Ono što je karakteristično za zle ljude nisu njihovi gresi kao takvi, već prikrivenost i istrajnost kojim ih čine. A to je zbog zb og toga što osnovni defekt zlih ljudi nije njihova grešnost već odbijanje da priznaju. Oni mogu biti bogati ili siromašni, obrazovani ili neobrazovani. U njima ima vrlo malo dramatičnog. Nisu obeleženi kao kriminalci. Najčešće su to »solidni građani« — učitelji, policajci, bankari, članovi školskih saveta roditelja.
Kako je to moguće? Kako neko može da bude zao, a da ne bude obeležen kao kriminalac? »Obeležen« je ovde ključna reč. Oni jesu kriminalci jer izvršavaju »zločin« nad životom i životnošću. Ali, osim u retkim slučajevima — kao što je bio Hitler — kada im na raspolaganju stoji velika politička moć ojoj imaju slobodu delanja zahvaljujući k ojoj koju drugi nemaju, to su »zločini« tako suptilni i prikriveni da se ne mogu obeležiti kao zločini.
Greh se, najuopštenije rečeno, može definisati kao »promašaj«. To znači da smo svaki put kada »promašimo« počinili greh. Greh nije ni manje ni više, nego kada ne uspemo da budemo neprekidno savršeni. A kako je nama nemoguće da neprekidno budemo savršeni, mi smo svi grešnici. Mi rutinski propuštamo da damo sve od sebe u svakoj situaciji a svaki takav propust je neka vrsta zločina prema Bogu, našem bližnjem ili prema samom sebi, ako ne baš pred zakonom. Kao što znamo, ima težih i lakših zločina. Međutim, o zlu je pogrešno razmišljati na taj način. Tu nema gradacije. Možda se prevariti bogatog čini manje lošim delom nego prevariti siromaha, ali i jedno i drugo je prevara. Pred zakonom postoje razlike u tretmanu privrednog kriminala, utaje poreza, korišćenja ceduljica na ispitu, priče za vašu ženu da morate da ostanete duže na poslu a u stvari je varate, ili kada kažete svome mužu (ili sebi) da niste imali vremena da podignete njegovo odelo sa hemijskog čišćenja jer ste bili prezauzeti, dok ste, u stvari, ceo dan proveli na telefonu sa susetkom. Za neke od ovih slučajeva svakako ima više opravdanja nego za druge, naročito u određenim okolnostima, ali ostaje činjenica da su sve to laži i izdaje. Ako ste toliko skrupulozni da niste ništa slično skoro učinili, onda se zapitajte da možda ne lažete sami sebe. Ili se, možda, zavaravate u vezi sa nečim. Ili ne dajete sve od sebe — što je samoizdaja. Budite savršeno pošteni prema sebi i videćete da činite grehe. Ako to ne vidite, onda niste sasvim pošteni prema sebi, a to je samo po sebi greh. Od toga se ne može pobeći. Svi smo mi grešnici. Ako se zli ljudi ne mogu definisati prema nezakonitosti njihovih dela ili težini njihovih grehova, kako ih onda definisati? Odgovor je — po njihovoj doslednosti u grehu. Njihova destruktivnost je obično suptilna i neverovatno dosledna. To je zbog toga što je
osnovna karakteristika onih koji su »prešli crtu« u tome što apsolutno odbijaju da tolerišu osećanje sopstvene grešnosti. Osećanje sopstvene grešnosti je ono što nas, više nego bilo šta drugo, čuva od slične deterioracije. »Blaženi siromašni duhom«, počeo je Isus kada je došlo vreme da se obrati masama. Sta je hteo da kaže ovim uvodom? . . . Zbog čega da sebi umanjujemo vrednost — čemu služi osećanje sopstvene grešnosti? Ako se ovo pitate, setite se fariseja. Oni su u Isusovo vreme bili »marke«. Sebe nikako nisu smatrali siromašnima duhom. Naprotiv, oni su bili ti koji sve znaju i razumeju — oni koji zaslužuju da budu kulturne vođe Jerusalima i Palestine. A oni su bili i ti koji su Isusa ubili. Siromašni duhom ne čine zla. Zlo neće počiniti čovek koji nije siguran u svoju ispravnost, onaj ko ispituje svoje motive, ko se boji da ne izneveri samog sebe. Zlo ovoga sveta čine duhovne »marke«, današnji fariseji, uvereni u svoju ispravnost, koji ne vide svoje grehe zbog toga što neće da se podvrgnu neugodnosti dubljeg samoispitivanja. Ma koliko neugodan, taj osećaj lične grešnosti upravo je ono što tu grešnost sprečava da potpuno izmakne našoj kontroli. To ponekada zaista boli, ali je i veliki blagoslov jer je to najefikasnije sredstvo kojim možemo da se zaštitimo od sopstvene sklonosti ka grehu. Sv. Tereza Lisijska to tako lepo, na svoj blagorodan način, kaže: »Ako si voljna da spokojno podnosiš iskušenje da samoj sebi budeš neprijatna, onda ćeš Isusu biti prijatno utočište«. Zli ljudi spokojno ne podnose iskušenje da budu sami sebi neprijatni. U stvari, oni to nikako ne podnose. I baš iz tog odbijanja da se stave na optuženičku klupu proističe njihovo zlo. Ljudska zloćudnost je raznolika. Nepodnošenje sopstvenog osećanja grešnosti ove ljude pretvara u nepopravljive
vreće gr eha. Na primer, moje iskustvo je pokazalo da su to neverovatno pohlepni ljudi. Zbog toga su i škrtice — takve škrtice da njihovi »darovi« mogu da budu ubistveni. Svi gresi izdaju i drže nas izdvojenim i od božanskog i od drugih ljudskih bića. Kao što jedan duboki religiozni mislilac kaže, svaki greh može da »otvrdne u pakao«: . . . Duša može da zapadne u stanje u kome čak ni sama ljubav ne može da joj pomogne jer je otvrdnula prema ljubavi. U suštini, pakao je stanje bića koje sami sebi stvaramo: stanje konačnog rastanka sa Bogom do koga nije došlo zbog toga što se Bog odrekao čoveka, već zbog toga što se čovek odrekao Boga i to odricanje je za sva vremena jer ga je nemoguće uzdrmati. U ljudskom iskustvu postoje ovakve analogije: mržnja koja je toliko šlepa, toliko mračna, da je ljubav samo čini još žešćom; ponos koji je toliko okamenjen da ga skromnost ispunjava prezirom; i najzad, inertnost — inertnost koja može u tolikoj meri da ovlada ličnošću da je ni najveća kriza ili bilo kakav spoljni uticaj ne može pokrenuti, već je samo još više zakopava u i onako duboku nepokretljivost. Tako je i sa dušom i Bogom; ponos može da otvrdne u pakao, svaki od sedam osnovnih oblika rđavog delanja može da otvrdne u pakao a isto tako i duhovna lenjost koja je, ustvari, osećanje dosade prema božanskim stvarima, inertnost k oju oju mrzi da se pokaje čak i kada sama vidi ambis u koji duša srlja zato što se vremenom, kroz male propuste, navikla da odbija sve što bi je koštalo bilo kakvog napora. Neka nas Bog, u milosti svojoj, sačuva od toga. Međutim ono što je glavna karakteristik a ljudi koje nazivam zlim, jeste izvlačenje na račun drugih. Usled toga što sebe, u dubini duše, vode iznad svake kritike, oni nemilosrdno napadaju svakoga ko se usudi da im nešto prigovori. Oni žrtvuju druge da bi očuvali verovanje u sopstvenu savršenost. Evo jednog primera:
dečak pita oca: »Tata, zašto si baku nazvao kučkom?« »Rekao sam ti da me ostaviš na miru!« — ria to zaurla otac. »E, sad ćeš da vidiš. Odučiću te ja od tog prostačkog rečnika. Ispraću ti usta sapunom. Možda ćeš onda prestati da govoriš ružne reči i znaćeš kada da ćutiš.« Odvlači ga u kupatilo da ga kazni. I tako je, u ime »ispravnosti i discipline«, počinjeno zlo delo. Prebacivanje krivice na drugoga obavlja se kroz mehanizam koji se u psihijatriji naziva projekcijom. Kako zli ljudi smatraju da su u suštini bez mana, oni neizbežno u svakoj konfliktnoj situaciji sa spoljašnjim svetom dolaze do zaključka da je krivica do sveta. Pošto moraju da poriču sopstvenu rđavost, oni moraju rđavost da vide u drugima. Sopstveno zlo projektuju na svet oko sebe. O sebi nikada ne misle da su zli, ali zbog toga to misle o drugima. U našem primeru, otac u sinu vidi nevaspitanje i prostakluk i preduzima mere da ga »dovede u red«. A mi znamo da je on, otac, taj koji je nevaspitan i prost. Otac je na sina projektovao sopstveni prostakluk i onda ga napao u ime dobrog roditeljskog odgoja. Prema tome, zlo se najčešće čini da bi se krivica svalila na drugoga i kod ljudi koje nazivamo zlim, to je hronična pojava. Zlo se može definisati: »iživljavanje političke moći, to jest, nametanje sopstvene volje drugima, bilo otvorenim, bilo prikrivenim prisiljavanjem u cilju sprečavanja... duhovnog razvoja. Drugim rečima, zli ljudi napadaju druge umesto da priznaju sopstvene nedostatke. Duhovni razvoj zahteva, pre svega, da čovek prizna da mu je to potrebno. Ako nismo u stanju da dopustimo sebi da priznamo da imamo mana, ne preostaje nam ništa drugo nego da na svakom koraku uništavamo dokaze o njihovom postojanju." Ono što je zaista čudno jeste da su zli ljudi često destruktivni zbog toga što pokušavaju da unište zlo. Međutim, problem je u tome što oni zlo pogrešno lociraju. Umesto što
uništavaju druge, trebalo bi da uništavaju bolest u sebi. Pošto život često nanosi udarce njihovoj uobrazilji (da su savršeni), oni mrze život i pokušavaju da ga unište, obično u ime ispravnosti. U stvari, njihova krivica, možda, i nije toliko u tome što mrze život, koliko u tome što ne mrze grešni deo sebe. Šta je uzrok tom nedostatku samomržnje? Tom odbijanju da čovek samom sebi bude neprijatan, što je izgleda bazični greh ljudi koje nazivamo zlim i u korenu je njihovog konstantnog svaljivanja krivice na druge? Ne verujem da se radi o nesvesnosti. Ima ljudi i po zatvorima i na slobodi koji kao da uopšte nemaju svest ili super-ega. Psihijatri ih nazivaju psihopatama ili sociopatama. Bez ikakvog osećanja krivice, oni ne samo što izvršavaju zločine, već to čine i bez ikakve rezerve. Njihova zločinstva nemaju neku određenu formu ili značenje; za njih se ne bi moglo reći da za svoje zlo svaljuju krivicu na druge. Bez svesti o onome što rade, psihopate kao da nije mnogo briga ni za šta pa ni za sopstvena zločinstva. Izgleda da im je manje-više sve jedno da li su zatvoreni ili na slobodi. Tačno je da i oni pokušavaju da prikriju svoje zločine, ali napori u tom cilju su im obično vrlo površni i loše isplanirani. Ovakve ljude ponekad nazivamo »moralnim imbecilima«. U njihovom nedostatku brige za bilo šta postoji gotovo neka vrsta bezazlenosti. A to nikako nije slučaj sa ljudima koje nazivam zlim. Budući potpuno posvećeni očuvanju svoje umišljene savršenosti, oni su bez prestanka zaokupljeni naporom da sačuva ju svoj dobar glas i sebe kao primer moralne čistote. O tome mnogo brinu. Imaju istančano uho za društvene norme i ono što drugi misle o njima. Oni se lepo oblače, ne zakašnjavaju na posao, plaćaju porez i spol ja ja posmatrano, njihovom načinu života se ništa ne može zameriti.
Reči kao što su: »imidž«, »pojava«, »spoljašnji« ključne su za razumevanje moralnosti zla. Dok, s jedne strane, nemaju nikakve motivacije da budu dobri, oni intenzivno žele da izgledaju dobri. Njihova »dobrota« postoji samo na nivou pretvaranja. Ona je, u stvari, laž. Zbog toga su oni »ljudi laži«. U stvari, ta laž je smišljena, ne toliko da obmane druge, koliko sebe same. Oni ne mogu i neće da podnose bol samoprekora. Dekor u kome žive postavljen je tako da o njima daje sliku ispravnosti. A ipak, kada u samom zlu ne bi postojalo osećanje dobrog i rđavog, ovo samoobmanjivanje ne bi bilo potrebno. Mi lažemo samo onda kada znamo da nešto nije onako kako bi trebalo da bude. Mora biti da samom činu laganja prethodi neka rudimentarna forma savesti. Potrebu da nešto sakrijemo ne bismo osećali ako prethodno nismo osetili da to nešto treba sakriti. Ovde dolazimo do paradoksa. Već sam rekao da zli ljudi smatraju da nemaju mana. Međutim, mislim da oni istovremeno u sebi imaju osećanje sopstvene zle prirode, one koji ne priznaju. Ono od čega tako frenetično pokušavaju da pobegnu jeste upravo to osećanje. Suštinska komponenta zla nije odsustvo osećanja sopstvenog greha ili imperfekcije, već odbijanje da se to osećanje toleriše. Kod zlih ljudi se istovremeno pojavljuje i svesnost o sopstvenom zlu i očajnička borba da se ta spoznaja izbegne. Za razliku od blaženog nedostatka moralnosti kod psihopate, ovi ljudi su neprestano zauzeti sakrivanjem dokaza o sopstvenom zlu, pod tepihom svoje savesti. Za sve što su radili, zli ljudi su imali racionalan razlog — izgovor, koji realno nije odgovarao, njih je svakako zadovoljavao.
Problem nije u nedostatku savesti, već u naporima da se savest spreči da obavlja svoj posao. Kada pokušavamo da se sakrijemo od samih sebe, mi postajemo zli. Zlodela zlih ljudi se ne izvršavaju direktno, već indirektno i deo su procesa njihovog zataškavanja. Zlo ne potiče iz odsustva krivice, već iz napora da se od nje pobegne.Zbog toga se često dešava da zlo prepoznamo baš zbog toga što je prerušeno. Ispred lošeg čina može se primetiti laž koja je smišljena da bi ga prikrila. Vidimo osmeh koji skriva mržnju, uglađenu masku koja prikriva bes, satensku rukavicu koja pokriva pesnicu. Zbog toga što su takvi eksperti u prerušavanju, zlonamernost zlih ljudi je vrlo teško jasno odrediti. U većini slučajeva im je nemoguće skinuti maske sa lica. Ali ono što možemo jeste bar u nekim trenucima spazimo »jezovitu igru šmurki u obskurnosti duše, u kojoj ona, sama ljudska duša, samu sebe zaobilazi, izbegava i sama se od sebe skriva.«
pod uobičajenim okolnostima, zli ljudi su poslednji koji bi ikada došli kod psihoterapeuta. Oni mrze svetlost — svetlost dobrote koja pokazuje kakvi su, svetlost ispitivanja koja ih razotkriva, svetlost istine koja prodire u njihovu obmanu. Psihoterapija je proces osvetljavanja par ekselans. Osim ako nema nekih izvitoperenih razloga, zla osoba će se opredeliti za bilo koje rešenje pre nego za psihijatrijski kauč. Pokoravanje disciplini samoposmatranja koju psihoanaliza zahteva čini im se kao samoubistvo. Glavni razlog za postojanje tako malog naučnog znanja o zlim ljudima jednostavno je u tome što oni ne dozvoljavaju da budu proučavani. Ako centralni nedostatak zlih ljudi nije stvar savesti, onda šta jeste? Ja mislim da je suštinski psihološki problem ljudskog zla jedna posebna vrsta narcizma.
Smatram da je lenjost ili želja da se izbegne bilo kakva »legitimna patnja« u korenu svih mentalnih oboljenja. Ovde, takođe, govorimo i o izbegavanju bola. Međutim, ono u čemu se zli ljudi razlikuju od nas, ostalih mentalno bolesnih grešnika, jeste to što oni beže od specifičnog oblika bola. Uopšteno govoreći, oni nisu lenjivci koji izbegavaju bol. Naprotiv, oni će dati sve od sebe i mnogo više od drugih da bi dostigli i održali predstavu visokog ugleda. Oni su spremni na velike napore i podnošenje velikih teškoća da bi postigli status u društvu. Samo jednu stvar ne mogu da podnesu: bol sopstvene savesti, bol spoznaje da nisu savršeni i da su grešni. Zbog toga što čine sve što mogu da bi izbegli taj bol koji donosi samoispitivanje,
obeležje koje je dobro imati u našoj kulturi? Pretpostavljam da se u Indiji zli ljudi ponašaju kao primeri »dobrih « Hindusa ili »dobrih« muslimana. Ovim ne želim da kažem da su zli ljudi bilo šta drugo do majušna manjina među religioznim ljudima ili da religioznim motivima
Budući da je pretvaranje primarna motivacija zlih ljudi, mnoge od njih ćete naći u crkvi. Zar ima boljeg načina da se
sopstveno zlo sakrije pred sobom i pred
drugima nego da čovek postane đakon ili da ima neko drugo vidljivo hrišćansko
većine ljudi ima šta da se prebaci. Hoću
samo da kažem da zli ljudi imaju tendenciju da gravitiraju pobožnosti zbog toga što u njenom okrilju mogu dobro da se skrivaju i prerušavaju. Buber, Dobro i zlo, s. 111.