Музичко демолирање човека
Роцкање збуњених 20.8.1988. У последње време опажамда ме валови радио-станице пречесто носе ка арипелазима давно-прошлих сезона провода, где још увек певају аветињски гласови Елвиса, Пол Енке, Плетерса, Пет Буна, Битлса, Ерика Бардона и његових «животиња»... Судећи по фалсетима еуфорије нових клинаца, култ-филм њихових видео-програмираних ноћи је извесна Dirty Dancing, јер им снове води у пренаталне «шестдесете», где запањно откривају да су нови хитови смеће спрам старих. Коначно, имам утисак да је моја, «млађа средња» генерација окружена отвореном завишћу најмлађе, само зато што је живела у непоновљивим «петдесетим» и «шестедестим». Тих «шестдесетих» година нисам могао ни сањати да ће ми у неким очима далеке будућности углед расти захваљујући умећу упућивања у кораке игре зване «twist», по формули «lets’s twist again». Све у свему, слободан сам закњучити да су мозгови рок индустрије данас озбиљно заморени или исцрпљени те су принуђени да младим генарацијама несвесно преносе темељно реакционарно начело: прошлост је много боља о д садашњости, а још боља од будућности. Већ почетком ових осамдесетих, једна од највећих звезда рок галаксије, Џо Џексон, објавио је време декаденције, неком врстом «J’accuse», са страница француске шик-ревије «Actuel»: «Рок ствара имбециле. Рок подстиче ниске стране личности. Рок је створен од паразита за друге паразите. Редукције мозга, плус уништење осећајности, једнако: рок. Рок музичари вечно понављају исте рецепте, свирају исте ноте. Екцеси, лењост и губитак времена – ето шта је рок данас. Рок је само један комад говна. Рок ми се гади...» Значајно је истаћи да је таква осуда наилазила на разумевање само у оним деловима масовне културе који имају неке везе а католичким основама, Френка Синатре до феноменолога ефемерности Алберта Арбасина. По Френк Синатри, «рок је грозно и видети а камоли слушати». И даље: «Не разумем зашто рок постоји када у свету већ постоји толико много грозота.» У анализи рок музике Арбасино се упутио реторичким питањем: «Зар је потребно толико пушења хашиша, толико нагваждања, толико фиксања дрогом – да би се добили тако бедни резултати? Ако у свет рок музике треба уложити толико таквог труда и толико се кљукати дрогом да би се као максимум добиле песмице попут оних Џимија Хендрикса или Џенис Џоплин – шта би онда требали да раде Вагнер или Брамс? Да ставе џамбо-џет ДЦ 10 у дупе?» Јединственост католика и православаца Изложени презири упућују позорност и запитаност ка чињеници да је популарност рок музике посве магинална појава у католичким а и православним просторима европске културе. Рок музика карактерише масовну културу која почива на протестантсим (и атеистичким) основама. Мислим да је узрок изложених разлика лако докучив. Корени рок музике су хибридна синтеза ритмова које су из Африке у
Нови Свет донели несрећни робови и припростих песмица протестантских имиграната, обично лумпенпролетерског статуса. Католичка и православна литургија, упркос огромним међусобним разликама, јединствено пружају веома сложене, хијерархијске и мелодијске музичке узоре, који су столећима образовали слух и укусе те одговарајуће традиције. Дакле, да би жреци рок-индоктринације значајније проширили утицаје у католичким и православним зонама Европе – морали би поруке емитовати посредством сложенијих или виших музичких облика, што је потпуно немогуће јер противуречи природи поткултуре. Предочене разлике биле су осведочене и овог лета, пријемима програмираних таласа мега рок концерата, од оног тобоже посвећеног борби против апартхејда – до спектакла Мајкла Џексона или Бруса Спрингстина. Примерице, у католичкој Италији, упркос нон-стоп рекламирању посредством скоро свих канала масовних комуникација, Мајкл Џексон је успевао сакупити највише до двадестетак хиљада гледалаца, од чега је највећи део бивао регрутован «у задњи час», паничним радио обећањима бесплатног улаза за малолетну сиротињу. Репортери његовог наступа на римском стадиону «Олимпико» су осим израза разочарења регистровали да је већи део платиша био састављен од снобова или пуких радозналаца, који су ту дошли да би коначно уживо видели толико изрекламираног мутанта, вашарско чудо пластичне хирургије. Такође су уочили да је пука појава Софије Лорен у гледалишту измамила снажнији и дуготрајнији аплауз него читав спектакл сивог идола made in USA, чија је главна нумера својеврски знак времена и најјезгровитија пантомима смисла модерне поткултуре: хода натрашке а изгледа да иде напред. «Секс, дрога рокенрол» Јасно: основни покретач оволетњег таласања мега-рок-концерта, широм поткултурним колонијализмом окупиране Европе, зове се профит. Пројекат је циљао и циља да новом офанзивом пропаганде подстакне посустала интересовања за рок-културу. И овог пута, као и у свим претходним офанзивама, рок-култура је била нуђена у идеолошким обландама. Некад је сва идеологија рок-културе била сажета у тројству званом «Секс, дрога и рокенрол». Сада већ добро знамо куда је водила та идеологија. Отуђен од љубави «секс» је био сведен на механичко трљање партнера, неку врсту узајамне мастурбације, где је излишан сваки принцим избора. У том губитку, принципа избора почива и један од битних узрочника масовног ширења хомосексуалне праксе, патетичне имитације односа мушког и женског пола. То је главни пут ширења сиде, јер се губитак квалитета полних односа такађо патетично настајао надомештати квантитетом партнера. Крајња последица «сексуалне револуције» је сексуална равнодушност или отупелост, о чему сведочи актуелни «тренд апстиненције». И дрога је била ширена те растурана у идеолошким обландама «прогресивности». Тако су се и у домаћој омладинској штампи за левичарску индоктринацију појављивали чланци те фељтони који су пропагирали дрогу под маском «објективности», прилажући мишљења противника из редова десничара и мишљења поборника из редова левичара, уз одговарајуће сугестије. Данас, пред непрегледним гробницама жртва трговачке цивилизације и пред растућим масама живих лешева зависности од дроге, нико се више не усуђује да безочно обмањује
младе, као некада лидер «прогресивне» Америке Тимоти Лири, који је рекламирао ЛСД тврдњом да једна његова порција пружа тренутачно «просветљење» и мудрачка знања. Данас трговци и пропагатори дроге навлаче маске забринутости те тврде да је једина алтернатива криминала – либерализација продаје дроге, државном или приватном аражману. Трагом «Live Aid(s)» Нова идеолошка обланда нове офанзиве рок-културе носи етикету «Human Rights Now» (њудска права сад). Реч је о мага-пројекту у продукцији Била Грахама менаџера Боб Дилана и Ролингса а под јавним спонзорством комбаније «Рибок» (која производи спортску обућу и под моралним патронатом (увек једностране) «Amnesty International». Праузор тог и таквог идеолошког квази-ангажмана био је пројекат звани «Live Aid», из 1985. године. Где је отишао сав новац скушљен сиренама пројекта «Live Aid» - такође је познато. Главнину капитала је зргнуо рокбизнис ао статак је углавном отишао у касе диктатора Трећег света да би био страћен на луксуз и наоружања. Први у програмираној серији таласа мега-рок-концерта свалио се, почетком овог лета, на препуни лондонски Вембли, трајући десетак часова и окупљајући who is who рок-галаксије тренутка, под фирмом борбе против апартхејда а за ослобођење Менделе из јужноафричке тамнице. Јасно, Мендела није ослобођен али су организатори спектакла остварили свој главни циљ: експлоатисати хумана саосећања необавештене простоте, згрнути лову те прибавити компромитованој рок-култури нову и подобнију идеолошку амбалажу. За добре познаваоце савремених политичких циркуса такав цинизам само потврђује искуство да се иза тобоже напредних и хуманих парола често крије ништа бољи те и много гори интереси од оних који се осуђују. Добро обавештени осматрачи јужноафричког жаришта света знају да многи и најефикаснији напади на апартхејд потичу из централа и мрежа те интереса наднационалних компанија. Познато је да су и многи од такозваних «либералних белаца», који одлазе на разноврске «црнобеле» састанке са представницима ослободилачког покрета Афрички национални конгрес – заправо заступници или емисари интереса наднационалних компанија те одговарајућих форми неоколонијализма. Са становишта наднационалног капитализма, апартхејд је застарела и неуносна форма колонијализма коју треба уклонити да би је заменила елегантнија али ефикаснија и неупоредиво уноснија. Искуство сведочи да неоколонијални облици експоатације пружају релативне уступке у доменима формалне демократије, која наплаћује већом отимачином сировина, енергије и капитала, посредством наднационалних компанија и дужничке зависности. Отуда су масовне размене глади, епидемије и еколошкох катастрофа патенти и типичне карактеристике лихварског неоколонијализма. Чишћење мозга у »Компас« аранжману Да би унапред одбили критике које у операцији »Human Rights Now« препознају нову форму подкултурног неоколонијализма – жреци пројекта јавно обећавају да ће на сваком месту спектакла мега-рок-концерата бити ангажоване и локалне
»звезде«. Дакле, или се праве луди или уопште не разумеју изложене критике јер у том пројекту локалне »звезде« могу само и једино жалосно потврђивати те умножавати и продубљивати стварност неоколонијализма, као локалне трансмисије индоктринације. . Како изгледа та индоктринација и какви су њени циљеви љена у »Вјеснику« о рокконцерту Бруса Спрингстина, одржа – то данас и овде најнепосредније исповеда репортажа објавом у Минхену. Репортер је на састанку са Брусом Спрингстином стигао захваљујући специјалном »Компасовом« пакет-аражману, из чега могу закључити да угледна словеначка туристичка агенција поспешује процес отуђења словеначке омладине од словеначке самобитности и европске укорењености. Дакле, репортер тврди да рок-идол има »глас којим публику води на узаврело, , четворосатно путовање колективног ужитка и делиријума«. Нешто даље, у тексту, наилазимо на потпунији опис природе тог не боље дефинисаног »ужитка и делиријума«, где се каже да мере безбедности нису биле потребне »јер се публика, обавијена Брусовом перфекционистичком глазбом и носталгичним стиховима стопила у аморфном мирољубиву масу«. Мислим да нико није језгровитије и јасније изразио идеални циљ капитал-реалистиче културе: свести бунтовну младост на »аморфну мирољубиву масу«. Још потпуније речено, «непонављиви тандем (Брус Спрингстин и саксофониста Кларенс Клемонс) доказао је и показао да нестају тјелесност и сполност а остаје једино музика – узбуђујућа, мелодраматска и терапијска. Музика од које крв сама плеше а уједно чисти и мозак». Ако сам добро разумео та «терапија» циља да пацијентима протре свест о телесној, полној и духовној индивидуалности, користећи чак и технику чишћења мозга. И на крају, нешто као апотеза мазохизма: «доживљај је био оргастички чији су на крају трзаљи проламали још дуго у ноћ док смо се у удобним и пространим Компасовим аутобусима враћали у неку другу стварност.» Предпостављам да аутор рок-исповести жели наговестити жал због повратка у «другу стварност». Након исповести «делиријума», стапања у «аморфну мирољубиву масу», губитак индивидуалности те чишћења мозга – излишно је од објекта таквих операција тражити сувишна обавештења о «првој» стварности. Неупоредиво је подобнији информатор управо жрец изложене операције, Брус Спрингстин, који по сили природе свог посла морао сачувати присебност и самосвест. Ево какву стварност осведочава његов говор: он «говори о утрукама, тешком послу и досадном животу који протиче у гледању телевизијског програма и опијању пивом, а води се у бројним радничким четвртима, међу жртвама лажног «American dreamа (америчког сна)» Слободан сам закључити да између прве и «друге стварности» нема битнијих квалитативних разлика. И ту излазимо пред спознају врхунског цинизма произвођача модерне масовне поткултуре: они експлоатишу незадовољства «жртава лажног америчког сна», која сами изазивају наметањем подљудских модела живота, продајући приде и моделе самооплакивања маса. Тако се масе потрошача «лажног америчког сна» одржавају у круги истог «сна», истих лажи, купујућу и трошећи смеће ж желопојки над животом од смећа и у смећу. Операција »Human Rights Now« пружа само права на спознаје и оплакавање немоћи у обесправљености модерног, демолираног човека.
Али жртве лажног америчког сна никако да пођу даље од те и такве спознаје беде, већ годинама и деценијама понављају исти разред, слушајући исте жалопојке, као покварену плочу. Таква заосталост потврђује сиптоме дебилитета које је опажао Џо Џексон, крајем седамдесетих, у свом хиту Beat Crazy: «данашњи дечаци су сви исти. Зову се имбецилним именима. Уз све дроге којима се кљукају – како могу бити здрави? И још приде сва ова бука која их распамећује... Злочин је начин на који губе своје време, јер никуда они заправо не иду до ка лудилу претучених.» Све се то могло наслутити и предвидети већ од првих дана историје рокенрола, пуком применим знања стеченог у класичним европским школама образовања која препоручују да суштинска смисао неке ствари или појаве тражимо у изворном значењу њеног имена. Rock and roll дословно значи «клати се и ваљај». Јасније од тога жреци демолирања човека нису могли бити. Али, има много људи ни то још увек није јасно. Драгош Калајић «Америчко зло»
