. Dakle, budući da sve troje, po svojoj suštini, ravnodušni prema sadržajima, mogu da propisuju forme i smerove - oni neizbežno takve protivrečnosti kojima se mi ovde bavimo unose u totalitet života. Gde god jednakost zahvata formalne temelje odnosâ među ljudima, ona postaje sredstvo za najpreciznije i najsudbonosnije izražavanje njihovih individualnih nejednakosti; egoizam se, zadržavajući granice formalnog jedinstva, pomirio s unutrašnjim i spoljašnjim preprekama, pa upravo u opštem važenju pomenutih odredaba poseduje oruđe koje, zato što služi svakome, takođe služi protiv svakoga. Forme pravne jednakosti označavaju tip za ovo, koji, s jedne, strane, ponavlja intelektualitet u njegovom već opisanom značenju, a s druge strane, novac: njegova opšta dostupnost i važenje, njegov potencijalni komunizam otklanja - kako za one gore, tako i za one dole, a i za one jednake - izvesne granice, proizašle iz apriornog, staleškog razgraničavanja vrsta poseda. Sve dok su zemljišni posed i pozivi bili u rukama određenih klasa, oni su donosili obaveze prema osobama na nižem nivou, solidarnosti među sapripadnicima, po sebi razumljive granice želja onih isključenih iz toga - za koje više ne postoji nikakav razlog za »prosvećeni« racionalizam, čim nastupi mogućnost da se svaki posed prevede u neku vrednost iz čijeg se neograničenog sticanja načelno niko ne može isključiti - čime, naravno, pitanje ukupnog povećanja ili smanjenja egoizma u toku povesti nikako nije razrešeno. Najzad, pominjem najkarakterističniju stvar: da i pomenuto nagomilavanje intelektualnih dostignuća, koje bilo kako privilegovanome daje nesrazmemu prednost, kao i njihovo brzo uvećavanje, nalazi analogiju u akumulisanjima novčanog kapitala. Struktura novčanoprivrednih odnosa, način na koji novac postiže rente i dobit, donosi sobom pojavu da se, počev od jednog nivoa, novac sam od sebe umnožava, a bez oplođavanja srazmernim radom vlasnika. Ovo odgovara strukturi saznanjâ u kulturnom svetu, koja - počev od određene tačke - zahtevaju sve 500

manje sticanje samog pojedinca, zato što se sadržaji znanja nude u zgusnutoj formi, sve koncentrisanijoj s podizanjem nivoa. Na višim nivoima obrazovanja, svaki dalji korak zahteva, često srazmemo brzini sticanjâ na nižim stupnjevima, isto tako znatno manje truda kao što donosi veći rezultat u vidu saznanja. Kao što objektivitet novca njemu, konačno, dopušta »poslove« koji su relativno nezavisni od ličnih energija, i čiji sve nagomilaniji rezultati, nekako automatski, vode ka daljim nagomilavanjima u rastućim proporcijama - tako objektiviranje saznanja, razdvajanje rezultatâ inteligencije od procesa njihovog dobijanja postiže da se ti rezultati nagomilavaju u zgusnutim apstrakcijama, i da se oni, kad se čovek već dovoljno uzdigne, mogu ubrati kao plodovi koji su, bez našeg doprinosa, završili svoj proces sazrevanja. Kao rezultat svega toga, novac, koji je, po svojoj imanentnoj suštini i svojim pojmovnim odredbama, jedna apsolutno demokratska, nivelisana tvorevina što isključuje svaki individualni posebni odnos, dakle, da novac biva najodlučnije odbačen od onih težnji koje polaze od opšte jednakosti - jednaka konsekvenca iz jednakih pretpostavki kakve možemo da zapazimo u pogledu intelektualiteta. Opštost u logički-sadržajnom smislu i opštost u socijalno-praktičnom smislu razdvajaju se u ovim dvema oblastima. U drugom smislu često idu zajedno: tako, kao suština umetnosti - bez obzira na to da li je to dato iscrpno ili ne - označavana je činjenica da njen sadržaj predstavlja tipično-opšte crte pojava, ali da time apeluje takođe na tipična duševna kretanja roda u nama, da utemeljuje njen načelni zahtev za opštim subjektivnim priznavanjem, za isključivanjem svega slučajno-individualnoga u njenom objektu. Tako se tvorevine religije, po svom pojmu, uzdižu iznad svake posebnosti zemaljskog uobličenja u ono što je apsolutno-opšte, te upravo stiču odnos prema najopštijem, kao i sve što obavezuje individue u svetu ljudi; one nas izbavljaju od onog pukog individualnog u nama, svodeći to svejedinstvom svog sadržaja na fundamentalne crte, doživljene kao zajednički koreni svega ljudskoga. Isto tako se odnosi moral u Kantovom smislu. Po njemu je način delanja, koji podnosi logičko uopštavanje a da ne dospe u protivrečnost sa sobom, ujedno moralna zapoved, važeća za svakog čoveka bez obzira na osobu - kriterijum: da se praktična maksima može zamisliti kao 501

prirodni zakon, dakle, njena pojmovna, objektivna opštost, odlučuje o opštosti za sve subjekte, koju ona poseduje kao moralni zahtev. Nasuprot tim tvorevinama, modemi život dopušta da kod drugih naraste upravo neka napetost između stvarstveno-sadržajne i praktično-lične opštosti. Izvesni elementi stiču sve veću opštost svog sadržaja, svojim značajem ovladavaju sve većim brojem pojedinosti i odnosa, njihov pojam uključuje, neposredno ili posredno, sve veći deo stvarnosti, pravo, procese i rezultate intelektualiteta, novac. Ali uporedo s tim oni se zaoštravaju u subjektivno diferencirane vidove života, dolazi do iskorišćavanja njihovog sve rasprostranjenijeg značaja za praksu egoizma, onog značaja koji zahvata svekoliki interesni materijal; takođe se iscrpno razvijaju lične razlike kod tog nivelisanog, opštedostupnog i važećeg materijala, koji se zato i ne opire nijednoj posebnoj volji. Pometnja i osećanje potajne samoprotivrečnosti, koje na tolikim tačkama karakteriše stil sadašnjosti, delom će počivati na toj neujednačenosti i suprotnom kretanju kakvi postoje između stvarstvene sadržine, objektivnog značaja pomenutih područja i njihove lične upotrebe i oblikovanja, u pogledu opštosti i jednakosti. U slici stila sadašnjosti stižem do poslednje crte čija racionalnost predočava uticaj novčanog sistema. Duhovne funkcije, čijom pomoću se novi vek miri sa svetom, i reguliše svoje unutrašnje - individualne i socijalne - odnose, velikim delom mogu biti nazvane računskim. Njihov ideal saznanja je da svet pojme kao veliki egzemplar računa, da procese i kvalitativne određenosti stvari obuhvate sistemom brojeva, pa Kant veruje da u učenju o prirodi može da nađe samo onoliko prave nauke koliko se matematike u njemu može primeniti. Ali nije samo telesni svet taj koji valja duhovno savladati vaganjem i merenjem; i pesimizam i optimizam žele da samu vrednost života utvrde uzajamnim obračunavanjem zadovoljstva i patnje, težeći, bar kao svom idealu, brojčanom utvrđivanju oba faktora. U istom smeru ide i mnogostruko određenje javnog života odlukama većine. Majorizovanje pojedinca, usled činjenice da su drugi, od početka, ipak, samo ravnopravni, drukčijeg mišljenja, nikako nije tako po sebi razumljivo kako nam to danas izgleda; to ne poznaju stara germanska 502

vezan; u plemenskom veću Irokeza, u aragonskim kortesima čak sve do 16. stoleća, u poljskoj skupštini i drugim zajednicama nije postojalo saglašavanje; nejednoglasna odluka bila je nevažeća. Princip da se manjina mora povinovati znači da je apsolutna ili kvalitativna vrednost individualnog glasa svedena na jedinstvo čisto kvantitativnog značenja. Demokratsko nivelisanje, za koje svaki važi za jednoga i nijedan za više od jednoga, jeste korelat i pretpostavka tog računskog postupka, u kojem aritmetički višak ili manjak neimenovanih energija izražava unutrašnju stvarnost jedne grupe, a usmerava njenu spoljašnju. Ova računski tačna suština novog veka, koja meri, važe, najčistije je uobličenje njegovog intelektualizma koji, razume se, i tu onom najsebičnijem posebljenju elemenata dopušta da nadraste apstraktnu jednakost: jer istančanim, instinktivnim uvidom jezik pod »proračunatim« čovekom podrazumeva prosto čoveka koji je proračunat u egoistickom smislu. Baš kao kod primene »razumnog« ili »umnog«, ovde se sagledava dispozicija prividno sasvim nepristrasnog formalizma pojma da se ispuni upravo jednim određenim jednostranim sadržajem. Čini mi se da ovim okarakterisana crta psihologije vremena, ona koja sebe dovodi u tako odlučnu suprotnost s više impulsiv nim, ka celini usmerenim, čuvstvenim bićem ranijih epoha, stoji u tesnoj kauzalnoj vezi s novčanom privredom. Ova sama od sebe izaziva nužnost neprekidnih matematičkih operacija u svakodnevnom prometu. Život mnogih ljudi ispunjen je takvim određivanjem, vaganjem, računanjem, svođenjem kvalitativnih vrednosti na kvantitativne. Mnogo veća tačnost i određenost granica nužno je ušla u životne sadržaje prodiranjem novčane procene, koja je poučila određivanju i specifikovanju svake vrednosti sve do razlika u parama. Gde god se stvari zamišljaju u svojim uzajamnim neposrednim odnosima - dakle, gde god nisu svedene na svoj zajednički imenitelj novac, tu ima mnogo više zaokruživanja, postavljanja jedinstva nasuprot jedinstvu. Egzaktnost, oštrina, tačnost u ekonomskim vezama života, koje daju boju takođe njegovim drugim sadržajima, drže korak sa širenjem novčanog sistema - razume se, ne u cilju unapređivanja velikog stila u načinu življenja. Tek je novčana privreda unela ideal brojčane proračunljivosti u praktični život, a ko zna: možda i u teo503

rijski. Posmatran i sa stanovišta tog dejstva, novčani sistem se predstavlja kao puko jačanje i sublimiranje privredne suštine uopšte. O trgovinskim poslovima između engleskog naroda i njegovih kraljeva, u kojima je taj narod, naročito u 13. i 14. stoleću, od njih otkupljivao svakakva prava i slobode, jedan istoričar napominje: »Ovo omogućava praktično rešenje za teška pitanja, koja su u teoriji bila nerešiva. Kralj ima prava kao gospodar svoga naroda, narod ima prava kao slobodni ljudi i staleži države, koju kralj ovaploćuje. Ustanovljenje prava svakoga, načelno veoma teško, u praksi je postalo lako čim je svedeno na pitanje kupovine i prodaje «. Dakle, to znači da, čim neki kvalitativan odnos praktičnih elemenata biva sasvim predstavljen takvim značenjem tog odnosa koje dopušta ophođenje s njima kao s trgovinskim poslom - taj odnos dobija tačnost i mogućnost utvrđivanja, koja ostaje uskraćena njegovom direktnom izrazu, onom koji uključuje ukupni obim njegovih kvaliteta. Za tu svrhu još nije bezuslovno potreban novac, pošto se takve transakcije takođe često obavljaju davanjem naturalnih vrednosti, na primer, vune. Međutim, očito je da ono što je tu trgovinski posao uopšte učinio za preciziranje vrednosti i zahteva, može biti novcem postignuto mnogo preciznije i tačnije. I u tom pogledu se, možda, može reći da se novčani posao odnosi prema trgovinskom poslu uopšte kao što se ovaj odnosi prema ostalim, pre razmene postojećim određenostima ili odnosima stvari; on izražava, takoreći, čisti posao u poslovnom odnošenju sa stvarima, kao što logika predstavlja pojmljivost u pojmljivim stvarima. I budući da apstraktna tvorevina, koja čini - iz stvari izvučenu - vrednost tih stvari, poseduje formu aritmetičke tačnosti, pa time i bezuslovne racionalne određenosti, taj karakter nužno dejstvuje unazad na same stvari. Ako je istina da svagdašnja umetnost postepeno određuje način na koji mi vidimo prirodu, ako spontana i subjektivna apstrakcija iz stvarnosti, koju izvodi umetnik, za našu svest uobličava prividno tako neposrednu čulnu sliku te stvarnosti onda će, svakako, nadgradnja novčanih relacija nad kvalitativnom stvarnošću još mnogo ubedljivije određivati unutrašnju sliku ovoga po svojim formama. Zahvaljujući računskoj suštini novca ušla je u odnos životnih elemenata preciznost, sigurnost u određenju jednakosti i nejednakosti, nedvosmislenost u dogovo-

504

re i sporazume - kakva se na spoljnjem području postiže opštim uvođenjem džepnih satova u široku upotrebu. Određenje apstraktnog vremena satovima, kao i određenje apstraktne vrednosti novcem daju shemu najtananijih i najsigurnijih podela i merenja, koja - primajući u sebe sadržaje života - bar za praktično-spoljašnje ophođenje s njima, ovima obezbeđuje inače nedostižnu providnost i proračunljivost. Možda računski intelektualitet, koji živi u tim formama, iz njih ponovo uzima deo snaga kojima one vladaju modernim životom. Sve ove veze bivaju sabrane kao u kakvoj žiži, zahvaljujući toj negativnoj instanci da su tipovi duha koji bi bili najdalji i najneprijateljskije suprotstavljeni tom ekonomskom posmatranju i obrazlaganju ljudskih stvari: Gete, Karlajl, Niče - ujedno, sjedne strane, bili načelno antiintelektualistički usmereni i, s druge strane, sasvim odbacivali pomenuto računski-egzaktno tumačenje prirode, koje smo mi spoznali kao teorijski pandan novčanom sistemu.

505

II

Označavajući kao kulturu one usavršenosti, one oduhovljene forme života, rezultate unutrašnjeg i spoljašnjeg rada na njemu, mi te vrednosti uvršćujemo u takav smer gledišta u kojem one po svom vlastitom i objektivnom značaju još izvesno ne stoje. One su nama sadržaji kulture utoliko što mi na njih gledamo kao na pojačana ispoljavanja prirodnih začetaka i tendencija, pojačana preko one mere razvitka, obilja i diferenciranja koja bi dostižna bila samoj njihovoj prirodi. Neka prirodno data energija ili ukazivanje - koja, razume se, mora da bivstvuje samo da bi zaostajala za stvarnim razvitkom - predstavlja pretpostavku za pojam kulture. S ovog gledišta, vrednosti života su upravo kultivisana priroda, tu one nemaju izolovano značenje koje se meri, u neku ruku, odozgo idealom sreće, inteligencije, lepote, nego se pojavljuju kao razvojni putevi takve osnove koju mi nazivamo prirodom, a čije snage i idejnu sadržinu premašaju postajući upravo kultura. Zato, ako su neko oplemenjeno baštensko voće i neka statua podjednako proizvodi kulture, ipak, jezik vrlo tanano nagoveštava pomenuti odnos, budući da voćku samu naziva »kultivisanom«, dok grubi mramorni blok nikako nije »kultivisan« u statuu. U prvom slučaju, jedna prirodna pogonska sila i nastrojenost drveta pretpostavljaju se kao takve koje idu u pravcu pomenutih plodova koji su inteligentnim uticajem prisiljeni da pređu svoju prirodnu granicu, dok u mramornom bloku ne pretpostavljamo nikakvu odgovarajuću tendenciju ka statui; u ovoj ostvarena kultura označava uzdizanje i usavršavanje izvesnih ljudskih energija čije izvorno ispoljavanje označavamo kao »prirodno«. 506

Najpre je, naizgled, po sebi razumljivo da se bezlične stvari samo metaforično označavaju kao kultivisane. Pomenuti - voljom i intelektom izazvani - razvitak datoga preko granice njegovog pukog prirodnog preživljavanja, ipak, pripisujemo, konačno, samo sebi ili takvim stvarima čiji se razvojni tokovi nadovezuju na naše impulse i retroaktivno bude naša osećanja. Materijalna kulturna dobra: nameštaj i biljke koje se gaje, umetnička dela i mašine, sprave i knjige, u kojima se prirodne materije razvijaju u za njih, doduše, mogućne forme, ali takve koje se nikad ne bi ostvarile njihovim vlastitim snagama - to su naše vlastito, idejama razvijeno htenje i osećanje, koje u sebe uključuje mogućnosti razvitka stvari, ukoliko su one na njegovom putu; i to se događa isto kao i s kulturom, koja odnos čoveka prema drugima i prema samom sebi uobličava: jezik, običaj, religija, pravo. Ukoliko se na ove vrednosti gleda kao na kulturne, mi ih razlikujemo od stepena obrazovanja u njima živih energija, koje one mogu da dostignu, takoreći, same od sebe, i koje su za proces kultivisanja isto tako samo materijal kao što su to drvo i metal, biljke i elektricitet. Kultivišući stvari, tj. uzdižući meru njihove vrednosti iznad one koju nam je postigao njihov prirodni mehanizam, mi kultivišemo i sebe same: to je isti onaj proces uzdizanja vrednosti koji polazi od nas i u nas se vraća, i koji zahvata prirodu izvan nas ili prirodu u nama. Likovna umetnost prikazuje najčistiji vid ovog pojma kulture, jer je u najvećem naponu suprotnosti. Tu najpre uobličavanje predmeta, naizgled, sasvim izmiče uvršćivanju u proces našeg subjektiviteta. Ipak, umetničko delo nam tumači upravo smisao same pojave - bilo da je on u oblikovanju prostornosti, ili u vezama boja, ili u onoj izrazitosti duše koja tako živi negde iza onoga što je vidljivo. Ali uvek treba oslušnuti značenje i tajnu stvari, da bi se one predstavile u čistijem ili jasnijem vidu od onog do kojeg ih je doveo njihov prirodni razvitak. Ne u smislu hemijske ili fizikalne tehnologije, koja istražuje zakonitosti stvari, da bi ih uvrstila u naše svrhovne nizove, izvan njih samih. Štaviše, artistički proces je završen čim on predmet razvije do njegovog najsvojstvenijeg značenja. Činjenica je da je time udovoljeno pukom artističkom idealu, jer za ovaj je dovršenje umetničkog dela kao takvog objektivna vrednost, sasvim nezavisno 507

l’art pour l’art tačno označava samodovoljnost čisto umetničke

tendencije. Ali drukčije je označavanje sa stanovišta kulturnog ideala. Bitno kod ovoga je upravo to što on ukida samu vrednost estetičkog, naučnog, moralnog, eudemonističkog, čak religioznog rešenja, da bi sve njih kao elemente ili sastavne delove uključio u razvitak ljudskog bića preko granica njegovog prirodnog stanja; ili, tačnije: to su delovi puta koje prelazi ovaj razvitak. Razume se, on se u svakom trenutku nužno nalazi najednom od tih delova; nikad ne može proticati bez sadržaja, čisto formalno i sam po sebi; samo, on zbog toga nije identičan s tim sadržajem. Kulturni sadržaji se sastoje od tvorevina od kojih svaka podleže jednom autonomnom idealu, ali sa gledišta onog razvitka naših snaga ili našeg bivstva čiji su one nosioci i provodnici - onog razvitka preko mere koja važi za samo prirodnu. Kultivišući objekte, čovek sebi njih rasvetljava: ukoliko transnaturalni razvitak njihovih energija važi kao kulturni proces, on je samo vidljivost ili telo za jednaki razvoj naših energija. - Razume se, u razvitku pojedinačnog sadržaja života, granica na kojoj njegova prirodna forma prelazi u kulturnu jeste nestabilna, pa se u pogledu nje ne može postići jednoglasnost. Ali time se pokazuje samo jedna od najopštijih teškoća mišljenja. Kategorije pod koje se podvode pojedine pojave, da bi tako pripadale saznanju, njegovim normama i vezama, često tek kod te suprotnosti jedne drugima daju smisao, obrazuju nizove s diskontinuiranim stupnjevima. Međutim, pojedinosti, čije se rangiranje pod ovim pojmovima zahteva, tu nikako ne nalaze svoje mesto s odgovarajućom jednoznačnošću; štaviše, često kvantitativne odredbe kod njih odlučuju o pripadnosti jednom ili drugom pojmu, tako da se, s obzirom na kontinuitet svega kvantitativnog, uvek mogućnu sredinu između dveju mera, od kojih svaka odgovara jednoj nesumnjivoj kategoriji, singulama pojava može biti pripisana čas jednoj, čas drugoj, te se tako pokazuje kao neodređenost između njih, čak kao mešavina pojmova, koji se, po svome smislu, međusobno isključuju. Dakle, načelna sigurnost razgraničenja između prirode i kulture, s kojom jedna počinje baš tamo gde druga prestaje, ne pati od nesigurnosti u pogledu uvršćivanja pojedinačne pojave, kao što se ni pojmovi dana i noći ne utapaju jedni u druge zato što 508

Ovom razmatranju opšteg pojma kulture protivstaviću poseban odnos unutar savremene kulture. Ako nju uporedimo, recimo, s vremenom od pre stotinu godina, svakako ćemo - uz individualne ograde - ipak reći: stvari koje objektivno ispunjavaju i okružuju naš život, sprave, saobraćajna sredstva, proizvodi nauke, tehnike, umetnosti - neosporno su kultivisane; ali kultura individua, bar u višim staležima, nikako nije uznapredovala u istom odnosu, čak je često stagnirala. Ovo je odnos za koji skoro da i nije potreban neki pojedinačan dokaz. Zato ću istaći samo malo toga. Mogućnosti jezičkog izraza, u nemačkom kao i u francuskom jeziku, izuzetno su povećane i nijansirane od pre stotinu godina; darovan nam je ne samo Geteov jezik nego se tome pridružio veliki broj tananosti, nijansiranja, individualizovanja izraza. Ipak, posmatramo li govor i pisanje pojedinaca, videćemo da je, kao celina, postajao sve netačniji, nedostojanstveniji i trivijalniji. I u pogledu sadržaja: vidokrug iz kojeg konverzacija crpe svoje predmete, objektivno se, uznapredovanom teorijom i praksom, u istom tom vremenu znatno proširio; a ipak, kao da su razgovor, društveni kao i intimniji, i prepiska postali sada mnogo površniji, nezanimljiviji i manje ozbiljni nego krajem 18. stoleća. U tu kategoriju spada i to što je mašina postala toliko umnija od radnika. Koliko radnika, čak među onima u pravoj krupnoj industriji, može danas da razume mašinu za kojom mora da radi, tj. da razume duh koji je investiran u mašinu? Isto tako je i u kulturi vojnih poslova. To što pojedini vojnik mora da obavi je, u suštini, već odavno ostalo neizmenjeno; štaviše, u ponečemu je smanjeno zahvaljujući modemom načinu ratovanja. A ne samo materijalno oruđe tog ratovanja nego i pre svega organizacija vojske, koja je izvan svih individua, nečuveno je usavršena, postavši istinski trijumf objektivne kulture. Ako pogledamo područje čisto duhovnoga, ljudi s najviše znanja i s najtemeljnijim promišljanjem operišu sve većim brojem predstava, pojmova, stavova, čiji tačni smisao i sadržaj poznaju samo sasvim nepotpuno. Ogromne dimenzije objektivno postojećeg materijala znanja dopuštaju, čak iznuđuju upotrebu izraza koji, zapravo, kao zatvorene posude idu iz ruke u ruku, a da se pojedinačnom korisniku ne otkriva sadržina ideja, stvarno kondenzovanih u njima. Kao što se naš spoljnji život okružuje sve većim brojem predme509

ta čiji objektivni duh, primenjen u procesu njihove proizvodnje, ne možemo ni da zamislimo, tako je i naš duhovni, unutrašnji i spoljašnji život - što sam već isticao u drugoj vezi - ispunjen već simboličnim tvorevinama, u kojima je nagomilana jedna obuhvatna duhovnost, dok individualni duh od toga koristi samo minimum. Donekle se prevaga, koju je objektivna kultura stekla nad subjektivnom u 19. stoleću, sažima u tome što se ideal vaspitanja 18. stoleća bio usmerio ka obrazovanju čoveka, dakle, ka ličnoj, unutrašnjoj vrednosti, ali je u 19. stoleću potisnut pojmom »obrazovanje « u smislu zbira objektivnih znanja i načina ponašanja. Ta diskrepancija se, naizgled, stalno proširivala. Svakodnevno i sa svih strana, uvećava se blago objektivne kulture, ali individualni duh - sledeći je na velikoj udaljenosti i samo vrlo postepenom brzinom - može da proširi forme i sadržaje svog obrazovanja. Kako se objašnjava ova pojava? Ako je svekolika kultura stvari, kao što smo videli, samo kultura ljudi, tako da samo mi sebe obrazujemo obrazujući stvari - šta znači onaj razvitak, uobličavanje, oduhovljavanje objekata koji se odvijaju na osnovu njihovih vlastitih snaga i normi, a da se pojedinačne duše u tome ili na tome ne razvijaju adekvatno? U ovome leži intenziviranje zagonetnog odnosa, koji uopšte postoji između života i proizvoda života društva, s jedne strane, i fragmentarnih sadržaja bivstvovanja individua. U jeziku i moralu, političkom ustrojstvu religijskim učenjima, literaturi i tehnici koncentrisan rad bezbrojnih generacija, kao opredmećeni duh od kojeg svako uzima koliko želi i može, ali koga ne može da iscrpe nijedan pojedinac; između mere tog blaga i mere onoga što je od njega uzeto postoje najraznovrsniji i najslučajniji odnosi, i neznatnost ili iracionalnost onih individualnih udela ostavlja sadržinu i dostojanstvo pomenutog poseda roda tako nedirnutim kao što bilo koje telesno bivstvo ostaje netaknuto svojom pojedinačnom opaženošću ili neopaženošću. Kao što se sadržaj i značenje neke knjige pred nama kao takvi odnose ravnodušno prema njenom velikom ili malom krugu čitalaca, koji nju razumeju ili nemaju razumevanja za nju - tako se i svaki drugi proizvod kulture odnosi prema kulturnom krugu, doduše, spremno za svačije prihvatanje, ali nalazeći uvek samo sporadično prihvatanje za tu spremnost. Dakle,

510

ovaj kondenzovani rad duha kulturne zajednice odnosi se prema životu u individualnim duhovima kao bogato obilje mogućnosti prema ograničenju stvarnosti. Razumevanje vrste bivstvovanja takvih objektivnih sadržaja duha zahteva njihovo uključivanje u jednu osobenu organizaciju naših kategorija shvatanja sveta. Unutar njih će takođe diskrepantni odnos između objektivne i subjektivne kulture, koji predstavlja naš stvarni problem, naći svoje mesto. Kad u Platonovom mitu duša u svojoj preegzistenciji sagledava čisto biće, apsolutno značenje stvari, tako da je njeno kasnije znanje samo sećanje na tu istinu koja se u njoj pomalja pri čulnim podsticajima - onda je najbliži motiv za to, razume se, bespomoćnost: odakle to potiču naša saznanja, kad im se, kao što to čini Platon, uskraćuje da vode poreklo iz iskustva. Samo, ako se pređe preko tog prigodnog uzroka njihovog nastanka, u pomenutoj metafizičkoj spekulaciji dubokoumno je nagovešteno jedno saznajnoteorijsko ponašanje naše duše. Bilo da, naime, na svoje saznavanje gledamo kao na neposredno dejstvo spoljnih predmeta, ili kao na jedan čisto unutrašnji proces, u čijem je okviru sve što je spolja imanentna forma ili odnos duševnih elemenata - mi uvek svoje mišljenje osećamo kao ispunjenje jednog objektivnog zahteva, kao naknadni znak jednog idejnog označavanja. Čak i kad bi tačno odslikavanje stvari, takvih kakve one jesu po sebi, sačinjavalo našu predstavu, onda to jedinstvo, tačnost i dovršenost kojoj se saznanje, osvajajući deo po deo, približava u nedogled, ipak, ne bi pripadalo samim tim predmetima. Staviše, ideal našeg saznavanja uvek bi bio samo njihov sadržaj u formi predstavljanja, jer i krajnji realizam ne želi da dobije stvari nego saznanje o stvarima. Ako mi zbir fragmenata, koji čini naše blago znanja u svakom datom trenutku, označimo s obzirom na razvitak kojem to blago teži i kojim se meri svaki sadašnji stadijum u pogledu njegovog značaja, onda mi to možemo takođe samo zahvaljujući pretpostavci da postoji neko idealno carstvo teorijskih vrednosti, savršenoga intelektualnoga smisla i povezanosti, takvo koje se ne podudara ni s objektima - pošto su oni upravo tek njegovi objekti - ni sa svagda dostignutim, psihološki stvarnim saznavanjem. Štaviše, ovo poslednje poklapa se tek postepeno i uvek nepotpuno s onim koje u sebi sadrži svaku

5 11

uopšte mogućnu istinu - ono je istinito u meri u kojoj to uspeva da bude. Izgleda da je za Platona postojala osnovna činjenica ovog osećanja: da je naše saznavanje u svakom trenutku deo jednog kompleksa saznanja, koji postoji samo idejno, ali nam je ponuđen kao psihička stvarnost i nju zahteva; samo što je Platon nju izražavao kao otpadanje stvarnog saznavanja od nekadašnjeg poseda tog totaliteta, kao jedno ne-više, što mi danas moramo da shvatimo kao jedno još-ne. Međutim, sam odnos može, očito, kod oba tumačenja - kakvo identični zbir dopušta kako suptrakcijom od višega tako i adicijom od nižega - ležati u osnovi kao sasvim jednako doživljen. Svojevrsnost bivstvovanja ovog ideala saznanja, koji kao norma ili totalitet stoji naspram naših stvarnih saznanja, ista je onakva kakva je svojstvena ukupnosti moralnih vrednosti i propisa, nasuprot činjeničkom delanju individua. Ovde, na etičkom području, nama je bliža ona svest da naše činjenje ostvaruje jednu - u sebi važeću - normu, potpunije ili manjkavije. Ova norma - koja, uostalom, po svom sadržaju, može biti različita za svakog čoveka i za svaku epohu njegovog života - niti se može naći u prostoru i vremenu, niti se podudara s etičkom svešću, koja se, štaviše, oseća kao od nje zavisna. I tako je ovo, konačno, formula našeg života uopšte, od banalne prakse svakodnevice do najviših vrhova duhovnosti: u svekolikom dejstvovanju imamo neku normu, neko merilo, neki idejno unapred obrazovan totalitet nad nama, koji se upravo tim dejstvovanjem prevodi u formu realiteta - pod čim se ne samo podrazumeva ono što je jednostavno i opšte: da se svako htenje rukovodi bilo kojim idealom; nego je u pitanju određen, manje-više jasan karakter našeg delanja, koji se može izraziti samo tako što ćemo mi ovim delanjem - bez obzira na to da li je ono, po svojoj vrednosti, možda, vrlo kontraidealno - ostvariti bilo kako unapred označenu mogućnost, takoreći, jedan idejni program. Naša praktična egzistencija, nedovoljna i fragmentarna, kakva jeste, dobija izvesnu značajnost i povezanost time što je, takoreći, delimično ostvarenje jedne celovitosti. Naše delanje, čak ukupno naše bivstvo, kako lepo tako i ružno, kako ono pravilno tako i ono koje zastranjuje, veliko kao i majušno - naizgled, uzeto je iz jednog blaga mogućnosti, tako da se u svakom trenutku prema svom idejno određenom sadržaju odnosi kao

512

konkretna pojedinačna stvar prema svome pojmu, koji iskazuje njen unutrašnji zakon i logičku suštinu, a da, u pogledu značenja sadržaja, ne zavisi od pitanja postoje li, i kako i koliko često, ostvarenja ovoga. Mi nikako ne možemo zamisliti saznavanje, osim u smislu da ono ostvaruje te predstave u svesti koje su, takoreći, čekale na to baš na dotičnom mestu. Činjenica da mi svoja saznanja nazivamo nužnima, tj. da ona, po svom sadržaju, mogu da bivstvuju samo na jedan način - to je, ipak, samo drugi jedan izraz za činjenicu svesti da mi njih osećamo kao psihičke realizacije pomenutog, idejno već utvrđenog sadržaja. Ipak, taj jedan način nikako ne znači da za sve raznolikosti duhova postoji samo jedna istina. Čak: ako je na jednoj strani dat jedan određeno nastrojen intelekt, a na drugoj jedan određen objektivitet, onda je time objektivno preformirano to što je upravo za taj duh »istina«, kao što je rezultat nekog računa takav ako su dati faktori tog računa; pri svakoj promeni donete duhovne strukture menja se sadržaj te istine, a da zato ne biva manje objektivan i nezavisan od svekolikog dolaženja do svesti o nečemu u ovom duhu. Ukupno, neprikosnoveno ukazivanje, koje izvlačimo iz određenih činjenica znanja, da je nužno pretpostaviti i određene druge - označava prigodni uzrok koji otkriva pomenutu suštinu naših saznanja: da je svako od ovih ponaosob dolaženje do svesti o nečemu što je već važeće i utvrđeno u objektivno determinisanoj povezanosti sadržaja saznanja. Najzad, gledano sa psihološke strane, ovo spada u teoriju po kojoj svako smatranje da je nešto istinito jeste izvesno osećanje koje prati sadržaje predstava; to što mi nazivamo dokazivanjem nije ništa drugo do iznošenje jedne psihološke konstelacije u pogledu koje nastupa pomenuto osećanje. Nikakvo čulno opažanje ili logičko praćenje nije neposredno ubeđenost u neku stvarnost, nego su ovo samo uslovi koji izazivaju nadteorijsko osećanje potvrde, saglašavanja, ili kako god nazivali to stvarno neopisivo osećanje stvarnosti. Ovo predstavlja psihološkog posrednika između dveju saznajnoteorijskih kategorija: onog važećeg, sadržajnog smisla stvari, čiji je nosilac njegova unutrašnja povezanost i koji svakom elementu pokazuje njegovo mesto, i našeg predstavljanja tih stvari, koje označava njihovu stvarnost u okviru jednog subjekta. 33 Filozofija novca

513

Ovaj opšti i temeljni odnos ima - u užim razmerama - analogiju u odnosu između opredmećenog duha i kulture, s jedne strane, i individualnog subjekta, s druge strane. Kao što svoje životne sadržaje uzimamo iz - saznajnoteorijski posmatrano carstva objektivno važećeg, tako mi, istorijski gledano, njihov pretežni deo izvlačimo iz pomenute zalihe uskladištenog duhovnog rada roda; i tu postoje preformirani sadržaji, koji nude ostvarenje u individualnim duhovima, ali se, takođe s one njihove strane drže njihove određenosti koja, ipak, ni ovde nikako nije određenost nekog materijalnog predmeta; jer čak i kad je duh vezan za materiju, kao u spravama, umetničkim delima, knjigama, ipak se on nigde ne podudara s onim što je kod tih stvari čulno opažljivo. On je njima svojstven u potencijalnoj formi koja se ne može dalje definisati, i iz koje njega može da aktualizuje individualna svest. Objektivna kultura je istorijski prikaz ili - potpunije ili nepotpunije - kondenzacija pomenute objektivno važeće istine, čije precrtavanje čini naše saznanje. Ako smemo da kažemo da je zakon gravitacije važio pre nego što ga je iskazao Njutn, onda zakon kao takav ne počiva u realnim masama materije, pošto označava samo način na koji se njihovi odnosi predstavljaju u jednom duhu, organizovanom u određenom vidu, i pošto važnost tog zakona nikako ne zavisi od toga što u stvarnosti postoji materija. Dakle, on utoliko ne leži ni u samim objektivnim stvarima, ni u subjektivnim duhovima, nego u onoj sferi objektivnog duha o kojoj naša svest o istini jedan odeljak za drugim kondenzuje u stvarnost u njemu. A ako je ovo ostvareno u Njutnovom dotičnom zakonu, onda je to ušlo u objektivni istorijski duh, pa je njegovo idejno značenje unutar ovoga opet načelno nezavisno od njegovog ponavljanja u pojedinačnim individuama. Time što ovu kategoriju objektivnog duha dobijamo kao kategoriju objektivnog prikaza važeće sadržine duha stvari uopšte, pokazuje se kako se kulturni proces, koji smo spoznali kao subjektivni razvitak - kultura stvari kao kultura ljudi - može razdvojiti od njegovog sadržaja; ulazeći u pomenutu kategoriju, taj sadržaj poprima, takoreći, jedno drugo agregatno stanje, pa je time stvorena načelna osnova za pojavu na koju nailazimo kao na 514

gomilanje rada svesti; to opredmećenje je najznačajnija i posledicama najbogatija od svih istorijskih kategorija čovečanstva. Ono pretvara u povesnu činjenicu to što je, kao biološka, tako sumnjivo: nasleđivanje stečenoga. Ako je kao prednost čoveka nad životinjama označavano to što je on naslednik, a ne samo potomak, onda je opredmećenje duha u recima i delima, organizacijama i tradicijama nosilac tog razlikovanja koje čoveku tek i poklanja njegov svet, čak ceo jedan svet. Ako je ovaj objektivni duh povesnog društva njegov kulturni sadržaj u najširem smislu, onda se praktično kulturno značenje njegovih pojedinačnih elemenata, ipak, meri obimom u kojem oni postaju momenti razvitka individua. Pod pretpostavkom da pomenuto Njutnovo otkriće stoji u knjizi za koju niko ne zna, ono bi, ipak, još uvek bilo duh koji je postao objektivan, kao i potencijalan posed društva, ali više ne i kulturna vrednost. Pošto ovaj ekstremni slučaj može da nastupi u bezbrojnim stupnjevima, neposredno odatle proizlazi da u nekom većem društvu uvek samo jedan izvestan deo objektivnih kulturnih vrednosti može da postane deo subjektivnih. Posmatramo li društvo kao celinu, tj. uvrstimo li duhovnost, koja u njemu uopšte postaje objektivna, u jedan vremensko-stvarstven kompleks, onda ukupni kulturni razvitak, za koji je tako fingiran jedan jedinstven nosilac, postaje bogatiji sadržajima nego takav razvitak svakog od njegovih elemenata. Učinak svakog elementa narasta u pomenutom ukupnom posedu, ali se taj posed ne spušta do svakog elementa. Celi stil života jedne zajednice zavisi od odnosa kulture, koja je postala objektivna, prema kulturi subjekata. Već je ukazano na značaj numeričkih određenosti. U jednom malom krugu niže kulture će taj odnos skoro biti podudaranje, mogućnosti objektivne kulture neće znatno nadmašati stvarnosti subjektivne kulture. Uzdizanje kulturnog nivoa - naročito ako je to istovremeno s povećavanjem toga kruga - podsticaće razdvajanje to dvoje: neuporediva situacija Atine u doba njenog procvata učinila je daje ona to znala da izbegne, uz sav svoj kulturni nivo - osim, možda, u pogledu najviših filozofskih pokreta. Međutim, veličina pomenutog kruga još, po sebi i za sebe, ne čini razumljivim razdvajanje onog subjektivnog i onog objektivnog faktora. Štaviše, sada valja potraži515

Želimo li da tu pojavu i jačinu njenog sadašnjeg nastupanja koncentrišemo ujedan pojam, onda je to podela rada\ i to, kad je posredi njen značaj, kako u proizvodnji tako i u potrošnji. U prvom pogledu, vrlo često je isticano kako dovršenje proizvoda biva ostvareno na račun razvitka proizvođača. Uobičajeno je da jačanje fizičko-psihičkih energija i veština, do kojeg dolazi kod jednostrane delatnosti, donosi malo koristi ukupnoj, jedinstvenoj ličnosti: čak to jačanje nju umnogome obogaljuje, budući da ono njoj izvlači količinu snage koja je neophodna za harmonično uobličavanje samog Ja, ili se, u drugim slučajevima, razvija bar nekako u smislu zatvaranja od jezgra ličnosti, kao područje s neograničenom autonomijom, čiji rezultati ne dolaze do centralnog mesta. Izgleda da nam iskustvo pokazuje da se unutrašnja celovitost samog Ja, u suštini, uspostavlja u uzajamnom dejstvu sa zatvorenošću i zaokruživanjem životnog zadatka Kao što se za nas jedinstvo nekog objekta ostvaruje tako što mi način na koji osećamo svoje »Ja« unosimo u taj objekt, uobličavamo ga prema svojoj slici, u kojoj mnoštvo određenja srasta u jedinstvo toga »Ja « - tako, u psihološko-praktičnom smislu, dejstvuje jedinstvo objekta, koji mi stvaramo, i nedostatak tog jedinstva na odgovarajuće uobličenje naše ličnosti. Gde god naša snaga ne proizvodi celinu kod koje se može iživeti u skladu sa svojstvenim joj jedinstvom, tu nedostaje prava veza između to dvoje, unutrašnje tendencije učinka vuku ka drugde postojećim učincima drugih, koji tek i obrazuju totalitet, a nikako je ne upućuju natrag na proizvođača. Usled takve neadekvatnosti između radnikove forme egzistencije i forme egzistencije njegovog proizvoda, neadekvatnosti koja nastupa u slučaju velike specijalizovanosti, ovaj proizvod se posebno lako i temeljno odvaja od radnika, smisao mu ne dolazi iz radnikove duše, nego iz veze s proizvodima koji potiču s drugih mesta, zbog njegovog fragmentamog karaktera nedostaje mu suština duševnosti, koja se tako lako može osetiti inače kod proizvoda rada, kad se on u celini pojavljuje kao delo jednog čoveka. Tako, on svoju značajnost ne može da traži ni u vidu odraza nekog subjektiviteta, ni u refleksu koji on kao izraz stvaralačke duše baca u taj subjektivitet, nego tu značajnost može isključivo naći kao objektivan učinak, u svom 516

kod njegove krajnje suprotnosti, kod umetničkog dela. Suština tog umetničkog dela sasvim se opire pomenutoj podeli rada na množinu radnika, od kojih nijedan sam za sebe ne daje neku celinu. Među svim ljudskim delima je umetničko delo ono najzatvorenije jedinstvo, totalitet koji je samom sebi najdovoljniji - ne izuzimajući čak ni državu. Koliko god ova, pod posebnim uslovima, može sama sa sobom da izađe na kraj, ona ipak svoje elemente ne apsorbuje tako potpuno da nijedan od njih još ne vodi poseban život s posebnim interesima: mi smo uvek samo jednim delom ličnosti srasli s državom, dok se naši drugi delovi okreću drugim centrima. A umetnost ne prepušta nijednom unesenom elementu neko značenje izvan okvira u koji ga ona postavlja, pojedinačno umetničko delo uništava mnogosmislenost reci i zvukova, boja i formi, da bi za svest ostavilo samo njihovu - njemu okrenutu - stranu. Ali ova zatvorenost umetničkog dela znači da u njemu dolazi do izražaja neko subjektivno duševno jedinstvo; umetničko delo zahteva samo jednog čoveka, ali njega potpuno, sa svom njegovom najdubljom suštinom: ono nadoknađuje ovo time što mu njegova forma dopušta da bude najčistije ogledalo i izraz subjekta. Tako je potpuno odbacivanje podele rada uzrok i simptom veze koja postoji između onog - u sebi završenog - totaliteta dela i duševnog jedinstva. Obrnuto, gde god vlada podela rada, ona prouzrokuje nesamerljivost učinka s učiniteljem, ovaj sebe više ne sagledava u svom činjenju, koje nudi formu, tako nesličnu svekoliko lično-duševnom, i pojavljuje se samo kao sasvim jednostrano obrazovana parcijalnost naše suštine, ravnodušna prema jedinstvenoj celovitosti te suštine. Dakle, učinak koji je postignut s jakom podelom rada, sa svešću o ovom karakteru, već po sebi prodire u kategoriju objektiviteta; posmatranje i dejstvo ovoga kao čisto stvarstvenog i anonimnog postaje sve prihvatljivije za samog radnika, koji više ne oseća da doseže korene svog ukupnog životnog sistema. Sto potpunije neka celina od subjektivnih doprinosa u sebe apsorbuje deo, što je više karakter svakog déla u tome da on stvarno veži i dejstvuje samo kao deo te celine, to je objektivnija ta celina, to više ona živi životom s one strane svih subjekata koji su je proizveli. U celini, pomenutoj specijalizaciji proizvodnje odgovara širenje potrošnje: kao što čak i stručno najjednostraniji 517

čovek, najspecijalizovaniji u svom duhovnom životu, u sadašnjosti ipak čita svoje novine, pa time upražnjava tako obuhvatnu duhovnu potrošnju kakva pre stotinu godina ne bi bila mogućna čoveku s najmnogostranijom i najdalekosežnijom duhovnom aktivnošću. A proširivanje potrošnje vezano je za rast objektivne kulture, jer ukoliko je neki proizvod stvarstveniji, bezličniji, utoliko je on podoban za veći broj ljudi. Da bi potrošnja pojedinca mogla da nađe tako širok materijal, taj materijal mora biti dostupan i privlačan zaista mnogim individuama, ne može biti usmeren ka subjektivnim diferenciranostima želje, dok je, s druge strane, upravo samo krajnja diferenciranost proizvodnje kadra da objekte proizvede tako jeftino i masovno kako to iziskuje obim potrošnje. Tako je ta potrošnja opet ona spona koja povezuje objektivitet kulture s njenom podelom rada. Najzad, u istom smislu vidan je i proces koji je označen kao razdvajanje radnika od sredstva njegovoga rada, a koji je, ipak, takođe podela rada. Budući da je sada funkcija kapitaliste da stiče, organizuje, razdeljuje sredstva za rad, ta sredstva imaju za radnika sasvim drugi objektivitet od onoga koji moraju imati za takvoga ko radi na vlastitom materijalu i vlastitim oruđem. To kapitalističko diferenciranje temeljno razdvaja subjektivne i objektivne uslove rada - razdvajanje za koje, dok je jedno i drugo još bilo sjedinjeno u jednoj ruci, nije postojao nikakav psihološki povod. Budući da sam rad i njegov neposredni predmet pripadaju raznim osobama, za svest radnika se nužno taj objektivni karakter ovih predmeta izvanredno oštro naglašava, utoliko oštrije ukoliko su rad i njegova materija, ipak, s druge strane, ponovo jedinstvo, pa tako upravo njihova uzajamna bliskost mora da učini najosetnijima njihove sadašnje protivsmerove. I to nalazi svoj nastavak i pandan u činjenici da se, osim sredstva za rad, još i sam rad razdvaja od radnika: jer to je značenje pojave koja se označava time što je radna snaga postala roba. Gde god radnik stvara na vlastitom materijalu, njegov rad ostaje unutar kruga njegove ličnosti, a tek završeno delo napušta taj krug prilikom prodaje. Ipak, u nedostatku mogućnosti da svoj rad koristi na ovaj način, on njega za neku tržišnu cenu stavlja na raspolaganje nekom drugom, dakle, od njega se odvaja od trenutka kad taj rad napusti svoj izvor. Činjenica da taj rad sada sa svim robama 518

uopšte ima zajednički karakter, način vrednovanja, sudbine razvitka, upravo znači da je, u odnosu na samog radnika, postao nešto objektivno, nešto što ne samo da on više nije nego zapravo više i nema. Čim se njegova potencijalna količina rada pretvori u stvarni rad, njemu više ne pripada ona nego njen novčani ekvivalent, dok ona sama pripada nekom drugom, tačnije: nekoj objektivnoj organizaciji rada. Dakle, to što rad postaje roba takođe je samo jedna strana dalekosežnog procesa diferenciranja, koji iz ličnosti izvlači njene pojedinačne sadržaje, da bi ih njoj protivstavio kao objekte, sa samostalnom određenošću i kretanjem. Najzad, rezultat te sudbine sredstava za rad i radne snage pokazuje se na njihovom proizvodu. Činjenica da je proizvod rada kapitalističke epohe objekt s odlučnim za-sebe-bivstvom, sa vlastitim zakonima kretanja, s karakterom koji je tuđ samom subjektu proizvodnje, postaće najubedljivija predstava tamo gde je radnik prinuđen da kupi proizvod svog vlastitog rada, ako želi da ga ima. - Ovo je opšta shema razvitka koja važi daleko preko granica najamnog radnika. Neizmerna podela rada, na primer, u nauci prouzrokuje da samo sasvim mali broj istraživača može sebi da obezbedi preduslove svoga rada; bezbrojne činjenice i metode nužno je prihvatiti spolja kao objektivan materijal, neku duhovnu svojinu drugih na kojoj se obavlja vlastiti rad. U vezi s područjem tehnike podsećam na to da su, još početkom 19. stoleća, kad su, posebno u tekstilnoj industriji i proizvodnji gvožđa, jedna za drugim brzo sledila najveličanstvenija otkrića, izumitelji ne samo svojim rukama i bez pomoći drugih mašina proizvodili mašine koje su izumevali nego da su još prethodno većinom morali da izmišljaju i grade sama oruđa, potrebna za to. Sadašnje stanje u nauci može se označiti kao razdvajanje radnika od sredstava njegovoga rada u širem smislu, a u svakom slučaju, u smislu koji je ovde posredi. U pravom procesu naučne proizvodnje sada se, ipak, materijal, objektivan u odnosu na proizvođača, rastavlja od subjektivnog procesa njegovog rada. Sto je još manje diferenciran bio naučni rad, što je više istraživač morao lično da izgradi sve pretpostavke i materijale svoga rada, to je za njega manje postojala suprotnost između njegovog subjektivnog učinka i sveta objektivno čvrsto postojećih naučnih datosti. I tu takođe ta suprotnost ulazi u proizvod rada: i sam rezultat, 519

ko god on kao takav bio plod subjektivnog nastojanja, mora se utoliko pre uzdići u kategoriju objektivne, od proizvođača nezavisne činjenice, ukoliko su više proizvodi rada drugih već od početka u njemu sabrani i delotvomi. Zato vidimo takođe da u nauci s najmanjom podelom rada, u filozofiji - naročito u njenom metafizičkom smislu - sjedne strane, prihvaćeni objektivni materijal igra sasvim sekundarnu ulogu, dok se, s druge strane, proizvod ponajmanje odvojio od svog subjektivnog porekla, štaviše, sasvim nastupa kao učinak ove jedne ličnosti. Ako tako podela rada - koju ovde podrazumevam u njenom najširem smislu, uključujući podelu proizvodnje, razlaganje rada, kao i specijalizaciju - razdvaja stvaralačku ličnost od stvorenog dela, pa tom delu omogućava sticanje objektivne samostalnosti, onda nastupa srodnost u odnosu proizvodnje s podelom rada prema potrošaču. Ovde je reč o izvođenju unutrašnjih posledica iz svepoznatih spoljnih činjenica. Rad za mušterije, koji je prevladavao u srednjovekovnom zanatstvu, a tek je u poslednjem stoleću podlegao najbržoj stagnaciji, ostavljao je potrošaču lični odnos prema robi: pošto je ona bila pravljena posebno za njega, pa je predstavljala, takoreći, uzajamno delovanje između njega i proizvođača, onda je ta roba suštinski pripadala i njemu, slično kao i ovome drugome. Kao što je radikalna suprotnost između subjekta i objekta u teoriji izmirena tako što je taj objekt ostavljen u subjektu kao njegova predstava, tako se ta ista suprotnost u praksi ne ispoljava sve dok objekt ili nastaje samo posredstvom jednog subjekta, ili radi jednog subjekta. Budući da podela rada uništava proizvodnju za određenu mušteriju - već i zato što kupac može stupiti u vezu s jednim proizvođačem, ali ne i s gomilom radnika u podeli rada - subjektivna obojenost proizvoda iščezava i kad je reč o potrošaču, jer proizvod naštaje nezavisno od njega, pa je roba sada jedna objektivna datost, kojoj on pristupa spolja i koja svoje postojanje i bivstvo takvo kakvo je njemu, u neku ruku, suprotstavlja kao nešto autonomno. Razlika, na primer, između modernog magazina za odeću, zasnovanog na krajnjoj specijalizovanosti, i rada krojača, koji je dovođen u kuću, najpreciznije karakterne narasli objektivitet ekonomskog kosmosa, njegovu nadličnu samostalnost u odnosu prema subjektu potrošnje, s kojim je izvorno bio srastao. Istaknuto je da, uporedo 520

s razlaganjem rada na sve specijalnije delimične učinke, razmenski odnosi postaju sve mnogočlaniji, posredniji, čime se privredi nameće da sadrži sve više veza i obaveza, koje nisu neposredno uzajamne. Kao dan je jasno koliko je ukupni karakter opštenja time objektiviran, koliko se subjektivitet mora lomiti, prelaziti u hladnu rezervisanost i u anonimni objektivitet, kad se između proizvođača i onoga ko uzima njegov proizvod umetnu tolike međuinstance, koje jednoga sasvim izmeštaju iz vidokruga drugoga. S ovom autonomijom proizvodnje, koja postoji naspram kupca, povezana je jedna pojava podele rada, koja se sada spoznaje svakodnevno, ali se malo spoznaje i njen značaj. O ranijim uobličavanjima proizvodnje potpuno vlada ta prosta predstava da niži slojevi društva rade za više; to da biljke žive od tla, životinje od biljaka, čovek od životinja - to se ponavlja, moralno opravdano ili neopravdano, u sklopu društva: što su individue na višem socijalnom i duhovnom nivou, to se njihova egzistencija više temelji na radu onih koji su na nižem nivou, što oni, opet, ne nadoknađuju radom za ove nego novcem. Ta predstava je sada sasvim neodgovarajuća otkad se potrebe nižih slojeva masa podmiruju krupnim preduzećem, koje je bezbrojne naučne, tehničke, organizacijske energije najviših stupnjeva stavilo u svoju službu. Veliki hemičar, koji u svojoj laboratoriji promišlja prikaz anilinskih boja, radi za seljanku koja kod sitnog trgovca bira sebi najšareniju maramu; kad veletrgovac, u špekulacijama svetskih razmera, američko žito uvozi u Nemačku, onda je on sluga najsiromašnijeg proletera; pogon kakve predionice pamuka, gde radi inteligencija visokoga ranga, zavisi od kupaca u najnižem socijalnom sloju. To unazadno kretanje usluga, u kojem niže klase za sebe kupuju rad viših, sada već postoji u bezbrojnim primerima, koji određuju naš ukupni kulturni život. Međutim, ta pojava je mogućna samo usled objektiviranja, koje je proizvodnju zahvatilo kako u odnosu na subjekt proizvodnje tako i u odnosu na subjekt potrošnje, a usled kojeg ona ostaje s one strane socijalnih ili drugih razlika jednog i drugog. Ovo uključivanje proizvođača najviše kulture u službu najnižih potrošača upravo znači da među njima nema nikakvog odnosa, nego da je između njih umetnut objekt, na čijoj jednoj strani, takoreći, jedni rade, dok su drugi s 521

druge strane njegovi potrošači; on to dvoje rastavlja time što ih povezuje. Očigledno je da je osnovna činjenica podela rada: tehnika proizvodnje tako je specijalizovana da rukovanje njenim raznim delovima prelazi ne samo na sve više osoba nego i na sve različitije osobe - dok, najzad, ne dođe do toga da jedan deo rada na artiklima najnižih potreba obavljaju individue na najvišim mestima, baš kao što i, obrnuto, u slučaju sasvim odgovarajućeg objektiviranja, razlaganje rada mašinskom tehnikom dovodi do toga da na najrafiniranijim proizvodima najviše kulture sarađuju najgrublji radnici (setimo se, recimo, današnje štamparije, za razliku od izrade knjige pre nego što je otkrivena veština njihovog štampanja). Dakle, prilikom ovog preokreta tipično važećeg odnosa između gornjih i donjih društvenih slojeva najjasnije se ispoljava: podela rada prouzrokuje tu pojavu da gornji slojevi rade za one donje, ali je forma u kojoj se to jedino može dogoditi potpuno objektiviranja samog učinka proizvodnje, kako u odnosu na jedne tako i u odnosu na druge kao subjekte. Pomenuto preokretanje nije ništa drugo do krajnja konsekvenca one veze koja postoji između podele rada i objektiviranja sadržaja kulture. Ako je dosad podela rada važila kao specijalizacija ličnih delatnosti, specijalizacija samih predmeta ništa manje ne deluje na njihovo postavljanje na onu distancu od subjekata koja se pojavljuje kao samostalnost objekta, kao nesposobnost subjekta da taj objekt asimiliše i da ga podredi svom vlastitom ritmu. Ovo važi pre svega za sredstva za rad. Što su ona više diferencirana, sazdana od mnoštva specijalizovanih delova, to se manje ličnost radnika može izraziti njihovim posredstvom, to se manje u proizvodu može prepoznati njegova ruka. Oruđa kojima radi umetnost relativno su sasvim nediferencirana, pa zato ličnosti daju najširi prostor delovanja: da se ispolji pomoću njih. Ta oruđa se prema ličnosti postavljaju kao industrijska mašina, koja zahvaljujući samoj svojoj specijalističkoj komplikaciji ima, takoreći, formu osobne čvrstine i opisanosti, tako da radnik više ne može kao ta oruđa, po sebi neodređenija - nju prožeti svojom ličnošću. Već hiljadama godina, oruđa vajara nisu se razvila dalje iz svoje potpune nespecijalizovanosti; a gde god je to kod nekog sredstva umetnosti ostvareno tako odlučno kao kod klavira, tu je i njegov 522

karakter, koji već previše za sebe bivstvuje, takođe vrlo objektivan pa izrazu subjektiviteta stavlja mnogo oštriju granicu nego, na primer, po sebi tehnički znatno manje diferencirana violina. Automatski karakter modeme mašine je uspeh poodmaklog razlaganja i specijalizovanja materija i snaga, baš kao što se isti taj karakter jedne izgrađene državne uprave može podići na viši nivo samo na osnovu rafinirane podele rada među njenim nosiocima. Međutim, budući da mašina postaje totalitet, preuzima sve veći deo rada, ona se isto tako prema radniku odnosi kao neka autonomna sila kao što on na nju ne deluje kao individualizovana ličnost nego samo kao izvršitelj stvarstveno propisanog učinka. Uporedimo, recimo, radnika u fabrici obuće s obućarom koji radi za određenu mušteriju, da bismo videli koliko specijalizacija oruđa parališe delotvomost ličnih kvaliteta, onih veoma vrednih i onih manjevrednih, kao i koliko ona dopušta da se objekt i subjekt razvijaju kao potencije, suštinski nezavisne međusobno. Dok je nediferencirano oruđe stvarno puki nastavak ruke, tek ono specijalizovano oruđe narasta uopšte u čistu kategoriju objekta. Ovaj proces se vrlo karakteristično i razgovetno odvija kod oruđa za rad; tada njegov vrhunac predstavlja ono najspecijalizovanije i, kao mašina, najsavršenije oružje, ratni brod: kod njega je objektiviranje toliko napredovalo da u modemom pomorskom ratu uopšte jedva da još odlučuje drugi neki faktor, a ne puki brojčani odnos brodova jednakog kvaliteta! Proces objektiviranja sadržaja kulture, koji - nošen specijalizacijom tih sadržaja - između subjekta i njegovih tvorevina stvara sve veću tuđost, najzad se srozava u intimnosti svakodnevnog života. Uređenje stanova, predmeti koji nas okružuju kao upotrebni i ukrasni, još u prvim decenijama 19. stoleća počev od potreba donjih slojeva do potreba slojeva s najvišim obrazovanjem - bili su relativno veoma jednostavni i trajni. Usled toga nastalo je ono »srastanje « ličnosti s predmetima iz njihove okoline koje već srednjoj generaciji danas izgleda kao čudesna pojava kod njihovih dedova. Ovo stanje bilo je diferenciranjem objekata u smeru tri različite dimenzije prekidano, i to podjednako uspešno. Najpre, već puko mnoštvo vrlo specifično uobličenih predmeta otežava blizak, takoreći, lični odnos prema pojedinačnima: malobrojne i jednostavne naprave ličnost može 523

lakše asimilovati, dok obilje raznolikosti obrazuje, u neku ruku, stranu nasuprot samom Ja; ovo se izražava u jadikovanju domaćica da negovanje nameštaja zahteva formalno idolopoklonstvo, kao i u povremeno ispoljenoj mržnji temeljnijih i ozbiljnijih priroda prema bezbrojnim pojedinostima, kojima zatrpavamo svoj život. Prvi slučaj je, u pogledu kulture, tako karakterističan zato što su briga i održavanje domaćinstva ranije domaćicama bili obimniji i naporniji nego sada. Samo, nije dolazilo do pomenutog osećanja neslobode u odnosu na objekte, jer su oni bili tešnje povezani s ličnošću. Ta ličnost je mogla one manje, nediferencirane predmete više da prožme, oni se njoj nisu suprotstavljali kao samostalna gomila specijalizovanih stvari. Te stvari, tek kad treba da im služimo, osećamo kao kakvu neprijateljsku silu. Kao što sloboda nije nešto negativno nego je pozitivno protezanje samog Ja preko objekata koji pred njim popuštaju, tako je i, obrnuto, objekt za nas samo onaj kod kojeg naša sloboda biva paralisana, tj. s kojim smo mi u vezi, a da ga, ipak, ne možemo asimilovati svome Ja. Osećanje da nas guši ono što je spolja, ono čime nas okružuje modemi život, nije samo posledica nego je i uzrok pojave da te stvari spolja stoje naspram nas kao autonomni objekti. Mučno je to što su ove mnogostruke stvari, koje se tiskaju oko nas, u osnovi, nama upravo nevažne, i to na osnovu specifično novčanoprivrednih razloga bezlične geneze i one lake zamenljivosti. Činjenica da krupna industrija pothranjuje socijalističku ideju ne počiva samo na odnosima njenih radnika nego i na objektivnom svojstvu njenih proizvoda: modemi čovek je okružen sve samim toliko bezličnim stvarima da mu sve bliža nužno postaje predstava o jednom uopšte antiindividualnom životnom poretku - razume se, i opozicija prema tome. Objekti kulture narastaju sve više u svet koji je u sebi povezan, i koji, na sve manjem broju tačaka, seže do subjektivne duše s njenim htenjem i osećanjem. I nosilac te povezanosti jeste izvesna samopokretljivost objekata. Istaknuto je da su trgovac, zanatlija, naučnik danas znatno manje pokretni nego, recimo, u doba reformacije. Sada se materijalni kao i duhovni objekti upravo kreću samostalno, bez osobnog nosioca ili prenosnika. Stvari i ljudi su se razdvojili. Ideja, radni napor, spretnost dobili su - zahvaljujući svom sve većem investiranju u objektivne tvorevine, knjige i robe 524

mogućnost vlastitog kretanja, za koje je modemi napredak u prenosnim sredstvima samo ostvarenje ili izraz. Tek njihovom posebnom bezličnom pokretljivošću ostvaruje se diferenciranje objekata od čoveka u smeru samodovoljnog povezivanja. Potpuni primer za ovaj mehanički karakter modeme privrede je automat s robom; njime se takođe iz prodaje na malo, u kojoj je već odavno nosilac bio promet između osoba, sasvim isključuje ljudsko posredovanje, pa se novčani ekvivalent mašinom promeće u robu. Na drugom stupnju postaje taj isti princip delotvoran takođe već na bazaru gde se sve prodaje po istoj, niskoj ceni, i u sličnim radnjama, u kojima proces psihologije privrede ne ide od robe ka ceni nego od cene ka robi. Ovde, zahvaljujući apriornoj jednakosti cena svih predmeta, otpada mnoštvo razmišljanja i procenjivanja kupca, mnoštvo nastojanja i objašnjenja prodavca, pa tako ekonomski akt vrlo brzo i indiferentno prolazi kroz svoje lične instance. Do istog uspeha kao i to diferenciranje u naporedosti, vodi i diferenciranje u uzastopnosti. Smena mode prekida onaj unutrašnji proces usvajanja i ukorenjivanja između subjekta i objekta koji ne dopušta da dođe do diskrepancije jednog i drugog. Moda je jedna od onih društvenih tvorevina koje draž razlike i promene sjedinjuju s draži jednakosti i povezivanja u jednoj posebnoj proporciji. Po svojoj suštini, svaka moda je klasna moda, tj. ona svaki put označava društveni sloj koji se, jednakošću svoje pojave, isto tako iznutra jedinstveno povezuje kao što se prema onome spolja, prema dragim staležima, zatvara. Čim donji sloj, koji teži da podražava gornji, prihvati tu modu, taj gornji sloj je napušta i stvara novu modu. Zato je modâ bilo svugde gde su socijalne razlike težile da se izraze u vidljivom obliku. Samo je socijalno kretanje od pre stotinu godina njoj dalo sasvim poseban tempo. I to, s jedne strane, usled slabljenja klasnih barijera i čestih individualnih uspona, koji katkad obuhvataju i čitave grupe, uspona iz jednog sloja u viši sloj, kao i, s druge strane, usled prevlasti trećeg staleža. Prva okolnost dovodi do toga da mode slojeva, vodećih u ovom pogledu, moraju da se menjaju veoma brzo, jer sada vrlo brzo nastupa pritisak onih donjih slojeva, koji oduzima smisao i draž postojećoj modi. Drugi momenat postaje delotvoran usled toga što je srednji sloj i gradsko stanovništvo, nasuprot 525

konzervativizmu najviših i seljačkih staleža, nosilac prave promenljivosti. Nemirne klase i individue, koje teže promeni, nalaze u modi, toj životnoj formi punoj promene i suprotnosti, ponovo onu brzinu vlastitih psihičkih kretanja. Okolnost da današnja moda već dugo nije tako ekstravagantna i skupa kao ona iz ranijih stoleća, ali traje znatno kraće, povezana je s činjenicom da ona u svoj krug uvlači mnogo šire mase, da se onima koji su na nižem nivou mora umnogome olakšati da je usvoje, ali da je njihovo pravo sedište postao imućni građanski stalež. Uspeh tog uzimanja maha same mode, kako u pogledu širine tako i u pogledu njenog tempa, jeste u tome što se ona pojavljuje kao neko samostalno kretanje, kao kakva objektivna, vlastitim snagama razvijana sila, koja ide svojim putem, nezavisno od svakog pojedinca. Sve dok su mode - a ovde nikako nije reč samo o modnoj odeći trajale još relativno dugo vremena i okupljale relativno uske krugove, moglo je doći do, takoreći, ličnog odnosa između subjekta i pojedinačnih sadržaja mode. Brzina njenog smenjivanja - dakle, njeno diferenciranje u uzastopnosti - i obim njenog širenja razdvajaju tu vezu, i isto onako kako stvari stoje s nekim drugim socijalnim paladijima, tako i ovde: moda je manje upućena na pojedinca, pojedinac manje na modu, njeni sadržaji razvijaju se kao evolucionistički svet za sebe. Ako diferenciranje svugde rasprostranjenih kulturnih sadržaja ovako, u pogledu formalnih strana naporedosti i uzastopnosti, pomaže da se oni uobliče u samostalan objektivitet, onda ću ja, kao treći od momenata koji su sadržinski delotvomi u ovom smislu, navesti jedan pojedinačan. Mislim da se u mnoštvu stilo» va, u kojima mi svakodnevno susrećemo vidljive nam objekte, od gradnje kuća do opreme knjiga, od vajarskih dela do uređenja vrtova i soba, mogu naporedo navesti renesansa i japanski stil, barok i stil empire, prerafaelstvo i realistička svrsishodnost. Ovo je uspehu širenja našeg istorijskog znanja, koje je, opet, u uzajamnom dejstvu sa širenjem već istaknute promenljivosti modernog čoveka. Za svako istorijsko razumevanje potrebna je elastičnost duše, sposobnost da se čovek uživi u duševna stanja, koja su najdalja od njegovog ličnog stanja, pa da njih u sebi naknadno 526

vest interesa, osećanja, težnji koje leže u osnovi: ni sam istorijski materijalizam nije ništa drugo do jedna psihološka hipoteza. Da bi sadržaj povesti postao nečija svojina, potrebna je sposobnost izgrađivanja, naknadna sposobnost izgrađivanja kod one duše koja to prima, potrebno je unutrašnje sublimiranje promenljivosti. Sklonost našeg stoleća da historizuje, njegova neuporediva sposobnost da ono što leži sasvim daleko - kako u vremenskom tako i u prostornom smislu - reprodukuje i oživljava, jeste samo unutrašnja strana opšteg jačanja njegove prilagodljivosti i pokretljivosti koja je u zamahu. Otuda ona zbunjujuća raznolikost stilova koju naša kultura prima, prikazuje, naknadno oseća. Ako svaki stil, kao i jedan jezik, bivstvuje za sebe, ima posebne glasove, posebne fleksije, posebnu sintaksu, da bi izrazio život, očigledno je da on ne stupa pred našu svest kao autonomna potencija, koja ima svoj život, sve dok mi poznajemo samo jedan jedini stil u kojem uobličavamo sebe i svoju okolinu. Niko kod svog maternjeg jezika, dok ga govori neusiljeno, ne oseća nikakvu objektivnu zakonitost kojoj se mora obraćati kao nečemu što je onostrano njegovom subjektu da bi za svoje unutrašnje potrebe od nje dobijao mogućnost izražavanja, koja nosi žig nezavisnih normi. Staviše, to što je izraženo i izraz su u ovom slučaju neposredno jedno, pa mi kao jedno samostalno bivstvo naspram nas osećamo ne samo maternji jezik nego i jezik uopšte tek kad učimo strane jezike. Tako će ga ljudi iz kruga jednog sasvim jedinstvenog stila, koji obuhvata njihov ukupni život, predstavljati sebi takođe u nesumnjivom jedinstvu s njegovim sadržajima. Pošto se sve što oni tvore ili sagledavaju u njemu izražava kao sasvim razumljivo po sebi, nema nikakvog psihološkog povoda da se on misaono razdvoji od materijala tog tvorenja i sagledavanja, pa da se protivstavi samom Ja kao tvorevina vlastite provenijencije. Tek će veći broj ponuđenih stilova razdvojiti pojedinačni stil od njegovog sadržaja, tako da će nasuprot njegovoj samostalnosti i - od nas nezavisnoj - značajnosti postojati naša sloboda da se izabere on ili neki drugi. Zahvaljujući diferenciranju stilova, svaki pojedinačni, pa time i stil uopšte, postaje nešto objektivno, čije je važenje nezavisno od subjekta i njegovih interesa, delotvornosti, dopadanja ili nedopadanja. Okolnost da su se svi sadržaji opažanja u našem kulturnom životu raspali na 527

mnoštvo stilova, rastače pomenuti prvobitni odnos prema njima, u kojem subjekt i objekt još, takoreći, nerazdvojeni miruju, pa nas suprotstavlja svetu mogućnosti izražavanja, razvijenih po vlastitim normama, suprotstavlja nas formama izražavanja života uopšte - tako da upravo ove forme, s jedne strane, i naš subjekt, s druge strane, bivstvuju kao dve strane, među kojima vlada čisto slučajan odnos dodira, harmonije i disharmonije. Dakle, ovo je približno onaj krug u kojem podela rada i specijalizacija, u smislu lica kao i stvari, predstavlja nosioca velikog procesa objektivacije najmodernije kulture. Od svih tih pojava sklapa se ukupna slika, u kojoj sadržaj kulture postaje sve više i sa sve više znanja o tome - objektivni duh, u odnosu na one koji ga prihvataju, kao i u odnosu na one koji ga proizvode. U meri u kojoj ta objektivacija napreduje, pojmljivija postaje čudesna pojava od koje mi polazimo: da kulturno uzdizanje individua može primetno zaostajati za takvim uzdizanjem stvari, kako opipljivih, tako i funkcionalnih i duhovnih. Okolnost da se povremeno događa i ono obrnuto od ovoga dokazuje jednako međusobno osamostaljenje obeju formi duha. Ovo se, u nešto skrivenijem i preobličenijem vidu, nalazi, recimo, u sledećoj pojavi. Privreda seljaka u sevemoj Nemačkoj čini se trajno održivom samo u slučaju neke vrste prava glavnog naslednika, samo onda kad jedan od naslednika preuzima imanje, a ostale naslednike podmiri manjim kvotama od onih koje bi oni dobili po prodajnoj vrednosti imanja. U slučaju procene po prodajnoj vrednosti - koja trenutno daleko premaša vrednost prihoda - imanje, u slučaju pomenutog podmirenja, biva tako preopterećeno hipotekama da moguće ostaje samo sasvim manje vredno gazdinstvo. Ipak, modema individualistička pravna svest zahteva ovu mehaničku, novčanu ravnopravnost svih naslednika, a nijednom detetu-nasledniku ponaosob ne daje tu prednost koja bi, ipak, ujedno bila uslov za objektivno potpuno gazdovanje. Bez sumnje, ovim su često dostignuti visoki kulturni nivoi pojedinačnih subjekata, po cenu da kultura objekta relativno zaostaje. Takva diskrepancija se vrlo odlučno pokazuje kod pravih socijalnih institucija, u čijoj evoluciji je primetan tromiji i konzervativniji tempo nego u evoluciji individua. U tu shemu spada528

proizvodnje, pošto su prošli neku određenu epohu, bivaju prevaziđeni snagama proizvodnje, koje su oni sami razvili - tako da ti odnosi više ne dopuštaju ovim snagama da se adekvatno izraze i primene. Te snage su, velikim delom, ličnog karaktera: to što su ličnosti sposobne da učine, ili što žele da učine i na to imaju prava, to više ne nalazi mesta u objektivnim formama poslovanja. Do potrebne promene ovih dolazi tek kad se nagomila mnoštvo momenata koji teže tome; dotle, stvarstvena organizacija proizvodnje zaostaje za razvitkom individualnih, ekonomskih energija. Po ovoj shemi, nastupaju mnogi povodi za ženski pokret. Napredak modeme industrijske tehnike izmestio je iz kuće izuzetno mnogo delatnosti domaćinstva, koje su ranije bile obaveza žena, i gde su njihovi objekti spravljam jeftinije i svrsishodnije. Time je zaista mnogim ženama iz građanske klase oduzet sadržaj aktivnog života, a da se druge delatnosti i ciljevi nisu tako brzo usadili na to upražnjeno mesto; mnogostruka »nezadovoljenost « modernih žena, neupotrebljenost njihovih snaga, koje izazivaju, kao reakciju, svaki mogući poremećaj ili poništavanje, njihovo delimično zdravo a delimično bolesno traganje za potvrđivanjem izvan kuće - to je rezultat činjenice da je tehnika sa svojim objektivitetom krenula posebnim i bržim tokom od mogućnosti razvitka osoba. Kažu da iz odgovarajućeg odnosa sledi i često nezadovoljavajući karakter modernih brakova. Navodno, krute forme i životne navike u braku, koje vrše prisilu nad individuama, suprotstavljene su ličnom razvitku ugovornih strana, naročito razvitku žene, koji daleko nadmaša pomenute forme i navike; individue su usmerene ka slobodi, ka razumevanju, ka jednakosti prava i obrazovanja - za koje bračni život, već tradicionalno i objektivno ustaljen, ne daje pravi prostor. Objektivni duh braka, kako bi se ovo moglo formulisati, zaostao je u razvitku za subjektivnim duhovima. Isto tako i pravo: logički razvijeno iz izvesnih osnovnih činjenica, usađeno u kodeks čvrstih zakona, s posebnim staležom kao svojim nosiocem - pravo u pogledu drugih odnosa i potreba života, kakve osećaju osobe, stiče onu krutost kojom se, konačno, prenosi u nasleđe kao neka večna bolest, pa um postaje besmisao, dobročinstvo postaje mučenje. Čim se verski impulsi kristalizuju u riznicu određenih dogmi, pa im - u vidu podele rada - nosioci postanu tela, odvoje34 Filozofija novca

529

na od vernika, ništa bolje ne prolazi ni religija. Ako ne izgubimo iz vida tu relativnu samostalnost života s kojom objektivirane kulturne tvorevine, izraz elementarnih povesnih kretanja, nastupaju prema subjektima, onda pitanje napretka u povesti gubi umnogome svoju težinu. Možda činjenica da se dokaz i protivdokaz podjednako verodostojno mogu vezati za svaki odgovor na to pitanje proizlazi iz toga što to dvoje nemaju isti predmet. Tako, na primer, podjednako opravdano možemo tvrditi da postoji napredak kao i nepromenljivost u moralnom ustrojstvu ako jednom o tome govorimo imajući na umu ustaljene principe, organizacije, imperative koji su se uzdigli u svest ukupnosti, a drugi put mislimo na odnos pojedinačnih osoba prema ovim objektivnim idealima, na dovoljnost ili nedovoljnost ponašanja subjekta u moralnom pogledu. Tako, napreci i stagnacije mogu biti neposredno naporedo, i to ne samo u raznim područjima povesnog života nego i u jednom istom, zavisno od toga da li se u vidu ima evolucija subjekata ili evolucija tvorevina, koje su, doduše, nastale doprinosima individua, ali su dobile svoj objektivno-duhovni život. Pored mogućnosti da razvitak objektivnog duha nadmaši razvitak subjektivnoga, pojavila se i suprotna mogućnost, a ja ću se još jednom osvrnuti na značaj podele rada za ostvarenje onog prvog. Pomenuta dvojaka mogućnost nastaje, ukratko sažeto, na sledeći način. Činjenica da je duh, opredmećen u proizvodnji bilo koje vrste, nadmoćan nad pojedinačnom individuom, vezana je za komplikaciju načina proizvodnje, koji pretpostavljaju mnogi istorijski i stvarstveni uslovi, prethodni radnici i saradnici. Usled toga, proizvod može da u sebe zbere energije, kvalitete, jačanja, koji su sasvim izvan pojedinačnog proizvođača. A to će posebno nastupiti u specifično modernoj tehnici kao posledica podele rada. Sve dok jedan pojedinačan proizvođač, ili neka malo specijalizovana kooperacija, suštinski stvaraju proizvod, u njemu objektivirana sadržina duha i snage ne može znatno nadmašiti sadržinu subjekata. Tek rafinirana podela rada pretvara pojedinačni proizvod u sabiralište snaga, koje su izabrane iz vrlo velikog broja individua; tako da, posmatran kao jedinstvo i upoređen s bilo kojim pojedinačnim individuumom, on mora biti nadmoćan u mnogom pogledu; i ovo nagomilavanje osobina i savršenstava 530

kod objekta koji čini njihovu sintezu ide u beskonačnost, dok izgradnja individualiteta za svaki dati vremenski odeljak nailazi na nepokolebljivu granicu kod njihove prirodne određenosti. Ali iako činjenica da objektivno delo u sebe apsorbuje pojedinačne strane vrlo mnogih ličnosti tom delu jamči mogućnost da ima objektivno izuzetan razvitak, ipak, ona njemu uskraćuje savršenstva koja se ostvaruju u jednom subjektu - samo sintezom energija. Tu je najobuhvatniji primer država, i to posebno modema država. Naime, kad je racionalizam žigosao kao logičku protivrečnost to što monarh, koji je, ipak, samo jedan pojedinačan čovek, vlada ogromnim brojem drugih ljudi, on je pri tom prevideo činjenicu da ti ljudi, ukoliko oni čine upravo državu pod tim monarhom, nikako nisu u istom smislu »ljudi« u kojem on to jeste. Staviše, oni u državu unose samo delić svog bivstva i svojih snaga, dok drugim svojim delovima ulaze u druge sfere - ukupnost njihove ličnosti niko ne obuhvata. A monarh baš tu ukupnost unosi u odnos, i to više nego ijedan od njegovih podanika ponaosob. Razume se, sve dok je vladavina neograničena u smislu da vladar može neposredno da raspolaže osobama u ćelom obimu njihovog bivstva, mogućno je da postoji pomenuta nesrazmemost. A modema pravna država tačno ograničava ono područje zajedno s kojim osobe ulaze u državnu sferu, ona diferencira te osobe da bi od izvesnih njihovih izdvojenih elemenata obrazovala sebe samu. Što je to diferenciranje odlučnije, to više država stoji naspram individuuma kao objektivnija tvorevina, odvojena od forme individualne duševnosti. Vidno je da činjenica da je ona, tako, sinteza diferenciranih elemenata subjekata, nju čini koliko pod-ličnom toliko i nad-ličnom suštinom. Međutim, tako kako stoji stvar s državom, tako je i sa svim tvorevinama objektivnog duha koje nastaju spajanjem diferenciranih individualnih učinaka. Koliko god ovi, po stvarstveno-duhovnoj sadržini i mogućnosti njenog razvitka, nadmašali svaki individualni intelekt, mi njih, ipak, u istoj meri u kojoj raste diferenciranost i broj elemenata podele rada, osećamo kao puki mehanizam, kojem nedostaje duša. Ovde se najjasnije ispoljava ta razlika koja se može nazvati razlikom između duha i duše. Duh je objektivan sadržaj onoga čega čovek postaje svestan unutar duše u živoj funkciji; duša je, u neku ruku, forma koju dobija 531

duh, tj. logičko-pojmovni sadržaj mišljenja, za naš subjektivitet, kao naš subjektivitet. Zato duh u ovom smislu nije vezan za oblikovanje u jedinstvo, bez kojeg nema duše. Kao da su duhovni sadržaji bili tu nekako rasuti, pa ih tek duša u sebe jedinstveno skupila, otprilike onako kako nežive materije bivaju unete u organizam i u jedinstvo njegovog života. U tome leži veličina, kao i granica duše naspram pojedinačnih sadržaja njene svesti, posmatranih kao samostalno važećih i objektivno značajnih. Koliko god bilo sjajno savršenstvo i potpuna samodovoljnost carstva ideja, ocrtanog kod Platona, onih ideja koje nisu ništa drugo do objektivni sadržaji mišljenja odvojeni od svake slučajnosti predstavljanja, i koliko god nesavršena, uslovljena i neodređena njemu izgledala duša čoveka, s njenim bledim, prebrisanim, jedva uhvaćenim odrazom pomenute čiste značajnosti - za nas ona plastična jasnoća i određenost logičke forme nije jedino vrednosno merilo ideala i stvarnosti. Za nas je forma ličnog jedinstva, do koje svest dovodi objektivni duhovni smisao stvari, od neuporedive vrednosti: tek tu one stižu do međusobnog trvenja koje je život i snaga, tek tu se razvijaju oni nejasni toplotni zraci onog centra osećanja, za koje jasna perfekcija čisto objektivno određenih ideja nema ni mesta, ni srca. A tako stoji stvar i s duhom, koji se opredmećivanjem naše inteligencije protivstavlja duši kao objekt. I to, rastojanje između to dvoje očito raste u istoj meri u kojoj predmet nastaje pomoću - na podeli rada zasnovanog sadejstva rastućeg broja ličnosti: jer baš je u toj meri nemogućno da se u delo radom unese jedinstvo ličnosti, da se u to uživi - a za to jedinstvo se nama vezuje upravo vrednost, toplota, osobenost duše. To što objektivnom duhu, usled modeme diferenciranosti njegovog ostvarenja, nedostaje baš ta forma duševnosti - u tesnoj vezi s mehaničkom suštinom proizvoda naše kulture - to je, možda, onaj krajnji razlog neprijateljstva s kojim se vrlo individualističke i produbljene prirode sada tako često suprotstavljaju »napretku kulture«. I to utoliko više ukoliko je ovaj, podelom rada, određeni razvitak objektivne kulture jedna strana ili posledica opšte pojave koju je uobičajeno ovako izražavati: da se ono što je značajno u sadašnjoj epohi više ne zbiva posredstvom individua nego posredstvom masa. Podela rada, u stvari, prouzrokuje da pojedinačni predmet već bude proizvod mase; razlaganje

532

individua na njihove pojedinačne energije, ono koje određuje našu organizaciju rada, i svođenje onoga što je tako izdiferencirano na jedan objektivan proizvod kulture, ima tu posledicu da je u tom pojedinačnom utoliko manje duše ukoliko je više duša učestvovalo u njegovom stvaranju. Tako, sjaj i veličina modeme kulture ima neke analogije s pomenutim blistavim Platonovim carstvom ideja, u kojem je objektivni duh stvari u čistom savršenstvu stvaran, ali kojem nedostaju vrednosti prave ličnosti, neukidive u stvarstvenostima - što je nedostatak koji se ne može učiniti neosetnim svekolikom svešću o fragmentarnom, iracionalnom, efemernom karakteru te ličnosti. Štaviše, lična duševnost poseduje kao puku formu vrednost, koja se potvrđuje pored svekolike manjevrednosti i kontraidealnosti njenog svagdašnjeg sadržaja; ona opstaje kao svojevrsna značajnost bivstvovanja nasuprot svem njegovom objektivitetu čak i u slučajevima od kojih smo pošli i u kojima individualno-subjektivna kultura nazaduje, dok ona objektivna napreduje. Očito je da je, za svaku kulturnu zajednicu, odnos njenog objektiviranog duha i njegovog razvitka prema subjektivnim duhovima veoma važan, i to upravo za njen životni stil: jer ako stil ima to značenje da se dopusti formalno jednako izražavanje bilo koje različnosti sadržaja, onda sigurno relacija između objektivnog i subjektivnog duha, koja se tiče kvantiteta, nivoa, brzine razvitka, kod vrlo različitih sadržaja kulturnog duha može, ipak, biti jednaka. Upravo opšti način na koji se odvija život, okvir koji socijalna kultura daje impulsima individua, opisuje se pitanjima: da li pojedinac svoj unutrašnji život oseća kao blizak ili kao stran objektivnom kulturnom kretanju svoga doba, da li on oseća da je to kretanje nadmoćno, te može samo da, takoreći, dotakne rub te spoljašnjosti, ili oseća da je njegova lična vrednost nadmoćna nad svekolikim postvarenim duhom; da li su u njegovom duhovnom životu oni objektivni, istorijski dati elementi neka sila s vlastitom zakonitošću, tako da se oni i pravo jezgro njegove ličnosti razvijaju kao međusobno nezavisni, ili da li je duša, takoreći, gospodar u svom domu, ili bar između njenog sasvim unutrašnjeg života i onoga što ona kao nelične sadržaje mora da unese u njega, uspostavlja harmoniju u pogledu visine, smisla i ritma. Ove apstraktne formulacije ocrtavaju, ipak, she-

533

mu za bezbrojne konkretne interese i raspoloženja svakodnevice i života, a time i meru u kojoj odnosi između objektivne i subjektivne kulture određuju stil bivstvovanja. Ako je podela rada nosilac ove analize toga odnosa, ona je takođe izdanak i novčane privrede. I to, prvo, zato što razlaganje proizvodnje na veoma mnogo delimičnih učinaka iziskuje organizaciju koja funkcioniše apsolutno tačno i pouzdano, kao što se ona, otkad je prestao robovski rad, može postići samo u slučaju novčanog obeštećivanja radnikâ. Svaka drukčije posredovana veza između preduzetnika i radnika sadržavala bi neproračunljive elemente, delom zato što naturalna naknada nije tako jednostavno pribavljiva i tačno odredljiva, a delom zato što čisti novčani odnos ima prosto stvarstven i automatski karakter, bez kojeg ne mogu da funkcionišu vrlo diferencirane i složene organizacije. A zatim, zato što bitni razlog nastanka novca uopšte postaje delotvoran u onoj meri u kojoj se proizvodnja više specijalizuje. Ipak, reč je, u privrednom prometu, o tome da jedan daje ono što drugi želi, ako ovaj drugi čini to isto onom prvom. Pomenuto moralno pravilo: ljudima činiti ono što se želi da oni vama čine - kod privrede nalazi najobuhvatniji primer svog formalnog ostvarenja. Ako neki proizvođač za predmet A, koji želi da dâ u razmenu, nađe i spremnog kupca, onda predmet B, koji je taj kupac kadar da dâ, za proizvođača često uopšte nije poželjan. Kao što je poznato, okolnost da tako različitost želja dve osobe nije uvek podudarna s različitošću proizvoda koje obe imaju da ponude, zahteva uključivanje jednog razmenskog sredstva; tako da, ako se vlasnici onog A i onog B ne mogu saglasiti o neposrednoj razmeni, onaj prvi svoj predmet A daje za novac, kojim može sebi da pribavi željeni predmet C, dok vlasnik predmeta B pribavlja novac za kupovinu onog Λ tako što sa svojim B postupa isto tako naspram nekog trećeg. Dakle, pošto je različitost proizvoda, odnosno želja usmerenih ka njemu, ono radi čega uopšte dolazi do novca, njegova uloga biće, kao što se vidi, utoliko veća i neophodnija, ukoliko različnije predmete taj promet uključuje; ili, posmatrano s druge strane: do znatne specifikacije učinaka može doći uopšte tek ako čovek više nije upućen na neposrednu razmenu. Izgledi da onaj ko kupuje neki proizvod ima da ponudi upravo takav objekt koji je po volji tom proizvođaču, opadaju u 534

meri u kojoj raste specifikovanje proizvodâ i specifikovanje ljudskih želja. Dakle, u tom smislu nije nimalo nov taj momenat koji moderno diferenciranje vezuje za svevlast novca; nego se povezivanje dveju kulturnih vrednosti odvija već u dubini njihovih korena, a to što odnosi specijalizacije koje sam opisao, svojim uzajamnim delovanjem s novčanom privredom dovode do obrazovanja potpunog istorijskog jedinstva s njom - to je samo postepeno jačanje sinteze, date zajedno sa suštinom jednog i drugog. Dakle, ovim posredovanjem vezuje se za novčani promet stil života, ukoliko on zavisi od odnosa između objektivne i subjektivne kulture. I to, pri ovom se suština novčanog prometa sasvim razotkriva usled okolnosti da je on nosilac kako prevage objektivnog duha nad subjektivnim, tako i rezerve, nezavisnog jačanja i posebnog razvitka tog drugog duha. Kultura stvari postaje nadmoćna sila nad kulturom pojedinačne osobe zahvaljujući jedinstvu i autonomnoj zatvorenosti, do koje se ona uzdigla u novom veku. Proizvodnja, sa svojom tehnikom i svojim rezultatima, pojavljuje se kao kosmos sa čvrstim, takoreći logičkim određenostima i razvojima, koji stoji naspram individuuma kao što je to slučaj i sa sudbinom nestalnosti i neredovnosti naše volje. Ovo formalno pripadanje sebi samom, ova unutrašnja prinuda koja kulturne sadržaje sjedinjuje u pandan prirodnoj povezanosti, postaje stvarna tek posredstvom novca: novac funkcioniše, s jedne strane, kao zglobni sistem ovog organizma; on njegove elemente čini međusobno pomerljivima, među njima uspostavlja odnos uzajamne zavisnosti i nastavljivosti svih impulsa. S druge strane, on se može uporediti s krvlju, čije neprekidno strujanje prožima sve razgranatosti udova i, hraneći sve podjednako, nosi jedinstvo njihovih funkcija. A što se tiče drugoga: stupajući između čoveka i stvari, novac omogućava čoveku da ima, takoreći, apstraktnu egzistenciju, oslobođenost od neposrednog obziranja na stvari i od neposrednog odnošenja na njih, a da se ne odstranjuju izvesni izgledi za razvitak našeg unutrašnjeg života; ako modemi čovek, pod povoljnim okolnostima, osvaja neku rezervu subjektivnoga, tajanstvenost i zatvorenost najličnijeg bivstva - ovde ne u socijalnom nego u dubljem, metafizičkom smislu - koje malo zamenjuju religijski životni stil ranijih doba, 535

onda je to uslovljeno činjenicom da nas novac u sve većoj meri pošteđuje neposrednih dodira sa stvarima, dok nam, ipak, istovremeno beskrajno olakšava vladanje njima i izbor onoga što je za nas obećavajuće. I zato ti suprotni smerovi, kad se već njima krene, možda, teže takođe nekom idealu apsolutno čistog razdvajanja: u kojem svekolika stvarstvena sadržina života postaje sve stvarstvenija i bezličnija, a time njegov ostatak, koji se ne može postvariti, postaje utoliko ličniji, postaje utoliko neospomiji posed samog Ja. Karakterističan pojedinačan primer tog kretanja je pisaća mašina; pisanje, jedno spoljašnje-stvarstveno delanje, koje, ipak, u svakom slučaju nosi karakteristično-individualnu formu, odbacuje tu formu u prilog mehaničkoj jednoobraznosti. A time se, u drugom pogledu, postiže dvojaka stvar: prvo, to što je napisano deluje svojim čistim sadržajem, ne izvlačeći podršku ili smetnju iz njegove očiglednosti, i onda, drugo, otpada ona izdaja najličnijega koju tako često vrši rukopis, i to, ništa manje posredstvom najspoljašnjijih i najnevažnijih saopštenja koliko i onih najintimnijih. Dakle, koliko god sva takva mehanizovanja delovala u smislu socijalizacije, ipak ona uzdižu ostalu privatnu svojinu duhovnoga Ja do najsurevnjivije isključivosti. Razume se, taj izgon subjektivne duševnosti iz svega spoljašnjega isto toliko je neprijateljski prema estetskom idealu života koliko može biti blagonaklon prema takvom idealu čiste unutrašnjosti; što je kombinacija koja isto toliko objašnjava očajanje čisto estetski nastrojenih ličnosti zbog sadašnjosti, kao što i tiha napetost između takvih duša i onih koje su usmerene samo ka unutrašnjem spasu, sada narasta u, takoreći, više podzemnim formama - sasvim drukčijim od onih u vreme Savanarole. Budući da je novac koliko simbol toliko i uzrok pretvaranja u nevažno i spoljašnje svega onoga što se može pretvoriti u nevažno i spoljašnje, on postaje, ipak, i čuvar onoga najintimnijeg što se može izgraditi u najvlastitijim granicama. Razume se, u kojoj meri ovo vodi ka pomenutom usavršavanju, posebnosti i pounutarnjenju subjekta, ili, obrnuto, dopušta podređenim objektima da, upravo zahvaljujući lakoći njihovog sticanja, postanu vladari nad ljudima - to više ne zavisi od novca, nego baš od ljudi. I ovde se novčana privreda pokazuje u svojoj 536

formalnoj vezi sa socijalističkim prilikama; jer to što se od ovih očekuje: izbavljenje od individualne borbe za opstanak, osiguravanje nižih i laka dostupnost viših privrednih vrednosti - moglo je, isto tako, da postigne takvo dejstvo diferenciranja da se izvestan fragment društva uzdigne do visine duhovnosti koja je dotle nečuvena i najudaljenija od svake pomisli na zemaljsko, a drugi jedan fragment upravo potone u isto tako nečuven, praktičan materijalizam. U celini uzev, novac postaje, svakako, najdelotvomiji na onim stranama našeg života čiji stil biva određen prevagom objektivne kulture nad subjektivnom. Međutim, činjenica da on ne odbija da podrži i obrnuti slučaj - ta činjenica najjasnije osvetljava vrstu i obim njegove istorijske moći. On bi se mogao, u krajnjem slučaju, uporediti u nekom smislu, s jezikom koji isto tako podržava, razjašnjava, razrađuje najdivergentnije pravce mišljenja i osećanja. On spada u takve sile čija se osobenost sastoji upravo u manjkavosti osobenosti, ali koja, ipak, može dati vrlo različitu boju životu, jer ono što je samo formalno, funkcionalno, kvantitativno, ono što je vrsta bivstva te sile, pogađa kvalitativno određene sadržaje života i pravce života, pa ih određuje kao dalje tvorce kvalitativno novih tvorevina. Za stil života se značaj novca - time što i jednom i drugom mogućnom odnosu između objektivnog i subjektivnog duha pomaže da jačaju i sazrevaju - ne

537

III Retko uspevamo da razjasnimo u kojem obimu naše predstave o duševnim procesima poseduju samo simbolična značenja. Primitivna životna nevolja prinudila nas je da prostorni spoljni svet učinimo prvim objektom svoje pažnje; zato za njegove sadržaje i odnose najpre važe pojmovi kojima mi predstavljamo posmatrano bivstvovanje izvan subjekta posmatranja; taj svet je tip objekta uopšte, pa se njegovim formama nužno povinuje svaka predstava koja za nas treba da postane objekt. Taj zahtev zahvata samu dušu, koja sebe čini predmetom svog vlastitog posmatranja. Svakako, prethodno još počinje posmatranje onog Ti - očito, najhitniji zahtev života zajednice i individualnog samopotvrđivanja. Samo, pošto dušu drugoga nikada ne možemo da posmatramo neposredno, pošto on našem opažanju nikad ne dopušta nešto više od utisaka spoljnih čula, to je svekoliko psihološko poznavanje tog drugog isključivo unošenje procesa svesti tumačenjem koje mi opažamo u svojoj duši, pa prenosimo na njega, kad nas fizički utisci s njegove strane pokrenu na to koliko god da to prenošenje, zanimljivo isključivo zbog svoje ciljne tačke, malo može da nam ukaže na svoju polaznu tačku. Kad duša sebe čini objektom svoga predstavljanja, ona to postiže samo u slici prostornih procesa. Ako govorimo o predstavama i njihovim spojevima, o njihovom uzdizanju u svest i njihovom srozavanju ispod praga svesti, o unutrašnjim sklonostima i otporima, o 538

konitost našeg duševnog života sasvim drukčije prirode od prirode nekog spoljnjeg mehanizma - pre svega, zato što njemu nedostaje utvrđena opisanost i sigurna prepoznatljivost pojedinačnih elemenata; onda mi sebi, ipak, neizbežno te »predstave« stvaramo kao neku vrstu suština koje zajedno ulaze u mehaničke veze spajanja i razdvajanja, uzdizanja i srozavanja. Pri tom smo ubeđeni - i u tome nam praksa daje za pravo - da ovo tumačenje unutrašnjosti, koje se zbiva po tipu očitih procesa, zastupa stvarnost te unutrašnjosti na važeći način, upravo kao što astronomu računica na hartiji reprezentuje kretanja zvezda tako uspešno da njen rezultat apsolutno prikazuje sliku toga što biva potvrđeno rezultatom realnih sila. Međutim, taj odnos važi i unazad, kao tumačenje spoljašnjeg zbivanja prema sadržajima unutrašnjeg života. Ovde ne mislim na to da je i to zbivanje od početka samo svet predstava nego, pošto je već na ovoj ili na nekoj drugoj saznajnoteorijskoj osnovi relativna spoljašnjost protivstavljena relativnoj unutrašnjosti, specifične pojave ove drugopomenute služe za uobličavanje one prve u jednu razumljivu sliku. Tako, svakako, jedinstveni predmet se, iz zbira svojih osobina koje nam jedino on nudi, realizuje samo tako što mi njemu pozajmljujemo formu jedinstva našeg Ja, kod koje najdublje doživljavamo kako obilje određenja i sudbina može da se vezuje za neko istrajno jedinstvo. A, kao što je često naglašavano, ništa drugo se ne događa ni sa snagom i uzročnošću spoljašnjih stvari: osećanja fizičko-psihičke napetosti, impulsa, voljne radnje projektuju se u stvari, pa kad iza njihove neposredne opažljivosti stavimo pomenute kategorije koje daju tumačenje, onda se mi u njima orijentišemo prema čuvstvenim iskustvima naše unutrašnjosti. I tako se, možda, nailazi na suprotnu vezu, kad se, ispod pomenutog prvog simbolizovanja unutrašnjega onim što je telesno, iskopa dublji jedan sloj. Ako neki duševni proces označimo kao spoj predstava, onda je to, svakako, njegovo saznavanje saobrazno prostornim kategorijama; ali ova kategorija spoja može imati smisao i značenje u nekom samo unutarnjem, nimalo očiglednom procesu. To što mi označavamo kao u spoljnjem svetu spojeno, tj. ipak, kao nešto što je nekako ujedinjeno i bivstvuje jedno u drugome - to, ipak, u 539

govom spojenošću podrazumevamo nešto što se, samo iz naše unutrašnjosti, neuporedivo sa svim što je spoljašnje, može osećanjima uneti u stvari: dakle, to što je pomenuto je simbol za ono što kod tih stvari ne možemo da ustanovimo, i što je neposredno uopšte nemoguće izraziti. Tako, postoji relativizam, u neku ruku, beskonačan proces između unutrašnjeg i spoljašnjeg: jedno, kao simbol drugoga, dovodeći ovo do predstavljivosti i prikazivosti, nijedno ono prvo, nijedno to drugo, nego takvo koje u svojoj upućenosti jednog na drugo ostvaruje jedinstvo njihovog, tj. našeg bića. Ovom uzajamnom simbolizujućem tumačenju su sadržaji duševnog i telesnog bivstvovanja utoliko nesumnjivije podložni ukoliko su jednostavniji. U slučaju jednostavnih procesa, spajanja, stapanja, reprodukcije predstava još donekle možemo da fiksiramo ideju jedne opšte formalne zakonitosti, koja kako unutrašnjem tako i spoljašnjem svetu propisuje analogno ponašanje, čineći tako od jednoga zastupništvo drugoga. Kod složenijih i osobenijih duševnih tvorevina sve teže postaje označavanje po analogijama s prostornom očiglednošću; ono je sve neodložnije upućeno na primenljivost u mnoštvu slučajeva, da se ne bi pokazalo slučajnim i detinjastim, a i da bi imalo čvrstu, mada samo simboličnu vezu s duševnom stvarnošću. A polazeći od sebe same, ta stvarnost će put u stvari, čiji smisao i značenje interpretira prema sebi, nalaziti utoliko teže i nesigumije ukoliko su posebniji ili složeniji procesi na obema stranama; jer utoliko će neverovatnije i teže biti mogućno osećanjem dokučiti onu tajanstvenu formalnu jednakost unutrašnjih i spoljašnjih pojava koja duši gradi most od jednih u druge. Ovim treba uvesti procene koje rezimiraju niz raznolikih unutrašnjih kulturnih pojava, pa time što sve ove dopuštaju tumačenje po svagda jednoj istoj očiglednoj analogiji, treba da razjasne da sve zajedno pripadaju jednom istom stilu života. Jedna od najčešćih slika kojom se razjašnjava organizacija sadržajâ života jeste njihovo uvršćivanje u krug u čijem je centru ono pravo Ja. Postoji jedan modus odnosa između ovog Ja i stvari, ljudi, interesa, koji možemo da označimo samo kao distancu između to dvoje. To što nama postaje objekt može, ostajući sadržinski neizmenjeno, prići blizu centra, ili se pomeriti sve do 540

periferije kruga našeg gledanja i interesovanja; ali time se ne prouzrokuje, recimo, to da se naš unutrašnji odnos prema ovom objektu menja nego, obrnuto, mi možemo izvesne odnose toga Ja prema njegovim sadržajima označiti samo očiglednim simbolom jedne određene ili promenljive distance između jednog i drugog. Već unapred je simboličan izraz za - po sebi neiskazivo - stanje stvari, kad svoje unutrašnje bivstvovanje delimo na jedno centralno Ja i na sadržaje, smeštene oko njega; i s obzirom na ogromne razlike između čulno-spoljašnjih utisaka i stvari, zavisno od njihovog rastojanja od naših organa - razlike ne samo u pogledu jasnoće nego i u pogledu kvaliteta i ukupnog karaktera primljenih slika - lako je razumljivo da pomenuto simbolizovanje rastežemo u tom smislu što različitost takođe unutrašnjih odnosa prema stvarima tumačimo kao različitost distance od njih. Od pojava koje, posmatrano odavde, čine jedinstven niz, najpre ističem one umetničke. Unutrašnja značajnost umetničkih stilova može se tumačiti kao posledica različite distance koju oni postavljaju između nas i stvari. Svekolika umetnost menja širinu vidokruga u koju mi sebe stavljamo izvorno i prirodno, kad je reč o stvarnosti. Ona nama, sjedne strane, nju približava, stavlja nas u neposredniji odnos prema njenom pravom i najdublje unutrašnjem smislu, ona nam, iza hladne tuđosti spoljnjeg sveta, otkriva oduhovljenost bivstva, zahvaljujući kojoj nam je ono srodno i razumljivo. Ali, pored toga, svaka umetnost dovodi do udaljenosti od neposrednosti stvari, ona potiskuje konkretnost draži, pa širi veo između nas i njih, poput one fine plavičaste izmaglice koja obavija daleke bregove. Za obe strane te suprotnosti vezuju se podjednako jake draži; napetost među njima, njihova raspodeljenost na raznolikost pretenzija na umetničko delo, svakom umetničkom stilu daje osobeni mu pečat. Štaviše, stil kao puka činjenica je, već po sebi, jedan od najznačajnijih slučajeva distanciranja. Stil u ispoljavanju naših unutrašnjih procesa iskazuje da ovi više ne izbijaju neposredno, nego da se u trenutku svog obelodanjenja zaodevaju u neko ruho. Stil, kao generalno uobličenje individualnoga, jeste za ovo neka vrsta ljušture, koja stvara ogradu i distanciranje prema drugome koji prima to ispoljavanje. 541

turalistička umetnost, čiji je smisao, ipak, isključivo usmeren ka prevladavanju distance između nas i stvarnosti. Samo neka samoobmana može naturalizam dovesti do toga da ne prepozna da je i on stil, tj. da i on raščlanjava i preobličava neposrednost utiska sasvim određenih pretpostavki i zahteva - što je neosporno dokazano razvitkom povesti umetnosti, u kojem je sve što je neka epoha smatrala za doslovno vernu i sasvim realističnu sliku stvarnosti, u kasnijoj epohi spoznato kao puno predrasuda i krivotvoreno, dok tek ova, navodno, prikazuje stvari takve kakve one stvarno jesu. Umetnički realizam zapada u istu grešku kao i naučni, kad smatra da izlazi na kraj bez ikakvog a priori, bez ikakve forme koja - proističući iz nastrojenosti i potreba naše prirode - čulnoj stvarnosti pripisuje prerušavanje ili preobličenje. Istina, ovo preuobličenje kojem ta stvarnost podleže na putu u našu svest, jeste barijera između nas i njenog neposrednog bivstva, ali je ujedno i uslov za njeno predstavljanje i prikazivanje. Štaviše, u izvesnom smislu, naturalizam možda izaziva sasvim posebno distanciranje od stvari, naime, kad obratimo pažnju na naklonost s kojom on traži svoje predmete u najsvakodnevnijem životu, u onome što je nisko i banalno. Pošto je on nesumnjivo takođe stilizovanje, onda je ovo za neko prefinjenije osećanje - koje u umetničkom delu vidi umetnost, a ne njegov predmet, prikaziv i na bilo koji drugi način - utoliko osetnije ukoliko je materijal na kojem se ostvaruje bliži, grublji, više zemaljski. U celini uzev, estetski interes ovog poslednjeg doba usmeren je prema uvećavanju distance od stvari, koja je stvorena time što stvari postaju umetnost. Podsećam na neizmernu draž vremenski i prostorno dalekih umetničkih stilova za savremeno osećanje za umetnost. To što je daleko izaziva pojavu veoma mnogih predstava koje se, kao žive, podižu i pokreću, tako zadovoljavajući našu mnogostranu potrebu za podsticajem; ipak, svaka od tih tuđih i dalekih predstava, zbog svoje nepovezanosti s našim najličnijim i neposrednim interesima, samo lagano treperi, pa zato slabijim nervima daje samo ugodan podsticaj. To Što mi nazivamo »istorijskim duhom« u našem dobu, možda, nije samo povod koji ide u prilog toj pojavi, nego s njom proizlazi iz istog uzroka. I, s obiljem unutarnjih veza koje nam jamče prostorno i 542

vremenski veoma udaljene interese, on nas, dejstvujući uzajamno, čini sve osetljivijima za haos i zbrke, koje nam dolaze iz neposredne blizine i dodira s ljudima i stvarima. Bekstvo u ne-savremeno olakšava se, donosi manje gubitaka, donekle i legitimaciju, ako vodi ka predstavi o konkretnim stvarnostima i uživanju u njima - ali su one upravo daleke, mogu se osetiti samo sasvim posredno. Otuda takođe sada tako oživljena draž fragmenta, pukog nagoveštaja, aforizma, simbola, nerazvijenih umetničkih stilova. Sve ove forme, odomaćene u svim umetnostima, postavljaju nas na distancu od celine i punoće stvari, one nam govore »kao iz daljine«, stvarnost se u njima ne pokazuje s pravom sigurnošću nego sa smesta povučenim »pipcima«. Krajnja rafiniranost našeg literarnog stila izbegava direktno označavanje objekata, recima samo prevlaci preko njihovog udaljenog ugla, umesto stvari hvata samo veo oko stvari. Svakako, simbolističke sklonosti u likovnim i govornim umetnostima najodlučnije dokazuju baš ovo. Tu se distanca, koju umetnost već kao takva postavlja između nas i stvari, proširuje jos za jedan razmak, budući da predstave koje čine sadržaj duševnog procesa kakav treba konačno izazvati, u samom umetničkom delu više nemaju nikakav čulni pandan, nego se dovode do sazvučja tek zahvaljujući opažljivostima sasvim drugog sadržaja. U svemu tome pokazuje se dejstvo jedne crte osećanja čije je patološko izopačenje takozvani »strah od dodira «: strah da se dođe u previše blizak dodir s objektima, rezultat hiperestezije za koju je svaki neposredni i energični dodir bol. Otuda se takođe tananost osećanja, duhovnost, diferencirana osetljivost pretežno mnogih modernih ljudi ispoljava u negativnom ukusu, tj. u lakoj povredivosti onim ne-obećavajućim, u određenom isključivanju nesimpatičnoga, u odbijanju mnogo čega, čak često većine ponuđenog kruga draži, dok pozitivni ukus, energično potvrđivanje, radosno i nezadrživo dohvatanje onoga što izaziva dopadanje, ukratko, aktivno usvajajuće energije ukazuju na velike manjkove. Međutim, ona unutrašnja tendencija koju posmatramo pod simbolom distance daleko preseže područje estetskoga. Tako, filozofski materijalizam, koji je verovao da neposredno shvata stvarnost, mora i danas ponovo da ustukne pred subjektivističkim 543

najpre kroz medijum duše, pre nego što ih učine saznanjima. Subjektivizam novijeg doba ima isti osnovni motiv koji je za nas nosilac umetnosti: intimniji i istinitiji odnos prema stvarima dobiti time što mi, povlačeći se u sebe, odstupamo od njih, ili svesno priznajemo uvek postojeću distancu od njih. I mada taj subjektivizam neizbežno, jačom samosvešću naše unutrašnjosti, ovu češće naglašava i o njoj govori, ipak, s druge strane, s njim je povezan jedan nov, dublji, svesniji stid, blag zazor da se iskaže ono poslednje, ili da se nekom odnosu dâ naturalistička forma, koja je neprestano obelodanjivala njegov najdublji temelj. I na daljim naučnim područjima: unutar etičkih promišljanja sve dalje se povlači sušta korisnost kao vrednosno merilo htenja, vidi se da taj karakter delanja pogađa upravo samo njegovu vezu s onim najbližim, te da zato njegova osobena direktiva, koja ga ističe iznad njegove puke tehnike kao sredstva, mora biti dobijena od principa koji pogled podižu znatno više, često su religiozni, jedva su srodni sa čulnom neposrednošću. Najzad: iznad specijalističkog detaljnog radarazleže se, sa svih strana, poziv na sažimanje i uopštavanje, dakle, na svesagledavajuću distancu od svih konkretnih pojedinosti, na sliku u daljini u kojoj su ukinuti svi nemiri bliskog dejstva, i koja bi takođe pojmljivim učinila sve što je dotada samo opipljivo. Možda ta tendencija ne bi bila tako delotvorna i primetna, kad joj se ne bi pridruživala ona suprotna. Duhovni odnos prema svetu, koji uspostavlja modema nauka, stvarno valja tumačiti i u jednom i u drugom pogledu. Svakako, već i samim mikroskopom i teleskopom prevladane su beskrajne distance između nas i stvari; ali one su, ipak, za svest nastale tek u trenutku u kojem ih je ona i prevladala. Ako tome dodamo da svaka rešena zagonetka zadaje više nego jednu novu, i da približavanje stvarima nama vrlo često tek i pokazuje koliko su nam one daleke - onda se mora reći: vremena mitologije, sasvim opštih i površnih znanja, antropomorfizovanja prirode dopuštaju u subjektivnom pogledu, u pogledu osećanja i, makar koliko pogrešne, vere, postojanje 544

prema ljudskim impulsima i osećanjima, njihovo usmeravanje posredstvom boga koji se lično upliće, njihovo teleološko podešavanje prema dobrobiti čoveka, duše. Dakle, ovo možemo najpre označiti tako da razvitak ide ka prevladavanju distance u relativno spoljašnjem pogledu, a ka njenom uvećavanju u unutrašnjem pogledu. Ovde se opravdanost tog simboličnog izraza ponovo može pokazati u njegovoj primenljivosti na sasvim drugi sadržaj. Odnosi modernog čoveka prema njegovoj okolini razvijaju se, u celini, tako da se on udaljava od svojih najbližih krugova, da bi se više približio onima daljima. Sve veće labavljenje porodične veze, osećanje nepodnošljive teskobe u vezanosti za najbliži krug, naspram kojeg predavanje često protiče isto toliko tragično koliko i oslobođenje, sve jače naglašavanje individualiteta, koji se najoštrije odvaja upravo od neposredne okoline ovo ukupno distanciranje ide zajedno s vezivanjem odnosa s onim najdaljim, sa zainteresovanošću za to što je veoma udaljeno, sa zajednicom ideja s krugovima čiji spoj nadoknađuje svaku prostomu blizinu. Ukupna slika iz svega toga označava, ipak, distanciranje u stvarno intimnim vezama, a smanjivanje distance u onima koje su više spoljašnje. Kao što kulturni razvitak prouzrokuje da se ono što se ranije dogodilo nesvesno i instinktivno kasnije zbiva s jasnom odgovornošću i analitičkom svešću, dok, s druge strane, mnogo toga za šta je potrebno inače obraćanje pažnje i svesno uložen napor, postaje mehaničko navikavanje i instinktivna razumljivost po sebi - ovde, adekvatno tome, ono što je najudaljenije postaje bliže, po cenu da se proširi distanca od onog bližeg. Obim i intenzitet uloge koju igra novac u ovom dvojakom procesu vidan je, najpre, kao prevladavanje same distance. Nema potrebe za izlaganjem da jedino prevođenje vrednosti u novčanu formu omogućava ona vezivanja interesa koja više ne postavljaju pitanje prostornog rastojanja zainteresovanih uopšte; tek zahvaljujući tome može - da navedemo jedan od stotina primera- neki nemački kapitalista, ali i neki nemački radnik stvarno da učestvuje u smeni kakvog španskog ministra, u prinosu s afričkih zlatnih polja, u ishodu neke južnoameričke revolucije. Međutim, za mene je značajniji sam novac kao nosilac suprotne 35 Filozofija novca

545

od posebne zainteresovanosti pojedinačnih članova za ekonomiju, mogućne samo u novčanoj privredi. Ona izaziva, pre svega, pojavu da se egzistencija može podesiti prema sasvim individualnoj darovitosti; jer samo novčana forma ekvivalenta dopušta korišćenje vrlo specijalizovanih učinaka koji bi, bez tog pretvaranja u opštu vrednost, teško stigli do međusobne razmene. Budući da ona i dalje olakšava individualno nadovezivanje prema spolja, stupanje u tuđe krugove koji postavljaju pitanja samo o učinku novčane vrednosti, ili o novčanom prilogu svojih članova, ona porodicu uobličava u krajnju suprotnost onoj strukturi koju joj je dao više kolektivni posed, naročito kao zemljišna svojina. On je stvorio solidarnost interesâ, koja se, u sociološkom pogledu, predstavljala kao kontinuitet u povezanosti članova porodice, dok novčana privreda ovima omogućava međusobno distanciranje, čak im ga i nameće. I preko granica porodičnog života, izvesne dalje forme modernog bivstvovanja počivaju upravo na distanciranju posredstvom novčanog prometa. On postavlja barijeru između osoba, budući da uvek samo jedan od dva ugovarača dobija ono što stvarno želi, što izaziva njegova specifična osećanja, dok drugi, koji je najpre dobio samo novac, upravo ono prvo mora da potraži tek kod nekog trećeg. Činjenica da svaki od ovo dvoje prilazi transakciji sa sasvim drugom vrstom interesa, dodaje još jednu tuđost antagonizmu, koji je već unapred izazvan suprotnošću interesa. U tom istom smislu deluje činjenica o kojoj smo ranije govorili: da novac sobom nosi potpuno objektiviranje opštenja, isključivanje svake lične obojenosti i smera - u spoju s drugom: broj odnosa, zasnovanih na novcu, stalno raste, a značaj čoveka za čoveka se sve više, iako često u vrlo skrivenoj formi, svodi na novčane interese. Na taj način nastaje, kako rekosmo, neka unutrašnja barijera među ljudima, koja, međutim, jedina omogućava modemu formu života. Uzajamna zbijenost i šarolika zbrka velegradskog opštenja bili bi prosto nepodnošljivi bez pomenutog psihološkog distanciranja. To što smo mi toliko pritešnjeni u ogromnom broju ljudi, kako to izaziva sadašnja gradska kultura sa svojim komercijalnim, stručnim, društvenim opštenjem - dovelo bi modernog, osetljivog i nervoznog čoveka do potpunog očajanja, kad pomenuto objektiviranje karaktera opštenja ne bi sobom nosilo neku unutrašnju 546

granicu i rezervisanost. Novčani karakter odnosa, očitog ili zaodevenog u hiljadu likova, uvodi nevidljivu, funkcionalnu distancu između ljudi, koja je unutrašnja zaštita i poravnanje za preveliku blizinu i trvenje u našem kulturnom životu. Podjednaka funkcija novca za stil života još dublje se spušta u sam pojedinačni subjekt, kao distanciranje od stvarstvenih sadržina života, a ne od drugih osoba. Ogromno diferenciranje je već i to što se imovina danas sastoji od sredstava za proizvodnju, umesto - kao u primitivnim epohama - od sredstava za potrošnju. Kao što se u proizvođenje samih objekata kulture sve više uvlače mesta zastoja, budući da je proizvod sve dalji od sirovine, tako i sadašnja vrsta imovine vlasnika uvodi, u tehničkom i, usled toga, u intimnom pogledu, u mnogo veću udaljenost od definitivne svrhe svake imovine, nego u vremenima kad je imovina označavala samo obilje neposrednih mogućnosti potrošnje. Na području proizvodnje jednaki unutrašnji uspeh potpomaže se podelom rada, koja je - uzajamno dejstvujući - uslovljena novčanim sistemom. Sto manje svaki pojedinac stvara neku celinu, to uopštenije njegovo činjenje izgleda kao puki predstadijum, to dalje izvor njegovih delotvomosti biva pomeren od njihovog ušća, smisla i svrhe rada. I sada neposredno: kao što se novac tiska između čoveka i čoveka, tako se on tiska i između čoveka i robe. Počev od pojave novčane privrede, predmeti privrednog opštenja više nam nisu neposredno protivstavljeni, naš interes za njih prelama se tek kroz novac kao medijum, njihovo pravo značenje kao stvari izmiče svesti, jer njihova novčana vrednost ovo više ili manje potiskuje s njihovog mesta u sklopovima naših interesa. Ako se prisetimo ranijih rasprava o tome koliko puta svrhovna svest zastaje na stupnju novca, pokazaće se da nas novac, uporedo s povećanjem svoje uloge, stavlja na sve veću psihičku distancu od objekata, često na takvu da nam se iz vidokruga sasvim gubi njihova kvalitativna suština, i prekida se intimna veza s njihovim potpunim, vlastitim bivstvom. I to važi ne samo za kulturne objekte. Naš ukupni život obojen je takvom udaljenošću i od prirode kakvu iznuđuje život u novčanoj privredi i od toga zavisni gradski život. Svakako, možda tek ona i omogućava stvarno estetsko i romantično osećanje za prirodu. 547

prirodom, može subjektivno i da uživa u njenim dražima, ali mu nedostaje distanca od nje, na čijoj je osnovi jedino i mogućno jedno njeno stvarno estetsko posmatranje, a i zahvaljujući kojoj nastaje, osim toga, ona tiha tuga, ono osećanje tuđosti s puno čežnje, kao i osećanje izgubljenog raja, kakva karakterišu romantično osećanje prirode. To što modemi čovek svoja najveća uživanja u prirodi nalazi u snežnim predelima Alpa i kraj Severnog mora, to se, svakako, ne može objasniti samo potrebom za većim uzbuđenjem; nego i tako da ovaj nedostupni svet, koji nas odbija, predstavlja krajnji uspon i stilizaciju onoga što priroda za nas još jeste: duševna slika u daljini, koja čak i u trenucima telesne blizine pred nama stoji kao intimno nedostižna, kao nikad sasvim ostvareno obećanje, pa čak i naše najstrasnije predavanje tiho odbacuje kao tuđe. Činjenica da je tek moderno doba stvorilo slikarstvo pejsaža - koje, kao umetnost, može da živi samo na rastojanju od objekta u prekidu tog prirodnog jedinstva - i da takođe tek ono poznaje romantično osećanje za prirodu, to su posledice pomenutog distanciranja od prirode, posledice one stvarno apstraktne egzistencije do koje nas je doveo gradski život, izgrađen na novčanoj privredi. I ovome ne protivreči činjenica da nama upravo novčani posed omogućava bekstvo u prirodu. Baš okolnost da gradski čovek može u njoj da uživa samo pod ovim uslovom, baš ona između njega i nje - u bilo kölikim preinačenjima i pukim odjecima - unosi jednu instancu koja povezuje samo time što ujedno i razdvaja. U još većoj meri ispoljava se to značenje novčanog sistema kod njegovog intenziviranja, kredita. Kredit rasteže nizove predstava još više i s odlučnijom svešću o njihovoj neskrativoj širini nego što to čini međuinstanca gotovog novca za sebe. Stožer odnosa između kreditora i uzimaoca kredita izmeštena je, u neku raku, iz pravolinijskog spoja to dvoje, pa je utvrđen na velikoj distanci od njih: time delatnost pojedinca, kao i opštenje dobijaju karakter dalekovidosti i intenzivirane simbolike. Time što menica, ili uopšte pojam novčanog duga zastupa vrednosti dalekih objekata, on njih kondenzuje u sebi isto tako kao što pregled kakve prostome udaljenosti sabija sadržaje delova toga u skraćenju perspektive. I kao što nas novac udaljava od stvari, ali ih takođe 548

indiferenciju - nama približava, tako i upućivanje na kredit ima dvojak odnos prema našem imovnom stanju. Svojedobno je istaknuto da je promet čekovima palijativno sredstvo protiv rasipanja; neke individue su se, suočene sa stanjem svoje gotovine, lakše mogle navesti na nekorisne izdatke, nego kad su bile obavezne da tu gotovinu imaju deponovanu kod nekog trećeg, pa tek nekom vrstom uputnice raspolažu njome. Međutim, s druge strane, čini mi se da je iskušenje za lakomislenost naročito veliko upravo ako se mnogo izdatog novca ne vidi, nego se njime raspolaže samo potezom pera. Forma čekovnog prometa nas, s jedne strane, višečlanim mehanizmom između nas i novca, koji mi tek moramo da pokrenemo, odmiče od novca, dok nam, s druge strane, olakšava akciju ne samo zbog tehničke pogodnosti nego i psihološki, jer nam gotov novac vidnije predočava svoju vrednost i time nam otežava razdvajanje od sebe. Od dotičnih značenja kreditnog karaktera prometa izdvojiću samo jedno koje, doduše, nije opšte, ali je vrlo karakteristično. Jedan putnik pripoveda kako mu je neki engleski trgovac jednom dao ovakvu definiciju: »Običan čovek je onaj ko robe kupuje za gotovinsko plaćanje, džentlmen je onaj kome dajem kredit i koji me svakih šest meseci plaća čekom«. Ovde je primetno najpre ono osnovno osećanje: da se ne pretpostavlja džentlmen koji onda, kao takav, dobija kredit, nego da onaj ko traži kredit baš jeste džentlmen. Činjenica da se kreditni promet pojavljuje kao otmeniji ima uzroke, svakako, u dve vrste smerova osećanja. Najpre, u tome što on traži poverenje. Suština otmenosti je u tome da svoj moralni stav i njegovu vrednost ne toliko demonstrira pred drugima koliko da prosto pretpostavlja verovanje u njih - zbog čega, takođe, odgovarajuće ovome, svako ostentativ no prikazivanje bogatstva jeste tako specifično neotmeno. Svakako, svako poverenje sadrži opasnost; otmeni čovek traži da se, u opštenju s njim, ta opasnost prihvati, i to s tom nijansom da on, apsolutno uveren u sebe, ovo uopšte ne priznaje kao opasnost, te zato, takoreći, ne jamči nikakvom premijom za rizik u tom pogledu: baš polazeći od tog osnovnog osećanja kaže se u Šilerovom epigramu da plemenite prirode ne plaćaju onim što čine, nego samo time što jesu. Pojmljivo je kako gotovinsko plaćanje, deo po deo, za pomenutog trgovca ima nečeg malograđanskog, 549

ono zbija momente ekonomskog niza u teskobu nespokojstva, dok kredit rasteže distancu među njima, a njome vlada poverenjem. U svakom slučaju, shema viših stupnjeva razvitka je u tome da se rastoči izvorna priljubljenost i neposredno jedinstvo elemenata, da bi oni, osamostaljeni i međusobno razdvojeni, onda bili sjedinjeni u neku novu, duhovniju, obuhvatniju sintezu. U kreditnom prometu se, umesto neposrednosti izjednačavanja vrednosti, postavlja distanca, čiji se polovi održavaju na okupu verom; kao što je religioznost na utoliko višem stupnju ukoliko dopušta neizmemiju distancu - nasuprot svekolikom antropomorfizmu i svim čulnim dokazima - između Boga i pojedinačne duše, da bi baš time izazvala krajnji stepen vere, koji premošćava tu distancu. To što, u slučaju većeg prometa unutar trgovačkog sveta, više nije osetan taj momenat otmenosti kod kredita, vezano je za činjenicu da je on tu postao bezlična organizacija, pa je poverenje izgubilo stvarno lični karakter, bez kojeg kategorija otmenosti nije primenljiva: kredit je postao tehnička forma prometa ili s vrlo sniženim, psihološkim višim tonovima ili bez njih. I drugo: pomenuto nagomilavanje malih dugova sve do konačnog plaćanja čekom izaziva izvesnu rezervisanost kupca prema trgovcu; neprestano i neposredno uzajamno dejstvo, kakvo nastupa pri svagdašnjem gotovinskom plaćanju, poništava se; isporuka trgovca ima, spolja gledano, takoreći, estetski, formu danka, davanja moćniku, koje ovaj, bar u pojedinačnim slučajevima, prima bez protivusluge. Budući da i na kraju kreditnog perioda ne dolazi do plaćanja osobe osobi, nego takođe preko kreditne hartije, preko uputnice na isto tako objektivni depo kod čekovne banke, produžava se ta rezervisanost subjekta, pa tako sa svih strana naglašava distanca između »džentlmena« i ćifte, koja dovodi do nastanka pojma tog prvog i za koju je ova vrsta prometa, svakako, adekvatan izraz. Zadovoljiću se ovim singulamim primerom za distancirajuće dejstvo kredita na stil života, pa ću opisati još samo jednu vrlo opštu crtu ovog stila, koja ukazuje na značenje novca. Kroz ovo moderno doba, izgleda, naročito kroz najnovije, provlači se osećanje napetosti, očekivanja, nerazrešenog tiskanja - kao da glavna stvar tek treba da dođe, ono definitivno, pravi smisao i centralna tačka života i stvari. Očito je da ovo zavisi od ovde

550

često isticane prevage koju, s porastom kulture, sredstva stiču nad svrhama života. Pored novca, za ovo je, možda, najubedljiviji primer militarizam. Stajaća vojska je puka priprema, latentna energija, eventualnost, čija se definitivnost i svrha sada ne samo srazmerno retko javljaju, nego se i teži da se svim snagama izbegnu; štaviše, krajnja napetost vojnih snaga hvali se kao jedino sredstvo za sprečavanje popuštanja njihove napetosti. Kod ovog teleološkog spleta uzdigli smo, dakle, do apsolutne visine protivrečnost nadilaženja svrhe sredstvom: budući da rastućem značaju sredstva odgovara upravo u istoj meri rastuće odbacivanje i negiranje njegove svrhe. I ova tvorevina sve više prožima život naroda, zalazi u najširi krug ličnih, unutarpolitičkih odnosa i odnosa proizvodnje, daje direktno i indirektno svoju boju izvesnim stupnjevima starosti i izvesnim socijalnim klasama! Manje oštro, ali opasnije i lukavije nastupa taj pravac ka pretvaranju konačnih svrha u iluzorne posredstvom napredaka i procene tehnike. Ako učinci tehnike, u stvarnosti, ipak, s onim što je u životu zaista i konačno važno najvećma stoje u odnosu sredstva ili oruđa, a vrlo često ni u kakvom odnosu - onda ću ja, od raznih povoda da se ne spozna uloga tehnike, istaći samo onaj veličanstveni nivo do kojeg se ona razvila sama u sebi. Jedna od najrasprostranjenijih i skoro neizbežnih ljudskih crta jeste ta da se visina, veličina i savršenstvo, do kojih je neko područje dospelo unutar svojih granica i pod svojstvenim mu pretpostavkama, brkaju sa značajnošću tog područja kao celine; bogatstvo i savršenstvo pojedinačnih delova, mera u kojoj se područje približava svom vlastitom, imanentnom mu idealu, previše olako se uzima za vrednost i dostojanstvo područja uopšte, a i u njegovom odnosu prema drugim sadržajima života. Saznanje da je nešto, u svom žanru i mereno zahtevima njegovog tipa, veoma istaknuto, dok taj žanr i tip sami znače nešto manje i niže - to saznanje pretpostavlja, u svakom pojedinačnom slučaju, vrlo izoštreno mišljenje i diferencirano osećanje za vrednosti. Koliko puta podležemo iskušenju da značaj vlastitog postignuća povećavamo time što celoj oblasti, kojoj ono pripada, pridajemo preterano velik značaj, uzdižući njegovu relativnu uzvišenost iznad pomenute celine, i time ga uvećavajući do apsolutnoga. Koliko puta posedovanje neke istaknute pojedinosti bilo koje vrste vrednosti - počev od predmeta manija 551

sakupljanja do specijalističkih znanja iz posebnog naučnog područja - navodi na to da se baš ta vrsta vrednosti, kao celina u sklopu kosmosa vrednosti, toliko ceni koliko to zaslužuje pomenuta pojedinost unutar nje! U osnovi, uvek je stara metafizička greška: prenositi na celinu one odredbe koje ukazuju na elemente te celine međusobno, dakle, relativno - greška na čijoj se osnovi, na primer, zahtev za uzročnim utemeljenjem, koji važi za sve delove sveta i za njihove međusobne odnose, ističe takođe u pogledu celine sveta. Verovatno bi entuzijastičkim pristalicama modeme tehnike vrlo čudno izgledala tvrdnja da njihovo ponašanje podleže istoj formalnoj grešci kakvoj i ponašanje metafizičara koji spekulišu. A ipak je tako: relativni nivo do kojeg je stigao tehnički napredak sadašnjosti u poređenju s ranijim prilikama, i uz pretpostavljeno priznavanje izvesnih ciljeva, za njih narasta u apsolutni značaj tih ciljeva, pa i pomenutog napretka. Svakako, umesto lampi s ribljim uljem, sada imamo acetilenske lampe i električno svetio; samo, entuzijazam, izazvan napretkom osvetljenja, katkad zaboravlja da, ipak, nije bitno ono nego to sta ono čini vidljivijim; formalni zanos, u koji ljude baca trijumf telegrafije i telefonije, često ih navodi da previde činjenicu da je, ipak, važna vrednost onoga šta ima da se saopšti, i da, u poređenju s tim, brzina ili sporost prenosnog sredstva vrlo često predstavlja stvar koja je samo uzurpirala svoj sadašnji rang. I tako je na bezbrojnim područjima. Ta prevaga sredstava nad svrhama sažima se i vrhuni u činjenici da su periferija života, stvari izvan njegove duhovnosti, postale gospodari nad njegovim središtem, nad nama samima. Zaista je tačno da mi vladamo prirodom tako što joj služimo; ali, u uobičajenom smislu, tačna je, ipak, samo za spoljna dela života. Pogledamo li celovitost i dubinu života, pomenuta mogućnost raspolaganja spoljnom prirodom, koju nam donosi tehnika, plaća se zarobljenošću njome i odricanjem od centriranja života u duhovnosti. Iluzije ovog područja jasno se ocrtavaju kod izraza koji mu služe i kojima način sagledavanja, ponosan na svoju objektivnost i oslobođenost od mitova, odaje direktnu suprotnost tim prednostima. Činjenica da prirodu pobeđujemo ili njome vladamo jeste sasvim detinjast pojam, pošto pretpostavlja neki otpor, neki teleološki momenat u samoj prirodi, nekakvo neprija552

teljstvo prema nama, a ona je, ipak, samo ravnodušna, i sva njena podložnost služenju ne menja njenu vlastitu zakonitost - dok sve predstave o vladavini i poslušnosti, pobedi i potčinjenosti, imaju smisla samo u tome što je neka suprotstavljena volja slomljena. Razume se, ovo je samo pandan načinu izražavanja: da delotvornost prirodnih zakona stvarima nameće neizbežnu prinudu. Pre svega, prirodni zakoni uopšte ne deluju, pošto su oni samo formule za jedino mogućne delotvornosti: pojedinačnih materija i energija. Naivnost neshvaćenih prirodnih nauka: kao da prirodni zakoni kao realne sile upravljaju stvarnošću, kao kakav vladar svojim carstvom, utoliko je jednaka s verom da prsti Božji neposredno upravljaju zemaljskim stvarima. I ništa manje pogrešna je i navodna prinuda, moranje, kojem podleže prirodno zbivanje. Pod tim kategorijama samo ljudska duša oseća vezanost za zakone, jer se takvoj u njoj suprotstavljaju osećanja, koja bi htela da nas povedu u drugim pravcima. A prirodno zbivanje kao takvo sasvim je s one strane alternative između slobode i prinude, i s pomenutim »moranjem« se u prosto bivstvo stvari unosi osećanje dualizma, koji ima smisla samo za svesne duše. Iako su to samo pitanja izraza, ipak, ovaj sve one koji površno razmišljaju navodi na pogrešne antropomorfističke puteve, i pokazuje da mitološki način mišljenja nalazi mesto i u pogledu na svet samih prirodnih nauka. Pomenuti pojam vladavine čoveka nad prirodom olakšava samolaskavo zaslepljivanje u pogledu našeg odnosa prema njoj, koje ne bi, ipak, bilo neizbežno čak ni na tlu te metafore. Svakako, po spoljašnjoj objektivnosti i vidljivosti, sve veća vlast je na strani čoveka; ali time još nikako nije presuđeno da subjektivni refleks, značaj ove istorijske činjenice, okrenut prema unutra, ne može ići u suprotnom smislu. Ne treba se zavaravati ogromnim stepenom inteligencije čijim su posredstvom stvorene teorijske osnove te tehnike, a koji, svakako, naizgled, ostvaruje Platonov san: učiniti nauku gospodaricom života. Međutim, niti kojima tehnika unosi u naš život snage i materije prirode, isto tako, predstavljaju mnoge okove, koji nas vezuju i čine nam neophodnim beskrajno mnogo toga bez čega bi se, ipak, moglo, čak i moralo biti, kad je posredi glavna stvar u životu. Ako se već na području proizvodnje tvrdi da je mašina, koja bi trebalo ljudima da odstrani onaj ropski rad na prirodi, njih upra553

vo svela na robove same te mašine - onda to tek posebno važi za tananije i obuhvatnije intimne odnose: stav da prirodom vladamo služeći joj, ima i svoju strašnu obrnutu stranu: da joj služimo vladajući njome. Veoma se pogrešno shvata iskaz da su značajnost i duhovna snaga modernog života prešli iz forme individuuma u formu masa; mnogo tačnije je da su prešli u formu stvari, da se iživljavaju u nepreglednom obilju, čudesnoj svrsishodnosti, složenoj savršenosti mašina, proizvoda, nadindividualnih organizacija sadašnje kulture. I odgovarajuće tome, »ustanak robova«, koji preti da ugrozi samovladavinu i normativni karakter jakog pojedinca, nije ustanak masa, nego je ustanak stvari. Kao što smo, s jedne strane, postali robovi procesa proizvodnje, tako smo, s druge strane, postali robovi proizvoda: tj. to što nam priroda posredstvom tehnike daje spolja, zahvaljujući hiljadama navika, hiljadama razonoda, hiljadama potreba spoljašnjeg karaktera, zagospodarilo je onim pripadanjem samom sebi, onom duhovnom centripetalnošću života. Dominiranje sredstava je time zahvatilo ne samo pojedinačne svrhe nego i sedište svrha uopšte, onu tačku u kojoj se stiču sve svrhe, jer one, ukoliko su stvarno krajnje svrhe, mogu da proisteknu samo iz nje. Tako je čovek, u neku ruku, udaljen od sebe samog, između njega i onoga što je njegovo najsopstvenije, najsuštastvenije, uvukla se neka nepremostivost posrednosti, tehničkih dostignuća, sposobnosti, podložnosti uživanju. Uostalom, takvom naglašavanju posrednih instanci života, nasuprot njegovom centralnom i definitivnom smislu, ne bih mogao da suprotstavim nijedno doba kojem bi ovo bilo sasvim tuđe. Staviše, pošto je čovek sasvim usmeren ka kategoriji svrhe i sredstva, svakako je njegova trajna sudbina da se kreće u oprečnosti zahteva koje svrha postavlja neposredno, i koje postavljaju sredstva; sredstvo uvek sadrži unutrašnju teškoću da za sebe iskoristi snagu i svest, koji zapravo ne pripadaju njemu nego nečem drugom. Međutim, nikako nije smisao života u tome da se stvarno postigne trajanje smirenih prilika, kojima on teži. Možda je čak zamahu našeg unutrašnjeg života stalo upravo do toga da živom održi tu oprečnost, a stilovi života se, verovatno, najkarakterističnije razlikuju po žestini te oprečnosti, po prevazi jedne 554

sob pojavljuje. U vezi sa sadašnjošću, u kojoj prevaga tehnike očito znači prevagu jasne, inteligentne svesti, kako uzroka tako i posledice, istakao sam da se duhovnost i pribranost duše, nadmašene pukom raskoši prirodnonaučno-tehničkog doba, svete kao prigušeno osećanje napetosti i neorijentisane čežnje; kao osećanje da je ukupni smisao naše egzistencije toliko daleko da ga nikako ne možemo locirati, pa smo tako stalno u opasnosti da se krećemo sve dalje od njega, umesto ka njemu; a onda, opet, kao da nam je on pred očima, kao da ga možemo dohvatiti ispruženom rukom, ali nam uvek nedostaje malo hrabrosti, snage, ili unutrašnje sigurnosti. Verujem da ovo potajno nespokojstvo, ovo neprestano potiskivanje ispod praga svesti, koje sadašnjeg čoveka goni od socijalizma do Ničea, od Beklina (Böcklin) do impresionizma, od Hegela do Šopenhauera, i ponovo natrag - ne samo da potiče iz krajnje žurbe i uskomešanosti modernog života nego i, obrnuto, mnogostruko predstavlja izraz, pojavu, pražnjenje pomenutog unutrašnjeg stanja. Nedostatak onog definitivnog u centru duše nagoni na to da se u sve novim i novim podsticajima, senzacijama, spoljnjim aktivnostima, potraži neko trenutno zadovoljenje; tako nas on, sa svoje strane, tek i zapliće u smutnju bez oslonca i bez spokoja, koja se očituje čas kao gužva velegrada, čas kao pomama za putovanjem, čas kao divlji lov konkurencije, čas kao specifično-moderna nelojalnost na područjima ukusa, stilova, moralnih stavova, veza. Značaj novca za ovo ustrojstvo života rezultira kao prost zaključak iz premisa koje su ustanovila sva razmatranja u ovoj knjizi. Dakle, dovoljno je samo pomenuti njegovu dvojaku ulogu: prvo, novac stoji u nizu sa svim sredstvima i oruđima kulture, koja se tiskaju ispred unutrašnjih i krajnjih svrha, konačno, ove prekrivaju i istiskuju. Kod novca se, delom zbog strasti njegove poželjnosti, delom zbog njegove vlastite praznine i samo prolaznog karaktera, najupadljivije ispoljavaju besmislenost i posledice pomenutog teleološkog pomeranja; samo, on je utoliko, ipak, kao stupanj, najviša od svih pomenutih pojava, on obavlja funkciju distanciranja između nas i naših svrha samo čistije i potpunije nego druge tehničke posredne instance, ali načelno na sasvim drugi način; i ovde se on ne pokazuje kao nešto izolovano, nego samo kao najpotpuniji izraz tendencija koje se predstavljaju takođe ispod njega, u stup555

njevitosti pojava. Razume se, u drugom jednom smeru predstavlja se novac s one strane celog tog niza, budući da, naime, mnogostruko jeste nosilac, zahvaljujući kojem se tek i ostvaruju pojedini svrhovni nizovi, što podležu pomenutom preobličenju. On prepliće ove kao sredstvo svih sredstava, kao najopštija tehnika spoljašnjeg života, bez koje ne bi nastale pojedinačne tehnike naše kulture. Dakle, i u tom smeru dejstva, on pokazuje dvojakost svojih funkcija, čijim sjedinjavanjem ponavlja formu najvećih i najdubljih životnih sila uopšte: to da on, sjedne strane, stoji u nizovima egzistencije kao jednak, ili svagda kao prvi među jednakima, i da, s druge strane, stoji iznad njih, kao sila koja sažima, koja nosi sve što je pojedinačno i koja sve to prožima. Tako je religija sila u životu, pored njegovih drugih interesa i često nasuprot njima, jedan od faktora čija ukupnost čini život i, s druge strane, jedinstvo i nosilac celog bivstvovanja: s jedne strane, deo životnog organizma i, s druge strane, ono što stoji nasuprot njemu, izražavajući gau samodovoljnosti svoje uzvišenosti i unutrašnjosti. Sad dolazim do druge određenosti stila života, koja se ne određuje, kao distanciranje, prostornom nego vremenskom analogijom; i to, pošto vreme podjednako obuhvata unutrašnje i spoljašnje zbivanje, stvarnost se time karakteriše neposrednije i s manjim korišćenjem simbolike nego u ranijem slučaju. Reč je o ritmu u kojem nastupaju i povlače se sadržaji života; reč je o pitanju u kojoj meri razne kulturne epohe uopšte podržavaju ili ometaju ritmiku u njihovom odvijanju, ili da li novac ne samo sudeluje u svom vlastitom kretanju nego i utiče na pomenuto dominiranje ili opadanje perioda života samo od sebe. Ka ritmu uzdizanja i opadanja usmeren je na život u svim svojim nizovima; talasasto kretanje, koje spoznajemo u spoljnoj prirodi neposredno i kao temeljnu formu tolikih pojava, vlada i dušom u najširim krugovima. Smena dana i noći, koja određuje svu našu životnu formu, ocrtava nam ritmiku kao opštu shemu; ne možemo da izgovorimo dva, po smislu koordinisana pojma, a da, psihološki posmatrano, jedan ne dobije akcenat uzdizanja, a drugi akcenat opadanja: tako je, na primer, »istina i izmišljanje« nešto sasvim drugo nego »izmišljanje i istina «. I gde god, od tri ele556

posmatrano, ne može potpuno ostvariti, nego talasasta forma duševnoga teži da trećem dâ akcenat sličan onom prvom: na primer, mera stiha - - - ne može se nikako sasvim tačno izgovoriti, nego neizbežno treći slog biva već ponovo naglašen nešto jače nego onaj drugi. Podela nizova delatnosti u velikom i u malom, na ritmički ponavljane periode najpre služi uštedi snage. Smenom unutar pojedinačnog perioda bivaju naizmenično pošteđeni nosioci delatnosti, fizičke ili psihičke vrste, dok ujedno redovnost turnusa stvara navikavanje na ukupni kompleks kretanja, čije postepeno očvršćavanje olakšava svako ponavljanje. Ritam zadovoljava istovremeno osnovne potrebe za raznolikošću i za istovetnošću, za promenom i za stabilnošću: budući da se svaki period za sebe sastoji od diferenciranih elemenata, uzdizanja i opadanja, kvantitativnih ili kvalitativnih raznolikosti, a redovno ponavljanje toga izaziva smirivanje, uniformnost, jedinstvenost u karakteru niza. Kod jednostavnosti ili složenosti ritmike, dužine ili kratkoće njenih pojedinačnih perioda, njene redovnosti, njenih prekida, ili njenog izostajanja, nalaze, takoreći, svoju apstraktnu shematiku oni individualni i socijalni, oni stvarstveni i istorijski životni nizovi. Unutar ovde zanimljivih kulturnih razvitaka nailazi se najpre na niz pojava koje u ranijim stadijima protiču ritmički, ali u kasnijim neprestano ili neredovno. Možda je najupadljivija sledeća: čovek više nema neko određeno vreme za parenje, kakvo postoji skoro kod svih životinja, kod kojih se seksualna uzbuđenost i ravnodušnost međusobno oštro razgraničavaju; nekultivisani narodi imaju bar još ostatke tog perioda. Različitost u vremenu teranja kod životinja suštinski je vezana za to što do rađanja mora dolaziti u onom godišnjem dobu u kojem postoje najpovoljniji uslovi za prehranu i klimatski uslovi za odgoj mladunčadi; stvarno, i kod nekih od vrlo primitivnih australijskih domorodaca, koji nemaju domaće životinje, te su redovno podložni nestašici hrane, deca se rađaju samo u jedno određeno doba godine. Kulturni čovek se, svojim raspolaganjem hranom i zaštitom od nevremena, sasvim osamostalio u tom pogledu, te u ovome sledi svoje individualne impulse, a više ne opšte, dakle, nužno ritmički određene: već navedene suprotnosti seksualnosti prešle su kod njega u kontinuum, koji više ili manje fluktuira. Ipak, ustanovljeno je da je još primetna periodičnost maksimuma

557

i minimuma rađanja u suštinski zemljoradničkim područjima odlučnija nego u industrijskim, odlučnija na selu nego u gradovima. Dalje: dete podleže nesavladivom ritmu spavanja i buđenja, želje za aktivnošću i opuštenošću, a slično ovome se još može zapaziti i u seoskim uslovima - dok je za gradskog čoveka ta redovnost potreba (ne samo njihovog zadovoljavanja!) odavno narušena. I ako je istina da žene označavaju onaj nediferenciraniji stupanj čovečanstva, još neposrednije povezan s prirodom, onda bi kao potvrda toga mogla da posluži periodičnost, svojstvena njihovom psihološkom životu. Gde god je čovek još neposredno zavisan od žetve, ili od ulova, pa i dolaska lutajućih trgovaca, ili od periodične tržnice, nužno se život kreće u veoma mnogim pravcima, u ritmu ekspanzije i kontrakcije. Za neke pastirske narode, koji su čak na višem nivou nego pomenuti australijski urođenici, na primer, za neke Afrikance, vremena kad nema pašnjaka znače, ipak, polovičnu glad, ponavljanu svake godine. Pa i tamo gde nema neke prave periodičnosti, primitivna privreda za ličnu potrebu ukazuje, u pogledu potrošnje, bar na onaj bitni momenat ovoga: na neposredno preplitanje suprotnosti, od nestašice do obilja, od obilja do nestašice. Očigledno je koliko kultura tu označava poravnanje. Ne samo da se ona stara da tokom cele godine postoji otprilike jednaka količina svih potrebnih sredstava za život, nego i, posredstvom novca, snižava rasipničku potrošnju: jer sada se povremeno obilje može pretvoriti u novac, pa tako uživanje u njemu raspodeliti podjednako i neprekidno cele godine. Ovde ću, najzad, sasvim izvan svekolike privrede i samo kao karakterističan simbol ovog razvitka, pomenuti da i u muzici ritmički element jeste onaj koji je najpre izražen upravo najistaknutiji na njenim najprimitivnijim stupnjevima. Jedan misionar je u Ašantiju, pored zbrkane disharmonije tamošnje muzike, iznenađen čudesnim održavanjem takta muzičara; kažu da se kineska pozorišna muzika u Kalifomiji - iako je nemelodična buka koja para uši - ipak, strogo drži takta; o svetkovinama Vintun-Indijanaca pripoveda jedan putnik: »A onda dolaze pesme u kojima svaki Indijanac izražava vlastita osećanja, pri čemu se oni, začudo, međusobno potpuno drže takta«. Ako se spustimo niže: izvesni insekti puštaju neki zvuk da zanesu ženke, koji se sastoji u jednom istom, strogo ritmički ponav-

558

ljanom tonu - za razliku od razvijenijih ptica, u čijoj se ljubavnoj pesmi ritmika sasvim povlači iza melodije. I na najvišim stupnjevima muzike napominje se da, u novije vreme, razvoj sasvim odstupa od ritmičkoga, ne samo kod Vagnera, nego i kod izvesnih njegovih protivnika, koji u svojim tekstovima izbegavaju to ritmičko, pa komponuju »Poslanicu Korinćanima« i »Solomonove priče«; oštra smena uzdizanja i padanja ustupa mesto uravnoteženijoj ili neredovnijoj formi. Ako se od ove analogije okrenemo ponovo ka privrednom i opštem kulturnom životu, on će nam izgledati obuzet opštim poistovećivanjem, otkad se za novac može kupiti sve, u svako doba, pa se unutrašnja kretanja i nadražaji individuuma više ne moraju zaustavljati kod nekog ritma, koji sa stanovišta mogućnosti njihovog zadovoljenja njih podređuje transindividualnoj periodičnosti. I ako kritičari sadašnjeg privrednog poretka upravo njemu zameraju redovnu smenu hiperproizvodnje i kriza, oni time, ipak, žele da označe baš to što je kod njega nesavršeno, i što treba prevesti u kontinuitet, kako proizvodnje tako i prodaje. Podsećam na širenje transporta, koji napreduje od periodičnosti brzih poštanskih kola do veza koje skoro neprekidno postoje između najvažnijih tačaka, pa do telegrafa i telefona, koji komunikaciju uopšte više ne vezuju za vremensku određenost; podsećam na poboljšanje veštačkog osvetljenja, koje sve temeljnije parališe smenu dana i noći s njenim posledicama što unose ritam u život; podsećam na štampanu literaturu koja nas, nezavisno od naše organske smene u procesu mišljenja: između naprezanja i pauza, mislima i podsticajima opskrbljuje u svakom momentu, kad god to poželimo. Ukratko, ako kultura prevladava ne samo prostor nego i vreme, onda ovo znači da određenost vremenskih razdoblja više ne obrazuje obaveznu shemu za naše činjenje i uživanje, nego da ona zavisi još samo od odnosa između našeg htenja i umenja, s jedne strane, i čisto stvarstvenih uslova njihovog pokretanja s druge. Dakle, opšteponuđeni uslovi oslobođeni su ritma, uravnoteženiji su, da bi individualnosti obezbedili slobodu i mogućne neredovnosti; u to diferenciranje utopili su se 559

svake sheme. Ovo važi, možda, samo za određene odeljke razvitka, čija celina zahteva dublje i zamršenije naknadno ocrtavanje. Zato ću ispitati najpre psihološko-istorijski značaj pomenute ritmike, ispuštajući iz vida njenu čisto psihološki izazvanu ppjavu, koja samo ponavlja periodičnost spoljašnje prirode. Ritam se može označiti kao simetrija, preneta na vreme, kao što se i simetrija može označiti kao ritam u prostoru. Ako se ritmička kretanja ocrtavaju u linijama, ove postaju simetrične; i obrnuto: posmatranje simetričnoga je ritmičko predstavljanje. I jedno i drugo su samo različite forme istog osnovnog motiva. Kao što je u umetnostima koje se slušaju ritam, tako je u umetnostima koje se gledaju simetrija početak svakog uobličavanja materijala. Da bi se uopšte u stvari unele ideja, smisao, harmonija, nužno ih je najpre simetrično uobličiti, delove celine međusobno ujednačiti, ravnomemo ih rasporediti oko jednog središta. Time se moć čoveka, koja daje formu, nasuprot slučajnosti i zbrci pukog prirodnog uobličavanja, predočava najbrže, najvidljivije i najneposrednije. Simetrija je prva dokazna snaga racionalizma, kojom nas on izbavlja od besmislenosti stvari i njihovog prostog prihvatanja. Zato su i jezici nekultivisanih naroda često mnogo simetričnije sazdani nego kulturni jezici, pa čak socijalna struktura pokazuje, na primer, u »stotinama «*, koje predstavljaju princip organizacije najrazličnijih naroda na nižem stupnju, simetričnu podelu kao prvi pokušaj inteligencije da se mase uvedu u preglednu i upravljanju podložnu formu. Kako rekosmo, simetrični poredak je sasvim racionalističke prirode, on olakšava ovladavanje mnogima iz jedne tačke. Podsticaji se nastavljaju duže, s manje otpora, procenljivije, posredstvom nekog simetrično raspoređenog medijuma, nego ako su unutrašnja građa i granice delova neredovni i nestalni. Ako su stvari i ljudi pod jarmom sistema - tj. simetrično raspoređeni - razum najbrže izlazi na kraj s njima. Otuda kako despotizam tako i socijalizam posebno jako naginju simetričnim konstrukcijama društva, i jedan i drugi zato što im je važna jaka centralizacija društva, radi čega je nužno nivelisati indiindividualitet elemenata, neistovetnost njihovih formi i odnosa prema simetriji. U vidu spoljašnjeg simbola: kažu da * Vojne jedinice do 100 ljudi (prim. prev.).

560

je Luj XIV izložio riziku svoje zdravlje da bi imao simetrična vrata i prozore. I, isto tako, socijalističke utopije konstruišu lokalne pojedinosti svojih idealnih gradova ili država uvek po principu simetrije: ili u kružnom obliku, ili u formi kvadrata raspoređuju se mesta ili zgrade. U Kampanelinom Gradu sunca matematički je zaokružen plan prestonice, baš kao i aktuelna podela građana i stepenovanje njihovih prava i obaveza. Rableov red telemita podučava, suprotno Moru, tako apsolutnom individualizmu da u toj utopiji ne sme da postoji nijedan sat, nego se sve mora zbivati prema potrebi i prilici; ali stil bezuslovne tačnosti i racionalizovanja života njega, ipak, mami na potpuno simetrično raspoređivanje građevina u njegovoj idealnoj državi: ogromna zgrada u formi šestougla, u svakom uglu po jedna kula, prečnika od šezdeset koraka. »Radionica « srednjovekovnih neimarskih zadruga s njenim strogim, zaokruženim načinom života i ustrojstvom koji daju normu za sve, građena je, ako je ikako mogućno, u formi kvadrata. Ova opšta crta socijalističkih planova svedoči, samo u gruboj formi, o dubokoj privlačnosti ideje harmonične organizacije ljudskog rada, koja je iznutra uravnotežena i nadvladava svaki otpor iracionalne individualnosti. Tako se simetrično-ritmičko oblikovanje nudi kao prvo i najprostije, kojim razum životnu tvar, u neku ruku, stilizuje, čini podredljivom i asimilaciji podložnom - kao prva shema čijim se posredstvom razum može ugraditi u stvari. Ali upravo time je nagoveštena i granica za smisao i pravo ovog stila života. U dva smera on dejstvuje nasilno: prvo, na subjekt, čiji impulsi i potrebe, ipak, ne nastupaju u prestabiliranoj nego svagda samo srećno-slučajnoj harmoniji s pomenutom čvrstom shemom; i, ništa manje, na spoljnu stvarnost, čije se snage i odnosi prema nama mogu samo silom okovati u jedan tako jednostavan okvir. Uz pravilnu raspodelu na razne oblasti važenja, ovo se, samo prividno paradoksalno, može ovako izraziti: priroda nije tako simetrična kako to zahteva duša, niti je duša tako simetrična kako to zahteva priroda. Sve nasilne delatnosti i neadekvatnosti, koje sobom nosi sistematika nasuprot stvarnosti, padaju u deo takođe ritmizovanju i simetriji u uobličavanju sadržaja života. Kao što se kod pojedinačnog čoveka, istina, obelodanjuje znatna snaga kad on asimiluje osobe i stvari, 36 Filozofija novca

561

uzvišeniji čovek udovoljava svojstvu stvari, pa ih, upravo s tim svojstvom i shodno njemu, uvlači u krug svojih svrha i svoje moći - tako je, doduše, već izvestan nivo ljudskoga da se teorijski i praktični svet sabija, u neku našu shemu; ali je još viši nivo da, priznajući posebne zakone i zahteve stvari i sledeći ih, njih tako ugrađujemo u svoje biće i delovanje. To ne samo da dokazuje zaista mnogo veću sposobnost ekspanzije i njene uobličljivosti, nego takođe može mnogo temeljnije da iscrpe bogatstvo i mogućnosti stvari. Istina, zato mi, na nekim područjima, vidimo ritam kao pozniji, a racionalističko-sistematski princip kao stupanj razvitka koji se ne može prebroditi; međutim, kod drugih, tom stupnju pripisujemo uobličavanje od slučaja do slučaja, pa predodređenost donete sheme potpuno unosimo u promenljive zahteve same stvari. Tako vidimo, na primer, da tek u višim kulturnim uslovima ustrojstvo redovnih obeda deli dan uopšte na ritmički način; izgleda da nijedan primitivan narod nema više ustaljenih dnevnih obeda. Razume se, nasuprot ovome smo već ranije napomenuli da, u odnosu na celinu iskustva, primitivni narodi često imaju redovan ritam perioda oskudice i vremena raspusništva i raskoši, kakve je viša privredna tehnika sasvim odstranila. Samo, pomenuta ravnomernost dnevnih obroka dostiže svoju veliku stabilnost, doduše, na vrlo visokim, mada možda ipak ne najvišim stupnjevima socijalne i duhovne skale. U najvišem sloju društva se ta stabilnost ponovo donekle umanjuje, zahvaljujući pozivu, druževnosti i složenim obzirima mnogih vrsta, a baš na to umetnika i naučnika navode promenljivi zahtevi stvari i dnevna raspoloženja. Ovo već ukazuje na činjenicu koliko ritam obroka - i njegova suprotnost - odgovara ritmu rada. I tu se kod različitih nizova spoznaju sasvim različite prilike. Primitivni čovek radi tačno onoliko neredovno koliko i jede. Za silnim naprezanjima snage, na koje ga nagone nestašica ili ćud, slede vremena apsolutne lenjosti - i jedno i drugo sasvim slučajno i nenačelno smenjivo. Verovatno je opravdano, bar za severnije zemlje, zajedno sa zemljoradnjom koja koristi plug, započeo ustaljen poredak delatnosti, smislen ritam naprezanja i opuštanja snaga. Ova ritmika dostiže svoj najviši stepen, recimo, kod višeg nivoa fabričkog rada i kod rada u kancelarijama svake vrste. Ona ponovo znatno opada na vrhuncima kulturne delatnosti, naučne, 562

političke, umetničke, komercijalne; tako da čak, kad čujemo kako, recimo, neki pisac svakodnevno istog minuta uzima u ruke pero, pa ga ponovo odlaže takođe uvek u isto vreme, nas ovaj stacionarni ritam proizvodnje čini nepoverljivim u pogledu njene inspiracije i unutrašnjeg značenja. Međutim, takođe unutar najamnog radništva, razvitak - mada iz sasvim drugih motiva - dovodi do neravnomernosti i neproračunljivosti kao poznijeg stupnja. Prilikom pojave engleske krupne industrije, radnici su izuzetno mnogo patili zbog toga što je svaki zastoj u prodaji mnogo više remetio poslovanje krupnog preduzeća nego što je remetio ona ranija mnogobrojna sitna - već i zato što je esnaf bio uobičajio da učestvuje u deobi gubitaka. Ranije su majstori u lošim vremenima izrađivali robu u većim količinama, a sada su radnici prosto otpuštani; ranije su vrhovne vlasti određivale najamnine godišnje, a sada je svaki pad cena dovodio do njihovog smanjivanja. Izveštava se da je, pod tim uslovima, kod mnogih radnika pokazana veća sklonost da i dalje rade pod starim sistemom, umesto da za više najamnine u novom sistemu plaćaju većom neredovnošću zaposlenosti uopšte. Tako su kapitalizam i odgovarajuća privredna individualizacija, bar delimično, rad kao celinu zato i većinu njegovih sadržaja! - učinili mnogo nesigurnijim, podredili mnogo slučajnijim konstelacijama od onih koje su postojale u doba esnafa, kad je veća stabilnost uslova rada, ipak, davala mnogo ustaljeniji ritani drugim životnim sadržajima tokom dana i tokom godine. A što se tiče uobličavanja sadržaja rada, novija ispitivanja su dokazala da je taj sadržaj ranije, naročito u uslovima primitivnog zajedničkog rada i svagda postojećeg praćenja rada pesmom, imao pretežno ritmički karakter, ali ga je potom, uporedo s usavršavanjem oruđa i individualizovanja rada, ponovo izgubio. Doduše, modemi fabrički pogon opet sadrži jake ritmičke elemente; samo, ukoliko oni radnika vezuju za striktnost ravnomemo ponavljanih kretnji, utoliko i imaju sasvim drugi subjektivni značaj nego pomenuta stara ritmika rada. Ona je sledila unutrašnje zahteve fiziološko-psihološke energetike, a sadašnja: ili neposredno bezobzirno-objektivno kretanje mašine, ili prinudu pojedinačnog radnika da, kao član jedne grupe radnika, od kojih svaki ponaosob obavlja samo jedan mali, 563

otupljivanje osećanja za ritam uopšte, koje bi moglo da razjasni sledeću pojavu. Stara društva kalfi borila su se, kao i današnja sindikalna udruženja, za kraće radno vreme. Ali dok su ta društva kalfi prihvatala rad od 5 ili 6 časova ujutru do 7 uveče, dakle, stvarno celi dan sve do odlaska na spavanje, pa su zato energično insistirala na jednom sasvim slobodnom danu - danas se nastoji da se skrati dnevno radno vreme. Dakle, period redovne smene rada i odmora skraćen je za modernog radnika. Kod starijih radnika je osećanje ritma bilo dovoljno razvijeno i istrajno da se oni zadovolje nedeljnim periodom. A sada je za ovo - što je, možda, posledica, a možda izraz opale snage nerava - potrebno češće podsticanje, alterniranje mora biti brže da bi došlo do pomenutog subjektivno željenog uspeha. Razvitak novčanog sistema sledi istu shemu. Tu ima izvesnih ritmičkih pojava kao neke vrste srednjeg stupnja: iz haotične slučajnosti, u kojoj se nužno kreće prvi nastup novca, taj sistem dospeva do onih pojava koje, ipak, uvek obznanjuju neki princip i smisleno uobličavanje, sve dok na daljem stupnju novac ne stekne kontinuitet svog pokazivanja, kojim se prilagođava svim stvarstvenim i ličnim nužnostima, slobodan od prinude neke ritmičke i, u višem smislu, ipak, slučajne sheme. Za našu svrhu je dovoljno da, na nekim primerima, pokažemo prelazak s drugog na treći stupanj. Još u 16. stoleću je, čak i na mestu tako veličanstvenog platnog prometa kakav je Antverpen, bilo skoro nemogućno da se, izvan redovnih menjačkih sajmova, nađe znatnija svota novca; proširivanje te mogućnosti na bilo koji trenutak, u kojem je pojedincu novac potreban, označava prelazak na potpuni razvitak novčane privrede. Ipak, za fluktuaciju između ritmičkog i neritmičkog uobličavanja novčanog sistema, kao i za njegovo osećanje, karakteristična je bila pojava da su osobe navikle na srednjovekovnu teškoću i iracionalnost novčanog prometa antverpenski promet nazvale »neprekidnim sajmom«. Dalje, sve dok pojedinačni poslovni čovek sva plaćanja obavlja neposredno iz blagajne, odnosno njih neposredno u nju prima, on mora u vremenima dospeća redovno većih svota pribavljati znatnu gotovinu, a u vremenima pretežnih primanja umeti da tu gotovinu odmah svrsishodno zbrine. Koncentrisanje novčanog prometa u velikim bankama oslobađa ga te periodične prinude na nagomi-

564

lavanje i uklanjanje viška: jer sada se, budući da i on i njegovi poslovni prijatelji rade s istom žiro-bankom, aktiva i pasiva prosto saldiraju knjigovodstvenim prenošenjem, tako da je trgovcu potrebna još samo relativno neznatna i uvek jednaka gotovina u blagajni za svakodnevne izdatke, dok sama banka - zato što se »ulasci « i »izlasci « s raznih strana u celini parališu, mora da drži relativno znatno manju gotovinu nego, inače, individualni trgovac. Najzad, treći primer. Više ili manje periodična smena nemaštine i obilja u vremenima nerazvijene novčane kulture izaziva odgovarajuću periodičnu smenu kamata - između vrlo jeftinih i vrtoglavo visokih. Usavršavanje novčane privrede tako je ujednačilo ova kolebanja da kamata, u poređenju s ranijim vremenima, skoro više nije postajala nestabilna, i da je promena diskonta Engleske banke za jedan procenat važila već za veoma značajan događaj; tako je pojedinac u svojim dispozicijama postao izuzetno pokretljiviji, a oslobođen od uslovljenosti kolebanjima koja su bila iznad njega, i čiji je ritam prinuđivao zahteve njegovog vlastitog ponašanja u poslu da se dosta često uobličavaju suprotno ovome. Obličja, koja ritam ili njegova suprotnost daju sadržajima bivstvovanja, sada napuštaju svoju formu kao smenljivi stadijumi nekog razvitka, pokazujući se kao istovremeni. Princip života, koji se može označiti simbolom ritmičko-simetričkog, i ono što se može označiti kao individualističko-spontano, jesu formulacije smerova najdublje suštine, čija suprotnost nije uvek, kao u dosadašnjim primerima, izmirljiva podelom na razvojne tokove, nego završno označava trajne karaktere individua i grupa. Sistematska forma života nije samo, kako sam već istakao, tehnika centralističkih tendencija, bile one despotske ili socijalističke vrste, nego osim toga dobija draž za sebe: unutrašnja ujednačenost i spoljašnja zatvorenost, harmonija delova i proračunljivost njihovih sudbina daje svim simetrično-sistematskim organizacijama privlačnost, čija dejstva, prevazilazeći svaku politiku, vladaju uobličavajući bezbrojne javne i privatne interese. Tom privlačnošću individualne slučajnosti bivstvovanja dobijaju jedinstvo i prozirnost, koje ih čine umetničkim delom. Posredi je ista estetska draž kakvu može da proizvede mašina. Apsolutna svrsishodnost i pouzdanost pokreta, krajnje smanjenje otpora i trvenja,

565

harmonično preplitanje najsitnijih i najkrupnijih sastavnih delova: to samoj mašini, čak i pri površnom posmatranju, daje svojevrsnu lepotu, koju organizacija fabrike ponavlja u proširenoj meri, i koju socijalistička država treba da ponavlja u najširem vidu. Međutim, u osnovi te draži, kao i svega estetskoga, leži onaj smer i značajnost života koji su poslednja instanca, elementarna osobina duše, čija je samo jedna pojava kod spoljne materije, takođe, ona estetska privlačnost ili potvrđivanje; mi nju stvarno nemamo, onako kao što imamo njena uobličenja u materijalu života: estetska, moralna, socijalna, intelektualna, eudemonistička nego smo mi ona. Ove krajnje odluke ljudskih priroda ne mogu se označiti recima, nego se mogu samo osetiti na osnovu njihovih pojedinačnih prikaza kao njihove krajnje pogonske snage i direktive. Zato je draž suprotne životne forme isto tako nepodložna raspravi, naime, takva draž u čijem se osećanju susreću one aristokratske i one individualističke tendencije, u kojem god se području naših interesa pojavile. Istorijske aristokratije rado izbegavaju sistematiku, ono generalno oblikovanje koje pojedinca stavlja u njemu spoljašnju shemu; svaka tvorevina - političke, socijalne, stvarstvene, osobne vrste - treba da se, po pravom aristokratskom osećaju, objedini u sebi i potvrdi kao svojevrsna. Stoga, aristokratski liberalizam engleskog života nalazi u asimetriji, u oslobođenju individualnog slučaja od prejudiciranja njegovim pandanom, sasvim tipičan i, u neku ruku, najorganskiji izraz svojih najdubljih motiva. Makoli, oduševljeni liberal, ovo je sasvim direktno istakao kao pravu snagu života engleskog ustava. »Mi i ne pomišljamo«, veli on, »na simetriju, već na svrsishodnost; neku anomaliju nikad ne otklanjamo samo zato što je ona anomalija; ne postavljamo nikakve norme šireg obima od onoga koji zahteva poseban slučaj o kojem je upravo reč. To su pravila kojima se, u celini, od kralja Džona do kraljice Viktorije, rukovodilo naših 250 parlamenata «. Dakle, ovde se ideal simetrije i logičkog zaokruživanja, koje svemu pojedinačnome daje smisao s jedne tačke, odbacuje u prilog drugom idealu, po kojem se svaki element, po svojim vlastitim uslovima, nezavisno iživljava i tako, prirodno, celina predstavlja jednu pravila lišenu i ujednačenu pojavu. I vidno je koliko se ova suprotnost spušta u 566

njegova pojedinačna područja harmonično raspoređena oko jednog središta, svi interesi brižljivo stepenovani i svaki sadržaj takvog interesa ponaosob dopušten samo onoliko koliko to propisuje ukupni sistem; pojedinačne delatnosti redovno se smenjuju, između aktivnosti i pauza je utvrđen turnus, ukratko, u naporedosti kao i u uzastopnosti postoji ritmika koja ne vodi računa ni o neproračunljivoj fluktuaciji potreba, opuštanja snaga i raspoloženja, a ni o slučajnosti spoljašnjih podsticaja, situacija i izgleda; međutim, ta ritmika se razmenjuje s formom egzistencije koja je u sebe sasvim sigurna usled toga što ne teži da u život pusti išta od onoga što nije njoj saobrazno, ili što ne može da preradi prikladno svome sistemu. Na drugoj strani: oblikovanje života od slučaja do slučaja, unutrašnja datost svakog trenutka dovedena u što povoljniji odnos s koincidirajućim datostima spoljnjeg sveta, neprekidna spremnost za osećanje i delanje s istovremenim osluškivanjem života samih stvari, da bi se udovoljilo njihovim ponudama i zahtevima, kad god nastupe. Razume se, time je napuštena sama proračunljivost i sigurna odmerenost života, njegov stil u užem smislu; životom ne vladaju ideje koje se, u svojoj primeni na njegov materijal, uvek šire u sistematiku i ustaljen ritam; život biva uobličen od svojih individualnih elemenata, bez obzira na simetriju njegove ukupne slike, koja bi se tu doživljavala kao prinuda, a ne kao draž. Suština simetrije je u tome što svaki element neke celine dobija svoj položaj, svoju opravdanost, svoj smisao, samo uz uzimanje u obzir drugog jednog elementa i zajedničkog centra; dok, čim svaki element sluša samo sebe i razvija se samo sebe radi i iz samog sebe, celina neizbežno ispada nesimetrična i slučajna. Ta oprečnost se, upravo s obzirom na svoj estetički refleks, pokazuje kao temeljni motiv svih procesa koji se odvijaju između jedne socijalne celine - političke, religiozne, porodične, privredne, društvene i druge vrste i njenih individua. Individuum želi da bude zatvorena celina, obličje s vlastitim centrom, iz kojeg svi elementi njegovog bivstva i činjenja dobijaju jedan jedinstven smisao s uzajamnim odnosima. A ako nadindividualna celina treba da bude u sebi zaokru567

drvo, nego samo iz ćelija, ni slika iz slika, nego iz poteza kičice, od kojih nijedan zasebno nema spremnost, vlastiti život, estetski smisao. Totalitet celine - koliko god da on samo u izvesnim akcijama pojedinaca, čak možda unutar svakog pojedinca postaje praktično stvaran - u večnoj je borbi s totalitetom individuuma. Estetska slika ovog individuuma je tako posebno upečatljiva zato što se upravo draž lepote uvek vezuje samo za neku celinu ima neposrednu, maštom dopunjenu očiglednost, kao fragment; ukupni smisao umetnosti je da, iz takvog slučajnog fragmenta stvarnosti čija je nesamostalnost hiljadama niti povezana s ovom, oblikuje jedan - u sebi smiren - totalitet, jedan mikrokosmos kojem nije potrebno nešto izvan njega. Tipični konflikt između individuuma i nadindividualnog bivstva može se predstaviti kao nespojiva težnja jednog i drugog da postanu estetski zadovoljavajuća slika. Novac služi najpre samo za jasno izražavanje jedne od tih formi suprotnosti. On sam je apsolutno bez forme, u sebi ne sadrži ni najmanje ukazivanje na redovno uzdizanje i opadanje sadržaja života, svakog trenutka se nudi s podjednakom svežinom i delotvornošću, svojim daljinskim delovanjem, kao i svojim svođenjem stvari na jednu istu vrednosnu meru niveliše bezbrojna kolebanja, međusobna smenjivanja distance i približavanja, uzleta i zastoja, koja su individuumu nametnula, inače opštevažeće smene u mogućnostima njihovog bavljenja poslom i osećanja. Vrlo je karakteristično to što novac u opticaju nazivaju slobodno raspoloživim, tekućim novcem: kao i nekoj tečnosti, i njemu nedostaju unutrašnje granice, a one spolja on bez otpora prihvata od ustaljenog okvira koji mu se svagda nudi. Tako je on najtemeljnije, budući za sebe sasvim indiferentno sredstvo za prevođenje ritma uslovâ života - koji sprovodi nadindividualnu prinudu - u njihovu ujednačenost i nekolebljivost, koje našim ličnim snagama i interesima dopuštaju slobodnije potvrđivanje, s jedne strane, individualnije i, s druge strane, više stvarstveno. Ipak: upravo to, po sebi nesuštinsko biće novca omogućava da on sebe iznajmljuje i sistematici i ritmici života, gde god razvojni stadijum odnosa i tendencija ličnosti to zahtevaju. Dok smo videli da između liberalnog ustrojstva i novčane privrede postoji tesna korelacija - ipak, ništa manje primetna bila je i pojava da 568

despotizam u novcu nalazi neuporedivo svrsishodnu tehniku, sredstvo da za sebe veže prostorno najdalje tačke svoje vlasti koje, u slučaju naturalne privrede, uvek naginju ka zatvaranju i osamostaljivanju. I dok je individualistička socijalna forma Engleske narasla s obrazovanjem novčanog sistema, ovaj isti se pokazuje kao preteča socijalističkih formi ne samo u tom smislu što se on, jednim dijalektičkim procesom, pretvara u ove kao u svoju negaciju, nego i, kao što smo na mnogim mestima videli, specifično novčanoprivredni odnosi sasvim direktno daju skicu ili tip odnosa kakvima teži socijalizam. Ovde se novac uvršćuje u - nama već odranije važnu - kategoriju životnih sila, čija je zaista svojevrsna shema takva da se one, po svojoj suštini i izvornom smislu, uzdižu iznad suprotnosti na koje se razdvaja dotično područje interesa, pa kao njegova nepodeljena indiferencija stoje izvan ovoga - a onda, ili istovremeno, padaju u suprotnost pojedinosti: one postaju pristrasna strana tamo gde su bile upravo nesudeonici ili sudije. Tako, pre svega, religija - koja je čoveku potrebna da bi ulepšala razdvajanje između njegovih potreba i njihovog zadovoljavanja, između njegovog trebanja i njegove prakse, između njegove idealne slike sveta i stvarnosti. Ali kad je on nju već stvorio, ona ne ostaje na visini koju dostiže u svojim najvišim trenucima, nego se sama spušta do poprišta borbe, postaje jedna strana u dualizmu bivstvovanja, koji je upravo još sjedinjavala u sebi. Religija stoji, s jedne strane, kao ekvivalentna sila nasuprot onome što mi osećamo kao celi svoj život, ona je totalitet s one strane svih relativnosti naše ljudskosti inače; i, s druge strane, ona stoji, ipak, ponovo u životu, čineći, kao jedan od njegovih elemenata i tek u uzajamnom delovanju sa svima drugima, celovitost tog života. Tako je ona ceo jedan organizam, a ujedno i jedan član, jedan deo bivstvovanja i, ujedno, samo to bivstvovanje na višem, interiorizovanom stupnju. Ista forma zapaža se kod ponašanja države. Sigurno, smisao države je u tome da stoji iznad stranaka i konflikata njihovih interesa, pa ona toj apstraktnoj uzvišenosti može da zahvali za svoju moć, svoju nedodirljivost, svoj položaj kao poslednja instanca društva. Ipak, opremljena svim tim, ona ulazi u pomenuti spor partikulamih društvenih sila, da bi se zauzela za jednu protiv izvesne druge koja, iako je država u svom širem 569

smislu takođe obuhvata, stoji nasuprot njoj u užem smislu kao sila prema sili. To je onaj dvostruki položaj najviših instanci koji se ponavlja unutar metafizike, ako ova, recimo, ukupnosti bivstva pripiše duhovnu suštinu, te ono apsolutno što nosi ili čini sve pojave, oglasi za jednu duhovnu supstanciju. Ali to apsolutno ona mora ujedno da prizna i kao relativno. U stvarnosti, ne samo da nasuprot duhu stoji telesnost, tako da on tek u ovoj suprotnosti nalazi svoju suštinu, nego se susreću i duhovne pojave niže vrste, zlo, tromost, neprijateljstvo; i takva jedna metafizika neće to posmatrati kao nešto što pripada ovom duhu, koji je njoj apsolutna supstancija bivstva, nego se ovaj kao stranka, izjednačenje, specifična vrednost suprotstavlja svekolikom neduhovnijem i nepotpunom bivstvu, koje je, ipak, s druge strane, pošto je on to apsolutno, upravo još takođe obuhvatio. Ta dvojaka egzistencija najtemeljnije je delotvorna kod pojma samog Ja. To Ja, čija je predstava svet, stoji naspram svakog pojedinačnog sadržaja tog sveta na podjednako dominantnoj visini, s one strane svih kvaliteta, razlika i konflikata, koji postoje samo unutar njega, takoreći, kao privatne stvari među njegovim sadržajima. Međutim, naše stvarno osećanje života ne ostavlja to Ja na ovoj visini, ono ga s izvesnim njegovim sadržajem identifikuje više nego s drugima - upravo kao što religioznost vidi Boga kako posebno dejstvuje na određenim mestima, dok bi na svim drugima morao, ipak, isto toliko da deluje; Ja postaje jedan pojedinačan od svojih vlastitih sadržaja, diferencira se, prijateljski ili neprijateljski, vrednujući se visoko ili nisko, od ostalog sveta i njegovih partikularnosti, dok ga je njegov smisao, ipak, bio postavio iznad svih ovih. Dakle, ovo je tip forme u kojem se odnos novca prema područjima njegove vladavine susreće s pomenutim silama, sadržinski tuđim njemu. Takođe njegova suština leži na apstraktnoj visini, na kojoj se on uzdiže iznad svih pojedinačnih interesa i uobličenja stila života; on svoj značaj dobija u kretanjima, konfliktima, izjednačenjima svih ovih, kao i iz tih kretanja, konflika570

tikulamoga i jednostranoga - to nepristrasno opšte ulazi u službu partikularne želje ili oblikovanja života. I tu se sada, unutar naglašene opšte jednakosti s tvorevinama kakve su religija, država, metafizička duhovnost bivstva, ispoljava čudna razlika između njega i ovih. Sve one, ako se spuste na nivo singularnih interesa i stanovišta, stupaju u sukob po dva od njih, svrstavajući se odlučno na stranu jednog, a nasuprot njegovom protivniku; one se povezuju ili identifikuju jednom od specifičnih diferencija, čiju indiferenciju predstavljaju, pa iz sebe isključuju onu svagda drugu. A novac, u krugu za koji važi, podjednako sebe stavlja na raspolaganje skoro svakoj tendenciji; u svakom slučaju, on ne živi u formi antagonizma prema drugome, koju dobijaju pomenute druge sile, čim se iz svog opšteg smisla preinače u jedan partikularan. Novac stvarno čuva ono obuhvatno što čini njegov opšti smisao, sve do ravnomernosti s kojom sebe iznajmljuje parovima suprotnosti, kad ovi, razilazeći se, svoj opšti odnos prema novcu koriste za izgrađivanje svojih razlika i rešavanje svojih konflikata. Objektivitet novca nije, praktično, nikakva onostranost suprotnosti, koju bi onda samo jedna od njih nelegitimno koristila protiv druge; nego taj objektivitet od početka znači služenje obema stranama suprotnosti. Međutim, novac ovim ne ulazi u široku kategoriju kakvoj pripada vazduh, koji oni inače najrazličniji, ipak, bez razlike udišu, ili oružje, čija se istovetnost ne uskraćuje korišćenju kod svih strana. Novac je, istina, najobuhvatniji primer takođe za ovu činjenicu: da i najradikalnije razlike i protivništva u ljudskom svetu još ostavljaju prostor za jednakosti i zajedničnosti - ali on je, ipak, još više od toga. Pomenuti tip nepristrasnih stvari ostaje nešto sasvim spoljašnje tim unutrašnjim tendencijama kojima one služe. A, koliko god novac po svojoj apstraktnoj suštini stoji nasuprot svemu unutrašnjemu i kvalitetima, on ipak, kao ekonomski ekstrakt vrednosnog kosmosa u ukupnoj dimenziji tog kosmosa, vrlo često pokazuje tajanstvenu sposobnost da služi sasvim specifičnoj suštini i tendenciji svake od dveju suprotstavljenih jednostranosti; jedna uzima iz vrednosnog rezervoara, koji on predstavlja, upravo onu snagu, ono izražajno sredstvo, one mogućnosti povezivanja ili osamostaljivanja koje su prilagođene njenoj osobenosti, dok on sadržajno suprotnoj nudi ništa 571

manje savitljivu i elastičnu pomoć, koja ne manje izlazi u susret upravo njenoj unutrašnjosti. Značaj novca za stil života je u tome što on, upravo posredstvom svoje onostranosti za svaku jednostranost, može da priraste uz svaku takvu kao njen vlastiti član. Iz simbola, u onom uskom i empirijskom, neiskazivom jedinstvu bivstva, priliva se energija i stvarnost svetu u svoj njegovoj širini u svim njegovim razlikama. Ipak, metafizika će morati da, subjektivno tumačeći, razloži po sebi nespoznatljivu strukturu stvari, tako da sadržaji sveta, obrazujući jednu samo duhovnu vezu, postoje u pukoj idejnosti; a - naravno, ne u vremenskom procesu iznad ove dolazi bivstvo; kao što je izraženo da ono šta dobij a svoje da. Niko ne bi znao da kaže šta je stvarno ovo bivstvo što razlikuje stvarni predmet od one stvarstvene sadržine koja kvalitativno nije različita od njega, ali je samo važeća, samo logička. I ovo bivstvo, koliko god prazan i apstraktan bio njegov čisti pojam, pojavljuje se kao topla struja života, koja se izliva u sheme pojmova stvari, i koja ih, takoreći, dovodi do procvata i do razvoja njihove suštine, ma koliko različiti ili međusobno neprijateljski bili njihov sadržaj i njihovo ponašanje. Ali, ipak, nije nešto spoljašnje ili tuđe njima, nego je njihova vlastita suština to što prima bivstvo i razvija ga u delotvomu stvarnost. Ova snaga bivstva najviše od svega spoljašnje-praktičnog - za koje svaka analogija s apsolutnim uvek može da važi samo nepotpuno - sebi približava novac. Kao i ona, tako i on, po svom pojmu, stoji sasvim izvan stvari, te je potpuno ravnodušan prema njihovim razlikama, tako da svaku ponaosob može sasvim da primi u sebe da s njom najpotpunije predstavi i učini delotvornim svoju specifičnu suštinu. Ja sam njegov značaj za razvitak stilova života, koji se mogu označiti kao ritmički i individualno-stvarstveni, istakao zato što neuporediva dubina njihove suprotnosti u vrlo čistom vidu osvetljava tip ove delotvornosti novca. Najzad, postoji i treći uticaj kojim novac pomaže da se sadržajima života odredi njihova forma i poredak; on se tiče tempa njihovog toka, u kojem se razlikuju razne istorijske epohe, zone istovremenog sveta, individue istoga kruga. Naš unutrašnji svet 572

jedinici, to se više živi, to se veći deo životnog puta, takoreći, prevaljuje. To što mi osećamo kao tempo života, to je proizvod zbira i dubine njegovih promena. Značaj koji novcu pripada za uspostavljanje tempa života neke date epohe, možda, najpre biva rasvetljen posledicama upravo te promene novčanih odnosa za promenu pomenutog tempa. Bilo je tvrdnji da bi uvećanje količine novca, bilo uvozom metala, ili slabljenjem novca, ili pozitivnim trgovinskim bilansima, ili emitovanjem papirnog novca, nužno ostavljalo bez ikakve promene unutrašnji status zemlje. Navodno, ako se po strani ostavi mali broj osoba čiji se dohodak sastoji u ustaljenim iznosima, nepodložnim uvećavanju, onda je, istina, pri umnožavanju novca, svaka roba ili usluga vredna više novca nego prethodno; samo, pošto je svako i potrošač i proizvođač, on kao poslednji navedeni dobija samo toliko više koliko je više kao prvi izdao pa sve ostaje po starom. Čak i kad bi takvo proporcionalno povećanje cena bilo objektivni efekat umnožavanja novca, ono bi, ipak, na psihološkom planu, izazvalo suštinske promene. Nije lako odlučiti se i za neku robu navesti cenu iznad dotadašnje i uobičajene, čak i kad je vlastiti dohodak u međuvremenu porastao; s druge strane, poraslim dohotkom lako možemo biti navedeni na svakakve izdatke, bez premišljanja o tome da se pomenuti višak briše povećanjem cena svakodnevnih potreba. Puko umnožavanje količine novca, koji se odjednom nađe u rukama, sasvim nezavisno od svih razmišljanja o njegovoj pukoj relativnosti, povećava iskušenje da se novac izdaje, pa time izaziva povećani robni promet, dakle, umnožavanje, ubrzavanje i uvećanje raznolikosti ekonomskih predstava. Pomenuta osnovna crta našeg bića: da to što je relativno pomognemo - psihološki - u izrastanju u apsolutno, oduzima neodređen karakter vezi između jednog objekta i jedne određene količine novca, pa ga utvrđuje kao stvarstvenu, trajnu primerenost. Ovim nastaje, čim se promeni jedan član odnosa, potres i dezorijentacija. Alteriranje u aktivama i pasivama nikako se ne izjednačava neposredno u svojim psihološkim dejstvima, sa svake strane svest o ekonomskim procesima biva remećena u dotadašnjoj stalnosti svoga toka, razlika od prethodnog stanje ističe se na svakoj strani ponaosob. Sve dok se ne dovrši novo prilagođavanje, ravnomerno 573

umnožavanje novca davaće povoda za neprestano postojanje osećanja diferencije i psihičkog šoka, a tako i razlike koje produbljuju međusobno podvajanje i time ubrzavaju tempo života. Zato je, u najmanju ruku, pogrešno na osnovu trajnog povećavanja dohodaka zaključivati o »konsolidovanju društva«. Upravo zahvaljujući umnožavanju novčanog dohotka, niži slojevi bivaju zahvaćeni uzbuđenjem koje, zavisno od stanovišta strane, biva protumačeno kao pohlepa i pomama za novinom, ili kao zdrav razvitak i zamah, ali koje, u slučaju veće stabilnosti dohotka i cena, što ujedno znači stabilnost socijalnih distanci, u svakom slučaju, izostaje. Dejstva ubrzanja umnožavanja novca na tok ekonomsko-psihičkih procesa najpre se očituju u razvojima lošeg papirnog novca, baš kao što i neke strane normalne fiziologije bivaju najjasnije rasvetljene patološkim slučajevima i slučajevima izopačenja. Neorganski i neutemeljeni priliv novca najpre izaziva skokovit porast svih cena, bez unutrašnjeg regulisanja. Ali prvo obilje novca dovoljno je samo za to da se udovolji zahtevima izvesnih robnih kategorija. Zato svako emitovanje nesolidnog papirnog novca povlači za sobom i drugo, a to drugo još i sledeće. »Svaki izgovor« - izveštava se o Rod Ajlendu početkom 18. stoleća »služio je daljem umnožavanju novčanica. I kad je papirni novac potisnuo iz zemlje sav kovani novac, oskudica u srebru bila je nov razlog za dalje emisije«. Tragičnost takvih operacija je u činjenici da je druga emisija potrebna da bi udovoljila zahtevima koji slede iz prve. To će se nametati utoliko obuhvatnije što je sam novac više neposredan centar kretanja: revolucije cena vode, usled preplavljenosti papirnim novcem, do špekulacija, koje za svoje odvijanje zahtevaju uvek narasle novčane zalihe. Može se reći da će ubrzanje tempa socijalnog života umnožavanjem novca nastupiti najvidljivije tamo gde je posredi čisto funkcionalno značenje novca, bez ikakve supstancijalne vrednosti; povećanje ukupnog ekonomskog tempa odvija se, takoreći, još u višoj potenciji, jer ono sada počinje čak samo kao imanentno, tj. otkriva se u prvoj instanci u ubrzanju same fabrikacije novca. Za ovaj kontekst predstavlja dokaz činjenica da je, u zemljama čiji je privredni tempo uopšte rapidan, papirni novac zaista posebno brzo podložan pomenutom narastanju svog kvantiteta. U toj 574

vezi, jedan dobar poznavalac kaže o Severnoj Americi: »Ne može se očekivati da narod, toliko nestrpljiv da stekne sitnu dobit, tako prožet idejom da se bogatstvo može napraviti ni iz čega, ili bar iz vrlo malo nečega - sebi nametne samoograničenja, koja u Engleskoj ili Nemačkoj svode na minimum opasnosti od emisije papirnog novca«. Međutim, ubrzavanje tempa života umnožavanjem papirnog novca leži naročito u preokretima u pogledu poseda, koji potiču od tog umnožavanja. Tako je to bilo vrlo očigledno u severnoameričkoj privredi s papirnim novcem sve do ratova za nezavisnost. Najstrašnije štete pretrpeo je masovno fabrikovani novac, koji je na početku bio u opticaju još po višoj vrednosti. Usled toga je danas mogao biti siromah onaj ko je juče još bio bogat; i obrnuto, ko god je bio stekao trajne vrednosti za pozajmljeni novac, otplaćivao je svoj dug u novcu, u međuvremenu obezvređenom, i time se bogatio. Ovo je učinilo da je ne samo najpreči interes svakoga bio da se najubrzanije odvijaju njegove privredne operacije, da se nauči kako dugoročne zaključke izbegavati i brzo dejstvovati, nego su i pomenuta kolebanja u pitanju poseda proizvodila takođe neprestana osećanja razlika, iznenadne rascepe i potrese u ekonomskoj slici sveta, koji su se prenosili u sve mogućne druge oblasti života, pa su ih ljudi tako osećali kao rastući intenzitet njegovog toka ili jačanje njegovog tempa. Zato je upravo onom lošijem novcu - pored boljeg - pripisivana korisnost: navodno, dobro je dugove otplaćivati lošijim novcem, jer su, redovno, dužnici oni aktivni privredni proizvođači, a poverioci su pasivni potrošači, kojima promet obećava znatno manje života nego prvim pomenutim. Početkom 18. stoleća, u Konektikatu, a početkom 19. stoleća u Engleskoj papirni novac bez pokrića nije, doduše, baš pretvoren u zakonsko sredstvo opticaja, ali je svaki poverilac bio prinuđen da ga primi kao otplatu duga. Činjenica da je, posle nesrazmernog emitovanja papirnog novca, kriza izazivač zaostajanja i okoštavanja privrednog života u istoj takvoj srazmeri - dokazuje upravo specifični značaj novca za tempo tog života. I tu njegova uloga za objektivni tok privrede odgovara ulozi posrednika za subjektivnu stranu privrede: jer opravdano je napomenuto da umnožavanje razmenskog sredstva preko granica potrebe usporava tu razmenu, baš kao što i umnožavanje broja senzala, doduše, do izvesne tačke 575

olakšava promet, ali preko te tačke ga otežava. Posmatrano sasvim načelno, novac je, razume se, utoliko pokretniji, ukoliko je lošiji, jer će svako pokušavati da ga se što brže reši. Razumljiv prigovor da je za trgovinu, ipak, potrebno dvoje, i da se olakost davanja lošeg novca parališe podozrivošću da on bude prihvaćen - nije sasvim tačan, jer je loš novac ipak bolji nego nikakav (što se, kao adekvatno, ne može uvek reći o lošoj robi). Dakle, od nesklonosti vlasnika robe da prihvati loš novac valja oduzeti njegovu sklonost ka novcu uopšte; tako da sklonost kupca i nesklonost prodavca da robu razmene za loš novac, zapravo, nisu u potpunoj ravnoteži, nego se ova druga, kao slabija, ne može adekvatno sputati prvim preporučenim ubrzanjem opticaja. S druge strane, vlasnik lošeg novca, vrednog samo pod određenim uslovima, biće živo zainteresovan za održanje tog stanja u kojem njegov posed ima vrednost. Kad su dugovi vladara od sredine 16. stoleća toliko narasli da su svugde nastupili državni bankroti, i u Francuskoj do krajnosti bila iskorišćena prodaja renti kao sredstvo, u cilju odbrane ovoga - zato što je to bilo sasvim nesigurno - isticano je kako je time znatno ojačana privrženost građana kao rentijera kralju, kao i njihova zainteresovanost da ga održe. Karakteristično je da reč »partizan« prvobitno označava finansijera koji je sudelovao u nekoj pozajmici Kruni (parti), a potom je, usled solidarnosti interesa takvog bankara i ministra finansija, pod Mazarenom i Fukeom (Fouquet), dobila značenje: bezuslovni pristalica, i otada ga i sačuvala. Dakle, upravo u uslovima najveće nesolidnosti francuskih finansija događalo se ovo, dok su, prilikom poboljšavanja pod Silijem (Sull y), partizani uzmakli. I kasnije je Mirabo, pri uvođenju asignata, naglašavao da, gde god postoji deo toga, mora da postoji i želja za postojanošću njihovog kredita: Vous compterez un défenseur nécessaire à vos mesures, un créancier intéressé à vos succès. Tako, ovakav novac stvara posebnu neslogu i, na osnovu jedne nove tendencije ka ustrajavanju, novu živost suprotnosti. Međutim, takvi uspesi umnoženog sredstva opticaja stvarno se javljaju u utoliko većoj meri što je dotadašnja pretpostavka da pojeftinjenje novca podjednako pogađa svakog kao potrošača i proizvođača - i suviše jednostavna. U stvarnosti nastupaju mnogo složenije i burnije pojave. Najpre objektivno: umnožavanje 576

novca na početku izaziva samo poskupljenje nekih roba, a druge ostavlja privremeno na starom nivou. Smatralo se da je mogućno ustanoviti kako je postojao određen i spor redosled u kojem su cene evropskih roba, počev od 16. stoleća, rasle sled priliva američkog metala. Umnožavanje novca unutar jedne zemlje uvek najpre pogađa samo određene krugove, koji primaju taj priliv. Dakle, u prvom redu će porasti cene onih roba za koje konkurišu samo pripadnici ovog kruga, dok druge robe, čija se cena određuje velikom masom, još ostaju podjednako jeftine. Postepeno prodiranje umnožavanja novca u šire krugove dovodi do težnji za izjednačavanjem, dotadašnji međusobni odnos cena roba izbačen je iz svoje postojanosti, budžet pojedinačnog domaćinstva mora se poremetiti i promeniti usled neravnomernosti s kojom se menjaju nivoi pojedinačnih stavki - ukratko, činjenica da svako umnožavanje novca u privrednoj krizi neravnomerno utiče na cene roba, nužno uzburkava tok predstava osoba koje privređuju, izaziva neprestanu pojavu osećanja diferencije, ima za posledicu prekide u uobičajenim proporcijama, zahteve za pokušajima izjednačenja. Očito je da ovaj uticaj, čas ubrzavanje, čas paralisanje, neće poticati samo od neravnomemosti cena nego i neravnomemosti unutar samih novčanih vrednosti: dakle, to znači da potiče ne samo od definitivno lošijeg novca nego isto tako, ili možda čak i više, od novca čija se vrednost neprestano koleba. O vremenu pre velike engleske promene u kovanju novca iz 1570. godine izveštava se: »Da su svi šilinzi srozani na vrednost od dva penija, promet bi se srazmemo lako mogao tome prilagoditi. Ali svako plaćanje je moglo postati kontroverzno usled toga što je jedan šiling bio vredan 12 penija, drugi 10, treći 8, 6, čak 4!« Pojavama nejednakosti u ceni roba odgovara činjenica da od neke promene nivoa novca izvesne osobe i zanimanja sasvim posebno izvlače korist, dok izvesne druge sasvim posebno od toga imaju štete. U ranijim vremenima je to pogađalo pre svega seljake. Krajem 17. stoleća engleski seljak, bez znanja i bespomoćan, kakav je bio, formalno je samleven između ljudi koji su imali da mu plate novcem, a to činili samo po nominalnoj vrednosti, i onih koji su imali da dobiju novac od njega, pa ga i zahtevali u meri u kojoj je on važio. Isto tako je bilo kasnije u Indiji pri sva37 Filozofija novca

577

kom novom slabljenju novca: kad bi zemljoradnik prodavao svoju žetvu, nikad nije znao da li će mu dobijeni novac služiti za kasnije plaćanje hipotekamih kamata. Odavno je primećeno da se opšte povećanje cena najkasnije prenosi na radnu najamninu. Sto manje otpora pruža neki privredni sloj, to sporije i oskudnije do njega stiže umnožavanje novca, čak često dolazi kao povećanje prihoda tek kad se ono u potrošačkim artiklima ovog sloja već odavno bilo nametnulo u vidu povećanja cena. Time nastaju šokovi i uznemirenja mnogih vrsta, nastupanje razlika između slojeva zahteva neprestani napor svesti zato što, usled nove okolnosti u vidu umnoženih sredstava opticaja, za očuvanje onog status quo ante - kako što se tiče odnosa među slojevima, tako i što se tiče životnog standarda njih ponaosob - sada više nije potrebno konzervativno ili defanzivno istrajavanje nego pozitivna borba i osvajanje. Ovo je bitan uzrok iz kojeg svako umnožavanje količine novca dejstvuje tako podsticajno na tempo društvenog života: zato što ono, osim već postojećih razlika, stvara nove rascepe čak i u budžetu pojedinih porodica, gde svest mora da nađe neprestana ubrzavanja i produbljavanja svog toka. Uostalom, jasno je kao dan da znatno oticanje novca mora da izazove slične pojave, samo, u neku ruku, s obrnutim predznakom. Ali blizak odnos novca i tempa života pokazuje se u tome što koliko umnožavanje toliko i umanjivanje količine novca, usled svojih neravnomemih rasprostranjenosti, proizvode one pojave diferencije koje se, u psihičkom pogledu, odražavaju kao prekidi, podstreci, sabijanja toka predstava. Ovo značenje promena novčanog nivoa samo je fenomen ili akumuliranje značenja novca za odnos stvari, tj. njihovih duševnih ekvivalenata. Novac je stvorio novu jednačinu između stvari. One se inače međusobno porede po svojim direktnim korisnostima, po svojoj estetskoj, etičkoj, radnoj vrednosti, eudemonističkoj vrednosti, po stotinama veza kvantiteta i kvaliteta; i njihova jednakost u jednoj od tih veza može da opstane uz potpunu nejednakost u drugoj vezi. Njihova novčana vrednost stvara među njima jednačinu i poređenje, koje nikako nisu stalna funkcija drugih, ali uvek su izraz bilo kojih ideja vrednosti, nastalih, odnosno kombinovanih od njih. Svako vrednosno gledište, s kojeg stvari bivaju rangirane, izvan onih drugih i ukrštajući se s njima, ujedno je unošenje veće živosti u 578

njihov odnos, podsticaj za prethodno nepoznate kombinacije i potiskivanja, ustanovljenja srodnosti i diferencija-jer naša duša trajno teži da izjednači ono što je nejednako, da jednakome nametne razlike. Budući da novac, u obimu većem od bilo kojeg drugog vrednosnog aspekta, stvarima daje jednakosti i nejednakosti, on izaziva bezbrojna nastojanja da se ove, s rangiranjima na osnovu drugih vrednosti, povežu u smislu pomenute dvostruke tendencije. Ostavimo li po strani posledice promena količine novca, koje tempo života prikazuju, takoreći, kao funkciju promena te količine, videćemo sabijanje sadržaja života u još jednoj posledici novčanog prometa. Naime, ovome je svojstveno da teži ka koncentraciji na srazmemo malobrojnim mestima. U pogledu lokalne difuzije, može se postaviti skala ekonomskih objekata, o kojoj ću ovde dati samo sasvim grube naznake u vezi s nekim od najkarakterističnijih stupnjeva. Ona počinje sa zemljoradnjom, čija se priroda opire svakom sabijanju svojih delimičnih oblasti; ona se sigurno priključuje prvobitnom razdvajanju prostora. Industrijska proizvodnja je već podložnija zbijanju: fabrički posao predstavlja prostorno kondenzovanje nasuprot zanatu i kućnoj radinosti, modemi industrijski centar je poslovni mikrokosmos, u koji se uliva svaka vrsta sirovine, postojeća u svetu, da bi se uobličila tako da su te forme, po svom poreklu, iz celog sveta. Krajnju lestvicu na toj stupnjevitosti čine novčani poslovi. Posredstvom apstraktnosti svoje forme, novac je izvan svih određenih veza s prostorom: njegova dejstva se mogu protezati na najveće udaljenosti, štaviše, on je, u neku ruku, u svakom trenutku središte jednog kruga potencijalnih dejstava; ali on dopušta i ono što je obrnuto: da se najveći vrednosni zbir sabije u najmanju formu - sve do čeka na deset miliona dolara, koji je jednom izdao Džej Guld (Jay Gould). Podložnosti zbijanju vrednosti posredstvom novca, a i novca posredstvom sve apstraktnijih formi tog novca, odgovara podložnost novčanih poslova zbijanju. U meri u kojoj se privreda neke zemlje sve više oslanja na novac, napreduje i koncentrisanje njegovih finansijskih akcija u krupnim čvorištima novčanog prometa. Oduvek je grad, za razliku od sela, bio sedište novčane privrede; taj odnos se ponovo javlja između malih i velikih gradova, tako da je jedan engleski istoričar 579

mogao da kaže da London, u celoj svojoj povesti, nikad nije delovao kao srce Engleske, katkad jeste kao mozak Engleske, ali uvek je delovao kao njegov novčanik; i već na kraju Rimske republike kaže se da svaka para, koja se izdaje u Galiji, prolazi kroz knjige finansijera u Rimu. Za tu centripetalnu silu finansija vezuje se interes obeju strana: primalaca novca, zato što oni, zbog konkurencije kapitala koji se prilivaju, uzajmljuju uz jeftine kamate (u Rimuje kamama stopa bila upola od one, inače, prosečne u antici), i davalaca novca, zato što oni novac, doduše, ne pozajmljuju uz tako visoke kamatne stope kao na izolovanim mestima, ali su sigurniji u ono što je važnije - da u svako doba uopšte mogu naći njegovu primenu; zbog čega je i napomenuto da kontrakcije novčanog tržišta u njegovom centru bivaju uvek brže prevladane nego na raznim tačkama njegove periferije. Time što je novac našao tu centralizaciju, svojstvenu njegovoj suštini kao tendencija, on je prebrodio preliminaran stadijum, u kojem se akumulisao samo u rukama pojedinačnih osoba na raznim mestima. Centralizovanje novčanog prometa na berzama delovalo je upravo oprečno onoj nadmoći pojedinaca koja je ostvarivana novcem; koliko god su berze iz Liona i Antverpena u 16. stoleću pojedinim novčanim magnatima omogućavale enormne dobiti, ipak je, zajedno s njima, moć novca objektivirana u takvoj centralnoj tvorevini čije su snage i norme bile nadmoćne takođe nad najmoćnijim pojedincima, pa su sprečavale da ikad više neka pojedinačna kuća tako određuje tok svetske povesti kao što je to još mogla kuća Fugerovih. Dublji razlog za obrazovanje finansijskih centara leži, očito, u karakteru novca koji ima svojstvo relativnosti: zato što, s jedne strane, on izražava samo vrednosne odnose među robama, zato što, s druge strane, svaki određeni kvantum novca poseduje vrednost koja se može utvrditi manje neposredno nego količina bilo koje druge robe, štaviše, više od ijedne druge dobija značaj isključivo upoređivanjem s ponuđenim ukupnim kvantumom uopšte - zbog svega toga će njegovo maksimalno koncentrisanje na jednu tačku, neprekidno međusobno suprotstavljanje što većih svota, izjednačavanje jednog pretežnog dela ponude i tražnje uopšte, dovoditi do veće vred580

like god razlike u novčanoj ceni te merice bile. A jedna količina novca ima svoje značenje samo u susretu s drugim robama; ukoliko je više njih s kojima se susreće, utoliko izvesnije i pravednije dobija to značenje; zato ne samo da - ljudi kao i stvari - »sve zlatu« teži, nego i novac teži »svemu«, teži da se sastane s drugim novcem, sa svim mogućnim vrednostima i njihovim vlasnicima. taj isti sklop u obrnutom smeru: slivanje mnogih ljudi ka jednome, proizvodi posebno jaku potrebu za novcem. U Nemačkoj je nastala poglavita tražnja za novcem posredstvom godišnjih sajmova, koje su ustrojavali teritorijalni gospodari da bi profitirali od zamene kovanog novca i od carine na robu. Ovim prinudnim koncentrisanjem trgovinskog prometa jedne veće teritorije na jednoj tački vrlo je pojačana želja za kupovinom i prometom, i tek time je upotreba novca postajala opšta nužnost. Gde god se susreće mnogo ljudi, novac će biti srazmerno više tražen. Zbog svoje, po sebi indiferentne prirode, novac je najpodesniji most i sredstvo za sporazumevanje između mnogih i različitih ličnosti; što je njih više, to slabija postaju područja na kojima drugi, a ne novčani interesi, mogu da obrazuju bazu svog prometa. Iz svega ovoga proizlazi u kojoj meri novac označava pojačavanje tempa života, koliko se on meri brojem i raznolikošću utisaka i podsticaja, koji dolaze i jedni druge smenjuju. Tendencija novca da se sliva na jedno mesto, pa da se, mada ne u ruci pojedinca već, ipak, u lokalno usko ograničenim centrima akumulise, da interese individua, a time i njih same okuplja, da ih dovodi u dodir na nekom zajedničkom tlu, pa da tako - kako to leži i u vrednosnoj formi koju on predstavlja - ono što je najrazličnije koncentriše na najmanji obim, ta tendencija i sposobnost novca proizvodi taj psihički rezultat da jača šarolikost i obilje života, to jest, njegov tempo. Inače je već isticana povezanost činjenice da je, s usponom kapitalizma u Nemačkoj, kada je u 15. stoleću, s jedne strane, svetska trgovina nastala, i s druge strane, nastali finansijski centri s brzim obrtom jeftinog novca, prodro najpre modemi pojam vremena kao vrednosti koja je određena upotrebljivošću i oskudnošću. Tada su časovnici na kulama počeli da odzvanjaju svakih četvrt sata, pa je Sebastijan Frank (Franck), koji je među najranijima, mada takođe onima najpesimističkije nastrojenima, uvideo revolucionarni značaj novca, 581

prvi nazvao vreme skupim dobrom. Najodlučniji simbol za sve te korelacije je berza. Tu su ekonomske vrednosti i interesi, potpuno svedeni na svoj novčani izraz, postigli najtešnje lokalno spajanje i svoje i svojih nosilaca, da bi time dobili najbrže izjednačenje, raspodelu, procenu. Ova dvostruka kondenzovanost vrednosti u novčanu formu i novčanog prometa u berzansku formu - omogućava da vrednosti u najkraćem vremenu projure kroz najveći broj ruku: na Njujorškoj berzi godišnje se petostruki iznos žetve pamuka u špekulacijama prometne u pamuk, a već 1887. godine je ta berza prodala pedesetostruki godišnji iznos petroleja: učestalost obrta raste u meri u kojoj slabi kurs neke robe - štaviše, upravo su kolebanja kursau 16. stoleću tek i razvila redovan berzanski posao u »kraljevskim pismima«, vladarskim obveznicama. Njihovim posredstvom - a one su proizašle iz promenljivog kredita, na primer, francuske Krune - dat je sasvim drugi podsticaj za kupovinu i prodaju nego kad je postojala stabilnost vrednosti. Mogućnost da novac dozvoljava da se svaka promena procene bezuslovno izrazi elastično, nužno beskrajno uzdiže samu tu promenu, čak je mnogostruko proizvodi. A tome je ne samo uzrok nego i posledica toga baš činjenica da je berza, centar novčanog prometa i, u neku ruku, geometrijsko mesto svih pomenutih promena procena, ujedno tačka najveće konstitucionalne uzburkanosti privrednog života: njeno sangvinično-kolerično kolebanje između optimizma i pesimizma, njena nervozna reakcija na ponderabilije i imponderabilije, brzina kojom se svaki momenat, koji menja stanje, hvata, ali takođe i zaboravlja pre onog sledećeg - sve to predstavlja ekstremno jačanje tempa života, grozničavu uzburkanost i kondenzovanje njegovih modifikacija, u kojima specifični uticaj novca na tok psihičkog života postaje upadljivo očigledan. Najzad, brzina koja je svojstvena opticaju novca, nasuprot svim drugim objektima, opšti tempo života, raste neposredno i u istoj meri u kojoj novac postaje opšti centar interesa. Okrugli oblik kovanog novca, usled kojeg on »mora da se kotrlja«, simbolizuje ritam kretanja koji novac saopštava prometu: čak i tamo gde je kovani novac izvorno bio uglast, nužno su upotrebom uglačane najpre ugaone ivice, pa su postale približno zaokrugljene; tako su fizičke nužnosti obezbedile intenzitetu prometa najpo-

582

voljniji mu oblik kao oruđu. Pre stotinu godina postojao je u zemljama oko Nila često čak i novac u vidu kugle, od stakla, drveta, ahata - dokazujući različitošću materije da je njegova forma razlog za omiljenost koja mu je pripisivana. Tako je, ipak, više nego slučajan sticaj oznaka kad se, u pogledu celih novčanih svota, pojavljuje princip »zaokruživanja«, i to tek s rastućom novčanom privredom. Zaokruživanje je relativno moderan pojam. Najprimitivnija forma uputnica engleskoj riznici bili su raboši, koji su glasili na sasvim proizvoljne, nejednake iznose, pa su često bili u opticaju kao novac. Teku 18. stoleću su ih zamenipapirni indosamani, a predstavljali su određene okrugle iznose od pet funti i više. Uopšte je upadljivo koliko se malo ranije, čak i pri velikim iznosima, gledalo na to zaokruživanje. Nisu retki slučajevi kao što je taj da su Fugeri preuzeli da isplate 1530. godine za cara Ferdinanda 275.333 florina i 20 kruna, a i da je njima 1577. godine car Maksimilijan II dugovao 220.674 florina. Istim tokom odvija se i razvitak akcionarskog sistema. Akcijski kapital Istočnoindijske kompanije u Nizozemskoj mogao se, u 17. stoleću, razložiti na sasvim proizvoljno velike delove. Tek je ubrzanje prometa dovelo do toga da je, konačno, čvrsta jedinica od 500 flamanskih funti postala jedini delimični iznos u trgovini i »akcija« kao takva. Još i danas se u mestima većeg novčanog prometa odvija i sitna trgovina s okruglim svotama, dok se cene na udaljenim mestima velegrađaninu čine neobično malo zaokruženima. Već gore istaknuti razvitak od nespretno krupnih do usitnjenih vrednosti kovanog novca i uputnica ima, očito, isti značaj za jačanje tempa prometa kao i zaokruživanje, što nameće i sama fizička analogija. Potreba za usitnjavanjem novca raste uporedo s brzinom prometa uopšte, a za ove veze je značajna činjenica daje jedna nota Engleske banke 1844. godine prosečno posle svog emitovanja važila 57 dana, pre nego što je prezentovana za isplatu, a 1871. godine samo 37 dana! Ako se uporedi, recimo, opticajna sposobnost zemljišta s takvom sposobnošću novca, onda neposredno razlika u tempu života između vremena jasno pokazuje gde je zemljište a gde je novac upravo stožer ekonomskih kretanja. Setimo se, na primer, karaktera poreskih davanja u vezi sa spoljašnjim i s unutrašnjim kolebanjima, 583

gog objekta. U anglosaksonskoj i normanskoj Engleskoj svi nameti su pogađali isključivo zemljišni posed; u 12. stoleću prešlo se na opterećivanje zakupnina i posedovanja stoke; ubrzo potom su određeni delovi pokretne imovine (4., 7., 13. deo) uzimani kao porez. Tako su poreski objekti postajali sve pokretniji, sve dok se, konačno, nije pojavio novčani prihod kao pravi temelj oporezivanja. Time on dobija dotad nečuven stepen pokretnosti i nijansiranja, i proizvodi, uz veću sigurnost ukupnog prinosa, ipak znatno veću varijabilnost i godišnje kolebanje u davanju pojedinca. - Iz ovog neposrednog značaja i naglašavanja zemljišta ili novca za tempo života proizlazi objašnjenje, s jedne strane, velike vrednosti koju konzervativni narodi pripisuju zemljoradnji. Kinezi su uvereni da samo ona obezbeđuje mir i postojanost država, pa su, valjda na osnovu te veze, pridali ogroman značaj prodaji zemlje; tako da se većina kupovina zemlje tamo obavlja samo privatim i uz odricanje od unošenja u zemljišne knjige. Međutim, gde god se ostvarilo ubrzanje privrednog života, čiji je nosilac bio novac, ono je, s druge strane, težilo da oprečnu mu formu zemljišnog poseda, ipak, uskladi sa svojim ritmom. U 18. stoleću je država Pensilvanija emitovala hipoteke na privatna zemljišta, pa je dopustila da pojedini njihovi delovi uđu u opticaj kao papirni novac: o tome je Franklin pisao da su ti papiri u stvarnosti kovana zemlja. Odgovarajuće ovome, kod nas je s konzervativne strane isticano da je hipotekarno zakonodavstvo tokom poslednje decenije delovalo u pravcu slabljenja čvrstine zemljišnog poseda, pa je njega pretvorilo u neku vrstu papirnog novca, koji se može davati u proizvoljno velikom broju papira o udelu; tako daje, kako se izrazio i Valdek (Waldeck), zemljišni posed tu samo zato da bi bio izložen prinudnoj javnoj prodaji. Veoma je karakteristično da modemi život mobiliše svoje sadržaje takođe u sasvim spoljašnjem smislu, i na nekim tačkama izvan svega poznatoga. Srednji vek i još sama renesansa malo su upotrebljavali ono što su za nas sada »mobilije« u najužem značenju. Ormani, kredenci, klupe bili su ugrađeni u drvenu oplatu zidova, stolovi i stolice toliko teški da su često bili nepokretni; skoro da nije ni bilo sitnih predmeta pokućstva, koji su se mogli pomerati tamo-amo. Tek potom su predmeti nameštaja postali, u neku ruku, mobilni kao i kapital. I, najzad, kao primer te moći 584

novčanoprivrednog kretanja da svom tempu podredi ostale sadržaje života, navešću jednu pravnu odredbu. Staro jurističko načelo glasi da se predmet, oduzet od njegovog pravovaljanog sopstvenika, mora ovome vratiti pod svim okolnostima, čak i kada ga je trenutni vlasnik pošteno stekao. To ne važi samo kad je posredi novac: po rimskom, kao i po modemom pravu, ukradena novčana svota ne sme se, čim je nju, u dobroj veri, stekla neka treća osoba, od nje oduzeti u korist pokradenoga. Očito je taj izuzetak iziskivala praksa poslovnog prometa, koji bi bez njega bio izuzetno otežan, onespokojen, prekidan. Međutim, u novije doba, taj ukaz o restituciji proširen je i na sve ostale objekte, ukoliko su i oni u sferi trgovinskog zakonodavstva. To, dakle, znači: ubrzanje opticaja u robnom prometu približava svaku robu karakteru pukog novca, dopušta joj da funkcioniše samo kao novčana vrednost, pa je zato podređuje odredbama koje novac mora da zahteva u svrhu lakog ostvarenja svoga prometa! Ako želimo da okarakterišemo doprinos određenju tempa života koji novac daje svojim karakterom, a odvojeno od njegovih tehničkih posledica, o kojima smo prvo govorili, to bismo mogli na osnovu sledećeg razmišljanja. U tačnijoj analizi pojma istrajavanja i promene pokazuje se dvojaka suprotnost u načinu na koji se on ostvaruje. Ako pogledamo supstanciju sveta, lako ćemo doći do ideje jednog εν καί παν, nepromenljivog bivstva koje, isključivanjem svakog umnožavanja ili smanjivanja, stvarima daje karakter apsolutnog istrajavanja. A ako, s druge strane, pogledamo uobličenje te supstancije, videćemo da je u njoj istrajavanje apsolutno ukinuto, neprekidno se jedna forma pretvara u drugu, pa svet pruža prizor nekog perpetuum mobile. Ovo je kosmološki dvojaki aspekt bivstvujućeg, koji je često ukazivao na metafizičku sferu. Ipak, unutar dublje smeštene empirije ta suprotnost između istrajavanja i kretanja raspodeljuje se na drugi način. Naime, ako posmatramo sliku sveta, takvu kakva nam se neposredno nudi, videćemo da upravo izvesne forme istrajavaju tokom nekog vremena, dok su realni elementi, od kojih su one sazdane, u neprekidnom kretanju. Tako istrajava duga, u slučaju neprestanog pomeranja položaja vodenih delića; organska forma pri stalnoj razmeni tvari koje nju izgrađuju; štaviše, kod svake anorganske stvari koja neko vreme postoji kao takva, ipak, istra585

java samo odnos i naizmenično delovanje njenih najmanjih delova, dok su ovi sami u neprekidnim molekularnim kretanjima, koja izmiču našem oku. Dakle, tu je realnost u neprekidnom toku, pa dok mi njega, takoreći, zbog manjkave oštrine vida, ne možemo neposredno da konstatujemo, forme i konstelacije kretanja kondenzuju se u pojavu trajnog objekta. Pored ovih dveju suprotnosti u primeni pojma istrajavanja i kretanja na predstavljeni svet, postoji i treća suprotnost. Naime, istrajavanje može imati smisao koji njega stavlja s one strane svakog, ma koliko rastegnutog vremenskog trajanja. Najjednostavniji, ali nama ovde dostupni slučaj toga jeste prirodni zakon. Važenje prirodnog zakona sastoji se u tome što iz izvesne konstelacije elemenata objektivno nužno sledi jedno određeno dejstvo. Dakle, ova nužnost je sasvim nezavisna od toga kada nastupaju u stvarnosti njene pretpostavke; jednom ili milion puta, sada ili kroz sto hiljada godina; važenje tog zakona je večno u smislu bezvremenosti; po svojoj suštini i pojmu, on isključuje svaku promenu ili kretanje. Zato je ovde nebitno to što mi nijednom pojedinačnom zakonu ne smemo bezuslovno sigurno pripisivati to bezuslovno važenje: i to, ne samo zbog neizbežne ispravljivosti našeg saznanja uopšte, koje često ponavljanu, ali slučajnu kombinaciju pojava nikakvim nepogrešivim kriterijumom ne može da razlikuje od stvarne zakonske povezanosti; nego, pre svega, zato što svaki prirodni zakon, ipak, važi samo za određeno duhovno ustrojstvo, dok bi, za neko drugo, odstupajuće formulisanje istog stanja stvari značilo istinu. A pošto ljudski duh podleže razvitku, koliko god spor i neprimetan on bio, ne može postojati nikakav, u datom trenutku važeći zakon, koji bi izmicao promeni u toku vremena. Samo, ova promena se tiče jedino svagda spoznatljivog sadržaja prirodne zakonitosti, ne njenog smisla i pojma; ideja zakona, koja stoji iznad svih pojedinačnih od njegovih nepotpunih ostvarenja, ali iz koje ona izvlače svoje ukupno pravo i značaj leži u pomenutoj onostranosti svakog kretanja, u onom važenju koje je nezavisno od svih datosti, zato što su one promenljive. Za ovu svojevrsnu apsolutnu formu istrajavanja nužno postoji pandan u jednoj odgovarajućoj formi kretanja. Kao što se istrajavanje može protegnuti preko granica makar ko586

prirodnog zakona ili matematičke formule apsolutno poništeno svako odnošenje na jedan određeni vremenski momenat: tako se promena i kretanje mogu zamišljati kao toliko apsolutni da uopšte više ne postoji njihova određena vremenska mera; ako se svekoliko kretanje odvija između nekog ovde i nekog tamo, onda je, pri ovoj apsolutnoj promeni species aeternitatis s obrnutim predznakom - to ovde sasvim iščezlo. Ako pomenuti bezvremenski objekti važe u formi istrajavanja, onda ovi drugi važe u formi prelaska, ne-trajanja. Ja nimalo ne sumnjam u to da je takođe ovaj par suprotnosti dovoljno obuhvatan da primi u sebe jednu sliku sveta. Ako se, s jedne strane, poznaju svi zakoni koji vladaju stvarnošću, onda bi se ova, zahvaljujući kompleksu tih zakona, stvarno svela na svoju apsolutnu sadržinu, na svoje bezvremenski večno značenje, mada se stvarnost ne može konstruisati iz toga, jer se zakon kao takav, po svom idejnom sadržaju, odnosi sasvim ravnodušno prema svakom pojedinačnom slučaju svog ostvarenja. A upravo zato što se sadržaj stvarnosti bez ostatka utapa u zakone, koji neprestano proizvode posledice iz uzroka i to što je upravo bilo posledica, u istom trenutku, već puštaju da deluje kao uzrok - upravo zato se, s druge strane, stvarnost, konkretna, istorijska, iskušenju podložna pojava sveta može sagledati u pomenutom apsolutnom toku, na koji upućuju Heraklitove simbolične izjave. Ako se slika sveta svede na tu suprotnost, onda je sve što je uopšte trajno, što upućuje preko okvira momenta, izvučeno iz stvarnosti i sabrano u pomenutom idejnom carstvu pukih zakona; u samoj stvarnosti stvari uopšte ne traju u vremenu; nesmirenošću, s kojom se u svakom trenutku nude primeni zakona, opet svaka forma već u trenutku svog nastajanja biva rastočena, ona živi, takoreći, samo u svom bivanju razorenom, svako njeno očvršćavanje u trajne, makar koliko kratkotrajne stvari jeste nepotpuno obuhvatanje, koje ne može da sledi tempo samih kretanja stvarnosti. Tako, ono što je apsolutno trajno i ono što apsolutno nije trajno predstavlja nešto u šta i u čije jedinstvo bez ostatka ulazi celina bivstva. Za karakter sveta kao apsolutnog kretanja sigurno ne postoji 587

u stanju mirovanja, sastoji se u anticipaciji njegovog daljeg kretanja. On nije ništa kao nosilac kretanja u kojem je potpuno poništeno upravo sve što nije kretanje; on je, takoreći, actus purus on živi u neprekidnom samoospoljavanju iz svake date tačke, pa tako čini suprotan pol i direktnu negaciju svakog za-sebe-bivstva. Ali možda se on pomenutom suprotnom načinu formulisanja stvarnosti ne manje pokazuje i kao simbol. Razume se, po svojoj suštini je pojedinačna novčana količina u neprekidnom kretanju; ali upravo samo zato što se vrednost, koju je on predstavio, odnosi prema pojedinačnim vrednosnim predmetima kao opšti zakon prema konkretnim uobličenjima u kojima se on ostvaruje. Ako zakon, čak stojeći s one strane svih kretanja, ipak predstavlja njihovu formu i osnovu, onda je apstraktna vrednost imovine, koja se nije raspala na pojedinačne vrednosti i za koju novac postoji kao njen nosilac, u neku ruku, duša i određenje privrednih kretanja. Dok je novac kao opipljiva pojedinačnost najnestalnija stvar spoljno-praktičnog sveta, on je, po svom sadržaju, najpostojanija stvar; on stoji kao tačka indiferencije i izjednačavanja između svih ostalih sadržaja sveta, njegov idejni smisao je, kao i smisao zakona, da svim stvarima dâ meru, a da sebe ne meri njima - smisao čije je totalno realizovanje, razume se, mogućno samo u nekom beskonačnom razvitku. On izražava odnos koji postoji između privrednih dobara, a njihovom strujanju odoleva isto tako stabilno koliko i brojčana proporcija odoleva mnogostrukim i promenljivim predmetima čiji odnos ona prikazuje, i kao što formula zakona gravitacije odoleva masama materije i njihovim beskonačno raznolikim kretanjima. Kao što opšti pojam, u svom logičkom važenju nezavisan od broja i modifikacije svojih ostvarenja, takoreći, navodi upravo njihov zakon, tako je novac tj. onaj unutrašnji smisao zahvaljujući kojem pojedinačni komad metala ili papira postaje novac - opšti pojam stvari, ukoliko su one privrednog karaktera. One ne moraju da budu privrednog karak588

relativan, tj. svaka nalazi svoju logičku i psihološku mogućnost da tumači svet kod one druge. Samo zato što se realnost nalazi u apsolutnoj pokrenutosti, ima nekog smisla da se, u odnosu na nju, zastupa idejni sistem bezvremenski važećih zakonitosti; obrnuto, samo zato što ove postoje, pomenuta struja bivstvovanja uopšte označiva je i uhvatljiva, umesto da se raspadne na haos, nepodložan kvalifikovanju. Opšta relativnost sveta, na prvi pogled, uobičajena samo na jednoj strani ove suprotnosti, u stvarnosti i drugu uvlači u sebe, pa se pokazuje kao gospodar tamo gde je, naizgled, upravo samo jedna strana - kao što novac nad svojim značenjem kao pojedinačna privredna vrednost gradi ono više značenje: da predstavlja apstraktnu privrednu vrednost uopšte, te obe funkcije zapliće u nerazdvojnu korelaciju, u kojoj nijedna nije prva. Budući da ovde jedna tvorevina istorijskog sveta simbolizuje objektivno ponašanje stvari, ona između tog sveta i ovog ponašanja uspostavlja posebnu vezu. Što više život i društvo dobijaju karakter novčane privrede, to se delotvornije i jasnije u svesnom životu izražava relativistički karakter bivstva, pošto novac nije ništa drugo već - u posebnoj tvorevini ovaploćena - relativnost privrednih predmeta, koja označava njihovu vrednost. I kao što je apsolutistički pogled na svet predstavljao određen intelektualni stupanj razvitka, u korelaciji s odgovarajućim praktičnim, ekonomskim, čuvstvenim oblikovanjem ljudskih stvari - tako relativistički pogled na svet, naizgled, izražava ili, tačnije, jeste trenutni odnos prilagođavanja našeg intelekta, potvrđen pandanom socijalnog i subjektivnog života, koji je u novcu našao isto tako realno delotvornog nosioca kao i odražavajući simbol njegovih formi i kretanja.

589

GEORG ZIMEL I NACIONALNA EKONOMIJA Napomene o renesansi njegove Filozofije novca 1. Filozof kulture kao ekonomista Teškoće temeljnog bavljenja Zimelovom Filozofijom novca 1 proizlaze iz toga što on kao filozof postaje teoretičar nacionalne ekonomije. Ovu rečenicu valja najozbiljnije shvatiti. Njome se iskazuje da Zimel nikako ne argumentiše samo kao filozof, niti, kako na to upućuje njegovo delo sa pečatom nauke o kulturi, ekonomski kao filozof kulture 2 . Štaviše, njega ekonomistom čini zamisao njegovog rada, pre svega ona metodska pretenzija da analitički utemelji novčanu funkciju 3 . To bi takođe savremene ekonomiste trebalo da podstakne da se, sto godina posle pojave njegove knjige, na savetovanjima pozabave Zimelom. Svakako, to Zimela ne čini ponovno otkrivenim klasikom nacionalne ekonomije. Naprotiv, njegov ekonomski temelj će, kao što ćemo videti, ostati sasvim krhak. Tako, prvi, analitički deo knjige, sa svođenjem funkcije novca ne razmenski odnos subjekt-objekt, jasno počiva na neoklasičnoj ekonomiji - veza koja popušta, u drugom, »sintetičkom« delu, s naglašavanjem

1

Objavljena 1900. Ovde su citati dati prema trećem izdanju iz 1920.

2 Zimel svugde upotrebljava izraz »nacionalna ekonomija« (Nationalökonomie). 3 fon Flotov (von Flotow) značajno dosledno zastupa tu poziciju (1995).

591

samostalne funkcije novca, koja novcu daje vrednost sui generis 4 . Dok Zimel ovim pribegava funkciji novca kao razmenskog sredstva, on kasnije naglašava takvu funkciju novca koja se može ekonomski tumačiti u jednom opštem smislu kao kategorija imovine, čije vrednosno određenje, međutim, nije pekunijame prirode - te u najboljem slučaju radimentamo odgovara kejnzijanskoj predstavi o novcu kao sredstvu za očuvanje vrednosti. Međutim, manjkava korespodencija sa tradicionalnom ekonomskom teorijom ne tiče se, kao što ćemo videti, ekonomske sadržine funkcije novca, koja određuje sintetički deo knjige. Naprotiv, Zimel čak sa interpretacijom ove kao obaveze za sobom ostavlja ne samo vezu funkcije novca s teorijom razmene, nego takođe daleko prevazilazi uobičajenu predstavu ekonomske teorije o jednoj nepekunijamoj kategoriji novca (i time - da ostanemo u utilitarističkom žargonu - takvoj koja stvara korist). Doduše, time se Zimelovo naporedno postavljanje obeju funkcija novca prikazuje protivrečnim, ali se ujedno Filozofiji novca daje kulturnoantropološki momenat. Zimel ga razvija naročito u dvema poslednjim glavama knjige (a time i sintetičkog dela), koje se odnose na teme o monetarizovanju obeležja vezanih za osobe, kakve sežu od prostitucije do preinačenja prava, kao i uopšteno nanovčani ekvivalent rada (peta glava nosi naslov »Novčani ekvivalent ličnih vrednosti «) - da bi se to slilo u refleksije o posledicama novčane privrede koja se istorijski izgrađuje (»Stil života « je, karakteristično je, naslov završne, šeste glave). Zimelova obuzetost savremenom ekonomijom sastoji se u tome što takođe istorijsko-kulturnoantropološke veze imaju samo ilustrativno značenje, budući da se oslanjaju na interpretaciju funkcije novca koja je isključivo ekonomski utemeljena s one strane filozofskih, socioloških, psiholoških, dakle, generalno, kulturnonaučnih veza. Zimel to razjašnjava u uvodnoj glavi sintetičkog dela (kao četvrta glava ove knjige) tako što (istorijsko) izgrađivanje individualne slobode svodi na obaveze koje počivaju na novcu, koje su obaveze davanja kao i vraćanja u novcu (ova programska glava je naslovljena »Individualna sloboda«). Tako posmatrano, dvojaka funkcija novca njegove Filozofije novca 4

fon Flotov jasno ističe ovu dvojaku funkciju novca. Videti, na primer, kod Flotova (1995), str. 8, i zatim opširno na str. 93 ff.

592

pokazuje se u tome što je drugi deo podjednako kao i prvi deo analitički utemeljen, budući da daje kulturnoantropološko (pa utoliko sasvim sintetičko) tumačenje funkcije novca kao medija ispunjenja ugovora, te tako kao sredstva plaćanja. Analitički prvi deo, koji pretpostavlja funkciju novca kao razmenskog sredstva, i analitički drugi deo, koji se odnosi na ugovorno ispunjenje novca, čine ekonomsku supstanciju knjige - i čine Zimela ekonomistom. Ali time Zimelova dvojaka funkcija novca dobija jednu antinomiju. Ako su dve funkcije novca međusobno oprečne, samo jedna može da bude tačna, samo jedna može da zadovolji uslove funkcije novčane privrede. Ortodoksna (neo)klasična interpretacija funkcije novca kao razmenskog sredstva, koju skicira Zimel u analitičkom delu svoje knjige, neodrživa je na osnovu obaveznih metodskih razloga. U sintetičkom delu razvijena funkcija novca, kao konsekvenca, znači raskid sa liberalnom ekonomijom, takav koji se ne može izgladiti. Odnos tenzije između slobode i obaveze, koji kod Zimela karakteriše novčanu privredu i (u četvrtoj glavi) impresivno je istaknut, pa dovršen u istorijskom procesu sukcesivnog smenjivanja naturalnog davanja novčanim davanjem, u protivrečnosti je sa katalogom normi koji se, kao u liberalnoj ekonomiji, zasniva na koincidenciji slobode i samoodređenja. Duhovnopovesna eksplozivna snaga te protivrečnosti nikako se ne može preceniti: jer Zimel planu društva čija legitimnost počiva na tome što sloboda ukida nejednaku opremljenost života u jednakim životnim šansama, suprotstavlja tvrdnju da sloboda uslovljava nejednaku mogućnost raspolaganja novcem, koja dovodi do nastajanja i učvršćivanja nejednakih životnih šansi. Takve konsekvence ekonomije sa obavezom, u kojoj dužnici kao platiše i poverioci kao primaoci novčane kamate čine kontrapunkt figuracijama ponude i tražnje ekonomije razmenskih sredstava, mogu biti razlog za Zimelovu sadašnju renesansu. Na ovaj način njegova istorijska antropologija izmiče zahtevu socijalne nauke koji je dominirao društvenim naukama poslednjeg stoleća od ekonomije preko sociologije, politologije, psihologije, pa sve do povesti. I to, u dvojakom poledu: s jedne strane, kao kritika građanskog društva, koja doduše počiva na Marksu, ali u ovom stoleću (naročito usled odricanja od povesnoteleološkog momenta) metodski kao i sadržajno njega daleko prevazilazi; a, s druge

38 Filozofija novca

593

strane, takođe kao afirmacija građanskog društva, koje u odnosu tenzije između individualizovanja i podruštvljavanja održava svoje teleološke i terapeutske momente. U ekonomiji je za to karakterističan onaj i dalje znatni uticaj takvog decizionizma koji u postavci cilj-sredstvo reflektuje utemeljenje liberalne ekonomije u smislu ekonomije blagostanja, a time i normativno utemeljenje 5 . Ova pretenzija socijalne nauke se, naizgled, sada iscrpljuje. To važi za njenu kritičku, kao i za njenu afirmativnu vezu. Ovde nema mesta razmatranju razloga - makar samo zato što su realnopovesni i duhovnopovesni uslovi tako zamršeni da njih teško može da vidi savremenik. Stabilnost građanskog društva, koju je iznova potvrdio slom njenog teleološkog protivnika, socijalizma, kao i ograničavanje njegove ekonomije (s one strane jasnih svojinskih odnosa) na severni pojas sveta (uz dodatak, kako se to lepo kaže, Japana i Izraela), predstavljaju važne simptome za to. Oni ukazuju da, u dogledno vreme, ne treba očekivati ni propast građanskog društva, ni sprovođenje kapitalizma po ćelom svetu. Pri tom, jedva daje ušla u svest činjenica da koncepti suprotni liberalnoj ekonomiji, bila to postavka cilj-sredstvo kao planskoprivredna korektura jedne tržišne privrede, bio to socijalizam kao planskoprivredni kontrapunkt njoj, reflektuju katalog liberalnih normi. To počinje kod Karla Marksa, praoca kritičke društvene nauke, čiji se opus magnum naziva Kapital, a ne, recimo, Rad ili čak Socijalizam, budući da se njime (kao u podnaslovu) teži kritici političke (tj. liberalne) ekonomije, pa se nastavlja u dvema vladajućim strujama savremenog ekonomskog mišljenja, bilo da (kao u neoklasično-monetarističkoj varijanti) decizionizam upravljanja količinom novca, ili da (kao u kejnzijanskoj varijanti) decizionizam politike pune zaposlenosti i blagostanja reprodukuje katalog normi liberalne ekonomije. Ali i ako nauka - kao i politika i javno mnenje za njima - ostanu vezani za tradicionalne strukture mišljenja, ipak se kruni podloga na kojoj oni počivaju. Realnost i shvatanje realnosti raz5 Istaknut primer za to pruža postulat pune zaposlenosti, koji se može shvatiti kako, kejnzijanski, kao norma privredne politike, tako i, neoklasično, kao norma tržišnog procesa.

594

neoliberalizmu, koji treba da odslikava uslove funkcionisanja modernog društva koje, pod znakom globalizacije, prevladava nacionalne barijere privredjivanja. Ali upravo neoliberalizam ne odgovara katalogu normi liberalne ekonomije. Realnost našeg sveta nije odredjena univerzalnom eficijencijom tržišta, što se karakteriše iscrpljivanjem i razvijanjem resursa, kao ni tendencijskim ujednačavanjem cena faktora, pre svega nivoa života. Staviše, reč je o uslovima funkcionisanja novčane privrede, koja tržišnu moć vezuje za imovinski kvalitet valute, imovinski kvalitet koji se odredjuje, spolja, valutnom konkurencijom izmedju jakih valuta, koja potiskuje ekonomije sa slabim valutama, i, unutra, posredstvom moći raspolaganja novcem koja kao kamatna stopa stvara pretenziju na dohodak s one strane naknade kao faktora. Zato su evolucija i osiromašivanje toliko bliski. Jer novac vlada svetom. I eto nas opet kod Zimela. Kad on (recimo, na početku četvrte glave) apostrofira obavezu kao opštu ljudsku sudbinu, onda on, kao što i odgovara njegovom saznajnoteorijskom relativizmu jednog kantovskog apriori, daje kulturnu važnost jednoj antropološkoj univerzaliji. Obaveza postaje kulturnoantropološka kategorija. A to, opet, ugovor čini konstitutivnim principom društva. »Svakoj obavezi «, kako se on izražava, »koja ne postoji prema pukoj ideji, odgovara pravo na zahteve nekog drugog«. Tako, obaveznosti i zahtevi kao elementi ugovora postaju konstitutivni princip društva, čija se istorijska evolucija dovršava u novčanom ugovoru, u ulaženju u obavezu i u njenom ispunjenju u novcu. To vezivanje individualizovanja i društva za novčani ugovor čini Zimela modernim, stotinu godina posle pojavljivanja njegove Filozofije novca. I to upravo i nasuprot protagonistima jedne modeme društvene nauke kakvi su Karl Marks i Maks Veber. Tako, klasik Karl Marks, uhvaćen u ljušture teorije proizvodnje klasično liberalne ekonomije, realnopovesno završava u aporiji socijalizma, orijentisanog prema proizvodnji, kao i duhovnopovesno u aporiji sociologije koja do danas ostaje izložena hipostazi društva rada - bez obzira na to da se ono shvata u smislu afirmacije ili u smislu negacije. Isto tako, pretenzija na modernitet važi u odnosu na jednog Maksa Vebera koji, sa svojim institucionalizmom u tradiciji nemačkog istorizma, nema ni najmanju predstavu o vladavini novca u tržišnoj privredi - i to seže sve do, last but not least, antikvarijata 595

jednog Niklasa Lumana (Luhmann) iza čije se skice teorije komunikacije opet pomalja ono razmenskoteorijsko apriori neoklasične ekonomije. Zajednička svima je činjenica da ne shvataju uslove funkcionisanja novčane privrede, pre svega ne shvataju da novac kao medijum ispunjavanja ugovora utemeljuje pretenziju na dohodak, koja znači njegovo ekonomizovanje, što je dokazivo u imovinskom kvalitetu jedne valute. Taj korak pravi jedino Zimel. Zato i nije od velike važnosti to što on, u analitičkom delu svoje knjige, ostaje vezan za razmenskoteorijski apriori. Odnošenje na teoriju razmene odslikava samo (do danas neprevaziđene) defekte takve ekonomije koja, polazeći od svog samorazumevanja kao liberalna ekonomija, smatra nužnim da funkciju novca izvodi iz tog apriori. Ali ono što, počev od Mengera, ni do danas ne uspeva da postigne ovaj esnaf, nužno nije uspeo da postigne ni Zimel. Zato je važno jedino to što Zimel kulturnoantropološkim uključivanjem funkcije novca izbegava školski spor između tržišne orijentacije i intervencionizma, koji do danas karakteriše liberalnu ekonomiju svih boja: od klasike preko neoklasike do kejnzijanizma. U stvari, kao njegovo divljenja vredno postignuće ostaje to što je on uspeo da odoli iskušenjima kako liberalizma tako i istorizma: liberalizma, čije je prenošenje kataloga normi preporučivalo jedino postulat slobode 6 , i istorizma u čijoj je tradiciji stajao i Zimel, zahvaljujući svojim kontaktima sa Smolerom (Schmoller). Njegovu analitičku snagu najenergičnije dokumentuje okolnost da se on ekonomskim određenjem funkcije novca suprotstavio istorijskom sociologizmu jednog Maksa Vebera; ovde, svakako, uporedivo sa jednim Karlom Marksom, čija metodska jedinstvenost ne dovodi u pitanje ni njegovu ukorenjenost u jednoj klasičnoj liberalnoj ekonomiji. Izbegavanje klopki, koje je Zimelu postavljalo 19. stoleće, čini ga klasikom Modeme - i njegovu Filozofiju novca modernom formom povezivanja individualizovanja i podruštvljavanja - povezivanja koje nadilazi njihova liberalna izobličenja. Sloboda i obaveza kao kontrapunkt liberalnom postulatu slobode i samoodređenja daju Zimelovoj filozofiji monetarni, a time i eko-

6 Tako, na primer, u novije doba, u interpretaciji Zimela kod Lejdlera (Laidler) i Rouvea (Rowe), 1980.

596

nomski temelj. Time Zimel pojačava svest o tome da akademski esnaf i današnjeg doba ostaje prepušten predstavi o takvoj ekonomiji koja, povezujući nejednaku prvu obdarenost individua sa jednakim šansama za korišćenje, zapada u oprečnost sa ekonomijom čiji uslovi funkcionisanja počivaju na postavci da individue mogu da raspolažu medijem koji im dopušta da sklapaju ugovore. Novac vlada svetom. Ali ovaj esnaf ne zna šta da čini s tim. Pri tom je odgovor, koji daje Zimel, sasvim jednostavan: uslov konstituisanja podruštvljavanja je novčana kamata, a nije ni proizvodnja (i nije rad), niti razmena. Ako se do kraja promisli sintetički deo Zimelove knjige, videće se da Zimel pokazuje da postignuće, koje proizlazi iz kamatnih obaveza 7 , utemeljuje proizvodnju i razmenu, a ne da, kao što tvrdi liberalna ekonomija, proizvodnja i razmena ekonomije imaju primat - ni proizvodnja posredstvom klasične ekonomije, ni razmena posredstvom neoklasične ekonomije.

2. Zaplitanje u liberalnu ekonomiju Zimel se mora čitati od kraja prema početku, onaj drugi deo, označen kao sintetički, pre prvog dela, označenog kao analitički. Jer u drugom delu Zimel izlaže filozofiju ekonomije novca, čiji filozofski deo tematizuje odnos tenzije između slobode i obaveze, i njegov ekonomski deo one uslove funkcije novca koji odatle proizlaze. Nasuprot tome, razmenskoteorijski apriori prvog dela, koji Zimel, sledeći uzanse akademskog esnafa, stavlja u osnovu izvođenja funkcije novca, stoji u kontekstu liberalne ekonomije - kao što i (marksističko) učenje o vrednosti rada, koje Zimel napada s obzirom na njegovo vezivanje korisne vrednosti (alias upotrebne vrednosti) proizvodnje za potrebu za reprodukcijom, ostaje vezano za liberalnu ekonomiju. Karakteristično je da se Zimel, u ovom razračunavanju argumenta evolucije teorije razmene i argumenta teorije proizvodnje, odriče veze sa funkcijom novca, a i mora da je se odrekne. Utoliko jasnije drugi deo odudara od razmensko teorijske ljušture prvog dela. To čini Zimelovu Modemu krajem ovog sto-

7

Kod Zimela, na početku Četvrte glave.

597

leća. Tako on dokučava, mnogo tačnije nego pedeset godina pre njega Karl Marks, kome je ovo povodom stopedesetog jubileja Komunističkog manifesta sasvim oprošteno, analitički supstrat univerzalizovanja svetske privrede, koje se obavlja pod znakom globalizovanja. Spajanje evolucije i sprovođenja funkcije novca, kakvo je temelj Zimelove postavke, zasniva se na univerzalnoj atraktivnosti jedne svetske valute, tj.: dolara - a nipošto, kako je Marks prognozirao, na sprovođenju kapitala širom sveta. U stvari, sprovođenje kapitala širom sveta, čije se pretenzije na dohodak najupečatljivije manifestuju u raspolućenom svetu zemalja s niskim i zemalja s visokim najamninama, svetu koji počiva na različitom imovinskom kvalitetu valuta - takvo sprovođenje kapitala je u opreci sa liberalnom ekonomijom koja, počev od Adama Smita preko Karla Marksa, pa sve do vladajuće ortodoksije naših dana, neguje idilu o individuama koje obavljaju razmenu, pošteno zalažu svoje resurse da bi, potkrepljene mehanizmom konkurencije koji snižava profit, ostvarile svoje optimalno blagostanje. U tom svetu novac ne figurira kao medij ekonomije koji ostvaruje neki zahtev za dohodak, nego kao dobro s posebnim svojstvima, vladajućom (neoklasičnom) ekonomijom stilizovano u privatno, trajno dobro čuvane realne blagajne. Zato dvojaka uloga novca, koju na primer fon Flotov stavlja u osnovu Filozofije novca, ostaje samo egzageza koja, doduše, otkriva protivrečnosti ekonomskog utemeljenja ali ne nalazi oslonac u ekonomskoj teoriji. Akademski esnaf ne može funkciju novca ni da dedukuje iz razmene, niti da je shvati kao rezultat ekonomije obaveze. Novac je za njega prosto suvišan - remetilački faktor obrazovanja teorije. Tako dvojaka uloga novca kod Zimela otkriva dvojaku aporiju liberalne ekonomije: na jednu aporiju je naseo Zimel, budući daje, sledeći liniju ortodoksije (i, verovatno, naročito Mengerovu), funkciju novca vezao za razmenu; drugu aporiju je Zimel prevladao, budući da je funkciji novca, njenim vezivanjem za koincidenciju slobode i obaveze, ujedno dao ekonomski temelj 8 . Ako se i ostavi po strani sumnji8 To sagledavaju Lejdler i Rouve kad svoju interpretaciju Zimela stavljaju u kontekst liberalne ekonomije, budući da oni, oslanjajući se na njegov postulat slobode, u njegovoj Filozofiji novca ponovo nalaze ortodoksnu formu novca kao privatno, trajno dobro. Videti Laiđler/Row (1980).

598

vost metode stilizovanja novca kao kategorije imovine u dobro, da bi mu se dala ekonomska funkcija posrednika u razmeni 9 . dedukcija novca iz razmene ne može da izdrži istorijsku proveru. Novac (isto tako i promet dobara) istorijski su dati pre razmene, dakle, stariji su od razmene 1 0 . Uz to, razmena, koju liberalna ekonomija generalno, kako u njenoj klasičnoj tako i u njenoj neoklasičnoj varijanti, dovodeći je u vezu sa razmenskom vrednošću, shvata kao razmenu ekvivalenata 1 1 , metodski iziskuje neutralnost novca, koja isključuje uticaj (monetarno odredjene) kamatne stope na cene dobara. To praktikuje neoklasična teorija alokacije pripisivanjem nivoa cena novčanoj masi, pri čemu neutralizovanje alokacije dobara, povrh toga, realnu blagajnu čini dobrom čija je količina odredjena jedino parametrijski, te, s gledišta teorije cena, postaje slobodno dobro. Tako, tržišnoteorijska aporija liberalne ekonomije, koja iz razmene dobara izvodi funkciju novca, uvaljuje Zimela u dilemu za koju može da zahvali planu svog rada. Zato u njegovoj osnovi nema dvojake funkcije novca kod koje novac, s jedne strane, postaje znak za razmensku vrednost, a s druge strane, »osamostaljena vrednost« (fon Flotov). Ovo, suprotno predlogu samog fon Flotova, isključuje vezivanje Zimelove (saznajnoteorijski) relativističke pozicije za neoklasičnu ekonomiju 1 2 . Jer neoklasična ekonomija ne izvodi nikakvu odlučnu funkciju novca. Prema tome, u ovoj vezi se ona ne može koristiti ni za takav univerzalizam metode koji bi dopustio da se Zimelova pozicija ograniči na filozofski tumačeni relativizam 1 3 . Očigledno je da je fon Flotov takvim ograničavanjem hteo da izbegne opasnost da se Zimelu nametne To nameće nužnost ne samo transponovanja novca kao nominalne kategorije, uz obziranje na nivo cena, u držanje blagajne kao realne kategorije, nego takodje široko shvatanje pojma novca sa implikacijom u vidu nejasnog razlikovanja noca i kredita. Recimo, nedavno ponovo kod Helmedaga (1992), str. 56 f. 11

je klasik str. 96 ff. 12 13

Po sebi se razume da ovo ne važi za upotrebnu vrednost alias korist. To Marks potpuno uvideo, na što ukazuje Helmedag. Helmedag (1992). Tako je kod fon Flotova (1995), str. 42. Videti fon Flotov (1995), str. 93 f.

599

u smislu spajanja Mengera i Šmolera je samo mala- u najmanju ruku, može se takva odbaciti. Sadržina funkcije novca koja daje temelj evolucijskom konceptu sintetičkog dela njegove knjige apsolutno zadovoljava univerzalizam metoda obra- zovanja ekonomske teorije, čak i kad nalazi samo rudimentaran oslonac u obrazovanju teorije koje je svojstveno liberalnoj ekonomiji. S obzirom na okolnosti koje je Zimel zatekao, može se naći razumevanje za to što on u svojoj knjizi (u Predgovoru) pretpostavlja da »nijedan red ovih ispitivanja nije nacionalnoekonomski «. Ali to razumevanje nimalo ne menja činjenicu sumnjivosti takvog jednog shvatanja koje, uostalom, protivreči njegovom vlastitom saznajnoteorijskom credu kad on filozofiju apostrofira kao nauku koja teži da »promišlja bez pretpostavki«, dok »pojedinačne nauke... ne čine ni korak bez dokaza, dakle, bez pretpostavki objektivne i metodske prirode « - previđajući da se filozofijom novca upućuje na područje pojedinačne nauke. Ovu saznajnoteorijsku nekonzistentnost možemo tumačiti i tako da on samo na osnovu filozofije novca može da raskine sa liberalnom ekonomijom. A i ako ovoga nije bio svestan, ipak je taj raskid nedvosmislen. On se sastoji u tome što Zimel liberalni nukleus sposobnosti za tržište kod opremljenosti resursima zamenjuje ekonomijom sa obavezom. To čini ugovor, umesto razmene, konstitutivnim uslovom tržišnoorijentisanog privređivanja, pri čemu novac predstavlja ključ za slobodu ugovora, što je manifestovano u mogućnosti da se bilo koja pretenzija na imovinu namiri novcem. Pri tom, Zimel načelno razlikuje tri stupnja obrazovanja novčane privrede: kao prvi, ropstvo, koje ne pogađa neki određen učinak nego samo onoga ko je subjekt tog učinka; kao drugi, obavezu na jedan određen proizvod rada, kao »opšti tip, gde uvek u naturalnoj privredi učinak obavezuje na protivučinak«; i treći, najviši stupanj ekonomije sa obavezom »postiže se zamenjivanjem naturalnog davanja novčanim davanjem«. Ali kod ovog trećeg stupnja nije reč toliko o obavezama kod kojih je, kako konstatuje Zimel, iz »proizvoda stvarno isključena ličnost« (kurziv je moj), nego, kao što je on već ranije spoznao, 14

Fon Flotov izričito govori o pluralizmu metoda, a ne o relativizmu metoda, da bi ga razgraničio od saznajnoteorijskog relativizma. Videti fon Flotov (1995), str. 42.

600

»apstraktnoj vrednosti imovine«. Svojim konceptom sa tri stupnja Zimel konstituiše ekonomiju imovine koja obaveze ne dedukuje, kako to zahteva paradigma razmene, iz odricanja od potrošnje kod neke snabdevanosti resursima (pa tako, moderno izraženo, interpretira kao intertemporalnu razmenu). Štaviše, reč je o ekonomiji koja prenošenje proizvoda, bilo u naturalnoj ili u novčanoj formi, vezuje za obaveze u kojima se izražava moć pojedinca da privređuje - i koja se završava u individualizovanju posredstvom obaveze u novcu. Ali takvo prenošenje nije razmena. Ekonomija s razmenom i ekonomija s obavezama isključuju se uzajamno, jer obe različito postavljaju apriori , prva kao razmenu, druga kao obavezu. Pri tom, samo ekonomija s obavezama može da obuhvati funkciju novca, jer on, kako to Zimel impresivno ilustruje drugim delom svoje knjige, »svoju deljivost svoju neograničenu iskoristljivost« pretvara u potpuni medij ispunjenja ugovora - ali ne, kao što to on na ovom mestu još jednom pogrešno konstatuje, razmene roba ili učinaka. Kao što je već pomenuto, široki spektar ispitivanja seže od koncepta individualne slobode, što počiva na novčanim obavezama (četvrta glava), preko monetarizovanja obeležja koja se odnose na osobe, a obuhvataju najrazličnije aspekte od prostitucije do preinačenja prava, i tiču se, uopšteno uzev, novčanog ekvivalenta rada (peta glava), pa sve do kultumoantropoloških refleksija o posledicama novčane privrede u formiranju, refleksija koje su nazvane »stilom života « (šesta glava). Nesumnjivo se nameće konstatacija o afinitetu Zimela prema Kejnzu. Kejnz je onaj teoretičar dotadašnje povesti teorije koji je najjasnije postavio odlaganje potrošnje posredstvom zadržavanja novca nasuprot odricanju od potrošnje - dakle, posredstvom štednje. Kejnzov topos preferencije likvidnosti daje zato teorijski ključ za razdvajanje ekonomije sa obavezama od logike snabdevenosti resursa, budući da ugovor dobij a monetaran temelj, pa time utemeljuje imovinu kao novčanu imovinu. Ali Kejnz se ne zanima za uslove funkcionisanja novčane privrede, u širem smislu, nego teži monetarnom utemeljenju za nedovoljnu zaposlenost. Preferenciji likvidnosti to daje centralnu ulo-

601

gu alokacije dobara. Nasuprot tome, na Zimelov koncept sa tri stupnja valja gledati kao na koncept korišćenja vrednosti imovine, kod kojeg je, na sva tri stupnja, imovinska vrednost otuđiva. Zato je na sva tri stupnja reč o novčanoj privredi koja se, istina, izgrađuje na prvom od dva stupnja, ali i na poslednjem stupnju zadržava rudimentaran karakter utoliko što, pored pekunijamih, ostaju i dalje one nepekunijame obaveze. Utoliko izgrađivanje novčane privrede može da znači samo potiskivanje onih nepekunijamih pekunijamim obavezama. Međutim, novčana privreda ne nastaje, kako to Zimel sugeriše, iz razmenske privrede. Ovde je nužno Zimela štititi od Zimela. Tržište kod Zimela nije, kao na primer kod Lumana, mesto komunikacije, koje svoje »poslednje« utemeljenje nalazi posredstvom razmene. Nasuprot tome, ono služi za sprovođenje pretenzije na dohodak: na tržištu dobara, posredstvom takve forme tržišta koja umanjuje elastičnost cena; na tržištu imovine, posredstvom takvog održavanja oskudnih procesa proizvodnje (pomoću kamatne stope za novac) koje generiše profit. A to znači da istorijska antropologija Modeme, koja se temelji na Zimelu, mora da uzima u obzir ne samo svojstva novca u odnosu na svet dobara kao što su (kod Zimela istaknute) deljivost i neograničena iskoristljivost, nego i (kod Zimela ignorisanu) tržišnu sposobnost novca. 3. Georg Zimel ante portas? Da li, tako, Zimel ima vrednost za program istraživanja Modeme? Videli smo da je potrebna neka ekonomska pozadina da bi se, u istorijsko-antropološkoj tradiciji jednog Zimela, efikasno oduprlo diskursu koji se sada orijentiše jedino u sociološkom smislu. Metaforu za tu ekonomsku pozadinu daje novac. Moderna ovoga pokazuje se, uopšteno uzev, kod imovinskog kvaliteta novca, tj. spremnosti individua da svoju imovinu drže u jednoj određenoj valuti. Ključne valute sveta imaju taj kvalitet. Zahvaljujući svojoj univerzalnoj prihvaćenosti, one zadovoljavaju Zimelove kriterije deljivosti i neograničene iskoristljivosti, kao i kriterijum sposobnosti za tržište. Tako shvaćena, globalizacija, o kojoj se sada toliko raspravlja, predstavlja istorijski dalji razvoj Zimelovog koncepta »stila života «. Pri tom se ekonomski prin602

cip novca koji (kako institucija centralne banke tako i tržište imovine) drže u oskudici izražava u višku ponude resursa. Zato tržišta trgovaca daju normu tržišnoj ekonomiji. Ali višak resursa znači ujedno i nezaposlenost. Međutim, o njoj kod Zimela (nasuprot »surovosti i iznudjenosti rada«) nema govora 1 5 - a time ni o granicama lične slobode, koje prate istorijski proces sprovodjenja novčane privrede (a koje država blagostanja, kako danas registrujemo jasnije nego ikad, može da ukida samo nepotpuno). Na ovom mestu se jasno vidi kako Zimelovo fiksiranje za liberalnu paradigmu razmene popravlja njegove kulturnoantropološke intencije. Pribegavanje paradigmi razmene implicira pretpostavku potpune zaposlenosti resursa, što se može formalizovati kao alokacija datog snabdevanja resursima. Pri tom, upravo sa stanovišta Zimelovih intencija, mogla bi se formulisati teorija države blagostanja koja liberalnoj predstavi o socijalnoj politici, kakva koriguje tržišni proces, suprotstavlja politiku blagostanja koja uslovima funkcionisanja novčane privrede obezbeđuje i proširuje prostor individualne slobode. To potvrđuje da kulturna antropologija Modeme označava raskid sa liberalnom ekonomijom. Na mesto liberalnog režima slobode i samoodređenja stupa povezanost slobode i obaveze. Ali time Filozofija novca izmiče liberalnom režimu tlo ispod nogu, jer se u jednoj obavezi (što počiva na novčanim ugovorima) pokazuju granice samoodređenja koje postavlja tržište, budući da ono preko kamatonosnog ne-resursa: novca - proizvodi višak ponude resursa. I to ne shvata liberalna ekonomija, jer ona tematizuje manjkavu eficijenciju snabdevenosti resursima (sa stečajem kao ultimativnim mehanizmom sankcija) tamo gde novčana privreda zadovoljava njene uslove funkcionisanja (sa proizvodnjom, koja se održava oskudnom, kao ekonomskim principom). Istorijska antropologija Modeme zato nije karakteristična po tome što se opire sociološki obojenom lamentu nad propašću vrednosti. Naprotiv, taj topos je svojstven (neo)liberalnom konzervativizmu. Georg Zimel nije Ulrih Bek (Beck). I tu se pokazuje raskid sa liberalnom ekonomijom. Njegov konzervativizam crpe iz izvora čiji se istorijsko-antropološki momenat sastoji u 15

Videti kod Zimela, str. 346 ff

603

tome što se, u novčanoj privredi sa sve širim prostorom slobode, proširuju i obaveze koje treba platiti novcem. One određuju, namesto »samoodređene « potrošnje koju liberalizam stavlja u središte svoje ekonomije, ekonomiju novčane privrede. To dovodi do okolnosti da se, kako se baš sada može jasno registrovati, istina, izbor potrošnje (i ovde, pre svega, diferenciranje potrošnje) proširuje, ali sve obuhvatnije (individualno, kao i društveno određjene) obaveze čine zastarelim one tradicionalne, materijalno orijentisane kriterije rastućeg životnog standarda. Tu je Zimel bliži Marksu, koji se oslanja na uslove funkcionisanja kapitalizma. On sam to naglašava smatrajući da mu je »osnovna namera: izgraditi još jedan nivo ispod istorijskog materijalizma, tako da se omogući objašnjenje za uključivanje ekonomskog života u uzroke duhovne kulture, ali da se upravo ekonomski oblici spoznaju kao rezultat dubljih vrednovanja i strujanja, psiholoških, čak metafizičkih pretpostavki« (predgovor za Filozofiju novca). Ali Marks mora - zahvaljujući svojoj projekciji na klasični liberalizam kakva mu nije dopuštala da odbaci onu ljušturu ekonomske klasike koja je orijentisana prema proizvodnji i odredjena je u smislu teorije o tržištu dobara - da predstavi samo rudimentarnu ekonomiju obaveze, čime Zimel svojom teorijom novčane privrede ujedno odbacuje Marksa 1 6 . Zato se sasvim jasno mora istaći metodska striktnost s kojom Zimel sledi ovu osnovnu nameru. Ovu metodsku pretenziju nisu takle ni njegove kulturno antropološke intencije, čija bi istorijska veza nametala skliznuće u istorizam, koji Zimelu lično nije bio sasvim stran, ni stanje ekonomske nauke, koje mu nije omogućavalo da izbegne fiksiranje za paradigmu teorije razmene, u prilog teoriji novčane privrede. Utoliko pre ostaje neostvarena potreba istraživačkog programa istorijske antropologije Modeme da gradi na temeljima ekonomske teorije novčane privrede.

16 Zato Zimel, kao što je već pomenuto, kritikuje to što teorija vrednosti rada korisnu vrednost (kod Marksa: upotrebnu vrednost) proizvodnje vezuje za potrebu za reprodukcijom - čime izbegava proširenje pojma slobode koji, sa etabliranjem novčane privrede, pomera i vrednosne relacije (tj. relativne cene). Zanimljivo je da Zimel u ovoj vezi naglašava afinitet »klasične« teorije o vrednosti rada (i odatle izvedene teorije o ceni proizvodnje) prema socijalizmu. Filozofija novca, peta glava, III.

604

Literatura

Flotow, v. P., 1995: Geld, Wirtschaft und Gesellschaft: Georg Simmels Philosophie des Geldes. Frankfurt am Main. Helmedag, F., 1992: Warenproduktion mittels Arbeit. Zur Rehabilitation des Wertgasetzes. Marburg. Laidler, D., Rowe, N., 1980: Georg Simmels Philosophy of Money : A Feview Article for Economists des Geldes, in: Journal of Economic Literature, XVIII. Simmel, G., 1920: Philosophie des Geldes. Dritte, unvemderte Auflage. Mnchen und Leipzig. Hajo RIZE

605

SADRŽAJ Predgovor............................................................................................................... 5

ANALITIČKI DEO Prva glava VREDNOST I NOVAC 1.............................................................................................................................. 11 37 68

Druga glava SUPSTANCIJALNA VREDNOST NOVCA I......................................................................................................................... 107 135 156

Treća glava NOVAC U SVRHOVNIM NIZOVIMA

1................................................................................................................ 202 233 270

607

SINTETIČKI DEO Četvrta glava INDIVIDUALNA SLOBODA I 301 326 360

Peta glava NOVČANI EKVIVALENT LIČNIH VREDNOSTI I 391 442 460

Šesta glava STIL ŽIVOTA I 484 506 538

Hajo Rize (Riese) GEORG ZIMEL 1 NACIONALNA EKONOMIJA Filozof kulture kao ekonomista ................................................................. Zaplitanje u liberalnu ekonomiju............................................................... Georg Zimel ante portas?............................................................................ Literatura ....................................................................................................

608

591 597 602 605