Finansijski izvestaji

Uticaj finansijskih izveštaja na donošenje poslovnih odluka

UVOD

U cilju prikazivanja značaja finansijskog izveštavanja, sadržaja finansijskih izveštaja i analize istih, ovaj rad je podeljena na sedam celina. U prvom poglavlju predstavljena je istorija finansijskih izveštaja i računovodstva uopšte. Način izveštavanja u našoj zemlji, godišnji završni račun i postupak predzaključnog predzaključnog knjiženja, koji prethodi izradi završnog računa su razrađeni r azrađeni u drugom poglavlju. U narednom, trečem delu ovog rada je detaljnije razrađen pojam finansijskih izveštaja. Dat je pregled bilansa stanja, bilansa uspeha i izveštaja o novčanim tokovima. U odeljku koji je posvećen bilansu stanja, prikazana je njegova struktura i sadržaj i razrađene su pojedine najznačajnije stavke. Na isti način prikazan je sadržaj i struktura bilansa uspeha i izveštaja o novčanim tokovima. Za svaki izveštaj dat je primer kako bi trebalo da izgleda, kao i primer izveštaja konkretnog preduzeća. Četvrto poglavlje bavi se finansijskom analizom. U ovom delu objašnjen je sam pojam finansijske analize, vrste koje postoje, tehnike obavljanja iste, kao i instrumenti i postupci kojima se to postiže. U nastavku ovog poglavlja razrađene su metode finansijske analize, pa je tako dat prikaz i postupak obavljanja racio analize, vizuelne analize, analize pomoću računa pokrića, analize bilansa pomoću neto-obrtnog fonda, „Cash flow“ i „Funds flow“ analize. Objašnjen je mehanizam svake od ovih analiza, kao i način njihovog sprovođenja. Sledeće, peto poglavlje je praktičan rad. Dat je primer bilansa stanja i bilansa uspeha preduzeća preduzeća „Mas-promet“ d.o.o. iz Novog Sada. Na osnovu ovih podataka, za poslednje tri godine, sastavljen je izveštaj o tokovima gotovine. Šesto poglavlje predstavlja zaključak ovog rada. Poslednje, sedmo poglavlje je spisak literature korišćen prilikom izrade rada.

1


1. Istorija finansijskih izveštaja i računovodstva

Istorija računovodstva je stara koliko i sama civilizacija. Računovodstvo predstavlja jednu od najznačajnijih profesija u ekonomiji i poslovanju. Njegov razvoj bio je uslovljen razvojem privrede, s’ jedne strane, i pojavom novca kao merila vrednosti i platežnog sredstva, s’ druge strane. Sve dok su proizvodne snage bile na nivou razvoja naturalne proizvodnje, proizvodnje robe za samog proizvođača, nije se osećala potreba za računovodstvenom računovodstvenom evidencijom. Ukoliko je tada i vršena razmena, ona je obavljana putem trampe, roba jedne upotrebne vrednosti razmenjivala se za robu druge upotrebne vrednosti, u istom momentu, zbog čega nisu ni nastajali dužničko-poverilački dužničko-poverilački odnosi i nije ni bilo potrebno evidentirati takvu razmenu. Međutim, kada je razvoj proizvodnih snaga omogućio proizvodnju i za tržište, došlo je i do razvoja trgovine. Tada počinje da se oseća potreba za evidencijom, jer treba znati ko kome i koliko duguje, odnosno ko, koliko i od koga potražuje, s’ jedne strane, i kolika je zarada trgovca, s’ druge strane. Pojavom akumulacije omogućen je razvoj banaka, gde se javljaju kreditni odnosi, a samim tim i potreba za evidencijom, da bi se znali dužnici i poverioci i da bi se utvrdila zarada po osnovu kamate. Tragovi računovodstvene evidencije evidencije otkriveni već kod antičkih naroda uglavnom su sa područja bankarskih poslova. Još u XVIII veku p.n.e. u Vavilonu u Zakonu kralja Hamurabija ukazuje se kakva se evidencija morala voditi sa područja dužničko poverilačkih odnosa. Vremenom se prvo u antičkoj Grčkoj, u bankarskim poslovima, javljaju i koriste dve knjige – „ephemerid“ i „trapezitica grammata“. Prva knjiga koja je predstavljala hronološku evidenciju svih poslovnih događaja, a druga račune (konta) klijenata. Potom se prve knjigovodstvene evidencije javljaju u Egiptu i Rimu. U kasnom srednjem veku dolazi do procvata italijanskih gradova i naglog razvoja trgovine, što je uslovilo i nagli razvoj knjigovodstvene evidencije. Najstarija sačuvana poslovna knjiga, odnosno samo njena dva lista potiču iz 1211. godine. Zatim postepeno dolazi do prelaska sa prostog na dvojno knjigovodstvo. Najstarija knjiga vođena po metodu dvojnog knjigovodstva potiče iz 1340. godine. „Summa et Aritmetica, Geometria, Propotioni et Proportionalita“ je, zahvaljujući svom poglavlju „Particularis de Computis et Scripturis“ (Details of Accounting and Recording) posvećenom dvojnom knjigovodstvu jedna od najvažnijih knjiga ikad napisanih. „Summa“ je bila jedna od prvih knjiga štampanih na Gutembergovoj mašini, što joj je i omogućilo da se raširi po celoj Evropi. Kako je u knjizi i objašnjeno, ako je sve dobro urađeno, knjigovođa može, sabirajući sva dugovanja na desnoj strani i sva potraživanja na desnoj, sastaviti probni bilans, pri čemu zbirovi sa obe strane moraju biti jednaki. U suprotnom, postoji greška koja se mora pronaći ispraviti. Ovaj sistem je bio lak za primenu i ispunjavao je zahteve poslovanja, poslovanja, tako da se vrlo brzo proširio.

2


1. Istorija finansijskih izveštaja i računovodstva

Istorija računovodstva je stara koliko i sama civilizacija. Računovodstvo predstavlja jednu od najznačajnijih profesija u ekonomiji i poslovanju. Njegov razvoj bio je uslovljen razvojem privrede, s’ jedne strane, i pojavom novca kao merila vrednosti i platežnog sredstva, s’ druge strane. Sve dok su proizvodne snage bile na nivou razvoja naturalne proizvodnje, proizvodnje robe za samog proizvođača, nije se osećala potreba za računovodstvenom računovodstvenom evidencijom. Ukoliko je tada i vršena razmena, ona je obavljana putem trampe, roba jedne upotrebne vrednosti razmenjivala se za robu druge upotrebne vrednosti, u istom momentu, zbog čega nisu ni nastajali dužničko-poverilački dužničko-poverilački odnosi i nije ni bilo potrebno evidentirati takvu razmenu. Međutim, kada je razvoj proizvodnih snaga omogućio proizvodnju i za tržište, došlo je i do razvoja trgovine. Tada počinje da se oseća potreba za evidencijom, jer treba znati ko kome i koliko duguje, odnosno ko, koliko i od koga potražuje, s’ jedne strane, i kolika je zarada trgovca, s’ druge strane. Pojavom akumulacije omogućen je razvoj banaka, gde se javljaju kreditni odnosi, a samim tim i potreba za evidencijom, da bi se znali dužnici i poverioci i da bi se utvrdila zarada po osnovu kamate. Tragovi računovodstvene evidencije evidencije otkriveni već kod antičkih naroda uglavnom su sa područja bankarskih poslova. Još u XVIII veku p.n.e. u Vavilonu u Zakonu kralja Hamurabija ukazuje se kakva se evidencija morala voditi sa područja dužničko poverilačkih odnosa. Vremenom se prvo u antičkoj Grčkoj, u bankarskim poslovima, javljaju i koriste dve knjige – „ephemerid“ i „trapezitica grammata“. Prva knjiga koja je predstavljala hronološku evidenciju svih poslovnih događaja, a druga račune (konta) klijenata. Potom se prve knjigovodstvene evidencije javljaju u Egiptu i Rimu. U kasnom srednjem veku dolazi do procvata italijanskih gradova i naglog razvoja trgovine, što je uslovilo i nagli razvoj knjigovodstvene evidencije. Najstarija sačuvana poslovna knjiga, odnosno samo njena dva lista potiču iz 1211. godine. Zatim postepeno dolazi do prelaska sa prostog na dvojno knjigovodstvo. Najstarija knjiga vođena po metodu dvojnog knjigovodstva potiče iz 1340. godine. „Summa et Aritmetica, Geometria, Propotioni et Proportionalita“ je, zahvaljujući svom poglavlju „Particularis de Computis et Scripturis“ (Details of Accounting and Recording) posvećenom dvojnom knjigovodstvu jedna od najvažnijih knjiga ikad napisanih. „Summa“ je bila jedna od prvih knjiga štampanih na Gutembergovoj mašini, što joj je i omogućilo da se raširi po celoj Evropi. Kako je u knjizi i objašnjeno, ako je sve dobro urađeno, knjigovođa može, sabirajući sva dugovanja na desnoj strani i sva potraživanja na desnoj, sastaviti probni bilans, pri čemu zbirovi sa obe strane moraju biti jednaki. U suprotnom, postoji greška koja se mora pronaći ispraviti. Ovaj sistem je bio lak za primenu i ispunjavao je zahteve poslovanja, poslovanja, tako da se vrlo brzo proširio.

2


Savremeno poslovanje zahteva trenutno izveštavanje o aktivnostima i pokazateljima poslovanja poslovanja preduzeća. Trend u informatičkoj eri je konceptualizacija i implementacija računovodstva računovodstva kao informacionog sistema u vidu baze podataka, koji obuhvata sve kvantitativne i kvalitativne aktivnosti kompanije. Konkretno, finansijsko izveštavanje izveštavanje ima istoriju dugu više od 170 godina. Tokom ovog perioda, sve do danas, razvoj finansijskih izveštaja je išao uzlaznom putanjom. Međutim, dva finansijska izveštaja, čija je vrednost sve do danas ostala neosporena su Bilans stanja i Bilans uspeha. Dugi niz godina primarni finansijski izveštaj bio je Bilans stanja, služeći pri tome, prvenstveno interesima poverilaca poverilaca i kreditora, koji su u njemu pronašli instrument za obračun kapaciteta pokrića dugova. Početkom XX veka, bilans počinje služiti i drugim svrhama, u prvom redu potrebama menadžmenta menadžmenta preduzeća, preduzeća, koji je u njemu pronašao finansijski izveštaj koji prezentuje salda realnih tokova, kao i salda monetarnih tokova. Drugi finansijski izveštaj, Bilans uspeha takođe ima bitnu funkciju – a to je da služi analizi procesa stvaranja bogatstva od strane preduzeća, kao i, s druge strane, sučeljavanju prodate proizvodnje i odnosne potrošnje, dopunjeno rezultatima r ezultatima vanrednih operacija iz kojih proizilazi periodični rezultat, kao osnova kontrole poslovnog procesa, polaganja računa, oporezivanja i obračuna statističkih agregata. Prateći razvoj računovodstva, što se glavnog cilja bilansa tiče, razvile su se tri bilansne teorije, odnosno tri shvatanja, i to: statičko dinamičko i organsko. • • •

Savremena računovodstvena računovodstvena nauka se uglavnom temelji na osnovama dinamičkog shvatanja bilansa. Glavna svrha bilansa, po statičkom shvatanju, je utvrđivanje imovinskog položaja preduzeća. preduzeća. Vremenom su se izdvojile dve forme statičke teorije bilansa, i to: starije (nerazvijeno) i novije (razvijeno) shvatanje bilansa. Da bi se utvrdio pravi uspeh konkretnog preduzeća, potrebno je na kraju njegovog poslovnog života sastaviti totalni račun uspeha, u kome su svi prihodi identični primanjima, a rashodi izdvajanjima. Različiti interesi nalažu preduzeću potrebu razlaganja ukupnog poslovnog poslovnog života na periode što će usloviti sastavljanje periodičnog računa uspeha. Problem je prisutan kod izračunavanja periodičnog rezultata za pojedine periode razloženog ukupnog poslovnog života, odnosno za kraće vremenske periode, iz prostog razloga, što u njima svi poslovi nisu dovedeni do finala, u smislu da sva primanja i izdvajanja nisu dospela, u periodu koji se posmatra. Problem je rešen na taj način, što je Schmalnbach (čuveni nemački profesor, tvorac dinamičkog shvatanja bilansa) pored niza “izdaci-primici”, uveo i niz “rashodi prihodi”. Ako se razume prethodno stanje, odnosno prošlo poslovanje, to je prvi korak za analizu postojećeg stanja i pripremu za buduće poslovanje. Naime, ukoliko smo upoznati sa sadašnjom finansijskom situacijom, daleko je lakše kroz analizu finansijskih izveštaja razmotriti moguće pravce budućeg poslovanja preduzeća. preduzeća. Kako 3


bi se u vođenju finansijske politike preduzeća bilans posmatrao kao dinamička kategorija, primenjuje se sistem analize više uzastopnih bilansa stanja. Jedino takva finansijska analiza daje osnovu za realnije zaključke, što je važno za pravilno vođenje finansijske politike preduzeća.

2. Finansijsko izveštavanje u našoj zemlji Iz ciljeva i zadataka knjigovodstva i bilansa proizilaze zahtevi za finansijskim izveštavanjem. izveštavanjem. Instrumenti koji treba da zadovolje određene potrebe podređeni su ovim ciljevima i zadacima. Knjigovodstvo i bilans nemaju svoje samostalne ciljeve, već treba da zadovolje zahteve različitih korisnika. Suštinski posmatrano, svi oni koji se koriste informacijama sadržanim u instrumentima finansijskog izveštavanja su: interni (u poslovnom subjektu) i eksterni (van poslovnog subjekta) korisnici. Zahtevi brojnih korisnika (u računovodstvenoj teoriji i praksi) zadovoljavaju se putem sledećih obrazaca: Bilansa stanja, Bilansa uspeha, Izveštaja I zveštaja o novčanim tokovima (Bilans tokova gotovine), Izveštaja o promenama na kapitalu, Napomena uz finansijske izveštaje. Pomenuti dokumenti zajedno struktuiraju godišnji (završni) račun. Finansijski izveštaji čine osnovnu sadržinu baze finansijskih izveštaja i izvor podataka za Registar podataka podataka o bonitetu koji se vodi u Narodnoj banci Srbije i predstavljaju značajni element u sistemu makroekonomskog informisanja na nivou zemlje.

2.1. Godišnji (završni) račun Skup više osnovnih dokumenata kojima se prikazuje ekonomska situacija poslovnog subjekta smatra se godišnjim (završnim) računom. Njime se vrši svođenje računa o efikasnosti poslovanja za proteklu godinu. Godišnjim računom se pravi godišnji prosek sa ciljem sagledavanja uspešnosti rada i obezbeđenja uslova za korektivne akcije u budućim obračunskim periodima, pri tom imajući u vidu kontinuitet poslovanja u dužem vremenskom periodu. Mogućnost za korektivne akcije ne bi postojala ukoliko bi se efikasnost poslovanja sagledavala na kraju životnog ciklusa rada poslovnog subjekta. Godišnjim računom menadžment polaže račune o svom radu pred vlasnicima kapitala. Značaj mu je takođe bitan i za sagledavanje poštovanja zakonitosti u poslovanju poslovnog subjekta. Svaki poslovni subjekt na kraju poslovne godine sastavlja godišnji račun. Kod nas se on sastavlja na dan 31.12. tekuće godine. U svetu se poslovna godina završava različito. U najvećem broju zemalja to je 31.12., ali u nekima je to i: 31.03.; 30.06.; 30.09. tekuće godine, itd.

4


Izrada završnog računa ne vrši se samo na kraju godine (kao tekućeg poslovnog perioda) već i kod statusnih promena (razdvajanja, spajanja, stečaj, likvidacija, sanacija, itd.). Prezentacija i obelodanjivanje finansijskih izveštaja predviđena je Zakonom o računovodstvu i reviziji, kojim je propisano da pravno lice i preduzetnik sastavljaju i prezentuju finansijske izveštaje za tekuću poslovnu godinu sa stanjem na dan 31.12. tekuće godine. Svi obveznici revizije iz člana 30. Zakona obavezni su da Bilans stanja i Bilans uspeha, Izveštaj o novčanim tokovima, Izveštaj o promenama na kapitalu, zajedno sa mišljenjem revizora, obelodane najkasnije do datuma isteka sedam kalendarskih meseci tekuće godine u sredstvima javnog informisanja ili putem Web site-a. Godišnjim računom se na kraju poslovne godine utvrđuje stanje sredstava i izvora sredstava, kao i rezultat poslovanja za proteklu godinu. Godišnji račun sastavlja se na osnovu podataka utvrđenih inventarisanjem i usklađenih sa knjigovodstvenim stanjem. Stoga, pre sastavljanja godišnjeg računa je neophodno izvršiti usklađivanje knjigovodstvenog sa stvarnim stanjem, tj. izvršiti tzv. predzaključna knjiženja.

2.2. Predzaključna knjiženja Na kraju godine, nakon knjigovodstvenog obuhvatanja svih poslovnih događaja neophodno je sačiniti godišnji račun. Njegova izrada iziskuje sprovođenje tzv. predzaključnih knjiženja, koja imaju za cilj da usklade knjigovodstveno sa stvarnim stanjem. Tekućim knjiženjima ne mogu se obuhvatiti sve promene vrednosti sredstava (aktive) i izvora sredstava (pasive), npr. kaliranje, kvar, lom, manjkovi, itd., usled čega dolazi do neslaganja između knjigovodstvenog i stvarnog stanja. Knjigovodstveno stanje treba da bude veran odraz stvarnog stanja. Predzaključna knjiženja obuhvataju: vremensko razgraničenje rashoda i prihoda između prethodne i naredne godine, knjigovodstveno obuhvatanje viškova i manjkova, knjigovodstveno obuhvatanje otpisa nekretnina, postrojenja i opreme, knjigovodstveno obuhvatanje neplativih spornih potraživanja, razvijanje aktivno - pasivnih i pasivno - aktivnih računa, usklađivanje sintetičke i analitičke evidencije, prečišćavanje mešovitih računa. •

• • • • • •

5


3. Finansijski izveštaji – strukturni elementi završnog računa Finansijski izveštaj čini set propisanih obrazaca, u kojima obveznik, prema Zakonu o računovodstvu i reviziji, daje prikaz svog finansijskog položaja i poslovnih promena u izveštajnoj godini. Prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja, obveznici revizije primenjuju Međunarodne standarde finansijskog izveštavanja (MRS/MSFI), a mala pravna lica, ogranci stranih pravnih lica i preduzetnici – Pravilnik o načinu priznavanja i procenjivanja imovine, obaveza, prihoda i rashoda malih pravnih lica i preduzetnika („Službeni glasnik RS“, br. 106/06). Saglasno računovodstvenoj regulativi, finansijski izveštaj velikog i srednjeg pravnog lica i ogranaka stranog pravnog lica sadrži: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o tokovima gotovine, izveštaj o promenama na kapitalu, statički aneks i napomene uz finansijske uzveštaje. • • • • • •

Finansijski izveštaj malog pravnog lica, ogranaka stranog pravnog lica i preduzetnika, sadrži: bilans stanja, bilans uspeha, statički aneks. • • •

Finansijski izveštaji se sastavljaju uz poštovanje načela nastanka poslovnog događaja i načela stalnosti poslovanja i moraju imati određena kvalitativna obeležja (razumljivost, važnost, značajnost, pouzdanost, blagovremenost) koja ih čine korisnim za donošenje ekonomskih odluka. Cilj finansijskog izveštavanja jeste da obezbedi informacije o finansijskom položaju i uspešnosti poslovanja obveznika koje su značajne za korisnike finansijskih izveštaja prilikom donošenja ekonomskih odluka. Korisnici informacija koje su sadržane u finansijskim izveštajima su sadašnji i potencijalni vlasnici, poverioci, kreditori, dobavljači, kupci, zaposleni, državni organi i šira javnost. Vlasnici, investitori, banke, država, menadžeri, direktori i svi zaposleni u raznim preduzećima zainteresovani su za poslovni uspeh preduzeća. Iz tog razloga prate poslovanje preduzeća preko finansijskih izveštaja, koji se daju na uvid nezavisnim revizorskim firmama da bi se potvrdila njihova ispravnost i tačnost. Finansijski izveštaji sa svojim pozicijama daju uvid u finansijsko stanje preduzeća.

6


Finansijski izveštaji pokazuju, sa knjigovodstvenog aspekta, vrednost imovine preduzeća i obaveza u određenom periodu.

3.1. Bilans stanja ( Balance sheet) Bilans stanja pruža informacije koje se tiču likvidnosti i solventnosti preduzeća određenog dana. Analiza likvidnosti uključuje poređenje kratkoročne sposobnosti kompanije da zaradi novac i kratkoročnih potraživanja koja ima. Likvidnost pokazuje sposobnost kompanije da odgovori redovno na potraživanja i obaveze koje moraju biti podmirene u narednih godinu dana. Likvidnost prvenstveno interesuje kreditore i potencijalne kreditore. Sredstva sa kojima preduzeće posluje se prikazuju u bilansu stanja. Reč bilans potiče od latinske reči ''bilanx libra'', što znači vaga sa 2 tasa. Bilansom se polaže račun o pozitivnim i negativnim rezultatima, uspesima i neuspesima koji prate poslovanje preduzeća. Bilans stanja je složen i sastoji se iz računa odnosno salda računa aktive i passive. Bilansne pozicije predstavljaju u bilansu vrednost svake kategorije sredstava i izvora sredstava. Obzirom da svako sredstvo ima svoj izvor, osnovna karakteristika bilansa stanja je bilansna ravnoteža, koja se vidi po tome što je vrednost svih pozicija na levoj strani u aktivi jednaka vrednosti svih pozicija na desnoj strani bilansa u pasivi, odnosno osnovna bilansna jednačina može se prikazati odnosom: aktiva = pasiva, što izražava kvantitativnu ravnotežu leve i desne strane bilansa. Ukoliko bilans stanja nije u ravnoteži, to znači da bilans i ne postoji. Ukoliko finansijski rezultat nije raspodeljen, on se iskazuje u bilansu stanja, čime se uspostavlja ravnoteža između aktive i pasive. Pozitivan finansijski rezultat, koji predstavlja višak aktive nad pasivom, iskazuje se u pasivi, dok se negativan finansijski rezultat iskazuje u aktivi, jer predstavlja manjak aktive prema pasivi. Bilans može biti prikazan u vidu jednostranog računa, pri čemu se prvo prikazuje aktiva, a ispod nje pasiva; ili u vidu dvostranog računa, pri čemu se levo prikazuje aktiva, a desno pasiva. Bilansne pozicije u aktivi bilansa stanja za preduzeća raščlanjene su prema principu rastuće likvidnosti, a sve pozicije pasive prema principu rastuće dospelosti. To znači da manji stepen likvidnosti imaju pozicije koje čine stalnu imovinu od stavki koje čine obrtnu imovinu, a u okviru toga gotovina i gotovinski ekvivalenti imaju najveći stepen likvidnosti. U pasivi, pak, osnovni kapital ima najduži rok dospelosti, odnosno najkraće su one obaveze koje su dospele, a nisu izmirene prema poveriocima. Postoji ustaljena ili propisana forma, sadržaj i raspored pozicija bilansa, koja se naziva bilansna šema. Formom bilansa određuje se broj kolona, njihov naziv, smeštaj aktive i pasive, kao i razmeštaj i naziv pojedinih delova i pozicija aktive i pasive.

7


Najprostije rečeno, bilans stanja je izveštaj o onome što preduzeće poseduje i što duguje u određenom vremenskom trenutku. Razlika između onoga što preduzeće poseduje i onoga što duguje, predstavlja akcionarski kapital. Kao što je jedan od ciljeva kompanije da poveća profitabilnost, drugi je da poveća akcionarski kapital. U suštini su oni usko povezani. Dakle, bilans stanja je finansijski izveštaj koji pokazuje finansijsko stanje, odnosno vrednost imovine i izvore imovine preduzeća na određeni dan za određeni period. Imovina koja se lako ili u bliskoj budućnosti može pretvoriti u gotovinu ili novac, naziva se tekuća ili obrtna imovina. Gotovina, hartije od vrednosti, dospela potraživanja i zalihe su tekuća imovina. Od svih navedenih oblika tekuće imovine očekuje se da se u periodu do godinu dana mogu pretvoriti (konvertovati) u gotovinu. Druga vrsta imovine je fiksna ili stalna imovina, koja se u poslovnom procesu ne može pretvoriti u gotovinu odmah ili u roku do godinu dana, ili u toku jednog obračunskog perioda, ali se upotrebom ili korišćenjem ove imovine u poslovanju stvara gotovina. Fiksna imovina je materijalne prirode, poput opreme ili fabrike, ili nematerijalne, kao što je patent, idejni projekat, kompjuterski projekat, itd. Akcionarski kapital (Equity) je „udeo“ akcionara u kompaniji izmeren po računovodstvenim pravilima. Kao što je već rečeno, zove se i knjigovodstvena vrednost kompanije. U računovodstvu je akcijski kapital uvek imovina umanjena zaobaveze; to je takođe zbir ukupnog kapitala koji su platili akcionari,plus svaka dobit koju kompanija zaradi od svog početka,minus dividende koje su isplaćene akcionarima. Dobit se može ostvariti u bilo kom periodu, i akcijski kapital će u bilansu pokazati porast, i obrnuto. Vremenom, odeljak za akcijski kapital u bilansu stanja pokazujeakumulac iju dobiti ili gubitaka u poslovanju; stavka se zove neraspoređena dobit (gubici). Tekuće obaveze, kao što su dospeli računi na naplatu, su obaveze koje zahtevaju isplatu sa računa preduzeća u okviru tekuće godine poslovanja. Dugoročne obaveze su dugovi koji dospevaju na naplatu nakon isteka perioda od godinu dana.

3.1.1. Struktura bilansa stanja Tekuće obaveze, kao što su dospeli računi na naplatu, su obaveze koje zahtevaju isplatu sa računa preduzeća u okviru tekuće godine poslovanja. Dugoročne obaveze su dugovi koji dospevaju na naplatu nakon isteka perioda od godinu dana.

8


U aktivi se imovina grupiše prema funkciji. Aktivu čine: fiksna ili stalna imovina (osnovna sredstva, nematerijalna ulaganja i dugoročna finansijska ulaganja – hartije od vrednosti); obrtna imovina ili kapital (zalihe, material, gotovi proizvodi, nedovršena proizvodnja, kratkoročna potraživanja – kupci, kratkoročna finansijska ulaganja – hartije od vrednosti, menace, novčana sredstva – gotovina); aktivna vremenska razgraničenja; gubitak iz ranijih godina i gubitak iz tekuće godine. •

•

• •

U pasivi se izvori imovine ili kapitala grupišu prema nameni za koju su pribavljeni. Pasivu čine: osnovni kapital – akcionarski ili sopstveni kapital, dugoročne obaveze – krediti, hartije od vrednosti, kratkoročne obaveze ( dobavljači, čekovi, menice i ostale kratkoročne hartije od vrednosti, avansi, ostale kratkoročne obaveze iz poslovanja), pasivna vremenska razgraničenja, neraspoređena dobit iz tekuće godine. • • •

• •

Bilans stanja pokazuje veličinu kapitala, kvalitet i izvore kapitala kroz strukturu aktive i pasive. Do povećanja aktive i pasive se dolazi novim prilivom sredstava, što menja kvantitet i kvalitet izvora imovine. Svaki novi odliv sredstava dovodi do smanjenja aktive i pasive. Zato je bilans stanja snimak imovine preduzeća i novčanih izvora korišćenih za nabavku te imovine. Postoje dva tipična formata bilansa stanja. Tradicionalni model pokazuje aktivu na levoj polovini strane, a obaveze i akcijski kapital na desnoj, s’ obavezama na vrhu. Manje tradicionalni format stavlja aktivu na vrh, obaveze u sredinu, a osnivački kapital u dno strane. Kakav god da je format, bilans ostaje isti: aktiva mora biti jednaka zbiru obaveza i akcijskog kapitala. Često bilans stanja pokazuje uporedne cifre za, recimo, 31. decembar poslednje godine i 31. decembar prethodne godine. 1. Tekuća ili obrtna imovina:

- gotovina ili hartije od vrednosti - prilivi – potraživanja od kupaca - zalihe + 2. Fiksna ili stalna imovina

1. Tekuće obaveze

- isplate - kratkoročni dug + 2. Dugoročne obaveze

–

+

- osnovna sredstva - nematerijalna sredstva Aktiva Obrtna imovina

3. Sopstveni kapital Iznos

Pasiva Kratkoročne obaveze

9

Iznos


Gotov novac Hartije od vrednosti Potraživanja od kupaca Zalihe

300 Dugovanja poveriocima 100 Dugovanja dobavljačima 2500 Ostale kratkoročne obaveze 1000 Ukupne kratkoročne

2000 5300 120 7420

obaveze

Ostala obrtna imovina Ukupna obrtna imovina

490 Dugoročni krediti 4390 Ostale dugoročne obaveze

5000 4300

Ukupne obaveze

16720

Fiksna imovina

Zgrade i imovina Akumulirana amortizacija

14000 Akcionarski kapital 7800 Obicne akcije Neraspoređena dobit

Neto fiksna imovina

6200

Nematerijalna imovina Ostala imovina

8996 Ukupan akcionarski

Ukupna aktiva

4000 850 4850

kapital

1984 21570 Ukupna pasiva

pr. – bilans stanja trgovinskog preduzeća „Trade Market“ a. d. na dan 31.12. 2004. godine ( u 000 dinara)

U primeru Bilansa stanja preduzeća „Trade Market“ a.d. možemo videti da je to preduzeće imalo 400 hiljada dinara gotovog novca i vrednosnih papira - hartija od vrednosti (300 plus 100), zatim potraživanja za prodatu robu od 2,5 miliona dinara, koja su dospela na naplatu (receivables). Zalihe (inventories) čine materijal i gotovi proizvodi koji čekaju na prodaju. Zajednička karakteristika navedene imovine, koja se naziva tekuća ili obrtna, je da se u bliskoj budućnosti može pretvoriti u novac, za razliku od fiksne imovine (poslovni prostor, oprema, nameštaj, vozila). Prema priloženom Bilansu stanja, bruto vrednost fiksne imovine je 14 miliona dinara. Sadašnja vrednost fiksne imovine je manja za 7,8 miliona dinara na ime amortizacije, pa iznosi 6,2 miliona dinara.

Nematerijalna imovina iznosi 8,9 miliona dinara (projekti, softveri, renomirano poslovno ime, prepoznatljiva oznaka, marka, ugled preduzeća (goodwill)...).

10

21570


Zatim, ako uporedimo ukupnu obrtnu imovinu (4,39 miliona dinara) i ukupne kratkoročne obaveze (7,42 miliona dinara), može se zaključiti da su obaveze veće od vrednosti imovine za 3,03 miliona dinara (4,39 - 7,42 = - 3,03). Dobijena vrednost se naziva neto obrtni kapital (Net Working Capital – NWC). To je obrtna ili tekuća imovina umanjena za tekuće obaveze. Tu su i dugoročne obaveze, odnosno dugovanja koja treba isplatiti u roku dužem od godinu dana. Iz tabele se vidi da ove obaveze iznose 5 miliona dinara. Ostale dugoročne obaveze su 4,3 miliona dinara.

3.1.2. Aktiva Aktiva je ono što kompanija poseduje: gotovina i hartije od vrednosti, mašine i oprema, objekti i zemljište. Aktiva predstavlja aktivnu masu, odnosno sredstva koja kruže. U aktivi se prikazuje transformacija sredstava iz jednog oblika u drugi oblik. U aktivi se troše i nastaju efekti, a na osnovu promena koje nastaju u aktivi izvode se konstatacije o kvantitetu i kvalitetu poslovnih aktivnosti koje su se zbivale u preduzeću i onima koje treba očekivati u budućnosti. Otuda zaključak da aktiva predstavlja seriju samostalnih pokazatelja nezavisnih od pasive. Aktivu čine realne i fiktivne stavke. Obrtna sredstva, koja obično dolaze prva u bilansu stanja, uključuju sve ono što za manje od godinu dana može da se unovči ili pretvori u gotovinu. Dugoročna aktiva je ona čiji je rok upotrebe duži od godinu dana.

3.1.2.1. Realna aktiva Realna aktiva obuhvata poslovna i posebna sredstva. Svako preduzeće ima svoj osnovni zadatak, a za njegovo izvršenje služe poslovna sredstva, koja se dalje dele na osnovna i obrtna. Izvršenje osnovnog zadatka potpomažu sredstva posebne namene koje se formiraju u toku poslovanja (izdvajanjem dela dobitka kao što su rezerve i po osnovu amortizacije).

3.1.2.2. Fiktivna aktiva Odnosi ili poslovne transakcije između dva preduzeća koje se javljaju u vidu sumnjivih, spornih i nenaplativih potraživanja imaju karakter fiktivne aktive, i izraz su smanjenja obrtnih sredstava odnosno nesolidnog poslovanja preduzeća. Smanjenje obrtnih sredstava po ovom osnovu može biti privremeno (kad je perspektiva naplate evidentna) i trajno (nema perspektive naplate). Uzroci koji dovode do stvaranje fiktivne aktive mogu biti interni (nesolidnost u poslovanju, nerentabilnost, neažurnost i sl.) i eksterni (propusti sistema).

Postoji mnogo podkategorija aktive. U nastavku ću nabrojati samo najpoznatije – one koje se pojavljuju u bilansima stanja gotovo svake kompanije.

11


3.1.3. Gotovina i gotovinski akvivalenti To je novac u banci ili novac na računima novčanog tržišta. Takođe, akcije i obveznice kojima se javno trguje – vrsta koja može da se pretvori u gotovinu u toku dana, ili kraće. Drugačije se ova kategorija zove likvidna imovina. To je jedna od malobrojnih stavki koje ne podležu diskrecionim odlukama računovođa. Na primer, kadaMicrosoft kaže da ima 56 milijardi dolara u gotovini i kratkoročnim investicijama, to znači da on stvarno ima toliko u bankama, novčanim fondovima i hartijama od vrednosti. Naravno, ovo ne mora biti istina. Gigantska italijanska kompanijaParmala t je u svom bilansu stanja prijavila da ima milijarde na jednom računu u Bank of America, a nije imala.

3.1.4. Potraživanja od dužnika Potraživanja od dužnika (Accounts Receivable) je iznos koji klijenti duguju kompaniji. Ponekad bilans stanja uključuje stavku pod nazivom „sporna potraživanja“ koja se oduzimaju od potraživanja od dužnika. To je procena računovođe – obično zasnovana na iskustvu iz prošlosti – potraživanja koja duguju klijenti koji ne plaćaju svoje račune. U mnogim kompanijama oduzimanje spornih potraživanja daje precizniju sliku vrednosti potraživanja od dužnika. Zanimljivo je da mnoge kompanije koriste sporna potraživanja kao alat da „ispeglaju“ svoju zaradu. Kada se povećaju sporna potraživanja u bilansu stanja, mora da se prikaže trošak u odnosu na ostvarenu dobit u bilansu uspeha. To smanjuje prijavljenu zaradu. Kada se smanje sporna potraživanja, ovo umanjenje na sličan način povećava dobit u bilansu uspeha.

3.1.5. Zalihe Kompanije koje pružaju usluge nemaju mnogo toga u smislu zaliha, ali gotovo sve druge kompanije – proizvođači, veletrgovine, maloprodaja – imaju. Jedan deo brojki o zalihama predstavlja vrednost proizvoda koji su spremni za prodaju. To su zalihe gotovih proizvoda. Drugi deo je vrednost proizvoda koji su još u izradi, odnosno zalihe nedovršene proizvodnje. Na kraju, postoje zalihe sirovina koje će se koristiti za izradu proizvoda, koje se upravo tako i zovu – zalihe sirovina.

3.1.6. Nepokretnosti, postrojenja, oprema

12


Ova stavka u bilansu stanja (nepokretnosti, postrojenja, oprema – Property, Plant, Equipment) uključuje objekte, mašine, kamione, računare i svu drugu fizičku imovinu ili materijalna sredstva koja kompanija poseduje. Ova brojka predstavlja ukupnu vrednost koju treba platiti da bi se kupile sve prostorije i oprema koje kompanija koristi u svom poslovanju. Ovde je naročito bitna nabavna vrednost. Bez stalnih procena, niko ne zna koliko bi zaista nepokretnosti ili oprema kompanije, mogli da vrede na otvorenom tržištu. Drugi razlog korišćenja nabavne vrednosti cene je izbegavanje mnoštva mogućnosti za unošenje pristrasnosti u brojke. Ukoliko je nekom sredstvu – zemljištu, na primer – upravo skočila vrednost i kada bismo želeli da „podignemo njegovu cenu“ u bilansu stanja do trenutne vrednosti, morali bismo da prikažemo dobit u bilansu uspeha. Ali ta dobit bi bila zasnovana samo na nečijem mišljenju o tome koliko to zemljište danas vredi. Neke kompanije (Enron) idu dotle da osnivaju fiktivna preduzeća, često u vlasništvu svojih izvršnih direktora ili nekog drugog zaposlenog, i onda tim fiktivnim pravnim licima prodaju svoju imovinu i sredstva.

3.1.7. Gudvil (Goodwill) Goodwill se nalazi u bilansima stanja kompanija koje su kupile druge kompanije. To je razlika između cene koja je plaćena za kupljenu kompaniju i neto vrednosti imovine koju kupac zapravo dobija. Primer

Na primer, ako jedna kompanija želi da kupi drugu za 500 miliona dinara, po pravilima računovodstva, ako se isplata izvrši u gotovom, stavka gotovina u bilansu stanja će opasti za 500 miliona dinara. To znači da ostala sredstva treba da se povećaju za 500 miliona dinara. Ovde treba obratiti pažnju na sledeće: pošto se kupuje zbirka materijalnih sredstava, ta sredstva se mogu proceniti na, recimo, 200 miliona dinara, nakon odbitka bilo kojih obaveza koje se preuzimaju. To nije loše, s’ obzirom da se kupuje aktuelno preduzeće sa imenom, listom klijenata, stručnim saradnicima, i ova takozvana nematerijalna imovina može u nekim slučajevima biti mnogo vrednija od materijalne imovine. Konkretno u ovom primeru, kupuje se nematerijalna imovina koja vredi 300 miliona dinara. To je 300 miliona dinara goodwill-a, koji zajedno sa 200 miliona dinara neto materijalne imovine čine 500 miliona dinara i predstavljaju odgovarajući porast imovine od 500 miliona dinara u bilansu stanja.

3.1.8. Intelektualna svojina, patent ii druga nematerijalna sredstva 13


Troškove stvaranja novog softverskog proizvoda ili patenta nema smisla prikazivati kao rashod u bilansu uspeha u datom periodu, ništa više nego kada bi se prikazao ceo trošak kupovine kamiona. Kao i kamion, softver i patent će pomoći u stvaranju prihoda u budućim obračunskim periodima. Tako se ova ulaganja smatraju nematerijalnim sredstvima i treba da se amortizuju tokom vremena u kojem donose prihod. Na isti način, međutim, troškove istraživanja i razvoja, koji ne rezultiraju nikakvim sredstvom koje bi možda donosilo prihod, treba evidentirati kao trošak u bilansu uspeha.

3.2. Pasiva Pasiva prikazuje ''neaktivnu'' masu. Ona pruža informacije o poreklu sredstava, i podatke o nameni sredstava i izražava finansijsku konstituciju preduzeća. Finansiranje predstavlja aktivnost koja se odnosi na obezbeđivanje finansijskih sredstava koja mogu biti sopstvena i pozajmljena. Posmatrano sa pravne tačke gledišta, pasiva prikazuje dugove ili obaveze preduzeća. Ukupnost pasive se sastoji iz obaveza preduzeća prema samom sebi (što za cilj ima rentabilno poslovanje koje mora da ostvari) i obaveza prema trećim licima (dobavljačima, državi i drugim poslovnim subjektima). Prema nameni finansijskih sredstava, razlikujemo: finansirenje u užem smislu ili finansiranje proste reprodukcije, odnosno tekućih poslovnih aktivnosti i finansiranje u širem smislu ili finansiranje proširene reprodukcije, odnosno novih ulaganja. •

•

Finansiranje se može posmatrati kao: vlasničko, vremensko i namensko. • • •

Vlasničko finansiranje može biti: sopstveno ili samofinansirajuće iz poslovnog rezultata i finansiranje iz tuđih izvora, kao što su banke, poslovni partneri i sl. • •

Sa pozicije ročnosti,razlikuju se: dugoročni – trajni izvori, putem kojih se finansiraju ulaganja u fiksna sredstva i stalna obrtna sredstva i kratkoročni – povremeni izvori, putem kojih se finansiraju povremene potrebe obrtnih sredstava. •

•

Sa aspetkta namene – svaki izvor finansiranja mora da ima definisanu nameru.

14


3.2.1. Obaveze i kapital Obaveze predstavljaju finansijske obligacije prema različitim stranama. Primera radi, kada preduzeće kupi robu od svojih dobavljača, stvara obavezu da je plati; kada uzme zajam od banke, stvara obavezu da ga vrati. Tako su dobavljači i banke prvi potražioci imovine preduzeća. Dakle, obaveze su ono što kompanija duguje, a kapital je njena neto vrednost.

3.2.2. Vrste obaveza Obaveze su uvek podeljene u dve kategorije: ekuće obaveze - su one koje moraju da se plate za manje od godinu dana (to su uglavnom kratkoročni krediti i kratkoročni (obnovljivi) zajmovi,a dugoročne obaveze - su one koje dospevaju na naplatu u dužem vremenskom okviru. •

•

3.2.3. Obaveze prema dobavljačima Obaveze prema dobavljačima pokazuju iznos koji kompanija duguje svojim dobavljačima. Kompanija svakodnevno dobija robu i usluge od svojih dobavljača i obično ne plaća račun najmanje 30 dana. Dobavljači su, zapravo pozajmili novac kompaniji. Obaveze prema dobavljačima pokazuju koliko se dugovalo na dan bilansa stanja.

3.2.4. Dugoročne obaveze Većina dugoročnih obaveza su krediti. Ali postoje i druge obaveze koje su ovde navedene. Primer su odložene premije ili naknade, odloženi porezi i obaveze za penzije, itd.

3.2.5. Akcionarski kapital

15


Akcionarski kapital je ono što ostane kada se od aktive oduzmu obaveze. Akcionarski kapital uključuje kapital koji su obezbedili investitori i dobit koju je kompanija zadržala tokom vremena. Akcionarski kapital ima mnogo naziva, uključujući i kapital deoničara i kapital akcionara. Ova stavka obično uključuje sledeće kategorije: Prioritetne akcije – poznate su još i kao akcije ili deonice sa prvenstvom – to je posebna vrsta akcija. Imaoci ovih akcija dobijaju dividende na svoja ulaganja, dok vlasnici običnih akcija ne. Međutim, prioritetne akcije obično nose fiksnu dividendu. Investitori koji imaju prioritetne akcije mogu da ne dobiju celu naknadu od rasta vrednosti kompanije. Obične akcije – uglavnom nose pravo glasa. Ljudi koji ih imaju mogu da glasaju za članove upravnog odbora (obično jedna akcija, jedan glas) i za bilo koju drugu stvar koja se može staviti pred akcionare. Obične akcije mogu, ali ne moraju da nose dividende. Vrednost iskazana u bilansu stanja obično pokazuje „nominalnu vrednost“, koja je obično veoma mala i nema veze sa tržišnom cenom akcija. •

•

3.2.6. Neraspoređena dobit Neraspoređena dobit ili akumulirana zarada je dobit koja je ponovo uložena u poslovanje, umesto da je isplaćena u obliku dividendi. Ova brojka predstavlja ukupan dohodak po izmirenju poreza, koji je ponovo uložen ili zadržan tokom životnog veka kompanije.

3.3. Knjigovostvena vrednost i tržišna vrednost Knjigovodstvena vrednost imovine kompanije se utvrđuje u saglasnosti sa opšteprihvaćenim računovodstvenim principima ili standardima (Generally Accepted Accounting Principles – GAAP). Tržišna vrednost se određuje prema tekućoj stvarnoj vrednosti imovine koja bi se mogla postići prodajom na tržištu. Opšteprihvaćeni računovodstveni principi ili standardi su vrsta uputstava za pripremu finansijskih izveštaja. U skladu sa međunarodnim računovodstvenim standardima, imovina se knjiži po nabavnoj vrednosti, korigovanoj za iznos amortizacije, a obaveze prema njihovoj hronološki evidentiranoj, istorijskoj ili originalnoj vrednosti. Dakle, tržišna vrednost imovine i obaveza nije jednaka svojim knjigovodstvenim vrednostima. Knjigovodstvena vrednost bazirana je na nabavnim vrednostima, a tržišna na sadašnjoj vrednosti imovine i obaveza.

16


Razlike između knjigovodstvene vrednosti i tržišne vrednosti su promenljive, zavisno od vrste imovine. Koliko će te razlike iznositi prvenstveno zavisi od kvaliteta, načina održavanja i vremena trajanja date imovine. Knjigovodstvena vrednost obaveza nije ista kao njihove tržišne vrednosti. Potencijalno najbliža je kod kratkoročnih obaveza, dok su razlike veće kod dugoročnih obaveza. Primer

Pretpostavimo da je vrednost računarske opreme Novinsko-izdavačkog preduzeća „Politika“ iz Beograda koštala milion dinara pre dve godine, dok se danas na tržištu cena te iste opreme kreće oko 700 hiljada dinara. Ne ulazeći u razloge promene cene, možemo konstatovati da je knjigovodstvena vrednost računarske opreme veća od njene sadašnje tržišne vrednosti. To istovremeno znači da će bilans stanja preceniti vrednost imovine „Politike“, za iznos te razlike u ceni, odnosno razlike između knjigovodstvene i tržišne vrednosti date imovine. Nasuprot ovome, uzmimo primer da je fabrika za proizvodnju štampača „Laser“ razvila proizvodnju u postrojenju koje košta 230 miliona dinara. Knjigovodstvena vrednost je 230 miliona dinara minus iznos amortizacije. Međutim, nakon što je postrojenje konstruisano, na tržištu su se pojavili kvalitetniji štampači u pogledu brzine i obima štampanja. Tržišna vrednost postrojenja fabrike „Laser“ automatski je prepolovljena. U tom slučaju, tržišna vrednost je manja od knjigovodstvene vrednosti i bilans stanja će preceniti vrednost aktive fabrike „Laser“. Knjigovodstvena vrednost poslovanja je vrednost prikazana u finansijskim izveštajima. Knjigovodstvena vrednost neto imovine je vrednost umanjena za obaveze, odnosno to je vrednost kapitala vlasnika (akcionarski kapital) i neraspodeljene neto dobiti iz poslovanja (ostatak dobiti ili profita). Razlike između knjigovodstvene i tržišne vrednosti najčešće su kod akcionarskog kapitala. Zato je sasvim prirodno da su akcionari i uprava preduzeća zainteresovani da ta razlika bude što veća u korist tržišne cene akcija. U praksi zemalja razvijene tržišne privrede, preduzeća često smatraju da je u analizi rezultata poslovanja korisno razmatrati „tržišni bilans stanja“. Za razliku od knjigovodstvenog bilansa stanja, bilansne pozicije vrednuju se po tržišnoj vrednosti, a ne po knjigovodstvenoj vrednosti. Na taj način, razlika između tržišne vrednosti imovine i vrednosti obaveza daje tržišnu vrednost akcionarskog kapitala. Tržišna vrednost (cena) akcija se potom dobija kad se tržišna vrednost akcionarskog kapitala podeli sa ukupnim brojem akcija.

17


3.4. Bilans uspeha (Income statement) Do dvadesetih godina XX veka, dominantan značaj u prikazivanju poslovanja preduzeća je imao bilans stanja jer je prikazivao sredstva i obaveze preduzeća. Sa razvojem konkurencije, razvojem novih preduzeća, i porastom značaja rezultata poslovanja za budućnost preduzeća, raste i značaj bilansa uspeha. Bilans uspeha svoj koren vuče iz bilansa stanja i u stalnoj je uslovljenosti i povezanosti sa njim. Bilans uspeha je finansijski izveštaj u kojem su prikazani prihodi, rashodi i neto dobit ili gubitak iz poslovanja u određenom periodu. Bilans uspeha pokazuje kako je (ili nije) ostvarena dobit (prihodi minus rashodi), pokriće rashoda ili troškova i raspodelu ostvarene dobiti. Na osnovu poređenja prihoda i rashoda utvrđuje se finansijski rezultat preduzeća. Ako su prihodi veći od rashoda, ostvaren je pozitivan finansijski rezultat. Ukoliko su rashodi veći od prihoda, finansijski rezultat je negativan i tada se smanjuje kapital preduzeća. Kada je u bilansu uspeha prikazan negativan finansijski rezultat koji je veći od kapitala preduzeća, preduzeće neće moći da vrati dugove poveriocima. Tada se radi o gubitku ne samo sopstvene imovine, već i dela tuđe. U strukturi bilansa uspeha na levoj strani se iskazuju rashodi, a na desnoj prihodi preduzeća. Prihode preduzeća čine: prihodi od prodaje proizvoda, robe ili materijala ili pružanja usluga, prihodi od finansiranja – kamate, kursne razlike, vanredni prihodi – neplaćeni prihodi iz ranijih godina, viškovi, smanjenje obaveza i sl. • • •

Rashodi preduzeća su: nabavna vrednost prodate robe i materijala, materijalni troškovi i amortizacija, nematerijalni troškovi, bruto zarade, nabavka osnovnih sredstava, rashodi za materijalna ulaganja, rashodi finansiranja – kamate, kursne razlike, porezi i druge javne dažbine, vanredni rashodi – gubici, manjak, otpisi i sl. •

• • •

Kada su prihodi veći od rashoda dobije se bruto dobit, a ako su rashodi veći od prihoda nastaje gubitak. Bilans stanja i bilans uspeha nalaze se u međuzavisnosti i sa stanovišta vođenja finansijske politike preduzeća ovi finansijski izveštaji razmatraju se zajedno. Kao i bilans stanja, i bilans uspeha se može iskazati dvostrano, u formi konta jednostrano, ili u formi liste. U formi liste, prvo se prikazuju prihodi, ispod njih rashodi i kao treći deo prikazuje se razlika, odnosno finansijski rezultat.

18


U dvostranom pregledu, na levoj strani su prikazani rashodi i pozitivan finansijski rezultat, dok su na desnoj prikazani prihodi i negativan finansijski rezultat. Ovaj način je pregledniji i jasniji i u neposrednoj je vezi sa knjigovodstvom. Forma konta više odgovara logici zaključivanja knjiga i uspostavljanju veze između knjigovodstva sa jedne, i bilansa uspeha s druge strane. 32000 10400 290 9900 2200 9210 400 8810 1233 7577 3577 4000

Prihodi

Nabavna vrednost prodate robe Ostali troškovi Opšti i administrativni troškovi Amortizacija Dobit pre kamate i poreza

Troškovi kamata Oporezivana dobit Porezi Neto dobit Akumulacija Dividende

pr. – bilans uspeha trgovinskog preduzeća „Trade Market“ a. d. na dan 31. 12. 2004. godine ( u 000 dinara) Ovde vidimo da je preuzeće „Trade Market“ a.d. prodalo robu u vrednosti od 32 miliona dinara, a ukupni troškovi prodate robe su iznosili 10,4 miliona dinara. U opšte i administrativne troškove uključeni su izdaci na ime pomoćnog materijala i troškovi zarada zaposlenih. Iznos amortizacije je 2,2 miliona dinara. Ostali troškovi odnose se na troškove marketinga i reklame, distribucije proizvoda, itd. Kako je preduzeće svoje investicije delom finansiralo bankarskim kreditima, u 2002. godini je moralo da plati kamate u iznosu od 400 hiljada dinara. Deo dobiti se odnosi na plaćeni porez na dohodak preduzeća u iznosu od 1,233 miliona dinara. Bilans uspeha pokazuje i raspodelu ostvarene dobiti. Ostatak dobiti od 7,577 miliona dinara je raspoređen tako što je 4 miliona dinara isplaćeno akcionarima u vidu dividendi, a 3,577 miliona dinara je namenjeno za investiranje.

3.4.1. Dobitak Dobitak čini višak prihoda nad rashodima. Analizom dobitka, najpre treba izvesti konstatacije o realnosti njegovog obračuna i karakteru, o obimu ostvarenog dobitka u tekućoj godini, trendu njegove dinamike u odnosu na prethodnu godinu i njegovom učešću u ukupnom prihodu. Pošto je dobitak složena kategorija, treba vršiti analizu elemenata iz kojih je sastavljen.

19


3.4.2. Gubitak U slučajevima kad je ostvareni prihod manji od rashoda, preduzeće posluje sa gubitkom. Pojava gubitka može biti uzrokovana internim i eksternim faktorima. Interni faktori su izraz poremećaja u tokovima reprodukcije preduzeća, a između ostalih tu spadaju neiskorišćenost kapaciteta, pogrešan izbor tehnologije i sredstava rada, neorganizovanost procesa rada, nedostatak kreativnog kadra, i sl. Eksterni faktori koji uzrokuju pojavu gubitka su inflacija, povećanje kursa stranih valuta, carinske stope, revalorizacija sredstava, i sl. Gubitak može imati poslovni (poslovna perspektiva je loša), finansijski i vanredni karakter, u slučajevima kad su rashodi od navedenih aktivnosti preduzeća veći od prihoda.

3.4.3. Prikazivanje prihoda i rashoda Prihodi i rashodi mogu da se prikazuju u bilansu uspeha u nesaldiranim (bruto princip) i saldiranim iznosima (neto princip). Bruto princip ne kompenzuje pojedine vrste prihoda i rashoda, svaka vrsta prihoda i rashoda se prikazuje posebno. Ovako iskazan bilans uspeha prikazuje ostvareni rezultat po izvorima (poslovni i finansijski rezultat). Neto princip može biti sastavljen na različite načine. Saldiranje prihoda i rashoda može da se vrši potpuno i delimično.

3.4.4. Poslovni prihodi Poslovni prihodi predstavljaju najsigurnije prihode. Pošto se većina poslovnog prihoda formira po osnovu fakturisane, odnosno naplaćene realizacije učinaka, faktori poslovnog prihoda su količine proizvoda i prodajne cene ( P = Q x C ). Količina proizvoda i usluga (Q) utiče na poslovni prihod preko faktora proizvodnje (kapacitet, radna snaga) i faktora realizacije (kvalitet proizvoda, cena i sl.). Cene (C) kao drugi značajan faktor formiranja poslovnog prihoda se mogu formirati na tržištu i administrativno. Analiza strukture poslovnih prihoda se svodi na analizu njihovih vrsta, pa se u tom smislu trebaju izvesti konstatacije o učešću pojedinih vrsta prihoda npr. od prodaje, zakupnina, subvencija, kompenzacija, itd. u poslovnom prihodu. Takođe, pošto se većina poslovnih prihoda formira na osnovu realizacije proizvoda, treba analizirati da li ti prihodi dolaze sa domaćeg ili inostranog tržišta. Analiza poslovnih prihoda se vrši i za preduzeće u celini, po organizacionim jedinicama i po proizvodima.

3.4.5. Rashodi 20


Pojam rashoda obuhvata sve izdatke koji prate poslovanje preduzeća, dele se na: poslovne, finansijske i vanredne. • • •

Onaj deo rashoda koji je vezan za proizvodnju proizvoda, koji može biti ukalkulisan u cenu koštanja čini kategoriju troškova. Njih čine poslovni i finansijski rashodi. Analiza obima rashoda se svodi na analizu ukupnih i pojedinačnih vrsta rashoda. Analizu rashoda treba početi sa izvođenjem konstatacija o obimu i dinamici rashoda tekuće godine sa rashodima prethodnih godina. Rast stope učešća rashoda u ukupnom prihodu dovodi do smanjenja poslovnog rezultata i ekonomičnosti poslovanja preduzeća. Analiza strukture rashoda treba da prikaže učešće pojedinih vrsta rashoda (poslovnih, finansijskih, vanrednih) u ukupnim rashodima. Procenat učešća poslovnih rashoda u ukupnim rashodima treba da je približan procentu učešća poslovnih prihoda u ukupnim prihodima. Učešće finansijskih rashoda u ukupnim rashodima je uslovljeno stepenom zaduženosti i visinom kamate koja se plaća na pozajmljene kredite. Učešće vanrednih rashoda je indikator vanrednih aktivnosti preduzeća. Njihovo svođenje na nulu je znak pozitivnih trendova u ekonomiji preduzeća.

3.4.6. Finansijski prihodi Finansijski prihodi obuhvataju: prihode od kamata, realizovanih kursnih razlika i dividendi, prihode ostvarene iz odnosa sa povezanim pravnim licima, sa uzajamnim učešćem i sa drugim pravnim licima i ostale finansijske prihode. • •

•

3.4.7. Rezultat poslovanja Primarni cilj poslovanja preduzeća je različit za različite oblike preduzeća, tako je kod inokosnih i ortačkih preduzeća to uvećavanje profita u korist vlasnika kapitala, dok je kod deoničarskih društava i javnih preduzeća pre svega povećavanje rentabilnosti poslovnih ulaganja.

Rezultat poslovanja preduzeća se može posmatrati sa više aspekata. Sa aspekta vremena u teoriji se razlikuju:

21


• •

totalni (ukupni poslovni vek preduzeća) periodični (tromesečni, polugodišnji).

Sa aspekta prostora rezultat se može odnositi na: preduzeće u celini i njegove organizacione delove. • •

Prema poreklu rezultat može biti: poslovni, finansijski i vanredni. • • •

Po svom karakteru može biti: uporediv (nastaje pod uticajem internih faktora privređivanja - radnog kolektiva), neuporediv (nastaje pod uticajem eksternih faktora - promene cena). •

•

Razlikujemo nerealizovan (proizvedeni a nerealizovani učinci) i realizovan (koji može biti naplaćen i nenaplaćen). Najinteresantnije analize poslovanja su prema: poreklu poslovanja, uspešnost poslovanja. • •

Prema poreklu, rezultat poslovanja se deli na: poslovni, finansijski i vanredni. • • •

Oni nastaju kao razlike prihoda i rashoda svakog ponaosob. Segmentiranje rezultata prema poreklu daje informacije iz kojih grupa prihoda on potiče. U normalnim uslovima, analiza će pokazati da većina rezultata potiče od poslovnih prihoda. Rezultat od finansiranja je obično negativan iz razloga što se obično više pozajmljuje sredstava nego što se plasiraju. Vanredni dobitak nastaje vanredno, pa se na njega ne može duže računati. Prema uspešnosti poslovanja, rezultat može biti: pozitivan (prihodi veći od rashoda), negativan (prihodi manji od rashoda). • •

3.5. Raspodela finansijskog rezultata 22


Raspodela finansijskog rezultata se vrši u dve faze: u prvoj fazi se utvrđuje deo rezultata koji uzima država u obliku raznih dažbina, i deo koji ostaje preduzeću gde su rezultati ostvareni. Iz ovoga se može zaključiti da je država partner u raspodeli ostvarene dobiti, tako da preduzeću ostaje deo dobiti posle raspodele s državom. To je neto dobit. Preostali deo neto dobiti raspoređuje se kako odluči menadžment preduzeća, npr. na ime dividendi, stimulaciju zaposlenih, različite fondove i druge namene.

3.6. Metoda obračuna rezultata Metode obračunavanja poslovnog rezultata: metoda ukupnih troškova, metoda troškova prodatih učinaka. • •

Obračun rezultata po metodi ukupnih troškova: rezultat poslovanja se utvrđuje poređenjem svih prihoda i rashoda proizvedenih proizvoda u obračunskom periodu bez obzira da li su realizovani ili ne. Ova metoda je pogodna za sagledavanje ukupnih ulaganja i njihovih rezultata. Obračun rezultata po metodi prodatih učinaka: rezultat predstavlja razliku između prihoda od prodaje i pripadajućih rashoda, dok se ne prikazuju prihodi i rashodi koji se odnose na neprodate učinke. Ova metoda je pogodna za analizu rezultata poslovanja.

3.7. Izveštaj o novčanim tokovima Izveštaj o novčanim tokovima ili tokovima gotovine je pregled svih primanja i isplata gotovine preduzeća u određenom periodu. U izveštaju o novčanim tokovima, gotovina se prema izvoru nastanka deli na: iznos gotovine iz tekućeg poslovanja, koju čine neto dobit plus (minus) negotovinski troškovi i plus (minus) gotovina nastala usled promena obrtnog kapitala. Izvori gotovine nastali zbog premena obrtnog kapitala rezultat su smanjenja (povećanja) tekuće imovine ili obaveza iznos gotovine iz investiranja koju čini dobit iz dugoročno investirane imovine. Taj iznos uključuje i neto promene u neisplaćenim dugovima, naplaćene dividende i prodaju ili preprodaju običnih akcija iznos gotovine od finansijskih aktivnosti – povećanja ili smanjenja zajmova, nove emisije hartija od vrednosti, isplate dividendi, i dr. •

•

•

23


Međutim, iznos gotovine koji stoji na raspolaganju preduzeću i iznos neto dobiti iz bilansa uspeha se razlikuju. Razlike između iznosa neto dobiti i iznosa gotovine su, u osnovi, posledica sledećih faktora: dobit je umanjena za iznos amortizacije (negotovinski trošak). Kod izračunavanja neto dobiti odbija se iznos godišnje amortizacije iako amortizacija nije gotovinska isplata dobit ne odražava promene u strukturi obrtnog kapitala (povećanje ili smanjenje zaliha, nenaplaćena potraživanja od kupaca, itd.) evidentiranje iznosa dobiti u bilansu uspeha pokazuje stanje prodaje, ali ne i kada je prodaja stvarno gotovinski naplaćena. Ne poklapa se vreme prodaje (isporuke) robe i vreme naplate od kupaca. Gotovina koju preduzeće potražuje iz bilansa uspeha tek treba da se naplati od kupaca. Nasuprot tome, gotovina koju preduzeće duguje dobavljačima jednaka je vrednosti iz bilansa uspeha, uvećanoj za vrednost promena u zalihama. •

•

•

Prema tome, prvi razlog neslaganja iznosa gotovine, koji stoji na raspolaganju preduzeću, i iznosa neto dobiti iz bilansa uspeha je što negotovinski izdaci, kao što je amortizacija, utiču na to da je prikazan iznos neto dobiti niži od funkcionalne stvarne gotovine. Drugi razlog razlika između iznosa gotovine i neto dobiti objašnjava se upoređivanjem knjigovodstvene dobiti i gotovine. Gotovi proizvodi, proizvedeni ili nabavljeni i prodati, trošak su sve dok ne budu naplaćeni. Gotovina je orijentisana na naplatu, a ne na knjigovodstvenu evidenciju prodaje i potraživanja. Izveštaj o novčanim tokovima sastoji se iz tri dela. Prvi deo odnosi se na iznos gotovine zarađene tekućim poslovnim aktivnostima. Drugi daje uvid u stanje gotovine za investicije – novac koji preduzeće investira u novu opremu ili u kupovinu drugih preduzeća (akvizicija), dok je u trećem delu prikazan iznos gotovine od finansijskih aktivnosti (zajmovi, akcije, dividende).

24

Uticaj finansijskih izveštaja na donošenje poslovnih odluka Gotovina

Iznos

Neto dobit iz poslovanja

2500

Negotovinski troškovi

Amortizacija Ostali negotovinski treškovi

1200 200

Promene obrtnog kapitala

Smanjenje (povećanje) zaliha Smanjenje (povećanje) potraživanja od kupaca Povećanje (smanjenje) obaveza prema dobavljačima Ostalo

(280) (500) 250 (60)

Gotovina iz tekućeg poslovanja Gotovina za investicije

3310

Povećanja imovine i opreme Akvizacije drugih preduzeća Ostale investicije

(1200) (4520) 800

Gotovina za investicije

(4920)

Gotovina od finansijsjih aktivnosti

Povećanja (smanjenja) zajmova Otkup obveznica Dividende

3000 (2000) (800)

Gotovina od finansijsjih aktivnosti

200

Neto porast gotovine i hartija od vrednosti

1410

pr. – izveštaj o novčanim tokovima preduzeća „Svetlost“ a.d. ( u milionima dinara) U prvom delu izveštaja najveće smanjenje raspoložive gotovine je od nenaplaćenih potraživanja od kupaca u iznosu od 500 miliona dinara (iznos u zagradi), koja su inače uključena u prihode u Bilansu uspeha. Suprotno tome, iznos raspoložive gotovine povećan je za iznos od 250 miliona dinara, i odnosi se na obaveze prema dobavljačima, pošto preduzeće ove obaveze još nije isplatilo. Amortizacija u iznosu od 1.200 miliona dinara nije gotovinska isplata, evidentira se i ostaje u preduzeću. U drugom delu Izveštaja o novčanim tokovima, prikazano je da je preduzeće potrošilo 1.200 miliona dinara za nabavku nove opreme i 4.520 miliona dinara za kupovinu drugih preduzeća (iznosi u zagradi), što ukupno iznosi 5.720 miliona dinara. Na ostalim investicijama ostvaren je priliv gotovine u iznosu od 800 miliona dinara. Što se tiče trećeg dela izveštaja koji govori o gotovini od finansijskih aktivnosti, preduzeće je emisijom obveznica obezbedilo iznos od 3.000 miliona dinara, potrošivši deo ovih sredstava na otkup opozivih obveznica (2.000 miliona dinara). Iznos isplaćenih dividendi akcionarima je bio 800 miliona dinara.

25


Na osnovu prikazanih podataka iz sva tri dela, rezultat prikazanog izveštaja je sledeći (u milionima dinara): +3310 -4920 +200 -1410

Gotovina iz poslovanja Gotovina za nove investicije Gotovina od finansijskih aktivnosti Stanje gotovine

Prema Izveštaju o novčanim tokovima, preduzeće je zaradilo 3.310 miliona dinara gotovog novca iz tekućeg poslovanja, potrošila 4.920 miliona dinara na nove investicije i obezbedila 200 miliona dinara po osnovu finansijskih aktivnosti. Dakle, potrošeno je više nego što je zarađeno. Zato je Izveštaj o novčanim tokovima bio negativan u iznosu od 1.410 miliona dinara.

4. Finansijska analiza U istraživanju finansijske politike svako preduzeće je pod uticajem brojnih faktora od kojih zavise rezultati poslovanja. Zato je nužna opreznost u donošenju finansijskih odluka i ustanovljavanju instrumenata finansijske politike. Ali, dok s’ jedne strane, preteran opreznost može da smanji efikasnost poslovanja usled izbegavanja rizika, s’ druge strane, neopreznost može da ugrozi ne samo efikasnost, već i opstanak preduzeća. Za pravilno vođenje finansijske politike preduzeća važna je finansijska analiza poslovanja kao osnova za donošenje odgovarajućih odluka. Finansijska analiza se bavi istraživanjem, kvantificiranjem i analitičkim interpretiranjem funkcionalnih relacija koje postoje između bilansnih pozicija (bilansa stanja i bilansa uspeha), sa ciljem da se omogući validna ocena finansijske pozicije rentabiliteta poslovanja preduzeća. Na ovaj način definisana finansijska analiza upućuje na analizu poslovnih sredstava i izvora finansiranja ovih sredstava, i na analizu poslovnog rezultata koji se dobija međusobnim poređenjem poslovnih prihoda i poslovnih rashoda u nekom vremenskom roku. Normalno da finansijska analiza ne mora da se zadrži samo na ovim fundamentalnim finansijskim izveštajima, već za predmet istraživanja može da ima i druge izveštaje koji odražavaju finansijski položaj preduzeća. Informaciona podloga za finansijsku analizu su osnovni finansijski izveštaji o stanju i uspehu preduzeća – bilans stanja i bilans uspeha, a u novije vreme i bilansi tokova gotovine i aneks.

26


Ciljevi finansijske analize mogu se podeliti na opšte i posebne. S’ obzirom na predmet finansijske analize, u literaturi je uglavnom prihvaćeno široko rasprostranjeno mišljenje da su ispitivanje i ocena finansijske situacije i merilo rentabilnosti uloženog kapitala, kao i pružanje svrsishodnih informacija o tome određenim korisnicima, opšti ciljevi finansijske analize. Posebni ciljevi finansijske analize mogu se posmatrati sa aspekta internih i eksternih korisnika, ciljevi se svode na pružanje adekvatnih informacija odgovarajućim organima za potrebe analize, kontrole, planiranja i odlučivanja. S’ obzirom da ima više eksternih korisnika, kao što su: vlasnici kapitala, poverioci, državni organi, statistički zavodi, privredne komore i poslovna udruženja, sindikat, konkurenti, privredna publikacija. • • • • • • • •

Vlasnici kapitala u akcionarskim društvima prevashodno su zainteresovani za ostvarenu rentabilnost jer od nje zavisi prihod koji ostvaruju učestvujući u raspodeli rezultata po osnovu uloženog kapitala (dividende). Na drugom mestu je njihov interes za sigurnost uloženog kapitala. Otuda i potreba i zainteresovanost akcionara za analitičkim i drugim informacijama, na bazi kojih odlučuju o tome da li da zadrže ili prodaju akcije preduzeća, odnosno da li da kupuju nove ili ne. Kreditore prvenstveno interesuje sigurnost i pravovremenost povraćaja odobrenih kredita. S’ tim u vezi, danas preovladava shvatanje da se osiguranje odobrenih kredita primarno obezbeđuje rentabilitetom, a sekundarno visinom neto imovine, za razliku od ranije dominirajućeg mišljenja koje je u prvi plan isticalo neto imovinu kao garantnu supstancu za odobrene zajmove. Državni organi mogu u određenim situacijama da zahtevaju od pojedinih preduzeća određene analitičke izveštaje. Na primer kada nadležni državni organi razmatraju i ocenjuju poslovanje javnih preduzeća, zatim kada država učestvuje u ekonomsko-finansijskoj konsolidaciji nekih preduzeća. Statistički organi koriste izvorne bilansne informacije za izradu društvenih računa, odnosno za izračunavanje društvenog proizvoda nacionalnog dohotka. Pored toga, oni mogu zahtevati od preduzeća određene analitičke pokazatelje koji su produkt finansijske analize, čija je statistička obrada i praćenje predviđeno programom statističkih istraživanja. Privrednim komorama i poslovnim udruženjima su potrebne analize o efikasnosti poslovanja i ekonomsko-finansijskom položaju značajnih preduzeća, na osnovu kojih se može sagledati njihovo mesto u okviru grupacije ili grane. Sindikat je zainteresovan za politiku raspodele u preduzeću, sigurnost radnih mesta i perspektivu zapošljavanja novih radnika. Konkurenti žele informacije na bazi kojih mogu da ocene razlike u finansijskom i rentabilitetnom položaju i njihove uzroke. Brojni specijalizovani svetski časopisi iz oblasti privredne publikacije praktikuju da objavljuju godišnje liste značajnih analitičkih pokazatelja izračunatih na nivou privredne grane odnosno grupacije.

27


4.1. Tehnika finansijske analize Finansijska analiza vrši se da bi se sagledala finansijska situacija preduzeća, koja je osnovno polazište za finansijsko planiranje. Zavisno od korisnika, ciljevi finansijske analize mogu da budu interni i eksterni. Interni su vezani za samo preduzeće radi poboljšanja upravljanja poslovanjem usklađenosti finansijske politike sa potrebama preduzeća. Eksterni ciljevi finansijske analize pokazuju finansijsku sliku preduzeća za potrebe kreditora i ostalih poverilaca. Svako preduzeće koje namerava da se razvija, ulaže u obrtnu imovinu, opremu, razvoj proizvodnje, te je, samim tim, neophodno da raspolaže dovoljnim iznosom gotovine za te svrhe. Svi zainteresovani za poslovni uspeh preduzeća, počevši od finansijskog menadžera, akcionara, zaposlenih, dobavljača, države, i dr., oslanjaju se na finansijske izveštaje koji pružaju informacije o poslovanju preduzeća. Analiza finansijskih izveštaja bavi se ocenom finansijskog stanja i upravljanjem obrtnim kapitalom. Finansijska analiza, pre svega, mora da prati izvršavanje finansijskih planova kojim su predviđeni načini upravljanja obrtnim kapitalom, obim i vrste finansiranja. Obrtni kapital trebalo bi da se koristi na način da se raspoloživa imovina upotrebljava efikasno ako je cilj finansijske politike ostvarenje veće vrednosti kapitala. Manji obim obrtnog kapitala svakako ograničava veću proizvodnju i prodaju, dok veći obim podrazumeva veće stope prinosa na kapital. Povećanje obrtnog kapitala koji se očekuje kao rezultat poslovanja govori o stopi prinosa, odnosno o tome da li je i koliko ostvarena zarada po jednoj novčanoj jedinici ulaganja. Prvo od čega se polazi pri oceni finansijskog stanja preduzeća su sledeći finansijski izveštaji: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o novčanim tokovima, i analiza o izvorima i upotrebi sredstava. Sa stanovišta finansijske analize izuzetno je značajna priprema finansijskih izveštaja, u smislu sažimanja pojedinih bilansnih pozicija i njihovog adekvatnog grupisanja za potrebe analize. U tu svrhu pozicije u bilansu stanja se najčešće u aktivi grupišu prema principu opadajuće likvidnosti, a u pasivi prema principu rastuće dospelosti.

4.2. Vrste finansijskih analiza U teoriji i praksi, razlikuje se više vrsta finansijske analize u zavisnosti od odabranih kriterijuma. Pri tome, najčešće korišćeni kriterijumi su: 1. korisnici analize, 2. predmet analize, 3. vreme posmatranja (period obuhvaćen analizom), 4. način pripremanja bilansa za analizu i 5. metode (instrumenti) analize.

28


1. Polazeći od korisnika analize diferenciramo internu i eksternu finansijsku analizu. Prethodna objašnjenja o ciljevima finansijske analize i zahtevima internih i eksternih korisnika pružaju osnovu za identifikovanje sličnosti i razlika između jedne i druge. U osnovi između ovih dveju vrsta analiza nema dijametralnih razlika. Naime, obe polaze od istih opštih ciljeva, imaju isti predmet ispitivanja, a za njihovo objašnjenje mogu se koristiti iste metode, odnosno isti instrumenti. Međutim, kada je u pitanju interna finansijska analiza treba istaći da ona, po pravilu, ima više parcijalnih ciljeva, ispituje veći broj pojava, koristi obimniji fond podataka, samim tim pruža više informacija. Nasuprot njoj, eksterna finansijska analiza, uglavnom, ima manji broj posebnih ciljeva, upotrebljava skromniji fond podataka, obrađuje uži fond pitanja, te zato ima manju informacionu moć. 2. Prema predmetu (objektu) analize razlikujemo analizu bilansa stanja (analizu finansijske situacije), analizu bilansa uspeha (analizu uspešnosti poslovanja) i analizu bilansa tokova gotovine. Prva je usmerena na ispitivanje i ocenu rentabilnosti uloženog kapitala. Iako je moguće izvršiti samo analizu bilansa stanja ili bilansa uspeha, u teoriji i praksi preovladava shvatanje da se radi o komplementarnim, a ne o nezavisnim analizama. Naime, kompleksna ocena finansijskog stanja i rentabilnosti poslovanja preduzeća zahteva da se simultano sprovedu obe analize. Posmatrano sa stanovišta predmeta, treća vrsta analize je analiza tokova gotovine. Ona se bavi ispitivanjem priliva i odliva novčanih sredstava, prevashodno u funkciji ocene likvidnosti. 3. Sa stanovišta vremena posmatranja, tj. perioda obuhvaćenog analizom razlikuju se statička (analiza stanja) i dinamička analiza (analiza razvoja). Statička analiza ispituje bilans stanja na tačno određeni dan, odnosno bilans uspeha za jedan obračunski period. Dinamička analiza se bavi ispitivanjem i komparacijom niza sukcesivnih bilansa stanja i uspeha, što pruža mogućnost za identifikaciju trenda u odnosu na statičku analizu. 4. Prema kriterijumu koji uzima u obzir način pripremanja bilansa stanja i uspeha za analizu, diferencira se analiza: bilansa izraženih u apsolutnim brojevima, bilansa prezentiranih u relativnim brojevima i bilansa prikazanih u formi grafikona. Danas je opšte prihvaćeno da se, u postupku pripreme podataka za analizu, koriste sva tri načina prikazivanja. Naime, većina programskih paketa za finansijsku analizu pomoću kompjutera to omogućava brzo i jednostavno. Samo na taj način se obezbeđuje integralno i pregledno prezentovanje baznih finansijskih izveštaja pripremljenih za analizu. 5. Imajući u vidu metode (instrumente) tj. postupke analize, razlikujemo: racio analizu, analizu pomoću neto obrtnog fonda, analizu bilansa novčanih tokova („cash flow“ analizu), analizu bilansa tokova finansijskih sredstava („funds flow“ analizu), vizuelnu analizu i račun pokrića.

29


4.3. Instrumenti i postupci analize bilansa U instrumente i postupke analize bilansa spadaju: vizuelna analiza bilansa, analiza bilansa pomoću računa pokrića, racio analiza, analiza bilansa pomoću neto obrtnog fonda, „Cash Flow“ analiza i „Funds Flow“ analiza.

4.4. Finansijska analiza i pokazatelji poslovanja Finansijska analiza bavi se istraživanjem funkcionalnih odnosa koji postoje između određenih pozicija u bilansu stanja i bilansu uspeha, da bi se omogućila verodostojna ocena finansijskog položaja i aktivnosti preduzeća. Za analizu finansijskog stanja koriste se određena pravila finansiranja izražena u vidu racija, koeficijenata i drugih pokazatelja poslovanja, kojima se sumiraju finansijski podaci o stanju poslovanja. Informacije iz bilansa uspeha, iznos prihoda, rashoda i dobit, i informacije iz bilansa stanja, o vrednosti imovine, obavezama, i neto vrednosti imovine u određenom periodu, osnova su za izračunavanje finansijskih racija koji se odnose na ostvarene rezultate i ukazuju na nivo rizika u poslovanju. Izračunavanjem finansijskih racija meri se i ocenjuje svaki rizik u poslovanju. Imajući u vidu da finansijski izveštaji sadrže veliki broj podataka, ovi podaci grupišu se radi finansijske analize da bi se dobio jasan i pregledan uvid u finansijsko stanje i da bi se mogli koristiti za izračunavanje racija ili pokazatelja poslovanja. 26 Koriste se samo oni podaci koji su bitni za izračunavanje ključnih finansijskih racija. Kada preduzeće, na primer, traži kredit od banke, za očekivati je da će banku da interesuju pokazatelji zaduženosti i sposobnosti preduzeća da vraća dug i plaća kamatu. Finansijska analiza je, u osnovi, racio analiza izražena u prostoj matematičkoj formuli kroz odnos jedne bilansne pozicije prema drugoj. Odnose između bilansnih pozicija koji se izražavaju racio brojevima korisno je stalno proveravati pomoću unapred postavljenih normi ili standarda da bi se izvršila ocena o finansijskom stanju preduzeća i budućim tendencijama. Pri analitičkoj interpretaciji racio brojeva nekog preduzeća, analitičaru obično stoje na raspolaganju jedan ili više od sledećih standarda, koje može koristiti alternativno ili komplementarno: racio brojevi zasnovani na poslovnoj prošlosti svakog pojedinačnog preduzeća, racio brojevi utvrđeni na bazi informacija iz tekućeg operativnofinansijskog plana preduzeća, koji odražavaju proteklo iskustvo preduzeća korigovano za očekivane promene u nastupajućem planskom periodu, racio brojevi privredne grane kojoj pripada preduzeće. •

•

•

30


Zavisno od toga čemu treba da služe, svi racio brojevi mogu se klasifikovati u sledećih nekoliko grupa pokazatelja poslovanja ili finansijskih pokazatelja: pokazatelji likvidnosti, pokazatelji aktivnosti, pokazatelji finansijske strukture, pokazatelji rentabilnosti, pokazatelji prinosa po akciji, finansijski leveridž, Dipon sistem analize. • • • • • • •

Navedeni pokazatelji nisu jedini i njihov redosled nije nepromenljiv. Na primer, kod kreditne analize na prvom mestu su svakako racija finansijskog leveridža. Međutim, većina autora na prvo mesto stavlja pokazatelje likvidnosti, pre svega zato što su pokazatelji likvidnosti kriterijum ne samo primarne sigurnosti i zaštite poverioca, već opstanka preduzeća. Primer

Prilikom razmatranja odluke o kratkoročnom kreditiranju, poslovna banka je zainteresovana da najpre sazna pokazatelje likvidnosti preduzeća. Banka na toj osnovi ocenjuje mogući stepen rizika ulaganja svojih sredstava. Da li će preduzeću odobriti traženi kredit ili ne, zavisi ne samo od tekućeg racija likvidnosti, nego i od procene neto obrtnog kapitala, koji je kao izvor finansiranja izvesna garancija za zaštitu interesa kratkoročnih poverilaca.

4.5. Racio-analiza Racio analiza je jedan od najčešće korišćenih instrumenata finansijske analize. Konkretno, upotreba ove metode u praksi podrazumeva, pre svega, poznavanje osnovnih teoretskih- metodoloških postavki na kojima je ista izgrađena kao celovit i zaokružen sistem za analitičko ispitivanje finansijskog i rentabilitetnog položaja preduzeća. S’ obzirom na činjenicu da analitičaru stoje na raspolaganju brojni racio pokazatelji, značajno je pitanje njihovog izbora, grupisanja i utvrđivanja adekvatnog redosleda. Od istog značaja je i pravilna analitička interpretacija kvantificiranih racio veličina. Danas, na osnovu masovnog korišćenja u praksi i široke rasprostranjenosti u literaturi, s’ pravom se može tvrditi da se radi o značajnoj metodi finansijske analize. S’ tim u vezi, neki autori gotovo da poistovećuju finansijsku analizu i racio analizu. To treba shvatiti više kao isticanje značaja ove metode, a manje kao isključivo tvrdnju.

31


Osnovne pretpostavke, na kojima počiva koncept racio analize, su sledeće generalne tvrdnje: svaki od odabranih racio brojeva mora biti relevantan indikator za ocenu finansijskog položaja i rentabilnosti poslovanja, u količinama oba elementa (i brojitelj i imenitelj) imaju jednaku važnost. Zato je neophodno analizirati uticaj i jednog i drugog elementa na veličinu racio broja, uporedivost racio brojeva u vremenu predstavlja sadržinsku nepromenljivost brojitelja i imenitelja u svim analiziranim godinama, pojedini racio brojevi su zavisni od veličine i promene drugih racia. Pri njihovoj interpretaciji neophodno je razmatrati tu međuzavisnost, izabrani racio brojevi uvek se prezentuju u obliku tabelarnog pregleda u kome su grupisani u uže i šire homogene grupe pokazatelja, u skladu sa ciljevima i zahtevima analize, kvantificiranje racio brojeva treba analizirati u odnosu na unapred postavljene standarde („norme“, „pravila“, odnosno kriterijume), da bi se moglo oceniti u kojoj meri njihova veličina održava povoljna ili nepovoljna stanja i tendencije. •

•

•

•

•

•

Racio analiza bazira se na određenim komponentama bilansa stanja i bilansa uspeha i sračunata je na identifikovanje i ocenu finansijskog položaja (likvidnosti, sigurnosti i aktivnosti) i rentabiliteta poslovanja preduzeća. Imajući u vidu ciljeve racio-analize, razlikujemo sledeće vrste: likvidnosti, sigurnosti, upravljanja i rentabiliteta. Racio likvidnosti se dobija na bazi podataka iz bilansa stanja i koristi se kao inicijalni pokazatelj sposobnosti preduzeća da likvidira svoje obaveze o roku dospelosti. Prema tome racio likvidnosti je usmeren na utvrđivanje i ocenu finansijskog položaja preduzeća na kratak rok. Razlikuju se 3 racia ili testa likvidnosti preduzeća, i to: opšti racio likvidnosti, racio reducirane likvidnosti i racio novčane likvidnosti. Opšti racio likvidnosti je nastao kao refleks aplikacije bilansnog pravila u užem smislu, koje zahteva da osnovna sredstva budu finansirana sopstvenim ili bar permanentnim kapitalom, a obrtna sredstva da budu pokrivena kratkoročnim izvorima finansiranja. Ovaj racio se utvrđuje na sledeći način: obrtna sredstva Opšti radio likvidnosti = ————————————— kratkoročne obaveze Kao i sve ostale racio brojeve, opšti racio likvidnosti posebno (zbog neidentifikovane strukture njegovog brojioca i imenioca) treba krajnje oprezno interpretirati i koristititi. Ipak, može se reći da opšti racio likvidnosti manji od 1 pokazuje nezadovoljavajuću likvidnost (kratkoročni kapital je korišćen za finansiranje osnovnih sredstava), opšti racio likvidnosti koji je jednak 1, predstavlja donju granicu, tj. realizaciju zahteva bilansnog pravila u užem smislu i opšti racio likvidnosti koji je jednak 2 predstavlja standardnu relaciju, tj. ostvaruje zahteve pravila finansiranja 2:1.

32


Kao i sve ostale racio brojeve, opšti racio likvidnosti posebno (zbog neidentifikovane strukture njegovog brojioca i imenioca) treba krajnje oprezno interpretirati i koristititi. Ipak, može se reći da opšti racio likvidnosti manji od 1 pokazuje nezadovoljavajuću likvidnost (kratkoročni kapital je korišćen za finansiranje osnovnih sredstava), opšti racio likvidnosti koji je jednak 1, predstavlja donju granicu, tj. realizaciju zahteva bilansnog pravila u užem smislu i opšti racio likvidnosti koji je jednak 2 predstavlja standardnu relaciju, tj. ostvaruje zahteve pravila finansiranja 2:1: obrtna sredstva bez zaliha Racio reducirane likvidnosti = ——————————————— kratkoročne obaveze Ipak, kada je reč o oceni finansijskog položaja preduzeća na kratak rok na bazi racio- reducirane likvidnosti, po pravilu stoji konstatacija da iznos ovog racia iznad 1 pokazuje povoljnu i često poželjnu finansijsku strukturu preduzeća. Racio novčane likvidnosti predstavlja još stroži test likvidnosti preduzeća. Ovaj racio se utvrđuje na sledeći način: Gotovina Racio novčane likvidnosti = ——————————————— Kratkoročne ili dospele obaveze Racio sigurnosti ili solventnosti se, takođe, dobija na osnovu podataka iz bilansa stanja, ali služi za identifikovanje i ocenu finansijskog položaja (strukture) preduzeća na dugi rok. U stručnoj literaturi i privrednoj praksi se razmatra i primenjuje više racia sigurnosti ili solventnosti. Najvažniji su racio strukture izvora finansiranja (kapitala), racio učešća pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) u ukupnim korišćenim izvorima finansiranja (ukupnom kapitalu) ili racio doprinosa pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) pokriću aktive i racio učešća pozajmljenih dugoročnih izvora finansiranja (pozajmljenog dugoročnog kapitala), tj. dugoročnih kredita u ukupnim permanentnim izvorima finansiranja (permanentnom kapitalu). Racio strukture izvora finansiranja (kapitala) utvrđuje se na sledeći način: Sopstveni kapital Racio strukture izvora finansiranja (kapitala ) = ——————————— Pozajmljen kapital

33


U stručnoj literaturi je najviše zastupljeno shvatanje prema kome iznos ovog racia sigurnosti ili solventnosti ispod 1 pokazuje nedovoljnu sigurnost, a iznad 1 sigurnost koja je iznad normale. To znači da preduzeća koja imaju izrazito neizvesne i slabije uslove privređivanja moraju imati znatniji iznos sopstvenog izvora finansiranja (sopstvenog) kapitala, tj. moraju obezbediti racio strukture izvora finansiranja (kapitala) iznad 1. Racio učešća pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) u ukupnim korišćenim izvorima finansiranja (ukupnom kapitalu) ili racio doprinosa pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) pokriću aktive obično se izražava u procentima i izračunava na sledeći način: Pozajmljeni izvori Racio doprinosa pozajmljenih izvora finan. pokr. aktive = ———————— X 100 Ukupna poslovna srds. Racio učešća pozajmljenih dugoročnih izvora finansiranja, tj. dugoročnih kredita u ukupnim permanentnim izvorima finansiranja (permanentnom kapitalu) se, po pravilu, iskazuje u procentima i izračunava na sledeći način: Dugoročni kapital Racio učešća pozajmljenih dug. izvora finan. u = ———————————— X 100 Permamnentni kapital ukupnom permanentnom finansiranju

Racio učešća pozajmljenih dugoročnih izvora finansiranja (pozajmljenog dugoročnog kapitala) u ukupnim permanentnim izvorima finansiranja (permanentnom kapitalu). Ako pođemo od pretpostavke da dugoročni krediti iznose 40.000 dinara, a permanentni kapital 80.000 dinara, onda racio učešća pozajmljenih dugoročnih izvora finansiranja (pozajmljenog dugoročnog kapitala) u ukupnim permanentnim izvorima finansiranja (permanentnom kapitalu) iznosi 50%, što znači da 50% permanentnog kapitala predstavljaju dugoročni krediti (znači 50% permanentnog kapitala čini sopstveni kapital). Da li je to dovoljno, malo ili mnogo zavisi, takođe, od konkretnog preduzeća i to, pre svega, od strukture poslovnih sredstava datog preduzeća. Racio upravljanja ili pokazatelji aktivnosti se dobijaju na bazi podataka iz bilansa stanja i bilansa uspeha, a izražavaju se u formi koeficijenata ili broja dana zadržavanja poslovnih sredstava u konkretnom obliku (zalihe, potraživanja od kupaca, obaveze prema dobavljačima i sl.). Ima više racia upravljanja ili pokazatelja aktivnosti, ali ćemo se zadržati na sledeća tri:

34


Gotovina Racio novčane likvidnosti = ——————————————— Kratkoročne ili dospele obaveze Racio sigurnosti ili solventnosti se, takođe, dobija na osnovu podataka iz bilansa stanja, ali služi za identifikovanje i ocenu finansijskog položaja (strukture) preduzeća na dugi rok. U stručnoj literaturi i privrednoj praksi se razmatra i primenjuje više racia sigurnosti ili solventnosti. Najvažniji su racio strukture izvora finansiranja (kapitala), racio učešća pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) u ukupnim korišćenim izvorima obrta zaliha, racio regulisanja potraživanja od kupaca i racio regulisanja obaveza prema dobavljačima. U okviru racia obrta zaliha od posebnog su značaja koeficijent obrta zaliha i pokazatelj prosečnog vremena zadržavanja zaliha u preduzeću. Koeficijent obrta zaliha utvrđuje se na sledeći način: Cena koštanja realizacije proizvoda Koeficijent obrta aliha = ——————————————— Prosečan saldo zaliha Prosečno vreme zadržavanja zaliha u preduzeću se identifikuje na sledeći način: 360 dana Prosečno vreme zadržavanja zaliha u preduzeću = ———————————— Koeficijent obrta zaliha Za praktične analitičke potrebe, koeficijent obrta zaliha i prosečno vreme zadržavanja zaliha u preduzeću mogu se utvrđivati i za pojedine oblike zaliha: materijal, nedovršenu proizvodnju, gotove proizvode, robu i sl. Kada je reč o raciu regulisanja potraživanja od kupaca, takođe, izdvajamo koeficijent obrta kupaca i pokazatelj prosečnog vremena naplate potraživanja od kupaca. Koeficijent obrta kupaca se utvrđuje na sledeći način: Prihodi od realizacije proizvoda Koeficijent obrta kupca = —————————————— Prosečan saldo kupca

35


Ukoliko u posmatranom obračunskom periodu prihodi od realizacije proizvoda iznose 90.000 dinara, a prosečan saldo kupaca 15.000 dinara (saldo kupaca na početku obračunskog perioda je 14.000 dinara, a na kraju obračunskog perioda 16.000 dinara), koeficijent obrta kupaca iznosi 6,00, a to znači da se potraživanja od kupaca u odnosnom obračunskom periodu naplaćuju prosečno 6 puta. Takođe, izračunati koeficijent obrta kupaca od 6 pokazuje da prihodi od realizacije proizvoda u posmatranom obračunskom periodu iznose 600% u odnosu na prosečan saldo kupaca. Prosečno vreme naplate potraživanja od kupaca se identifikuje na sledeći način: 360 dana Prosečno vreme naplate = ———————————— Koeficijent obrta kupca

U našem pretpostavljenom primeru prosečno vreme naplate potraživanja od kupaca iznosi približno 60 dana (360 dana/6), što znači da je potrebno da prođe prosečno 60 dana od momenta prodaje proizvoda kupcima do trenutka naplate potraživanja od kupaca. Kada je reč o raciju regulisanja obaveza prema dobavljačima zadržaćemo se na dva najvažnija pokazatelja, i to: koeficijentu obrta dobavljača i pokazatelju prosečnog vremena plaćanja obaveza prema dobavljačima. Koeficijent obrta dobavljača se utvrđuje na sledeći način: Cena troškova realizacije proizvoda (+ povećanje zaliha, - smanjenje zaliha) Koeficijent obrta dobavljača = —————————————————— Prosečan saldo dobavljača

Prosečno vreme plaćanja obaveza prema dobavljačima se meri na sledeći način: 360 Prosečno vreme plaćanja obaveza prema dobav. = ———————————— Koeficijent obrta dobavljača

Racio rentabiliteta, kao i racio upravljanja ili pokazatelji aktivnosti, koriste podatke iz bilansa stanja i bilansa uspeha s’ ciljem da identifikuju uspešnost poslovanja preduzeća, tj utvrde njegovu zarađivačku sposobnost u relevantnom vremenskom periodu.

36


U ekonomskoj literaturi rentabilitet se, po pravilu, ne shvata kao apsolutna veličina i ne meri samo visinom ostvarenog periodičnog (poslovnog) rezultata kao razlike ukupnih (odnosno poslovnih) prihoda i rashoda. Za ekonomistu, adekvatno merilo uspešnosti poslovanja preduzeća je relativan odnos periodičnog rezultata i angažovanih sredstava u realizaciji tog rezultata. Otuda, kao pokazatelji rentabiliteta poslovanja tržišno orijentisanog privrednog subjekta, pa i našeg preduzeća, pojavljuju se: stopa poslovnog dobitka, stopa neto-dobitka, stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva i stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva. Stopa poslovnog dobitka i stopa neto-dobitka spadaju u parcijalne pokazatelje rentabiliteta poslovanja preduzeća i fundirani su na podacima iz bilansa uspeha. Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva i stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva predstvaljaju globalne pokazatelje rentabiliteta poslovanja preduzeća i baziraju se na podacima iz bilansa stanja i bilansa uspeha. Stopa poslovnog dobitka se utvrđuje na sledeći način: Poslovni dobitak Stopa poslovog dobitka = —————————————— X 100 Prihodi od realizacije proizvoda

Ako pretpostavimo da u posmatranom obračunskom periodu poslovni dobitak (kao razlika između ukupnih poslovnih prihoda sa jedne strane, i fiksnih troškova perioda i varijabilnih troškova sadržanih u realizovanim proizvodima, sa druge strane) iznosi 7.500 dinara, a prihodi od realizacije proizvoda 70.000 dinara, stopa poslovnog dobitka će biti 10,7%. To znači da je preduzeće u odnosnom obračunskom periodu na svakih 100 dinara prihoda od realizacije proizvoda prosečno ostvarilo 10,7 dinara poslovnog dobitka. Stopa neto dobitka se izračunava na sledeći način: Neto dobitak Stopa neto-dobitka = —————————— X 100 Prihodi od realizacije

U našem pretpostavljenom primeru prosečno vreme naplate potraživanja od kupaca iznosi približno 60 dana (360 dana/6), što znači da je potrebno da prođe prosečno 60 dana od momenta prodaje proizvoda kupcima do trenutka naplate potraživanja od kupaca. Pod uslovom da u analiziranom obračunskom periodu neto dobitak (kao razlika između poslovnog dobitka i plaćenih kamata i poreza na dobitak) iznosi 6.000 dinara, a prihodi od realizacije proizvoda 70.000 dinara, stopa neto dobitka će biti 8,6%. To znači da je preduzeće u analiziranom obračunskom periodu na svakih 100 dinara prihoda od realizacije proizvoda prosečno ostvarilo 8,6 dinara neto dobitka, tj. da je prosečno platilo 2,1 dinara na ime kamata i poreza na dobitak. 37


Prosečno vreme naplate potraživanja od kupaca se identifikuje na sledeći način: 360 Prosečno vreme naplate potraživanja od kupaca = —————————— Koeficijent obrta kupca

Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva predstavlja relativan odnos poslovnog dobitka i prosečnih poslovnih sredstava preduzeća angažovanih u posmatranom periodu ili proizvod stope poslovnog dobitka i koeficijenta obrta ukupnih poslovnih sredstava (koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava je količnik između prihoda od realizacije proizvoda i prosečnih poslovnih sredstava preduzeća angažovanih u posmatranom obračunskom periodu): Poslovan dobitak Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva = ———————————— X 100 Prosečna poslovna sredstva

Pod pretpostavkom da u analiziranom obračunskom periodu poslovni dobitak iznosi 7.500 dinara, prosečna poslovna sredstva 90.000 dinara (ukupna poslovna sredstva na početku obračunskog perioda 80.000 dinara, a na kraju obračunskog perioda 100.000 dinara) i prihodi od realizacije proizvoda 70.000 dinara, stopa poslovnog dobitka će biti 10,7% (7.500/70.000), koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava 0,78 (70.000/90.000), a stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva 8,3% (7.500/90.000 ili 10,7% ×0,78). Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva pokazuje procenat periodičnog prirasta ukupnih poslovnih sredstava preduzeća i njome se meri efikasnost korišćenja ukupnih poslovnih sredstava. Konkretno, u ovom hipotetičkom primeru, na svakih 100 dinara prosečno uloženih sredstava preduzeće je u posmatranom obračunskom periodu ostvarilo prirast tih sredstava za 8,3 dinara. Za privrednog subjekta – robnog proizvođača, jačanje rentabiliteta upotrebe ukupnih poslovnih sredstava, tj. maksimiranje stope prinosa na ukupna poslovna sredstva znači realizaciju sledećih imperativa: povećanje učešća poslovnog dobitka u prihodima od realizacije proizvoda (maksimiranje stope poslovnog dobitka) i smanjenje vremena obrta ukupnih poslovnih sredstava (maksimiranje koeficijenta obrta ukupnih poslovnih sredstava). Stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva je relativan odnos neto-dobitka i prosečnih sopstvenih poslovnih sredstava preduzeća angažovanih u posmatranom periodu (misli se na poslovna sredstva finansirana iz sopstvenih izvora finansiranja) ili proizvod stope neto dobitka i koeficijenta obrta sopstvenih poslovnih sredstava (koeficijent obrta sopstvenih poslovnih sredstava je količnik između prihoda od realizacije proizvoda i prosečnih sopstvenih poslovnih sredstava preduzeća angažovanih u posmatranom obračunskom periodu).

38


Neto dobitak Stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva = ——————————— X 100= Prosečna sops. poslo. sredstva Neto dobitak Prihodi od realizacije proizvoda = ————————————— X 100 = ————————————— X 100 Prihodi od realizacije proizvoda Prosečna sops. poslo. sredstva

Ako pretpostavimo da u posmatranom obračunskom periodu neto-dobitak iznosi 6.000 dinara, prosečna sopstvena poslovna sredstva 50.000 dinara (sopstvena poslovna sredstva na početku obračunskog perioda 40.000 dinara, a na kraju obračunskog perioda 60.000 dinara) i prihodi od realizacije proizvoda 70.000 dinara, stopa neto dobitka će biti 8,6% (6.000/70.000), koeficijent obrta sopstvenih poslovnih sredstava će biti 1,4, tj. 70.000/50.000, a stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva pokazuje relativan (procentualni) periodični prirast onog dela poslovnih sredstava koji je finansiran iz sopstvenih izvora finansiranja i njome se meri efikasnost upotrebe sopstvenih sredstava angažovanih u poslovanje preduzeća. U našem pretpostavljenom preduzeću, na svakih 100 dinara prosečno angažovanih sopstvenih poslovnih sredstava u posmatranom obračunskom periodu, ostvaruje se prirast tih sredstava za 12 dinara. Maksmiziranje stope prinosa na sopstvena poslovna sredstva, tj. jačanje efikasnosti korišćenja sopstvenih poslovnih sredstava podrazumeva povećanje učešća netodobitka u prihodima od realizacije proizvoda (maksimiranje stope neto-dobitka) i smanjenje vremena obrta sopstvenih poslovnih sredstava (maksimiranje koeficijenta obrta sopstvenih poslovnih sredstava).

4.6. Vizuelna analiza Vizuelna analiza bilansa ili metoda vizuelne analize je, po pravilu inicijalni postupak koji se primenjuje u analizi bilansa. Ova metoda je, zbog jednostavnosti i brzine primene naročito pogodna za potrebe eksterne analize sračunate na sticanje globalne predstave o finansijskom položaju i rentabilitetu poslovanja preduzeća. Postupak vizuelne analize bilansa se sastoji u posmatranju bilansa stanja i bilansa uspeha (izraženih u apsolutnim i relativnim brojevima, a posebno u vidu grafikona) i donošenju opštih ocena ili konstatacija o stepenu likvidnosti preduzeća, rentabilitetu poslovanja preduzeća, itd. Vizuelna analiza bilansa se može koristiti kao početna metoda , kako za potrebe statičke analize finansijskog položaja i rentabiliteta poslovanja preduzeća, tako i za potrebe dinamičke analize finansijske strukture i poslovnih rezultata preduzeća (analiza bilansa stanja i bilansa uspeha preduzeća većeg broja sukcesivnih obračunskih perioda – poslovnih godina).

39


4.7. Analiza pomoću računa pokrića Metoda analiza bilansa pomoću računa pokrića tangira samo bilans stanja, ali se dopunjava sa ostalim postupcima analize koji istražuju i efikasnost poslovanja preduzeća. Kao i metoda vizuelne analize bilansa, i ova metoda se koristi za potrebe statičke i dinamičke analize finansijskog položaja (strukture) preduzeća. Suština ove jednostavne metode sastoji se u utvrđivanju sledećih relacija, izraženih u apsolutnim i relativnim brojevima: strukture poslovne imovine, sredstava preduzeća (kao odnosa osnovnih prema obrtnim sredstvima preduzeća), strukture kapitala (kao odnosa sopstvenih i pozajmljenih izvora finansiranja poslovnih sredstava preduzeća) i pokrića osnovnih sredstava sopstvenim kapitalom (kao odnosa sopstvenog kapitala, tj. poslovnog i rezervnog fonda prema osnovnim sredstvima preduzeća).

4.8. Analiza bilansa pomoću neto-obrtnog fonda Analiza bilansa pomoću neto-obrtnog fonda polazi od celine bilansa stanja i uglavnom služi za potrebe dinamičke analize. Neto-obrtni fond (NOF) ili neto-obrtna sredstva (NOS) predstavljaju deo obrtnih sredstava koji je finansiran dugoročnim izvorima finansiranja (sopstvenim kapitalom i dugoročnim kreditima). Neto-obrtni fond je jednak razlici između dugoročnog kapitala i osnovnih sredstava. Neto-obrtna sredstva predstavljaju razliku izmešu obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza ili kredita. Kao što je već rečeno neto-obrtni fond se koristi uglavnom za potrebe analize razvoja na bazi sukcesivnih bilansa stanja većeg broja uzastopnih perioda. Jer, mada se visina neto obrtnog fonda uzima kao jedan od parametara za ocenu kreditne sposobnosti preduzeća, nema jedinstvenog mišljenja i univerzalnog pravila o visini neophodnog neto-obrtnog fonda. To je, zapravo, uslovljeno delatnošću, vrstom, rentabilitetom poslovanja preduzeća, njegovom strukturom kapitala, itd. Ali, kao opšti zahtev za visinu neto-obrtnog fonda može se izreći konstatacija prema kojoj stalno potrebna obrtna sredstva treba da budu finansirana dugoročnim izvorima finansiranja (sopstvenim kapitalom i dugoročnim kreditima) – to je i zahtev bilansnog pravila u širem smislu, koje je uglavnom opšte prihvaćeno. Pri praćenju dinamike ili razvoja neto-obrtnih sredstava (NOS) ili neto-obrtnog fonda (NOF) treba imati u vidu da do njihovog povećanja dolazi usled prodaje osnovnih sredstava, povećanja sopstvenog kapitala (iz poslovanja – akumulirani dobici, pokloni, dotacije i sl.) i povećanja dugoročnih kredita (dobijanje novih dugoročnih kredita ili konverzija kratkoročnih u dugoročne kredite), a do smanjenja – zbog nabavke osnovnih sredstava, smanjenja sopstvenog kapitala (iz poslovanja – pokriće gubitka, preteranom raspodelom i sl.) i smanjenjem dugoročnih kredita.

40


4.9. Cash Flow analiza „Cash Flow“ analiza polazi od podataka iz bilansa stanja i bilansa uspeha i koristi se za potrebe procene zarađivačke sposobnosti i finansijske situacije preduzeća. U ovom slučaju etimologija reči ne upućuje potpuno na suštinu pojma koji označava. „Cash flow“ se može prevesti kao tok gotovine ili novčani tok, a shvata se u upotrebljava dvojako, i to kao bruti „Cash Flow“ (tok primanja i izdavanja novca) i kao neto „Cash Flow“ (razlika primanja i izdavanja novca). Neto „Cash Flow“ je indikator obima raspoloživih novčanih sredstava za samofinansiranje ili za otplatu dospelih obaveza i identičan je zbiru poslovnog dobitka, rezervi i amortizacije (često se naziva računovodstvenom neto-gotovinom). Osnovna svrha izveštaja o novčanom toku jesu informacije o novčanim prilikama i novčanim izdacima u toku nekog računovodstvenog perioda. Izveštaj ujedno daje informacije o kompletnim investicionim i finansijskim aktivnostima preduzeća. Novčani tokovi se u izveštaju grupišu u tri glavne kategorije: poslovne aktivnosti, investicione aktivnosti i finansijske aktivnosti. Novčani tokovi iz poslovnih aktivnosti uključuju: novčane primitke (prilive): priliv od prodaje roba i usluga, primljene kamate i dividende, ostali primici iz poslovanja (na primer primitak na osnovu rešenja sudskog spora), novčane izdatke: izdaci za trgovinsku robu i usluge (uključujući plate zaposlenima), plaćanje kamata, plaćanje poreza, ostali izdaci vezani za poslovanje (npr. isplate na osnovu sudskog rešenja). •

•

Investicione aktivnosti uključuju: novčane primitke – prilive: novčani primici od prodaje HOV ili postrojenja, od naplate glavnice kredita, novčane izdatke: izdaci za kupovinu HOV ili postrojenja, iznosi dati zajmoprimaocima. •

•

Finansijske aktivnosti uključuju: novčane prilive: prilivi od kratkoročnih i dugoročnih pozajmica, novac primljen od vlasnika (npr. od emisije deonica), novčane izdatke: otplate posuđenih iznosa bez kamata, isplate vlasnicima, novčane dividende. •

•

41


4.10. „Funds Flow“ analiza „Funds Flow“ analiza počiva na bilansima stanja dveju ili više sukcesivnih obračunskih perioda. Sam termin „Funds Flow“ se može prevesti kao tok izvora sredstava ili kao finansijski tok. „Funds Flow“ analizom se identifikuju i prate neto razlike (povećanje ili smanjenje) bilansnih pozicija ili segmenta dveju ili više sukcesivnih bilansa i neminovno se dopunjava analizom bilansa uspeha i „Cash Flow“ analizom.

5. Praktičan primer Finansijska analiza se bavi istraživanjem i kvantifikovanjem funkcionalnih odnosa koji postoje između bilansnih pozicija, stanja i uspeha sa ciljem da se omogući verodostojna ocena finansijskog položaja i aktivnosti preduzeća. U okviru finansijske analize sve fizički definisane veličine pretvaraju se u finansijske, odnosno izražavaju se kao iznosi novca. Finansijska analiza, u osnovi, predstavlja racio analizu. Odnos jedne bilansne pozicije prema drugoj, izražen u prostoj matematičkoj formuli, naziva se racio. U zavisnosti od toga čemu treba da služe racio brojevi, oni se mogu klasifikovati u nekoliko srodnih grupa finansijskih pokazatelja. Ova klasifikacija nije uopštena i manje ili više zavisi od ličnih preferencija samog analitičara. Jedna od tih klasifikacija je i sledeća, po kojoj se racio brojevi grupišu na: Pokazatelje likvidnosti Pokazatelje aktivnosti Pokazatelje finansijske strukture Pokazatelje rentabilnosti Pokazatelje tržišne vrednosti • • • • •

Ako uporedimo rezultate dobijene ukrštanjem bilansnih pozicija, dolazimo do informacija vezanih za likvidnost, profitabilnost, nivo poslovne aktivnosti kompanija. Neophodnost upoređivanja jedne kompanije sa drugom je neminovna, jer nam podaci dobijeni računanjem finansijsksih koeficijenata ne bi dali nikakvu informaciju ako isti ne bi bili upoređeni sa rezultatima preduzeća iz iste grane, ili rezultatima istog preduzeća, ali iz različitih vremenskih perioda. U nastavku biće predstavljena finansijska analiza poslovanja preduzeća „Mas promet“ d.o.o. Novi Sad, u prethodne tri godine. “Mas-promet” d.o.o. je domaće privatno preduzeće koje na regionalnom tržištu posluje od 1995. godine i trenutno ima 29 zaposlenih. Delatnosti kojima se preduzeće bavi su:

42


• • • •

proizvodnja i prodaja PVC i ALU stolarije distribucija građevinskog materijala zastupništvo engleske kompanije POLYFLOR - industrijski vinil podovi distribucija laminata i višeslojnih parketa

Preduzeće posluje na tri lokacije, od kojih su dve u Novom Sadu, a jedna u Beogradu.

5.1. Bilans stanja Red. br.

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13.

14. 15. 16. 17. 18. 19. 20.

Pozicija 31.12.2006.

AKTIVA A. STALNA IMOVINA Neuplaćeni upisani kapital Goodwill Nematerijalna ulaganja Nekretnine, postrojenja, oprema i biološka sredstva Dugoročni finansijski plasmani B. OBRTNA IMOVINA Zalihe Stalna sredstva namenjena prodaji i sredstva poslovanja koje se obustavlja Kratkoročna potraživanja, plasmani i gotovina Potraživanja Kratkoročni finansijski plasmani Gotovinski ekvivalenti i gotovina Porez na dodatu vrednost i aktivna vremenska razgraničenja Odložena poreska sredstva V. POSLOVNA IMOVINA G. GUBITAK IZNAD VISINE KAPITALA D. UKUPNA AKTIVA Đ. VANBILANSNA AKTIVA PASIVA A. KAPITAL Osnovni kapital Neuplaćeni upisani kapital Rezerve Revalorizacione rezerve Neraspoređeni dobitak Gubitak Otkupljene sopstvene akcije B. DUGOROČNA

Godine 31.12.2007.

31.12.2008.

8.651 0 0 0 8.651

8.134 0 0 0 8.134

18.459 0 0 0 18.459

0 30.752 20.515 0

0 59.625 48.831 0

0 34.002 22.037 0

10.237

10.794

11.841

9.606 0 619 12

9.379 0 1.404 11

10.474 0 1.278 89

0 39.403 0

0 67.759 0

0 52.461 0

39.403 0

67.759 0

52.461 0

8.879 2.195 0 379 0 6.305 0 0 30.524

10.796 1.117 0 379 0 9.300 0 0 56.963

15.220 1.117 0 379 0 13.724 0 0 37.241

43


21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28.

REZERVISANJA I OBAVEZE Dugoročna rezervisanja Dugoročne obaveze - Dugoročni krediti - Ostale dugoročne obaveze Kratkoročne obaveze Kratkoročne finansijske obaveze Obaveze iz poslovanja Ostale kratkoročne obaveze i pasivna vremenska razgraničenja Obaveze po osnovu poreza na dodatu vrednost i poreza na dobitak Odložene poreske obaveze V. UKUPNA PASIVA G. VANBILANSNA PASIVA

0 2.452 0 0 28.072 8.241 18.358 7

0 2.125 0 2.125 54.838 10.443 41.845 13

0 9.608 8.565 1.043 27.633 10.594 15.312 857

1.466

2.537

742

0 39.403 0

0 67.759 0

0 52.461 0

5.2. Bilans uspeha Red. br.

1.

2. 3. 4.

Pozicija 31.12.2006.

A. PRIHODI I RASHODI Poslovni prihodi: - Prihodi od prodaje - Prihodi od aktiviranja učinaka i robe - Povećanje vrednosti zaliha učinaka - Smanjenje vrednosti zaliha učinaka Finansijski prihodi Ostali prihodi Poslovni rashodi: Nabavna vrednost prodate robe Troškovi materijala Troškovi zarada, naknada zarada i ostali lični rashodi Troškovi amortizacije i rezervisanja Finansijski rashodi Ostali rashodi Poslovni dobitak Poslovni gubitak Dobit (gubitak) iz redovnog poslovanja pre oporezivanja Neto dobitak (gubitak) poslovanja koji se obustavlja B. DOBIT (GUBITAK) PRE OPOREZIVANJA V. POREZ NA DOBITAK

31.12.2008.

122.608 122.564 0

187.355 185.255 0

225.301 226.758 0

44

2.100

0

0

0

1457

1.011 2.659 123.186 84.700

1.300 5.000 189.508 149.108

150 4.179 219.924 177.793

•

19.492 9.310

19.399 10.040

20.675 10.190

•

1.863

1.781

1.672

155 19 0 578 2.918

723 288 0 2.153 3.136

3.806 1.146 5.377 0 4.754

0

0

0

2.918

3.136

4.754

•

•

5. 6. 7. 8. 9.

Godine 31.12.2007.

44


10. 11. 12. 13.

Poreski rashodi perioda Odloženi poreski rashodi perioda Odloženi poreski prihodi perioda Isplaćena lična primanja poslodavcu G. NETO DOBITAK (GUBITAK):

101 0 0 0 2.817

116 0 0 0 3.020

128 0 0 0 4.626

5.3. Finansijska analiza Godine 2007

2006

2008

Pokazatelji likvidnosti

Opšti racio likvidnosti Rigorozni racio likvidnosti Neto obrtni fond

1.1 0.36 2.680

1.09 0.2 4.787

1.23 0.43 6.369

12.76 28.21 5.97 60.3 4

19.75 18.23 3.79 95 3.14

21.6 16.7 10.2 35.3 6.67

3.11

2.77

4.32

14.17

22.78

12.3

0.77

0.84

0.7

0.28

0.26

0.52

0.22

0.21

0.67

0

0

0

3.2%

3.7%

2.5%

Pokazatelji aktivnosti

Koeficijent obrta kupca Prosečan period naplate Koeficiijent obrta zaliha Vreme trajanja jednog obrta Koef. neto obrtnih sredstava Koef. obrta ukupnih poslovnih sredstava Koef. obrta sopstvenih sred. Pokazatelji fin. strukture

Odnos pozajmljenih prema ukupnim izvorima fin. Odnos dug. duga i sopstvenih izvora Odnos dug. duga prema ukupnoj kapitalizaciji Koef. pokrića kamate Pokazatelji rentabilnosti

Stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva

45


6. Zaključak Vlasnici, investitori, banke, država, menadžeri, direktori i svi zaposleni u raznim preduzećima zainteresovani su za poslovni uspeh preduzeća. Iz tog razloga prate poslovanje preduzeća preko finansijskih izveštaja, koji se daju na uvid nezavisnim revizorskim firmama da bi se potvrdila njihova ispravnost i tačnost. Finansijski izveštaji sa svojim pozicijama daju uvid u finansijsko stanje preduzeća. Analiza finansijskih izveštaja bavi se ocenom finansijskog stanja i upravljanjem obrtnim kapitalom. Prvo od čega se polazi pri oceni finansijskog stanja preduzeća su: bilans stanja, bilans uspeha i izveštaj o novčanim tokovima. Sa stanovišta finansijske analize izuzetno je značajna priprema finansijskih izveštaja, u smislu sažimanja pojedinih bilansnih pozicija i njihovog adekvatnog grupisanja za potrebe analize. Dakle, javni interes je glavna smernica i računovodstva i finansijskog izveštavanja. Investitori, kreditori, vlada i vladine agencije, državni fiskalni organi, poslovni partneri, zaposleni, menadžment poslovnih sistema direktni su predstavnici javnog interesa, dok je javnost u najširem smislu reči njegov indirektni predstavnik. Kroz rad smo videli da finansijski izveštaji pokazuju, sa knjigovodstvenog aspekta, vrednost imovine preduzeća i obaveza u određenom periodu. Preduzeće posluje kao tim, zajedničkim snagama svih zaposlenih, zbog čega su svi prirodno zainteresovani za očuvanje i povećanje kapitala, odnosno imovine preduzeća. Finansijsko stanje preduzeća analizira se pomoću određenih pravila finansiranja koja se izražavaju u vidu racija, koeficijenata i brojnih drugih pokazatelja poslovanja. Ukrštanjem informacija iz bilansa uspeha (iznos prihoda, rashoda, dobit) i bilansa stanja (vrednost imovine, obaveze) dobijamo osnovu za izračunavanje finansijskih racija koji se odnose na ostvarene rezultate i ukazuju na nivo rizika u poslovanju. Izračunavanjem ovih racija meri se i ocenjuje svaki rizik u poslovanju. Finansijska ravnoteža poslovanja pretpostavlja korišćenje pravila finansiranja. Brzina obrta kapitala bitno utiče na veličinu tog istog kapitala. Pored toga, finansijska ravnoteža znači usklađivanje potreba ulaganja kapitala, sa mogućnošću pokrića obaveza. Finansijsko usklađivanje moguće je samo ako su međusobno usaglašeni rokovi i iznosi uplata i isplata, koje nisu samo bilansne pozicije. Uplate i isplate, ili, prilivi i odlivi novčanih sredstava, praktično, moraju u određenom periodu da budu u međusobnom odnosu koji obezbeđuje sadašnji, budući i planirani obim i rentabilnost poslovanja. U praksi se ponekad čini da je teško upoređivati finansijske pokazatelje ili racija jednog preduzeća sa drugim preduzećima iz iste delatnosti usled razlika u prikazivanju vrednosti svih bilansnih pozicija. Vrednost zaštitnog znaka ili renomea preduzeća (goodwill) ponekad je teško proceniti, a neke obaveze za plaćanje, poput lizinga i garancija, nisu uvek u pojedinim preduzećima prikazane kao obaveze. Ali, bez obzira na te nedostatke, ipak su informacije o poređenjima i prosečnim trendovima u određenom periodu izuzetno korisne.

46


7. Literatura • •

•

• • •

•

• • • •

Teofanović dr R.: Istorija i teorija knjigovodstva , Beograd, 1958. Krasulja D., Ivanišević M., Poslovne finansije, Centar za izdavačku delatnost, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2001. Dmitrović Šaponja Lj., Petković Đ., Jakšić D.: Računovodstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 2007. Bogetić P.: Analiza bilansa, Ekonomski fakultet, Podgorica, 2000., Stojiljković M., Krstić J.: Finansijska analiza , Vunjak N., Finansijski menadžment , Proleter-Bečej Milen-Subotica, Subotica, 2001. god., Rodić J., Marković I.: Poslovne finansije sa programom finansijske konsolidacije , Beograd, 1986. www.nbs.yu www.wikipedia.org www.principlesofaccounting.com www.investopedia.com

47


Sadržaj: 1. Istorija finansijskih izveštaja i računovodstva

2

2. Finansijsko izveštavanje u našoj zemlji

4 4 5

3. Finansijski izveštaji – strukturni elementi završnog računa

6 7 8 11 11 11 12 12 12 13 13 14 14 15 15 15 15 16 16 16 18 19 20 20 20 21 21 21 23 23 23

2.1. Godišnji (završni) račun 2.2. Predzaključna knjiženja

3.1. Bilans stanja (Balance sheet) 3.1.1. Struktura bilansa stanja 3.1.2. Aktiva 3.1.2.1. Realna aktiva 3.1.2.2. Fiktivna aktiva 3.1.3. Gotovina i gotovinski ekvivalenti 3.1.4. Potraživanja od dužnika 3.1.5. Zalihe 3.1.6. Nepokretnosti, postrojenje, oprema 3.1.7. Gudvil (Goodwill) 3.1.8. Intelektualna svojina, patenti i druga nematerijalna sredstva 3.2. Pasiva 3.2.1. Obaveze i kapital 3.2.2. Vrste obaveza 3.2.3. Obaveze prema dobavljačima 3.2.4. Dugoročne obaveze 3.2.5. Akcionarski kapital 3.2.6. Neraspoređena dobit 3.3. Knjigovodstvena vrednost i tržišna vrednost 3.4. Bilans uspeha (Income statement) 3.4.1. Dobitak 3.4.2. Gubitak 3.4.3. Prikazivanje prihoda i rashoda 3.4.4. Poslovni prihodi 3.4.5. Rashodi 3.4.6 Finansijski prihodi 3.4.7. Rezultat poslovanja 3.5. Raspodela finansijskog rezultata 3.6. Metoda obračuna rezultata 3.7. Izveštaj o novčanim tokovima 4. Finansijska analiza

4.1. Tehnika finansijske analize 4.2. Vrste finansijskih analiza 4.3. Instrumenti i postupci analize bilansa 4.4. Finansijska analiza i pokazatelji poslovanja 4.5. Racio-analiza 4.6. Vizuelna analiza

48

26 28 28 30 30 31 39

Finansijski izvestaji

Recommend Documents