FILOZOFIJA PRAVA 1. Odnos između Teorije prava i Filozofije prava
Onos teorije prava i filozofije prava tema je ugotrajnih rasprava i brojnih stuija. Razlozi leže u komplexnoj prirodi i istoriji ovih teorijskih ili filozofskih opcija prava. Svi osaašnji pokušaju njihovog razlikovanja i razvajanja su šematske i tehničke, a manje unutrašnje i suštinske priroe. V. Kubeš aje sleece principe razgraničenja pravne teorije i pravne filozofije: a) filozofija i fl.prava jesu znanosti z nanosti per eminentiam
b) fil.prava nije eo opšte filozofije, ved je ona filozofija i pravu (ona rešava zaatke koje opšta filozofija treba rešavati) c) fil.prava nije samo filozofijaved je ona najfunamentalnija znanost o pravu. Ona čini temelj ostalih pojeinačnih znanosti o pravu. d) teorija prava nije posebna znanost o pravu pored fil.prava, vec samo deo fil.prava. Fil.prava obuhvata: a) Kritičku ontologiju b) Teoriju parava ge se proučavaju bitni pravni pojmovi c) Aksiologiju prava gde se opisuju problemi u vezi sa idejom prava Norberto Bobi o konstatuje a istraživanja koja nose naziv fil.prava imaju razlčite premete, fil.prava sastoji se iz tri glavna dela. a) teorije prava b) teorije pravde c) teorije pravne nauke. P. Rubje ne razgraničava fil.prava opštu teoriju prava tako vi dljivo. On smatra da se fil.prava bavi problematikom prirodnog prava, pravdom, idealima prava...
Sičes onos pravne teorije i filozofije vii na sleedi način: opšta teorija prava prestavlja prvi eo fil.prava, onaj eo koji se bavi oređivanjem osnovnog pojma, a fil.prava obuhvata, pore opšte teorije prava, učenje o pravnim vrednostima ili pravnu aksiologiju. Vilej nui pokušaj oređenja fil.prava. 1. Definicija prava. Jena efinicija prava nužno se nalazi u osnovi svake nauke o pravu; predstavlja njene granice, premet i samu materiju. 2. Provera pravnog metoa, a naročito
njegovih izvora. 3. Pošto se priznaju neovoljnosti pravnog pozitivizma i pošto se postavi a važenje prava zavisi o vrenosti njegove saržine, ona se nalazimo pre jenom ogromno m zagonetkom. 2. Antička filozofija prava (do sofističke filozofije)
Antička filozofija se javlja kao jean poseban i novi oblik ljuske uhovnosti, bitno različit o primitivnih naronih prestava, verovanja... To je i jean novi način samopoimanja čoveka. Ko čoveka se javlja interes a pronaje „ono opšte“’ uzrok i svhru onoga što jeste. To se pokazuje kao mogude samo ako čovek onim opštim i bitnim u sebi samom spozna ono što je bitno u stvarnosti i što objektivno postoji. Filozofija započinje ona ka čovek opštošdu vlastitog mišljenja traži opštost same stvarnosti. Prvi značajan prelom u antičkoj kulturi elo je jonskih filozofa. Oni su postavili pre sebe graniozan pouhvat: a unište čuesnu mod mita i a je zamene novom snagom, umom, teorijom. Tak o sudbina gubi svoj raniji značaj, a osnovni motiv postaje priroa. Zakon i priroa se i alje posmatraju kao suštinsko jeinstvo, ali uh čoveka koji razmišlja, koji ih uočava ukazuje na nov superioran položaj čoveka u svetu u kom živi. Suprotnost izmeju božijeg i čovekovog prava tokom srenjeg veka postavljena je izmeju ius ivinum i ius humanum. Ovu suprotnst suprotnst tokom novog veka zamenjuju suprotnost izmedju poretka razuma i poretka prisile.
3. Sofistička filozofija (do Platona) Delovanje sofističke filozofije usmereno je protiv otaašnjih filozofskih shvatanja, običaja i zakona. Sofisti kao
prvi prosvetitelji onose oslobojenje koje označava efinitivan kraj mita, naivne vere. Sofisti su reakcija na jonsku „teorijsku orijentaciju“, njhov antropološki antropološki zaokret ne znači samo puko puko suprotstavljanje jonskoj jonskoj filozofiji nego i njenu značajnu opunu. Počinje jeno epohalno elo: pretvaranje pretvaranje prirode u ljudsku prirodu. prirodu. Na udaru se nalaze religija i zakoni. Protagora iz Abdere je bio najznačajniji prestavnik sofizma. Njehova glavna teza glasila je:“Čovek je mera svih
stvari; onih koje jesu a jesu i onih koje nisu a nisu“. Prema njemu merilo za sve stvari nisu bili logos ili bivstvovanje, nego čovek i to empirijski čovek (ne kao mora lna osoba). Sofistika se može označiti kao početak naučnog pozitivnizma. A to je i početak „relativne“ emokratije -stav da vedina olučuje. Vedina je ta koja olučuje šta se smatra jenakim, a šta nejenakm. Us vakom slučaju još o sofistike prirono pravo je postalo centralna tačka i osnovna tema pravne filozofije. 4. Filozofija morala Sokrata
Filozofija atinjanina Sokrata označava prevazilaženje sofistike. Sokrat je „okrenut unutrašnjosti čoveka“, u njegovoj filozofiji se ogađa okretanje čoveka vlastitoj subjektivnosti. Svojim ličnim životom Sokrat se pokazuje kao obrazac moralnih vrlina. On je s pravom smatran osnivačem filozofije morala, odnosno etike. Postavio je jean potpuno nov onos čoveka prema samom sebi, to je moralni odnos: u njemu je glavni momenat subjektivna strana svesti, čovekovo znanje i uverenje o ono što ima a mu vaši kao obro. Njegovo učenje imalo je slebenike: Ciceron, Avgustin... Sokrat se borio sa objektivno-etičkim problemom moralnosti, sa pitanjem u vezi sa saržajem pravenog a, obroga. Problem je prestavljao „onos izmeju prava i moralnosti“. Još jena misao je obila na značaju, to je misao o pravednosti zakona . Ono zakonito on posmatra kao neku vrstu pravenoga, te je za njega poslušnost u onosu na zakone bila obavezna. „Vrhovnim“ je smatrao princip pravne sigurnosti, pre kojim otpaaju svi lični razlozi. To se najbolje manifestuje u njegovom pitanju: može li jena ržava a opstane opstane i a u njoj ne nastane nastane potpuno rasulo, ako onete presue presue ne bi ostale na snazi? 5. Platonova filozofija
Sokratov učenik Platon tragao je za misaonim saržajima koji ne potiču jeino iz subjektivnog mišljenja, ved koji prestavljaju opšte važede znanje izveeno iz čulnog sveta, a koji uvek ostaju nepromenjeni. On nastoji a dospe do sfere istine koja bi bila lišena svake sumnje. To platon vii u apsolutnim iejama koje su prethoile svim zemaljskim pojavama. Ieje su večne, jenake sa samim sobom i prestavljaju uzroke i uzore svemu pojavnom koje ih nika ne može osegnuti u njhoj iealnosti. U Platonovom ide jnom učenju o prironom pravu bila je funirana jena „ekstremno autoritarna teorija ržave“. On nije elio Protagorin sofističk i stav da je svak grajanin sposoban a učestvuje u stvaranju stvaranju ržavne volje. Prema Platonu, u ržavi se uvek rai o samo maloj grupi g rupi ljui koja zna šta je opšte obro i ta grupa treba da vlada neznalicama makar prisilnim putem. Po njemu je prisila na ono dobro moralno opravdana, isto kao
što lekar sme a prisiljava bolesnika na vlastit vl astit ozravljenje. Bio je nepoverljiv prema zakonima, verovao je prirodno pravo koje se nalazilo u idejama.
6. Aristotel i antičko shvatanje prirodnog prava
Sa Aristotelom antičko učenje o prironom pravu je oživelo vrhunac. Njegova filozofija prava temelji se na dve okolnosti: - Aristotel je povezao ieju prava sa pojmom priroe i tako postao istinski roonačelnik učenja o prirodnom pravu - Zastupao je stanovište o jeinstvu forme i materije ko svega bivstvujudeg Oba stava je spojio u tezu a je j e priroa uvek savršena forma stvarnosti nekog pre meta.
Aristotel je bio skeptičan prema savršenosti zakona i njihovom večnom važenju. Znao je a postoje i nepravedni zakoni, pa je nastojao da ih koriguje. Kod Aristotela prvi put nailazimo na def. Prirodnog i pozitivnog prava. z avisi o toga a li je prihvadeno ili nije a) Prirodno pravo je ono koje svua ima istu važnost , a ne zavisi b) Pozitivno pravo je ono pravo koje za koje je prvobitno bilo sporedno da li je glasilo ovako ili onako, ali
to više nije otkako je j e zakonsku ustanovljeno. Nakon Aristotela pojavio se velik broj škola i različih pravaca u kojima je više ili manje prisutno filozofsko poimanje prava. Tu spaaju: peripatetičari, heoničari epikurejci, neoplatonizam... 7. Stoička filozofija
Ova filozofija prestavlja „filozofsku sponu“ zmeju antičkog i srenjevekovnog hrišdanskog prava. Pojeinačno posmatrano, posmatrano, filozofi stoičari su zastupali prilčno različita učenja. Tokom ove epohe filozofska misao je polako napuštala okvire malih prostora graova -ržava i prerasla u „svetski razum“. Polibije je bio prvi pisac koji je grčku političku teoriju mešovite ržave preneo na širok istorijski plan konstutucionalnih promena. Istorijski krug pokazuje prenost mešovite ržave, akle ržave koja preuzima njihov princip i grai bitno novu strukturalnu sintezu vrsne ržav e. Kao što je činio i Sokrat i stoičari su, a pre svega Ciceron, zastupali mišljenje a je prironi zakon nešto što je čoveku urojeno. Prironi zakon postoji o vajkaa, pre psanog zakona i pre osnivanja neke ržave. Ciceron razlikuje 4 kardinalne vrline: murost, hrabrost, umerenost, pravenost. Ove četiri vrline su bitna obeležja praktičke filozofije. Seneka je isticao da su svi ljudi u medjusobnom medjusobnom srodstvu srodstvu i da treba voleti voleti svoje bliznje. Putem stoičara ošlo je o prvih susreta izmeju grčke filozo fije i filozofije Rima. Pod uticajem Cicerona
nastaje Ius Gentium, koji je prestavljao prirono pravo naroa te je ono kao takvo važilo za svakog čoveka bez obzira a li se railo o strancu, slobonom čoveku ili robu. 8. Filozofija prava u srednjem veku
Prelaz iz antičke u srenjevekovnu epohu ovijao se postepeno. Zemaljski život hrišdani smatraju prolaznim, a
nebeski život trajnim. Biblijsko shvatanje prave kao vrline znači usavršavanje uše, ali ne u filozofskom ved u religioznom smislu. Smatra se da pravo pripada telu, a pravda natprirodnom duhu.
Stoičar sv.apostol Pavle je tematizovao probkem spasa samo u kontekstu unutrašnje sloboe. Po njemu čovek je osnovni subjekt spasa. Čovekova sloboa uslovljena uslovljena je samom ramom vlastitog života. Čovk je sloboan po bogu, a ne po sebi.
Bog nam je ao „novi zakon“, koga mogu a se priržavaju i pagani, koji ga nemaju, pošto je zakon upisan u njihovim srcima. Otua prirono pravo, govorio je Ciceron, može svako a spozna, te niko nema mogudnost a kao izgovor navodi činjenicu a se nalazio u zablui.
9. Učenje Aurelija Avgustina
Prvi prio hrišdanske filozofije naziva se patristikom. Hrišdanska filozofija ju je započela sa Aurelijem Avgustinom. Njega nazivaju „prvim hrišdanskim egzistencijalnim filozofom“. Preuyeo je o Platona učenje o idejama, ali je ideje koje su kod Platona imale svoj vlastiti raj preneo u božiji uh. Pojam lex aeterna Avgustin je preuzeo o stoičara. Ali za razliku o njh ge je lex aeterna bio entičan sa ex naturalis, Avgustin je pojmu ex naturalis ao novo značenje - slika večnog bozijeg zakona unutar čovekove svesti.
Po Avgustinu jeino se volja može etički vrenovati, jer je volja, a ne razum suštinska snaga čoveka. Razum ima svoje zahteve čija valinost ne priznaje granice. Poreak u zajenici, smatra Avgustin, može biti poremeden ako se božjoj državi ili nebes koj državi suprotstavi zemaljska država ili đavolska država, država , koja ne poznaje „večni zakon“ ved uživa u zemaljskim obrima. Da bi „zemaljska ržava“ bila legitimna ona treba a živi ž ivi u saglasnosti i slozi sa crkvom. Sa Avgustinom je antički svet oživeo svoju „završnicu“ i o njega započinje nova epoha hrišdanske civlizacije koja oživljava svoj vrhunac u srednjevekovnoj srednjevekovnoj visokoj sholastici. 10. „Visoka sholastika“ i Toma Akvinski
Visoka sholastika je oba objektivizma, stoga je bilo očigleno a se filozofija okrene Aristotelu. Trostepeni sistem zakona: lex aeterna, lex naturalis i lex humana Akvinski je preuzeo iz tradicije. Preuzeo je Aristotelom realizam po kome vrednost nije odvojena od stvarnosti, i po kome su ono što treba da bude i ono
što jeste međusobno povezani. Na pitanje a li je ljuski zakon koji ostupa p prironog zakona važedi, Akvinski aje sleedi ogovor:“nepravean zakon u stvari nije zakon“, a zatim oaje:“zakon koji ostupa o prironog zakona prestavlja razaranje zakona“. Valja imati u vidu da je Toma Akvinski pravio jasnu razliku izmedju apstraktno- opšteg zakona i konkretno iniviualnog prava. Zakon se krede u okviru opštih normi. Jasno se opreelio za intelektualno tumačenje prava, zbog čega mu je prigovarano a njegov bog uopšte nije imao svo ju volju. Zlo nije prosticalo iz volje ved iz razuma, a to znači a manjkavosti volje uvek imaju u pogreškama razuma. Akvinski je otvorio ogroman broje tema: o biti zakona, različitosti zakona, učincima zakona, večnom zakonu... 11. Kraj sholastike i Viljem Okam
Okam je u istoriju ušao pre svega zbog obnavljanja nominalizma, učenja po kome postoje samo pojeinačne, posebne stvari, ali ne i opšte. Ne može a postoji realno egzistirajudi opšti zakon priroe , mesta ima jedino za subjektivističko učenje učenje o p rirodnom pravu. Nominalizam je oduvek utirao put i bio dosledan pratilac pozitivizma- učenja o samostalnoj vlaavini pozitivnih zakona.
Okamovo učenje utrlo je put Luterovoj reformaciji. Činjenica je a je Luterovo shvatanje prironog prava još uvek u sebi u velikoj meri bilo sholastički obojeno. Smatra se a čovek poseuje sposobnost razlikovanja izmeju obra i zla, onosno „a svi ljui u svojim srcima nose božije zapovesti, ali ih javo o te mere uvlači u tamu a ne mogu ni a vie ni a se spoznaju“ . Iz tog razloga čovek nije u stanju a sopstvenim snagama prepozna „ono pravo“.
12. Rene Dekart kao „otac filozofije novog veka“
Rene Dekart je kroz svoje mnogobrojne naučne raove razotkrivao zablue i prerasue srenjeg veka. Nazvan je „ocem filozofije novog veka“. Po njemu teologiji nije mesto među naukama, nasuprot tome pravo spaa u istinske nauke. Automnost subjekata prava ispoljava se u čuvenoj Dekartovoj premisiČ cogito, ergo sum - mislim dakle postojim. Ius autocritas oređuje čovekov razum koji ga čini autonomnim subjektom, slobonim u svom pravnom, političkom i ruštvenom elovanju. Dekartovo filozofsko uvrenje o jednakosti svih ljudi po razumu postaje podsticajan obrazac kretanja modernih ieja ved u njegovo vreme. Docnije ove ideje prerastaju u liberalno-politički zahtev. Rene Dekart je ao nauci ono što je o anašnjeg ana ostalo njen glavni princip: jasne i nevosmi slene
spoznaje. Naukom, pa i filozofijom, ne treba a se bavimo samo iz puke znatiželje a se sazna nešto novo ved zbog žunje a se stekne vlast na oređenim stvarima. 13. Teorija društvenog ugovora Žan Žaka Rusoa
Značajnu ulogu pri utemeljenju racionalističkog prironog prava oigrala je Teorija društvenog ugovora i njen protagonista Žan Žan Ruso. On nalazi da pojedinci slobodno postignutim dogovorom utvrdjuju svoja međusobna prava i obaveze. Društveno uređenje za njega prestavlja „sveto pravo“ koje ne p roizilazi iz priroe ved se zasniva na ogovoru. Oricanje ili ograničenje sloboe mogude je putem ugovora i jeino tako faktička vlast može a bue legitimna. Država je ko Rusoa veoma modna, modna, ako ne totalitarnija nego ko Hobsa. Hobsa. Suština jenog zakona je je da se on prema građanima uvek i bezuslovno onosi na opšti način. Zato je samo po sebi razumljivo a je suverenitet i zkon jeno te isto ili rugm rečima a je naro zakonoavac. Princip narodne suverenosti može može se razumeti samo u f - ji ji njegovog shvatanja zakona i razlike između zakonoavstva i izvršne vlasti koja iz tog principa nužno proistice. Prironi zakon nije ovoljan za regularan čovekov život jer mu neostaje efikasna sankcija. Rusoovo shvatanje jednakosti je tesno povezano sa njegovim shvatanjem svojine. On nije principjelni protivnik
privatne svojine ved pristalica njenog ograničavanja pomodu ržave putem poreza i sužavanjem nasl. prava. 14. Pravno-filozofska misao Huga Grocijusa
Hugo Grocijus važi za utemeljivača prironog prava novog veka i roonačelnika međunaronog međunaronog prava. Grocijus je kao najviše načelo prironog prava eukovao stav a se jednom zaključen ugovor moraju poštovati . Grocijus je u svom glavnom delu o ratkom i mirnodopskom pravu izgradio prvu teoriju međunaronog prava na temelju prirodnog prava. Prirono pravo za Grocijusa znači nepromenljivost onoga na čemu počiva sva promenljiva pravna praksa. Pod ratom Grocijus podrazumeva svaki napad na sferu koja je data u prirodnom pravu bilo kojeg prirodnog il
ruštvenog iniviualizma. Smisao ržave je u zaštiti ljuskh prava: prava na život, prava na nepovreivost, prava na vlasništvo. Efikasna zaštita iniviualnih prava jeste jeini razlog zbog koga ljui napuštaju prirono stanje i obrazuju ržavu, i zbog toga se ržava ne može ni razumeti ni opravati iz sebe same.
15. „Levijatan“ Tomasa Hobsa
Prirono stanje Hobs efiniše kao situaciju u kojoj ljui žive bez zajeničke vlasti; stanje potpune sloboe, potpunog osustva bilo kakvih spoljašnjih prepreka. Prirono stanje je patološko - ono je posleica činjenice a su ljui asocijalna bida rukovođena slepim strastima i mračnim inst iktima. Prirodno stanje je stanje rata svih protiv svih, i svako je svakome neprijatelj.
Društveni ugovor je normativni oblik sporazuma svih članova zajenice u kojem oni sve svoje modi i svu svoju snagu prenose na jednu suverenu instancu koja se zove rža va. Svaki mogudi oblik narušavanja ovog ruštvenog ugovora, ržava sankcioniše. Na ovoj konstataciji se zasniva ržavna sila. Najbolje ržavno uređenje je ono koje na najsigurniji način obezbeđuje sprovođenje načela prironog zakona odnosno prirodnog prava. Stoga ržava poseuje neograničenu vlast na građanima a bi mogla a suzbija njihovu razarajudu snagu (otua i poređenje sa biblijskim čuovištem Levijatanom). 16. Džon Lok
Prirono stanje Džon Lok opisuje kao stanje savršene sloboe i jenakosti. „Savršena sloboa“ znači a ljui elaju i raspolažu svojim obrima na način koji smatraju najpriklanijim bez obaveze a traže bilo čije oobrenje. Poštuju jeino granice utvrđene prironim zakonom. „Jenakost“ znači a su „sva vlast i juris dikcija uzajamni, pošto niko nema više vlasti o rugoga. Pore sloboe jenakosti u grupu prronih prava kojima raspolažu pojeinci pojeinci u prironom pravu pravu spaa i „svojina“. Lok govori o svojini kao apsolutnom apsolutnom i isključivom pravu vlasnika. vlasnika. Kao kod Hobsa tako i ko Loka pojeinci napuštaju prirono stanje kako bi uspostavili mir i sigurnost. Međutim, ok se ko Hobsa oni odriču prironih prava u korist zaštite koju im pruža ržava, ko Loka prava na političku vlast, ostajudi alje originarni originarni subj. tih prava. pojedinci prenose samo vršenje dela svojih prava 17. Baruh Spinoza
Baruh Spinoza nastoji a poveže Grocijusovo i Hobsovo prirono -pravno gleište. Spinoza je o tančina iskristalisao matematičko-kauzalnu metou koju je koristio ved Hobs. On je iz filozofije isključio svaki vi traganja za svrsishonošdu. Spinoza je postavio pitanje u vezi sa status naturalis čoveka i ošao je o zaključka a čovek nije ni čisto ruštveno bide ni puki egoista, čovek po priro poseuje i obre i loše osobine. Kao eo priroe on p oseduje toliko velika ili toliko mala prava koliko ima i modi. Ako su pravo i mod ientični, taa je svako u onoj meri u pravu u kojoj meri je j e namodniji u onosu na ruge. Po Spinozi, za ljue je korisnije a žive prema zakonima svog razuma. Oni to mogu jeino ako se uruže i osnuju zajenicu, ržavu, što ima za pretpostavku a svaki pojeinac oustane o svog prironog prava na kršenje ugovora, čim za tako nešto stekne mod, onosno a u svim situacijama sebe porei ržavi. Država treba a onosi razumne, a ne nepromičkjhene zakone.
18. Samuel Pufendorf
Samuel Pufenofr značajan je zbog činjenice što koriguje matematičko -kauzalnu misao koja je dominirala posle Hobsa i što pravi razliku između „entia psysica“ i „entia moralia“. Fizika opisuje i objašnjava pojave, a etika ih vrenuje kao obre ili loše, pravene ili nepravene. Pufenorf se naovezuje na Grocijusa i Hobsa. Međutim, smatra a je i jeno i rugo stanovište previše jednostrano. S jene strane čovek je egoista, on najviše voli sebe samoga i teži tome a u cilju sticanja vlastite koristi naui rugima, ali sa ruge strane je opet slab i bespomodan, te mu je potrebna zajenica a bi opstao. Na jednoj ovakvoj osnovi Pufendorf je razvio sistem prirodnih obaveza. Stara trostepena podela na: lex aeterna, lex naturalis i lex humana, njemu je bila dobro poznata. Ovojio je prirono pravo o boijeg zakona. Sa obavezama prema Bogu treba a se bavi isključivo r eligija, a sa
obavezama prema sebi samome isključivo moral. Pravne obaveze su jedni obaveze prema zajednici. Postoje 3 vrste: - Niko ne sme a nanosi štetu rugome - Svako treba da se odnosi prema drugome kao prema sebi ravnoj osobi - Svako treba a pomaže rugome koliko go je to u njegovoj modi 19. Na kraju novog veka: Tomazius, Lajbnic i Kristijan Volf Tomazius je odvojio prirodno pravo od ius divinium. Njegov cilj je bio a napravi jasnu razliku između etike, politike i prava, a shono tome i između tri vrste načela uma. Etika se bavi obavezama prema samom sebi, u pitanju je unutrašnja čast. Po politikom valja podrazumevati podrazumevati ono što je pošteno, merilo prestavlja „ ono što želiš a bue tebi bue učinjeno učini rugima“. Pravo, njegov
vrhovni princip glasi „ono što ne želiš želi š a bue tebi učinjeno, ne čini či ni ni rugima“. Lajbnic je smatrao a cilj čoveka nije ostvarenje najvede mogude srede, ved njegovo usavršavanje, a to treba a bue i glavni princip prironog prava. Svoje učenj e Lajbnic nije razvio u pravi sistem, nego je to kasnije učinio njegov učenik Kristijan Volf. Kristijan Volf, njegova argumetacija je sleeda:moral obavezuje čoveka na perfekcionizam. Prepušten samom sebi on, međutim, samo u ograničenoj meri može a ostvar i taj cilj. 20. Praktička filozofija Imanuela Kanta
Imanuel Kant konstatuje a je čovekov praktiči um zakonoavan pošto sebi može oređivati čiste užnosti koje nemaju svrhu u rugome nego u sebi samima. To je zakonoavstvo izraz autonomije čovekovog uma koj i sebi može postaviti maksime htenja i elovanja. Ove maksime Kant ističe kroz ve formulacije kategoričkog imperativa: uvek tako da možeš htet da princip princip tvoga delovanja važi kao opšti opšti zakon. Jedna glasi: postupaj uvek Druga: radi tako da čovečnost u tvojoj osobi, kao i osobi svakog drugoga, uvek uzimaš kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo.
Kant svoju filozofiju prava rži što je alje mogude o morala. Sloboa kao centralni pojam Kantove celokupne praktičnosti filozofije prestavlja osnov pravne nauke. Prav o je ustvari zahtev praktičkog uma i ima u njemu svoj princip koji vrei a prirori. Kant pravi razliku između „pravnog stanja“ i „nepravnog stanja“. „Pravno stanje“ je onaj međusobni onos ljui koji sarži uslove po kojima jeino svako može odi o svog prava. „Nepravno stanje“ je ono u kome nema istrubutvne prave. Naziva se i „prirono stanje“. Šelingov pojam prava počiva u pojmu praktičke mogudnosti, a pojam etike u pojmu praktičke stvarnosti. Praktička mogudnost je dopuštenost , a praktička mogudnost trebanje.
21. Hegelova filozofija U okviru Hegelove praktičke filozofije, temelj poručja objektivnog duha je sloboda volje. Unutrašnje kretanje objektivnog duha jeste postajude kretanjenjegovih momenata: apstraktnog ili formalnogprava formalnogprava, moralnosti i običajnosti . Apstraktno ili formalno pravo jeste ruimentarni oblik sloboe u građanskom svetu. Viši momenat slobode je
moralno. To je momenat beskonačne volje čoveka. Za Hegela, Običajnost nije nikakvo ostvarenje „raja na zemlji“ nego opet jeno kretanj e kroz vlastite momente:poroicu, grđansko ruštvo i ržavu. Destrukcija traicije prironog prava koja je započela Kantom, a nastavljena Fihteom i Šelingom obila je svoju finalizaciju u Hegelovoj filozofiji prava. Po prirodi stvari, ili po svoj pojmu, pravo je upudeno ne na prirou i konstrukcije prironog stanja hipotetičke
sloboe, ved na samooređenje i slobou ličnosti. 22. Pravda kao pravna vrednost- pojam
Pravna aksiologija najdešde analizira i opisuje brojne problemeskopčane sa iejom prava, sa sm islom i ciljem prava, sa vrenosnim komponentama za koje se zalaže jeno ruštvo koje računa na svoj civilizacijski civili zacijski opstanak i buudnost. Istaknuto mesto u pravnoj aksiologiji pripada pravdi. Poznata je Ciceronova izreka- pravda je gospodarica i kraljica svih vrlina). U grčkoj mitologiji ominirale su ve osnovne teme: subina i prava. Glavno Platonovo elo Država posvedeno je razmatranju prave i pravičnosti. Platon u pravi vii smisao koji
se načazi u ispravnom regulisanju meusobnih onosa u zajenici. On naglašava a je praveno a svako obavlja svoj posao i a se ne meša u ruge poslove. Za Aristotela pravda je „jeinstvo svih vrlina“. Karakteristično je nekoliko pravno -filozofskih relacija u kojima antička epoha sagleava pravu. To su: prava i ustav, pravda jedinstvo, pravda pravda i mir. mir. - Prava i ustav, u ovom onosu prava prestavlja jenu vrstu zajeničke oznake za političku ravnotežu
zajenice. Platon traži „a se vrši svoje vlastito“ -
Pravda i jednakost, ovaj odnos povezan je sa odnosom vladanje-pokoravanje.
Prava i mir, ovaj onos se vezuje za Aristotelovu ieju a prava ima jeno specifično značenje - ona je izvor srede i poretka i političkoj zajenici.
U okviru rimskog prava, prava (iustitia) je prestavljala neprikosnovenu vrenost. Stajala je čak i na carskom novcu. U srednjem veku je novozavetni pojam pravde imao određenje kao božija pravda i ispun jenje božije volje.
Filozofija novog veka čini napor a pojam prave iz transceentnog horizonta premesti u horizont ljuskih odnosa. Bekon ukazuje- prava obavezuje a čovek čoveku bue Bog, a ne vuk. U savremenom pravnom mišljenu brojna su gleišta o pravi. Rols u Teoriji prave ističe a u obro uređenom ruštvu prava oređuje ciljeve koje ljui smeju a slee. Smisao prave je u tome a se ploovi saranje tako raspoele među članovima ruštva a niko ne bi imao osnovni razlog a se požali kako je prema njemu postupano nepravično.
23. Oblici pravde
Najčešdi oblici su: istributivna, komutativna, zakonska i soliarna prava. DISTRIBUTIVNA PRAVDA- ona je dugo prisutna u ljudskom iskustvu i sves ti čoveka. Ona ukazuje na iskonsko stanje materijalne zbrinosti kojoj prava nije neophona. Tu se rai o stanju „koje jeste“.
Oređujudi princip istributivne prave je taj a raspoela u jenoj zajenici bue srazmerna položajima koji su članovi zajenice stekli u socijalnoj hijerarhiji. Zajenica bi trebala ati više onome ko zauzima više mesto u socijalnoj hijerarhiji, a manje onome koji se nalazi na nizem prirodno-ruštvenom položaju. Distributivni princip pravenosti se pojavljuje u staleški organizovanom ruštvu. KOMUTATIVNA PRAVDA- ne poznaje materijalnu zbrinost pre kojom nestaje sva pojeinačna subjektivnost. Ova pravda predstavlja stanje pojedinaca u kojem svako brine za sebe. Ova pravda zove se i korektivna ili regulativna pravda. Ne uzima u obzir ugle i vrenost ličnosti, nego samo stečenu korist i pretrpljenu štetu.
Ova pravičnost obuhvata ono što anas zovemo građansko ili krivično pravo. soliarne prave se zasniva na stvaranju takvog ruštvenog ruštvenog sistema koji SOLIDARNA PRAVDA- ieja soliarne omogudava a se bitna jenakost ljui realizuje i kao jenakost u konkretnim ruštvenim onosima, položajima i šansama u svim oblicima života. Formula soliarne prave upuduje a o zajeničkih obara treba ati više slabijima i siromašnima, a manje jačima i bogatim. Svrha je a se izjenače mogudnosti ljui ljui u zaovoljavanju egzistencijalnih egzistencijalnih potreba. ZAKONSKA PRAVDA- često ima više značenja. U pravnoj literaturi treba a označi kako je zakon jeini izvor prave. Zakonska prava označava i jenakost građana pre zakonom. Zakonska prava može a znači zakonsko usvajanje jenog ili više principa prave zbog čega ti principi postaju prinuni u pravnim onosima. 24. Pravičnost kao pravna vrednost
Za pravičnost se kaže a prestavlja pojam sličan pojmu prave. On je, kao prava, bez jasne saržne i jasne formalne efinicije. Često se pravičnost kao vrenost izjenačava sa pravom, ali poneka, pravičnost se u teoriji stavlja iznad ili ispod pravde. Kod Aristotela pravičnost prestavlja jenu vrstu poštenja koje ispravlja prava koja je predutao zakonoavac u
nemogudnosti a ih sve tačno orei. Pravičnost je prema tome samo tehničko srestvo koje popunjava praznine u zakonima. Brojne pravne ustanove su se inspirisale isključivo pojmom pravičnosti, a u srenjem veku pravičnost je imala daleko manje blistavu sudbinu. Ni u savremenoj teoriji prava nije sasvim jasno značenje i mesto pojma
pravičnosti u hijerarhiji pravnih vrenosti uprkos tome što se za njega naročito zalagala „škola slobonog prava“. U savremenoj pravnoj nauci i pravnoj praksi ono što se naziva pravičnošdu jeste ustavno ili običajno ovlašdenje suija ili rugih službenih osoba koje primenjuju pravo a „reaguju elastično“ u konkretnim pravnim situacijama.
Princip pravičnosti je različito primenjivan i prihvatan u različitim pravnim okolnostima. Uglavnom je primena ovog pravnog principa zavisila od autoriteta sudova i njihove uloge u stvaranju pravnog i normativnog sistema.
Otua se princip pravičnosti može nazvati i suskom pravom.
25. Sloboda kao pravna vrednost Sloboda je bitno ljusko svojstvo i sama suština čoveka. Pojam sloboe označava samoolučivanje. Sloboa je temeljni pojam politike i prava. Razlikuje se pozivitno i negativno shvatanje sloboe. Negativna sloboa ili „sloboa o“ porazumeva
osustvo spoljne prepreke za elovanje subjekta po svojoj volji. Pozitivna sloboa je „sloboa o“ elovanje koje ogovara volji pojeinačnog ili kolektivnog subjekta. Aristotel smatra da je slobodan onaj koji raspolaže sam sa sobom, onosno onaj koji živi rai sebe samog, a ne radi drugog.
Protestantski pokret i teorija koja se na taj pokret oslanja ističu važnost volje onosno sloboe savesti. Kalvin je smatrao a sloboa sloboa „za sve“ ne ovoi u pitanje pokoravanje postojedoj postojedoj vlasti. Zakonsku slobou čini sloboa čoveka a se počini samo onom zakonu za koji je ao svoj pristanak. Građanska jenakost ispoljava se u pravu svakog pripanika ržave a kao višeg prizna samo onoga koga može pravovaljano da obaveže U savremenoj pravnoj teoriji sloboa pravnog subjekta najčešde je saržana u strukturi i priroi pravne norme. Normativno izražena sloboa subjekta prava „pretext“ je za njegovu faktičku slobou u pravnom životu i socijalnim odnosima. 26. Mir kao pravna vrednost
U širem smislu mir označava uljuđene onose i harmoniju koji se uspostavljaju nakon nerea i pobuna. U užem
smislu mir na „unutrašnjem“ planu označava relativno harmoničan i civilizovan onos između ljui. Takav mi ne negira postojanje oređenih unutrašnjih protivurečnosti i napetosti, ali se to zbiva zbi va u granicama regularnosti Mir je vekovni političko-etički ieal života u zajenici. Poznat je pokušaj Hiang Suia a u Kini osnuje Ligu za mir. Stara grčka prestava gleala je na pravu kao na uzrok mira, jer pr avda ljude privodi poretku i prijateljstvu, a mir je mogud samo u uslovima sklane zajenice. U srednjevekovnoj misli postojala je saglasnost da je mir jedna od temeljnih vrednosti prava. Avgustin i
Akvinski su isticali a je privremeni građanski mir svrha ljuskog zakona, što voi ekstremnom legalizmu prema kome i najpoliji zakon treba poštovati ok je na snazi. Mir prestavlja osnovnu i univerzalnu pravnu vrenost. Reč je o takvoj pravnoj vrenosti izvan koje nema prava i koja je pretpostavka da se dodje do vrednosti pravednosti kao krajnjeg cilja svakog prava. 27. Sigurnost kao pravna vrednost
Sigurnost označava zaštitu ljuskog života i poretka političke zajenice o nasilnog ugrožavanja. Savremene ržave i moerna ruštva zasnivaju se na pravnim porecima koji svojim građanima jemče pravnu sigurnost.
Po Humblotu sigurnost je izvesnost zakonitr sloboe, onosno sigurno je ono ponašanje ili korišdenje imovine koje nije protivpravno.
Pravna sigurnost ima 3 imenzije: vremensku, saržajnu i socijalnu. tempore. 1. Vremensku imenziju čini stabilnost pravnih propisa pro tempore 2. Saržinsku imenziju čini stabilnost njene saržinske usmerenosti bez obzira na različite situacije u kojima se propis pojavljuje. 3. Socijalnu imenziju pravne sigurnosti čine protezanje regulacije na sve istovrsne odnose unutar zajednice.
Koorinate pravne sigurnosti su: poopštivost prava, pravni formalizam, proceuralnost, preglenost pravnog sistema, pouyanost u funkconisanju institucija, yakonitost, pravni lekovi, pravosnažnost, stečena prava i dr. U „ruge“ elemente pravne sigurnosti spaa neretroaktivnost, zastarelost, zabrana analogije u krivičnom pravu, pravni rok.
28. Istina kao pravna vrednost Istina i pravda spadaju u najstarije pojmove filozofije prava i pravne nauke. U stvarnosti prava istina i pravda su
tesno povezane. Spoznaja istine je pravni put o prave, a utvrđivanje prave prestavlja pravnu potvru istine.
Među logičarima filozofima i teoretičarima oavno se voe sporovi povoom centralnog pitanja: šta je istna šta je objektivna istina? Ogovori na ovo pitanje mogu se poeliti na objektivističke i subjektivističke teorije istine. Objektivističke teorije smatraju a istina postoji u objektivnoj stvarnosti nezavisno o čoveka i čovečanstva. Subjektivistička teorija istne polazi o kriterujuma prema kojem bi svaki pojedinac mogao za sebe a utvri šta jeste, a šta nije istina. Istina, kao i laž, uvek ie uz čoveka, njeno primarno obeležje je antropološko. Otua na pitanje šta je istina ogovor može a glasi: istina je ljusko saznanje koje relativno aekvatno ogovara obj. Stvarnosti. Pored teorije korespodencije postoji i konsezusna teorija istine koju neki nazivaju teorija pravednosti. Njena
bitna karakteristika je a istinu ili pravenost efiniše konsenzusom svih razumnih ljui.
