Filozofija Konana Varvarina

Božidar Maslać

FILOZOFIJA KONANA VARVARINA

DEO PRVI: VARVARIN

DETE U VREMENU GVOŽĐA

Da bi se snašli u svetu, moramo se najpre snaći u vremenu i prostoru. Slično je u slučaju kada pristupamo umetničkom delu. Da bi razumeli pozorišni komad neophodno je da shvatimo da je pozornica nešto što odvaja ovo umetničko delo od nas i ostalog sveta. Okvir slike nam pomaže da se isključimo od ostalog sveta i skoncentrišemo na samo delo. U književnom stvaralaštvu, ukoliko se radnja ne događa u vremenu savremenom trenutku pisanja, umetnik se mora pomučiti da stvori uverljivost doba u kome piše da bi nas odvojio od sveta i zadržao našu pažnju.. Osim takvih slučajeva, postoje dela koja se odvijaju u izmišljenom prostoru i vremenu. Prostor ovde shvatamo kao izmišljenu geografiju. Zemlja čuda u koju igrom sudbine dospeva Alisa je izmišljen prostor. U filmskoj umetnosti je čest slučaj da se radnja odvija u izmišljenom prostoru ili vremenu. Mnoga dela naučno fantastičnog žanra, koji je postao dominantan u filmskoj umetnosti, odvijaju se na izmišljenim mestima i u vremenima koja se još nisu dogodila. Avatar, finansijski najuspešniji film svih vremena, odvija se na takvom mestu i vremenu. No, da li je mašta zaista tako

1

uspešna? Može li zaista kreirati neki potpuno nov svet. U slučaju Avatara ima puno toga već viđenog. Vanzemaljci su humanoidi, koji žive u lovačko-sakupljačkom društvu, imaju animističku religiju, slično Zemljanima istog tipa kulture, jašu pripitomljene životinje, naoružani su oružjem sličnim zemaljskom na tom stepenu civilizacije, kao što su koplja, i manje više nalikuju američkim indijancima, osim što su plavokošci. Belac koji počne da živi sa njima i pronađe sebe u tom načinu života a zatim se suprotstavi svom sopstvenom narodu i rasi takođe je tema već viđena u vesternima. Na primer filmovi poput Plesa sa vukovima i Pokahontas imaju priču sličnu Avataru. I sama poenta filma da treba živeti u skladu sa prirodom je nešto karakteristično za pouke lovačko sakupljačkih kultura koje su upućene na očuvanje lovišta i životinjskog fonda od koga zavise. Naša namera nije da kritikujemo, već da pokažemo koliko je teško stvoriti nešto zaista originalno. Mnogo tuđinskiji i originalniji vanzemaljac je okean na planeti Solaris u Solarisu Stanislava Lema. Ova knjiga je ekranizovana u istoimeni film, koji je snimio poznati i priznati ruski reditelj Andrej Tarkovski autor takvih filmova kao što su Andrej Rubljov i Stalker. I pored toga što su neki umetnici originalni, za dobrog umetnika to nije nužno. On može jednu poznatu priču da ispriča na nov način, a način na koji se nešto predstavlja je ono glavno u umetničkom delu. U Konanu Varvarinu je način na koji je jedna filozofija predstavljena ono što ga čini umetničkim remek-delom. Ipak, videćemo da ovaj film poseduje i originalnost. Pokazaćemo zašto je Konan Varvarin jedno snažno umetničko delo, za razliku od pomenutog Avatara. Pokušajmo na početku našeg preduzeća da datiramo vreme i odredimo mesto radnje Konana Varvarina. Koliko je prostor i vreme u kome se odvija radnja ovog filma izmišljeno? Da li se autor služio stvarnim periodom ljudske prošlosti u kreiranju ovog dela da bi ga učinio stvarnijim? Na početku filma Konanov hroničar datira događanja o kojima pripoveda u period između potapanja Atlantide, što je ako verujete Platonu bilo negde oko 9500-te godine pre nove ere, i rođenja Arijusovih sinova što je odrednica koju je nešto teže datirati. Sigurno se ne misli na Arija, osnivača arijanskog učenja unutar hrišćanstva, koji je proglašen jeretikom na crkvenom saboru u Nikeji 325 godine n. e. a umro je 336. Odrednica Arijus je možda latinizirana verzija imena Ari ( Arije ) koje vodi poreklo od sankritskog aria- plemenit. Od čega su dobili ime Arijci ( Arijevci ), moćna grupa indoevropskih naroda koja se preko Iranske visoravni raširila po severnoj Indiji tokom prve polovine II milenijuma pre naše ere.

2

Po njima se jedna grana indoevropskih jezika naziva arijskom i u nju spadaju farsi, hindi, bengali i neki drugi živi jezici. Da je reč o starijem indoevropskom korenu govore nam i imena Platona ( Platonovo pravo ime je Aristokle ) i Aristotela. Ari u njihovim imenima znači najbolji. Izraz Arijevac je postao popularan tokom i posle drugog svetskog rata u svom nacističkom značenju. Smatrajući da su neke rase ljudi rođene da vladaju nad ostalima, izraz Arijevac su nacisti uzeli da označe gospodarsku rasu čiste bele krvi, plave kose i očiju. Naravno, prema tom tumačenju, Nemci su bili potomci Arijevaca ali pomešani tu i tamo za nižim rasama kao što su Jevreji. Zato su u III Rajhu bili napisani rasni zakoni koji zabranjuju brakove između Arijevaca i nižih rasa i sve ostalo što je bilo u skladu sa logikom takve ideologije. Udeo u ovakvom shvatanju više rase ima i Ničeov pojam natčoveka koji kod Ničea nije jasno definisan, i svodi se na skup predikata i kao takav je doprineo slobodnijoj nacističkoj interpretaciji. Niče se divio kastinskom uređenju u Indiji gde se zna ko vlada a ko se pokorava, a koristio je i izraze kao što je „ Velika plava zver“ za predistorijskog prototipa natčoveka ( O čemu će kasnije biti više rečeno ). Prema tome, nacistička interpretacija natčoveka nije potpuno bez osnova, ali treba naglasiti da je Niče smatrao Poljake boljim od Nemaca, a uopšte nije bio antisemita. Gornje napomene nisu nevažne za našu temu jer neki termini se upotrebljavaju u svakodnevnoj komunikaciji bez potrebnog uvida u njihovu genezu. Za naše potrebe će biti dovoljno da pretpostavimo da se doba Simerijančevih avantura događa između 9500-te godine pre naše ere i , grubo određeno, oko 2000-te godine pre n. e. Iako ovo datiranje na prvi pogled nije toliko važno, ono će nam pomoći da shvatimo vreme i okolnosti u kojima naš junak obitava. Milijus uzima mitsko doba, koje je mračno i nepoznato, za pozornicu radnje, ali se snabdeva materijalom iz jednog stvarnog istorijskog, odnosno arheološkog doba, koje je i samo puno mita i nepoznanica. Ono što upada u oči već u prvoj vizuelnoj sceni filma, kada rastopljena gvozdena masa uzima oblik mača, je, da Milijus stavlja svoju priču u gvozdeno doba. Uostalom i zaplet podseća na vreme prelaska iz bronzanog u gvozdeno doba. Mitsko, Konanovo, i stvarno, gvozdeno doba, se stapaju. U vezi s tim je i ime Konanovog naroda. U srpskom prevodu se ustalio naziv Simerijanci za Konanov narod. Međutim, Robert E. Hauard, koji je autor literarnog Konana Varvarina, nije puno izmišljao dajući imena narodima i geografskim odrednicama. On se ugledao na

3

stvarne reference: Pikti, Kitaj, Vendija, Stiks, Hirkanija i drugo, su imena naroda i geografskih odrednica koje su uzete iz stvarne istorije i antičke mitologije. Simerijanci ili kako je to kod naših arheologa više uobičajeno Kimeri ( Kimerijci ) su narod koji je zaista postojao. Kimerijci su poznati kao nosioci gvozdene kulture i nalazili su se, prema Herodotu, na prostoru severno od Kavkaza i Crnog mora. Prema asirskim izvorima, koji hronološki prethode Herodotu, Kimeri se nalaze južno od Kavkaza. Gamora je grad koji se istorijski vezuje za Kimere, dok se Konan ( Milijusov a ne Hauardov , ubuduće ćemo podrazumevati Milijusovog Konana, a za Hauardovog ćemo napomenuti kada je o njemu reč ) upućuje na Zamoru, raskršće svetova, da pronađe zlikovce koji su mu naneli zlo. Da bismo razumeli pojmove časti i dostojanstva ovih ljudi pomenućemo sledeći događaj. Kimerijci su bili oterani od strane Skita sa svoje teritorije. Pre nego što su Kimeri napustili svoju teritoriju, kimerijski plemići iz kraljevske porodice su se borili jedni protiv drugih do smrti da bi bili sahranjeni u svojoj domovini. Njihova tela su sahranili obični ljudi, a zatim su pobegli pred Skitima. Kimeri su se raširili po raznim zemljama ratujući za svoju novu teritoriju. Ubili su lidijskog kralja Giga koji je poslužio za lik iz mita o Gigovom prstenu. Napadali su i kolonije Grka Jonjana u Maloj Aziji. Od sredine VII veka pre nove ere o njima se više ne čuje puno. Verovatno su pretrpeli suviše od epidemije kuge koja ih je u to vreme zadesila. Tračani su, možda, naslednici grupe Kimerijaca koji su otišli u Evropu. Možda je i revolucija u izradi gvožđa u Evropi, čuveni Halštat, povezan sa uticajima trakokimerske kulture na Kelte. Uostalom da je o ovome bio informisan, ili je nešto slutio, i Robert E. Hauard svedoči samo Konanovo ime koje je keltskog porekla i znači mali Vuk. Ovo ime je i danas veoma popularno u keltskim zemljama. Do sada smo pokušavali da dočaramo doba u kome je Konan živeo da bismo shvatili koliko su Hauard i Milijius koristili stvarna znanja o prošlosti da bi stvorili što uverljivije umetničko delo. Korišćenje pravih referenci je dobar umetnički postupak. Iako umetnost ne mora da bude i ne treba da bude rob realizma, da bismo presvazišli psihološki zid koji deli pozornicu, odnosno platno od našeg uključivanja u samo umetničko delo, sigurno je bolje da osetimo nešto stvarno mogućim. Ovo je još važnije kada slikate mesto, vreme, ljude i vrednosti koji se znatno razlikuju od iskustava konzumenta umetničkog ostvarenja. Umetničko nasleđe generacija učinilo je danas mogućim da stvaralac pređe odmah na stvari koje se nekada nisu podrazumevale. Zamislimo da pišete knjigu o nekim fantastičnim bićima.

4

Ako pišete o vanzemaljcima vi ne morate da objašnjavate da je postojanje vanzemaljaca nešto što je logički i naučno moguće, to se podrazumeva. Ali pioniri na ovom polju su morali da prave uvod, da objasne čitaocu o čemu pišu. Bilo je potrebno da definišu taj pojam, a utoliko bolje je ako se poslužite umetničkim sredstvima u stvaranju takve definicije. Umetnost pri tome ne definiše svoje pojmove na način nekog naučnika ili filozofa sistema. Zaobilazan put je put umetnosti, vi nešto treba prvo da osetite, intuicijom, emocijom, umetničkim čulom. U nauci ili matematici definicija treba da bude što razgovetnija, jednoznačna, ne sme nam ostaviti prostor kojim će naša mašta sama da dodaje predikate koji nisu sadržani u pojmu definisanoga. Umetnost ima suprotan cilj, umetnost želi da nam predstavi nešto što se opire definisanju. Kada nam Milijus predstavlja kovačnicu u kojoj Konanov otac tvori mačeve on ne može da priđe na neki sistemski način i pokaže nam, evo ovo je meh on služi za to i to, ovo je kalup, on mora da bude takav i takav, ovo gvožđe ima u sebi određenu količinu ugljenika koji će mu dati čvrstinu i povećati mogućnost oštrenja. Mi moramo da doživimo kovačnicu na jedan, prirodan način na koji doživljamo najveći broj predmeta u životu. Mi mač nećemo saznati kroz njegovu molekularnu strukturu,već ćemo videti njegovu sivoplavu boju, odsjaj, osetićemo hladnoću njegovog sečiva, osetićemo oštrinu koja mu je svrha, dodirom, čulnošću spojenom sa intuicijom. Kovačnicu ćemo saznati toplinom, bojom rastopljenog metala, oblikom užarenog uglja, otporom koji metal pruža pri kovanju. Hajdeger nas upućuje na ovakvu razliku između nauke i umetnosti. Niče, sa druge strane, čija filozofija je potka Konana Varvarina, podvlači važnost metafore u odnosu na prevlast pojmovnog mišljenja. Zato on ceni umetnost, najviše u prvoj fazi svog stvaralaštva. U drugoj, najslabijoj fazi svog rada, Niče postaje pozitivista koji ceni nauku, gurajući umetnost u stranu. U svojoj trećoj, najzrelijoj i najplodnijoj, fazi, Niče dobrim delom vraća umetnosti važnost koju joj je oduzeo. Uostalom i on sam je umetnik koliko i filozof, ako ne i više. Majstor aforizma, koji je njegovo obeležje, veliki stilista koji vrhuni svoj talenat u „ Tako je govorio Zaratustra“, Niče osvaja čitaoca umetničkim utiskom isto koliko i svojim idejama. Saznavanje kroz metaforu predmeta saznanja je uostalom osnovni način saznanja. Mi fizički svet saznajemo preko fenomena. Ako pristanemo na to da iza fenomena postoji neka stvar po sebi, da upotrebimo Kantov izraz, onda su fenomeni metafore transcedentnog, nesaznatljivog sveta.

5

Vratimo se uvlačenju gledaoca u svet umetničkog dela. Antički Grci nisu imali problem sa definisanjem umetnikove vizije sveta. Div, Apolon, Atina, Odisej, Jelena trojanska, Kasandra grčkom su potrošaču umetničkog dela, dobro poznate reference. Svaka od ovih referenci ima osobine koje umetnik može upotrebiti u svom radu bez da ih prethodno definiše. Međutim, Milijus treba da definiše jedan samo uskom krugu ljudi poznati svet. Konan Varvarin je stvoren i za nekoga ko nije upoznat sa delom Roberta E Hauarda ili životom gvozdenog doba. On hoće i da predstavi Ničeovog natčoveka, i to tako da se izvedba dopadne i nekom ko o ubermensch-u ne zna ništa. Definisati ovde znači uobličiti nešto da bi se na tome izgradilo nešto drugo. Hauard i Milijus uspevaju odlično da uobliče svet u kome će se njihova radnja odvijati. Njihov napor treba ceniti više nego što sadašnji umetnici zaslužuju jer su stvarali u doba bez interneta, kada je prave informacije bilo daleko teže dobiti. Pogotovo je impresivno to što je Milijus najpre želeo da snimi film o Džingis-kanu, ali se gotovo neprimetno i veoma uspešno prebacio na Simerijanca. No, namerno je ostavio traga o svom prvobitnom naumu.. Lopov- strelac koga Konan spasava i koji mu postaje verni drug, zove se Subotai, poput najvećeg Džingis- kanovog generala. Ostavimo, za sada, Milijusove namere po strani i vratimo se na sam film. Najpre ćemo videti kako se priča razvija, usput obeležavajući ono što je važno za nas. Nećemo preneti Ničeov citat jer tu rečenicu „ već i vrapci na grani znaju“ kako bi to rekli pojedini ne naročito inventivni prosvetari. Posvetićemo našu pažnju Konanovoj maloj porodici. Već na početku je jasno da Konan potiče iz višeg socijalnog staleža. Biti kovač u ono vreme je dobro plaćen i uvažavan posao. Pogotovo ako znate ono što konkurencija ne zna. Dok većina još koristi bronzu, Konanov otac je u stanju da pravi duže mačeve. Bronza, koja je legura bakra i kalaja, nije tako čvrsta kao čelik a u isto vreme, čelik i pored svoje čvrstine nije toliko krt da bi se mačevalac plašio da mu mač tek tako pukne na dva dela usred borbe ( iako je to moguće, pogotovo za bakarno oružje ). Istina, u zavisnosti od tehnološkog postupka, gvozdeni ( čelični ) mač se može učiniti da bude više čvrst, ali zato krut, ili više elastičan ali zato manje čvrst. Pri tom moramo spomenuti da se gvožđu dodaje ugljenik i tako postaje čvršći, tako je mač preciznije zvati čeličnim. U svakom slučaju od gvožđa se mogu proizvoditi duži mačevi nego od bronze a to omogućava snažniji zamah i veću silu udarca. Snaga udarca je još bitnija ako je neprijatelj oklopljen. Bilo kako bilo, tehnologija izrade gvozdenog oružja, a pogotovo mačeva kao oružja elite, je od vrhunske važnosti za vođenje rata u antici i kasnije.

6

U Konanovo vreme to je toliko važno da je period ljudske praistorije nazvan prema tehnološkim proizvodima demijurga kao što je Konanov otac. Čuvena reč vezana za magiju, abrakadabra, je verovatno služila za određivanje dužine pojedinih procesa u livenju metala. Kako nije bilo preciznih mernih instrumenata za merenje vremena, izgovaranjem određenih reči meren je protok vremena tokom prerade metala. Nekome sa strane izgledalo je kao da je kovač čarobnjak koji korišnjenjem određenih magijskih formula pravi to što pravi.Što i nije daleko od istine. Veza između magije i metalurgije stvorena je u to praistorijsko doba i trajala je u krilu alhemije kroz srednji vek sve do savremenog doba i moderne nauke. U umetnosti ova veza traje i danas. Uostalom žanr epske fantastike se na Zapadu ponekad naziva Sword and sorcery ( Mač i magija ). Konanov otac na početku filma uverava sina u kvalitet svojih proizvoda, uključujući tu ceo esnaf. Pričajući mu mit o Kromu, koji je Konanov, kako će se pokazati, uglavnom beskorisni bog, logično vezan za podzemlje odakle se crpe metali, otac ga uverava u mogućnosti čoveka. Čovek je u stanju da dođe do tajni nekad rezervisanih samo za bogove. Sigurno je da se to urezalo u pamćenje mladog varvarina, s obzirom na njegovu kasnije iskazanu snažnu volju i nepoštovanje prema polubogu Dumu. Osim toga ga uverava u to da ne sme da veruje ni čoveku, ni ženi ( ovo drugo je možda ključno za razvoj zdravog muškarca ), ni zveri, već gvozdenom maču. To je jedna, istina prilično jednostavna i siromašna, ali praktična životna filozofija. Odmah posle ove poučne priče sledi napad na selo. Selo zaista izgleda kao selo iz metalnih doba. Konjanici su jednako uverljivi, ali ne samo da su ove scene istorijski uverljive. Postoji jedna umetnička uverljivost koju drugi filmovi tog žanra ne poseduju. Već sam nastavak Konana Varvarina, Konan razoritelj loše je snimljen. Početak tog drugog filma prikazuje scenu jahanja u kojem se kamera na glavi konja zadržava predugo. Scena postaje dosadna. O drugim nedostacima ćemo govoriti kasnije, gorepomenuto je samo ilustracija. Postoji, takođe, jedan ruski film ( Vukodav ) koji izgleda kao kopija Konana Varvarina u kojemu na početku filma takođe napadaju selo, ubijaju roditelje dečaka, itd. Ali te scene nemaju tu snagu koji ima Milijusov film. Milijusovi konjanici hitaju kroz šumu na takav način, kao da kroz njih teče matica istorije koja se sprema da mladog Simerijanca uvuče u svoj tok. Statika stabala u šumi kroz koju konjanici nadolaze stvara kontrast koji doprinosi dinamici celog prizora napada na selo. U sceni u kojoj mali Konan postaje svestan

7

napada, on ima vizuelni kontakt sa ratnikom koji se penje na obližnju stenu . Ovaj ratnik celom svojom pojavom zrači divljaštvom. On izgleda, ako ga izmerimo na lestvici evolucije, kao da ga jedan stepenik deli od životinje. Posle ozračivanja prostora svojim divljaštvom ratnik se uspravlja na steni na koju je zakoračio, a bujica konjanika izleće iza njega sa obe strane, pojačavajući impresiju opasnosti i nagoveštavajući dramu koja sledi. Pomenuti ratnik je oslikan bojama karakterističnim za već pomenute Pikte, keltski narod čiji su potomci, makar delom, današnji Škoti Od početka filma pa do scene sa mlinom, muzika Basila Poledourisa je zaista kraljevska, što smo mogli predvideti na osnovu imena kompozitora. Muzika je remek-delo koje nosi jedno drugo remek- delo slike i priče. Ovo sjajno ostvarenje jedne od pet prvih umetnosti je noseći stub prvih dvadesetak minuta filma. Iako je muzika na najvišem nivou do kraja filma, početak je tako važan za utisak i odnos koji gradite sa pričom, akterima, njihovim pojavama i scenografijom da je teško zamisliti da film zvuči ikako drugačije. Kao da je Basila opseo isti demon koji goni i Milijusa. Čini se da on, povlačeći konce, deluje istovremeno kroz obojicu,. Već prvi zvuci u filmu nalikuju grmljavini koja objavljuje dolazak oluje. Tema koja nosi film zvuči kao da čujete koštanu srž epskog doživljaja sveta. Kao da je Basil prerušeni pan, a ne kompozitor, koji nije bio zadovoljan instrumentarijem koji rodu panova stoje na raspolaganju pa je odlučio da iskoristi muzičku evoluciju čoveka i bojne trube, bubnjeve i lire koje je čovek stvorio. Basil je pan koji svojim umećem izaziva bogove. Hor koji koristi najavljuje tragediju na isti način na koji je njegov plemenski antički predak najavljivao tragediju u delima koji se bave herojima grčkog mita. Hor je ovde isto tako deo sudbine, ananke, koji objavljuje svojoj žrtvi šta joj sleduje. Bilo da je žrtva Konanovo selo ili Dart Vejder s licem. Ali svojom muzikom ova tragedija podiže svoje dostojanstvo, uvlači nas u bitku, učestvujemo srcem ako ne telom. Izvlači neku detinju naivnost iz nas, želju muškog deteta da bude slavni ratnik. Šume i planine Kimerije izgledaju nam kao šume i planine Hiperboreje. Poledeurisova muzika čini da Konanova majka izgleda još dostojanstvenije, a Tulsa Dum još tajanstvenije. Zveket metala, krici umirućih, hujanje vazduha koje mačevi stvaraju svojim kretanjem samo su deonice koje se uklapaju sa Basilovom temom, voljom pomenutog demona koji je opseo i njega i Milijusa. Tako nastaje Harmonija između slike, note i prirodnog, nedisciplinovanog zvuka. Samo demoni mogu da ispričaju pravu priču o bogovima i herojima. Demoni su opsedali rapsode i druge pesnike, dajući im nadahnuće. Zar

8

neko može da sumnja da je Homera opseo demon? Postoji veza umetnika i jednog drugima skrivenog sveta, ma šta Niče mislio o metafizici i drugim svetovima. Basil je na trenutak bio uključen u jedno nematerijalno mesto, iz koga izvire umetnička suština, koje iako daje svoju nematerijalnu građu retkim srećnicima, a to je ono što zovemo nadahnuće, ne gubi ništa od svoje esencijalnosti. I može uvek da daje. U svom ranom dobu Niče se oduševljavao Šopenhaureom kao filozofom i Vagnerom kao umetnikom. Vagner je ideal umetnika za Ničea, dok je Šopenhauer ideal filozofa. Niče se jedno vreme družio sa Vagnerom. Smatrao je da Vagner poseduje herojsku ličnost koja uspeva da nadvlada demonsku prirodu iz koje umetnici crpe svoju inspiraciju. Proizvod borbe između demona i heroja koji su boravili u Vagnerovom duhu su njegova umetnička dela. Vagner je tvorac novog stila u umetnosti, ali još više obnovilac mitologije, verni predstavljač večnih motiva života i što je za nas, takođe,zanimljivo tvorac jedinstva muzike i drame. Fridrih Niče je smatrao da kroz Vagnerovu muziku govori Šopenhauerova filozofioja, koju je u to vreme smatrao najistinitijom. Nije čudo da se u tom ranom dobu svog razvoja Niče toliko oduševljavao Vagnerom. On je smatrao umetnost vrednijom od istine. Privid, iluzija, obmana oličena u umetnosti dublja je i izvornija od istine , stvarnosti i bića. Naša volja, zapravo želi privid umesto istine. Pre Ničea, niko tako snažno nije stao na stranu umetnosti. Podsetićemo samo koliko Platon, po mnogo čemu najznačajniji filozof svih vremena, ne trpi umetnike. On smatra da umetnici bivaju nadahnuti demonskom snagom ali da zapravo ne znaju o čemu pripovedaju. Naravno, pri tom misli na rapsode i pesnike poput Homera i Hesioda. O likovnoj umetnosti ima još gore mišljenje. Slika je kopija kopije. Dok je materijalna stvar kopija nematerijalne, nepropadljive ideje te stvari. Slika ima još niži ontološki status jer je predstava kopije. Platon je filozof kome su istina i znanje supstancijalni za čovekov odnos sa svetom. On kritikuje pesnike iz sledećih razloga. U tradicionalnom grčkom društvu pesnici su uživali status učitelja nacije. Obrazovanje i vaspitanje ( paidea na grčkom ), su se vršili po ugledu na vrednosti koje je propisivala pesnička umetnost oličena u Homeru. Platon je smatrao da pošto pesnici ne poseduju znanje, ne treba im ukazivati poštovanje koje su do tad uživali. Uostalom, da li bi danas poverili obrazovanje vašeg deteta nekome ko ne zna o čemu priča? Platon je smatrao pesnike, Homera na prvom mestu, svojom konkurencijom. Aristokle je želeo da se obrazovanje zasniva na znanju, kao što mi danas radimo ugledajući se na njega.

9

Iako je u svojoj razradi idealnog društva ( Država ), muziku ostavio zbog važnosti za razvoj duše, vladari države svoj legitimitet zasnivaju na osnovu znanja koje poseduju. Interesantno je da primeri koje Platon navodi kao loše za vaspitanje mladih, i za koje smatra da ih treba cenzurisati deluju kao da bi ih i Niče odbacio. To su na prvom mestu reči Ahila koga u Hadu sreće Odisej i kome se žali na sledeći način: više bih voleo biti paor i sluga onom, koji i sam svoga imanja nema negoli vladati mrtvima što ne vide sunca da se pokaže stan i smrtnog i besmrtnog roda truo i strašan, od koga i sami zaziru bozi Avaj, i u dvoru Hadovu nekakve duše, Ima, i senke ima, al’ nikakva nema života, jedini on da je svestan, a drugi blude ko senke, duša mu ostavi ude i brzo odleti Hadu Svoju oplakujuć’ sudbu i ostavi snagu i mladost duša odleti pod zemlju tada podobna dimu cvrčeć’ , Kao što miševi slepi unutra u pećini strašnoj cvrkom cvrče i leću kad koji spadne sa stene, gde se u povorci oni sve jedan za drugog drže: tako su cvrčale duše... Ovakvo naricanje Ahilejevo svakako ne priliči nekom ko važi za najvećeg heroja Ilijade, koji je, uostalom, mogao da bira između besmrtnosti i smrtnosti i izabrao je potonje svojom

10

voljom, suprotstavljajući se volji Bogova. Taj izbor koji je načinio je i suština njegovog herojstva. Da nije toga, Ahil i ne bi bio neki junak, kada uzmemo u obzir neranjivost njegovog tela, sa izuzetkom pete. Sigurno da bi i Niče odbacio takvu umetnost, koja heroja predstavlja kao nekog ko oplakuje svoju sudbinu koja je sledila iz sopstvenog herojskog izbora. Žalosno je da i u dužoj verziji „ Konana Varvarina“ postoji ovako nešto. Duža verzija je zapravo normalna verzija. U vreme posle smrti Konanove drage, dok se Konan i druzi mu pripremaju za dolazak Tulse Duma i njegovih ratnika, postoji scena u kojoj razgovaraju Konan i Subotai i Konan se žali na svoju sudbinu. Ova kuknjava ne priliči natčoveku, čiji je Konan umetnički ideal, i sva je sreća da je u kraćoj verziji filma ova scena izbačena. Iz tehničkih razloga, pri prvom izdanju filma u DVD formatu, isečene su neke scene. Pored ove, izbačene su i scene sa princezom na kraju filma. U originalnoj verziji filma Konan se sa princezom udaljava ka obzorju , noseći je u rukama na način na koji se mlade unose u dom preko kućnog praga, a sve se to događa u trenutku svitanja. Ova holivudska bljutavost je, na sreću, izbačena u skraćenoj verziji. Skraćena verzija deluje istinitije, kad uzmemo u obzir sve što znamo o Konanu i Ničeu, tako da u slučaju da film niste do sada gledali, preporučujemo kraću verziju. Kao što smo mogli iz gore izloženog da primetimo i Platon i Niče potrebuju heroja. Platonu je heroj potreban da bi bio čuvar idealne zajednice. Idealna zajednica se sastoji iz tri klase. Jedna je klasa proizvođača koju čine zanatlije i zemljoradnici, druga je klasa čuvara, ratnika koji treba da ratuju za dobro zajednice, dok je na vrhu klasa upravljača koja je regrutovana selekcijom najboljih čuvara. Tripartitna podela države u vezi je sa Platonovom podelom duše na tri dela. Jedan deo je apetitivni deo koji je u vezi sa strastima koje bi smo mogli nazvati nižima. Tu su nagon za jelom i pićem, na primer. Vrlina ovog dela duše je umerenost. Sledeći viši deo ( thimos – srce, srčanost, hrabrost ) je vezan za ono što bismo mi danas nazvali voljnim delom. Ovaj deo je vezan za više strasti, na primer žeđ za slavom je karakteristična strast ovog dela duše. Timokratija, vrsta vladavine koja nastaje kada idealna zajednica, aristokratija, počne propadati kao glavnu vrednost ima želju za takmičenjem, slavom, lovom, dokazivanjem. Vrlina ovog dela duše je hrabrost . Ovo je deo duše koji je po mnogo čemu okrenut ka drugima i zato je nesamostalan. Problemima volje ćemo se više baviti kasnije, ali spomenućemo ovde da Grci, po nekima, nisu imali pojam volje na način na koji mi danas govorimo o njemu. Treći aspekt duše, kome u idealnoj zajednici odgovara

11

klasa upravljača, je razumski deo duše. Njegova vrlina je mudrost, razboritost. Racio je obeležje ovoga dela duše. Kada su ovi delovi, odnosno aspekti duše, usklađeni, duša je u harmoniji, poseduje zdravlje koje je vrednost samo po sebi. Herojstvo, koje nas zanima, je osobina jedne klase u idealnoj zajednici. Kod Ničea je stvar drugačija. Herojstvo je vrednost po sebi. Nije nam potrebno nešto iznad toga. Herojski život je ono što je smisleno i daje vrednost svetu. Kod ranog Ničea, koji je još u senci Šopenhauera i Vagnera, umetnički genije je heroj. Sve je podređeno umetnosti koja živi kroz svog genija. Bitno je da uočimo da se već rani Niče okreće iracionalnom, Šopenhauerova filozofija je filozofija iracionalnog, dok je umetnost, bilo kakva, opet stvar iracionalnog, bilo da govorimo o nadahnuću ili o talentu. Ni nadahnuće ni talenat se ne mogu objasniti racionalnim sredstvima. Kasnije će Niče napraviti pomak unazad, u kome će postati pozitivista, čovek nauke, umetnosti će oduzeti pijedestal na koji ju je uzdigao. Možda je ta faza nastala i pod uticajima promena u ličnom odnosu prema Vagneru. Niče je zahladneo odnose sa svojim nekadašnjim uzorom. Verovatno je ovo nastalo zato što dva genija ne mogu da trpe jedan drugog. Ničeu je bila potrebna samoća. Posle uglavnom neplodnog perioda pozitiviste i zaluđenika za naukom, Niče će se ponovo vratiti iracionalnom, u svom zrelom stvaralačkom dobu, koje je i najvažnije za njegov opus. Kada danas pomislimo na Vagnera, prva asocijacija je njegovo delo Jahanje Valkira. Ova muzika je upotrebljena u filmskom klasiku Frensisa Forda Kopole, Apokalipsa sada. Nju koriste pripadnici američkih vazdušno- desantnih snaga prilikom napada na vijetkongovce. U filmu je prikazan napad helikoptera na vijetnamsko selo uz ove epske dionisijske note. Sigurno je da bi se Ničeu svidela ovakva scena. Još više bi mu se svidelo da čuje note Basila Poledourisa. Smatrao je da kroz Vagnerovu muziku govori Šopenhauerova filozofija, najviša i najistinitija filozofija za mladog Ničea. Kroz Basilovu muziku govori Ničeova filozofija. Iako je Basil imao i druge uspele kreacije, poput Robokapa i Lova na Crveni oktobar ono što je stvorio za Konana Varvarina ostaće ono po čemu ćemo ga pamtiti. Iz Poledourisa govori jedna sirova , razobručena, dionisijska snaga, koja slavi heroje ali koja je fino umetnički doterana i istesana u apolonijskom redu nota, razumskog izuma koji se suprotstavlja ali i dopunjuje dionisijsko. Ničeovom terminologijom rečeno, Konan Varvarin, spaja Dionisijski poriv za razaranjem, tamu, haotičnost, snagu i dubinu sa apolonskim smislom za red sklad i lepotu.

12

Borba ova dva nagona u Grčkoj umetnosti razrešava se u tragediji. Tragedija je Grčko shvatanje sveta.. Nije reč o sentimentalnom pesimizmu koji svuda vidi jad i bedu, već o jednom dubljem zahvatanju sveta kroz ljudsko delanje koje je uvek ograničeno višom silom, sudbinom, nužnošću, voljom bogova. Niče je smatrao da je umetnost metafizička uteha. Po njemu tragedija nije priča već delanje. Zanimljivo je da lik mladog Konana ništa ne priča. Hroničar priča umesto njega. Mladi Konan dela, iako je njegovo delanje sve do scene sa mlinom svedeno na primanje utisaka. To kako ćete interpretirati svoje utiske takođe je delanje. Konan ne skreće pogled u trenutku u kojem mu otac gine, odnosno biva ubijen. Njegova majka mu ne stavlja ruku preko očiju u tom času. Ona je rodila heroja. Ta je majka sušta suprotnost mnogim današnjim majkama koje samo gledaju kako da se deca ne muče. Mladi Konan ćuti i kad ostaje bez nje. Sve do kraja ona ispoljava svoj materinski instikt, a instinkt je ono što Niče ceni više od znanja, u zaštiti svog mladunca. Ali njen instinkt nije dovoljan da je pripremi za volju koju poseduje Tulsa Dum. Volja je druga stvar koju Niče ceni još više od instinkta, uostalom u osnovi svega je volja za moć. Volja za moći koju poseduje ovo stvorenje jača je i od materinskog instinkta. Uostalom, nije li materinski instinkt samo prerušena želja da se prevaziđe konačnost ljudskog postojanja.? Jedno prikriveno ispoljavanje volje za moći. Kako god bilo u vezi ove stvari, Konan ostaje bez majčinske zaštite i ljubavi. Scena u kojoj je Konanova mama spremna da se bori protiv zavojevača iako je bitka već izgubljena svedoči o iracionalnoj suštini ljudske prirode. Pojavljivanje Tulsinih vojvoda i samog Duma takođe nam prikazuje jednu logiku iracionalnog. Za razliku od oklopa i kaciga Rimskih legionara ili srednjevekovnih oklopnika koji su uz retke izuzetke sledili jedan racionalan dizajn, Tulsa Dum i družina imaju neracionalno napravljene kacige. Njihove su kacige više umetnička dela nego upotrebni predmeti. One imaju ukrase. Reksor ima kacigu sa dugačkim ukrasima , koji su možda nastali kao stilizovani rogovi. Tulsa Dum se pojavljuje sa kacigom koja poseduje zmije koji gledaju jedna drugu. Donji deo Dumove kacige podseća na oblik šlema iz doba klasične Grčke. Leonidini Spartanci su nosili nešto slično.Gornji deo je njegov lični beleg, amblem koji stoji u vezi sa njegovom prirodom. On, Dum, sledi nekakav heraldički nagon u kreiranju svog defanzivnog oružja. Opet nešto iracionalno. Sa druge strane, zakrivljenost i oblina oklopa su proizvod racionalnog domišljanja i iskustva. Ako vas neko oružje pogodi onda je bolje da to bude pod uglom većim, odnosno

13

manjim od devedeset stepeni. Pod uglom od devedeset stepeni udarac je najsnažniji. Zato je kosi, zaobljeni oklop izdržljiviji od ravnog, kockastog koji ima delove koji štrče. Što manje delova koji štrče, što zaobljeniji i uglačaniji oklop, i šanse da preživite udarac su veće. To je racionalno. Ova racionalna logika je bezvremena. Kosi oklop je i deblji u odnosu na udarac pod uglom od devedeset stepeni. U razvoju bedema u evropskim utvrđenjima, odnosno utvrđenim gradovima, u vreme kada se pojavilo i evoluiralo vatreno oruđe, oličeno u artiljeriji topa i bombarde, logika je nužno dovela do zidanja kosih utvrđenih zidova. Ako pogledamo gravire utvrđenih gradova iz XVIII veka, na primer, videćemo lance kosih bedema koji su postavljeni tako, da odakle god primili udarac to bude, u geometrijskom smislu, što dalje od devedeset stepeni. Ideja je da se projektili odbiju. Pravo je čudo da nemački dizajneri mehanizovanog oklopa iz perioda tridesetih godina i ratnog doba nisu odmah upotrebili ovo iskustvo. Nemački tenkovi od Pzkfw I ( panzerkampfwagen – oklopna borbena kola ) do Pzkfw VI ( čuveni Tigar ) imaju kockast dizajn. Potpuno suprotno logici. Tek sa Pzkfw V ( Panter, koji se i pored broja V, pojavio posle Tigra, sredinom 1943 ), Nemci dobijaju tenk s racionalno dizajniranim oklopom. Potpuno je suprotna priča sa ruskim tenkovima. Najbolji tenk drugog svetskog rata, ako se uzme u obzir povoljan odnos niza parametara kao što su odnos oklopne zaštite i mase, brzina, solidno naoružanje, jednostavno održavanje i proizvodnja, čuveni T- 34, imao je kosu prednju ploču. Ovaj deo tenka je izložen najvećem broju pogodaka. Kupola je takođe zaobljena sledeći logiku racia. Nemci su imali ozbiljne probleme da izbace iz borbe T-34- ke kada su se suočili s njima u prvoj ratnoj godini 1941. Glavni deo tereta nemačke kopnene vojske, u ovoj borbi, su preuzele osamdeseosmice, topovi veoma velikog kalibra za to vreme. Kasniji nemački tenkovi, kao Tigar, imaće upravo ovaj top velikog kalibra kao rešenje za T34. Posleratni ruski tenkovi su sledili ovu racionalnu logiku do kraja. T-55 je tenk izraženih oblina, okrugle kupole sa svih strana. Čak su i zapadni, posleratni tenkovi, i pored kubičnije forme, sledili logiku zaobljenih ivica i kosih ploča. Uostalom dovoljno je pogledati prednju stranu „ Abramsove“ kupole. Isto važi i za nevidljivi svet radio- talasa. Oblik stelt aviona koji je dizajniran da rasipa talase sledi istu logiku. Tip aviona F-117, od kojih je najmanje jedan primerak postao žrtva srpskog oružja, sav je sastavljen iz kosih površina. Savremeniji modeli aviona su zaobljeniji i na taj način, pored razvoja novih tehnologija i snažnijih računara, pokazuju da slede jednu

14

ideju koja ne zavisi od doba i poseduje bezvremenost. Eto, to je bio jedan prilog u odbranu Platonove teorije ideja. Zato smo se bavili ovom temom toliko. Nije lako dati primer za nešto natčulno kao što su Platonove ideje, ali mislim da smo uspeli u tome. Ideja oklopa je večna i nepropadljiva i tvorci oklopa se uvek moraju ugledati na nju. Međutim, kod Tulsinih ljudi, kao i kod istorijskih „Naroda sa mora“ kako su ih nazivali stari Egipćani, koji su u jednom periodu istorije bili izloženi osvajanju od strane ovih ljudi, takvo shvatanje u kreiranju oklopa ne igra glavnu ulogu. Oni koji imaju oklope iz kojih štrče metalni ukrasi imaju samopouzdanje. Oni se ne brinu da će primiti udarac, oni se bave time kako da zadaju udarac protivniku. Njihova estetika treba da pokaže protivniku da beži dok još može. Strah je ono osećanje koje oni žele da izluče iz žlezda svojih neprijatelja. To je racionalna logika koja za svoju bazu ima iracionalne porive. Zmije na vrhu Dumove kacige imaju duhovne veze sa zmijama koje čine Meduzinu kosu. Drugi razlog je, naravno, želja za posebnošću, za izdvajanjem iz mase i pokazivanjem svog povlašćenog položaja. U sceni pojavljivanja Tulsa Duma pred Konanom i njegovoj mati treba imati na umu i tu dodatnu dozu straha koju on ubrizgava u tela, a još i više u duše svojih žrtava. I tako Konan na vrlo nasilan i psihološki upečatljiv način ostaje bez svoje zaštitnice i hraniteljice. Moramo još spomenuti u vezi sa ovom scenom u kojoj Konan postaje siroče i jedno delo domaćeg umetnika. I pored snage koju Milijusova scena, o kojoj je bilo reči, poseduje, za preporuku je pogledati jednu drugu scenu koja sama čini celo umetničko delo iz jednostavnog razloga jer je reč o likovnom umetničkom delu koje je po svojoj prirodi statično. Postoji razlika između umetnosti prema kojoj su neke umetnosti statične a neke dinamične. Slikarstvo i vajarstvo su statične umetnosti i njihov izraz je drugačiji od dinamičnih umetnosti poput poezije ili filma. To ima svojih prednosti i mana. Smatram da je delo Uroša Predića „ Siroče na majčinom grobu“, snažnije u svom izrazu. Zaista uspeva da prenese užas gubitka i hladnoću sveta jedne takve situacije. Iako ne tako dobar u izrazu kao Predić, Milijus uspeva da nam dočara još veći Konanov gubitak. Ne samo da Konan gubi svog oca i svoju majku već gubi i svoj narod. Treba imati u vidu da je dete iz takvog sela i iz tog perioda istorije, odnosno praistorije, imalo svet sveden na to što smo nabrojali uz dodatak fizičke okoline sela. Za razliku od današnje dece koja dobijaju salve informacija putem sredstava masovnog informisanja i komuniciranja, i koja su u mogućnosti da steknu jedan širi, ako već ne dublji pojam sveta i samom interakcijom sa velikim brojem ljudi, mali Konan ima samo svoje selo. Šok nastao

15

napadom na njegov mali svet mogao bi se porediti samo sa nekom planetarnom katastrofom današnjeg sveta. Tulsa Dum je Konanu uzeo sve osim golog života. Početak Konana Varvarina je, pored ostalog, i film katastrofe. Katastrofe koja nije simptomatična samo za gvozdeno doba. Istina je da su, osim dešavanja u šumi Kimerije prikazane na filmu, istorijska i arheološka svedočanstva puna sličnih događaja. U Tacitovoj Germaniji su pomenuta razna plemena, odnosno narodi koji su doživeli zlehudu sudbinu. Zanimljivo je da Tacit pominje i neke Kelte koji su bili odlični proizvođači oružja, ali su zaboravili da ga upotrebljavaju, pa ih je jedno germansko pleme porobilo, baš da bi proizvodili dobro oružje za njih. U svetu dvadesetog veka se pokazalo, na jedan dramatičan i nasilan način, da običan čovek ne može da živi luksuz života u kome ga interesuju samo male stvari. Tok svetskih događaja nikoga ne ostavlja po strani, pa ni najzaostalije i zabačenije kulture. Za vreme rata na Pacifiku i najizolovanija plemena su došla u dodir sa istočnjačkom izvedbom svetskog mejnstrima, ratom između Japanaca i saveznika. Šta onda može da očekuje neki Evropljanin? Ne može se izbeći svetski tok od strane običnog čoveka. Ma šta radili, istorijski procesi će nas uvući u svoj mehanizam, u svoj mlin za mlevenje ljudskih sudbina. I čovek na to treba da bude spreman. Ne može se nadati da će sve biti dobro na kraju. Čovek se mora spremiti za najgore. Uostalom na kom kraju? U grobu? I pored toga , prema našem filozofu iracionalnog, čovek treba da uživa u životu, ma koliko isti bio bolan zadovoljstvo vredi toliko da poništava sav bol.

16

BORBA ZA PRIZNANJE

Da li vam se ikada dogodilo da vam, kao detetu, otmu igračku, futbalsku loptu, bicikl, lutku, skejtbord, majicu, torbicu, patike? Ako ste bili žrtva jednog ovakvog, neprijatnog događaja možda ste u dubini duše, osim žala za otuđenom materijalnom stvari, osetili i duševni bol zbog nepoštovanja vaše ličnosti? Ako ste osetili takav duševni bol bar jednom u životu, onda ćete lakše shvatiti jednu Hegelovu ideju, koja leži u osnovi zapleta Konana Varvarina. Jedan od glavnih Varvarinovih motiva nije samo puka želja za osvetom već i želja za priznanjem. Ova Hegelova ideja je nastala kao konkurencija konceptima društvenog atomizma. Socijalni atomizam, koji je karakterističan za Zapadnu filozofiju novog veka i savremenog doba, Hegelu se činio nedovoljnim da objasni stupanje individua u socijalne odnose. Već kod Makijavelija se pomalja jedna slika društva shvaćena kao borba pojedinaca za resurse. Iako je kod Makijavelija osvetljena borba viših klasa, odnosno potencijalnih vladara, i autor „Vladaoca“ se ne bavi naročito običnim narodom, osim kada je podrška naroda instrument dolaska na vlast i očuvanja iste, iz kontesksta njegovog dela se može nazreti koncept društva u kome vlada rat svih protiv svih. Vladar se u osnovi trudi da oštroumno i u sopstvenu korist usmeri energiju neprekidnih sukoba među ljudima. U Makijavelijevim spisima postoji jedna teorijski neiskazana ali implicitno prisutna metafizička pretpostavka da polje društvenog

17

delanja čini neprekidna međusobna borba subjekata za očuvanje fizičkog identiteta, ili prostijim jezikom rečeno, najvažnija delatnost ljudi je težnja da se što duže nanosaju glave. Nekih 120 godina posle Makijavelija , jedan je engleski filozof imao privilegiju da se rodi u epistemički povoljnom dobu za ustanovljavanje filozofske, naučno zasnovane teze o ratu svih protiv svih. Hobs je smatrao kako su ljudi u osnovi mehanizmi na vlastiti pogon, čija osobenost leži u njihovoj sposobnosti da se brinu za svoju dobrobit u budućnosti. Čim se dvoje ljudi sretnu, mislio je Tomas Hobs, ta osobina da se brine o sopstvenom dobru u budućnosti stvara neku vrstu preventivne eskalacije moći koja se rađa iz sumnjičavosti. Pošto oba subjekta moraju jedan drugome ostati strani i nerazumljivi u svojim namerama, oba rade na povećanju svojih potencijala u pogledu moći, osposobljavajući se za neku buduću odbranu od mogućih napada onog drugog. Hobs se rodio iste godine kada je Engleska proživela strah od napada španske armade ( 1588 ). Pod vođstvom Frensisa Drejka i kraljice Elizabete Engleska je uspela da se odbrani od ove pošasti, iako šanse nisu bile u englesku korist. Opstanak protestantizma koji je doprineo izgradnji modernog engleskog identiteta je glavna posledica pomorskog trijumfa nad Španijom. Pobeda Španije značila bi i pobedu papstva.. I pored izbegavanja strane invazije naroda druge vere, Engleska se u narednom veku ,XVII-tom po redu, našla u ništa manjoj istorijskoj nesreći. Građanski rat je, po mnogima, nešto najgore što može da zadesi jednu naciju. Upravo se to dogodilo Englezima. Rat je započeo sukobom između kralja i parlamenta. Kralj Čarls I Stjuart je tvrdoglavo insistirao na pravu kraljeva na nesputanu vlast. To ga je dovelo do sukoba sa parlamentom koji je, prirodno, insistirao na konsenzusu između kralja i parlamenta. Tvrdoglavost Čarlsa I ga je dovela pred dželata koji mu je odsekao glavu po sudskom nalogu parlamenta. Kao što se iz izloženog može videti Englezi su bili oko 150 godina ispred Francuza po ovom pitanju. Francuska giljotina je bila samo tehnički napredak. Ideja da parlament može odseći glavu kralju je anglosaksonski izum engleske političke avangarde. No, Francuzi, čija zemlja ima veći broj sunčanih dana, lakše su dospeli do stanja za čije se imenovanje koristi idiom „ usijane glave“, i nisu mogli stati dok nisu odsekli još nekoliko tuceta glava kako običnih građana, tako i nekih od prvaka revolucije. I posle toga neka neko kaže da ne postoji progres. Ne samo da je razvoj tehničkih nauka omogućio industrijalizaciju odrubljivanja

18

glava, već je francuska revolucija omogućila da svako može ostati bez glave bez obzira na društveni status, pol, starost ili stvarnu krivicu. Engleski građanski rat se nastavio u više navrata. U jednom periodu Engleska je bila republika, i to jedini put u istoriji. Engleski predsednik Oliver Kromvel, sa titulom lord protektor, posle smrti je izvučen iz groba i njegovi zemni ostaci su vučeni po ulicama Londona. Izgleda da su Englezi rođeni monarhisti. Sukob između rojalista i parlamentaraca završen je smenom dinastije Stjuart, koji su, uzgred da pomenemo, bili katolici i Škoti. Parlament je potvrdio svoje pravo, a novi kralj je bio protestant Viljem Oranski. Život u vreme engleskog građanskog rata je bio veoma surov. Osim poginulih u borbama, mnogi su umirali od zaraznih bolesti, kao što je kuga, od gladi, a mnogi zarobljenici su prodavani kao roblje i završili su izvan britanskih ostrva. Iako je reč o engleskom građanskom ratu najveće žrtve je podnela Irska, koja je izgubila negde oko 40% stanovništva. Ovakve slike stalnog rata navele su Tomasa Hobsa da artikuliše ideju prirodnog stanja. Prirodno stanje je stanje međuljudskih odnosa u kome ne postoje društvene institucije. U njemu vlada stalna borba između ljudi za osnovne potrebe. Pošto nema prava, nema ni nepravde. U takvom stanju nema mesta nikakvoj radinosti, nema kulture, nema društva. Čovekov život je usamljenički, siromašan, opasan, skotski i kratak. Vlada prirodno pravo: jus naturalis, odnosno sloboda da svaki čovek sopstvenim moćima čini sve da bi se održao u životu. Ovo uključuje i slobodu da ubija ili krade, da bi dobavio hranu. Hobs smatra da su ljudi rođeni jednaki jer niko nije dovoljno jak da bi se sam odbranio od drugog čoveka. Svako može biti ubijen na spavanju ili može biti savladan od strane nekoliko ljudi koji bi se udružili. Hobs zapravo razmatra pitanja iz političke filozofije koja su se oštro ocrtala u tom dobu: Zašto neki ljudi imaju pravo da vladaju nad drugima? Kakvo je poreklo društvenih institucija? Imaju li ljudi neka prirodna prava? Odakle potiče saglasnost pojedinca sa načelima određene političke zajednice? Ova pitanja se razlikuju od antičkih shvatanja političkih problema. Poznata je Aristotelova tvrdnja da izvan društva može postojati samo životinja ili Bog, čovek je društveno biće. Aristotel, ne razlikujući se tu od drugog glavnog filozofa politike iz antičkog doba, Platona, polazi od prvenstva zajednice. Polis ima prioritet nad pojedincem, sreća, ili moralna vrlina ne mogu se pronaći izvan zajednice. Politička teorija ovih dvaju najznačajnih filozofa antike ide u pravcu pronalaženja najboljeg uređenja

19

kojem se pojedinci moraju podvrći. Platon je ekstremniji od Aristotela, kod njega jedan deo društva nema prava na imovinu, drugi ima gotovo neprelazne prepreke u slučaju da želi da se obrazuje, a sve u cilju harmonije celine. Posle buđenja ljudske racionalnosti u Renesansi i odbacivanja crkvenih dogmi o svetu i čoveku, neki su pokušali da odgovore na pitanja vezana za funkcionisanje ljudskog društva pronađu u antici. Vremena i običaji su se , međutim toliko promenili da su ovakvi pokušaji bili redom neplodni. Sa Makijavelijem i Hobsom dolazi do novih političkih ideja. Zajednica gubi svoj prioritet, a pojedinac postaje važniji od celine. Društvo se sada sastoji od individua koji kod Hobsa iz logičkih razloga ne mogu preći iz prirodnog stanja u stanje zakona i prava. Pošto onaj koji napadne prvi u odnosu između dva čoveka, ima prednost, pojedinci sami nikako ne mogu izađi iz prirodnog stanja. Zašto bi se držali ugovora kada onaj koji ga prvi prekrši dobija prednos?. Koga ovo više interesuje može dovesti u vezu situaciju pojedinaca u prirodnom stanju sa dilemom zatvorenika iz teorije igara. Da bi prevazišao ovaj problem, Hobs uvodi instituciju omnipotentnog suverena. Onaj ko je dovoljno moćan da silom i strahom obezbedi poštovanje ugovora ima pravo da vlada. Podređeni mu poveravaju svoja prava u zamenu za zaštitu i obezbeđenje mira. Hobs nije mislio da je nekada zaista postojalo stanje bez ikakvih institucija, iako je doba građanskog rata po mnogo čemu nalikovalo na prirodno stanje. Njegov cilj je bio da reši filozofske probleme koje smo pomenuli; kakvo je poreklo političkih institucija, i na čemu zasnivaju svoj legitimitet. Da ideja pružanja zaštite nije bez istorijskih osnova može se videti po mnogim slučajevima sinteze ratničke aristokratije i proizvođačkog dela stanovništva. Uostalom, osim Konanovih Trako-Kimera ovakav primer imamo i sa samim engleskim društvom. Posle bitke kod Hejstingsa u XII veku, došlo je do smene anglosaksonske aristokratije normanskom vlastelom. Za običan narod malo se toga promenilo. Pružanje zaštite ostala je osnovna funkcija normanske vlastele kada se jednom utvrdila. I aristokratija antičkog atinskog društva je verovatno imala poreklo od grupa za zaštitu. Koliko je funkcija zaštite od značaja za prosto funkcionisanje društva vidi se i po poreklu italijanske mafije. Mafija je nastala na jugu Italije u uslovima kolapsa države koja nije mogla da ispuni svoju zaštitničku funkciju. Ideja društvenog ugovora prema kome društvo nastaje od socijalno nepovezanih

20

individua dalje se razvijala i prilagođavala društvenim prilikama kod Loka i Rusoa. Jedinkama su pripisana određena prava koja stiču rođenjem i ova prava su prvi put garantovana američkim ustavom i poveljom o pravima. U Evropi su na velika vrata uvedeni francuskom revolucijom i pravnim normama proisteklim iz nje. U današnje vreme ljudska prava su postala svetinja u politici zapadnih demokratija, pa se pod izgovorom zaštite ljudskih prava došlo do koncepcije „ humanitarne“ vojne intervencije. Da rezimiramo: U antici postoji ideja prioriteta polisa nad pravima građana; u savremenom svetu društvo se gradi od prvenstva pojedinaca ka društvenim organizacijama. Ono što Hegelu u njegovom ranom periodu smeta je manje-više mehanicistički način konstituisanja društva u modernoj filozofskoj misli. Postoji spoljašnja, po njemu, neprirodna prinuda. Hegel pokušava da prevaziđe ovaj problem tražeći način da nastanak društvenih institucija objasni na jedan više organski i prirodan način. Potaknut Fihteom, Hegel razvija ideju priznanja. Kod Fihtea je priznanje uzajamno dejstvo individua, koje stoje u osnovi pravnih odnosa. Ljudi traže jedni od drugih da delaju slobodno, dok istovremeno ograničavaju svoj opseg delatnosti u korist drugog. Subjekti stvaraju zajedničku svest koja u pravnim odnosima dobija objektivno važenje. Hegel smatra da u meri u kojoj subjekt zna da će ga drugi subjekt priznati u pogledu izvesnih njegovih kvaliteta i sposobnosti spreman je na pomirenje sa tim drugim subjektom. Subjekt preko drugog delimično upoznaje svoj zasebni identitet koji se drugome suprotstavlja kao nešto pojedinačno. Unutar običajno ustanovljenog međusobnog priznanja, subjekti uvek uče nešto novo o svom ličnom identitetu. U tim odnosima vide kako se potvrđuje određena dimenzija njihovog sopstva. Putem sukoba oni napuštaju dostignuti nivo običajnosti kako bi dospeli do priznanja zahtevnijeg oblika svoje individualnosti. Proces priznanja koji čini osnovu običajnosnog ( moralnog ) odnosa između subjekata sastoji se od stupnjevitog sleda naizmeničnih pomirenja i sukoba. Na ovaj način Hegel rešava problem koji postoji u atomističkoj izgradnji sveta. Svakoj osobi su potrebne druge osobe radi izgradnje sopstvenog identiteta. U nekom konkretnom istorijskom trenutku subjekti su primorani da napuste i prevaziđu običajnosne odnose u kojima su se zatekli zato što veruju da u tim odnosima njihov pojedinačni identitet nije zadobio zadovoljavajuće priznanje. Sukob koji nastaje nije radi golog fizičkog opstanka kako to smatraju Makijaveli i Hobs. Osim osnovnih sredstava za goli život čovek želi da bude priznat do nivoa koji on lično

21

smatra da zaslužuje. Vratimo se na primer Engleza. Oni su odbili da budu drugorazredni u pogledu korišćenja svog jezika. Zašto bi dopustili monopol latinskog i grčkog kada je u pitanju korišćenje svetog pisma ili crkvenih rituala? Zar engleski jezik nije dovoljno dobar za opštenje sa bogom? Pobunom protiv pape Englezi se bore za novu poziciju u međusobnom priznanju sa Rimom. Najpre su dobili priznanje tako što su prešli iz paganstva u hrišćanstvo. U jednom trenutku istorije to više nije dovoljno. Od vremena Tjudora Englezi žele sveto pismo na svom jeziku i žele svoju crkvu. Potreban im je novi nivo priznanja. Ono što je kod Hegela bitno u pojmu priznanja i po tome se razlikuje još više od Makijavelija i Hobsa je njegova pozicija da je identitet važniji od života. Ličnost je u stanju da stavi na kocku svoj život i sve što poseduje da bi se izborio za nivo priznanja koji smatra da zaslužuje, odnosno da bi i u očima drugog bio identifikovan u skladu sa visokim standardima koje sam sebi pripisuje. Englezi su spremni da ratuju protiv nadmoćnijeg protivnika i rizikuju svoj život za svoj identitet. Njihov građanski rat takođe se može interpretirati sa ove pozicije. U engleskom društvu su postojali oni koji su branili pravo kraljeva na apsolutnu vlast, protežući svoju argumentaciju do Adamovog vremena i stvaranja čoveka. Sa stanovišta ovih filozofa parlament je učinio zločin kada je osudio i pogubio kralja Čarlsa I. Za Hegela je izvor zločina upravo nepotpuno priznanje. Unutrašnji poriv zločinca leži u njegovom iskustvu da na uspostavljenom stadijumu uzajamnog priznanja nije priznat na zadovoljavajući način. Kralj nije želeo da prizna pravo parlamenta da vlada konsenzusom sa njegovim odlukama. Došlo je do borbe za priznanje. Kralj, odnosno ličnost Čarls Stjuart I nije mogao da dopusti eroziju svoje moći jer bi na taj način njegov identitet bio promenjen. On više ne bi bio to što jeste. Birajući smrt radije nego da popusti učinio je upravo ono što Hegel predviđa u teoriji. Priznanje koje nam duguje drugi, odnosno društvo, važnije je i od vlastitog života. Parlamentarci su, takođe, bili spremni da idu do kraja. Nisu više hteli da budu u drugorazrednoj društvenoj poziciji u odnosu na instituciju i ličnost kralja. To su hegelijanski metafizički uzroci građanskog rata. Borba za priznanje. Dodatni motiv rata je identitet samih Engleza. Stjuarti su katolici, dok je engleska nacija nastala upravo na suprotstavljanju katoličanstvu. Dokle su englezi spremni da idu u očuvanju svog identiteta najviše govore pravne norme koje važe i danas. Engleski kralj ne sme biti katolik ili venčan katolkinjom.

22

Vratimo se na primer otete igračke sa početka glave. Duševni bol koji ste osetili potiče od nepriznavanja vaše ličnosti. Napadač, koji je nosilac želje za nesputanim ispoljavanjem sopstvene subjektivnosti radi nešto u svom partikularnom interesu.On vas ne priznaje kao osobu ravnu sebi.. Ako prihvatite borbu, a to je po Hegelu jedini primereni odgovor, vi ste ona strana koja se prema sebi odnosi kao prema ličnosti. Vi se borite za integritet cele vaše osobe, dok ( otimač ) kriminalac zadovoljava neki svoj pojedinačni interes. U borbi mora prevladati napadnuti subjekt zato što on svoju ličnu povredu pretvara u stvar koja se tiče celokupne osobe. Sukob ima osnovu ne u kršenju individualnih pretenzija na neko pravo, u ovom slučaju pravo svojine, već u kršenju integriteta osobe u celini. Hegel ovu borbu naziva borbom za čast, gde je čast stav koji zauzimate prema samom sebi. Borba za čast je potrebna jer takav afirmativan odnos prema sebi zavisi od potvrđujućeg priznanja drugih osoba. Kada se dve osobe bore imaju isti cilj, ponovno ustanovljenje svoje časti, i pokušavaju onog drugog da uvere kako njihova ličnost zaslužuje priznanje. To uveravanje će uspeti samo ako jedan drugome pokažu da su spremni da žrtvuju i svoj život. Samo spremnošću da umrem, po Hegelu, ja javno pokazujem da su moji individualni ciljevi i svojstva značajniji od mog fizičkog opstanka. Tako Hegel dopušta da se društveni sukob, koji je proizašao iz uvrede, pretvori u borbu na život i smrt, borbu koja se ne može pravno obrazložiti budući da se radi o celokupnoj osobi i nadilazi granice koje se mogu pravno obrazložiti. U našem primeru iz detinjstva kada se borimo za povraćaj igračke mi stavljamo do znanja otimaču da nas mora uzeti u obzir kao osobu a ne sredstvo koje služi za zadovoljenje njegovih potreba. Borba za priznanje izgrađuje naš identitet. Ovim sukobima nastaju moralno zreliji načini priznanja. Posredstvom svakog novog izazova u koje ih uvlače različiti zločini, sopstveni ili tuđi, osobe uvek stiču dodatno znanje o svom vlastitom i jedinstvenom identitetu. Celokupna osoba je ona koja priznanje zasniva na osnovu svoje posebnosti dok je osoba ona koja poseduje pravno priznanje. Borba za čast se vremenom razvija u borbu čitavih zajednica. Potreba ljudskog duha koji potpomaže razvoj svesti je znanje da ga drugi priznaju, znanje do koga se može dođi samo kroz sukob. Ličnost dobija saznajnu potvrdu od ostalih osoba u interakciji jedino ako ima iskustvo o tome kako drugi reaguju na ciljanu provokaciju. Sukob je tako način socijalne integracije jer ne možemo razviti svoju svest i lični integritet bez reakcija i priznanja drugih.

23

Svoju ideju o priznanju Hegel je u svojoj filozofiji kasnije zapostavio u korist spekulacija o razvoju svesti. Važan detalj se odnosi na stvaranje dela, kao produkta svoga rada posredovanog upotrebom oruđa. Zahvaljujući delu subjekt sebi otkriva da je kadar da konstituiše realnost, i da je sadržaj te realnosti takav posredstvom subjekta. Dok se svest prema svetu odnosila samo saznajno nije bila svesna svoje moći da menja realnost. Ova promena realnosti može da nastupi samo pod pritiskom samodiscipline. Sagledavajući rezultate svog rada, duh jednog posebnog subjekta, ima iskustvo samog sebe kao biće koje je sposobno za aktivnost zahvaljujući samosputavanju. Ovo liči na Ničea i njegove ideje o samosavlađivanju, ali zapravo u ovim Hegelovim idejama se može nazreti klica Marksove filozofije. U Konanu varvarinu je Simerijanac u zanimljivoj situaciji da bukvalno proizvodi sam sebe. Nakon porobljavanja dece iz njegovog sela Varvarin provodi svoju mladost okrećući mlin. On nije video svet i ne razvija se saznajno u onom smislu u kome je saznanje prikupljanje informacija, međutim, on saznaje nešto još važnije. Saznaje da se svet može menjati, i to na način koji njemu odgovara. Za razliku od ostale dece, koja vremenom, jedno po jedno umiru, što je samo nagovešteno Milijusovim umetničkim metaforama, Konan stvara svoje telo koristeći svoju volju, i samo svoje telo kao oruđe. Iako odrasta kao rob, Simerijanac izgrađuje svoju svest i svoju volju shvatanjem da može da promeni i stvori novu realnost. Ovakvo psihološko stanje je od izuzetnog značaja za poduhvat koji zri u Konanovoj ličnosti od trenutka uništenja njegove porodice i naroda. Događaj koji mu je oduzeo porodicu, narod i detinjstvo je trenutak u kome Simerijanac počinje da izgrađuje svoj identitet. On na taj zločin može da odreaguje samo prihvatanjem borbe. Suština Varvarinove ličnosti, koju on gradi i ispoljava kroz ceo film, je da je on osoba koju mora da uvaži svako, ma kako moćan bio. Njegov odnos sa Tulsa Dumom ne zasniva se samo na pukoj osveti, već i na želji za priznanjem. Konan nije bilo ko i ne može se sa njim postupati na takav način na koji se postupalo, bilo da je u pitanju Tulsa Dum ili sama istorija. Konan ne da na sebe, i spreman je da plati najvišu cenu. Šta je život, bez priznanja njegove ličnosti? Ovo se može videti i u delu filma u kome se bori u areni gde počinje da saznaje svoju vrednost. Tu on uspeva da svojom gladijatorskom borbom na smrt, dobije priznanje publike. Iako je ovo priznanje nepotpuno ono je od izuzetnog značaja. Ono uliva dodatnu sigurnost u Varvarinovu ličnost. Na ovaj način Milijus nagoveštava rešenje problema koji stoji u odnosu gospodara i

24

roba ( sluge ) koji je čuveni hegelijanski problem i kojim se bavio Kožev upravo u vezi sa priznanjem. Kada se dvoje ljudi prvi put sretnu oni pokušavaju da nametnu svoju volju i sopstvo onom drugom. Iz tog razloga se razvija borba. Pobednik borbe, međutim, biva osujećen u svakom slučaju. Ukoliko ubije protivnika on dobija samu borbu, ali ne dobija priznanje jer je protivnik radije umro nego što je bio spreman da podredi svoje sopstvo drugome i prizna ga kao više vrednog gospodara. Sa druge strane ukoliko se pobeđeni, suočen sa izborom između smrti i priznavanja vlasti pobedniku, preda i padne u ropstvo, odnosno služanjstvo, pobednik ostaje uskraćen u priznanju. Priznala ga je ličnost koja nije dovoljno vredna jer nije bila spremna da položi svoj život u borbi za priznanje svog identiteta. U slučaju Konana on dobija priznanje od neutralne a zainteresovane i kvalifikovane strane. Priznanje publike je, u izvesnom smislu, pravo priznanje. Citirajmo Konanovog hroničara: „ Nije više mario. Život i smrt- isto. Samo da gomila bude tu da ga pozdravi urlicima požude i besa. ..Počeo je da shvata svoju vrednost...Vredeo je ( He metters- računa se, vredi ).“ Dakle, Simerijanac, iako rob, dobija priznanje. Pomalo paradoksalno, ali treba uzeti u obzir da je Konan dopao ropstva kao dete i ne zna za bolje. On ne spada u teorijski slučaj kada se dva čoveka prvi put sretnu i pokušavaju da nametnu jedan drugom svoje sopstvo. Paradoksalan je Varvarinov slučaj i iz ugla Marksizma. Ovaj filozofski i ideološki diskurs je prisutan ( i dalje ) u mnogim porama našeg društva i ne smemo ga zanemariti. Prema Marksu, kada proizvodi ljudskog rada dospevaju na tržište oni se otuđuju od svog tvorca. I sam rad postaje otuđenje zato što radnik nema sredstva za proizvodnju pod svojom kontrolom. Konanovo telo je i proizvod rada i sredstvo za rad, a nalazi se u rukama njegovog robovlasnika koji stiče kapital koristeći Simerijanca kao gladijatora. Ipak, teško je zamisliti da se Konan oseća otuđenim od svog tela. On svoje telo oseća na jedan epistemički povlašćen način, osim što njegovo telo biva priznato od strane drugih kao uspešna mašina za ubijanje, niko drugi ne može osećati njegovo telo na način na koji ga Konan oseća. Što se tiče priznanja, i nama piscima ( filozofima ) i drugim umetnicima identitet zavisi od priznanja publike. Ako ova knjiga ne zadovolji prosečno obrazovanog čitaoca ni moje sopstvo neće dobiti željeno priznanje. Nepriznati umetnik je neuspešni umetnik i tu se nema šta dodati. Ne moramo se boriti na smrt, publika daje svoj sud.

25

Osim časti, važnu ulogu u priznanju ima i seksualno, odnosno ljubavno priznanje. U odnosima seksualne interakcije oba subjekta mogu, zahvaljujući svom zajedničkom nagonu da budu željeni, jedan drugog prepoznati u partneru. U susretu sa željom drugog koja je usmerena na njega, ego stiče iskustvo sebe kao vitalne, želeće subjektivnosti koja od drugog želi da bude ista takva. Seksualnost je oblik ujedinjavanja suprotstavljenih subjekata. Tako seksualnost postaje važno, mada ne i jedino, vezivno tkivo atomiziranog društva Da bi postojalo ljubavno priznanje, misli Hegel, potrebno je da mi sebe možemo videti u drugom. Razvoj subjektovog ličnog priznanja je vezan za tip priznanja koji dobija od drugih subjekata. Kod ovog tipa priznanja postoji problem. Izgleda da pravo priznanje mogu dobiti samo prosečne osobe. Zamislimo da je jedna devojka lepa, zapravo prelepa, vrlo inteligentna, obrazovana, vedra i duhovita, iz „dobre porodice“, bogata, sa besprekornim manirima u društvenom ophođenju, sa razvijenim i osobenim stilom u oblačenju i da ne nabrajamo dalje, sveukupno vrlo poželjna. Ovakva devojka, od malena izložena udvaranju suprotnog, a zašto da ne i svog pola, poseduje, na prvi pogled, seksualno priznanje koje je iznova i iznova potvrđivano. Slično onom koju Simerijanac dobija od publike. Pomenimo da žene imaju saznajni problem vezan za njihovu lepotu. Da bi znale da su lepe moraju dobiti potvrdu od drugih. Zanimljivo je da mnoge devojke imaju visoko mišljenje o sebi u ovom domenu i bez potvrde drugih. Tako su u stanju da provedu život u ovakvoj iluziji. No vratimo se na našu savršenu devojku. Problem koji iz Hegelijanske perspektive ova devojka ima, kada u problem ubacimo naša znanja o polovima, je što ne postoji muškarac koji joj može pružiti priznanje. Muškarci i žene imaju drugačije seksualne funkcije i ciljeve. Za žene je sam seks mnogo problematičniji nego za muškarce, gledano iz evolutivnog ugla. Čak i danas, uz svu silu kontraceptivnih naprava, mnogi se odlučuju, iz razloga većeg užitka, za nesiguran seks. Uostalom kontraceptivna sredstva su nesavršena. Korišćenje pilula koje petljaju sa hormonima, na primer, nisu poželjan izbor za mnoge žene. Mnogi drugi se odlučuju , zbog potpunijeg doživljaja, da u početnoj fazi odnosa ne koriste prezervativ već da ga upotrebe tek posle izvesnog vremena i rizici za trudnoću rastu. Iz svega navedenog možemo da zaključimo da i u današnjem društvu postoji izvesna verovatnoća za neželjenu trudnoću. U prednaučnim vremenima, to jest do pre nekoliko generacija, mogućnost za neželjenu trudnoću je bila vrlo velika. Samohrana majka u društvu koje nije posedovalo razvijene mehanizme socijalne

26

zaštite nije imala šansu da pruži izglede na srećan život svom potomstvu. U najvećem periodu ljudske evolucije žena koja bi pokušala da gaji decu bez muškarca koji bi joj pomagao i dobavljao materijalne resurse ne bi imala velike šanse na uspeh kada je u pitanju golo preživljavanje, a kamoli nešto drugo. Prirodna selekcija je učinila da kod ogromne većine žena postoje mehanizmi za odbranu od nepromišljenog stupanja u seksualne odnose. Ovi mehanizmi odbrane nisu savršeni i ponekad popuštaju ali postoje. Za ženu koja je postigla evolutivni uspeh nije u interesu da ima veliki broj seksualnih odnosa sa različitim partnerima. Još je važniji društveni status i moć seksualnih partnera. Ukratko formula uspeha je što manji broj, što kvalitetnijih muškaraca. Žena se mora potruditi i da emotivno veže za sebe poželjnog muškarca. Iz potrebe da koristi uspešnog muškarca što duži period. To je još jedan dodatak formuli uspeha. Sa evolutivne tačke gledišta muškarac ima sasvim suprotne ciljeve. Najviše šanse da se reprodukuju i prenesu svoje gene su imali muškarci koji su imali seksualne odnose sa većim brojem žena. Kvalitet tih žena je bitan, ali nas zanima činjenica da je želja za većim brojem partnera ono po čemu se muško ponašanjei i psihička konstitucija razlikuju od žena. Neke „moderne“ žene postavljaju sebi pitanje: zašto je muškarac koji je bio sa velikim brojem žena frajer, a žena koja je bila sa velikim brojem muškaraca drolja? Odgovor je u tome što evolucija kažnjava „drolje“ a nagrađuje „frajere“. Muškarac koji je imao neobavezan seks može se lako izgubiti bez odgovornosti, dok žena može završiti sa trudnoćom i svim problemima koje samohrana majka ima i u savremenom društvu, a kamoli u predmodernom dobu. Čedomorstvo je često bio pokušaj da se izbegne ovaj problem. Osim toga kod većine muškaraca postoji nagon za samopotvrđivanjem u seksu koji traje relativno kratak period posle seksualnog čina, ili uspešnog osvajanja, i zato kod mnogih muškaraca postoji stalna potražnja za novim „ mesom“. Većina muškaraca nije u stanju da zadovolji ovakve porive sa atraktivnim devojkama zbog malog broja i nedostupnosti istih, pa je spreman na kompromise. Alfa mužjak, moćan muškarac na visokoj društvenoj poziciji koji može da koristi natprosečne društvene resurse je u situaciji da bira između mnogih, primarno fizički, atraktivih žena. Moramo napomenuti da je za žene mogućnost korišćenja društvenih i prirodnih resursa ono što čini alfa mužjaka. Fizički izgled je od sekundarnog značaja. Kod muškaraca je obrnuto. Fizički izgled je važniji od bogatstva ili društvenog statusa devojke.

27

Devojka koju smo uzeli za primer atraktivne dame ima dakle problem. Da bi se zaista ostvarila i dobila priznanje, prema Hegelu, ona mora prepoznati sebe u osobi sa kojom je u ljubavnom odnosu. Teškoća se sastoji u tome što je njoj analogan muškarac, koji ima sve, u mogućnosti da se stalno seksualno potvrđuje sa većim brojem, istina uglavnom, samo na površini atraktivnih žena, ali to za muškarca uglavnom nije problem. Da ne bi bila u situaciji stalnog trpljenja poniženja izazvanih prevarom kojoj ovakvi alfa mužjaci inkliniraju, alfa ženka može doći u iskušenje da ostvari vezu sa beta, gama ili čak delta muškarcem. Iako će ovakvog muškarca možda moći držati pod kontrolom, neće dobiti ljubavno priznanje jer neće moći da prepozna svoje kvalitete i osobine, odnosno društvenu poziciju u njemu. Druga opcija, koja se dešava alfa ženkama je da ostanu same i na taj način opet ne dobiju ljubavno priznanje. Alfa žena je zapravo u nemogućoj poziciji za dobijanje ljubavnog priznanja na onaj način kako to misli Hegel da je moguće. Ipak, ostaje joj priznanje publike, a to po nama nije mala stvar, i tako alfa žena može biti srećna i u ljubavi sa beta mužjakom. Pošto smo dali objašnjenja vezana za probleme neželjene trudnoće, dužni smo da se osvrnemo i na željenu trudnoću. Pored društveno prihvatljivih oblika željene trudnoće, u zajednici muškarca i žene koji ispunjavaju moralne i pravne standarde, mnoge žene koje hvataju alfa mužjake, ili druge muškarce koji se na društvenoj lestvici nalaze iznad prosečne žene, koriste taktitu uhvati frajera na bebu. Vidimo da postoji slučaj gde su nezaštićeni seksualni odnosi prihvatljivi za ženu. Pravi alfa mužjak neće pasti na ovakve ženske trikove. Međutim, kako je društvo bolećivo na ovakve stvari, postoji pritisak na alfa mužjake, koji uključuje i zakonsku regulativu, da podnesu odgovornost za ovakve stvari. Sve ovo odgovara ženama koje su pokretane svojim primordijalnim nagonima da nađu dobrog opskrbitelja, spremne na sve. Mi ne možemo odobriti društvene vrednosti i pravne norme koje štite ovakve ženske sklonosti. Živimo u dobu koje je suviše liberalno prema ženama. Mnoge civilizacije koje su propale u poslednjim etapama svog postojanja su bile liberalne prema ženskoj manipulaciji. Prema našem mišljenju postoji uzročno-posledična veza između ova dva čime ćemo se baviti u drugom delu knjige.. Poznato je da su stari Grci kritikovali Etrurce da suviše dopuštaju svojim ženama, i Etrurija je pala pod vlast u početku mnogo manjeg i brojno slabijeg, ali muškim osobinama determinisanog Rima. Pre toga imamo primer Sparte koja je propadala sa jačanjem ženske moći. U današnje vreme možemo navesti primer SAD i EU, koje imaju sve manju moć u

28

međunarodnim odnosima, a to koincidira sa sve većom ženskom moći. Šta tek reći za Srbiju koja je doživela najveća poniženja i poraze u modernoj istoriji u vreme u kojoj je na vlasti imala diktatora papučića koji je povremeno morao da sluša naređenja svoje žene, ma koliko besmislena bila. Ova problematika je važna ali ćemo joj posvetiti drugi deo knjige, a sada ćemo se vratiti na našu temu. Moramo ovde napomenuti izrazito muške osobine koje poseduje Konan. On je u prilici da proživi život u radosti i veselju sa svojom dragom, ali odlučuje da svoj naum mora sprovesti bez obzira na želje njegove saputnice. Varvarin je čak i napustio svoju devojku da ga ne bi ometala u njegovom životnom preduzeću. Simerijanac pokazuje osobine prvoklasnog muškarca u odnosu prema ženama. Varvarinova volja savlađuje svaki poriv koji bi mogao da ga skrene sa njegovog puta, uključujući tu i čari voljene. U nastavku ćemo ispitati omega ženu i muškarca. Omega žena bi bila devojka krajnje neatraktivnog izgleda, dok bi omega muškarac bio neko ko ima minimalnu društvenu moć i minimalnu mogućnost za trošenje resursa. Reč je o osobama koje ne mogu da računaju na divljenje publike. Šta im u tom slučaju preostaje? Iz metafizičkih i fizičkih razloga u koje ovom prilikom ne možemo zalaziti, većina ljudi su, ako ne na margini, a onda ispod proseka po pitanju svojih sposobnosti, prihoda, izgleda itd. Sa stanovišta našeg rešenja inspirisanog Milijusom, oni mogu dobiti priznanje tako što postaju deo publike. Oni čine publiku i presuđuju ko je alfa mužjak a ko alfa ženka. Ovo je naravno najviše moguće u liberalnim demokratijama. Prosečan, a zapravo ispodprosečan čovek je onaj koji kupuje najjeftinije i na taj način nagrađuje određene industrijalce ili veletrgovce. Najbogatija porodica u najbogatijoj i najmoćnijoj zemlji sveta je vlasnik Volmarta, trgovinskog lanca koji je postigao uspeh zahvaljujući jeftinoj robi. Najveći privredni rast imaju zemlje u kojima se proizvodi najjeftinija roba. Najpopularnije serije i realiti emisije su one koje se obraćaju najprostijoj publici i ljudskim porivima. Dok su nekada presuđujuću publiku činili kraljevi, vojvode, dvorjani i druga aristokratija, glumci nisu mogli biti sahranjivani na grobljima gde se sahranjuju normalni ljudi. Glumci su bili prezrena kasta. Sa rastom moći prosečne publike, i usponom trećeg staleža glumci postaju sve popularniji, bogatiji i imaju veći društveni status. U današnje vreme glumci su i politički uticajni, pa je Arnold Švarceneger, koji tumači lik Konana Varvarina postao guverner Kalifornije. Još veći uspeh je postigao Ronald Regan koji je postao predsednik SAD i pobednik u hladnom ratu, a danas se jedan nosač aviona naziva

29

po njemu. Postoji čitav niz primera koji nam potvrđuje našu tezu, inspirisanu filmom Konan Varvarin, da je priznanje publike ključno i presuđujuće društveno priznanje. Na taj način možemo da rešimo Hegelijanske probleme vezane za priznanje. Zanimljiv je primer , u tom kontekstu, i rimskog cara Nerona. Iako je imao političku moć tirana kome se niko nije mogao suprotstaviti, i mnoge je ljude kao od šale slao u smrt, ceo život je žudeo za iskrenim priznanjem publike da je veliki i nadareni umetnik. Čak i u ratničkim društvima junaci žele da dospeju u epsku pesmu i tako dobiju priznanje publike. U ovoj glavi smo se najviše koristili tumačenjem Hegelove ideje priznanja koja je izneta u delu Aksel Hornet Borba za priznanje, ali smo se osvrnuli i na Koževa. Bitno je razlikovanje u shvatanju sukoba Hobsa i Hegela. Dok kod Hobsa individue na prisvajanje imovine od strane napadača reaguju strahom da će i njihov život uskoro biti ugrožen, po Hegelu se kod individue javlja osećanje da je drugi društveni subjekti ignorišu. U agresivnom odgovoru na napad na imovinu oštećena individua ne reaguje samo iz razloga očuvanja imovine ili puke osvete, već da bi ih drugi primetili. Destruktivna reakcija strane isključene u društvenoj interakciji ima ca cilj pridobijanje pažnje. U sukobu dve strane postoji pažnja obe strane usmerene na onog drugog, postoji nekakvo priznanje. Legitimitet zahteva da bude priznat kao osoba, i to kao osoba sa određenim kvalitetima može da dovede ovu ličnost do borbe na život i smrt. Iz ove borbe može se izaći sa razumevanjem sebe kao osobe sa nekim pravima, jer onaj koji je spreman na borbu do smrti zaslužuje pravno priznanje. To se dogodilo u engleskoj i francuskoj revoluciji. Niže klase su bile spremne na borbu na život i smrt i zadobile su pravno priznanje. Više klase su izgubile svoju eksluzivnost, mada u engleskom slučaju ne u potpunosti. Zanimljivo je da Aleksandar Kožev smatra da je Hegel idejom o borbi na život i smrt anticipirao egzistencijalistički način razmišljanja. Stvar je u tome što je u egzistencijalizmu svest o mogućnosti individualne slobode uslovljena anticipacijom izvesnosti vlastite smrti. Pogotovo je ovo prisutno kod Hajdegera i Sartra koji spadaju u ateiste egzistencijaliste. Hajdeger smatra da život nije ništa drugo do kretanje ka smrti, i da obični ljudi ne žele da budu svesni takvog stanja stvari. Ljudi žive u stanju „ zapalosti“ u svakodnevnu rutinu koja mišljenje svodi na instrumentalnost potrebnu za rešenje svakodnevnih problema. Mišljenje se kreće od jednog do drugog problema svakodnevnice ne želeći da se podseća na nužnost smrti. Ličnost proseka se utapa u rutinu i običaje propisane društvenim normama. Sa druge strane autentična ličnost, svesna

30

neizbežnosti smrti odabira projekat kojim će osmisliti svoj život. Na taj način se očituje njegova sloboda. Konanov projekat je njegova namera da kazni Tulsa Duma. Verovatno je da Kožev na umu najviše ima Sartra. Ovaj francuski filozof, koji je potpuni indeterminista, smatra da čovek uvek ima slobodu. Ova sloboda može uključivati i spremnost na smrt. Ako živimo kao Jevrejin u Nemačkoj tridesetih godina i želimo da uđemo u restoran koji je zabranjen za Jevreje, ništa nas ne sprečava u tom naumu ako smo spremni da na kocku stavimo naš život. Ako smo se našli kao rob na plantaži u Alabami u prvoj polovini XIX veka, naša je odluka da li ćemo pristati da budemo rob ili ćemo pokušati sve da bi se oslobodili. Jedino što je važno je da smo uvek spremni da stavimo život na kocku da bi ostvarili svoju slobodu. Za nas može biti zanimljivo sledeće pitanje: Ako su ljudi spremni da se bore na život i smrt radi jedne nematerijalne stvari kao što je priznanje, kako u ljudskoj vrsti uopšte opstaju takvi geni? Zar nije racionalnije boriti se samo za opipljive resurse koji će omogućiti preživljavanje i podizanje dece. Ima li iracionalna borba za priznanje svoju evolutivnu prednost? Pretpostavimo, kao što znamo iz svakodnevnog iskustva, da nemaju svi ljudi tako izraženu želju da rizikuju svoj život radi časti. Pozovimo u pomoć i prostu matematiku. Ako ljudi spremni da ginu zbog časti istrebljuju jedni druge, kako ostavljaju potomstvo? Zašto vremenom ne izumru? Pogotovo je primetno da su mladi ljudi ti koji su spremni da umru radi časti, što još više smanjuje mogućnost da ostave potomstvo, jer imaju visoku stopu smrtnosti u mladom uzrastu. Čak i da su mladi stupili u bračne vode i imaju decu, njihove udovice ostaju bez podrške svojih izabranika i smanjuje im se mogućnost preživljavanja potomstva. Postoji li racionalan odgovor na ova pitanja? Odgovor je zapravo vrlo jednostavan. Oni koji pobede i prežive u borbi za priznanje povećavaju svoj društveni status. Iako je stopa smrtnosti ovih ljudi u istoriji vrlo velika oni koji prežive u stanju su da nametnu svoju vlast ostalima. Aristokratske klase ili kaste nastale su od ovakvih ljudi koji su preživeli borbu. Nije važno što je stopa smrtnosti ovih ljudi velika, jer kada se pobednici uspostave na vlasti postaju atraktivniji suprotnom polu i samim tim imaju mogućnost da ostave veći broj potomaka. Jedno genetsko istraživanje je pokazalo da Džingis Kan, koji prema onome što znamo pripada ovakvom tipu čoveka, ima oko dvadeset miliona direktnih potomaka. Jedna epizoda iz života ovog osvajača govori puno o tome kakva je ličnost bio. U vreme dok je bio mlad i nije još postao moćan, ratnici iz susednog plemena su mu oteli ženu. U tom kraju

31

sveta je otimanje žena bilo nešto sasvim uobičajeno, i većina ljudi je na to reagovala tako što bi našli drugu ženu, ali ne i Temuđin. Budući svetski osvajač je smatrao da ne može tako da se postupa prema njemu. On je organizovao ratnike i krenuo u ratni pohod da povrati svoju ženu. To je bio jedan od prvih uspešnih ratnih pohoda od mnogih koje je pokrenuo. Moramo ovde da iznesemo jednu pretpostavku vezanu za poreklo nekih od najpoznatijih pesama srpske epske poezije. I sam Vuk Karadžić je smatrao da je srpska epska poezija vrlo stara i da je nekada obrađivala teme vezane za neko starije doba. Nesrećom na Marici i Kosovu glavna tema postaje gubljenje državne nezavisnosti i svi ostali jadi koje prate narode koji izgube svoj nacionalni suverenitet. Banović Strahinja je pesma koja je smeštena u predvečerje kosovskog boja, ali je naše mišljenje da je reč o pesmi iz mnogo starije prošlosti koja je prilagođena aktuelnim dešavanjima. Zaplet i radnja odgovaraju upravo istorijskom slučaju Džingis Kana. Naravno ne mislimo da pesma ima veze sa istorijskom ličnošću Džingis Kana, već da se odnosi na nekog junaka iz davne srpske prošlosti. S obzirom na etnogenezu srpske nacije pesma može da ima tri izvora. Jedan je slovenski pre dolaska Slovena na balkan. Drugi je možda vezan za starosedeoce balkana koji čine glavninu genetskog basena srpske nacije. Nama je najverovatnije da je reč o Srbima, čije ime nosimo, koji su se kao ratnička kasta nametnule jednoj grupi slovena u antičkom dobu. Dominantni motiv pesme je borba za priznanje glavnog junaka, koji ne dozvoljava da se sa njim postupa na taj način. On je spreman da se bori za za svoj ugled i za mišljenje koje ima o sebi da je poseban. Originalni Banović Strahinja ne želi da bude kao ostali muškarci iz društva i doba koje nalikuje onom u kome odrasta Džingis Kan. Dok se ostali mire sa sudbinom, Strahinja se bori za priznanje da je ličnost koja se ne sme ignorisati. Tek kasnije u slovenskoj zemljoradničko- patrijahalnoj obradi i hrišćanskoj vizuri domorodačkog stanovništva balkana akcenat se prenosi na opraštanje prevare. U ratničko-nomadskom svetu po imenu originalnih Srba, gde vlada stalna nesigurnost i otimačina, vernost otete žene za koju se prosečan muškarac ne bi ni borio nije u prvom planu. Šteta je što je starija srpska istorija zapuštena u srpskoj nauci Kao da pre Nemanjića ničega nije ni bilo. Srpka epska pesma daje mnoge pravce za istraživanja. Posebno je ovo slučaj sa pesmama koje čuvaju antičke motive. U Smrti majke Jugovića kraj je izrazito paganski i nesumnjivo je reč o jungovskom arhetipu boginje majke.

32

Za kraj moramo da zaključimo da iracionalni motivi koji pokreću ljude da dobiju priznanje koje smatraju da zaslužuju od drugih članova društva, iako uključuju spremnost na gubitak života, evolutivno su vrlo korisni. Mir ima alternativu. Sasvim je sigurno da bi Niče bio zadovoljan ovakvim zapažanjem. Borba za priznanje ne mora biti samo stvar ratnika. Kao što smo videli u našem rešenju ovog problema, za priznanje je ključno mišljenje publike, odnosno javnosti. Osim ratnika kojima priznanje publike nije nevažno, a to se vidi iz popularnosti epske poezije u ratničko-aristokratskim društvima, jer koji heroj ne bi želeo da bude opevan, za priznanje se u manje ratobornim društvima mogu boriti poslovni ljudi, umetnici, naučnici i naravno političari. Važno je da pomenemo dve stvari koje su bitne u ovoj borbi. Jedno je važnost priznanja suprotnog pola. I Hegel smatra da osoba koja nije doživela ljubavno priznanje mora ostati frustrirana i ne može na pravi način biti deo zajednice. Čak ni Alfa mužjak ne može biti to što jeste bez priznanja žene. U različitim društvima različito je shvatanje alfa mužaka. U ratničkoj kulturi, to je najveći ratnik, u trgovačkoj je najuspešniji trgovac. Ipak, u svakoj kulturi bogatstvo je ono što se vezuje kao obavezni predikat alfa mužjaka. Čak i u komunističkim režimima koji insistiraju na jednakosti, i koji su gotovo svi propali ili su prihvatili državni kapitalizam, kao Kina, žene su pokušavale da osvoje muškarce koji su imali uticaj na raspodelu društvenih i materijalnih resursa. Sa druge strane civilizacije koje su erodirale instituciju alfa mužjaka, kao što je slučaj sa Etrurcima, i koje su izjednačile moć žena sa muškarcima propale su. Uopšte, kulture koje teže jednakosti propadaju. Eu je sledeći kandidat. U EU su jednaki oni koji proizvode ( Nemačka ) i oni koji troše ( Grčka, Portugal, Španija ). Prirodno je da će se ili raspasti ili lagano propadati, jer zašto bi se neko ko je produktivan trudio da zadrži produktivnost ako dođe na isto sa trošadžijom? Druga stvar koja je od važnosti u borbi za priznanje je da ćete lakše dobiti priznanje ako se udružite sa nekim u svojoj borbi. Ovo je iz čisto praktičnih razloga. I Džingis Kan je morao da stvori družinu da bi ostvario svoj naum. Ovo je jedan način na koji ljudi stvaraju društvo od atoma. U drugom delu knjige ćemo se više baviti nastankom i značajem grupe u ljudskoj evoluciji. Retko se ljudi sukobljavaju jedan na jedan. Borba za priznanje je najčešće borba društvenih grupa za priznanje. Pomenuli smo englesku i francusku revoluciju, ali treba imati na umu da većina osoba koje pripadaju nekoj društvenoj grupi koja je socijalno obespravljena ima veće šanse na uspeh ako je udružena. To je jedan važan socijalni lepak

33

koji nije u skladu sa prostim političkim atomizmom. Rimska izreka, zavadi pa vladaj, govori u prilog tome.

POJAM NATČOVEKA

Mi danas živimo u jednom dobu u kojoj je primitivni i egocentrični hedonizam glavna vrednost nekoliko generacija. Upravo je ta hedonistička kultura ono što nas čini slabim u odnosu na surove istorijske tokove. U Srbiji se to može lako videti po ponašanju političke „elite“ prema građanima. Domaći političari vode politiku većeg zadovoljavanja želja sadašnje generacije, na račun generacija koje dolaze. Vođe žele da zadovolje „ krdo“, kako bi to Niče rekao, da bi se što duže održali na vlasti. Da se razumemo, i Ničeova filozofija je u biti hedonistička. Što se može shvatiti i iz sledećih njegovih stihova:

Oh, čoveče! Pazi! Šta govori ponoć duboka? „ Ja spavah, spavah -, „ Iz dubokog sna se probudih:

34

„ Svet je dubok, „ I dublji no što zamišlja dan. „ Dubok je njegov bol-, „ Zadovoljstvo- dublje od bola: „ Bol govori: prođi! „ Al’ zadovoljstvo svako hoće večnosti – „ Duboke, hoće duboke večnosti!“

Na prvu loptu kao da je Niče na istoj liniji kao sadašnje doba. No, ne možemo to prihvatiti olako. Zadovoljstvo koje Niče ceni je više zadovoljstvo. Obično zadovoljstvo kojima se naslađuje puk njemu nije vredno. Epikurejstvo, utilitarizam, vrste hedonizma koje počivaju na izbegavanju bola i proračunu uprosečenog zadovoljstva nisu dovoljno vredne. Sve vrste uživanja koje nisu vezane za jaku volju su za slabiće. Zamislimo današnjeg čoveka koji živi u eudemonističko- utilitarističkoj kulturi koja ima za cilj srećan život, izbegavanje bola ili zadovoljavanje potrošačkih potreba koje su često veštački kreirane. Čovek koji ne može da se otrgne od zadovoljavanja svojih potrošačkih sklonosti i po cenu stalnog zaduživanja i jednog izglednog bankrotstva je čovek slabe volje, predstavnik lošeg u novom moralu natčoveka koji Niče razvija u „ Genealogiji morala“. Uzmimo jedan primer iz ne tako davne srpske prošlosti. Kada je u Beogradu otvoren prvi veći tržni centar, Novi Merkator, masa ljudi koja je došla na otvaranje nije mogla da sačeka ni da se tržni centar zvanično otvori, već je svoje nekontrolisane potrošačke porive pretvorila u čin lomljenja stakala na ulazu u ovaj objekat. Time se pokazalo da je čine slabi ljudi koji nemaju volju da sebe samosavlađuju. Sve je to znak života koji opada, prema Ničeu. Pokušavamo da damo jedan pogled na Srbiju iz Ničeovog ugla da bismo bolje razumeli njegovu poziciju, uzimajući u obzir znanja i predrasude naših zemljaka i savremenika. Kao prvo, on je protivnik države. On ne veruje da je država nešto narodno iz sledećih razloga. Tvorac države nije narod već pojedinci. Viši ljudi, ljudi otmenog duha, jake volje, ljudi umetničke duše ali sebični i spremni na svirepost, ratnici, heroji, plemići ali plemići okrenuti budućnosti a ne prošlosti iz koje crpe svoj pedigre, ljudi koji poštuju tradiciju, ljudi koji vole život i pored bola i očajanja iz kojih se život sastoji, ljudi koji žele

35

vladu nad drugima, ljudi koji žele dizanje u vis, ljudi skloni višim zadovoljstvima, vlastoljubivi ljudi, ljudi kojima nije potreban drugi svet da bi se u njemu uživalo, aristokrate, oni koji se brane, koji neće da trpe, ljudi velikih strasti, ljudi koji poklanjaju, ali ne iz milosrđa već iz bogatstva, ljudi koji se raduju, individualci, oni koji neprestano sami sebe savlađuju, oni koji dugo mogu da budu zahvalni i oni koji su sposobni da se osvete posle dugog vremena, silni, bogati ličnošću, bogati duhom, strogi prema sebi i prema sebi ravnima, ljudi nadmoralni, zastupnici rata, zastupnici slobode smrti- samoubistva, hrabri koji za svoje neprijatelje imaju i one koje mrze i boje ih se, čisti od plebejskog, estetski ljudi izoštrenih čula, ljudi koji mogu u isti mah svojim umom da obuhvate mnoštvo veza i odnosa, Napoleonovog uma i Hristovog srca, ukratko nadljudi. Glavni prigovori koji se upućuju Ničeu u vezi njegovog opisa natčoveka je što se on svodi na skup predikata. Verovatno je najbolje da umesto toga pokušamo da pronađemo u srpskoj istoriji ljude koji odgovaraju takvom opisu. Već nam na prvi pogled upadaju u oči osnivači moderne srpske države, Karađorđe i Miloš. Karađorđe je pravi tragični heroj. Čovek za koga je Napoleon priznao da je bolji vojskovođa od njega svakako se uklapa u Ničeovu shemu. Pored toga, Karađorđe je ubio svog poočima, u situaciji kada je Karađorđeva porodica bežala pred turskom poterom. Beše to u doba pre srpske revolucije, dok je Karađorđe povremeno vodio život hajduka, a u međuvremenu je živeo kao civil. Njegov poočim je klonuo duhom i hteo je da se preda i celu porodicu da povede sa sobom izlažući ih opasnosti da muški izgube glave a žene i deca da padnu u ropstvo. Karađorđe nije hteo da ih poočim izda i digao je ruku, odnosno pušku na njega. Moramo imati u vidu da je poočim u to doba patrijahalne Srbije imao status gotovo jednak rođenom ocu, tako da je Karađorđe počinio oceubistvo. Svom bratu Marinku je takođe svojeručno presudio zbog optužbi za silovanje. Karađorđe je i osnivač dinastije, odnosno budućeg plemstva. Čoveg velike duše, jake volje, odlučan, držao je do svog i dostojanstva nacije, hajduk, ratnik, heroj tragične sudbine. Čovek koji je video propast svog preduzeća, koji je morao da ode u egzil a opet nije izgubio veru u pobedu sve do samog kraja. Tragedija je Karađorđeva sudbina. Zaista pravi primer heroja od krvi i mesa i zaslužni kandidat za titulu natčoveka. Naručilac njegovog ubistva, koji je isto naručio delom zbog vlasti a delom zbog svoje interpretacije nacionalnog interesa, Miloš Obrenović, Karađorđev kum, dobio je mandat da

36

postane novi Vožd posle više nego hrabre odluke da ostane u Srbiji posle propasti Prvog srpskog ustanka. Ovu odluku je doneo svestan toga da lako može da završi na kocu. Miloš Obrenović je vladar koji se uklapa i u Makijavelijevu ocenu kakav vladar treba da bude. Miloš je bio hrabar kao Lav, i to je više puta pokazao rizikujući svoj život i u ratu i u miru, a u isto vreme je bio lukava lisica. Morao je da se bori c Turcima i u Srbiji i na Porti. Neprekidno je suzbijao tursku vlast a širio srpsku. Sve što bi otkinuo od vezirovih prava uzimao je za sebe. Sultan mu je priznao pravo nasledne kneževske vlasti, tako je i Miloš postao rodonačelnik dinastije. Čovek koji se koristio političkim ubistvima da bi zadržao svoju vlast, silnik, čovek jake volje i neslomivih instikata, strasnik. Bogataš koji je pomagao umetnost i ljude koji žive od kulture. Ukratko natčovek, po gotovo svim Ničeovim predikatima. Dok je Karađorđe tip napoleonovskog višeg čoveka, Miloš je više bordžijanski tip. Ipak, ove dve istorijske ličnosti ne uklapaju se u potpunosti u Ničeov profil. Obojica su bili nepismeni ljudi, dok je Ničeov natčovek obrazovani varvarin. Karađorđe je suviše moralan za Ničeov ukus, dok je Miloš Obrenović pokazao slabost zbog svoje griže savesti posle ubistva političkog oca srpske moderne nacije. U ovom istorijskom događaju Miloš se uklopio u obrazac ponašanja pobune protiv oca zajednice koji Frojd obrazlaže u jednom od svojih najznačajnijih dela: Nelagodnosti u kulturi. Frojd je pokušao da objasni nastanak religioznih rituala, religioznosti uopšte i njihovu vezu sa moralom. On je ovo povezao sa pobunom protiv oca vođe društvene zajednice u praistoriji. Sinovi pobednici posle oceubistva osećaju grižu savesti i kajanje i razvijaju religiozne rituale kojim pokušavaju da razreše ovu psihološku napetost. Vremenom sećanje na ovaj događaj dobija oblik mita. U starogrčkoj mitologiji ovaj događaj je dobio oblik mita o Hronosu ( vreme ), koji je osakatio sopstvenog oca, Urana ( nebo ), kako ovaj ne bi imao još sinova s kojima će da deli vlast.. Hronos je jeo svoju decu, kako ne bi imao ko da ga smeni s vlasti, ali je njegova žena Rea, uspela da ga prevari i sačuva tri sina:. Zevsa, Posejdona i Hada koji su uspeli da ga zbace sa vlasti. U ovoj verziji mita i pored nasilja otac biva „ samo“ osakaćen ( Uran ) ili proteran ( Hronos ). Frojd smatra da je u hrišćanstvu prisutno sećanje na ovaj dogaćaj jer Hrist uzima na sebe greh koji je u prošlosti počinilo društvo prema ocu tvorcu svojom pobunom. Suprotno biblijskoj tradiciji otac psihoanalize smatra da je na početku bilo delo, čin pobune, a da je zatim usledila reč, kojom je ovo delo

37

pokušano da bude opravdano i okajano. Slično tome Miloš Obrenović je počinio delo političkog oceubistva, a zatim se pokajao i sazidao crkvu pokajnicu. Ovo su primeri dva čoveka, mada je termin čovek za njih sad već neispravan, koji se po gotovo svim osobinama uklapaju u Ničeov profil natčoveka. Postoji i u našoj epohi primer za dvojicu Srba koji odgovaraju ovom profilu. Jedan je obrazovan čovek iz polja društvenih nauka, tvorac partije i državnog entiteta, političar koji je uspeo da preživi ekonomsku blokadu od strane dela sopstvenog naroda, pesnik, optuženi za ratne zločine, veoma duhovit u svom skrivanju pod lažnim identitetom stručnjaka za alternativnu medicinu, naravno reč je o dr. Radovanu Karadžiću. Drugi je njegov politički saradnik i protivnik, general, čovek snažne volje, ratnik, za mnoge heroj, čovek koji je doživeo porodičnu tragediju ali ga to nije pokolebalo u izvršenju svojih liderskih dužnosti. Obojica su dionizijski tipovi. Postoji otmenost višeg tipa čoveka u činjenici da su se suprotstavili svoj sili zapadnih zemalja i da su uspeli da nešto izbore za Srbe. Samo ljudi koji su duboke ličnosti su u stanju da čine takve poduhvate. Oni se nisu vodili time sa kojom se silom suočavaju, već značajem onoga što brane. Takođe poseduju osobinu poštovanja tradicije. Karadžić je osoba koja je zadržala duh i u svom životu begunca. Prema priči svog sinovca posećivao je Veneciju i fudbalske mečeve italijanskog prvenstva. Već sama činjenica da Mladić nije uhapšen govori o njegovoj jakoj volji i britkom umu. Jednom prilikom sam na B92 gledao uličnu anketu o nagradi raspisanoj za hvatanje generala. Jedan mladi čovek je izjavio da bi prijavio generala Mladića zbog novca. E, upravo je to primer suprotan natčoveku, mali čovek sitne duše i sitnog ćara. Zanimljivo je da zločinstvo koje im se pripisuje postavlja interesantno pitanje vezano za Ničeovo shvatanje morala. Pošto je osnovno za Ničeovo shvatanje vrline određenje po kome je jaka volja ono dobro a slaba ono loše, ne možemo na osnovu toga suditi ovim „ljudima“. To što su optuženi za ubistvo ne čini ih po Ničeu rđavim ljudima. Ne ubij!- hrišćanska zapovest koja otežava život ljudima primoranim da se brane za Ničea je besmislica. Zar nije od ubistava život sastavljen? Zločinačka etiketa koja prati ličnosti Karadžića i Mladića nimalo ne umanjuje njihovo približavanje pojmu natčoveka. Natčovek je nadmoralno biće za koje je uobičajeno da je u stanju da ubija. Kada uzmemo u obzir da iza ovih zločina stoji osveta, od starine, to ih samo još više približava idealu natčoveka. Najveće vrline natčoveka

38

su uživanje, vlastoljublje i sebičnost, a ako nekoga treba da ubijete u vašoj borbi za moć, to nije nešto što je samo po sebi za osudu. Iako nama, ljudimaXXI veka, koji živimo u doba dominacije pojma ljudskih prava ponešto od do sada rečenog izgleda kao da se ne uklapa u definiciju reči natčovek, to bi Niče mogao da protumači kao našu manu, da smo suviše indoktrinirani hrišćanstvom i humanizmom koje on ne ceni. Sve te hrišćanske vrline vezane za saosećanje sa drugim ljudima su samo iraz slabosti i jednog plebejskog morala. Prema njegovoj filozofiji hrišćanstvo je antiživotno jer odbacuje ovdašnji čulni svet zarad onog, natčulnog sveta. Hrišćanstvo se, ideološki, bavi ubogima, nesrećnima, bolesnima, onima koji su žedni pravde, ukratko, hrišćanstvo je uteha za sve gubitnike ovog sveta. To je ono što Ničeu smeta. Kako je hrišćanstvo bilo dominantna religija i ideologija od Milanskog edikta pa sve do njegovog doba ovakve vrednosti su carovale Evropom i sputavale velike ljude. Postoji još jedan momenat koji čini Karadžića i Mladića ničeovskim nadljudima. To je jedno shvatanje sveta koje je umetničko, mitsko i iracionalno. Prema Ničeu, istina je nešto što ne postoji zaista, umetnost je istinitija od nauke ili racionalnog pokušaja shvatanja sveta. Karadžić pripada dinarskom tipu čoveka. Za dinarce je karakteristična želja za priznanjem. Karadžić je odrastao u svetu epa. Veći deo srpskog epskog pesništva vezan je za frustraciju gubitka državne nezavisnosti i dolaženja najpre u vazalni a zatim, iz veka u vek sve gori, i na kraju u maltene ropski položaj. Da je ova frustracija izvor pesničkog stvaranja vidi se po tome što se posle oslobođenja srpskih zemalja gubi ova pesnička delatnost, a svoj veliki comeback doživljava u borbi prekodrinskih Srba za nezavisnost i državotvornost. Srpskom je pesniku i mitotvorcu teško da podnese stvarnost. Stvarnost pod osvajačem, koji je da stvar bude gora, druge vere, još je teže objasniti kada uzmemo u obzir religiozni momenat. Bog je po definiciji dobar, a opet je dopustio da se dogodi da hrišćani padnu u ropstvo. Kako to objasniti? Tvorac kosovskog mita poseže za tipičnim hrišćanskim objašnjenjem o drugom svetu. Knez Lazar i kosovski junaci su se žrtvovali radi pravde i onog sveta koji je bolji od ovoga iako su imali mogućnost da zadobiju pobedu na zemlji.. „ Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“. Ovakvo, hrišćansko objašnjenje je nešto što Niče prezire. U poglavlju o antihristu biće više reči o ovome. Postoji i drugi momenat kod srpskog pesnika, a to je jedan paganski, muški, koji se ne miri sa porazom. On opeva hajduke i

39

uskoke , ljude koji ne žele ropski život. Ne samo da oni ne žele život kmeta, već mnogi od njih ne uzimaju u razmatranje mogućnost da postanu građani, kada je reč o vojnim obveznicima Vojne krajine. Opasni život graničara, koji osim vojne obaveze ima slobodu u odnosu na feudalca svakako je zanimljiva životna pozicija. Ovakve ličnosti opevane u epskoj poeziji sigurno bi se dopali Ničeu. Najpopularniji lik iz srpske epike je varvarin aristokrata koji ima gotovo sve osobine Ničeovog natčoveka. Plemić, u skladu s tim i obrazovan, a opet raspusni dionisijski pustahija koji iz avanture u avanturu ispoljava svoju moć. On ne preza ni od toga da udari i opljačka ženu, koja ga uvredi. „ Božja pomoć moja snaho mila! Je l’ kod dvora Vilip pobratime?“ A veli mu ljuba Vilipova: „ Id’ otale gola dervišino! S takijem se Vilip ne bratimi“ Kad to čuo Kraljeviću Marko, udari je dlanom po obrazu, na ruci mu burma pozlaćena, načini joj ranu na obrazu i tri zdrava pomeri joj zuba, pa joj skine tri niza dukata, te ih baci u svil’ne džepove, Ovaj raspusnik, osim što bije žene, ratuje, pljačka, vara i provodi se uz alkohol, poseduje osobine koje ga ipak čine suviše etički razvijenim za Ničeovog natčoveka. Ovo se najviše vidi u multiplatinastom hitu epske poezije u kome posle pobede nad velikim junakom postignutim uz pomoć prevare epski superstar uzvikne: „ Jaoh mene do boga miloga, đe pogubih od sebe boljega“!

40

Suviše je to za Ničea. Kada je u pitanju mit, mi ćemo se ovde obrušiti na neke od modernih mitova. Prvo ćemo se baviti Karadžićevom situacijom. Karadžić je nesumnjivo pod uticajem mita stvorenog u srpskom epskom pesništvu. Ponekad je u svojim političkim nastupima delovao kao pravoslavni Homeini. Karadžić je u jednom mitu koji izlaz iz problema vidi u stvaranju etnički što čistije srpske prekodrinske države. Nije lako nekome ko nije osetio vekovnu mržnju između Srba hrišćana i Srba koji su primili islam-poturica, u novije vreme nazvanih muslimani, a zatim Bošnjaci, da shvati koliko ova Karadžićeva misija izgleda logično. U Bosni i Hercegovini postoji osećanje izdaje od strane Srba. Srbi su očuvali svoj identitet uprkos tome što su bili građani drugog reda, iako upotrebljavajući ovaj u poslednje vreme popularan izraz, sakrivamo težinu iskušenja sa kojima su se Srbi suočavali. Oni koji su želeli da se materijalno obezbede, poprave svoj društveni status ili se zaštite od raznih vrsta poniženja menjali su svoj identitet. Danas Ilija, sutra Alija, to je jedna vrsta smrti. Moramo imati na umu da se ne može tadašnji prelazak iz jedne u drugu veru porediti sa konverzijom u današnjim demokratijama. U savremenim demokratijama je to samo vaš lični izbor. U osmanskom carstvu od toga vam zavisi socijalni status. Pri tom je zanimljivo postaviti pitanje, koliko je muslimana u Osmanskom carstvu želelo da postanu hrišćani, i da li su smeli to da urade? I zašto muslimani u Bosni nisu postali budisti ili taoisti? Ovo je naravno retoričko pitanje. Postati musliman je donosilo korist. Da bi shvatili stepen omraze u Bosni uporedićemo je sa Poljskom XX veka. Poljska je izrazito katolička zemlja koja je bila okupirana od strane III rajha nakratko, a zatim od strane SSSR-a skoro pola veka. Za to vreme oni koji bi postali komunisti imali bi razne koristi u odnosu na druge koji su ostali verni svom hrišćanskom identitetu. Zamislimo da je okupacija potrajala više vekova. Verovatno bi značajan deo Poljaka napustio svoj hrišćanski identitet iz čiste koristi. Postavimo ovde pitanje, da je posle propasti okupatora, onaj deo Poljaka koji su sačuvali svoj identitet želeo da živi u državi odvojenoj od Poljaka porusica, da li bi njihov zahtev bio legitiman? Sami odgovorite na ovo pitanje. Ono nam služi da razumemo Karadžića, ali ćemo ipak da proverimo da li on živi u mitu ili u zbilji. Mi ćemo ovde da napadnemo, nacionalni mit, nadnacionalni mit, mit o besklasnom društvu, mit o liberalnoj demokratiji, mit o multikulturnom društvu, mit o privatnoj svojini, o višoj rasi, mit o moralnom ustrojstvu sveta i samoj mogućnosti morala i još pokoji mit,

41

dokazujući da Ničeova volja za moć ima jedno logičko-ontološko uporište, koje Niče nije razvio na zadovoljavajući način, zbog njegovih metodoloških opredeljenja. Zašto, na primer, moral i život nisu kompatibilne kategorije? Pogotovo imamo na umu hrišćanski i humanistički moral. Napravimo primer u kome ćemo pokazati da je moralni izbor u skladu sa produženjem života nemoguć i napravićemo prvi korak u našem dokazivanju nekompatibilnosti morala i života. Zamislimo dva brodolomnika u čamcu za spasavanje koji se nalaze u području u kome je mogućnost da ih neko pronađe gotovo ravna nuli. Pri tom, znaju da nisu uspeli da se jave nekome i pošalju poziv u pomoć dok je brod potonuo. Sve se dogodilo munjevitom brzinom. Obojica su svesni gde se nalaze i da će ih struja odvesti do obale u roku od dve nedelje. Problem je u sledećem. Imaju jako malo vode i pod najpovoljnijim okolnostima šanse da prežive su najviše nedelju dana. Brodolomnici imaju mogućnost da prežive samo pod uslovom da se oslobode drugog brodolomnika. Pod uslovom da obojica žele da prežive jedina realna opcija je da se oslobode onog drugog, odnosno da ga ubiju. Dakle život i moral se u tom slučaju logički isključuju. Postoji i druga mogućnost. Da jedan od njih izvrši samoubistvo jer ne želi da preživi na takav način. Međutim i na taj način se moral i život opet logički isključuju. On kao moralna osoba ne može da preživi. Isti je slučaj i kada su obojica spremni da rizikuju život igrajući ruski rulet, smatrajući da će slučaj odrediti ko će preživeti. Život i moral se i ovog puta isključuju. Oni su opet pristali na samoubistvo, odnosno postaju samoubice. Prema hrišćanskom moralu ovo je nedopustivo, isti je slučaj i sa većinom drugih etičkih teorija. Kant, na primer, koji ima vrlo razvijenu etičku teoriju odbacuje samoubistvo. Paradoksalno je da, Niče koji dopušta samoubistvo, jer ga ne vezuju moralni obziri, dopušta mogućnost naizgled najpravednijeg rešenja. A to jeda slučaj odluči ko će da preživi, međutim, kao što smo zapazili, poenta je da je život za obojicu u isto vreme nemoguć i da klasični moral nema rešenje za ovaj problem sve dok ne dopusti da je samoubistvo legitiman moralni čin. I pored toga ostaje problem nekompatibilnosti morala i života u ovom slučaju. Najveći je problem što mi nemamo ozbiljan razlog za moralni prigovor brodolomnicima ukoliko obojica žele da žive. U čemu je nemoralnost ako obojica pokušaju jedan drugog da ubiju? Ili ako jedan odluči da ubije drugoga? Da li može biti morala ukoliko nema života koji će ga primenjivati?

42

Upotrebimo ovaj slučaj primenjujući ga na svet uopšte. Imamo razloga da verujemo da su ciklične ekonomske, odnosno energetske krize nešto što se nužno ponavlja. Biti gladan je takođe energetska kriza. Da bi čovek funkcionisao mora da jede. Pri tom mnogi ljudi, da bi zadovoljili večite energetske potrebe svog tela, jedu životinjsku hranu. Ubijaju se bića koja znaju za emocije i koliko toliko saznaju svet, da bi se zadovoljili prohtevi želuca. Čak i vegetarijanci zahtevaju ubijajanje živih bića.da bi se prehranili. Ipak, možemo pretpostaviti da neki ljudi mogu preživeti jedući voćke i bobice koje otpadnu sa drveta. Da li su ovi poslednji moralni, a mesojedi i obični vegetarijanci nemoralni? Ne znam odgovor na ovo pitanje. Možda će se u budućnosti proizvoditi ukusna sintetička hrana pa će ovo pitanje postati zastarelo. No, nije poenta u tome. Može se desiti da dođe do velikih suša, da se rezerve hrane potroše. Čak i za proizvodnju sintetičke hrane je potrebna energija i ostali resursi. Šta ako dođe do energetske krize koja će onemogućiti proizvodnju bilo kakve hrane? Ovo je nešto što je realna mogućnost, a prema saznanjima iz istorije čovečanstva praktično izvesnost. Uostalom i sam veliki prasak je možda rešenje za energetsku krizu prethodno postojećeg univerzuma. Primer koji uključuje glad velikih razmera moguće je formulisati tako da bude logički konzistentan, ali mi ćemo se poslužiti umetničkim sredstvima. Čitajući knjigu Nikole Miloševića Metafizika i književnost, podsetio sam se na delo velikog srpskog pisca Borislava Pekića Zlatno runo u kome je opisana glad koja je nastala u burnom periodu srpske istorije. Navešćemo pasus iz Miloševićeve knjige1 u kome se komentariše i vrednuje ovaj deo Pekićevog opisa: „Pekićev metod razobličavanja iluzija uvek je u znaku izvesne fine, ironične distance prema onom što se razobličava. Nad apokaliptičnim prizorom raznošenja blaga kuće Njegovan lebdi onaj isti, nama već dobro znani, prisenak tananog humora. Valja, međutim, istaći da Pekićev humor ima jedan kosmopolitski zamah. Kosmopolitski, utoliko što ponire duboko ispod svih privida i obmana, nalazeći tamo samo ono „ ljudsko, suviše ljudsko“. Možda je za ovaj slobodan od svake uskogrudosti i samozavaravanja, umetnički pogled na svet najkarakterističniji jedan autorski komentar iz drugog toma, posvećen motivu ljudožderstva koje je krajem XVII veka, u ovim krajevima u doba velike gladi uveliko uzelo maha. Da je dečak Simeonulo bio malo zreliji u doba o kome je reč on bi, veli pisac, „u 1

Str. 257 Nikola Milošević, Književnost i metafizika, Službeni list SCG, 2003

43

Beogradu Velike seobe našao najčvršće dokaze za onu tradicionalnu nevericu u ljude koja je kroz vekove činila duševnu osnovu simeonske trgovine sa njima. Ustanovio bi da je humana skrama koja ga odvaja od zveri tanja od daha na ogledalu i da se u ogledalo neprestano mora duvati ako želimo da se ono održi“. A odmah posle ove sumorno intonirane ocene takozvane ljudske prirode, nalazimo u Pekićevoj knjizi sledeće porazno kazivanje o onome što se u tom vremenu gladi izbiva. „ Dah na ogledalu je iščileo- veli pisac. Nesreća je pomoću gladi, bolesti, straha i smrti istrla i poslednje tralje humanog sjaja isteranog iz naše životinjske kože hiljadugodišnjim trljanjem. Prirodni naslednici Vizantijske imperije, potomci svemoćnih junaka narodnog pevanja jeli su jedni druge u razvalinama, na ulici, u portama crkava. Zdravi su se šunjali za nemoćnima u očekivanju da umru i njima produže život još za koji dan. Snažni su gonili slabe u očekivanju prvog mraka. Samo se mahniti nizašta nisu brinuli. Oni su već bili preko, s one strane Velike reke“. Ove reči mogao je ispisati samo umetnik korenito oslobođen iluzija, umetnik koji je odlučno raskrstio sa mitskom svešću u svim njenim vidovima.“ I naš je cilj da raskrstimo sa mitskom svešću u oblicima u kojima smo ih gore naveli. Nacionalno , nadnacionalno, besklasno, višeklasno i ostalo mora propasti kada ostane bez energije, kada zavlada glad. U Pekićevom primeru prikazani su Srbi koji jedni druge jedu da bi preživeli. Isto bi se desilo bilo kojoj naciji, odnosno grupi pojedinaca u takvoj situaciji. U doba krize ljudi su spremni da jedni druge ubijaju i jedu. Ono što mi hoćemo da kažemo iz naše pozicije odbrane Ničeovog imoralizma, je da nisu ljudi kao vrsta ti koji su zli od svoje volje već da ih je priroda takvim napravila. Ne samo da ih je napravila takvima već drugačiji i ne mogu da budu, ako žele da žive. Moral je, u takvim slučajevima, situacijama bez ikakvih resursa nepriuštljiv onima koji žele da prežive. Moral je mogućnost samo za one koji su spremni da ponište sopstveni život. Ne moraju oni sebe svojeručno ubiti, dovoljno je da se ponašaju moralno i propašće. Priroda, svet, kosmos ne nagrađuje moral, shvaćen hrišćanski i humanistički, već ono suprotno. Moral je moguć samo u mirnim periodima ljudskog bivstvovanja, kada nema gladi, rata, ekonomske krize, pa čak ni tad većina ga ne može priuštiti. Moral je najveći luksuz i po njegovim normama se mogu ponašati samo bogati i arogantni. Samim tim što je moral moguć samo u mirnim vremenima on gubi svoj smisao. Da li je dobar čovek onaj koji je dobar samo kad mu je dobro? Svakako da nije, ali ako bude

44

dobar u okolnostima koje smo naveli neće moći da preživi i prenese svoje gene pa će dobri ljudi izumreti. Dobri ljudi mogu postojati samo kod bogatih društava, a i tamo u malom broju, već prva kriza će ih istrebiti. Samobmana je u tome što većina ljudi misli da su dobri, ali im prilike uvek daju šansu da shvate svoju zabludu. Moral koji može postojati u stvarnom svetu je ograničen, najpre na vreme i prostor u kome nema katastrofalne oskudice resursa a zatim na jednu grupu ljudi koja vam je saveznik u takvom periodu. Tako je do kraja sprovedeni nacionalizam nemoguć jer unutar jedne nacije postoje od prirode ugrađeni sukobi interesa koji onemogućavaju trajno očuvanje tog savezništva zvanog nacija. U katastrofalnim krizama privatni interesi postaju ubitačno dominantni u odnosu na nacionalni interes. Nacionalizam ima šansu na jedan drugi način. U slučaju Karadžića, on živi u vremenu u kome nacionalni mit poseduje životnost i racionalno opravdanje. Iako na dugi rok nijedna nacija ne može da sačuva zajedničke interese, pa je istorija puna naroda koji su nestali, odnosno pretopili se u druge, nove nacije, pomenimo samo slučaj Engleza i Amerikanaca čiji su se ekonomski interesi našli u opreci i pored zajedničkog porekla, postoje periodi istorije u kojima se nacija može homogenizovati. Ugroženost od strane zajedničkog neprijatelja često je faktor koji podgreva savezništvo pojedinaca zvano nacija. Devedesete su učinile da mit o naciji postane stvaran. Srbi su se borili za stvarne resurse sa drugima. Srbi u Hrvatskoj, i na Kosovu su izgubili životni prostor i materijalne resurse. Mnogi od njih su izgubili privatnu svojinu, a bez toga, čak i u slučaju liberalnih mislilaca poput Loka ne može biti života. Ono što razara mit o naciji u devedesetim kao dugotrajnom savezništvu je postojanje ljudi koji su uspeli da profitiraju na nesreći sopstvenog naroda. Činjenica da su ratni profiteri izašli iz rata bez ikakvih pravnih posledica učvršćuje naše verovanje da je nacija mit. Sebičnost većine dodatno nas učvršćuje u ovom mišljenju. Većina Srba nije spremna da izlaže sebe nevoljama zbog Srba proteranih iz Krajine i sa Kosmeta. Sebičnost je jača od nacionalnog duha. Sebičnost koju je ispostavila evolucija. Provereni recept za preživljavanje. Mislim da smo dovoljno rekli o mitu zvanom nacija, a taj je mit najstvarniji. Sada ćemo se pozabaviti mitom o nadnacionalnom. Ovaj mit je nestvarniji, prozračniji i opovrgljiviji od nacionalnog mita. Nadnacionalne državnolike tvorevine sa izuzetkom EU su nastale ratom i to tako što je jedna grupa ljudi stekla dominaciju nad drugom. Kina, Persija, Makedonsko carstvo, Kartagina, Rim, Rusko carstvo, Osmanlijsko carstvo, Španska imperija, Austrougarska, Engleska imperija, Nato, sve su to tvorevine ratnih pobeda. Držala ih je na okupu

45

sila, interes i inercija. Čim bi sila koja ih drži na okupu oslabila krenule bi da se osipaju. Kina je poseban slučaj. Državice koje su postojale na teritoriji današnje Kine su rano u istoriji bile podvrgnute jednoj vlasti i to na veoma surov način. Kineska država dugo nije imala konkurenciju, zapravo sve do doba razvijenog evropskog kolonijalizma. Kina je gubila ratove samo od mongolskih varvara koji su hteli da vladaju a ne da unište kinesku državu. Očuvanje kineske države kao izvora resursa bio je cilj mongolske aristokratije, i drugih osvajača. Kina nije bila konkurent već plen. Masa ljudi potčinjena nekolicini. To je ničeovski nadnacionalizam. Grupa gospodara koja vlada nad krdom. Tu nikakvog univerzalnog morala nema, postoji aristokratski moral i postoji moral pobeđenih, potčinjenih sluga i robova. Ljudi nisu jedna klasa. O Indiji ne treba trošiti reči. Tamo postoji kastinski sistem, koji očigledno pokazuje da ljudi nemaju moral jednak za sve. Mi reč moral ne možemo više koristiti jednoznačno u smislu nekog univerzalnog bezinteresnog morala za sve ljude. Možemo govoriti o moralu koji uređuje odnose među ljudima upravo uzimajući u obzir neki zajednički interes neke specifične grupe ljudi. I taj moral je ograničenog dejstva, jer kao što smo videli mora biti suspendovan u katastrofičnim situacijama. Primetićemo da su se nadnacionalne tvorevine u svom raspadu rasturale na nacionalne komponente, što pokazuje da je nacionalni mit i nacionalni moral, ovde ovu reč uzimamo u neuniverzalnom značenju, nešto trajnije i stvarnije. Pod nacionalnom komponentom mislimo više na etnički nego politički smisao ove reči. Neke su imperije pobeđene silom od strane druge, jasno je da moral u takvim slučajevima ne igra nikakvu ulogu u izgradnji nadnacionalnih tvorevina. Persija je pobeđena od strane Makedonije, Kartagina od strane Rima, Osmanlijsko carstvo je delom pobeđeno od strane stranih sila, Rusije pre svih, a delom se dezintegrisalo po svojim etničkim komponentama. Balkanske nacije su se povratile iz pepela, nastala je turska politička nacija od etničkih Turaka, Arapi su pokušali da osvoje svoju nezavisnost, ali su im se nametnuli novi gospodari, Englezi i Francuzi. U slučaju Rima jasno je da je nastao dobro organizovanom vojnom silom. Početak propasti Rima, korespondira sa nemogućnošću njegove ekspanzije. Na severu Evrope su se nalazili siromašni ali borbeni varvari. Rat protiv njih je bio skup i neprofitabilan. Na jugu je osvojeno što se osvojiti moglo, preostala je samo pustinja. Zapadno od rimskog rajha, nalazio

46

se Atlantski okean, istok je bio interesantan za ekspanziju ali se Rimskoj moći isprečilo Parćansko carstvo, naslednik Persije. Zbog nemogućnosti da usisava nove teritorije kojima bi se „prehranilo“, Rimsko carstvo je malo pomalo umiralo trošeći svoju supstanciju, dok njegova lešina nije poslužila kao energija za varvarske lešinare mahom germanskog porekla. Da ne idemo dalje, možemo primetiti da imperije nastaju hraneći se novim teritorijama i njihovim resursima, i kada to više nisu u stanju, kada im se na putu ispreči jednako snažni neprijatelj, počinju da propadaju jedući same sebe. I nadnacionalne tvorevine su takve da moraju uništavati jedni druge da bi opstale. Prirodni zakoni su takvi da ne mogu postojati nadnacionalne tvorevine „dobrih“ ljudi. Moramo se posebno osvrnuti na evropski pokušaj da se izbegnu novi ratovi. Problem je u sledećem. Evropske sile su postale dominantne u svetu usled evropskog obrazovanja, međusobnog takmičenja ratom koje je pogodovalo inovacijama i kapitalističke privrede. U delu Maksa vebera se može videti važnost racionalno uređene države za razvoj modernog kapitalizma. Engleska je prednjačila u ovome i postala je svetski dominion i pored toga što su Španija i Portugalija imale , u početku, veći broj kolonija. Evropske sile su se u svom širenju suočile sa konkurencijom koja je uključivala, religijskim obrazovanjem opterećena feudalna carstva i društva na nivou lovačko-sakupljačkih zajednica. Nijedno od ova dva tipa društava nisu mogli da se mere sa kritičkim evropskim obrazovanjem i kapitalizmom, koji je vrlo racionalan kada je u pitanju iskorišćavanje prirodnih resursa. Danas je situacija potpuna drugačija. Nekadašnja zaostala feudalna carstva poput Kine i urođeničke šumske pustoši , poput Brazila, su preuzele evropski način obrazovanja i kapitalističku privredu. Ove, i neke druge zemlje, zbog jeftinije radne snage postale su toliko konkurentne starim evropskim državama i njihovim direktnom nasledniku, SAD, da su zemlje starog kapitalizma zapale u ekonomsku krizu. Na zapadu je sledeći izbor, ili da dopuste da lagano propadaju ili da pokušaju da vrate staro stanje stvari uz pomoć svoje trenutne vojne nadmoći. Dakle , stvar se svodi na dilemu brodolomnika, i onaj koji želi da preživi, odnosno dobro živi, primoran je na nemoralne postupke. Stvar nije drugačija ni kad je radnička klasa u pitanju. Radničkoj klasi Kine i trećeg sveta odgovara to što je neka fabrika na zapadu zatvorena i premeštena u treći svet. Radnici iako pripadaju istoj klasi,suočeni su sa dilemom brodolomnika. Dok jednom ne smrkne, drugom neće svanuti. Dovoljno je pogledati primer kragujevačke Zastave. Fiat da bi ostao

47

konkurentan mora premeštati proizvodnju u zemlje sa jeftinijom radnom snagom. Ovo je dobro za radnike u Kragujevcu u slučaju da se proizvodnja premesti tamo, ali to će značiti gašenje radnih mesta za italijanske radnike, koji će ostati bez prihoda. U ovom slučaju se vidi da radnička klasa ne može biti ujedinjena jer ima sukobljene interese. Nije ovde problem u kapitalističkom načinu proizvodnje kao što bi neki Marksista mogao da sugeriše. I u uslovima centralnog planiranja privrede moraju se donositi odluke koje jednoj grupi ljudi donose štetu, a drugoj donose boljitak. Odluka o tome gde će se proizvoditi neka roba u socijalističkoj ekonomiji takođe će otvoriti radna mesta na jednom mestu nauštrb drugog. Ukoliko distribucija resursa bude takva da jednako dobijaju i oni koji su dobili posao i oni koji nisu onda će nepravda biti počinjena prema onima koji rade. Prirodni zakoni razbijaju sve mitove koje smo nabrojali, ostaje nam samo jedna stvarnost koja je u skladu sa Ničeovom filozofijom. Samo je volja za moć životna, onaj koji hoće da preživi, ili da živi dobro, mora činiti sa stanovišta klasičnog morala imoralističke izbore. Kako je ova knjiga naslovljena imenom Filozofija Konana Varvarina moramo se osvrnuti i na ovo umetničko delo. Konan Varvarin se našao u situaciji sličnoj našim brodolomnicima. On je bačen u svet arene u borbu na život i smrt. Zapravo je gurnut ne shvatajući svet ovog borilišta, njegovu namenu. Napadnut od strane iskusnog borca on se brani. Instinkt je ono što ga uči kako da postupi, a ubijanje protivnika je jedino što može da učini da bi preživeo. Postoji slična scena u Spartaku Stenlija Kjubrika. Spartak, u tumačenju Kirka Daglasa gubi borbu u areni sa crnim robom gladijatorom. Ovaj crni rob, odlučuje da ne ubije Spartaka i ako se to očekuje od njega, već pokušava da ubije bogate Rimljane u publici. Crni gladijator gine neuspevajući da izvrši svoj naum. On postupa tako da mi imamo osećaj da je postupio moralno. I ovaj postupak je u osnovi samoubilački jer nije imao šansu da preživi sa tako donesenom odlukom. Varvarinova pozicija je drugačija. On mora da preživi da bi sproveo svoj životni plan. Zato ne može da priušti sebi luksuz da postupi moralno u smislu u kojem je postupio crni rob. Na taj način Varvarin nalikuje nama, stvarnim ljudima od krvi i mesa, koji moramo da povremeno pravimo moralne kompromise i trpimo razna životna poniženja nadajući se da ćemo ostvariti naš lični životni plan. Milijusova scena u kojoj je Konan gurnut u borilište, je metafora jednog starog filozofskog zapažanja. Bačenost u svet je shvatanje stoičke filozofije koja se razvila u doba pozne antike, kada je institucija polisa bila minorna i kada je čovek više nego ikad do tad

48

shvatao sebe kao orahovu ljusku u okeanu. Svetsko carstvo, Rim, učinio je da se običan čovek oseti zrnom koga vetrovi istorije bacaju tamo amo. Ova nadnacionalna tvorevina je doprinela prihvatanju determinizma u životima običnih ljudi. Čovek je bačen u svet bez ikakvog uputstva pomoću kojeg može nešto da učini da bi se spasao iz pozicije orahove ljuskice u okeanu. Filozofsko rešenje Stoika je da razumni ljudi prihvataju determinisanost spoljnog sveta razvijajući slobodu unutar svoje duše. Trpljenje i spremnost na bilo koji hir sudbine je ono što odlikuje stoika. Ova filozofija je postala popularna širom rimskog carstva. Prihvatali su je i robovi i više klase. I rimski car Marko Aurelije postao je stoik. Mirenje sa sudbinom je i ono što odlikuje Konana Varvarina u fazi njegovog života koji smo naveli, dok se bori u areni. Život ili smrt njemu postaje svejedno. Ipak, zbog njegovog životnog plana i nemogućnosti da načini moralni izbor on prihvata, po Ničeu, jedinu zdravu životnu mogućnost, borbu. I pored filozofskog mira koji bira razum, životni instinkti se raspojasavaju, i varvarin počinje da uživa u ubijanju, u uspehu, u priznanju publike. Simerijanac je uspešan, a Ničeova filozofija je filozofija uspešnih.

49

TRIJUMF VOLJE

Naslov ovog poglavlja je pozajmljen od filma Leni Rifenštal u kojoj se umetnička sredstva koriste za promociju nacističke partije u Nemačkoj tridesetih godina XX veka. Naš je cilj u ovom poglavlju da ispitamo vezu nacističkog pokreta sa Ničeovom filozofijom. Da veza postoji nije sporno, ali koliko je Niče stvarno odgovoran za nacizam ostaje pitanje. O razlozima za uspeh nacističkog pokreta postoje mnoga objašnjenja, a mi ćemo se osvrnuti na mogućnost ponovnog uspona ovakvih organizacija. Najveći konkurenti Nacizma su Liberalna demokratija, koja je svetski trend od devedesetih godina XX veka i marksizam koji je u opadanju u svim delovima sveta. Da bismo razumeli nacizam moramo shvatiti intrinsične probleme liberalnih demokratija sa kapitalističkom privredom. Problem liberalizma je samoća pojedinca u njemu neprijateljskom svetu. Dok je u srednjem veku čovek bio pripadnik šire porodice, neke klase ili zanatlijskog udruženja celoga života, u liberalizmu čovek može biti pripadnik nekog

50

privatnog privrednog preduzeća onoliko dugo koliko to preduzeće ima korist od njega. U tržišnoj privredi čovek je roba i ima svoju upotrebnu i tržišnu vrednost. Ako je mlad i zdrav, i poseduje pristojno obrazovanje može živeti lep život. Čim ga zdravlje izda, mladost počne da prolazi, a neka nova tehnologija relativizuje njegove stručne kvalifikacije ili ga, u tom domenu, učini suvišnim, čovek postaje stranac u takvom svetu. Liberalizam ne može da ne dopusti tržišnu privredu. Zato kada ubuduće budemo upotrebljavali pojam kapitalizam, odnosno tržišna privreda, to će se odnositi i na liberalni politički sistem. Odličje liberalnih demokratija je težnja ka racionalnim argumentima kada su u pitanju uređenje društva i korišćenje resursa.Glavni problem tržišne privrede je upravo racionalnost koju smo pomenuli. Racionalnost poslovanja neminovno vodi takvom tehnološkom razvoju koji teži da izbaci čoveka iz procesa proizvodnje. Nije reč samo o zameni radnika u proizvodnji, već i u sektoru usluga. Još od industrijske revolucije postoji očigledna tendencija u ovom smeru. Dok je nekada najveći broj ljudi bio zaposlen u proizvodnji hrane, danas je poljoprivredna proizvodnja u razvijenim zemljama visokoautomatizovana i ne zahteva veliki broj ljudi. Od doba industrijske revolucije, nova radna mesta nastaju u onim sektorima u kojima je tehnologija još nedorasla da zameni čoveka. Drugi faktor otvaranja novih poslova su potrebe ljudi koji su u tržišnoj privredi prošli srećno i imaju novac koji će trošiti. Sektori u kojima će se otvoriti radna mesta nisu uvek predvidljivi i to daje dodatni osećaj nesigurnosti zaposlenima. Prosečan zaposleni se nalazi u makazicama straha od otpuštanja i neizvesnosti po pitanju nalaženja novog zaposlenja. Neizvesnost koja postoji u kapitalističkom načinu privređivanja povlači krupna pitanja. Mi ćemo početi od sledećeg. Postoji li progres? Na prvi pogled ovakvo pitanje deluje besmisleno, ako uzmemo u obzir tehničke inovacije i napredak medicine koji čini da ljudi žive sve duže i budu sve zdraviji. Ovo pitanje, međutim, cilja na nešto drugo. Postoji li progres po pitanju socijalnih odnosa i ljudskih emocija? Da li će uvek postojati vlastelini i seljaci? U liberalnim društvima institucija privatne svojine i tržišni odnosi koji vladaju među pojedincima čine da jedni postanu usspešniji i bogatiji i u stanju su da zapošljavaju one manje uspešne čineći ih na taj način zavisnim. Iako je nadređenost promenila formu.u odnosu na doba feudalnog društveno uređenja sadržaj je ostao isti. Po pitanju sadržaja socijalnih odnosa nije postignut progres.

51

Istine radi, treba priznati da je socijalna pokretljivost teoretski veća u liberalnim društvima. Prema teoriji svako može uspeti i postati „ vlastelin“. U liberalnom društvu ne postoje kaste plave krvi u koje je gotovo nemoguće stupiti. U praksi, međutim, najveći broj ljudi ponavlja uspeh svojih roditelja. Startna pozicija je najčešće presudna jer uspešnost vaših roditelja može da vam obezbedi resurse za sopstveni razvoj i ličnu konkurentnost. Postoje , doduše, ljudi koji stvaraju nešto iako su potekli iz nižih društvenih slojeva sa slabijom startnom pozicijom. Ovo nas može zavarati u našoj proceni progresa. I u srednjem veku su postojali ljudi koji su uspevali da postignu više od svojih roditelja. Česti ratovi su bili mogućnost za napredovanje ambicioznih ljudi. Mrnjavčevići, Hrebeljanovići i Brankovići su plemićke porodice koje su nastale od ljudi koji su prevazišli početne pozicije svojih roditelja. Neko može reći da je bilo izuzetno teško postići takav uspeh da se postane plemić. Na ovo možemo odgovoriti pitanjem: Da li je danas lako postati multimilioner? Bilo bi preterano reći da ne postoji nikakav progres u odnosu na srednji vek, pogotovo ako se setimo surovosti koje su ljudi ispoljavali jedni prema drugima. Ipak, suštinski progresa nema, jer razlozi koji omogućavaju humanost u savremenom dobu potiču iz većeg društvenog bogatstva. Ljudi su dobri u dobrom, kada bi se dogodila neka kataklizma koja bi osiromašila celo društvo ljudi bi postali možda još suroviji nego što su to bili u srednjem veku. Ostaje da odgovorimo da li postoji progres po pitanju ljudskih emocija, odnosno da li su ljudi srećniji nego što su bili. Neosporna je činjenica da se ljudi lako naviknu na dobro, sa druge strane vrlo im je teško da se naviknu na loše. Ova osobina je nešto prirodno za ljudsku rasu, a sasvim sigurno i za druga razumna a evolutivno uspešna bića, jer potpomaže opstanak. Sama ova osobina onemogućava progres na polju emocija. Ljude nikada nije moguće zadovoljiti. Postoji još jedan bitan činilac koji ne ide u prilog ideji progresa. Da bi razumna bića koristila svoje resurse efikasno uvek mora postojati kakva takva oskudica. Da nema oskudice dobara razum ne bi ni bio potreban za preživljavanje. Svejedno bi bilo biti glup ili pametan, rezultat bi bio isti. Da je bog, pod pretpostavkom stvaranja, još uvek aktivan u procesu kreiranja čoveka, bio bi prinuđen da stavlja čovečanstvo u oskudicu s vremena na vreme, ili se razum ne bi razvijao. Isti je slučaj i u nešto drugačijem scenariju, da je podesio univerzum

52

tako da prirodni zakoni nateraju svet da proizvede razumna bića. Oskudica je nužna za razvoj razuma. Neizvesnost je emocija koja je bila prisutna kod inteligentnih ljudi u svim dobima, i uvek će biti prisutna, pod uslovom da im se živi. U lovačko sakupljačkom društvu čovek je bio u neizvesnosti zbog drugih opasnih životinja, zbog iscrpljivanja lovišta, zbog konflikta sa drugim plemenima koji je posledica iscrpljenih lovišta. U poljoprivrednim društvima čovek je u neizvesnosti zbog klimatskih nepogoda, pojave štetočina ili varvara. U trgovačkim društvima čovek je u neizvesnosti zbog kolapsa tržišta, nesreće u transportu, kvarenja robe, gusara i drugih pljačkaša. Industrijsko doba je donelo neizvesnost radnog mesta od kojeg zavisi kupovina hrane i odeće, plaćanje stana, školovanje dece. Svako od pobrojanih društava i načina pribavljanja dobara donosi neizvesnost i nelagodnost. Ovu je nelagodnost obradila filozofija egzistencije, relativno nov pravac u filozofiji. Ovo je pomalo začuđujuće s obzirom na prisustvo brige, straha, neizvesnosti, strepnje i sličnih ljudskih problema još od osvita ljudskog razuma. Izgleda da je razlog pojave ovog filozofskog pravca u izlaženju ljudi iz mitske svesti raznih oblika. Nepremostivi problem liberalnih društava je što racionalnost koja je njihova glavna odlika uvodi prirodni odabir na mala vrata. Društvo tako gubi svoju zaštitničku ulogu. Priroda i njeni surovi zakoni u kojima preživljavaju najjači, najsrećniji i najsposobniji preslikani su u tržišnim privredama. Društvo nema svoj samostalni identitet, društvo jeste priroda. Do sada smo se bavili glavnim konkurentom nacional-socijalizmu, koji deluje kao istorijski pobednik. Sada ćemo se baviti jednim po mnogo čemu srodnim pokušajem da se prevaziđe svet. Srodnost između nacional-socijalizma, i marksizma, odnosno komunizma, ogleda se u iracionalnosti koji oba dele. Druga sličnost postoji u tome što svaki od njih izdvaja jednu klasu ljudi kao povlašćenu. U nacizmu povlašćena je gospodarska rasa, u konkretnom slučaju nemački potomci Arijevaca, visoki, plavi belci. U marksizmu je povlašćena klasa radnika, proletera, ljudi bez kapitala i prava svojine nad sredstvima za proizvodnju. I jedni i drugi imaju pravo da vladaju i iz određenih mitskih razloga to im i sleduje. Marksova osnovna teza u kritici liberalizma je sledeća. U građanskom, liberalnom društvu slobodu je stekla samo jedna klasa ljudi. To su buržuji koji su se deklarativno izborili za univerzalnu slobodu u Francuskoj revoluciji. Pre

53

Francuske revolucije plemstvo je imalo određena prava veća od ostalih ljudi, odnosno trećeg staleža. Drugi, takođe zaštićeni stalež, je bio kler. Deklaracijom o pravima čoveka i građanina svi su ljudi postali pravno i ideološki jednaki. U stvarnosti, kako je to primetio Marks, postoji jedna klasa ljudi koji ne poseduju nikakav imetak i samim tim ne mogu posedovati ni slobodu. Dok buržoazija poseduje kapital, odnosno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, i sa tim sredstvima ulaze na tržišnu utakmicu, ova klasa nemanjića na tržište može izneti samo sopstvenu kožu. Razvijaju se proizvodni i društveni odnosi u kojima buržuji eksploatišu najamnu radnu snagu. U Marksovo doba kapitalizam je bio zaista surov, radnici su imali nikakva prava, i radili su jedva za goli život. Slično je u današnjoj Kini koja se nalazi u fazi prvobitne akumulacije kapitala, sa svojim državnim kapitalizmom. U savremenim liberalnim društvima postoji izvesna zaštita radničke klase, koja u sebe uključuje sve zaposlene, od čistačice do inženjera. Međutim u novim uslovima globalnog kapitalizma teško da će ova zaštita izdržati konkurenciju društava poput Kine, Indije i drugih zemalja trećeg sveta. Marksisti smatraju da će se vremenom ovi proizvodni odnosi promeniti i da će svet revolucijom preći iz kapitalizma u komunizam. Komunizam je stanje u kome je ukinuta privatna svojina, sav kapital velikih korporacija i banaka je pod državnom kontrolom a u državi je došla na vlast klasa nemanjića, koja ukida klasno društvo. Prelazak iz kapitalizma u komunizam se odvija u skladu sa istorijskim nužnostima. Marks je jedno vreme smatrao da je nužno da sva društva postanu najpre kapitalistička. Kasnije je promenio mišljeje dajući krila ruskim komunistima koji su hteli iz feudalnog društva da pređu direktno u komunizam. Ovaj mit ima puno sličnosti sa hrišćanstvom. Ciljna grupa u oba slučaja je ista, ljudi koji nisu bili prisutni onog dana kada je Bog delio sreću. Obe vere su eshatološke, što znači da u svoje verovanje uključuju jedan trenutak u budućnosti koji će označiti kraj dotadašnje istorije, i početak zlatnog doba. U slučaju hrišćana to će se dogoditi Božjom voljom, a u slučaju marksista, istorijskom nužnošću, zbog protivrečnosti kapitalizma doći će povoljan trenutak za revoluciju. Marksisti će morati da se malo i sami potrude. Neverovatno je koliko su ljudi spremni da veruju u bajke. Mora biti da je nekritička svest bila korisna u evoluciji. Ovo nije neobično ako znamo da razum ima tu lošu osobinu da ne potpomaže volju. Uzmimo za primer rat. U slučaju da ratuju protivnici sličnog tehnološkog

54

nivoa gubici moraju biti značajni na obe strane. Razumno gledano verovatnoća da prosečan ratnik preživi jedan ozbiljan rat nisu velike. Da bismo ovo ilustrovali iznećemo podatak da je u II svetskom ratu, 75 % nemačkih podmorničara izgubilo život. To znači da je prosečan pripadnik ovog roda vojske imao tri puta veće šanse da pogine nego da preživi. Ako u računicu uzmemo u obzir i datum stupanja u službu verovatnoća da prežive za one koji su ranije otišli u rat postaje još manja. Neko ko je stupio u rat 1939 teško je mogao da dočeka kraj rata nepovređen. Slična je bila situacija sa posadama angloameričkih bombardera. Oni koji su ranije stupili na dužnost sa svakom novom misijom smanjivali su sebi šanse za preživljavanje. No, zamislimo da su ovi ratnici odustali od borbe zbog razumnog straha za svoj život. Rat ne bi mogao biti dobijen, a druga strana koja bi se oslanjala na mitsku svest bi dobila rat. Svet u kome su rat dobile sile osovine ne bi bio dobro mesto za preživljavanje pobeđenih. Nekakvu sliku o ovome možete dobiti iz knjige Filipa K. Dika Čovek iz visokog dvorca koja se bavi svetom u kome su saveznici izgubili rat. Računica dakle nije od koristi za vrstu. U svakom ratu ima preživelih. Pri tom, da su se preživeli oslanjali samo na razum, i shvatali koliko su im šanse za preživljavanje male, kao što smo već spomenuli, možda bi odustali od borbe, a kao gubitnici bi imali manje šanse da obezbede svoje potomstvo. Pobednici, odnosno preživeli su oni koji su imali takav mentalni sklop koji im je govorio da će i pored malih šansi za preživljavanje, oni lično ipak preživeti. Oni su bili u stanju da stvore neki mit o svojoj posebnosti, o nekakvoj povezanosti sa kosmičkim poretkom i proviđenjem. Veruju da su nekako značajniji, ili imaju više sreće nego ostali ljudi, ili poseduju amajliju koja će im doneti uspeh. Ovakva mitska svest nije od koristi samo u preživljavanju u ratu, već i u velikim istraživačkim i trgovačkim poduhvatima. Da su ljudi uzimali u obzir prostu računicu koja im pokazuje koliko je mala verovatnoća za ostvarenje njihovog poduhvata, malo tog bi postigli kao rasa. Vrsta sastavljena od ziceraša ne može pretendovati na uspeh. Podsetićemo da je dovoljno da mali broj muškaraca postigne uspeh da bi se vrsta produžila. Sa ženama stvari stoje drugačije pa je logično da su žene u proseku konzervativnije i manje sklone da se upuštaju u avanture. Primetićemo da se muškarci da bi bili uspešniji moraju udruživati u grupe. Na ovaj način povećavaju svoju snagu i uspešnost u borbi sa prirodom ili drugim muškarcima. Pojedinci koji bi pokušali sami da se suprotstave grupi ne bi imali šansu za uspeh. Da bi preživeli

55

muškarci moraju da se udruže. Rat nije ništa drugo do borba jedne grupe muškaraca sa drugom. Kako smo već primetili da razumno razmišljanje nije uvek od koristi prirodno je da postoji potreba za mitom koji će učiniti neku grupu muškaraca posebnom i na taj način će pojačati njihovu veru u pobedu. Ovakvi mitovi su posebno potrebni pobeđenim grupama muškaraca. Navešćemo kao primer jednu religiju novijeg datuma. Reč je o rastafarijanizmu. Rastafarijanski pokret je nastao tridesetih godina XX veka i osim dekade u kojoj je nastao a koja se poklapa sa dekadom u kojoj su nacisti došli na vlast ima još sličnosti sa nacizmom. Pokret je nastao na Jamajci koja je bivša engleska kolonija naseljena potomcima crnih robova. Osim što su su crnci pravno oslobođeni ropstva njihov život se u stvarnosti malo poboljšao. Jamajka je i danas društvo u kome se osećaju posledice robovlasništva. Za crnog čoveka stvarna jednakost je ostala san do današnjeg dana. Rastafarijanska religija je nastala pod uticajem proročanstva Markusa Garvija, koji je odlazeći za Sjedinjene američke Države, svojim sledbenicima rekao da gledaju na Afriku gde će crni kralj biti krunisan. Krunisanje Ras Tafarija, odnosno Hajla Selasija i podudaranje njegovih titula sa sa navodima iz otkrovenja nadahnulo je tri čoveka: Lionarda Hauela, Džozefa Hiberta i Arčibalda Danklija – da poveruju da je car bog. Nova rastafarijanska vera se zasniva na šest postavki: 1) Hajle Selasije je živi bog. 2) Crni čovek je reinkarnacija Izraela. 3) Beli čovek je inferioran u odnosu na crnog čoveka. 4) Jamajka je pakao, Etiopija je raj. 5 ) Hajle Selasije je uredio da se crnci vrate u Etiopiju- svoju staru domovinu. 6) Crni čovek će u budućnosti vladati svetom. Dve specifične odlike ovog pokreta jesu jedinstvena frizura njegovih sledbenika koja nalikuje lavljoj grivi i religijska upotreba indijske konoplje ( hašiša, trave, vutre), na Jamajci poznate kao „ ganđa“. U srpskom se ovaj izraz odomaćio kao gandža, kod uživalaca ove psihoaktivne supstance. Hašiš je istog sastava kao i obična trava, ali je komresovan i drugačije se koristi, uglavnom putem lule i nargila. Iz iznetog se može videti da kao što su nemački nacisti, pripadnici naroda pobeđenog u Svetskom ratu, imali potrebu da izgrade ideologiju koja će ih učiniti posebnim i boljim od drugih rasa i nacija isto su postupili pobeđeni i potčinjeni pripadnici crne rase na Jamajci. Ovi jamajčanski crni rasisti tvrde i veruju u to da je beli čovek inferioran u odnosu na crnog čoveka. Suprotno tome nacisti, nemački beli rasisti, veruju u obrnuto, da je beli čovek superioran u odnosu na druge rase. Nacisti su posebno obeležili Jevreje, naciju/religiju

56

neevropskog porekla, koja je bila deo nemačkog društva kao inferiornu i sa uspehom su ih istrebljivali širom Evrope. Takođe su verovali da je njihova istorijska misija da vladaju svetom, i, kako su oni smatrali drugim, nižim rasama poput Slovena. Možemo se čuditi kako to da rastafarijanci nisu na udaru vlasti u Srbiji i drugim demokratskim državama. Verovatno zbog generalne neupućenosti u učenje ovog pokreta, i neverovanja u njihovu moć. Iz priloženog možemo videti da nacističke ideje nisu nešto što je specifično samo za nemačku kulturu ili belu rasu. Mržnja prema drugim grupama ljudi je univerzalna bez obzira na boju kože, naciju ili religiju. Sigurno je da je ovakva mržnja bila korisna u evoluciji inače je ne bi ni bilo. Teško je prihvatiti, ali je istina, da svet nagrađuje one koji mrze druge i spremni su da ih istrebe i otmu im životni prostor. I sami Jevreji, koji su žrtve progona od strane nacista, u svojoj istoriji imaju počinjeni genocid nad Kanaancima, prvobitnim stanovnicima današnjeg Izraela. Jevreji su istrebili ove ljude i oteli im zemlju pod izgovorom da je to božja volja. Uostalom i sama jevrejska religija se uklapa u naš profil grupnog mita. Jevreji su izabrani narod i imaju poseban status kod Boga. Marksizam se takođe uklapa u ovaj profil, ali cilja na nadnacionalnu klasu ljudi. Ovi siromasi svih fela dobijaju pravo da otimaju od bogatijih, i ne samo bogatih, kako bi zadovoljili „pravdu“ i ispunili istorijsku nužnost. Ovo učenje je evoluciono korisno iz sledećih razloga. Žene generalno teže da pridobiju za sebe muškarce koji se nalaze na boljim socijalnim pozicijama. Ovom evolutivnom strategijom obezbeđuju veće šanse za preživljavanje i razvoj svoje dece. Marksizam je učenje koje opravdava pokušaje muškaraca iz nižih socijalnih slojeva da ovladaju društvenim resursima, dajući im pravo i da ubijaju muškarce koji već zauzimaju dobre pozicije u društvu. Istorija II svetskog rata u Srbiji i posleratno zauzimanje pozicija partizanskih glavešina pokazuje čemu ideologije poput Marksizma služe u stvarnom svetu. Opravdanje za otimanje od bogatijih u sopstvenom narodu. U ovoj knjizi se bavimo razotkrivanjem raznih mitova pa je ovo prilika i da se posvetimo mitu o narodnooslobodilačkoj borbi. Rezultati te borbe u borbi protiv Nemaca su vrlo skromni. Doprinos partizana pobedi nad nacizmom je neznatan kada se uporedi sa glavnim akterima drugog svetskog rata poput SAD, SSSR i Engleske, dok su žrtve vrlo velike. Tako je na primer sremski front probijen uz velike žrtve kada je Crvena Armija već bila u Berlinu. Jugoslaviju je praktično oslobodila crvena armija. Ona je isterala okupatora. Skromni

57

doprinos u II svetskom ratu Titovih partizana, uz velike žrtve, a posebno velike i nepotrebne žrtve civila, disproporcionalan je velikom doprinosu koji je ova borba dala u poboljšanju socijalnog statusa komunističke elite. Tito je bio bog na zemlji, imao je što mu se prohte, a njegovi funkcioneri i saborci su mahom živeli u radosti i veselju do kraja života. Koliko je ova borba za resurse unutar sopstvenog naroda, za vreme strane okupacije bila uspešna može se videti i iz činjenice, da naslednici otete imovine posle drugog svetskog rata još nisu dobili pravo na povraćaj i pored toga što su na vlasti navodne demokrate. Ove demokrate su partizanskog porekla i kod njih je i dalje prisutna tendencija zadovoljenja sopstvenih potreba na račun velikih, ovoga puta ekonomskih, žrtava sopstvenog naroda. U svakom društvu postoji značajan broj muškaraca koji nisu dovoljno konkurentni u seksualnom području zbog svog niskog socijalnog položaja. Nadnacionalne ideologije koje imaju ovu ciljnu grupu takođe su potrebne pobeđenim i potlačenim ali unutar jednog već strukturisanog društva. Kao što nacizam pokušava da da opravdanje za borbu i zločin iz rasnih i etničkih razloga, tako ideologije poput marksizma daju opravdanje za zločine iz klasnih razloga. Sa moralne tačke gledišta marksizam, koji i nema svoju etiku, nije u stanju da reši problem u kome kolabiraju sve etičke teorije, a to je usko grlo raspoloživih elementarnih resursa u koje ljudi periodično i nužno zapadaju. Ovaj problem smo izložili u obliku dileme brodolomnika. Zamislimo komunističku verziju ovog problema. Šta ako centralno privredno planiranje toliko podbaci da se sovjeti nađu u situaciji gladi u kojoj postoje resursi za preživljavanje samo polovine stanovništva? Ovakve katastrofe nisu neobične za marsksističku ekonomiju. Setimo se stalnih oskudica u SSSR ili gladi u Ukrajini za vreme Staljina, ili u Kini šezdesetih godina koje su odnele milione života. U današnjoj Severnoj koreji glad je permanentno stanje stvari. Kako postupiti ukoliko je hrane dovoljno samo za polovinu stanovništva do sledeće žetve? Ako komunisti krenu od njihovog glavnog načela, jednakosti u distribuciji dobara, svi ljudi će umreti i neće više biti nosilaca moralnih činova. Sa druge strane, ako postupe nemoralno i još suprotno svojoj ideologiji i odvoje deo stanovništva koji će umreti od gladi pokazuju da marksizam nema rešenje za dilemu brodolomnika. Marksistički konkurent nacizam pati od drugih boljki. Nacizam pokušava da obezbedi bolju poziciju za jednu grupu ljudi koja ima zajedničko poreklo, i koja u sebe uključuje različite socijalne slojeve. Svima im obećava da će biti deo vladajuće kaste. Problem nacizma

58

je u tome što su svi ljudi zajedničkog porekla, uostalom to je i genetika dokazala. Njihovi čisti rasni geni ne mogu biti čisti kada ih dele sa drugim ljudima. Čovek ima 97-99% istih gena sa primatima i drugim sisarima poput miševa. Visoki plavi belci dele blizu 100 % gena sa drugim ljudskim „rasama“. Gen za plavu kosu se pojavio u praistoriji negde na području Severozapadno od crnog mora, u Ukrajini ili Litvaniji, i brzo se raširio Evropom zbog seksualne selekcije. Dakle, plava kosa nije nordijskog porekla kako sugeriše nacistička ideologija.Germani i Sloveni su došli u Evropu gotovo sa istog mesta podno Urala. Istorijski Arijevci nisu bili plavi, mada imaju genetske veze sa evropskim narodima. Zapravo prema genetskim istraživanjima haplogrupa R1a1 je najprisutnija među Slovenima i Hindu stanovnicima u Indiji, što navodi na tezu o zajedničkom poreklu Arijevaca i Slovena, dok je kod Nemaca najčešća haplogrupa R 1b koja je najrasprostranjenija u zapadnoj Evropi. Među Srbima je najprisutnija haplogrupa I2 koja je u visokom procentu prisutna u dinarskim krajevima, posebno na području Bosne i Hercegovine, i Hrvatske. Kod Hrvata su ovi geni prisutni u još većem procentu nego kod Srba. Ova haplogrupa je jako rasprostranjena i u Skandinaviji. Očigledna je besmislica tvrditi da su Srbi i Hrvati bolji ili drugačiji jedni od drugih zbog genetike. Kultura je ta koja je stvorila razlike. Takođe stanovništvo Zapadnog Balkana je najviše u srodstvu sa Skandinavcima, koji su najmanje korumpirani u Evropi, za razliku od visokog nivoa korumpiranosti Zapadnog Balkana. Kultura je dominantnija kada su razlike među narodima u pitanju u odnosu na gene. Genetska raznolikost Evrope, a pogotovo Balkana najveći je kamen spoticanja za stvaranje rasnih teorija. Srpska nacija je mešavina starosedelaca Balkana, Ilra, Tračana, Dačana, koji su prihvatili slovenski jezik i delimično kulturu; istočnih mediteranaca srodnih Grcima, Palestincima i Egipćanima; Slovena koji su dali pečat kulturi, a tu su i ostaci drugih etničkih grupa poput Turaka, Germana, Kelta itd. Nacizam deluje nekonzistentno i lomljivo kada se suoči sa naučnim rezultatima. Ali ne smemo biti naivni, nacizmu i marksizmu nauka i moral kao produkti razuma nisu ni potrebni. Razumni argumenti ne piju vodu u ovim slučajevima. Razuman čovek je vrlo naivan ako pokuša sa ovakvim pristupom u otporu prema ovim ideologijama. Nacista ili Marksista samo su na površini ljudi koji slede nekakvu argumentaciju. Njihovi pravi motivi ostaju skriveni od njih samih. Glavni motiv ovih ljudi je

59

da se njihovi geni reprodukuju, a moral ili nauka sa tim nemaju nikakve veze, oni su samo smetnja. Posle svega izloženog možemo razmotriti poentu Ničeove filozofije tako da je shvatimo na jednostavan način. Iako se kod Ničea tu i tamo može interpretirati da je nordijski tip čoveka smatrao superiornim, ideja o vladajućoj rasi što je glavna ideja nacizma nije srž Ničeove filozofije. Niče je smatrao da kod svih bića postoji volja za moć, i da se ona prerušena javlja i kod onih koji to ne žele da priznaju poput hrišćana. Priroda je takva da će uvek postojati oni koji će vladati, i oni kojima se vlada. Oni koji vladaju imaju svoj otmeni, ratnički, aristokratski moral koji priliči onima koji vladaju. Sa druge strane oni koji su potčinjeni razvijaju svoj moral potčinjenih koji se po svrsi i sadržaju razlikuje od aristokratskog morala. Taj moral objašnjava svet kroz pojmove greha i nagrade, obećava drugi svet jer u ovom su potlačeni nezadovoljni. Ono što Ničeu smeta je što je hrišćanstvo vladajuća ideologija toliko dugo iako je religija potlačenih. On smatra tu situaciju neprirodnom. Slično mišljenje ima i o socijalizmu i liberalnim demokratijama. Po njemu vrednosti plebejaca, mase, krda kako je on naziva ne smeju biti univerzalne vrednosti. Njemu rasa nije na prvom mestu. On ceni Indiju zbog kastinskog sistema gde se zna gde je čije mesto iako tamo bramani i kšatrije, odnosno vladajuća klasa sveštenika i ratnika nije sastavljena od plavokosih, plavookih belaca. Mada istine radi ovi ljudi jesu Arijevci, ali nisu nordijskog porekla. Niče slavi vladajuću klasu, a ne rasu, koja je borbom stekla svoju poziciju. Kada bi kojim slučajem balkanski kriminalci porobili nordijske zemlje i postali vladajuća klasa, dok bi Skandinavci postali krdo kojim se vlada, Niče bi bio na strani ovih uspešnih Balkanaca. Niče za razliku od nacista nije bio antisemita i nije imao visoko mišljenje o mrziteljima Jevreja. Ničeu su više smetali hrišćani, socijalisti i liberali. Svi oni kod kojih je moral robova imao prođu. Robovi nemaju dovoljno jake životne instinkte, oni ne mogu da im daju maha, da se potvrđuju, zato negiraju egzistenciju moćnih svojim resantimanom. Zle su osobine gospodara koje im ulivaju strah, a dobre su one koje im omogućavaju da prežive: odanost, skromnost, poslušnost, strpljenje, uzajamno pomaganje i služenje, ljubav spram bližnjega, dok su osobine samostalnosti, snage, vlastoljublja, koje karakterišu gospodare, zlo. Postoji i problem slobode volje koji su izmislili robovi. Iz ovoga stvaraju samoobmanu da se može biti nešto drugo iako ptica grabljivica može biti samo ptica grabljivica, ma koliko jagnje želelo da ona jagnjetom postane.

60

Država je, po ovom filozofu nastala od grupe aristokrata ratnika koji su porobili mirno ali mnogobrojno stanovništvo, i nametnuli im svoju volju i zakone. Slično kao što su Konanovi istorijski Kimeri učinili sa Tračanima, ili Bugari, na istom prostoru ali kasnije sa Slovenima, Normani sa Saksoncima, Arapi sa Egipćanima...Država prema toj teoriji nema nikakve veze za društvenim ugovorom . Ti nasilnici , zapovednici i gospodari nemaju nikave potrebe za ugovorom. I u Konanu Varvarinu postoji prikaz države, odnosno civilizacije pod vlašću ratničke elite koja je na vlast došla suprotno ugovoru. Samo ime vladara, pred kojega su Konan i družina izvedeni, govori koliko je ovaj poštovao ugovore u svojoj borbi za vlast. Ozrik Uzurpator je ime ovog kralja koji je opisan kao nekad moćni severnjak koga je snaga napustila. Kralj, koga tumači Maks fon Sidov, nije u stanju da se suprotstavi Tulsi Dumu, harizmatičnom polubogu koji mu je zaveo ćerku. Kralj uzurpator nudi Simerijancu i njegovoj družini da povrate njegovu ćerku u zamenu za silno blago. Konan tako dobija dodatni motiv u svojoj borbi sa Tulsa Dumom. Osim borbe za priznanje koja je Varvarinov motiv u njegovom pohodu protiv Duma, postoji naravno i osveta, i to onaj tip osvete koji Niče ceni, međutim pored ovih motiva potrebna je i snažna volja koja će sve to ispratiti. Kada smo uzeli za naslov ovog poglavlja naziv filma Leni Rifenštal, mislili smo na deo filma u kome Konan suprotno ostaloj porobljenoj deci nepokolebljivo nastavlja da okreće točak, prkoseći svojoj nesrećnoj sudbini. Ova volja koja je u stanju da izdrži ledene ujede snežnih mećava i vampirski ugriz sunčevog zračenja koje isisava vodu iz Konanovog organizma, gradi svoje telo, svoje oružje za obračun sa Tulsa Dumom, uprkos svemu. Volja je pojam koji igra značajnu ulogu u nemačkoj filozofiji. Kant je prvi filozof volje, a volja mu je najznačajnija u borbi bića sa samim sobom za ispunjenje moralnih dužnosti. Posebnu ulogu će slepa volja igrati kod Šopenhauera. Niče je svoje nedovršeno delo nazvao Volja za moć. Ono što smeta kod Ničea je njegov determinizam i nepriznavanje slobodne volje. Samim tim on nipodaštava bilo koji uspeh. Ako je sve determinisano i ne postoji slobodna volja onda Konanova zasluga za to što je na strašnom mestu postojao, pa još i oduzeo strahotu takvom mestu povećavajuči zapreminu svog tela, ne postoji. Ničeove aristokrate se ne razlikuju suštinski od roba ili kamena. Oni se nizašta ne pitaju, nemaju nikakve zasluge, a to što su vladajuća klasa mogu da zahvale čistoj sreći. Nameravajući da izmakne tepih

61

moralu ukidajući slobodnu volju Niče je ukinuo i razloge za divljenje natčoveku ili bilo kom velikom čoveku uopšte. Njegov pojam samosavlađivanja postaje besmislen zbog determinisanosti. Samosavlađivanje uključuje ličnu odluku i borbu volje sa sopstvenim porivima koji nas sprečavaju u ostvarenju sopstvenog nauma. Ova teška borba koja može uključivati fizički bol i duhovnu patnju postaje nepriznata. Mi možemo osećati bol i može nam se činiti da ga trpljenjem prevazilazimo, ali tu nikakve naše zasluge neće biti, postaćemo obične marionete. Jedini izlaz za Ničea je da se oslobodi determinizma, što bi jako narušilo njegovu filozofiju. Ipak, bez toga osobine kojima se divi nemaju vrednost. Aristokratski moral pod uslovom slobode volje donosi divljenje prema onima koji ga prihvataju. Ovaj moral jedini može logički izdržati probu dileme brodolomnika. Ubiti drugog zbog resursa nije nešto nemoralno. U ratničkom svetu je to nešto potpuno normalno i zbog borbe za resurse rat i postoji. Borba plemena, nacija i imperija jednih protiv drugih je u osnovi borba za resurse. S obzirom da je priroda takva da promoviše ovakav način ponašanja mora nam izgledati naivan svaki pokušaj da se ovakva borba izbegne, ukoliko želimo da budemo oni koji preživljavaju. U svojoj knjizi Niče i Nacizam odakle ćemo citirati deo2 Đerđ Lukač pokazuje ovu vrstu naivnosti: „ Veliki posleratni zadatak demokratija je da otkriju i idejno iskorene tu prijemčivost ( misli na prijemčivost širokih slojeva inteligencije za fašistički „pogled na svet“- prim. autora Konana Varvarina ). Stoga se valja vratiti unazad do istorijskih korena fašizma i do geneze tog „pogleda na svet“. Jer, jedino istrebljenje tih korena može uništiti fašističku ideologiju, može sprečiti njenu renesansu u budućnosti. Neka mi bude dopušteno da to ideološko stanje ilustrujem jednim malim primerom iz iskustva. U drugoj polovini rata održavao sam predavanja nemačkim višim oficirima od kojih je većina bila zarobljena kod Staljingrada. Prilikom predavanja, vođeni su između mene i njih iscrpni razgovori u četiri oka. Skoro bez izuzetka bili su ubeđeni u raniji ili kasniji slom hitlerizma. Svi do jednog odbacivali su učenja Hitlera i Rozenberga. Međutim, kod većine u pogledu suštine stvari, u pogledu agresivne imperijalističke ideologije nije nastupila, takoreći, nikakva promena. Odbacili su Hitlera i Rozenberga i vratili se filozofiji Ničea i Šprenglera. Iz te busije su želeli da dočekaju izbijanje trećeg i, kako su se nadali, efikasnijeg svetskog rata.

2

Đerđ Lukač, Niče i nacizam, Kultura, Beograd 1956 str 13

62

U tome je opasnost i to je naš problem. Odbaciti danas Hitlera i Rozenberga nije velika stvar. Ali ko se vraća Ničeu ili Šopenhaueru, Špengleru ili Klagesu ( mogu to, naravno, da budu i Ortega i Gaset ) taj može svakog dana iznova da počne nadiranje u pravcu jedne nove fašističke ideologije, koja se možda više neće zvati fašizam i koja će možda negirati Hitlera i Musolinija, ali će u suštini, u nehumanosti, u odricanju progresa, demokratije i razuma možda iste i prevazići.“ Ne samo da je Lukač naivan već je i pravi licemer. Visoki nemački oficiri su mnogo pošteniji od njega. Lukač ne pominje crveni sovjetski imperijalizam koji je doveo do rata sa Finskom i otimanja dela njene teritorije, aneksiju baltičkih država, podelu Poljske između Staljina i Hitlera. Ovaj deo je napisan 1946 godine posle Staljinove okupacije istočne Evrope. Sve je to ekspanzija sovjetske imperije, ispoljavanje moći ili je možda Lukač mislio da je to progres i demokratizacija osvojenih teritorija? Zaista treba biti nepošten pa ne videti ovaj imperijalizam kome se suprotstavio američki demokratski imperijalizam. Baš kao što naša teorijska dopuna Ničea i predviđa. U osnovi svega, za Ničea, je iracionalna volja za moć, a prema našem proširenju Ničeove teorije postoji racionalni razlog borbe sa resurse. Imati volju za moć znači želeti ovladavanje resursima kako bi se povećale mogućnosti za preživljavanje i jedan kvalitetan način života. Demokratije su jednako licemerne u svom pozivanju na humane vrednosti i progres. Da li su demokratije spremne da se odreknu energije za pokretanje svojih ekonomija zbog humanosti? Istorijsko iskustvo pokazuje da nisu. I posle sloma sovjetskog takmaca SAD su nastavile sa borbom za dominaciju, i željom da pod svoj direktni uticaj dovedu zemlje bogate naftom, osnovnim energetskim resursom savremene civilizacije. Teško je većini ljudi da prihvate svet Ničea i Darvina, ali svet i ne pita da li ste spremni da ga prihvatite, on vam nameće svoja pravila, a ako ih ne prihvatite bićete pobeđeni i pojedeni.

63

ZEMLJA HIPIKA I BIĆE NIRVANE

Koji motiv pokreće sledbenike Tulsa Duma? Šta je upadljivo u njihovom ponašanju? Pogledajmo ove ljude kada ih Konan Varvarin sreće dok traži put ka planinskom prebivalištu Tulsa Duma. Scena u kojoj ih susreće odvija se na pejsažu prošaranim cvećem. Ovo treba da nam nagovesti kakvu ulogu im je namenio Milijus u svom umetničkom poduhvatu i koga oni treba da predstavljaju. Nije teško zapaziti da su u ritama, da su mahom mršavi, neugledni, da su zapostavili svoj fizički izgled, da se ukrašavaju cvećem i pevaju. U njima prepoznajemo ljude koje je svet savladao, koji nisu spremni da se bore. Oni traže izlaz odavde, i to je ono što im Dum i obećava. Milijus slika hipike pre nove ere. Moderni hipi pokret je nastao u SAD, tačnije u San Francisku za vreme vijetnamskog rata. Hipi pokret je insistirao na odbacivanju vrednosti američkog društva. Mislilo se na materijalne vrednosti, etiku rada, svaki vid borbe i rata. Hipici su često bili deca iz imućnih porodica koje su finansirale neradnički život ovih mladih ljudi dok su to mogli. Ovi omladinci su takođe odbacivali rasne podele koje su u tadašnjem američkom društvu bile mnogo prisutnije nego danas. Osim toga zalagali su se za slobodnu ljubav, što je manje više

64

značilo seks bez obaveza i bez zaštite. Izgleda, međutim, da je najvažnije bilo izbegavanje bilo kakve vrste odgovornosti i bola. Po ovom izbegavanju bola podsećaju na antičku epikurejsku filozofiju. Iako je epikurejstvo danas poznato u popularnoj kulturi po svom hedonizmu i insistiranju na životu ispunjenom zadovoljstvima, veći deo epikurejske teorije i prakse se zasniva na izbegavanju bola. To je filozofija koja daje drugačiji odgovor na isto pitanje u odnosu na filozofiju stoicizma. Isto kao i stoici, i epikurejci su pokušali da daju uputstva za život u jednom atomiziranom nadnacionalnom carstvu u kojoj su stare socijalne veze i uključenost čoveka u svoju zajednicu nestale. Čovek je bio izložen nepredvidljivim hirovima sudbine, i sve to je morao da podnese sam. U grčkom polisu i plemenskim demokratijama običan čovek je mogao imati utisak da utiče na donošenje odluka koje su se ticale njegovog života. U Rimskom carstvu nove ere običan čovek se stvarno ni za šta nije pitao. Slično su se mogli osećati razmaženi mladi ljudi iz uglavnom gradskih porodica. Čest je slučaj da u uslovima obilja za koje nisu sami zaslužni ljudi počnu razvijati nerealne ideje o svetu. Da je moguć večiti život bez odgovornosti, rada, borbe za preživljavanje. Po tome se mladi ljudi SAD iz navedenog perioda ne razlikuju od antičkih omladinaca koji ne mogu da prihvate odgovornost za svoj život, i u želji da neko drugi misli i radi za njih beže u izmaštanu realnost postajući plen raznih opskurnih pokreta i sekti. U svojoj želji za životom bez patnje prirodno je izbegavanje rata. Pravi razlog za okretanje miru u slučaju američkih hipija treba tražiti u njihovom strahu od mobilizacije. Zašto bi uostalom neko rizikovao da pogine u prljavom ratu na drugom kraju planete zbog nejasnih ciljeva tog istog rata? Pri tom je dezerter mogao da uživa u neodgovornom životu u najbogatijoj zemlji sveta, sa puno još neodgovornijeg seksa. Zašto bi neko želeo da radi da bi dobio nešto što već ima i bez rada? Odgovor na ovo pitanje daje sam svet. Kada ostanete bez prihoda morate se boriti da ih zaradite ili ćete umreti, osim ako ne želite potpuno da napustite svoje dostojanstvo i živite od prosjačenja. Isto važi i u slučaju rata. Ljudi se udružuju u ratničke družine i u razvijenoj formi u vojske da bi došli do resursa koji će im omogućiti život, odnosno dominirajući oblik života. Uostalom i Huni, koji će postati strah i trepet antičke Evrope, pojavljuju se u istoriji kao družina sirotana koji pljačkaju radi zadovoljenja osnovnih potreba. Postavši vešti u ratovanju, nameću svoju vlast evropskim varvarskim plemenima i ugrožavaju sam Rim. Skroman i težak život na koji su navikli postaje prednost koja vodi do moći. Nasuprot ovome

65

roditelji civilizovane dece težeći da im pruže sve, rade u korist njihove štete. Ova deca nenaviknuta na rad, rat i žrtve postaju mekušci sa kojima je lako manipulisati. Milijus u svom delu Konan Varvarin u umetničkoj formi iznosi samo prezir za ovakve mlade ljude. Kroz hroničara Konanovih avantura govori podsmešljivim, gotovo rugajućim tonom i jezikom o njihovim porukama Simerijancu. „ Rekli su mu da odbaci mač i vrati se zemlji- Ha!- imaće dovoljno vremena za zemlju kad bude u grobu!“. Naravno prikazani su kako nude cveće Simerijancu kao pravi „borci“ za mir. Posle ove scene sa antičkim hipicima, kao kontrast, Konan nailazi na ratničko svetilište. Da bi dodao aromu drevnosti Milijus ga prikazuje napravljenog od menhira, velikih kamenih blokova kojih ima širom zapadne Evrope, koji čine arheološka nalazišta iz neolita i za koje ni danas nije jasno čemu su tačno služili. Najpoznatiji su Stounhendž u Engleskoj, i Karnak u Francuskoj. Konanovo megalitsko nalazište poseduje i veliki žrtvenik. Ova tvorevina od kamena mestimično je ukrašena ostacima ratnika u oklopima, sa svojim oružjem. Sa ovim detaljem Milijus pušta mašti na volju. U stvarnom svetu u kome vlada stalna oskudica, njihovi otvoreni grobovi bi sasvim sigurno bili opljačkani. Metal je u gvozdenom dobu, pa i pre i posle toga, bio suviše dragocen da bi mirno počivao na nezaštićenim ostacima ratnika. Tolike opljačkane egipatske grobnice svedoče kako je teško zaštiti se od plačkaša. Ni tajne pregrade i mehanizmi, ni prokletstvo i ljudsko sujeverje nije zaštitilo faraone od lopova. Umesto da vidi mrtve vitezove, Konan bi naišao na gole kosture, a možda ni toga ne bi bilo zbog aktivnosti životinja. Ne smemo zaboraviti da je umetnost bolja od realnosti i da Milijus ima pravo što se ne drži realizma u pokušaju da dočara misteriju ovog mesta. Hroničar nam pojačava monumentalne utiske megalitske grobnice svojim komentarima: „ Nekada su veliki ljudi živeli ovde- Džinovi, Bogovi-nekada, ali davno.“ To je i mesto na kome se susreću Konan i čarobnjak, njegov budući hroničar. Ovaj susret je duhoviti primer pokušaja da se predstavimo što moćnijim pred nepoznatim čovekom. Čarobnjak i Simerijanac završavaju svoj verbalni duel smehom, kao dva iskusna i na neki način odista moćna čoveka. Ovakvi verbalni dueli su karakteristični već za decu i vrlo su racionalni. Umesto da trošimo našu snagu na dokazivanje moći, svaki put kad sretnemo nakog novog, pokušaćemo da demonstriramo moć na jeftiniji način. Već sama fizička građa dvoje ljudi može odrediti pobednika, međutim verbalna demonstracija može preokrenuti ovu situaciju. Možemo

66

pomenuti neku moćnu i uticajnu, a poznatu ličnost kao našeg rođaka ili prijatelja. Zamislimo da smo rođaci nekog poznatog političara ili prijatelji iz detinjstva etabliranog kriminalca. U nastavku susreta Simerijanca sa svojim budućim hroničarem, čarobnjak dodaje težinu svetilištu. Humke postoje još od doba Titana, a na tom mestu su sahranjivani veliki kraljevi. Čarobnjak navodi jednu zanimljivu osobinu ovog mesta, da vatra tamo ne gori. Zato mora da živi u okolini. Ovaj čovek podseća na čuvare vojnih grobnica, poput Zejtinlika, ali u Milijusovom ostvarenju on je i sveštenik. On im peva o bitkama, herojima, vešticama i ženama. Svemu suprotnom od onog što cene hipici, ako izuzmemo žene, ali..postavimo pitanje, kakva je to žena koja će da voli muškarca slabe volje? I ona sama mora biti gubitnica, koja je urođenu naklonost koju žena ima prema maloj deci prenela na onoga kome takva naklonost može samo štetiti. U nastavku filma Konan čini naivan pokušaj da se infiltrira u redove sledbenika Tulsa Duma i biva razotkriven. Zanimljiv je umetnikov prikaz ovih ljudi. Hodočasnici logoruju u blizini planine na kojoj se nalazi stanište Tulsa Duma. Konanovim prolaskom kroz njihov logor mi se upoznajemo sa njima. Po odeći i životinjama koje koriste nalikuju ljudima Bliskog Istoka , dela sveta u kome su se razvile prve urbane civilizacije, i samim tim mogućnosti mladih da odrastu u okolnostima koje su pogodne za pokušaj bežanja od bola ovog sveta. Neki od njih udišu halucinogena isparenja, drugi pevaju okupljeni u krug, grupa devojaka koristi ime Tulsa Duma za meditaciju. U njihovoj izvedbi oni izgovaraju duum da bi se skoncentrisali, ali nema sumnje da Milijus pravi aluziju na om ( aum ), sanskritski doslovno- da ili neka bude. Reč je o vedskom slogu koji se samim izgovaranjem koristi kao mantra koja kod onog koji recituje izaziva oživljavanje najuzvišenijeg oblika brahmana, molitve koja donosi moć vedskom svešteniku u ritualu prinošenja žrtve. U stvari sam brahman je amorfna sveta moć koja i bogovima daje besmrtnost.. Ova rečca je neizmenljiv oblik kreativne snage koju uzima brahman. Dakle, korišćenjem ove reči dolazimo do moći. Verovatno je ovo još jedna poruga koju je Milijus uputio hipicima, i njihovoj opčinjenosti indijskim i drugim orijentalnim učenjima. I u korišćenju sloga om ( fiat! ) krije se ništa drugo do volja za moć koja se može izmoliti od bogova, odnosno želja da se bude ravan bogovima. Iza hipi pokreta i njihove okrenutosti „biću“, „sopstvu“ i drugim nematerijalnim vrednostima krije se prerušena volja za moć. Hipici žele da ne rade i ne ratuju a da žive i imaju seksualne

67

odnose, oni žele nešto bolje, i zato traže put koji će ih učiniti moćnim za to, koji će ih učiniti nezavisnim od ovog sveta patnje. Prirodno je da im odgovaraju religije slične budizmu, koju ćemo malo više obraditi u sledećem poglavlju. Osim toga, mi možemo u logoru hodočasnika videti i ljude koji pokušavaju da pobede svoje telo, ali ne na način na koji je Varvarin prilagodio telo svojim ličnim ciljevima, već tako što će odreći potrebu duha za telom. To je opet jedna vrsta uzmicanja pred svetom u kome se telo vidi kao teret. Izdržati da se ne pije, da se ne jede, da se ne pomera, utrnuti sve osećaje da se ne bi bilo izloženo svetu, njegovim zahtevima i bolu koji on povlači sa sobom. Tu su još i oni koji se mole, koji traže spasenje, koji podsećaju na hrišćane. Hrišćanstvo je u biti srodna religija budizmu jer je nezadovoljna ovim svetom, a takođe se obraća ciljnoj grupi paćenika i mukica. Hipici, ovi moderni, i ovi antički, Milijusovi, imaju zajedničkih crta sa ranim hrišćanima. Ne ubij! Okreni levi obraz ako te ko udari po desnom i slično. Istine radi verovatno je Hrist po mnogo čemu falsifikovan. Ovaj poziv da se okrene levi obraz je traženje dostojanstva. U antici savremenoj periodu Hristovog života udarac u levi obraz se upućivao sebi ravnom kao izazov. Za žene i robove je bila rezervisana šljaga koju dešnjaci, dakle 85 % ljudi zadaju po desnom obrazu. Posthristovo učenje je pretvorilo ovo u ideologiju trpljenja i neuzvraćanja zla. Kada se pojave Dumovi sveštenici i sveštenice ovi jadni i napaćeni hodočasnici se okreću prema njima dižući ruke i očekujući spas. Podsećaju na ljude kojima, Ničeov Zaratustra drži propoved u kojima kritikuje poslednje ljude, vrstu malih ljudi koji cene udobnost i jednakost iznad svega; kojima je toplo, koji žive male udobne živote, koji kažu „Mi smo izumeli sreću“ i trepću očima. Među kojima nema bogatih i siromašnih i koji kao da su izašli iz pesme Zamisli ( Imagine ) Džona Lenona. Zaratustra priča o ovim poslednjim ljudima koje smatra ništavnim, okupljenima za koje još misli da imaju haosa u sebi koji može rađati zvezde, ljudima za koje se nada da od njih može nastati natčovek, ali oni ga prekinu uzvicima: „ Pretvori nas u poslednje ljude“. Tako izgledaju Milijusovi hodočasnici i viču u sebi- spasi nas Dume, pretvori nas u poslednje ljude. Pružaju ruke da bi dobili bele hodočasničke odežde, hoće da obezbede mesto u raju. Kao da se tek tako može stići u Raj. Oni smatraju da će ih prosta molitva i služenje nekom verskom lideru dovesti do najveće nagrade. Ali čak i da je zaista tako i da uspeju u svom

68

naumu, opet se mogu razočarati jer i Raj može biti čamotinja, to je nauk jednog velikog filozofa čije ćemo učenje obraditi u ovom poglavlju. Već u rečima homoseksualnog sveštenika, kojima se obraća Konanu, prepoznaje se Šopenhauerova filozofija, srodna bramanskim, budističkim i učenjima ranog hrišćanstva„ Kako očekuješ da dosegneš ništavilo bez poznavanja svog tela?“ Da bismo potpunije razumeli Šopenhauerovu filozofiju počećemo od sledećeg stava ovog filozofa- „ Svet je moja predstava“. Ovu početnu tačku svoje filozofije Šopenhauer smatra za polaznu tačku bilo koje istinite filozofije. Čovek nenaviknut na strogost dokaza u filozofiji može smatrati ovakav stav neprihvatljivim. Mi smo navikli da zdravorazumski prihvatamo postojanje nekakvog čvrstog materijalnog sveta izvan nas. Postavimo zato problem na filozofski način. Da li postoji zvuk, ako nema nikoga da ga čuje? Da li je sto tvrd i kada ga nikakva ruka ne pipa? Postoje li boje koje niko ne može da vidi, ili primerom kazano, ako bi postojala samo bića koja svet vide crno-belo da li bi boje uopšte postojale? Šopenhauerova poenta je da mi svet ne možemo nikako drugačije saznati nego preko naših opažaja. Da ne bismo nikada znali za svetlost da je nismo videli, za mirise ne bismo znali da ih nismo mirisali. Svet je prvobitno poznat samo kao sadržaj opažanja i svesti. Treba samo dublje promisliti, pa će se uvideti, da svetlost može samo nekome svetliti, zvuk samo od nekoga čuven biti i t. d. To je tvrđenje idealističke filozofije suprotno naivnom zdravorazumskom realističkom prihvatanju sveta filozofski neupućenih ljudi. Iako je realizam u teškoj poziciji da mora da dokaže postojanje spoljnog sveta s one strane opažanja, što nijednom filozofu dosad nije pošlo za rukom, ni idealistička pozicija nije lišena svojih problema. Šopenhauer tako nije u stanju da da apsolutni kriterijum razlike između sna i jave, a po njemu te apsolutne razlike i nema. Možemo reći i za san da je java i za javu da je san. Prema realističkom stanovništu san se razlikuje od jave po tome što je reč samo o slikama iza kojih ne postoje stvarni objekti, dok se na javi iza predstava nalaze materijalna tela. Problem je u tome što se ovo ne može dokazati. I objekti sna i objekti jave su nam dati u predstavama, odnosno čulnim utiscima. Svet predstave je varka, koprena, san. Ne možemo tvrditi da se iza predstava nalazi neki čvrsti, realni svet. Objekti naše svesti realni su kao takvi, kao predstave, prema Šopenhaueru to je njihov empirijski realitet. Oni su kao tvorevine subjekta, po sebi, bez ikakve realnosti, samo se nalaze u njemu kao njegove slike.

69

Pitanje o spoljnom svetu ima još jedan dublji smisao, da li je ovaj svet samo predstava moja? Da li je on, koga sam ja svestan samo na jedan način, kao predstave, isto tako kao i moje telo, koga sam svestan na dva načina ( kao predstave i kao volje ) s jedne strane predstava a s druge strane volja? Povlačenje ovog pitanja izvodi nas iz sveta predstave i uvodi nas u svet volje, izvodi nas iz sna i uvodi nas u realnost, izvodi nas iz sveta pojave i uvodi nas u svet stvari po sebi. Izraz stvar po sebi je Kantov i odnosi se na svet izvan naše moći opažanja i drugih vrsta saznanja. Kad bi mi bili čisti posmatrački subjekti, čisti subjekti saznanja, onda bi nam bio dat samo i jedino svet predstave i mi bi bili ne samo sanjači već i sniveni u snu. Ali mi smo subjekti, ličnosti, individue. Nama je svet dat posredstvom jednog neposrednog objekta, našeg tela. Ovo naše individualno telo nam je dato na dva različita načina. Jedan način je predstava u intelektualnom opažanju, kao objekta koji se ne razlikuje suštinski od drugih objekata, a kvalitativno sasvim drugačiji način je nešto svakome dobro poznato što se obeležava rečju volja. Svaki akt naše volje neizostavno je i pokret našega tela. Voljni akt i akcija tela nisu od strane Šopenhaure shvaćeni na način veze kauzaliteta, već kao sasvim heterogena stanja. Volja nam je data neposredno, a pokret tela je opažaj razuma. Šopenhauer ne računa voljne odluke koje se odnose na budućnost u voljne akte, pošto su to samo zaključci rauma o onome što se hoće u budućnosti. Svaka telesna akcija je objektivirani voljni čin, i obrnuto, svaki utisak na telo je u isto vreme i utisak na volju, ako je taj utisak volji protivan mi ga doživljavamo kao bol, ako odgovara volji mi ga doživljavamo kao zadovoljstvo. Bol i zadovoljstvo nisu prema tome predstave, niti se daju iz predstava dedukovati, već su to neposredne afekcije volje u njenoj pojavi, telu. One su iznuđeno momentalno hotenje ili nehotenje utiska, koga telo prima. Identitet volje sa telesnom akcijom naziva Šopenhauer filozofskom istinom. Na ovu fundamentalnu istinu nadovezuju se ostala osnovna pitanja filozofije, sa akcentom na teoriju saznanja i metafizike.Reč je o pitanjima vezanim za postojanje spoljašnjeg sveta. Da li i ostalim predstavama posmatrača ( saznajnog subjekta ) odgovara po sebi nešto što nije više predstava, nešto realno, kao što predstavi našeg tela odgovara kao realna podloga njena volja? Ako je predstava tela jedina među predstavama koji ima takav realan voljni supstrat, da li jedan jedini realan individuum u svetu egzistira? Ovde je Šopenhauer u opasnosti da zapadne u solipsizam. To je teorijsko stanovište po kome u

70

nedostaku dokaza za postojanje spoljašnjeg sveta, uzimam kao izvesno da postojim samo ja. Ova pozicija teorijskog egoizma je vrlo jaka i možda je i nemoguće iz nje izaći samo racionalnom argumentacijom. Kao i mnogi pre njega, Šopenhauer priznaje nepremostive probleme u savlađivanju ovakvog stanovišta, ali nastavlja dalje u izgrađivanju svoje filozofije. Šopenhauer smatra da i ostalim predstavama osim one našeg tela odgovara nešto realno. Ta realnost nije ništa drugo do volja. Volja na taj način, u Šopenhauerovoj filozofiji preuzima ulogu stvari po sebi, volja je prava realnost za razliku od predstave. Esencija onoga što čini volju ne može se rečima definisati, ali svako od nas ima iskustvo volje koja je težnja za nečim. Mi je bar na takav način osećamo. Šopenhauer dalje svodi silu, koja je osnovni fenomen najrazvijenije nauke, fizike, na volju. Na taj način je nešto nepoznato, neku nedostupnu stvar po sebi sveo na nešto svakome poznato. Volju Šopenhauer smatra esencijom čitave prirode, smatrajući da volja sasvim lepo može postojati i kao nešto nesvesno. Šopenhauer smatra da volja slepo deluje u instinktu životinja i to iznosi kao dokaz da može postojati nesvesna volja. Nesvesna znači bez predstave, a on isto tako misli da su i radnje našeg tela poput varenja, disanja, strujanja krvi kroz krvotok nesvesne manifestacije volje. Svesna volja je vođena motivima, kod čoveka i životinje; nesvesna organska volja instinkta i vegetabiliteta vođena je nadražajem, dok se slepa neorganska volja kojom se bavi fizika vodi uzrocima. Kad vidimo nezaustavljivu navalu kojom vode dubini hitaju, postojanost kojom se magnet uvek severnom polu okreće, kad neposredno osetimo teret, čija težnja ka zemaljskoj masi naše telo savija -onda nam neće biti potrebno puno mašte da upoznamo i u takvim pojavama naše sopstveno biće što u svetlosti saznanja za svojim ciljevima ide, dok u ovim nabrojanim slepo i nepromenjlivo teži. U oba slučaja ovo jezgro svake stvari u svetu mora nositi ime volja. Taj realitet nazvan volja čini unutrašnju vezu uzroka i posledice. Neorgansko, biljni i životinjiski svet, i na posletku čovek, samo su različiti stepeni objektivizacije, odnosno manifestacije volje. Ona je unutrašnje biće sveta. Problem je u tome što svet koji je objektivacija jedne jedinstvene volje ne može imati cilj, volja je po svojoj suštini težnja, čista težnja i ništa više. Ona je jedna bezgranična, bezrazložna i besciljna težnja. Ova besciljnost suštine sveta objektivira se u nemogućnosti zadovoljenja težnje ma

71

koje pojave voljine. Nemogućnost zadovoljenja bilo kojih težnji osnov je eudamonističke ocene sveta koju daje Šopenhauer. Ovaj filozof smatra da je borba prirodnih sila za zadobiće materije nešto esencijalno prirodi i svaka težnja u prirodi, svaka snaga sprečena je od drugih da sebe potpuno objektivira. Šopenhauer ima u vidu da se volja objektivira u posebnim identitetima koji su u sukobu jedne sa drugima. Tako na primer volja bića koje hoće da jede nije u skladu sa voljom bića koje ne želi da bude pojedeno. Svaka objektivirana volja nailazi na otpor drugih u nastojanju da sebe potpuno objektivira. Sprečavanje volje koje proističe iz prepreka suprotstavljenih volji je trpljenje a a postignuće cilja naziva se zadovoljenjem. Dok su trpljenje i zadovoljenje nesvesni volja ga ne oseća. Svesna volja oseća trpljenje kao bol, a zadovoljenje kao zadovoljstvo. Kako je borba nešto volji bitno, to je i trpljenje osnovni sadržaj volje, a kad se uzme u obzir da je svako zadovoljenje jedne potrebe, da je dakle negativno, i kad se uzme u obzir da sa saznanjem mora rasti bol onda je jasno da je život u svojoj bitnosti bol i trpljenje. Logički je dovoljno i samo uzeti u obzir Šopenhauerovu tvrdnju da je suština sveta bezgranična, bezrazložna i besciljna težnja, pa da shvatimo da za volju sa svešću svet mora biti apriori nezadovoljstvo. Ukoliko bi zadovoljili sve težnje, na svetskom planu, uništili bi volju koja je suština sveta, pa nikakvog sveta ne bi bilo. Kada ne bi bilo kretanja izazvanog slepom težnjom, ne bi bilo nikakvih neorganskih ili fizioloških procesa. Iza sile koja omogućava kretanje tela, po Šopenhaueru stoji volja, nezadovoljena težnja, pa kad bi ovu težnju zadovoljili sile više ne bi bilo i svet bi se „ zamrznuo“. Nešto drugačije stvar stoji sa svesnim bićima. Kada je volja svesnog bića sprečena ona se muči, trpi i oseća bol sve dok se prepreka ne ukloni. U slučaju da je prepreka uklonjena onda ona teži i samo teži, oseća prazninu, oseća da nečega nema. Svaka težnja kao takva, zato što proističe iz nedostatka nečega ( inače ne bi ni težila bilo čemu ), nije ništa drugo do trpljenje, muka i bol. Ako je ta težnja uperena prema nekom određenom, konkretnom objektu, onda je ona sprečena i trpi bol sve dok do tog konkretnog objekta ne doće, dok se ne zadovolji. Ukoliko nema nekog objekta kojem teži, ako nije sprečena, onda je ona čista težnja, težnja koja nema sadržaj svoje težnje već samu sebe koja teži zato što teži.U tom slučaju svesna volja oseća prazninu, oskudicu, bol druge vrste od one koja potiče od sprečenosti. Ovu vrstu, takođe nesnosnog bola Šopenhauer naziva čamotinjom. Iz tih razloga neki Raj u kome su sve težnje i želje zadovoljene ne može postojati kao nešto lepo već kao

72

praznina, kao čamotinja. Biće volje nije imanje već teženje. Traženje da se ima je samo iluzija, volja može samo tražiti. Iz ove voljine unutrašnje prirode jasno je da svako zadovoljenje može biti samo trenutno, a osećanje zadovoljstva nije u suštini ništa drugo do odsustvo bola, slično epikurejcima, ovo je zadovoljstvo negativne prirode, dok je bol primaran i realan, zadovoljstvo je nešto sekundarno i imaginarno. Šopenhauerova tvrdnja da sa saznanjem proizilazi veći bol proizilazi iz toga što je bol opaženo, saznato trpljenje. Što je veće saznanje tim više trpljenja ulazi u saznanje, bol raste sa saznanjem. U nesvesnoj neorganskoj prirodi volja ne dolazi do saznanja svoga trpljenja, a slično je i u biljci, koja nemajući svest ne može trpljenje osećati kao bol. Ovo već daje nagoveštaj koji će Šopenhauer dati lek za boljku zvanu život. Životinje poseduju svest i zato osećaju bol, međutim kako životinje nisu u stanju da brinu, odnosno da anticipiraju žalosnu, neželjenu nesrećnu budućnost one pate manje od čoveka. Uteha je čoveku da poseduje nadu, anticipaciju srećne, željene budućnosti, iz koje crpi većinu životnih radosti. Ali zato su bolovi koji proističu iz propalih nada jako veliki i sabrani sa bolovima proisteklim iz brige i realnim bolovima sadašnjosti čine čovekov život nesrećnijim i bolnijim od života životinje. Život ljudski kreće se između želje i zadovoljenja iste, a želja je po svojoj prirodi bol. Zadovoljenje želje rađa zasićenje, a ista se javlja u drugom obliku, traži drugi sadržaj. Čak i kad je srećan život osiguran, onda ne znamo šta ćemo s njim, pa dobijamo težnju da se oslobodimo tereta života, da ubijemo vreme, da umaknemo čamotinji. Čamotinja nije nimalo lakša od nužde, jer može ljude da dovede do iste razuzdanosti kao i nužda. Ova je bič prostog naroda, a čamotinja otmenog sveta. Bol se umanjuje onoliko koliko se smanjuje razmak između želje i zadovoljenja njenog, ali su naše želje uvek veće, a načina za njihovo zadovoljenje malo ima. Šopenhauer smatra da su estetička i intelektualna zadovoljstva jedina trajna zadovoljstva, ali da su dostupna veoma malom broju ljudi, dok su velikoj većini ljudi ostavljene radosti čulne. Zdravlje, hrana, zaštita od vlage i hladnoće i polno zadovoljenje to su fizičke potrebe, koje poseduju i životinje i ceo ljudski život se svodi na njihovo zadovoljavanje. Prestane li glad nužda se odmah javlja ili u obliku bolesti ili polnog nagona ili nesrećne ljubavi, straha, častoljublja i još mnogih mučnih oblika. A ako se sve ovo zadovolji, misli Šopenhauer, nastaje užasna čamotinja koja čoveka do užasa dovodi. Sve što znamo o životu i o istoriji ljudi pre nas uči nas da ona apriori, logički izvedena bedna priroda čovečijeg života odgovara istini.

73

Osim toga mi živimo u vremenu, a jedina realnost u vremenu je sadašnjost, koja neprestano teče, koja beži i u samom vremenu se ogleda ništavilo života. Takav kakav je svet ne može biti proizvod nekog sveznajućeg, svemoćnog i sveblagog tvorca, bića koji pored volje sadrži i saznanje. Kako shvatiti da je svemogući i sveblagi tvorac stvorio jedan ovako jadan i bedan svet koji nam više daje za pravo da ga kudimo i proklinjemo, nego da ga hvalimo i blagosiljamo. Sa druge strane, panteistički pristup koji svet shvata kao večno biće čini time večnim i bol u njemu. Samim tim svet postaje problematičan za panteistu. Zašto svet mora posedovati toliku količinu i intenzitet bola.? I teizam i panteizam imaju, po Šopenhaueru, neopravdano optimistički pogled na svet. Šta reći za one optimiste koji ovaj svet uzimaju kao dobar? Ovaj svet je najgori od svih mogućih svetova, i da je samo malo gori ne bi mogao da postoji. Ovim stavom i zaključkom se Šopenhauer suprotstavlja Lajbnicu koji je smatrao ovaj svet za najbolji od svih mogućih svetova, jer je tvorac imajući u vidu sve moguće svetove, zbog svoje dobrote stvorio najbolji. Ipak, Šopenhauer ne može biti u pravu, jer u ovom svetu ipak postoje kratkotrajna zadovoljstva, a čamotinja je ipak blaža od fizičkih bolova, dok bi u najgorem zamislivom od svih mogućih svetova vladala stalna bol najvišeg intenziteta a ne vidimo neki principijelni razlog zašto takav svet ne bi mogao da postoji. Neki naučnik psihopata bi mogao da drži čoveka pod narkozom priključenog na elektrode koji u mozgu žrtve izazivaju sve opažaje. Za žrtvu ne bi bilo spoljnog sveta, osim onog koji opaža pomoću električnog stimulisanja odgovarajućih regiona u mozgu. Naučnik psihopata bi mogao da programira stimulanse da donose žrtvi konstantan bol. Po Šopenhaueru se naš život ne može nikako drugačije shvatiti nego kao pogreška, kao dug koji treba silnim bolovima isplatiti. To su iskazale i tri, kako on misli, najveće i najrasprostranjenije religije bramanizam, budizam i hrišćanstvo koje uče da je naš život proizvod greha i da ga treba uništiti da bi se vratili prvobitnom stanju u kome nema ni smrti, ni čamotinje, ni bolova. Prema Šopenhauerovoj etici, suština moralnosti leži u sažaljenju, što je sasvim konzistentno sa njegovom metafizikom. Osnovni sastojak života je bol, samim tim i sve moralne radnje moraju biti uperene protiv bola i patnje. Sažaljenje proističe iz upoznavanja pojedinca da je jedinstven sa drugim preko jedinstva volje same po sebi. Obojica su samo pojedinačne objektivizacije iste volje, tako da jedan može učestvovati u bolu drugoga. Iz

74

sažaljenja proističu sve moralne radnje i sve vrline gde su pravda, ljubav i plemenitost tri osnovne vrline. Osnovni lek koji Šopenhauer nudi za život pun patnje i bola je ubijanje same te volje. Uvidevši da je bol vezan za volju za život kao stvar po sebi individuum shvata da je jedini način da se spase od bola utrnuće volje za životom. Ovo ubijanje volje za životom se postiže postupno putem askeze. Šopenhauer odbacuje samoubistvo, nagli prekid volje za životom, jer samoubica nije odbacio volju za životom kao takvu već samo svoje empirijsko ja. Samoubica nije odbacio svoj život zato što je uvideo jad i ništavilo njegovo već zato što ne može da mu se ostvari želja. Asketa, suprotno samoubici, počinje svoje izlečenje kada se u njemu javi odvratnost prema biću i njegovom i drugih ljudi koje zadaje takav bol prema volji za životom. On se trudi da prestane htenje prema bilo čemu što ga je privlačilo uključujući tu na prvom mestu polni nagon. Svojevoljna nevinost je prvi korak u askezi ili negiranju volje za život. Kada bi ova maksima čednosti postala opšta ljudski rod bi izumro i tako bi opšta patnja prestala, a Šopenhauer izvodi da bi i životinjski svet otpao jer bi sa uništejem znanja iščezao u ništa i sav ostali svet, jer bez subjekta saznanja nema ni objekta. Moramo primetiti da je ova ideja antroposolipsistička, i ne uzima u obzir da bi pored iščeznuća ljudske vrste od životinjskog sveta mogla evoluirati nova razumna rasa koja bi trpela bol. Ako je volja stvar po sebi koja postoji već i u neorganskoj materiji i ima tu esencijalnu osobinu da teži, i da teži još više ako je sprečena, ona bi našla načina da se ponovo ovaploti u svesnu rasu. Šopenhauer, takođe, precenjuje moć askete u odnosu na prirodu. Asketa nije ništa drugo do spori samoubica jer poništenje volje u sebi nije dovoljno za poništenje volje po sebi. Šopenhauer smatra da je askeza jedini stvarno slobodan događaj u istoriji sveta i ako ga istorija nigde ne spominje. Asketa nije osvajač već savlađivač sveta. I postavlja pitanje kako je uopšte moguć fenomen asketizma, kad je karakter čovekov stalan i nepromenljiv? Kako ljudi različitih karaktera mogu da dospeju do saznanja ništavila sveta i da negiraju svet i same sebe? Pošto je saznanje u svom toku nezavisno od volje, i spoljašnje je u odnosu na nju, ovo saznanje ništavila sveta dolazi spolja i dejstvo je milosti, a posledica ove milosti, negacija volje za životom, jeste preporođenje. Nestankom volje za životom, svršava i naše saznanje koje je produkt naše volje i nastaje ništavilo, što je cilj koji Konanu pominje sveštenik Tulsa Duma. Iako Šopenhauer ne može

75

dokazati da prestankom volje za život nestaje stvarni svet, sa stanovišta njegove teorije saznanja možemo prihvatiti da bi potpuni nestanak volje značio i nestanak sveta. Naravno, ostaje problem kako bi nestanak čoveka, najvišeg oblika života, značio i nestanak sveta patnje, kada bi uz pomoć volje kao stvari po sebi, koja preostaje i pored nestanka sveta predstava, mogli da evoluiraju i drugi oblici razumnog života. Možda se rešenje sastoji u tome što, prema Šopenhaueru, nije potreban neki viši oblik života od ovog ljudskog. Najveće saznanje koje bilo koja rasa može postići je ono do koje je došla njegova filozofija, da je ovaj svet eudemonistički negativan i da svesna bića ne mogu postići i zadržati sreću. Njemu vanzemaljci nisu potrebni, i ne bi nam mogli ništa suštinski novo reći ukoliko bi ostvarili kontakt sa njima. Šopenhauerova filozofija apriori odbacuje utilitarističke ciljeve o najvećoj sreći najvećeg broja ljudi kao nemogućnost. Količina zadovoljstva u svetu je principijelno nedostatna da poništi bol koji svet proizvodi svojom esencijom volje koja teži, bilo da teži za nekim objektom želje ili da se vrti u prazno. Negacijom volje, odnosno volje za životom, mi poražavamo svet i on za nas ne pretstavlja više ništa. Utrnućem želja, a pre svega savlađivanjem nagona mi dostižemo mir, kojim dočekujemo smrt kao dugo željeni san bez snova u kojem nas niko više neće moći uznemiravati. Šopenhauerova filozofija je esencija budističkog učenja, raznih oblika bramanizma i ranog hrišćanstva. Osim toga je logički konzistentnija, radikalnija i do krajnjih granica izvedena misao koja stoji iza ovih religijskih učenja. U suštini je to stav prema životu koji je njegova negacija. Kod Tulsinih hodočasnika, osim ovog kod Šopenhauera do kraja izvedenog stava prema životu, mi ipak prepoznajemo nadu, koja nije u skladu sa učenjima o ništavilu i praznini koju čujemo iz reči Tulsinih sveštenika. Ovi vernici više nalikuju poznijim hrišćanima koji se nadaju drugom, boljem životu, i ne prihvataju da takav život logički, ako priznamo Šopenhauerovu filozofiju, nije moguć. Još više ovi hodočasnici podsećaju na krdo, na jednu amorfnu masu slabih ljudi koje harizma i snažna volja Tulse Duma privlači, vodi i iskorišćava. U kasnijim scenama u kojima Simerijančeva družina uspeva da se ušunja u stanište ovog verskog i vojnog lidera, vidimo koje gorivo troši ova dobro organizovana religijska mašina. Ova mašina se podmazuje mesom svojih sledbenika. Kanibalizam je ezoterična praksa povlašćenih krugova Dumove organizacije. Meso kojim se hrane najlakše su mogli nabaviti upravo od tela vernika, čije su nade u bolji život iskoristili da bi napunili

76

sopstvene stomake. Posle prispeća sveštenika i sveštenica u logor hodočasnika, vernici dobijaju bele odežde i kreću u sređenom poretku jedan iza drugog, prema prebivalištu, ili je možda bolje reći hranilištu, Tulsa Duma, u kome očekuju spas. Milijus slika ovu kolonu praveći, u hrišćanskoj umetnosti prisutan, kontrast sa grupom koza, svojeglavih životinja koje nije lako naterati na poslušnost, metaforično poredeći hodočasnike sa ovcama ( hrišćanima ), životinjama koje su jako poslušne sve do samog kraja svog života domaće životinje.

RAZAPETI ANTIHRIST

U Milijusovoj umetničkoj izvedbi značenje pojma antihrist nije jednako Ničeovom izlaganju tog pojma. Milijusov umetnički postupak stvara jednog humanijeg, pa čak bi se moglo reći hrišćanskijeg antihrista od onog ničeovskog. Iako je Konan varvarin inspirisan Ničeovom filozofijom čije je značajno svojstvo oštra kritika hrišćanstva, i koja u svom opusu poseduje delo naslovljeno upravo nazivom antihrist, Milijusov varvarin je ocrtan i sa ponekom hrišćanskom osobinom tako da ono anti iz složenice antihrist, ponegde, možemo prevoditi radije sa –umesto, nego protiv Hrista. Da bismo razumeli Milijusovog antihrista moramo razumeti najpre Ničeovog. Uostalom i umetnička predstava Hristovog raspeća samo nas može ostaviti zbunjenim ako nismo upoznati sa hrišćanskim učenjem. Sećam se, da, kada sam, kao dete, prvi put video raspeće u

77

kući bake i deke, nisam mogao da shvatim čemu ovakva predstava jadnog čoveka u agoniji i zašto bi to neko uopšte držao u svom domu. Mi ćemo ovde pretpostaviti da je čitalac manje više upoznat sa hrišćanskim učenjem, jer bez toga ne može razumeti ni kritiku tog učenja. Kritiku ćemo izložiti na nekoliko narednih stranica. Niče smatra da je hrišćanstvo štetnije od ma kojeg poroka. Pošto je, za Ničea, dobro sve što podstiče volju za moć, moć samu, a rđavo je sve što potiče iz slabosti, hrišćanstvo kao religija slabih i bezuspešnih mora biti nešto zlo. Prvo načelo antihrišćanskog milosrđa je da slabi i bezuspešni treba da propadnu i još im u tome treba pomoći. Važno je shvatiti da Niče smatra da je čovek samo jedna faza u stvaranju natčoveka i da zato ljudske slabosti treba prevazići, a ne praviti od njih religiju. Prema biblijskom učenju čovek je stvoren po ugledu na Boga i kao takav je vrhunac stvaranja. Ne može biti stvoreno ništa više od čoveka jer bi Bog , u tom slučaju, mogao dobiti konkurenciju. Naivno predstavljanje Boga, kao nečeg likom sličnog čoveku, možemo naći i u drugim religijama. U paganskim indoevropskim religijama bogovi imaju ljudska obličja. Tako su grčki bogovi likom ljudski, a još pride imaju i ljudske mane. Ovakvo shvatanje su načeli već Grčki filozofi. Ksenofon kaže sledeće: „ Etiopljani tvrde da su im bogovi tuponosi i crni, Tračani da su plavooki i crvenokosi, a kad bi volovi, konji i lavovi imali ruke i mogli njima da slikaju i stvaraju dela kao ljudi, slikali bi likove bogova i davali im telo kako upravo i sami imaju; konji nalik na konje, volovi na volove, a lavovi na lavove“. Verovatno je da ako postoje neke druge inteligentne vrste u svemiru, na određenom civilizacijskom stepenu, njihovi pripadnivci u svojim religioznim predstavama imaju bogove nalik na njih same. Naracvno, moguće je zamisliti inteligentnu rasu koja nije imala potrebu za razvojem religije. Natčovek, koji treba da smeni i prevaziđe čoveka ne može imati sličnosti sa hrišćanskim čovekom. Naravno, ne misli se tu u tolikoj meri na fizičku sličnost, koliko na različnost duha. Čovečanstvo ne predstavlja razvitak ka boljem, snažnijem ili višem. „ Napredak“ je moderna lažna ideja. Evropljanin XIX veka, Ničeov savremenik, je ispod nivoa renesansnog Evropljanina. Niče smatra da je dobar put kojim je renesansni čovek krenuo upropašćen akcijom Lutera i povampirenjem hrišćanstva u novom obliku, još gorem od katoličanstva. Hrišćanstvo, u svakoj svojoj verziji vodi rat protiv višeg tipa čoveka. Ovo religijsko učenje je stalo na stranu svih slabih, ništavnih, bezuspešnih. Iz protivstavljanja instinktima održanja snažnog života ono je stvorilo ideal. Niče naziva sve te vrednosti slabih francuskom reči

78

decadence, ( dekadencija ) sa značenjem opadanja, propadanja, degeneracije. Vrsta je iskvarena ako je izgubila svoje instinkte. Samilost nije vrlina, ona je suprotna krepkim čuvstvima koja podižu energiju života, samilost je depresivna, kada se sažaljeva gubi se snaga, samilost je praksa nihilizma, ništenja života. U svakom otmenom moralu samilost je slabost. Samilost je konzervator svih bednika. Ne kaže se ništavilo, ono se naziva onostranošću, istinskim životom ili se naziva nirvanom, spasenjem, blaženstvom. Šopenhauer, kome se Niče nekad divio i video u njemu viši tip čoveka, je, u zreloj Ničeovoj fazi, neprijatelj života. Samilost je u Šopenhauerovoj filozofiji jedna od najvećih vrlina i tu ovaj filozof stoji na istoj strani kao i hrišćanstvo. Niče mnoge filozofe , nemačke pre svega, smatra samo jednom vrstom sveštenika. Idealista, neko ko barata čistim duhom, za njega je klevetnik i trovač života. Instinkt sveštenika, teološki instinkt, se može iskopati ispod raznih filozofija. To je jedan oblik lažnosti koji zabranjuje da realnost u ma kojoj tački dođe do reči. Sve što je najkobnije za život tu se naziva istinom, podstiče se, potvrđuje i opravdava. Tibingenska bogoslovija, čiji su učenici pored ostalih i Šeling, Helderlin i Hegel, ( koji u svojoj filozofiji čini otklon od Kanta i kreće se ka pomirenju sa hrišćanstvom ), tvrdi dalje Niče, obrazovna je ustanova protesantske crkve u Nemačkoj, i mesto odakle potiče nemačko učenjaštvo. Nemački učenjaci su mahom pastorski i učiteljski sinovi, pa otuda nije ni čudo da taj teološki instinkt boravi u nemačkoj filozofiji. Inače, valja pomenuti da je i Ničeov otac pastor. Oni su naslutili i u Kantovom učenju ono što bi moglo da iskrsne u korist teološkom instinktu. Kantova filozofija je ostavila otvoren put ka dve najozglašenije zablude. Jedna je istinski svet, verovatno Niče misli na postojanje stvari po sebi, koju po Kantu ne možemo saznati našim moćima saznanja, a druga je moralno uređenje sveta. Mi svet saznajemo na način uslovljen ograničenjima našeg saznajnog aparata. Na primer, mi svet ne možemo saznati izvan , kako ih Kant definiše, apriornih formi čulnosti, vremena i prostora, ali ne možemo da tvrdimo da ne mogu postojati stvari izvan vremena i prostora. Ova skeptična pozicija ostavlja otvoren put da se tvrdi da mogu postojati bića izvan prostora i vremena. Onaj svet, istinski svet ili sam Bog, tako ostaju kao mogućnosti. Druga zabluda, misli Niče, je moral kao bit sveta. Kod Kanta se ovo očituje na više načina. Možemo to videti u Kantovom verovanju da i u društvu sastavljenom od đavola mora postojati nekakav oblik morala. Što autor Filozofije Konana Varvarina smatra vrlo logičnim.

79

Ova pozicija svoj vrhunac dostiže u postulatima praktičnog uma ( praktični u značenju bavljenja moralnim pitanjima, a ne vanteorijskim problemima ) koji su nedokazive tvrdnje koje moramo prihvatiti da bi moral imao smisao, a to su sloboda volje, besmrtnost duše i postojanje Boga. Kant je uspešno oborio racionalne dokaze o postojanju Boga, koji su se zasnivali na, navodno, logičkim razlozima i umesto logičkih razloga uveo moralne. Bog je potreban kao garant moralnog ustrojstva sveta. Mi ćemo se zadržati kod jedne vrste moralnog testa koji kod Kanta postoji u, kako to Niče kaže, bezličnom obliku kategoričkog imperativa. Po Ničeu, kategorički imperativ i cela Kantova moralna filozofija je priviđenje koje izražava propadanje i iznurenje života. Vrlina, dužnost, dobro po sebi su stranputice koje nas vode u jedno životno crnčenje. Ničeu smeta što kategorički imperativ važi za sve, dok nas najdublji zakoni održanja i rasta upućuju da svako sebi stvara kategorički imperativ. Objasnićemo Kantov kategorički imperativ da bi shvatili šta Ničea muči. Kant je bio pod utiskom Njutnovog objašnjenja prirodnih zakona koji važe nužno i opšte. Nužno i opšte, odnosno univerzalno, znači bez izuzetka u svakom delu univerzuma. Ovo nama danas izgleda kao nešto uobičajeno, ali nekada stvari nisu bile tako postavljene, a Aristotel je pravi primer za to. Aristotelova fizika je najduže važeća fizička paradigma, i kako se kasnije pokazalo, uglavnom je pogrešna. Stagiraninova objašnjenja sveta su načeta već u XVI veku ( Galileo Galilej ) i do Njutnovog doba, Aristotel već nema ugled koji je imao u antici i srednjem veku. Ipak, pre Njutnove fizička teorije, postoje još izvesne fizičke pojave za koje jedino Aristotel daje objašnjenja. Ono što Aristotela razlikuje od Njutna je da jedna pravila vezana za kretanje tela važe u sublunarnoj sferi, ispod Meseca, a druga u području savršenstva koje se nalazi iznad Meseca. Njutnovi zakoni, kao što smo napomenuli, važe univerzalno za čitav prostor.univerzuma. Kant je smatrao da, poput univerzalnog delovanja njutnovih zakona a pre svega gravitacije u fizici, mora postojati nešto slično i u moralu. Moral mora biti univerzalno važeći. Njutnova fizička paradigma se zasniva na matematičkim principima. Kant je, takođe, želeo moral koji će biti zasnovan na formalan način. Ovaj filozof je dokazivao da se moral ne može zasnivati na nečem sadržajnom, materijalnom, empirijskom kao što je, na primer, moralno osećanje. Kant bi se složio sa Ničeom da sažaljenje nije nešto samo po sebi moralno. Bilo koji sadržaj morala postao bi moralno prihvatljiv ukoliko bi prošao formu kategoričkog imperativa.

80

U najpoznatijoj verziji kategorički imperativ glasi ovako: „ Delaj samo prema onoj maksimi, za koju u isto vreme možeš hteti da postane opšti zakon“ To je forma, dok su različite maksime sadržaj. Ovi sadržaji moraju biti prihvatljivi za sva umna bića, i moraju važiti bez izuzetka, odnosno na principu univerzalnosti. Pokazaćemo na primeru saosećanja kako to deluje. Zamislimo sledeću maksimu: „Ja saosećam samo sa pripadnicima mog naroda“. Ova maksima nije moralna jer nije opšta. Ne obuhvata sva umna bića. U Srbiji nije neverovatno naići ni na osobe koji ne saosećaju sa svojim narodom, ali saosećaju sa drugim narodima. Takva maksima delovanja nije moralna jer ne uključuje sopstveni narod. Saosećati sa svim umnim bićima nije moralno jer onda saosećamo i sa zločincima. Kako ovaj imperativ važi za sva umna bića a mnoga umna bića ne saosećaju sa zločincima, onda moramo odbaciti i poslednju maksimu. Dakle, saosećanje je stvar emocija a ne morala. Loša strana Kantovog formalizma jeste to što ne postoji, do sada, nijedna maksima koja zadovoljava njegove stroge kriterijume. On sam je ponudio dve maksime: „ Ne laži“ i „ Nemoj davati lažna obećanja“. No, mnogi, a među njima i moja malenkost, smatraju, da ove maksime ne ispunjavaju stroge kriterijume kategoričkog imperativa. Zašto ne bismo koristili laž, ako mislimo da će nas spasiti od ubice ili silovatelja? Kant daje vrlo slabu argumentaciju, prilično ispod njegovog renomea, u ovome problemu. Postavlja se pitanje, kakva korist od kategoričkog imperativa, ako ne možemo pozitivno odrediti šta je moralno? Korist je u tome što možemo odrediti šta nije moralno i tako se izbaviti od pokušaja da neko s nama manipuliše. Proverimo, prema Kantovom standardu, da li je Haški tribunal moralna institucija. Haški tribunal sudi samo za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi i, pri tom, sudi samo Jugoslovenima i Ruanđanima. Pripadnici NATO-a, koji su učinili zločine na ovim teritorijama, nisu u opsegu delovanja suda u Hagu. Drugi ratovi, Irak i Avganistan, u kojima ljudi ratuju i čine zločine, takođe, nisu u opsegu delovanja ovog suda. Iako tribunal ima tehničke mogućnosti da sudi i ostalim ljudima, osim onima kojima se aktuelno bavi, on njima ne sudi. Institucija tribunala u Hagu ne važi za sve ljude ( odnosno umna bića ) bez izuzetka, dakle tribunal u Hagu nije moralna institucija. Samim tim ni presude Haškog tribunala ne poseduju moralnu snagu. Neko ko je osuđen u Hagu, iako je zaista zločinac, žrtva je jedne nemoralne institucije. Da ne govorimo o nevino optuženima. Stvar bi bila drugačija kada bi tribunal u Hagu protegao svoje ingerencije na sve

81

( ljude/umna bića ). On bi po tom osnovu ispunjavao uslov univerzalnosti. Naravno, ostalo bi sporno koliko nepristrasno primenjuje svoja ovlašćenja u praksi. Nužno je da objasnimo još jednu bitnu stvar vezanu za Kantovu etiku da bismo se vratili na Ničea. Reč je o jazu između jeste i treba. Taj procep je najveći problem u moralu i etici. Ako posedujem znanje o nekom skupu činjenica, zašto da postupim u skladu sa tim činjenicama? U slučaju da znam da je nešto nemoralno zašto da postupim moralno, ili, postavimo stvar na sledeći način, znajući da je pušenje štetno mnogi ljudi nastavljaju sa pušenjem, na koji način ih ubediti da sa svojom štetnom navikom prestanu.? Najveći problem u etici Kant rešava na sledeći način. Pošto je moralni zakon nešto što proističe iz mog uma, a ne nekog spoljašnjeg autoriteta, ja posedujem dužnost da postupam u skladu s njim zbog poštovanja prema njemu. Volja koja sledi iz dužnosti premošćuje provaliju između jeste i treba. Pri tom mi moramo da delujemo iz dužnosti bez obzira na posledice. Posledice našeg delovanja ne igraju nikakvu ulogu u moralnosti naših činova. Ako nam je neko na samrti ostavio novac da ga predamo njegovoj deci i mi smo tom čoveku obećali da ćemo tako učiniti, ni pod kojim uslovima ne smemo prekršiti obećanje, sve dok smo tehnički u stanju da ga ispunimo. Pretpostavimo pri tom da su deca tog gospodina užasno neodgovorne, nezahvalne i zlobne osobe koje će taj novac proćerdati u kratkom roku. Nama je, s druge strane, novac potreban za operaciju naše majke. Ako uzmemo taj novac bićemo nemoralne osobe, bez obzira na posledicu naše akcije. Naša je dužnost, poštujući maksimu ne davanja lažnih obećanja, da novac predamo njegovoj poročnoj deci. To je slučaj na koji Niče verovatno misli kada kritikuje apstraktnost dužnosti u kantovoj etici, dužnosti uopšte. Šta to još smeta Ničeu? Ničeu smeta jednakost. Po Ničeu, svako sebi stvara vrlinu, ljudi nisu jednaki, svaki narod poseduje svoju vrlinu. Narod odumire ako zameni svoju dužnost dužnošću uopšte. Ta apstrakcija Kantovog formalizma je opasna po život. Uostalom dok god Kant insistira na svojim pozitivnim moralnim maksimama možemo se složiti sa Ničeom. Da mi ne lažemo dok drugi lažu vodi u sigurnu propast. Osim u slučaju apsolutne moći, ako postoji svemoćni Bog, on može sebi da priušti taj luksuz. Sa druge strane ako posmatramo kategorički imperativ kao test za moralni sadržaj, onda je on od velike koristi. Niko nam ne može, osim nas samih, predstaviti neku svoju političku instituciju kao moralnu, ako ona to nije. Kantov formalizam je dobra odbrana od manipulacije.

82

Ono glavno u vezi Ničeovog odnosa prema moralu je to da je on imoralista. On smatra da je (nat )čovek iznad moralnih principa dobra i zla. Njegova kritika Kanta međutim ima i dobru poentu. Iza naših činova po Ničeu stoje strasti. Volja za moć, nije ništa drugo do najveća strast i nagon koji poseduju sva bića. Strast, nagon ili instinkti su jači od dužnosti. Zamislimo brak koji postoji zbog strasti koja deluje između dvoje ljudi, nagona za produženjem vrste, zaljubljenosti, i uporedimo taj brak sa onim koji postoji iz osećanja dužnosti. Zamislimo umrli brak u kome nema strasti između supružnika, i u kome se obavljaju bračne dužnosti., zbog dužnosti. U kom braku bi vi želeli da budete? U strasnom ili dužnosnom? Ničeova poenta protiv ovakvih filozofija je da su beživotne. Hrišćanstvo ima još gori status. Hrišćanstvo je protivživotno. Niče upoređuje narodnog i hrišćanskog Boga da bi pokazao kako nastaje hrišćanski Bog jadnih i slabih. Narod koji veruje u sebe ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on poštuje osobine zbog kojih je nadmoćan, svoje vrline. Svoje osećanje moći on projektuje u neko biće kojem može da zahvali za svoje unutrašnje zadovoljstvo. To je religija zahvalnosti. Taj je Bog i dobar i zao. On može i da naudi. Kakav bi to bio bog koji ne bi poznavao srdžbu, osvetu, zavist, porugu, lukavstvo, nasilje? Jevrejski Jahve je nasilan i osvetoljubiv, Hera je ljubomorna, Merkur je lukav, Kali je krvožedna i postoji još mnogo ovakvih primera. Kada narod propada, kada gubi veru u budućnost, nadu u slobodu, kada mu podjarmljivanje kao korisnost i vrline podjamnjenih prodru u svest, tada i njegov bog mora da se preobrazi, veli Niče. Sada on postaje pritvorica, plašljiv, smeran, poziva se na duševni spokoj, odustajanje od mržnje, na blagost, čak na ljubav prema neprijatelju. Stalno morališe, gamiže po šupljini svake privatne vrline, postaje bog za svakog, privatna osoba, kosmopolit. Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda, sve ono što je u duši naroda agresivno i žedno moći a sada je on čisto dobri bog. I nema druge alternative za bogove - ili su volja za moć- i dotle će postojati dok su narodni bogovi- ili pak nemoć na moći- i tada nužno postaju dobri. Božanstvo dekadencije, odsečeno od njegovih najmuškijih vrlina i nagona, nužno biva bogom fiziološki zaostalih, slabih. Oni sami sebe ne nazivaju slabi već dobri. Bog njihovih pobedilaca se ođavoljuje. Niče kritikuje hrišćanske teologe koji smatraju da je razviće boga od jevrejskog narodnog Jahvea do hrišćanskog boga napredak. Upravo je suprotno. Kada se sve snažno, srčano, gospodarsko, odstrani iz pojma boga, kada se on korak po korak izopači u simbol štapa za umorne, spasonosne kotve

83

za davljenike, kada postane bog siromašnih, bog grešnih, bog bolesnih, predikat spasitelj preostane kao jedini božanski predikat. Sada je ovaj bog prihvatljiv ne samo za svoj izabrani narod, on postaje kosmopolitskli bog, demokratski bog, jer je zadobio veliki broj sledbenika. Svugde se mogu naći ubogi i njima je takav bog potreban. Bog koji obećava sreću na onom svetu postaje nešto sve tananije, sve bleđe; ideal, čisti duh, apsolut, stvar po sebi. Taj je pojam boga jedan od najiskvarenijih pojmova o bogu koji je dospeo na zemlju. On je neprijatelj života, prirodne volje za životom. Bog je, taj, formula za klevetanje ovostranog i opravdanje svake laži o onostranom. To je bog ništavila, posvećena volja za ništavilom. Niče se čudi da snažne rase severne Evrope nisu odbacile hrišćanskog boga. Nisu izmislili nekog novog boga za dve hiljade godina. Nekog boga života koji će smeniti nihilističkog hrišćanskog boga. Niče, izgleda, nije upoznat sa tim da je hrišćanstvo u severnoj Evropi prisutno upola kraće vreme, i još važnije, da je hrišćanstvo često uvođeno silom. I Vikinzima i Slovenima i Baltima je bilo teško da prihvate takav koncept i politiku katoličkog ekspanzionizma koji je stajao iza toga. Sva ova pominjana ništavila podsećaju na jednu drugu religiju srodnu hrišćanstvu, na budizam. Iako je i budizam jedna u suštini protivživotna religija, Niče je toliko opijen mržnjom prema hrišćanstvu da čak počinje da hvali budizam. Mi u budizmu možemo da primetimo jedno uzdržavanje od života, pritajenu želju za povratkom u matericu. Ovaj filozofski koncept slikovito je izražen u jednoj srpskoj psovki koja se upućuje drugome i to isključivo u imperativu. Siguran sam da bi Niče bio oduševljen filozofskom dubinom koja stoji iza ove umotvorine. Izgleda da je jezgrovitost glavna osobina srpskog mišljenja. Iako srpska kultura nije razvila svoju osobenu filozofiju, a filozofija je vrhunac duhovnog stvaranja, na filozofska pitanja je odgovarala u pesništvu, protofilozofskom načinu osvrtanja na filozofske probleme, kojeg, za razliku od Homerovske epike, odlikuje minimalistički izraz. Početak čuvene pesme o sitnom ( po bogatstvu, ne po ličnosti ) plemiću i njegovom udesu: „ Netko beše...“ je primer kako se uz minimalni jezički materijal, uz pomoć jednog „egzistencijalnog“ predikata, vrednuje osoba najvišim ljudskim standardima i čitavom paletom pozitivnih značenja. Namerno ne navodimo o kojoj pesmi je reč, držeći da je za Srbina prosečnog obrazovanja, neophodno da zna nekoliko najvažnijih stihova epske poezije Uostalom, u domovini zapadne filozofije svi su znali Homera.

84

Pored ovog, izrazito cenjenog, delokruga ljudskih činjenja u kome se srpska kultura ističe visokim sjajem postoji jedno nepriznato i naizgled, prostačko područje ljudskih postignuća, u kome se, kod Srba, razreševaju filozofski problemi. Ova delatnost, u kojoj do izražaja dolazi pomenuta srpska jezgrovitost misli, značenja i izraza je psovanje, koje pripada onom krugu ljudske delatnosti za koju se obično smatra da i ne pripada kulturi. Sva su filozofska pitanja u ovom delu srpske ( ipak joj moramo priznati taj status kao supstituciji za filozofiju ) kulture, već rešena. To se vidi iz blage uvrede, koja se upućuje onim ljudima koji sporije shvataju izvesne intuitivne istine, ne zahvataju trenutno fenomenološke datosti, nisu im odmah jasni izbori metafizičkih pretpostavki i ad hoc iznesene hipoteze, a koja glasi: „ Daj, ne filozofiraj! „ i koja se koristi , kako sam čuo, kod samo još jednog i to slovenskog naroda. Vratimo se mi, ipak , sa konačnog početka i istodobnog dovršetka srpske dijalektike i njenih finih tkanja filozofske argumentacije, na svetska religiozna pitanja. Esencija budizma se može videti u prvoj istini Budinog učenja koja se tiče savlađivanja patnje. Rođenje je patnja, starenje je patnja, smrt je patnja; tuga, jadikovanje i očajanje su patnja. Svih pet duhovnih i fizičkih komponenti osobe su podložne patnji. Čovekovo bivanje karakteriše nelagodnost, nezadovoljstvo a čak su i povremeni prijatni doživljaji, zbog svoje privremenosti i prolaznosti, uzrok patnji. Ljudi pate kada im je previše toplo ili hladno, pate kada se rađaju ili su nemoćni, pate kada su bolesni i na kraju postanu senilni i umiru. Oni duševno pate kada ih prilike navode na to da budu s nekim koga ne vole, s nečim što ne žele ili ako ih nešto odvoji od onoga za šta su vezani. Sva ovozemaljska prijanjanja ( odnosi sa drugim entitetima ), dovode do patnje i ponovnog rađanja. Druga plemenita istina budizma je da je žudnja uzrok patnje. Osoba se usresređuje na prolazno postojanje, a ne na nirvanu. Treća istina je da je prestanak patnji mogućan. Nestajanjem želje dolazi do utrnuća patnje i mi postajemo oslobođeni. Zamislimo da smo nesrećno zaljubljeni. Umesto da uzalud žudimo za voljenim bićem, najbolje je da ugasimo svoju želju. Na taj način zaljubljenost prestaje, a mi smo, pa ne bi se baš moglo reći srećni, ali umireni. I sreća je uzrok patnje, jer kad prestane, sećanje na sreću nam uzrokuje patnju. Četvrta istina se svodi na tehnike utrnuća želje i izbegavanje bola i to čini praksu budizma. Nirvana- ugasnuće- je cilj budizma i predstavlja savršeno mirno i prosvetljeno stanje svesti u kojim su strasti utrnute. Nirvana nije smrt ili carstvo nebesko, niti je uslov nirvane smrt, niti

85

je nirvana uništenje, niti je nirvana stanje nakon smrti. Nirvana se može dosegnuti za života, kao što je Budi, prema ovom učenju, pošlo za rukom. Iz svega nabrojanog se može zaključiti da budizam predstavlja jedan vid bega od života i svega onoga što čini život životnim. Strasti, želje, nadanja, strahovi, osećanje sreće, zadovoljstva i ostali sadržaji života su ono što budizam želi da ukine. Budizam je religija za žive mtrvake. Sada možemo shvatiti koliko je Šopenhauer, čiju smo filozofiju obradili u poglavlju koje smo nazvali Zemlja hipika i biće nirvane, blizak budizmu, i koliko on zapravo produbljuje ove religijske ideje u svojoj filozofiji. I budizam kao i hrišćanstvo odbacuje ovaj svet zarad nečeg drugog. Niče, međutim, smatra budizam istančanijom religijom od hrišćanstva.- Budizam dolazi nakon stoleća intenzivnog filozofskog traganja. Kada nastaje budizam koncept boga je već ukinut. Budizam se ne bori protiv greha, već protiv trpljenja. Iza sebe je već ostavio-čime se duboko razlikuje od hrišćanstva- samoobmanu u pojmovima o moralu- on je, s one strane dobra i zla. Produhovljenost i dugo življenje u logičkim pojmovima i procedurama oštetili su instinkt za ličnost u korist bezličnog. Budino učenje ne poseduje resantiman. Resantiman je jedan od ključnih termina za razumevanje Ničeove filozofije. Resantiman je zloba i osvetoljubivost koja se javlja kod slabih, ubogih i nesrećnih prema jakima, bogatima i srećnima. Ta zloba i osvetoljubivost nije otvorena već prikrivena. Ona se razvija u unesrećenim ličnostima trujući njihovu dušu. Resantiman je želja da se srećnima dogodi neka nesreća. Jake osobe se svojim protivnicima svete na jedan otvoren i častan način. Resantiman nema tu snagu, on se oslanja na slučaj, sudbinu, boga. „Bog će ih kazniti“- misao je potlačenog. Sama ideja strašnog suda u kojima bog kažnjava grešne ( čitaj: jake volje, strastvene ljude, koji savlađuju svet ili se samosavlađuju ) a nagrađuje dobre ( čitaj: slabe volje, zlobnike, potlačene, koji beže od života ) nije ništa drugo do jedna eshatološka, do kraja izvedena ideja resantimana. Budizam može biti i religija viših slojeva, dok u hrišćanstvu izbijaju na površinu instinkti potčinjenih. Molitvom se održava afektivni odnos prema jednom moćniku nazvanom „ Bog“. Postoji surovost prema sebi i drugima ( inkvizicija, asketizam ). Hrišćanstvo je mržnja prema duhu, prema ponositosti, odvažnosti, slobodi, slobodi duha; hrišćansko je mržnja prema čulima, prema radovanju čula, prema radosti uopšte, dok kod budizma postoji samo beg od radosti i čulnog zadovoljstva. Kada je hrišćanstvo, poteklo iz najnižih slojeva antičke civilizacije, došlo u dodir sa varvarima, onda je iskoristilo varvarske pojmove i vrednosti da bi

86

zagospodarilo nad pomenutima. Varvarske su duše, suprotno budističkim preosetljivim na bol, snažne ali rastrzane, željne zlodela, raspskavanja unutrašnje napetosti u dušmanske činove i predstave. Odatle značaj priča o žrtvovanju prvenca, pijenja krvi u pričesti, preziranje duha i kulture, mučenja u svim oblicima. Fizičkim i psihičkim. Budizam je religija za kasnije ljude, blage, ljubazne, lako sklone boli. Budizam je religija za konac i zamor civilizacije. Iz ovih Ničeovih stavova sledi da hrišćanstvo ima više životnosti od budizma što ne ide u prilog njegovoj argumentaciji o protivživotnosti hrišćanstva. Ova religija slabašnih razvija se iz nesrećne sudbine Izraela, dalje argumentiše Niče. U vreme kraljeva, bog je bio izraz svesti o moći, a kasnije usled anarhije i pritiska Asiraca, pojam o njemu se promenio, više nije mogao da postigne ono što je ranije mogao, nije više jedno sa Izraelom, postaje Bog pravde. Postaje oruđe u rukama svešteničkih agitatora koji svaku sreću tumače kao nagradu, a svaku nesreću kao kaznu za neposlušnost prema bogu, kao „greh“. To je najlažjiviji manir tumačenja nekog tobožnjeg „ moralnog svetskog poretka“ u kome je pojam uzroka i posledice okrenut naglavačke. Posredstvom nagrade i kazne, prirodna kauzalnost je proterana iz sveta. Moral je tako postao apstraktan i protivstavljen životu. Jevrejski sveštenici su krivotvorili istoriju izraela i pretvorili je u oruđe spasa. Krivica prema Jehovi-kazna, pobožnost prema Jehovi-nagrada. I filozofi su, na žalost pristali uz ovo. Na takvom lažnom tlu, gde je svaka prirodna vrednost, svaka realnost, imala protiv sebe najdublje instinkte vladajuće klase izraslo je hrišćanstvo. Pobunjenički pokret koji je još jedanput jevrejski instinkt, sveštenički instinkt koji više ne podnosi sveštenika kao realnost, još izvedeniji oblik postojanja, još nerealnija vizija sveta od one koja je uslovljena organizacijom neke crkve. Hrišćanstvo poriče crkvu. Pobuna je, verovatno bila uperena protiv jevrejske crkve. Protiv hijerarhije, kaste, poretka, kako to misli Niče. Napad na nju je bio napad na najžilavije narodne instinkte., na najžilaviju volju za životom koja je ikada postojala na zemlji. Hrist, anarhist jevrejskog društva I veka, umro je za svoju krivicu, nema osnova da je umro za krivicu drugog. Niče je još i mišljenja da je hrišćanstvo krivotvorilo Hrista. „Nebesko carstvo“ je stanje srca- ne nešto što dolazi „iznad zemlje“ ili „posle smrti“. Hrist se ne opire, ne brani svoje pravo pred sudijama, žbirima, klevetama i porugama. Ne pravi nijedan korak da bi ga mimoišlo ono krajnje, on ga izaziva, on voli sa onima, u onima, koji mu nanose zlo. Ne braniti se, ne boriti se, ne biti odgovoran, ne opirati se zlu- voleti ga. Niče smatra da je postojao samo jedan hrišćanin i taj je umro na krstu.

87

Posle ovog udesa stavljeni su učenici pred zagonetku „ko je bio?, šta je bio?“ Potresna je bila mogućnost da je ta smrt kraj njihove stvari. Sve je moralo da dobije svoj viši razlog, jer ljubav sledbenika ne zna za slučajnost. Najviši slojevi vladajućeg jevrejstva su bili optuženi za to. A kako je Bog to mogao da dozvoli? Apsurdno pitanje je dobilo apsurdan odgovor: bog je žrtvovao svog sina radi oproštaja grehova. Žrtva za dug, „žrtvovanje nevinog za grehove krivih! Kakav užasan paganizam3“- rezonuje Niče. Kasnije je „blaženstvo“, jedno stanje duha Nazarećaninovog i poenta Jevanđelja zabašurena u korist stanja posle smrti. U Pavlu se otelovljuje suprotan tip „radosnom vesniku“( jevanđelje znači radosna vest ), genije u mržnji, u viziji mržnje u nezahvalnoj logici mržnje. Pavle je sveštenik koji je opet hteo moć. To je mogao konceptima, doktrinama, simbolima kojima se tiranišu mase, formiraju stada. Šta je kasnije Muhamed pozajmio od hrišćanstva? Pavlov izum-verovanje u besmrtnost, odnosno učenje o sudu. Kada se težište života pomeri u onostranost- u ništavilo- životu se oduzme tlo pod nogama. Ničeu, dalje, smeta i što se prirodni zakoni krše u hrišćanstvu zbog svakog. Svako ima pravo na spas ma koliko bio bedan i mali. “Jednaka prava za sve“ otrovno je učenje koje je hrišćanstvo ukorenilo. Lažju o jednakosti duša bio je podriven aristokratski mentalitet. Niče navodi nekoliko citata iz Jevanđelja 4 kako bi pokazao šta su ovi mali ljudi utuvili sebi u glavu, a mi ćemo navesti samo jedan.:“ „ I reče im:, zaista vam kažem: imaju neki među ovima što stoje ovdje koji neće okusiti smrti dok ne vide carstvo Božije da dođe u sili“ ( Marko 9,1)- dobro slaga lav..“ . Niče navodi i sledeću Pavlovu reč: Šta je slabo u svetu, što je ludo u svetu, što je neplemenitog roda i prezreno u svetu to „Bog izabira“. Hrišćanstvo je nadnacionalna pobeda svega slabog i niskog. Vera uskraćenih. Vernik je nužno zavisnik koji samom sebi ne može da postavi nikakav cilj. Duh koji je veliki, nužno je skeptičar, oslobođenost od svih vrsta ubeđenja je snaga duha. Niče poredi hrišćanstvo sa Manuovim zakonikom u kome vidi duhovno promišljeno delo, pomoću kojeg otmeni ljudi filozofi i ratnici, drže u pokornosti svetinu. Greh je, misli Niče, strpati ga u isti red s biblijom. On sažima iskustvo, mudrost, pozitivni provereni moral, zaključuje i ništa ne dodaje. Ne navodi razloge i kazuistiku jer bi tako izgubio imperativni ton “ ti treba“, pretpostavku njegovog poštovanja. Niče smatra da je celi trud antičkog sveta otišao uzalud zbog hrišćanstva.. Smatra da su još tada postavljene pretpostavke za veliku kulturu, naučni metodi bili su 3 4

Str 140 antihrist Str 145 ibid

88

ustoličeni , umešnost čitanja, smisao za činjenice, razvoj mehanike i matematike. Hrišćanstvo, on naziva velikim prokletstvom, najvećom unutrašnjom iskvarenošću, velikim instinktom za osvetu za koji nijedno sredstvo nije dovoljno otrovno, skrovito, podzemnobesmrtna ljaga čovečanstva. Videli smo iz svega iznetog, da Niče zaista ne ceni hrišćanstvo i da se postavlja kao njegov neprijatelj. On postavlja drugačije standarde za jednu višu rasu. Koliko Milijusov Varvarin odgovara ovim standardima i gde se od njih udaljuje? Da li rat i hrabrost čine više nego ljubav prema bližnjem? U okviru glavnog koncepta Milijusovog varvarina ogledaju se osobine višeg tipa čoveka. Već sam izbor glumca koji će tumačiti glavnu ulogu govori sam za sebe. Arnold Švarceneger izgleda kao volja za moći koja se ovaplotila u meso. Strpljivim, intenzivnim radom, nadahnućem, inatom prema ocu, ova volja se ispoljila u jedan vanserijski život. Švarceneger je čovek koji je svoju prvu titulu mister Univerzuma osvojio sa 20 godina, što ga čini najmlađim bodibilderom koji je osvojio ovu titulu. Već kao mlad je sam sebi prorekao sopstvenu sudbinu, da će postati upešan holivudski glumac i da će se oženiti ženom iz moćnog klana Kenedijevih. Sedam puta je uzeo titulu mister Olimpija. U filmu „Konan Varvarin“ je dobio izuzetan oblik tela zbog jahanja, trčanja i mačevanja pa je hteo da se prijavi i osmi put, ali je zbog nezgode na treningu odustao. „Konan Varvarin“ je bio preokret u njegovoj karijeri, posle ovog filma postaje zvezda. Zanimljivo je i možda je sudbinski da osoba takve volje i „nerealnih“ ambicija postigne uspeh, upravo u umetničkom delu koje se zasniva na filozofiji koja za osnovu stvarnosti uzima volju za moć. Kao što Konan, posle nebrojenih avantura, stiče političku moć, postajući kralj i Arnold Švarceneger postiže sličan uspeh. Ova filmska zvezda je postala guverner najrazvijenije države SAD koja ima udeo od 12 % u ukupnoj populaciji SAD, odnosno ima isti broj stanovnika kao i Španija, koja spada u mnogobrojnije države Evrope. Verovatno je da film o Konanu Varvarinu nije ranije snimljen jer nije bilo glumca koji će ga ubedljivo tumačiti svojm telesnom građom. Neverovatne su podudarnosti koje prate ova dva umetnička dela. Mislimo da je i telo Arnolda Švarcenegera umetničko delo. Bodibilding je nepriznata umetnost XX veka. I ranije su se, doduše, ljudi bavili izgradnjom svoga tela. Time su se u starom Rimu bavili bogati, koji su imali slobodno vreme, pravu ishranu, trenere i tegove. Oni su voleli da izlaze u javna kupatila da bi se dičili pred siromašnima mahom neugledne konstitucije. U XX veku, zbog

89

opšteg rasta standarda, bodibilding postaje masovna umetnost. Od priznatih umetnosti najbliže bodibildingu je antičko vajarstvo. Vajar tog doba se trudi da oblikuje savršeno telo u kamenu, pazeći na svaki udarac dleta, jer sa približavanjem finalne faze stvaranja greška ga može koštati čitavog dotadašnjeg rada. Međutim, jednom kada završi svoj rad i preda ga naručiocu, Vajar je spokojan, jer samo zla sudba može upropastiti njegov proizvod, od njega više ništa ne zavisi. Bodibilder je u težoj situaciji, jer je on sam i umetnik i delo. Ako bodibilder pogreši u izradi svog tela, ne može ga odložiti i početi ponovo. Bodibilder radi samo na jednom delu ceo svoj život, i to njegovo delo je prolazno, mnogo kraće traje od kamena. Telo Arnolda Švarcenegera, najuspešnijeg umetnika u branši odavno je izgubilo tonus. Trud umetnika oblikovanja živog tela veći je od vajara, briga je napetija, napeta kao mišići umetnikovog tela na takmičenju. I jedan i drugi imaju nadahnuće, ali telodemijurg mora imati snažniju volju. On mora da odustane od hrane koju voli, vajar ne mora, telotvoritelj mora da vežba redovno, jer ako se opusti, zapustiće se. Vajar može da odustane od svoje umetnosti i nekoliko godina, pa da joj se vrati sa još boljom inspiracijom. Pored toga može da radi na svojim delima i kao starac. Kreator sopstvenog tela ima ograničeno vreme u kome može da postigne uspeh, posle izvesnog doba, nikakav rad niti iskustvo mu ne pomažu, iskustvo od tad ima za druge, ne za sebe. Istina, ne treba odbaciti mogućnost da razvoj medicine znatno produži dugovečnost i period mladosti ljudskog organizma Tako će dela ove umetnost postati trajnija. Sve vreme poredeći ove umetnike imali smo na umu vrhunske predstavnike obe disipline koji su spremni da sve ostalo žrtvuju svom uspehu. U zaključenju ovog pasusa treba imati u vidu da je Milijus za svog Varvarina odabrao čoveka veoma snažne volje koji je umetnik i kao bilder i kao glumac, i koji je od celog svog života napravio umetničko delo. Upadljivo je, s tim u vezi, da Konan Varvarin ima konstituciju suprotnu Hristovoj. Hrist se u umetnosti prikazuje kao mršavi, ponekad gotovo izgladneli asketa. Kao da umetnička predstava Hrista odgovara kasnijoj interpretaciji njegovog učenja kao kritiku ovog sveta, i obećanje drugog, večnog i lepog. Đoto, koji važi za majstora volumena, kako su ga na početku XX veka kritičari nazvali, na svom raspeću ( Santa marija novela, Firenca ) slika Hrista kao osobu koja je dugo gladovala. Mršavih ruku, vidljivih rebara, uvećanog stomaka, koji podseća na slike gladnih iz doba velike suše u Etiopiji osamdesetih godina XX veka, nezdrave zelenkaste boje, Hrist izgleda kao da je godinama živeo na hlebu i vodi, pre nego

90

što je raspet. U Direrovom Obožavanju svetog trojstva Hrist je obojen životnijim bojama, u skladu sa koloritom cele slike, ali i pored toga izgleda mršavo i slabašno. U Skidanju sa krsta Maksa Bekmana, Hrist izgleda kao logoraš. Kao da slika predstavlja žrtvu holokausta a ne spasitelja. Ova slika je nastala pod uticajem Grinevalda u čijem opusu je tema raspeća vrlo prisutna. Grinevaldovo Raspeće iz Vašingtona ili Malo raspeće prikazuje krajnje izmučenog i mršavog Hrista. Iako Hrist u umetnosti nije uvek skeletnog izgleda postoji ta tendencija, a generalno izgleda mršavo. Puno je slikara, skulptora i bakrorezaca koji su voleli da obrađuju ovu temu. Nema nekog istorijskog razloga za ovakve predstave. Hrist je u tamnici proveo relativno kratko vreme. Prema predanju je mučen, a kasnije je razapet. Mučenju i raspinjanju je prethodilo suđenje od strane jevrejskih sveštenika na kome je proglašen krivim za bogohuljenje. Kasnije je predat rimskom namesniku Pontiju Pilatu koji ga je saslušavao, i navodno, prema običaju da se za Pashu jedan zatvorenik oslobodi, ponudio je svetini da izabere, između Hrista i Varave ( Barabe ) kog će Jevrejskog osuđenika osloboditi. Svetina je izabrala Varavu. Izgleda da Hrist u umetnosti ne predstavlja samo sebe već sve uboge ovog sveta. Primetili smo ranije da postoji antropocentričnost u shvatanju i prikazivanju bogova u mnogim religijama, u hrišćanskoj religiji postoji ista tendencija, ali jedne klase ljudi. Na raspeću se prikazuju svi ti nesrećni i ubogi ovog sveta. To je jedno jednostavno psihološko objašnjenje prema kojemu naše osobine projektujemo na drugoga. Drugi razlog može biti težnja da se Hristova žrtva prikaže što većom. Mršavo, izgladnelo telo deluje kao da je prošlo mnoge muke ovog sveta. Ovo objašnjenje izgleda uverljivo. Postoji još jedno zanimljivije objašnjenje. Hrist ne voli da konzumira ovaj svet, on se održava na najnužnijem. Možda ga dobar ukus sprečava u tome? Kako može da uživa u ukusu ovog sveta kada mu je poznato kakav je osećaj biti u onostranom? Ovo dodaje Hristu dozu otmenosti koju Niče ne bi mogao lako da svari. Na taj način se ovaj svet pokazuje zaista nižerazrednim, a ovaj svet je jedino što postoji i što vredi, prema Ničeu. U svakom slučaju, kosturolikost prikazivanja Hristovog tela pokazuje izvesnu distancu prema ovom svetu. Možda je Niče u pravu, možda je Hrist blaženo bezvoljno biće koje može mnogo da istrpi, ali se u ovakvu njegovu sliku ne uklapa Hristov postupak prema menjačima novca u božjem hramu čije je tezge isprevrtao. Takav postupak nije osobina blage osobe koja može mnogo da istrpi. Koje god objašnjenje uzeli za ovakvo predstavljanje Hrista u umetnosti, ne možemo biti do kraja zadovoljni. Hrist

91

nije ništa napisao i mi ga možemo saznati samo preko posrednika, a to dovodi do ozbiljnih problema. Istorijski Isus će uvek ostati tajna. Možemo se utešiti suprotnom situacijom koju imamo na raspolaganju u vezi raspeća antihristovog. Konanovo raspeće možemo tumačiti, jer imamo evidenciju o učenju o antihristu. Ipak, postoji senka koja prekriva antihrista. On nije originalan, on je supstitucija. Čak i Milijusov umetnički antihrist biva stvoren od niza referencija na Hrista. Konan biva uhvaćen i saslušavan od strane sledbenika Tulsa Duma. Varvarin je proglašen nevernikom, slično kao što je Hrist proglašen bogohulnikom. Mada, postoji razlika, jer je nevernik skeptik i tu se Konan poklapa sa jednom od osobina Ničeovog antihrista. Hrist je pobunjenik unutar jedne paradigme, religioznog pogleda na svet. Opasnost za jevrejske sveštenike se sastoji u konkurentnosti Hrista, kao verskog lidera i u hrišćanstvu kao konkurentnoj religiji. Slični razlozi su doveli do sukoba unutar hrišćanstva. Borba za pozicije političke prirode. Tako je došlo do raskola između istočne i zapadne crkve. Neka nas ne prevare tobožnji razlozi vezani za doktrine hrišćanstva, glavni sukob je političke prirode. Borba za moć, je tako uzrok raskola. U slučaju protenstantizma situacija je slična. Protestanti se bore za političko pravo da imaju bibliju na svom jeziku i budu nezavisni od Vatikana. Čudo je da Niče nije primetio, da i iza protestantskog pokreta stoji ista težnja, koju on smatra dominantnom za sva bića. Niče je jednostavno zaslepljen mržnjom prema hrišćanstvu. No, vratimo se na Varvarina. On je nevernik i na taj način dovodi u pitanje sveštenike, u ovom slučaju Tulsa Duma, na jedan po njih opasniji način. Oni su njemu suvišni. Religija, njemu nije ni potrebna. On, istina, ima svog boga, Kroma, ali njegov odnos prema ovom bogu je ambivalentan. Sasvim lepo bi mogao i bez njega. Uostalom on ne čini nikakve obrede, ne nudi mu žrtvu. Samo mu se jednom obraća, i to po prvi put, tražeći pomoć u ispunjavanju svoje osvete, završavajući svoje kratko obraćanje psovkom upućenom svom bogu. Konan nije religiozan tip čoveka. Krom je njegov bog zbog tradicije. On je više uzrečica i poštapalica nego što je bog. Konan se u životu najviše oslanja na samog sebe. Ipak, Milijus ga stavlja u situaciju sličnu Hristovoj. Mučen je i saslušavan. Saslušanje obavlja lično Tulsa Dum. Na Varvarinovom telu se vide tragovi mučenja, i on je prikazan u ritama kao i Hrist. Konan je, za razliku od Hrista, optužen samo zbog svojih grehova, i on ima misiju samo za sebe. Simerijanac je, takođe, osuđen na razapinjanje. Za razliku od Hrista koji je razapet na krstu, Varvarin je vezan za drvo bola. Zbog samog raspleta filma ili iz

92

poštovanja prema Švarcenegerovom umetničkom delu, Milijus nije oskrnavio Varvarinovo telo. Samo raspeće varvarinovo suprotno je prikazivanju Hrista kojima smo se bavili. Konan je mišićav, on predstavlja volju koja ne računa na drugi svet. Istina Milijus je odstupio od Ničea. Kod režisera postoji drugi svet. Ali taj drugi svet je Valhala, to je svet koji priznaje borbu i hrabrost. Valhala nije raj jednakih. Po tome se Milijus približava Ničeu. Valhala je raj za najbolje, za ratničku aristokratiju, za hrabre i uspešne. Milijus je odstupio od Ničeovog natčoveka, što je termin ekvivalentan antihristu, i po tome što mu je natčovek varvarin. Niče nije imao visoko mišljenje o neobrazovanim ljudima, a to je osobina varvara, njegov viši tip je isto toliko kulturan koliko i hrabar. Njegov viši tip je oplemenjen umetničkim instinktom. Na tom polju mu se približava sam Milijus. Imamo ovde u vidu, da je pitanje da li bi Niče priznao bodibilding u umetnost. Konan, raspet na drvetu bola, ne priznaje poraz. On glumi slabost da bi privukao lešinara koga će ubiti samo svojim snažnim zubima. Volja za životom izbija iz svakog varvarinovog molekula. Iz svakog tkiva njegovog zdravog organizma. Na kraju ga sa drveta spašava drug, a varvarin prolazi kroz nešto slično paganskom vaskrsenju. Dok dospe u ruke svoje drage, Konan je već u kliničkoj smrti. Na tom mestu natčovek se ponovo približava hrišćanskoj temi vaskrsenja. Usled paganskih obreda, a ne intervencije hrišćanskog Boga, Konan „vaskrsava“. Ne smemo da zanemarimo da iza njegovog uskrsnuća stoji ljubav. Jedna od hrišćanskih glavnih doktrina prisutna je i kod antihrista. Mada je ovde ta ljubav ispoljena u borbi sa demonima; prirodom; sudbinom. Videli smo u ovom poglavlju da i pored teme natčoveka, baziranom na Ničeovim antihrišćanskim vrednostima, Milijus čini otklon od Ničea i stvara jedno humanije biće. Ovaj otklon se najviše vidi u delu filma u kome Simerijanac zadobija slobodu. Posle vrhunske vojničke obuke Konan je mašina za ubijanje, koga njegov gospodar iznajmljuje zainteresovanima. Jednom prilikom nalaze se pod šatorom nekog od, verovatno mongolskih plemena, sedeći sa ratnicima. Vođa ovog plemena, verovatno Kan, strahujući da ga njegova deca nikada neće razumeti, pita okupljene šta je najbolje u životu. Konan daje odgovor koji se dopada Kanu : „ Slomiti neprijatelje, videti ih kako drhte pred tobom i čuti naricanje njihovih žena“. Nešto posle ovoga događaja, u gluvo doba noći, Simerijančev gospodar sekirom prekida lanac kojim je Konan vezan i kaže mu: „Idi, slobodan si!“. Konan u ovoj sceni zaista izgleda kao poludivlje stvorenje, koje je sviklo na život u ropstvu i Švarceneger

93

odlično glumi Konanovu zbunjenost. Njegov gospodar, smatrajući Varvarina suviše dehumanizovanim, odlučuje da mu pokloni slobodu. Ono životinjsko, nesaosećajno što se razvilo u robovskoj svesti ove ratne mašine, je nešto što bi se iz ugla Ničeovske filozofije moglo okvalifikovati dobrim. Iz dela filma koji smo prepričali i citirali, može se videti najveća razlika između Milijusovog i Ničeovog natčoveka. Saosećanje je sastojak bez koga Milijusov natčovek nije i ne može biti više biće od čoveka.

ZMIJA U RAJU

Postoji više važnih razloga zašto nastavak Konana Varvarina, pod naslovom Konan razoritelj nije umetničko delo. Pomenuli smo primer u prvom poglavlju iz koga se može videti da nije „dobro snimljen“, odnosno da nije na zanatskom nivou Konana Varvarina. Naravno, zanatska umešnost je nužna ali nedovoljna da bi se snimio dobar film ili da bi se stvorilo neko drugo umetničko delo. Ne mali broj reditelja poseduje tehničku umešnost i snima prosečne, pa ponekad i dobre filmove ali ne stvara remek dela poput Građanina Kejna na primer.

94

Nismo slučajno odabrali ovo ostvarenje Orsona Velsa. Postoji nešto zajedničko između Varvarina i građanina Kejna. Vels je snimio ovaj film uvodeći razne tehničke novine, ali nije to ono glavno što čini ovaj film remek delom. Vels nam na suptilan način, prikazujući nam život jednog čoveka koji je po spoljašnim merilima uspešan i koji je ostvario američki san, nagoveštava da postoje vrednosti važnije od bogatstva i priznanja drugih. Bogataš Kejn je izgubio svoje detinjstvo i ceo svoj život neuspešno pokušava da nadoknadi ovaj teški gubitak. I pored sve moći i bogatstva on ostaje nesrećan sve do svoje smrti. Ovaj film ima poentu, prikazanu na nenametljiv način, koji nam ostavlja mogućnost da sami shvatimo poruku filma. Sama ova nenametljivost koja ostavlja nama samima da izvučemo zaključke i protumačimo umetničko delo važan je sastojak recepta za stvaranje remek dela. Postoji primer iz stvarnog života koji odgovara Kejnu i pokazuje koliko je važno shvatiti poruke umetnosti, što je jedan od ciljeva koje knjiga koju čitate pokušava da postigne. Izgleda da porodica Majkla Džeksona nije bila u prilici da odgleda Građanin Kejn ili nije shvatila poentu ovog filma. Porodica Džekson je, videvši kako talentovanog naslednika poseduje, odlučila da do kraja eksploatiše njegov talenat. Voljom svojih roditelja Majkl je izgubio svoje detinjstvo koje je proteklo u radu, putovanju po turnejama i zgrtanju bogatstva. U njegovom kasnijem životu se može videti kolika oštećenja može čoveku naneti ovakva sudbina. Ceo svoj odrasli život, Majkl je pokušavao da nadoknadi izgubljeno detinjstvo. To se može videti kroz njegovo druženje sa decom, nešto što nije doživeo kad je trebalo da ostvari takvo iskustvo. Isto tako se da zapaziti da je i sam pokušao da bude dečak u „odraslom“ dobu pretvarajući svoje imanje u zabavni park. Konan je pretrpeo sličan gubitak kao gorenavedeni junak sedme umetnosti i stvarna osoba iz šoubiznisa čiji smo život ukratko predstavili. Varvarinov je gubitak još teži jer osim detinjstva, nepovratno gubi svoju porodicu, svoj narod i svet koji je do tada poznavao. Za razliku od prethodna dva primera Simerijanac ima tu prednost da može neku konkretnu osobu da mrzi i da usmeri svoje frustracije prema negaciji lika i dela svog unesrećitelja. U ovome se otkriva jedan aspekt koji dobra priča mora da zadovolji, i po kome se natprosečna filmska ostvarenja neretko razlikuju od običnih filmova. Stvoriti autentičnog negativca je oprobani recept za uspeh umetničkog poduhvata. U mnogim delima teško možemo zamisliti celokupno ostvarenje bez doprinosa koji svojom uverljivošću i harizmom

95

stvaraju negativci. Da li bi bajka Ratovi Zvezda bila tako uspešna bez Darta Vejdera? Ne samo da bi ovo filmsko ostvarenje bilo oštećeno, već bi bilo poluprazno da kreatori ovog dela nisu napravili tako dobrog negativca. Uostalom, i zadocneli delovi, kasnije snimljeni, bave se mladošću ovog lošeg momka i motivima koji su ga opredelili za tamnu stranu. Dart Vejder nosi ceo ep. Ono što čini značajan deo uspešnosti Konana Varvarina je postojanje uspelog negativca. Interesantno je da je Džejms Erl Džons, koji glumi Tulsa Duma, lošeg momka u Konanu Varvarinu, davao glas Dartu Vejderu. Duboki glas karakterističnog akcenta, koji prolazi kroz mikrofon, podržan zvukom disanja koje je potpomognuto veštačkim uređajem čini karakterističnu osobinu Darta Vejdera bez koje je nezamisliv u svojoj ulozi potentne mračne personifikacije tamne strane. U Konanu Varvarinu možemo videti Darta Vejdera pre nove ere. Kako bi to rekao Silvio Berluskoni- lepo preplanuli, polubog, koji poseduje ljudski i životinjski oblik zmije, jedne od najprezrenijih životinja u mnogim kulturama, a pogotovo u evropskoj, bitan je sastojak u filmskoj tvorevini kojom se bavimo. U neuspelom nastavku ovog ostvarenja ne postoji zlikovac koji može da parira dubini i autentičnošću Tulsa Duma. Možda je razlog ovome što je Konan Razoritelj prevashodno film za decu, pa zbog toga osim autentičog zlikovca, nema ni naročito krvave scene kojima prvi nastavak obiluje. Da ne govorimo, da već na početku filma vidimo kakav će rasplet biti. U stvaranju Tulsa Duma, možda se Milijus ugledao na čuvenog Starca sa planine iz priče Marka Pola. Reč je o vođi sekte, koji je prema Polovom pripovedanju, posedovao čarobne vrtove pune lepih devojaka. On je svoje sledbenike drogirao i uspavljivao i onda ih je prenosio u ove čarobne vrtove. Kada bi ih probudio, objašnjavao im je da se nalaze u Raju i da će, ako ga budu dobro služili, posle svoje smrti biti trajno nastanjeni u istom. Kasnije ih je ponovo uspavljivao i prenosio u stvarni svet. Posle ovoga iskustva oni bi postajali verni do smrti, i bili su u stanju da urade bilo šta što je vođa sekte od njih tražio uključujući i samoubistvo. Starac sa planine ih je zatim koristio da bi obavljali politička ubistva za njega. Reč „asasin“ koja je ranije označavala islamsku sektu sa bliskog istoka, od trenutka kada je ova priča Marka Pola postala popularna promenila je značenje u ubica, odnosno atentator.. Nema istorijskih potvrda za ovu priču. Ime Asasini su krstaši dali sledbenicima ismailitske nizaritske sekte, a koje je najpre korišćeno u Siriji. Naziv potiče od arapske reči za hašiš ( hašišiyya ) koja označava indijsku konoplju koju su koristili kao opojno stredstvo

96

članovi ove sekte, a koje je evropsko uvo prilagodilo sebi.. Česti su bili sukobi krstaša sa ovim ljudima koji su držali važne brdske tvrđave u Siriji. Kasnije je ova sekta izgubila svoj značaj zbog vojnih poraza pretrpljenih u XIII veku od strane Mongola u Iranu, i mamelučkog sultana Bajbera u Siriji. Već sama činjenica da je Tulsa Dum izabrao planinu za svoje prebivalište podseća na priču o Starcu sa planine. Glavna njegova osobina koja ga približava Starcu iz mita je to što je harizmatični versko-vojnički lider koji svoju snagu crpe iz sposobnosti za manipulaciju ljudima. On koristi iz prirodnih razloga uvek prisutne ljudske strahove i probleme da bi iskorišćavao te ljude. Osim prirodne harizme koja je potrebna za vođstvo, on poseduje i natprirodnu osobinu koja priliči zmijskom aspektu njegove prirode, a to je sposobnost da hipnotiše svoj plen. Sa ovom njegovom sposobnošću se prvi put susrećemo u sceni u kojoj ubija Konanovu mamu kada neočekivano uspeva da spusti gard Varvarinove mati da bi joj hladnokrvno odrubio glavu, i sve to na oči mladog Konana. Istu ovu sposobnost će kasnije pokušati da primeni na odraslog Simerijanca. Možda je besmisleno pitati kakvom tipu čoveka pripada Tulsa Dum s obzirom da je on samo napola čovek, ali ovo pitanje ipak pogađa metu. On je vrsta čoveka koja je u stanju da učini bilo šta samo da bi povećao svoju moć. I on pripada Ničeovom tipu natčoveka. Dok je bio nešto mlađi tragao je za tajnom čelika. Na prelasku između bronzanog i gvozdenog doba revolucija koja se dogodila u metalurgiji u vezi izrade čeličnog oružja je donosila znatnu prednost posednicima mačeva i drugog oružja od ovog materijala. Kelti su uz pomoć ovog metala zagospodarili dobrim delom Evrope u I milenijumu pre nove ere. Prirodno je da se Tulsa Dum prihvatio poduhvata koji će mu doneti vojnu nadmoć, ne sluteći da je svojim izletom u Kimeriju i uništenjem Konanovog sela zapečatio svoju sudbinu. Postoji nedoumica u vezi sa ovim poduhvatom koja je vezana za Tulsa Duma. U delu filma u kome Konan pokušava da se infiltrira u redove Dumovih sledbenika, prikazana je planina sa monumentalnim stepeništem koje dominira okolinom. Hodočasnici ispunjavaju stepenice i plato ispred njih. Tulsa Dum se obraća vernicima stavljajući im do znanja da ih je posmatrao hiljadama godina. Moguće je da je istina to što govori jer je on ipak polubog. Međutim u sceni u kojoj ispituje Konana priseća se svog poduhvata i odgovara Konanu da je tad bio mlađi i da nije shvatao da se prava snaga ne nalazi u čeliku već u mesu. Zar je polubogu koji živi hiljadama godina trebalo toliko da tek za par decenija Simerijančevog života shvati da je

97

moć nad ljudima važnija od moći nad metalom? Izgleda da i pored toga što je polubog ima ljudski životni vek i kratko vreme da shvati kako funkcioniše ovaj svet. Iz uspešnosti njegove organizacije vidimo da on, ipak, vrlo dobro shvata kako ovaj svet funkcioniše. Ovaj negativac poseduje svoju malu vojsku, ali kao što smo ranije primetili, nije to ono što mu daje pravu moć. Njegova harizma kojom okuplja sledbenike i zavodi masu je pravi izvor njegove moći. On je tip lidera koji više nalikuje Adolfu Hitleru ili Vinstonu Čerčilu nego što nalikuje Staljinu ili Titu. Adolf Hitler je bio čovek koji je osećao strahove i potrebe nemačke mase i uspevao je da ih verbalnim ubeđivanjem potčini svojoj volji. Uostalom i u završnici filma u kojoj Tulsa Dum noću drži govor okupljenim sledbenicima, dok oni drže zapaljene baklje, podseća na mitinge nemačkih nacional socijalista. Vinston Čerčil je takođe tip lidera koji je svojim moćima verbalnog (uključujući tu i literarni izraz) ubeđivanja ostvarivao svoje ciljeve. Sa druge strane Staljin i Tito koji nisu bili rečiti ljudi, svoje namere su ostvarivali prostim uklanjanjem političkih konkurenata u međupartijskim obračunima. Ali i jedni i drugi su se koristili problemima malih ljudi da bi došli na vlast i da bi se na njoj održali. Svi oni koriste osobinu običnih ljudi koji veruju u neku mogućnost radikalne promene sveta, koja bi donela trajno poboljšanje života. Kada bi mase shvatile da suštinske promene sveta ne može biti zbog večno ograničenih resursa koji pogoduju stvaranju razuma i razumnog ponašanja, moglo bi se doći do nekog rešenja koje bi ljudsku bedu težilo da ublaži sa realnim rezultatima, iako bi suštinski problem- ljudska nejednakost zauvek morao da ostane. Jednakost u distribuciji bi dovela do rasturanja društvenih resursa na deliće sa kojima se ništa ozbiljno ne bi moglo ostvariti. Stavljanje dela društvenog kapitala na gomilu je nužno da bi se finansirao bilo kakav istraživački poduhvat, bilo da je to traženje novog leka, novih teritorija, novog tehnološkog procesa. O ovom delu društvenog kapitala odluke može donositi mali broj ljudi, tako da je nejednakost intrinsična bilo kakvom pokušaju društvene organizacije, bilo da je reč o ljudima ili vanzemaljcima. Uostalom da je jednakost moguća svi bi ljudi bili i bukvalno biološki jednaki. Stvarnost je drugačija i ljudi imaju različite predispozicije. Ovim problemima ćemo se kasnije značajnije baviti. Sada ćemo se vratiti na Tulsa Duma. Videli smo da je Milijus u kreiranju ovog lika mogao imati uzor u Starcu sa planine, vojno-političko-verskom lideru sa Bliskog istoka iz srednjeg veka. Postoji i jedan drugi lik

98

koji mu je poslužio u stvaranju Tulsa Duma. Reč je o liku Satane. Prema hrišćanskom mitu Satana je pali anđeo i zli božiji konkurent. Kada je saznao da će Bog stvoriti novo biće, čoveka, prema kome će usmeriti svoju ljubav, smislio je plan kako da naudi božijim namerama. Prvi čovek i žena, Adam i Eva, živeli su u Raju u kome su imali zadovoljene sve potrebe. Jedino nisu smeli da uzimaju plodove sa drveta saznanja. Satana se ušunjao u Raj i uzeo oblik zmije. Uspeo je da ubedi Evu da ubere plod sa drveta saznanja i podeli ga sa Adamom. Kada su kušali ovu voćku Adam i Eva su saznali šta je stid i sve ostalo što nisu trebali da saznaju i dobri Bog ih je kaznio izgonom iz Raja, i još su postali smrtni i morali su da se muče ceo život. Satana je inače i lik koji kuša veru Hristovu i nudi mu alternativne mogućnosti ako mu se prikloni. Oblik zmije nije samo nešto što je Satana slučajno uzeo već je njegovo trajno obeležje. Interesantno je da kada Konan i njegova družina upadnu u planinske pećine u kojima Tulsa Dum sa svojim izabranicima obitava, imaju utisak da su došli u Raj. Tulsa Dum sedi na mestu iza kojeg se nalazi umetnički prikaz drveta, u trenutku u kome se ovaj pretvara u zmiju. Nesumnjive asocijacije na račun Satane. Tulsa Dum je spoj Satane, Hitlera i Starca sa planine, ali glavna njegova uloga je da on predstavlja tačku oko koje će se kondenzovati Varvarinova ličnost ako verujemo da spoljašnji uticaji imaju veću vrednost od genetike. Da li bi Varvarin uopšte postojao, takav kakav je, kao neustrašivi ratnik koji sve podređuje svojoj volji za ostvarenjem cilja da nije bilo Tulsa Duma, ili je to prirodni Konanov karakter, entelehija koja samo traži nekakav spoljašnji podsticaj da bi se ispoljila u punoj meri? Možda je karakter čovekova sudbina, kao što je mislio Heraklit? U svakom slučaju Tulsa Dum pokušava da iskoristi svoje manipulatorsko- hipnotičke sposobnosti na Simerijancu. Posle odsudne bitke u kojoj je Varvarinova malobrojna družina pobedila Dumovu elitu, zlikovac Dum se povlači u svoju planinu. Međutim bez svojih elitnih snaga, Tulsa Dum nije u stanju da se fizički zaštiti od upornog Varvarina, koji podseća na antičkog Terminatora. Uostalom, nije ni čudo da podseća, kada ga igra isti glumac koji je samo promenio stajling. U ovom delu filma u kome se odvija konačni obračun, vidimo da krdo koje je Dum zaveo nije u stanju da ga zaštiti. Razmislite, o ovome ako budete ikada želeli da se bavite politikom. Tulsa Dum pokušava da se zaštiti i stvar preokrene u svoju korist koristeći svoj redak dar verbalnog ubeđivanja .

99

Dum Konanu veli ovako: “Moje dete. Došao si k meni, sine moj. Ko je sada tvoj otac, ako nisam ja? Ko ti je dao volju da živiš? Ja sam izvor iz koga tečeš. Kad mene ne bude, bićeš kao da te nikada nije ni bilo. Kakav će tvoj svet biti bez mene- stavlja mu ruku na rame, sve vreme dok mu ovo kazuje gleda Konana u oči- Moj sine- kaže mu sa vrlo sugestivnim pogledom. Konan u tom trenutku postaje zatečen, skreće i obara pogled, počinje da misli; zar nije istina sve to što Dum govori? Zar nije zapravo Dum Simerijančev duhovni otac, tačka oko koje se Simerijančev život vrti? Zar nije Dum uzrok stvaranja Varvarinovog identiteta? Nije li Dum so Simerijančevog bivstvovanja i zaista šta će biti za Varvarinom bez Duma? Neće li se Konan odjednom naći suočen sa zjapećom provalijom praznine sopstvenog bića, čiji jedan pol predstavlja upravo Dum? Za trenutak, Varvarin je duhovno zateturan, Dumovim shvatanjem Konanove duše, njegovim poznavanjem posledica Simerijančevih životnih izbora. Dum je lukava zmija koja razume ljude bolje nego što oni razumeju sami sebe. Sve do sada rečeno o Dumu kao lošem momku nije bilo toliko važno za kvalitet lika ovog negativca koliko su bitne reči koje smo upravo citirali, a koje ne znamo da li ih je napisao Milijus, Oliver Stoun ( koji je koscenarista ) ili nepotpisani Edvard Samer. Ove reči, same, pokazuju koliko duboku dušu ovo biće poseduje. Iz ovih reči shvatamo Duma kao osobu koja je u sebi proživela sve ljudske strahove, koja je donela sve ljudske odluke i istrpela njihove posledice. Ova zmija je konzumirala ljudsku dušu kao što obične zmije konzumiraju jaje. Sav sadržaj ljudske duše sa njenim brigama i nadama prerađen je u Dumovoj ličnosti. Sve nedoumice, slabosti, očekivanja i bojazni od budućnosti ovo nadljudsko biće koristi savlađujući otpor duha čovečijeg, uporno, tanano, postupno kao što voda roni breg, samo mnogo brže. On otapa ljudsku volju kao visokokoncentrisana kiselina razumevanja, podržavanja, opraštanja i spasenja. Ovaj mudrac zna odgovore na pitanja neupitana, ali latentno prisutna u nesvesnom ispod debelih kora poricanja, samozavaravanja i odlaganja. I sam njegov duh je kao zmija, koja se obavija oko ljudske duše, pritiska je, davi ali ubrizgava sedativ koji prvobitni užas stišava, gubitak daha čini neprimetnim. Sve ovo ova zmija čini sa mislima čovečijim. Ali ljudski duh poseduje nešto što omogućava odbranu od manipulacije. Duh počiva na temeljima koji su kod nekih ljudi nerazorivi. Primordijalne osnove ljudske duše na kojima je izrasla svest, vrsta inteligencije koju čovek deli sa zverima, a koju Niče neobično ceni. Instinkt je lek za manipulaciju, a prema Ničeu, natčovek je varvarin neslomivih instikata. Ni

100

u jednom drugom trenutku Milijusov Varvarin ne odgovara više Ničeovom natčoveku nego u momentu kada ga njegovi instinkti trgnu iz paralize u koje ga je sopstveni razum, potpomognut Dumovim instrukcijama, doveo. U trenutku u kome kamera skreće pogled sa nokautiranog Simerijanca, i uzima u kadar njegove sledbenike kako stoje u podnožju, već samim svojim prostornim položajem inferiorni u odnosu na Duma, mi posmatramo jednu masu slomljenih volja, jedno krdo koje je Dum svojim moćima pripitomio. Kada se kamera ponovo vrati na Simerijanca, mi vidimo kako su njegovi instinkti premostili kratak spoj koji je Dum u Konanovim bioelektričnim kolima izazvao, i kako je iskra instinkta vratila sjaj Varvarinovom duhu. Ruka je zamahnula mačem i usmrtila Duma, na očigled njegovih užasnutih sledbenika. Oni se povlače, koračaju unazad, u strahu od bola. Sa svakim udarcem Varvarinovog mača oni ispuštaju krike, dok Varvarin čini jedan vid frojdovskog oceubistva, zbog kojeg ipak neće imati grižu savesti i problem sa nesvesnim. Držeći u ruci glavu njihovog lidera Konan polako korača prema gomili. Sa svakim korakom muzika podržava njegovu moć. Hodočasnicima, tom krdu bezvoljnih duša, približava se neslomljena volja, podržana neslomivim instinktima, milonima godina odabiranim da izdrže pritisak prirode i društva, koji su među hodočasnicima umrtvljeni civilizacijom i razumom. Kada su se hodočasnici već, polako, razišli, zatičemo Varvarina u pozi, naizgled netipičnoj za varvare. Zamišljeni Konan je u pozi mislioca, karakterističnoj za filozofe, ljude od nauke i velike pronalazače. Zašto je Milijus stavio Konana u ovu filozofsku pozu? Odgovor je dao sam Dum. Posle ostvarenja svog poduhvata Simerijanac se našao pred temeljnim životnim pitanjem: šta sad? Pošto je ispunio svoju neverovatnu, epsku misiju, pošto je dobio priznanje i ostvario svoju osvetu Konan postavlja isto pitanje kao i Tajler Darden ( Bred Pit ) u filmu Borilački klub. Pričajući sa drugom polovinom svoje ličnosti u tumačenju Edvarda Nortona, Tajler ukazuje na suštinsku prazninu i besmislenost života. On je ispunio sve što je otac od njega očekivao, posle završetka fakulteta postavio je ocu pitanje „Šta sad?“ i nije mogao dobiti odgovor koji bi ga zadovoljio. Film Borilački klub daje isti ničeanski odgovor kao i Konan Varvarin, na pitanja o smislu života. Konan se, prema filozofski najdubljeoj analizi ovog sveta, onoj Šopenhauerovoj, našao u sledećoj situaciji. Njegova volja se odmalena našla zaprečena u svojim težnjama. Varvarinovi mišići su nastali

101

da ispune funkciju želje Konanovog bića. Ova želja je u osnovi uključivala likvidaciju Tulsa Duma. Međutim sa ispunjenjem želje, preostaje praznina, a volja nastavlja da teži u prazno osećajući čamotinju.. U Borilačkom klubu je prikazana čamotinja koju izaziva potrošačko društvo. Ono stalno proizvodi nove želje koje ne možemo zadovoljiti i čini nas trajno nesrećnim. Čak i kada uspeju da zadovolje određene želje, umni ljudi se suočavaju sa ništavilom jer u jednom trenutku shvataju da zadovoljenje pojedinih želja ne donosi sreću i odbacuju ukupnost takve kulture. Rešenje kojem pribegavaju junaci Borilačkog kluba je borba, i još više, avantura. U filmu je civilizacija prikazana kao nehumana neman koja melje muškost. Ovaj umetnički uvid je veoma dubok, i samo se treba setiti svih onih civilizacija koijma su zagospodarili varvari, ako ih već nisu uništili. Civilizacija nužno kreće putem ispunjavanja ženskih potreba i interesa i uništava muškarce koji treba da je brane. Ovaj film na dobar način prikazuje impotentnost civilizovanog čoveka. U Konanu varvarinu je metaforom prikazan način kojim se može povratiti potentnost. Pomenuli smo već da čarobnjak, Konanov hroničar, živi na obodu megalitskog artefakta jer u pomenutom svetilištu vatra ne gori. Posle borbe i tragične pogibije hrabre ratnice, Konanove drage, Simerijančeva družina organizuje njen pogreb na kamenom oltaru unutar ove monumentalne građevine. Lomača pripremljena za ratnicu, ipak je gorela suprotno čarobnjakovom iskustvu. Ovaj plamen ne treba tumačiti drugačije nego kao metaforu potentnosti ratničkog načina života. Herojstvo, kome se stari bogovi dive, koje im demonstrira Simerijančeva družina, jedan je klasični oblik ispoljavanja seksualne snage, instinkta koji postoji kao osnova živog sveta. Priroda bez muškosti ne može biti plodna, i civilizacije odumiru jer uspevaju da kastriraju muškost, koja treba da ih oplodi. Treba samo baciti pogled na antičke hipike, kako ih Milijus prikazuje pa ćemo videti da se za ovu decu civilizacije etiketa muškosti nekako ne da prilepiti. Muškost ne shvatamo drugačije nego kao volju, i ona ne mora postojati samo kao što postoji u snažnom telu Konana Varvarina, i slaba tela mogu biti posude jakih volja. Bogovi su dozvolili vatri da gori jer su se zabavili dobrom borbom, a oni cene rat i hrabrost. Bogovi poštuju Konana i saosećaju sa njegovim gubitkom. Oni žele takve ljude. Ne mora pri tom rat biti oružani sukob, kako je to prikazano u filmu. Sportska borba, ekonomski rat, konkurencija na tržištu, borba mišljenja različitih mislilaca i sve ostale takmičarske aktivnosti pokazatelji su muškosti. Rat, kao oružani sukob je najteži test, ali nema razloga da bude neizbežan.

102

U Dumovom obraćanju Konanu postoji vrsta ubeđivanja, koja je popularna u obraćanjima Zapadnih političara i zvaničnika Srbima. Zapad je poslednjih dvadesetak godina vodio pristrasnu politiku prema sukobljenim stranama na Zapadnom Balkanu. Srpska strana je prikazivana u medijima kao jedini krivac, optužena je za genocid, izgubila je teritorije koje Srbi nastanjuju više vekova, a neke i duže od hiljadu godina. Zapad je pomogao Hrvatsku u izvršenju genocida nad Srbima, omogućavajući joj u isto vreme da izbegne bilo kakvu odgovornost. Bombardovao je Republiku Srpsku i predstavio je Srbe kao krivce za rat u bivšoj jugoslovenskoj republici BiH iako je imao mogućnosti da uravnoteženim pristupom interesima obe strane postigne mirovni sporazum još u prvoj godini rata. SAD su koristile sukob u bivšoj Jugoslaviji da se muslimanskim zemljama predstavi kao zaštitnik muslimana u odnosu na Srbe hrišćane. Ovo je bilo potrebno da bi se odbranile od optužbi da su protiv muslimana jer već decenijama vode pristrasnu proizraelsku antimuslimansku politiku na Bliskom Istoku. Manipulacije SAD su uključivale i opravdanje za prisustvo američkih vojnih snaga u Evropi, iako je glavni protivnik NATO-a nestao. Zapad je takođe imao interes da oslabi poziciju Srba, kao tradicionalnih ruskih saveznika u trenutku u kome je Rusija bila nokautirana. Zapad je bombardovao Srbiju zbog nameštenih zločina u Račku, dajući Albancima u Srbiji mnogo, mnogo više nego što je bio spreman da ponudi Srbima u drugim novonastalim postjugoslovenskim državama. I pored svega ovoga Zapad se trudi da se predstavi kao prijatelj i partner Srba i Srbije. Jedino je tužno to što postoje Srbi koji u ovo veruju. Ljudi omlitavelih instikata. Za kraj ovog poglavlja primetićemo da se Tulsa Dum, i pored fantastičnog tumačenja Džejmsa Erl Džonsa, nije našao u izboru 50 najboljih negativaca američke filmske akademije. Smatramo da je to nepravda, koju ova knjiga ima za cilj da makar malo ispravi.

103

DEO DRUGI- VARVARI

104

SEKSUALNOST I IMORALIZAM

Iako ovaj deo knjige nije direktno povezan sa filmom Konan Varvarin, vredi ga pročitati jer ćete saznati zašto lepota neće spasiti svet i zašto žene vole loše momke. I pored toga što se ne bavi direktno Milijusovim remek-delom prirodno se nadovezuje na Ničeovu filozofiju tako da čini celinu sa ostalim delom knjige. Ovaj deo knjige je najvažniji i njegov cilj je da prevaziđe probleme kantovske deontološke etike i Ničeovog imoralizma dajući rešenja koja omogućavaju neki životno primenljiv a formalno ispravan moral. Da bi rešili ovo pitanje moramo da izložimo izvesne probleme koje proističu iz muško-ženskih odnosa. Filozofija je u jednom trenutku dodirnula ovaj problem, Heraklitu se pripisuje da je tvrdio da postoje posebni muški i ženski moral, ali je krenula sasvim drugim putem. Pitanja vezana za ovu temu ostala su nerazrešena, i neupitana. U ispitivanju ovog problema moraćemo se pozabaviti ljudskom seksualnošću. Ljudi su vrsta koja poseduje izvesnu karakteristiku vezanu za razmnožavanje koju deli sa velikim brojem drugih vrsta. Reč je o polnom razmnožavanju. Objašnjenje nastanka polnosti ćemo ostaviti za jedno drugo filozofsko delo, koje autor ima u pripremi. Ono što ćemo izdvojiti kao bitno za polno razmnožavanje je specijalizacija koja nastaje unutar jedne vrste. Muškarac poseduje osobinu prenošenja informacija putem svog semena koje je vrlo male veličine kada se uporedi sa jajnom ćelijom koja poseduje znatnu količinu materije. Kao da je osobina žene skladištenje energije u obliku materije jajeta. Cikličnost menstrualnog procesa u kojoj jajna ćelija, ukoliko je neoplođena umire, paralelna je sa cikličnim procesima u samoj prirodi. Sa druge strane ne postoji nikakva cikličnost u vezi sa plodnošću muškog semena. Izgleda da muški pol ima ulogu sinhronizatora između ciklusa žene i ciklusa prirode. Da bismo definisali muškarca i ženu mi ćemo se poslužiti funkcijama koje obavljaju u borbi za preživljavanje. Najpre ćemo se poslužiti samo prirodnim odabiranjem i seksualnom selekcijom da bi ocrtali i objasnili osobine „idealnih“ primeraka vrste. U nastavku ćemo dodati veću rezoluciju shvatanju muškosti i ženstvenosti primenom glavne ideje sintetičke teorije evolucije koja je danas preovlađujuća. Zatim ćemo dati izvesna zapažanja vezana za estetske ideale ljudske vrste i na kraju ćemo objasniti zašto ne može postojati jedinstven

105

moral za žene i muškarce, obrazlažući pri tom čemu zapravo služi patrijahalni moral. Isto tako ćemo pokušati da napravimo sintezu Kantovog formalizma i Ničeovog imoralizma i predstavimo našu verziju plebejskog i aristokratskog morala umnogome različitu od Ničeove ali sa njegovom idejom o postojanju dva morala kao uzorom. Postoji pošalica u kojoj se kaže da se muškarci dele na dobre i loše snabdevače. Ova šala je na korak od istine. U najvećem delu ljudske evolucije muškarac je preuzeo ulogu nabavke resursa za preživljavanje. Ove resurse žena preuzima i odmah troši ili skladišti za kasniju upotrebu. Mogli bismo, povlačeći paralelu sa šalom sa kojom smo počeli ovaj pasus, da kažemo da se žene dele na velike i male potrošače. Za muškarce i žene koje ostavljaju potomstvo, a koji nas pre svega zanimaju, logično je da znatan deo resursa koji nabave usmeravaju u svoje potomstvo. Kod žene je prisutan snažan materinski instinkt koji mnoge žene potpuno usmerava na brigu o deci, sve dotle da značajno ugrožavaju ili prekidaju sopstveni opstanak samo da bi deca dobila šansu da prežive. Prirodno je da žene sa izraženim materinskim instinktom imaju značajno veću verovatnoću da ostave potomstvo. Ovaj isti materinski instinkt ima presudnu ulogu u biranju odgovarajućeg muškarca. Glavne osobine iz ugla potencijalne majke pravog muškarca su nezavisnost, moć, odnosno društveni status pa tek onda osobine vezane za njegov fizički izgled. Istine radi postoje žene koje odudaraju od našeg ideala, ali ćemo se njima pozabaviti kasnije. Nezavisnost znači sposobnost da se neko stara sam o sebi i da što manje zavisi od drugog. Prirodno je da to podrazumeva dobro zdravlje. Ko nema dobro zdravlje zavisi od drugih koji brinu o njemu i neproduktivno troši resurse. Pri tom nije u stanju da doprinosi.zajednici i potencijalnoj ženi i deci. Zdravi muškarci su zato seksualno privlačniji ženama, a važi i obrnuto, zdravlje žene privlači muškarca. Izgleda da je bela boja kože postala raširena zbog razloga dijagnostike zdravstvenog stanja seksualnog partnera. Bela boja kože kod devojke lako pokazuje da li je devojka anemična. U slučaju da jeste, što je čini manje sposobnom da iznese trudnoću, imaće izraženo bled ten, a u slučaju da je zdrava posedovaće više rumenila. Kod tamne kože ovakve promene se teže primećuju. Muškarci su izborom devojaka svetle boje kože omogućili svojim potomcima epistemičku prednost koja je omogućila racionalniju seksualnu selekciju. Drugo važno značenje nezavisnosti je odvajanje od roditelja. U lovačko-sakupljačkim zajednicama, koje odnose lavovski deo vremena ljudske evolucije, sigurno je da lovac koji

106

nije u stanju da ulovi dovoljno ni za sebe, neće biti izbor potencijalne majke. U modernim društvima žene imaju preferencije prema muškarcima koji ne zavise od roditelja, jer su na taj način dokazali svoje snabdevačke sposobnosti. „Moć je najveći afrodizijak“- svojevremeno je izjavio Henri Kisindžer, Niksonov ministar spoljnih poslova.Velika je ovo istina. Moćni muškarci su poželjniji. Međutim, šta čini moćnog muškarca? Da li je bogat muškarac samim tim i moćniji? U nekim kulturama, kao što je savremena liberalnodemokratsko-kapitalistička, ovo je često slučaj. Ipak, čini se da nije dovoljno definisati moć preko bogatstva. U ratničkim kulturama bogatstvo nije dovoljno, snalažljivost u borbi je važnija. U parlamentarnim demokratijama stranački lideri mogu postati moćniji i od najvećih bogataša. Uostalom, da li bismo rekli da su Voren Bafet ili Bil Gejts najmoćniji Amerikanci? Mnogi ljudi smatraju da su tajne službe te koje imaju pravu moć. U drugim kulturama koje teže da budu egalitarne lično bogatstvo nije od ključne važnosti. Šta tek reći za obične ljude. Kako žena procenjuje običnog muškarca? Kako vrši selekciju između više njih? Šta definiše pravog muškarca? Za muškarca je karakteristično da ima neposredan odnos sa prirodom. U jednom smislu to je lov i fizički rad, u drugom smislu muškarac se odnosi prema prirodi intelektualno neposredno. Reč neposredno ovde upotrebljavamo u odnosu na ženu. Nežnija polovina naše vrste prirodu saznaje posredno, preko muških plodova fizičkog i intelektualnog rada, pri čemu su u lovačkom delu naše evolucije fizički i intelektualni napor sintetizovani. Naučna istraživanja su pokazala da se muškarci bolje snalaze u prostoru i vremenu. Prirodni zakoni, fizički svet, matematika, astrofizika, relacije među fizičkim telima u prostoru i vremenu je nešto što je muški posao kada je saznanje u pitanju. Za funkciju muškarca unutar vrste od ključnog je značaja odnos sa prirodom. Prirodna selekcija ostavlja u životu i u mogućnosti za razmnožavanje one muškarce koji uspeju da savladaju istu tu prirodu. Aristotel je pokušao da definiše čoveka kao razumnu životinju pri čemu je čovekova funkcija delanje u skladu sa razumom. Po našem mišljenju ovaj razum je nastao kao odlivak prirode. Prema Aristotelu znanje je slaganje sa predmetom saznanja. Možemo se složiti sa ovim. Priroda je predmet saznanja i ostavlja u životu one koji se slažu sa njom. Između prirode i muškarca postoji jedan opseg uzajamnog dejstva koji izmiče ženskom razumu. Priroda otkriva svoja pravila muškarcu koga sama izabere. Priroda oplođuje muškarca kao što muškarac plodi ženu. U nekim slučajevima opčinjenost prirodom i njenom

107

lepotom stišava i umrtvljuje interesovanje za ženu. Njutn, možda najveći um u istoriji kada je u pitanju formulisanje fizičkih zakona izgleda da nije imao nikakvog interesovanja za žene. Priroda ga je potpuno opčinila poput Andersenove Snežne kraljice ne ostavljajući u njegovom srcu ni malo topline za ženski rod. Važno je ovde reći da nema nikakvih dokaza da je Njutn imao seksualne odnose sa istim polom. Kant je slučaj sličan Njutnu. Za Kanta je prirodna lepota jedina prava lepota. Istina, on ceni umetnička dela, ali prirodne lepote su na prvom mestu. Čak i u likovnoj umetnosti on ceni forme poput arabeske, ili neke druge motive koje ne predstavljaju ljude. Zapazimo da i homoseksualni umetnici umeju da prenesu lepotu ženskog lica i tela, ali izgleda da Kant, kao ni Njutn ne pripada veseloj populaciji koliko je zaljubljen u prirodu. Ova čarobnica je i njegovo srce ohladila prema suprotnom polu. Njegove ideje vezane za saznanje potpuno su okrenute prirodi, čak i kada preokreće saznajne probleme sa prirode na čoveka samog. Pri tom imamo na umu da se on bavi saznajnim aparatom kojim saznajemo prirodu, ne i saznanjem društva koji je proizvod čoveka. Vreme i prostor on ne smatra za realne entitete već za forme opažanja koje posedujemo pre svakog empirijskog saznajnog iskustva. Sve naše saznanje, kako on smatra, određeno je kategorijama koje uređuju čulne podatke. Stvar po sebi, samu prirodu, mi ne možemo saznati drugačije nego što ga uređuje naš saznajni aparat. Postoji nešto što nam izmiče, možda nešto što uzbuđuje Kanta toliko da ne obraća pažnju na žene. Postavlja se pitanje na koje ćemo kasnije odgovoriti, da li je muškarcu dovoljno da saznaje prirodu ili bi trebalo da sazna nešto i o ženi? Logično je da je način na koji saznajemo prirodu uredila sama priroda. Dozvolila nam je da saznamo onoliko koliko nam je bilo dovoljno da preživimo, i pomalo više od toga. Saznanje prirode je bilo neophodno za preživljavanje muškarca, ali kakva vrsta saznanja je bila neophodna za ženu? Postoje li ženske moći suđenja koje se razlikuju od muških? Za muškarca je je kritično bilo saznanje prirode i njenih načela, a za ženu je bilo ključno saznanje društva i njenog tvorca-muškarca. Možemo napraviti paralelu sa Kantovim kopernikanskim obrtom, u kome je umesto saznanja prirode stavio u žižu same moći saznanja, stavljajući u centar naših razmatranja način na koji žena saznaje društvo, odnosno muškarca. Svakako da je evolucija kod žene stvorila apriornu formu koja podvodi različite kulturne sadržaje i životne situacije pod određene obrasce. Mi, muškarci, ne možemo na neposredan način saznati kako izgleda

108

ženska percepcija nas samih, no, i pored toga, nismo bez oruđa za naš saznajni poduhvat.. Iako ne možemo direktno prodreti u žensku psihu možemo posmatrati ponašanje žene. Prvo što smo primetili u vezi muškarca je da on saznaje prirodu na jedan epistemički povlašćen način koji izmiče ženi. Ne smemo zbog toga zaključiti da je žena zbog toga uskraćena. Muškarac iz svog odnosa sa prirodom saznaje kako da dođe do resursa, dok žena saznaje kako da dođe do resursa koje je muškarac ekstrahovao iz prirode. Odnos između žene i muškarca nalikuje odnosu između biljnog i životinjskog sveta. Navikli smo da mislimo kako je životinjski svet na višem stepenu razvoja u odnosu na biljni. Svet biljaka ima jednu karakteristiku sličnu sa muškarcem, on ima neposredan odnos sa neorganskom prirodom. Vegetacija crpi resurse direktno iz neorganske materije, životinjski svet sa druge strane koristi biljke za svoju ishranu i na posredan način dolazi do resursa za svoj opstanak Žena koristi muškarca kao što životinje koriste biljke, zato moramo da postavimo jedno suštinsko filozofsko pitanje? Ako ženi nije potrebno da zna mnogo o prirodi, jer poslove vezane za prirodu obavlja muškarac, znači li to da je ženska inteligencija na višem stepenu razvoja u jednom kvalitativnom smislu? Da li je sve muško saznanje o prirodi zapravo u funkciji ženskih potreba? Moramo ovde da pomenemo jednu važnu istinu kako nas ovo pitanje ne bi odvelo na krivi put. Frensis Bekon je smatrao da je znanje moć i to je popularna poluistina. Znanje je nužno, ali nedovoljno za sticanje moći. Šta nam vredi da saznamo neku istinu ako ništa ne možemo da preduzmemo po tom pitanju? Znanje je u mnogim slučajevima potpuno beskorisno. Šta vredi mušici u paukovoj mreži da zna da će je pauk proždrati? Koliko vredi Hristu znanje da će ga neizbežno razapeti na krstu i da će trpeti bol, kada to ne može da izmeni? Nije li beskorisno znanje nekog bolesnika da postoji lek za njegovu bolest, koji će spletom okolnosti njemu ostati nedostupan? Uzmimo za primer našeg heroja Konana kada ga dovedu i postave da sedi kod borilišta nasuprot njegovom protivniku. Varvarin ne zna čemu sve to i ostaje da sedi sa nepomućenim duševnim mirom. Znanje da će se boriti do smrti sa čovekom nasuprot njega ne bi mu donelo ništa korisno. Pobeći nije mogao, jer je bio vezan lancem i samo bi bez razloga bio uznemiren. Slična ovome je i saznajna moć žene. Neka pojedinačna žena može dobro da zna da je lepota nešto čime bi mogla da ostvari uticaj na muškarca, ali pošto je ružna to joj takvo znanje ne donosi nikakvu korist. Ona može samo da pati zbog toga. Naša poenta je da znanje ne donosi nužno i moć, i da kada bi dokazali da su žene inteligentnija klasa bića u odnosu na

109

muškarce to ne bi značilo da su one i dominantne. Uostalom razum se razvija upravo kod onih bića koja su na neki drugi način ograničena u ostvarenju svojih ciljeva pa se služe inteligencijom da kompenzuju neki svoj nedostatak. Žena je fizički slabije građe od muškarca ( imajte na umu da govorimo o idealnim tipovima muškarca i žene ) i nije u stanju da nametne svoju volju fizičkom moći, kao što su to muškarci činili tokom evolucije a u određenim situacijama to čine i danas. Fizičku slabost žena nadoknađuje posebnim tipom saznajnih moći koje su se razvile u skladu sa biološkom funkcijom žene. Izgleda da je estetika žene u izboru muškarca potpuno podređena razumu, i da nema mesta za bezinteresno dopadanje Ovde mislimo i na deo razuma zaronjen u nesvesno. Suprotno ovome estetski ideali muškarca su dobrim delom nedefinljivi. U izboru žene muškarac se vodi pre svega fizičkim izgledom, lepotom žene, koja se ne da postaviti u neka jasna i nedvosmislena određenja.. Autor ove knjige navešće primere iz sopstvenog iskustva da bi ilustrovao koliko su ženski estetski ideali lako definljivi. Siguran sam da i čitaoci imaju takva iskustva koja će nam pomoći da metodom posmatranja ponašanja žene razumemo, makar na spoljašnji način, njihov saznajni sklop. Posmatranje ponašanja žene je jedan od najlakše primenljivih osmatranja u socijalnim naukama i može se primeniti u svakodnevnim uslovima, pod jednostavnim uslovom da imate žene i muškarce. Takođe, ovo posmatranje može da izvede bilo ko, bez investicija u osmatračku aparaturu. Tvrdnje o ženama iz ove knjige svako može proveriti ako se postavi kao neutralni posmatrač u mešanim društvima, na statistički značajnom uzorku. Naravno, činjenice zavise od teorije, pa na osnovu toga treba ih posmatrati iz ugla poente ove knjige. Već čuvene 1993 godine, koja je u Srbiji poznata po monetarnoj hiperinflaciji i nedostatku resursa za obične ljude, jednog prolećnog dana, sedeo sam u komšiluku pijući kafu sa drugaricom, kada nas je svojim prisustvom počastvovala njena prijateljica. Bio sam tada još mlad i naivno sam pretpostavljao da isti standardi seksualne privlačnosti važe i za muškarce i za žene. Atraktivna prijateljica moje drugarice je bila uzbuđena jer je upoznala odličnog frajera. Očekivao sam, sputan mojim neiskustvom, da će početi da opisuje nekog zgodnjikavog lepotana, ali ona je rekla i propratila svoje reči gestovima ruke- „ Ima ovoliku kajlu!“. Jasno je da njoj fizički izgled ništa nije značio i da je statusni simbol žestokih momaka sve govorio o nedotičnom frajeru.

110

Pomenuću još jedan događaj da bih pokazao mudrost evolucije stare milionima godina. A ova mudrost determiniše ženu ka uspešnim muškarcima. Termin uspešan koristimo kao sinonim za močnog, bogatog, muškarca sa društvenim statusom, liderom i svemu onom što definiše uspeh muškarca s obzirom na njegovu biološku funkciju unutar vrste. Mnoge žene su neiskrene u verbalnom navođenju osobina muškarca koji ih privlači praveći se da im nisu važne takve stvari kao što su bogatstvo i društveni status. Ova verbalna dimna zavesa ne može prikriti njihovo ponašanje koje ih odaje. Moja malenkost je imala saznajnu srećnu okolnost da sedi sa jednom iskrenom ženskom osobom u ulici Strahinjića bana u Beogradu pre nekoliko godina. Čuvena silikonska dolina ima pogrešan naziv jer se materijal koji se koristi za izradu grudnih umetaka pravilno naziva silicijum, ali se zbog insuficijencije naučne pismenosti kod Srba često u jezik uvuku strani izrazi. No, vratimo se na temu. Dok smo sedeli u jednom od kafića u ulici, privlačna mlada dama je stalno okretala glavu pri prolasku skupih automobila i u jednom trenutku je rekla- „ Baš su slatki, i kad su ružni, slatki su“. Očiti primer preovladavanja razuma u izricanju estetičkih sudova. Istine radi moram priznati da je navedena devojka imala nameru da napakosti autoru ove knjige iz razloga koje u knjigama poput ove nije primereno navoditi, ali to ne baca senku sumnje u iskrenost njenih gorecitiranih reči. Za mnoge muškarce ovakve istine nisu nove, ali postoji zapanjujuće visok procenat pripadnika jačeg pola koji ne prihvataju realnost i ovi primeri su, osim vrlo mladim ljudima, namenjeni i njima. Što se saznanja tiče, kao što smo već primetili, pretpostavljamo da žena poseduje apriornu formu opažanja društvenog statusa nezavisnu od iskustva, pod koju podvodi empirijske sadržaje. Kajla, skup auto, firmirana garderoba, kraj u kome se stanuje itd, su sadržaji na osnovu kojih žena procenjuje muškarčev društveni status. Kao što se muškarac dobro snalazi u prostoru i vremenu, žena se dobro snalazi u socijalnim relacijama. Još važniji je jedan drugi kriterijum koji ne znamo gde da postavimo. Da li je reč o istoj formi opažanja ili je reč o sasvim novoj moći?. To je procena nečijeg statusa koji zavisi od odnosa prema drugim muškarcima. Bilo da je neko društvo lovačko-sakupljačko, ratničko, teokratsko, trgovačko, marksističko, nacional socijalističko, demokratsko, liberalno-demokratsko, državno-kapitalističko itd, postoji hijerarhija među muškarcima. Snaga muškarca izvire iz

111

grupe. Da bismo ovo razumeli na pravi način moramo najpre shvatiti zašto je u evoluciji čoveka grupa došla do izražaja. Grupa se može lakše odbraniti. Nije svejednio da li vas udara jedan par ruku, nogu kopita, ili vas tuče pola tuceta. Prednosti odbrane u grupi su dolazile do izražaja dok čovekovi preci još nisu bili postali grabljivci i dok su živeli u relativnom raju u kome su hranu mogli da uberu s drveta. Kada se klima u Jugoistočnoj Africi, kolevki čovečanstva, promenila ( a čak i da se to desilo na drugom mestu ne menja na stvar ) prašume su počele da nestaju, ustupajući mesto savani, a naši preci su morali da dodju do hrane koja se više nije mogla samo dohvatiti rukom. Biljojed je postao lovac mesojed. Kako primati nisu naročito brze životinje njihova evolucija nije lako mogla krenuti putem kojim su krenule, na primer, „domaće“ mačke, koje love same zahvaljujući svojoj hitrosti. Lov u grupi mogao je doneti rezultata prostim opkoljavanjem plena koji nije mogao lako pobeći. Grupa kvalitativno bolje iskorišćava prostor i vreme. Pojedinac ne može da bude prisutan na nekoliko mesta odjednom,dok grupa, podelom uloga svih pojedinih mužjaka u napadu ili odbrani ovaj problem prevazilazi. Ovo organizovanje u grupi takođe omogućuje da se ulove krupnije životinje. Lovci mogu opkoljenu životinju da napadaju iz više pravaca naizmenično, čineći životinju koja se brani stalno angažovanom i na taj način je dovode do tačke u kojoj kolabira zbog umora. Pomenućemo da je kod čoveka sposobnost regulisanja toplote znojenjem postala pored grupe i oruđa ključni faktor u lovu. Druge životinje, poput antilope, moraju se hladiti ili prostim nalaženjem hlada ili plaženjem jezika koji služi kao neka vrsta hladnjaka. Čovekovi preci su višak toplote izbacivali znojem, a onda su gubitak tečnosti nadoknađivali jednostavnim pijenjem vode. To je omogućilo da lovci, noseći dovoljnu količinu vode sa sobom, prate antilopu sve dok ona ne kolabira, da bi je zatim ubili. Ovaj primer će nam poslužiti da pokažemo dejstvo prirodnog odabiranja i seksualne selekcije. Lovac koji je stekao ovu prednost vezanu za hlađenje organizma je mogao da izdrži više napora od ostalih i da se nametne kao lider. Ne morajući da znaju koji je tehnički razlog zbog kojeg je postao vođa, žene su se parile sa njim češće nego sa ostalima, šireći dalje njegove korisne gene. Posle par generacija cela grupa je imala novu korisnu osobinu koja im je povećala šanse za preživljavanje. Grupa lovaca je sada postajala još efikasnija u lovu omogućavajući putem veće količine mesa razvoj drugih organa poput mozga. Uostalom i

112

samo vodeno hlađenje je omogućilo bolji rad mozga koji od svih organa troši proporcionalno najviše energije. Mnoge druge vrste kako biljojeda, tako i mesojeda opstaju u grupi. Bivoli, antilope, psi, hijene itd. U grupi se pojedinačne individue mogu smenjivati u obavljanju određenih funkcija čime cela grupa štedi energiju. Kada bi sami zaspali u prirodi bili bi lak plen, a u grupi se može na smenu obavljati stražarska funkcija Da bi grupa delovala harmonično i usklađeno i obezbedila optimalne rezultate, potrebno je da je neko predvodi. Postati predvodnik u bilo kojoj vrsti nije lak posao, ali omogućuje da se prvi parite sa najboljim, ili svim prisutnim ženkama, kao naš predak koji je prvi imao vodeno hlađenje što mu je pomoglo da se nametne kao vođa. U nekim slučajevima parite se jedini.. Logika ženskog otkrića je jednostavna-ako su vas ostali mužjaci priznali kao najboljeg šta tu ženke imaju da misle, one i same hoće najbolje? Žene lako mogu da procene mesto muškarca u hijerarhiji. Ipak, krajnji sud daje priroda. To što su vas ostali priznali za vodećeg ništa ne znači ako vas priroda ne ostavi u životu. To je kritičan problem ženske moći saznanja u kome se očituje ograničenost ženskog saznajnog aparata. Ovaj ženski saznajni aparat je podešen na detektovanje unutardruštvenih relacija i spoljni uticaji koji mogu promeniti odnos snaga unutar društva najčešće izmiču epistemičkim moćima žene. Mutacije poput vodenog hlađenja se ne dešavaju često i lideri grupe postaju ljudi sa sposobnostima koje nisu obavezno evolutivno korisne. Nekada nisu uopšte korisne ili se zasnivaju na sreći. Zamislimo sledeći primer iz savremenog doba. Mlada, privlačna devojka koja se želi udati i imati decu, ili u manje ambicioznom slučaju, želi samo da se provodi, birala je muškarca koji joj odgovara zbog svoje uspešnosti. On je relativno mlad, ali je poslovni lider, ima razvijen posao uvoza repromaterijala za određene tehnološke procese u prerađivačkoj industriji, recimo da uvozi konzervans za prehrambenu industriju, sa izvesnim brojem zaposlenih koji zavise od njega, i može da priušti život na visokoj nozi za svoju mladu izabranicu. Ovaj par živi život vredan življenja sve dok, avaj, naučnotehnološki proboj u proizvodnji ne učini repromaterijal koji momak uvozi potpuno suvišnim. Novim tehnološkim postupcima konzervans više nije neophodan u proizvodnji hrane. Sav njegov uspeh se bazirao na sreći, uostalom kao i kod pretka sa vodenim hlađenjem koji nije zaslužan za genetsku mutaciju koju je dobio. Naš mladi biznismen pokuša da nadomesti ovaj gubitak uvozom drugih roba, ali tržište za te robe je

113

zasićeno i ovi poslovni aranžmani se pokažu neuspešnim. Gubici se ređaju i biznismen se sve manje može nazvati uspešnim muškarcem. Posle izvesnog vremena on više ne može da pruži svojoj izabranici život na koji je navikla, i ona trpi posledice svojih saznajnih ograničenja u vezi saznanja vandruštvenog sveta. Ona nije mogla da predvidi da će promene vezane za čovekov odnos sa prirodom učiniti proizvod njenog izabranika suvišnim. Ona je postupala kao i njena pretkinja koja nije znala pravi razlog uspeha zbog kojeg je lider sa korisnom mutacijom postao alfa mužjak. Jednostavno je birala uspešnijeg od ostalih muškaraca, sa višom društvenom pozicijom. To je ono što donosi uspeh genima žene. Sada dolazimo do ključnog načina na koji žene prevazilaze svoja saznajna ograničenja vezana za prirodu. Ono što ženi preostaje kao mogućnost, ukoliko je još dovoljno atraktivna, je da potraži drugog uspešnog muškarca koji će joj omogućiti nove resurse. Bilo da žena već ima decu ili su ona tek u planu ona svojim izborom zapravo podupire izglede da joj deca prežive i imaju dobru startnu poziciju. Ono što bi mnogi ljudi, bilo da su muškarci ili žene pod uticajem patrijahalnog morala, zaključili o ovoj ženi, je, da je nemoralna osoba. Pisac ovog dela mora ustati u odbranu žene iz primera iz sledećih razloga. Videli smo u prethodnom delu knjige da postoje situacije sa energetskim krizama koje variraju od ekonomskih kriza do katastrofalnih velikih gladi u kojima članovi celog društva istovremeno dolaze u situacije kada bi pridržavanje za neke hri šćanske ili humanističke moralne ideale dovelo do sigurne propasti. U dilemi brodolomnika smo na logički konzistentan način pokazali da ako želimo da preživimo dolazimo u situaciju u kojoj dotadašnje moralne norme moramo suspendovati. Samom suspenzijom moralnih normi narušavamo univerzalno važenje morala. Dodatni problem je u tome što se razni ljudi svakodnevno suočavaju sa energetskim krizama. Poput žene iz primera i njenog izabranika. Mnogi od nas dolaze u više ovakvih situacija tokom života u kojima bi nas moralno ponašanje dovelo do propasti. Žena iz primera koji smo naveli želi dobro svojoj deci i ne možemo je osuđivati. Uostalom, šta je ona loše učinila? Možda je dovela u zabludu izabranog muškarca da njega voli više od svega drugog. Najgore što je mogla uraditi je da ga je lagala i prema nekima u tome se sastoji njena nemoralnost. Proverićemo kasnije da li je laž sama po sebi nešto nemoralno. I neke nacije dolaze u situacije kada bi im pridržavanje za moral u međunarodnim odnosima donelo samo muke. Japan je napao SAD 1941 jer je japanska vladajuća elita

114

smatrala da će im njihov konkurent blokirati snabdevanje naftom i na taj način ih vratiti na način života iz perioda pre industrijske revolucije. Započinjanje rata sa SAD pod uslovom da su njihove informacije bile tačne ili samo pod pretpostavkom da su oni verovali da su tačne ne možemo smatrati nemoralnim. U slučaju da su informacije koje su imali krivo protumačili mogli bismo započinjanje ovog rata da smatramo tragedijom, ne i nemoralnim činom. Vratimo se sada na ženu. Saznajne mogućnosti žene su superiorne u odnosu na muškarca u jednom specifičnom smislu. Sve dok postoji društvo žena će moći ispravno da zaključuje o muškarcima. Dok bude ljudi biće i para, odnosno muškaraca višeg statusa. Tek u slučaju propasti društva, odnosno vrste, ženine saznajne moći postaju suvišne, ali tada se ionako ništa ne može učiniti. U opsegu u kome važe, ženine saznajne sposobnosti su principijelno savršene. Iako one uvek mogu biti savršenije u nekom tehničkom smislu vezanom za obrazovanje, iskustvo ili neke druge okolnosti. Zanimljiv je slučaj komunističke Kine u kojoj su svi bili obavezni da nose iste plave uniforme. Žene su uspevale da procene ko su rukovodioci na osnovu kroja i kvalitetnijeg materijala ovih plavih uniformi. Čak i u patološki egalitarnim društvima poput komunističke Kine, neko je morao da organizuje i sinhronizuje delatnost grupe, odnosno društva i zbog toga je dobio malo veći deo zajedničkog kolača, neznatno veći, ali dovoljan da ga žene detektuju. Ovo je možda trenutak da damo odgovor na pitanje da li muškarac mora da poseduje znanje o ženama. Česta je uzrečica „Ko će žene razumeti?“ koja svedoči o suštinskom muškom ne shvatanju ženskih motiva. Mi smatramo da to što muškarci generalno ne razumeju žene svedoči o tome da razumevanje istih nije ni bilo potrebno da bi se ostavilo potomstvo. Za muškarca je bilo bitno da razume prirodu i dobije nešto od nje, dok je za ženu bilo važno da razume muškarca i dobije nešto od njega. Razumevanje žene na prvi pogled nije potrebno radi ostavljanja potomstva, međutim, kao što ćemo videti kasnije nerazumevanje posledica koje ženska nezavisnost ostavlja na grupu dovodi do propasti čitavih civilizacija. To je jedna od najvažnijih novih istina koje ova knjiga obelodanjuje. Iznećemo najpre saznanje o tome koja je glavna prednost polnog razmnožavanja. Zapazili smo da žena ima jaje, odnosno dete kao glavnu vrednost vrste. Žena se ponaša konzervativno, poput banke koja ne sme da pozajmljuje novac bilo kome. Ako bi ulagala u

115

svakog propala bi, kao što se i desilo bankama koji su inicirale5 svetsku ekonomsku krizu, jer su u trci za profitom zapostavile selekciju. Žena koja želi potomstvo ne može da rizikuje kao pomenute banke iako je pozicija žene u društvu analogna pozicij banke u ekonomiji. Banka investira uskladištenu energiju svojih deponenata, izraženu u novcu, u preduzeća koja rizikuju na tržištu i koja imaju funkciju analognu funkciji muškarca u prirodnoj selekciji. Banka ne može unapred proceniti koje preduzeće će postati uspešno. Ono preduzeće koje počne da donosi rezultate povećaće količinu novca na računu. Banka će ovo detektovati i uložiće uskladišteni novac svojih deponenata u uspešno preduzeće. Na taj način će akcionari banke obezbediti profit, odnosno preživljavanje. Slično žena postupa sa muškarcem. Žena ne može unapred da proceni koji muškarci će postati uspešni. Tek kada pojedini od ovih muškaraca počnu da upumpavaju resurse u društvo, ona će, aposteriori, moći da izabere. Na ovaj način se može objasniti činjenica da žene generalno preferiraju starije muškarce. Stariji muškarci su imali vremena da postignu uspeh. Kako je broj uspešnih muškaraca, odnosno liderskih pozicija, relativno mali, veći broj žena dolazi na jednog uspešnog muškarca pa ovi dolaze u situaciju da vrše povratnu seksualnu selekciju. Žena poseduje jaje u kome skladišti energiju odnosno materiju, dok muškarac koga je priroda odabrala u svom semenu poseduje informacije o tome šta je priroda odobrila. Muškarci, kao jedan pol vrste, su određeni da na sebe prihvataju rizik. Mnogi muškarci neće uspeti da opstanu i pokažu se uspešnim u savlađivanju prirode. Neće čak uspeti ni da prežive. Većina neće uspeti da ostvari poseban uspeh. Ali seksualna funkcija muškarca je takva da onaj koji uspe može oploditi veći broj ženki i na taj način lako prenosi ispravne- a to znači u skladu sa prirodom- informacije o načinu na koji se savlađuje priroda na ostatak vrste. Ajnštajn je smatrao da Bog ne baca kockice, a mi možemo da zaklučimo da je žena ta koja nije sklona bacanju kockica. Muškarac rizikuje umesto nje. Na ovaj način cela vrsta se obezbeđuje od gubitaka i povećava broj svojih opcija. Iz ove polne specijalizacije koja određuje posebne funkcije žene i muškarca možemo izvući važne zaključke. Jedan od zaključaka je taj da Dostojevski nije bio u pravu kada je izneo predviđanje da će lepota spasiti svet. Kada bi svi muškarci bili lepi to ne bi donelo nikakvu korist vrsti. Posao muškarca je da bude uspešan a ne lep. Žene bi i dalje preferirale 5

Mada je nisu i izazvale.

116

uspešne ispred lepih muškaraca. Sa druge strane kada bi sve žene bile lepe to bi otežalo situaciju muškaraca gubitnika. Uspešni muškarci mogu ograničiti svoj izbor na lepe žene u sadašnjoj situaciji, ostavljajući nešto i manje uspešnim muškarcima. Kada bi sve žene bile lepe koja bi preostala običnom muškarcu? Drugi zaključak je sledeći. Ako priroda ostavlja u životu uspešne muškarce zar ne bi trebalo samo oni da se razmnožavaju? U Konanu Varvarinu postupaju vodeći se ovom logikom. Iako rob, Varvarin se dokazao kao izvrstan primerak i što se tiče snažne psihe i po pitanju snažnog tela. Zbog toga mu privode izvrsne primerke ženskog pola da bi se njegovi geni raširili. Problem sa ovim je u tome što retko kada možemo da znamo koji muškarci su stvarno napredak u savlađivanju prirode. Zato je liberalizam po pitanju seksualne selekcije najprihvatljiviji. Postoji još jedan važan razlog i zato je sada trenutak da uvedemo glavnu ideju sintetičke teorije evolucije. Prema ovoj modernoj teoriji evolucionisti ne posmatraju samo pojedince koji prolaze prirodno odabiranje i seksualnu selekciju, već se pre svega koncentrišu na pojedinačne gene i njihovu rasprostrtost unutar vrste ili jednog dela populacije. Neki pojedinačni gen se može brzo raširiti kroz populaciju ako se pokaže kao koristan. Neki drugi može da smanjuje svoju prisutnost. Nije bez značaja ni činjenica da postoje geni koji preskaču generacije i ne aktiviraju se uvek. Tu su još i recesivni geni. Da bi se oni aktivirali potrebno je da imate njihove nosioce na strani bar jednog roditelja od vaše majke, i bar još jednog roditelja vašeg oca. Ono što je za nas suštinsko u vezi ovakvog pristupa je da u vrsti ne postoje idealni žena i muškarac već da se geni određenih karakteristika koncentrišu na strani jednog pola, ali su prisutni i u populaciji suprotnog pola. Tako osim idealnih tipova muškarca i žene postoje individue kod kojih se iskazuju osobine gena suprotnog pola. Zapravo je to slučaj sa većinom muškaraca i žena Ovo može biti korisno i za pojedince i za vrstu. Tako na primer neki muškarac može biti oprezniji od prosečnog muškarca koji je skloniji riziku od prosečne žene i na taj način povećati raspon situaacija u kojima muškarci, on lično ili grupa kojoj pripada mogu preživeti. Važi i suprotno. Žena koja rizikuje može povećati izglede na uspeh u odnosu na druge žene birajući nekog muškarca kojeg prosečna žena smatra čudakom. Pošto kod vrste kao što je naša, zbog evolutivnog uspeha koji se meri rasprostranjenosti po planeti, brojem i moći nad prirodom, postoji veliki broj individua na velikom prostoru, u različitim klimatskim područjima, i različitim kulturama, došlo je do izvesne specijalizacije.

117

Specijalizacija je nešto što Marks ne priznaje smatrajući da ljudi imaju jednake mogućnosti, ali naučna saznanja i prosto iskustvo govore protiv toga. Ne mora čovek biti genije pa primetiti da u zavisnosti od klime, prirodna selekcija deluje u pravcu rasprostrtosti određenih gena. Tamnija koža je prisutna u toplijim krajevima, jer je to način na koji se koža brani od jakog sunca. Verovatno je moguće pronaći i neki drugi način odbrane od Sunca, genetskim inžinjeringom, ali je priroda rekla svoje na osnovu genetskih opcija koje je imala. U hladnijoj klimi su se rasprostrli geni koji povećavaju masne naslage. To je slučaj ne samo sa Eskimima, već još više sa drugim vrstama sisara i ptica koji žive u hladnoj klimi poput foka, kitova i pingvina. I kultura, odnosno način na koji neka grupa ljudi dolazi do resursa ima uticaj na rasprostiranje određenih gena, odnosno seksualne preferencije. Estetiski ideali su određeni načinom na koji neka kultura dolazi do resursa. U lovačko-ratničkim kulturama postoji tendencija ka mišićavom telu, kod onih koji se bore pešice naglasak je na velikom rastu, kao što je to bio slučaj sa Vikinzima, dok je kod kultura koje se bore na konjima poput mongola, manja masa tela bila prednost. Generalno kod ratničkih kultura, više se ceni vitkost žene. Pesnici mnogih vladajućih kasti koje su lovačko-ratničkog porekla, naglašavaju vitkost kod žene. Treba biti kadar stići i uteći, i prirodno je da vam masne naslage u tome ne mogu biti od pomoći. Kod ljudi koji su skloniji miroljubivom rešavanju problema, manja mišićavost a veće rezerve energije u obliku masnoća poboljšavaju verovatnoću preživljavanja u energetski kriznim periodima. Mišićavi ratnici će jednostavno oteti hranu koja im je potrebna. Vitka žena je možda i statusni simbol. Uvek će za nju moći da otmu hranu, dok žene pobeđenih moraju da skladište energiju u sretnim vremenima za gladne godine. Možda je Vilendorfska Venera boginja nekih miroljubivih gladnjikavih lovaca. Ovo je mesto u kome ćemo dati onjašnjenje za jednu od glavnih misterija u ženskim preferencijama prema muškarcima. Zašto žene više vole loše momke? Objašnjenje je jednostavno sa znanjem svega onoga što smo do sada izneli u knjizi. Pošto ljudi, bilo kao vrsta, nacija, ili pojedinačno u svom životu dopadaju situacija poput dileme brodolomnika, odnosno u neku krizu resursa, preživljavali su geni onih žena koje su birale muškarce koji ispravno deluju u takvim okolnostima a to su bili loši momci spremni na prevaru, laž, otimačinu, ubistvo i tome slično. Žene koje su birale dobre momke imale su manju šansu da prođu kroz ovo usko grlo evolucije. Zahvaljujući recesivnim genima i drugim

118

genima koji se ne aktiviraju u svakoj generaciji, društvo je u normalnim vremenima dobijalo svoju stabilnost aktiviranjem gena koji podstiču „dobro“ ponašanje koje omogućava saradnju među ljudima. Na ovaj način se može objasniti i mazohizam svojstven ženama koje biraju muškarce koji ih maltretiraju. Da ove žene ne uživaju u maltretiranju, ne bi mogle istrpeti loše momke i ne bi se parile sa njima. Tako se opet pokazuje da je sama priroda zla i da ne nagrađuje dobroćudne muškarce i žene već muškarce sa pomalo sadističkim sklonostima i žene sa pomalo, ili malo i više, mazohističkim sklonostima. Reč je o funkcionalno idealnim tipovima, a naravno postoje muškarci mazohisti i žene sadisti. Od velikog je značaja, kada je specijalizacija u pitanju, specijalizacija koja se ogleda u rezultatima rešenih testova koeficijenta inteligencije, koji se meri različitim vrstama zadataka sadržanim u testovima, i koji je jasno samo jedan od oblika inteligencije. Osnovne vrste inteligencije su, kao što smo videli muška i ženska. Muška je specijalizovana za saznanje prirode dok je ženska specijalizovana za saznanje socijalnih relacija, odnosno za saznanje odnosa moći. Klasični testovi inteligencije pokazuju sposobnost rešavanja određenih zadataka koji imaju veze sa različitim sposobnostima razuma.. Prema testiranjima pomoću ovih testova sprovedenih u raznim kulturama, postoji različita rasprostrtost koeficijenta ove inteligencije u muškoj i ženskoj populaciji. Žene su skoncentrisane oko proseka sa malim procentom žena koje su dosta ispod proseka ili dosta iznad proseka. Sa druge strane ispod i iznad proseka nalazi se znatno veći broj muškaraca. Kako ovo objasniti? Već smo primetili da vrsta rizikuje preko muškarca i u zavisnosti od prirodnih uslova kao rešenje za preživljavanje nekada se može ispostaviti veća, a nekad manja inteligencija. Inteligentniji ljudi su sposobni za rešavanje raznih problema ali im ista ta inteligencija može ukazati na rizičnost određenih poduhvata zbog kojih strah može da deluje suviše inhibitorski na njih. Dobra procena rizika, u slučaju kada je rizik izuzetno visok, negativno će delovati na odlučnost muškarca u sprovođenu odluka, koje su nekada nužne. Pri tome moramo imati na umu da je za muškarca volja bazična osobina koja određuje njegovu muškost. Da je volja osobina koja je u evoluciji bazičnija od inteligencije, možemo videti već prema većem preferiranju ove osobine u seksualnoj selekciji od strane žena. U ovakvim trenucima velikog rizika do izražaja dolaze manje inteligentniji muškarci manje svesni opasnosti. Samim tim

119

njihova volja je manje inhibirana. Iako će veći broj njih propasti, neki će preživeti, i na taj način se pokazati uspešnim u prirodnoj selekciji. Zbog funkcije muškarca da bude rizikujući faktor, prirodna selekcija je omogućila preživelim, uspešnim muškarcima da oplode veći broj žena i na taj način povećaju rasprostrtost svojih, od prirode odobrenih, gena unutar vrste. Ova osobina seksualnog ponašanja, da veći broj žena bira jednog muškarca može dovesti i do značajnih socijalnih problema koje ćemo obraditi u delu koji se bavi Liberalnoaristokratskim i patrijahalno-demokratskim seksualnim moralom. Najpre ćemo se pozabaviti muškim i ženskim moralom. Saznajni zadatak muškarca je teži i samim tim verovatnoća da neko postane uspešan samo zahvaljujući svojim odlukama je prilično neverovatna. Kant je smatrao da zapravo i ne možemo sa sigurnošću znati posledice svojih postupaka i da se procena moralnih postupaka mora zasnivati na nečijim namerama. Namere moralnih aktera čine određene postupke moralnim ili nemoralnim. Ipak, Kant je otišao u drugu krajnost. On je hteo da brani sledeći princip. Postoje određeni postupci koji su nemoralni bez obzira ko ih čini ili u kakvom slučaju ih primenjuje. Začaran Njutnovim univerzalnim važenjem prirodnih zakona hteo je da na jedan neprirodan i nasilan način primeni univerzalnost koja važi u prirodi na stvari koje se tiču društva, odnosno morala. Njegov kategorički imperativ, koji smo već objašnjavali, je forma pomoću koje testiramo važenje određenih pravila postupanja u smislu da li su moralna ili ne. Mi smatramo da nam ovaj sistem ne daje stvarne mogućnosti da neki postupak tretiramo kao pozitivno moralan. Ipak, omogućuje nam da odbacimo neke koje bi mogli da posluže zloupotrebljivačima naše slobode. Kant daje svoje predloge za postupke koje bismo mogli prihvatiti kao pozitivno važeće i univerzalno primenljive za sva umna bića u svim situacijama a to su: -Ne laži; i – Ne daj lažna obećanja,. Ova poslednja se u suštini da svesti na prvu. Da bi odbranio svoju tezu Kant je napisao jedan tekst, kao odgovor francuskom filozofu Bendžaminu Konstantu, pod naslovom O navodnom pravu da se laže iz čovekoljublja. U ovom tekstu Kant daje jeziv primer sa dečakom u čijoj kući se sakrio čovek koga progoni plaćeni ubica. Ovaj ubica nailazi na kuću i pita dečaka da li se njegov plen možda krije negde unutar kuće. Kant smatra da dečak treba da kaže istinu ubici iz prostog razloga što je laž nemoralna bez obzira na sve ostale okolnosti. Kant argumentiše da, koliko dečak može da zna, do tad je progonjeni čovek već mogao da napusti kuću. No ovo je

120

irelevantno, jer iz Kantove pozicije proizilazi da čak i kad bi znao da će nevinog čoveka svojim rečima odvesti u smrt, treba da govori istinu. Mislim da iz izloženog svaki čitalac može sam da izvuče zaključak koliko je Kantova pozicija u vezi laži odbranjiva i prihvatljiva. Pisac ovog dela će izložiti svoj predlog za formalnu etiku koji rešava problem laži i drugih moralno dvosmislenih dela i situacija. Rešenje se sastoji u sledećem- Moralnost određenih, istih postupaka koji se mogu vrednovati kao moralni ili nemoralni zavisi od moći kojom raspolaže određeni moralni agent. Izraz agent se u poslednje vreme koristi u etici da bi se označili razne vrste entiteta koji su moralni delatnici. Tako su pod jednu reč podvedeni i subjekti i institucije koje mogu moralno ili nemoralno delovati. U formulisanju ove formalne etike pošli smo od ideje da moralni delatnici moraju da ispune jedan logičko-ontološki uslov da bi uopšte mogli da budu moralni delatnici. Taj uslov je samo postojanje. Da bi neko delovao moralno mora prethodno da postoji. Postojanje pretpostavlja neki izvor energije, za ljude je to vazduh, zatim voda, hrana, a pre svega prostor koji zauzimaju. I institucije zahtevaju žive delatnike, prostor i finansije. Ukoliko ima moć da obezbedi sve ovo mi nekoga možemo smatrati moralnim delatnikom. Sasvim je druga stvar sa nekim ko je bez ovih osnovnih energenata za život. On zapravo nema opcije, a samim tim ni slobodu koja je nužna pretpostavka moralnog delanja. To nam već trasira put kojim ćemo poći. Da li je laž nemoralni čin za nekog ko njome pokušava da spasi svoj život, obezbedi neki od ovih energenata, ili sačuva svoju slobodu ili dostojanstvo? Važno je, i to je ključno, da mi ne vezujemo ispravnost nekog postupka sa posledicama koje iz njega proizilaze. U tom domenu se ne razilazimo sa Kantom. Ispravnost nekog postupka proizilazi iz namera i, dodajemo mi- moći onoga koji postupa. Mi ćemo nameru podrazumevati a moć ćemo posebno isticati. Isti postupak, a mi ćemo se baviti lažima i ubistvom, je moralan u zavisnosti od moći onoga koji ga čini. U prvom primeru ćemo se baviti slučajem zadobijanja i gubljenja slobode. Zamislimo roba zarobljenog u ratu koji je uz to još i dete u gvozdenom dobu poput Konana na početku filma. Njegovi čuvari ga sprovode do rudnika u kome će najverovatnije provesti ostatak života u teškom radu, bez pravilne i dovoljne ishrane uz česta mučenja od strane čuvara koji će ga tući bez krivice, a sve to će ga suviše rano odvesti u grob, što s obzirom na život kakav su mu namenili i nije tako strašno. Dok decu, od koje je lako napraviti poslušne robove, vode

121

posebno za tu namenu određeni čuvari, glavnina vojske koja je učestvovala u osvajanju i porobljavanju odmiče. Vremenom, zbog sporosti dečice, deo vojske sastavljen od čuvara koji ih sprovodi suviše zaostaje i oni prave dogovor sa oficirima da ih glavnina ne čeka da je ne bi usporavali i nastavljaju putovanje laganim ritmom koji im određuju fizička ograničenja mališana na putu kroz brdsko-planinski, šumom prekriven predeo. Vojnici nisu zabrinuti jer ne očekuju nikakvog neprijatelja, a jednog dana popevši se na čuku koja je dominirala krajem kroz koji su prolazili primete put koji bi im poslužio kao prečica. Ipak, pošto nisu bili iz ovih krajeva nisu smeli da se tek tako upuste u prolazak kroz nepoznatu teritoriju. Čuvši njihov razgovor, naš junak, mladi dečak koji se nije mirio sa sudbinom odluči da se umeša. Dečak je znao da prečica vodi kroz teritoriju divljeg, ali porobljenoj deci srodnog plemena, koje će svakako brzo primetiti uljeze i pripremiti im zasedu, a nastali haos će možda promeniti mračne sudbine tok. Pretvarajući se da je zainteresovan za bolji tretman, koji bi dobio od čuvara u zamenu za informacije, dečak im ispriča da dobro poznaje taj put i da će im rado biti vodič u zamenu za mesto na kolima i parče mesa. Prirodno sumnjičavi stražari pokušaju da ga zastraše pretnjama ukoliko ih prevari, a jedan od njih mu opali šamar, veoma jak s obzirom na uzrast, zbog koga dečak briznu u plač, ali i dalje ostajući čvrst u svojoj nameri da ih slaže. Za svaki slučaj su udelili još nekoliko udaraca dečaku i još su huškali pse na njega da bi ga zastrašili. Na kraju da bi bili potpuno sigurni da ih dečak neće prevariti jedan od stražara zaveza dečaka metalnim lancem za svoj ručni zglob kako mu dečak ne bi mogao pobeći ako zasluži da ga kazni, kako mu je obećao, rezanjem vrata. Već prvo veče na nepoznatoj teritoriji čuvari su bili napadnuti i ubijeni, mahom na spavanju. Dečak, naš heroj, je uspeo da preduhitri čuvara za koga je bio vezan i da ga ubije nožem koji je uzeo od njegovog mtrvog saborca, dok se njegov lični čuvar borio sa jednim od napadača, bivajući tako sprečen da kazni dete. Posle kratke i iznenade borbe čuvari su bili savladani a deca oslobođena. Kao što se iz primera može videti dečak je lagao i počinio ubistvo s namerom da se oslobodi, i izmeni svoju tužnu sudbinu. Nikakvo drugo oružje nije mogao upotrebiti osim laži i „podmuklog ubistva“ s leđa svog čuvara koji se borio s napadačem. Pošto je dečak bio praktično nemoćan da ostvari svoju slobodu, poslužio se lažima koje nisu moralne maksime već oruđe nemoćnih. Sve dok laži upotrebljavaju nemoćni da zaštite svoj život, osnovne resurse, slobodu i dostojanstvo nikakva nemoralnost im se ne može pripisati. Laži ako nemaš

122

drugu moć da zaštitiš svoj i život bližnjih, životne resurse, slobodu i dostojanstvo- neka bude naša maksima preživljavanja, naravno ne i morala. Kod Kanta postoji formalni uslov da maksima bude univerzalno prihvatljiva za sva umna bića. Mi ćemo uvesti uslov da maksima bude univerzalno prihvatljiva za sva nemoćna umna bića. Reč je o univerzalnom moralu slabih. Jakima laži nisu potrebne da odbrane svoja dobra, pod kojima podrazumevamo sve pobrojano u maksimi slabih. Laži moćnika su zato nemoralne. Kada bi postojalo neko božanski moćno biće koje bi se služilo lažima u ostvarenju svojih ciljeva, ono bi bilo apsolutno nemoralno. Dužni smo da damo i primer za korišćenje laži u situaciji moćnika. Kao primer nemoralnosti možemo dati istorijski primer kolonijalizma u kojima se tehnološki, naučno, vojno i ekonomski moćna zapadnoevropska civilizacija služila lažima u otimanju teritorije od strane urođenika širom sveta. Osnovni životni resurs-teritorija, odnosno prostor, je lažima, lažnim obećanjima i lažnim ugovorima, otimana od domorodaca. Da sa takvom praksom Zapad i dalje nastavlja pokazuje nepoštovanje ugovora o Kosmetu koji je inače silom nametnut. Nemoralnost jakih proističe iz opcija koje poseduju. Dok slabi nemaju izbora i samim tim i ne mogu biti moralni agenti, jer je mogućnost izbora nužna za postojanje slobode, a sloboda je nužna pretpostavka morala, jaki uvek imaju druge opcije. Jaki jednostavno mogu priuštiti poštovanje ugovora, pogotovo onih koji su sami nametnuli. Da bismo istakli našu poentu mi ćemo prevrednovati sve Ničeove vrednosti. Prema Ničeu postoji moral slabih i moral jakih, i mi ćemo se toga držati ali ćemo zameniti formalne uslove i sadržaj ova dva morala. Moralni plebs će za nas označavati bića koja biraju život po svaku cenu, dok će moralna aristokratija radije izabrati smrt nego kršenje prethodno prihvaćenih moralnih normi. I u ovom delu ćemo se složiti sa Kantom da mi moralne norme moramo prihvatiti apriori pre nego nam iskustvo pokaže da li nam donose korist ili ne. Laži, otmi, prevari, nemaj samilosti- sve su to sadržaji koji bića koja žele da prežive u ovom svetu u određenim situacijama mogu da primene a da ih ne smatramo nemoralnim. Svi nemoćni imaju pravo da upotrebe ova sredstva preživljavanja. Žene i deca pre svega, robovi, proleteri, bezemljaši, siromašni, ružni, neiskusni, nezaposleni itd. Pri tom ćemo postaviti stvari tako, da iako slabi imaju pravo na osobine koje se tradicionalno ne smatraju moralnim, nemaju pravo na vlast. Samo jaki mogu imati pravo da vladaju. Oni koji su u stanju da sprovode svoje namere bez laganja i sile, ukoliko uopšte

123

postoje takva bića, a teoretski je to sasvim moguće, stvoreni su da vladaju. Oni koji mogu da priušte luksuz samilosti i milosrđa, prava su aristokratija. Zar zaista u jednom iskompleksiranom Napoleonu ili nesrećnim Bordžijama koji su sve u stanju da urade zbog ovog sveta možemo videti aristokratiju? Niče je stvarno zalutao. Za mnoge ljude ovaj svet jednostavno nije dovoljno dobar da bi učinili sve da u njemu prežive. Ovaj svet nije najbolji mogući, često je ružan, ispunjen je bolestima, frustracijam i raznim nesrećama i neki ljudi imaju pravo da ga ne cene. Kao što ga Šopenhauer ne ceni, ali ga odbacuje po svaku cenu što mi ne želimo da učinimo. Ovaj svet je prihvatljiv do određene granice i poseduje ponešto lepote i radosti, iako je očito nesavršen. Mi nećemo da osuđujemo one koji su spremni da lažu i ubijaju da bi se zadržali u njemu, ali se divimo onima koji ne žele da ga konzumiraju po svaku cenu. Niti, poput Ničea, možemo osuđivati što neko veruje da ovako jadnjikav svet kao što je naš nije jedini koji postoji i da mora biti nečeg boljeg. Postoji univerzalno merilo morala, iako postoje dva osnovna morala, moral jakih i moral slabih, odnosno muški i ženski moral, što nije isključivo. Moć, koju Niče toliko ceni je merilo kojim merimo iste postupke. U slučaju nemoćnih okrenutih životu po svaku cenu nije nemoralno lagati i ubijati u situacijama poput dileme brodolomnika. Kada posedujemo moć u ovom svetu kojim možemo odbraniti svoje interese bez laganja i ubijanja, a mi učinimo suprotno, onda smo nemoralna bića. Pravu moć posedujemo kada imamo rezervu prema ovom svetu koja nam omogućava da postupimo prema unapred prihvaćenim moralnim normama iako će nam to naneti štetu, pa možda i smrt. Niko od nas ne može potpuno biti siguran kojoj od ovih moralnih niša pripada dok se ne suoči sa stvarnim životnim iskustvom. Da bismo dodali snagu našoj teoriji poslužićemo se sa još nekoliko primera. Moramo da naglasimo još jednu dobru osobinu naše teorije. U utilitarizmu se ispravnost postupaka pripisuje dobru koji njihovi postupci čine. Oderđivati ispravnost nečijih postupaka prema posledicama koje proizvode je blisko zdravom razumu. Uostalom, pravo, osim namere koja se u pravnoj nauci tretira kao pokušaj, najviše pažnje poklanja posledicama nekih radnji. Tako neko može počiniti zločin iako nije posedovao nameru, poput ubistva iz nehata. Pravo uglavnom određuje neka dela kao nezakonita na osnovu posledica.. Utilitarizam je na prvom mestu teorija koja se odnosi na institucije koje imaju moć, poput vlade, ili parlamenta neke zemlje. Ideja utilitarizma je takva da se ovakve institucije u svom radu rukovode principima

124

koji će doneti korist što većem broju ljudi. I sama reč utilitarizam ima poreklo od latinskog prideva- koristan. Naša teorija koja moralnost vezuje za moć, konzistentna je sa namerama utilitarizma, iako ne ocenjuje vrednost moralnih postupaka s obzirom na posledice. Konzistentnost proističe iz činjenice da postoji korelacija između moći i proizvođenja dobrih i loših posledica. Moćni mogu lako proizvesti veliku štetu i za društvo nepovoljne posledice, dok nemoćni to ne mogu. Uzmimo za primer jedno preduzeće srednje veličine. Čistačica i generalni direktor ne mogu imati istu moralnu odgovornost s obzirom na moć koju poseduju. Laž koju prema kolegama zaposlenima čine oboje nema istu težinu. Potpuno ista laž ne povlači istu moralnu odgovornost. Zamislimo da čistačica potiče iz veoma siromašne porodice, koja ima velike probleme da se prehrani. Čistačica odlučuje da krade deo sredstava za higijenu, kako bi smanjila taj trošak u porodičnom budžetu i omogućila više finansijskih sredstava za hranu. Ovaj postupak jeste nemoralan, ali je reč o nemoralnosti niskog napona. Kada bi generalni direktor ukrao istu količinu sredstava za higijenu on bi učinio delo nemoralnosti visokog napona. S obzirom na njegov položaj i prihode on ima dovoljnu moć da ne mora da čini ovakve stvari. Isto tako, generalni direktor poseduje veći opseg za nemoralne činove. Ukoliko čistačica laže u vezi obavljanja svog posla-recimo da kaže da je očistila neku prostoriju dva puta, a ona je to učinila samo jednom-opet je učinila nemoralno delo niskog intenziteta. Jer joj njena nemoć ne omogućuje drugo Sa druge strane ako generalni direktor laže deoničare o uspesima poslovanja on čini nemoralno delo visokog intenziteta s obzirom na njegov položaj Oba slučaja su nemoralna sa aspekta namere da se obmanu drugi ljudi i tu se podudaramo sa Kantom, ali za razliku od njega mi vidimo nijanse. Prema Kantu vi ste ili moralni ili nemoralni. Ako dečak iz njegovog primera slaže, iako je apsolutno nemoćan, i po našim kriterijumima moći potpuno nevin ako pokuša da slaže ubicu., prema Kantu on je nemoralan koliko i moćni princ neke značajne zemlje koji laže iz nekog trivijalnog razloga.. Mi smatramo da život nije crno beli. Možemo biti manje ili više nemoralni. Nemoralnost moralnih delatnika i činova proizilazi iz njihove moći. Vezivanje moralnosti za moć u korelaciji je sa posledicama koje iz nje proizilaze. To što je čistačica obrisala pod samo jednom neće proizvesti nekakvu značajnu štetu, ali ako direktor dovede u zabludu deoničare prikazujući im lažne izveštaje, onda celo preduzeće može propasti, ostavljajući

125

deoničare bez imovine a radnike bez zaposlenja. Kriterijum moći ispunjava zahtev etike za formalizmom, i što je još važnije u skladu je sa zdravim razumom. Da bismo istakli koliko je ovaj kriterijum dobar proširićemo naš primer. U slučaju da u nekoj zemlji postoji opasnost od izbijanja epidemije neke zarazne bolesti, moć čistačice raste.Zamislimo da se prenošenje ove zarazne bolesti lako može sprečiti dobrim održavanjem higijene prostora u kome ljudi borave. Isti postupak otaljavanja posla u novom odnosu moći čistačicu pretvara u osobu daleko većeg stepena nemorala. Pošto smo izložili našu moralnu teoriju vezanu za moć, vratićemo se na moralnost muškaraca i žena. Kant je smatrao da žene i seljaci ne mogu biti moralna bića. Ima li on pravo ako stvari posmatramo iz našeg ugla? Mi smo najpre posmatrali stvari sa stanovišta idealnih muškaraca i žena, da bismo razvodnili stvari priznajući da većina ljudi ne pripada idealnim tipovima. Ipak, iako se neki geni, koje proizvode karakteristično muške ili karakteristično ženske osobine nalaze i kod jednih i kod drugih polova, postoji koncentracija gena koji donose muške karakteristike kod muškog pola i obrnuto, geni koji donose ženske karakteristike koncentrišu se u ženskom polu. Razlog tome je funkcija unutar vrste koju svaki pol obavlja i zbog toga je korisnije u objašnjenju koristiti se idealnim tipovima. Postoje žene koje radije biraju muškarce prema fizičkom izgledu. Ipak, takvo ponašanje evolucija ne ohrabruje i takvi geni ne dolaze do izražaja unutar ženskog pola. Zanimljivo je da i žene u modernim društvima, koje su finansijski nezavisne na prvom mestu cene uspešnost muškarca, a tek onda njegov fizički izgled. Primetićemo da preferencije žene prema uspešnim muškarcima zavise i od životnog iskustva. Atraktivne devojke koje potiču iz siromašnije sredine radije će juriti uspešnog muškarca. Isto važi i za vremensko iskustvo. Sa godinama devojkama finansijska uspešnost muškarca postaje važnija od drugih faktora. Socijalni status muškarca postaje važan ranije, pa su dečaci sa važnijim statusom unutar društva atraktivniji devojčicama. Jasno je da je ovo povezano sa razlozima koje smo navodili u našoj analizi lovačko-sakupljačkog društva. Žene logika otkrića usmerava na muškarce koje su drugi muškarci već priznali. Nekada su ljudi imali potomstvo veoma rano. Ono što savremeno društvo smatra nečim lošim, a to je maloletnička trudnoća, u lovačko-sakupljačkim zajednicama je bilo nešto uobičajeno. Uostalom i u poljoprivrednim društvima su parovi težili da ranije imaju decu. Za razliku od savremenih romantičnih predstava o ljubavi prema deci naši preci su potomstvo stvarali ili

126

zbog nagona ili zbog koristi. Više dece znači više ratnika i radne snage, a žena koja ne rađa je nešto što se može odbaciti. Razvoj poljoprivrede je omogućio sedelački način života i značajan porast stanovništva, ali je pomogao i razvoj patrijahalnog morala. Moral sada koristimo u nešto drugačijem značenju sužavajući njegov delokrug na regulisanje seksualnog ponašanja. Kod raznih vrsta koje žive u grupi postoji podela na alfa mužjake i one koji su skrajnuti iz društvenih zbivanja i žive svoj život na periferiji. Kod afričkih goveda slabiji mužjaci se nalaze na obodu krda i prvi su na udaru u slučaju napada grabljivaca. Slično je i kod pavijana i još mnogih drugih vrsta. Kod divljih mačaka, slabiji mužjaci se potpuno proteruju iz grupe, dok kod većine vrsta imaju nizak seksualni status. I kod naših bliskih rođaka šimpanzi koje su seksualno relativno liberalne, postoji hijerarhija i alfa mužjak mora biti prvi namiren. Razvoj patrijahalnog morala kod ljudi je zato vrlo neobičan jer ima za cilj da svakom muškarcu i ženi nađe para i to po mogućstvu za ceo život. Mi nećemo pokušati da damo neki definitivni odgovor o genezi patrijahalnog morala ali ćemo zapaziti, da što se tiče ljudske seksualnosti u istoriji postoje tri glavna seksualna morala, ženski-koji ćemo nazvati liberalnoaristokratskim i dva muška- koje ćemo nazvati patrijahalno-demokratskim i ratničkoaristokratskim. Ova dva druga ćemo nazvati muškim iz razloga što imaju za cilj očuvanje grupe koja je karakteristika muškog pola vrste. Mi ćemo pokazati kako liberalno-aristokratski moral loše utiče na koheziju grupe i čini je ranjivom u sukobu sa drugim grupama, u kojima su muškarci ti koji biraju žene.

127

INVAZIJA VARVARA

Moramo naglasiti da reč moral prvenstveno koristimo kao skup pravila i običaja koji regulišu odnose među ljudima i služe prevazilaženju konflikta.. Mi ćemo naglasak staviti na seksualne odnose jer njih smatramo primarnim za samo postojanje nekog društva. Što se seksualnosti tiče postoje ženski i muški moral, s tim što muški ima svoju verziju za jake i slabe. Aristokratsko-liberalni moral je onaj u kome je žena potpuno slobodna u ostvarivanju svojih seksualnih odnosa. Pre svega tu mislimo na slobodu u izboru partnera. Aristokratski je izraz koji znači najbolji. Prirodno je da u seksualno liberalnim društvima žene žele najbolje muškarce. Liberalno-aristokratski, od sada ženski moral je prisutan već u lovačko-sakupljačkim zajednicama, a ponovo se javlja u gradskoj kulturi kao dominantan. Naziv popularne serije o promiskuitetnim ženama koje same vrše izbor muškaraca mahom iz viših socijalnih slojeva, odnosno biraju uspešne muškarce je indikativan- Seks i grad. Liberalan je jer žena nema zapreka u vidu društvenih normi kada je u pitanju izbor muškarca. Uticaj društva na njen izbor je minimalan ili uopšte ne postoji. Suprotno patrijahalnom moralu u kome roditelji, porodica uopšte i društvene norme određuju ili imaju snažan uticaj na izbor seksualnog partnera i način stupanja u seksualne odnose. Aristokratski je jer atraktivne žene, koje imaju najveći broj opcija teže da izaberu najmoćnije muškarce, elitu, čak iako samo društvo nije aristokratski uređeno. Svako društvo iako možda nema aristokratske norme društvenog ponašanja ima neki upravljačku „ aristokratiju“ koja po sadržaju svog ponašanja može biti vrlo plebejska. U savremenoj gradskoj kulturi je česta pojava takozvanih grupi devojaka. Ove devojke čekaju u redu da bi spavale sa uspešnim sportistima, fudbalerima i košarkašima, na primer,

128

što se uopšte ne razlikuje od lovačko-sakupljačkih klutura u Amazoniji, u kojima se njihove grupi devojke dive najboljim rvačima u svom selu.6 Prirodno je da žena želi gene fizički najmoćnijih. Savremene grupi devojke, uključujući tu i one koje jure poznata lica, odnosno najpopularnije muškarce poput rok i hip hop zvezda, su pod gvozdenim stiskom svojih nagona koje određuju geni koje poseduju. Ove devojke su nasledile uspešan recept za preživljavanje. Pariti se sa fizički najmoćnijima, ili najpopularnijima, jer ovi drugi poseduju društveni uticaj i moć. Inteligentnije žene će se sa druge strane pariti sa muškarcima koji poseduju direktni uticaj na društvene prilike kao što su političari i uspešni biznismeni. U društvima u kojima vlada ženski moral žene dobijaju najkvalitetnije seme na vrlo jednostavan način. Same društvene norme ne predstavlja nikakvu opasnost za žene. Jedine prepreke dolaze od strane drugih žena. Pošto je cilj neke žene određeni, njenim saznajnim moćima odabrani, muškarac, glavna prepreka može dolaziti od druge žene koja je zainteresovana za istog muškarca. Deliti jednog muškarca je kontraproduktivno jer se onda resursi dele na više delova. Najbolja opcija za ženu je da ima celog muškarca za sebe. Osobine ženskog plena, muškarca, su prirodnom selekcijom odredile kakve žene mogu preživeti evoluciju lakše od ostalih. To su žene koje love same i svoj plen zadržavaju samo za sebe. Nije neobično što se žene upoređuju sa domaćim mačkama koje su solo lovci, a čak i kad love u grupi love svaka za sebe. Još jedna zanimljiva osobina žene lovca je da kada je jednog muškarca potpuno obezbedila za sebe, poželi da ulovi još nekog. Osim što na taj način dolazi do dodatnih resursa žena može uživati u samom lovu, neinhibirana nužnošću uspeha. Ovakav ženski moral ima svoje prednosti za vrstu ali poseduje jednu veoma negativnu osobinu, a to je razaranje kohezije muške grupe. Lov i odbrana u grupi, jedna od najvažnijih osobina mužjaka naše vrste svoje koristi pokazuje i u raznim drugim područjima. Prvo i najvažnije na listi je ratovanje. Kada bi svaki muškarac ratovao sam za sebe ne bi imao nikakvog uspeha. Logično je zato da ratuje u sadejstvu sa drugima. Kako razum nije dovoljan da podrži očuvanje grupe zbog sukoba pojedinačnih interesa evolucija je ostavila u životu one muškarce koji su nosili gene koji naizgled deluju iracionalno. Ljudi često emotivno reaguju na razne sadržaje koje služe da podrže koheziju grupe kao što su himna, zastava, patriotske i navijačke pesme i tome slično. 6

Helen Fišer, Um žene str 303.

129

Način govora, odevanja, karakteristične boje, grbovi, svaki simbol koji označava grupu izaziva kod mnogih, a pogotovo kod mladih ljudi, emotivne fiksacije, pa i činove koji nisu uvek stvar razuma. Grupa se za mlade ljude doživljava kao nešto što određuje identitet pojedinca do te mere da on sebe ne može zamisliti bez pripadanja nečemu čije trajanje često nadilazi njegov sopstveni život.. Možemo kao primer štetnosti razvijanja sopstvene individualnosti za ratovanje uzeti savremene američke marince u čijoj obuci je sadržano lomljenje ličnosti koja se individualno oformila. Kada se slomi ego pojedinca on se ponovo izgrađuje u skladu sa interesima i identitetom grupe. Marinac je prvo deo zajednice marinaca, pa je tek onda John Smith. Ovo je naročito uspešno kod mladih ljudi. Činjenica da muškarci sazrevaju relativno kasno, u proseku oko dvadesetsedme godine, i podatak da je prosečno trajanje života u lovačkoratničkim kulturama bilo jedva nešto više od trideset godina, govori nam da zrelost nije bila od koristi za najveći broj muškaraca u njihovoj ratničkoj karijeri. Racio može uštrojiti hrabrost, a to nije dobro za ratnika. Oni najbolji, koji su preživljavali i ostavljali potomstvo su najveći deo svog života proveli razmišljajući u kategorijama pripadnosti grupi. Tek u poznijim godinama kada su zbog iskustva bili u prilici da postanu lideri, postajali su zreli. U tim godinama su verovatno osrtavili i veći broj dece koja su preživljavala, po genetskom programu koji su im ovi od prirode selekcionisani pobednici, ostavljali u nasleđe. Naravno, kao alfa mužjaci bili su u prilici da naprave veći broj dece. Iz gorepobrojanih razloga, da bismo razumeli grupu u istoriji i praistoriji, moramo se okrenuti osobinama koje ispoljavaju današnji mladi ljudi sa naglaskom na tinejdžere i dvadesetogodišnjake. Lako ćemo zapaziti da se mladi muškarci lako organizuju u bande i navijačke grupe ukoliko nacija nema način da ih uključi u neki rat. Ono što je sociologija zapazila je da su mladi ljudi moralniji od starijih. Mladi ljudi su spremniji da podrede svoje lične interese opštem dobru, a opšte dobro je u istoriji dobro svoje ratničke grupe, plemena, nacije. Iako izgleda neobično da postupanje u neskladu sa sebičnim interesom ostavlja ljude u životu i mogućnosti da dalje prenose svoje gene, ovo se može objasniti vrlo jednostavno. Pošto ljudi ne znaju sa sigurnošću posledice svojih postupaka, često se može desiti da prežive opasne situacije u kojima su hteli da se žrtvuju za grupu. Spremnost na žrtvovanje jača koheziju grupe. Nije neobično da upravo mladi ljudi žele da budu heroji, a mladi ljudi su činili glavninu svake vojske. Ponašanje koje uslovljava mlade

130

ljude do kasnih dvadesetih je proizvod gena koji su bili pod jakim pritiskom zahteva rata i ponašanja koje je u skladu sa tim Dok nam racionalno sebično postupanje može stvoriti neprijatelje i onemogućiti nas u ostvarenju naših ciljeva, nesebično postupanje i odanost grupi čine nas prihvatljivim ljudima sa kojima smo primorani da sarađujemo. Sebično postupanje protivno interesima grupe je oštro kažnjavano unutar lovačko-ratničkih grupa, često izgonom izvan zajednice što je značilo gotovo sigurnu smrt. Udruženo delovanje donosi toliko veliku korist da su geni koji potpomažu socijalnu saradnju unutar jedne zajednice morali biti pozitivno selekcionisani. Zanimljivo je da je osobina karakteristična za muške grupe drugarstvo koje je suprotno ženskom individualizmu. Drugarstvom se može objasniti psihološka spremnost da se žrtvujemo zbog drugoga. Ratni veterani često spominju da su se u određenoj situaciji borili da ne bi ostavili drugove na cedilu, a ne zbog neke ideologije ili više politike. Sama etimologija reči drugarstvo ukazuje na nesebičnost. Kod žena se drugarstvo nije moglo razviti zbog vrste plena koji love. Muškarci mogu podedliti lovački ili ratni plen po određenim svima prihvatljivim merilima, dok žene tako nešto nisu u stanju. Zato ne mogu postojati iste moralne norme za muškarce i žene, kao što ne mogu postojati za pse i mačke. Ova osobina muškaraca da se organizuju u grupe donosi korist u svakom delovanju, uključujući tu i izgradnju irigacionih sistema koji su podstakli stvaranje prvih država. Razvoj poljoprivrede doveo je do povećane moći običnih muškaraca. Muškarac više nije morao biti uspešan lovac i mogao je prehraniti porodicu na jednostavan način ulažući u svoj poduhvat više rada. Ovo je omogućilo nastanak patrijahalnog morala. Nije više bilo potrebe da se žena pretežno pari samo sa alfa mužjakom. U stvari, ženski liberalno-aristokratski moral dovodi do jednog ozbiljnog problema u funkcionisanju muške grupe. Muškarci koji nisu predmet izbora ženki mogu razviti negativne osobine za opstanak grupe. Nije reč samo o ljubomori koja nam prva pada na pamet. Oni jednostavno mogu postati demotivisani. U uslovima lovačko-sakupljačkih zajednica ovo nije toliko strašan problem, jer se moraju boriti za golo preživljavanje, međutim u uslovima izobilja koje je poljoprivreda donela sa sobom, činjenica da većina muškaraca nisu prvi izbor žene može upropastiti društvo. Kako će se odbraniti zajednica u kojoj većina muškaraca oseća da zapravo nema šta ni da brani? Prirodno je da se kao odgovor na ovaj problem javilo stvaranje patrijahalnog morala u kome postoji tendencija da se upare po jedan muškarac i žena za ceo život. U seoskim

131

poljoprivrednim zajednicama ovakvo rešenje je relativno efikasno. Problem je nastao sa razvojem gradskih centara. U gradskoj ekonomiji bogatstvo je veće na nivou grada, ali ima tendenciju da se seli iz ruke u ruku. Jedan trgovac, a trgovina je glavna ekonomska baza grada, može lako propasti usled neizvesnosti trgovačkih poduhvata. Pošto potrebe ekonomije jednog grada, koji je trgovački centar, ostaju velike, drugi trgovac će ga lako zameniti i tu dolaze do izražaja ženske osobine. Dok na selu ( govorimo o predmodernim vremenima ) u principu postoji mala socijalna pokretljivost i jedan zemljoradnik može očekivati da će ceo život provesti bivajući zemljoradnik kao i više od devedeset posto drugih muškaraca, u gradu je pokretljivost zbog dinamične ekonomije veća, a samim tim mesta se lakše menjaju. U seoskoj ekonomiji nema mnogo prostora za ženske lovačke sposobnosti da dođu do izražaja. Najviše zbog nedostatka većeg plena, i stabilne pozicije onog dostupnog. U gradu je stvar suprotna, žene lako dolaze do situacija sličnim onoj koju smo pomenuli na strani da bismo pokazali zašto žene nisu nemoralne, iako napuste „voljenog“ muškarca. To je jedan od razloga zašto se muškarci razočaravaju a muške grupe gube koheziju. Drugi važniji razlog je što gradska ekonomija stvara veće bogatstvo. Ovo omogućava veću ekonomsku nezavisnost žene od muškarca. Samim tim žene žele uspešnije muškarce kojih je opet mali broj. Veliki broj muškaraca i žena ostaje neuparen. Ekonomsko bogatstvo takođe čini žene značajnijim u vaspitavanju dece, a omogućuje im da podižu decu bez muškarca ili sa muškarcima koji su submisivni u odnosu na žene.. Žene stvaraju nove generacije muškaraca individualaca koji nisu u stanju da održe koheziju grupe. Muškoj deci koje vaspitavaju pretežno žene nedostaju pravi muški arhetipovi na koje bi se ugledali. Sve ovo vodi opadanju kvaliteta novih muških generacija i njihovoj mogućnosti da se organizuju. U Etruriji koja je pala od strane rimskih varvara i na Kritu u periodu pre nego što su osvajači sa kopna dokrajčili gradsku civilizaciju načetu vulkanskom erupcijom na Santoriniju, u religijsko-umetničkim predstavama su se javili parovi muško ženskih božanstava u kojima su ženska božanstva dominirala nad nedoraslim muškim parom. Svedočanstvo o niskom statusu muškarca u gradskim kulturama. Ženska nezavisnost dovodi do procesa koji je jedan od glavnih uzroka propasti starih civilizacija Obični muškarci, pa i elita, smatrajući da su se njihove žene iskvarile, traže žene iz regiona u kojima je patrijahalno vaspitanje još jako. Očevi tih žena iz patrijahalnih područja su naravno skloni da ćerke daju bogatijim muškarcima iz grada. Vremenom, sa

132

širenjem gradskih uticaja od centra ka periferiji, dolazi do migracija seoskog stanovništva, pri čemu prednjače žene. One same teže da se približe centru civilizacije tražeći uticajnije muškarce i slobodu od patrijahalnih stega.. Rubna područja civilizacije koja se nalazi pod uticajima gradskog centra ostaju gotovo potpuno bez žena. Metropolitensko područje se ponaša kao crna rupa koja usisava žene. Ovaj uticaj gradske civilizacije može delovati stotinama, pa i hiljadama kilometara daleko od centra. Zbog svega ovoga muškarci na periferiji ovih dešavanja dolaze pred hamletovsku dilemu. Da li da prihvate da lagano izumru ili da se late oružja? Zanimljivo je da rubni muškarci u područjima gde prestaje poljoprivredna kultura uzimaju žene iz lovačko-sakupljačkih zajednica, jer je izglednost da imaju hranu veća od lovaca pa su za ove atraktivniji. Lovci-sakupljači su u dosadašnjoj praistoriji i istoriji bili ti potonji muškarci. Suočeni sa izborom između isstrebljenja i rata za žene prirodno je da iskoriste svoje lovačko-ratničke sposobnosti za porobljavanje ratu manje vičnih zemljoradnika. Osobine aristokratije koja se u antici i pre toga nametala silom kao vladajuća elita dobro potkrepljuje ovu hipotezu. Sklonost ka lovu kao glavnom sportu pokazuje poreklo antičkih i srednjevekovnih aristokratih zajednica. Vremenom ove grupe ratničke aristokratije, shvatajući da se protiv njih ne može boriti ni, individualnim interesima suprotstavljena, elita gradskog centra, napadaju centre gradskih civilizacija. Ilustrovaćemo ovu hipotezu sa nekoliko istorijskih događanja, navodeći na početku slučaj Mesopotamije. Prvobitni varvari koji su osvojili mesopotamske gradove poticali su iz planinskih područja Zagrosa, a sasvim je sigurno da žene između teškog planinskog života i udobnog, gradskog u razvijenoj ravnici nisu imale dilemu. Kao ilustraciju ovog slučaja neka nam posluži primer iz epske književnosti koji sasvim sigurno čuva sećanje na slične istorijske procese. Reč je o pesmi Ženidba kralja Vukašina u kojoj kralj Vukašin dolazi do žene planinskog vojvode Momčila, izvesno siromašnijeg i naviknutog na teži život, što njegovoj ženi nije po volji, pa ga izdaje zbog obećanja bogatog kralja. Sasvim je sigurno da ova pesma čuva sećanje na starije događaje koje prethode vremenu istorijskog kralja Vukašina i vojvode Momčila. Kako je ovo jedna od najstarijih pesama iz srpske epske poezije izvesno je da se radi o događaju iz mnogo dublje prošlosti, a moguće je i da je reč o događaju koji se nije dogodio na Balkanu. Nećemo se držati hronološkog reda u izlaganju naših primera, pa ćemo kao sledeći primer navesti čuvenu priču o otmici Sabinjanki. Ono što upada u oči u ovom slučaju je da je

133

radnja vezana za prve Rimljane koji se nalaze na rubnom području etrurske civilizacije. Iz Grčkih i Rimskih istorijskih izvora nam je ostalo poznato da su ovi smatrali da Etrurci suviše dopuštaju svojim ženama. Rimljani su pobedili mnogo razvijeniju, ali podeljenu i udobnostima pokvarenu etrursku civilizaciju. Zaključke izvucite sami, imajući na umu da iz Rimskih mitova možemo zaključiti da je period ranog Rima, pa i republike, bio pod snažnim uticajem muškog morala, u kojima ima puno primera o žrtvovanju svojih interesa opštem i drugih poučnih priča za jednu ratničku kulturu, jer bi besmisleno bilo reći ratnička civilizacija. Šta tek reći o Trojanskom ratu u kome se opisuje događaj u kome žena spartanskog kralja postupa istovetno kao i žena vojvode Momčila. Odlučuje se da izda svog muža zbog bogatijeg muškarca. Iza celog speva o Trojanskom ratu krije se proces koji smo opisali. Troja, zbog svog geografskog položaja postaje bogata gradska civilizacija koja počne da privlači žene iz celog regiona. Siromašni grčki preci da bi sprečili da im najbolje ženske skidaju Trojanci odlučuju se za ratno rešenje. Jelena iz mita je samo simbol svih atraktivnih žena koje su izabrale Trojance radije nego Grke. Verovatno slični procesi stoje i iza doseljavanja Grka u današnju Grčku, koju su prethodno naseljavali famozni Pelagzi. Izvesno je da su poljoprivrednici koji su se selili iz Male Azije raznosili svoju poljoprivrednu kulturu sve dok nisu ugrozili, pomoću procesa koji smo opisali, neka više lovačka i ratnička, a manje zemljoradnička i trgovačka plemena. Ova plemena su se okrenula osvajanju sve dok nisu postali vladajuća aristokratija. Vrlo je verovatno da je reč o još širem procesu koji je ugrozio pretke već pomenutih Arijevaca, koji su na uticaje gradskih civilizacija Bliskog Istoka i Indije, u kojoj se poljoprivreda proširila iz Elama, bliskoistočne poljoprivredne države, reagovali stvaranjem jedne izrazito ratničke kulture koja je vremenom uništila neke gradske centre odgovorne za ove procese kao što su Mohenđo Daro i Harapa. Patrijahalno-demokratski moral je prirodan seksualni moral pobeđenih grupa, jer obezbeđuje žene za muškarce gubitnike. Ime je dobio prema latinskom nazivu za oca, odnosno glavu porodice-pater familias. On ima poslednju reč kada je u pitanju upravljanje širom porodicom, često poljoprivrednom zadrugom, ili čak i ratničkom družinom, podređenom, ipak aristokratama. Patrijahalni moral, može uspešno da se integriše sa aristokratskim, stvarajući nacije, i relativno je stabilan. Glavna opasnost za patrijahalni moral

134

je prevladavanje gradske kulture. Kroz veći deo istorije čovečanstva grad je, iako značajniji, bio kvantitativno u senci sela, u kome se patrijahalni moral jedino može održati. Razvoj gradova u istoriji imao je kontraproduktivne rezultate po sam grad. Rim je usisao svoju provinciju, sličnim procesom koji smo opisali. Rimski istoričari navode, lamentirajući, da je svaka generacija Rimljana sve iskvarenija, i sve manje brine o opštem interesu. Vremenom, rođeni Rimljani se sve ređe odazivaju teškom vojničkom pozivu i zamenjuju ih ljudi iz manje civilizovanih provincija. U doba imperije carevi često dolaze sa Balkana jer je vojska dobrim delom ilirskog porekla. Tako je današnja teritorija Srbije dala četvrtinu svih Rimskih careva, da navedemo samo Proba i Konstantina. Podsetiću da se ti geni i dalje nalaze u opticaju na teritoriji Srbije, i najprisutniji su u srpskom narodu. Dok je Rim uspevao da osvaja nove teritorije, odnosno dok je bio dominantno ratničko društvo ovi procesi nisu mogli da mu mnogo naštete. Kada se Rim suočio sa neprofitabilnošću svojih osvajanja, jer je protiv sebe imao ratu vične Parćane i Varvare koji su oduzimali suviše mnogo sredstava Rimu, a Varvarske zemlje nisu mogle doneti veliki profit, osim samog ljudskog resursa, navedeni procesi su počeli više da dolaze do izražaja. Celi narodi, a pogotovo žene, su ulazili na teritoriju carstva. Na kraju su se pojavili najugroženiji muškarci-Huni kao glavna pretnja Rimu. Iako je Rim jedva uspeo da se odbrani, vojnike više nije mogao da oformi. Ratnički moral, opšti interes grupe, više nije stanovao u Rimu. Razne ratničke družine su okupirale delove rimskog carstva, pretvarajući poljoprivredno i trgovačko stanovništvo u svoje podanike. Goti, Vandali, Franci postali su nova aristokratija. Varvari su omnipotentni suvereni koji društvu daju socijalnu koheziju razorenu ženskim moralom. Slični procesi koji razaraju koheziju grupe su se javili i u Vizantiji. Ekonomski razvijeniji istočni deo Rimskog carstva, koji je imao dobro utvrđenu prestonicu na najboljem trgovačkom mestu svih vremena, koja se ne nalazi daleko od Troje, izdržao je duže. Ipak varvari su osvojili i Vizantiju. Na teritoriju Vizantije su stalno dolazili novi Varvari koje je Vizantija uspela da pretvori u svoje podanike, često uz pomoć hrišćanstva. Srbi i Bugari su se tako vremenom integrisali u Vizantijski komonvelt. Međutim na istoku su se istovremeno sa slovenskim najezdama pojavili novi, opasniji varvari. Opasnost od Arapa se sastojala u tome što su bili verski indoktrinirani od strane inicijatora celog arapskog udruživanja-Muhameda. Ovaj osnivač religije je uspeo da jedno primitivno društvo na periferiji civilizacije pretvori u

135

ratničku družinu koja je osvojila tu civilizaciju. Njihova religija je onemogućila opciju da i oni vremenom postanu Vizantiji okrenuti hrišćani. Međutim civilizacija, baštinik ženskog morala, je istopila i snagu ovih Varvara koji su postali plen novih turskih varvara, koji su ipak prihvatili islam i tako postali donekle podnošljivi arapski gospodari. U borbama za presto ostataka Vizantije, jedan od pretendenata je uvukao turske plaćenike u rat, pozivajući ih tako da osvoje ove ostatke. Gradska kultura Vizantije je vremenom, onemogućila Vizantince da prikupe dovoljan broj vojnika, prepuštajući ratovanje stranim plaćenicima koji su na kraju Vizantiju i osvojili. Kod Turaka se razvio oblik kulture u kome su svi podređeni jednom čoveku, sultanu. On je haremski mužjak, poput naših daljih rođaka gorila. Turska aristokratija nije postojala u pravom smislu te reči jer je bila suviše zavisna od Sultana. Sva moć se skoncentrisala na jednom mestu. Turska istorija gotovo ne poznaje periode slabljenja centralne vlasti. Građanski ratovi su se odvijali unutar porodice. Sve to je uticalo da za većinu etničkih Turaka patrijahalni moral postane dominantan. On im je pomogao da se do danas očuvaju kao grupa u kojoj procesi koje smo opisali nastaju tek poslednjih godina. Zanimljiv je i primer Kine koja je, veći deo istorije, poljoprivredna civilizacija sa morem seljaka, ali i značajnim gradskim centrima. Isti procesi koje smo opisali omogućili su nastanak Varvara koji su osvojili Kinu i ustoličili se kao njihova Aristokratija. Običan kineski narod uspeo je da se sačuva od nestanka upravo zbog patrijahalnog morala. U Evropi su ratničke družine i narodi stvorili prve srednjovekovne države. Aristokratsko- ratnički duh ovih elita se održao sve do doba industrijske revolucije, pa i kasnije. Stalno takmičenje i ratovanje između država je podstaklo razvoj tehnoloških inovacija i kritičkog mišljenja, što je omogućilo evropskom obrazovanju da napravi neverovartan napredak u ovladavanju prirodom i osvoji veći deo sveta. Istine radi moramo velike zasluge priznati i razvoju kapitalizma u zapadnoj Evropi, koji je takođe takmičarska delatnost koja podstiče muzško udruživanje. Tako su se trgovci udruživali da bi finansirali velike istraživačke poduhvate.Ipak, iako u početku trgovina i rat mogu podržavati jedno drugo, jer rat ište finansije, vremenom aristokratsko ratnička kultura nestaje. Uostalom razumne žene će radije učiti decu da postanu trgovci nego ratnici. Na dugi rok trgovačko-gradska kultura uništava muške vrednosti i ratničke grupe nestaju. Današnja Evropa je zahvaćena ovim procesima i samo je pitanje vremena kada će

136

evropske demokratije biti zamenjene novim državama koje će nastati kao posledica pojarmljivanja mase evropskog mirnog stanovništva od strane malobrojnih ratničkih družina. Današnje kriminalne grupe poreklom sa Balkana i iz Istočne Evrope koje haraju Evropom su vesnik ovakvih promena.

137