Dragoš Kalajić
UVOD U DELO RENE GENONA
»Sumnjam da neko, sa normalnim ukusima i prtljagom modernog intelektualnog obrazovanja, pri prvom susretu sa Genonovim delom ne oseća odbojnost.« Gei Itn: The Richest View
Posredstvom predočene tematske zbirke radova Renea Genona (1886-1951) u prostoru naše kulture prvi put1 značajnije ulazi stvaralaštvo... Na ovom mestu, obeleženom sa tri tačke — koje čitalac može shvatiti i kao trostruki udar heraldovog štapa, pri ceremonijalnoj objavi ulaska veličine u dvoranu kulture — zastaje nam misao, prožeta zapitanošću: kako predstaviti Rene Genona? Nije legitimno usvojiti stav 1 Po našim saznanjima, prvi srpskohrvatski prevod Genonovog rada je u Panorami savremenih
ideja Gaetana Pikona. Mnogo godina kasnije, usledio je prevod jednog odlomka iz L'Esoterisme de Dante, objavljen u hrestomatiji koju smo pod naslovom Ezoterija objavili u časopisu »Delo«, avgust-septembar 1976. Potom, Genonove Beleške o angelologiji arapskog alfabeta srećemo u zborniku Sufizam koji su priredili Darko Tanasković i Ivan Sop (Beograd, 1981). , Poslednji nagoveštaj ovog potpunijeg otvaranja za delo Rene Genona je Bilten autora br. 12, izdat u Lučanima, decembra 1986, u redakcji Branka Kukića, posvećen jednom od fundamentalnih Genonovih radova, Ideja centra u antičkim tradicijama.
reprezentativnih istoričara masonske misli pa reći da je Genon najznačajniji izdanak i tumač ezoterijske doktrine operativne masonerije, jer takvo određenje ne samo da ograničava, ili umanjuje magnitude Genonovog duha, već i samo biva ograničeno ili umanjeno jednom činjenicom duhovne biografije: pri kraju mladosti, Genon je napustio lože i potom objavio možda najprodornije kritike zabluda i izrođavanja moderne i masonerije.2 Uostalom, skoro sva i sva najznačajnija dela Genon je stvorio i objavio na muslimanskom putu religioznosti, pod okriljem i uz pomoć značajnih upućivanja islamske tradicije. Ali predstaviti Genona atributima jednog od najvećih duhova u istoriji islamske metafizičke misli — takođe nije potpuno tačno, jer su njegovi spoznajni pogledi i zaključci često daleko prevazilazili horizonte islama, stricto sensu, težeći otkriću i određenju vrednosti univerzalne i jedinstvene Tradicije koja idealno prethodi i ishodišno nadvisuje sve potonje izvode, partikularne doktrine i regularne religiozne puteve metafizičkih ostvarenja čoveka. Možda ćemo biti najbliži istini ako Rene Genona predstavimo kao velikog učitelja metafizičke misije čoveka, čiju katedru poštuju i najkvalifikovaniji duhovi Istoka i Zapada, od Kumarasvamija do Evole. Po najsažetijem određenju, Genon je univerzalni učitelj vertikalnog pokreta i kvalitativnog preobražaja ljudskog elementa na nad-racionalnim putevima uspona ka idealu »Istinskog Čoveka«, odnosno, dalje i više, ka onom vrhuncu koji daleko-istočna tradicija označava sintagmom »Univerzalni čovek«.3 Sa zadivljujućom veštinom i spregom ezoterijske erudicije i uzvišene nadahnutosti Genonov pogled na svet tradicijâ prevazilazi granice prostora i vremena kultura Istoka i Zapada, osvetljavajući jedinstvena ishodišta i odredišta metafizičkog pregnuća čoveka. Istraživaoki i egzegetski Genonov pogled obuhvata basnoslovne trezore nasleđa, od sinikretizma operativne masonerije i zapadne alhemije, preko katoličkog i islamskog ezoterizma, do vedantističkih i taoističkih doktrina. Izvanredna otvorenost i dalekosežnost Genonovog pogleda su izraz i uverenja u idealno (prvobitno realno a danas samo virtuelno) jedinstvo svih regularnih metafizičkih tradicija. Nagovestivši, poslednjim redovima, osnovnu liniju snage Genonove spoznaje perspektive — koju ćemo kasnije podrobnije osvetliti — ovde 2 V. René Guénon: Études sur la Franco-Maçonnerie et le Compagnonnage, Pariz, 1934.
Neophodno je preciziraiti da se Genonove kritike odnose prevashodno na takozvanu »spekulativnu«, dakle sekularizovanu i politizovanu masoneriju, na njene para-masonske emanacije i forme direktne subverzivne intervencije u profanom svetu, kao što su teozofizam, spiritizam, i mnoštvo drugih sličnih, oblika »novog spiritualizma«. Po Genonu, godina 1717. nije datum osnivanja već degeneracije masonerije (kako smo pročitali u njegovom pismu, od 20. jula 1949, upućenom Julijusu Evoli). Do kraja života Genon je čuvao respekt i odgovarajuću nadu spram anglosaksonske masonerije, uveren da u njoj, ipak, istrajavaju originalna nasleđa. 3 V. René Guénon: La Grande Triade, Pariz, 1946.
moramo otvoriti zagradu da bismo predočili uobičajene teškoće u pristupu Genonovom učenju. Uprkos spektakularnosti značenja i značaja tog učenja, ono privlači veoma ograničeni, zapravo elitni, auditorijum, jer i njegove formalne osobine predstavljaju teško premostive prepreke za forma mentis modernog čoveka. Impersonalni ton retorike, asketska ekonomija izraza i suvoparnost, ekskluzivizam terminologije, »matematička« struktura mišljenja i dokazivanja, sklonost apsolutizaciji i dogmatizaciji i ekstremizam ideja, uz totalna poricanja osnovnih ideja i vrednosti ustanovâ modernog sveta — to su najuočljivije osobine Genonovog stila i učenja koje prosečnom modernom intelektualcu izazivaju nesavladiva osećanja odbojnosti. Posebnu prepreku pristupima Genonovom učenju uspostavlja ograničena priroda njegovog opusa: svako pojedino delo iziskuje od čitaoca poznavanje celine da bi se u potpunosti otvorilo htenjima spoznaje. Organična priroda Genonovog opusa zahteva da pristup jednom aspektu njegovog učenija — koji predstavljamo zbirkom radova pod naslovom Mračno doba4 — olakšamo osvetljavanjem barem osnovnih koordinata celine. Krajnjim uopštavanjem Genonov opus možemo svesti na dve osnovne teme: izrazi manifestacija »Primordijalne Tradicije«, i kritika modernog sveta. Prva tema prožima čitav Genonov opus, već od prvih objavljenih radova, u časopisu »La Gnose« (1909), dakle u dvadeset trećoj godini života, preko Introduction générale à l'étude des doctrines hindoues (1921), Orient et Occident (1924), L'Homme et son devenir selon le Vêdânta (1925), L'Esotérisme de Dante (1925), Le Roi du monde (1927), Autorité spirituelle et pouvoir temporel (1929), Le Symbolisme de la croix (1931) i Les Etats multiples de l'être (1932), do Le Grande Triade (1946), Aperçus sur l'Initiation (1946), te posthumnih Initiation et réalisation spirituelle (1952), Aperçus sur l'ésotérisme chretien (1954) i Symboles fondamentaux de la Science sacrée (1962). Sa druge strane, skoro svako Genonovo delo sadrži makar implicitne kritike modernog sveta, ali je ona najpotpunije izložena u delima La Theosophisme, histoire d'une pseudo-religion (1921), L'Erreur spirite (1923), La Crise du monde moderne, i najsveobuhvatnije u Le Règne de la quantité et les signes des Temps (1945).
4 Ovom zbirkom radova nastojimo da jugoslovenskom čitaocu predstavimo Genonov pogled na
ustanove i ideje moderne kulture i civilizacije. Izbor smo izvršili iz La Crise du monde moderne (1927) i Le Règne de la quantité et les signes des Temps (1945). Naslov uvodnog poglavlja prve knjige proširili smo na čitavu zbirku, premda izabrani Genonovi radovi, stricto sensu, osvetljavaju finalni period »mračnog doba«.
»Primordijalna Tradicija« Ne poričući snagu i značaj uticaja istorijskih, geofizičkih, društvenih i etničkih faktora na oblikovanje posebnih, dakle delimičnih i posrednih, manifestacija sadržaja »Primordijalne Tradicije«, Genon teži spoznajnom prevazilaženju horizonta sveta kontingencija i uglavnom negativnih uslovljavanja, i otkriću superiornog i jedinstvenog znanja, primordijalnih i idealnih formativnih i informativnih principa svih regularnih tradicija i doktrina metafizičke misije čoveka. Izloženu težnju — od inferiornog i partikularnog ka superiornom i univerzalnom — sam Genon je definisao jednom jezgrovitom formulom: »Jedinstvena Tradicija postoji od početka sveta i upravo to naše razmatranje nastoji da osvetli.«5 Usvojivši tradicionalna učenja o cikličnoj strukturi razvoja prostora-vremena i odgovarajuće doktrine o četvorodobnoj i regresivnoj dinamici svakog ciklusa, Genon u »Primordijalnoj Tradiciji« prepoznaje spomenik prvog, »zlatnog«, doba i zaveštanje ne-ljudskog ili nad-ljudskog porekla. Pretnje regresivnih procesa prinudile su poslednje čuvare »Primordijalne Tradicije« da njene vrednosti sačuvaju, prenesu budućim pokolenjima i obezbede od zaborava, posredstvom pogodnih oblika skrivanja i očuvanja, dakle posredstvom mitova i legendi: »Kada jedan tradicionalni oblik dođe do tačke iščezavanja, njegovi poslednji zastupnici mogu da kolektivnom nasleđu voljno predaju zaveštanje, koje bi, u protivnom, bilo nepovratno izgubljeno. To je i jedini način da se spase ono što može biti spaseno. Istovremeno, nerazumevanje masa je dovoljna garancija da ono što poseduje ezoterijski karakter zbog toga ga neće izgubiti, ali će ostati kao neka vrsta svedočanstva za one koji će u nekoj drugoj epohi biti sposobni za razumevanje.«6 Drugim rečima, po Genonu, mitovi i legende, regularne religije i metafizičke doktrine, tradicionalni simboli i obredi, nisu ništa drugo do popularni oblici očuvanja i prenošenja primordijalnog znanja, parčad organona »Primordijalne Tradicije« prevedeni u šifre i enigme — u očekivanju pojava ljudskih moći kadrih za obnovu verodostojnih značenja, za restauraciju i rehabilitaciju integralnog i originalnog trezora istinâ. Pod svetlom tradicionalne, indo-evropske, doktrine četvorodobnog i regresivnog ciklusa jasno je da će potpuna restauracija i rehabilitacija »Primordijalne Tradicije« obeležiti i početak novog ciklusa, obnovu »zlatnog doba«. Genonovo učenje sadrži uverenje da sila cikličnog determinizma nije dovoljna za obnovu »zlatnog doba«, ona iziskuje i ljudsko učešće, pa je zadatak posvećenih da čuvaju ostatke primordijalnog znanja i da teže restauraciji i rehabilitaciji originalnih vrednosti. 7 Po Genonu, ovaj zadatak 5 V. René Guénon: Études sur la Franco-Maçonnerie et le Compagnonnage, Pariz, 1934. 6 René Guénon: Le Saint Graal, u "Le Voile d'Isis«, br. 170, Pariz, 1934. 7 O izloženom uverenju svedoči zapravo čitavo Genonovo spoznajno i egzegetsko preduzeće i
je najsažetije i najjasnije izražen jednom masonskom formulom, koja prosijava perspektive kosmogonijskih spoznaja niza tradicionalnih doktrina: »Širiti svetlost i okupljati ono što je rasuto.«8 Genon se istrajno posvećivao tom supremnom zadatku, nastojeći da razagna privide razlika i osvetli jedinstva i saglasnosti mnoštva tradicija Istoka i Zapada, težeći najvišem mogućem približenju primordijalnom znanju, sa one strane aktuelnog sveta, u znaku finalnih i ubrzavajućih procesa raspadanja i izobličavanja nasleđa. Izložena težnja karakteriše čitavu životnu putanju Rene Genona. Premda je Genon — u skladu sa tradicionalnim idealom impersonalnosti i nad-individualnosti — pred javnošću brižljivo prikrivao svaki izraz svoje individualnosti, njegova korespondencija sa Julijusom Evolom (koju nam je primalac, pred smrt, ljubazno pružio na uvid) otkriva ne samo potvrde uverenja da je verodostojni metafizički preobražaj nemoguć bez regularne inicijacije, već i život u znaku skoro očajničkog traganja za takvom inicijacijom, za »lancem inicijacije«, i ezoterijskom organizacijom legitimnog zastupanja »Primordijalne Tradicije«. Na početku svoje duhovne pustolovine, Genon je pristupio masoneriji, verujući u primordijalno poreklo njene doktrine i organizacije. Potom, razočaran osvedočenjima sekularizacije spekulativne masonerije 9 on istupa i, sudeći po nekim usmenim svedočanstvima savremenika, već 1916. godine pristupa islamu, sa uverenjem da je u pitanju najočuvaniji i najdirektniji lanac prenosa vrednosti »Primordijalne Tradicije«. Godine 1930. on napušta Evropu i seli se u Kairo, pod okrilje piramida, gde preuzima titulu sheikh i novo ime: Abdel Vafid Jaša.
Kraj mračnog doba U već povelikoj biblioteci »apokaliptičnih« i katastrofoloških osuda modernog sveta Genonovo delo se izdvaja kritikom koja poriče i samu mogućnost postojanja alternative spasa unutar moderne kulture i civilizacije. Za Genona, moderni svet je skup simptoma krajnjeg stadijuma regresivnog, cikličnog, procesa, koji odgovaraju prizorima poslednjeg perioda »mračnog doba« kakve su predvidela drevna učenja, javna predaja »tajnih« znanja. U formalno-filozofskom smislu, takvo uverenje idealno počiva na ethosu Advaita Vedanta, dakle na etici škole apsolutnog monizma vedantističke tradicije koju je Genon u značajnoj meri asimilovao. (V. René Guénon: L'Homme et son devenir selon Vêdânta, Pariz, 1925). 8 René Guénon: Rassembler ce qui est épars, u »Études Traditionnelles« Pariz, oktobarnovembar 1946. 9 »Masonerija je bila žrtva infiltracija modernog duha, kao što je to na eksoterijskom nivou danas katolička crkva, i sve više...« (Po našem prepisu Genonovog pisma Julijusu Evoli, od 20. jula 1949.)
poput onog izloženog u Vishnu-purana.10 Genonova kritika modernog sveta nastoji da bude izrazito pozitivna, odnosno zasnovana na principima i primerima vrednosti »Primordijalne Tradicije» i odgovarajućih, najvernijih, manifestacija tradicionalnih kultura i ljudskih zajednica. Tako Genon obrazuje svojom kritikom manihejski poredak dualizma: sa jedne strane je svet apsolutizma sakralnosti koja metafizički inspiriše i osmišljava svaku ljudsku delotvornost i instituciju (što još samo islam odražava), a sa druge strane je svet totaliteta, sekularizacije, apsurda i otuđenja od duhovnih suština. Idealni svet Genonove vizije je otvoren nad-individualnim perspektivama razvoja ljudskih mogućnosti, u znaku »vladavine kvaliteta« — a moderni svet je podvrgnut demoniji kvantiteta koja zatomljava pozitivne mogućnosti čoveka i usmerava ga ka larvalnim i pod-ljudskim stanjima egzisitencije, odnosno stanjima vanbitnosti. Tradicionalnu zajednicu karakteriše organičnost poretka i pluralizam puteva delotvornosti, saobraznih ljudskim prirodama, dok je moderno društvo jedan mehanički aglomerat koji vrši prinudnu masifikaciju i uniformizaciju. Regresivni procesi se ubrzavaju u znaku »solidifikacije« (odnosno umrtvljenja energija) i »disolucije« (odnosno raspadanja vrednosti). Danas »nijedna snaga superiorne prirode ne može intervenisati da bi se suprotstavila« regresivnim procesima i odgovarajućim, pokretačkim, silama; »dakle, svet je napušten i bez odbrane od svojih neprijatelja a ti napadi su tim opasniji zbog stanja aktuelnog mentaliteta koji potpuno ignoriše opasnosti.«11 Skoro svaki značajniji domen moderne kulture i civilizacije Genon je podvrgao bespoštednoj analizi i kritici: od moderne nauke i njene fasciniranosti kvantitativnim aspektima predmeta istraživanja, preko racionalizma, pozitivizma, istoricizma, sociologizma, psihoanalize i »iluzija statistike«, do degeneracije prirode, funkcije monete i vulgarnog materijalizma. Premda je stajalište Genonove kritike čisto metafizičke i spiritualne prirode, ono ništa manje nije nemilosrdno i spram modernih oblika »spiritualizma« ili »druge religioznosti«, od mistifikacija teozofije do praznoverja spiritizma. U tim oblicima pseudo-spiritualnosti i kvazireligioznosti, Genonova analiza ubedljivo probija prividne i izveštačene antiteze modernog pozitivizma i racionalizma, te sredstva tajnog rata okultnih sila protiv ostataka verodostojnih vrednosti.
10 Genon često pominje te podudarnosti, ali ih nije dokumentarno predočio. U našem radu
Smak sveta (Zagreb, 1980) u poglavlju »Kali yuga« pružili smo delimično uvid u dokumentarnu osnovu poređenja izmedu »proročanstva« Vishnu-purana i odgovarajućih simptoma u modemom svetu. 11 René Guénon: Le Règne de la quantité et les signes des Temps, Pariz, 1945.
Praznine i slabosti Genonovog učenja Ako čitalac uspe da savlada predočavane odbojnositi prema Genonovoj misli, preostaju mu još dve mogućnosti da susret sa Genonovim učenjem bude promašen, da izgubi dragocene vrednosti koje ono sadrži. Prva mogućnost: nekritički usvajati sve što Genon tvrdi. Druga, mogućnost: nekritički odbacivati sve što Genon tvrdi. Druga mogućnost, svojstvena modernoj, »akademskoj«, kulturi dovoljno je rasprostranjena pa je ovde nije potrebno podrobnije opisivati. Prva mogućnost karakteriše takozvane »genoniste«. Genonov prezir prema modernim naukama i filozofskim pokretima, preuzet bezrezervno i primenjen dogmatski, poprima obliik nepremostivih prepreka intelektualnim napredovanjima i spoznajnim obogaćivanjima. Prenebregavanjem rastućeg bogatstva naučno-istraživačkih spoznaja — upravo u domenima Genonovih razmatranja — izostaju vanredne mogućnosti za ispravke, potvrde i dopune Genonovog učenja. Takva intelektualna slepila onemogućavaju razvoj spoznajnih perspektiva izvedenih iz Genonovog učenja. Uostalom, sam Genon, uprkos deklarisanom preziru prema modernim naukama i odbijanja da pruži uvide u izvore svojih saznanja, pomno je pratio istraživanja modernih naučnika, o čemu svedoči, posredno, argumentovanost njegovih kritika, i njegovi brojni osvrti na pojedine moderne teorije.12 Dakle, uzimamo slobodu da čitaocu preporučimo »zlatnu sredinu« pristupa Genonovom učenju: biti oslobođen od predrasuda i slepila svojstvenih modernom obrazovanju, ali pri tom sačuvati intelektualnu distancu, koju omogućuje upravo nasleđe modernog kriticizma. Stoga je naša dužnost da čitaoca upozorimo na bar neke ođ značajnih praznina i slabosti Genonovog učenja. Osnovna zabluda Genonove spoznajne optike jeste posledica jedne voluntarističke greške u perspektivi sagledavanja manifestacija »Primordijalne Tradicije«. Naime, nizom indikacija Genon posredno i neposredno sugeriše ideju o »hiperborejskom« ili »polarnom«, odnosno indo-evropskom poreklu takve Tradicije. Ipak, pod svetlom najviših katedri indo-evropskih istraživanja mnogi elementi »Primordijalne Tradicije« ne dopuštaju takvo određenje porekla. Sa druge strane, Genonovoj mapi »Primordijalne Tradicije« ne samo da nedostaju mnogi bitni spomenici indo-evropskog kontinenta duhovnosti, već i čitava, ogromna i nezaobilazna, prostranstva tih kultura. U tom pogledu veoma je simptomatično totalno ignorisanje slovenskih tradicija, i samo sporadično obraćanje germanskim tradicijama. Genonov odnos prema gnozi operativne masonerije jasno potvrđuje 12 Uzgred rečeno, pri osvrtima na moderne teorije, a osobito na kritike njegovih radova, Genon
je često prenebregavao ideal impersonalnog i nad-individualnog stava, otkrivajući veoma razdražljivu i uvredljivu psihologiju.
voluntarističku i pristrasnu prirodu njegove spoznaje: on je uporno želeo da vidi organični spomenik Tradicije u tom, samo i jedino, mehaničkom i sinkretičkom skupu izobličenih fragmenata često nespojivih tradicija. Dosledno potcenjujući stvarni značaj manifestacije istorije, Genon je usiljeno nastojao da sve izraze temeljnih kolturnih razlika i odgovarajućih dualizama vidi u nekakvom idealnom, ali često himeričnom, poretku harmoničnih dualnosti ili komplementarnosti koje, navodno, potiču iz jedinstvenog ishodišta. Dakle, njegova vizija »Primordijalne Tradicije« bliža je nekoj modernoj konstrukciji nego metafizičkoj stvarnosti. U tom izveštačenom nastojanju da sve različitosti privede jedinstvenom ishodištu Genon je prečesto koristio sekundarne elemente određenih doktrina ili religija, zaobilazeći ili ignorišući njihove osnovne stožere i sadržaje. U suštini, Genonova »Primordijalna Tradicija« je znatnim delom spekulativni proizvod koji odražava svetlost zalaska sunca duhovnih energija na poprištima nekad velikih duhovnih borbi, gde su ostale samo ruševine ruševina. Ni njegova, inače prodorna, misao nije uspela potpuno da preovlada regresivne procese kraja »mračnog doba«, jer ih i sama, osvedočava. Ipak, naš izloženi sud nikako ne osporava vrednost i idealnu osnovanost Genonove intuicije postojanja neke Primordijalne Tradicije i njene potonje disperzije. Na žalost, njegova intuicija najviše doseže drugo, »srebrno«, doba intuicija prožeta »lunarnim« duhom, lišena duhovne virilnosti svojstvene spomenicima solarne kulture »zlatnog doba«, najdrevnijim spomenicima indo-evropske tradicije. Izložena svojstva Genonove intuicije jasno odaju jednu individualnu ali manjkavu psihologiju čija uslovljavanja Genon nije uvek uspevao da prevaziđe, uprkos usvajanja ideala impersonalnog i nad-individualnog duha. Sklonosti i idiosinkrazije te psihologije posebno odaje Genonova verzija tročlane strukture indo-evropske zajednice, gde prvoj, suverenskoj, funkciji samo »kroz zube« priznaje »aktivistička« svojstva, premda najdrevniji spomenici tradicije koju evocira nedvosmisleno svedoče da je prva funkcija ravnopravno integrisala moći kontemplacije i akcije.13 Otuda i Genonovo ignorisanje figure ksatriya i odgovarajućih, aktivističkih, puteva metafizičkog ostvarenja čoveka, i potpuni previd niponske tradicije gde figuru idealnog čoveka otelotvoruje samuraj.14 Premda Genon usvaja ideju da različiti oblici tradicija izražavaju i različite etničke, prirode čoveka, premda on u evropskom čoveku jasno prepoznaje prirodu prevashodno sklonu putevima akcije, pri razmatranju evropskih tradicija Genon potpuno prenebregava odgovarajuće metafizičke 13 Ista drevnost, potom, daje prednost putu akcije: »Kako ničeg nema višeg od« ksatra,
brahmani »tokom kraljevske žrtve sede na jednom stepeniku niže od ksatriya.« (Brhadaranyaka-upanisad, I, 4, 11). U istoj, najdrevnijoj upanišadi, ksatriye podučavaju brahmane o supremnim znanjima (VI, 2, 7 ili II, 1, 15). 14 V. Samuraj (zbirka tekstova Jamamotoa Cunetomoa, Jukija Mišime i Ivana Morisa), Beograd, 1986.
perspektive, osvedočene templarskom i gibelinskom tradicijom. Uostalom, izložena Genonova idiosinkrazija i logički protivureči istini: ako prvu i zaista primordijalnu, suverensku, figuru karakteriše idealno venčanje moći kontemplacije i akcije — što Genon priznaje — kako je moguće potom dati svu prednost figurama kontemplacije i potpuno potceniti ili ignorisati figure akcije? Posebna Genonova slabost zove se »Istok«. Njegova »lunarna« priroda gajila je, često razložne, netrpeljivosti prema modernom Zapadu i bezrazložne i himerične nade da na Istoku još postoje živa predanja »Primordijalne Tradicije«, tj. da će sa tog i takvog Istoka doći spas Zapadu. Da Istok zaista raspolaže takvim spasilačkim moćima — on bi pre svega sebi pomogao. A nije, niti može, pa je postao samo (provincija modernog Zapada. Razmatrajući »orijentalizam« Genonove nade Julijus Evola je lucidno uočio da ona protivureči upravo »cikličnim zakonima« tradicijâ koje Genon usvaja. Po logici tih »cikličnih zakona«, upravo je Zapad — budući daleko ispred Istoka na liniji cikličnog propadanja — »bliži kraju ciklusa te time i novom početku«, 15 dakle, početku novog »zlatnog doba«. Na kraju, neophodno je istaći da izložene praznine Genonovog učenja ne karakterišu samo slabosti njegove forma mentis ili individualne psihologije, već i snage uslovljavanja modernog sveta kojima nije uspevao da potpuno odoli. Stoga i Genonovi pozitivni primeri, koje suprotstavlja institucijama i idejama modernog sveta, često imaju izgled simetričnih antiteza, kao da su uslovljavani predmetima osporavanja. Međutim, pri ocenjivanju Genonovog dela treba imati u vidu i činjenicu da vrednost neke doktrine ne odmeravaju samo kriterijumi istine, već i plodonosnosti.16 Genonovo delo je vršilo i vrši plodonosne uticaje na niz značajnih protagonista duhovnog uspravljanja na Istoku i na Zapadu. Poučno je priznanje jednog zakasnelog čitaoca Genonovih dela, Andre Žida: da je u mladosti, umesto u starosti, susreo Genonova dela, njegov životni put bio bi potpuno drukčiji. Genon je sazdao jedan od onih spomenika koji, uprkos oštećenja ili manjkavosti, mogu inspirisati bitne pozitivne odluke života, po formuli pesnika Rilkea, ispisanoj pred ruševinom jednog arhajskog Apolonovog torza: »Du musst dein Leben ändern!« — »Moraš drukčije živeti!«.
Izvor: Rene Genon - Mračno doba, Gradac 1987. 15 Julius Evola: Introduzione u René Guénon, La crisi del mondo moderno. Rim, 1953. 16 Umetnost pruža dobar primer, zasnivajući se često na svojim ili tuđim, naučnim teorijama
koje vreme potom odbacuje, ne umanjujući vrednost i plodotvorne uticaje takvih umetničkih dela.
