1. УВОД Међу књижевним историчарима постоји општа несагласност шта треба најпре представити – да ли оно што је стваралаштво или оно што је рецепција одређеног стваралаштва. Па писци књижевних историја и код нас и у свету бирају та два различита приступа. Неки најпре излажу оно што је историја поезије, прозе, драме, а онда долазе до критике што је историјско вредновање и што је књижевна уметност. Други, поступају супротно и сматрају да је онима који су тако дубоко заинтересовани да упознају одређену литературу да најпре треба њима предочити систем у којем је све то вредновано, хијерархијску лествицу писаца и дела. Затим, све је могуће интерпретације тих важних дела, а онда прећи на разујевање тих дела и писаца. Ми ћемо изабрати прво постављање драме, а онда ће доћи и критика која обухвата и поезију и прозу и драму.
ИСТОРИЈАТ СРПСКЕ КРИТИКЕ За нас српска књижевна критика почиње 1893. године када Љубомир Недић објављује прву своју књигу која је у непосредној вези са књижевношћу ,,Из новије српске лирике''. Још једну књигу он, психолог, филозоф по образовању, преводилац са немачког од 12. године, немачки, француски, швајцарски, енглески студент у Немачкој је докторирао на питањима, на проблему из енглеске емпиријске логике. Брзо и лако се разболео и пао у постељу и тад се оркенуо књижевности. Утемељивач је модерне српске критике, естетичкога правца, предајући на Великој школи у Београду логику и психологију. Много је простора посвећивао питањима унутрашњега живота човековог, онога живота који се по његовом суду најдубље изражава у књижевној уметности. Први је увео Шопенхауера у српску духовну сферу, писао је о силогизмима једнако као што је писао о спиритализму. Главни његов текст, важан за нас, текст који лежи у самом темељу модерне српске критике естетичког смера јесте предговор другој књизи објављеној 1901. године под насловом ,,Новији српски писци''. Текст се зове ,,О књижевној критици'' и то је први текст у нашој историји књижевне мисли који на јасан и логичан начин раздваја науку о књижевности од књиежвне критике, науку поистовећену са историјом књижевности, а критику сагледану као самостални књиежвни жанр који он изједначује по суштини са уметношћу. Још један текст Љубомира Недића важан је за оне кључне ставове у његовој теорији критике и пракси. То је То је текст који је написан крајем 1895. године г одине за часопис који је приватно покренуо ,;Српски преглед'', а који је узет као узор када АСрби реше да покрену СКГ од 1901. до 1914. То је серија најбоља књижевног часописа. У томе часопису Љубомир Недић је желео да модернизује мисао о књижевноти и објавио анкету која е тиче књижевног и естетског критерија. Само се један одазвао на ту анкету. То је Богдан Поповић који је напсао текст ,,О васпитању укуса''. Љубомир Недић није завршио свој текст о истој теми. Он објављује и ту се завршава анкета. анкета. Тек ће 1914. године у СКГ бити објављен ,,Покушај о литерарном укусу''. Њега објаввљује уредник Павле Поповић, а текст је Недића. Трећи важан Недићев текст јесте његова студија ,,Војислав''. То је студија о поезији Војислава Илића. Битна је за нас што се први пут у српској књиежвној критици појављује појам песничке слике и што се први пут у недовршеном класификацијксом виду појављује типологија песничких слика на примеру поезије Војислава Илића. Он је за Недића био не само природно даровит стваралац, већ и песник великога занатскога умећа. Оно што је у теорији поезије и теорији књиежвности
када је о Недићу реч важно знати јесте прво, да се он књиежвним делом бави као уметничком творевиом која почива пре свега на појединостима, сложају како он говори тих појединости у једно више семантичко једиснтво. Са друге стране, истичући у први план формалну стуркутуру књижевног дела у својим критикама он ће први код нас показати и први у свету раздвојити оно што је ауторска свест од свести која ствара која обликује уметничко дело. Како је он говорио то је писац иза књиге, аутор, и писац који књигу ствари, ауторска свест (Бахтин). 1900. године Љубомир Недић ове идеје први пут излаже на јасан и логичко конхерентан начин изводи у својој критици. 25 година досцније Бахтин ће пишући прву верзију свог чланка који прераста касније у књигу, Аутор и његова свест у естетској активности... Дакле, Недић већ 1900. године у ЕстетичкоЕстетичкотеоријскоме смсилу раздваја аутора дела од аутора књиге нпр. писца Бору Станквоића од оне личности које обликује, на нечисту крв. ОН прави разлику између аутора и ауторске свести. Истакнуто је када је у питању један велики естетичар, отац свих оних модернизама и авангардизама почев од 1903. па све до 1930. године – Бенедето – Бенедето Кроче који објављује Естетику 1903. године. Он говори о естетичкој мисли о уметничкоме стваралиштву. 1936. године (35 година после Љубомира Недића) у књизи ПОЕЗИЈА која се бави теоријским проблемима које се тичу песничког ствралаштва, повлачи разлику између песничке личнсости и песничког субјекта и то баш као и Недић у тексту о књижевној критици. Десет година раније, управо у време када се конституише англоамеричка нова критика, Ричардс, Едгар, Брукс и још једног доброг броја значајних тумача поезије и књижевности уопште... Они, новокритичари изграђују критику управо онако како је то Недић учинио. Само то што је урађено на српском, остаје на нивоу, не утицаја, непланирања, него и сроднодсти које не говоре ништа о преузимању с ове или оне стране. Наравно, то уопште не реалативизује вредност и првенство у разумевању песничкога књижевног феномена који припада Недићу. Професор указује да је једна средина, са човеком који се школовао у западном свету, да је у том човеку увид у стварност једне појаве био такав да предњачи на оно када ће други, не мањи духови, доћи до истоветних сазнања и прекрити планету својим открићима. Тај Недић је био учитељ Богдана Поповића (13 језика знао). Школовао се дуже да би све изучио. Он је студирао филологију (спис о Интерпункцији – логичка, семантичка употреба запете). Богдан Поповић је био оријентисан више на естетику и анализу, а не дневну критику. Она је била поразна по АЛексу Шантића – три године неће написати стих, био је у шоку и пресечен. Богдан Поповић данас је важан пре свега по теорији ,,реда по ред''. Она је неоригинална у почетном смислу. Слично је било у енглеског естетичара (Алексндра Бена). Он је користио примере из српске поезије. Друго, Богдан Поповић је најсазлужнији за дефинитивно окретање од германскога духа према галскоме духу. СКГ чији је оснивач Богдан Поповић ће да види зорњачу нових идеја о књижевности управо у ономе што се стварало на француском говорном подручју. Притом је написао најбоље код нас досад објављен текст о томе шта су књижевни листови и књижевни часописи. У прва два броја СКГ је објавио тај текст. Он је утемељивач стилистичке критике код Срба . Она је заснована на тумачењу језичких, стилских и значењских појединости које текст може имати. Богдан Поповић је осим тога писац најбоље књижевне анализе код Срба, анализе песме. Он је као што знамо саставио прву песничку антологију код Срба – Антологија новије српске лирике 1911. године.
Он је рекао шта је песма, шта је лирска песма. У тој Антологији је објавио преко 300 песама од 26 песама – од Радичевића до Милана Ћурчина. Милета Јакшић је последњи. Сви су жудели да сазнају ако Богдан Поповић на такав начин зна шта је права песма, лепа песма, о томе ко је велики песник (оглед Велики песник) тражили су од њега да каже која је најлепша песма у Антологији. Он је одбијао да то каже. Он је био аристократ. Он није хтео да одговара. Тако је трајало до 1929. године када се прештампала његова Антологија када није могао да одоли и решио да каже да је то песма ,,Ноћу'' Душана Симића који је умро 23. години. Он Диса није унео. Али, како је аналитичар, и озбиљан дух, њему није довољно да каже да је најбоља песма Ноћ Душана Симића. Он је показао зашто је то најбоља песма. ОН напише текст Једна књижевна анализа у којем демонстрира шта је прво то књижевна анализа на који начин се она спроводи, које механизме треба да користи, када да их користи, када се обраћа језику песме, када стилу, када мотиву, када општој језичкој организацији, строфама, песми у целини. Употребљивије за студенте, наставнике и професроре су писали многе корисније текстове, али узвишеност и лепота некога чина не мери се по његовој употребној вредности, већ по мерилима која често не можемо на рационалан начин да протумачимо и просто знамо да су то. Енглези су у 19. веку увели термин који је преведен ,,ауторитет установа'', ,,човек установа''. Најбоље је објаснила Вирџинија Вулф када је у једном тренутку и полемици расрпављујући шта је критика, шта есеј, па немајући више аргументе, она каже величанствену ствар. Она каже: ,,Кад лорд Маколија изнесе мишљење, то није само мишљење''.. То је мишљење лорда Маколија. Исидора Секулић и Вирџинија Вулф хоће да кажу да наша свакодневна мерила која су опус онога што зовемо култура нису довољна за оно што из тога описа излази или што тај опус превазилази. Не можемо мерити мисао ако узмемо Канта и рецимо неког другог из Ниша (филозофа)... Кант ће ћутати док не видимо мишљење. Тада ће се рећи. Богдан Поповић је угланвом урадио то што је урадио и оставио естетске фрагменте и нека невероватна проучавања културе, естетике. Писао је о народној књижевности, актуелној књижевности. Он се бавио филологијом на специфичан начин и преводио је, и имао брата Павла. Он је ишао у историју културе и књижевности. Пише уџбеник Преглед српске књиежвности који доводи тачно до оне године када почиње Скерлићева Историја нове српске књиежвности су целовита књига написана по различтикм методологијама и која успоставља целину српске књиежвности од Светог Саве до Скерлићевог доба – ПРвог српског рата. Павле је творац историјске књежевне критике и он се на подједнак начин бавио старом српском књижевношћу коју ће израдити по родовима и врстама и жанровима и увди народну књиежвност као посебан сегмент и средњу књижевност (дубровачку књижевност са осталим литературама). Он ће бити забрањен. Он говори о томе шта је српски удео у дубровачкој књижевности. Дубровник постаје саставни део хрватске државе тек када је створена Хрватска бановина 1939. године .Сви најзначајнији писци не крију српско порекло и да пишу српским језиком – Џиво Гундулић, Држић,... Много значајнији за књиежвну критику за Павла Поповића са којима је од 19051909. године уређивао СКГ је Скерлић.
За српске критичаре је највећи историчар књиежвности, а за историчаре је најзначјанији критичар. Свако га тера као великог из свог дела. Живео је око 37 година и остало је 20 томова иза њега. Показаће се да је он највећи критичар кога су Срби досад имали и највећи историчар и критичар. Скерлићева критика и Историја књижевности како је он схвата има своја ограничења и своје недостатке. Али снага личнсоти и дар који се носи постаје трајна вреднсот. Можемо мењати термине и називати овом или оном речју, али суштинско сазнање остаје и по томе је он оно што он јесте у нашој књижевности. Он је био мужевна појава. Био је и политичар. Скерлић уводи на велика врата српске књижевности оно што се зове импресионизам и субјективизам књижевном делу, али не субјективизам преузет из страних књиежвности, већ с обзиром на природу националне књижевности Скерлић модификује преобликује и преображава метод да буде такав да би изразио оно што је сржна вредност дела и писаца којима се бави. Скерлић је имао два велика ученика: један ће остати велик у сваком погледу и са временом ће његова дела расти у очима потомака и оних који проучавају историју и културу. Бранко Лазаревић је био разочарање Скерлићево, само он тога није свестан. Скерлић је отрован у Бечу. Тражена је есхумација да се то утврди, али власти нису дозволиле. Драгиша Витошевић је то навео. Милан Богдановић, је други ђак кога ми имамо у програму. Тај текст се односи на оно што он није признавао авангарду, већ модернизам. ,,Слом послератног модернизма 1934... После долази Исидора Секулић која по општој галами књижевних историчара и критичара није успела да изгради коизистентан књижевни систем из кога се онда на консеквентан начин могу разумевати књижевне појаве и могу интерпретирати појединачна књижевна дела. Систем може да обухвати оно што је карактеристично, а не оно што је изузетно. Оно што је изузетно постоји само као једнина. Оно на шта се примењује систем никад није једнина. Исидора Секулић је била полиглог и свестрана личнсот. Она је била велики путник и књижевни намћор каквог нема међу мушкарцима. Она је искључива до те мере и могла је бити искључива само према себи што је и била. Она је и морална личност по томе што је за сва непочинства која је чинила пријатељима и људима књиежвности најгора непочинства чинила самој себи. Она је дала извесну изврсн у типологију књижевних критичара као личнсотима у расправама ,,О .... У историји остајае критика која је настајала поводом недоследног књижевног дела. Књиежвно дело може постојати без критике уколико је критика недобра... Уводи и теоријско- религијски став (религијско мерило) које књиежвност може да се тумачи не само кроз текст него открива и значајније духовне висине. Њен есеј ,,Иде ли уметност над светост'' одличан је пример овом феномену. Њени текстови о Достојевксом (два текста) и о религиозним мотивима у англосаксонској модерној поезији 19. и 20. века, затим о Момчилу Настасијевићу оправдавају став да књиежвност није ни изблиза антрополошка чињеница која има низ значења – друштва, језичко формална, онтолошка, религиозна... На тој широкој скали се и показује ко може да једно дело тако сложене структуре најдбуље и најошире да разуме и прикаже. Бавила се пуно језиком. Чувени текст ,,О београдском стилу''. Има изванредне приказе Петровића Растка, Црњанског. Писала је и о Његошу – један том, а други смтра да је спаљен под притиском комунистичког система. Међутим, дат ми је рукопис који нико неће да објави., ,,Записи о дружењу са Исидором Секулић''. ОНа је имала монаха и који је ноћу у неодређено време
божанске мелодије певао и које су се спајале са оним што је молитвено у људкосј природи са нечим што је природа сама и што се не може померити. Они су га сматрали мало лудим, Синиша Пауновић тврди да је њему Исидора поверила други том о Његошу и да је то закопао, а не да је спалила. Не дозвољавју да се то штампа да се не би нарушила њена репутација. Сва писма је спалила, јер је сматрала да лично треба уништити. Водила је дневнике и уништила и све дневнике. Исидора Секулић умире 58. године и она је прва жена академик. У последњим годинама њеног жвиота потпуну афирмацију остварују други људи – Зоран Мишић и Борисав Михајловић Михиз. Долази до опште сважђе међу модернистима (они који после 49. године ипак сматрају да књижевност .... )и традиционалиста. У тој свађи раних педестих година имамо корист. Модернисти покрећу часопис Дело који излази до 89. године. Излазио је и часопис Савременик као гласило традиционалстиа (њега су модернисти назвали Фрулашима). Тај Савременик је значајну улогу играо у обликовању онога што је књиежвни живот друге половине 20. века. Тих година се оформљују као критички духови Петар Џаџић Никола Милошевић, Зоран Глушчевић, а од историчара Димитрије Богдановић, Ђорђе Трифуновић, Миодраг Поповић, МИлорад Павић (барок),...
2.
1
ЉУБОМИР НЕДИЋ1
Слободан Јовановић ,,Из историје и књижевности'' – Љубомир Недић - Љубомир Недић провео је скоро десет година на страним универзитетима. Због своје докторск распреаве био је годину дана у Енглеској. Био је добар професро. Увек је говорио тешко, али његово је излагање имало јасноћу, везаност, логичку оштрину. Он је исто тако добро знао немачки и енглески језик и књиежвност, захваљујући свом природном дару за језике и свом раном интересовању за лепу књижевност. Своју прву књигу Из антологије новије српске лирике донела му је глас нашег најбоље критичара и остала његово главно дело. Књига је објављена 1893. године. Пре него што ју је објавио, Недић ју је читао на састанцима једног књижевног друштва, коеј се звало ,,Књижевна заједница''. Сваком песнику о коме је Недић говорио у својој књизи била је посвећена засебна седница, и пошто би Недић прочитао своју расправау, отворила би се препирка. У својој књизи Недић е говорио о овим песницима: Јови Илићу, Каћанском, Јакшићу, Змају, Лази Костићу, Војиславу. Најјачи утиска начинила је на њега расправа о Змају; она је чак нашкодила осталим расправама јер је утој мери привукла на себе пажњу, да је игзелдало као да осим ње нема ничег више интересантног у целој књизи. Успех те расправе објашњује се тиме што је Недић напао Змаја, који је дотле важио за неприкосновеног. Био је слободњак – ни радикал, ни републиканац, ни социјалист у праовм смислу. ПО његовом мишљењу Змај је био песник без осећања, стихотворац врло вешт, али и врло хладан. На Недића се дигла повика као на човека који није увредио само једног песника него читаву једну политичку групу и читав један нараштај читалаца. Недић је тачно видео једну ствар коју нико други пре њега, а то је да Змај није чист лиричар, и да се његова снага налази у његовој осећајности. Змај је, у ствари, био дидактички песник, који се од наших ранијих дидактичара разликовао тиме што није давао моралне поуке него политичке, што није био озбиљан и сухопаран него духовит и занимљив. Он није био ни сув ни хладан, као што су обично дидактичари. Поред све своје строгости према Змају, Недић га је у једном погеду ипак био преценио. Он је његов успех код публике желео да објасни прворедном вешитном његовог стихотворства. Данасје за свакога јасно да Змај није био никакав виртуоз стиха. Змај је био једна жртва Недићеве критике, друга је био Лаза Костић. Неко га је упоређивао са Шекспиром, за Недића је био само један извештачен особењак, који се усиљавао да буде оригиналан мислилац и велики стихотворац. Уместо оригиналних мисли, имао је само чудњачке асоцијације и место творачке снаге израза само наказне неологизме. Размажен и пуст, он није имао праве оригиналности, али је волео да се прави друкчији него остали свет, и са претеривањима рђава глумца ,,представљао'' генијалног песника. Пре својих критика ниеј познавао ниједног ни другог. ПОзнао их је после својих критика. Змај и Недић нашли су се очи у очи. Недић није знао како да почне разговор. Ни сиромаху Змају није било лако, али је морао да почне први. О Ђури Јакшићу, Стевану Каћанском, Јовану и Војиславу Илићу, Недић је говорио с похвалом. Јакшић и војислав били су романтичари. Њихово основно расположење било је много суморније итужније него основно расположење Змајево и Костићево. Недић је воло романтично и сентиментално. Недић је волео песнике који су имали маште. Својом првом књигом критичких студија, Недић је обележио нов правац у нашој књижевној критици. Вредност Недићеве критике била је у томе што је у њој било много више психолошке анализе и естетичког суда него у ранијој пречанској критици. Његове психолошке анализе нису биле онако дубоке ни његови естетички судови онако мотивисани као код неких доцнијих критичара, али његова заслушга остаје да је први од наших критичара почео обраћати нарочиту пажњу на психолошке анализе и естетичке судове. Усхићавање добрим временима и за патријархалним животом било је главно обележје Недићева конзерватизма. У Српском прегледу писоа је сам Недић. Нова збирка његових критика, под именом Новији српски писци, објављена је тек 1901. године. Расправа о ,,књижевној критици'' била је критичарска исповест Недићева. Он је ту изложио какв је критичар желео да буде. желео је да буде критичар -портретист, који из књижевних дела извлачи слику њихова писца. По његову мишељењу, сваки је књижевник имао две личнсоти: једну реалну, која се види у његову свакодневном животу и другу, која се огледа у његову књиежвном делу и која би се могла назвати његовом идеалном личношћу. Те две личности не стоје у тешњој вези једна с другом. Критичар -портретист не мора много проучавати приватни жвит пишчев; пишчева идеална личнсот , једина која се критичара тиче, сотавила је трага само у његовим списима. Што је у Недићевим критикама најбоље, то су они први утисци који су му служили као полазна тачка. Његов стил био је више професорски него уметнички. Драган М. Јеремић ,,Естетички принципи критике Љубомира Недића – ...поставио извесне позитивне принципе критичког оцењивања. Критичари су сложно тврдили да је Недић био логичар који је од књижевности превише тражио логичности, логичке строгости и хладноће. Матош је рпви донео суд да је Недић критичар пре свега резонер, рационалиста и логичар. Скерлић је у својој Итсторији трдио да је
(1858-1902) Љубомир Недић у српској књижевној критици обележава прекретницу. Његово наступање у књижевности је упоређивано са наступањем Вуковим. Тиме је истакнута сличност улога које су два писца имала у рашчишћавању књижевних прилика. Ако је Вук у српској књижевности родоначелник књижевне критике у ширем значењу те речи, Недић се указује као покретач критике у једном модернијем смислу. Својом изразитом самосталношћу, темељном кутлурном и језгровитом речи он је наступио као изазов свеколикој површности књижевних разговора почетком деведесетих година 19. века и за једнва пуну деценију свога деловања оставио дубок траг у мишљењима и књижевним навикама. У Београду, где је рођен 1858. године, Недић је учио, приватно, основну школу и похађао Прву београдску гимназију. Књижевношћу је почео да се занима још као дете: није имао више од дванаест година када је објавио један дужи превод с немачког. Изгледа да је Недић у ђачким данима постао страствен читалац. Недић је десет година провео на универзитетима у Јени, Лајпцигу, Берлину и Лондону. Пошао је од студија медицине, изучавао зоологију и природне науке, а потом се определио за психологију и филозофију. Јесени 1880. Србија га је прихватила као државног питомца за психологију и логику, и он ће докторирати у Лајпцигу 1884. На београдској Великој школи двадесетшестогодишњег доктора је чекала катедра за историју филозофије, психологију и логику. Из бележака које су сачували његови ученици види се да је излагао ванредно јасно, савршено прегледно и с живим примерима. Своја филозофска уверења о вредности живота Недић је исказао у свом, ваљда последњем, јавном предавању ,,О песимизму'' (1894). Своју прву књигу Из новије српске лирике Недић је објавио 1893. године. Њоме је обухватио расправе о критичарима новије српске лирике и понаособ о песницима: Ђури Јакшићу, Јовану Јовановићу Змају, Војиславу Илићу, Лази Костићу, Јовану Илићу. Бавио се и публицистиком. Умро је 29. јула 1902. године. Недић је књижевној критици приступио као психолог. Ширу разраду естетичких ставова предузео је у ,,Покушају о литерарном укусу'', писаном око 1892. године. Усмереност психолошкој проблематици, тражење лирског доживљаја и захтев за испољавањем снажне индивидуалности у уметности на први поглед противрече осуди биографског метода у књижевној критици. Изгледа недоследно тражити искреност осећања у књижевним делима, а истовремено се противити уношењу у критику различитих сазнања о пишчевој личности. Он је створио оглед О књижевној критици који је назвао својом исповешћу критичара. Текст тог огледа објавељен је као уводна студија у књизи Новији српски писци, 1901. године.
Недић логичар који је залутао у књижевност. За Недића је осећајност основни квалитет којим се велики уметник разликује од виртуоза, а велики песник од стихотворца. Оно чиме се Недић уздиже изнад свих претходних српских критичара и у чему лежи његов историјски значај јесте чињеница да је створио критику која је почивала на естетичким принципима. Он је први писао критику на основу своје критичке методе. Да Недић није од књижевности тражио логику него осећање које је добро уобличено сведочи готово све што је написао. Процењујући вредност појединихп исаца, недић је углавном ценио два момента њиховог дела: осећање и истинитост осећања, и форму, односно облик којим је то осећање изражено. Највећи песници су они који су најснажнија осећања изразили у најприкладнијој форми. ...хијерх. пес
Он је, да закључимо, био један од најзанимљивијих и најинтелектуалнијих критичара до почетка 2. светског рата. Прве кртике које је створио имају одређени метод који се развија у анализи. Међутим, са методолошког принцпиа прелази књижевној материји. Његов поротивник је била идеолошка критика, јер је нападао Змаја и Костића. Најуспелија студија јесте студија о Војиславу Илићу која је означила почетак модерне критике. Био је критичар негатосрког типа. У својој студији ,,Покушај о литерарном укусу'' инсистира на ширим естетским вредностима и тако постаје творац првог унутрашњег приступа (иманентног).
ПОКУШАЈ О ЛИТЕРАРНОМ УКУСУ Има пуно речи које се свуда чују и у које верује цео свет као у признате истине, а оне показују да немају основа, већ да су просте заблуде које људи и примају и понављају, по навици не мислећи. Једна оваква заблуда је и позната латинска изрека ,,о укусима се не може расправљати''. Ретко када се неће навести овај став и одати да је укус различит, да се једном допада ово, другом оно (увек када се говори о укусу па се људи не могу сложити, свако остаје при своме). Против ових ставова нема се шта рећи, пошто се не може порећи да је укус различитих људи различит. Овај став не би требало да се узима као да у питању укуса нема ничег сталног, као да је он само субјективни израз оцене појединих људи. Ако нема ничег апсолутно лепог, него је присутно само субјективно цењење, онда је очигледно да не може бити речи ни у једној науци која би требало да утврди законе лепоте, онда треба уништити естетику. Сасвим природна последица оваквог схватања је да се на све стране исповеда толеранција у ствари укуса, иако се ова последица не може ускладити са тим да сваки човек опет сматра свој укус као прави, а туђи као лажан. Није ми намера улазити овде у претрес питања о укусу уопште. Ја сам само рад да изнесем на једеном примеру неоснованост онога трђења и да покажем да у литерарном укусу, поред све његове различитости, има нечег општег и да се, колико год да се укус мењао и пролазио код различитих народа и у различитим временима, огледа нешто трајно, стално, нешто што су сви редови и сва времена признавали као лепо. У испитивању о литерерном укусу прво видимо његову велику неједнакост. Ни о чему мњења нису тако подељена као о томе шта је у литератури лепо. То се види најбоље из тога што сваким даном (скоро) ничу нови правци и нове књижевне школе. Укус је у литератури, о којем су мњења тако подељена, у току времена пролазио кроз још веће мене. Нама је, на пример, данас неразумљиво оно одушевљење које је неко дело изазвало код претходних генерација. Вероватно ће, исто тако, будућа столећа са осмехом погледати на дела којима се ми данас дивимо као великим песничким делима, у којма они можда неће, можда, наћи ни трунке праве поезије, исто ако што ми чинимо са узорима којима су се дивили ранији векови. Поред неједнакости у оцењивању (оцени) књижевна дела и колико год се укус мењао кроз различитих народа и у току столећа, могу се опазити неке сагласноти и неке статичности. То су она бесмртна дела која су преживела све мене и колебања укуса и којима се човечанство увек враћало, одушевљавајући се за неко време делима пролазне вредности која су погађала тренутне потребе и његова расположења. То су дела као што су: Илијада, Одисеја, Божанствена комедија, Шекспирове драме, Фауст. Та дела су увек цењена и остаће заувек, будући векови неће моћи да им одузму од њихове цене.У њима има нечег трајног, њима је осигурана бесмртност и она доказују да и у литерарном укусу има нечег сталног и да му се може наћи мерило. Испитаћемо утицаје који чине да је укус различит и да се он мења, а затим ћемо потражити шта је оно што чини да у њему има нечег општег и трајног упркос његовој неједнакости и колебању. Није лак, а често није није ни могуће показати шта је све утицало да се ово или оно дело неједнако ценимо у различитим временима, да је у једнима слављено као узор и врхунац до којег се може уздићи литерарна продукција, а да су га у другима читали само историчари књижевности. Ови утицаји су тако многобројни и разноврсни да се могу наговестити само општа гледишта. Оно што може казати историја
књижевности није много. Она се задовољава истраживањем спољашње стране и ставља тежиште на схватање књижевних производа из субјективне природе њихових твораца. Историја књижевности нам казује да су небројене прилике, крупне и ситне, које су одређивале и правац целокупном културном развићу народа, опредељивале литерарни укус у свим временима. Ово напоредо развијање литературе и укуса у њој са општом културом народа тумачи се тиме што је она и никла са културом као једна грана културног живота народа. Утиче и раса, народне особине. Латинска раса, нежнија, префињенија, имајући за собом читаве векове литерарне културе, била је кадра да се узвиси до апстракнте форме, док је сурова и необуздана природа млађег германског племена тражила увек конкретно, реално. У току столећа развијале су се и јачале ове разлике под утицајем друштвених и политичких прилика и установа, које су и саме продукт расе. Јачи утицај расе однео је победу над слабијим утицајима спољних прилика. Из истог разлога је и немачка књижевност новијег доба пошла за Енглезима који су им сроднији по раси иако је услед многобројних политичких и других прилика преко једног столећа била у зависности од француске. И поред свег овог утицаја који раса има на развиће књижевности и укуса у њој, не треба сметати са ума да расе, поред све различитости, имају увек и нечег заједничког, нечег што је својствено људима свих раса и да се у животу и најразличитијих раса јављају углавном исте појаве, самостално, према раси, у нечему измењене. Ово јединство и заједница духовног човечанства огледа се у свим тековинама и творевинама народног духа. Све су оне, углавном, свуда јављале у истом облиу пролазиле кроз исте мене. Најбоље се то, можда, огледа у народним умотворинама. Човек је свуда човек, где год га има, сви људи подједнако мисле и осећају, а све разлике су само разлике степена. Све ово важи и за укус. И укус, колико год да је он различит по раси, никад његове разлике код појединих раса не иду толико далеко да се углавном не би слагале. Ово нам може потврдити поезија прве половине 19. века, њен највећи представник је лорд Бајрон. Али она није одјекнула по целој Европи, како је знатно стајала под његовим утицајем, она се јавила готово истовремено у Италији, Немачкој, Француској, Русији. Колебање укуса креће се у извенсим границама уколико га одређују особине раса и други утицаји којима је подложно. Изван њих њега мењају други утицаји који су свуда за све расе и прилике исти. Један од утицаја је и потреба за променом, новошћу. Људска природа је тако подешена да тежи за преоменом. То се види у мењању дневних мода али и у далеко крупнијим и озбиљнијим стварима, када се често напушта оно што је добро и корисно, само зато што није ништа ново. И оно што је најпријатније досади када остаје увек исто, и оно што је најлепше изгуби своју чар и жртвује се због мање пријатног и лепог, само зато што је ново. Укус се враћа од новог опет старом, од једног другоме. Ово колебање се види кроз развиће сваког укуса уопште. Ова потреба за новим мења укус сасвим произвољно, а други моменат, мењајући га, даје му у исто време сталан правац у том мењању. То је неједнакост укуса, која се јавља у различитим добима живота и која важи за појединца, али и за читав народ, па и цело човечанство. Познато је да је у млађим годинама уображење далко живље него у зрелијим, исто као што су у зрелијим годинама јаче друге радње духа. У млађим годинама годе приче које забављају фантазију, све оно што је необично, чудно, страшно, романтично, а из овога разлога ово годи и укусу простијих људи, који и у овоме погледу остају деца. И ми уживамо у фантастичним приповеткама,
али је нама уживање другачије, ми не уживамо у самој фантастичности, већ у уметничком извођењу и необузданој машти која их је створила. Свако тражи од песничких дела не само да му се допадну, већ и да му годе. Често се баш по мери у којој му она годе, тј. колико одговарају његовим склоностима, расположењима, цени и њихова естетска вредност. То не важи само за појединца, већ и за читава поколења. Треба наћи нечег сталног, утврђеног, што не би било подложно промени, нити би у било чему зависио од оних утицаја. Морамо правити разлику између чисто књижевних дела и оних која живе у успомени човечанства зато што су у њима изенсене нове, плодне идеје, које су отвориле нове путеве и поља у испитивању. Кант је својом ,,Критиком чистог ума'' показао нове, дотле непознате путеве филозофским истраживањима. Његово велико дело ће за сва времена остати једно од највећих, а оно што му даје његову вредност јесу нове идеје, његова садржина. Нека дела не објављују свету нове идеје и не богате науку новим открићима. Код њих не може им њихова садржина давати вредност, већ нешто друго, различито од ње. Не може садржина пресуђивати о вредности литерарних дела, већ нешто друго. Није мисао или предмет сам по себи који ће делу дати цену, него начин на који је мисао исказана или предмет обрађен. Облик, форма је то што пресуђује. када не би тако било, када у песни не би све зависило од форме, већ од идеје, зар би се тако могло певати и шта би онда било од песама и песника? Није много оно о чему песници певају, идеја би убрзо понестало, јер би их ранији писци исрцпели и каснијим не би остало о чему ће певати. Али форма је неисцрпна, она омогућава да да у бескрајности може варирати оно мало мотива о којима песници певају. Иако садржина понекад има и пресудни значај у оцени књижевних дела, она далеко заостаје у томе иза форме. Форма је поглавито она која даје њихову трајну вредност и чини их класичним. Понекад се под појмом форма разуме спољна форма, изглед, да ли су, на пример стихови у јамбима, хексаметрима, или се она исто тако буквално тражи у звучној сличности стиха и слика. Нема сумње да је од велике важности за песму размер, да је тачан, исто као што је за слику важно да је правилно нацртана. Али се не можемо никако сложити са онима који у песмама гледају само ово. Има њих којима песма без лсика и није песма, простија публика у свакој песми пре свега тражи слику. Отуда је можда и дошло да неки нови песници занемарују ову страну у својим песмама, да им се не би пребацило да хоће да угоде само простијем укусу. Као то простији укус у слици види све, тако има и других који се нарочито одушевљавају највише размером, и у квантитативној тачности слогова, траже сву лепоту песме (нарочито важи за класичну поезију). Неки све лепоте песме траже у томе да се њоме постигне што већи музички ефекат. Многи песници нарочито новији, теже за тим да вештим слагањем речи произведу дејство на спољну чујност, на ухо, а не на унутрашња осећања. Нема сумње да поезија, а и проза могу постизати врло силне ефекте звуцима, када се добро погоде и сложе. Познато је да речи нису, готово никад, потпуно верни представници онога што обележавамо. Скоро свака од њих, поред појма који јој одговара, казује и нешто више, нешто што не можемо објаснити, а врло добро осећамо. Оне би требало да су потпуно еквивалент појма на чијем месту стоје, али то врло ретко кад бива. Различити народи, али и различити људи истог народа дају неједнак смисао речима које би требало да за све казују једно исто према ономе што се њима хоће обележити. Речи не казују само оно што
би оне строго једино требало значити, већ и оно што јој дају асимилације. Употребљавају се и старинске, ,,древне речи'', измишљају се лахор , миомир. Песничка дела губе у преводу, мисао је иста, али су речи друге!
Пример радичевићевог ,,Путника на уранку'' (покушај замењевања речи) Стални критеријуми за успешно уметничко дело по мишљењу Љубомира Недића: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.
форма; садржина; тачан размер; сликовитост; квантитативна тачност слогова; музикалност; асоцијативност.
НОВИЈА СРПСКА ЛИРИКА И ЊЕНИ КРИТИЧАРИ
Наша књижевност је млада. Зато се у њој највише певало и критиковало јер малдост воли да пева, а после песме највише воли да критикује. Иако су се код нас подједнако писале критике и неговала песма, поезија и критика код нас биле врло неједнаке среће. Наша лирика је несумњиво напредовала, она је најнапреднија од свих књижевних грана. Приповетка је још у првим својим почецима и једва се почиње отрзати од романтике и ударати здравијим правцем. Драма је далеко од тога да нас може задовољити, а на еп ћемо игзелда још дуго чекати. А у лирској поезији се почињу јављати већ и продукти префињеног укуса. Ми имамо пуно рзалога да будем о задовољни нашом лириком, ми имамо лиричаре који би са својим песмама могли пирстиати и у већу и богатију књиежвност него што је наша. Колико нам је лирика напредовала, толико нам је критиак заостала, као да се хтело потврдити да песништво може напредовати и без ње и да му она не доноси велике користи. Наша критика је још у рзавоју и једва се може рећи да је има. Ја мислим да је код нас било доста обзира и доста хваљења и да је време да се једном поведе и остворенија реч, која неће никоме угађати и ни на шта освртати него на оно што јесте и како јесте. Ја ћу се овде ограничити на то да покажем како су се код нас писале критике и којим правцем је ишла наша критика. Иако је код нас било много критичара и сваки од њих је писао критике на свој начин, сва ова разноврсност може се свести на неколико типова. Исто тако, поред свих мењања праваца којима је она ишла, могу се познати неколико важнијих. Овој врсти криткек као представник може послужити Стеван В. Поповић са његовим студијама о ,,Нашој новијој лирици'' коеј су излазиле у Летопису Матице Српске пре дужег времна. Њој дајемо прво место као најрпимитивнијој. Како пише своје критике, најбоље се може видети из његове студије о Јакшићу. Добро је да критичар води рачуна о ономе што песник сам о својим песмама каже, ако ни за шта друго, ддборо је за почетак. Али ево на какав пут то наводи Поповића и како он схвата свој посао критичара. Он тражи да изнађе у Јакшићевим песмама све оно што се у оној песми помиње и да то доведе у ,,хронолошки'' ред како је која постала или по унутрашњој сродности (да повеже све његове песме). А као ,,путовођу'' у изучавању унутрашњег живота његове песничке душе узима песму у којој песник збирку својих песама назива књигом свог бурног живота. Критике Поповоића ме опомињу на ону врсту ребуса који су познати под називом коњички скокови и у којима треба ређати и намештати растурене слогове појединих речи док се не сложе у какв у год реченицу која представља решење загонетке. Ово очигледно није пут да се позна и оцени песник, а оваква критика ниеј права критика. Ова критика по методи коњичких скокова има пуно следбеника код нас. Највећа већина наших критичара лсужи се њоме зато што је њоме најлакше писати критике. Чак и Светислав Вуловић се може изједначити са Чика Стевом. Једина рзалика је што Вуловић
има духа и лепосг стила у ономе што пише, док се у критикама Поповића срећемо са познатим стереотипним фразама Матичиних књижевних критичара. Вуловић припада другом типу критичара иако с времена на време прибегава овом начину критике. Он је одмах у својим почецима рекао да је ,,природни'' критичар. Он није ближе казао каква је ово врста критике. Изгледа да је то нека врста субјективне критике која не пита и неће да зна за правило, већ се управља по осећању. ја немам ништа проти тога да се песници цене по ономе што они могу пробудити у нашој души својом песмом. Поезија је намењена срцу и осећању и њима зато и припада главна реч о њеној оцени. Ова врста субјективне критике коју је Вуловић примио од Бернеа (сам каже) нашла је код нас велики одазив и пуно следбеника. Такве ствари код нас увек налазе одазива и следбеника. То је зато што смо сви ми, по својој природи, против стега и правила, и зато што нерадо признајемо ауторитет других, увек мислимо да наш суд вреди више или исто колико и суд било кога другог. Поред ове своје ,,природне'' критике, Вуловић је од Бернеа примио јш и његово ситно и тесногрудно цењење писаца по њиховој приватној личности. Великом просветитељу Доситеју је пребацивао што се у једној од најмучнијих година нашег народног устанка бринуо о свом подруму. Нико од нас ниеј без слабости, и ко не воли попити чашу доброг вина, нека баци први камен на старог филозофа. Овај начин критике, да се писци не цене по својим делима, већ по њиховом приватном карактеру или по њиховом политиком раду и убеђењима, јако је одомаћен код нас. Томе је највише допринело то што смо мали и што се сви знамо, па је и теже делити писца од његове приватне личнсоти, а да и не говоримо о политици, коју смо и иначе склони да у све унесемо. Наша критика била је и најчешће политичка критика. Наша критиак је била одјек свакојаких политичких идеја и праваца и у томе смислу је утицала на књижевност, а нарочито на песништво. Стојећи под утицајем ове политичке критике, наши песници су увек, чим би сеп ојавио неки нов политички покрет или политичка струја, похитали да се ставе у службу новим идејама, да се за њих не каже да су заостали у времену. Ткао је сваки политички покрет имао своје песнике. ПОнеки песници су и мењали свој правац певања према проме њеној струји у политици. Код нас се одомаћила и једна даља врста критике, она коју нам је први објавио Светозар Марковић. Иако је ова ,,реална'' критика противна оној ,,природној'', иако долази са друге стране, свака анархија почиње напуштањем и устајањем против ауторитета. Њена суштина је да као мерило вредности књижевних производа истиче њихову садржину насупрот њиховој форми и да од књижевности тражи да се онастави у службу општој користи народној, или још боље ,,друштва''. Од књижевности се захтева да доноси само оно што је заиста корисно друштву, да претреса и подиже савремена питања, да представља истински народни живот са гледишта савремене науке, јендом речју да је по мислима и осећањима савременика. Сувише би ме далеко одвело када би хтео расправљати о томе шта је оно што даје цене песничким производима, да ли је о њихова садржина или њихова форма. Ја држим да је и једно и друго, али опет мислим да је форма претежнија.
Не само критичари ,,реалног'' правца, него и већина наших песника мисли да је садржина главно, њима је зато и најважније да нађу какву сретну идеју, а како ће се она исказати у песми, то је за њих од споредног значаја. При свему томе, велика је разлика између садржине, како је узимају наши песници, и садржине, како је разумеју критичари реалисте. Нашим песницима довољно је да ма каква мисао, и најобичнија и најништавнија, само ако је ,,мисао'', док критичари реалисте увек траже истинске и реалне (праве), позитивне садржине, садржине од које ће бити и какве користи. На тај начин, ова ,,реална'' критика је утилитарна критика, која све цени са гледишта корисности. Они кажу да више вреди кобасица него било која Шекспирова драма. Ја нећу порицати да је критика Светозара Марковића донела неке користи нашој књижевности и да је она благотворно утицала и на нашу поезију. Она је највише учинила да престану отужна пренемагања неких наших песника. Али је она била сувише једнострана и одвела је на потрешан пут. Нанела је нашој књижевности далеко веће штете него користи. Да је њен утиацај потрајао дуже могла је имати врло кобне последице по књиженвост. Резиме: 1. Стеван Поповић – метода коњичких скокова; 2. Вуловић – природни и критичар приватности; 3. Светозар Марковић – утилитариста
О КЊИЖЕВНОЈ КРИТИЦИ Ко год је пратио развој најновије српске књижевности, морао је запазити да у њој врло видно ако не и највидније место заузима критика. Време стварања у књижевности изгледа да је прошло и да је настало време критике. Док су некад и сами критичари сматрали аз дужнсот да се баве и песништвом, да пишу приповетке и драме, данас и лирски песници почињу писати критике. Критика је данас готово главни предмет писања и интересовање за њу је данас веће него за све друге књижевне врсте. зато мислим да је корисно повести реч о критици уопште, о томе шта је она, који је њен прави задатак, како је треба обрађивати. Овде мислим изнети субјективна мњења, исповест моју као критичара. Критика се дели на три врсте: 1. текућа, дневна критика – редовно прати појаве на пољу књижевности, доноси дневен новости и догађаје књижевности, бележи их и процењује; 2. општа критика – расправља општа питања књижевности, питања укуса, праваца у њој, питања њених потреба, треба да упућује, доне кле даје правац књижевности; 3. критика о књижевним делима – бави се проучавањем књижевних дела, њиховим претресом и давањем оцена. Корист од текуће критике је само привремена, обавештава читаоце о вреднсоти нових књига, скреће им пажњу на једне, са којима вреди да се упознају ближе, и упозоравају их да не троше своје време и свој наовац на друге, које су без вредности. често се мисли да она није намењена само публици, већ писцима, да их она може упутити својим саветима и да је у томе прави задатак и значај критике. Многи писци, изгледа, и сами тако мисле, понеки од њих и кажу како киздају своја дела да би чули суд критике о њима. Што се овог последњег тиче, ја у то не верујем много: суд који писци желе чути о свом делу је повољан суд, и они га зато и издају јер и рачунају на такв суд, а никако не зато да би им се изнели његове мане и недостаци. Исто тако, не верујем ни у то да би критика могла бити од неке користи писцу својим саветима, она га пре може помести него упутити. Критика није још некога направила писцем, и то није прави псиац који се поводи за критиком. Важнија од дневне критике је она која претреса велика, општа питања књижевности. Она може много допринети њеном развијању и напретку. Критика може давати савете, упућивати, донекле и одређивати правац књижевности, али она ипак иде својим путем. Ход књижевности опредељен је другим, далеко већим и моћнијим утицајима. Посебно се треба задржати на критици коај се бави проучавањем књижевних дела. Њен предмет су дела, њихов претрес и оцена. Књигама се не бави само критика, већ и историја књижевности. Књижевна критика и историја књижевности се баве истим предметом, књигом, а разликују се у томе како их свака од њих проучава. Историја књижевности књиежвне производе сматра као појаве, тражи да ухвати њихову везу са другим сроднијим појавама и тако их протумачи, а
књижевна критика их сматра као дела, готове, и тражи да их свхати и оцени (проучава дело независно од онога што а је изазвало или што је оно изазвало). Ова два начина се никад не могу строго одвојити један од другога. Много шта у књижевности може се разумети само тако ако се књижевна дела доведу увезу са временом у којем су се она јавила, са народом у којем су никла, са општим културним покретом који их је изазвао и са многим другим стварима, о којима се само из историје књижевности може сазнати. Ова два начина се узајамно потпомажу и допуњују. Ја не држим да је у свему тако. И ако се критика и књижевна историја узајамно потпомажу, оне постоје свака за себе. иако често допуњују једна другу, оне немају један предмет, већ свака свој. Предмет књижевне историје (историје књижевности) су књижевни производи као појаве, у вез иједна са другим и са другим, сродним појавама, а предмет критике је готово књижевно дело, као такво, само за себе, и независно од свег другог. То су два различита начина на који се проучавају књижевни производи, и онај ко хоће да их проучава не треба без потребе да их меша један са другим, већ треба да се држи једног, оног за који се одлучи. Литерерни историчар треба да је литерарни историчар, а критичар да је критичар. Не треба у исто врем е да се бави и једним и другим. Критичар треба да се држи једино дела, само њега да проучава и цени. Он не треба без потреба да уноси у совје критичко излагање књижевноисторијска разматрања, ако она могу послужити да се у делу нешто боље расветли, нека се послужи њима, али нека не чини то и тамо где нема потребе или, можда, из празне жеље да да себи изглед веће уметности. Тако ја гледам на проучавање књижевних дела као критичар и тога сам се држао у овим и у ранијим својим студијама из књижевности. Оцењивачи ових последњих истицали су то као један од њихових недостатака и замерали ми што се, проучавајући неке новије српске песнике, нисам освртао и на време и прилике у којима су они певали, него сам се држао једино њихових песама. Прво што треба утврдити о критици јесте да је она грана књижевности, али тако се не мисли увек. О критци се најчеше мисли да она у неку руку стоји изван књижевности иако спада у књижевност. То и важи за извесну врсту критике, за стару, круту, школску критику, која књижевна дела не цени трудећи се да уђе у њих и схвати их, него по томе колико она одговарају ономе идеалу који је у виду прописа и дефиниција, истакнут као образац делима ове или оне књижевне врсте. Таква критика није књижевност као што ни судска пресуда није књижевни састав. Постоји и критика која књижевна дела не мери апстрактним мерилима и нормама, за коју нема строго одељених врста у књижевности, него иам само књига, она не тражи само дао цени књижевно дело, него и да га схвати, да уђе у њега, да испита његов унутрашњи склоп и склад његових делова, да позна шта је оно што у њему чини тајну његовог живота. Она у књижевном делу не види само књигу коју треба разумети и оценити, већ и нешто што треба осетити и проживети, види човека који се у њој огледа, чију слику треба извести из ње. Таква критика је уметност, а критичар који тако ради је уметник и он се рађа као и песник. Критичар је као сликар који треба да нам испише човека који је у књизи. Зато што
је уметност, критика је грана књижевности. Међутим, многи критичари не мисле тако. Иако и они критику сматрају као грану књижевности и као уметност, они сматрају да је она као уметност поглавито у лепом писању о књижевним делима. Такви критичари, обично, највише полажу на сјајан и духовит стил, не траже толико да нам изнесу своје мисли и опаске, и да нас забаве пријатним и духовитим писањем. Писац и књига су за њих често само повод писању, прави предмет су им њихове рођене мисли и опаске и духовито писање. Тако нам они износе себе саме уместо да нам изнесу писца, дају нам само сјајан оквир уемсто слике коју од њих очекујемо. Ово је очигледно погрешно. Критичар нема посла са самим собом, него са писцем. Он треба да изнесе његове мисли о писцу, а не неке друге које немају везе са писцем. Пишчеве мисли и пишчева личност су гланво, а мисли критичара и његова личност само споредно. Исто тако је и са стилом у критици. Иако је леп стил несумњива добит за критику, он у њој није главно, и ја мислим да критика може постојати и без лепог, а нарочито без лепог, а нарочито без сјајног и духовитог стила. Од стила се у критици не тражи да је сјајан и духовит, него да је јасан и искрен, што значи да је он природан и неизештачен, не треба писати китњастим стилом. Критика треба да уђе у дела и да их схвати, да проникне прави смисао и да нам у верној, јасној и живој слици изнесе писца и његову књигу. Најприродније је помислити да ће се књига најпре и најбоље размети ако се буде познао човек који ју је писао. И ја сам некада много полагао на овај биографски моменат, али данас тако више не мислим. Биографска метода није права метода по којој би требало проучавати писце. Пишчева личност може унеколико допринети разумевању дела, ал ига она не може објаснити, из ње можемо дознати понешто што нас занима. Није само ово што се може навести против биографске методе у проучавању књижевних дела (да она може само унеколико допринети разумевању дела, али да га не може објаснити), има и друго, далеко важније. Она у много случајева нема никакву примену, често нам отказује совју помоћ, или је непоуздана. Има дела у којима се не види писац и која су, у неку руку, безлична дела као на пример Хомерови епови, Шекспирове драме. Код таквих дела не може бити речи о биографској методи. Ја бар не могу замислити да би нам Илијада и Одисеја биле у било чему јасније да знамо нешто више о њихогом творцу осим само да је некада живео. Исто тако не могу да замислим ни да бисмо боље разумели Шекспирове драме да имамо потпуније податке о његовом животу. Зар би нам онда Хамлетов карактер изгледао мање загонетан него сада? Има велики број писаца о чијем животу мало знамо, о којима су подаци толико оскудни да по њима једва можемо саставити непотпуну причу о томе шта им се кад у животу догодило уместо онога што би нам за посао критичара требало (слике човека какв је био по карактеру и својој нарави). Али и да имамо најпотпуније податке о неком писцу по којима можемо саставити себи слику о томе какав је он био као човек, по нарави својој и карактеру, по чему ћемо занти да ли је та слика заиста права његова слика? Ми немамо начина да оценимо колико су ти подаци верни и поуздани. Има писаца чије књиге заиста одају човека који их је писао, али има и оних код којих то није случај, код којих су то одвојене, различите, а често и сасвим супротне личнсоти, коеј немају ничег заједничког осим имена. Јакшић је, на пример, као човек био
исти какав нам се представио у својим делима. АЛи да ли се то исто може тврдити и за Војислава? Оно што чини карактерно обележје његове поезије је њена уметност и известан, елегични тон: да ли је Војислав заиста у животу био оан естетична природа и елегијак као и у песмама? Очигледно је да писац и човек који је написао књигу нису увек иста личност. То су две одвојене личности, од којих једнутреба да нам изнесе биографија, а другу критика. Критика нема посла са човеком, него са писцем, са човеком који је у књизи. Задатак критике је јасан. Критичар треба да проучикњигу и изнесе оно што је из ње прочитао, он не тражи човека који је иза књиге, него онога који је у њој, да ли је тај човек исти као и онај, за њега је споредна ствар. Ако се оно што он из књиге прочита о писцу потврди оним што се о њему зна као човеку, то је добро, али иак осе не потврди, ни то не чини ништа, то само показује да су писац и човек различити. Такав је предмет критике, а уједно и њена метода. Она је у анализи књиге и синтези човека који је у књизи. Критика треба да се држи само књиге, само њу да проучава, да уђе у њу и схвати је, и тако нам да што вернију и јаснију слику о писцу. За критику нема сталних и утврђених правила, она је инстикт, урођени дар, и где тога нема, ту прописи и правила не помажу много. Могу се утврдити извесни општи захтеви. Од нарочите је важности истаћи: 1. да у критици увек мора бити јединства; 2. да критика увек мора бити искрена. Критика треба да нам изнесе дело и да нам да што вернију и што јаснију слику о писцу. Хоћемо ли ми познати дело како треба ако нам она буде износила садржај и његову оцену набрајањем појединости у њему, уместо да га изнесе у целости, хоћемо ли ми добити јасну лсику о писцу ако нам га она не изнесе у целости, већ само поједина његова дела и ценила их свако за себе? Очигледно нећемо. Критичар треба да изнађе оно што је у делима писца опште, што чини њихово заједничко обележје. Само тако можемо познати писца како треба и добити праву и јасну слику о њему. Што се мене лично тиче, ја волим што одређенију и што живљу слику о писцу. Таква ће бити само она која што јаче истакне једну, највише две основне црте писца, везујући за њих и оне остале споредније. Искреност, која се тражи од сваког уметника, тражи се и од критичара. Критика је та која од сваког уметничког дела тражи да оно буде искрено, па и она сама мора то бити. Критика је искрена када критичар износи само оно што је истинито или што бар њему изгледа да јесте и када не додаје оно што делу не припада как оби постигао што већи ефекат или из уметничке таштине. Пошто је критика грана књижевности, одна је и критичар писац. Па зато, као што од писца тражимо да има шта рећи и да не пише само зато да би писао, исто и од критичара тражимо да не критикује само зато да би критиковао него зато што мисли да
има нешто ново изнети о писцу о којем пише. Он треба да осети потребу да изнесе нешто о писцу, писац за њега треба да је предмет који га сажима и одушевљава. Поред ове унутрашње, уметничке искрености, критика треба да је искрена и према онима којима је она намењена. Критичар се може преварити у својој оцени, али он не сме дати лажну оцену, оцену у коју он сам не верује, него је доноси или из бојазни да се не замери, или зато што њеоме некоме угоди, било да је то публика или неки виђжен писац или да би можда некоме напакостио. Таква оцена гора је него нетачна, она заводи и уколико је глас критичара већи, утолико је она штетнија, јер помета суд читаоца и намеће му лажан место правог, до којег би он можда дошао без критичара. Ово се најпре може замерити српској критици. Она је неискрена и поводи се за свакојаким обзирима, личним, политичким, за мњењем публике и гласом који неки писац ужива. Ако неки признат српски писац изда књигу или неки наш дични песник нову збирку совјих песама критика хвали и оно то не заслужује хвалу. исто тако је и са писцима који припадају некој политичкој странци, са разликом оно што напишу њихови једномишљеници у политици је једнодушно и безд ушно хвале, а њихови противници исто тако куде. 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.
увод; три врсте критке (прати, упућује, проучава); историја књиежвности и књижевна критика; критика као грана књижевности; биографска метода у критици; права метода; искреност у критици; српска критика.
3.
БОГДАНПОПОВИЋ 2 (1863-1944)
Богдан Поповић је рођен 20. децембра 1863 (по старом календару) у Београду. Породица му је пореклом из Вуковара, а својом генеалогијом спадају међу најстарије и најугледније српске грађанске породице. Уз Богдана, изразито литерарне способности показују се и код двојице његове браће: Павла Поповића, српског књиежвног историчара и Димитрија Поповића, политичара. Гласовиту београдску Прву мушку гимназију полази Поповић од 1874. до 1881. године. Био је бриљантан ученик, узорног владања, свестрано заинтересован за наставу и једнако предам свим школским предметима. Велику школу, историјско-филолошки смер Филозофског факултета, уписује Поповић 1881. године, а завршава 1885. са одличним успехом. Недуго после дипломирања, 1886. године, примљен је за асистента на катедри за општу књиежвност, код свога професора Светомира Николајевића. У јесен 1887. године је 2
Слободан Јовановић – Богдан је много више размишљао него што је писао. Волео је да се бави проблемима који никако нису могли бити решени. Тражење решења занималога је само собом. Први проблем који га је занимао био је морални проблем. Други проблем за који се занимао јесте како распознавати добро књижевно дело од рђавога. Као књижевни критичар он се није држаио ниједне школе. Сматрало се да нагиње оној школи која је проповедала да уметност ваља неговати ради ње саме. Он се бавио више делом него писцем. Њгова критика је била једна врста анализе. То је била иминентна критика. У својим аналзама био је до крајности тачан. Пазио је на најмању ситницу, као да не пише књижеву студију него исправља ђачки задатак. За једну од њетових анализа није био довољан један број Књижевног гласника. Своју аналитичку методу он је објашњавао и правдао у једној расправи која је носила наслов Ред по ред. Он је ту разлагао да књижевно дело ваља читати ред по ред, тј. полако и пажљиво, мотрећи на сваку појединсот. Тек када будемо уочили све појединсоти, моћи ћемо разумети целину. Али ма колико да је аналитичка метода била корисна, није се смело заборавити да је књижевно дело једна целина. Његова расправа о Реду по ред могла би навести на погрешан закључак да целина није ништа више него збир делова. Са аналитичком критком Богдан је завео једну врсту критике која код нас није била позната. Као оснивачи наше савремене критике Богдан Поповић и Љубомир Недић помињу се заједно: они чине пар, као што чиен у песништву Ракић и Дучић. Ничији укус, па и најстроже васпитаван не може бити сасвим безличан. И најнепристраснији критичар има своје антипатије, и симпатије о којима ниеј су стању ни сам себи дати потпуно рачуна и које сачињавају његов лични укус. Са рапсравом о васпитању укуса Богдан је променио из основе свој начин писања. Сада је писао без слика, наермо упрошћеним стилом, по обасцу енглеских научника. Бавећи се књижевном критиком, Богдан није могао и да се не дотакне естетчког проблема. По његовом валститом признању, ниједан га други проблем није у толикој мери занимао. Вероватно стога, што је био необично тежак за решавање. Највише се ослањао на Бена. Бен је одрицао да постоји ,,лепо уопште'' . Он је гледао да покаже како се из материјалног излучивало нешто што више није било материјално, тј. да се покаже како чулна и заинтересована задовољства, путем профињавања, губећи у снази, а добијајући у отемсноти, претварају у естетичка уживања. Он се питао у чему је разлика између Циганина који слуша цитанску музику и њега кој слуша Бетовена. Он је пребегао тероји напретка. Говори о постојању музике ниже и више врсте. Његова критичарска метода није била ни књижевно-историјска и политички идеолошка, ни имрпесинистичка као Недићева. То је била сасвим друга метода, коај је путем што прецизније и детаљније анализе дела узета сама за се утврђивала његову естетичку вредност. Драган М. Јеремић ,,Богдан Поповић естетичар'' – Праве критике нема без естетике. Својим критичким радом Богдан Поповић је наставио ону линију коју је започео Љубомир Недић, а која је настојала да књижевна дела не цени по њиховој политичкој, социјалној и моралној, него по естетској вредности. Он је за разлику од Недића још више повукао пресудну важност естетике за критику. већ у својим раним радовима О књижевности и О васпитању укуса оне је пошао д извесних знања из естетике и више је настојао да их примени. Ослањао се на Гијоа.
добио државну стипендију за студије на Сорбони, у Паризу. Студирао је најпре француску историју и филологију. Сорбонске студије крунише пуним успехом, за вршвивши октобра 1892. године испите с одличним оценама, као ,,premieradmissible '', то јест, први на писменим испитима. По повратку из Француске преузео је катедру за светску књижевност на Влеикој школи 1893. године. Одмах се активно укључује у књижевни и културни живот земље. Главне своје снаге усмерује на област књижевне критике, теорије књиежвности и књижевне педагогије. Међутим, и поред ових области Поповић се интересује за лингвистику, ликовне уметности, музику. Поповићево деловање постаје нарочито снажно између 1901. године и 1914. године. Његов рад је у овоме времену у великој мери повезан са покретањем Српског књижевног гласника, 1901. године, часопису којему је Богдан Поповић за првих неколико година био главни уредник, а после директор и власник, публикације која је, по општеприхваћеном мишљењу, не само омеђила прелазак у ново доба српске литературе, већ је то доба у много чему изазвала и детерминирала. Уз Јована Скерлића Поповић је до 1914. године био најутицајнији књиежвни критичар српске књижевности. У питањеима, пак, естетике и литерарне теорије он је, несумњиво, први и највећи ауторитет времена. До 1914. године настају и најбољи и најпознатији Поповићеви радови: 1. Бомарше; 2. О књижевности (1894) ; 3. О васпитању укуса (1895 ); 4. Гордана... др Лазе Костића (1899); 5. Књижевни листови (1901); 6. Један српски приповедач: Св. Ћоровић (1901); 7. Алегорична сатирична прича (1902); 8. Шта је великки песник (1904); 9. Шекспир или Бекон (1907); 10. Теорија реда по ред (1910); 11. Антологије новије српске лирике (1911). Тематски у ово раздобље спада и Поповићева студија Јован Скерлић као књижевни критичар, започета после Скерлићеве смрти 1914, а штампана због ратних неприлика тек 1920. године. На Великој школи је осим опште књижевности предавао и француски језик. Када је 1905. Велика школа реорганизирана у Универзитет постављен је за редовног професора упоредне књижевности. Учествовао је у образовању многих српских интелектуалаца. 3. фебруара 1914. на предлог Стојана Новаковића изабран је Богдан Поповић за члана Уметничког одсека Српске краљевске академије. Проглашење је због рата обављено тек 31. марта 1921. године. По повратку из избеглиштва је 1920. годне покренуо нову серију Српског књижевног гласника. Он је покушавао да утиче на правац развоја књиежђвности, али његове критичарске интервенције изазивају у књижевној јавности више отпора него одобравања.
На катедри, Поповићева активност после 1920. године јењава, а његов предавачки елан нагло опада. Предавачке послове из историје опште књиежвности поверава својим бројним асистентима, а за себе задржава колегиј теорије књижевности. У априлу 1929. године промовисан је за поечасног доктора наука београдског Универзитета. Последњу деценију свога живота проводи полузаборављен у прерађивању и дотеривању сњвоје ,,Теорије о лепом''. Задњи пут се његово име спомиње 1936. године у поводу седмог издања његове Антологије новије српске лирике. Умро је у Београду непосредно после ослобођења, 7. новембра 1944. године. *** Две су главне тежње које доминирају целокупним Поповићевим настојањима у српској књижевности после повратка из Француске. На једној страни желио је да у српску књижевност унесе естетичко схватање природе и функције књижевности . Истовремено, настојао је да се српска књиежвност и уметност као целина подигну на виши уметнички ниво, да се мисаоно продубе и формално усаврше , као и да се у српској књижевности развију врсте које нису постојале или су биле тек у заметку. Већ у првом свом опширнијем објављеном раду после повратка у домовину ,,О књижевности'' (1894), у којем расправља однос науке и књижевности те функцију књижевности у друштву, Поповић се, додуше, више индиректно, него директно – супротставио марковићевским социјално-утилитаристичким погледима на књижевности. Велики је акценат стављао на естетску улогу књижевности. У уводном чланку за први број Српског књиежвног гласника, ,,Књижевни листови'' (1901), Поповић износи схватање да српска књиежвност не само с краја столећа, него и опште узето, није на висини књижевности развијених народа. Он је од српских писаца видео само Његоша и Лазаревића, којима је давао европски ранг. У склопу Поповићевих реформаторских и васпитачких настојања нарочито место заузима његово учење о укусу које је први пут целовитије изнео у расправи ,,О васпитању укуса'' (1895). Укус је, по схватању Богдана Поповића изложеном у овој расправи, сложена особина која се састоји од више других особина, као: пријемљивост за утиске, опште и стручно образовање, животно искуство, познавање језика и друго. Он је извукао закључак да се укус може одгајати тако да се развијају особине које га сачињавају. Истовремено, изједначујући укус на доњој степеници са сензибилитетом за уметничко, а на горњој са способности објективног критичког суда, Поповић је ту особину учинио неизбежном и за љубитеља књижевнога, и за критичара, и за књижевног ствараоца. Читаоцу развијен укус омогућит ће сналажење међу књижевним делима, самосталан суд и највеће могуће уживање у контакту са књижевним остварењима. За критичаре и ствараоце укус је још један од већег значења. Први без њега не би могао да суди, други да ствара. Богдан ПОповић је позвао српске књиежвнике да проширују своје опште и литерарно знање, да се уче проматрати појеаве, да стално богате своја опажања о човеку и животу, да се пажљиво односе према језику, и да свој израз учине не само сликовитим него и логичним, тачним и прецизним. Програм реформаторског деловања зацртан у чланцима ,,О књижевности'' и у ,,Васпитању укуса'' Поповић је нарочито снажно почео проводити поставши уредник
Српског књижевног гласника, 1901. године. Код тога, политички положај Гласника као предводника у борби против обреновићевске реакције, дао је сваком његовом потезу и свакој уредничкој речи стострук домашај и ефекат. Одмах је у уводном чланку за први број Гласника изено нови начин да се српска књижевност брзо и ефикасно унапреди: предлагао је њено отварање према развијеним европским књижевностима и учење на делима тих књижевности. На подлози Спенсерова еволуционистичког схватања развоја у уметности, Поповић је доказивао да се и књижевност као и све живо, развија од нижих облика ка вишим, у наслониу једних дела на друге, тако да број и квалитет постојећих дела на неки начин непосредно утиче на дела која се тек имају створити. Песник који на примерима претходника научи савршенијим и развијенијим облицима, који од других упозна новије и занимљивије мотиве, савршеније филозофске погледе, тај ће и сам имати више увета да креира вреднија књижевна остварења. У српској књижевности Богдан Поповић није налазио много таквих квалитетних литерарних дела на која би се писци могли надовезати. Зато он без устезања позива српске писце да пођу у школу великим страним књижевницима (,,страна књижевност је српској данас најпотребнија''). Од књижевника је тражио да уче стране језике да би могли и на оригиналу читати дела светске књижевности. Уз то је преводима дела давао значење готово исто ка ои изворном стваралаштву, стављајући у задатак СКГ да води смишљену политику превођења, како би српска књижевност у кратком рокудобила на свом језику што је могуће више узоритих дела светске књижевности. Позивајући српске књиежвнике да уче на делима страних великих писаца, Богдан Поповић није никада изричито рекао на које стране књижевнике мисли. Поповићеве стварне интенције састојале су се у европеизацији српске књижевности на најширој основи, од Хомера и Еурипида до Гетеа, Балзака, Толстоја. Међутим, осећало се да он међу страним књиежвностима прави извесну разлику и да поједине стране књиежвности сматра потребитијим српској књижевности. Посебице је међу свима издвајао француску књижевност. Он сам био је француски ђак. Са катедре Велике школе и у својим критикама највише је цитирао француске писце. Сви значајнији млади писци тога времена (не само писци, већ и критичари, песници) били су француски ђаци: Јован Скерлић, Павле Поповић, Б. Лазаревић, М. Богдановић, М. Ускоковић. Он је сматрао да је највећи задатак Српског књижевног гласника да отвара прозоре према свету и уношење у српску културу најлепших плодова што је европски хуманизам створио кроз векове. Он је имао један критерију за одабри текстова, а то је била њихова уметничка вредност, али није одбациовао ни производе мање естетичке успеле. Тако су се на страницама Гласника окупили писци разних генерација, стари, средњи и млађи, и разних књижевних тенденција и школа. Нарочито место у Српском књижевном гласнику добијају есеј и критика. Књижевна критика се није у то време афирмисала као књижевна врста. Из редова књиежвника тога времена доста су се често чули гласова да критика јесте непотребна, чак и штетна за развитак младе српске књижевности. У Књижевним листовима Поповић се
најпре заложио за право критике на живот у књижевности, и одмах затим као уредник дао је есеју и критици главну и водећу улогу у часопису. Тако она доживљава нагли и неслућен успон, и, уз поезију, постаје најважнија врста целог раздобља књижевности с почетка столећа. Профил Гласника како га је обликовао и изградио Богдан Поповић задржали су, уз мање модификације, и његови наследници на уредничком месту, Павле Поповић и Јован Скерлић. Према сведочанствима, био је изнванредан предавач, ерудит, супериоран аналитички дух. Своје најважније текстове предавао је својим студентима (О васпитању укуса, Теорија реда по ред). Ради се о једном типу естетске критике која своју пажњу усредоточује на књижевно дело као уметничко остварење и настоји да кроз минуциозно проучавање ткива дела дође до становитих резултата у погледу његових литерарних карактеристика као и књижевно-теоријских законитости којима подлеже. ПОглее на смисао и задатке естетичке критике Богдан Поповић је најбоље изнео у два написа, а један од њих је и ,,Теорија реда по ред'' (1910). Естетичку критику Поповић је постављао као противтежу историјској критици, која је ограничивши се на проматрање књижевних дела као документа времена, занемарила по његовом уверењу најважнију и најинтересантнију особину књижевних остварења, њихов уметнички карактер. Илуструјући своје гледиште на примеру Шекспира, Поповић је у ,,Теорији реда по ред'' аргументирано писао: Тенова историјска критика објашњава расом, средином и временом, зашто је Шекспир писао драме, а не романе, зашто је за своје драме узимао баш те предмете; зашто је склоп његових драма, затшо је стил у њима био баш такав и тако даље; али не објашњава зашто остали драматичари, савременици Шекспирови нису такођер били велики песници као Шекспир, и њихова дела онако лепа као Шекспирова; она дакле не објашњава баш оно што чини разлику између њих и Шекспира, то јест, оно што Шекспира чини Шекспиром. Естетичкој критици позив је да уклони ограничености историјске критичарске школе. По дефиницији она се не бави нити писцем нити друштвеном средином већ делом, и то делом схваћеним као реализацијом лепог, као уметничком творевином, без обзира на значење које оно може имати као документ времена. Уметнички карактер књижевног остварења Поповић, занесен формалистичким Беновим схватањима, тумачи као прост, механички збир становигот броја књижевних ефеката, које анализа може разлучити и сраставити на конститутивне делове, једнако као што се и какав физикални сторј може раставити на своје стожере, котачиће и опруге. У ,,Књижевним листовима'' Поповић пише: Једна глава Толстојева романа, један призор или карактер Шекспирових драма, један доживљај Сервантесова Дона Кихота, могу се, као збир на сабирке, расточити на њихове поједине и све ситније особине; које, обратно, као сабирци збир, састављају целокупни утисак. Зато се опирао критичком поступку синтетичке критике и тражио да критичар аналитичким поступком покаже и објасни елементе који у књижевном делу чине одређену уметничку особину или промашај.
Овако управљена и орјентисана естетичка критика у редакцији Б. Поповића иступа према књиежвним производима у два совја облика: 1. У првој својој верзији естетичка критиак подробном анализом ткива дела, анализом реда по ред и речи по реч, описује врлине и мане текста, запажа узроке и увјете који доводе до стварања одређених литерарних особина и на тај начин врши једно унутрашње вредновање дела. Њен задатак у овој верзији није да оцењује и суди у класичном критичарском смислу; она је егзегеза, тумачење, извлачење из дела свега онога што у њему има – или нема. Истовремено својом усмереношћу на уметничко у литерарном остварењу естетичка критика је идеално средство за одгој укуса и развоја смисла за естетско код студената књижевности и књижевне публике. 2. Другом својом граном естетичка се критика јавља као критика правила – критика која суди и просуђује дело тако рећи научно и несубјективно, на основу одређених теоријских генерализација. Поповић је, наиме, као и Бен, и више него он, веровао да је књижевна критика већ стилга до тачке кад је знатан број књижевних и уметничких поступака могуће не само објаснити него и свести у поједине теоријске принципе, који онда имају значење правила и поетске норме. Те генерализације добијају се дедукцијом из егземпларних и узоритих књижевних дела, теорија књижевности их систематизира, а њихово познавање кросино је и скоро обавезно како за рктичаре тако и за све писце, изузев, можда, највећих. На основу тих генерализација критичар просуђује дело, стављајући их као залог објективности свог суда. Писца оне чувају од непотребних лутања и од грешака које је могуће избећи. Публици изоштравају уметнички смисао. Као пример једне такве литерарно-теоријске генерализације Б. Поповић је навео начело уметничког описа. По његовом схватању ,,при опису (предела, зграде, личности) шири појам или главна црта треба да кажу одмах с почетка, а подробности да се унесу тек у готово оквир''. Према две методске могућнсоти естетичке критике елуцидирајућој и емпиристичкоестетичкој Б. Поповић није се односио подједнако. Поступак елуциације, тумачење дела, углавном је само програматски наговестио не реализиравши га у чисту облику нити у иједној својој важнијој критици. На другој страни, критику правила инсталирао је као свој магистрални метод. У њу је инкорпорирао и поступак елуцидације, али само као средство да се путем рашчлањавања дела и методом анализе реда по ред, овери одређени вредносни суд, базиран на неком естетичком принципу или начелу. Тако је његов најчешће примењиван критичарски поступак, грубо скициран, игзелдао овако: пошавши од какваа теоријског начела Поповић је кроз подробну анализу текста настојао дело огледати у светлости тога начела и одредити му значајке и вредности. Иако је са једне стране, естетичка критика по Богдану Поповићу било погодно оружје за афирмацију естетичног у књиежвности, њен нормативни и објективистички дух, имплицирао је неке опасности: опасност од схематизма у оцени дела, опасност да се какава радна или лична критичарска претпоставка прогласи за непорецив и непромењив естетички закон и да се тако у потрази за оним што би дело требао садржавати пропусти забележити стварни његов садржај. Тип естетичке критике за коју се залагао Богдан
Поповић садржава неке принципе и особитости који су присутни и у једном од модерних критичарски метода нашег времена, у нас обично познатог под називом стилистичке критике. Оба та правца настала су у отпору против једностраности Тенова социолошкога правца. Оба су усмерена на дело, а занемарују његов биографски или друштвени контекст. Богдан Поповић је мислио да је за објективно вредновање довољно ослонити на индивидуални суд на неко естетичко начело и кроз анализу огледати дел оу свестлости тога начела. због таква његова темељна стајалишта у његовим критикама доживљај дела који би требало бити основ свему унеколико одлази у други план и назире се тек посредством тероијске генерализације коју покреће. Стилистичка критика се ту разилази. Она прелази са субјективног на објективни план на други начин. Главни је њен критериј за естетичку оцену дела склад стила дела који се установљује непосредним дојомом и доживљајем текста. на основу доживљаја дела и кроз поновљено пажњиво и уживљено читање критичар настоји проникнути до загонетке уемтничке стурктуре дела схваћена као непоновљиве и самобитне целине и јединства, па је као такву настоји и опсиати синтетичким и прецизним појмовним апаратом литерарне тоерије. Затим, стилистичка критика је много слободнија, еластичнија. Ипак, Поповићева естетичка критика сем оже сматрати претечком стилистчике критике. Писао је о Шантићу, алегорично сатиричним причама (Домановићевој: Данги и Вођи (успеле), Марко К. по други пут међу Србима (мање успело)). У огледу Шта је велики песник (1904) писао је о Змају. Мотивацију за овај рад е нашао у ставу Љ. Недића да Змај не само што није велики песни, него уопште није песник, а у свком случају више је стихотворац него песник. И Поповић је закључио да Змај није ни велики песник, а нити стихотворац, већ песник средњег ранга. Антологија новије српске лирике Богдана Поповића из 1911. године је једно од његових врхунских остварења. Издала ју је Матица хрватска у Загребу у склопу рада на културном и књижевном зближавању Хрвата и Срба, који је тих година на обе стране добијао на замаху. Од различитих приступа, Богдан Поповић се одлучио, у скалду са својом критичарском орјентацијом, за естетички принцип. Хтео је, како објањава у Предговору да она буде састављена ,,до почетка до краја по мерилима чисто естетичким...''и да у њу уђу само песме биране по својој лепоти, а да песнички производи који би били карактеристични за поједино доба такођер уђу само онда ако претходно договоре затхевима постављеним по критеријуму лепоте. У ,,Предговору'' који има карактер теоријског трактата и који је у своје доба оставио скоро једнако снажан дојам колико и сама Антологија, Поповић је за ову прилику поставио песничком делу три принципа које мора задовољити да би било лепо:
да је емоционално; да је јасно; да је ,,цело лепо'', тј. лепо у сваком стиху и у свим појединостима израза.
Цело градиво књиге је подељено на три доба:
1. после 1840; 2. после 1880; 3. после 1900. Унутар тих доба Поповић није ишао за представљањем песничких личности већ груписањем песама настојао да илутрира развојни циклус новије српске лирике, правилности и симетричност њеног развојног ритма, одприхвпо четака у једноставној и непосредној поезији Бранковој, с ослонцем на израз народне песме, до рафиниране поезије како се она манифестирала у остварењима Симе Пандуровића и других. Истовремено је Поповић, по угледу на Пелгревјвову Златну ризницу енглеске књижевности, желео да поредак грађе у књизи буде уметнички, да Антологија делује као да је тако и писана, и да читана по реду својим унутрашњим складом остави дојам целовитог и заокруженог уметничког дела. Зато је унутар споменутих доба, а и даље у оквиру целе књиге, слагао песме и кругове, по темама, стиху, сродности или контрасту угођаја. Од три раздобља у које је разврстао српске песнике раниеј постављеним естетичким критеријумима, највише је одговарало друго раздобље за Војиславом Илићем, Јованом Дучићем и Миланом Ракићем као главним представницима. Унутар овог раздобља, и унутар целе књиге доминантно место је добила поезија Јована Дучића. Први пут у историји српске књижевности окупљен је у једној књизи и предат јавности већи део највиших правих спрксих лирских вредности. Једини кобан њен недостатак изостављање песничких остварењан ајкрупнијег имена предратне лирике, Владислава Петковића Диса. Пошто је била прихваћена од читалаца и критике, Антологија је штампана у Београду идуће године. Главна тема Поповићева чланка Јован Скерлић као књижевни критичар (1914,1920) јесте претрес Скерлићевих радова као оцена о делима. Своје мишљење у овом питању Поповић је врло нијансирао. На једној страни је признавао бе зрезерве велику општу критичарску компетенцију Скерлићеву, велику просечну и вел ику бројчану тачност његових судова. Паралелно је, међутим, истицао да је Скерлић и чешће него би одговарало његову формату критичара грешио у одређивању степена квалитета појединих дела, било да је нека дела преко њихове вредности хвалио, било да понекад није истакао све позитивне и све негативне стране дела. Као примере непотпуних и дефектних Скерлићевих судова споменуо је његове оцене о Дучићу, Ракићу, Лази Лазаревићу, Владиславу Петковићу Дису и још неке друге. Посебно је истицао да већина грешака лежи у оконости што Скерлић није био искључиво књижевни критичар, већ и политички и друштвени борац. Из те констатације је изведен закључак да није пожељно да критичар суделује у социјалним борбама и трзавицама, и не треба да се бави политиком. Само књижевности треба да се жртвује. Његов велики узор био је А. Бен, који је припадао школи позитивистичке емпиријске естетике. На питања како уметник ствара Богдан Поповић је говорио да он ствара исто као што лоза роди грожђе или крушка крушку. Уметник ствара умом. О таленту је говорио да сваки песник, писац моеж лепше писати ако се стално уздиже, непрекидно ради на интелектуалном уздизању.
Поповићеве критике, мада малобројне, биле су врло значајан фактор његова деловања на време. Слабости Поповићевих критика пориситичу највише од објективистичког духа којима их је аутор оптеретио и од свега онога што је с тим духом ибло повезано и што је из њега произилазило. Он је отворио прозоре на свет спрксе књижевности, увео у српску књижевности књижевна кретања европских књижевности. Створио је у Срба књижевну критику као врсту и обогатио је новим методолошким критичарским поступцима. Жив и сликовит стил његоивх најбољих списа удружен са стилом неких других књижевних радника псотао је језгром једног новог, гипкијег и књижевнијег начина изражавања, опште познатог под називом ,,београдски стил''. Нико пре и после Поповића није наглашаова значење рада, образовања, знања. Често је он у томе претеривао, стављајући знање над таленат. Неки су улогу и место Богдана Поповића упоређивали са улогом Доситеја и Вука. Исправније ће бити, дакле, ако се каже да је Богдан Поповић био покретач, главни инспиратор, постојани радник и организатор једног доба, које је за српску књижевност значило не само прелаз из једног века у други, из једног стила у други, већ прелаз из традиционалне у модерну књижевну епоху3.
3
Сви наводи су били из предговора доктора Фрање Грчевића.
