Ukratko o knjizi ''Zitije Savino od bogumila monaha''. Pored nekoliko odavno poznatih zitija Sv. Save Nemanjica, manjih i vecih, u prosloj deceniji je publikovano sasvim nepoznato i dugo skrivano »Zitije Savino od Bogumila Monaha«, apokrifno-bogumislki spis nastajao krajem 12. i pocetkom 13. vijeka a mozda i nesto kasnije, njegov prepis. Srpski prevod sa staroslovenskog slucajno je 1986. pronasao poznati novinar NIN-a Dragan Jovanovic, priredio ga za stampu i objavio u Beogradu 1995. godine. Priredjivac je u svome predgovoru, ukratko, saopstio vrlo zanimljivu pricu o sudbini i originala i prevoda, u ciju se vjerodostojnost, ukoliko se ne radi o kakvom knjizevnom triku, ne bi moglo posumnjati. Priredjivac »Zitija«, gospodin Dragan Jovanovic je slucajno imao priliku da nakratko vidi original »Zitija Savinog« od Bogumila Monaha u Parizu 1986. godine kao i sto je nesto kasnije slucajno otkrio srpski prevod toga spisa, koji je uradio njegov, tada vec pokojni, djed Vojislav P. Petrovic, arhijerejski namjesnik belopalanacki. Jovanovic je srednjovjekovni rukopis vidio u stanu ruskog emigranta Lava Remizova, profesora na Kolez de Frans. Ubrzo iza toga, na Uskrs (1986) taj Remizov je ubijen u Jerusalimu, nozem, u po bijela dana, ispred Crkve Isusovog groba. Iz ruku mu je tada oteta torba u kojoj je bilo »Zitije Savino«, koje je bio ponio na ekspertizu kod cuvenog strucnjaka za stare spise dr Adama Singera. Nije proslo dugo, u julu iste godine nekoliko listova je gotovo istovremeno objavilo da se prodaje »Zitije Savino« od Bogumila Monaha. A na prodaju ga je nudio upravo taj dr Adam Singer. Iako je htio da rukopis otkupi jugoslovenska vlada, Jovanovic je u tome zakasnio. Navodno, original rukopisa je prodat – i gubi mu se svaki trag. Ali se radoznalom novinaru ipak posrecilo jer je slucajno, sasvim neocekivano pronasao u divljanskom manastiru Sv. Dimitrija, u podnozju Suve planine, blizu Bele Palanke, srpski prevod »Zitija Savinog od Bogumila Monaha«, koji je uradio njegov »deda« po majci Vojislav Popovic 1936. (a umro je 1964). I priredjivacev djed je sasvim slucajno otkrio u manastiru, nakon neke poplave, ovo zitije bogumilsko, napisano na staroslovenskom i podosta osteceno. Providjenje ga je u snu upozorilo da ne bi smio da unisti to zitije bogumilsko, iako je jereticko, vec da ga prevede, sto j on i ucinio. Pred Drugi svjetski rat iznenada se pojavio u manastiru Sergej Remizov, otac Lava Remizova, emigrant, ucen i uman Rus, ekspert za bogumilstvo. Ispostavilo se da je upravo zbog toga spisa i dosao u Belu Palanku. Po njemu, to je prepis iz 14. vijeka. Belopalanacki arh. namjesnik mu je dao “Zitije Savino” na citanje, ali se on ubrzo izgubio nekuda i nikad mu ga nije vratio. Sa njim je “Zitije divljansko” stiglo u Pariz. O tome je on ostavio i “pismo ispovesno”. Vojislav P. Popovic, arh. namjesnik je, uoci rata, pokusao da svoj prevod objavi. Knjiga je bila odstampana i zabranjena, a tiraz unisten. Sacuvan je jedan primjerak. Zeleci da poslije osam vjekova “Zitije Savino od Bogumila Monaha” stigne do citalaca, noseci teret odgovornosti, novinar Dragan Jovanovic, a prevodiocev unuk, odlucio je i uspio da objavi srpski prevod ovoga jedinstvenog Zitija. Priredjivac je, izmedju ostalog, zelio da u delikatnom vremenu, u kome se spis pojavio, da svome narodu otvori oci i spremi ga za katarzu: “Jer, dok se ne otvori prica o nemanjickim progonima bogumila u Srbiji u 12. veku nista se ne moze objasniti, niti shvatiti sta nam se to, do dan danas, desava na
Balkanu. Od Nemanje do ovog tekuceg rata” i dodaje kako se jos niko ne usudjuje da otvori tu “bogumilsku temu”. Ne ulazeci u uzroke koji to ometaju, on sa sjetom konstatuje: “To ce ostati jedna od najvecih balkanskih tajni”. Ta mocna nemanjicka ruka jos uvijek drzi za gusu i Crnu Goru i cijeli balkanski prostor, i ne pusta. Zasto je to tako najbolje svjedoci ovaj spis Bogumila monaha, Savina savremenika, pratioca, vjerskog protivnika a licnog prijatelja, sapatnika. Covjeka sudbine, istinskog sina svoga naroda, junaka svoga doba, teologa, hronicara i mislioca. Zato smo odlucili da u nekoliko nastavaka samo izvode iz ove izuzetne knjige. Iako se radi o odlicnom prevodu, vrijednom i po jezickim i stilskim dometima, za crnogorskog citaoca moze biti mali problem da ga savlada, posto je uradjen u lokalnoj niskoj varijanti srpskog jezika. Medjutim, izuzetni realizam, objektivnost, dubina misli i ljepota kazivanja Bogumila Monaha otklonice i tu smetnju. REDAKCIJA CKL ---------- Post je dodat u 04:58 PM ---------- Prethodni post je napisan u 04:57 PM ----------
ŽITIJE SAVINO OD BOGUMILA MONAHA (IZVODI) priredio i preveo sa staroslovenskog V.P. Popović arh. namesnik belopalanački Štamparija »Sv. Car Konstantin« Niš, 1939. godina Deda je uoči rata 1939. godine, ipak, pokusao da štampa »Žitije Savino...« Među njegovim knjigama sam pronašao tri odštampana primerka »Žitija...« koje nije stiglo do knjižara. Na naslovnoj strani udaren je štambilj: »zabranjeno za štampu« »Žitija Savino...« stampano je u niškoj štampariji »Sv, Car Konstantin«. MOLBA BOGUMILA MONAHA Oče, blagoslovi i pomiluj, da ove žitije sročim po pravdi kako jeste, očisti me, otče naš, da iz mene blagodatno očišćenog poteče reč čista kao telo Gospoda i da kazujem onako kako je bilo. A bilo je da Nemanja silnik i krvnik rodu svom i narodu beše, i da na krivi uze presto i sozdade državu i crkvu, a da ga i u prvom i u drugom podupiraše sin mu Sava o kome i zbori ovo žitije. Neka mi Gospod posvedoči kad kazujem da ne beše Savinih čudesa, podizanja raslabljeni i vaskrsavanje mrtvih, te njegovo utišavanje bure na pučini a i mirotočenje iz groba Nemanjina, a što sve napisa Domentijan koji nikakva srama pred Bogom i pred ljudima ne imaše, a monašku rizu nosaše. Neka na njegovu dušu sročeno mu žitije bude, neka uz pomoć Božiju i promisao Njegovu bude sramno kroz sve vekove pisanije Domentijanovo u ovom našem narodu raškom. A Gospod moj neka mi oprosti i za ovo što rekoh za tog Domentijana, a neka se smiluje na mene sto Savu ne poredim sa Isusom, ni oca mu sa carem Davidom i Mojsijem, neka mi oprosti sto žitije ovo ne krasih ni rečima starozavetnim, ni novozavetnim, što Savi u usta neću da mećem ni reči Solomonove, ni proroka Isaije, a ni Isusove. To neka rade drugi
žitijepisci i greh neka je na njine duše, a greh neka je na dušu Savinu i Nemanjinu što se o toliko vrsne muževe ogrešiše a i o otačestvo naše, što će da se vidi podalje. Pa te opet molim, Oče moj, pomiluj i blagoslovi da kao bistri potok poteče reč moja smirenoumna i neka na polzu bude rodu mom nevinom i slovenskom što se posle Nemanje i Save jos više zapusti i kao stado raštrkano nasta, kao stado kome je kraj vidljiv i koje teško može da se spasi od svoji loši pastiri i tuđinski vuci, a što je veoma za žaljenje. Oče, blagoslovi da manje zborim o grešnom bratu Savi, prvom arhiepiskopu serbskom i grešnom bratu Simeonu, ocu mom, a više da zborim o onom sto učiniše od roda slovenskog, pa da to bude nauk nekakav za budući vlastodržci: od naroda da se ne odvoje, a ni među sobom da se ne krve, da se ne izrodi neki pokolj jos poveći i kraj naroda da bude... I još te molim Gospode za smirenomudrenije, molim za reč, što višim znanjem teče, a u mene, u moj dom uma, čisti zrak svetlosti da uđe; čista da je ploča srdca mojega i nijedna reč mrza i nečista na Nemanju i Savu da padne iako župan raški oca mi Vojislava ubi baštu bogumilskog od niške zemlje, i toliki narod raški radi bogumilstva satra. A kad Nemanja od starosti klonu, Sava poče još žešće da ih goni sa brata mu Stefana Prvovenčanog. Sa Sotonom se vazda venčao! A sve to gonjenje bogumila bi zarad vizantijski carevi i patrijarsi, i radi svoje loze nemanjićke i nadalje na tronu vladarskom da se vije. Mrak duše i uma mi očisti i prosvetli Isuse, molim te. I još za nešto molim: da ove moje tetrade koričene u knjige budu i potom obrezane za čitanje i, ne daj Bože, kalamus moj i kivit uludo da je bdio tolike noci sa mnom i mrmorio reči moje i Božije. Pa još jedno te molim na kraju Gospode: ovo žitije sto sročih nekako da se sačuva, da izbegne palež Nemanjića, pa kad prođe i njino da se čati na vjeke vjekov u narodu raškom, ako ga jošte bude, a i ako ga ne bude drugi narod koji se ovde desi da čati i na našu muku neka se poduči. To te moli Gospode, rab tvoj Bogumil monah. Amin. PRVA GLAVA (Roždenije i dečaštvo Rastkovo, komu mater se ne sazna do groba, a od čega mladi Nemanjić ne ozdravi za života.) Prvo beše Zavida pa imaše sina Nemanju što latinski prvo krsten bi i postade veliki župan preko reda, stariju braću preskočiv i samodržavno zavladav svem serbskim zemljama, na istoku Iliriku se približiv na zapadu do u rimsku oblast. Taj serbski vladar naumi sebi naslednika da stvori, jer sinovi Vukan i Stefan ne behu mu po volji. A žena mu Ana stara i jalova beše, a i Nemanja starac bi ali još plodan pa mu trebaše nekakva junica, krv da mu pojača. I pođe glas po zemlji kako stari župan se spoji sa nekakvom mladicom iz Ribnice, ali učini kao Ana da je bremenita i da treba da rodi. Udesi sve Nemanja da bude kao u knjizi Mojsijevoj, gde starica rodi Jovana Krstitelja, i kao što Josif Drvodelja pusti drugog ženi svojoj pa slozi tako roždenije sina svoga, kao da je božanski dar, i čudo golemo. Pa pusti i Nemanja po narodu da se zbori kao što stoji u Sveto pismo: »Ovo dete nekakvo novo znamenje će da bude«. A onda pozva i barskog biskupa i krsti dete i ime mu nadenu Rastko. Tako sebi udesi veliki župan naslednika, da kao što je on od Gospoda dat da drži zemlju rašku i sin da mu je takav, a i da ga nadmaši. Dete kao jutarnju rosu na dlan cuvav, jer krhko bese od zupanovog semena vecma razvodnjenog, i obasipav ga ljubavi roditeljskom, kao od sina da im bese, i spremahu ga od malena drzavu da vodi: to celi trud njihov bese. Dadose ga knjige da uci, a kad naraste do petnaest leta Nemanja mu odredi zemlju humsku da tamo se uciv za vladara, zezlo cvrsto da drzi kod roditelja starost skroz savlada i Bogu kad se prestavi.
Nu, dete Rastko zanese se u zabave velmoske i dvorske i sas vernici velmoski, a zalude ga i nekakva mladica ugarska sto se zadesi kod najstarjeseg mu brata Vukana. Ona, pak, kucka starija i vicnija u ljubavi bi, pa mu skroz zavrte pamet i mrak mu skinu sa ociju ten mu dozvoli da pozna sta je zensko kao Adam Jevu. Takvog ga i ostavi i vrati se u njenu Ugarsku, a dete Rastko osta kao probodeno sas noz lovacki, i serdce kao da mu bi izvadjeno. Podmetav mu drugu zenskadiju, no dete Rastko se ne izleci, pa jos poce kao jaganjac mladu majku svoju da trazi sve jadno blejuci, jer svi zborahu da Ana mu je samo kao dadilja. Te mater kad ne nadje, a ni ljubav svoju ugarsku, zatvori se i prestade drustvo svoje da gleda i nezan kakav bese poce strasno svete knjige da cati, a mnogo se ugledase na Savu Jerusalimskog, te njegovo zitije catase najvise. I stize vest Nemanji o zalosti Rastkovoj golemoj sto se izmetnu u bolest mladalacku, pa posla jadni otac pratnju po sina bolesnoga sto se prepodobi i prepolovi. Kad mladenac stize u dvor Nemanjin ovaj vide silnu promenu na detencetu mu najmilijem, pa se uplasi jako za sina svog. Slase ga u lov i zabave, no isto bese. Tu zupan zakuka sta ga starog snadje i gde izgubi naslednika ostrascenog sas knjige svete, koje Nemanja mnogo ne ljubljase. Presvisnu roditelj kad vide da carstvo zemaljsko sto detetu svom spremase i bogastvo i slavu, i srecu mnogometeznu, da sve to nedostojno je bozjeg coveka za kakvog sebe drzase dete Rastko. Pa oca svog Nemanju kao namerno da za serdce, radi majke nepoznate, ujedase: poce sve povise crkve da se drzi, sve sluzbe da slusa i da posti kako je red, i tako skroz udari desnim putem i napusti sve sto na gresnu dusu nasrce i slabi je. Zaboravi na pesme stetne i mladicke, a i na smeh mladicki zaboravi sto roditelja jos vise satirase. Onda poce i da zivi kao monah, i grdno prestravi svoje bliznje, i od njega zazirahu kao da je on njima roditelj, kao da nije od njih rodjen nego da je dan od Boga, kao-Boziji mladenac da je. Za takvog poce dete Rastko da se cini i izadje te poplasi roditelja da je skroz s uma sisavsi, sto zna da bude u mladosti svakoj i kod nezne dece i dvorske sto nikad nisu nacisto mater koja im je, pa ta rana do groba ih tisti i drobi. DRUGA GLAVA (Kako videh prvi put dete Rastka u Nišu gradu, gde dođe sa roditeljem Nemanjom kod oca mi da čekaju vojnu krstašku, što krenu na Jerusalim. Razgovor moj s Rastkom o veri bogumilskoj, gde se mladi Nemanjić jako rasrdi na mene pa se tako i rastadosmo.) Ovde moram da prozborim kako prvi put videh Nemanjina sina mezimca. Bese to kad najjaci zapadni car Barbarosa podje sa silnom vojskom na Jerusalim u krstasku vojnu, grob Isusov od inoplemenici da oslobodi, a imase dogovor sa Nemanjom u grad Nis da se sretnu. Mnogo slusah o gospodaru Nemanji, i kad prvi put ga videv u Nis kad dodje nedoumevah se: Da li je to taj gospodin dobri pastir, blagi ucitelj blagih obicaja ili strasan muz svima, od koga sve zivo drhtase u zemlji raskoj? Da li je to taj krotki nastavnik pravoverja, ucitelj blagoverja sas svetlilom cistote vaseljenske, ili je onaj sto u strahu i mnogoj ljudskoj pogibili, drzase zemlje svoje u celosti trideset godina? To li je taj divni muz, premudri smislodavac i odgovorodavac svima oko njega, ili je onaj smrtosejac i svom i tudjem narodu? A to sto se zborase da kao planina golem bese laz je golema. Jer, Vizantinci to zborahu da kazu kako je veliki i silen njihov neprijatelj, a udvorice Nemanjine da kazu kako je veliki i silen njihov neprijatelj, a udvorice Nemanjine da kazu kako silnog gospodara sluze. Nu, Nemanja bi omanja rasta, oniza a zdepast i volujska vrata. A i oko mu bi vise latinski modro i mutno nego li plavo slovensko, a i od latinskog popa i krsten bese. Toliko za Nemanju imah da kazem. Moj roditelj, Vojislav bi kao desna ruka Jovanu, zapovedniku grada niskog, s kojim
Nemanja imase mnoge tajne vojne i velmoske, jer preko njega i oca mi veliki zupan raski drzase se tajno sas bugarski ustanici i tajno pomagase ih da se srusi car bugarski, prijatelj, Nemanjin. A ustanici bugarski behu svi od reda bogumili, a ta vera bese jaka, pa i Jovan zapovednik i otac mu Vojislav primase je, a sa njima i ja mladenac, a dvadeseta mi bese. I Nis umnogome bi bogumilski i zemlje nisavske okolo njega. A Nemanja znadjase za ovu jeres, sto mu se iz Bugarske rasiri po zemlji, a koju on istrebi posle sabora u Rasu, radi cega ga i sazva. Pa ubiv nam glavnog vodju bogumilskog i mnoge velmoze i narod, mnoge u Bosnu i Dubrovnik rastera, i neki se zaprese cak u Galiju daleku i po drugom belom svetu, i zvahu se patareni. Nego Nemanja se gradese da ne vidi bogumilstvo u zemlje nisavske i u niski grad, jer vazan mu bese zapovednik Jovan i otac mi, zbog Bugara, a jos onda moj Vojislav mudro zborase da Nemanja ih ceka da ih pobije, kada se nagodi sa bugarski ustanici. A ako li ovi propadnu, nagodice se zupan nas sa bugarskim carem, a bogumili nisavski opet na kraju bez glave ce da ostanu. I sve se tako desi. A dete Rastko nista ne znadjase o veri bogumilskoj, a za sabor u Rasu tek jedva i da cu, jer u potaji se odrza, pa me pitase za bogumilstvo nase. A ja se tvorah umniji nego sto jesam, pa mu kazah da za bogumili Isus nije bozji sin nego je od roditelja smrtnog i cak i ime da mu se ne zna, a ono je: Pindar, gladijator rimski sto se zatece u Jerusalimu. Te tako mater Isusova ne bese devica nego lepotica Davidova roda sto se spoji, na bruku jevrejsku, sas Pindara inoplemenika. Nego drugo uci bogumilska vera, rekoh mu, a to je, da Isus imase Boziji dar, ali da taj dar imadne i svaki muz, a i svaka zena da nosi Hrista u sebi i da pred Bogom je isto sto i muz, a ne od rebra Adamova da je napravljena. I jos mu kazah da Bog, pored Isusa sto u svakome od nas je, napravi i carstvo nebesko, a Sotona napravi telo covekovo i ovaj svet zemaljski. Pa Sotona lovi svaku dusu andjeosku i isusovsku, sto Bog je na zemlji salje da izvidi delo Sotonino, a ovaj svaku dusu andjeosku u telo ljudsko zatvara pa je drzi dok sama se ne oslobodi i vrati sas nebesko odelo u carstvo nebesko. A sve zato sto je to trud duse svake i muza svakog da iz sebe Hrista otpremi nazad na nebo, jer Drugi dolazak Isusov nece nikad da bude, niti Strasni sud Gospodnji sas sta se narod plasi. Te svako ko nameran je Hristov saucesnik i nebeski gradjanin da bude da se gradi takvim danonocno, postom i umnom molitvom, a cerkva da mu ne treba jer ni Isus je nemase. I cerkva da je dusa covekova, pa svako u svoju da se sklanja i moli. Tu se dete Rastko jako pobuni pa ovu moju besedu rekav da je sveta jevangelija drugo zbore, a da trojstvo sveto jedno je, a ne dva da su, nebesko i zemaljsko. I Isus Boziji sin da je i ucenik trojstva i da od Deve Marije rodjen je a bezgresno zacet. Jarcasmo se, tako, kao dva jednogoca na brvno sto se uprese, pa mu povratah da jevangelija sveta dobrano su lazna, a ta laz od crkveni muzi da je, a sto ih i napisase, a sve narod kao stado da se vodi. Tu kazah i da cerkve potpora careva da su, da upravljajet kako im je volja sas zemljom i narodom. I, rekoh, cerkve od careva da su, a ne od Isusa koji poce da rusi hram jerusalimski, a ne da ga gradi. Te mi izlete i ovo: da bogumili su protiv careva, velmoze i cerkve, i da ne zali glavu da dadnu, a sve zato da bide zivot kao nekad sto bese u starom zavicaju slovenskom, a i novom doskora. Opscine da budu, a deda ili basta, najstariji i najumniji da je, a svi da mu pomagaju i upravljaju u poslovi opscinski kao u opstezice manastirsko. Sa zene i decu da se zivi zajedno, da bude samoupravna manastirska u sve zemlje raske a ne samo za monasi. A ako li neko htedne sam da zivi ili sa potomstvo mu, mimo opscine, da mu se dadne i da ga ne progoniv nego da se pomaze od bratstva. Eto kako bogumili vide zivot zemaljski: da se odvija u opscine po sve zemlje raske, a ne po dvorovi za velmoze, a ne pecine i krletke za narod. Roblje da ne bude u zemlju ovu i na ovaj svet, a ne kao stoka da se prodaje pored cerkve gde grcki popovi poju na svoje pismo nerazumljivo, umesto u polje i sume po paski da se Bogu molimo, kao nasi stari. Ovde se dete Rastko opet jako rasrdi, pa rece da carevi i zupani mora da postoje, i da je nameran taj da bude, narod da vodi kao otac mu, pastir raski Nemanja, a da pastira zemaljskog pastir nebeski postavlja. Plemic ce tu i ovo da kaze: »Narod mora
poslusan da bude i da nije protivno sto roblje pored cerkve se prodaje jer svejedno je da li si rab Boziji ili rob zemaljski«. Tu mu se odupreh sas ove reci: »Vlasnik roba je rab Sotonin, a i Nemanja je rab Sotonin ponajveci, jer pod sebe drzi ceo narod kao stoku, te nije mnogo bolji od oni stari Grci sto dumahu kako rob je orudje sto zbori«. Mladjeni knezevic se rasrdi, pa ne hte vise da vodi razgovor o roblju i stoci narodnoj nego me pita za cara Barbarosu, i silnu vojnu krstasku sto povede da hristijanima povrne grob Isusov. Ovde rekoh da ce uludo da izgine mnogo vojske i naroda i hristijanskog i inoplemenickog i da grob Isusov nije u Jerusalimu, a sve i da jeste njegove kosti jalove su kao i u svakog pocivseg muza, pa mu razglobih veru bogumilsku nadalje: samo nauk Isusov bese bozanski, to da svako od nas moze da budne Hrist ako se trudi, te da moze da ne umre nego svoju dusu u nebesku odezdu da obuce i da se vaznese na nebo, a zemaljsko telo kao stare zakrpe da ostavi zemlji crnoj i crvima mesojednim. Nu, tu se knezevic zgrozi i ne hte vise da me slusa, a opet me pituje za grob Isusov. Rekoh mu ono sto svakome zborim: da je daleko na istok, u zemlje indijske, a mozda i podalje gde slunce iz vode goleme iskace, i, gde se uci nauka Budina koju Isus u Indiji nauci. Dete Rastko izbuljiv oci gledase me zaneseno, od ovo moje pricanje koje ne cu i ne procita nigde. Toliko bese nas prvi razgovor i vidjenje, a drugi dni nasta silna, pijana i divlja gozba kakvu Nis ne vide, a sto je Nemanja zgotovi za cara zapadnog, te se ja sklonih od tog mnogometeza medju knjigama mojim i mladog gospodina Rastka vise ne videh. Car Barbarosa ode za Sredac sa sto hiljada dusa, te promeniv pravac, umesto na Jerusalim udari prvo na Carigrad, da njega prvo osvoji, a od cega i Nemanja vide korist za sebe pa jos vise utvrdi i ojaca Nis, a porusi utvrdjenja vizantijska sve do Braniceva, pa se sjuri niz Vardar do Strumo. No, vojna sreca Nemanjina se promeni jer Barbarosa izginu na Isak Andjel dobro udari Nemanji na Moravi. No, raskom zupanu mnoge zemlje ostadose da ne redjam koje. Tu i ugovor sacinise, pa se pomirise kod Nisa, a potom se i orodise jer Isak, grcki car, obeca bratanicu Evdokiju za Stefana Nemanjinog. Otac mu umni Vojislav vide da Nemanja osnazen lozom grckom vise ne drzi do bugarski ustanici. Pa mi rece: »Sine moj, dani moji i casi odbrojani su. Mac Nemanjin svaki cas ce da se spusti na glavu moju bogumilsku i na sve bogumilsko ovde sto je u zemlje nisavske. Nego sine, jedini, u Svetu Goru da bezis, da glavu mladu zalud ne izgubis. Tamo da se zamonasis i nasu veru bogumilsku, sto ista je kao nasa staroslovenska, da siris i knjige bogumilske da prepisujes. Na vjeki vjekov za nas da se zna: ko bismo mi, a ko Nemanja i njegovi«. Zaplakah se u krilo ocevo i sas bliznji se oprostih, jer ko u Svetu Goru ide taj vise za ovaj svet ziv nije... ...A ja cuh za svetogorski manastir Pantelejmon gde behu Rusi, braca slovenska, pa ko velim, kod njih mi je najbolje da idem.. Receno mi bese da bogumilske knjige u potaju drze, pa naumih odmah tamo da se krecem. Primiv blagoslov od oca i izljubiv majku odoh od ovog mirjanskog sveta, a da ga posteno ne okusih. A imase li i sta da se kusa? U Pantelejmon ruska i serbska braca u jedno bratstvo behu i ne zazirahu od bogumili, i primise me kao da sam im rod slatki rodjeni. Takva nebeska drzava bese Sveta Gora мada i u nju neki djavo kao da se doseli ali o tom podalje cu da zborim... I primiv postrig i rizu uzeh monasko ime Teofil, sto po serbski jeste Bogumil, a Strahinja mi mirsko ime bi. Nego svi me vikahu Bogumil, a Teofil samo staresine u sluzbi Bozijoj i u grdnji. ...Ne prodje mnogo i iz zemlje nisavske stize do mene Svetogorca da mi Nemanja umori oca Vojislava, ali tako ti je kad Sotonin sluga gradi djavolu dom. A mozda umorstvo bastino Bozija je promisao da me odagna ovde u Svetu Goru. I ako je tako neka gnev Boziji svali se na mene, i neka mi osusi ovu ruku poganu sto drzi kivot i
pamet ovu poganu neka osusi... ...Nego moj Arhandjeo me tesi i zbori da svaka rec cista mi je i bozanskim svetlom okupana, a ovo zitije od djavola u meni ako je pisano, Boze oprosti jadnoj dvojackoj prirodi covekovoj. Sto napisah, napisah, Amin.
