Hugo Klajn
Pozorisni amaterizam - size
Pozoriste je najpodesnija, najlaksa, najkrada, najjeftinija i najzanimljivija skola kulturnog ponasanja i plemenitog i naprednog postupanja u zivotu. Pogresno je izjednačavati delatnost dramskih umetnika sa igrom. Pozorisni amateri se ne igraju pozorista, to čini pozorisni diletant (tal. dilletarsi - naslađivati se). Najbolje su one predstave kojima kao da i nije bila potrebna rezija, koje su igrane tako da se drugačije i ne mogu igrati. Rezija je prenosenje pisanog dela na scenu. Reditelj ne sme da trazi od svojih saradnika nista u sta on sam ne veruje. Ljudi se bave rezijom jer mogu da utiču u određenom u određenom pravcu na zivotno zbivanje (preko glumca koji je posrednik) na gledaoce. Rezija je kao i psihoanaliza menjanje čoveka i sveta. Izbor teksta. Do pogresnog izbora moze dodi zato sto reditelj bira tekst koji zadovoljava njegov lični ukus i njegove lične ambicije, ne obazirudi se na druge činjenice. Da bi se dobar tekst izabrao potrebno je da tekst nečim ponese reditelja, da je reditelj dorastao da ga scenski ozivi, da glumci budu dorasli tekstu, da pozoriste ima tehničkih mogudnosti da ga izvede i da publika moze da razume delo. Idejna osnova. Predstava treba da bude takva da paznja publike moze da bude upravljena vise na prikazano delo nego na delo prikazivača. Svaka predstava mora da pruzi publici nesto određeno. Prvi utisci reditelja moraju se pribeleziti, jer de dalje koristiti da bi se sačuvale i istakle osnovne osobine predstave (koasnijim detaljnim radom moze se izgubiti osnovna celina predstave). Nadalje se delo čita stavljajudi se u poziciju gledaoca. Tema je glavni predmet komada, ono o čemu delo kao celina govori (npr. Kir Janja - skrtost). Ako se tačno odredi tema nema bojazni da se krene stranputicom. Osnovna ideja dela je ono sto delo o temi (glavnom predmetu komada) kazuje. (npr. Kir Janja besmislenost skrtosti) Osnovna ideja predstave ne mora biti ista kao i o 14414g619o snovna ideja dela, jer predstava ima tri faktora: delo, izvođače i publiku. Ova zadnja dva mogu promeniti osnovnu ideju predstave. Osnovna ideja predstave mora biti konkretna i aktivna. Predstava koju publika ne shvata je promasena. Funkcija uloge. Pozorisna predstava je organizam čiji su organi likovi (uloge) od kojih svaki ima svoju funkciju, čime lik doprinosi kazivanju osnovne ideje predstave. Osnovni zadatak je cilj koji lik hode da postigne. Svaka radnja (čak i kad ne radi nista) glumca ima svoj cilj, niz radnji ima zajednički cilj, a svi ti ciljevi imaju vrhovni cilj sto je u stvari osnovni zadatak. Funkcija uloge je ono sto lik treba da pokaze svojim postupcima, često nesvesno, a osnovni zadatak se uvek vrsi svesno, (npr. Kir Janja pokazuje nesvesno besmislenost skrtosti, a glumčev osnovni
zadatak je da bude skrt, veoma svesno. Za glumca je uvek vazno da zna svoj zadatak, a za reditelja da zna funkciju uloge glumca. Sukobi. Dramska radnja ne moze biti bez protivradnje, tj. nema drame bez sukoba. Radnja i protivradnja zajedno čine scensko zbivanje. Među svim sukobima treba odrediti osnovni i nosioce tih sukoba. Postoje spoljasnji i unutrasnji sukobi koji su odraz spoljasnjih. Predmet osnovnog sukoba je ono oko čega se osnovni nosioci sukoba sukobljavaju. Osnovni zadaci nosilaca osnovnih sukoba moraju biti suprotni. Karakterne osobine likova se dele na sposobnosti (snazan) od kojih zavisi sta čovek moze učiniti i sklonosti (pohlepnost) od kojih zavisi sta de učiniti. Osnovnu karakteristiku lika treba ustanoviti, a zatim i ostale koje u zavisnosti od situacije lik pokazuje, a koje mogu biti i suprotne osnovnoj osobini lika. Osobine lika se pokazuju kroz njegove postupke koji mogu biti karakteristični i slučajni. Od ostalih osobina najvazniji je temperament (sangvinik, kolerik, melanholik i flegmatik).
sangvinist kolerik melanholik flegmatik brzina reagovanja da da ne ne jačina reagovanja ne da da ne promenljivost raspolozenja da da ne ne
Karakter je skup osobina čoveka koje su promenljive i često se razvijaju pred očima gledalaca. Veoma su vazni i odnosi između likova koji su takođe promenljivi. Obrada teksta. Skradivanje - jedno pravilo - da se ne izostavi nesto sto je od vaznosti za funkcionisanje predstave. Tekst komada se deli prema promenama u samom zbivanju - uvod (izlaganje), glavni deo (zaplet) i zaključak (rasplet). Dalje se tekst deli na odlomke i kritične tačke (tj. prestanak radnje jednog odlomka zato sto je cilj ostvaren). Deljenje teksta olaksava prirodnost glume, određenost glume (npr. iznenađenje obično dolazi između dva odlomka, glumac de manje misliti na zbivanje idudeg odlomka ukoliko sve do kritične tačke bude vrsio zadatak sadasnjeg) i snalazenje u nepredviđenim okolnostima (mora da ostane veran osnovnom zadatku tog odlomka). Podela uloga. Vazan je spoljni izgled glumca i njegove unutrasnje osobine. treba voditi računa da se razlikuje ono sto čovek čini od onoga sto jeste, kao i o odnosu ljudi u privatnom zivotu i njihovom mogudem odnosu u predstavi. Ponekad glumac zeli nesto sto ne moze i pregori. Prve čitalačke probe. Glumac čita svoj tekst, ispravlja greske i belezi skradenja, izlazu se osnovne ideje predstave, karakteri likova. Na prvim probama glumci ne smeju glumiti ved vrsiti proste govorne radnje koje ipak moraju imati neki cilj (npr. zajedljivost), treba voditi računa o tome koja se reč naglasava u rečenici (mana: kraj rečenice nerazumljiv i pogresna reč se naglasava - lek: objasnjenje
datih okolnosti i navođenje da reč koja treba da naglasi sam pronađe), treba voditi računa i o podtekstu kojim se otkriva skrivena smisao izgovorenih reči. Forspilovanje ovde nije pozeljno, reditelj nesme izgovarati reč, a glumac da je podrazava, jer time ne shvata i ne pronalazi resenje svojstveno glumcu i on nede biti prirodan izgovarajudi tekst (ne zna podtekst). Komponente predstave koje treba obraditi i ujediniti odnose na način odigravanja scenskog zbivanja (linija zbivanja, vaznost odlomaka, ritam i tempo, dinamika i atmosfera) na naknadnu obradu ili dodavanje izvesnih tačaka (akcenti i pauze, zvučni i drugi efekti) na opremu predstave (dekor, kostimi, maske, svetlo) na ispravnost i jedinstvo oblikovanja (zanr, stil) i najzad učesde publike. Linija delovanja i zbivanja. Linija delovanja je linija koja pokazuje koliko se lik priblizio svom vrhovnom cilju ili udaljio od njega. Delovanje svih likova sliva se u jedinstveno zbivanje. Pratedi tok tog zbivanja dobijamo liniju zbivanja. U toj liniji razlikujemo izlaganje (ekspozicija), zaplitanje čvora (intriga), zaostravanje (gradacija) sve do najvise tačke (maksimuma, kulminacije ili klimaksa) koja je prekretnica i posle koje dolazi do raspleta i pada. Kod ekspozicije zavisno od dela reditelju preostaje da u prvom delu saopsti potrebne podatke o likovima ili da odmah krene sa zapletom, a podatke podredi ostvarivanju zadataka odlomaka. Polazna tačka linije zbivanja je tačka sukoba ne samo nosilaca osnovnog sukoba, nego i njihovih pristalica. Put do klimaksa (najvise tačke sukoba) vodi preko nizih visova (subklimaksa). Klimaks je granica između uzlaznog i silaznog kraka linije zbivanja. Vazni i nevazni delovi zbivanja. Neke scene samo pripremaju nesto sto de se dogoditi ili povezuju dve scene ili ispunjavaju vreme između odlaska i dolaska lika. Vazno je da se nevazna mesta ne istaknu. Tempo i ritam. Tempo je brzina kojom se zbivanje odigrava, kako pojedini delovi tako i njihovo povezivanje u celinu. Potrebno je prvo odrediti tempo predstave, pa onda pojedinih delova. Tempo zavisi od toga da li se radi o "tezem" dozivljavanju ili o npr. vodvilju, zavisi od osedanja, ali brzina govora i radnje ne sme biti takva da ih gledalac ne moze pratiti. Ritam je odnos istaknutih delova prema neistaknutim. Ritam zavisi od drustvene sredine, ali postoji i lični ritam koji je najčesde određen temperamentom. Dinamika i atmosfera. Dinamika je jačina glasovnog izraza i jačina fizičkih radnji na sta posebno moraju da obrate paznju amateri. Dinamika je vazna jer se često usred lose dinamike desi da se glumci ne razumeju, čest uzrok tome je i ne uzimanje dovoljno vazduha. Atmosfera su odnosi i prilike između lica koje su podlozne promenama. Atmosferu čine i dekor, zvučni efekti i muzika (kao zvučna podloga) svetlo i svetlosni efekti, raspolozenje glumaca i sl. Za neke scene karakteristično je sukobljavanje atmosfera (komični efekt) (npr. profesor kaze: Naslov teme je komunizam kao dovrseni humanizam-naturalizam kao dovrseni naturalizam-humanizam. Đak kaze: Idi!) Akcenti i pauze. U liniji zbivanja ima nekih naglasenih trenutaka (npr. preokret, vrhunac sukoba). On ne sme biti ni previse jak, ni slab, ni čest. Pauza je jedna vrsta akcenta koju tretiramo kao scensko zbivanje ispunjeno unutrasnjom radnjom. Pauze postoje kao: pauza odjekivanja i stisavanja (potres najpre osluskivanje, pa stisavanje, pa smirivanje sebe i pripremanje za slededu situaciju) pauza isčekivanja (bez potresa - pripremanje sebe za neki krupan događaj), pauza predutkivanja (kad sprečava svoju brzopletost), pauza nedoumice (razmisljanje), pauza zapanjenosti (ukočenost, pa osvesdivanje). Pauza traje dotle dok se unutrasnja radnja ne izvrsi (ne broji se do deset).
Monolog je tekst koji govornik (kao podeljena ličnost) upuduje samom sebi i daje odgovore. Kod obrade monologa reditelj mora da iznađe uzrok podeljene ličnosti i da dopise odgovore na pitanja koja lik sam sebi postavlja, tako da glumac tekst pretvara u aktivne i pasivne radnje. Tu su veoma vazne i pauze između radnji. Uzrečice treba isto obrađivati, ali tako da ne odskaču od radnje. Fizičke radnje. Kod čitajudih proba često se desi da glumac mimikom, pokretima ruke dočarava tekst. To se moze dzvoliti samo ako time ne odvlače paznju od istovremene radnje. Pokreti - svaki pokret ima svoj cilj (ustajanje, sedanje, priblizavanje, udaljavanje, opkoljavanje, uplitanje) vazno je kloniti se svih suvisnih pokreta (koji nemaju cilj), ponavljanja pokreta i prenglasavanja pokreta. Konkretne scenske radnje. Radnja je konkretna ako se vrsi u određenim okolnostima koje je čine osobenom, a scenska je ako se razlikuje od zivotne time sto na određen način deluje na publiku. Da bi bila konkretna radnja mora imati svoga vrsioca, svoj sadrzaj, način vrsenja, mesto, vreme, uzrok (zasto), cilj (čemu se vrsi) i predmet (na kome se vrsi). Sceničnost obuhvata i vidljivost, čulnost konkretnih radnji za publiku, njihovu sazetost i ograničenost u vremenu i prostoru i njihovu povezanost sa celinom predstave. Sinteza sceničnosti i konkretnosti - bez konkretnosti radnja ne deluje zivotno, a bez sceničnosti ne deluje na publiku. Ako neka glumčeva radnja ne deluje kako treba, a ne zna se uzrok, potrebno je proveriti - da li glumac vrsi radnju kao lik - radi li zaista ono sto treba - onako kako treba - da li je to u skladu sa mestom gde se lik nalazi - sa vremenom - zasto lik to radi - s kojom namerom - na čemu ili kome vrsi radnju - da li je radnja očisdena od svega suvisnog - da li radnja ima svoju funkciju kao celina predstave. Ponekad se pribegava uneobičavanju radnje, odnosno kad određeni lik "visi" da mu se neko zaposljenje da se zabavi oko njega (npr. da pripali cigretu, ali tako da je prvo trazi, pa vadi, pa se igra sa njom, pa pripaljuje, otresa, gasi i sl.) Forspilovanje (kad reditelj pokazuje glumcu kako da odglumi, a glumac ga oponasa) je stetno, navodi glumca na imitiranje, a ne na shvatanje sustine radnje. Umesto forspilovanja bolje je nahspilovanje, kad reziser karikira glumca ukazujudi mu na mane. Preobrazavanje. Transformacija u lik je vrhunac glumačkog majstorstva, pritom je najbolje da se u sebi nađe nesto sto moze da postane jezgro uloge, a to je bilo koja osobina lika (ako nije sasvim sporedna) Na primer: hod, stav, uzrečice, govorna ili fizička mana i sl. Jezgro uloge mora biti zajedničko i liku i glumcu, sto ne znači da ne treba izučavati osobine lika i prihvatiti one koje su sopstvene liku. Nije potrebno da gledalac ne pozna glumca, potrebno je a on u njemu pozna lik. Ponavljanjem i vezbanjem pogresni pokreti postaju sve ređi, čime glumac na probama stiče navike lika i preobrazava se u lik. Glumčev preobrazaj u lik je uvek delimičan. Lik je sav stvoren od glumčeve ličnosti, ali sva njegova ličnost nije u liku. Taj drugi deo (ostatak) se zove kontrolor jer ne dopusta da se "ispadne" iz lika, niti da se sasvim izgubi u njemu. Diskusioni sastanci. Glumac je aktivan saradnik i samostalni stvaralac te je potrebno, objasnjavajudi sta se zeli voditi razgovore sa njim, uzimati u obzir njegove primedbe, zajednički napraviti ulogu. Reziser, međutim, ne sme da izgubi iz vida celinu predstave i mora od samogapočetka upoznavati glumce sa celinom. Muke s glumcima se uvek resavaju objasnjavajudi okolnosti iz kojih proizilazi njihov zadatak odlomka, govoredi da vrsi zadatak, kontrolisudi da li ga vrsi i da li slusa svog partnera. Gluma predstavljanja. Po Stanislavskom glumac pred gledaocima mora da prozivi jedan deo zivota lika (gluma prezivljavanja), dok Breht trazi da glumac izričito glumi onako kako reditelj forspiluje, glumac je duzan da prikaze svoju verziju ne ulazedi u lik (gluma predstavljanja). Brehtov metod se svodi na imitaciju glume i opravdan je samo kad se radi predstava u predstavi (npr. kad glumci glume putujude pozriste).
Mizanscen je raspored lica i stvari na pozornici i pokreti potrebni da bi se do tog rasporeda doslo i da bi se on pred očima gledalaca menjao. Mizanscen zavisi od zbivanja i od pozornice (amateri teze da se njihove predstave mogu igrati svukuda). Mizanscen ne sme biti krut, da sputava glumce, ali ne sme biti ni prepusten slučaju, Mizanscen zavisi od trenutnog odnosa između likova i od njihovog delovanja, kao i od scenoskog prostora. Za mizanscen vazi nekoliko principa. 1) Princip ravnoteze (moramo lica i stvari raspoređivati tako da svaki deo scene bude podjednako optereden) 2) Princip vaznosti (zavisi od značaja uloge u datom trenutku) 3) Princip trougla (raspored glumaca - dubina). Dekor. Ima zadatak da prekrije delove pozornice koje ne treba da se vide, da stvori sredinu u kojoj se radnja zbiva i da ostvari osnovnu scensku zamisao predstave (tj. osnovna ideja predstave izrazena sredstvima likovne umetnosti). Dekor mora biti lak, čvrst, jednostavan, funkcionalan i u skladu sa osnovnom idejom predstave. Moze biti stalan i polustalan (kad se menja neki karakteristični element scene). Kostim i maske moraju odgovarati karakteru lika, njegovom zanimanju, drustvenom polozaju, sredini i vremenu zbivanja. Kostimi ne smeju previse skretati paznju sa glumca. I kostim i maska olaksavaju preobrazaj u lik. Maska se mora staviti i kad lik glumcu u potpunosti odgovara, jer svetlo brise linije lica i moraju se ponovo izgraditi. Svetlo. Veoma je vazno da bi dočaralo atmosferu, naglasilo određene likove ili situacije, dočaralo doba dana ili nodi. Mrak ako je dug zamara, svetlo ako je prejako isto zamara i razbiju iluziju. Svetlo iziskuje posebno znanje i posebnog majstora. Zanr i stil. Zanr predstave određuje lik predstave i reditelj ga mora nametnuti svim svojim saradnicima. Mora njime prozeti sve komponente. Stil je način na koji je delo pravljeno, ono sto delu daje pečat tvorca i vremena zbivanja (drustvene sredine u kojoj je postalo). Postoje četiri stilska perioda. Antički - od VI veka p.n.e. do IV nase ere - Eshil, Sofokle, Euripid, karakterisu ga skladnost, potčinjavanje kultu bogova, spektakl. Gotski - od XII do XVI veka - odgovarao čoveku u srednjem veku koga su odvradali od ovozemaljskog i upudivali na "onaj svet". Renesansa - od XV do XVII veka Sekspir - obradanje čoveku, borba za prosvedivanje i pravdu. Barokni stil - XVII i XVIII vek, Molijer, velelepan, raskosan stil) Lični stil obuhvata one osobitosti po kojima se moze poznati ko je tvorac umetničkog dela. Savremeni stilovi: Romantizam - XVIII vek osedanje i mastanje. Naturalizam - XIX vek podudarnost sa stvarnosdu i prirodom. Simbolizam XIX vek odriče se mogudnosti da se sile koje upravljaju čovekom mogu dokučiti razumom i nalazi da se one mogu naslutiti kroz simbole. Ekspresionizam - XIX i XX vek, sluzi se u svom udaljavanju od realizma (stvarnost) snaznim naglasavanjem, uveličavanjem da bi se postigao uzbudljiviji izraz (ekspresija) unutrasnjeg dozivljaja. Realizam - XIX i XX vek, predstavlja odraz stvarnosti. Stil predstave mora biti jedinstven, tj. njime mora biti protkan svaki njen deo. Publika. Duznost pozorisnih umetnika je da se ne povode sumnjivim prohtevima publike, nego da brinu o zadovoljavanju njenih stvarnih potreba. Neki misle da publiku treba aktivirati i od nje napraviti učesnika u predstavi. Hugo Klajn misli da publika deluje na glumce svojim smehom, aplauzom i time učestvuje u predstavi. Jedan od uticaja publike je i trema. Ne zeledi da ispadnemo smesni kad nas neko posmatra imamo tremu, ona se najbolje suzbija kad se usredsredi na scensko zbivanje i njegov zadatak. Glumac trudedi se da pogodi sta se publici sviđa, često ponavlja stoseve "koji sigurno pale" i tako svoje prvobitno uspele kreacije upropasdava i banalizuje. Predstava koja ne deluje na publiku nije dobra predstava, no reditelj se ne sme zadovoljiti samo time sto je predstava
uspela kod publike. Muke s publikom. Postoje tri pravila: 1) bez publike nema pozorista 2) pozoriste postoji radi publike, a ne sebe radi (sto ne znači da je publika uvek u pravu) 3) pozorisne grupe moraju stvarati i predstave i publiku za te predstave. Saptač. Nije dobro ako saptač non stop čita tekst, time vise odmaze glumcu nego sto pomaze. Dobar saptač mora pre glumca da oseti kada on postaje nesiguran. Mora da prati predstavu, da pravilno naglasava reči, da zna pauze i zbog toga mora da prisustvuje probama i belezi gde glumac zapinje i gde mu rečenice počinju isto kako ne bi otisao pogresnim kolosekom.
