Nasleđe Nora Roberts Naslov originala: Nora Roberts – Birthright
Scan i obrada: GlitterBaby
www.balkandownload.org
A kada neko dete počasti priziva sve nebeske slasti, ali onaj ko detetu pruži dom gradi palatu u carstvu nebeskom, a onaj ko dete donese na svet spasiocu Hristu poklanja cvet. DŽON MEJZFILD
Upoznaj sebe.
UREZANO NA APOLONOVOM HRAMU U DELFIMA
Prolog
12. DECEMBAR 1974. Daglas Edvard Kalen je morao da piški. Živci, uzbuđenje i koka-kola koju je dobio kao deo svog nagradnog ručka u Mekdonaldsu jer je bio dobar dok je mama kupovala, iskombinovali su se da ispune njegovu trogodišnju bešiku do pucanja. Poigravao je u izuzetnim mukama sa prstiju u jednoj crvenoj cipelici na one u drugoj. Srce mu je tuklo tako snažno da je pomislio da će, ako ne vrisne zaista prodorno ili potrči najbrže što može, eksplodirati. Obožavao je kada nešto eksplodira na televiziji. Ali mu je mama rekla da mora da bude stvarno dobar. Ako mali dečaci nisu dobri, Deda Mraz stavlja ugalj u njihove čarape umesto igračaka. Nije bio sasvim načisto šta je to ugalj, ali je znao da želi igračke. Zato je vrištao i trčao samo u mislima, onako kako ga je tata naučio da čini kada je stvarno, stvarno važno da se ostane miran. Krupni Sneško pored njega se cerio i bio je još deblji od Daglasove tetke Lusi. On nije znao šta Sneško jede, ali ovaj pored njega je nesumnjivo jeo puno. Drečavocrveni nos Rudolfa, njegovog omiljenog irvasa, palio se i gasio sve dok nije sasvim zaslepio Daglasa. Zato je dečak pokušavao da se zabavi brojanjem crvenih tačkica koje su mu proletale pred očima, onako kako Brojko broji u Ulici Sezam. Jedan, dva, tri! Tri crvene tačkice. Ha ha ha ha ha Ali mu je od toga malo pripala muka. Tržni centar je bio prepun buke, naleta božićne muzike koji su se nadovezivali na njegovo nestrpljenje, povika druge dece i plača beba. Znao je sve o plakanju beba otkad je dobio malu sestru. Kada bebe plaču, od vas se očekuje da ih podignete i šetate naokolo pevajući im pesmice, ili da sa njima sednete u stolicu za ljuljanje i lupkate ih po leđima dok ne podrignu. Bebe mogu da podriguju naglas i niko ih ne tera da kažu izvin'te. Jer, pobogu, bebe ne umeju da govore! Ali Džesika u tom času nije plakala. Spavala je u kolicima i izgledala kao lutkica u svojoj crvenoj haljini sa belim kitnjastim karnerima. Tako baka zove Džesiku. Njena lutkica. Ali Džesika ponekad plače i plače i lice joj postane crveno i zgužvano. Ništa ne može zaustaviti njen plač, ni pevanje ni šetanje ni stolica za ljuljanje. Daglas nije smatrao da ona tada mnogo liči na lutkicu. Izgleda zločesto i besno. Kada bi se to desilo, mama bi postajala preumorna da se igra s njim. Nikada nije bila preumorna za igranje s njim pre nego što je Džesika dospela u njen stomak. Ponekad mu se nije dopadalo što ima malu sestru koja plače i kaki u gaće i mamu čini preumornom da bi se igrala. Ali je veći deo vremena to bilo u redu. Dopadalo mu se da je gleda i posmatra kako ona mlati nožicama. A kada bi zgrabila njegov prst, stvarno snažno, to bi ga zasmejalo.
-3-
Baka je rekla da on mora da štiti Džesiku jer je to ono što starija braća rade. On je toliko brinuo o njoj da se smotao da spava na podu kraj njene kolevke tek za slučaj da čudovišta koja žive u ostavi dođu noću da je pojedu. Ali se ujutru probudio u svom krevetu, pa je možda samo sanjao da je otišao da je zaštiti. Micali su se u redu, a Daglas je nakratko pogledao, s malo nelagode, u nasmešene patuljke koji su plesali oko Deda Mrazove radionice. Izgledali su malo zločesto i besno kao Džesika kada plače stvarno glasno. Ako se Džesika ne probudi, neće stići da sedne Deda Mrazu u krilo. Glupo je da Džesi bude tako doterana za sedenje u Deda Mrazovom krilu, pošto ona ne ume da kaže izvin'te kada podrigne, i ne ume da kaže Deda Mrazu šta želi za Božić. A on ume. Ima tri i po godine. Sada je veliki dečak. Svi to kažu. Mama se sagla i tiho mu govorila. Kada je pitala da li treba da piški, on je odmahnuo glavom. Ona je na licu imala onaj umorni izraz i on se uplašio da, u slučaju da odu do toaleta, nikada neće sačekati red i videti Deda Mraza. Ona mu je stegla šaku, nasmešila mu se i obećala da neće trajati još dugo. On je želeo automobilčiće „hot vilz“, i vojnika, i garažu „fišer-prajs“ i neke „mečboks“ automobilčiće i veliki žuti buldožer kakav je njegov drug Mič dobio za rođendan. Džesika je premala za igranje pravim igračkama. Ona dobija samo stvari za devojčice, kao što su smešne haljine i punjene životinje. Devojčice su prilično šašave, ali bebe devojčice su još šašavije. Ipak će on reći Deda Mrazu za Džesiku, da ne bi zaboravio da joj donese nešto kada se spusti niz dimnjak njihove kuće. Mama je razgovarala sa nekim, ali on nije slušao. Razgovori odraslih ga ne zanimaju. Posebno kada se red pomerio, ljudi se razmakli, i on ugledao Deda Mraza. Bio je krupan. Daglasu je izgledalo, u prvom naletu straha, da Deda Mraz nije tako krupan u crtaćima ili u slikovnicama. Sedeo je na tronu pred svojom radionicom. Bilo je tu mnoštvo patuljaka i irvasa i Sneška Belića. Sve se mrdalo - glave i ruke. Veliki, veliki osmesi. Deda Mrazova brada je bila vrlo duga. Jedva mu se moglo videti lice. A kada je ispustio snažno, grohotno ho ho ho, taj zvuk je stisnuo Daglasovu bešiku kao nevaljali prsti. Svetla su bleskala, beba je zapomagala, patuljci su se cerili. On je sada veliki dečko, sad je veliki dečko. Ne plaši se Deda Mraza. Mama ga je vukla za ruku, govorila mu da priđe. Idi i sedi Deda Mrazu u krilo. I ona se smešila. On je zakoračio napred, pa još jednom, nogama koje su počele da se tresu. I Deda Mraz ga je podigao. Sretan Božić! Da li si bio dobar dečak? Užas je udario Daglasovo srce kao sekirica. Patuljci su se približavali. Rudolfov crveni nos je treperio. Sneško je okrenuo široku, okruglu glavu i zlobno ga pogledao. Krupni muškarac u crvenom odelu ga je držao čvrsto i zurio u njega sitnim, sitnim očima. Vrišteći, otimajući se, Daglas se otkotrljao preko Deda Mrazovog kolena i žestoko tresnuo na pod. I pomokrio se u gaće. Ljudi su se primakli, glasovi su tekli iznad njega, pa je mogao samo da se sklupča i zapomaže.
-4-
A onda se tu stvorila mama, privukla ga i govorila mu da je sve u redu. Prilično unezverena jer je on udario nos koji je prokrvario. Poljubila ga je, milovala i nije ga prekorila što se pomokrio u pantalone. Još uvek su ga obuzimali jecaji kada se pribio uz nju. Ona ga je snažno zagrlila i podigla ga da bi mogao da priljubi lice uz njeno rame. I dalje mu je nešto mrmljala dok se okretala. A tada je počela da vrišti. I počela da trči. Pripivši se uz nju, Daglas je pogledao naniže. I ugledao da su Džesikina kolica prazna.
-5-
Deo I Preopterećenje Išli mi ma kuda na površini stvari, ljudi su tu bili pre nas. HENRI DEJVID TORO
Jedan
Projekat Antietam Krik grubo je zaustavljen kada je oštrica bagera Bilija Jangera otkopala prvu lobanju. Bilo je to neprijatno iznenađenje za samog Bilija, koji je sedeo zguran u kabini svoje mašine, znojeći se i psujući po zlokobnoj julskoj vrućini. Njegova supruga je bila nepokolebljivi protivnik predloženog parcelisanja i održala mu je svoju uobičajenu piskavu lekciju tog jutra dok je pokušavao da jede pržena jaja i par kobasica. Što se njega tiče, Bili nije davao ni pacovsku guzicu da li će zemljište biti isparcelisano ili ne. Ali, posao je posao, a plata kod Dolana je dobra. Gotovo toliko dobra da je vredelo podnositi Misinu neprestanu zajedljivost. Prokleto gunđanje ga je oteralo od doručka, a čoveku treba dobar doručak kada ga čeka da radi ko konj ostatak dana. A ono što je uspeo da natrpa pre nego što mu je Misino gunđanje ubilo apetit stajalo mu je neprijatno u stomaku, pretvoreno u gulaš, besno je pomislio, u prokletoj vlažnoj vrućini. Tresnuo je kontrole, i osetio zadovoljstvo usled uverenja da mu njegova mašina nikada neće kukati zbog toga što pokušava da uradi svoj posao. Biliju ništa nije bilo više po volji, čak i u do boga prokletom znojavom naletu jula, nego da uroni tu veliku zadnju oštricu u zemlju, osećajući kako je dobro zagrabio. Mada je to što je pokupio lobanju bez očiju zajedno sa bogatom zemljom sa dna, i što ona pilji u njega u beloj eksploziji letnjeg sunca, bilo dovoljno da 106 kila teškog Bilija natera da vrišti kao devojčica i skoči sa svoje mašine žustro kao plesač. Njegove kolege će ga nemilosrdno zezati zbog toga sve dok ne bude prinuđen da raskrvari nos najboljem prijatelju da bi povratio svoju muškost. Ali je tog julskog popodneva otrčao preko gradilišta jednakom brzinom i sa jednakom rešenošću i prokleto sličnom okretnošću kao nekada na fudbalskom terenu tokom svog srednjoškolskog zenita. Kada je povratio dah i moć govora, izvestio je svog nadzornika, koji je izvestio Ronalda Dolana. Do vremena kada je stigao oblasni šerif, znatiželjni radnici su iskopali još nekoliko kostiju. Pozvali su medicinskog istražitelja, a tim lokalnih vesti je stigao da intervjuiše Bilija, Dolana i svakog drugog ko bi mogao pomoći da se ispuni vreme u večernjem izveštaju. Glas se raširio. Pričalo se o ubistvima, masovnim grobnicama, serijskim ubicama. Mnogi su jedva dočekali da nakite glasine, pa kada je ispitivanje završeno i proglašeno da su kosti veoma stare, dosta njih nije bilo sigurno da li treba da budu zadovoljni ili razočarani. Ali za Dolana, koji se već izborio sa peticijama, protestima i zabranama da pretvori netaknutih dvadeset hektara močvarnog zemljišta i šume u gradilište stanova, starost kostiju bila je bez značaja. Već samo njihovo postojanje predstavljalo je nesnosnu napast.
-7-
A kada je dva dana kasnije Lana Kembel, advokat presađen iz velegrada, prekrstila noge i uputila mu samozadovoljan osmeh, Dolan se jedva obuzdao da je ne zvekne u lepo lice. „Primetićeš da je sudska naredba prilično nedvosmislena“, rekla mu je i zadržala osmeh na licu. Ona je bila među najburnijim protivnicima gradnje. U tom času, imala je poprilično razloga za smešak. „Ne treba ti sudska naredba. Obustavio sam poslove. Sarađujem sa policijom i komisijom za planiranje.“ „Smatrajmo to samo jednom dodatnom merom opreza. Oblasna komisija za planiranje ti je dala šezdeset dana da podneseš izveštaj i uveriš ih da bi tvoja gradnja trebalo da se nastavi.“ „Znam koliki mi je ring, dušo. Dolan pravi kuće u ovom okrugu četrdeset šest godina.“ Nazvao ju je „dušo“ da je iznervira. Pošto su toga oboje bili svesni, Lana se samo nacerila. „Istorijsko društvo i Društvo za očuvanje su me angažovali. Ja radim svoj posao. Neki sa arheološkog i antropološkog odseka fakulteta univerziteta u Merilendu će obići gradilište. Kao osoba za vezu, tražim od tebe da im omogućiš uzimanje i testiranje uzoraka.“ „Zvanični advokat, osoba za vezu.“ Dolan, snažno građen muškarac rumenog irskog lica, zavalio se u stolici. Sarkazam mu je kapao sa lica. „Prilično zauzeta dama.“ Zakačio je palčeve za tregere. Večito je nosio crvene tregere preko plave radne košulje. Deo uniforme, tako je on mislio o tome. Deo onoga što ga je učinilo jednim običnim čovekom, radnikom, koji je svoj grad, i svoju zemlju, učinio velikim. Koliki god da mu je saldo u banci, a znao ga je u paru, ne treba mu pomodna odeća da se pravi važan. Još uvek vozi kamionet. Američke proizvodnje. Rođen je i odrastao u Vudsborou, za razliku od lepe pravnice iz velegrada. I ne treba mu ona, niti iko drugi, da mu kaže šta je potrebno njegovoj zajednici. Činjenica je, zna on bolje od mnogih u zajednici šta je najbolje za Vudsboro. On je čovek koji gleda u budućnost i brine za sebe. „Oboje smo zauzeti ljudi, pa pređi pravo na stvar.“ Lana je bila savršeno sigurna da će upravo počistiti nadmoćni osmeh sa Dolanovog lica. „Ne možeš nastaviti sa gradnjom dok se lokacija ne ispita i okrug ne da zeleno svetlo. Da bi do toga došlo, treba uzeti uzorke. Svi iskopani artefakti tebi ne znače ništa. Saradnja po ovom pitanju bi, oboje to znamo, puno značila da olakša tvoje probleme sa javnošću.“ „Ne smatram to problemima.“ Raširio je svoje široke radničke šake. „Ljudima trebaju kuće. Zajednici trebaju poslovi. Građenje Antietam Krika nudi i jedno i drugo. To se zove progres.“ „Trideset novih kuća. Više saobraćaja po ulicama koje nisu spremne da ga podnesu, već pretrpane škole, gubitak seoskog ambijenta i otvorenog prostora.“ „Duša“ nije uspela da ga isprovocira, ali stari argumenti jesu. Ona je udahnula, pa polako ispuštala dah. „Zajednica se borila protiv toga. To se zove kvalitet života. Ipak, to je druga priča“, rekla je pre nego što je stigao da odgovori. „Dok se kosti ne testiraju i ne bude im utvrđena starost, zaglavljen si.“ Lupnula je prstom po sudskom nalogu. „Firma Dolan Divelopment nesporno želi da se proces ubrza. Sigurno ćeš hteti da platiš za testiranje. Određivanje starosti radioaktivnim ugljenikom.“ „Da platim...“ Da, pomislila je, ko je sada pobednik? „Ti si vlasnik zemljišta. Ti si vlasnik artefakata.“ Dobro je ovo proučila. „Znaš da ćemo se mi boriti protiv gradnje, zatrpati te sudskim -8-
nalozima i podnescima dok se to ne reši. Plati dva dolara, gospodine Dolan“, dodala je dižući se na noge. „Tvoj advokat će ti dati isti savet.“ Lana je sačekala da zatvori vrata kancelarije za sobom pre nego što je dopustila da joj se osmeh raširi licem. Izašla je i duboko udahnula gust letnji vazduh, zureći uz i niz Glavnu ulicu Vudsboroa. Obuzdala se da ne zaigra od sreće - to ne bi bilo dostojanstveno - ali zamalo da se sjuri trotoarom kao desetogodišnjakinja. Ovo je sada njen grad. Njena zajednica. Njen dom. I bio je sve otkad se doselila iz Baltimora dve godine ranije. Bio je to dobar grad, protkan tradicijom i istorijom, pokretan tračevima, zaštićen od urbanog haosa udaljenošću i planinama Blu ridž. Dolazak u Vudsboro je bio ozbiljno iskušavanje sudbine za jednu devojku rođenu i odraslu u gradu. Ali nije mogla da podnese sećanja u Baltimoru nakon gubitka svog muža. Stivova smrt ju je patosirala. Trebalo joj je gotovo šest meseci da stane na noge, da se otrgne lepljivoj izmaglici žaljenja i okrene se životu. A život zahteva, pomislila je Lana. Stiv joj nedostaje. I dalje je u njoj praznina tamo gde je on bio. Ali ona mora da nastavi da diše, da funkcioniše dalje. A tu je i Tajler. Njena beba. Njen dečak. Njeno blago. Ne može da vrati njegovog oca, ali mu može pružiti najbolje moguće detinjstvo. On sada ima prostora da trči, i psa sa kojim to može da radi. Komšije i drugove i majku koja će učiniti sve što treba da on bude siguran i srećan. Bacila je pogled na sat dok je hodala. Ovo je dan kada Taj ide do svog druga Broka posle vrtića. Ona će pozvati Džo, Brokovu mamu, kroz jedan sat. Tek da proveri da je sve u redu. Zastala je na raskrsnici čekajući na zeleno. Saobraćaj se odvijao lenjo, kako i treba u varošici. Ona ne izgleda kao neko iz varošice. Garderoba joj je nekad bila odabrana da se uklopi u predstavu perspektivnog advokata iz velike gradske firme. Bila je u stanju da okači tablu u zabitoj tačkici sa nepune četiri hiljade stanovnika, ali to ne znači da ne može i dalje da se oblači s namerom da uspe. Nosi plavo letnje odelo od besprekornog lana. Klasični kroj upotpunjava njenu nežnu građu i osećaj urednosti. Kosa joj je ustalasani zamah sunčanozlatne koji uokviruje lepo, mladalačko lice. Ima okrugle plave oči koje često daju privid naivnosti, nos zakrivljen nagore na kraju i izražajno zakrivljena usta. Ušla je u knjižaru, zasijavši prema muškarcu za tezgom. I konačno zaigrala svoj pobednički ples. Rodžer Grogan je skinuo svoje naočare za čitanje i podigao čupave obrve. Bio je vitak i živahan sedamdesetpetogodišnjak, a njegovo lice je nateralo Lanu da pomisli na mudrog patuljka. Nosio je belu košulju kratkih rukava, a njegova kosa, divna mešavina srebrne i bele, bila je eksplozija neukrotivih čuperaka. „Izgleda da si prilično puna sebe.“ Glas mu je bio kao šljunak prosut niz čelični tobogan. „Mora da si posetila Rona Dolana.“ „Upravo dolazim odande.“ Dopustila je sebi još jedan okret pre nego što se nagnula na tezgu. „Trebalo je da pođeš sa mnom, Rodžere. Tek da mu vidiš lice.“ „Suviše si oštra prema njemu.“ Rodžer je prstom dotakao Lanin nos. „On samo radi ono što misli da je ispravno.“
-9-
Kada je Lana prosto nagnula glavu i blago ga pogledala, Rodžer se zasmejao. „Nisam rekao da se slažem s njim. Dečko je tvrde glave, baš kao što mu je i stari bio. Nema osećaja da uvidi da, kada je zajednica toliko podeljena oko nečega, treba razmisliti ponovo.“ „Upravo razmišlja ponovo“, uveravala ga je Lana. „Testiranje i utvrđivanje starosti onih kostiju će ga ozbiljno zakočiti. A ako imamo sreće, one će biti dovoljno stare da privuku puno pažnje - nacionalne pažnje - na to mesto. Gradnju možemo odlagati mesecima. Možda i godinama.“ „On je tvrdoglav koliko i ti. Već si uspela da ga zadržiš nekoliko meseci.“ „On to zove progresom“, promrmljala je. ,,I nije jedini.“ „Jedini ili ne, nije u pravu. Ne možeš kuće da sadiš kao kukuruz. Naše analize pokazuju...“ Rodžer je podigao ruku. „Držiš pridiku popu, gospođo advokatice.“ „Tako je.“ Ispustila je dah. „Kada dobijemo arheološke rezultate videćemo na čemu smo. Ne mogu da dočekam. U međuvremenu, što se više gradnja odlaže, Dolan je više na gubitku. A mi imamo više vremena da skupimo novac. Možda će se predomisliti i prodati tu zemlju Društvu za očuvanje Vudsboroa.“ Sklonila je kosu s lica. „Zašto mi ne dopustiš da te izvedem na ručak? Možemo da proslavimo današnju pobedu.“ „Zašto ti ne dopustiš da neki mladi, zgodan tip izvede tebe na ručak?“ „Jer sam zaljubljena u tebe, Rodžere, od onog trena kad sam te ugledala.“ To i nije bilo daleko od istine. „U stvari, do đavola s ručkom. Hajde da ti i ja zajedno pobegnemo na Arubu.“ To ga je navelo da se zakikoće, gotovo da pocrveni. Svoju suprugu je izgubio iste godine kada je Lana ostala bez muža. Stalno se pitao da li je to jedan od razloga čvrste veze koju su tako brzo skovali. Divi se njenom oštroumlju, jogunastoj crti, apsolutnoj posvećenosti sinu. On ima unuku baš tih godina, pomislio je. Negde. „Ta bi priča oborila gradić, zar ne? To bi bilo nešto najveće otkad su metodističkog sveštenika uhvatili kako muva sa dečakom iz crkvenog hora. Mada je prava istina da moram da popišem knjige - upravo su stigle. Nemam vremena za ručak ni za tropska ostrva.“ „Nisam znala da ti dolazi nova pošiljka. Je l' ovo jedna od tih?“ Kada je blago klimnuo, okrenula je knjigu. Rodžer se bavio retkim knjigama i njegova radnja je bila mala katedrala podignuta u njihovu čast. Mirisala je, uvek, na staru kožu i staru hartiju, i na „old spajs“ koji je on po svojoj koži prskao šezdeset godina. Knjižara sa retkim knjigama nije baš nešto što očekujete u selu ili gradiću koji ima samo dva semafora. Lana je znala da većina njegove klijentele dolazi, kao i ono što nudi, sa veće udaljenosti. „Divna je.“ Prešla je prstom po kožnom povezu. „Odakle dolazi?“ „Iz neke zaostavštine u Čikagu.“ Načuljio je uši na neki zvuk u zadnjem delu radnje. „Ali je došla sa nečim još vrednijim.“ Čekao je i čuo kako se otvaraju vrata između radnje i stepeništa ka stambenom delu na spratu. Lana je zapazila kako mu je zadovoljstvo obasjalo lice, pa se okrenula. Imao je lice puno dubokih dolina i izraženih brda. Kosa mu je bila vrlo tamno smeđa, sa pozlaćenim zracima. Onakva, zamišljala je, kakva se posrebri i posedi s vremenom. Čitav nered te kose dopirao mu je do kragne na košulji. - 10 -
Oči su bile zagasite, tamnosmeđe, i u tom času je delovao malo grubo. Kao i njegova usta. I lice. Lana je pomislila kako je to odraz i inteligencije i rešenosti. Pametan i tvrdoglav, glasila je njena prva analiza. Mada je možda, priznala je, to samo zato što je Rodžer često baš tako opisivao svog unuka. Činjenica da izgleda kao da se upravo izvukao iz kreveta i samo navukao stare farmerke dodala je seksualne primisli toj mešavini. Osetila je prijatno blago mreškanje krvi kakvo nije osetila odavno. „Dag.“ Bilo je ponosa, zadovoljstva i ljubavi u toj jednoj reči. „Pitao sam se kada ćeš da dolutaš dole. U pravi čas, kako vidim. Ovo je Lana. Pričao sam ti o našoj Lani. Lana Kembel, moj unuk, Dag Kalen.“ „Drago mi je da vas upoznam.“ Pružila je ruku. „Uvek smo mašili jedno drugo kad god svratite kući otkad sam se doselila u Vudsboro.“ Rukovao se sa njom zagledajući joj lice. „Vi ste advokat.“ „Priznajem. Upravo sam svratila da kažem Rodžeru novosti u vezi sa Dolanovom gradnjom. I da mu se nabacujem. Koliko dugo ostajete u gradiću?“ „Nisam siguran.“ Štedljiv na rečima, pomislila je, i pokušala ponovo. „Puno putujete, nabavljajući i prodajući antikvarne knjige. To mora da je fascinantno.“ „Dopada mi se.“ Rodžer je uskočio u neugodnoj pauzi. „Ne znam šta bih bez Daga. Ne mogu da se muvam okolo kao nekada. A on ima i osećaj za posao. Urođeni osećaj. Ja bih se povukao i nasmrt dosađivao da on nije preuzeo rad na terenu.“ „Mora da je za obojicu zadovoljstvo to što imate zajedničko interesovanje i porodičnu firmu.“ Pošto je izgledalo da je Daglasu dosadna ovakva konverzacija, Lana se okrenula njegovom dedi. „Pa, Rodžere, pošto si mi dao korpu, ponovo, bolje da se vratim poslu. Vidimo se sutra uveče na sastanku?“ „Doći ću.“ „Drago mi je što smo se upoznali, Dag.“ „Aha. Srešćemo se negde.“ Kada su se vrata zatvorila za njom, Rodžer je zapištao kao ekspres-lonac. „Srešćemo se negde? Je l' to najbolje što umeš kada pričaš sa lepom ženom? Slamaš mi srce, dečače.“ „Nema kafe. Na spratu. Bez kafe sam bez mozga. Dobro da mogu da sastavim i najprostije rečenice.“ „Imaš lonče u zadnjoj sobi“, zgađeno je rekao Rodžer i trgao palcem u tom smeru. „Ta devojka je pametna, lepa, interesantna i“, dodao je dok je Dag obilazio tezgu i odlazio kroz vrata, „raspoloživa.“ „Ne gledam žene.“ Miris kafe mu je udario u čula i gotovo ga naterao da zaplače. Nalio je šolju, opekao jezik pri prvom gutljaju i uvideo da će sve, opet, biti u redu sa ovim svetom. Otpio je ponovo, gledajući nazad u dedu. „Prilično pomodan komad za Vudsboro.“ „Mislio sam da ne gledaš.“ Sada se on iskezio, i lice mu se iz natmurenog pretvorilo u pristupačno. „Gledam, primećujem. Promenio si grejač za vodu.“ „Ona ume da se dotera. To je ne čini pomodarkom.“ „Ne shvataj to ko uvredu.“ Daglasa je zabavljao ljutit ton njegovog dede. „Nisam znao da ti je ženska.“ „Da su mi tvoje godine, prokleto sigurno bi bila.“
- 11 -
„Deko.“ Živnuo od kafe, Dag je prebacio ruku preko Rodžerovih ramena. „Godine ne znače ništa. Mislim da bi trebalo da pokušaš. Mogu li ovo da ponesem gore? Treba da se okupam i krenem da se sretnem s mamom.“ „Da, da“, Rodžer ga je oterao pokretima ruke. „Srešćemo se negde“, promrmljao je dok je Dag odlazio ka zadnjem delu knjižare. „Tužno.“ Kali Danbruk je iskapila ostatke svoje „dijet pepsi“ dok se borila sa baltimorskim saobraćajem. Vreme za polazak iz Filadelfije - gde je trebalo da provede svoje produženo odsustvo od tri meseca - procenila je loše. To je uvidela sada. Ali kada ju je pronašao poziv u kome se zahtevala konsultacija, nije razmišljala o dužini putovanja ni o saobraćajnom špicu. Niti o suštinskom ludilu kružnog puta oko Baltimora u četiri i petnaest sredom popodne. Sada će jednostavno morati s tim da izađe na kraj. To je činila tako što je pritiskala sirenu i ubacivala svoj matori i obožavani „lendrover“ u procepe koji bi više odgovarali „mečboks“ automobilčićima. Ružne pomisli vozača koje je isekla nisu je tangirale nimalo. Odsustvovala je sa terena sedam nedelja. Već i nagoveštaj šanse da se opet nađe na njemu gonio ju je nemilosrdno kao što je ona gonila svog četvorotočkaša. Dovoljno poznaje Lea Grinbauma da bi prepoznala obuzdavano uzbuđenje u njegovom glasu. Dovoljno da zna da ne bi od nje tražio da ode kolima u Baltimor i pogleda neke kosti, osim ako to nisu neke veoma interesantne kosti. Pošto sve do tog jutra nije čula ni reč o tom nalazištu u poljoprivrednom delu Merilenda, imala je osećaj da niko od njih ne očekuje da budu naročito interesantne. Bog joj se svedok da joj treba neki projekat. Nasmrt se dosađuje pišući članke za časopise, predajući, čitajući radove koje su drugi iz njene branše napisali za te iste časopise. Arheologija za Kali nije učionica i objavljivanje. Za nju je to kopati, meriti, cvrčati na suncu, daviti se u kiši, tonuti u blato i biti živ izjeden od insekata. Za nju, to je raj. Kada se stanica koju je uhvatila na radiju zaglavila u neprestanim vestima, prebacila je na kompakt-diskove. Priča nimalo ne pomaže da se čovek izbori sa pokvarenom, ružnom saobraćajnom gužvom. Režeći rok sa zlim prizvukom pomaže. Prasnula je „Metalika“ i istog časa joj popravila raspoloženje. Pucnula je prstima na volanu, a zatim ga zgrabila i ubacila se u još jednu prazninu. Njene oči, tamne, zlatno-braon, sijale su iza zasenčenih naočara. Nosi dugu kosu jer je jednostavnije povući je pozadi ili zgurati pod šešir - kao u tom času - nego brinuti o njenom šišanju i friziranju. Ima i dovoljno zdrave taštine da zna da joj medenoplava lepo stoji. Oči su joj duguljaste, obrve nad njima gotovo ravne. Kako se bliži tridesetoj, crte njenog lica su smekšale od ljupkog ka atraktivnom. Kada bi se smešila, tri rupice bi iskočile. Po jedna na svakom osunčanom obrazu i treća odmah iznad ugla njenih usta. Blago zaobljena vilica nije otkrivala da ju je bivši muž nazivao tvrdoglavijom od stene. A ipak, mogla bi ona isto da kaže za njega. I govorila je, u svakoj mogućoj prilici. Dotakla je kočnicu i skrenula, gotovo ne smanjujući brzinu, na parking. Firma Leonard G. Grinbaum i suradnici bila je smeštena u desetospratnoj čeličnoj kocki koja, po Kalinom mišljenju, nije imala nikakvu opravdavajuću estetsku vrednost. Ali su njeni laboratorija i tehničari među najboljima u zemlji. Stala je na jedno mesto za posetioce i iskočila u opaku vrelinu nalik supi. Stopala su počela da joj se znoje u cipelama pre nego što je stigla do ulaza u zgradu. - 12 -
Recepcionar zgrade ju je kratko pogledao i ugledao ženu kompaktnog, atletskog tela, ružni slamnati šešir i užasne naočare za sunce sa metalnim okvirom. „Dr Danbruk za dr Grinbauma.“ „Upišite se, molim.“ Pružio je Kali propusnicu posetioca. „Treći sprat.“ Kali je bacila pogled na sat dok je dugim koracima išla ka liftu. Kasnila je samo četrdeset pet minuta u odnosu na svoj plan. Mada je pristojna porcija piletine koju je smazala tokom vožnje brzo gubila efekat. Pitala se da li bi mogla da ubedi Lea za ručak. Odvezla se na treći sprat i naišla na još jednog recepcionara. Ovog puta je zatraženo da sačeka. Dobra je u čekanju. Pristojna, priznala je Kali svaljujući se u stolicu. Bolja nego što je nekad bila. Ona svoje rezerve strpljivosti iscrpljuje na poslu. Zar je ona kriva što joj ne ostaje dovoljno za drugo? Može da raspoređuje samo onoliko koliko ima. Ipak, Leo je nije terao da dugo čeka. Brzo je koračao. To je Kali uvek podsećalo na kretanje jazavičara - hitre, zdepaste noge koje se kreću prebrzo za ostatak tela. Sa svojih sto šezdeset tri bio je tri centimetra niži od Kali i imao je unazad zaglađenu grivu boje lešnika, koju je farbao bez imalo stida. Lice mu je bilo izbrazdano vremenom, opaljeno suncem i usko, a njegove smeđe oči su večito čkiljile iza četvrtastih naočara bez okvira. Nosio je, kao i obično, vrećaste braon pantalone i košulju od zgužvanog pamuka. Papiri su mu virili iz svih džepova. Došao je pravo do Kali i poljubio je - a bio je jedini muškarac koji joj nije u srodstvu kome je to bilo dopušteno. „Dobro izgledaš, Blondi.“ „Ni sam ne izgledaš loše.“ „Kakva je bila vožnja?“ „Gadna. A ti se potrudi da bude vredna toga, Leo.“ „Oh, mislim da hoće. Kako je porodica?“, upitao je dok ju je vodio nazad putem kojim je došao. „Super. Mama i tata su otišli iz Dodža na nekoliko nedelja. Pobegli od vrućine u Mejn. Kako je Klara?“ Leo je odmahnuo glavom na pomen svoje žene. „Bacila se na grnčarstvo. Očekuj izrazito ružnu vazu za Božić.“ „A deca?“ „Ben se igra deonicama i obveznicama, Melisa žonglira sa majčinstvom i stomatologijom. Kako je jedan stari kopač kakav sam ja odgajio tako normalnu decu?“ „Klara“, rekla mu je Kali kada je otvorio vrata i pokazao joj da uđe. Iako je očekivala da je odvede u jednu od svojih laboratorija, gledala je okolo po njegovoj osunčanoj, pametno projektovanoj kancelariji. „Zaboravila sam kako ti je ovde lepo namešteno, Leo. Nemaš goruću želju da se vratiš kopanju?“ „Oh, naiđe mi to povremeno. Obično samo dremnem i to prođe. Ali ovog puta... Pogledaj ovo.“ Otišao je za svoj sto i otključao fioku. Izvukao je fragment kosti u zatvorenoj kesi. Kali je uzela kesu i, zakačivši naočare u izrez košulje, zagledala kost u njoj. „Izgleda kao deo golenjače. Imajući u vidu veličinu i spojeve, verovatno od mlade žene. Veoma dobro očuvano.“ „Koliko možeš da proceniš starost vizuelno?“ - 13 -
„Ovo je iz zapadnog Merilenda, zar ne? Pored potoka. Ne volim da nagađam. Jesi li dobio uzorke tla, stratigrafsku analizu?“ „Odvali nešto. Hajde, Blondi, shvati to kao zezanje.“ „Uh.“ Čelo joj se namrštilo dok je kesu premetala po rukama. Uželela se kostiju pod prstima. Stopalo je počelo da joj cupka u sopstvenom ritmu. „Ne znam tlo. Vizuelnim proučavanjem, bez pomoći testiranja, procenila bih da je stara petsto godina. Mogla bi biti nešto starija, zavisno od naslaga mulja, odlivanja vode.“ Ponovo je okrenula kost, i zadrhtala od instinkta. „To je kraj gde se vodio Građanski rat, zar ne? Ovo je starije od toga. Nije od nekog pobunjeničkog vojnika.“ „Starija je od Građanskog rata“, složio se Leo. „Za nekih pet hiljada godina.“ Kada je Kali trgla glavom, on joj se nasmešio poput luđaka. „Izveštaj analize radioaktivnim ugljenikom“, rekao je i pružio joj dokument. Kali je pregledala stranice, zapažajući da je Leo dvaput naručio testiranje tri nezavisna uzorka uzeta sa lokacije. Kada je ponovo podigla pogled, i ona se kezila manijački kao i on. „Hot dog“, rekla je.
- 14 -
Dva
Kali se izgubila na putu za Vudsboro. Leo joj je objasnio kako da stigne, ali je pri proučavanju mape uočila prečicu. To je trebalo da bude prečica. Svaka logična osoba bi je smatrala prečicom - što je, po njenom mišljenju, tačno ono što je kartograf zaključio. Neprijateljstvo između nje i onih koji prave karte bilo je stara stvar. Nije nameravala da se izgubi. Nikada ne bi dugo ostajala izgubljena, na kraju krajeva. A i skretanje joj je pomoglo da oseti okolinu. Ispresecana, valovita brda, buntovnički zelena od leta, rasula su se u široka polja prepuna redova useva. Upadljive srebrne stene iskakale su iz zelenila kao čvornovati zglobovi i uzburkane kosti prstiju. To ju je navelo da pomisli na drevne farmere, kako urezuju svoje brazde primitivnim alatima, režući tu stenovitu zemlju da bi uzgajali svoju hranu. Da bi stvorili svoje mesto. Muškarac koji vozi svoj „džon dir“ po tim poljima njihov je dužnik. On sigurno ne misli na to dok ore i seje i žanje. Zato će ona, i oni nalik njoj, misliti na to umesto njega. Ovo je dobro mesto, zaključila je, za rad. Viša brda su bila presvučena šumom koja se pruža naviše, ka staklastoplavom nebu. Greben se survava u dolinu; dolina se izdiže ka grebenu, dajući zemlji teksturu i senke i domašaj. Sunce je blistalo preko do pasa visokog kukuruza, oblivajući zelenu zlatnim prelivom i dajući kestenjastom ždrepcu vedro igralište za razuzdanu igru. Stare kuće napravljene od lokalnog kamena, ili one savremenije, od drveta, cigle ili plastičnih masa, stajale su u ravnici ili na uzvišicama sa puno prostora među sobom. Krave su se zavalile na vrućini iza žičanih ograda. Njive su ustupale mesto šumi, sa gustim listopadnim drvećem i žbunjem i divljim mimozama, a onda su umesto njih nastupala brda iz kojih su provirivale stene. Put je vijugao i uvijao se da sledi zmijoliku liniju potoka, a nad njim se nadnosilo to drveće da put pretvori u senoviti tunel koji se sa jedne strane spuštao prema vodi, a dizao se sa druge u nazubljeni zid krečnjaka i granita. Provezla je petnaest kilometara ne mimoišavši se ni sa jednim kolima. Na tren je spazila još kuća pozadi među drvećem, i druge koje su bile toliko blizu puta da joj se činilo da bi, ako bi se neko pojavio na vratima, mogla da pruži ruku i rukuje se s njim. Pogled je nailazio na mnoge vrtove, vesele virove i mrlje boje - prepune 'devojačkog oka' i oranž ljiljana. Videla je zmiju, debelu kao njena ruka, kako gmiže po zemlji. Zatim mačku, narandžastu kao bundeva, kako vreba u gustišu kraj ivice puta. Lupkajući prstima po volanu u ritmu sa „Dejv Metjus bendom“, nagađala je o ishodu ako mačka sretne gmizavca. Kladila bi se na mačku.
- 15 -
Obišla je krivinu i ugledala ženu kako stoji kraj puta i izvlači poštu iz mutnosivog sandučeta za poštu. Mada je jedva pogledala prema „roveru“, žena je podigla ruku u znak koji je Kali protumačila kao odsutan pozdrav iz navike. Odgovorila je na mahanje i pevala uz Dejva dok je kao po toboganu vozila putem kroz sunce i senku. Kada se put opet ispravio, nagazila je gas, prolećući kraj valovitih oranica, motela kraj puta, razbacanih kuća, sa planinskim masivom pred sobom. Kuće su postajale brojnije a manje kako se približavala granici naselja Vudsboro. Usporila je, uhvatio ju je jedan od dva semafora koliko ih gradić ima, i sa zadovoljstvom primetila da je jedna od radnji, zavučenih uz ugao Glavne i ulice Planinski lovor, picerija. Prodavnica pića nalazila se na naspramnom uglu. Dobro je to znati, pomislila je i polako se primicala kada se upalilo zeleno. Prizivajući Leova uputstva iz sećanja, skrenula je u Glavnu ulicu i zaputila se na zapad. Građevine duž glavnog poteza bile su uredne, i stare. Od cigle ili drveta ili kamena, oslanjale su se udobno jedna na drugu, spreda zaštićene tremovima ili osunčanim malim verandama. Ulične svetiljke su bile starinske kao fenjeri sa kočija, a trotoari su bili popločani ciglom. Cveće u saksijama visilo je sa krovnih greda, sa šipki i ograda tremova. I dalje su visile zastave. Američke, i upadljivi ukrasni barjaci koje ljudi vole da okače da bi najavili sezonu praznika. Pešački saobraćaj je bio redak i sporadičan kao i vozila. Baš, pomislila je Kali, kao što se i očekuje u Glavnoj ulici, SAD. Zapazila je kafe, gvožđarsku radnju, malu biblioteku i još manju knjižaru, nekoliko crkava, par banaka, kao i određeni broj radnji koje su svoje usluge reklamirale malim, diskretnim oznakama. Do vremena kada je stigla do drugog semafora, zapadni deo grada bio je snimljen u njenim mislima. Skrenula je udesno kada se put razdvojio, sledeći svoju krivudavu putanju. Šume su se opet primicale. Guste, senovite, tajnovite. Prešla je prevoj, a planine su ispunile vidik. I tu je bilo to. Zaustavila se ukraj puta, pored znaka koji je najavljivao: DOMOVI U ANTIETAM KRIKU Preduzimači Dolan i sin Grabeći svoj fotoaparat i prebacujući mali ranac preko ramena, Kali je izašla iz kola. Prvo je uputila dug pogled, zagledajući teren. Bilo je tu veliko prostranstvo niskog zemljišta, a prema izgledu zemlje nasute davno pri iskopavanju, bila je veoma močvarna. Drveće - stari hrastovi, visoki jablanovi, poneka lipa - pružali su se ka zapadu i jugu i bili gušći duž potoka, kao da ga brane od uljeza. Deo gradilišta je bio ograđen trakom, a tu se potok širio u popriličnu baru. Prema maloj skici koju joj je nacrtao Leo, zove se Sajmonova rupa. Pitala se ko je bio taj Sajmon i zašto je bara nazvana po njemu. Sa druge strane puta je bio potez obradive zemlje, nekoliko vremenom išibanih pomoćnih zgrada, stara kamena kuća i mašine zlokobnog izgleda. Uočila je velikog braon psa opruženog u malo senke. Kada je primetio njen pogled, pomakao se da dvaput premlati repom po prašini. „Ne, nemoj da ustaješ“, rekla mu je. „Suviše je prokleto vruće za druženje.“ Vazduh je brujao od letnje tišine koju su činili vrućina, insekti i zabačenost.
- 16 -
Podigla je aparat i načinila niz snimaka, i upravo se spremala da preskoči ogradu gradilišta kada je, usred onog mira, začula zvuk auta koji se približava. Bio je to još jedan terenac sa pogonom na sva četiri točka. Jedna od malih, urednih i, po Kalinom mišljenju, manekenskih stvarčica, koje su u velikoj meri zamenile karavane u predgrađima. Ovaj je bio napadno crven i čist kao za izložbu. Zapanjilo ju je što žena koja je izašla iz njega ostavlja isti utisak. Manekenska, pomalo napadna, i savršena kao za izložbu. Sa svojom negovanom plavom kosom, lepršavim žutim pantalonama i majicom, izgledala je kao sunčev zrak. ,,Dr Danbruk?“ Lana je ponudila testirajući osmeh. „Tako je. Vi ste Kembelova?“ „Da, Lana Kembel.“ Sada je i ona pružila ruku i energično protresla Kalinu. „Tako mi je drago da vas upoznam. Žao mi je što kasnim da vas ovde sačekam. Imala sam malo kačenje sa dečjim vrtićem.“ „Nema problema. Upravo sam stigla.“ „Veoma nam je drago što neko sa vašom reputacijom i iskustvom pokazuje interesovanje za ovo. I ne“, rekla je kada su se Kaline obrve podigle, „nikada nisam čula za vas dok ovo nije počelo. Ne znam ništa o vašoj oblasti, ali učim. A veoma sam brza u učenju.“ Lana je pogledala nazad ka ograđenoj površini. „Kada smo čuli da su kosti stare hiljade godina...“ „'Mi' je organizacija za konzervaciju koju predstavljate?“ „Da. Ovaj deo zemlje ima nekoliko područja koja su od istorijskog značaja. Građanski rat, revolucija, američki urođenici.“ Odbacila je pramen kose vrhom prsta, i Kali je spazila blesak njene burme. „Istorijsko društvo, Društvo za očuvanje i izvestan broj građana Vudboroa i okolnog područja su se udružili da ospore gradnju. Potencijalni problemi koje stvara dvadeset pet ili trideset novih kuća, procenjenih pedeset automobila više, pedesetoro dece više koju treba školovati...“ Kali je podigla šaku. „Ne morate da mi objašnjavate. Gradska politika nije moja oblast. Ja sam došla da obavim preliminarno razgledanje lokacije - uz Dolanovu dozvolu“, dodala je. „Do ovog časa je on bio potpuno naklonjen saradnji.“ „Neće ostati takav.“ Lanine usne su se stisle. „On želi ovu gradnju. Već je udavio puno novca u nju, a ima i ugovore za tri-četiri kuće.“ „Ni to nije moj problem. Ali ću ja postati njegov ako pokuša da blokira iskopavanje.“ Kali se žustro prebacila preko ograde i kratko pogledala nazad. „Vi možda želite da sačekate ovde. Zemlja je blatnjava tamo. Upropastićete cipele.“ Lana je oklevala, a zatim uzdahnula zbog svojih omiljenih sandala. Prekoračila je ogradu. „Možete li da mi kažete ponešto o procesu? Šta ćete raditi?“ „U ovom času ću da pogledam naokolo, napravim poneku fotografiju, uzmem svega nekoliko uzoraka. Ponovo, uz odobrenje vlasnika zemljišta.“ Iskosa je pogledala Lanu. „Da li Dolan zna da ste ovde?“ „Ne. Ne bi mu se dopalo.“ Lana je birkala put oko gomila zemlje i pokušavala da ne zaostane za Kalinim dugim koracima. „Vi ste odredili starost kostiju“, nastavila je. „Aha. Isuse, koliko li je ljudi trupkalo po ovom mostu? Pogledaj ovo sranje.“ Iznervirana, Kali se sagla da dohvati praznu kutiju od cigareta. Zgurala ju je u svoj džep.
- 17 -
Kada se približila bari, čizme su joj malo utonule u meko zemljište. „Plavljenja potoka“, rekla je gotovo za sebe. „Plavio je ovde kada god mu zatreba, hiljadama godina. Nanosio mulj na zemlju, sloj po sloj.“ Čučnula je i zagledala se u zbrkanu rupu. Otisci stopala kroz nju naterali su je da zavrti glavom. „Kao da je neka prokleta turistička atrakcija.“ Fotografisala je i odsutno pružila aparat Lani. „Moraćemo malo da kopamo na lokaciji, uradimo stratigrafiju...“ „To je proučavanje stratuma, slojeva naslaga u zemljištu. Bubala sam“, dodala je Lana. „To će vam dobro doći. U svakom slučaju, nema razloga da ne pogledamo šta je baš ovde.“ Kali je uzela mali ručni ašov iz svog ranca i kliznula dole u rupu od dva metra. Počela je da kopa, polako, metodično, dok je Lana stajala iznad, pljeskajući bubice i pitajući se šta li se od nje očekuje. Očekivala je stariju ženu, neku ofucanu zaluđenicu punu fascinantnih priča. Nekoga ko će ponuditi neograničenu podršku. Ono što je zatekla je mlada, atraktivna žena, naoko nezainteresovana, čak i cinična, prema bici koja se odvija u ovom kraju. „Hm. Da li često ovako nalazite lokacije? Sasvim slučajno.“ „Mmm-hmm. Slučajno otkrivanje je jedan od načina. Prirodni uzroci - recimo zemljotres - su drugi. Ili premeravanja, aerofotografija, podzemna detekcija. Ima puno naučnih načina da se tačno odredi položaj. Mada je srećan slučaj podjednako vredan.“ „Znači, ovo nije neobično.“ Kali je zastala dovoljno dugo da pogleda naviše. „Ako se nadate da proizvedete dovoljno interesovanje da ne bi došao veliki zli građevinar, metod pronalaženja lokacije vam neće dati baš dugo odlaganje. Što više širimo civilizaciju, gradimo gradove, sve češće ispod njih nailazimo na ostatke drugih civilizacija.“ „Ali, ako je lokacija sama po sebi od velikog naučnog značaja, eto meni dugog odlaganja.“ „Verovatno.“ Kali se vratila sporom, pažljivom kopanju. „Zar nećete da dovedete ekipu? Iz svog razgovora sa dr Grinbaumom sam razumela...“ „Za ekipe je potreban novac, što znači donacije, što znači papirologiju. Time se bavi Leo. Dolan snosi troškove, u ovom času, za preliminarni i laboratorijski rad.“ Nije se potrudila da podigne pogled. „Cenite li da bi se opružio za celu ekipu, opremu, smeštaj i laboratorijske troškove za formalno iskopavanje?“ „Ne.“ Lana je ispustila dah. „Ne, ne cenim. To mu no bi išlo na ruku. Mi imamo izvestan fond, a radimo na tome da skupimo još.“ „Upravo sam se provezla kroz deo vašeg gradića, gđo Kembel. Procenjujem da ne biste mogli skupiti više sem za to da dovedemo nekoliko studenata sa koledža sa lopatama i tablama za beleške.“ Ljutnja je navela Lanine obrve da se podignu. „Mislila sam da bi neko u vašoj profesiji bio voljan, čak i rad, da svoje vreme i energiju posveti nečem ovakvom, da radi maksimalno naporno da bi sprečio da ovo bude uništeno.“ „Nisam ni rekla da nije tako. Dodajte mi aparat.“ Sada nestrpljiva, Lana se primakla i osetila kako joj sandale tonu u blato. „Sve što od vas tražim je - o, bože, da li je to još jedna kost? Da li je to...“ „Femur odrasle osobe“, rekla je Kali, a nimalo onog uzbuđenja od kojeg joj je krv ključala nije se osetilo u njenom glasu. Uzela je aparat, napravila snimke iz raznih uglova. „Hoćete li je odneti u laboratoriju?“
- 18 -
„Ne. Ostaje ovde. Ako je izvučem iz vlažnog zemljišta, osušiće se. Trebaju mi propisne posude pre nego što iskopam kost. Ali, uzimam ovo.“ Pipavo, Kali je uklonila pljosnat, zašiljeni kamen iz vlažnog zida blata. „Pomozite mi.“ Trgavši se samo malo, Lana je pružila ruku dole i uhvatila prljavu Kalinu ruku. „Šta je to?“ „Vrh koplja.“ Ponovo je čučnula, izvadila vrećicu iz ranca i u nju zatvorila kamen i napravila oznaku. „Nisam znala puno o ovom kraju do pre nekoliko dana. Ništa o njegovoj geološkoj istoriji. Ali i ja učim brzo.“ Obrisala je ruke o svoje farmerke, uspravljajući se. „Riolit. Bilo ga je obilje u ovim brdima. A ovo...“ Okrenula je zaštićeni kamen u svojoj šaci. „Ovo meni liči na riolit. Moguće je da je ovo bilo privremeno naselje - neolitska naseobina. A možda i više od toga. Ljudi su u toj eri počinjali da se stalno naseljavaju, da obrađuju zemlju, pripitomljavaju životinje.“ Da je bila sama, da je sklopila oči, mogla je to da sebi dočara u mislima. „Nisu bili toliko nomadi kako smo nekada verovali. Ono što mogu da vam kažem, gđo Kembel, iz ovog vrlo površnog proučavanja, jeste da ovde imate nešto vrlo seksi.“ „Dovoljno seksi za donacije, ekipu, formalno iskopavanje?“ „O, da.“ Kroz njena sočiva u boji čaja, Kalin pogled je odmeravao polje. Već je počela da iscrtava lokaciju. „Niko neće kopati temelje za kuće na ovoj lokaciji u izvesnom periodu. Imate li lokalne medije?“ Sjaj se pojavio u Laninim očima. „Male nedeljne novine u Vudsborou. Dnevne u Hagerstaunu. A postoji i dopisnik mreže novina u Hagerstaunu. Oni već prate ovu priču.“ „Daćemo im još, a onda to tresnuti na nacionalnom nivou.“ Kali je zagledala Lanino lice dok je zatvorenu kesu stavljala u ranac. Da, lepa kao sunčev zrak, pomislila je. I pametna. „Kladim se da stvarno dobro izgledate na televiziji.“ „Tačno“, rekla je Lana uz osmeh. „A vi?“ „Ja sam ubica.“ Kali je opet zagledala područje, počinjući da zamišlja. Počinjući da planira. „Dolan to nije znao, ali je njegova gradnja sjebana pre pet hiljada godina.“ „On će vam se suprotstaviti.“ „On će izgubiti, gđo Kembel.“ Ponovo je Lana pružila ruku. „Neka bude Lana. Koliko brzo želiš da se obratiš štampi, doktorka?“ „Kali.“ Napućila je usne i premišljala. „Čekaj da se čujem sa centralom, sa Leom, i nađem gde da se smestim. Kakav je onaj motel pored gradića?“ „Odgovarajući.“ „Nailazila sam i na mnogo gore od odgovarajućeg. Poslužiće za početak. Okej, da obavim ono osnovno. Imaš li broj na kom te mogu naći?“ „Moj mobilni.“ Lana je izvukla vizit-kartu i napisala broj. „Danju i noću.“ „U koliko sati su večernje vesti?“ „Pola šest." Kali je pogledala na sat i preračunala. „Trebalo bi da je dovoljno vremena. Ako uspem da pokrenem stvari, javiću se do tri.“ Pošla je nazad ka kolima. Lana se mučila da ne zaostane. „Da li bi bila voljna da se obratiš skupu građana?“ „To ostavi Leu. Bolje mu ide s ljudima nego meni.“ „Kali, hajde da pribegnemo seksualnoj diskriminaciji.“ „Svakako.“ Kali se na trenutak oslonila na ogradu. „Muškarci su svinje čijom svakom misli i činom upravlja penis.“ - 19 -
„Pa, to se podrazumeva, ali ono što sam mislila u ovom slučaju jeste da će ljudi biti znatno više zaintrigirani i zainteresovani mladim, atraktivnim ženskim arheologom nego sredovečnim muškarcem koji prvenstveno radi u laboratoriji.“ „I zato ću ja govoriti TV ekipi.“ Kali se propela preko ograde. „I ne uzimaj olako Leov uticaj. On je bio kopač u vreme kada smo ti i ja sisale palčeve. On je toliko pasioniran da se ljudi uzmuvaju.“ „Hoće li on doći iz Baltimora?“ Kali je pogledala nazad prema lokaciji. Simpatična ravnica, šarm potoka i svetlucanje bare. Zelenilo i misteriozne šume. Da, mogla je da razume zašto ljudi žele da ovde sagrade kuće, skrase se kraj drveća i vode. Sumnjala je da su to činili i ranije. Hiljadama godina ranije. Mada će ovog puta morati da potraže drugo mesto. „Ne bi mogla da ga sprečiš. Do tri“, ponovila je i zavukla se u „rover“. Već je izvlačila svoj mobilni i pozivala Lea kada je pošla odatle. „Leo.“ Premestila je telefon tako da bi mogla da odšrafi klima-uređaj. „Naleteli smo na zlato.“ „Da li je to tvoje stručno mišljenje?“ „Naišla sam na femur i vrh koplja koji su mi praktično sami pali šaka. A to je u nekoj rupi koju je iskopala teška mehanizacija na mestu po kome su ljudi trupkali kao da je Diznilend. Treba nam obezbeđenje, ekipa, oprema, i treba nam ta donacija. I sve to što je moguće pre.“2 „Već sam potegao za fondove. Dobićeš neke studente sa UM-a.“ „Apsolvente ili novajlije?“ „O tome se još raspravlja. Univerzitet traži pravo da prvi prouči neke artefakte. A ja na brzinu pregovaram sa Prirodnjačko-istorijskim muzejom. Digao sam frku, Blondi, ali će mi trebati prokleto više od par kostiju i vrha koplja da bi se nastavila.“ „I dobićeš. To je naseobina, Leo. Osećam to. A uslovi zemljišta? Isuse, ne bi mogli biti bolji. Možda ćemo imati malo kačenja s Dolanom. Ova advokatica je prilično uvere na u to. Politika varošice na delu. Trebaće nam neke budže da bi on sarađivao. Kembelova hoće da sazove gradski skup.“ Kali je žudno pogledala ka piceriji pre nego što je iz grada skrenula ka motelu. „Regrutovala sam se za to.“ „Kada?“ „Što pre to bolje. Hoću da zakažem intervju sa lokalnom televizijom kasnije popodne.“ „Prerano je za medije, Kali. Tek skupljamo municiju. Ne želiš da izletiš sa pričom pre nego što smislimo strategiju.“ „Leo, usred leta smo. Imamo svega nekoliko meseci pre nego što budemo morali da se spakujemo za zimu. Medijska pažnja pravi pritisak na Dolana. Ako ne odstupi da bi nas pustio da radimo i odbija da da donaciju za nalaze, ili pritisne da nastavi gradnju, ispašće gramzivi tupan bez respekta za nauku i istoriju.“ Zavukla se na parking motela, parkirala i, ponovo premeštajući telefon, zgrabila svoj ranac. „Nema baš puno toga što možeš da im kažeš.“ „Umem da napravim da i malo izgleda puno“, rekla je dok je izlazila iz kola i odlazila ka zadnjem delu „rovera“ da uzme putnu torbu. Kada ju je prebacila preko ramena, izvukla je kutiju svog violončela. „Veruj mi u tom pogledu i skupi mi ekipu. Uzeću studente i izmoriti ih načisto dok ne vidim da li su čemu.“ - 20 -
Cimnula je da otvori vrata predvorja, i prišla recepciji. „Treba mi soba. Najveći krevet koji imate na najmirnijem mestu. Daj mi Rozi“, rekla je u telefon. „I Nika Longa ako možeš do njega da dođeš.“ Iskopala je kreditnu karticu i spustila je na šank. „Mogu da se zavuku u motel odmah pored gradića. Ja se upravo prijavljujem.“ „Koji motel?“ „Do đavola, ne znam. Kako se zove ovo mesto?“, pitala je Kali službenicu. „Kolibri In.“ „Bez zezanja? Slatko. Kolibri In, na Merilend putu broj 34. Daj mi ruke, oči i leđa, Leo. Počeću test-kopanje ujutru. Zvaću te opet.“ Prekinula je vezu i zavukla telefon u džep. „Postoji li posluživanje u sobi?“, upitala je službenicu. Žena je izgledala kao ostarela lutkica i intenzivno je mirisala na vrećicu lavande. „Ne, dušo. Ali nam je restoran otvoren od šest ujutru do deset uveče svakog dana u nedelji. Najbolji doručak koji ćeš naći bilo gde van kuhinje svoje mame.“ „Da mi poznajete majku“, zakikotala se Kali, „znali biste da to ne govori suviše. Mislite li da postoji kelnerica ili portir koji bi voleli da zarade ekstra deseticu donošenjem hamburgera, pomfrita i dijet-pepsi u moju sobu? Dobro pečen što se tiče hamburgera. Imam neka posla koja ne mogu da čekaju.“ „Mojoj baki bi dobro došla desetica. Ja ću se pobrinuti za to.“ Uzela je novčanicu od deset dolara i pružila Kali ključ okačen za ogromni crveni plastični privezak. „Smestiću te pozadi, soba šes' nula tri. Ima ogroman krevet i dosta je mirna. Verovatno će mi trebati oko pola sata za hamburger.“ „Cenim to.“ „Gđice... ah...“ Žena je zurila u nažvrljani potpis na prijavnoj kartici. „Danbok.“ „Danbruk.“ „Danbruk. Vi ste muzičar?“ „Ne. Ja živim od kopanja po blatu. A ovo sviram“ - prodrmala je ogromnu crnu kutiju „radi opuštanja. Recite svojoj baki da ne zaboravi kečap.“ U četiri sata, obučena u čiste maslinastozelene pantalone i kaki kampersku košulju, sveže oprane kose zategnute pozadi u gladak rep, Kali je još jednom pošla na lokaciju. Radila je na svojim beleškama i elektronskom poštom poslala njihovu kopiju Leu. U povratku je svratila u poštu da mu ekspresno pošalje svoj nerazvijeni film. Stavila je male srebrne minđuše sa keltskom šarom i provela deset veoma intenzivnih minuta baveći se šminkanjem. Kamerman i pomoćnici su se već spremali za prenos. Kali je zapazila da je Lana Kembel takođe tu, držeći za ruku dečaka neuredne kose, koji je imao krastu na kolenu, prljavštinu na bradi i nekakvo anđeosko lice koje je najavljivalo nevolje. Dolan, sa svojom karakterističnom plavom košuljom i crvenim tregerima, stajao je direktno iza znaka svoje firme i već je razgovarao sa ženom za koju je Kali procenila da je reporter. Pretpostavljala je da je to Ronald Dolan po tome što nije izgledao zadovoljno. Onog časa kada je primetio Kali, odvojio se i domarširao do nje. „Ti si Danbrukova?“ ,,Dr Kali Danbruk.“ Uputila mu je osmeh moćnika. Kali je znala da se neki muškarci rastope kada ona upotrebi svu moć. Dolan je naizgled bio imun na to. „Šta se, do đavola, zbiva ovde?“ Pošao je prstom ka njenim grudima, ali na sreću po sebe nije je dotakao. - 21 -
„Lokalna televizija je zatražila intervju. Uvek pokušavam da sarađujem. Gospodine Dolan“ - i dalje se smešeći, dotakla je njegovu ruku kao da su zemljaci - „vi ste veoma srećan čovek. Arheološka i antropološka zajednica nikada neće zaboraviti vaše ime. Na časovima će predavati o vašoj lokaciji generacijama. Imam ovde kopiju svog preliminarnog izveštaja.“ Pružila mu je fasciklu. „Biće mi drago da vam objasnim sve što ne razumete. Shvatam da je deo toga prilično stručan. Da li je predstavnik Muzeja nacionalne istorije na Smitsonijanu već stupio u kontakt sa vama?“ „Šta?“ Zurio je u izveštaj kao da mu je dala živu zmiju. „Šta?“ „Hoću samo da se rukujem sa vama.“ Uzela je njegovu ruku i prodrmala je. „I da vam se zahvalim za vašu ulogu u neverovatnom otkriću.“ „Pazite, slušajte me...“ „Volela bih da odvedem vas, vašu ženu i porodicu na večeru prvom prilikom.“ Zadržala je osmeh na mestu, čak ga i naglasila sa nekoliko treptaja, dok ga je gazila kao valjak. „Ali se plašim da ću biti veoma zauzeta narednih nekoliko nedelja. Možete li da me izvinite? Hoću da završim s ovim.“ Pritisla je ruku na srce. „Pričanje pred kamerom uvek me čini malo nervoznom.“ Laž je ukrasila kratkih smehom bez daha. „Ako imate bilo kakva pitanja, ma šta u vezi sa mojim izveštajem ili onima koji će slediti, molim vas da pitate ili mene ili dr Grinbauma. Ja ću veći deo vremena provoditi baš ovde, na lokaciji. Neće me biti teško naći.“ On je opet zaustio da galami, ali je ona požurila da se upozna sa snimateljskom ekipom. „Lukavo“, promrmljala je Lana. „Veoma lukavo.“ „Hvala.“ Čučnula je i zagledala malog dečaka. „Ćao. Jesi li ti reporter?“ „Ne.“ On se zakikotao, i njegove mahovinastozelene oči su zaiskrile od zabave. „Bićeš na televiziji. Mama je rekla da mogu da gledam.“ „Tajlere, ovo je dr Danbruk. Ona je naučnica koja proučava stare, stare stvari.“ „Koske i ostalo“, izjavio je Tajler. „Kao Indijana Džons. Kako to da nemate bič kao on?“ „Ostavila sam ga u motelu.“ „Okej. Jeste li ikada videli dinosaurusa?“ Kali je zaključila da su mu se filmovi izbrkali u glavi i namignula mu. „Sigurno. Kosti dinosaurusa. Ali mi to nije specijalnost. Ja volim ljudske kosti.“ Isprobala mu je ruku stezanjem. „Kladim se da su tvoje dobre. Nateraj mamu da te nekad dovede i pustiću te da kopaš. Možda ćeš i ti naći neku.“ „Stvarno? Mogu? Zaista?“ Oduševljen, zaigrao je u svojim „najkama“ i povukao Lanu za ruku. „Molim te?“ „Ako dr Danbruk kaže da je to u redu. Lepo od tebe“, rekla je Kali. „Volim decu“, kazala je Kali dok se uspravljala. „Ona nisu naučila kako da isključe mogućnosti. Idem da obavim ovo.“ Prešla je rukom preko osunčane kose. „Vidimo se kasnije, Taj-Rekse.“ Suzan Kalen je eksperimentisala sa novim receptom. Kuhinja joj je bila podjednako naučna laboratorija i kućno utočište. Nekada je pekla jer je uživala u tome i zato što je to nešto što domaćice rade. Često se smejala sugestijama da otvori sopstvenu pekaru. Bila je supruga, zatim majka, ne poslovna žena. Nikada nije imala aspiracija za karijeru izvan doma. Kasnije, pekla je da izbegne sopstveni bol. Da se zaokupi nečim sem sopstvene krivice i tuge i strahova. - 22 -
Zatrpala se u testo za kolače, kore za pite i mešenje kolačića. I, sve u svemu, utvrdila je da je to efikasnija terapija nego sva savetovanja, sve molitve i sva pojavljivanja u javnosti. Dok su se njen život, njen brak, njen svet, uporno raspadali, pečenje je bilo nekakva konstanta. Iznenada, poželela je više. Bilo joj je potrebno više. Suzanina kuhinja je rođena u običnoj, čak neinspirativnoj sobi u urednoj kućici nadomak kuće u kojoj je odrasla. Prvo je prodavala lokalnim radnjama, i obavljala sve - od nabavke, planiranja, pečenja i pakovanja do isporuke - sama. Kroz pet godina interesovanje je bilo dovoljno veliko da nekoga zaposli, da kupi kombi i svoje proizvode počne da prodaje po celom okrugu. Kroz deset, dostigla je nivo cele države. Mada više nije sama pekla, a pakovanje, distribucija i publicitet su bili u domenu raznih ogranaka njene korpora čije, Suzan je i dalje volela da vreme provodi u sopstvenoj kuhinji, smišljajući nove recepte. Živela je u velikoj kući priljubljenoj visoko uz kosinu i od puta zaštićenoj šumom. I živela je sama. Kuhinja joj je bila ogromna i sunčana, sa hektarima napadnoplavih radnih površina, četiri profesionalne pećnice i dve nemilosrdno organizovane ostave. Njena atrijumska vrata vodila su u popločani deo dvorišta i nekoliko tematskih vrtova, ako bi osetila potrebu za svežim vazduhom. Kraj erkera su stajali udobna sofa i tvrdo punjena fotelja, ako bi poželela da se sklupča, i potpuno opremljeni računarski centar, ako bi se ukazala potreba da zapiše recept ili proveri postojeći u svojim zapisima. Prostorija je bila najveća u kući, i ona je mogla srećno provesti ceo dan ne napuštajući je. Sa pedeset dve, bila je veoma bogata žena, koja bi mogla živeti bilo gde u svetu, raditi šta joj se prohte. A njoj se htelo da peče i živi u zajednici u kojoj se rodila. Mada je izabrala zidni televizor radi zabave više nego radi muzike, pevušila je dok je mutila jaja i šlag u činiji. Kada je čula da počinju vesti u pola šest, prekinula je posao dovoljno dugo da nalije sebi čašu vina. Probala je fil koji je umutila, zatvorila oči i premišljala dok je premetala zalogaj jezikom da bolje oseti ukus. Dodala je kašiku vanile. Promešala, probala, odobrila. I pedantno zapisala taj dodatak u svoj blok. Uhvatila je pominjanje Vudboroa na televiziji i, podižući vino, okrenula se da pogleda. Ugledala je zdelu Glavne ulice i nasmešila se kada je ugledala radnju svog oca. Bila je tu još jedna zdela brda i polja oko grada, dok je reporterka govorila o istorijskoj zajednici. Sada zainteresovana, sigurna da će izveštaj biti posvećen nedavnom otkriću blizu Antietam Krika, prišla je bliže ekranu. I klimnula glavom, znajući kako će zadovoljan biti njen otac što reporterka govori o značaju lokaliteta i uzbuđenju naučnog sveta zbog mogućnosti koje su tu izbile na videlo. Pijuckala je, razmišljajući o tome da će pozvati svog oca čim se prilog završi, i slušala na pola uva dok su predstavljali dr Kali Danbruk. Kada je Kalino lice ispunilo ekran, Suzan je trepnula i zapiljila se. Gorelo joj je pozadi u grlu kada je prišla još bliže ekranu. Srce je počelo da joj lupa, bolno, o rebra, dok je gledala u tamnoćilibarske oči ispod ravnih obrva. Koža joj je postala vrela, zatim hladna, a dah joj je postao kratak i rastrzan. Odmahnula je glavom. Sve u njoj je zujalo kao roj zolja. Nije mogla da čuje ništa drugo, mogla je samo da šokirano posmatra dok su se ta široka usta blago isturene gornje vilice pomerala. - 23 -
A kada su se usta nasmešila, brzo, vedro, i tri plitke rupice iskočile, čaša u Suzaninoj ruci je kliznula iz drhtavih prstiju i tresnula o pod kraj njenih nogu.
- 24 -
Tri
Suzan je sedela u dnevnoj sobi kuće u kojoj je odrasla. Lampe koje je svojoj majci pomogla da odabere otprilike deset godina ranije stajale su na miljeima koje je njena baka isheklala pre nego što je ona rođena. Sofa je bila nova. Morala je da uhvati na galamu da bi oca naterala da zameni staru. Tepisi su podignuti i odloženi preko leta, a letnje zavese od tanke tkanine na tufne, zamenile su zimske zastore. Ti kućni poslovi bili su nešto što je njena majka radila svake sezone, nešto što je njen otac nastavio da radi prosto zato što su bili rutina. O bože, koliko joj nedostaje majka. Njene ruke su bile skupljene u krilu, pobeleli prsti čvrsto pritisnuti o stomak kao da štiti dete koje je nekada živelo u njenoj utrobi. Lice joj je bilo prazan list, neodređeno i bezbojno. Kao da je upotrebila svu svoju energiju i snagu da okupi svoju porodicu. Sada je mesečarka, usnula između prošlosti i sadašnjosti. Daglas je sedeo na ivici otomana starijeg od njega. Posmatrao je svoju majku krajičkom oka. Ona je i dalje bila skamenjena, i izgledala je daleko od njega koliko i Mesec. Stomak mu je bio stegnut i isprepletan kao prsti njegove majke. Vazduh je mirisao na trešnjev duvan iz dekine lule za posle večere. Topla aroma koja se nikada ne gubi. A uz njega je tu bio hladni zadah stresa njegove majke. Imao je miris, oblik i suštinu koju su činili napor i strah i krivica, i bacali su ga nazad u užasne i bespomoćne dane detinjstva kada je ta žuta fleka u vazduhu prožimala sve. Njegov deda je stezao daljinski jednom rukom a drugu oslanjao na Suzanino rame, kao da je drži na mestu. „Nisam hteo da propustim izveštaj“, rekao je Rodžer, a zatim pročistio grlo. „Zatražio sam od Daga da trkne kući ovamo i spremi video čim mi je Lana ispričala za to. Nisam još odgledao.“ On je skuvao čaj. Njegova žena je kuvala čaj, uvek, za bolest i uznemirenost. Pogled na beli čajnik sa njegovim malim ružama pružao mu je utehu, kao i heklani miljei, i lake letnje zavese. „Dag je odgledao.“ „Da, odgledao sam. Premotano je.“ „Pa...“ „Pusti ga, tata.“ Suzanin glas je postao piskav, i pod rukom njenog oca telo joj je opet oživelo i zadrhtalo. „Pusti sada.“ „Mama, ne treba ti da se toliko uzbuđuješ...“ „Pusti.“ Okrenula je glavu i zagledala se u svog sina očima koje su bile oivičene crvenilom i pomalo divlje. „Samo gledaj.“ Rodžer je pokrenuo traku. Šaka na Suzaninom ramenu počela je da gnječi. „Brzo premotavanje do... ovde.“ Energija je opet ošinula i naterala Suzan da zgrabi daljinski, petlja oko dugmića. Usporila je traku na normalnu brzinu kada se Kalino lice pojavilo na ekranu. „Pogledaj je. Bože. O, bože moj.“ „Slatki Isuse“, mrmljao je Rodžer. Poput molitve. - 25 -
„Vidiš.“ Suzana je ukopala prste u njegovu nogu, ali nije skretala pažnju sa ekrana. Nije mogla. „Vidiš. To je Džesika. Moja Džesi.“ „Mama.“ Daglasu se srce kidalo zbog načina kako je to izgovorila. Moja Džesi. „Pocrnela je, ali... Isuse, ona advokatica, deko. Lana. Ona liči na Džesi isto koliko i ova žena. Mama, ne možeš to da znaš.“ „Mogu da znam“, prasnula je. „Pogledaj je. Pogledaj!“ Pritisla je daljinski i zamrzla ekran u trenutku kada se Kali smešila. „Ima oči svog oca. Ima Džejeve oči - istu boju, isti oblik. I moje rupice. Tri rupice, kao i ja. Kakve je mama imala. Tata...“ „Sličnost je velika.“ Rodžer je osetio slabost kada je to rekao, nekako prokrkljao. „Ten, oblik lica. Te crte.“ Nešto mu se dizalo u grlu i izgledalo je da su u tome jednaki delovi panike i nade. „Poslednja likovna projekcija...“ „Imam je.“ Suzan je poskočila, zgrabila fasciklu koju je donela sa sobom i izvukla kompjuterski generisanu sliku. „Džesika, sa dvadeset pet godina.“ Sada je i Daglas ustao. „Mislio sam da si prestala da ih praviš. Mislio sam da si prestala.“ „Nikada nisam prestala.“ Suze su htele da poteku, ali ih je ona potisnula gvozdenom voljom koja ju je provukla kroz svaki dan poslednjih dvadeset devet godina. „Prestala sam da pričam o tome jer te to uzbuđuje. Ali nikada nisam prestala da tražim. Nikada nisam prestala da verujem. Pogledaj svoju sestru.“ Gurnula mu je sliku u ruke. „Pogledaj je“, zahtevala je i naglo se okrenula nazad ka televizoru. „Mama. Za ime boga.“ Držao je sliku, dok je bol koji je potisnuo, voljom po svemu podjednako jakom kao i njegove majke, počeo ponovo da ga obuzima. Zbog toga se osećao bespomoćno. Od toga mu je bilo muka. „Sličnost“, nastavio je. „Smeđe oči, plava kosa.“ Za razliku od njegove majke, on nije mogao da se hrani nadom. Nada ga je uništavala. „Koliko drugih devojaka, žena, si pogledala i ugledala Džesiku? Ne mogu da podnesem da te gledam kako opet prolaziš kroz to. Ne znaš ništa o njoj. Koliko godina ima, odakle dolazi.“ „Onda ću to saznati.“ Uzela je nazad fotografiju, stavila je u fasciklu rukama koje su opet bile mirne. „Ako ti ne možeš da podneseš, onda se drži podalje. Kao tvoj otac.“ Znala je da je to okrutno, saseći jedno dete koje očajnički želi drugo. Znala je da je pogrešno navaliti na svog sina dok steže duh svoje ćerke uz grudi. Ali će on ili pomoći ili se kloniti. Ne postoji neutralnost u Suzaninoj potrazi za Džesikom. „Pretražiću kompjuterski.“ Daglasov je glas bio hladan i miran. „Pribaviću ti sve informacije koje mogu.“ „Hvala ti.“ „Koristiću svoj laptop pozadi u radnji. Brz je. Poslaću ti šta nađem.“ „Poći ću s tobom.“ „Ne.“ Umeo je da bude odsečan koliko i ona. „Ne mogu da razgovaram s tobom kad si ovakva. Niko ne može. Bolje ću to obaviti sam.“ Izašao je bez ijedne reči više. Rodžer je dugo odahnuo. „Suzan, on samo brine za tebe.“ „Niko se ne može brinuti za mene. Dobro bi mi došla podrška, ali mi ničija briga ne pomaže. Ovo je moja kći. Ja to znam.“ „Možda i jeste.“ Rodžer je ustao i prelazio šakama uz i niz Suzanine ruke. „A Dag ti je sin. Ne navaljuj na njega, dušo. Ne gubi jedno dete pokušavajući da nađeš drugo.“ „On ne želi da veruje. A ja moram.“ Zurila je u Kalin lik na ekranu. „Moram.“
- 26 -
Znači, ona je pravih godina, mislio je Dag zagledajući informacije iz svoje potrage. Činjenica da je njen rođendan bio naveden u istoj nedelji kada i Džesikin nije baš mogla poslužiti za velike zaključke. Njegova majka će to videti kao dokaz i ignorisati ostale podatke. On je suve činjenice mogao da pretoči u način života. Iz gornje srednje klase, iz predgrađa. Jedino dete Eliota i Vivijen Danbruk iz Filadelfije. Gđa Danbruk, nekada Vivijen Hamfriz, pre braka je svirala drugu violinu u Bostonskom simfonijskom orkestru. Ona, njen muž i malo dete preselili su se u Filadelfiju, gde se Eliot Danbruk zaposlio kao specijalizant hirurgije. To je značilo novac, stil, poštovanje prema umetnosti i nauci. Odrasla je u povlašćenim uslovima, diplomirala prva u svojoj klasi na Karnegi Melonu, otišla na magisterijum i, baš nedavno, doktorat. Razvijala je svoju karijeru u arheologiji dok je skupljala sve više titule. Udala se sa dvadeset šest, razvela se ni dve godine kasnije. Bez dece. Saradnik je firme Leonard G. Grinbaum i saradnici, Paleolitskog društva, nekoliko univerzitetskih katedri za arheologiju. Napisala je nekoliko zapaženih radova. Odštampao je ono do čega je mogao doći da bi kasnije proučio. Ali ju je već na prvi pogled procenio kao posvećenu, verovatno briljantnu i koncentrisanu. Bilo je teško u ma čemu od svega ovoga videti bebu koja je mlatila nožicama i vukla ga za kosu. Ono što je mogao da vidi bila je žena koju su odgajili dobrostojeći, poštovani roditelji. Od onih koji verovatno nisu nijednom zamenili pelene. Mada njegova majka to neće videti, znao je. Ona će videti datum rođenja i ništa više. Baš kao što je postupila bezbroj puta ranije. Ponekad, kada bi to sebi dopustio, pitao se šta je dovelo do raspada njegove porodice. Da li je to bio onaj trenutak kada je Džesika nestala? Ili je to bilo neprestana, nepokolebljiva odlučnost njegove majke da je ponovo nađe? Ili je to bio momenat kada je on sam shvatio jednu prostu činjenicu: da je pokušavajući da dođe do jednog deteta, njegova majka izgubila drugo. Nijedno od njih, izgleda, nije bilo sposobno da živi s tim. On će učiniti šta može, kao što je već bezbroj puta učinio. Priključio je datoteke i elektronski ih poslao svojoj majci. Zatim je isključio svoj računar, isključio misli. I zakopao se u knjigu. Ništa nije nalik početku kopanja, onom vremenu kada je sve moguće a potencijal otkrića bezgraničan. Kali je dobila nekoliko svežih likova studenata, koji bi mogli više pomoći nego smetati. U ovom času, oni su bili raspoloživa radna snaga koja je došla zajedno sa malim fondom sa univerziteta. Prihvatiće šta joj se nudi. Volela bi da ima Rouz Džordan za geologa, ženu koju ceni i koja joj je simpatična. Na raspolaganju joj je Leova laboratorija i sam Leo kao konsultant. Kada jednom uspe da dovuče Nika Longa za antropologa, biće na konju. Radila je sa studentima, kopajući lopatom uzorke, i već je odabrala dvesta godina star hrast na severozapadnom kraju bare kao svoj vremenski orijentir. Sa njim kao reperom, počeće da mere vertikalne i horizontalne udaljenosti svega na lokalitetu. Plan površine lokaliteta je dovršila prethodne večeri, i počela je da iscrtava podelu na kvadratne metre. - 27 -
Danas počinju da razvlače kanape da bi označili tu podelu. Zatim počinje zabava. Hladni front je oborio vlažnost i temperaturu u gotovo prihvatljiv opseg. Takođe je doneo i kišu prethodne noći, koja je zemlju natopila i razmekšala. Čizme su joj već bile blatnjave i iznad članaka, ruke su joj bile prljave i zaudarala je na znoj i eukaliptusovo ulje kojim se služila da rastera insekte. Za Kali, teško da može biti bolje. Osvrnula se na zvuk automobilske sirene, a ovog puta ju je ometanje navelo da se osloni o lopatu i naceri. Znala je da Leo neće moći dugo da se drži po strani. „Nastavite tako“, rekla je studentima. „Kopajte polako, prosejavajte pomno. Dokumentujte sve.“ Otišla je da se sretne sa Leom. „Nalazimo ljuspice u svakoj lopati uzorka“, rekla mu je. „Moja teorija je da smo tamo na mestu za tucanje kamena.“ Pokazala je prema mestu gde je dvoje studenata nastavljalo da kopa i prosejava zemlju. „Rozi će verifikovati ljuspice riolita. Sedeli su tamo, oštreći kamen u vrhove strela, kopalja, alatke. Da zađemo malo dublje i naći ćemo odbačene primerke.“ „Ona će stići popodne.“ „Kul.“ „Kako rade studenti?“ „Nisu loši. Devojka, Sonja, ona ima potencijal. Bob, on je sposoban i voljan. I iskren. Zaista, zaista iskren.“ Slegla je ramenima. „Istrošićemo deo toga začas. Reći ću ti šta ja mislim. Svaki put kad se okrenem, neko naleti ovamo tražeći malo poduke. Zadužiću Boba za odnose sa javnošću.“ Kratko je pogledala nazad. „On ima onu dobrodušnu facu kao da je sad došao s farme. Oni će to obožavati. Da ga pustimo da posetiocima drži lepe male lekcije o tome šta radimo, za čim tragamo, kako to radimo. Ne mogu da prekidam svakih deset minuta da bih se igrala finoće prema lokalcima.“ „Ja ću te u tome odmeniti danas.“ „Super. Ja ću razvući kanape. Imam spreman plan površine, ako hoćeš da baciš pogled. Možeš mi pomoći u označavanju parcela između svojih obaveza oko nastave na licu mesta.“ Pogledala je svoj prastari „tajmeks“, a zatim stavila selotejp na spisak koji je ranije napravila i pričvrstila ga na tablu. „Leo, trebaće mi posude. Ne želim da počnem da kosti izvlačim iz tla i dopustim da se pretvore u prah kada se nađu van blata. Treba mi oprema. Treba mi azot, suvi led. Treba mi još alata. Još sita, još mistrija, još đubrovnika, kofa. Treba mi još ljudstva.“ „Imaćeš ih“, obećao je. „Slavna država Merilend dala ti je prvu donaciju za projekat Antietam Krik.“ „Jeste?“ Zgrabila ga je za ramena kada ju je oduševljenje obuzelo. „Jeste? Leo, ti si moja jedina prava ljubav.“ Bučno ga je poljubila u usne. „Kad je već o tome reč.“ Potapšao ju je po prljavim šakama i zakoračio unazad. Bila je veoma zadovoljna što vidi da on ostavlja bezbedno rastojanje među njima. „Moraćemo da popričamo o još jednom ključnom članu ekipe. I dok to radimo, hoću da zapamtiš da smo svi profesionalci, i da ono što ovde radimo može imati ogroman uticaj. Pre nego što završimo, ovaj projekat će možda uključivati naučnike iz celog sveta. Nije stvar u pojedincima, već u otkriću.“ „Ne znam kuda si se namerio, Leo, ali mi se ne sviđa kako si se zaputio tamo.“
- 28 -
„Kali...“ Pročistio je grlo. „Antropološki značaj ovog nalaza je podjednako monumentalan kao i arheološki. Prema tome, ti i rukovodilac antropologije ćete morati da radite zajedno kao upravnici projekta.“ „Pa, za ime božije, Leo, šta sam ja, diva?“ Izvukla je bocu vode sa kopče na svom pojasu i otpila dobar gutljaj. „Nije mi problem da delim ovlašćenja sa Nikom. Njega sam tražila jer znam da dobro sarađujemo.“ „Pa, ovaj...“ Leo nije završio rečenicu, kada se začuo motor nečega što se približava. I potrudio se da se na silu osmehne kada je spazio pridošlice. „Ne možeš uvek da dobiješ ono što hoćeš.“ Prvo je stigao šok, trkajući se sa prepoznavanjem kada je zapazila moćno terensko vozilo u đavolski crnoj boji, a zatim prastari pikap u gnusnoj mešavini izbledele crvene, zarđalo plave i sive osnovne boje kako vuče prljavobelu kamp-prikolicu svu izgrebanu i olupanu. Na boku prikolice bio je nacrtan režeći doberman i ispisana reč KOPAČ. Emocije, isuviše njih, isuviše pomešane, prevelike, svalile su se na nju. Gušile se je u grlu, uvrtale joj stomak, probadale srce. „Kali... pre nego što išta kažeš...“ „Nećeš mi ovo uraditi.“ Morala je da proguta. „Već je urađeno.“ „Au, Leo, ne. Proklet da si. Tražila sam Nika.“ „On nije raspoloživ. U Južnoj Americi je. Ovom projektu su potrebni najbolji, Kali. Grejstoun je najbolji.“ Leo se umalo nije sapleo unazad kada se ona okrenula ka njemu. „I ti to znaš. Lične stvari na stranu, Kali, znaš da je on najbolji. Kopač takođe. Dodavanje njegovog imena uz tvoje je podmazalo donaciju. Od vas očekujem da se ponašate kao profesionalci.“ Pokazala je Leu zube. „Ne možeš uvek da dobiješ ono što hoćeš“, vratila mu je. Posmatrala ga je kako iskače iz terenca sa pogonom na sva četiri točka. Džejkob Grejstoun, sa svih svojih sto osamdeset šest centimetara. Nosio je svoj stari braon šešir, koji je sav, uključujući i obod, bio izgužvan i ofucan od godina intenzivnog korišćenja. Njegova kosa, kao strela ravan pad crnila, rasipala se pod šeširom. Obična bela majica bila je zavučena u pojas izbledelih leviski. A telo pod njima bilo je prva liga. Duge kosti, dugi mišići, sve pokriveno bronzanom kožom koja je posledica rada na otvorenom i četvrtinskog apačkog nasleđa. Okrenuo se i, mada je nosio tamne naočare, ona je znala da su njegove oči veličanstvene boje između sivog i zelenog. Blesnuo je osmeh - arogantan, samozadovoljan, ciničan. A sve mu to, pomislila je, savršeno pristaje. Ima lice isuviše lepo za sopstveno dobro, ili je tako ona oduvek mislila. Opet te duge kosti, dovoljno oštre da seku dijamant, ravan nos, čvrsta vilica sa nagoveštajem ožiljka zasečenog dijagonalno. Puls je počeo da joj otkucava i da bije u slepoočnicama. Nehajno, kliznula je rukom niz lančić i uverila se da je zavučen pod košulju. „Ovo je užas, Leo.“ „Znam da ovo nije idealna situacija za tebe, ali...“ „Koliko dugo si znao da on dolazi?“, htela je Kali da zna. Ovog puta je Leo bio taj koji je progutao. „Par dana. Hteo sam da ti to kažem licem u lice. Nisam mislio da će stići do sutra. Potreban nam je, Kali. Projektu je potreban.“ „Jebi se, Leo.“ Zategla je ramena, onako kako bi to uradio bokser pre glavnog meča. „Samo se jebi.“ - 29 -
On čak i hoda samozadovoljno, pomislila je u ovom času, sa onim prokletim kaubojskim šepurenjem. To ju je oduvek đavolski izluđivalo. Njegov kompanjon je izašao iz kamioneta. Stanli Kopač Forbs. Pedeset sedam kila ružnoće. „Grejstoune.“ Klimnula je glavom. „Danbrukova.“ Obrve su mu se podigle između gornje ivice naočara za sunce i oboda šešira. Glas mu je bio otezanje, toplo i lenjo kliženje reči, koje je navodilo na pomisao o pustinjama i prerijama. „Sada si dr Danbruk, zar ne?“ „Tako je.“ „Čestitam.“ Namerno je skrenula pogled sa njega. Jedan pogled na Kopača bio je dovoljan da joj se usne zakrive. On se cerio kao hijena, njegovo lice nalik zdrobljenom lešniku oživljavao je par avetinjski crnih očiju i sjaj njegovog zlatnog očnjaka. Nosio je zlatnu alku u levom uvu, a prljavi plavi pacovski rep visio je sa drečavocrvene bandane zamotane oko glave. „Hej, Kopi, dobro došao.“ „Kali, dobro izgledaš. Prolepšala si se.“ „Hvala. Ti nisi.“ Odgovorio joj je poznatim zavijajućim smehom. „Ona devojka sa nogama?“ Cimnuo je bradom prema studentima. „Je l' legalna?“ Uprkos svom izgledu, Kopač je bio čuven po trijumfalnom osvajanju devojaka koje su se muvale na iskopavanjima. „Zabranjeno je potezati studentkinje nižih godina, Kopaču.“ On je samo otumarao prema lopatama. „Okej, hajde da prođemo osnovne stvari“, počela je Kali. „Nema upoznavanja sa dosadašnjim tokom?“, upao je Džejk. „Nema ćaskanja? Ni 'Čime si se, do đavola, bavio otkad su nam se putevi razišli, Džejk'?“ „Baš me briga čime si se bavio. Leo misli da si nam potreban ovde radi projekta.“ A kasnije će već smisliti nekoliko zadovoljavajućih načina da ubije Lea. „Ne slažem se. Ali si ovde i nema smisla traćiti vreme raspravljajući ili baljezgajući o starim vremenima.“ „Kopač je u pravu. Dobro izgledaš.“ „Sve što ima grudi Kopaču izgleda dobro.“ „Ne mogu da osporim.“ Ali ona stvarno izgleda dobro. Već sam pogled na nju proleteo je kroz njega kao oluja. Može da namiriše eukaliptus na njoj. Nije mogao da pomiriše prokletu stvar a da mu njen lik ne dojedri u misli. Nosi isti čangrljavi sat, lepe srebrne minđuše. Izrez kragne otkriva liniju njenog vrata, gde je koža vlažna od znoja. Usne su joj malo pune i gole. Nikada se nije trudila da se šminka na iskopavanju. Ali je uvek debelo mazala kremu na lice ujutru i uveče, bez obzira na životne uslove. Baš kao što je večito pravila gnezdo bez obzira kakvi ti životni uslovi bili. Mirišljava sveća, njeno violončelo, prijatna hrana, dobar sapun i šampon koji je imao najblažu aromu ružmarina. Zamišljao je da je to još uvek tako. Deset meseci, pomislio je, otkada ju je poslednji put video. A njen lik mu je bio u mislima svakog dana, svake noći. Bez obzira šta činio da ga izbriše. „Pričalo se da si na produženom odmoru.“ Rekao je to nemarno, bez poigravanja na licu koje bi pokazalo njegove misli.
- 30 -
„Bila sam, više nisam. Ti si ovde da učestvuješ u koordinisanju, i da rukovodiš antropološkim detaljima projekta poznatog kao Antietam Krik.“ Okrenula se u stranu kao da proučava lokalitet. Istina je da je bilo preteško stajali licem u lice sa njim. Znati da oboje odmeravaju ono drugo. Sećaju se jedno drugog. „Imamo nešto što verujem da je neolitska naseobina. Testiranje radioaktivnim ugljenikom na ljudskim kostima koje su već iskopane sa lokaliteta odredilo je starost na pet hiljada tri stotine i sedamdeset pet godina, plus-minus sto godina. Riolit...“ „Pročitao sam izveštaje, Kali. Našla si sebi pravi biser.“ Pogledao je naokolo, već procenjujući. „Zašto ovde nema nikakvog obezbeđenja?“ „Radim na tome.“ „Fino. Dok radiš na tome, Kopač može da postavi logor. Ja ću uzeti svoj terenski ranac, a onda me možeš provesti naokolo. Bacićemo se na posao.“ Ona je duboko udahnula kada je krupnim koracima otišao nazad prema svom terencu. Izbrojala je do deset. „Ubiću te zbog ovog, Leo. Ubiću te namrtvo.“ „Radili ste zajedno ranije. Obavila si neke od svojih najboljih poslova, oboje ste, zajedno.“ „Hoću Nika. Čim bude slobodan, hoću Nika.“ „Kali...“ „Ne pričaj mi, Leo. Samo nemoj ništa da mi pričaš u ovom času.“ Zaškrgutala je zubima, opasala slabine i spremila se da svog bivšeg muža provede po lokalitetu. Oni jesu dobro radili zajedno. A to je, mislila je Kali dok je tušem spirala prljavštinu od celog dana, još nešto da te izludi. Izazivali su jedno drugo, profesionalno, i nekako ih je taj izazov terao da dopunjavaju jedno drugo. Oduvek je to činio. Volela je njegov mozak, makar bio i unutar najtvrđe glave o koju je ikada lupila svojom. Njegov je bio tako fluidan, tako fleksibilan, tako otvoren prema mogućnostima. A mogao je, i to je i činio, da se zakači za najsitniji detalj, analizira ga, razrađuje ga dok ne zasija poput zlata. Problem je što su jedno drugo izazivali i lično. A tokom izvesnog vremena... tokom izvesnog vremena, mozgala je, su i dopunjavali jedno drugo. Mada su se pretežno tukli kao par besnih pasa. Kada se nisu svađali, padali su u krevet. Kada se nisu svađali ni padali u krevet ni radili na zajedničkom projektu, oni su... zavaravali jedno drugo, pretpostavljala je. Bilo je apsurdno da se njih dvoje venčaju. To vidi sada. Ono što je izgledalo kao romantično, uzbudljivo i seksi poput bekstva ludih tinejdžera, pretvorilo se u tupu stvarnost. A brak je postao bojno polje i oboje su povlačili crte na kojima će ono drugo biti mrtvo ako i pomisli da ih pređe. Naravno, njegove su linije bile apsurdne, dok su njene bile racionalne. Ali to ništa ne menja. Nisu bili u stanju da uzdrže ruke od onog drugog, priseća se. I njeno telo još uvek pamti, potresno, osećaj tih šaka. A ipak, bilo je bolno jasno da šake Džejkoba Grejstouna nisu bile posebno izbirljive kuda da tumaraju. Kopile. Ona brineta u Koloradu bila je poslednja kap u čaši. Prsata Veronika sa glasom kao u bebe. Kurva. A kada ga je suočila sa svojim zaključcima, kada ga je optužila jasnim, prostim rečima da je pacov i da je vara, on nije imao toliko učtivosti - nije imao jaja, ispravila se kako joj je raspoloženje ključalo - da potvrdi ili porekne. - 31 -
Kako li ju je ono nazvao? O, da. Stisla je usne dok je slušala toplo udaranje njegovih reči u svojoj glavi. Detinjasto, uskogrudo, histerično žensko. Nikada nije bila sigurna koji ju je deo te rečenice najviše isterao iz takta, ali joj se vidno polje obojilo u crveno. Ostatak svađe bio je ogromna, ključajuća mrlja. Jedino čega se jasno seća bilo je da je zahtevala razvod - prva razumna stvar koju je učinila otkad joj je pogled pao na njega. I zahtevala da on ide do đavola napolje, i sa projekta, ili će to uraditi ona. Da li se on borio za nju? Đavola. Da li ju je molio da mu oprosti, zaklinjao se u svoju ljubav i vernost? Ni slučajno. Otišao je. A i - ha-ha, kakva koincidencija - prsata brineta. Još uvek se pušeći od uspomene, Kali je izašla iz tuš-kabine i dograbila jedan od tankih, maleckih peškira koje daje motel. A zatim sklopila ruku oko burme koju nosi na lančiću oko vrata. Skinula je burmu - strgla je, seća se - čim je primila papire o razvodu na potpis. Zamalo da je baci u reku Plata, gde je radila. Ali nije mogla. Nije mogla da je se reši onako kako je govorila sebi da će se rešiti Džejkoba. On je bio, za njenog života, njen jedini promašaj. Govorila je sebi da prsten nosi zato da je podseća da ne omane ponovo. Skinula je lančić i bacila ga na toaletni stočić. Kada bi ga on video, pomislio bi da ga nikada nije prebolela. Ili nešto isto tako sujetno. Neće više misliti na njega. Radi s njim, ali to ne znači da će minut svog slobodnog vremena provesti razmišljajući o njemu. Džejkob Grejstoun je bio lična greška, lični promašaj. A ona je produžila dalje. On nesumnjivo jeste. Njihov mali svet je dovoljno sklon incestu da ona čuje kako je brzo ponovo uleteo i zaplivao leđno u bazenu solo muškaraca za izlaske. Bogate amaterske kopačice, to mu je stil, mislila je dok je izvlačila čiste farmerke. Bogate amaterske kopačice velikih sisa i prazne glave. Neko ko izgleda dobro ruku podruku s njim i navodi ga da se oseća intelektualno superiornim. To je ono što njemu treba. „Teraj ga“, promrmljala je i navukla farmerke i košulju. Htela je da pogleda da li Rozi hoće da pođu u lov na jelo, i nije nameravala da na Grejstouna pomisli još jednom. Otvorila je vrata i gotovo se zabila u ženu koja je spolja stajala pred njima. „Izvinite.“ Kali je gurnula ključ od sobe u džep. „Mogu li vam nekako pomoći?“ Suzan nije mogla da otvori grlo. Suze su pretile da poteku dok je zurila u Kalino lice. Naterala se na osmeh i stegla svoj portfolio kao da joj je to dete ljubimče. Na neki način, i jeste bio. „Nisam htela da vas prepadnem“, rekla je Kali kada je žena samo nastavila da zuri. „Tražite li nekoga?“ „Da. Da. Tražim nekoga. Vas... treba da razgovaram sa vama. Užasno je važno.“ „Sa mnom?“ Kali se pomerila da blokira vrata. Izgledalo joj je daje druga žena malo otkačena. „Izvinite. Ne poznajem vas.“ „Ne. Ne poznajete me. Ja sam Suzan Kalen. Veoma je važno da razgovaram sa vama. Nasamo. Ako bih mogla da uđem, na neki minut.“ „Gđo Kalen, ako je to u vezi sa iskopavanjem, dobro ste došli preko dana. Neko od nas će vam rado objasniti projekat. Ali upravo sada nije zgodno. Upravo sam htela da izađem. Treba da se sretnem s nekim.“ - 32 -
„Ako biste mi dali pet minuta, uvideli biste zašto je ovo tako važno. Za nas obe. Molim vas. Pet minuta.“ Takva se hitnost osećala u ženinom glasu da je Kali zakoračila nazad. „Pet minuta.“ Ali je vrata ostavila otvorena. „Šta mogu da učinim za vas?“ „Nisam nameravala da dođem večeras. Nameravala sam da čekam do...“ Zamalo da opet angažuje detektiva. Stigla je do toga da uzme slušalicu da to učini. Da sedi i čeka dok se ne provere činjenice. „Već sam toliko vremena izgubila. Toliko vremena.“ „Pazite, bolje sedite. Ne izgledate dobro.“ Činjenica je, pomislila je Kali, žena izgleda dovoljno krhko da se raspadne u paramparčad. „Imam flaširane vode.“ „Hvala vam.“ Suzan se spustila na ivicu kreveta. Htela je da bude jasna, htela je da bude staložena. Htela je da zgrabi svoju malu devojčicu i stegne je tako čvrsto da decenije nestanu. Uzela je flašu koju joj je Kali ponudila. Otpila. Smirila se. „Moram da vas pitam nešto. To je veoma lično i veoma važno.“ Duboko je udahnula. „Da li ste bili usvojeni?“ „Šta?“ Uz zvuk koji je delom bio šok a delom smeh, Kali je odmahnula glavom. „Nisam. Kakvo je to, do đavola, pitanje? Ko ste vi, do đavola?“ „Jeste li sigurni? Apsolutno sigurni?“ „Naravno da jesam. Pobogu, gospođo. Pazite...“ „Dvanaestog decembra 1974. moja mala devojčica Džesika ukradena je iz svojih kolica u tržnom centru Hagerstaun.“ Sada je govorila staloženo. Tokom godina je održala bezbroj govora o nestancima dece i sopstvenoj muci. „Otišla sam tamo da odvedem svog sina, njenog tri godine starijeg brata Daglasa, da vidi Deda Mraza. Nastao je momenat pometnje. Momenat. Samo toliko je trebalo. Ona je nestala. Svuda smo tražili. Policija, FBI, familija, prijatelji, zajednica. Organizacije za nestalu decu. Imala je svega tri meseca. Nikada je nismo našli. Ona će napuniti dvadeset devet godina osmog septembra.“ „Žao mi je.“ Neprijatnost se pretopila u sažaljenje. „Veoma mi je žao. Ne mogu ni da zamislim kako je bilo vama, vašoj porodici. Ako vam je palo na pamet da bih ja mogla biti ta ćerka, žao mi je i zbog toga. Ali nisam.“ „Moram nešto da vam pokažem.“ Mada je sada plitko disala, Suzan je pažljivo otvorila portfolio. „Ovo je moja fotografija iz vremena kada sam bila vaših godina. Da li biste hteli da je pogledate, molim vas?“ Nevoljno, Kali ju je uzela. Jeza joj je zaigrala uz kičmu dok je zagledala sliku. „Postoji sličnost. Takve stvari se dešavaju, gđo Kalen. Slično nasleđe ili kombinacija gena. Čujete da se priča da svako ima dvojnika. A to je zato što je to u osnovi istina.“ „Vidite li rupice? Tri?“ Suzan je prešla drhtavim prstima po svojim rupicama. „Imate ih.“ „A imam i roditelje. Rođena sam u Bostonu 11. septembra 1974. Imam krštenicu.“ „Moja majka.“ Suzan je izvukla još jedan fotos. „Opet, ova je slikana kada je ona imala oko trideset godina. Možda i neku godinu ranije, moj otac nije siguran. Vidite koliko ste joj nalik. I, i moj muž.“ Suzan je pokazala još jednu fotografiju. „Njegove oči - imate njegove oči - oblik, boju. Čak i obrve. Tamne i ravne. Kada ste... kada je Džesika rođena, rekla sam da će joj oči biti kao Džejeve. I poprimale su boju ćilibara kada je ona, kada smo... Oh, bože. Kada sam vas ugledala na televiziji, znala sam. Znala sam.“
- 33 -
Kalino srce je galopiralo, mustang u njenim grudima, i dlanovi su počeli da joj se znoje. „Gđo Kalen, ja nisam vaša ćerka. Moja majka ima smeđe oči. Gotovo smo iste visine i građe. Znam ko su mi roditelji, i istoriju svoje porodice. Znam ko sam i odakle dolazim. Žao mi je. Ne mogu da kažem ništa od čega biste se bolje osećali. Nemam načina da vam pomognem.“ „Pitajte ih“, preklinjala je Suzan. „Pogledajte ih u lice i pitajte ih. Ako to ne učinite, kako možete biti sigurni? Ako ih vi ne pitate, otići ću u Filadelfiju i sama ih pitati. Jer znam da ste moje dete.“ „Hoću da odete.“ Kali se pomerila ka vratima. Kolena su počinjala da joj klecaju. „Hoću da sada odete.“ Ostavljajući fotografije na krevetu, Suzan je ustala. „Rođeni ste u četiri i trideset pet ujutru, u Oblasnoj bolnici Vašington u Hagerstaunu, Merilend. Dali smo vam ime Džesika Lin.“ Izvadila je još jednu sliku i spustila je na krevet. „Ovo je fotos načinjen ubrzo posle vašeg rođenja. U bolnicama to čine radi porodica. Da li ste ikada videli svoju sliku iz dana pre nego što ste napunili tri meseca?“ Zastala je za trenutak, a onda pošla ka vratima. Popustila je sebi i prešla šakom preko Kaline. „Pitajte ih. Moja adresa i telefonski broj su sa slikama. Pitajte ih“, rekla je ponovo i požurila napolje. Tresući se, Kali je zatvorila vrata pa se oslonila na njih. Ovo je ludo. Žena je žalosna i zavarava se. I luda. Kada je izgubila dete prsao joj je razum ili nešto slično. Ko bi je mogao kriviti? Verovatno vidi svoju ćerku u svakom liku sa ikakvom sličnošću. Veća je od ikakve, šaputao je Kalin razum dok je proučavala fotose na krevetu. Snažna, gotovo jeziva sličnost. To ne znači ništa. Ludilo je pomisliti drugačije. Njeni roditelji nisu kradljivci bebe, za ime boga. Oni su ljubazni, ispunjeni ljubavlju, interesantni ljudi. Od onih koji ne bi osećali ništa sem sažaljenja prema nekome kao što je Suzan Kalen. Sličnost, poklapanje godišta, to su samo slučajnosti. Pitajte ih. Kako možeš sopstvene roditelje pitati nešto takvo? Hej, mama, da nisi slučajno bila u tržnom centru u Merilendu oko Božića sedamdeset četvrte? Da nisi pokupila i bebu uz neke poklone u poslednji čas? „Bože.“ Pritisnula je šakom svoj stomak koji se uskomešao. „Oh, bože.“ Kada je čula kucanje na vratima okrenula se u mestu i naglo ih otvorila. „Rekla sam vam da nisam... Šta pobogu ti hoćeš?“ „Da podelimo pivo?“ Džejk je zveckao sa dve flaše koje je držao za grliće. „Primirje?“ „Neću pivo i nema potrebe za primirjem. Nisam dovoljno zainteresovana da bih se svađala sa tobom, pa je, prema tome, i primirje irelevantno.“ „Ne liči na tebe da odbiješ džabe pivo na kraju dana.“ ,,U pravu si.“ Ščepala je jedno i šutnula vrata. Predstavljalo bi zadovoljstvo da mu ih tresne u lice, ali je on uvek bio hitar. „Hej. Pokušavam da se ponašam prijateljski.“ „Idi pa se ponašaj prijateljski prema nekom drugom. U tome si majstor.“ „Ah, to zvuči kao da si dovoljno zainteresovana da se svađaš sa mnom.“ „Gubi se, Grejstoune. Nisam raspoložena.“ Okrenula mu je leđa i zapazila svoju burmu na toaletnom stočiću. Sranje. Savršeno. Prikrala se dotle, položila šaku preko lančića i pokupila ga u ruku. - 34 -
„Kali Danbruk koju svi znamo i volimo uvek je raspoložena za svađu.“ Otišao je do kreveta dok je ona gurala burmu i lančić u džep. „Šta je ovo? Gledaš porodične slike?“ Ona se obrnula i pobledela kao led. „Zašto to kažeš?“ „Jer su na krevetu. Ko je ovo? Tvoja baka? Nisam je nikada video, zar ne? A opet, nismo ni proveli puno vremena druškajući se sa familijom onog drugog.“ „To nije moja baka.“ Otrgla mu je fotografiju iz ruke. „Izlazi.“ „Stani.“ Lagano je lupkao pesnicom po njenom obrazu, stara navika od koje su suze počele da joj gore pozadi u grlu. „Šta ne valja?“ „Ono što ne valja jeste da bih htela malo proklete privatnosti.“ „Luče, znam tu facu. Nisi besna na mene, ti si uznemirena. Kaži mi šta ne valja.“ Htela je. Htela je da izvuče zapušač i pusti da se sve izlije. „To nisu tvoja posla. Imam život bez tebe. Nisi mi potreban.“ Njegove oči su se ohladile, otvrdnule. „Nikada i nisam bio. Skloniću ti se s puta. Imam prokleto mnogo iskustva u sklanjanju tebi s puta.“ Otišao je do vrata. Pogledao je kutiju za violončelo u ćošku, sveću sa aromom sandalovog drveta koja je gorela na toaletnom stočiću, laptop na krevetu i otvorenu kesicu bombona pored telefona. „Ista stara Kali“, promrmljao je. „Džejk?“ Prišla je vratima, zamalo ga dodirnuvši. Zamalo popustivši želji da položi šaku na njegovu ruku i povuče ga nazad. „Hvala za pivo“, rekla je i, ovog puta bar nežno, zatvorila mu vrata u lice.
- 35 -
Četiri
Osećala se kao lopov. Malo je značilo što ima ključ ulaznih vrata, što zna svaki zvuk i miris u komšiluku, svaki uglić i sobicu velike kuće od cigle u Maunt Holiju. I pored toga se ušunjava u dva ujutru. Kali nije mogla da se skrasi posle posete Suzan Kalen. Nije mogla da jede, spava, ni da se izgubi u poslu. I uvidela je da će poludeti sedeći u vlažnoj motelskoj sobi opsednuta izgubljenom bebom nekog nepoznatog. Mada nije verovala da je ona ta beba. Ni na tren. Ali je ona naučnik, tragač, i dok ne nađe odgovore znala je da neće ispuštati slagalicu dok ne bude složena. Leo nije zadovoljan njom, pomislila je dok se zaustavljala na prilaznom putu roditeljske kuće u predgrađu. Galamio je i prigovarao i postavljao pitanja na koja nije mogla da odgovori kada je svratila da mu kaže da sutra uzima slobodan dan. Ali je morala da dođe. Tokom vožnje od Merilenda do Filadelfije ubedila je sebe da radi jedinu logičnu stvar. Makar to značilo odlazak u kuću svojih roditelja u vreme kada oni nisu tamo, makar to značilo pretraživanje njihovih fascikli i papira da bi našla dokaz nečemu što već zna. Ona je Kali En Danbruk. U elegantnom susedstvu bilo je tiho kao u crkvi. Mada je vrata kola zatvorila pažljivo, taj zvuk je odjekivao kao pucanj i naveo komšijskog psa da zalaje. Kuća je bila u mraku, izuzev blagog odbleska na spratu u prozoru majčine sobe za dnevne aktivnosti. Sigurno su njeni roditelji programirali sigurnosni sistem da naizmenično pali svetla u raznim sobama dok oni borave u Mejnu. Sigurno su obustavili dostavu novina i pošte i obavestili susede o planovima da budu na putu. Oni su, mislila je dok je preko kamenom popločane staze prilazila prednjem tremu, razumni, odgovorni ljudi. Vole da igraju golf i priređuju prijatne večernje zabave. Uživaju u društvu onog drugog i smeju se istim vicevima. Njen otac voli da se zamajava po bašti i ugađa svojim ružama i paradajzu. Njena majka svira violinu i skuplja antikne satove. On radi četiri dana u mesecu za besplatnu kliniku. Ona drži časove muzike siromašnoj deci. U braku su trideset osam godina i, mada se raspravljaju i povremeno svađaju, i dalje se drže za ruke kada hodaju zajedno. Ona zna da njena majka prepušta njenom ocu glavne odluke, kao i puno onih manje važnih. Ta crta je izluđivala Kali, bila je nešto što je ona doživljavala kao izrazitu poniznost koja podstiče zavisnost i odsustvo snage. Često se sramila sebe što svoju majku vidi kao slabu, i što oca posmatra kao arogantnog zato što podstiče tu zavisnost. Njen otac zapravo daje njenoj majci džeparac. Mada to ne zovu tako, naravno. Kućni rashodi. Mada je za Kali to jedno te isto. - 36 -
Ali, ako su to najveći propusti koje može da nađe svojim roditeljima, to ih je teško moglo činiti monstrumima koji otimaju bebu. Osećajući se glupo, krivo i besmisleno nervozno, Kali je otključala kuću, upalila svetla u predsoblju, a zatim ukucala šifru sigurnosnog alarma. Na tren je samo stajala, upijajući osećaj. Nije se mogla setiti kada je poslednji put bila sama u kući. Sigurno pre vremena kada se odselila u svoj prvi stan. Mogla je da oseti tračke mirisa „Marfijevog“ tečnog sapuna, što joj je govorilo da je Sara, njihova dugogodišnja čistačica, dolazila u poslednjih nekoliko dana. Bio je tu i miris ruža, intenzivan i sladak miris omiljenog potpurija njene majke. Videla je da ima svežeg cveća, nekih elegantnih letnjih aranžmana, na trpezarijskom stolu koji se pružao ispod stepeništa. Njena majka je sigurno rekla Sari da se potrudi i za to, pomislila je Kali. Rekla joj je da kuća uživa u cveću, bilo nekog u njoj ili ne. Prešla je karirani pod od neglaziranih pločica i pošla uz stepenice. Najpre je zastala kod dovratka svoje sobe. Sobe njenog detinjstva. Preživela je brojne reinkarnacije, od cepidlačenja male devojčice što je bila najstarija uspomena na nju - i viziju njene majke - preko boja da izbečiš oči, na kojima je insistirala kada je počela da dobija sopstvene zamisli, do haotične pećine u kojoj je čuvala svoju zbirku fosila i starih boca, životinjskih kostiju i svega drugog što je uspela da iskopa. Sada je to bio elegantan prostor da poželi dobrodošlicu njoj ili bilo kom gostu. Svetlozeleni zidovi i čisto bele zavese, starinski prekrivač na širokom krevetu sa baldahinom. I sve ljupke tričarije koje je njena majka sakupljala na šoping ekspedicijama sa prijateljicama. Izuzev putovanja za raspuste, situacija kada prespava kod drugarice, letnjeg kampa i letnjih noći kada bi razapela šator u zadnjem dvorištu, uvek je spavala u toj sobi dok nije otišla na koledž. A to sobu čini, pretpostavljala je, u bilo kojoj inkarnaciji, delom nje. Išla je širokim hodnikom do radne sobe svog oca. Tamo je oklevala, štrecajući se malo dok je posmatrala njegov divni sto od mahagonija besprekorne površine, novi upijač u kožnom držaču boje burgundca, srebrni stoni komplet, šarmantnu bezvrednu kopiju starinske mastionice sa perom. Stolica uz sto bila je od iste raskošne kože, i mogla je da ga zamisli tu, bilo da proučava vrtlarski katalog ili medicinski časopis. Naočare bi mu kliznule niz nos, a kosa, svetlozlaćana i prošarana sedim, pala bi mu na široko čelo. U ovo doba godine bi nosio golf majicu i lake pantalone, preko svog tela u dobroj kondiciji. Muzika bi mu bila uključena - verovatno klasična. Zapravo je i prvi formalni izlazak sa devojkom koja mu je postala žena bio na koncert. Kali je često dolazila u ovu sobu, bućnula bi u jednu od dve udobne fotelje i prekidala svog oca vestima, prigovorima, pitanjima. Ako bi bio stvarno zauzet, uputio bi joj dug, hladan pogled preko naočara, od čega bi opet utonula. Ali je u većini slučajeva ovde bila dobrodošla. Sada se osećala kao uljez. Naredila je sebi da ne misli na to. Prosto će obaviti ono zbog čega je došla. Na kraju krajeva, to su njeni papiri. Otišla je do prvog drvenog ormana. Sve što treba da nade sigurno je u ovoj sobi, znala je. Njen otac vodi računa o finansijama, čuvanju dokumenata, odlaganju. Otvorila je gornju fioku i započela potragu.
- 37 -
Sat kasnije je sišla da skuva kafu. Kada se već tu zatekla, upala je u ostavu i iskopala vrećicu čipsa sa malo natrijuma. Jadno, zaključila je dok je vukla grickalicu sa sobom. Kakva je svrha da živiš duže ako treba da jedeš karton? Desetominutnu pauzu je napravila za stolom. Tempom kojim napreduje, neće joj trebati onoliko vremena koliko je procenila. Fascikle njenog oca bile su uredno poredane. I sad bi bila skoro gotova da se nije zanela fasciklom posvećenom njenim ocenama i učeničkim knjižicama. Šetnja unazad kroz sopstvenu prošlost bila je neodoljiva. Gledanje u školsku fasciklu navelo ju je da pomisli na sve drugove koje je imala - iskopavanja koja je organizovala u zadnjem dvorištu osnovne škole. Njen ortak Doni Rigs je gadno prošao sa svojom mamom zbog rupa koje su iskopali u njenom vrtu. Pomislila je na svoj prvi pravi poljubac. Ne sa Donijem, već sa Džoom Torentom, njenom simpatijom u vreme kada je imala trinaest godina. Nosio je crnu kožnu jaknu i čizme „redving“. Izgledao joj je prilično seksi i opasno sa trinaest. Poslednje što je čula bilo je da predaje biologiju u srednjoj školi Sv. Bernadete u Čeri Hilu, ima dvoje dece i na čelu je lokalnog „Rotari“ kluba. A tu je bila i njena najbolja drugarica i najbliža komšinica, Natali Karmajkl. Bile su bliske kao sestre, delile su sve tajne. Zatim je došao koledž, i posle godine ili malo duže tokom koje su pokušavale da ostanu u vezi, razišle su se. Pošto ju je rastužilo razmišljanje o tome, ustala je opet i počela da pretražuje drugi orman. Kao i školska fascikla, medicinski rezultati bili su precizno organizovani. Preletala je fascikle čije su oznake govorile da se odnose na njenog oca i majku, pa izvukla svoju. Odatle je i trebalo da počne, shvatila je i, uverena da je jednostavan dokaz koji joj treba tu, opet je sela. I otvorila fasciklu. Zapazila je dečije vakcine, rendgenske snimke i izveštaje o ruci koju je slomila sa deset godina kada je pala sa drveta. Bila je tu i njena operacija krajnika u junu 1983. Iščašeni prst koji je zaradila pokušavajući da zakuca tokom izborne košarkaške utakmice kada je imala šesnaest godina. Posegla je za još čipsa dok je nastavljala da pregleda papire. On je čuvao čak i ono osnovno, od svih godišnjih kontrola do vremena kada se odselila iz kuće. Isuse, čak i od ginekologa. „Tata“, promrmljala je. „To je samo analni.“ Nije reagovala dok nije prošla skroz i kroz poslednji papir. Zatim je prosto okrenula fasciklu i prošla kroz sve drugi put. Ali nije pronašla bolnički izveštaj o svom rođenju. Nikakvog pisanog traga o pedijatrijskim pregledima u prva tri meseca njenog života. Što ne znači ništa. Protrljala je pesnicom između dojki kada joj se dah ubrzao. Prosto ih je odložio na neko drugo mesto. Fascikla za bebu. Ili ih je odložio uz mamine medicinske zapise. Da, to je to. Čuvao je dokumentaciju o njenoj trudnoći, i najranije ćerkine zapise je odložio s tim. Da zatvori celo zbivanje. Da bi dokazala sebi da nije zabrinuta, nalila je još kafe i otpila je pre nego što se digla da vrati svoju fasciklu i uzme majčinu. Nije mogla, nije htela da se oseća krivom što pretražuje papire koji nisu njeni. Sve to radi samo da bi povratila mir. Pregledala je, pokušavajući da pronađe ključne podatke a da pri tom zapravo ne čita mamine lične stvari.
- 38 -
Našla je izveštaje i tretman za prvi pobačaj u avgustu 1969. Znala je za njega, i za onaj koji ga je sledio u jesen sedamdeset prve. Njena majka joj je pričala kako su je uništili, doveli je čak i do kliničke depresije. I koliko joj je konačno dobijanje zdrave bebe značilo. A ovde je, primetila je Kali uz drhtaj olakšanja, ovde je i treća trudnoća. Ginekolog je, naravno, bio zabrinut dijagnozom slabog grlića materice koji je izazvao prethodne pobačaje, i prepisao je lekove i odmaranje u krevetu tokom prvog trimestra. Trudnoću je budno pratio dr Henri Simpson. Čak je i primljena u bolnicu na dva dana tokom sedmog meseca usled zabrinutosti oko hipertenzije, i dehidracije koju je izazvala produžena jutarnja mučnina. Ali je lečena, i otpuštena. A tu je, na Kalinu zbunjenost, sva dokumentacija o trudnoći završavala. Sledeći papir je nastavljao gotovo godinu dana kasnije sa uganutim člankom. Počela je da prelistava brže, sigurna da će naći ostatak dokumenata negde zaturen. Ali ih nije bilo. Ničeg tu nije bilo. Kao da je trudnoća njene majke prestala u sedmom mesecu. Stomak joj se vezao u čvor kada je opet ustala i vratila se dokumentaciji. Otvorila je narednu fioku i ovlaš je pregledala, tražeći još medicinske dokumentacije. A kada nije našla nijednu fasciklu koja bi se u to uklapala, čučnula je i krenula da otvara najnižu fioku. I uvidela da je zaključana. Na trenutak je stajala tako, sklupčana pred poliranim drvetom drvenog ormana, sa jednom rukom na mesinganoj ručki. Zatim se ispravila i, odbijajući da sebi dozvoli da razmisli, počela da u očevom stolu traži ključ. Kada ga nije našla uzela je njegov nož za otvaranje pisama, klekla pred fioku i obila bravu. Unutra je našla dugačku metalnu vatrootpornu kutiju, takođe zaključanu. Ponela ju je nazad za sto i sela. Načas je samo zurila u nju, želeći da je nema. Mogla je da je vrati na mesto, zaključa je u fioku i pretvara se da ne postoji. Šta god da je unutra, nešto je za šta se njen otac valjano potrudio da ostane lično. Odakle njoj pravo da naruši njegovu privatnost? Pa ipak, zar to nije nešto što čini svakodnevno? Narušava privatnost mrtvih, nepoznatih, pošto su znanje i otkriće svetiji od njihovih tajni. Kako može da kopa, testira, ispituje, rukuje kostima mrtvih neznanaca a da ne otvori kutiju koja bi lako mogla skrivati tajne koje uključuju njen život? „Izvini“, rekla je naglas, i napala bravu nožem za pisma. Podigla je poklopac i počela. Nije bilo trećeg pobačaja. Niti je došlo do uspešnog rađanja. Kali je naterala sebe da to čita kao da je laboratorijski izveštaj posle iskopavanja. U prvoj nedelji osmog meseca trudnoće, fetus Vivijan Danbruk umro je u materici. Trudovi su indukovani, i ona je na svet donela mrtvorođenu ćerku 29. juna 1974. Dijagnoza: trudnoćom izazvana hipertenzija koja je za posledicu imala neuspelu trudnoću. Defekt grlića materice koji je izazvao pobačaje i ekstremna hipertenzija koja je dovela do neuspele trudnoće činili su još jednu trudnoću opasnom. Manje od dve nedelje kasnije, histerektomija, preporučena zbog oštećenja grlića materice, učinila ju je nemogućom. Pacijent je lečen od depresije.
- 39 -
Šesnaestog decembra 1974. usvojili su malu devojčicu kojoj su dali ime Kali En. Privatno usvajanje, umorno je primetila Kali, organizovano preko advokata. Honorar za njegove usluge bio je deset hiljada dolara. Pored toga, još jedna naknada od dvesta pedeset hiljada dolara je preko njega plaćena neimenovanoj biološkoj majci. Detence je, nekako je pomagalo da o njemu misli kao o detencetu, ispitao dr Piter O'Meli, bostonski pedijatar, i proglasio ga zdravim. Njen sledeći pregled bio je standardna kontrola na šest meseci od strane dr Merilin Vermer u Filadelfiji, koja je nastavila da bude pedijatar deteta dok pacijent nije napunio dvanaest godina. „Kada sam odbila da idem kod doktora za bebe“, promrmljala je Kali i posmatrala, uz dozu iznenađenja, kako suza pada na papir u njenim rukama. „Isuse. O, Isuse.“ Uhvatili su je grčevi u želucu i naterali da se presamiti, držeći se za stomak, šištavo ispuštajući dah dok bol nije oslabio. To ne može biti stvarno. Ne može biti istina. Kako bi dvoje ljudi koji joj nikada ne lažu o nevažnim stvarima moglo živeti u laži svih ovih godina? To prosto nije moguće. Ali, kada se naterala da se ispravi, prisilila se da ponovo iščita papire i videla je da to nije samo moguće. To je bilo stvarno. „Kako to, do đavola, misliš da je uzela slobodan dan?“ Džejk je zabacio svoj šešir i spržio Lea vrelim pogledom. „Sad smo na kritičnoj tački iscrtavanja lokaliteta, a ona ide na usrani odmor?“ „Rekla je da je nešto iskrslo.“ „Šta je, do đavola, iskrslo što je važnije od obavljanja njenog posla?“ „Nije htela da kaže. Možeš da šiziš koliko god hoćeš. Na mene, na Kali, ali obojica znamo da ovo ne liči na nju. Obojica znamo da je radila i bolesna, i umorna, i povređena.“ „Aha, aha. I vrlo bi ličilo na nju da brisne sa ovog projekta čim sazna da sam ja uključen.“ „Ne, ne bi.“ Pošto se i sam razgoropadio, Leo je prišao. Razlika u visini ga je sprečavala da se unese Džejku u lice, pa je to nadoknadio gurajući prst u Džejkove grudi. „I ti đavolski dobro znaš da ona ne igra takve igre. Kakve god probleme da ima sa tobom, ili sa mnom što sam te doveo, ona će s tim izaći na kraj. I to se neće odraziti na projekat. Isuviše je veliki profesionalac, i isuviše tvrdoglava da to dopusti.“ „Okej, ubedio si me.“ Džejk je zabio ruke u džepove i zurio preko terena koji su počeli da dele na segmente. Zabrinutost je izazvala bes koji je ovladao njim. „Nešto nije bilo u redu sa njom sinoć.“ On je to znao, video je. Ali, umesto da je ubedi da mu kaže šta nije u redu, dopustio joj je da ga se otrese, poremeti njegov ponos i osećaj takta. Od starih je navika teško odvići se. „Šta to, do đavola, pričaš?“ „Banuo sam u njenu sobu. Bila je uzrujana. Potrajalo je nekoliko minuta da shvatim da to nema veze sa mnom. Volim da ubeđujem sebe da je sve što svrbi Kali vezano za mene. Nije htela da priča o tome. Veliko iznenađenje. Ali je imala izvađene neke slike. Meni su izgledale kao porodični fotosi.“ Ono što je on znao o njenoj porodici nije vredelo ni pišljiva boba. „Da li bi ti rekla da je problem bio vezan za njenu porodicu?“
- 40 -
Leo je protrljao zadnju stranu vrata. „Mislim da bi. Samo je rekla da ima neka lična posla koja ne mogu da sačekaju. Ako bude mogla, vratiće se do kraja dana, a ako ne, doći će sutra.“ „Ima li momka?“ „Grejstoune...“ Nije podizao glas. Kopači su uvek plodno tlo za tračeve. „Olabavi, Leo. Da li se viđa sa nekim?“ „Kako, pobogu, mogu da znam? Ona mi ne priča o svom ljubavnom životu.“ „Klara je sigurno muštra oko toga.“ Džejk je sada okrenuo leđa. „Niko se ne može suprotstaviti Klari kada navali na nešto. A Klara bi ti rekla.“ „Što se Klare tiče, Kali bi trebalo da je i dalje udata za tebe.“ „Je l' tako? Tvoja supruga je pametna žena. Kaže li ikada nešto o meni?“ Leo ga je pogledao praznim pogledom. „Klara i ja o tebi raspravljamo svakodnevno uz večeru.“ „Kali. Isuse, Leo, ne idi mi na jaja.“ „Ne mogu da ponovim šta mi je Kali rekla o tebi. Ja se ne služim takvim rečnikom.“ „Simpatično.“ Piljio je ka bari, očiju zaklonjenih tamnim naočarima. „Šta god da je rekla, šta god da misli, moraće to malo da promeni. Ako je u nekakvoj nevolji, isteraću to iz nje.“ „Ako si tako prokleto zabrinut, tako zainteresovan, zašto ste se, do đavola, razveli?“ Džejk je podigao ramena. „Dobro pitanje, Leo. Prokleto dobro pitanje. Kada to shvatim, bićeš drugi ili treći koji će to saznati. U međuvremenu, sa rukovodiocem arheologije ili bez njega, bolje da se bacimo na posao.“ Otkinuo je na nju, i to žestoko, prvi put kad ju je ugledao, priznao je Džejk. Kao kad pucneš prstima, njegov život se podelio na periode pre i posle Kali Danbruk. To je užasavajuće i iritira. Ona je bila užasavajuća i iritantna. Imao je trideset godina, bio bez obaveza - ako ne računa Kopača - i planirao je da tako i ostane. Voleo je svoj posao. Voleo je žene. A kad god čovek može da spoji to dvoje, pa, život je bio onoliko savršen koliko to ikada može biti. Nije odgovarao nikome, i sigurno nije nameravao da odgovara nekoj ženici arheologu sa oblinama i gadnom naravi. Bože, dopadala mu se ta njena gadna narav. Seks je bio gotovo podjednako buran i fascinantan koliko i prepirke. Mada to nije rešilo njihov problem. Što ju je više imao, sve više ju je želeo. Ona mu je dala svoje telo, svoje društvo, izazov svog suparničkog razuma. Ali mu nikada nije dala ono jedino što ga je moglo smiriti. Svoje poverenje. Nikada mu nije verovala. Ne da bude uz nju, da sa njom deli teret. A najsigurnije je bilo da nije verovala njegovoj vernosti. Mesecima nakon što ga je šutnula tešio se time da je njen očit nedostatak vere bio ono što je sve upropastilo. Baš kao i što se mesecima držao uverenja da će mu se ona vratiti puzeći. Glupo, može sad da prizna. Kali nikada ne puzi. To je jedino što im je nesporno zajedničko. I, kako je vreme prolazilo, počeo je da uviđa da možda, moguće je, verovatno moguće, on i nije sve učinio sasvim umešno koliko se moglo. Koliko je trebalo. To nije stvarno izmestilo krivicu od nje, gde joj je tačno mesto, ali je otvorilo vrata razmatranju drugačijeg pristupa. Ona struja još teče među njima, priznaje. U to nema sumnje. Ako mu projekat Antietam nudi kanal za tu struju, upotrebiće ga. - 41 -
Upotrebiće šta god mu dođe pod ruku da je povrati. I, ma šta je to muči sada, pa, ona će mu to reći. Ona će mu dopustiti da joj pomogne. Makar morao da je veže i iščupa to iz nje kleštima. Kali nije očekivala da će zaspati, ali se odmah po svanuću sklupčala preko kreveta u svojoj staroj sobi. Zagrlila je jastuk ispod mišice, onako kako je to od detinjstva radila kada je bolesna ili nesrećna. Fizički i emotivni umor su premašili čak i glavobolju i mučninu. Probudila se puna četiri sata kasnije na zvuk treskanja ulaznih vrata, i vedro dozivanje njenog imena. Na trenutak je ponovo bila dete, sklupčano u krevetu u nedeljno jutro dok se ne uzvrpolji na majčino dozivanje. Za doručak će dobiti kružiće od kukuruznih pahuljica, sa svežim jagodama nasečenim u činiji i dodatkom šećera koji će umuvati kada njena majka ne bude gledala. Prevrnula se. Bol u njenom telu, uporna glavobolja, sama težina koja joj se naselila u grudi podsetili su je da više nije devojčica čija je najveća briga zaslađivanje žitarica. Odrasla je žena. I ne zna čije je dete. Polako je spustila noge na pod, pa sela na ivicu kreveta obuhvativši glavu rukama. „Kali!“ Neskriveno zadovoljstvo pojačalo je Vivijenin glas dok je žurila da uđe. „Bebo, nismo pojma imali da dolaziš kući. Bila sam tako iznenađena što vidim tvoj auto na prilazu.“ Kratko je zagrlila Kali i pretrčala rukom preko njene kose. „Kada si stigla?“ „Sinoć.“ Nije podigla glavu. Nije bila spremna da pogleda u lice svojoj majci. „Mislila sam da ste tata i ti u Mejnu.“ „Bili smo. Rešili smo da se vratimo kući danas umesto u nedelju. Tvoj otac je opsednut svojim vrtom, a radi celog dana u bolnici u ponedeljak. Bebo...“ Vivijen je podvukla šaku pod Kalinu bradu i podigla je. „Šta ne valja? Loše se osećaš?“ „Samo sam malo grogi.“ Oči njene majke su smeđe, pomislila je Kali. Ali ne nalik njenima. Majčine su tamnije, dublje i tako se divno slažu sa ružičastom i krem kožom i nežno uvijenom kosom koja ima teksturu i boju blond kanadske kune. „Je l' tata ovde?“ „Da, naravno. Otišao je da baci pogled na svoje stabljike paradajza pre nego što donese ostatak prtljaga. Dušo, izgledaš užasno bledo.“ „Moram da razgovaram s tobom. S vama dvoma.“ Nisam spremna. Nisam spremna, nisam spremna, vrištao je njen razum, ali se naterala da ustane. „Hoćeš li da zamoliš oca da uđe? Treba samo da se umijem.“ „Kali, plašiš me.“ „Molim te. Samo mi daj minut da malo isprskam lice. Odmah silazim.“ Ne pružajući Vivijen šansu za raspravu, požurila je napolje i u kupatilo s druge strane hodnika. Naslonila se na lavabo, udišući sporo i duboko jer joj je u stomaku opet kuvalo. Pustila je hladnu vodu, najhladniju koju je mogla podneti, i ispljuskala se po licu. Nije gledala u ogledalo. Ni za to nije spremna. Kada je izašla i pošla dole, Vivijen je bila u predsoblju, držeći ruku svog muža. Pogledaj koliko je on visok, pomislila je Kali. Kako je visok i doteran i zgodan. I kako savršeno njih dvoje izgledaju zajedno. Dr Eliot Danbruk i njegova lepa Vivijen. Oni su je lagali, svakog dana njenog života. „Kali. Prepala si majku.“ Eliot je prišao, obmotao ruke oko Kali da je uzme u medveđi zagrljaj. „Šta nije u redu s mojom devojkom?“, pitao je i doveo do toga da joj suze zapeku oči. - 42 -
„Nisam očekivala da ćete se vratiti danas.“ Odmakla se od njegovih ruku. „Mislila sam da ću imati više vremena da smislim šta da kažem. Sada ga nemam. Moramo da odemo i sednemo.“ „Kali, jesi li u nevolji?“ Pogledala je u lice svog oca, u njegovo lice, ali nije videla ništa sem ljubavi i brige. „Ja ne znam šta sam“, jednostavno je rekla i otišla preko predsoblja u dnevnu sobu. Savršena soba, pomislila je, za ljude od stila i para. Antikviteti, pažljivo probrani, pažljivo održavani. Udobne fotelje u tamnim bojama koje oboje vole. Šarm narodne umetnosti na zidovima, elegancija starog kristala. Porodične slike nad kaminom, od kojih ju je srce zabolelo. „Moram da vas pitam...“ Ne, ovo ne može da obavi leđima okrenuta njima. Šta god da je saznala, šta god još može da sazna, zaslužuju da sa njima razgovara direktno u lice. Okrenula se i jednom duboko udahnula. „Moram da vas pitam zašto mi nikada niste rekli da sam usvojena.“ Vivijen je ispustila zvuk kao da se davi, kao da je upravo primila snažan udarac u vrat. Usne su joj zadrhtale. „Kali, gde si...“ „Molim te da to ne poričeš. Molim te ne radi to.“ Jedva je uspevala da istera reči. „Žao mi je, ali sam pregledala vašu evidenciju.“ Pogledala je u svog oca. „Obila sam zaključanu fioku i zaštitnu kutiju u njoj. Videla sam medicinsku evidenciju, dokumente o usvajanju.“ „Eliote.“ „Sedi, Vivijen. Sedi.“ Odvukao ju je do fotelje, spustio je u nju. „Nisam mogao da ih uništim.“ Pomazio je rukom obraz svoje žene kao da je uplašeno dete. „To ne bi bilo pravo.“ „Ali je bilo pravo skrivati činjenice o mom rođenju od mene?“, insistirala je Kali. Eliotova ramena su se obesila. „Nama to nije bilo važno.“ „Nije...“ „Ne krivi svog oca.“ Vivijen je dotakla šaku svog muža. „On je to učinio zbog mene“, rekla je ćerki. „Naterala sam ga da mi obeća. Naterala sam ga da se zakune. Trebalo mi je...“ Počela je da plače, spore suze su klizile niz njeno lice. „Ne mrzi me, Kali. Oh, bože, ne mrzi me zbog ovoga. Ti si bila moja beba od časa kada sam te primila u naručje. Ništa drugo nije bilo važno.“ „Zamena za bebu koju si izgubila?“ „Kali.“ Sada je Eliot istupio. „Ne budi okrutna.“ „Okrutna?“ Ko je ovaj čovek koji zuri u nju tužnim, besnim očima? Ko je bio njen otac? „Možeš da mi pričaš o okrutnosti nakon onoga što ste učinili?“ „Šta smo učinili?“, uzvratio je. „Nismo ti rekli. Kako to može biti tako značajno? Tvojoj majci - tvojoj majci je u početku trebala iluzija. Nikada nije mogla da rodi dete. Kada se ukazala šansa da te usvojimo, da imamo ćerku, mi smo je iskoristili. Voleli smo te, volimo te, ne zato što si slična našoj sopstvenoj, već zato što jesi naša sopstvena.“ „Nisam mogla da se suočim sa gubitkom te bebe“, uspela je da izgovori Vivijen. „Ne posle dva pobačaja, ne nakon što sam uradila sve da bih bila sigurna da se beba rodi zdrava. Nisam mogla da podnesem pomisao da te ljudi gledaju i vide u tebi zamenu. I sve sam to odložila u stranu. To ne menja ono ko si ti. To ne menja ko smo mi i koliko te volimo.“ „Platite za bebu na crnoj berzi. Uzmete dete ukradeno drugim roditeljima i to ništa ne menja?“ - 43 -
„O čemu to pričaš?“ Eliotovo lice se ispunilo bojom od besa. „Pokvareno je da tako govoriš. Pokvareno. Šta god da smo uradili to ne zaslužujemo.“ „Platili ste četvrt miliona dolara.“ „Tako je. Organizovali smo privatno usvajanje, a novac sve to podmazuje. To možda ne izgleda fer paru kojem je teže da to plati, ali to nije zločin. Složili smo se s honorarom, složili smo se da biološka majka treba da dobije kompenzaciju. A da stojiš tu i optužuješ nas da smo te kupili, da smo te ukrali, ocrnjuje sve što smo ikada imali kao porodica.“ „Ne pitate se zašto sam došla ovamo, zašto sam pregledala vašu evidenciju, zašto sam provalila u vaše lične papire?“ Eliot je provukao ruku kroz kosu, a onda seo. „Ne mogu da te pratim. Za ime boga, Kali, da li očekuješ logiku i razum kada sve ovo svališ na nas?“ „Sinoć je neka žena došla u moju sobu. Videla je odlomak vesti gde sam govorila o svom tekućem projektu. Rekla je da sam njena ćerka.“ „Ti si moja ćerka“, rekla je Vivijen, tiho i nepokolebljivo. „Ti si moje dete.“ „Ona je rekla“, nastavljala je Kali, „da je 12. decembra 1974. njena ćerkica ukradena. Iz tržnog centra u Hagerstaunu, Merilend. Pokazala mi je svoje slike iz vremena kada je bila mojih godina, svoje majke sa toliko godina. Postoji veoma izražena sličnost. Boja, oblik lica. Proklete tri rupice. Rekla sam joj da je to nemoguće. Rekla sam joj da nisam usvojena. A jesam.“ „To ne može nikako da se tiče nas.“ Eliot je protrljao rukom preko svog srca. „To je suludo.“ „Ona je u zabludi.“ Vivijen je polako odmahivala glavom. Napred i nazad, napred i nazad. „Ona strašno greši.“ „Naravno da je tako.“ Eliot je opet posegnuo za njenom rukom. „Naravno da jeste. Mi smo to obavili preko advokata“, rekao je ćerki. „Uvaženog advokata specijalizovanog za privatna usvajanja. Dobili smo preporuke od ginekologa tvoje majke. Ubrzali smo proces usvajanja, tako je, ali to je sve. Nikada ne bismo bili saučesnici u kidnapovanju, trgovini bebama. Ne možeš da poveruješ u to.“ Pogledala je u njega, u svoju majku koja je zurila u nju očima koje su ispunjavale suze. „Ne. Ne“, rekla je i osetila da se deo bremena diže. „Ne, u to ne verujem. Pa zato, hajde da porazgovaramo o tome šta ste tačno uradili.“ Prvo je prišla majčinoj fotelji i čučnula. „Mama.“ Sve što je radila bilo je da dodirne Vivijeninu ruku i ponavlja. „Mama.“ Uz jedan zagušeni jecaj, Vivijen se bacila napred i uhvatila Kali u naručje.
- 44 -
Pet
Kali je skuvala kafu da bi roditeljima dala vremena da se priberu, kao i iz same potrebe. Oni su joj roditelji. To se nije promenilo. Osećaj besa i izdaje je bledeo. Kako je mogao da izdrži pred razorenim licem njene majke ili pred tugom njenog oca? Ali ako je mogla da potisne ranjenost, nije mogla da potisne potrebu da razume, da pronađe odgovore koje bi mogla da uklopi da stekne celinu. Bez obzira koliko ih volela, mora da sazna. Odnela je kafu nazad u dnevnu sobu i videla da sada njeni roditelji sede zajedno, držeći se za ruke. Jedinstvo, pomislila je. I sada su, kao i uvek, jedinstveni. „Ne znam da li nam ikada možeš oprostiti“, počela je Vivijen. „Mislim da ne razumete.“ Kali je nalila kafu. Taj jednostavan zadatak joj je dao čime da zaposli ruke, da pogled drži usredsređen na lonče i šolju. „Moram da znam činjenice. Ne mogu da sagledam celu sliku dok ne dobijem deliće koje treba sklopiti. Mi smo porodica. Ništa to ne menja, ali moram da znam činjenice.“ „Oduvek si bila logična devojka“, odgovorio je Eliot. „Mi smo te povredili.“ „Hajde da sada ne brinemo oko toga.“ Umesto da premesti fotelju, Kali se spustila da prekrštenih nogu sedne na pod sa druge strane stočića. „Prvo treba da razumem... oko usvajanja. Da li ste smatrali da to čini vas, mene... manje vrednim?“ „Ma kako nastala, porodica je dar“, odgovorio je Eliot. „Ti si bila naš dar.“ „Ali ste to krili.“ „To je moja greška“, Vivijen je opet treptala od suza. „To je bila moja greška.“ „Nema greške“, rekla je Kali. „Samo mi ispričajte.“ „Hteli smo dete.“ Vivijenini prsti su se stegli preko Eliotovih. „Tako smo mnogo želeli dete. Kada sam prvi put pobacila, bilo je užasno. Ne mogu ti to objasniti. Osećaj gubitka i žalosti i panike. I... neuspeha. Moj doktor je rekao da možemo da pokušamo ponovo, ali da bih mogla... da bih mogla imati teškoća da dete nosim do termina. Svaka buduća trudnoća je trebalo da bude budno nadzirana. I mada je bila, opet sam pobacila. Bila sam... osećala sam se... slomljeno.“ Kali je podigla šolju, prinela je svojoj majci. „Znam. Razumem.“ „Dali su mi sredstvo za popravljanje raspoloženja da me izvuku iz depresije.“ Uspela je da se vodnjikavo nasmeši. „Eliot me je rešio pilula. Umesto toga se trudio da budem stalno zauzeta. Antikvitetima, odlascima u pozorište. Vikendima u prirodi kad god bi uspeo.“ Pritisnula je njihove spojene ruke sebi na obraz. „On me je izvukao iz jame.“ „Osećala je da je to njena greška, da je ona to nečim izazvala.“ „Pušila sam dosta trave na koledžu.“ Kali je trepnula, a onda uvidela da joj se nešto neočekivano diže u grlu. To je bio smeh. „O, mama, ti neobuzdana ženo.“ „Pa, jesam.“ Vivijen je obrisala suze i čak je i osmeh zaigrao na njenim usnama. „A jednom sam probala i LSD, i imala sam dve jednonoćne avanture.“ „Okej onda, to je objašnjenje za ovo. Devojčuro jedna. Imaš li neke trave u kući sada?“ „Ne Naravno da nemam.“ - 45 -
„Oh, pa, onda ćemo kroz ovo proći bez odlepljivanja.“ Kali se nagnula preko stočića i potapšala majčino koleno. „Znači, bila si narko devojčura. Kapiram.“ „Ti pokušavaš da mi olakšaš.“ Uz neravnomeran dah, Vivijen je položila glavu na Eliotovo rame. „Ona je toliko nalik tebi. Snažna, kao ti. Htela sam da pokušam opet. Eliot je hteo da sačekamo malo duže, ali sam ja bila odlučna. Nisam htela da slušam nikoga. Bila sam, naravno, opsednuta. Svađali smo se oko toga.“ „Bio sam zabrinut za zdravlje tvoje majke. Fizičko, emotivno.“ „On je predložio usvajanje, doneo mi informacije o tome. Ali nisam htela da ga slušam. Viđala sam žene, trudne, sa bebama. Mislila sam da je to moje pravo, moja funkcija. Moje prijateljice su dobijale decu. Zašto one a ne mi? One su me žalile, a to je sve činilo još gorim.“ „Nisam mogao da podnesem da je vidim nesrećnu. Tako izgubljenu. Nisam to mogao da podnesem.“ „Opet sam zatrudnela. Bila sam tako srećna. Bilo mi je muka - baš kao i u drugim prilikama. Uhvatila bi me strahovita mučnina, a onda bih dehidrirala. Ali sam bila pažljiva. Kada su rekli odmaranje u krevetu, legla sam u krevet. Ovog puta sam pregurala prvi trimestar, i izgledalo je dobro. Osećala sam kako se beba mrda. Sećaš li se, Eliote?“ „Da, sećam se.“ „Kupila sam odeću za porodilje. Započeli smo dekorisanje dečije sobe. Iščitala sam brdo knjiga o trudnoći, porođaju, podizanju dece. Bilo je izvesnih problema sa mojim krvnim pritiskom, dovoljno ozbiljnih u sedmom mesecu da me hospitalizuju nakratko. Mada je izgledalo da je sve u redu dok...“ „Otišli smo na jedno ispitivanje“, nastavio je Eliot. „Nije bilo fetusovih otkucaja srca. Testovi su pokazali da je fetus umro.“ „Nisam im verovala. Nisam mogla. Iako sam prestala da osećam ritanje bebe. Nastavila sam da čitam knjige, nastavila sam da planiram. Nisam dozvoljavala Eliotu da o tome raspravlja - pobesnela bih kada bi pokušao. Nisam mu dozvoljavala da kaže nikome.“ „Indukovali smo porođaj.“ „Bila je to mala devojčica“, tiho je rekla Vivijen. „Mrtvorođenče. Tako divna, tako mala. Držala sam je, i neko vreme sebe ubeđivala da samo spava. Mada sam znala da nije tako, i kada su je odneli, raspala sam se. Uzimala sam pilule da to prebrodim. Ja... o bože, ukrala sam neke recepte tvog oca i nabavila 'alivan' i 'sekonal'. Dani su mi prolazili u izmaglici, noću sam bila kao leš. Skupljala sam hrabrost da ih uzmem sve odjednom i prosto odem.“ „Mama.“ „Bila je u stanju duboke depresije. Mrtvorođenče, histerektomija. Gubitak, ne samo još jednog deteta već i nade da ponovo zatrudni.“ Koliko li je godina imala tada?, pitala se Kali. Dvadeset šest? Tako mlada da se suoči sa tolikim gubitkom. „Mnogo mi je žao, mama.“ „Ljudi su slali cveće“, nastavljala je Vivijen. „To sam mrzela. Zatvorila bih se u dečiju sobu, nameštala i premeštala ćebad, malu odeću koju sam kupila. Dali smo joj ime Alisa. Nisam htela da odem na groblje. Nisam dozvoljavala Eliotu da odnese kolevku. Dok god nisam otišla na groblje, dok god sam mogla da nastavim da savijam ćebad i njenu malu odeću, ona nije bila mrtva.“ „Bio sam uplašen. Ovog puta sam se zaista uplašio“, priznao je Eliot. „Kada sam uvideo da uzima lekove i više od onog što joj je prepisano, bio sam užasnut. Osećao sam se bespomoćno, nesposobnim da doprem do nje. Uklanjanje lekova ne bi doprlo do srži problema. Razgovarao sam sa ginekologom. On je pomenuo mogućnost usvajanja.“
- 46 -
„I dalje nisam htela ni da čujem“, upala je Vivijen. „Ali me je Eliot naterao da sednem i izložio to u čisto medicinskim terminima. Šok tretman, mogla bi to da nazoveš. Neće biti više trudnoća. To više nije opcija. Možemo da gradimo život, samo nas dvoje. On me voli i možemo da izgradimo lep život. Ako hoćemo dete, vreme je da se istraže drugi načini da dođemo do njega. Mladi smo, podsećao me je. Finansijski obezbeđeni. Inteligentni, brižni ljudi koji mogu i hoće da ponude siguran dom ispunjen ljubavlju. Da li želim dete ili mi se samo dopada da budem trudna? Ako želim dete, mogu da ga dobijem. Želela sam dete.“ „Otišli smo do agencija - nekoliko njih“, dodao je Eliot. „Tamo su imali liste čekanja. Što je lista bila duža, bilo je sve teže za Vivijen.“ „Moja nova opsesija.“ Uzdahnula je. „Ponovo sam okrečila dečiju sobu. Poklonila sam kolevku i kupila novu. Poklonila sam sve što smo kupili za Alisu tako da bi novo dete, kada dođe, imalo sve svoje. Sebe sam smatrala porodiljom. Tamo negde je dete koje je moje. Samo čekamo da nađemo jedno drugo. I svako odlaganje bilo je novi poraz.“ „Ponovo je procvetala, od nade. Nisam mogao da podnesem pomisao da to cvetanje nestane, da posmatram kako je opet obuzima tuga. O tome sam govorio sa Simpsonom, njenim ginekologom. Rekao sam mu koliko je frustrirajuće i koliko bolno za nas oboje što nam govore da to može potrajati godinama. Dao mi je ime advokata koji se bavi privatnim usvajanjima. Direktno sa biološkom majkom.“ „Markus Karlajl“, rekla je Kali prisećajući se imena iz evidencije. „Da.“ Sada smirenija, Vivijen je otpila kafu. „Bio je divan. Tako spreman da pruži podršku, tako pun razumevanja. A najbolje u svemu, ulivao je toliko više nade nego agencije. Honorar je bio veoma veliki, ali je to bilo jeftino rešenje. Rekao je da ima klijentkinju koja nije u mogućnosti da zadrži svoju ćerkicu. Mlada devojka koja se porodila i uvidela da ne može da se kako valja brine o njoj kao samohrana majka. Ispričaće joj za nas, dati joj sve informacije o tome kakvi smo mi ljudi - čak i naše nasleđe. Ako se ona složi, može dete smestiti kod nas.“ „Zašto baš vas?“ insistirala je Kali. „Rekao je da smo mi ona vrsta ljudi kakvu ona traži. Stabilni, finansijski obezbeđeni, dobro obrazovani, bez dece. Rekao je da ona želi da dovrši školu, ode na koledž, započne novi život. Pala je u dugove pokušavajući da sama brine o detetu. Treba da ih vrati, i da zna da će njena mala devojčica dobiti najbolji mogući život sa roditeljima koji će je voleti.“ Vivijen je podigla ramena. „Rekao je da će nam javiti kroz nekoliko nedelja.“ „Pokušavali smo da se ne zalećemo u oduševljenju, da ne pobudimo prevelike nade“, objasnio je Eliot. „Ali je izgledalo kao da je to suđeno.“ „Nazvao je osam dana kasnije u pola pet popodne“, Vivijen je spustila kafu koju jedva da je okusila. „Tačno se sećam. Svirala sam Vivaldija na violini, pokušavajući da se izgubim u muzici, kada je telefon zazvonio. Znala sam. Znam da to zvuči besmisleno. Ali sam znala. A kada sam se javila na telefon, rekao je: „Čestitam, gdo Danbruk. Devojčica je.“ Doživela sam slom i jecala preko telefona. On je bio tako strpljiv sa mnom, tako iskreno radostan zbog mene. Rekao je da trenuci poput tog njegov posao čine vrednim.“ „Nikada niste sreli biološku majku?“ „Ne.“ Eliot je odmahnuo glavom. „U to vreme se takve stvari nisu radile. Nikakva imena nisu pominjana. Jedino što nam je dato bile su medicinska i nasledna istorija, i osnovni profil. Otišli smo u njegovu kancelariju narednog dana. Tamo je bila medicinska sestra i držala tebe. Spavala si. Procedura je bila da ne potpisujemo dokumenta niti plaćamo ostatak honorara dok te ne vidimo i ne prihvatimo.“ „Bila si moja čim sam te ugledala, Kali“, rekla je Vivijen. „U trenu. Stavila te je meni u naručje i ti si postala moja beba. Ne zamena, ne surogat. Moja. Naterala sam Eliota da - 47 -
obeća da nikada više neće pominjati usvajanje, nikada govoriti o tome, nikada reći tebi niti o tome pričati drugima. Jer si ti bila naša beba.“ „To jednostavno nije delovalo važno“, rekao je Eliot. „Imala si svega tri meseca. Ne bi razumela. A to je bilo ključno za Vivijenin duševni mir. Trebalo joj je da nekuda otera sav bol i razočaranje. Mi smo svoju bebu nosili kući. To je bilo jedino važno.“ „Ali, porodica...“, počela je Kali. „... je bila podjednako zabrinuta za nju koliko i ja“, odgovorio je Eliot. „I podjednako očarana tobom, podjednako zaljubljena u tebe. Prosto smo tu jednu stvar odložili u stranu. Zatim, preselili smo se ovamo; bilo je još lakše zaboraviti na to. Novo mesto, novi ljudi. Niko nije znao, pa zašto to onda potezati? I pored toga sam sačuvao dokumentaciju, papire, mada je Vivijen tražila od mene da ih se rešim. To nije izgledalo kao prava stvar. Sklonio sam ih i zaključao, baš kao što smo zaključali sve što se desilo pre nego što smo te doneli kući.“ „Kali.“ Ponovo prisebna, Vivijen se oglasila. „Ta žena, ta koja... Ne možeš znati da je ona uključena. To je sumanuto. G. Karlajl je ugledni advokat. Ne bismo se obratili nikome u koga nemamo apsolutno poverenje. Moj sopstveni ginekolog ga je preporučio. Ti ljudi su bili - jesu - saosećajni, etični ljudi. Teško da su bili uključeni u nekakav crno-berzijanski lanac za bebe.“ „Znaš li šta je koincidencija, mama? To je sudbina da obiješ bravu da bi mogla da otvoriš vrata. Beba te žene je ukradena dvanaestog decembra. Tri dana posle toga, vaš advokat zove i kaže da ima žensku bebu za vas. Narednog dana potpisujete dokumenta, ispisujete čekove i donosite me kući.“ „Ti ne znaš da je njena beba ukradena“, insistirala je Vivijen. „Ne, ali je to dovoljno lako proveriti. Ja to moram da učinim. Način na koji su me roditelji odgojili čini nemogućim da postupim drugačije.“ „Ako potvrdiš kidnapovanje“ - Eliotovo srce je zadrhtalo dok je govorio - „postoje testovi koji mogu biti izvršeni da bi se odredilo da li... da li postoji biološka veza.“ „Znam. Preduzeću taj korak ukoliko bude nužan.“ „Mogu to da ubrzam, da preskočim birokratiju da bi brzo došla do rezultata.“ „Hvala.“ „Šta ćeš učiniti ako...“ Vivijen nije mogla da završi rečenicu. „Ne znam.“ Kali je naglo ispustila dah. „Ne znam. Učiniću šta sledi. Ti si moja majka. Ništa to neće promeniti. Tata, treba da uzmem papire. Treba da počnem da proveravam sve koji su bili uključeni. Dr Simpsona, Karlajla. Jesi li saznao ime medicinske sestre koja me je donela u kancelariju?“ „Ne.“ Odmahnuo je glavom. „Ne, koliko se sećam. Ja mogu da ti pronađem dr Simpsona. Meni će to biti lakše. Obaviću neke pozive.“ „Javi mi čim saznaš. Imaš broj mog mobilnog, i ostaviću ti broj svog motela u Merilendu.“ „Vraćaš se?“, htela je Vivijen da zna. „Oh, Kali, zar ne možeš da ostaneš?“ „Ne mogu. Žao mi je. Volim vas. Šta god da pronađemo, i dalje ću vas voleti. Ali, postoji žena koja je u velikom bolu zbog gubitka deteta. Ona zaslužuje neke odgovore.“ Dag nije mogao da se seti kada je poslednji put bio toliko besan. Sa njegovom majkom nema rasprave - od toga je digao ruke. To je kao da lupaš glavom o čelični zid koji predstavlja njenu volju. A ni deka nije bio od pomoći. Stvarnost, razum, podsećanje na desetine razočaranja u prošlosti nimalo nisu pomogli da se ijedno od njih promeni makar malo.
- 48 -
A tek kada je saznao da je njegova majka otišla do te Kali Danbruk. Zaista je otišla u njenu motelsku sobu - noseći porodične slike pride. Ponižavajući se, otvarajući stare rane, uvlačeći nekog nepoznatog u svoju porodičnu tragediju. Onako kako Vudsboro funkcioniše, neće proći dugo a porodična istorija Kalenovih biće iskopana, pročešljana i ponovo razmatrana u nedogled. Zato će on sam da ode do Kali Danbruk. Da je zamoli da ne govori nikome o poseti njegove majke - ako već nije prekasno za to. Da se izvini zbog toga. Nije to da bi je bolje osmotrio, uveravao je sebe. Što se njega tiče, Džesike nema. Nema je odavno, i ma koliko želeli, tražili je ili se nadali, to je neće vratiti. A i da se vrati, u čemu je svrha? Ona više nije Džesika. Ako je još uvek živa, ona je druga osoba, odrasla žena sa sopstvenim životom koji nema ničeg zajedničkog sa bebom koju su izgubili. Šta god da se desi, to je samo novo kidanje srca njegovoj majci. Ali, ništa što bi on rekao ili učinio ne može je u to ubediti. Džesika je njen sveti gral, potraga njenog života. Zaustavio se kraj puta pored ograde gradilišta. Pamti ovo mesto - meko zemljište u polju, uzbudljive stazice kroz šumu. Odlazio je da se kupa u Sajmonovoj rupi. Jednom se nag kupao tamo po noći punoj mesečine, sa Lori Vorel, i zamalo da je ubedi da se odrekne devičanstva u hladnoj, tamnoj vodi. Sada su po polju rupe, gomile zemlje i kanapi razapeti na sve strane. Nikada neće shvatiti zašto ljudi nešto dobro ne mogu da ostave na miru. Kada je izašao iz kola da bi pošao ka ogradi, nizak muškarac u blatnjavosmeđoj odeći izdvojio se iz grupe i krenuo mu u susret. „Kako ide?“, rekao je Dag nemajući bolju ideju. „Vrlo dobro. Jeste li zainteresovani za projekat?“, upitao ga je Leo. „Pa...“ „Verovatno u ovom času izgleda pomalo zbunjujuće, ali je zapravo ovo rana faza dobro organizovanog arheološkog iskopavanja. Početno iskopavanje je dalo artefakte za koje smo utvrdili da pripadaju neolitskoj eri. Ljudske kosti stare bezmalo šest hiljada godina otkrio je operator bagera tokom kopanja za predloženu stambenu gradnju...“ „Da, znam. Dolan. Ja... uhvatio sam izveštaj u vestima“, dodao je Dag i preko Leovog ramena zagledao ljude koji rade. „Mislio sam da Kali Danbruk upravlja ovim.“ „Dr Danbruk je vodeći arheolog na projektu Antietam Krik, a dr Grejstoun je vodeći antropolog. Delimo područje na segmente“, nastavljao je Leo pokazujući iza sebe, „razmeravamo sve na kvadratne metre. Svakom metru će biti dat referentni broj. To je jedna od ključnih faza, dokumentovanje. Tokom iskopavanja uništavamo lokalitet. Dokumentovanjem svakog segmenta, fotografijama i na papiru, čuvamo njegovu celovitost.“ „Aha.“ Daga je bolelo dupe za iskopavanje. „Da li je dr Danbruk ovde?“ „Plašim se da nije. Ali ako imate šta da pitate, uveravam vas da ćemo ili ja ili dr Grejstoun moći da vam odgovorimo.“ Dag je pogledao nazad i uhvatio pogled. Hriste, pomislio je, tip misli da je on neki moron koji je svratio u nadi da će naleteti na ženu koju je video na televiziji. Glatko je promenio brzinu. „Jedino što o svemu tome znam je ono što sam video u Indijani Džonsu. Ne liči na ono što sam očekivao.“ „Nije tako dramatično. Nema zlih nacista ni jurnjave. Ali može biti podjednako uzbudljivo.“
- 49 -
Ne mogu tek tako sada da odem, uvideo je Dag. Očekuju se pitanja. I, neka mu je bog na pomoći, ćaskanje. „Pa, u čemu je poenta? Hoću da kažem, šta dokazujete zagledajući stare kosti?“ „Ko su oni bili. Ko smo mi bili. Zašto su živeli ovde, kako su živeli. Što više znamo o prošlosti, u većoj meri razumemo sebe.“ Što se Daga tiče, prošlost je gotova, a budućnost će tek doći. Današnjica je ono što je od značaja. „Ne osećam da imam mnogo zajedničkog sa - kako rekoste? - šest hiljada godina starim čovekom.“ „On je jeo i spavao, vodio ljubav i stario. Poboljevao, osećao hladnoću i vrelinu.“ Leo je skinuo naočare i počeo da ih briše košuljom. „Čudio se. A pošto se čudio, napredovao je i utvrdio onima koji će doći put da ga slede. Bez njega ne bismo bili ovde.“ „Shvatam“, složio se Dag. „U svakom slučaju, samo sam hteo da bacim pogled. Nekada sam se kao klinac igrao u ovoj šumi. Plivao u Sajmonovoj rupi preko leta kada sam mogao.“ „Zašto je zovu Sajmonova rupa?“ „Šta? Oh.“ Dag je opet pogledao u Lea. „Priča kaže da se neki dečak po imenu Sajmon udavio ovde pre par stotina godina. Njegov duh proganja šumu, ako verujete u takve stvari.“ Napućenih usana, Leo je ponovo stavio naočare. „Ko je bio on?“ Dag je slegao ramenima. „Ne znam. Tek neki dečak?“ „To je važno. Voleo bih da saznam. Ko je bio Sajmon, koliko je godina imao? Šta je radio ovde? To me interesuje. Svojim utapanjem ovde izmenio je živote. Gubitak ma koga, a naročito deteta, menja živote.“ Tup bol je obuzeo Dagov stomak. „Jeste. Tu ste u pravu. Neću više da vas zadržavam. Hvala što ste se potrudili.“ „Svratite opet kad god hoćete. Mi cenimo interesovanje lokalne zajednice.“ Ma, baš dobro što nije bila tu, govorio je sebi Dag polazeći nazad ka svom autu. Šta bi mogao da joj kaže, zaista, što stvari ne bi samo učinilo još gorim? Još jedan auto se zaustavio iza njegovog. Ovo je sad prokleta turistička atrakcija, ogorčeno je pomislio Dag. Niko ne zna da nešto ostavi na miru. Iz kola je izašla Lana i veselo mu mahnula. „Ćao. Svratio si da pogledaš najnoviji razlog za popularnost Vudsboroa?“ Setio se ko je ona. Njeno lice nije od onih koje muškarac lako zaboravi. „Masa rupa u zemlji. Ne znam po čemu je to išta bolje od Dolanovih kuća.“ „Oh, čekaj da ti nabrojim po čemu sve je bolje.“ Kosa joj je vijorila na vetriću. Pustila je da leti i šake položila na butine gledajući prema iskopavanju. „Već smo počeli da dobijamo pažnju cele nacije. Dovoljno da Dolan ne betonira nijedan stub u dogledno vreme. Ako do toga ikada i dođe. Hmm.“ Napućila je usne. „Ne vidim Kali.“ „Znaš je?“ „Da, upoznale smo se. Jesi li obišao lokalitet?“ „Ne.“ Malo se pomerila i okrenula glavu. „Jesi li neprijateljski raspoložen po naravi, ili sam ti prosto antipatična na prvi pogled?“ „Samo neprijateljski raspoložen po naravi, rekao bih.“ „Pa, sad mi je lakše.“ Ona se odmakla za korak i, psujući u sebi, Dag joj je dodirnuo ruku. On nije neprijateljski raspoložen, uveravao je sebe. Lično nije isto što i neprijateljsko. Ali, nepristojno je nepristojno, a njenom deki se ona veoma dopada. - 50 -
„Čuj, izvini. Misli su mi obuzete nečim.“ „Vidi se.“ Odmakla se još korak, a onda se brzo okrenula. „Nešto nije u redu sa Rodžerom? Čula bih da...“ „On je dobro. Stvarno dobro. On ti puno znači, zar ne?“ „Veoma. Luda sam za njim. Da li ti je ispričao kako smo se upoznali?“ „Ne.“ Zastala je, a onda se nasmejala. „U redu, ne zanovetaj, ispričaću ti. Dolutala sam u knjižaru nekoliko dana nakon što sam se ovamo doselila. Organizovala sam svoju kancelariju, smeštala sina u vrtić, i izgledalo je kao da ne mogu da mislim na dve stvari u isto vreme. Zato sam pošla u šetnju i završila u radnji tvog oca. Pitao je može li nekako da mi pomogne. A ja sam se dala u plač. Samo sam stajala tamo i histerično jecala. On je došao oko tezge, obgrlio me i pustio me da cmizdrim po njemu. Potpuni neznanac koji doživljava emocionalni slom u njegovoj radnji. „Sve od tada sam zaljubljena u njega.“ „To savršeno liči na njega. On je dobar s lutalicama.“ Dag se štrecnuo. „Nemoj da se uvrediš.“ „Neću. Nisam bila lutalica. Znala sam gde sam, kako sam tu stigla i kuda treba da idem. Ali je u tom času sve to bilo tako ogromno, tako teško, tako užasno. A Rodžer me je pridržao, obrisao mi suze. A kad sam pokušala da se izvinim, on je na vratima okrenuo natpis na 'zatvoreno' i odveo me u zadnju sobu. Skuvao mi je čaj i pustio me da mu ispričam sve što osećam. Stvari za koje nisam ni znala da osećam i koje nikada nisam mogla reći nikom drugom. Nema te stvari na svetu koju ne bih uradila za Rodžera.“ Ponovo je zastala. „Čak i da se udam za tebe, što je ono što bi mu se dopalo. Zato se pazi.“ „Isuse.“ Instinktivno, odmakao se za korak. „Šta se očekuje da ja kažem na to?“ „Mogao bi da me pozoveš na večeru. Bilo bi lepo da obedujemo jednom ili dvaput zajedno pre nego što počnemo da planiramo svadbu.“ Izraz njegovog lica bio je tako savršen, tako dragocen, tako potpuno ispunjen muškim užasom da se smejala dok je slabine nisu zabolele. „Opusti se, Dag. Još nisam počela da kupujem stvari za kuću. Još ne. Samo sam mislila da bi bilo fer da ti kažem, za slučaj da nisi shvatio, da je Rodžer smislio tu maštariju o tebi i meni. On nas voli, pa smatra da smo savršeni jedno za drugo.“ On je razmislio. „Ništa što bih mogao reći u ovom času nema šanse da bude pravo. Zato ću da zavežem.“ „Što i nije loše, jer kasnim. I hoću kratko da pogledam kako napreduje pre nego što se vratim u kancelariju.“ Pošla je ka ogradi, a onda se okrenula sa blistavim osmehom. „Zašto da se ne sretnemo danas na večeri? Gostionica 'Stari Antietam'? U sedam?“ „Mislim da ne...“ „Uplašen?“ „Do đavola, ne, nisam uplašen. Samo...“ „U sedam, ja častim.“ Prebirao je ključevima kola u džepu i namrštio joj se. „Jesi li uvek tako nametljiva?“ „Da“, uzvratila. „Da, jesam.“ Nekoliko trenutaka nakon što se Lana vratila u svoju kancelariju, Kali je ušla u nju. Ignorišući pomoćnicu za stolom u prednjoj kancelariji, Kali je pogledala pravo kroz vrata Lanine. „Moram da razgovaram s tobom.“ - 51 -
„Svakako. Liza? Odloži taj telefonski poziv koji sam tražila dok ne završim sa dr Danbruk. Uđi, Kali. Sedi. Hoćeš li nešto hladno?“ „Ne. Ne, hvala.“ Zatvorila je vrata za sobom. Kancelarija je bila mala i lepa, uredna, ženstvena kao soba za primanje. Prozor iza divnog malog stola gledao je na park. Što je Kali govorilo da, ma koliko jeftine bile nekretnine u gradiću ove veličine, Lana Kembel ima dovoljno novca za najbolje mesto, i ukusa da ga iskoristi u stilu. To joj nije govorilo da je Lana dobar advokat. „Gde si studirala?“, raspitivala se Kali. Lana je sela i naslonila se. „Studirala sam na državnom univerzitetu Mičigen. Prešla sam na univerzitet Merilend kada sam upoznala svog muža. On je bio iz Merilenda. Tamo sam diplomirala, kao i on.“ „Zašto si se doselila ovamo?“ „Da li je to lično ili profesionalno raspitivanje?“ „Profesionalno.“ „U redu. Radila sam za jednu firmu u Baltimoru. Rodila dete. Izgubila muža. Kada sam opet bila u stanju da normalno mislim odlučila sam da se preselim negde gde mogu da vodim svoju praksu uz manje pritiska i odgajam sina onako kako smo njegov otac i ja planirali. Htela sam da ima kuću i dvorište, i majku koja ne mora da provodi u kancelariji deset sati svakog dana i radi još dva kada se vrati kući. U redu?“ „Aha. Jeste.“ Kali je odšetala do prozora. „Ako te angažujem, sve što raspravljamo je poverljivo.“ „Naravno.“ I samo stojeći tamo, pomislila je Lana, ta žena odaje talase energije. Pitala se da li iscrpljuje kretanje u takvoj vibrirajućoj petlji. Lana je otvorila fioku i izvukla nenačet blokčić. „Angažovala me ili ne, sve što mi kažeš ovde ostaje poverljivo. Pa, što mi onda ne ispričaš šta imaš da bismo mogli to da rešimo?“ „Tražim advokata.“ „Izgleda mi kao da si ga našla.“ „Ne, jednog drugog advokata. Markusa Karlajla. On je imao praksu u Bostonu između 1968. i 1979.“ Toliko je uspela da sazna preko mobilnog dok se vozila nazad. „A posle sedamdeset devete?“ „Zatvorio je praksu. To je sve što znam. Takođe znam da se bar deo njegove prakse sastojao u organizovanju privatnih usvajanja.“ Izvukla je fasciklu iz svoje torbe, prelistala po njoj i položila svoja dokumenta o usvajanju na Lanin sto. „Htela bih i da ovo proveriš.“ Lana je zapazila imena i podigla pogled. „Razumem. Pokušavaš da pronađeš svoje biološke roditelje?“ „Ne.“ „Kali, ako hoćeš da ti pomognem, moraš da mi veruješ. Mogu da pokrenem traženje Karlajla. Mogu, uz tvoju pismenu dozvolu, pokušati da se probijem kroz blokade privatnosti vezane za usvajanje sedamdesetih i da ti pronađem neke odgovore o tvojoj biološkoj porodici. Obe te stvari mogu da izvedem i da mi ne daš više informacija. Ali ću ih obaviti brže, i bolje, ako mi pružiš više.“ „Nisam spremna da ti dam više. Za sada. Htela bih da saznaš šta možeš o Karlajlu. Da ga pronađeš ako je moguće. I da saznaš šta možeš o procesu koji je prethodio ovom usvajanju. Ja treba ponešto da iskopam u još nekoliko područja. Kada nađemo odgovore, videćemo ima li potrebe da se sa tim tera dalje. Hoćeš li avans za honorar?“ „Da, hoću. Počećemo sa pet stotina.“
- 52 -
Sa idejom da kupi neke potrepštine u gvožđari, Džejk se dovezao u Vudsboro. Bio je u iskušenju nekoliko puta tog dana da pozove Kali na njen mobilni. Ali pošto je znao da će bilo kakva konverzacija verovatno završiti svađom, poštedeo je sebe glavobolje. Ako se ona ne pojavi na terenu narednog jutra, njih dvoje će ukrstiti rukavice. Razbesneti je bio je nepogrešiv način da na videlo izbije sve što ne valja sa njom. Kada je spazio njen „rover“ parkiran pred lokalnom bibliotekom, zaustavio se i on. Parkirao se uz njen branik - tek za slučaj da pokuša da mu pobegne - a onda izašao i odgegao se pločnikom i betonskim stepeništem do stare kamene zgrade. Jedna postarija žena radila je na prijemnom šalteru. On je bio vrlo spretan sa starijim ženama i, prosipajući šarm, oslonio se na njen šalter. „Dobar vam dan, gospo. Ne bih hteo da vas uznemiravam, ali sam video auto svoje saradnice napolju. Ja sam Džejkob Grejstoun sa projekta Antietam Krik.“ „Vi ste jedan od naučnika. Obećala sam svom unuku da ću ga dovesti da vidi šta to sve radite čim budem stigla. Nema sumnje da smo uzbuđeni zbog toga.“ „I mi smo. Koliko je godina vašem unuku?“ „Deset.“ „Pobrinite se da dođete i potražite mene kada obilazite lokalitet. Oboje ću vas provesti naokolo.“ „To je veoma ljubazno od vas.“ „Želimo da obrazujemo koliko i da dokumentujemo. Možete li mi reći da li je dr Danbruk došla ovde? Kali Danbruk? Vrlo atraktivna plavuša, visoka otprilike ovoliko.“ Podigao je ruku do svog ramena i žena je klimnula glavom. „Nema toliko likova ovde da ne bih smesta znala. Naravno, ona je u prostoriji sa referencama, pravo tamo pozadi.“ „Hvala.“ Namignuo joj je i otišao. Koliko je uspeo da vidi, biblioteka je bila prazna, izuzev stare žene, njega i Kali, koju je video da pregleda mikrofilmove za stolom. Noge su joj bile prekrštene na stolici, što mu je govorilo da je tu bar dvadeset minuta. Uvek bi završila u toj pozi kada bi radila sedeći duže od dvadeset minuta. Prišao joj je s leđa i počeo da čita preko njenog ramena. Prsti njene leve ruke su lagano lupkali po stolu, još jedan znak da je tu već neko vreme. „Zašto pregledaš trideset godina stare lokalne novine?“ Malo je falilo da padne sa stolice, i uspravila se dovoljno visoko i energično da ga kucne po bradi. „Do đavola“, rekli su istovremeno. „Šta kog vraga radiš šunjajući se do mene tako?“, upitala je. „Šta ti kog vraga radiš kad te nema na lokalitetu?“ Čak i dok joj je protivrečio, zgrabio ju je za ruku pre nego što je stigla da isključi mašinu. „Šta te interesuje oko kidnapovanja iz 1974?“ „Marš odatle, Grejstoune.“ „Kalen.“ Prosto je držao njenu šaku u svojoj i nastavljao da čita. „Džej i Suzan Kalen. Suzan Kalen - nešto mi je poznato to ime. Tromesečna Džesika Lin Kalen je juče uzeta iz svojih kolica u tržnom centru Hagerstaun“, čitao je. „Isuse, ljudi su poludeli, zar nisu? Jesu li je ikada našli?“ „Ne želim da razgovaram s tobom.“ „Šteta, pošto ne mislim da te pustim dok mi ne kažeš zašto te ta afera toliko uzbuđuje. Samo što ne zaplačeš, Kali, a ti nisi laka na suzama.“ „Samo sam umorna.“ Protrljala je oči kao dete. „Samo sam jebeno umorna.“ - 53 -
„Okej.“ Položio je šake na njena ramena i masirao ih da otera napetost. Neće morati da je razbesni, uvideo je. Baš dobro, pošto nema srca za to. Ako se bori sa suzama, onda je otvorena da nikada otvorenija neće biti. Pa ipak, nije imao srca da iskoristi njenu slabost. „Odvešću te nazad u motel. Mogla bi malo da se baciš u krpe.“ „Ne želim da se vraćam tamo. Ne želim još tamo. Bože. Bože. Treba mi piće.“ „Fino. Oteraćemo tvoj auto nazad do motela, a onda idemo da nađemo neko piće.“ „Zašto se trudiš da budeš fin prema meni, Grejstoune? Mi nismo ni simpatični jedno drugom.“ „Pitanja postavljaj jedno po jedno, mala. Hajde. Idemo da nađemo neki bar.“
- 54 -
Šest
„Skrovište Plava planina“ bila je doterana drumska kafana zavučena od puta nekoliko milja van samog grada. Služila je ono što je plastificirani jelovnik na jednom listu zvao JELA, kao i PICA. Imala je tri separea, poredana sa jedne strane kao vojnici, a pet-šest stolova sa stolicama na sklapanje bili su grupisani u sredini prostorije kao da ih je neko nabacao tamo pa zaboravio na njih. Šank je pocrneo od starosti, a bež linoleum na podu bio je isflekan sivom. Jedina konobarica bila je mlada i tanušna kao grana. Trejvis Trit je pevao iz džuboksa. Neki ljudi, za koje je Kali procenila da su lokalci, sedeli su za šankom i ispijali pivo posle posla. Po radnim čizmama, kapama i znojavim majicama, procenila je da je reč o fizikalcima. Možda deo Dolanove građevinske ekipe. Glave su im se okrenule kada su Kali i Džejk ušli, i primetila je da nisu preterano suptilni u zagledanju žena. Ona se zavukla u separe i istog časa se zapitala zašto li je došla. Bolje bi joj bilo opruženoj na motelskom krevetu, u težnji da sve zaboravi. „Ne znam šta radim ovde.“ Pogledala je u Džejka, zaista pogledala. Ali nije mogla da ga odgonetne. To je jedan od problema, pomislila je. Nikada nije bila sasvim sigurna šta on misli. „Šta je ovo, do đavola?“ „Hrana i piće.“ Gurnuo je jelovnik preko stola. „I to baš po tvom ukusu.“ Bacila je pogled. Ako nije nešto prženo, to ne spada u JELA, zaključila je. „Samo pivo.“ „Ne pamtim da si ikada odbila hranu, posebno kada je masna.“ Položio je prst na jelovnik, i pružio ga kada je konobarica došla. „Dva hamburgera, pa, sa pomfritom, i dva koja god da su vam točena.“ Kali je zaustila da protestuje, a onda samo slegla ramenima i vratila se zamišljenosti. A to ga je brinulo. Ako nije voljna da mu ispraši tur što je doneo odluku - bilo koju odluku - u njeno ime, onda je u teškom stanju. Ne samo što izgleda umorno, viđao ju je umornu i ranije. Izgleda istrošeno. Želeleo je da je uzme za ruku, sklopi svoje oko nje i kaže joj da će, bez obzira šta je pošlo naopako, naći načina da to dovedu u red. A to je bio nepogrešiv način da mu ruka bude isečena u zglavku. Umesto toga se nagnuo ka njoj. „Da li te ovo mesto podseća na nešto?“ Pomerila se dovoljno da se osvrne. Trejvis Trit je prešao na „Faith Hill“. Momci za šankom su cuclali piva i dobacivali ratoborne poglede. Vazduh je mirisao na dno friteze u kojoj ulje nije promenjeno od pamtiveka. „Ne.“ „Ma hajde. Ona rupa u Španiji, kada smo radili na iskopini El Akulera.“ „Šta, jesi li poludeo? Ovo mesto mu nije ni nalik. Tamo je svirala neka sasvim uvrnuta muzika i muve su bile svuda po prokletom mestu. Konobar je bio tip od sto dvadeset kila sa kosom do dupeta i bez prednjih zuba.“ „Tako je, ali smo i tamo popili pivo. Baš kao ovde.“ Ona ga je kiselo pogledala. „A gde nismo popili pivo?“ - 55 -
„U Veneciji smo pili vino, a to je sasvim drugačije.“ To je uspelo da je nasmeje. „Šta, pamtiš sva alkoholna pića koja smo uspeli da popijemo?“ „Iznenadilo bi te šta sve pamtim.“ Smeh je olabavio čvor u njegovom stomaku. „Sećam se bacanja svih pokrivača usred noći i insistiranja da spavaš nasred kreveta. I kako te trljanje stopala tera da predeš kao mače.“ Nije progovorila dok im je posluživano pivo. Ništa dok nije otpila prvi gutljaj. „A ja se sećam kada si istresao utrobu posle nekih pokvarenih vongola u Mozambiku.“ „Oduvek si bila romantična luda, Kal.“ „Aha.“ Podigla je čašu i ponovo otpila. „Zar nije tako.“ On pokušava da je oraspoloži. Nije mogla da shvati zašto se trudi. „Kako to da mi ne gunđaš što danas nisam bila na terenu?“ „Mislio sam da pređem na to. Samo sam prvo hteo pivo.“ Nacerio joj se. „Hoćeš li da počnem da gunđam odmah, ili ćeš da sačekaš da jedemo?“ „Imala sam nešto što sam morala da obavim. To nije moglo da čeka. A pošto mi nisi gazda, nemaš autoritet da se žališ i gunđaš ako moram da uzmem slobodan dan. Ja sam se ovom projektu posvetila koliko i ti. I više, pošto sam prva došla.“ Odmakao se unazad dok je konobarica spuštala njihove hamburgere. „Opa. To mi verovatno sve objašnjava.“ „Oh, nosi se, Grejstoune. Ne moram da...“ Prekinula je kada su muškarci koji su bili za šankom naduto prišli stolu. „Jeste li vas dvoje s onim tupadžijama koji kopaju oko Sajmonove rupe?“ Džejk je drečavožuti senf istisnuo na svoj hamburger. „Tako je. Tačnije, mi smo glavne tupadžije. Šta možemo da učinimo za vas?“ „Možete da se nosite u pakao i prekinete da se zajebavate sa gomilom starih kostiju i govana i sprečavate pošten svet da zarađuje za život.“ Kali je uzela senf od Džejka, odmeravajući muškarce dok ga je istresala na hamburger. Onaj koji im se obratio bio je sav u masti, ali je to bila tvrda mast. Biće čvrst kao tenk. Drugom se u očima videla alkoholom izazvana zloba. „Izvinite?“ Spustila je senf i otvorila kečap. „Moraću da vas zamolim da pazite kako se izražavate. Ovaj moj saradnik je veoma osetljiv.“ „Pa, jebi ga.“ „I jesam, zapravo, i nije bilo loše. Ali, bez obzira. Dakle“, nastavila je razgovorljivim tonom, „vi momci radite za Dolana?“ „Tako je. I ne treba nam gomila ravničara da dolazi i priča nam šta da radimo.“ „Tu se ne slažemo.“ Džejk je posuo so po pomfritu i slanik dodao Kali. Prijatan ton i nehajni pokreti odavali su utisak čoveka nimalo zainteresovanog za tuču, niti spremnog za nju. Oni koji poveruju tom utisku, znala je Kali, rade to na sopstveni rizik. Džejk je posuo malo bibera po hamburgeru, pa vratio gornji deo lepinje na mesto. „Pošto nije verovatno da ijedan od vas zna doku o arheološkim ispitivanjima ili antropološkim proučavanjima, niti o ma kom srodnom polju kao što su dendrohronologija ili stratigrafija, mi smo ovde da se pobrinemo za to umesto vas. I rado ćemo to učiniti. Hoćeš li još jedno pivo?“, upitao je Kali. „Da, hvala.“ „Ako misliš da će nas vaše razbacivanje rečima od dvadeset dolara sprečiti da vas izbacimo iz grada, bolje razmisli još jednom. Tupadžijo.“ Džejk je samo uzdahnuo, ali je Kali prepoznala ledeni sjaj u njegovim očima. - 56 -
Momci još imaju šanse, računala je Kali, dok Džejk želi da jede u miru više nego zabavu koju nudi kafanska tuča. „Pretpostavljam da mislite da su, pošto smo mi akademske tupadžije, reči od dvadeset dolara jedino čime možemo da se razbacujemo.“ Slegao je ramenima i uzeo krompirić. „Činjenica je da ova moja saradnica ima crni pojas u karateu i da je opaka ko zmija. Ja to moram da znam. Ona mi je žena.“ „Bivša žena“, ispravila ga je Kali. „Ali je u pravu. Opaka sam ko zmija.“ „Kog ti hoćeš?“, upitao ju je Džejk. „Hoću onog velikog.“ Podigla je pogled na muškarce uz veseo, širok osmeh. „Okej, ali hoću da se obuzdaš“, upozorio ju je Džejk. „Poslednji put - onaj krupni Meksikanac? Bio je u komi pet dana. Ne treba nam opet takva gužva.“ „Hej, ti si taj koji je tipu polomio vilicu i izmestio mrežnjaču. U Oklahomi.“ „Nisam verovao da kauboji tako lako padaju. Svašta ću još da naučim.“ Džek je odgurnuo svoj tanjir. „Vi, momci, nemate ništa protiv da to obavimo napolju? Mrzim što moram da se ispružim za nanetu štetu svaki put kad nekog razbijemo u kafani.“ Oni su se premeštali s noge na nogu, stezali i otpuštali pesnice. Zatim se veliki podrugljivo nasmejao. „Mi ćemo vam reći kako to ide. Ne bijemo se sa pičkicama i devojkama.“ „Kako god hoćete.“ Džejk je mahnuo kelnerici. „Možemo li da dobijemo još jednu turu?“ Podigao je svoj hamburger i pojeo ga naizgled uživajući, dok su muškarci, mrmljajući uvrede, odlazili ka vratima. „Rekao sam ti da je isto kao ono mesto u Španiji.“ „Ne nameravaju oni ništa.“ Konobarica je spustila novo pivo na sto i pokupila prazne čaše. „Ostin i Džimi, oni su samo glupi, to je sve, ali ne smeraju oni ništa.“ „Nema problema“, rekao joj je Džejk. „Većinom, ljudi su stvarno uzbuđeni događanjima tamo kod Sajmonove rupe. Ali ima nekih kojima je to problem. Dolan je angažovao sezonce, i oni su otpušteni kada je posao zaustavljen. Možeš da postaneš zao kada te neko uštine po džepu. Ovi hamburgeri, jesu li vam odgovarali?“ „Super su. Hvala“, rekla je Kali. „Samo vi recite ako vam nešto treba. I ne brinite za Ostina i Džimija. To je pretežno govorilo pivo.“ „Pivo govori dosta glasno“, rekao je Džejk kada ih je kelnerica ostavila nasamo, „to može da predstavlja problem. Kopač se ulogorio na lokaciji, ali bismo mogli da razmislimo o angažovanju dodatnog obezbeđenja.“ „Treba nam više ruku i ovako kako je. Razgovaraću sa Leom. Nameravala sam da svratim do lokaliteta posle... Nameravala sam da svratim i pogledam šta ste obavili danas.“ „Iscrtali smo teren i segmenti su upisani u kompjuter. Počeli smo da uklanjamo jalovinu.“ Ona se štrecnula zbog toga. Htela je da bude tamo kada ekipa uklanja gornji sloj. „Dao si klincima sa koledža da prosejavaju?“ „Aha. Poslao sam današnji izveštaj na tvoj računar. Možemo sve to da razmotrimo sada, ali ćeš ga pročitati u svakom slučaju. Kali, reci mi šta nije u redu. Kaži mi zašto si umesto na terenu bila u biblioteci i čitala o kidnapovanju koje se desilo 1974. Baš one godine kada si rođena.“ „Nisam došla ovde da pričam o tome. Došla sam na pivo.“ „Važi. Ja ću da pričam o tome. Svratio sam do tvoje sobe sinoć i tamo su bile fotografije po tvom krevetu. Ti si uznemirena. Kažeš da nisu tvoje porodične fotografije, ali je sličnost - 57 -
izrazita. Danas te nema, i nalazim te kako pretražuješ arhivu lokalnih novina koje su izveštavale o kidnapovanju ženske bebe koja je sada tvojih godina. Zašto misliš da bi ti mogla biti ta beba?“ Ona se nije oglasila, samo je položila laktove na sto i spustila glavu na šake. Znala je da će on to povezati. Daj ovom čoveku šešir pun zbrkanih detalja i on će ih pretvoriti u kohezivnu sliku za manje vremena nego što bi većini trebalo da reše ukrštene reči. A znala je i da će mu reći. Onog časa kada ju je pronašao u biblioteci, znala je da je on jedina osoba kojoj će reći. Jedino nije bila spremna da analizira zašto. „Suzan Kalen je došla u moju sobu“, počela je Kali. I ispričala mu sve. Nije je prekidao, niti je dizao pogled sa njenog lica. Dobro mu je poznavao raspoloženja. Nije uvek mogao da dešifruje njihove uzroke, ali je razaznavao raspoloženja. Ona se još uvek trudi da prevlada šok, a zajedno sa šokom i osećaj krivice. „Dakle... moraće da uslede testiranja“, dovršila je. „Da bi se proverio identitet. Mada je nauka, pa, puna pretpostavki. Posebno naša grana. A prema trenutnim podacima i događanjima, racionalno je pretpostaviti da je Suzan Kalen u pravu.“ „Moraćeš da uđeš u trag advokatu, doktoru, bilo kome drugom umešanom u usvajanje i smeštanje.“ Ona ga je tada pogledala. Ovo je, shvatila je, jedini solidan razlog zašto je mogla da mu kaže. On je nikada ne bi opteretio svojim sažaljenjem ili besneo u njeno ime. Razumeo bi da, ako misli da se toga reši, mora preći na praktične mere. „To sam započela. Moj otac pokušava da nađe ginekologa. Naletela sam na barikadu kada je advokat u pitanju, pa sam angažovala sopstvenog da kopa na tu stranu. Lana Kembel, to je ona koja zastupa konzervacioniste. Upoznala sam je pre neki dan. Na mene ostavlja utisak da je pametna i temeljna, i da nije neko ko lako odustaje. Verovatno se može reći da moram da počnem da uklanjam jalovinu da bih otkrila šta je ispod svega ovog.“ „Advokat je sigurno znao.“ „Aha.“ Kaline usne su se zategle. „Morao je da zna.“ „Znači, on ti je polazna tačka. Sve se širi od njega. Želim da ti pomognem.“ „Zašto?“ „Oboje smo dobri u rešavanju zagonetki, mala. A zajedno, nema boljih od nas.“ „To nije odgovor na postavljeno pitanje.“ „Oduvek je bilo teško prošvercovati se pored tebe.“ Odgurnuo je svoj tanjir u stranu, pružio ruku i dohvatio njenu. Prsti su mu se stegli kada je pokušala da se otrgne. „Ne budi kao prokleto bodljikavo prase. Pobogu, Danbrukova, moje su šake bile na svakom centimetru tvog tela, a ti si se unervozila jer sam ti dotakao prste.“ „Nisam se unervozila, i to su moji prsti.“ „Misliš li da mi više nije stalo do tebe jer si me otkačila?“ „Nisam te otkačila“, besno je rekla. „Ti...“ „Hajda da to prosto ostavimo za neki drugi dan.“ „Znaš li šta je jedna od stvari u vezi sa tobom koja me izluđuje?“ „Imam spisak takvih u banci podataka.“ „Ono kako me uvek prekineš kada znaš da sam u pravu.“ „Upisaću i tu. Palo mi je na pamet da smo bili puno toga jedno drugom, ali nikada nismo stigli da budemo prijatelji. Hteo bih i to da pokušam, to je sve.“
- 58 -
Da joj je rekao da je odlučio da se mane nauke i počne da prodaje „avon“ proizvode od vrata do vrata, ne bi je više iznenadio. „Hoćeš da nas dvoje budemo prijatelji?“ „Nudim ti da budem tvoj prijatelj, tvrdoglavko. Hoću da ti pomognem da utvrdiš šta se desilo.“ „To što mi kažeš da sam tvrdoglava nije baš prijateljski.“ „Više prijateljski nego alternativna reč koja mi je pala na pamet.“ „Okej, poeni za tebe. Ima puno đubreta između nas, Džejk.“ „Možda ćemo ga pretresti jednog od ovih dana. Ali, za sada, imamo dva prioriteta.“ Palcem joj je protrljao prste. Nije mogao da odoli. „Iskopavanje i tvoju zagonetku. Nemamo izbora sem da radimo zajedno na prvoj. Zašto da ne bude isto i na drugoj?“ „Svađaćemo se.“ „Svađaćemo se i s tim i bez toga.“ „Tačno, sasvim tačno.“ To je nije brinulo ni približno koliko želja da ispreplete prste sa njegovima. „Cenim to, Džejk. Zaista. A sad mi pusti šaku. Počinjem da se osećam blesavo.“ On ju je pustio i izvukao svoj novčanik. „Možemo da odemo nazad u tvoju sobu. Protrljaću ti stopala.“ „Ti dani su prošli, Džejk.“ „Šteta. Oduvek su mi se dopadala tvoja stopala.“ Platio je račun i ostavio ruke u džepovima dok su izlazili. Ona je zatreptala, pomalo iznenađena, od siline sunca. Izgledalo je kao da su u kafani bili satima. Iako je ostalo dosta od dana, računala je. Dovoljno da se odveze na lokaciju i pogleda, ako uspe da skupi energije. Izvukla je naočare za sunce, a onda napućila usne kada je Džejk istrgao list hartije ispod brisača. „Vrati se u Baltimor ili ćeš platiti“, čitao je Džejk. Zgužvao je poruku i ubacio je u kola. „Mislim da ću otići da proverim Kopača.“ „Mi ćemo otići i proveriti Kopača.“ „Dobro.“ Ušao je u kola i sačekao da se ona zavuče na suvozačko sedište. „Slušao sam te neko vreme sinoć kako sviraš“, prokomentarisao je. „Ja sam odmah do tebe. Zidovi su tanki.“ „Onda ću se truditi da budem tiha kada mi Ostin i Džimi dođu na zabavu.“ „Vidiš li kako si uviđavna sada kada smo prijatelji?“ Dok se ona smejala, on se nagnuo i pritisnuo usnama njene. Na tren je doživela čist šok. Kako je moguće da je sva ona vrelina još uvek tu? Kako je moguće? A kroz taj šok se probio brzi iskonski nagon da mu se primakne, omota oko njega i živa izgori. Pre nego što je mogla to da učini on se odmakao i okrenuo kontakt-ključ. „Pojas“, rekao je nehajno. Stegla je zube, besna više na sebe nego na njega. Zakačila je pojas dok je vozio unazad. „Drži svoje šake i svoja usta za sebe, Grejstoune, ili ovo prijateljstvo neće potrajati.“ „I dalje mi se dopada tvoj ukus.“ Napravio je okret da izađe sa parkinga. „Teško je razumeti zašto, posle... Stani, stani, stani.“ Lupnuo je rukom po volanu. „Kada već govorimo o ukusu. Suzan Kalen. Suzanina kuhinja?“ „Uf?“ „Znao sam da mi je nešto poznato. Bože, Kal. Suzanina kuhinja.“ „Kolačići? Oni fantastični kolačići sa listićima čokolade?“ „Bajadere sa makadamijom.“ Zabrundao je od zadovoljstva. „Tiho, uživam.“ - 59 -
„Suzan Kalen je Suzanina kuhinja.“ „Strašna priča. Znaš ono, pečenje u kućici u unutrašnjosti. Iznošenje njenih pita i kolača na seoske vašare. Pokretanje sitnog biznisa, a onda bum, po celoj zemlji.“ "Suzanina kuhinja“, ponovila je Kali. „Jebo te bog.“ „To bi moglo da objasni tvoju genetsku opsesiju šećerom.“ „Veoma smešno.“ Mada golicanje po zadnjoj strani njenog grla nije bilo smešno. „Moram da odem da je vidim, Džejk. Moram da odem i kažem joj da moramo da obavimo testiranje. Ne znam kako da se postavim prema njoj.“ On je šakom dodirnuo njenu, ali samo nakratko. „Smislićeš ti već.“ „Ona ima i sina. Verovatno moram da smislim kako da i sa njim izađem na kraj.“ Dag je pokušavao da izađe na kraj sa samim sobom kada je Lana Kembel u pitanju. Već je bila za stolom kada je stigao u restoran i pijuckala je čašu belog vina. Bila je u letnjoj haljini - mekoj, savršenoj, jednostavnoj - umesto u uglađenom poslovnom kostimu kako ju je do tada viđao. Nasmešila se kada je seo naspram nje, a onda nagnula glavu kako ju je viđao da radi kada nešto razmatra. Ili nekoga. „Nisam bila sigurna da ćeš doći.“ „Da nisam, deda bi me se odrekao.“ „Tako smo nevaljali, što smo se ovako zajednički okomili na tebe. Hoćeš li nešto da popiješ?“ „Šta si ti uzela?“ „Ovo?“ Podigla je čašu prema svetlu sveće između njih. „Vrlo pitak kalifornijski šardone, puterast mada ne napadan, sa izvrsnim bukeom koji se fino slaže sa dobrom kičmom.“ Oči su joj se smešile dok je otpijala. „Dovoljno pompezno za tebe?“ „Tu negde. Probaću ga.“ Prepustio je njoj da naruči, uz flašu mineralne vode. „Okej, zašto ste se urotili protiv mene?“ „Rodžer zato što te voli, što je ponosan na tebe i brine za tebe. Tako je lepo proživeo sa tvojom bakom, i ne vidi kako ti možeš lepo da proživiš osim da nađeš ženu za koju je suđeno da sa njom podeliš život.“ „A to bi bila ti.“ „Što bih bila ja, u ovom času“, složila se. „Jer on voli i mene. I zabrinut je što sam ja sama, odgajam dete bez oca. On je staromodan čovek, u najboljem mogućem značenju tih reči.“ „To je objašnjenje za njega. Šta je s tobom?“ Nije žurila. Oduvek je uživala u umetnosti flertovanja i pustila je da njen pogled klizi preko njegovog lica. „Mislila sam da ću uživati u izlasku na večeru sa zgodnim muškarcem. Ti si izabran.“ „Kada sam to pobedio na glasanju?“, upitao je i zasmejao je. „Biću otvorena prema tebi, Dag. Nisam baš mnogo izlazila od smrti mog muža. Mada uživam u ljudima, društvu, razgovoru. Ozbiljno sumnjam da Rodžer treba da brine za neko od nas, ali to ne znači da ga ne možemo usrećiti time što ćemo večerati zajedno i uživati u društvu i razgovoru.“ Otvorila je svoj jelovnik. „A hrana je ovde izvrsna.“ Konobar je doneo njegovo piće i izveo nadahnuti monolog o specijalitetima večeri pre nego što je odjedrio i ostavio ih da se smisle. „Kako je umro?“ - 60 -
Ona je zastala samo na tren, ali je to bilo dovoljno dugo da Dag primeti kako tuga dolazi i odlazi. „Ubijen je. Ubijen metkom u pljački obične prodavnice. Izašao je kasno jer se Taj nešto unervozio pa se niko nije baš naspavao.“ To još uvek boli; znala je da će zauvek ostati tako. Ali više nije strahovala da će je podsećanje slomiti. „Htela sam sladoled. Stiv je strčao do najbliže radnje da mi ga kupi. Oni su naišli baš kada je prilazio kasi da plati.“ „Žao mi je.“ „I meni. To je bilo besmisleno. Nije bilo nikakvog novca vrednog pomena, a ni Stiv ni prodavač nisu učinili ništa da se brane ili provociraju. I bilo je zaista užasno. Jednog časa je moj život bio jedno, narednog trena nešto drugo.“ „Da, znam kako to biva.“ „Znaš li?“ Pre nego što je on mogao da odgovori, ispružila je ruku preko stola i dotakla njegovu. „Izvini. Zaboravila sam. Tvoja sestra. Pretpostavljam da nam to daje nekakve zajedničke traume. Nadajmo se da imamo još nešto zajedničko, neku veseliju povezanost. Ja volim knjige. Plašim se da sam prema njima nemarna, tako da bih rasplakala mnoge bibliofile kao što ste ti i Rodžer.“ Žilavija je nego što deluje, uvideo je. Dovoljno žilava da opet sastavi komadiće koji su se rasuli na sve strane. Poštujući to, rešio je da se malo više i sam potrudi oko ove večeri. „Praviš magareće uši na stranicama?“ „Molim te, čak ni ja ne idem tako daleko. Ali uništavam povez. Prosipam kafu po listovima. A jednom mi je roman Elizabet Berg ispao u kadu. Mislim da je bilo prvo izdanje.“ „Očigledno, ova veza je predodređena za katastrofu. Pa, zašto onda ne poručimo?“ „Pa“, počela je nakon što su naručili, „da li ti zapravo čitaš, ili samo kupuješ i prodaješ?“ „To nisu deonice, to su knjige. Ne bi bilo svrhe baviti se knjigama da ih ne cenim onako kako zaslužuju.“ „Rekla bih da ima dosta trgovaca koji ih ne cene. Znam da Rodžer voli da čita. Zatekla sam se u radnji kada je otvorio pošiljku od tebe i našao primerak prvog izdanja Mobi Dika. Nežno je pomilovao knjigu kao da je ljubavnica. Ne bi se sklupčao u svojoj fotelji da je čita ni da mu držiš pištolj na slepoočnici.“ „Tome služi lepa kopija u mekom povezu.“ Ona je naherila glavu i on je spazio male, obojene kamenčiće na njenim ušima. „Da li je to otkriće? Potraga za blagom?“ „Delimično.“ Sačekala je tren. „Pa, nema sumnje da si brbljivac. To dovoljno govori o tebi. Zar nećeš da me pitaš zašto sam postala advokatica?“ „Znaš li šta je problem kada većini ljudi postaviš pitanje?“ Nasmešila se preko ruba svoje čaše. „Oni odgovore na njega.“ „Eto ti. Ali, kad smo već tu, pitaću. Zašto si postala advokatica?“ „Volim da se prepirem.“ Podigla je viljušku čim je posluženo prvo jelo. „I to je to? Voliš da se prepireš. Nećeš da to detaljnije objasniš?“ „Mmm. Ne u ovom času. A sledeći put kada mi postaviš pitanje, zaključiću da si to uradio jer stvarno hoćeš da znaš odgovor. Šta ti voliš, osim čitanja i potrage za knjigama?“ „To mi oduzima veći deo vremena.“ Ako će razgovor sa njim ličiti na vađenje zuba, pomislila je, bolje da izvadi klešta. „Mora da uživaš u putovanjima.“ - 61 -
„Ponekad je lepo.“ „Kao, na primer?“ Pogledao je preko ka njoj, a lice mu je odražavalo tako očitu frustraciju da se nasmejala. „Ja sam neumorna. Bolje odustani i ispričaj mi o sebi. Da vidimo... Sviraš li neki instrument? Interesuju li te sportovi? Veruješ li da je Li Harvi Osvald sam izvršio atentat?“ „Ne. Da. Nemam definitivan stav.“ „Uhvatila sam te.“ Pokazala je viljuškom. „Nasmešio si se.“ „Nisam.“ „O, jesi. I evo, opet to radiš. I to veoma lepim osmehom. Je l' to boli?“ „Samo malo. Nisam u treningu.“ Podigla je svoje vino i zakikotala se. „Sigurna sam da to možemo da popravimo.“ Uživao je u tome više nego što je očekivao. Naravno, pošto je očekivao da se izbori sa večerom samo da bi skinuo dedu s vrata, to nije govorilo mnogo. Ali, ako ćemo iskreno, uživao je u njenom društvu. Ona je... intrigirajuća, ocenio je dok su izlazili iz restorana. Ona je pametna, interesantna žena koja je bila dovoljno snažna da se suoči sa užasnim ličnim udarcem i oblikuje sadržajan život. Tome mora da se divi, pošto nije postigao ni približno toliko za sebe. A uz sve to, sigurno nije problem gledati je. Bog zna da su gledanje u nju, slušanje nje, privučenost njom uspeli da mu skrenu misli sa porodične situacije na nekoliko sati. „Lepo sam se provela.“ Kada su stigli do njenog auta izvadila je ključeve iz tašnice veličine poštanske marke. „Volela bih to da ponovim.“ Zabacila je kosu, uperivši pogled onih plavih očiju u njega. „Sledeći put ti predloži“, rekla je, a onda se propela na prste i poljubila ga. Ni to nije očekivao. Lagani poljubac u obraz ga ne bi iznenadio. Čak i ovlaš dodir usnama izgledao bi u skladu sa njenim karakterom. Ali ovo je bio topao, vlažan poziv. Zavodnička intimnost koja bi mogla muškarca navesti da klizne preko ivice za koju nije bio ni svestan da na njoj balansira. Njeni prsti su se zavukli u njegovu kosu, njen jezik je lagano plesao po njegovom, a njeno telo se uklopilo - udubljenje na izbočinu. Osetio je ukus vina koje su zajednički pili, i čokolade koje je bilo na njenom dezertu. Lagani tonovi njenog parfema zamaglili su mu razum. Čuo je krckanje točkova po šljunku dok je neko ulazio na parking ili izlazio sa njega. I njen tih, tih uzdah. Zatim se odmakla i ostavila ga sa vrtoglavicom. „Laku noć, Dag.“ Zavukla se u auto i poslala mu dug, seksi pogled kroz zatvoreni prozor pre nego što je krenula. Trebao mu je gotovo ceo minut da sastavi dve razumne misli. „Isuse“, promrmljao je i odvukao se do svojih kola. „Isuse, deda, u šta si me ovo uvalio?“
- 62 -
Sedam
Kali je izabrala da lokalitet obrađuje i horizontalno i vertikalno. To će ekipi dati priliku da otkrije i prouči periode nastanjenosti, sve veze između artefakata i ekofakata koje bi mogli da nađu, a da istovremeno presecaju kroz vreme da bi zabeležili promene od jednog perioda do drugog u različitim segmentima iskopanog. Horizontalni metod joj je bio potreban ako misli da proveri i dokaže da je ovaj lokalitet nekada bio neolitsko selo. Mogla je priznati, sebi, da joj je i za to potreban Džejk. Antropolog sa njegovim znanjem i sposobnostima mogao bi da utvrdi i analizira te artefakte i ekofakte sa kulturne tačke gledišta. A što je najbolje, mogao bi, i sigurno hoće, da oformi teorije i proširi te nalaze, a njoj ostavi više vremena za kosti. Kopač je već radio na svom kvadratu, ruku prefinjenih kao da je hirurg, dok je pažljivo pregledao zemlju zubarskim sondama i finim četkicama. Nosio je slušalice preko svoje neizostavne bandane, i Kali je znala da u njima grmi muzika. I pored toga, koncentrisanost na posao bila mu je savršena. Rozi je bila jedan kvadrat dalje, njena lepa koža boje karamele presijavala se od znoja. Leo i Džejk su u tom času rukovali fotoaparatima. Kali je odabrala naspramni kraj prvog reda, najbliži bari. Trebaće im fotograf za projekat, pomislila je. Pomoćnik za nalaze. Još kopača. Još specijalista. Još su u ranoj fazi, ali u njenim mislima nikada nije bilo prerano da se okupi moćna ekipa. Suviše toga joj se zbivalo u mislima. Treba joj da se koncentriše, a najbolji njoj poznati način bio je da se iz grupe izdvoji što je moguće više. Da misli samo o poslu, jednom određenom metru. Dok je radila premeštala je zemlju iz svog kvadrata u plitku posudu za fino pretraživanje. Tu i tamo bi zastala da dokumentuje novi sloj fotoaparatom i u svojim beleškama. Dok su komarči zujali i bubice naletale u rojevima, usredsredila se na ono što može da uradi, metodično, malo pomalo. Kada je iskopala kost, nastavila je da beleži, da čisti zemlju, sipa je u kofu. Znoj joj je kapao s lica, niz leđa. U jednom trenutku je zastala samo da svuče svoju logorsku košulju i nastavi posao u mokroj majici ispod nje. Zatim je sela na pete, podigla glavu i pogledala po nalazištu. Kao da je progovorila, Džejk je zastao u radu i okrenuo se ka njoj. Iako nijedno nije reklo ni reč, pošao je ka njoj. Zatim je zastao, spustio pogled, i čučnuo kraj nje. Duboko u močvarnom zemljištu ležale su kosti, gotovo savršeno razaznatljive, od grudne kosti do lobanje. Ona će nastaviti da iskopava i ostalo. Ostaci su govorili priču bez reči. Veći skelet, sa manjim koji se pojavio odmah uz njega, zavučen tamo ispod lakta. „Sahranili su ih zajedno“, konačno je izgovorila Kali. „Prema veličini ostataka, detence je umrlo pri rađanju ili neposredno posle toga. Majka, najverovatnije, isto. Laboratorija - 63 -
može to da proveri. Sahranili su ih zajedno“, ponovila je. „To je intimnije nego plemenski. To je porodično.“ „Leo mora ovo da vidi. Treba da iskopamo sve što ima od ovih ostataka. I preostali deo ovog segmenta. Ako su posedovali takvu kulturu da ih sahrane ovako intimno, ovo dvoje ovde nisu sami.“ „Nisu.“ To je osećala sve vreme. „Oni nisu sami ovde. Ovo je groblje.“ Da li su voleli jedno drugo?, pitala se. Da li se ta veza ostvari tako brzo - majke prema detetu, deteta prema majci? Da li ju je Suzan držala ovako, samo nekoliko trenutaka posle prvog udaha? Blizu, na sigurnom, dok još blede porođajni bolovi? Šta biva utisnuto u utrobi i u prvim trenucima života? Da li ostaje urezano zauvek? A zar nije bilo isto, ipak isto, i njenoj majci? Isti tip veze kada je Vivijen Danbruk pružila ruke da je uzme, da je drži blizu, na sigurnom, malenu ćerku za kojom je čeznula? Šta je napravilo ćerku ako to nije bila ljubav? A ovde je dokaz da ljubav može trajati hiljadama godina. Zašto li je to čini tako užasno tužnom? „Trebaće nam američki urođenik za konsultanta pre nego što ih ekshumiramo.“ Iz navike, Džejk je položio ruku na njeno rame dok su zajedno klečali nad grobom. „Ja ću obaviti pozive.“ Trgla se i vratila u stvarnost. „Obavi to. Ali se ove moraju izvaditi. Ne počinji“, rekla je pre nego što je mogao da odgovori. „Rituali i osetljivost na stranu, ove sam izložila vazduhu. Treba da budu obrađene i sačuvane, inače će se sasušiti i raspasti.“ Džejk je pogledao prema nebu dok je oluja tutnjala. „Ništa se neće osušiti danas. Ova oluja nas neće promašiti.“ Ignorišući njen otpor, povukao ju je na noge. „Hajde da ovo dokumentujemo pre nego što se to desi.“ Protrljao je palcem svezu ogrebotinu na njenoj nadlanici. „Ne budi tužna.“ Ona se namerno okrenula od njega. „Ovo je ključni nalaz.“ „I pogađa malo preblizu u ovom trenutku.“ „To se ne postavlja kao pitanje.“ Ona to ne sme da dozvoli. Sagnula se, dohvatila svoj fotoaparat i počela da dokumentuje. Već se odmakla od njega i nisu se čuli nikakvi zvuči sem škljocanja zasuna. Naredio je sebi da bude strpljiv. „Ja ću da obavim pozive.“ „Neću da dozvolim da se ona i njeno dete okrune dok ti održavaš veće staraca. Obavi to brzo, Grejstoune“, naredila je i otišla da pozove Lea. Kopačevo nalaženje jelenjeg roga i izdubljene kosti koja je mogla biti korišćena kao nekakva svirala bili su bačeni u zasenak skeletima. Ali je od njih, i kamenih ljuspi, i polomljenih vrhova kopalja koje je iskopala Rozi, Kali u svojim mislima počela da sklapa sliku naselja. Oluja je počela, kao što je Džejk i predvideo. To joj je dalo priliku da se zavuče u motelsku sobu i skicira svoju viziju naselja. Prostor za obradu kamena, kolibe, groblje. Ako je u pravu, očekuje da će naći otpad od ognjišta negde između područja D-25 i E-12. Treba joj još ruku, i samo joj ostaje da se nada da će današnja otkrića nešto pokrenuti. Kada je telefon zazvonio, odsutno se javila. Onog časa kada je začula glas svog oca, njen fokus se rasprsao. „Nisam bio siguran da ću te naći u ovo doba dana, ali sam hteo da pokušam pre nego što pozovem tvoj mobilni.“ „Naletela nam je oluja“, rekla mu je. „Bavim se papirologijom.“ „Hteo sam da te obavestim da sam ušao u trag Henriju Simpsonu. Sada je u penziji, preselio se u Virdžiniju. Ja... pričao sam kratko s njim. Dušo, nisam znao koliko želiš da - 64 -
mu kažem. Rekao sam da si zainteresovana da saznaš nešto više o svojim biološkim roditeljima. Nadam se da je to u redu.“ „Tako je izgleda najjednostavnije.“ „Nije mogao puno da mi kaže. Misli da se Markus Karlajl odselio. Izgleda ne zna kuda i kada, ali mi je rekao da će videti može li da sazna.“ „Hvala ti. Znam da ovo nije lako ni tebi ni mami. Ali, ako odlučim da sa dr Simpsonom razgovaram lično, verovatno ću od tebe tražiti da sa njim popričaš ponovo, i daš mu malo više detalja.“ „Kako god hoćeš. Kali, ta žena, Suzan Kalen... šta planiraš da joj kažeš?“ „Ne znam. Ne mogu da ostavim sve kako je, tata.“ Ponovo je pomislila na kosti. Majka i dete. „Nikada ne bih mogla da živim s tim.“ Usledila je duga pauza i kratak uzdah. „Ne, pretpostavljam da ne bi. Bićemo ovde ako ti zatreba... bilo šta.“ „Uvek ste i bili.“ Ne mogu se sada vratiti poslu, pomislila je kada je prekinula vezu. Niti može da podnese koračanje po ovoj krletki od sobe. Pogledala je svoje violončelo. Ali, ima situacija kada muzika ne može da umiri divlju zver. Jedini način da se ode dalje jeste da se preduzme sledeći korak. Nazvala je Suzan. Uputstvo za nalaženje je bilo detaljno i precizno. To je govorilo Kali da Suzan može da bude, kada je nužno, kontrolisana i organizovana. Uklapa se, pomislila je dok se vozila dugim pošljunčanim pravcem koji je prosecao kroz drveće. Ne možeš da pokreneš posao na nacionalnom nivou ni iz čega ako si preosetljiv i razbijen kako je ona delovala tokom posete Kalinoj motelskoj sobi. I ona, očigledno, ceni svoju privatnost, zaključila je Kali. Zadržala je korenje ovde u regiji, ali ga je zakopala u izdvojeno zemljište. Sama kuća je govorila o njenom istančanom ukusu, finansijskoj sigurnosti i tome da ceni prostranstvo. Bila je od drveta boje meda, savremenih linija, sa dve duge platforme i mnogo stakla. Mnogo je i biljaka, zapazila je Kali, i sve je bujno i paženo, sa nečim što je izgledalo kao kamenje poredano radi šetnje ili kamena staza naokolo kroz besprekorne grupice hrastova i površine pod urednom travom. To je, po Kalinom načinu mišljenja, fer način da analizirate osobu - ovo proučavanje njenog izbora mesta za stanovanje. Zamišljala je da bi se Džejk složio. Kako i gde pojedinac odabere da živi govori o individualnosti tog pojedinca, njegovom poreklu i kulturi koju nosi u sebi. Kada se zaustavila iza najnovijeg modela sportskog višenamenskog vozila, Kali je pokušala da se seti šta je Suzan nosila kada je došla u motel. Izbor odeće, ukrasa, stil, su još neki signali tipa i kategorije. Mada je poseta bila maglovita u njenom sećanju. Iako je grmljavina prošla, kiša je još uvek dobovala po zemlji. Kali se izvukla iz kola i stigla na prednji trem cedeći se. Ulazna vrata su se otvorila istog časa. Nosila je vrlo uske crne pantalone sa akvamarinskom šivenom bluzom. Šminka joj je delovala sveže, a kosa pažljivo frizirana. Stopala su joj bila bosa. Pored nje je bio veliki crni labrador koji je repom lupao u zid kao veselim metronomom. „Molim vas... uđite sa kiše. Sadi je bezopasna, ali je mogu skloniti ako hoćete.“ - 65 -
„Ne. Ona je u redu.“ Kali je ponudila svoju nadlanicu, dala psu da je omiriše, a zatim lizne pre nego što je razbarušila dlaku između Sadinih ušiju. „Divan pas.“ „Ima tri godine i pomalo je neposlušna. Ipak, odlična je za pravljenje društva. Dopada mi se da živim ovde, ali se osećam sigurnije sa Sadi u kući ili okolo na imanju. Naravno, ona je tako prijateljski nastrojena da bi samo lizala provalnika do smrti ako... Izvinite, brbljam.“ „U redu je.“ Kali je nespretno stajala i jednom rukom još uvek mazila psa po glavi dok je Suzan zurila u nju. „Moramo da razgovaramo.“ „Da. Naravno. Skuvaću kafu.“ Suzan je pokazala ka dnevnoj sobi. „Tako mi je drago što ste se javili. Nisam tačno znala šta sledeće da preduzmem.“ Zastala je kraj sofe i okrenula se. „Ne znam i dalje.“ „Moji roditelji.“ Kali je morala prvo to da istera, da uspostavi šemu i pokaže svoju odanost. A ipak se osećala bedno neverno kada je sela u Suzaninu atraktivnu dnevnu sobu sa krupnim, prijateljskim psom koji se zadivljeno izvalio na njena stopala. „Razgovarali ste s njima.“ „Da, jesam. Usvojena sam decembra 1974. To je bilo privatno usvajanje. Moji roditelji su veoma pristojni ljudi koji poštuju zakone i puni su ljubavi, gđo Kalen...“ „Molim vas.“ Nije htela da dopusti svojim rukama da se tresu. Odlučno je dohvatila lonče i nasula kafu ne prosuvši ni kap. „Nemojte tako da me zovete. Možete li, hoćete li da me zovete makar Suzan?“ Za sada, pomislila je. Bar za sada. „To je bilo privatno usvajanje“, nastavila je Kali. „Angažovali su advokata po savetu ginekologa moje majke. On im je veoma brzo doveo bebu devojčicu i za baš znatnu svotu. Pružio im je samo najosnovnije informacije o biološkoj majci.“ „Rekli ste mi da niste usvojeni“, upala je Suzan. „Niste znali za to.“ „Imali su razloga da mi to ne kažu. Razloga koji se ne tiču nikoga sem njih samih. U kakvoj god da smo situaciji, morate da razumete, unapred, da oni nisu ništa zgrešili.“ Ali su joj ruke zadrhtale, sasvim malo. „Veoma mnogo ih volite.“ „Tako je. Morate i to da razumete. Ako sam ja bila dete ukradeno vama...“ „Znate da jeste.“ Džesika. Moja Džesi. Sve u njoj je plakalo. „Mogu da smišljam teorije, ali ne mogu da znam. Postoje testovi kojima možemo da se podvrgnemo da to biološki utvrdimo.“ Suzan je duboko udahnula. Koža joj je bila tako vrela, kao da bi se mogla otopiti sa kostiju. „Da li ste voljni da im se podvrgnete?“ „Treba da saznamo. Zaslužujete da znate. Ja ču učiniti sve što mogu da pronađem odgovore. Ne znam da li vam mogu pružiti više od toga. Izvinite.“ Kalino srce je počelo da preskače kada su suze nagrnule u Suzanine oči. „Ovo je teško za sve. Ali čak i ako ja jesam bila to dete, to nisam sada.“ „Uradiću testove.“ Suze su bile i u njenom glasu, zgušnjavajući ga. Čineći reči nerazgovetnim. „A Džej, tvoj... moj bivši muž. Stupiću u vezu s njim. I on će se podvrći testiranju. Koliko treba vremena da saznamo? Definitivno?“ „Moj otac je doktor. On će ubrzati testiranje.“ „Kako mogu da znam da on neće izmeniti rezultate?“ Prvi znak gubljenja živaca preleteo je Kalinim licem. „Zato što je on onakav kakav je. U tom pogledu ćete morati da mi verujete ili nema svrhe da idemo dalje s ovim. Informacije su mi ovde.“ Izvadila je list hartije iz tašne, položila ga na stočić pored kafe i kolačića. „Tu
- 66 -
je objašnjeno sve što treba da preduzmete, kuda da pošaljete uzorke krvi. Ako imate bilo kakvo pitanje u vezi sa procedurom, vaš lekar će znati da vam odgovori.“ „Ne mogu da mislim. Izgleda da ne mogu da mislim.“ Borila se sa suzama jer su joj maglile vid. Ovo je njeno dete. Morala je da vidi svoje dete. „Moj život se promenio onog trena kada sam ti okrenula leđa dok si spavala u kolicima. Na minut“, rekla je Suzan što je staloženije mogla. „Možda dva. Ne više od toga. I život mi se promenio. A i tvoj. Hoću priliku da povratim deo toga, da saznam ko si, da podelim deo tih izgubljenih godina sa tobom.“ „Sve što mogu da vam pružim u ovom času su odgovori. Kako, zašto, eventualno ko. Ništa od toga ne može nadoknaditi ono što vam se dogodilo. Ništa od toga neće događaje vratiti i ponovo me učiniti vašom ćerkom.“ Ovo je pogrešno, mislila je Suzan. Očajnički, s gorčinom. Da nađe svoje dete samo da bi to dete govorilo ovim hladnim, distanciranim tonom. Da dođe u situaciju da je sopstvena ćerka proučava kao da su neznanci. „Ako se tako osećaš, zašto si došla? Mogla si da me ignorišeš, ili da insistiraš da nije bilo nikakvog usvajanja.“ „Nisam vaspitana da lažem, niti da ignorišem nečiji bol. Ono što se dogodilo nije bilo vašom krivicom. Ni mojom, ni greškom mojih roditelja. Ipak, neko jeste kriv. Neko je izmenio šemu, i to najverovatnije radi zarade. I ja hoću odgovore.“ „Direktna si i iskrena. Često sam zamišljala kako bi bilo da te opet ugledam, da razgovaram sa tobom. Nijedno od mojih maštanja nije bilo nalik ovome.“ „Vi tražite, ili se nadate nekakvom ponovnom ujedinjenju kakvo vam ja ne mogu pružiti, nekoj vrsti bliskosti kakvu ne osećam.“ Svi ožiljci koji su zarastali na njenom srcu otvorili su se i ponovo prokrvarili. „Šta osećaš?“ „Izvinite. Gđo Kalen – Suzan“, ispravila se, i poželela da može da joj priđe. Poželela da može da probije svoje barijere i priđe joj. „Žao mi je zbog vas i vaše porodice. I zbog moje. I osećam se malo uzdrmano celom situacijom. Deo mene želi da me nikada niste ugledali u vestima pošto ste, onog časa kada jeste, ponovo izmenili moj život. I sada ne znam kuda ide.“ „Nikada ne bih učinila nešto što bi te povredilo.“ „Volela bih da mogu da kažem isto, ali se plašim da će vas bezmalo bilo šta što učinim povrediti.“ „Možda bi mogla da mi ispričaš nešto o sebi. Nešto što si učinila ili želela da učiniš. Samo... nešto.“ „Danas sam našla kosti.“ Kada je Suzan trepnula, Kali je uspela da se nasmeši, dohvati kolačić. „Pri iskopavanju“, nastavila je. „Verujem da smo naišli na naselje. Neolitsku naseobinu uz korito potoka, blizu planina gde je pleme zidalo kuće, odgajalo decu, lovilo, počinjalo da obrađuje zemlju. Danas sam našla materijal za koji mislim da počinje da dokazuje tu teoriju. Ako je to veliko naselje kako se nadam, možda ćemo kopati nekoliko sezona.“ „Oh. Dobro. Ronald Dolan će poludeti zbog toga.“ „Verovatno. Ali mu to ništa neće pomoći. Privući ćemo znatnu pažnju, od medija, iz naučnih krugova. Dolan će morati da svoju gradnju proglasi gubitkom.“ „Ako dođem na lokaciju nekog dana, da li bi mi pokazala šta to radite?“ „Svakako. Jeste li ih vi napravili?“ Podigla je napola pojeden kolačić. „Lično?“ „Jesam. Da li ti se dopadaju? Daću ti kutiju takvih da poneseš. Ja...“
- 67 -
„Super su.“ To je bio neki način da joj priđe, pomislila je Kali. Najbolje što može u ovom času. „Moj... saradnik“, završila je, zaključivši da je to najlakši način da opiše Džejka. „On je prepoznao vaše ime. Suzanina kuhinja? Potrebila sam brdo vaše robe ovih godina.“ „Zaista?“ Suze su opet htele da poteku, ali ih je naterala da. ne pođu. Nešto od njenog ponosa zasjalo joj je u očima umesto suza. „Drago mi je da to saznam. Veoma si ljubazna.“ „Ne, nisam. Ja sam svojeglava, lako se iznerviram, sebična sam i zaneta, a veoma retko ljubazna. Prosto ne mislim na to.“ „Bila si veoma ljubazna prema meni, i deo tebe sigurno... Nisam to uvidela do sada. Deo tebe mora da je ljut na mene.“ „Ne znam. O tome još nisam razmišljala.“ „I pažljiva si sa svojim osećanjima.“ Kada se Kali namrštila, Suzan se zaposlila razmeštanjern kolača. „Hoću da kažem, meni izgleda da ne iskazuješ osećanja lako. Daglas je takav. Čak i kada je bio dečak, bio je oprezan. Toliko je razmišljao, ako shvataš šta hoću da kažem. Uvek si mogla da vidiš kada odluta. A sad, šta si tačno time mislila?“ Nasmejala se, podigla kolač i ponovo ga spustila. „Ima toliko toga što hoću da ti kažem. Toliko... ima nešto što bih volela da ti dam.“ „Suzan...“ „To zapravo i nije poklon.“ Ustala je, otišla do stola sa strane i uzela kutiju. „To su pisma. Pisala sam ti pismo svake godine na tvoj rođendan. To mi je pomoglo da preguram.“ „Ne znamo još zasigurno da li ste ih pisali meni.“ „Znamo obe.“ Ponovo je sela i spustila kutiju Kali u krilo. „Mnogo bi mi značilo da ih uzmeš. Ne moraš da ih čitaš, mada mislim da hoćeš. Znatiželjna si oko stvari ili se ne bi bavila onim čime se baviš. Zato ćeš se nesumnjivo pitati oko, pa, oko ovoga.“ „U redu. Pazite, moram da radim“, počela je Kali i ustala. „Ima još tako mnogo toga što bih...“ Čim se Suzan podigla Sadi je veselo zalajala i zateturala ka vratima. Vrata su se otvorila i ušao je Dag. „Prekini.“ Uz ozlojeđeni smeh je odgurnuo tridesetak veselih psećih kilograma kada je Sadi skočila na njega. „Zar nismo to raskrstili poslednji put? Kako bi bilo da pokažeš malo ponosa i...“ Nije dovršio kada je pogledao prema dnevnoj sobi. Hiljadu misli mu je proletelo kroz glavu, kroz srce, preletelo mu preko lica pre nego što je ostala praznina. „Dag.“ Suzanina ruka je pošla ka njenom grlu, uvrćući gornje dugme bluze. „Nisam znala da ćeš svraćati. Ovo je... oh, bože.“ „Kali.“ Mada u tom času nije želela ništa sem da izbegne iznenadnu elektriziranu napetost u sobi, premestila je kutiju pod miškom. „Kali Danbruk.“ „Da, znam. Izvinite.“ Skrenuo je pogled ka majci. „Trebalo je da pozovem.“ „Ne. Ne budi šašav, Dag.“ „Upravo sam odlazila. Ja ću... ostati u vezi“, rekla je Kali starijoj ženi. „Ispratiću te.“ „To je u redu.“ Kali nije skidala pogled sa Dagovog lica dok je polazila ka vratima. I, mada joj je srce bubnjalo, sačuvala je prisebnost kada se očešala o njega i otvorila vrata. Odsprintovala je do svojih kola, nekako otvorila vrata i kutiju spustila na sedište. „Zašto si došla ovamo?“
- 68 -
Uklonila je mokru kosu iz očiju i okrenula se da vidi Daga kako stoji kraj nje po kiši. Ista elektrizirajuća napetost je vrcala iz njega, gotovo vidljiva. Očekivala je da vidi kako kiša cvrči kada mu padne na kožu. „Nisam to uradila da tebe nerviram. I ne poznajem te.“ „Moja majka je u teškom stanju u ovom času. Ne treba joj da to činiš još gorim, svraćajući na kafu i kolače.“ „Okej, pazi. Ako hoću da svratim na kafu i kolače, ovo je slobodan svet. A, slučajno, to nije razlog zašto sam došla. Ne želim da uznemiravam tvoju majku. Ne želim da ti pravim haos od života. Ali su nam svima potrebni neki odgovori.“ „U čemu je poenta?“ „Poenta je u odgovorima.“ „Svakih par godina otkad je Suzanina kuhinja postala nacionalna stvar neko naiđe i kaže joj da je ona njena davno izgubljena ćerka. Tvoja vrsta posla zavisi od donacija i poklona, je l' tako?“ Podigla je bradu, zakoračivši napred dok njene čizme nisu udarile o njegove cipele, i progovorila mu ravno u lice. „Jebi se.“ „Neću nikome dozvoliti da je povredi. Nikada više.“ „I to te čini dobrim sinom?“ „Đavolski je sigurno da me to ne čini tvojim bratom.“ „Pa, sad mi je lakše. Samo da te podsetim, Dag, ona je došla meni. Iznebuha, i sada mi je život prevrnut naopačke. Ostavila sam svoje roditelje juče u bednom emotivnom stanju. Treba da mi vade krv i obave testove i da završavam nešto što nisam sama zamesila. I nisam suviše jebeno srećna zbog toga, zato odjebi.“ „Ona ti ne znači ništa.“ „Ni to nije moja greška.“ Mada je krivica imala svoju težinu. „Niti njena. Ako si zabrinut za svoje nasledstvo, opusti se. Ne želim njen novac. Sada, u prilično sam šugavom raspoloženju od gledanja kako ona pokušava da se ne raspadne u poslednjih dvadeset minuta. Ako hoćeš da to istresem na tebe, rado ću to učiniti. U suprotnom, imam pametnije stvari da radim nego da stojim na kiši i svađam se s tobom.“ Okrenula se na petama, upala u „rover“ i tresnula vratima. Ako tako izgleda imati brata, pomislila je dok se jedva uzdržavala da ne pobegne glavom bezobzirce, onda je bila prokleto srećna prvih dvadeset godina svog života. Do vremena kada je stigla nazad u motel, njeno loše raspoloženje je dostiglo vrhunac. Još dok je otvarala vrata zazvonili su i njen mobilni i sobni telefon. Istrgla je mobilni iz torbe. „Danbruk, sačekajte.“ Dograbila je sobni telefon. „Danbruk, šta je?“ „Pa, nemoj da mi otkineš glavu“, rekla joj je Lana. „Samo sam te zvala da ti kažem sveže novosti. Ali, ako ćeš da režiš na mene, samo ću povećati tarifu po satu.“ „Izvini. Šta imaš?“ „Radije bih ti to rekla lično. Možeš li da dođeš?“ „Upravo sam ušla u sobu. Malo sam rastrzana.“ „Doći ću ja tamo. Daj mi pola sata.“ „Možeš li samo...“ „Ne. Za pola sata“, rekla je i prekinula. „Sranje.“ Kali je tresnula telefon i spremala se da opet dohvati mobilni, kada je neko pokucao na vrata. „Sjajno, prosto sjajno.“ Cimnula je vrata i besno pogledala Džejka. „Zar niko nema pametnija posla nego da mene maltretira?“ Okrenula mu je leđa i stavila telefon uz uvo. „Da, šta?“ - 69 -
„Samo sam se pitao gde si.“ Džejkov glas je stizao u stereo tehnici, na uvo i sa leđa. Okrenula se i ugledala ga oslonjenog o dovratak, s mobilnim pored uva, dok mu je kiša padala po leđima. „Upravo sam bio u restoranu, pa sam pomislio da ti ispričam neke vesti. Nisi odgovarala na telefon ovde, pa sam pokušao na mobilni.“ „Zašto mi, pobogu, i dalje pričaš preko mobilnog kada stojiš ovde?“ „A zašto ti?“ Uputila je mučenički pogled ka plafonu i bacila svoj telefon na krevet. „Kakve vesti?“ Ušao je i zatvorio vrata. A kada je samo nastavio da joj prilazi, podigla je ruku kao saobraćajac na raskrsnici. Zna ona taj sjaj u očima. ,,Uh-uh.“ „Skroz si mokra. Znaš kako me izluđuje kad si skroz mokra.“ „Bićeš sasvim lud kada te tresnem ovom lampom. Odstupi, Grejstoune. Nisam raspoložena za igre.“ „Deluješ kao da bi ti prijala dobra igra.“ „To je idiotski eufemizam, i zašto muškarci uvek zaključuju da je žena neraspoložena zato što joj treba seks?“ „Nada uvek postoji?“, pokušao je i bio zadovoljan kada je video da je šala obasjala njene oči, makar nakratko. „Šta ti treba, sem seksa?“ „Sve drugo ostaje daleko u drugom planu, ali...“ Stao je i sručio se na krevet, prekrstivši noge kod članaka. „Upravo sam se uvalio u lokalno tračarenje. Frida, moja kelnerica, mi kaže da je Dolan već čuo za današnje nalaze. Načisto je pošizeo - taj izraz je prenela od sestrića koji slučajno radi za Dolana i zatekao se tamo kada je saznao za ovo.“ Bilo je interesantno čuti još neku dramu sem sopstvene, ali je zbog utiska odglumila nezainteresovanost. „Pa šta?“ „Tako da je počeo tirade da će nas na sud. Sa tvrdnjom da mi to sve izmišljamo - da smo u dosluhu sa konzervacionistima i da je cela stvar strategija da se sjebe njegova gradnja. Imaš li neko pivo ovde?“ „Ne, nemam ovde nikakvog piva. Može da drži tirade i bunca koliko hoće. Kosti su tamo.“ „Još jedan trač koji ide okolo...“ „Prepun si ih, zar ne?“ „Ljudi kažu da je mesto ukleto. Znaš ono, kosti predaka koje remete ludi naučnici.“ Pošto ju je ovo sada već zabavljalo, uzela je upaljač i plamenom dotakla fitilj putne svece. „Nije valjda opet cela storija sa mumijama?“ „Samo još jedna varijanta. Oslobađamo drevne sile i moći koje ne možemo ni da pojmimo i bla, bla.“ Otpratio ju je pogledom dok je odlazila u kupatilo po peškir da njime trlja kosu, uporno hodajući po sobi. „Ova, prema Fridi, ima nekog osnova. Znaš kako su ljudi spremni da gutaju takva sranja.“ „Znači, imamo ukletu lokaciju, popizdelog građevinara i potrebu da konsultant koji je američki urođenik nadzire naš rad.“ Izvukla je suvu košulju iz ormana i, na njegovo veliko razočaranje, otišla nazad u kupatilo da skine mokru i obuče drugu. „I dalje nemamo dovoljno ljudstva, a teren će sutra biti sav blatnjav zahvaljujući ovoj kiši.“ Nagnuo je glavu da vidi da li može da je ugleda napola golu u ogledalu. Muškarac ima pravo na sitna zadovoljstva. „To je, otprilike, suština.“ Vratila se, izvukla bocu vode. Besciljno koračala. Niko, pomislio je Džejk, ne može nikada da optuži Kali Danbruk da je smirena žena.
- 70 -
„Prilično povoljna situacija, sve u svemu“, zaključila je i nacerila se. „Volim ovaj posao.“ „Gde si to bila?“ Osmeh je nestao istog časa. „Lična stvar.“ Dotakao je svojom cipelom veliku kutiju za cipele pred krevetom. „Kupovala obuću? Glumiš mi žensku, Danbrukova?“ „Nisam bila u kupovini.“ Zgrabila je kutiju, a onda je uz uzdah spustila na stočić. „Pisma. Suzan Kalen ih je pisala svojoj ćerki za svaki njen rođendan. Pobogu, Džejk. Pobogu, da si mogao da joj vidiš izraz lica kada sam otišla da je vidim, da razgovaram s njom. Onolika potreba, i ne znam šta da radim sa tim.“ „Otišao bih s tobom.“ Samo je odmahnula glavom. „Bilo je dovoljno teško i bez mešanja nekog sa strane. Do čega je i inače došlo kada sam odlazila. Došao je njen sin, i njega sve ovo nimalo ne raduje. Ispljuvao me je, kao da sam se jednostavno izvukla iz tih prokletih kolica pre toliko godina da njemu sjebem život. Stajali smo napolju na kiši režeći jedno na drugo kao dva morona. Zapravo me je optužio da jurim njene pare.“ „Koliko će ga zadržati u bolnici?“ Od tog komentara se osetila malčice bolje. Podigla je glavu i pogledi su im se sreli u ogledalu. „Ti imaš braću i sestre, je l' tako? Po jedno. Da li se svađate oko roditelja kao psi oko koske?“ „Mi se samo svađamo“, rekao je. „To je u prirodi tog odnosa. Rivalstvo, nadmetanje, sitne uvrede. To je plemenska stvar - baš kao i jedinstvo prema ostalima. Mogu brata da šutnem u dupe, ali ako to pokuša ma ko drugi, ja ću ga šutnuti duplo jače. A da se išta desi mojoj mlađoj sestri, verovatno bih pobesneo.“ „Ja sam mu bila mlađa sestra tri meseca. Kakva je to povezanost?“ „Nagonska, Kal. Instinktivna. Krv i kost. A sem toga, on je muško dete, starije, i veoma je verovatno da je bilo njegovo zaduženje da pazi na tebe.“ Pokretom joj je zatražio vodu. „Mora da je to znao, opet instinktivno, možda je to odbijao, možda prihvatao, ali ono što su rekli rođaci moglo je da potvrdi njegove instinkte. Ti nisi mogla da se braniš, bila si slaba, i njegovo je bilo da te štiti.“ Zastao je, otpio dug gutljaj, pružio joj flašu nazad. „Omanuo je. Sada je muškarac, i kao jedini sin, rekao bih da je to zaduženje preusmerio na svoju majku. Ti si i neznanac i izgubljeno dete. On je u paklu iskonske fiksacije.“ „Zvuči kao da ga podržavaš?“ „Samo izlažem osnovne teorije. Ako bi sada došla ovamo, puzila svuda po meni i zatražila da odem i prebijem ga u tvoje ime, mogao bih to da razmotrim.“ Kucanje na vratima ju je navelo da cimne palcem ka njima. „Napolje.“ Ipak, kada je otišla da ih otvori, Džejk je jednostavno spojio šake ispod glave i udobno se namestio.
- 71 -
Osam
Lana je otresla kišobran kada se žustro uvukla u motelsku sobu. Kali je imala utisak kao da je nijedna kap nije pogodila. Ima nešto čudno u vezi sa ženom koja se ne skvasi po pljusku. „Odvratno je napolju“, počela je Lana. „jedva da možeš... Oh.“ Nagnula je glavu kada je spazila Džejka opruženog na krevetu. „Izvini. Nisam shvatila da imaš društvo.“ „On nije društvo, on je napast koja me davi. Džejkob Grejstoun, Lana Kembel.“ „Da, sreli smo se pre neki dan kada sam svratila na teren. Lepo je videti vas opet, dr Grejstoun.“ „Džejk“, ispravio ju je. „Kako je?“ „Dobro, hvala.“ Davio je on ili ne, izgledao je veoma odomaćeno. „Slušaj, Kali, ako je ovo pogrešan trenutak, mogu da zakažem za sutra.“ „Ovaj trenutak je dobar koliko i svaki drugi. Osim što je ovde malo tesno“, dodala je i značajno pogledala Džejka. „Ima mesta koliko hoćeš.“ Potapšao je krevet pored sebe. „Zapravo, ono što treba da raspravim sa Kali spada u domen poverljivog.“ „To je u redu“, rekao joj je. „Mi smo venčani.“ „Razvedeni.“ Kali je bučno skočila na noge. „Ako si nešto otkrila, možeš da govoriš pred moronom. On zna okolnosti.“ „A to znači da u ovom času zna više od mene. Pa dobro.“ Lana se osvrnula i odlučila da rizikuje sa uskom stolicom pored vrata. „Dobila sam neke informacije o Markusu Karlajlu. Zaista se bavio advokaturom u Bostonu u periodu za koji si rekla. Pre toga je radio u Čikagu četrnaest godina, zatim u Hjustonu trinaest. Posle Bostona, gde je ostao desetak godina, premestio se u Sijetl i tamo ostao još sedam godina.“ „Tip se prilično muva“, prokomentarisao je Džejk. „Da. Praksu je zatvorio 1986. Tu ga gubim, za sada. Mogu da nastavim da tražim, ili mogu da angažujem istražitelja koji može, za razliku od mene, da otputuje u Sijetl, Boston, Čikago, Hjuston, i sakupi više informacija na licu mesta. To bi te koštalo znatno više. Pre nego što odlučiš“, nastavila je pre nego što je Kali mogla da odgovori, „treba da čuješ šta sam još saznala.“ „Ako budeš radila ovako brzo, nećeš zaraditi ni onih petsto dolara depozita.“ „Oh, mislim da hoću.“ Lana je otvorila poslovnu tašnu i izvadila Kalina dokumenta o usvajanju. „Napravila sam kopiju za svoju dokumentaciju. Takođe sam obavila i standardnu proveru. Ovi papiri nikada nisu zavedeni.“ „Šta hoćeš da kažeš, nisu zavedeni?“ „Hoću da kažem da nije bilo usvajanja. Nikakvog pravnog postupka pred ma kojim sudom u Bostonu, ili ma gde u Masačusetsu. Ne postoji pisani trag, bilo gde, da su Eliot i Vivijen Danbruk usvojili dete na taj datum, niti na bilo koji pre ili posle onog navedenog u ovim papirima.“ „Šta to, do đavola, znači?“ „To znači da Markus Karlajl nije podneo zahtev sudu. Broj predmeta naveden na ovom zahtevu i konačno rešenje su falsifikovani. Ne postoje. Potpis sudije na sudskom rešenju je - 72 -
najverovatnije takođe lažan. Pošto je taj sudija umro 1986, ne mogu apsolutno utvrditi taj aspekt. Ali mogu da pratim o čemu je reč. Ovo što imaš ovde, Kali, su papiri napravljeni u Karlajlovoj advokatskoj kancelariji, koji nikada nisu otišli dalje od te kancelarije. Do usvajanja nije ni došlo.“ Mogla je samo da pilji u papire, u imena svojih roditelja. „To nema nikakvog smisla.“ „Možda bi imalo više smisla ono što ti govorim da si mi objasnila zašto si me angažovala da nađem tog advokata.“ Džejk je ustao, uhvatio Kali za ramena i premestio je na krevet. „Sedi, malena.“ Čučnuo je i počeo da joj šakama trlja butine. „Hoćeš li da ona sazna?“ Uspela je da klimne glavom. On ume, pomislila je Kali, da poreda činjenice, i iznese ih jasno, koncizno. Njegov razum tako funkcioniše - jasno i koncizno - pa ume da se probije kroz nebitne detalje do suštine stvari. Bilo je gotovo kao da sluša rezime nekog događaja koji se ne tiče nje. Što je tačno, pretpostavila je, i bila njegova namera. Dok je govorio, Kali je ustala, otišla u kupatilo i izvadila aspirin iz svog putnog kompleta. Progutala je tri, a onda prosto stajala za lavaboom proučavajući svoj lik u ogledalu. Da li si ikada ono što misliš da jesi?, pitala se. Da li si ikada i bio ono što si mislio da si? Šta god, ko god da je u pitanju, pravni papiri to neće promeniti. Niko i ništa te ne mogu sjebati kao što možeš sam sebe. Dok god se drži toga, biće u redu. Prebrodiće. Kada je ušla nazad, Lana je bila zauzeta upisivanjem beleški u pravnički blok. Lana je podigla pogled. „Kali, moram da ti postavim jedno vitalno pitanje, i moraš da emocije ostaviš po strani pre nego što odgovoriš. Da li je moguće da su Eliot i Vivijen Danbruk bili uključeni, na bilo koji način, u kidnapovanje?“ „Moja majka se oseća krivom ako zakasni sa vraćanjem knjige u biblioteku.“ Bože, kako sam umorna, pomislila je Kali. Ako Džejk potapše krevet sada, verovatno bi na njega pala licem. „Ljubav mog oca prema njoj navela ga je da se složi da usvajanje ostane samo njima poznato. Njegov integritet ga je terao da čuva dokumentaciju na bezbednom. Oni nisu u to umešani. Nije moguće. A i da to ostavim po strani, videla sam njihova lica kada sam im ispričala za Suzan Kalen. Oni su žrtve isto koliko i ona.“ Koliko i ti, pomislila je Lana, ali je samo klimnula glavom. Beba Kalenovih, pomislila je ponovo. Sestra Daglasa Kalena. Rodžerova unuka. Koliko li će života iznova biti pretumbano? „Ti ih ne poznaješ“, nastavljala je Kali. „Pa nisi ubeđena. Možeš da proveriš informacije koje ti je Džejk upravo dao. Možeš ih proveriti ako osećaš da si u obavezi. Ali ne želim da trošiš vreme tražeći to kada ga možeš upotrebiti za nalaženje ovog kučkinog sina.“ Bacila je papire na krevet. „Ne samo da je krao bebe, on ih je prodavao. Nema šanse, nema proklete šanse da sam ja jedina. Imao je sistem i vrebao je očajne parove bez dece radi profita.“ „Slažem se sa tobom, ali to treba da potkrepimo.“ „Unajmi istražitelja.“ „To će znatno uvećati troškove.“ „Samo ti to pokreni. Reći ću ti kada moram da prekinem.“ „U redu. Za to ću se pobrinuti večeras. Znam nekoga ko je radio poprilično posla za firmu mog muža u Baltimoru. Ako ne može da prihvati, preporučiće mi nekoga. Kali, da li Kalenovi znaju?“ „Išla sam danas da vidim Suzan. Organizujemo testove radi potvrde.“ - 73 -
Lana je još nešto zabeležila u notes, pa spustila olovku preko toga. „Treba da ti kažem. Imam lični odnos sa Rodžerom Groganom. Ah, ocem Suzan Kalen“, objasnila je kada je Kalino lice iskazalo nedoumicu. „Prijatelji smo, dobri prijatelji. I, sticajem okolnosti, izašla sam sa Daglasom Kalenom sinoć.“ „Mislila sam da si udata.“ „Bila sam. Muž mi je ubijen pre skoro četiri godine. Zainteresovana sam za Daga na ličnom planu. Ako ti to predstavlja problem, treba to da rešimo pre nego što odmaknemo.“ „Isuse.“ Kali je šakama protrljala lice. „Malo mesto. Ne znam koliko to nešto menja, samo da ne izgubiš iz vida koga zastupaš.“ „Znam dobro koga zastupam. Ne mogu ni da naslutim kako je tebi, ili kako je ma kojoj od uključenih strana. Ali sam tvoj advokat.“ „Tvoj momak misli da sam se namerila na novac njegove majke.“ „Jedan izlazak ga ne čini mojim momkom“, blago je rekla Lana. „I pretpostavljam da će biti izvesnog trenja dok se ovo ne raščisti. Nemam utisak da je jednostavan čovek blagih manira.“ „Ja imam utisak da je mamlaz.“ Lana se nasmešila dok je ustajala. „Da, odaje takav prvi utisak. Prekopaću još malo i pokrenuti istragu. Potrebno je da svratiš u moju kancelariju sutra u neko doba. Nadam se da ću ti saopštiti novosti, a ti mi možeš dati veći ček.“ Uhvatila je Kalinu ruku, dajući joj podsticajni stisak. „Neću da ti kažem da ne brineš, jer bih ja sigurno brinula. Ali ću ti reći da će sve što se može uraditi biti urađeno. Dobra sam u svom poslu koliko i ti u svom.“ „Onda ćemo ovo okončati prilično brzo. Stvarno sam dobra u svom poslu.“ „Svrati sutra“, rekla je Lana uzimajući kišobran. „Do viđenja, Džejk.“ „Lana.“ Pošto je ona izgledala kao tip za to, prišao je vratima da joj ih otvori. Kada ih je zatvorio, oklevao je. Nije bio sasvim siguran šta da učini sa, ili za, Kali. Ona se hrabro držala pred Lanom, ali je on umeo da vidi ispod toga, tamo gde je bila žestoko uzdrmana i nesigurna. I nesrećna. Video je tu kombinaciju i ranije. Samo što je tada on bio taj koji ju je činio nesrećnom. „Hajde da uzmemo picu“, rešio je. Stajala je u mestu, izgledajući ošamućeno. „Šta?“ „Hajde da uzmemo picu i vidimo može li se završiti deo posla.“ „Ja ne... Upravo si bio u restoranu.“ „Samo sam popio kafu. Okej, i pitu, ali se to ne računa, pošto je to uglavnom bilo da bih saznao tračeve od Fride. Mada je pita bila dobra. S breskvama.“ „Samo odlazi.“ „Ako odem, ti ćeš ostati da se boriš sa osećanjima. Nema svrhe. Ne možeš da učiniš ništa u vezi sa ma čim od ovoga dok ne dođeš do podataka. Mora da u gradiću postoji neka picerija.“ „Modestova, na uglu Glavne i Planinskog lovora.“ Podigao je slušalicu. „Znao sam da si već sredila najvažnije. Uzimam sa pečurkama.“ „Ne, ne uzimaš.“ „Pola. Imam pravo na pečurke na polovini.“ „Ako staviš gljive igde u blizinu moje polovine, moraćeš da platiš za celu gozbu.“ „Platio sam poslednji put.“ „Onda zadrži proklete pečurke. Broj je tamo na listiću pored telefona.“
- 74 -
„Znači, to je to. Pica, prodavnica pića, pošta.“ Počeo je da bira broj. „Nikada se ne menjaš.“ Poručio je picu, sećajući se koliko voli biber i crne masline, dodao pečurke na svoju polovinu. „Trideset minuta“, rekao je kada je prekinuo vezu. „Znaš, ovo mesto se neće baš isplatiti na duge staze. Moraćemo da potražimo kuću u najam.“ „Bezmalo je avgust. Nije nam ostalo baš puno vremena do kraja sezone.“ „Dovoljno je vremena. Trebalo bi da uštedimo nešto jer možemo da je unajmimo mesečno.“ „Ne znam šta ću da kažem svojim roditeljima.“ Izletelo joj je, a onda je samo podigla ruke, pa ih pustila da padnu. „Šta mogu da im kažem?“ „Ništa.“ Sada joj je prišao. „Nema svrhe da im išta govoriš dok ne dođeš do više činjenica. Znaš da radiš na iskopavanju, Kali. Sloj po sloj, tačku po tačku. Ako prebrzo kreneš u pravljenje teorija, promaknu ti detalji.“ „Ne radi mi mozak.“ „Prorađiće.“ Sačekao je trenutak, a zatim prstima potapšao njen obraz. „Zašto ne pokušaš da se držiš mene za minut. To nikada ranije nisi pokušala.“ „Ja ne...“ Ali je on skliznuo rukama oko nje i privukao je. Posle trenutka otpora položila je glavu na njegovo rame, duboko udahnuvši. Tačka tačno ispod njegovog srca je zatreperila. Pa se smirila. „Tako treba.“ „Ne znam zašto nisam besna. Izgleda da ne mogu da nađem svoj bes.“ „Oh, naći ćeš ga.“ „Uskoro. Nadam se da ću ga naći uskoro.“ Sklopila je oči. On je u pravu, pretpostavljala je, to nikada ranije nije pokušala. Nije bilo tako loše. „Da li je ovo još jedan aranžman o prijateljstvu?“ „Aha. Pa, to i mogućnost da ćeš se uspaliti i hteti seks. Hajde da vidimo.“ Gricnuo joj je uvo, zatim vilicu. Oh, znala je ona pokrete. Imao je neke đavolski dobre. Mogla je da im parira, ili da se uključi. Uključila se, okrećući glavu taman dovoljno da nađe one umešne usne svojima. Da oseti šok požude i obećanja. Pritisla je telo uz njegovo i osetila kako im srca lupaju zajedno. Uz stenjanje od zadovoljstva, sklopila je ruke oko njega i stezala ga dok nije zavukao šaku u njenu košulju onako kako je ranije često radio. Žestoka posesivnost tog zahvata ju je uvek uzbuđivala i zbunjivala. Trenutna glad, njegova, njena, bili su nekakvo olakšanje. To poniranje u uspaljenost koje su ostvarili zajedno bilo je neka vrsta vatrenog krštenja. Još uvek je u komadu, još uvek stvarna. Još uvek je Kali En Danbruk. I, pomislila je, i dalje može da želi stvari koje nisu dobre po nju. Zatim su njegove ruke prešle na njeno lice, prihvatile obraze nežnim dodirom koji ju je izbacio iz takta. A njegove usne su očešale njene šapatom koji je više govorio o ljubavi nego o strasti. „Ono je još uvek tu, Kali.“ „Naš problem nikada i nije bilo to.“ „Prokleto je sigurno da nije.“ I dalje držeći njeno lice, pritisnuo je usne na njeno čelo. „Hoćeš li pivo uz picu? Imam nekoliko u susednoj sobi.“ Odmakla se, odmerila ga sumnjičavo. „Odbijaš seks zbog pice i piva?“ „Ne govori tako. To vređa. Hoćeš li pivo ili nećeš?“ „Da, dobro. Bilo šta.“ Slegla je ramenima, a onda se, osećajući se neobično odbačenom, okrenula svom laptopu. „Završiću upisivanje današnjih nalaza.“ - 75 -
„Uradi to. Odmah se vraćam.“ Sačekao je da se nađe u svojoj sobi pre nego što je lupio glavom o zid. I dalje je mogao da je oseti, jedinstvenu aromu koja čini Kali. I dalje je mogao da namiriše njenu kosu zaostali trag kiše koja ju je uhvatila. Ona je bila u njemu poput droge. Ne, mozgao je dok je otvarao svoj frižider. Kao prokleti virus. Ne postoji ništa što može da preduzme protiv toga. Što je još gore, zaključio je mesecima unazad, nema ničega što želi da preduzme u vezi sa tim. Želi je nazad, i đavolski će se potruditi da je dobije. Makar ga to i ubilo. Morao je da sedne na krevet da se smiri. Izbor trenutka nije mogao biti gori, zaključio je. Ona je u nevolji i treba joj pomoć. Ne uporna, prikradajuća, suptilna potera kakvu je zamislio kada se pridružio ekipi. Odvesti je u krevet nije bio odgovor - a nije ni prokleto loše. Mora da je navikne da je u njenoj blizini, zatim da je navede da se zaljubi u njega, a onda je odvede u krevet. To je plan. Ili je bar bio pre nego što se se zapetljalo. Izgledala je kao da je primila žestoku desnicu u vilicu kada joj je Lana rekla za njeno usvajanje. Ipak, nije bilo nikakvog cviljenja, zapomaganja. To je njegova devojka, pomislio je Džejk. Stamena kao stena. Ali joj je on sada potreban. Konačno joj je potreban. I treba da oboma pokaže da je neće izneveriti. Bez obzira koliko je želeo, ovog puta neće zamagliti situaciju seksom. Gotovo godinu dana je bez nje, i za sve te mesece prelazio je spektar od besa do zapanjeno povređenog, od gorčine do očajanja, od prihvatanja do rešenosti. Neke vrste se pare za ceo život, razmišljao je stojeći. Boga mu, on je jedan od tih. Daće joj izvesno vreme da to uvidi. U međuvremenu, pomoći će joj u gužvi u kojoj se našla. Zatim će početi iznova. Osećajući se bolje, dohvatio je pivo i vratio se u njenu sobu taman pred isporuku pice. Bio je u pravu oko posla, pomislila je Kali dok se spremala za krevet. Ne samo da joj je skretao misli sa briga, već joj je naterao mozak da ponovo proradi. Mutnoća se razbistrila. Videla je šta treba da uradi, kako to treba obaviti. Dala je Lani da organizuje sa lokalnom laboratorijom da joj uzmu krv i pošalju uzorak saradniku njenog oca u Filadelfiju. Napravila je tako da Lana bude svedok, dala da uzorak zapečate i označe. Iste mere opreza - nezavisni svedok - biće i sa druge strane. Neće biti mogućnosti da se nešto mućka. Sve će biti veoma zvanično. Neće reći ništa o tome šta je Lana do sada otkrila. Džejk je u pravu, nema svrhe dok se ne utvrdi još podataka. Ona će obavljati svoja lična posla isto kao i profesionalne aktivnosti. Metodično, naučno i podrobno. Otkrića će biti beležena. Zapravo, izveštaje će pisati svakodnevno. To će pomoći da sve bude organizovano. I tek da Daglasu Kalenu oduzme gas, daće Lani da sastavi nekakav pravni dokument kojim se odriče bilo kakvih prava na deo poseda Suzan Kalen, ili ih odbija, kako god da treba. To je dobar plan, rekla je Kali sebi. A sada je vreme da se odloži preko noći. Sklopila je oči i otvorila se muzici dok je izvodila Baha. Ljupke, komplikovane i romantične note iz njegove Svite br. 1 u G-duru za solo violončelo.
- 76 -
Misli su mogle da joj se smire uz muziku. Da plove sa njom. Tiho. Tu je uteha, matematika i umetnost, stopljeni zajedno u lepotu. Za ove dragocene trenutke nosila je i uvek bi nosila nezgrapni instrument, svakim avionom, kamionom, vozom, na svako iskopavanje, bez obzira koliko to bilo problematično. Umirena, spustila je gudalo u stranu. Sledeći rutinu, nanela je noćnu hidratantnu kremu po licu i vratu i dunula da ugasi svecu. Zavukla se u krevet. Pet minuta nakon što je ugasila svetlo, ponovo ga je upalila, ustala iz kreveta i dohvatila kutiju koju joj je Suzan dala. Znači da je znatiželjna po prirodi, rekla je sebi. Zato je dobra u svom poslu. Zato će naći odgovore ove zagonetke i sve vratiti u ravnotežu. Otvorila je kutiju, ugledala pisma, sva u običnim belim kovertama, sva uredno poredana po datumima. Znači, Suzan je još jedna organizovana duša, zapazila je. Još jedan rob navika. Dosta ljudi je takvo. Samo će ih iščitati. Ona će joj dati bolju predstavu o toj ženi i, vrlo verovatno, još delić slagalice. Samo još podataka, govorila je sebi dok je uzimala prvi koverat iz kutije. Imala je isti predosećaj otkrića kada je otvorila koverat adresiran sa „Džesika“ kao i kada bi skidala zemlju sa nekog artefakta. Moja draga Džesika, Danas si napunila godinu dana. Deluje neverovatno da je prošlo godinu dana od časa kada sam te prvi put držala. Cela godina je i dalje poput sna za mene. Sva raskidana i maglovita i nestvarna. Ima situacija kada mislim da je to zaista bio san. Situacija kada te čujem kako plačeš i krenem ka tvojoj sobi. Drugih situacija kada se kunem da te osećam kako se mrdaš u meni, kao da još nisi rođena. A onda se selim, i mislim da to ne mogu da podnesem. Moja sopstvena majka me je naterala da obećam da ću ti napisati ovu poruku. Ne znam šta bih bez svoje majke u proteklim mesecima. Pitam se da li iko zaista razume kroz šta prolazim, izuzev druge majke. Tvoj tata pokušava, i znam da mu nedostaješ, onoliko, ali mislim da ne može da oseti podjednaku prazninu. Ja sam šuplja iznutra. Tako šuplja da ponekad mislim da ću se smrviti ni u šta. Deo mene želi da to mogu, ali imam tvog brata. Jadnog, slatkog malog dečaka. On je tako zbunjen. Ne razume zašto nisi ovde. Znam da ćeš se vratiti uskoro. Džesi, moraš da znaš da nećemo nikada, nikada prestati da tražimo. Molim se, svakog dana, da se nađeš u kući u svojoj kolevci jedne noći. Dok se to ne desi molim se, svakog dana, da si bezbedna i da si dobro. Da nisi uplašena. Molim se, svakog dana, da je, ko god da te je uzeo od mene, nežan prema tebi i ispunjen ljubavlju. Da te ljulja onako kako voliš, i peva ti tvoje omiljene uspavanke. Jednog dana će ona shvatiti da je ono što je učinila pogrešno, i doneće te kući. Izvini, izvini što sam se okrenula od tebe. Kunem ti se da je to bilo samo na tren. Da to može da se vrati, držala bih te uz sebe. Niko te nikada ne bi mogao otrgnuti. Svi tražimo, Džesi. Svi mi. Mama i tata, deka i baka, nana i deda. Sve komšije i policija. Nikada nemoj da pomisliš da ćemo te ostaviti. Jer nikada nismo. I nećemo. Tačno si ovde u mom srcu. Moja beba, moja Džesi. Volim te. Nedostaješ mi. Mama
- 77 -
Kali je pažljivo presavila stranice i uvukla ih nazad u koverat. Stavila je poklopac na kutiju, kutiju položila na pod. Nagnuvši se, ugasila je svetlo. I ležala u mraku, čeznući za ženom koju jedva poznaje. Veći deo narednog dana provela je na mukotrpnom zadatku vađenja ostataka skeleta. Bili su potrebni sati rada četkicama, zubarskim sondama, špatulama za jezik da bi očistila zemlju. Ali je poslednji nalaz izmamio dva apsolventa sa univerziteta. Svog fotografa imala je u liku Dori Tisdejl, dugačke, nogate brinete. A asistenta za nalaze u Bilu Mekdauelu, koji nije izgledao dovoljno star da kupi pivo, ali je imao pet sezona na tri terena za pojasom. Uvidela je da je Dori kompetentna i ima mnogo entuzijazma, pa je pokušala da ignoriše činjenicu da je fizički isti tip kao Veronika Viks. Žena koja je bila katalizator, ili poslednja kap, u rasturanju njenog braka sa Džejkom. Nije bilo važno ni što Dori ima glas nalik uglancanoj, zadovoljnoj mački, sve dok obavlja svoj posao. „Dobio sam još jednog.“ Džejk je došao do Kalinog sektora i glavom klimnuo prema čoveku koji je stajao sa Kopačem. „Lutajući, ima sopstveni alat. Zove se Mat Kirkendal. Čuo je za projekat, hoće da kopa. Izgleda da razlikuje svoje dupe od linije nivoa.“ Kali je proučavala novopridošlog. Imao je dug konjski rep prošaran sedim vlasima, iznošene radne čizme, tetovažu nečega što se izvijalo ispod rukava njegove majice. Izgledalo je da on i Kopač već nalaze zajednički jezik. „Dve ruke su dve ruke“, izjasnila se Kali. Izgleda da je snažan, zaključila je, prošao svašta. „Ostavi ga sa Kopačem na nekoliko dana, da vidimo koliko vredi.“ „Tako sam planirao.“ Posmatrao ju je kako zateže kanap između dva eksera, pripremajući se da napravi evidencioni crtež za vertikalni zasek kroz nakupljene naslage u svom sektoru. „Hoćeš li pomoć oko toga?“ „Već je imam. Šta misliš o novim diplomcima?“ „Devojke nisu nezgodne za gledanje.“ Ignorišući činjenicu da ona može, zapravo, da to obavi sama, štipaljkama je na eksere pričvrstio traku za merenje. Uhvatio je kako ga je Kali pogledala i na pogled odgovorio nezainteresovano. „Uprkos izveštačenom imenu - Tisdejl - devojka ne preza da isprlja ruke. Mladić - on je revnostan - revnosniji, rekao bih, zato što hoće da impresionira tebe. Šalje ti žudne poglede.“ „Nije tačno.“ „Ozbiljno zaljubljen. Znam kako se oseća.“ Sada je ona prezrivo frknula. „Zaljubljenost nije isto što i želeti da ženu skineš i položiš je na bilo koju raspoloživu ravnu površinu.“ „Oh. Onda, valjda, ne znam kako se oseća.“ Odbila je da se nasmeje, i ispustila tek malecki osmeh kada je Džejk otišao. Poslednji nalaz doveo je i više novinara. Kali je dala intervju izveštaču Vašington Posta klečeći kraj skeleta, odmarajući leđa i ramena. „Odrasle kosti pripadaju ženi“, rekla je Kali. „Ženi u dobu između dvadeset i dvadeset pet godina.“ Izveštač je takođe bila žena, i dovoljno zainteresovana da priđe malo preblizu kostima, pa joj je Kali nestrpljivo pokazala da se odmakne. „Kako možete da procenite starost bez laboratorijskog testiranja?“
- 78 -
„Da znate išta o kostima, a ja znam, mogli biste da procenite starost osobe.“ Služeći se špatulom za jezik, pokazala je zglobove, spajanje, formiranje. „I, pogledajte ovde, ovo je interesantno. Humerus je bio prelomljen. Verovatno sredinom detinjstva. Negde u uzrastu između deset i dvanaest godina. Zarastao je, ali je loše srastao.“ Prešla je blago špatulom preko linije preloma. „Ova ruka je morala biti slaba, i verovatno joj je zadavala puno problema. Prelom je relativno čist, što mi ukazuje da je verovatnije izazvan padom nego udarcem. Nije defanzivna povreda kakvu bi mogla zadobiti u borbi. Uprkos toj povredi bila je dobrog zdravlja, što znači da nije prognana iz plemena. Oni su pazili svoje bolesne i povređene. To je ilustrovano načinom kako su ona i dete sahranjeni.“ „Kako je umrla?“ „Pošto nema drugih povreda, a ostaci deteta ukazuju na novorođenče, verovatno je da su i ona i dete umrli pri porođaju. Možete da vidite da nisu samo sahranjeni zajedno. Postavljeni su tako da ona drži dete. To ukazuje na sažaljenje, čak i sentimentalnost. Zasigurno ceremoniju. Bili su važni nekome.“ „A zašto bi trebalo da su važni nama?“ „Oni su ovde došli prvi. Bez obzira ko su i šta su oni bili, omogućili su da mi postojimo.“ „Postoje neki koji su protivnici iskopavanja i proučavanja mrtvih. Iz religioznih razloga, ili prosto zato što ljudska priroda često nalaže da oni koji su pokopani treba da ostanu neuznemiravani. Kakav je vaš odgovor na to?“ „Možete da vidite koliko pažljivo radimo ovde. Odajemo respekt. Oni nude saznanje“, rekla je Kali, naslanjajući se da četkom ukloni prašinu. „Ljudska priroda takođe zahteva, ili bi trebalo, potragu za znanjem. Ako ne proučavamo, znači da je ne poštujemo. Ignorišemo je.“ „Šta možete da mi kažete oko kletve?“ „Mogu da vam kažem da ovo nije epizoda serije Dosije X. Izvinite, moram da se vratim ovome. Možda želite da razgovarate sa dr Grinbaumom.“ Radila je još jedan sat, postojano, u tišini. Kada je pružila ruku da dohvati svoj aparat, Džejk je došao da joj se pridruži. „Šta je to?“ „Izgleda kao kornjačin oklop. Zavučeno je između dva tela. Trebaju mi fotosi kostiju in situ.“ „Pozvaću Dori. Treba ti odmor.“ „Ne još. Donesi dokumentaciju. Zatim hoću da saznam šta je ovo.“ Odmakla se i protegla noge najbolje što je mogla dok Dori ne dođe da fotografiše. Pustila je da joj ništa ne bude u mislima dok su Dorin i Džejkov glas zujali iza nje. Njih dvoje su se već uveliko raspričali, primetila je. Zatim, ljuta na sebe zbog stereotipne srdžbe, njene stare navike, podsetila se da on može lako da dobije ćaskanje - ili bilo šta što poželi - od Dori ili bilo koje druge. „Imam ga“, izjasnila se Dori. „Neću da omalovažavam ostatak lokaliteta, ali si dobila najbolje mesto. Ovo je fascinantno.“ Ponovo je kratko pogledala u skelete. „I tužno. I davni ostaci su tužni kada su bebini.“ „Zato ćemo ih dobro tretirati. Ove slike će mi trebati što je moguće pre.“ „Dobićeš ih. Zapravo, ovim sam završila rolnu filma. Mogu da ih odnesem na razvijanje odmah, ako hoćeš.“ „Super.“ Dori je požurila, a Kali ponovo klekla i nastavila mukotrpno vađenje kornjačinog oklopa. Kada ga je pažljivo oslobodila, čula je zveckanje kamenčića u njemu. - 79 -
„To je igračka“, promrmljala je. „Hteli su da ima igračku.“ Kali je sela na pete. Džejk je uzeo zvečku. „Ličilo bi da je njen otac ili deda napravio igračku pre nego što se rodila. Rođenje se očekivalo, radovali su mu se unapred. A njen gubitak, njihov gubitak, je oplakivan.“ Podigla je tablu za beleške, pažljivo zabeležila nalaz. „Reći ću Leu da su spremne za pakovanje i uklanjanje. Ja imam nešto zakazano. Vratiću se za jedan sat.“ „Malena.“ Tapnuo je prstima po njenom obrazu. „Prljava si.“ „Malo ću se očistiti.“ „Pre nego što to učiniš, došao sam da ti kažem da je Leo upravo telefonski razgovarao sa Dolanom. Dolan preti da pokrene zabranu da bi nas sprečio da išta uklanjamo sa lokacije.“ „Izgledaće kao idiot.“ „Možda, ili će, ako je pametan, to okrenuti tako da je protiv remećenja grobova davno mrtvih i tako dalje. To bi mu donelo izvesnu podršku.“ „Pa kako onda planira da zida kuće?“, upitala je. „Dobro pitanje, i rekao bih da radi na tome.“ Okrenuo se na drugu stranu i pogledom preleteo preko mirne površine bare i gustog letnjeg zelenila drveća. „Ovo je đavolski lepo mesto.“ „Mislim da su i ovde sahranjeni isto mislili.“ „Da, kladim se da je tako.“ Odsutno, opet je prodrmao zvečku. „Glavno je da on želi da se kopanje zaustavi. On je vlasnik zemljišta. Može da nas spreči da uklanjamo artefakte ako dovoljno pogura.“ „Onda ćemo mi gurnuti u suprotnom smeru, jače.“ „Prvo ćemo pokušati da se služimo ubeđivanjem i diplomatijom. Imam sastanak sa njim sutra.“ „Ti? Zašto ti?“ „Zato što je manje verovatno da ću da ga tresnem nego ti. Malčice“, dodao je Džejk kada se nagnuo da usnama dodirne njene. „I jer sam ja antropolog i mogu da ispljunem više zgodnih termina o kulturi i drevnim društvima i njihovom uticaju na nauku nego ti.“ „To je sranje“, promrmljala je polazeći ka kolima. „Ti imaš penis. Leo je zaključio da će se tip bolje ophoditi prema tebi jer imaš odgovarajuću opremu.“ „I to je faktor. Imaćemo mali muški razgovor i videti mogu li da ga ubedim.“ „Obradi ga, Grejstoune, da ne bih morala da ga tresnem lopatom po glavi.“ „Videću šta mogu. Danbrukova?“, dodao je otvarajući joj vrata kola. „Umij se.“
- 80 -
Devet
Kad je Kali izašla iz hotela sledećeg jutra, zacrvenilo joj se pred očima. Prostački, pokvareni grafiti pružali su se preko njenog „rovera“, od branika do branika, u boji drečavoj i sjajnoj kao sveža krv. DOKTORKA KURVA, bilo je ispisano. Pored PIČKA KOJA PLJAČKA GROBOVE, probranih prostakluka, predloga i zahteva IDI KUĆI. Prvo je poskočila napred, onako kako bi majka mogla poskočiti da zaštiti dete koje napadaju na igralištu. Nerazgovetni zvuči su se zagušili u njenom grlu kada je prstima prešla preko sjajnih slova. Otupela od neverice pratila je izgrebana slova po poklopcu motora, kojima je ispisano LEZBO LUDAJA. Bes je samo za mali korak udaljen od šoka. Kada su se sudarili u njoj, uletela je nazad u svoju sobu, zgrabila telefonski imenik i potražila adresu firme Dolan i sinovi. Ponovo je tresnula vratima baš kada je Džejk otvorio svoja. „Koliko još puta planiraš da tresneš vratima pre...“ Prekinuo je kada je ugledao njen auto. „Pa, sranje.“ Iako je još uvek bio bos i samo u farmerkama, prišao je da pogleda izbliza. „Misliš li da su Ostin i Džimi, ili neko od te sorte?“ „Mislim da ću otkriti ko je.“ Odgurnula ga je i trgla vozačka vrata. „Stani. Stani.“ Znao je taj njen pogled, koji je najava okrutnog ubistva. „Sačekaj me dva minuta i poći ću sa tobom.“ „Ne treba mi podrška kada je reč o par lokalnih tupadžija.“ „Samo sačekaj.“ Da bi bio siguran da će ga poslušati, oteo joj je ključeve iz ruke, a onda se vratio u sobu po košulju i cipele. Trideset sekundi kasnije je psovao žureći opet napolje, baš na vreme da je vidi kako odlazi. Zaboravio je da ona uvek drži rezervne ključeve u polici za rukavice. „Kučkin sin. Sin proklete kučke.“ Nije se osvrnula. Misli su joj bile usredsređene na ono šta je čeka. „Rover“ ima već šest godina. On je deo njene ekipe. Svako ulubljenje i ogrebotina predstavljaju uspomenu. Predstavljaju nekakvo priznanje. A niko ne pogani ono što je njeno. Nekoliko minuta kasnije, uz škripu se zaustavila pred Dolanovom upravom u Glavnoj ulici. Bljujući vatru iskočila je, a onda zamalo da šutne vrata kada je utvrdila da su zaključana. Umesto toga, počela je po njima da lupa pesnicom. Žena prijatnog izgleda otključala je vrata iznutra. „Izvinite. Otvaramo tek za petnaest minuta.“ „Dolan. Ronald Dolan.“ „G. Dolan je na gradilištu ovog jutra. Hoćete li da vam zakažem sastanak?“ „Na kom gradilištu?“ „Ah, na onom na putu za Turki Nek.“ Kali je pokazala zube. „Uputite me kako da stignem tamo.“ Potrajalo je dvadeset minuta, uz vraćanje krivudavim lokalnim putem kada je promašila skretanje. Nikakav uspavani šarm jutra, ni pozlaćena svetlost koja je iskrila kroz - 81 -
krošnje, ni petlovi sa svojom blesavom najavom jutra nisu mogli da se probiju kroz njen bes. Što je duže krčkao, postajao je sve jači. A bilo je dovoljno da skrene pogled sa puta na poklopac motora da bi ga iznova ojačala. Neko će, obećavala je sebi, platiti za ovo. U tom momentu nije precizirala ni ko, ni kako. Skrenula je na privatni puteljak, preko lepog mostića pruženog preko potoka, a onda bezmalo pravo uzbrdo kroz usek u pošumljenom imanju. Čula je zvuke zidara. Čekiće, testere, muziku s radija. Deo njenog mozga je registrovao da, šta god drugo da jeste ili nije učinio, Dolan po svemu sudeći dobro gradi. Skelet kuće je pokazivao potencijal koji se lepo uklapao sa stenovitim terenom, živopisnom šumom. Šut uobičajen pri gradnji bio je razbacan u gomile naredane u ogroman kontejner za smeće. Pikapi i ostala vozila sa pogonom na četiri točka bili su haotično parkirani po blatu nastalom od sinoćnje kiše. A nekoliko krupnih muškaraca, već oznojenih, bili su u poslu. Spazila je Dolana u još uvek besprekornim radnim pantalonama, sa rukavima zavrnutim do lakata i plavom kapom „Dolanove građevine“ u bejzbol stilu nataknutom na glavu dok je stajao ruku položenih na butine, nadgledajući napredak. Ponovo je tresnula vratima, i taj pucanj je odjeknuo kroz muziku i buku. Dolan je pogledao na tren, a onda skrenuo pogled i okrenuo se dok je Kali jurcala ka kući i lako naskočila na platformu. „Ostin i Džimi“, prasnula je. „Praznoglavi blizanci. Gde su?“ On je pomerio svoju težinu i pogledao farbu kojom je bio izmazan njen auto. Mali, ogorčeni deo njegovog srca radio je premete. „Ako imate problem sa ma kim od mojih ljudi, imate problem sa mnom.“ „Odlično.“ To joj je sasvim odgovaralo. „Vidite ovo?“ insistirala je pokazujući na „rover“. „Vas smatram odgovornim.“ On je osećao da ga njegovi ljudi posmatraju i zakačio je palčeve za tregere. „Kažete da sam ja ispisao te grafite po celim vašim kolima?“ „Kažem da, ko god jeste, radi za vas. Ko god da je, slušao je vas i vaše magareće stavove o onome šta moja ekipa radi u Antietam Kriku.“ „Ne znam ništa o tome. Meni liči na dečurliju. A što se tiče onoga što radite u Antietam Kriku, ne očekujte da ćete to raditi još dugo.“ „Imate par umobolnih džinova koji se zovu Ostin i Džimi na platnom spisku, Dolane. A ovo meni liči na njih.“ Nešto se pomerilo u njegovim očima. I načinio je veoma veliku grešku. Zlobno se nasmešio. „Imam puno ljudi na platnom spisku.“ „Mislite da je ovo zabavno?“ Izgubila je ono malo kontrole nad svojim temperamentom i lako ga odgurnula. Rad oko njih je stao. „Mislite da je zlonamerno uništavanje vlasništva, vandalizam, ispisivanje sprejom grubih uvreda i pretnji po mom autu prokleta šala?“ „Mislim da, kada ste negde gde niste poželjni i radite nešto što većina ljudi ne želi da radite, postoji cena koju morate da platite.“ Hteo je da je odgurne, hteo je da pokaže svojim ljudima da ga ne može neka ženska šetati kako hoće. Umesto toga uperio je prst u njeno lice. „Umesto što mi kukate, trebalo bi da poslušate savet i nosite se do đavola iz Vudsboroa.“
- 82 -
Ona je pljesnula njegovu ruku u stranu. „Ovo nije vestern Džona Forda, ti moronska seljačino bez mozga. I videćemo ko će da plati cenu. Ako mislite da ću da vas pustim, ma koga od vas“, nastavila je, šibajući besnim pogledom lica radnika oko sebe, „da se izvuče sa ovim, ne biste mogli više da grešite. Ako mislite da će ovakvo zlobno, maloletničko ponašanje da me otera, onda ste gluplji nego što izgledate.“ Neko je zanjištao i Dolan je pocrveneo u licu kao bulka. „To je moj posed. I hoću da odete. Ne trebaju nam takvi kao vi da dolaze ovamo i uzimaju posao poštenom svetu. A ti si došla da kukaš zbog malo farbe na autu pogrešnom čoveku.“ „Ovo zoveš kukanjem? Ti si taj koji će da kuka, Dolane, kada ti glavu naguram u guzicu.“ Ta izjava je izazvala puno povika i zadirkivanja od ljudi. A to ju je nateralo da šake stisne u pesnice. Šta bi mogla da učini bilo je pitanje, ali joj se u tom času jedna šaka spustila na rame, žestoko. „Mislim da bi g. Dolan i njegova vesela družina mogli više da kažu policiji“, predložio je Džejk. „Zašto ne odemo da se pobrinemo za to?“ „Ne znam ništa o tome“, ponovio je Dolan. „I to je prokleto isto ono što ću reći šerifu.“ „On je plaćen da sluša.“ Džejk je povukao Kali unazad i počeo da je gura ka kolima. „Razmotri činjenicu da je ovde desetak ljudi naoružano moćnim alatima i stvarno velikim macolama.“ Govorio je tiho dok ju je vodio ka „roveru“. „I pomisli na to da će odabrati da ih primene prvo na meni, pošto nisam žensko. I umukni.“ Ona je strgla njegovu ruku i cimnula vrata. Ali, nije mogla da se obuzda. „Ovo nije završeno, Dolane“, doviknula je. „Vezaću u čvor tvoju dragocenu gradnju. Nećeš prvi metar betona naliti u deceniji. To ću proglasiti svojim krstaškim pohodom.“ Tresnula je vratima, a zatim rasula blato na sve strane vozeći unazad. Odvezla je skoro kilometar, a onda stala kraj puta. Džejk se zaustavio iza nje. Oboje su tresnuli vratima nakon što su izleteli iz kola. „Rekla sam ti da mi ne treba pomoć.“ „Rekao sam ti da sačekaš dva prokleta minuta.“ „Ovo je moj auto.“ Lupila je pesnicom o „rover“. „I ovo je moj problem.“ Odigao ju je od zemlje i lupio njenim dupetom o haubu. „A šta će tvoje prepišavanje sa Dolanom da postigne?“ „Ništa Nije poenta u tome.“ „Poenta je da si napravila taktičku grešku. Suprotstavila si mu se na njegovom terenu dok je bio okružen svojim ljudima. Kada se nađe licem u lice sa ženskom od pedeset pet kila pod tim okolnostima, on nema izbora sem da te oduva, nikakav izbor sem da dokaže da ima jaja. Isuse, Danbrukova, znaš ti više o psihologiji od toga. On je gazda. Ne možeš ga ženski ponižavati pred njegovim ljudima. Ne srne da dozvoli da bude ponižen u toj areni.“ „Popizdela sam!“ Krenula je da skoči na zemlju, a onda samo zavibrirala kada ju je stegao obema rukama preko njenih da je zadrži na mestu. „Baš me briga za psihologiju. Ne zanima me arena. Ni dinamika polova, ni plemenska hijerarhija. Ako me neko zvizne, zviznem i ja njega. A otkad ti to izbegavaš tuču? Obično si ih započinjao.“ Oh, želeo je on to. Želeo je da uleti mlateći rukama kada ju je ugledao kako stoji tamo. Okružena. „Ne počinjem ih kada je brojčani odnos deset prema jedan na moju štetu, i kada nekoliko od tih deset drže motorne testere i pištolje za zakucavanje eksera. A kada sam prinuđen da se povučem, to me ne baca u sjajno raspoloženje.“ „Niko od tebe nije tražio da se mešaš.“ „Nije.“ Pustio joj je ruke. „Niko nije.“ - 83 -
Čak ni bes je nije mogao učiniti šlepom za promenu u njemu. Od vatre do leda, dok pucneš prstima. Stid je počeo da gmiže kroz ljutnju. „U redu, možda nije trebalo da odem sama, možda nije trebalo da odjurim tamo dok u većoj meri ne ovladam sobom. Ali, pošto si se već našao tamo, zar nisi mogao nekoga da zvizneš?“ Bilo je to, pretpostavio je, nešto najbliže priznanju za šta je sposobna. „Ne moram da završim tuču pobednički, ali prokleto je sigurno da želim da je završim u komadu.“ „Volim ovaj auto.“ „Znam.“ Uzdahnula je, šutnuvši nespokojno prednju gumu. Namrštila se besprekornoj crnoj boji njegovog „mercedesa“. „Zašto, do đavola, nisu ofarbali tvoj?“ „Možda nisu bili svesni da je tvoj gnev žešći od mog.“ „Mrzim kada se razbesnim. Toliko se razbesnim da ne mogu prisebno da razmišljam. A mrzeću i ovo.“ Pogledala je opet u njega. „Bio si u pravu.“ „Čekaj. Moram da dohvatim kasetofon iz kola.“ „Ako budeš izigravao pametnjakovića, na kraju ti neću zahvaliti.“ „Dobijam 'bio si u pravu' i zahvaljivanje? Raspašću se u trenu.“ „Trebalo je da znam da ćeš to da izmuzeš.“ Skočila je sa haube. Gledajući nadole, proučavala je veselo navaljivanje potoka preko stena. On je pošao za njom, pomislila je. A u srcu je znala i da bi završio metući gradilište bilo kim ko bi spustio ruku na nju. Od toga se osetila malo previše toplom i gnjecavom iznutra. „Kažem da verovatno nije trebalo da pojurim Dolanu kada deset njegovih ljudi stoji sa strane i verovatno i ne treba njega da krivim za ovo, od starta. Zato cenim što si me odvukao pre nego što sam to učinila još gorim. Valjda.“ „Nema na čemu. Valjda. Hoćeš da pozoveš zakon?“ „Aha.“ Sištavo je ispustila dah. „Jebi ga. Prvo hoću kafu.“ „I ja. Prati me.“ „Ne treba mi da...“ „Voziš u pogrešnom smeru.“ Nasmešio se odlazeći ka svom autu. „Vrati mi moje ključeve.“ Uhvatila ih je u letu kada ih je bacio. „Otkud si znao gde sam, inače?“ „Otišao sam do Dolanove kancelarije, pitao bledu pomoćnicu koja se još uvek tresla da li je svraćala neka žena kojoj vatra bije iz ušiju. Ostalo je bilo lako.“ Ušao je u svoja kola. „I ti plaćaš kafu.“ Kada se Lana zaustavila na lokalitetu tog popodneva, Tajler je bio sa njom. Samo se nadala da je Kali stvarno tako mislila kada je pozvala dečaka. On od tada nije prestajao da priča o tome. Zatvorila je kancelariju ranije i otišla kući da se presvuče u farmerke, neobaveznu košulju i svoje najstarije patike. Ako će da juri svog sina po lokalitetu, treba da bude obučena za to. „Ako nađem kosti, mogu li da ih zadržim?“ Obišla je oko kola da mu otkači sigurnosni pojas. „Ne.“ „Mama.“ „Nije samo da ne možeš da ih sačuvaš što se mene tiče, ortak moj, već mogu da ti obećam da će dr Danbruk reći isto.“ Poljubila je zlovoljna usta i izvukla ga iz kola. „I da li si zapamtio ostala pravila?“ - 84 -
„Neću trčati, neću prilaziti blizu vode i neću dirati ništa.“ „Bilo šta.“ „Ni to.“ Nasmejala se, podigla ga sebi na bedro i otišla do kapije. „Mama, kako se čita p-i-č-k-a?“ Od šoka se ukopala u mestu, usta su joj ostala otvorena dok je munjevito okretala glavu da pogleda u njegovo lice. Njegove oči su žmirkale u smeru nečega što je pokušavao da odgonetne. Pogledala je u tom pravcu i prigušila dah kada je ugledala Kalin „rover“. „Ah, ništa. Ništa, dušo. Oni... mora da su progutali neko slovo.“ „Kako to da pišu po kamionetu? Kako to?“ „Ne znam. Moraću da pitam.“ „Pa, ko nam je to došao?“ Leo je obrisao šake o nogavice svojih radnih pantalona i prišao da ih pozdravi. „Ti mi izgledaš kao mladi arheolog.“ „Mogu da kopam. Poneo sam svoju lopatu.“ Tajler je mahao crvenom plastičnom lopaticom za koju je insistirao da će mu trebati. „Pa, dobro. Zaposlićemo te.“ „Ovo je Tajler.“ Lana je disala lakše kada mu je pažnja bila skrenuta sa prostakluka. „Taj, ovo je dr Grinbaum. Nadam se da je ovo u redu. Kali je rekla da bih mogla da ga dovedem nekom prilikom. Crkavao je od želje da dođe.“ „Ma, svakako. Hoćeš li da pođeš sa mnom, Taj?“ Ne oklevajući ni trenutak, Taj je pružio ruke, naginjući se od ruku svoje majke ka Leu. „Pa, dobila sam smenu.“ „Feromoni dede“, rekao je Leo i namignuo. „On zna da je našao sebi pacijenta. Imamo divnu zbirku vrhova kopalja i strela tamo u delu gde su tucali kamen. Zainteresovani?“ „Zapravo, jesam. Samo moram prvo da razgovaram sa Kali.“ „Samo naiđi kada završiš. Taj i ja ćemo biti zauzeti.“ „Mogu li da dobijem kost?“, upitao je Taj nečim što je smatrao šapatom dok ga je Leo odnosio. Lana je odmahnula glavom, a onda obišla brežuljke i kofe na putu ka četvrtastoj rupi gde je Kali radila. „Hej, lepa damo.“ Kopač je prestao s radom da bi joj namignuo. „Sve što želiš da znaš, samo pitaj mene.“ Stajao je u drugom kvadratu, ali je žustro iskočio da bi joj privukao pažnju. Mirisao je, zapazila je Lana, na pepermint i znoj i pomalo ličio na živahnu krticu. „U redu. Šta to radite ovde sa...“ Nagnula se da pogleda u rupu i zapazila da je iskopana prema geometrijskim nivoima. „Jesu li to kosti?“ „Aha. Mada ne ljudske. Ovo što imamo ovde je otpad sa ognjišta. Životinjske kosti. Našli smo neke ostatke srndaća. Vidite li različite boje prašine?“ „Valjda.“ „To vam je zimska glina, a ovo letnji mulj. Plavljenje, kapirate? Slojevi u kojima kosti leže ukazuju nam da ovde imamo naselje, dugogodišnje. Što nam daje lovačku šemu. Imam ovde i neku kravu. Pripitomljenu. Što znači da tu imamo poljoprivrednike.“ „Sve to možete da kažete na osnovu zemlje i kostiju?“ On je potapšao stranu svog nosa. „Imam osećaj za te stvari. Imam mnogo interesantnih artefakata u svojoj prikolici tamo. Ako biste hteli da dođete noćas, pokazaću vam.“ „Ah...“ „Kopaču, prekini da se nabacuješ mojoj advokatici“, doviknula je Kali. „Lana, sklanjaj se od njega. On je zarazan.“ - 85 -
„Au, ja sam bezopasan kao beba.“ „Beba ajkule“, uzvratila je Kali. „Ne budi ljubomorna, Kali, šećeru. Ti znaš da si moja jedina iskrena ljubav.“ Poslao joj je bučan poljubac, još jednom namignuo Lani, a onda uskočio nazad u svoju rupu. „Ponudio je da mi pokaže svoje artefakte“, rekla je Lana Kali kada je stigla do njenog odeljka. „Da li je to neka arheološka varijanta stare šeme 'dođi da slušamo ploče'?“ „Kopač bi sevnuo svojim artefaktima na najmanju provokaciju. On ti je živa sprdnja. I zbog razloga koje nikada nisam uspela da dokučim, trpa žene u krevet neverovatno regularno.“ „Pa, sladak je.“ „Hriste, ružan je ko guzica mule.“ „Da, zato i jeste sladak.“ Spustila je pogled na Kalin rad. „Šta se desilo tvom 'lendroveru'?“ „Očigledno je neko mislio da bi bilo zabavno da ga ukrasi izborom grubih zapažanja i predloga. Rekla bih neko od Dolanovih ljudi.“ Slegla je ramenima. „Dala sam mu do znanja jutros.“ „Pričala si sa njim o tome.“ Kali se nasmešila. Pomislila je kako Lana izgleda sveže i ljupko kao maturantkinja na letnjem pikniku. „Možeš to da nazoveš pričom.“ Lana je nagnula glavu. „Treba ti advokat?“ „Ne još. Oblasni šerif je preuzeo da proveri.“ „Hjuit? Pre kornjača nego zec, ali veoma temeljan. Neće to otkačiti.“ „Ne, stekla sam utisak da taj pazi na svaku zapetu. Znam da će razgovarati sa Dolanom.“ „Bez obzira na to kako mi je iskreno žao tvog auta, što je više komplikacija za Rona Dolana, sve mi se više dopada.“ „Drago mi je što sam bila u prilici da pomognem. Kad si već ovde, imam jedno pitanje. Zašto ljudi peglaju farmerke?“ Lana je kratko pogledala pažljivo ispeglane leviske na sebi. „Da pokažu poštovanje velikom trudu proizvođača. I zato što mi bolje pokazuju dupe kada su ispeglane.“ „Treba to znati. Vidim da Leo goni Taj-Reksa.“ „Bila je to ljubav na prvi pogled, obostrana.“ Pogledala je u Kalin posao. Obuzdala se da ne zadrhti. „To nisu životinjske kosti.“ „Ne, ljudske.“ Kali je dohvatila svoj termos i nasula ledeni čaj u plastičnu čašu. „Muškarac u svojim šezdesetim. Gotovo obogaljen artritisom, jadničak.“ Ponudila je čaj i slistila svoj kada je Lana odmahnula glavom. „Nešto je pomešano u ovom području. Vidi ovo.“ Kali je tapkala dugačku kost zubarskom alatkom. „Ova je ženska, približno iste starosti. A ovo je muška, ali je taj bio tinejdžer.“ „Sahranili su ih zajedno?“ „Ne mislim tako. Mislim da je ovde došlo do razbacivanja i zbrke usled izmena u nivou voda, klimatskih promena. Plavljenja. Mislim da ćemo kada zađemo dublje u ovom odeljku, verovatno iduće godine, naići na bolje artikulisane ostatke Hej, Leo je dao Taju da kopa.“ Lana se ispravila i pogledala tamo gde je Tajler sav srećan kopao po gomilici zemlje sa Leom kraj njega. „On je u raju.“ „Ta gomila je pregledana“, rekla joj je Kali. „Dvadeset dolara na to da je Leo poturio neki kamen ili fosil koji mu je bio u džepu da bi ga mali našao.“ „On je fin čovek.“ - 86 -
„On je pacer za klince.“ „Dok su oni zauzeti, treba da razgovaram s tobom.“ „To sam shvatila. Hajde da prošetamo. Treba i inače da protegnem noge.“ „Neću da ostavljam Taja.“ „Veruj mi", rekla je Kali dok je stresala prašinu sa sebe, „uz Lea će biti zauzet i srećan.“ Pošla je, ne ostavljajući Lani nikakav izbor sem da pođe za njom. „Imam malo više informacija o Karlajlu.“ „Istražitelj ga je našao?“ „Nije još. Ali smo našli nešto interesantno. Dok je obavljao praksu u Čikagu i Hjustonu, Karlajl je zastupao parove u preko sedamdeset usvajanja. Uredno odobrenih preko suda. To je sasvim sigurno činilo lavovski deo njegove prakse i prihoda. Za vreme boravka u Bostonu bio je zastupnik parova koji su tražili usvajanje u deset slučajeva.“ „Što znači?“ „Sačekaj. Tokom prakse u Sijetlu obavio je četiri usvajanja. Preko suda“, dodala je Lana. „Sada je to već manje od jednog godišnje. Šta ti ta šema govori?“ „Isto što i tebi, čini mi se: da je našao da je profitabilnije ukrasti bebe i prodati ih nego tupiti kroz lavirint sistema.“ Kali je zašla među drveće naredano duž okuke reke. „To je razumna pretpostavka, ali nema dovoljno podataka da se to dokaže.“ „Ne za sad. Ako bismo mogli da nađemo jednog od usvojitelja koji ga je preporučio prijatelju ili nekome u grupi za podršku, nekoga ko se obratio njemu, ali čiji zahtev i odobrenje nisu zavedeni, imali bismo više. Tu bi bio trag. Bez obzira koliko da je bio pažljiv, uvek postoji trag.“ „Šta ćemo reći tim ljudima ako ih nađemo?“, bila je uporna Kali, gazeći po paloj grančici. „Da li da im kažemo da je dete koje su odgojili ukradeno od druge porodice? Da nikada pravno nisu dete učinili svojim?“ „Ne znam, Kali. Ne znam.“ „Ne želim da uključim druge porodice. Ne mogu to da učinim. Bar ne u ovoj fazi. Ti ljudi su stekli porodice. Nije njihova greška što je ovo kopile to izvitoperilo, nešto tako puno ljubavi i časno kao što je usvajanje pretvorilo u profit i bol.“ Njegov profit, pomislila je Lana. Tvoj bol. „Ako ga nađemo, i ono što je učinio se ispostavi... konačno...“ „Da, konačno.“ Pogledala je nazad prema iskopinama. Sloj, po sloj, po sloj. „Ne mogu da vidim konačno. Moram da prihvatam kako šta dolazi.“ „Hoćeš li da opozovem istražitelja?“ „Ne. Samo hoću da se koncentriše na nalaženje Karlajla, ne da osmišljava slučaj za ono što će se desiti nakon toga. S tim ćemo se izboriti... kada tome dođe vreme. Ona mi je pisala pisma.“ Kali je zastala, gledajući u debelu kreju kako leti kroz granje. Dublje u šumi, detlić je kucao kao manijak, dok je prekoputa pas ležao na svom uobičajenom mestu na suncu i dremao. „Suzan mi je pisala pisma svake godine na moj rođendan. I sačuvala ih je u kutiji. Pročitala sam jedno sinoć. Pocepalo mi je srce, a i dalje ne dopire do mene. Ne onako kako je njoj potrebno. Ona nije moja majka. Ništa je nikada neće učiniti mojom majkom.“ Odmahnula je glavom. „Ali treba da se izvrši jedna naplata. Ako nađemo Karlajla, moraće da plati. On i ko god bio umešan u to. Toliko mogu da učinim za nju.“ „Pokušavam da zamislim kako bi izgledalo ako bi mi neko uzeo Tajlera. I ne mogu. Ne mogu jer sam isuviše prestrašena. Ali mogu da zamislim da je za nju pronalaženje tebe ponovo i ogromna radost i užasno bolno. Ne znam šta bi to mogla još da učiniš sem onog što činiš. A ono što činiš je i veoma ljubazno i veoma hrabro.“ - 87 -
Kali se nasmejala, ali to nije bilo veselo. „Nije to ni jedno ni drugo. To je samo nužno.“ „Grešiš, ali neću da rasipam vreme na raspravljanje s klijentom. I zato neću naglasiti koliko je bilo važno što si me naterala da sastavim ovo.“ Izvukla je papire iz svoje tašne. „Izjava kojom se odričeš bilo kog udela u vlasništvu Suzan i Džeja Kalena. Moraš da je potpišeš tamo gde je označeno. I potpisivanje mora biti pred svedokom.“ Kali je klimnula glavom i uzela papire. Oni su, u najmanju ruku, definitivan korak. „Leo će to učiniti.“ „Volela bih da odvojiš neki dan i razmisliš o tome.“ „Ona nije moja majka, ne za mene. Nemam prava ni na šta njeno. Hoću da uzmeš kopiju ovoga i isporučiš je, lično, Daglasu Kalenu.“ „Oh, prokletstvo, Kali.“ „Da li ćeš mu je nagurati u grlo ili ne, to je tvoja stvar, ali hoću da on ima kopiju.“ „Hvala puno“, odgovorila je Lana. „To će stvarno pomoći da ga navedem da me ponovo pita da izađemo.“ „Ako te otkači zbog mene, onda ionako nije vredan tvog vremena.“ „Lako je tebi da to kažeš.“ Lana je uhvatila korak sa Kali kada je pošla ka iskopini. „Ti imaš momka.“ „Nemam.“ „Oh, molim te.“ „Ako pričaš o Grejstounu, puno si promašila. To je gotovo, završeno.“ „Ni nalik.“ Kali je zastala i oborila naočari za sunce da bi se preko okvira zagledala u Lanino lice. „Da li je to pravnički termin?“ „Rado ću pogledati prevod na latinski da bi to zvučalo zvaničnije. Dopadaš mi se“, dodala je, i prebacila torbu kada su nastavile da hodaju. „Zato ćemo to nazvati iskrenim zapažanjem, sa malom primesom neškodljive zavisti. On je predivan.“ „Da, dobro izgleda.“ Preusmerila je pažnju tamo gde je on čučao sa Sonjom nad crtežom sektora. „Džejk i ja smo saveznici, i radimo na tome da tolerišemo jedno drugo u dovoljnoj meri da bismo mogli da boravimo u istoj prostoriji a da ne dođe do frke.“ „Izgledalo je da dobro napredujete u tome pre neko veče. Znam kako muškarac gleda ženu kao da hoće da je smaže u jednom velikom zalogaju - zato i jesam zavidljiva. Svog muža bih ponekad uhvatila da me tako posmatra. To je nešto što se ne zaboravlja, a to sam videla kada Džejk gleda u tebe.“ Kako li ona to objašnjava?, pitala se dok je posmatrala Džejka kako odsutno tapše Sonju po ramenu pre nego što je ustao. Gledala ga je kako odlazi ka nagomilanom iskopanom materijalu, baca Taja uvis i prevrće ga da visi glavom nadole sve dok se dete nije bezmalo zacenilo od smeha. Ume on sa decom kao što ume sa ženama, razmišljala je. A onda, ljuta na sebe, priznala je da on prosto ume sa ljudima. Tačka. „Kod nas je to bilo na primitivnom nivou. Seks je bio - pa, bili smo stvarno dobri u tome. Izgleda da nismo mnogo valjali jedno drugom van kreveta.“ „A ipak si mu ispričala ovo.“ Kali je lupkala papirima o butinu dok su hodale. „Uhvatio me u trenutku ranjivosti. A Džejku možeš verovati za poverljive stvari. Neće se rastrčati da blebeće o tvojim stvarima naokolo. I pravi je đavo u pogledu detalja. Nikada mu nijedan trik ne promakne.“
- 88 -
Promakao mu je s Ronaldom Dolanom. Čovek se ukopao, i to duboko. Pokušao je iz svakog ugla kog se mogao setiti tokom kasnog popodnevnog sastanka. Najpre, ujedinjeni muški front, uz malo zabavljenosti Kalinom predstavom tog jutra. Ona bi ispekla njegova jaja za doručak da je znala da se izvinio u njeno ime, ali mu je bilo potrebno da nade neki zajednički teren sa Dolanom. Za dobro projekta. Zatim je pokušao na šarm, božanstvo nauke, strpljenje, humor. Ništa nije pomerilo Dolana iz rova u kome je resio da ostane. „G. Dolan, činjenica je da je okružna komisija za planiranje obustavila vaše građenje, i to s razlogom.“ „Nekoliko nedelja, i to će proći. U međuvremenu mi je gomila ljudi tamo i uništava moje vlasništvo.“ „Iskopavanje ove vrste je veoma sistematično i organizovano.“ Dolan je frknuo i tresnuo leđima o naslon stolice. „Kada odem tamo, ja vidim gomilu prokletih rupa. Puno dece sa koledža koja se zajebavaju naokolo, verovatno puše travu i bogzna šta još. I iskopavate tela, odnosite ih odande.“ „Ostaci se tretiraju pažljivo i sa respektom. Proučavanje praistorijskih ostataka je od vitalnog značaja za ovaj projekat.“ „To nije moj projekat. I puno ljudi u ovom kraju ne voli ideju da se brlja po grobovima. Sve što imamo je vaša reč da su stari hiljade godina.“ „Postoje nedvosmisleni testovi...“ „Ništa nije nedvosmisleno kada je reč o nauci.“ Dolan je stegao pesnicu, a onda trgao rukom sa ispruženim kažiprstom kao da puca iz pištolja. „Ona se predomišlja svaki čas. Pobogu, vi naučnici ne možete da se dogovorite kada mislite da je svet nastao. I ako popričate sa starim moje žene, on će vam navesti mnoštvo razloga zašto je cela rabota sa evolucijom prazna priča.“ Pljesnuo je svojim tregerima. „Ne mogu reći da se ne slažem.“ „Mogli bismo da utrošimo narednih nekoliko sati raspravljajući između evolucije i kreacionizma, ali to ne bi resilo naš tekući problem. Ma kojoj strani da pripadate, postoje pouzdani dokazi da je neolitsko selo postojalo duž potoka Antietam. Kosti, artefakti i ekofakti su do sada iskopani i utvrđena im je starost koja to potkrepljuje.“ „Što ne menja činjenicu da su ta tela, ma kada, stavljena tamo, i nisu tražila da budu iskopana i stavljena pod mikroskop. Treba imati dovoljno respekta da bi se mrtvi ostavili na miru, tako se ja osećam prema tome.“ „Ako je to slučaj, kako onda nameravate da nastavite sa svojom gradnjom?“ Ovo je razradio. Ne u potpunosti, ali dovoljno da one koji to poriču ućutka. „Stavićemo oznake, eto šta ćemo učiniti.“ On je ovaj pristup osmislio pažljivo, posebno pažljivo kada je uvideo koliko odlaganje iscrpljuje njegove zalihe novca. Može da priušti da žrtvuje pola hektara, izdvoji, čak i da stavi ukrasno kamenje da bi naglasio postojanje gomile kostiju. Čak bi to mogao da iskoristi kao adut u prodajnoj kampanji, da praistorijski uticaj iskoristi isto kao što je često koristio istoriju Građanskog rata za oglašavanje nove gradnje. Ali, jedino što nije mogao da priušti još dugo, bilo je da sedi i čeka. „Tek treba da odredimo celo područje u kome sumnjamo da je bilo neolitsko groblje“, naglasio je Džejk. „Gde ćete, do đavola, da postavite oznake?“ „Poručiću svoj premer i uradićemo pravu stvar. Vi ste organizovali da vam dođe neki Indijanac - izvinite, američki urođenik - da vam ispriča neke nemušte reči i saglasi se da produžite. Pa, i sam sam obavio neke pozive i mogu i ja da dovedem američkog urođenika koji će se suprotstaviti bilo kakvom diranju tih tela.“ Džejk se zavalio. „Da, verovatno možete. Postoje izvesna neslaganja između plemena u pogledu toga kako tim stvarima treba prilaziti. Ali, verujte mi, g. Dolan, potući ćemo vas - 89 -
po tom pitanju. Ja se time bavim bezmalo petnaest godina i imam kontakte kakve možete samo da sanjate. Pored toga, slučajno sam jednom četvrtinom Indijanac, izvinite, američki urođenik. I mada neki možda osećaju da grobove treba ostaviti netaknute, većina će imati više razumevanja za osetljivost sa kojom pristupamo projektu nego za ideju da ti grobovi budu zabetonirani ili prekriveni zemljom da biste vi ostvarili zaradu na svojoj investiciji.“ „Platio sam tu zemlju.“ Dolan je isturio vilicu. „Pošteno. Pripada meni.“ „Tako je“, saglasio se Džejk. „Po zakonu, tako je. A na kraju, zakon je taj koji podržava ono što radimo s njom.“ „Ne pričajte mi o zakonu!“ Po prvi put otkad su započeli sastanak, Dolan je planuo. To nije iznenadilo Džejka, sve vreme je posmatrao kako se to kuva. „Pun mi je kantar da dolaze neki ravničari i pričaju mi šta mogu da radim, a šta ne. U ovom kraju sam proživeo ceo život. Moj otac je pokrenuo ovaj biznis pre pedeset godina i živote smo proveli trudeći se da ljudi ovde imaju pristojne domove. I onda iznenada imamo borce za očuvanje sredine i ljubitelje drveća koji dolaze i žale se i kukaju jerbo smo postavili kuće na obradivu zemlju. Ne pitaju farmera zašto prodaje, zašto mu je dosta da dere svoju guzicu iz godine u godinu tek da bi pregurao dalje, a možda je i njemu pun kantar ljudi koji prigovaraju da je mleko preskupo. Pojma nemate o ovom mestu i nemate pravo da dolazite u moju kancelariju da mi kažete da ne brinem ni o čemu sem o svojim parama.“ „Ne znam o čemu brinete, g. Dolan. Ali znam da više ne pričamo o obradivom zemljištu i gubitku otvorenih prostora. Pričamo o nalazu od ogromnog naučnog i istorijskog značaja. Da bismo to očuvali, borićemo se na svakom koraku.“ Digao se na noge. „Moj otac je stočar u Arizoni, i posmatrao sam ga kako satire guzicu iz godine u godinu da bi pregurao. On to i dalje radi, i to je njegov izbor. Da je prodao zemlju i to bi bila njegova stvar. Ne znam vaš kraj, ali znam njegovih dvadeset hektara - i nameravam pre nego što završim da ih upoznam bolje nego što vi poznajete svoje dvorište. Ljudi su živeli ovde, radili ovde, spavali ovde i ovde umirali. Kako ja gledam na to, to ga čini njihovim mestom. I svojski ću se potruditi da to bude priznato, kao i oni.“ „Hoću da vaš čopor ode sa moje zemlje.“ „Razgovarajte sa državom Merilend, sa sopstvenom komisijom za planiranje, sa sudom.“ Oči su mu sada bile hladne i zelene, a glas više nije bio lenj. „Navalite na nas, Dolane, i štampa će vas sahraniti mnogo pre nego što sudovi reše ko je u pravu. Dolan i sinovi će završiti kao još jedan artefakt.“ Džejk je izašao. Dok je to radio, zapazio je po sekretaričinim razrogačenim očima i iznenadnom, zagriženom interesovanju za tastaturu da je čula bar deo Dolanovog divljanja. Glasine će se raščuti, pomislio je. Procenio je da će imati popriličan broj posetilaca na lokalitetu narednih dana. Izvukao je mobilni dok je ulazio u auto. „Podmaži točkove zakona, Leo. Dolan je dobio pundravce, a ja sam uspeo samo da ih uteram još dublje. Svratiću da obiđem Lanu Kembel, da advokatici Društva za zaštitu saopštim novosti.“ „Ona je još uvek ovde.“ „Onda dolazim nazad.“ Dva kilometra izvan grada, krivudavim pošljunčanim putićem, u kući koju je Dolan uradio po porudžbini, Džej Kalen je sedeo sa bivšom ženom i zurio u Kali Danbruk na video-traci.
- 90 -
Osećao je, kao i uvek kada Suzan iznova navali sa svojom noćnom morom pred njim, stegnutost u grudima, zavijanje u stomaku. On je miran čovek. Oduvek je bio miran čovek. Maturirao je u lokalnoj srednjoj školi, oženio se Suzan Grogan, devojkom u koju se zaljubio na prvi pogled kada je imao šest godina, i produžio školovanje da završi za nastavnika. Dvanaest godina je predavao matematiku u svojoj majčici školi. Nakon razvoda nije bio u stanju, da podnese Suzaninu opsesiju njihovom izgubljenom ćerkom, preselio se u susedni okrug i prebacio u drugu školu. Našao je izvesnu dozu mira. Iako su nedelje mogle proći da ne pomisli svesno na svoju ćerku, nikada ni dan ne bi prošao da ne pomisli na Suzan. Sada je ponovo bio u kući u kojoj nikada nije živeo, onoj u kojoj se osećao neprijatno. Bila je prevelika, previše otvorena, previše elegantna. I ponovo su bili u vrtlogu koji ih je odvukao dole, uništio njihov brak i živote im razbio u komadiće. „Suzan...“ „Pre nego što mi kažeš sve razloge zašto ona ne može biti Džesika, pusti me da ti ispričam ostatak. Ona je usvojena četiri dana nakon što je Džesika uzeta. Privatno usvajanje. Sedela je tu gde sad sediš i objasnila mi da, posle izvesne istrage, oseća da je neophodno da se obave ti testovi. Ne tražim da se složiš sa mnom, Džej. Ne tražim to. Tražim da se složiš za testiranje.“ „U čemu je svrha? Ti si već ubeđena da je ona Džesika. Vidim ti to na licu.“ „Jer njoj treba da bude ubeđena. I tebi, i Dagu...“ „Ne povlači Daga opet po ovome, Suz. Za ime boga.“ „To je njegova sestra.“ „Ona je stranac.“ Odsutno je položio ruku na Sedinu glavu kada mu je legla u krilo. „Bez obzira šta testiranje krvi kaže, ona će i dalje biti stranac.“ Okrenuo se od slike na videu, dalje od najgoreg bola. „Nikada nismo povratili Džesiku, Suzan. Bez obzira koliko se ti trudila da vratiš sat.“ „Ti bi radije da ne znaš, je l' to?“ Grlo joj se zapušilo od gorčine. „Ti bi se radije zatvorio, zaboravio. Zaboravio je, da bi mogao da jedriš ostatkom svog života ne udarajući u neravnine.“ „Tako je. Molim se bogu da mogu da zaboravim. Mada ne mogu. Ne mogu da zaboravim, ali ne mogu pustiti da to upravlja mojim životom onako kao ti, Suzan. Ne mogu da stojim tamo i puštam da budem šamaran i prebijan iznova i iznova kako ti to radiš.“ Pomazio je Sadi po glavi, po srebrnastim ušima, i poželeo da je podjednako lako utešiti Suzan. Utešiti sebe. „Ono što nam se desilo dvanaestog decembra nije me koštalo samo ćerke. Nisam samo izgubio dete. Izgubio sam suprugu - svog najboljeg prijatelja. Izgubio sam sve što mi je oduvek značilo jer si prestala da vidiš mene. Sve što si mogla da gledaš bila je Džesi.“ Ona je i ranije čula te reči, videla isti nemi bol na njegovom licu dok to izgovara. To boli, još uvek boli. Pa ipak, to nije dovoljno. „Odustao si.“ Sada su to bile suze koje su se probijale kroz gorčinu. „Odustao si od nje, onako kako bi odustao da smo izgubili štene.“ „To nije istina.“ Ali se njegov bes već rastopio u zabrinutosti. „Nisam odustao, ja sam prihvatio, morao sam. Ti prosto nisi videla šta sam radio, šta sam osećao. Nisi mogla, jer si prestala da gledaš u mene. A posle sedam godina toga, nije ostalo ništa da se vidi. Nije ostalo ništa od nas.“ „Ti si mene krivio.“ - 91 -
„O ne, dušo, nikada nisam krivio tebe.“ Nije mogao ovo da podnese, nije mogao da podnese da je gleda kako se spiralno vraća očajanju, krivici, bolu. „Nijednom.“ Ustao je i pružio ruke ka njoj. Ona se još uvek uklapa s njim, dve polovine jedne celine, kao i uvek. Držao ju je tamo, osećajući kako se ona trese od plača. I znao je da je podjednako bespomoćan, beskoristan za nju, kao što je bio od trenutka kada ga je pozvala i rekla mu da Džesike nema. „Obaviću testiranje. Samo mi reci kada treba to da uradim.“ Zakazao je sa doktorom pre nego što je otišao iz Suzanine kuće. Kao da ju je to primirilo, mada je uzbunilo Džeja, ostavilo ga da se oseća napola bolesno od pritiska u grudima. Neće se provesti pored lokaliteta. Suzan je insistirala da to uradi, gotovo ga preklinjala da svrati i porazgovara sa Kali Danbruk. Ali nije bio spreman na to. Osim toga, šta bi mogao da joj kaže, ili ona njemu? Došao je do otkrovenja onog dana kada je bio Džesikin dvadeset prvi rođendan. Njegova ćerka, ako je živa, a molio se da jeste, sada je odrasla žena. Neće nikada, nikada pripadati njemu. Nije mogao da se suoči sa povratkom kući, niti sa večeri koja dolazi. Njenom usamljenošću. Znao je da su to bili usamljenost, i izvesna mera mira, koje je tražio kada se bez reči saglasio sa razvodom. Posle godina haosa i bola, napetosti i sukoba, bio je voljan, gotovo nestrpljiv da bude sam. Mogao je sebi da kaže da je ta potreba za samoćom bila razlog što se nije ponovo oženio i što retko izlazi. Ali je u svom srcu Džej Kalen bio oženjen muškarac. Džesika je možda bila živi duh u Suzaninom životu, ali je u Džeju to bio njegov brak. Kada bi popustio pod pritiskom prijatelja, ili sopstvenih potreba, i odveo neku ženu u krevet, smatrao je to emotivnim varanjem. Nikakav pravni papir ne može njegovo srce da ubedi da Suzan nije više njegova žena. Pokušao je da ne misli na muškarce sa kojima je Suzan bila tokom godina. I znao je da bi mu ona rekla da je to njegova najveća mana - njegov instinkt da se zatvori prema onome što ga čini nesrećnim, što ometa miran protok života. Ne može to da ospori, jer je savršeno tačno. Odvezao se u grad i osetio poznati nalet žaljenja i, nasuprot tome, jednostavno zadovoljstvo. Ovo je dom, bez obzira što živi van njega. Njegove uspomene su ovde. Sladoled i letnje parade. Treninzi Male lige, svakodnevna šetnja trotoarom do škole. Presecanje kroz dvorište gđe Hobson da bi malo skratio put i da bi ga njen pas, Čester, pojurio sve do ograde. Nalaženje Suzan kako ga čeka na uglu. A onda, kada su porasli, nalaženje Suzan kako se pretvara da ne čeka na njega. Mogao je da vidi nju, i sebe, kroz sve te faze. Kike koje je nosila kada su bili u prvom razredu, i smešne male šnale, ružičasto cveće i plave leptire koje je kasnije navikla da stavlja u kosu. Sebe sa deset godina, kako kaska uz stepenište biblioteke da napravi izveštaj, noseći leviske tako nove i krute da je osećao kao da su od kartona. Prvu priliku kada ju je poljubio, upravo tamo, ispod starog hrasta na uglu Glavne i Crkvene. Sneg bi ih oterao iz škole rano, i on bi je otpratio do kuće umesto da otrči sa drugovima na grudvanje.
- 92 -
Vredelo je, pomislio je Džej sada. Bilo je vredno svog užasa i hladnih znojeva i probadanja koja je osećao dok se taj momenat približavao. Držati usne na Suzaninim usnama kada su oboje imali mekih i nevinih dvanaest godina. Srce mu je tako brzo tuklo da je osećao vrtoglavicu. Smešila se čak i dok ga je gurala od sebe. A kada je pobegla, smejala se - onako kako to devojčice rade, pomislio je, jer znaju tako mnogo više od dečaka u tom uzrastu. A stopala mu nisu dodirnula zemlju za tri bloka koliko je pretrčao da nađe svoje drugove koji su već ratovali u snegu. Seća se koliko je bio srećan kada je dobio svoju diplomu i mogli su da se presele nazad u Vudsboro. Mali stan blizu koledža koji su uzeli u najam nikada nije bio njihov. Više nalik kućici za igranje u kojoj su se igrali braka. Ali, kada su se vratili, a Daglas bio tek beba, skrasili su se i postali porodica. Zaustavio se na parkingu pre nego što je shvatio da to hoće da uradi. Zatim je izašao i prošetao pola bloka do Dragocenih stranica. Ugledao je Rodžera za tezgom kako čeka mušteriju. Džej je mahnuo glavom, podigao ruku, a zatim krenuo da tumara između polica i gomila. Bio je bliži Rodžeru, smatrao je Džej, nego svom sopstvenom ocu, koji bi bio zadovoljniji da je njegov sin postizao golove umesto odličnih ocena. Samo još jedna stvar koju je izgubio sa Džesikom. Rodžer se nikada prema njemu nije ponašao ništa drugačije posle razvoda, mada je sve bilo drugačije. Zastao je kada je ugledao Daga kako premešta gomile knjiga u odeljku sa biografijama. Daga je video dvaput otkad se vratio u Vudsboro, i još uvek je predstavljalo šok shvatanje da je ovaj visoki muškarac širokih ramena njegov dečak. „Imaš li išta dobro za čitanje na plaži?“, upitao ga je Džej. Dag je pogledao preko ramena, i njegovo ozbiljno lice se razvedrilo osmehom. „Imam nešto prilično seksi u privatnom skrovištu. Ali, to će te koštati. Šta radiš u gradu?“ Čim je upitao, znao je i odgovor. A osmeh je izbledeo. „Nema veze. Mama te je uvukla u ovo.“ „Video si video-traku.“ „Uradio sam i više nego samo da pogledam traku. Imao sam prilike da je pogledam izbliza, uživo i lično.“ Džej je prišao svom sinu. „Šta ti misliš?“ „Šta se očekuje da mislim? Ja je ne znam. Zbog nje se mama uzmuvala, to je sve.“ „Tvoja majka mi kaže da je ona otišla da obiđe ovu ženu, a ne obratno.“ „Pa, da.“ Dag je slegao ramenima. „U čemu je razlika?“ „Šta je sa Rodžerom?“ „Taj njen prilog u vestima ga je uzdrmao, ali se drži prilično stabilno. Znaš ti deku.“ „Da li je on otišao do lokaliteta da je vidi?“ „Ne.“ Dag je odmahnuo glavom. „Kaže da se plaši da će, ako krene da je obilazi, počne da joj se nameće, ona jednostavno otići, ili odbiti testiranje ili već nešto. Mada to želi. Čita knjige o arheologiji, kao da hoće da ima sa njom o čemu da razgovara kada jednom opet budemo velika i srećna porodica.“ „Ako je ona tvoja sestra... ako je, treba da znamo. Šta god do đavola učinili sa tim, treba da znamo. Idem da popričam sa Rodžerom pre nego što odem. Pripazi na svoju majku, važi?“
- 93 -
Deset
Veoma uzbuđen zbog prvog boravka na iskopavanju, Tajler se otrgao od majke kada su došli u knjižaru. Lice mu je sijalo od uzbuđenja i nedužnog znoja dok je trčao prema tezgi da ispruži poravnati komad kamena. „Vidi, deko Rodžere, vidi šta imam!“ Uz kratak pogled izvinjenja Džeju, Lana je požurila. „Taj, ne prekidaj ljude.“ Pre nego što je stigla da pokupi sina, Rodžer je nameštao naočare i naginjao se. „Šta li to imaš, veliki momče?“ „To je deo koplja, indijanskog koplja, i možda su njime ubijali ljude.“ „Da sam proklet. Je l' ovo krv što se vidi ovde?“ „Niiije.“ Ali, fasciniran idejom, Taj je pogledao u vrh koplja. „Možda.“ „Izvini.“ Lana je pokupila Taja i stavila ga sebi na bedro. „Ovaj Indijana Džons zaboravlja lepe manire.“ „Kada porastem mogu da kopam kosti.“ „Zar to ne bi bilo zabavno?“ Lana je zakolutala očima i zgodnije namestila Taja. Ne još dugo, pomislila je uz malo grize savesti, i neće moći više ovako da ga nosi. „Ali, bez obzira koliko da smo veliki, ne prekidamo ljude kada su u razgovoru.“ „Položi taj tovar ovamo.“ Rodžer je potapšao tezgu. „Lana, ovo je moj...“ Zet je i dalje najprirodnije dolazilo na usne. „Ovo je Daglasov otac, Džej. Džej, ovo je Lana Kembel, najlepši advokat u Vudsborou, i njen sin, Tajler.“ Lana je spustila Tajlera na tezgu i pružila ruku. „Drago mi je da vas upoznam, g. Kalen.“ Videla je Kaline oči, Dagov nos. Da li on, pitala se, oseća isti trzaj zapanjenog zadovoljstva da vidi te svoje delove u svojoj deci kao ona kada vidi svoje u Taju? „Tajler i ja smo upravo bili u poseti projektu Antietam Krik.“ On zna, pomislila je kada je videla osećanja kako preleću njegovim licem. On zna da se njegova ćerka, uzeta od njega pre toliko godina, nalazi u ovom času svega nekoliko kilometara odavde. „A oni imaju delove skeleta i puno kamenja i fo... Kako ono beše?“ upitao je Taj majku. „Fosile.“ „Dr Leo mi je dao da uzmem ovo, a to je staro milione godina.“ „Pobogu.“ Rodžer se nasmešio, mada je Lana videla da se pruža da dodirne Džejevu ruku. „To je starije i od mene.“ „Stvarno?“ Taj je zurio u Rodžerovo zborano lice. „Možeš nekada da dođeš da kopaš sa nama. Ja ću ti pokazati kako. A dobio sam i čokoladicu. Dr Džejk ju je izvukao iz mog uva!“ „Nije valjda?“ Rodžer se predusretljivo sagnuo da pogleda Tajevo uvo. „Pretpostavljam da si je celu pojeo.“ „To je bio samo jedan komad. Dr Leo je rekao da je magična i da dr Džejk ima puno trikova u rukavu. Mada nisam video nijedan više.“ „Zvuči kao da si se divno proveo.“ Zabavljen ovim, Džej je potapšao Taja po jednom krastavom kolenu. „Da li je u redu da pogledam tvoj kamen?“ - 94 -
„Okej.“ Taj je oklevao. „Ali ne možeš da ga zadržiš, u redu?“ „Neću. Samo da pogledam.“ Tek da uhvatim nešto, pomislio je Džej, što može biti veza sa Džesikom. „Ovo je stvarno super. Ja sam skupljao kamenje kada sam bio dečak, a imam i nekoliko metaka iz Građanskog rata.“ „Jesu li ubili nekoga?“, raspitivao se Taj. „Možda.“ „Veoma je krvožedan ovih dana.“ Lana je krajičkom oka zapazila pokret i okrenula se. „Zdravo, Dag.“ „Lana.“ Proučavao je dečaka koji je cupkao na tezgi i pokušavao da obuzda, nagađao je Dag, potrebu da kaže nekom odraslom da mu vrati njegovu dragocenost. Sladak mališa, pomislio je. Liči na majku. Odsutno, Dag je prešao rukom preko Tajeve raščupane kose. „Jesi li ubio nekoga u poslednje vreme?“ Taj se razrogačio. „Niiisam. A ti?“ „Ne.“ Uzeo je vrh koplja od Džeja, premetao ga po šaci, a onda ga pružio nazad Taju. „Hoćeš li da budeš arheolog?“ „Biću... kako se zove onaj drugi?“, upitao je Lanu. „Paleontolog“, pomogla je. „Ja ću da budem to, jer onda nalaziš dinosauruse. Dinosaurusi su najbolji. Imam knjigu sa nalepnicama o njima.“ „Aha, oni su najbolji. Nekada sam imao zbirku dinosaurusa. Oni su se uvek tukli, pokušavali da pojedu jedan drugog. Sećaš li se, tata?“ „Teško je zaboraviti krike od kojih ti se ledi krv u žilama i mljackanje.“ „Je l' on tvoj tata?“, hteo je Taj da zna. „Tako je.“ „Moj tata je morao da ode u raj, ali me i dalje pazi jer to rade pravi očevi. Je l' tako?“ „Pokušavamo.“ Džej je osetio kako ga preplavljuje novi nalet tuge. „Igraš li bejzbol?“ Fasciniran, kao i uvek, konceptom očeva, Taj je pokušavao da klati nogama. „Dobio sam loptu da vežbam i mama mi pomaže. Samo ona nije baš dobra u hvatanju.“ „Pa, to mi se dopada.“ Lana je brzo ubola prstom Taja u stomak. „Imaš li minut?“, upitala je Daga. „Treba da razgovaram s tobom.“ „Svakako.“ Pošto se on nije pokrenuo da je odvede negde gde ima više privatnosti, ona je uputila ozlojeđen pogled Rodžeru. „Ostavi velikog momka meni“, ponudio se Rodžer. „Dag, zašto ne odvedeš Lanu pozadi i daš joj nešto hladno da popije?“ „Okej.“ Tapnuo je Taja po nosu. „Vidimo se kasnije, Taj-Reks. Šta?“ Upitao je kada je Lana ispustila zvuk kao da se guši. „Ništa. Hvala, Rodžere. Drago mi je što sam vas upoznala, g. Kalen. Taj, lepo se ponašaj.“ Na te reči pošla je za Dagom u zadnju sobu. „Dakle.“ Začešljala je kosu unazad dok se on zavukao u mini-frižider po hladna pića. „Verujem da nisi uživao onoliko koliko ja pre neko veče.“ Osetio je mali prst nelagode kako ga golica niz kičmu. „Rekao sam ti da jesam.“ „Nisi pozvao da vidiš možeš li me opet videti.“ „Bio sam upetljan u neke stvari.“ Pružio je koka-kolu. „Ali sam mislio na to.“ „Ne mogu da ti čitam misli, zar ne?“ Dok je ona otvarala limenku, on je mislio o tome kako ona izgleda u tesnim farmerkama. „Možda je i dobro što je tako“, zaključio je. - 95 -
Ona je nagnula glavu. „Verovatno si mislio da je to kompliment?“ „Pa, moje misli su bile prilično laskave.“ Otkinuo je zatvarač i još jednom je dobro odmerio pružajući joj konzervu. „Nisam ni znao da imaš farmerke. U drugim prilikama kada sam te video bila si sva napucana.“ „U drugim prilikama sam ili radila ili odlazila na ono što sam mislila da će biti veoma lepa večera sa interesantnim muškarcem. Danas se igram sa svojim sinom.“ „Sladak mali.“ „Da, mislim da jeste. Ako nameravaš da me pozoveš da izađemo, volela bih da to učiniš sada.“ „Zašto?“ Osetio je kako mu se mišići vrata napinju kada je ona samo podigla obrve. „Okej, okej. Pobogu. Hoćeš li da izađeš sutra uveče?“ „Da, hoću. U koje doba?“ „Ne znam.“ Osećao se kao da je nežno, temeljno stešnjen. „Sedam.“ „To će biti u redu.“ Pošto je ono što je smatrala ličnim stvarima obavljeno, položila je svoju poslovnu tašnu na Rodžerov sto. „Pošto smo to obavili, trebalo bi da ti kažem da sam advokatica Kali Danbruk.“ „Izvini?“ „Zastupam Kali Danbruk u predmetu utvrđivanja njenog identiteta.“ Sada su se oni mišići vrata stegli u pesnice. „Šta će njoj kog đavola advokat?“ „To je nešto između mog klijenta i mene. Ipak, ovo je jedna stvar koju mi je naložila da podelim sa tobom.“ Lana je otvorila tašnu i izvadila pravne papire. „Ja sam koncipirala ova dokumenta, na njen zahtev. Ona mi je dala instrukcije da ti dam kopiju.“ Nije pružio ruku. Morao je da se bori da ruke zadrži iza leđa. Prvo ga izmanevriše za izlazak - izlazak broj dva, dopunio je. Zatim ispušta bombu. A sve to i ne oznojivši se. A sve vreme izgleda kao „Vogova“ verzija nehajne žene iz unutrašnjosti. „Koji ti je đavo?“ „Po kom pitanju?“ Tresnuo je limenku na sto. „Da li si došla ovamo da svađom izvučeš još jedan izlazak ili da mi uručiš pravne papire?“ Napućila je lepe usne seksi mačkice. „Pretpostavljam da je ono 'svađom izvučeš' dovoljno tačno, mada nije laskavo. Ipak, ja ti ne uručujem papire. Dajem ti kopiju na zahtev mog klijenta. Zato, ako drugačije formulišemo pitanje i pitaš me da li sam danas došla da svađom izvučem još jedan izlazak ili da ti dam pravne papire, odgovor je i jedno i drugo.“ Podigla je svoju konzervu sa gaziranim pićem i spustila je na upijač da ne ostavlja krug na stolu. „A ako ti je neprijatno od pomisli da se viđaš sa mnom dok zastupam Kali, to ću poštovati.“ Otpila je mali gutljaj kole. Veoma mali, gest radi efekta više nego usled žeđi. „Mada bih to smatrala glupim i kratkovidim.“ „Ti si manipulator“, promrmljao je. „Zvati advokata manipulatorom je potpuno izlišno. I čula sam sve viceve. Hoćeš li da povučeš svoj zahtev za izlazak sutra u sedam?“ Frustracija je treperila oko njega. „Onda bih bio glup i kratkovid.“ Nasmešila se, vrlo, vrlo ljupko. „Tačno. I, naravno, uskratio bi sebi vrlo stimulativno društvo.“ „Da li nosiš traku naokolo da bi mogla da vežeš mašnicu nakon što spakuješ nekog momka u kutiju?“ „Koja ti boja najviše odgovara?“ - 96 -
Morao je da se nasmeje, baš kao što je morao i da odstupi korak. „Privlačiš me. To nema veze sa mozgom. Dopadaš mi se“, dodao je. „Nisam tačno utvrdio zašto. Ali, pošto je tako, biću iskren prema tebi. Nisam materijal za ozbiljnu vezu.“ „Možda samo hoću nepromišljeni seks.“ Zinuo je. Zakleo bi se da je osetio kako mu vilica pada na nožne prste. „Pa... uh.“ „Neću.“ Opet je podigla svoje piće i pružila ga njemu. On je izgledao kao da bi mu dobro došlo nešto mnogo jače. „Ali je seksistički i uskogrudo od tebe da pomisliš da, zato što sam žensko, pokušavam da konstruišem ozbiljnu vezu iz par neobaveznih izlazaka. Ili dalje da, zato što sam mlada udovica sa malim detetom, tražim muškarca da upotpuni moj mali svet.“ „Nisam mislio... mislio sam da treba...“ Stao je, otpio dug gutljaj. „Ne postoji ništa što mogu da kažem u ovom času a da se ne zaglibim još više. Vidimo se u sedam sutra.“ „Dobro.“ Ponovo mu je pružila papire. On se ponadao da je zaboravila na njih. „Šta je to, do đavola?“ „Govore sve sami za sebe, ali ako bi hteo da ih pročitaš sada, rado ću odgovoriti na eventualna pitanja.“ Razrešila je situaciju gurajući mu ih u ruke tako da je bio prinuđen da ih uzme. Bez naočara za čitanje morao je da zriki, ali mu nije trebalo puno vremena da shvati suštinu. Sve je bilo tu, crno na belo, i jasno kao dan uprkos pravničkoj frazeologiji. Lana je posmatrala kako mu se lice steže, kako se one tamne oči skupljaju dok je čitao. Bes mu dobro stoji, zaključila je. Neverovatno je kako ljutnja seksi leži izvesnom tipu ljudi. Težak čovek, pomislila je, i onaj sa kojim je ona verovatno dovoljno luda da se spetlja. Ali je znala, isuviše dobro, da je život prekratak da ne uživa u ludorijama s vremena na vreme. Njena sopstvena tragedija ju je naučila da bude obazriva u tome da bilo šta uzima zdravo za gotovo, makar to bilo i nastajuće prijateljstvo sa komplikovanim muškarcem. Život, i svi muškarci koji su prolazili kroz njega, bio joj je posao. Zašto bi on bio išta drugačiji? Spustio je papire i razneo je onim besnim pogledom. „Možeš da kažeš tvom klijentu da me poljubi u dupe.“ Ona se trudila da ne pokaže nikakva osećanja, da joj glas bude blag. „Više bih volela da to učiniš lično.“ „Fino. Uradiću to.“ „A pre nego što to uradiš.“ Položila je šaku na njegovu mišicu, osetivši poigravanje mišića. „Ne mislim da je narušavanje poverljivosti prema klijentu da ti kažem da je moj utisak da je Kali snažna, saosećajna žena koja je, u ovom času, u velikoj zbrci i pokušava da uradi šta je pravo za sve koji su uključeni. Mislim da tu spadaš i ti.“ „Baš me briga.“ „Možda i jeste tako. Možda ne može da bude.“ Lana je zatvorila svoju tašnu. „Možda će ti biti interesantno da znaš da je Kali, kada je srela Taja, popričala sa njim nekoliko minuta i prozvala ga Taj-Reks. Baš kao i ti.“ „Možda. U svakom slučaju, interesantno. Videćemo se sutra.“ „Ne mislim...“ „Uh, uh.“ Odmahnula je glavom, spuštajući ruku na kvaku. „Dogovor je dogovor. U sedam. Rodžer zna moju adresu.“
- 97 -
Kali je radila sa Džejkom, umotavajući iskopane kosti u vlažno platno i plastičnu foliju da bi ih zaštitila. Bile su fotografisane, skicirane i zavedene u dnevnik. Testovi će otkriti više. Ostali naučnici, studenti, specijalisti, proučavaće ih i učiti. Znala je da postoje neki koji neće videti ništa sem tibije ili humerusa. Ništa sem kostiju, ostataka umrlih. Njima je to dovoljno, stečena znanja su im dovoljna. I nije mogla da nađe zamerku takvom pristupu. Ali njen nije takav. Ona se čudi. I u mašti od kosti može da sagradi ljudsko biće koje je živelo i umrlo. Koje je vredelo. „Ko je bio on?“, upitala je Džejka. „Koji?“ „Femur.“ „Bio je muškarac, oko trideset pet godina. Visok bezmalo sto osamdeset.“ Mada je znao šta ona hoće. „Učio je kako da obrađuje zemlju, kako da gaji hranu za sebe i svoje pleme. Kako da lovi za njega, peca za njega. Naučio ga je njegov otac, i trčao je po šumama kao dečak.“ Prešla je rukom preko znojavog čela. „Mislim da su humerus i one kosti prstiju takođe njegove. Odgovara starost, odgovara veličina.“ „Moguće.“ „I kamena sekira koju smo našli ovde.“ Čučnula je. „To je ono što ga je ubilo. Ne baš ta - ne bi ga sahranili sa onim što ga je ubilo - već sa jednom njegovom. Onaj urez u humerusu, to je udarac kamene sekire. Da li je ovde vođen rat?“ „Ratovi se vode neprestano.“ Jedan se odvija u njoj sada, pomislio je Džejk. Mogao je to da vidi na njenom licu, i znao je da se ona služi slikom muškarca koju grade zajedno da to potisne. „Drugo pleme“, rekao je Džejk. „Ili možda ličnija bitka unutar plemena. On je morao imati ženu, decu. Možda je poginuo štiteći ih.“ Ona se malčice nasmešila. „Ili je mogao biti klipan koji se napio prevrelog soka, započeo tuču i poginuo.“ „Znaš, Danbrukova, previše si romantična za sopstveno dobro.“ „Istina je. Mačo drkadžije nisu savremeni fenomen. Postojali su otkada je sveta i veka. Tipovi koji prosipaju jedan drugom mozak kamenom jer im u tom času to deluje kao dobra zabava. Nije to uvek bilo zbog hrane i zemlje ili odbrane. Ponekad je do toga dolazilo iz čiste zlobe. Poštovanje ostataka, proučavanje, saznavanje, ne znači slikanje naših predaka u lepom svetlu.“ „Trebalo bi da napišeš rad o tome. 'Mačo drkadžija: Njegov uticaj na savremenog čoveka'.“ „Možda i hoću. Šta god da je bio, bio je nečiji sin, verovatno nečiji otac.“ Pravila je krugove glavom da se reši napetosti u vratu, a onda kratko pogledala kada su neka vrata tresnula odjekujući kao pucanj. Usne su joj se iskrivile u prezrivi smešak. „A kad već govorimo o drkadžijama.“ „Znaš ovog tipa?“ „Daglas Kalen.“ „Nije valjda?“ Džejk se ispravio kao i Kali, odmerio muškarca kao i Kali. „Ne izgleda preterano bratski u ovom trenu.“ „Ne mešaj se u ovo, Grejstoune.“ „E sad, šta ti je trebalo da to kažeš?“ - 98 -
„Mislim to što kažem.“ Ali kada je ona poletela napred, isto je uradio i Džejk. Dag je prilazio dugim koracima preko lokacije kao neko ko polazi u bitku koju nema nameru da izgubi. Uočio je muškarca koji stoji pored Kali, i otpisao ga. On ima jednu nameru, samo jednu. Ako je iko raspoložen da se nađe u gadnoj nevolji, i to mu odgovara, takođe. Raspoložen je za to. Otišao je do nje i pokazao joj zube kada je isturila bradu, položila šake na butine. Ne govoreći ništa, istrgao je pravničke papire iz zadnjeg džepa. Držao ih je tako da ona vidi šta su, a zatim ih iscepao na komadiće. Nije mogao učiniti ništa čime bi zaradio njen bes - ili njen respekt - brže. „Bacate smeće po našoj lokaciji, g. Kalen.“ „Imate sreće što vam to nisam nagurao u usta i zapalio.“ Džejk je iskoračio. „Zašto, ortak, ne pokupiš komadiće i pokušaš to.“ „Ne mešaj se!“ Kali je zabila lakat u Džejkov stomak, ne pomerivši ga ni za centimetar. Rad oko njih je prestao, što ju je podsetilo na okršaj sa Dolanom. Prošlo joj je kroz glavu da ona i Daglas Kalen možda imaju više zajedničkog nego što se ijednom od njih dopada. „Ovo je nešto između nje i mene“, rekao je Dag. „Po tom pitanju si u pravu“, složila se Kali. „Kada završimo, ako si raspoložen za rundu, na raspolaganju sam.“ „Klipani kroz vekove“, mumlala je Kali, i resila problem time što je stala između njih. „Ako je iko za rundu, to znači da nas čeka runda. A sad pokupi lom koji si napravio i hvataj maglu.“ „Ti papiri su uvreda za mene i moju porodicu.“ „Oh, je l' tako?“ Brada joj se nije samo podigla, već i isturila. A iza zatamnjenih stakala naočara oči su joj se rastopile. „E pa, optužiti me da pokušavam da dođem do novca tvoje majke bila je uvreda za mene.“ „Tako je, bila je.“ Pogledao je kratko na iscepane papiriće. „Rekao bih da smo sada egal.“ „Ne, bićemo egal kada uletim tamo gde ti radiš i napravim ti scenu pred tvojim kolegama.“ „Okej, upravo radim nešto u knjižari mog dede. Zove se Dragocene stranice i u Glavnoj je ulici. Otvorena je šest dana u nedelji od deset do šest.“ „Uguraću to u svoj raspored.“ Zakačila je palčeve za prednje džepove i stajala isturenih kukova, koristeći govor tela kao uvredu. ,,U međuvremenu, gubi se. Ili bih mogla da popustim želji da te šutnem u dupe i spakujem te u otpad sa ognjišta.“ Nasmešila se nakon što je to rekla - širokim, zlim osmehom. I rupice su se pojavile. „Hriste. Isuse Hriste.“ Zurio je u nju dok je gubio tlo pod nogama. Lice mu je toliko ubledelo, oči se tako smračile, da se zabrinula da bi mogao da joj se prevrne pred noge. „Koji đavo tebi fali? Verovatno i ne znaš šta je otpad sa ognjišta.“ „Izgledaš kao moja majka. Kao moja majka sa očima moga oca. Imaš oči moga oca, za ime božije. Šta se očekuje da učinim?“ Zbunjeni bes u njegovom glasu, ogoljene emocije na njegovom licu, bili su više nego što je njen bes mogao da podnese. Izleteo je iz nje, ostavljajući je da se koprca. „Ne znam. Ne znam šta iko od nas... Džejk.“ „Zašto ne odneseš ovo u Kopačevu prikolicu?“ Položio joj je ruku na rame, kliznuo njom niz leđa, pa opet nazad. „Ja ću da dovršim ovde. Hajde, Kal.“ Džejk ju je blago gurnuo. „Osim ako hoćeš da stojiš ovde dok svi sa lokacije ne obrnu krug.“ - 99 -
„Tako je. Prokletstvo. Hajde.“ Džejk se sagnuo da pokupi iscepane papire. Bacio je pogled ulevo, gde su Kopač i Bob prekinuli rad da bi posmatrali. Džejkov dug, hladan pogled izazvao je da jarke boje obliju Bobovo lice, i da se širok osmeh pojavi na Kopačevom. Obojica su odjednom opet bili vrlo zauzeti. Ramena su se pogurila. Kal je polako otišla do Kopačeve prikolice. Nije htela da gleda da li je Dag prati. Njegovo lice joj je reklo da će to učiniti, a i ako to izbegne, Džejk će se pobrinuti za to. Ušla je i stručno se provukla preko otpadaka, oko i kroz njih, da bi stigla do minifrižidera. „Imamo pivo, vodu i 'gatorejd'.“ „Pivo.“ Izvukla je dva, otvorila ih, i onda se okrenula da ponudi jedno. On je samo zurio u nju. „Izvini. Nisam znao kako da se izborim sa ovim.“ „Još jedan.“ „Ne želim da budem ovde. Ne želim da postojiš. Zbog toga se osećam kao propalica, ali ne želim da se sve ovo svali na moju porodicu, na mene. Ne opet.“ Apsolutna iskrenost, osećanje koje je mogla sasvim da shvati i složi se sa njim, navelo ju je da ga iznova proceni. Pod izvesnim okolnostima, shvatila je, verovatno bi joj se dopao. „Nije me toliko briga za mene samu. I ja imam porodicu. Ovo je povređuje. Hoćeš li ovo pivo ili ne?“ Uzeo ga je. „Hteo bih da moja majka greši. Grešila je i ranije. Ponadala bi se, zaletela, a onda bi doživela neuspeh. Ali ne mogu da gledam u tebe i verujem da je pogrešila ovog puta.“ Kao da prolazi emotivno minsko polje, shvatila je Kali, a time i on. Ona je tresnuta u lice bratom. On je šutnut u jaja sestrom. „Ne, mislim da ne greši. Trebaće nam testovi da to potvrdimo, ali već postoji dovoljno podataka koji potkrepljuju pretpostavku. To je delom ono od čega živim, pravljenje potkrepljenih pretpostavki.“ „Ti si mi sestra.“ Grlo ga je zabolelo kada je to izgovorio naglas. Nagnuo je pivo, otpio. Od toga joj se stomak trgao i ponovo pobudilo saosećanje, jer je mogla da zamisli da se slično dešava i njemu. „Verovatno je da sam bila tvoja sestra.“ „Možemo li da sednemo?“ „Rizikujemo razne infekcije, ali naravno.“ Pobacala je knjige, porno magazine, kamenje, prazne pivske flaše i dve izvrsne skice lokaliteta sa uskog ugrađenog dvoseda. „Ja prosto... prosto ne želim da je povrediš. To je sve.“ „Zašto bih?“ „Ne razumeš.“ „Ne, okej.“ Skinula je naočare za sunce i protrljala oči. „Pomozi mi da razumem.“ „Nikada to nije prebolela. Mislim da bi joj bilo lakše da si umrla.“ „To je malo surovo prema meni, ali dobro, kapiram.“ „Neizvesnost, potreba da veruje da će te naći, svakog dana, i očaj, svakog dana, kada u tome ne uspe. To ju je promenilo. To je promenilo sve. Ja sam sa njom proživeo sve to.“ „Da.“ On je bio tamo, prisećala se Kali iz novinskih članaka. On je život proživeo s tim. „A ja nisam.“
- 100 -
„Nisi. To je rastavilo moje roditelje. Na mnogo načina, to ih je prosto rastavilo. Ona je izgradila nov život, ali ga je sagradila na ruševinama onog kojim je živela ranije. Ne želim da je opet vidim srušenu, ponovo pretvorenu u ruševine.“ Od toga joj je pozlilo, uhvatili su je muka i žaljenje. A ipak je to bilo daleko od nje. Podjednako daleko kao i smrt čoveka čije je kosti iskopala. „Ne želim da je povredim. Ne mogu da za nju osećam ono što i ti, ali ne želim da je povredim. Ona želi svoju ćerku nazad, a ništa neće to učiniti mogućim. Ja mogu samo da joj dam saznanje, možda čak i utehu, da sam živa, da sam zdrava, da mi je pružen dobar život od dobrih ljudi.“ „Ukrali su te od nas.“ Šake su joj se stegle, spremne za odbranu. „Ne, nisu. Nisu znali. I pošto su onako ljubazni kako jesu, oni pate jer sada to znaju.“ „Ti ih znaš. Ja ne.“ Sada je klimnula glavom. „Tačno tako.“ On je razumeo poentu. Oni ne znaju porodice onog drugog. Nisu znali jedno drugo. Izgleda da su stigli do tačke kada će to morati. „A šta je s tobom? Kako se ti osećaš oko svega ovog?“ „Ja sam... uplašena“, priznala je. „Uplašena sam jer izgleda kao da je ovo luk nekog velikog kruga koji će da se zavrti i spljeska me. Već je izmenio moj odnos sa mojim roditeljima. Učinio je da budemo oprezni onako kako ne bi trebalo da budemo. Ne znam koliko će potrajati da se opet osećamo lagodno jedni prema drugima, ali znam da nikada neće biti sasvim isto. I zbog toga sam kao popišana. „I žao mi je“, dodala je, „jer tvoja majka nije ničim ovo zaslužila. Niti tvoj otac. Niti ti.“ „Niti ti.“ A prebacivanje krivice na nju, priznao je, bio je način da pokopa svoj osećaj krivice. „Šta je prvo čega se jasno sećaš?“ „Prvo?“ Razmislila je, otpila pivo. „Kako me otac nosi na ramenima. Na plaži. Martini Vinogradi, rekla bih, pošto smo tamo odlazili gotovo svake godine po dve nedelje preko leta. Kako se držim za njegovu kosu i smejem se dok smo poigravali napred i nazad po talasima. I mogu da čujem svoju majku kako govori: 'Eliote, budi pažljiv. Mada se i ona smejala.“ „Moja prva uspomena je čekanje u redu da vidim Deda Mraza u tržnom centru u Hagerstaunu. Muzika, glasovi, Sneško velikog dupeta, koji je bio nekako nakazan. Ti si spavala u kolicima.“ On je još jednom otpio pivo, trudeći se da bude staložen jer je znao da to mora da istera. „Imala si onu crvenu haljinu - somotsku. Nisam znao da je to somot. Imao je čipku ovde.“ Prešao je šakama preko svojih grudi. „Mama ti je skinula kapu jer si sa njom izgledala kitnjasto. Imala si kosu kao paperje. Zaista meku, zaista bledu. U osnovi si bila ćelava.“ Sada je osećala nešto prema njemu, neku vezu sa onim dečačićem koji ju je terao da mu se smeje dok je povlačila neurednu grivu svoje kose. „Kasnije sam to nadoknadila.“ „Aha.“ Uspeo je da uzvrati osmeh dok je proučavao njenu kosu. „Uporno sam pričao o tome da ćemo videti Deda Mraza. Piškilo mi se do besvesti, ali nisam pomišljao da izađem iz reda zbog bilo čega. Tačno sam znao šta hoću. Ali, što smo se više primicali, postajalo je sve čudnije. Veliki, ružni kepeci su vrebali sa svih strana.“ „Pitaš se zašto su ljudi kojima se ne javljaju takvi kepeci strašljivi.“ „A onda sam ja došao na red, i mama mi je rekla da priđem, da sednem Deda Mrazu u krilo. Oči su joj bile vlažne. Nisam shvatao da je postala sentimentalna. Mislio sam da je nešto pogrešno, nešto loše. Presekao sam se od straha. Deda Mraz u tržnom centru... Nije izgledao kako se očekuje. Bio je prekrupan. Kada me je podigao, ispustio staro ho, ho, ho, - 101 -
ja sam se prepao. Počeo sam da vrištim, da ga guram, pao sam iz njegovog krila i pravo na lice. Raskrvario nos. „Mama me je podigla, držala me, ljuljala. Tada sam znao da će sve biti u redu. Mama me je držala i neće dopustiti da mi se išta desi. A onda je ona počela da vrišti, i pogledao sam dole. Tebe nije bilo.“ Otpio je dug gutljaj. „Iza toga se ne sećam ničeg. Sve je zbrkano. Ali je ta uspomena jasna kao da je bilo juče.“ Imao je tri godine, opet je pomislila. Prepadnut, zamišljala je. Traumatizovan, i očito preplavljen osećanjem krivice. Zato mu se obratila onako kako bi volela da se njoj neko obrati. Još jednom je otpila pivo i zavalila se. „Znači, još uvek se plašiš debelih ljudi u crvenoj odeći?“ Ispustio je kratak, eksplozivan smeh. I ramena su mu se opustila. „O, da znaš.“ Već je prošla ponoć kada je Dolan prišao ivici drveća da pogleda lokaciju koju je pažljivo podelio u građevinske placeve. Projekat Antietam Krik, pomislio je. Njegova zadužbina zajednici. Dobre, solidne, pristupačne kuće. Domovi za mlade porodice, za porodice koje žele život u unutrašnjosti uz moderne pogodnosti. Mirno, živopisno, istorijsko, estetski doterano - i samo petnaest minuta do glavnog puta. Dobro je platio to zemljište. Dovoljno dobro da bi kamata na pozajmicu mogla da zbriše godišnju zaradu ako ne stigne raspored i posadi proklete stvari. Izgubiće one ugovore koje je već sklopio ako kašnjenje premaši šezdeset dana. Što znači vraćanje dva pozamašna depozita. To nije fer, pomislio je. Nije fer da ljudi kojih se to uopšte ne tiče njemu govore kako da vodi firmu Dolan i sinovi. Da mu govore šta može a šta ne sa zemljom čiji je vlasnik. Prokleta društva za istoriju i zaštitu su ga već koštala više vremena i novca nego što iko razuman može da priušti. Ali igrao je po pravilima, skroz naskroz. Plaćao je advokate, govorio na gradskim skupovima, davao intervjue. Sve je radio po propisima. Vreme je da zatvori knjigu. Po svemu što zna, po svemu što bilo ko može da zna, Lana Kembel i njeni ljubitelji drveća su udesili ceo fijasko tek da ga prinude da zemlju proda uz gubitak. Po svemu što zna, oni prokleti hipi naučnici se zamlaćuju, praveći se da je gomila kostiju nešto jebeno veoma važno. Ljudi ne mogu da žive na kostima. Trebaju im kuće. I on će ih sagraditi. Ideja mu je pala na pamet kada je onaj pametnjaković Grejstoun bio u njegovoj kancelariji, pokušavajući da ga baca naokolo. Veliki naučni i istorijski uticaj, koještarije. Hajde da vidimo šta će novine da kažu kada čuju da su deo tog velikog uticaja kosti srndaća i svinjske i goveđe kosti. Uvek je imao solidnu zalihu u zamrzivaču u garaži za svoje pse. Zadovoljno je pogledao u kesu za smeće koju je dovukao iz kola koja je ostavio četiristo metara dalje. Pokazaće on tom Grejstounu trik ili dva. I onoj kučki Danbrukovoj, takođe. Kako je samo došla na gradilište, šepureći se, istresajući se na njega pred njegovim ljudima. Napujdala je prokletog oblasnog šerifa na njega. To što je morao da odgovara na pitanja predstavljalo je drugo poniženje. On je prokleti stub zajednice, ne tamo neki bezvezni tinejdžer sa bocom farbe u spreju. Neće pustiti da to tako prođe. Ne, gospodine moj. - 102 -
Ona je htela da ga optuži za vandalizam, pa, boga mu, uslišiće joj želju. Ako oni hoće da igraju prljavo, pomislio je, pokazaće im kako se to radi. Svaki majčin sin među njima će biti smehom oteran iz grada, i on će se ponovo baciti na posao. Ljudima treba da žive sada, rekao je sebi vukući kesu. Treba da odgajaju decu i plaćaju svoje račune, treba da obese zavese i zasade vrtove. I, boga mu, trebaju im kuće u kojima će živeti. Danas. Nema potrebe da brinu kako je neki majmunski čovek živeo pre šest hiljada godina. Sve to je čisto sranje. On ima ljude čiji posao zavisi od njega, a ti ljudi imaju porodice koje od njih zavise da im donesu slaninu kući. On ovo radi za zajednicu, pravednički je pomislio Dolan dok se šunjao iz šume. Mogao je da vidi siluetu kamp-prikolice postavljene na terenu. Jedan od onih drkoša je u njoj, mada su svetla ugašena. Verovatno drogiran marihuanom i spava kao nedonošče. „Zgodan spas“, mrmljao je dok je osvetljavao svojom malom baterijskom lampom hrpe i jarke. On nije razlikovao jednu rupu od druge, i ubedio je sebe da ih ne razlikuju ni ostali. Morao je da veruje u to, kada mu banka diše za vrat, kada sezonci koje je angažovao dolaze da vide kada će radovi opet početi, kada njegova žena brine svakog dana i svake noći o novcu koji je već spiskao u tu gradnju. Išao je tiho prema jednom od kvadrata, zureći u prikolicu, zatim u drveće, kada mu se učinilo čuje neko šuškanje. Od iznenadnog krika sove je ispustio kesu, a onda se nasmejao sebi. Zamisli, stari borac kakav je on, preplašio se mraka. Pa kako, lovio je ovuda po šumama od vremena kada je bio dečak. Ne po ovoj šumi, naravno, pomislio je uz još jedan nervozni pogled prema dubokim senkama tihe šume. Većina se trudila da se kloni šume kod Sajmonove rupe. Mada on ne veruje u utvare. Ali postoji obilje mesta za lov, kampovanje, šetnje, i pored mesta od koga se čoveku noću ježi koža. Bilo bi dobro da se gradnja završi, rekao je sebi dok je budno motrio na šumu i dohvatao svoju kesu sa kostima. Dobro da ljudi šišaju svoje travnjake i deca se igraju u dvorištima. Priprema hrane na otvorenom i igranje karata, večera na šporetu i večernje vesti na televiziji. Život, pomislio je i obrisao znoj koji mu se skupio na naušnici dok se činilo da se senke povijaju, skupljaju, primiču. Ruka mu je drhtala kada je posegnuo za kesom, sklopio šaku oko hladne, vlažne kosti. Mada nije hteo da odlazi dole u rupu. Nalik je grobu, shvatio je. Kakvi to ljudi provode vreme kopajući rupe radi kostiju kao neki vukodlaci? Uzeće jednu lopatu, eto šta će da učini. Uzeće jednu lopatu i zakopati kosti oko rupa i gomila otpada. To je dovoljno dobro. Opet je čuo zvuke - bućkanje u vodu, pomicanje žbunja. Ovog puta se osvrnuo, osvetljavajući uskim snopom drveće, baru gde se dečak po imenu Sajmon utopio pre nego što se Dolan rodio. „Ko je to tamo?“ Glas mu je bio slabašan, drhtav, i snop je poskakivao šarajući po tami. „Nemate pravo da se šunjate ovuda. Ovo je moja zemlja. Imam pištolj i ne plašim se da ga upotrebim.“ Hteo je sada lopatu, kao oružje isto koliko i kao oruđe. Potrčao je i zakačio cipelom jedan od razapetih kanapa. Tresnuo je žestoko, zgulivši šake koje je isturio da ublaži pad. Svetiljka je odletela.
- 103 -
Opsovao je sebe i pridigao se na kolena. Nema nikoga, rekao je sebi. Naravno da nema nikoga u prokleti jedan sat po ponoći. Samo sam ispao budala, trgao se od senke. Ali, kada je senka pala preko njega, nije imao vremena da krikne. Jasan bol od udarca po potiljku trajao je svega nekoliko sekundi. Kada je njegovo telo odvučeno do bare i otkotrljano u tamnu vodu, Dolan je bio mrtav koliko i Sajmon.
- 104 -
Deo II Iskopavanje Zašto tražiš život među mrtvima? LUKA 24:5
Jedanaest
Kopač je bio mokar do gole kože i pušio je „marlboro“ za koji se ogrebao od jednog od šerifovih pomoćnika, pomno uvlačeći kao da ga sisa. Batalio je cigare pre dve godine tri meseca i dvadeset četiri dana. Ali činjenica da je našao leš kada je otišao da olakša bešiku u maglovito jutro izgledala je kao savršen razlog da opet propuši. „Prosto sam uskočio pravo tamo. Nisam razmišljao, prosto sam krenuo. Dopola sam ga izvukao na obalu pre nego što sam video da mu je lobanja smrskana. Nije bilo smisla davati veštačko disanje. Ha. Nikakve svrhe tada.“ „Učinio si što si mogao.“ Kali je obgrlila njegova suvonjava ramena. „Treba da odeš i presvučeš se u nešto suvo.“ „Rekli su da će morati opet sa mnom da razgovaraju.“ Kosa mu je visila u upetljanim mokrim konopcima oko lica. Ruka koja je cigaretu prinela ustima se tresla. „Nikada mi se nije dopadalo da pričam s pandurima.“ „A kome se dopada?“ „Pretražuju moju prikolicu.“ Trgla se kada je preko ramena pogledala u umazanu prikolicu. „Imaš li trave ovde? Ičega što bi te dovelo u škripac?“ „Ne. Ostavio sam travu, uglavnom, u isto vreme kada sam batalio duvan.“ Uspeo je da se slabašno nasmeši zbog „marlboroa“ koji je popušio bezmalo do filtera. „Možda ću ponovo pokupiti obe navike. Isuse, Kal, seronje misle da sam to možda ja uradio.“ Pomisao na to skakutala mu je po stomaku kao masna kocka. „Oni samo moraju da stvari isproveravaju. Ali, ako si stvarno zabrinut, pozvaćemo advokata. Mogu da pozovem Lanu Kembel.“ Odahnuo je i odmahnuo glavom. „Ne, pusti ih da gledaju. Pusti ih nek produže da gledaju. Ništa unutra nije ničim vezano za ovo. Da sam nameravao nekog da ubijem, bolje bih to obavio. Nisam ni poznavao kučkinog sina. Nisam ga ni znao.“ „Da ti kažem nešto, idi ti i sedi. Ja ću videti da li mogu da saznam šta se zbiva.“ Klimnuo je i, shvatajući je doslovno, spustio se na zemlju odmah tu da zuri u slabašne prste magle koji su se dizali od Sajmonove rupe. Kali je dala signal Rozi da sedne s njim, a onda otišla do Džejka. „Šta pričaju?“ „Ne baš puno. Mada se deo može rekonstruisati.“ Zagledali su područje. Šerif i tri pomoćnika bili su na licu mesta i već su razapeli traku za obeležavanje mesta zločina, čime su blokirali segmente od B-10 do D-15. Dolanovo telo je bilo tačno tamo gde ga je Kopač ostavio, rašireno licem nadole na ugaženoj travi kraj bare. Rana je iskrvarila. Mogla je da vidi neprirodan oblik lobanje, ulubljenje nastalo od udarca, nagađala je. Kamen pogodne veličine, zamahnut otpozadi. Verovatno udarac sa dve ruke, zamah iznad glave. Imala bi tačniju predstavu kada bi bila u prilici da podrobnije ispita lobanju. Mogla je da vidi krvavu fleku na zemlji, od mesta gde je pao, počeo da krvari. A onda razmazanu mrlju koja vodi ka vodi. - 106 -
Otisaka stopala bilo je po celom području. Neki su i njeni, pomislila je. Neki su Džejkovi, ostalih iz tima. Bili su tu laki otisci bosih Kopačevih stopala koji su vodili pravo ka bari, a onda drugi - dublji, razmaknutiji - koji su jasno odražavali trk nazad ka prikolici. Panduri mogu to da vide, govorila je sebi. Mogu da vide jasno kao i ona kako je otišao do bare, ugledao leš kako pluta, uskočio da ga izvuče. I kako je onda otrčao nazad do prikolice da pozove 911. Videće da on govori istinu. I videće zašto je Ron Dolan bio na lokaciji. Povelika zelena kesa ležala je na zemlji pored B-14. Životinjske kosti ispale su iz nje. Jedan od pomoćnika je fotografisao telo, kesu, plitke useke u zemlji, koje su, zaključila je, iskopala Dolanova stopala dok je bio vučen par metara do vode. Znala je da medicinski istražitelj dolazi, ali nije joj trebalo da zna puno o sudskoj medicini da bi to povezala. „Mora da je došao računajući da će razbacati po lokaciji životinjske kosti. Da nam napakosti. Bio je dovoljno izdrndan da bi to učinio“, tiho je rekla. „Možda je mislio da će nas to nekako diskreditovati, obustaviti iskopavanje. Jadna budala. A onda ga je neko tresnuo po glavi. Ko bi, pobogu, učinio nešto takvo? Ako je poveo nekoga, onda bi to bio taj prijatelj, neko kome je znao da može da veruje.“ „Ne znam.“ Džejk je vratio pogled na Kopača i laknulo mu je što vidi da ovaj sedi na zemlji sa Rozi i pije kafu. „On je u teškom stanju“, počela je Kali. „Do bezumlja prestrašen da oni misle da je on to učinio.“ „To ne pije vodu. Nije ni poznavao Dolana. I svi koji poznaju Kopača će se zakleti nad planinom biblija da ne može nikog da ubije. Sranje, neka veverica samoubica mu je istrčala pred točkove pre nekoliko nedelja i nije mogao ceo sat da dođe sebi.“ „Zašto onda zvučiš zabrinuto?“ „Ubistvo je dovoljno da zabrine svakoga. A ubistvo na lokalitetu će vraški više učiniti za obustavu radova nego podmetnute kosti srndaća.“ Zinula je, pa zatvorila usta pre nego što je bila u stanju da nešto kaže. „Isuse, Džejk, ti misliš da je neko ubio Dolana da nam ga smesti? To je prosto suludo.“ „Ubistvo je suludo“, usprotivio joj se. „Gotovo svako.“ Instinktivno, Džejk je položio šaku na njeno rame, ujedinjujući ih kada im je šerif Hjuit prišao. On je bio visoko bure od čoveka. Kretao se sporo, gotovo se vukao. U braon uniformi je ličio na krupnog, pomalo predusretljivog medveda. „Dr Danbruk.“ Klimnuo je glavom. „Hteo bih da vam postavim neka pitanja.“ „Ne znam šta mogu da vam kažem.“ „Možemo da počnemo sa onim šta ste juče radili. Tek da steknem predstavu.“ „Stigla sam na lokaciju baš pred devet. Radila sam na onom segmentu najveći deo vremena.“ Pokazala je prema području koje je sada bilo iza trake za zločine. „Sami?“ „Deo dana sama, deo dana sa dr Grejstounom, kada smo ostatke pripremali za prenošenje. Napravila sam pauzu, otprilike jedan sat, u podne. Ručala sam i radila na svojim beleškama tačno tamo.“ Pokazala je na par kamperskih stolica u senci kraj potoka. „Radili smo do gotovo sedam, a onda smo završili za taj dan. Uzela sam neku italijansku hranu za poneti iz grada i odnela je u svoju sobu jer sam htela da obavim administraciju.“ „Da li ste ponovo izlazili?“ „Ne.“ „Samo ste boravili u svojoj sobi u Kolibriju?“ - 107 -
„Tako je. Sama“, dodala je pre nego što je stigao da je to pita. „Pazite, već ste upoznati o mojoj konfrontaciji sa Dolanom juče, na njegovom gradilištu.“ Pogledala je prema svom „roveru“, gde su se sprejom ispisani grafiti isticali na prigušeno zelenoj. „Bila sam iznervirana što je neko upropastio moj auto. Još uvek sam. Ali ne ubijam nikoga zbog takvih stvari, ili zato što poznaje nekoga ko je to uradio. Ako tražite alibi, nemam ga.“ „Nijednom nije napustila sobu“, rekao je Džejk i naveo i Kali i šerifa da se okrenu njemu. „Moja je odmah do njene. Počela si da sviraš violončelo oko jedanaest. Svirala si prokletinju ceo sat.“ „A ti onda nađi neku drugu sobu ako ti to smeta.“ „Nisam rekao da mi smeta.“ Baš kao što nije rekao da je ležao u mraku, slušajući one duboke, ozbiljne note, žudeći za njom. „Ona svira Baha kada pokušava da se skrasi i izvrne se na spavanje“, rekao je šerifu. „Prepoznaješ Baha“, rekla je Kali. „Impresionirana sam.“ „Znam ti šemu. Retko odstupaš od nje. Konačno je prestala oko ponoći. Pretpostavljam ako pitate onoga ko je u sobi sa druge strane njene da će vam to potvrditi. 'Rover' joj je bio parkiran odmah ispred, pored mojih kola. Imam lak san. Da je izlazila, čuo bih je kako pali auto.“ „Razgovarao sam sa g. Dolanom juče popodne povodom vaše žalbe.“ Ne žureći, Hjuit je zavukao ruku u džep i izvukao svesku. Liznuo je kažiprst, okrenuo stranicu. Lizao, okretao, u metodičnom ritmu, dok nije našao šta je tražio. „Kada ste se vi i preminuli svađali juče, da li ste ga fizički napali?“ „Ne, ja...“ Presekla je, obuzdavši svoj temperament. „Odgurnula sam ga, čini mi se. Blago gurnula.“ Demonstrirala je, gurajući rukom čvrsti zid Hjuitovih grudi. „Ako je to fizički napad, onda sam kriva. On je uperio prst nekoliko puta u moje lice, pa računam da smo poravnati.“ „A-ha. I da li ste mu pretili da ćete ga ubiti ako vam se ne bude klonio sa puta?“ „Ne“, lako je odgovorila Kali. „Rekla sam da ću mu glavu zabiti u guzicu ako pokuša da mi se opet zameri - što jeste neudoban položaj, ali je retko fatalan.“ „I vi ste imali svađu sa Dolanom, baš juče.“ Hjuit se okrenuo Džejku. „Jesam. G. Dolana ova situacija nije činila srećnim. Hteo je da odemo, a to je i razlog, pretpostavljam, zašto je noćas dolazio ovamo.“ Džejk je upadljivo pogledao ogromnu kesu. „Da je znao išta o tome šta radimo ovde, kako to radimo, zašto to radimo, znao bi da je to beskorisno. Problem je, nije hteo da zna ništa o tome šta radimo. Možda ga to čini neuviđavnim, ili čak i samoživim, ali nije trebalo da umre zbog toga.“ „Ni ja ne mogu da kažem da znam bogzna šta o tome šta radite ovde, ali vam mogu reći da to nećete raditi narednih nekoliko dana, najmanje. Potrebno mi je da vi, svi vi, budete na raspolaganju.“ „Ne idemo nikuda“, odgovorila je Kali. „Ni on to nije razumeo.“ „Kad ste već ovde.“ Hjuit je liznuo prst i okrenuo još jednu stranu. „Svratio sam juče do gvožđare u Vudsborou. Izgleda da je neko kupio par kantica crvenog spreja koji se slaže sa onim na vašim kolima tamo.“ „Neko?“ ponovila je Kali. „Razgovarao sam sinoć sa Džimijem Djuksom.“ Hjuitovo lice se pretvorilo u kiseli osmeh. „I njegovim prijateljem Ostinom Šeldonom. E, sad, Džimi tvrdi da je farbu kupio da popravi igračku sa daljinskim kontrolama svom sinu, ali je činjenica da je ova sasvim zarđala, i farbe na njoj nema. Nije potrajalo da ih nateram da propevaju.“ „Propevaju“, ponovila je Kali.
- 108 -
„Sada mogu da ih optužim, strpam ih u zatvor zbog toga, ako je to ono što hoćete. Ili mogu da se pobrinem da plate popravku vašeg auta i da svrate da vam se licem u lice izvine.“ Kali je duboko udahnula. „Sa kojim ste išli u školu?“ Hjuitov osmeh je postao malo topliji. „Sa Ostinom. I slučajno je oženjen mojom rođakom. Što ne znači da ga neću ćorkirati, ćorkirati obojicu, ako hoćete da podnesete zvaničnu tužbu.“ „Kada dobijem procenu farbanja auta, hoću overeni ček u rukama za dvadeset četiri sata. Izvinjenje mogu da preskoče.“ „Pobrinuću se za to.“ „Šerife?“ Džejk je sačekao da Hjuit vrati svesku u džep. „Verovatno dovoljno znate Ostina da biste razumeli da on ume da pravi svinjarije.“ „Kako da ne znam.“ „I znate, kao njegov prijatelj, i kao posmatrač ljudske prirode, za šta je sposoban. A za šta nije.“ Hjuit je zagledao Džejka, a onda pogledao iza sebe tamo gde je Kopač sedeo na zemlji i pušio još jednu uzetu cigaretu. „Vodiču računa o tome.“ Kada je medicinski istražitelj stigao, Kali i Džejk su se premestili do ograde, odakle su mogli da gledaju zbivanja a ne budu nikom na putu. „Nikada ranije nisam bila osumnjičena za ubistvo“, prokomentarisala je. „Nije onako uzbudljivo kako sam pretpostavljala. Više dođe kao uvreda. A što se tiče onoga da pružamo alibi jedno drugom, to zaudara. I neće se održati.“ „Kao ni pomisao da je ijedno od nas rasturilo Dolanu lobanju zbog ovog iskopavanja.“ Zavukao je ruke u zadnje džepove i naleteo na paketić semenki od suncokreta na koji je zaboravio. „Hjuit je pametniji nego što izgleda.“ „Da, sa tim se slažem.“ Izvukao je paketić, zavukao ruku pod njenu kosu, a onda trgao šaku iz zgloba kao da ga vadi odatle. Rupice su joj sevnule samo malo u nagoveštaju osmeha kada joj je ponudio otvoreni paketić. „Ako nije ukapirao, ukapiraće, da je Dolan veća prepreka mrtav nego živ.“ Ona je grickala premišljajući. „Hladnokrvno, ali tačno.“ „Izgubićemo dane, u već kratkoj prvoj sezoni. Grad će se uzbuniti, i vrlo je verovatno da će hvatači zjala nagrnuti kada nam odobre da produžimo.“ Rozi je došla da im se pridruži. „Pustili su Kopača da uđe i presvuče se. Jadni momak je u haosu.“ „Naći leš od pre svega nekoliko sati i telo koje je odležalo nekoliko hiljada godina predstavlja bitnu razliku“, rekla je Kali. „Pričaj mi o tome.“ Rozi je naduvala obraze, pa ispustila vazduh. „Pazi, ne želim da visim naokolo dok se ovo zbiva. Ionako nema šanse da nas puste danas da nastavimo posao. Smislila sam da odvedem Kopača nekuda. Možda da se muvamo po bojnom polju, možda da odemo kasnije u bioskop. Bilo šta. Hoćete li da se pridružite?“ „Ja imam neka lična posla koja bih mogla da završim.“ Kali je pogledala prema kampprikolici. „Jesi li sigurna da možeš da izađeš na kraj s njim?“ „Aha. Pustiću ga da misli da će me odvući u krevet. To će ga oraspoložiti.“ „Pusti me da prvo razgovaram s njim.“ Džejk je potapšao Kali po ramenu. „Ne idi nikuda dok se ne vratim.“ „Ti i Džejk ste se opet zbližili?“, upitala je Rozi kada su ostale same. - 109 -
Spustila je pogled na paketić semenki suncokreta koji joj je dao. „Nije to baš tako.“ „Dušo, uvek je tako sa vas dvoje. Varnice samo vrcaju od vas dvoje i prije nedužne posmatrače. To je stvarno dobra mašinerija“, dodala je, proučavajući Džejkovo dupe dok je otvarao vrata Kopačeve prikolice. „Da, dobro izgleda.“ Rozi je munula Kali laktom. „Svesna si da si još uvek luda za njim.“ Kali je polako zatvorila paketić, i gurnula ga u džep. „Znam da me još uvek izluđuje. A tu postoji razlika. Šta, pokušavaš i mene da oraspoložiš?“ „Moram nešto da radim. Jedini put kada su mi panduri došli na lokaciju bilo je dole u Tenesiju. Imali smo prostor gde su obrađivali kamen i neki ludi tragač za kamenjem je pao sa proklete stene i slomio vrat. Bilo je prilično odvratno. Ovo je još gore.“ „Aha.“ Kali je posmatrala jednog od šerifovih pomoćnika kako otvara vreću za leš. „Ovo je gore.“ „Rekao sam mu da si se napalila na njega“, rekao je Džejk Rozi kada se vratio. Pokretom koji je naizgled bio nemaran stao je između Kali i onoga što se zbivalo pored bare. „Dovoljno sam ga osokolio. Tušira se.“ „Zar nisam rođena pod srećnom zvezdom?“, odgovorila je Rozi i otišla. „Već sam videla leš, Džejk.“ „Ne moraš da nastavljaš sa tim.“ „Možda bi ti trebalo da odeš sa Rozi i Kopačem.“ „Ne.“ Džejk je uzeo Kali za ruku, okrenuo je i pošao ka otvorenoj kapiji. „Idem s tobom.“ „Rekla sam da me čekaju lična posla.“ „Aha, rekla si. Ja ću da vozim.“ „I ne znaš kuda idem.“ „Onda mi reci.“ „Idem u Virdžiniju da vidim tog dr Simpsona. Ne treba mi društvo, vozi mi se.“ „Meni se živi, pa ću ja voziti.“ „Bolji sam vozač od tebe.“ „A-ha. Koliko si kazni za prekoračenje brzine nakupila prošle godine?“ Osetila je istovremenu želju da se smeje i da reži. „To je nevažno.“ „To je izuzetno važno. A uz to ide činjenica da iskreno sumnjam da hoćeš da voziš do Virdžinije sa tim gadnim grafitima našaranim preko celog auta.“ Sišteći je ispustila dah. „Prokletstvo.“ Ali, pošto je bio u pravu, ušla je u njegov auto. „Ako ti voziš, ja sam zadužena za radio.“ „Ni slučajno, malena.“ Smestio se i aktivirao CD. „Saobraćajni propis kaže da vozač bira muziku.“ „Ako misliš da ću da slušam tvoju kantri muziku, onda imaš oštećenje mozga.“ Isključila je CD plejer i namestila radio. „Kantri muzika je pesmom ispričana priča američke kulture, koja odražava njene socijalne, seksualne i porodične običaje.“ Prebacio je nazad na CD. Klint Blek je stigao da odsvira prvi akord pre nego što je ona uključila radio i uzvratila treštanjem grupe 'Garbidž'. Svađanje oko izbora muzike tokom narednih petnaest minuta otupelo je to jutro. Henri Simpson je živeo u bogatijem predgrađu, za koje je Kali bila sigurna da bi se dopalo Ronaldu Dolanu. Travnjaci su bili ravnomerni i zeleni, kuće iza njih doterane i uredne kao vojnici postrojeni za smotru. - 110 -
Sve su bile velike i pružale su se po svojim placevima bezmalo od kraja do kraja. Neke su imale tremove, neke kapije za kola, neke su imale kamene fasade, dok su druge bile bele, besprekome kao venčanice. Ali je u svemu tome bilo ujednačenosti koja je Kali delovala depresivno. Nije bilo starog drveća. Ničeg velikog i kvrgavog i interesantnog. Umesto toga je bilo patuljastih ukrasnih biljaka i ponegde mlad javor. Cvećnjaci su posađeni, pretežno izolovani kao ostrva. Tu i tamo je videla poneki koji je odražavao kreativnost vlasnika ili njegovog vrtlara. Ali je većim delom i to ličilo na vojsku, sa begonijama i nevenima i 'lepim jovama' poredanim u statične nizove ili koncentrične krugove. „Kada bih morala ovde da živim, upucala bih se.“ „Ne.“ Džejk je proveravao kućne brojeve dok se kotrljao šlepom uličicom. „Ti bi vrata obojila u ljubičastu, stavila ružičaste flamingose u prednje dvorište i dala sebi u zadatak da isteruješ komšiluk iz kože.“ „Da. To bi bilo zabavno. To je ona tamo, bela kuća sa crnim mercedesom na prilaznom putu.“ „Oh, hvala ti, time si stvarno suzila izbor.“ Morala je da se nasmeje. „Sa leve strane, sledeći putić. Sada, složili smo se. Ja pričam.“ „Nismo se složili. Prosto sam rekao da ti uvek pričaš.“ Skrenuo je na prilazni put i isključio motor. „Gde bi živela da možeš da biraš mesto?“ „Prokleto je sigurno da to ne bi bilo ovde. Ja treba sa ovim da izađem na kraj, Džejk.“ „Da, tako je.“ Izašao je iz kola. „Neko veliko, oronulo mesto u unutrašnjosti. Nešto sa istorijom i karakterom, što bi mogla donekle da popraviš. Da ostaviš svoj trag.“ „O čemu to pričaš?“ „O vrsti mesta kakvo bih ja odabrao, da biram.“ „Ne možeš samo da ga iskrpiš.“ Iskopala je četku iz torbe i par puta je cimnula kroz kosu. „Trebalo bi da obaviš istraživanje, da se uveriš da će sve što učiniš poštovati tu istoriju i karakter. I morao bi da imaš drveće. Pravo drveće“, dodala je dok su koračali stazom od bele cigle ka beloj kući. „Ne ove nazovi-zamene.“ „Od onakvog na koje možeš da okačiš ljuljašku.“ „Tačno.“ I dalje mu se mrštila. Nikada ranije nisu pričali o kućama. „Šta?“ „Ništa.“ Razmrdala je ramena. „Ništa. Okej, nastupamo.“ Pritisnula je zvonce i čula zvonjavu u tri tona. Pre nego što je mogla da spusti ruku niz telo, Džejk ju je uzeo u svoju. „Šta radiš?“ „Pružam ti podršku.“ „Pa... stani tamo i pružaj mi podršku.“ Šljepnula ga je po nadlanici. „Činiš me nervoznom.“ „I dalje me želiš, zar ne?“ „Da, još uvek te želim. Volela bih da pečeš kolače u paklu. Puštaj moju ruku pre nego što...“ Prekinula je i čula njegovo tiho smejuljenje pre nego što su se vrata otvorila. Žena koja je otvorila vrata bila je sredovečna i uspela je da se rascveta u tom dobu. Kosa joj je bila sjajno kestenjasta, isečena u meke, kratke slojeve koji su naglašavali njen kremasto beli ten. Nosila je uske, kratke pantalone i komotnu belu košulju. Nožni nokti u losos nijansi ružičaste virili su iz sandala sa kaišićima.
- 111 -
„Vi mora da ste Kali Danbruk. Ja sam Barbara Simpson. Veoma mi je drago da vas upoznam.“ Pružila je ruku. „A vi ste...“ „To je moj kolega, Džejkob Grejstoun“, rekla joj je Kali. „Zahvalna sam što ste se vi i dr Simpson saglasili da me vidite uz tako kratku najavu.“ „Ma šta, nije to nikakav problem. Molim vas uđite. Henk je bio apsolutno oduševljen na pomisao da vas upozna kada sam ga pozvala. Upravo se čisti posle igranja golfa. Zašto ne bismo seli u dnevnu sobu? Samo se raskomotite. Doneću nešto za osveženje.“ „Nemojte da se mučite, gđo Simpson.“ „Ma, nikakva muka.“ Barbara je dotakla Kalinu ruku, a onda pokazala prema garnituri za ćaskanje od kamenosive kože. „Molim vas, sedite. Odmah se vraćam.“ Jedan ogroman, egzotičan i čisto beli cvetni aranžman stajao je na staklenom stočiću za kafu koji je bio veličine jezera. Kamin, za leto ispunjen sa još cveća i sveća, bio je načinjen od bele cigle. Kali je zamišljala da lakirani crni orman uza zid sadrži nekakav besan muzički centar u sebi. Bile su tu još dve fotelje, takođe u koži, karmin crvene. Njene radne čizme utonule su u tepih od zida do zida, nekoliko delikatnih nijansi svetliji od garniture za ćaskanje. Proučavala je, uz malo nelagode, metar velikog keramičkog zeca u uglu. „Nema dece“, rekao je Džejk kada se zavalio u kožne jastuke. „Niti se ikakvi unuci umazanih prstiju puštaju da jurcaju ovuda.“ „Tata je rekao da on ima ćerku iz prvog braka. Par unučica. Ali oni još uvek žive daleko na severu.“ Opreznije od Džejka, Kali je sela na ivicu dugačke sofe. „Ova, hm, Barbara, mu je druga žena. Moji roditelji je nikada nisu sreli. Oni su se uzeli nakon što su se moji roditelji preselili u Filadelfiju. Tada se Simpson preselio u Virdžiniju. Izgubili su kontakt.“ Džejk se pružio i položio šaku na Kalino koleno da spreči njenu nogu da drhti. „Mlatiš nogom.“ „Ne, nije tačno.“ Mrzi kad sebe uhvati da to radi. „Muni me ako opet počnem.“ Zatim je ona ustala, jer je ušao Herni Simpson. Imao je glatku golfersku kožu i vreću veličine fudbalske lopte pod letnjom košuljom. Kosa mu je ostala samo po rubovima i bila je sasvim seda. Nosio je naočare sa metalnim okvirom. Kali je znala da je on u ranim sedamdesetim, ali je imao stisak mladića kada je uzeo njenu šaku među obe svoje. „Vivijanina i Eliotova devojčica, sada odrasla. Kliše je reći da ne znaš kako vreme proleće, ali ja sasvim sigurno ne znam. Nisam te video od vremena kada si imala tek nekoliko meseci. Pobogu, osećam se rasklimano.“ „Ne izgledate tako. Ovo je Džejkob Grejstoun. Moj...“ „Još jedan arheolog.“ Simpson je prihvatio Džejkovu ruku i pumpao je. „Fascinantno. Fascinantno. Molim vas, sedite. Barbara upravo nešto petlja oko limunade i kolačića. Znači, to je dr Kali Danbruk“, rekao je kada je seo i zasjao ka njoj. „Mora da su tvoji roditelji veoma ponosni.“ „Nadam se da je tako, dr Simpson.“ „Zovi me Henk. Molim te.“ „Henk, ne znam koliko vam je moj otac rekao kada je stupio u kontakt sa vama jutros da bi vas pitao hoćete li da se vidimo.“ „Rekao mi je dovoljno. Dovoljno da me zabrine, da me natera da sednem i prisetim se svega što bi ti moglo nekako pomoći.“
- 112 -
Pogledao je preko kada je ušla njegova žena, gurajući kolica za posluženje od hroma i stakla. „Ne, ne, sedi“, rekla je ona, odmahujući Džejku kada je krenuo da ustane. „Ja ću ovo obaviti. Jasno je da ste već počeli da razgovarate.“ „Rekao sam Barbari za moj razgovor sa tvojim ocem.“ Henk se zavalio uz uzdah. „Moram da budem iskren prema tebi, Kali. Verujem da ta žena koja ti se obratila, greši. Markus Karlajl je bio na veoma dobrom glasu u Bostonu. U suprotnom nikada ne bih tvoje roditelje uputio na njega.“ „Henk.“ Barbara je spustila poslužavnik pun malih ledenih kolača, a onda prešla prstima preko ruke svog muža. „Zabrinuo se da je, ako postoji ma kakva mogućnost da je to istina, on nekako odgovoran.“ „Poslao sam Vivijen i Eliota Karlajlu. Oboje sam ih nagovarao da potraže usvajanje.“ Sklopio je prste oko šake svoje supruge. „Još uvek pamtim kada sam morao da Vivijen saopštim za histerektomiju. Izgledala je tako mlado i sitno, i uništeno. Želela je dete, očajnički. Oboje su.“ „Zašto ste preporučili Karlajla, zašto baš njega?“, upitala je Kali. „Imao sam još jednog pacijenta čija je žena bila neplodna. Istraživali smo alternativne metode začeća, ali su bili razočaravajući. Kao i tvoji roditelji, dospeli su na liste čekanja agencija za usvajanje. Kada je moja pacijentkinja došla na godišnji pregled, bila je preplavljena radošću. Ona i njen muž su bili u mogućnosti da usvoje dete, preko Karlajla. Pevala mu je ode, nije mogla dovoljno da ga nahvali. U svojoj specijalnosti često imam posla sa pacijentkinjama koje ne mogu da zatrudne, ili ne mogu trudnoću da isteraju do kraja. A i u kontaktu sam sa drugim lekarima u toj oblasti.“ Podigao je čašu limunade koju je poslužila Barbara. „Čuo sam lepe stvari o Karlajlu. Sreo sam ga nakratko kasnije u kući pacijentkinje tokom jedne zabave. Dobro se izražavao, bio je zabavan i saosećajan i izgledalo je da se posvetio pomaganju pri formiranju porodica. Sećam se da se upravo tako sam izrazio. Formiranju porodica. Impresionirao me je, i kada smo Eliot i ja raspravljali o njegovoj zabrinutosti, preporučio sam ga.“ „Da li ste ga preporučili i drugima?“ „Da. Imao sam još tri ili četiri pacijentkinje, koliko se sećam. On me je pozvao da mi se zahvali jednom prilikom. Otkrili smo zajedničku strast prema golfu i često smo igrali zajedno posle toga.“ Oklevao je. „Postali smo ono što biste mogli nazvati profesionalni prijatelji. Ne mogu a da ne mislim da je reč o nekoj grešci, Kali. Čovek koga sam poznavao nije ni slučajno mogao biti umešan u kidnapovanje.“ „Možda biste mogli samo da mi ga opišete.“ „Dinamičan.“ Simpson je zastao, klimnuo sam sebi. „Da, to bi bio moj prvi opis. Dinamičan čovek. I to dobrog uma, izuzetnog ukusa, otmenog držanja. Bio je veoma ponosan na svoj rad. Osećao je, koliko se sećam da je govorio, da doprinosi naglaskom koji je u svojoj praksi stavio na usvajanja.“ „A šta je sa njegovom porodicom?“, navaljivala je Kali. „S ljudima s kojima je bio blizak - lično, profesionalno?“ „Profesionalno, ne mogu zapravo da kažem. Društveno, poznavali smo ili smo upoznali desetine istih ljudi. Njegova supruga je bila ljupka žena, pomalo neodređena. To ne zvuči tačno“, rekao je Simpson, izvinjavajući se klimanjem glavom. „Bila je tiha, posvećena njemu i njihovom sinu. Ali je izgledala... pretpostavljam nevažno sama po sebi. Ne, kada razmislim o tome, tip žene koji biste smestili kraj muškarca sa tolikim potencijalom. Naravno, postalo je svima poznato da je uživao u društvu drugih žena.“ „Varao je svoju ženu“, Kalin glas je postao leden.
- 113 -
„Bilo je drugih žena.“ Simpson je pročistio grlo i nelagodno se pomerio. „On je bio zgodan muškarac, i opet, dinamičan. Očito je njegova žena odabrala da gleda na drugu stranu kada bi došlo do indiskrecije. Mada su se na kraju razveli.“ Simpson se nagnuo napred i položio ruku na Kalino koleno. „Neverstvo može muškarca činiti slabim, ali ga ne čini monstrumom. I, ako biste mi dopustili. To dete koje je ukradeno, uzeto je iz Merilenda. Ti si smeštena u Boston.“ Potapšao ju je očinski po kolenu, pa se opet zavalio. „Ne vidim kako ta dva događaja mogu biti povezana.“ Odmahnuo je glavom i nežno protresao led u čaši. „Kako možemo da znamo, kako može bilo ko, da će postojati mogućnost da se ukrade malo dete u to vreme i na tom mestu, baš kada je beba željena na nekom drugom mestu?“ „To je nešto što nameravam da saznam.“ „Jeste li još u kontaktu sa Karlajlom?“, upitao ga je Džejk. Simpson je odmahnuo glavom, nagnuo se nazad. „Ne, ne već nekoliko godina. On se odselio iz Bostona. Izgubili smo kontakt. Zapravo, Markus je bio znatno stariji od mene. Veoma je moguće da je umro.“ „Oh, Henk, kako morbidno.“ Delujući potišteno, Barbara je podigla tanjir sa kolačima da ugura jedan kolačić Kali u ruke. „Realno“, parirao je. „Imao bi devedeset do sada, ili blizu toga. Sigurno se ne bi bavio pravom, ja sam se penzionisao pre petnaest godina i preselili smo se ovamo. Hteo sam da pobegnem zimama Nove Engleske.“ „I da više igraš golf“, dodala je Barbara uz pomirljiv osmeh. „To je nesporno bio jedan od razloga.“ „Ta žena, ona u Merilendu“, počela je Barbara. „Ona je prošla užasna iskušenja. Ja nemam dece, ali mislim da svako može da zamisli kako ona mora da se oseća. Zar ne mislite da bi u takvoj situaciji dočepala bilo koju slamku?“ „Mislim“, složila se Kali. „Mada, ponekad, kada se hvatate za slamke uhvatite onu pravu.“ Kali se zavalila u sedište Džejkovog auta i sklopila oči. Sada joj je bilo drago što je on insistirao da vozi. Ona je ostala bez energije. „On ne želi da u to poveruje. I dalje misli da je Karlajl njegov prijatelj. Briljantni, dinamični preljubnik.“ Džejk je prebacio na vožnju unazad. „A ti si mislila da ti taj opis deluje poznato.“ Znači njemu to nije promaklo, pomislila je, i osetila pretnju nadolazeće glavobolje. „Hajde da se prosto okanemo toga.“ „Važi.“ Izleteo je unazad sa prilaznog puta. Ona to ne može, uvidela je. Ne može u sebi da nađe dovoljno jeda za svađu. Sem toga, ne može opet da se povlači po tom starom, teško prohodnom terenu. „Mogu da budem vučena na samo nekoliko strana u isto vreme.“ Zaustavio je kola, stao nasred ulice dok se nije rešio srdžbe. Obećao je da će joj pomoći, podsećao se. Boga mu, naturio joj je svoju pomoć. Teško da je od pomoći ako je zatrpa sopstvenim potrebama. „Hajde da učinimo ovo. Upravo smo izašli iz kuće. Nijedno od nas još nije ništa progovorilo.“ Iznenađenje ju je navelo da postavi prosto pitanje. „Zašto?“ Pružio je ruku i prstima prešao preko njenog obraza. „Jer ja... stalo mi je do tebe. Verovala ili ne.“
- 114 -
Htela je da otrgne svoj sigurnosni pojas i dopuzi u njegovo krilo. Htela je da je on zagrli, i ona njega. Ali nikada ne popušta svojim čežnjama. „Okej, upravo smo ušli u kola. Moj prvi komentar glasi: Nismo baš ulepšali dan Henku i Barbari, zar ne?“ On je džip opet ubacio u brzinu. „Zar si očekivala?“ „Ne znam šta sam očekivala. Ali znam, mada on ne želi da mi poveruje, da sam drugu osobu učinila jadnom i zabrinutom i krivom. A i treba da bude bude jadan i zabrinut i kriv zbog ostalih pacijenata kojima je preporučio Karlajla. Tek za slučaj da su u istoj situaciji. Zatim sračunaj, opa, koliko ljudi su ti ljudi prosledili Karlajlu?“ „Mislio sam da bi to moralo biti ključno za njegovo poslovanje. Usmena preporuka klijenata. Dobrostojeći, neplodni klijenti koji su u šemi sa ostalim dobrostojećim, neplodnim klijentima. Imao bi čak i ponovne mušterije. Svim tim obrađuje, u osnovi, istu bazu. I dobijaš svoj produkt...“ „Isuse, Grejstoune. Produkt?“ „Razmišljaj o tome na taj način“, suprotstavio se. „On bi. Dobiješ produkt iz sasvim drugog izvora. Siromašni do srednje situiranih. Ljudi koji ne mogu da priušte privatne detektive. Mladi roditelji iz radničke klase. Ili majke tinejdžerke, takvo šta. I odeš preko granice države. Ne bi prihvatio produkt iz područja Bostona dok operiše u Bostonu.“ „Ne pišaj u sopstveni bazen“, promrmljala je, ali se opet uspravila. „Morao bi sam da ima neku vrstu mreže. Kontakte. Većina ljudi teži da ima decu, zar ne? Osim toga, starija deca ne bi činila posao. Mora se držati beba. A ne bi prosto lutao naokolo u nadi da će naći bebu da je mazne. Morao bi da ih namenski cilja.“ „Sada već razmišljaš.“ I boja joj se vratila u lice, primetio je. „Trebale bi ti informacije, i htela bi da se uveriš da isporučuješ zdravu bebu - dobar produkt, dobru uslugu mušterijama, inače bi dobila prigovore umesto hvalospeva.“ „Kontakti u bolnicama. U porodilištima. Doktori, sestre, možda socijalni radnici, ako radimo sa nevenčanim parovima i tinejdžerima, ili veoma siromašnim parovima.“ „A Džesika Kalen je rođena?“ „U Oblasnoj bolnici Vašington, 8. septembra 1974.“ „Možda bi vredelo proveriti neke zapise, naći Suzaninog ginekologa, možda joj malo prodžarati memoriju. Imaš Lanu koja kopa u potrazi za Karlajlom. Mi možemo da kopamo negde drugde.“ „Možda se još uvek palim na tebe.“ „Malena, u to nikada nije bilo sumnje. Ima mnoštvo motela duž magistrale. Mogu da stanem kraj nekog od njih ako zaista moraš da se baciš na mene.“ „To je neverovatno velikodušno s tvoje strane, ali još uvek uspevam da se pomalo kontrolišem. Samo ti vozi.“ „Okej, ali mi daj do znanja kada ta kontrola odsvira svoje.“ „Oh, bićeš prvi koji će saznati. Grejstoune?“ Dobacio joj je pogled i video kako ga proučava zamišljenog izraza. „Danbrukova?“ „Ne izluđuješ me u onoj meri kao nekada.“ Pomilovao ju je po ruci. „Daj mi vremena.“ U sedam sati Lana je savijala veš. Oribala je kuhinju od vrha do dna, usisala svaki centimetar kuće i, na njegovo žaljenje, okupala psa. Obavila je sve i svašta čega se mogla setiti da bi misli skrenula sa onoga što se dogodilo Ronaldu Dolanu. Nije delovalo.
- 115 -
Rekla mu je užasne stvari, pomislila je dok je par Tajlerovih sokni savijala u lopticu. Mislila je i ružnije nego što je govorila. U prethodnih četrnaest meseci je učinila sve u svojoj moći da mu upropasti planove za dvadeset hektara kraj potoka Antietam. Širila je tračeve o njemu, žalila se na njega i kukala zbog njega. A sad je on mrtav. Svaka misao, svaki čin, svako mrštenje i svaka reč vraćali su joj se da je progone. Pas je žurno prošao kraj nje kada je podigla korpu do butine. Bacio se na partiju lajanja, napadajući ulazna vrata nekoliko sekundi pre nego što je neko pokucao. „U redu, u redu, prekini!“ Potegla ga je za ogrlicu slobodnom rukom da ga natera da legne. „Ozbiljna sam.“ Nije još ni otvorila vrata kada se Tajler sjurio niz stepenice. „Ko je to? Ko je to?“ „Ne znam. Mora da mi je zatajio rendgenski pogled.“ „Mama!“ Pao je na psa valjajući se od smeha. Lana je otvorila vrata. Žmirkala je u Daga na koga su poleteli i Tajler i pas. „Prekini Elmere, sedi Tajlere, ponašaj se pristojno.“ „Uhvatio sam ga.“ Na Tajlerovo oduševljenje Dag ga je podigao ispod miške kao fudbalsku loptu. „Izgleda kao da jedva čekaju da pobegnu.“ Držeći dečaka koji je vrištao, sagnuo se da počeška crno-belog psa između ušiju. ,,Elmer? Lovac Elmer ili Elmer Gantri?“ „Lovac“, uspela je da izgovori Lana. „Tajler obožava crtaće s Duškom Dugouškom. Oh, Dag, izvini. Potpuno sam zaboravila za večeras.“ „Čuješ li?“ Okrenuo je Taja da bi dečak mogao da mu se smeška. „To je zvuk razbijanja mog ega.“ „Ne čujem išta.“ „Ništa“, ispravila ga je Lana. „Molim te, uđi. Samo sam se malo zanela.“ „Lepo izgledaš.“ „Ha. Mogu da zamislim.“ Nosila je šorts, ružičasti i nabran po rubu, i majicu sa ljubičastim i belim prugama. Bele platnene patike su joj bile na nogama, a male zlatne minđuše na usnim resama. Kosa joj je bila zategnuta na potiljku. I automatski je posegnula da proveri da li je na mestu. Ona izgleda, pomislio je, kao posebno ukusna šećerlema. „Imam pitanje. Da li uvek usklađuješ odeću za dan za pranje veša?“ „Naravno. Taj, da li bi mi učinio uslugu? Hoćeš li da odvedeš Elmera u svoju sobu na nekoliko minuta?“ „Mogu li da njemu pokažem svoju sobu?“ „On je g. Kalen. I možda kasnije. Za sada samo odvedi Elmera.“ Dag je spustio Taja na noge. „Lepo mesto“, rekao je kada je Tajler odvukao noge uz stepenište sa psom kao prikolicom. „Hvala.“ Rasejano je pogledala oko sada besprekorno čiste dnevne sobe bledozelenih zidova i sa jednostavnim nameštajem otpornim na decu. „Dag, zaista mi je žao. Jednostavno mi je isparilo iz mozga. Kao i sve ostalo, nakon što sam čula za Rona Dolana. Prosto ne mogu to da svarim.“ „Nešto takvo sve u gradu baca u šok.“ „Bila sam užasna prema njemu.“ Glas joj se prekinuo dok je korpu za veš spuštala na stočić za kafu. „Prosto užasna. On nije bio loš. Znam to, znam to. Ali je bio suparnik, pa sam morala da o njemu mislim kao o lošem. Tako ja funkcionišem. Ti si neprijatelj, i učiniću sve što treba da pobedim. Mada je on bio pristojan čovek, sa ženom, decom, unucima. Verovao je da je u pravu isto koliko i ja...“
- 116 -
„Hej.“ Spustio je šake na njena ramena i okrenuo je. „Ako ne nameravaš da priznaš da si otišla do Sajmonove rupe i tresnula ga po glavi, nisi ti kriva. Bičevanjem sebe zato što si radila svoj posao nećeš postići ništa.“ „Ali, zar nije užasno da o njemu imam bolje mišljenje kada je mrtav nego dok je bio živ? Šta to govori o meni?“ „Da nisi svetica i da ti treba da izađeš odavde na neko vreme. Zato, hajdemo.“ „Ne mogu.“ Podigla je ruke bespomoćnim gestom. „Nisam dobro društvo. Nemam bebisiterku. Ja...“ „Povedi malog. Ionako bi mu se dopalo ono što sam smislio.“ „Da povedem Taja? Hoćeš da vodiš Taja?“ „Osim ako ne misliš da će više uživati u gledanju nekog filma sa teškom pornografijom. Mada je moje mišljenje da sa seksualnim istraživanjima nikada nije prerano početi.“ „On već ima svoju video-kolekciju“, odgovorila je. „U pravu si. Volela bih da izađem. Hvala. Otrčaću da se presvučem.“ „Ništa ti ne fali.“ Zgrabio ju je za ruku i odveo je do podnožja stepeništa. Ni slučajno joj neće dopustiti da presvuče ovaj mali ružičasti šorts. „Hej, Taj-Reks! Dođi, izlazimo.“ Poslednje mesto gde je Lana očekivala da provede subotnje veče bio je kavez za udaranje bejzbol loptice. Zabavni park je imao tri, i još tri za decu ispod dvanaest godina. Imao je i teren za mini-golf, poslastičarnicu i stazu za vožnju. Bio je bučan, pun gužve i preterano uzbuđene dece. „Ne, ne želiš nikoga da mlatneš tim. Hoćeš samo da lupiš lopticu.“ Stojeći iza nje, Dag se nagnuo i položio šake na njene koje su držale palicu. „Nikada nisam igrala bejzbol. Samo sam se malo dobacivala lopticom sa Tajem u dvorištu.“ „Ne prosipaj mi svoje uskraćeno detinjstvo kao razlog za sažaljenje. Naučićeš ti kako treba. Prvo ramena. Gornji deo tela. Zatim kukovi.“ „Mogu li ja? Mogu li?“, tražio je Taj iza zaštitne ograde. „Jedna po jedna generacija, delijo.“ Dag mu je namignuo. „Prvo da počne tvoja mama, onda ti, a onda ću ti pokazati kako udara pravi muškarac.“ „Seksističke napomene ti neće doneti poene“, obavestila ga je Lana. „Samo ti gledaj u lopticu“, rekao joj je Dag. „Lopta će ti biti ceo svet. Jedini cilj u životu ti je da sretneš lopticu ovom palicom. Ti si i palica i lopta.“ „Oh, znači ovo je zen bejzbol.“ „Ha, ha. Spremna?“ Uhvatila je donju usnu među zube i klimnula glavom. I mrzela sebe što se ponaša kao devojčica, što je zapravo cičala i šćućurila se kada je loptica izletela iz mašine i poletela ka njoj. „Promašila si, mama.“ „Da, Taj. Znam.“ „Zvizni jednu. Hajde da pokušamo opet.“ Ovog puta ju je Dag držao stegnutu između svojih ruku i vodio joj pokrete palicom kada je lopta poletela ka njima. Kucanje po palici, blaga vibracija u njenim rukama od kontakta ju je zasmejala. „Hajde opet.“
- 117 -
Lupila je još nekoliko, uz neobuzdane Tajlerove pokliče. A onda, testirajući, nagnula se nazad i pogledala naviše tako da su joj usne gotovo okrznule Dagovu vilicu. Sačekala je da im se pogledi sretnu. „Kako napredujem?“, promrmljala je. „Nikada nećeš igrati u najboljoj ligi, ali se snalaziš.“ Položio je ruku na njen kuk, ostavio je tamo, a onda uzmakao za korak. „Okej, Taj, tvoj red.“ Lana ih je posmatrala, velike muške šake preko malih dečijih na širokoj plastičnoj palici. Na tren joj je srce zlobno žudelo za muškarcem koga je volela i izgubila. I na tren, gotovo da je mogla da oseti kako on stoji tu kraj nje, kao što joj se ponekad dešavalo kada bi gledala svog sina kako spava kasno noću. Zatim je usledio prigušeni udarac plastike o plastiku, i Tajlerov vedar i oduševljeni smeh je odjeknuo. Žudnja je zamrla. Postoji samo njeno dete, i muškarac koji svojim rukama navodi široku plastičnu palicu.
- 118 -
Dvanaest
Potrajalo je tri dana dok na lokaciji nije dozvoljen nastavak radova. Za to vreme je Kali pisala izveštaje i provela dan u baltimorskoj laboratoriji. Sarađivala je sa oblasnim šerifom, odsedela ceo sat u njegovoj kancelariji dajući zvaničnu izjavu i odgovarajući na pitanja. Znala je da nisu ništa bliže nalaženju Dolanovog ubice. Osluškivala je gradske tračeve, čitala izveštaje u novinama. I znala je dok je čistila i bušila zemlju da istražuje mesto gde je čovek ubijen. I drugi su tu umrli, pomislila je. Od bolesti, rana. Od nasilja. Za njih može da sakuplja podatke, rekonstruiše i izlaže razumne teorije. Za Dolana, podjednako je bila u mraku kao i lokalna policija. Mogla je da dočara živote, društveni poredak, čak i dnevnu rutinu ljudi koji su živeli hiljade godina pre nego što se rodila. Pa ipak, nije znala gotovo ništa o čoveku sa kojim se srela - sa kojim se prepirala. Ovde može da kopa, i može da otkriva. Ipak, ništa neće saznati o čoveku koji je umro svega neki metar od mesta gde radi. Može da kopa po sopstvenoj prošlosti, i tu će otkriti. Ali to neće promeniti ništa. „Nikada nisi srećnija nego kad imaš gomilu zemlje i lopatu.“ Okrenula je glavu, odsutno obrisala znoj koji joj je curio niz slepoočnice. I osetila kako joj je srce poskočilo kada je ugledala svog oca. „To je zubarska sonda“, rekla je i podigla je. Spustila ju je sa strane, preskočila svoj fotoaparat i ostale alatke, pa iskočila iz rupe. „Ovoga puta ću da preskočim i neću te zagrliti jer je to lepo odelo.“ Ali je nagnula glavu da ga poljubi u obraz. Obrisala je šake o farmerke. „Da li je mama s tobom?“ „Ne.“ Pogledao je naokolo, koliko zato što ga je interesovalo, toliko i da odloži razlog svoje posete. „Izgleda da ste prilično zauzeti ovde.“ „Nadoknađujemo propušteno vreme. Morali smo da obustavimo sav rad na lokaciji tri dana dok policija nije raščistila mesto.“ „Policija? Desio se neki nesrećan slučaj?“ „Ne. Zaboravljam da ovo nije svet. Pretpostavljam da novinski izveštači nisu dolazili ovako daleko na sever. Desilo se ubistvo.“ „Ubistvo?“ Šok mu je prekrio lice dok je grabio njenu ruku. „Pobogu, Kali. Neko iz tvoje ekipe?“ „Ne. Ne.“ Stegla mu je ruku, i početna trapavost za koju je znala da su je oboje osetili, nestala je. „Hajde da nađemo senku.“ Prvo se sagnula i dohvatila dve flaše vode iz svog prenosnog frižidera. „To je bio tip koji je vlasnik ove zemlje, investitor. Izgleda da je došao usred noći, da poturi na lokalitet neke životinjske kosti. Nije bio baš srećan što smo omeli njegove planove sa zemljištem. Neko ga je tresnuo po lobanji. Verovatno kamenom. Za sada ne znamo ni ko ni zašto.“ „Ne boraviš ovde? Ti si u motelu u gradiću.“ „Da, u motelu sam. Savršeno sam sigurna.“ Pružila mu je jednu bocu vode dok su sa lokaliteta odlazili prema drveću. „Kopač noći ovde. Sećaš se Kopača sa onog nalazišta - 119 -
kamenoloma koje ste mama i ti posetili u Montani?“ Pokazala je tamo gde je on radio, praktično zadnjicom uz zadnjicu sa Rozi. „On je našao leš narednog jutra. To ga je stvarno uzdrmalo. A panduri ga muštraju. Ima par prekršaja vezanih za drogu u dosijeu, i par uništavanja tuđe imovine ili takvo nešto. Kafanske tuče“, rekla je uz sleganje ramenima. „Sada je uplašen do bezumlja da će ga uhapsiti.“ „Jesi li sigurna da nije on...“ „Da. Sigurno koliko da ja nisam. Kopač je malo otkačen, i voli da muti, posebno ako je uključena neka ženska. Mada zapravo nikada nije nekoga povredio. Nikada ne bi nekom prišao s leđa i zdrobio mu lobanju kamenom. Verovatno je neko iz gradića. Neko neraspoložen prema Dolanu. Po onome što ja shvatam, imao je neprijatelja isto koliko i prijatelja, a strane su podeljene oko gradnje.“ „Šta se sada zbiva, s tvojim projektom?“ „Ne znam.“ To je bila greška, znala je, da se preterano veže za iskopavanje. A tu grešku je uporno ponavljala. „Radimo dan po dan. Grejstoun je pozvao nekog predstavnika američkih starosedelaca da se složi sa uklanjanjem ostataka.“ Ponovo je pokazala prema Džejku i zdepastom muškarcu pored njega. „Oni se poznaju, radili su zajedno ranije, pa stvari teku glatko po tom pitanju.“ On je pogledao prema čoveku koji mu je bio zet. Čoveku koga je jedva poznavao. „A kako ti izlaziš na kraj s tim što opet radiš sa Džejkobom?“ „U redu je. Što se samog posla tiče, od njega nema boljeg. Pošto sam i ja najbolja, to funkcioniše. Na drugom planu, bolje se slažemo nego ranije. Ne znam zašto, osim što je on manja napast. Ali, nisi vozio skroz iz Filadelfije da bi video projekat i pitao me o Džejku.“ „Uvek me interesuju tvoj rad i tvoj život. Ali ne, nisam zato došao.“ „Dobio si rezultate testiranja krvi.“ „Oni su samo preliminarni za sada, Kali, ali ja... mislio sam da bi htela da znaš.“ Zemlja nije prestala da se okreće oko svoje ose, ali u tom se trenutku Kalin svet konačno zateturao tako da se sve promenilo. „Već sam znala.“ Uzela je ruku svog oca i jako je stegla. „Da li si rekao mami?“ „Nisam. Hoću. Večeras.“ „Kaži joj da je volim.“ „Hoću.“ Eliotov vid se pomutio. Pročistio je grlo. „Ona zna, ali će joj pomoći da sazna da je to prvo što si izgovorila. Spremna je onoliko koliko ma ko od nas može biti spreman na to. Uviđam da ćeš morati da kažeš... Kalenovima. Pomislio sam da bi možda htela da pođem s tobom kada to budeš obavljala.“ Nastavila je da zuri pravo pred sebe dok nije bila sigurna da može da govori bez problema. „Ti si tako dobar čovek. Toliko te volim.“ „Kali...“ „Ne, stani. Moram ovo da kažem. Sve što jesam, dobila sam od tebe i mame. Nije važna boja mojih očiju ili oblik lica. To je biološki rulet. Sve što je važno dolazi od vas. Ti si moj otac. I ovo ne može... žao mi je Kalenovih. Očajnički mi ih je žao. I besna sam, zbog njih, zbog tebe i mame, zbog sebe. I ne znam šta će se desiti. To me plaši. Ne znam šta će se desiti, tata.“ Okrenula mu se i priljubila lice uz njegove grudi. On ju je prihvatio, stegao je kao i ona njega. Ona retko plače, znao je. Čak i kada je bila dete nije suzama odgovarala na bol ili bes. Kada je plakala to je bilo jer je bila povređena tako duboko da nije mogla to da istrgne i ispita ga.
- 120 -
Želeo je da bude snažan radi nje, da bude pouzdan i siguran. Ali su ga sopstvene suze gušile. „Hoću da ovo ispravim zbog tebe. Bebo moja. Ali ne znam kako.“ „Htela bih da je ovo greška.“ Okrenula je svoj vreo, vlažan obraz ka njegovom ramenu. „Zašto to ne može da bude greška? Mada nije.“ Drhtavo je ispustila dah. „Nije. Moram da se suočim s tim. I to mogu da učinim samo na svoj način. Postupno, tačku po tačku. Kao projekat. Ne mogu samo da gledam površinu i budem zadovoljna. Moram da sagledam šta je ispod toga.“ „Znam.“ Izvukao je maramicu iz džepa. „Evo.“ Tapkao je njom po njenim obrazima. „Ja ću ti pomoći. Učiniću sve što mogu da pomognem.“ „Znam.“ Uzela je maramicu od njega. „A sada obriši svoje“, promrmljala je i nežno obrisala njegove suze. „Nemoj da kažeš mami da sam plakala.“ „Neću. Hoćeš li da idem s tobom, da razgovaraš s Kalenovima?“ „Ne. Ali hvala.“ Položila je šake na njegove obraze. „Bićemo u redu, tata. Bićemo okej.“ Džejk ih je posmatrao. Znao je, kao što je i Kali znala, onog trena kada je ugledao Eliota. I kada se ona skršila, zaplakala u naručju svog oca, to mu je kidalo utrobu. Posmatrao je kako sada stoje, s Kalinim šakama na njegovom licu. Pokušavaju da uteše jedno drugo, pomislio je. Da jedno drugom pruže podršku. Među njima je bilo nežnosti koju on nikada nije upoznao u svojoj porodici. Grejstounovi, pomislio je, nisu naučeni da izražavaju nežnije emocije. Verovatno bi svog oca opisao kao stoika. Čovek od malo reči koji je naporno radio i retko prigovarao. Nikada nije sumnjao da su se njegovi roditelji voleli međusobno, ili da su voleli svoju decu, ali nije bio siguran da je oca ikada zapravo čuo da kaže „volim te“ bilo kome. On bi te reči smatrao suvišnim. On je ljubav iskazivao obezbeđivanjem da bude hleba na stolu, poučavanjem dece, povremenim dodirom po glavi ili tapšanjem po leđima. Njegovo pleme, pomislio je Džejk, nije provodilo puno vremena na nežnijim aspektima porodice. Takvo je bilo njegovo okruženje, njegova kultura i njegova kriva učenja. Možda mu zato nikada nije bilo prijamo da kaže Kali one stvari koje žene vole da čuju. Da je divna. Da je on voli. Da je ona centar njegovog sveta i svega što je od značaja. Nije mogao da se vrati i promeni ono što je bilo, ali će se ovog puta držati. Biće tu da je podrži u ovoj krizi, htela to ona ili ne. Video ju je kako odlazi ka potoku. Eliot je pokupio boce od vode koje su spustili i, ispravljajući se, pogledao je prema Džejku. Kada su im se pogledi sreli, Eliot je izašao iz šarenog hlada nazad na okrutno sunce koje je obasjavalo lokalitet. Džejk ga je sreo na pola puta. „Džejkobe. Kako si?“ „Dovoljno dobro.“ „Hteo sam da ti kažem da je Vivijen i meni bilo veoma žao kada stvari nisu išle između tebe i Kali.“ „Cenim to. Bolje da vam kažem da znam šta se dešava.“ „Poverila ti se?“ „Može se i tako reći. Ili možete reći da sam to iskamčio iz nje.“ „Dobro. Dobro“, ponovio je Eliot, i protrljao ukočeni potiljak. „Dobro je znati da ima u blizini nekoga na koga se može osloniti u ovom času.“ „Neće se ona osloniti. To je jedan od naših problema. Ali sam u blizini u svakom slučaju.“ „Kaži mi pre nego što se ona vrati, da li treba da brinem oko onoga što se ovde desilo. Ubistva?“ „Ako mislite da li je to ikako povezano sa njom, ne vidim kako. Pored toga, držim se blizu nje.“ - 121 -
„I kada završite kopanje za ovu godinu?“ Džejk je klimnuo. „Imam neke ideje oko toga.“ Pogledao je mimo Eliota kada se Kali zaputila preko polja. „Imam puno ideja.“ Znala je da je to izvlačenje, znala je da je to kukavički. Ali je Kala Lani dala u zadatak da nazove Suzan i zakaže sastanak, u njenoj kancelariji narednog dana. Odložila bi to ona za kasnije, ali je Lana imala slobodan termin u tri. Smišljati izgovor da bi pomerila za neki drugi dan bilo je preterano izvlačenje da bi ga Kali mogla opravdati. Pokušala je da radi na svom dnevnom izveštaju, ali nije stizala nikuda. Pokušala je da misli usmeri na knjigu, na jedan stari film na televiziji, ali joj nije polazilo za rukom. Razmišljala je da ode da se provoza, ali je to neozbiljno. Ne postoji mesto gde može da ode i nema šta da radi kada tamo stigne. Pitala se da li bi se osećala manje skučenom da odustane od motelske sobe i kampuje na samoj lokaciji. To je bilo razmatranje. Ali se u međuvremenu nalazila zaglavljena u sobi tri i sedamdeset sa četiri i dvadeset i samo jednim prozorom, krevetom tvrdim kao kamen i sopstvenim uskovitlanim mislima. Sručila se na krevet, otvorila kutiju od cipela. Nije želela da pročita još jedno pismo. Bila je prinuđena da pročita još jedno pismo. Ovog puta je slučajno odabrala jedno. Srećan rođendan, Džesika. Sada ti je pet godina. Jesi li sretna? Da li si zdrava? Da li me u nekom bazičnom delu srca poznaješ? Tako je divan dan ovde. Tek je veoma blag nagoveštaj jeseni u vazduhu. Topole počinju da se žute, a žbun pred bakinom kutom je već vatrenocrven. Obe tvoje bake su svratile jutros. Oni znaju, naravno da znaju, da je ovo za mene težak dan. Nana i deka pričaju o selidbi na Floridu. Iduće godine možda, ili naredne. Umorni su od zima. Pitam se zašto neki ljudi priželjkuju leto preko cele godine. Baka i nana su mislile da pomažu kada su svratile, ćaskale i bile pune planova za ovaj dan. Htele su da me izvedu. Obilazimo rasprodaje, rekle su. Rasprodaje tamo u Zapadnoj Virdžiniji, i počele bismo sa božićnim kupovinama. Tamo bismo ručale. Bila sam ljuta. Zar ne mogu da vide da mi se ne izlazi? Ne trebaju mi društvo ili smeh ili prodavnice sa rasprodajama. Hoću da budem sama. Povredila sam ih, ali me baš briga. Neću da me bude briga. Ima situacija kada želim jedino da vrištim. Da vrištim i vrištim i nikada, nikada ne prestanem. Jer si danas napunila pet godina, a ja ne mogu da te nađem. Ispekla sam ti tortu. Tortu koja je veoma laka i sunđerasta i koju sam ukrasila ružičastim šlagom. Tako je lepa. Stavila sam pet belih svećica na tortu, zapalila ih i pevala ti pesmu za srećan rođendan. Htela sam da to znaš, da znaš da sam ti napravila tortu i stavila sveće na nju za tebe. Ne mogu tvom ocu da pričam o tome. On se uznemiri zbog mene, i svađamo se. Ili još gore, on ne kaže baš ništa. Ali ćemo ti i ja znati. Kada se Dag vratio iz škole, odsekla sam mu parče. Izgledao je tako ozbiljno i tužno kada je seo za sto da ga pojede. Volela bih da mogu da mu objasnim da sam ti spremila tortu jer niko od nas ne može da te zaboravi. Mada je on samo mali dečak. Nisam ti dopustila da odeš, Džesi. Nisam ti dopustila da odeš. Voli te, Mama - 122 -
Kada je ponovo savila pismo, Kali je zamišljala Suzan kako pali sveće i peva „Srećan ti rođendan“ u praznoj kući duhu svoje male devojčice. I prisetila se suza na obrazima svog oca tog popodneva. Ljubav je, mislila je dok je sklanjala kutiju, tako često prošarana trnjem bola. Čudo je da joj ljudska rasa i dalje teži. Mada je možda usamljenost još gora. Sada ne može da podnese da bude sama. Poludeće ako ostane sama u toj sobi još malo duže. Već joj je šaka bila na kvaki kada se zaustavila, kada je uvidela kuda ide. Džejku, pomislila je. U susednu sobu, kod Džejka. Zašto? Da bol potisne seksom? Da usamljenost blokira ćaskanjem o kupovini? Da zapodene svađu? Ma šta od navedenog bi poslužilo svrsi. Ali nije htela da mu otrči. Premazala je gudalo kalafonijumom i smestila se u duguljastu stolicu. Pomislila je na Bramsa, i baš kada je položila gudalo na žice predomislila se. Iskosa je pogledala zid između svoje sobe i Džejkove. Samo zato što ne može da trčeći ode njemu, da li to znači da ne može njega da navede da dotrči njoj? Šta znači još jedno izvlačenje na opštem planu? Čak ju je i pomisao na to oraspoložila dovoljno da se nasmeši, možda malo zlobno kada je zasvirala prve note. Trebalo mu je samo trideset sekundi da zalupa pesnicom na zid između soba. Sada uveliko smeškajući se, nastavila je da svira. On je nastavio da lupa. Nekoliko sekundi kasnije lupanje o zid je prestalo, čula je treskanje vrata, a onda je lupa počela na njenim vratima. Odugovlačeći, spustila je gudalo sa strane, pažljivo odložila instrument na stolicu i krenula da otvori. Izgleda tako prokleto seksi kada je iznerviran. „Prekini s tim.“ „Izvini?“ „Prekini s tim“, ponovio je i blago je gurnuo. „Ozbiljno to mislim.“ „Ne znam o čemu pričaš. I pripazi malo koga guraš.“ Uzvratila mu je guranje, jače. „Znaš da mrzim kada to sviraš.“ „Mogu da sviram svoje violončelo ako mi se svira. Jedva da je deset sati. Ne ometam nikoga.“ „Ne zanima me koliko je sati, i možeš da sviraš do jutra, samo ne to.“ „Oh, sad si muzički kritičar?“ Tresnuo je vratima iza leđa. „Pazi, tu temu iz Ajkule sviraš samo da bi me nervirala. Znaš da me od toga podilazi jeza.“ „Mislim da nije opažena nijedna ajkula u zapadnom Merilendu u poslednjem milenijumu. Možeš mirno da spavaš.“ Podigla je svoje gudalo, lako njime pljesnula po dlanu. Oči su mu bile oštre i zelene, ono privlačno lice ravnih kostiju obuzeto besom. Njen je, pomislila je, samo ako ona hoće. „Još nešto?“ Istrgao je gudalo iz njene ruke i bacio ga u stranu. „Hej!“ „Imaš sreće što ti ga nisam omotao oko vrata.“ - 123 -
Nagnula se, da bi mu se bolje iskezila u lice. „Pokušaj.“ Podvukao je ruku pod njenu bradu, i brzo, preteći joj stegnuo vrat. „Radije ću to rukama.“ „Ne plašiš me. Nikada i nisi.“ Podigao ju je tako da je stajala na prstima. Mogao je da namiriše njenu kosu, njenu kožu. Sveću koja joj je gorela na stolu. Požuda mu se uz bes prikrala u stomak. „To mogu da promenim.“ „Znaš šta te izluđuje, Grejstoune? Nikada me nisi mogao naterati da nešto uradim po tvom. Dupe ti izgore što sam uvek imala svoje mišljenje. Nisi mogao da mi govoriš šta da radim onda, i đavolski je sigurno da ne možeš sada. Zato, šetaj malo.“ „To si mi već rekla jednom. I dalje mi se ne dopada. I dupe mi nije izgorelo od tvog mišljenja, već od tvoje tvrdoglave, egom prepunjene crte čiste pakosti.“ Uhvatio je njenu pesnicu tren pre nego što mu se zabila u stomak. Gušali su se za momenat. A onda su pali na krevet. Ona je navalila na njegovu košulju, cepajući pamuk dok ju je nestrpljivo stizala preko glave. Njegov dah je već bio isprekidan. Prevrnuo se, povlačeći njenu košulju naniže i šaljući dugmad da se kotrlja. Njeni zubi su se zabijali u njegovo rame, njegove ruke su prolazile kroz njenu kosu. Hvala bogu, hvala bogu, bilo je sve na šta je mogla da pomisli kada ju je prevrnuo, svojim telim prikucao njeno, kada su mu usta požurila nadole da uzmu. Život je pokuljao u njoj, tako živ i vreo da je shvatila da je bila hladna i mrtva. Izvila se prema njemu, njen razum je vrištao tražeći više. A šake su joj hitale preko njega da on to uzme. Znala je liniju kosti, poigravanje mišića, oblik svakog ožiljka. Znala je njegovo telo podjednako dobro kao i svoje. Ukus njegovog mesa, brzo grebanje tek iznikle brade kada se očeše o nju. Znala je njegovo jedinstveno, šokantno uzbuđenje. On je grub. Aktivirala je prekidač u njemu - oduvek je to mogla - koji civilizovanog čoveka pretvara u primitivca. Sada je u njemu bila strasna želja, glad koja se graniči sa bolom. Da se pari, snažno i brzo, možda pomalo zločesto. Hteo je da osvaja, da se ukopa u vlažnu vrelinu i da se ona sunovrati pod njim. Meseci razdvojenosti, poricanja, potrebe koja se nakupljala u njemu kao rana dok sve nije bolelo. Sve žudelo. Ona je odgovor. Kao što je uvek i bila. Uzeo je njene dojke, u šake, a potom u usta. Ona se propinjala pod njim, zavukla šaku među njihova tela i mučila se sa njegovim rajsferšlusom. Opet su se prevrnuli, boreći se za dah dok su se mučili da skinu farmerke. Zanetost ih je odvela da slete s kreveta, padnu na pod uz tresak. Još je bila uzdrmana i ošamućena od pada a on se već zarivao u nju. Ispustila je krik, kratak zvuk šoka, i njene noge su se obmotale oko njegovog struka kao lanci. Nije mogla da govori; nije mogla da stane. Svaki nasilan trzaj je palio vatru u njenoj krvi dok joj se telo nije pretvorilo u masu nadraženih nerava. Stegla se uz njega, kukovi su joj se pomerali kao pomahnitali klipovi, vid joj se maglio. Orgazam kao da ju je pocepao od nožnih prstiju, kidao je u komade prolećući kroz utrobu, srce, glavu. Na tren je videla njegov lik, vidljiv i jasan iznad sebe. Oči su mu bile
- 124 -
gotovo crne, fiksirane na nju onim intenzitetom od koga se uvek osećala ogoljenom do kosti. Čak i kada su se zacaklile, kada je znala da je on izvan sebe, one su je posmatrale. Prevrnula se na stomak i ležala opružena na podu. On je ležao kraj nje, zureći u plafon. Drugorazredna motelska soba, mislio je Džejk, besmislena svađa, bezumni seks. Da li se neke šeme nikad ne menjaju? Ovo nije bilo u njegovim planovima. Sve što su postigli jeste privremeno popuštanje napetosti. Zašto se stiče utisak da su oboje voljni da se pomire samo sa tim? Želeo je da joj pruži više. Bog zna da je hteo da pokuša da im oboma pruži više. Ali možda je, kada se svede skroz dotle, ovo sve što postoji među njima. A pomisao na to kidala mu je srce. „Osećaš li se bolje?“, upitao je kada je seo da potraži svoje farmerke. Okrenula je glavu, posmatrajući ga uzdržano. „Zar ti ne?“ „Svakako.“ Ustao je, navukao farmerke. „Sledeći put kada si raspoložena za brzu jebačinu, samo pokucaj o zid.“ Video je kako emocije preleću njenim licem pre nego što je opet okrenula glavu. „Šta je to? Povređena osećanja?“ Čuo je okrutnu notu u sopstvenom glasu, i nije mario nimalo. „Hajde, Danbrukova, nemojmo ovo da ulepšavamo. Pritisnula si dugmiće i postigla cilj. Nema štete, nema faulova.“ „Tako je.“ Poželela je da on ode. Poželela je da se on sagne i uzme je u naručje, da je drži tako. Da je samo drži. „Znači, oboje ćemo bolje spavati noćas.“ „Ja nemam problema sa snom, malena. Vidimo se ujutru.“ Sačekala je da čuje kako se vrata zatvaraju, sačekala da čuje otvaranje njegovih vrata. Zatvaranje. A onda je, po drugi put tog dana, zaplakala. Kali je govorila sebi da je staložena kada je sela u Laninu kancelariju narednog popodneva. Uradiće ono što treba obaviti. Ovo je samo još jedan korak. „Hoćeš li kafu?“, upitala je Lana. „Ne, hvala.“ Plašila se će joj organizam eksplodirati ako unese još kofeina. „Dobro mi je ovako.“ „Ne izgledaš dobro. Tačnije, izgledaš kao da nisi spavala nedelju dana.“ „Provela sam ružnu noć, to je sve.“ „Ovo je teška situacija za sve. Ali za tebe više nego za druge.“ „Rekla sam ti da je teže Kalenovima.“ „Nije. Nadvlačenje konopca je gadnije za konopac nego za ljude koji ga vuku.“ Nesposobna da govori, Kali je prosto zurila. Zatim je prstima pritisla očne kapke. „Hvala ti. Hvala ti što si shvatila, što nisi samo objektivni pravni savetnik.“ „Kali, da li si razmišljala o odlasku do savetnika?“ „Nisu mi potrebni saveti.“ Opustila je ruke, koje su joj pale u krilo. „Biću okej. Nalaženje odgovora je cela terapija koja mi je potrebna.“ „U redu.“ Lana je sela za svoj sto. „Istražitelj je pronašao sličnu šemu u Karlajlovom poslovanju sredinom pedesetih. Što će reći, porast broja zahteva za usvajanje nakon što je Karlajl stekao pozicije u izvesnom području. Ipak, na osnovu onoga što smo sakupili, ispada da su mu prihod i klijentska baza u porastu. Prihvatljiva je pretpostavka da je glavni izvor tih prihoda crno tržište usvajanja. I dalje radimo na tome da uđemo u trag kuda je otišao iz Sijetla. Nema evidencije o njegovoj pravnoj praksi bilo gde u Sjedinjenim - 125 -
Državama nakon što je zatvorio kancelariju tamo. Mada smo našli nešto drugo.“ „A to je?“ „Njegov sin, Ričard Karlajl, koji živi u Atlanti. On je advokat.“ „Zar to nije zgodno?“ „Moj istražitelj javlja da je on čist. Ko suza. Ima četrdeset osam godina, oženjen je, dvoje dece. Prava je završio na Harvardu, diplomirao u najboljih pet procenata svoje generacije. Radio je kao saradnik istaknute bostonske firme. Svoju ženu je upoznao preko zajedničkih prijatelja pri poseti Atlanti. Zabavljali su se na daljinu dve godine. Kada su se venčali, on se preselio u Atlantu i zauzeo mesto mlađeg partnera u drugoj firmi. Sada ima sopstvenu.“ Lana je odložila fasciklu. „Bavi se pravom u Atlanti šesnaest godina, pretežno nekretninama. Ništa ne ukazuje da živi iznad svojih mogućnosti. On je imao devetnaest-dvadeset u vreme kada si uzeta. Nema razloga da verujemo da je bio umešan.“ „Ali on mora da zna gde mu je otac.“ „Istražitelj je spreman da mu se obrati oko toga, ako to hoćeš.“ „Hoću.“ „Pobrinuću se za to.“ Interfon joj je zazvonio. „To su Kalenovi. Jesi li spremna?“ Kali je klimnula glavom. „Ako hoćeš da ja preuzmem, u bilo kom času, ako hoćeš da ja govorim, ili da zatražim pauzu, treba samo da mi daš znak.“ „Hajde da prosto to obavimo.“
- 126 -
Trinaest
Bio je to čudan trenutak, videti ono što bi joj bila porodica da je sudbina pošla drugim tokom. Nije bila sigurna šta da učini u času kada ulaze. Da li treba da ustane, da ostane da sedi u stolici? Kuda treba da gleda? Kako treba da gleda? Pokušala je da osmotri Džeja Kalena a da ne zuri. Nosio je proste pantalone i košulju sa plavim i zelenim kvadratićima, i vrlo stare udobne cipele. Plavu mašnu. Izgleda... prijatno, zaključila je. Nenametljivo privlačan i u relativno dobroj kondiciji, i veoma nalik nastavniku matematike sa pedeset nekom, kako je znala da stvari stoje. I, ako su njegovi podočnjaci - oh, bože, njene oči - bili ikakav indikator, nije dobro odspavao. Nije bilo dovoljno stolica u maloj Laninoj kancelariji da se svi smeste. Na trenutak svega nekoliko sekundi, procenila je Kali, mada je izgledalo kao da se rasteže u nedogled svi su stajali u neugodno formalnoj atmosferi, kao da poziraju za fotografiju. Zatim je Lana iskoračila, pružajući ruku. „Hvala vam što ste došli, gđo Kalen, g. Kalen. Izvinite, nisam shvatila da će vam se Dag pridružiti. Samo da donesem još jednu stolicu.“ „Ja ću stajati“, rekao joj je on. „Nije mi teško.“ On je samo odmahnuo glavom. Usledilo je još tišine, kao da nož seče kroz napete učtive gestove. „Sedite, g. Kalen. Molim vas. Gđo Kalen. Mogu li da vam donesem kafu? Nešto hladno?“ „Lana.“ Dag je položio ruku na majčino rame i okrenuo je prema stolici. „Ovo ne možemo učiniti normalnim. Teško je za sve. Hajde da ga obavimo.“ „Ovo je teška situacija.“ I ništa što ona može da učini, priznala je Lana, ne može je olakšati. Vratila se za svoj sto, izdvajajući se. Ona je ovde samo kao karika koja spaja, kao pravna pomoć. Kao, ako ustreba, arbitar. „Kao što znate“, počela je, „ja zastupam Kaline interese po pitanju njenog porekla. Nedavno su obelodanjena izvesna pitanja i informacije u pogledu...“ „Lana.“ Kali se pribrala. „Ja ću to. Preliminarni rezultati testova na koje smo pristali su stigli. Oni su prilično bazični. Kompleksnija proučavanja DNA će zahtevati znatno duže vreme. Jedan od testova, test očinstva i materinstva, zapravo je negativan test. Može da pokaže da neko nije roditelj. A to ovde nije slučaj.“ Čula je Suzan kako hvata dah i steže šaku. Ona treba da ostane staložena, logična, čak i praktična. „Dosadašnji rezultati ukazuju na veliku verovatnoću da smo... u biološkom srodstvu. Tim rezultatima treba dodati druge informacije i...“ „Kali.“ Dag je držao ruku na Suzaninom ramenu. Osećao je pod njom kako ona drhti. „Da ili ne.“ „Da. Postoji još izvesna mogućnost greške, ali je ona veoma mala. Ne možemo da znamo zasigurno dok ne pronađemo i ne ispitamo Markusa Karlajla, advokata koji je vodio moje usvajanje. Ali sedim ovde i gledam u vas, i nemoguće je poricati fizičku sličnost. Nemoguće je poricati vremensko poklapanje i okolnosti. Nemoguće je poricati naučne podatke skupljene do sada.“ - 127 -
„Bezmalo dvadeset devet godina.“ Suzanin glas je bio jedva više od šapata, ali kao da je uzdrmao prostoriju. „Mada sam znala da ćemo te naći. Znala sam da ćeš se vratiti.“ „Ja...“ Nisam se vratila, htela je da kaže Kali. Ali nije imala srca da kaže to naglas kada su suze potekle niz Suzanine obraze. Digla se na noge, instinktivnim, gotovo odbrambenim pokretom, kada je Suzan skočila. Imala je utisak da su joj se srce i razum sudarili, ostavljajući samo polomljene deliće i jednog i drugog kada je Suzan obavila ruke oko nje. Iste smo visine, pomislila je obamrlo. Gotovo sasvim iste. I ona miriše na neki lagani letnji miris koji se ne uklapa u dramu ovog trenutka. Kosa joj je meka, gusta, svega nekoliko nijansi tamnija od njene. Zamagljenim vidom Kali je spazila Džeja kako skače na noge. Na tren su im se pogledi sreli i zadržali. A onda, nesposobna da podnese oluju emocija na njegovom licu, blesak suza u njegovim očima, užasno žaljenje, Kali je sklopila svoje. „Žao mi je.“ Nije uspela da smisli ništa drugo da kaže, i nije znala da li govori Suzan ili sebi. „Tako mi je žao.“ „Sada je u redu.“ Suzan je pomilovala Kalinu kosu, njena leđa. Tepala je, nežno, kako bi se obratila detetu. „Sada će sve biti u redu.“ Kako? Kali se borila sa očajničkim nagonom da se otrgne iz zagrljaja i otrči. I da nastavi da trči dok ne nađe ponovo normalan ciklus svog života. „Suz.“ Džej je dotakao Suzanino rame, a onda je nežno sklonio. Bio je tamo raširenih ruku kada se okrenula ka njemu. „Naša beba, Džej. Naša beba.“ „Ššš. Ne plači sada. Hajde da sednemo. Evo, potrebno ti je da sedneš.“ Lagano ju je spustio, a onda uzeo čašu vode koju mu je Lana pružila. „Evo, dušo, hajde, popij malo vode.“ „Našli smo Džesiku.“ Stegla je njegovu praznu ruku, ignorišući čašu. „Našli smo našu bebu. Rekla sam ti. Stalno sam ti govorila.“ „Da, stalno si mi govorila.“ „Gđo Kalen, zašto ne pođete sa mnom?“ Lana je provukla ruku ispod Suzanine. „Sigurno ćete hteti da se malo osvežite. Zašto ne pođete sa mnom?“, ponovila je, i ponovo digla Suzan na noge. To je, pomislila je Lana, kao da podigneš lutku. Obgrlila je Suzanin struk i zurila u Daga dok je odvodila Suzan iz prostorije. Njegovo lice nije odražavalo ništa. Džej je sačekao da se vrata zatvore, i zurio još sekundu pre nego što se okrenuo Kali. „Ali nismo, zar ne?“, tiho je rekao. „Ti nisi Džesika.“ „G. Kalen...“ On je spustio čašu. Ruka mu se tresla. Prosuo bi vodu tog trena da je nije spustio. A onda su mu ruke bile prazne. „Nije važno šta testovi kažu. Biologija nije važna. Ti to znaš vidim ti na licu. Nisi više naša. I kada ona to konačno uvidi...“ Glas mu je zamro, i ona ga je gledala kako skuplja snagu da dovrši. „Kada se konačno pomiri sa tim, to će biti kao da te ponovo gubi.“ Kali je podigla ruke. „Šta biste hteli da kažem? Šta hoćete da učinim?“ „Voleo bih da znam. Ti, hm, nisi morala ovo da uradiš. Nisi morala da nam kažeš. Hoću... ne znam da li to za tebe ima ikakvog smisla ili ne - ali moram da kažem da sam ponosan što nisi od onih koji bi se samo okrenuli.“ Osetila je kako se nešto oslobodilo u njoj. „Hvala vam.“
- 128 -
„Šta god resila da preduzmeš, ili ne preduzmeš, samo je nemoj povrediti više nego što moraš. Treba mi vazduha.“ Brzo je otišao do vrata. „Dag“, rekao je ne osvrćući se. „Pobrini se za svoju majku.“ Kali se sručila nazad u svoju stolicu i, pošto je osećala da joj je glava neverovatno teška, pustila je da padne nazad. „Imaš li ti nešto mudro da kažeš?“, upitala je Daga. On je prišao, seo i nagnuo se napred tako da su mu ruke visile između kolena. Pogled na njeno lice bio mu je oštar. „Celog svog života, otkad pamtim, ti si bila duh u kući. Nije važno kojoj kući, uvek si bila tu samim tim što te nema. Svakog praznika, svakog događaja, svakog običnog dana je tvoja senka zatamnjivala ivice. Bilo je situacija, mnogo situacija, kada sam te mrzeo zbog toga.“ „Prilično neuviđavno sa moje strane što sam bila onako oteta.“ „Da nije bilo tebe, sve bi bilo normalno. Moji bi roditelji i dalje bili zajedno.“ „Oh, Hriste.“ To je rekla uz uzdah. „Da nije bilo tebe, sve što sam činio tokom odrastanja ne bi imalo tu senku po ivicama. Ne bih video paniku u očima svoje majke svaki put kada bih pet minuta zakasnio kući. Ne bih je slušao kako plače po celu noć, ili tumara po kući kao da traži nešto čega nema.“ „Ne mogu to da popravim.“ „Ne, to ne možeš da popraviš. Stekao sam utisak da si imala prilično lepo detinjstvo. Lako, normalno, malo imućnije, ali ne tako bogato da te razmazi.“ „A ti nisi.“ „Ne, nisam imao ni lako, ni normalno. Da uradim brzu analizu za dva dolara to je verovatno ono što me je sprečavalo da ostvarim život, do sada. Ipak, možda, ne znam, ali makar je možda to razlog što ću se sa ovim izboriti bolje nego vi ostali. Lakše mi je, čini mi se, da izađem na kraj sa krvlju i mesom nego sa duhom.“ „Džesika je i dalje duh.“ „Da, to sam ukapirao. Htela si da je odgurneš kada te je zagrlila, ali nisi. Nisi odgurnula moju majku. Zašto?“ „Ne predstavlja mi nikakav problem da budem kučka, ali nisam bezdušna kučka.“ „Hej, niko ne srne da zove moju sestru kučkom. Osim mene. Voleo sam te.“ Reči su izletele pre nego što ih je bio svestan. „Do đavola, imao sam samo tri godine, pa sam te voleo verovatno kako bih voleo novo štene. Nadam se da možemo da pokušamo da budemo prijatelji.“ Ona je ispustila drhtavi dah. Uvlačeći sledeći, proučavala ga je. Pogled mu je direktan, pomislila je. Oči zagasitosmeđe. Izmešana sa metežom koji je u njima videla, bila je nežnost kakvu nije očekivala. „Nije teško pomiriti se sa tim da imam brata ovako kako je...“ Bacila je pogled ka vratima. „Ne budi preterano sigurna. Postoji vreme koje treba da nadoknadim. Ovako kako je, šta je sa onim tipom Grejstounom? Vi ste razvedeni, je l' tako, pa zašto se onda zajedno vučete naokolo?“ Trepnula je. „Da li se to šališ?“ „Da, mada kasnije možda i neću.“ Nagnuo se malo bliže. „Ispričaj mi o onom kurvinom sinu Karlajlu.“ Kali je zinula, a onda zatvorila usta kada su se vrata otvorila. „Kasnije“, promrmljala je i opet ustala kada je Lana dovela Suzan nazad. „Izvinite. Nisam mislila da se onako raspadnem. Gde je Džej?“, upitala je gledajući okolo. „Otišao je napolje, na vazduh“, objasnio joj je Dag. - 129 -
„Razumem.“ A usne su joj se stegle i stanjile. „Pusti ga na miru, mama. I njemu je ovo suviše odjednom.“ „Ovo je srećan dan.“ Uzela je Kalinu ruku dok je sedala. „Trebalo bi da smo svi zajedno. Znam da si zatrpana osećanjima“, obratila se Kali. „Znam da će ti trebati vremena, ali ima toliko toga o čemu bih htela da pričamo. Toliko toga što želim da te pitam. Ne znam ni odakle da počnem.“ „Suzan.“ Kali je oborila pogled na njihove spojene ruke. „Ono što se desilo tebi, svima vama, je neopisivo. Ne možemo da učinimo ništa da to izmenimo.“ „Ali sada znamo.“ Zapenila je od priče u nekoj vrsti radosne histerije. „Znamo da si na sigurnom i da si dobro. Ovde si.“ „Ne znamo. Ne znamo kako, ne znamo zašto. Ne znamo ko. Moramo da saznamo.“ „Naravno da moramo. Naravno. Ali ono što je važno to je da si ovde. Možemo da odemo kući. Možemo da odemo kući sada i...“ „Šta?“, insistirala je Kali. Panika ju je obuzela. Ne, nije odgurnula Suzan ranije. Ali će to učiniti sada. Mora. „Da produžimo gde smo stali? Imam čitav život između tog trenutka i ovog, Suzan. Ne mogu da ti nadoknadim sve što si propustila. Ne mogu da budem tvoja mala devojčica, niti čak tvoja odrasla ćerka. Ne mogu se odreći onog što jesam da bih bila ono što si imala. Ne bih znala kako.“ „Ne možeš tražiti od mene da prosto odem, da sve to zaključam, Džesi...“ „To nije ona ko sam. Moramo da saznamo zašto. Ti nikada ne odustaješ“, rekla je kada su se Suzanine oči opet ispunile. „To je nešto što nam je zajedničko. Ni ja ne odustajem. Saznaću zašto. Možeš da mi pomogneš.“ „Učiniću sve za tebe.“ „Onda mi treba da odmoriš malo, da se u mislima vratiš u prošlost. Da se prisetiš. Tvog doktora kada si bila trudna sa mnom. Ljudi u njegovoj ordinaciji, ljudi sa kojima si bila u kontaktu u vreme porođaja. Pedijatra i njegovog osoblja. Ko je znao da ćeš ići u tržni centar tog dana? Ko je mogao znati tvoje navike dovoljno dobro da bi se tamo zatekao u pravo vreme. Napravi mi spisak“, dodala je Kali. „Ja sam pravi đavo za spiskove.“ „Da, ali kakva vajda od toga?“ „Mora da negde postoji veza između tebe i Karlajla. Neko ko je znao za tebe. Ti si bila meta. U to sam sigurna. Sve se zbilo isuviše brzo, isuviše glatko da bi bilo slučajno.“ „Policija...“ „Da, policija“, rekla je Kali klimajući glavom. „FBI. Daj mi sve čega se možeš setiti sa ispitivanja. Sve što imaš. Dobra sam u kopanju. Dobra u tome da ono što otkrijem sklopim u kohezivnu sliku. Moram to da uradim zbog sebe i zbog tebe. Pomozi mi.“ „Hoću. Naravno da hoću. Šta god želiš. Ali mi treba nešto vremena s tobom. Molim te.“ „Nešto ćemo smisliti. Zašto da te ne otpratim do kola?“ „Hajde, mama.“ Dag je prišao vratima i otvorio ih. „Odmah stižem tamo.“ Zatvorio je vrata za njima i naslonio se na njih gledajući Lanu. „Ovo nekako dovodi 'rasturenu porodicu' na sasvim novi nivo. Hteo sam da ti se zahvalim što si pomogla mojoj majci da se pribere.“ „Ona je veoma jaka. Imala je pravo da se slomi. Zamalo da se i meni to desi.“ Ispustila je dah. „Kako si?“ „Ne znam još. Ne volim promene.“ Otišao je do prozora, zapiljio se u lep pogled na park. „Život je manje komplikovan ako ljudi prosto ostave stvari na miru.“ „Veruj mi na reč, stvari ne ostaju iste. Dobre, loše ili one koje nisu ni jedno ni drugo.“
- 130 -
„Ljudi to neće dopustiti. Kali nije tip da ikoga ostavi nasamo, ne zadugo. Iz nje izbija energija, nekakav nemir čak i kada stoji mirno. Ovo što se ovde desilo je samo... efekat domina. Jedna domina je gurnuta i lupila je u ostale. Da bi promenilo celu šemu.“ „A u staroj šemi si se osećao komotnije.“ „Staru šemu sam razumeo.“ Slegao je ramenima. „Ali je oterana u pakao. Ja sam samo sedeo ovde i ćaskao sa... sa mojom sestrom. Po drugi put u poslednjih nekoliko dana. Pre toga, poslednji put kad sam je video bila je ćelava i krezuba. Sve to je pomalo nadrealno.“ „A svima si potreban u različitoj meri.“ Namrštio se i okrenuo joj leđa. „Ne mislim tako.“ „To je bilo vrlo očigledno objektivnom posmatraču. I to mi objašnjava zašto stalno odlaziš i zašto se stalno vraćaš.“ „Posao me odvlači i dovodi nazad.“ „Odvlači te u nekoj meri“, složila se. „Ali ne bi morao da se vraćaš. Oh, u posetu s vremena na vreme, kako to rade članovi porodice. Ali se ti vraćaš i zbog njih, zbog sebe. To mi se dopada kod tebe. Mnogo toga mi se kod tebe dopada. Zašto ne predahneš od svega ovog večeras? Svrati. Skuvaću ti neko domaće jelo.“ Nije znao da li je ikada video lepšu ženu. Bar ne neku tako savršeno sklopljenu. Ili neku koja uspeva da deluje smirujuće čak i dok muškarca sateruje u ugao. „Ne planiram da ostanem. To treba da znaš.“ „Nudila sam da ispečem piletinu, ne da ispraznim ostavu da bi ti mogao da se useliš.“ „Hoću da spavam s tobom.“ Pošto je izgledao bezmalo besno kada je to rekao, Lana je podigla obrve. „Pa, to nije na meniju večeras. Mada bi lako moglo biti negde u bliskoj budućnosti. Ali i dalje ne praznim ostavu.“ „Imam običaj da sjebem vezu, pa sam zato prestao da se zalećem u njih.“ „Reći ću ti kad sjebeš ovu.“ Prišla mu je i očešala usnama njegove. „Pečeno pile, Dag. Seks, nažalost, ne može da dođe kao dezert, jer moram da imam Taja u vidu. Mada bih se dala zavesti da ugrejem pitu s breskvama koja mi je u zamrzivaču. Od Suzanine kuhinje“, dodala je uz osmeh. „I večiti hit u našoj kući.“ Ovo će se iskomplikovati, pomislio je. Mora da se iskomplikuje. Žena, dete, dugmad koje svako od njih pritiska u njemu. Ali nije bio spreman da to ostavi. Ne još. „Oduvek mi je bila draga mamina pita s breskvama. U koje doba je večera?“ Džej je zurio u saksiju s geranijumima na tremu kada je Kali izvela Suzan. Njegov pogled je odlutao prvo ka Suzaninom licu, zapazila je Kali. Onako kako čovek može da gleda barometar da bi se spremio za očekivane meteorološke uslove. „Upravo sam se spremao da opet uđem.“ „Jesi li?“, hladno je rekla Suzan. „Trebao mi je časak da raščistim misli. Suzan.“ Krenuo je prstima da dotakne njenu ruku, ali se ona odmakla gestom jasnim koliko i šamar. „Razgovaraćemo kasnije“, rekla je istim ledenim tonom. „Pomislila bih da imaš šta da kažeš svojoj ćerki.“ „Ne znam šta da kažem, ni šta da učinim.“ „Zato idi.“ Namerno, Suzan se okrenula i pritisnula usne na Kalin obraz. „Dobro došla kući. Volim te. Sačekaću Daga u kolima.“ „Nikada joj to neću nadoknaditi“, rekao je tiho. „Ni tebi.“ „Ne treba ništa da nadoknađuješ meni.“
- 131 -
Tada se okrenuo ka njoj, mada je ostavio malo nastojanje između njih, zadržavši ruke pored tela. „Divna si. To je jedino što mogu da smislim da ti kažem. Divna si. Izgledaš kao tvoja majka.“ Krenuo je niz stepenice baš u času kada je Dag izašao. „Ti ćeš biti usred ovoga.“ Kali je glavom mahnula ka kolima dok im je Džej prilazio. „Bio sam posred toga celog svog života. Pazi, nisam nameravao ništa da tražim, ali da li bi htela nekada da svratiš i vidiš mog dedu? Knjižara u Glavnoj.“ Promasirala je slepoočnice. „Aha. Važi.“ „Hvala ti. Viđaćemo se ovuda.“ „Dag.“ Sišla je niz stepenik kada je stigao do trotoara. „Možda bismo mogli nekad da popijemo pivo. Mogli bismo to prijateljstvo da isprobamo, i možeš mi reći novosti o dinamici porodice Kalen. Ne znam kako da nešto ne poremetim.“ Kratko se nasmejao. „Zar i ti? Dinamika porodice? Bolje da onda naručimo burence.“ Gledala ga je kako ulazi u auto, i videla odraz te dinamike u načinu kako je porodica posedala. Dag za volanom, Suzan kao mitraljezac i Džej pozadi. Gde bi nju stavili?, pitala se. Pošla je ka svom autu, a onda spazila Džejka nalakćenog na haubu. Od toga joj je živnuo korak, i mada se brzo oporavila i pokušala da to prikrije, bila je sigurna da je primetio. Njemu bi retko bilo šta promaklo. Sasvim lagano, izvukla je naočare za sunce i stavila ih dok mu je prilazila. „Šta ti radiš ovde?“ „Slučajno sam se zatekao u ovom kraju.“ Zaklatila se na štiklama. „Gde ti je prevoz?“ „Tamo na terenu. Sonja me je dovezla. Strašne čačke na toj devojci. Idu joj sve do ključnjače.“ Nasmešio se širokim osmehom. „Njene noge, i ostatak nje, imaju dvadeset godina.“ „Dvadeset jednu. Ali Kopač je već položio pravo na nju, tako da su moje nade tu osujećene.“ Kali je izvadila svoje ključeve i zazveckala njima. „Da li to što si ovde, u kraju, znači da nisi više besan na mene?“ „Ne bih išao tako daleko.“ „Možda sam te iskoristila, ali nisi se baš branio.“ Uhvatio je njenu ruku pre nego što je mogla da mu se prošunja. „Iskoristili smo jedno drugo. I možda sam malo ljut što nam je to bilo tako lako. Hoćeš li da se svađamo oko toga?“ „Nemam u sebi ono što je potrebno za dobru svađu u ovom času.“ „Toliko kapiram.“ Premestio je šake na njena ramena i protrljao ih. „Je l' bilo gusto unutra?“ „Moglo je biti i gore. Ne znam kako, ali sam sigurna da je moglo biti. Šta, do đavola, radiš ovde, Džejk? Stižeš kao konjica u pomoć?“ „Ne.“ Ukrao joj je ključeve. „Vozim.“ „To su moja kola.“ „A ja sam mislio da te pitam. Kada ćeš da ih odvezeš da srede ovaj krš?“ Namrštila se na slova ispisana farbom. „Nekako sam se navikla na to. To je vid saopštenja. Šta to radiš?“ „Oh, pobogu, Danbrukova, otvaram ti vrata auta.“ „Da li mi je ruka polomljena?“
- 132 -
„To se da srediti.“ Rešio je da joj raspoloženi izraz skine s lica i zameni ga šokom kada ju je podigao sa zemlje i ubacio u kola. „Šta je razlog da si zapenio?“ „Isti razlog iz kog uvek zapenim.“ Dok je obilazio kola i otvarao vozačka vrata održao je sebi lekciju. „Jebi ga“, prelomio je, povukao je preko sedišta, stegao joj ruke uz telo i navalio na njena usta. Ona se propinjala, izvijala i pokušavala da nađe neki orijentir dok se sve u njoj vrtelo u sumanutom kruženju. „Prekini.“ „Neću.“ Ona je bila snažna, ali je on večito bio jači. To je bila samo jedna od stvari vezanih za njega koje su je izluđivale i privlačile. Njegov temperament još jedna. Mogao bi da udari niotkuda i ključa u nekom skrivenom loncu dok ne eksplodira svuda po neopreznima. Kao sada, pomislila je dok su njegova usta harala po njenim. Nikad nisi načisto sa Džejkobom. Nikad nisi sasvim siguran. I to je fascinira. Borila se da dođe do daha kada su njegove usne prešle niže na vrat. „Pre minut si besan jer smo iskoristili jedno drugo prošle noći. Sad si spreman da to uradiš opet, usred dana na javnom mestu.“ „Ti si u meni, Kali.“ Vratio se na njene usne, poljubio je dugo i vrelo i vlažno. A onda je odmakao od sebe. „Kao prokleti tumor.“ „Daj mi skalpel. Videću šta mogu da uradim oko toga.“ Lupkao je prstima po volanu dok se okretao i proučavao je, sada smireno, kroz zatamnjena sočiva. „Skrenuo sam ti misli na par minuta, zar ne?“ „Udarac desnicom bi postigao isti efekat.“ „Pošto ja ne udaram žene, čak ni tebe, ovo je najbolje što sam mogao. U svakom slučaju, nisam ovde došao da se ludiram po kolima ili da razmenjujem uvrede, ma koliko i jedno i drugo bilo zabavno.“ „Ti si počeo.“ „Samo nastavi da me džaraš i dovršiću. Unajmili smo kuću.“ „Izvini?“ „Naše sopstveno ljubavno gnezdo, šećerlemo. Zvizni me tom pesnicom i mogao bih upravo da promenim svoju politiku oko udaranja žena.“ Pokrenuo je auto. „Motelske sobe su suviše skučene, nezgodne. Ekipi treba lokalna baza.“ I sama je tako mislila, ali ju je nerviralo što je on to brže sredio. „Završićemo sezonu za nekoliko meseci. Motel je jeftin, a samo ti, ja i Rozi smo tamo smešteni.“ „I sve troje nemamo dovoljno prostora za rad. Dori, Bil i Mat će se takođe tamo smestiti. A popodne nam je stigao i par napaljenih klinaca iz Zapadne Virdžinije.“ „A ti napaljeni klinci će da...“ „Se zvekeću što češće stignu. On je prošao poneko iskopavanje i sprema magistarski. Iz antropologije. Ona je zelena ko trava, ali hoće da posluša šta joj se kaže.“ Podigla je noge na instrument-tablu i razmislila o tome. „Pa, ljudstvo nam je potrebno.“ „Stvarno jeste. A i Leu bi dobro došlo da ima gde da ostane kada mu zatreba. Privremeni kopači i kopači u poseti i specijalisti mogu da ga koriste. Treba nam skladište. Treba nam kuhinja.“ Izašao je iz gradića znajući da ona ključa i pokušava da smisli bolji argument. „I“, dodao je, „tebi treba baza po završetku sezone. Treba da se bavimo drugim kopanjem.“ - 133 -
„Mi?“ „Rekao sam ti da ću ti pomoći. Pa ćemo imati operativni štab i za to.“ Namrštila se kada je skrenuo sa puta na džombasti pošljunčani puteljak. „Ne znam šta bi trebalo da mislim o tebi, Džejk. Jednog časa si isti dosadni magarac kakav si uvek bio, a narednog si dosadni magarac koji pokušava da bude fin.“ Oborila je naočare i pogledala ga preko njihovog okvira. „Pališ me?“ On se samo nasmešio i trgao bradom. „Šta misliš?“ Bila je velika i zaklonjena drvećem. Ogranak potoka je vijugao kraj nje. Aktivan ogranak, pomislila je Kali kada je izašla iz kola i čula žubor vode. Bila je to skeletna konstrukcija koja je delovala kao da je napravljena iz tri dela. Osnovni je činila tipična rančerska kuća, dodatni je činio sprat, a onda proširenje u stranu, koje je imalo i platformu. Travnjak treba pokositi. Trava ju je golicala po člancima dok je kroz nju išla ka pročelju kuće. „Gde li je nađe?“ „Jedan od meštana koji je došao da vidi iskopavanje pomenuo ju je Leu. To je kuća njegove sestre. Brak se rasturio pre nekoliko meseci, i kuću izdaju dok ne vide šta da rade. Ima i nešto nameštaja. Ne mnogo, samo ono što nijedno od njih nije uzelo. Dobili smo najam na šest meseci koji ispada jeftiniji od motela. Sviđao joj se osećaj ovog mesta, ali nije bila spremna da to prizna. „Koliko je udaljeno od lokaliteta? Nisam obraćala pažnju.“ „Deset kilometara.“ „Nije loše.“ Odšetala je, ležerno, prema ulaznim vratima i probala da ih otvori. „Imaš li ključ?“ „Gde li sam ga stavio?“ Došao joj je s leđa, pokazao joj praznu šaku, izvrnuo zglob i pokazao joj ključ. Izmamio joj je nevoljni osmeh. „Samo otvori vrata, Hudini.“ Džejk je otključao, a onda je opet podigao u naručje. „Šta je s tobom?“ „Nikad te nisam preneo preko praga.“ Prekrio joj je usta svojim na deset vrelih, brujećih sekundi. „Prekini. I nismo ni imali prag.“ Stomačni mišići su joj se vezali u čvor, i odgurnula se od njega. „Hotelska soba u Vegasu gde smo proveli prvu bračnu noć se ne računa.“ „Ne znam. Imam neke prijatne uspomene na tu hotelsku sobu. Velika kada u obliku srca, ogledalo nad krevetom...“ „Pamtim je.“ „Ja pamtim tebe, kako ležiš u toj kadi sa mehurićima sve do brade i pevaš 'Previše sam seksi'.“ „Bila sam pijana.“ „Da, ubila si se od pića. Otada mi je ta pesma slaba tačka.“ Spustio ju je na noge, nehajno je pljesnuvši po zadnjici. „Znači, imamo dnevnu sobu - zajednički prostor - ovde.“ „Šta se do đavola desilo ovoj sofi?" Bacio je pogled prema rasturenoj ručki sofe prekrivene smeđim, bež i crvenim otiscima. „Imali su mačke. Ova je bila u napola dovršenoj porodičnoj sobi na spratu. Kuhinja je tamo pozadi, uređaji idu uz nju. Tamo je prostor za obede. Kupatilo i po na ovom nivou, drugo je na spratu pored tri spavaće sobe. Još jedna spavaća soba ili kancelarijski prostor su tamo, a ovde...“ Prošao je dnevnom sobom, okrenuo se i pokazao sobu pristojne veličine sa kliznim staklenim vratima i lepom malom platformom iza. Čim je Kali zinula, odmahnuo je glavom. - 134 -
„Prekasno, malena. Već sam je upecao.“ „Kopile.“ „Baš lepo, posebno nakon što sam ti sačuvao najveću spavaću sobu na spratu. Možemo da se uselimo sutra.“ „Fino.“ Prošla je kroz sobu i izašla na platformu. „Mirno je ovde.“ „Neće biti kada se mi uselimo.“ Ovo deluje normalno, shvatila je. Ma koliko bilo iščašeno, delovalo je normalno posle jednog sata u Laninoj kancelariji. „Sećaš se mesta gde smo odseli pored Kaira? Bili smo tamo svega nekoliko nedelja.“ „Nekoliko previše.“ „Ono je bila samo mala zmija.“ „Nije izgledala tako mala kada se ušunjala u kupatilo sa mnom.“ „Vrištao si kao devojčica.“ „Sigurno nisam. Rikao sam kao muškarac. I mada sam bio gologuzast, rešio sam je se golim rukama.“ „Samleo si je u kašu šipkom za peškire.“ „Koju sam istrgao iz zida golim rukama. Što mu dođe isto.“ Još uvek je mogla da ga vidi, veličanstveno golog, ne baš malo izbezumljenog pogleda, sa mlitavom zmijom svuda po šipci za peškire. To su bili dani. „Divno smo se proveli, u svakom slučaju. Ponekad smo se lepo provodili.“ „Često.“ Spustio je ruku na koren njenog vrata. „Zašto to ne isteraš, Kali? Zašto ti je tako teško da isteraš bilo šta sem svog ludila?“ „Ne znam. Ona se raspala, Džejk. Prosto se raspala na komadiće tamo u Laninoj kancelariji. Držala me je tako čvrsto da sam jedva disala. Ne znam šta sam osećala, šta osećam. Ne mogu da razaznam. Ali sam počela da mislim na šta bi ličili, kakvi bi bili moji roditelji, kakva bih ja bila da se ništa od onoga nije desilo? Da se nije okrenula na tih nekoliko sekundi, i da sam odrasla... ovde.“ Kada je pošla da se odmakne, Džejk je pojačao stisak, zadržavajući je na mestu. „Samo nastavi da pričaš. Pretvaraj se da nisam ovde.“ „Da li bi se ti inferiorni uslovi odrazili“, rekla mu je. „Samo se pitam, ništa više. Šta bi bilo da sam odrasla kao Džesika? Džesika Lin Kalen bi imala izražen osećaj za modu. Vozila bi kombi. Verovatno bi već radila na svom drugom detetu do sada. Možda bi diplomirala nešto umetničko, što bi sad koristila za uređivanje svoje kuće sa stilom. Mislila bi da će se vratiti na posao kad deca porastu, ali je za sada predsednik roditeljskog odbora i to joj je dovoljno. Ili je možda Džesi. Možda bi se Džesi održalo. To bi bilo drugačije.“ „Kako?“ „Džesi, ona bi bila predvodnica navijačica. Tako bi moralo biti. Kapiten tima. Verovatno zaljubljena u kapitena fudbalske ekipe, i bili bi prilično važna stvar kroz srednju školu, ali ne bi potrajalo. Džesi, ona bi se udala za simpatiju sa koledža, probravši ga između nekoliko momaka koji bi se muvali oko nje jer je tako živahna i zabavna. Džesi bi čuvala albume i radila deo radnog vremena, u prodaji, da dopuni primanja. Imala bi klinca, i ona, i dovoljno energije da izađe na kraj sa svim lopticama kojima mora da žonglira.“ „Da li bi bila srećna?“ „Svakako. Što ne bi bila? Ali nijedna od tih žena ne bi vreme provodila kopajući, niti bi znala da identifikuje šest hiljada godina staru tibiju. One ne bi imale ožiljak na levom
- 135 -
ramenu gde su pale na kamen sa dvadeset godina. Đavolski je sigurno da se ne bi udale za tebe - što im ide u prilog.“ Pogledala je preko ramena. „Od tebe bi se načisto usrale. I iz svih tih razloga, uključujući i lošu procenu da se udam za tebe, drago mi je što nije ispalo da budem ijedna od njih. Mogu da zamislim da mi je, čak i kada mi Suzan jeca u naručju, drago što sam ko sam.“ „Znači da nas ima dvoje takvih.“ „Da, mada mi nismo fini ljudi. Suzan želi jednu od te dve žene - njenu Džesiku, njenu Džesi. Štaviše, ona hoće dete nazad. To koristim da je navedem da mi pomogne da nađem odgovore koji su mi potrebni.“ „I njoj su potrebni.“ „Nadam se da će to razumeti kada dođemo do njih.“
- 136 -
Četrnaest
Kali je radila demonski, beležeći po deset sati dnevno u sparnoj vrelini, sondirajući, četkajući, razrađujući detalje. Kopala je po blatu koje su pravile gadne oluje i kuvala se u letnjoj supi koju je avgust sručivao na Merilend. Noću je sastavljala izveštaje, uobličavala hipoteze, proučavala i skicirala zapečaćene artefakte pre slanja u baltimorsku laboratoriju. Imala je sopstvenu sobu, sa vrećom za spavanje bačenom na pod, stolom koji je uzela na buvlja-ku, „Supermen“ lampu koju je dograbila na kućnoj rasprodaji, svoj laptop, svoje brdo beležaka i svoje violončelo. Imala je sve što joj je potrebno. Nije provodila mnogo vremena u prizemlju u onome što su zvali zajednički prostor. Bilo je, zaključila je, malo preterano udobno. Pošto je veći deo ekipe večeri provodio u gradu ili na lokaciji, Rozi je stvorila naviku da nestane - očigledno i regularno - ostavljajući Kali nasamo sa Džejkom. To je malo previše izgledalo kao da se igraju doma, malo previše ličilo na ono kako su se nekada zajedno zavlačili u najmljenu kuću ili motel tokom iskopavanja. Njena osećanja prema njemu bila su mnogo bliža površini nego što je htela da prizna. A uspela su i da se dublje ukopaju. Činjenica je, uvidela je, nikada nije prebolela Džejkoba Grejstouna. On je, na nesreću, ljubav njenog života. Kučkin sin. Znala je da će ih opet zajedno baciti na iskopavanje. To je bilo neizbežno. Ali je ona mislila da će imati više vremena da razreši svoje emocije kada je on u pitanju, i bila je tako sigurna da može da se izbori s tim emocijama. Da se izbori s Džejkom. Ali je on opet sve uskomešao, a onda umešao i nešto neočekivano. Ponudio prijateljstvo. Njegovu sopstvenu sortu prijateljstva, premišljala je škrabajući po notesu. Nikada ne možeš biti siguran kada se on okomi na tebe, poljubi te ili potapše po glavi kao da si dete. Ali je to bila drugačija staza od one kojom su prošli ranije. Možda je to zbog svega onog što joj se desilo od dolaska ovamo, ali se pitala gde bi ona i Džejk mogli završiti da su pokušali još neku drugu stazu prvi put. Da su utrošili vremena za to da budu prijatelji, da razgovaraju o tome ko su umesto što su pretpostavili da znaju. Jedan jedini momenat može da izmeni život. Sada je to znala iz prve ruke. Šta bi bilo da su, umesto one poslednje eksplozije kada su optuživali jedno drugo za sve od gluposti do neverstva, kada su pljuskali u lice jedno drugom reč „razvod“ pre nego što je oluja prošla, ostali zajedno? Da su zajedno pregrmeli taj trenutak, da li bi se borili za svoj brak, ili bi digli ruke od njega? Nema načina da zna zasigurno, ali može da nagađa, baš kao što je nagađala o plemenu koje je napravilo svoje naselje duž potoka. Kao što je nagađala o tome u šta bi se život mogao pretvoriti da je odrasla sa Kalenovima. Da su ona i Džejk prebrodili taj momenat netaknuti, da su nastavili da grebu po površini, kopaju dublje, možda bi našli nešto što bi vredelo čuvati. Brak, porodicu, partnerstvo i da, čak i prijateljstvo koje je rešio da skuje ovog puta. - 137 -
Nije mu verovala, priznavala je sada. Ne kada su druge žene u pitanju. Imao je reputaciju sa ženama. Čula je za „Razvratnog Džejka“ i pre no što ga je upoznala. Nije to bilo nešto što mu je zamerala dok se nije zaljubila u njega. Tada je, priznala je, to postalo nešto ubeleženo u njenim mislima, nešto što nije mogla da istera i odbaci. Nije verovala da je on voli, ne onoliko koliko je ona volela njega. A to ju je izluđivalo. Jer, pomislila je uz uzdah, ako ga je volela više, to mu je davalo veću kontrolu. To mu je davalo moć. Zato je navaljivala, rešena da ga natera da dokaže da je voli. I svaki put kada to ne bi ispunio, ona bi navaljivala još više. A ko može da je krivi? Kučkin sin vezanih usta joj to nikada nije rekao. Ne direktno, ne prosto i jednostavno. Ni jedan jedini put nije izgovorio te reči. Hvala bogu da je za celu stvar on bio kriv. Pošto se od takvog zaključka osetila bolje, radila je još nekih trideset minuta pre nego što je njen stomak najavio da je konzerva čilija koju je pojela za kasni ručak davno zaboravljena. Bacila je pogled na sat i spustila se stepeništem da vidi šta bi mogla da zgrabi za svoju uobičajenu ponoćnu užinu. Nije upalila nijedno svetlo. Bilo je dovoljno mesečine da je vodi, a oduvek je imala dobre instinkte kada je reč o hrani. Otrupkala je bosa u kuhinju, idući pravo prema frižideru. Kad je uhvatila vrata frižidera, svetla su se upalila. Srce joj je poskočilo u grlo i izletelo iz grla kao slabašni krik. Uspela je da ga prevrne u psovku. „Crko dabogda, Grejstoune“, rekla je kada se okrenula ka njemu. „Koji ti je đavo? Zašto to radiš?“ „Zašto se šunjaš okolo po mraku?“ „Ne šunjam se. Krećem se tiho iz razumevanja prema ostalima dok tražim hranu.“ „Aha.“ Pogledao je na sat. „Dvanaest i deset. Ti si rob navika, Danbrukova.“ „Pa šta?“ Kada je spazila kesicu debelih čokoladnih kolačića „Suzanine kuhinje“ na šanku, preskočila je frižider i pokupila ih. „Hej, to sam ja kupio.“ „Pošalji mi račun“, promrmljala je punih usta. Otvorila je frižider i izvukla bokal soka od pomorandže. Sačekao je da ona napuni čašu, da zalije prvi kolač. „Znaš, to je odvratna kombinacija. Zašto ne piješ mleko?“ „Ne dopada mi se.“ „Trebalo bi da naučiš da ti se dopada. Daj mi kolače.“ Šakama je posesivno obgrlila kesicu. „Ja ću kupiti narednu kesicu.“ „Daj mi prokleti kolač.“ Oteo joj je kesu i zagnjurio u nju. Stegao je jedan kolač zubima i izvukao mleko, pa nalio malu čašu. On ne nosi ništa sem crnih bokserica. Ona ne namerava da to pominje ili da prigovara. Čak i bivša supruga ima pravo da uživa u pogledu. Dosta je dobro građen, pomislila je. Vitak i snažan istovremeno, sa nekoliko zanimljivih ožiljaka da ne ispadne previše lep. A ona zna da ima tu zagasitozlatnu boju od glave do pete. Postojale su situacije kada ne bi odolela - ne bi mogla da odoli - da skoči na njega u času poput ovog i da zarije zube tamo gde joj ispadne najzgodnije. Zatim bi vodili ljubav na kuhinjskom stolu, ili na podu, ili bi, kada su se osećali malo civilizovanije, odvukli jedno drugo u krevet. Sada je ona otela kesu nazad, pojela još jedan kolač i čestitala sebi na izuzetnoj samokontroli. - 138 -
„Dođi pogledaj ovo“, rekao je kada je krenula iz kuhinje. „Ponesi kolače.“ Nije želela da pođe s njim, da bude blizu njega u ponoć, kada je bezmalo go i od njegovog mirisa njeno telo drhti. Ali je, uzdajući se u tu izuzetnu samokontrolu, pošla za njim u improvizovanu kancelariju. On nije nabavljao sto, već je sklepao veliki radni prostor od komada šperploče i para nogara. Postavio je veliku izložbenu tablu i prikačio na nju razne fotografije, skice i mape. Već i letimičnim pogledom je mogla da vidi njegov tok razmišljanja, njegovu organizaciju podataka. Kada je reč o poslu, makar, znala je njegove misli koliko i svoje. Ali je crtež na stolu, osiguran praznom pivskom bocom i komadom kvarca, bio ono što joj je privuklo pažnju. Uzeo je njihovo parcelisanje, njihov premer lokaliteta, njihovu mapu, i drvenim bojicama napravio naseobinu na papiru. Sada nije bilo puta, niti stare farmerske kuće preko puta. Polje je bilo šire, drveće se pružalo duž potoka, bacajući senke i hlad. Oko projektovanih granica groblja nacrtao je nizak kameni zid. Tu su bile kolibe, grupisane prema zapadu. Još stena i alata za kamen bilo je skupljeno u prostor za obradu kamena. Iza toga, polje se zelenelo od nečega što je moglo da predstavlja žito u rano leto. Ali su ljudi bili ono što je oživljavalo njegov crtež. Muškarci, žene, deca, koji su se bavili svakodnevnim aktivnostima. Mala lovačka družina koja odlazi među drveće, starac koji sedi pred kolibom, devojčica koju mu nudi plitku činiju. Žena koja hrani bebu na grudima, muškarci u prostoru za obradu kamena koji prave oruđe i oružje. Grupa dece je sedela na zemlji i igrala neku igru sa kamenčićima i štapovima. Jedan dečak, koji je izgledao kao da mu je oko osam godina, zabacio je glavu i smejao se prema nebu. Slika je odavala utisak poretka i zajedništva. Plemenskog, zapazila je Kali. I, iznad svega, čovečnosti koju je Džejk bio u stanju da vidi u polomljenom vrhu koplja ili smrskanom glinenom loncu. „Nije loša.“ Kada nije rekao ništa, već samo posegao u kesu po još jedan kolač, ona je popustila. „Okej, fantastična je. To je od onih stvari koje nas podsećaju zašto se time bavimo, i pomoći će Leu da skupi poene kada je pokaže zajedno sa sakupljenim podacima ljudima s lovom.“ „Šta govori tebi?“ „Živeli smo. Uzgajali i lovili hranu. Rađali podmladak i brinuli o starima. Sahranjivali mrtve, i nismo ih zaboravljali. Nismo zaboravljali sebe.“ Prešao je prstom niz njenu ruku. „To je razlog zašto si bolja u držanju predavanja od mene.“ „Volela bih da umem da crtam ovako.“ „Nisi ni ti mnogo loša.“ „Nisam, ali u poređenju s tobom sam truba.“ Podigla je pogled. „Mrzim to.“ Kada joj je dotakao kosu, ona se odmakla, a onda otvorila zastor na kliznim vratima i izašla na njegovu platformu. Drveće je posrebrilo od mesečine, i mogla je da čuje žubor potoka, hor zrikavaca. Vazduh je bio topao i mek i nepomičan. Čula ga je kako izlazi za njom i polaže ruke na ogradu. „Da li ti ikada... Kada stojiš na lokalitetu, posebno ako si usredsređena na to kao da si sama tamo. Razumeš?“ „Da, razumem.“ „Da li ikada osećaš ljude ka kojima kopamo? Da li ih ikada čuješ?“ - 139 -
„Naravno.“ Nasmejala se i zabacila kosu. „Naravno. Uvek se osećam povlašćenom kada se to desi, a onda, kada prođe, osećam se samo omamljeno. Pošto mrzim to omamljeno stanje, nikada ništa nisam rekla o tome.“ „Oduvek ti je teško padalo da budeš luckasta.“ „Ima puno toga što ne smem da izneverim. Moji roditelji, moji nastavnici, teren. Bez obzira koliko pričali drugačije, ako si žena u ovom poslu, uvek ćeš biti u manjini. Ako se žena ponaša luckasto na terenu i počne da priča o tome kako čuje glasove mrtvih, muški će je otpisati.“ „Ne mislim tako.“ Opet je dotakao njenu kosu. „Jedna stvar koju nikada nisam učinio bilo je da te otpišem.“ „Ne, ali si me želeo u krevetu.“ „Jesam.“ Dotakao je usnama zadnju stranu njenog vrata. „I dalje to želim. Ali sam bio gotovo isto toliko uspaljen tvojom pameću. Oduvek sam poštovao tvoj rad, Kal. To važi za sve.“ I pored svega, bilo joj je prijatno da čuje nešto što joj on nikada ranije nije rekao. „Možda, ali zašto rizikovati? Bolje je biti pametan i praktičan i pouzdan.“ „Sigurnije je.“ „Šta god. Ti si bio jedina ludost koju sam ikada napravila. I vidi kako je to uspelo.“ „To još nije gotovo.“ Prešao je prstima niz njene ruke dugim, posesivnim pokretom. Pritisnuo lice u njenu kosu. Čula ga je kako bučno udiše. Udiše nju. Njeno telo je tražilo više, da bude dodirnuto, bude uzeto. Mučilo se da se odupre. To bi bila greška, znala je da bi to bila još jedna greška. „Volim tvoju kosu, posebno kada je pustiš da pada na sve strane kao sada. Sviđa mi se osećaj u prstima, kako miriše kada lice ukopam u nju.“ „Nećemo praviti reprizu one noći.“ Prsti su joj pobeleli na ogradi. „To sam ja započela, i preuzimam odgovornost za to. Ali se to neće ponoviti.“ „Ne, neće.“ Skupio je njenu kosu sa strane i protrljao usne o njen vrat, grickajući se primakao njenom uvu. „Ovog puta će biti drugačije.“ Njegov jezik je požudno klizio duž njene kože dok nije zarila prste u drvo da bi ih sprečila da posegnu nazad i zgrabe ga. Kolena su počela da joj klecaju, a od dugog, fluidnog potezanja u stomaku samo što nije zaječala. „Kakav god pristup odabrali, jezičak B i dalje pasuje u urez A.“ Njegov kikot je bio topao na njenom vratu. „Sve se svodi na to, Kal. Da li si ikada pomislila da nam je seks uvek bio lakši deo? Prosto smo pali u njega, jedno u drugo. Brzo, žestoko, vrelo. Ali, znaš li šta nikada nismo uradili?“ Ona je piljila pravo napred, boreći se da ne ispusti onaj jecaj. Govorila je sebi da se okrene i odgurne ga. Da ode. Ali je onda on ne bi ovako dodirivao. Ona se ne bi osećala ovako. Bože, kako joj je nedostajao ovaj osećaj. „Ne mislim da smo išta preskočili.“ „Da, jesmo.“ Njegove ruke su obuhvatile njen struk. Ona je čekala da počnu da joj miluju dojke. Ne bi ga zaustavila. Žudela je za tim prvim, grubim posesivnim stezanjem, onim trenom šoka pre nego što shvati da će uzeti, biti uzeta. Umesto toga, on ju je povukao nazad sebi, njuškajući. „Nikada se nismo udvarali.“ Njen puls je pomahnitao na desetini mesta svuda po njenom telu kada je osetila da počinje da se topi uz njega. „Mi nismo romantični ljudi.“ - 140 -
„Tu grešiš.“ Očešao je obrazom njenu kosu. Želeo je da utone u mirisu, teksturi. Želeo je više nego što je ikada mogao da zamisli, da oseti kako je pridobija. „U tome sam grešio. Nikada te nisam zaveo.“ „Nije bilo potrebe. Nismo igrali igre.“ „Sve što smo radili bila je igra.“ Očešao je usnama njeno rame, pa nazad duž krivine vrata. I osetio kako je uzdrhtala. „Zašto se ne uozbiljimo?“ „Opet ćemo samo uprskati.“ Glas joj je ojačao, što je iznenadilo oboje. „Ne mogu ponovo da prođem kroz to.“ „Kali...“ Njeni prsti su obuhvatili njegovu šaku i stegli je. „Ima nekog napolju“, prošaputala je. Osetila je kako mu se telo ukočilo. Zadržao je usne blizu njenog uva, kao da još uvek gricka. „Gde?“ „U smeru dva sata, nekih pet metara dalje, skriven u drveću. Mislila sam da je to samo senka, ali nije. Neko nas posmatra.“ On to nije dovodio u pitanje. Znao je da ona ima oči kao mačka. I dalje je držeći, nagnuo je glavu da bi mogao da osmotri mrak i odmeri zemljište. „Hoću da se naljutiš na mene, odgurneš me i odeš unutra. Doći ću za tobom.“ „Rekla sam ti da nećemo raditi ovo. Ni sada, ni ikada.“ Odbacila se, izvila. Mada joj je glas bio piskav od besa, gledala je postojano i smireno u njegove oči. „Idi nađi neku voljnu studentkinju spremnu da ti se divi. Bog zna da je obilje takvih.“ Okrenula se na petama i zaputila u kuću. „Nećeš mi to ponovo istresti u lice.“ Stuštio se za njom i tresnuo staklena vrata da se zatvore. Blago ju je gurnuo da bi nastavila da se kreće, i pokupio farmerke u prolazu. „Proveri da li su sva vrata zaključana“, naredio je, i ugasio svetlo u svojoj kancelariji. „A onda idi na sprat. Ostani tamo.“ „Hoću đavola.“ „Samo to uradi!“ Navlačio je farmerke u mraku, dograbio cipele. „Izaći ću sa zadnje strane. Zaključaj za mnom, a onda proveri ostala vrata.“ Videla je kako mu se prsti sklapaju oko palice za bejzbol koja je bila oslonjena o zid. „Za ime božje, Džejk, šta to misliš da radiš?“ „Slušaj me. Neko je ubio Dolana svega nekoliko kilometara odavde. Ono što neću da radim jeste da neću da rizikujem. Zaključaj prokleta vrata, Kali.“ Nastavio je da se kreće, agilan koliko i ona u mraku. „Ako se ne vratim za deset minuta, zovi pandure.“ Otvorio je zadnja vrata i pregledao mrak. „Zaključaj“, ponovio je i kliznuo napolje. Razmislila je o tome nekih pet sekundi, a onda pohitala kroz kuću i zavukla se u kupatilo da bi dograbila sopstvenu verziju oružja. Bocu spreja za rasterivanje insekata. Kroz ulazna vrata je prošla jedva minut nakon što je Džejk izašao na zadnja. Držala se pognuto, zureći u mrak, odmeravajući senke dok se napinjala da čuje bilo kakav šapat ili kretanje preko zvuka zrikavaca. Tek kada je prešla travnjak i zašla među drveće opsovala je sebe što nije zastala da se obuje kako je Džejk uradio. Ali uprkos kamenitom terenu nije nameravala da se vraća po obuću. To ju je usporavalo, ali je dobro naciljala gde je videla figuru koja je stajala među drvećem. Prema pravcu kojim je pošao Džejk, naleteće na bilo koga ko je posmatrao kuću sa bilo koje strane. Prići će mu s bokova, pomislila je dok se borila da ne cikne kada joj se još jedan kamen zabo u golo stopalo. Jedan od onih drkadžija - ponovo Ostin ili Džimi - zaključila je, zastajući da oslušne, slušajući intenzivno. Ili neko poput njih. Onaj tip koji sprejom žvrlja uvrede po
- 141 -
automobilu. Verovatno čeka da se kuća nađe u mraku i utihne da bi se mogao prišunjati i sjebati još neka kola, ili baciti kamen u prozor. Čula je huk sove, par tužnih tonova. U daljini je neki pas neprestano lajao. Potok je žuborio desno od nje, a neumorni zrikavci su pevali kao da im život zavisi od toga. I još nešto, nešto krupnije, šunja se po senci. Sklonila se s mesta koje je osvetljavala mesečina, palcem skinuvši poklopac konzerve. Krenula je da se pomeri kada je čula naglo kretanje levo, nazad ka kući. Dok se još spremala da poleti napred i pojuri, odjeknuo je pucanj pištolja. Sve se smirilo u njegovoj jeci - lavež, zujanje insekata, tužna sova. U tim sekundama tišine njeno srce je stalo. Vratilo se paničnim poskakivanjem, došavši joj u grlo, eksplodirajući kada je povikom pozvala Džejka. Potrčala je, sprintujući preko kamenja i korenja. Njen strah i fokusiranost bili su tako potpuni da nije čula pokret iza sebe dok nije bilo prekasno. Kada je pokušala da se okrene radi odbrane, radi napada, snaga udarca ju je poslala naglavačke u deblo drveta. Osetila je šokantni blesak bola,osetila krv, a onda se otkotrljala u mrak. Više uplašen time što je čuo Kalin povik njegovog imena nego pucnjem pištolja, Džejk je krenuo u suprotnom smeru. Potrčao je prema zvuku Kalinog glasa, saginjući se ispod niskog granja, razmičući žilavu vres koja je gušila šumu. Kada ju je ugledao, zgužvanu na malo mesečine, noge samo što mu se nisu rastopile. Pao je na kolena, a ruke su mu drhtale kada je prišao da proveri puls u njenom vratu. „Kali. O, bože.“ Podigao ju je u krilo, odmičući njenu kosu. Na licu je imala krvi koja je tekla iz gadne posekotine na čelu. Ali joj je puls bio snažan, a njegove ruke koje su je pretražile nisu našle nijednu drugu povredu. „Okej, dušo. Okej si.“ Zanjihao ju je, držeći je čvrsto do časa kada će prevladati trenutni iskonski strah. „Hajde, probudi se sada. Do đavola. Trebalo je da te ja nokautiram.“ Pritisnuo je usne na njene i, staloženiji, podigao je. Dok ju je nosio kroz šumu ka kući, nogom je zakačio sprej bocu sa sredstvom za rasterivanje insekata. Sve što je mogao bilo je da zaškrguće zubima i produži. Ona je počela da se miče kada su stigli do stepeništa. Spustio je pogled i video da joj se kapci pomeraju. „Možda ti je bolje da ostaneš u nesvesti, Danbrukova, dok se ne o'ladim.“ Ona je čula njegov glas, ali su reči bile skroz zbrkane u njenoj glavi. Pomerila je glavu, a onda zajecala kada se bol raširio od glave do pete. „Boli“, promrmljala je. „Aha. Kladim se da je tako.“ Morao je da je premesti da bi otvorio vrata. Pošto je njegov bes krenuo da se probija kroz zabrinutost, nije osećao sažaljenje što je opet zastenjala zbog pomeranja. „Šta se desilo?“ „Zaključujem da si naletela glavom na drvo. Nema sumnje da je drvo izvuklo deblji kraj.“ „Oh, jao.“ Podigla je ruku, obazrivo dotakla žarište bola, a onda videla kako se magla opet sklapa kada su se prsti vratili crveni i vlažni. „Nemoj da mi se opet onesvestiš. Da nisi to uradila.“ Odneo ju je nazad u kuhinju i spustio je na šank. „Sedi gde sam te ostavio, diši polako. Idem da nađem nešto da se izborim sa tom tvojom granitnom lobanjom.“ Oslonila, je glavu o kredenac dok je on otvarao drugi, onaj gde su predvideli da drže pribor za prvu pomoć. - 142 -
„Nisam natrčala u drvo.“ Držala je oči zatvorene, pokušavala da ignoriše užasno pulsiranje u glavi. „Neko mi je prišao s leđa, tresnuo me u drvo baš pošto sam...“ Prekinula je i uz trzaj se uspravila. „Pucanj. Oh, bože, Džejk. Da li si pogođen? Jesi li...“ „Nisam.“ Dograbio ju je za ruke pre nego što je stigla da skoči sa šanka. „Miruj. Da li ti izgledam pogođeno?“ „Čula sam pucanj.“ „Da, i ja sam. I video sam nešto za šta pametno zaključujem da je metak koji pogađa drvo jedno metar i po ulevo od mene.“ Pustio je vodu preko tkanine. „Sada ne mrdaj.“ „Neko je pucao na tebe.“ „Ne mislim da je tako.“ Ovo je gadna posekotina, pomislio je dok ju je čistio, nežnije nego što je Kali zaslužila. „Mislim da su pucali u drvo, ako nisu bili slepi kao slepi miš i tragični strelci. Nije bio više od tri metra preda mnom kada je pucao.“ Ona je zabola prste u njegovu ruku. „Neko je pucao na tebe.“ „Dovoljno blizu. Rekao sam ti da zaključaš vrata i ostaneš unutra.“ „Nisi mi ti gazda. Jesi li povređen?“ „Ne, nisam povređen. Ali mogu da ti obećam, ti ćeš biti kada ti stavim ovaj antiseptik na posekotinu. Spremna?“ Par puta je utešno udahnula. Klimnula. Od bola je ostala bez daha. „Oh, oh, jebi ga, jebi ga, jebi ga!“ „Skoro smo gotovi. Nastavi da psuješ.“ Učinila je to, žestoko, dok on nije dunuo da bi manje peklo. ,,U redu, najgore je prošlo. Sada me pogledaj. Kako ti je vid?“, upitao ju je. „U redu je. Hoću nešto protiv bolova.“ „Ne još, nećeš. Onesvestila si se. Hajde da ispoštujemo rutinu. Vrtoglavica?“ „Ne.“ „Goni li te na povraćanje?“ „Samo kada se setim kako sam pustila tom drkadžiji da me zaskoči. U redu sam. Samo imam boli glava glavobolju.“ Pružila je ruku. „Malo si izgreban po licu.“ „Vres.“ „Dobro bi ti došlo malo tog lepog antiseptika.“ „Ne mislim tako.“ Ali ga je ostavio nazad u kredenac da joj ne padne na pamet još neka fina ideja. „Nije mogao biti samo jedan tip. Ti si bila dole i udaljena bar petnaest metara od mene kada je pucao u drvo.“ „A došao mi je s leđa“, složila se. „Čula sam pucanj i potrčala.“ „Vrisnula si.“ „Nisam. Pozvala sam zbog razumljive zabrinutosti kada sam pomislila da si pogođen.“ „Vrisnula si moje ime.“ Smestio se među njene noge. „To mi se uvek dopadalo.“ „Dozivala sam“, ispravila ga je, ali su joj se usne grčile. „I potrčala. Samo nisam stigla daleko. Mislim da je prošlo deset-petnaest sekundi između pucnja i trenutka kada su mi se svetla pogasila. Znači, moralo ih je biti najmanje dvojica. Naši stari ortaci Ostin i Džimi?“ „Ako su oni, onda se ulog povećava.“ „Htela bih da ih šutnem u dupe.“ On je dotakao usnama, vrlo nežno, netaknutu kožu pored posekotine. „Sačekaj red.“ „Pretpostavljam da zovemo policiju.“ „Tako izgleda.“ Ali se nisu pomakli, ne još, samo su nastavili da gledaju jedno u drugo. „Uplašila sam se“, rekla je Kali posle kratkog vremena. „I ja.“ - 143 -
Raširila je ruke i privukla ga. Smešno, pomislila je, koliko se sada oseća uzdrmanijom kada ga grli nego ranije. Ali nije popuštala. „Ako iko treba da puca na tebe, to ću biti ja.“ „To je fer. A ja sam, očito, jedini koji ima pravo da te tresne i onesvesti.“ O da, pomislila je držeći obraz pritisnut uz njegov. Iritirajući kučkin sin je ljubav njenog života. To je samo zla sreća. „Drago mi je da smo se oko toga dogovorili. A sad, hajde da pozovemo šerifa.“ „Samo minut.“ „Znaš ono što si pričao ranije kada smo bili onako neverovatno grubo prekinuti? O tome kako nikada nismo odvojili vremena da se, kao, udvaramo jedno drugom? Kako me nikada nisi zaveo? Ni ja tebe nisam zavela.“ „Kali, ti si me zavela onog časa kada sam te ugledao.“ Ispustila je polusmeh, šokirana tom izjavom gotovo isto koliko svime što joj je prethodilo. „Nisam.“ „Nikada to nisi poverovala.“ Odmakao se, dotakao usnama njen obraz, a onda drugi, gestom od koga je zurila u njega podjednako od iznenađenja i sumnje. „Nikada nisam ukapirao zašto nisi. Pozvaću šerifa, a onda ću ti naći nešto za tu glavobolju.“ „Mogu to i sama.“ Krenula je da siđe, ali ju je on uhvatio za ruku. Sada se na njegovom licu videla frustracija, nešto što je retko viđala osim kada je bilo začinjeno besom. „Zašto me ne pustiš da se pobrinem za tebe? Čak i sada kada te boli?“ Zbunjena, pokazala je prema kredencu. „To je samo... dovde.“ „Fino. Super.“ Pustio ju je da ode, okrenuo leđa. „Posluži se sama.“ Krenula je da slegne ramenima i brisne dole. A onda se zaustavila. Nije bila sigurna kako idu koraci u ovoj novoj igri koju su započeli, ali se bar može potruditi da uhvati ritam. „Pazi, možda bi mogao da mi pomogneš da siđem. Ako se drmnem, mislim da će mi glava otpasti. A čini mi se da sam izubijala i stopala.“ Ne govoreći ništa okrenuo se nazad i podigao joj stopala jedno po jedno. Opsovao je u sebi, a onda je uhvatio oko struka i spustio je na pod. Nežno, zapazila je. Bio je nežan nekoliko puta te noći - više nego u bilo kojoj noći koje se mogla setiti, koju su proveli zajedno još otkad su se upoznali. Lice mu je bilo izgrebano, kosa raščupana, a pogled iznerviran. Sve u njoj je smekšalo. „Pretpostavljam da si me doneo celim putem unutra.“ „Mogao sam da uradim to ili da te ostavim tamo napolju.“ Pružio je ruku iznad njene glave, dohvatio bočicu pilula iz kredenca. „Evo.“ „Hvala. Znaš šta, mislim da treba da sednem.“ Sela je, pravo na pod, koliko zato što je bila prinuđena, toliko i da vidi njegovu reakciju. Ugledala je to, onu brigu koja je preletela njegovim licem pre nego što je nestala. Otvorio je slavinu, nasuo čašu vode, a onda čučnuo da joj je pruži. „Da li ti se vrti u glavi?“ „Ne. Samo boli kao božji gnev. Samo ću da sedim ovde, drogiram se lekovima i čekam pandure.“ „Ja ću to da obavim, a onda ćemo staviti leda na tu glavu. Da vidimo pomaže li.“ „Važi.“ Zamišljena, istresala je pilule dok je on odlazio prema telefonu. Nije bila sigurna šta ovaj novi aspekt Džejkoba Grejstouna znači. Ali je nesumnjivo interesantan.
- 144 -
Petnaest
Kali nije imala poverenja u sebe da bi se bacila na tri sata nemirnog sna. Čvoruga na čelu joj je donosila stalni tupi bol, koji je administrativne poslove činio neprivlačnim. Dremanje je veština kojom nikada nije ovladala, i bila je samo na korak od veštine koju je najmanje usavršila. Da ne radi ništa. Na dvadeset minuta se upustila u eksperimentisanje sa raznim vidovima prikrivanja posekotine i masnice. Spuštanje kose je dovelo do toga da liči na jeftinu verziju Veronike Lejk. Vezivanje bandane dalo je hibrid između vremenom pregaženog hipika i ženskog gusara. Ništa od toga nije baš bio efekat kome je težila. Mada je znala da će verovatno dočekati da se pokaje, odsekla je malo kose da bi napravila minijaturne šiške. One će je izludeti kad izrastu, ali za sada su zadovoljavale minimum zahteva njene taštine. Sa naočarima za sunce i šeširom, zaključila je, teško je boje koje su se pojavile razlikovati od gole kože. Ako bude išla napolje, a ići će, nije htela da njena šljiva bude u centru pažnje. Odlagala je svraćanje u Dragocene stranice kako je tražio Dag, i vreme je da prestane s odugovlačenjem. Razumela je zašto je to tražio od nje, i morala je da prizna sopstvenu znatiželju u pogledu još jednog člana porodice Kalen. Ali, šta se očekuje da ona kaže starom momku?, pitala se dok je lovila mesto za parking u Glavnoj ulici. Ćao, deko, kako si? Do sada je njen boravak u Vudsborou bilo malo previše interesantan. Stare porodične tajne, okrutni grafiti preko celog „rovera“ - što je bio razlog da vozi ogroman Rozin „džip čiroki“ - ubistvo, misterija, i konačno pucnji i blagi potres. To je dovoljno da nekoga vrati u krugove predavača. Sada je, pomislila je, prinuđena da paralelno parkira nepoznato vozilo, u uskoj ulici koja je, da bi je iznervirala, iznenada bila ispunjena živim saobraćajem. Nije videla kako bi moglo biti još gore. Na silu je pomicala auto, napred i nazad, vukući volan, psujući sebe i pravilo u gradiću da ivičnjaci budu visoki, dok nije oznojena, frustrirana i pomalo posramljena, spakovala džip između pikapa i jednog putničkog automobila. Izašla je iz kola, zapazila da je sada kada se uparkirala saobraćaj spao na svega tri auta i nekakvog menonita koji je, nalik srodnim amišima, terao zaprežna kola. Taman se uklopilo. Ali ju je to gunđanje sprečilo da bude nervozna dok je hodala prema knjižari. Neka žena je bila pred tezgom kada je Kali ušla, a iza nje muškarac, razbarušene sede kose, u beloj košulji tako oštrih šavova da su mogli da iseku hleb. Kali je videla trenutni šok koji mu je preleteo licem, čula kako je zastao nasred rečenice kao da ga je neko udario po vratu. Žena se okrenula i pogledala Kali, namrštila se. „G. Grogan? Da li ste dobro?“
- 145 -
„Da, da. Dobro sam. Izvinite, Teri, misli su mi odlutale. Poslužiću vas za minut“, rekao je Kali. „Nema problema. Samo ću pogledati naokolo.“ Zagledala je naslove knjiga pronalazeći one koje je pročitala, druge za koje se pitala zašto ih iko čita, i slušala razgovor iza sebe. „Ove su veoma lepe, Teri. Znate, Dag ili ja bi trebalo da dođemo i procenimo ih za vas.“ „Mislila sam da ih donesem, da mi napravite ponudu. Tetka Fransi je obožavala svoje knjige, ali prosto nemam mesta za njih sada kada nje više nema. A i, ako išta vrede, novac bi mi dobro došao.“ Opet je preko ramena pogledala u Kali. „Naročito jer je Pitov posao usporen. Ova vredi nešto, je l' da? Koža i sve ostalo.“ „To je ono što zovemo polukoričena“, objasnio je pokušavajući da ne sledi svaki Kalin pokret. „Vidite ovde, koža je duž rikne, a onda neka dva-tri centimetra preko prednje i zadnje strane. Ostatak je knjigovezačko platno.“ „Oh.“ Razočaranje na njenom licu navelo ga je da pruži ruku i potapše je po šaci. „Imate ovde neke fine knjige, Teri. Fransi, ona se brinula o njima. I Plodovi gneva su prvo izdanje.“ „Nisam mislila da će ta nešto vredeti. Omot je pocepan.“ „Zaštitni omot je malo izgreban, pocepan na jednom ili dva mesta, ali je i dalje u vrlo dobrom stanju. Zašto mi ih ne ostavite na nekoliko dana, pa da vam javim cenu?“ „U redu. To ću sigurno ceniti, g. Grogan. Što pre budete mogli da mi javite, tim bolje. Recite Dagu da se moja Nadin raspituje za njega.“ „Učiniću to.“ „Lepo je što se vratio u grad. Možda će ovog puta ostati.“ „Moguće.“ Želeći da ona ode, pošao je oko tezge, spremajući se da je isprati do vrata, ali je ona otišla izvan domašaja, prema Kali. „Vi ste sa onim arheolozima?“ Kali se pomerila. „Tako je.“ „Delujete mi nekako poznato.“ „Tu sam već nekoliko nedelja.“ Pogledala je masnicu ispod zavese koju su činile šiške, ali nije uspela da nađe pristojan način da pita za to. „Moj zet je bio taj koji je iskopao onu lobanju koja je sve to pokrenula.“ „Ozbiljno? Mora da je to bio pravi doživljaj za njega.“ „Koštao ga je dosta posla. I mog muža.“ „Da. To je nezgodno. Žao mi je.“ Teri se opet namrštila, čekajući svađu ili raspravu. Zatim se premestila s noge na nogu. „Neki ljudi naokolo misle da je mesto prokleto jer remetite grobove.“ „Neki ljudi gledaju previše filmova u bioskopu jeze.“ Terine usne su se iskrivile pre nego što je bila u stanju da ih kontroliše. „Sve na stranu, Ron Dolan je mrtav. A to je nešto užasno.“ „Jeste. To nas je sve uzdrmalo. Nikada ranije nisam upoznala nekoga ko je ubijen. A vi?“ Bilo je taman dovoljno saosećanja, taman dovoljno spremnosti za tračarenje u Kalinom stavu da bi navelo Teri da se opusti. „Ne bih rekla. Osim što moj unuk ide u vrtić sa malim Kembelovim, a njegov otac je ubijen pri pljački bakalnice u Baltimoru. Jadničak. To te tera da zastaneš i zamisliš se, zar ne? Prosto nikad ne znaš.“
- 146 -
Ovo nije znala, shvatila je uznemirena Kali. Razgovarala je sa Lanom o intimnim detaljima sopstvenog života, ali nije znala kako je ova ostala udovica. „Ne, ne znaš.“ „Pa dobro, moram da idem. Možda ću dovesti Petija da pogleda to mesto gde kopate. Neki drugi klinci su svraćali.“ „Učinite to. Uvek nam je drago da pokažemo lokalitet, da objasnimo šta radimo i kako to radimo.“ „Nesumnjivo mi delujete poznato“, ponovila je Teri. „Bilo je prijamo razgovarati s vama. Doviđenja, g. Grogan. Očekujem vaš poziv.“ „Dan ili dva, Teri. Najbolje sada idite Pitu.“ Rodžer je sačekao da se vrata zatvore. „Veoma dobro ste se snašli“, rekao je. „Održavanje prijateljskog odnosa s lokalcima mi je u opisu posla. Dakle.“ Pokazala je na kartonsku kutiju i knjige raširene po tezgi. „Ima li ona išta spektakularno?“ „Ovaj Stajnbek će je usrećiti. Trebaće mi nešto vremena da pregledam ostale. Okrenuću znak na 'Zatvoreno' ako vam ne smeta.“ „Svakako.“ Zavukla je ruke u zadnje džepove dok je Rodžer odlazio do vrata, obrtao znak, zaključavao. „Ah, Dag me je pitao da li bih htela da svratim. Bila sam prilično zauzeta.“ „Ovo vam je neugodno.“ „Valjda jeste.“ „Da li biste hteli da dođete pozadi? Popijete kafu?“ „Naravno. Hvala.“ Nije je dotakao, niti napravio bilo kakav pokret da je uzme za ruku. Nije zurio niti se meškoljio. A njegova opuštenost navela je i Kali da se opusti dok su ulazili u zadnju sobu. „Ovo je lepo mesto. Udobno. Oduvek sam bibliofile zamišljala kao fanatike koji svoje knjige čuvaju zaključane iza stakla.“ „Ja sam oduvek arheologe zamišljao kao kršne mladiće koji nose safari šešire i istražuju piramide.“ „Ko kaže da ja nemam safari šešir“, uzvratila je i naterala ga da se nasmeje. „Hteo sam da dođem na lokaciju, da pogledam vaš rad. Da vas vidim. Ali nisam hteo da... navaljujem. Toliko je toga sa čime treba da se izborite istovremeno. Mislio sam da bi još jedan deka mogao da sačeka.“ „Dag je rekao da ćete mi se dopasti. Mislim da je u pravu.“ Nasuo je kafu i doneo je na stočić. „Mleko, šećer?“ „Zašto remetiti nešto dobro?“ „Kako ste se povredili po glavi?“ Povukla je svoje nove šiške. „Valjda ovo ipak ne završava posao.“ Krenula je da mu ispriča nešto zabavno, nešto luckasto, a onda uvidela da mu govori doslovnu istinu. „Bože. To je ludilo. Šta je šerif rekao?“ „Hjuit?“ Slegla je ramenima. „Ono što panduri uvek kažu. Da će se pozabaviti time. On će porazgovarati sa dvojicom momaka koji su gnjavili mene i Džejka kada smo tek stigli ovamo i koji su mi ukrasili kola kreativnim prostaklucima i crvenim sprejom.“ „Ko bi to bio?“ „Neki moroni koji se zovu Ostin i Džimi. Krupan momak, sitan momak. Seljačka verzija Stanlija i Olija.“ „Ostin Šeldon i Džimi Djuks?“ Odmahnuo je glavom i gurnuo naočare uz nos kada su kliznule naniže. „Ne, ne mogu to da zamislim. Oni nisu baš od najbistrijih, ali nijedan od
- 147 -
njih ne bi pucao na čoveka niti navalio na ženu, ako ćemo pravo. Znam ih otkad su se rodili.“ „Oni hoće da obustavimo projekat. I nisu jedini.“ „Gradnja više ne dolazi u obzir. Kati Dolan mi se javljala sinoć. To je Ronova udovica. Hoće da proda zemlju Društvu za zaštitu. Moraćemo da se potrudimo da bismo dostigli traženu cenu, ali ćemo to uraditi. Neće biti zidanja u Antietam Kriku.“ „To neće ni konzervacioniste učiniti popularnim.“ „Neće kod nekih.“ Osmeh mu je bio nečujan, samozadovoljan i vrlo privlačan. „A hoće kod drugih.“ „Samo nagađam, ali da li je neko mogao ubiti Dolana da bi njegovu ženu prinudio na prodaju?“ „Ponovo, ne mogu to da zamislim. A opet, i ne volim da zamišljam. Znam ovaj grad, njegove ljude. Mi ovde ne radimo tako.“ Ustao je da dohvati lonče i dospe im kafe. Napolju u prodavnici telefon je zvonio, ali ga je on pustio. „Bilo je puno onih koji su imali visoko mišljenje o Ronu, i puno onih koji nisu. Ali ne znam nijednog od tih koji bi mu rasturio lobanju i bacio ga u Sajmonovu rupu.“ „Ja isto mogu da kažem za svoju ekipu. Ne znam neke od njih onako dobro kako vi znate svoje susede, ali kopači nemaju običaj da potrebe lokalce zbog nesporazuma oko lokaliteta.“ „Volite svoj posao.“ „Aha. Sve vezano za njega.“ „Kada je tako, svaki dan je avantura.“ „Neki su malo veća avantura od ostalih. Trebalo bi da se vratim tome.“ Ali nije ustajala. „Mogu li prvo da vas nešto pitam? Na ličnom planu?“ „Naravno da možete.“ „Suzan i Džej. Šta se desilo među njima?“ Ispustio je dug uzdah i zavalio se. „Mislim, isuviše često, jedna tragedija povlači drugu. Bili smo izbezumljeni kada su te oteli. Užasnuti u toj meri da to ne mogu opisati.“ Skinuo je naočari kao da su iznenada postale preteške za njegovo lice. „Ko bi tako oteo nedužno dete? Šta će ti uraditi? Kako se to moglo desiti? Nedeljama smo samo o tebi mislili, brinuli, molili se. Bilo je nekih tragova, ali nisu vodili nikuda. Jednostavno je istina bila da si nestala bez traga.“ Zastao je na trenutak i uredno sklopio šake na sto. „Bili smo normalni ljudi, živeli običnim životima. Nije predviđeno da se takve stvari dešavaju normalnim ljudima koji vode obične živote. Ali se desila, i promenila nas. Promenila je Suzan i Džeja.“ „Kako? Mislim, sem onoga što je očito.“ „Naći tebe za Suzan je bio jedini cilj. Proganjala je policiju, išla na televiziju, pričala za novine, časopise. Oduvek je bila srećna devojka. Ne briljantno srećna, ako me razumeš. Samo zadovoljna, komotna u životu koji je vodila. Nije imala izuzetne i pokretačke ambicije. Htela je da se uda za Džeja, podiže porodicu, stvara dom. Želela je to, samo to, veći deo svog života.“ „Obične ambicije su temelj društva. Bez doma, nemamo strukturu na kojoj bismo gradili složenije nivoe.“ „Interesantan način da se to iznese. Struktura je nesumnjivo bila cilj. Za oboje. Džej je bio, a i dalje je, dobar čovek. Solidan, pouzdan. Dobar nastavnik kome je stalo do njegovog posla i njegovih učenika. Zaljubio se u Suzan, čini mi se, kada su imali po šest godina.“ „To je slatko“, rekla je Kali, „Nisam shvatila da su odrasli zajedno.“
- 148 -
„Suz i Džej. Ljudi su izgovarali njihova imena kao da su jedna reč.“ I kidalo mu je srce što više nisu jedno. „Nijedno od njih se nije ozbiljno zabavljalo ni sa kim drugim. Još više nego ona, Džej ceni ravan i miran put, a to je ono što su imali. Venčali su se, dobili Daga, Džej je predavao, Suzan je pravila dom. Dobili su svoju ćerku. Savršena slika. Mlad par, dvoje dece, lepa kućica u rodnom gradu.“ „A onda im se tlo izmaklo pod nogama.“ „Da.“ Nikada neće zaboraviti zvuk njenog glasa kada ga je pozvala. Tata, tata, neko je uzeo Džesi. Neko je uzeo moju bebu. „Stres je slomio nešto u njoj, i slomio nešto između nje i Džeja, što nijedno nije znalo kako da popravi. Oh, svađali su se oni ponekad dok su se zabavljali.“ Opet je stavio naočari. „Sećam se kako bi uletela u kuću posle izlaska, zaklinjući se da nikada više neće ni reč prozboriti sa tim Džejem Kalenom. A narednog dana, on bi stajao na vratima sa smetenim osmehom na licu.“ „Ali ovo nije bila svađa.“ „To je bila transformacija. Ona je oterala Džeja da se povuče u sebe, iako je Suzan terala da se otvori. Iznenada je ta mlada žena postala aktivista, sada je bila žena sa misijom. A kada nije aktivno radila na tvom pronalaženju, pohađala grupe za podršku i seminare, bila je užasno depresivna. Džej nije mogao da izdrži, ne onako kako je njoj bilo potrebno. Nije bio u stanju da je podstiče, ne onako kako joj je trebalo.“ „Mora da je to bilo gadno po Daga.“ „Bilo je. Što se našao zatečen između njih dvoje. Oni bi stvorili iluziju normalnosti na izvesno vreme, ali to nikada nije trajalo. Pokušavali su.“ Tada ju je dodirnuo, morao je. Lagano je položio prste na njenu nadlanicu. „Oni su oboje pristojni ljudi ispunjeni ljubavlju, koji su obožavali svog sina.“ „Da, to mogu da razumem.“ I pošto je razumela, prevrnula je šaku i preplela prste sa Rodžerovim. „Ali nisu mogli da iznova sagrade običan život kada im je deo nedostajao.“ „Ne.“ Uzdahnuo je. „Nešto bi pokrenulo Suzan - novi trag, novinski izveštaj o drugom nestalom detetu, i sve bi počelo iznova. Poslednjih nekoliko godina su živeli kao stranci, držali se na okupu radi Daga. Ne znam šta ih je navelo da pređu tu crtu u razvod. Nikada nisam pitao.“ „On je i dalje voli.“ Rodžer je napućio usne. „Da, znam. Po čemu ti znaš?“ „Po nečemu što je rekao kada je bila van prostorije. Načinu kako je to rekao. Žao mi je zbog njih, g. Grogan. Mada ne znam šta da preduzmem u vezi sa tim.“ „Ne postoji ništa što bi ti, ili bilo ko drugi, mogao da preduzme. Ne znam ljude koji su te odgajili, ali mora da su i oni pošteni ljudi ispunjeni ljubavlju.“ „Da, jesu.“ „Za sve što su ti pružili, ja sam zahvalan.“ Pročistio je grlo. „Ali su ti na rođenju nešto dali i Suzan i Džej. Ako možeš to da prihvatiš, da ceniš, to bi moglo biti dovoljno.“ Spustila je pogled na njihove prepletene prste. „Drago mi je što sam danas došla.“ „Nadam se da ćeš doći opet. Pitam se... Možda bi bilo prijatnije i tebi i meni ako bi me zvala Rodžer.“ „Okej.“ Ustala je. „Dakle, Rodžere, da li moraš da otvoriš ovog časa?“ „Jedna od pogodnosti kad poseduješ sopstveno mesto jeste što ponekad možeš da radiš šta ti je volja.“ „Ako si raspoložen, mogao bi da pođeš na lokalitet sa mnom. Organizovaću ti obilazak.“ - 149 -
„To je najbolja ponuda koju sam dobio u poslednje vreme.“ „Kali, hej!“ Jedva da se zaustavila na lokaciji kada je Bil Mekdauel doleteo, užurbano prstima češljajući neurednu kosu da je poravna. „Gde si bila?“ „Morala sam nešto da obavim.“ Izašla je. „Rodžer Grogan, Bil Mekdauel. Bil je jedan od diplomaca.“ „Aha, ćao“, uspeo je da zbrza Bil pre nego što se opet usredsredio na Kali. „Nadao sam se da ću danas moći da radim sa tobom. Opa! Šta se desilo s tvojim licem?“ Ona nije zarežala, jer bi to isuviše ličilo na režanje na veliko, neuredno štene koje ne ume da prekine da vam lupa o nogu. „Natrčala sam na nešto.“ „Oho. Je l' boli? Možda hoćeš da sedneš u 'lad. Mogao bi' da ti donesem nešto za piće.“ Otvorio je kapiju da ona prođe. „Ne, hvala ti. Nameravam da Rodžera provedem naokolo, a onda...“ Nije dovršila kada je videla da Džejk stoji stoji nos do nosa sa krupnim muškarcem iz bara. Onim pozamašnim koji je prefarbao njen „rover“. „Šta se, do đavola, ovde dešava?“ „Oh, taj tip? Tražio te je. Džejk mu se uneo u lice.“ Bil jedva da je pogledao nazad ka Džejku, svom zamišljenom rivalu za Kalina osećanja. „Imali smo ovde dovoljno nevolja i pre nego što je Džejk započeo nove.“ „Da je Džejk započeo nevolje, ta idiotska gorila bi mu bila na repu. Izvini, Rodžere, moram da se pobrinem za ovo. Bile, zašto ti ne pokažeš g. Groganu prostor za obradu kamena?“ „Svakako, svakako, ako to hoćeš od mene, ali...“ „Mogu ja da razgovaram sa Ostinom“, ponudio se Rodžer. „Nekada sam mu davao pepermint kada je bio klinac.“ „Mogu ja to. Neće potrajati.“ Krupnim koracima se uputila preko lokacije, kratko klimajući glavom kada bi je neko pozvao po imenu. Ali se odnekud stvorila Dori i povukla je za rukav. „Da li misliš da treba da pozovemo policiju?“, šištala je. „Da li misliš da treba da zovemo šerifa? Ako se potuku...“ „Onda su to njihova posla. Idi pomozi Frani sa otpadom od ognjišta neko vreme. Miči se s puta.“ „Ali, zar ne misliš... Šta ti s desilo s licem?“ „Samo se sklanjaj s puta.“ Kali je bila spremna na sve u vreme kada je stigla do Džejka i Ostina. „Čujem da ste me tražili“, počela je. „Imam ček za vas. Samo sam došao da donesem ček. Za štetu.“ Bez reči je pružila ruku. Kada ga je iskopao iz džepa, spustio joj ga u ruku, Kali ga je razvila i pročitala iznos. Poklapao se sa procenom koju je dala Hjuitu. „Fino. A sad odlazi vrlo daleko.“ „Imam nešto da kažem.“ Promrdao je ramena. „Reći ću vam baš ko što sam rek'o njemu.“ Cimnuo je palcem ka Džejku. „I baš ko što sam rek'o Džefu, šerifu Hjuitu. Sinoć sam bio kod kuće. U krevetu sa svojom ženom od jedan'es sati. Nisam čak ni gled'o kasne vesti ni Lena jer me ček'o pos'o jutros. Pos'o koji mi nedostaje ovde, da kažem odma'. E sad, možda smo Džimi i ja preterali sa tvojim terencem...“ „Možda?“ Džejkov glas je bio mnogo, mnogo tih da bi to bilo bezbedno. Mišići u Ostinovoj vilici su zaigrali. „Preterali smo, i dajemo naknadu za to. Al' ja ne nasrćem na žene naokolo, niti idem da pucam na ljude, pobogu. Niti to radi Džimi. Džef, - 150 -
on dolazi 'de radimo danas, kaže nam da mora da kažemo 'de smo bili sinoć, oko ponoći, i šta smo radili i može li neko da se zakune da govorimo istinu.“ Izraz obamrlosti na njegovom licu bio je ono što je nateralo Kali da obuzda temperament. „Da niste upropastili moj auto, Hjuit vas ne bi brukao na poslu. Cenim da smo sada kvit, pošto je prilična bruka voziti naokolo sa 'lezbo ludaja' na haubi.“ Ostin je pocrveneo dok mu lice nije izgledalo kao krvlju poprskani mesec. „Izvinjavam se zbog toga. U svoje i Džimijevo ime.“ „Ti si izvukao kraću šibicu?“, upitao je Džejk. Kratak trzaj Ostinovih usana bio je priznanje. „Bacali smo novčić. Ne znam šta se desilo sinoć, ali vam se kunem da u životu nisam ruku podigao na ženu. Nijednom“, rekao je brzo pogledavši Kalino čelo. „Niti sam u nekog pucao. Ne želim da ste ovde, to vam otvoreno kažem u lice. Ron Dolan, on je bio dobar čovek i moj prijatelj. Ono što se njemu desilo... To nije pravedno. Prosto nije pravedno.“ „U tome se slažemo.“ Kali je zavukla ček u džep. „Čini mi se da su možda ljudi u pravu. Kad kažu da je ovo mesto prokleto.“ S nelagodom je pogledao prema bari. „Ne mogu da kažem da bih ovde sada radio i inače.“ „To možeš da ostaviš nama. Bilo pa prošlo“, dodala je i pružila ruku. Ostin je na tren delovao zbunjeno, a onda je oprezno uzeo njenu ruku u svoju. „Muškarac koji tako tresne ženu“, rekao je uz trzaj glave prema njenom čelu, „zaslužuje da mu se ruka polomi.“ „I tu se slažemo“, rekao mu je Džejk. „Pa... to je sve što imam da kažem.“ Još jednom je klimnuo, a onda se odvukao preko lokaliteta. „Pa, to je bilo zabavno.“ Kali se potapšala po džepu. „Nema teorije da je taj moron pucao na tebe. Zašto si se spremao da ga izazoveš?“ „Ušetao je nadrndano tako da sam se osećao obaveznim da to promenim. Rekao je da nema koji kurac da priča sa mnom i tako to, što je, prirodno, značilo da moramo neko vreme da razmenjujemo uvrede. Nešto što je moglo da preraste u divnu, krvavu zabavu pokvarilo se onog časa kada si ušetala i kad sam video tvoju facu.“ Džejk je pružio ruku i nežno prešao preko njene čvoruge. „Nadam se da je ovo novi imidž, a ne pokušaj da sakriješ čvorugu.“ „Umukni.“ „Zato što imidž nije loš, ali je pokušaj prikrivanja očajan.“ Sagnuo se i nežno prineo usne posekotini. „Kako se osećaš danas?“ „Kao da sam se sudarila s drvetom.“ „Kladim se da je tako. Ko je onaj stari?“ Pogledala je nazad prema mestu gde se Rodžer šćućurio u segmentu između Bila i Mata. „Rodžer Grogan. Suzanin otac. Otišla sam da popričam s njim jutros. On je... prilično neverovatan. Provešću ga okolo.“ „Upoznaj me.“ Uzeo ju je za ruku. „Mi ćemo ga provesti okolo.“ Samo je pojačao stisak kada je pokušala da se otrgne. „Budi fer. Bila isteruje iz kože kad te makar dodirnem.“ „Ostavi klinca na miru. On je bezopasan.“ „Hteo bi da ti gricka nožne prste dok te obožava pred tvojim nogama.“ Namerno je prineo njene prste svojim usnama. „Da ima pištolj, ja bih krvario iz nekoliko rana u ovom času.“ „Ti si zloban kučkin sin.“
- 151 -
Nasmejao se i pustio njenu ruku samo da bi joj ruku prebacio oko ramena. „To je ono što ti se kod mene dopada, dušo.“ Kali je upravo pošla po svoj alat narednog jutra, u mislima razmatrajući svoj sektor za taj dan, kada je Lana stigla. Pomalo zabavljena, Kali ju je posmatrala kako prolazi kroz kapiju, gleda u svoje lepe potpetice, koluta očima i polazi preko polja. „Zar nije prerano advokatima da se muvaju naokolo?“, doviknula je Kali. „Nije kada advokat ima dete koje treba odvesti u vrtić i psa koga treba odvesti veterinaru.“ Nagnula je naočare za sunce kada je prišla i trgla se kada je zagledala Kalino čelo. „Jao.“ „Možeš to da kažeš još jednom.“ „Htela bih da naglasim da je pomalo posramljujuće kada o noćnim avanturama svog klijenta saznajem iz druge i treće ruke. Trebalo je da me pozoveš.“ „Ne znam koga da tužim za ovo.“ „Policija nema osumnjičenih?“ „Policija mora da se naradi da bi nešto postigla. Ako nađu pištolj iz kog je pucano, valjda će imati osumnjičenog.“ „Zašto nisi uplašena?“ „Jesam. Džejk je rekao da ga je hitac promašio metar i po, i moram da verujem da to nije slagao. Ali je činjenica da je neko bio tamo napolju i pucao. Neko je bio i ovde, radeći nešto još gore.“ „Da li misliš da su povezali incidente?“ „Izgleda da šerif ne misli da su povezani, ali on ne priča puno. To je samo nagađanje. Neki ljudi ne vole što smo ovde. Jedan od načina da nas oteraju jeste da upropaste projekat. Leš i pucnjava su dobar način da ga upropaste.“ „Imam neke vesti koje te neće učiniti ništa srećnijom.“ „Istražitelj.“ „Počećemo od njega. Karlajlov sin nije bio predusretljiv. Rekao je istražitelju da ne zna gde je njegov otac, a i da zna, to nisu istražiteljeva posla.“ „Hoću da nastavi.“ „Kinta je tvoja.“ „Imam još neku koju mogu da potrošim.“ Bučno je izdahnula. „Jedva još neku“, priznala je. „Ali mogu to da istrpim još par nedelja.“ „Samo mi reci kada treba da proverimo troškove. Sviđaju mi se šiške, usput.“ „Stvarno?“ Kali ih je malo povukla. „Nerviraće me kad počnu da mi padaju u oči.“ „Zato su izmišljeni frizerski saloni. Naredni deo mog jutra posvećen je gradskim tračevima.“ „Treba li da donesem kafu i kolače?“ „Možeš da se popneš ovamo. Ako ja siđem tu, ove cipele će biti za bacanje.“ Pogledala je okolo po terenu dok je Kali odlagala alat. Čulo se, kao i uvek, zveckanje alata po kamenu, njegov fijuk po zemlji. Preko toga se prelivala izmešana muzika. Bilo je vrelo, ona vrsta vreline od koje se osećala ulepljenom dva minuta po izlasku na otvoreno. Mogla je da namiriše znoj, sredstvo protiv insekata, zemlju. Nije imala predstavu da će sve ovo napredovati tako ujednačeno. Tako mnogo kvadrata i pravougaonika je iskopano. I rovovi su nastajali tačno izmereni, metar po metar.
- 152 -
Bilo je tu alata na gomilama, lopata i mistrija, širokih četki. Platnene torbe su bile razbacane tu i tamo. Neko je tablu za beleške spustio preko fotoaparata. Da ostane u senci, nagađala je. Gotovo u svakom segmentu su bili termosi i flaše s vodom, i skinute košulje koje su se pržile na suncu. „Šta oni rade tamo?“ Kali je pogledala prema mestu gde su Džejk i Dori stajali blizu jedno drugom. „Džejk flertuje sa seksi fotografom projekta.“ Zatim je slegla ramenima, iznenađena što joj se ne navlači zeleni oblak ljubomore preko očiju kada je primetila kako on s lakoćom dodiruje Dorino rame, njenu ruku. „Verovatno joj objašnjava šta hoće od slika, koje uglove.“ Odsutno, protrljala je malu ogrebotinu na svojoj nadlanici. „Nalazili su komade grnčarije u tom području.“ „Moraću da bacim pogled pre nego što odem. Dakle...“ Opet je pažnju vratila na Kali. „Išla si juče da upoznaš Rodžera.“ „Tako je. Pa šta? Dopada mi se.“ „I meni. Veoma. Posle toga si ga odvela nekuda.“ „Izvela sam ga da vidi iskopavanje. Šta to menja?“ „Neko je bio u radnji kada i ti.“ „Da, imala je neke knjige koje je htela da proda.“ Kali se sagla po svoj termos sa ledenim čajem. Pošto nije mogla da nađe čašu, potegla je pravo iz termosa. „Ona je rekla da je tašta tipa koji je iskopao prvi artefakt. Zašto te to interesuje?“ „Prepoznala te je.“ „Šta, sa televizije?“ Trebao joj je samo momenat da svari tu novost. „To je prosto nemoguće. Nema teorije da je sa mnom ćaskala dva minuta i utvrdila da sam Džesika Kalen.“ „Ne znam koliko je trajalo, ali je počela da to sklapa u celinu. Zapazila je da je Rodžer zatvorio radnju nakon što je izašla. I slučajno ga je videla da ide sa tobom posle. Po onom koliko kapiram, ona je to pomenula još nekom, i taj još neko te je video da dolaziš u moju kancelariju sa Suzan. I video Džeja tamo. Ovo je mali grad, Kali. Ljudi poznaju ljude, i ljudi pamte. Već se zamajava priča da si ti izgubljena ćerka Suzan i Džeja. Mislila sam da treba da znaš da bi rešila kako da se postaviš. Kako da se ja postavim.“ „O, pobogu.“ Kali je svukla šešir i bacila ga na zemlju. „Ne znam. Šema 'bez komentara' neće upaliti. 'Bez komentara' samo navodi ljude da misle da tačno znaju šta to nećeš da komentarišeš.“ „Ako glas stigne do medija, to je neizbežno. Trebaće ti neka izjava. Kalenovima će trebati izjava. Kao i tvojim roditeljima. I svi treba da rešite koji stav da zauzmete.“ Zurila je preko radilišta. Džejk se pomerio, zapazila je, čučnuo tamo gde je Frani radila sa Čakom. Džejkova ruka se lako oslonila na Franina leđa. Bil je sada bio sa Dori i nije zaklapao. Kako se čini, Dori nije bila ni izbliza tako zadovoljna njegovim društvom u poređenju sa Džejkovim. Poželela je da nema preče stvari za razmišljanje od malih drama u svojoj ekipi. „Ne želim da govorim medijima. Ne želim svoje roditelje da izlažem tome.“ „Nećeš imati izbora, Kali. To je bila velika priča u svoje vreme. A Suzan je slavna ličnost u ovom kraju. Treba da se pripremiš.“ „Niko se ne priprema za redaljku. Jednostavno to obaviš. Da li Suzan zna?“ „Sa njom imam zakazano za jedan sat. Ono što već ne zna, ja ću joj reći.“ Kali je podigla svoj šešir i nabila ga nazad na glavu. „Treba mi taj spisak. Imena njenog doktora, sestara, bilo koga ko je sa njom delio sobu u vreme porođaja. Nisam htela da na nju navaljujem s tim.“ - 153 -
„Ali bi volela da ja to učinim.“ Lana je klimnula glavom. „Nema problema.“ „Daj mi adresu i broj telefona Karlajlovog sina. Možda ću ja nekako uspeti da ga ubedim da progovori. Treba da pozovem svoju majku, upozorim je nekako. Svoju majku“, rekla je kada je Lana nastavila da ćuti. „Suzanu ću prepustiti tebi.“ „Razumem.“ „Pomaže kada te neko razume. Izgleda da razume i Rodžer. On mi je sve olakšao.“ „On je izuzetan čovek. I možda, ne znam, genetski je možda nešto poput ovoga manje stresno za muškarca nego za ženu. Za majku. Znam da je ovo Daga puno poremetilo, ali on je u stanju da se kontroliše.“ „Nešto se zbiva između tebe i njega?“ „Hmm. Definicija tog 'nešto' je i dalje nebuloza, ali da, mislim da se zbiva. Da li je to problem?“ „Za mene nije. To je samo sumanuto, još jedna čudna povezanost. Odaberem advokaticu koji nešto petlja sa mojim bratom po rođenju. Ulećem u nešto što bi mogao biti jedan od najznačajnijih projekata u mojoj karijeri. Prvo mog bivšeg muža dovuku na isto mesto, a onda saznajem da sam rođena bezmalo da pljuneš od mesta na kome radim. Ispada da je moja biološka majka pokretačka snaga iza mojih omiljenih čokoladnih kolačića, a nepoznato lice ili nepoznata lica ubacuju ubistvo i nasilje u ceo miks. Bilo koji od tih faktora bi sam po sebi bio čudan. A tek ako ih strpaš zajedno i...“ „Redaljka.“ „Nema isti prizvuk kada ti to kažeš, ali da, to ti je to. Uzmi taj spisak od Suzan“, rekla je Kali trenutak kasnije. „Vreme je da segmentiramo ovaj projekat i pređemo na ozbiljno kopanje.“ Suzan je saslušala sve što je Lana imala da kaže. Poslužila je čaj i kolače. Spremila je uredno organizovan, na kompjuteru otkucan spisak imena iz prošlosti. Ostala je apsolutno mirna dok je Lanu ispraćala do vrata. Zatim se okrenula nazad Džeju. „Tražila sam od tebe da budeš ovde jutros jer je Lana rekla da je važno da razgovara sa oboma. A onda ti ne progovaraš. Ne daješ nikakav doprinos.“ „Šta si htela da kažem? Šta si htela da preduzmem? Ti si se već pobrinula za sve.“ „Da, pobrinula sam se za sve. Baš kao i uvek.“ „Ne dopuštaš mi da ti pomognem. Baš kao i uvek.“ Stegla je šake u pesnice, a onda prošla pored njega ka kuhinji. „Samo idi, Džej. Samo idi.“ Zamalo da to učini. To mu je rekla nekoliko godina ranije. Samo idi, Džej. I on je to uradio. Ali je ovog puta pošao za njom, uzevši je za ruku kada su stigli do kuhinje. „Tada si me isključila, i isključuješ me sada. A nakon što to učiniš, gledaš me s prezirom. Šta hoćeš, Suzan? Sve što sam oduvek radio bilo je da ti pružim ono što hoćeš.“ „Hoću svoju ćerku nazad Hoću Džesi.“ „Ne možeš da je imaš.“ „Ti ne možeš, jer nećeš da učiniš ništa oko toga. Jedva da si porazgovarao s njom u Laninoj kancelariji. Nijednom je nisi dotakao.“ „Nije želela da je dotaknem. Da li misliš, da li stvarno misliš da me to ne ubija?“ „Mislim da si je otpisao pre mnogo vremena.“ „To je sranje. Tugovao sam, Suzan, i bolelo me je. Ali ti nisi videla, nisi čula. Za tebe nije bilo ničega sem Džesi. Nisi mogla da budeš moja žena, nisi mogla da mi budeš
- 154 -
ljubavnica. Nisi mogla da mi budeš čak ni prijatelj jer si bila isuviše rešena da budeš njena majka.“ Reči su bile kao brze, oštre strele koje su pogađale njeno srce. Nikada ranije nije govorio slične stvari. Nikada nije izgledao tako ljutito, tako povređeno. „Bio si odrastao čovek. Ti si bio njen otac.“ Otrgla se i počela da skuplja pribor za čaj rukama koje su se tresle. „Ti si se isključio od mene kada si mi najviše trebao.“ „Možda i jesam. Ali si to učinila i ti. I ti si meni bila potrebna, Suzan, a nisi mi se našla pri ruci. Hteo sam da pokušam da održim ono što smo imali zajedno, a ti si bila voljna da žrtvuješ sve to zarad onog što smo izgubili.“ „Ona je bila moja beba.“ „Naša beba. Pobogu, Suz, naša beba.“ Njen dah je postao iscepkan. „Hteo si daje zameniš.“ Odmakao se kao da ga je ošamarila. „Glupo je to reći. Glupo i okrutno. Hteo sam da imam još jedno dete s tobom. Ne zamenu. Hteo sam da opet budemo porodica. Hteo sam svoju suprugu, a ti nisi htela da mi dopustiš da te dotaknem. Izgubili smo svoju ćerku, Suzan. Ali sam ja izgubio i suprugu. Izgubio sam svog najboljeg prijatelja, izgubio svoju porodicu. Izgubio sam sve.“ Ona je obrisala suze. „Nema svrhe u tome. Treba da izađem i vidim Džesiku-Kali.“ „Ne, nećeš.“ „Ma šta to pričaš? Zar nisi čuo šta je Lana rekla? Ona je povređena.“ „Čuo sam šta je rekla. A rekla je i da ljudi počinju da pričaju, i da će je to dovesti u težak položaj. Ako odeš tamo na lokaciju, ljudi te vide i samo dolivaš ulje na vatru tračevima.“ „Baš me briga da li ljudi tračare. Ona je moja ćerka. Zašto da ljudi to ne znaju?“ „Jer je njoj stalo, Suzan. Jer ćeš je, ako odeš tamo, poterati mnogo dalje. Jer ako ne čekaš da ona dođe tebi, ako joj ne dozvoliš da povuče crte, izgubićeš je po drugi put. Ona nas ne voli.“ Njene usne su drhtale. „Kako možeš to da mi kažeš? Voli nas. Duboko u sebi, ona nas voli. Mora.“ „Mrsko mi je da ti to kažem. Mrzim da te povređujem. Radije bih se opet sklonio u stranu, opet otišao, nego da ti izazovem samo jedan trenutak bola. Ali ako to ne kažem, to će te samo još više povrediti.“ Uhvatio je njene ruke, pojačao stisak kada je pokušala da se odmakne. Kao što je trebalo da čini, pomislio je, sve vreme. Trebalo je da pojača svoj stisak na njoj. „Ona nas žali. Oseća obavezu prema nama. I možda, ako joj damo dovoljno vremena, dovoljno prostora, osetiće i nešto više.“ „Želim da ona dođe kući.“ „Dušo.“ Pritisnuo je usne na njeno čelo. „Znam.“ „Želim da je zagrlim.“ Stežući ruke čvrsto oko svog struka, Suzan se zaljuljala. „Hoću da opet bude beba da bih mogla samo da je grlim.“ „I ja sam to želeo. Znam da mi ne veruješ, ali želeo sam to svim srcem. Samo da... da je dodirnem.“ „Oh, Džej.“ Podigla je šaku i prstom obrisala suzu sa njegovog obraza. „Tako mi je žao. Tako mi je žao.“ „Možda, samo sada jednom, možeš da zagrliš mene umesto nje. Ili da meni dopustiš da zagrlim tebe.“ Obgrlio ju je sa obe ruke. „Samo me pusti da te držim, Suzan.“ „Pokušavam da budem jaka. Pokušavala sam da budem jaka svih ovih godina, a sada ne mogu da prestanem da plačem.“ - 155 -
„To je u redu. To smo samo nas dvoje. Niko ne mora da sazna.“ Bilo je tako davno, pomislio je, kada ga je poslednji put pustila ovako blizu. Otkad je osećao njenu glavu na svom ramenu. Otkad je savila ruke oko njega. „Mislila sam... prvi put kada sam otišla da je vidim, mislila sam da je dovoljno što znam da je naša beba dobro i na sigurnom. Da je porasla tako lepa, tako pametna. Mislila sam da će to bih dovoljno, Džej. Ali nije. Svakog sam dana želela više. Pet minuta nazad, zatim sat. Dan, a onda i godinu.“ „Ona ima divne šake. Jesi li videla? Malo su izgrebane - valjda od njenog posla. Ali ima one uske šake, duge prste. I pomislio sam, kada sam ih video, pomislio sam, oh, uzimali bismo joj časove klavira. Sa takvim šakama bi trebalo da svira klavir.“ Polako, pažljivo, ona se odmakla. Zatim je uokvirila njegovo lice svojim šakama i podigla ga. Plakao je - nečujnim suzama. Oduvek je bio tih, prisećala se, kada očekuješ oluju tuge ili radosti. Sada se sećala da je plakao baš ovako pri rađanju njihove dece. Sa šakom priljubljenom uz njenu i suzama koje su mu tekle niz obraze, nije ispuštao nikakav zvuk. „Oh, Džej.“ Slušajući srce, dotakla je usnama njegove vlažne obraze. „Ona svira violončelo.“ „Stvarno?“ „Da. Videla sam ga u njenoj motelskoj sobi, a postoji i kratka biografija na internetu, priključena uz neki projekat na kom je radila. Tamo kaže da svira violončelo. I da je diplomirala uz pohvalu na Karnegi Melonu.“ „Je li?“ Pokušavao je da se sabere, ali mu je glas bio piskav i iskidan dok je izvlačio maramicu. „To je teška škola.“ „Da li bi voleo da vidiš to odštampano? Ima i njena slika. Izgleda tako intelektualno i ozbiljno.“ „Voleo bih.“ Klimnula je glavom, pošla prema kompjuteru. „Džej, znam da si u pravu, o tome da nam ona dođe, o njenom definisanju šta ćemo biti jedno drugom. Ali je tako teško čekati. Tako je teško kada je tako blizu, da se čeka.“ „Možda ne bi bilo tako teško ako bismo čekali zajedno.“ Ona se nasmešila, kao što se nekada nasmešila kada ju je njen najbolji prijatelj prvi put poljubio. „Možda ne bi.“ Bilo je nužno izvesno manevrisanje. Uvek je i bilo kada je reč o Daglasu, pomislila je Lana. Ipak, ne samo da ga je ubedila za još jedan izlazak, već ga je nagovorila da se nađu u stanu nad knjižarom. Htela je da vidi gde on živi, ma koliko to bilo privremeno. I mislila je da bi mogli da počnu da definišu šta je ono nešto što je začeto između njih. Doviknuo je „uđi“ kada je pokucala na spoljni ulaz. To je navika u Vudsborou, pretpostavila je, da se ne zaključavaju vrata. Ta nije bila od onih koje je usvojila, čak i posle više od dve godine. Isuviše sam gradska devojka, zaključila je dok je otvarala vrata. Sofa u dnevnoj sobi imala je vrećasti teget prekrivač, a jedina stolica uz nju bila je u lovačkoj zelenoj, sa izlizanim naslonima za ruke. Izbor boja izgleda nije imao ništa zajedničko sa tepihom, koji je bio u smeđim i narandžastim pletenicama. Možda je on daltonista. Tu je bio šank u visini struka, koji je razdvajao prostor za dnevni boravak od kuhinje. A kuhinja je, primetila je odobravajući, besprekorna. Ili ceni čistoću ili ne kuva. Mogla je da preživi obe opcije. - 156 -
„Stižem za minut“, doviknuo je iz susedne sobe. „Samo moram ovo da završim.“ „Ne žuri.“ To joj je dalo vremena da zabada nos naokolo. Bilo je nekoliko uspomena na stare dane razbacano na sve strane. Trofej za najkorisnijeg igrača u godini za školski šampionat u bejzbolu, vrlo izlizana bejzbol rukavica, nešto što je ličilo na model katapulta. I, naravno, knjige. I to je naišlo na njeno odobravanje, ali je izbor slika na zidovima bio taj koji je probudio njenu zavist i naterao je da se još više zapita o ovom muškarcu. Tu su bile reprodukcije Muhine Četiri godišnja doba, Voterhausova sirena i Pariševa Ekstaza i zora. Čovek koji je ovoliku lepotu stavio na svoje zidove i sačuvao školski trofej u bejzbolu zaslužuje da se upozna bolje. Za početak je otišla do vrata spavaće sobe. Vrlo jednostavan krevet, zapazila je. Bez naslona za glavu i sa izgužvanim plavim prekrivačem navučenim bez ikakvog reda. A komoda je izgledala kao porodično nasleđe, tamni, ostareli mahagoni sa mesinganim ručkama. Nema ogledala. Radio je na laptopu na ofucanom metalnom stolu, prsti su mu se efikasno kretali po tastaturi. Nosio je crnu majicu, farmerke i, na njenu fasciniranost, naočare sa okvirom od kornjačinog oklopa. Osetila je blago zavijanje požude u stomaku i ušla u sobu. Kosa mu je bila mokra, zapazila je, sada već sasvim malo. Mogla je da namiriše zaostali miris sapuna od tuširanja koje je sigurno obavio nedavno. Popustila je impulsu i, stajući iza njega, prošla prstima kroz svu onu tamnu, vlažnu kosu. Trgao se, okrenuo u stolici i zurio u nju kroz sočiva. „Izvini. Zaboravio sam. Samo sam hteo da završim ovaj inventar... Šta?“, rekao je kada je ona nastavila da stoji, nastavila da se smeška. „Nisam znala da nosiš naočare.“ „Samo za rad. Na računaru. I za čitanje. I tako to. Jesi li poranila?“ „Ne, tačno na vreme.“ Izgledao je malčice nervozan što je ona tu, u njegovoj spavaćoj sobi. A pošto jeste, ona se osetila moćnom. „Mada nema razloga za žurbu. Film neće početi još ceo sat.“ „Jedan sat. Tako je.“ Ona je još bila u advokatskoj odeći. Sa tankim prugama. Šta je to sa tankim prugama na ženi? „Trebalo je prvo da pokupimo nešto za jelo.“ „Trebalo je.“ Dopalo joj se kako su mu se oči razrogačile kada mu je sela u krilo. „A mogli bismo i da ostanemo ovde. Mogu nešto da sprčkam ovde.“ „Nema mnogo toga za...“ Nije završio kada je ona spustila usne i počela da zadirkuje njegove. „Nema mnogo, ali ćemo se verovatno snaći. Ako je to ono što želiš.“ Prešla je rukama uz njegove grudi i spojila ih iza njegovog vrata. „Gladan?“ „O, da.“ „Za šta si raspoložen?“, upitala je, a onda se nasmejala kada su njegove usne poletele na njene.
- 157 -
Šesnaest
Uvila se oko njega. Opkolila ga, bilo je jedino o čemu je mogao da misli dok su mu njen ukus, njen miris, njen oblik mutili čula. Bilo je to kao da ga je nešto opselo, i počelo je onog trena kada se izdigla na prste i svojim usnama dotakla njegove pred restoranom. Nije bio siguran da li želi da tu požudu istera iz svog tela ili da je razbukti još više. Jedino je znao da želi još nje. Sada. „Dopusti...“ Stolica je zloslutno zaškripala pod težinom njih dvoje. Nekom automobilu je puklo iz auspuha na ulici. A jedino o čemu je mogao da misli bilo je koliko brzo želi da zavuče ruke između njih, da sredi dugmad njene košulje i pronađe je. „Nameravam.“ Srce joj je lupalo, žestok, jak puls joj je ispunjavao grudi, grlo. Obožavala je taj osećaj - žestoko pumpanje života. Odlepila se da njegovim rukama da prostora da se bace na posao. „Napalila sam se na naočare, znaš.“ „Nikada ih više neću skidati.“ „To je u redu.“ Laganim pokretom je prstima prošla kroz njegovu kosu, a onda mu skinula naočare, uredno im sklopila drške. Položila ih je na sto dok je on otkopčavao dugmad njene bele košulje. „Već su obavile posao.“ „Mogao bih isto da kažem za tanke pruge. Načisto su me dotukle.“ „Odelo je od braće Bruks.“ „Bog ih blagoslovio.“ Bila je tako savršena - gotovo sićušna, kože glatke i bele kao mleko. Mogao je da je posrče kao mačka. „A zašto mi ne...“ Strgao je sako sa njenih ramena, pustio da joj se zakači za laktove. Košulja joj je bila raširena, a grudnjak ispod bio je glatka svila na mekoj, suptilnoj izbočini. „To je za tebe lep pogled“, rekao joj je i napao njeno grlo zubima. Mirisala je sveže i krajnje ženstveno. Brzi otkucaji njenog bila pod njegovim usnama bili su brutalno uzbuđenje. Ruke su joj bile zarobljene i koža izložena. Bilo je nečeg tamnog i erotičnog u toj brzoj promeni kontrole, u toj trenutnoj predaji moći njemu. Dopustila je sebi da se prepusti tome, i raskošnoj panici kada su se njegove usne vratile da zaposednu njene. Ustao je pokretom tako skladnim i fluidnim da je ostala bez daha. Bilo je u njemu snage koju nije očekivala i od koje joj je puls preskakao dok ju je nosio, dok su njegove usne nastavljale napad. Zatim se našla pod njim na krevetu, ruku upetljanih u sako, zarobljenica njegovog tela i predivno bespomoćna. Povukao je, i njene ruke su bile oslobođene. Pre nego što je stigla da ih pruži ka njemu, on se okrenuo, i onda je prevrnuo na stomak. „Nemam ništa protiv braće Bruks“, rekao je dok je polako spuštao rajsferšlus njene suknje. „Ali je ovde malo gužva dok su tu. Prosto ćemo ih se otarasiti.“ Pogledala je nazad preko ramena, i čuperak joj je pao preko oka. „Isto bih mogla da kažem za leviske.“ „Posvetićemo im minut.“ Svukao je košulju i prešao prstom duž njene kičme. „Lepa leđa, pravni zastupnice.“ - 158 -
Povukao je suknju preko njenih kukova, nadole, i skinuo je. Nosila je čarape koje su se na butinama završavale malim čipkanim rubovima, i beli satenski pojas za koji je ozbiljno sumnjao da dolazi od dostojanstvene braće Bruks. „A i ostatak može da prođe.“ Nasmejala se, zaustila da kaže nešto kratko i pametno. A samo je zaječala kada su njegove usne prešle istu stazu niz kičmu. Njegovi prsti su prelazili od pregiba njenog kolena do ruba čarape, a njeni su se ukopali u čaršav. „Znaš, više nikada neću moći da te vidim u nekom od tih advokatskih kostima a da ne pomislim šta se zbiva pod njim.“ Njegova usta su već bila pri dnu njenih leđa, krećući se još niže. „Neće mi smetati.“ Gurkao ju je po platou zadovoljstva tako da su joj se mišići opustili, udovi omlitaveli. Bilo je to kao klizanje kroz gustu sivu maglu, poniranje u nju bez pomisli na odredište. Kome treba moć, pitala se dok su se pramenovi magle približavali, kada možeš prosto da... utoneš. Čuo je njen uzdah, osetio kada je postala nesposobna za pokret. Njeno telo mu je prepušteno za istraživanje, za probanje, za uživanje. Uzak struk, duge butine, taj ugodni miris koji joj je se lepio za kožu kod lopatica. Raskopčao joj je grudnjak i protrljao usne po koži. Ona samo što nije počela da prede. Okrenuo ju je polako, probao njene usne, njen vrat, a onda njene dojke. Meka, mirišljava, svilenkasta i sa vrelinom koja je upravo počela da rumeni tu divnu kožu. Njene ruke su ga gladile - njegovu kosu, njegova ramena, njegova leđa. Kada je uzdahnula uz njegove usne, povukao je majicu naviše, skinuo je preko glave i bacio je u stranu. I od klizanja kože po koži je uzdrhtala. Strpljiv, sanjivo je pomislila, i oh, tako temeljan. Evo muškarca koji gleda da pruži koliko i da uzme, da zadovolji kao i da uživa. Onog koji njeno telo može naterati da treperi i da joj zaustavi srce. I zbog toga, izvila se da mu pruži više. Stenjala je njegovo ime kada su njegove usne, njegove šake postale nestrpljivije. Brže sada, samo malo brže, raspaljujući vatre koje su već tinjale, zadirkivanjem pretvarajući strpljivost u hitnost i sanjivo u zahtevno. Pritisnuo je šaku uz nju, bacajući ih oboje na muke dok nije kliznuo prstom pod saten i u nju. Njeni nokti su se zakopali u njegova ramena. Gledao je kako njene oči postaju neprozirne, i ono divno crvenilo po njenoj koži. Njen krik je uhvatio svojim ustima, naslađujući se njenim usnama kada je naišao. Uzbuđenja su se kotrljala kroz nju, prebrzo da bi ih mogla razdvojiti, prevelika da bi ih zadržala. Borila se sa dugmetom njegovih farmerki. Bože, želela ga je celog, htela je to bezumno poniranje. Kukovi su joj se nestrpljivo mrdali kada ga je oslobodila, kada je sklopila prste oko njega. „Dag, Daglase“, ponavljala je i vodila ga u sebe. Užitak je proleteo kroz njega kao projektil, čist sjaj toga što je ispunjava, što ga njena vlažna vrelina okružuje. Borio se sa željom da hara i kretao se polako, uživajući u svakom uzdrhtalom podizanju, svakom grčevitom spuštanju njihovih tela. Još je bilo svetlo. Poslednji mirni zraci su treperili kroz otvoren prozor, po njenom licu. Gledao je kako joj se trepavice mrdaju i kako puls bije u njenom vratu kada je glavu zabacila nazad. Kako užitak narasta sa svakim sporim, dubokim zaveslajem.
- 159 -
Znao je da se ona grčevito drži, kao i on, za poslednju klizavu ivicu razuma. Kada je osetio kako se ona stiska oko njega, spustio je ponovo usne na njene i strmoglavio se. „Dag?“ Lana je puštala njegovu kosu da joj polako promiče između prstiju, i pogledala kroz prozor. Sa mesta gde je ležala mogla je da vidi sjaj uličnih svetiljki koje su se palile. „Hm. Da.“ „Imam nešto da kažem o ovom.“ Dugo je uzdahnula i istegla se najbolje što je mogla prikucana njegovom težinom na madrac. „Mmmm.“ Usne su mu se iskrivile oko njenog vrata. „To je prilično dobar opis.“ „Sada pretpostavljam da ti dugujem večeru.“ „Valjda je tako. Da li to znači da ćeš opet da obučeš tanke pruge i opet me napališ?“ „Zapravo, nameravala sam da te pitam imaš li košulju koju mogu da pozajmim da bih pogledala šta mogu da učinim sa onim što imaš u kuhinji.“ „Imam košulju, ali te upozoravam da nema puno toga u kuhinji.“ „Mogu puno toga da napravim od malo stvari. Oh, imam i još nešto da kažem.“ Ovog puta je podigao glavu i pogledao dole ka njoj. „Šta?“ „Imam bebisiterku do ponoći. Zato se nadam da imaš nekih proteina u kuhinji jer još nisam završila s tobom.“ Nasmešio joj se - ushićen, polaskan, uzbuđen. „Kako sam to uspevao da te promašim svaki put kad svratim u grad?“ „Valjda još nije bio trenutak. Sada ću ti nedostajati svaki put kad odeš iz grada.“ Pošto je to zvučalo tačno, potpuno tačno, on se prevrnuo i ustao. „Ima jedna biblioteka koju treba da procenim“, rekao je odlazeći do ormana. „U Memfisu.“ „Oh.“ Uspravila se da sedne, trudila se da zvuči nezainteresovano. „Kada odlaziš?“ „Za koji dan.“ Izvukao je košulju. „Vraćam se čim završim.“ Sada se okrenuo, prišao nazad i pružio joj košulju. „Ne mislim da je dobra ideja da budem duže odsutan imajući u vidu sve što se ovde zbiva.“ Klimnula je glavom i sišla s kreveta da bi navukla košulju. „Moram da se složim. Potreban si svojoj porodici.“ „Aha. A ima još nešto.“ Bacila je pogled preko ramena, zakopčavajući dugmad. „Da?“ „Izgleda da ni ja nisam završio s tobom.“ „Dobro.“ Prišla mu je, podigla se na prste i očešala njegove usne svojim. „To je dobro.“ Ostavljajući stvari na tome, otišla je u kuhinju. Provukao je ruku kroz kosu i došao za njom. „Lana, ne znam šta tražiš.“ Otvorila je frižider i, sa njegovom košuljom koja joj je doticala butine, zavirila unutra. „Ne znam ni ja, dok ne nađem.“ „Nisam pričao o hrani.“ „Znam o čemu si pričao.“ Uzvratila mu je pogled. „Možeš da se opustiš, Dag. Stvarno sam dobra u proživljavanju trenutka, da mislim samo na ono što treba da rešim danas.“ Pogledala je nazad u frižider i odmahnula glavom. „Kao što si, očigledno, i ti, sudeći po činjenici da imaš pola pakovanja od šest piva, četvrt litra mleka, dva usamljena jaja i neotvorenu teglu majoneza.“ „Zaboravila si šunku na ovoj polici.“ „Hmm. Pa, volim izazov.“ Počela je da otvara kredence i našla je komplet od četiri različita tanjira, tri čaše za vodu, jednu vinsku, i kutiju napolitanki, zbog čega je Dagu uputila sažaljiv pogled. „To je slabost iz detinjstva“, pokušao je da objasni. „Kao čokoladne tortice.“ - 160 -
„Aha. Imaš i čips, teglu turšije, pola vekne gnjecavog belog hleba i dopola pojedenu kesu keksa.“ Osećajući se nelagodno, i uplašen da će zaviriti i u njegov zamrzivač i naći dvolitarski sladoled i zamrznutu picu, zakoračio je da frižider blokira svojim telom. „Rekao sam ti da nema bogzna šta. I dalje možemo da izađemo i donesemo neku brzu hranu.“ „Ako misliš da ne mogu da spremim obrok od ovoga, onda se ljuto varaš. Treba mi šerpa da bih mogla tvrdo da skuvam ova jaja. Imaš šerpu, zar ne?“ „Imam šerpu. Hoćeš jedno od ovih piva?“ „Ne, hvala.“ Lana je zavrnula rukave i bacila se na posao. Jaja su počinjala da ključaju kada se vratio, samo malo bez daha i noseći bocu vina. „Otrčao sam preko do prodavnice pića“, rekao joj je. „To je bilo vrlo simpatično i da, hvala, hoću čašu vina.“ „Šta spremaš?“ „Sendviče sa salatom, jajima i šunkom. Poješćemo ih sa čipsom i ovo smatrati piknikom.“ „Važi što se mene tiče.“ Otvorio je vino, nasuo joj u usamljenu vinsku čašu. „Kako se tvoja majka oseća zbog činjenice da ne znaš da kuvaš?“ „Pokušavamo da ne pričamo o tome, jer je to bolna tema. Da li bi volela muziku?“ „Bih. Imaš li neku sveću?“ „Nemam lepe, samo one za slučaj nestanka struje.“ „Poslužiće.“ Ona se ozbiljno držala ideje o pikniku i raširila je ćebe po podu dnevne sobe. Uz zapaljene sveće, sa muzikom u pozadini, jeli su sendviče i pili vino. Ponovo su vodili ljubav, lenjo, na ćebetu, a onda se skupili zajedno u zadovoljnoj tišini. Nijedno od njih se nije pomerilo kada se čulo zavijanje sirena. „Biće vrelo u Memfisu“, rekla je posle nekog vremena. „Teško da ćeš promašiti.“ „Hoćeš li otići u Grejslend dok si tamo?“ „Ne.“ Okrenula se da bi mogla da legne preko njega i proučavala mu lice. „Zašto ne?“ „Jer... prvo zato što je to kliše, a drugo, tamo idem da završim posao, a ne na hodočašće Kralju.“ „Mogao bi da učiniš oboje.“ Nagnula je glavu. „Trebalo bi da odeš, tek iz štosa, i da to doživiš. Onda bi mogao da mi kupiš nešto neverovatno ludo.“ Poljubila je vrh njegovog nosa. „Moram da idem.“ On nije želeo da ona ide, i nagon da je povuče nazad, zadrži je za sebe, sa sobom, bio je nemalo zastrašujući. „Hoćeš li da opet pokušamo sa bioskopom kada se vratim?“ Prijalo joj je što je prvi put on taj koji pita. „Da.“ Kada je krenula da ustane, mobilni telefon u njenoj tašni na drugom kraju sobe počeo je da zvoni. Video je trenutni, iskonski strah koji je blesnuo u njenim očima dok je žurila da ustane. „Mora da je to Deni, bebisiterka.“ Rastvorila je tašnu i naredila sebi da ne paniči kada je uhvatila telefon koji je zvonio. „Halo? Deni, šta... Šta? O, bože. Da. Da, hoću.“ Već je trčala prema spavaćoj sobi dok je prekidala vezu. „Tajler. Šta se desilo sa Tajlerom?“, ispitivao ju je Dag trčeći za njom.
- 161 -
„Ništa. On je dobro. Taj je dobro.“ Zgrabila je svoju košulju. „Pobogu, Dag. O, bože. Moja kancelarija gori.“ Nije mogla da učini ništa sem da se stoji i posmatra. Da stoji preko puta dima i plamenova i posmatra kako deo njenog života gori. Doživela je mnogo gori gubitak, podsećala je sebe. Mnogo gori od kancelarije, opreme i papira i nešto nameštaja. Sve to može da zameni. Može da sagradi iznova. Nema ništa od drveta i cigle što se ne može zameniti ili popraviti. Pa ipak je žalila za starom kućicom sa njenim smešnim sobama i lepim pogledom. Vatrogasci su natopili vodom kuće sa obe strane njene, a ono što su bili uređeni travnjaci sada je bilo isprevrtano blato puno đubreta. Dim je nadirao kroz razbijene prozore, kroz krov i u čisto nebo letnje noći. Desetine ljudi je došlo iz svojih domova ili zaustavilo kola da bi posmatralo. Videla je mladu četvoročlanu porodicu koja je živela na spratu susedne kuće. Delovali su izbezumljeno pribijeni jedno uz drugo sa onim stvarima koje su pokupili pri izlasku. Dok su čekali da vide da li će njihov dom biti uništen. „Lana.“ „Rodžere.“ Zamalo da se slomi. Videti ga ovde u gornjem delu pidžame i zguranog u pantalone, sa papučama na nogama, zamalo da je slomi. Umesto toga ga je uhvatila za ruku i izdržala. „Sirene su me probudile“, rekao joj je. „Ustao sam i popio čašu vode. Konačno sam pogledao kroz prozor. Video sam samo dim. Jesi li bila unutra?“ „Ne, bila sam sa Dagom. Neko je pozvao kuću, rekao mojoj bebisiterki. Ona me je pozvala. O, bože, ne dajte da se proširi. Samo ne dajte da se proširi.“ Rodžer je kratko pogledao ka Dagu. „Možda bi trebalo da ti nađemo mesta da odsedneš neko vreme.“ „Neće“, rekao je Dag. „Već sam to pokušao.“ „Ne znam kako je to moglo da se desi. Dala sam da se sve proveri kada sam kuću uzimala u najam. Električna instalacija je bila po propisima. Bila sam oprezna.“ „Prosto ćemo sačekati i saznati“, rekao je Dag, a Rodžer je osetio kako se deo bremena svalio sa njegovih leđa kada je video svog unuka kako spušta usne na Laninu kosu. Kali je za požar čula u deset do sedam narednog jutra, kada ju je Džejk prodrmao da se probudi. „Odlazi ili ću te ubiti.“ „Probudi se, Danbrukova. Kancelarija tvoje advokatice je izgorela prošle noći.“ „Šta? Uh?“ Prevrnula se na stomak i sklonila kosu, žmirkajući u njega. „Lanina? Bože. Gde je ona?“ „Ona je u redu.“ Sprečio ju je da skoči spustivši ruku na njeno rame. „Nisam saznao mnogo detalja, samo ono što su javili na jutarnjim lokalnim vestima, ali su izvestili da niko nije bio u zgradi kada je vatra počela.“ „Bože.“ Protrljala je lice, sručila se nazad. „Ako se ovde nešto dešava, dešava se na desetine stvari. Da li znaju kako je vatra počela?“ Seo je pored njene vreće za spavanje. „Sumnja se da je podmetnuta. Istražuju.“ „Podmetnuta? Dakle, ko bi do đavola hteo...“ Nije dovršila kada joj je mozak proradio. „Ona je moj advokat.“ „Tako je.“ „Pisani tragovi naše istrage su bili u toj kancelariji.“ „Ukapirala si.“ - 162 -
„To je ipak tanka verovatnoća.“ „Ne tako tanka iz moje perspektive. Možda će se ispostaviti da su to bili klinci koji su se igrali šibicama, ili će se ispostaviti da neki vlasnik kuće ima probleme na kocki i da ju je zapalio da uzme pare od osiguranja. A možda se nekom ne sviđa pomisao da ti iskopavaš informacije o tome šta ti se desilo pre dvadeset devet godina.“ Dotakao je prstom svež ožiljak na njenom čelu. „I do sada nismo bili baš popularni ovde.“ „Pretpostavljam da bi trebalo da odem i vidim kako joj je, a onda da je najurim. Ona ima dete, Džejk. Ne želim da ona ili taj mali dečak dospeju u bilo kakvu opasnost zato što mi ona pomaže da nađem odgovore.“ „Ne poznajem je baš dobro, ali imam utisak da nije od onih koji lako odustaju.“ „Možda i nije, ali ja ću joj dati prvi podsticaj. Zatim idem u Atlantu. Odlazi, treba da se obučem.“ „Već sam te gledao kako se oblačiš.“ Sedeo je gde se zatekao dok se iskotrljavala iz vreće. „Hoćeš da napadneš Karlajlovog sina, licem u lice.“ „Imaš li bolju ideju?“ „Ne, i zato znam da ima Deltin let za Atlantu za malo više od dva sata, i par mesta na njemu.“ Gledala je u njega dok je dohvatala farmerke. „Treba mi samo jedno.“ „Dobro je da je tako, jer samo jedno i dobijaš. Drugo je za mene. Idem, Kali“, rekao je pre nego što je stigla da progovori. „Ne treba mi tvoja dozvola. Možemo da traćimo vreme na prepirku, a pobediću u ovoj, ili možeš poraz primiti dostojanstveno za promenu. Ne ideš sama. To je sve što se tiče toga.“ „Potreban si nam ovde na iskopavanju.“ „Iskopavanje može da sačeka. Pomiri se s tim, ili ću se pobrinuti da zakasniš na let. Uživao bih u tome“, rekao je dok je skladno ustajao. „Jer pamtim kako interesantna može da bude vreća za spavanje kada si gola u njoj.“ Pošto nije nosila ništa sem veoma komotnog košarkaškog dresa, zaključila je da je on već u prednosti. „Ako idemo, bolje se javi Leu. Biću spakovana i spremna za deset minuta. Možemo da svratimo do Lane na putu ka aerodromu.“ „Zvuči kao plan.“ Krenuo je ka vratima, pa zastao. „Neću dopustiti da ti se išta desi. Ništa više. To je još jedna stvar sa kojom ćeš morati da se pomiriš.“ „Oboje znamo da umem da se staram o sebi.“ „Da, znamo. Ono što nikada nisi shvatila jeste da ne mora uvek da bude tako.“ „Ne, nisu to bila deca koja su se igrala šibicama.“ Lana je sedela u svojoj kuhinji i pila poslednju u beskrajnom nizu kafa. Glas joj je bio promukao od umora. „Kažu mi da je sve počelo u kancelariji na spratu. Čak su bili u stanju da mi kažu da je inicijalna tačka bila kod zadnjih vrata. Ono što ne mogu da mi kažu jeste šta, i da li je uopšte nešto, uzeto iz moje dokumentacije, iz mog kompjutera, pre nego što je prokleti palikuća natopio patos i sto gorivom, ostavio trag goriva i papira hodnikom i niz stepenice, a onda zapalio šibicu i izašao.“ „Da li oni to tako vide?“, upitala je Kali. „Podmetnuti požar tipa sto jedan, prema vatrogascima sa kojima sam bila u prilici da razgovaram. Inspektor za požare će možda znati malo više. Dobra vest je da nije pričinilo veću štetu susednim zgradama. Đubre nije mislilo na porodice koje spavaju u komšiluku, o biznisima koje je mogao da uništi kada je rešio da mene zajebe.“
- 163 -
Odgurnula je kafu u stranu. „Još nešto na šta nije mislio jeste činjenica da imam kopiju baš svake fascikle ovde kod kuće. Da svakodnevno kopiram sa svog računara sve na diskete i donosim kući.“ „Dakle“, Džejk je stao iza nje i promasirao joj ramena. „Ono što hoćeš da kažeš jeste da nije znao koliko si temeljna.“ „Baš tako. Oh, hvala.“ Ispustila je uzdah zadovoljstva kada je razmrsio prve slojeve napetosti. „Poljubila bih te za ovo, ali ne mogu da ustanem. A i inače mislim da se to ne bi dopalo Kali.“ „Njegove usne su njegova stvar“, rekla je Kali. A ipak je gledala kako gnječi Lanina ramena. To je stvar instinkta, uvidela je. Ona ima problem i on automatski prilazi da joj pomogne. „Žao mi je zbog svega ovog, Lana. Stvarno mi je žao. I najurena si.“ „Molim?“ „Pošalji mi račun za pružene usluge, i napisaću ti ček. Žao mi je što odvodim masera Svena, ali treba da uhvatimo avion.“ Pod Džejkovim šakama Lanina ramena su se skamenila. „Ako misliš da možeš da me isplatiš i isključiš me jer špekulišeš da je požar povezan sa poslom koji radim za tebe, onda si u startu angažovala pogrešnog advokata. Zadrži svoj prokleti novac. U tom slučaju mi nećeš govoriti šta da radim a šta ne.“ „Tvrda glava našla drugu takvu“, zaključio je Džejk i nastavio da trlja. Iza nje je, shvatio je, najsigurnije mesto za muškarca. „Ako ne želim da zavlačiš nos u moja posla, onda ne zavlačiš nos u moja posla.“ „Ako ne radim za tebe, onda se ti tu ništa ne pitaš.“ „Pobogu, Lana, ako je ovo povezano sa mnom, ne možeš da znaš šta će se sledeće desiti. Imaš dete o kojem treba da misliš.“ „Ne pomišljaj da mi govoriš kako da budem majka ili kako da brinem za svog sina. I ne pomišljaj da ću odstupiti od dogovorenog jer postaje čupavo. Neko je spalio moj prokleti ofis, i pobrinuću se da plati za to. Ovako ili onako.“ Kali se zavalila u stolici, dobujući prstima po stočiću. „Pa što te onda do đavola plaćam, kada ćeš raditi i s tim i bez toga?“ „Zbog fer-pleja.“ „Grejstoun će ti reći da mi nije teško da igram prljavo.“ „Uživa u tome“, složio se. „Ali će s tobom biti fer jer joj se dopadaš. Samo je u ovom času nadrndana pošto sam joj rekao da neće moći da te se otrese.“ „Umukni.“ Kali mu je uputila jedan vreo pogled. „Ko te pitao?“ „Ti.“ „Deco, bez svađe za stolom. Koji avion hvatate?“ „Ja... mi“, ispravila se Kali i namrštila, „idemo dole u Atlantu da pričamo s Karlajlovim sinom.“ „Zašto misliš da će razgovarati s tobom kad nije hteo sa istražiteljem?“ „Jer mu neću ostaviti izbor.“ Džejk se nagnuo i kao pozorišni šaptač govorio Lani u uvo. „Ona te davi dok ne pobegneš vrišteći ili popustiš.“ „Ne davim. Uporna sam.“ „Mrsko mi je da kažem ovo vama dvoma, ali ste i dalje veoma u braku.“ Osetila je kako se Džejkovi prsti ukopavaju i trzaju na njenim ramenima, i videla Kalinu grimasu. „U svakom slučaju, mislim da je to vrlo dobra ideja. Mnogo će mu biti teže da tebi odbije
- 164 -
informaciju. Ako hoće da razgovara sa mnom, daj mu brojeve mog mobilnog i ovaj kućni. Radiću kod kuće dok ne nađem drugi poslovni prostor.“ Nisu govorili tokom vožnje do aerodroma. Nisu vodili nikakvu sem najpovršnije konverzacije kroz aerodrom. Onog časa kada su poleteli, Džejk je zabacio naslon svog sedišta. Zaspaće kroz približno deset sekundi, znala je Kali. To je bila jedna od osobina na kojima ponajviše treba zavideti, po njenom mišljenju. Mogao je da padne u san istog trena tokom leta, bilo da su u velikom mlaznom avionu ili u konzervi za tune sa pet sedišta i elisama. Ako bude po njegovom uobičajenom obrascu, neće se promeškoljiti dok ne najave završno spuštanje, a onda će se uspraviti, spreman, osvežen. To ju je naprosto ubijalo. Ona je zavalila svoje sedište, prekrstila ruke i pokušala da misli o još nečemu sem naredna dva sata u vazduhu. Pored nje, Džejk je žmurio. Bio je svestan njenih misli kao da ih je izgovorila naglas. I znao je da će kroz približno dva minuta ona opet sedeti uspravno, nespokojna od neaktivnosti. Prelistaće neki od časopisa ponuđenih na letu i psovati sebe što je zaboravila knjigu, a onda zavući nos u njegovu torbu da vidi ima li on neku. Gledaće na sat svakih pet ili šest minuta, i premišljati mračne misli o njemu, jer on spava a ona ne. ... ali ste i dalje veoma u braku. Lana, pomislio je pokušavajući da isključi preteranu svest o ženi koja sedi kraj njega, ne znaš ti ni pola priče. Karlajlova kancelarija u modernoj kući imala je prizvuk južnjačkog dostojanstva i skupe ekskluzivnosti. Prijemni prostor bio je urađen u tamnom drvetu i prigušenim tonovima, naglašen antikvitetima koji su bili uglancani do visokog sjaja. U vazduhu se osećao prizvuk tihe efikasnosti. Žena koja je zaposedala ogromni hrastov sto izgledala je dostojanstveno i skupo kao i nameštaj. Osmeh joj je bio topao, njen ton sladak. A kičma čelična. „Veoma mi je žao, raspored g. Karlajla je sasvim ispunjen. Rado ću vam zakazati za neku drugu priliku. Ima jedan slobodan termin u četvrtak iduće nedelje.“ „U gradu smo samo danas“, rekla joj je Kali. „To je baš nezgodno. Možda bih mogla da zakažem telefonsku konsultaciju.“ „Telefonski razgovori mogu biti tako bezlični, zar ne mislite tako“ - Džejk je bacio pogled na mesinganu pločicu na stolu, napakovao svoj osmeh, pogledao nazad u nju „gđice Bidl?“ „To zavisi od toga ko razgovara. Ako biste mi možda dali ideju koja je priroda vašeg posla, mogla bih vas uputiti na nekog od partnera g. Karlajla.“ „Posao je ličan“, prasnula je Kali, i zaradila umereno negodujući pogled od gđice Bidl. „Rado ću g. Karlajlu preneti vašu poruku i, kao što sam rekla, zakazati vam za idući četvrtak.“ „Lična porodična posla“, dodao je Džejk. Namerno je nagazio Kalinu nogu, i držao stopalo tamo dok je svu pažnju posvećivao gđici Bidl. „Vezana za Markusa Karlajla, Ričardovog oca. Mislim da bi on, ako biste uspeli da mu oslobodite svega nekoliko minuta danas, hteo da razgovara sa nama.“ „Vi ste rodbina g. Karlajla?“
- 165 -
„Postoji povezanost. A samo nakratko smo u Atlanti. Tih nekoliko minuta bi predstavljalo veliku razliku za nas i, čini mi se, za Ričarda. Siguran sam da ne bi želeo da odletimo nazad skroz za Merilend a da se ne vidimo.“ „Ako mi date svoja imena, reći ću mu da ste ovde. To je sve što ja mogu.“ „Kali Danbruk i Džejkob Grejstoun. Nesumnjivo cenimo to, gđice Bidl.“ „Ako želite da sačekate, reći ću g. Karlajlu čim prekine konferencijsku vezu.“ Onog časa kada joj je stopalo bilo slobodno, Kali je hitro šutnula Džejka u skočni zglob, a onda prešla da sedne u jednu fotelju. „Ne vidim kako nas laganje može provesti kroz vrata“, progunđala mu je. „Nisam slagao. Okolišam. A time sam je dovoljno raskravio da mu kaže da smo ovde.“ Podigla je časopis i istog trena ga bacila nazad. „Zašto moraš da flertuješ sa svakom ženom sa kojom dođeš u kontakt?“ „To je genetski zapis. Ja sam žrtva sopstvene fiziologije. Hajde, malena, znaš da si ti jedina za mene.“ „Aha, čula sam tu izjavu i ranije.“ „Čula si je, ali je nikada nisi slušala. Kali, puno toga treba da ispravimo. Kada nađeš odgovore u vezi sa ovim, naći ćemo odgovore između nas.“ „Našli smo mi odgovore između nas.“ Ali je nevolja, pomislila je u trenutku panike, što počinje da misli da su neki odgovori koje je našla bili pogrešni. „Nikada nismo ni postavili prokleta pitanja. Proveo sam veći deo godine pitajući se.“ Teskoba se sklupčala usred njenih grudi. „Ne počinji mi s tim, Džejk. Dovoljna mi je gužva u glavi u ovom času.“ „Znam. Kali, hoću da znaš...“ Prekinuo je kada je prišla gđica Bidl. Loš izbor vremena, pomislio je prezrivo. To se uporno dešava otkad je uspeo da se opet nađe kraj Kali. „G. Karlajl može da odvoji deset minuta za vas. Ako krenete stepenicama na sprat, njegova pomoćnica će vas uvesti.“ „Hvala vam.“ Džejk je uzeo Kali za ruku kada su pošli uz stepenište. „Vidiš? Nikad ne potcenjuj moć obilaženja istine.“ Sprat je bio dostojanstven i šarmantan kao i prizemlje. Ona bi Karlajla klasifikovala kao bogatog, sa stilom, i uspešnog. I njegova pojava i izgled njegove kancelarije kao da na to ukazuju. Kancelarija je ličila na radnu sobu nekog džentlmena. Ogromnu sobu, bez sumnje, ali u onome što je Karlajl smatrao muževnim i intimnim tonom. Police knjiga i detalji iz prošlosti ukrašavali su zidove. Tu su bile slike američkih slikara, kao i američki antikviteti. Temu muževnosti su nastavljale boja burgundca i teget, upotreba kože i mesinga. Ričard Karlajl je stajao za svojim radnim stolom. Visok i dobro građen. Kosa, prošarana sedim, bila je dobro podšišana i začešljana unazad sa visokog čela. I nos i usta bili su mu tanki. Kada je pružio ruku, zapazila je manžetne sa monogramom. „Roleks“. Presijavanje dijamanata u venčanom prstenu. Prisetila se da je Henri Simpson opisao Markusa Karlajla kao zgodnog muškarca, dinamičnog čoveka prefinjenog ukusa. Kakav otac, zaključila je, takav sin. „Gđo Danbruk, g. Grejstoun. Plašim se da ste u povoljnijem položaju od mene. Nisam upoznat ni sa kakvom porodičnom povezanošću.“ „Povezanost je s vašim ocem“, rekla je Kali. „I njegovom umešanošću s mojom porodicom. Veoma je važno da ga pronađem.“
- 166 -
„Razumem.“ Podigao je prste u kupu, a nad njima je njegovo lice izgubilo učtivo interesovanje. „Pošto je ovo drugo raspitivanje o mom ocu u poslednjih nekoliko dana moram da pretpostavim da su povezana. Ne mogu da vam pomognem, gđo Danbruk. A u velikoj sam vremenskoj stisci, pa...“ „Zar ne želite da saznate zašto?“ Ispustio je nešto što je mogao biti uzdah. „Sasvim iskreno, gđo Danbruk, malo je toga što mi možete reći o mom ocu što bi me interesovalo. A sada, da li biste me izvinili?“ „On je organizovao da bebe budu ukradene, prevezene, a onda prodate parovima bez dece koji su mu plaćali velike sume ne znajući za kidnapovanja. Izdavao je falsifikovana dokumenta o usvajanju u tim slučajevima, koja nikada nije predao nijednom sudu.“ Ričard je netremice zurio u nju. „To je apsurdno. A upozoriću vas da je takva optužba, sem što je besmislena, podložna krivičnom gonjenju.“ „Nije ni jedno ni drugo kada je istinita. Ni jedno ni drugo kada postoji dokaz.“ Nastavio je da je posmatra onim hladnim plavim pogledom koji joj je govorio da je on nesumnjivo ubica u sudnici. „Kakav biste to dokaz uopšte mogli imati?“ „Sebe, za početak. Bila sam ukradena kao beba i prodata paru klijenata vašeg oca. Razmena je izvršena u bostonskoj kancelariji decembra 1974.“ „Imate pogrešne informacije“, usprotivio se. „Ne, nemam. Ono što imam jeste mnogo pitanja za vašeg oca. Gde je on?“ Gutao je na trenutak, tako ćutao da ga je čula kako udiše. „Ne možete očekivati da poverujem u te krivične optužbe, da stojim ovde i verujem vam na reč.“ Kali je posegnula u tašnu. „Kopije dokumenata o usvajanju. Možete da proverite. Nikada nisu predati sudu. Kopije honorara koje je vaš otac naplatio za moj smeštaj u porodicu. Kopije inicijalnih testova izvršenih da bi potvrdili da sam biološka ćerka Džeja i Suzan Kalen, čija je mala ćerka ukradena decembra sedamdeset četvrte. Policijski izveštaji“, dodala je, klimajući glavom ka hrpi papira koje je položila na njegov sto. „Novinski izveštaji.“ „Trebalo bi da ih pročitate“, predložio je Džejk, a potom seo. „Ne žurite.“ Ričardovi prsti su blago drhtali kada je krenuo u džep po naočare sa zlatnim okvirom. Bez reči je počeo da pregleda dokumenta. „Ovo teško da je dokaz“, rekao je posle nekog vremena. „Optužujete čoveka za trgovinu decom, kidnapovanje, prevaru.“ Skinuo je naočare i spustio ih na stranu. „Kakve god lične probleme da imamo moj otac i ja, ne verujem ovo za njega. Ako ostanete uporni u ovim optužbama, preduzeću pravnu akciju.“ „Onda je preduzmite“, izazivala je Kali. „Jer se neću zaustaviti dok ne dobijem sve odgovore. Neću stati dok ljudi odgovorni za ono što se desilo Kalenovima, i drugim porodicama, ne budu kažnjeni. Gde je vaš otac?“ „Nisam video svog oca više od petnaest godina“, besno je uzvratio Karlajl. „I da znam gde je, ne bih vam rekao. Nameravam da se ovim pozabavim lično, u to možete biti sigurni. Ne verujem da ima validnosti u vašim optužbama. Ali ako utvrdim suprotno, učiniću šta mogu da pronađem svog oca i... učiniću šta mogu.“ „Bilo je izvesnih pokušaja da nas spreče da nađemo njega i te odgovore“, mirno je izneo Džejk. „Fizičkih napada, podmetanja požara.“ „Pobogu, pa njemu je devedeset godina.“ Pošto je Ričardova staloženost bila pokolebana, prešao je rukom preko kose. „Poslednji put kada sam ga video, oporavljao se od srčanog udara. Zdravlje mu je loše. Teško da je u stanju da nekog fizički napadne ili podmeće požare.“ - 167 -
„Svako ko ume da organizuje crnoberzijanski sistem za bebe može lako da unajmi nekoga za naporne aktivnosti.“ „Nisam se složio da je moj otac ikako povezan sa crnom berzom. Sve što vidim ovde je nagađanje i indirektne potvrde. Čovek koga sam poznavao bio je osrednji otac, potpuni promašaj kao suprug i često teško ljudsko biće. Ali je bio dobar advokat, sa izraženim poštovanjem sistema i posvećenošću činu usvajanja. Pomagao je da se stvore porodice. Na to je bio ponosan.“ „Dovoljno ponosan da uništi neke porodice da bi stvorio druge?“, ubacila je Kali. „Dovoljno ponosan da se igra boga?“ „Rekao sam da ću se time pozabaviti. Insistiraću da se uzdržite i prekinete sa bilo kakvim klevetničkim i uvredljivim izjavama o mom ocu. Ako mojoj pomoćnici ostavite broj na koji vas mogu pozvati, javiću vam se čim utvrdim činjenično stanje.“ Džejk se digao na noge pre nego što je Kali mogla da progovori. „Baš je čudno, zar ne, Karlajle, što je vaše viđenje sopstvene porodice, vaša predstava o sebi uzdrmana u jednom zaslepljujućem trenutku?“ Uzeo je Kali za ruku i povukao je da ustane. „To je upravo ono što se njoj desilo. Videćemo da li imate petlju upola koliko ona. Upola takvu kičmu. Zato se pozabavite time, utvrdite činjenično stanje. I zapamtite ovo: mi ćemo ga naći. Postaviću sebi za prokleti životni cilj da ga nađem. Jer nikome neće proći da Kali učini nesrećnom.“ Stegao joj je ruku jer je zurila u njega. „Osim mene. Hajdemo.“ Nije mu rekla ništa dok nisu izašli. „To je bio izuzetan završni govor, Grejstoune.“ „Je l' ti se dopao?“ „Prilično efektno. Nisam puno razmišljala o tome da sam nesrećna. Besna, odlučna, zbunjena da, ali ne nesrećna.“ „Ali jesi.“ „To ne deluje kao najvažnija stvar u opštoj šemi.“ „Ja sam te učinio nesrećnom. To je nešto o čemu sam puno razmišljao tokom prošle godine.“ „Mi smo jedno drugo učinili nesrećnim.“ Zavukao je šaku pod njenu bradu, okrenuo njeno lice ka svom. „Možda i jesmo. Ali jednu stvar prokleto dobro znam. Bio sam srećniji s tobom nego bez tebe.“ Misli su se upetljale u njenoj glavi, odbijajući da daju neki smisao. „Sto mu gromova, Džejk“, bilo je sve što je uspela da kaže. „Smatrao sam da treba da znaš. Pošto si pametna žena moći ćeš da zaključiš da više volim da budem srećan nego nesrećan. Zato ću te pridobiti nazad.“ „Nisam ja... jo-jo.“ „Jo-jo se vraća, ako imaš koordinaciju desne ruke i oka. Ti nisi igračka, Danbrukova. Ti si rad. A sad, hoćeš li da stojiš ovde na pločniku u Atlanti i raspravljaš o mojoj budućoj sreći?“ „Ne, neću.“ „Možemo da se vučemo okolo, pokušamo da još jednom poguramo ovog tipa - ili da ga pustimo da krčka. 'Brejvzi' su u gradu. Možda možemo da stignemo na utakmicu. Ili možemo da se vratimo na sever, poslu.“ „Šta je ovo? Nećeš da mi kažeš šta se očekuje da radim?“ Štrecnuo se. „Pokušavam da budem štedljiviji s tim. Kako mi ide?“ „Zapravo ne mnogo loše.“ Popustila je impulsu, dotakla njegovo lice, a onda se istog časa okrenula da bi zurila nazad u kancelariju Ričarda Karlajla. „Kaže da nije video svog oca preko petnaest godina, ali mu je prvi instinkt bio da ga brani.“ - 168 -
„To je instinkt - kulturni, društveni, porodični. Zbiti redove protiv tuđinaca.“ „Ne verujem da ne zna gde mu je otac. Možda nema tačnu adresu u glavi, ali mora da zna kako da dopre do njega. Ako navalimo, instinkt će biti da to blokira, zar ne?“ „Verovatno. I potom da se ili konfrontira sa ocem uz ove informacije, ili da ga upozori.“ „Ne mora da nas brine upozoravanje pošto Karlajl već zna da mi tragamo. U to sam sigurna. Hajde da mu damo nekoliko dana. Kažem da se vratimo na posao, na teren i na spisak imena koji mi je Suzan dala.“ „Pretpostavljam da je time ubijena svaka šansa za apartman u ovdašnjem Kiču, i moje fantazije da te sredim da budeš pijana i gola.“ „Prilično.“ Možda sam idiot, pomislila je, ali sam i ja srećnija sa njim nego bez njega. „Ali me možeš častiti pićem u baru na aerodromu i praviti seksualne aluzije.“ „Ako je to najbolje što mi se nudi, hajde da uhvatimo taksi i počnemo.“ „Vratila si se.“ Bil Mekdauel je dokaskao do Kali onog časa kada je stigla na lokalitet. Njegovo mlado, iskreno lice još uvek je bilo sjajno od jutarnjeg ribanja. Kali je zastenjala dok je preko ulegnutog nivoa osmatrala baždareni štap koji je držala Frani iz Zapadne Virdžinije. „Bili smo odsutni samo jedan dan, Bile.“ „Da, znam, ali niko nije bio siguran kada ćete se vratiti. Imao sam zakazano kod zubara odmah ujutru inače bih stigao ranije.“ „Um-hmm. Kako je prošlo?“ „Dobro. Super. Bez problema. Ti imaš stvarno lepe zube.“ Uspela je da spreči kikot. „Hvala.“ Odmerila je vertikalu štapa, koja joj je dala vertikalnu udaljenost. „Sledeća tačka, Frani.“ Džejk je bio u pravu, ponovo, o paru iz Zapadne Virdžinije. Frani je bila mršava, šašava i opsednuta Čakom, ali spremna da radi kako joj je rečeno. I, za razliku od Bila, nije joj disala za vrat i neprestano nešto pitala. Okretala je pomični teleskop dok nije fokusirala novu poziciju, izvršila drugo očitavanje. Sve vreme je Bil lepršao oko nje. Mogla je da namiriše njegov losion posle brijanja, primesu sredstva protiv insekata i tračak stomatološkog sredstva za dezinfekciju. „Našao sam krhotine grnčarije juče“, rekao joj je. „Imam fotografije ako hoćeš da ih vidiš. Napravio sam polaroid slike za svoju evidenciju. Dori je napravila ostale. Hej, Dori Kako ide?“ „Ćao Bile. Ima li kvarnih zuba?“ „Ne. U svakom slučaju... um, Kali?“ „Da?“ „Napisao sam izveštaj sinoć. Stvarno su odlične - te krhotine. Kopač kaže da su verovatno od lonca za kuvanje. Imale su šare i svašta.“ „To je dobro.“ Zapisala je izmerene vrednosti. „To bi bilo sve, Frani. Hvala.“ Počela je da žvrlja računicu po svojoj tabli, i odsutno pričala Bilu. „Drži se iste lokacije danas, vidi šta će se još pojaviti.“ „Pomalo sam se nadao da ću moći da radim sa tobom.“ „Možda kasnije.“ „Pa, dobro. Svakako. Ipak, ovo je sve mnogo više kul nego što sam zamišljao da će biti. Hoću da kažem, traje beskrajno, a onda bum! Nađeš nešto i to je super. Ali, kad god ti zatreba pomoć, mogu da radim s tobom tamo.“ Pokazao je prema području označenom
- 169 -
kao groblje. „Sa kostima. Čini mi se da mogu više naučiti za dan sa tobom nego za mesec dana s bilo kim drugim.“ Ona se podsećala da je tu i da podučava, pored iskopavanja. Prosvećivanje je važno koliko i otkrivanje. „Videćemo za to sutra.“ „Strava.“ Odskakutao je da donese svoju mistriju. „Znaš, možeš da dobiješ osip od tolikog ljubljenja u guzicu“, prokomentarisao je Džejk. „Zaveži. On je samo oran. Trebaće ti neko od tvojih kandidata za izbor lepotana i lepotice da počne još jedno premeravanje. Sonja, verovatno. Dori bi mogla da radi s njom.“ „Već sam ih organizovao.“ Pokazao je tamo gde su dve žene radile sa mernim trakama i viskom. „Od iduće nedelje ćemo Sonju imati samo preko vikenda. Počinje joj redovna nastava.“ „Šta je sa Dori?“ „Ona sređuje da dobije produženo odsustvo. Ne želi da napusti iskopavanje. Frani i Čak ostaju. Mat takođe. Bar do daljnjeg. Bila ne bi mogli odvući ni sa nekoliko upregnutih mazgi. Izgubićemo par onih putujućih, studente koji nisu diplomci. Leo radi na tome da nađe zamene.“ „Ako ćemo ostati kratki za broj ruku, hajde da te ruke zaposlimo dok ih imamo.“ Razdvojili su se. Džejk da bi radio na onom što su nazvali „područje koliba“, a Kali nazad na groblju. Mogla je da radi tu uz ritam Kopačeve rok muzike, brbljanje planerskog tima, cvrkut ptica na drveću iza nje. Mogla je da radi u sopstvenom mehuru tišine gde su ti zvuči prosto pritiskali obod njene koncentracije. Imala je vlažnu zemlju pod prstima, i njenu muziku dok sa mistrije pada u kofu. Imala je sunce po leđima i povremeni tračak vetra da je ohladi. Koristila je mistriju i četku i sondu, mukotrpno iskopavajući davnu prošlost, a misli su joj se oprezno okrenule poznatim elementima njene sopstvene. Vilijem Blejkli, ginekolog Suzan Kalen, otišao je u penziju dvanaest godina nakon što se pobrinuo da se ona rodi kao zdrava devojčica. Tri kilograma i dvesta grama. Umro je od raka prostate četrnaest godina kasnije; nadživeli su ga supruga koja je bila i upravnik ordinacije i medicinska sestra, i troje dece. Blejklijeva recepcionarka tokom bitnog perioda takođe se penzionisala, ali se odselila iz ovog kraja. Nameravala je da što je moguće pre poseti udovicu i sazna više o recepcionarki. Pronaći će sestru koja je radila u sali za porođaje i koja je pomagala Suzan tokom oba porođaja. I cimerku koju je imala tokom boravka u bolnici. Pedijatar kod koga je Suzan odlazila radi još uvek. Otići će i njega da poseti. To je nekakva vrsta premera, pomislila je. Svako od tih imena je nekakva tačka budućnosti njene prošlosti. Odmeriće ih, premeriti, ucrtati. I nekako će napraviti mrežu koja će početi da daje sliku onoga što leži u pozadini svega. Pedantno je četkom skinula zemlju sa vilične kosti lobanje. „Ko si ti bila?“, pitala se naglas. Krenula je po svoj fotoaparat, pogledala preko i videla da ga nema. „Kod mene je.“ Dori je čučnula i uhvatila lobanju u kadar. „Mene su izabrali da donesem ručak.“ Ustala je, premostila se u drugi položaj da napravi još jednu seriju snimaka iz drugog ugla. „Zovem se Dori, i ja ću vas posluživati danas. Šta biste hteli?“ „Pristala bih na one zamene za ćufte sa puno sosa i sira. Kesicu čipsa - vidi da li imaju s kiselim kremom i crnim lukom.“ - 170 -
„Kako tako jedeš i ostaješ vitka? Meni je dovoljno da pogledam kesicu čipsa i dobijem dva kila.“ Dori je spustila aparat. „Mrzim žene kao što si ti. Ja ću jogurt - za promenu.“ Spustila je fotoaparat da izvadi svesku iz zadnjeg džepa i zapiše Kalinu narudžbinu. „Treba li ti novac?“ „Ne, zajednički fond je još uvek pozitivan. A kad je o tome reč, pokušavamo da organizujemo partiju pokera večeras. Zainteresovana?“ „Jesam, ali moram da radim.“ „Svakom je potrebno da malo o'ladi. Nisi uzela slobodno veče od početka kopanja. A kada nisi na lokalitetu, putuješ. Juče do Atlante i nazad, dan u laboratoriji prošle nedelje...“ „Otkud znaš da sam išla u Atlantu?“ Dori se trgla od oštrine u Kalinom glasu. „Rozi je pomenula. Kaže da ste ti i Džejk leteli za Atlantu poslom. Izvini. Nisam htela da nešto remetim.“ „Ne remetiš ništa. Pazi, rado bih se učipila da sam u prilici, ali imam zaostalog posla sa jednog drugog projekta, koji traži vremena.“ „Svakako. Uvek možemo da dodamo još jednu stolicu.“ Dori se uspravila, obrisala kolena, a onda klimnula prema lobanji. „Kladim se da ovaj nije pojeo puno zamena za ćufte za ručak.“ „Verovatno nije.“ „Eto nečeg u prilog progresu“, rekla je Dori i otišla prema svom autu. Kali je sačekala da ona ode, a onda izletela iz rupe. Pokretom je pokazala Rozi i otišla do prenosnog frižidera. „Šta se zbiva?“, pitala ju je Rozi. „Da li si ti ikome pominjala da sam juče bila u Atlanti?“ Rozi je izvukla bocu gatorejda sa svojim imenom iz frižidera. „Verovatno.“ Otpila je dug gutljaj. „Da, tvoj ne baš tajni obožavalac bio je prilično izgubljen dok te nije bilo. Rekla sam mu da imaš neka posla na jugu i da ćeš se vratiti za dan ili dva. Možda sam rekla još kome. Je l' to bila tajna misija ili nešto slično?“ „Ne.“ Promrdala je ramenima. „Samo sam nervozna, valjda.“ Namrštila se u pravcu gde je Bil radio. „Da li se još nešto raspitivao o meni?“ „Da, on pita. Čime voliš da se baviš u slobodno vreme. Imaš li momka.“ „Momka? Daj, olabavi.“ „Strelja Džejka nadurenim i posedničkim pogledima kada je apsolutno siguran da Džejk ne gleda. A tebe gleda blaženo.“ „On ima dvanaest godina.“ „Dvadeset četiri i sve više. Ma daj, Kali.“ Rozi joj je prijateljski zavalila lakat u rebra. „To je slatko. Budi fina prema njemu.“ „Jesam fina prema njemu.“ Ipak, to ju je navelo da razmišlja o utiscima, o timskoj dinamici i tračevima. Zato je odlučila da ostale delove svoje slagalice potraži bez Džejka. Lorna Blejkli je imala čeličnosivu kosu, bifokalne naočare i četiri mačke u kući. Držala je vrata sa zastorom zaključana i sumnjičavo je provirila kroz njih dok su mačke prigovarale i okupljale se oko nje. „Ne poznajem nikakve Danbrukove.“ „Ne, gospođo. Ne poznajete me.“ Komšiluk Hagerstauna delovao je tiho, zadovoljno i mirno. Kali se pitala zašto je žena tako paranoična i zašto veruje da će zaključana vrata sa zastorom zaustaviti bilo koga da ne provali. „Htela sam da razgovaram sa vama o jednom od pacijenata vašeg muža. Suzan Kalen.“ - 171 -
„Moj muž je mrtav.“ „Da, gospođo. On je bio lekar Suzan Kalen. Porodio ju je oba puta. Da li je se sećate?“ „Naravno da je se sećam. Nisam senilna. Ona živi južno od ovog okruga i proslavila se svojim kolačima. Bila je lepa mlada žena, dobila je ljupke bebe. Jedna je kidnapovana. Užasna stvar.“ „Da, gospođo. To je ono o čemu bih htela s vama da razgovaram.“ „Jeste li vi iz policije? To mora da je bilo pre trideset godina. Pričala sam sa policijom u to vreme.“ „Ne, nisam iz policije.“ Koliko, pitala se Kali, sme da veruje svojim instinktima, svojim procenama? Oni su joj govorili da ova sićušna, sumnjičava žena sa gomilom mačaka nije tip za prodaju na crno beba koje je njen muž celog života donosio na svet. „Gđo Blejkli, ja sam beba koja je bila kidnapovana. Ja sam ćerka Suzan Kalen.“ „Zašto to, do vraga, nisi odmah rekla?“ Lorna je otključala i otvorila mrežasta vrata. „Kako ti je mama? Nisam čula da su te našli. Ne slušam mnogo vesti. Otkad je Vilijem umro.“ „Tek nedavno sam saznala za povezanost. Ako bih mogla da vam postavim nekoliko pitanja, to bi mi moglo pomoći da shvatim šta se stvarno desilo.“ „Zar ovo nije nešto najluđe?“ Lorna je odmahnula glavom i prosula nekoliko srebrnih ukosnica. „Baš kao nešto iz Najtraženijih američkih kriminalaca ili nečeg sličnog. Valjda je bolje da sedneš.“ Pošla je ispred nje ka maloj dnevnoj sobi, doteranoj u centimetar u skladu sa njenim načinom života, sa parom istih stočića od javora, dve identične keramičke lampe, sofom i foteljom presvučenim u isti cvetni dezen ružičaste i plave. Lorna je uzela stolicu i podigla noge na odgovarajući otoman. Kada je Kali sela na sofu, mačke su joj skočile u krilo. „Ne obaziri se na njih. Nemaju društvo često. Suzanina mala devojčica, posle toliko vremena. Zar to nije nešto naročito? Ličiš na nju, sada kada razmislim o tome. Dobra nosilja“, dodala je. „Kao od šale je prošla obe trudnoće. Snažna, zdrava devojka, prosto da ti srce slomi dok si gledao kako je postala bolešljiva nakon što je izgubila bebu.“ „Radili ste sa svojim mužem.“ „Sigurno. Radila sam sa njim dvadeset dve godine.“ „Možete li da se setite kada je pratio Suzaninu trudnoću, da li je postojao neko ko se raspitivao o njoj, delovao stvarno zainteresovano za nju?“ „Policija je postavljala pitanja kada se to desilo. Nije bilo baš ničeg što bismo mogli da im kažemo. Vilijem, njega je srce bolelo zbog toga. Taj čovek je voleo svoje bebe.“ „Šta je sa drugima koji su radili u ordinaciji vašeg supruga u to vreme?“ „Imao je recepcionarku, još jednu sestru. Hali, ona je kod nas radila deset godina. Ne, jedanaest. Jedanaest godina.“ „Hali je bila druga sestra. Šta je sa Karen Janger, recepcionarkom?“ „Doselila se ovamo iz velikog grada. Vašingtona. Radila je za nas šest godina ili tako nešto, a onda su joj muža premestili dole negde u Teksas. Dobijem od nje čestitku svake godine za Božić. Uvek kaže da joj nedostaje doktor Vilijem. Ona je bila dobra devojka. Bili ju je porodio s drugim detetom, dečakom. Radila je za nas još dve godine pre nego što se odselila.“ „Znate li gde je u Teksasu?“ „Naravno. Zar ti nisam rekla da nisam senilna? Hjuston. Sada ima dvoje unučadi." „Zanima me mogu li da dobijem njenu adresu i Halinu. Da kontaktiram s njima i vidim mogu li ičega da se sete.“ - 172 -
„Ne znam čega bi mogle da se sete sada a čega se nisu sećale onda. Neko nepoznat te je dograbio. Eto šta se desilo. Ljudi umeju da budu takvi.“ „Bilo je ljudi i u bolnici. Ljudi koji su poznavali vašeg muža, znali da je Suzan dobila bebu. Pomoćno osoblje, sestre, drugi lekari. Jedna od babica je bila sa Suzan na oba porođaja. Možete li da se setite njenog imena?“ Lorna je naduvala obraze. „Mogla je da bude Meri Stern, ili Nensi Elis. Ne mogu da kažem zasigurno, ali je Vilijem obično tražio jednu od njih dve.“ „Da li su one još u ovom kraju?“ „Koliko ja znam jesu. Izgubite trag ljudima kada ste udovica. Ako hoćete da razgovarate sa svakim bogovetnim ko je tada radio u bolnici, bolje proverite sa Betsi Pfenberger. Ona je tamo radila više od četrdeset godina. Nema toga što ona ne zna o svima i svemu što se tamo zbiva. Uvek je zavlačila nos u tuđa posla.“ „Gde mogu da je nađem?“ Betsi je živela dvadeset minuta dalje, u naselju za koje je Kali saznala da ga je sazidao Ronald Dolan. „Lorna Blejkli vas je poslala?“ Betsi je bila robustna žena sa kosom crnom kao ugalj i lakiranom u poveliku loptu. Sedela je na svom tremu sa dvogledom pri ruci. „Stara kvočka. Nikada nije marila za mene. Mislila je da se palim na Vilijema. Nisam bila udata u to vreme, a po Lorninom načinu razmišljanja svaka neudata žena vreba.“ „Ona smatra da biste mogli da mi kažete ko je bio u sali za porođaje sa Suzan Kalen kada joj se rodila ćerka. Možda i sa kim je delila sobu tokom boravka. Imena sestara i osoblja koje je radilo na odeljenju za porođaje. Takve stvari.“ „Davno je bilo.“ Odmeravala je Kali. „Videla sam te na televiziji.“ „Ja sam ovde zbog arheološkog projekta Antietam Krik.“ „To je to. To je to. Ne očekuješ valjda da ću ti išta reći ako mi ne kažeš zašto.“ „Znate da je ćerka Suzan Kalen oteta. Ovo je sa tim u vezi.“ „Jesi li ti arheolog ili detektiv?“ „Ponekad mu to dođe isto. Stvarno ću ceniti svaku pomoć koju možete da mi pružite, gđo Pofenberger.“ „Bilo mi je veoma žao gđe Kalen kada se to desilo. Svima je bilo. Takve stvari se ovde ne dešavaju.“ „Ovog puta se desilo. Da li se sećate bilo čega, bilo koga?“ „Ni o čemu drugom nismo ni pričali na poslu. Alis Lingstrom je bila glavna sestra na porodiljskom. Ona mi je izuzetna prijateljica. Ona, Kejt Regan i ja, mi smo o tome govorile puno, tokom pauza za ručak. Kejt je radila u administraciji. Nas dve smo išle u školu zajedno. Ne mogu da odmah odgovorim šta je šta, ali mogu da saznam. I dalje znam kako“, rekla je uz namigivanje. „Valjda bih to mogla da uradim. Džej Kalen, on je predavao dečaku moje sestre u školi. Majk, on nije baš mnogo bistar, ako razumeš šta hoću da kažem, ali moja sestra kaže da je g. Kalen posebno radio sa njim da bi mu pomogao. Zato bih valjda mogla da pokušam da saznam šta je šta.“ „Hvala vam.“ Kali je izvukla komad hartije i zapisala broj svog mobilnog. „Možete mi se javiti na ovaj broj. Ceniću šta god da saznate.“ Betsi je napućila usne kada je videla broj, a onda se zapiljila u Kalino lice kada je ustala. „Jeste li u srodstvu sa Kalenovima?“ „Očito.“
- 173 -
Partija pokera je bila u toku kada se Kali vratila. Čula je zveckanje čipova iz kuhinje. Okrenula se ka stepenicama u nadi da će se uz njih popeti i stići u svoju sobu neopažena. Ali Džejk izgleda ima radar kada je ona u pitanju. Stigla je do pola stepeništa kada ju je uhvatio za ruku, okrenuo je i poterao nazad. „Hej. Skidaj ruke.“ „Idemo u šetnju.“ Ne popuštajući stisak, progurao ju je kroz vrata. „Da se niko ne bi mešao kada te budem šamarao.“ „Nastavi da me vucaraš i naći ćeš se opružen na leđima kako zagledaš večernje nebo.“ „Kuda si se to iskrala?“ „Nisam se iskrala. Odvezla sam se. Sveže ofarbanim autom.“ „Kuda si išla?“ „Ne podnosim ti izveštaje.“ „Kuda si išla i zašto si isključila telefon da ne mogu da vičem na tebe?“ Kada su stigli do potoka ona je oslobodila ruku. „Imala sam neko jurcanje koje sam htela da obavim, i htela sam da to obavim sama. Neću da ekipa priča o nama jer smo neprestano zajedno. Znaš i sam kako se tračevi šire na terenu.“ „Jebeš tračeve. Nije ti palo na pamet da ja brinem? Da li ti je ikada prošlo kroz glavu da ću brinuti kada ne znam kuda si otišla i ne mogu da te dobijem?“ „Nije. Palo mi je na pamet da ćeš pobesneti.“ „Jesam besan.“ „To mi ne smeta, ali nisam nameravala da te zabrinem.“ I videla je, sasvim jasno, da on brine. „Izvini.“ „Šta si rekla?“ „Rekla sam izvini.“ „Izvinila si se a da te nisam prvo pretukao da ti uništim sav otpor.“ Podigao je ruke i pogledao prema nebu. „Ovo je dan čudesa.“ „A sada ću da ti kažem šta da uradiš sa tim izvinjenjem.“ „Aha.“ Uzeo je njeno lice među šake, pritisnuo usne na njene. „Pusti me da uživam u tome.“ Kada ga nije šutnula, nije odgurnula, privukao ju je bliže. Produbio je poljubac, pustio prste da kliznu nazad u njenu kosu. Usne su joj bile vrele i nežne. Njegove ruke više podsticajne nego posesivne. To, pomislila je dopuštajući sebi da lebdi u poljupcu, nije ono kako on pokazuje da se razbesneo. Ne prema njenom iskustvu. Činjenica je, ne može tačno da se seti da ju je ikada ljubio ovako. Strpljivo, pažljivo. Kao da mu je, pomislila je, veoma stalo do nje. „Šta ti je?“, promrmljala je uz njegove usne. „To sam ja pitao.“ Odvojio se i ispustio dug dah. „Bolje da razgovaramo ili ću zaboraviti zašto sam besan na tebe. Kuda si išla?“ Zamalo da odbije da mu odgovori, a onda je shvatila da je to čisto refleksna reakcija. Ti zahtevaš, pomislila je, ja odbijam. I ne stižemo nikuda. „Zašto ne sednemo?“ Spustila se na obalu potoka i ispričala mu.
- 174 -
Sedamnaest
Kali je prekrštenih nogu sedela na zemlji i ispunjavala listu nalaza. Štipaljka table joj je držala beleške i zapise koji su lepršali na povetarcu. Glasovi su bili svuda. Vikend tim je proširen kopačima amaterima i znatiželjnim studentima. Leo je pričao o tome da organizuje prostor za obradu kamena narednog meseca da bi privukao još pomoći i još interesovanja pre kraja sezone. Ona je zamišljala da bi jesen u ovom delu sveta bila savršeno doba za kampovanje i držanje predavanja na otvorenom. Neki od prijavljenih su ukazivali da će predstavljati više nevolja nego što vrede, ali joj ta pomisao nije smetala samo ako će time projekat dobiti veću pažnju i više ruku. Povremeno bi čula kako se auto zaustavio kod ograde i ti glasovi su se takođe prenosili. Jedan od studenata bi ispričao standardnu priču i odgovorio na pitanja turista ili lokalaca koji su svratili. Kada je senka pala preko nje, ona je nastavila da piše. „Možete ove kofe da odnesete tamo na gomilu krša. I ne zaboravite da ih vratite.“ „Rado bih to uradila, samo kada bih znala šta je gomila krša i gde da je nađem.“ Kali je okrenula glavu štiteći oči od sunca šakom. Trgla se kada je videla Suzan sa naočarima za sunce i bejzbol kapom. Bilo je to bezmalo kao da gleda u svoju stariju verziju. „Izvini. Pomislila sam da je to neko od šljakera.“ „Čula sam te jutros na radiju.“ „Da, Džejk, Leo i ja se smenjujemo za medije.“ „Ti si sve ovo učinila fascinantnim. Pomislila sam da je vreme da dođem i sama pogledam. Nadam se da je to u redu.“ „Svakako.“ Kali je spustila tablu za beleške i digla se na noge. „Dakle...“ Zakačila je palčeve za džepove da bi joj ruke mirovale. „Šta misliš?“ „Zapravo“ - Suzan se osvrnula - „urednije je nego što sam zamišljala. I veća je gužva.“ „Uspevamo da skupimo dosta dobrovoljaca preko vikenda.“ „Da, vidim“, rekla je smešeći se prema mestu gde je Tajler provlačio mistriju kroz gomilicu zemlje. „Neki počinju rano.“ „To je mali Lane Kembel. On redovno dolazi subotom. Dajemo mu krš koji je već pročešljan. Neko od nas ubaci u to nekoliko sitnijih nalaza. On se pali na to. Krš je zemlja koju smo iskopali iz segmenata, a zatim se prosejava da ni najmanji artefakti ne promaknu.“ „I svaki komadić vam govori nešto o tome ko je ovde živeo i kako. Ako sam razumela tvoj intervju na radiju.“ „Tako je. Treba otkriti prošlost da bi se prošlost razumela, a treba je razumeti da bi se mogla rekonstruisati.“ Zastala je dok joj se vraćao odjek njenih reči. „Pokušavam da to učinim, Suzan.“ „Da, znam da pokušavaš.“ Suzan je prstima dotakla Kalinu ruku. „Nije ti prijatno sa mnom, a to je delom moja krivica zato što sam se onako raspala u Laninoj kancelariji onog dana. Džej mi je održao paklenu lekciju zbog toga.“ „Pa, razumljivo je da si...“ - 175 -
„Ne, ne možeš da razumeš.“ I u tim rečima je bilo tihog žaljenja. „Džej nije čovek koji normalno diže frku. On je tako strpljiv, tako tih. Što je bio samo jedan od razloga što sam se zaljubila u njega kada mi je bilo nekih šest godina. Ali mi je sve razjasnio pre neki dan. To je bilo veoma neočekivano. I, pretpostavljam, baš ono što mi je trebalo.“ „Pretpostavljam da ni njemu nije lako.“ „Ne, nije. To je nešto što mi je bilo veoma zgodno da zaboravljam svih ovih godina. Moram da ti kažem pre nego što ovo ode nekuda dalje, da neću više na tebe vršiti onakav pritisak.“ Ispustila je poludah, polusmeh. „Ja ću pokušati da ne vršim više na tebe onakav pritisak. Hoću da te upoznam, Kali. Hoću tu priliku. Hoću da ti mene upoznaš. Znam da pokušavaš da... rekonstruišeš. Betsi Pofenberger me je zvala jutros. I ona te je čula na radiju.“ „Popularna emisija.“ „Očigledno. Rekla mi je da si dolazila da je posetiš. Rekla je da hoće da proveri sa mnom da li je u redu da ti kaže informacije, a zapravo je htela da ih iscedi iz mene. Nisam joj rekla ništa, ali ljudi počinju to da povezuju.“ „Znam. Da li ti to smeta?“ „Ne znam još.“ Pritisnula je šakama stomak. „Sve vreme sam razdražljiva. Teška mi je pomisao da se odgovara na pitanja dok je još sve u razvoju. Stvarno bih htela da razumem u većoj meri to, i tebe. Hoću da nam stvarno bude prijatno u društvu one druge. To bi bilo dovoljno za sada. Samo da nam bude prijatno zajedno.“ „Ja radim na ovom segmentu.“ Pošto joj je bilo potrebno da se potrudi, Kali je uzela Suzan za ruku i okrenula je. „Ustanovili smo da je ovo područje neolitska naseobina. A ovaj deo je bio groblje. Možeš ovde da vidiš da smo iskopali nizak kameni zid, za koji verujemo da ga je pleme sazidalo da ogradi groblje. I kako iskopavamo kosti - kosti su mi specijalnost, usput.“ „Kosti su ti specijalnost?“ „Da. Zamalo da odem na forenzičku arheologiju, ali to traži previše vremena u laboratoriji. Volim da kopam. Evo, ovo je prilično slatko. To sam našla pre neki dan.“ Čučnula je da dohvati tablu, prelistala nekoliko stranica unazad i izvukla fotos lobanje. „Ona je već u laboratoriji, pa ne mogu da ti pokažem originalnu stvar.“ „I ovo je dovoljno.“ Oprezno, Suzan je uzela fotos. ,,U njoj je rupa. Da li je to rana?“ „Trepanacija. Jedna operacija“, objasnila je Kali kada ju je Suzan bledo pogledala. „Strugali bi ili prosecali kost, služeći se kamenim nožem ili burgijom. Svrha je, nagađamo, bila da se oslobodi pritisak u lobanji izazvan prelomom ili tumorom.“ „Šališ se.“ „Ne. Mora da je ozbiljno bolelo. Suština je u tome da su pokušavali, zar ne? Bez obzira koliko je takvo lečenje bilo grubo, pokušavali su da leče svoje bolesne i ranjene. Pleme se okuplja radi odbrane i opstanka, i prerasta u naselje. Zidanje kuća, rituali - možeš da razgovaraš sa Grejstounom ako te interesuju takve stvari. Lov, okupljanja, podela zadataka, vodstvo, lečenje, parenje. Obrada zemlje“, dodala je pokazujući prema području koje još nije poremećeno. „Žitarice, pripitomljene životinje. Iz naseobine u selo, iz sela u gradić. Iz gradića u velegrad. Zašto? Zašto ovde, zašto oni?“ „Prvo utvrđuješ ko i kako.“ „Da.“ Prijatno iznenađena, Kali je pogledala Suzan i nastavila. „Da bi to učinila, moraš da skiciraš lokalitet. Pod pretpostavkom da imaš dozvolu za iskopavanje, finansijsku podršku i ekipu. Treba da izvršiš premer. Kada počneš sa kopanjem, ti uništavaš lokaciju.
- 176 -
Svaki korak i svaka faza treba da se zabeleže, detaljno. Merenja, očitavanja, fotografije, skice, izveštaji.“ Džejk je posmatrao kako Kali vodi Suzan u obilazak lokacije. Mogao je da proceni Kalino emotivno stanje po govoru njenog tela. Ona se zatvorila onog časa kada je ugledala Suzan, zatim je prešla u defanzivu, odatle u nelagodu, a sada na opuštanje. Sada je u svom elementu, pomislio je, kada je primetio kako se služi šakama za pokazivanje, za dočaravanje slika. „Lepo je videti ih zajedno“, rekla je Lana kada je stala pored njega. „Videti da su u stanju da budu tako zajedno. Ne može biti lako ni jednoj ni drugoj, da pokušaju da nađu zajednički teren bez zadiranja u zabranjeno. Posebno je veliki izazov za Kali, rekla bih, pošto ona ima ograničenja na sve strane.“ „Što će reći?“ „Oh, mislim da si razumeo. Projekat je njen profesionalni fokus u ovom času, ono što joj je izazov i što je uzbuđuje. Istovremeno se bori sa traumom pronalaženja odgovora oko svoje prošlosti, pokušava da sa Suzan skuje odnos prihvatljiv za obe. A u tome, oko toga, i svuda između si ti. Lično, profesionalno, na svakom koraku. I, ako ne zameraš da ja to kažem...“ „Smetalo mi ili ne, imam utisak da si žena koja kaže ono što je namerila.“ „Tu si u pravu. A ja imam utisak da si ti težak čovek. Uvek su mi se sviđali teški ljudi jer je sa njima retko dosadno. I pored toga, Kali mi se veoma dopada. Zato uživam što joj je lagodnije sa Suzan, i uživam posmatrajući vas dvoje kako pokušavate da dokučite jedno drugo.“ „Time se bavimo već dugo.“ Okrenuo se kada je Taj dotrčao, stežući kost u umazanoj šaci. „Vidi! Vidi šta imam. Našao sam kost.“ Džejk se zakikotao dubokom i tipično ženskom zvuku gađenja koji je Lana pokušala da priguši. Podigao je Taja, premeštajući ga tako da bi mogao da maše koskom pred majčinim licem. „Super je, a, mama?“ „Mmm. Super je.“ „Je l' ljudska? Od mrtvih ljudi?“ „Taj, ne znam kako si razvio to morbidno interesovanje za mrtve ljude.“ „Mrtvi ljudi su super“, trezveno je rekao Džejk. „Daj da pogledamo.“ Ali je još uvek posmatrao Kali. „Zašto da ne pitamo stručnjaka?“ „A udvaranje ženi sa koskom nije morbidno?“, rekla je Lana tako da je samo on može čuti. „Ne kada je reč o Kali. Hej Imamo nalaz ovde, dr Danbruk.“ „To je kost“, vikao je Taj, mašući njom kao zastavom dok su Kali i Suzan prilazile. „Nesumnjivo.“ Kali je prišla i detaljno je zagledala. „Od nekog mrtvaca?“, pitao je Taj. „Od srndaća“, rekla je i videla kako se snuždio od razočaranja. „To je veoma važan nalaz“, rekla mu je. „Neko je ulovio ovog srndaća da bi pleme moglo da se hrani. Da bi mogli da prave odeću i oruđe i oružje. Vidiš li onu šumu, Taj-Rekse?“ Prešla je rukom preko njegove kose dok se okretala. „Možda je srndać išao onom šumom. Možda je neki dečak, ne mnogo stariji od tebe, otišao tamo sa svojim ocem i njegovim bratom, a to mu je bio stric, u danu baš kao što je ovaj, u lov. Bio je uzbuđen, ali je znao da ga čeka zadatak koji treba izvršiti. Važan zadatak. Njegova porodica, njegovo pleme, zavisili su od njega.
- 177 -
Kada je oborio ovog srndaća, možda je to bilo baš prvi put da je on ispunio svoj zadatak. A ti možeš ovo da zadržiš da bi ga upamtio.“ „Mogu li da je uzmem i pokazujem drugima?“ „Pokazaću ti kako da je očistiš i obeležiš.“ On je pružio ruke, a Kali je ruke pružila prema njemu. Na trenutak su ona i Džejk zajedno držali dete. Nešto joj je zaigralo u stomaku kada su im se pogledi sreli. „Ah, možda bi mogao da objasniš ovu lokaciju sa antropološke tačke gledišta“, rekla je. „Taju i meni ste - ha ha - uvalili kosku.“ „Svakako.“ „Ovo je čudan svet, zar ne?“, rekla je Suzan kada je Kali odvukla Tajlera. „Da, gospođo.“ „Ti si mi zet. Manje-više. I pošto ne znam okolnosti tvog odnosa sa Kali, ne znam da li bi trebalo da sam besna na tebe, razočarana tobom ili da mi te bude žao.“ „Verovatno zaslužujem pomalo od sva tri.“ „Ti si čekao na nju pred Laninom kancelarijom onog dana kada smo se tamo sreli. I išao si sa njom u Atlantu. Da li to znači da je tražiš?“ „Tako je.“ „Dobro.“ Razmislio je na tren, a onda izvadio svoj novčanik iz džepa. Bacivši pogled da se uveri da je Kali zauzeta sa Tajem, otvorio ga je i izvukao snimak. „Ne mogu da vam ga dam“, rekao je. „To je jedini koji imam. Ali sam pomislio da ćete možda hteti da ga vidite. Snimak venčanja. U neku ruku. Odvezli smo se do Vegasa i obavili to na jednom od onih mesta gde to zbrzaju. Zapravo, tražili smo najneukusnije koje se dalo naći. Neki tip nas je snimio ispred, odmah posle toga.“ Na snimku se video poneki pregib i da je dosta iznošen, ali su boje još uvek bile napadne i jasne. Kali je odabrala sirena crvenu za venčanicu, a „venčanica“ je preteran izraz za ono što je nosila. Haljina je bila kratka, oskudna i bez bretela. Imala je veliku crvenu ružu iza uva, i obema rukama je držala Džejka oko struka. On je nosio tamno odelo i kravatu sa zelenim i plavim papagajem na crvenoj pozadini. Njegove ruke su bile obavijene oko nje. Zid iza njih je bio ružičast kao šećerlema, vrata u obliku srca su imala natpis VENČANJA NA VRTEŠCI. Oboje su se cerili kao idioti, i izgledali besmisleno srećno. „Ona je izabrala kravatu“, prokomentarisao je Džejk. „Prvi i poslednji put, da vam odmah kažem. Vidite, to mesto je imalo nešto nalik vrtešci na šta stanete, a konji su obučeni kao neveste i mladoženje. Stojite na tome dok onaj tip obučen kao klovn... Svejedno.“ „Izgledate užasno zaljubljeni“, uspela je da kaže Suzan. „Zaglupljeni od ljubavi.“ „Da, glupi je pravi izraz.“ „Još uvek si zaljubljen u nju.“ „Pogledajte je. Kako, pobogu, nju isterati iz glave? Tako...“ Zatvorio je novčanik, zavukao ga u džep. „Pošto ste mi vi tašta, manje-više, kako bi bilo da mi napravite nekoliko onih bajadera sa makadamijom?“ Nasmešila mu se. „Mogla bih da uradim baš to.“ „Ako bismo to uspeli da sačuvamo kao našu malu tajnu, jer ako iko od onih svinja u kući to sazna, biću srećan da ulovim koju mrvicu.“ Pažnju mu je odvukla buka. „Izgleda da je ovo dan za posete.“
- 178 -
Suzan je pogledala kada se neki auto zaustavio. „To je Dag. Nisam mislila da će se tako brzo vratiti.“ Pošla je ka ogradi, a onda se zaustavila u mestu kada je videla Lanu kako juri tamo, i gledala kako njen sin hvata Lanu oko struka i diže je sa zemlje i ljubi preko ograde. „Oh.“ Suzan je pritisla pesnicu na srce koje je poskočilo. „Dakle. Nisam videla da se to sprema.“ „Problem?“, upitao ju je Džejk. „Ne. Ne“, zaključila je. „Samo iznenađenje.“ Videla je kako Taj juri, i dalje noseći kost srndaća. Kada se Dag prebacio preko ograde i čučnuo da je pogleda, Suzan je onu pesnicu pritisnula još jače. „Vrlo veliko iznenađenje.“ Dag je zagledao kost, slušao Tajevo brbljanje, a onda odmahnuo glavom. „Ovo je stvarno kul. Ne znam da li ćeš hteti ono što ja imam ovde sada kada imaš nešto ovakvo.“ „Šta je to?“, upitao je Taj uzbuđeno gledajući u kesu u Dagovim rukama. „Je l' za mene?“ „Jeste. Ali ako ti nećeš, ja ću ga zadržati.“ Dag je zavukao ruku i iz kese izvukao tiranosaurusa veličine dlana. „To je dinosaurus. Taj-reks Hvala!“ Taj se obesio Dagu oko vrata od zahvalnosti i ljubavi koje četvorogodišnjak ima u izobilju. „On je najbolji! Mogu li da ga zakopam, pa da ga opet iskopam?“ „Bez sumnje.“ Ispravio se kada je Taj odsprintovao ka gomili krša. „Ovo je izgleda pun pogodak.“ Vratio je pogled na Lanu i video kako mu se ona smeši. „Hoćeš li poklon?“ „Hoću.“ Opet je zavukao ruku u kesu, i gledao kako joj pada vilica dok je vadio poklon za nju. „Da li je to...“ „Jeste. Zvanična, električnoplava lovilica za muve u obliku Elvisove gitare. Nakon podosta traganja i razmatranja, ovo je bila najšašavija stvar koja se mogla naći. Nadam se da vrši posao.“ „Savršena je.“ Smejući se, uhvatila ga je oko vrata isto kao i Taj malo ranije. „Nedostajao si mi. Ne znam da li mi se to dopada ili ne. Nisam navikla da mi neko nedostaje, ali si mi ti nedostajao.“ Odmakla se. „Jesi li naviknut da nekom nedostaješ?“ „Zapravo nisam.“ „E nedostajao si mi“, rekla je i uzela ga za ruku. Kali je upravo pozvala ekipu da pokupi sve što je razbacala kada je stigao poslednji posetilac. Kopači i studenti su počeli rutinsko skupljanje alata radi čišćenja i ostavljanja na mesto. Bil Mekdauel je dotrčkarao, ruku punih mistrija i kofa. „Hoćeš li da ja preuzmem ovog, Kali?“ Klimnuo je glavom ka bebi plavom automobilu. „Meni ne smeta.“ „U redu je.“ Kali je posmatrala kako se Betsi Pofenberger izvlači sa vozačkog sedišta plavog „kamrija“. „Poznajem je.“ „Dobro, dakle, gomila nas će da kampuje ovde noćas. Da stavimo na roštilj neke kobasice, popijemo poneko pivo. Prosto da visimo ovde. Hoćeš li?“ „Ne znam. Možda.“ „Ja ću pokupiti tvoje stvari.“ „Hvala.“ Govorila je odsutno i već odlazila. „Gđo Pofenberger.“ „Zar ovo nije nešto naročito? Vidi samo sve te rupe u zemlji. Sve one jarke. Sama si ih iskopala?“ „Neke od njih. Nadala sam se da ćete se javiti.“ - 179 -
„Pomislila sam da dođem i vidim svojim očima. Čula sam te na radiju jutros. Zvučalo je stvarno naučnički.“ „Hvala vam. Da li ste uspeli da saznate još nešto za mene?“ Betsi je zagledala Kalino lice. „Nisi pomenula da si ti devojčica Suzan Kalen.“ „Da li to nešto menja?“ „Sigurno da menja. To je kao krimić. Sećam se kada se sve to desilo. Slika Suzan i Džeja je bila u novinama. I tvoja. Mada si tada bila samo beba, naravno. Bili su i leci, svuda po Hagerstaunu. A sad evo te ovde. Zar to nije nešto naročito?“ „Ceniću sve što budete mogli da mi kažete. Ako bilo šta što možete da mi kažete pomogne, verovatno će biti još novinskih priča ubuduće. Mislim da će reporteri hteti da razgovaraju sa vama.“ „Stvarno? To bi bilo nešto. Pa, pričala sam sa Alis i Kejt, i Alis se seća da je Meri Stern bila ta koja je bila u sali za porođaje kada su rođene bebe Suzan Kalen. Pamti sa sigurnošću pošto kaže da je razgovarala sa Meri o tebi nakon što si oteta. Ali, ona će da tračari o mesečevim menama ako joj pružiš najmanju priliku. Našla je još par imena za tebe, ljudi koje pamti. Sestru iz noćne smene, i tako dalje. Ne znam da li su svi još u ovom kraju.“ Izvadila je parče papira. „Sama sam potražila imena u telefonskom imeniku. Znatiželjna sam po prirodi. Meri Stern živi sada dole na Floridi, razvela se i ponovo udala. Porodila se kada je bila prokleto blizu četrdesetoj. Sendi Parker ovde, ona je poginula u automobilskoj nesreći pre nekih pet godina. Užasno, čitala sam o tome u novinama. Ona je bila u noćnoj smeni.“ Kali je pokušala da istrgne papir, ali ga je Betsi držala čvrsto, popravila je naočare i nastavila da čita. ,,E sad, ova, to je Barbara Halovej. Nisam je se setila dok me Alis nije podsetila. Ona nije radila duže od godinu dana, i takođe je bila u noćnoj smeni. Ne znam mnogo tih iz noćne, ali nje se sećam nakon što me je Alis podsetila.“ „Hvala vam, gđo Pofenberger. Sigurna sam da će to pomoći.“ „Nadobudni mladi stvor“, nastavila je. „Pravo iz srednje medicinske. Riđokosa devojka, nišanila je da strpa u vreću nekog doktora, po onome što sam čula. Jednog je i ulovila. Ne ovde, negde na severu. Odselila se nedugo nakon što se sve ovo desilo. Zato je se i nisam smesta setila. Bila je nekako hladna. Na tu bih obratila pažnju da sam na tvom mestu. Bila je nekako hladna.“ „Hvala vam. Hoću. I sigurno ću vam javiti šta saznam.“ „Imam ovde i neke od pomoćnog osoblja. Taj Džek Bruster, on je bio ljigavac. Večito se vrzmao oko sestara, bile one udate ili ne.“ „Dr Danbruk?“, pojavio se Džejk. „Izvinite što prekidam, ali vas traže u segmentu trideset pet.“ „Oh. Naravno. Moraćete da primite moje izvinjenje, gđo Pofenberger. A opet, cenim vaše vreme i trud.“ „Ne brini ti za to. Samo me pozovi ako ti išta drugo zatreba. Kao misteriozna priča.“ Kali je zavukla papirić u svoj zadnji džep i odmakla se od ograde dok je Betsi ulazila u kola. „Ne postoji segment trideset pet“, izjavila je. „Slala si panične signale, pa sam rešio da dojašem u pomoć.“ „To nije bila panika, to su mi uši zvonile. Ova ne zna da začepi.“ Kali je odahnula. „I učinila mi je ogromnu uslugu. Imam imena. Bar dvanaest.“ „Kako ćeš da postupiš sa tim?“ „Mislim da ću početi pretragom na internetu. Videti koliko ih je još živo, još uvek u kraju. Počeću odatle.“ - 180 -
„Treba li ti neka pomoć?“ „Užasno si predusretljiv ovih dana.“ Prišao je, sagnuo se i uhvatio njenu donju usnu zubima. „Naplatiću ti kasnije.“ „Pomoć bi mi dobro došla. A možda ću hteti da ti platim avans za taj račun.“ „Malena.“ Njegove usne su se zadržale na dah od njenih, a onda se povukle. „Ne brini, verujem ti.“ Kada je otišao, Kali je odmahnula glavom. „Još jedna misteriozna priča“, složila se. Bil Mekdauel se malo napio. Nije mu trebalo više od jednog piva da to ostvari, ali je popio dva, tek da bi bio siguran da će ostati u tom stanju neko vreme. Video je kako je Džejk prišao Kali. I što je još gore, video je kako se odmah vratio. Ona se neće vratiti na teren te večeri da visi okolo, da priča. Da ga pusti da je gleda. Nije on glup. Zna on šta se zbiva, upravo sada, upravo ovog minuta dok on sedi ovde pijući svoje drugo pivo i slušajući kako onaj lokalni drkadžija Mat svira neku kljakavu verziju „Slobodne ptice“ na gitari. Linard Skinard, za ime boga. Pa pričaj onda o artefaktima. Upravo sada, dok on pije pivo pod zvezdama, slušajući „Slobodnu pticu“ i gledajući kako su svici poludeli u mraku, taj prokleti Džejk Grejstoun ga smešta Kali. Ona je predobra za njega. Svi to mogu da vide. Ona je tako pametna i lepa. A kada se ona smeje, one tri rupice samo što ga ne izlude. Da mu je samo pružila priliku, pokazao bi joj on kako momak treba da tretira žensko. Sisao je svoje pivo i zamišljao kako namrtvo prebija Džejkoba Grejstouna. Da, to će se desiti. Zgađen, digao se na noge i stajao klateći se i imajući problema sa izoštravanjem slike. „Polako tamo, Pončo.“ Kopač, koga je to vrlo zabavljalo, uhvatio ga je za ruku da ga pridrži. „Koliko si piva nalio u sebe?“ „Dovoljno.“ „Tako izgleda. Kud si pošao?“ „Treba da pišam. Je l' ti smeta?“ „Nimalo“, veselo je rekao Kopač. „Hoćeš da upotrebiš klozet u prikolici?“ „'Oću da šetam.“ Nevoljan za prijateljsko ponašanje ma kog saradnika svog vesnika zla, Bil se otrgao. „Ovde je prokleto velika gužva.“ „To sam čuo. Pa, nemoj da upadneš u rupu i udaviš se.“ Zaključujući da je olakšavanje bešike dobra ideja, Kopač se odvukao ka svojoj prikolici. Bil je oteturao od šatora, dalje od muzike i društva. Možda će samo sesti u auto i otići do grada. Kog vraga da ostaje ovde kada Kali nije tu? On ne zna da je ona u krevetu sa Džejkom. Ne apsolutno. Možda je ona želela da dođe na lokalitet, pomislio je dok je zalazio među drveće. Možda je ona htela da dođe, a Džejk ju je naterao da ostane. To ne bi mogao da isključi kada je kučkin sin u pitanju. On može da ode tamo, suprotstavi se kopiletu i odvede Kali sa sobom. Ona će biti zahvalna, mislio je dok se olakšavao. Oh Bile, hvala bogu Tako mi je drago što si došao. On je lud. Tako sam se uplašila. Da, tako će to izgledati. On će prosto otići tamo i pobrinuti se za sve. Zamišljao je Kali priljubljenu uz sebe, kako ona podiže lice, one rupice kako podrhtavaju dok mu se smeši. I, zamišljajući taj prvi vreli, zahvalni poljubac, nije čuo zvuk iza sebe.
- 181 -
Od udarca je pao na lice. Jauknuo je jednom dok ga je neko kotrljao prema bari, ali je već popuštao bolu kada mu je glava kliznula u vodu. „Okej, ovde je osnovna mreža.“ Džejk je koristio papir za skiciranje dok je Kali radila za kompjuterom. Nakon izvesne rasprave složili su se da rade u njegovoj kancelariji. Prva dva sata su radili uz buku iz akcionog filma koji je neko iz tima uzeo u najam. Sada je kuća utihnula oko njih, izuzev zvuka umerenog Leovog hrkanja sa sofe u dnevnoj sobi. Skrenula je pogled sa ekrana i proučila šta je on uradio. Mora da prizna, stvarno je dobar. Stavio je nju u središnju tačku, sa njenim roditeljima sa jedne strane, a Kalenovima sa druge. Iz svakog skupa su relevantna imena bila povezana. Henri Simpson, Markus Karlajl, Ričard Karlajl, bostonski pedijatar, poznata imena njihovog osoblja bili su navedeni na strani njenih roditelja. Imena sa spiskova koje su napravile Suzan i Betsi Pofenberger bila su smeštena na drugu stranu. „Ti si jedina poznata veza“, počeo je. „Ali mora da postoji još neka. To je ono što treba da pronađemo. Ovde je vremenski raspored. Datum rađanja mrtve bebe, dan tvog rođenja, prvi zakazani termin koji su tvoji roditelji imali sa Karlajlom i tako dalje.“ „Treba da ispunimo poznate podatke uz svako od tih imena“, dodala je Kali. „I da nađemo veze. Jesi li ti pojela poslednji kolač?“ „Nisam pojela poslednji kolač. Ti si pojeo poslednji. I popio si sve što je ostalo od kafe. Zato idi i skuvaj još kafe, a ja ću da otkucam poznate podatke.“ „Ti bolje kuvaš kafu.“ „A i kucam brže.“ „Ja ne pravim toliko grešaka u kucanju.“ „Ja sam već na stolici.“ „U redu, neka bude po tvom. Ali nemoj posle da mi kukaš da je ukusna ko voda iz močvare.“ Zlobno se nasmešila kada je on izašao. On mrzi da kuva kafu. Samo još jedna od onih čudnih ličnih stvari. Hoće da opere sudove, skuva - pod uslovom da je to neki oblik doručka. Čak bi i veš oprao bez mnogo gunđanja. Ali se večito žalio oko kuvanja kafe. Prema tome, kad god bi ga prevarila da to uradi, osetila bi lep prizvuk postignuća. Padaju nazad u stare šeme, pomislila je. Uz nekoliko novih i interesantnih varijacija. Ne svađaju se onoliko, a sigurno ne na isti način. Iz nepoznatog razloga kao da oboje ustuknu pre nego što se izrodi u nešto ružno. Definitivno se ne zavlače među čaršave u svakoj prilici. To... obuzdavanje, pretpostavljala je, dodalo je neku simpatičnu tenziju celoj stvari. I dalje žele jedno drugo - to je nepromenljivi deo obrasca. Čak i posle razvoda, kada je bila hiljadama kilometara daleko od njega u svakom mogućem smislu, želela ga je. Samo da se prevrne noću i ima njegovo telo uz svoje. I način na koji bi ponekad obvio ruku oko njenog struka da je zadrži. Žudela je za tim, za njim. Nadala se da on žudi za njom. Nadala se da psuje njeno ime onako kako ona psuje njegovo. I pati. Da ju je voleo onoliko koliko je ona volela njega, nikada ne bi otišao. Nikada ne bi bio u stanju da ode, bez obzira koliko ga ona gurala. Da joj je ikada rekao ono što joj je trebalo da čuje, ona ga ne bi gurala. - 182 -
Kada bi osetila staru srdžbu i bes počinjao da kuva u njoj, ona bi to isključila. Sa tim je gotovo, podsećala se. To je završeno. Neke stvari bolje da ostanu zakopane. Naredila je svom razumu da se razbistri da bi se mogla koncentrisati na podatke koje je skupljala. Zatim je zev-ula kada je zapazila jedan članak o Henriju Simpsonu. „Kog ti đavola vredi neki glupavi laki članak o nekom golf turniru u dobrotvorne svrhe?“ Krenula je da ga preskoči, a onda se naterala da zastane. Isto kao prosejavanje krša, podsećala je sebe. Možda je to kulučenje, ali je nužan korak. „Koliko vremena treba da se skuva prokleto lonče kafe?“, pitala se dok je podupirala bradu rukom da pročita članak. Zamalo da joj promakne. Oči su joj proletele dalje pre nego što je njen mozak registrovao informaciju. Prst joj je poskočio na mišu, a onda polako vratio sadržinu. „Ostali smo bez mleka“, izjavio je Džejk vraćajući se sa skuvanom kafom. „Pa ćeš, koliko god da je odvratna, da je popiješ crnu.“ Spustio je lonče kada se okrenula i on video njeno lice. „Šta si pronašla?“ „Vezu. Barbara Simpson, rođena Halovej.“ „Halovej. Barbara Halovej. Sestra sa porodiljskog.“ „To nije slučajnost. Čudo da nije pomenula da je radila u bolnici gde je rođena beba Suzan Kalen. Čudo da nije pomenula da je živela u ovom kraju kada je beba ukradena.“ Džejk je spustio lonče. „To treba da proverimo.“ „Oh, hoćemo. Pofenbergerova je naklapala o njoj. Hladna, rekla je. Nadobudna riđokosa pravo iz medicinske škole. Ta kučka je bila deo toga, Džejk. Simpson je povezan sa Karlajlom, Halovej je povezana sa Simpsonom, a time i sa Karlajlom. Simpson i Karlajl sa mojim roditeljima. Halovej sa Suzan.“ „Proverićemo“, ponovio je. „Pronaći gde je išla u školu. Iskopati sledeći nivo.“ „Sedeli smo u njihovoj kući. Sedeli smo u njihovoj kući i rasipali su se šokiranošću i sažaljenjem, a ona nam je poslužila prokletu limunadu.“ „Nateraćemo ih da plate.“ Položio je šake na njena ramena, nežno. „Obećavam ti.“ „Treba da odem u Virdžiniju, da ih suočim sa ovim.“ „Čim dobijemo ostatak podataka o njoj, otići ćemo. Otići ćemo zajedno.“ Podigla je ruku i položila je na njegovu. „Ona je držala ruku moje majke. Zloupotrebila je tugu mog oca. Ja ću im naneti zlo.“ „Prokleto tačno. Pusti me da te malo odmenim na neko vreme.“ „Ne, mogu to. Treba mi da to uradim“, rekla je, stežući njegovu šaku kada je videla da se kapak spušta na njegovom licu. „Treba mi da to uradim zbog svojih roditelja, zbog Kalenovih. Zbog sebe. Ali ne znam da li ću moći ako ti uzmakneš.“ „Ne idem nikuda.“ Ovog puta je uzela njegovo lice među šake. „Ima puno načina da se uzmakne od nekoga. Nikada neću umeti da ti to objasnim. Ti se zatvoriš i ne mogu da te nađem.“ „Ako se ne zatvorim, ti me raspolutiš.“ „Ne znam o čemu pričaš. Nikada te nisam povredila.“ „Srce si mi slomila. Pobogu, slomila si moje prokleto srce.“ Šake su joj mlitavo pale u krilo. „Nisam. Ne, nisam.“ „Nemoj mi reći.“ Više besan na sebe nego na nju, okrenuo se i otkoračao do vrata. „To je moje srce. Trebalo bi da znam.“ „Ti... ti si ostavio mene.“ - 183 -
„Glupost.“ Okrenuo se u mestu. „To je glupost, Kali. Prokleto pamtiš onako kako ti odgovara. Reći ću ti tačno šta se desilo – sranje!“ Stegao je šake u pesnice kada je zapištao telefon na njegovom stolu. Podigao je slušalicu. „Grejstoun.“ Podigao je ruku da bi prstima prošao kroz kosu. Prsti su se sledili. A Kali se drhtavo podigla na noge kada je videla njegov izraz lica. „Za ime boga. Kako? U redu. U redu. Smiri sve. Stižemo.“ „Šta se desilo?“, zahtevala je da zna. „Ko je povređen?“ „Bil Mekdauel. Nije povređen, Kali. Mrtav je.“
- 184 -
Osamnaest
Kali je sedela na zemlji na ivici neobrađenog polja odmah iza lokaliteta. Nebo je bilo napadno ispunjeno zvezdama, od kojih je svaka bila oštro jasna, kao laserom urezana na crnom staklu. A polumesec je bio bela lopta usečena naoštrenom sekirom. Vazduh je sadržavao tragove hladnoće kada bi vetar dunuo. Jesen se, izgleda, već doseljava u planine. Čula je cviljenje insekata u travi, i povremen grleni lavež psa sa suprotne strane puta kada bi noćna aktivnost narušila njegov mir. G. i gđa Farmeri, kako je razmišljala o vlasnicima psa, došli su da vide kakva je to gužva. Mada su se sada vratili unutra, stara farmerska kuća je plamtela od svetala. Istrčala je iz kuće nekoliko minuta nakon telefonskog poziva, sa Rozi i Leom za petama. Stigli su na mesto deset minuta pre policije. Ali je i to bilo prekasno za Bila Mekdauela. Sada ona može samo da posmatra i čeka. Sonja je sedela kraj nje, ojađeno plačući na svoja kolena. Ostali članovi ekipe su sedeli ili stajali. Početno čavrljanje izazvano šokom i panikom prešlo je u nekakvu otupelost koja je sprečavala reči. Videla je svetla koja su se probijala kroz drveće sa mesta gde je policija radila, i povremeno bi vetar uhvatio glas i preneo ga preko polja. Svako malo bi neko u blizini prošaptao. Šta će se desiti? Ne kako se ovo moglo dogoditi?, mada je to bilo prvo pitanje. Oni su već prešli sa toga na šta sad. Znala je da od nje očekuju odgovor. Pošto je Džejk bio u prikolici sa Kopačem, a Leo preko kod šume sa nekim iz policije, ona je bila jedina s autoritetom. Ali je to bilo samo još jedno pitanje na koje nema odgovor. „Mislim da ne mogu ovo da podnesem. Mislim da ne mogu ovo da podnesem.“ Sonja je okrenula glavu, obraza položenog na podignuta kolena. „Ne razumem kako je moguće da je mrtav. Tek tako. Sedeli smo ovde i razgovarali pre svega nekoliko sati, o stvarima kojih se čak i ne sećam. Nisam ni videla da je otišao prema bari.“ „Ja jesam.“ Bob se premestio s noge na nogu. „Nisam to smatrao važnim. On i Kopač su razmenili par reči o nečemu, a onda je Bil otišao prema šumi. Računao sam da je prinuđen, razumeš, da se olakša. Nisam mislio da je vrlo pijan niti šta slično. Prosto nisam obraćao pažnju.“ „Niko nije“, ubacila je Dori. „Pobogu, napola sam zaspala i mislila sam da se zavučem u šator. I onda... onda sam čula kako Kopač kaže nešto u stilu: 'Nemoj da upadneš u baru i udaviš se? Smejala sam se.“ Dah joj je prešao u jecaj. „Samo sam se smejala.“ „Večito smo mu se smejali. Do đavola, bio je tako smotan.“ Dori je obrisala obraze. „Nije to tvoja krivica“, rekla je Bobu. „Ne bismo ga našli tako brzo da se nisi pitao gde je, setio se da je otišao na tu stranu. Još uvek bi bio u vodi da ti...“ „Hoću da idem kući.“ Sonja se opet zaplakala. „Samo hoću da idem kući. Ne želim više ovo da radim.“ - 185 -
„Ti idi nazad kući.“ Kali joj je obgrlila ramena. „Čim šerif kaže da je u redu, vrati se u kuću da prenoćiš. Ujutru vidi šta hoćeš.“ Bacila je pogled prema prikolici, a onda ka Dori. Pokazala je na tlo pored Sonje, a onda ustala kada je Dori sela i obema rukama zagrlila Sonju. Pusti ih neka plaču zajedno, pomislila je Kali. U njoj prosto nema suza. U prikolici je Džejk spustio još jednu solju kafe pred Kopača. „Pij to.“ „Neću nikakvu prokletu kafu. Pobogu, Džejk, taj dečak je mrtav.“ „Ne možeš mu pomoći. Ne možeš pomoći ni sebi ako se ne otrezniš i ne počneš da misliš.“ „O čemu tu ima da se razmišlja? Pustio sam ga da ode, napola usranog lica, da bi mogao da upadne u usranu baru i jebeno se udavi. Ja sam ovde bio odgovoran. Trebalo je da odem s njim.“ „Ti nisi bebisiter i nisi odgovoran za ono što se desilo Mekdauelu.“ „Oh, pobogu, Džejk. Pobogu.“ Podigao je svoje lice slično nagorelom suvom grožđu. „Većina njih su samo klinci. Oni su samo klinci.“ „Znam to.“ Džejk je pritisnuo čelo o orman, borio se da se smiri, a onda se odmakao i uzeo još jednu šolju. Koliko li je puta podbadao tog klinca? Namerno ga mamio preko Kali? Bez ikakvog razloga. „Ali, bio je dovoljno star da bude ovde. Dovoljno star da pije. Ti nisi ovde pas čuvar, Kopaču. Ti si ovde da se uveriš da niko ne remeti lokalitet.“ „Prilično je jebeno poremećen kada klinac pluta glavom nadole po vodi. Gde su mi pljuge?“ Džejk je dohvatio ostatak zgužvane pakle sa šanka i bacio ga preko sobe. „Pij prokletu kafu, posisaj cigaretu, a onda mi kaži šta se tačno dogodilo. Ako hoćeš da cmizdriš nad tim, cmizdri kasnije.“ „Vidim da g. Osećajni naporno radi.“ Kali je, ulazeći, prostrelila Džejka prezrivim pogledom. „On samo pokušava da me ispravi“, odgovorio je Kopač. Strgao je svoju bandanu i herojski izduvao nos. „Aha, a da ti facu gura u govna ti bi rekao da to radi da ti popravi ten.“ Obišla je oko stočića i učinila nešto što nije uradila nikada u životu, niti očekivala da će uraditi. Obgrlila je Kopačeva koščata ramena i pomilovala njegovu dugu, umršenu kosu. „Došao sam da upotrebim klonju, pa da se onda vučem u krevet. Nameravao sam da pustim neku muziku za slučaj da uspem da nagovorim Sonju na tucanje. Znam da je bio polupijan. Jedva da je dovršio drugo pivo i bio je polupijan. Pazio sam na njih, kunem se bogom. Tek da ne prave gluposti. Izgledalo mi je da svi polaze na počinak.“ Malo je uzdahnuo i protrljao obraz o Kali radi utehe. „Mat je svirao gitaru. Ne zna da svira ni za krivi, ali je uvek lepo kada neko nešto svira. Ono dvoje iz Zapadne Virdžinije? Frani i Čak? Oni su uživali jedno u drugom. Bob je pisao nešto. Imao je prokletu lampu sa žicom prikačenom za šešir ko ludi rudar. Dori, ona je već napola zaspala, a Sonja je pevala. 'Slobodnu pticu'. Uporno je brkala reči, ali mi je bilo prijatno da je slušam i pored toga.“ Zažmurio je. „Bila je lepa noć. Vedra, taman dovoljno prohladna. Puno svitaca, i zrikavci su još nastavljali. Video sam kad je taj dečak ustao, teturajući kao da je na brodu po oluji. Bio je malo popisan od pića. Obično je imao onaj budalasti kez na licu. Osim sa tobom“, dodao je uz poluosmeh Džejku. „Nisi mu se dopadao nimalo, pošto je zaključio da mu kvariš šanse kod Kali.“ - 186 -
Džejk nije rekao ništa, samo je pio kafu i usredsredio se na Kalino lice. „Rekao sam mu da, ako treba da zviždi, može da upotrebi prikolicu, ali me je on lako odgurnuo i kazao da hoće da protegne noge. Valjda je hteo da mi kaže da odjebem, ali ni pijan nije bio spreman na to. Zato sam rekao... Isuse, rekao sam mu da ne padne u baru i ne udavi se. Ali jeste. To je upravo ono što je uradio.“ Pošto su posmatrali jedno drugo, Kali je videla emocije kako preleću Džejkovim licem. Šok, strah, a onda žaljenje. „Koliko je prošlo dok nije neko otišao da ga potraži?“ „Ne znam tačno, bio sam ovde neko vreme. Zaključio sam da bi, za slučaj da mi se posreći, bilo bolje da mesto malo dovedem u red. Izvukao sam neku muziku, stavio je tamo na CD plejer. Izvadio ove sveće. Devojke sa koledža vole malo romantike, zar ne, Kal?“ „Aha.“ Zagrlila ga je jače. „Od toga skačemo pravo u krilo.“ „Malo sam počistio. Cenim da sam ovde bio nekih petnaest minuta. Možda dvadeset. Još uvek se čula gitara“ A onda sam izašao, krenuo da obrađujem Sonju. Bob je taj koji je pitao za Bila. Neko je ne sećam se ko - rekao da misli da je otišao u krevet, a neko drugi je rekao da je otišao da se olakša. Bob je rekao kako je i njemu to potrebno, pa će pogledati da se Bil nije onesvestio u šumi. Nekoliko minuta kasnije, on je vikao, trčao nazad. Svi smo otišli tamo dole. Svi. Prošlo je više od sata pre nego što je Kali uspela da na trenutak ostane nasamo sa Leom. „Koliko znaš?“ „Bilo je kao repriza Dolana. Bilo je kao sa Dolanom.“ „Ne govore puno. Neće da objave uzrok smrti do autopsije. Kada završe sa uzimanjem izjava, mislim da bi trebalo da rasturimo logor ovde.“ „Već sam rekla Rozi da se svi koji ostaju vrate u kuću na spavanje. Treba nam da neko ostane ovde, a Kopač nije u stanju za to.“ „Ja ću ostati.“ „Ne, trebalo bi da se smenjujemo. Džejk i ja ćemo ostati do jutra. Ti i Rozi ste bolji za smirivanje ekipe. Ne sviđa mi se kako Hjuit gleda u Kopača.“ „Ni meni, ali je činjenica da je bio prisutan ovde tokom dve smrti.“ „Bilo je puno ljudi ovde prilikom ove druge, a Kopač je bio u prikolici. I, koliko znamo, Bil je pao i udavio se. To je bio nesrećan slučaj. Niko nije imao razloga da naudi tom klincu.“ „Nadam se da si u pravu.“ Skinuo je naočare i obrisao ih metodično krajem košulje. „Rozi i ja ćemo da sakupimo tim. Vratićemo se ujutru.“ „Na rad?“ „Oni koji hoće da kopaju će kopati. Stići će nam mediji, Blondi. Možeš li da se izboriš sa tim?“ „Da. Idi, odspavaj malo, Leo. Svi ćemo da radimo ono što moramo.“ Otišla je u prikolicu čim je mogla, prosula užasnu kafu koju je Džejk skuvao, skuvala svežu. Miris sredstava za čišćenje koja je Kopač upotrebio mešao se sa cimetnom aromom sveća koje je upalio. Oba mirisa su se zadržavala u vazduhu, pramičci jednostavnosti i iščekivanja. Čula je kako glasovi zamiru dok su ljudi rasturali logor. I odlazak automobila. I zamišljala je da će veći deo tima koji odlazi ka kući biti budan do sitnih sati, vraćajući se iznova i iznova na ono što se desilo.
- 187 -
Htela je tišinu. Više bi volela da ima i tišinu i usamljenost. Ali se Leo ne bi nikada složio da ona na lokalitetu ostane sama. Džejk je, morala je da prizna, jedina osoba čije je društvo mogla da podnese u noći poput ove. Nasula je prvu šolju kafe, a kada je čula korake kako se približavaju, napunila i drugu. „Tvoju sam prosula“, rekla je. „Bila je ko žabokrečina. Ova je sveža.“ Okrenula se i pružila šolju. „Neću da ležim napolju samo zato što si nadrndana na mene.“ „Ne očekujem da ležiš napolju, i nisam nadrndana na tebe. Naročito. Ne mogu da nastavim gde smo stali kad je telefon zazvonio. Prosto ne mogu da pričam o tome sada.“ „To mi ne smeta.“ Znala je taj ton, nije mogla prebrojati u koliko se situacija razbila o njegov hladan zid. Nije bila za bitku, ali nikada nije spremna za povlačenje. „Nije mi se dopalo kako si tretirao Kopača. Znam da si pokušavao da ga dovedeš u red, ali mi se nije svideo tvoj pristup. I, primetićeš, više sam izvukla iz njega sa malo utehe i sažaljenja nego što bi ti svojim mačo sranjem.“ Glava ga je bolela. Srce ga je bolelo. „Zašto žene automatski povezuju pojmove mačo i sranje? Kao da su jedan pojam?“ „Jer smo pronicljive.“ „Hoćeš da kažem da si u pravu.“ Umoran, sručio se na tanke jastuke sofe. ,,U pravu si. Nisam imao da mu ponudim ono što si mu ti ponudila. Složićemo se da tešenje nije jedna od mojih jačih strana.“ Izgleda iscrpljeno, zapazila je Kali. Videla ga je ophrvanog premorom od posla, ali nije navikla da ga vidi prosto iscrpljenog od stresa, od brige. Morala je da zauzda impuls da ga zagrli, kao Kopača. „Ti nisi znao za komentar koji je izgovorio pre nego što je Bil otišao. Ja jesam.“ „Hriste. Nikada neće biti u stanju da se toga potpuno okane. Do kraja života će mu se ta nehajna napomena vrzmati po glavi uz sliku klinca kako pluta.“ „Ti ne misliš da je Bil upao u vodu.“ Džejk je podigao pogled sa šolje, i oči su mu bile oprezne i hladne koliko i glas. „Svi kažu da je bio pijan.“ „Zašto nisu čuli pljuskanje? Bio je težak koliko, sedamdeset pet kila? Kada tolika težina padne, nastane pljuskanje. Tiha, mirna noć, čuli bi to. Ja sam uspevala da čujem delove razgovora između policajaca u šumi. Zašto nije zvao u pomoć kada je upao? Kopač kaže da je popio dva piva. Znači jeftin je za napijanje, fino, ali ne deluje da će toliki tip da se načisto zanesvesti, dovoljno da ne dođe sebi kad upadne u vodu. A voda je i hladna. Otrezni te dovoljno i dovoljno brzo da popizdiš ako upadneš.“ Izraz njegovog lica se nije promenio, kao ni glas. „Možda je popio više piva. Ti znaš da i droge promaknu na teren povremeno.“ „Kopač bi znao. On bi rekao. Takve stvari ne promiču Kopaču. On bi konfiskovao svaku drogu i sakrio sve džointe da bi pripalio jedan sebi kada mu naiđe raspoloženje.“ Otišla je do sofe i sela na drugi kraj. Znala je šta rade - igraju se suprotstavljenih strana. Bilo joj je interesantno što to ne rade derući se iz sve snage. „Dva čoveka završe mrtva u istoj maloj vodi pored istog gradića, na istom iskopavanju, u razmaku od svega nekoliko nedelja. Svako ko misli da je to slučajno, budala je. Hjuit mi ne deluje kao budala. Zasigurno znam da nije.“ „Ne, ne mislim da je slučajnost.“ „I ne potpisuješ popularnu lokalnu teoriju da je mesto ukleto.“
- 188 -
Malo se nasmešio. „To mi se dopada na neki način, ali ne. Neko je s razlogom ubio Dolana. Neko je s razlogom ubio Mekdauela. Kako su oni povezani?“ Kali je podigla svoju kafu, podvila noge. „Iskopavanje.“ „To je očita veza. To je veza do koje je najlakše doći. Idi jedan segment dalje, i tamo si ti.“ Video je po njenom licu da je već to shvatila i klimnuo je glavom. „Ako zanemarimo tebe, ostaje nam iskopavanje, građenje, procenat lokalaca koji su malo uvređeni što neće dobiti čekove. Tako možeš da razvijaš teoriju da je neko bio dovoljno uvređen da ubije dvoje ljudi da bi ekipu oterao sa terena, ili da vlasti dovede u poziciju da nam zabrane rad.“ „Ali to nije tvoja teorija.“ Pružila je ruku i ponovo zapalila jednu od Kopačevih sveća. „To je teorija, ali ne ona koja mi je najuverljivija.“ „Tebi je najuverljivija ona koja se od mene širi na Kalenove, Karlajla, sva ona imena na spisku, i crnoberzijanski lanac koji se specijalizovao za malu decu. Ali je veza sa Dolanom i Bilom veoma slaba.“ „Sećaš li se ovoga?“ Otvorio je šake, iskrenuo dlanove nagore, pomerio palčeve, pa izvrnuo zglobove. Držao je četvrt dolara u šaci. Još jedan trzaj i novčić je nestao. „Mogao bi da dopuniš prihode izvodeći trikove na dečijim rođendanima“, prokomentarisala je. „Navođenje na pogrešni pravac. Nateraj oko da gleda ovamo...“ Pružio joj je desnu šaku pred lice. „I propustićeš šta se zbiva ovde.“ I povukao njeno uvo levom rukom, praveći iluziju da je novčić ispao iz njega. „Misliš da je neko ubio dva čoveka da bi me naveo na pogrešnu stranu?“ „Zar nije upalilo, u izvesnoj meri? Zar nisi toliko rastresena sada da ne misliš o onome što si pre svega nekoliko sati saznala o Barbari Halovej? Svi u ekipi su voleli tog klinca. Čak se i meni dopadao, nisam mogao da odolim. I gajio sam izvesnu simpatiju za to kako te je obožavao. Ako ga je neko ubio, to je zato što je bilo zgodno. Jer se izdvojio iz grupe dovoljno dugo.“ Nonšalantno, pomerila je jednu od Kopačevih izbledelih zavesa, pogledala kroz zamazane prozore. „I oni posmatraju. Ko god da su oni. Isto kao što su nas posmatrali u kući one noći. Hladnokrvni. Mora da su hladnokrvni. I ako ne dozvolim da me navedu na pogrešan pravac, ako nastavim da guram, da li će još neko umreti?“ „Kriviti sebe je još jedan način da skreneš s pravog pravca.“ „Otkačila sam ga, Džejk.“ Naglim pokretom je opet vratila zavesu pred zamazano staklo. „Kada smo raspremali, došao je do mene i rekao da će ostati ovde, kampovati preko noći. Nisam ga ni slušala. Da, svakako, možda, bilo šta. Oterala sam ga kao dosadnu bubu.“ Otresla je glavom pre nego što je bila u stanju da opet progovori. „I sve što govoriš je ono što i ja mislim. Šta osećam u utrobi. A ako je to tačno, to znači da je mrtav zato što neko hoće da zaustavi mene. On je mrtav, a ja se nisam smilovala da odvojim minut svog vremena za njega danas.“ „Dođi, dođi ovamo.“ Privukao ju je bliže. „Ispruži se“, naredio je i gurkao je dok nije glavu položila u njegovo krilo. „Treba da pokušaš da se malo odmoriš.“ Ćutala je na tren, slušajući noćne zvuke, upijajući miran osećaj njegove ruke koja joj miluje kosu. Da li ju je tako dodirivao ranije? Da li je ona ikada obratila pažnju? „Džejk?“ „Da.“ - 189 -
„Imam planove za noćas.“ „Stvarno?“ Pomerila se da bi mogla da ga gleda. Iz ovog ugla mogla je da vidi kako se ožiljak na njegovoj bradi završava odmah iza linije vilice. Volela bi da ga prati prstima, ili usnama. Da stavi do znanja tu malu nesavršenost. „Planirala sam da me nagovoriš da odemo u krevet. Ili da ja nagovorim tebe. Šta god bude delovalo zabavnije.“ Prešao je vrhom prsta po krivini njenog obraza. Da, pomislila je. Da, dodirivao ju je tako ranije. Zašto ona nije posvetila više pažnje tim malim gestovima? Zašto nije uvidela koliko joj znače? Da li su joj reči toliko trebale da je ignorisala tiše, jednostavnije znake ljubavi? „Prava šteta što nije upalilo“, odgovorio je. „Još uvek može.“ Vrh njegovog prsta je malo poskočio, kao da je iznenada dodirnuo nešto vrelo, a onda ga je podigao sa nje. „Nije dobra ideja, ni za jedno od nas. Zašto ne uhvatiš malo sna? Puno toga treba obaviti sutra.“ „Ne želim da mislim na sutra. Ne želim da mislim o danas, ni o sledećoj nedelji, ni o juče. Hoću samo sada.“ „Imali smo dosta tih sada, zar ne? Seks je veoma čest, veoma ljudski odgovor na smrt.“ Igrao se njenom kosom, nadajući da će uspeti da je uspava. „On je dokaz života.“ „Mi smo živi. Ne želim da budem sama.“ Nije govorila samo o toj noći, već o svim noćima bez njega. „Mislila sam da želim, ali neću da budem sama.“ „Nisi sama.“ Uzeo je njenu ruku i prineo je usnama. „Zažmuri.“ Umesto toga je ustala, klizeći, telom preko tela, dok nije sklopila ruke oko njegovog vrata. „Budi sa mnom.“ Prekrila je njegova usta svojima, nalila sebe u njih. „Molim te, budi sa mnom.“ Ona se trese, shvatio je. Delom iz straha, delom iz žudnje, delom od iscrpljenosti. Privukao ju je bliže, pritisnuo lice u krivinu njenog vrata. „Kaži mi da sam ti potreban. Samo jednom.“ „Potreban si mi. Dodirni me. Ti si jedini koji je to ikada stvarno mogao.“ „Ovo nije ono što sam želeo da bude.“ Prešao je usnama preko njene vilice dok ju je spuštao na uzak kauč. „Ni za jedno od nas. A opet, možda je baš to ono što sam mislio. Ne razmišljaj.“ Poljubio joj je slepoočnice, obraze. „Samo osećaj.“ „Ne mogu da prestanem da se tresem.“ „To je u redu.“ Raskopčao je njenu košulju, saginjući se da dotakne poljupcima njen vrat, njena ramena. Ali kada je posegnula ka njemu on se izmakao, opet joj ruke pritisnuo dole. „Ne. Stani. Zažmuri. Samo zažmuri. Ja ću dodirivati tebe.“ Pustila je da joj trepavice padnu. Čak i to je bilo olakšanje. Meki mrak je ublažio glavobolju koje nije bila ni svesna. Vazduh je bio hladan na njenoj koži kada je sklonio košulju. Prsti su mu bili topli dok su prelazili po njenom telu. Topli, uz ono grubo grebanje žuljeva. Stomak joj je uzdrhtao kada su je pomilovali dole i otkopčali dugme njenih prastarih pantalona. Njegove usne su blago pritiskale, baš iznad njenog struka, i naterale je da zastenje. „Podigni kukove“, rekao joj je, i svukao iznošeni pamuk niz njene noge. Strgao joj je čizme, čarape. Zatim je počeo da joj masira stopala. Sada je ječala.
- 190 -
„Bilo je prilika kada sam mogao da razmenim masiranje stopala za bilo kakvu egzotičnu seksualnu uslugu.“ Otvorila je jedno oko i videla da se on ceri. „Šta si imao u vidu?“ „Obavestiću te.“ Pritisnuo je šakom luk njenog stopala, gledao kako joj trepavice podrhtavaju. „I dalje pali, zar ne?“ „O, da. I dalje mislim da je prvi pravi orgazam počeo od stopala.“ „Dopadaju mi se tvoja stopala. Mala su, gotovo prefinjena.“ Prešao joj je zubima preko boka, opet se nacerio kada se njeno telo trglo. „I veoma senzitivna. A onda su tu i tvoje noge.“ Pustio je usta da vršljaju preko njenog skočnog zgloba, uz list. „Prosto ne mogu da kažem dovoljno o tvojim nogama.“ Zatim je, iznenada, pritisnuo lice na njen stomak. „Pobogu, Kali, mirišeš isto. Probudio bih se mirišući te kada si bila hiljadu kilometara daleko. Probudio se želeći te“, promrmljao je i zarobio njena usta svojima. Svakog dana, svake noći, pomislio je dok ga je taj miris okruživao. Proganjao ga i mučio sve dok ne bi poželeo svakim vlaknom svog bića da je mrzi zbog toga. Sada je ona ovde, njene ruke ga čvrsto stežu, usta su joj voljna pod njegovim. I od toga je onemoćao. Ljubav prema njoj je prohujala kroz njega i ostavila ga bespomoćnim. Njegova šaka se podigla da obuhvati njeno lice. Njegove usne su smekšale, postale nežnije na njenim. Od promene tona njene oči su se otvorile. „Džejk.“ „Psst.“ Spustio je poljubac čiste nežnosti u udubljenje njenog vrata. „Ne razmišljaj“, ponovio je. „Samo osećaj.“ Kada su se njegova usta vratila na njena u slatkom poljupcu koji je nastavio da lebdi, ona je omekšala pod njim. Predaja, shvatio je. Oboje se predaju na načine kako nisu nikada ranije. Njeno srce kuca brzo pod njegovim usnama, a dah joj je spor i neravnomeran. A i dalje nežnost prema njoj lebdi nad požudom kao magla. Vazduh je tako težak, pomislila je. Tako težak, tako topao. Tako mek. Jedrio je preko nje, a ona preko njega u svet u kome postoje samo užici. On ju je odveo tamo. Uzdahnula je njegovo ime kada su njegove usne, njegov jezik, njegove šake počele da klize po njoj, dok su je smirivale i uzbuđivale, uspavljivale i budile. Kada su njegovi kukovi našli opet njene, kada su oklevali kao da ne postoji ništa važnije na svetu od tog jednog poljupca, srce joj se prosto rastopilo. Osećaj njega pod njenim rukama, tog dugog, vitkog torza kada je skinuo košulju. Uskih kukova i tvrdih mišića. Njegovo telo ju je uzbuđivalo, a znanje da je njeno, njeno da ga uzme kada poželi, donosilo joj je nepodnošljiv užitak. Zadrhtala je od njega, zabola zube u njegovo rame kada je pritisak narastao. „Džejk.“ „Nećemo brzo ovog puta.“ Milovao je niz nju, preko nje, bacajući ih oboje na muke. „Brzo je isuviše lako.“ Vreme, ništa sem vremena. Njen miris, drhtaj njenog tela, vrelina koja je počela da nadire iz njene kože. Hteo je sve to, i mnogo više. To što je ima sada brisalo je sve usamljene sate bez nje. Pritisnuo je usne na njen vrat, njeno rame, njena usta, pustio da žudnja prema njoj besni kroz njega. Kada ju je preveo preko prvog vrhunca, njen prigušeni krik mu je tukao u krvi. - 191 -
Sada su gledali jedno drugo kada je kliznuo u nju, gledali se dok su počinjali da se pokreću zajedno. Video je kako su joj se oči zamaglile, i zadovoljstvo i suze kada je rukama stegao njene. „Ostani sa mnom.“ Nasrnuo je ustima na njena. „Ostani sa mnom.“ Sasvim je razgolitio njeno srce. Pitala se da li ga oseća kako treperi u njegovoj šaci. Pitala se da li može da vidi to na njenom licu dok su joj suze navirale u očima. Zato ih je sklopila, držala šake preko njih, ostala sa njim. Ostala sa njim. I bila je i dalje sa njim kada su se zdrobili. Spavala je, duboko, jedan sat, a onda grčevito kada su snovi počeli da je proganjaju. U šumi, u mraku, u hladnoj vodi. To se sklopilo nad njenom glavom, i ruke su je vukle na razne strane. Nije mogla da im se otrgne, nije mogla trzanjem nogu da se oslobodi do površine. Nije mogla da diše. Dok se ona mučila, voda se pomerila, promenila, povukla je dole i pretvorila se u grob. Probudila se naglo, boreći se za dah. Prikolica je bila mračna, hladna. Tanki prekrivač joj je bio upetljan oko nogu, i bila je sama. Uspaničena, skočila je, tresnuvši kukom o sto, posrćući ka vratima. Grlo joj je bilo zapušeno, teralo ju je da dahće i guta vazduh kao i u snu. Dograbila se za grudi kao da može da istrgne pritisak koji je stezao u njima. Borila se sa vratima, pištavo dišući dok su joj prsti klizali sa reze. Krik joj je kidao pluća, stizao ka grlu. Zamalo nije ispala kroz vrata kada ih je konačno uz trzaj otvorila. I skljokala se na kolena u maglovitoj hladnoći zore. Na zvuk žurnih koraka pokušala je da se digne na noge. Ali su se mišići njenih ruku pretvorili u olovo. „Hej, šta se desilo?“ Džejk se sručio na zemlju kraj nje i podigao joj glavu. „Ne mogu da dišem“, uspela je da izgovori. „Ne mogu da dišem.“ „Da, možeš.“ Zenice su joj bile raširene, lice mrtvački bledo i vlažno. Spustio je ruku na njen potiljak i povukao je među svoja kolena. „Sporo, polako, duboko. Dišeš.“ „Ne mogu.“ „Da, možeš. Jedan udah. Udahni. Jedan udah. Sada još jedan. Ispusti ga.“ Osetio je kako stezanje u njegovom stomaku popušta kada je počela da uvlači vazduh. „Nastavi.“ „Dobro mi je.“ Samo je držao njenu glavu dole. „Još. Unutra pa napolje. Hoću da podigneš glavu, polako. Da li ti je muka?“ „Ne, dobro sam. Samo sam... se probudila, i bila dezorijentisana na minut.“ „Jeste, đavola. Napravila si sebi pravi pravcijati napad panike.“ Bila je daleko od stabilnog stanja, ali dovoljno pribrana da oseti ubod stida. „Ja ne dobijam napade panike.“ „Sada dobijaš. Osim ako iz prikolice ne izlećeš gola iz zabave.“ „Ja...“ Spustila je pogled i videla da je istrčala bez ijedne krpice. „Isuse Hriste.“ „U redu je. Volim da te vidim golu. Imaš zapanjujuće telo, čak i kada je vlažno od paničnog znoja. Ustaješ. Treba da legneš na minut.“ „Ne treba. I ne tetoši me.“ „Suviše si pametna da bi se izmlatila zbog teskobe. I suviše tvrdoglava da to ne učiniš. Nezgodna situacija za tebe, Danbrukova. Sedi.“ Gurnuo ju je na sofu i prebacio ćebe preko nje. „Umukni jedan minut pre nego što povučem onu izjavu da si pametna. Nisi imala
- 192 -
ništa sem stresova, tenzije, šokova i rintanja više od mesec dana. Ljudsko si biće. Daj sebi pauzu.“ Izvukao je flašu vode, otvorio je, pružio joj. „Imala sam noćnu moru.“ Ugrizla je usnu koja je htela da zadrhti. „I probudila sam se, i bila sama i nisam mogla da dišem.“ „Žao mi je.“ Seo je kraj nje. „Izašao sam da pogledam okolo, tek da proverim. Nisam hteo da te budim.“ „Nije tvoja greška.“ Otpila je dug gutljaj vode. „Ne plašim se lako.“ „Kao da ne znam.“ „Ali sam sada uplašena. Ako to ikome kažeš, ubiću te. Ali sam sada uplašena i to mi se ne sviđa.“ „To je u redu.“ Obgrlio ju je jednom rukom i pritisnuo usne na njenu slepoočnicu. „Kada mi se nešto ne sviđa, ja se toga otarasim.“ Usne su mu se iskrivile uz njenu kožu. „Kao da ne znam“, ponovio je. „Zato neću biti uplašena.“ Udahnula je duboko i laknulo joj je kada se dah nije zaglavio u njenim plućima ni grlu. „Prosto neću biti uplašena. Pronaći ću ono što treba da saznam. Idem u Virdžiniju, i Simpsonovi će mi reći ono što treba da saznam. Hoću da ideš sa mnom.“ Podigao je njenu ruku i poljubio je. „Bolje da se prvo obučeš.“
- 193 -
Devetnaest
Nakon što se i poslednji kaiš od pola kilograma slanine našao u tiganju, Džejk je počeo da lupa dvadeset pet jaja. Mrkim pogledom je ubedio Kali da skuva kafu pre nego što je otišla na tuširanje, tako da je bilo nečega. A ako iko poželi tost, neko drugi će morati da se pobrine za to. Nije mu smetalo da sprema hranu. Ne kada je to kolektivni doručak i ne zahteva delikatne poteze. U svakom slučaju, svi treba da jedu, a niko nije skupio interesa i energije da spremi obrok. Ekipi - ili plemenu - kakvi god da su rituali i običaji, potrebno je gorivo za njihovo izvršenje. Smrt jednog člana nameće novu intimnost onima koji prežive. Hrana je simbol, a njeno pripremanje, iznošenje i konzumiranje ceremonija su zajednička mnogim kulturama tokom perioda žaljenja, iz opravdanog razloga. Kao i seks, hrana je život. Uz tugu i krivicu, i olakšanje zbog toga što ste još živi kada je jedan od vas mrtav treba primiti k znanju. Ta nametnuta intimnost je privremena, podsećao se, misleći na Kali. Osim ako ne radite, vrlo naporno, na njenom održanju. Kada je Dag ušao u kuhinju, ugledao je muškarca o kojem je razmišljao kao o Kalinom bivšem mužu, bedrom oslonjenog o šporet, sa krpom za sudove koja je visila sa pojasa izbledelih farmerki, dok je nečim što je izgledalo kao baštenske grabulje lupao jaja u činiji. Već to je bila neobična slika, ali je još čudnije bilo što ga je u kuću pustio neki tip u donjem vešu, sa sedima prošaranom kosom koja je padala do dupeta, koji je neodređeno pokazao prema kuhinji pre nego što se odvukao nazad ka rasturenoj sofi. Dag je preskočio dve gomile na podu, za koje je po hrkanju pretpostavio da su ljudi. Ako je Kali odabrala da živi na ovakvom mestu, on će morati svojski da se potrudi da bi je razumeo. „Izvinite što ometam.“ Džejk je nastavio da lupa jaja. „Ako tražiš Kali, ona se tušira.“ „Oh. Mislio sam da ćete svi biti na nogama u ovo vreme.“ „Danas kasnimo. Kafa je sveže skuvana.“ „Hvala.“ Nekoliko šolja i šoljica bilo je poredano na šanku. Dag je nasumice odabrao jednu i krenuo po lonac. „Mleko je na šanku, ako hoćeš. I ono je sveže. Upravo sam ga kupio na povratku sa terena jutros.“ „Radili ste cele noći?“ „Ne.“ Džejk je prekinuo lupanje jaja i okrenuo se da prevrne slaninu. „Mislio sam da ćeš svratiti da vidiš kako joj je. Ali pretpostavljam da nisi čuo.“ „Kako to misliš, kako joj je? Šta se desilo?“ Zabrinuo se u trenu, zapazio je Džejk. Krvna veza može da bude jaka. „Jedan iz naše ekipe se udavio sinoć. U Sajmonovoj rupi. Ne znamo kako. Panduri to proveravaju. Kali i ja smo uzeli noćnu smenu. Napuni onu plavu šolju, hoćeš li?“ „Užasno si hladnokrvan u vezi sa tim.“ - 194 -
Džejk je na tren skrenuo pogled sa tiganja. „Tu je ekipa koju treba održati na okupu. Ekipa se sastoji od ljudi, a Kali i ja smo odgovorni za te ljude. Njoj je ovo teško palo. Neću joj učiniti uslugu ako i ja isto reagujem.“ Pogledao je prema plafonu kada se čula škripa. Ona je sada u spavaćoj sobi, pomislio je Džejk. Znači da mu je ostao minut ili dva. „Neko je ubio tog dečaka“, tiho je rekao. „Upravo si kazao da se udavio.“ „Mislim da mu je neko pomogao. Mislim da je dvoje ljudi mrtvo zbog Kalinog kopanja po prošlosti - onog koje nema nikakve veze s arheološkim lokalitetom.“ Dag je prišao šporetu i snizio glas kao i Džejk. „Ron Dolan i taj tip su ubijeni zbog toga što Kali traži ko ju je to oteo iz kolica 1974? To je nekako na dugačkom štapu.“ „Ne tako dugačkom kako misliš. Ona će sići za minut - ne treba joj više da navuče košulju i pantalone - zato ću preći pravo na stvar. Ne želim da ostaje sama, ni na jedan sat. Kad ja ne budem mogao da budem uz nju, ti ćeš.“ „Misliš da će neko pokušati da joj naudi?“ „Mislim da će se, što ona bude bliže, sve više truditi da je zaustave. Neću nikom dopustiti da je povredi, a nećeš ni ti jer si odgojen u kulturi gde je brat - a naročito stariji brat - naučen da pazi na svoju sestru. Činjenica da su ti okolnosti uskratile taj zadatak tokom odrastanja učiniće te, kao odraslog muškarca, samo još rešenijim da u ovom času preuzmeš ulogu.“ „Znači, pomoći ću ti da paziš na nju jer moja kultura to zahteva?“ „To, i činjenica da je krvna veza već proradila u tebi.“ Malo je zbunjen ovim, zaključio je Džejk proučavajući Dagovo lice. Malo je postiđen time, ali jeste proradila. „Jer je ona žensko, a tvoja su priroda i odgoj da se pobrineš za žensko. A i zato što ti se dopada.“ Dag je smatrao da to pokriva sve aspekte. „Koji je tvoj izgovor?“ Džejk je skinuo tiganj sa vatre. „Moj izgovor upravo silazi niz stepenište, i uskoro će početi da mi gunđa da stavim sir u ova jaja.“ Trzajem je skinuo krpu sa pojasa i upotrebio je da uhvati dršku tiganja dok je odlivao još uvek cvrčeću mast u praznu konzervu. „Ostavila sam Leu da izbudi puževe golaće koje smo razbacali po celoj kući“, rekla je ulazeći. „Dag“, dodala je nakon trenutne iznenađenosti. „Hm. Kako je?“ „Džejk mi je upravo ispričao šta se desilo. Jesi li dobro?“ „Da, mada se još nisam sasvim razbistrila.“ I dalje ga gledajući pružila je ruku. Džejk je spustio šolju kafe u nju. „Čula sam da si van grada.“ „Vratio sam se juče. Svratio sam na lokalitet, ali si bila zauzeta.“ „Oh. Dobro. Jesi li stavio sir u jaja?“, upitala je Džejka, i već je otvarala frižider da uzme sir. „Ne vole svi sir u jajima.“ „Svi bi trebalo da vole sir u jajima.“ Dodala mu je sir, obišla ga da otvori pakovanje hleba. „Stavi malo u moj deo, a ako zapadne nekom drugom, ko mu je kriv.“ Dag je gledao kako Džejk pruža ruku za nož koji je uzela iz fioke, gledao kako ona ubacuje hleb u toster, a zatim uzima tanjir koji joj je pružio. To je kao mali ples, zaključio je, u kome oboje korake i ritam onog drugog znaju unapred. „Samo sam svratio da ti dam nešto što sam pokupio u Memfisu.“ Usledio je još trenutak iznenađenja, očiglednog na njenom licu, pre nego što je uspela da se nasmeši. „Roštilj?“ „Ne.“ Dag joj je pružio smeđu kesicu. „Samo mali suvenir iz Grejslenda.“
- 195 -
„Išao si u Grejslend. Oduvek sam želela da odem tamo. Nemam pojma zašto. Opa, pogledaj ovo, Grejstoune, to je zvanični Elvisov zatvarač za pivo.“ „Nikada ne možeš imati višak zatvarača za pivo.“ Džejk je poslušno zagledao crveni zatvarač. „Bolje to drži podalje od Kopača. On voli dobar zatvarač za pivo.“ „Pa, ovaj ne može da dobije.“ Zakoračila je prema Dagu, oklevala. Šta se, do đavola, očekuje da učini? Da li treba da ga poljubi, da ga lupi po ruci? „Hvala.“ Rešila se za šljepkanje po ramenu. „Nema na čemu.“ A oni, pomislio je Dag, prosto ne znaju korake i ritam svog plesa. „Bolje da pođem.“ „Jesi li doručkovao?“ Otvorila je fioku i izvadila špatulu u istom času kada je Džejk nasuo jaja u tiganj iza njenih leđa. „Nisam.“ „Što ne ostaneš? Ima puno, je l' tako, Džejk?“ „Sigurno.“ „Ne bi mi loše došlo, a na svoju sreću volim sir u jajima.“ „Zgrabi tanjir“, rekla mu je. Džejk se pomerio udesno kada se sagnula, otvorila vrata rerne i izvadila tanjir sa slaninom koju je već ispržio. „Leo mi je rekao da se vratim pravo ovamo“, izjavila je Lana ulazeći. „Dag, videla sam tvoj auto ispred. Pretpostavljam da si čuo šta se desilo.“ „Pokupi dva tanjira“, rekla mu je Kali, ponovo puneći toster. „Da li nam treba advokat?“ „Leo je nešto zabrinut. Ja sam ovde da ga primirim. Sa pravnog aspekta, makar. Kao i ostale.“ Podigla je ruke. „To je užasno. Ne znam šta da kažem. Pričala sam sa Bilom koliko juče popodne. Pustio je Taja da ga načisto udavi pričama o prokletoj kosti srndaća.“ „Gde je Taj?“ Dag je dodao papirni tanjir sa gomile naredane na šanku. „Šta? Oh, sa Rodžerom. Mislim da zapravo ne bih mogla da jedem. Hoću samo da razgovaram sa Leom.“ „Kad ja kuvam svi jedu.“ Džejk je izvadio ogromnu teglu želea od grožđa iz frižidera i dodao ga Kali. „Bolje zauzmi mesto pre nego što horda nagrne i zauzme sve stolice. Koliko ih imamo, Danbrukova?“ „Rozi i Kopač su na terenu. Pa, računajući prisutne goste, imamo jedanaest na doručku ovog jutra.“ Ulazili su i izlazili, u raznim stepenima obučenosti i neobučenosti. Neki su pokupili hranu i onda odlazili napolje sa tanjirima. Drugi su nalazili mesto za dugim izgrebanim stolom koji je Rozi pokupila na buvljaku. Ali je Džejk bio u pravu. Kada on kuva, svi jedu. Kali se koncentrisala na obrok, namerno stavljajući hranu na viljušku, i viljušku u usta. Nije se trudila da prati dok je Lana prelazila pravne aspekte sa Leom. „Ljudi nas mogu naterati da prekinemo“, prokomentarisala je Sonja. Sekla je parče tosta razbacujući mrve preko jaja koja je jedva dotakla. „Hoću da kažem, policija, gradsko veće, ili neko takav. Možda će hteti da se kopanje obustavi.“ „Društvo za zaštitu je kupilo zemljište.“ Rekla joj je Lana. „Nagodićemo se oko toga u narednih nekoliko nedelja. Kao njegov član, i pošto sam razgovarala sa još jednim ključnim članom jutros, mogu da vam obećam da niko od nas ne krivi vašu ekipu za ono što se desilo. Rad koji obavljate nije odgovoran za ono što se desilo Bilu Mekdauelu.“ „On je umro dok smo svi samo sedeli tamo. Svi smo samo sedeli tamo.“ - 196 -
„Da li biste samo sedeli tamo da ste znali da je u nevolji?“, upitao ju je Džejk. „Ne, ne, naravno da ne bismo.“ „Da li biste učinili sve što možete da ste znali da mu je pomoć potrebna?“ Sonja je klimnula glavom. „Ali niste znali, pa, niste mogli da pomognete. Iskopavanje mu je bilo važno, zar ne misliš tako?“ „O, da.“ Omirisala je, gurnula viljušku kroz jaja. ,,Večito je pričao o tome, postajao je uzrujan pri svakom novom nalazu. Ako nije pričao o poslu, pričao je o Kali.“ Zastala je, štrecnula se, kratko pogledala Kali. „Izvini.“ „Uredu je.“ „U mnogim kulturama, mnogim društvima“, nastavio je Džejk, „poštovanje prema mrtvima se iskazuje nastavljanjem njihovog dela. Kopaćemo.“ „Ne mislim da dižem frku“, počela je Dori. „Samo se pitam šta će biti ako Bilova porodica podigne tužbu. Tuži vlasnika zemlje, vođe projekta, nešto takvo. Ljudi rade takve stvari i zbog slomljenog nožnog prsta, pa deluje moguće da to urade povodom Bila. Kako bi takve pravne nevolje uticale na donacije? Može li se pregurati?“ „Ljudi su skloni grebanju.“ Nakon te tvrdnje, Mat je slegao ramenima, a onda posegao za još slanine. „Samo hoću da kažem da je Dori u pravu. U parničnom, materijalističkom, sobom opsednutom društvu, to je samo prirodna progresija da se sa osećanja pređe na računicu. Ko će da plati za ovo, i koliko mogu da dobijem?“ „Prepusti meni da brinem o tome“, rekla mu je Lana. „Moj savet u ovom času je da nastavite kao da ne pomišljate da prekidate. Sarađujte sa policijom i medijima, ali pre davanja izjava i jednima i drugima, trebalo bi da se konsultujete sa mnom ili drugim advokatom.“ „Takođe ćemo primeniti i striktan sistem druženja.“ Leo je gurnuo svoj tanjir u stranu, krenuo da dohvati kafu. „Niko ne skita sam po šumi u bilo koje doba. Oni članovi tima koji ostaju preko cele nedelje smenjivaće se noću na lokaciji. Ne manje od dva člana ekipe u svakoj smeni. Nećemo da izgubimo nikoga više.“ „Ja ću da napravim raspored“, složila se Kali. „Dobro. Treba da se vratim u Baltimor večeras, ali ću se vratiti sredinom nedelje. Mislim da je najbolje da danas uzmemo slobodan dan. Svi koji ostaju treba da budu spremni za rad sutra.“ „Ja danas imam neka lična posla u Virdžiniji.“ Kali je kratko pogledala Džejka. „Dori i golupčići iz Zapadne Virdžinije mogu da odmene Rozi i Kopača danas popodne. Stavićemo Boba i Mata i Kopača u noćnu smenu. Dnevni raspored ću razraditi sutra.“ „Ja ću preuzeti dežurstvo u kuhinji pre nego što odem.“ Sonja se digla na noge. „Znam da je to što govorite tačno“, rekla je Džejku. ,,U glavi. Ali ne mogu da to svarim. Ne znam da li ću se vratiti. Žao mi je što sam sve izneverila, ali ne znam da li to mogu da uradim.“ „Uzmi nekoliko dana“, predložila je Kali. „Treba da spojim neke stvari. I potrebni su mi potpuni izveštaji i svi filmovi od juče, do kraja dana.“ Otišla je u Džejkovu kancelariju da odštampa članak o Simpsonu, da oformi fasciklu za spiskove i šemu. „Šta je u Virdžiniji?“, upitao je Dag sa vrata. „Ko. Neko sa kim treba da razgovaram.“ „Da li je to u vezi sa... Da li je to vezano za Džesiku?“ „Aha.“ Fasciklu je zavukla u torbu preko ramena. „Obavestiću te kad saznam.“ „Idem sa tobom.“ „Džejk se prišlepovao. To je sređeno.“ - 197 -
„Idem sa tobom“, ponovio je, a onda se sklonio u stranu kada se Lana progurala. „O čemu se ovde radi?“ „Imam neke informacije koje treba da proverim.“ „Ideš li ti?“ Lana je pitala Daga. „Aha, idem.“ Ona se namrštila svom satu. „Daj da pozovem Rodžera i vidim može li sa Tajem da izađe na kraj dok se ne vratimo.“ „Koji to 'mi'?“, insistirala je Kali. „Mislim da je to ono kako se govori za tim. Ja sam pravnički deo tog tima, Pusti me samo da obavim taj poziv, a onda me možeš upoznati sa detaljima tokom vožnje.“ „Možda ću završiti radeći nešto protivzakonito“, promrmljala je Kali dok je Lana iskopavala svoj mobilni. Lana je zatakla kosu iza uva. „Onda sam ti definitivno potrebna.“ Nije čak uspela ni da zauzme volan, i morala je da se pomiri sa sedenjem na suvozačkom mestu Džejkovog terenca umesto u svom. Da bi dala sebi vremena za durenje pružila je pozadi fasciklu Dagu da bi on i Lana mogli to pročitati na zadnjem sedištu. Ali je tišina potrajala kratko, pošto su oboje počeli da je začinjavaju pitanjima. „Pazi, ono što znam je tu. Ono što ću otkriti je u Virdžiniji.“ „Uvek je gunđava kada se ne naspava ljudski“, prokomentarisao je Džejk. „Je l' tako, malena?“ „Samo umukni i vozi.“ „Vidiš?“ „Koliko dugo je Simpson bio doktor tvoje majke?“ Lana je nekako stvorila pravnički notes iz torbe i počela da zapisuje. „Ne znam. Najmanje od 1966.“ „I nije bio oženjen Barbarom Halovej u to vreme?“ „Ne, to mislim da je bliže 1980. Dobrih dvadeset godina je stariji od nje.“ „I prema tvojoj informaciji, ona je radila u okružnoj bolnici Vašington od jula ili avgusta sedamdeset četvrte do proleća naredne godine, i bila je na porodiljskom odeljenju kada su primili Suzan Kalen. U proleće naredne godine se odselila. Ne znaš kuda.“ „Pronaći ću ja kuda, i možeš se kladiti u svoje dupe da je neko vreme između proleća sedamdeset pete i osamdesete, provela u Bostonu.“ Okrenula se da pogleda pozadi. „Još je radila u Hagerstaunu kada je Džesika Kalen kidnapovana. Takve stvari se ne zaboravljaju. Ali kada sam razgovarala sa njima tamo u julu, za nju je to bila novost. Novost za njih oboje, a to ne prolazi.“ „To je indirektno.“ Lana je nastavila da zapisuje. „Ali se slažem.“ „Indirektno, kad bi se lagali. Pogledaš vremensku liniju, ključne tačke, i postaje jednostavno da se sastavi slika događanja. Halovej je bila jedna u Karlajlovoj organizaciji. Jedan od njegovih ključnih medicinskih kontakata. Babica. Do nje stiže glas da je voljan da plati za bebu, po mogućstvu žensku, vrlo verovatno porudžbina stiže uz osnovni fizički opis klijenata, možda i porodično nasleđe. Suzan Kalen rađa žensku bebu koja se uklapa.“ „Ali, bebu nisu uzeli duže od tri meseca“, naglasio je Dag. „Čak i paru u očajanju može biti sumnjivo ako zahteva da usvoji dete i bude poslužen po porudžbini istog časa. Sačekaj par meseci, uveri se da će dete ostati zdravo, da neće doći do medicinskih problema, iskoristi vreme da upoznaš i proučiš porodičnu rutinu, sačekaj najpovoljniju priliku. I nagomilaj dodatne honorare za period čekanja.“
- 198 -
„Ona je morala biti osoba koja ju je uzela“, tiho je rekao Dag. „Ona je bila u ovom kraju, ta koja je bila u mogućnosti da prati moje roditelje, nas. Imala je vremena da prouči tržni centar, kako da iz njega brzo nestane.“ „Meni se uklapa“, složila se Kali. „Moji roditelji su rekli da me je medicinska sestra donela u Karlajlovu kancelariju.“ „Ostali faktori“, premišljala je Lana. „Džesika verovatno nije bila jedini kandidat. Mnogo je verovatnije da su još dve ili tri razmatrane. Ako prihvatimo da je Barbara Halovej bila osoba za dojavljivanje, morale su postojati i druge ženske bebe koje su zadovoljavale osnovne zahteve tokom tog perioda. Takođe je verovatno da ona nije bila jedini doušnik. Mora da su postojali i drugi svuda po zemlji. Džesika je bila jedina beba oteta u ovom kraju, ali je Karlajl, na osnovu naših pretpostavki, okrenuo nekoliko beba u periodu od nekoliko godina.“ „Sa svakim slojem kojim se spuštaš pri iskopavanju, nalaziš više podataka, pronalaziš više veza, širiš sliku“, rekao je Džejk. „Halovejeva je naš novi nalaz.“ „Iskopaćemo je, zapečatiti i označiti“, dodala je Kali. „Očigledno je da nju treba ispitati.“ Lana je nacrtala nekoliko krugova oko imena Barbare Halovej u svom notesu. „Iako su tvoje informacije još uvek uglavnom spekulativne i indirektne, mislim da imaš dovoljno delića da odneseš policiji. Zar nije verovatnije da će govoriti na zvaničnom ispitivanju pred vlastima, nego tebi?“ Kali je samo pogledom okrznula Džejka i usiljeno se nasmešila kada je on pogledao nju. Primećujući tu razmenu pogleda, Lana je odmahnula glavom. „Pa, stvarno, šta ćeš da uradiš? Da je vežeš za stolicu i batinama to isteraš iz nje?“ Kali je protegla noge. Džejk je dobovao prstima po volanu. Dag se bacio na gledanje kroz prozor. I Lana je konačno ispustila dug uzdah. „Nemam dovoljno novca kod sebe da položim kauciju za višestruku tužbu zbog napada. Kali.“ Nagnula se napred u sedištu. „Pusti mene da pričam sa njima. Ja sam advokat. Briljantan govornik. Mogu da napravim da izgleda kao da znamo mnogo više nego što znamo. Znam kako da nekog pritisnem.“ „Hoćeš da probaš s njom? Ne zaboravi da je pitaš koga su poslali u Merilend, i da li su znali makar ime Bila Mekdauela kada su ga ubili.“ „Ubili ga? Ali, mislila sam da... Oh, bože.“ Lana je panično krenula da prekopava svoju tašnu u potrazi za telefonom da proveri kako je njenom sinu. „On je u redu“, rekao je Dag još dok je birala broj. „Deka neće dozvoliti da mu se išta desi.“ „Naravno da neće. Samo sam htela... Rodžere? Ne, sve je u redu.“ Pružila je ruku preko sedišta i opet se opustila kada su se Dagovi prsti prepleli sa njenima. „Nisam htela da te prepadnem“, rekla je Kali kada je Lana prekinula vezu. „Ipak si me prepala, ali cenim to. Lako je misliti o ovome kao o nečemu što se desilo pre mnogo godina i zaboraviti na sadašnjost. Treba da odeš u policiju.“ „Nakon što porazgovaramo sa Simpsonovima, daću šerifu Hjuitu sve što imam. Ma koliko to vredelo.“ Primetivši spojene ruke, Kali se još više okrenula pozadi. „Pa, jeste li počeli da spavate zajedno?“ „Otkud ti, pobogu, takvo pitanje?“, hteo je da zna Dag. „Samo se oprobavam u ulozi sestre da vidim da li mi odgovara. Nisam bila u prilici da se u nju uživim, da prođem period napasti i ostalog. Zato prosto to preskačem. Kakav je seks, inače? Dobar?“ Lana je oblizala usne. „Ako ćemo pravo...“ - 199 -
„Prekini s tim.“ „Muški načisto otkače kada žene pričaju o seksu“, prokomentarisala je Kali. „Ja ne“, Džejk je pružio ruku da je potapše po butini. „Ti si poremećen slučaj. Ali je ovaj Grejstoun ovde stvarno dobar u krevetu.“ „Ne želim da slušam o tome“, rekao je Dag. „Pričam sa Lanom. Znaš kako su neki muški uglavnom dobri za jednu stvar? Kao ono, dobro ljube, ali imaju ruke kao riba ili izdržljivost devedesetogodišnjeg astmatičara?“ „Znam. Da, sigurno znam.“ Lana je zatvorila svoju olovku, vratila je u tašnu. „Pa, Grejstoun, on ima sve pokrete. Strašne usne. I, znaš, pravi one male magične trikove, mađioničarske varke rukama. Ruke su mu stvarno kreativne. To bezmalo nadoknađuje njegove brojne mane i stvari koje iritiraju.“ Lana se nagnula napred i utišala glas. „Dag ima naočare za čitanje. Sa ramom od kornjačinog oklopa.“ „Ozbiljno? Ram od kornjače me ubija. Imaš li ih kod sebe?“ Pružila se pozadi, gurala Dagovo koleno, ali je zauzvrat dobila samo prezriv pogled. „Počinješ da misliš da to i nije bila tako loša stvar kada me je neko maznuo iz onih kolica, a?“ „Pitam se kako da ih ubedim da te opet kidnapuju.“ „Sada bih i sama našla kako da se vratim. Užasno si ćutljiv, Grejstoune.“ „Samo uživam gledajući kako peckaš još nekog osim mene, za promenu. Uskoro stižemo, Dag.“ „Samo zapamtite da sam ja glavna“, rekla je Kali kada se Džejk isključio sa autoputa. „Vas troje ste samo podrška.“ „Sada je ona Kinsi Milhoun“, zabrundao je Dag. Osećala se više kao lik Sigurni Viver iz Osmog putnika. Htela je da seče i pali. Ali je zauzdala svoj bes kada se Džejk parkirao na prilaznoj stazi. Bes je neće zaslepiti. Izašla je iz kola, prišla ulaznim vratima i pritisnula zvonce. Nije čula ništa sem kasnoletnjeg cvrkuta ptica i tihog brujanja kosilice negde dalje u uličici. „Čekaj da proverim garažu.“ Džejk je otišao dok je Kali ponovo pritiskala zvonce. „Možda su otišli, nedeljni ručak, partija tenisa“, nabacivala je ideje Lana. „Ne. Oni znaju šta se zbiva. Znaju da sam razgovarala sa ljudima koji se mogu sećati Barbare. Ne pijuckaju mimoze i ne igraju dubl u klubu.“ „Garaža je prazna“, prijavio je Džejk. „Znači provaljujemo.“ „Stani, stani.“ Dag je položio ruku na Kalino rame da je obuzda. „Čak i ako zanemarimo loše strane provale usred dana i upada, mesto poput ovog sigurno ima alarmni sistem. Razbij prozor, rasturi vrata, i panduri će se stvoriti ovde pre nego što išta uspeš da nađeš. Ako i ima šta da se nađe, uopšte.“ „Ne budi logičan. Ja sam popizdela.“ Tresnula je pesnicom o vrata. „Nisu mogli da znaju da dolazim. Ne tako brzo.“ „Samo postupno. Dag je u pravu što se tiče ovog dela grada.“ Džejk je osmotrio kuće prekoputa ulice. „Bogatiji kraj, siguran. Ali selo je selo, i uvek postoji neko zadužen za tračeve. Neko ko uzme sebi u zadatak da zna sve šta drugi nameravaju. Treba da se raštrkamo, pokucamo na neka vrata i učtivo pitamo za naše prijatelje Simpsonove.“ „Okej.“ Kali se zauzdala. „Ići ćemo po parovima. Parovi su manje zastrašujući. Džejk i ja ćemo uzeti južnu stranu, Dag i Lana, vi uzmite severnu. Koliko je sati?“
- 200 -
Zagledala je svoj sat dok je razrađivala ideje u glavi. „U redu, vreme je malo nepogodno, ali će poslužiti. Očekuje se da svratimo na piće sa Barb i Henkom. Sada se brinemo da nismo pogrešno upamtili dan ili nešto drugo nije u redu.“ „To će završiti posao.“ Džejk ju je uzeo za ruku, stegao prste kada ju je trgla. „Mi smo par, zapamti. Lep, bezopasan, nezastrašujući par, zabrinut za svoje prijatelje Barb i Henka.“ „Svako ko poveruje da si ti bezopasan je gluv, tupav i slep.“ Lana i Dag su pošli na suprotnu stranu. „Oni se po mom mišljenju ne ponašaju razvedeno“, rekao je. „Stvarno? Koja je tvoja definicija za 'ponašati se razvedeno'?“ „Ne tako. Gledao sam ih kako zajedno serviraju doručak. To je bilo kao koreografija. I videla si kakvi su bili u kolima. Mogu jedno drugom da daju do znanja šta misle ne izgovorivši ni reč, kada to hoće.“ „Kao kada nas je Kali omela time što te je bacila na muke?“ „On je tačno znao šta ona radi. Ne znam kakav je dogovor među njima, ali mi je drago što je on tu. Paziće na nju.“ Pritisnuo je zvonce prve kuće. Do vremena kada je Džejk pritisnuo zvonce na trećem mestu, svoju priču i šemu su doveli do savršenstva. Žena je otvorila brzo, pa je znao da je posmatrala njihovo napredovanje od kuće do kuće. „Izvinite što vas ometam gospođo, ali moja žena i ja se brinemo za Simpsonove.“ „Sigurna sam da smo samo loše upamtili dan, dragi.“ Ali je Kali ipak pogledala uz izvesnu zabrinutost prema kući Simpsonovih. „Samo hoću da se uverim da je sve u redu. Trebalo je da svratimo na piće“, rekla je ženi. „Ali ne otvaraju kada pozvonimo.“ „Da li je sve četvoro vas trebalo da svrati na piće kod Simpsonovih?“ „Da“, potvrdio je Džejk ne zastavši ni na tren, pa se nasmešio. Znači, ona je posmatrala kuću. „Moj zet i njegova verenica su otišli na onu stranu da vide može li nam neko pomoći.“ „Moj brat i ja smo stari porodični prijatelji sa Henkom i Barb.“ Kali je prihvatila Džejkovu priču kao da je bogomdana istina. „Zapravo, moji roditelji i Simpsonovi se znaju odavno. On je doneo na svet i mog brata i mene. Naš otac je takođe doktor. U svakom slučaju, moj brat se upravo verio. To je zapravo i bio razlog da svratimo na piće. Samo da malo proslavimo.“ „Ne razumem kako ćete da proslavite kada su oni van grada.“ Kalina ruka se stegla na Džejkovoj. „Van grada? Ali... za ime boga. Mora da smo pogrešno upamtili dan“, rekla je Džejku. „Ali nisu pominjali putovanje kada sam sa njima pričala pre par nedelja.“ „Trenutna inspiracija“, ponudila je odgovor žena. „Kako ste rekli da se zovete?“ „Izvinite puno“, Kali je pružila ruku. „Mi smo Bredijevi, Majk i Kerol. Nismo mislili da vam smetamo, gđo...“ „Fisel. Ne smetate. Zar nisam vas dvoje videla kod Simpsonovih pre nekog vremena?“ „Da, ranije letos. Upravo smo se doselili nazad na istok. Lepo je stupiti u vezu sa starim prijateljima, zar ne? Oh, Majk, nadam se da se ništa nije desilo... Kako li, do đavola, beše ime ćerki? ...Anđeli.“ „Kažu da nije.“ Gđa Fisel je izašla u prednji deo dvorišta. „Slučajno sam ih videla kako pakuju automobile kada sam izašla da pokupim jutarnje novine. Mi pazimo na svoje susede u ovom kraju, pa sam prišla i pitala da nije iskrsnuo neki problem. Dr Simpson je - 201 -
rekao da su odlučili da se odvezu do svoje kućice u Hemptonima, i provedu tamo nekoliko nedelja. Izgledalo mi je neobično da svako kreće svojim kolima. Rekao je da Barbara hoće da ima svoj auto. Poneli su dovoljno prtljaga za godinu dana, ako mene pitate. Ali ta Barbara, ta obožava svoju odeću. Ne liči na nju da zaboravi da treba da dođete. Njoj ništa ne promiče.“ „Valjda smo nešto pobrkali. Nisu rekli kada će se vratiti?“ „Kao što sam rekla, za nekoliko nedelja. On je u penziji, znate, a ona ne radi, pa dolaze i odlaze kako im se prohte. Izašli su odavde oko deset jutros da pakuju - a Barbara, nju nikada ne vidite na nogama nedeljom ujutru do podneva. Mora da im se žurilo da krenu na put.“ „Duga je vožnja do Hemptona“, primetila je Kali. „Hvala. Moraćemo da sa njima stupimo u vezu kasnije.“ „Majk i Kerol Brejdi“, rekao je Džejk jedva čujno kada su pošli nazad preko ulice. „Spadamo u Gomilu Brejdijevih?“ „To je prvo što mi je palo na pamet. Ona je bila previše stara da to gleda i kad se prvi put prikazivalo, a ne deluje mi kao tip koji prati Nika noću. Prokletstvo, Džejk.“ „Znam.“ Podigao je njihove spojene ruke i poljubio je u prste. „Da li misliš da su otišli u Hemptone?“ „Koliko god da su bili u žurbi, ne mislim da bi Simpson bio dovoljno glup da razglasivaču gradskih vesti kaže kuda idu.“ „Ni ja. I mislim da se ne vraćaju.“ „Morali su da odu nekuda, a gde god da je to, ostaviće nekakav trag. Naći ćemo ih.“ Ona je samo klimnula glavom, zurila frustrirano u praznu kuću. „Hajde, Kerol, hajde da nađemo Alisu i klince i odemo kući.“ „U redu, u redu“, gunđala je dok je išla za njim. Ako misli da ovo preturi preko glave, a misli, treba da zadrži kontrolu i očuva svoju perspektivu. „Znači, misliš da je Kerol Brejdi vruć komad?“ „Oh, pobogu, da li se to šališ? Ona se puši!“
- 202 -
Deo III Nalazi Kada eliminišete nemoguće, šta god da ostane, ma koliko neverovatno, mora biti istina. SER ARTUR KONAN DOJL
Dvadeset
„Uradila si pravu stvar.“ Ponovo u Merilendu, Lana je stajala kraj svog auta sa Kali, prebirajući ključeve u šaci. Oklevala je sa odlaskom, mada je Rodžeru već napravila preveliku obavezu tog dana. Znati da su ih Simpsonovi izbegli bilo je frustrirajuće. Mora da prizna, bila je zagrejana za privođenje kraju, za potencijalno razbijanje Simpsonovih pitanjima, učvoravanje činjenicama i spekulacijama. A duga vožnja nazad samo da bi preneli razbacane deliće slagalice oblasnom šerifu, ostavljajući sve u velikoj meri tamo gde je i bilo na početku dana, bila je još jedno razočaranje. Treba da postoji još nešto što se može učiniti. Još nešto. „Hjuit nije delovao izrazito impresioniran našim deduktivnim zaključivanjem.“ „Možda i nije, ali on to neće ignorisati. Sem toga, sada je sve u zapisniku. I on će...“ „... se pozabaviti time“, dovršila je Kali i uspela da se nasmeje. „Ne možeš zameriti tipu što je skeptičan. Trideset godina star zločin koji su resili par kopača, ženska advokat i prodavač knjiga.“ „Izvini, dvoje uglednih naučnika, briljantna advokatica i pronicljivi antikvar koji trguje knjigama.“ „Zvuči bolje na tvoj način.“ Nespokojna, Kalije podigla kamen i bacila ga prema potoku gde je pao uz oštro 'plop'. „Pazi, stvarno cenim sve što si uradila povrh sati koje možeš naplatiti i ostalog.“ „Ovo nije ono čime se obično bavim i, moram da priznam, bilo je uzbudljivo.“ „Aha.“ Bacila je još jedan kamen. „Zaraditi podmetanje požara mora da je đavolski zabavno.“ „Niko nije povređen, osigurana sam, i činjenica da me je to iznerviralo ide ti u prilog. Ja učestvujem dok ovo traje. A činjenica da ovo mnogo znači Dagu je dopunski razlog.“ „Hmm. Hej, vidi, eno crne zmije.“ „Šta? Gde?“ U trenutku straha, Lana je skočila na haubu svog auta. „Opusti se.“ Kali je podigla još jedan kamen i naciljala. „Tačno... tamo“, rekla je i ponovo bacila kamen prema potoku, gde je pao nekoliko centimetara udesno od zmije. Nesumnjivo razljućena, ona je odgmizala duž obale i među drveće. „One su bezopasne.“ „One su zmije.“ „Sviđa mi se kako se kreću. Svejedno. Dag. On je interesantan tip. Doneo mi je Elvisov zatvarač za pivo iz Memfisa.“ „Stvarno?“ Uzdah je izleteo i pre nego što je Lana shvatila da je tu. „A sad, zašto bi to trebalo da me dirne u srce?“ „Jer se pališ na njega.“ „Tačno. Sasvim tačno.“ „Slušaj, ono u kolima o vašem seksualnom odnosu bilo je samo...“ Zastala je, munjevito se okrenula, i dok se Lana tek spremala da se skloni u zaklon, oterala je veliku, zujeću pčelu, onako kako bi udarac mogao da opali dobru brzu loptu. Nekako tup zvuk kontakta naveo je Lanu da zadrhti. „Isuse. Da li te je ubola?“ - 204 -
„Ne. Ovakve obično samo dižu silnu buku i nerviraju ljude. Kao tinejdžeri, valjda.“ „Da nisi, kojim slučajem, bila muškobanjasta kao dete?“ „Ne kapiram taj izraz. Hoću da kažem, onaj deo muško u redu, ali otkud ono 'banjasta' u reči kojom se opisuje devojčica sa sklonostima, veštinama i navikama koje se tradicionalno češće pripisuju dečacima? Trebalo bi da izraz glasi 'muškivesta'. Zar ne misliš tako?“ Lana je odmahnula glavom. „Aposlutno nemam predstavu.“ „Ima više smisla. No, šta sam ono pričala pre toga?“ „Ah... o mom seksualnom životu.“ „O, da. Onaj odlomak u kolima je stvarno bio podvala.“ Zaključivši da, šta god im priroda mogla baciti na put, Kali može sa tim izaći na kraj, Lana je sišla sa haube da bi se naslonila na vrata svojih kola. „Znam.“ „Što ne znači da ne volim da slušam o seksu drugih.“ „Živih ili mrtvih.“ „Tačno. Svaki život ima svoje presudne momente.“ Kali je pogledala nazad prema kući kada je neko unutra pustio muziku. Dok su „Bekstrit bojz“ odjekivali kroz prozore, prepoznala je Frani. „Moj prvi se odigrao kada sam spavala u kolicima decembra sedamdeset četvrte“, nastavila je. „Presudni momenti formiraju kostur šeme, ali svakodnevica je ta koja pravi šemu. Šta jedeš, čime se baviš u životu, sa kim spavaš, sa kim praviš porodicu, kako kuvaš ili se oblačiš. Veliki nalazi, kao što je otkrivanje drevnog sarkofaga - to uzburkava karijeru. Ali obične stvari su te koje su me privukle. Kao što je igračka načinjena od kornjačinog oklopa.“ „Ili jedan elvisovski zatvarač za pivo.“ „Prilično si pametna“, izjasnila se Kali. „Mislim da bismo se lepo slagali da smo odrastali zajedno, Dag i ja. Mislim da bismo se dopadali jedno drugom. To olakšava da mi se dopada i čini manje čudnim da budem u njegovoj blizini, ili Rodžerovoj, nego što je slučaj sa Suzan i Džejem.“ „I lakše je tražiti one koji su odgovorni, tražiti razloge kako i zašto se to desilo nego se izboriti sa posledicama. To nije bila kritika“, dodala je Lana. „Mislim da se boriš sa kompleksnom i teškom situacijom uz zadivljujuće zdravo rezonovanje.“ „Što ne sprečava da svi uključeni budu povređeni u izvesnoj meri. I, ako smo u pravu, dvoje ljudi koji u stvari nisu ni uključeni u to, mrtvi su jer imam zadivljujuće rezonovanje da zahtevam odgovore.“ „Možeš da prestaneš.“ „Možeš li ti?“ „Ne. Ali mislim da bih mogla sebi da odredim pauzu, da sednem neko vreme, pokušam da zagledam šemu u kojoj sam upravo sada, i kako sam tu dospela. Ako bi to možda ti učinila, mogla bi sve to da prihvatiš kada nađeš odgovore.“ To nije bio loš predlog, zaključila je Kali, da se udalji od jedne slagalice i uzme sebe kao reper za drugu. Koja je njena šema i kako je tu dospela? Šta će njeni slojevi otkriti o njenom životu, njena lična kultura o njenoj ulozi u društvu? Sela je za kompjuter i počela ličnu hronologiju od datuma rođenja. Rođena 11. septembra 1974. Kidnapovana 12. decembra 1974. Smeštena kod Eliota i Vivijen Danbruk 16. decembra 1974. - 205 -
Taj deo je bio lak. Razmrdavajući pamćenje, dodala je datume kada je pošla u školu, ono leto kada je polomila ruku, Božić kada je izmolila i dobila svoj prvi mikroskop. Svoj prvi čas violončela, svoj prvi resital, svoje prvo iskopavanje. Smrt dede po ocu. Svoje prvo seksualno iskustvo. Datum diplomiranja na koledžu. Godinu kada se preselila u sopstveni stan. Najvažnije trenutke profesionalne karijere, dobijanje titule magistra, važne fizičke povrede i bolesti. Upoznavanje Lea, Rozi, svoju vrlo kratku aferu sa jednim egiptologom. Šta li je mislila? Dan kada je upoznala Džejka. Kako je to mogla da zaboravi? Uto, 6. april 1998. Datum njihovog prvog seksualnog odnosa. Čet, 8. april 1998. Uleteli smo naglavačke u to, pomislila je. Nisu bili u stanju da skinu ruke jedno s drugog, i sagoreli su madrac u nekoj skučenoj sobici u Jorkširu blizu mezolitske lokacije koju su proučavali. Preselili su se da žive zajedno, manje-više, u junu te godine. Nije mogla tačno da odredi kada ili kako su počeli da budu tim. Ako bi se jedno od njih zaputilo u Kairo ili Tenesi, oboje bi otišli za Kairo ili Tenesi. Svađali su se kao ludi, vodili ljubav kao ludi. Svuda po svetu. Zabeležila je datum njihovog venčanja. Datum kada je on otišao. Datum kada je primila dokumenta za razvod. Nije prošlo mnogo vremena između, u ukupnoj slici, pomislila je, a onda odmahnula glavom. Poenta je njen život, ne njihov život. Slegla je ramenima, i upisala svoj doktorat. Unela je datum kada je otišla da vidi Lea u Baltimoru, svoj prvi dan na projektu, koji je uključivao upoznavanje Lane Kembel. Dan kada je Džejk stigao. Datum kada je Suzan Kalen došla u njenu motelsku sobu. Svoje putovanje za Filadelfiju, povratak. Angažovanje Lane, večeru sa Džejkom, uništavanje njenog „rovera“, ubistvo Dolana. Razgovor sa Dagom. Seks sa Džejkom. Testiranje krvi. Prvu posetu Simpsonovima. Namrštila se, vratila se dnevniku projekta i unela datume kada se koji od članova pridružio projektu. Pucanje na Džejka, putovanje za Atlantu, požar. Intervjue sa udovicom dr Blejklija i Besi Pofenberger, koji su za posledicu imali otkrivanje podataka. Smrt Bila Mekdauela. Vođenje ljubavi sa Džejkom. Zatim putovanje nazad za Virdžiniju, koje ju je dovelo do sadašnjosti. Kada jednom imaš događaje, imaš šemu, pomislila je. Zatim vršiš ekstrapolaciju odatle da bi utvrdio kako je svaki događaj, svaki sloj, povezan sa ostalima. Radila je izvesno vreme premeštajući podatke naokolo u različite rubrike: obrazovanje, medicinska, profesionalna, lična, projekat Antietam Krik, Džesika. Zavalivši se u stolici, videla je jedan element šeme. Od dana kada ga je upoznala, Džejk je imao vezu sa svim ključnim stavkama njenog života. Čak i sa prokletim doktoratom, priznala je, na koji se bacila osvetnički da bi sebe sprečila da očajava za njim. - 206 -
Nije mogla da ima ni krizu identiteta a da on ne bude uključen. Još gore, nije bila sigurna da želi da uopšte bude drugačije. Odsutno, posegnula je za kolačićem i utvrdila da je kesa kraj njene tastature prazna. „Imam zalihu u svojoj sobi.“ Poskočila je, naglo se okrenula i ugledala Džejka oslonjenog na dovratak. „Ali ćete to koštati“, dodao je. „Proklet bio, prekini da se šunjaš naokolo i špijuniraš me.“ „Nisam ja kriv što se krećem elegantno i nečujno kao panter, je l' tako? A i vrata su ti bila otvorena. Stajanje kraj otvorenih vrata nije špijuniranje. Na čemu to radiš?“ „Ne tiče te se.“ I da bi tako i ostalo, sačuvala je datoteku i zatvorila je. „Nervozna si jer si ostala bez kolača.“ „Zatvori vrata.“ Zaškrgutala je zubima kada je to uradio, nakon što je ušao. „Mislila sam sa druge strane.“ „Trebalo je da budeš preciznija. Zašto ne dremneš?“ „Jer mi nije tri godine.“ „Slomljena si, Danbrukova.“ „Postoji posao koji hoću da uradim.“ „Da si radila na rasporedu zapisa sa iskopavanja, ne bi toliko požurila da zatvoriš datoteku pre nego što je pogledam.“ „Imam lična posla koja ne uključuju tebe.“ Pomislila je na hronologiju koju je upravo napravila, i njegovu potpunu uključenost u nju. „Ili bi tako trebalo da bude.“ „Osećaš se prilično slomljeno, zar ne, malena?“ Stomak joj je kliznuo prema kolenima od sporog, nežnog tona njegovog glasa. „Ne budi fin prema meni. To me izluđuje. Ne znam šta da radim kad si fin prema meni.“ „Znam.“ Sagnuo se da njene usne dotakne svojima. „Ne mogu da shvatim zašto nikada ranije nisam na to pomislio.“ Okrenula se i opet otvorila datoteku. „Ovo je samo hronološki niz, pokušaj da ustanovim šemu. Samo napred.“ Ustala je da bi on mogao da sedne na stolicu uz sto. „Najbolji i najgori trenuci mog života.“ Sručila se na svoju vreću za spavanje dok je on čitao. „Spavala si sa Ajkenom? Ljigavim egiptologom? Na šta li si mislila?“ „Bolje ne brini zbog toga, inače ću početi da komentarišem sve ženske sa kojima si ti spavao.“ „Ti ne poznaješ sve ženske sa kojima sam spavao. Zaboravila si neke događaje u ovome.“ „Ne, nisam.“ „Zaboravila si konferenciju na koju smo išli u Pariz, maja 2000. I dan kada smo brisnuli sa nje i sedeli u kafeu na pločniku, pili vino. Nosila si plavu haljinu. Počela je kiša, sasvim malo. Vratili smo se peške u hotel po kiši, otišli u sobu i vodili ljubav. Pored otvorenog prozora, da bismo mogli da slušamo rominjanje.“ Nije to zaboravila. Sećala se toga tako dobro, tako jasno, da ju je slušanje njegovog podsećanja bolelo. „To nije relevantan podatak.“ „To je bio jedan od najrelevantnijih dana u mom životu. Nisam to znao tada. To je ono zeznuto u životu. Isuviše često ne znaš šta je važno dok ne prođe. Imaš li još uvek tu haljinu?“ Premestila se na bok i podmetnula ruku pod glavu dok ga je proučavala. Nije se ošišao otkad su počeli s iskopavanjem. Uvek joj se dopadalo kada mu kosa postane malo preduga. „Negde.“ - 207 -
„Voleo bih da te opet vidim u njoj.“ „Nikada nisi zapažao niti te je brinulo šta sam nosila ranije.“ „Nikada nisam pominjao. Previd.“ „Šta to radiš?“, htela je da sazna kada je on počeo da kuca. „Dodajem maj 2000, Pariz, u tvoj hronološki niz. Poslaću ovu datoteku na svoj laptop. Kasnije ću je učitati i igrati se s njom.“ „Fino, super. Radi šta hoćeš.“ „Mora da se osećaš užasno. Ne sećam se da si mi ikada ranije rekla da radim šta hoću.“ Zašto joj se plače? Zašto joj se, do đavola, plače? „Uvek si to radio, bez obzira.“ Poslao je datoteku na svoju elektronsku adresu, a onda ustao i prišao joj. „Oduvek si tako mislila.“ Seo je kraj nje i prešao prstima preko njenih ramena. „Nisam hteo da odem onog dana u Koloradu.“ Ah, da, pomislila je sa gorčinom. Zato se njoj plače. „Pa zašto onda jesi?“ „Pojasnila si šta hoćeš. Rekla si da je svaki minut koji si provela sa mnom bio greška. Da je brak bio neslana šala i da ćeš, ako se ja ne odjavim sa projekta i ne odem, ti to učiniti.“ „Svađali smo se.“ „Rekla si da hoćeš razvod.“ „Da, a na to si ti skočio smesta i u žurbi. Ti i tvoja brineta od sto osamdeset ste nestali kao metak, a ja sam dobila zahtev za razvod poštom dve nedelje kasnije.“ „Nisam otišao s njom.“ „Znači da je bila čista koincidencija što je ona otišla u isto vreme.“ „Nikada mi nisi verovala, Kal. Nikada nisi verovala u mene, u nas, ako ćemo pravo.“ „Pitala sam te da li si spavao s njom.“ „Nisi me pitala, ti si me optužila.“ „Odbio si da to porekneš.“ „Odbio sam da poreknem“, složio se, „jer je bilo uvredljivo. Još uvek je. Ako si mislila da ću prekršiti zavet tebi, da ću narušiti veru sa tobom zbog druge žene, onda taj brak jeste bio neslana šala. To nije imalo nikakve veze s njom, pobogu. Čak joj se ni imena ne sećam.“ „Veronika. Veronika Viks.“ „Verujem ti na reč“, promrmljao je. „To nije imalo nikakve veze s njom“, ponovio je. „A sve moguće veze sa nama.“ „Htela sam da mi se suprotstaviš.“ Pridigla se u sedeći položaj. Ima ona sopstvene rane. „Samo jednom sam želela da se boriš za mene umesto protiv mene. Htela sam to, Džejk, da bih znala. Da bih znala ono što mi nijednom nisi rekao.“ „Šta? Šta ti nisam rekao?“ „Da me voliš.“ Nije znala da li da se smeje ili da plače zbog šoka na njegovom licu. Retkost je, pomislila je, videti ga tako nespremnog, tako zbunjenog, tako zabezeknutog. „To je sranje, Kali. Naravno da sam ti rekao.“ „Nijednom. Nijednom nisi izgovorio te reči. 'Mmm, malena, volim tvoje telo' se ne računa, Grejstoune. 'A to, aha, i ja tebe? To bih dobila ponekad kada bih ja rekla tebi. Ali nikada ti nisi rekao meni. Očigledno nisi mogao. Jer jedna stvar stoji, a to je da nisi lažov.“ „Zašto sam te, do đavola, pitao da se udaš za mene ako te nisam voleo?“ „Nikada me nisi ni pitao da se udam za tebe. Rekao si, 'Hej, Danbrukova, hajde da zapalimo za Vegas i venčamo se'.“ - 208 -
„To je isto.“ „Nisi ti toliko glup.“ Umorna od ovoga, prošla je prstima kroz kosu. „Nema veze.“ Uhvatio ju je za zglavak i spustio joj ruku. „Zašto sve ovo nisi rekla ranije? Zašto me nisi otvoreno pitala da li te volim?“ „Zato jer sam ja devojka, ti glupi drkadžijo.“ Udarila ga je po ruci i digla se na noge. „To što kopam po blatu, igram se kostima i spavam u vreći za spavanje ne znači da nisam devojka.“ Činjenica da govori nešto što je i sam zaključio u prošlim mesecima činila je sve samo još gorim. „Znam da si devojka. Za ime boga.“ „Onda sam zaključi. Za nekoga ko je ceo odrasli život proveo proučavajući i analizirajući kulture i predajući o njima, ljudskim uslovima i društvenim merilima, ti si imbecil.“ „Prekini da mi deliš komplimente i daj mi prokleti minut da ovo razradim.“ „Uzmi vremena koliko ti volja.“ Okrenula se u mestu i pošla ka vratima. „Nemoj.“ Nije se pomerio, nije ustao niti podigao glas. Iznenađenje, pošto je sve u njihovom istorijatu ukazivalo da će učiniti sve tri stvari, zaustaviti je. „Ne odlazi. Hajde da bar završimo ovaj deo bez okretanja leđa. Nisi pitala“, nastavio je tiho, „jer u našoj kulturi, verbalizacija emocija je važna koliko i demonstracija emocija. Slobodna komunikacija između supružnika je suštinska za pojavu i jačanje povezanosti. Da si morala da pitaš, odgovor ne bi imao smisla.“ „Posred srede, profesore.“ „A pošto ti nisam rekao, mislila si da spavam sa drugim ženama.“ „Došao si sa impozantnom reputacijom. Razvratni Džejk.“ „Sto mu gromova, Kali.“ Malo toga je mrzeo više nego da mu se ta kombinacija pljusne u lice. A ona je to znala. „Oboje smo švrljali.“ „A šta je moglo da te spreči da švrljaš opet?“, parirala je. „Voliš žene.“ „Volim žene“, složio se i ustao. „Voleo sam tebe.“ Njene usne su drhtale. „To je pakleno dobro da mi kažeš sada.“ „Nikako ne valja, zar ne? Evo još nečega što je možda trebalo odavno da ti kažem. Nikada ti nisam bio neveran. Biti optužen za to... Vređa, Kali. Pa sam pobesneo, jer sam radije besan nego povređen.“ „Nisi spavao sa njom?“ „Ne samo sa njom, već i ni sa jednom drugom. Nije bilo nikoga sem tebe, ne, od prvog minuta kad sam te ugledao.“ Morala je da se okrene. Ubedila je sebe da je bio neveran. To je bio jedini način da podnese ostajanje bez njega. Jedino što ju je sprečavalo da pojuri za njim. „Mislila sam da jesi. Bila sam sigurna da jesi.“ Morala je opet da sedne, pa je prosto kliznula niz vrata. „Ona se pobrinula da u to poverujem.“ „Nisi joj se dopadala. Bila je ljubomorna na tebe. Ako je odigrala ulogu radi mene... U redu, jeste je odigrala, to je bilo samo zato što sam bio tvoj.“ „Ostavila je svoj grudnjak u našoj sobi.“ „Svoj šta? Pobogu.“ „Napola pod krevetom“, nastavila je Kali. „Kao da joj je promakao kada se oblačila. Mogla sam da je namirišem u sobi kada sam ušla. Njen parfem. I pomislila sam, naš krevet. On je doveo tu kurvu u naš krevet. To me je pocepalo na komadiće.“ „Nisam. Mogu samo da ti kažem da nisam. Ne u naš krevet, već nigde. Ne nju, Kali, niti bilo koju, od prvog časa kada sam te dodirnuo.“ „Okej.“ - 209 -
„Okej?“, ponovio je. „To je sve?“ Osetila je kako joj se suza skotrljala i obrisala ju je. „Ne znam šta više da kažem.“ „Zašto mi to nisi ispričala kada se desilo?“ „Jer sam se plašila. Plašila sam se da ćeš, ako ti pokažem dokaz, ono što je izgledalo kao neoboriv dokaz, priznati. Da si rekao, aha, omanuo si ali se to neće ponoviti, pustila bih da tako prođe. Zato sam se razbesnela“, rekla je uz uzdah. „Jer više volim da budem besna nego povređena. Pobesnela sam, jer ako sam besna mogu da se izvučem iz toga, mogu da mu se suprotstavim. Ne znam više šta da radim. Ne znam kako da to uradim.“ Seo je pred nju tako da su se lupnuli kolenima. „Napredujemo u građenju prijateljstva ovog puta.“ „Valjda je tako.“ „Mogli bismo da nastavimo s tim. I ja bih mogao da poradim na tome da zapamtim da si ti devojka, dok ti radiš na poverenju prema meni.“ „Verujem ti, oko Veronike. To je početak.“ Uzeo je njenu ruku. „Hvala.“ „I dalje želim da vičem na tebe kada mi je potrebno.“ „To je u redu. Ja i dalje želim seks sa tobom.“ Ona je zašmrcala i sklonila prstom još jednu suzu. „Je l' odmah?“ „Nikada ne bih odbio, ali to možda može da sačeka. Znaš, nikada nismo našli priliku da otputujemo na Zapad i obiđemo moju familiju posle venčanja.“ „Ne mislim da je ovo pogodno vreme za putovanje u Arizonu.“ „Nije.“ Ali je može odvesti tamo, rečima. Možda joj može pokazati deo sebe koji nikada ranije nije mislio da deli s nekim. „Moj otac... on je dobar čovek. Tih, pouzdan, veliki radnik. Moja majka je snažna i tolerantna. Oni su dobra ekipa, pouzdana celina.“ Spustio je pogled na njenu ruku, počeo da se igra njenim prstima. „Ne sećam se da sam ikada čuo da jedno od njih kaže drugom da ga voli. Ne naglas, u svakom slučaju. Ne sećam se da je ijedno to reklo meni. Znam da su me voleli, ali mi nismo o tome pričali. Ako bih telefonirao roditeljima i rekao im da ih volim, oni bi bili postiđeni. Svi bismo bili postiđeni.“ Ona nikada nije pomislila da bi dve najosnovnije reči u ljudskom jeziku mogle da postide njega, ili ma koga. „To nikada nisi nikome rekao?“ „Nisam o tome razmišljao, ali ne, valjda nisam - ako si sigurna da se ono 'volim tvoje telo' ne važi.“ „Ne važi.“ Osetila je topao, neočekivani nalet nežnosti prema njemu, i sklonila mu je kosu sa lica. „Nikada nismo puno rekli jedno drugom o svojim porodicama. Mada pohađaš ubrzani kurs o mojoj ovih dana.“ „Sviđa mi se tvoja porodica. Obe.“ Ona je oslonila glavu na vrata. „Uvek smo govorili o svojim osećanjima u mojoj kući. Šta osećamo, zašto to osećamo. Sumnjam da je prošao dan kada nisam čula roditelje da kažu volim te - meni ili međusobno. Karlajl je uradio bolji posao nego što je mogao da zamisli povezujući Kalenove i Danbrukove.“ „Kako to misliš?“ „Velike emocije, verbalizovane. Pokazaću ti.“ Ustala je i izvadila kutiju za cipele iz svoje putne torbe. „Sada sam ih sva pročitala. Uzeću koje mi padne pod ruku.“ Učinila je to, a onda donela pismo nazad i sela na pod.
- 210 -
„Počni“, rekla mu je. „Pročitaj ga. To će objasniti moju poentu. Bilo koje od njih će to učiniti." Otvorio je koverat i razvio pismo. Draga Džesika, srećan ti rođendan, slatki šesnaesti. Koliko mora da si uzbuđena danas. Šesnaesti je tako važan rođendan, posebno devojci. Sada si mlada žena, znaš. Moja mala devojčica je mlada žena. Ti si divna, i to znam. Gledam mlade žene tvojih godina, i mislim, oh, kako su ljupke i vedre i sveže. Kako je za njih veliko uzbuđenje da budu na rubu tako mnogo toga. I kako je to frustrirajuće i teško. Tako mnogo emocija, tako mnogo potreba i dilema. Tako mnogo onih koje su sasvim nove. Mislim o tome šta bih volela da ti kažem. O razgovorima koje bismo mogle voditi o tvom životu i kuda želiš da on ide. Dečacima koji ti se dopadaju, i izlascima na koje si išla. Znam da bismo se prepirale. Majkama i ćerkama je suđeno da se prepiru. Dala bih sve samo da budem u mogućnosti da se svađam s tobom, da besno odjuriš u svoju sobu i tresneš vratima. Da isključiš mene i odvrneš svoju muziku da bi mi išla na živce. Sve bih dala za to. Mislim da bismo išle u kupovinu, i potrošile previše novca, i otišle na damski ručak nekuda. Pitam se da li bi bila ponosna na mene. Nadam se. Zamisli Suzan Kalen, poslovnu ženu. To me i dalje zadivljuje, ali se nadam da bi bila ponosna što imam sopstveni biznis, i to uspešan. Pitam se da li si videla moju sliku u časopisu dok si čekala na zakazani termin kod zubara ili čekala da ti srede frizuru. Razmišljam o tome kako otvaraš kesu mojih kolačića i o tome koju vrstu najviše voliš. Pokušavam da se ne žalostim, ali je teško, teško je znati da možda radiš te stvari a da nikada nećeš saznati ko sam. Nikada ne bi znala koliko te volim. Svakog dana i svake noći, Džesi. Ti si u mojim mislima, mojim molitvama, mojim snovima. Nedostaješ mi. Volim te. Mama „Ovo ti teško pada. Ne mogu ni da zamislim koliko teško.“ Džejk je spustio pismo i pogledao u nju. „Bio sam uhvaćen u šeme i podatke, činjenice i veze. I imao sam običaj da zaboravim kako se osećaš zbog svega ovog.“ „Koje je godine to bilo?“ „Imala si šesnaest godina.“ „Šesnaest godina. Nije znala, ne zasigurno, kako izgledam. Nije znala šta je postalo od mene, šta sam uradila, gde sam. Ali me je volela. Ne samo bebu koju je izgubila, već mene ko god da sam. To nije bilo važno. Ona me je volela u svakom slučaju, dovoljno da to napiše. Dovoljno da mi to da, da sva ova pisma da meni da bih znala da sam bila voljena.“ „Znajući da joj ne možeš uzvratiti ljubav.“ „Znajući da joj ne mogu uzvratiti ljubav“, složila se Kali. „Ne na ovaj način, jer imam majku sa kojom sam učinila sve one stvari o kojima je Suzan pisala da bi volela da učini sa mnom. Imala sam majku koja mi je govorila da me voli, koja mi je to pokazivala. Majku sa kojom sam išla u kupovinu, svađala se s njom, i smatrala je preterano strogom ili preterano glupom, i sve ono što tinejdžerke misle o svojim majkama.“ Odmahnula je glavom. „Ono što pokušavam da kažem jeste da je ovo mogla napisati moja majka. Vivijen Danbruk je mogla napisati takvo pismo meni. Ta osećanja, te potrebe, ta nežnost, to postoji kod obe. Već imam neke od odgovora. Znam odakle potičem. Znam da sam blagoslovena i prirodnim nasleđem i okruženjem koje mi je omogućilo da postanem ono što jesam. Znam da imam dva kompleta roditelja, makar mogla voleti samo - 211 -
jedan bezrezervno. I znam da mogu ovo da prebrodim. Ovaj emotivni haos, teskobu, kopanje po činjenicama u potrazi za drugim činjenicama. Jer hronološki niz nije završen dok ženi koja je napisala ovo pismo ne budem mogla da pružim ostatak odgovora.“
- 212 -
Dvadeset jedan
Lana je znala da postoje žene koje uspešno rade iz kuće. One vode biznis, stvaraju imperije i uspevaju da odgaje zdravu, lepo prilagođenu decu, koja produže da uz pohvalu diplomiraju na Harvardu ili postanu svetski poznati koncertni pijanisti. A možda i jedno i drugo. Te žene sve to postižu kuvajući gurmanska jela, uredujući svoj dom italijanskim antikvitetima, dajući pametne, oštroumne intervjue za časopise Money i People, i održavajući briljantan brak sa aktivnim seksualnim životom na kojima im se može pozavideti, dok im kazaljka na vagi ostaje na pola kilograma iznad idealne težine. One organizuju lepe intimne zabave i učestvuju u upravnim odborima dobrotvornih organizacija i njih jednoglasno biraju za predsednike školske organizacije roditelja. Znala je da takve žene negde postoje. Da ima pušku, lovila bi ih do poslednje i ubijala kao besne pse za dobro čovečanstva. Još uvek je nosila bokserice i majicu u kojima je prespavala, ćopala je zbog rane od laserskog mača kada je nagazila na pokretnu figuru Anakina Skajvokera jureći psa - koji je zaključio da su njene sandale sa kaišićem ukusnije od njegove kosti na kaišu - i upravo je završila dvadesetominutnu prepirku sa vodoinstalaterom koji je izgleda imao utisak da bi ona mogla da sačeka koji dan sa popravkom toaleta. Tajler je uspeo da puterom od kikirikija umaže sve po sebi, psu i kuhinjskom podu, a nekoliko zlikovaca iz Rata zvezda je podavio u klozetskoj šolji, otuda i poziv vodoinstalateru. A nije još ni devet sati. Želela je u miru popijenu kafu, svoje lepe nove sandale i organizovanu kancelariju van kuće. Delom je i sama kriva, naravno. Ona je ta koja je odlučila da nema smisla da Taja vodi do bebisiterke dok radi kod kuće. Ona je bila ta koja je bila velikodušna i puna razumevanja kada je njena pomoćnica zatražila slobodnih nedelju dana da ode i poseti svoju ćerku u Kolumbusu. Ona je bila ta koja je zaključila da sve to može da postigne. Sada je njen mali dečak na spratu i duri se jer je vikala na njega. Njen pas je se plaši iz istog razloga. Vodoinstalater je besan na nju - a svi znaju šta to znači - i nije ostvarila ništa pozitivno sem da uključi svoj kompjuter. Ona je promašaj kao majka, kao profesionalka, kao vlasnica psa. Stopalo je boli i nema nikoga da krivi sem sebe same. Kada joj je telefon zazvonio, razmatrala je, ozbiljno, da samo stavi ruke preko ušiju. Ako iko misli da može da reši njene probleme, čeka ga gorko razočaranje. Ali je ipak duboko udahnula i podigla slušalicu. „Dobro jutro. Lana Kembel.“ Dag je pokucao, a onda zaključio da je sumnjivo da će ga iko čuti usred buke koja je navirala iz Lanine kuće. Oprezno je otvorio vrata i promolio glavu. Pas je lajao kao manijak, telefon je zvonio, nešto je treštalo sa televizora u dnevnoj sobi, a Tajler je kukao. - 213 -
Čuo je Lanin frustrirani glas na granici vikanja kako pokušava da se probije kroz metež. „Tajlere Mark Kembele, hoću da prekineš ovog časa.“ „Hoću da idem Brokovoj kući. Ne volim te više. Hoću da živim s Brokom.“ „Ne možeš da odeš Brokovoj kući jer nemam vremena da te odvedeni. A ni ja tebe ne volim puno u ovom času, ali si zaglavljen sa mnom. Sada idi u svoju sobu i ne izlazi dok ne budeš mogao da se ponašaš kao civilizovano mlado ljudsko biće. I isključi taj televizor!“ Dag zamalo da odmah izađe. Kako je zvučalo, niko neće primetiti ako pođvije rep, vrati se do svog auta i odveze u oblaku kukavičke prašine. To nisu njegova posla, podsećao se. U životu je puno komplikacija i sukoba i bez dobrovoljnog javljanja za još. „Ti si zla prema meni.“ Tajler je to rekao kao jecaj, glas mu se dizao i podstakao psa da se pridruži dugim, piskavim zavijanjem. „Da imam tatu on ne bi bio zao prema meni. Hoću svog tatu umesto tebe.“ „Oh, Taj. I ja hoću tvog tatu.“ Nagađao je da je verovatno to - tugaljivi jecaj deteta, apsolutna ojađenost u Laninom glasu - bilo ono što ga je uvelo u kuću umesto da zbriše. Ipak, odlučio se da prvo poriče velikim, lagodnim osmehom i veselim tonom. „Hej, šta je sve ovo?“ Ona se okrenula. Nikada je nije video ikako sem savršeno doteranu, shvatio je. Čak i posle vođenja ljubavi je nekako uspela da izgleda savršeno. Sada joj je kosa visila u pramenovima, oči su joj bile vlažne i malo izbezumljene. Bila je bosa, i fleka od kafe se protezala po prednjoj strani majice „Najbolja mama na svetu“ koju je nosila. Boja stida joj je preplavila obraze kada je podigla ruke bespomoćnim gestom. Njega je privukla elegantna, organizovana advokatica. Zavela ga je topla, samouverena žena. Intrigirala ga je samohrana majka koja je ostala udovica i koja je odavala utisak da bez napora žonglira svim loptama u letu. A na svoju potpunu zapanjenost, zaljubio se u zamazanu, frustriranu, nesrećnu ženu sa igračkama razbacanim oko nogu. „Izvini.“ Naterala se da joj se na licu pojavi nešto što je podsećalo na osmeh. „U ludnici smo u ovom času. Mislim da ovo nije zgodno vreme za...“ „Ona je vikala na nas.“ Tražeći sažaljenje, Taj se bacio na Daga i obgrlio mu noge. „Rekla je da smo nevaljali.“ Dag je podigao Taja. „A vi ste to zaslužili, zar ne?“ Taju su usne zadrhtale. Odmahnuo je glavom, a onda lice zakopao uz Dagovo rame. „Lupila me je po guzi.“ „Tajlere.“ Lana je pretpostavljala da bi, kada bi se pod otvorio da je proguta, bila kamenovana nasmrt svim igračkama koje bi pale sa njom. „Kako to?“ Dag je lako šljepnuo pomenutu guzu. „Dag.“ Lana se obuzdavala da ne počupa kosu. „Ne znam. Ona je zla. Mogu li da idem kući s tobom?“ „Ne, ne možeš da ideš nikuda, mladiću, sem u svoju sobu.“ Ustreptala od besa, Lana je krenula da otrgne Tajlera, ali se dečak zalepio za Daga kao žilavi majmun za granu. „Zašto ne odeš da se javiš na telefon?“, predložio je Dag, pokazujući glavom ka telefonu koji je zvrčao. „Ostavi ovo na minut.“
- 214 -
„Ne želim da ti...“ Budeš ovde. Vidiš ovo. Vidiš mene. „Dobro.“ Izgovorila je to praskavo i besnim koracima otišla do telefona. On je isključio televizor i, još uvek noseći Taja, otvorio vrata i zviznuo da dozove psa. „Imao si gadno jutro, zar ne, momčino?“ „Mama me je lupila po guzi. Udarala me rukom. Tri puta.“ „I mene je moja mama lupala ponekad. Nije stvarno bolelo moju guzu. Povređivalo mi je osećanja. Pretpostavljam da si ti hteo da povrediš njena kada si joj rekao da je više ne voliš.“ „Ne volim je kada je zla.“ „Je l' često zla?“ „Niije. Ali danas jeste.“ Podigao je glavu i uputio pogled koji je uspeo da bude jadan, pun nade i nevin u isto vreme. „Mogu li da dođem da živim sa tobom danas?“ Užas, pomislio je Dag, pogledaj ga samo. Čovek treba da bude đavolski mnogo otporniji od Daglasa Edvarda Kalena da se ne preda pred njim. „Ako bi to uradio, tvoja mama bi bila strašno usamljena.“ „Ona me više ne voli jer su zli momci začepili toalet i preliva se, a imamo i puter od kikirikija i sandalu.“ Suze su grunule. „Ali nismo to namerno.“ „Buran dan.“ Ne mogavši da se uzdrži, Dag se predao i poljubio vrele, mokre obraze. „Ako to nije bilo namerno, mora da ti je žao. Možda bi trebalo da joj kažeš da ti je žao.“ „Neće je biti briga, jer je rekla da smo dva pagana.“ Tajeve oči su sada bile razrogačene i iskrene. „Šta je to?“ „Oh, bože.“ Kako muškarac može da odoli paketu kao što je ovaj? Celog života je sledio sopstvenu stazu, sam i zadovoljan što je sam. Sada je ovde ova žena, ovaj dečak, ovaj glupavi pas. I svi su zakačili udice u njegovo srce. „To je neko ko ne zna kako treba da se ponaša. Ne zvuči mi kao da ste se ti i Elmer lepo ponašali. Tvoja mama je pokušavala da radi.“ „Brokova mama ne radi.“ Njegov sopstveni glas mu se vraćao kao jeka. Sopstvene misli iz detinjstva kada je prigovarao ili se durio jer je njegova majka bila previše zauzeta da mu posveti nepodeljenu pažnju. Previše si zauzeta za mene, je l' tako? Pa dobro, ja ću biti prezauzet za tebe. A koliko li je to bilo glupo? Đavolska poruka, pomislio je, kada nestašluci četvorogodišnjaka izazovu otkrovenje čoveku sa preko trideset. „Brokova mama nije tvoja mama. Niko nije izuzetniji od tvoje majke. Niko na svetu.“ Držao je Taja blizu, milujući mu kosu dok se Elmer propinjao sa prutom, očigledno spreman za igru. „Kada nešto uradiš pogrešno, moraš da se iskupiš za to.“ Spustio je Taja i udovoljio Elmeru bacivši prut. „Kladim se da bi to tvoj tata rekao.“ „Ja nemam tatu. On je otišao u raj i ne može nikada da se vrati.“ „To je gadno.“ Dag je čučnuo. „To je otprilike najgadnije što postoji. Ali imaš stvarno super mamu. Tako joj piše na majici.“ „Ona je ljuta na mene. Baka mi je pomogla da kupim majicu za mamin rođendan, a Elmer je skočio i izazvao da ona prospe kafu svuda po njoj. A kada joj se to desilo, rekla je ružnu reč. Rekla je reč na S.“ Od podsećanja na to su mu se usne opet iskrivile. „Rekla je to dva puta. Stvarno glasno.“ „Uh. Mora da je bila dosta ljuta. Ali to možemo da popravimo. Hoćeš li da popravimo to?“ - 215 -
Taj je šmrcnuo i obrisao nos nadlanicom. „Okej.“ Lana je završila razgovor i taman se mislila da položi glavu na sto na minut, jedan blaženi minut, kada je čula da se vrata otvaraju. Ustala je, pokušavajući da zagladi kosu, da stvori bar malo utiska prisebnosti. Tada je ušao Tajler, stežući neravnomeran buket devojačkih očiju. „Izvini što sam radio ružne stvari i nevaljale stvari. Ne ljuti se više.“ „Oh, Taj.“ Plačljiva, pala je na kolena i privukla ga. „Nisam više ljuta. Izvini što sam te lupila. Izvini što sam vikala na tebe. Toliko te volim. Volim te više od svega na svetu.“ „Ubrao sam ti ovo cveće jer ti se dopada.“ „Dopada mi se. Puno mi se dopada.“ Odmakla se. „Staviću ga na svoj sto da ga gledam dok radim. Kasnije ću pozvati i videti da li je u redu da odeš preko do Broka.“ „Ne želim da idem kod Broka. Hoću da ostanem i pomognem ti. Pokupiću svoje igračke, kako i treba.“ „Hoćeš li?“ „Aha. I neću više zlikovce da ubijam u toaletu.“ „U redu.“ Pritisnula je usne na njegovo čelo. „Mi smo u redu. Hajde, pokupi igračke, a onda ću ti pustiti traku sa Ratom zvezda.“ „Važi Dođi, Elmere!“ Istrčao je sa psom koji je odjurio za njim. Lana je opet popravila kosu, mada je to bilo beznadežno, a zatim se digla na noge. Mada je telefon počeo da joj zvoni, ignorisala ga je i otišla u kuhinju, gde je Dag sipao šolju kafe. „Valjda je ovo bilo obrazovno iskustvo. Žao mi je što si naleteo na sve ono.“ „Hoćeš da kažeš što sam naišao na sve ono normalno?“ „To nije naše uobičajeno ponašanje u ovoj kući.“ „Što ga ne čini manje normalnim.“ Opet je pomislio na svoju majku, uz nešto stida. „Kada jedna osoba treba da drži sve konce, ponekad se ti konci upetljaju.“ „Da znaš da je tako.“ Iz kredenca je dohvatila zelenu vazicu. „Što je i moja greška. Zašto da šaljem Taja kod bebi-siterke kada može da bude ovde sa mnom? Ja sam mu majka, zar ne? Pa šta ako pokušavam da mi kancelarija funkcioniše odavde, a pomoćnica mi je na odmoru? Ako se tada stvari malo iskomplikuju, ja to istresem na malog dečaka i njegovog psa bez mozga.“ „Ja bih rekao da su mali dečak i pas bez mozga odigrali važnu ulogu.“ Podigao je zgnječenu sandalu sa šanka. „Koji je od njih dvojice žvakao ovo?“ Uzdahnula je puneći vazu vodom. „Nisam ih još ni obula. Prokleti pas ih je nanjušio pravo iz kutije dok sam pokušavala da se izborim sa poplavom u kupatilu.“ „Trebalo je da pozoveš vodoinstalatera.“ Jedva je zadržao smeh kada mu je iskezila zube. „Oh, jesi. Pogledaću šta je to.“ „Nije tvoj posao da mi popravljaš toalet.“ „Onda ne moraš da mi platiš.“ „Dag, cenim to, stvarno. Cenim što si Taja izveo sa linije fronta dok se nisam primirila, i što si mu pomogao da ubere cveće, i što si se ponudio da u frci zameniš vodoinstalatera, ali...“ „Ti ne želiš da ti iko pomaže.“ „Ne, nije to. Sigurno nije to. Nisam se spetljala sa tobom da bi morao da izlaziš na kraj sa vodovodom i kanalizacijom i ostalim kućnim krizama. Neću da pomisliš da očekujem takve stvari samo zato što izlazimo.“ „A šta ako počneš da očekuješ takve stvari jer sam zaljubljen u tebe?“ Vaza joj je iskliznula iz ruku i zveknula o šank. „Šta? Šta?“ - 216 -
„Desilo se pre nekih petnaest minuta, kada sam ušao i ugledao te.“ „Ugledao me.“ Zapanjena, spustila je pogled na sebe. „Ugledao ovo?“ „Nisi savršena. Prokleto si blizu, ali nisi apsolutno savršena. To je veliko olakšanje za mene. Poražavajuće je da misliš da si sa nekim na duge staze - a to je nešto što nikada nisam pokušao sa bilo kim, usput - ako je ona apsolutno savršena. Ali prosipanje kafe svuda po sebi i nepostizavanje da se očešljaš, vikanje na dete kada to zasluži, to je nešto o čemu vredi razmisliti.“ „Ne znam šta da kažem.“ Šta da mislim. Šta da radim. „Ja nisam...“ „Spremna“, završio je. „Pa, zašto mi onda ne kažeš gde je guma za otčepljivanje klozeta, pa ću videti šta mogu da uradim.“ „Ona je, ah...“ Mahnula je rukom preko glave. „Već je tamo. Pokušavala sam... nisam mogla... Dag.“ „To je lepo. Fino je što si petljala.“ Uhvatio ju je za bradu i poljubio je. „Lepo je što si malo uplašena. Trebalo bi da mi daš vremena da vidim kako da s tim izađem na kraj.“ Uspela je da napravi bespomoćni pokret dok su joj slepi miševi lupali po stomaku. „Kaži mi kada uspeš da saznaš.“ „Bićeš prva.“ Kada je izašao, ona se uhvatila za šank. Još jednom, spustila je pogled na sebe. Zaljubio se u nju zbog fleka od kafe i umršene kose. Oh, bože, shvatila je dok joj je srce podrhtavalo, ona je u nevolji. Kada je ovog puta telefon zazvonio, ona se odsutno javila. „Halo. Da.“ Štrecnula se. „Ovo je advokatska kancelarija Lane Kembel. Kako vam mogu pomoći?“ Nekoliko minuta kasnije, grabila je uz stepenice tamo gde su Dag, Taj i pas bili zgurani oko toaleta. „Napolje. Svi napolje. Moram da se istuširam. Dag, zaboravi sve što sam upravo rekla o tome da ne tražim i ne očekujem, pošto se upravo spremam da te gadno iskoristim.“ Pogledao je Taja, a zatim nju. „Pred svedocima?“ „Ha, ha. Molim te, preklinjem te, odvedi Taja dole i pokupi sve što deluje kao da ne spada u kuću ili kancelariju briljantnog advokata. Naguraj u ostavu. O tome ću brinuti kasnije. Izvedi psa pozadi. Taj, ipak ideš kod Broka.“ „Ali, ne želim...“ „Hajde, drugar.“ Dag je počeo skupljanje sa Tajem. „Imaćemo jedan čisto muški razgovor o tome kako je uzaludno raspravljati sa ženama kada im u očima vidiš izvestan pogled.“ „Stižem dole za dvadeset minuta.“ Lana je tresnula vratima iza sebe i skinula se. Iskočila je ispod tuša kada je Dag površno pokucao i ušao. „Šta se zbiva?“, insistirao je da zna. „Pobogu, gola sam. Taj...“ „... je dole i skuplja svoje igračke. A pošto mislim da budem deo domaćinstva ovde, on će se navići na saznanje da te viđam golu. Šta je zapalilo požar, Lana?“ „Ričard Karlajl.“ Zgrabila je peškir, omotala ga oko tela trčeći prema spavaćoj sobi. „Upravo je zvao sa aerodroma. Sa Dalsa. Hoće da se nađemo. Prokletstvo, nije mi se vratilo teget 'eskada' odelo sa hemijskog.“ „On dolazi ovamo.“ „Da, stiže u podne. Moram da se priberem da izgledam kao hladnokrvni, razgovetni profesionalac umesto kao zapenjeni luđak. Moram da pozovem Kali, opet prođem kroz dokumentaciju.“ Ugurala se u svoj grudnjak i gaćice. „Moram da proverim da su mi sve značajne informacije u glavi i u malom prstu.“ - 217 -
Izvukla je sivi kostim sa tankim prugama, pa ga vratila. „Ne, izgleda kao da se suviše trudim. Pošto privremeno radim kod kuće, nešto malo opuštenije, ali ipak... Ah!“ Dohvatila je ljubičastoplavu jaknu. „Ovo pali. Moram da zovnem Džo - Brokovu majku - da vidim može li on da ode tamo na par sati. Zatim ću ti naturiti da ga odvezeš tamo.“ Bacila je odeću na krevet, dograbila prenosni telefon i već je birala broj dok je žurila nazad u kupatilo da osuši kosu. „Odvešću ga tamo, ali se vraćam. Hoću da učestvujem u tom sastanku.“ „To ne zavisi od mene. Zavisi od Kali.“ „Ne, to zavisi od mene“, ispravio ju je, i izašao. Opet je bila mirna i sabrana kada je Kali i Džejka uvela u dnevnu sobu. „Mislim da je najbolje da sastanak održimo ovde. Kancelarija na spratu je mala, a ovo bi moglo pomoći da on ostane opušten i prijateljski nastrojen.“ „Hajde da poslužimo čaj i kolačiće.“ „Kali.“ Lana je položila šaku na njenu ruku. „Znam da te on nije usrećio i da osećaš da te blokira. Ali nam je potrebno da bude na našoj strani, ili bar otvoren prema našoj strani, ako mislimo da nam pomogne u nalaženju njegovog oca. Svi drugi pristupi koje smo pokušali završili su ćorsokakom.“ „Tip nije prosto nestao s lica Zemlje.“ „Slažem se. I sigurna sam da ćemo ga naći kad-tad, ako nastavimo da tražimo. Ali bismo ga uz pomoć Ričarda Karlajla pronašli brže.“ „Zašto bi mi on pomogao da pronađem njegovog oca, kada mi je namera da prokletog kučkinog sina smestim u zatvor do kraja života?“ „Verovatno nije dobra ideja da to pominješ.“ Džejk je seo i opružio noge. „Ili da ga nazoveš prokletim kučkinim sinom kada pričaš sa njegovim sinom.“ Džejkovo rame se trglo od bleštavog pogleda koji je Kali uputila u njegovom pravcu. „To je samo moje mišljenje o tome.“ „I moje. Sedi, Kali.“ Lana joj je pokazala stolicu. „Koliko god da se neprijateljski osećaš, neće nam pomoći da se konfrontiramo sa Ričardom Karlajlom. Možda su se on i njegov otac razišli, ali su i dalje otac i sin. Činjenica, brine me broj učesnika ovog sastanka. Karlajl je tražio da razgovara sa mnom i mojim klijentom. Mislim da neće biti oduševljen kada uđe i nađe se u manjini.“ „To će biti njegov problem.“ Džejk je glavom klimnuo Dagu. Dag je prekrstio ruke, ne mrdajući. „Ne idem nikuda. Ako je Karlajlu malo neprijatno, prokleto mi je žao. Moja porodica se oseća neprijatno sad već skoro trideset godina.“ „A ako kreneš da mu nabacuješ ono da sinovi treba da ispaštaju grehe svojih očeva, verovatno će nas otkačiti.“ Mada je Lana znala kada glavom bije u stenu. „Neću od vas tražiti da odete, ali ću insistirati da meni prepustite da vodim sastanak. Dolazi ovamo čak iz Atlante. Dolazi ti na legalo“, okrenula se ka Kali. „Hajde da mu bar toliko priznamo.“ „Priznaću mu puno toga kada nam kaže gde je onaj kučkin sin koji mu je otac. Ovo se samo istresam.“ Besno se nasmešila Džejku. Na zvuk automobila koji prelazi preko šljunka, Lana je prišla prozoru i malo razmakla zavese. „Rekla bih da je ovo naš čovek. Dag, za ime boga sedi i prestani da se vrtiš.“ „Važi.“ Otišao je do sofe i seo sa druge strane Kali. „Super.“ Zabola je laktove i njemu i Džejku u rebra. „Sada imam podupirače. Dajte malo da dišem, hoćete li? Mislim da sam malo pregurala doba kada me opet mogu maznuti i ponovo prodati.“
- 218 -
„Prekini da gunđaš“, blago je rekao Dag. „Ovo mi zovemo demonstracijom solidarnosti.“ „Aha, beba od pedeset kila, njen dugo izgubljeni brat i njen bivši muž. I to mi je neka demonstracija.“ Džejk je prebacio ruku preko njenih ramena. „Uživam u njoj.“ Lana je otvorila. Glas joj je bio hladno učtiv. ,,G. Karlajl? Ja sam Lana Kembel.“ Pružila je ruku. „Htela bih da vam zahvalim što dolazite ovako daleko da razgovarate s nama. Molim vas uđite. Nadam se da ćete izviniti ovu neformalnost. Nedavno je u mojoj kancelariji izbio požar, pa privremeno radim kod kuće. Verujem da ste upoznali i dr Danbruk i dr Grejstouna.“ On izgleda, pomislila je Kali, znatno umorno. Više nego što to objašnjava kratak let. A i čvrsto steže ručku svoje poslovne tašne. „Ovo je Daglas Kalen“, počela je Lana. „Nisam se složio da razgovaram ni sa kim od porodice Kalen.“ Ričard se namerno okrenuo od Daga, zagledao se dole u Lanu. „Izričito sam tražio sastanak sa vama i vašim klijentom. Ako ti termini nisu bili prihvatljivi, mogli ste mi uštedeti dosta vremena i truda da ste to rekli.“ „Kao predstavnika porodice Kalen, prisustvo g. Kalena nije samo opravdano, već i razumljivo. Moj klijent bi, prirodno, preneo ishod ovog sastanka Kalenovima.“ Lana je govorila glatko, bez imalo odstupanja. „Prisustvo g. Kalena sprečava bilo kakvu mogućnost greške u komunikaciji. Sigurna sam da niste prešli ceo ovaj put da biste prigovarali uključivanju jednog od članova biološke porodice dr Danbruk. Vi ste sazvali sastanak, g. Karlajl. A pošto sam svesna da ste veoma zauzeti, sigurna sam da ste imali dobar razlog za ovo putovanje.“ „Ovo putovanje mi nije zgodno palo. Hoću da budem jasan, neću da budem ispitivan.“ „Ako biste seli, rado bih vas poslužila kafom ili nečim hladnim.“ „Neću ovde ostati tako dugo.“ Ali je seo na mesto okrenuto sofi. „Dr Danbruk i njen kolega su do moje kancelarije stigli tvrdeći da smo porodično povezani.“ „Vi ste pretpostavili da smo porodično povezani“, ispravila je Kali. „Mi smo rekli da sam povezana sa vašim ocem. Pošto je on zaradio puno novca od moje prodaje, ta povezanost postoji.“ „Optužbe poput te su kleveta. Ako vas vaš advokat nije upozorio, onda je nekompetentan. Proverio sam dokumenta koja ste ostavili u mojoj kancelariji. Iako je istina da dokumenti za usvajanje male devojčice od strane Eliota i Vivijen Danbruk nisu pravilno zavedeni...“ „Oni su odraz prevare.“ „Oni nisu pravilno zavedeni. Kao što bi vaš advokat trebalo da zna, taj previd je lako mogao biti greška suda, notara, nekog pomoćnika ili kolege.“ „Teško da to smatram validnim“ - i Lana je sela – „pošto su zahtev za usvajanje i konačnu odluku potpisale sve strane i na njima je nešto što izgleda kao falsifikovani pečat suda. A nijedan nije valjano zaveden u sudu.“ „I neki preopterećeni i nedovoljno plaćeni službenik je verovatno odgovoran.“ „Razmena - novac za dete - izvršena je u kancelariji vašeg oca, g. Karlajl. U njegovom prisustvu.“ „Dosta je dece razmešteno preko kancelarije mog oca. I, kao što je slučaj sa svakom uspešnom praksom, mnogo ljudi je radilo na slučajevima koje je on preuzeo. Šta god da je inače bio moj otac, bio je veoma uvaženi advokat. Optužiti ga da je učestvovao u bilo kakvoj odvratnoj trgovini bebama je besmisleno. Neću da gledam kako se njegova - 219 -
reputacija narušava, a indirektno i moja. Neću da gledam kako moja majka ili moja deca trpe neprijatnosti zbog govorkanja.“ „Ne govorite nam ništa što niste već rekli u Atlanti.“ Pošto je video da njeno uzbuđenje narasta, Džejk je svoju ruku sa naslona kauča prebacio na Kalino rame. „Na mene ne ostavljate utisak da ste čovek koji bi trošio vreme na ponavljanje.“ „Ponavljam ako je nužno. Saosećam sa vašom situacijom, dr Danbruk, g. Kalen. Znam iz sopstvene provere dokumenata i članaka koje ste mi ostavili da je vaša situacija i vrlo stvarna i vrlo tragična. Čak i da sam verovao, što nisam, da je moj otac na bilo koji način bio uključen, ne bih vam mogao pomoći.“ „Ako ste tako sigurni da nije uključen, zašto ga ne pitate?“, zahtevala je Kali. „Zašto mu ne pokažete dokumenta i pitate za objašnjenje?“ „Plašim se da to jednostavno nije moguće. On je mrtav. Moj otac je umro pre deset dana. U svom domu na Velikom Kajmanu. Upravo se vraćam odande, posle njegove sahrane i pomoći njegovoj sadašnjoj ženi da proda imanje.“ Kali je osetila kako gubi tlo pod nogama. „Od nas se očekuje da vam verujemo na reč da je on umro? U tako zgodan čas?“ „Teško da je zgodan čas. Bio je bolestan neko vreme. Ali ne, ne očekujem da ćete mi verovati na reč.“ Otvorio je svoju tašnu i iz nje izvadio fasciklu. „Imam kopije medicinskih izveštaja, njegovu smrtovnicu i nekrolog.“ Gledajući u Kali, pružio ih je Lani. „Lako ih možete proveriti.“ „Rekli ste nam da ne znate gde je on. Ako ste lagali tada, ovo bi mogao biti samo još jedan način za zataškavanje svega.“ „Nisam lagao. Nisam godinama video svog oca. Ružno se poneo prema mojoj majci. I, po svemu sudeći, ponovio priču sa svojom drugom ženom. Ili je to bila treća? Nisam siguran. Bio sam uveren da je najverovatnije na Kajmanima ili na Sardiniji. Kupio je imanja na oba mesta na ime neke od svojih raznih ljubavnica pre puno godina. Ali sam smatrao da nisam u obavezi da te pretpostavke prenesem vama. Moja obaveza je zaštita moje majke, moje žene i dece, reputacije moje prakse. To je tačno ono što nameravam.“ Karlajl se digao na noge. „To je gotovo, dr Danbruk. Šta god da je učinio ili nije učinio, on je mrtav. Ne može da odgovori na vaša pitanja, pruži objašnjenja niti da se brani. A ja neću da gledam kako se moja porodica kažnjava. Neću to da dopustim. Pustite mrtve mrtvima. Nema potrebe da me ispraćate.“
- 220 -
Dvadeset dva
Džejk je čuo dubok, tužan zvuk violončela. Nije mogao da odredi delo ni kompozitora. Nikada nije imao uvo da prepozna klasike. Ali je prepoznavao raspoloženje, a time i Kalino. Natmurena je. Ne može joj prebacivati zbog toga. Što se njega tiče, imala je preko glave za jedno leto. Poželeo je da može da je spakuje i odvede nekuda. Bilo kuda. Oduvek im je dobro išlo da se pokupe. Možda isuviše dobro, priznao je, i odmakao se od svog kompjutera. Nikada nisu zakopali svoje korenje kao par. A on, makar, nije to smatrao važnim. Ne tada, prisećao se ustajući da korača. U ono je vreme sve bilo vezano za „sada“. Bez obzira koliko uporno svako od njih kopao po prošlosti onog drugog, njihova sopstvena veza je utopljena u sadašnjost. Retko su razgovarali o svojim jučerašnjicama i nisu ni pomišljali na svoju budućnost. On je prokleto sigurno imao mnogo vremena da razmišlja i o jednom i o drugom prošle godine. Jedina istina do koje je došao bila je da želi brojna sutra sa Kali. Jedan od načina da se to postigne bio je da ogole svoje jučerašnjice pred onim drugim i grade na njima, umesto da ih prosto nose sa sobom. Dobar plan, mislio je. Dok se njena prošlost nije vratila i upropastila ga. Nema kretanja dalje sa ove tačke. Nema odlazaka i izigravanja nomada. Oboje će morati da se ukopaju. Otišao je do kuhinje gde je Dori radila za stolom. „Našli smo neke izvrsne stvari danas. Kamena sekira koju je Mat iskopao je fantastična“, rekla je. „Da, dobar nalaz.“ Otvorio je frižider, zamalo uzeo pivo, a onda se odlučio za vino. „Ja, ovaj, dovodim u red Bilove beleške. Pomislila sam da neko to mora.“ „Ne moraš to da radiš, Dori. Ja ću se za to pobrinuti.“ „Ne, ja... volela bih da to uradim, ako je to u redu. Nisam bila baš prijatna prema njemu. Hoću da kažem zadirkivala sam ga pomalo – puno“, ispravila se. „Oko toga kako cupka za Kali. Osećam se tako... prosto se ružno osećam zbog toga.“ „Nisi time ništa loše mislila“, odgovorio je. „Nikada i ne mislimo na većinu gluposti koje učinimo. Dok nije prekasno. Ismejavala sam ga, Džejk. U lice.“ „Da li bi se bolje osećala da si sprdala na njegov račun iza leđa?“ Otvorio je vino i nasuo joj čašu. „I ja sam mu naneo jada.“ „Znam. Hvala.“ Uzela je vino, ali nije otpila. „Nisam mogla da ti zamerim pošto ste se obojica nabacivali Kali. Svaki na svoj način“, dodala je. Pogledala je ka plafonu. Muzika je bila nežna i udaljena, gotovo kao noćni zvuči koju su šapu tali kroz otvorene prozore. „Ovo je lepo, ali tako prokleto tužno.“ „Violončelo nikada i ne zvuči mnogo veselo, ako mene pitaš.“ „Valjda ne. Ona je stvarno talentovana. Ipak, to je nekako uvrnuto. Arheolog koji vucara čelo po terenima da bi mogao da svira Betovena.“ „Da, nije mogla da svira usnu harmoniku kao svi ostali. Nemoj da radiš predugo.“ - 221 -
Odneo je ostatak vina i dve čaše na sprat. Znao je šta znači kada Kali zatvori svoja vrata, ali je ignorisao taj signal i otvorio ih bez kucanja. Sedela je u jedinoj stolici, okrenuta prema prozoru, dok je gudalom prevlačila preko žica. Bila mu je okrenuta profilom, ta duga linija obraza bila je izložena pošto je kosa bila uhvaćena pozadi. Njene ruke, pomislio je, uvek deluju tako prefinjeno, tako ženstveno, kada svira. I šta god da je rekao Dori, nedostajalo mu je njeno sviranje. Otišao je do stola i sipao vino. „Odlazi.“ Nije okrenula glavu, samo je nastavila da zuri napolje u noć i stvara te guste, bogate note. „Ovo nije javni koncert.“ „Napravi predah.“ Prišao joj je i pružio dobro belo vino u jeftinim čašama iz petparačke prodavnice. „Betoven može da sačeka.“ „Otkud si znao da je to Betoven.“ „Nisi ti jedina koja ceni i poznaje muziku.“ „Pošto je Vili Nelson pojam umetnika u tvom svetu...“ „Pripazi, malena. Ne vređaj velikane ili neću da podelim svoje piće za odrasle.“ „Otkud to da si mi doneo vino?“ „Jer sam nesebičan, uviđavan čovek.“ „Koji se nada da će me otkraviti da bi mu se posrećilo.“ „Naravno, ali sam i dalje uviđavan.“ Uzela je čašu, otpila. „Vidim da si se istakao. Ovo je izvrsno vino.“ Spustila je čašu na pod, a onda ga zagledala, nagnuvši glavu dok je kretala sa prvim akordima „Ćurke u slami“. „Ovo je bliže tvom ukusu, a?“ „Hoćeš li da raspravljaš o kulturnim i socijalnim fazama narodne muzike i njenom uticaju na umetnost i plemenske običaje?“ „Ne noćas, profesore.“ Pružila je ruku nadole i podigla čašu za još jedan gutljaj. „Hvala za vino. Sada odlazi i prepusti me tužnim mislima.“ „Preterala si sa tužnim mislima za jedno veče.“ „Radim prekovremeno.“ Ponovo je spustila čašu. „Odlazi, Džejk.“ U odgovor je seo na pod, naslonio se na zid i pijuckao. Iritiranost je preletela njenim licem, a onda se izgubila. Ponovo je postavila gudalo, a onda odsvirala dvotonske upozoravajuće note iz Ajkule. „To me neće zabrinuti.“ Usne su joj se zakrivile, i nastavila je da svira. On će popustiti. Uvek je tako bilo. Nagnuvši se napred, šljepnuo ju je po ruci kojom je držala gudalo. „Prekini s tim.“ Ali i dok se borio da ne zadrhti, morao je da se nasmeje. „Užasna si.“ „Prokleto tačno. Zašto nećeš da odeš?“ „Poslednji put kada sam to učinio ostao sam besan, tužan i usamljen skoro cele godine. Nije mi se dopalo.“ Htela je da obesi ramena. „Ovo se ne odnosi na tebe.“ „Ne, već na tebe. A ti si važna.“ Onemoćala, oslonila je čelo na vrat violončela. „Bože, kada li sam dospela do tačke da od toga što kažeš nešto nalik ovome postajem glupa?“ Nežno je prelazio rukom uz njen list i niz njega. „Zašto sam ikada dospeo do tačke gde ti to nisam mogao reći? Ali ovog puta ne odlazim. Znam šta misliš, šta ti je zaglavljeno u želucu celog dana. Seronja je morao da nađe sad da ti umre.“ „Možda Karlajl mlađi laže. Možda je smrtovnica falsifikovana.“ - 222 -
Džejk je postojano gledao u njene oči. „Možda.“ „I znam šta misliš. U čemu bi bila svrha? Znao je da ćemo je proveriti. Đubre je mrtvo i nikada ga neću pogledati u oči i reći mu ko sam. Naterati ga da mi ispriča ono što želim da znam. Nikada neće platiti za ono što je uradio. Baš ništa ne mogu uraditi oko toga. Nema te proklete stvari koju mogu da uradim.“ „Znači, ovde se to zaustavlja?“ „To je logičan zaključak. Karlajl je mrtav. Simpson i njegova kurva od žene su nestali. Da slučajno nemam ništa sem vremena i novca možda bih zadržala jednog ili čitav tim istražitelja da neprestano rade na tome da im uđu u trag. Ali nemam taj luksuz.“ „Mogla ti ili ne da pogledaš đubretu u oči, znaš ko si. Koliku god cenu da plati, to ne bi promenilo ono što je učinio Kalenovima, tvojim roditeljima, tebi. Ono što činiš sada, za njih i za sebe, je ono što se računa.“ Sve što je on rekao već joj je prošlo kroz glavu desetinu puta. „Šta da radim, Džejk? Ne mogu da budem Džesika za Suzan i Džeja. Ne mogu da olakšam osećaj krivice svojih roditelja zbog njihove uloge u ovome. Jedino što sam mogla da osećam bilo je da doprem do odgovora i odgovornu osobu izvedem pred sud.“ „Koji ti odgovori trebaju?“ „Isti kao i uvek do sada. I to svi. Koliko drugih postoji? Drugih poput mene, drugih kao što je Barbara Halovej? Da li da ih tražim? Šta da radim ako ih nađem? Da li da priđem nekome i pretvorim mu život u haos, onako kako se meni dešavalo poslednjih nekoliko meseci? Ili da odem, pustim to na miru. Pustiti laži neka ostanu. Ostaviti mrtve mrtvima.“ Opet se oslonio o zid i podigao svoje vino. „Otkad smo mi to ikada mrtve ostavljali mrtvima?“ „Ovaj bi mogao biti prvi.“ „Zašto? Zato što si ko popišana i depresivna? Prebolećeš to. Karlajl je mrtav. To ne znači da i dalje nema odgovore. Ti si bezmalo najbolja osoba koju znam za nalaženje odgovora od mrtvih. Pri čemu sam ja baš najbolji, naravno.“ „Smejala bih se, ali sam isuviše zauzeta time da budem depresivna.“ „Znaš gde je živeo. Pronađi čime se bavio tamo. Koga je znao, sa kim je održavao kontakt. Kako je živeo. Istraži stratigrafiju i ekstrapoliraj svoje podatke iz slojeva.“ „Zar misliš da nisam razmatrala sve to?“ Ustala je da vrati violončelo u kutiju. „Prevrtala sam to po glavi i posmatrala iz svakog ugla otkad smo se danas vratili sa kopanja. I nijedan od tih uglova mi ne daje razlog. Ništa čega se mogu setiti ne govori mi kakvo bi dobro to donelo, bilo kome. Ako sa tim nastavim sada, bez Karlajla kao žižne tačke - ili radije mete - to samo produžava teskobu mojih roditelja i nesreću Kalenovih.“ „Opet si sebe izostavila iz jednačine.“ Nikada mu ne promakne trik, pomislila je. „Znači, dobiću nekakvu ličnu satisfakciju od toga što ću da dovršim šemu. Kada to odvagam prema svemu ostalom, jednostavno nema dovoljnu težinu.“ Sagnula se da dohvati svoje vino. „Dvoje ljudi je mrtvo, ali ne mogu da budem sigurna sada da su povezani sa ovim. Ne mogu čak ni da budem sigurna da je Lanin požar deo toga. Po svemu sudeći, Karlajl je bio star i bolestan. Vraški je sigurno da nije banuo u seoski Merilend i ubio dvoje, pucao na tebe, mene tresnuo u nesvest i zapalio Laninu kancelariju.“ „Mora da je zaradio užasno mnogo para od prodaje beba tokom godina.“ Džejk je proučavao svoju vinsku čašu. „Dovoljno da angažuje ljude spremne da ubiju, onesveste ženu i zapale zgradu.“ - 223 -
„Ti me prosto ne puštaš sa udice, zar ne?“ „Ne.“ „Zašto?“ Iskidana između frustracije i znatiželje, lako ga je šutnula u članak. „Zašto hoćeš da budem opsednuta ovim?“ „Neću. Nego ti nećeš prestati da budeš opsednuta tim dok ga ne okončaš.“ Ponovo ga je šutnula, iz čiste pakosti, i počela da korača. „Kada si uspeo da me upoznaš tako dobro?“ „Oduvek sam te znao prilično dobro. Samo nisam uvek onome što znam davao pravi prioritet.“ „Ne mogu da shvatim šta tražiš. Već znaš da će biti seksa medu nama.“ „Hoćeš li iznenađenje?“ Dohvatio je bocu, napunio svoju čašu gotovo do ivice. I otpio pola pre nego što je nastavio da govori. „Hoću da budeš srećna. To želim više nego što sam uviđao. Jer....“ Zastao je i opet dobro otpio. „Volim te više nego što sam uviđao.“ Ona je osetila šok od toga, i uzbuđenje koje je prohujalo pravo kroz njeno srce sve do nožnih prstiju. „Potrebno ti je da ločeš vino pre nego što to možeš da izgovoriš?“ „Aha. Pusti me malo na miru, ja sam nov u ovome.“ Vratila se i čučnula da bi bili na istoj visini. „Da li zaista misliš tako?“ „Aha, malo vina pomaže da reči iskliznu. Da, mislim tako.“ „Zašto?“ „Znao sam da nećeš dozvoliti da to bude jednostavno. Kako, do đavola, ja znam zašto? Jednostavno je tako, to je sve. A pošto je tako, hoću da budeš srećna. Nećeš biti srećna dok ne dovršiš ovo. Zato ću da te proganjam, i da ti pomognem. A kada to bude gotovo, možemo da se pozabavimo sobom.“ „I tako stoje stvari.“ „Tako stoje stvari.“ Uzeo je njenu čašu i napunio je. „A sada me stigni“, naredio je i ugurao joj čašu u ruku. „Da bih te mogao uterati u tu vreću za spavanje.“ „Imam bolju ideju.“ Ispila je vino, spustila čašu u stranu. „Ja ću uterati tebe u vreću za spavanje.“ „Tek da bude po tvome, je l' da?“ Pustio ju je da ga uzme za ruku i povuče ga na noge. „Budi nežna prema meni.“ „Aha, da, svakako.“ I strgla mu je košulju preko glave. Kasnije, dok je ležala opružena kraj njega, još uvek neravnomernog daha i kože glatke od znoja, smešila se u mraku. „Osećam se prilično srećno.“ On je svojom šakom pratio liniju njenog kuka i struka. „To je početak.“ „Hoću nešto da ti kažem.“ „Nije valjda da si nekada bila muško, što je nešto od čega sam nekada strahovao i sumnjao da ti je dalo vrlo razuman stav prema seksu.“ „Ne, i to je stvarno glupa i seksistička primedba.“ „Seksistička da, ali ne glupa. Čitav niz stavova koji se više ne smatraju politički prihvatljivim zapravo su realistični kada se posmatraju u...“ „Zaveži, Grejstoune.“ „Svakako, nema problema.“ „Prevrni se na drugu stranu. Ne želim da me gledaš.“ „Ne gledam te. Oči su mi zatvorene.“ Ali je zamumlao i okrenuo se na drugu stranu kada je počela da ga bode i štipa. „Rekao si, nekoliko puta, da mi nisi potreban. Ranije. To nije bilo sasvim tačno. Ne, ne okreći se.“ - 224 -
„Nisam ti bio potreban. Pobrinula si se da me uveriš u to.“ „Mislila sam da ćeš zapaliti u brda na samu pomisao da mi trebaš. Nisi bio čuven po dugoročnim obavezivanjima. Ni ja.“ „Za nas je bilo drugačije.“ „Znam da je bilo drugačije za mene. I to me je plašilo. Ako se okreneš, neću progovoriti više ni reč.“ Psujući u pola glasa, ponovo se smirio. „Dobro.“ „Nikada nisam očekivala da osetim ono što sam osetila sa tobom. Ne mislim da ljudi, čak i oni koji imaju romantičnu notu, očekuju da budu onako pometeni s nogu.“ „Čitala sam te savršeno, kada je reč o poslu, o drugim ljudima, opštim stvarima.“ Uzdahnula je. „Ali te nikada nisam mogla pročitati kada je reč o nama. U svakom slučaju, deo toga je vezan za ono što bi ti nazvao mojom porodičnom kulturom. Ne poznajem par više posvećen jedno drugom od svojih roditelja. Usklađen savršeno. A ipak, uvek sam na to gledala kao da je moja majka ta koja ima potrebu. „Ostavila je svoju muziku, odselila se od svoje porodice, pretvorila se u savršenu doktorsku suprugu, jer je želela odobravanje mog oca. To je bio njen izbor, to znam. I srećna je. Ali sam je uvek posmatrala kao nešto manje. Večito sam obećavala sebi da nikada neću sebe podrediti nikome. Nikada nisam nekoga želela toliko da ne bih mogla biti celovita osoba bez njega. A onda si ti eksplodirao u moj život, i morala sam da žurim okolo i skupljam deliće da ne bih zaboravila i šta treba da budem.“ „Nikada nisam hteo da ti odustaneš od bilo čega.“ „Nisi. Ali sam bila prestrašena da bih to mogla učiniti i bez toga. Da neću biti u stanju da mislim ne pitajući se prvo šta ti misliš o tome. Moja majka je običavala to da radi. 'Pitaćemo tvog oca. 'Da vidimo šta će otac reći. To me je dovodilo do ludila.“ Malo se nasmejala i zatresla glavom. „Glupo, stvarno, kad razmisliš o tome. Izdvojiti mali deo njihove bračne dinamike i to shvatiti lično. Nisam htela da mi budeš potreban, a pošto se to desilo, to je mene činilo slabom a tebe jakim. A već sam bila luda jer sam te volela više nego što si ti voleo mene, a to ti je davalo prednost.“ „Znači, to je bilo nadmetanje?“ „Delimično. Šta sam se osećala podređenijom, emotivno, to sam te više gurala. Što sam te više gurala, ti si se više zatvarao prema meni, što me je navodilo da guram jače. Htela sam da dokažeš da me voliš.“ „A ja nikada nisam.“ „Ne, nisi nikada. A nisam nameravala da tolerišem nekog ko neće da sarađuje dovoljno da bi me voleo više nego ja njega, da bi upravljanje ostalo meni. Htela sam da te povredim. Htela sam da te zasečem duboko. Htela sam to jer sam mislila da to ne mogu.“ „Mora da se bolje osećaš kad znaš da si me nasekla na male, krvave komade.“ „Tako je. Ja sam neuspeh kao ljudsko biće jer se osećam znatno bolje znajući to.“ „Drago mi je što sam bio u prilici da pomognem.“ Povukao je njenu ruku oko sebe, a onda je prineo usnama. „Ti jedva možeš da iscediš reči da me voliš. Ja se plašim da volim tebe. Šta, do đavola, treba da učinimo?“ „Po meni to zvuči kao bogomdani par.“ Pritisla je lice u njegova leđa i nasmejala se. „Pobogu, verovatno si u pravu.“ Ostavite mrtve da budu mrtvi, pomislila je Kali dok je nežno četkicom skidala zemlju sa kosti prstiju žene koja je ostala mrtva hiljadama godina. Da li bi se ova žena, za koju je Kali procenila da je doživela bar šezdeset godina, složila? Da li bi bila ljuta, uplašena, - 225 -
zbunjena time što njene kosti remeti neznanac koji živi u drugom vremenu, u drugom svetu? Ili bi razumela, zadovoljna što je ovim neznancima dovoljno stalo da nauče od nje? Nauče o njoj. Da li bi bila voljna, pitala se Kali kada je zastala da bi ispisala brzu seriju beležaka, da bude otkopana, premeštana, proučavana, testirana, zapisivana, da bi znanje o tome ko je bila, zašto je bila, moglo da se proširi? Pa ipak, na toliko pitanja se nikada ne nađe odgovor. Sada mogu da nagađaju koliko dugo je živela, šta je izazvalo njenu smrt, čime se hranila, kakve su joj bile navike, zdravlje. Ali nikada neće saznati ko su joj bili roditelji, ljubavnici i prijatelji. Njena deca. Nikada neće saznati zbog čega se smejala ili plakala, šta ju je plašilo ili ljutilo. Nikada neće znati, zapravo, šta je bilo ono što ju je činilo osobom. Zar nije to ono što je pokušavala da nađe o sebi, nekako? Šta je učinilo Kali Danbruk onakvom kakva je, sem činjenica koje su joj na raspolaganju? Izvan onoga što zna. Od čega je napravljena? Da li je to dovoljno jako, dovoljno otporno da bi se tražili odgovori tek radi saznanja? Jer ako nije, ceo njen život je pogrešno usmeren. Onda nema šta da traži ovde, otkopavajući kosti ove davno umrle žene, ako će da ustukne pred otkrivanjem kostiju sopstve-ne prošlosti. „Ti i ja smo u istom čamcu.“ Uzdahnula je odlažući tablu za beleške. „A problem je u tome što su vesla kod mene. Misli su mi u njemu. Isuviše sam uvežbana da ne bude tako. Ali ne znam da li je više moje srce u tome. Prosto ne znam da li mi je srce tu.“ Htela je da ode. Htela je da pokupi svoj pribor i ode sa lokaliteta, od smrti, od Kalenovih, od slojeva pitanja. Htela je da zaboravi da je ikada čula imena Markusa Karlajla i Henrija i Barbare Simpson. Čak je mislila i da bi se mogla pomiriti sa tim. Zar neće njeni roditelji biti manje traumatizovani ako ona prestane? Ako sve ovo gurne u stranu. Zakopa to, zaboravi. A ima i drugih arheologa koji bi mogli kompetentno da vode projekat Antietam Krik. Drugih koji nisu poznavali Dolana ni Bila i neće ih se prisećati svaki put kada pogledaju suncem obasjanu vodu bare. Ako bi otišla, mogla bi početi da popravlja svoj život - onaj njegov deo koji je godinama odlagan. Nema svrhe sada to poricati, bar ne samoj sebi. Deo nje se prosto zaustavio kada je Džejk otišao. Ako im se pruža druga šansa, da li treba da je iskoriste? Dalje odavde. Daleko, gde mogu konačno početi da upoznaju jedno drugo - one slojeve iz početka. Slojeve kroz koje su jednostavno proleteli u prvom pokušaju, bez ostavljanja vremena za proučavanje ili analiziranje, u žurbi da prosto imaju jedno drugo. Za šta je uopšte ona odgovorna - ovde, ili negde drugde gde je provela jedva dva meseca života? Zašto da rizikuje sebe, svoju sreću, možda čak i živote drugih, samo da bi saznala sve činjenice o nečemu što se ne može nikada promeniti? Namerno se okrenula od ostataka koje je tako pažljivo iskopavala. Iskočila je iz svog segmenta i očistila blato koje joj se zalepilo za pantalone. „O'ladi malo.“ Džejk je položio šaku na njenu ruku i odvukao je od njenog segmenta. Posmatrao ju je nekoliko minuta, odmeravajući iscrpljenost i očajanje koji su joj poigravali na licu. „Gotova sam. Prosto sam gotova.“ „Treba malo da predahneš. Skloniš se sa sunca. Ili još bolje, da odeš na jedan sat u prikolicu i odspavaš.“
- 226 -
„Ne govori mi šta mi treba. Nije me briga za nju.“ Pokazala je ka ostacima iza sebe. „Ako mi nije stalo, nije mi mesto ovde.“ „Kali, umorna si. Fizički, emotivno. Već si kao popišana, a sada gnjaviš sebe jer nema nikog drugog da ga šutneš.“ „Otkazujem učešće u projektu. Vraćam se u Filadelfiju. Ovde nema ničeg za mene, a ja nemam ništa nikome ovde da dam.“ „Ja sam ovde.“ „Nemoj to opet da izlažeš riziku.“ Bilo joj je mrsko da čuje sopstveni glas kako drhti. „Nisam sposobna za to.“ „Tražim da uzmeš nekoliko slobodnih dana. Predahni. Obavi administraciju, idi do laboratorije, šta najbolje funkcioniše u tvom slučaju. A onda, nakon što malo razbistriš glavu, ako hoćeš da otkažeš, razgovaraćemo sa Leom, i pomoći mu da nađe zamene za nas.“ „Nas?“ „Ako ti ideš, idem i ja.“ „Pobogu, Džejk, ne znam da li sam i za to sposobna.“ „Ja sam sposoban. Ovog puta ćeš da se osloniš na mene makar morao da te šutnem da ne stojiš na svojim nogama.“ „Hoću kući.“ Suze su joj bile u grlu, suze duboko u očima. Na tren ju je obuzela panika da neće moći da ih spreči. „Želim da se osećam normalno.“ „Okej.“ Privukao ju je uz sebe, a onda brzo odmahnuo glavom kada je Rozi pošla ka njima. „Uzećemo nekoliko dana. Sačekaj da se čujem sa Leom.“ „Kaži mu... o, bože, ne znam šta da mu kažeš.“ Odmakla se, pokušavajući da povrati ravnotežu. I ugledala Suzan kako se zaustavlja uz ivicu puta. „O, bože. Ovo je savršeno. Prosto savršeno.“ „Idi u prikolicu. Ja ću je se otarasiti.“ „Ne.“ Prešla je dlanom preko obraza da se uveri da su suvi. „Ako otkazujem, najmanje što mogu da učinim jeste da joj to kažem lično. Ali će povrediti moja osećanja ako ti budeš u blizini.“ „Za slučaj da nisi primetila, u blizini sam već neko vreme.“ „Kali.“ Suzan je zapravo izgledala srećno prolazeći kroz kapiju. „Džejk. Upravo sam mislila kako zabavno sve ovo izgleda. Nikada ranije mi to nije palo na pamet, ali ovo mora biti zabavno.“ Kali je umazane ruke obrisala o radne pantalone. „Ume da bude.“ „Naročito u ovakvom danu. Predivan dan, tako svež i vedar. Mislila sam da će Džej stići pre mene, ali vidim da kasni.“ „Izvini. Da li je trebalo da se sretnemo nekim povodom danas?“ „Ne. Samo smo hteli da... Pa, neću da čekam na njega. Srećan ti rođendan.“ Izvukla je kesu s poklonom. „Hvala, ali mi nije rođendan do...“ Svest o tome je došla uz kratki trzaj koji ju je naterao da se zagleda u lepu kesu sa svetlucavim plavim zvezdama. Džesikin rođendan. „Shvatila sam da možda nećeš pomisliti na to.“ Suzan je uzela Kali za ruku i prebacila kanap kese preko njenih prstiju. „Ali sam dugo čekala da ti poželim srećan rođendan lično.“ Ona nije videla tugu ni žaljenje na Suzaninom licu. Samo radost od koje nije mogla da se okrene. „Pa.“ Opet je zurila dole u kesu. „Ne znam kako da se osećam oko ovoga. Pomalo nervira biti stariji još godinu dana za početak, napuniti poslednju pre cele tri banke. A sad još treba to da obavim ranije nego što sam očekivala.“ - 227 -
„Sačekaj pedesetu. Ta ubija. Napravila sam ti tortu.“ Mahnula je rukom ka svom autu. „Možda će pomoći da to lakše svariš.“ „Napravila si mi tortu“, mrmljala je Kali. „Jesam. Ne moram zapravo da te podsećam da ovih dana ne dobija svako tortu ispečenu u pravoj Suzaninoj kuhinji pravom Suzaninom rukom. Evo Džeja. Imaš li par minuta?“ „Svakako.“ „Ubediću ga da donese tortu iz kola umesto mene. Odmah se vraćam.“ Kali je stajala, svetlucava kesa joj je visila sa prstiju. „Kako li joj ovo uspeva? Pobogu, Džejk, ona je zapenila. Kako li uspeva da ovo pretvori u proslavu?“ „Ti znaš zašto, Kali.“ „Jer joj je moj život važan. Nikada nije ni prestao da bude.“ Pogledala je dole u kesu s poklonom, a onda nazad ka kostima davno umrle žene. „Neće me pustiti da odem.“ „Malena.“ Sagnuo se da je poljubi. „Ti sama nikad ne bi sebe pustila da odeš. Hajde da pojedemo malo torte.“ Ekipa se sručila na tortu kao najezda skakavaca na žito. Možda je, pomislila je Kali slušajući smeh, to baš bilo ono što je svima bilo potrebno da potisnu osećaj krivice i depresiju zbog Bilove smrti. Malo bezobzirne gramzivosti, pola sata čisto ljudskog zadovoljstva. Sela je u senku na ivici šume i uzela zamotani paket koji joj je dao Džej. „Suzan će ti objasniti da mi izbor poklona nikada nije bilo jača strana.“ „Patosnice za auto. Za našu četvrtu godišnjicu.“ On se štrecnuo. „I nikada mi to nije oprostila.“ Oraspoložena, Kali je završila cepanje omota. Izgledali su tako lagodno zajedno, kao neki drugi ljudi u odnosu na one koji su bili onog dana kada ih je videla u Laninoj kancelariji. „Pa, ovo je mnogo bolje od patosnica.“ Prešla je dlanom preko omota reprezentativne knjige o Pompeji. „Super je. Hvala.“ „Ako ti se ne sviđa možeš...“ „Sviđa mi se.“ Nije bilo tako teško da se nagne i usnama dotakne njegov obraz. Teže je, mnogo teže, bilo posmatrati ga kako se muči da kontroliše svoju zabezeknutu zahvalnost za taj mali gest. „Dobro. Pružio je ruku, pomalo zaslepljeno, i sklopio prste oko Suzanine šake. „Hm. To je dobro, mada sam navikao da mi se pokloni vraćaju.“ Suzan je prenaglašeno huknula. „Zar nisam zadržala onu ružnu muzičku kutiju sa kardinalom od keramike, koji si mi dao za Dan zaljubljenih? Svira 'Filings'“, rekla je Kali. „Oho, vi ste se stvarno potrudili oko ovoga. Baš mi se posrećilo.“ Dohvatila je kesu sa poklonom, preturala po papiru u istom dezenu i našla kutijicu za nakit. „Pripadali su mojoj baki.“ Suzanini prsti bili su isprepletani sa Džejevim dok je Kali izvlačila nisku bisera. „Dala ih je mojoj majci na dan venčanja, a moja majka ih je dala meni na moj. Nadam se da ti to ne smeta, ali sam želela da ih imaš. Iako ih nikada nisi upoznala, mislila sam da bi to mogla biti veza koju ćeš ceniti.“ „Predivni su. Cenim to.“ Kali je pogledala nazad prema kvadratu zemlje gde su drevne kosti ležale i čekale. Džejk je u pravu, pomislila je. Nikada ne bi bila u stanju da ode. Nežno je spustila bisere nazad u kutiju. „Jednog dana ćeš mi ispričati o njima. I tako ću ih upoznati.“
- 228 -
Dvadeset tri
Zdravorazumske i prijatne aktivnosti na otvorenom, što se tiče Lane, uključuju letnji piknik u hladu, pijuckanje margarita na plaži, i lepo jutro rada u bašti i možda skijaški vikend - sa naglaskom na piću posle skijanja. Nikada nije sebe zamišljala kako kampuje u polju i jede ugljenisane kobasice dok upućuje klijente u nova zbivanja. Ali ništa u njenom odnosu advokata prema klijentu sa Kali nije bilo uobičajeno. „Hoćeš li pivo uz to?“ Opuštena, Kali je sklonila poklopac prenosnog frižidera. „Ona ne pije pivo.“ Dag je prstom pokazao na frižider. „Ali ja pijem.“ „Pa, bez 'pino noara' smo u ovom času.“ Kali je bacila limenku piva Dagu. „Ovo stvarno postaje ugodno. Kao kad dva para izlaze zajedno.“ „Kada svi odemo do kola da se glupiramo naokolo, rezervišem zadnje sedište.“ Džejk je zagnjurio ruku u otvorenu kesu čipsa. „Ja ću se potruditi da zabeležim vreme kada ta aktivnost počne.“ Premeštajući se da nađe meko mesto na zemlji, Lana je spljeskala komarca. „Ne bi bilo etički da ti naplatim i to. U međuvremenu...“ Sklonila je kosu da joj ne smeta, a onda izvukla fasciklu iz torbe. „Proverila sam smrtovnicu, i lično razgovarala sa Karlajlovim lekarom. Pošto je dobio odobrenje od najbližeg srodnika, bio je voljan da mi kaže neke detalje Karlajlovog medicinskog stanja. Rak su mu ustanovili pre osam godina, i lečili ga. Nedavno se povratio. Hemoterapija je početa prošlog aprila, a u julu je Karlajl primljen u bolnicu zbog pogoršanja stanja. Bilo je to terminalno oboljenje i pušten je na brigu domu za beznadežne slučajeve početkom avgusta.“ Spustila je fasciklu i pogledala u Kali. „Iz toga mogu da zaključim da Karlajl nije bio u stanju da putuje, i nema dokaza da je napuštao kuću na Velikom Kajmanu. Možda je bio u stanju da u izvesnoj meri komunicira telefonom, ali čak i to samo ograničeno. Bio je veoma bolestan.“ „A sada je veoma mrtav“, ustanovila je Kali. „Moguće je da skupimo dovoljno činjenica da ih iznesemo sudu i ubedimo sudiju da sudskim nalogom pribavi njegovu dokumentaciju. Verovatno postoji dokumentacija, Kali, i moglo bi ti pomoći da je vidiš. Ali to traži vremena, i ne mogu da garantujem da to mogu da ostvarim sa onim što sada imamo.“ „Onda ćemo morati da pribavimo više. Našli smo vezu između Barbare Halovej i Suzan, sa Simpsonom, mojim roditeljima. A to se povezuje sa Karlajlom. Biće i drugih.“ „Koliko ti je to važno?“ Dag je podigao ruku, pustio je da padne. „Znaš šta se desilo. Možda to nećeš moći da dokažeš, ali znaš. Karlajl je mrtav, pa koliko ti to onda znači?“ Kali je ponovo posegla u prenosni frižider i izvadila paketić umotan aluminijumskom folijom. Otvorila ga je i ponudila ih. „Ona mi je spremila rođendansku tortu.“ Dag je zurio u ružičasti pupoljak ruže na belom šlagu, a onda naterao sebe da pruži ruku i otkine ćošak. „Okej.“ „Ne mogu da je volim onako kao ti. Ni njega“, rekla je misleći na Džeja. „Ali mi znače.“ - 229 -
„Neki ljudi su radili za Karlajla“, ubacio je Džejk. „U njegovim kancelarijama, u njegovoj mreži. Imao je ženu u vreme kada je Kali uzeta. Još dve žene od tada. I vrlo je verovatno da je imao druge intimne odnose. Bez obzira koliko čovek pazi, on razgovara sa nekim. Da bi saznao ko i šta, treba da stekneš jasnu predstavu o čoveku. Ko je bio Markus Karlajl? Šta ga je pokretalo?“ „Ponešto o tome imamo iz izveštaja istražitelja.“ Lana je prelistala papire. „Ime njegove sekretarice u kancelarijama u Bostonu i Sijetlu. Ona više nije u tom području. Verujemo da se ponovo udala i preselila u Severnu Karolinu, ali nije još uspeo da je pronađe. Bio je i neki pravni službenik sa kojim je razgovarao. Nema indicija da je bio umešan. Imam izveštaje o još nekoliko zaposlenih, i opet, nema indicija da je ma ko od njih bio sa njim u kontaktu nakon što je zatvorio bostonsku kancelariju.“ „Šta je sa njegovim partnerima? Drugim advokatima, ostalim klijentima, komšijama?“ „Razgovarao je sa nekima od njih.“ Lana je podigla ruke. „Ali govorimo o vremenskom razmaku od preko dvadeset godina. Neki od tih ljudi su mrtvi, ili su se preselili, ili prosto još nisu pronađeni. Realno, ako hoćeš da proširiš ovo, to će zahtevati tim istražitelja i puno vremena i novca.“ „Ja mogu da odem u Boston.“ Dag je otkinuo još jedan ćošak torte. „I bilo gde drugde.“ Slegao je ramenima kada ga je Kali pogledala. „Putovanje je moj posao. A kada loviš knjige, određujući da li su one to za šta ih predstavljaju, razgovaraš sa mnogo ljudi, puno istražuješ. Zato ću ja na put, da postavim neka pitanja. Hoćeš li da mi učiniš uslugu?“, kazao je Džejku. „Kaži.“ „Da pripaziš na moju žensku i njenog malog dok sam odsutan?“ „Rado.“ „Samo malo.“ Usplahirena, Lana je zatvorila fasciklu. „Džejk ima dovoljno posla i bez toga da brine o meni, a nisam ni sigurna kako se osećam kada me neko pominje kao 'svoju žensku'.“ „Ti si počela. Ona je ta koja me je pitala za izlazak.“ „Na večeru. Za ime boga.“ „A onda je samo nastavila da me namotava.“ Dag je zagrizao kobasicu, govoreći oko nje. „Sada kad me je upecala, ne zna šta će s tim.“ „Da ga namotavam.“ Ostavši bez reči, Lana je podigla Kalino pivo i otpila. „U svakom slučaju, osećaću se bolje znajući da ti paziš na nju i Taja dok sam odsutan. Kada se vratim“, dodao je, „možda ćeš u međuvremenu zaključiti šta da radiš sa mnom.“ „Oh, imam prilično dobru predstavu i u ovom času.“ „Simpatični su, zar ne?“ Kali je provukla prst kroz šlag, pa ga polizala. „Vi zaljubljene ptičice mi stvarno popravljate raspoloženje.“ „Onda mi je stvarno žao što ne mogu da ostanem dok se valjate od smeha i raspoloženja, ali treba da odem kući zbog Taja. Nove vesti su ti u fascikli. Ako imaš neko pitanje, pozovi.“ „Otpratiću te kući.“ Dag je ustao, a onda ponudio Lani ruku da ustane. Kao da je iznenađena što joj se našlo u ruci, Lana je vratila pivo Kali. „Koliko dugo ćete vas dvoje ostati ovde večeras?“ „Mat i Kopač nas odmenjuju u dva.“ Lana je pogledala ka gomilicama zemlje, rupama i jarcima, bari, drveću. „Ne mogu da kažem da bih uživala da provedem veći deo noći ovde. Pod bilo kojim okolnostima.“ Kali je podigla svoje pivo. „Svi imamo svoje male fobije.“
- 230 -
Dag je sačekao da Lana smesti Tajlera na spavanje. Vreme je proveo proučavajući fotografije koje je razbacala po policama za knjige. Posebno onu na kojoj se Lana oslonila leđima na plavokosog muškarca koji joj je obgrlio struk. Stiven Kembel, pomislio je. Izgledali su dobro zajedno. Opušteno, lagodno, srećno. Klinac ima očeve oči, zaključio je Dag i zavukao ruke u džepove da bi sebe sprečio da uzme fotografiju. A način kako se smešio, to kako je položio bradu na Laninu glavu, zrače dobrim raspoloženjem i ljubavlju, i bliskošću. „Bio je fantastičan tip“, tiho je rekla Lana. Prišla je polici i uzela sliku. „Njegov brat je ovo snimio. Bili smo u poseti njegovoj familiji i upravo smo objavili da sam trudna. To je bio jedan od najsavršenijih trenutaka u mom životu.“ Nežno je spustila sliku. „Upravo sam mislio kako dobro izgledate zajedno. I da je Taj dobio pomalo od oboje. Tvoja usta, njegove oči.“ „Stivov šarm, moj temperament. On je pravio tako mnogo planova kada se Taj rodio. Sportove sa loptom i bicikle. Stiv je uživao da bude otac, i istog trena se mnogo bolje uskladio sa tim da bude roditelj nego ja. Ponekad mislim da je, pošto mu je dato tako kratko vreme da bude roditelj, nekako uspeo da spakuje godine u te kratke mesece sa Tajem.“ „Voleo vas je oboje. Možeš to da vidiš baš ovde, po načinu kako vas oboje grli.“ „Da.“ Okrenula se, iznenađena i uzdrmana time što je Dag to mogao da vidi i razume sa snimka. „Ne tražim da zauzmem njegovo mesto kod tebe, Lana. Ni kod Taja. Znam puno o tome kako je nemoguće popuniti prazninu koja ostaje iza nekoga. Kada sam bio mali, mislio sam da mogu, čak i da treba. Umesto toga, sve što sam mogao bilo je da gledam kako mi se roditelji rasturaju, i kako praznina postaje sve dublja i sve šira. Mnogo sam se ljutio zbog toga, mada ljutnju nisam čak ni prepoznao. Zato sam se udaljio od tog izvora gneva, geografski, emotivno. Bivao odsutan sve duže i duže.“ „Mora da ti je bilo veoma teško.“ „Teže je sada kada se vratila, pošto me to tera da ceo svoj život posmatram drugačije. Nisam se našao svojim roditeljima, niti bilo kome, ako ćemo pravo.“ „Dag, to nije istina.“ „To je apsolutno istina.“ Bilo je važno da ona to zna, shvatio je, da razume. I da razume da je spreman da se promeni. „Otišao sam od njih jer nisam mogao - nisam hteo da živim sa duhom. Pošto sam zaključio da nisam dovoljno važan da ih održim na okupu - i njih sam krivio zbog toga. Krivio sam njih“, priznao je. „Otišao sam iz svake potencijalne veze sve od tada. Nikada nisam, kao odrastao, imao stvarno dom, niti pokušavao da ga stvorim. Nikada nisam želeo decu, jer je to značilo odgovornost i brigu.“ Prišao joj je sada i uzeo je za ruke. „Ne želim da zauzmem njegovo mesto. Ali želim priliku da stvorim mesto sa tobom, i Tajem.“ „Dag...“ „Hoću da te pitam da mi pružiš šansu. Hoću da te zamolim da razmisliš o tome dok sam na putu.“ „Ne znam da li smem sebi da dozvolim da opet tako volim nekoga.“ Njeni prsti su stegli njegove, ali nisu bili mirni. „Ne znam imam li hrabrosti.“ „Gledam u tebe, u ovo mesto, u tog dečaka koji spava gore, i nimalo ne sumnjam u tvoju hrabrost.“ Poljubio joj je čelo, obraze, usne. „Uzmi vremena i razmisli o tome. Razgovaraćemo kada se vratim.“ „Ostani ovde noćas.“ Obgrlila ga je i nije puštala. „Ostani noćas.“ - 231 -
„Jesi li sigurna?“ „Da. Da. Sigurna sam.“ Kali je na svom laptopu radila do mraka, a onda se protegla da pilji u zvezde i isplanira svoj sutrašnji radni dan u mislima. Završiće iskopavanje ženskog skeleta, a onda nadgledati prenošenje u laboratoriju. Nastaviće da radi horizontalno na tom sektoru. Očekuje se da Leo dođe, pa će sve filmove i izveštaje predati njemu. Ona i Džejk treba da urade još jedan premer i ažuriraju crtež. Moraće da pogleda dugoročnu vremensku prognozu i spremi se prema njoj. U ovom času izgleda da se nastavlja toplo i vedro još nekoliko dana. Savršeno vreme za kopanje, kada temperature retko padaju ispod trideset stepeni, a vlažnost se vraća na human nivo. Pustila je sebe da odluta, automatski prestajući da sluša kantri muziku koju je Džejk puštao tiho, i koncentrišući se na noćne zvuke. Tihi huk automobila na putu severno od lokaliteta, povremeno bućkanje žabe ili ribe u vodi bare prema jugu. Lovački pas na farmi zapadno odatle počinjao je da zavija na mesec koji izlazi. Lana ne zna šta propušta, pomislila je Kali, uživajući u hladnim prstima vazduha koji su je golicali po obrazima. Ovde je potpuni mir, noću, na otvorenom, koji se ne može naći nigde između četiri zida. Opružena je na mestu gde su drugi spavali. Godinama, stolećima, erama. A pod njom zemlja čuva više tajni nego što će civilizacija ikada otkriti. Ali će ono pronađeno uvek fascinirati. Čula je tiho grebanje Džejkove olovke po papiru. Sigurno skicira uz svetio svoje terenske lampe, pomislila je, ponekad do kasno u noć. Često se pitala zašto se nije opredelio za umetnost umesto za nauku. Šta ga je navelo da odabere proučavanje čoveka umesto da ga prenosi na platno? I zašto ona to nikad nije pitala? Otvorila je jedno oko, proučavajući ga pri svetlosti lampe. Opušten je, pomislila je. Prepoznaje to po liniji njegove vilice, usta. Skinuo je šešir i ovaj povetarac mu sklanja kosu sa lica dok skicira. „Zašto to nisi pretvorio u profesiju? Mislim, slikanje.“ „Nije bilo dovoljno dobro.“ Prevrnula se na stomak. „Slikanje ti nije bilo dovoljno dobro, ili tvoje slikanje nije bilo dovoljno dobro?“ „I jedno i drugo. Slikarstvo, ako si na to mislila, nije me interesovalo dovoljno da mu posvetim onoliko vremena i proučavanja koliko zahteva. A da i ne pominjem da mi nije bilo dovoljno mačo u vreme kada sam počinjao koledž. Već je bilo dovoljno loše što nisam nameravao da se ikada bavim porodičnim rančom, ali da se još posvetim tome da postanem slikar? Isuse, moj stari bi umro od bruke.“ „Ne bi te podržao?“ Džejk joj je dobacio pogled, a onda prevrnuo list i počeo novu skicu. „Ne bi me zaustavio, niti pokušao. Ali ne bi razumeo. Ne bih ni ja. Muškarci u mojoj familiji rade na zemlji, ili sa konjima, stokom. Ne radimo u kancelarijama niti se bavimo umetnošću. Ja sam prvi u svojoj familiji koji je završio koledž.“ „Nikada to nisam znala.“ Slegao je ramenima. „To je prosto tako. Zainteresovao sam se za antropologiju kada sam bio mali. Da bi me držali podalje od nevolja, roditelji su me pustili da idem na
- 232 -
nekoliko iskopavanja preko leta. To je bio veliki poklon pošto sam im bio potreban na rancu. A slanje na koledž jer sam želeo da idem, bilo je velika žrtva, i pored stipendije.“ „Da li se ponose tobom?“ Ućutao je na čas. „Poslednji put kada sam bio kod kuće, valjda pre nekih pet-šest meseci, samo sam banuo. Nisam im javio da dolazim. Moja majka je stavila jedan tanjir više na sto. Pa, dva, jedan za Kopača. Moj otac je ušao, rukovao se sa mnom. Jeli smo, pričali o ranču, familiji, o tome čime se bavim. Nisam ih video skoro godinu dana, ali je bilo baš kao da sam tamo bio prethodnog dana. Bez tovljenog teleta, ako kapiraš šta hoću da kažem. Ali, nešto kasnije, slučajno sam pogledao na policu u dnevnoj sobi. Tamo su bile dve knjige o antropologiji, izmešane sa lakom literaturom mog oca. Puno mi je značilo da to vidim, da znam da čitaju o tome čime se bavim.“ Nežno je prešla rukom preko njegovog skočnog zgloba. „To je najlepša priča koju si mi ikada ispričao o njima.“ „Evo.“ Okrenuo je blok tako da ona može da vidi. „Ovo je grubo, ali prilično blizu onome kako oni izgledaju.“ Videla je skicu žene dugog lica, mirnih očiju sa borama urezanim u uglove, i usta jedva iskrivljenih u osmeh. Kosa joj je bila duga, ravna, prošarana sedim. Muškarac je imao snažne jagodice, prav nos i ozbiljna usta. Oči su mu bile duboko usađene, a lice išibano suncem i godinama. „Ličiš na njih.“ „Donekle.“ „Ako im ovo pošalješ, oni će to uramiti i obesiti na zid.“ „Gubi se.“ Podigla je pogled na vreme da uhvati zbunjeni sram na njegovom licu, i na vreme da mu istrgne blok iz ruke. „Da se kladimo. Sto dolara kaže da će, ako im ovo pošalješ, biti uramljeno i na zidu sledeći put kada dođeš kući. Možeš da predaš na poštu ujutru. Ima li vode u frižideru?“ „Verovatno.“ Namrštio joj se, a onda se pomerio da ga otvori. Ostao je okrenut toliko dugo da ga je šutnula u članak. „Ima li ili nema?“ „Aha. Našao sam.“ Okrenuo se nazad. „Neko je u šumi sa svetiljkom.“ Govorio je istim nehajnim tonom pružajući joj vodu. Pogledi su im ostali spojeni na tren, a onda je pogledala preko njegovog ramena. Iako joj je srce lupalo u grudima, otvorila je flašu i podigla je da pije posmatrajući kako se snop svetla kreće između silueta drveća. „Mogli bi da budu klinci, ili opšti tip seronja.“ „Mogli bi. Zašto ne odeš u prikolicu i pozoveš šerifa?“ „Zašto?“ Polako, Kali je uvrnula zatvarač boce. „Jer ćeš, ako to uradim, otići tamo bez mene. A ako se ispostavi da je to par lokalnih mamlaza koji se nadaju da preplaše došljake iz ravnice, ja ću ispasti idiot. Prvo ćemo da proverimo. Zajedno.“ „Poslednji put kada si otišla u šumu, vratila si se sa potresom mozga.“ Kao i Džejk, nastavila je da prati napredovanje snopa svetla. „A ti si izbegavao metke. Ako budemo i dalje sedeli ovako, mogu da nas upucaju kao patke u bari, ako im je to cilj.“ Zavukla je ruku u svoj ranac i stegla ručku mistrije. „Ili idemo zajedno u prikolicu da zovemo, ili zajedno idemo u šumu da proverimo.“ Spustio je pogled na njenu ruku. „Vidim za šta ti glasaš.“ „Dolan i Bil su obojica bili sami. Ako je onaj ko se muva ovde da priredi reprizu, imaće posla sa nas dvoje.“ - 233 -
„U redu.“ Posegao je dole, izvukao nož iz čizme i izazvao da se Kaline oči razrogače. „Isuse Hriste, Grejstoune, kad si počeo to da nosiš?“ „Odmah nakon što je neko pucao na mene. Držimo se zajedno. Saglasna?“ „Apsolutno.“ Dohvatio je svetiljku dok su ustajali. „Imaš li svoj mobilni u blizini?“ „Aha, u džepu mi je.“ „Neka ti ostane pri ruci. On se kreće na istok. Hajde da mu damo razlog da se zamisli.“ Džejk je upalio svetlo i okrenuo ga dolazećem snopu. Kada se taj snop brzo u širokom luku okrenuo na zapad, i on i Kali su poleteli napred. Zakrenuli su oko ivice iskopanog, prema ivici bare gde je počinjalo drveće. „Krenuo je prema putu.“ Instinktivno, Kali je skrenula na istu stranu. „Možemo da mu presečemo put.“ Zavukli su se među drveće, prateći skakutavi snop. Preskočila je oboreno deblo i ubrzala da stigne Džejkove duže korake. A onda opsovala kao i on kada je snop koji su pratili nestao. Podigao je ruku da joj signalizira da ćuti. Zažmurila je, koncentrišući se na zvuke. I čula brzo šljapkanje stopala po tlu. „Opet je promenio pravac.“ Pokazala je rukom. „Nikada ga nećemo uhvatiti. Ima preveliku prednost.“ „Znači da ga puštamo da ode?“ „Jasno smo pokazali svoj stav.“ I dalje, Džejk je osvetljavao svojim snopom napred i nazad. „Glupo s njegove strane što je uopšte došao ovamo sa svetiljkom. Moron je mogao da ukapira da će neko od nas dvoje primetiti.“ Nije još ni izgovorio do kraja, kada su oboje shvatili poruku. „Oh, sranje“, bilo je sve što je Kali rekla dok se okretala u mestu i počinjala trk nazad. Nekoliko sekundi kasnije, prva eksplozija se prolomila. „Prikolica.“ Džejk je gledao kako plamen liže ka nebu. „Kurvin sin.“ Kali je izletela iz drveća, trčeći iz sve snage, misleći samo na to da dođe do protivpožamog aparata u svom autu. Telo joj je tresnulo o zemlju tako da su joj se kosti pomerile kada se Džejk bacio preko nje. Krenula je da diže glavu, ali ju Džejk vratio uz zemlju, štiteći je svojim rukama. „Propan“ viknuo je. I svet je eksplodirao. Vrelina je nagrnula preko nje, plamena ruka koja je pržila kožu i krala dah. Kroz zvonjavu u ušima čula je nešto kako proleće uz krik i pada na zemlju. Iskrice plamena padale su kao kiša. Usledili su otpaci, koji su prskali vazduhom kao šrapneli, treskajući o zemlju kao uvijene zapaljene kugle. Mozak koji joj je obamro brzo se povratio kada je osetila trzaj Džejkovog tela. „Sklanjaj se, sklanjaj se, sklanjaj se!“ Ritala se, prevrtala, gurala, a on ju je i dalje držao zarobljenu pod sobom. „Ostani dole. Samo ostani dole.“ Glas mu je bio sirov i prepao ju je mnogo više nego eksplozija plamene kiše. Kada se konačno skotrljao, pridigla se na kolena. Olupina koja se pušila bila je razbacana oko njih, a ono što je ostalo od prikolice gorelo je kao ludo. Bacila se prema Džejku koji je cepao svoju košulju koja se dimila. „Krvariš. Daj da vidim koliko je gadno. Jesi li spržen? Isuse, jesi li opržen?“
- 234 -
„Nisam mnogo.“ Mada nije bio sasvim siguran u to. Ali je vreli bol u njegovoj ruci bio od posekotine, ne od opekotina. „Bolje pozovi devet-jedan-jedan.“ „Zovi ti.“ Iščupala je telefon iz zadnjeg džepa. Stavila mu ga u ruku. „Gde je svetiljka? Gde je jebena svetiljka?“ Pri crvenom svetlu požara videla je da rana na njegovoj ruci zahteva medicinsku pomoć. Otpuzala je oko njega da mu zagleda leđa, žureći prstima koji su se tresli po njima. Ogrebotine, govorila je sebi. Samo neke ogrebotine i male opekotine. „Doneću pribor za prvu pomoć iz 'rovera'.“ Iskobeljala se da ustane i potrčala. Smiri se, naredila je sebi, cimajući vrata da se otvore. Mora da bude pribrana, zaustavi krvarenje, privremeno mu previje ranu, odvede ga na urgentno. Ne može sebi da priušti da pada u šok, pa neće. Ali je pamtila kako je štitio njenu glavu svojim rukama. Njeno telo svojim. „Glupavi mačo kopilan.“ Progutala je jecaj, zgrabila flašu vode i potrčala nazad. Sedeo je gde ga je ostavila, sa telefonom u ruci, zureći u prikolicu. „Jesi li zvao?“ „Aha.“ Nije rekao ništa više dok je posipala vodu po rani. „Trebaće ti nekoliko šavova“, rekla je odsečno. „Ali ćemo ovo da privremeno previjemo. Imaš neke opekotine, ali su izgleda prvog stepena. Boli li te još negde?“ „Ne.“ Rekao joj je da ide u prikolicu, prisećao se. Rekao joj je da ode unutra dok on proveri ono svetlo u šumi. „Nisi me slušala. To tako prokleto nervira.“ „Šta?“ Zabrinuta, omotavala je ranu i zagledala mu oči da proveri ima li znakova šoka. „Da li ti je hladno? Džejk, da li ti je hladno?“ „Nije mi hladno. Možda sam malo šokiran. Nisi otišla u prikolicu kako sam ti rekao. Da jesi...“ „Nisam.“ Borila se da spreči drhtanje. Sada je već čula sirene. „Ali ti ideš u bolnicu kako ti kažem.“ Zavezala je povoj i sela na pete. „Nisam ni pomislila na propanske rezervoare na prikolici. Dobro je da ti jesi.“ „Aha.“ Stavio je svoju zdravu ruku oko nje, i pomogli su jedno drugom da ustanu. „Izgleda kao da nam je ovo srećna noć.“ Duboko je uzdahnuo. „Kopač će da popizdi.“ Nije hteo da ode u ambulantu, nije hteo da ode nikuda dok ne sazna kolika je šteta i koliko se toga može spasti. Sve beleške i uzorci koji su ostavljeni u prikolici pre nego što budu transportovani nekuda, nestali su. Kalin laptop je bio zgužvana masa plastike i sprženih čipova. Kompjuter ostavljen u prikolici za korišćenje ekipi bio je spaljen. Sati mukotrpnog rada bili su uništeni u deliću sekunde. Otpaci su bili razbacani po arima polja, po pažljivo iscrtanim segmentima. Video je nagoreli komad aluminijuma zaboden kao koplje u gomilicu pretraženog materijala. Vatrogasci, policajci, spasioci, gacali su svuda po lokalitetu. Trebaće dani, možda nedelje, da se popravi šteta, da se sračuna gubitak. Da se počne iznova. Stajao je pored Kali, slušajući kako ona opisuje, što je on već uradio, zbivanja koja su prethodila eksploziji. „Ko god da je bio u šumi, to je bilo samo skretanje pažnje.“ Od besa joj je sada glas postao oštriji, smenjujući drhtavi šok. „On nas je odmamio da bi neko drugi mogao da zapali prikolicu.“
- 235 -
Hjuit je zagledao gomilu koja se pušila, odmeravajući rastojanje do šume. „Ali niste videli nikoga?“ „Ne, nismo videli nikoga. Bili smo udaljeni trideset metara, među drvećem. Upravo smo pošli nazad kada smo čuli prvu eksploziju.“ „Propanski rezervoari.“ „Prvi. Zvučalo je kao prokleti top, a onda me je ovaj junak ovde oborio. Zatim se razneo i drugi.“ „Niste videli ni čuli neko vozilo?“ „Čula sam kako mi uši zvone“, prasnula je. „Neko je razneo prvi rezervoar, a to nije bila neka neolitska utvara kojoj nešto nije bilo po volji.“ „To ne osporavam, dr Danbruk. Neko je razneo tu prikolicu, a morali su da dođu ovamo i da odu odavde. Verovatno je da su to učinili autom.“ Ona je ispustila dah. „U pravu ste. Izvinite. Ne, nisam čula ništa posle eksplozije. Ranije sam čula kola kako prolaze, povremeno, i uhvatila sam zvuk jednih u daljini. Ali, ko god da je bio u šumi, krenuo je ka putu. Verovatno je auto parkirao u blizini.“ „I ja tako mislim“, složio se Hjuit. „Ne verujem u kletve, dr Danbruk, ali verujem u nevolje. A to je ono što imate.“ „To je povezano sa svim što sam vam ispričala o Karlajlu, Kalenovima. To je samo način da me prestraše da odem odavde, dalje od Vudsboroa, dalje od odgovora.“ Njegov pogled se nije pomerio sa njenog lica. Još uvek je bilo prljavo od čađi i dima. „Moguće je“, bilo je sve što je rekao. „Šerife.“ Jedan od pomoćnika je dotrupkao. „Bolje dođite da vidite ovo.“ Otpratili su Hjuita do bare, do segmenta gde je Kali radila više od osam sati tog dana. Ostaci koje je iskopala bili su sada prekriveni čađi i blatom, ali neoštećeni. Među njima je u savršeno pravilnom kvadratu ležala lutka za izlog obučena u sivosmeđe radne pantalone i košulju. Plava kosa perike bila je neuredno nagurana pod šešir. Oko vrata joj je visio rukom ispisan znak sa slovima R.I.P.1 Kali je ruke na bokovima stegla u pesnice. „To je moja odeća. Ovo je moj prokleti šešir. Kurvin sin je bio u kući. Kurvin sin mi je preturao po stvarima.“
1
R.I.P. - Rest in Peace - Počivaj u miru, prim. prev.
- 236 -
Dvadeset četiri
Ne bi bilo teško ući u kuću, pomislio je Džejk, i ponovo. Prolazio je kroz kuću i oko nje sa policijom prethodne noći. I prošao još dvaput kroz nju i oko nje sam od svanuća. Postoji četvoro vrata, i svaka od njih mogu biti slučajno ostavljena otključana. Ima dvadeset osam prozora, uključujući one u njegovoj kancelariji, a svaki od njih nudi mogućnost pristupa. Činjenica da policija nije našla tragove nasilnog ulaska ne znači ništa. Neko je bio unutra i probrao Kalinu odeću. Neko im je ostavio veoma jasnu poruku. Ona je bila na ivici da napusti sve. Proučavajući kuću, zavukao je ruke u džepove, ljuljajući se lagano na petama. On ju je odgovorio od toga. Bio je siguran da bi od toga odustala i sama. Zna je isuviše dobro da bi mislio drugačije. Ali to ne negira njegovo učešće u odluci. Nimalo nije sumnjao da bi onaj ko je razneo rezervoare učinio to i da je Kali bila u prikolici. Zapravo, ko god da je to učinio, možda je malo razočaran što nije. Karlajl je mrtav. A Simpsonovi? Razmatrao je njih. Oboje su fizički spremni, dovoljno spremni, zamišljao je, da jedno od njih udari kratak sprint kroz šumu dok drugo ostavlja lutku u jarak, a zatim aktivira eksploziv na rezervoaru. Koliko dugo su on i Kali bili u šumi? Četiri minuta? Pet? Obilje vremena. Ali mu je instinkt govorio da su Barb i Henk onoliko daleko od Kali i Vudsboroa koliko su bili u prilici da odu. Tačno su znali kada da pobegnu, prisetio se. I imao je osećaj da zna kako. Otišao je do prilaza kući kada se Dag zaustavio. „Gde je ona?“, insistirao je Dag. „Spava. Konačno je zaspala pre otprilike jedan sat. Cenim što si stigao tako brzo.“ „Nije povređena?“ „Ne. Par ogrebotina od pada na zemlju, to je sve.“ Posle jednog dugog daha, Dag je pogledao Džejkovu zavijenu ruku. „Koliko je to gadno?“ „Neki šrapnel me je okrznuo. Zašili su me. Najgora šteta je na lokalitetu. Čekamo da nam daju odobrenje da počnemo raščišćavanje. Ali smo izgubili sve što je bilo u prikolici, i sve iz Kalinog laptopa što nije ovde već iskopirala. A tu je i ono što su nam ostavili.“ Ispričao je Dagu za lutku koja imitira Kali, ostavljenu u drevnom grobu. „Možeš li da je skloniš odavde?“ „O da, apsolutno. Ako joj dam sedativ, a onda je lancem vežem u sobu negde. Imaš li neke okove da mi pozajmiš?“ „Svoje sam odneo na popravku.“ „Zar se ne pogodi uvek tako?“ Stajali su ćutke na trenutak. „Ona je sada zakopana ovde“, natenane je izgovorio Džejk. „A ja sam jedan od onih koji su rukovali lopatama. Neće se mrdnuti dok ne nađe ono za čim traga. Ako i dalje ideš za Boston, treba da pripaziš leđa.“ „Idem. Ali kad odem, neću biti ovde da pazim na svoju porodicu, ili na Lanu i Taja. Mogu da pitam svog oca ili dedu da se presele kod majke na nekoliko dana. To će biti blesavo, no oni bi to uradili. Ali je Lana sama tamo.“ - 237 -
„Kako bi se ona osećala sa gostom? Kopač bi mogao da spava tamo.“ „Kopač?“ Osmeh, stegnut i bez humora, se raširio. „Aha, znam, on izgleda kao da bi dvadesetogodišnjakinja mogla da ga prebije. A da treba da nađem nekog da pazi na moju familiju, njega bih pitao. Tvoj glavni problem je što bi tvoja dama mogla da se zaljubi u njega. Ne znam zašto, ali mnoge su to učinile.“ „To je ohrabrujuće. Mora da je to i dalje u toku, zar ne?“ Dag je pogledao na suprotnu stranu od kuće. „To je ono što nijedno od nas do sada nije izgovorilo. Ali ako je neko dovoljno očajan da bi ubio, mora da se to, nekako, još uvek odvija. Ako ne nađemo odgovore, nikada neće prestati.“ „Uporno mi pada na pamet da smo nešto propustili. Neki detalj. Zato treba da krenemo opet i prosejemo otpadni materijal.“ „Dok vi to radite, ja ću otići na naredni nivo u Boston.“ Opet je otvorio vrata kola. „Kaži Kali... kaži mojoj sestri“, ispravio se, „da ću naći nešto.“ Još uvek je spavala kada je otišao do njene spavaće sobe. Čvrsto sklupčana preko svoje vreće za spavanje, sa putnim jastukom naguranim pod glavu. Izgledala je suviše bledo za njegov ukus, i počela je da gubi težinu. On će je odvesti odavde, zaključio je. Bilo kuda na dan ili dva, prvom prilikom koja im se ukaže. Zavući će se negde i neće raditi ništa sem jesti, spavati i voditi ljubav dok se sve opet ne smiri. A kada se ona opet smiri, imaće zajednički život. Ne samo vatromet, već život. Umesto ćebeta, prebacio je peškir preko nje. Popuštajući pred sopstvenom iscrpljenošću, Džejk je legao kraj nje i privukao je sebi. Zatim je sa ivice premora pao u san. Probudio se u blesku bola kada se prevrnuo na povređenu ruku. Psujući, šišteći kroz zube, pokušao je da se pomeri u udobniji položaj. I video da je Kali otišla. Panika je bila trenutna lopta leda koja mu se stvorila u stomaku. Zaboravio je na bol i skočio, izleteo iz sobe. Tišina u kući je dodala još jednu meru panike i naterala ga da viče njeno ime i pre nego što je stigao do pola stepenica. Kada je izjurila iz njegove kancelarije, nije znao da li da se smeje zbog uznemirenosti na njenom licu ili da padne na kolena i ljubi joj stopala. „Zašto se dereš?“ „Gde si do đavola? Gde su, do đavola, svi?“ „Tebi treba pilula.“ Odmarširala je u kuhinju da iskopa negde lek protiv bolova. „Bila sam u tvojoj kancelariji. Moj kompjuter je spržen, sećaš se? Radim na tvom. Uzmi pilulu.“ „Neću pilulu.“ „Ne budi velika, glupa beba.“ Nasula je čašu vode. „Uzmi i antibiotik, kako ti je fini doktor rekao kada ti je davao bombonu.“ „Neko će ovde da dobije samo bombu.“ Stegao je šaku u pesnicu i dotakao joj bradu. „Gde je ekipa?“ „Razišla se. Na terenu, čekaju da nam kažu kada će se policija pokupiti. Na koledžu, koriste nešto od opreme, u Baltimoru, u laboratoriji. Nema svrhe da svi lenčare danas samo zato što si ti rešio da dremneš.“ „Nema nikoga sem mene i tebe?“ „Tako je, što ne znači da je vreme za seksualne ludorije. Uzmi svoj lekić kao dobar dečak.“ „Koliko je prošlo otkad su svi otišli?“ „Otprilike jedan sat.“ - 238 -
„Onda da počnemo.“ Ignorisao je pilule koje mu je pružala i pošao iz sobe. „Sa čim?“ „Pregledaćemo im stvari.“ Kalini prsti su se skupili oko pilula. „Nećemo.“ „Onda ću sam, ali će to trajati dvostruko duže.“ Odmerio je u ruci ranac koji je stajao u uglu dnevne sobe, bacio ga na sto i otvorio. „Nemamo prava to da radimo, Džejk.“ „Niko nije imao prava da nam raznese Kopačevu prikolicu u lice. Hajde da se uverimo da onaj ko je to učinio nije takođe baš pred našim licima.“ „To nije dovoljno da...“ „Pitanje.“ Prekinuo je da radi dovoljno dugo da je pogleda. „Ko je znao da krećemo za Virdžiniju onog dana?“ Podigla je ramena. „Ti i ja, Lana i Dag.“ „I svi koji su bili u kuhinji kada smo pričali o rasporedima. Svi koji su čuli kada si rekla da imaš neka lična posla u Virdžiniji.“ Ona je sela, naglo. „Isuse.“ „Ona prišipetlja prekoputa je rekla da su se spakovali oko deset. Mi smo od stola ustali oko devet. Bio je potreban samo jedan telefonski poziv, da im se kaže da dolaziš i da pobegnu glavom bezobzirce.“ „U redu, u redu, vreme se uklapa, ali... Šta do đavola misliš da ćeš naći?“ „Neću znati dok ne pogledam.“ Napravio je sistematičnu gomilu, stavljajući u stranu sveske, hemijske olovke, ručnu video-igricu, pre nego što je opet pogledao Kali. „Hoćeš li da pomogneš ili samo da posmatraš?“ „Sto mu gromova.“ Klekla je kraj njega. „Uzmi pilule.“ On je nešto progunđao oko toga, ali ih je progutao. Tresući glavom uzela je jednu od svezaka Čaka iz Zapadne Virdžinije i prelistala je. Zatim se namrštila, pa učinila isto sa drugom. „Ove su prazne, Džejk, nema ničeg u njima. Nikakvih beležaka, nikakvih skica, baš ničega.“ Okrenula ih je ka njemu, ponovo ih prelistala. „Prazne stranice.“ „Da li je imao neku sa sobom kad je odlazio?“ „Ne znam. Možda.“ Ne više neodlučna, pretraživala je odeću, džepove. Kada je cela sadržina ranca bila na stolu, Kali je ustala, donela svoju svesku i napravila spisak. Kada su stavke katalogizirane i vraćene, počeli su istu proceduru sa Franinim stvarima. Našli su još jednu svesku umotanu u majicu i zatrpanu na dnu ranca. „To je dnevnik.“ Kali je sela skrštenih nogu i počela da čita. „Počinje sa prvim danom kada su se pridružili na iskopavanju. Bla, bla, bla, samo opšta uzbuđenost ovim projektom. Uh, ona misli da si stvarno seksi.“ „Je li?“ „Ako ne upali ovo između nje i Čaka, mogla bi stvarno da se baci na tebe.“ Pregledala je reči, listala stranice. „Rozi je fina. Strpljiva. Nije zabrinuta što pokušava da se nabaci Čaku. Ali nije tako sigurna u pogledu Dori. Nadobudna i superiorna. Sonja je druželjubiva, ali pomalo zamorna.“ Zastala je, pogledala mrko. „Nisam ja zastrašujuća i ne ponašam se zapovednički.“ „Aha, jesi. Šta još kaže o meni?“ „Pobogu, ona i Čak su stigli da to obave na brzaka u Kopačevoj prikolici dok smo bili na pauzi za ručak. Ona misli da je Mat preveliki sanjar za starijeg momka, ali je verovatno
- 239 -
gej pošto nikada ne flertuje ni sa jednom ženskom. Bob ima debeljuškastu guzicu i previše se znoji. Bil. Morala je da zastane, pribere se. „Misli da je Bil pametan, ali preveliki klipan. Puno dnevnih pojedinosti. Imali smo kajganu za doručak. Padala je kiša. Šta je ona našla tog dana, osim kada nije našla ništa. Opis seksualnih odnosa.“ „Možda bi njih mogla da pročitaš naglas.“ „Zapažanja“, nastavila je ignorišući ga. „Šta je nervira - na primer zašto ona ne može da razgovara sa nekim od reportera koji su tražili intervju. Pakost. Nije joj simpatična Dori jer joj se obraća sa visine. I... a onda je tu pregled onoga što se desilo Bilu. Ništa novo. Ništa novo“, ponovila je i zatvorila svesku. „To je samo dnevnik devojke sa koledža. Bezopasno.“ Ipak, poskočila je kada je telefon zazvonio. „Dozvolili su da nastavimo“, rekla je Džejku kada je spustila. „Treba da se vratimo na teren.“ „U redu.“ Počeo je da pakuje nazad Franine stvari. „Ali ćemo pregledati ostale čim nam se ukaže prva prilika.“ Dagu je trebao samo dan i po da pronađe ono što je smatrao pristojnim tragom. Njegova prednost nad profesionalnim istražiteljem, zaključio je, jeste što on više ne traži Markusa Karlajla. Sve što je hteo bilo je da nađe bilo kakvu vezu sa tim čovekom, ma koliko perifernu, koja bi mogla odvesti do drugog, i još nekog, kao sužavanje kruga. Takvu staru, tanku vezu je pronašao u Morin O'Brajen, koja je radila u ekskluzivnom klubu čiji su članovi bili i Karlajl i njegova prva žena. „Pobogu, g. Karlajla nisam videla dvadeset pet godina“, odgovorila je Morin kada je izašla iz salona i prekopala džep radnog odela u potrazi za paklom cigara. „Kako ste se uopšte setili da me nađete?“ „Postavljao sam pitanja. Gđa Karnegi u salonu ekskluzivnog kluba mi je rekla vaše ime.“ „Stara aždaja.“ Morin je povukla iz cigarete, dunula dim. „Najurila me, znate, pošto sam propustila toliko posla kada sam bila trudna sa trećim detetom. To bi bilo, uh, pre šesnaest godina. Sasušena matora veštica, da izvinite što tako pričam.“ Pošto je Karnegijeva opisala Morin kao lakomislenu, neodgovornu tračaru, Dagu nije smetalo nimalo. „Rekla mi je da ste redovno manikirali gđu Karlajl.“ „Tako je. Sređivala sam joj nokte svake nedelje, ponedeljkom popodne, tri godine. Dopadala sam joj se, a davala je i dobre napojnice. Ona je bila fina žena.“ „Da li ste poznavali njenog muža?“ „Oh, njega, svakako. I videla sam ga jednom kada sam otišla njihovoj kući da joj doteram nokte pre velikog prijema na koji su išli. Vrlo zgodan muškarac, i svestan toga. On nije bio dovoljno dobar za nju, ako mene pitate.“ „Otkud vam to?“ Usta su joj se ukočila. „Muškarac koji ne može bih veran svojoj bračnoj zakletvi nikada nije dovoljno dobar za ženu kojoj se zakleo.“ „Da li je ona znala da je on vara?“ „Žena uvek zna - priznala to ili ne. A bilo je i puno priče po salonu, u klubu. Njegov komad sa strane, i ona bi povremeno naišla.“ „Znali ste je?“ „Jednu od njih, u svakom slučaju. Govorkalo se da ih je više. Ova je i sama bila udata, a bila je doktor za sve i svašta. Dr Rozeana Jardli. Živela je na Nob Hilu u velikoj, luksuznoj - 240 -
kući. Moja prijateljica Kolin ju je frizirala.“ Usiljeno se nasmešila. „Doktorka nije bila prirodna plavuša.“ Prirodna ili ne, i dalje je bila plavuša kada ju je Dag pronašao kako završava svoj obilazak u bolnici „Boston Dženeral“. Pretpostavljao je da je ona ono što ljudi zovu zgodna ženska. Visoka, uspravnog držanja, sa tom plavom kosom savršeno friziranom oko snažnog, četvrtastog lica. Rozeana je imala odsečan bostonski govor koji je jasno davao do znanja da nema vremena za besmislice. „Da, poznavala sam Markusa i Lorejn Karlajl. Bili smo članovi istog kluba, kretali se u istim društvenim krugovima. Stvarno nemam vremena da ćaskam o poznanicima.“ „Moje informacije kažu da ste vi i Markus bili više od poznanika.“ Oči su joj bile hladno plave i postale su ledene u deliću sekunde. „A kako to može vas da se tiče?“ „Ako možete da odvojite nekoliko minuta nasamo sa mnom, dr Jardli, objasniću vam da me se to zaista tiče.“ Nije odgovorila, ali je posle upadljivog pogleda na sat pošla hodnikom. Ušla je u malu kancelariju, otišla pravo za sto i sela. „Šta hoćete?“ „Imam dokaze da je Markus Karlajl bio na čelu organizacije koja je zarađivala od falsifikovanih usvajanja, kidnapujući decu i prodajući je parovima bez dece.“ Nije ni trepnula. „To je savršeno besmisleno.“ „I da je koristio i zapošljavao osobe iz medicinske profesije u svojoj organizaciji.“ „G. Kalen, ako mislite da možete da me optužite za učešće u nekom nepostojećem crnoberzijanskom lancu i preplašite me dovoljno da biste me ucenjivali, niste svesni koliko grešite.“ Dag je zamišljao kako ona njega, ili bilo kog podređenog koji je nervira, jednostavno patosira samo jednim udarcem. „Neću novac. I ne znam da li ste bili uključeni ili ne. Ali znam da ste imali aferu sa Markusom Karlajlom, da ste doktor, da je moguće da imate informacije koje bi mi pomogle.“ „Prilično sam sigurna da nemam nikakve informacije. A sada, čeka me puno posla.“ Dag se nije ni pomakao, čak i kada je je ona ustala. „Moja sestra je ukradena kada joj je bilo tri meseca, i nekoliko dana kasnije je prodata paru iz Karlajlove bostonske kancelarije. Imam dokaza za to. Imam evidenciju koja povezuje jednog drugog bostonskog doktora sa tim događajem. Ta evidencija i informacija su prosleđeni policiji. Oni će naći svoj put do vas, dr Jardli, kad-tad. Ali moja porodica odgovore traži sada.“ Vrlo sporo, opet je sela. „Koji doktor?“ „Henri Simpson. On i njegova sadašnja supruga su napustili svoj dom u Virdžiniji iznenada, veoma iznenadno, kada je ova istraga počela. Njegova trenutna supruga je bila jedna od dežurnih babica one noći kada se rodila moja sestra, u Merilendu.“ „Ne verujem ništa od toga“, uzvratila je. „Možda verujete, možda ne. Ali hoću da znam za vaš odnos sa Karlajlom. Ako ne govorite sa mnom sada i ovde, neće mi predstavljati nikakav problem da informacije koje imam obelodanim.“ „To je pretnja.“ „To je pretnja“, lako se složio Dag. „Neću dozvoliti da se to odrazi na moju karijeru.“ „Ako niste učestvovali u ilegalnim aktivnostima, nemate zbog čega da brinete. Potrebno mi je da znam ko je bio Markus Karlajl, sa kim je povezan. Imali ste aferu sa njim.“ - 241 -
Rozeana je dohvatila srebrno penkalo i blago lupkala njim o ivicu stola. „Moj muž zna za vezu sa Markusom Karlajlom. Ucena ne bi upalila.“ „Ne zanima me ucena“, ponovio je. „Napravila sam grešku pre trideset godina. Neću da plaćam za nju sada.“ Dag je otvorio svoju tašnu i izvadio kopiju Kaline krštenice, Kali na fotografiji snimljenoj nekoliko dana pre nego što je ukradena. To je položio na Rozeanin sto, a onda izvadio falsifikovana dokumenta o usvajanju i fotografiju koju su poslali Danbrukovi. „Ona se sada zove Kali Danbruk. Ona zaslužuje da zna kako se to desilo. Moja porodica zaslužuje da zna.“ „Ako je ovo istina, ako je makar deo ovoga istina, ne vidim kako je moja afera sa Markusom Karlajlom, zbog koje žalim, povezana sa tim.“ „Ovo je sakupljanje podataka. Koliko dugo ste bili u vezi?“ „Bezmalo godinu dana.“ Rozeana je uzdahnula i zavalila se. „Bio je dvadeset pet godina stariji od mene i vrlo fascinantan. Bio je harizmatičan, dominantan, atraktivan i brižan. Mislila sam da je vrlo sofisticirano i savremeno što imamo aferu koja nam je naizgled pružala satisfakciju ne škodeći nikom.“ „Da li ste ikada razgovarali o svom poslu, svojim pacijentima?“ „Sigurna sam da jesam. Ja sam pedijatar. Veliki deo Markusove prakse odnosio se na usvajanja. Oboje smo bili posvećeni deci. To je bila jedna od onih stvari koje su nas spojile. Sigurno se ne sećam da je ikada pokušavao da iz mene izvuče određenu informaciju, i nijedan od mojih pacijenata nije bio kidnapovan. To bih znala.“ „Ali su neki bili usvojeni.“ „Naravno. To teško da iznenađuje.“ „Da li je iko od roditelja koji su vam se javljali sa tek usvojenom decom dolazio po njegovoj preporuci?“ Sada je trepnula. „Da, rekla bih. Sigurna sam da je bilo nekoliko takvih. Bili smo, kao što sam rekla, poznanici, a potom intimni. Ništa nije prirodnije od...“ „Pričajte mi o njemu. Ako je bio harizmatičan, zadivljujući i privlačan, zašto se afera završila?“ „Bio je takođe i hladan i sračunat.“ Dodirivala je fotose i papire na svom stolu. „Vrlo sračunat čovek, i bez ikakvog osećaja za vernost. Možda će vam to biti čudno pošto smo bili u vanbračnoj vezi, ali sam očekivala da će biti veran dok je tako. A nije bio. Njegova žena je sigurno znala za mene i, ako je imala ikakvih problema sa tim, uspela je da zadrži sjajnu fasadu za javnost. Priče su govorile da je ropski odana njemu i njihovom sinu, i da se pretvara da ne zna za druge žene.“ Njene usne su se iskrivile, dajući jasno do znanja šta misli o takvim ženama. „Ja sam, međutim, više volela jasnu viziju. Kada sam otkrila da ima drugu aferu dok smo bili u vezi, suočila sam se sa njim. Posvađali smo se, žestoko, i raskinuli. Mogu dosta da tolerišem, ali da saznam da me je varao sa svojom sekretaricom bilo je previše nalik klišeu.“ „Šta možete da mi kažete o njoj?“ „Mlada. Meni je bilo gotovo trideset kada smo se Markus i ja spetljali. Ona jedva da je imala više od dvadeset. Oblačila se drečavo i pričala tihim glasom - što je kontrast kome ne verujem kod žena. A kada sam saznala za nju, setila sam se kako me je prilično često pozdravljala uz zlobni smešak. Ne sumnjam da je saznala za mene mnogo pre nego ja za nju. Čula sam da je ona bila jedna od malobrojnih iz njegove ovdašnje kancelarije koje je Markus poveo kada je prešao u Sijetl.“ „Da li ste išta čuli o Markusu ili njoj od tada?“ - 242 -
„Njegovo ime se pojavljuje s vremena na vreme. Čula sam da se razveo od Lorejn, i bila sam iznenađena što mu naredna žena nije bila ta sekretarica. Mislim da mi je neko rekao da se oženio nekom iz računovodstva i dobio dete.“ Opet je lupkala penkalom. „Zaintrigirali ste me, g. Kalen. Dovoljno da i sama postavim nekoliko pitanja u izvesnim krugovima. Ne volim da me neko zloupotrebi. Ako se ispostavi da me je Markus zloupotrebio na taj način, hoću da to saznam.“ „On je mrtav.“ Usta su joj se otvorila, i zatvorila tako da su joj usne činile dugu čvrstu liniju. „Kada?“ „Pre približno dve nedelje. Rak. Živeo je na Kajmanima sa svojom trećom ženom. Odgovore ne mogu da dobijem od njega direktno. Njegov sin okleva da naše dokaze shvati ozbiljno.“ „Da, pomalo poznajem Ričarda. On i Markus su se otuđili, koliko znam. Ričard je bio, i dalje je, vrlo odan svojoj majci i svojoj porodici. Da li ste razgovarali sa Lorejn?“ „Ne još.“ „Mogu zamisliti da će vas Ričard ošamariti pravno, kako god to bilo moguće, ako pokušate. Ona se ne pojavljuje u javnosti kao nekad. Po onome što sam čula, prilično je krhka. A opet, ona je uvek i bila krhka. Hoćete li se dugo zadržati u Bostonu?“ „Mogu da se zadržim - ili mi se možete javiti gde god da sam.“ „Volela bih da postignem satisfakciju u pogledu ovoga. Ostavite mi broj na koji vas mogu dobiti.“ Dag se smestio u svoju hotelsku sobu, pronašao pivo u malom sobnom frižideru i pozvao Lanu. Muški glas koji se javio rekao je prosto: „'Ej!“ „Ah... pokušavam da dobijem Lanu Kembel.“ „Hej, i ja. Je l' to Dag?“ „Aha, ovo je Dag. Kako to misliš? Gde je ona?“ „Držao sam je pod rukom do sada, ali nema šanse. Hej, seksi damo, telefon je za tebe.“ Usledila je neka buka, neko kikotanje - koje je on prepoznao kao Tajevo - a onda vrlo topao ženski smeh. „Halo?“ „Ko je to bio?“ „Dag? Nadala sam se da ćeš pozvati.“ Nešto što je zvučalo kao čovekoliki majmun, praćeno histeričnim dečijim smehom, nadjačalo je njen glas. Mogao je da čuje kretanje, a onda je buka u pozadini utihnula. „Bože, ovde je prava ludnica. Kopač kuva. Jesi li u hotelu?“ „Aha, upravo. To zvuči kao dobra zabava.“ „Tvoja je ideja bila da postaviš Kopača u moju kuću bez pitanja, htela bih da naglasim. Na sreću po tebe, on uliva poverenje, da ne pominjem koliko je zabavan. Fantastičan je sa Tajem. Do sada sam, mada je to prava borba, uspela da obuzdam svoju požudu prema njemu. Iako me on upozorava da je to bitka u kojoj ne mogu da pobedim.“ Dag se sručio na krevet, počešao se po glavi. „Nikad ranije nisam bio ljubomoran. Ubija me u pojam što je moje prvo iskustvo sa ljubomorom vezano za tipa koji izgleda kao vrtni patuljak.“ „Da možeš da namirišeš sos za špagete koji je stavio da vri, bio bi bolesno ljubomoran.“ „Kopile jedno.“ Nasmejala se, a onda utišala glas. „Kada se vraćaš kući?“
- 243 -
„Ne znam. Razgovarao sam danas sa nekim ljudima, nadam se da će biti još toga sutra. Možda ću odleteti do Sijetla pre nego što se vratim. Prosto radim po sluhu. Da li to znači da ti nedostajem?“ „Valjda znači. Navikla sam se na to da si ovde, ili nekoliko kilometara dalje. Nisam mislila da ću se ikada ponovo navići na nešto takvo. Valjda treba da te pitam šta si saznao.“ Opružio se po krevetu, uživajući malčice u pomisli da joj nedostaje. „Dovoljno da bih znao da je Karlajl voleo žene, i to više njih istovremeno. Instinkt mi kaže da je sekretarica ključna veza. Pokušaću da se fokusiram na to da je nađem. Mislio sam da pitam, da li se očekuje da ti donesem poklon iz Bostona?“ „Naravno.“ „U redu, nešto sam smislio. Ima li kakvih novosti koje treba da znam?“ „Oni su sate proveli raščišćavajući lokalitet. Znam da je ekipa obeshrabrena i uzdrmana. Mislim da postoji ozbiljna zabrinutost da bi finansiranje moglo da bude ukinuto - makar privremeno. Ako policija ima neki trag, ne govori o tome.“ „Pazi na sebe i Taj-Reksa.“ „U to se možeš pouzdati. Vrati se kući uskoro, Dag. Bezbedno se vrati kući.“ „U to se možeš pouzdati.“ U tri ujutru je telefon pored kreveta zazvonio, i srce mu je poletelo pravo u grlo. Kucalo je tamo dok je podizao slušalicu. „Halo.“ „Možeš puno da izgubiš, a ništa da dobiješ. Vrati se svom domu dok ga još imaš.“ „Ko je to?“ Znao je da uzalud pita. Frustrirajuće uzaludno kada je veza prekinuta. Spustio je slušalicu i opet legao u mraku. Neko zna da je on u Bostonu i to mu se ne dopada. A to znači da i dalje postoji nešto, ili neko, u Bostonu, koga treba pronaći.
- 244 -
Dvadeset pet
Nije reč bila samo o dugom radnom vremenu, niti o činjenici da je njen posao i fizički i mentalno zahtevan. Kali je radila dugo radno vreme i pod mnogo napornijim okolnostima. Ovde je vreme elegantno klizilo iz leta prema jeseni, nudeći tople dane i hladne noći. Izuzev poneke razbacane najave žutog na topolama, lišće je i dalje bilo sočno i zeleno. Nebo je ostalo vedro i plavo. Pod drugim okolnostima, bilo kojim drugim okolnostima, radni uslovi bili bi savršeni. Kali bi menjala te prijatne septembarske dane za vrelinu koja prži ili provale oblaka, oblačno vreme ili insekte koji ujedaju i pretnju od sunčanice. Pošto su joj misli išle tim tokom, znala je da se kući vraća iscrpljena svake večeri ne zbog samog posla. Reč je bila o njenoj nesposobnosti da se fokusira, o razbijenoj koncentraciji. Bilo je dovoljno da pogleda ogaravljenu zemlju tamo gde je bila Kopačeva prikolica pa da joj se sve to vrati u misli. Razum joj je govorio da je takva njena reakcija upravo ono što su hteli. Ali je suština problema bila u tome što nije znala ko su oni. Ako neprijatelj ima lice, pomislila je ponadala se - mogla bi da se bori i borila bi se. Ali nije bilo nikoga sa kim bi se tukla, i ničega da prikupi i kanališe svoj bes. Osećaj beskorisnosti je taj, znala je, koji donosi neprestani umor. Koliko puta može da prouči hronološki niz koji su ona i Džejk zajedno sastavili? Koliko često može da rekonfiguriše veze, zagrebe slojeve ljudi i godina i događaja? Dag bar radi nešto opipljivo razgovarajući sa ljudima u Bostonu. A da je ona otišla umesto njega, pružajući sebi satisfakciju akcije, izneverila bi ekipu onda kada joj je najpotrebnija. Ona mora da bude ovde, poštuje rutinu, iz sata u sat, iz dana u dan. Fasada normalnosti je suštinski važna, ili će erozija uništavati projekat podjednako kao njen moral. Znala je da ekipa gleda u nju da joj da intonaciju. Baš kao što je znala i da pričaju o detaljima njenog ličnog života. Videla je poglede upućene u njenom pravcu, razgovore šapatom koji naglo prestaju kada ona uđe u prostoriju. Ne može da ih krivi. Pikantne vesti su pikantne vesti. A tračevi su se nadovezali na govorkanja da je dr Kali Danbruk davno nestala Džesika Kalen. Odbila je da daje intervjue ili odgovara na pitanja. Jedna je stvar kopati u potrazi za istinom, a nešto drugo izložiti se potpuno medijima i znatiželjnicima. Mada su znatiželjnici dolazili bez obzira na to. Bila je potpuno svesna da podjednak broj ljudi svraća na lokalitet da bi video nju kao i zbog samog projekta. Mada nikada nije bila od onih koji beže od reflektora, bilo je potpuno drugačije kada sijaju na tebe, ne na tvoje životno delo. Bila je razdražljiva, nervozna i rasejana. Sva tri raspoloženja su se sudarila kada su se vrata kupatila otvorila dok je uživala u tuširanju. Zgrabila je šipku zavese tuša i otkačila je, držeći je kao oružje dok su joj oštri zvuci violine iz Psiha cvileli u glavi. - 245 -
Skvrčila je prste oko ruba zavese, spremna da je trgne unazad. „Ja sam, Rozi.“ „Idi do đavola i nosi se.“ Kali je zabila šipku nazad na mesto. „Ja sam ovde gola.“ „Definitivno se nadam da je tako. Bila bih zabrinutija za tebe da si počela da se tuširaš obučena. Kupatilo je otprilike jedino mesto gde se mogu nadati da popričamo nasamo.“ Kali je povukla zavesu tri centimetra u stranu. Kroz paru je gledala Rozi kako spušta poklopac klozetske šolje i seda. „Ako sam u kupatilu, to je zato što mi treba privatnost.“ „Tačno. Dakle.“ Rozi je prekrstila noge. „Treba da izletiš iz toga, drugarice moja.“ „Izletim iz čega?“ Kali je cimnula zavesu nazad na mesto i poturila glavu pod mlaz. „Čini mi se da bi trebalo malo više poštovanja ovde. Ljudi upadaju u kupatilo dok su drugi ljudi mokri i goli.“ „Podočnjaci su ti dovoljno veliki da u njih smestiš namirnice za celu nedelju. Smršala si. A tvoj temperament, koji nikada nije bio prvoklasan i inače, postaje gadan. Ne možeš da pretiš reporteru da ćeš mu odseći jezik mistrijom. To su loši odnosi sa javnošću.“ „Radila sam. Rekla sam mu da nemam komentara oko ličnih stvari. Čak sam mu i ponudila vreme da razgovaramo o projektu. Ali nije hteo da se otkači.“ „Dušo, znam da ti ovo teško pada. Treba da prepustiš meni, Leu, Džejku, čak i Kopaču da budemo istureni prema medijima za sada.“ „Ne treba mi štit, Rozi.“ „Da, treba ti. Od sada nadalje, ja preuzimam kontrolu nad medijima. Ako pokušaš da se prepireš sa mnom oko toga, ti i ja ćemo se prvi put stvarno posvađati. Znamo se jedno šest godina, po mojoj računici. Mrsko mi je da pokvarimo taj rekord. Ali ću te poniziti, Kali, ako me nateraš.“ Kali je opet malo razmakla zavesu, besno pogledala. „Lako ti je da to kažeš kada sam mokra i gola.“ „Obriši se i obuci. Sačekaću.“ „Da li izgledam loše?“ „Počinješ da se ofucavaš ne samo po krajevima. Činjenica je da te nisam videla da izgledaš tako prebijeno otkad ste se ti i Džejk rasturili.“ „Od toga ne mogu da pobegnem.“ Ne može pobeći ni od Džejka, prisetila se. Od razgovora s njim, uspomena s njim, misli o njemu. „Na terenu, u gradu, ovde. To sve mili po meni kao mravi.“ „Ljudi pričaju. To je deo problema sa tom životinjskom vrstom. Prosto ne umemo da zavežemo.“ Čekala je da Kali zatvori vodu, a onda ustala da joj doda peškir. „Ekipa nije mislila da te još više optereti. Ali se ne bismo bavili ovim čim se bavimo da nismo znatiželjni po prirodi. Hoćemo da znamo. Zato kopamo.“ „Ne krivim ih.“ Izašla je, uzela peškir. Pošto čednost nikada nije stvarno bila u pitanju, njime je umotala kosu, a onda dohvatila još jedan. „To što svi oko mene idu kao po jajima čini me razdražljivom. A to što je Kopač izgubio onu ružnu konzervu koju je zvao domom zato što je neko hteo meni da napakosti, brine me. Puno me brine.“ „Kopač će kupiti sebi drugu konzervu. Ti i Džejk niste bili ozbiljno povređeni. To je važnije.“ „Znam koji su prioriteti, Rozi. I znam, čisto razumski, šemu kako se izazivaju strah i dileme i skreće pažnja, a ne osećam da sam išta bliže nalaženju onoga što tražim.“ Istrljala se peškirom i dohvatila čist veš koji je ponela. „Zašto me nisi pitala o tome? O Kalenovima, i kakav je osećaj saznati da si život počeo kao neko drugi?“
- 246 -
„Pokušala sam jednom ili dvaput. Ali sam zaključila da, kada budeš spremna, neću morati da pitam. I ne mislim da ti treba govoriti da te ekipa podržava. Ali ću ti reći uprkos tome.“ „Da ja nisam deo tima, projekat ne bi bio u škripcu.“ Rozi je podigla teglu kreme za telo iz zadnjeg dela toaleta. Otvorila ju je i omirisala. Usana napućenih u znak odobravanja, zavukla je prst u teglu i utrljala kremu na svoju ruku. „Ti si deo tima. Mene si učinila njegovim delom. Ako odeš, idem i ja. Ako odeš, ide i Džejk. Ako ode Džejk, ide Kopač. Projekat je u znatno gorem škripcu ako se to desi. A to i sama znaš.“ „Mogu Džejka da nagovorim da ostane.“ „Precenjuješ svoju moć ubeđivanja. Neće te pustiti s oka. Zapravo sam iznenađena, i nemalo razočarana, što nisam našla vas dvoje pod tušem. To bi otišlo pravo na prvu stranu Rozine knjige ličnih uspomena.“ „Dovoljno je govorkanja ovde i bez toga da se Džejk i ja tuširamo zajedno.“ „Kad si već to pomenula.“ Spustila je teglu kreme Kali u ruke i igrala se bočicom hidratantnog krema dok je Kali utrljavala kremu na ruke i noge. „Ako bih imala pitanje, ono bi se odnosilo na tu konkretnu temu. Šta se zbiva sa vas dvoje?“ Kali je navukla čiste farmerke. „Ne znam.“ „Ako ti ne znaš, ko zna?“ „Niko. Mi još uvek nekako... pokušavamo da... ne znam“, ponovila je i krenula da dohvati košulju. „To je komplikovano.“ „Pa, vi ste komplikovani ljudi. Zato vas je bilo tako zanimljivo posmatrati prvi put. Kao da prisustvuješ nuklearnoj reakciji. Ovog puta više liči na sporogoreću vatru, i ne možeš biti siguran da li će nastaviti da tinja ili će se rasplamsati u aktivan plamen u bilo kom času. Oduvek mi se dopadalo da vas vidim zajedno.“ „Zašto?“ Rozi se kratko, muzikalno nasmejala. „Par doteranih, zgodnih životinja koje se šunjaju okolo, nesigurne da li da jedna drugu rastrgnu ili da se pare.“ Kali je uzela hidratantan krem i nanela ga na lice. „Prepuna si analogija.“ „Romantična sam po prirodi. Dopada mi se da viđam vas dvoje, oduvek mi se dopadalo. Upravo sada taj muškarac želi samo da te prigrli, ali ne zna kako. A dovoljno je pametan da bude oprezan, jer ako te zagrli na pogrešan način, ti ćeš mu zguliti kožu do kostiju. Upravo to je nerešiva zagonetka za njega. Jer je tvoja temperamentna priroda samo jedna od stvari koje voli kod tebe.“ Polako, Kali je razmotala peškir i dohvatila četku. „Volim da budem sigurna.“ Lupila je četkom po dlanu pre nego što je njom prošla kroz mokru kosu. „Nikada nisam bila sigurna da me voli. Mislila sam da me je varao. Sa Veronikom Viks.“ „Sranje, ta je bacila oko na njega od prvog dana - i podjednako jer je bila ljubomorna na tebe koliko i zato što je tvoj muškarac jedan seksi komad. Htela je da ti izazove nevolje. Mrzela te je neviđeno.“ Kali je kosu češljala unazad, od lica. „Misija izvršena.“ Zatim je spustila četku. „Kako to da si ti to znala, a ja nisam?“ „Jer ti je bilo pod nosom, slatka moja. A ja sam bila samo posmatrač. Ali ne mislim da je ikada umočio palac u taj bazen, Kal. Nije bila njegov tip.“ „Ma daj. Visoka, dobro građena, raspoloživa. Zašto nije bila njegov tip?“ „Jer nije bila ti.“
- 247 -
Hvatajući dug dah, Kali je proučavala svoje lice u ogledalu. Objektivno, iskreno. „Izgledam okej. Ako odvojim vremena da se natenane doteram, mogu da budem prokleto zgodna. Ali je to krajnji domet. Veronika je bila divna. Apsolutno predivna.“ „Gde si pokupila taj kompleks nesigurnosti?“ „Došao je u paketu kada sam se zaljubila u njega. Znaš njegovu reputaciju, znaš kako je uvek dodirivao žene, flertovao.“ „Dodirivanje i flertovanje su samo jedan od načina kojima on komunicira. Reputaciju je stekao pre tebe. A sve to“, nastavljala je Rozi, „deo je onog na šta si otkinula.“ „Aha.“ Zgađena sobom, Kali je opet povukla četku kroz kosu. „Ono na šta sam otkinula, a onda istog časa pokušala da promenim. Glupača. Prosto nisam mogla da verujem da neće skakati na druge žene. Posebno na Veroniku Viks i njen očigledan poziv naročito kada sam našla njen veš u našem krevetu.“ „Oh.“ Rozi je razvukla ovaj uzdah kao da je trosložna reč. „Ona mi je smestila, a ja sam nasela.“ Bacila je četku u lavabo. „Mrzim to. Otkinula sam jer nisam verovala da me voli, bar ne dovoljno. Zato sam gazila, i gazila jače, a kada nisam mogla da dobijem odgovor ni na jedno pitanje, gurnula sam ga pravo kroz vrata.“ „Sada si ga pustila da opet uđe. Ne bi ti škodilo da sebi dopustiš da uživaš u tom delu.“ Rozi je prišla lavabou i pogledala Kali u oči u ogledalu nad njim. „Da li te je varao, Kal?“ „Ne. Zasrao je neke druge stvari, ali me nikada nije varao.“ „Okej. Da li si ti nešto zasrala?“ Kali je šištavo ispustila dah. „Mnogo toga.“ „U redu. A sad poslušaj mudru tetka Rozi. Da moj život ide takvim tokom, cenila bih da imam krupnog, jakog muškarca spremnog da stane iza, pored ili ispred mene. Zapravo, cenila bih da imam krupnog, snažnog muškarca otprilike u svako doba. Ali to sam samo ja.“ Kali je nagnula glavu dok nije lagano lupila o Rozinu. „Zašto nisi udata i ne gajiš decu?“ „Dušo, ima tako mnogo krupnih, snažnih muškaraca tamo. Ko može da izabere samo jednog?“ Potapšala je Kali po ramenu. „Imam neke jastučiće sa biljem koji će čudo napraviti od tih putnih torbi pod tvojim očima. Doneću ti par. Pljesneš ih tamo i opružiš se pola sata.“ Osećala se prilično glupo ležeći na svojoj vreći za spavanje sa jastučićima koji su mirisali kao sveže isečen krastavac dok su joj prekrivali kapke. I zamišljala je da izgleda kao plavokosa verzija male sirotice Ani. Ali su prijali. Hladni i umirujući. I mada je retko razmišljala kako izgleda dok radi, Kali je imala zdrav osećaj taštine. Nije uživala u tome što zna da šeta okolo izgledajući užasno. Možda će otići na tretman lica. Rozi je uvek imala puno ženskih stvari u svom rancu. Doteraće se malo. I zapamtiće da se našminka ujutru. Nema razloga da okolo ide ličeći na vreću samo zato što se tako oseća. Nije mogla da izdrži trideset minuta, ali je smatrala pobedom volje što je isterala petnaest. Ustala je, bacila jastučiće, a onda dugo kritički proučavala sebe u malom ručnom ogledalu iz svog ranca. Izgledala je i gore, zaključila je. Ali je đavolski sigurno da je izgledala i bolje. Otići će dole, pronaći nešto za jelo, a onda videti šta joj je Rozi preporučila da utapka na lice. Može da ostavi kožu da se davi u tečnosti dok radi na dnevnim izveštajima.
- 248 -
Smatrajući to inteligentnim kompromisom, pošla je dole. Zatim se zaustavila na pola stepeništa kada je ugledala Džejka na vratima, i svoje roditelje sa druge strane. Sačinjavaju čudan prizor, pomislila je. Koliko puta su se zapravo sreli, licem u lice? Dvaput? Ne, triput, ispravila se. Još jedna greška, pretpostavila je. Ona je smatrala Džejkoba Grejstouna tako stranim životnom stilu njenih roditelja da se nije stvarno potrudila da ga uklopi u krug porodice. A sada ne sumnja da je on na isti način bio rezervisan u pogledu nje i svoje porodice. Teško da je čudo što su bili tako čudni jedno prema drugom. Čak i bez svega onog što se desilo od jula. Prošla je prstima kroz kosu i požurila niz preostale stepenike. „Pa, ovo je iznenađenje.“ Pokušala je da joj glas ostane nehajan i vedar, ali je tenzija u njoj, oko nje, bila dovoljno gusta da bi se mogla piti. „Trebalo je da mi kažete da dolazite, pa bih vas ja dovela. Sigurno nas niste lako našli.“ „Samo dvaput smo se izgubili.“ Vivijen je ušla i sklopila ruke oko Kali. „Jednom.“ Ispravio je Eliot. „Drugi put je bila reč samo o izviđanju. I stigli bismo ovde pre jedan sat da tvoja majka nije insistirala da stanemo za ovo.“ „Rođendanska torta.“ Vivijen je pustila Kali kada je Eliot prineo kutiju iz poslastičarnice. „Teško da smo mogli da pređemo ceo ovaj put da ti poželimo srećan rođendan bez torte. Znam da je tek sutra, ali nisam mogla da odolim.“ Kalin osmeh se smrzao, ali je pružila ruke za kutiju. „Nikad nije pogrešno vreme za nešto slatko.“ Mogla je da oseti znatiželju i spekulacije koji su se širili iz dnevne sobe gde su bili opruženi neki iz tima. „Ah, ovo je Dori, Mat, Bob. A sećate se Rozi.“ „Naravno. Drago mi je da vas upoznam.“ Vivijan je prstima prelazila uz i niz Kalinu ruku dok je govorila. „Divno je videti te opet, Rozi.“ „Zašto da ovo ne odnesemo u kuhinju? To je ionako jedino mesto gde imamo dovoljno stolica.“ Okrenula se, gurajući kutiju sa tortom Džejku pre nego što se našao u prilici da izbegne. „Skuvaću kafu.“ „Nećemo da ti stvaramo nikakve obaveze.“ Mada je Eliot pošao za njom. „Mislili smo da bi možda volela da izađemo na večeru. Imamo sobu u hotelu odmah nad rekom. Kazali su nam da je restoran veoma dobar.“ „Pa, ja...“ „Mogu tortu negde da zaključam“, ponudio je Džejk. „U suprotnom će ostati samo uspomena kada se vratite.“ „Kao da bih ti verovala oko slatkiša.“ Kali je ponovo uzela tortu i donela impulsivnu odluku. „Sakriću je. A ti ćeš morati da pođeš sa nama.“ „Čeka me posao“, počeo je on. „I mene. Ali ne odbijam besplatan obrok dalje od horde, i ne ostavljam tebe s ovom tortom. Silazim za deset minuta“, rekla je svojim iznenađenim roditeljima, a onda požurila noseći tortu. Džejk je dobovao prstima po butini i pomislio na pet-šest načina da natera Kali da plati što mu smešta igru. „Slušajte, ja ću da se isključim, znam da hoćete da provedete neko vreme nasamo sa Kali.“ „Ona hoće da ti pođeš.“ U Vivijeninom glasu je bila tako jednostavna zabezeknutost da se Džejk umalo zasmejao. „Samo joj kažite da sam se vratio na teren.“ „Ona hoće da ti pođeš“, ponovila je Vivijen. „Znači da ćeš poći.“ „Gđo Danbruk...“ - 249 -
„Treba da presvučeš košulju. I obuci sako. Kravata bi lepo došla“, dodala je, „mada nije obavezna.“ „Nemam nijednu. Kod sebe, hoću da kažem. Imam ja kravatu, samo nisam...“ „Košulja i sako će biti u redu. Idi i presvući se. Sačekaćemo.“ „Da, gospođo.“ Eliot je sačekao da ostanu sami da bi se nagnuo i poljubio svoju ženu. „Ovo je bilo vrlo slatko s tvoje strane.“ „Ne znam kako se osećam prema tome, ali ako ga ona hoće, dobiće ga. Nema tu puno priče. Bio je tako usplahiren oko kravate. Možda mogu da mu oprostim što ju je učinio nesrećnom.“ Nije bio samo usplahiren. Bio je totalno izbačen iz koloseka. Nije znao šta da kaže tim ljudima ni pod najpovoljnijim okolnostima. A ove su bile daleko od najpovoljnijih. Košulju treba ispeglati, otkrio je. Nema prokletu peglu pri ruci. Jedini razlog što ima sako i odgovarajuću košulju jeste povremeni intervju za televiziju ili poseta univerzitetu. Pokušavajući da se priseti da li je košulja oprana posle poslednjeg nošenja, omirisao ju je. Okej, poeni za njega. Ne zaudara. Ne još. Verovatno će je probiti znoj pre nego što stignu do predjela. Ako ga je Kali u ovo gurnula da bi ga kaznila, pogodila je usred mete. Navukao je košulju i bio prinuđen da se nada da će sako sakriti većinu zgužvanih mesta. Sada je rastezao, odbijajući da izađe tamo do poslednjeg mogućeg minuta. Zamenio je svoje radne čizme parom malo pristojnijih cipela. Zatim je preleteo rukom preko lica i prisetio se da se danima nije obrijao. Zgrabio je pribor za brijanje i bučno koračajući otišao u kupatilo da to obavi. Čovek ne bi trebalo da oblači prokleti sako i brije se radi večere sa ljudima koji će ga merkati kao sumnjivog bivšeg supruga. On ne bi trebalo da pokušava da prebrodi ono što će nesporno proći kao jedno emotivno veče. Čeka ga posao koji treba obaviti i stvari o kojima treba da razmisli. I uopšte mu ne treba uznemi ravan je. Prevlačio je brijačem po peni kada se začulo kucanje. „Šta je?“ „Ja sam, Kali.“ Otvorio je vrata jednom rukom, a onda je zgrabio i cimnuo unutra. „Zašto mi radiš ovo? Šta sam ti učinio u poslednje vreme?“ „To je večera.“ Izvila je glavu unazad da je ne bi u mazao penom za brijanje. „Ti voliš da jedeš.“ „Izvuci me iz ovoga.“ Obrve su joj se podigle. „Sam se izvuci iz toga.“ „Tvoja majka mi neće dozvoliti.“ Srce joj se rastopilo. „Stvarno?“ „Naterala me da presvučem košulju.“ „To je lepa košulja.“ On je zašištao. „Izgužvana je. I nemam kravatu.“ „Nije toliko zgužvana, a kravata ti ne treba.“ „Obukla si haljinu.“ Time je zamahnuo, zlonamerna optužba. Okrenuo se nazad ogledalu i, mršteći se, nastavio da se brije. „Nervozan si što treba da večeraš sa mojim roditeljima.“
- 250 -
„Nisam nervozan.“ Opsovao je kada se posekao. „Ne razumem zašto večeram sa njima. Oni ne žele da im se petljam.“ „Zar nisi upravo rekao da te moja majka ne pušta da se izvučeš iz ovoga?“ Usisao je vazduh i oprljio je pogledom. „Ne brkaj pojmove.“ Pogledaj kako je sladak, pomislila je. Samo pogledaj tu slatkoću koju je ona ignorisala. „Pokušavamo li da negde stignemo zajedno, Grejstoune?“ „Ja sam mislio da smo negde.“ Zatim je zastao i isprao sečivo. „Da, pokušavamo da stignemo negde.“ „Onda je ovo deo toga. To je deo koji ne smem opet da preskočim.“ „Da, da, idem, zar nije tako?“ Ali je skrenuo pogled, preleteo njim po njoj. „Zašto si morala da obučeš haljinu?“ Podigla je ruke, uspevši da napravi mali krug da bi pokazala kako se kratak, tesan crni materijal pripija. „Ne sviđa ti se?“ „Možda mi se i sviđa. Šta ima ispod?“ „Ako budeš dobar dečak i lepo se ponašaš, možda ćeš sam otkriti kasnije.“ Pokušao je da ne misli na to. Izgledalo je nevaspitano misliti o istresanju Kali iz male crne haljine dok za stolom za četvoro sedi sa njenim roditeljima. A konverzacija je toliko naglašeno bila o svemu izuzev o njenom poreklu, da su te činjenice odzvanjale vrlo jasno. Pričali su o iskopavanju. Temi koja je delovala najbezbednije, sve u svemu. Mada niko nije pominjao smrti, požar. „Čini mi se da Kali nikada nije pomenula šta je tebe dovelo u ovu vrstu posla“, Eliot se saglasio sa vinom, pa su sve čaše napunjene. „Ah... Bio sam zainteresovan za evoluciju i formiranje kultura.“ Džejk je naredio sebi da ne ščepa svoju čašu i istrese vino kao melem. „Šta navodi ljude da formiraju svoje tradicije, grade svoja društva onako...“ A čovek nije tražio prokletu lekciju. „Zapravo, počelo je kada sam bio mali. Moj otac je delimično Apač, delimično Englez, delimično francuski Kanađanin. Majka mi je delom Irkinja, delom Italijanka i Nemica i Francuskinja. Puno toga izmešanog u jedno. Svi ti delići imaju trag koji vodi do njih. A ja volim da sledim tragove.“ „A sada pomažeš Kali da sledi svoje.“ Sve se zaustavilo na trenutak. Osetio je kako se Vivijen ukočila pored njega iako je Kali podigla ruku i položila je na očevu u gestu zahvalnosti. „Da. Ona ne voli da joj pomažu, pa joj pomoć morate nametati.“ „Odgojili smo je da bude nezavisna, i to joj je veoma priraslo srcu.“ „Znači da niste nameravali da je odgojite da bude jogunasta, tvrdoglava i svojeglava.“ Eliot je napućio usne, a onda otpio malo vina uz blesak humora u očima. „Ne, ali je imala sopstvene ideje u vezi sa tim.“ „Ja to zovem dovoljna samoj sebi, samouverena i okrenuta cilju.“ Kali je otkinula komadić hleba i grickala. „Pravom muškarcu to ne bi predstavljalo problem.“ Dodao joj je puter. „Još sam ovde, zar ne?“ Namazala je jedno parče i dodala mu. „Jednom sam te se otarasila.“ „To ti misliš.“ Okrenuo se nazad Eliotu. „Da li planirate da dođete na lokalitet dok ste ovde?“ „Da, obavezno. Sutra, ako vam oboma odgovara.“ „Ako biste me izvinili na minut.“ Vivijen se odmakla od stola. Ustajući, položila je šaku na Kalino rame i stegla ga. - 251 -
„Ah... Poći ću s tobom. Šta je?“, zašištala je dok su se udaljavale od stola. „Nikada nisam razumela ovaj ženski običaj da u klozet idu grupno.“ „Verovatno postoji neki antropološki koren u tome. Pitaj Džejkoba.“ U toaletu, Vivijen je zaista izvadila svoju pudrijeru. „Imaš dvadeset devet godina. Upravljaš svojim životom. Ali, i pored svega, ja sam ti i dalje majka.“ „Naravno da jesi.“ Zabrinuta, Kali je prišla i pritisla obraz na Vivijenin. „Ništa to neće promeniti.“ „I kao tvoja majka, koristim svoje pravo da guram nos u tvoja posla. Da li ste se Džejkob i ti pomirili?“ „Oh. Dakle. Hmm. Ne znam da li je to izraz koji će ikada biti primenljiv na mene i Džejka. Ali smo bezmalo opet zajedno. Na neki način.“ „Da li si sigurna da je to ono što želiš, a da nije razlog haos u kome su ti osećanja?“ „On je oduvek bio ono što želim“, jednostavno je rekla Kali. „Ne mogu da objasnim zašto. Gadno smo uprskali prvi put.“ „Još uvek ga voliš?“ „Još uvek ga volim. On me izluđuje i čini me srećnom. Izaziva me i, ovog puta, ili zato što se više trudi ili što mu ja to dopuštam, on me teši. Znam da smo razvedeni i da ga nisam videla bezmalo godinu dana. Znam šta sam sve rekla kada smo se rasturili, i mislila sam ozbiljno. Ili sam htela tako da mislim. Ali ga volim. Da li me to čini ludom?“ Vivijen je prešla rukom preko Kaline kose. ,,A ko je pa rekao da ljubav treba da bude razumna?“ Kali se malo nasmejala. „Ne znam.“ „Ona to nije uvek, i nije uvek ugodna. Ali je, bezmalo uvek, užasno mnogo rada.“ „Nismo mnogo radili na njoj prvi put. Nijedno od nas nije zapravo pravi tip za to.“ „Seks vam je bio dobar. Molim te.“ Vivijen se oslonila o lavabo kada je Kali iskazala iznenađenje. „I sama sam imala obilje dobrog seksa. Kod tebe i Džejkoba postoji snažna fizička privlačnost. Je l' dobar u krevetu?“ „On je... izvrstan.“ „To je važno.“ Vivijen se okrenula ogledalu i stavila puder na nos. „Strast je važna, a seks je ključni vid komunikacije u braku, kao i zadovoljstvo. Ali je jednako važno, sa moje tačke gledišta, što on sedi tamo sa tvojim ocem. Došao je večeras sa nama iako nije želeo. To mi govori da je voljan da radi. Ti se pobrini da odradiš svoj deo tereta, i vas dvoje biste mogli da ostvarite nešto.“ „Volela bih... Volela bih da sam sa tobom razgovarala o njemu ranije. O nama ranije.“ „I ja bih, malena.“ „Htela sam da to učinim sama. Da izvedem da to funkcioniše, da upravljam svim tim. Zabrljala sam.“ „Sigurna sam da jesi.“ Položila je ruku na Kalin obraz. „Ali sam takođe apsolutno sigurna da je on zabrljao još više.“ Kali se nasmešila. „Volim te, mama.“ Kali je čekala njegove komentare tokom vožnje nazad, i konačno upitala: „Dakle? Šta misliš?“ „O čemu?“ „O večeri.“ „Dobra. Nisam pojeo odlična rebra mesecima.“ „Ne o hrani, moronu. O njima. Mojim roditeljima. Doktoru i gospođi Danbruk.“ „I oni su dobri. Drže se svoje uloge. Potrebno je puno kičme za to.“ - 252 -
„Dopao si im se.“ „Nisu me mrzeli.“ Razmrdao je ramena. „Amislio sam da hoće. I da ćemo tokom jela biti hladni i korektni i učtivi. Ili da će mi uvaliti otrov u hranu dok ne gledam.“ „Dopao si im se“, ponovila je. „I ti si se držao svoje uloge, takođe. Hvala za to.“ „Pitao sam se oko ove jedne stvari.“ „Koje to?“ „Hoćeš li da slaviš dva rođendana svake godine? Ne volim odlazak u kupovinu i inače, pa ako se očekuje da se pojavim sa dva poklona to će mi stvarno biti neprijatno.“ „Nisam još videla nijedan.“ „Doći ću i na to.“ Usporio je i skrenuo na uzak neasfaltiran put. „Čeka te luda situacija, malena. Malo mesto, još manji lokalitet. Nema šanse da tvoji roditelji ne nalete na Kalenove ako ostanu duže od jedne noći u ovom kraju.“ „Znam. S tim ću se izboriti kad do toga dođe.“ Izašla je iz kola, stajala na trenutak na noćnom vazduhu koji je hladio. „Ljubav zahteva puno truda, tako mi je rečeno. Znači da ćemo se truditi.“ Uzeo je njenu ruku i prineo je usnama. „Nikada ranije to nisi radio“, rekla mu je. „Sada to radiš često.“ „Puno stvari nisam ranije radio. Sačekaj minut.“ Prsti su mu zašli u njen dekolte. Ona se tiho zakikotala. ,,E sad to, to jesi radio.“ Izvukao ju je iz njenog steznika i držao joj pred licem. Sa njegovog palca i kažiprsta visila je ogrlica, blistajući zlatno, iskreći sa gravura urađenih u kompleksnoj vizantijskoj šari. „Otkud se ovo stvori ovde?“ Sve što je uspela da izgovori bilo je: „Oh, oho.“ „Srećan rođendan.“ „To je... nakit. Nikada... nikada mi nisi dao nakit.“ „To je surova laž. Dao sam ti burmu, zar ne?“ „Venčano prstenje se ne računa.“ Otela mu je ogrlicu iz ruke i zagledala je. Zlato je bilo tako fluidno, gotovo da je očekivala da joj prokaplje iz prstiju. „Divna je. Pobogu, Džejkobe.“ Oduševljen njenom reakcijom, uzeo ju je i obgrlio je oko struka. „Čuo sam glasine da savremene žene uživaju u ukrašavanju tela. Lepo ti stoji, Kal.“ Prelazila je prstom preko zlata. „Ona je... Oho.“ „Da sam znao da trica može da te ostavi bez teksta, zatrpao bih te njima odavno.“ „Ne možeš ovo da pokvariš uvredama. Obožavam je.“ Uhvatila je njegovo lice između dlanova i poljubila ga. Odmakla se taman dovoljno da bi ga pogledala u oči, i u njegovim je videla sebe. I poljubila ga je ponovo, klizeći ka njemu dok su njegove šake klizale u njenu kosu. A onda se uz tiho predenje poljubac produbio. I užitak. Mek i spor i sladak kada su je njegove ruke obgrlile. Stajali su, njišući se u noći, topeći se jedno u drugo. Uz uzdah je okrenula obraz uz njegov i posmatrala ples svitaca oko njih. „Stvarno je obožavam.“ „Stekao sam takav utisak.“ Opet je uzeo njenu ruku i poveo je do kuće. Čuo je zvuke televizora dok je otvarao ulazna vrata. „Ovde je gužva. Hajdemo pravo gore.“ „Tvoja soba je ovde dole.“ „Lepo sam se ponašao“, podsetio ju je i brzo je odvukao uz stepenice. „Sad hoću da znam šta je ispod te haljine.“
- 253 -
„Pa, obećanje je obećanje.“ Ušla je u svoju sobu i zurila. „Otkud se, do đavola, ovo pojavilo?“ Krevet je stajao nasred sobe. Bio je star, sa čeličnim uzglavljem obojenim u boju srebra. Na njemu je bila nova posteljina i rukom napisana poruka oslonjena o jastuk SREĆAN ROĐENDAN, KALI „Dušek je iz diskontne prodavnice pored tržnog centra. Zaglavlje i okvir su sa kućne rasprodaje. Ekipa je dala priloge.“ „Oho.“ Oduševljena, požurila je da sedne na krevet i odskoči. „Ovo je super. Stvarno super. Treba da siđem i zahvalim svima.“ Cereći se, Džejk je zatvorio vrata iza leđa i okrenuo ključ. „Zahvali prvo meni.“
- 254 -
Dvadeset šest
Možda je to bio novi krevet, ili seks. Možda je to bila činjenica da oseća da je svoj rođendan prošla u dve faze, ali je Kalino raspoloženje bilo odvažno i vedro. Osećala se u harmoniji sa svojom ekipom - i tako krivom zbog prisećanja na pretraživanje ranaca - da je svima dala rođendansku tortu za doručak. Skuvala je ledeni čaj za svoj termos, olizala šlag sa prstiju i bila oduševljena što vidi Lea kako ulazi u kuhinju. „Srećan rođendan.“ Spustio je paket na šank. „I hoću da bude jasno da nemam veze sa tim.“ Kali je bockala kutiju kažiprstom. „Nije živo, je l' tako?“ „Ne možeš mene smatrati odgovornim.“ Nasula je čaj u termos, a onda odnela kutiju na sto da je otvori. Omot je bio pokriven balonima, a mašna je bila ogromna i ružičasta. Kada ga je razmotala, kopala je kroz perlice stiropora, a onda izvukla plitku, prilično četvrtastu posudu glaziranu plavim, zelenim i žutim crtama. „Opa... To je... šta?“ „Rekao sam ti da nemam veze sa tim“, podsetio ju je Leo. „Pepeljara?“, pokušala je Rozi. „Preveliko je.“ Bob je pogledao preko ramena da osmotri. „Činija za supu?“ „Nije dovoljno duboko.“ Dori se napućila. „Možda činija za serviranje.“ „Možeš u nju da staviš suvo cveće. Ili nešto slično.“ Frani je dohvatila svoj termos, a svi ostali su se sjatili za sto da vide. „Nekakva saksija“, glasila je Matova presuda. „Umetnost“, ispravio ga je Džejk. „Kojoj nije potrebna druga namena.“ „Eto ti sad.“ Kali je okrenula predmet da pokaže dno. „Vidi, potpisano je. Imam originalnu Klaru Grinbaum. Čoveče, to nešto znači. Plus, vrlo je... interesantnog oblika i šare. Hvala, Leo.“ „Nisam odgovoran.“ „Pozvaću umetnicu i zahvaliti njoj.“ Kali je ukrasnu posudu stavila nasred stola i odmakla se. Bila je to, vrlo verovatno, najružnija stvar koju je ikada videla. „Vidi, izgleda... artistički.“ „Suvo cveće.“ Rozi joj je pružila podršku tapšući je po ramenu. „Može da stane puno suvog cveća.“ „Dobro. Dosta sa ovom prazničnom frivolnošću.“ Otišla je da ubaci led u svoj termos i zatvori ga. „Hajde na posao.“ „Kako ćeš to nazvati kada joj budeš zahvaljivala?“, pitao se Džejk kada su pošli ka kolima. „Poklon.“ „Dobra ideja.“ Suzan je nervozno obrisala ruke o butine svojih pantalona idući ka vratima. Igralo joj je odmah ispod srca, kao i usred stomaka. - 255 -
A postojao je deo nje koji je želeo da ta vrata ostanu čvrsto zatvorena. Ovo je njen dom. A žena pred vratima je delimično odgovorna što mu je nanela štetu. Ipak se obodrila, isturila ramena, podigla bradu i otvorila vrata Vivijen Danbruk. Prva pomisao joj je bila da je žena tako ljupka - tako savršeno obučena u sivi kostim krojen po meri i naglašen dobrim, nenametljivim nakitom i divnim klasičnim cipelama. Bila je to refleksna ženska reakcija, ali nije sprečila Suzan da zapamti da se dvaput presvlačila otkad je Vivijen telefonirala. Sada je poželela da je obukla svoj teget kostim umesto neformalnih crnih pantalona i bele bluze. Moda kao sredstvo za poravnanje. „Gđo Kalen.“ Vivijenini prsti su čvršće stegli ručku tašne koju je nosila. „Hvala vam puno što me primate.“ „Molim vas uđite.“ „Tako divno mesto.“ Vivijen je ušla. Ako je bila nervozna, glas to nije odavao. „Vrtovi su vam predivni.“ „To mi je hobi.“ Pravih leđa, staloženog lica, Suzan ju je povela u dnevnu sobu. „Sedite, molim vas. Mogu li nečim da vas ponudim?“ „Ne, molim vas, ne mučite se oko toga.“ Vivijen je odabrala stolicu i naredila sebi da sedne polako umesto da se sruči sa nogu koje su se tresle. „Mora da ste veoma zauzeti. Žena na vašem položaju.“ „Mom položaju?“ „Vaš biznis. Tako uspešan. Puno smo uživali u vašim proizvodima. Moj muž naročito. Eliot je slab prema slatkišima. On bi voleo da upozna vas i vašeg supruga, naravno. Ali sam ja htela prvo... Nadala sam se da ćemo porazgovarati. Samo vi i ja.“ I ona može da bude tako hladnokrvna, govorila je Suzan sebi. Podjednako elegantna i učtiva. Sela je, prekrstila noge, nasmešila se. „Ostajete li dugo u ovom kraju?“ „Samo dan ili dva. Hteli smo da pogledamo projekat. Nije često da Kali radi negde nedaleko od nas... Oh, ovo je neprijatno.“ „Neprijatno?“, ponovila je Suzan. „Mislila sam da ću znati šta da kažem, kako to da kažem. Vežbala sam šta ću reći. Zaključala sam se u kupatilo ceo sat jutros i vežbala pred ogledalom. Kao za neku predstavu. Ali...“ Emocije su zagušile Vivijen. „Ali sada, ne znam šta da vam kažem, ni kako da to kažem. Da mi je žao? Kakva korist od toga da vam kažem da mi je žao? To neće promeniti ništa, neće vam vratiti ono što vam je uzeto. I kako može da mi bude žao, zaista žao? Kako da se kajem što imam Kali? Nije moguće kajati se zbog toga, da čoveku bude žao zbog toga. Ne mogu ni da zamislim šta ste sve prošli.“ „Ne, ne možete. Svaki put kada ste je držali, trebalo je da ja budem ta koja je drži. Kada ste je odveli u školu prvog dana i gledali je kako odlazi od vas, trebalo je da se ja osećam tako tužno i ponosno. Trebalo je da joj ja pričam priče za laku noć i brinem se kasno u noć kada je bolesna. Trebalo je da je kažnjavam kad ne posluša i pomažem joj oko domaćeg zadatka. Trebalo je da plačem malo kada je otišla na prvi pravi izlazak. I trebalo je mi bude dozvoljeno da osetim gubitak kada je otišla na koledž. Tu malu prazninu u sebi.“ Suzan je stegla pesnicu preko srca. „Onu koja ima ponos po svojim rubovima, ali izgleda tako mala i usamljena unutra. A sve što sam imala bila je praznina. To je sve što sam večito imala.“ Sedele su ukočeno u dnevnoj sobi, sa vrelom rekom gorčine koja je ključala između njih.
- 256 -
„Te stvari vam ne mogu vratiti.“ Vivijen je podigla glavu, ukočenih ramena i prava. „I znam, u svom srcu, da smo to saznali pre deset godina, dvadeset, da bih se borila protiv vas da je zadržim. Da je zadržim, po svaku cenu. Ne mogu čak ni da poželim da je bilo drugačije. Ne znam kako.“ „Nosila sam je u sebi devet meseci. Držala sam je u naručju nekoliko trenutaka posle prvog u daha.“ Suzana se nagnula napred kao da se sprema da skoči. „Ja sam joj dala život.“ „Jeste. I to ja nikada neću imati. Nikada neću imati takvu vezu s njom, i uvek ću znati da je vi imate. A znaće i ona, i to će joj uvek biti važno. Vi ćete joj uvek biti važni. Deo deteta koje je bilo moje celog svog života sada je vaš. Ona nikada više neće biti potpuno moja.“ Zastala je, mučila se da zadrži pribranost. „Nema šanse da razumem kako se osećate, gđo Kalen. Nema šanse da vi razumete kako se ja osećam. A možda i u nekom sebičnom delu sebe i ne želimo da razumemo. Ali me duša boli što nijedna od nas ne zna kako se Kali oseća.“ „Ne.“ Srce joj je zaigralo u grudima. „Ne možemo. Sve što možemo jeste da joj to olakšamo.“ Trebalo bi da bude više besa u njoj, podsećala se Suzan. Mora ga biti više, zbog deteta koje stoji između njih. „Ne želim da ona bude povređena. Ne s moje strane ili vaše, niti od onoga ko je odgovoran za sve ovo. I plašim se za nju, plašim se toga koliko je daleko neko spreman da ide da bi je sprečio da pronađe ono što traži.“ „Ona neće stati. Razmišljala sam da je pozovem da pođe sa mnom. Ako bismo je obe zamolile da to pusti... čak sam i sa Eliotom razgovarala o tome. Ali ona neće stati, i samo bi je uzrujalo da joj tražimo nešto što ne može da pruži.“ „Moj sin je sada u Bostonu. Pokušava da pomogne.“ „Mi smo se raspitivali u medicinskim krugovima. Ne mogu da verujem da je Henri... moj sopstveni doktor.“ Podigla je ruku do grla i uvrnula jednostavnu zlatnu ogrlicu koju je nosila. „Kada ona nađe odgovore, a naći će ih, biće vraški velikog plaćanja. U međuvremenu, nije sama. Ima svoju porodicu, svoje prijatelje. Džejkoba.“ „Teško je reći u koju grupu on spada.“ Po prvi put otkada je ušla u kuću, Vivijen se nasmešila iskreno. „Nadam se da će njih dvoje ovog puta naći rešenje. I isterati to kako treba. Ja... Trebalo bi da odem, ali sam htela da vam dam ovo.“ Dotakla je tašnu koju je spustila kraj stolice. „Prošla sam kroz fotografije i slike u našim albumima. Napravila sam kopije onih za koje mislim da biste... za koje sam mislila da biste voleli da ih imate. Ja, ah, napisala sam datume i prilike na poleđini za one gde sam se setila.“ Ustala je, podigla tašnu i pružila ih. Zureći u njih, Suzan se polako podigla na noge. Nekakva pesnica joj je bila oko srca, stezala je tako jako da se čudila što uopšte može da diše. „Htela sam da vas mrzim“, izjavila je. „Htela sam da vas mrzim i želela da ste užasna žena. Govorila sam sebi da je to pogrešno. Kako bih mogla želeti da mi je ćerku odgojila užasna, mrska žena? Ali sam to želela i pored toga.“ „Znam. I ja sam htela da mrzim vas. Nisam htela da imate ovako sladak dom, niti da vas čujem da o njoj govorite sa toliko ljubavi. Htela sam da budete besna i hladna. I debela.“
- 257 -
Suzan se vodnjikavo nasmejala. „Bože. Ne mogu da verujem koliko se zbog ovoga bolje osećam.“ Dopustila je sebi da se zagleda u Vivijenine oči. Dopustila je sebi da vidi. „Ne znam šta da radimo.“ „Ne, ne znam ni ja.“ „Ali bih u ovom času želela da pogledam slike. Zašto da ih ne odnesemo pozadi u kuhinju. Skuvaću kafu.“ „To bi bilo apsolutno fantastično.“ Dok su Suzan i Vivijen provodile dva emotivna sata prolazeći kroz Kalin foto-istorijat uz kafu i kolače, Dag je ponovo sedeo u kancelariji Rozeane Jardli. „Niste pomenuli da ste sin Suzan Kalen.“ „Da li to nešto menja?“ „Divim se ženi koja ostvari uspeh pod svojim uslovima. I pohađala sam konferenciju pre nekoliko godina o dečjem zdravlju i bezbednosti. Ona je bila govornik. Moćan, onakav koji elokventno govori o sopstvenom iskustvu. Smatrala sam je vrlo hrabrom ženom.“ „Počinjem da to uviđam i sam.“ „Veći deo života sam provela brinući o zdravlju i dobrobiti dece. I večito sebe smatrala pronicljivom. Teško je prihvatiti mogućnost da sam na bilo koji način bila povezana sa čovekom koji je decu eksploatisao, radi profita.“ „Markus Karlajl je organizovao da moja sestra bude oteta i prodata. Nesumnjivo je isto uradio i sa nekoliko drugih. I vrlo je verovatno da je vas iskoristio. Slučajno pominjanje pacijenta. Roditelja koji su možda izgubili dete i nisu u stanju da začnu drugo. Rođaka roditelja bez dece. Jedan ili više vaših pacijenata lako su mogli biti bebe ukradene u drugom delu zemlje.“ „Provela sam nekoliko teških sati razmišljajući o tim stvarima. Nećete stići do Lorejn“, rekla je posle jednog trenutka. „Ričard će vas tu blokirati. I da budemo iskreni, ona nije naročito snažna. Nikad nije ni bila. Niti je ikada pokazivala puno interesovanja za Markusov posao. Ali...“ Gurnula je papirić preko stola ka njemu. „Ovo bi mogao biti bolji, korisniji kontakt. Koliko znam, ovo je lokacija Markusove sekretarice. Znam ljude koji znaju ljude koji znaju ljude“, rekla je uz kiseli osmeh. „Obavila sam neke pozive. Ne mogu obećati da je tačna i najnovija.“ On je kratko pogledao, i zapazio da Doroti Meklin Spenser navodno živi u Šarlotu. „Hvala vam.“ „Ako je pronađete, i odgovore koje tražite, volela bih da znam.“ Ustala je. „Pamtim nešto što mi je Markus rekao jedne večeri kada smo pričali o svojim poslovima i šta nam znače. Rekao je da je smeštanje deteta u stabilan dom ispunjen ljubavlju deo njegovog posla koji donosi najveću nagradu. Verovala sam mu. A zaklela bih se da je i on u to verovao.“ Lana je uhvatila sebe kako se smeši onog časa kada je čula Dagov glas preko telefona. Namerno se potrudila da zvuči zadihano i ometeno. „Oh... to si ti, Kopaču“, rekla je scenskim šapatom, „ne sada.“ „Hej.“ „Žao mi je što ti to saopštavam ovako, ali Kopač i ja smo ludo zaljubljeni i bežimo na Bora Boru. Osim ako imaš bolju ponudu.“ „Verovatno bih mogao da izvedem vikend u Holidej Inu.“ „Prodato. Gde si?“
- 258 -
„Na putu ka aerodromu. Uputili su me na Karlajlovu sekretaricu, pa krećem za Šarlot da proverim. Uz sve veze, trebaće mi ceo prokleti dan da stignem tamo. Hteo sam da ti kažem gde ću biti. Imaš li papir i olovku?“ „Ja sam advokat.“ „Tako je.“ Rekao joj je hotel u kojem je rezervisao. „Prosledi to mojoj porodici, hoćeš li?“ „Ovog časa.“ „Da li se zbiva nešto što treba da znam?“ „Moći ću da se vratim u svoju kancelariju za jednu nedelju, najviše dve. Prilično sam uzbuđena.“ „Nema novih tragova oko paljevine?“ „Znaju kako, ali ne i ko. Isto važi, za sada, i za prikolicu. Nedostaješ nam ovde.“ „To je lepo znati. Pozvaću kad se smestim u hotel. Kada se vratim, zauzimam Kopačevo mesto.“ „Oh, stvarno?“ „On odlazi. Ja dolazim. Nema rasprave.“ „Izazovna fraza za advokata. Vrati se brzo i pričaćemo o tome.“ Još uvek se smešila kad je prekinula vezu. A onda je odmah opet podigla slušalicu, da plan koji je načinila u glavi stavi u akciju. „Vreme za pauzu, šefe.“ Sa licem po kojem je bilo svega sem blata, Kali je pažljivo oduvavala prašinu sa male kamene izbočine. „Imam nešto ovde.“ Rozi je podigla jednu obrvu. „Imaš nešto svakog dana sa svojom lepom gomilom kostiju. Što čini da mi ostali izgledamo kao lenštine.“ „Ovo je kamen.“ „Neće nikud da ode. Pauza je za ručak.“ „Nisam gladna.“ Rozi je sela da otvori Kalin termos sa čajem. „Ovo je još uvek puno. Hoćeš da ti održim lekciju o dehidraciji?“ „Pila sam vodu. Ne mislim da je ovo alatka, Rozi. Niti oružje.“ „Zvuči kao posao za geologa.“ Pošto je već nasula čaj, Rozi ga je popila pre nego što je skočila dole da pogleda. „Definitivno je obrađen.“ Prešla je palcem preko poravnate ivice koju je Kali otkopala. „Znatno. Izgleda kao riolit. Tipično za ono što smo nalazili do sada.“ „Osećaj je drugačiji.“ „Jeste.“ Rozi je sela na pete dok je Kali radila četkicom i sondom. „Hoćeš da slikam?“ Kalije zabrundala. „Ne maltretiraj Dori. Samo dograbi aparat. Ovde je neka kvrga. Ne deluje prirodno.“ Nastavila je da radi dok je Rozi uzimala jedan od fotoaparata. „Još jedna grupa ljudi je upravo stigla. Ovo mesto je redovni obilazak Diznilenda celog jutra. Odmakni se, bacaš senku.“ Kali je sačekala da Rozi fotografiše, a onda se nagnula nad svoju mistriju, pažljivo istražujući zemlju. „Mogu da mu osetim ivice. Premalo je za kamenu sekiru, preveliko za vrh koplja. Pogrešnog oblika i za jedno i za drugo i inače.“ Skinula je četkom svu oslobođenu zemlju i vratila se ispitivanju sondom. „Hoćeš li pola ovog sendviča?“ „Ne još.“
- 259 -
„Pijem tvoj čaj. Neću da se vraćam po svoj gatorejd.“ Sa sendvičem i pićem je opet sela i gledala kako narasta kameni oblik. „Znaš na šta to meni liči?“ „Znam na šta počinje da liči meni.“ Uzbuđenje je počelo da joj klizi niz kičmu dok je radila, ali su joj ruke bile postojane i sigurne. „Pobogu, Rozi, ovo je dan za umetnost.“ „To je prokleta krava. Prokleta kamena krava.“ Kali se nacerila debelom telu, detaljima lica urezanim u kamen. „Ukras za skupljanje prašine. Šta će antropolog imati da kaže o čovekovim iskonskim potrebama za bezvezne predmete? Da li je ovo simpatično ili nije?“ „Beskrajno simpatično.“ Rozi je protrljala oči kada joj se vid zamaglio. „Uf! Previše sunca. Hoćeš li još fotki?“ „Da, hajde da mistriju stavimo radi razmere.“ Sama je uzela aparat i napravila snimke. Krenula je po svoju tablu za beleženje kada je primetila da se Rozi nije pomerila. „Hej, jesi li dobro?“ „Malo sam ošamućena. Čudno. Mislim da je bolje da...“ Ali je posrnula, zamalo da se prevrne dok se uspravljala. Kali je pružila ruke prema njoj, a Rozi se srušila napred ka njoj. „Rozi? Isuse. Hej Neka mi neko pomogne.“ Stegla je zube, držala težinu dok su ljudi pritrčavali. „Šta je to?“ Leo se ugurao u rupu. „Šta se desilo?“ „Ne znam. Onesvestila se. Hajde da je izvadimo odavde. U nesvesti je“, rekla je Džejku kada se ugurao dole kod njih. „Daj je meni.“ Podigao je Rozi u naručje. „Kopaču, Mat.“ Pružio ju je naviše, podižući šezdeset kilograma mrtvog tereta. Ekipa i posetioci su se skupili, ruke su se pružile, a potom je položile na zemlju. „Svi se odmaknite. Ja sam medicinska sestra.“ Neka žena se progurala. „Šta se desilo?“ „Rekla je da oseća vrtoglavicu, a onda se samo onesvestila.“ „Ima li nešto hronično?“, upitala je žena dok je pro-veravala puls. „Ne, ništa koliko znam. Rozi je zdrava kao dren.“ Jednom rukom još uvek mereći puls, sestra je podigla Rozin očni kapak da proveri zenice. „Pozovite hitnu pomoć.“ Kali je proletela kroz vrata urgentnog odeljenja pravo za nosilima. Jedino u šta je sada bila sigurna bilo je da Rozi nije prosto pala u nesvest. „Šta je to? Šta nije u redu sa njom?“ Sestra koja se dovezla u ambulantnim kolima pravo sa terena, zgrabila je Kali za ruku. „Pusti njih da utvrde. Mi treba da onima koji se sad brinu za nju pružimo što je moguće više informacija.“ „Rozi - Rouz Džordan. Ah, ima trideset četiri godine. Možda trideset pet. Nema nikakvih alergija i ništa hronično koliko znam. Bilo joj je dobro. Dobro jednog minuta, a onesvestila se narednog. Zašto nije došla svesti?“ „Uzima li neke lekove ili droge?“ „Ne, ne. Kažem vam da nije bolesna. I ne drogira se.“ „Samo sačekajte tamo. Neko će izaći da porazgovara sa vama čim bude u mogućnosti.“ Džejk joj je došao s leđa. „Šta kažu?“ „Ne govore mi ništa. Odveli su je tamo pozadi negde. Postavljaju mi gomilu pitanja, ali mi ne govore ništa.“ „Pozovi svog oca.“ „Šta?" „On je doktor. Njemu će možda reći ono što neće nama.“ - 260 -
„Bože, trebalo je da se sama toga setim. Ne radi mi mozak“, dodala je dok je izvlačila svoj telefon. Izašla je sa njim napolje, dišući polako i ravnomerno dok je pozivala mobilni svog oca. „Dolazi“, rekla je Džejku. „Dolazi smesta.“ Pružila je ruku i uhvatila njegovu šaku kada je videla da se sestra vraća. „Hajde da sednemo.“ „O, bože. O, moj bože.“ „Rade na njoj. Treba da nam pomogneš. Treba da nam kažeš kakvu drogu je uzela. Što pre to saznaju, brže mogu da počnu s tretmanom.“ „Nije uzela nikakvu drogu. Ona se ne drogira. Znam je godinama i nikada je nisam videla ni da pucka džoint. Ona je čista. Džejk?“ „Nije korisnik“, potvrdio je. „Radio sam tri metra od nje veći deo jutra. Nijednom nije nikuda otišla do pauze za ručak. A onda je otišla pravo do Kalinog sektora.“ „Nije uzela ništa. Pojela je pola sendviča, popila par čaša ledenog čaja. Ja sam iskopavala. Ona je napravila fotografije za mene. Zatim je rekla nešto o tome da je previše sunca, da je ošamućena.“ Nagnula se napred, ščepala sestru za zglob ruke. „Pogledajte me. Slušajte me. Da je uzela nešto, ja bih vam rekla. Ona mi je jedna od najbližih prijateljica. Kažite mi u kom je stanju.“ „Rade na njoj. Simptomi ukazuju na preteranu dozu droge.“ „To je nemoguće.“ Kali je pogledala u Džejka. „To jednostavno nije moguće. Mora da je nekakva greška. Nekakva...“ Kada joj se stomak digao, ne gledajući je posegla prema Džejku. „To je bio moj čaj. Ona je pila moj čaj.“ „Je l' bilo nečeg u čaju?“, insistirala je sestra. „Ja nisam stavila ništa. Ali...“ „Neko drugi je mogao“, dovršio je Džejk. Istrgao je svoj telefon. „Zovem policiju.“ Sedela je napolju na ivičnjaku, glave oborene među kolena. Morala je da pobegne od mirisa bolesti i povreda, zvuka glasova i telefona. Od pogleda na oranž plastične stolice u čekaonici. Zagušljivog prostora koji u sebi ima toliko bola i straha. Nije podigla pogled kada je njen otac seo kraj nje. Osetila ga je, njegov miris, pokrete, i jednostavno je naslonila telo na njegovo. „Ona je mrtva, zar ne?“ „Ne. Nije, dušo. Stabilizovali su je. Vrlo je slaba, ali je stabilna.“ „Hoće li da pregura?“ „Ona je mlada, snažna je i zdrava. Brzo ukazivanje pomoći je bilo presudno. Unela je opasnu količinu sekonala.“ „Sekonala? Da li je to moglo da je ubije?“ „Možda. Nije verovatno, ali je moguće.“ „Morao je biti u onom čaju. To je jedino logično objašnjenje.“ „Hoću da pođeš kući sa nama, Kali.“ „Ne mogu.“ Digla se na noge. „Ne traži to od mene.“ „Zašto?“ Sada ljut, ustao je, požurio za njom i zgrabio je za ruku. „Ovo nije vredno tvog života. Sada si ti mogla biti unutra. Imaš četiri kilograma manje od svoje prijateljice. Možda i šest. Mogla si ti da popiješ taj čaj. Mogla si da radiš sama, da padneš u komu, a da niko ne primeti. Ova doza koju je ona unela tebe je mogla ubiti.“ „Odgovorio si na sopstveno pitanje. Već sam to pokrenula, tata. I to se ne može zaustaviti. Ne bih bila ništa bezbednija ni u Filadelfiji. Ne sada. Razotkrili smo isuviše
- 261 -
slojeva, i ne možemo ih zatrpati nazad. Neću biti sigurna dok se sve ne otkrije. Sada se plašim da niko od nas neće.“ „Prepusti to policiji.“ „Neću im stati na put, to ti obećavam. Hjuit zove FBI da se uključi, i ja to svim srcem podržavam. Ali neću ni da čekam skrštenih ruku. Ko god ovo da radi, saznaće da nisam žrtva.“ Posmatrala je kako Džejk izlazi i pogledala ga u oči. ,,I ja ne odustajem.“ Bio je već sumrak kada je stajala sa Džejkom na sada opustelom radilištu. „Leo će hteti da ovo obustavi. Makar privremeno.“ „A mi ćemo da ga odgovorimo“, rekla je Kali. „Nastavićemo s ovim. A kada Rozi opet bude na nogama, vratiće se pravo na posao.“ „Možda možeš da nagovoriš Lea, ali koliko ljudi ćeš ubediti da ostanu na poslu?“ „Ako to znači ti i ja, onda smo to ti i ja.“ „I Kopač.“ „Da, i Kopač“, složila se. „Mene neće niko da najuri. Neću dopustiti onom ko je odgovoran za ovo da bira vreme i mesto da navali na mene. Ne opet.“ Izgleda bledo i iscrpljeno na svetlu koje nestaje, pomislio je. Svedena na brigu i odlučnost. I prisetio se kako je izgledala na mesečini kada se podigla nad njim u krevetu. Kako joj je lice sijalo od smeha i uzbudenosti. U tome je bilo slobode, za njih oboje, da jednostavno postoje. I dok su se predavali jedno drugom, dok su se utapali jedno u drugom, neko - blizak planirao je da joj nanese zlo. „To je bio neko iz naše sopstvene ekipe.“ Rekao je to ravno, bes je bio preduboko zakopan da bi se primetio. „Teren je vrveo od ljudi danas. Lokalci, novinari, odeljenja sa koledža.“ Zatim je uzdahnula. „Da, bio je to neko od naših. Ostavila sam prokleti termos otvoren na šanku. Vraćala sam se u mislima na to. Leo je ušao sa poklonom. Odnela sam ga na sto da ga otvorim. Pa ga vratila na šank. Bili smo tu sa svih strana. Svi znaju da je to moj termos, a u većini dana radim solo, makar do pauze za ručak. To mi je navika. Ko god da je ovo uradio, zna moje navike.“ „Nisi pila čaj ovog jutra.“ „Ne. Termos sa vodom mi je bio pri ruci. Rozi...“ Prekinula je, zbunjena kada se on okrenuo i otišao. Kada je stao na ivicu njenog sektora zureći dole, ona mu je prišla, neodlučno položila šaku na njegova leđa. Okrenuo se, stegao je i držao je tako jako da je očekivala da joj rebra popucaju. „Hej. Oho. Ti se treseš.“ „Ućuti.“ Glas mu je prigušila njena kosa, zatim njene usne. „Samo ućuti.“ „Dobro, sada se ja tresem. Mislim da moram da sednem.“ „Ne. Samo se drži, do đavola.“ „Držim se.“ Uhvatila je rukom svoj zglavak. „Počinjem da mislim da me možda voliš.“ „Mogla si da se onesvestiš ovde dole. Ko zna koliko bi vremena prošlo da to neko primeti?“ „Ali nisam. To se nije dogodilo. I Rozi je u bolnici zbog toga.“ „Raščlanićemo tim. Jedno po jedno. Ne samo da ćemo da održimo projekat da se produži, već ćemo i ekipu da zadržimo na okupu dok ne nađemo onoga ko je odgovoran.“ „Kako da ekipu održimo na okupu?“ „Slagaćemo. Poslužićemo se varijantom prokletstva mumije. Pokrenućemo glasine. Neki lokalni mamlazi hoće da nam vrate milo za drago što smo upropastili gradnju, i oni - 262 -
sabotiraju projekat. Navešćemo ih da veruju da mi verujemo u to, ubedićemo ih da treba da se držimo zajedno.“ „O-ruk?“ „Delom to, delom radi nauke, delom radi lične bezbednosti. Svi smo jedna velika srećna porodica. I dok onaj ko je ovo uradio misli da smo na pogrešnom tragu, mi sužavamo polje.“ „Boba možemo da eliminišemo. On je bio u ekipi i pre nego što sam saznala za Kalenove.“ Džejk je odmahnuo glavom. Ovog puta ništa ne prepušta slučaju. „Možemo da ga stavimo na sekundarni spisak. Ne eliminišemo nikoga dok apsolutno ne dokažemo. Ovog puta radimo po sistemu kriv dok se ne dokaže da je nevin.“ Prešao je gornjom stranom prstiju po njenom obrazu. „Niko ne sme da pokuša da otruje moju ženu.“ „Bivšu ženu. Treba Lea da uključimo u ovo.“ „Imaćemo sastanak iza zatvorenih vrata kad se vratimo kući. I učinićemo da bude vrlo očigledan i zvaničan.“ Leo se prepirao, galamio, psovao, i konačno popustio pod napadom sa oba boka. „Svi su izgledi da će nas policija ili država naterati da zatvorimo u svakom slučaju.“ „Dok to ne učine, držimo se.“ Zurio je u Kali. „Ti stvarno misliš da možeš da ubediš ekipu, za koju veruješ da je u njoj ubica, da nastavi sa kopanjem?“ „Samo gledaj.“ Skinuo je naočare i stegao koren nosa. „Podržaću te, podržaću vas oboje. Ali postoje izvesni uslovi.“ „Ne dopadaju mi se uslovi. A tebi?“, upitala je Džejka. „Mrzim ih.“ „Sa ovima ćete se pomiriti, ili idem odavde da kažem tim klincima da se kupe kućama. Klincima“, ponovio je. „U redu, u redu“, promumlala je Kali. „Uslovi su da ću pozvati još nekoliko ljudi. Ljudi koje znam i kojima verujem. Oni će biti potpuno upoznati sa situacijom. Oni će raditi, ali im je glavna namena da posmatraju i formiraju utiske. Trebaće mi dan ili dva da to izvedem.“ „To je prihvatljivo.“ Kali je klimnula glavom. „Takođe hoću da razgovaram sa vlastima o mogućnosti da se jedan policajac pridruži timu. U potaji.“ „Ma hajde, Leo.“ „To su uslovi.“ Leo je ustao. „Saglasni?“ Pristali su i pozvali ostatak tima na sastanak za kuhinjskim stolom. Kali je delila pivo dok je Leo dešavanja počeo govorom za podizanje morala. „Ali, policija neće ništa da nam kaže.“ Nervozna, Frani je pogledom prelazila sa lica na lice, ne zadržavajući se ni na jednom duže od sekunde. „Oni samo puno toga pitaju. Kao da je neko od nas namerno napravio da se Rozi razboli.“ „Mislimo da neko jeste.“ Tu Kalinu izjavu propratila je apsolutna tišina. „Puno ljudi smo ostavili bez posla“, nastavila je. „I neki od njih su prilično besni zbog toga. Oni ne razumeju šta mi radimo ovde. Ili još gore, boli ih dupe za to. Neko je podmetnuo požar u kancelariji Lane Kembel. Zašto?“ Sačekala je malčice i, kao i Frani, posmatrala lica. „Jer je ona advokatica Društva za zaštitu i u velikoj meri odgovorna za to što smo mi ovde. Neko je spalio Kopačevu prikolicu, razneo deo naše opreme, neke dnevnike.“ „Bil je mrtav“, tiho je rekao Bob. - 263 -
„Možda je to bio nesrećan slučaj, možda nije.“ Džejk je studirao svoje pivo svestan svakog pokreta, svakog daha oko sebe. „Moguće je da ga je neko od ljudi koje smo razbesneli povredio, povredio gore nego što je nameravao. Ali je to povećalo uloge. I doprinelo je pričama tipa 'oskrnavi grob i snaći će te kletva' kojima laici vole da plaše jedan drugog. Čim se neko sranje desi, počinju glasine da je ovaj projekat proklet.“ „Možda i jeste.“ Dori je stisla usne. „Znam kako to zvuči, ali sranja su se desila. I nastavljaju da se dešavaju. A sad Rozi...“ „Sablasti ne ubacuju barbiturate u termose s ledenim čajem.“ Kali je prekrstila ruke. „Ljudi ubacuju. A to znači da kopanje treba da očistimo od svih sa strane. Neće više biti obilazaka, neće biti predavanja na licu mesta, neće više biti posetilaca iza ograde. Držimo se zajedno. Pazimo jedno na drugo, čuvamo se. Tako radi tim.“ „Čeka nas važan posao“, oglasio se Džejk. „Pokazaćemo lokalnim kretenima da nećemo da se pokupimo. Projekat zavisi od svakoga od nas. Zato...“ Džejk je ispružio ruku nad sto. Kali je svoju položila preko njegove. Jedan po jedan, ostali su stavljali ruke dok svi nisu bili uključeni. Kali je još jednom pogledom preletela lica. I znala da se drži za ruke sa ubicom.
- 264 -
Dvadeset sedam
Poziv sa recepcije koji ga je izvestio o prijemu paketa od Lane Kembel prekinuo je Daga dok je smišljao kako da nastupi. Nije znao zašto bi mu Lana slala paket, ni zašto ga portir nije doneo gore, ali je obuo cipele, dograbio ključ od sobe i sišao da ga podigne. I tamo ju je zatekao. Apsolutno savršenu, sa svakom predivnom dlakom u kosi na svom mestu. Znao je da se ceri kao idiot dok je krupnim koracima grabio kroz malo predvorje, podizao Lanu uvis i te lepe usne pronalazio svojima. „Dobar neki paket.“ Spustio ju je, ali je nije pustio. „Nadala sam da će ti se dopasti.“ „Gde je Taj?“ Podigla je ruke do njegovih obraza, i sada ie ona poljubila njega. „Ti kažeš tačno prave stvari u pravo vreme. Provodi nekoliko dana sa bakom i dekom u Baltimoru. Oduševljen je time, bezgranično. Zašto ne odemo gore u tvoju sobu? Imam puno toga da ti pričam.“ „Svakako.“ Spustio je pogled prema njenim stopalima gde je spustila akten tašnu, kofer sa točkićima i laptop. Nosila je tašnu veličine Ajdahoa. „Sve to? Koliko dugo planiraš da ostaneš?“ „E sad, to nije prava stvar da se kaže.“ Zamakla je pored njega i pritisnula dugme da pozove lift. „Kako bi bilo da kažem da mi je stvarno drago što te vidim.“ „Bolje.“ Uvukao je njen prtljag i pritisnuo dugme za svoj sprat. „Ali se takođe pitam šta radiš ovde.“ „Prihvatljivo. Prvo, htela sam da Taja sklonim nekuda u ovom času, a osećala sam da je bolje da Kopač pomaže Kali i Džejku nego meni. Takođe sam osećala da bih mogla tebi da pomognem. Zaslužuješ cimera.“ „Rekao bih da sam dobio vrhunsku ponudu, što se cimera tiče.“ „Kladi se u svoju guzicu.“ Izašla je sa njim na njegovom spratu i otišla hodnikom uz njega. „Svoj raspored sam uspela da raščistim na svega nekoliko dana. Ali sam smatrala da ću biti od veće koristi ovde nego tamo. Zato sam ovde.“ „Znači da to nije bilo zbog čežnje za mnom i zato što život nije vredelo živeti ako je trebalo da provedeš još jedan trenutak odvojena od mene?“ „Pa, i to je imalo uticaja, naravno.“ Ušla je u sobu i pogledala okolo. U njoj su bila dva velika kreveta - jedan još nenamešten - mali sto, samo jedna stolica i jedan škrti prozor. „Živiš skromno.“ „Da sam znao da dolaziš, uzeo bih nešto... drugo.“ „Ovom ništa ne fali.“ Spustila je tašnu na drugi krevet. „Moram da ti ispričam šta se desilo juče.“ „Da li će to, ako mi ispričaš istog časa, promeniti ma šta?“ „Ne. Ali bi trebalo da...“ „Onda treba ići redom.“ Skinuo joj je sako koji je nosila sa ramena. „Lep materijal“, rekao je i bacio ga na krevet pored njene tašne. „Znaš šta je jedna od prvih stvari koje sam zapazio u vezi sa tobom, Lana?“ - 265 -
„Ne. Šta?“ Ostala je veoma mirna dok joj je raskopčavao bluzu. „Mekoća. Tvoj izgled, tvoja koža, tvoja kosa. Tvoja odeća.“ Svukao je bluzu. „Muškarac prosto mora da spusti ruke na svu tu mekoću.“ Vrhom prsta je prešao sredinom njenog tela do dugmeta njenih pantalona. „Možda bi trebalo napolje da staviš znak 'Ne uznemiravajte'.“ „Već jesam.“ Spustio je usne i grickao njene dok se lepršavi materijal spuštao do njenih nogu. Trgla mu je košulju naviše, preko glave. „Ti si čovek koji trezveno razmišlja i pažljiv je. To je jedna od prvih stvari koje sam zapazila kod tebe. Takve stvari smatram vrlo privlačnim.“ Ostala je bez daha kada ju je uzeo u naručje. „A tu je i to.“ „Mi smo praktični, jednostavni ljudi.“ „Uglavnom“, uspela je da kaže kada ju je položio na krevet. Pokrio je njeno telo svojim. „Lepo se slaže.“ Prepustila se, pustila da se teskoba i uzbuđenje prethodnih sati istope. Mirisao je na tuširanje, na hotelski sapun. Utvrdila je da je to još uspaljivije. Biti ovde, tako daleko od doma, u ovoj anonimnoj sobi, na čaršavu na kome je spavao bez nje. Čula je zujanje usisivača po hodniku ispred sobe. I treskanje vrata kada je neko otišao. Čula je svoje srce kako lupa u grlu kada su se njegove usne tu zadržale. Dugi, zaljubljeni pokreti njegovih ruku po njoj ugrejali su joj kožu. Njenu krv, njene kosti. Zato je jecala njegovo ime kad su se usne vratile na njene. I predala se potpuno. Sanjao ju je te noći, a on je retko sanjao. Želeo ju je, a on je retko šta poželeo. Sve to se, izgleda, promenilo otkad se uvukla u njegov život. One njegove želje koje je ranije sputavao, sada su bile sve što želi. Dom, porodicu. Ženu koja će biti tu. Sve je to bilo vredno rizika ako je ona ta žena. Pritisnuo je usne na njeno srce i znao da, ako može da osvoji njega, može da učini bilo šta. Ona se pomerila pod njim, drhtajem, nemirnim pokretom, dok ju je probao jezikom. Sada se potreba da je uzbudi, da čuje kako joj se dah zgušnjava i zastaje, da oseti kako srce koje je toliko želeo u sebi ima oluju, budila u njemu. Više nisu bili tako strpljivi, pokreti su se ubrzali. Kada joj je dah postao isprekidan, povukao ju je tako da su klečali na krevetu, mučeći se da poskidaju preostalu odeću. Kada se savila unazad, nudeći se, njegove usne su hitale po njoj. To je ono što ona želi u ovom času. Brzinu i nagon. Neobuzdani let. Jeza je proletela njenim telom, pretvarajući ga u uzdrhtalu masu koja je žudela da dobije još. Spustila se na leđa, stežući noge oko njega, izvijajući se preko njega da zubima dohvati njegovo rame. Kada ju je ispunio, i telo i srce, izgovarala je njegovo ime. Samo njegovo ime. Istrošen, zasićen, držao se uz nju. Isuviše je mamilo da se samo sklupča u krevetu, navuče jorgan preko njihovih glava i zaboravi na sve drugo. „Treba mi vremena da budem sa tobom, Lana. Vremena koje nije deo ničeg drugog.“ „Normalnog vremena.“ Protrljala je obraz o njegovo rame. „Teško da toga imamo imalo. Na šta bi to ličilo, šta misliš?“ „Bilo bi mira.“ Nasmejala se. ,,E, pa, toga je malo u mojoj kući.“ „Da, ima ga. Postoji prijatan osećaj mira kada dete trči naokolo.“ „Psi laju, telefoni zvone. Ja sam organizovana duša, Dag, ali ima puno odeljaka u mom životu. Puno toga sa čime se treba izboriti.“
- 266 -
„I pošto uspevaš da to izgleda lako, ne bi trebalo da mislim da je tako. Nikada nisam ni mislio da jeste.“ Odmakao se. „Divim se onome šta si napravila od svog života, i Tajevog. Kako si to izvela.“ „Eto ti, opet govoriš pravu stvar.“ Izmakla se, ustajući da raskopča svoju torbu. Primetio je da je kratka, tanka kućna haljina uredno složena odmah na vrhu. To ga je nateralo da se nasmeši. „Jesi li se rodila uredna?“ „Plašim se da je tako.“ Opasala je kućnu haljinu, a onda sela na ivicu drugog kreveta. „I praktična. I to je razlog što ću ti, mada bih se radije sklupčala na tom krevetu uz tebe, pokvariti raspoloženje. Nešto se desilo juče.“ Ispričala mu je za Rozi, posmatrala kako se njegov opušteni izraz zamrzava, a zatim usijava. Mada je ustao, navukao farmerke, koračao okolo, nije je prekidao komentarima ni pitanjima dok nije završila. „Da li si razgovarala sa Kali danas?“ „Da, pre nego što sam pošla i kada sam stigla ovde na aerodrom. Ona je dobro, Dag, iako malo iritirana što je ometam u poslu drugim pozivom.“ „To bi se moglo pripisati incidentu ili impulsivnom postupku, ili čak zlonamernom skretanju pažnje. Bilo je smišljeno unapred, i ona je odabrana za metu.“ „Ona to zna, baš kao što zna i da taj koji je udesio pripada njenom timu. Neće biti neobazriva. U ovom času moramo da njoj prepustimo da se izbori na tom kraju. Mi ćemo na ovom.“ „Imam spisak svih žena po prezimenu Spenser - tako se preziva sekretarica. Koliko ja znam. Izvukao sam ih iz telefonskog imenika, a pretraživao sam i po internetu. Sveo sam na šest onih koje bi mogle da upale. Ostale ovde žive predugo da bi se uklopilo. Radio sam na tome kako da im najbolje pristupim kada su me sa recepcije pozvali dole.“ „Mogli bismo da upotrebimo telemarketinški pristup, obavimo telefonsku anketu i pokušamo da eliminišemo još neku.“ „Da li ste sada ili ste ikada bili član organizacije koja prodaje bebe?“ Ona je već otvarala akten tašnu i vadila blokčić. „Više sam mislila da za metu dohvatimo ženu u kući - da li sada radite van kuće ili ste radili ranije? U kojoj delatnosti, i tako dalje.“ „To će potrajati. I moraš da shvatiš da će mnogi ljudi samo tresnuti slušalicu telefonskom dosađivanju ili anketi.“ „Znam. Ja bih bila jedna od tih.“ Odsutno je žvrljala po bloku. Sada je mogla da ga razume i klimnula je glavom. „I da, ima nešto što ide u prilog direktnijem pristupu. Da samo pokucaš na vrata i pitaš da li razgovaraš sa bivšom sekretaricom Markusa Karlajla.“ „Tako sam ja planirao. Znaš šta, pošto imam cimerku, možemo da nastupimo iz oba ugla. Ja ću da kucam na vrata, a ti ostani ovde i igraj se anonimnog anketara.“ „Znači, ti bi da me držiš bezbedno zaključanu u hotelskoj sobi? Mislim da neće moći. Idemo zajedno, Daglase. Cimeri treba da su nerazdvojni.“ „Samo zastani i razmisli minut.“ Pratio ju je dok je odlazila u kupatilo i vrtela slavine dok nije bila zadovoljna temperaturom vode. „Ne znamo sa čim imamo posla. Već ti je uništena kancelarija, dovoljno si uplašena da pošalješ Taja daleko. Misli na njega za slučaj da ti se nešto desi.“ Kliznula je iz haljine, uredno je okačila na kuku iza vrata, a onda stala pod mlaz. „Pokušavaš da me zaplašiš, a to je pravi pristup.“ „Dobro.“ „Ali ne mogu i neću da živim tako. Trebalo mi je dva meseca nakon što je Stiv ubijen da smognem hrabrosti da odem u prokletu bakalnicu, usred dana. Ali sam to učinila jer ne - 267 -
možeš neprestano biti uplašen od onoga što se može desiti. Ako jesi, gubiš kontrolu nad onim što se zbiva, i sva radost i bol ostaju u tebi.“ „Sto mu gromova.“ Svukao je farmerke, ušao pod tuš iza nje i zagrlio je oko struka. „Ne ostavljaš mi nikakvu mogućnost da te ubedim.“ Potapšala ga je po ruci, a onda se sklonila od tuša pre nego što joj se pokvasi kosa. „U tome sam profesionalac.“ „Spisak je tamo na stolu. Pored njega je plan grada. Mogli bismo da iscrtamo najzgodniju rutu.“ „Počeću s tim.“ Obrisala se i opet navukla kućnu haljinu. Ali kada je izašao da joj se pridruži, nije radila ni na čemu. Umesto toga je stajala kraj stola, držeći malu bejzbol kapu bostonskih Red Soksa u rukama. „Kupio si je za Tajlera.“ „Aha, pomislio sam da će se napaliti na nju. Kada je moj deda putovao, uvek mi je donosio bejzbol kapu ili igračku. Neku sitnicu.“ Opet je dohvatio svoju košulju, osećajući se nelagodno što ona prosto stoji i provlači štitnik kape kroz prste. „Nisam je nabavio da bih stekao poene kod njega, niti kod tebe. Pa, ne u potpunosti.“ „Ne u potpunosti.“ Tračak iritiranosti mu je preleteo licem. „Pošto sam nekada bio mali dečak, znam koliko vredi bejzbol kapa. Video sam je na aerodromu i kupio. Kada sam plaćao, ona pomisao na sticanje poena mi je prošla kroz glavu.“ „Pitao je kada ćeš se vratiti.“ „Stvarno?"" Trenutno oduševljenje u Dagovom glasu ju je prvo pogodilo. Trenutno, prirodno i iskreno. Srce joj je preskočilo. „Da, pitao je. I obožavaće je. Poeni ili ne, vrlo je lepo od tebe što si mislio na to.“ „Nisam zaboravio ni tebe.“ „Nisi?“ „Ne.“ Otvorio je fioku. „Nisam je ostavio napolju jer nisam bio siguran šta bi sobarica mogla da pomisli.“ Lana je zurila dok je vadio konzervu bostonskog skuvanog pasulja. Kada ju joj je spustio u ruke i nacerio joj se, srce ne samo da joj je posrnulo, već se raspalo. „To me dovodi do suza. Mene si sredio konzervom pasulja.“ Pritisnula ju je uz srce i počela da plače. „Oh, pobogu Lana, ne plači. To je bila šala.“ „Ti podmukli kučkin sine. Ovo nije trebalo da mi se desi.“ Mahnula mu je da ode, otvorila svoj novčanik i izvukla papirne maramice. „Znala sam da sam u škripcu kada si izašao iz lifta. Izašao si, i kada sam te ugledala, moje srce...“ Lupila je glupavom konzervom pasulja o srce. „Srce mi je poskočilo. Takav trzaj nisam osetila od Stiva. Nisam očekivala da to opet osetim. Mislila sam, nadala se, da ću jednog dana naći nekoga koga ću moći da volim. Nekoga sa kim mi je prijatno, sa kim mogu da živim. A i da nisam, bilo bi u redu. Jer sam već imala nešto izuzetno. Nikada nisam verovala da ću opet osetiti nešto tako snažno. Ni za koga. Ne, ne govori ništa. Nemoj.“ Morala je da sedne, da se pribere. „Nisam htela da se opet ovako osećam. Ne ovako. Jer kada ti se to desi, tako mnogo možeš da izgubiš. Bilo bi toliko lakše, toliko lakše da sam mogla da te volim malo. Da sam bila zadovoljna i znala da ćeš biti dobar za Taja. Dobar za njega. To bi bilo dovoljno.“ „Neko mi je rekao da ne možeš život proziveti brinući oko onoga šta bi se moglo desiti, ili ćeš propustiti ono što se dešava.“ - 268 -
Šmrcnula je. „Pametan si, zar ne?“ „Oduvek sam bio. Biću dobar prema Taju.“ Seo je kraj nje. „Biću dobar prema tebi.“ „To znam.“ Položila je šaku na njegovo koleno. „Ne mogu da promenim Tajevo ime. To ne mogu da uzmem Stivu.“ Dag je spustio pogled na njenu šaku. Na burmu koju i dalje nosi. „U redu.“ „Ali ću promeniti svoje.“ Podigao je pogled i sreo se sa njenim pogledom. Poplava osećanja bila je tako velika da ga zamalo nije preplavila. Ali je uzeo njenu ruku, onu koja je nosila prsten drugog muškarca. „Znaš, ovo počinje da mi deluje kao prekor. Prvo si pre mene pitala da izađemo, a onda me zavela pre nego što sam ja nešto preduzeo. Došla si za mnom ovamo. I sada me prosiš.“ „Da li je to način da mi kažeš da sam nametjiva?“ „Ne, mogu prosto da kažem da si nametljiva. To je moj način da kažem da bih voleo da ja tebe pitam ovog puta.“ „Oh, to je onda u redu. Zaboravi šta sam rekla.“ Otvorio je njenu šaku i poljubio joj dlan. „Udaj se za mene, Lana.“ „Vrlo rado, Daglase.“ Položila je glavu na njegovo rame i uzdahnula. „Hajde da obavimo ovaj posao da bismo mogli da odemo kući.“ Imaju lep radni ritam, zaključila je Lana dok su se vozili ka kući broj četiri. Zamišljala je da izgledaju kao vrlo siguran, tipično američki par. A to je bio razlog što su im se prva troja vrata otvorila tako lako. Kada budu našli prava vrata, sumnjala je da će se otvoriti tako glatko. „Lep kraj grada“, razmišljala je dok su se vozili ulicama oivičenim dobro paženim kućama, uređenim travnjacima. Kola na prilazima kuća sva su bila nova. „Novac“, rekao je. „Da, novac. Toga će ona imati. I verovatno će biti dovoljno pametna da ga dobro potroši i to diskretno. Ništa veliko i upadljivo da privuče previše pažnje. Samo nenametljiva elegancija. Trebalo bi da sada bude s tvoje leve strane.“ Bila je to ružičasta stara kuća od cigle, sa belom verandom rascvetanih puzavica koje su visile sa obe strane da je zaklone od komšiluka. Na stranama ka prilaznom putu stajale su dve visoke magnolije. A na njemu je bila stara mercedes limuzina blagožute boje. U dvorištu je stajao znak trgovca nekretninama. „Ponuđena je na prodaju. Interesantno. Da li time šanse rastu?“, razmišljao je. „Niko sem tebe i moje porodice ne zna da smo ovde, ali je neko znao da sam njuškao po Bostonu.“ „Mmm.“ Lana je odmeravala razne varijante u glavi kada je on parkirao sa strane u senovitoj ulici. „Ako je na bilo koji način povezana sa onim što se sada zbiva, znala bi da povlačimo konce. Preseljenje bi bilo prirodan korak. A to nam nesumnjivo daje logičnu mogućnost da uđemo u kuću.“ „Traženje kuće.“ „Dobrostojeći i srećan mladi par koji traži svoju kuću iz snova.“ Zabacila je kosu, a zatim izvadila ruž za usne. Spuštajući ogledalo na suvozačkom suncobranu, nanela ga je spremim, pedantnim potezima. „Bićemo Beverlijevi - to mi je devojačko prezime - iz Baltimora. Neka sve ostane jednostavno.“ Zatvorila je karmin i vratila ga na mesto. „Selimo se jer si prihvatio posao na univerzitetu. Stavi svoje naočare.“ „Predavači nisu tako dobro plaćeni.“ - 269 -
„To je porodični novac.“ „Kul. Imamo puno love, a?“ „Umereno. A ja sam advokat. Držaćemo se toga jer može zgodno da posluži. Finansijsko pravo. Skupljam lovu ko šašu. Improvizovaćemo. To smo do sada uspešno radili. Ako uđemo u kuću.“ Prišli su kući držeći se za ruke. Pozvonili su. Posle kratkog čekanja, otvorila je žena u urednim crnim pantalonama i beloj košulji. Lanine nade su se srozale. Bila je apsolutno premlada da bi bila Doroti Spenser. „Mogu li da vam pomognem.“ U škripcu, rešila je da ipak odigra predstavu. „Nadam se. Moj muž i ja smo videli da je kuća na prodaju. Tražimo kuću u ovom kraju.“ „Mislim da gđa Spenser nema zakazano razgledanje danas popodne.“ „Nema.“ Nade su malo porasle. „Ne, nismo zakazali. Prolazili smo kolima i divili se kućama. Možda je nezgodno da pogledamo iznutra u ovom času. Jeste li vi vlasnik? Možemo li da zakažemo za kasnije danas ili sutra?“ „Ne, ja sam samo domaćica kuće.“ Pošto je južnjačko gostoprimstvo pobedilo, odmakla se unazad. „Ako biste sačekali ovde, proveriću sa gđom Spenser.“ „Puno vam hvala. Rodžere“, nastavila je Lana kada je domaćica pošla hodnikom, „zar nije divna?“ „Rodžer?“, proverio je Dag. „Prvo sam na njega odlepila. Tako lepo svetlo“, nastavila je. „I pogledaj podove.“ „Ono drugo mesto je bilo bliže univerzitetu.“ Zasjala je, oduševljena njim. „Znam, dušo, ali ova ima izuzetan karakter.“ Okrenula se, i klimnula glavom ženi u tankom bež kostimu koja im je prišla. Mogla bi biti pravih godina, pomislila je Lana. Izgleda mlađe, ali žene često nađu načina da izgledaju mlađe. „Gospođa Spenser?“ Prišla je za korak, pružajući ruku. „Mi smo neverovatno nepristojni Beverlijevi. Izvinite što ovako upadamo, ali sam isuviše oduševljena da makar i ovako malo osmotrim vašu kuću.“ „Agencija za nekretnine nije pominjala da šalje nekoga.“ „Ne, nismo još bili tamo. Vozili smo se po ovom kraju i primetili znak. Kada smo rešili da se preselimo na jug, ovo je tačno tip kuće o kom sam sanjala.“ „Tifani.“ Dag je stegao Laninu ruku. „Tek smo počeli da razgledamo. Neću preći ovamo do početka godine.“ „Upravo se doseljavate u Šarlot?“ „Doselićemo se“, potvrdio je. „Iz Baltimora. Ovo je divna kuća. Velika“, dodao je uz oprezan pogled Lani. „Hoću veliku. I treba nam soba za zabave. Koliko spavaćih soba...“ Odmahnula je glavom kao da se zaustavlja, malo se nasmejala. „Izvinite. Znam da bi trebalo da vas pustimo da idete i da zakažemo razgledanje. Malo sam nametljiva. Rodžer misli da do januara ima puno vremena. Ali kada pomislim šta sve treba spakovati i preseliti, pa upoznavanje novog grada - novih prodavnica, novih doktora, svega novog - a pri tome se treba izboriti sa dva prevoznika, to je obeshrabrujuće. I žuri mi se da počnem.“ „Imam malo vremena ako hoćete da pogledate.“ „Veoma bih volela.“ Lana je pošla ka glavnoj gostinskoj sobi iza nje. „Ako nije netaktično, možete li da mi kažite traženu cenu?“ „Nimalo.“ Rekla je sumu, sačekala trenutak, pa nastavila. „Kuća je napravljena kasnih hiljadu osamstotih, i bila je pažljivo održavana i renovirana. Nudi originalne odlike uz savremenu kuhinju, glavnu spavaću sobu koja sadrži veliki prostor za oblačenje i - 270 -
ogromno kupatilo opremljeno svim i svačim. Četiri spavaće sobe i četiri kupatila, kao i stančić uz kuhinju. Idealno mesto za poslugu ili za vašu taštu.“ Dag se nasmejao. „Ne znate vi moju taštu. Ne zvuči kao da ste odavde.“ „Nisam. U Šarlotu živim četiri godine, ali sam rodom iz Klivlenda. Živela sam u raznim krajevima.“ „Kakvi fantastični prozori. I kamin! Da li radi?“ „Da, potpuno je funkcionalan.“ „Divna izrada“, dodala je Lana dok je prstom prelazila po ploči iznad kamina i bolje osmatrala fotografije razbacane po njoj. „Da li odlazite zbog svog posla ili zbog muževljevog.“ „Zbog svog. Udovica sam.“ „Oh. Ovo je meni prvi put da se selim. Iz jedne države u drugu, hoću da kažem. Uzbuđena sam i nervozna. Obožavam ovu sobu. Oh, je li ovo vaša ćerka?“ „Jeste.“ „Divna je. Jesu li ovi podovi originalni?“ „Jesu.“ Dok je gđa Spenser gledala nadole, Lana je signalizirala Dagu da joj se pridruži kod kamina. „Žuti bor.“ „Pretpostavljam da tepisi ne idu sa kućom. Izuzetni su.“ „Ne. Ne idu. Ako biste hteli da pođete ovamo.“ Prošla je kroz niz malih vrata u udobnu žensku sobu za sedenje. „Ovo koristim kao malu sobu za čitanje.“ „Ne znam kako možete da podnesete da ovo prodate. Mada pretpostavljam da vam je ćerka porasla i odselila se, pa biste bili srećniji sa nečim manjim.“ „Drugačijim, u svakom slučaju.“ „Jeste li u penziji, Doroti?“ Usledila je trenutna neodlučnost, sumnjičavost kada se okrenula nazad Lani. „Da, već neko vreme.“ „I, da li ste svoja poslovna interesovanja preneli svojoj ćerci? Način kako ste provodili vreme. Da li je i vi zovete Dori?“ Ona se ukočila i videla krajičkom oka da je Dag blokirao vrata hodnika dok je Lana stajala kraj malih vrata kroz koja su došli. „Dot“, rekla je posle jednog momenta. „Ko ste vi?“ „Ja sam Lana Kembel, advokat Kali Danbruk. Ovo je Daglas Kalen, njen brat. Brat Džesike Kalen.“ „Za koliko ste beba pomogli u prodaji?“, insistirao je da sazna Dag. „Koliko ste porodica uništili?“ „Ne znam ko ste ni o čemu pričate. Hoću da odete iz moje kuće. Ako ne odete istog trena, pozvaću policiju.“ Dag je stao u stranu i dohvatio telefon. „Učinite mi uslugu. Svi ćemo lepo, dugo popričati.“ Otela je telefon i otišla na suprotan kraj sobe. „Zovi mi policiju. Da, hitno je. Baš imate petlju, da dođete u moju kuću ovako“, prasnula je. Zatim je trgla gore bradu. „Da, hoću da prijavim provalu. Ovde su u mojoj kući neki muškarac i žena, odbijaju da odu. Da, prete mi, i izneli su uznemiravajuće tvrdnje o mojoj ćerki. Tako je. Molim vas, požurite.“ Prekinula je vezu. „Niste im dali ime i adresu.“ Lana je pošla napred i podigla ruke kada je Doroti zamahnula telefonom ka njoj.
- 271 -
„Dobro hvataš“, prokomentarisao je Dag kada je u letu uhvatila telefon nekoliko centimetara ispred svog lica. Uhvatio je Doroti za obe ruke i gurnuo je u stolicu. „Pritisni ponavljanje broja.“ „Već jesam.“ Zazvonilo je dvaput pre nego što je čula kako glas bez daha kaže: „Mama?“ Prekinula je, opsovala, a onda izvukla svoj adresar iz tašne. „Zvala je ćerku. Prokletstvo, trebalo je da upišem u memoriju Kalin broj mobilnog. Evo ga.“ Brzo je ispritiskala broj. „Danbruk.“ „Kali, ovo je...“ „Isuse, Lana, hoćeš li da olabaviš?“ „Samo slušaj. To je Dori. Našli smo Doroti Spenser. Našli smo Karlajlovu sekretaricu. Dori je njena ćerka.“ „Nema greške?“ „Nikakve. Dot Spenser je upravo zvala. Ona zna.“ „U redu. Javiću ti se.“ „Ona će biti okej“, rekla je Lana Dagu kada je završila. „Sada zna ko je i šta da traži. Neće joj pobeći“, dodala je prilazeći Doroti. „Naći ćemo je, baš kao što smo i vas našli.“ „Ne znate vi moju ćerku.“ „Na nesreću znamo. Ona je ubica.“ „To je laž.“ Doroti se iskezila. „Vi znate bolje. Šta god da ste Karlajl i vi učinili - vi, on, Barbara Halovej, Henri Simpson - šta god da ste učinili, niste pribegli ubistvu. A ona jeste.“ „Šta god da je Dori učinila, bilo je da zaštiti sebe i mene. Svog oca.“ „Karlajl je njen otac?“, upitao je Dag. Doroti se zavalila kao da je savršeno opuštena, ali je desna šaka nastavila da joj se grči i opušta. „Ne znate baš sve, zar ne?“ „Znamo dovoljno da vas predamo FBI-ju.“ „Molim vas.“ Uz nehajno sleganje ramenima, Doroti je prekrstila noge. „Ja sam bila samo skromna sekretarica i slepo zaljubljena u moćnog čoveka. Mnogo starijeg muškarca. Otkud sam ja mogla da znam šta on radi? I ako ikada dokažete da to jeste radio, još teže ćete se provesti dokazujući da sam ja bila umešana.“ „Barbara i Henri Simpson mogu svedočiti da ste bili. I to će rado učiniti.“ Dag se nasmešio da laž učini uverljivijom. „Kada im bude obećano izuzeće, neće im biti nikakav problem da vas uvale u to.“ „To je nemoguće. Oni su u Meks...“ Prekinula je, stisnuvši usne. „Razgovarali ste sa njima nedavno?“ Lana se udobno smestila u stolicu nasuprot. „Pokupljeni su juče i već su počeli lepo da sarađuju. Već se uveliko sprema slučaj protiv vas. Ovde smo samo zbog Dagovog ličnog interesa. Hteli smo da razgovaramo sa vama pre nego što vas privedu na ispitivanje. Niste otišli na vreme, Dot. Trebalo je da pobegnete.“ „Nikada nisam bežala. Taj idiot Simpson i njegova trofejna supruga mogu da kažu šta hoće. Nikada neće imati dovoljno da budem optužena.“ „Možda i neće. Samo mi recite zašto“, zahtevao je Dag. „Zašto ste je uzeli?“ „Ja nisam uzela nikoga. To je sigurno bila Barbara. Bilo je i drugih, naravno.“ Uvukla je dah. „I, ako i kada to bude nužno, mogu i hoću da kažem imena. Za svoju nagodbu.“ „Zašto ste uzeli bilo koju?“ „Hoću da opet pozovem ćerku.“ - 272 -
„Odgovorite na pitanje i daćemo vam telefon.“ Lana ga je spustila u krilo, položila šake preko njega. „Mi nismo policija. Znate dovoljno o zakonu da biste razumeli da se ništa od onoga što kažete nama ne priznaje na sudu. To bi bilo samo rekla-kazala.“ Zurila je u telefon. Lana je videla iskrenu zabrinutost. Uplašena je za ćerku, pomislila je. Šta god da je, i dalje je majka. „Zašto je on to radio?“, navaljivao je Dag. „Sve što pitam jeste zašto je to radio.“ „To je bio Markusov lični krstaški rat - i vrlo unosan hobi.“ „Hobi“, prošaputala je Lana. „On je tako mislio o tome. Toliko je parova sa zdravim računima u banci koji ne mogu da začnu bebu. I toliko drugih koji se muče finansijski i dobijaju dete za detetom. Jedno po paru, to je bilo njegovo viđenje. Izveo je puno usvajanja, legalnih. Bila su tako komplikovana, rastegnuta. Ovo je video kao način da stvari ubrza.“ „A stotine hiljada dolara koje je zaradio od prodaje dece nisu uticale na to.“ Umorno je pogledala Lanu. „Naravno da jesu. Bio je vrlo spretan biznismen. Markus je bio moćan u svakom pogledu. Zašto vi niste bili dovoljni svojim roditeljima?“, upitala je Daga. „Zašto jedno dete nije bilo dovoljno? Na neki način, ona su bila surogati drugim parovima. Onima koji su očajnički želeli dete i imali sredstava da vrlo dobro odgoje takvo dete. Koji su bili dragi ljudi u stabilnoj vezi. To je bilo od suštinskog značaja.“ „Niste im davali izbora.“ „Upitajte se ovo: da se vašoj sestri da mogućnost izbora danas, koga bi izabrala? Ljude koji su je začeli ili roditelje koji su je odgajili?“ Sada je u njenom glasu bilo uverljivosti. „Postavite sebi to pitanje, i dobro razmislite pre nego što nastavite sa ovim. Ako prosto odete, niko drugi ne mora da sazna. Niko više ne mora da prolazi emotivne bure. Ako ne odete, nećete biti u stanju da to sprečite. Sve te rasturene porodice. Samo radi vaše satisfakcije.“ „Sve te porodice su rasturene“, rekla je Lana ustajući, „da bi Markus Karlajl mogao da profitira igrajući se boga.“ Pružila je Dagu telefon. „Pozovi policiju.“ „Moja ćerka“, Doroti je skočila na noge. „Rekli ste da ću moći da pozovem svoju ćerku.“ „Slagala sam“, rekla je Lana i pružilo joj je veliko lično zadovoljstvo da ženu gurne nazad u stolicu.
- 273 -
Dvadeset osam
Nekoliko stotina kilometara dalje, Kali se nekako izvukla iz dva metra duboke rupe još dok je isključivala svoj mobilni. Njen temperament je bio ono što ju je isteralo kao raketu, od čega su joj se usne povukle sa zuba kada je ugledala Dori kako brzim hodom prelazi polje, idući ka kolima i kamionetima parkiranim ukraj puta. Prešla je u sprint, presecajući između gomilica materijala, preskačući zabezeknutog Kopača kraj otpada s ognjišta. Njegov instinktivni krik naterao je Dori da okrene glavu. Pogledi su im se sreli, na jedan otkucaj srca. Kali je tada to ugledala - bes, priznanje, strah - a onda je Dori potrčala. Kroz zujanje u ušima, Kali je čula druge povike, brz, prigušeni smeh, oštar gitarski rif sa nečijeg radija. Ali je sve to bilo udaljeno, na kraju nekog dugog, paralelnog tunela. Njen fokus je bio sužen na samo jednu metu. Nije videla ništa sem Dori. I primicala joj se. Kada je Bob presekao Dori put našao se u Kalinom vidnom polju, sa tablom za beleške u rukama, sa ustima koja su se pomerala u ritmu bilo čega što je slušao kroz slušalice. Odleteo je kao kegla, papiri su se razleteli na sve strane kada je Dori naletela na njega. Nijedna žena nije usporila. On je još uvek ležao na leđima kada je Kali napregla noge, preletela preko njega i, koristeći zalet, zabila se telom u Dori. Od siline su obe odletele preko kofa i alata, ostale u vazduhu na tren pre nego što su popadale uz sudar kostiju i prepletene ruke i noge. Pred očima joj je bila crvena izmaglica, divlje, neobuzdano pulsiranje u njenoj krvi. Čula je nečiji krik, ali se njen dah pretvorio u stenjanje dok se služila pesnicama, nogama, laktovima, kolenima. Valjale su se po zemlji, gušajući se, grebući. Nešto oštro se žestoko zabilo u Kalina leđa, a oči su joj zasuzile od naglog bola kada je bila opako cimnuta za kosu. Namirisala je krv, osetila je, a onda ritnula u šlepom besu kada je podignuta pravo uvis. Nije mogla da razluči zvuke koji su se razlegali oko nje. Nije mogla da vidi ništa sem žene na zemlji, ljudi koji su se okupljali oko nje. Opet je ritnula, žestoko, i ponovo pala uz tresak. Iako su joj ruke bile pribijene uz tlo, borila se da se oslobodi da bi se opet mogla baciti na Dori. „Prekini! Do đavola, Kali, prekidaj ili ću morati da te povredim.“ „Pusti me. Puštaj! Nisam gotova.“ „Ona jeste.“ Džejk ju je stegao jače, pokušavajući da i sam povrati dah. „Kako izgleda, rekao bih da si joj polomila nos.“ „Šta?“ Magla se razilazila. Dah joj je bio ispresecan, šake još uvek stegnute u pesnice. Ali je neobuzdani bes počeo da se primiruje. Krv je curila iz Dorinog nosa, a desno oko već oticalo. Dok je Leo pokušavao da pokupi krv, Dori je jaukala i plakala. „Ona je ta“, dahtala je Kali. „Ona je ta.“ „To sam ukapirao. Ako te pustim, hoćeš li se opet baciti na nju?“ „Ne.“ Kali je šištavo udahnula. „Neću.“ - 274 -
„Žestoko obaranje protivničkog igrača, Danbrukova.“ Popustio je stisak, ali je nije pustio. Morao je malo da manevriše, tako da se postavi između nje i Dori. Posle kratkog proučavanja njenog lica, štrecnuo se. „Bogca mu, pogledaj se. I ona je plasirala nekoliko udaraca.“ „Ne osećam ništa još.“ „Osećaćeš.“ „Skloni se, Džejk. Neću da je ponovo zviznem, ali imam nešto da joj kažem.“ Oprezno je zadržao ruku na njenom ramenu i pomerio se dovoljno da se ona nagne pored njega. „Umukni.“ Mada je gledala direktno u Dori dok je govorila, svi ostali su zaćutali. „Obaranje je bilo za Rozi.“ „Ti si luda.“ I dalje plačući, Dori je obe ruke podigla ka svom izubijanom licu i zaljuljala se. „Nos, to ti je za Bila. Masnica na oku, to ćemo dati Dolanu.“ „Ti si luda, mora da si luda.“ Uz patetični jecaj, Dori je podigla svoje krvlju umazane šake kao da preklinje ostatak ekipe. „Ne znam o čemu priča.“ „Svaka druga šteta“, nastavljala je Kali, „to ćemo prosto pripisati tome što si bila lažljiva, ubilačka kučka. A ono što te tek čeka je za tvoju pomoć u onome što se desilo mojoj porodici.“ „Ne znam o čemu ona to priča. Napala me je. Svi ste to videli. Treba mi doktor.“ „Pobogu, Kali.“ Frani se ugrizla za usnu i skupila se iza Dori. „Hoću da kažem, pobogu. Samo si skočila na nju i počela da udaraš. Ozbiljno je povređena.“ „Ona je ubila Bila. I ona je smestila Rozi u bolnicu.“ Izmigoljila je ruku i dograbila Dori za iscepanu košulju pre nego što je iko stigao da je zaustavi. „Imaš sreće što me je Džejk otrgao.“ „Držite je podalje od mene“, preklinjala je Dori uzmi-čući. „Poludela je. Srediću da te uhapse.“ „Videćemo ko će da prenoći u zatvoru.“ „Mislim da svi treba da se smire. Mislim da svi treba samo da se smire.“ Bob je prstima prošao kroz raščupanu kosu. „Eto šta mislim.“ „Jesi li sigurna oko ovoga, Kali?“, insistirao je Leo. „Da, sigurna sam. Oni drže tvoju majku, Dori. A zapravo to već znaš. Sve ti se raspada. Počelo je da se raspada onog časa kada me je Suzan prepoznala. Svojski si se trudila da to održiš. Ubijala si da bi to održala. Ali si sad gotova.“ „Pojma nemaš šta pričaš.“ „Pa“, uzdahnuo je Leo ustajući. „Hajde da pozovemo policiju i ovo raspetljamo.“ Džejk je tapkao antiseptik na posekotine od noktiju duž Kaline ključnjače. Sklonio se u stranu od ostatka tima, i njima prepustio da se pobrinu za Dori. Bacio je pogled preko ramena, zapazio da Bob tapše Dori po ramenu i da joj Frani nudi čašu vode. „Pametna je, i dobro igra ovu igru. Radi na tome da sve ubedi da si navalila na nju iznebuha.“ „Neće joj proći. Dag i Lana imaju Doroti Spenser u Šarlotu. To je dovoljna veza da ubedimo Hjuita da je privede na ispitivanje.“ „Ona nije ovde sama.“ Kali je išištala dah. Lanin poziv je obrisao sve sam Dori iz njenih misli. „Nisam razmišljala. Odmah sam reagovala. Ali, prokletstvo, Džejk, ona bi pobegla. Krenula je ka kolima. Pobegla bi da nisam pošla za njom.“ - 275 -
„Ne osporavam to. Zaustavila si je, i trebalo ju je zaustaviti. Možemo da se pouzdamo u Daga i Lanu da policiju u Šarlotu upoznaju sa situacijom. Imamo više delova, i slagaćemo ih dok ne dobijemo celu sliku.“ „Ona je obedovala sa nama. Plakala je za Bilom, i nakon što se prikolica razletela, trudila se više od svih pri raščišćavanju terena.“ „I ubila bi te da je bila u prilici.“ Pritisnuo je usne na njeno čelo. „Sada će pokušati sve moguće. Zato moramo da budemo...“ „Smireni i koncentrisani“, završila je. „Treba da ustanem, da se krećem, pre nego što se ukočim ko daska. Hoćeš li da mi pomogneš?“ Pomogao joj je da ustane, gledao je kako ćopa nekoliko koraka. „Malena, treba ti kiseljenje u toploj vodi, trljanje i neki dobar lek.“ „Oh, stvarno, majke ti? Ali to može da sačeka. Možda bi mogao da pozoveš trupe u Šarlotu, i daš im do znanja da smo smotali Dori.“ „Aha, pobrinuću se za to. Drži se dalje od nje, Kali.“ Zapazio je pravac njenog ledenog pogleda. „Mislim to ozbiljno. Što joj manje govoriš, manje će znati. A ti ćeš imati više da ponudiš pandurima.“ „Mrzim te kada si logičan, racionalan i u pravu.“ „Opa, mogao bih da se kladim da te to vređa, zar ne?“ Na to se nasmešila, a odmah zatim opsovala zbog bola u usni. Zatim je isturila ramena kada je videla da se šerifov auto zaustavlja. „Pa, nastupamo.“ Šerif Hjuit je savio žvakaću gumu u usta. Pažnju je zadržao na pomoćniku koji je pomagao Dori da uđe u drugi policijski auto da je preveze na urgentno. „To je interesantna priča, dr Danbruk, ali ne mogu da uhapsim ženu za ubistvo na osnovu vaše priče.“ „To je više od moje priče. Sve tačkice su ovde. Treba samo da ih povezete. Ona je ćerka Markusa Karlajla, i Doroti Mejlejn Spenser, koja mu je bila sekretarica. Lagala je o tome ko je.“ „Pa sad, ona kaže da nije. Ona ne poriče krvno srodstvo, samo kaže da je ona ta za koju se predstavljala.“ „I nije se potrudila da pomene to kada je Lanina kancelarija izgorela, Bil bio ubijen, kada je znala da tražim Karlajla i svakog povezanog sa njim.“ On je ispustio vazduh. „Kaže da nije znala za to.“ „To je čisto lupetanje. Hoćete li da poverujete da se slučajno zatekla na ovom projektu? Ćerka čoveka koji je odgovoran za moje kidnapovanje se prosto zadesila u mom timu?“ „Činjenica je da je ispalo da se vi pojavite na ovom projektu. Što ne znači da njoj verujem.“ Podigao je ruku pre nego što je Kali mogla da eksplodira. „Ima isuviše koincidencija za moj ukus, a ona je jedna od tih. To je daleko od optužbe da je ubila tog mladića ili Rona Dolana. Ne mogu da dokažem ni da je bila ovde kada je Dolan ubijen. Razgovaraću dalje sa njom. Razgovaraću sa šarlotskom policijom i FBI-jem. Obaviću svoj posao.“ Skrenuo je pažnju i zagledao njeno izgrebano lice. „Mogla bi biti dobra ideja da me pustite da ga obavljam, a ne da ga obavljate umesto mene.“ „Bežala je.“ „Ne kažem da nije. Ona tvrdi da je samo protezala noge kada ste skočili na nju. A vaši svedoci su konfuzni u svojim opažanjima. Treba da razmotrite činjenicu da ne dižem optužbu protiv vas zbog napada.“
- 276 -
„Treba da razmotrite činjenicu da je odlučila da protegne noge baš kada je njena majka pozvala iz Šarlota da je upozori da je otkrivena.“ „Proveriću to. Dr Danbruk, ne govorim vam kako da kopate po ovom polju. Nemojte mi govoriti kako da istražujem slučaj. Najbolje za vas je da se vratite kući i stavite leda na tu jagodicu tamo. Izgleda kao da boli. Hoću da svi ostanu ovde gde mogu da ih nađem dok ovo raspetljavam.“ „Možda bi trebalo da proverite da li je Doroti Spenser skorije putovala za Vudsboro, pošto Dori ovo nije izvela sama.“ Upravio je prst u nju. „Idite kući, dr Danbruk. Javiću se kada bude nečega što treba da znate.“ Šutnula je kamen dok je odlazio. „Mirna i koncentrisana, malo sutra.“ Natopila je simfoniju svojih ogrebotina u kadi, uzela perkocet i kiselila se. Mora da postoji još nešto što treba učiniti, i ona je nameravala da to učini. Navukla je najvrećastije pantalone i košulju, i mada je bacila žudan pogled prema krevetu, otćopala je niz stepenice. Konverzacija je zamukla kao da se slavina zatvorila kada je ušla u kuhinju i otvorila frižider u potrazi za pićem. „Možda bi trebalo da popiješ čaj. Ah, neki biljni.“ Frani je skočila na noge, a onda samo stajala uvrćući prste. „Imamo li ga?“ „Da, mogu da ti ga skuvam. Ona je bežala“, istrtljala je Frani, a onda prkosno pogledala ostale za stolom. „Jeste. I ako je ona povredila Bila i Rozi, onda mi je drago što si joj isprašila tur.“ Otišla je do šporeta i dohvatila lonac. Omirisala je vodu dok ga je punila. „Hvala, Frani.“ Kali se okrenula kada je Džejk ušao. „Znam da su svi uznemireni i zbunjeni. Znam da se svima Dori dopadala. I meni je. Ali, izuzev ako neko hoće da ustane i kaže da je stavio sekonal u moj termos, onaj sekonal koji je Rozi spakovao u bolnicu, onda ostaje samo Dori.“ „Ako Kal kaže da je Dori to uradila“, Kopač je trgnuo glavu da klimne. „Onda je Dori to uradila.“ „Da, ali...“ Bob se pomerio na svojoj stolici. „Nije u redu onako se okomiti na nju. Nije u redu okomiti se na nekog od nas.“ „Tebe je tresnula da si pao pravo na guzicu“, podsetio ga je Kopač. „Pa, jeste, ali ipak.“ „Da li je bežala?“, zahtevala je Kali. „Valjda. Ne znam. Nisam obraćao pažnju. Pobogu, Kali, ona je bila ta koja je pozvala hitnu pomoć za Rozi. A kada je Bil... kada se to desilo, ona se raspala na deliće.“ „Rekla je Sonji da Kali želi da ona ode sa projekta.“ Frani je treptala u suzama dok je stavljala lonac na šporet. „Možeš da je pitaš, pitaj Sonju. Ona je rekla da Kali hoće da ona ode jer misli da petljari sa Džejkom, i kako je Kali ljubomorna na svako drugo žensko na projektu, i da samo čeka priliku da je otera.“ „Hriste.“ Mat je protrljao lice. „To ne znači ništa. To je samo žensko sranje. Pazi, ne znam šta se zbiva. Mislim i da ne želim da znam. Samo ne vidim kako Dori može da ima ikakve veze sa Bilom. Prosto ne vidim.“ „Nema potrebe.“ Džejk je otvorio flašu vode. „Upravo sam završio telefonski razgovor sa Lanom. Ona i Dag su upravo sleteli na Dals. FBI ispituje Doroti Spenser. I šalje agenta ovamo da razgovara s njenom ćerkom. Možda oni to mogu da vide.“ - 277 -
Kali je ponela svoj čaj u Džejkovu kancelariju, sela i gledala hronološki niz svog života. „Ako se jedan od ovih događaja promeni, sve iza toga se remeti.“ Znajući da Džejk stoji u dovratku, pijuckala je čaj i nastavila da proučava spisak. „Još nisam shvatila da li bih promenila ma koji od tih događaja da sam bila u prilici. Da nisam slomila ruku možda ne bih provela toliko vremena čitajući sve one knjige o arheologiji. Da te nisam išutirala kroz vrata, možda ne bismo sada radili na krpljenju stvari. Da nisam odbila iskopavanje u Kornvolu da uzmem produženi odmor, ne bih bila na raspolaganju za ovo. Suzan Kalen me možda nikada ne bi videla, prepoznala. Bil bi bio živ, ali bi sve što je Karlajl učinio još uvek bilo zakopano.“ Seo je na radni sto pored nje. „Filozofija je bezveze.“ „Gotovo sam završila sa tugovanjem. Znaš da je ono sranje o tome da sam ljubomorna na Dori laž, je l' da? Da sam mislila kako treba, mogla sam je zaustaviti na drugi način. Samo je pozvati, zatražiti da sačeka minut. Bilo šta. Da je tada pobegla, svi bi videli. Ali nisam razmišljala. Samo sam htela da je zaustavim.“ Odmahnula je glavom. „Zapravo ne to. Htela sam samo da je povredim.“ „Prokleto tačno“, složio se. „Trebalo je da znam da ćeš razumeti takvu sklonost.“ Otpila je čaj koji joj je prijao. „Sada se osećam nekako iznevereno. Uzdam se u policiju i FBI da to srede, ali je to kao da sam kopala naniže, sloj po sloj, i vidim delove onoga što je ispod, ali ne mogu da razaznam celu stvar. A nešto mi kaže da cela stvar neće biti ono što sam htela da nađem na početku.“ „Dobar kopač zna da ne može da bira šta će naći.“ „Opet ti, opet si racionalan.“ „Vežbao sam.“ Uhvatio je njenu ruku, ispitivao izgrebane prste, promrdao ih. „Kakav je osećaj?“ „Kao da sam ih zabila u kost sa malog rastojanja nekoliko puta.“ I pored toga se poslužila tom šakom da podigne telefon kada je zazvonio. „Danbrukova. Šerife Hjuit.“ Posprdno je zakolutala očima prema Džejku, a potom se smrzla. Ne govoreći ništa, odgurnula se od stola, stajala sa telefonom kraj uva još jedan trenutak, a onda ga spustila. Prekinula vezu. „Izgubili su je.“ Pažljivo je spustila telefon da ne popusti besu i baci ga kroz prozor. „Otišla je. Samo je jebeno otišla iz bolnice kada je pomoćnik bio zabavljen nečim. Niko se ne seća da ju je video kako izlazi, niko ne zna kuda je otišla ili kako je to uspela. Prosto je nestala.“ Dag je svratio do svoje majke. Telefon, zaključio je, nije način da joj saopšti šta su saznali. Nije bio siguran kako će ona reagovati, a znao je da će, u ovo doba dana pre nego što njegov deda zatvori knjižaru i pre nego što se otac vrati sa poslednjeg časa u drugoj državi, ona najverovatnije biti sama. Kada se uveri da joj je dobro, odvešće se do Lane. Zajedno će otići da se nađu sa Kali i Džejkom. Zaustavio se iza njenih kola. Hteo je da sve ovo zatvori, spusti poklopac na kutiju i odloži je da bi svi mogli da produže sa svojim životima. Hteo je šansu za taj život. Prostu normalnost tog života. Hteo je da bude u mogućnosti da svojoj majci kaže da je zaljubljen, da planira da joj pruži jednog već gotovog unuka, i nada se većem broju sa protokom vremena. Ušao je na glavni ulaz. Nije obraćao dovoljno pažnje na život koji je njegova majka sebi stvorila, priznao je. Kako je izgradila biznis, stvorila dom. Kako se okružila lepim stvarima, mozgao je dok je podizao zelenu činiju čija se boja prelivala na stolu. Na snagu i - 278 -
volju koju je zahtevalo da se stvore makar i ovi fragmenti normalnosti kada joj je duša bila razmrskana. Zažalio je, veoma, što je ne samo ignorisao šta je ona sve uspela, već je to i prezirao. „Mama?“ „Dag?“ Glas joj se pronosio niz stepenice. „Vratio si se! Odmah silazim.“ Otumarao je u kuhinju, zahvalno omirisao vazduh kada je osetio sveže skuvanu kafu. Napunio je šolju, a onda odlučio da napuni još jednu. Njih dvoje će sesti za sto i popiti kafu dok joj priča šta je saznao. I reći će joj nešto što je prestao da joj priča suviše davno da bi zapamtio. Reći će svojoj majci da je voli. Čuo je kuckanje štikli o drvo - brzo, odsečno, žensko. A kada se okrenuo, zamalo da mu ispadne druga šolja kafe. „Opa“, uspeo je da kaže. „Šta se zbiva s tobom?“ „Oh. Pa. Samo... ništa zapravo.“ Pocrvenela je. Nije znao da majke mogu da pocrvene. A očigledno je zaboravio kako je divna njegova majka. Kosa joj je bila sklonjena s lica, a usne i obrazi bili su atraktivno ružičasti. Ali je haljina obarala s nogu. Ponoćno plava i sjajna, bila je dovoljno kratka da pokaže strašne noge, dovoljno zasečena u gornjem delu da pokaže više od nagoveštaja njenih nedara, i dovoljno pripijena između da pokaže krivine za koje mu nije bilo sasvim prijatno da pomisli da ih ima njegova majka. „Da li se često vučeš tako po kući?“ I dalje sa dosta boje, samosvesno je zategla suknju. „Izlazim nakratko. Da li je ta kafa za mene? Čekaj da ti donesem kolače.“ Požurila je do šanka da dohvati čistu staklenu šolju. „Kuda ideš?“ „Imam neki dogovor.“ „Šta imaš?“ „Dogovor.“ Usplahirena, redala je ukrug kolače na tanjir, baš kao što je radila kada se vraćao kući iz škole. „Izlazim na večeru.“ „Oh.“ Izlazak? Izlazi sa nekim tipom? Obučena kao da je jedva obučena. Spustila je tanjir i podigla bradu. „Sa tvojim ocem.“ „Molim?“ „Rekla sam da idem na večeru s tvojim ocem.“ On je seo. „Ti i tata... izlazite?“ „Nisam rekla da izlazimo. Rekla sam da idemo na večeru. Samo večeru. Običnu večeru.“ „Ništa nije obično u vezi sa tom haljinom.“ Šok je polako pravio mesta zabavljenosti ovom situacijom, a ostajalo je samo lepo, toplo zadovoljstvo. „Oči će mu iskočiti iz glave kada ugleda svašta od tebe.“ „Da li je u redu kako izgleda? Obukla sam je za svega nekoliko koktela. Poslovne prilike.“ „Izgleda zapanjujuće. Ti izgledaš zapanjujuće. Predivna si, mama.“ Iznenađenje, a onda su joj suze ispunile oči. „Pa, za ime boga.“ „Trebalo je da ti to govorim svakog dana. Trebalo je da ti govorim da te volim, svakog dana. Da sam ponosan na tebe, svakog dana.“ „Oh, Daglase.“ Podigla je ruku do srca kada je poletelo. „Propade trideset minuta koje sam utrošila na lice.“ - 279 -
„Žao mi je što nisam. Žao mi je što nisam mogao. Žao mi je što nisam govorio sa tobom jer sam se plašio da ćeš mene kriviti.“ „Kriviti te za...“ Suze su tek počele da teku kada je spustila obraz na njegovo teme. „Oh, Daglase. Ne. Moja jadna bebo“, mrmljala je, i njemu se grlo steglo. „Moj slatki mali dečače. Izneverila sam te u toliko toga.“ „Nisi, mama.“ „Jesam. Znam da jesam. Izgledalo mi je kao da ne mogu to da izbegnem. Ali ti da tako misliš. Oh, bebo.“ Odmakla se da ga poljubi u obraz, a onda ga je poklopila šakama. „Ni na tren. Nikada. Kunem ti se, nijednom - ni u najgorem periodu - nisam krivila tebe. Bio si samo mali dečak.“ Pritisnula je usne na njegovo čelo. „Moj mali dečak. Volim te, Dag, i žao mi je što to nisam govorila tebi, svakog dana. Žao mi je što ti nisam govorila. Isključila sam te. Isključila sam tvog oca. Sve. A kada sam pokušala da se ponovo otvorim, bilo je prekasno.“ „Nije prekasno. Sedi, mama. Sedi.“ Držao ju je za ruke dok se spuštala u stolicu do njega. „Oženiću se Lanom Kembel.“ „Ti... O, moj bože.“ Njeni prsti su stegli njegove i još suza je poteklo dok je počinjala da se smeje. „O, moj bože! Ženiš se. Ti se ženiš. Zašto pijemo kafu? Imam šampanjac.“ „Kasnije. Kasnije, kada svi budemo na okupu.“ „Tako mi je drago zbog tebe. Ali tvoj deda, on će da se prevrne. Načisto da otkači. Oh, ne mogu da sačekam da kažem Džeju. Ne mogu da sačekam da ispričam svima. Napravićemo zabavu. Mi ćemo...“ „Uspori. Doći ćemo i do toga. Volim je, mama. Zaljubio sam se u nju i sve u meni se promenilo.“ „Baš tako i treba da bude. Bože, treba mi maramica.“ Ustala je, izvukla tri iz kutije na šanku. „Ona mi se veoma dopada. Oduvek je. A njen mali dečak...“ Presekla je. „O, pobogu, ja sam baka.“ „Kako se osećaš zbog toga?“ „Daj mi minut.“ Pritisla je ruku na stomak, duboko dišući. „Dobro se osećam oko toga“, uvidela je. „Da, osećam se baš fino u vezi sa tim.“ „Ja sam lud za njim. Mama, treba opet da sedneš. Ima i drugih stvari koje treba da ti ispričam. O Džesiki.“ „Kali.“ Suzan se vratila za sto i sela. „Treba da je zovemo Kali.“
- 280 -
Dvadeset devet
„Kuda je mogla da ode?“ Kali je koračala po Džejkovoj kancelariji, zastajući svakih nekoliko koraka da prouči hronološki niz. „Nema svrhe da se vraća u Šarlot kada je njena majka u zatvoru. Otac joj je mrtav. Ali, da li bi se usudila da rizikuje pokušaj da izađe iz zemlje, zaputi se na Kajmane?“ „Možda tamo ima novca“, nadovezala se Lana. „Novac zgodno dođe kada bežiš.“ „Utvrdili smo da je Karlajl bio bolestan, praktično fizički nesposoban“, produžila je Kali. „Ako se trgovina bebama i dalje odvija, ne deluje verovatno da je on bio u glavnoj ulozi. Bio je star, bolestan, van zemlje. Umirao je. Ako više nisu bili u tom poslu, zašto da se onoliko trude da me zaustave u pokušaju da pratim njegov trag? Da ga nađem? A ako i kada ga nađem, ako i kada skupim dovoljno informacija da zainteresujem vlasti, njega ne bi bilo. Ili blizu toga.“ „Logično, njegove veze su se plašile otkrivanja.“ Džejk je nastavio da piskara po notesu. „Gubitak reputacije, moguće sudsko gonjenje i zatvor. Ili je poslovanje još bilo u toku, što opet vodi ka strahu od otkrivanja, sudskog gonjenja i zatvora, uz dodatnu inicijativu zbog gubitka prihoda.“ „Ne znam kako to možeš da zoveš poslovanje.“ Dag je zabio šake u džepove. „Gubitak prokletog prihoda.“ „Moraš da razmišljaš kao oni“, odgovorila je Kali. „Da posmatraš kao oni. Tako oni razumeju svoju...“ Pokazala je na Džejka. „Kulturu, društvenu strukturu svoje zajednice.“ „Tvoja sopstvena zajednica i dalje može biti kompromitovana.“ Lana je pokazala na vrata koja vode ka dnevnoj sobi. „Ona to nije obavila sama.“ „Nije to niko od njih.“ Džejk se bacio na papire koje je raširio po radnoj površini, proverio podatke i vratio se svom notesu. „Ona se uvukla jer je imala korisne sposobnosti, kao i falsifikovane preporuke. Nije tako teško doći do lične karte - a potrebno je samo nešto spretnosti da se povežeš sa univerzitetom. Iskopavanje poput ovog privlači studente, privlači diplomce i putujuće kopače. Ali je ona imala specifičnu sposobnost.“ „Fotografija“, potvrdila je Kali. „Prokleto je dobar fotograf.“ „Možda od toga živi.“ Dag je podigao ramena. „Zvanično živi.“ „Nije znala toliko o kopanju, ali je naučila brzo. Puno se trudila“, dodala je Kali. „Bob i Sonja su stigli ovde pre nego što je ovo počelo. Oni su čisti. Frani i Čak su došli u kompletu. Ona nije znala bogzna šta, ali on jeste. Nema teorije da mu je ovo prvo iskopavanje. Isto bih rekla i za Mata. Isuviše zna o proceduri.“ „Imali smo i druge koji su dolazili i odlazili od jula, i ne možemo biti sigurni za njih.“ Džejk je spustio penkalo. „Ali je ovo jezgro grupe verovatno solidno.“ „Verovatno“, ponovio je Dag. „Radimo uz nagađanje, zasnovano na podacima i instinktu“, naglasio je Džejk. „Ubacujemo ono što znamo, ostvarujemo najbolju moguću sliku, a onda skačemo dalje.“ Izvadio je marker i, uzimajući svoj notes, prešao na hronološki niz. „Verujem da će je policija naći, baš kao što će ući u trag Simpsonovima.“ Lana je podigla ruke. „Kada se to desi, pokupiće i ostale. Već ste slomili kičmu organizaciji. Dobili ste svoje odgovore.“ - 281 -
„Postoji još. Ima još ispod. Nisam dobila sve.“ Kali je prestala da korača i stala iza Džejka. „Šta to radiš?“ „Stapam vremenske linije. Tvoju, Karlajlovu, Dorinu.“ „Koja je svrha?“, upitao je Dag. „Što je više podataka, logičnija je i verovatnija spekulacija.“ Kali je preletela nove reference koje je Džejk povezivao. Datum Karlajlovog prvog venčanja, rođenje njegovog sina, njegovo preseljenje za Boston. „Veliki je razmak između venčanja i dolaska skakutave muške bebe“, prokomentarisala je. „Ljudi često čekaju nekoliko godina pre nego što započnu porodicu. Stiv i ja smo čekali bezmalo četiri.“ „Nije to bilo tako uobičajeno pre četrdeset, pedeset godina. A više od šest godina, to je poveliki komad. Lana, imaš li pri ruci te podatke o njegovoj praksi sa usvajanjem dece pre dolaska u Boston?“ „Mogu da pogledam. Donela sam sve diskete sa datotekama. Mogu li da se poslužim tvojim kompjuterom, Džejk?“ „Samo napred. Dodajem datume pobačaja tvoje majke, rođenje mrtvorodenčeta. Bilo bi zanimljivo, zar ne, pogledati medicinsku dokumentaciju prve gđe Karlajl?“ „Mmm. Ne možeš da budeš siguran, ipak, da je to Dorin tačan datum rođenja.“ „Mora biti tu negde. Ona je približno tvojih godina, Kal. Što je čini dvadeset godina mlađom od Ričarda Karlajla. Prema mojoj računici, Karlajlu je bilo preko šezdeset kada se rodila.“ „Bilo je slučajeva da se spermi šezdesetogodišnjaka posreći“, prokomentarisala je Kali. „Koliko je stara Doroti?“ „Kasne četrdesete, rekao bih“, progovorio je Dag iza nje. „Dobro je zašla u pedesete“, ispravila ga je Lana ne gledajući okolo. „Ali u vrlo dobrom stanju.“ Džejk je klimnuo glavom i nastavio da računa. „Možda je deset godina starija od Karlajla mlađeg.“ Dag ih je posmatrao kako rade. Slično je posmatranju kako spremaju doručak, pomislio je. Pokreti, ritam. „Ja ne mogu da vas pratim.“ „Lana?“ Kali je proučavala segmente, linije, mrežu koju je Džejk stvarao. „Možeš li ti?“ „Pratim vas. Prvi zahtev za usvajanje koji sam ja našla bio je podnet četrdeset šeste. Dva te godine.“ „Dve godine nakon njihovog venčanja“, promrmljala je Kali. „Dovoljan razmak. On je već imao praksu, koliko, šest godina, pre nego što se zainteresovao za usvajanja?“ Odmakla se, proučavala ceo prikaz, zagledala šemu i obrazac povezanosti. „To je veliki skok“, rekla je Džejku. „Logična pretpostavka zasnovana na raspoloživim podacima.“ „Šta je?“ Dag je prišao prikazu, pokušavajući da shvati šta to oni vide a on ne uspeva. „Ričard Karlajl je bio prva beba koju je ukrao Markus Karlajl. Ali ne radi profita. Već zato što je hteo sina.“ Dag je gurnuo naočare više uz nos. „To ste pronašli iz ovog?“ „Samo pogledaj“, insistirala je Kali. „Menja orijentaciju svoje prakse dve godine posle svog venčanja, šest godina nakon što je počeo karijeru. Šta ako su on i njegova žena imali problema da začnu dete? U njemu se razvija lično interesovanje za usvajanje, on to proučava, upoznaje sve dobre i loše strane procedure.“ „Pa, zašto onda prosto ne usvoji bebu?“, ubacila je Lana. - 282 -
„Morate da spekulišete oko njegove šeme.“ Džejk je podigao lonče za kafu, istresao talog, pun nade pogledao u Kali. „Ne sad.“ Slegao je ramenima i vratio ga na mesto. „On voli da bude glavni, da on vuče poteze. Njegova poznata istorija neverstava ukazuje na muškarca koji se služi seksom, i koji svoje umeće vidi kao deo sopstvenog identiteta.“ „Nemogućnost da začne dete nanela bi udarac njegovom egu.“ Dag je klimnuo glavom. „To je u redu za nekog drugog, to je super. Ali neće on dozvoliti da bude poznat kao tip koji puca ćorcima. Ali, kako onda...“ „Stani.“ Kali je podigla ruku. „Idemo sloj po sloj. On neće da obelodani usvajanje. Ne uklapa se u njegov imidž. A želi dete, i on je onaj tip koji hoće sina. Devojčica ne bi bila ono pravo. On bi hteo da zna koje dete i odakle dolazi. Ne bi on poštovao u to vreme važeće propise o zapečaćivanju dokumenata o biološkim roditeljima. I tako on zagleda okolo. Vidi sve one ljude koji imaju dece. Dvoje, troje, četvoro. Mnogo manje vredni od njega. Manje finansijski bezbedni, manje važni. Manji.“ „To se uklapa.“ Lana se okrenula sa stolicom. „Prema onome što znamo o njemu, ovo mu se uklapa u profil.“ „Sada već godinama zastupa parove koji usvajaju decu. Poznaje rutinu, zna doktore, ostale advokate, agencije. Druži se sa njima. Ljudi stvaraju sopstvena plemena unutar plemena“, nastavljao je Džejk. „Stvaraju krugove srodnih duša, ili sa onima koji grupi donose znanje ili sposobnosti. Služeći se tim sistemom, on nalazi biološke roditelje koji se uklapaju u njegove kriterijume. Ne žuri. A onda, sa ili bez privatnog aranžmana sa tim biološkim roditeljima, uzima njihovog sina. Kladim se u svoju kolekciju CD-a Vejlona Dženingsa da neće biti zahteva za usvajanje niti takve odluke za Ričarda Karlajla prijavljene u sudovima, ali da lažni postoje negde.“ „Ubrzo potom, on se seli u Hjuston. Novi grad, nova praksa, nova socijalna grupa.“ „I pošto to pali, pošto je dobio šta je tražio onako kako je tražio, on to vidi kao način da... Kako je Doroti to nazvala?“, pitao je Dag Lanu. „Njegovom misijom, njegovim profitabilnim hobijem.“ „On to vidi kao put da zadovolji potrebe drugih vrednih parova bez dece. Svoj put.“ Dag je klimnuo glavom. „I da profitira od toga. To je, ah, nategnuto.“ „Nategnuto?“, ponovila je Kali. „Nije baš mnogo nategnuto. Ali prilično.“ „Simpatično. Nategnuto ili ne, to je razumna pretpostavka. A onda tome dodate da je negde tokom vremena Ričard to otkrio. To je izazvalo razdor između oca i sina. Markus se ružno ponašao prema njegovoj majci, možda i zato što mu nije dala sina na tradicionalniji način, što je izazvalo njegova neverstva ili im doprinelo.“ „Nisu se razveli dok on nije napunio dvadeset godina.“ Džejk je lupio prstom na vremensku liniju. „Do one godine kada se Dori rodila.“ „Brak je odgovarao Karlajlu. Ali mu je sada sin porastao, i, možda je negde tokom tog vremena Ričard otkrio istinu. Porodica se raspala. Brak je završen.“ „A Karlajl je imao vanbračno dete sa svojom sekretaricom. To je bio šamar majci i sinu.“ Sada je Dag podigao lonče za kafu i opet ga spustio. „To je interesantna teorija, ali ne vidim kako pomaže u pronalaženju Dori.“ „Postoji još jedan sloj.“ Kali se opet vratila vremenskoj liniji. Sve joj je sada delovalo tako jasno. Samo da četkicom skloni poslednje ostatke zemlje i sve će biti na svom mestu. „Pogledaj ponovo datume. Preseljenje iz Bostona za Sijetl. Što je otprilike najdalje što se može zamisliti. Zašto? Jer ti je tvoja sekretarica sa kojom si bio intiman, koja zna tvoje lične
- 283 -
poslove, tvoju kriminalnu aktivnost, koja je bila deo i jednog i drugog godinama, upravo rekla da je trudna. Ali dete nije tvoje. Već tvog sina.“ „Doroti Simpson i Ričard Karlajl?“ Lana je poskočila, pohitala da priđe šemi. „Mlad, impresivan dečko - možda onaj koji je upravo otkrio da nije onaj koji je mislio da jeste. On je uzdrman.“ Nagađala je Kali. „Ranjiv je. I besan. Starija, atraktivna žena. Ako zna da je njegov otac bio sa njom, to ga privlači samo još jače. 'Pokazaću tom kopiletu.' Doroti je sada u kasnim dvadesetim, približava se tridesetoj. Radila je za Karlajla - i spavala sa njim - već dugo. Dala mu svoju prvu mladost. Možda joj je obećavao, a čak i ako nije, dosadilo joj je da bude druga žena. Kliše. I ne dobija ništa od toga. Evo sina. Mlad, svež. Još jedna udica zakačena Karlajlu.“ „Ako pretpostavimo da je spavala sa njim od svoje osamnaeste, devetnaeste“, ubacila je Lana, „i da nije bilo trudnoća pre toga, moguće je da je Karlajl sterilan.“ „Ili su bili pažljivi i imali puno sreće“, rekao je Džejk. „Mnogo je logičnije pretpostaviti da je mlađi Karlajl bio taj od koga je zatrudnela, nego stariji. Njemu je šezdeset i, prema poznatim podacima i trenutnim pretpostavkama, nikada ranije nije napravio dete.“ „Karlajl nije štitio svog oca na samrti sa kojim je pogubio veze“, zaključila je Kali. „Štitio je svoju ćerku.“ „Pitanje je glasilo kuda bi ona otišla?“ Džejk je zaokružio ime Ričarda Karlajla na šemi. „Tati.“ „Ako pokušaš da ovu teoriju prodaš pandurima, pomisliće da si ili lud ili briljantan.“ Dag je bučno izdahnuo. „Ali, ako budu otvoreni prema njoj, i navale sa njom na Doroti, moglo bi da joj se omakne.“ „Stani da to skupim u celinu. Na papiru.“ Lana je zasukala rukave. „Da je napravimo što objektivnijom i što detaljnijom.“ Ovog puta je ona podigla lonče za kafu. „Ali bi mi dobro došlo malo kofeina.“ „Pobogu. Okej, okej. Skuvaću.“ Uz gnušanje, Kali je dograbila lonče. Izašla je dugim koracima, a onda usporila dok je prolazila dnevnom sobom. Prepoznala je herojsko hrkanje koje je moglo biti samo Kopačevo. Ispupčenje na kauču morao je biti Mat. Znala je da su zaljubljene ptičice uzele sobu na spratu, i da je Leo ostao i uzeo drugu. Mada se slagala sa Džejkovom analizom njihove ekipe, skrenula je na sprat, i zavirila u svaku sobu da prebroji glave. Zadovoljna, sišla je u kuhinju i odmerila kafu. „Jesu li svi ovde?“, upitao je Džejk iza njenih leđa. „Pomislio sam da ćeš pogledati - a da nisi, ja bih.“ „Svi su prisutni i na broju.“ Ubacila je malo soli u kafu, a onda nasula vodu i uključila mašinu da provri. „Ako smo u pravu, ovo se odvija tri generacije. Bez obzira da li je Ričard Karlajl u tome učestvovao ili nije, znao je. Ima nešto još gnusnije kod toga. Prosleđivanje ovoga, pa, zla, od oca na sina na ćerku.“ „Moćni patrijarh koji koristi svoj uticaj, snagu svoje ličnosti, porodičnu lojalnost. To je struktura u kojoj su prethodne generacije odrasle. Njihov temelj.“ „A ako je Ričard otkrio da je u istom položaju kao i ja? Gorem, mnogo gorem, pošto su njegovi roditelji, ili bar njegov otac, znali. Znali i upravljali time. Kako je mogao da nastavlja to, prikriva, zarađuje na tome?“ Prišao je do nje i prstima nežno prešao po njenoj izgrebanoj jagodici. „Znaš jednako dobro kao i ja da takvo okruženje i nasleđe pomažu u građenju pojedinca. Priroda i odgoj. On je doneo svoje odluke, a one su ga povele drugim putem od ma kog kojim si ti mogla poći. Tvoji geni, tvoje vaspitanje, tvoj sopstveni osećaj sebe ne bi to dozvolili.“ „Da li bih ja zaštitila svog oca u svakom slučaju? Oca koga poznajem i volim? Da sam otkrila da je on monstrum, da li bih ga štitila?“ - 284 -
„Ja znam odgovor. A ti?“ Uzdahnula je i dohvatila čiste šolje. „Da. Ne bih bila u stanju. To bi me iskidalo na polovine, ali ne bih mogla.“ „Pronašla si ono za čim si kopala, Kal.“ „Da. Sada je to izloženo, na vazduhu. I ja to moram da izložim. Nemam izbora.“ „Ne.“ Uzeo ju je za ramena, povukao je nazad i poljubio je u teme. „Ne bi to učinila.“ Okrenula se kada je telefon zazvonio. „Isuse, sada je dva ujutru. Ko do đavola zove? Danbrukova.“ „Zdravo, Kali.“ „Zdravo, Dori.“ Kali je dograbila olovku i na zidu pored telefona napisala: Pozovi policiju. Neka uđu u trag ovom pozivu. „Kako ti je nos?“ „Boli užasno. I veruj mi, platićeš mi za to.“ „Samo dođi. Možemo da produžimo još jednu rundu.“ „Imaćemo još jednu rundu, obećavam ti. Ali ćeš ti morati da dođeš do mene.“ „Kada i gde?“ „Misliš da si tako pametna, tako hladnokrvna, tako mudra. Stezala sam obruče oko tebe nedeljama. Još uvek to radim. Imam tvoju majku, Kali.“ Krv je prestala da joj cirkuliše kroz vene, sledila se. „Ne verujem ti.“ Usledio je smeh, prepun užasnog humora. „O, da, veruješ mi. Zar se ne pitaš koju majku? Zar ne želiš da saznaš?“ „Šta hoćeš?“ „Koliko si voljna da platiš?“ „Kaži mi šta hoćeš i ja ću nabaviti.“ „Hoću svoju majku!“ Glas joj je postao oštar. Od neobuzdanog besa u njemu Kali se stomak vezao u čvor. „Hoćeš li da mi je dovedeš, ti kurvo? Upropastila si moj život, a sada ću ja da upropastim tvoj.“ „Oni nju samo ispituju.“ Pošto je počela da se trese, Kali se uhvatila za šank. „Možda su je već pustili.“ „Lažljivice! Još jedna laž o mojoj majci i upotrebiću nož koji držim na tvojoj.“ „Nemoj da je povrediš.“ Strah je zabijao ledene kandže duž njene kičme. „Nemoj da je povrediš, Dori.“ Posegla je za Džejkovom rukom, i jako ga stegla. „Kaži mi šta hoćeš da uradim i ja ću to uraditi.“ „Pozovi policiju i ona je mrtva. Razumeš? Pozovi policiju i time ćeš je ubiti.“ „Da. Bez policije. Ovo je između tebe i mene. To razumem. Mogu li da razgovaram s njom? Pusti me da razgovaram s njom, molim te.“ „Pusti me da razgovaram s njom, molim te“, oponašala je Dori. „Razgovaraš sa mnom Ja sad vodim predstavu, dr Kurvo. Ja sam glavna.“ „Da, ti si glavna.“ Kali se mučila da joj glas ostane postojan. „I razgovaraćeš sa mnom. Razgovaraćemo o plaćanju, o tome šta ćeš morati da uradiš. Samo ti i ja. Doći ćeš sama ili ću je ubiti. Ubiću je bez razmišljanja. Znaš da bih to uradila.“ „Biću sama. Gde?“ „Sajmonova rupa. Imaš deset minuta ili počinjem da je sečem. Deset minuta, i sat počinje da otkucava. Bolje požuri.“ „Mobilni telefon“, rekao je Džejk onog časa kada je prekinula. „Pokušavaju da utvrde lokaciju.“ „Nema vremena. Ona ima moju majku. Isuse, deset minuta.“ Poletela je ka vratima. „Stani. Prokletstvo, ne možeš da otrčiš bez razmišljanja.“
- 285 -
„Dala mi je deset minuta da stignem do bare. Jedva da mogu da stignem. Drži moju majku. Ubiće je ako ne dođem. Odmah i sama. Za ime boga, ne znam čak ni koju ima.“ On je otezao još tren, a onda izvukao nož iz svoje čizme. „Uzmi ovo. Dolazim pravo za tobom.“ „Ne možeš. Ona će...“ „Moraćeš da mi veruješ.“ Opet ju je uhvatio za ruke. „Nema prostora, nema vremena za bilo šta drugo. Moraćeš da mi veruješ. Ja verujem tebi.“ Zagledala se u njegove oči i poskočila. „Požuri“, rekla je, i otrčala. Znoj joj je curkao niz leđa dok je opasno brzo gazila „rovera“ uskim, krivudavim putem. Svaki put kada bi joj gume zaškripale na asfaltu, stisla bi gas još jače. Svaki put kada bi pogledala osvetljeni brojčanik svog sata, srce bi joj preskočilo. Možda je laž, možda je zamka. Ipak je vozila brže nego što je razum dozvoljavao, koncentrišući se na sopstvena svetla koja su presecala mrak. Uspela je da stigne za devet minuta. Nije videla ništa u polju, u vodi, među drvećem. To je nije sprečilo da izleti iz kola i preskoči ogradu. „Dori! Ovde sam. Sama sam. Nemoj je povrediti.“ Otišla je prema vodi, prema drveću, dok joj je strah klizio uz i niz kičmu. „Ovo je između tebe i mene, zapamti. Tebe i mene. Možeš da je pustiš da ode. Ja sam ovde.“ Videla je kako se pali svetlo i okrenula se ka njemu. „Učiniću šta god hoćeš.“ „Stani gde si. Postigla si dobro vreme. Ali si mogla da pozoveš policiju usput.“ „Nisam. Pobogu, ona mi je majka. Neću nju da rizikujem da bih tebe kaznila.“ „Već si me kaznila. I to zašto? Da bi dokazala kako si pametna? Nisi više tako pametna, zar ne?“ „To je bio moj život.“ Krenula je napred nogama koje su postale slabe i tresle se. „Samo sam htela da znam kako mi se to desilo. Zar ti ne bi, Dori?“ „Ostani gde si. Ruke drži tako da mogu da ih vidim. Markus Karlajl je bio veliki čovek. Vizionar. I bio je pametan. Pametniji nego što ćeš ti ikad biti. I mrtav je bolji od tebe.“ „Šta hoćeš da učinim?“ Oči su joj se sada adaptirale. Videla je Dori, lica poružnelog od posekotina i mržnje. I osetila je nešto - nešto drugo - na samom rubu svog vidnog polja. „Kaži mi šta hoćeš da uradim?“ „Pati. Ostani gde si.“ Dori je zakoračila nazad, u senke. Nekoliko sekundi kasnije neki oblik se zakotrljao napred, pola puta do ivice bare. Kali je videla svetlucanje svetle kose, malo blede kože, i krenula da poleti napred. „Ubiću je. Ostani pozadi ili ću je ubiti.“ Podigla je pištolj. „Pogledaj ovo! Rekla sam da imam nož, je l' tako? Izgleda da sam pogrešila. Ovo izgleda kao pištolj. Zapravo, izgleda kao onaj pištolj kojim zamalo da napravim rupu u tvom vrlo seksi bivšem mužu. Mogla sam, znaš.“ Uperila je svetio tako da je Kali bila prinuđena da zaštiti oči od bleska. „To je bilo lako. Već sam ubila Dolana. To je na neki način bio nesrećan slučaj. Nameravala sam da ga onesvestim. Impulsivna stvar kada sam ga videla da se šunja ovuda - baš kao što sam se i ja šunjala.“ Nasmejala se i gurnula nogom vezano telo zapušenih usta. Kali se učinilo da je čula tih jecaj, pa se pomolila. „Ali sam ga zviznula jače nego što sam nameravala. Izgledalo je kao najbolje rešenje da ga gurnem u Sajmonovu rupu. Nadala sam se da će tebe okriviti zbog toga, ali nije upalilo.“
- 286 -
Dolazim pravo za tobom, rekao je Džejk, prisetila se. Treba da mu veruje. Mora da ostane staložena i veruje. „Ti si zapalila Laninu kancelariju.“ „Vatra pročišćava. Nije trebalo uopšte da je angažuješ. Uopšte nije trebalo da njuškaš naokolo po nečemu što ti nije važno.“ „Bila sam znatiželjna. Pusti je sada da ide, Dori. Nema svrhe u tome da je povrediš. Ona nije učinila ništa. Ja sam.“ „Mogu da te ubijem.“ Podigla je pištolj i uperila ga u Kalino srce. „Onda će za tebe biti gotovo. Ali to prosto nije dovoljno dobro. Sada više ne.“ „Zašto Bila?“ Kali se malo primakla kada je Dori zakoračila unazad. „Bilo je zgodno. I previše se raspitivao. Zar nisi to primetila? Šta je ovo, šta je ono, šta to radiš? Prokleto me nervirao. I uporno je hteo da zna koje sam predmete polagala, o mojoj obuci. Prosto nije umeo da gleda svoja posla. Baš kao ti. Eto, vidi šta sam našla.“ Opet je gurnula nogom, i još jedna vezana figura se skotrljala prema vodi. „Stežem obruč oko tebe. Vidiš? Imam obe tvoje majke.“ Džejk je izašao sa istočne strane šume. Tiho i polako, koristeći svetlo za orijentaciju. Pustiti je da ode sama bilo je najteže što je ikada učinio. Držao se pognuto, napinjući uši da uhvati bilo koji zvuk, oči da spazi bilo kakav pokret. Od zvuka glasova mu je srce poskočilo, ali se naterao da ne skoči i ne potrči ka njima. Sada je bio naoružan samo kuhinjskim nožem. To je bilo najbliže da se zgrabi, a vreme je jedino bilo važno. Promenio je pravac, krećući se kroz mrak prema zvuku glasova. I zastao je, dok mu je srce lupalo kao čekić, kada je video ljudski obris kako stoji ispred jednog hrasta. Ne, ne stoji, uvideo je i, dajući znak za tišinu, prikrao se bliže. Dve figure, dva muškarca. Kalini očevi su bili vezani za drvo, zapušenih usta. Glave su im klonule na grudi. Podigao je ruku opet kada je čuo udisanje iza sebe. „Verovatno su drogirani“, prošaputao je. „Iseci im poveze.“ Dodao je nož Dagu. „Ostani sa njima. Ako se osveste, sredi da ne puste glasa.“ „Za ime boga, Džejk, ona ih ima obe.“ „Znam to.“ „Idem s tobom.“ Stegao je očeve mlitave prste, a onda nož dao Kopaču. „Pobrini se za njih.“ Kalino srce je obamrlo. Majka koja ju je rodila, majka koja ju je odgajila. Sada životi obe zavise od nje. „Ti... ti si u pravu. Stegla si obruč oko mene. Ali to nisi učinila sama. Gde ti je otac, Dori? Zar ne možeš da se suočiš s tim, Ričarde? Zar još uvek ne možeš da se pomiriš s tim?“ „Ukapirala si to, je l' da?“ Široko se cereći, Dori je pokazala svojom praznom rukom. „Izađi, tata. Pridruži se zabavi.“ „Zašto nisi mogla da to ostaviš na miru?“ Ričard je stao pored svoje ćerke. „Zašto nisi mogla da ostaviš to zakopano?“ „Je l' to ono što si ti učinio? Samo prihvatio. Nikada nisi tragao? Koliko si proživeo pitajući se, Ričarde? Kako možeš da pustiš da se to događa? Ti si nalik meni. On te je uzeo. Nikada ti nije dao šansu da biraš. Nikada nikom nije davao šansu da izabere.“ „On je to radio u najboljoj nameri. Šta god da je bio, pružio mi je dobar život.“ „A tvojoj majci?“ - 287 -
„Ona nije znala. Ili nije htela da zna, što mu dođe na isto. Sklonio sam se od njega, otišao od svog oca i onoga što je radio.“ Dlanovi su joj se znojili, a ipak su je svrbeli da dohvati nož u čizmi. Mogla bi da ubije, uvidela je, da bi spasla svoju majku - svoje majke - mogla bi da ubije bez oklevanja. „I to je bilo dovoljno? Znajući ono što si znao, ništa nisi učinio da to zaustaviš.“ „Imao sam sopstveno dete da o njemu brinem. Sopstveni život. Zašto ga ukaljati skandalom? Zašto je trebalo da upropastim svoj život?“ „Ali nisi ti odgajio to dete. Doroti jeste. Uz puno Markusovog uticaja.“ „Nije to moja greška“, insistirao je. „Jedva da sam imao dvadeset godina. Šta sam mogao da uradim?“ „Da budeš čovek.“ Krajičkom oka je posmatrala Dori kako posmatra Ričarda. Načni pravo mesto, naredila je sebi. Pažljivo, pažljivo. „Da budeš otac. Ali si ga pustio da nastupi i preuzme to. Ponovo. On ju je izopačio, Ričarde. Zar možeš da stojiš tu i pustiš da se ovo nastavi? Zar možeš da budeš deo toga? Možeš li da je štitiš sada, kada znaš da je ubila?“ „Ona je moje dete. Ništa što se dogodilo nije njena greška. Već njegova, a ja neću dozvoliti da ona bude povređena sada.“ „Tako je. Nije moja greška“, složila se Dori. „Već tvoja, Kali. Ti si sve to navukla na sebe.“ Bacila je pogled na žene opružene kraj njenih nogu. „I njih.“ „Sve što treba da učiniš jeste da odeš na nekoliko nedelja“, rekao je Ričard. „Nestani dovoljno dugo da zaglaviš policijsku istragu da bih mogao da pošaljem Dori nekuda na sigurno. Da organizujem da puste Doroti. Bez tebe, oni gube svoju vitalnu kariku. To je sve što treba da učiniš.“ „Da li ti je to ona rekla? Da li te tako nagovorila da špijuniraš kuću, da joj pomogneš da raznese prikolicu? Da li te tako ubedila da joj pomogneš da uradi ovo noćas? Zar si toliko slep da ne vidiš da je zainteresovana samo za izazivanje bola? Za osvetu?“ „Niko više neće biti povređen“, insistirao je. „Od tebe tražim da mi daš vremena.“ „Ona će samo slagati.“ Dori je zabacila kosu. „Reći će šta god misli da hoćeš da čuješ. Htela je da moj deda plati. Da moja majka plati. Da svi plate. Ali će ona platiti sada.“ Čučnula je i prinela pištolj jednoj plavokosoj glavi. „Dori, ne“, viknuo je Ričard dok je Kali još usisavala vazduh da krikne. „Koju bi spasla?“ Gurnula je drugu figuru u vodu. „Ako skočiš za njom, ja ću ubiti ovu. Ako pokušaš da spaseš ovu, druga će se udaviti. Težak izbor.“ „Dori, za ime boga.“ Ričard je krenuo napred, i samo se smrzao kada je pištolj okrenula na njega. „Ti se ne mešaj. Patetičan si. Ma do đavola, neka se obe podave.“ Gurnula je mlitavo telo u baru, a onda okrenula pištolj na Kali. „Dok ti posmatraš.“ „Idi u pakao.“ Stisnuta u očekivanju metka, Kali se spremala da skoči. Osetila je pokret, jedva primećujući kada je Džejk istrčao iz drveća. Bila je u vazduhu, nad vodom, kada je čula pucanj. Osetila je ubod, brz ujed bola po ramenu, ali je bila u vodi, plivala očajnički ka mestu gde je videla prvu majku kako tone. I dalje nije znala koju. Ali je znala da nema šanse da spase obe. Napunila je pluća vazduhom i zaronila. Sada je bila slepa, uranjajući dublje u crnilo, moleći se za bilo kakav znak pokreta, bilo kakav oblik. Pluća su joj gorela, udovi otežali i oslabili od hladne vode, ali je gurala dole, još dublje. A kada je videla svetlucanje senke, stegla je zube i odbacila se nogama svog snagom.
- 288 -
Dograbila je kosu i povukla. Nemajući vremena da upotrebi nož, podvukla je prste pod kanap, poslužila se njim za vučenje dok je snažno mlatila nogama ka površini. Pluća su vrištala i mišići urlali dok je vukla mrtav teret naviše. Belo svetlo joj je zaigralo pred očima. Ponadala se da je to mesečina na površini. Sada je grabila vodu, boreći se da se ne uspaniči kada je voda kao živa počela da je vuče nadole. Čizme su joj bile kao olovne, a desna ruka joj je podrhtavala od napora. Kada je istrošila vazduh, ona je omlitavila, suprotstavljajući se potrebi svog organizma da diše. Bez snage, počela je da se batrga i tone. A onda se opet podizala kada su je neke ruke povukle ka površini. Izbila je na površinu, gušeći se, iskašljavajući vodu, teško dišući dok je vazduh, blagosloveni vazduh, ispunjavao njena pluća. A ipak je slabašno povukla Džejka dok ih je obe vukao da obali. „Ne. Drugu. Druga je upala metar-dva dalje. Molim te.“ „Dag je unutra. To je u redu. Podigni je. Hajde da je izvučemo. Uzmi je!“ Pomislila je da dovikuje nekome na obali, ali nije mogla da vidi. Bele tačkice koje su joj igrale pred očima postale su crvene, uskovitlane. Uši su joj zvonile. Još ruku ju je dograbilo kada je počela da puzi napolje. Prevrnula se ka nesvesnoj figuri, podigla joj kosu. I ugledala Suzanin lik. „Oh, bože, oh, bože.“ Bacila je očajnički pogled ka bari. „Džejk, molim te, bože.“ „Sačekaj.“ Skočio je nazad u vodu. „Da li diše?“ Drhtavim prstima je sklonila umršenu kosu da nađe puls. „Mislim da ne diše.“ „Pusti mene.“ Lana ju je odgurnula. „Spasilac, tri leta.“ Zabacila je Suzaninu glavu i počela veštačko disanje. Kali se podigla i oteturala do vode. „Ne.“ Mat je sada držao pištolj, ostavljajući ga uperenog u Dori koja je ležala licem prema zemlji. Ričard je sedeo uz nju, držeći glavu u rukama. „Nikada ne bi uspela, Kal. A onda bi neko morao da skače po tebe. Policija stiže“, rekao je kada su sirene odjeknule. „I hitna pomoć. Pozvali smo i jedne i druge čim smo čuli pucnje.“ „Moja majka.“ Kali je gledala ka bari, pa nazad u Suzan. Onda se samo sručila na kolena kada su tri glave izronile. Čula je slabašno kašljanje iza leđa. „Diše“, objavila je Lana. „Neka joj neko iseče konopce.“ Pokušavajući da ne plače, Kali je otpuzila da pomogne da Vivijen izvuku na suvo. „Isecite joj proklete konopce.“ Ruka je izašla iz vode i uhvatila Kali za zglob. „Imamo tvoju“, uspeo je da kaže Dag. Kali je pružila ruku. „Mi imamo tvoju.“
- 289 -
Epilog
Ubrzo posle svanuća Kali je ušla u bolničku čekaonicu. Bila je to scena koju je videla previše puta da bi se dalo izbrojati, ali od ove joj je bilo toplo u srcu. Njena ekipa, do poslednjeg, bila je optužena na svakoj raspoloživoj površini. Pošto joj se od toga plakalo, bilo joj je drago što niko od njih nije budan da je vidi kako plače. Oni su ovo prebrodili za nju. U najgorem mogućem trenutku njenog života, oni su uspeli u tome. Prvo je otišla do Lane i nežno joj prodrmala rame. „Šta? Oh, bože.“ Sklonila joj je kosu. „Mora da sam zadremala. Kako su?“ „Svi su dobro. Mog oca i Džeja su pustili. Hoće da zadrže moju majku i Suzan bar još nekoliko sati. Dag i Rodžer su još sa Suzan, ali će izaći svakog časa.“ „Kako si ti?“ „Zahvalno. Više nego što se može opisati. Cenim sve što si učinila, sve do donošenja suve odeće.“ „Nema problema. Sada smo rodbina. Valjda na više načina.“ Kali je čučnula. „On je stvarno dobar čovek, zar ne? Moj brat.“ „Da, jeste. Puno brine za tebe. Imaš porodicu ovde“, rekla je, pokazujući na uspavane figure, „koja ti se menja s vremena na vreme. A imaš i drugu. Koja se takođe promenila.“ „Nisam znala da je Suzan ona koju sam izvlačila.“ Užas toga će živeti u njoj, veoma dugo. „Morala sam da donesem odluku. Da pođem po onu koja je duže pod vodom.“ „Ona bi možda umrla da nisi donela tu odluku. Što je čini ispravnom. Kako je rame?“ Kali ga je oprezno pomerila. „Prilično bolno. Znaš kako ono kažu da je to samo rana u mesu? Perspektiva ti se sasvim menja kada je to tvoje meso. Odvedi Daga i Rodžera kući, važi? Dag je iscrpljen, a Rodžer suviše star da se ovako brine. Džej, on ne pristaje da ode dok ne puste Suzan. Mislim da se među njima nešto zbiva. Ponovo.“ „To bi bio lep krug, zar ne?“ „Dopada mi se. Lana, ubedi ih da je sada sve u redu.“ „Sve jeste u redu, pa će to biti lako. Policija ima Dori i Ričarda. Tu više nema tajni.“ „Kada istina izbije na videlo, biće drugih poput mene. Drugih poput Suzan i Džej, mojih roditelja.“ „Da. Neki će hteti da kopaju, otkrivaju. Drugi će hteti da to ostave zakopano. Ti si učinila ono što je tebi pravo i, radeći to, zaustavila si ih da ne idu dalje. Neka ti to bude dovoljno, Kali.“ „Pojedinac koji je najviše odgovoran nikada nije kažnjen.“ „Možeš li u to da poveruješ kada se baviš onim čime se baviš? Da li stvarno misliš da sve završava kostima u zemlji?“ Lana je spustila pogled na svoju šaku, na prst gde joj je nekada stajala burma. Skinula ga je i odložila ga - s ljubavlju - u stranu. A dok je to radila, imala je osećaj da je Stiv posmatra. S ljubavlju. „Ne završava“, rekla je.
- 290 -
Kali je pomislila koliko je često čula govorkanja o mrtvima tokom rada. „Znači uteha mi je da se, ako pakao postoji, Markus Karlajl krčka u njemu?“ Razmotrila je to načas. „Mislim da mogu da se pomirim sa tim.“ „I ti idi kući.“ Lana ju je potapšala po ruci. „Odvedi ovu svoju porodicu i idi kući.“ „Aha. Dobra ideja.“ Potrajalo je ceo sat da ih istera. Svi su morali da se iskradu i vide Rozi uprkos činjenici da joj je otpust najavljen za to jutro. Tokom vožnje nazad, Kali je držala oči zatvorene. „Imam puno toga da ti kažem“, rekla je Džejku. „Ali su mi misli prilično smušene.“ „Vremena ima na pretek.“ „Stigao si mi u pomoć, i to u velikom stilu. I znala sam da hoćeš. Htela sam da znaš da sam znala da ćeš doći. Stajala sam tamo, uplašena do kostiju, i mislila, Džejk stiže pravo za mnom. Zato sve mora da prođe kako treba.“ „Prokletnica je pucala u tebe.“ „U redu, mogao si da budeš tridesetak sekundi brži. Ali ti to ne prebacujem. Spasao si mi život i to je činjenica. Nisam mogla da je izvučem sama, i tonula sam sa njom. Bio si mi potreban, i bio si tu. Nikada to neću zaboraviti.“ „Pa, videćemo za to.“ Otvorila je oči kada je osetila da se auto zaustavlja. Trepćući, zurila je u teren. „Kog đavola tražimo ovde? Isuse, ovo definitivno nije vreme za rad.“ „Ne, ali je zgodno mesto. Važno je zapamtiti da je ovo dobro mesto. Pođi sa mnom, Kal.“ Izašao je i sačekao da mu se ona pridruži. Uzeo ju je za ruku i poveo do kapije. „Misliš da ću sada biti sluđena na ovom terenu, nervozna pored vode.“ „Neće škoditi da to stavimo na svoje mesto.“ Uveo ju je kroz kapiju. „Izdržaćeš ti.“ „Da, hoću. I u pravu si. To je dobro mesto. Važno mesto. Ni to neću zaboraviti.“ „Imam nešto da ti kažem, a moje misli nisu smušene.“ „U redu.“ „Hoću te nazad, Kali. U potpunosti.“ I dalje okrenuta bari, samo je pogled skrenula da bi gledala u njega. „Je l' da?“ „Hoću te nazad, kao što smo nekad bili. Samo bolje.“ Pošto je hteo da vidi više njenog lica, pružio je ruku da joj zakači kosu iza uva. „Neću te opet izneveriti. Neću opet izneveriti nas. Čuo sam taj pucanj, video te kako upadaš u vodu. To je mogao biti kraj.“ Prekinuo je, okrenuo se od nje. „To je mogao biti kraj“, ponovio je. „Ne mogu više da čekam da se stvari srede između nas. Ne mogu da protraćim još vremena.“ Opet joj se okrenuo, a oči su mu bile čađave pri oskudnom svetlu. Lice mrgodno. „Možda sam malo zajebao.“ „Možda?“ „A i ti si.“ Rupice na njenom licu su zaigrale. „Možda.“ „Potrebno mi je da me voliš onako kako si me volela pre nego što su nam se stvari otrgle.“ „To je glupo, Grejstoune.“ „Jeste đavola.“ Krenuo je da je cimne i okrene, setio se njenog ramena i stao pred nju. „Nisam ti uzvratio onako kako si očekivala. Ovog puta hoću.“ „To je glupo, jer nikada nisam prestala da te volim, ti veliki mamlaze. Ne, nemoj.“ Podigla je ruku i pljesnula ga po grudima da se odbrani kada je videla sjaj u njegovim očima. „Ovog puta ti pitaš.“ - 291 -
„Šta pitam?“ „Znaš ti šta. Ako me hoćeš u potpunosti nazad, onda to uradi kako treba. Klekneš na jedno koleno i pitaš.“ „Hoćeš da kleknem?“ Bio je iskreno užasnut. „Hoćeš da me vidiš kako moljakam i preklinjem.“ „Jeste, hoću. O, da. Zauzmi položaj, Grejstoune, ili odlazim.“ „Za ime boga.“ Okrenuo se u mestu i otišao nekoliko koraka, mrmljajući sebi. „Čekam.“ „U redu, u redu. Prokletstvo. Radim na tome.“ „Noćas sam pogođena metkom.“ Zatreptala je kada je pogledao opet u nju. „Zamalo da se udavim. To je mogao biti kraj“, dodala je, bacajući mu njegove sopstvene reči u lice. „A neko traći vreme.“ „Oduvek si se služila prljavim trikovima.“ Mršteći se, došao je nazad, spržio je jednim pogledom, a onda klekao. „Očekuje se da me uzmeš za ruku i deluješ osećajno.“ „Oh, zaveži i pusti me da ovo obavim. Osećam se kao idiot. Hoćeš li da se udaš za mene ili nećeš?“ „Ne pita se tako. Probaj ponovo.“ „Majko božija.“ Huknuo je. „Kali, hoćeš li da se udaš za mene?“ „Nisi rekao da me voliš. A računam da to treba da govoriš po deset puta na jedan moj u narednih pet godina, da bi izjednačio rezultat.“ „Tebi ovo pruža uzbuđenje, zar ne?“ „Najveće moguće.“ „Kali, volim te.“ A osmeh koji joj je zgrejao lice olabavio je stegnu tost u njegovim grudima. „Prokletstvo, voleo sam te od prvog minuta kad sam te ugledao. To me je nasmrt preplašilo, i ispizdelo me. Nisam se dobro izborio s tim. Nisam se dobro izborio s tim jer je, prvi put u mom životu, postojala žena koja može da me povredi. Do koje mi je stalo više nego što sam mogao da podnesem. To me je stvarno ispizdelo.“ Ganuta, pružila je ruku da dotakne njegov obraz. „U redu, dovoljno si moljakao.“ „Ne, hoću ovo da završim. Odveo sam te u krevet, brzo. Računao da će to sagoreti. Nije se desilo. Ugurao te u brak. Računao da će tada sve biti poravnato. Izgledalo je logično. Ni to se nije desilo. I to...“ „... te ispizdelo.“ „Prokleto tačno da jeste. Zato sam zabrljao. Pustio tebe da zabrljaš. I otišao sam jer sam bio đavolski siguran da ćeš dotrčati za mnom. Nije se desilo. Nikada više neću otići. Volim te onakvu kakva si. Čak i kad me izluđuješ. Prosto te volim kakva si. Volim te. Razbacujem se time, zar ne?“ „Aha.“ Trepnula je od suza. „Dobro ti ide. Ni ja neću otići, Džejk. Neću očekivati da znaš šta mi treba i šta želim. Niti pretpostavljati da znam šta osećaš ili misliš. Reći ću ti. Pitaću te. I naći ćemo načina.“ Sagla se da ga poljubi, ali kada je krenuo da ustaje, gurnula ga je nazad. „Šta je sad?“ „Imaš li burmu?“ „Je l' se to šališ?“ „Prsten odgovara ovoj prilici. Ali na tvoju sreću, ja imam jedan.“ Izvukla je lančić ispod košulje, podigla ga i spustila, sa svojim venčanim prstenom, u njegovu šaku. Zurio je dok su ga osećanja prevladavala. „Ovaj deluje poznato.“
- 292 -
„Nisam ga skinula dok se nisi pojavio ovde. Zamolila sam Lanu da ga donese kada je donosila suvu odeću iz kuće.“ Bio je topao od njenog tela, i da nije već bio na kolenima, pao bi na njih od pogleda na njenu burmu. „Nosila si ovo sve vreme dok smo bili rastavljeni?“ „Aha. Ja sam sentimentalna budala.“ „Kakva slučajnost.“ Izvukao je lančić ispod svoje košulje i pokazao joj isti prsten. „I ja sam.“ Ona je sklopila prste oko njega i iskoristila ga da povuče Džejka da ustane. „Kakav smo mi par.“ Spustio je usne preko njenih, šake stegnute u pesnicu na njenim leđima. „Hteo sam da dokažem da mogu da živim bez tebe.“ „I ja.“ „Oboje smo dokazali da možemo. Ali sam prokleto srećniji s tobom.“ „I ja. Oh, bože.“ Uprkos bolu u ramenu, zagrlila ga je. „I ja. Ovog puta neće biti Vegas.“ „Hmm?“ „Naći ćemo mesto, napraviti pravu svadbu. I kupujemo kuću.“ „Je l' tako?“ „Hoću bazu. Pronaći ćemo gde. Hoću dom sa tobom. Negde gde možemo pokušati da pustimo korenje.“ „Bez šale?“ Obuhvatio joj je lice, a onda jednostavno oslonio čelo o njeno. „Hoću i ja. Nije me briga gde, možemo da ubodemo na mapi. Ali hoću dom ovog puta. Kali, hoću decu.“ „Ovog puta govoriš prave stvari. Naše sopstveno pleme, sopstvena naseobina. Ovog puta gradimo nešto. Ovo je dobro mesto.“ Dugo je odahnula. „Naći ćemo neko podjednako dobro. Naći ćemo svoje.“ „Volim te.“ Poljubio je svaku rupicu na njenom licu. „Usrećiću te.“ „Radiš kako treba u ovom času.“ „I ti voliš mene. Luda si za mnom.“ „Očigledno.“ „To je dobro.“ Uzeo ju je za ruku i odšetao sa njom do kola. „Jer ima jedna stvar. U vezi s venčanjem.“ „Nikakvi imitatori Elvisa, nikakav Vegas. Pričamo ozbiljno.“ „Apsolutno ozbiljno. Samo je reč o tome da je venčanje nekako nepotrebno, pošto smo još uvek venčani.“ Ukopala se u mestu. „Molim?“ Raskopčao je lančić, skinuo burmu. „Nikada nisam potpisao dokumenta o razvodu. Vidiš, od tebe se očekivalo da me pronađeš, dođeš meni i naguraš mi ih u usta. To je bio moj scenario.“ Otkačio je svoj lančić i skinuo svoju burmu dok je razjapljenih usta zurila u njega. „Nisi ih potpisao? Nismo razvedeni?“ „Ne. Evo, stavi je nazad.“ „Samo jedan prokleti minut.“ Skupila je prste u drugi dlan. „Šta da sam se zaljubila u nekog drugog i planirala da se udam za drugog? Šta onda?“ „Ubio bih ga i pokopao u plitak grob. I utešio tebe. Hajde, Kal, daj mi da ti ga stavim na prst. Hoću da odem kući i spavam sa svojom ženom.“ „Ti misliš da je ovo zabavno, je l' tako?“ „Pa, jeste.“ Uputio joj je onaj brzi, zaslepljujući osmeh. „Zar nije?“ Prekrstila je ruke, ljutilo gledala. Trupkala nogama. On je samo nastavio da se smeši. - 293 -
Onda je pružila ruku. „Imaš sreće što je moj osećaj za humor uvrnut kao i tvoj.“ Pustila ga je da joj navuče prsten, a onda uzela njegov i uradila isto. A kada ju je podigao u vazduh, noseći je kroz kapiju kao mladoženja mladu preko praga, nasmejala se. Pogledala je preko ramena na posao koji tek treba obaviti, prošlost koju tek treba otkriti. Iskopaće je, pomislila je. Sve što ima da se nađe, pronaći će. Zajedno.
- 294 -
