Dusan Dostanic - Sarl Moras i Kritika Demokratije

ШАРЛ МОРАС И КРИТИКА ДЕМОКРАТИЈЕ Душан Достанић

Шарл Морас (Charles Maurras), политичар, књижевник, академик, идеолог и вођа Француске акције (L’Action Francaise) свакако, представља једног од оних великих мислилаца чије учење политичка наука никако не сме занемарити и прескочити. Као једна од најмаркантнијих фигура француског политичког живота у првој половини ХХ века, Морас је својим идејама васпитавао многе генерације француске интелигенције,[1] интелигенције,[1] како оне на десници, тако и оне на левици, а његов утицај био је видљив не само на пољу политике него и у књижевности. Савременици (Ла Рошел, Пруст, Роден, Жид, Аполинер, Ромен Ролан, Андре Марло, Анатол Франс...), чак и они који му политички уопште уопште нису били наклоњени, оставили су доста ласкавих коментара о Морасу и његовом интелектуалном раду.[2] Морасов политички утицај превазилазио је г ранице Француске и осећао се у Шпанији, Португалу, Белгији, Британији и Југославији.[3] Његова мисао представља једну од централних тачака европске деснице и конзервативне револуције и то како у доктринарном тако и у практичном смислу. [4] Морас и његова организација орг анизација увели су нове форме у политичком деловању деснице. «Наиме, створен је био Институт Француске акције, за који Ернст Нолте каже да је био 'прва висока партијска школа деснице' и на коме су 'катедре' носиле имена по претечама (Огист Конт, Риварол, Морис Барес...), затим ту је била Нова национална библиотека – издавачка кућа Француске акције као и Краљевски камелоти који су били акциони део покрета, његови 'јуришни одреди».[5] Осим камелота, изданци Француске акције били су и друге организације као што су Монархистичке дамe, Студенти Француске акције или Млади монархистички синови. Тако, Шарл Морас представља битног политичког писца, а његова критика демократије представља окосницу његовог политичког учења и деловања. У данашње време не говори се само о економској кризи него се доста може чути о кризи демократије. Говори се о разочараности разочара ности у демократију како на Западу тако и на Истоку.[6] Истовремено се са мање или више успеха преиспитују домети демократије као и њене могућности у савременом свету. Управо с тога је потребно поново промислити шта је заправо демократија. Том проблему могуће је прићи поновним ишчитавањем дела утемељитеља демократије. Међутим, можда је другачији пут потребнији. Уместо продемократских писаца потребно је обратити пажњу на критике које су демократији упућивали они који су стајали на дијаметрално супротним позицијама. „У књигама Де Местра, Донозо Кортеса, Де Бонала, А Милера, чак и Шарла Мораса и Карла Шмита (иако су последња двојица литерарни и интелектуални наследници првопоменутих) студенти ће наћи здрав критицизам последица секуларизованог либерализма и релативистичког демократизма, као и погрешних интерпретација демократских институција које потичу од агностичких позитивиста и антиклерикалног лаицизма. Заслуге 'политичке теологије' леже, према томе, у одређеним аспектима критике а не у њеном позитивном систему који је недопустив.“[7] Из перспективе замерки

1

Titles you can't find anywhere else

Try Scribd FREE for 30 days to access over 125 million titles without ads or interruptions! Start Free Trial Cancel Anytime.











упућених на рачун демократије могуће је утврдити шта је то што није у реду са демократијом, као и шта је то што у демократији треба поправити. На крају тиме се може доћи и до одговора одгово ра шта је то што се у демократији демо кратији уопште може поправљати, а шта спада у хроничне бољке којима заправо и нема лека. Управо зато потребно је обратити се Шарлу Морасу као једном од најжешћих десничарских критичара демократије. Као што пише МекКлеланд: „лако је рећи да је морасизам део прошлости, али то би била грешка. Оно што је Морас оставио на месту је радикална интелигентна критика француског републиканизма.“[8] *** Антидемократизам је одувек имао плодно тло у Француској, а Морас је за изградњу своје доктрине могао да се послужи широким опусом дела својих земљака од Де Местра, Де Гобиноа, Ле Бона, па до Бареса. Међутим, у својој критици демократије Морас је био инспирисан и грчком традицијом. Година 1896. представља битну, можда чак преломну тачку у Морасовом духовном развоју. Те године одлази у Атину[9] на Олимпијске игре као дописник ројалистичког листа La Gazzette de France и тамо пише своју чувену књигу Антинеја Антинеја (Anthinea) «једну од најлепших које је Акропол инспирисао».[10] У том тренутку, у Грчкој, Морас завршава сва своја духовна лутања. «Са тог пута, под утиском античке културе и немачког и енглеског утицаја у Грчкој и Средоземљу, у отаџбину је понео само очврслу мржњу за њен републикански режим који ју је свео на ниво другоразредне земље».[11] У Атини, на играма он налази потврду свог национализма схватајући нације као фундаменталну реалност времена. Мирно такмичење личи му на припрему за ратни сукоб. Страст и разузданост гомиле која слави своје земљаке, делује му реалнија и јача од племенитог идеализма Пијера де Кубертена. У поређењу са осталим нацијама (пре свега Енглезима и Французима) Морас види Француску у подређеном положају, а кривца за такво стање налази у њеном демократском и републиканском уређењу. Класично образовање, олакшало му је извлачење паралела. За њега је Француска исто што и Атина пред варварску инвазију Филипа Македонског. Демократија је ослабила и Атину и Француску и отворила врата варварима, док су у доба монархије и једна и друга биле светске с ветске силе, узори и представници културе. Закључак самостално извлачи – Француска се мора вратити на пут славе тако што ће раскрстити са републиканством и демократијом. Богдан Радица сасвим тачно примећује: «Зачетак Морасове мисли постављен је у његовој Антинеји».[12] Од тада Морас приступа радикалној критици демократије. Тај антидеморатски став представљаће оно по чему ће Морас бити најпознатији јер напад на демократију и све што она са собом носи представља суштину целокупног целокупног његовог дела. Ипак, мора се имати у виду да је његова критика демократије блиско везана са његовим погледом на индивидуализам, романтизам, револуцију и ре публиканизам. «По Морасовом схватању, демократија, либерализам, социјализам, комунизам су











се до краја не зна шта заправо из чега произлази, шта је чему узрок, а шта последица. Може се рећи да сви ови појмови за Мораса чине целину, односно да он устаје против њих скупно и противу њихове целине, те и да му није превише стало до тога да прецизно одваја, будући да су то све за њега «елементи нереда». Према Морасу „либерализам из 1789, су јакобизам и анархизам деветнаестог века, су напослетку исти и једнако деструктивни; једина одржива алтернатива је национализам прожет духовном идејом Француске.“[14] Ово свакако представља тешкоћу при проучавању Морасовог дела, али и појачава снагу њего ве мисли, њену ширину и свеобухватност, управо зато што се његова критика не односи само на појединости и последице него је упућена једном ширем склопу идеја и учења који престављају целину за себе. То примећује и Момир Николић када наглашавајући да је Морасова критика најпотпунија и највезанија критика демократије која је до сада постављена[15] као и Томица Керчуљ када каже да је за Мораса демократија више него политички режим. «Морас је са правом уочио да демократија пробија оквире политичке доктрине. Она је постала вера. Демократија је са поља политике прешла на терен метафизике».[16] Због ове чињенице Морасова критика демократије остаје непревазиђена од свих каснијих критичара демократије, али и коришћена (у целини или у деловима) од свих каснијих антидемократских покрета. Морас прво одређује и дефинише демократију. «Политички теоретичари називају демократијом сваку владавину (кратео) поверену већини (демос), која произилази из воље највећег броја, из сабраних појединачних воља. Идеална демократија била би она, чији би сви законодавни и административни поступци изражавали лојално, али и искључиво, само збир ових воља. С друге стране да би се могле сабрати ове воље мора се претпоставити да су све оне једнаке међу собом, ма како у ствари биле различите њихове вредности. У суштини демократија се оснива на систему једнаке политичке вредности појединаца».[17] Одавде произлази да је за Мораса демократија владавина броја, а да таква владавина нужно подразумева једнакост. На другом месту, у разговору са Богданом Радицом, Морас у складу с тим, наглашава да: «Демократија представља пре свега политичку, економску и социјалну једнакост».[18] Зато Морас своју критику демократије започиње критиком начела једнакости на коме лежи демократија. Он једноставно не признаје једнакост међу људима. Морасов доследан ученик, Момир Николић, је потпуно сагласан са учитељем када каже: «Ако је прва чињеница да људи постоје, онда је друга да су неједнаки. Тако би начело једнакости било у противности са оним што цео свет одувек види голим оком».[19] Дакле, људска неједнакост је код Мораса просто чињеница коју не треба посебно објашњавати. Морас се позива на природу, која је наравно, неегалитарна и за чега он види доказе на сваком кораку. кор аку. «Душе људи немају исто порекло. Кћери глине не уздижу се у ранг оних које стварају богови у креветима од пурпура».[20] Идеја једнакости је та која руши ауторитет, ред, поредак и хијерархију, то је хаотично и анархично учење. Управо због тих својстава једнакости, демократија је немогућа. «Без реда, дисциплине, јерархије, не











што у крајњем води ка уништењу културе и цивилизације. Баш због тога, те жеље за уједначавањем и нивелисањем, «Француска цивилизација мање но и једна друга може да прихвати идеје једнакости, јер цела њена мисао, сваколика њена уметност проткана је финоћом духа».[22] Такође, демократска једнакост је супротна напретку, будући да како Морас каже: «Сваки напредак је сложен, ствара разлике, диференцира».[23] И са моралне и религиозне тачке, Морас одбацује идеју о једнакости, «јер она подједнако третира и добре и рђаве доктрине».[24] Занимљиво, за идеју једнакости Морас каже да је јеврејска и да се ширила преко Библије.[25] Римокатолицизам је, наравно уравнотежио, ублажио и стварности прилагодио те идеје, баш зато што је у католицизму било садржано толико много римског и традиционално паганског. Дакле, Морас оштро одваја католичке од хришћанских елемената.[26] Међутим, реформација, превођење Библије на народне језике дали су ветар у леђа идејама једнакости. Морас полази за својим учитељем Де Местром за кога је протестатнизам „син таштине, отац анархије, светски узрок пропасти.“[27] Реформација је, према Морасу, подстичући идеју једнакости срушила јединствену хришћанску републику на Западу засновану на јединству вере, истим моралним принципима, на дисциплини и на истом језику – латинском. Посао рушења јединства који је отпочет Реформацијом настављен је Француском револуцијом. Револуција и романтизам, као „два аспекта исте индивидуалистичке болести“[28] уништавали су европско, хришћанско јединство које је постојало у религијским, политичким и културним стварима. Другим речима, идеали индивидуализма и једнакосити рушили су онај природни консензус о фундаменталним питањима без кога ни једно друштво не може да постоји. Морас инсистира на суштинском консензусу те се због тога супротставља демократији. Демократија успоставља неслогу у име слободе и једнакости и притом нема ни један идеал нити институцију која би могла да поврати консензус окончан 1789. [29] Демократија такође отвара простор за увоз страних и нефранцуских идеја као што је протестантизам. По Морасу, демократија је не само што разара базичне вредности, већ она „гуши и убија народни дух.“[30] Да би друштво опстало потребно је повратити духовно јединство. Будући да уништава базичан консензус Морас изводи закључак да је демократија супротстављена заједници. Морас затим истиче неједнакост као виталну чињеницу без које нама живота заједнице. «Изнад једнакости, изнад слободе постоји нешто више. Морасов емпиризам учи и проповеда да је ред, поредак у друштву важнији од слободе личности и уместо да слави једнакост макар пред законом, емпиризам посвећује пажњу инстинктивним и природним разликама, које су јасне оку анализе».[31] Дакле, једнакост је против заједнице, и у једнакости је немогућа орг анизација. Такође, овде се супстрат духовне истине проналази у световном корпусу знања проистеклом из „емпиријског изучавања услова друштвеног постојања“[32]. Наука нас дакле учи да је консензус неопходан за заједницу и да је друштво које би











неједнакостима „које лепо чине лепим, државу снажном, а народ здравим.“[34] Према томе, неједнакости доприносе складном функционисању организације, јер се организација и једнакост искључују. Савремена подела рада и специјализација потире једнакост. Друштво је сувише сложено, оно као и свака организација расте, напредује и развија се специјализацијом органа и расподелом функција те као такво тежи све већој диференцијацији и крајњој неједнакости. Тако је по његовом мишљењу, демократија можда и могла да постоји у Швајцарској, Норвешкој, античкој Атини или код малих народа са неразвијеном социјалном и економском структуром. «Али не могу да замислим демократију код великих народа, као што је наша Француска, јер се ови народи својом структуром привредних супротности и неслога, налазе непрестано у сукобу са демократском доктрином. Немогуће је схватити и предвидети социјалну и политичку сагласност у једном режиму демократије, где су велики банкар, велики писац, радник и сељак једнакоправни и располажу истим правом гласа».[35] Тако је индивидуална једнакост само фикција. Према томе, како се једнакост и организација искључују, самим тим искључују искључују се демократија и организација. По Морасовом мишљењу, немогуће је организовати демократију нити демократизовати организацију. На овом месту Морас се слаже са Робертом Михелсом и његовим гвозденим законом олигархије до кога је овај дошао проучавајући немачку социјалдемократску партију. Михелсов закључак је: „Што више нака организација бива организованија, утолико мање бива демократична. Организација квари природу демократије и претвара је у олигархију.“[36] Узимајући у обзир овакве своје сво је закључке и чињеницу да демократије постоје управо у најразвијенијим друштвима Запада, Морас закључује да је демократија један парадокс и да ће морати сама да се уруши пошто није у стању да решава проблеме и сукобе савременог друштва. Са критике начела једнакости Морас прелази на критику начела броја, односно начела квантитета које је у демократији повезано са начелом једнакости, јер ако се свачији глас рачуна и исто вреднује, онда одлуку доноси већина. Морас исмева демократске изборе када каже: „На првом месту, здрава друштва и добро установљене државе не дају своје круне на аукцију или такмичење.“[37] То је принцип броја за који Морас каже да је «апсурдан у своме извору, нестручан у својој примени и штетан по својим последицама».[38] Нестручан је зато што се принцип квантитета и квалитета искључују. искључују. Дакле, принцип квантитета искључује сваку предходну квалификацију и једнако вреднује свачији глас. Како су друштвени проблеми «сувише сложени, да би их их сви подједнако и јасно схватили»[39] јасно је да ће већина увек бити некомпетентна, а владавина начела броја нестручна. Сасвим у складу са овим и из истих разлога, Морас се противи јавном мишљењу. «То је једна тешко покретљива маса, којој су потребне грубе емоције и јаки надражаји, па да се заинтересује и да предвиди. Јавно мњење живи од садашњости, а што се тиче будућности, оно се интересује само за непосредну будућност».[40] На овом месту Морас залази у домен психологије гомиле. Његово











истина је независна од мишљења. Не ради се о томе да се зна тачно мишљење већине о неком питању него да се зна тачно стање ствари у вези с тим питањем. Осим што је неспособно да предвиђа, јавно мњење, и демократија неспособни су за високу државну политику која се остварује у континуитету од више генерација, што се како Морас подвлачи у разговору са Богданом Радицом, најбоље очитује на примеру демократске неспособности и неспособности народних скупштина да воде спољну политику. Чак и када је демократија покушавала да води спољну политику, њено непознавање европских прилика и потпуну некомпетентност некомпетентност на пример у Првом светском рату платило је милион и по Француза својим животима. Шта више, Морас одатле изводи и да је демократија само лажно пацифистичка, али да заправо у својој неспособности да води спољну политику непрестано изазива конфликте за које ни сама није спрема. Дакле, демократија је према Морасу, неспособна за велике државне подухвате тако да њоме вледа женски принцип, а демократија је слична жени пошто јој недостаје «мушки принцип иницијативе и акције».[42] Разлог овоме лежи у чињеници да демократија државу не чини апсолутном (што на латинском значи независна) него је држи подређеном променљивој изборној вољи маса којима се, како смо већ установили, лако може манипулисати или које се могу поводити за било каквим и било чијим идејама. Морас то сликовито наглашава када тврди да се демократија «управља по неком ко је одједаред дошао с улице».[43] Зато власт у демократији више времена и енергије троши на то да се одржи на власти уместо на владање односно вршење своје функције. Будући да тако стоји ствар са јавним мњењем, а знајући да постоје питања која се не могу решавати без суверене власти, потребан је један независан шеф државе, који ће суверено доносити одлуке носећи ауторитет и одговорност. Другим речима потребно је постојање једног ауторитативног центра који би био у стању да ради оно што демократија није у стању, а то значи да доноси одлуку. Идући за Де Местром, Морас прихвата да одлука мора увек бити дело појединца, а да вредност државе почива у томе што она о на доноси одлуку. Морас то формулише речима: «Он нам недостаје, човек за кормилом. Он нам недостаје, човек и ништа више».[44] Онај који доноси одлуку у Морасовој монархистичкој доктрини треба да буде управо краљ. Како примећују неки истраживачи Морасовог дела на овом месту се његов монархизам разликује од о д монархизма других покрета, на пример Ултраса. „Док су ултраси били рођени монархисти који никада нису доводили у питање идеју монархије, Француска акција је била покрет који је користио логику како би дедуковао који би тип режима био најприкладнији Француској. За Мораса монархија је једноставно била решење проблема.“[45] Управо супротно републиканству и демократији, само монархија може да поврати ред у Француској. Морасу је важна институција монархије, а не одређена личност. Тако се због своје рационалне везаности за монархију Морасова мисао интерпертира као неоројализам. Цветићанин тај Морасов неоројализам проналази у томе што Морас монархију не темељи на традицији или божанском праву, као класични













поредак. За Мораса је демократска неспособност још уочљивија у тренуцима тренуцима кризе. Она тада напушта своје принципе и да би се спасила не води демократску него више монархиситчку политику, дајућу власт у руке једном човеку. «Демократија се спасава само напуштајући делимично или потпуно све што представља њен смисао, њен значај и њену доктрину. Кад јој затреба ауторитет, мора га тражити само изван себе».[47] Он то поткерпљује примером из Првог светског рата истичући да је Клемансо водио политику Француске акције, антидемократску и монархистичку. На овом месту уочавају се паралеле са Шмитовим схватањем комесарске диктатуре.[48] Морас напада демократију и стога што принцип владавине броја на светло дана доводи оне које он назива «унутрашњи варвари» и којих се толико плаши. И не само да их се плаши, Морас им још у својој првој књизи препоручује срећу у ропским ланцима. «Колико би рођених робова, које познајемо, поново нашло свој мир у унутрашњости подрумских затвора одакле их је из глупости прогнала савремена историја».[49] Морас предвиђа да постоје људи који су « рођени робови» и срећа је и за њих и за државу да се такви нађу поново у мраку подрума. Уместо тога, демократија њима даје право гласа, тражећи од њих мишљење. Он „сматра да навала 'варвара из дубине', са њиховим противречним паролама о сл ободи и јединству, угрожава сав поредак у држави.“[50] Мораса то ужасава. Рођени робови, ти «варвари из дубина», када се домогну слободе окренуће се против свих око себе, они ће денационализовати и опљачкати Француску. Из тога Морас извлачи своје веровање да је демократија предходница социјализма и анархије[51], јер имају исту основу у индивидуализму и исто револуционарно порекло[52]. У савез против унутрашњих варавара, он позива цркву и војску, а у «црвене», односно непријатеље убраја све од демократа, републиканаца, либерала, па до социјалиста и анархиста. Ма колико били различити међу собом, та разлика је искључиво у степену, никако у суштини јер: «Индивидуализам, и његов израз у политици 'демократија [је] највећи творац, подстрекач, изазивач оног колективног покрета који се назива класна борба».[53] И овде Морас поново остаје на линијама које су зацртали остали радикални конзервативци. Људи нису једнаки, а демократија











грађанима, реду и хијерархији! Неорганизовани грађани узети појединачно, сваки сам за себе, изузети из свог социјалног контекста нису народ, јер нису органска целина. Они су гомила у којој до изражаја дол азе најгоре особине и они најгори. Демократија може манипулисати гомилом, али је то много теже када је у питању организован народ. Морас затим оптужује демократију да је издала идеју слободе. Стварна, конкретна слобода и аутономија које су постојале у време монархије замењене су апстрактном идејом слободе, која заправо води ка неслободи. За њега без сумње слобода јесте вредност, с тим што он истиче да изнад слободе постоје и друге, више вредности као што су мир, независност и снага државе. држ аве. Међутим, све те више вредности демократија по Морасу жртвује апстрактно схваћеној слободи. Управо стога је, сматра Морас, демократија подарила мање слободе него што је било у време старог режима. Он не заборавља да истакне оно што је научио од својих реакционарних предходника о аутономијама које су за време старог режима уживали поједини градови или корпорације, као и о слободи сло боди покрајина у саставу Француске. «Монархија у Француској – каже писац 'Анкете о монархији' - била је одувек бранич слободе, права; она је била веома ве ома свесна оног шта је било њено право према њој самој и према њеним поданицима; једном речју, она је имала чисту и јасну свест о границама права. Све је то данас потпуно сурвано у демократији. Када је француски краљ стизао у варош Ла Рошел[57], начелник града сачекивао је краља на градским вратима, која су била затворена једним симболичним свиленим гајтаном; и пре но што ће да уђе у град, краљ Француске морао је званично и свечано да изјави: да ће да поштује права и слободе града».[58] На индивидуализму заснованим укидањем посебних права за корпорације и покрајне (које, као и породице, служе као посредничка тела између појединаца и централне власти, чиме су брана централистичким тенденцијама)[59] те централизацијом државе, демократија је разбила оне природне колективитете и одузела им њихова посебна права. На тај начин, створила је гомилу превише слабих индивидуа између којих је покидала традиционалне, органске везе и споне те на тај начин смањила и економску ефикасност. Демократија ствара отуђење и обескорењеност, гомилу појединаца затворених у свом свету без контакта са традицијом, осећајем мисије, колективним идентитетом и културним достигнућима.[60] Наспрам њих стоји само











преоптеретила и тако разорила државу. Жеља за једнакошћу у први план је изнела најлошије елементе нације који најмање производе, а највише троше[62] или како их Морас на више места назива, «унутрашње варваре», док је идеја братства својим космополитизмом ослабила француску у борби противу непријатеља, споља. Оваквој демократској, централизованој и хипертрофираној држави Морас супротставља своју формулу монархије – краљ на челу република. Поред свега, «демократија је још и режим интелектуалне осредњости, која се нарочито испољава у избору њених представника».[63] Принцип који њих уводи у политику је, према томе, претња цивилизацији. «Тај неред који доносе са собом варварства, огледа се и у извесним политичким помодним доктринама. Тако је квантитативно варварство остварило и своје политичко средство, достојно своје доктрине. Цивилизацији броја, режиму броја, односно варварству одговара на политичком плану демократија».[64] Дакле, демократију карактерише интелекутална осредњост, помодност и несталност, што у крајњем за Мораса поново значи варварство, будући да су његови идеали ред, поредак, стабилност, хијерархија и висока култура. Такође и на овом месту може се препознати Ле Бонов утицај. Победа демократије тако значи крај цивилизације. У разговору са Радицом Морас изражава своју забринутост за судбину цивилизације: «Ја држим да се ми налазимо на прекретници цивилизације. Уистини, цивилизација цивилизација се налази у своме опадању. Ја држим, када је реч о сумраку цивилизације, да је потребно казати оно што су говорили средњевековни аскети: налазимо се у сумраку дана, у сумраку живота и ноћи времена. Јер, ми се уистини налазимо у предвечерју света, културе и живота, у ноћи Запада и Европе.“ [65] Демократија, по Морасу, неће моћи да заступа јавни интерес. Као што смо већ видели, он је органициста и верује да је интерес заједнице другачији односно виши од интереса појединаца. Исто као што ни заједница за њега није прост збир својих чланова, тако ни општи интерес није збир интереса и воља оних који сачињавају ту заједницу. «Постоји контраст између приватних интереса и општих интереса у сваком моменту једног народа. Постоји контраст између општег интереса како се поставља у извесно време, и тог истог интереса касније».[66] Дакле, појединци се при избору не равнају спрам општих интереса целине које често и нису у стању да











познавање нема ни способности ни стручности».[68] Због тога демократију назива «владавином брбљиваца»[69] што ће такође постати класична примедба демократији. Његов став по овом питању најбоље се види када у једном интервјуу из времена окупације одговара на питање да ли подржава оно што Маршал Петен назива сарадњом. «Нисмо више, хвала богу, под режимом Дискусије, где је све пропало управо с тога што није могло добити постојано усмерење: ништа није чврсто стајало, ни ауторитет, ни одговорност. Пошто смо све то из основа променили, земља из тога мора извући користи. . . Када једна Држава постоји, када испуњава своје обавезе, наша је дужност двострука: Да јој омо гућимо да обавља свој посао, и да унапређујемо то њено испуњавање обавеза».[70] Дакле, дискусија и право свих да све коментаришу које демократија носи са собом, уздрмали су ауторитет и одговорност или како на другом ме сту каже «онај који стално испитује, тај не влада; а онај који влада, тај не испитује».[71] На овом месту се осећа не само одбојност према дискусији и начелу квантитета, већ и извесни антиинтелектуализам и одбојност према јаловом испитивању, мерењу и пропитивању уз одсуство акције. Јер дискусија је штетна, она разара стваралачке способности. Стваралачка способност заправо значи могућност доношења ауторитативне одлуке. «Енергична мањина, позвана да спасе народ, уништила би саму себе ако би се предала дискусији».[72] На другом месту, наводећи свој закон политичке егзистенције, он такође иступа против дискусије, залажући се за владавину «активних људи»: «Тако народи, којима владају активни људи и они који воде ратове, надвладавају народе којима владају адвокати и професори».[73] Држава под влашћу «брбљиваца», адвоката и професора нужно је слабија и мање моћна, од оне на чијем челу стоје војници и «активни људи» способни да у тренутку доносе судбоносне одлуке. На овом месту се осим изражене жеље за вођом и владавином «чврсте руке» осећа и јединствен антиинтлектуалистички антиинтлектуалистички набој који цени више активизам и снагу војничког занимања, него расправу, паметовање и надмудрување адвоката и професора.[74] Такав сличан антиинтелектуалнизам ће иначе бити својствен за разне десничарске покрете, чак и онда када су изразито антипопулистички и аристократски. Зато Морас и одбија да коментарише чак и оне појаве у вези којих има мишљење, сматрајући да је дужност појединца да остави државну власт да ради свој посао и да је помаже све дотле док та власт, уз пуни ауторитет и одговорност, обавља свој посао











да су везани и ограничени у својој власти, своју енергију троше на одржање на власти. Са друге стране, јавно мњење је некомпетентно, ћудљиво и на њега се може утицати. Са треће стране, избори коштају много, штампа која креира јавно мњ ење, такође много кошта. «Моћ новца се највише осећа у демократским земљама. . . У таквим земљама где је демократија на папиру иза лажне фасаде могу се лако видети тајне силе, које представљају превласт новца. . . Једна власт без ауторитета не може да надвлада моћне мо ћне групе или појединце; демократија на тај начин постаје олигархија или плутократија».[76] Дакле, сама демократска власт није у стању да се супротстави разним појединачним интересима и плановима, ако из њих стоји капитал и моћ. Демократија се тако распада под ударима корупције и организованих мањина. Тако је за Мораса демократија нека врста лова у мутном. У неорганизованој демократији у којој су појединци узети појединачно ствара се посебна анархичност у којој политички профитирају мале, али добро организоване скупине. Морас је за време свог живота видео многобројне афере у које су били уплетени демократски политичари, а демонстрације на којима се викало «Доле лопови!» биле су итекако чест догађај.[77] Из онога што је могао да види на сваком кораку Морас је извукао закључак о поткупљивости демократских политичара, општој корупцији и потреби да се пошто по то присвоји туђа имовина. У таквој ситуацији, поред богатих у држави власт преузимају све добро организоване и по правилу анационалне мањине: Јевреји, странци, протестанти, масони... Демократија је, како то Морас види, увек била у савезу са овим олигархијама и подстицала корупцију. Тако он даје и пластичан приказ тог савеза: «Злато може на исти начин да одузме нацији власт, па да је преда странцу или непријатељу. непријатељу. Ево како то изгледа: мали Јеврејин из Галиције, који једва говори француски, долази у Париз, продаје своје прње, тргује, игра на берзи, обогати се; онда добија француско поданство, шаље свог сина у гимназију, син напредује, постаје адвокат, професор, новинар, сенатор или председник Републике. Тако председник француске Републике може да постане неко, ко нема ни капи француске крви, ни атома француске мисли. И ништа у режиму републиканског и демократског избирништва не спречава овај чудни 'curses honorum'. . . Тако демократска држава прелази из незаинтересованих руку партије у грабљиве прсте Финансије, док и њих не замени иностранство, које им даје новац».[78] У крајњем, ово представља Морасову оптужбу да је демократија поред свега још и дубоко неморална, али такође повезује













антифранцуских елемената оличених у „четири савезне државе“ прво је неопходно раскрстити са републиком и демократијом, а затим рестаурирати хомогену државу, базирану на римским врлинама реда, хијерархије и ауторитета.[81] Морасовом делу се, као и код осталих критичара демократије налази опсежна критика парламентаризма и партијског живота. «Демократија је влада партија, а свака партија значи раздор и поделу. Овај систем почива на унутрашњој борби. Он убија дисциплину, слогу и мир међу грађанима».[82] г рађанима».[82] У Морасовој перспективи партије само свађају народ, стварају немир и нерад окрећући људе од њихових послова, а поред тога, партије су нешто вештачко и «неприродно». Сам Морас је одбијао да своју организацију посматра као политичку партију.[83] Тако он упућује критику и парламентаризму, као систему за извођење криза. У корену парламентаризма Морас види начело конкуренције и један, по њему, нездрав, такмичарски дух. Упркос опште раширеном мишљењу да такмичење на површину избацује најбоље, оно за Мораса води штетним унутрашњим борбама, нереду и несталности, а при том нужно не мора на површину избацивати оне најбоље већ често «спретније» или амбициозније. „Гесла попут оних 'за најбољег човека' када се прошире на цео друштвени живот, само шире раздор и патњу. На крају цела популација конкурената је прожета духом махните емоције која лучи горку завист и љубомору. Здравље политичког тела је угрожено и општи стандарди живота и понашања се постепено урушавају; чак и међу најнадаренијим расама демократија се завршава као владавина медиокритета.“[84] Морас, свестан мана бирократије и њених слабости, иде чак дотле да парламенту и парламентаризму супротставља











демократије. У Атини је Морас спознао колики је енглески утицај у средоземљу и уверио се у стварни престиж Немачке. У односу на њ их Француска му је деловала другоразредно. Ипак, Морас се добро сећао лекција из историје о француској моћи и престижу у време старог режима.[90] Њему није било тешко да ове чињенице доведе у везу и да разлог за француски пад види једино у политичком уређењу. Француска је слаба зато што је демократска република, док су Енглеска и Немачка монархије, без симпатија за демократију, али са истанчаним осећајем за традицију. Није му било тешко да направи паралелу са сломом Атине у доба демократије, те победом македонских варавара који су под Филиповом влашћу лако савладали декадентну демократску Атину. Чињеница да је Немце сматрао варварима и да није гајио превише лепо мишљење ни о Енглеској (Перфидном Албиону), упућују на то да је немоћ Француске схватао и као пад цивилизације. Закључак је јасан – ако Француска жели да опстане она мора да се врати себи[91], свом духу и својој традицији, што у крајњем значи – монархији. Он жели ту обнову, а како примећује Албер Тибоде: «Као и Фихте, Морас је ставио себи у задатак да обнови не људски род, већ Француску, враћајући је њеним традиционалним коренима».[92] Премо томе, намеће се закључак да је Револуција и све оно што је она са собом собо м донела, као и цела она линија француске мисли која ју је антиципирала, нешто дубоко атнифранцуско, страно, туђинско, антитрадиционално и штетно. Морас је спреман да преузме посао великог чишћења, а из оваквог виђења ствари постаје јасна и његова филозофија историје, према којој свих тих стотинак (односно нешто мање) година француске историје треба схватити као грешку, скупо плаћену авантуру и непотребну, сулуду екскурзију из које ипак вреди извући поуке за будућност, а











одлази можда и највећи део Морасових Мор асових напора да повуче линију која ће спајати демократију, индивидуализам и револуцију. Морасу се уз све евентуалне ограде, ипак мора признати скицирање једног занимљивог родослова демократије. Он такође изучава и појавне облике демократије и утицај на државу, друштво (пад традиционалне породице и ауторитета оца) и политику (пре свега спољну политику и питања рата и мира) придајући посебну пажњу појавама које, по његовом мишљењу проистичу из демократије (централизам и етатизам, парламентаризам и либерални капитализам у економији). Даје и посебну визију будућности демократије указујући на то да се она нужно завршава со цијализмом, комунизмом и на крају анархијом. Све ово чини теоријску компоненту Морасове критике, коју он поткрепљује обиљем примера из политичког живота Француске или политичке историје других земаља, веома лако и безболно прелазећи из домена теорије у домен праксе. Њему никакав проблем не представља да повеже критику демократије са критиком потеза Леона Блума или са нападима на Марка Сањеа. Дакле, Морасова критика демократије представља заокружену целину која прожима филозофију, политикологију, социјологију, право, историју и књижевност ако се има у виду Морасово ангажовање на пољу књижевне критике, као и песничка стремљена. Морасова критика демократије се не може разматрати одвојено од осталих елемената његове доктрине. Иако у његовој мисли критика демократије заузима централно место, она је ипак само један део његове мисли. На све замерке које упућује демократији, Морас нуди сопствене одговоре и алтернативе, али он такође











око поново основане Француске акције или разних француских часописа. Ради се о доследним настављачима Морасовог дела који ништа или готово ништа не мењају у његовој доктрини остајући му верни до краја и без остатка. Поред тога, многи активисти Националног фронта такође поштују Морасово дело. Још остаје да се види колико ће ћ е Морасов поглед на демократију бити актуелан у ери глобализације и у контексту рата против тероризма. Што се тиче домашаја Морасове критике демократије, мор а се признати да ослобођена неких прејаких тонова, његова антидемократска полемика ипак добро увиђа неке проблеме. Чињеница је да пробелем корупције, као и могућност да се претвори у плутократију у сваком тернутку лебде на демократијом. Са друге стране, на неким местима Морас остаје само делимично у праву. На пример, чињеница је да у тренуцима криза (рата) демократије на известан начин одустају од својих принципа, суспендујући један круг права и слобода. Међутим то стање је привремено и не захтева шире промене у оквиру система, па се никако не може рећи да је то прелаз са демократске на монархистичку политику. На крају крајева демократија не жели нити ствара перманентну кризу како би што дуже могла да врши власт без контроле. Ипак, на неким местима се Морасова критика претвара у изливе беса и носталгије. Истичући предности бирократије над парламентаризмом или остајући по сваку цену на страни начела наследности, чак и када је оно неминовно погрешно, Морас као да «тера инат» демократији нежелећи да јој призна ни једну победу. Све у свему, остаје чињеница да Морасова критика











Davies Peter, The Extreme Right in France, 1789 to the Present, from de Maistre to Le Pen, Routledge, London, 2002. Де Местр Жозеф, Списи о револуцији, Уметничко друштво Градац, Чачак – Београ, 2001. Ђорђевић Мирко, Српска конзервативна мисао, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Београд 2003. Кварич Хелмут, «Сувереност у ванредном стању (о појму суверености у делу Карла Шмита)», Суверен и сувереност; између пијма, фикције и политичке емоције, ур. Петар Бојанић и Иван Миленковић, Службени гласник, Београд, 2008. Керчуљ Томица, Политичке идеје Шарла Мораса, Београд 2004. на сајту http://www.komentar.rs Кецмановић Ненад, «Демократија и насиље», Годишњак Факултета политичких наука, Београд, 2009. -

Ле Бон Густав, Психологија гомиле, Алгоритам, Београд, 2005.

-

Milardović Anđelko, Uvod u politologiju, Pan-liber, Osijek, 1996.













-

Сартори Ђовани, Демократија – шта је то?, ЦИД, Подгорица, 2001.

Sutton Michael, Nationalism, Positivism and Catholicism: The Politics of Charles Maurras and French Catholics 1890-1914., Cambridge Universitz Press, Cambridge, 2002. Стакић Владислав Д., Монархистичка доктрина Шарла Мораса – основи француског поретка, Александар Јелић, Београд, 2002. Хамилтон Аластер, Фашизам и интелектуалци 1919-1945, Вук Караџић, Београд, 1978. -

Цветићанин Невен, Европска десница између мача и закона, Филип











животу, истина на маргинама. Морасови Морасо ви следбеници окупљени су око организације Француска акција, неколико часописа и Интернет портала maurras.net и actionfrancaise.net. [5] Милош Бунић, «Отац интегралног национализма», Нова искра, број 67, Београд 2001. стр. 26-27. [6] Види: Ненад Кецмановић, «Демократија и насиље», Годишњак Факултета политичких наука, Београд, 2009. стр. 43. [7] Heinrich A. Rommen, The State in Catholic Thought: A Treatise in Political Philosophy, Herder Book Co. London, 1950. p. 115. [8] J. S. McClelland, „The Reactionary Right: The French Revolution, Charles Maurras











[16] Томица Керчуљ, Политичке идеје Шарла Мораса, Београд 2004. на сајту http://www.komentar.rs/biblioteka/sarl_moras.zip http://www.komentar.rs/biblioteka/sarl _moras.zip стр. 8. [17] Владислав Д. Стакић, Монархистичка доктрина Шарла Мораса – основи француског поретка, Александар Јелић, Београд, 2002. стр. 63. [18] Радица, нав. дело, стр. 71. [19] Момир Николић, Грађанинов врт, Београд, 1941. стр. 70. [20] Нолте, нав. дело, стр. 71. [21] Стакић, нав. дело, стр. 64.











[34] Нолте, нав. дело, стр. 111. [35] Богдан Радица, нав. дело, стр. 71. [36] Ђовани Сартори, Демократија – шта је то?, ЦИД, По дгорица, 2001., стр. 155. [37] Charles, Maurras, (1937), The Politics Politics of Nature, Abridged Abridged English trans., reprinted in J. S. McClelland (ed.) The French Right: From De Maistre to Maurras, London: Jonathan Cape у Daniel Woodley, Fascism in Political Theory: Critical Perspectives on Fascist Ideology, Routledge, London, 2010. p. 34. [38] Стакић, нав. дело, стр. 72. [39] Стакић, нав. дело, стр. 72.











[52] На овом месту треба бити опрезан. Морас није нужно и по сваку цену против социјализма. На крају крајева његови следбеници су сарађивали са синдикалистима у Прудоновом клубу. Њему смета егалитаризам код социјалиста. «Неегалитарни социјализам ускладио би свој систем синдикалних и корпоративних власништва с природом ствари, а не са умијетним утопизмима.» утопизмима.» (Шарл Морас, Mes idees politiques, Preface, стр. LXVI, у Валентини, нав. дело, стр. 312.) У истом делу, већ на следећој страни Морас објашњава да је социјализам без демократије, и синдикализам ослобођен класне борбе управо фашизам који представља методичну и сретну вољу да се у један сноп уједине сви људски фактори националне производње. [53] Милош Бунић Бунић «Органски национализам», Нова искра, искра, број 70, Београд 2002. стр. 24.













стр. 116. [68] Стакић, нав. дело, стр. 117. [69] Шарл Морас, Le nouveau Kiel et Tanger, Париз, 1921, стр 240 у Нолте, нав.











International History, Penguin Books, London, 1990. p. 108. Морас посебно има у виду оне чије презимена обилују словима „К“, „W” и „Z“ Будући да су ова изузетно ретка у француским презименима. Види, Davies, нав. дело, р. 85. [81] Види: R. S. Wistrich, Anti-Semitism: The Longest Hatred, London, Mandarin,

Dusan Dostanic - Sarl Moras i Kritika Demokratije

Recommend Documents