Nora Roberts - Braca Mekejd - 4.Pad Sejna Mekejda

Titles you can't find anywhere else

Try Scribd FREE for 30 days to access over 125 million titles without ads or interruptions! Start Free Trial Cancel Anytime.

































Nora Roberts

Pad Šejna Mekejda Četvrti deo sage o braći Mekejd

































Za one koji su se se usudili

































Prolog Led je pokrio

oĉišćenu stazu od kuće do štale za muţu, i staza je bila klizava od njega. Vazduh praskozorja je i dalje obavijao mrak, a mraĉno nebo je svetlucalo od zaleĊenih komadića belih zvezda. Svaki dah je bio kao gutanje ledenih ţileta koji su sekli, a onda otupljivali grlo pre nego što bi bili izbaĉeni u vidu pare. Umotan u više zimskih slojeva, od dugih gaća do pletenog šala, Šejn Mekejd je krenuo ka mlekari da bi obavio prvi jutarnji zadatak. Za razliku od tri starija

brata, on je zviţdao zviţdao kroz zube. Voleo je hladnoću i mir sata pre zimskog izlaska sunca. Njegov najstariji brat, Dţerod, imao je skoro sedamnaest godina i preuzeo je posao voĊenja farme koji se ticao ticao finansija. Za njega je to bilo strano, znao je Šejn, ali je pretpostvaljao da je dovoljno dobro. Izgubili su oca pre dva meseca i vremena su bila teška.

Što se Rafa tiĉe, njegova nemirna petnaestogodišnja duša je već poĉela da gleda daleko od brda i polja Mekejdove farme.

Morao je da muze, hrani stoku i brine se o njoj. Šejn je znao, mada nikada nisu razgovarali o tome, da je oĉeva smrt najteţe pogodila Rafa. Svi su voleli svog oca. Bilo je nemoguće ne voleti Baka Mekejda, sa njegovim dubokim glasom, velikim šakama i velikim srcem. Sve što je Šejn znao o farmi i sve što je voleo kad je reĉ o zemlji došlo je direktno od njegovog oca. Moţda zato Šejn nije toliko patio. Zemlja je i dalje bila tu, pa je bio i njegov otac. Uvek.

Mogao je o tome da razgovara sa Devinom. Sa ĉetrnaest godina, Devin je već umeo da sluša, i bio je najbliţi Šejnu po godinama. Sledećeg utorka trebalo je da Šejn napuni trinaest godina. Ali misli i osećanja povodom toga je zadrţao za sebe. U mlekari, prva tura krava se pomerala, rikala i mahala repovima dok su se pripremale. Bio je to jednostavan proces, mogao se smatrati i monotonim. monotonim. Ĉišćenje, hranjenje i kaĉenje muzilica koje su pumpale mleko od krave do

kanistera za ĉuvanje. Ali Šejn je uţivao u tome, uţivao je u mirisima, zvukovima, rutini. Dok su se on i Devin bavili sledećom turom krava, Raf i Dţerod su vodili one koje su već izmuţene napolje.

































Trebalo je još da obiĊu piliće i svinje, da skupe jaja, da izbace Ċubre i da rasporede sveţe seno. I nakon svega toga, da progutaju doruĉak i da se popnu u Dţerodov prastari kamionet i da se odvezu do škole. Da je mogao, Šejn bi potpuno preskoĉio školu. Pomoću knjiga nije moglo da se nauĉi kako da se ore i seje, kako da se ţanje ili kakvo će biti vreme po mirisu vazduha. Nije moglo da se nauĉi kako da znaš da li kravu nešto boli kad je samo gledaš u oĉi. Ali njegova majka je bila stroga kad je bilo u pitanju uĉenje iz knjiga, a kad je bila takva, nije bilo bilo izlaza.

„Zašto si ti tako srećan?“ Mrmljajući nervozno, Raf je spojio metalne kofe. „Nervira me to zviţdanje.“ Šejn se jedva osmehnuo i nastavio da zviţdi. Zaustavio se samo dovoljno dugo da ohrabri krave priĉajući im: „Tako je, dame, napunite ove kofe.“ Zadovoljan, Šejn se pomerao uz muzilice i proveravao svaku od njih. „Udariću ga,“ objavio je Raf nikome odreĊenom. „Pusti ga,“ rekao je Devin tiho. „Mozak mu je već mrtav.“ Raf se nasmejao. „Toliko je ledeno da će mi se prsti polomiti ako ga udarim.“ „Ogrejaće jednog dana.“ Šejn je pomilovao jednu od krava, koja je ĉekala kod drvenog stuba da je zakaĉe za muzilicu. „Uskoro će da otopli.“ Raf nije pitao Šejna kako zna. Šejn je uvek znao. „Jaka stvar.“ Išetao je iz mlekare ka štali i ambaru. „Šta njega muĉi?“ Pitao je Šejn. „Neka cura ga je šutnula?“ „Mrzi krave.“ Dţerod je ponovo ušao, mirišući ţito. „To je glupo. Ti si lepotica, zar ne, dušo?“ Šejn je neţno pomilovao najbliţu kravu. „Šejn je zaljubljen u krave.“ Devin se osmehnuo nevaljalim mekejdov skim kezom, što je bore-smejalice nateralo da se pojave u uglu njegovih usana. „Ima više sreće da ljubi njih nego devojke.“ Odmah uvreĊen, Šejn je suzio oĉi. „Mogu da poljubim bilo koju devojku koju ţelim – ukoliko ţelim.“ Ispod slojeva odeće, njegovo tanko, snaţno telo je bilo napeto.

Prepoznavši znake, Dţerod je odmahnuo glavom. Nije bio raspoloţen za tuĉu. Bilo je previše posla koji je morao da obavi, a on je imao vaţan test iz engleske knjiţevnosti o kom je morao da brine za sutra. Devin i Šejn su bili jednaki po snazi i borba izmeĊu njih je mogla da potraje beskrajno dugo.

































Devin je ispustio dugi zvuk poljupca, zbog ĉega je Dţerod hteo da ga udari. Kada se Šejn okrenuo da uradi upravo to, Dţerod je uleteo izmeĊu njih. „Ali pre nego što im slomiš srca, zavodnice, voda u pojilu je zaleĊena. Krave su ţedne“ Šejn je pogledom je obećao osvetu Devinu, i izleteo napolje. Dok je lomio led, razmišljao je o tome kako je mogao da poljubi devojku da je to ţeleo. Samo nije bio zainteresovan. Pa, moţda je bio malo zainteresovan, priznao je, duvajući u prste da bi ih zagrejao. Neke od devojĉica su dobijale zanimljiv oblik tela. Osetio je neku vrstu peckavog osećaja pod koţom kada se pre neki dan Dţerodova devojka Šarlin meškoljila pored njega dok su se gurkali na prednjem sedištu Dţerodovog automobila. Da je hteo, verovatno je mogao da je poljubi. Ostavio je metalnu polugu i

gledao štalu za muţu dok su iznad nje zvezde namigivale. Tako bi ponešto objasnio Dţerodu. Mislili su da on ništa ne zna jer je najmlaĊi. Ali znao je on svašta. Ili je barem poĉeo da zamišlja svašta. Podigavši ponovo polugu, popeo se do svinjca preko klizave, snegom prekrivene zemlje. zemlje.

Znao je kako funkcioniše seks. Odrastao je na farmi. Znao je kako bik poludi i kako mu oĉi pobele kad oseti kravu koja je spremna za parenje. Samo mu se nije ĉinilo da je cela stvar puno zabavna… Mada, to je bilo pre nego što je poĉeo da primeĉuje kako devojĉice devojĉice ispunjavaju ispunjavaju odeću svojim svojim oblinama. oblinama. Razbio je led i kod svinja, ostavljajući braći da dovrše muţu, i postarao se za hranu.

Ţeleo je da odraste. Ţeleo je da se nekako dokaţe – pored – pored toga što se dokazivao u tuĉi. Mogao je samo da ĉeka dok ne poraste i znao je da tek tad moţe da preuzme kontrolu nad svojim ţivotom. Zemlja je bila njegova. Osećao je to u kostima, otkako se sećao. Kao da mu je to neko šapnuo tokom roĊenja. Farma, zemlja. Samo je to bilo bitno. Ako je ţeleo i devojku – ili ili gomilu njih – i i to je mogao da ima. Ali zemlja je bila najvaţnija. Zemlja. Mislio je to dok je posmatrao snegom prekrivena polja i sivilo neba

koje se pred zoru pretvaralo u eksploziju boja na istoĉnim planinama. Zemlja koju je obraĊivao njegov otac, kao i otac njegovog oca pre toga. I pre toga. Tokom suša i polava. Tokom rata.

Sadili su ţitarice i uzgajali ih, mislio je pomalo sanjareći dok je hodao ka poljima.



































On je znao kako bi to bilo, prevrtanje kamenitog tla plugom koji vuku konji,

dok bi ih ramena i leĊa bolela, a ruke im bile grube. Ali ţitarice su bile sejane, i mogao si da vidiš njihov rast. Kukuruz je klasao, širio se, pšenica se lelulajala i bila zlatna u leto.

Zemlja je ostala ĉak i kada su vojnici došli, ĉak i kada su njihovi topovi i crni barut uništavali osušene stabljike. Tela su padala ovde, pomislio je dok je duţ kiĉme osećao jezu. Ljudi su vrištali i puzili kroz sopstvenu krv. MeĊutim, zemlja se izborila, borila se za to, nije se promenila. Izdrţala je. Malo je pocrveneo i pitao se šta ta reĉ znaĉi, kao i snaţna emocija koja stoji iza nje, a od koje se vrti u glavi. Bilo mu je drago što je sam, bilo mu je drago što braća to nisu mogla da vide. Nije znao kako da im kaţe da zna da je farma njegova odgovornost, i da će biti i dalje. Ali je znao.

Kada je ĉuo zvuk iza sebe, ukoĉio se i opet se oslonio na šipku, okrenuvši se paţljivo licem bez emocija. Tu nije bilo nikoga. Progutao je knedlu. Bio je siguran da je ĉuo zvuk, pokret, a onda slabi i tihi plaĉ. To nije bio prvi put da ĉuje duhove. Ţiveli su tu, kao on u poljima, u šumi, u brdima, ali su ga ga i dalje plašili. Skupljajući svoju mladalaĉku hrabrost, kretao se po štali, ka staroj kamenoj sušari. Verovatno Devin, govorio je sebi, ili Raf, ili Dţerod, koji pokušavaju da ga uplaše, da se prestravi, kao onda kada su proveli noć na starom Barlovom mestu, na drugoj strani šume. Ukleta kuća, gde gd e ima duhova koliko i paukove mreţe. „NaĊi neki hobi, Dev,“ rekao je glasno, dovoljno glasno da smiri uznemireno srce.

Ali kada je obišao oko zgrade, nije video brata niti njihove tragove u snegu. Na trenutak, dok mu mu je srce poskakivalo, poskakivalo, pomislio pomislio je da je tu video figuru. figuru.

Savijena dok prosipa krv po zemlji, lica belog kao nedirnuti sneg, oĉiju otupelih od bola.

































Poglavlje I Šejn Mekejd je voleo ţene. Voleo je da ih gleda, miriše, da ih sluša, da ih oseti. Voleo ih je, bez rezerve ili predrasuda. Visoke, niske, bujne, mršave, stare, mlade, njihova divna i egzotiĉna ţenstvenost ga je privlaĉila i mamila k n jima. Izvijene trepavice, iskrivljena linija usana, kretanje oblikovane ţenske zadnjice – sve to ga je oduševljavalo. Tokom trideset i dve godine provedene na zemlji, potrudio se da pokaţe ţenama koliko ih ceni kao pol. Smatrao se srećnim ĉovekom, jer su mu ţene to uzvraćale. porodicu, farmu, miris peĉenog hleba, ukus hladnog Imao je i druge ljubavi – porodicu, piva po vrelom danu.

Ali ţene – pa, pa, one su bile tako tako raznolike, tako razliĉite, razliĉite, tako ukusne. ukusne. Upravo se osmehivao jednoj ţeni. Mada je Regan bila ţena njegovog brata i mada je Šejn prema njoj gajio samo najiskrenija, bratska osećanja, nije mogao da ne ceni njene ţenske atribute. SviĊalo mu se kako je njena tamnoplava kosa ivudala oko lica. Oboţavao je madeţ pored njenih usana i naĉin na koji je uvek kr ivudala izgledala seksi i uredno u isto vreme.

Pomislio je kako Raf nije mogao bolje da proĊe ako ĉovek već mora da izabere jednu ţenu i veţe se za nju. „Sigurno ti ne smeta, Šejne?“ „Ne smeta šta?“ Uhvatio je njenu izvijenu obrvu dok je podizala najmlaĊag Mekejda na svoja ramena. „Ah, jurnjava do aerodroma. Nikako. Samo razmišljam o tome kako si lepa.“ Regan je morala da se nasmeje. Bila je iznurena, Dţejson Mekejd, njen mlaĊi sin je vrištao, kosa joj je bila neuredna i plašila se da moţda više miriše na

































„Hmmm…“ Regan mu je dala solju, znajući da on moţe da drţi i nju i svog bratanca i još svašta uz to. „Rebeka je genijalna. Veoma je pametna. Bila mi je cimerka samo godinu dana. Imala je petnaest godina i već je bila na drugoj godini. Završila je studije uz poĉasti, godinu dana pre mene i pre svoje generacije. Zastrašujuće.“ Regan je srknula ĉaj i uţivala u relativnom miru sada kada je Šejn uspeo da smiri Dţejsona koji je gugutao. „Delovalo je kao da je uvek u nekoj laboratoriji ili biblioteci.“ „Baš zvuĉi zabavno.“ „Ona je bila i ostala ozbiljan tip i stidljiva. Ipak, bila je godinu dana mlaĊa od bilo koga u školi. Ali druţile smo se. Došla bi na venĉanje, ali je bila u Evropi ili Africi.“ Regan je odsutno mahnula. mahnula. „Negde.“ Šejn je nostalgiĉno razmišljao i o periodu kada je on imao petnaest godina, kada je otkrio zaĉkoljice grudnjaka koji se zakopĉava na leĊima. U mraku. „Lepo je što te posećuje posećuje prijateljica.“ „Za nju je to kao radna poseta.“ Regan je izvila usnu. Nikome sem Rafu nije spomenula zašto Rebeka dolazi. Ako je ţelela da natera Šejna da je doĉeka na aerodromu, pretpostavila pretpostavila je da mora da mu objasni.

Prouĉavala ga je dok se kreveljio Dţejsonu, a onda ga neţno golicao. Svi Mekejdovi dobro izgledaju, pomislila je, ali Šejn je poseban. Malo dodatnog šarma, pretpostavila je. Naravno, savršeno je izgledao. Ta gusta, ponoćno crna kosa, koju je sada nosio vezanu u konjski rep, to tanko, košĉato lice od kog polazi voda na usta, oštrih crta, puna usta, bore -smejalice, rupice na obrazima i zelene oĉi oiviĉene gustim trepavicama. Nijansa njegovih zelenih oĉiju je bila sanjiva nijansa okeana u sumrak. Bio je dobro

graĊen – visok, krupan, mišićav. Široka ramena, uski kukovi, duge, duge noge. Dobro su se isticale u farmerkma, radnim ĉizmama i kariranoj

































„Ne znam zašto bih to ţeleo da uradim.“ Skrenuo je pogled sa Dţejsona, dok su mu se oĉi razdragano smešile. „Ja sam poslednji slobodni Mekejd. Ja sam u obavezi da se drţim dok nećaci ne odrastu.“ „I ozbiljno shvataš svoje duţnosti.“ „Naravno. Zaspao je.“ Šejn je spustio glavu i poljubio Dţejsonovu obrvu. „Ţeliš li da ga ja stavim da spava?“ „Hvala ti.“ Ĉekala je dok je Šejn spuštao Dţejsona u antikvarnu kolevku. „Rebeka me oĉekuje. Nisam mogla da je uhvatim pre nego što je krenula na aerodrom.“ Opet uznemirena, Regan je prošla prstima kroz kosu. „Bebisiterka je otkazala, Raf je u Hagerstaunu u nabavci nekog materijala. Kesina gostionica je puna, Ema se

razbolela, a Savanu prosto nisam mogla da pitam da mi pomogne.“ „Prošli put kad sam je video, samo što nije pukla.“ Da bi pokazao stanje Dţerodove ţene, Šejn je svojim rukama napravio širok krug ispred svog ravnog stomaka.

„Upravo. Trudna je, pa ne bi mogla da vozi tri sata ka tamo i natrag, a pošto mi danas popodne dostavljaju nameštaj, nisam znala koga drugog da zovem da me zameni.“ „Nije mi teško.“ Da bi to dokazao, poljubio joj je vrh nosa. „Nije lepa kao ti, zar ne?“ Regan se zakikotala na to. „Kako da odgovorim na to, a da ne zvuĉim kao kreten? Nisam je videla… Pet godina, mislim. Poslednji put je bilo na brzinu u ku, a ona je bila do guše uvaljenja u neki rad koji je pisala. Ĉetiri godine je Njujor ku, mlaĊa od mene i ima dva doktorata. Moţda i više. Ne mogu da je ispratim.“ Šejn se nije iznenadio. Voleo je pametne ţene koliko i one koje to nisu, ali je znao kako to ide sa pa meću i divnim liĉnostima. Nije oĉekivao da će ići na aerodrom po kraljicu lepote.

„Sigurno iz psihijatrije i ameriĉke istorije,“ nastavila je Regan. „Ĉudna

































sam diplomirala u oblasti poslovanja. U svakom sluĉaju, Šejne,“ Regan se veselo osmehnula i pomilovala ga po ruci, „zanima je parapsihologija. parapsihologija. Kao hobi.“ „Šta? Kao lov na duhove?“ „To je nauka o paranormalnom. Ekstrasenzorna percepcija2, vidovnjaci… I duhovi.“ „Duhovi,“ rekao je Šejn i ovog puta je bio iznenaĊen. „Zar nam ovde nije dosta toga?“ „U tome je poenta. Zanimaju je ova oblast i legende. Za tebe je drugaĉije, Šejne,“ poţurila je Regan, poznajući averziju svog devera prema lokalnim legendama. „Ti si odrastao uz sve to. Barlova kuća, dva vojnika, ukleta šuma. Ideja o duhovima je jedan od glavnih razloga zašto smo Raf i ja uspeli da napravimo takav uspeh u gostionici. Ljudima se dopada ideja da odsedaju u ukletoj kući.“ Šejn je samo slegnuo ramenima. Ništa novo. „Ne smeta mi to. Ne volim samo kad turisti ţele da se šetkaju po farmi…“ Pogled u njenom oku ga je zaustavio i naterao da skupi oĉi. „Ona ţeli da se šetka po farmi.“ „Ţeli potpunu sliku, i znam da ţeli da provede neko vreme tamo. Ali ti odluĉi,“ rekla je Regan brzo. „Moraš da je upoznaš malo. Stvarno je fascinantna ţena. U svakom sluĉaju, napisala sam ti broj njenog leta i tako dalje.“ Regan mu je dala parĉe papira. „I dalje mi nisi rekla kako izgleda. Sumnjam da će biti jedina ţena na tom letu iz Njujorka.“ „Tako je. Braon kosa, braon oĉi. Kosu je nosila ili vezanu ili … Puštenu. Moje je visine, mršava.“ mršava.“ „Baš ili osrednje mršava? Postoji razlika.“ „Valjda mršavija. Moţda nosi naoĉare. Koristi ih za ĉitanje, ali nekad zaboravi da ih skine, pa udara u stvari dok hoda.“ „Mršava, trapava brineta sa naoĉarima. Zapamtio sam.“



































god bi ţeleo da stigne, sedeći iza volana svog kamioneta. Na taj naĉin, on je sam odreĊivao razdaljinu i brzinu. A one su se razlikovale.

TakoĊe je shvatio da je mogao da naĊe Reganinu prijateljicu – po pošto je ţena, a on se razume u ţene. Bila je u dvadesetim godinama, visoka oko sto šezdeset pet centimetara, mršava, s braon kosom, braon oĉima i s verovatno debelim naoĉarima. Na osnovu Reganinog opisa, nije zamišljao da Rebeka Najt ima puno stila, pa je traţio obiĉan, intelektualni tip, sa akten-tašnom i praktiĉnim cipelama. Posmatrao je izlaz sa kapije i odmeravao nekoliko stjuardesa koje su ĉekale smenu. To je po njegovom mišljenju bila profesija koja je privlaĉila lepe ţene. To natera ĉoveka da pomisli kako je dobro biti zaglavljen u letećoj konzervi na nekoliko sati.

Dok su putnici izlazili kroz kapiju, paţljivo je preusmerio svoju paţnju. Poslovni ljudi koji deluju prezauzeto, primetio je. Brigada u odelima i kravatama. Nema novca koji bi ga ubedio da mora da nosi odelo osam do deset sati dnevno.

Lepa plavuša u crvenim pantalonama. Uputila mu je brzi, flertujući osmeh dok je prolazila, a Šejn se zadovoljio udisanjem udisanjem oblaka parfema koji je je ostavila za sobom. sobom. Lepa brineta dugih nogu koje su gutale zemlju i krupnim zlatnim oĉima, koje su ga podsetile na ćilibarske perlice koje je njegova majka ĉuvala u kutiji za nakit. Onda je naišla neka baba sa ogromnom torbom za kupovinu i velikim

































„Verujem da u poslednje vreme nije doţivela ništa uzbudljivije,“ prokomentarisala prokomentarisala je Rebeka. Verovala je da zna kako se oseća jadna ţena. Bilo je teško biti stidljiv i ne biti u korak sa ostatkom sveta. „Ja sam Rebeka Najt,“ dodala je i pruţila ruku. Nije bila baš ono što je oĉekivao, ali kad ju je bolje prouĉio, nije bio tako daleko. Delovala je kao intelektualka, ako biste mogli da vidite još nešto osim tih oĉiju. Umesto praktiĉnih cipela, imala je praktiĉnu frizuru, kratku, deĉaĉku. Više je voleo dugu kosu na ţeni, ali ovako kratka kosa je odgovarala njenom licu, sa njenim šiljastim, skoro lisiĉijim izgledom. I verovatno je bila mršava. Bilo je teško videti ispod široke jakne i pantalona koje su krile figuru. Sve je bilo crne boje.

Opet se osmehnuo i pruţenu, usku ruku prihvatio u svoju. „Regan je rekla da imaš braon oĉi. Nemaš.“ „Na vozaĉkoj dozvoli piše da imam. Da li je Regan dobro?“ „Dobro je. Samo neke kućne i poslovne komplikacije. Daj da uzmem to.“ Posegnuo je za velikom torbom sa mnogo dţepova, koju je ona prebacila preko ramena.

„Ne, hvala, mogu sama. Ti si jedan od njenih devera.“ „Da.“ Uhvatio ju je za ruku kako bi je proveo kroz terminal. Snaţni prsti, primetila je. I nesuzdrţano dodirivanje.

































Šejn nije mogao da preĊe preko osećaja, neprijatnog osećaja, da ga posmatra, odmerava i secira kao laboratorijsku ţabu. „Divno.“ Laknulo mu je kada je izvadila tamne naoĉare iz dţepa i stavila ih. Navikao je da ga ţene gledaju, ali ne kao da je nešto razmazano na ploĉici za mikroskop. Kada su stigli do kamioneta, osmotrila ga je na brzinu, a onda opet njega dok

joj je otvarao vrata. Uputila mu je jedan od onih opuštenih osmeha, a onda spustila naoĉare da ga pogleda preko njih. „Samo jedna stvar, Šejne. Pošto je zastala, on se malo namrštio. „Da?“ „Niko me ne zove Beki.“ Zatim je sela na sedište i spustila torbu na pod. Uţivala je u voţnji. On je bio dobar vozaĉ i kamionet je išao bez problema. Nije mogla a da ne likuje što ga je malo iznervirala, samo malo. Nije bilo lako uznemiriti muškarce koji izgledaju dobro kao Šejn Mekejd i koji još uz to imaju puno seksepila i samopouzdanja.

Veći deo svog ţivota provela je plašeći se bilo kakve vrste socijalizacije. Samo u proteklih nekoliko meseci poĉela je da napreduje i da se kontroliše. Postala je svoj novi projekat, i mislila je da joj dobro ide. Morala je da mu oda poštovanje što je tokom puta vodio laganu konverzaciju,

































„Ne. Ali ti upravljaš farmom?“ farmom?“ „Tako je ispalo. Dţerod se bavi pravima, Raf graĊevinom, Devin je šerif.“ „A ti si farmer,“ završila je. „Ĉime se taĉno baviš?“ „Imamo krave i svinje. Gajimo kukuruz – uglavnom kao stoĉnu hranu, ali imamo i dobre sorte pšenice.“ Mogao je da vidi da ona sve to upija svojim napetim oĉima, pa oĉima, pa je dodao trezveno: trezveno: „Imali smo smo dobar zasad krompira.“ krompira.“ „Stvarno?“ Nesvesno saosećajući sa ritmom koji je dopirao iz zvuĉnika, udarala je prstima po kolenu. „Zar to nije previše posla za jednog ĉoveka?“ „Braća mi pomaţu kad je potrebno. A tu su i studenti koji mi pomaţu oko sezonskih poslova.“ Pomerio je ramena. „Imam i nekoliko nećaka koji dolaze. Sad imaju po jedanaest godina. Mogu da ih ubedim da se zabavljaju dok hrane stoku.“ „Da li je zabavno?“ „Dopada mi se.“ Ovog puta je pogledao u nju. „Da li si nekad n ekad bila na farmi?“ „Ne, nisam. Odrasla sam u urbanoj sredini.“ „Onda će te iznenaditi Antietam,“ Antietam,“ promrmljao je. „On je sve, samo ne urban.“ „I Regan mi to kaţe. Naravno, poznajem oblast zahvaljujući svojim studijama. Mora da je bilo zabavno odrastati na jednom od najvaţnijih bojišta iz perioda graĊanskog rata.“ „Rafa je to uvek zanimalo više nego mene. Zemlju ne zanima da li je istorijska ili ne, dok god se obraduje.“

































društvo, ali svrha mu se nije dopala. „Regan nije pomenula koliko dugo planiraš da ostaneš.“ „Zavisi.“ Pogledala je kroz prozor dok je vozio kroz procep u planinama. „Zavisi koliko mi bude trebalo da otkrijem i šta budem otkrila, i koliko mi bude trebalo da dokumentujem to.“ „Zar ti nemaš neki posao?“ „Uzela sam plaćeno odsustvo zbog istraţivanja.“ Kakve mogućnosti je imala ta reĉ. Zaţmurela je i naslaĊivala se njima. „Imam vremena koliko hoću i planiram da uţivam u njemu.“ Otvorivši oĉi opet, videla je odsjaj male zlatne minĊuše iz pepeljare. „Ne birini, farmeru. Neću te ometati. Kad doĊe vreme, moţeš da me ubaciš u neki sobiĉak na tavanu. Ja ću da radim svoje, ti svoje.“ Krenuo je da prokomentariše, ali je ona napravila tihi, prigušeni zvuk, i uspravila se u svom sedištu. „Šta je?“ Mogla je samo da odmahuje glavom i da upija osećaj „već viĊenog“. Brda su Ne bi mu smetalo

se uzdizala, zelenilo nasuprot sivilu stena. U daljini, visoke planine su imale neku nijansu purpurne boje spram maglovitog neba. Polja su bila puna visokih stabljika kukuruza, gustih letnjih useva i nalazila su se duţ puta. Na strmim padinama, crno bele krave su stajale stajale mirno kao kao na razglednicama. razglednicama.

Šuma, mraĉna i gusta, nalazila se duţ polja, dok je uz ivicu penušao krivudavi potok.



































Poglavlje II Kroz izlog na svojoj prodavnici, Regan je videla kamionet koji se zaustavio na trotoaru. Sa po detetom u svakoj ruci, istrĉala je napolje. „Doktorko Najt.“

„GospoĊo Mekejd.“ Rebeka je iskoĉila iz kabine kamioneta i ispustila usklik ĉistog zadovoljstva, a onda se bacila na prijateljicu dok se njen um mutio. Gubitak kontrole je bio zanimljiv i kliniĉki, Šejn je primetio, i našao se u situaciji u kojoj se smejulji naĉinu na koji dve ţene blebeću i grle se. Imao je odreĊenu rezervisanost prema Rebeki Najt – i delimiĉno ju je imao i dalje. Ali

































„Hvala na prevozu, farmeru,“ rekla je Rebeka. Šejn je zastao kod vozaĉevih vrata. „Nema na ĉemu. Beki.“ Regan je podigla obrvu dok je odlazio. „Beki?“ „Mala šala.“ Nemarno je pogledala uz i niz ulicu, primetila malo saobraćaja, stare kamene zgrade i ljude koji se okupljaju ispred ulaznih vrata. „Pokušavam da zamislim Regan Bišop kao stanovnika i vlasnicu radnje u malom gradu u Sjedinjenim Ameriĉkim Drţavama.“ „Ovo je postao dom ĉim sam ga ugledala. UĊi,“ rekla je opet. „Reci mi šta misliš o prodavnici.“ Sad je to mogla da zamisli. Rebeka je shvatila istog trenutka kada je ušla u „Prošla vremena“. Stil, elegancija uglaĉanog nameštaja, divne stare lampe od stakla i skulpture.

































sam shvatila da ako izgled nije bitan, onda ne bi trebalo da bude problem ako

izgledam dobro.“ „Onda ću reći još jednom. Izgledaš prelepo.“ Regan je posegnula za Rebekinom rukom. „Zapravo, pošto si srećna zbog promene, biću potpuno iskrena i reći ću ti da te ne bih prepoznala. Oduzimaš dah i veoma mi je drago što izgledaš tako zanosno.“ „Moram da kaţem ovo.“ Stisnula je Reganine ruke. „Regan, ti si mi prvi pravi prijatelj.“ „Rebeka.“ „Moj prvi prijatelj, jedina os oba s kojom sam bila bliska i koja me nije gledala kao ĉudakinju. Dugo sam ţelela da ti kaţem koliko mi je to znaĉilo i koliko si ti znaĉila meni. MeĊutim, i pred tobom mi je bilo teško da to iskaţem.“

































„Sve je u temeljima,“ rekao je Raf dok je ustajao i spuštao se na pod pored sina. Poĉeli su da pomeraju blokove. Rafove velike šake su se pomerale zajedno sa malim, buckastim Nejtovim šakama. „Regan kaţe da ţeliš bolje da pogledaš gostionicu.“ „Ţelim. Ţelim da odsednem tamo, barem na neko vreme, ako imate mesta.“ „Ali… Ţelimo te ovde, Rebeka.“ Rebeka se osmehnula Regan. „Cenim to, i ţelim da budem i ovde o vde neko vreme. Ipak, zaista bi mi pomoglo ako bih mogla tamo da ostanem nekoliko noći.“ „Lov na duhove,“ rekao je Raf namignuvši sinu. „Moţe se reći,“ hladno je uzvratila Rebeka. „Hej, nemoj pogrešno da me shvatiš. Tamo su. Prvi put sam drţao Regan u naruĉju kada se onesvestila u hodniku gostionice. Obratili su joj se.“

































neka pisma.

Pisala je njegovim roditeljima i sredila da se deĉakovo telo pošalje kući kako bi ga sahranili.“ „Nisam to znala,“ rekla je Regan. „Ebigejl je to ĉuvala u tajnosti, verovatno da bi izbegla muţevljev bes. Deĉak se zvao Grej, Frenklin Grej. Bio je desetar, vojnik Konfederacije, i nikada nije

doĉekao svoj devetnaesti roĊendan.“ „Neki ljudi ĉuju pucanj i plaĉ. Kesi – to je Devinova ţena - vodi to mesto umesto nas. Ona će ti reći više.“ „Volela bih da posetim to mesto sutra, ako mogu. I šumu. Moram da vi dim i farmu. Mekejdovi su sahranili drugog desetara, ĉije ime je nepoznato. Nadam se da ću saznati nešto više. Trebalo bi da moja oprema stigne do sutra uveĉe ili prekosutra.“



































Reganine lepote, nego zbog njenog naĉina ponašanja prema ljudima. To ju je uĉinilo popularnom i medu muškarcima i medu ţenama. A Rebeka, smušena, ozbiljna i u svom svetu bila je šokirana i omamljena kada joj je Regan ponudila prijateljstvo. Bila je tako jadno stidljiva, mislila je Rebeka



































Da li ju je sluĉajnost, mašta ili sudbina naterala da veruje da je došla na mesto na kom joj je suĊeno da bude? Da li ju je mesto privuklo? Videće. U meĊuvremenu će da uţiva u vremenu provedenom sa Regan, u lepoti sela,



































Tako poznato, pomislila je sanjiva. Drveće, kamenje, ţubor potoka. Tako nestvarno poznato.

To se moţe objasniti, pretpostavila je. Posećivala je bojišta i ranije. Sećala se da je hodala po poljima, prouĉavala spomenike i u svojoj glavi oţivljavala svaki



































Znala je da bi on napustio farmu i otišao u borbu da nije bilo nje i devojĉica. Plašilo ju je to što se u njemu ro dila potreba da uzme oruţje i da ubija. To je bila jedina stvar u njihovim njihovim ţivotima ţivotima o kojoj nisu raspravljali. raspravljali. Izvila je leda i spustila dlan na njihovo dno, pritisnuvši kiĉmu da ublaţi bol.



































Posegnuo je ka dţepu i sklopio šaku oko minijature sina koju je uvek nosio sa sobom. Nije plakao; oĉi su mu bile suve i hladne dok je posmatrao zemlju. Bez zemlje bio je ništa. Bez Sare bio bi izgubljen. Bez ćerki bio bi spreman da umre. Ipak sada nije imao izbora i morao je da ţivi bez svog deĉaka.



























































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































Brze ruke su se uvukle ispod njene pamuĉne spa-vaćice i pronašle divna mesta da ih istraţuju. Imaš previše odeće na sebi, sebi, Saro. Ţelim te golu. golu. Šaljivi udarci i ĉarkanja, još kikota. alje imam višak kilograma zbog bebe. I d alje Savršena si. On je savršen. Gospode, kako te ţelim. Ţelim te, Saro. Volim te. Dopusti mi da te volim.

Smeh je uminuo, ali uţivanje nije. Mekani perjani krevet je pod njima tiho osećao teţinu i ritam parenja… Bila je

ošamućena sledećeg dana, ne od manjka sna, već od snova koji nisu ţeleli da je ostave na miru. Veći deo podneva je bila zatvorena u sobi. Koristila je modem kako bi pretraţivala podatke o stanovnicima Anitetama oko 1862. godine. Njen štampaĉ je srećno izbacivao listu imena, datume roĊenja i smrti, kada je Kesi zakucala na vrata.

„Izvini što te ometam.“ „Ne, u redu je.“ Skrenute paţnje, Rebeka je pogledala kroz svoje naoĉare. „Pokušavam da pronaĊem Ebigejlinog ljubavnika – a ako ga je imala.“ „Oh.“ Oĉigledno usplahirena, Kesi je prošla rukom kroz kosu. „Ali kako ćeš to da uradiš?“ „Procesom eliminacije – go godište, braĉni status.“ Setivši se, skinula je naoĉare i fokusirala se na Kesi. „Priliĉno si sigurna da nije imao ţenu.“ „Ne, nije mogao da je ima.“ „Nije bio u vojsci, ali si rekla nešto o tome da je napuštao neku poziciju u gradu kada je odlazio.“ „Tako je ĉudno prĉati o tome, o njima, kao da su stvarni i ovde.“ Rebeka se osmehnula i zavalila u fotelji. „Zar nisu?“ „Pa, jesu, valjda jesu.“ Kesi je odmahnula glavom. „Ta priĉa me skroz zanese. Došla sam da ti kaţem da moram u bolnicu.“ „Bolnicu?“ Uznemirena, Rebeka je ustala iz fotelje. „Da li su deca povreĊena? Bolesna?“ „O, ne, ne. Šejn…“ „Imao je nesreću?“ Rebekino lice je prebledelo. „Gde je? Šta se desilo?“ „Rebeka, Savana je u pitanju. PoraĊa se.“ Radoznala, Kesi je posmatrala Rebeku kako se opet zavaljuje u fotelju. „Nisam htela da te uplašim.“ „U redu je.“ Slabašno je odmahnula rukom. „Trebalo bi da znam da ne

































restoranu. Još uvek nisi upoznala Ed. Ona je divna. Ne moţe da ĉuva i Ali, ali u bolnici postoji obdanište.“ „Aha.“ Rebeka se oporavljala. „Nisam ţelela da misliš da si napuštena. Imaš nare zak i pitu u kuhinji, ako ogladniš. Moram da odvezem auto, ali trebalo bi da ti kaţem da smeš da odeš do brvnare ili farme farme i pozajmiš neki od njihovih ako ako planiraš da izaĊeš.“ „Ne moram da idem nigde.“ Smirena opet, osmehnula se. „Savana se poraĊa. To je prelepo. Je li sve u redu?“ „Jeste, prema poslednjem izveštaju. Samo svi ţelimo da budemo tamo.“ „Naravno. Prenesite moje najbolje ţelje ocu i majci. Biće mi drago da paz im na Ali ako ţeliš.“ „To je baš lepo od tebe, ali moram da je nahranim i ne znam koliko ću se zadrţati.“ Kesi se ugrizla za usnu dok je u glavi sreĊivala stvari. „Nećemo imati nove goste, a ostavila sam poruku onima koji odlaze danas ili koji su tu. Obiĉn o posluţujem ĉaj ĉaj za oko sat vremena, vremena, ali. „Ne brini, snaći ćemo se. Idi, Kesi, vidim da umireš od ţelje da budeš tamo.“ „Ne postoji ništa kao što je novoroĊenĉe.“ „Sigurna sam da ne postoji.“ Kada je ostala sama, Rebeka je pokušala da se kon -centriše, ali je uporno to zamišljala. Cela porodica Mekejd će da šeta u ĉekaonici, verovatno izluĊujući osoblje. Biće buĉni, naravno. Neko od njih će uleteti u poroĊajnu sobu da proveri kako sve napreduje, i izaći sa izveštajem za ostale. Svi će uţivati u svakom trenutku. To rade bliske porodice. Uţivaju jedni u drugima. Pitala se da li imaju pojma koliko su srećni. Provela je još dva sata za raĉunarom, jednostavno odbacujući muška imena sa liste pre nego što ju je glad naterala da odluta do kuhinje. Neki gosti su već probali pitu koju je Kesi ostavila, a neko je bio toliko ljubazan da spremi i kafu. Sipala je solju, razmišljala da napravi sendviĉ, ali se zadovoljila borovnicama peĉenim u zanimljivoj korici. Kada je telefon zazvonio, odgovorila je automatski.

„Halo. Oh, gostionica Mekejdovih.“ „Imaš dobar, seksi glas preko telefona, Rebeka.“ „Šejne?“ „I dobar sluh. Pomislili smo kako bi volela da znaš da je broj Mekejdovih porastao za porastao za jedan.“

































„Kesi se vraća, ali moţda se zadrţi jer mora da pokupi decu i da prenese detalje Ed. Pomislio sam da te zanima.“ „I jeste me zanimalo. Hvala.“ „Raspoloţen sam za proslavu. Hoćeš da proslaviš sa mnom, doktorko Najt?“ „Ah…“ „Ništa preterano, nisam imao vremena da se presvuĉeni. Mogu da svratim po tebe. Da ĉastim pivom.“ „To zvuĉi neodoljivo, ali…“ „Odliĉno. Za pola sata.“ „Nisam rekla…“ Samo se namrštila na nepristojno prekidanje veze i zvuk iz slušalice. Nije htela da se doteruje. Ĉista sujeta ju je naterala da pogleda u ogledalo i da se malo našminka, ali to je bilo sve. Helanke i tanki ţućkasti dţemper u kojima je radila tog jutra bili su udobni i biće svakako dobri za neobavezno pivo. Ako bi ih uparila sa velikim minĊušama bakarne boje, to bi bilo na njeno zadovoljstvo. Poĉela je da uţiva u ritualima ukrašavanja svog tela tokom poslednjih nekoliko nekoliko meseci. esi i izašla iz Na vratima je ostavila poruku za K esi

gostionice da saĉeka Šejna. Naznake nadolazeće jeseni su se osećale u vazduhu. Dan je bio topao i miran,

ali je pirkao hladniji vetar. Tama je bila meka i potpuna, kao i uvek na selu. S vremena na vreme bi auto prozujao na putu ispod imanja. Onda bi opet

zavladala prekrasna tišina. Bila je sigurna da će joj nedostajati gradska buka, utešna tutnjava ţivota, njegova periodiĉna i radosna neprijatnost. U Njujorku je konaĉno nauĉila da uţiva u takvom ţivotu, da provodi vreme u radnjama i muze jima, da se oĉeše o ljude u prolazu umesto da se stidljivo sklanja od njih. To je bila terapija koju je prepisala sebi i koja je bila uspešna. Prestala je da hoda gledajući u svoja stopala, prestala je da ţuri u svoj stan gde će biti bezbedna i sama sa svo jim knjigama. knjigama. Ipak, nije joj to nedostajalo. Volela je mir ovde, sporiji ritam i šansu da upozna ljude. Sad će da ide na piće sa privlaĉnim muškarcem. Sve u svemu, to nije bio loš kraj jednog produktivnog dana. Posmatrala je farove kako prilaze i krivudaju stazom. Namestivši svoju torbu na rame, krenula je ka kamionetu.

„To volim da vidim, ţenu koja me ĉeka.“ „Izvini što ću da te razoĉaram.“ Došetala je i ušla u kabinu. „Ţelela sam da uţivam u neverovatnom vremenu. Poĉelo je da miriše na jesen.“

































„Do Dafa.“ Šejn je prebacio ruku preko sedišta i krenuo u rikverc. „Nije nešto, ali je kao dom.“ Svakako nije bilo nešto, shvatila je Rebeka na prvi pogled. Krĉma je bila slabo osvetljena, sa škiljavim fluorescentnim svetlima. iznad bilijarskog stola koja su bila ublaţena oblakom dima od cigareta. Dţuboks je svirao samo kantri muziku. Dekoracija se sastojala od praznih ljuštura od kikirikija, postera za piva i neobiĉno šarmantne slike pasa koji igraju poker. Vazduh je bio ustajao, pomalo je mirisao opasno. Dopalo joj se.

Na putu do šanka, uništenoj uništenoj površini koju koju je ĉuvao košĉati ĉovek ĉovek razdraţljivog izraza lica, Šejn ju je upoznao sa desetak ljudi. Otkrila je kako ljudi iz malih zajednica pozdravljaju strance - sa kombinacijom radoznalosti, nepoverenja i interesovanja.

Neko je pozvao Šejna da uzme štap za bilijar, ali je on odmahnuo glavom i podigao dva prsta ka ĉoveku iza bara. „Kako ide, Dafe?“ Mršavi šanker je progundao dok je otvarao dve flaše: „Kao i uvek.“ „Ovo je Rebeka, Reganina prijateljica iz Njujorka.“ „Njujork je jedna paklena rupĉaga.“ „Bili ste tamo?“ pitala je Rebeka ljubazno. „Nije bilo tih para koje bi me naterale da kroĉim tamo.“ Gurnuo je flaše n iz šank, a onda se vratio posmatranju svojih mušterija. „Daf je baš priĉljivac,“ prokomentarisao je Šejn dok ih je vodio ka stolu. „I najveseliji ĉovek u gradu.“ „Vidi se.“ Sela je. „Ipak sam „Ipak sam ja profesionalac.“ Osmehujući se, Šejn je kucnuo svoju flašu o njenu. „Za Mirandu Ketrin Mekejd.“ Saglasna, Rebeka je podigla flašu i nakrenula je. „Priĉaj mi sve o tome.“ „Ušao sam nekoliko puta da je vidim, ali Savana je bila dţangrizava. Rekla je da muške Mekejdove treba zatvoriti negde – pored pored drugih stvari koje su imale veze sa odreĊenim delovima tela.“ „Zvuĉi fer, pošto dolazi od ţene koja se poraĊala.“ „Pa, Regan i Kesi nisu bile takve. Ali opet, Savana je uvek pomalo takva. U svakom sluĉaju, bljuvaće vatru neko vreme, a posle toga ĉe, kad se ohladi, opet da posipa ruţine latice latice oko sebe.“ „A Dţerod?“

































„Ĉini mi se da je Savani bilo dosta društva.“ Nakrenula je glavu. „Pa, da li ti dobijaš sliĉne ideje?“ „Ha? Ah.“ Nagnuo se, osmehujući se. „Daje mi ideju da moja braća obavljaju dobar posao praveći porodice. Ne moram i ja da se pridruţim. A ti? Razmišljaš o tome da se smiriš i napraviš leglo?“ „Napravim leglo?“ Nasmejala se. „Ne.“ Šejn je uzeo kikiriki iz plastiĉne posude na stolu i otvorio ga. „Pa, šta radiš kad ne ulaziš ljudima u glavu i ne juriš duhove ili drţiš predavanja?“ „Ţivim u paklenoj rupĉagi, sećaš se? Ima svašta tamo da se radi. Pljaĉke, ubistva, orgije. Ţivot mi je ispunjen.“ Stavio je ruku preko njene. „Ima li nekoga posebnog ko pomaţe da se ispuni?“ „Ne. Niko poseban.“ Osmehnula se slatko, i naslonila se napred. „Kako je Darla?“ Proĉistio je grlo i kupio sebi malo vremena ispijajući pivo. „Fino. Baš fino.“ Nije bilo vredno pomena da je oterao staru dobru Darlu, mada se ponudila da mu napravi veĉeru – i sve ostalo što bi moglo da mu se svidi. „Ima li napretka u

lovu?“ „Suptilno izbegavanje teme.“ „Nisam hteo da budem suptilan.“ Opet je stavio ruku preko njene, i zgrabio joj je prste pre nego što je uspela da ih izvuĉe. „Našla si nekog dobrog duha?“ „Zapravo, jesam.“ Imala je zadovoljstvo da vidi kako mu osmeh bledi iz oĉiju. „Gluposti.“ „Ne, stvarno. Lepo sam dokumentovala dogaĊaj. Registrovala sam pad temperature od dvadeset tri stepena za manje od dva minuta.“ Otpio je još jednom. „Tvoja fensi oprema mora da je zakazala.“ Njegova reakcija ju je zabavljala i zainteresovala. „Baš ih odluĉno negiraš. Da li se plašiš?“ „Zašto bih se plašio neĉega što ne postoji?“ Podigavši jednu obrvu do šiški, pitala je. „Zašto bi?“ „Jer ja…“ Zaustavio se i suzio oĉi. Odvaţno se sme jala i kontrolisala. kontrolisala. „Tako analiziraš pacijente?“ „Da li se osećaš kao pacijent?“ „Prestani.“ „Izvini.“ Zabacila je glavu unazad i smejala se. „Nisam mogla da odolim. Ne bavim se individualnim terapijama, ali ti si odliĉan pacijent. Hoćeš da probaš asocijacije?“



































„Ne plašim se glupe igre.“ Ali je bio dovoljno iznerviran da pomeri ramena. „Dobro. Kreni.“ „Kuća.“ „Porodica.“ Osmehnula se. „Ptica.“ „Pero.“ „Auto.“ „Kamionet.“ „Grad.“ „Buka.“ „Selo.“ „Zemlja.“ „Seks.“ „Ţena.“ Onda je primakao usnama njihove ispreplitane prste i lagano grickao njene prste. „Rebeka.“ IgnOrisala je drhtavu napetost svog pulsa. „Raĉuna se prva stvar koja ti padne na pamet. Sve u svemu, ti si baš jednostavan ĉovek, koji ţivi na svoj naĉin i srećan je tako. Smatraj to kratkom analizom.“ analizom.“ „Što ne bih ja probao to na tebi?“ „Ĉim dobiješ diplomu, farmeru.“ Ĉekala je malo. „Ako si gladan, što ne jedeš kikiriki?“ „Više mi se sviĊa tvoja ruka.“ Da to dokaţe, nastavio je da gricka, svuda po njenom dlanu. „Duga je i pomalo košĉata. Kao i ostatak tebe.“ Opuštena, privukla je stolicu bliţe i privukla glavu ka njegovoj. „Da li zaista misliš da ću te pustiti da me zavedeš uz pivo u lokalnoj kafani?“ „Vredi da probam.“ Usnama je oĉešao njen zglob. „Puls Vam bije kao lud, doktorko Najt.“ „Obiĉna hemijska reakcija na stimulus. Ništa liĉno.“

































„A ako ja pobedim?“ „Šta ţeliš?“ Razmislila je, a onda se osmehnula. „Kad prebacim opremu na tvoju farmu, pomoći ćeš mi mi oko projekta na ĉisto ĉisto profesionalnom profesionalnom nivou.“ „Dogovoreno.“ Sa samopouzdanjem iskusnog prevaranta, ustao je i poveo je do stola. „Pošto si poĉetnik, poklanjam ti dve kugle prednosti.“ „To je baš dareţljivo,“ rekla je, nemajući pojma da li jeste ili nije. Pošto je bio pošten ĉovek i pošto je retko gubio u ovoj igri, paţljivo joj je objasnio pravila igre. To mu je takode dalo priliku da se privije uz nju otpozadi, da joj prisloni usne uz uho i da joj da uputstva kako da drţi i koristi štap.

„Ţeliš da imaš kontrolu,“ rekao joj je, mirišući joj kosu, „ali ne ţeliš da je forsiraš. Neka udar bude lagan.“ Pokušavala je da ignoriše ĉinjenicu da je njena zadnjica bila pribijena uz njega, dok je prateći njegove ruke udarala lopticu štapom. „Tako je,“ rekao je. „Dobar poĉetak. I odliĉno uho.“ Gricnuo ga je jednom pre nego što se uspravila. Kada se okrenula, umesto da se povuĉe, stavio joj je ruke na kukove. „Zašto se ne bismo pretvarali da smo već igrali, pa da odmah preĊemo na seks?“ „Opklada je opklada. Odbij, farmeru.“ „Jedva ĉekam,“ rekao je veselo. Već je mogao da zamisli kako se uvija uz nju meĊu zamagljenim prozorima svog kamioneta. „Hoćeš da rasturiš?“ rasturiš?“ „Prepustiću to tebi.“ Odmakla se i kredom obradila štap kao on. Pravila su jednostavna, mislila je. Ili imaš jednobojne ili šarene kugle, u zavisnosti koju kuglu prvu ubaciš. Onda samo nastaviš da ih ubacuješ, i izbegavaš crnu loptu. Ako je udariš pre nego što ubaciš sve ostale, osim u sluĉaju da je udariš nekom drugom lopticom, gubiš. U suprotnom, pobeĊuje onaj ko prvi ubaci sve loptice, a onda i osmicu. Gledala je Šejna kako se nadvija iznad stola, njegove duge noge i ruke, krupne

































Kako bi napravio ravnoteţu, isprobao je skoro nemoguć potez. uspeo, ali njegova loptica je poljubila ugao rupe i otkotrljala se nazad.

Umalo nije

„Tvoj red, doco.“ Obišao je sto da joj pomogne sa zauzimanjem poze, ali ona ga je oterala. „Radije ću sama.“ „Dobro.“ Osmehivao joj se neţno ali i nadmoćno. „GaĊaj onu sa ţutom šarom. To je ĉist pogodak.“ „Vidim.“ Rekavši više za sebe, nadvila se iznad stola i paţljivo nišanila, blago sklopivši oĉi da bi drţala lopticu u fokusu, i ubacila ju je. „Lepo.“ Iskreno zadovoljan, otišao je do njihovog stola po pivo. „I ostala ti je kugla na dobrom mestu za sledeći udarac. Ako …“ Podigla je glavu i uputila mu uĉtiv pogled. „Da li bi mogao da ćutiš?“ „Hej,“ podigao je ruke sa dlanovima napred, „pokušavam da pomognem. Samo napred.“ Malo je coknuo jezikom dok se nameštala za udarac. Zar ta ţena ne vidi da su joj tri loptice ĉisti udarci? Podigao je pivo da bi sakrio osmeh. Ako se ovako nastavi, za pet minuta imaće je gde god ţeli. Onda je zinuo. Udarila je lopticu u stranu, ona se odbila i upala direktno u

rupu. Nije se ĉak ni osmehnula, nije pogledala gore, nego se vratila poslu. Nekoliko mušterija je ustalo i došlo da gleda nudeći savete. Za nju su bili nevidljivi kao i njeni duhovi.

Igrala je sistematiĉno, pravila kratke pauze izmeĊu udaraca, sa izvijenim obrvama i fokusiranog pogleda dok je kruţila oko stola. Zaboravio je na pivo koje mu je bilo u ruci, nerviralo ga je laktanje, kao i komentari posmatraĉa dok je ona brzo, tiho i bez treptaja oĉistila sto. sto. Da doda so na ranu, iskoristila je njegovu lopticu, onu koju je mogao i koju je

trebalo da ubaci kad se saţalio na nju i ubacila je osmicu u rupu pobedivši ga u

































„Ne, nije. To je bila nauka. Igra se zasniva na uglovima i brzini, zar ne?“ Oduševljena novim znanjem, prošla je prstima kroz kosu. „Hoćeš opet da igraš? Ovog puta mogu ja tebi da dam dve loptice prednosti.“ Poĉeo je da psuje, ali nije mogao da se ne nasmeje. „Ma nek ide ţivot! Idemo na dve od tri.“

































Poglavlje VII „I tako smo igrali bilijar.“ Rebeka je bila zauzeta oko prilagoĊavanja jedne od kamera u Šejnovoj kuhinji dok je Regan nadgledala. „Dobar je. Na kraju smo ostali do fajronta.“ Regan je ĉekala trenutak, a onda proĉaĉkala uvo da bi kao ĉula bolje. „Igrali ste bilijar kod Dafa.“ „Aha. Tr ebalo ebalo je da odigramo jednu igru, ali onda su bile dve od tri, pa tri od pet i tako dalje. Bilo je baš zabavno. zabavno. Ali nisam mogla mogla da dopustim tim muškarcima muškarcima da mi kupe pivo. Napila bih se toliko da bih završila na podu.“ „Muškarci su ti kupovali pivo.“ „Pa, hteli su, ali ja nisam neki ljubitelj.“ Stisnutih usana, Rebeka se odmakla da proveri poziciju. „Šejn je bio baš dobronameran. Mnogi ljudi se naljute kad ih pobediš u njihovoj igri.“ „Izvini.“ Regan je podigla ruku. „Pobedila si Šejna – Šejna Mekejda – u bilijaru.“ „Sedam od deset – mi mislim. Da li znaš da rukuješ ovim aparatom za kafu?“ Ostavim je samu na nekoliko dana i pogledaj šta se desi, pomislila desi, pomislila je Regan. „Ne moţe da napravi kafu, ali moţe da pobedi Šejna u bilijaru. Jedina osoba koja je ikada pobedila Šejna je Raf – a a niko nije pobedio Rafa.“ „Kladim se da ja mogu.“ Samozadovoljna, Rebeka se osmehnula. „Ja sam prirodni talenat. Ĉarli Dod je tako rekao.“ rekao.“ „Ĉarli Dod?“ Odmeravajući kafu, Regan se nasmejala. „Druţiš se sa Ĉarlijem Dodom i momcima kod Dafa, dok igraš bilijar? Šta si, doĊavola, radila tamo?“ „Proslavljala Mirandino roĊenje. U svakom sluĉaju, pošto sam ja dobila



































„Dušo, neću da ti se mešam u ţivot, ali Šejn… On ume sa ţenama – i ne shvata veze ozbiljno.“ Rebeka je uhvatila sebe kako sanjari, a onda se zaustavila. „Znam. Ne brini za mene. Jesam bila zaštićena i izolovana, ali nisam glupa.“ Nadvila se da pogleda bebu koja je spavala u nosiljci. „Mislim da dobro izlazim na kraj sa Šejnom, sve u svemu. Moţda budem imala neku aferu sa njim.“ „Moţda budeš imala aferu sa njim,“ ponovila je Rebeka lagano. „Da li ja to doţivljavam neko vantelesno iskustvo?“ „Nadam se da ćeš da mi preneseš detalje, ako doţivljavaš.“ Regan je prešla rukom preko lica i rekla sebi da bude razumna. Mada, pomislila je kako je Rebeka ta koja je uvek bila razumna. „Moţda budeš imala aferu sa Šej-nom. To je Šejn Mekejd. Moj dever.“ „Aha…“ Rebeka nije mogla da odoli, pa je prešla prstom prešla prstom preko Dţejsonovog mekanog, okruglog obraza. „I dalje razmišljam. On je veoma privlaĉan i, sigurna sam, veoma vest.“ Prst nije bio dovoljan, pa se sagla i usnama neţno dodir nula isto mesto. „Ako ţelim da imam aferu, trebalo bi da to bude sa nekim k o mi se dopada, koga poštujem i ko me na neki naĉin privlaĉi, zar se ne slaţeš?“ „Pa, da, generalno govoreći, ali…“ Regan se uspravila i osmehnula se. „A ako je prelep i dobar u krevetu, utoliko bolje. Sjajno lice i telo nisu sve, naravno, ali su lep dodatak. Imam teoriju o tome

































glavom i nastavila dalje. „Sve sam poĉinjala tako mlada. Ne znaš kako je ići u školu cele godine, godinu za godinom. Ĉak i kad sam bila kod kuće, tu su bili tutori, projekti, zadaci, i pre nego što sam postala svesna, ceo ţivot mi se sveo na uĉenje, rad i predavanja.“ Podigla je ruke i pustila ih da padnu. „Zaradi diplomu, pa još jednu, i idi idi kući sama.“ mljala je Regan. „Nisam znala da si tako nesrećna,“ promr mljala „Nesrećna sam celog ţivota.“ Rebeka je sklopila oĉi. „Oh, to zvuĉi tako jasno. Nije fer, pretpostavljam. pretpostavljam. Sve mi je omogućeno. Obrazovanje, novac, poštovanje, prilike. Ali to moţe da te zarobi, Regan. Kao i kad nemaš ništa. Sad sam konaĉno preduzela nešto povodom toga.“ Sa nekom vrstom trijumfa, udahnula je duboko i pohlepno. „Radim nešto što niko ne oĉekuje od mene, nešto što će mojim uštogljenim kolegama dati odliĉnu priliku za traĉarenje. I nešto što me fascinira.“ „Ja sam za to.“ Regan je bila zabrinuta dok je otvarala viseći deo da uzme šolje. „Mislim da je divno što si odvojila vreme za sebe, i što se zanimaš za nešto za šta većina ljudi misli da je ĉudno.“ Rebeka je prihvatila solju kafe. „Ali?“ „Ali Šejn nije hobi. On je najbolji ĉov ek kog znam, ali bi mogao da te povredi.“ Rebeka je govorila dok je otpijala kafu. „To je mogućnost. Mada, i to bi bilo iskustvo. Nikada se nisam dovoljno pribliţila muškarcu da bi mogao da me

































ĉistila. A i nije bilo loše Ipak, bilo je prednosti. Kad je on kuvao, ona je veselo ĉistila. doći sa polja ili štale i zateći je za kuhinjskim stolom kako hvata beleške na svom malom laptopu.

Tvrdila je da se u kuhinji oseća kao kod kuće - mada nije razlikovala šerpu od tiganja – p pa je tu provodila najviše vremena. Preţiveo je prvu noć, mada je istina da se okretao i prevrtao u krevetu na pomisao da je ona samo malo niţe u hodniku. A ako je bio nervozan i pospan narednog jutra, sve se sredilo do trenutka kad je završio muţu i došao da spremi doruĉak. Ona je sišla na doruĉak, sećao se. Mada nije jela puno - jedva, po njegovom mišljenju, dovoljno da ostane u ţivotu. MeĊutim, popila je kafu, proĉitala jutarnje novine sa njim i postavljala pitanja. Gospode, ta ţena je bila puna pitanja. Ipak, bilo je lepo imati društvo tokom prvog obroka u danu. Nekoga ko dobro izgleda, dobro miriše i ima šta da kaţe. Problem je bio što je poĉeo da razmišlja kako izgleda, kako miriše i šta li govori dok je on napolju na poslu. Nije mogao da se seti druge ţene koja se zadrţala u njegovom umu toliko dugo i tako snaţno. Dopuštanje toga je moglo da zabrine ĉoveka. Šejn Mekejd nije voleo da brine, a i nije navikao da razmišlja o ţeni koja mu nije posvećivala istu koliĉinu paţnje. To je prosto bila stvar p rilagoĊavanja – ili ili je barem tako govorio sebi. Sada

































„Uţasno si napet. Zašto ne bi seo? Otvoriću nam nešto iz konzerve, napraviti sendviĉe.“ „Neću sendviĉ.“ „To je najbolje što mogu.“ Okrenuo se i zgrabio je. „Hoću tebe.“ Srce joj je poskoĉilo, brzo i nervozno, stvorivši joj knedlu u grlu koju je jedva progutala. „Da, mislim da smo to utvrdili.“ Nije glasno progutala knedlu, nije primetno drhtala. Bes u njegovim oĉima je bilo lakše podneti nego strast u njemu. „A ti si pristao na profesionalnu profesionalnu atmosferu.“ „Znam na šta sam pristao.“ Njegove oĉi, zelene i olujne, zurile su u njene. „Ali ne mora da mi se to dopadne.“ „Istina, ne mora. Da li ti je palo na pamet da si moţda ljut jer ne reagujem na naĉin na koji si navikao da ţene reaguju?“ „Ne govorimo o ţenama. Govorimo o tebi. Tebi i meni, ovde i sada.“ „Govorimo o seksu,“ odgovorila je i stisla mu ramena pre nego što se odmakla. „A ja razmatram tu mogućnost.“ „Razmatraš?“ Mogao je da je uguši. „Šta, kao kad k ad razmišljaš da li ćeš da jedeš piletinu ili ribu ribu za veĉeru? Niko nije nije toliko hladnokrvan.“ hladnokrvan.“ „To je razumno. Pomiri se sa tim.“ Slegnuvši ramenima, otišla je natrag do stola i sela.

































Ne bi bilo mogućnosti mogućnosti da kontroliše bilo koji deo situacije, sa njim u takvom stanju. Bila bi prosto uzeta. I bez obzira na to koliko to l epo zvuĉalo u teoriji, plašila se prakse. prakse. Da je samo znao da je ona samo ĉekala da smiri svoje nerve i da se poštara da je on smiren. Znala je da će Šejn kada bude smiren i veseo, biti divan i neţan ljubavnik. Dok je nervozan i pohotan, bio bi zahtevan, nestrpljiv.

Zato će oboje ĉekati pravi trenutak. Naslonila se i sklopila oĉi. Bilo je mirno, pošto je nestao vihor koji je Šejn stvarao oko sebe. Nedostajao joj je, pomalo, mada je uţivala u tišini. Bilo joj je lako da se opusti ovde, u ovoj sobi, u ovoj kući. Ĉak je i škripa greda noću bila umirujuća. A miris drveta i mesa koje se peĉe, aroma cimeta i jabuke, prigušeno pucketanje vatre iza vrata šporeta… Takve stvari su predstavljale dom, kad se sve uzme u obzir.

Zaledila se. Oĉi su joj i dalje bile sklopljene, a telo napeto kao zategnuta ţica. Ništa se nije kuvalo, pa otkuda miris? Nije bilo vatre, pa kako je mogla da je ĉuje? Polako je otvorila oĉi. Na trenutak, soba se zalelujala i njena vizija je nestala. Gvozdeni šporet, vatra u njegovom središtu. Pite koje se hlade na prozoru i sunce koje ulazi unutra.

Trepnula je i sve je nestalo. Ploĉice i drvo, zujanje friţidera.



































Kada je sve opet bilo tiho, kada je opet bila sama, zgrabila je kasetofon i prepriĉala šta se desilo. Vratila se za laptop i detaljno zabeleţila svaki trenutak

dogaĊaja i kopirala na disk. Onda je izvadila bocu vina iz friţidera i proslavila uspeh. Bila je skoro ponoć kada se Šejn vratio, a ona je bila tamo gde ju je ostavio. Smirio je svoj bes najvećim de -lom. Niko nije ţeleo tuĉu, ali je Devin pomoću šale uspeo da ga izvuĉe iz bednog raspoloţenja. Plašio se da će se vratiti kada je opet vidi kako sedi i smeška se razbarušene kose, i noseći naoĉare na vrhu nosa. „Zar se nikad ne odmaraš?“ „Opsesivno -kompulsivna sam,“ rekla je paţljivo. „Ćao.“ „Ćao.“ Obrve su mu se izvile kada je primetio rumene obraze i pospani kez.

































Baš mi se vrti u glavi i srce mi tuĉe kao ludo. Hoćeš da osetiš kako mi lupa srce?“ Zgrabila mu je ruku i stavila je preko svojih grudi. „Osećaš li?“ Da, mogao je lepo da oseti. „Prekini.“ Njegovi organi su drhtali, ali je morao da oĉuva ĉast stisnuvši pesnicu. „Nisi pri ĉistoj svesti, dušo.“ „Ma, odliĉno sam. Zar ne ţeliš da me osetiš?“ Ovog puta je opsovao, ne tako dobronamerno. Podigao ju je i nije mogao da

izbegne vesele poljupce koji su mu pljuštali po licu i vratu. „Prestani, Rebeka.“ Glas mu je drhtao od oĉaja, a telo mu se usijalo. „Pazi kako se ponašaš.“ „Neću. Uvek pazim kako se ponašam. Dosta mi je. Ĉek’ da ti skinem ovo.“ Sa više entuzijazma nego spretnosti, otkopĉavala je dugmad njegove košulje. „Volim kako izgledaš u majici, sve te mišiće. Dozvoli mi da ih posedujem.“

































„Hoćeš. Samo da skinemo pantalone.“ Zgrabio joj je ruku kada je krenula da otkopĉa njegove pantalone. Zurio je u to veselo, nasmejano i zavodljivo lice. Iskoristio je titanski napor da podseti sebe da postoje odreĊena pravila.

„Prekini sa ovime smesta.“ Nimalo neţno, podigao joj je ruke iznad glave i zarobio ih uz krevet. Jedini problem sa ovom pozom je bio to što je tako privukao svoje telo bliţe njenom, a ona nije htela da miruje. „Prekini da me pipkaš, doĊavola.“ Iskezila mu se, lenjo eksperimentišući sa osećajem koji je pronalazio put do nje kroz pijanu izmaglicu kad god bi zaljuljala kukovima. „Obećavam da te neću povrediti.“ Prasnula Prasnula je u kratak smeh. smeh. „Deluješ tako opasno. Poljubi Poljubi me.“ „Trebalo bi da te zadavim.“ Ipak ju je poljubio, više zbog frustracije nego iz

































smisao

za humor ga je naterao da se izbori sa ostatkom. On je odrastao muškarac sa reputacijom šarmera, govorio je sebi, a bio je isfrustriraniji nego nezreli adolescent koji prvi put zalazi na ţensku teritoriju. Bilo je smešno ako se posmatra izdaleka. To što je hladnu, sarkastiĉnu i oštroumnu doktorku Najt video pijanu je svakako bilo dovoljno.

Razmišljao je o tome dok je prţio slaninu. Stvarno je bila slatka dok je sedela za stolom sa naoĉarima na vrhu nosa i tim glupim kezom na licu, a muškarac se ne ţali kad mu se lepa ţena baci u naruĉje. Koliko god to bilo frustrirajuće. frustrirajuće. Naravno, neko drugi bi iskoristio situaciju. Neko drugi bi joj dozvolio da mu

skine odeću i uĉinio bi šta traţi. Neko drugi bi ušao pravo u to zgodno malo telo i…

































Nije reagovala na to. „Nisam baš vesta u piću. To je bila glupost, na prazan stomak. Ţelim da se izvinim, i hvala ti što si me odveo u krevet.“ Osmeh mu je brzo izbledeo. Bila je previše pribrana za njegov ukus. „Kako glava?“ „Glava? Ah…“ Osmehnula se osećajući olakšanje što ga je zanimalo kako se oseća. „Dobro. Nemam mamurluk. Mora da je u pitanju dobar metabolizam.“ Zurio je u nju. Gde je pravda? „Nemaš mamurluk?“ „Ne, ali bi mi prijala kafa.“ Otišla je do posude s kafom. Nije se teturala, pri -metio je Šejn, što je pojaĉalo razoĉaranje. Nije škiljila zbog sunĉeve svetlosti. Nije ispustila nijedan, ĉak ni tihi, majušni jauk. „Popila si skoro celu flašu vina i dobro si?“



































Krenula je da odgovori, ali ju je nešto u njegovom tonu upozoravalo. Pogledala je ka njemu. Mraĉni, opasni sjaj u njegovom oku ju je naterao da korakne unazad.

„Šejne…“



































Poglavlje VIII



































Poĉela je da panici – n oţa n a pomisao da je moguće umre-ti od zadovoljstva. K oţa joj je bila vrela i vlaţna, drhtala je na svaki dodir i pokret tih ogromnih, ogrubelih dlanova. Zapljusnuta talasom plime, kotrljala se preko kreveta sa njim, oĉajniĉki pokušavajući da sve isprati.



































„Zaboga, ne pomeraj se.“ Rekao je to kroz stisnute zube dok se borio za kontrolu. Telo mu je podrhtavalo dok je pokušavao da se zadrţi u mestu. Dragi Boţe, bila je tako vrela, tako uska, tako vlaţna. „Neću te više povreĊivati.“ Nije mogao da doĊe do daha, jednostavno nije



































„Ranije nisam bila preterano zainteresovana za muškarce.“ Našla je snage da podigne ruke i da ga zagrli. Onda joj je osmeh nestao. „Nisam bila dobra? Pogrešila sam nešto? Ne osećaš se kao ja?“ „Uništila si me.“ Šejn se otkotrljao da bi legao na leĊa pored nje i rukama joj Ĉak



























































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































„Postavljaš previše pitanja – ‘K ako ako se osećaš? Šta misliš? '“ Vratio se do nje kao vihor, a iz oĉiju su mu sevale varnice besa. „DoĊavola, ako imaš pitanje, to bi trebalo da bude ‘Zašto si, doĊavola, ljubio drugu ţenu?'“ „Misliš da bi izliv ljubmore bio prikladan?“ Kada se izbuljio ka njoj, slegnula je ramenima. „Ţao mi je što ne mogu da ti udovoljim. udo voljim. Jasno je da si imao ţivot pre nego što sam ja došla i da ćeš ga imati kad odem.“ „Tako je. Natrljaj mi prošlost na nos.“ „Misliš da to radim?“ Zareţao je. „Zar ne moţeš da se svaĊaš kao normalna osoba?“ „Ako bude bilo neĉega oko ĉega moram da se svaĊam, svaĊaću se. Tvoji prijatelji su tvoja stvar i ne znam na koliko tih… prijateljica mogu da naiĊem svaki put kad odem do grada. Bilo bi besmisleno besmisleno da brinem brinem o tome.“ tome.“ Mozak mu je vrištao da se okane toga, ali on je odbijao da posluša. „Slušaj, Rebeka, da sam spavao sa toliko ţena sa koliko se priĉa da jesam, nikada ne bih izašao iz kreveta. Nisam imao seks sa svakom ţenom sa kojom sam izlazio. Nisam… Zašto ti ja sve ovo priĉam?“ „To je bilo moje sledeće pitanje. Po mom mišljenju, ti projektuješ svoja oseĉanja na mene, ili barem ona ose -ćanja koja oĉekuješ u ovoj situaciji. Pored toga, osećaš se krivim i iznerviran si zbog toga. Pošto prebacuješ svoju nervozu na mene, ti…“ „Umukni.“ Oĉi su mu bile uzburkane kao olujno more kada joj je zgrabio lice šakama. „Svratila je da vidi da li ţelim da izaĊem kasnije. Rekao sam joj da neću. Onda je pitala da li sam u vezi sa tobom. Rekao sam da jesam i da je ozbiljno.

Razgovarali smo još minut. Rekla je da ćemo se viĊati po gradu, i to je to. Zadovoljna?“ l upalo, ali glas joj je bio hladan, jedva radoznao. „Jesam li Srce jo j je ubrzano lupalo, odavala utisak kao da sam nezadovoljna?“ Oĉi su mu se suzile i sinule od besa. Rebeka je uţivala u tome skoro kao kada je opsovao. Okrenuo Okrenuo se na peti i odšetao. „Bravo, doktorko Najt,“ rekla je sebi. Cenila je da Šejn duţe vreme neće poljubiti još neku ţenu. Pevušeći Pevušeći za sebe, ušla je je u kuću. Razmišljala je o tome kako ima posla i u prolazu prešla rukom preko jednog od svojih monitora. Bez obzira na to, imala je vremena da se oseća samozadovoljno neko vreme.

Jadniĉak je tako predvidljiv. Klasiĉna reakcija. Plaši se da bi nešto, koliko god

































da mu objasni razliku izmeĊu muškarca koji voli i ceni ţene i onog koji ih iskorišćava. Potom se, pomislila je dok je išla ka kuhinji, Jednog dana je morala

iznervirao zbog njene razumne reakcije. Direktan udarac na ego.

Bilo je mnogo zabavnije prouĉavati igre muškaraca i ţena iz središta zbivanja, nego kada posmatraš sa strane. Mogla bi da napiše rad o tome, mislila je prilazeći prozoru. Naravno, kada bude bila dovoljno dovoljno emotivno udaljena. udaljena.

Do tada će saznati kako izgleda zaljubiti se, biti zaljubljen, ali i izgubiti ljubav. Jednog dana bi mogla da skupi hrabrosti da ga pita šta mu ona znaĉi i šta mu znaĉi vreme koje su proveli zajedno. Da, pomislila je zabavljajući se, moţda skupi hrabrosti za deset ili dvadeset godina.

Govorila je sebi da je bitna sadašnjost. Pitala se da li će joj ta mala neprilika doneti još cveća. Odluĉila je da se oproba u kuvanju. Sve su to formule, na kraju krajeva. Imala je u torbi Reganinu formulu za prţenu piletinu. „O, zaboga! Ne formulu - recept,“ podsetila se. Kada gaje

pronašla, proĉitala gaje i zapamtila. Pošto u Šejnovoj kuhinji nije bilo kecelje, vezala je krpu oko struka i bacila se na ozbiljno eksperimentisanje. eksperimentisanje.

Kuvanje je umiruje, otkrila je dok je valjala piletinu u zaĉinjeno brašno. Prija joj ponekad, ali kada bi morala da planira, kuva i da se bori sa vremenom i neredom svakog dana, obrok za obrokom – t to bi bilo uţasno.

Ipak, kao hobi, spremanje hrane je imalo svoje svetle taĉke. Ako bi uspela da zadrţi ovaj hobi, a da ga ne pretvori u profesiju kao što je pretvorila brojne druge hobije, sve bi bilo u redu.

Dok se piletina prţila u vrelom ulju u metalnoj šerpi, odmakla se i ĉestitala sebi. Mirisalo je dobro, zvuĉalo dobro i izgledalo dobro. Dakle, prema osnovnim zakonima, imaće dobar ukus. Da li će se Šejn iznenaditi kada doĊe i zatekne veĉeru kako se krĉka? Sad je vreme muţe, mislila je dok je viljuškom bockala hrskavu piletinu. Noć je padala ranije, a dan je bio sve kraći što se više pribliţavala još uvek daleka zima… ***

Da li će videti vatru kako gori ako pogleda kroz prozor? Vojnici su bili tako blizu i ĉekali su su zoru i bitku. Ţelela je da Dţon uĊe. Kada bude stigao, i kada ţivotinje budu nahranjene,

































Pritisnula je stomak rukom kao da ţeli da ga zaštiti od pretnje. Nadala se da će biti sin, ali ne zbog toga što bi zamenio izgubljenog, jer Dţonija jer Dţonija ništa nije moglo da zameni, već što bi deĉak na neki naĉin umanjio Dţonovu patnju. Patio je. Tuga se obnavljala iznova i iznova i nije bilo utehe. Volela ga je,

pazila, delila s njim bol, ali tu ţalost nikako nije mogla da okonĉa. I Bog zna da su im devoj-ke donosile radost, ali nisu mogle da nadomeste gubitak Dţonija. Svaki novi ratni dan je bio podsećanje na gubitak. Moţda će se ovde završiti. Okrenula se ka piletini u tiganju kao i mnogo puta ranije. Da li će to biti neka vrsta pravde ako se rat okonĉa tu gde je njen sin roĊen? Da li je ĉovek koji joj je ubio sina bio tamo, sedeo, ĉekao u kampu Unije? Koga će ubiti sutra? Moţda će se njegova krv prosuti po zemlji kojom je hodala godinama?

Zašto ne odu? Zašto samo ne odu i ostave ih na miru sa njihovom tugom? Vrelo ulje je iskoĉilo iz tiganja i opeklo Rebeki ruku. Jedva da je osetila dok se teturala unazad. Emocije, misli, reĉi, zvuĉi – sve sve joj se nagomilalo u glavi. Opsedanje, mislila je kroz maglu. Ovo je bilo opse danje. Po prvi put u ţivotu se onesvestila.

Spreman na svaĊu, Šejn je uleteo na vrata. „I još nešto da ti kaţem!“ poĉeo je pre nego što je video Rebeku na kuhinjskom podu. Srce mu je stalo. Poleteo je ka njoj, spustio se pored nje i privukao je u naruĉje. „Rebeka!“ Ruke su mu bile svuda po njenom licu i na njenim zglobovima. „Rebeka, hajde, probudi se.“ Prestravljen toliko da je postao nespretan, drmao ju je, ljubio, preklinjao, sve dok se njene oĉi nisu otvorile. otvorile. „Šejne.“ „Tako je.“ Olakšanje ga je preplavilo. „Samo lezi, dušo, dok ti ne bude bolje.“ „Bila sam ona,“ promrmljala je boreći se protiv magle. „Bila sam ona na trenutak. Moram da proverim opremu.“ „DoĊavola sa opremom.“ Bez muke ju je zadrţao u naruĉju. „Uradi šta sam ti rekao i lezi mirno. Jesi li udarila glavu? Jesi li povreĊena?“ „Ne znam. Mislim da nisam. Šta se desilo?“ „Ti meni reci. Ušao sam, a ti si leţala na podu.“ „Gospode.“ Udahnula je duboko pokušavajući da se smiri i spustila je glavu na njegovu ruku. „Onesvestila sam se. Zamisli to.“ „Ne moram da zamišljam. Skratila si mi ţivot za deset godina.“ Naravno, sada je besom pokušavao pokušavao da sakrije sakrije strah. „Zašto „Zašto si se onesvestila? Jesi li jela danas?

































kosti i nerve, a nisu te nauĉili o osnovnim telesnim potrebama u tim fensi školama. Ili misliš da to ne vaţi za tebe?“ Pustila ga je da priĉa dok nije prestalo da joj se vrti u glavi. Priĉao je kako će je voditi doktoru, kako idu u bolnicu i da će nabaviti vitamine. Konaĉno, podigla je ruku i stavila mu je preko usta.

„Nikada ranije se nisam onesvetila i pošto mi se ne sviĊa, neće mi postati navika. Smiri se sad i podigni me, piletina će da zagori.“ Rekao je nešto neverovatno, nešto što se nije odnosilo na piletinu koja gori, ali ju je podigao na stolicu. Kretao se brzo i iskljuĉio ringlu. „Šta si, doĊavola, radila?“ „Kuvala sam. I išlo mi je baš dobro. Moţda moţe da se spase.“ GunĊao je, okrenuo se ka slavini i sipao joj ĉašu vode. „Pij.“ Htela je da mu kaţe da njemu treba ta voda više nego njoj, ali se predomislila. Poslušno je srknula vodu. „Kuvala sam i pustila um da mi odluta. Onda misli više nisu bile moje. Bile su jasne i liĉne, ali nisu bile moje, već Sarine.“ kiĉmu. „Previše si se se uvukla u sve ovo.“ ovo.“ Ledena jeza mu se popela uz kiĉmu. „Šejne, ja sam razumna ţena. Znam šta se desilo. Spremala je piletinu.“ Odmahnuvši glavom, Rebeka je spustila ĉašu na sto. „Nije li ĉudno što sam pokušala da spremim spremim Reganinu piletinu piletinu baš noćas, noćas, 16. septem bra? Sara je spremala spremala piletinu u noći pred pred bitku.“ „Sad znaš šta su jeli.“ „Da,“ rekla je suoĉivši se sa sarkazmom. „Sad znam. Prţila je piletinu i brinula se o porodici, mislila je o sinu i bebi koju je nosila. Pitala se ko će umreti ujutru. Vojnici su kampovali nedaleko odavde i ĉekali zoru. Prţila je piletinu, a njen muţ je bio napolju kod ţivotinja. Ţelela je da uĊe unutra kako bi mogli sve da zatvore i da budu zajedno. Brinula je zbog njega. Uradila bi bilo šta da mu olakša.“ „Mislim da previše radiš,“ rekao je Šejn paţljivo. „Mislim da si dopustila da na tebe utiĉe sutrašnja godišnjica.“ Ustala je sasvim smirena. „Znaš da je to istina. Znaš šta se ovde nalazi, ali si resio da to ignorišeš. To je tvoj izbor. Poštujem ga. Mada znam da nekad sanjaš snove koji te muĉe, poštujem tvoju odluku i privatnost. Oĉekujem da pokaţeš isto poštovanje prema prema mom poslu i mojim mojim potrebama.“ potrebama.“ „Moji snovi su moja stvar.“ „Upravo sam to rekla. Ne traţim ti da mi ih prepriĉaš.“ „Ne, ništa ne traţiš, Rebeka. Samo ĉekaš i muĉiš osobu ĉekanjem. Neću da budem deo ovoga.“ Ubacio je ruke u dţepove. dţepove. „Ţeliš li da odem?“ Pošto nije odgovorio, pripremila se i progovorila smireno.

































„Niko ti nije traţio da ideš.“ Prasnuo je besan na sebe. Zašto se uspaniĉio na pomisao da će se ona spakovati i otići? Nikada nije bilo drugaĉijih planova. Nije ništa isplanirao, a nije ni ona. „Ţeliš da ostaneš - ostani, ali me ne mešaj u to. Imam posla koji treba da obavim, a onda odoh napolje.“ „Dobro.“ Oĉajniĉki je ţeleo da ga pita gde i da joj polomi vrat zato što ga je ispitivala. Naravno, ona nije pitala, pa nije mogao. Mogao je samo da izaĊe napolje, a jedino je ţeleo da ostane.



































Poglavlje XII azmišljao je da se napije. To ne rešava ništa, ali ima svojih prednosti. Bila R azmišljao je šteta što nije bio raspoloţen ni za to. SvaĊa sa nekim je bila bolja ideja, a pošto Rebeka nije htela da mu udovolji, krenuo je u grad kod Devina.

Na Devina je uvek mogao da raĉuna kad je svaĊa u pitanju. Šejn je shvatio da ima sreće kada je u kancelariji zatekao Devina i Rafa. „Ej, baš razgovaramo da se okupimo jedno veĉe da igramo poker.“ Raf ga je pozdravio udarcem po ramenu. „Imaš „Imaš li para?“ „Imaš li pivo ovde?“ „Ovo je mesto reda i zakona,“ rekao je Devin sveĉano, a onda okrenuo glavu ka sobi pozadi. „Ima nekoliko u friţideru. Jesi li za poker?“ „Moţda.“ Šejn je otišao pozadi. „Mogu da radim šta hoću kad god hoću, zar ne? Ne moram da pitam ţenu kao vi.“ Devin i Raf su razmenili poglede. „Pozvaću Dţeroda,“ rekao je Raf i podigao slušalicu dok se Šejn vraćao ispijajući pivo. Dok je Raf okretao broj telefona i mrmljao u slušalicu, Devin je podigao noge na sto. „Šta radi Rebeka?“ „Ni ona meni ne mora da se pravda.“ „Malo ste se pokaĉili, a?“ Uţivajući u toj zamisli, Devin je ukrstio šake iza glave. „Izbacila te je?“ „To je moja kuća,“ Šejn je uzvratio ljutito. „Razumna Rebeka se ne kaĉi. Ona se menja,“ nastavio je, dok je mahao pivom u ruci. „Pred oĉima ti se menja. U jednom trenu je snaţna i pametna i hvalisava, a u sledećem je neţna, izgubljena i slatka toliko da ti doĊe da ubiješ bilo koga ko pokuša da je povredi. Onda je

































Zadovoljan time što su se svi sloţili, Šejn je opet nakrenuo bocu. „Eto. Ali doktorka Najt je hladna kao led. Prouĉava me kao neki uzorak u laboratoriji. Mrzim kada to radi.“ „A ko ne bi mrzeo?“ rekao je Raf i seo da uţiva. Pošto mu je prijalo što ga braća razumeju, Šejn je dovršio prvo pivo i otvorio kako to da me ne pita kuda sve ovo vodi? Recite mi to. Ţene drugo. „I još nešto – ka uvek pitaju kuda nešto vodi. Tako stvari drţiš pod kontrolom, baciš sve karte na sto.“ „Je li?“ Devin se osmehnuo spokojno. spokojno. „Naravno, ali ona ne pita.“ Nakrenuo je pivo. Zato je sve postalo tako ozbiljno. Ţeleo je da veruje da je to u pitanju. „I pomislio bi ĉovek da će da joj smeta što ţivi tamo, ali ona se nekako uklapa.“ „Je li?“ Devin se osmehnuo i namignuo Rafu. „Recimo, na primer, ujutru je na doruĉku, i uvek ima o ĉemu da priĉa. Radi uglavnom u kuhinji, ali nikad ne smeta, i vremenom poĉneš da oĉekuješ da je tamo.“ Raf je pogledao ka vratima koja su se otvorila. Dţerod je ulazio sa velikom braon kesom, koju je spustio na Devinov sto. Izvadio je pakovanje piva. „Igramo ovde?“ „Moţda kasnije.“ Da prekid bude što kraći, rukom je pokazao Dţerodu da sedne. „Šejn priĉa o neĉemu.“ „Stvarno?“ Dţerod je pogledao u Šejna. „O ĉemu?“ „O Rebeki. Nastavi.“ Rebeki. Nastavi.“ „Soba miriše na nju,“ mrmljao je Šejn. „Ne ostavlja svoje stvari kojekuda, ali ipak miriše na nju, na sapun i stvari koje maţe na koţu.“ „Oh,“ rekao je Dţerod i posluţio se pivom. „Znate, njeni roditelji su je poslali u internat kad je imala samo šest godina. Bila je skoro beba. Nije imala priliku da bude dete. Ponekad kad se smeje izgleda

































„Onesvestila se, koliko znam. Kaţe da je imala susret sa našom prababom.“ Ispio je pivo da spere brigu i nelagodu iz grla. „Da, kako da ne. Obe su prţile piletinu noć pred bitku. Neću da se mešam u to.“ „Da li je ona dobro?“ pitao je Raf. „Da li bih bio ovde da nije?“ Provukao je prste kroz kosu i borio se da izbriše iz sećanja sliku blede i male Rebeke kako leţi na kuhinjskom podu, ali nije mogao. „Na smrt me je uplašila. Prokletstvo.“ Sklopio je oĉi na trenutak i dlanom prešao preko srca koje ga je bolelo. „Ne mogu da podnesem da bude povreĊena. Ta ţena me uništava.“ Sabrao se uz ogroman napor, i uzeo još jedan gutljaj iz flaše. „Udaljava se,“ promrmljao je. „Nika d nisam video nekoga da se tako udaljava. Sva je fina i puna samokontrole. Neće da me tera da se vezujem i tako to. Neće da me sputava.“ „Brate, već si vezan.“ Dţerod je saosećajno otvorio još jedno pivo i dao ga Šejnu. „Kako da ne.“ „Koliko puta dnevno otprilike pomisliš na nju?“ „Ne znam, ne brojim.“ Iznerviran, Šejn je odluĉio da i nije tako loša ideja da se napije.

Poput advokata, Dţerod je ispitivao svedoka. „Da li si na nekoga ranije mislio toliko ĉesto i toliko puno?“ „Kakve to ima veze? Ţivi sa mnom. Razmišljaš o nekome ko ti je danonoćno u kući.“ Raf je gledao u nokte na rukama. „To je samo seks.“ „Malo sutra je.“ Šejn je kao metak skoĉio iz stolice i spremio pesnice. „Nije ona samo telo.“ Zaustavio se i video je bratovljev lukavi osmeh. „Nisam ţivotinja.“ „U tome je caka.“ Raf je ostao miran. Uzeo je pivo. „Koliko drugih ţena si poţeleo od kada se Rebeka pojavila?“ „Nijednu. Nula. Ništa. Uţas.“

































Šejn je bio uţasno bled, pa se Devin saţalio. saţalio. „Još jedno pivo, druţe. Moţeš da se zavališ pozadi u sobi i da odspavaš.“ Delovalo je kao odliĉan predlog. Nije spavala, ali ne samo zbog toga što Šejn nije bio tu. Kuća je delovala kao da nikog ţivog nema u njoj. Ĉekala je zoru kroz najduţu noć u svom ţivotu. Radila je. To joj je uvek pomagalo u malim i velikim krizama. Pakovala se.

Sklanjala je odeću i slagala je u kofere. To je bio znak da je spremna da nastavi sa svojim ţivotom. Brinula je samo da će se ona i Šejn rastati posvaĊani. To nije ţelela. Kada se bude vratio, rekla je sebi, pokušaće da stvari vrati pod kontrolu i da uspostavi neku ravnoteţu. MeĊutim, njega nije bilo, a sati su polako prolazili i zora se bliţila. Kada je sunce poĉelo da izlazi i siva izmaglica zagrlila zemlju progutavši štalu, izašla je napolje. Nije verovala da iko moţe da oseća ono što je ona u tom trenutku osećala – ah, išĉekivanje, bes i tugu. str ah, Trebalo joj je tako malo mašte da vidi omladinu kako maršira kroz neţnu zavesu magle i tela i bajonete koji je cepaju, dok se ona uvija i opet formira. Ĉula je prigušene udarce udarce ĉizama o zemlju, zemlju, videla tupi odsjaj odsjaj bakra i ĉelika. ĉelika. Prvi pucanj topa, prvi krici. A onda je nastao pakao.

„Šta radiš ovde?“ Rebeka se trgla. Zurila je. Bio je to Šejn koji je iskoraĉio iz reke magle. Bio je bled, umornog pogleda i dovoljno ljut da je prevazišla poriv da mu poleti u naruĉje i zagrli ga.

„Nisam ĉula kada si stigao.“ „Sad sam stigao.“ Nije spavala. Video joj je umor u oĉima i senke pod njima.

































Nije radila u kuhinji, već

se zatvorila u gostinsku sobu i fokusirala se na posao. Dakle, ipak će se rastati kao neprijatelji, pomislila je. Moţda je tako najbolje. Moţda je najbolje rešenje na duţe staze ako bi se sakrila iza ogorĉenja i besa. Videla ga je sa prozora sobe. Nije

delovalo kao da radi. Ĉekao je da ona ode, pomislila je. Moraće Moraće da saĉeka još još malo. Nije planirala planirala da otputuje otputuje do sutra. „Gde si, Saro?,“ promrmljala je šetajući po sobi koja je postala zatvorska ćelija. „Ţelela si me ovde. Znam da jesi. Zašto?“ Prišla je prozoru i pogledala kroz njega. Sada je hodao po dvorištu pored bašte, gde su bili paradajz, grašak i bundeva. Zastao je kao da proverava nešto. Da li je zrelo, pomislila je. Bilo je tako bolno gledati ga. Bilo je bolno i ne gledati ga. Zar je zaista pomislila da moţe da iskusi ljubav i gubitak kao neku avanturu, ili, još gore, kao

eksperiment na ljudskom uzorku? Da li je stvarno mislila da moţe to da ispita, analizira, ili da piše o tome? Ne, nikada neće moći moći da ga preboli. Kada se uspravio u bašti, otišao je ka kamenoj zgradi, a ona se okrenula. Ne, neće da ĉeka do kraja dana. To je previše okrutno. Odmah će da razgovara sa njim po-slednji put, a onda će da ode. Poslaće nekog po opremu, rekla je sebi dok je silazila niz stepenice. Otići će dostojanstveno, mada ne baš slavno. Kod Regan, rekla je sebi i udahnula paţljivo. Bilo bi kukaviĉki da pobegne u Njujork. Bilo bi besmisleno da ga natera da se oseća loše, da zna da je imao njeno srce i da ga je slomio. Neka zna da je bio samo iskustvo koje se završilo. Tako će moći da jedno drugo zadrţe u lepoj uspomeni. Nikada se više neće vratiti. Stala je na dnu stepeništa i stavila ruku preko usana. Nikada se neće vratiti u ovaj grad, na ovo bojište, u ovu kuću. Neće beţati, ali će se potpuno povući.



































„Stavi ga na sto. Potrebni su mi peškiri. Oh, koliko krvi. Poţuri. Premlad je. Samo je deĉak. Kao Dţoni.“ Kao Dţoni. Mlad, krvari, umire. Uniforma je bila prljava i vlaţna od krvi. Nova linija njegovog ĉina bila je svetlija na ramenu na dronjavoj jakni. Dok mu je skidala uniformu uţasnuta ranama, ĉulo se šuštanje papira od pisama koja je nosio u unutrašnjem dţepu. „Samo deĉak. Toliko deĉaka umire…“ Rebeka je videla, mogla je jasno da vidi scenu u kuhinji. Krv, deĉak, oni koji pokušavaju da mu pomognu. U Sarinim rukama je bio papir izguţvan od presavijanja

i ĉitanja iznova i

iznova. Reĉi su poskakivale ka njoj… „Dragi Kamerone…“ „Nisu mogli da ga spasu,“ rekao je Šejn paţljivo. „Pokušali su.“ „Da.“ Kada je ispustila dah koji je zadrţavala, Rebe ka je stisnula usne. „Pokušali su, zaista.“ „Prvo je video samo uniformu neprijatelja. Bilo mu je drago što je još jedan Jenki mrtav. Onda je video lice i prepoznao je svog sina u njemu. Zbog toga ga je

uneo u kuću. Samo je to mogao.“ „To je bilo ispravno, ljudski.“ „Ţeleli su da deĉak ţivi, Rebeka.“

































Šejnove oĉi su potamnele, a stomaĉni mišići su mu se zategli i zgrĉili. „To je moje srednje ime. Kameron je bio moj deda – Ka Kameron Dţejms Mekejd, Dţonov i Sarin drugi sin. RoĊen je šest meseci nakon bitke kod Antietama.“ Šejn je udahnuo da bi se umirio. „Ime se od tada kod Mekejdovih prenosilo iz generacije u aciju. Svaka generacija ima Kamerona.“ gener aciju. „Nazvali su sina po deĉaku kog nisu mogli da spasu.“ Bespomoćna, Rebeka je svojim dlanovima brisala suze sa obraza. „Nisu ga zaboravili, Šejne. Uradili su sve što su mogli.“ „Ali su ga sahranili u neoznaĉenom grobu.“ „Ne mrzi je zbog toga. Volela je muţa i strahovala je za njega.“ „Ne mrzim je zbog toga.“ Iznenada umoran, Šejn je protrljao lice rukama. „Ali to je moj ţivot sada, Rebeka, moja zemlja. Ne mogu da promenim to što se desilo i dosta mi je duhova.“ Pruţila mu je mu je ruku. „Znaš li gde je sahranjen?“ sahranjen?“ „Ne, uvek sam potiskivao to.“ Kao što je pokušavao da potisne veći deo svog ţivota, da potisne sve, sva ta sećanja i maglovite snove. „Nisam ţeleo da budem deo ovoga.“ „Zašto si sad ušao da mi to kaţeš?“ „Ne znam taĉno.“ Predajući se, spustio je ruke. „Video sam ga pored sušare. Krvario je i molio me da mu pomognem.“ Udahnuo je duboko. „Nije prvi put.

































„Ovde je „Ovde je više ljubavi nego bola,“ promrmljala je. „I sve je tvoje, Šejne – tvoj tvoj dom, tvoja zemlja, tvoje nasle-Ċe. Sve što ţivi u tebi je za divljenje. Trebalo bi da budeš veoma ponosan ponosan na ono što što imaš i na ono što što jesi.“ „Osećao sam se uvek kao da mi je to nametnuto. Prezirao sam to.“ Ipak, sada mu je bilo lakše. Stajao je tu sa njom na suncu na svojoj zemlji. „Nisam znao zašto baš ja moram da nosim na plećima plećima njihove probleme, probleme, njihove emocije.“ emocije.“ Pogledao je preko polja i brda i osetio kako umor nestaje. „Moţda sad znam. Uvek je više pripadala meni nego bilo kom mom bratu, više nego ocu i majci. Svi smo je voleli i radili na njoj, ali …“ „Ali ti si ostao jer si je najviše voleo.“ Podigla se na prste i neţno ga poljubila. „Ti je bolje razumeš. Dobar si ĉovek, Šejne, i dobar farmer. Neću te zaboraviti.“ Pre nego što je shvatio šta radi, okrenula se. „O ĉemu priĉaš? Gde ćeš?“ „Mislila sam da moţda ţeliš da budeš malo sam ovde.“ Osmehnula se, brišući suze koje su joj se sušile na obrazima. „Deluje mi kao liĉan trenut ak, a ja moram da pokupim stvari.“ „Kakve stvari?“ „Svoje stvari.“ Odmicala se dok je govorila. „Sad kad je sve sreĊeno, idem kod Regan na nekoliko dana pre nego što se vratim u Njujork. Nisam joj baš posvetila vremena vremena koliko sam planirala.“ planirala.“ Osećao se kao da ga je udarila ĉekićem u glavu. Panika je progutala mir koji je

































„Samo seks i nauka, je li, doco? Nadam se da sam ti dao dovoljno informacija za jedan od tvojih smrdljivih radova.“ „Šta to…“ „Nećeš poslednji eksperiment eksperiment pre puta?“ Privukao ju je sebi i obrušio svoje usne na njene. Bilo je agresivno i neustrašivo. Uplašila se od njega i onoga na šta je spreman po prvi put. „Šejne.“ Stresla se i oslobodila usne. „PovreĊuješ me.“ „Dobro je.“ Pustio ju je i odmakao se tako da se ona zateturala. „Zasluţila si. Hladnokrvna…“ Zaustavio se pre nego što je rekao nešto zbog ĉega bi mogao da zaţali. „Kako si mogla da spavaš sa mnom i da doţiviš sve što smo doţiveli, pa da se okreneš i odeš? Zar ti to ništa nije znaĉilo? Samo si ubijala dosadu?“ „Mislila sam da se tako radi. Ĉula sam da ljudi priĉaju kako ostaješ prijatelj sa svim ţenama koje si…“ „Ne poturaj mi prošlost sad!“ Viknuo je. „Prokletstvo! Ništa nije isto od k ada si došla. Uništila si me zauvek. Ţelim da odeš. Ţelim da izaĊeš iz kuće.“ „Odlazim,“ uspela je da kaţe i paţljivo napravila korak, a onda još jedan, dok nije stigla do vrata.

„Zaboga, Rebeka, ne ostavljaj me.“ Okrenula se i umirila. I dalje je drţala ruku na kvaki. „Ne razumem te.“ „Hoćeš da te preklinjem?“ Poniţenje je bilo krvoloĉno poput njegove naravi.

































Osmeh joj se pojavio na usnama. Moţda joj veze nisu bile jaĉa strana, ali je poĉela da shvata kuda je ovo išlo. „Ţeliš da ostanem ostanem ovde?“ „Koliko jezika govoriš?“ Tresao se od nervoze. „Zar ne razumeš engleski?“ Spustio ju je na zemlju da bi mogao da šeta nervozno. „Šta sam upravo rekao? Ne mogu da verujem da to govorim, ali govorim. Neću da te izgubim,“ rekao je. „Neću da izgubim ono što imam sa tobo m. Nikada to nisam osetio prema nekome. Nisam ţeleo, ali promenila si sve. Sad si mi stalno u glavi i pomisao na to da si negde gde ne mogu da te vidim ili dodirnem cepa mi srce. Ĉepa mi srce!,“ vikao je. Okrenuo se i pogledao ju je zakrvavljenim oĉima. „Nemaš pravo da to uradiš nekome, pa da onda odeš!“ Krenula je da kaţe nešto, ali ju je zaledio izraz njegovog lica kada je otvorila usta.

„Volim te, Rebeka. Oh, Boţe, volim te. I moram da sednem.“ Kolena su ga izdala. Bio je siguran da će poĉeti da puzi. Dlanove je pritisnuo na oĉi da povrati deo kontrole. Podneće bilo kakvo poniţenje, samo samo da Rebeka ostane. Onda je pogledao u nju. Plakala je. Srce je prestalo da bije, raspalo se i potonulo u tugu.

„Izvini, izvini. Nemam pravo da se ovako ponašam i d a ovako razgovaram sa tobom. Molim te, ne plaĉi.“



































„Da.“ Stavila je svoje šake na njegove obraze. Silina dodira ju je udarila poput munje. „Povezani smo.“ „Moţe i tako da se kaţe. Ja više volim ‘zaljubljeni smo jedno u drugo’. Stvarno mi se to sviĊa. Ko bi rekao?“ „I meni, više od iĉega.“ Presrećna, privila se u njegovo naruĉje. „Neću ostavljati opremu svuda po kući. Pošto ćemo da ţivimo zajedno, mora da se zna neki red.“ „Da ţivimo zajedno?“ Odmakao joj je glavu, poljubio joj ĉelo, nos i usne. „Ne, kroz to smo već prošli. Udaćeš se za mene.“ „Udati?“ Zavrtelo joj se u glavi. „Za tebe?“ Noge su je izdale. „Moram da sednem.“ „Ne, ja te drţim.“

































Epilog Sneg i ledena pokorica na njemu presijavali su se na suncu. Zemlja je

svetlucala jarko i ĉisto. Uskoro će svi biti tu, mislila je Rebeka, svi Mekejdovi sa svojom bukom i energijom. Doći će ovde na livadu. Tu je jednostavan kameni spomenik stajao na neugaţenom snegu i bacao slabu sivu senku na belinu. Ipak, ona je stigla prva. Ona i njen muţ. Od te reĉi, ĉak i posle tri meseca braka, srce joj je veselo poskakivalo. poskakivalo. Šejn Kameron Kameron Mekejd je je bio njen muţ. Ovog dana, prvog dana nove godine, ona je volela. Imala je porodicu i

































Kako je lepo što moţe opet da kaţe: „Dobićemo bebu, za nešto više od osam meseci“. Osmeh joj se raširio, a oĉi su joj igrale dok je uzimala njegovu ruku i stavljala je na stomak. „Dobićemo bebu,“ rekla je po treći put. „Trudna si,“ izgovorio je u dahu. Oĉi mu više nisu bile prazne. Nastupili su radost i oduševljenje. Sve što je ţelela da vidi bilo je u njima. „Mi smo trudni!“ Pogledao je u njihove spojene ruke koje su prekrivale ĉudo. „Naša beba.“ „Naša beba.“ Rebeka se glasno nasmejala kada ju je podigao. Vrteo ju je ukrug tako da se sneg raspršivao na sunĉevoj svetlosti. Prestao je naglo kao što je i poĉeo. Briga i strah su mu se pojavili na licu. „Dobro si? Nije ti muka? Ne jedeš Ne jedeš dovoljno. Moraš da poĉneš da jedeš više. Jesi li sigurna da si dobro?“

Nora Roberts - Braca Mekejd - 4.Pad Sejna Mekejda

Recommend Documents