1.PREDMET IZUCAVANJA POSLOVNIH FINANSIJA -Poslovne finansije, finansijski menadzment ili finansije korporacija razvile su se kao posebna ekonomska disciplina pocetkom ovog veka. Tome su narocito doprineli razvoj institucija trzista kapitala, usavrsavanje finansijskih instrumenata i unapredjenje finansijske prakse. Poseban razvoj ova disciplina ozivljava 20-tih godina proslog veka. Naime, period posle prvog svetskog rata karakterise nagli razvoj akcionarskih drustava, odnosno akcionarskog vlasnistva. Akcionari su zainteresovani za poslovanje preduzeca jer ocekuju prinos u obliku dividend i povecanja kapitalnog dobitka. 2.ODNOS POSLOVNIH FINANSIJA I DRUGIH FINANSIJSKIH DISCIPLINA -Finansije su veoma razudjena i dinamicna oblast i one direktno uticu na zivot svakog pojedinca i organizacije bez obzira da li se radi o finansijskoj ili nefinansijskog organizaciji, privatnoj ili javnoj, velikoj ili maloj i prifitnoj ili neprofitnoj. Finansije se prema alternativama za zaposlenje dele u dve velike grupe: finansijske usluge i menadzerske finansije. U finansijske usluge se ubraja banka, finansijske kompanije, stedionice i stedne i kreditne asocijacije, kreditne unije i sl. Zatim govori o licnom finansijskom planiranju, gde su finansijske institucije: brokerske firme, kompanije za zivotno osiguranje, konsalting firme i dr. zainteresovane za koriscenje uslugaa pojedinaca sposobnih da pruze strucne savete korisnicima u vezi upravljanja njihovim licnim finansijskim poslovima. Menadzerske finansije se odnose na poslove finansijskog menadzera u poslovnoj firmi kao sto su: upravljanje gotovinom, finansijsko planiranje, kreditna administracija, investiciona analiza pribavljanje sredstava i sl. Finansijski menadzeri mogu upravljati finansijskim poslovima i u drugim finansijskim i nefinansijskim organizacijama privatnim ili javnim, profitnim ili neprofitnim i sl. 3.VLASNICKA TEORIJA POSLOVNE FIRME -Vlasnicka teorija firme je izvedena iz karaktera i ponasanja privatnog preduzeca u kome su funkcije vlasnistva i preduzetnistva personificirane u istom licu, odnosno licima. Inokosno preduzece se nalazi u vlasnistvu jednog lica koje se istovremeno javlja i u ulozi preduzetnika. Vlasnik ulaze kapital u poslovnu imovinu, odnosno aktivu sa namerom da obavljanjem odredjene aktivnosti maksimira dobitak kao prinos na sopstveni (inokosni) kapital. Ortacko preduzece se razlikuje od inokosnog samo po tome sto umesto jednog ima vise vlasnika. Ugovorom o ortakluku vlasnici utvrdjuju iznos pocetnog ulaganja kapitala svakog od njih, preduzetnicke plate i druge naknade, nacin raspodele dobitka i pokrica gubitka, kao i druge odnose koji mogu biti od znacaja za zajednicko vodjenje poslova. Postoje medjutim, i ortacka preduzeca sa ogranicenom odgovornoscu. Karakteristike takvog preduzeca su u tome sto jedan ili vise ortaka ogranicavaju svoju odgovornost za dugove i gubitke na iznos pocetnog ulaganja kapitala sto prakticno znaci da u slucaju insolventnosti preduzeca poverioci ne mogu posegnuti za njihovom licnom imovinom.
4.TEORIJA ENTITETA POSLOVNE FIRME -Pojam entiteta poslovne firme vezuje se za nastanak korporacija kao prvobitnog oblika preduzeca sa javnom odgovornoscu. Za razliku od inokosnih i ortackih preduzeca, korporacije su omogucile i pospesile pdrustvljavanje i koncentraciju raspolozivog kapitala. Radi uravnotezenja aktive i passive, akcijski kapital se bilansira na sledeci nacin: Akcijski kapital: Nominalna vrednost kapitala Dodatno uplaceni kapital Posto tako pribavljena sredstva, odnosno kapital, ne predstavljaju sopstvenost korporacije kao entiteta, vec njenih eksternih suvlasnika, logicno je da je njihov fizicki i vrednosni integritet ne sme da bude ugrozen. Finansijska struktura inkorporiranog preduzeca moze da bude veoma razudjena i fleksibilna, sto je posebno znacajno za sekciju akcijskog kapitala, cime se i objasnjava atraktivnost ovog oblika preduzeca sa stanovista pribavljanja dodatnog kapitala. Ta atraktivnost se objasnjava sledecim argumentima: 1.Ogranicena odgovornost akcionara. Akcionar, naime, ne snosi licnu odgovornost za dugove korporacije u koju ulaze. 2.Prenosivost prava vlasnistva. Vlasnici akcija preduzeca mogu svoja ulaganja vrlo lako konvertovati u gotovinu ukoliko im je ona neophodno potrebna. 3.Kontinuitet poslovanja preduzeca. Korporacija je samostalno pravno lice sa neogranicenim vekom trajanja, za razliku od njenih vlasnika, preferencijalnih i rezidualnih, ciji je zivotni vek ogranicen. 4.Podvojenost funcije upravljanja od vlasnistva. Privlacenjem kapitala od velikog broja eksternih ulagaca, i izborom organa upravljanja i menadzerskog tima na bazi njihove profesionalne sposobnosti. 5.OSNOVNI ELEMENTI FINANSIJSKE ANALIZE -Analiticaru obicno stoje na raspolaganju jedan ili vise od sledecih standard, koje moze koristiti alternativno ili komplementarno: 1)Mentalni standardi samog analiticara koji odrazavaju njegovo saznanjeo tome sta se moze smatrati zadovoljavajucim ili normalnim, do cega se dolazi licnim iskustvom i opservacijom. 2)Racio brojevi i procenti koji se zasnivaju na registrovanoj finansijskoj i poslovnoj proslosti svakog individualnog preduzeca. 3)Racio brojevi i procenti preduzeca, posebno onih koja se smatraju najprogresivnijim i najuspesnijim u datoj grani. 4)Racio brojevi i procenti koji su utvrdjeni na bazi informacija iz tekuceg operativnofinansijskog plana preduzeca. 5)Racio brojevi i procenti privredne grane kojoj pripada konkretno preduzece.
6.OPSTI RACIO LIKVIDNOSTI -Opsti racio likvidnosti dobija se podelom ukupnih obrtnih sredstava sa ukupnim kratkorocnim obavezama. Prema zavrsnom bilansu u posmatranom slucaju on bi se utvrdio na sledeci nacin:
U bukvalnoj interpretaciji ovaj racio pokazuje sa koliko je obrtnih sredstava pokriven svaki dinar kratkorocnih obaveza, sto se uzima kao prvi indicator sigurnosti kojim su zasticeni interesi kratkorocnih poverilaca preduzeca. Odnos 2:1 u korist obrtnih sredstava, koji se tradiocionalno uzima kao normalan, treba prihvatiti sa krajnjom opreznoscu s obzirom da na adekvatnost opsteg racia deluje vise opstih i specificnih faktora kao sto su : vrsta i velicina preduzeca, obim poslovne aktivnosti, vremensko vezivanje obrtnih sredstava u pojedinim fazama poslovnog ciklusa, uslovi kreditiranja od strane dobavljaca u odnosu na kreditne uslove koji se daju kupcima, efikasnost naplate potrazivanja, disciplina placanja dospelih obaveza i sl. 7.RIGOROZNI RACIO LIKVIDNOSTI -Ovaj racio predstavlja znatno stroziji test tekuce likvidnosti pa, samim tim, sluzi i kao korisna provera podobnosti opsteg racia. Njegovo utvrdjivanje pretpostavlja podelu ukupnih obrtnih sredstava u dve posebne skupine: 1) gotovinu i relativno likvidna sredstva; kao sto su potrazivanja od kupaca i kratkorocni plasmani u hartije od vrednosti, i 2) manje likvidna sredstva kao sto su zalihe i unapred placeni troskovi, koja normalno zahtevaju nesto duze vreme da bi se konvertovala u novcani oblik.
Ako preduzece ima rigorozni racio od 1:1 nacelno se smatra da je stanje njegove tekuce likvidnosti relativno zadovoljavajuce. 8.NETO OBRTNA SREDSTVA (fond) -Relativni odnos izmedju obrtnih sredstava i kratkorocnih obaveza, koji je sadrzan u opstem raciu likvidnosti, treba posmatrati i analizirati u neposrednoj uzrocnoj vezi sa neto obrtnim sredstvima koja predstavljaju apsolutnu razliku izmedju obrtnih sredstava i kratkorocnih obaveza, odnosno dugorocne izvore finansiranja obrtnih sredstava. Za svrhe pribavljanja buducih kratkorocnih izvora finansiranja, naime, nije dovoljno poznavati samo trenutno stanje likvidnosti vec, daleko vise, kakvo ce ono biti pod pretpostavkom da preduzece preuzme nove kratkorocne dugove. Banka time zeli da oceni moguci stepen rizika pod kojim ulaze svoja sredstva s obzirom da njeno potrazivanje postaje tada samo jedna od vise obaveza preduzeca – duznika koju ono treba da plati u momentu dospelosti.
9.KOEFICIJENT OBRTA KUPACA -Iznos potrazivanja od kupaca zavisi od obima realizacije, politike kreditiranja kupaca i efikasnosti naplate nastalih potrazivanja. Saldo kupaca treba da bude u razumnom funkcionalnom odnosu sa prihodima ostvarenim prodajom na kredit. Taj odnos se obicno utvrdjuje podelom neto prihoda od realizacije iz bilansa uspeha sa uporedivom vrednoscu potrazivanja od kupaca.
10.KOEFICIJENT OBRTA ZALIHA -Za mnoga preduzeca zalihe predstavljaju izvanredno znacajnu kategoriju poslovnih ulaganja. Kao opste prihvaceni metod za testiranje njihove konvertabilnosti u gotovinu sluzi, takodje, koeficijent obrta koji se dobija podelom cene kostanja realizovanih proizvoda sa prosecnom vrednoscu zaliha u toku godine, koja se utvrdjuje na slican nacin kao i prosecni saldo potrazivanja od kupaca.
11.KOEFICIJENT OBRTA DOBAVLJACA -Jedan od vaznih oblika aktivnosti preduzeca odnosi se na nabavku materijala i usluga za proces proizvodnje, odakle nastaju kratkorocne obaveze prema dobavljacima za kupovine na kredit. S tim u vezi korisno je proceniti prosecno vreme u kojem te obaveze dospevaju za placanje u toku godine, sto se postize utvrdjivanjem koeficijenata obrta dobavljaca, koji se dobija iz odnosa vrednosti godisnjih nabavki materijala i usluga na kredit i prosecnog salda dobavljaca u toku godine.
12.KOEFICIJENT OBRTA UKUPNIH OBRTNIH SREDSTAVA -Brojitelj ovog koeficijenta izrazava se ukupnim rashodima u bilansu uspeha, dok se u imenitelju nalaze prosecno angazovana obrtna sredstva u toku godine iz kojih su ti rashodi finansirani, buduci da zahtevaju utrosak obrtnih sredstava. Racunanje sa rashodima, umesto neto prihodima od realizacije ima za cilj da izluci uticaj dobitka na koeficijent obrta i da se dobiju drugi podaci relevantni za analizu.
13.KOEFICIJENT OBRTA NETO OBRTNIH SREDSTAVA
-Sto su obim i prihodi od prodaje veci u odnosu na neto obrtna sredstva, utoliko je verovatnija opasnost od potencijalne nelikvidnosti. To pretpostavlja, naime, da je srazmerno ubrzanje obrta neto obrtnih sredstava ucinjeno mogucim povecanim ucescem kratkorocnih izvora u finansiranju ukupnih obrtnih sredstava, bez cijeg se povecanja, pak, pri datim koeficijentima obrta zaliha i potrazivanja, porast obima i prihoda od prodaje jedva moze i zamisliti. 14.KOEFICIJENT OBRTA FIKSNIH SREDSTAVA
-Nedovoljan koeficijent obrta obicno se uzima kao indicator suvisnog ulaganja o fiksna sredstva, odnosno kao pokazatelj predimenzionisanosti proizvodno-prodajnih kapaciteta u odnosu na mogucnost plasmana proizvoda preduzeca na raspolozivom trzistu. Ne treba zaboraviti, medjutim, da manji koeficijent obrta fiksnih sredstava moze da potice i iz nepovoljne strukture dugorocnih ulaganja u poslovnu imovinu. 15.KOEFICIJENT OBRTA UKUPNIH POSLOVNIH SREDSTAVA -Ovaj koeficijent predstavlja relativni odnos neto prihoda od realizacije i prosecne knjigovodstvene vrednosti ukupnih poslovnih sredstava. Tretira se, u finansijskom smislu, kao najuopsteniji indicator poslovne efikasnosti s obzirom da neto prihodi od realizacije, pri datom nivou prodajnih cena, odrazavaju stvarno dostignuti nivo poslovne aktivnosti preduzeca u posmatranom periodu, dok prosecna poslovna sredstva obuhvataju ukupno raspolozivu snagu privredjivanja koja je ulozena u sticanje tih prihoda.
16.KOEFICIJENT OBRTA SOPSTVENIH SREDSTAVA -Sopstvena sredstva predstavljaju onaj deo vrednosti ukupne poslovne imovine preduzeca koji je pribavljen iz sopstvenih izvora finansiranja. Doslovno tome, koeficijent obrta ovih sredstava utvrdjuje se podelom neto prihoda od realizacije sa prosecnim sopstvenim sredstvima koja se u pasivi bilansa stanja obracunavaju kao razlika izmedju ukupnih i pozajmljenih izvora finansiranja:
17.ODNOS POZAJMLJENIH PREMA UKUPNIM I SOPSTVENIM IZVORIMA FINANSIRANJA -Kada se pozajmljeni izvori finansiranja podele sa ukupnim izvorima odnosno sredstvima dobaj se racio broj ili procenat koji pokazuje relativno ucesce pozajmljenih izvora u finansiranju ukupnih poslovnih sredstava. Razlika izmedju tako dobijenog procenta i 100 pokazuje tada srazmeran deo ukupnih poslovnih sredstava koji je finansiran iz sopstvenih izvora.
18.KOEFICIJENT POKRICA RASHODA NA IME KAMATE -Finansiranje iz dugorocnih dugova prouzrokuje preduzecu permanentne izdatke za kamatu koju padaju na teret poslovnog dobitka, posto su troskovi poslovanja odnosno redovni rashodi vec pokriveni. Da bi se testirao stepen toga opterecenja, finansijska analiza utvrdjuje koeficijento pokrica kamate iz poslovnog dobitka, koji u datom slucaju iznosi:
Kada se koeficijent pokrica koristi za ocenu pozeljnosti angazovanja novih dugova, preporucuje se da se dodatna kamata sabere s avec postojecim rashodima na ime kamate pre utvrdjivanja samog koeficijenta i donosenja odluke o finansiranju. 19.KOEFICIJENT POKRICA UKUPNOG DUGA -Kamata se tretira, po pravilu kao trosak poslovanja koji se naknaduje iz dobitka pre oporezivanja, dok otplata glavnice duga pada na teret dobitka posle poreza, odnosno neto dobitka koji preduzecu ostaje na slobodnom raspolaganju.
20.RACIO ANALIZA BILANSA USPEHA -U dobro struktuiranom bilansu uspeha, naime, naknada rashoda iz periodicnih prihoda od realizacije ne vrsi se odjednom, u ukupnom iznosu, vec slojevito sa ciljem da se omoguci analiza i kontrola doprinosa funkcionalnih segmenata ukupnih troskova ostvarenom poslovnom i neto finansijskom rezultatu preduzeca. Pretezan sloj tih rashoda odnosi se, pre svega na cenu kostanja realizovanih proizvoda koja pokazuje ucesce troskova proizvodnje u ostvarenim prihodima od prodaje, posle cega se javlja bruto
dobitak kao prvi medjufazni rezultat poslovanja. Ostvareni bruto dobitak sluzi pokricu periodicnih rashoda koji obuhvataju troskove prodajne funkcije i uprave administracijom, i formiranju poslovnog dobitka, kao rezultata redovne aktivnosti preduzeca. 21.GRAFIKON RENTABILNOSTI -
22.STOPA PRINOSA NA UKUPNA POSLOVNA SREDSTVA -Poslovni dobitak, u finansijsko-racunovodstvenom smisli, predstavlja periodicni prirast ukupnih poslovnih sredstava koja su koriscena za obavljanje redovne poslovne aktivnosti preduzeca u istom periodu. Doslovno tome, stope prinosa na ukupna poslovna sredstva moze se dobiti direktno iz odnosa:
Ovu stopu treba interpretirati tako da je preduzece u konkretnom slucaju na svakih 100din. Prosecno ulozenih sredstava ostvarilo prirast od 15 din, u toku posmatrane godine. O relativnom znacenju takvog prirasta moze se suditi samo u kontekstu vremenske i prostorne analize. Analiticki je medjutim, daleko znacajniji onaj izraz rentabiliteta poslovnih ulaganja koja polazi od pojedinacnih determinant stope prinosa. To su, kao sto je poznato, koeficijent obrta prosecnih poslovnih sredstava i stopa poslovnog dobitka u odnosu na prihode od realizacije.
23.STOPA PRINOSA NA SOPSTVENA POSLOVNA SREDSTVA -Za razliku od poslovnog dobitka, koji predstavlja efekat privredjivanja sa ukupnim poslovnim sredstvima, neto dobitak pokazuje efekat ulaganja sopstvenih sredstava u preduzeca, s obzirom da oznacava tekuce ostvareni prirast onog dela poslovnih sredstava koji je pribavljen iz sopstvenih izvora finansiranja.
24.OSNOVNA DU PONT FORMULA -Osnovna Du Pont formula dovodi u vezu stopu neto dobitka sa koeficijentom obrta ukupnih poslovnih sredstava i proizvod ove dve velicine daje stopu neto prinosa na ukupna sredstva:
25.PROSIRENA DU PONT FORMULA -Prosirena Du Pont formula dovodi u vezu stopu neto prinosa na ukupna sredstva sa stopom prinosa na sopstvena sredstva, kao jos jednim opstim pokazateljem rentabilnosti. Ova stopa dobija se na sledeci nacin:
26.GRAFICKA ILUSTRACIJA DU PONT FORMULE 27.NETO DOBITAK PO AKCIJI -Neto dobitak po akciji izracunava se kao relativni odnos neto dobitka ostvarenog u toku poslovne godine i ukupnog broja izdatih obicnih akcija, sto se moze izraziti sledecom formulom:
Neto dobitak po akciji je pouzdan pokazatelj uspeha preduzeca, kako za postojece akcionare i upravu preduzeca, tako i za potencijalne ulagace koji nameravaju, da investiraju svoj kapital.
28.ODNOS TRZISNE CENE PO AKCIJI I NETO DOBITKA PO AKCIJI -Ovaj pokazatelj se izrazava sledecom formulom:
Ovo je veoma vazan racio za buduce ulagace kapitala u preduzecu. Pomocu ovog racia moguce je utvrditi ocekivanu trzisnu vrednost obicnih akcija preduzeca. Na osnovu ovog racia moguce je proceniti buducu trzisnu vrednost akcija preduzeca za vise godina. Navedeni racio moze se koristiti za procenu trzisne vrednosti akcija preduzeca cije se akcije ne prodaju javno. U tom slucaju bi se ostvareni neto dobitak po akciji pomnozio sa raciom koji je utvrdjen za prosek privredne grane u kojoj preduzece posluje. 29.RACIO PLACANJA DIVIDENDE -Racio placanja dividend dobija se iz relativnog odnosa isplacene dividend po akciji i neto dobitka po akciji, sto se moze predstaviti sledecom formulom.
30.DIVIDENDNA STOPA -Dividendna stopa se dobija iz relativnog odnosa dividende po akciji i trzisne cene po akciji, odnosno u obliku formule:
Ova stopa pokazuje tekuci prinos koji akcionar ostvaruje u procentu u odnosu na trzisnu vrednost akcije koju poseduje. I ova stopa se moze analizirati u odnosu na stopu iz prethodne godine, ili iz niza prethodnih godina, kao i u odnosu na prosecnu stopu u privrednoj grani u kojoj preduzece posluje. Ona predstavlja znacajan pokazatelj za buduce ulagace, narocito one koji preferiraju isplatu dividend u odnosu na povecanje kapitalnog dobitka. 31.KNJIGOVODSTVENA VREDNOST PO AKCIJI -Knjigovodstvena vrednost po akciji dobija se deljenjem “sopstvenog kapitala” sa brojem izdatih obicnih akcija. Ona se moze izracunati sledecom formulom:
Medjutim knjigovodstvena vrednost po akciji moze se koristiti za utvrdjivanje likvidacione vrednosti, koja predstavlja stvarni iznos koji ce primiti obicni akcionari po jednoj akciji ako dodje do likvidacije preduzeca i prodaje njegovih sredstava. Likvidaciona vrednost po jednoj akciji je, sigurno, realniji pokazatelj od knjigovodstvene
vrednosti, ali i ova vrednost ne vodi racuna o prinosima koji se mogu ocekivati koriscenjem sredstava preduzeca. 32.POJAM I VRSTE RIZIKA I DEJSTVO LEVERAGE-a -U najopstijem smislu moze se reci da se pojam rizika odnosi na manju ili vecu neizvesnost u pogledu ocekivanog ishoda poslovne aktivnosti. Treba razlikovati i dve vrste rizika, poslovni i finansijski. Poslovni rizik odrzava iherentno prisutnu neizvesnost u pogledu ocekivanog poslovnog dobitka, kao prinosa na ukupna poslovna sredstva. Finansijski rizik, pak, determinisan je neizvesnoscu buduceg neto dobitka, kao prinosa na sopstvena poslovna sredstva. Njegovo dejstvo opredeljeno je prisusvom fiksnih rashoda finansiranja koji se sa svoje strane ne mogu prilagoditi kratkorocnim fluktuacijama poslovnog dobitka. Izlozenost preduzeca riziku privredjivanja pretpostavlja, svakako neophodnost iznalazenja adekvatnih metoda za njegovo merenje i kvantitativno izrazavanje. Jedan od tih metoda predstavlja tzv. leverage pomocu koga se pokusavaju proceniti efekti poslovanja uz prisustvo pomenutih konstantnih faktora, odnosno rashoda. 33.POSLVNI RIZIK I POSLOVNI LEVERAGE -Mehanizam poslovnog leverage-a da se najlakse objasniti i shvatiti u kontekstu grafikona rentabiliteta koji odrazava efekat date kombinacije obima prodaje, asortimana proizvoda, prodajnih cena, varijabilnih i fiksnih troskova na poslovni dobitak koji preduzece ostvaruje iz svoje redovne aktivnosti.
Za bilo koji obim prodaje teorijski je moguce utvrditi stepen dejstva poslovnog leveragea pomocu koeficijenta odnosno faktora koji kvantificira kako se promena toga obima za odredjeni procenat odrazava procentuaolno na promenu poslovnog dobitka. Tako bi, npr., u posmatranom slucaju koji je prezentiran na grafikonu rentabiliteta, povecanje odnosno smanjenje obima prodaje od 25% doprinelo je povecanju odnosno smanjenju poslovnog dobitka 75% sto odgovara faktoru poslovnog leverage-a od 3, kao sto to pokazuje i obracun na tabeli. 34.FINANSIJSKI RIZIK I FINANSIJSKI LEVERAGE -Slicno fiksnim troskovima poslovanja koji determinisu stepen poslovnog rizika i dovode do dejstva poslovnog leverage-a, fiksni finansijski rashodi prouzrokuju finansijski rizik i aktiviraju dejstvo finansijskog leverage-a. Kada se, naime, ukupna poslovna sredstva finansiraju delimicno iz dugova, koji imaju limitiran prinos odnosno ugovorenu cenu, treba ocekivati da se stopa prinosa na sopstvena sredstva razlikuje od stope prinosa na ukupna sredstva. Razlog tome lezi u razumnoj teznji da stopa prinosa na ukupna poslovna
sredstva bude veca od cene pozajmljenih sredstava, odnosno prosecne kamatne stope koju preduzece treba da plati za koriscenje pozjamljenih izvora finansiranja. Stopa prinosa na ukupna sredstva zavisi, tada, ne samo od rentabilnosti ukupnih poslovnih ulaganja, nego i od razlike izmedju prosecne cene duga i stope prinosa na ukupna sredstva koja treba da bude pozitivna, mada moze biti i negativna. Intezitet dejstva finansijskog leverage-a zavisi od stepena kojim su fiksni rashodi na ime kamate pokriveni iz poslovnog dobitka tj dobitka pre kamate i oporezivanja.
35.TOTALNI RIZIK I KOMBINOVANI LEVERAGE -Kada se dejstvo oba leverage-a, dobija se slozen ili kombinovani leverage koji odrazava izlozenost preduzeca ukupnom ili totalnom riziku, buduci da neizvesnost u pogledu buducih neto dobitaka i prinosa na sopstvena sredstva dovodi u direktnu medjuzavisnost sa mogucim oscilacijama u obimu aktivnosti odnosno promenama u obimu i prihodima od prodaje. Rizik od insolventnosti nalaze, svakako opreznosti i vestinu prilikom kombinovanja dejstva poslovnog i finansijskog leverage-a. Naime, kada je donja granica rentabilnosti locirana visoko, blize gornjoj granici fizickog kapaciteta preduzeca, tako da je podrucje poslovnog dobitka relativno usko, i kada obim poslovne aktivnosti ispoljava osetne znake nestabilnosti iz bilo kojih razloga, nije bas preporucljivo pri visokom faktoru poslovnog leverage-a igrati na visok faktor finansijskog leverage-a. 36.TACKA INDIFERENCIJE FINANSIRANJA -Da bi se videlo da li finansijski leverage deluje povoljno ili nepovoljno neophodno je proceniti efekat razlicitih stepena zaduzenosti preduzeca na neto dobitak i stopu prinosa na sopstvena sredstva, sto su i predhodna izlaganja ocigledno pokazala. Ako pri, ocekivanim fluktuacijama u nivaou aktivnosti i datom faktoru poslovnog leverage-a, preduzece slabo, ili nikako, koristi finansijski leverage, finansijska struktura odnosno struktura kapitala samo transponuje varijacije poslovnog na neto dobitak kao prinos na sredstva. U slucaju, pak, intenzivnijeg koriscenja finansijskog leverage-a struktura kapitala moze samostalno da proizvede impozantna povecanja neto dobitka, i stope prinosa na sopstveni kapital, ali uz stalno prisutan rizik da eventualni pad poslovne aktivnosti dovode do isto tako impozantnih gubitaka i topljenja sopstvene supstance po tom osnovu.
37.IZVESTAJI O TOKOVIMA UKUPNIH POSLOVNIH SREDSTAVA -Neophodne informacije o pravcu i kvantitetu kretanja ukupnih poslovnih sredstava sadrzane su u razlici salda pojedinih pozicija u konacnom bilansu stanja u odnosu na pocetni bilans. Te razlike mogu da budu bilo pozitivne bilo negativne, zavisno vec od toga da li oznacavaju povecanje ili smanjnje vrednosti odnosnih bilansnih pozicija. Pri tome je vazno zapaziti, posebno, da se (1) svako povecanje pasivnih pozicija i (2) svako smanjenje aktivnih pozicija interpretira kao izvor poslovnih sredstava, dok se, nasuprot tome, (1) svako smanjenje pasivnih pozicija i svako povecanje aktivnih pozicija tumaci kao upotreba poslovnih sredstava, sto se moze prikazati u vidu seme:
38.IZVESTAJI O TOKOVIMA NETO OBRTNIH SREDSTAVA -
39.IZVESTAJI O TOKOVIMA NOVCANIH SREDSTAVA – GOTOVINE -
40.BILANSNI METOD PLANIRANJA GOTOVINE (METOD PROJEKTOVANOG BILANSA STANJA) -Kod ovog metoda planiranja gotovine razlikuju se dve varijante. Jedna se oslanja na projektovani bilans stanja a druga na korigovani bilans uspeha. Metod projektovanog bilansa stanja: Ovaj metod planiranja buduceg stanja gotovine zasniva se na komparaciji pocetnog i projektovanog bilansa stanja na kraju planskog perioda. Da bi se, medjutim, projekcija buduceg bilansa stanja mogla saciniti, korisno je, polazeci od napred datih podataka, iznuditi, najpre, strukturu ocekivanog bilansa uspeha za planirani obim poslovne aktivnosti u toku planskog perioda od 6 meseci, kao sto je to ucinjeno na tabeli.
41.BILANSNI METOD PLANIRANJA GOTOVINE ( METOD KORIGOVANOG BILANSA USPEHA) -Metod korigovanog bilansa uspeha: Za razliku od projektovanog bilansa stanja, ovaj metod planiranja gotovine pretpostavlja, najpre, prevodjenje planiranih prihoda, rashoda i neto dobitka, koji su sadrzani u bilansu uspeha, na ocekivana primanja, izdavanja i neto novcani tok iz poslovanja. Bilans uspeha, kao sto je poznato, posebno je i iskljucivo namenjen potreba merenja – planiranja i obracunavanja periodicnog finansijskog rezultata, dobitka i gubitka. Sa druge strane, postoji mnostvo primanja i izdavanja gotovine koja uopste ne prolaze kroz bilans uspeha. Inace korekcija bilansa uspeha na interni neto tok gotovine iz poslovanja moze se izvrsiti na vise nacina. I to na sledece nacine: 42.DINAMICKI METOD PLANIRANJA GOTOVINE (PLAN PRIMANJA I IZDAVANJA GOTOVINE) -Dinamicni plan gotovine razradjuje se u tri sukcesivne etape. U prvoj etapi projktuju se primanja i izdavanja gotovine po razlicitim osnovama, pri cemu tokovi vezani za redovno poslovanje predstavljaju, svakako, osnovnu sadrzinu te projekcije. U drugoj etapi, konfrontiraju se primanja i izdavanja za zeljene interval vremena i utvrdjuje deficit ili suficit gotovine krajem svakog interval u odnosu na minimalni ili stalni saldo gotovine. U trecoj etapi, pak, donosi se plan finansiranja koji projektuje dinamiku zaduzivanja i otplata, zavisno vec od toga da li se redi o periodicnom deficitu ili suficitu gotovine. Plan primanja i izdavanja gotovine: Ocekivanja primanja gotovine iz poslovanja zavise od planiranog obima i prihoda od prodaje, njihove dinamike, uslova kreditiranja kupaca, dospelosti potrazivanja za naplatu, efikasnosti same naplate, eventualnih gubitaka u novcanom prilivu zbog vracanja proizvoda, datih popusta, nenaplativih potrazivanja, iskoriscenih kasa-skonta i sl. ciji se efekti na buduci priliv gotovine moraju proceniti i kvatificirati polazeci, pre svega, od iskustva prethodnih perioda. Ako se apstrahuje priliv gotovine od prodaje za gotovo, sto je za preizvodjacka preduzeca sasvim dozvoljeno uopstavanje, plan primanja gotovine iz poslovanja odnosno naplate potrazivanja od kupaca mogao da se ilustruje na bazi nekoliko bitnih, mada znatno uproscenih, pretpostavki. Moze se zamisliti, naime, da se plan gotovine sastavlja za period od godine dana; da se dinamika primanja i izdavanja posmatra kvartalno; itd. 43.DINAMICKI METOD PLANIRANJA GOTOVINE (PLAN SUFICITA I DEFICITA GOTOVINE) -Na bazi iole ozbiljnije analize prednjeg plana primanja i izdavanja gotovine, mogu se uociti, takodje, neke od bitnih karakteristika planirane aktivnosti preduzeca. Ocekivani priliv gotovine od naplate potrazivanja od kupaca vrlo je intenzivan u I i IV kvartalu, sa osetnim padom u II i III kvartalu, sto ocigledno ukazuje na sezonski karakter njegove
prodaje. Sa druge strane, relativno konstantni izdaci za isplatu obaveza prema dobavljacima i troskove proizvodnje, sem u IV kvartalu, govore o teznji preduzeca da navaku i proizvodnju ucini sto stabilinijim u toku godine, nezavisno od sezonskih fluktuacija u obimu prodaje, sto mora da ima za posledicu povecano vezivanje finansijskih sredstava odnosno gotovine u zalihama nedovrsene proizvodnje i gotovih proizvoda u periodima kada je obim proizvodnje veci od obima prodaje, i obrnuto. Izdaci na ime troskova prodaje i uprave sa administracijom se blago razlikuju iz kvartala u kvartal, sto svedoci o relativno fiksnom karakteru tih troskova. Najzad, planirana isplata dobavljaca za nabavljena fixna sredstva u II kvartalu pretpostavlja poseban pritisak na gotovinu, buduci da su primanja u tom kvartalu osetno manja od izdavanja. Imajuci u vidu ove karakteristike poslovne aktivnosti preduzeca, logicno je ocekivati manji ili veci disparitet u tokovima novca iz perioda u period. Tabela: 44.DINAMICKI METOD PLANIRANJA GOTOVINE (PLAN FINANSIRANJA ZADUZIVANJE I OTPLATA) -Suocavajuci se sa takvim disparitetom u planiranim tokovima gotovine, preduzecu ostaju na raspolaganju, prakticno, dve alternative. Prvo, obim i dinamiku svoje aktivnosti svede na nivo koji moze da bude finansiran iz internog priliva gotovine i – drugo, da se osloni na spoljne izvore gotovine u periodima u kojima se ocekuje visak izdavanja nad primanjima, odnosno deficit u odnosu na minimalno potreban saldo. Prva alternative pretpostavlja, neminovno, rebalans plana aktivnosti i odricanje od zeljene rentabilnosti, dok realizacija druge alternative zavisi od sposobnosti preduzeca da potrebna sredstva za pokrice deficit obezbedi blagovremeno iz pozajmljenih izvora finansiranja. Ta sposobnost, pak, uslovljena je njegovim kreditnim bonitetom, postojecim stepenom zaduzenosti i uticajem dodatnog duga na likvidnost, odnosno sposobnost placanja novcanih obaveza i sl., sto determinise rizik ulaganja sa stanovista postojecih i perspektivnih poverilaca. Plan zaduzivanja mora da bude tako dinamiziran da omoguci preduzecu da prebrodi tacku maksimalnog finansijskog naprezanja. Prednji plan suficita i deficit pokazuje, ocigledno, da preduzece dostize tu tacku u trecem kvartalu kada ocekuje najveci deficit gotovine od din 7,9 miliona, odnosno kada se zaduzenost kumulativno penje na din 8,0 miliona.
1.OSNOVNE POSTAVKE SVODNOG FINANSIJSKOG PLANIRANJA -PLANIRANI BILANS STANJA I USPEHA -Planovi pojedinih segmenata moraju se doneti sporazumno i u harmoniji jedan sa drugim. Ako planovi pojedinih organizacionih delova nisu uskladjeni i usmereni ka istom cilju, svodni plan za preduzece kao celinu ne moze se dobiti kao prost mehanicki zbir tih pojedinacnih planova, zbog cega finansijsko planiranje moze da proizvede vise stete nego koristi. Sa druge strane, pak, da bi bio sveobuhvatan i kooridnativan, finansijski plan mora da bude iskazan monetarnim merilom. Takav nacin iskazivanja proistice iz logike svodnog planiranja. Najuopstenije monetarne pokazatelje ukupne poslovne aktivnosti preduzeca predstavljaju, kao sto je poznato, njegovi prihodi, rashodi i finansijski rezultat, koji se svodno prezentiraju periodicnim bilansom uspeha. Koliko ce, pak, biti detaljan ovaj aspect finansijskog plana zavisi od slozenosti preduzeca i njegovog proizvodnoprodajnog programa. Razni proizvodi i usluge javljaju se kao definitivni nosioci prihoda, rashodi i finansijskog rezultata, zbog cega njihova identifikacija, predstavlja neizbezan postupak u pripremi svodnog finansijskog plana. Medjutim planiranje prihoda i rashoda nije, samo po sebi, dovoljno. Preduzece mora da planira ukupne i dodatne potrebe za poslovnim sredstvima bez kojih se planirani obim aktivnosti i zeljeni finansijski rezultat ne mogu realizovati. U osnovi, plan tih potreba obuhvata planove ulaganja u pojedine kategorije poslovnih sredstava, bilo da se radi o gotovini, potrazivanjima, zalihama ili fiksnoj imovini, kao i planove izvora iz kojih odnosa ulaganja treba da budu finansirana. Tako shvacen plan potreba za poslovnim sredstvima i izvorima njihovog finansiranja, kao sto se moze naslutiti, ne predstavlja nista drugo sem planiranog bilansa stanja. 2.PLAN OBIMA I PRIHODA OD PRODAJE -Svako preduzece se suocava, manje ili vise, sa nekim faktorom koji efektivno ogranicava nivo njegove poslovne aktivnosti. Za vecinu proizvodnih preduzeca taj limitirajuci faktor predstavlja, svakako, platezno sposobna traznja za njihovim proizvodima. Zbog toga je i logicno da se traznja smatra ishodom tackom finansijskog plana. Posto se racunovodstveno izvrsenje plana prodaje evidentira na isti nacin, postize se puna uporedivost izmedju plana i izvrsenja, sto omogucava organima upravljanja da tekuce kontrolisu pojedine segmente ukupne prodaje. Ako se otrkije npr. da prodaja nekog proizvoda na jednoj od prodajnih teritorija znatno zaostaje za planom, neophodno je preduzeti mere da se takva situacija popravi ili da se sto pre izvrsi rebalans plana toga segmenta i ukupnog plana prodaje. Fizicki plan prodaje prevodi se, u plan bruto prihoda od prodaje pomocu planskih prodajnih cena svakog proizvoda. Vodeca preduzeca u datoj grani imace, verovatno, vecu kompetenciju u utvrdjivanju cena svojih proizvoda u granicama koje determinisu opsti ekonomski uslovi, drzavno odnosno drustveno regulisanje cena, obicaji i intezitet konkurencije.Drugim recima, diferencijacija cena izmedju prodajnih teritorija i kupaca nije neopravdana ukoliko razlike u cenama odrzavaju razlicite uslove i troskove snabdevanja pojedinih teritorija.
3.PLAN PROIZVODNJE i ZALIHA -U vecini slucajeva obim proizvodnje zavisi uglavnom od anticipiranog obima prodaje.Kakva ce medjutim biti dinamika obima proizvodnje, stvar je posebnog odlucivanja koje pretpostavlja rezonovanje po principu diferencijalnih troskova. Tamo gde postoje osetne sezonske oscilacije u traznji u toku planskog perioda, proizvodnja se moze planirati tako da se prilagodjava obimu prodaje ili, pak, tako da se oscilacije obima prodaje, manje ili vise ignorisu. U prvom slucaju preduzece mora da planira da ce povecati obim proizvodnje u toku ili neposredno pre perioda najvece traznje i da ce ograniciti obim proizvodnih operacija u toku mrtve sezone. U drugom slucaju, pak, kada je proizvodnja stabilizovana uprkos sezonskim fluktuacijama u traznji, preduzece mora racunati sa tim da ce doci do nagomilavanja zaliha u toku mrtve sezone i da ce se one smanjivati sa porastom traznje. Sve to govori da pored tekuce traznje treba racunati i sa zalihama gotovih proizvoda kao determinantom planiranog obima i dinamike proizvodnje u nastupajucem periodu.
4.PLAN TROSKOVA DIREKTNOG MATERIJALA -Kod planiranja direktnih troskova materijala treba, brizljivo proceniti koliko ce fizickih jedinica raznih sirovina i materijala biti potrebno da bi se izradile pojedine vrste proizvoda iz plana proizvodnje. Ako su postavljeni tehnicki normative odnosno standardi utroska materijala, njihova primena u procesu planiranja proizvodnih potreba za materijalom moze da bude od neprocenjive koristi. Utvrdjene potrebe za materijalom prenose se, potom, u plan nabavek za nastupajuci period. Nabavno odeljenje, koje odrzava stalne kontakte sa dobavljacima, i zna kakve cene nude konkurentska preduzeca, treba da predvidi fakturne cene po kojima ce se planirane kolicine kupovati od dobavljaca i da planira zavisne troskove koji ulaze u nabavnu cenu materijala. Zbog toga je potrebno da se pomno istrazuju i predvidjaju promene na trzistu nabavke koje mogu da stimuliraju dobavljace da povecaju ili, pak, snize svoje cene. Medjutim, plan nabavke materijala, nije uslovljen samo proizvodnim potrebama za materijalom, nego i isplaniranim zalihama materijala. 5.PLAN OPSTIH TROSKOVA PROIZVODNJE -Opsti troskovi proizvodnje predstavljaju, po definiciji, zajednicke troskove za dve ili vise vrsta proizvoda zbog cega se u momentu nastanka ili planiranja ne mogu neposredno identifikovati sa svojim nosiocima. Realnost planiranja ovih troskova zavisi, prevashodno, od mogucnosti njihovog podvajanja na varijabilne i fiksne troskove. Varijabilni opsti troskovi proizvodnje, slicno troskovima materijala i rada za izradu proizvoda, reaguju na promene obima u, manje ili vise, direktnoj srazmeri, dok fiksni troskovi nisu tangirani dinamikom obima. Medjutim, s obzirom da se javljaju kao zajednicki troskovi za vise vrsta proizvoda, reagibilnost varijabilnih opstih troskova na dinamiku obima ne moze se meriti i planirati u odnosu na promene u jedinicama svake
vrste proizvoda. Planiranje njihovog reagibiliteta vrsi se saobrazno promenama broja uslovnih jedinica za izrazavanje ukupnog obima proizvodnje, bilo da su to direktni troskovi rada, direktni casovi rada, masinski casovi i sl., koje razlicite vrste proizvoda svode na njihov zajednicki imenitelj. Mada su planiranje i kontrola opstih troskova proizvodnje vrlo slozeni, ne treba zaboraviti, ipak, da se najvece mogucnosti za povecanje interne ekonomicnosti u mnogim preduzecima nalaze upravo na podrucju ovih troskova. 6.PLAN PROSECNIH UKUPNIH I VARIJABILNIH TROSKOVA -Preduzece se moze opredeliti za tzv. apsorpcioni system obracuna ili system obracuna po varijabilnim troskovima, sto je stvar individualnog izbora. Apsorpcioni system obracuna sracunat je na iznalazenje prosecnih ukupnih troskova ili cene kostanja po vrstama proizvoda. Nasuprot tome je, sistem, obracuna po varijabilnim troskovima koji tretira fiksne troskove proizvodnje kao periodicne troskove odnosno rashode, sto znaci da prakticno operise samo sa prosecnim varijabilnim troskovima po vrstama proizvoda, bilo da su u pitanju stvarni ili planirani troskovi. Posto se pak, procenjivanje zaliha gotovih proizvoda u apsorpcionom sistemu obracuna vrsi po prosecnim ukupnim troskovima, a u sistemu obracuna po varijabilnim troskovima u visini prosecnih varijabilnih troskova, logicno je ocekivati srazmerne razlike u periodicnom rezultatu izmedju ta dva sistema obracuna. Kada je obim proizvodnje veci od obima prodaje, apsorpcioni sistem obracuna daje periodicni rezultat odlaganja fiksnih troskova u konacnim zalihama i obrnuto. Jedino u slucaju kada je periodicni obim proizvodnje jednak obimu prodaje, odnosno kada zalihe ostaju konstantne, oba sistema obracuna daju prakticno iste rezultate. 7.PLAN TROSKOVA PRODAJE -Troskovi prodaje, distribucije i promocije, ili jednostavno troskovi prodaje planiraju se na gotovo isti nacin kao i troskovi proizvodnje. Mada se troskovi prodaje ne tretiraju kao troskovi proizvoda za svrhe bilansiranja, njihova alokacija po vrstama proizvoda, prodajnim teritorijama, kupcima, prodavcima, ili slicnim kalkulativnim jedinicama, smatra se neophodnom sa stanovista politike, kontrole i analize prodajne aktivnosti. Planiranje troskova prodaje nije ni lak, ni jednostavan posao. Doduse, neki troskovi prodaje mogu se proceniti sa relativno manje poteskoca. To se odnosi pre svega na fiksne troskove prodaje kao sto su amortizacija, zakupnine, grejanje, osvetljenje i sl. Analogno tome, provizije kupaca koje baziraju na fiksnom procentu od neto prihoda mogu se utvrditi neposredno na bazi planiranog obima i prihoda od prodaje po pojedinim prodavcima. Mnogi troskovi prodaje, medjutim, nemaju dovoljno merljive uzrocnosti sa obimom prodaje, zbog cega se planiraju, manje ili vise, arbitrarno po odlukama organa upravljanja.
8.PLAN TROSKOVA UPRAVE I ADMINISTRACIJE -Ukupni troskovi uprave i administracije preduzeca se smatraju fiksnim troskovima. Medjutim, iako su ovi troskovi manje uslovljeni tekucom poslovnom aktivnoscu, u dugom roku oni ipak zavise od dinamike obima proizvodnje i prodaje ciju aktivnost koordiniraju i administiraju. Naime, u periodima duzeg slabljenja poslovne aktivnosti, ovi troskovi trebalo bi da ispoljavaju tendenciju ka snizavanju, dok u periodima prosperiteta dolazi do njihovog manjeg ili veceg porasta. Sama priroda upravno-administrativnih poslova iskljucuje mogucnost standardizacije njihovih troskova u istom opsegu i sa istim stepenom preciznosti kao na podrucju proizvodnje, pa i prodaje. Po pravilu, to su rutinski poslovi koji se ucestano ponavljaju i imaju, manje ili vise tehnicki karakter. 9.PLAN KAPITALNIH ULAGANJA -Plan dugorocnih ulaganja u fiksna sredstva kao sto su gradjevinski objekti, masine i uredjaji, materijalne investicije i sl. naziva se obivno planom kapitalnih ulaganja. Prilikom donosenja odluka o dugorocnom angazovanju ogranicenih finansijskih sredstava odnosno kapitala, organi upravljanja treba da razmotre i ocene sve raspolozive alternative i da se opredele za ulaganja u one projekte koji obecavaju najvecu rentabilnost u vidu stope prinosa. Po sebi je, pak, razumljivo da se nova ulaganja u fiksna sredstva vrse, po pravilu, na bazi dugorocne prognoze prodaje, dok jedino zamene i, eventualno, manje nabavke sluze odrzavanju tekuceg obima prodaje. Posto su odluke o ulaganju u fiksna sredstva jednom donate i dinamizirane njihova realizacija treba da bude ukljucena u tekuce finansijske planove radi blagovremenog obezbedjenja potrebnih novcanih sredstava. 10.PLAN NOVCANIH TOKOVA -Plan novcanih tokova obuhvata, planirana primanja i izdavanja gotovine za nastupajuci planski period. Najveci priliv gotovine ocekuje se, iz planiranih prihoda od prodaje. Ako se prodaja obavlja za gotovo, primanja gotovine koincidiraju sa dinamikom prihoda, dok kod prodaje na kredit ta koincidencija ne postoji. U takvim slucajevima dinamiku novcanog priliva potrebno je posebno planirati, vodeci narocito racuna o ocekivanim gubitcima prihoda usled datih popusta kupcima, vracenih isporuka, nenaplativih potrazivanja, kasa-skonta i sl. Kao sto je poznato, pored neto prihoda od prodaje mogu postojati i drugi potencijalni izvori gotovine. Priliv gotovine iz tih izvora potrebno je takodje, predvideti da bi se doslo do zbirnog plana primanja gotovine. Planirana primanja i izdavanja gotovine uklapaju se, najzad u globalni plan tokova gotovine. Na osnovu tih tokova moguce je proceniti saldo gotovine krajem svakog perioda, odnosno kvartala ili meseca. U toku nekih perioda primanja ce verovatno biti nedovoljna da pokriju ukupna izdavanja, sto ce se odraziti na smanjenje krajnjeg salda gotovine. U takvim slucajevima treba napraviti plan finansiranja, odnosno pozajmljivanja sredstava. U narednim periodima, kada su primanja veca od izdavanja dug treba da bude vracen, vodeci racuna o minimalno neophodnom saldu gotovine.
11.PLANIRANI BILANS USPEHA -Na osnovu donetih planova obima prodaje i proizvodnje, pocetnih i krajnjih zaliha, ukupnih troskova pojedinih funkcionalnih podrucja aktivnosti, kao i prosecnih ukupnih i varijabilnih troskova sacinjava se, planirani bilans uspeha koji pokazuje ocekivani iznos i strukturu finansijskog rezultata preduzeca za posmatrani period. Planirani bilans uspeha rasclanjava se analiticki po kvartalima ili mesecima, kao uzim vremenskim jedinicama, odnosno po vrstama proizvoda, prodajnim teritorijama, kupcima i ostalim kanalima distribucije, kao pojedinacnim segmentima ukupne realizacije. Posto se, ostvareni bilans uspeha u toku i na kraju godine sastavlja i rasclanjava po istim segmentima, moguce je pratiti i kontrolisati kako se planirani rezultat tekuce realizacije. 12.PLANIRANI BILANS STANJA -Zajedno sa planiranim bilansom uspeha, planirani bilans stanja predstavlja konacni ishod, odnosno krunu periodicnog finansijskog plana. On treba da pokaze ocekivano finansijsko stanje preduzeca krajem planske godine, kao i na kraju svakog kvartala, odnosno meseca u toku te godine. Poput planiranog bilansa uspeha, to je sumarni finansijski izvestaj koji se dobija na bazi podataka iz pojedinacnih planova koji su vec sastavljeni. Naime, polazeci od plana nabavke i zaliha materijala, plana proizvodnje i zaliha gotovih proizvoda, plana kapitalnih ulaganja, plana primanja i izdavanja gotovine i sl., planirani bilans stanja krajem svakog kvartala i na kraju planske godine za posmatrano preduzece mogao bi se komponovati na pravi nacin. 13.OSNOVNE KARAKTERISTIKE OBVEZNICA -Tri karakteriste obveznica se mogu smatrati osnovnim: sposobnost njihove konverzije, mogucnost opoziva i varanti. Sve tri pomenute karakteristike smatraju se znacajnim kako sa stanovista preduzeca koje emituje obveznice tako i njihovih drzalaca. Sposobnost konverzije vezuje se za konvertibilne obveznice koje omogucavaju poveriocu, odnosno drzaocu obveznica da ih zameni za odredjeni broj obicnih akcija. Mogucnost opoziva obveznica predvidja se u skoro svim ugovorima o emisiji. Vec je naglaseno da ona daje pravo preduzecu da na trzistu otkupljuje obveznice po unapred dogovorenoj ceni i pre roka njihovog konacnog dospeca. Da bi se obveznice ucinili atraktivnijim oblikom ulaganja sa stanovista njihovih kupaca, ponekad im se dodaju varanti. Oni predstavljaju punomocja za kupovinu obicnih akcija preduzeca koje je emitovalo obveznice. Varanti, u stvari, predstavljaju indirektni vid participacije obveznica u dobitku preduzeca. Unapred je ugovorena cena po kojoj se akcije mogu kupiti i ona je u momentu emisije obveznica cesto iznat trzsicne cene akcija preduzeca.
14.VRSTE OBVEZNICA -Najveca klasifikacija obveznica vrsi se po kriterijumu da li su osigurane kolateralnim zalogom, ili nisu osigurane. Neosigurane obveznice mogu da budu seniorske i subordinirane. Seniorske obveznice sticu prava na sredstva preduzeca tek postu su interesi svih osiguranih poverilaca u potpunosti zadovoljeni. Suboridinirane obveznice su one koje su na odredjeni nacin ucnjene podredjenim prema ostalim oblicima dugorocnog duga. Zapravo, drzaoci subordiniranih obveznica imaju sekundarno pravo na kamatu i na povracaj glavnice iz likvidacione vrednosti preduzeca u poredjenju sa svim drugim opstim poveriocima. Osiguranih obveznica ima vise vrsta. U najznacajnije izmedju njih spadaju hipotekarne obveznice, obveznice koje su osigurane akcijama i obveznicama drugih preduzeca i dohodne obveznice. Hipotekarne obveznice su obicno osigurane pravom raspolaganja zemljistem i nepokretnom imovinom koja se na njemu nalazi. Trzisna vrednost tako odabrane zaloge po pravilu je uvek veca od iznosa emitovanih hipotekarnih obveznica. Obveznice koje su osigurane akcijama i obveznicama drugih preduzeca emituju, po pravilu holding kompanije. Da bi odrzala kontrolni interes, holding kompanija mora da ima u vlasnistvu 10 do 25% akcija u opticaju kontrolisanih preduzeca. Dohodne obveznice nisu neposredno osigurane kolateralnom zalogom. Medjutim zbog specificnog tretmana kamate, one se radije svrstavaju u osigurane nego u neosigurane oblike dugorocnog duga. Osnovna karakteristika i preimucstvo ovih obveznica je u tome sto kamata na dug ne mora da bude placena ukoliko preduzece ne ostvari zadovoljavajuci dobitak.
15.TRZISNA VREDNOST OBVEZNICA -Emisiju obveznica preduzece moze da plasira na dva nacina: direktno ili javno. Direktan plasman znaci neposrednu prodaju obveznica jednom kupcu ili grupi kupaca. Javna prodaja obveznica se pretezno vrsi preko investicionih bankara koji istupaju profesionalni posrednici na trzistu kapitala koji treba da privuku veci broj kupaca. Oni dobijaju proviziju. Trzisna vrednost obveznica predstavlja teorijski dosta jednostavan pojam. Sa stanovista preduzeca ona je jednaka sadasnjoj vrednosti fiksnih periodicnih izdavanja na ime kamate u veku trajanja duga uvecanoj za sadasnju vrednost glavnice koja je naplativa na dan dospeca obveznice, sto se moze izraziti u vidu jednacine: V= I1/(1+i)1 + I2/(1+i)2 + … + In + Vn/(1+i)n I1, I2, I3,…In predstavljaju periodicne izdatke na ime kamate, Vn nominalnu vrednost obveznica na dan njihovog dospeca a i relevantnu diskontu stopu tj. trzisnu stopu kapitalizacije.
16.OSNOVNE KARAKTERISTIKE PREFERENCIJALNIH AKCIJA -Prece pravo na prinos i sredstva (u slucaju likvidacije) u odnosu na obicne akcije ukazuje na znatno manji rizik ulaganja preferencijalnog u odnosu na obicnog akcionara. Da bi se ocuvalo to pravo, mogu se preduzimati razlicite mere. Tako, npr., bez saglasnosti drzalaca preferencijalnih akcija ne bi se mogla izvrsiti naredna prodaja hartija od vrednosti, koje imaju prece ili jednako pravo na prinos. Preferencijalni akcionari mogu zahtevati minimalni nivo akumuliranja neto dobitka pre isplate dividend na obicne akcije. Oni mogu cesto zahtevati odrzavanje minimalnog stepena likvidnosti kako bi se osigurala likivdna sredstva za placanje dospelih preferencijalnih dividendi. Svaka preferencijalna akcija ima nominalnu vrednost, a to je, u stvari, utvrdjeni iznos koji treba da se ispalit preferencijalnim akcionarima u slucaju likvidacije preduzeca. Dividenda se moze utvrditi kao procent od nominalne vrednosti, npr. 6% u odnosu na nominalnu vrednost od 100din., ali se najcesce utvrdjuje u apsolutnom iznosu, a to je u ovom primeru 6 din. 17.TRZISNA VREDNOST PREFERENCIJALNIH AKCIJA -Posto se radi uglavnom o permanentnom ulaganju, koje obezbedjuje fiksni godisnji nivo dividend, trzisna vrednost ovih akcija utvrdjuje se kao kapitalizovana vrednost preferencijalne dividende: Pp= D/(1+d)1 + D/(1+d)2 + D/(1+d)3 + … U jednacini Pp je trzisna vrednost preferencijalnih akcija, D konstantni godisnji iznos povlascene dividend, d primenjena trzisna stopa kapitalizacije. Ili: Pp= D/d 18.INVESTICIONI BANKARI -Investicioni bankari igraju vaznu ulogu u emisiji i prometu hartija od vrednosti. Oni naime preuzimaju odgovornost da nadju kupce za nove emisije hartija od vrednosti kojima se pribavljaju dodatna finansijska sredstva za investicije. Investicioni banker je posrednik koji otkupljuje novoemitovane hartije od vrednosti od strane preduzeca ili drzave i prodje ih publici, ili obezbedjuje na neki nacin njihovu prodaju. U toj ulozi posrednika investicioni banker izvrsava tri bitne funkcije: pospesuje prodaju novih hartija od vrednosti, savetuje klijente o najpovoljnijem nacinu finansiranja i preuzima na sebe rizik od eventualnih gubitaka. Kada investicioni banker pristine da otkupi novu emisiju akcija ili obveznica na utvrdjeni dan , po unapred dogovorenoj ceni, on garantuje emitentu (preduzecu) da ce primiti fiksan iznos gotovine od emisije. Dogovorena cena otkua je razumljivo niza od cene po kojoj investicioni bankar ocekuje da proda hartije od vrednosti sto treba da mu omoguci da ostvari izvesnu dobit tom poslu. Za ulogu posrednika investicioni bankar, naplacuje od emitenta odgovarajucu proviziju. Komisiona prodaja podrazumeva stimulaciju investicionog bankara da ostvari sto vecu
prodaju hartija od vrednosti s obzirom da njegova provizija zavisi od obavljenog prometa, odnosno kolicine prodatih novoemitovanih akcija odnosno obveznica. Savetodavnu funkciju investicioni bankar izvrsava na taj nacin sto analizira finansijske potrebe preduzeca i preporucuje adekvatne metode finansiranja. U slucaju otkupa hartija od vrednosti investicioni bankar preuzima na sebe rizik od mogucih promena cena, ili drugih trzisnih kolebanja, od dana kupovine novoemitovanih hartija od dana njihove definitivne prodaje kupcima. Uvek postoji mogucnost da investicioni bankar ostane zatrpan zalihama otkupljenih hartija od vrednosti, ili da ih mora prodavati po cenama koje su nize od nabavnih sto neminovno dovodi do poslovanja sa gubitkom. 19.PRIVATNI PLASMAN -Privatni plasman podrazumeva direktnu prodaju celokupne emisije hartija od vrednosti jednom kupcu ili manjem broju kupaca. Ovakav nacin plasmana se preduziima cesce kod obveznica i preferencijalnih akcija, dok se obicne akcije redje prodaju na ovaj nacin. Kao kupci ovih emisija najcesce se javljaju veliki institucionalni investitori, kao sto su osiguravajuce kompanije i penzioni fondovi. I kod ovakvih emisija koriste se usluge specijalizovanih institucija kao sto su investicioni bankari. Medjutim, investicioni bankar ne otkupljuje emisiju, tako da se izbegavaju znacajni troskovi ovog dela posrednicke provizije. Ovakve emisije ne podlezu registraciji na berzi sto eliminise troskove registracije. Takodje se znatno smanjuju i ostali troskovi oko pripreme emisije. Ubrzava se i ukupan posao od emisije do prodaje HoV, usteda vremena se javlja zbog izostajanja postupka pripreme prospekta koji je obavezan kod javne emisije. Privatni plasman ima i nedostatke. Osnovni nedostatak je u tome sto se ove hartije od vrednosti nalaze van prometa na sekundarnom finansijskom trzistu. Medjutim u SAD se ovo dozvoljava, pod uslovom da imaju portfolio hartije od vrednosti 100 miliona $ i vise. 20.PRAVO AKCIONARA PREDUZECA DA OTKUPE CELOKUPNU EMISIJU NOVIH AKCIJA -Preduzece moze doneti odluku da se emituju nove akcije, koje mogu kupiti samo postojeci akcionari. Odluka mora sadrzati i ukupnu vrednost nove emisije i obrazlozenje razloga za emisiju, rok do kojeg se postojeci akcionari moraju identifikovati i odluciti da li prihvataju to pravo i rok do koga se akcije moraju otkupiti. Postojeci akcionari dobijaju pravo upisa i kupovine novih akcija u direktnoj srazmeri sa brojem akcija koje poseduju, tako da se zadrzava nepromenjena proporcija vlasnistva. Na taj nacin nece doci do razvodnjavanja vlasnistva kao i prinosa akcionara. Ukupan neto dobitak koji ce pripasti pojedinim akcionarima u vidu dividende ostace nepromenjen, mada ce se neto dobitak po akciji smanjiti. Medjutima, ako sa povecanjem ulaganja u preduzece dodje do povecanja rentabilnosti treba ocekivati rast neto dobitka po akciji. Ukupan iznos koji treba pribaviti, odnosno ukupnu vrednost dodatne emisije odredjuje upravni odbor. Pri donosenju odluke mora se voditi racuna o trzisnoj stopi kapitalizacije po kojoj finansijsko trziste vrednuje postojece akcije kao i ocekivanoj stopi prinosa koja ce se ostvariti angazovanjem dodatnog kapitala. Akcionari ocekuju da se povecanim
angazovanjem kapitala poveca trzisna vrednost preduzeca, sto znaci da ce se povecati i trzisna vrednost njihovih hartija od vrednosti. Upravni odbor, u ponudi ovog prava, mora predociti postojecim akcionarima preduzeca: kakva je postojeca struktura kapitala i sta se ocekuje od promene strukture; kakva ce biti buduca dividendna politka; koji iznos dividend se moze ocekivati u narednim periodima i dr. 21.VREDNOST PRAVA -S obzirom da je kupovna cena novih akcija utvrdjena ispod tekuce trzisne cene prethodno emitovanih akcija, pravo ima svoju teorijsku vrednost, odnosno pretpostavljenu buducu trzisnu vrednost. Akcije koje se steknu i drze do pre isteka roka za prihvatanje prava, prodaju se sa pravom. One se prodaju po odredjenoj trzisnoj ceni. Medjutim, posle isteka tok roga one se prodaju bez prava i trzisna cena ce im biti niza za vrednost prava, jer njihovim sticanjem i drzanjem akcionari ne dobijaju pravo kupovine novih akcija po kupovnoj ceni. Teorijska vrednost prava se moze izracunati: Rw=Mw-S/N+1 Rw-Teorijska vrednost prava, Mw-Trzisna cena akcije u istom periodu, S-Kupovna cena akcje, N-Broj prava potrebnih za kupovinu jedne akcije. Posle datuma prihvatanja prava trzisna cena obicne akcije ce se smanjiti za teorijsku vrednost prava: Me= Mw-Rw
22.RAZLOZI ZA EMITOVANJE AKCIJA PUTEM PRAVA -Postoji vise razloga zbog koji se preduzeca odlucuju na ovaj oblik emisije akcija, kao sto su: inflacija, potrebe za rastom preduzeca, nepovoljan racio duga, porast cena obicnih akcija, povecanje sopstvenog kapitala u strukturi kapitala, manji troskovi emisije i dr. U uslovima inflacije, kada je smanjena kupovna moc novcane jedinice, mora se obezbediti veca suma novca za nabavku npr. iste kolicine materijala ili zamenu opreme. Preduzeca koja se nalaze u fazi ekspanzije, moraju za dodatni obim aktivnosti povecati ulaganja u sve oblike sredstava. Postoje razlicite mogucnosti za to, kao sto su npr. dugorocni krediti od banke, emisija obveznica, ali sa stanovista rizika sigurno ce prioritet dati emisiji obicnih akcija. Kada preduzece ima nepovoljnu strukturu kapitala, odnosno znacajno ucesce duga sa visokom kamatnom stopom, tako da cak ostvaruje negativan efekat finansijskog leverage-a, moze da se odluci na ovakvu emisiju akcija. Postojeci akcionari ce, verovatno, prihvatiti da kupe te akcije, ocekujuci pozitivne efekte poboljsane finansijske strukture na sopstveni ulozeni kapital. Emisijom obicnih akcija povecava se akcijski kapital, odnosno sopstveni kapital preduzeca sto znaci i poboljsanje strukture kapitala s obizrom da za ovaj kapital nema roka dospelosti i sto je to najmanje rizican nacin finansiranja sa stanovista preduzeca.
23.FAKTORI KOJI UTICU NA USPEH EMISIJE SA PRAVOM -Smatra se da je ovaj oblik emisije akcija uspeo da oko 90% preva bude iskorisceno. Na uspeh emisije utice niz faktora, kao sto su: vrednost nove emisije, kupovna cena, ocekavana rentabilnosti ulaganja i rok dospelosti. Kada kreira novu emisiju akcija putem koriscenja prava, uprava preduzeca mora da vodi racuna o ukupnom iznosu novca koji namerava da pribavi. Za uspeh emisije je znacajno da se utvrdi odogovarajuca kupovna cena, odnosno da razlika izmedju tekuce trzisne cene i kupovne cene, odnosno vrednost diskonta bude utvrdjena na razumnom nivou. Ukoliko emisiju prati pouzdana procena da ce rentabilnost novih ulaganja doprineti povecanju ukupne rentabilnosti preduzeca, akcionari ce verovatno prihvatiti pravo kupovine novih akcija. Veoma je bitno da se odredi zadovoljavajuci rok dospelosti prava. Ako od trenutka prihvatanja prava do disteka roka dospelosti trba da protekne manje vremena, manja je verovatnoca nastanka poremecaja na finansijskom trzistu. Tada postoje manje mogucnosti da trzisna cena akcija padne ispod kupovne cene.
24.DIVIDENDNE AKCIJE I DELJENJE AKCIJA -Umesto isplate gotovinske dividend preduzece moze rapodeliti akcionarima dividendne akcije, sto prakticno znaci knjigovodstveni transfer sa racuna akumuliranog dobitka na racun akcijskog kapitala, odnosno radi se o kapitalizaciji akumuliranog dobitka. Ukupna trzisna vrednost dividendnih akcija ne sme biti veca od iznosa akumuliranog dobitka, jer bi inace doslo do fiktivnog povecanja akcijskog kapitala koje nema pokrica u realnoj vrednosti imovine, sto bi dovelo do smanjenja knjigovodstvene i trzisne vrednosti akcija u opticaju. Iz istog razloga i u cilju zastite interesa akcionara, zakonom je regulisano da vrednost dividendnih akcija ne moze biti veca od odredjenog procenta uplacenog akcijskog kapitala. Deljenje akcija je takav postupak gde akcionar umesto jedne akcije dobija dve ili vise novih akcija u zavisnosti od srazmere u kojoj se akcije dele. Ako je ta srazmera 2:1 onda akcionar za svaku akciju koju poseduje dobija dve nove akcije. 25.TRZISNA VREDNOST OBICNIH AKCIJA -Trzisnu vrednost obicnih akcija je teze utvrditi nego trzisnu vrednost obveznica i preferencijalnih akcija. Kamata koja se placa na obveznice je, sa stanovista ulagaca, konastantan prinos koji se moze utvrditi sa relativnom izvesnoscu. Preferencijalna dividend je, takodje, unapred fiksiran prinos, bilo da je odredjena u procentu od nominalne vrednosti, bilo u apsolutnom iznosu. Medjutim, mnogo je teze planirati dobitak i dividend kod obicnih akcija a to je posebno tesko jer se ocekuje da neto dobitak i dividenda stalno rastu. U skladu sa razlicitim tokovima dividend razmatraju se najcesce sledeci modeli utvrdjivanja trzisne vrednosti obicih akcija: model konstantnog (normalnog) rasta, model natprosecnog rasta i model nultog rasta. Model konstantnog rasta polazi od pretpostavke
da ce dobitak, dividenda i trzisna cena akcije rasti uvek po istoj stopi. Ovaj model se naziva Gordonov model. Ako se pretpostavi da ulagac kupi jednu obicnu akciju s namerom da je drzi godinu dana tekuca trzisna cena te akcije ce se utvrditi kao zbir sadasnje vrednosti buduce dividend i trzisne cene akcije u trenutku prodaje: Po= D1/(1+k) + P1/(1+k) gde je Po sadasnja vrednost akcije, D1 iznos dividend koja ce se primiti na kraju prve godine, P1 trzisna cena akcije na kraju prve godine i k stopa kapitalizacije. ili Po= D1/k-g
26.OSNOVNE KARAKTERISTIKE KONVERTIBILINIH HARTIJA OD VREDNOSTI I MOTIVI ZA FINANSIRANJE KONVERTIBILNIM HARTIJAMA OD VREDNOSTI -Konvertibilne hartije od vrednosti mogu biti obveznice i preferencijalne akcije koje emituju i prodaju akcionarska preduzeca. One nude vlasnicima fiksni prinos u obliku kamate, odnosno preferencijalne dividend, ali i mogucnost ostvarenja veceg prinosa u obliku dividend i kapitalnog dobitka, ukoliko se izvrsi njihova konverzija u obicne akcije. Veci prinos ce se ostvariti pod uslovom da se radi o uspesnom preduzecu kod kojeg je izrazena tendencija porasta neto dobitka, sto ce usloviti i povecanje trzisne cene njegovih obicnih akcija. Konvertibilne obveznice su, po pravilu neosigurane hartije od vrednosti cija emisija ne podrazumeva kolateralno obezbedjenje odnosno zalogu. Emisja ovih obveznica sadrzi klauzulu opoziva, tako da se one mogu opozvati, odnosno povuci u bilo kojem trenutku do isteka dospelosti. Konverzija ovih hartija od vrednosti u obicne akcije podrazumeva njihovo povlacenje. Emisija i prodaja konvrtibilnih obveznica cesto se smatra odlozenim finansiranjem putem emisije i prodaje obicnih akcija. Konvertibilne obveznice nude njihovim vlasnicima potencijalnu priliku da postanu obicni akcionari preduzeca sticuci tako veci prinos u vidu dividend na obicne akcije i kapitalnog dobitka, kao i pravo odlucivanja na skupstini akcionara. Zbog tih buducih ocekivanja, kupac obveznice je spreman da zrtvuje deo svog prinosa na konvertibilne obveznice, prihvatajuci nizu kamatnu stopu, u odnosu na nekonvertibilne obveznice. Sa stanovista preduzeca, to znaci smanjenje efektivnih troskova kamate uz istovremeno snizavanje prosecne cene kapitala preduzeca.
27.MINIMALNA VREDNOST KONVERTIBILNIH OBVEZNICA -Konvertibilne obveznice, zbog svoje opcije konverzije u obicne akcije, prodaju se uz nizu kamatnu stopu u odnosu na nekonvertibiline. Medjutim, moze se utvrditi vrednosti ovih obveznica uz pretpostavku da se one na finansijskom trzistu prodaju bez opcije konverzije, odnosno kao nekonvertabilne obveznice. Tako utvrdjena vrednost naziva se minimalnom vrednoscu konvertabilnih obveznica. Minimalna vrednost se moze utvrditi kao zbir sadasnje vrednosti godisnjih iznosa kamate, izracunatih prema kamatnoj stopi utvrdjenoj za konvertabilne obveznice i sadasnje vrednosti glavnice duga koja dospeva na kraju dospeca duga, pri cemu se kao diskontna stopa koristi trzisna stopa kapitalizacije, odnosno tekuca kamatna stopa koju preduzece placa na nekonverabilne obveznice. 28.VREDNOST KONVERZIJE KONVERTABILNIH OBVEZNICA -Vrednost konverzije konvertabilnih obveznica je u linearnoj medjuzavisnosti sa trzisnom cenom obicnih akcija u koje obveznica moze biti konvertovana. Ona se dobija mnozenjem trzisne cene po jednoj akciji i racia konverzije. Kada je cena konverzije jednaka trzisnoj ceni po akciji, onda ce vrednost konverzije biti jednaka nominalnoj vrednosti konvertabilne obveznice. Medjutim ako trzisna cena obicnih akcija predje cenu konverzije, vrednost konverzije ce biti veca od nominalne vrednosti konvertabilne obveznice. Ove obveznice se nikada nece prodavati ispod njihove vrednosti konverzije. Ako bi se to desilo kupac bi je odmah konvertovao u obicne akcje i ostvario dobitak koji bi bio jednak razlici izmedju vrednosti konverzije i te manje vrednosti. 29.TRZISNA VREDNOST KONVERTIBILNIH OBVEZNICA -Vlasnik konvertibilne obveznice ima opciju njene konverzije u obicne akcije istog preduzeca. On bira trenutak konverzije, cekajuci da trzisna cena obicnih akcija poraste. Zbog te opcije i ocekivanog poratsta trzisne cene obicnih akcija , blasnik moze prodati konvertibilnu obveznicu po trzisnoj vrednosti koja je veca od minimalne vrednosti konvertibilne obveznice ili njene vrednosti konverzije, ostvarujuci na taj nacin trzisnu premiju. Prema tome, trzisna premija nastaje zbog opcije konverzije zbog koje trziste vrednuje konvertabilne obveznice iznad njihove minimalne vrednosti ili vrednosti konverzije. 30.POSTICANJE KONVERZIJE I EFEKAT KONVERZIJE NA DOBITAK PO AKCIJI -Svaka emisija konvertibilnih hartija od vrednosti sadrzi klauzulu o opozivu, koja omogucuje emitentu da ih povuce pre roka dospelosti. Opoziv ovih hartija vrsi se po ceni opoziva, koja je veca od nominalne vrednosti obveznice za iznos premije opoziva. Premija opoziva se, najcesce, utvrdjuje u visini jednogodisnjeg iznosa kamate obracunatog prema kamatnoj stopi na te obveznice. Prva mera podsticanja konverzije je opoziv konvertibilnih obveznica. Obveznice bi trebalo opozvati kada njihova vrednost konverzije bude jednaka ceni opoziva, sto se smatra optimalnim resenjem. Medjutim, emitenti cesto u praksi odlazu opoziv dok
vrednost konvrezije ne bude znatno iznad cene opoziva. Druga mera za podsticanje konvrezije je povecanje cene konverzije u odredjenim vremenskim intervalima, npr., svakih 5 godina. Treca mera za podsticanje konvrezije je povecanje dividend na obicne akcije. Veci prinos na obicne akcije u odnosu na znatno manji prinos u vidu kamatne na konvertibilne obveznice moze, takodje uticati na ubrzavanje konverzije. Zamenom konvertibilnih obveznica za obicne akcije smanjice se efektivni troskovi kamate koji se odnose na konvertibilne obveznice i prestace obaveza vracanja glavnice duga, s obzirom da obicne akcije predstavljaju trajno ulaganje kapitala u preduzece. Ukoliko je u toku godine izvrsena zamena konvertibilnih obveznica za obicne akcije, u Bilansu uspeha bi trebalo prikazati neto dobitak po akciji, uz pretpostavku da konverzija nije izvrsena kao i za izvrsenu konverziju. Naime, neto dobitak po akciji je znacajan pokazatelj, kako za obicne akcionare u preduzecu tako i za potencijalne ulagace kaptala u preduzece. 31.OSNOVNE KARAKTERISTIKE VARANTA -Varanti se najcesce emituju kao dodatak obveznicama I preferencijalnim akcijama. Oni daju pravo opcije drzaocima ovih hartija od vrednosti da pod unapred preciziranim uslovom kupe odredjeni broj obicnih akcija preduzeca. Varanti se, takodje, mogu emitovati I u paketu sa obicnim akcijama ili kao posebna hartija od vrednosti koja nije dodatna na bilo koju drugu hartiju od vrednosti . Krajem 70-ih veliki broj americkih kompanija emituje varante ,koji postaju instrumenti sa kojima se trguje na finansijskim trzistima. Varant moze biti odvojiv I neodvojiv. Ako je varant odvojiv I emitovan je npr. kao dodatak obveznici,to znaci da se moze posebno prodati obveznica a posebno varant, a mogu se prodati istovremeno I obveznica I varant. Neodvojivi varanti se retko javljaju. Rok dospelosti varanta, odnosno period u kojem se on moze iskoristiti najcesce je utvrdjen na duze od 10 godina. To znaci da se u tom periodu moze kupiti odredjen broj akcije koje je emitovalo hartije od vrednosti sa varantom .Ponekad rok dospelosti varanta nije utvrdjen,sto znaci da se on moze koristiti u bilo kom trenutku. Varanti se obicno dodaju kao poslstica da bi stimulisali prodaju emitovanih . hartija od vrednosti Emisija postaje aktitvnija za veci broj jer relizacijom varanta u buducnosti mogu ostvariti znacajne kapitalne dobitke ukoliko trzisna cena obicnih akcija poraste iznad cena opcije.
32.EFEKTIVNA CENA VARRANTA
-Efektivna cena jednog varenta je, u stvari cena koja se stvarno placa za svaki varant emitovan uz obavezniceu.Ova cena se moze utvrditi na sledeci nacin Efektivna cena varanta= Nominalna cena varanta – minimalna vrednost obveznice
33. TEORIJISKA VREDNOST VARANTA
Teorijska vrednost varanta za kupovino obicnih akcija je njegova ocekivana prodajna vrednost na finansiskom trzistu . Ona se moze utvrditi u bilo kom trenutku do dospeca varanta. WV= (MP-EP) * N Gde je: WV- teorijska vrednost varanta, MP- tekuca trzisna cena obicne akcije, EP- cena opcije varanta, N- broj obicnih akcija koje se mogu kupiti koriscenjem jednog varanta. 34.PREMIJA VARANTA -Investitori su spremni da plate za varant veci iznos nego sto je njegova teorijsk vrednost, odnosno spremni su da plate premiju varanta. Premija varanta proistice iz kombinacije pozitivnih ocekivanih investitora I njegove sposobnosti da fiksnu sumu novca ulozi uz mnogo veci prinos (I rizik) u trgovinu sa varantom umesto sa obicnim akcijama. Premija varanta opada kada trzisna cena obicne akcije raste iznad cene opcije varanta.
35.EFEKTI VARANTA NA STRUKTURU KAPITALA PREDUZECA -Emisija I prodaja obveznica sa varantom dovesce do povecanja ucesca dugorocnog duga u strukturi kapitala kao I do povecanja ukupnog kapitala. Realizacija varanta od strane vlasnika obveznica imace drugaciji uticaj na strukturu kapitala I ukupno angazovani capital nego npr. Konverzija obveznica u obicne akcije. Naime, koriscenje varanta ne podrazumeva povlacenje obveznica, vec samo kupovinu akcija preduzeca. 36.VRSTE LIZINGA I PREDNOSTI I NEDOSTACI LIZINGA -U praksi se najcesce javljaju dva osnovna tipa, odnosno dve vrste lizinga: poslovni lizing I finansijski, odnosno kapitalni lizing. Poslovni lizing je aranzman sa rokom, najcesce, od cetiri godine ili manje, tako da su predmet ovog zakupa, uglavnom kompjuteri I automobile. Rok na koji se zakup ugovara je, po pravilu, kraci od predvidjenog ekonomskog veka trajanja sredstava, jer se kod ovih sredstava brzo smanjuje efikasnost I podlozna su zastarelosti zbog veoma brzog tehnoloskog razvoja. Ugovor najcesce sadrzi klauzulu o opozivu, tako da se prema opciji zakupca ugovor moze otkazati pre istoka roka zakupa, s tim sto zakupac mora platiti ugovorenu premiju za opoziv, kako bi zakupodavac bio obestecen. Ugovorom se, takodje, moze dati opcija zakupcu da posle isteka roka zakupa obnovi zakup ili kupi ta
sredstva po ugovorenoj ceni. Ukoliko zakupac ne iskoristi ovu opciju, zakupodavac ce dati sredstva u zakup ili prodati drugom preduzecu. Ukupan iznos koji zakupac placa za koriscenje sredstava je, po pravilu, manji od inicijalnih troskova koje je zakupodavac imao prilikom njihove nabavke, zbog toga sto je rok zakupa kraci od ekonomskog veka trajanja sredstava. Ukupni troskovi ce biti nadoknadjeni, a takodje ce s ostvariti odgovarajuci prinos na angazovana sredstva, ponovnim lizingom sredstava ili njihovom prodajom. Ugovor o poslovnom lizingu sadrzi obavezno klauzulu o odrzavanju sredstava, kojom se zakupodavac obavezuje da odrziva sredstva, da ih osigura I da plati porez na promet prilikom njihove nabavke. Finansijski odnosno kapitalni lizing, za razliku od poslovnog lizinga, je dugorocnog karaktera, tako da su predmet ovog zakupa, zemljiste, zgrade, skupa oprema Itd. Kod ovog lizinga nije predvidjen opoziv, pa se ugovorena zakupnina mora placate u odgovarajucim rokovima do konacnog isteka ugovora o lizingu, bez obzira da li preduzece ta sredstva koristi. Neplacene fiksne zakupnine proizvesce iste negativne pravne posledice za preduzece kao I neplacene kamate I otplate glavnice po osnovu dugorocnog duga, odnosno prouzrokovace likvidaciju preduzeca. Jedna od prednosti je da se sa lizingom osnovnih sredstava zakupljuje njihova ukupna vrednost. Medjutim, ako se kupovina ovih sredstava finansira iz dugorocnog duga, tesko ce se dobiti npr. Kredit u visini nabavne vrednosti sredstava, a cesto ce se zahtevati sopstveno ucesce gotovine. Nedostatak obrtnih sredstava kao I problem nelikvidnosti moze se resiti prodajom sopstvenih osnovnih sredstava I njihovim ponovnim zakupom za odredjeni vremenski period. U pogledu nedostatka lizinga,znacajan nedostatak je, sa stanovista zakupca, da se zakupnina, po pravilu placa odjednom, na pocetku poslovne godine, sto moze da predstavlja znatno finansijsko naprezanje, s obzirom da se cesto radi o veoma velikim iznosima, dok se amortizacija duga moze predvideti na razlicite nacine sto moze biti znatno povoljnije za preduzece.
37.IZBOR IZMEDJU ALTERNATIVA LIZINGA I KUPOVINE SREDSTAVA
-Da bi se ilustrovao postupak odlucivanja o izboru izmedju alternative kupovine sredstava ili lizinga, potrebno je poci od hipoteticnog primera. Naime, vec je doneta odluka da se pribavi jedna masina, koja je neophodna za nastavljanje normalnog toka procesa proizvodnje. Medjutim, potrebno je, sa finansijskog stanovista, ispitati koja je mogucnost prihvatljivija. Prema prvoj, posto se ne raspolaze gotovinom, preduzece moze finansirati nabavku ove masine angazovanjem dugorocnog duga u iznosu od 90.000 dinara, koliko iznosi njena nabavna vrednost. Godisnja kamatna stopa po ovom dugu iznosi 11%. Ekonomski vek trajanja masine procenjen je na 6 godina. Dodatna kapitalna ulaganja u vezi sa ovom masinom se ne ocekuju. Takodje, ne ocekuje se likvidaciona vrednost ove masine. Masina se amortizuje pravolinijsko-vremenskim metodom
otpisivanja. Godisnji troskovi odrzavanja masine iznose 4.000 dinara. Dug se amortizuje u jednakim godisnjim anuitetima, koji se placaju na kraju godine. Godisnja stopa poreza na dobitak preduzeca iznosi 30%. Prema drugoj mogucnosti, preduzece moze da zakupi masinu uz ukupne godisnje troskove po osnovu zakupa u iznosu od 20.000 dinara, koji ce s placate na kraju godine. Troskove odrzavanja place ce zakupodavac. Po isteku zakupa od 6 godina, preduzece ce otkupiti ovu masinu po ceni od 12.000 dinara. Najpre cemo utvrditi plan amortizacije duga za prvu mogucnost, odnosno mogucnost kupovine sredstava. Godisnji anuitet iznosi 21.274 dinara (90.000/4,2305 pri cemu je 4.2305 diskontni factor za kamatnu stopu od 11% godisnje I period od 6 godina).
38.DOBAVLJACI (KREDITNI USLOVI I TROSKOVI TRGOVINSKOG KAPITALA)
-Obaveze prema dobavljacima nastaju na bazi kupovine sirovina I materijala robe I usluga na otvoren racun. Nabavka na „‟otvoren racun‟‟ odnosi se na one transakcije u kojima kupac nije, po pravilu, obavezna da izda pismenu priznanicu odnosno menicu kao dokaz novcane obaveze prema dobavljacu. Ipak, upac je duzan da po prijemu isporucene robe plati dobavljaca shodno njegovim kreditnim uslovima. Ti uslovi su naznaceni obicno na fakturi dobavljaca koja se salje kupcu zajedno sa isporucenom robom ili postom. Najvazniji finansijski aspekti upravljanja dobavljacima proisticu, svakako, iz kreditnih uslova koje dobavljaci nude kupcima, kao I iplicitnih troskova finansiranja iz tog izvora koji nastaju u slucajevima propusta da se iskoriste ponudjena kasa skonta. KREDITNI USLOVI koje dobavljac moze da ponudi kupcu odnose se, na kreditni period, kasa-skonto, diskontni period I pocetak kreditnog perioda. Mada se kreditni uslovi razlikuju od jedne privredne grane do druge, nacin njihovog prikladnog izrazavanja u skracenicama je gotovo standardan. Kreditni period pokazuje broj dana od pocetka kreditnog perioda do poslednjeg dana u kojem je kupac, duzan da plati pun iznos duga dobavljacu. Taj period se obicno krece od 0 do 120 dana, mada u izvesnim slucajevima on moze da bude I duzi. Ukoliko dobavljac nudi kasa-skonto kupcu, on se obicno krece u rasponu od 1 do 5%. Kasa-skonto oznacava procentualno smanjenje nabavne vrednosti robe za kupca ako izvrsi placanje pre isteka diskontnog perioda. Diskontni period determinisan je brojem dana posle pocetka kreditnog perioda u kojem kupac moze da ostvari ponudjeni gotovinski popust. Uobicajeno je da se taj period krece od 5 do 20 dana.
Sam pocetak kreditnog perioda sa svoje strane, moze da bude utvrdjen na vise razlicitih nacina: kao datum ispostavljanja facture za isporucenu robu, kraj meseca u kome je isporuka izvrsena, sredina svakog meseca ili datum prijema isporucene robe od strane kupca. TROSKOVI TRGOVINSKOG KREDITA Ako se kupcu nude kreditni uslovi koji obuhvataju I kasa-skonto, on ima dve opcije. Prva je da ponudjeni kasa-skonto iskoristi placanjem izvrsene nabavke u diskontnom period. Finansijska logika sugerise da bi to placanje trebalo da se obavi poslednjeg dana diskontnog perioda. Druga je opcija da preduzece propusti kasa-skonto I da placanje izvrsi poslednjeg dana kreditnog perioda. Usvajanje, ove opcije prouzrokuje preduzecu implicitne troskove finansiranja iz trgovackog kredita. Ovi troskovi nastaju zbog toga sto odlaganjem placanja za kraj kreditnog perioda preduzece propusta mogucnost da plati manje za kupljenu robu.
39.UKALKULISANE OBAVEZE
-Ukalkulisane obaveze predstavljaju akumulirane troskove koji jos nisu placeni. Srazmerno najveci deo tih akumuliranih troskova, odnosno obaveza proistice iz zaradjenih plata I neplacenih poreza. Te obaveze tretiraju se, kao besplaatan izvor kratkorocnog finansiranja preduzeca. Mada se akumuliranjem tih troskova, odnosno obaveza preduzece ne izlaze nikakvim troskovima finansiranja, eksplicitno ni implicitno, ono moze izvuci dodatne koristi u granicama koje omogucavaju izvesno odlaganje ukalkulisanih obaveza. U nacelu, koriscenje ukalkulisanih obaveza kao beskamatnih izvora finansiranja konzistentno je politici placanja recuna sto je moguce kasnije, sv dotle dok to ne ugrozava kreditni bonitet preduzeca. U slucaju obaveza na ime zaradjenih plata preduzece ipak mora da bude obazrivo s obzirom da predugo odlaganje isplata moze destimulativno da deluje na radni moral zaposlenih. Odlaganje, obaveza na ime poreza jedva da je I omguce buduci da finansiranje drzavnih rashoda zavisi od tog koliko redovno se placaju porezi. Ponekad se izvesne zakupnine takodje placaju krajem zakupnog perioda, sto im daje karakter ukalkulisanih obaveza.
40.BANKARSKI KREDITI (JEDNOKRATNI KREDIT, KREDITNE LINIJE, REVOLVING KREDITI) -Neosigurani kratkorocni krediti koje odobravaju komercijalne banke predstavljaju osnovne oblike ugovorenih kratkorocnih izvora finansiranja za privredna preduzeca. Te izvore preduzece moze dobiti u vidu: 1) jednokratnog kredita; 2) kreditne linije; 3) revolving kredita; JEDNOKRATNI KREDIT od komercijalne banke mogu dobiti prevashodno ona preduzeca ciji je kreditni bonitet pouzdan. Ova vrsta kredita odobrava se onim preduzecima kojima su finansijska sredstva potrebna samo na odredjeno vreme, a ne permanentno. Kredit se pravno formalizuje u vidu menice koju je duzno da potpise preduzece duznik. Menicna obaveza precizira uslove kreditiranja koji se odnose na rok trajanja kredita I ugovorenu kamatnu stopu. Kamata na kredit ugovara se, u fiksnom procentu koji je na izvestan nacin vezan za tendenciju kretanja primarne kamatne stope za tu vrstu kratkorocnih finansijskih sredstava. KREDITNA LINIJA predstavlja ugovor izmedju komercijalne banke I privrednog preduzeca kojim se utvrdjuje iznos neosiguranih kratkorocnih finansijskih sredstava koje ce banka staviti na raspolaganje preduzecau. Taj ugovr ne oznacava garantovan kredit, vec samo nagovestava da ce banka ako bude imala dovoljno sredstava omogucit preduzecu da ga koristi do odredjenog limita. Ugovor o kreditu skala se obicno za period od godinu dana. Atraktivnost ovog aranzmana sa stanovista banke lezi u tome sto eliminise potreba uda ispituje kreditnu sposobnost preduzeca svaki put kada trazi kredit. Kamatna stopa za kreditnu liniju ugovara se obicno na nivou primarne kamatne stope uvecane za neki procenat koji zavisi od stepena rizika kome je preduzece izlozeno. To vezivanje ugovorene kamatne stope za primarnu kamatnu stopu treba da zastiti, pre svega interese banke s obzirom da se primarna kamatna stopa moze prmeniti u toku perioda od godine dana za koji se preduzecu otvara kreditna linija. REVOLVING KREDIT nije nista drugo nego garantovana kreditna linija. Ona je garantovana u tom smislu sto komercijalna banka potpisujuci ugovor o kreditu obecava preduzecu da ce mu odredjeni iznos finansijskih sredstava biti sastavljen na raspolaganje bez obzira na obilje ili oskudicu novca. Nije neuobicajeno da se revolving krediti odobravaju preduzecima I za period duzi od godine, zbog cega se cesto svrstavaju u dugorocne izvore finansiranja. Medjutim njihova slicnost sa ugovorima o kreditnoj liniji opravdava razlog sto se kvalifikuju kao kratkorocni izvori finansiranja. Ta slicnos se ogleda u tome sto bitni uslovi kreditiranja nisu doslovno standardizovani I normatinvni vec se mogu posebno ugovarati sa komercijalnom bankom. Pored redovne kamatne stope, ugovor o revolving kreditu takodje predvidja, da preduzece mora da plati I posebnu proviziju ukoliko ne iskoristi pun iznos garantovanog kredita. Ta provizija iznosi cca 1/2% I obracunava se na prosecan godisnji saldo neiskoriscenog kredita. Zaracunavanjem te provizije banka zeli, da stimulise preduzece da sto pazljivije planira svoje potrebe za finansijskim sredstvima da bi I ona bila u stanju da svoj kreditni potencijal rasporedi sto racionalnije.
41.OSIGURANI KRATKOROCNI KREDIT -Osigurani kratkorocni kredit je onaj za koji poverilac, komercijalna banka ili druga finansijska institucija trazi kolateralno obezbedjenje. Poverilac I duznik sklapaju poseban ugovor o obezbedjenju kredita, koji se obicno overava od strane suda u kome se specifira pravo na sredstva koje poverilac stice u slucaju da duznik ne izvrsava odredbe ugovora o kreditiranju. Kod kratkorocnih kredita kao kolateralna zaloga sluze, potrazivanja od kupaca ili zalihe. Ukoliko duznik propusti da izvrsi uslove ugovora poverilac moze potrazivanje da naplati ili da zalihe proda da bi namirio svoja potrazivanja po kreditu. Opste pravo na sredstva pretpostavlja da poverilac preuzima pravo raspolaganja nad odredjenom vrstom odnosno grupom sredstava a ne njihovim pojedinacnim primercima. Kratkorocni kredit osiguran posebnim pravom na sredstva daje poveriocu pravo raspolaganja nad sredstvima koja se mogu pojedinacno identifikovati pomocu serijskih brojeva ili naziva racuna. Poverliac u ovom kreditnom aranzmanu treba da ima poverenja u duznikom moralni integritet. Kratkorocni kredit na bazi skladisnice podrazumeva, zalihe kao kolateralno obezbedjenje. Ova vrsta kredita omogucava poveriocu da drzi punu kontrolu nad zalogom za dug. Duznik ne moze da proda nijedan primerak uskadistenih zaliha bez pismene dozvole poverioca. 42.POTRAZIVANJE OD KUPACA (ZALAGANJE POTRAZIVANJA, PRODAJA POTRAZIVANJA – FAKTORING I FORFETING) -Postoje u nacelu, dva metoda kratkorocnog finansiranja posredstvom koriscenja potrazivanja od kupaca. Jedan metod pretpostavlja zalaganje potrazivanja, drugi njihovu prodaju. ZALAGANJE POTRAZIVANJA OD KUPACA Zalaganje potrazivanja od kupaca moze se vrsiti na selektivnoj osnovi ili u vidu ugovora o opstem pravu raspolaganja svim potrazivanjima. Finansiranje na selektivnoj osnovi pretpostavlja da poverilac, komercijalna banka ili druga institucija, sam odabere racune kupaca koji, po njegovom misljenju, predstavljaju prihvatljivu kolateralnu zalogu za kratkorocni kredit. Drugi nacin kreditiranja primenjuje se, na ona preduzeca koja raspolazu velikim brojem racuna kupaca ciji je prosecan iznos relativno mali. U takvim uslovima vrsiti selekciju kupaca na bazi provere validnosti svakog pojedinacnog potrazivanja bilo bi prohibitivnoo skupo. Umesto toga, ugovorom o kreditiranju poverilac preuzima pravo opsteg raspolaganja svim potrazivanjima ukoliko duznik poverilac preuzima pravo opsteg raspolaganja svim potrazivanjima ukoliko duznik ne izvrsava sovje obaveze po kreditu.
Taj postupak sadrzi, sledece faze: selekciju prihvatljivih potrazivanja od kupaca, korekciju njihovih nominalnih vrednosti, utvrdjivanje bezbednog avansa kredita, notifikaciju I analizu zalozenih potrazivanja. FAKTORING U razvijenim trzisnim privredama, preduzeca mogu svoja potrazivanja od kupaca prodati, uz diskont, specijalizovanim institucijama koje se bave ovim poslovima. Te institucije nazivaju se faktori, dok se istim poslovima mogu baviti I druge finansijske institucije, kao sto su komercijalne banke, pod uslovom da su registrovane z a te delatnosti. Faktoring predstavlja veoma vaznu formu kredita I servisiranja naplate potrazivanja od kupaca. Faktoring se pojavio pre vise od 150 godina u SAD, kada su faktori prodavali proizvode engleske tekstilne industrije u Americi I istovremeno vrsili naplatu potrazivanja od kupaca. Kasnije je uloga faktora u prodaji robe nestala, tako da je ostala naplata potrazivanja od kupaca. Faktor za svako preduzece otvara poseban racun, slican depozitnom racunu u banci. Ugovorom se mogu predvideti razliciti nacini placanja oaveze faktora preduzecu. Faktor moze uplatu izvrsiti odmah kada primi fakture od preduzeca. Za svoje usluge, factor naplacuje komisionu proviziju koju ugovara sa preduzecem. Ta provizija se najcesce krece od 2-4% od nominalne vrednosti potrazivanja. FORFETING Posao forfetinga slican je faktoringu, samo sto se umesto prodaje potrazivanja u zemlji radi o prodaju potrazivanja u inostranstvu. Preduzece koje je izvezlo robu prodaje svoja potrazivanja od kupaca u inostranstvu odgovarajucoj finansijskoj instituciji, koja se bavi forfetingom, a to je, neka poslovna banka, registrovana za ove poslove. I ovaj posao razvio se najpre u SAD, sa namerom da stimulise I finansira izvoz americke privrede na inostrana trzista. Preduzece izvoznik sklapa sa bankom ugovor o prodaji potrazivanja od kupaca u inostranstvu s cimljem da odmah po izvrsenoj isporuci robe dobije gotovinu neophodnu za obavljanje poslovne aktivnosti. Za razliku od faktoringa kod koje ugovor moze biti I na bazi rekursa, forfeting se obavezno ugovara bez rekurska tako da banka u celini preuzima rizik naplate potrazivanja od kupaca odnosno banka ne moze naknadno da postavlja bilo kakve zahteve prema izvozniku. U cilju smanjenja rizika naplate potrazivanja, banka daje saglasnost na sve porudzbine, odnosno mora se obezbediti njena saglasnost za svaku isporuku robe. Banka ce preuzeti rizik naplate potrazivanja samo ako su ta potrazivanja obezbedjena nekim kvalitetnim komercijalnim kreditnim instrumentom u inostranstvu.
43.ZALIHE KAO KOLATERALNO OBEZBEDJENJE
-Zalihe se takodje cesto koriste za kolateralno obezbedjenje kratkorocnih kredita. Njihova atraktivnost nalazi se u tome sto im je trzisna vrednost cesto veca od knjigovodstvene na bazi koje se procenjuje vrednost kolateralne zaloge. Otuda poverilac koji odobrava kredit uz prihvatanje zaliha kao zaloge normalno pretpostavlja da ce njihovom prodajom moci da namiri svoje potrazivanje ukoliko duznik ne izvrsava svoje obaveze po kreditu iz bilo kojih razloga. Nisu, sve zalihe podjednako prhvatljive za osiguranje kredita. Njihova podobnost za tu svrhu zavisi od toga o kojoj vrsti zaliha se radi, kakve sui m fizicke karakteristike I mogucnosti realizacije. Preduzece kome je potreban kratkorocni kredit ponudice, bilo koju vrstu zaliha kao zalogu, dok ce banka kao poverilac preferirati, zalihe sirovina I materijala ili gotovih proizvoda mada ne generalno. Najbitniju karakteristiku zaliha u funkciji kolateralne zaloge za kratkorocni kredit cini, mogucnosti njihove lake realizacije. Zapravo, svaka vrsta zaliha koja se ubuduce moze prodati bar nesto iznad knjigovodstvene vrednosti moze da posluzi kao solidno obezbedjenje kredita.
