1. UVOD U FILOZOFIJU 1.1. Filozofija Knjige o istoriji filozofije često počinju pitanjem: Šta je filozofija? Već u tom pitanju kao da se podrazumeva da se radi o nečemu čega dosad nije bilo u iskustvu čitaoca i da će on sada prvi put doći do neke predstave o tome. Ovakav početak se izgleda i ne može sasvim izbeći. Ipak, filozofija bi mogla da nam bude mnogo prisnija nego što se na prvi pogled čini. Filozofska rasprava se odnosi na opšte stavove koji rukovode našim mišljenjima o svetu, društvu i nama samima. Svako od nas ima takve stavove, ali se retko koncentrišemo na to da promislimo koji su to stavovi i da ih podvrgnemo ispitivanju u kome bi proverili da li su ti stavovi ispravni. Filozofi upravo to čine. Oni tragaju za normama ili stavovima koje bi, posle tog preispitivanja, mogli da predlože da budu usvojeni kao zajednička norma vezana za neki aspekt ljudskog života, koja bi koristila i ostalim ljudima. Ponekad nam samo ostavljaju, kroz svoje tekstove i knjige, tragove o tom preispitivanju, ali su te knjige većinom odlučene: u njima autori imaju određene teze koje smatraju istinitim. Filozofija je, dakle, razmišljanje o razmišljanju, traženje opštih crta u našem i u razmišljanju drugih ljudi , sa ciljem da se odluči koji način razmišljanja je bolji. A bolji je onaj način koji nam pomaže da bolje sagledavamo stvarnost, što je opšti cilj svakog saznanja. Pomoću filozofije bi trebalo da naučimo koji činioci povoljno utiču na sagledavanje stvarnosti, a koji nepovoljno, kako bi mogli da kontrolišemo te činioce i omogućimo uticaj pozitivnih, a sprečimo uticaj negativnih činioca. Istinito sagledavanje stvarnosti je jednostavan cilj filozofije.
Pošto je poznavanje realnosti neophodno da bi se postigli bilo koji drugi ciljevi čoveka, preko realnosti se ostvaruje veza filozofije sa praktičnim životom. Ako uspemo da se približimo ovom cilju, videćemo da se paralelno sa njim postiže još jedan važan cilj: pronaći ono oko čega bi ljudi mogli da se slože. Postizanje saglasnosti u bar nekim pitanjima, čime se neka zajednica integriše i čini stabilnijom, predstavlja osnovni praktični cilj filozofije. Ovde se može postaviti pitanje: Kako to da je svaki filozof imao svoju filozofiju, ako je cilj filozofa saglasnost? Utisak o razlikama u filozofiji je samo delimično opravdan. Razlika među filozofima je bilo, ima ih i danas, ali ove razlike su nastale i zbog nekih objektivnih razloga. Najpre, pred vama će sada biti filozofi iz različitih istorijskih perioda. S obzirom na vreme koje ih razdvaja, sličnost u njihovim mišljenjima je više zapanjujuća, nego razlike među njima. Oni često govore o različitim problemima. Najzad, oni govore o stvarima koje se ne mogu opipati, budući da filozofske norme uključuju momenat izbora određenog načina mišljenja. Filozofija se ne bavi onim što postoji izvan nas, što bi moglo biti saznato i ostavljeno po strani, već se bavi onim što je u nama, kao pravilo po kojem živimo i razmišljamo. Uslovi života, jezik i problemi različitih epoha razlikuju se dovoljno da učine nemogućim da odgovor na filozofska pitanja uzme jedan oblik koji bi lako mogao da bude prihvaćen od strane svih. Cilj sledećih stranica je da otkrijemo sličnosti između filozofa koji će nas utvrditi u uverenju da poznajemo osnovu filozofije, a takođe i njihove razlike koje će nam dati povoda za razmišljanje i opredeljivanje između njih.
1.2. Poreklo i istorijska podela filozofije
Pre
pojave filozofije, ljudi su takođe verovali u neke priče u koje su smestili svoja verovanja i znanja. Te priče su bili mitovi. Mit je narodna priča koja se bavi poreklom poznatog sveta, bogovima i davnom prošlošću naroda. Karakteristike mitova su: prenošenje sa "kolena na koleno", u suštini, u istom obliku, anonimnost autora i dominacija mašte u odnosu na racionalnost. Kada se dovede u pitanje i forma i sadržaj mitova, nastaje filozofija. Sa njom se pojavljuju prvi filozofi ("mudraci"), ljudi sa imenom i prezimenom koji iznose svoja mišljenja vezana za neka od pitanja na koja je odgovarao i mit. Iako su upotrebili sve svoje moći da dođu do svojih učenja, oni su svesni da su ona delo ljudskog razuma, te mogućnosti da će biti kritikovana i proveravana i da će možda biti odbačena u korist boljih. Filozofija je, dakle, kritičko mišljenje kome bi trebalo da je stran svaki dogmatizam. Ona je, takođe, rezultat razloga, argumenata, u čemu se ogleda njena racionalnost. Nastala u Staroj Grčkoj oko 7 veka p.n.e. filozofija je prošla kroz barem četiri velika razdoblja: 1) Antička filozofija spaja filozofiju Grčke i Rima. Poslednja grčka filozofska škola ukinuta je dekretom rimskog cara Justinijana 529. godine n.e., ali je Plotin, poslednji značajniji mislilac na koga nije uticalo hrišćanstvo, umro oko 270. god.n.e. Deli se na četiri perioda:
Kosmološki period, u koji spada većina tzv. pretsokratovaca, a koji traje do pojave prvih sofista u 5. veku p.n.e. U ovom periodu filozofije preovlađuju pitanja vezana za prirodu kosmosa. Antropološki period, (5. vek p.n.e.) u koji spadaju sofisti i Sokrat. U njemu preovlađuju pitanja vezana za čoveka. Koliko čovek može znati ili kako uspostaviti slaganje i prevladati razlike među ljudima, neka su od tih pitanja. Period velikih sistema, (4. vek p.n.e.) se odnosi na dela Platona i Aristotela, filozofe koji su se bavili svim oblastima filozofskog istraživanja, povezujući ih jednom teorijom. Ova dvojica filozofa su prvi filozofi čije knjige su sačuvane u celosti, a ne samo u fragmentima. Helenističko-rimski period, obuhvata vreme od smrti Aleksandra Makedonskog 323. g.p.n.e. do kraja 3. veka n.e., u kome ponovo dominiraju etička pitanja kojima se bave dve velike škole - epikurejska i stoička. 2) Srednjovekovna filozofija, (od 4-og veka n.e. do pojave renesanse u 14. veku) je period u kome su glavni problemi vezani za odnos filozofije i religije, odnosno razuma i vere. U toku srednjeg veka hrišćanstvo postaje dominantna religija u Evropi. Kulturni život odvija se mahom u okviru crkve. Mnogi sveštenici, iako prvenstveno teolozi, bave se i filozofskim problemima naslanjajući se na mislioce antičke filozofije, najviše na Platona i Aristotela. 3) Moderna filozofija, (počinje u periodu renesanse od 14. do 16. veka, a dobija zamah u 17. veku) u kojoj su glavna pitanja vezana za brzu promenu društva do koje dolazi zahvaljujući napretku u naukama. 17. vek se naziva i "doba razuma", jer se svi moderni filozofi prvenstveno bave prirodom našeg razuma pokušavajući da formulišu pravila za njegovu upotrebu koja bi vodila otkrivanju tajni prirode. Oni razum istovremeno shvataju kao moć koja može da proizvede i opravda principe oko kojih bi se ljudi mogli složiti, što bi trebalo da omogući da u društvu bude manje svađa i neprijateljstava. Period moderne filozofije završava se sa klasičnom nemačkom filozofijom u kojoj se ističu čuveni filozofi Kant i Hegel .
4) Savremena filozofija je zajedničko ime za mnoštvo pravaca i pojedinaca koji se javljaju u 19. i 20. veku. Pomenućemo sada nekoliko: marksizam, pozitivizam, egzistencijalizam i fenomenologija.
1.3. Filozofske discipline Mnogi filozofski tekstovi grupišu se oko istih tema i pitanja. Tako nastaju filozofske discipline. One nam sada daju horizontalnu podelu filozofije, pored hronološke ili vertikalne o kojoj smo govorili. Evo osnovnih filozofskih disciplina: 1. Ontologija - nauka o biću, o onome što postoji. U staro vreme ontologija se zvala i metafizikarazmišljanje o onome što stoji iza ili u osnovi vidljivog sveta fizike. Aristotel takvo istraživanje naziva "prva filozofija". Po njegovom nišljenju, ona se bavi istraživanjem prvih principa i uzroka bića. Ontologija odgovara na pitanja: Šta je stalna, nepropadljiva osnova poznatog sveta? Kakve vrste stvarnosti postoje? Postoji li Bog? Na koji način? Kakvo je biće čovek? Filozofi koji smatraju da je prava ili ključna stvarnost duhovne ili idealne prirode nazivaju se idealisti; a materijalisti su oni filozofi koji poriču postojanje takve stvarnosti i smatraju da je sve što postoji oblik materije. Na primeru duše čoveka, može se videti zašto su ova pitanja važna. Ako je sve materijalno, onda je duša oblik organizacije materije i propada kada materija koja ostaje pređe u drugi oblik. Ako postoji idealna stvarnost postojanija od materijalne, onda je duša netaknuta, a za telo se može reći da propada.
2. Epistemologija, ili Teorija saznanja, bavi se načinima formiranja znanja. Ovu disciplinu je, u moderno vreme, utemeljio Džon Lok, ali su se prirodom saznanja bavili i grčki filozofi. Platon je npr. smatrao da kada učimo nešto zapravo aktiviramo sećanje na ideje koje duša po svojoj prirodi već ima u sebi, ali ih nije odmah svesna. U 17. veku formiraju se dva stanovišta o prirodi i poreklu znanja. Racionalisti smatraju da je razum, u kome postoje urođene ideje, izvor najbitnijih znanja, dok empiristi smatraju da se sve što se može znati zna preko iskustva. Epistemologija dakle odgovara na pitanja: Kako saznajemo neki određeni predmet? Šta mogu da znam? Kolika je izvesnost ljudskog znanja? 3. Etika - filozofija (nauka) o moralu. Etika pokušava da dokuči na koji način bi trebalo dolaziti do ispravnih moralnih pravila i šta je sve povezano sa moralom. Njena prva pitanja bila su: Šta je vrlina? Šta je smisao života i dobro kome treba težiti? Kasnije su ta pitanja nešto drugačija i glase: Za koja pravila i norme bi mogli da kažemo da njihovo poštovanje jednako koristi svim ljudima? Šta treba da nam bude kriterijum kada određujemo šta je moralno, a šta nije? Mogu li stavovi etike biti istiniti ili lažni? Ako se naglasak u etici stavi na iznalaženje pravila čije će poštovanje biti smatrano dužnošću, takva se etika naziva deontološka, a ukoliko se usvoji princip da je ispravno ono delo koje donosi najviše dobra, takva etika je utilitaristička. 4. Logika - disciplina koja ispituje osnovne zakone mišljenja koji važe za bilo koji predmet kojim se mišljenje bavi. 5. Metodologija - razmatranje opštih pravila koja bi trebalo usvojiti ako želimo da se uspešno bavimo naukom, ili da dobro razmišljamo o svim pitanjima sa kojima se susrećemo. Cela filozofija se može čitati kao metodologija. 6. Estetika - nauka o lepom i prirodi umetnosti. Šta je lepota? ili Šta je to što umetničkom delu daje njegovu umetničku vrednost? - pitanja su kojim se bavi estetika. 7. Hermeneutika - istraživanje fenomena razumevanja i tumačenja drugih tekstova. Kako se postaviti prema tekstu nekog autora?, Postoji
li konačno, pravo tumačenje smisla nekog teksta? - pitanja su koja se javljaju u okviru hermeneutike Filozofija često za svoj predmet uzima njoj srodne oblasti. Tako postoje filozofija religije, politike, jezika, nauke itd. Filozofija nauke je danas posebno razvijena. Bavi se pitanjima vezanim za rast naučnog znanja, optimalan metod nauke i pravi način tretiranja suparničkih teorija.
2. GRČKA FILOZOFIJA 2.1. Kosmološki period
Miletska škola Prvi filozofi pojavili su se u Joniji, grčkoj provinciji na obalama Male Azije, u najvećem polisu na tom području koji se zvao Milet. O njihovoj filozofiji znamo samo iz fragmenata koji su sačuvani u delima kasnijih autora, npr. Platona i Aristotela, ili Diogena Laertija.
U filozofiji miletskih filozofa vide se neke opšte odlike načina mišljenja Grka tog vremena. Grci su verovali da se materija javlja u četiri oblika, kao vatra, vazduh, voda i zemlja. Verovali su da je kosmos uređen i da njime vlada vrhovni zakon, sudbina ili pravda, koja se nalazi čak i iznad bogova. Često se pominjalo da je na početku bio Haos, koji se u kasnijem razvoju pretvorio u Kosmos. Posebno važan bio je princip da ništa što postoji ne može odjedanput nastati ni iz čega, odnosno da Biće ne može nastati iz Ne-bića, kako se tada govorilo. Iako jednostavan, ovaj princip je imao važne posledice. Pošto ništa ne nastaje iz ničega (nebića), onda se promene koje se događaju i kojih su svi svesni, moraju objasniti tako da u tim promenama nešto ipak ostaje stalno i ne menja se kroz te promene. Kao kada, na primer, u promeni leda u vodu i kasnije u paru, atomi vode postoje u svim ovim stanjima (pri tom, atomi, kao što ćemo videti, nisu jedini oblik onoga što je stalno). Na ovaj način, izvođenjem logičkih
posledica iz jednog principa, nastala je prva zagonetka grčke filozofije o osnovi prirode. To što se kroz promene ne menja, prvi filozofi su nazivali fizis (priroda stvari), a Aristotel kada govori o njihovoj filozofiji koristi reč arhe, što prevodimo rečima počelo ili načelo prirode. Prvi među filozofima miletske škole bio je Tales (živeo je oko 640-550 g.p.n.e.), jedan od legendarnih sedam mudraca iz 7. veka p.n.e. O njemu postoje brojne legende: da je prvi posetio Egipat i izmerio visinu Keopsove piramide, da je iz Egipta u Grčku doneo prva znanja iz geometrije, da je prvi predvideo pomračenje Sunca i mnoge druge. Tales je prvi filozof jer je prvi odgovorio na zagonetku koju smo pomenuli, koja govori o tome šta čini suštinu prirode. On je kao počelo prirode izdvojio jedan od četiri oblika materije - vodu. Od vode se sve sastoji, ona nikada ne propada nego samo uzima različite oblike, ona je ono što ostaje stalno u svakoj promeni. Još je mit govorio da su stvari i živa bića nastali iz vode, a Talesov razlog da tvrdi isto bio je u tome što je voda neophodna hrana svemu. Tales je video i da voda menja agregatna stanja, tako da se njenim hlađenjem mogao objasniti nastanak zemlje, a zagrevanjem nastanak vazduha (pare) i vatre. Njegov neposredni učenik bio je Anaksimandar (oko 610547 g.p.n.e.). On je smatrao da je počelo apeiron beskonačna, večna i neodređena materija iz koje nastaju sve stvari i u koju se vraćaju. Tim ciklusom rukovodi, kao i u mitu, neka viša pravda ili zakon koji sve stvari svodi na njihovu meru. Za Anaksimandra se vezuju i tvrđenja da postoji beskonačno mnogo svetova i da su ljudi nastali iz nižih oblika života koji svi potiču iz vode. Poslednji u nizu filozofa miletske škole bio je Anaksimen (oko 585-528. g.p.n.e.) koji je sličan Talesu po tome što ponovo uzima jedan od četiri elementa za počelo. Sada je to vazduh. Ponovo je izabran element neophodan za život, za koji se lako moglo pretpostaviti da je i ključan za život (vazduh-
duh-duša), koji kako se čini obuhvata zemlju i postoji u neizmernoj količini. Anaksimen pored zagrevanja (dejstva vatre) i hlađenja, uvodi i zgušnjavanje i razređivanje kao način putem kojeg od vazduha mogu da nastanu ostale materije. Aristotel je sve prve filozofe nazivao "fizičari " zato što je kod njih jedna tvar ili materija igrala ključnu ulogu u njihovom objašnjenju sveta. Za filozofiju su značajni jer su prvi pokušali da objasne mnoštvo stvari u prirodi nečim jednim, što su, dakle, tražili jedinstvo u prirodi.
Heraklit Heraklit (oko 544-488 g.p.n.e.) je stvorio upečatljivu filozofiju koja je oduvek bila izazov za tumače. Izražavao se u metaforama tako da je zbog toga dobio nadimak "mračni". Rođen je u Efesu, u porodici osnivača grada, ali je politiku i upravljačke poslove prepustio mlađem bratu. Bio je jakog karaktera koji nije podnosio mane ljudi svoga vremena. Zato je izabrao da kritikuje njihove običaje i religiju. Heraklitova slika sveta je kompleksna. U njoj se bore i različite sile i različiti filozofski principi. Za Heraklita je osnovni element bila vatra. Osim toga, smatrao je da svet predstavlja poprište stalne borbe suprotnih sila toplog i hladnog, suvog i vlažnog, svetla i mraka. Zbog toga se kosmos nalazi u stanju stalne promene. Heraklit to kaže čuvenim izrekama "Sve teče" (poznat je i latinski oblik ove izreke: panta rei ) i "Ne može se dva puta ući u istu reku". Svet se stalno menja, i zato, ako tražimo ono što je ipak stalno i što je počelo prirode, ne treba da gledamo u pravcu materija koje su promenljive, nego u pravcu pravila po kojima se ta promena dešava. Jer, promena kosmosa nije haotična, već se odigrava u okviru istih zakona prirode. Heraklit zakone prirode naziva i logosom prirode, pretpostavljajući da ovi zakoni svedoče o razumu koji upravlja prirodom kao njen deo. "Logos" je grčka reč čije je osnovno značenje "govor, jezik", ali koja kroz upotrebu filozofa dobija i druga značenja. Njome se označava sve
što ulazi u proces saznavanja i razumevanja prirode. O razumu koji upravlja prirodom govori se kao o logosu, ali se govori i da naša duša sluša i poseduje logos onda kada razumeva prirodu. Razumevanje prirode nikad nije lako, jer, kako Heraklit kaže: "Priroda voli da se skriva". Ali je ipak moguće. U jednom važnom fragmentu Heraklit kaže da je logos jedan za sve ljude, ali da oni uprkos tome žive kao da postoji poseban logos za svakog od njih. U pogledu načina saznavanja logosa (istine), on smatra da nam ono što nam govore čula može biti od pomoći kada zaključujemo o logosu ili zakonima prirode. Tako je Heraklit, sa jedne strane, poznat po ideji o stalnoj promeni, a sa druge, on otkriva polje logosa ili zakona prirode i duše, koje kasnije istražuje cela filozofija. U logosu su skrivene i pouke o razumnom načinu života. Međutim, Heraklit nije mislio da su te pouke poznate i poštovane od strane većine ljudi. Bio je ljut na ljude svoga vremena, pa čak i na druge filozofe i Homera i Hesioda, i u stalnom sukobu sa njima. Kaže: "Mnogoznanje ne uči pameti, inače bi naučilo Hesioda i Pitagoru, Ksenofana i Hekateja", ili, "Većina je osrednjih, malo je onih koji vrede". U Grčkoj se često dešavalo da se najbolji pojedinci, proteruju ili osuđuju samo iz razloga što se ističu i izazivaju zavist drugih. Kada su tako Efežani proterali Heraklitovog prijatelja Hermodora, Heraklit se po legendi toliko naljutio da je rekao da bi svi trebalo da se obese i prepuste upravu deci, a sam je otišao iz grada.
Pitagora Pitagora (oko 571-496 g.p.n.e.) je rođen na ostrvu Samos, nedaleko od Mileta, ali je svoju školu osnovao u Krotonu, gradu u Južnoj Italiji, gde su mnogi Grci izbegli pred naletima Persijanaca. Pitagorejska škola nije predstavljala samo mesto izučavanja filozofije i matematike, nego i zajednicu koja je posebnim pravilima uređivala čitav život njenih članova.
Pitagorina filozofija je posebna po tome što ulogu počela ne dodeljuje nekoj materiji, nego brojevima. Poznavanje matematike i brojeva je ključ za saznanje sveta. Brojeve treba shvatiti i kao materiju sveta i kao način da se on opiše. Materija se u osnovi sastoji od tačaka, pravih, ravni i geometrijskih tela, koji simbolično odgovaraju brojevima 1, 2, 3, i 4. Zbir tih brojeva - 10 (dekada), po pitagorejcima je savršen broj (prikazuje se figurom tetraktis ), u kome se krije tajna kosmosa. Ovaj odnos brojeva i stvari omogućuje nam da stvari upoznajemo preko brojeva. Muzika se npr. može razumeti ako se otkriju odnosi brojeva koji objašnjavaju njene harmonije, a pravilno poređani brojevi će otkriti tajnu harmonije sfera koja čini strukturu kosmosa. Brojevi su, kod pitagorejaca, osim egzaktne, imali i simboličku stranu. Tako je broj jedan (monada) mogao da simbolizuje jedinstvo sveta, a broj dva (dijada) njegove suprotnosti. Od ovih veza profitirala je logika, pomoću koje je trebalo uskladiti ove simboličke veze brojeva i sveta. Pitagora je prvi shvatio da brojevi i geometrijska tela postoje na drugačiji način od materijalnih objekata i usmerio pažnju na taj poseban oblik postojanja. Tim tragom kasnije su išle idealističke i racionalističke škole koje uvek navode matematiku kao primer koji svedoči da postoji posebna nematerijalna ili idealna stvarnost, koja se može saznati pouzdanije i egzaktnije od materijalne. Naime, pitagorejci su uvideli da se u matematici izvedeni stavovi ili teoreme dokazuju na osnovu očiglednijih stavova ili aksioma, što je otvorilo mogućnost da po ugledu na aksiome matematike postoje i aksiome prirode. Potraga za tim aksiomama nastavila se kroz kasniju antičku filozofiju. Pitagorejci su bili politička, religijska i intelektualna zajednica. Sam Pitagora bio je neprikosnoven autoritet među svojim učenicima, takav da su se čak prenosile legende o njegovoj polubožanskoj prirodi. Religiju pitagorejaca karakterisalo je verovanje u reinkarnaciju ili "metempsihozu". To znači da se duša posle smrti seli u neko drugo telo - drugog čoveka, životinju ili biljku - zavisno postupanja nekog čoveka u toku života. Pitagorejci su impresionirali ljude svog vremena svojom
uverenošću u vlastite principe, međusobnim prijateljstvom i sposobnošću da deluju kao zajednica, kao i znanjem koje su ljubomorno krili, o čemu govori i činjenica da Pitagora nije ništa napisao. U politici su se ponašali dosta autoritarno i kruto. Smatrali su da život treba da bude uređen pravilima koja se moraju poštovati. Prema većini ljudi gajili su nepoverenje smatrajući ih od prirode obesnim, tako da je glavni princip njihove politike bio da se ljudi moraju držati pod stalnom prismotrom i kontrolom jer će ih inače njihova priroda odvući u anarhiju, koja je najveće zlo.
Ksenofan i Elejska škola (Parmenid i Zenon) Kao i Pitagora, Ksenofan je rođen u Joniji (polis Kolofon, oko 570-475 g.p.n.e), ali je život proveo lutajući kao rapsod (pevač prigodnih himni) Južnom Italijom. Proslavio se prvom potpunijom filozofskom teorijom o tome kakav bi Bog morao biti. Ksenofan je primetio da ljudi, kada zamišljaju bogove, stvaraju slike koje po pravilu liče na njih same. Tako Etiopljani zamišljaju bogove crne i sa pljosnatim nosem, dok ih npr. Tračani zamišljaju plavih očiju i crvene kose, kakvi su oni sami tada bili. Vidljivo je da ljudi pretpostavljaju da je Bog sličan njima, što ih vodi ka tome da svi imaju različite bogove, koji svi ne mogu biti pravi. Ksenofan je smatrao da treba napustiti taj princip zamišljanja bogova prema svojoj slici, i da treba poći od pitanja kakav bi Bog, kao najmoćnije biće, morao biti. Iz te pretpostavke sledi da bi Bog morao biti samo jedan, svemoćan i prisutan u svemu (panteizam). Kao takav on uopšte ne liči na čoveka, nego predstavlja nestvorenu, večno nepromenljivu suštinu svega. Pre bi ga trebalo zamisliti u obliku idealnog geometrijskog tela kakva je kugla, koja bi morala da obuhvata i prožima čitav kosmos.
Elejska škola (Parmenid, oko 540-480 g. p.n.e. i Zenon, oko 490-430 g.p.n.e.) Prešavši u današnju Italiju, grčki filozofi pokazuju jednu zajedničku sklonost koju danas možemo opisati kao sklonost ka metafizici. Između Heraklitovog sveta u stalnoj promeni, koji se može saznavati samo čulima, i pitagorejskog nepromenljivog sveta brojeva, koji se saznaje razumom, oni kao model svog sveta biraju ono što je manje promenljivo jer im se čini da samo o njemu možemo imati pouzdana i trajna saznanja. I Ksenofanov pojam boga više ne sadržava osobine koje su karakteristične za svet čula: (ljudski) oblik, kretanje, promenu, mnoštvo stvari, a zadržava samo apstraktne osobine čoveka, kao što su moć i znanje. Filozofi Elejske škole, koju je osnovao Parmenid, pretvorili su ovu sklonost u precizan filozofski program. Parmenid kaže da postoje dva puta (ili dve metode, od grčke reči methodos - put, putokaz ) saznanja: put uma i put čulnog iskustva. Put čula kazuje nam o svetu u kome ima puno različitih stvari, koje se stalno menjaju i kreću, ali je sve ono što možemo da vidimo po Parmenidu lažno, prividno i ne govori nam ništa o onome što stvarno i bitno postoji. Za Parmenida istinska stvarnost je potpuno suprotna: sačinjava je jedno, homogeno i nedeljivo Biće, u kome ne postoje nikakve razlike, koje se ne kreće i ne menja, i, kao Ksenofanovog Boga, najpre ga možemo zamisliti kao kuglu koja ispunjava i obuhvata sve. "Biće jeste, a ne-biće nije", kaže Parmenid, što znači da u Biću ne postoje nikakve praznine, a još i to da su mnoštvo, kretanje i promene privid i da ne predstavljaju odlike pravog Bića. Jedan njegov učenik poduhvatio se zadatka da argumentima potkrepi ove Parmenidove tvrdnje o prividnosti promena, kretanja i mnoštva. Taj učenik se zvao Zenon. Poznat je kao osnivač dijalektike, umeća dokazivanja i osporavanja stavova u nekoj raspravi. Zenon je smišljao paradokse koji su govorili da su pojmovi koje smo formirali opisujući čulni svet u sebi protivrečni i relativni.
Najpoznatiji paradoks nosi naziv "Ahil i kornjača". U njemu se dokazuje da brzonogi Ahil ne može da stigne kornjaču koja kreće sa mesta nešto ispred njega, zato što za vreme dok on stigne na mesto sa koga je ona krenula, ona mora malo odmaći, i ponovo, dok on stigne na mesto gde je ona odmakla, ona mora još malo odmaći. Drugi paradoks -"Stadion" - ukazivao je na relativnost kretanja koja je i danas činjenica nauke. U njemu čoveku koji je na kočiji koja se mimoilazi sa drugom kočijom njeno kretanje izgleda brže nego što izgleda gledaocu sa tribina. Čulima se tako jedno kretanje prikazuje na dva različita načina. Osim toga, Elejci su sigurno znali da kretanje ne možemo opaziti čulima ukoliko ne postoji neki reper u odnosu na koga možemo da primetimo to kretanje (jednostavan primer za to je naše okretanje zajedno sa zemljom koje ne primećujemo) Ova relativnost - činjenica da naša čula sugerišu zaključke suprotne logici (paradoks Ahil) ili različite zaključke zavisno od našeg kretanja (paradoks stadion) ili zaključak suprotan onome što znamo na drugi način - bila je za Elejce nešto nespojivo sa pravim saznanjem, koje je trebalo da zadovoljava ideal stalne i apsolutne (nepromenljive i nerelativne) istinitosti. S druge strane, pravo Biće se ne kreće (poput brojeva ili pojmova) i zbog toga je njegovo saznanje moguće. Zenon je sigurno znao da Ahil - po onome što vidimo - prestiže kornjaču, pa su njegovi argumenti usmereni na to da je ne sustiže po nekoj njemu rivalskoj teoriji, pitagorejskoj po svoj prilici. Pitagorejci su tvrdili da se svaka realna veličina može beskonačno deliti, a da se ne dođe do nule. Isto je kasnije tvrdio Anaksagora. Ahil ne prestiže kornjaču zbog toga. Po Zenonu se deljenje završava kada dođe do nule i to je trenutak prestizanja. Možda je za Zenona ovo nužno završavanje sa nulom koja je negacija veličine, znak da su veličine u celini prividne ili manje realne od jednog, homogenog Bića. U svakom slučaju, ostaje pitanje koja je kompletna lista razloga koje su Elejci koristili da bi opravdali svoje učenje. U kasnijem razvoju filozofije, Aristotel je cenio logičku stranu Parmenidovog učenja, ali ne
i teoriju o nestvarnosti kretanja, ali se zato Platon divio njegovom putu uma, i nije krio da je u njemu našao inspiraciju za svoju filozofiju.
Model mnoštva čestica - Empedokle, Anaksagora i Demokrit Posle Parmenidove tvrdnje da je biće jedno i homogeno, niz filozofa V veka tvrdi da se sve sastoji od mnoštva čestica. Empedokle (Agrigent, Sicilija, oko 483-423 g. p.n.e.) tvrdi da se sve sastoji iz četiri elementa (vatre, vazduha, vode i zemlje), a da se oni u prirodi nalaze u obliku malih neuništivih čestica. Na te čestice deluju dve suprotstavljene sile - Ljubav i Mržnja, koje dovode do njihovog spajanja i razdvajanja. Na taj način, nastaju i propadaju razna bića. Međutim, čestice - elementi - uvek ostaju. To je za Empedokla bio i razlog da se veruje u besmrtnost duše, pošto se i ona sastoji od čestica. Empedokle je napisao dva dela: O prirodi i Očisćenja. Bio je poznat po govorničkom umeću, pa ga Aristotel naziva osnivačem retorike. Kao i pitagorejci, verovao je u reinkarnaciju. Anaksagora iz Klazomene (oko 500-428 g.p.n.e.) bio je veoma poznat u grčkom svetu. Kada su Sokrata optužili da tvrdi da sunce nije bog, već užareni kamen, on kaže da ga je verovatno tužilac pomešao sa Anaksagorom, čije knjige se mogu kupiti u svakoj atinskoj knjižari. Anaksagora je čestice od kojih se sve sastoji zamislio kao beskonačno male, bezbrojne i raznih kvaliteta (Aristotel im je dao naziv homeomerije). U svakoj stvari postoje čestice svih stvari, ali prirodu te stvari određuje to kojih je čestica najviše: tako prirodu npr. drveta određuje to što u njemu ima najviše čestica drveta. Sve čestice su prvobitno bile pomešane, ali je Um (Nus) pokrenuo vrtložno kretanje u toj mešavini. Tako su nastale stvari. Um je jedina
nepomešana stvar sastavljena od najfinijih čestica. On je beskonačan, sve zna i rukovodi svime. Stvari propadaju tako što se čestice rastavljaju, a nastaju njihovim spajanjem, same čestice su nepropadljive i nestvorene.
Ovakav način razmišljanja o svetu nastavlja se sa Demokritovim (Abdera, oko 460 do 370 g. p. n. e.) atomizmom. Atomi ("atom" na grčkom znaci "nedeljiv") su za njega bezbrojne, neuništive čestice koje se između sebe razlikuju samo oblikom i veličinom, a ne i sastavom, i kreću se u praznom prostoru. Anaksagora i Empedokle nisu prihvatali pretpostavku praznog prostora. Po prirodi pokretljivi, atomi se sudaraju i tako se stvaraju tela.
Demokrit se smatra i pretečom materijalizma, zato što je tvrdio da se sve u kosmosu dešava slučajno ili po prirodnim zakonima; u svakom slučaju iza svega ne stoji namera nekog Boga ili višeg Uma. Kosmos se sastoji od atoma i praznine i prirodnih zakona koji upravljaju njima. Sa Empedoklom, Anaksagorom i Demokritom kosmološki period ulazi u fazu zrelosti i detaljne razrade pitanja u vezi sa prirodom. Svedočanstvo o tome ostalo je samo u knjigama kasnijih autora. Iako je npr. Demokrit živeo u Platonovo vreme (bio je nešto stariji) i napisao isto toliko knjiga kao i on, nijedna od njih nije sačuvana u celosti. Tako smo ostali uskraćeni za neposredan i potpun uvid u jednu tradiciju koja je bez skepse i zazora prilazila istraživanju prirode. U stavovima Anaksagore i Demokrita kao da se nazire anticipacija modernog stava da su činjenice i vrednosti logički odvojene i da slobodno možemo istraživati prirodu bez bojazni da ćemo na taj način ugroziti moralni poredak.
Tako smo iza sebe ostavili filozofe koji su se najviše interesovali za prirodu kosmosa. Filozofi sledećeg perioda u antičkoj filozofiji koji nosi ime antropološki period (po njihovom interesovanju za čoveka), otvoreno govore da ih više ne interesuje istraživanje prirode i kosmosa, već poboljšanje života i spasenje duše.
2.2. Antropološki period
Sofisti U toku V. veka pre nove ere u grčkim demokratijama, kakva je bila Atina, pojavila se potreba za znanjima vezanim za učestvovanje u političkom životu. Svaki atinjanin je sam morao da se brani na sudu ili da optužuje nekoga ko mu je naneo nepravdu. U skupštini su postojale političke stranke koje su se rečima i govorima borile za prevlast. Atina i drugi polisi su prolazili kroz period procvata materijalnog i kulturnog života. Deo takvog društva bili su i sofisti, ljudi koji su druge poučavali tim znanjima i prvi naplaćivali te usluge. Sa sofistima počinje antropološki period grčke filozofije, jer se oni nisu bavili prirodom kosmosa kao raniji filozofi. Po legendi Empedoklov učenik, Gorgija iz Leontina (483-375 g.p.n.e.), čuven po govorničkom umeću, zaključivao je da se o prirodi kosmosa ne može ništa znati, što dokazuje množina nesaglasnih učenja koja su se do tada javila u filozofiji. Saznanje stvarnosti (bića) je teško i nepouzdano, i zato se treba okrenuti pouzdanijim i korisnijim znajima koja nam mogu pomoći u svakodnevnom životu i politici, osobito znajima vezanim za ubeđivanje putem lepih i efektnih govora, znanjima koja spadaju u retoriku. Gorgija je tvrdio da bi dobar govornik pobedio pravog lekara u skupštini koja bi npr. trebalo da izabere glavnog lekara grada. Demokritov učenik, Protagora iz Abdere (480-410 g.p.n.e.) čuven je po tezi da je "Čovek mera svih stvari". Ova teza je, preko ukazivanja da su sva znanja delo čoveka, dakle
nesavršena, uvodila neku vrstu tolerancije među različitim pogledima na svet. Razvoj filozofije i bogat kulturni život doveli su do potrebe da se svi ti pogledi na svet oslobode međusobnog ugnjetavanja. U etičkoj sferi, kada ljudi biraju način života, ta teza je značila da je svako vlastan da izabere život prema sebi. Običaji raznih ljudi i naroda su različiti i svaki od njih ima pravo da sam odluči kojih će se običaja držati. Međutim, ova teza shvatana je i nešto oštrije. "Čovek je mera svih stvari" može da znači i da je za svakoga istina ono što se njemu čini, da je sve podjednako istinito, jer ne postoji objektivna nego samo subjektivna istina. U ovom obliku, teza predstavlja relativizam odbacivanje postojanja objektivne istine. Relativizam nije bio stran sofistima. Taj njihov stav postao je kasnije predmet oštrog spora sa Sokratom i njegovim učenicima. Ipak, da i sofisti nisu mogli odoleti da neka mišljenja smatraju boljim, a neka gorim, i pored sveg ograđivanja o nepostojanju objektivne istine, svedoči razlika, koju su oni uveli u filozofiju, između onoga što je po prirodi i onoga što je po ljudskoj konvenciji, zakonu ili dogovoru. U ime te razlike, sofisti Antifont i Hipija su kritikovali grčke predstave o nejednakosti ljudi, npr. razliku između Helena i varvara, govoreći da su svi ljudi po prirodi jednaki. Drugi (npr. Kalikle) su tvrdili da je opet preveliko ujednačavanje u pravima neprirodno, jer priroda dodeljuje jačima pravo da u svojoj vlasti imaju slabije i njihova dobra. Ali su svi sigurno smatrali da je ono što je "po prirodi" bolje od onoga što je samo po "konvenciji". Da je to stvar dogovora naglašavano je da bi se ukazalo da može biti promenjeno. Pomenutim sukobom između sofista i Sokrata otvoreno je jedno trajno pitanje filozofije: Mora li se sloboda u razmišljanju i životu, platiti odustatajanjem od objektivne istine? Kako pomiriti intuiciju o "jednoj" istini i intuiciju o vrednosti slobode i legitimnosti razlika? Pošto se objektivna istina tradicionalno otkrivala umom, a ne čulima, sofisti su na ovaj način pledirali u korist čula kao izvora saznanja.
Sokrat Pošto Sokrat (Atina, oko 470-399. g.p.n.e.)nije ništa napisao, o njegovom učenju i životu znamo najviše iz Platonovih dela, u kojima je najčešće glavni lik, i iz spisa njegovog savremenika Ksenofonta Uspomene o Sokratu. Sokrat je ostavio veliki pečat u filozofiji. Njegov život je za savremenike bio primer vrline. Nije bio bogat i kao slobodan građanin istakao se hrabrošću u ratovima koje je vodila Atina. Poznat je slučaj kada je Sokrat od Kritije, jednog od Tridesetorice tirana, dobio naređenje da dovede tiraninovog političkog protivnika Leanta da bi ga ovaj pogubio. Sokrat je mirno otišao kući kao da nije dobio nikakvu naredbu. Hteo je da pokaže da mu do vlastitog života nije nimalo stalo, ako treba da uradi nešto krajnje nepravedno. Vreme je provodio u razgovorima koji su se prevashodno ticali pitanja šta su vrlina i pravda i kako treba voditi ispravan život. Sokrat je, već star, bio optužen i izveden pred atinski sud. Optužba, koju je podigao izvesni Melet, glasila je da Sokrat ne poštuje Bogove koje poštuje država i da kvari atinsku omladinu učeći je da ne poštuje starije. Sokrat se branio da on nikada nije govorio protiv atinskih bogova i da je verovatno da su ga pomešali sa Anaksagorom, ali da se jeste zamerio mnogima kada ih je ispitivao o važnim pitanjima (šta je pravda, znanje, vrlina, lepota itd.), i u razgovorima im pokazivao da nisu mudri, iako su se hvalili da jesu. Najviše mu je zamereno što ga je delfijsko proročište proglasilo za najmudrijeg čoveka. Sokrat kaže da se i sam začudio tom proročanstvu. Kasnije je zaključio da se to desilo zato što najviše od svih "zna da ništa zna", odnosno, zna koliko je pravu istinu
ne
teško dostići i koliko je nesavršeno ljudsko znanje. Sokrat je ipak bio osuđen na smrt, između ostalog i zato što nije hteo da se pokaje pred sudom. Ispio je otrov u atinskoj tamnici. Kasnije su se atinski građani pokajali zbog ovoga i osudili njegovog tužioca na smrt. Sokratovu odbranu opisao je njegov učenik Platon u delu "Odbrana Sokratova". Takav kakav je bio, Sokrat se protivio stavu sofista da je svako za sebe u svom mišljenju u pravu. Protivio se tom relativizovanju vrednosti i tvrdio da mora postojati bolje i gore mišljenje, mudrije i manje mudro, tačno i netačno. Čak iako ne znamo sigurno istinit odgovor na neko pitanje, mi treba da se ponašamo kao da taj odgovor može biti samo jedan, a ne da, kao sofisti, podržavamo sva mišljenja. Doduše, lakše ćemo videti koji odgovor nije dobar, nego što ćemo pronaći onaj pravi. Ali zbog toga ne treba stati u ispitivanju predmeta, jer će nas ono sigurno pomeriti napred ka istini. Ovo važi i kod najvažnijih pitanja o tome šta je pravda, dobro ili vrlina. Ljudi, ako samo promisle na pravi način, mogu doći do pravih odgovora na pitanje šta je dobro, tako da je vrlina vrsta znanja. U svojim razgovorima Sokrat se trudio da ljude navede da sami u sebi otkriju gde je istina. Ovaj deo njegove metode naziva se majeutika babička veština, samo što je ovde "trudna" duša, a ne telo. Ispitujući druge Sokrat se pravio da sam ne zna odgovor, što je element ironije u njegovoj metodi. Cilj razgovora je uvek bio da se postigne što ispravniji opšti pojam o nečemu. Sokratova metoda se naziva dijalektika. Dijalektika je metoda razgovora koji se vodi sa ciljem da se otkrije istina, kroz svestrano ispitivanje predmeta. Pri tom sama stvar o kojoj se govori treba da dođe do izražaja, a ne želja da se sagovornik pobedi pred publikom. Sokrat je svojom filozofijom ponovo otvorio "put uma" koji su zatvorili, kao neprohodan, sofisti. Ali, on više ne želi da putem uma zaviri u prirodnu istoriju stvari na način kosmologa koji su pokušavali
da detaljno opišu unutrašnja kretanja koja proizvode stvari, već smatra da se umom mogu otkriti svrhe stvari, pa ma od kojih čestica, i ma kako, da su one nastale. To da stvari imaju svrhu dokazuje da nisu nastale slučajno, nego da ih je stvorila viša inteligencija. A naš um koji daje svrhu stvarima koje mi proizvodimo, ovaj trag višeg uma prepoznaje "po srodnosti", a ne putem čula.
Ovu obnovljenu nadu u "put uma", razvio je dalje Sokratov učenik Platon.
2.4. Period velikih sistema
Platon - Teorija Ideja Platon (427-347. g.p.n.e.) je bio neposredni Sokratov učenik. Posle njegove smrti putovao je po tada poznatom svetu. Bio je kod pitagorejaca u Italiji, a posetio je i Egipat. Po povratku u Atinu, osnovao je prvu pravu filozofsku školu Stare Grčke koja se zvala Akademija.
Napisao je puno dijaloga. Neki nose imena po učesnicima i slavnim sofistima kao "Fedon", "Protagora", "Gorgija", "Parmenid", "Teetet" a drugi po temi ili prilici u kojoj su održani, kao "Država", "Zakoni", "Sofist", "Gozba". Svaki dijalog posvećen je jednom pitanju koje Sokrat (osim u dijalogu "Zakoni") raspravlja zastupajući Platonove stavove, koji opet sigurno nisu daleko ni od stavova njegovog učitelja, samog Sokrata. Platon je želeo da novim argumentima osnaži Sokratov stav o jednom ispravnom etičkom poretku i jednoj istini. U tu svrhu smislio je ontološku podelu stvarnosti gde je vidljivoj stvarnosti dodao posebnu nevidljivu i duhovnu stvarnost - Svet Ideja. Ideje su za Platona nepromenljivi, objektivno postojeći entiteti, u kojima su smešteni ispravni odgovori na pitanja o pojedinim predmetima mišljenja. One su i modeli prema kojima su stvorene stvari i njihovim saznanjem saznaje se istovremeno i suština stvari. Reč "Ideja" smo do sada pisali velikim slovom da bi naglasili da za Platona
ideje nisu samo pojmovi u razumu, već nešto što realno postoji, izvan razuma. Ovaj apstraktan odnos Ideja i stvari, Platon je pokušao da približi i našoj mašti kroz alegoriju poznatu kao Mit o pećini. U njemu on opisuje ljude privezane u pećini tako da uvek gledaju u njenu unutrašnjost. Iza njih je vatra, a nešto ispred nje promiču razne stvari. Ljudi su u stanju da vide samo senke tih stvari na zidu ispred sebe i ne znaju za drugo. Međutim, ako se neko od njih oslobodi i izađe iz pećine video bi stvari u svetlu sunca, što bi potpuno promenilo njegovu sliku sveta. Senke na zidu više za njega ne bi bile prave stvari. Za Platona, ova priča o izlasku iz pećine govori o mogućem usponu čoveka od sveta čulima opažljivih stvari do Sveta Ideja. Ideje se ne mogu saznati čulima, pošto su nevidljive, nego su shvatljive samo umu. Da bi došli do neke ideje moramo podrobno pretresti sve argumente vezane za neko pitanje. Tek tako se, pomoću dijalektike, možemo približiti ispravnom pojmu o nekoj stvari, čime istovremeno saznajemo njenu Ideju. Ono što nas najviše interesuje je da saznamo šta je pravda, vrlina, znanje, lepota i usmerimo vlastiti život. Da je takvo saznanje moguće, Platon dokazuje preko primera matematike, u kojoj imamo posla sa brojevima ili idealnim geometrijskim oblicima kojih nema u prirodi i čulnom iskustvu, a ipak su saznatljivi sa potpunom tačnošću. Osim toga, Platon smatra da kada otkrivamo svrhe koje otkrivaju suštinu nekog predmeta, odnosno, kada otkrivamo zašto je dobro da taj predmet bude baš onakav jeste, mi koristimo isključivo um. Predmeti mogu biti dati preko iskustva, ali njihove svrhe su poznate samo umu. Rekonstruisati taj božiji plan koji povezuje stvari je zadatak filozofije, a stvari, koje su se ponegde pokvarile i ispale iz božanskog plana treba popraviti u skladu sa njim. Najviša Ideja koja određuje taj plan je Ideja Dobra i ona obuhvata sve ostale ideje. Ispod nje su Ideje istine, znanja, lepote, pravde, vrline; ispod ovih su ideje matematičkih oblika, a najniže Ideje su Ideje o materijalnim stvarima.
Mi možemo da saznajemo svet Ideja zato jer su sve ideje već sadržane (urođene) u duši, iako ih ona nije odmah svesna. Međutim, potreban je napor mišljenja da bi osvestile ideje koje su već bile u nama. Po Platonu dok učimo polako se sećamo ideja koje postoje u našoj duši. To je istovremeno i argument za besmrtnost duše, jer ona sadrži ideje koje nisu dobijene putem iskustva. Duša izvorno pripada svetu ideja i zbog toga je besmrtna. U kasnom dijalogu Timaj, Platon opisuje Boga kome svet ideja služi kao model da po njemu oblikuje svet. U Idejama se nalazi Platonov argument protiv relativizma sofista. Odbacujući taj relativizam, Platon je filozofiji dao oblik razložne rasprave u kojoj se maksimalno osvetljavaju sve strane nekog problema. Jedan primer takve rasprave je i dijalog "Država".
Platonova teorija države Pošto je filozofija izraz opštih karakteristika našeg mišljenja njene će maksime određivati i naš odnos prema politici. Možda se može reći i obrnuto, da je mnoga filozofija smišljena i zato da obrazložimo i utemeljimo vlastite političke stavove. Platon je smatrao da postojeći oblici uređenja države koji su se nudili u Staroj Grčkoj [demokratija, oligarhija, aristokratija, monarhija (i tiranija)], nisu dobri. Filozofija je, prema tome, dužna da razmotri pojam države i pruži principe za njeno pravedno uređenje. Platon se ovim pitanjem bavi u pomenutom velikom dijalogu "Država". Tu on počinje od rasprave o stavu sofista koji smatraju da ne postoji jedan odgovor na pitanje šta je pravednost. Za njih je svaka "pravda" samo izraz interesa onoga ko je na vlasti i prema tome svi zakoni su jednako pravedni ili nepravedni. Ono što je za jednoga nepravedno, za drugoga je pravedno i nema načina da se odluči ko je u pravu. Sokrat, koji i u ovom dijalogu zastupa Platona, odbacuje ovo mišljenje, jer
smatra da je sigurno da pravedni ne mogu biti svi postupci, već samo određeni. Da bi odredio šta je pravednost, Platon počinje od ideje da je pravedno dati svakome ono što mu pripada, a da će pravedna država biti ona u kojoj budu zadovoljeni interesi svih, a ne samo jednog dela društva. Drugi princip na kome počiva Platonova ideja države je da o svemu treba da odluči onaj koji zna, a ne većina, jer znanje nikada nije kod većine nego kod pojedinaca. Kada se ovi principi primene, nastaje država u kojoj svako radi samo onaj posao za koji ima najviše sposobnosti, znanja i talenta i ne meša se u poslove drugih. Proizvođači i trgovci rade i uživaju plodove rada kroz imovinu koju stiču, ali ne učestvuju u drugim poslovima. Državu štite vojnici, a vode je upravljači, koji su predati brizi o opštem dobru. Zato i nemaju svoju imovinu već žive umereno na račun države čuvajući zakone, braneći državu i baveći se naukom i filozofijom. Ovim slojevima se ne pripada po rođenju nego po talentu. Platon je smatrao da bi se građevina ovakve države brzo urušila ako ne bi počivala na tako vaspitanim građanima da predano služe dobru celine, gde svaki obavlja samo svoju dužnost i ne meša se u poslove drugih. Da bi vladari pravilno vodili državu prvo moraju u sebi savladati nagone za neumerenošću i postići da njihov razum upravlja njihovim telom, onako kako će oni ubuduće upravljati telom države. Takvo vaspitanje postiže se u mladosti - putem gimnastike i muzike, kojima bi se kasnije pridružilo izučavanje matematike i, na kraju, dijalektike ili filozofije. Filozofija se tako pokazuje i kao neka škola nepristrasnosti. Dijalektika, odnosno, rasprava i argumenti služe da nas, koliko je to moguće, udalje od naših želja, interesa i predubeđenja, i približe nepristrasnoj istini o nečemu. Filozofi su određeni da vladaju jer im njihovo znanje o pravdi i vaspitanje da se drže toga znanja, omogućava da donose zakone koji koriste celini, odnosno, svim građanima društva. Iako dizajnirana da spreči manjkavosti, osobito tiranije i demokratije onoga doba, Platonova država ostala je kontroverzna u filozofiji. Ona je
imala danas sporne autoritarne crte. Npr. vladari su mogli da propisuju sadržaje umetnosti u državi, mešali su se u ono što bi danas nazvali privatnim životom građana, a Platon je smatrao i da je opravdano laganje podanika u svrhu nekog dobrog cilja. Platonova vizija države možda je upravo dokaz da i najbrižljivije opisana idealna država može biti manjkava, jer tako "dubok logos ima", da parafraziramo Heraklita.
Aristotel Aristotel (384-322. g.p.n.e.) se rodio u Stagiri, gradiću nadomak Soluna, ali je slavu stekao u Atini. Za razliku od Platona, njegova glavna dela nisu dijalozi, već rasprave u kojima je navodio mišljenja prethodnih filozofa, kritikovao ih, postavljao filozofska pitanja i odgovorao na njih, nudeći svoja rešenja. Dok je Platon bio živ, Aristotel je bio član Akademije, a kasnije je (335. god. p.n.e.) osnovao vlastitu filozofsku školu - Likej. Sledbenici Aristotela su se nazivali i peripatetičari jer se škola nalazila u natkrivenom šetalistu. Bio je učitelj Aleksandra Makedonskog. Aristotelova dela kasnije su dobila nazive po temama kojima se bavi u njima. To su praktično sve teme kojima se filozofija bavi. Naslovi tih knjiga su: Fizika, Metafizika, Organon (Logika), Nikomahova etika, O duši, Politika i dr. Kada je Platon okrenuo filozofiju od vidljivog ka idealnom svetu, profitirala je logika, odnosno razmatranje odnosa i uspostavljanje reda među idejama, reda koji ustanovljavamo bez obzira na čula, kako kaže Platon. Aristotel je primetio da ovoj novoj disciplini treba posebno obratiti pažnju, tako da je on prvi podrobno obradio zakone logike. Aristotel je primetio da je teško definisati neke pojmove. To je objasnio time da se radi o najopštijim pojmovima kojima je teško naći opštiji pojam potreban za definiciju. Jer, definicija treba da se sastoji od rodnog (opštijeg) pojma i vrsne razlike, koja utvrđuje po čemu se
određena stvar razlikuje od drugih u svom rodu, po čemu je ona posebna vrsta. Ove najopštije pojmove nazvao je kategorije. Aristotel navodi deset kategorija: supstanciju, kvantitet, kvalitet, vreme, mesto, položaj, posedovanje, odnos, i delanje i trpljenje. Supstancija je svaka prirodna stvar koja ima materijalni supstrat i pojmljivu suštinu, jedino Bog je supstancija bez materijalnog supstrata. Aristotel se prvi bavio oblicima zaključivanja. Najpoznatiji je oblik silogizma. Silogizam je zaključivanje iz dve premise koje ima tu osobinu da zaključak mora biti istinit ako su istinite premise. Primer jednostavnog silogizma je: Svi Grci su plavi. Sokrat je Grk = Sokrat je plav. U knjigama o fizici, etici i metafizici, Aristotel se primenjuje svoja logička znanja, trudeći se da sve što je tema rasprave dobije pravilnu definiciju. Iako na Rafaelovoj slici Atinska škola Platon pokazuje na gore, a Aristotel na dole, ove njihove gestove treba pre shvatiti kao raspravu o tome kako nastaviti Platonov program, nego kao potpuno suprostavljanje i okrenutost Aristotela vidljivom svetu. Aristotel zapravo sledi Platona u osnovnoj ideji da je razlog stvari u svrhama radi kojih one postoje - jedino što se Aristotel više interesuje za to kako se te svrhe ostvaruju ili se mogu ostvariti. On se osim svrha interesuje i za sredstva koja koriste ili mogu koristiti priroda ili ljudi, a da bi saznali ova sredstva zaista se moramo okrenuti i iskustvu, odnosno, vidljivom svetu.
Aristotel - Kritika teorije Ideja i teorija uzroka Povodom Platonove teorije Ideja Aristotel se jednom ovako izrazio: "Drag mi je Platon, ali mi je istina draža". Aristotel se nije slagao sa Platonom da postoji nevidljivi svet Ideja paralelan sa vidljivim svetom, ali je smatrao da svaka stvar poseduje pojmljivu suštinu, koja joj je zajednička sa drugim stvarima njene vrste.
Ove pojmljive suštine postoje samo u vidljivim stvarima, a ne odvojeno od njih, kako je govorio Platon. I Aristotel je smatrao da "slično saznaje slično". Mi možemo da saznamo te pojmljive suštine zato jer imamo misli i pojmove. Kao što je naš život i postojanje određen tim pojmovima, tako i suštine u drugim bićima predstavljaju unutrašnji delatni princip, koji ih oblikuje i određuje njihov razvoj. Ali naši pojmovi ne bi mogli da utiču na naš život (nas same), ako neki od njih ne bi govorili šta treba da radimo ili šta su naši ciljevi i svrhe. Tu funkciju u bićima bez razuma vrši ta suština, njome je odlučeno radi koje svrhe postoji neka stvar. Odnosno, šta će se sa njom desiti i radi čega je ona neophodna. Svako biće koje koje poseduje tu suštinu je jedna supstancija. Svaka supstancija je određena pomoću četiri uzroka ili "krivca" za njenu prirodu: 1.) njene materije (materiji odgovara pitanje: od čega je nešto?; materija je određena i kao izvor mogućnosti da nešto nastane) 2.) njenog delatnog "oblika" (pojmljiva sustina, o kojoj smo malopre govorili) 3.) pokretačkog uzroka i 4.) svrhe radi koje postoji. Ponekad ista stvar, npr. duša kod živih bića, u sebi sažima poslednja tri uzroka - ona je i "oblik" bića i njegov pokretački uzrok i sadrži njegovu svrhu. Ponekad, ta svrha je istovremeno svestan cilj života (npr. da se stekne mudrost), a ponekad ono što će se desiti nije predmet volje odrašćemo, na primer, nezavisno od naše volje. U nekom poretku uzroka, svrha je odlučujuci uzrok po Aristotelu.
Taj uzrok je "ontološki primaran". To znači da svrha određuje kakva će neka stvar biti, a poredak svrha je nešto što je ugrađeno u same stvari (prirodu). Kao i Platon, Aristotel je smatrao da se svrhe koje postoje u prirodi nalaze u poretku, u kome viša i sveobuhvatnija svrha određuje šta će biti svrha pojedinačnih stvari. Tu sveobuhvatnu svrhu, Aristotel podrazumeva kada govori o Bogu. Aristotel je smatrao da je Bog nepokretni pokretač, koji određuje i oživljuje svet. "Nepokretni" - zato jer ne pripada fizičkom svetu, već više idealnom svetu. U njemu nema neostvarenih mogućnosti, i on je večan čist čin (delatnost) i to delatnost mišljenja koja se smatra najprimerenijom Bogu (Bog = "mišljenje mišljenja"). Analogno tome, duša je "nepokretni pokretač" tela kod živih bića. Svojom prirodom Bog određuje sveobuhvatnu svrhu svih stvari - da teže da postanu slične njemu, a to znači manje izložene propadanju i sa više svojih ostvarenih mogućnosti. Tako je svrha čoveka da razvije svoju moć mišljenja, a svrha tela i rada da mu pribavi sredstva za to, svrha biljaka je da nastave svoju vrstu i pomognu u održavanju drugih vrsta, itd. Čak i nebeska tela i nežive stvari imaju svrhu (ovde to znači naprosto zakon kome se podvrgavaju) - da kruže po pravilnim putanjama ili da teže da zauzmu mesto koje im pripada u poretku sveta. Aristotelova vizija "prirode" bila je merodavna za mnogo vekova posle njega. Moderna nauka je, zajedno sa modernom filozofijom, kroz 16. i 17. vek morala da se izbori upravo sa nekritičkim poštovanjem Aristotela.
Aristotelova etika Aristotel
je stvorio originalno etičko učenje koje je povezano sa njegovom metafizikom. Za njega svrha čovekovog života je da usavrši delatnost karakterističnu samo za njega (i Boga) - delatnost mišljenja. Čovek može da teži i bogatstvu i slavi i moći, ali u njima nema neke
vrednosti po sebi; vredna po sebi je sreća koju čovek može naći samo u nekoj delatnosti koju je usavršio. Ako usavršava mišljenje, na taj način čovek postaje sličan Bogu. Po Aristotelu, čovek je sposoban da ima dve vrste vrlina: dianoetičke koje se tiču usavršavanja znanja, kao što je npr. mudrost, i uže etičke kao što je hrabrost, umerenost ili blagost. Od onoga što čovek može da zna neke stvari ne mogu biti drugačije (večne su i nepromenljive) i njima se bavi mudrost, ali čovek se bavi i stvarima koje su stalno drugačije, kao što su npr. životne okolnosti i problemi koji se javljaju u njima. Za rešavanje tih problema potrebna je praktična mudrost koju Aristotel naziva razboritost (grč. fronesis). Razboritost je spoj dobrih krajnjih ciljeva, koji se stiču vaspitanjem, i sposobnosti da se iznađu sredstva za njihovo ostvarenje, što se najviše stiče iskustvom. Uže etičke vrline su najčešće sredina između dve krajnosti. Tako je npr. hrabrost vrlina, a kukavičluk i luda smelost mane, velikodušnost (darežljivost) vrlina, a rasipništvo i tvrdičluk mane, ponos vrlina, a malodušnost i oholost mane, itd. Po Aristotelu čovek je, osim što je razumsko, i političko biće (zoon politikon). On mora da živi u zajednici i svoje vrline dostiže tek tada. Čovek treba da teži vlastitoj sreći, ali je još veći zadatak da pokuša da i zajednicu učini srećnom. Svrha države je ta sreća njenih građana. Aristotel nije, kao Platon, predlagao neku idealnu državu različitu od svih postojećih. Smatrao je da u zavisnosti od uslova u nekoj državi ona može da bude dobro uređena kao monarhija, aristokratija ili republika. Ali ovi oblici imaju i svoje negativne verzije tiraniju, oligarhiju i demokratiju. Smatrao je da svi treba da biraju vlast, ali da mogu da se kandiduju samo građani koji su samostalni, zahvaljujući svom bogatstvu.
2.4. Helenizam Stoici i epikurejci Platon i Aristotel su iza sebe ostavili škole koje deluju sve do početka srednjeg veka. Ipak, u razdoblju helenizma, koje počinje sa stvaranjem panhelenske države od strane Aleksandra Makedonskog, preovlađuju dve nove filozofske škole - stoička i epikurejska. Njihovi osnivači živeli su u Atini. Stoička škola dobila je naziv po tremu u Atini u kome su se prvobitno okupljali sledbenici osnivača škole Zenona (336-264 g.p.n.e.). Epikurejska škola dobila je ime po svom osnivaču - Epikuru (342-270. g.p.n.e.), a nalazila se u jednom vrtu u Atini. Kasnije, kada se centar poznatog sveta seli u Rim, škole su i dalje veoma uticajne. Poznati rimski stoici su Seneka (4-65. g.n.e.), Epiktet i Marko Aurelije (121-180. g.n.e.), dok je Epikurovo učenje preuzeo rimski pesnik Lukrecije Kar (94-55. g.p.n.e.). Sigurno zbog više razloga, metafizičke teme Platona i Aristotela sada ne zaokupljaju dovoljno pažnje. Pošto je filozofski život manje intenzivan, gubi se i onaj osećaj otvorenosti koji ostaje posle Platonovih dijaloga ili Aristotelovih rasprava. Sada se i stoici i epikurejci slažu u tome da je primaran cilj filozofije da dođe do jasnih i jednostavnih uputstava za život. Da bi objasnili ovaj smisao filozofije, stoičari su koristili poredjenje filozofije sa vrtom, u kome je ograda - Logika i dijalektika, zemljište Fizika, i na kome raste drveće koje daje plodove u vidu - Etike. Logika i fizika potrebni su nam radi upoznavanja prirode koje treba da nam da uputstva za život u skladu sa prirodom. Pošto su prirodu shvatali različito, davali su i različite odgovore na pitanje šta je za čoveka dobro (najviše dobro).
Za stoike najviše dobro je slobodna duša koja prezire slučajnosti i raduje se samo svojoj vrlini. Stoičko učenje o prirodi liči na Heraklitovu filozofiju. Stoici su verovali da svetom vlada Logos (Razum) razdeljen u semena koja određuju prirodu svake stvari. Stoički mudrac će se truditi da se ugleda na Boga u želji da postigne duševni mir i nezavisnost od telesnih potreba i od slučajnosti koje donosi sudbina. On će gledati da neguje vrline razuma i trudiće se da ne bude rob svog tela, već da telo bude sluga njegovom razumu. ve u čemu čovek može da uživa i da se veže za to, kao što je bogatstvo ili položaj ili slava, za stoike je umnogome stvar sreće i slučajnosti u životu ili stvar sudbine. Te stvari ne zavise od nas, i stoik će negovati ravnodušnost prema njima. Ono što je potpuno u njegovoj vlasti je briga o vlastitoj vrlini i to će smatrati jedino važnim. S druge strane, stoik neće odbacivati bogatstvo, položaje i slavu poput kinika, nego će samo gledati da ih ne smatra za najvišu vrednost, da ne bi dovele u iskušenje njegovu vrlinu. U uživanjima će biti maksimalno umeren, tražeći ona uživanja koja dolaze od vođenja ispravnog života. Stoici su rado prihvatali ulogu u političkom životu, a Seneka je bio rimski patricij i jedan od najbogatijih ljudi svoga doba. Za epikurejce najviše dobro je duša ispunjena zadovoljstvima, koja kasnije neće dovesti do nikakvih bolova i nemira u duši. Epikur je smatrao da su osećaj i iskustvo (čulno saznanje) ono čime treba da se služimo kada tražimo znanje. U iskustvu se jasno pokazuje da je zadovoljstvo dobro, a bol loš. Mudrac treba da je u stanju da razlikuje zadovoljstva i da više ceni ona trajnija koja proizilaze iz umerenog života. Pored neizbežnih fizičkih bolava, dodatne bolove duši može doneti strah od bogova. Zato je Epikur uveravao učenike da se bogovi, iako postoje, ne mešaju u stvari ovoga sveta. Epikur je verovao u
atomističku (Demokritovu) fiziku, po kojoj se sve sastoji od atoma, pa i duša. Posle smrti ona više ne oseća, jer se njeni atomi rasipaju u okolni prostor. Dok jesmo smrti nema, a kad ona nastupi nas nema, zato se ne treba plašiti kazni koje od bogova mogu doći posle smrti. Obe škole zapravo preporučuju život u sadašnjosti u kome se od života uzima ono što mu je prirodjeno dobro, kome nisu potrebni posebni uslovi sveta da bi postojalo. Ni jedni ni drugi ne nadaju se nagradama, niti se plaše kazni bogova. Stoici više insistiraju na tome da se ne vezujemo za materijalne stvari koje su nestalne i mogu dušu ispuniti nemirom i strastima, dok epikurejci nalaze mir u prirođenom zadovoljstvu. Iako je epikurejska škola bila na lošem glasu, praktična uputstva obe škole su slična kao što to primećuje i Seneka.
3. SREDNJOVJEKOVNA FILOZOFIJA Izvori srednjovekovne filozofije Srednjovekovna filozofija razvila se pod uticajem hrišćanske religije, sa jedne strane, i antičke filozofije, sa druge. Filozofi srednjeg veka mahom su bili i visoki sveštenici crkve. Z ovemo ih filozofima zato što su se bavili filozofijom, a ne zato što bi oni sami sebe najpre tako nazvali. Njihova glavna briga bilo je razjašnjavanje i izlaganje hrišćanskog učenja. Ta njihova dvostruka uloga uticala je na neke promene u odnosu na sliku sveta antičke filozofije. Po Bibliji, Bog je stvorio svet i čoveka iz ničega ( ex nihilo ), slobodnom voljom. On je ličnost koja govori i deluje, ali i tajnoviti vladalac ("svedržitelj") svemira. Na zemlji je bio njegov Sin - Hristos, koji je "istosuštan" sa njim. Hristos je jedan lik jednog jedinog Boga. Sve ovo su, pored još mnogih drugih stavova, elementi hrišćanske dogme koja nije smela biti dovedena u pitanje. To otvara jedan problem koga ranije nije bilo u filozofiji. U Grčkoj nijedno učenje nije uzeto kao obavezno i smatralo se da je dokaz slobode u okviru filozofije raspravljati o svim učenjima. Glavni problem srednjevekovne filozofije bio je kako verovati u hrišćansko učenje, a ipak usvajati i razvijati filozofsko znanje koje možda donosi izazove samom tom učenju. Antička filozofija je drugi izvor znanja pomoću koga se uobličava srednjovekovna filozofija. Stari i Novi zavet nisu pružali zaokruženu i razvijenu teoriju o strukturi sveta i prirodi Boga. Da bi se razvila
teologija nužno je bilo nadovezati se na slična razmatranja antičke filozofije. Osnovu za to prvo je pružio Plotin (204-270 n.e.). Plotina bi trebalo obraditi u okviru završnog perioda antičke filozofije, ali je on toliko uticao na hrišćanstvo da ga spominjemo tek sada. Struja u filozofiji koja počinje sa njim naziva se novoplatonizam. Plotin je prihvatio Platonov svet ideja, ali je iznad njega postavio viši princip - Jedno ili Boga. Novina je da je suština Plotinovog Boga iznad razuma, što znači da treba znati da filozofija i njeni pojmovi posustaju kada treba pozitivno odrediti šta Bog jeste. Ovim Plotinovim postupkom otvara se prostor za ono što će se kasnije u hrišćanstvu jasno označavati rečju vera, dok kod Plotina možemo govoriti o posebnim stanjima u kojima doživljavamo Boga: o intuiciji i ekstazi. Filozofija je ustvari retko sklona da traži posebna stanja da bi se imalo neko saznanje, nego po pravilu uzima da ga u principu svako i uvek može imati. Plotin je izgradio posebnu šemu koja objašnjava strukturu sveta. Na vrhu šeme je Jedno (Bog), neshvatljivo i sveprisutno. Ono isijava (emanira) iz sebe Duh (Nus) kao sledeći, niži stepen bića. U Duhu se nalazi Platonov svet ideja i modeli za sve stvari. Jos niže je svetska duša i pojedinačne duše živih bića. One su veza idealnog i materijalnog sveta, okrenute i prema jednom i prema drugom, one oživljavaju materiju. Materija je najniži stupa nj Bića, ona je opozicija Jednom. Pošto Jedno isijava iz sebe sve ostalo, ono se može uporediti sa suncem, dok je materija potpuna tama. Čovek je biće na sredini ovih svetova, koga njegova priroda vuče i ka materijalnom svetu i ka idealnom svetu. Ova šema bila je prihvatljiva i inspirativna za kasnije hrišćanske pisce. Na osnovu Plotinovih ideja u Atini je u 6. veku nastao spis kasnije poznat kao Pseudo-Dionisije Aeropagita, koji je dobio ovo ime po svom navodnom autoru, prvom hrišćanskom episkopu u Atini. U tom spisu se jezikom grčke filozofije govorilo o imenima božijim i crkvenoj i nebeskoj hijerarhiji. Spis je tek u 9. veku (827. n.e.) na Zapadu preveo jedan irski sveštenik, Jovan Skot Eriugena.
Dalji putevi antičkih učenja ka srednjem veku bili su dosta zamršeni. Negde od 7. veka n.e. na zapadu Evrope malo ko je znao grčki. To je ograničavalo upoznavanje sa starim grčkim filozofijama. Na latinski su ranije bila prevedena Aristotelova logička dela (preveo ih je Boetije, 480-524) i Platonov dijalog Timaj, gde se govorilo o Bogu stvaraocu koji stvara svet na osnovu ideja. Ostali Aristotelovi tekstovi su na Zapad stigli najpre preko Arapa. Spisi su ranije bili prevedeni na arapski i komenatrisali su ih čuveni arapski filozofi Avicena (11. vek) i Averoes (12. vek). Kada su prevedeni na latinski uticali su na zapadnu sholastiku, filozofiju koja se predavala u crkvenim školama. Najčuveniji poštovalac Aristotela bio je Toma Akvinski, koji predstavlja zenit zapadne teologije srednjeg veka. Kada je mislio na Aristotela, Toma Akvinski je pisao samo Filozof. Čitanje Aristotelovih spisa i njihovo komentarisanje predstavljalo je potku srednjovekovne filozofije sve do njenog završetka.
Osnovno pitanje srednjevekovne filozofije: Odnos razuma i vere Filozofija i hrišćanstvo, od najranijeg perioda u kome su se mogli susresti, stupaju u različite odnose, od odnosa odbijanja, do odnosa preplitanja i uzajamnog priznavanja. Prvi hrišćanski mislioci drže se svoje vere, ali su u antičkom svetu neizbežno u kontaktu sa svetovnim znanjem svoga doba koje je predstavljala filozofija. Neki, kao Tertulijan (155-220 n. e.), vide taj odnos kao rivalstvo. On smatra da teologija i filozofija govore o istom, ali na suprotan način, tako da se ne mogu istovremeno prihvatiti.
Ovaj stav sa početaka hrišćanstva ne čudi, jer hrišćanstvo zaista menja grčki svet, unoseći u njega drugačije ideje. Ove razlike dolaze do izražaja u delu Avgustina (354-430 n. e.). Hrišćanstvo najpre donosi promene u poimanju vremena. Dok su Grci smatrali da se svet obnavlja u ciklusima sličnim smeni godišnjih doba, hrišćani očekuju nastupanje Carstva nebeskog, dakle buduću promenu koja će radikalno izmeniti postojeći svet. Pošto Bog stvara svet ex nihilo, zbog toga ima mnogo veću odgovornost za njegovo stanje nego neki grčki bog. U sklopu Božije odgovornosti, postavlja se i pitanje odgovornosti čoveka: da li je on slobodan i saodgovoran za stanje sveta i vlastito spasenje, ili ne. Avgustin je shvatio da će unutrašnja preispitivanja o vlastitoj dostojnosti za spasenje i o istinama vere biti mnogo prisutnija nego ikada ranije, pošto sada svaki čovek očekuje lično spasenje, odnosno večni život. Ovim novim temama koje je nametnulo hriščanstvo bave se svi kasniji filozofi. Kako hrišćanstvo postaje opšteprihvaćena religija, mislioci i oci crkve uviđaju da su religija i filozofija potrebne jedna drugoj i da se oni, iako hrišćani, mogu složiti sa mnogim stavovima antičkih filozofa. Od njih se može učiti logici i metafizici, a čak i njihovi stavovi o Bogu su im delom prihvatljivi, a delom im pomažu da jasnije formulišu vlastite stavove. Istočni oci crkve Grigorije Bogoslov (329-390) i Vasilije Veliki (330-378), kasnije i Jovan Damaskin (675-749), otvoreno pozivaju da se izučavaju antički filozofi. Na zapadu, kao što smo rekli, Toma Akvinski (1225-1274) stvara teološki sistem u kome sledi Aristotelovu filozofiju, smatrajući ga svojim učiteljem. Ova sinteza dve discipline doprinela je da se u novom hrišćanskom svetu više izučavaju antički filozofi. Međutim, na zapadu je sholastika, kao crkvena filozofija, ubrzo osporavana kao nepraktična i zatvorena u sebe. Za razliku od ovih mislioca koji su svi zauzimali ugledne položaje u svom vremenu, Pjer Abelar (1072-1142 n. e.) je prošao svojevrsnu "povest nevolja" zbog svoje želje da spoji razmišljanje i veru. Filozofija i teologija se mogu shvatiti i kao discipline koje se bave odvojenim oblastima, koje zbog toga ustvari ne protivreče niti smetaju
(ali previše i ne pomažu) jedna drugoj. U ovoj podeli sfera, filozofija bi se bavila onim o čemu postoji čulno iskustvo ili onim što se zasniva na čulnom iskustvu, a teologija onim čega nema u čulnom iskustvu. Na ovaj način one mogu paralelno da postoje, svaka posvećena svom načinu istraživanja. Ako bi sferu čulnog iskustva označili kao sferu koju možemo znati, onda se teologija okreće onim stvarima koje se ne mogu znati, ali se u njih može verovati, zato što je to stvar našeg izbora. Ovaj poslednji način gledanja na odnos vere i razuma zastupali su engleski franjevci Rodžer Bekon (1210-1294), Duns Skot (12661308) i Vilijam Okam (1300-1350). U vezi sa razlikama između poslednja dva pristupa odnosu filozofije i teologije, razvila se na kraju srednjeg veka tzv. rasprava o univerzalijama ili opštim pojmovima. Svi ovi mislioci bavili su se Aristotelom, i ova rasprava je na neki način bila nastavak njegove rasprave sa Platonom. Pitanje koje se tada postavljalo bilo je: Da li su opšte reči: 1) samo imena kojima označavamo više sličnih pojedinačnih stvari koje jedino postoje (nominalizam), ili 2) one upućuju na pojmove našeg razuma kojima opisujemo pojedinačne svari, (konceptualizam), ili 3) postojanje opštih reči ukazuje da pored pojedinačnih stvari koje upoznajemo iskustvom, u realnosti postoje i nevidljive opšte suštine, o kojima naše opšte reči i opšti pojmovi svedoče (realizam). Realizmu su bili skloni oni mislioci koji su smatrali da iz filozofije mogu doći uverljivi argumenti u prilog veri, da se, dakle, vera može dokazati. Tada su se pojavili i mnogi dokazi postojanja Boga. Nominalisti i konceptualisti su smatrali da svi nama dostupni dokazi, polaze od odnosa vidljivih stvari, i da se na taj način, preko vidljivih stvari, formiraju i svi naši pojmovi. Odatle sledi da se pomoću tih pojmova ne može dokazivati Božije postojanje. Odnos prema Bogu se mora ostaviti veri u okviru koje ne tražimo dokaze.
Na ovaj način, počelo je pretumačivanje uloge našeg razuma: po misliocima koji navešćuju modernu epohu, razum treba prvenstveno da se posveti razrešavanju svetovnih, praktičnih problema.
4. MODERNA FILOZOFIJA 4.1. Renesansna filozofija i Frensis Bekon
Uzima se da period renesanse obuhvata 14, 15 i 16. vek. U toku tog perioda evropska kultura izlazi iz srednjevekovlja. Preokupacije ljudi se menjaju. Dok je srednji vek bio usmeren ka nadzemaljskoj sreći i ka spasenju kroz veru, renesansni čovek se vraća ovozemaljskim vrednostima. Javlja se pokret humanizma koji predstavlja ponovno otkrivanje kulture Stare Grčke. U svim granama umetnosti javljaju se izuzetni autori.
Slika sveta koju je srednji vek preuzeo od Aristotela i prilagodio je sebi, biva dovedena u pitanje pojavom novih naučnih teorija o strukturi kosmosa. Nikola Kopernik (14731543) postavlja hipotezu o nebeskom sistemu u kome zemlja kruži oko sunca koja nailazi na otpore u crkvi. Teoriju prihvataju drugi izuzetni naučnici. Galileo Galilej (1564-1642) sistematski upotrebljava eksperimente da bi utvrdio zakone kretanja nebeskih tela i tela na zemlji. Johan Kepler (1571-1630), takođe na osnovu iskustvenih posmatranja, utvrđuje da se planete ne kreću po idealnim krugovima kako je nalagalo idealizovanje nebeskih prilika koje datira još od pitagorejaca, već po elipsama.
Paralelno sa ovim promenama u nauci menja se i svakodnevni život. U tom periodu otkriva se štamparska mašina, kompas, prve naočare i teleskopi, barut, a krajem 15. veka ljudi postaju svesni postojanja Novog sveta - Amerike, koja kao da pruža nove neslućene mogućnosti.
Ove promene u svojoj filozofiji sažima jedan Englez - Frensis Bekon (1561-1626). Bekon je primetio da je potrebna Obnova nauke na sasvim novim osnovama. Prvo treba promeniti njen cilj. Dok je ranije nauka prvenstveno služila obrazovanju ličnosti, sada njen cilj treba da bude uvećanje čovekove moći nad prirodom i dolaženje do otkrića koja će unaprediti svakodnevni život. Bekon to kaže kroz kratku izreku: "Znanje je moć". Pomoću znanja čovek treba da postane gospodar prirode, koji će njene zakone okrenuti u vlastitu korist. Da bi dobili takvo korisno znanje moramo promeniti i metod nauke, dati joj nova "oruđa" za rad ili "Novi organon", kako se zvala jedna Bekonova knjiga. Ranije su metafizička razmatranja prevashodno koristila metod dedukcije - izvođenja iz pretpostavljenih prvih principa stvarnosti. Ali, Bekon je smatrao da naš duh nije najpre ispunjen Idejama koje nam istinito predstavljaju stvarnost, nego radije Idolima, zabludama kojima nekritički verujemo. Zbog toga dedukcija neće biti najbolja metoda nauke, jer će izvođenje iz pogrešnih principa dovesti do pogrešnih zaključaka. Naš razum i njegova tumačenja prirode treba moći korigovati, a to možemo postići novom metodom indukcije, koja predstavlja postupno izvođenje teorija iz posmatranja i eksperimenata. S druge strane, sklonost da se nekritički pridržavamo već naučenih istina, ili da verujemo pojmovima koje spontano i najčešće stvaramo, objašnjava i otpor na koji nailaze nove ideje i sporost u dolaženju do novih otkrića. Bekon naziva ove pojmove "Idoli", zato jer mu smisao koju ta reč ima u Bibliji omogućava da ukaže da su te predrasude nešto pogrešno, čega se treba osloboditi. Postoje četiri vrste idola koji su izvor zablude. Idoli plemena su pogrešne predstave kojima je sklon ceo ljudski rod. One se odnose na našu sklonost da svet prilagodimo svojim željama i svojim moćima razumevanja, čime ga najčešće činimo jednostavnijim nego što on jeste. Idoli pećine su idoli koji su različiti od pojedinca do pojedinca i vezani su za način na koji je svako od nas formirao svoja mišljenja, preko događaja koje smo iskusili i autoriteta koji su delovali na nas. Idoli trga su vezani za probleme koji nastaju iz korišćenja staroga jezika, koji je formiran prema starim idejama, za izražavanje novih ideja, dok su Idoli
pozorišta vezani za društvene autoritete, tradiciju i religijska verovanja koji često od ljudi traže pristajanje bez razmišljanja. Bekonova filozofija dobro opisuje scenu na kojoj će se odigravati moderna filozofija. Ona uzima kao svoj zadatak da upozna prirodu razuma. Čovek se sada tumači prvenstveno preko te svoje osobine da ima razum, što znači da predstavlja biće koje je sposobno da otkriva istinu, daje i sluša razloge za tvrdnje o svetu i tako formira svoje mišljenje. Iako jednako raspodeljen svim ljudima, kako će kasnije reći Dekart, razum nije instrument koji uvek dovodi do ispravnih zaključaka. Zbog toga ga je potrebno bolje upoznati i pokušati da se on poboljša i usavrši. To nas dovodi do pitanja metode, odnosno do pitanja o pravilima za dobro služenje razumom. Oko tih pitanja trude se: racionalizam, u okviru koga ćemo obraditi Dekarta, Spinozu i Lajbnica, i empirizam, koji ovde predstavljaju Lok i Hjum.
4.2. Racionalizam
Rene Descartes Dekart (1596-1651) je ključna figura na početku moderne filozofije. U moderno vreme, od 17. veka, kaže se da na filozofsku scenu stupa subjekt, što je filozofsko ime za pojedinca koji želi da sam bude nezaobilazan faktor u pitanjima istine. On misli da, ako nešto treba da bude istinito ili dobro, on sam mora moći da se uveri da je to tako. U racionalizmu, pravcu čiji je Dekart začetnik, to svedočanstvo treba naći u vlastitom razumu (lat. racio). On veruje da svako poseduje "prirodno svetlo razuma", odnosno "urođene ideje" pomoću kojih može doći do sigurnih istina. Međutim, to ne znači da uvek i dolazi. Naprotiv, Dekart je bio duboko nezadovoljan znanjima koja je primio kroz sholastičku filozofiju. Zbog toga je došao na ideju da sva njemu poznata znanja podvrgne sistematskoj (metodičkoj) sumnji, ne bi li možda tako našao nešto u šta se ne može sumnjati. U potrazi za primerom sigurne istine, Dekart se, dakle, pita: Šta se dešava ako posumnjam u ono što sam naučio od drugih, i u ono što mi kazuju čula, pa čak i u matematičke istine - šta ostaje kao istina u koju se ne može sumnjati? Odgovor je bio da čak iako sumnjam u sve, ne mogu sumnjati da postojim ja koji sumnjam. Ovu istinu on je izrazio u čuvenom stavu: Mislim, dakle jesam (na latinskom: Cogito ergo sum ). Ovu istinu saznajem potpuno jasno i razgovetno i bez pomoći čula. Dekart se bavio potragom za takvom istinom da bi dobio primer koga treba slediti i u saznanju ostalih stvari. Tako on ustanovljava četiri pravila metode kojih se treba pridržavati u nauci:
1. Treba prihvatati samo one istine koje saznajemo potpuno jasno i razgovetno. 2. Složenije probleme treba razložiti na jednostavne i lakše shvatljive delove. 3. Ono što ostane neobjašnjeno treba objasniti pomoću ovih prostijih stvari. 4. Na kraju treba još jednom preći ceo proces, da bi se izbegle moguće greške. Pomoću ovih pravila možemo da napredujemo u nauci sigurni da dolazimo do pouzdanih znanja. Dekart je smatrao da se ova pravila uspešno primenjuju u matematici, i da njene metode treba proširiti ka ostalim naukama. Dekart je zasnovao i posebnu modernu metafiziku. Smatrao je da je metafizika osnova sveg saznanja i da iz nje slede ispravna fizika, a zatim i sve ostale nauke. Po Dekartu svet je podeljen na dve supstancije - misaonu i prostiruću (materijalnu) supstanciju. One mogu da postoje nezavisno jedna od druge. Misaona supstancija sadrži sve ono čime se bavimo kad mislimo, ali takođe i osećanja, htenja i maštu. Prostiruća supstancija odlikuje se time da zauzima prostor, ima težinu i kreće se; u njoj takođe deluju fizičke sile. Ovakva slika sveta odgovarala je mehanici, nauci koja je tada bila u punom razvoju. Fizički svet je trebalo da bude objašnjen jednostavnim i univerzalnim zakonima o kretanju čvrstih tela, a ne bezbrojnim i različitim unutrašnjim formama koje je pretpostavljao Aristotel. Taj svet se u svom funkcionisanju ne obazire na naše želje. Zato ispitivanje aristotelovskih svrha treba isključiti iz nauke.
Tela se naprosto ponašaju prema zakonima prirode, ne želeći time da postignu nikakvu svrhu. O ljudskim svrhama treba da brine sam čovek, menjajući svet oko sebe.
Baruh Spinoza Dok je Dekart brinuo o tome kako da se razum upotrebi u nauci, Baruh Spinoza (Holandija, 1632-1677) je više bio okrenut upotrebi razuma za rešavanje religijskih i etičkih pitanja. U 24. godini Spinoza je bio isključen iz svoje jevrejske zajednice zbog svojih stavova o Bogu. Za života su mu objavljene dve knjige Principi filozofije Rene Dekarta i Teološko-politička rasprava. Posle njegove smrti objavljeno je njegovo glavno delo "Etika". Ta knjiga je bila napisana "geometrijskim redom". Na njenom početku su definicije i aksiome, a svaki sledeći stav se dokazuje pozivanjem na prethodne stavove. Spinoza je na ovaj način odgovarao i na pitanja zašto volimo ili mrzimo i da li smo slobodni ili ne. Tako da "Etika" u sebi uključuje i metafiziku i pogled na etiku izveden iz nje. Spinoza se slagao sa Dekartom da u našem duhu postoje urođene ideje koje nam pružaju znanje o osnovnim osobinama stvarnosti. U saznanju stvari treba početi od njih, jer ćemo tako biti na sigurnom putu. Početak koji je tražio, Spinoza nalazi u ideji beskonačne supstancije koju naziva "Bog ili priroda". Bog je jedina stvar koja je uzrok same sebe (lat. causa sui), odnosno, kojoj nije potrebna nijedna druga stvar da bi bila shvaćena. S druge strane, na osnovu nje objašnjavaju se sve druge stvari. To uključuje čoveka: on je samo modus u Božijem duhu ili modus prirode koji zavisi od njene celine i podvrgnut je njenim zakonima.
Ova, jedina supstancija, Bog (Spinoza je, za razliku od Dekarta, smatrao da postoji samo jedna supstancija) ima beskonačno mnogo osobina ili atributa, ali naš razum može da shvati samo dva: mišljenje i protežnost (zauzimanje prostora). Ovi atributi se dalje granaju prema svojim modusima. Modusi (varijante ili oblici) protežnosti su npr. kretanje i mirovanje, dok su modusi mišljenja npr. poimanje, mašta, volja ili osećanja. Spinoza je smatrao da ovakva slika sveta, jedna nova metafizika, omogućuje da se otklone mnoga mišljenja koja je smatrao zabludama. Smatrao je da je naivno misliti da je istinit svet odgovara našim predstavama o onome što je dobro i korisno i da će, prema tome, saznanje njegove prave prirode biti u relaciji sa našim željama. Bog ili priroda je uzročni sistem, koji nije stvoren da bi zadovoljio potrebe ljudi. Svrhe, prema tome, ne igraju ulogu u objašnjenju sveta, kao što je to mislio Aristotel i sholastičari. Bog nije stvorio svet radi nekog cilja, i stvari u njemu ne treba posmatrati sa željom da nađemo svrhu zbog koje one postoje, po božijoj zamisli. Spinoza je osporavao slobodu volje (setimo se da je po njemu samo Bog slobodan) i pored toga što mi imamo ideju o vlastitoj slobodi. Mi imamo tu ideju samo zato sto su nam nepoznati svi uzroci koji deluju na nas. Spinoza je slobodu volje tumačio kao uverenje da je čovekov duh odvojen i nezavistan od njegovog tela i prirode. Smatrao je da je takvo mišljenje pogrešno i da je, obrnuto, stopljenost duha i tela tolika da su oni samo dve strane jedne iste stvari. Uzaludno je pokušavati da se telu nametnu pravila koja su suprotna opštim zakonima prirode, ali ljudi, u cilju zajedničkog produktivnog života, treba da utiču na same sebe onda kada njihovi nagoni povlače mržnju i sukobe. Oni to mogu da urade jedino tako što će se truditi da shvate i saznaju zakone prirode koji deluju na njih. Na ovaj način, saznajući prirodu, mi saznajemo Boga i odupiremo se negativnim afektima.
Spinoza je korist od ovakvog učenja video u smanjivanju razloga za mržnju i zavist. Zlo i dobro koje čine drugi ljudi umnogome su nezavisni od njihove volje i nema smisla previše se ljutiti na njih ili im zavideti. S druge strane, vlastitu težnju za vrlinom ne treba shvatiti kao ropstvo za koje tražimo nagradu na ovom ili onom svetu, nego kao izvor trajnog zadovoljstva na ovom svetu. Trajno dobar može biti samo onaj koji vrlinu smatra boljom od poroka, a ne gleda na nju kao na žrtvu koju čini radi nagrade.
Gottfried Wilhem Leibniz Lajbnic (Nemačka, 1646-1716) je takođe filozof čije učenje spada u racionalizam. Osim filozofije bavio se i matematikom i diplomatijom. Lajbnic je jedan od tvoraca računa beskonačno malih brojeva (današnjih izvoda i integrala) koji je u isto vreme, nezavisno od njega, bio otkrio i Njutn. Matematika je bila ono što je Lajbnica vodilo ka racionalizmu (kao i ostale racionaliste), ali on usvaja i neke prigovore empirizma i stvara originalnu filozofiju. Njegove najpoznatije knjige su Monadologija, Teodiceja i Novi ogledi o ljudskom razumu, koje je Lajbnic napisao povodom Lokovog Ogleda o ljudskom razumu. Lajbnic se ne slaže sa Spinozom da se svi zakoni prirode mogu racionalno izvesti iz prvobitne supstancije (Boga ili Prirode). On je mislio da zakoni logike, matematike i metafizike spadaju u istine uma koje su očigledne. Ali stavovi prirodnih nauka su činjeničke istine (kontingentne ili slučajne istine) koje se mogu saznati samo iskustvom. Bog, pri stvaranju sveta bira jedan mogući svet, dok je kod Spinoze vezan metafizičkim zakonima i ne može stvoriti drugačiji svet od postojećeg. Zbog te pretpostavke da Bog bira jedan od mogućih svetova mi ne možemo znati samo pomoću logike koji je to svet. Po Lajbnicu, to
možemo da saznamo samo iskustvom i sve istine o tom našem svetu ne proizilaze iz početnih očevidnih principa. Samim tim, naša znanja su samo hipoteze ili pretpostavke. Jednostavno, ne postoji nikakva garancija da možda ne grešimo u tim pretpostavkama. U ovoj podeli ogleda se uticaj empirizma na Lajbnica. Ali Lajbnic ipak nije odustao od metafizike. Po njemu, o osnovi stvarnosti - supstanciji, saznajemo na osnovu iskustva o nama samima, odnosno o vlastitoj svesti. Lajbnic se ovde, predstavljajući supstanciju kao živu silu, vraća Aristotelu, zato jer "dušu" uzima kao model za objašnjenje materijalnog sveta, a ne obrnuto. Verovatno pod uticajem svojih otkrića u matematici, Lajbnic je smatrao da se svet sastoji od monada, aktivnih sila koje deluju u svakom (beskonačno malom) deliću prirode i preobražavaju ga u skladu sa svojom prirodom. One mogu da predstavljaju (opažaju) okolinu, svaka iz svog ugla, ali ne mogu da deluju jedna na drugu. Najviša monada - Bog, je ona sila koja celu prirodu i sve monade u njoj ujedinjuje u svet, dajući mu najsavršeniju moguću formu. Bog je tako osnov prestabilirane (unapred određene) harmonije koja postoji između monada. Lajbnic je smatrao da je ovaj naš svet najbolji od svih mogućih svetova. Ovaj princip o savršenosti sveta je od pomoći i u fizici. Na primer, iz njega je Lajbnic izvodio zakon kontinuiteta - zakon koji tvrdi da priroda ne čini skokove, odnosno, da se svaka promena zbiva postupno. U religiji, ova ideja služi da se Bog opravda zbog svih zala koje postoje na svetu - on, naprosto nije mogao da stvori bolji svet. Opravdanje Boga se naziva teodicija, kako se zvala i jedna od Lajbnicovih knjiga.
4.3. Empirizam
John Lock Jedna od zasluga Džona Loka (Engleska, 1632-1704) sastoji se u tome što je precizno postavio osnovno pitanje moderne filozofije o poreklu, granicama i izvesnosti znanja čime je definisan predmet teorije saznanja (epistemologije). Način na koji je odgovorio na to osnovno pitanje određuje poseban filozofski pravac - empirizam (empirija=iskustvo). Empirizam je filozofsko stanovište koje smatra da se naše naučne teorije mogu opravdati samo na podacima čulnog iskustva, i da one mogu posedovati samo određenu, veću ili manju, verovatnoću, odnosno da ne mogu biti potpuno izvesne. Lok je verovao da je naš duh, pre nego se sustretne preko čula sa pojavama prirode, tabula rasa (neispisana ploča) i da u duhu ne postoje urođene ideje pomoću kojih možemo, bez iskustva, saznati krajnju prirodu stvarnosti. Svo znanje o stvarima koje možemo imati zasniva se na idejama o stvarima koje dobijamo preko čula. Ili kako on kaže: "Ništa nema u razumu što prethodno nije bilo u čulima". Po Loku, ideje su sve ono što može biti predmet misli. Dele se na proste i složene. Sve proste ideje potiču iz dva izvora: 1) čulnih oseta i 2) refleksije - opažanja događaja u našem duhu. Složene ideje nastaju kombinovanjem ovih prostih ideja i kasnije, apstrahovanjem (zanemarivanjem posebnih karakteristika pripadnika
određene vrste i zadržavanjem opštih, čime dobijamo pojam vrste) ili uočavanjem sličnosti ili razlika među njima. Među složene ideje spadaju i ideje o supstancijama. Kada razmišljamo o nekoj supstanciji, npr. zlatu mi spajamo ideje o metalu žute boje, određene tvrdoće i savitljivosti, sa nekom idejom o nečem podležećem (nekom supstratu) što nosi te osobine. Lok, međutim, naglašava da mi na taj nacin, iako saznajemo mnogo o stvarima, nikad ne saznajemo njihovu realnu suštinu. Ideje o supstancijama su uvek neadekvatne. Naše je znanje uvek hipotetičko, odnosno ono je pretpostavka koja uvek može biti opovrgnuta nekim novim iskustvom. Tu se jasno vidi razlika između empirizma i racionalizma. Dok u racionalizmu postoji jedna ili dve supstancije o kojima posedujemo potpuno jasne i izvesne ideje, u empirizmu se reč supstancija odnosi na stvari koje nas okružuju i o kojima možemo imati samo neadekvatne (nepotpune) ideje. Dok racionalizam smatra da je celinu i osnovu stvarnosti zahvatio preko nekih jednostavnih ideja, empirizam izvan onoga što trenutno znamo vidi otvoreno polje o kome ništa unapred ne možemo reći. Empirizam odustaje od metafizike. Neki putokaz ka realnoj suštini predmeta Lok je našao u razlikovanju primarnih kvaliteta - (oblik, kretanje, masa), za koje je smatrao da zaista postoje u predmetima u obliku u kojem ih vidimo, i sekundarnih kvaliteta (boja, toplota, ukus) za koje je smatrao da ne opisuju suštinu stvari, već da su više subjektivni doživljaji. Opšta definicija znanja kod Loka je da znanje nije odgovaranje naših ideja realnoj suštini stvari, nego opažanje slaganja ili neslaganja među idejama, npr. čulnih podataka dobijenih iz iskustva i naših teorija o tom iskustvu. Lok je na svoje doba snažno uticao i svojom političkom filozofijom. On je smatrao da su u prirodnom stanju svi ljudi jednaki i da prema tome svako ima jednako pravo na život, zdravlje, svojinu i sreću. Država ne sme da zadire u prirodna prava gradjana i postoji da bi taj prirodni poredak zaštitila preko zakona koji će biti jednako primenjivani na sve. Građanima je ostavljeno da slobodno biraju između svega što drzava ne zabranjuje, a ona treba da zabranjuje što
manje. Ako država ugrozi njihova prirodna prava, građani imaju pravo da se pobune protiv vlasti. Ovakve ideje postale su osnova liberalizma.
Dejvid Hume Dejvid Hjum (1711-1776, Edinburg, Škotska)je mislilac sa kojim se završava period empirizma u modernoj filozofiji. Hjumov cilj u filozofiji bio je da što preciznijim argumentima uzdrma poverenje u potpuno izvesne stavove o svetu do kojih dolazimo na ovaj ili onaj način. Svo znanje Hjum deli na dva dela: znanje o odnosima ideja i znanje o činjenicama. Matematika i logika su jedinstvene po tome što predstavljaju znanje o odnosima među idejama. To znači da bi matematika bila moguća, ista i tačna, čak i da takve stvari kao što su trouglovi ne postoje u materijalnom svetu. Matematika se sastoji od iskaza koji su nužni i potpuno izvesni. Ali, ne treba se nadati da do iste izvesnosti možemo doći kada saznajemo prirodu i njene zakone, kao što to podrazmeva racionalizam. Evo kako Hjum to dokazuje. Karakteristika prirodnih nauka je da one tragaju za zakonima prirode, odnosno nužnim vezama između prirodnih pojava. Kada kažemo da je neka pojava uzrok druge pojave smatramo da je tačno da će uvek kada imamo jednu stvar ona proizvesti određenu drugu stvar. Naučni zakoni, dakle, ne tvrde samo da postoji stalna veza između dve pojave, primećena u prošlom iskustvu, nego i da je ta veza nužna, odnosno da će se po nužnosti ponoviti uvek. Naučni zakoni uvek imaju tu formu opšteg stava i pretenduju na opšte važenje. To se ne može izbeći jer nauka uvek predviđa trudeći se da bude korisna svakome i u svim slučajevima. Sada se postavlja pitanje, odakle mi možemo znati da je neka veza nužna i da je naše predviđanje tačno?
Hjum prvo primećuje da ta nužnost nije logička, jer posledicu neke pojave ni na koji način ne možemo znati pre nego je ustanovimo u iskustvu. Na primer, pokušajte da iz ideja koje dobijate dok iz daljine posmatrate vatru, zaključite da će vas ta stvar opeći ili se ugasiti bez kiseonika. Ako bi prvi put videli vatru to bi išlo izuzetno teško. Iz tog zaključka sledi da je za saznavanje prirodnih veza potrebno iskustvo. Medjutim, iskustvo ne može da pruži potpunu izvesnost, jer mi možemo znati samo da se nešto dogodilo u prošlosti, a ne i da li će se ponoviti u budućnosti. Hjum iz ovoga zaključuje da u osnovi verovanja da je nešto zakon, ne stoji nikakvo znanje koje se može izvesno znati, već navika našeg duha da dve stvari, koje su se javljale zajedno, asocira jednu sa drugom i da očekuje njihovo ponovno vezano javljanje u budućnosti. Iako je ovakav temelj ljudskog znanja u jednoj osobini ljudske prirode dovoljan za praktične svrhe, iz njega sledi da je sve znanje o prirodi, budući da u njemu nema logičke nužnosti ni potpune iskustvene potvrđenosti, samo manje ili više verovatno i da se prema njemu treba odnositi bez dogmatičnosti, očekujući da će se ono menjati, biti opovrgavano i usavršavano. Nekome se može učiniti da smo sa ovakvim stavom nešto izgubili, dok smo ustvari dobili jer smo se rešili samo jedne zablude o moćima našeg razuma. Odnos "jeste" i "treba" iskaza Hjum je smatrao da i važeći principi u etici i politici, počivaju na sličnoj vrsti osnove - ljudskoj prirodi. Izvan nje, ni među idejama, ni među čulnim iskustvima, nema etičkih činjenica koje bi bile nepromenljive i večne. Do nekih etičkih činjenica možemo doći tek ako svoj pogled usmerimo ka sebi, i shvatimo da se etika zasniva na našem promenljivom i posebnom biću.
Da su te dve sfere odvojene možemo videti ako probamo da pokažemo da neka empirijska činjenica nužno povlači određeni stav odobravanja
ili neodobravanja nečega. Na primer, ako čujemo da je dan sunčan ili da je olovka oštra da li pri tom osećamo automatski poriv da nešto odobravamo ili ne odobravamo? Možemo da se složimo sa Hjumom da to nije slučaj. Sledeći sličnu argumentaciju onoj koju smo već upoznali, Hjum sada tvrdi da su stavovi etike ("treba" iskazi) i stavovi o činjenicama ("jeste" iskazi) logički nezavisni i neizvodivi jedni iz drugih. Ovaj odnos je dobio naziv "Hjumova provalija". Hjumova provalija govori o tome da je neopravdano primoravati nekoga da prihvati naše vrednosti pod izgovorom neoborivosti naših verovanja. Čak i da pred nekoga stavimo sva znanja ovoga sveta, koja su toliko tačna da je u njima preslikano božije znanje, još uvek će za odgovor na pitanje da li je nešto dobro biti neophodno da on pogleda u vlastito srce. Ako sfera činjenica ograničava ono što može biti istinito ili lažno i o čemu sudi razum, onda etika nastaje prvenstveno pod uticajem naših osećanja, zapravo posebnog moralnog čula. Te dve sfere su u principu odvojene, znanje o činjenicama nam još ne govori šta treba da odobravamo i kakvi treba da budemo. Evo još nekih posledica ovakvog stava: Ako su ove sfere odvojene onda je slobodno istraživati i opovrgavati stavove iz sfere činjenica, a da ne budete automatski optuženi da na taj način potkopavate društveni moral. Većina naučnih doostignuća tog vremena napadana je upravo sa ovim argumentom, da će prihvatanje novih istina automatski naruštiti društveni poredak, jer će oslabiti verovanje u moral.
Hjumova filozofija kao svoj cilj ima osvajanje individualnih sloboda preko razvezivanja krutih veza između znanja i nužnosti, sa jedne strane, i činjenica i vrednosti sa druge strane. Ove veze postoje, ali one nisu takve da bi obesmišljavale slobodu istraživanja.
4.4. Prosvetiteljstvo
U toku 18. veka, ideje o razumu kao izvoru sposobnosti da samostalno znamo šta je istinito, postaju šire prihvaćene. Niz francuskih filozofa (Volter, Ruso, Didro, Dalamber, Lametri, Holbah, Kondijak, Monteskje i Helvecijus) se ne zadovoljava time da te ideje postoje u knjigama, već žele da izvuku iz njih što više posledica i učine ih šire poznatim i društveno relevantnim. Tako se javlja pokret koji je dobio ime Prosvetiteljstvo. Prosvetitelji su videli da se nauka brzo razvija i da će, ukoliko joj ništa ne bude stajalo na putu, uskoro uslediti nova i nova saznanja o prirodi. Prepreka tom razvitku mogu biti samo ukorenjene predrasude, sklonost ljudi da se, zatvorena duha, pridržavaju već usvojenih mišljenja čak i kada su ona pogrešna. Za prosvetitelje je glavni greh bio ne biti otvorena duha za nova saznanja. Prosvetitelji su smatrali da bi napredak ljudskih znanja bio mnogo brži ako bi se ljudski rod oslobodio uverenja da na prirodu i ljude utiču transcendentne (natprirodne) sile, i da Božija volja, a ne prirodni zakon i volja ljudi, određuje ljudski život do najsitnijih detalja. Ako je tačno da se Bog ne meša u ljudski život, kao što je mislio Spinoza ili da je znanje o njegovim namerama nemoguće, onda je pozivanje na božiju volju samo paravan za interese samozvanih božijih predstavnika na zemlji. Zbog toga Volter veruje u deizam, stanovište po kome je Bog stvorio zemlju, ali se posle toga ne meša u ljudski život koji je ostavljen samim ljudima da ga urede. Ljudi će mnogo manje biti podložni manipulaciji koja učvršćuje njihove predrasude i neprijateljstva, ako se potrude da upoznaju prirodu i sebe kao deo prirode, tumačeći je uvek iz nje same, preko zakona koji deluju u njoj. Zbog te potrebe za naučnim znanjem o prirodi, Didro i Dalamber pokreću obiman projekat Enciklopedije, koja će biti zbornik dotadašnjih naučnih i filozofskih znanja. Enciklopedija je izašla u 35
tomova u periodu od 1751. do 1780-te godine i na njoj je radila većina filozofa prosvetiteljstva. Prateći naročito ideje Džona Loka, prosvetitelji su odbacivali metafiziku. Mnogi od njih su doveli u pitanje i apsolutnu razliku između duše i tela koja je bila u osnovi dotadašnje metafizike. Lametri piše knjigu Čovek mašina, a Holbah delo Sistem prirode u kome se trudi da objasni sve čovekove osobine, pa i mišljenje, organizacijom materije. Tako se formiraju prva materijalistička učenja u novom veku, koja celokupnu prirodu vide kao poprište mehaničkih kretanja. U etici i politici, prosvetitelji su se snažno suprostavljali bilo kakvom obliku pravne nejednakosti među ljudima, a zalagali su se za slobodu mišljenja i štampe, versku toleranciju, i uopšte ono što su smatrali da je "razumno". Oblik vlasti se po njima može opravdati samo pred sudom ljudi kojima se vlada, odnosno oni treba da svojom voljom pristanu na to, prosudivši razumno o postupcima vlasti i društvenom uređenju. Tako je društvo, umesto trajnih i nepromenljivih osnova u tradiciji i veri, zasnovano na promenljivoj saglasnosti ljudi. Na taj način je postavljena osnova za Francusku revoluciju, koja je bila veliki preokret u istoriji Evrope. Francuska revolucija imala je dvojnu prirodu. Sa jedne strane, ona je ostvarila neke prosvetiteljske ideje (npr. pravnu jednakost), ali je druge, kao npr. toleranciju, ugrozila krajnjom netolerancijom koju je pokazala prema protivnicima revolucije.
4.5. Njemačka klasična filozofija
Imanuel Kant Imanuel Kant (1724-1804) je živeo u Kenigzbergu, gradu u ondašnjoj Pruskoj (danas je to Kalinjingrad, u Rusiji). Kažu da za života nije napuštao grad. Ipak, on je u filozofiji stvorio učenje koje je daleko od zatvorenosti u lokalne okvire - baš on kao zadatak svoje filozofije uzima izgrađivanje univerzalnih normi koje bi svi mogli da prihvate, zadržavajući svoje različitosti. Bio je poznat po pedantnom i urednom životu, tako da su npr. njegovi sugrađani mogli da navijaju sat po njegovim šetnjama. U filozofiji sa njime počinje novi period - Nemačka klasična filozofija (ili Nemački klasični idealizam). Kantova najpoznatija dela su tri kritike: Kritika čistog uma, Kritika praktičnog uma i Kritika moći suđenja. Ovim trima kritikama pripadaju i tri osnovna, jednostavna pitanja filozofije: Šta mogu da znam?, Šta treba da činim? i Čemu mogu da se nadam? Kant na ova stara pitanja filozofije odgovara na novi način, dodeljujući nove uloge pojmovima slobode i uma.
Pozabavimo se prvo Kantovom teorijom saznanja. Kantov poduhvat u toj oblasti se može posmatrati kao sjedinjavanje najboljih elemenata empirizma i racionalizma u novu sintezu. Empirizam je učio da predmet nauke mora biti dat u iskustvu i da nije moguća pouzdana
nauka o predmetima koji nisu dati u iskustvu. Odatle sledi da je nemoguća nauka koja raspravlja o prirodi supstancije kao da je ona data preko urođenih ideja, kao što je bio slučaj kod racionalista (Kant je moć da se imaju urođene ideje nazivao "intelektualni opažaj", za razliku od opažanja čulima). Dotle se Kant slaže sa empiristima. Ali, Hjum je stvorio probleme i empiristima i racionalistima, tvrdeći da uzročni odnos kao forma ne postoji u iskustvu, iako je to jedna od najvažnijih stvari u naukama, na koju se uvek pozivamo kada tvrdimo da u prirodi vladaju zakoni. A takvih formi koje omogućavaju iskustvo ima više. Kant je izvor svih takvih formi, koje povezuju čulna iskustva i prave od njih povezano i objašnjeno iskustvo (nauku), smestio ipak u razum. Taj razum sada nije deo duha u kome se stvara navika kao kod Hjuma, ni izvor urođenih ideja kao kod Dekarta, nego moć koja svojim pojmovima koje ne izvlači iz iskustva, povezuje iskustvo. Razum, dakle, obezbeđuje vezu raznovrsnosti iskustva i može time da usmerava eksperimente. Za napredak nauke prvo je potrebno zamisliti (izmisliti) moguće objašnjenje pojava, odnosno jednu hipotezu. Posle toga, naš razum svoje pojmove i hipoteze koje je stvorio, može da proverava i opravdava samo pomoću iskustva, a ne na drugi način, npr. preko urođenih ideja koje su istinite same po sebi. To je to novo rešenje za problem teorije saznanja koje je predložio Kant. Udeo razuma u saznanju zvao je apriori saznanja, a udeo iskustva, aposteriori saznanja. Ovi pojmovi govore o tome da je razum logički raniji kada formiramo neku hipotezu, dok se čulni podaci potom smeštaju u okvire koje je postavio razum. Na taj način čini se kao da subjekt propisuje prirodi njene zakone. On to ne čini realno, ali ti zakoni ne bi bili saznati bez njegovog razuma. To je još jedna potvrda moći subjekta i značaja njegovih osobina, prvenstveno njegove slobode, za napredak saznanja.
Pošto se ovo povezivanje iskustva moze zvati i sinteza, Kant je sve sudove nauke zvao sintetički sudovi apriori i smatrao da je glavni problem filozofije da objasni kako su oni mogući. Ali, naš razum nužno razmišlja i o pitanjima celine sveta koja nije data u iskustvu. To su pitanja o Bogu, slobodi, beskonačnosti, besmrtnosti. Kada misli na razmatranje ovakvih pitanja Kant ne govori više o Razumu nego o Umu. Kada razmišljamo o ovim temama naš um se, pošto je ostao bez pomoći iskustva, nužno zapliće u antinomije, situacije u kojima ne može da se odluči između dva stava. Na primer: Da li svet ima početak u vremenu, ili nema?, ili: Da li je svemir beskonačan ili konačan? To je, kao i ranije, zato što nam nije data moć intelektualnih opažaja kojima bi mogli saznati kakve su stvari po sebi, nezavisno od toga kako ih vidimo čulima. Stvar po sebi je po Kantu nesaznatljiva. To znači da ne postoji opažanje koje nije prožeto nekom teorijom, niti teorija koju ne treba opravdavati nekim opažanjem, te se zbog toga nijedna teorija ne može brzo i definitivno dokazati, što otvara potrebu za slobodnim komuniciranjem u filozofiji. Ne možemo prekinuti raspravu pod izgovorom da je naše mišljenje otkrilo kakvo je nešto po sebi, odnosno da je otkrilo poslednju istinu o tome. Kant je smatrao da je ovakvim rešenjem problema načinio kopernikanski obrat u filozofiji. Kantova etika je takođe specifična i revolucionarna. U njoj Kant na još jasniji način primenjuje svoj pristup filozofskim pitanjima.
Kantova etika Kant je tvrdio da ga je Hjumova filozofija, trgnula iz "dogmatskog dremeža". Pa ipak, u nešto promenjenom kontekstu i za razliku od Hjuma, kod Kanta je upravo razum izvor moralnih normi.
Promenjeni kontekst se sastojao u tome što se Kant ne pita kako da opravda sve vrednosne stavove na isti način, nego se odvojeno bavi takozvanim moralom u užem smislu, odnosno, stavovima oko kojih je moguće da se slože svi i da ih učine predmetom obaveze ili dužnosti, i ostalim vrednosnim stavovima kod kojih se ne postavlja taj zahtev. Ova razlika koja se proteže duž etike je lako shvatljiva. Možete smatrati da je dobro nositi dugu kosu, ali teško da ćete to smatrati obavezom svih. Razum, po Kantu, ima svoje mesto upravo u pravljenju ove razlike i određivanju koji je stav pogodan da bude smatran predmetom obaveze, odnosno, koji je stav najnepristrasniji i jednako okrenut interesima svih. Tu vidimo zašto smo na početku našeg prikaza Kantovog učenja rekli da je on u filozofiji tragao za univerzalnim normama. On je smatrao da tu osobinu univerzalnosti može da ispita samo razum i da se zbog toga etika ipak zasniva na razumu, a ne samo na osećanjima. Osećanja nas u tom pogledu mogu varati. Razmišljanje i razlozi bi trebali da budu pouzdaniji i nezaobilazan vodič koji može da utiče na osećanja kada mu se ona protive. Kada naš razum hoće da bude praktičan i da odredi ispravna moralna pravila, on treba da se rukovodi osnovnim pitanjem koje definiše moral: Za koja pravila (Kant kaže "maksime") možemo hteti da našom voljom postanu opšti zakon?
Ovaj ispit, po Kantu, ne mogu da prođu bilo kakva pravila. On predlaže jedno pravilo za koje smatra da je nepristrasno i da može biti prihvaćeno od strane svih: "Postupaj tako da tuđu i svoju ličnost, nikad ne tretiraš samo kao sredstvo za neke druge svrhe, nego uvek i kao svrhu po sebi". Ovo pravilo bi trebalo da prihvate svi zato jer je njime svačija ličnost i sloboda u celini zaštićena. Jedino je zabranjeno uskraćivati isto to pravo na celovitost ličnosti i na slobodu izbora drugima. Ovo pravilo iziskuje poštovanje i može biti prihvaćeno nezavisno od toga kakve su naše druge svrhe i namere u životu, pa je zbog toga nepristrasno. Ono ne nalaže da ga poštujemo ako želimo da postignemo nešto za sebe, dakle nije hipotetičko pravilo, već kategoričko (bezuslovno). Kant je ovakva pravila zvao kategorički imperativi. Kategorički imperativ se može formulisati i ovako: "Postupaj tako da svoju slobodu koristiš samo dotle dok ne ugrožavaš slobodu drugoga". Odavde se vidi da moral, iako ima veze i sa osećanjima, obavezama i dužnostima, ima veze i sa slobodom ili autonomijom ličnosti. Svako sam sebi nalaže poštovanje ovakvih moralnih pravila, jer do njihove ispravnosti može da dođe sam, upotrebom svog uma. Ovakav moral je minimalan moral jer ne određuje šta će pojedinac dalje raditi i koje će vrednosti poštovati, već mu samo nalaže da poštuje vrednost svoje slobode i slobode drugoga. Suprotnost autonomiji je heteronomija, ponašanje u kome nam pravila postupanja uvek nalažu naše sklonosti, očekivana korist, spoljašnji nalozi običaja ili religije, ili autoriteti, koji nisu prošli opravdanje pred umom. Na ovaj način, Kant je ponovo razumu i inteligenciji vratio važnu ulogu u etici.
G. W. F. Hegel Hegel (1770-1831, Nemačka)je, pored Kanta, najznačajniji mislilac Nemačkog klasičnog idealizma. Napisao je obimno delo. Među njegovim knjigama ističu se Fenomenologija duha i Istorija filozofije. Kao i Aristotel, Hegel je dao svoju filozofsku istoriju prethodnih vekova civilizacije, dajući svakom filozofu prošlosti mesto u razvoju duha. Ovaj razvoj duha je tema koja Hegela razlikuje od Kanta. Kant se nije bavio razvojem duha u vremenu, dok je to centralna tema kod Hegela. Hegel je istoriju duha shvatao kao put dolaženja duha do svesti o vlastitoj suštini. Duh je subjekt te istorije i kretanje duha prevashodno zavisi od njegove prirode, a ne od spoljašnjih činilaca. Ono što duh pokreće je težnja ka prevazilaženju postojećih ograničenih oblika mišljenja. Hegel polazi od činjenice da nijedna filozofija ne zahvata celu istinu, nego da na svet i čoveka gleda iz svog ugla, naglašavajuci neke momente, a neke zanemarujući. Smenjivanje filozofija za Hegela ipak nije lutanje, nego svaka naredna filozofija negira nešto iz prethodne, istovremeno se trudeći da istine prethodne filozofije preuzme. Tako se kretanje duha odvija po šemi koja čini dijalektiku duha: pozicija (teza) - negacija (antiteza) - sinteza. Kada se ovo kretanje proučava, Hegel je mislio da je jasan i cilj kome filozofija teži. Taj cilj je da slobodi obezbedi što istaknutije mesto i da sloboda postane odlučujuća u formiranju nauke i društva. Duh teži tome jer shvata da je sloboda njegova suština. Ovo shvatanje istorije Hegel je ilustrovao istorijskim razvojem od istočnjačkih carstava, preko grčkih polisa, do modernog hrišćanskoprotestantskog sveta. U tom razvoju se prava čoveka i građanina povećavaju. Međutim, dvojna priroda Francuske revolucije (1789. godina; Hegel je tada imao 19. godina), u kojoj su proklamovane veće slobode i prava, ali je istovremeno došlo do revolucionarnog terora,
učinila je Hegela opreznim. On je zbog toga istovremeno verovao u neminovnost napretka u istoriji, ali je naglašavao i značaj postojećih običaja i institucija (država, crkva, porodica). Kao i u filozofiji, ono što je bilo ranije ne treba da bude potpuno negirano, nego "ukinuto". "Ukinuti", znači preuzeti "istinu" ranije faze, ali tu istinu uključiti u širu istinu, koja će se nešto više približiti istini celine - apsolutu. Taj Hegelov stav "istina je celina", znači da uvek treba da ispita i uvaži sve dobre argumente o nekoj temi. Istinu ponekad i nije moguće reći ukratko, već je potrebno preći duži put na kome se ona tek formira. Pravi zadatak filozofije je da odredi mesto nekog vremena u razvoju duha, jer filozofija je svoje vreme shvaćeno u mislima. Pre Hegela ovaj momenat u filozofiji nije bio toliko naglašen. Ranije, predmet filozofije nisu bile stvari koje su na bitan način zavisne od istorijskog vremena. Filozofija je pretežno želela da preskoči prolaznost i vreme i posveti se onom što je nepromenljivo i večno.
5. SAVREMENA FILOZOFIJA 5.1. Marksizam
Karl Marx U prikazivanju filozofije Karla Marksa (Nemačka, 1818-1883) poći ćemo od karakteristike koja će pratiti uglavnom sve savremene filozofije, a to je otvoreno odustajanje od tumačenja stvarnosti koje uključuje nadzemaljske i metafizičke entitete (kao što su Duh, Bog ili Ideje). Kada objašnjava istoriju, Marks se poziva na činjenice istorije ili ekonomije, a ne na razvoj Duha kao što je to činio Hegel. Ipak, Hegel nije samo predmet Marksove kritike, već istovremeno i onaj koga Marks veoma ceni. Marks je smatrao da je Hegel pokrenuo raspravu o istorijskim zakonima i slagao se sa njim da u istoriji postoji neko pravilo i da se ona "kreće" kroz protivrečnosti, jedino se od njega razlikovao po odgovoru na pitanje šta je izvor tih protivrečnosti. Marks je, dakle, kao dete nemetafizičkog i materijalističkog doba preokrenuo naglavce Hegelovu dijalektiku istorije. Po njemu, istoriju pokreće borba koja nastaje zbog načina "proizvodnje života", odnosno, zbog ekonomskih interesa subjekata društva. U ovoj borbi učestvuje i "društvena svest" - filozofija, religija, pravo - ali ona zavisi od položaja u ovoj borbi i najčešće izražava interese vladajuće klase jednog doba. Kako se kroz istoriju uslovi proizvodnje života menjaju, stariji poredak ne može više da odgovori potrebama društva i njega nužno smenjuje novi način organizacije društva. Tako je Marks smatrao da će kapitalističko društvo nužno biti zamenjeno socijalističkim društvom, po istom pravilu po kome je kapitalističko društvo smenilo feudalno.
Glavnina Marksovih spisa odnosi se na kritiku kapitalizma i mogućnost suštinski drugačijeg socijalističkog društva. On je smatrao da je profit koji kapitalista ili rentijer uzima nezaslužen, jer vrednost stvara samo rad (još tačnije, vreme utrošeno na rad), tako da kapitalista nema prava na nesrazmerno prisvajanje profita. Društvu je potrebna preraspodela bogatstva u skladu sa tim. U novom društvu odlučujuću ulogu treba da ima nova klasa - radnici. Ona ima zadatak ne samo da promeni način raspodele rezultata rada, nego i sav društveni sistem. Ona bi trebalo da je sposobna da reši sve društvene probleme. Marks izdvaja problem otuđenog rada, rada na traci, koji više ne ispunjava čoveka - i problem ideologije, pristrasnog mišljenja koje se rukovodi interesima, a ne istinom. Međutim, zbog odnosa u kapitalističkom društvu, promenu poretka je moguće izvršiti samo revolucijom, dakle, nasilnim putem, a poredak je moguće učvrstiti samo kasnijom diktaturom proletarijata. Sve ove ideje bile su predmet kritika i korekcija i u okviru marksizma (filozofskog pravca koji je okupljao filozofe koji su sledili bar osnovne Marksove ideje), i van njega. Marksova kritika kapitalizma, iako razložna u pogledu prava radnika i uslova rada, bila je utemeljena na problematičnoj teoriji o stvaranju bogatstva, dok su revolucija i diktatura bile sporne same po sebi ili po svojim posledicama. U državama koje su bile ustrojene prema osnovnim Marksovim idejama odigrao se brz razvoj ka totalitarizmu u kome je Marksovo učenje (ili neko od tumačenja njegovog dela) proglašeno za dogmu o kojoj se ne sme, ili je vrlo rizično raspravljati. Na Zapadu, marksisti su imali veću slobodu tumačenja i kritike samog Marksa, tako da su njegove ideje o revoluciji i diktaturi postepeno odbacivane u korist reformi i demokratskog razvoja ka socijalizmu. Socijalizam je sve manje shvatan kao društvo u kome ne postoji privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, a sve više kao društvo u kome su radnička prava i društvena solidarnost maksimalno izraženi.
5.2. Niče i Šopenhauer
Friedrich Nietzsche Po
stilu svoga pisanja, Niče (1844-1900) predstavlja posebnu pojavu u filozofiji. Pisao je u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima, ne izgrađujući filozofski sistem poput npr. Hegela. Njegova tema je duboko nezadovoljstvo načinom mišljenja i življenja u njegovom vremenu. Nije se raspravljao sa drugim filozofima nego sa usvojenim, uobičajenim "duhom vremena". Smatrao je da su individualnost i strast potisnuti kulturnim modelom koji podstiče nemisaono uklapanje u postojeći moral i društvene norme. Najpoznatije Ničeove knjige su Tako je govorio Zaratustra, Volja za moć, S one strane dobra i zla i Genealogija morala.
"Moral" je uvek više od minimalnih zajedničkih normi koje bi jedna, npr. kantovska, etika mogla opravdati. Zbog toga se moralom mogu nametati načini života koji mogu sputavati sam život. Na taj način se ono što je postojeći kulturni model, pretvara u apsolut najčešće podržan "metafizičkim", nadzemaljskim razlozima. U skladu sa opštim usmerenjem protiv metafizike, koje je karakterisalo 19. vek, Niče se na svaki način trudio da skine taj oreol svetog sa postojećeg.
Tamo gde je u filozofiji i usvojenom moralu stajala neka večna ili samorazumljiva istina, Niče je video neku sklonost ili volju za moć, upravo se trudeći da sve svede u zemaljske okvire. Ukoliko nešto nije moglo da se opravda istinom argumenta, Niče je odmah u tome video ljudski motiv da se nekim stavom stekne prednost u odnosu na neke
druge ljude. Sve je ispoljavanje volje za moći, i to se ne može izbeći ono što Niče očigledno nije podnosio je zaogrtanje ovih motiva plaštom "viših istina".
U učenjima moralista Niče je video proizvoljnu želju da se mišljenja i želje ujednače, želju koja ne koristi životu i istini jer ne potpomaže stvaranje novih formi života i mišljenja.
Smatrao je da važeći kulturni model Zapada oličen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdržanosti, potiče iz odluke napravljene još u Staroj Grčkoj da se izabere "apolonski" umesto "dioniskog" kulta. Ovaj "dioniski" (po polubogu Dionisu u grčkoj mitologiji) model je slavio život kao takav, a ne neki njegov nadzemaljski nastavak ili ideal, kao što to čini hrišćanstvo koje je posledica izbora "apolonskih" vrednosti. Moderna varijanta starih dioniskih vrednosti koju se Niče trudio da formuliše, treba da bude vodič za prevrednovanje svih vrednosti. Nasuprot svom prethodniku Hegelu koji je u istoriji video napredak, Niče je smatrao da je kretanje istorije kružno. Vreme se kreće kao "večno vraćanje istog". Svoju najčuveniju knjigu naslovio je "Tako je govorio Zaratustra", tako simbolički pokazavši da ne smatra da su novije istorijske forme samim tim bolje od starijih. U tom izboru naslova vidi se i Ničeova otvorenost za druge, ne-zapadne kulture, koju su raniji filozofi retko pokazivali.
Arthur Schopenhauer Iako ga pominjemo sada posle Ničea, Šopenhauer je zapravo preteča Ničeove filozofije. Šopenhauer je svoju filozofiju takođe stvarao u suprotnosti prema Hegelovoj. Glavna Šopenhauerova knjiga zvala se Svet kao volja i predstava.
Ako je Hegel smatrao da svime rukovodi Duh, dakle nešto racionalno, Šopenhauer je prvi to negirao. Smatrao je da na fenomene utiče Volja kao iracionalni princip, volja ne za nekom posebnom svrhom, već slepa volja, koja je jednostavno tu da označi da princip sveta izmiče našem razumu. Volja je ključ za dokučivanje one nedokučive Kantove stvari po sebi. Pošto je taj princip sveta iracionalan do njegovog saznanja ne možemo doći razumom, već intuicijom. Niče Šopenhauera naziva pesimistom, što znači da se u njegovoj filozofiji ogleda gubljenje vere da se svet približava racionalnim idealima i da se to dešava po snazi istorijske nužnosti.
5.3. Egzistencijalizam
Egzistencijalizam je filozofski pravac koji se najpre vezuje za danskog filozofa Serena Kjerkegora (1813-1856). Kjerkegor je za sebe govorio da je više religiozni mislilac nego filozof. Ipak njegove teme i način mišljenja ostavili su traga u filozofiji. Kjerkegor je smatrao da se pred pojedinca postavljaju pitanja koja nisu rešena u prethodnoj filozofiji i koja se u okviru filozofskih sistema, kakav je na primer Hegelov, ni ne mogu rešiti. Recimo da je tačno da se istorija sveta može dešifrovati kao napredak duha ka vlastitoj suštini ili da su moći pojedinca u pogledu saznanja baš onakve kakve ih je odredio Kant - da li se u tim znanjima nalaze odgovori na pitanja šta određeni pojedinac da uradi sa svojim životom: na primer, da li da izabere ovaj ili onaj poziv, da li da se nada spasenju na onom svetu ili ne, da li da se venča sa ovom ili onom osobom? Odgovori na ovakva pitanja možda su najznačajniji za pojednica, pa ipak opšta znanja koja važe za svu prirodu ili sve ljude ne nude te odgovore. Oni se kriju u samom pojedincu koji je nesvodiv na opšte karakteristike čoveka ili vremena u kojem egzistira. Pa ipak, mnoge teorije nastupaju tako kao da sa lakoćom mogu da apsorbuju ovu pojedinačnu i posebnu prirodu svakog čoveka. One govore šta čovek jeste i treba da bude, podrazumevajući da se u tim odgovorima krije rešenje za sve ljude koje oni treba samo da slede. Kjerkegor se ne slaže sa time i u hrišćanstvu traži putokaze ka osvešćivanju ove neponovljive prirode pojedinca i njegovog života. Čovek nije religiozan po tome što se pridržava spoljašnjih zahteva vere. On postaje religiozan tek kada u samoj činjenici da veruje u stvari koje prkose prirodnom poretku, otkrije znak svoje slobode da bude ono što jeste, ili drukčije rečeno, znak da on jeste nešto što izmiče opštim
znanjima, nešto individualno. U veri čovek može pronaći snagu da se suprotstavi neopravdanim zahtevima morala jednog vremena. Kjerkegor je smatrao da je hrišćanstvo u svojoj suštini lična vera koja omogućava pojedincu da se ostvari kao slobodno biće. Poznatije Kjerkegorove knjige su ILI-ILI, Pojam strepnje i Strah i drhtanje.
Egzistencijalisti u XX veku Najpoznatiji savremeni egzistencijalist bio je Žan Pol Sartr (1905-1980). Sartr je napisao obimno delo u kome je kombinovao uticaje egzistencijalizma, marksizma i fenomenologije. Kod Sartra je termin "egzistencija" rezervisan za način postojanja čoveka, pojedinca. Svoje ideje o tome Sartr sažima u formuli koja kaže da "egzistencija prethodi esenciji". Ovo izrekom Sartr hoće da kaže da je čovek biće koje nastaje, kao uvek novo i neodređeno. Šta će biti njegova "suština" (esencija) nije unapred dato i određeno za sve ljude i vremena, kako je često prethodna filozofija razmišljala o čoveku. Ta suština je delo samog pojedinca i zavisi od njega. On je stvara kroz izbore u kojima mu ne može do kraja pomoći ni postojeći moral, ni nauka ili filozofija. Alber Kami (1913-1960) bio je, kao i Sartr, i pisac i filozof. Motiv koji karakteriše njegovu filozofiju je apsurdna ili besmislena situacija u kojoj egzistira čovek, nakon što su tradicionalni načini osmišljavanja života, tradicija i religija, izgubili svoju snagu. Ova situacija je teška, ali neizbežna; ovaj teret apsurda koji od sada savremeni čovek mora da nosi, ne sme biti olako skinut putem zamene religijskih nada nadama o ostvarenju raja na zemlji. Čovek je tako poput mitskog junaka Sizifa koji mora da uvek nanovo gura svoj kamen, bez određene teorije, političkog pokreta ili nade koja bi ga mogla osloboditi te muke samostalnog izbora. Kami kaže da se
njegov čovek pre okreće množini najrazličitijih iskustava nego što ih žrtvuje radi ostvarenja nekog posebno vrednog i priznatog kvaliteta života. Zbog toga je Kami branio pravo na pobunu, kao jednokratan čin otklanjanja nepravde, a bio protiv revolucije koja uvek nastupa sa sveobuhvatniom rešenjem za sva zla ovoga sveta, rešenjem koje se naravno kasnije pokazuje kao nedovoljno za taj zadatak. Najpoznatije Kamijeve knjige su romani Stranac i Kuga, i filozofska dela Mit o Sizifu i Pobunjeni čovek.
5.4. Pozitivizam
Pozitivizam je pravac koji je osnovao francuski filozof Ogist Kont (1798-1857). Kont je smatrao da je filozofija kakvu su poznavali prethodni vekovi, bila pokušaj da se bez pouzdane naučne metode daju odgovori na pitanja o čoveku i svetu. Jedina ispravna metoda po Kontu je metoda empirijske nauke, u kojoj mogu da postoje samo empirijski proverive tvrdnje o realnosti. Na taj način pozitivizam nastavlja sa odbacivanjem metafizike i odbacivanjem mogućnosti da u svom razumu, preko ideja o bogu i večnim istinama, imamo prečicu pomoću koje možemo doći do saznanja sveta.
Kont je napisao knjigu "Kurs pozitivne filozofije". Već iz naslova ove knjige se vidi novi ton u filozofiji koji ukazuje na to da se pitanja kojima se bavila filozofija mogu rešiti na jednostavan način, jednim kratkim kursom koji će proglasiti da od sada za pravo saznanje treba smatrati empirijsku nauku, a da dosadašnji način mišljenja treba smatrati za nešto što je čovečanstvo preraslo i što spada u njegovo detinjstvo i mladost. Kont je smatrao da mišljenje kroz istoriju (ali, i kroz život individue) prirodno prolazi kroz tri stadijuma: 1. Teološki - u kome prirodne pojave objašnjavamo natprirodnim silama kojima pripisujemo ljudske osobine i pretvaramo ih u božanstva 2. Metafizički - u kome ove sile postaju apstraktni pojmovi koji nam služe da opišemo pretpostavljenu i logičnu strukturu sveta, i
3. Pozitivni - U kome odustajemo od ovakvih subjektivnih upisivanja u stvarnost i prihvatamo da do istine možemo doći samo sistematskim ispitivanjem iskustva kroz naučna posmatranja i eksperimente. Pošto filozofija odustaje od metafizičkog saznanja, ona sada treba da se ograniči na pomoć naučnom razvitku. Ona treba da razjašnjava pojmove nauke, sistematizuje njene rezultate, da razrađuje pravila naučne metode i da pruži kriterijum po kome naučno saznanje možemo odvojiti od metafizičkih pokušaja. Pozitivisti smatraju da su mnogi problemi filozofije prividni problemi: na njih nije moguće odgovoriti sa bilo kakvom pouzdanošću i treba napustiti njihovo rešavanje.
5.5. Logički pozitivizam
Ideje slične Kontovim u dvadesetom veku zastupa grupa savremenih filozofa (Moric Šlik (1882-1936), Rudolf Karnap (18911970), rani Ludvig Vitgenštajn (1889-1951) i drugi). Bliski ovom krugu bili su i engleski filozofi Bertrand Rasel (1872-1970) i Džordž Edvard Mur (1873-1958). Oni takođe smatraju da je jedino legitimno znanje empirijska nauka, ali u žaru protivljenja metafizici tvrde i više: da su stavovi filozofije (metafizike), etike i estetike besmisleni (da ne pružaju nikakvo pozitivno saznanje) i da su naučni stavovi, za razliku od metafizičkih, dokazivi (potvrđeni) u stepenu koji ne dopušta nikakvu sumnju, da se dakle mogu nazvati istinitim u potpunom i konačnom značenju. Ova kritika se očigledno zasniva na posebnom pojmu "smisla", koji se svodi na informaciju o nekim opažljivim činjenicama ili stanjima stvari. Naš intuitivan pojam smisla je znatno širi, tako da su ovakve tvrdnje logičkih pozitivista pokrenule jedan novi način filozofiranja filozofiju jezika - čiji je cilj da pruži potpuniju teoriju značenja ili smisla. Tvrdnju o potpunoj potvrđenosti naučnih iskaza ubrzo su napustili i sami filozofi logičkog pozitivizma. Ipak, na kritici ovog njihovog shvatanja izgradile su se neke kasnije ugledne filozofije kao što je npr. filozofija Karla Popera.
5.6. Fenomenologija - Huserl i Hajdeger
Fenomenologija je filozofski pravac koji je osnovao nemački filozof Edmund Huserl. Huserl se nadao da je filozofiju moguće izgraditi kao specifičnu nauku, u kojoj ćemo posebnom metodom otkrivati suštine predmeta. Te suštine se otkrivaju samo svesti i predstavljaju onu specifičnost predmeta koja se ukazuje kada, privremeno, stavimo "u zagrade", odnosno zaboravimo na ono što smo o tim predmetima prethodno znali, npr. kroz prirodne nauke (ovaj postupak se naziva fenomenološka redukcija). Na taj način bi trebalo da smo u stanju da sebi ponovo razjasnimo svet onako kako se on pojavljuje za nas, otkrivajući njegov dubinski sloj koji je stalno prisutan kada se odnosimo prema svetu. Suštine saznajemo neposredno, intuicijom, pa ipak, tako dolazimo do nesumnjivog znanja koje može da bude temelj našeg odnosa prema svetu. Huserlova dela uključuju knjige Ideja fenomenologije, Filozofija kao stroga nauka, Kartezijanske meditacije i Kriza evropskih nauka.
Huserlov učenik Martin Hajdeger, stvorio je originalnu filozofiju koju je nazivao fundamentalna ontologija. Hajdeger pokušava da fenomenološkom metodom istovremeno govori i o ontološkim i o egzistencijalnim temama. Ono što je posebno kod njega je uverenje da će metoda otkrivanja suštine Bića dati bolje rezultate ako povežemo Biće i Vreme ("Biće i vreme" je naslov Hajdegerove najpoznatije knjige) i pokušamo da otkrijemo šta je to što određene svetove i načine mišljenja (npr. svet predsokratovaca) razlikuje od savremenog ili sveta nekog drugog doba. Na taj način Hajdeger je mogao da govori o širokoj oblasti istorije duha u vremenu.
Hajdeger smatra da je čovek biće koje može da razume ontološku razliku i da razmišlja o njoj. Ontološka razlika je razlika između Bića kao nečega što čini zajedničku suštinu nekog sveta koja određuje šta će u njemu zaista postojati i biti važno - i onoga što prosto opipljivo postoji u nekom svetu - za šta postoji termin: bivstvujuće. Smisao reči "zaista postoji" možemo uhvatiti ako pomislimo da za ljude mogu "postojati" božanstva ili hramovi. Da li će neka zgrada biti hram zavisi od značenja koje ljudi pridaju tom mestu. Ovde se otvara mogućnost, specifična za čoveka, da bude u različitim svetovima kojima je okružen bez svoje volje, ali u kojima ipak dolazi do izražaja njegova sloboda, jer ti svetovi imaju određeno Biće zahvaljujući njemu koji može da razume tako nešto.
Hajdeger je, u okviru nemačkog jezika, izgradio posebnu i komplikovanu terminologiju da bi opisao odnose čoveka i Bića. Čoveka, npr. označava kao bivstvujuće koje može da razume smisao Bića i označava ga terminom Tu-biće.
U okviru ove terminologije Hajdeger je prikazao savremenog čoveka kao bačenog u svet stvari u kome i sam sve više postaje stvar. Na ovaj način čovek boravi u zaboravu Bića. Hajdeger je smatrao da nije uvek bilo tako. Na Ničeovom tragu gajio je nadu u mogućnost povratka ranog grčkog shvatanja sveta koje je izgubilo od svoje punine u toku razvoja zapadne filozofije ka metafizici. Metafizika i savremeni svet su, za njega, pružali sliku zaborava Bića.
5.7. Ostali pravci savremene filozofije: Pragmatizam, Kritička teorija, Strukturalizam i Postmoderna
Pragmatizam Pragmatizam je filozofski pravac koji je osnovao Čarls Sanders Pers (SAD, 1839-1914). Ni ovaj pravac nije mimoišlo opšte antimetafizičko raspoloženje 19. veka. Pers želi da filozofiju poveže sa realnim praktičnim životom. Zbog toga on uzima kao pravilo da je jedan stav važan samo po tome kakve su njegove praktične posledice u svakodnevnom životu, odnosno, da se značenje tog stava za nas iscrpljuje sa tim posledicama. Budući da je svaki čovek racionalno biće koje teži vlastitom dobru, u posledicama koje neki stav ima u odnosu na njegov život nalazi se kriterijum koji je u stanju da na dovoljno dobar načni razdvoji (trenutno) istinite od lažnih stavova. Pers je smatrao da je ovaj pritisak života da izaberemo tačne stavove posledica postojanja objektivne realnosti koja je ista za sve i koja ne zavisi od naših želja.
Poseban Persov doprinos filozofiji je pokretanje ozbiljnijeg bavljenja značenjem jezičkih izraza. Jezik je posmatrao kao instrument kojim se postižu praktične svrhe i koji je nezaobilazno sredstvo saznanja koje zato moramo upoznati. Na ovom tragu kasnije je nastala nova disciplina u okviru filozofije - filozofija jezika.
Persove ideje inspirisale su ostale američke filozofe od kojih su najpoznatiji Vilijam Džejms (1842-1910) i Džon Djui (1859-1952). Možemo reći da je pragmatizam sve do danas ostao važna crta filozofije koja se stvara u Americi.
Kritička teorija Kritička teorija je pravac koji su pokrenuli filozofi takozvane "Frankfurtske škole" od kojih su najpoznatiji Maks Horkhajmer (1895-1973) i Teodor Adorno (1903-1969) (koji su nekoliko knjiga napisali zajedno). U krugu deluju i Herbert Markuze , Erih From , kasnije i Jirgen Habermas (1929-). U najkraćem, ovi filozofi se inspirišu Marksovim učenjem, ali ne smatraju da ono automatski odgovara na sve probleme savremenog sveta. Fenomeni koji su još uvek zahtevali objašnjenje bili su pad dela čovečanstva u varvarstvo tokom perioda nacizma i fašizma, i izrođavanje marksizma u totalitarnu ideologiju. Horkhajmer smatra da se i jedno i drugo moglo dogoditi prvenstveno zbo svojevrsnog " pomračenja uma " koje su dogodilo u evropskoj kulturi, a koje se ogleda u odustajanju od borbe za ideale uma, kao što su sloboda i jednakost. Osobito u okviru pozitivizma i pragmatizma borba za te ideale prikazana je kao stvar ukusa. Horkhajmer smatra da je taj neobavezan odnos prema osnovama civilizacije dozvolio njen pad u varvarstvo. Njegove simpatije za marksizam poklapaju se sa osobinom marksizma da određene vrednosti smatra ispravnim.
Ali pored ove pozitivne osobine, marksizam je imao i tu negativnu osobinu, da vlastitu istinu smatra sveobuhvatnom i potpunom. Za ubeđene marksiste njihova filozofija je bila primer Istine kojoj ništa ne protivreči, istine koja je postigla savršenstvo. Međutim, kroz istoriju se nakupilo previše argumenta da to nije tako. Na ovu novu situaciju reaguje Adorno u svojoj knjizi Negativna dijalektika. Negativna (opovrgavajuća, ona koja protivreči) dijalektika (promena) sastoji se u tome da se svaki sistem koji pretenduje da objasni celinu stvarnosti na kraju urušava pod teretom činjenica koje mu protivreče . Zato se Adorno zalaže za fragmentarnu teoriju, koja prihvata da je svaka ljudska teorija, svaki poredak, nesavršen. Svaki celoviti sistem će doživeti propast, tako da treba odustati od stvaranja takvih sistema.
Ovom poslednjim stavom koji li či na stav o propasti "Velikih priča" kritička teorija inspiriše Postmodernu, o kojoj ćemo govoriti posle kratke digresije o strukturalizmu.
Strukturalizam Ovaj pravac se razvio najviše u Francuskoj i to pod uticajem osnivača moderne lingvistike Ferdinanda de Sosira (1857-1913). Sosir je uočio da se jezik može istraživati kao sistem nezavisno do promena koje se sa jezikom dešavaju u vremenu. Taj sistem uvek funkcioniše na isti način i to tako da svaki jezik mora, služeći se konačnim brojem "fonema", da stvori simbole koji označavaju pojmove koji interesuju ljude koji se njime služe. Ova činjenica da se određena "struktura" stalno održava u jeziku inspirisala je filozofe da slične strukture traže i u funcionisanju društva. Do tada se društvo posmatralo prevashodno kroz njegovu istoriju. To istraživanje najčešće je pratila jedna nada: da će u budućnosti biti bolje nego što je bilo ranije, zahvaljujući kretanju istorije ili promeni koju će ljudski rod zahvaljujući novim znanjima i možda boljoj volji moći da postigne. Strukturalizam u sebi krije i motiv skepse u odnosu na ove očekivane promene. Strukturalisti veruju da se iza obećane bolje budućnosti krije motiv moći koja se ovakvim obećanjima održava i uvećava. Poznati francuski strukturalisti bili su Klod Levi Stros (1908-) i Mišel Fuko (1926-1984).
Postmoderna I tako dolazimo do još jednog "francuskog" pravca (po mestu rođenja i najzanimljivije produkcije filozofskih dela) - postmoderne . Najistaknutije figure ovog pravca su Žan Faransoa Liotar (19241998), Žak Derida (1930-) i Žan Bodrijar . Ovi filozofi su originalni onoliko, koliko su pod izrazitim uticajem jako puno drugih filozofskih pravaca, od marksizma do strukturalizma. Postmoderniste povezuje shvatanje da je savremeno doba (a tu se najčešće misli na kraj 20 veka.) u mogućnosti da razvije nove modele društvenog povezivanja pošto su
se stari modeli istrošili. Liotar se drži toga da ne treba ponovo pokušavati da se krhotine " velikih priča ", kakav je npr. bio marksizam, povežu u novu jedinstvenu priču, jer bi to bilo nasilje nad heterogenim savremenim društvima . Derida se bavi " dekonstrukcijom " starih filozofija pokušavajući da otupi njihovu negativnu oštricu i spase njihov pozitivni sadržaj, dok je Bodrijar poznat po teoriji da na kraju 20. veka virtuelna, simulirana svarnost sadržana u simbolima i sredstvima komunikacije, odnosi prevagu nad "realnom" stvarnošću.
6. FILOZOFSKE DISCIPLINE 6.1. Savremene metodološke teorije U okviru pozitivizma filozofija dobija zadatak da se bavi metodologijom nauke. Iako metoda nauke predstavlja zbir stavova o tome kako "treba" da postupamo baveći se naukom, ona se nekako provukla između stava pozitivista o besmislenosti etičkih stavova (koji su vrsta "treba" stavova) i osećanja da je naučno istraživanje proces koji ima svoja pravila čija se ispravnost mora moći proveriti na nepristrasan način preko posledica primene tih pravila na razvoj nauke. Tako je nastala plodna disciplina metodologije, koja je na nov način otvorila stara pitanja i probleme filozofije. Iako su okrenuli filozofiju u pravcu metodologije, rešenja pozitivista su se u okviru nove discipline prva našla na udaru kritike. Pozitivizam je ostavio sliku naučnih teorija koje se razlikuju od metafizičkih po tome što nam govore o opažljivim stanjima stvari. Prirodni nastavak posle ovakvog stava je da naučne teorije i nastaju tako što generalizujemo posmatranja i činjenice koje smo na taj način stekli. Po mišljenju pozitivista, rast nauke predstavlja proces gomilanja opaženih činjenica objašnjenih zakonima koji opisuju pravilnosti u njima. Među filozofima koji su se usprotivili ovakvom gledanju na metodu nauke ističe se Karl Poper (1902-1994). Po njegovom mišljenju, naučne teorije ne nastaju tako što generalizujemo posmatranja očišćena od svake teorije. Ustvari, svako naše opažanje je već selektivno, jer uvek neka naša već usvojena teorija određuje koje ćemo činjenice uočiti i pratiti. Nauka ne počinje pukim posmatranjem već problemskom situacijom u kojoj postoji neslaganje između naših očekivanja (teorija) i stvarnosti. Da bi
ovu situaciju rešili, mi pomoću naše imaginacije i ukupnih kreativnih moći (koje uključuju sve što znamo o "dobrim" teorijama koje su do sada objašnjavale svet) predlažemo novu teoriju, novu pretpostavku ili hipotezu. Ona može da bude u stanju da bolje objasni uočene činjenice, pa ipak, kao naučnici, mi ne treba da se zaustavimo kod nje, već smo obavezni da smišljamo dalje eksperimente koji će ispitivati njene posledice i nastojati da je opovrgnu. Nijedna teorija nije toliko istinita da bi bila pošteđena ovakvog postupka; sa svoje strane, teorija mora da nam objasni sa kojim stanjem stvari bi ona mogla biti opovrgnuta, čime ona stiče empirijski, naučni status. Poper je ovaj metod nazvao metod pokušaja i pogreški. Po ovoj metodi, naučne teorije treba da budu smele, po mogućstvu jednostavnije i opštije od prošlih, i treba da nam omoguće da otkrijemo činjenice koje uopšte nismo uočavali pre nego što ih je nova teorija predvidela. Poper je poznat i po raspravi o metodi društvenih nauka. Smatrao je da treba napustiti veru da možemo znati zakone istorije ili istorijsku "nužnost" i da možemo jednostavnim potezima odrediti suštinu društva kao celine. Čineći to, mi precenjujemo vlastite saznajne moći, zanemarujući složenost društva i istorije. Primer uverenja da istorijske zakone ipak možemo znati bio je marksizam. Poperove najpoznatije knjige su Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Logika naučnog otkrića, Beda istoricizma i Pretpostavke i pobijanja. Uticajnu teoriju o naučnoj metodi dao je i američki filozof Tomas Kun (1922-1996) U svojoj knjizi Struktura naučnih revolucija izneo je tezu da istoriju nauke karakterišu veliki obrati, koje je nazvao "naučne revolucije", u kojima se menja veći deo onoga što naučnici jednog vremena smatraju istinitim. Najpoznatiji primer takve promene je kopernikanska revolucija. Revolucije ne nastaju tako što se jave očigledne činjenice koje protivreče staroj teoriji, koja se onda racionalno odbacuje i zamenjuje novom teorijom koju na jednostavan način sugerišu
novootkrivene činjenice. Ovaj proces je u stvarnosti iznenađujuće spor, što znači da naučnici najčešće ne mogu racionalno da se odluče između teorija, tako da veština ubeđivanja igra veliku ulogu. Ipak, na kraju, nova paradigma okuplja oko sebe veći deo naučnika, kada naučna zajednica ulazi u period "normalne nauke".
Hermeneutika Stvarnost ne saznajemo samo neposredno ili putem naučnih eksperimenata već i putem tekstova drugih ljudi koji su se bavili istim temama kao i mi. Ti drugi ljudi i njihova razmišljanja su predmet društvenih nauka koje zato moraju imati metodu pomoću koje će se baviti smislom onoga što oni govore. Zbog ovih problema i potreba nastala je hermeneutika, filozofska disciplina koja se bavi tumačenjem tekstova i načinima kojima dolazimo do njihovog smisla. U razvoju hermeneutike istaknutu ulogu imali su Vilhelm Diltaj (1833-1911) i H. G. Gadamer (1910-2002) Njene osnovne pouke su da se tumačeći neki tekst moramo kretati u krugu između pojedinih delova i celine teksta (hermeneutički krug) i, takođe, poznavati kontekst ("horizont") u kome je neki tekst nastao. Ipak, najvažnije je da dozvolimo da nas tekst nečemu nauči, tako što ćemo ga oživeti vlastitim iskustvom, a njegove teze uzeti ozbiljno, kao rivalske hipoteze našim vlastitim stavovima o svetu. Gadamer je ovaj proces nazivao "stapanje horizonata". S druge strane, naše tumačenje nekog teksta, ma koliko ga smatrali zasnovanim i dobrim, nikada ne treba da bude tretirano kao jedino i konačno tumačenje . Upravo korištenje našeg vlastitog iskustva dalo je (naš) smisao tekstu. Uvek je moguće da neko sa drugačijim iskustvom otkrije i smisao koji je nama promakao. Tako, baveći se smislom nekog teksta postupamo na sličan način kao u nauci: naše tumačenje je samo naša hipoteza o smislu određenog teksta.
6.2. Etičke teorije
Etika je kroz istoriju filozofije prošla kroz više faza. Grci su se etikom bavili kao generalnom teorijom vrline. Već tada su se etičke teorije našle pred izazovom koji su postavili sofisti, koji su primetili da se etički stavovi razlikuju od čoveka do čoveka i od naroda do naroda. Njihovo rešenje bilo je da se, kada je već tako, njihov izvor pomeri sa bilo kakve objektivne stvarnosti na stavove i izbore samog čoveka. Sa ovim rešenjem nad etikom se pojavila senka proizvoljnosti na koju su mnogi moralisti (među prvima, Sokrat i Platon) reagovali nezadovoljstvom, braneći objektivno važenje određenih etičkih normi. U moderno vreme, ovaj problem proizvoljnosti filozofi rešavaju tako što pokušavaju da opravdanje etičkih stavova usmere ka samom razumu. Čini im se nedovoljno reći da neki spoljašnji činilac (religija, običaji ili vaspitanje) određuje naše etičke stavove, jer se na taj način proizvoljnost ne izbegava, a univerzalnost etičkih stavova (važenje za sve) ne postiže. Oni zato traže racionalni okvir kojim bi mogli utvrditi mahom već poznate osnovne etičke stavove. U tom racionalnom okviru mi prihvatamo etičke stavove zato što prihvatamo neke druge stavove koji su logički povezani sa njima. U tom poduhvatu postoji Hjumovo ograničenje da se etički stavovi mogu izvesti samo iz skupa stavova od kojih je bar jedan takođe etički stav (a ne stav o činjenicama). Može se reći da je jedan novi zahtev uspostavio Džordž Edvard Mur (1873-1958), ukazujući da se pitanje Da li je nešto dobro? ne može zatvoriti pozivanjem na značenje etičkih termina. Etička pitanja moraju moći da budu otvorena, zato jer bi im u suprotnom nedostajalo racionalno opravdanje. Grešku koja se pravi zatvaranjem nekog etičkog pitanja Mur je nazvao "naturalistička greška".
U toku devetnaestog veka izdvajaju se dva načina razmatranja etičkih pitanja. Utilitaristi, koji slede stavove Džeremi Bentama (17481832) i Džona Stjuarta Mila (1806-1873), smatraju da je cilj etike da se postigne "najveća sreća najvećeg mogućeg broja ljudi". Treba prihvatiti onaj etički stav koji po svojim posledicama vodi ovom stanju. Utilitarizam sledi intuiciju da delujemo iz moralnih motiva zato što želimo dobro drugih, stavljajući ga ispred vlastitog dobra. Na ovaj način se mogu opravdati i etički stavovi o jednakoj slobodi za sve, tvrdnjom da su oni takođe vode ovoj najvećoj mogućoj sreći. Ipak, mnogi su zamerili utilitaristima da se po principu najveće moguće sreće mogu opravdati intuitivno nemoralne radnje. Dovoljno je da račun buduće sreće pokaže da je ona najveća, ako se ove radnje izvrše.
Deontološka etika insistira da treba racionalno opravdati stavove koji predstavljaju dužnost. Po Kantu, to racionalno opravdanje ne treba da uključuje sva stanja sreće koja zavise od individualnih razlika. Na taj način bi proizvoljno proglašena "sreća za sve", mogla dugo da se održava kao opravdanje za sve radnje. Ustvari, upravo stav da ne možemo unapred znati šta je dobro za svakog pojedinca, vodi stavu da je onda potrebno etički zaštititi individualnu potragu za tim dobrom. Kant tako formuliše kategorički imperativ koji štiti slobodu svakog pojedinca kao osnovni etički stav. Ovaj stav spada u "moral u užem smislu", a individualna potraga za srećom u "moral u širem smislu". Praveći ovu razliku, Kant dobija moćno sredstvo u borbi sa onima koji relativizuju moralne norme u ime slobode izbora i razlika među pojedincima. Etika se bavi onim što može biti svima zajedničko, a ne trudi se da im sve bude zajedničko, odnosno da ih uniformiše, ili da im nametne ono što je pretpostavljeno dobro za njih.
Većina savremenih autora brani utilitarističko ili deontološko stanovište putem analize njihovih logičkih implikacija.
6.3. Moderne političke teorije
Politika i filozofija su bliske utoliko što svaka politika operiše nekim idejama koje se tiču svih, i koje se naravno mogu kritikovati. Filozofiju prevashodno interesuju principi na kojima počiva neko društvo, a ne takozvana dnevna politika. Teoriju moderne politike osniva jedan renesansni mislilac - Nikolo Makijaveli (Italija, 1469-1527). Makijaveli je uvideo da je politika racionalna delatnost i da se u njoj zahtevaju znanja koja su drukčija od moralnih znanja. Njegovo delo predstavlja opis te racionalnosti koja se realno primenjuje u politici, dakle opis sredstava i ciljeva koji se javljaju u njoj. Po Makijaveliju cilj vladaoca treba da bude održanje države, a jeste i njegovo održanje na vlasti. Političar je dakle neko ko upotrebljava razum da bi ostvario ta dva cilja, a ne izaslanik boga na zemlji, čija je moralnost nesporna ili koji treba da zna samo moralne ciljeve da bi se njome uspešno bavio.
Kako filozofija ulazi u "Doba razuma", 17. i 18. vek, filozofi se sve više osećaju slobodni da razmišljaju o osnovama društva. Oni traže razloge zbog kojih političke institucije postoje i žele da one opravdaju svoje postojanje pred sudom razuma. Zajedničko ovim teorijama je da smatraju da država počiva na društvenom ugovoru. Ideja društvenog ugovora govori o dve stvari. S jedne strane, ona kaže da se institucije mogu opravdati samo saglasnošću ljudi. Odatle sledi da institucije mogu biti promenjene ako se građanima učini da više ne zadovoljavaju njihove potrebe. Poredak se više ne posmatra kao nepromenljiv ili zaštićen nekim višim razlozima. Filozofija uzima kao svoj zadatak da ljude snabde principima koji im mogu poslužiti u toj promeni.
U Engleskoj, Lok piše Dve rasprave o vladi u kojima dokazuje da su svi ljudi po prirodi jednaki. Odatle sledi da svačiji interesi moraju biti uzeti u obzir u postavljanju društvenih principa. Posebno, Lok se zalaže za ograničavanje moći i prava države u odnosu na pojedinca. Kao ni drugi ljudi, tako ni državna vlast nema prava da ugrožava život, svojinu i privatnost pojedinca. Poredak treba da je sposoban da istrpi slobodno izražavanje mišljenja. Na ovaj način, za državu je ostavljen zadatak da čuva građanski mir i obezbeđuje sprovođenje pravednih zakona, jednom rečju, da omogućava da slobodni pojedinci mogu da teže vlastitim ciljevima koji su samo njihova stvar, a ne stvar države. Lok je, za razliku od Hobsa, smatrao da su ljudi takvi da će po prirodi sa radošću prigrliti ovakvo društvo, i da neće biti potrebno previše uzdignuti državnu vlast da bi ljude mogla držati u miru.
Već smo rekli da su Lokove ideje najviše uticale na prosvetitelje. Ruso piše knjigu koje se baš zove Društveni ugovor u kojoj dokazuje da je suveren narod, a ne kralj ili izvršna vlast i da je izvor zakona opšta volja koja sve građane uzima kao jednake i formuliše osnovna pravila koja čine vezu među ljudima jednog društva.
Sve ove ideje pripremaju Francusku revoluciju, ali ona kao da izmiče razmišljanjima filozofa koji su teorijski uspostavljali osnove društva. Kao posledica revolucije u politici se javljaju nova pitanja. Da li je revolucija kao takva opravdana? Da li je pitanje hleba važnije ili isto tako važno kao i pitanje slobode? Ako i posle revolucije sve bude puno problema, da li je za to kriva revolucija ili premalo revolucije? Nije li razum suviše krhka i neodređena osnova na kojoj bi počivalo društvo, tako da se tradicija ipak ne može odbaciti? Dok su se filozofi pre revolucije nadali da će principi o kojima pišu lako prokrčiti put do ljudi, posle revolucije je postalo jasno da to neće biti tako.
6.2. Savremene političke teorije
U 19. i 20. veku u politici učestvuju velike grupe ljudi, baš zbog toga što je njihova saglasnost postala neophodna za održavanje poretka. Pored rešenja koja se moraju pozivati na interese ovih grupa, javlja se i problem ideologije, kojom se saglasnost osigurava čak i onda kada se neke činjenice protive nekom skupu ideja. Može se reći da se za naklonost ljudi u toku ovog perioda bore tri vrste političkih teorija: marksizam, liberalizam i konzervativizam. Marks je postavio teoriju koja je smatrala da se do ekonomskih prava radnika može doći samo radikalnom promenom društva putem revolucije i ukidanja privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Tako je postavljen cilj koji je uticao na politiku sve do našeg doba. Dok su na Zapadu sredstva za ostvarenje tog cilja bila ublažena, na Istoku su bile izvedene revolucije kojima je sledila suspenzija tradicionalnih demokratskih prava. Novi poredak je učvršćavan i terorom i kasnijim ograničavanjem slobode mišljenja i političkog okupljanja. To je dovelo do toga da su se mnogi filozofi 20. veka bavili prirodom totalitarnih poredaka. Zajednički zaključak je bio da se totalitarni poreci zasnivaju na nekoj vrsti epistemološke oholosti u kojoj se pretpostavlja da su Istine o kretanju istorije, prirodi društva i čoveka otkrivene (prvenstveno kroz zvaničnu verziju marksizma, ali marksizam nije jedina ideologija) i da ih samo zlonamerni mogu dovoditi u pitanje. Fašizam je takođe pokazivao totalitarno lice koje je bilo sasvim nezasnovano u filozofskoj tradiciji i koje je trajalo kraće, tako da je kritika mahom bila upućena marksizmu koji je imao i svoju liberalniju verziju na Zapadu, a i širu filozofsku osnovu koja je uključivala i trajne ideje socijalne pravde ili mira. Liberalizam je kao starija teorija morala da se kroz ovo vreme nosi sa marksizmom. Njene osnove postavili su mnogi mislioci, među kojima
su i Džon Lok i Džon Stjuart Mil. Liberalizam brani vrednosti slobode pojedinca i nepovredivosti svojine, kao temelje društva kojih se uvek treba pridržavati. Privatna svojina omogućava samostalnost mišljenja, ona podstiče kreativnost i rad i društvo zasnovano na prirodnoj sebičnosti, na realističnijoj je osnovi od društva zasnovanog na solidarnosti i pretpostavljenoj slozi oko upravljanja resursima. Liberalizam ostavlja pojedincima da odluče o korisnosti svojih poduhvata, a pošto u društvu postoji konkurencija njihovih projekata, oni se, da bi se održali i bili uspešni, moraju usavršavati, što povećava ukupne moći društva. Pa ipak, iako su na kraju 20. veka liberalne države pobedile u ideološkoj bici, one su se morale promeniti da bi odgovorile izazovima socijalizma. U većini evropskih država usvojen je stav da tržište, iako ostaje ideološka osnova društva, ne može uspešno regulisati zadovoljavanje svih potreba, tako da je njegovo delovanje ograničeno radničkim pravima i državnim merama kojima država na sebe preuzima obezbeđivanje sredstava vezanih za zajedničke i trajne potrebe svih, kao što su zdravstvo, školstvo ili zaposlenost i saobraćaj. Konzervativizam je u toku ovih borbi latentno prisutan. On se zasniva na ideji da su tradicionalne ustanove (crkva, dinastija) ili običaji toliko značajni da ih ne treba dovoditi u pitanje, čak i onda kada se čine neracionalni. Konzervativni mislilac veruje da je tradicija (ili religija) formulisala pravila čija je vrednost iznad proizvoljnog suda, i da uvek tome treba dati prednost nasuprot novim rešenjima koja će, kada se jednom tradicija napusti, otvoriti put potpunoj proizvoljnosti, koja će voditi ili u anarhiju ili u totalitarizam. Baš u naše vreme, očigledni neuspeh marskizma s jedne strane, a i apstraktnost liberalnih načela, oživljavaju zanimanje za konzervativne ideje, koje je bilo u uzmaku u toku borbe između liberala i marksista.
CITATI I KOMENTARI 1. UVOD U FILOZOFIJU Filozofija kao istraživanje ljudske prirode
Oni [filozofi] posmatraju ljudsku prirodu kao predmet filozofskog razmišljanja i ispituju je pažljivo kako bi našli one principe koji upravljaju našim razumom, pobuđuju naša osećanja i navode nas da hvalimo ili da kudimo neki određeni predmet, delovanje i ponašanje. Dejvid Hjum, Istraživanje o ljudskom razumu, str. 58. Sagledavanje stvarnosti kao cilj filozofije
Onda čujmo i govorimo dalje sećajući se onoga čime smo započeli kad smo utvrdili kakva treba da bude priroda savršenog čoveka. Njega je, ako se sećaš, najpre vodila istina, za kojom on svuda i na svaki način mora da ide, ako nije bukač i ako ima bilo kakve veze sa filozofijom. - Zaista smo tako rekli. - A zar već samo to nije sušta suprotnost mnenju koju danas ljudi imaju o njemu? - Jeste. - Zar onda, braneći ga, nećemo postupiti dobro ako kažemo da je onaj ko je željan znanja prirodno sklon da se bori za ono što jest , a ne da ostaje pri onim mnogim pojedinim stvarima za koje se samo pomišlja da jesu? Reći ćemo da on ne ostaje pri tome, nego ide napred, ne slabeći svoj napor i žudnju, sve dok prirodu onog, što svaka stvar po sebi jest, svojom dušom ne shvati i u njoj tako reći sudeluje kao u onom što je njoj srodno. Platon, Država, str. 180. (490a)
Cilj filozofije je istina
Mnenje je subjektivna predstava, proizvoljna misao, uobraženje koje može biti kod mene ovakvo ili onakvo, a kod drugoga drugačije; jedno mnenje je moje , ono ne predstavlja neku u sebi opštu misao koja je nešto po sebi i za sebe. Filozofija u sebi nema nikakvih mnenja, nikakva filozofska mnenja ne postoje. Čim neko, - pa čak i kada je to neki istorio-pisac filozofije - govori o filozofskim mnenjima, odmah se vidi da je lišen osnovnog filozofskog obrazovanja. Filozofija je objektivna nauka istine, nauka njene nužnosti, pojmovno saznanje, a ne neko mnenje, niti neko mnenje, niti neko ispredanje mnenja. G. W. F. Hegel, Istorija filozofije str. 18. Praktična strana filozofije
Kod svake veštine i zanimanja, čak i kod onih koji se najviše tiču života i aktivnosti, možemo primetiti da duh tačnosti, na kakav god način bio stečen, sve njih usavršava i čini korisnijima za društvo. Pa ako filozof i može živeti daleko od poslova, duh se filozofije, ako ga neki brižno neguju, mora postepeno širiti čitavim društvom i podariti svim veštinama i zanimanjima sličnu tačnost. Političar će steći veću opreznost i oštroumnost u delenju i uravnotežavanju moći, pravnik više metode i finije principe u svom zaključivanju, a vojskovođa više pravilnosti u svojoj službi i više opreznosti u svojim planovima i postupcima. Stabilnost modernih vladavina, nasuprot starima, i tačnost moderne filozofije jednakomerno su rasli, a to će se verovatno i dalje događati. Dejvid Hjum, Istraživanje o ljudskom razumu, str. 62. Lično angažovanje u filozofiji
Šta je onda obrazovanje? Trebalo bi da verujem da je to kurs kroz koji pojedinac prolazi kako bi samog sebe dostigao; a onome ko ne želi da pohađa ovaj kurs, vrlo slabo pomaže čak i to što je možda rođen i u najprosvećenijem dobu. Seren Kjerkegor, Strah i drhatanje, str. 200.
Izreke sedam mudraca
U tom nizu filozofa bili su i Tales Milećanin i Pitak Mitilenjanin i Bijant Prijenjanin i naš Solon i Kleobul Linđanin i Mizon henjanin, a kao sedmi se među njih ubrajao Lakedemonjanin Hilon. Svi ti bijahu zadivljeni sledbenici, ljubitelji i učenici spartanskog uređenja. I možeš razabrati da su njihova mudrost kratke rečenice vredne spomena što ih je svaki izrekao. Kad su se oni sastali, posvetiše svoje izreke kao cvet mudrosti Apolonu napisavši na hram u Delfima one svima poznate izreke: "Upoznaj samog sebe" i "Ništa previše". A zašto to govorim? Zato što je to bio način filozofije starih - neka lakonska kratkoća u govoru. Platon, Protagora, 343 A (navedeno iz Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 57.). Kleobul: 1. Mera je najbolja ... 10. Ništa ne čini nasilno ... 20. U dobru se ne uznosi, u zlu se ne ponizi. Solon: 1. Ništa previše ... 3. Izbegavaj nasladu koja rađa tugom. ... 10. Kad se naučiš pokoravati znaćeš vladati. ... 17. Šta ne znaš, ne govori ... 20. Ono što je nevidljivo, dokazuj vidljivim. Hilon: 1. Upoznaj samog sebe ... 9. Poštuj starijeg. ... 14. Neka ti jezik ne trči ispred misli ... 19. Pokoravaj se zakonima. Tales: ... 9. Teško je upoznati sebe samoga ... 10. Najveće je zadovoljstvo postići ono što želiš. 11. Nerad dodija 12. Neumerenost je štetna. Pitak: ... 4. Ono što prebacuješ drugima ni sam ne čini. Bijant: ... 5. Ne budi ni glup ni zao. ... 14. Postiži uveravanjem, ne nasiljem. Herman Dils, Pretsokratovci, str. 57-59. Pojam arhe - počelo prirode
Većina je prvih filozofa smatrala počelima svih stvari samo ona u obliku tvari (materije). Iz čega, naime, jesu sva bića i iz čega kao prvoga nastaju i u šta na kraju propadaju, dok supstancija traje, a u svojim stanjima se menja, i tvrde da je to element i počelo bića. Zbog toga misle da niti šta nastaje niti šta propada, jer takvo počelo uvek
ostaje sačuvano. ... Mora, naime, postojati neki praizvor, ili jedan ili više od jednog, iz kojih nastaje sve ostalo, dok on sam ostaje sačuvan. Ipak, što se tiče broja i oblika takvog počela ne govore svi isto. Tales, začetnik takve filozofije, tvrdi da je (to) voda /zato je izjavljivao da je Zemlja na vodi/ prihvatajući možda to mišljenje jer je video da je hrana svih (bića) vlažna i da sama toplina iz toga nastaje i po tome živi /a ono iz čega (sve) nastaje, to je i počelo svega/. Aristotel, Metafizika, (navedeno prema: Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 71.) Tales - Voda kao počelo
Tales je za princip svega uzeo vodu i učio da je svet živ i pun božanstava (demona). Priča se da je ustanovio godišnja doba i da je godinu podelio na trista šezdeset i pet dana. Kad su ga pitali šta je teško, odgovorio je: "Poznavati samoga sebe." A šta je lako? - "Dati drugome savet." A šta je najprijatnije? - "Uspeh." Šta je božansko? - "Ono što nema ni početka ni kraja." Na pitanje šta je najneobičnije što je ikad video odgovorio je: "Tiranin u godinama." Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, str. 8. i 11. Anaksimandar - Apeiron kao počelo
Anaksimandar, sin Praksiadov, rođen je u Miletu. On je izjavio da je princip i elemenat apeiron, ono što je neograničeno, ne definišući ga kao vazduh, vodu ili nešto drugo. Smatrao je da se delovi menjaju, ali da je celina nepromenljiva. Učio je da Zemlja ima sferični oblik i da zauzima mesto u sredini. Dalje, da Mesec sija pozajmljenom svetlošću, da prima svetlost od sunca; ali da ni Sunce nije manje od Zemlje i da se sastoji od najčistije vatre. Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, str. 42. Anaksimandar je rekao da je apeiron počelo bića i iz čega bića nastaju u to isto i propadaju po nužnosti. Jer ona po redu vremena plaćaju kaznu i odštetu jedna drugima zbog nepravde. Herman Dils, Pretsokratovci, tom I, str. 85.
Anaksimandar kaže da zemlja lebdi i kreće se oko središta. Džon Barnet, Rana grčka filozofija, str. 85. Anaksimen - vazduh kao počelo Anaksimen
Euristratov iz Mileta, koji je bio drug Anaksimandrov, rekao je, kao i on, da je ono što je u osnovi jedno i bezgranično, ali ne i da je neodređeno, kao Anaksimandar, već je određeno, govoreći da je to vazduh. ... Iz njega je, reče, nastalo ono što jeste, što je bilo i što će biti, kao i bogovi i božanske stvari, a ostalo je nastalo iz njegovih proizvoda. ... "Kao što nas", reče, "naša duša, koja je vazduh, drži na okupu, tako isto i dah i vazduh obuhvataju ceo svet". Džon Barnet, Rana grčka filozofija, str. 92-93.
Kao prva škola u filozofiji, Milećani otkrivaju jednu od osnovnih osobina
mišljenja - uopštavanje. Oni nečim jednim povezuju i objašnjavaju više stvari ili pojava. Prepoznati zajedničku crtu više stvari i tu crtu znati uobličiti u opšti iskaz o tim stvarima, predstavlja početak svake nauke. Sa naukom dobijamo skup kratkih iskaza o svetu koji se odnose i na slučajeve koje do sada nismo istražili. Zbog toga je nauka poduhvat koji u sebi ima razlog stalnog nemira, jer se njene teorije i pretpostavke moraju stalno proveravati.
2. GRČKA FILOZOFIJA 2.1. Heraklit Heraklitova narav
Bio je gord kao malo ko i s prezirom je posmatrao okolinu, kao što se može videti iz njegove knjige u kojoj kaže: "Sveznalaštvo ne uči razumevanju. Inače bi naučilo i Hezioda i Pitagoru, ili, dalje, i Ksenofana i Hekateja. Jer je jedno mudrost: razumeti misao kao ono što vodi život svuda i u svemu". Obično je govorio da je Homer zaslužio da ga izbace sa spiskova takmičara i da dobije batine, a isto tako i Antioh. Govorio je takođe: "Pre valja gasiti drskost nego izbijanje vatre.", "Ljudi moraju da se bore za zakone onako kao što se bore za gradske bedeme". On napada i Efežane što su proterali njegovog prijatelja Hermodora. On kaže: "Efežani bi postupili kako treba kad bi svi pomrli, a da nedoraslim ljudima ostave grad, zato što su proterali Hermodora, najsvesnijeg među njima, govoreći: "Nećemo nikoga da trpimo da bude najbolji, ili, ako takav čovek postoji neka, onda, ide bilo kud i neka se druži s drugima". A kad su od njega zatražili da im napiše zakone, on je taj njihov zahtev odbio zato što je država već bila u vlasti lošeg ustava. On bi se povlačio u Artemidin hram i tamo bi s dečacima igrao kocku. I kada bi Efežani stajali oko njega i posmatrali igru, on bi rekao - "Šta se čudite, nevaljalci? Nije li bolje da radim to nego da uzmem učešće u vašem javnom životu?" Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, str. 294.
Vatra i stalna promena
"Sve se stvari sastoje od vatre, i sve se ponovo vraćaju u vatru." "Sve stvari nastaju sudbinom, a stvari koje postoje dovedene su u sklad sukobom suprotnih strujanja."... "Vatra je elemenat, i sve stvari su samo promena vatre i nastaju razređivanjem i zgušnjavanjem." "Sve stvari nastaju sukobom suprotnosti, i sve teče kao reka. Vasiona (sve što postoji) ograničena je i postoji samo jedan svet. I on se naizmenično rađa iz vatre i ponovo se vraća u vatru u određenim ciklusima kroz svu večnost, a sve to je određeno sudbinom. Od suprotnosti, ona koja teži rađanju i stvaranju zove se rat i borba, a ona koja teži razaranju kroz vatru zove se sloga i mir. Promenu je nazvao putem nagore i nadole, a svet nastaje iz te promene. Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, str. 296. Heraklit negde kaže da sve teče i ništa ne miruje te poredeći stvari sa strujom reke govori da dvaput u istu reku ne možeš ući. Platon, Kratil, (navedeno prema: Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 143.) Sve je zamena za vatru i vatra za sve baš kao roba za zlato i zlato za robu. (B 90) Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 149-159. (Brojevi pored fragmenata su oznake koje su im dodeljene u ovoj knjizi.) Logos
Jedno je naime mudrost: spoznavati duhovnu moć koja upravlja sve kroz sve. (B 41) Taj logos, koji postoji uvek, ne razumeju ljudi niti pre nego što o njemu čuju, niti nakon što su čuli. I mada se sve zbiva po tom logosu (zakonu), slični su neiskusnima iako se okušavaju u takvim rečima i delima kako ih ja objašnjavam razlučujući svako prema njegovoj prirodi i tumačeći kako stvar stoji. (B 1) Ali, iako je logos zajednički, ipak većina živi kao da ima vlastitu moć rasuđivanja. (B 2)
Ako poslušate, ne mene nego logos, mudro je priznavati da je sve jedno - kaže Heraklit. (B 50) Granice duše nećeš u hodu naći makar pregazio svaki put: tako dubok logos ima. (B 45) Ja dajem prednost onome što se može videti, čuti i spoznati. (B 55) Oči i uši su loši svedoci ljudima ako imaju barbarske duše. (B 107) Duši je svojstven logos koji sam sebe uvećava. (B 115) Razboritost
Razborito misliti je najveća vrlina, a mudrost je istinu govoriti i raditi prema prirodi slušajući je. (B 112) Svim ljudima je dano da spoznaju sami sebe i da budu razumni. (B 116) Ljudima nije bolje da im biva sve što žele. (B 110) Razum je svima zajednički. (B 113) Heraklit kaže da je karakter čoveku sudbina (B 119) Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 149-159.
Heraklitu dugujemo prvu filozofiju koja je, iako primer razboritosti i praktičnog duha, istovremeno lična i subjektivno obojena . Filozof se tu predstavlja kao neko ko postavlja zadatke, kome je cilj da iskaže pravu istinu, a ne "istinu" koja bi se svidela većini. Prva svrha filozofije nije da povlađuje mišljenju većine ne bi li filozofi na taj način došli do slave ili vlasti, već da otkriva istinu. Ova napetost između nepristrasne istine i istine koja godi ušima, ali nije istina, prati filozofiju kroz celu njenu istoriju.
2.2. Pitagora Brojevi kao početak
A među njima i pre njih [Leukipa i Demokrita] posvetili su se matematici i prvi je unapredili takozvani pitagorejci; pa kako su u njoj bili vaspitani, pomislili su da su njezina počela počela svih bića. No budući da su u matematici brojevi po prirodi prvi, - činilo im se pak da u brojevima zapažaju mnoge sličnosti s onim stvarima koje jesu i s onima koje postaju, i to više nego u vatri, zemlji i vodi (da je na primer jedno određeno svojstvo brojeva pravednost, drugo duša i um, a treće zgodna prilika, i svaka druga stvar tako reći na isti način), i videli su osim toga u brojevima svojstva i razmere muzičkih akorda, budući dakle da se pokazivalo da su druge stvari po celoj prirodi slične brojevima, ali da su brojevi prvi između svega što u prirodi postoji, pomislili su da su elementi brojeva elementi svih bića i da je čitavo nebo harmonija i broj; i ono što su mogli u brojevima i muzičkim akordima pokazivati da se slaže sa svojstvima i delovima neba i s čitavim kosmičkim poretkom skupljali su i prilagođavali jedno drugome. A ako je gde šta manjkalo, trudili su se da to onamo uvedu kako bi im čitava nauka bila skladna. Navodim primer: budući da se čini da je broj deset savršen i da obuhvata u sebi čitavu prirodu brojeva, kazuju da postoje 10 telesa koja se kreću po Nebu; a budući da je očigledno da ih ima samo 9, prikazuju zbog toga protivzemlju kao desetu. Aristotel, Metafizika (navedeno prema: Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 398.) Jasno je najzad i da su oni, koji su smatrali da je broj počelo, smatrali da počelo postoji takođe i kao materija bićima i kao njihovo svojstvo i kao njihovo stanje; a smatrali su da su elementi broja parno i neparno; od toga pak da je jedno neograničeno, a drugo ograničeno, a broj jedan da se sastoji od toga obojega (da je naime i paran i
neparan); broj pak da proizlazi iz jedinice, a brojevi da su, baš kao što je rečeno, čitavo nebo. Aristotel, Metafizika, ( isto , str. 399.) Aleksandar u svom delu Redosled filozofa priča da je u Pitagorinim zabeleškama našao i ove podatke. "Princip svih stvari jeste monada, ili jedinica; iz ove monade proizlazi neodređena dijada (dvojstvo) i služi monadi - svome uzroku - kao materijalna podloga; iz monade i neodređene dijade proizlaze brojevi; iz brojeva tačke; iz tačaka linije; iz linija površine; iz površine čvrsta tela, osetljiva tela, čiji su elementi: vatra, voda, zemlja i vazduh. Ovi se elementi među sobom menjaju i u potpunosti prelaze jedan u drugi, i sastavljaju se da bi stvorili jedan živi kosmos, razuman, sferičan u čijem se središtu nalazi Zemlja, koja je i sama sferičnog oblika i svuda naseljena." Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, str. 273.
Pitagorejske pouke
1. Kada odlaziš u hram, skrušeno se pokloni i nemoj se usput baviti, ni rečju ni delom, nikakvim svetovnim poslovima... 4. Izbegavaj prometne ulice i hodaj stazama... 8. Ne potiči vatru nožem... 10. Čoveku koji podiže na sebe teret pomaži naprtiti, ali mu nemoj pomagati da ga sa sebe skida... 14. Kada ideš na put, nemoj se okretati natrag jer te slede Erinije... 26. Ne smejati se grohotom. 28. Desnicu nemoj olako svakome pružati... 29. Ne proždiri srce. (str. 420.)... [moguća tumačenja ovih pouka] "ne poticati vatru nožem", što je zapravo značilo: ne dražiti oštrim rečima onoga koji plamti od gneva; ... "ne izjedati sebi srce", u smislu: ne mučiti samoga sebe žalošću; ... "ne hodati prometnim ulicama" kojom izrekom je savetovao da se ne sledi mnenje većine, nego da se pristane uz mišljenje one nekolicine koja je upućena u pravo znanje; ...
"onima koji nose teret pomagati prtiti, ali ne (sme im se pomagati) skidati ga", kojom izrekom je preporučivao da nikome ne potpomažemo u lenjosti, nego naprotiv u vrlini i radinosti. Herman Dils, Pretsokratovci I, str 419, 420. Politički stavovi pitagorejaca
Pitagorejci su držali - naučivši to od njega (sc. Pitagore), - da je korisno misliti da božanstvo postoji i da je prema ljudskom rodu tako raspoloženo da ga nadgleda i da ga ne zanemaruje. Mi naime trebamo takvu upravu kojoj se ni po koju cenu nećemo opirati, a baš takva biva uprava božanstva, ako je doista božanstvo takvo kakvo zaslužuje da upravlja svime. Kazivali su naime da je čovek doista već po svojoj prirodi obesno biće, - a to su govorili s punim pravom, - i da je isto tako nestalno po svojim porivima kao i po željama i drugima svakovrsnim strastima: treba mu dakle jedna takva vrhovna moć i vlast koja će mu nametati razborito suzdržavanje i red. ... A uopšte su mislili da treba suditi da nema većega zla od anarhije. ... O vladarima pak i podanicima mislili su ovako: za vladare su naime kazivali da moraju biti ne samo mudri nego da moraju takođe ljubiti podanike; i za podanike su kazivali da moraju biti ne samo poslušni nego da moraju takođe ljubiti vladare. ... Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 423-424.
Fascinacija filozofa matematikom počinje, dakle, sa Pitagorom, i, preko Platona, vodi ka 17. veku i Dekartu, Spinozi i Lajbnicu. U matematici su filozofi videli Eldorado za tačna uopštavanja. Čuvena Pitagorina teorema govori o svim pravouglim trouglovima sveta, pri čemu, kao da je razlika između poznatih i nepoznatih trouglova iščezla - svi se oni moraju pokoravati njenom pravilu. To je uzdizalo matematiku kao primer uspešnog saznanja koje se održava (tačno je za sve nove slučajeve), što je ono što ljudi po prirodi žele.
2.3. Ksenofan, Parmenid, Zenon 2.3.1. Ksenofan Protiv Homera
Svaki čin koji je ljudima na sram i na osudu kao krasti, preljubnik biti, jedan drugoga varati i Homer i Hesiod bogovima su dodelili. ... A smrtnici misle da se bogovi rađaju kao i oni i da imaju haljine, govor i izgled njihov. ... Nego, da volovi i konji i lavovi imaju ruke i da rukama slikati mogu i delati kao i ljudi, likove bogova na svoju bi slikali sliku, konji konjima slične, a volovi volu podobne, i telu bi davali oblik na svoju prispodobu. ... Etiopljani kažu da su bogovi tuponosi i crni, a Tračani da su očiju plavih i crvene kose. Bog je jedan, nepromenljiv i nepokretan
Jedan je bog, bogovima vrhovni vladar i ljudima, ni likom nije nalik, ni umom, smrtnicima. ... Bez napora sve pokreće snagom uma. … Uvek na istom mestu stoji bez ikakve kretnje i ne priliči mu da prelazi sa mesta na mesto. ... Dato nam je samo nagađanje Sve
tajne bogovi nisu od iskona ljudima dali nego su sami ljudi s vremenom tražili boljitak. ... Niti je bio niti će ikada biti čovek koji bi istinski znao o bogovima i o svemu što kažem. A ako bi uspeo neko savršeno izreći stvarnost, on je ipak ne zna iskustvom. Svima je samo nagađanje dano.
Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 133,134,135. (Ksenofanovi fragmenti)
2.3.2. Parmenid Dva puta saznanja
Hajde, kazat ću, a ti saslušaj, zapamti reči, koji su samo zamislivi istraživanja puti: prema jednome biće jeste a nebića nema staza je (to) Uverenja ((koja) Istinu sledi); prema drugome nebiće jeste i nužno postoji to je, kažem ti sasvim neprepoznatljiva staza: ne možeš spoznati ono što nije (jer moguće nije) niti ga izreći. ... jer isto je misliti (kao) i biti. ... Jedino opis preostaje puta prema kom (biće) postoji. Na njemu vrlo su mnogi znaci da je nenastalo i neuništivo biće, jer je celovito (ono), nepomično, bez završetka; niti je bilo niti će biti, čitavo sad je, jedno, neprekidno. Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 208, 211. (izvodi iz Parmenidove poeme)
2.3.3. Zenon Zenonovi paradoksi
Četiri su Zenonova dokaza o kretanju koji zadaju teškoće onima koji ih rešavaju. Prva je ona prema kojoj kretanja nema jer ono što se kreće mora pre doći do polovine nego do kraja. ... Drugi je takozvani "Ahil". Govori o tome kako ono što je najsporije nikad u trku neće biti dostignuto od onoga što je najbrže. Prethodno, naime ono što progoni mora doći do mesta odakle je krenulo ono što beži, tako da je ono sporije uvek u nekoj prednosti. ...
Treći je onaj upravo spomenuti prema kojemu strela koja se kreće (zapravo) stoji. Zasniva se na tome da se uzima kako je vreme sastavljeno od trenutaka sadašnjosti. ...
Četvrti je onaj o jednakim telima koja se u trkalištu kreću iz suprotnih pravaca jednakom brzinom. Aristotel, Fizika (navedeno prema: Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 225, 226.) Još je Heraklit govorio da priroda voli da se skriva. To otkriva još jednu crtu filozofije da govori o stvarima koje se sve ne mogu opaziti golim okom . Ovo može da nam se učini kao mana filozofije. Međutim, mi se u najobičnijem razmišljanju bavimo stvarima koje se ne vide, a da toga često nismo svesni. Pogledajmo sledeće rečenice: Baš nešto razmišljam, Sve vrane su crne, 9 je veće od 2, Materija je ono što nas okružuje ili Prirodom vladaju zakoni. U njima smo kurzivom označili pojmove koji se odnose na stvari ili skupove stvari koji se ne mogu videti, a ipak su te rečenice svakodnevne i obične. Filozofi elejske škole su iz osobine filozofije da traga za onim što je iza vidljivog ili se naprosto ne vidi, izvukli zaključak da u sebi imamo moć mišljenja koje može da dolazi do nevidljivih stvari kao što je sama osnova postojanja, bez pomoći čula. Oni su verovatno gajili i nadu da smo, ako ostavimo čula iza sebe, tamo ostavili i nestalnost, mogućnost greške i svaku promenu. Da li je to moguće, moraćemo tek da vidimo.
2.4. Empedokole, Anaksagora, Demokrit
2.4.1. Empedoklo Četiri elementa, Ljubav i Mržnja
Empedoklo uzima četiri elementa dodavši onima o kojima se prije govorilo [naime, vodi, zraku i vatri] zemlju kao četvrto: kaže naime da su trajna i da ne postaju već se u većoj ili manjoj količini miješaju u jedno i rastavljaju iz jednoga. Aristotel, Metafizika (navedeno prema Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 258) Postati ne može nešto od onog čeg uopće nema, niti se zbilo ni čulo što jest da propadne sasvim; zato će vazda biti ondje gde postavi ga netko. ... Dvostruk mi nauk: čas jedno iz mnoštva u bitak naraste, čas se to jdno dijeli te od njeg nastaje mnoštvo. Dvojak je postanak smrtnog i dvojak nestanak njegov: spajanje svih počela i spaj i razara jedno, a čim se rastave ona, što postade, to se razleti. I ta neprekidna smjena ne prestaje ama baš nigda: čas se po Ljubavi sva u jednu spoje cjelinu, neprijateljstvom pak Mržnje čas svako na svoj put kreće. Fragmenti iz Empedoklove poeme "O prirodi" (navedeno prema Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 285, 286)
2.4.2. Anaksagora Homeomerije
Čini se da je Anaksagora tako zamislio neograničene elemente (tj. homeomerije) jer je pretpostavljao da je zajedničko shvaćanje filozofa prirode istinito i da ništa ne nastaje iz nebitka; Zbog toga naime, ovako kaže: "Zajedno bijahu sve stvari, bezgranične i množinom i malenošću, jer i maleno bijaše bezgranično. I dok su sve bile zajedno, ništa nije bilo jasno spoznatljivo zbog malenosti. Herman Dils, Pretsokratovci II, str. 23, 38.
Anaksagora, sin Hegezibulov, iz Klazomene, pristavši uz Anaksimenovu filozofiju, prvi je preoblikovao učenje o počelima i dodao uzrok koji je nedostajao, tjelesna počela učinivši bezgraničnima: jer da su sve homeomerije, kao voda ili vatra ili zlato, nerođene i neuništive, ali se pojavljuju kao da nastaju i propadaju samo sastavljanjem i rastavljanjem, budući da se sve nalaze u svim stvarima, a svaka se stvar karakterizira po onome što u njoj preovladava. Kao zlato pojavljuje se ono u čemu je mnogo zlata iako se u njemu nalaze sve (homeomerije). Kaže dakle Anaksagora: "U svakoj stvari nalazi se dio svake stvari". Herman Dils, str. 17. (navod iz Simplikija) Um (Nus) kao počelo
Kao počelo Anaksagora postavlja iznad svega um: kaže naime da je on jedini od svih bića jednostavan, nepomiješan i čist. I on istom počelu pripisuje oboje, spoznavanje i gibanje, govoreći da je um pokrenuo sve. ... Stoga i Anaksagora ispravno govori kad tvrdi da um ništa ne trpi i da se ni s čim ne miješa, kad ga baš navodi kao počelo gibanja.
Aristotel, O duši, Fizika (navedeno prema: Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 24) On je tvrdio da je Sunce užarena Gromada. ... Upitan jednom zašto se rodio, odgovorio je: "Da proučavam Sunce, Mjesec i nebo." Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, (navedeno prema Herman Dils, Pretsokratovci II, str. 6)
2.4.3. Demokrit Atomi i praznina
Evo njegova učenja. "Prvi principi vasione su atomi i prazno (prazan prostor). Sve drugo postoji samo u mislima. Ima beskonačno mnogo svetova, oni nastaju i nestaju. Ništa ne može da postane od nečega što ne postoji niti može da se pretvori u nešto što ne postoji. Atomi su neograničeni i po veličini i po broju, i njih u čitavoj vasioni nosi vrtlog, i tako se stvaraju sve složene stvari: vatra, voda, vazduh, zemlja - jer čak i to su samo konglomeracije datih atoma. Zbog svoje čvrstine, ovi su atomi slobodni od svakog uticaja i nepromenljivi. Sunce i Mesec su sastavljeni od takvih glatkih i sferičnih masa (atoma), a tako i duša, koja je identična s umom. Mi vidimo zbog toga što slike ulaze u naše oči." Sve nastaje iz neminovnosti jer vrtlog je uzrok stvaranja svih stvari, a to on naziva neminovnošću. Cilj svemu je spokojstvo, a ono nije isto što i uživanje, nego neko stanje u kome duša živi mirno i spokojno, neuznemiravana nikakvim strahom ili nekim drugim uzbuđenjem. To stanje on zove dobrim životom i daje mu još mnoga druga imena. Kvaliteti stvari postoje samo u ljudskom mnenju, jer u prirodi nema ništa drugo do atoma i praznog. Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, str. 308. (iz prevoda izostavljeni navodi grčkog originala)
Fr. 10. - Mnogo puta sam razložio da mi ne možemo shvatiti kakva uistinu jest ili nije svaka stvar. Fr. 65. Treba nastojati oko bogatstva misli, ne oko bogatstva znanja. Sa ovom trojicom filozofa smo se potpuno približili Atini - velikom središtu grčke kulture 5. veka pre nove ere. To doba je zaista odavalo sliku bogatstva misli o kome govori poslednji fragment među gornjim citatima. Tada stvaraju čuveni dramski pisci Stare Grčke, takođe i klasici vajarstva i arhitekture, a Empedokle, Anaksagora i Demokrit koncentrisani su na istine koje spadaju u domen opisa sveta, danas bi rekli prirodnih nauka. Iako se npr. atomi ne vide, i do njih je Demokrit takođe došao putem uma i razmišljanja - oni su zamišljeni tako da bi se videli, kada bi naše oko bilo prilagođeno njihovoj veličini. Pored mislilaca koji razmišljaju na ovaj način, Atinom šetaju sofisti i Sokrat, svaki sa svojim preokupacijama i teorijama koje se više odnose na zajednički život ljudi i pravila koja oni koriste da urede taj život, nego na spoljnji svet.
2.5. Sofisiti
Učitelji retorike
Kod Gorgije najviše se, Sokrate, divim tome da nikad od njega ne bi mogao čuti da obećaje to (naime da je učitelj vrline), nego ismijava i druge kad čuje kako to obećavaju; nego smatra da (ljude) treba činiti vještima govoriti. Platon, Menon, (navedeno prema: Herman Dils, Pretsokratovci II, str. 259)
Relativizam
Protagora je prvi izjavio da o svakoj stvari postoje dva suprotna iskaza: on se njima i služio u svojim zaključcima, a to je bio postupak koji je on prvi uveo. Jedno od njegovih dela počinje ovako: "Čovek je mera svih stvari: onih koje postoje da postoje, a onih što ne postoje da ne postoje." Govorio je obično da duša ne znači ništa pored čula, kao što priča Platon u dijalogu Teajtet (ili Teetet, prim. V.M.), i da je sve istinito. U jednom drugom delu on počinje ovako: "Što se tiče bogova, ja nemam načina ni da znam da li oni postoje, ili da ne postoje. Jer, ima mnogo prepreka koje ometaju znanje: i sama nejasnoća pitanja i kratkoća ljudskog života." Zbog ovoga uvoda u njegovu raspravu, Atinjani ga proteraše, njegova dela spališe na javnom trgu, pošto su preko glasnika pokupili sve knjige od onih koji su ih bili nabavili. On je prvi zatražio nagradu (honorar) od sto mina i prvi je uočio razliku između glagolskih vremena; prvi je istakao važnost korišćenja pravog trenutka, prvi priredio javne utakmice u besedništvu i prvi je stvorio sofizme za ljude koji vole da raspravljaju.
Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, str. 310. ( iz prevoda izuzeti navodi na grčkom) [Protagora] - Ja naime tvrdim da je istina kako sam napisao, tj. da je svako do nas mera onoga što jeste da jeste i onoga što nije da nije. No ipak samim tim silno se razlikuju jedan od drugoga, jer jednome jeste i pojavljuje se jedno, a drugome drugo. I daleko sam od toga da ne bih priznao da mudrost i mudar čovek postoje, već štaviše, toga samoga nazivam mudrim ako bi nekome od nas, kome se nešto čini i jeste zlo, to menjajući postigao da mu se čini i jeste dobro. A ti nemoj opet progoniti moje razlaganje po smislu reči, već ovako još jasnije nauči što kažem. Seti se onoga šta smo pre govorili, tj. da se bolesniku hrana čini i jeste gorka, a zdravome jeste i čini se suprotno. Ne treba zato nijednoga od njih smatrati mudrijim - to nije naime moguće - niti se sme reći da je bolesnik neuk jer tako misli, a zdrav mudar jer drukčije misli, već treba promeniti jedno stanje u drugo, a bolje je stanje zdravlja. Tako i u vaspitanju od lošega stanja treba promeniti u bolje. Lekar vrši tu izmenu lekovima, a sofist govorima. Jer niko nije nekoga ko lažno misli, naveo da kasnije istinito misli. Nije naime moguće da predoči ono što ne postoji niti drugo izvan onoga o čemu ima impresiju, a to je njemu uvek istinito. Onaj koji uz loše stanje duše ima misli srodne tom stanju, mislim da taj uz dobro stanje može postići druge takve misli srodne tome stanju, tj. predodžbe koje neki zbog neznanja nazivaju istinitima, a ja jedne boljima od drugih, a nipošto istinitijima. A što se tiče mudraca, dragi Sokrate, daleko sam od toga da ih nazivam žabama, već one mudrace za telesa nazivam lekarima, a one za biljke zemljoradnicima. I tvrdim da ti zemljoradnici biljkama pribavljaju umesto loših stanja dobra i zdrava stanja kad neka od njih poboljeva, a mudri i čestiti govornici rade da državama izgleda pravedno ono što je dobro a ne ono što je loše. Stoga što svakoj pojedinoj državi izgleda pravedno i lepo, to i jeste za nju tako dok to prihvata. Ali umesto svake pojedine stvari koja je loša mudar čovek učini da građanima bude i izgleda dobra. Po istom merilu i sofist, koji je sposoban da odgaja tako učenike, mudar je i zavređuje da mu odgajanici daju mnoga novaca. I tako jedni su mudriji od drugih i niko nema pogrešno mišljenje, a ti hoćeš ili nećeš, moraš dopustiti da budeš mera stvari. Platon, Teetet, str. 131-132.
Gorgija Leontinac pripadao je istoj skupini kao (oni filozofi) koji su porekli kriterij, ali ne na temelju istog smjera (mišljenja) kao Protagora i njegovi (sljedbenici). U spisu O nebiću ili o prirodi razvija on, naime tri temeljne postavke (koje se) redoslijedom nadovezuju (jedna na drugu). Jedna je i prva da ništa ne postoji, druga da ako i postoji nešto, za čoveka je nespoznatljivo, a treća da ako i jest spoznatljivo, ni na koji način ne može se saopćiti niti učiniti razumljivim našim bližnjima. Herman Diels, Predsokratovci, II tom, str. 263. Znanje je percepcija
SOKRAT: Kušaj dakle, Teetete, opet iznova kazati šta je znanje. Da nisi nikada rekao da nisi sposoban! Ako naime bog hoće i ako se pokažeš hrabar bićeš sposoban. TEETET: Zaista bi, Sokrate, bilo ružno kad na takvo tvoje poticanje ne bi neko na svaki način bio voljan da iznosi ono što ima na pameti. Meni se dakle čini da onaj koji nešto zna percipira ono što zna i kako se upravo sada čini znanje nije ništa drugo nego percepcija (opažaj). ... SOKRAT: Čini se doista da nisi dao lošiju definiciju znanja nego onu koju je dao i Protagora. No on je na neki drugi način rekao to isto. On naime negde govori da je čovek mera svih stvari, onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu. Valjda si to čitao. TEETET: Čitao sam i to mnogo puta. SOKRAT: Zar ne govori on nekako ovako da kakve se stvari meni čine, takve za mene i jesu, a kakve se tebi čine, takve su opet za tebe. Čovek si naime i ti kao i ja. Platon, Teetet, str. 112.
Sukobom koji smo pomenuli, između sofista i Sokrata, otvoreno je jedno trajno pitanje filozofije: Mora li se sloboda u razmišljanju i životu (koju ovde zastupaju sofisti), platiti odustajanjem od objektivne istine (što je takođe njihov stav)? Kako pomiriti intuiciju o "jednoj" istini i intuiciju o vrednosti slobode mišljenja i legitimnosti razlika? Moramo li, ako priznamo zavisnost uma od čula, smestivši tako saznanje u okvire nesavršenog ljudskog sveta, priznati i da je sve relativno? Rasprava između sofista i Sokrata bila je samo početak odgovaranja na ova pitanja.
2.6. Sokrat Napuštanje stare nauke o kosmosu
Pa ipak je Sokrat svagda bio u javnosti: jer bi i ujutru posećivao šetališta i vežbališta, i kad je trg bio pun ljudi, mogao se onde videti, ai ostali deo dana uvek je provodio onde gde se nadao da će imati najveće društvo. I tada je najviše govorio, a ko je hteo mogao ga je čuti. A niko nikada nije Sokrata ni video da išta bezbožno ili opako radi ni čuo da išta tako govori. Ta, o vasionoj prirodi nije se ni razgovarao, kao većina ostalih, ispitujući kako je postalo ono što mudraci zovu svemir, i po kojim zakonima se sve na nebu dešava, nego je i za one koji su razmišljali o takvim stvarima dokazivao da su budale. ... A čudio se što im nije jasno da ljudi nisu sposobni da to nađu. Ta i oni koji se najviše ponose što o tome govore ne slažu se u shvatanjima jedan sa drugim, nego im se svima zajedno dešava kao da su pomahnitali ... O onima koji su se time bavili tako je govorio. A sam se svagda razgovarao o ljudskim stvarima, ispitujući šta je pobožno šta li bezbožno, šta je lepo šta li ružno, šta je pravedno šta li nepravedno; šta je trezvenost šta li mahnitost; šta je hrabrost šta li strašljivost, šta li država šta li državnik; šta je vlada nad ljudima šta li vladar ljudi; bavio se i drugim stvarima i one koji ih znaju smatrao za lepe i dobre, aza one koji ih ne znaju da se s pravom mogu zvati robovi. Ksenofont, Uspomene o Sokratu, str. 5-6.
O uzroku svih stvari
SOKRAT: - Za jedne stvari ne može se reći radi čega su, a druge su očevidno za korist: šta ćeš od toga zvati delom slučaja, a šta delom uma?
ARISTODEM: - Dolikuje da se ono što postaje radi koristi posmatra kao delo uma. SOKRAT: - Zar ti se ne čini da je onaj koji je prvi stvorio ljude dao im za korist ono čime sve saznaju: oči - da vide što se može videti; uši - da čuju što se može čuti; a kakva bi nam bila korist od mirisa da nismo dobili nosa? ... Osim toga, ne čini li ti se kao delo promisla i to što je oko, zato što je nežno, veđama ograđeno kao vratima, i veđe se, kad je za oko što potrebno, otvaraju, a u snu se zatvaraju? A da i vetrovi ne škode, dano je da narastu trepavice kao cedilo? Obrve se nadvijaju iznad očiju, da ni znoj sa glave ne dodija? A što uho prima sve glasove, a nikada se njima ne ispunjava; ... što je sve to tako promišljeno napravljeno, je li ti još teško kazati da li su to dela slučaja ili uma? ARISTODEM: - Diva mi, nije, nego kad stvar tako posmatram, čini mi se da to u svakom slučaju liči na nekakva mudra i čovekoljubiva tvorca. ... SOKRAT: - A ti smatraš da samo u tebe ima razuma? ARISTODEM: - Samo ti pitaj, i ja ću ti odgovoriti? SOKRAT: - A inače nigde, misliš, nema nimalo razuma, i to dok znaš da se i od zemlje, koje mnogo ima, mali deo nalazi u tvom telu, i da si od vode, koje mnogo ima, dobio malen deo, a valjda i od svega ostalog što je sve krupno po mali deo, i da ti je telo od toga sastavljeno? Onda samo za razum smatraš da ga nigde nema nego da si ga nekako srećom ugrabio, a sva tako velika i neizbrojna nebeska tela nahode se, kako misliš, nekim nerazumnim slučajem u tako lepom redu? ... Dragi moj, shvati da i tvoj um upravlja tvojim telom kako hoće. Stoga treba smatrati da i vaseljenski um sve udešava onako kako je njemu milo... Ksenofont,. Uspomene o Sokratu, str. 21-22, 24.
Znam da ništa ne znam
I ja ću pokušati da vam izložim šta je to što je meni donelo ime i klevetu. Slušajte, dakle! Možda će neki od vas pomisliti da se ja šalim, ali budite uvereni, kazaću vam punu istinu. Ja, građani atinski, nisam ničim drugim do nekakvom mudrošću stekao to ime. Pa kakvom mudrošću? Mudrošću koja je možda ljudska. Čini se da sam zaista u toj mudrosti mudar. A oni što sam ih malopre pomenuo, možda će biti predstavnici koje veće mudrosti nego što je ljudska, ili ja ne znam da nađem za to pogodniji izraz. Ali ja je ne razumem, a ko to tvrdi, taj laže i govori to da me okleveta. ... Kao svedoka za svoju mudrost, ako je upšte ima i ako je kakva, navešću vam boga u Delfima. Herefonta valjda znate. To beše i moj prijatelj od mladosti, a bio je prijatelj i većini od vas, i s vama je bio u onom izgnanstvu i s vama se vratio. I poznajete prirodu Herefontovu, njegovu žestoku strast kad bi se na što dao. Pa on, dakle, ode jedared i u Delfe, pa se usudi da zapita proročište ovo - ali kao što rekoh nemojte ljudi udariti u graju - on zapita da li je ko mudriji od mene. Pitija odgovori da niko nije mudriji od mene. ... ... kad sam ja ono čuo, ovako sam umovao: šta zapravo misli bog, i kakvu to zagonetku kazuje? Ta ništa nisam nalazio u sebi po čemu bih znao da sam mudar. Šta on, dakle, upravo misli kad izjavljuje da sam ja najmudriji? Valjda ne laže. To protivreči njegovom biću. I dugo vremena nisam znao šta je upravo smisao njegove izjave i, najzad, posle teškog razmišljanja, latio sam se da ga ovako otprilike ispitam. Uputih se jednome od onih koji uživaju glas da su mudri da bih tu, ako već igde, pobio proročanstvo i pokazao proročanstvu: evo, ovaj je od mene mudriji, a ti si izjavio da sam ja. Dok sam izbliže posmatrao ovoga čoveka - imena mu ne treba da napominjem, a beše to jedan od državnika koga sam ipitivao i takvo nešto, građani atinski, doživeo - i dok sam se s njim razgovarao, dobio sam utisak da taj čovek, doduše,
izgleda mudar mnogim drugim ljudima, a najviše samom sebi, ali da to u stvari nije. Ja sam, potom, pokušavao da mu dokazujem kako on, doduše, misli da je mudar, ali da nije. Tako sam omrzao i njemu i mnogima koji su bili prisutni. Na povratku, razmišljao sam u sebi da sam ja, ipak, mudriji od toga čoveka, jer, kao što se čini, nijedan od nas dvojice ne zna ništa valjano i dobro, ali on misli da zna nešto, a u stvari ne zna, dok ja kao što ne znam, i ne mislim da znam. Ja sam, čini mi se, bar nešto malo mudriji od njega, i to baš po tome što i ne mislim da znam ono što ne znam. ... Platon, Odbrana Sokratova, str. 46., 47. i 48. Majeutika - metoda pitanja i odgovora
SOKRAT: Da uzmemo, ako hoćeš dve vrste bića: jednu vidljivu, drugu nevidljivu. KEBET: Uzmimo. SOKRAT: I nevidljivu kao onu koja svagda ostaje sebi jednaka, a vidljivu kao onu koja nikada ne ostaje sebi jednaka? KEBET: Uzmimo i to! SOKRAT: Elem dalje! Nije li jedan deo nas samih telo, a drugi deo duša? KEBET: Svakako. SOKRAT: Pa kojoj će od te dve vrste telo biti sličnije i srodnije? KEBET: Vidljivoj, to je svakome očevidno. SOKRAT: A šta je sa dušom? Je li on vidljiva ili nevidljiva? KEBET: Bar za ljude nevidljiva, Sokrate! SOKRAT: Ali, ipak, bar mu određujemo vidljivo i nevidljivo prema prirodi ljudskoj? Ili misliš po kojoj drugoj? KEBET: Po ljudskoj.
SOKRAT: Šta da kažemo, dakle o duši? Da kažemo da je vidljiva ili da nije vidljiva? KEBET: Nije vidljiva? SOKRAT: Dakle, nevidljiva je. KEBET: Dabome! SOKRAT: Duša, prema tome, više nego telo liči na nevidljivo, a telo na vidljivo? KEBET: Sasvim tako mora biti, Sokrate! Platon, Fedon, str. 124. Činjenica da o Sokratu znamo samo iz druge ruke, da se on sam nije potrudio da ostavi svoje misli zapisane, govori da je Sokrat smatrao da zastupa sasvim jednostavne ali važne ideje, u okviru kojih ima mesta za napore drugih ljudi. Sokratova jednostavna ideja je da na etička pitanja postoje pravi odgovori i da će se oni u razgovoru sami pokazati, makar nekom prednošću u odnosu na krive odgovore. Da možemo biti sigurni da su naši etički izbori dobri koliko je to čoveku dato, ako smo uvek bili spremni da ih podvrgnemo ispitivanju.
2.7. Platon: Teorija Ideja
Ideja Dobra
(SOKRAT) - Kažemo i određujemo da ima mnogo lepih, mnogo dobrih i drugih stvari, i u govoru između njih pravimo razliku. - Tako je. - S druge strane, opet, govorimo i o lepom kao takvom, i o dobrom kao takvom i o drugim stvarima koje smo ranije shvatili kao mnoštvo, dok sad, međutim, uzimamo za svaku stvar po jednu ideju kao da ova sačinjava jedinstveno biće, i pomoću nje određujemo šta je svaka pojedina stvar kao takva. - Tako je. - I za mnoštvo kažemo da se ono može videti ali ne i saznati, a za ideje tvrdimo da se saznaju ali se ne vide. - Svakako. ... [jer] ... - A zar ne vidiš da je čulu vida i vidljivim stvarima potrebno još nešto? - Kako to? - Ako oči gledaju, i ako pokušavam da se njima služim i ako je u njima prisutna boja, znaš da one ipak ništa neće videti ako ne dođe nešto treće što je stvoreno radi toga. - Šta podrazumevaš pod tim? - Ono - rekoh - što ti nazivaš svetlošću.
... - I zar onda sunce, koje doduše, nije organ vida, nije njegov uzrok i zar se ne vidi upravo zahvaljujući tom uzroku? - Tako je. - A ja sam mislio baš na sunce kad sam govorio o potomku dobra kojeg je ovo stvorilo sličnim samom sebi. Ono što je Dobro u regiji misli, naspram uma i umstvenih stvari, to je u regiji vidljivog sunce, naspram vida i vidljivih stvari. ... - Ako se [duša] usmeri prema predmetima koje obasjava istina i biće, onda misli, saznaje i čini se da ima um; a ako se usmeri prema tamnim stvarima, naime, prema onima koje postaju i nestaju, onda i ona samo nagađa, postaje neosetljiva, razbacuje svoje misli tamo-amo i čini se kao da nema uma. - Jeste, tako izgleda. - Ideju dobra treba da shvatiš kao nešto što predmetima koji se mogu saznati daje istinu i što duši koja saznaje daje sposobnost saznavanja. Shvati je kao uzrok našeg znanja i kao uzrok istine koju saznajemo umom. Iako su znanje i istina lepi, ipak ćeš dobro učiniti ako poveruješ da je ideja dobra nešto drugo i nešto još lepše nego što su sama istina i znanje. ... - U stvarima koje se tiču saznanja, prisustvo dobra ne daje jedino to da budu saznate, nego upravo iz njega samog proishodi njihovo bivstvovanje i njihova suština, a samo dobro nije suština, nego se po uzvišenosti i moći uzdiže iznad nje. Platon, Država, str. 199-202.
Saznanje iz ideja po formi odgovora matematičkom saznanju
(SOKRAT) - Dakle, još jednom - rekoh - jer ćeš posle ovoga lakše moći da shvatiš. Ja svakako verujem da znaš da oni koji se bave geometrijom, aritmetikom i tome slično, pretpostavljaju pojmove o parnome i neparnome, o figurama, o trima vrstama uglova i svemu što sa tim ima veze; oni to, jednostavno, pretpostavljaju kao da im je potpuno jasno šta su te stvari, a ne smatraju za potrebno da bilo sebi, bilo drugima, polažu računa o onome što je svakom jasno. Oni, naprotiv, ... idu odmah dalje, kako bi naposletku došli do zaključka zbog kojeg su se i upustili u raspravljanje. - Razume se da to znam - reče on. - A znaš i to da kad žele da dokažu nešto o četvorouglu kao takvom, ili o dijagonali kao takvoj, a ne samo o slučajno naslikanoj, upotrebljavaju vidljive slike, iako ne misle baš na njih, a to isto važi i za sve ostale figure. Ova vidljiva pomoćna sredstva koja oni prave i slikaju i koja i sama bacaju senke i stvaraju u vodi slike, upotrebljavaju oni samo kao slike, a pritom teže da vide one prave, istinske slike koje ne možemo ugledati ničim drugim, nego samo svojim duhom. - Istinu govoriš. - Ovu sam vrstu nazvao misaonom, ali sam rekao da je duša prinuđena da pri svome ispitivanju stvara pretpostavke i da ne ide do dna, jer preko pretpostavki ne može da pređe, no uzima u pomoć slike koje u poređenju sa drugima važe kao jasne i vredne. - Razumem - reče on - da govoriš o geometriji i srodnim veštinama. - Onda tako shvati i ono što ja označavam drugim delom misaonog sveta [svetom ideja]. To su stvari koje može da shvati samo čista misao i to pomoću dijalektike tako što pretpostavke ne shvata kao osnove, nego samo kao pretpostavke, slično polaznim tačkama i pokretačima pomoću kojih se dopire do onoga što nema pretpostavke, do pravoga početka svih stvari; čista misao shvati taj početak, onda se opet,
pridržavajući sve ono što sa njim ima veze, vrati i stiže do kraja. Pri svemu tome istraživanju ne pomaže se ničim vidljivim nego samo idejama kao takvim i tako završava u svetu ideja. - Razumem - reče on - ne potpuno, doduše - jer mi se čini da govoriš o nekom ograničenom zadatku - ali shvatam da želiš utvrditi: kako je onaj deo pravog i istinskog sveta, kojim se bavi dijalektika, mnogo jasniji nego takozvane nauke kod kojih pretpostavke važe kao počeci samih stvari i kod kojih su posmatrači primorani da predmet posmatraju umom, a ne čulima; kako se oni, međutim, oslanjaju na pretpostavke, a ne idu do samog početka stvari, tebi se čini da oni nemaju pravo saznanje o predmetima, iako su ovi u svome početku pristupačni razmišljanju. Mislim da ti osobine matematičara i ovakvih ljudi smatraš za razum, a ne za um, podrazumevajući pritom da razum leži na sredini između uma i čulnog saznanja. - U potpunosti si shvatio - rekoh. - Za četiri dela celokupnog sveta uzmi sada i četiri duševne osobine: Za najviše saznanje - um, na drugo mesto stavi razum, trećem daj veru, a za poslednji ostavi sumnju; sredi ih po smislu i veruj da one imaju udela u jasnosti onako kao što stvari na koje se odnose imaju udela u istini. - Razumem - reče on - slažem se i sređujem ih onako kako si rekao. Platon, Država, Beograd, Kultura, 1957., 509d-511e (str. 224-227)
Mit o pećini
(SOKRAT) - A sada - rekoh - uporedi našu prirodu sa ovim stanjem da bismo videli da li smo zaista obrazovani ili nismo. Zamisli da ljudi žive u nekoj podzemnoj pećini, i da se duž cele pećine provlači jedan širok otvor koji vodi gore prema svetlosti. U toj pećini žive oni od detinjstva i imaju okove oko bedara i vratova tako da se ne mogu maći s mesta, a gledaju samo napred, jer zbog okova ne mogu okretati glave. Svetlost im, međutim, dolazi od vatre koja gori iznad njih i daleko iza njihovih leđa. Između vatre i okovanih vodi gore put, a pored njega zamisli da je podignut zid kao ograda kakvu podižu mađioničari da iznad nje pokazuju svoju veštinu.
-Zamišljam - reče on. Zamisli uz to još da pored tog zida ljudi pronose razne sprave, i to kipove ljudi i drugih životinja od kamena i drveta, kao i sve moguće tvorevine ljudske umetnosti, ali tako da one iznad zida štrče, i da pri tom, kao što to obično biva, pojedini od njih u prolazu razgovaraju a drugi ni reči ne govore. - Tvoje je poređenje neobično, a neobični su i tvoji zatvorenici. - Slični su nama - rekoh. Zar misliš da oni vide nešto drugo osim svojih senki i senki drugih ljudi, koje svetlost vatre baca na suprotan zid pećine? ... - A kad bi mogli međusobno da govore zar ne bi ono što vide smatrali za realne stvari? - Bezuslovno. ... - A sada zamisli kako bi oni postupili kad bi im stvarno uspelo da se oslobode okova i izleče od neznanja. Moglo bi biti smao ovo: kad bi neko od njih bio oslobođen okova i bio prinuđen da odjednom ustane, da okrene vrat i da pođe i pogleda prema svetlosti, dok pri svemu tome oseća bolove, a od svetlosti ne može da vidi one stvari čije je senke nekad gledao, šta misliš da bi odgovorio kad bi mu neko rekao da je sve dotle gledao samo koještarije, da je sada mnogo bliže realnosti i da vidi pravilnije, pošto je okrenut većoj istini? ... kad bismo ga sad primorali da gleda u samu svetlost, onda bi ga zabolele oči, i on bi pobegao i okrenuo se prema onome što može gledati i verovao da je to zaista jasnije od onoga što mu se sada pokazuje. - Zaista bi tako učinio - reče Glaukon.
- Kad bi ga sad odande neko silom odvukao uz težak i nepristupačan izlaz ne puštajući ga dok ga ne izvuče na sunčevu svetlost, zar ne bi onda trpeo muke i ljutio se što ga ovaj vuče, i zar mu se, kad bi zatim došao na svetlost, oči ne bi zasenile tako da ne bi mogao videti ništa od onoga što mi zovemno stvarnim? ... - Ovu sliku, dragi Glaukone, u celini moramo primeniti na ono što smo ranije govorili, te uporediti svet koji se pokazuje našem viđenju sa boravkom u tamnici ... Ako, nadalje, ono uspinjanje i posmatranje onoga što je gore shvatiš kao putovanje duše u sferu umnog, onda si na tragu onoga što ja mislim i što si od mene želeo da čuješ. Platon, Država, str. 206-209. Ono "najbolje" kao uzrok zašto su stvari onakve kakve jesu SOKRAT: Ali kad sam jedared jednoga čuo gde iz nekoga spisa, reče mi Anaksagorina, čita i tvrdi da je um ono što sve razređuje i što je svemu uzrok, obradujem se tome uzroku i učini mi se da je na izvestan način pravilno da je um uzrok svemu; i stekoh uverenje, ako stvar tako stoji, da onda um, uređujući, i zacelo sve uređuje i svaku stvar udešava onako kako će biti najbolje. Ako bii, dakle, hteo ko da otkrije uzrok svemu pojedinom, kako nastaje, ili propada, ili postoji, morao bi da ispita koji je baš za tu stvar najbolji način da postoji ili da što mu drago drugo trpi ili dela. A iz tih reči izlazi da čovek ni na šta drugo ne mora da obraća pažnju ni kod sebe ni kod svega drugoga nego na ono što je najbolje i najpodesnije. A taj isti mora da zna i ono što je gore; jer isto znanje obuhvata i jedno i drugo. Razmišljajući o tome radovao sam se, jer sam mislio da sam prema svome shvatanju u Anaksagori našao učitelja uzroka svih stvari, i da će mi on kazati najpre to da li je zemlja ravna ili okrugla, a kad mi to kaže, objasniće mi još i uzrok i nužnost, i, ističući ono što je bolje, pokazaće mi zašto je za nju bolje da je baš takva. I ako ustvrdi da stoji u sredini , objasniće mi i to da je za nju bolje bilo da stoji u sredini. Iako mi to razloži, bio sam već rešio da drugu vrstu uzroka više ne tražim. Pa i što se tiče Sunca, Meseca, i ostalih zvezda, i
brzine jednoga prema drugome, i njihova okretanja, i drugih njihovih osobina, bio sam rešio da na isti način doznam u čemu je za svako od njih bolje da dela i trpi ono što dela i trpi. Kad je on jedared ustvrdio da je um sve to uredio, nisam mogao da verujem da će on za to istaći još neki drugi uzrok, a ne onaj da je za ono najbolje da bude onako kako je. ... Ali sam se u divnoj nadi, prijatelju moj prevario. Dok sam delo čitao i odmicao, video sam čoveka koji se umom nimalo ne služi niti mu pridaje kakvih uzroka u razređivanju stvari, nego ističe vazduh, i eter, i vodu, i još mnoge druge čudne stvari. Platon, Fedon, str. 148-149. Priroda saznanja
SOKRAT: Zar nismo već ranije govorili i o ovom; kad se duša telom služi da nešto posmatra, ili vidom, ili sluhom, ili kojim drugim čulom jer promatrati nešto telom koliko promatrati nešto čulima - onda nju telo vuče k onome što nikada ne ostaje samo sebi jednako, i zato ona luta, i zbunjuje se, i kao pijanu hvata je vrtoglavica, jer se dotiče takvih stvari? KEBET: Svakako. SOKRAT: A kada sama za se promatra, ona se zanese u onu oblast, u ono čisto, i večno, i besmrtno, i svagda sebi jednako, pa kako je srodna tome, ona svagda, kad god se nađe sama za se i kad joj prilike to dopuštaju, boravi s time, i oslobađa se lutanja i navek, dokle god je onim zauzeta, ostaje sebi jednaka, jer se zanima takvim stvarima. I baš to njeno stanje zove se saznanje. Platon, Fedon, str. 125. Kad sam zatim sustao u posmatranju stvari, učini mi se da moram pripaziti da ne prođem kao oni koji gledaju i posmatraju pomračenje Sunca; nekima, naime, upropaste se oči, ako njegov lik ne posmatraju u vodi ili u čemu sličnom. Nešto slično je i meni palo na um, i ja sam se pobojao da dušom ne obnevidim potpuno kao bih posmatrao stvari očima i pokušavao da ih svakim čulom dotičem. Učini mi se da moram pribeći pojmovima i u njima tražiti istinu bića. Ta nikako ne mogu dopustiti da onaj koji posmatra stvari u pojmovima posmatra više u
slikama nego li onaj koji se neposredno obraća samim stvarima. Udarim, dakle, ovim putem i, postavivši u svakom pojedinom slučaju za osnovu onaj stav za koji mislim da je najpouzdaniji, uzimam kao istinu ono što mi se čini da se s tim stavom slaže, a to se tiče i uzroka i svega ostaloga, a što se ne slaže, to ne uzimam kao istinu. Platon, Fedon, str. 150. Platon je Sokratov impuls u pravcu samo jednog ispravnog odgovora na pitanja o dobru i istini doveo do razrađene teorije. Ona se oslanjala na mogućnost umnog saznanja poretka stvari, preko Ideja koje čine taj poredak. Danas nam se ovaj Platonov idealizam često čini bajkovit i nemoguć. Međutim, ovaj idealizam imao je i svoju praktičnu stranu. Za Platona je opozicija čulno-umsko, zajedno sa opozicijom materijalni svet-idealni svet upućivala na opoziciju nepromišljeno i ubeđeno zastupanje prvih stavova koje nam sugeriše posmatranje ili osećaj - kritičko razmatranje svih vlastitih zamisli sve dok se njihove loše strane sasvim isprave i stavovi koje imamo što više približe istini (Ideji) . Platon je, naravno, radije govorio da su promišljeni ljudi u stanju da umom sagledavaju Ideje, nego da se oni samo pridržavaju dobrih pravila kada pokušavaju da odrede šta je istina. Ali mi danas možemo da ispod metafizičkog sloja otkrijemo prave i prijemčivije razloge za njegove stavove.
2.8. Platon: Teorija Države Trasimahov stav o pravdi kao pravu jačega
- Slušaj - reče on [Trasimah] - Ja tvrdim da pravično nije ništa drugo nego ono što koristi jačemu. Zašto ne odobravaš? Nećeš - Moram prvo razumeti šta misliš - odgovorih ja [Sokrat]. - Sad razumem. Ti tvrdiš da je pravično ono što koristi jačemu. Kako to misliš, o Trasimaše? Ako je rvač Pulidamant jači od nas i ako njemu prija govedina, onda je ta hrana i za nas, koji smo slabiji od njega, prikladna i pravična. Zar ne tvrdiš to? - Strašan si ti Sokrate! Moju rečenicu shvatio si tako samo da bi je mogao napasti. - Nikako, dragi moj - odgovorih ja - već reci jasnije šta misliš. - Zar ne znaš da u mnogim državama vlast drže tirani, u drugima narod, a u trećima opet plemstvo? - Znam. - Zar u svakoj državi nije baš vladajući element onaj najjači? - Svakako. - Svaka vlast, opet, pravi zakone u svoju korist: demokratija demokratske, tiranin izdaje monarhističke zakone, a tako čine i ostale vlasti. Za ono što je njima korisno vele da je pravo podanika, kome se ovi imaju pokoravati, i ako ga ko prekorači, onda ga kažnjavaju kao čoveka koji je prestupio zakone i počinio krivicu. Tako ja mislim, najdraži moj, kad kažem da sve države podjednako sude o pojmu pravičnosti: da je pravičnost od koristi za državnu vlast. Jer ta državna vlast vlada u državi i tako će svako ko dobro razmisli, uvideti da je baš svuda pravično ono što ja velim: ono što koristi jačemu. Platon, Država, str. 16-17.
Sokrat: pravično je dati svakome ono što mu pripada
Ali mi nismo sagradili svoju državu zato da u njoj samo jedan stalež bude naročito srećan, nego da cela država bude to u najvećoj meri. Mi smo mislili da ćemo u takvoj državi najpre naći pravičnost, a u državi, opet, kojom se najgore upravlja, nepravičnost, pa, pošto bismo videli i jednu i drugu, mogli bismo prosuditi o onome što već odavno tražimo. ... - Slušaj, dakle, - rekoh - da li dobro govorim. Ono što smo još u početku, kad smo postavljali temelje državi, odredili da treba činiti - to je, mislim, samo pravičnost, ili bar neka vrsta pravičnosti. A odredili smo, naime, i često ponavljali, ako pamtiš, da svaki pojedinac u državi treba da obavlja samo jedan posao i to onaj koji njegovoj prirodi najbolje odgovara. - Doista, tako smo govorili. - A i to smo od mnogih drugih slušali, i sami smo često nagoveštavali da je pravično da svako obavlja svoj posao i ne meša se u mnoge druge poslove. Platon, Država, str. 103,119.
Filozofi - kraljevi
Ako u državama ne postanu filozofi kraljevi - rekoh - ili, ako sadašnji kraljevi i vlastodršci ne postanu pravi i dobri filozofi, i ako oboje: politička moć i filozofija (ljubav prema mudrosti) ne postanu jedno, i ako se silom ne isključe one mnogobrojne prirode koje teže samo za jednim, ili samo za drugim, onda, moj dragi Glaukone, neće prestati nesreće ne samo za države nego, kako mislim ni za ljudski rod, i državno uređenje koje smo sada rečima opisali neće postati moguće niti će ugledati svetlost sunca. I to je ono što mi već odavno naređuje da oklevam, jer znam kakve će se nečuvene stvari govoriti u vezi s ovim.
Jer je teško uvideti da nema drugog puta ka sreći ni za pojedinca ni za celinu. Platon, Država, str. 164. Onda čujmo i govorimo dalje sećajući se onoga čime smo započeli kad smo utvrdili kakva treba da bude priroda savršenog čoveka. Njega je, ako se sećaš, najpre vodila istina, za kojom on svuda i na svaki način mora da ide, ako nije bukač i ako ima bilo kakve veze sa filozofijom. - Zaista smo tako rekli. Platon, Država, str. 164. Mane demokratije
On [čovek demokratskog uređenja] odbija svaki razlog i istinu nastavih ja - i ne dozvoljava im da uđu u njegovu tvrđavu . Ako mu neko kaže da poneke želje dolaze od lepih i dobrih nagona, a druge od rđavih; da prve treba negovati i ceniti, a druge savlađivati i obuzdavati on sve to odbija i tvrdi da su svi nagoni isti i da ih treba po dj ednako ceniti. - Ako je njegovo stanje takvo, onda on i ne može drugačije da radi. - I tako mu svaki dan prolazi u tome da ugađa strasti koja je toga trenutka naišla: čas se opija uz zvuke frule, a čas pije vodu i mršavi; sad radi gimnastiku, a sad je opet lenj i ne mari ni za šta; katkad izgleda kao da se bavi filozofijom; često vodi državne poslove, skače na govornicu, pa govori i radi ono što mu toga časa pada na pamet; drugi put, opet zavidi ratnicima i onda se ugleda na njih; zatim mu se dopadnu poslovni ljudi i on se baca na trgovinu. Nikavog reda i nikakve potrebe nema u njegovom životu; on to smatra slatkim, slobodnim i blaženim životom. … - Isto tako je i nezaistost u onom što smatra najvećim dobrom upropastila demokratiju, je li? - A šta to ona smatra najvećim dobrom?
- Slobodu - odgovorih. Mogao si čuti da je to najlepše u demokratskoj državi i da onome koji je po prirodi slobodan jedino radi toga i vredi da živi u njoj. - Mnogo se govori o tome i često se čuje to tvrđenje. - Pa onda, to sam upravo hteo reći, neograničenost u tome i u zanemarivanju ostalih stvari u ovom državnom uređenju rađa potrebu za tiranidom. Platon, Država, str. 257-8.
Kontroverzne osobine Platonove države - primer: nadzor nad pesnicima
- Misliš li da se onaj ko veruje u priče o podzemlju i strahotama onoga sveta može osloboditi straha od smrti i da će on biti u stanju da u bitkama smrt pretpostavi porazu i ropstvu? - Nipošto. - Čini se, dakle, da moramo bdeti nad onima koji takve mitove pripovedaju i zahtevati od njih da o prilikama u Hadu ne govore ružno, već pohvalno, jer inače neće govoriti ni istinito, ni kako je potrebno onima koji će postati ratnici. - To moramo. ... Zamolićemo, dakle, Homera i druge pesnike da se ne ljute što ta i slična mesta brišemo, ne zato što nisu pesnička, i što mnoštvo ne uživa u tome da ih sluša, nego baš zato što ukoliko su više pesnička, utoliko manje treba da ih slušaju mladići i ljudi koji treba da budu slobodni i da se plaše ropstva više nego smrti. Platon, Država, str. 66, 67.
Obrazovane aristokrate grčkih polisa, kakav je bio Platon, smatrali su da onaj koji se posvećuje državnim poslovima ispunjava pravi zadatak jednog slobodnog čoveka, koji je važniji od drugih zadataka. Život posvećen opštem dobru bio je cilj kome je trebalo da se posvete najodličniji među građanima. Ovaj zajednički cilj kome se podređuju lični interesi, objašnjava zašto je Platon mogao u velikoj meri da ignoriše potrebu svakog čoveka da sam, slobodno odredi ono što će raditi u životu. Ova situacija se menja tek posle mnogo vekova sa liberalizmom i Kantovom filozofijom. Tada težište prelazi na sreću pojedinca koja se ostvaruje izvan javne sfere, a javna sfera nije mesto u okviru koga će osmišljavanje njegovog života tek biti potpuno, nego prostor koji treba naseliti pravilima koji najviše pogoduju individualnom traganju za srećom. Ovu promenu prati odustajanje od pretenzije na znanje potpuno adekvatnih istina koje obavezno važe za sve. U okviru antičke filozofije već je Aristotel odustao od pretenzije svog učitelja da odredi najbolji oblik države za sve ljude i sva društva.
2.9. Aristotelova logika
O težnji ka znanju
Svi ljudi po prirodi teže da dođu do znanja; dokaz za to je radost izazvana doživljenim saznanjima: naime, i pored njihove korisne strane ona nam se sviđaju sama po sebi, i to vizuelna saznanja više od drugih. Jer mi vid cenimo iznad svega, tako da kažem, ne samo zato da bi mogli da radimo, nego čak i p od pretpostavkom da ne želimo ništa da radimo. Uzrok ovome je taj što od svih naših čula, vid je ono čulo pomoću koga stičemo najviše saznanja i otkrivamo mnoštvo razlika. Aristotel, Metafizika, str. 3. Deset kategorija
Svaka bez ikakve veze iskazana reč označava ili supstanciju, ili kvantitet, ili kvalitet, ili relaciju [odnos ], ili mesto [gde], ili vreme [kad], ili položaj, ili posedovanje, ili delanje ili trpljenje. Supstancija - kazano jednom rečju - jeste na primer: "čovek", "konj"; kvantitet je na primer "dug dva lakta", "dug tri lakta"; kvalitet je, na primer: "beo", "vičan gramatici"; odnos je , na primer: "duplo", "pola", "veći"; mesto je, na primer: "u Likeju", " na agori"; vreme je, na primer: "juče", "prošle godine"; položaj je, na primer, "on leži", "on sedi"; posedovanje je, na primer: "on je obuven", "on je naoružan"; delanje je, na primer: "on seče", " on gori"; trpljenje je, na primer: "on je isečen", "on je izgoreo". Aristotel, Organon, str. 7. Silogizam, dokaz i aksiomi
Silogizam je govor u kome, kad se izvesne stvari pretpostave, druga jedna stvar različita od njih, proizlazi nužnim načinom na osnovu pretpostavljenih stvari.
Dokaz se dobija kad silogizam postaje iz istinitih i prvih premisa, ili iz premisa koje su takve da samo saznanje koje imamo proističe iz prvih i istinitih premisa. … Istiniti i prvi jesu stavovi koji dobijaju svoju izvesnost ne od drugih stavova, nego sami od sebe. Jer ne treba pitati za uzrok principa nauka, nego svaki od tih principa treba da bude sam po sebi izvestan. Aristotel, Organon, str . 371.
Logika i načelo ne protivrečnosti
Sada treba da kažemo da li pripada jednoj nauci ili raznim naukama da proučavaju istine koje se u matematici nazivaju aksiomima, kao i samu supstancu. Očigledno je njihovo ispitivanje predmet jedne jedine nauke, a filozof je taj koji će se time baviti. Jer aksiomi obuhvataju sve stvarnosti, a ne jednu izvesnu vrstu isključujući ostale. A ako se svi ljudi služe aksiomima, to je zato što aksiomi pripadaju stvarnosti kao stvarnosti, i što je svaki rod stvarnost; oni se nj i ma služe ipak samo koliko im je potrebno, to jest koliko se pruža rod na koji se odnose njihova dokazivanja. Prema tome, pošto je očigledno da se aksiomi primenjuju na sve stvarnosti kao stvarnosti (jer stvarnost je ono što je zajedničko svima stvarima) proučavanje ovih istina takođe pripada upoznavanju stvarnosti kao stvarnosti. Upravo zbog toga ni jedan od onih koji se ograničavaju na ispitivanje jedne posebne nauke nije sebi postavio zadatak da kaže ma šta o istinitosti ili neistinitosti ovih aksioma, ni geometar ni aritmetičar. To su pokušali samo izvesni fizičari, čiji stav uostalom ne treba da iznenađuje, jer su verovali da su oni jedini koji ispituju čitavu prirodu i stvarnost uopšte. Ali samim tim što ima nekoga koji je još iznad fizičara (naime priroda je samo jedan određeni rod stvarnosti) njemu, koji proučava opšte i prvu supstancu, takođe će pripasti ispitivanje ovih istina. Fizika je zaista neka vrsta filozofije, ali nije prva. ...
Prema tome, očigledno je da pripada filozofu, koji proučava prirodu svake supstance, da ispituje i načela silogističkog rasuđivanja. Međutim, čovek koji raspolaže izvanrednim znanjem iz bilo koje oblasti treba takođe da bude u stanju da postavi najpostojanija načela o stvari o kojoj je reč, tako da bude u mogućnosti da postavi najpostojanija načela svih stvarnosti. A ta svojstva ima upravo filozof; s druge strane najpostojanije načelo od svih postavlja se kao načelo u odnosu na koje je nemoguće da se čovek prevari: ustvari potrebno je da se istovremeno to načelo najbolje upozna među svima načelima (jer zabluda uvek obuhvata ono što se ne poznaje) i da bude bezuslovno, jer načelo čije je posedovanje nužno da bi se shvatila svaka stvarnost ma kakva ona bila, ne zavisi od nekog drugog načela; a ono što je nužno da bi se upoznala svaka stvarnost, ma kakva ona bila, takođe treba nužno posedovati pre svakog znanja. Otuda je očigledno da je to načelo najpostojanije od svih. A sad ćemo reći koje je to načelo. [ Načelo ne protivrečnosti ]
Nemoguće je da ista osobina istovremeno prirpada i ne pripada jednom istom predmetu u istom odnosu. Ako bismo tvrdili tako nešto, onda bi takvo tvrđenje predstavljalo logičku teškoću. Ovo je najpostojanije načelo, ...svako dokazivanje svodi se na ovo načelo kao na najvišu istinu, jer je ono po svojoj prirodi ishodična tačka čak i za sve ostale aksiome. Aristotel, Metafizika, (1005a) str. 74
Dve vrste definicija
Pošto se definicija smatra kao govor koji objašnjava šta je jedna stvar, jasno je da će jedna od njenih vrsta biti govor koji objašnjava šta znači ime, ili govor potpuno nominalan, različit od onoga koji izražava suštinu. ... Druga vrsta definicije jeste govor koji pokazuje zašto neka stvar postoji, to je definicija pomoću uzroka. Tako prva definicja označava šta je stvar, ali to ne dokazuje; međutim, druga će očevidno biti neki
dokaz suštine, koji se od dokaza razlikuje samo položajem svojih termina. Jer postoji razlika između reći: "Zašto grmi?" i "Šta je grom?". Aristotel, Organon, str. 337.
Logički kvadrat
Svi A su M (Na primer: Svi Grci su plavi) Univerzalnoafirmativan stav (A)
Nijedan A nije M kontrarnost (oba stava mogu biti neistiniti, a ne mogu oba biti istiniti)
(Nijedan Grk nije plav) Univerzalnonegativan stav (E)
subordiniranost
subordiniranost
(donji stav sledi iz
(donji stav sledi iz
gornjeg stava)
gornjeg stava)
Neki A nisu M
Neki A su M subkontrarnost (Neki Grci su plavi) Partikularnoafirmativan stav ( I )
(oba stava ne mogu biti neistiniti, a oba mogu biti istiniti)
(Neki Grci nisu plavi) Partikularnonegativan stav (O)
Za Aristotela, logika i njeni zakoni uspešnije ispunjavaju svrhu opovrgavanja stava sofista da su sva mišljenja podjednako istinita od Platonovih Ideja. Sada, u okviru logike, dva protivrečna stava ne mogu biti istovremeno istinita, jer to sprečava zakon neprotivrečnosti, dok je kod Platona to tako jer samo jedan do stavova može da odgovara Ideji. Prednost svog rešenja Aristotel je video u tome, što se pomoću samo jednog stava koji je toliko prihvatljiv za duh da ga je teško negirati, odrađuje deo posla kome su služile mnoge Ideje, čije je postojanje, uzgred, bilo sumnjivo. Umesto Ideja, sada je principima logike ostavljeno da čuvaju jednoznačnost sveta. To ne znači da Aristotel napušta Platonov stav da osim materijalne stvarnosti postoji i idealna stvarnost, ali sad tu stvarnost najpre naseljava logika, čiji principi su istovremeno i principi stvarnosti. Ali, logički principi nisu jedini principi stvarnosti: ostalim principima Aristotel se bavi u svojoj metafizici.
2.10. Aristotelova Metafizika
Prelazak sa načina razmišljanja o prirodi koji su gajili "fizičari" na novi način
Posle ovakvih shvatanja, filozofi su, kao što smo rekli, bili primorani samom stvarnošću da potraže neki drugi uzročni princip, pošto su se pranačela koja su pre bila otkrivena pokazala nedovoljnim za stvaranje prirode bića. Postojanje i postanak dobrog i lepog u stvarima odista verovatno nema za uzrok ni vatru, ni zemlju, niti neki drugi element ove vrste, a čak ne izgleda ni verovatno da su to ovi filozofi i zamišljali. S druge strane, nije bilo razumno ni pripisivati slučaju i sreći tako veličanstveno delo. Stoga, kada se pojavio čovek koji je rekao da u prirodi kao i kod životinja, postoji inteligencija, uzrok sveopšteg reda i uređenja, izgledalo je da je on jedini pri zdravom razumu s obzirom na lutanja svojih prethodnika. Aristotel, Metafizika, ( 984 b ) , str. 13-14. Prve i druge supstancije
Supstancija, u najsvojstvenijem, i prvom, i glavnom smislu, jeste ono što nije afirmirano ni o jednom subjektu niti je u jednom subjektu, - kao naprimer, jedan određeni čovek ili jedan određeni konj. "Druge supstancije" nazivaju se rodovi u kojima su sadržane supstancije uzete u prvom smislu, a rodovima treba dodati i vrste ovih rodova. Tako na primer jedan određeni čovek spada u rod čoveka, a vrsta ovoga roda je životinja. Ove [poslednje] supstancije zovu se "druge" - kao što su na primer, čovek i životinja. Aristotel, Organon, str. 8.
Četiri značenja reči uzrok
Uzrokom se naziva, u prvom smislu, imanentna materija od koje je sačinjena izvesna stvar: bronza je uzrok statue, a srebro pehara; a materija bronze i srebra takođe je uzrok. U drugom smislu, uzrok je oblik i obrazac, tj. definicija suštine i vrste: na primer, to je odnos broja dva prema broju 1 i broj uopšte; ili kao što su delovi definicije koji su takođe uzrok. Uzrok je još prvo načelo promene ili mirovanja: tvorac odluke je uzrok akcije a otac je uzrok deteta i uopšte sila koja deluje je uzrok onoga što je učinjeno, a ono što vrši promenu uzrok je onoga što trpi promenu. Uzrok je takođe svrha, to jest konačna svrha. Na primer, zdravlje je uzrok šetnje. Zašto u stvari čovek šeta? Mi odgovaramo: da bi bio zdrav , i govoreći tako, mislimo da smo dali objašnjenje o uzroku. Aristotel, Metafizika, str. 99. Kritika Platonove teorije ideja
Posle filozofija o o kojima smo maločas govorili došla je Platonova teorija, koja je najčešće u skladu sa teorijom Pitagorejaca, ali koja ima i svoja sopstvena obeležja, prilično različita od filosofije Italske škole. Još od svoje mladosti, Platon, pošto je najprije postao prijatelj Kratila i upoznao se s Heraklitovim mišljenjima, prema kojima su sve čulne stvari u večitoj promeni i ne mogu biti predmet nauke, ostao je i kasnije veran ovom učenju. S druge strane, Sokrat, koji je bio obuzet mislima o moralnim stvarima, a ne o prirodi u celini, ipak je u ovoj oblasti tražio opšte i prvi utvrdio mišljenje o definicijama. Platon je prihvatio njegovo učenje, ali njegovo prvo formiranje navelo ga je na mišljenje da to opšte mora postojati u stvarnostima druge vrste nego što su to čulne stvari: nemoguće je, zaista, mislio je on, da zajednička definicija postoji i za jednu od pojedinačnih čulnih stvari, bar za one koje su u večitoj promeni. Rukovođen ovim razlozima, on je onda ove stvari nazvao idejama, govoreći, s druge strane, da su čulne stvari odvojene od ideja i da se sve nazivaju po njima: mnoštvo čulnih stvari zaista postoji jedino izjednačenjem, i one nemaju isto značenje u odnosu na ideje. Što se tiče toga izjednačenja, Platon je promenio samo ime:
Pitagorejci zaista kažu da bića postoje oponašanjem brojeva; za Platona je to izjednačenje, tako da se izmenila samo reč. Ipak, što se tiče istraživanja o prirodi tog izjednačenja ili oponašanja ideja, oni su ostali bez odluke. - Štaviše, osim čulnih stvari i ideja, Platon prihvata da postoje i matematičke stvari, koje su prelazne stvarnosti, različite, s jedne strane, od čulnih stvari po tome što su večite i nepokretne i, s druge strane, od ideja po tome što su one mnoštvo sličnih primeraka, dok je ideja po sebi jedna, pojedinačna i zasebna stvarnost. Aristotel, Metafizika, (987 b) str. 21-22. Najvažnije od svega je pitanje od kakve su koristi ideje za čulne stvarnosti, bilo da se radi o večitim stvarnostima ili o stvarnostima koje se rađaju i propadaju. One zaista nisu za ta bića uzroci nikakvog kretanja, niti ma kakve promene. One nisu ni od kakve koristi za upoznavanje drugih stvarnosti (one doista nisu njihova suština, jer bi inače bile u njima) niti objašnjenje njihovog postojanja, jer one bar nisu imanentne stvarima koje od njih dolaze; … A zatim bi izgledalo nemoguće da suština stvari bude odvojena od onoga čija je supstanca; kako bi, dakle, ideje, koje su supstance stvari, bile odvojene od stvari? U Fedonu se tako govori kao da su ideje uzroci stvarnosti i postajanja. Pa ipak, ako i prihvatimo postojanje ideja, stvarnosti koje iz njih proizlaze nisu nastale bez učešća pokretačkog uzroka. Aristotel, Metafizika, (991a,b) str. 32-33. Aristotelovo shvatanje "duše"
Duša se prevashodno sastoji u onome na temelju čega živimo, osećamo i mislimo. Zbog toga je duša pojam i forma, a ne materija i supstrat. Supstanciju, naime, kao što je rečeno, razumevamo trojako - kao formu, materiju i kao spoj jednog i drugog. Od toga materija predstavlja mogućnost, a forma entelehiju. Budući da se živo biće sastoji iz jednog i drugog, to telo ne predstavlja entelehiju duše, nego je duša entelehija tela. Zato ispravno pretpostavljaju oni
kojima se čini da nema duše bez tela, niti tela bez duše. Ona doista nije telo nego nešto (deo) od tela, zbog čega i jeste u telu, i to u telu određene vrste, a ne u onakvom telu kao što su je prethodnici [Aristotel misli na Pitagorejce] uklopili, bez pobližeg određenja u koje i kakvo telo, mada je očigledno da ma koja stvar ne prima ma koji sadržaj. To je u skladu sa zdravim razumom. Entelehija svake stvari prirodno se, naime, ostvaruje utoliko što je ta stvar u mogućnosti i u odgovarajućoj materiji. Iz gornjega je, dakle, jasno da je duša entelehija i pojmovna suština onoga što je u mogućnosti da takvo (živo) bude. ... Kad bi, naime, oko bilo živo biće, njegova bi duša bila moć gledanja (vid). Aristotel, Rasprava o duši, str. 41, 37. Bog kao nepokretni pokretač
Prvi pokretač je dakle nužno stvarnost i, po tome što je to nužno, njegovo biće je dobro; na taj način ono je pranačelo. ... O takvom pranačelu vise nebo i priroda. A to pranačelo je život koji se može uporediti sa najsavršenijim proživljavanjem jednog trenutka koji nam se daje. On je stvarno uvek taj život (što je za nas nemoguće), pošto je njegova stvarnost uživanje. Budnost, osećanje i misao su naša najveća uživanja zato što su to stvarnosti, dok se nade i uspomene uživaju samo kroz ona prva. A misao i to ona koja je to sama po sebi odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je najviša misao ona o najvišem dobru. Um postaje svestan samog sebe shvatajući natčulno, pošto stupajući u dodir sa svojim predmetom i promišljajući o njemu on sam postaje shvatljiv, tako da postoji istovetnost između uma i shvatljivog: um je stecište shvatljivog i same supstance. S druge strane, um je u akciji kad dostigne ono što je shvatljivo. Iz ovoga proizilazi da je božanski elemenat koji um sadrži više stvarnost nego ova mogućnost, a čin posmatranja je savršeno i najviše blaženstvo ... Stoga kažemo da je bog večita i savršena stvarnost, tako da život i stalno večito trajanje pripadaju bogu; sam bog je upravo to. ...
Božanski um misli o samom sebi, pošto je on najizvrsnija stvar, a njegova misao je misao o misli. Aristotel, Metafizika, str. 298-299, 305. Aristotelova logika, teorija saznanja i njegova vizija prirode i kosmosa bile su merodavne za mnogo vekova posle njega. Ta vizija govori o tome da ćemo razumeti prirodu ako razumemo svrhe kojima bića teže i ograničenja koja im osnovni zakoni prirode postavljaju u tom teženju. Pored toga, mi smo sposobni da sa potpunom tačnošću upoznamo bar osnovne principe prirode (npr. logičke principe). Dakle, Aristotelove ključne ideje su da svrha stvari predstavlja uzrok stvari i da je moguće saznanje prvih principa stvarnosti putem uma. Sudbina Aristotelovog učenja bila je takva da su se ove, za Aristotela odlučujuće postavke, prve našle na udaru kada se moderna filozofija počela izvlačiti ispod Aristotelovih skuta. Prvo je odbačena ideja da svrhe upravljaju prirodom i ona je posmatrana samo kao uzročni sistem koji se može objasniti bez pozivanja na svrhe. Kasnije je sve više napuštana ideja da naš um poseduje prečicu za razumevanje principa sveta. Ipak, iako su ove Aristeotelove ideje od početka moderne filozofije sporne, on je ostavio tako podrobnu argumentaciju za njih, da se čitava kasnija filozofija može čitati i kao rasprava sa Aristotelom, što nije malo priznanje.
2.11. Aristotel, Nikomahova etika
Sreća je u delatnosti svojstvenoj samo čoveku KNjIGA I
I - 1. Smatra se da svako stvaranje u umetnosti i svako istraživanje u nauci, isto tako i rad i odlučivanje uopšte, teže nekom dobru; stoga je pravilno definisati dobro kao ono čemu sve teži. ... II - 1. Ako sad za ostvarljive zadatke postoji takav cilj da mu težimo zbog njega samog, dok sve ostalo želimo samo s obzirom na taj cilj, i ako ne preduzimamo neku stvar s drugim ciljem pred očima - (što bi se tako pridužavalo u nedogled dok bi naša [životna] želja ostala neostvarena i uzaludna) - takav cilj [kojem se teži zbog njega samog] morao bi nesumnjivo da znači dobro po sebi, i najveće dobro. ... IV - 1. Da se vratimo sada na ono što kažemo u početku: pošto svako znanje i svako opredeljenje teži nekom dobru, koje je onda to dobro za koje možemo reći da je cilj nauke o državi i koje je vrhunsko do svih ostvarljivih dobara? - 2. U pogledu naziva postoji, uglavnom, kod većine saglasnost: jer i obrazovani i neprosvećena većina kažu da je to sreća ... VII. ... - 5. Čini se da je takav cilj sreća, jer nju biramo uvek zbog nje same, a nikada zbog nečeg drugog, dok društveno priznanje, uživanje, jak um i sva [druga dobra] biramo za cilj, doduše i zbog njih samih (jer mi bismo se opredelili za svako od tih dobara čak i kad ništa drugo ne bismo time dobili), ali se za njih odlučujemo i zbog sreće, jer u njima vidimo sredstvo za sreću. Dok, naprotiv sreću niko neće uzeti za cilj zbog nekog od gorenavedenih ciljeva [počasti uživanja, uma], ili zbog kojeg drugog cilja. …- 9. Svi se, međutim slažu s tim da se sreća može definisati kao najveće dobro, ali se [od nas] traži da jasnije kažemo šta je ona ustvari. - 10. To bi se možda lako postiglo ako bi se shvatio zadatak čoveka. Jer kao što se, bez sumnje, za frulaša i za vajara i za
svakog umetnika, i uopšte za svakoga ko ima pred sobom delo i [njegovo] ostvarenje, dobro i uspelo sastoji u [ostvarenom] delu, isto bi se moglo reći i za čoveka, pod uslovom da postoji neki njegov zadatak. ... - 13. Preostaje [kao specifična odlika čoveka] život ispunjen delatnošću koja je svojstvena razumnom biću, i to takvom biću koje se, s jedne strane, pokorava razumu, a s druge, i samo poseduje samo razum i misli. ... - 14. … ako je tako; onda bi, po našem mišljenju, zadatak čoveka bio da vodi život koji se sastoji u razumnoj duševnoj delatnosti i razumnim postupcima, a zadatak čoveka koji se ističe vrlinom da to isto čini pravilno i na najbolji način. Aristotel, Nikomahova etika, str. 3 - 13. (1094a-1098a)
Podela vrlina KNjIGA I
XIII - ... - 19. Ako, pak, treba smatrati da i ovaj poslednji deo duše poseduje razum, to će značiti da je i onaj deo duše koji poseduje razum dvojak - delom stvarno razuman i ima razum u sebi, a delom takav da je samo poslušan prema razumu, kao u gornjem primeru kada dete sluša očev razum. - 20. Na osnovu navedene razlike određuje se i pojam ljudske vrline. Mi ga delimo u dve klase: klasu intelektualnih [odn. dijanoetičkih ili logičkih] i klasu moralnih, etičkih vrlina. U intelektualne vrline spadaju: znanje [ sofia ], moć shvatanja odnosno inteligencija [ sinesis ] i pamet [odnosno praktična mudrost - fronesis ]; a u moralne: plemenita velikodušnost i razboritost [odnosno vladanje sobom]. Govoreći o karakteru, mi nećemo za nekoga reći da je znalac ili inteligentan, nego da je [na primer] blag ili razborit i umeren. Ali mi hvalimo i obrazovanog i mudrog zbog duhovnog stanja, a takva postignuta duhovna stanja koje su vredna hvale nazivamo vrlinama. Aristotel, Nikomahova etika, str. 24-25. (1103a)
KNjIGA II
I - 1. Kao što smo videli, vrlina se deli na dve vrste - na intelektualnu i na moralnu. Intelektualna duguje i svoj opstanak i svoj razvoj uglavnom nastavi, i zato ona zahteva vremena i iskustva; moralna vrlina, naprotiv, dolazi sa navikom, po čemu je i dobila ime koje se vrlo malo razlikuje od naziva za običaj. Aristotel, Nikomahova etika, str. 26. (1103a) (U ovom prevodu vrlina praktične mudrosti (gr. fronesis ) je prevedena našom rečju "pamet", dok se u lekciji za praktičnu mudrost upotrebljava re č "razboritost", takođe, grčko "sofia" je ovde prevedeno kao "znanje", a u lekciji je to "mudrost". - prim. aut.)
Vrlina je sredina između krajnosti KNjIGA II
VI ... - 15. Vrlina je, prema tome, odabiračka sklonost volje koja se drži sredine u odnosu na nas, razumom određene, i to određene tako kako bi to uradio razuman čovek. U stvari, to je sredina između dva rđava smera: preterivanja i zaostajanja za merom; - ... - 17. Zato, ako se traži suština i definicija - kojima se nešto pojmovno određuje - vrlina je sredina [tj. prava mera], ali u odnosu na pravu vrednost i najveće dobro vrlina je vrhunac. - 18. Međutim, nisu svako osećanje i svaka radnja sposobni za tu sredinu [pravu meru]. Neka su već samim svojim imenom sjedinjena sa porokom, kao, na primer, zluradost, bestidnost, zavist, a od radnji preljuba, krađa, ubistvo; sve to i tome slično osuđuje se jer je rđavo samo po sebi, a ne zato što ga je suviše ili premalo. VII ... - 2. Za plašljivost i ludu smelost sredina je hrabrost. ... - 3. Kod uživanja i nezadovoljstva (ne svakog uživanja i nezadovoljstva, naročito ne svakog nezadovoljstva) sredina [odnosno prava mera] je umerenost [tj. samosavlađivanje] ... - 4. Kod davanja i uzimanja novca sredina [prava mera] je velikodušnost, njeno prekoračenje i nedostatak
su rasipništvo i škrtost. Aristotel, Nikomahova etika, str. 34-36. (1107a-1107b)
Praktična mudrost (razboritost) KNjIGA VI
I ... - 5. ... Treba shvatiti da se racionalni deo [duše - prim. aut.] sastoji iz dva dela: jedan kojim opažamo [pojave i stvari], čiji principi ne mogu da budu drugačiji nego što su, i drugi, čijim posredstvom shvatamo ono što može da bude i drukčije. ...
V - 1. Što se tiče praktične mudrosti ( fronesis ), nju ćemo razumeti najbolje na taj način što ćemo utvrditi koje ljude nazivamo pametnim. Obeležje pametnog čoveka je to da je on u stanju da pravilno rasuđuje o tome šta je za njega dobro i korisno, i to ne u nekom specijalnom pogledu, na primer u pogledu zdravlja ili telesne snage, nego uopšte u svemu što vodi pravilnom načinu življenja. ... Prema tome, pametan čovek uopšte bi bio onaj ko pravilno rasuđuje [odlučuje]. - 3. Međutim, niko ne odlučuje o stvarima koje uopšte ne mogu da budu drukčije, niti o takvima koje uopšte nije u stanju da sprovede. Ako je, dakle, znanje povezano s dokazivanjem i ako ne postoji dokaz za stvari čiji principi mogu da budu i drukčiji (jer sve te stvari mogu da budu i drukčije), a nije moguće odlučivati o stvarima koje su nužne, onda praktična mudrost ne može biti isto što i znanje i umetnost. ... - 4. Preostaje, dakle, da je praktična mudrost istinska sposobnost delanja s pravilnim rasuđivanjem o onome što je za čoveka dobro ili zlo. Cilj stvaralaštva je izvan samog stvaralaštva. To nije slučaj kod delanja: tu je cilj samo pravilno delanje. Aristotel, Nikomahova etika, str. 118 i 122. (1138a i 1140a-1140b) XIII - 1. Kada se prirodnom daru pridruži um, onda se pokazuje [ta željena razlika] u praksi, i tada osobina koja je samo ličila na vrlinu postaje vrlina u pravom smislu. Kao što postoje dva oblika moći prosuđivanja - vrsnoća [veština] i praktična mudrost - tako i u oblasti
izgrađivanja karaktera postoje dva oblika - prirodna [urođena] vrlina i vrlina u pravom smislu. Od ovih dveju ona u pravom smislu ne postaje bez praktične mudrosti. ... - 5. Prema tome, Sokrat je mislio da su vrline intelektualna svojstva (jer sve one predstavljaju znanja); mi, naprotiv, tvrdimo da su one povezane sa intelektom. - 7. Jasno je, međutim, čak i pod pretpostavkom da praktična mudrost nema značaja za dobro delanje, da je ona ipak potrebna, jer predstavlja vrlinu jednog dela intelekta, i zato ne može postojati pravilna odluka bez praktične mudrosti isto kao ni bez vrline. Jedna, naime, određuje pravilan cilj, a druga čini da se služimo pravilnim sredstvima za njegovo postizanje. Aristotel, Nikomahova etika, str. 132-133. (1144b) (Iz prevoda su izostavljeni navodi originala na starogrčkom) Politika
Iz ovoga je jasno da država nastaje po prirodi i da je čovek po prirodi političko biće, a onaj koji zbog svoje prirode, a ne slučajem, stoji van državne zajednice ili je rđav ili je bolji od ljudi, kao onaj kome Homer upućuje ovakav prekor - "bez svojte, bez zakona, bez ognjišta". Takav čovek po prirodi želi rat, budući da je usamljen i prepušten igri slučaja. ... Jasno je dakle da država nastaje po prirodi i da je važnija nego pojedinac. ... U svim ljudima postoji prirodna težnja za takvom zajednicom i onaj koji ju je prvi osnovao začetnik je najvećeg dobra. ... Aristotel, Politika, str. 5 Stoga je, za onu vrstu demokratije, o kojoj sam ranije govorio, vanredno korisno načelo, a obično se ono i primenjuje, da se svim građanima da pravo da biraju organe blasti, da zahtevaju od njih polaganje računa i da učestvuju u sudovima, ali da najviši položaji budu izborni, i to na osnovu cenza, pod uslovom da za viši položaj i cenz bude viši, ili na osnovu lične soposobnosti bez obzira na cenz. U
tom slučaju državna uprava mora da bude dobra jer će vlast biti u rukama najboljih ljudi, a narod neće zavideti poštovanja dostojnim ljudima koje je njegova volja dovela na vlast. Takvim poretkom biće zadovoljni i istaknuti i uvaženi ljudi, jer se neće potčinjavati gorima od sebe, a vladaće pravedno jer će drugi imati pravo da traže od njih da im polažu račune. isto, str. 173 Filozofi su često skloni da svoja saznanja smatraju nužno istinitim, odnosno da tvrde da su otkrili nesumnjive i neoborive istine. Aristotelovim rečnikom, to su znanja koja govore o stvarima koje ne mogu biti drugačije: niti se te stvari menjaju, niti je moguće da je naše znanje o njima pogrešno. Na ovaj način, filozofi kao da pristaju na maksimalna očekivanja svojih slušalaca, koji često traže samo sigurna i apsolutno tačna znanja. U Aristotelovom gledanju na etiku, gde on priznaje da se u njoj ne mogu očekivati potpuno izvesne istine, nagoveštava se kasniji stav da znanja manjeg stepena izvesnosti takođe predstavljaju znanja.
2.11. Stoici i Epikurejci 2.11.1. Stoici
Najviše dobro Sasvim
je ista stvar da li kažem: "Najviše dobro je duša koja prezire slučajnosti i raduje se samo svojoj vrlini" ili: "Nesavladljiva snaga duše, puna uviđavnosti, spokojna u delanju, a pri tome bogata čovekoljubljem i brigom za one sa kojima saobraća". Ono se može odrediti i ovako: "Blaženim možemo nazvati čoveka za koga ništa nije dobro ili zlo nego samo dobra ili zla duša, koji voli poštenje, kome je njegova vrlina sve, koga slučaj ne može ni uzdići ni slomiti; koji ne poznaje nikakvo veće dobro nego ono što ga sam sebi može dati i za koga se pravo uživanje sastoji u preziranju čulnih zadovoljstava". Seneka, Rasprava o blaženom životu, str. 34.
Ravnodušnost prema sudbini
Zato se čovek mora probiti do slobode; a ova se ne postiže ničim drugim, nego ravnodušnošću prema sudbini. Jer - a to upravo i jeste ropstvo, naklonost sudbine počinje da joj [duši] postaje potreba, posledica toga jeste život brižan, pun sumnja, sav u strahu od slučajeva; svaki trenutak pun je teškog iščekivanja. Celo carstvo sudbine prezreću, ali ću opet, ako mi se ostavi izbor, odabrati iz njega bolji deo. Sve što god mi se dogodi, biće dobro; pa ipak želim da mi se dogode lakše i prijatnije stvari i koje će onom ko s njima ima posla manje brige zadavati. Seneka, Rasprava o blaženom životu, str. 35,47 i 60.
Odnos Seneke prema Epikuru
Ja mislim - iskazujem svoje mišljenje ako ono i neće biti pravo mojim istomišljenicima iz Stoičke škole - da su Epikurova učenja moralno besprekorna i pravilna, i da su, kad se podrobnije razmotre, čak i stroga; jer on uživanje svodi na na nešto veoma sitno i neznatno, i isti zakon koji mi postavljamo za vrlinu postavlja on za uživanje. On naređuje da se uživanje pokorava prirodi; a što je za prirodu dovoljno, to je za raskoš isuviše malo... Zato neću govoriti, kao veliki deo naših (tj. stoičara), da je Epikurova škola učiteljica sramotnih radnji, nego kažem ovo: ona je na rđavu glasu, ona je nepravedno ozloglašena. Seneka, Rasprava o blaženom životu, str. 44.
2.11.2. Epikur Zadovoljstvo kao osnovno dobro
Za sve ono što radimo i stvaramo svrha je to da budemo slobodni od telesnih bolova i slobodni od obespokojavajućeg straha. I kad smo to postigli, onda se stiša svaka oluja koja besni u našim dušama, jer čovek više nema potrebe da se obazire na bilo šta što bi mu još nedostajalo, jer više ne mora da traži ništa što bi još bilo potrebno za postizanje potpunog zadovoljstva kako duše tako i tela. Samo kad nema zadovoljstva, osećamo neprijatnost, i samo u tom slučaju osećamo potrebu za zadovoljstvom. A kad nezadovoljstvo ne osećamo, onda nam više ni zadovoljstvo nije potrebno. I upravo zbog toga kažemo da je zadovoljstvo i početak i kraj blaženog života. Zadovoljstvo je naše prvo i zajedno s nama rođeno dobro, ono služi kao polazna tačka za selokupno biranje i odbijanje. O zadovoljstvu vodimo računa zato jer nam ono služi kao merilo u prosuđivanju svih dobara. I baš zbog toga što je zadovoljstvo prvo i nama prirođeno dobro, mi ne donosimo naprečac odluku o eventualnom uživanju. Dosta često se dešava da se odreknemo naslada ako one kao posledicu donose neku neprijatnost. Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, str. 373.
Izvod iz "Osnovnih misli"
2. Smrt za nas ne znači ništa, jer telo koje se rastvara ne oseća ništa. A što je bez osećanja to za nas ne znači ništa. 12. Ne možemo se osloboditi straha koji nas obuzima pri ispitivanju stvari od najveće važnosti, ako ne poznajemo prirodu celokupne vasione, nego živimo u strahu od onoga što nam pričaju mitovi. Nemoguće je, dakle, u potpunosti uživati zadovoljstva bez proučavanja prirode. 16. Slučaj samo retko kad smeta mudrom čoveku; njegovim najvećim i najvišim ciljevima upravlja i upravljaće razum u toku čitavog njegovog života. 17. Život pravičnog čoveka najmanje ometa nespokojstvo, dok je život nepravičnog čoveka ispunjen najvećim nespokojstvom. 23. Ako svoja čulna zapažanja odbaciš, onda nemaš nikakvog oslonca na šta bi se mogao pozvati pri ocenjivanju onih zaključaka koje smatraš pogrešnim. 27. Od svega što nam mudrost stvara da bismo osigurali sreću kroz čitav život, najveća je stvar sticanje prijateljstva. isto, str. 375-377. U helenizmu filozofiju stvara pojedinac, ne više slobodan čovek malog gradadržave, već podanik velikog carstva na koje ne može da utiče. Mogući sagovornici, protivnici ili saveznici predaleko su jedni od drugih da bi mogli činiti zajednicu koja može da određuje prirodu stvari ili dobro države. Zbog toga se filozofi ograničavaju na učenje o dobru za pojedinca. U oblasti teorije saznanja, pojavljuju se skeptici (još jedna filozofska škola), koji poučavaju da se treba uzdržavati od svakog tvrđenja, jer su sve tvrdnje podjednako pogrešne, a ljudski duh nije sposoban za iole verodostojna saznanja. Kasniji filozofi shvataju ovaj izazov skepticizma, ali skoro niko ne pristaje uz njihove stavove. U tom odbijanju da se zauzme skeptički stav, vidi se duh novog doba i uverenje filozofa da mogu da utiču
na prilike oko njih.
3. SREDNJOVJEKOVNA FILOZOFIJA 3.1. Plotin: Jedno i način njegovog saznanja putem ekstaze Kako je, naime, priroda Jednoga tvorac svih stvari, ona nije nijedna od njih. Nije dakle ni nešto, ni kvalitet, ni kvantitet, ni um, ni duša. ... Ko tačno govori, ne sme ga nazivati ni ovo ni ono, nego time mi, koji izvana obilazimo oko Jednoga, želimo izjaviti šta doživljavamo, sad mu se približavajući, sad se od njega udaljujući zbog poteškoća, koje se javljaju u vezi sa njime. Poteškoće se javljaju najviše zato, što se Jedno ne može dokučiti ni znanjem ni mišljenjem kao ostali predmeti mišljenja, nego pomoću prisutnosti, koja je vrednija od znanja. Duša doživljuje otpadanje od stanja jedinstva i nije potpuno jedno, kad prima spoznaju nečega. Jer spoznaja je pojam, a pojam je mnoštvo. Ona mora dakle projuriti preko znanja i nikako ne sme napuštati stanje jedinstva, nego mora ostaviti i znanje i ono što se može znati i sve što tome pripada i dolazi uz to kao čitavo dnevno svetlo do Sunca. ... Jer Ono (Jedno) zaista nije daleko ni od koga, a opet je daleko od sviju, tako da je doduše prisutno, ali prisutno samo za one, koji ga mogu primiti i koji su se pripremili, da mu se priljube, da ga prihvate i dodirnu pomoću sličnosti i svoje unutrašnje sile, koja je srodna njegovoj... Plotin, Eneade, (navedeno prema: B. Bošnjak, Filozofija od Aristotela do renesanse i odabrani tekstovi filozofa, str. 182-183.)
3.2. Avgustin odgovara na prigovore vezane za hrišćansku ideju o Bogu kao stvaraocu sveta Ja govorim da si ti, Gospode, tvorac svake stvari i bića, pa ako se pod "nebom" i "zemljom" podrazumeva ono poslednje, bez oklevanja kažem; "Pre nego je sazdao nebo i zemlju, Bog nije radio ništa. Jer da je stvorio ma šta, bilo bi to nešto drugo, a ne stvari i bića. ... Ako bi se neki površan duh, lutajući kroz slike o proteklim vremenima, začudio nad tim da si se ti, svemogući Bog, koji je sazdao i obuhvata svemir, tvorac neba i zemlje, uzdržao od rada za bezbroj vekova, pre nego što si se latio ogromnog posla, neka se trgne taj duh iz svog sna i shvati već da je njegovo ćutanje lažno. Jer kako je moglo da protekne toliko vekova, kad ih ti, tvorac njihov nisi bio sazdao još? Kako bi vreme moglo imati mesta ako ga nisi ustanovio ti ili, kako bi ono isteklo ako nije postojalo dotle? ... Ne, ti nisi u vremenu prethodio vremenu jer inače ne bi dolazio pre svih vremena. Prethodiš ti prošlim vremenima, svom onom visinom večnosti tvoje, uvek prisutne, kao što vladaš, jednako, vremenima koja će doći. ... [zagonetka vremena] Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam; kad bi, pak, valjalo da to objasnim - ja ne znam. Avgustin, Ispovesti, str. 12-13.
3.3. Akvinski: Istina stvari se sastoji u njihovom upoređivanju sa božijim umom Stoga se svaka pojedina stvar apsolutno naziva istinitom po njenom odnosu prema umu od koga zavisi. Zato se veštački stvorene stvari nazivaju istinitim po svom odnosu prema našem umu. Ona se naime kuća naziva istinitom koja postizava sličnost sa oblikom koji je u graditeljevoj zamisli, a govor se naziva istinitim, ukoliko je izraz istinitog saznanja. Na sličan se način istinitima nazivaju prirodne stvari, ukoliko postizavaju sličnost sa idejama, koje su u božijoj misli. Istinitim se naime naziva kamen, jer postizava prirodu svojstvenu kamenu prema prethodnoj zamisli bo ž ijeg uma. Tako je dakle istina prvenstveno u umu, a tek na drugom mestu u stvarima, ukoliko se one izjednačuju s umom kao svojim ishodištem. … Treba kazati da stari filozofi nisu govorili da vrste prirodnih stvari potiču od nekog uma, nego dolaze od slučaja. A kako su smatrali da istina unosi upoređivanje sa umom, bili su prisiljeni istinu stvari postaviti u odnos prema našem umu. Iz toga su proizilazila neslaganja, o kojima raspravlja Filozof. Do tih neslaganja ne dolazi, ako prihvatimo da se istina stvari sastoji u upoređivanju sa božijim umom. Toma Akvinski, Suma teologije, (navedeno prema: B. Bošnjak, Filozofija od Aristotela do renesanse i odabrani tekstovi filozofa, str. 230-231) U klasičnoj grčkoj filozofiji do Plotina, Bog je deo sveta, njegov nepromenljivi deo koji je zadužen da ga održava u granicama razuma i reda. Naš razum je put ka saznanju Boga, jer "slično saznaje slično", kako je govorio Aristotel. Plotin prvi postavlja Boga kao princip iznad razuma i na njega se iz svojih razloga nadovezuju i kasniji hrišćanski pisci. Na taj način stvara se sfera u koju razum nema pristupa, a
koja ipak sadrži mnoge dogme koje se u okviru hrišćanstva prihvataju. Ovo dvojstvo, koga ranije nije bilo u filozofiji, otvara novo pitanje o odnosu vere i razuma, odnosno, otkrovenja i prirodne mogućnosti čoveka da dolazi do istina u koje veruje.
4. MODERNA FILOZOFIJA 4.1. Renesansa
Nove mogućnosti čoveka Shvatio sam zbog čega je čovek najsrećnije od svih stvorenja i samim tim vredan sveg divljenja... (Bog je) uzeo čoveka kao stvorenje neodređene prirode i, odredivši mu mesto u središtu sveta, ovako mu se obratio: Priroda svih ostalih stvari je ograničena i prinudna u okviru granica zakona koje smo MI propisali. Ti ćeš, nesputan ograničenjima, u saglasnosti s tvojom slobodnom voljom ... propisati za sebe granice svoje prirode. Postavili smo te u centar sveta kako bi odatle lakše mogao da posmatraš sve ono što postoji na svetu. Nismo te stvorili ni od neba ni od zemlje, niti smrtnim niti besmrtnim, tako da sa slobodom izbora i sa čašću, kao tvorac i uobličitelj samoga sebe, možeš sebe da uobličiš u koji god oblik ti želiš. Đovani Piko dela Mirandola (1463-1494), Govor o dostojanstvu čoveka (Prevod iz Marvin Peri, Intelektualna istorija Evrope, str. 74.) Traži se nova mudrost
(Govori Ludost) Dakle, pošto sam tako pribavila pohvalu za hrabrost i vrednoću, šta biste rekli ako bih sad počela da hvalim i svoju mudrost? Ali će neko možda reći da je to isto toliko mogućno kao pomešati vatru i vodu. Ja se, međutim, nadam da ću vas uveriti u to, samo ako me budete slušali pažljivo, kao što ste dosad činili. Pre svega, ako mudrost leži u iskustvu, ko više zaslužuje da nosi ime mudraca: da li pametan, koji se nešto iz stida, nešto iz plašljivosti ne prihvata ničega, ili ludak, koga ni od jedne namere ne odvraća ni stid (jer ga nema) ni opasnost (jer ne razmišlja)? Mudrac se zagnjuruje u knjige starih pisaca, gde se nauči nekom preteranom cepidlačenju. Ludak, naprotiv, ako se ne varam, baš stoga što neprestano učestvuje u svemu i ne haje za opasnost, stiče pravu mudrost. To je dobro uočio i Homer, iako je bio slep, jer veli: i lud se nauči u nevolji. Erazmo Roterdamski (1466-1536), Pohvala ludosti, str. 65. Otpor autoritetima Da li je moguće da sumnjate da bi Aristotel promenio svoje mišljenje, ispravio svoje knjige i prihvatio najrazumnije doktrine, kad bi video nova otkrića na nebu, sam odbacujući one koji su tako maloumni da mogu da budu navedeni da i dalje nastavljaju da ponizno zastupaju sve ono što je on ikada rekao? ... Sledbenici Aristotela su ti koji su ga krunisali autoritetom, nije (Aristotel) on to sam prigrabio za sebe... Neću da kažem da čovek ne treba da sluša ono što kaže Aristotel; zbilja, aplaudiram čitanju i brižljivom izučavanju njegovog dela, a prigovaram samo onima koji mu se kao roblje predaju, slepo se priključujući svemu što on kaže i prihvatajući to kao nepovrediv dekret ne tražeći bilo koje druge razloge. Galileo Galilej, Dijalog koji se odnosi na dva glavna sistema sveta Ptolomejev i Kopernikov (1632). (Prevod iz Marvin Peri, Intelektualna istorija Evrope, str. 104.) Nova logika: Znanje je moć 3. Ljudsko znanje i moć poklapaju se u tome, što nepoznavanje uzroka onemogućuje uspeh. Priroda se naime pobeđuje samo pokoravajući joj se, a šta je kod razmišljanja uzrok, to je kod delovanja pravilo. Frensis bekon, Novi Organon, str. 37.
Nova logika i metoda saznanja
10. Istančanost prirode umnogome nadmašuje istančanost čula i razuma, tako da su ona lepa razmišljanja, ljudske spekulacije i obrazlaganja nezdrava stvar, ali nema nikoga ko bi to video. 11. Kao što nauke, kakve su sada, nisu ni od kakve koristi za pronalaženje dela, tako je logika kakva je sada, nekorisna za pronalaženje nauke. 12. Logika, koja se upotrebljava, služi više za učvršćivanje i utvrđivanje zabluda koje se temelje na običnim pojmovima, nego za istraživanje istine; stoga je više štetna nego korisna. 13. Silogizam se ne upotrebljava za principe nauke, a za srednje sudove upotrebljava se uzalud, jer ni izdaleka nije ravan istančanosti prirode; on dakle, sebi potčinjava odobravanje, a ne stvari. 14. Silogizam se sastoji od sudova, sudovi od reči, a reči su znaci pojmova. Ako su dakle sami pojmovi (ono što je osnova stvari) pobrkani i naprečac izvedeni iz stvari, onda nema nikakve čvrstoće ni u onome, što je na tome sazdano. I tako je jedina nada u pravoj indukciji. … 19. Dva puta jesu i mogu da budu za istraživanja i pronalaženja istine. Prvi leti od oseta i pojedinačnosti prema najopštijim sudovima, pa na osnovu tih principa i njihove nepokolebljive istinitosti sudi i pronalazi srednje sudove; taj je put sada uobičajen. Drugi izvlači sudove iz oseta i pojedinačnosti, uzdižući se neprekidno i postepeno, tako da naposletku dolazi do najopštijih sudova. To je pravi, ali još neoprobani put. Frensis Bekon, Novi organon, str. 39,40,41.
Idoli 38. Idoli i lažni pojmovi, koji su već zaokupili ljudski razum, pa se u njemu čvrsto ukorenjuju, ne samo da tako obuzimaju ljudski duh, da se istini teško otvara pristup, nego se oni, ako je pristup i bio dan i dopušten, vraćaju i smetaju kod samoga obnavljanja nauke, ako se ljudi unapred ne opomenu da se protiv njih, koliko je moguće, zaštite. 39. Četiri su vrste idola, koji zaokupljaju duh ljudski. Njima smo, radi jasnoće, nadenuli imena nazivajući prvu vrstu idolima plemena, drugu idolima pećine, treću idolima trga i četvrtu idolima pozorišta. 41. Idoli plemena imaju svoj temelj u samoj ljudskoj prirodi i u samome plemenu ili rodu ljudskome. Pogrešno se, naime, tvrdi, da je čovečje čulo merilo stvari; nego, naprotiv, sve percepcije kako čula, tako i uma zbivaju se primereno čoveku, a ne univerzumu. Ljudski je razum poput neravnog ogledala za zrake stvari, koje svoju prirodu meša s prirodom stvari, pa ih iskrivljuje i prlja. 42. Idoli pećine su idoli pojedinog čoveka. Svako naime, pored zabluda ljudske prirode uopšte, ima posebnu pećinu ili rupu koja lomi i kvari svetlo prirode, bilo zbog svačije posebne i pojedinačne naravi, ili zbog vaspitanja i opštenja sa drugima, bilo zbog čitanja knjiga ili autoriteta onih koje neko ceni ili im se divi, ili zbog različitosti utisaka koji se javljaju u pristrasnoj duši s predrasudama ili u mirnoj i ravnodušnoj duši ili tome slično, tako da je zaista ljudski duh, kako je on disponiran kod pojedinih ljudi, nešto različito, potpuno smućeno i, tako reći, slučajno. Stoga dobro veli Heraklit: Ljudi traže znanje u manjim svetovima, a ne u višem ili zajedničkom. 43. Ima takođe idola, kao što su oni iz međusobnog saobraćanja i zajednice ljudskog roda, koje zbog trgovine i udruživanja ljudi nazivamo idolima trga.
Ljudi se naime druže uz pomoć govora ali se reči određuju prema narodnom shvatanju. I tako to loše i nezgodno određivanje reči na čudan način stešnjava razum. Ni definicije i tumačenja, kojima učeni ljudi katkad imaju običaj da se štite i brane od toga, nikako ne ispravljaju stvar. Naprotiv, reči očigledno vrše nasilje nad razumom i sve brkaju, pa dovode ljude do praznih i bezbrojnih protivrečnosti i izmišljotina. 44. Ima konačno idola, koji su ušli u ljudske duše iz različitih filozofskih dogmi, a takođe i iz naopakih zakona dokazivanja. Njih nazivamo idolima pozorišta, jer držimo, da ima isto toliko proizvedenih i prikazanih drama, koje su stvorile izmišljene scenske svetove, koliko i prihvaćenih ili izmišljenih filozofija. Frensis Bekon, Novi Organon, str. 45-48. Bekonova filozofija dobro opisuje scenu na kojoj će se odigravati moderna filozofija. Ona uzima kao svoj zadatak da upozna prirodu razuma. Čovek se sada tumači prvenstveno preko te svoje osobine da ima razum, što znači da predstavlja biće koje je sposobno da otkriva istinu, daje i sluša razloge za tvrdnje o svetu i tako formira svoje mišljenje. Iako jednako raspodeljen svim ljudima, kako će kasnije reći Dekart, razum nije instrument koji uvek dovodi do ispravnih zaključaka. Zbog toga ga je potrebno bolje upoznati i pokušati da se on poboljša i usavrši. To nas dovodi do pitanja metode, odnosno do pitanja o pravilima za dobro služenje razumom. Oko tih pitanja trude se: racionalizam, u okviru koga ćemo obraditi Dekarta, Spinozu i Lajbnica, i empirizam, koji ovde predstavljaju Lok i Hjum.
4.2. Racionalizam 4.2.1. Rene Descartes Praktična filozofija Ali, čim sam stekao izvesne opšte pojmove iz fizike i čim sam, probajući na raznim posebnim teškoćama zapazio dokle nas oni mogu odvesti i koliko se razlikuju od principa kojima se dosad služilo, te sam smatrao da ih ne mogu više držati u tajnosti a da se grdno ne ogrešim o zakon koji nas obavezuje da kolikogod možemo doprinosimo opštem dobru svih ljudi; jer oni su mi pokazali da je moguće doći do saznanja koja su životu vrlo korisna, i da se pomoću njih umesto spekulativne filozofije, koja se predaje po školama, može pronaći jedna praktična filozofija kojom bismo mogli, pošto upoznamo silu i dejstvo vatre, vode, vazduha, zvezda, neba i svih ostalih stvari koje nas okružuju, isto tako razgovetno kao što poznajemo razne zanate svojih zanatlija, sve ove stvari na isti način upotrebiti u svim poslovima za koje su one podobne, i da se tako učinimo gospodarima i sopstvenicima prirode. Rene Dekart, Rasprava o metodi, str. 44. Matematika
Naročito mi se sviđala matematika zbog izvesnosti i očevidnosti njenih razloga; ali u to vreme nisam shvatao njenu pravu upotrebu, i, smatrajući da služi samo mehaničkim veštinama, čudio sam se što na njenim tako čvrstim i tako solidnim temeljima nije izgrađeno ništa uzvišenije. Rene Dekart, Rasprava o metodi, str. 14.
Mislim, dakle jesam
Pošto sam tada želeo da se jedino istraživanjem istine bavim, mislio sam da mi treba da na sasvim suprotan
način postupim, i da, kao apsolutno lažno, odbacim sve u šta bih i najmanje mogao posumnjati, da bih na taj način video da li bi posle toga u mojim ubeđenjima ostalo išta što bi bilo potpuno nesumnjivo. Tako, zbog toga što nas naša čula ponekad varaju, pretpostavio sam da nema nijedne stvari koja je onakva kakvom je naša čula nameću da je sebi predstavimo; a pošto ima ljudi koji greše čak i u najprostijim stvarima geometrije, te i tu prave paralogizme, a smatrajući da sam i ja sklon pogreškama kao i svaki drugi, odbacio sam kao lažne sve razloge koje sam nekada uzimao kao dokaze; i najzad, uzimajući u obzir da nam se sve sasvim iste misli, koje imamo kada smo budni, mogu javiti i u snu, a da tada nijedna jedina od njih nije istinita, odlučio sam da se pravim kao da sve ono što je ušlo u moj duh nije istinitije od iluzija mojih snova. Ali, odmah iza toga zapazio sam da, dok sam tako navalice mislio da je sve lažno, nužno je trebalo da ja, koji sam to mislio budem nešto; i primećujući da je istina: mislim, dakle jesam, tako često i tako sigurna, da ni najpreteranije pretpostavke skeptika nisu u stanju da je poljuljaju, zaključio sam da je mogu bez i najmanje skrupule usvojiti za prvi princip filozofije koju sam tražio. Zatim, pažljivo ispitujući ono što sam bio, i videći da sam mogao da se pravim kao da nemam nikakva tela, i da nema nikakva ni sveta, ni mesta na kojem bih bio, ali da se ipak ne bih mogao da pravim kao da uopšte nisam, i da, naprotiv, baš iz toga što sam mislio da sumnjam u istinitost drugih stvari, sasvim očevidno i sasvim izvesno je izlazilo da ja jesam; a iz toga što kad bih prestao da mislim, pa makar sve što sam zamišljao i bilo istinito, ne bih ipak imao nikakva razloga da verujem da ja jesam, saznao sam da sam supstancija čija sva suština i priroda jeste jedino u mišljenju, i kojoj, da bi bila, nije potrebno nikakvo mesto, niti pak da zavisi od ma kakve materijalne stvari, tako da to ja, tj. duša po kojoj sam ono što jesam, potpuno se razlikuje od tela, i čak da je nju lakše saznati nego telo, i kad njega uopšte ne bi bilo, duša ne bi prestala da bude sve ono što jeste. Rene Dekart, Rasprava o metodi, str. 28. Pravila metode
Prvo pravilo mi je bilo da nikada nijednu stvar ne usvojim ako istinitu, dok je očevidno nisam takvom saznao; tj. da brižljivo izbegavam
prenagljivanje i predubeđenja i sudim samo o onome što se mome duhu predstavlja tako jasno i tako razgovetno, da ne bude više prilika u kojima mogu u to posumnjati. Drugo pravilo je bilo da svaku od teškoća, koje bih ispitivao, podelim na onoliko delova koliko je to moguće i koliko je potrebno da bi se one bolje rešile. Treće pravilo je bilo da svoje misli vodim po redu, počinjući od predmeta koji su najprostiji i koji se najlakše saznaju, kako bih malopomalo stigao postepeno do najsloženijih; pretpostavljajući čak reda i među onim predmetima koji prirodno ne prethode jedni drugim. I poslednje pravilo je bilo da svuda vršim tako potpuna nabrajanja, i tako opšte preglede kako bih bio siguran da ništa nisam propustio. Rene Dekart, Rasprava o metodi, str. 20. Razloge ne treba tražiti u svrhama
Treba ispitivati ne svrhovite razloge stvorenih stvari, nego djelotvorne Tako, najposlije, razloge prirodnih stvari nećemo nikada uzimati iz svrhe, koju je imao pred sobom bog ili priroda pri njihovu stvaranju, jer ne smijemo biti toliko preuzetni, da bismo sebe smatrali dionicima njegovih nakana. No, ako njega samoga budemo smatrali djelotvornim uzrokom svega, vidjet ćemo, kakve nam zaključke s obzirom na njegove učinke, koji se pokazuju našim osjetilima, pruža prirodno svjetlo, koje nam je on dao, iz onih atributa, koje je htio da donekle poznajemo. Ipak, kako je već rečeno, moramo imati na umu, da tom prirodnom svijetlu treba vjerovati samo dotle, dok nam sam bog ne objavi nešto njemu protivno. Rene Dekart, Osnovi filozofije, I deo, poglavlje XXVIII, str. 76.
Kroz Dekartove reči kao da čovek novog veka kaže: Ja sam tu, imam oči i uši i sposobnost shvatanja. Nemojte da me zaobilazite! Ako želite da
prihvatim vaše mišljenje opravdajte ga na neč i m što nam je zajedničko, što i ja u svom iskustvu mogu uvideti da je tačno. "Mislim, dakle, jesam" značilo je: Evo me, i jesam, i mislim, i smatram da imam pravo da tražim da se od mene ne zahteva da prihvatam nešto što mi, kada se potrudim najbolje što mogu, ne izgleda tačno. Ovaj zahtev kasnije prati cela moderna filozofija, i racionalistička i empiristička. Tako se u istoriji i filozofiji jasno pojavljuje pojedinac, koji će pokrenuti nova istraživanja podstaknut željom da iskoristi ono što mu govori vlastiti razum.
4.2.2. Baruh Spinoza Početak Spinozine "Etike": Bog ili priroda O Bogu
DEFINICIJE I. Pod uzrokom samoga sebe razumem ono čija suština sadrži u sebi postojanje, ili ono čija se priroda ne može shvatiti drugačije, nego kao postojeća. II. Konačnom u svojoj vrsti naziva se ona stvar koja može biti ograničena drugom stvari iste prirode. Na primer, jedno telo naziva se konačnim, zato što uvek zamišljamo neko veće telo. tako je jedna misao ograničena drugom mišlju. A telo nije ograničeno mišlju, niti misao telom. III. Pod supstancijom razumem ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata; tj. čijem pojmu nije potreban pojma neke druge stvari, od koga mora biti obrazovan. IV. Pod atributom razumem ono što razum opaža na supstanciji, kao da sačinjava njenu suštinu. V. Pod modusom razumem stanja supstancije, ili ono što je u drugome pomoću čega se i shvata. VI. Pod Bogom razumem biće apsolutno beskrajno, tj. supstanciju koja
se sastoji od beskrajno mnogo atributa, od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu bitnost.
Postavka XIV Sem Boga, nikakva supstancija ne može ni da postoji, ni da se zamisli.
Postavka XXIX U prirodi stvari nema ničeg slučajnog, nego je sve određeno iz nužnosti božje prirode da na izvestan način postoji i dela.
Postavka XXXII Volja ne može da bude nazvana slobodnim, nego samo nužnim uzrokom.
Postavka XXXII Stvari nisu mogle biti proizvedene od Boga ni na koji drugi način, i nikakvim drugim redom, nego što su bile proizvedene. Baruh Spinoza, Etika, str. 3. 15, 30, 33, 34. Racionalizam Knjiga 2, Postavka VII Red i veza ideja jesu isti kao red i veza stvari. Primedba: ... Prema tome, bilo da shvatimo prirodu pod atributom prostiranja, ili pod atributom mišljenja, ili pod bilo kojim drugim, -
uvek ćemo naći samo jedan i isti red, ili samo jednu i istu vezu uzroka, to jest, iste stvari koje sleduju jedna iz druge. Postavka X, Pimedba Uzrok ovome jeste, mislim taj, što se oni nisu držali reda filozofiranja. Jer božansku prirodu, koju su morali pre svega da posmatraju, pošto je ona prva, kako po saznanju tako i po prirodi, - držali su oni za poslednju u redu saznanja, a stvari, koje se zovu predmeti čula, smatrali su za prve između sviju.
Postavka XLIII Ko ima istinitu ideju, on, u isto vreme, zna da ima istinitu ideju, i ne može sumnjati u istinitost stvari. Baruh Spinoza, Etika, str. 51, 55, 86. Predrasuda o ciljevima zbog kojih postoje stvari u prirodi Međutim, pošto ostaje mnogo drugih predrasuda, koje su takođe i najviše mogle i mogu da spreče da ljudi razumeju vezu stvari, na način kao što sam izložio, smatrao sam za vredno truda da ih ovde podvrgnem ovde ispitu razuma. A sve predrasude koje preduzimam da ovde naznačim, zavise od ove jedne, naime od toga što ljudi obično pretpostavljaju da sve stvari u prirodi, kao oni sami, delaju radi nekoga cilja; još više, što čak kao izvesno tvrde kako Bog upravlja sve izvesnome cilju. Jer oni kažu da je Bog načinio sve radi čoveka, a čoveka zbog toga da ga obožava. ...
A o prirodi ovih upravljača (bogova, prim.) morali su oni - pošto o njoj nikad nisu nešto doznali - suditi prema svojoj prirodi. Otuda njihovo tvrđenje da bogovi upravljaju sve na korist čovekovu, da bi ljude
privezali za sebe, i da bi im ovi ukazivali najviše poštovanje. Otuda je došlo da je svaki razne vrste poštovanja Boga izmislio prema svome načinu mišljenja, - da bi ga Bog voleo više nego ostale, i da bi celu prirodu uputio na korist njegove slepe požude i nezasite lakomosti. Tako se ova predrasuda pretvorila u sujeverje, i pustila duboke korene u duše. To je bio uzrok što se svaki čovek, uz najveći napor trudio da razume ciljne [finalne] uzroke sviju stvari, i da ih objasni. Ali dok su nastojali da pokažu kako priroda ništa uzaludno ne radi (to će reći, ništa što ne bi bilo za potrebu ljudi), oni, izgleda ništa drugo nisu pokazali, nego da su priroda i bogovi isto tako bezumni, kao ljudi. Pogledaj, molim te, gde se najzad došlo! Između tako korisnog u prirodi, morali su naći i mnogo štetnog; naime bure, zemljotrese, bolesti itd.; za njih su tvrdili da dolaze otuda što su bogovi ljuti zbog uvreda koje su im ljudi naneli, ili zbog grehova, učinjenih u služenju njima. I mada se iskustvo tome svakodnevno glasno protivilo, i beskrajnim primerima pokazivalo da se i pobožnima i bezbožnima bez razlike događaju i korisne i štetne stvari, - oni nisu napustili ukorenjenu zabludu. Jer njima je bilo lakše da ovo stave u druge nepoznate stvari, čiju korist nisu znali, i da tako održe svoje dosadašnje i urođeno stanje neznanja, nego da celu ovu zgradu razruše, i novu izmisle. Otuda su smatrali za izvesno da sudovi bogova daleko nadmašuju ljudsku moć shvatanja. Sam taj uzrok, doista, mogao bi učiniti da istina ljudskome rodu večito ostane sakrivena, da matematika, koja se ne bavi ciljevima, nego samo suštinom i osobinama figura, nije pokazala ljudima drugu normu istine. str. 40. Čovek kao deo prirode
Većina onih koji su pisali o afektima i načinu života ljudi, izgleda da ne raspravljaju o prirodnim stvarima koje idu za opštim zakonima prirode, nego o stvarima koje su izvan prirode. Štaviše, izgleda da oni shvataju čoveka u prirodi kao državu u državi. Jer oni misle da čovek više narušava red prirode nego što ide za njime, i da nad svojim radnjama ima apsolutnu moć, i nije opredeljen ni sa koje druge strane, nego od samoga sebe. ... U prirodi se ne događa ništa što bi moglo da joj se uračuna u nedostatak. Jer, priroda je uvek ista, i njena snaga i njena moć delanja
jeste svuda jedna ista; to će reći, zakoni i pravila prirode, prema kojima se sve događa, i sve se iz jednih oblika menja u druge, jesu svuda i uvek isti. Otuda mora postojati samo jedan i isti put za saznanje prirode stvari, - ma kakve one bile - naime onaj pomoću opštih zakona i pravila prirode. Otuda afekti mržnje, gneva, zavisti itd. posmatrani po sebi, proizlaze iz iste nužnosti i snage prirode kao i ostale pojedinačne stvari. str. 101, 102.
O slobodi volje
Tako dete misli da slobodno žudi za mlekom, ljut dečko da slobodno hoće osvetu, a bojažljiv čovek da slobodno hoće bekstvo. Isto tako, pijan čovek veruje da govori iz slobodne odluke duha ono što bi posle, kao trezan, rado prećutao. Tako misle lud, brbljivac, dečko, i vrlo mnogi od ovoga testa [ove vrste], da govore iz slobodne odluke duha, dok, u stvari, ne mogu da uzdrže nagon za govorom koji imaju u sebi. Tako samo iskustvo, isto tako jasno kao razum, uči da ljudi misle kako su slobodni samo iz toga razloga što su svesni svojih radnji, a ne znaju uzroke od kojih su opredeljeni. str. 107. Etika
Postavka XVIII, Primedba, knjiga 4. Preostaje još da pokažem šta je ono što nam razum propisuje, i koji se afekti slažu sa pravilima ljudskoga razuma, a koji su im, naprotiv, suprotni. Ali pre nego što počnem to da dokazujem, po našem iscrpnome geometrijskom redu, hteo bih najpre da ovde ukratko izložim same zapovesti razuma, da bi svako lakše razumeo ono što mislim. Pošto razum ne zahteva ništa protivno prirodi, on, sam dakle, zahteva da svaki samoga sebe voli, da traži ono što mu je korisno, - ono što mu je uistinu korisno, - i da teži za svim onim što čoveka doista vodi većem savršenstvu; i, uopšte, da se svako trudi da sačuva svoje biće, koliko do njega stoji. To je isto tako nužnim načinom istinito, kao
da je celina veća od svoga dela.Dalje, pošto vrlina nije ništa drugo nego raditi prema zakonima sopstvene prirode, i pošto se svako trudi da svoje biće održi samo prema zakonima sopstvene prirode, iz toga sleduje:Prvo, da je osnov vrline sam napor težnja za održavanjem sopstvenog bića, i da se sreća sastoji u tome što čovek može da održi svoje biće.Drugo, sleduje da vrlini treba težiti zbog nje same, i da nema ničega izvrsnijega od nje, ili što bi bilo korisnije za nas, radi čega bi trebalo težiti za tim. str. 190.
Postavka XXVII, knjiga 4. Samo o onome izvesno znamo da je dobro ili rđavo, što uistinu vodi saznanju, ili što može da nas spreči da saznajemo. str. 196.
Postavka XXXV, knjiga 4. Ukoliko ljudi žive po vođstvu razuma, samo utoliko se oni po prirodi uvek, nužnim načinom slažu. str. 201.
Žudnju da se čini dobro, koje postaje otuda što živimo prema vođstvu razuma, zovem moralnošću. str. 205.
O moći razuma ili o ljudskoj slobodi (naslov 5. knjige Spinozine Etike)
Postavka III Afekt, koji je stanje trpljenja [strasti], prestaje biti stanje trpljenja čim obrazujemo njegovu jasnu i razgovetnu ideju. str. 251.
Postavka VI Ukoliko duh shvata sve stvari kao nužne, utoliko ima on veću moć nad afektima, ili manje trpi od njih. str. 254.
Postavka XX, Primedba ... Iz toga izlazi da najviše trpi onaj duh čiji najveći deo sačinjavaju neadekvatne ideje, tako da se on više raspoznaje [razlikuje] onim što trpi, nego onim što dela; a da naprotiv, onaj [duh] najviše dela čiji najveći deo sačinjavaju adekvatne ideje, tako da se on - čak i kad se u njemu nalazi toliko neadekvatnih ideja, kao u prvome duhu - ipak više raspoznaje adekvatnim idejama koje pripadaju ljudskoj vrlini, nego neadekvatnim idejama, koje odaju ljudsku nemoć. str. 264. Intelektualna ljubav prema Bogu
Postavka XV Ko sebe i svoje afekte saznaje jasno i razgovetno, voli Boga, i tim više što više saznaje sebe i svoje afekte. str. 260
Ono što može iznenaditi u Spinozinom učenju je sluh za zahteve i poruke tela.Dok se kod Dekarta telo još uvek posmatra samo kao izvor problema, Spinoza smatra da nam ono može pomoći da dođemo doispravnih pojmova o dobru i zlu. Danas se često kaže da je srce (telo), barem ponekad, pametnije od razuma.Međutim, na ovakav stav prema telu se, još od vremena grčke filozofije, gledalo kao na izvor relativizma.Spinoza to zna i zato se u njegovoj filozofiji nalaze i norme čija je namena da ustanove ono što može biti zajedničko svim ljudima.Izvor tih normi je njegova intelektualna ljubav prema Bogu koja se ostvaruje onda kad težimo objektivnom saznanju prirode (jer tako ustanovljujemo nešto zajedničko za sve ljude) i kada shvatamo da se Bog na jednak način odnosi prema svim ljudima,iz čega proizilazi da bi tako trebalo da se ponašamo i mi sami. Iako se to teško razabire iz krute geometrijske forme njegove glavne knjige,u Spinozinoj etici se daje legitimitetindividualnoj potrazi za vlastitim dobrom, dok se zadatak etike vidi u potrazi za zajedničkim, a ne krajnjim dobrom.
4.2.3. G.W. Leibniz
Urođene ideje
Radi se o tome da se utvrdi da li je duša sama po sebi poput table, na kojoj još ništa nije ispisano (tabula rasa), što smatra Aristotel i pisac Ogleda [Džon Lok, Ogled o ljudskom razumu] i da li ono što bi na njoj bilo napisano potiče jedinstveno od čula i iz iskustva, ili, pak, duša izvorno sadrži načela mnogobrojnih pojmova i učenja, koje bi spoljašnji predmeti u pojedinim prilikama pobudili, kao što verujem ja zajedno s Platonom, ...
Odatle, pak, sledi jedno drugo pitanje, naime, da li sve istine zavise od iskustva, tj. od indukcije i provera na primerima, ili ima i takvih koje počivaju na nečem drugom. Jer, ako je moguće neke događaje predvideti pre svakog iskustva, jasno je da tome doprinosimo sami, nečim iz sebe. Ma kako da su čula neophodna kod svih naših stvarnih saznanja, ona nikako nisu dovoljna da bi nam ih sva omogućila, jer čula uvek pružaju samo primere, tj. posebne i individualne istine. Međutim, ma koliko brojni bili primeri koji potvrđuju neku opštu istinu, oni nisu dovoljni da ustanove i univerzalnu važnost te istine, jer iz toga što se nešto dogodilo, ne sledi nikako da će se ponoviti na isti način. ...
A otuda sledi da nužne istine, one koje srećemo u čistoj matematici, a naročito u aritmetici i geometriji, mora da počivaju na načelima, čiji dokaz uopšte ne zavisi od primera, pa sledstveno tome ni od čulnih podataka, iako bez čula mi nikada ne bismo pomislili na njih. Valja to dobro razlikovati, a tako je postupio i Euklid, dokazujući često putem uma ono što je dovoljno jasno na osnovu iskustva i čulnih slika. Potom, logika uz metafiziku i nauka o moralu, koje čine osnovu prirodne teologije, odnosno prirodnog prava, obiluju takvim istinama, pa svoju pouzdanost mogu da jedino da duguju unutrašnjim načelima, koje ljudi zovu urođenim. G.V. Lajbnic, Novi ogledi o ljudskom razumu, str. 6-7.
Nema ničega u umu, a da prethodno nije bilo u čulima, izuzev - uma samog. str. 72.
Dve vrste istina
29. Ali saznanje nužnih i večnih istina jeste ono što nas od prostih životinja razlikuje i što čini da imamo Um i nauke, uzdižući nas do saznanja nas samih i Boga, i to je ono što se zove u nama razumna duša
ili Duh. ... 33. Ima dve vrste istina, istine Umovanja (verites de Raisonnement) i istine Činjenice (verites de Fait). Istine umovanja nužne su i protivstav im je nemoguć, a istine činjenice su kontingentne (contingentes) i protivstav im je moguć. Kad je neka istina nužna razlog joj se može analizom naći, njenim razlučivanjem na prostije ideje i istine, sve dok se ne dođe do prvobitnih. ... 46. Međutim, ne treba sa nekima zamišljati da večite istine, budući od Boga zavisne, proizvoljne su i zavise od volje njegove, kao što izgleda da je Dekart to uzeo, a zatim i g. Poare. To je istinito samo za kontingentne istine čiji princip je saobraznost ili izbor najboljeg; ... G. W. Lajbnic, Monadologija, str. 53-55.
Monade
1. Monada, o kojoj ćemo ovde govoriti, nije ništa drugo do prosta supstancija, koja ulazi u sastave (les composes), prosta, što će reći, bez delova.
2. A treba da ima tu prostih supstancija, pošto ima sastava; jer sastav nije ništa drugo do skup ili aggregatum prostih.
3. A onde gde nema delova, nema ni protege, ni lika, ni deljivosti moguće. I ove Monade su istinski Atomi prirode i, jednom reči, Elementi stvari. ...
7. ... Monade nemaju prozora, kroz koje bi nešto u njih moglo ući ili iz njih izići. ...
10. Uzimam da je izvesno da je svako stvoreno biće podložno promeni, i, dosledno tome, tako isto i stvorena monada, i čak da je ta mena (changement) u svakoj neprekidna (continuel).
11. Iz ovoga što smo dosad rekli sledi da prirodne promene Monada dolaze iz izvesnog unutrašnjeg principa, pošto neki spoljašnji uzrok ne bi mogao uticati u njenoj unutrašnjosti.
14. Prolazno stanje, koje obuhvata i pretpostavlja mnoštvo u jedinstvu i u prostoj supstanciji, nije ništa drugo do ono što se zove percepcijom, koju treba razlikovati od apercepcije ili svesti, kao što će kasnije biti pokazano. ...
16. Sami mi stičemo neposredno iskustvo o mnoštvu u prostoj supstanciji, kada nalazimo da i najmanja misao koju zapažamo, obuhvata raznolikost u predmetu. Tako svi oni koji priznaju da je duša prosta supstancija, moraju priznati to mnoštvo u monadi ...
19. Ako hoćemo da dušom zovemo sve što ima percepcije i apetite u onom opštem smislu što sam ga ovde naznačio, sve proste supstancije ili stvorene monade bi se mogle zvati dušama; ali pošto je osećanje nešto više nego prosta percepcija, pristajem da je opšti naziv monada i entelehija dovoljan prostim supstancijama, koje bi samo to imale, i da se dušama zovu samo one čija je percepcija razgovetna i praćena pamćenjem. ...
65. I tvorac prirode je mogao praktikovati tu božansku i beskrajno čudesnu veštinu, jer svaki deo materije nije samo deljiv u beskonačnost, kao što su antički mislioci znali, već je svaki dalje aktuelno podeljen do kraja, svaki deo u delove, od koji svaki ima sopstveno kretanje; inače bi bilo nemoguće da svaki deo materije uzmogne izraziti čitavu vasionu. G. W. Lajbnic, Monadologija, str. 49-52 i 59.
Najbolji od svih mogućih svetova
53. A kako je beskraj mogućih svetova u idejama Božijim i kako samo jedan može postojati, treba da pri božijem izboru postoji dovoljan razlog, koji ga određuje za jedan pre nego za koji drugi. 54. I taj razlog može se naći samo u saglasnosti ili u stupnjevima savršenstva koje ovi svetovi nose u sebi: svaka mogućnost imajući pravo da pretenduje na postojanje u onoj meri u kojoj savršenstva nosi u sebi. 55. I to je ono što je uzrok postojanja najboljeg (sveta - prim. V.M.), sa kojim mudrost upoznaje Boga, koje on po svojoj dobroti odabira i koje mu moć njegova čini da prizvede. 56. A ta veza i ta prilagođenost svih stvorenih stvari svakoj i svake svim drugim, čini da svaka supstancija ima veze koje izražavaju sve druge i da je prema tome večito živo ogledalo vasione. G. W. Lajbnic, Monadologija, str. 56. Prestabilirana harmonija
78. Ovi principi su mi pružili sredstvo prirodnog objašnjenja jedinstva ili saobraznosti duše i organskog tela. Duša se ponaša po svojim sopstvenim zakonima i telo takođe po svojim; i susreću se silom harmonije preduređene među svim supstancijama, pošto su sve one
predstave jedne i iste vasione. G. W. Lajbnic, Monadologija, str. 60.
Lajbnic je primer razložnog i umerenog filozofa čije učenje nastoji da pomiri suprostavljena stanovišta. Ipak je baš njegova ideja o najboljem od svih svetova doživela oštru kritiku u Volterovom delu Kandid . Volter nije želeo da se ta ideja shvati kao odvraćanje pogleda od nesavršenstva sveta. Evo jednog citata koji to pokazuje: "Kandid, užasnut, zapanjen, izgubljen, sav krvav, dršćući celim telom, mislio je u sebi: 'Ako je ovo najbolji svet kakvi li su tek oni drugi? Još se može podneti što su me šibali: to su mi priredili i Bugari. Ali, o dragi Panglose, najveći među filozofima, zašto sam morao da gledam kako vas vešaju, a da ne znam zašto? O dragi anabaptiste, najbolji ljudski stvore, zašto ste se udavili u pristaništu? O gospođice Kunigundo, biseru među devojkama, zašto su vam rasporili trbuh!'" ( Volter, Kandid ili optimizam, str. 20.) Kao što smo rekli u lekciji, Lajbnicova filozofija se ne može objasniti bez pozivanja na drugi pravac u modernoj filozofiji - empirizam, koji se razvijao paralelno sa racionalizmom. Iako ćemo lako uočiti njihove razlike - recimo, racionalizam veruje da postoje urođene ideje, empirizam ne - ovi pravci dele isti duh vremena i iste osnovne principe. I racionalisti i empiristi pokušavaju da opišu čoveka, smeste ga u prirodni svet, i reše stare probleme na, da tako kažemo, demokratskiji način. Sada kriterijumi istine moraju biti takvi da su u principu dostupni svima.
4.3. Empirizam
4.3.1. John lock Program teorije saznanja
Pošto je, dakle, moja namera da istražim poreklo, izvesnost i opseg ljudskog znanja, kao i osnove i stepene verovanja, mnenja i saglašavanja, ja zasad neću ulaziti u fizičko razmatranje duha, niti ću se truditi da ispitam u čemu je njegova suština, niti kakvim kretanjima duha ili promenama tela mi dobivamo osete u organima ili ideje u razumu: niti da li sve te ideje, ili pojedine od njih, zavise u svom formiranju od materije ili ne; to su spekulacije kojima se ja, ma koliko bile zanimljive i zabavne, neću baviti, jer se one nalaze van okvira zadatka koji sam preduzeo. Za moju sadašnju svrhu biće dovoljno da proučim ljudske sposobnosti razabiranja u njihovoj primeni na predmete sa kojima dolaze u dodir; i čini mi se da moja razmišljanja o toj stvari neće biti sasvim uzaludna ako tim prostim istorijskim metodom uspem da nekako objasnim načine na koje naš razum dobiva svoje pojmove o stvarima, i utvrdim bar neke kriterije pouzdanosti našeg znanja, … Ako ovim ispitivanjem prirode razuma uspem da otkrijem kakve su njegove moći, dokle one dosižu, kojim su stvarima bar u nekoj meri dorasle, a u kojima nas izdaju, rekao bih da onda neće biti zgoreg ubediti neumorni ljudski duh da bude oprezniji, da se ne meša u stvari koje su iznad njegovog shvatanja, da stane kad dođe do kraja svojih mogućnosti, da se pomiri sa neznanjem u onim stvarima za koje se posle ispitivanja utvrdi da su izvan dosega naših sposobnosti. Džon Lok, Ogled o ljudskom razumu, str. 19, 21. (ovaj citat smo već upoznali u lekciji 3. -Filozofske dicsipline)
Odakle potiču naše ideje?
1. Ideja je predmet mišljenja . - Pošto je svaki čovek sam u sebi svestan da misli, i da ono čime se njegov duh bavi dok misli jesu ideje koje se u njemu nalaze, nema nikakve sumnje da ljudi imaju u svom duhu razne ideje, kao što su na primer one koje se izražavaju rečima "belina", "tvrdoća", "slast", "mišljenje", "kretanje", "čovek", "slon", "vojska", "pijanstvo" itd. Prema tome, na prvom mestu treba istražiti kako ih on stiče. Znam da postoji prihvaćeno mišljenje da ljudi imaju urođene ideje i prvobitne zapise, utisnute u njihov duh na samom početku bića. To mišljenje sam već opširno ispitao, i smatram da da će ono što sam rekao u prethodnoj knjizi biti mnogo lakše primljeno kad budem pokazao odakle razum dobiva sve te ideje koje poseduje i kojim putevima i stadijima one dolaze u duh; za svedočanstvo o tome ja ću se pozvati na iskustvo i zapažanje svakog čoveka. 2. Sve ideje potiču iz oseta ili refleksije . - Pretpostavimo dakle da je duh, kako se kaže, beo papir bez ijednog slova, bez ijedne ideje; na koji način se on ispunjava? Odakle on stiče onu ogromnu zalihu koju je marljiva i neograničena čovekova mašta islikala na njemu, sa gotovo beskrajnom raznolikošću? Otkuda mu sav taj materijal uma i znanja? Na to ja odgovaram jednom rečju: iz iskustva; na iskustvu je zasnovano, i iz njega u krajnjoj liniji proizlazi, sve naše znanje. Moć zapažanja je ta koja pribavlja našem razumu sav materijal mišljenja bilo da se bavi spoljašnjim čulnim predmetima, ili da mi sami posmatramo unutrašnje operacije našeg duha, i razmišljamo o njima. Ta dva načina zapažanja jesu izvori znanja, iz njih proističu sve ideje koje imamo, ili koje prirodno možemo imati. 3. Predmet oseta jedan izvor ideja . - Prvo. Naša čula, baveći se pojedinim čulnim predmetima, prenose u duh više raznih opažaja o stvarima, prema tome na koliko raznih načina ti predmeti deluju na njih; tako stičemo ideje žutog, belog, vrućine, hladnoće, mekog, tvrdog, gorkog, slatkog, sve ono što zovemo čulnim osobinama; … Taj veliki izvor većine naših ideja, koji potpuno zavisi od čula i putem njih snabdeva razum, ja nazivam "osetom".
4. Radnje našeg duha drugi izvor ideja . - Drugi izvor iz koga iskustvo snabdeva raznim idejama jeste opažanje radnji našeg duha u nama, kad se on bavi idejama koje je stekao; kad duša razmatra te radnje i razmišlja o njima, razum iz toga stiče još jedan niz ideja koje se ne mogu izvući iz spoljašnjih stvari; kao što su na primer: opažanje, mišljenje, sumnjanje, verovanje, zaključivanje, znanje, htenje, i svakojake radnje našeg duha. … Svaki čovek ima taj izvor ideja potpuno u sebi; on veoma liči na neko čulo, iako nema nikakva posla sa spoljašnjim predmetima, i zato ga možemo dosta adekvatno nazvati "unutrašnjim čulom". Ali kako sam ono drugo nazvao "osetom", nazvaću ovo "razmišljanjem" ili "refleksijom"… 5. Sve naše ideje dolaze iz ta dva izvora . -Ali kako onaj prvi izvor nazivam osetnošću, tako ovaj zovem razmišljanjem (refleksijom, reflexion ), i to zato što su ideje koje on pruža, samo takve, kakve duh dobija razmišljajući (reflektirajući) o svojim vlastitim unutrašnjim radnjama. Džon Lok, Ogled o ljudskom razumu, str. 93-95. O našim kompleksnim idejama supstancija
1. Kako se prave ideje o supstancijama . - Pošto duh, kako sam već izjavio, stiče velik broj prostih ideja o spoljašnjim stvarima preko čula, i o svojim sopstvenim radnjama preko refleksije, on ujedno zapaža da neke od tih prostih ideja uvek idu zajedno; pošto se po tom pretpostavlja da one pripadaju istoj stvari, i pošto se reči prilagođavaju uobičajenim shvatanjima i praktičnoj potrebi brzine, te ideje, tako ujedinjene u jednom predmetu, nazivaju se jednim imenom; i mi smo onda neoprezno skloni da u svom govoru i mišljenju posmatramo to kao jednu prostu ideju, dok je to ustvari kombinacija od više ideja sastavljenih u jedno; jer mi, kao što sam rekao, ne možemo zamisliti kako bi te proste ideje mogle postojati same za sebe, i zato po navici pretpostavljamo neki substratum u kome one postoje i iz kojeg proizilaze, i nazivamo to "supstancija". 2. Naša ideja o supstanciji uopšte . - Tako ako se bilo ko zapita kakav je njegov pojam o čistoj supstanciji uopšte, videće da o tome nema nikakve druge ideje osim pretpostavke o nečemu što predstavlja podlogu onih kvaliteta koji su kadri da u nama proizvedu proste ideje, i
koji se obično nazivaju "akcidencijama" (uzgrednim svojstvima). Ako zapitamo nekoga: " Šta je predmet u kome je sadržana boja ili težina?" - on će moći da odgovori samo da su to "čvrsti rasprostrti delovi". A ako bismo ga zapitali: "Šta je to što sadrži čvrstoću i prostornost?", njemu ne bi bilo ništa lakše nego onom ranije pomenutom Indijcu koji je rekao da svet leži na velikom slonu, pa kad su ga zapitali na čemu stoji slon, on je odgovorio: "Na jednoj velikoj kornjači"; a kad su ga dalje pritesnili da objasni šta podržava tu plećatu kornjaču, on je odgovorio da je to nešto što on ne zna. … str. 311. Međutim, kad tražimo znanje o supstancijama, nedostatak ideja prikladnih za takvo istraživanje nameće nam sasvim drukčiji metod… Tu treba da u zmemo sasvim suprotan pravac: pošto nam nedostaju ideje o realnim suštinama supstancija, moramo napustiti svoje misli i poći ka samim stvarima u njihovom postojanju. Iskustvo nas tu može naučiti više nego um; samo opitom [eksperimentom] mogu sigurno saznati koji još kvaliteti postoje zajedno sa onima koje već imam u svojoj kompleksnoj ideji, tj. na primer da li je ono žuto, teško, topljivo telo koje nazivam "zlato" kovno ili nije; a bilo kako da ispadne opit, ono što sam njime utvrdio važi samo za to telo koje sam ispitao, a ne i za sva ostala žuta, teška i topljiva tela. To je zato što kovnost ne proizlazi ni na koji način iz moje kompleksne ideje, što ona nije vidljivo i nužno povezana ili nesaglasna sa kombinacijom takve boje, težine i topljivosti u bilo kojem telu. str. 710. O znanju uopšte
Znanje je opažanje slaganja ili neslaganja naših ideja . - Meni dakle izgleda da znanje nije ništa drugo već opažanje povezanosti i slaganja, ili neslaganja i nespojivosti ma kojih naših ideja. Ono se sastoji samo u tome. Gde ima takvog opažanja ima i znanja; a gde ga nema, tamo mi možemo izmišljati, nagađati, ili verovati, ali znanja ustvari nemamo. str. 579
O moralu
Pošto nam je jasna ideja o Vrhovnom biću, beskrajnom po moći, dobroti i znanju, čije smo mi delo i od koga zavisimo, kao i ideja o o nama samima kao razumnim, za shvatanje sposobnim bićima, ja mislim da bi te dve ideje, kad bi se razmotrile i istražile kako treba, poslužile kao osnove naših dužnosti i pravila našeg delovanja, tako da bi pomoću njih moralnost postala nauka koja se može dokazivati demonstracijom; ne sumnjam da bismo tada, izvođenjem nužnih zaključaka iz postavki koje su same po sebi očevidne i nepobitne kao i one u matematici, mogli da stvorimo merila pravde i nepravde za svakog ko bi hteo da se toj nauci posveti sa istom pažnjom i objektivnošću sa kojom se posvećuje recimo matematici. str. 605. O jednakosti ljudi
Prirodno stanje ima prirodni zakon da upravlja njime, koji obavezuje svakoga; a um, koji predstavlja taj zakon, uči sve ljude, koji ga pitaju za savet, da pošto su svi ljudi jednaki i nezavisni, niko ne treba da nanosi zlo tuđem životu, zdravlju, slobodi i posedu. Jer svi su ljudi delo jednog svemogućeg beskrajno mudrog Tvorca; pošto su svi sluge jednog suverenog gospodara, upućeni u svet njegovom zapovešću i zbog njegove svrhe, oni su svojina onoga čije su delo, stvoreni da traju dok postoji njegova a ne nečija druga volja. Džon Lok, Dve rasprave o vladi, str. 238. Na počecima filozofije u Staroj Grčkoj čula i čulno iskustvo nisu bili posmatrani kao izvor moguće saglasnosti među ljudima, nego obrnuto, kao izvor razlika i nepouzdanosti. O saznanju putem čula i njegovoj varljivosti stalno se govorilo kroz primer dvojice ljudi koji, iako su u istoj prostoriji, jedan oseća hladnoću, a drugi toplotu. Filozofi su zbog toga izvor slaganja tražili u matematici i svetu urođenih Ideja (Platon), posebno ideja o onome što je dobro, o vrlini i moralu. Sledeći Bekona, Lok prvi put jasno obrće ovu perspektivu i stavom da sve saznanje potiče iz iskustva, čula posmatra kao
izvor prve saglasnosti među ljudima. U periodu posle Loka teško ćemo naći filozofa koji ne bi prihvatio da se opravdanje stavova prirodnih nauka u krajnjoj liniji mora tražiti u iskustvu, međutim, na ovaj način nismo ostavili sve probleme iza sebe. Na primer, ako je izvor objektivnosti u spoljašnjem čulnom iskustvu i nema urođenih ideja, onda naš moral - koji ne govori o tom iskustvu - kao da ostaje da visi u vazduhu, bez pravog opravdanja. Zbog toga Lok ipak znanje o moralu stavlja u istu ravan sa matematičkim znanjem, izuzimajući ga iz sfere koja se zasniva na iskustvu, a dajući mu jako opravdanje u sličnosti sa matematičkim stavovima koji su oduvek bili primer pouzdanosti. Tek će Hjum napraviti još jedan korak tvrdnjom da je naše znanje o moralu sličnije našem znanju iz prirodnih nauka, nego matematici. Zbog toga Hjum etiku i prirodne nauke zajedno naziva "moralnim naukama".
4.3.2. David Hum Poreklo ideja
Ukratko, sav materijal mišljenja potiče od spoljnjih ili od unutrašnjih opažaja. Samo njihovo mešanje i sastavljanje pripada duhu ili volji. Ili, da se izrazim filozofskim jezikom, sve naše ideje, ili slabiji opažaji jesu kopije naših utisaka ili življih opažaja. Dejvid Hjum, Istraživanje o ljudskom razumu, str. 70.
Razlika matematike i prirodnih nauka
Svi predmeti ljudskog uma ili istraživanja mogu se prirodno podeliti u dve vrste, naime u odnose ideja i u činjenice. Prvoj vrsti pripadaju nauke geometrija, algebra i aritmetika i ukratko svaka tvrdnja koja je intuitivno ili demonstrativno izvesna. Da je kvadrat nad hipotenuzom jednak kvadratu nad ostalim dvema stranicama, je stav koji izražava
odnos među tim figurama. Da je tri puta pet jednako polovici od trideset, izražava odnos među tim brojevima. Stavovi te vrste mogu se otkriti samo misaonom radnjom, nezavisno od onoga što postoji bilo gde u svemiru. Da u prirodi nikad nije bilo kruga ili trougla, istine, koje je dokazao Euklid, zauvek bi zadržale svoju izvesnost i očiglednost. Činjenice, koje predstavljaju drugu vrstu predmeta ljudskog uma, ne mogu se ustanoviti na isti način, niti je očiglednost njihove istinitosti, koliko god bila jaka, jednake prirode kao ona ranije. Ono što je suprotno nekoj činjenici još uvek je moguće; jer to nikad ne može da uključuje protivrečnost, i duh tu suprotnost zamišlja sa jednakom lakoćom i jasnoćom, kao da je ne znam koliko u skladu sa stvarnošću. Da sunce sutra neće izaći, nije manje shvatljiva teza i ne uključuje više protivrečnosti nego tvrdnja da će izaći. Zato bismo uzalud pokušavali da dokažemo njenu neistinitost. Kad bi ona bila demonstrativno neistinita, uključivala bi neku protivrečnost i nikada je duh ne bi mogao jasno zamisliti. str. 81
Čini se da se sva zaključivanja o činjenicama temelje na odnosu uzroka i posledice. Jedino pomoću tog odnosa možemo poći dalje od očiglednosti našeg pamćenja i naših čula. ... str. 82. Usudiću se da ustvrdim u obliku opšte teze koja ne dopušta izuzetke, da se znanje o tom odnosu ni u kom slučaju ne postiže zaključivanjem a priori, već da u potpunosti potiče iz iskustva, kad nalazimo da su određeni predmeti stalno međusobno povezani. Pokažite neki predmet čoveku ma koliko jakog prirodnog razuma i darovitosti; ako je taj predmet njemu potpuno nov, on ni najsavesnijim ispitivanjem njegovih čulnih svojstava neće moći da otkrije nijedan njegov uzrok ili posledicu. ... str. 83.
Ukratko, dakle, svaka je posledica događaj koji se razlikuje od svog uzroka. Stoga se ona ne može otkriti u uzroku i što se o njoj a priori izumi ili izmisli, mora biti potpuno proizvoljno. str. 85.
Međutim, mi ipak nismo dobili nikakav zadovoljavajući odgovor na prvo postavljeno pitanje. Sa svakim rešenjem i dalje iskrsava novo pitanje, jednako teško kao i prethodno, i vodi nas daljim istraživanjima. Kad se pita: kakva je priroda svih naših zaključivanja o činjenicama?, čini se da je pravi odgovor da se one temelje na odnosu uzroka i posljedice. A kad se pita: šta je temelj svih naših zaključivanja i zaključaka o tom odnosu?, može se odgovoriti jednom reči: ISKUSTVO. Ali, ako nas naše istraživačko raspoloženje tera još dalje i pitamo: šta je temelj svih zaključaka iz iskustva?, to uključuje novo pitanje, koje je možda teže rešiti i protumačiti. str. 87. Što se tiče prošlog iskustva može se dopustiti da ono daje neposredna i sigurna obaveštenja samo upravo o onim predmetima i o onom vremenskom periodu koje je ono upoznalo. No zašto bi to iskustvo trebalo proširiti na budućnost i na druge predmete, koji bi prema onome što mi znamo mogli biti samo po izgledu slični; to je glavno pitanje na kome bih se zadržao. Hleb, koji sam ranije jeo, hranio me, tj. telo takvih čulnih svojstava imalo je u to vreme takve tajne moći; no da li odatle sledi da me drugi hleb u drugo vreme mora takođe hraniti i da slična čulna svojstva moraju uvek pratiti jednake tajne moći? Taj zaključak nikako ne izgleda nužan. U najmanju ruku treba priznati da je ovde reč o zaključku koji je izveo duh, da se tu radi o izvesnom koraku, o misaonom procesu i izvodu koji bi trebalo objasniti. Ove dve teze daleko su od toga da bi bile iste: Primetio sam da je takav predmet uvek pratila takva posledica, i: Predviđam da će druge predmete koji se čine slični pratiti slične posledice. str. 88.
Navika
Postoji neki drugi princip koji deluje kad on [bilo ko] stvara takav zaključak. Taj je princip običaj ili navika. Jer kada god ponavljanje nekog određenog postupka ili radnje proizvodi skolonost ka ponavljanju istog postupka ili radnje, bez prisile bilo kakvog zaključivanja ili razumskog procesa, uvek kažemo da je ta sklonost posledica običaja. Upotrebljavajući tu reč ne tvrdimo da smo naveli poslednji razlog te sklonosti. Mi samo ukazujemo na jedan princip ljudske prirode koji je široko priznat i dobro poznat po svojim posledicama. ... Svi zaključci iz iskustva su zato posledice navike, a ne umovanja. str. 97-98 Moral i razum
Pošto razum nikad ne može neposredno da spreči ili da proizvede neku radnju protivrečeći joj ili odobravajući je, on ne može biti izvor moralnog dobra i zla, koji se pokazuju da imaju taj uticaj. Radnje mogu biti pohvalne ili pokudne; no one ne mogu biti razumne ili nerazumne: pohvalan ili pokudan, prema tome, nije isto što i razuman ili nerazuman. Valjanost i nevaljalost radnji često protivreče našim prirodnim sklonostima, a katkad ih kontrolišu. No razum nema nikakvog uticaja. Moralna razlikovanja prema tome nisu izdanci razuma. Razum je celovito neaktivan i nikad ne može biti izvor tako aktivnog principa kao što je savest ili moralno čulo. Dejvid Hjum, Rasprava o ljudskoj prirodi, str. 392.
Moralno čulo
Porok vam potpuno izmiče dokle god posmatrate objekt. Ne možete ga nikako naći, dokle god svoju misao ne uputite u sopstveno srce, i naiđete na osećanje neodobravanja koje se javlja u vama prema toj radnji. To je sad jedna činjenica; ali ona je objekt osećanja, ne razuma. Ona počiva u vama, ne u objektu, tako da kad oglasite neku radnju ili karakter poročnim, vi ne mislite ništa sem to da na osnovu sastava vaše prirode imate osećanje ili čuvstvo kuđenja kad tu radnju posmatrate. str. 400. Hjumova provalija
Ne mogu propustiti da ovom umovanju ne dodoam jednu opasku koja će se, možda, pokazati od izvesnog značaja. U svakom sistemu etike na koji sam dosad naišao zapažao sam uvek da pisac ide neko vreme običnim putom umovanja i uspostavlja jedno božansko Biće, ili pravi opaske o ljudskim stvarima; kad odjednom, na moje iznenađenje, vidim da umesto uobičajenih spona postavki, jeste i nije, ne nalazim nijedan sud koji nije spojen sa jednim treba ili ne treba. Ta je promena neprimetna; no ona je, ipak, od najveće važnosti. Jer kako ovo treba ili ne treba, izražava neki nov odnos ili potvrđivanje, nužno je da ono bude zapaženo i objašnjeno, a u isto vreme da se da razlog za nešto što izgleda potpuno nepojmljivo, kako ovaj novi odnos može biti dedukcija iz drugih, koji su celovito različni od njega. No kako pisci obično ne koriste tu obazrivost, ja ću biti slobodan da je preporučim čitaocima; i uveren sam da će ta mala pažnja oboriti sve vulgarne sisteme etike, i omogućiti nam da vidimo da se razlikovanje poroka i vrline ne osniva prosto na odnosima objekata, i ne opaža se razumom. str. 400-401.
Hjum je uverljivo pokazao da ogroman deo naših znanja ne nastaje po analogiji sa logikom i matematikom. Ukoliko uzmemo da logika i matematika počivaju samo na razumu, ispostavlja se da ostala znanja imaju
i van-razumsku osnovu u široko shvaćenoj ljudskoj prirodi. Pa ipak, i Hjum kaže da razum ima svoju ulogu i u tim znanjima: npr. u etici, razumom otkrivamo koja sredstva treba upotrebiti da bi se postigao neki cilj. Time je otvorena mogućnost da se na naš razum gleda drugačije. Ranije je razum često posmatran kao deo božanskog uma u kome su skrivene ideje o tajnama kosmosa i božijih namera koje treba otkriti razmišljanjem, dok sa Hjumovom kritikom razum prestaje to biti i postaje prvenstveno instrument za rešavanje praktičnih problema koje život postavlja pred čoveka.
4.4. Prosvjetiteljstvo
Kantova definicija Prosvetiteljstva
Prosvetiteljstvo predstavlja izlazak čoveka iz njegove samoskrivljene nezrelosti. Nezrelost je nemoć da se služimo vlastitim razumom bez vođstva nekog drugog. Nezrelost je samoskrivljena ako se njen uzrok ne nalazi u nedostatku razuma, vec u nedostatku odlučnosti i hrabrosti da se njime služimo bez vođstva. Imaj hrabrosti da se sluziš vlastitim razumom! To je dakle, glavna poruka prosvetiteljstva. Imanuel Kant, O slobodi i umu, str. Protiv dogmatičnosti
Jedan mali pristalica Lokov bio je sasvim blizu i kad se njemu obratiše, on reče: "Ja ne znam kako mislim, ali znam da sam uvek mislio samo na podstrek svojih čula. Da ima bestelesnih i razumnih supstanca, u to ne sumnjam, ali da je bogu nemogućno da preda misao materiji, u to jako sumnjam. Ja duboko poštujem večnu moć i moje nije da je ograničavam; ja ne tvrdim ništa i zadovoljavam se samo tim što verujem da ima mnogo više mogućnih stvari nego što se to misli." Stvorenje sa Sirijusa se osmehnu; učinilo mu se da ovaj ne govori najgluplje od svih, a kepec sa Saturna bi bio pritisnuo u naručja pristalicu Lokovog da nije postojala tako ogromna nesrazmera. Volter, Mikromegas, (u: Volter, Izabrana dela, str. 192.)
Kritika verske netolerancije
(Rika Ibenu u Smirnu) ...Mogu te uveriti stoga da nikada nije bilo nijedne kraljevine u kojoj je bilo toliko građanskih ratova kao u Hristovoj kraljevini. One koji podnesu neki nov predlog, nazivaju najpre jereticima. Svaka jeres ima svoje ime, a ono je kao neka lozinka za one koji su se upleli u nju. Ali nije jeretik onaj koji to neće: treba samo napola podeliti parnične strane, pa dati neko obeležje onima koji napadaju jeretike, a to obeležje, ma kakvo ono bilo, razumljivo ili nerazumljivo, načiniće čoveka belim kao sneg, i on se može nazvati pravovernim. Ovo što ti kažem vredi za Francusku i Nemačku, pošto sam čuo da u Španiji i Portugaliji ima izvesnih derviša koji ne znaju za šalu, već spaljuju čoveka kao slamu. Kada čovek padne šaka tim ljudima, on može da bude srećan ako se uvek molio Bogu držeći u ruci sitna drvena zrna, ako nosi uza se dva parčeta čoje privezana sa dve trake i ako je ponekad odlazio u pokrajinu koja se zove Galicija. Ako to nije činio, zlosrećni čovek se može naći u velikoj neprilici. Kada bi im se zakleo, kao neki mnogobožac, da je pravoverni, oni bi mu mogli naći neku manu, pa ga spaliti kao jeretika; uzalud bi on navodio teološke dokaze; nema nikakvih dokaza; pre bi se on pretvorio u pepeo no što bi iko i pomislio da ga sasluša. Ostale sudije pretpostavljaju da optuženik može da bude i nevin, a ovi uvek pretpostavljaju da je kriv. ... (Uzbek Mirzi u Isfahan) Priznajem da su istorije pune priča o verskim ratovima, ali neka se obrati pažnja na to da te ratove nije izazvalo mnoštvo vera, već netrpeljivost one vere koja je sebe smatrala za vladajuću.
To je onaj duh prozelitizma koji su Jevreji primili od Egipćana, a koji je od njih, kao neka epidemična i narodna bolest, prešao na muhamedance i hrišćane. To je najzad ona vrtoglavica čije se povećavanje može smatrati samo kao potpuno pomračenje ljudskoga razuma. Monteskje, Persijska pisma. str. 57 i 157.
Materijalizam
Ljudi će se prevariti uvijek kad budu okretali leđa iskustvu i predavali se sustavima koje je stvorila mašta. Čovjek je djelo prirode, on postoji u prirodi, potčinjen je njezinim zakonima, nje se ne može osloboditi, ne može čak ni mišlju nikud iz nje; uzalud duh njegov želi zakoračiti s one strane granica vidljivog svijeta, on mora uvijek natrag u vidljivi svijet. Za biće koje je priroda stvorila i zaokružila ne postoji ništa izvan velikoga sve, čiji je ono dio i čije utjecaje osjeća ... Svemir, taj široku skup svega što postoji, pruža nam svuda samo materiju i kretanje; njegova cjelina pokazuje nam ogroman i neprekidan lanac uzroka i učinaka: izvjesni od ovih uzroka poznati su nam jer neposredno utječu na naša osjetila; drugi su nam nepoznati jer na nas djeluju tek učincima, često vrlo udaljenim od svojih prvih uzroka... ...Tako priroda u svom najširem značenju jest to veliko sve koje proizlazi iz skupa raznih materija, njihovih različitih kombinacija i raznolikih kretanja koje u prirodi vidimo; priroda, u nešto užem smislu, tj. promatrana u svakom biću, jest cjelina koja proizlazi iz biti, tj. svojstava, kombinacija, kretanja ili načina djelovanja koja ga razlikuju od drugih bića ... Pol Holbah, Sistem prirode (prevod iz, D. Pejović, Francuska prosvjetiteljska filozofija) str. 276 - 290 i iz Antologije str. 266 i 272.)
Solidarnost među ljudima
Prvi koji je ogradio zemljište i rekao: "Ovo je moje", naišavši na prostodušne ljude koji su mu poverovali, u stvari je osnivač obrazovanog društva. Koliko li bi sprečio zločina, ubistava i ratova, od kolike li bi bede i strahota poštedeo ljudski rod onaj koji bi počupao kolje i zatrpao jarak, dovikujući bližnjima: "Ne verujte varalici! Propašćete ako smetnete s uma da plodovi pripadaju svakom a da zemlja nije ničija!". Vrlo je verovatno da su tada prilike bile takve da se dalje nije više moglo na isti način, jer pojam svojine, koji zavisi od većeg broja drugih pojmova koji su mu morali prethoditi i postepeno se razvijati, nije se mogao roditi u čoveku iznenada. Žan Žak Ruso, Rasprava o poreklu nejednakosti među ljudima, (u: Žan Žak Ruso, Društveni ugovor, str. 161.)
Kantova definicija prosvetiteljstva dobro govori o njegovom pozitivnom smislu. Ljudi će uvek težiti duhovnoj zrelosti i samostalnosti. Ali prosvetiteljsto nosi i jednu skrivenu opasnost da lako, nakon odbacivanja spoljašnjih autoriteta, ono što nam trenutno govori vlastiti razum proglasimo za novi apsolut, novu dogmu koja zahteva žrtve i potčinjavanje. Kao što možemo i sami videti, sama činjenica da smo se oslobodili spoljašnjih autoriteta, još ne govori u prilog onome što smo sami formirali kao normu života. Zbog toga nije zgoreg da razvijemo načine kritike našeg uma, kako bi se on uzdržao od ove sklonosti da svoja rešenja proglasi za konačna i jedina moguća. Ovim problemom pozabavio se Imanuel Kant.
4.5. Njemačka klasična filozofija
4.5.1. Immanuel Kant Revolucija u mišljenju
Oni (Galilej, Toričeli, Štal, prim. V.M.) su shvatili da um uviđa samo ono što sam proizvodi prema svome planu, da on mora sa principima svojih sudova ići napred prema stalnim zakonima i nagoniti prirodu da odgovara na njegova pitanja, a ne sme dozvoliti da ga priroda tako reći samo vodi na povocu; jer inače slučajna posmatranja koja nisu vršena po kakvome unapred izrađenom planu ne stoje ni u kakvoj međusobnoj vezi u jednome nužnome zakonu koji je umu potreban i koji on traži. Um mora da pristupi prirodi držeći u jednoj ruci svoje principe, na osnovu kojih jedino saglasne pojave mogu imati značenje zakona, a u drugoj eksperiment koji je on smislio na osnovu tih principa, i to zaista u cilju da bi se od nje poučio, ali ne kao učenik koji trpi da mu se kaže sve što učitelj hoće, već kao jedan sudija na dužnosti koji nagoni svedoke da odgovaraju na pitanja koja im on postavlja. I tako, štaviše, i fizika ima da blagodari za tako korisnu revoluciju u načinu svoga mišljenja jedino toj zamisli, da ona shodno onome što sam um unosi u prirodu treba da traži u njoj (ne da joj lažno pripisuje) ono što od nje ima da nauči, a o čemu sama za sebe ne bi ništa znala. ... Dosada se pretpostavljalo da se sve naše saznanje mora upravljati prema predmetima; ali pod ovom pretpostavkom propadali su svi pokušaji koji su činjeni da se o predmetima isposluje nešto a priori pomoću pojmova, čime bi se naše saznanje proširilo. Zbog toga neka se jednom proba da li u problemima metafizike nećemo bolje uspevati ako pretpostavimo da se predmeti moraju upravljati prema našem saznanju, što već bolje odgovara zahtevu mogućnosti jednoga njihovog saznanja
a priori koje o predmetima treba da utvrdi pre nego nam oni budu dati. S tim stoji stvar isto onako kao sa prvim mislima Kopernikovim, koji, pošto sa objašnjenjem nebeskih kretanja nije išlo kako treba dok je pretpostavljao da se cela vojska zvezda kreće oko posmatraoca, učini pokušaj da li neće bolje uspeti ako pretpostavi da se posmatralac okreće, a da zvezde naprotiv miruju. Imanuel Kant, Kritika čistog uma, str 16-17. Pojmovi apriori i aposteriori saznanja
Naše saznanje poizlazi iz dva osnovna izvora duha od kojih se prvi sastoji u primanju predstava (receptivitet utisaka), a drugi u sposobnosti da se pomoću ovih predstava sazna neki predmet (spontanitet pojmova). Preko prvog izvora nam jedan predmet biva dat; preko drugog, on se zamišlja u odnosu na onu predstavu (kao prostu odredbu duha). Dakle, opažaji i pojmovi sačinjavaju elemente svega našeg saznanja, tako da niti mogu pojmovi dati saznanje bez opažaja koji ima na neki način odgovara, niti opažaj bez pojmova. ... Misli bez sadržaja jesu prazne, opažaji bez pojmova jesu slepi. Imanuel Kant, Kritika čistog uma, str. 73. Da sve naše saznanje počinje sa iskustvom, u to se ne može sumnjati; jer šta bi inače moglo da pobudi moć saznanja na upražnjavanje svoje funkcije, ako to ne bi učinili predmeti koji draže naša čula, te delimice sami sobom proizvode predstave delimice pak pokreću funkciju našega razuma da ove predstave upoređuje, da ih spaja i razdvaja, te tako da sirovi materijal čulnih utisaka preradi u takvo saznanje predmeta koje se zove iskustvo? Dakle, u pogledu vremena nijedno saznanje u nama ne prethodi iskustvu, i sa iskustvom počinje svako saznanje.
Ali, premda celokupno naše saznanje počinje sa iskustvom, ipak zbog toga ne proističe sve saznanje iz iskustva. Jer moguće je da se, štaviše, naše iskustveno saznanje sastoji iz onoga što primamo preko utisaka i iz onoga što naša sopstvena moć saznanja (pobuđena samo čulnim utiscima) dodaje iz same sebe, a koji dodatak mi ne možemo
razlikovati od one osnovne sadržine pre nego što smo dugim vežbanjem obratili na nju pažnju i osposobili se za njegovo izdvajanje.
Dakle, postoji bar jedno pitanje koje je potrebno još bliže proučiti i koje se ne sme odmah prema prvom izgledu odgurnuti kao svršeno, naime: da li postoji takvo saznanje koje je nezavisno od iskustva, pa čak i od svih čulnih utisaka? takva saznanja zovu se saznanje a priori i razlikuju se od empiričkih saznanja koja imaju svoje izvore a posteriori, to jest u iskustvu. str. 31.
O nesaznatljivosti stvari po sebi
Prema tome, važan rezultat transcendentalne analitike jeste ovo: da razum nikada ne može da učini išta više apriori, osim da anticipira formu nekog mogućeg iskustva uopšte, i pošto ono što nije pojava ne može da bude predmet iskustva, to on nikada ne može da prekorači granice čulnosti u kojima nam jedino predmeti bivaju dati. Osnovni pojmovi razuma jesu samo principi ekspozicije pojava, te oholo ime jedne ontologije, koja se poduhvata da u jednoj sisitematskoj doktrini dade sintetička saznanje a priori (na primer osnovni zakon kauzaliteta) o stvarima uopšte, mora da ustupi svoje mesto skromnijem imenu jedne proste analitike čistoga razuma. Imanuel Kant, Kritika čistog uma, str. 193.
O pojmu uma
Ali sam naziv pojma uma pokazuje već sada da se takav pojam neće moći da ograniči na iskustvo, jer se on odnosi na jedno saznanje od koga je svako empiričko saznanje samo jedan deo (možda na celinu mogućeg iskustva ili njegove empiričke
sinteze) i do koga, doduše, nikakvo stvarno iskustvo nikada ne doseže potpuno, premda je uvek jedan deo njegov. Pojmovi uma služe shvatanju, kao što pojmovi razuma služe razumevanju (opažaja). Pošto pojmovi uma sadrže ono što je neuslovljeno, to se oni odnose na nešto čemu pripada celokupno iskustvo, ali što samo nikad ne može biti predmet iskustva: na nešto do čega nas dovodi um u svojim zaključcima izvedenim iz iskustva, i prema čemu on ceni i odmerava stupanj svoje empiričke upotrebe, ali što nikada ne sačinjava neki član empiričke sinteze. Imanuel Kant, Kritika čistog uma, str. 228.
Primat praktičnog uma
Prema tome, u povezanosti čistog spekulativnog uma sa čistim praktičnim umom u jedno saznanje ovaj poslednji ima primat, pretpostavlajući, naime, da ta povezanost nije slučajna i proizvoljna, nego a priori zasnovana na samom umu, dakle nužna. Imanuel Kant, Kritika praktičnog uma, str. 140.
Ako Kanta uporedimo sa začetnicima moderne filozofije Bekonom i Dekartom, pokazuju se razlike važne za shvatanje njegove filozofije. Bekon je želeo da ljudi prevaziđu svoje zablude tako što će se okrenuti spoljašnjem svetu i iskustvu; Kant isto smatra da je bez iskustva nemoguće doći do konkretnih znanja, ali shvata da ne postoji čisto iskustvo i da subjektove moći tek čine iskustvo mogućim. S druge strane, dok Dekart brani prava subjekta na svoje mišljenje, Kant naglašava da prava nisu dovoljna, nego da se ona moraju iskoristiti tako što ćemo stvarati nove teorije, nove hipoteze koja će proširivati mogućnosti shvatanja sveta. Slikovito rečeno, jabuke su sigurno padale na mnogo glava, ali je samo pad na Njutnovu glavu proizveo ideju o sili gravitacije. Ključ je ipak u (slobodnoj) glavi.
4.5.2. Kantova etika Dobra volja
Nemoguće je zamisliti igde išta na svetu, pa čak ni izvan njega, što bi se bez ograničenja moglo smatrati dobrim, osim jedino dobre volje. Razum, duhovitost, moć suđenja, i kako se već inače mogu nazvati talenti duha, ili smelost, odlučnost, istrajnost u sprovođenju odluka, kao osobine temperamenta, bez sumnje su u izvesnom pogledu dobre i poželjne; svi ti prirodni darovi mogu postati krajnje zli i štetni, ako volja, koja treba da ih upotrebi i čija se osobena kakvoća zbog toga zove karakter, nije dobra. ... Jer, pošto um nije dovoljno pogodan da pouzdano upravlja voljom u pogledu njenih predmeta i zadovoljavanja svih njenih potreba (koje, delom, umnožava sam um), kojoj bi svrsi neki urođeni prirodni instinkt mnogo pouzdanije dovodio, a pri svemu tome nama je ipak um dodeljen kao praktična moć, moć koja treba da utiče na volju: to se prava namena uma mora sastojati u tome da proizvodi volju koja je dobra ne, recimo, kao sredstvo za neke druge svrhe, već koja je po sebi dobra, čega radi je apsolutno bio potreban um, ukoliko je priroda uopšte pri raspodeli svojih darova postupila svrhovito. Imanuel Kant, Zasnivanje metafizike morala, str. 23. i 27. Čovek kao svrha po sebi
Ali, ako pretpostavimo da postoji nešto, čije postojanje samo po sebi ima neke apsolutne vrednosti, a što bi kao svrha po sebi moglo biti osnov određenih zakona, onda bi u njemu i samo i jedino u njemu bio osnov jednog mogućeg kategoričkog imperativa, to jest praktičnog zakona. Ja sada tvrdim: Čovek i uopšte svako umno biće egzistira kao svrha po sebi, a ne samo kao sredstvo za kakvu bilo upotrebu ove ili one volje, već u svima svojim radnjama, usmerenim ne samo na sama sebe već i na druga umna bića, mora uvek da se posmatra u isto vreme kao svrha. ...
...što se tiče nužne ili obavezne dužnosti prema drugim ljudima, to će onaj ko je naumio da drugima da neko lažno obećanje odmah uvideti da želi da se drugim čovekom posluži prosto kao sredstvom, a da taj drugi ne sadrži u isto vreme svrhu u sebi. Jer čovek koga hoću takvim obećanjima da upotrebim za svoje svrhe ne može da se saglasi sa mojim načinom postupanja prema njemu, dakle ne može sam da sadrži svrhu te radnje. str. 72. Kategorički i hipotetički imerativi Ako volja traži zakon svoga opredeljivanja ma u čemu drugome, a ne u pogodnosti svojih maksima za svoje vlastito opšte zakonodavstvo, dakle, ako ona, izlazeći izvan same sebe traži taj zakon u kakvoći ma kojega od svojih objekata, onda iz toga uvek proizlazi heteronomija. Tada volja ne postavlja sama sebi zakon, već objekat svojim odnosom prema volji postavlja njoj zakon. Taj odnos, bilo da se zasniva na naklonosti ili na predstavama uma, omogućuje samo hipotetičke imperative: Ja treba da činim nešto zbog toga, što želim nešto drugo. Nasuprot tome moralni imperativ, dakle kategorički imperativ glasi: ja treba da postupam ovako ili onako, i kad ne bih želeo ništa drugo. Na primer, hipotetički imperativ glasi: ja ne treba da lažem, ako hoću da i dalje uživam dobar glas; kategorički imperativ glasi: ja ne treba da lažem i kad mi to ne bi donelo nikakvu sramotu. str. 91. Kantove formulacije kategoričkog imperativa
Delaj samo prema onoj maksimi za koju u isto vreme možeš želeti da ona postane jedan opšti zakon. Postupaj tako da ti čoveštvo u svojoj ličnosti kao i u ličnosti svakog drugog čoveka uvek upotrebljavaš u isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo. str. 62. i 74.
Autonomija volje
Nije nikakvo čudo kad se osvrnemo na sve dosadašnje napore koji su ikada preduzimani radi pronalaženja moralnog principa, što su oni svi skupa morali da promaše. Videlo se da je čovek svojom dužnošću vezan za zakone, ali nikome nije palo na pamet da je čovek potčinjen samo svome vlastitome, ali ipak opštem zakonodavstvu, pa je obavezan da postupa samo shodno svojoj vlastitoj volji, koja je u pogledu prirodne svrhe opšte zakonodavna. Jer, kada se čovek zamišljao potčinjen samo jednome zakonu ma kojem, onda je zakon morao sa sobom da nosi neki interes kao nadražaj ili prinudu, jer kao zakon on nije proizašao iz čovekove volje, već je ona nečim drugim bila zakonski prinuđena da postupa na izvestan način. Na osnovi toga potpuno nužnog zaključka nepovratno je propao sav rad da se nađe neki najviši osnov dužnosti. Jer, iz nekog izvesnog interesa nikada se nije dobila dužnost, već nužnost radnje. Taj interes mogao je predstavljati neki vlastiti ili neki tuđi interes. U tom slučaju imperativ je morao uvek da ispadne uslovljen, pa apsolutno nije bio podoban za moralnu zapovest. Ja prema tome, želim da taj osnovni stav nazovem principom autonomije volje, u suprotnosti sa svakim drugim principom koji ja zbog toga svrstavam u heteronomiju. str. 79.
Moralni zakon
Prema tome, poštovanje moralnog zakona je osećanje koje se prouzrokuje intelektualnim razlogom, a to osećanje je ono jedino što saznajemo potpuno a priori i čiju nužnost možemo uvideti. Imanuel Kant, Kritika praktičnog uma, str. 95.
Stoga ni moral, istinu govoreći, nije učenje o tome kako sebe treba da usrećimo, nego kako treba da postanemo dostojni sreće.
str. 148.
Što se razmišljanje češće i postojanije njima bavi, dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim i sve većim divljenjem i strahopoštovanjem: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni. str. 179. (Na celoj stranici Kantovi kurzivi pretvoreni su u plava slova)
Kantova etika je i danas inspirativna. Da su u njoj date promišljene ideje svedoči i činjenica da je Kanta teško optužiti bilo za prestrogu i nefleksibilnu etiku koja zabranjuje previše, bilo za lakomisleno dozvoljavanje svega. Prestrogost se lako odbacuje zbog toga što se Kant trudio da ostavi što više slobode može, tako što je predmetom kategoričkog imperativa učinio samo ugrožavanje slobode nekog ljudskog bića. A preveliko dozvoljavanje svega nije ni bila česta slika o Kantovoj etici - ona se često naziva etika dužnosti, jer se poziva na kategoričke razloge koje je teško relativizovati. Opšta ideja Kantove filozofije je u tome da on u slobodi vidi ideju koja je sposobna da bude univerzalno prihvaćena, a koja je istovremeno i prava veza čoveka sa njegovim idealima. Zahvaljujući slobodi on je u stanju da se tim idealima približava. Sloboda i njen odnos prema drugim aspektima čovekovog života, tema je svih postkantovskih filozofija.
4.5.3. G.W.F. Hegel
Um vlada svetom
Jedina misao, koju filozofija donosi sa sobom, jeste jednostavna misao uma, da um vlada svetom, dakle da je u svetskoj povesti zbivanje bilo umno. To uverenje i spoznaja jeste pretpostavka u pogledu povesti kao takve uopšte; u samoj filozofiji nije to nikakva pretpostavka. Pomoću spekulativne spoznaje u njoj se dokazuje, da je um - kod ovog izraza ćemo ovde ostati, a da ne rastumačimo pobliže odnos prema Bogu - supstancija kao i beskonačna moć, sam sebi beskonačna građa svakog prirodnog i duhovnog života kao i beskonačna forma, delatnost toga njegova sadržaja. On je supstancija, naime ono, usled čega i u čemu svaki realitet ima svoj bitak i opstanak, - beskonačna moć, jer um nije tako nemoćan da bi doterao samo do ideala, do onoga "treba da" (Sollen) i opstojao samo izvan realiteta tko zna gde, kao nešto posebno u glavama nekih ljudi; ... G.W.F. Hegel, Filozofija povijesti, str. 27.
Šta je umno, to je zbiljsko; a šta je zbiljsko, to je umno. Hegel, Osnovne crte filozofije prava, str. 17.
Suština duha je sloboda
Priroda duha dade se spoznati pomoću njegove potpune opreke. Kao što je supstancija materije težina, tako je, moramo reći, supstancija, suština duha sloboda. Svakome je neposredno verovatno da duh između drugih svojstava ima i slobodu; ali filozofija nas uči da sva svojstva duha postoje samo pomoću slobode, da su sva svojstva samo sredstva za slobodu, da sva svojstva traže i proizvode samo slobodu; to je spoznaja spekulativne filozofije, da je sloboda jedina istinitost duha. G.W.F. Hegel, Filozofija povijesti, str. 34. Istorija kao napredovanje u svesti o slobodi
Kao što se ovde prethodno istakla razlika u pogledu hrišćanskoga principa samosvesti, slobode, tako ona bitno postoji i u pogledu principa slobode uopšte. Svetska je povest napredovanje u svesti o slobodi, - napredovanje koje imamo da spoznamo u njegovoj nužnosti. Time, što sam uopšteno rekao o razlici znanja o slobodi, i to pre svega u formi, da su istočnjaci znali samo to da je jedan slobodan, grčki i rimski svet pak, da je nekolicina slobodna, dok mi znamo da su po sebi slobodni svi ljudi, tj. da je čovek kao čovek slobodan, - time je ujedno navedena podela svjetske povesti i način na koji ćemo je raspraviti. ... No da je ta sloboda, kao što je navedeno, sama još neodređena reč s beskonačno mnogo značenja, da ona, budući da je ono najviše, dovodi sa sobom beskonačno mnogo nesporazumaka, zabuna i zabluda, obuhvatajući u sebi sva moguća preterivanja, to je nešto, što se nikada nije bolje znalo i iskusilo nego u sadašnje vreme; ... G.W.F. Hegel, Filozofija povijesti, str. 35. O fenomenologiji duha i istini
Pravi oblik u kome istina egzistira može biti jedino njen naučni sistem. Zadatak koji sam sebi postavio jeste da sarađujem na tome da se filozofija
približi formi nauke - cilju da bude u stanju da odbaci svoje ime ljubav prema znanju i da predstavlja stvarno znanje. Hegel, Fenomenologija duha, str. 3. Istinito jeste celina. Celina pak jeste ona suština koja se završava putem svoga razvoja. O apsolutnome treba reći da ono suštinski predstavlja rezultat, da ono tek na kraju jeste ono što uistinu jeste; i upravo u tome se sastoji njegova priroda, da bude ono što je stvarno, subjekat i samopostajanje. str. 11.
Da ono što je istinito jeste stvarno samo kao sistem, ili da je supstancija u suštini subjekat, to je izraženo u onoj predstavi koja iskazuje ono što je apsolutno kao duh, - taj najuzvišeniji pojam, a koji pripada novijem vremenu i njegovoj religiji. Jedino ono što je duhovno jeste stvarno; ... str. 13. Protiv relaitivizma
Ionako je filozofija, koja sebe naziva tako, izričito izrekla da se samo ono istinito ne može spoznati, nego da je istinito ono za šta svako u običajnosnim predmetima, naročito o državi, upravljanju i ustavu, može dati da se uzdigne iz njegova srca, duše i oduševljenja. Hegel, Osnovne crte filozofije prava, str. 12. Filozofija i duh vremena
Pojmiti ono što jeste zadatak je filozofije, jer ono što jeste - je um. Što se tiče individua, to je ionako svaka individua čedo svog vremena; tako je i filozofija svoje vreme mislima obuhvaćeno. Hegel, Osnovne crte filozofije prava, str. 18. Minervina sova počinje svoj let tek u suton. str. 19.
Hegel je pisao izuzetno teškim stilom, koji se srećom skoro ne vidi u gornjim pasusima. Sa njim u filozofiji počinje prva rasprava sa tokom istorije. Na primer, ako su Spinoza ili Lok bili ogorčeni zbog verskih progona i ratova i smatrali da oni treba da prestanu, oni nisu u njihovoj pojavi videli neku tendenciju svog vremena, nego nedostatak ljudske prirode, koji treba odstraniti proširivanjem saznanja. Hegelova preokupacija bile su upravo tendencije vremena, čemu je bez sumnje doprinelo oduševljenje kojim je u evropskim državama propraćena Francuska revolucija. Oduševljenja mogu tako da deluju na ljude da počnu da misle da je mera oduševljenja za neku ideju istovremeno i mera njene ispravnosti ili istinitosti. Hegel je kroz svoju filozofiju upozoravao da to nije tako i da je često obrnuto: da oduševljenje samo čini da ne vidimo mane koje svaka ljudska ideja ima.
5. SAVREMENA FILOZOFIJA 5.1. Karl Marx
Marksov odnos prema Hegelovoj dijalektici
Po svojoj osnovi, moja dijalektička metoda ne samo da se razlikuje od Hegelove nego joj je direktno suprotna. Za Hegela je proces mišljenja, koji on pod imenom ideje pretvara čak u samostalan subjekt, demijurg stvarnosti koja sačinjava samo njegovu spoljašnju pojavu. Kod mene je idejni svet, naprotiv, samo materijalni svet prenet i prerađen u čovekovoj glavi. Mistifikatorsku stranu Hegelove dijalektike kritikovao sam pre gotovo 30 godina, u vreme kada je bila u dnevnoj modi. Ali baš kad sam radio na prvom svesku "Kapitala", nalazili su turobni, pretenciozni i prosečni epigoni, koji danas vode glavnu reč u obrazovanoj Nemačkoj, uživanje u tome da s Hegelom postupaju onako kako je u Lesingovo vreme valjani Mozes Mendelson postupao sa Spinozom, naime kao s "lipsalim psom". Zato sam javno priznao da sam učenik tog velikog mislioca, pa sam u glavi o teoriji vrednosti ovde-onde i koketirao sa njegovim načinom izražavanja. Mistifikacija koju dijalektika podnosi u Hegelovim rukama ni najmanje ne pobija činjenicu da je on prvi opsežno i svesno izneo opšte oblike njenog kretanja. Kod njega dijalektika dubi na glavi. Moramo je obrnuti da bismo u mističnom otkrili racionalno jezgro. Karl Marks, Predgovor drugom izdanju Kapitala, (citirano prema: Predrag Vraniciki, Dijalektički i historijski materijalizam, str 150 .)
Marksovo shvatanje istorije
U društvenoj proizvodnji svoga života ljudi stupaju u određene, nužne odnose, nezavisne od njihove volje, odnose proizvodnje koji odgovaraju određenom stepenu razvitka njihovih materijalnih proizvodnih snaga. Celokupnost tih odnosa proizvodnje sačinjava ekonomsku strukturu društva, realnu osnovu, na kojoj se diže pravna i politička nadgradnja i kojoj odgovaraju određeni oblici društvene svesti. Način proizvodnje materijalnog života uslovljava proces socijalnog, političkog i duhovnog života uopšte. Ne određuje svest ljudi njihovo socijalno biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest. Na izvesnom stepenu razvoja dolaze materijalne proizvodne snage društva u protivrečnost sa postojećim odnosima proizvodnje, ili, što je samo pravni izraz za to, s odnosima vlasništva, u čijem su se okviru dotle kretale. Iz oblika razvijanja proizvodnih snaga ti se odnosi pretvaraju u njihove okove. Tada nastupa epoha socijalne revolucije. ... Nikada društvena formacija ne propada pre nego što budu razvijene sve proizvodne snage, za koje je ona dovoljno prostrana, i nikad novi, viši odnosi proizvodnje ne nastupaju pre nego što se materijalni uslovi njihove egzistencije nisu već rodili u krilu samog starog društva. Stoga čovečanstvo postavlja sebi uvek samo one zadatke, koje može rešiti. Karl Marks, Predgovor za "Prilog kritici političke ekonomije" (citirano prema: Predrag Vraniciki, Dijalektički i historijski materijalizam, str. 238.) Problem ideologije
Misli vladajuće klase u svakoj su epohi vladajuće misli, tj. klasa koja je vladajuća materijalna sila društva istovremeno je njegova vladajuća duhovna sila. Klasa kojoj stoje na raspolaganju sredstva za materijalnu proizvodnju, raspolaže samim tim i sredstvima za duhovnu proizvodnju tako da su joj zato, uzevši u proseku, podređene misli onih koji su lišeni
sredstava za duhovnu proizvodnju. Vladajuće misli nisu ništa drugo do idealni izraz vladajućih materijalnih odnosa, tj. u obliku misli izraženi vladajući materijalni odnosi; dakle idealni izraz odnosa koji baš jednu klasu čine vladajućom, dakle, misli njene vladavine. Marks - Engels, Rani Radovi, str. 393. Nikome od ovih filozofa nije palo napamet da postavi pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike s njihovom vlastitom materijalnom okolinom. str. 364 Filozofi su svet samo različito tumačili, ali radi se o tome da se on izmeni. 11-ta teza o Fojerbahu (citirano prema: Predrag Vraniciki, Dijalektički i historijski materijalizam, str. 229 .) Univerzalna emancipacija
U Francuskoj je dovoljno da čovek nešto jeste, pa da želi da bude sve. U Nemačkoj čovek ne sme biti ništa, ako ne želi da se odrekne svega. U Francuskoj je delimična emancipacija osnova univerzalne emancipacije. U Nemačkoj je univerzalna emancipacija conditio sine qua non svake delimične. U Francuskoj mora stvarnost roditi potpunu slobodu, a u Nemačkoj slobodu mora roditi nemogućnost postepenog oslobađanja. Marks, Engels, Rani radovi, str 103.
Osobina Marksovih tekstova je određena dvostrukost njihove svrhe. S jedne strane, oni su teorija koju Marks predlaže kao istinit opis istorije i društva, a s druge, u njima je sadržan program promene sveta namenjen jednoj određenoj klasi. Logički su ove svrhe odvojene: mi možemo da se bavimo društvom, a da ostavljamo po strani smer u kome bi trebalo da se odvija njegova promena. Ipak, kada ove svrhe postoje u istoj filozofiji u njoj moraju da se bore različite unutrašnje logike postizanja ovih svrha. Naime, ako nam je svrha istina, onda je svako različito mišljenje dobrodošlo, a ako nam je svrha politički uspeh, onda su sloga i jedinstvo određene grupe neophodan element poželjnog modela delovanja. Ukoliko u nekom mišljenju element istraživanja i slobodnog mišljenja ustupi mesto slozi oko političkog programa, to mišljenje je, u meri u kojoj se to desilo, sve manje filozofija, a sve više ideologija. Tada ideološke potrebe stvaraju nove kriterijume istine, suprotne njenim filozofskim kriterijumima, na primer, postaje tačno sve što zastupa određena partija ili grupa, a netačno sve što zastupaju njoj suprotstavljene grupe. Marksizam je imao i ovaj oblik ideologije, ali je važno uočiti da svako razmišljanje, kada postane dogmatično i napusti logičke kriterijume istine, postaje ideologija. Tada ono može steći veću popularnost jer više korespondira sa trenutnim interesima dela društva, ali može i naglo izgubiti svoju popularnost, jer njegova "istina" nije održavana u uslovima slobodne diskusije. Ovo proširivanje svrhe filozofskih tekstova, pratilo je i druge filozofije savremenog doba, tako da to nije osobina samo Marksovog učenja, već i osobina vremena u kome se politička vlast dobija saglasnošću velikog broja ljudi.
5.2. Nietzsche i Schopenhauer
Savest vremena
Dosad su svi ti izvanredni unapređivači čovečanstva - koji se nazivaju filozofima i koji se sami retko osećaju kao prijatelji mudrosti, pa sebe pre smatraju neprijatnim budalama i opakim pitačima - svoj zadatak, svoj mučni, prisilni, neizbežni zadatak, ali najzad i veličinu svoga zadatka nalazili u tome da budu nemirna savest svog vremena. F. Niče, S one strane dobra i zla, str. 100. Problem morala
Upravo zato što su filozofi morala samo grubo, u proizvoljnim izvodima i grubim skraćenjima poznavali moralne činjenice, recimo kao moral svoje okoline, svoga staleža, svoje crkve, duha svoga vremena, svoje klime i kraja - upravo zato što su bili slabo obavešteni i čak nedovoljno radoznali u pogledu na različite narode, vremena i minula stoleća - oni nikad nisu upravili svoje poglede ka istinskim problemima morala, koji se pojavljuju tek pri upoređivanju mnogih morala. Celokupnoj dosadašnjoj "nauci o moralu" nedostajao je - ma koliko to čudno zvučalo - problem samog morala; nedostajala je sumnja da u moralu postoji nešto problematično. Ono što su filozofi nazivali "utemeljenjem morala" i što su iziskivali od sebe bilo je gledano u pravom svetlu - naučni vid opšteg verovanja u vladajući moral, novo sredstvo za izražavanje tog verovanja, znači - čak činjenica unutar određenog morala, pa i - na kraju krajeva - neka vrsta poricanja da se taj moral sme kao problem shvatiti - i u svakom slučaju protivljenje ispitivanju, razlaganju, dovođenju u sumnju i vivisekciji upravo tog verovanja. ... Fridrih Niče, S one strane dobra i zla, str. 73 Svi ti morali koji se obraćaju pojedincu da bi ga, kako se to obično kaže, "usrećili" - nisu ništa drugo do uputstva za ponašanje koja se tiču
stupnja opasnosti u kojoj pojedinac živi sam sa sobom; recepti protiv njegovih strasti, njegovih dobrih i rđavih sklonosti, ukoliko one imaju volju za moć i žele izigravati gospodara; mala i velika lukavstva i smicalice, obavijene tajnovitim mirisom kakvog domaćeg leka i bapske mudrosti; po formi, svi ti morali barokni su i nerazboriti - jer se obraćaju "svima", jer uopštavaju tamo gde se ne sme uopštavati. Svi oni govore bezuslovno, smatraju sebe bezuslovnim; nisu začinjeni nijednim zrncetom soli i podnošljivi su - čak zavodljivi - samo onda kad su odveć začinjeni i počnu opasno da mirišu, pre svega na "drugi svet". str. 81.
Strast i mišljenje
Postoji samo perspektivno gledanje, samo perspektivno "saznavanje"; i što više svojih strasti uvodimo u igru kada je reč o nekoj stvari, što više očiju, raznih očiju, imamo za istu stvar - to će potpuniji biti i naš "pojam" te stvari, to će potpunija biti i naša "objektivnost". F. Niče, Genealogija morala, str. 247. Prevrednovanje vrednosti
Ka novim filozofima; nemamo drugog izbora; ka duhovima koji su dovoljno iskonski i snažni da daju podstreke za suprotna vrednovanja i da prevrednuju, prokrenu "večne vrednosti"; ka pretečama, ka ljudima budućnosti, kadrim da sadašnjost povežu uzama koje volju milenijuma usmeravaju na nove staze. F. Niče, S one strane dobra i zla, str. 87.
Zaratustrino učenje o Zemlji i nadzemaljskim nadama
Kad Zaratustra dođe u obližnji grad, koji se nalazio pored šume, zateče onde silan narod okupljen na trgu: jer bilo je obznanjeno da će videti igrača na užetu. I Zaratustra se ovako obrati narodu: Ja vas učim o natčoveku. Čovek je nešto što treba prevazići. Šta ste učinili da bi ste ga
prevazišli?Sva su bića dosad stvorila nešto iznad sebe: a vi želite da budete oseka usred ove velike plime i radije čak da se vratite životinji nego da prevaziđete čoveka? ...
Natčovek je smisao zemlje. Vaša volja neka kaže: natčovek nek bude smisao Zemlje!
Preklinjem vas, braćo, ostanite verni Zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Trovači su oni, znali to ili ne. Prezirači života su oni, odumiru sami zatrovani, i Zemlja ih je sita: pa neka se počiste sa sveta! ... Nekad je ogrešenje o Boga bilo najveće ogrešenje, ali Bog je umro, a s njim su umrli i ovi grešnici. Greštiti se o Zemlju sad je najstrašnije, i utrobu nedokučivog poštovati više nego smisao Zemlje! Nekada je duša s prezirom gledala na telo: i u to doba je taj prezir bio nešto najviše: - želela je da ono bude mršavo, grozno, izgladnelo. Tako je smerala da umakne njemu i Zemlji. Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, str. 44.
Pohvala prolaznom (o vremenu)
Nekad se govorilo: bog, dok se gledalo na daleka mora; a ja sam vas sad naučio da kažete: natčovek. ... Da li biste mogli da zamislite nekog boga? - ali volja za istinom neka vam znači: da se sve preobrazi u ono što je zamislivo za ljude, vidljivo za ljude, osetljivo za ljude! Svojim sopstvenim čulima treba da mislite do kraja? ... Bog je misao koja krivi sve što je pravo i obrće sve što stoji. Šta? Zar da vreme nestane, i sve prolazno da je samo laž?
Ova pomisao je vrtoglavica i nesvestica za ljudske kosti, pa čak i želudac goni na povraćanje: uistinu, vrtoglavom bolešću nazivam ovakvo nagađanje. Zlim to nazivam i čovekomrzačkim: celo to učenje o onom jednom, punom, nepokretnom, dovoljnom i neprolaznom! Sve neprolazno - samo je poređenje. A pesnici suviše lažu. Ali najbolja poređenja treba da govore o vremenu i postajanju: treba da budu pohvala i opravdanje svekolike prolaznosti! Stvarati - to je veliki spas od patnje, i olakšanje života. Ali da bi stvaralac nastao, za to je neophodan bol i mnogo preobražavanja. str. 126-127. Vrlina različitosti
Zato govori i mucaj: "To je moje dobro, to volim, ovako mi se potpuno sviđa, samo ovako želim da je dobro. Ne želim ga kao božji zakon, ne želim ga kao ljudski propis i nuždu: neka mi ovo ne bude putokaz za nadzemaljske predele i rajeve. Zemaljska vrlina je ono što volim: malo pameti je u tome, a najmanje um sviju. Ali ova ptica je kod mene izgradila gnezdo: zato je volim i mazim - sad ona sedi kod mene na svojim zlatnim jajima." Tako treba da mucaš i da hvališ svoju vrlinu. str. 126-127.
Niče je jedan od prvih filozofa koji reaguje na situaciju, koju smo opisali povodom Marksove filozofije, a u kojoj se pravi filozofski kriterijumi u široj javnosti zamenjuju kriterijumima čije se opravdanje traži izvan filozofije, npr. u popularnosti i većinskoj podršci. Ovo gubljenje filozofskih kriterijuma prati nastanak novih društvenih pravila koja zahtevaju poslušnost i propisuju sankcije za njihovo nepoštovanje - dakle, tako nastaje jedan "moral" koji više nema poreklo u filozofiji koja ima za jednu od svojih glavnih svrha uspostavljanje zaista univerzalnih moralnih pravila. Moderno vreme napušta religiju i tradiciju kao odlučujuće osnove morala, pokušavajući da ih zameni razumom i razlozima, ali nova opasnost nastaje iz mogućnosti da umesto razuma osnov morala postanu proizvoljni ciljevi političkih grupa ili religijske norme iskorišćene od strane političkih grupa. Ničeova filozofija bavi se ovim stanjem u kulturi savremenog doba, pokušavajući da pojedinca opremi za suprostavljanje ovim crtama duha vremena.
5.3. Egzistencijalizam
5.3.1. Seren Kjerkegor Protivnik Sistema
Sastavljač ovog spisa nije nikakav filozof, on nije razumeo Sistem, on ne zna da li Sistem postoji, da li je završen; njemu je, za njegovu slabašnu glavu, već dovoljno muka i pri samoj pomisli na to kako svako u našem vremenu mora imati neizmernu glavu, budući da svako već ima neku neizmernu pomisao. I kada bismo bili u stanju da čitav sadržaj vere preobratimo u formu pojmova, odatle ne bi sledilo da smo veru pojmili, shvatili kako se u nju ulazi i kako ona ulazi u nas. Sastavljač ovog spisa nije nikakav filozof, on je poetski i elegantno spisatelj posebne vrste, koji niti Sistem piše, niti Sistem obećava, niti Sistem prepisuje, niti sistemu nešto dopisuje. On piše jer je pisanje za njega luksuz koji tim više dobija u prijatnosti i očevidnosti što manji broj ljudi kupuje i čita to što on piše. Kjerkegor, Strah i drhtanje, str. 148. Avram
A šta je Avram učinio? Nije došao ni prerano ni prekasno. Uzjahao je magarca, lagano krenuo putem. Sve vreme je verovao, verovao je da bog ne bi hteo da uzme Isaka od njega, a ipak je bio voljan da ga žrtvuje ako bi se upravo to zatražilo. Verovao je snagom apsurda, jer o ljudskom proračunavanju tu nije moglo biti govora, a apsurd je upravo u tome što je Bog zahtevajući sve to od njega u sledećem trenutku trebalo da opozove svoj zahtev....
On nije verovao da bi jednog dana na onom svetu trebao da bude blažen, nego da će ovde, na ovom svetu, naći blaženu sreću. Kjerkegor, Strah i drhtanje, str. 184. Paradoks vere
Ali Avram verovaše i ne sumnjaše, verovaše u ono što je protivno razumu.... Vera je, naime, ovaj paradoks, da jedan pojedinac stoji više od opšteg ali neka se dobro zapamti - na takav način da se kretanje ponavlja, dakle da pojedinac, pošto je bio u opštem, sada u svojstvu pojedinačnog sebe izdvaja kao nešto više od opšteg. ...vera započinje upravo tamo gde mišljenje prestaje. Nasuprot tome, oni koji nose nakit i spoljne ukrase vere, lako mogu da prevare, jer njihova spoljašnjost zapanjujuće liči na ono što duboko preziru kako beskonačna rezignacija tako i vera - na malograđanštinu. Seren Kjerkegor, Strah i drhtanje, str.167, 212, 208, 188.
5.3.1. Kami Apsurd
Osećanje apsurda na uglu bilo koje ulice može da iznenadi svakog čoveka. ... Dešava se da se dekor sruši. Ustajanje, tramvaj, četiri sata u kancelariji ili fabrici, obrok, tramvaj, četiri sata rada, obrok, san i ponedeljak utorak sreda četvrtak petak i subota u istom ritmu, ovaj put se najčešće lako sledi. Ali jednog dana, pojavljuje se "zašto"... Evo još drveća, ja poznajem njihovu hrapavost; evo još vode, ja poznajem njen ukus. One mirise trave i zvezda, noć neke večeri kada se srce opušta - kako da poričem ovaj svet čiju moć i snagu osećam? Međutim, svo znanje ove zemlje neće mi ništa dati što bi moglo da me ubedi u to da ovaj svet meni pripada. ...
Ovde pominjana iskustva rođena su u pustinji, koju nikako ne treba da napuštamo. Treba bar da znamo dokle su ona stigla. Na ovoj tački svojih nastojanja, čovek se nalazi pred iracionalnim. On u sebi oseća želju za srećom i razumom. Apsurd se rađa iz ove suprostavljenosti između ljudskog poziva i bezumne tišine sveta. Alber Kami, Mit o Sizifu, str.34, 37, 45, 56. Kvalitet iskustava zamenjen kvantitetom
Ali šta može da znači život u jednom takvom svetu? Ništa drugo, za sada, osim ravnodušnosti prema budućnosti i strasti da se iscrpi sve što je dato. Verovanje u smisao života pretpostavlja uvek lestvicu vrednosti, izbor, naše sklonosti. Verovanje u apsurd, prema našim definicijama, poučava nas suprotnom. Ali zavređuje pažnju da se na tome zaustavimo. Saznanje da li možemo da živimo bez poziva to je sve što me interesuje. Uopšte ne želim da izađem iz ovog područja. Ako mi je dat ovaj lik života, da li na njega mogu da se prilagodim? Ili se, pored ove posebne brige, verovanje u apsurd vraća da kvalitet iskustva zameni njegovim kvantitetom. Ako se uverim da ovaj život nema drugog lika osim ovog apsurdnog, ako iskusim da sva njegova uravnoteženost počiva na toj večnoj protivrečnosti između moje svesne pobune i tmine u kojoj se ona bori, ako prihvatim da sva moja sloboda ima smisla samo u odnosu na moju ograničenu sudbinu, tada moram da kažem da je važno ne da se živi bolje, već da se živi najviše. ... Osećati svoj život, svoju pobunu, svoju slobodu, i to što je više moguće, to znači živeti što je više moguće. Alber Kami, Mit o Sizifu, str. 98 i 101. Kjerkegor može da viče, da prekoreva: "Kada čovek ne bi imao večne svesti, kada bi u osnovi svih stvari postojala samo divlja i uzavrela moć koja rađa sve stvari, i velike i beznačajne, u vrtlogu mračnih strasti, kada bi se bezdana praznina, koju ništa ne može da ispuni, skrivala ispod stvari, šta bi onda bio život ako ne očaj?" Ovaj krik nema sa čime da zaustavi apsurdnog čoveka. Traganje za istinitim ne znači traganje za poželjnim. Ako je potrebno da bi se pobeglo od mučnog pitanja: "Šta bi onda bio život?" da se prihvati da se poput magarca hranimo
ružama iluzija, onda apsurdni duh ipak više voli da pristane bez straha na Kjerkegorov odgovor "očaj", nego da se prepusti lažima. Alber Kami, Mit op Sizifu, str. 73. Sizif
Shvatili smo odmah da je Sizif apsurdni junak. On je to koliko po svojim strastima toliko i po svojim mukama. Njegovo preziranje bogova, njegova mržnja prema smrti i želja za životom doneli su mu ovu neizrecivu kaznu, kojom se celo biće napreže a ništa ne dovršava. To je cena koju treba da plati za strasti ove zemlje. Alber Kami, Mit o Sizifu, str. 178. Granice razuma
Razum je instrument mišljenja, a ne misao sama po sebi. Misao jednog čoveka je pre svega njegova nostalgija. Alber Kami, Mit o Sizifu, str. 82.
5.3.3. Sartr Egzistencija prethodi esenciji
Ateistički egzistencijalizam, koji ja zastupam, je povezaniji. On izjavljuje da, ako bog ne postoji, ima bar jedno biće u kojeg egzistencija prethodi esenciji, jedno biće koje egzistira pre nego što se može definirati bilo kojim pojmom i da to biće jest čovek, ili, kako Hajdeger kaže, ljudska zbilja. Šta ovde znači da egzistencija prethodi esenciji? To znači da čovjek najprije egzistira, da sebe susreće, iskrsava u svijetu i da zatim sebe definira. Ako se čovjek, kakvog ga poima egzistencijalist, ne može definirati, to je zato što on najprije nije ništa. On će tek poslije biti, i bit će takav kakvim će sebe učiniti. ... Ako, u stvari, egzistencija prethodi esenciji, nikada se neće moći ništa objašnjavati dovodeći ga u vezu s nekom danom i učvršćenom ljudskom prirodom; drugačije rečeno: nema determinizma, čovjek je slobodan, čovjek je sloboda. ... ...čovjek nije ništa drugo nego svoj
projekat, on egzistrira samo ukoliko se ozbiljuje, on, dakle, nije ništa drugo nego sveukupnost svojih čina, ništa drugo nego vlastiti život. Žan Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam, (u: Žan Pol Sartr, Filozofski spisi, str. 262, 267. i 273.) Da bi sebi približili Kjerkegora i egzistencijaliste možemo se upitati kada prizivamo Boga, kada najčešće kažemo "hvala Bogu", ili "daj Bože"? To su obično situacije neizvesnosti, kada se pomoć više ne nalazi ni u onome što možemo ni u onome što znamo. Možemo muku takvih situacija izbegavati. Ali, lek nije u tome. Kjerkegor je voleo one ljude koji se izlažu graničnim situacijama u kojima su sami: bilo da su to teške ili neobične odluke ili da je to zastupanje manjinskog neobičnog mišljenja. Takvim ljudima je Bog potreban, a on sa svoje strane, po Kjerkegoru, voli takve, a ne one koji se, ne izlažući se nikakvom riziku, pridržavaju uobičajenog ponašanja, ne tražeći sebe, pa makar pod uobičajenim ponašanjem shvatali i rituale neke religije. Egzistencijalisti slave čoveka koji bira, rizikuje, ne miri se sa sudbinom.
5.4. Pozitivizam
Kont: Stadijumi u razvoju mišljenja
Da bi se onako kako treba objasnila Da bi sebi približili Kjerkegora i egzistencijaliste možemo se upitati kada prizivamo Boga, kada najčešće kažemo "hvala Bogu", ili "daj Bože"? To su obično situacije neizvesnosti, kada se pomoć više ne nalazi ni u onome što možemo ni u onome što znamo. Možemo muku takvih situacija izbegavati. Ali, lek nije u tome. Kjerkegor je voleo one ljude koji se izlažu graničnim situacijama u kojima su sami: bilo da su to teške ili neobične odluke ili da je to zastupanje manjinskog neobičnog mišljenja. Takvim ljudima je Bog potreban, a on sa svoje strane, po Kjerkegoru, voli takve, a ne one koji se, ne izlažući se nikakvom riziku, pridržavaju uobičajenog ponašanja, ne tražeći sebe, pa makar pod uobičajenim ponašanjem shvatali i rituale neke religije. Egzistencijalisti slave čoveka koji bira, rizikuje, ne miri se sa sudbinom.prava priroda i bitni karakter pozitivne filozofije, neophodno je baciti pogled na progresivni hod ljudskog duha, posmatran u celini: jer se bilo koje shvatanje može upoznati jedino kroz njegovu istoriju. Izučavajući tako celokupni razvitak ljudske inteligencije u njenim različitim oblastima aktivnosti, od njenog prvog najneposrednijeg poleta do naših dana, verujem da sam otkrio veliki osnovni zakon kojem je on potčinjen po stalnoj nužnosti, i koji, čini mi se, može biti čvrsto zasnovan, bilo na racionalnim dokazima koje pruža poznavanje našeg sastava, bilo na istorijskim proveravanjima koja proističu iz pažljivog ispitivanja prošlosti. Taj zakon se sastoji u tome što svako od naših glavnih shvatanja, svaka grana naših saznanja, prolazi postupno kroz tri različita teorijska stanja: teološko ili fiktivno stanje; metafizičko ili apstraktno stanje; naučno stanje ili pozitivno. Drugim rečima, duh po svojoj prirodi, upotrebljava redom u svakom od svojih istraživanja tri metode filozofiranja čiji se karakteri bitno razlikuju, a čak su u osnovi i suprotni: najpre teološku metodu, zatim metafizičku i
najzad pozitivnu. Otuda tri vrste filozofije, ili opštih sistema shvatanja o skupu fenomena, koje se međusobno isključuju: prva je nužna polazna tačka ljudske inteligencije; treća, njeno stanje utvrđeno i definitivno; druga jedino ima za svrhu da joj posluži kao prelaz. U teološkom stanju ljudski duh, usmeravajući prvenstveno svoja istraživanja ka unutrašnjoj prirodi bića, početnim i krajnjim uzrocima svih posledica koje ga pogađaju, jednom rečju ka apsolutnim saznanjima, predstavlja fenomene kao proizvod direktnog i neprekidnog delovanja natprirodnih sila, manje ili više brojnih, čije samovoljna intervencija objašnjava sve prividne anomalije vasione. U metafizičkom stanju, koje je u osnovi samo obična opšta modifikacija prvoga, natprirodne sile su zamenjene apstraktnim silama, istinskim entitetima (personificiranim apstrakcijama) svojstvenim raznim bićima sveta koja su u stanju da stvore sve posmatrane fenomene čije se objašnjenje onda sastoji u tome da se dodeli svakom od njih odgovarajući entitet. Najzad u pozitivnom stanju, ljudski duh, uviđajući nemogućnost da stekne apsolutne pojmove, odustaje da traži poreklo i svrhu vasione i da upozna unutrašnje uzroke fenomena da bi se jedino prihvatio da otkrije, dobro kombinovanom primenom rezonovanja i posmatranja, njihove stvarne zakone, to jest njihove stalne odnose sukcesivnosti i sličnosti. Objašnjenje fakata, svedeno tako na njegove stvarne granice, odsada je samo uspostavljena veza između različitih posebnih fenomena i nekih opštih fakata čiji se broj sve više umanjuje progresom nauke. Ogist Kont, Kurs pozitivne filozofije, str. 23-24. "Besmislenost" filozofskih stavova 4. 003. Većina stavova i pitanja koji su bili napisani o filozofskim stvarima nisu lažni, nego besmisleni. Zato na pitanja ove vrste uopće ne možemo odgovoriti, nego možemo samo utvrditi njihovu besmislenost. Većina pitanja i stavova filozofa počiva na tome što mi ne razumijemo logiku našeg jezika. 4. 0031. Sva filozofija je "kritika jezika".
(str. 61.) ...
6. 41. Smisao svijeta mora ležati izvan svijeta. u svjetu je sve onako kako jest i sve se događa onako kako se događa; u njemu nema nikakve vrijednosti - a kad bi je bilo, onda ona ne bi imala vrijednosti. ... Jer sve događanje i takobivstvovanje je slučajno. Ono što ga čini ne-slučajnim ne može ležati u svijetu, jer bi to inače bilo opet slučajno. To mora ležati izvan svijeta. 6. 42. Zato ne mogu postojati nikakvi stavovi etike. Stavovi ne mogu izraziti ništa Više. 6. 421 Jasno je da se etika ne da izreći. ... 6. 53. Ispravna metoda filozofije bila bi zapravo ova: ne reći ništa, nego ono što se može reći, dakle stavove prirodne nauke - dakle nešto što nema nikakve veze s filozofijom - i zatim uvijek kada bi netko drugi htio reći nešto metafizičko pokazati mu da nije dao nikakvo značenje izvjesnim znakovima u svojim stavovima. Ova metoda bila bi nezadovoljavajuća za drugoga - on ne bi imao osećaj da ga učimo filozofiju - ali ona bi bila jedina strogo ispravna. Ludvig Vitgenštajn, Tractatus logico-philosophicus, str. 189.
Odbacivanje metafizike
Nazvaću metafizičkim sve one stavove kojima se polaže pravo na znanje nečega što je iznad ili izvan svakog iskustva; na primer, o realnoj Suštini stvari, o Stvarima po sebi, Apsolutu, i tome slično. U metafiziku ne uključujem one teorije - koje se ponekad nazivaju metafizičkim -
čiji je predmet da najopštije stavove različitih područja naučnog saznanja ostave u dobro uređen sistem; takve teorije, ma koliko bile smele, stvarno pripadaju oblasti empirijske nauke, a ne filozofiji. Na primerima se najbolje da pokazati koju vrstu stavova želim da označim kao metafizičke: "Suština i princip sveta je voda", kaže Tales; "VATRA", kaže Heraklit; "Beskonačno", kaže Anaksimandar; "Broj", kaže Pitagora. Platon je tvrdio da su "sve stvari samo senke večnih ideja koje postoje u besprostornoj i bezvremenoj sferi". Monisti nas uče: " Postoji samo jedan princip na kome je zasnovano sve ono što jeste"; ali dualisti kažu: "Postoje dva principa". Materijalisti kažu: "Sve što jeste u svojoj suštini je materijalno"; ali Spiritualisti tvrde: "Sve što jeste je duhovno". Osnovne doktrine Spinoze, Šelinga, Hegela i - da navedemo bar jedno ime iz našeg doba - Bergsona pripadaju metafizici (u našem smislu reči). Ispitajmo sada ovu vrstu stavova sa gledišta proverljivosti. Lako je uočiti da takve stavove nije moguće proveriti. Iz stava: "Princip sveta je voda" ne možemo izvesti nijedan stav koji tvrdi bilo kakve opažaje, osećanja ili iskustva koji bi se mogli očekivati u budućnosti. Stoga stav "Princip sveta je voda" uopšte ništa i ne tvrdi i potpuno je analogan stavu u gornjem fiktivnom primeru o levitacionom polju, od koga nema ništa više smisla. "Metafizičar vode" - da ga tako nazovem - bez sumnje za svoje doktrine vezuje mnoge slike; ali on svoj stav ne može učiniti ništa više smisaonim od stava o levitacionom polju. Metafizičari ne mogu izbeći neproverljivost svojih stavova, jer kada bi ih učinili podložnim verifikaciji, odluka o njihovoj istinitosti ili lažnosti zavisila bi od iskustva i tako pripadala području empirijske nauke. Tako su prinuđeni da preseku sve veze između svojih stavova i iskustva; a upravo ovim postupkom ih lišavaju svakog smisla. Rudolf Karnap, Poricanje metafizike, (Vidici, str. 224.) (Metafizičke postavke) "ne tvrde ništa, one ne sadrže ni znanje niti grešku, one leže u potpunosti van polja znanja, teorije, van diskusije o istini i laži... Opasnost leži u varljivom karakteru metafizike; ona daje iluziju znanja a da stvarno ne daje nikakvo znanje. To je razlog zbog koga je odbacujemo.
Rudolph Carnap, Philosophy and Logical Syntax (prevod iz: Marvin Peri, Intelektualna istorija evrope, str. 593.)
Mešanje nauke o svetu i etike
Filozofija se tokom cele svoje istorije sastojala iz dva dela, neskladno spojena: s jedne strane, teorije o prirodi sveta, a s druge etičkog i političkog učenja o najboljem načinu življenja. Neuspeli pokušaj da se ovo dvoje jasno odvoji, bio je izvor mnogih zbrkanih mišljenja. Filozofi, od Platona do Viljema Džejmsa, dopustili su da na njihova mišljenja o ustrojstvu univerzuma utiče želja za moralisanjem; pošto su pretpostavljali da znaju koja bi verovanja mogla učiniti ljude moralnim, izmislili su argumente, često vrlo sofističke, da dokažu da su ova verovanja istinita. Što se mene tiče, ja ne odobravam ovu vrstu predubeđenja, ni iz moralnih ni iz intelektualnih razloga. S gledišta morala, filozof koji svoju filozofsku sposobnost koristi za bilo šta drugo sem za nepristrano traganje za istinom kriv je za neku vrstu izdajstva. A kada on, pre početka istraživanja, pretpostavlja da su izvesna verovanja, bez obzira na to da li su istinita ili lažna, takva da će podstaći dobro ponašanje, on ograničava oblast filozofske misli i filozofiju svodi na nešto beznačajno; pravi filozof je spreman da ispita sva svoja predubeđenja. Kada se traženju istine svesno ili nesvesno, postave granice, filozofija postaje paralisana strahom, a tle pripremljeno za vladinu cenzuru koja kažnjava one koji iznose "opasna mišljenja" - u stvari, filozof je već unapred postavio takvu cenzuru nad svojim istraživanjima. Bertrand Rasel, Istorija zapadne filozofije, str. 741.
Pozitivizam je označio tendencije u savremenom mišljenju koje su i danas prisutne i žive. Većina ljudi zaista smatra za znanje samo ono što se može potvrditi iskustvom. Po mišljenju pozitivista, iskustvom su potvrđene i neke metodološke norme, jer se kroz istoriju filozofije može pratiti koji način razmišljanja je pospešivao dolaženje do novih znanja, a koji ne. U etici, pozitivisti su smatrali da je najbolji način da se izađe na kraj sa fanatizmom s kojim su ljudi 20. veka zastupali određene etičke i političke ideje, da im se oduzme pravo da tvrde da su te ideje istinite, jer se kod tih ideja i ne radi o nekoj istini koja se može naučno utvrditi. Na ovaj način, oni su težili da umire političke strasti i učine aktere tolerantnijim, jer je obično deo fanatizma bilo i uverenje da je neko potpuno i nepogrešivo u pravu. Ova jaka razlika naučnih i etičkih stavova u pogledu istinitosti je i danas zanimljiva za razmatranje.
5.5. Husler i Hajdeger
Nova metoda filozofije U prirodnoj sferi istraživanja, neka nauka može bez daljnjeg da dalje gradi na nekoj drugoj nauci i može jedna nauka da služi drugoj kao metodski uzor, mada i to samo u određenim i ograničenim razmerama utvrđenim prirodom područja istrživanja koje se trenutno obrađuje. Ali filozofija je u jednoj potpuno novoj dimenziji. Njoj su potrebne potpuno nove polazne tačke i jedan potpuno novi metod, koji nju principijelno razlikuje od svake "prirodne" nauke. Stvar je u tome što logički načini postupanja koji daju jedinstvo prirodnim naukama, sa svim specijalnim metodima koji se menjaju od nauke do nauke, imaju jedan jedinstveni principijelni karakter, kojem se metodski načini postupanja filozofije suprostavljaju kao u principu novo jednistvo. I opet, stvar je u tome da čista filozofija unutar celokupne kritike saznanja i "kritičkih" disciplina uopšte mora da odvrati pogled od celokupnog misaonog rada obavljenog u prirodnim naukama i u naučno neorganizovanoj prirodnoj mudrosti i nauci i da ga nikako ne sme upotrebiti. Edmund Huserl, Ideja fenomenologije, str. 38. Saznanje suština
Saznanje da ne samo pojedinosti nego i opštosti, opšti predmeti i opšta stanja stvari mogu dospeti do apsolutne samodatosti lakše je shvatljivo, bar za onoga koji se postavlja u stav čistog sagledanja i koji je sposoban da od sebe daleko drži sva prirodna predmišljenja . Ovo je saznanje od odlučujućeg značaja za mogućnost jedne fenomenologije. Jer njen je svojstveni karakter da je ona analiza i istraživanje suštine u okviru čisto sagledajućeg posmatranja, u okviru apsolutne samodatosti. To je nužno njen karakter; ona hoće da bude nauka i metod, da bi razjasnila mogućnosti, mogućnosti saznanja, mogućnosti vrednovanja, razjasnila ih iz njihove suštinske osnove; to su mogućnosti koje su uopšte u pitanju i njihova istraživanja su time opšta istraživanja suštine. Edmund Huserl, Ideja fenomenologije, str. 69.
Ontološka razlika
Stoga se biće iz osnove i u čitavoj širini svoje moguće suštine mora ponovo razabirati (doživljavati) ako mi naše istorijsko opstajanje želimo da odelotvorimo kao istorijsko. Jer one moći koje stoje nasuprot biću, koje čak određuju razdvajanja, ovladavaju i prožimaju u svome raznovrsnom preplitanju odavna naše opstajanje i drže ga u pometnji "bića". Tako iz izvornog ispitivanja-od-početka-do-kraja četiri razdvajanja (biće i postajanje, biće i privid, biće i mišljenje, biće i trebanje - prim. V.M.) izrasta uvid: biće koje ta razdvajanja okružuje mora se i samo preobraziti u okružujući krug i osnovu svega što biva. Izvorno razdvajanje uopšte, čija prisnost i izvorno razilaženje nose istoriju, jeste razlikovanje bića i onoga što biva. ... Sa ispitivanjem suštine bića tesno je povezano pitanje: ko je čovek? Ali odavde nužno određivanje suštine čoveka ipak nije stvar neke slobodno lebdeće antropologije koja čoveka u osnovi predstavlja na isti način kao i zoologija životinje. Ispitivanje čoveštva (čoveko-biti) određuje se sada u svome pravcu i sezanju jedino iz ispitivanja bića. Suštinu čoveka unutar pitanja bića shodno skrivenom upućivanju početka, valja poimati i osnivati (utemeljivati, obrazlagati) kao ono mesto koje biće sebi iznuđava za otvaranje. Čovek je to-u-sebi-otvoreno-tu. Martin Hajdeger, Uvod u metafiziku, str. 213-214. (u ovom prevodu je frazom "ono što biva" prevedena reč koja ukazuje na "bivstvujuće" iz našeg teksta o Hajdegeru.) Fenomenologija je, kao i pozitivizam, pravac u kome se filozofi bore da očuvaju intersubjektivnu ili objektivnu istinu izloženu udarima subjektivizma i proizvoljnosti koji su, kroz ideologije, dolazili iz politike. Rešenje fenomenologa bilo je, u neku ruku, suprotno rešenju pozitivista, jer se njihove "suštine" nisu mogle naći u čulnom iskustvu. Zbog ove svojevrsne neuhvatljivosti, fenomenologija se brzo pretvorila u metod koji se upotrebljavao kada je trebalo opisivati suptilnu specifičnost nekog mesta i vremena, ili nekog specifičnog oblika postojanja, kakvo je na primer umetničko delo. Međutim, problem sa fenomenologijom bio je u tome što se objektivnost ustvari ne postiže nekim specifičnim postupkom svesti, već izlaganjem svojih mišljenja slobodnoj raspravi. Objektivno je ono što može da izdrži tu raspravu.
6. ETIČKE TEORIJE Utilitarizam - Princip najveće sreće
Po principu najveće sreće, kako je gore objašnjen, krajnji cilj u odnosu na koga i radi koga su sve druge stvari poželjne (bilo da imamo u vidu naše vlastito dobro ili dobro drugih ljudi), jeste jedan život što je moguće više slobodan od bola i što je moguće više bogat uživanjima (bol i uživanja uzeti s obzirom na kvantitet i kvalitet); pritom test kvaliteta i pravilo po kome se on meri nasuprot kvantitetu jeste prednost koju osećaju oni koji su u iskustvenim prilikama najbolje snabdeveni sredstvima za upoređivanje, čemu se moraju dodati njihove navike samosvesnosti i samoposmatranja. To je, budući po utilitarističkom shvatanju cilj ljudske radnje, nužno i merilo moralnosti; moralitet se prema tome može definisati ovako: pravila i propisi za ljudsko postupanje kojih se moramo pridržavati ako hoćemo da svim ljudima bude osiguran život kakav je gore opisan, i to u najvećoj mogućoj meri; Džon Stjuart Mil, Utilitarizam, str. 14. Utilitarizam i Kant
Mogao bih da odem mnogo dalje pa da kažem da su utilitaristički dokazi neophodni svim onim moralistima a priori koji dokazivanje uopšte smatraju nužnim. Moj sadašnji cilj ne sastoji se u tome da kritikujemo ove mislioce, ali ja ne mogu a da se ne obazrem, primera radi, ma sistematsku raspravu jednoga od najslavnijih među njima, na Metafiziku morala od Kanta. Ovaj značajan čovek, čiji će misaoni sistem ostati dugo vremena jedan od graničnih kamenova u istoriji filozofskog mišljenja, postavlja u pomenutoj raspravi jedan univerzalan prvi princip kao izvor i osnov moralne obaveznosti; on glasi: - "Delaj tako da bi pravilo po kome delaš moglo biti usvojeno kao zakon od strane svih razumnih bića". Ali kada pristupa tome da iz ovog propisa
izvede ma koju od aktuelnih moralnih dužnosti, on gotovo groteskno ne uspeva da pokaže da bi se u usvajanju najodvratnije nemoralnih pravila postupanja od strane svih razumnih bića pojavila neka protivrečnost, neka logička (da ne kažem fizička) nemogućnost. Sve što on pokazuje sastoji se u tome da bi posledice njihovog univerzalnog usvajanja bile takve da niko ne bi odlučio da im se izloži. Džon Stjuart Mil, Utilitarizam, str. 6. Naturalistička greška
Ako sam upitan "Šta je dobro?", moj odgovor je da je dobro dobro, i to je kraj te stvari. Ili ako sam upitan "Kako da se 'dobro' definiše?", moj odgovor je da se ono ne može definisati, i to je sve šti imam da kažem o tome. Ali ma kako razočaravajući ovi odgovori mogu izgledati, oni su opd najveće važnosti. Čitaocima koji su upoznati sa filozofskom terminologijom mogu izraziti njihovu važnost izjavom da se oni svode na to da su svi stavovi o dobrom sintetični i nikad analitični; a to očito nije beznačajna stvar. Ista stvar se može izraziti popularnije tvrđenjem da nam niko, ako sam ja u pravu, ne može nametnuti takav aksiom kao onaj koji kaže "Zadovoljstvo je jedino dobro", ili onaj "Dobro je ono što je poželjno", pod izgovorom da je to "pravo značenje te reči". ... Može biti istina da su sve stvari koje su dobre takođe i nešto drugo, baš kao što je istina da sve stvari koje su žute proizvode izvesnu vrstu treperenja u svetlosti. I činjenica je da etika cilja da otkrije šta su ona druga svojstva koja pripadaju svim stvarima koje su dobre. Ali suviše mnogo filozofa su mislili, kad imenuju ona druga svojstva, da oni stvarno definišu "dobro"; da ustvari ta svojstva nisu "drugo", već da su apsolutno i potpuno isto što i dobrota. Predlažem da to gledište nazovemo "naturalističkom greškom" i sad ću se potruditi da je opovrgnem. ... Moje zamerke naturalizmu su, prvo, da on ne pruža nikakav razlog, a još manje ikakav valjan razlog, za ikakav etički princip; i zbog toga on ne uspeva da zadovolji zahteve etike kao nauke. I drugo, tvrdio sam, mada on ne daje ikakav razlog za ikakav etički princip, da je on uzrok prihvatanja pogrešnih etičkih principa - on navodi um na prihvatanje lažnih etičkih principa, i time je on suprotan svakom cilju etike. Vrlo je
lako videti, ako počnemo sa definicijom ispravnog ponašanja kao ponašanja koje doprinosi opštoj sreći, i ako znamo da je ispravno ponašanje uopšte ono koje doprinosi dobru, da onda vrlo lako donesemo zaključak da je dobro opšta sreća. Ali, ako odmah jasno shvatimo da moramo početi svoju etiku bez definicije, bićemo mnogo više skloni da dobro razmislimo pre nego što usvojimo ma koji etički princip, a što više budemo razmišljali, manje je verovatno da ćemo usvojiti neki pogrešan princip. Na ovo će se možda odgovoriti: Da, ali mi ćemo isto tako dobro razmisliti pre nego što se odlučimo za svoju definiciju, pa je stoga isto toliko verovatno da ćemo biti u pravu. Ali ja ću pokušati da pokažem da to nije tako. Ako počnemo sa uverenjem da dobro ne može značiti ništa drugo sem neko svojstvo stvari, i onda će naš posao jedino biti da otkrijemo šta je to svojstvo. Ali, ako prihvatimo da, ukoliko se tiče značenja dobrog, dobro može biti ma šta, onda počinjemo bez ikakvih predubeđenja. Kad smatramo da već imamo definiciju, onda ne samo da ne možemo logično braniti svoje etičke principe ni na koji način, već ćemo biti manje skloni da ih branimo revnosno pa makar i nelogično. Jer ćemo početi sa uverenjem da dobro mora značiti to i to, pa ćemo stoga biti skloni ili da pogrešno shvatimo argumente svojih protivnika ili da ih odmah presečemo odgovorom: "Ovo nije otvoreno pitanje: i samo značenje reči odlučuje stvar; niko ne može misliti drugačije, sem ako nejasno misli. Džordž Edvard Mur, Principi etike, str. 11, 14, 22. Saveti razboritosti i zapovesti (zakoni) moralnosti
Svi imperativi zapovedaju ili hipotetički ili kategorički. Hipotetički imperativi predstavljaju praktičnu nužnost jedne moguće radnje kao sredstva za postizanje nečega drugoga što se želi (ili što je moguće da čovek želi). Kategorički imperativ bio bi onaj imperativ koji bi predstavljao jednu radnju kao objektivno nužnu samu za sebe, bez veze sa nekom drugom svrhom. Pošto svaki praktičan zakon predstavlja jednu moguću radnju kao dobru i zbog toga nužnu za jedan subjekat koji se praktički opredeljuje umom, to svi imperativi predstavljaju formule determiniranja radnje koja je nužna prema principu volje koja je ma u kojem pogledu dobra. Ako bi pak radnja bila dobra samo kao sredstvo radi nečega drugog,
onda je imperativ hipotetičan; ako se radnja zamisli kao dobra po sebi, dakle kao nužna u volji koja je po sebi saglasna sa umom, kao principom te volje, onda je imperativ kategoričan. ...
Pa ipak postoji jedna svrha koja se može pretpostaviti kao stvarna kod svih umnih bića (ukoliko su imperativi podesni za njih, naime kao zavisnih bića), dakle svrha koju ta umna bića ne samo da mogu imati već o kojoj se sa sigurnošću može pretpostaviti da ona, sva skupa, tu svrhu, shodno prirodnoj nužnosti, imaju, i ta svrha jeste sreća.... Moguće je, međutim, da se umešnost u odabiranju sredstava za postizanje svoga vlastitoga blagostanja nazove razboritošću u najužem smislu reči. Prema tome, imperativ koji se odnosi na izbiranje sredstava za postizanje svoje vlastite sreće, to jest propis razboritosti, jeste još uvek hipotetičan; radnja se ne nalaže apsolutno, već samo kao sredstvo za postizanje neke druge svrhe.
Najzad postoji imperativ koji, ne uzimajući kao uslov za osnovu neku drugu svrhu koja se može postići nekim izvesnim ponašanjem, nalaže to ponašanje neposredno. Taj imperativ jeste kategoričan. On se ne odnosi na materiju radnje i na ono što iz nje treba da proizađe, već na formu i onaj princip iz kojeg ona sam proizlazi, pa se njeno suštinskidobro sastoji u nastrojenosti, njen pak učinak može biti koji mu drago. Taj imperativ može se nazvati imperativ moralnosti. ...
Principi jesu ili pravila veštine, ili saveti razboritosti, ili zapovesti (zakoni) moralnosti. Jer, samo zakon sa sobom nosi pojam bezuslovne nužnosti, i to objektivne i prema tome opšte važeće, a zapovesti su zakoni kojima se moramo pokoravati, to jest moramo ih se pridržavati čak i kada se naše sklonosti tome protive. Doduše, i savetovanje sadrži nužnost, ali ona može da važi samo pod subjektivnim, slučajnim uslovom, naime: da li ovaj ili onaj čovek ubraja ovo ili ono u svoju sreću; naprotiv kategorički imperativ nije ograničen nikakvim uslovom,
pa apsolutno nužan, mada u praktičnom smislu, on može da znači zapovest u sasvim pravom značenju. Oni prvi imperativi mogli bi se zvati i tehnički imperativi (potrebni radi veštine), drugi bi se mogli zvati pragmatički imperativi (potrebni radi blagostanja), treća vrsta imperativa mogla bi se zvati moralni imperativi (potrebni radi slobodnog ponašanja, tj. radi morala).
Ukratko rečeno, čovek nije kadar da sa potpunom izvesnošću odredi na osnovu nekog principa šta će ga zaista učiniti srećnim, i to zbog toga što bi mu radi toga bilo potrebno sveznanje. Dakle, da bi bio srećan, čovek ne može da postupa prema određenim principima, već jedino prema empiričkim savetima, kao što su na primer: da treba da drži dijetu, da bude štedljiv, da bude učtiv, uzdržljiv, itd.; saveti, dakle, o kojima iskustvo uči da oni prosečno najbolje unapređuju dobro raspoloženje. Iz toga proizlazi da imperativi razboritosti, tačno govoreći, nikako ne mogu da zapovedaju, to jest ne mogu radnje da predstave objektivno kao praktički nužne, da se pre mogu smatrati za savete (consilia) nego za zapovesti (praecepta) uma, da je potpuno nerešljiv zadatak koji glasi: treba sigurno i na opšti način odrediti koja će radnja unaprediti sreću jednoga umnoga bića, dakle da u pogledu sreće nije moguć neki imperativ koji bi u strogom smislu zapovedao da treba činiti ono što čini srećnim, jer sreća ne predstavlja ideal uma već ideal uobrazilje koji počiva samo na empiričkim osnovama od kojih se uzaludno očekuje da bi oni mogli odrediti neku radnju kojom bi bio postignut totalitet jednog ustvari beskonačnog niza posledica. Imanuel Kant, Zasnivanje metafizike morala, str. 52, 54, 55 i 58. (Kantovi kurzivi su pretvoreni u plava slova)
Rasprava u okviru etike između utilitarista i kantovaca još uvek traje. To ne treba da čudi jer su ljudi različiti i zbog toga dolaze do različitih moralnih načela. T akođe, ljudi se menjaju, pa se mogu i moraju menjati i stavovi koji bi bili najpogodnija osnova njihovog slaganja. Ipak, stabilna društva su to baš po tome što su osnovni moralni principi usaglašeni. Moral jednog društva
je njegova osnova, i ono može biti stabilno samo ako se on previše ne menja i nije u sebi podeljen na različite morale. Mi možemo imati različita mišljenja o moralu, ali treba da imamo na umu da moralna pravila postižu svoju svrhu samo onda kada su usaglašena, tako da postojanje različitih morala predstavlja problem, za razliku od postojanja različitih preferencija. Ova usaglašenost najbolje se postiže ako se vodi stalna javna rasprava o moralnim principima. Na taj način se dugo neće održavati pogrešna mišljenja, a rešenja koja preostanu biće zasnovanija, tako da, ako se i promene, ta promena neće biti nagla i zbunjujuća. Stabilizovanju društva u ovom smislu treba težiti i zbog toga što se prestankom sukoba oko morala otvara prostor da se politika jednog društva bavi poboljšanjem života svih.
6. POLITIČKE TEORIJE 6.1. Moderne političke teorije
Politika kao postizanje cilja
Neka se vladalac, dakle, trudi samo da pobeđuje i da drži vlast, sredstva kojima će se služiti uvek će se smatrati časnima i biće hvaljena, jer se svetina zadobija uvek spoljnom stranom stvari i uspešnim ishodom poduhvata, a u svetu postoji samo gomila, dok manjina izlazi iz senke jedino onda kada većina ne zna na koga da se osloni. Jedan od savremenih vladalaca, koga ne bi bilo uputno imenovati, isključivi je zagovornik mira i poštovanja date reči, a, u stvari, je veliki protivnik i jednoga i drugoga, jer da ih se pridržavao, sto puta bi već bio izgubio i ugled i državu. Nikolo Makijaveli, Vladalac, str. 64. Hobs: O prirodnom stanju i nastanku države
Očigledno je da ljudi, dok žive bez jedne zajedničke vlasti koja ih sve drži u strahu, žive u onom stanju koje se naziva rat, i to takav rat u kome je svaki čovek protiv svakog čoveka. Jer rat se ne sastoji samo u bitkama ili radnjama borbe nego i u izvesnom proteku vremena, u kome je dovoljno poznata volja za borbom. … Sve što proističe iz ratnog vremena, kad je svaki čovek neprijatelj svakom čoveku, proističe i iz vremena u kome ljudi žive bez ikakve druge sigurnosti do one koju im pruža njihova sopstvena snaga i njihova dovitljivost. U takvom stanju
nema mesta nikakvoj radinosti, jer su plodovi njeni neizvesni, pa sledstveno tome nema ni kulture na zemlji; nema moreplovstva ni korišćenja robe koja bi preko mora mogla da se uveze; nema velikih građevina; nema sredstva za pokretanje i premeštanje predmeta koje iziskuje veliku snagu; nema znanja o izgledu zemlje, nema računanja vremena; nema umetnosti; nema književnosti; nema društva. I, što je najgore od svega, postoji neprekidni strah i opasnost od nasilne smrti. A život čovekov je usamljenički, siromašan, opasan, skotski i kratak. … [nastanak države]
Jedini način da se uspostavi takva zajednička vlast koja može biti sposobna da ljude brani od zavojevača spolja i od povreda koje jedni drugima nanose i da ih obezbedi tako da svojom marljivošću i plodovima zemlje mogu da se ishrane i da zadovoljno žive jeste da sve svoje moći i svu svoju snagu povere jednom čoveku ili jednom skupu ljudi koji će moći sve njihove volje putem većine glasova da svede na jednu volju. A to će reći da odrede jednog čoveka ili jedan skup ljudi koji će biti nosioci njihove ličnosti …na taj način kao kad bi svaki rekao svakom drugom: Ovlašćujem ovog čoveka ili ovaj skup ljudi da mnome vlada i na njega prenosim svoje pravo da to sam činim, pod uslovom da i ti svoje pravo na njega preneseš i da na isti način odobriš sve njegove radnje. Kad se tako učini, onda se mnoštvo ljudi, na taj način sjedinjeno u jednu ličnost, naziva država , latinski civitas . To je postanak onog velikog Levijatana , ili bolje, da se izrazimo sa više poštovanja, onog smrtnog boga kome dugujemo, pod besmrtnim Bogom , svoj mir i svoju odbranu. … Nosilac te ličnosti naziva se suveren, i kaže se da njemu pripada suverena vlast, a svi ostali su njegovi podanici. Tomas Hobs, Levijatan, str. 108. i 151-152.
Lok: O prirodnom stanju i nastanku države
Da bismo pravilno razumeli političku vlast i izveli njeno poreklo iz njenog izvora, moramo da razmotrimo u kakvom su stanju svi ljudi po prirodi - a to je stanje savršene slobode da određuju svoje radnje i raspolažu svojim posedima i ličnostima kako smatraju da je prikladno u granicama prirodnog zakona, a da ne pitaju za dopuštenje nekog drugog čoveka ili da zavise od njegove volje. Isto tako je stanje jednakosti u kojem su sva vlast i jurisdikcija uzajamni, pošto niko nema više vlasti od drugoga; kako ništa nije očiglednije nego da je svim stvorenjima iste vrste i roda rođenje donelo iste prirodne prednosti i korišćenje istih sposobnosti, onda svi ljudi na isti način treba da budu međusobno jednaki bez podređivanja i pokornosti, sem ako ne bi gospodar i vlasnik svih nas nekom izričitom izjavom svoje volje postavio jednog iznad drugog i predao mu očiglednom i jasnom naredbom nesumnjivo pravo na gospodstvo i suverenost.
[nastanak države] Ako je čovek u prirodnom stanju tako slobodan kao što je bilo rečeno, ukoliko je apsolutni gospodar svoje ličnosti i poseda, jednak najvećima, a podanik nikome, zašto bi onda ostavio svoju slobodu, zbog čega bi predao svoje gospodarenje i podredio sebe gospodstvu i kontroli neke druge vlasti? Na ovo se očigledno odgovara da iako u prirodnom stanju ima takvo pravo, ipak je njegovo uživanje veoma nesigurno i stalno izloženo napadu drugih. Pošto su svi isto kraljevi kao i on, a svaki čovek njemu jednak, i kako se veći deo ne pridržava strogo pravičnosti i pravde, onda je i očuvanje svojine koju ima u ovakvom stanju veoma nepouzdano i nesigurno. Zbog toga je voljan da napusti stanje koje je, ma koliko da je slobodno, puno strahota i neprestanih opasnosti; i nije bez razloga što teži i što je voljan da stupi u društvo sa drugima koji su
ujedinjeni ili imaju nameru da se ujedine radi uzajamnog očuvanja svojih života, sloboda i imanja, koje nazivam opštim imenom svojina. Stoga veliki i glavni cilj udruživanja ljudi u države i njihovog stavljanja pod vladu jeste očuvanje njihove svojine. Ali za ostvarenje ovog cilja u prirodnom stanju mnoge stvari nedostaju. Prvo, nedostaje ustanovljen, ustaljen, poznat zakon, primljen i odobren opštom saglasnošću, koji je mera pravičnog i nepravičnog i opšte merilo koje bi rešavalo sve sporove između njih. ... Drugo, u prirodnom stanju nedostaje poznat i nepristrasan sudija sa vlašću da rešava razmirice prema ustanovljenom zakonu. ... Treće, u prirodnom stanju često ne postoji vlast da podrži i potpomogne presudu kada je pravična i da joj omogući dužno izvršenje. Džon Lok, Dve rasprave o vladi, str. 237 i 298-299. O toleranciji
Nijedan čovek ne treba da krši pravo drugoga zbog njegovog pogrešnog mišljenja i nepravilnog načina bogosluženja, a njegova izgubljenost ne treba da bude prepreka poslovima drugog čoveka; na taj način briga za spas jednoga čoveka pripada njemu samome. ... Nije raznolikost mišljenja (koja se ne može izbeći), već odbijanje tolerancije prema onima sa različitim mišljenjem (koje je moglo da se dopusti) stvorilo zbrku i ratove u hrišćanskom svetu zbog vere. Džon Lok, Pismo o toleranciji, ( u: Džon Lok, Dve rasprave o vladi, str. 390. i 397.) O društvenom ugovoru
"Naći jedan oblik udruživanja koji bi branio i štitio svom zajedničkom snagom ličnost i dobra svakog člana društva, i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe, i tako ostao isto tako slobodan kao i pre." Takav je osnovni problem čije rešenje pruža društveni ugovor. ...
Ma sa koje strane da se vratimo na to načelo, uvek dolazimo do istog zaključka, a to je - da društveni ugovor stvara među građanima takvu jednakost da svi oni imaju iste obaveze i da treba da svi uživaju ista prava. Tako, po samoj prirodi ovog ugovora svaki akt suvereniteta, to jest svaki pravni akt opšte volje, podjednako obavezuje i daje podjednaka prava svim građanima; tako da suveren poznaje samo narod uzet u celini i ne razlikuje nikog među onima koji ga sačinjavaju. Žan Žak Ruso, Društveni ugovor, str. 35 i 48. Kao što je u modernoj filozofiji osnovna vrednost samostalna sposobnost da saznajemo istinu nezavisno od spoljašnjih autoriteta, u modernoj politici osnovna vrednost je osiguravanje slobode pojedinca, kome se sada čak ni filozof ne postavlja za tutora. Kao što je moderni moral usmeren na to da nađe zajednička pravila za život ljudi koji imaju različita ostala verovanja i ciljeve, tako se od moderne države očekuje da garantuje taj poredak, a ne da nauči ljude ispravnim krajnjim ciljevima njihovih života. Međutim, ovi ciljevi, sada rasuti među građanima, nastavljaju da povratno deluju na državu. Ona je sada njihovo ogledalo, ogledalo njihovih kompleksnih odnosa i sposobnosti da u praksi postignu međusobnu saglasnost.
6.2. Savremene političke teorije
O slobodi
Stoga zaštita od tiranije državnika nije dovoljna; potrebna je i zaštita protiv tiranije preovlađujućeg mnenja ili raspoloženja, protiv tenedencije društva da nametne drugim sredstvima, osim državnih globa, svoje sopstvene ideje i praksu kao pravila ponašanja onima koji se ne slažu sa njim; ... Postoji granica za legitimno mešanje kolektivnog mišljenja u oblast individualne nezavisnosti, a pronaći tu granicu i održavati je protiv povrede tuđeg integriteta, isto je tako neophodno za dobre uslove ljudskih poslova kao i zaštita od političkog despotizma. ...
Ovo je prema tome prava oblast ljudske slobode. Ona obuhvata, prvo, unutrašnju oblast svesti, zahtevajući slobodu savesti u najširem smislu, slobodu misli i osećanja, apsolutnu slobodu mišljenja i čuvstva u svim pitanjima, praktičnim i spekulativnim, naučnim, moralnim i teološkim. Sloboda izražavanja i objavljivanja mišljenja može na izgled da spada pod neko drugo načelo, jer pripada onom načelu ponašanja pojednica koje se tiče drugih ljudi, ali kako je gotovo isto toliko važna kao i sloboda misli i zasniva se velikim delom na istim razlozima, to je priktično nedeljiva od nje. Drugo, to načelo zahteva slobodu ukusa i težnji, planiranja našeg života tako da odgovara našem karakteru, da radimo ono što želimo bez obzira na moguće posledice, a da nas naši bližnji ne sprečavaju ukoliko im time što činimo ne nanosimo štetu, čak i ako misle da je naše ponašanje budalasto, izopačeno i nepravilno. Treće, iz te slobode svakog pojedinca sledi sloboda, u istim granicama, udruživanja pojedinaca, sloboda da se ujedine u bilo kom cilju koji ne podrazumeva povredu drugih, ako su osobe koje se udružuju punoletne i nisu prisiljene ili obmanute.
Nijedno društvo u kome se ove slobode, opšteuzev, ne poštuju, nije slobodno, bez obzira na oblik njegove vladavine; i nijedno nije potpuno slobodno u kome one nisu apsolutne i neuslovljene. Jedina sloboda koja zaslužuje to ime je sloboda da tražimo svoje sopstveno dobro na svoj način, ukoliko ne pokušavamo da to drugima uskratimo ili ih ne sprečavamo u naporima da je postižu. Svako je vlastiti čuvar svoga zdravlja, telesnog ili umnog i duševnog. Čovečanstvo dobija više ako svako pušta druge da žive kako se njima čini da je dobro nego ako se pojedinac primorava da živi onako kako se ostalima čini da je dobro. Džon Stjuart Mil, O slobodi, str. 39 i 46. Osnovni razlog za demokratiju
Kada Platona upoređujemo sa savremenim idejama, postavljaju se dva osnovna pitanja. Prvo je: da li postoji tako nešto kao što je mudrost? Drugo je: ukoliko tako nešto postoji, može li se uopšte napraviti ustav koji bi joj dao političku vlast? "Mudrost", u smislu u kome se uzima, ne bi bila nikakva vrsta posebno razvijene veštine, kakvu ima obućar, lekar ili vojni taktičar. Ona mora da bude nešto mnogo više od toga, jer se smatra da onaj koji je ima može da mudro vlada. Mislim da bi Platon rekao, da ona znači spoznavanje dobra i da bi ovu definiciju dopunio Sokratovim učenjem da nijedan čovek ne greši svesno, odakle sledi da svako ko zna šta je dobro, radi ono što je pravo. Nama ovakvo stanovište izgleda daleko od stvarnosti. Mi bismo mnogo prirodnije rekli, da postoje različiti interesi i da bi državnik morao da postigne najbolji mogući kompromis. Pripadnici neke klase ili naroda mogu imati zajednički interes, ali će on u pravilu biti suprotan interesima druge klase ili drugih naroda. Nema sumnje da postoje neki opšti interesi čovečanstva kao celine, ali oni nisu dovoljni da bi se odredilo političko delovanje. Možda će, u nekom budućem vremenu, to biti moguće, ali sigurno ne još za dugo, jer postoje mnoge suverene države. A čak i tada, najteži deo u potrazi za opštim interesom bilo bi postizanje kompromisa među uzajamno sukobljenim pojedinačnim interesima. Ali ako i pretpostavimo da postoji nešto što je "mudrost", postoji li neka forma ustava kojom bi se vlast dala nekom ko je mudar? Jasno je
da većinsko odlučivanje, kao što su opšta Veća, može da pogreši i da je, ustvari, grešilo. Aristokratije nisu uvek mudre; kraljevi su često nerazboriti; pape su, uprkos svojoj nepogrešivosti, činile teške greške. Da li bi se iko zalagao da se vlast preda diplomiranim studentima, ili čak doktorima teologije? Ili ljudima koji su se rodili siromašni i koji su se obogatili? Jasno je, da se ne može zakonski definisati deo građana, koji bi u praksi bio mudriji od celokupnog građanstva. Moglo bi se pretpostaviti da čovek može da stekne političku mudrost odgovarajućim školovanjem. Ali se postavlja pitanje;: šta je odgovarajuće školovanje? A takvo bi pitanje moglo da postane partijsko pitanje. Problem nalaženja skupine "mudrih" ljudi i predaja vlasti u ruke ovih ljudi nerešiv je problem. A to je osnovni razlog za demokratiju. Bertrand Rasel, Istorija zapadne filozofije, str. 118. Pokušajmo da se u ovom završnom komentaru nadovežemo na poslednji Raselov citat o demokratiji. Kad kaže "demokratija", Rasel misli: ustaljena procedura smenjivosti vlasti, koju prihvatamo jer smo ustanovili da niko nije unapred dovoljno mudar da bi mogao učiniti besmislenim da mudrost traže i drugi. U tom smenjivanju, oslanjamo se na mišljenje celokupnog društva jer nikoga ne želimo da, opet unapred, isključimo iz donošenja odluka. U ovom Raselovom obrazloženju vidi se veza demokratije i filozofskog zaključka o mudrosti koja teško odredljiva i koja će uvek predstavljati nešto čemu se teži. Postojanje demokratije, dakle, zavisi od nekih filozofskih zaključaka, tako da društvo koje ne neguje filozofiju neće moći da bude ni demokratsko.
RJEČNIK A Aksioma - stav koji se u okviru jednog logičkog sisitema ne dokazuje, nego služi kao osnova za dokazivanje izvedenih stavova (teorema) Alegorija - slikovito objašnjenje pojmova i misli Anarhija - stanje u kome se ljudi ne pridržavaju nikakvih zakona Antinomija - stanje u kome se ne može uobičajenim sredstvima odlučiti između dva stava A posteriori - (lat.) ono što je kasnije u nekom procesu, na primer, procesu saznanja; kod Kanta - saznanje iz iskustva A priori - (lat.) ono što je ranije ili ono što je prvo u procesu saznanja; kod Kanta - doprinos slobodnog razuma saznanju Apsolutno - ono što ne zavisi ni od čega drugog, što nije relativno Apstraktno - opšte, pojmovno, u saznajnom smislu udaljeno od pojedinačnog Argument - razlog, tvrdnja u prilog nekoj drugoj tvrdnji Aristokratija - vladavina plemstva Atribut - ono što pripada nečemu kao njegovo svojstvo Autoritarno - ono što se temelji na nametnutom autoritetu Afekt - osećanje, uzbuđenje, stanje duše
B Biće - opšta reč za sve što postoji C Cenzus - (cenz) najmanja suma poreza koji se mora plaćati da bi se imala neka politička prava; najmanji broj glasova na izborima koji daje mandate Ciklus - krug; period posle koga se neke pojave ponavljaju istim redom D Dedukcija - metoda saznanja izvođenjem logičkih posledica iz početnih stavova koji se uzimaju kao istiniti Dekret - ukaz, naredba vlasti Demijurg - stvoritelj, tvorac sveta (Bog) Denotacija - predmet na koji se odnosi neki znak Deskripcija - opis Determinisano - određeno nekim zakonom ili pravilom Dijalektika - u Staroj Grčkoj, umeće raspravljanja, nauka o najvišim istinama; kod Hegela i Marksa - osobina stvarnosti da se menja pokretana protivrečnim stavovima Dispozicija - nastrojenost, sposobnost Distinkcija - razlika Dogmatizam - sklonost da smatramo da se istinitost određenih stavova ne sme dovoditi u pitanje (više u lekcijama 2. i 24 . i 25)
Dominacija - prevlast E Egzaktno - tačno, precizno određeno Egzistencija - postojanje; posebno , način postojanja čoveka Ekstaza - stanje ushićenja u kome se otvaraju nove mogućnosti saznanja Empirija - iskustvo; empirizam - pravac koji naglašava zavisnost znanja od iskustva (više u lekciji 23) Entelehija - postojeći oblik neke stvari u kome se ona više ne posmatra samo kao moguća; udelovljenost, ostvarenje svrhe Entitet - postojeće, ono što na neki način postoji Epigon - nečiji sledbenik koji nema ništa originalno u svom radu Epistemologija - teorija saznanja (više u lekcijama 3. i 23) Esencija - suština F Fenomen - pojava Fonema - skup distinktivnih obeležja nekog glasa čija izmena može da utiče na promenu značenja reči u kojoj se fonema nalazi Fragment - odlomak, deo nečega Fundamentalno - osnovno, ono što je u temelju nečega
H Harmonija - sklad, pravilan odnos između delova neke celine; u muzici: nauka o zakonima po kojima se vezuju i spajaju akordi (lekcije 6. i 22) Hermeneutika - filozofska discioplina koja se bavi razumevanjem i tumačenjem tekstova (više u lekcijama 3. i 35) Hijerarhija - poredak po važnosti Hipoteza - naučna pretpostavka, naučna teorija posmatrana kroz aspekt njene moguće opovrgljivosti (lekcija 35) Homogeno - ono što je isto u svim svojim delovima I Idealizam - stanovište po kome postoji duhovna stvarnost, koja nije oblik materijalne stvarnosti. (više u lekcijama 3, 11, 26. i 28) Ideologija - skup stavova koji više upućuju na akciju, nego što pružaju saznanje stvarnosti; mišljenje u kome dominiraju vansaznajni motivi (više u lekciji 29) Imaginacija - mašta Impresija - utisak, čulno svedočanstvo Indukcija - metoda saznanja iz pojediničnih iskustvenih činjenica (lekcija 19) Intuicija - saznanje koje još nije pokrepljeno razlozima ili saznanje kome ta potkrepa i nije potrebna (npr. u slučaju čulnih utisaka) Iracionalno - ono što nije u vezi sa razumom, nerazumno
K Konvencija - usvojeno pravilo, dogovor o načinu postupanja (lekcija 9) Konglomerat - skup nepovezanih elemenata Kontingentno - ono što se ne može izvesti iz nekog opštijeg zakona, slučajno Kontroverzno - o čemu postoje protivrečna mišljenja Koncept - pojam Korekcija - ispravka Kriterijum - osnova za neku podelu L Legitimitet - opravdanost Liberalizam - politički stav koji insistira na slobodama pojedinca M Metafizika - filozofska disciplina koja se bavi najopštijim osobinama stvarnosti (više u lekcijama 3, 7, 13-14, 20-23) Metodologija - filozofska disciplina koja se bavi normama postupanja u naučnom istraživanju (više u lekcijama 3. i 35) Mistifikacija - zaodevanje velom tajne, misterije Mit - narodna priča koja uz pomoć mašte govori o prošlosti i bogovima (više u lekciji 2) Mnenje - naše mišljenje pre nego ga pokušamo proveriti i opravdati i tako pretvoriti u znanje ( lekcija 1)
Modus - oblik u kome nešto postoji, stanje supstancije (lekcija 21) Monada - jedinica, ono što je bez delova (lekcija 22) Moral - skup pravila čije je poštovanje predmet dužnosti; šire: pravila koja prate vrednosti koje cenimo u životu (lekcije 3, 10, 15, 16, 21, 24, 27, 30) N Naracija - priča Nihilizam - stav koji negira vrednost nekih ili svih stvari Norma - propis, pravilo postupanja, merilo O Objektivno - ono što ne zavisi od naše volje, ono što jeste Oligarhija - vladavina bogatih Ontologija - nauka o vrstama stvarnosti (više u lekciji 3) P Paradigma - obrazac koji određuje način na koji se razmišlja u određenom vremenu u okviru određene oblasti nauke Paradoks - stanje stvari koje vodi protivrečnim zaključcima (lekcija 7) Perspektivno - ono što je u vezi sa određenim uglom gledanja; ono što ima dobre izglede Percepcija - opažanje Počelo - načelo ili princip prirode, ono što rukovodi prirodom (grč. arhe )
Pragmatičan - okrenut delovanju, radu; preduzimljiv Premisa - stav od koga se polazi u zaključivanju Preskripcija - propis, pravilo Pretenzija - polaganje prava na nešto Provizorno - privremeno, probno Protežnost - zauzimanje prostora, prostiranje R Racio - razum; racionalno - ono što je u skladu sa razumom Rezignacija - mirenje sa sudbinom, onim što će neizbežno doći Reinkarnacija - prelazak duše u drugo telo posle smrti prethodnog tela (lekcija 6) Relativizam - stav po kome ne postoji jedna objektivna istina u odnosu na koju su različiti iskazi tačni ili netačni. Za relativiste su svi iskazi jednako tačni, jer ne postoji neutralno merilo pomoću koga bi utvrdili koji su tačni, a koji nisu. (više u lekciji 9) Relevantno - važno za stvar o kojoj se govori Rentijer - korisnik rente, naknade za korišćenje nečije imovine Retorika - nauka o lepom i ubedljivom držanju govora. (lekcija 9) Refleksija - razmišljanje o samim mislima, povratni pogled na vlastita razmišljanja (lekcija 23) S Simbol - znak, pojava koja upućuje na nešto drugo
Sinteza - sastavljanje, sažimanje raznorodnih stvari Skepsa - sumnja, sumnjičavost; skeptik - onaj koji sumnja u mogućnost saznanja uopšte ili saznanja nečega određenog Skrupula - obzir Socijalizam - društveni sistem koji počiva na državnom ili društvenom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju Spekulacija - razmišljanje; posebno razmišljanje koje pokušava da se bavi onim čega nema u čulnom iskustvu Struktura - raspored glavnih elemenata neke stvari (lekcija 34) Subjekt - čovek, ono što je izvor neke delatnosti; subjektivno - ono što je u vezi sa čovekom Supstancija - neuslovljena ili nepromenljiva osnova neke stvari; sama stvar čija je to osnova (više u lekcijama 13, 14, 20-22) Supstrat - osnova, podloga Sfera - lopta Sholastika - naziv za filozofiju koja se izučavala u crkvenim školama kasnog srednjeg veka na zapadu Evrope (više u lekcijama 17. i 18) T Tvar - materija, ono od čega se nešto sastoji (više u lekciji 4) Teza - postavka ili tvrdnja, stav o nečemu Teodiceja - opravdanje Boga u odnosu na nesavršeni stvoreni svet (lekcija 22)
Teorema - stav koji tek treba dokazati; izvedeni stav nekog logičkog sistema, koji treba dokazati na osnovu aksioma i prethodno dokazanih teorema Totalitarizam - društveni sistem u kome je celokupni život uređen prema jednom učenju koje se ne sme dovoditi u pitanje (lekcije 29. i 38) U Univerzalno - ono što se odnosi na sve slučajeve, poznate i nepoznate “ Kratka istorija filozofije” Vladimir Milutinović
