КАТЕДРА РЕНЕА ГЕНОНА Они који први пут улазе у свет учења Ренеа Генона (1886-1951), без икаквих предзнања о начелима и законима, структурама и методама спознаје који ту владају и делују - ризикују да већ на првом кораку осете несавладиву одбојност, по формули опажања Гаја Итона: “Сумњам да неко, са нормалним укусима и пртљагом модерног интелектуалног образовања, при првом сусрету са Геноновим делом не осећа одбојност”.1 Таква одбојност попут оне коју изазивају страна тела у живим организмима - делимично објашња противуречје између признатог значења Геноновог учења и строго елитних, дакле екстремно уских, размера аудиторијума око његове катедре. Реч је о одбојности спрам света који је битно, квалитативно и сваким својим доменом потпуно различит од овог модерног те профаног универзума културе, у коме сви ми, volensnolens, живимо, мислимо и деламо, трпећи његова условљавања, на свим секторима људског, од изобличења менталних структура и ломљења етичких кичми, преко обездушења, до изопачења елементарних инстинкта и укуса. Дакле лектира неког Геноновог дела може бити схваћена и као својеврсни испит људског материјала где се величином одбојности мере дубине “припитомљености” човека, односно његове медијумске подређености догмама и налозима модерне културе и цивилизације. У недостатку жељених предзнања или припрема, прва мера сузбијања одбојности - ради истрајавања на путевима лектире и стицања традиционалних знања - може бити свест да је такво осећање заправо посредни симптом отуђења модерног човека од традиције, односно преноса вредности и врлина. О том отуђењу - и без упућености у налазе Геноновог погледа на модерни - “свет илузије” и његов “режим квантитета”2 - зорно сведоче планетарне размере раста друштвене, егзистенцијалне и психичке ан-архије те ширења пустиња контра-еколошког нихилизма, у знаку тријумфа демоније профита лихварске и тровачке цивилизације.
Ширити светлост и окупљати Уз Јулијуса Еволу, Рене Генон је последњи велики европски истраживач и творац кристализација око метафизичких принципа и узора традиционалних култура. Генонов (као и Еволин) приступ трезорима традиционалних култура одудара од догми и обичаја својствених модерној “академској”, култури и науци, не само неограниченим ширинама већ и природом спознајних погледа. Најсажетије речено, док се за модерне истраживаче њихови предмети почивају у гробницама историје, као и нека мртва тела, одражавајући, попут огледала, модерна сујеверја, од историцизма и материјализма до позитивизма - за Генона исти предмет истраживања почивају у вечности, као жива предања, у очекивању актуелизације, посредством елитних проницања вечних порука које чувају. 1* Gai Eaton: The Richest View, London 1949. 2V. René Guénon: Мрачно доба, Чачак 1987. У предговору овом избору Генонових радова, који осетљавају различите аспекте савремености “мрачног доба”, читалац може наћи основе биографске и библиографске податке као и основни духовни профил Генона. У истом предговору изложили смо, језгровито, и критику недостатка те празнина Геноновог учења те их овде нећемо понављати, осим у једном случају.
Читава Генонова делотворност почива на уверењу да су садржаји трезора традиционалних кутлура те њихових регуларних, религиозних или езотеријских наследника, од древних космогонија, митова и легенда, до метафизичких доктрина - разноврсни, “криптографски”, облици предања једне јединствене “Примордијалне Традиције”3 која им хијерархијски и хронолошки претходи као и њихово основно исходиште, идеални формативни и информативни принцип: “Јединствена Традиција постоји од почетка света и управо то наше разматрање настоји да осветли.”4 Не поричући снагу условљавања (али и деформисања) историјских и геофизичких фактора, Генон разноврсности облика посредних предаја “Примордијалне Традиције” објашњава превасходно различитошћу расних или етничких те друштвених конфигурација људске природе којима се пренос знања прилагођава. Отуда у том светском скупу разноврсних традиција Генон не види противуречје већ складни низ или органон комплементарности и надопуњавања. По Генону, спознајна перспектива “традиционалне” школе има задатак да прозре привиде насагласја мноштва традиција те да сагледа њихово органско сагласје које упућује ка идеалном Средишту из кога све потичу, посредно или непосредно. Метод спознаје се углавном састоји у дедуктивном или индуктивном откривању веза комплементарности или дуалности, аналогија или изоморфија, између одгаврајућих елемената различитих традиција, под светлом (хипотезе) “Примордијалне Традиције” која управо таквим предузећем бива откривана, рехабилитована и реконструисана.5 Изложени метод Генон најгрозовитије дефинише терминима једне традиционалне формуле делотворности коју је преузела “оперативна” масонерија: “Ширити светлост у окупљати оно што је расуто”.6 Ипак, по Генону, предочени задатак није могуће извршити без одговарајућих квалификација које пружа само регуларна “иницијација”, извршена у езотеријским просторима веродостојних те једино легитмних заступника “Примордијалне Традиције”. Читава спектакуларна духовна пустоловина Ренеа Генона била је у знаку трагања за езотеријском организацијом која изравно потиче из “Примордијалне Традиције”: од масонерије, коју је брзо напустио, разочаран предоминацијом “спекулативних” елемената - до суфијског ислама, коме је приступио 1916. године (?). У Каиру, где се преселио 1930. г. и основао породицу, Рене Генон је добио титулу шеик и ново име, Абдел Вафид Јаша.7
3В.Драгош Калајић: Увод у дело Ренеа Генона; у Рене Генон: нав. дело. Ширим и у дубљим радозналостима препоручујемо: Пол Серан: Рене Генон, Париз, 1953. 4Рене Генон: Etudes sur la Franco-Maçonnerie et le Compagnonnage, Paris, 1934. 5На овом месту упутно је навести Еволину дефиницију традиционалног метода: “Карактеристика метода који ми, насупрот профаних - емпиријских или критичко-интелектуалистичких - својствених модерним истраживањима, називамо `традиционалним`, почива у истицању универзалног карактера одређеног симбола или учења, уз његово привођење другим, који му одговарају у другим традицијама, тако да се тиме успотавља присуство нечега што је супериорно и претходеће спрам сваке од тих формулација, међусобно различитих а ипак јединствених. Обзиром да једна традиција може, више од других, дати заједничком значењу потпунији, типичнији и прозирнији израз, успостављање таквих веза је најплодније средство за разумевање и интегрисање оног што се у другим случајевима налази у непрозирнијем и фрагментарнијем облику” (Јулијус Евола: Il mistero del Graal, 1972). 6Рене Генон: Rassambler ce qui est épars, у, “Etudes Traditionelles”, Париз, октобар-новембар 1946. 7Писма Ренеа Генона упућена Јулијусу Еволи, која нам је примаоц љубазно ставио на увид, садрже честе алузије или изравне исказе у погледу проблема регуларне иницијације и постојања очуваних езотеријских организација. Тако у писму од 13. јуна 1949. Генон каже ”… оне (езотеријске организације) чије сам постојање успео упознати прихватају тако ограничен број чланова да се могу сматрати практично неприступачним”. У писмо од 20. јула 1949, Генон прецизира:”… рекао сам да и у самом западном свету постоје (осим масонерије) извесне организације повезане са хришћанским езотеризмом, које потичу из Средњег века. Нисам на томе инсистирао јер су оне толико затворене (једина коју сам потпуније упознао је ригорозно ограничена на дванаест чланова) да могућност приступања не треба узимати у обзир.”
Изнад философије Под светлом изложених уверења, Генон одриче сваку те и најмању вредност “профаним” учењима модерне културе. Супериорност “традиционалних” учења почива не само на универзалности погледа које она отварају већ и на квалитетима forma mentis коју изискују и образују, слободну од свих ограничења. Стога Генoн са суверенске висине своди сав значај философског наслеђа Запада на оригинално значење речи “философија”: “Реч философија изражава управо чињеницу љубави за мудрост “σοφια”, инцпирацију њоме или тражену диспозицију за њено достигнуће… Као што средство не може бити узето за циљ, аналогно ни љубав за знање не може представљати сâмо знање. И обзиром да је мудрост по себи и за себе идентична истинској унутрашњој спознаји, може се рећи да философска спознаја није друго до спољна површина. Дакле, она нема у себи и по себи споствену вредност. Она је само први степеник на путу ка супериорном и ефективном сазнању, односно мудрости.”8 Свако ко је иоле упућен у архајски слој европског философског налеђа добро зна да ваљаност изложене дефиниције потврђује ауторитет Платона те Генон, и не помињући чувено Седмо писмо, свој суд поткрепљује чињеницом двострукости предаја древних философа, у којима треба разликовати ексотеријски и езотеријски аспект: “Све оно што се излагало писмено припадало је првом (ексотеријском) учењу. Што се тиче другог, немогуће је тачно спознати његову природу, зато што је било намењено изабранима те зато што је имало тајни карактер. Те карактеристике не би имале разлога да постоје осима ако није у питању нешто што је супериорно спрам обичне философије.”9 Упозоравајући да је традиционално учење “тешко описати без деформација” и подразумевајући регуларност те легитимности његових исходишта, Генон образлаже супериороност таквог, мета-дискурзивног, упућивања врлинама природе симболизма: “Константна употреба симболизма у предаји тог учења, коме представља основу, може довољно послужити, онима који иоле размишљају, за назирање ствари, прихватајући, као што је логично прихватити, и без дубљих задирања, да је један начин изражавања, тако различит од уобичајног језика, морао бити створен, макар првобитно, за исказивање идеја исто тако различитих од оних које он (језик) изражава, те концепције које се не могу интегрално првести речима и којима је потребан мање ограничен и универзалан језик, обзиром да и оне саме поседују иниверзалне размере.”10 Ненадмашна униварзалност језика симбола се очитује и у “многоструким интерпретацијама које нису противуречне већ се мећусобно надопуњују, све једнако истините, премда потичу из различитих гледишта. То је зато што је симбол схематичка и 8Рене Генон: “Conosci te stesso”, у “Rivisita di studi tradizionali”, Торино, април-јуни 1967. У питању је један од ретких осврта Генона на европско философско наслеђе, прецизније на делфијску максиму “Спознај самог себе”. Такав рад можда посредно објашњава чињеница да је он писан за исламску публику, те је првобитно објављен на арапском језику, у часопису “Ел-Маарифа”, Каиро, мај 1931. 9Рене Генон: нав. дело. Узгред речено, у складу са изложеним принципом, Генон је исказивао суверенски презир спрам “књишке” ерудиције. Са истим презиром одбијао је и комплименте упућење његовој “ерудицији”. Тако у поводу чланка П. Лицијан Рура, Le secret de l'Orient et René Guénon (“Les Etudes”, Париз, 20. јули 1932), Генон одговара: “Нажалост ми сумњамо да је П. Рур могао разумети (наш став) обзиром да он говори о нашој “ерудицији” а што је ствар до које нам је, искрено речено, најмање стало на свету. Осим тога, нека нам верује када му кажемо да ми, током нашег живота, никада нисмо ушли у неку јавну библиотеку, и да никада нисмо осетили ни најмању жељу да то учинимо. Ипак, истрајавамо у нади да ће нам учинити част признањем да никаква традиција није “дошла до наше спознаје” посредством “писаца”, поготову западних и модерних, што би већ било изругивање. Њихова дела су могла да нам пруже само погодну прилику за излагање (таквих традиција) - што је тотално различито - јер ми ни на који начин нисмо обавезни да публику информишемо о нашим реалним “изворима”, изворима, који, уосталом, не подразумевају никакву врсту “референци”. И, још једном, да ли ће наш опонент икада бити у стању да схвати, у свему томе, да је за нас реч о знању које се уопште не налази у књигама ?” (Рене Генон: Comptes-rendus, Париз, 1973). 10Рене Генон: Sull'insegnamento “tradizionale” e sul senso dei simboli, у “Arthos”, Ђенова, мај-август 1974.
синтетичка репрезентација свог скупа идеја и концепције коje свако може спознати, у складу са сопственим менталним склоностима и интелектуалним способностима.”11
Велика Тријада Уз Le symbolisme de la Croix (Симболизам Крста), La Grande Triade (Велика Тријада) је најобимније Геноново симболошко дело, што на посредан начин осведочава значај тог таоистичког симбола у Геноновој перспективи рехабилитације и реконструкције “Примордијалне Традиције”. У том темељном симболу таоизма, космогонијског ранга, Генон види једну од најпотпунијих и најочуванијих предаја “Примордијалне Традиције”. Универзално значење и значај тог симбола Генон спектакуларном демонстрацијом метода “сакупљања расутог” приводећи појединим елемнтима Велике Тријаде одговарајуће “двојнике” или “парњаке” из трезора других традиција, од хиндуизма, преко исламске езотерије и кабале, до западне алхемије и оперативне масонерије. Узгред речено, Велика Тријада је и велика лекција геноновске употребе термина традиционалног порекла, јер су у том делу исцрпно исложена специфична или оригинална значења низа парова система дуалности, од “чистог чина” и “чисте потенције”, преко “есенције” и “субстанције”, “квантитета” и “квалитета”, “провиђења” и “судбине” до “солве” и “соагула”, ”Јин” и ”Јанг”…. Стога је веома упутно започети проучавање Геноновог учења управо Великом Тријадом, његовим последњим великим ексегетско-симболошким делом, премда је у питању и једна од најприступачнијих творевина ексклузивизма његовог језика, ремек-дело јединствене синтезе замашних метафизичких предузећа и картезијанске дисциплине закључивања и изражавања, која је Генону прибавила епитет: ”Декарт метафизике”. Са становишта спознајних потреба оних људи “последњег времена” - у знаку краја модерног света илузија - који још увек стоје усправно међу рушевинама, тражећи нове основе humanitas, најзначајнији аспект Велике Тријаде је учење о космичкој природи те одговарајућем статусу човека, “постављеног између Неба и Земље”, у улози еминентног “посредника”. У питању је и учење о над-рационалним перспективама и могућностима преображајног покрета човека ка “истинском човеку”, те даље и више ка “Универзалном Човеку”. Епохални значај Геноновог учења почива не само у надахнућу и убедљивости евокације највише мисије људског елемента у овој арени универзума већ и у квалитету “новине” тог модела, по формули Валерија: “У новом је најбоље оно што одговара једној древној жељи”. Генонов модел човека израста, посредством његових спрега интуиција и знања, уз примордијалне древности индоевропске традиције те њених дијаспора. Са европског становишта посебно су значајна Генонова осветљавања елемената европског наслеђа који просијавају традицију знања “посредничке” улоге човека “између Неба и Земље”. Ипак, ту, у европском хоризонту Генонове оптике, недостаје напотпунији и најзначајнији споменик индоевропског “хуманизма, Платонов ζωον νοετικον (zoon noetikon). Реч је о теорији хибридне природе људског елемнта који је “мешавина” ноетичких или божанских те “анималних” састојака. Спознајно и делотворно исредсређење човека ка формативном и информативном принципу ителглибилног света, посредством просијавања νους (nous), човек се супротставља силама “инфериорне” сфере своје “мешавине”, дакле друштвеној, егзистенцијалној и психичкој анархији - а са друге, он тежи сопственом квалитативном 11Рене Генон: нав. дело.
преображају, метафизичкој реализацији, односно повратку идеалној првобитности, “звезданим боравиштима”.12 Нема никакве сумње да потребама човека овог “последњег времена” неупоредиво више одговара Платоново предање модела индоевропског “хуманизма” од далекоисточног, кристалисаног у структури Велике Тријаде. Платонов модел је динамичан, унесен је у “круг нужности”, у процесе настајања и нестајања, те попут живог бића педагошки одговара на изазове темпоралности и силе свеопште ан-архије. Таоистички модел човека је статичан, пиетрифициран, са оне стране “круга нужности” и процеса сензибилног света. Ипак, управо такве особине таоистичког модела чине га идеалним предметом поредби са Платоновим ζωον νοετικον уз одговарајућу дијалектику комплементарности и међусобних осветљавања. Нажалост, остаје нам само да нагађамо и разлозима тако крупног превида Генонове оптике: незнање или пак истрајавање у презиру спрам философског наслеђа Запада, до апсурда ? Тиме је пропуштена прилика сагледавања Платоновог учења под светлошћу магистралне синтезе традиција Истока и Запада. Уверени смо да би та светлост открила “новог” Платона, односно великог чувара и преносника остатака идеја и веровања индоеврпоске традиције: од ζωον νοετικον, преко троделне структуре идеалне државе и одговарајуће економије односа те хијерархије вредности, до концепције четвородобне, цикличне и регресивне “историје”.
Генон и Исток Доследан свом презиру спрам модерне “профане” културе, Генон је увек и свуда термине “оријенталисти” и “оријенталне науке” изговарао са подсмехом. На основу малобројних Генонових рецензија радова из области такозваних “оријенталних наука” може се закључити да је он “оријенталистима” заправо одрицао скоро сваку компетенцију, видећи у њиховим налазима превасходно осведочења менталних неспособности модерног човека Запада да проникне смисао културе Истока. Менталне неспособности прате и модерно-центрична ограничења те су стога радови “оријенталиста” надасве “ауто-пројекције модерних сујеверја и самообмана, фиксација и догми. Излишно је објашњавати разлоге скандала и идиосинкразија које су Генонове идеје и теорије изазивале (и изазивају) у амбијентима “оријенталиста”, уз ретке изузетке, што само потврђују правило нетрпељивости спрам његове појаве. Дакле, за вредновање домета Генонових радова није упутно или коректно обраћати се “академским” амбијентима “оријенталиста”, тим пре јер га они свесно и истрајно игноришу, попут друге спектакуларне фигуре истраживача древних традиција, Бал Гангадхар Тилака (Bâl Gangâdhar Tilaka).13 Следећи Генонове критеријуме, једини меродавни проценитељи вредности његових радова су ауторитети унутар регуларних организација које веродостојно и легитимно чувају традиције о којима је реч. У погледу процене Велике Тријаде са таквог становишта, непремостиву тешкоћу преставља чињеница да су нам de facto непознати јавни чувари таостичке традиције. Преостаје нам једино да о веродостојности Генонове ексегезе симболизма Велике Тријаде закључујемо посредно, по аналогији, на основу пријема његовог дела у другим, још живим узгајалиштима вредности и врлине култура Истока. У свим таквим оазама традиције, од ренесансе хиндуизма до исламске езотерије, Геноново дело је окружено позорношћу и врхунским уважавањима. У том погледу карактеристичан је и истрајни поглед дивљења Ананда Коомарасвамија (Anando Coomaraswamy) ка делу Ренеа Генона, у коме је он налазио многе инспирисане и инспиративне путоказе за сопствена истраживања и тумачења традиција Истока и 12Платон, Timaio, 42 13V. Bâl Gagâdhar Tilak: Арктичка прадомовина Веда, Београд, 1987.
Запада. По формули опажања Комарасвамија, “Генон није `оријенталиста` већ онај кога би Индуси сматрали Учитељем.”14 Говорећи о основно задатку спознаје “спознаја нашег битка коју су истински философи Истока и Запада сматрали sine qua non мудрости”, Комарасвами истиче да у савременом добу види само “две или три личности типа: Рене Генон.” Значај Геноновог дела Комарасвами је истакао у најсвечанијој прилици, у говору поводом прославе Индије, 15. августа 1947, када је позвао сународнике да “сарађују са људима као што је Рене Генон.” 15 Истичемо мишљење Комарасвамија јер је он оазама традиције пришао проходећи други пут кроз пустиње “профаног” света одговарајуће науке, где је стекао углед зналца светског ранга и одговарајуће “академске” квалификације те титуле. Са таквим искуством он је лако прозрео узроке жестоких одбојности на које Геноново дело наилази на Западу. По Комарасвамију Геноново учење о “Примордијалној Традицији” или “Philosophia perennis” је “забрањено знање”, односно гноза коју и модерна Црква, као и рационалисти одбијају, премда због различитих разлога. Прва зато што не може толерисати тачку гледишта које хришћанство разматра само као једну од ортодоскних религија а други зато што “такво знање” - како је истакао велики оријенталиста А. Б. Кејт - “није емпиријско те је за нас лишено значења и не може бити разматрано као знање”. Коначно, али не и последње, разлоге те одбојности Комарасвами је приписивао и Геноновом “бескомпромисном језику”, односно радикализму његових осуда модерне културе и цивилизације Запада - “западна цивилизација је једна аномалија, да не кажемо чудовишност” који је и код истомишљеника или сличномишљеника изазвао те изазива нелагодности. Са друге стране из перспективе оаза традиција Истока, Комарасвами је најбоље могао разумети разлоге Генонових позива Западњацима да се окрену ка спасоносној светлости метафизичких традиција Истока. “То што Генон позива Запад да се обрати формулацијама источњачких метафизика не треба приписивати чињеници да су оне источњачке већ једноставно чињеници да је у питању метафизика… да та метафизика још живи као жива снага у источњачким друштвима, у границама сачуваности од самртног даха западне, односно боље рећи модерне, цивилизације… Ради привођења Запада свести о коренима сопственог живота и сопствених вредности, које су проституисане на најмрачнији начин - Генон нас позива да се окренемо Истоку.” Обзиром на чињеницу да је “окретање ка Истоку” постало, у међувремену, управо “опште место” синдрома аномалија (да не кажем чудовишности) западне цивилизације, обзиром и на истрајавање тог модерног утопизма, неопходно је на овом месту поновити већ изречене сумње у химеричност Генонових (те и Комарасвамијевих или сличних) очекивања спаса са Истока. Да Исток заиста располаже таквим спасилачким моћима те знањима и енергијама потребним за веродостојни духовни redressment - Исток би пре свега самом себи помогао и спасао се од “самртног даха” модерног Запада, који, узгред речено, затомљава и нихилистички уништава најбоље вредности и традиције Европе. Непобитна је чињеница да је тај Исток постао само и једино бедна, “трећесветска”, провинција Запада, његова још ужаснија метастаза. Разматрајући “оријентализам” Генонове наде, Јулијус Евола је луцидно уочио да она противуречи управо “цикличним законима” традиција које Генон усваја. По логици тих “цикличних закона” управо је Запад - будући далеко испред Истока на линији цикличног пропадања - “ближи крају цилуса те тиме и новом почетку”,16 дакле почетку новог “златног доба”.
14Ananda Coomaraswamy: Am I My Brother's Keeper ?, Њујорк, 1967. И следећи наводи Комарасвамија потичу из те збирке радова. 15V. Marco Baistrocchi: Guénon e Coomaraswamy, у “Conoscenza Religiosa”, Фиренца, јули-септембар 1974. У питању је најпотпунији преглед других и сложених односа Генона и Комарасвамија. 16Julius Evola: Introduzione, у René Guénon: La crisi del mondo moderno, Рим, 1953.
У том контексту непоходно је истаћи позитивни, премда ограничени, утицај дела Ренеа Генона на рад Јулијуса Еволе, који је задржао дистанце својствене кшатријама спрам брахминам, убедљиво указујући на један од темељних недостатака генеоновског погледа на традиције, где изостаје увиђање значаја “пута акције”, односно сакрализација херојске димензије људског елемента. Ипак, упркос свих ограничења својственим Геноновом менталитету, односно природи која није могла превазићи сопствене оквире и реализовати идеал над-индивидуалности или имперсоналности, његово дело је истрајна светлост у ноћи овог дова “каљуге” (кали-југа) за све који данас делају, у цитаделама осамљености, на припремама основа новог redressment европског човека. Пре свега и изнад свега, по речима Жана Данијелуа (Jean Daniélou), “величина Генона почива у његовој моћи ослобађања од предрасуда савременог доба и у стварању дела кроз усамљеност, уз непоколебљиву дисципину”. По дефиницији Ренеа Домала (Daumal) - на кога је дело Генона извршило пресудан утицај, покрнувши његову духовну пустоловину, из подземља “надреализма” ка метафизичкој “Аналогној планини” - “Рене Генон никада није приносио жртве модерним идолима: дискурзивним наукама, моралу, прогресу, благостању човечанства, аутономији индивидуе… Рене Генон никада не издаје индуистичку мисао због посебних потреба западне философије”. Домалови искази поштовања и захвалности су најбољи увод у тему плодоносних утицаја Геноновог учења у високим и елитним цитаделама и радионицама европских artes liberales. Али то је друга и дуга тема коју остављамо за неку другу прилику. Можда ће такву прилику пружити домаћи стваралачки одговори на инспирисане и инспиративне подстицаје Геноновог учења, посредоване овом књигом. Драгош Калајић
