IZBOR TEKSTOVA ZA FILOZOFIJU NAUKE Filip Frank Filosofija nauke Veza izmedju nauke i filosofije podaci o izvorniku: Philipp Frank, Philosophy of Science. The Link Betnjeen Science and Philosophy Prentice-Hall, Inc., Englenjood Cliffs, N. J., 1957.
Predgovor-Filipa Franka Malo učenja opasna je stvar; Duboko popiti, ili ne okusiti grčko proleće; Ove plitke igre truju mozak; A mnogo pijenja ponovo nas otrežnjuje. Ovi čuveni stihovi Elegzendera Poupa ne pogadjaju možda nijedno područje saznanja toliko pogodno koliko filosofiju nauke. Razdaljine u prostoru i vremenu ogromno su se smanjile, zbog napredaka nauke u devetnaestom i dvadesetom veku, a moć stavljena u ljudske ruke uvećala se do teško zamislivog stepena; ali vrlo mnogo kritičara savremene civilizacije ukazalo bi da, uprkos ovim dostignućima, čovečanstvo nije postalo srećnije i danas se suočava s opasnostima koje svoje izvore imaju u samim ovim dostignućima nauke. Odgovornost za ovu nesrećnu situaciju neki autori pripisuju činjenici da su društvene nauke danas napredovale mnogo sporije nego prirodne nauke, a drugi autori vole da ukazuju na oskudnost podrške koja se pruža duhovnom i filosofskom znanju u poredjenju sa znanjem o materijalnom svetu. Ako bismo se izrazili na apstraktniji i više pojmovni način, rekli bismo da je raskol izmedju nauke i filosofije bio okrivljavan za nesproobnost nauke da svoje napretke učini blagoslovom za ljude. Vrlo malo religijskih, obrazovnih, pa čak i političkih vodja savetovalo je da napredak nauke treba administrativno usporavati kako bi se ubrzali napreci u humanističkim naukama. Takvo unapredjivanje moralnih vrednosti administrativnim i finansijskim sredstvima teško da bi bilo sprovodivo i ne bi ga iskreno priželjkivale vlade i odgovorne društvene grupe. Sada je stvar opšteg znanja da je sasvim malo reprezentativnih grupa žalilo nad činjenicom da ova zemlja zaostaje za drugim zemljama u obučavanju naučnika, zemljama koje su naši politički i ekonomski suparnici. Ove grupe zahtevaju veća izdvajanja za obučavanje prirodnih naučnika. Kako se mogu pomiriti ove sukobljene težnje? Glavna svrha sadašnje knjige jeste da pokaže kako se ne mora umanjivati istraživanje i obučavanje u nauci da bi se pojačalo interesovanje za moralne i filosofske aspekte sveta. Naglašava se činjenica da što dublje zakopamo u zbiljsku nauku, to protaju očiglednije njene veze s filosofijom. Kao što sugeriše naslov, ova knjiga promatra filosofiju nauke kao "nedostajuću vezu" za kojom moramo tragati. Prikazi ovog područja su vrlo često započinjali od pojma nauke koji je bio upola priprost, a upola mističan. Drugi prikazi su nauku povezivali s filosofijom koja je zapravo bila puki sistem logičkih simbola bez dodira s istorijskim sistemima filosofije. Ali su same ove filosofije služile kao podrška za načine života i, specifično, za religijska i politička uverenja. U ovoj knjizi nastojimo da započnemo od načina na koji nauku razume naučnik u svojim najstvaralačkijim i najkritičnijim raspoloženjima. Medjutim, takodje ćemo nastojati da ustanovimo veze s istorijskim tipovima filosofije poput idealizma i materijalizma koji su zbiljski služili kao podrška moralnim, religijskim i političkim uverenjima. Na ovoj knjizi sam radio oko pet godina i o njenom pristupu raspravljao sa raznim vrstama publike: sa studentima Harvardskog kolexa i Masačusetskog instituta za tehnologiju, s protdiplomcima na Harvardskoj protdiplomskoj školi fizike, kao i sa razredima za obrazovanje odraslih na Novoj školi društvenog istraživanja u NJujorku, izmedju ostalih.
Pri korekturi i priredjivanju za štampu imao sam dragocenu pomoć Ralfa Barhoua (izvršnog sekretara Američke akademije nauka i umetnosti). Pri prekucavanju i priredjivanju dobio sam podršku od Elis Atamijan, Xin Brokharst, Harijet Drel i Rite Fernald. Crteže je uradio Henri Fernald. Izdavačko odeljenje Prentis-Hola Ink. bilo je od velike pomoći pri priredjivanju mog rukopisa. Kembrix, decembra 1956.
FILIP
G.
FRANK
Uvod. Od kakve je koristi filosofija nauke 1. Raskol izmedju nauke i filosofije Kada ispitamo najstvaralačkije umove u dvadesetovekovnoj nauci, nalazimo da su najveći snažno naglašavali poentu da je bliska veza izmedju nauke i filosofije neminovna. Prens Luj de Brolji, koji je stvorio talasnu teoriju materije (de Broljijevi talasi), piše: 1 U devetnaestom veku nastalo je razdvajanje izmedju naučnika i filosofa. Naučnici su s izvesnim podozrenjem gledali na filosofske spekulacije, za koje im je prečesto izgledalo da im nedostaje precizna formulacija i da napadaju jalove nerešive probleme. Filosofi, zauzvrat, više nisu bili zainteresovani za posebne nauke, zato što su se njihovi rezultati činili preuskima. Ovo razdvajanje je, medjutim, bilo štetno i za filosofe i za naučnike. Prilično često čujemo od predavača nauke da se studenti koji su provećeni ozbiljnom istraživanju u nauci neće mučiti besplodnim filosofskim problemima. Medjutim, jedan od najkreativnijih ljudi u dvadesetovekovnoj fizici, Albert Ajnštajn, piše:2 Sa sigurnošću mogu reći da su najsproobniji studenti koje sam susretao kao predavač bili duboko zainteresovani za teoriju saznanja. Pod "najsproobnijim studentima" podrazumevam one koji su se odlikovali ne samo u spretnosti nego i u nezavisnosti prosudjivanja. Oni su voleli da započinju rasprave o aksiomama i metodima nauke i svojom nepopustljivošću u odbrani svojih mišljenja dokazivali da im je ovo pitanje bilo važno. Ova zainteresovanost za filosofski aspekt nauke koju pokazuju stvaralački i maštoviti umovi razumljiva je ako se prisetimo da su temeljne promene u nauci uvek bile praćene dubljim kopanjem prema filosofskim temeljima. Promene poput prelaza od ptolemejskog na kopernikanski sistem, od euklidske na neeuklidsku geometriju, od njutnovske na relativističku mehaniku, kao i na četvorodimenzionalni zakrivljeni prostor izazvali su korenitu promenu u našim zdravorazumskim objašnjenjima sveta. Iz svih ovih razmatranja svako ko hoće da dobije zadovoljavajuće objašnjenje nauke moraće da prihvati dobar deo filosofskog mišljenja. Ali će on uskoro osećati da ista stvar važi za temeljito razumevanje nauke nastale u ma kojem razdoblju istorije.
2. Nedostajuća veza izmedju nauke i humanističkih disciplina Vrlo mnogo autora iz različitih slojeva žalilo je jednu veliku pretnju našoj sadašnjoj civilizaciji: dubok raskol izmedju našeg brzog napretka u nauci i našeg neuspeha u razumevanju ljudskih problema, ili, drugim rečima, raskol izmedju nauke i humanističkih disciplina, koji se u ranijim razdobljima premošćavao liberalnim obrazovanjem. 3 Protepeno slabljenje liberalnog obrazovanja zaoštreno je dramatizovao Robert Hačinz 4 u svojim napomenama o mestu "filosofije" na našim univerzitetima. U svim razdobljima pre devetnaestog veka 1 2
Louis De Broglie, L'Avenir de la Science (Paris: Plon, 1941). Albert Ajnštajn, u svom nekrologu o Ernstu Mahu, Physikalische Zeitschrift, Vol. 17 (1916), pp.
101ff. 3
Encyclopaedia Brittanica (tom 7, članak o "obrazováwu") raspravqa o antitezi između "profesionalnog 〈vocational〉" i "liberalnog" obrazovawa. Ono prvo naglašava neposredne potrebe, a ovo posledwe "pre zauzima dug pogled na život i potrebe zajednice". Ono pokušava da sposobnosti studenta razvije nastavnim programom "slobodnih umetnosti", ukqučuju}i matematiku, osnovne nauke, gramatiku, kwiževnost, istoriju itd.
filosofija i teologija bili su središnji predmeti u svakoj instituciji visokog obrazovanja. Sva posebna područja saznanja bila su koordinisana idejama prikazanim u tečajevima o filosofiji. U devetnaestom i dvadesetom veku "filosofija" je postala odsek medju drugim odsecima, poput mineralogije ili slovenskih jezika ili ekonomije. Ako bi se konsultovali naučnici, većina njih bi "filosofiju" promatrala kao jedan od najmanje važnih odseka. U tradicionalnom poučavanju "nedostaje veza" u lancu koji treba da poveže nauku s filosofijom. Ako se pretpostavi da je čovek potekao od životinjskog sveta, treba da, kako bismo potvrdili ovu teoriju, otkrijemo "nedostajuću vezu" izmedju majmuna i čoveka, izmedju prirode i duha. Hačinz piše:5 Cilj višeg obrazovánja je mudrost. Mudrost je znanje o načelima i uzrocima. Prema tome, metafizika je najviša mudrost. ... Ako se ne možemo pozvati na teologiju, moramo se okrenuti metafizici. Bez teologije ili metafizike univerzitet ne može postojati. On neuvijeno tvrdi da je metafizika, koja postoji nezavisno od nauke i večno je valjana, nužna osnova za svako smisleno univerzitetsko obrazovanje. Umesto da se filosofija prepusti zasebnom odseku, Hačinz sugeriše da: Na idealnom univerzitetu student ne bi napredovao od najskorijih promatranja unatrag do prvih načela, nego od prvih načela do ma kojih nedavnih promatranja za koja tvrdimo da su značajna pri njihovom razumevanju. ... Prirodne nauke izvode svoja načela iz filosofije prirode koja, sa svoje strane, zavisi od metafizike. ... Metafizika, proučavanje prvih načela, prožima celinu. ... Zavisne od nje i podredjene njoj jesu društvene i prirodne nauke. Ovaj program se očigledno zasniva na verovanju da ima filosofskih načela koja su nezavisna od napredaka nauke, ali iz kojih se, umesto toga, mogu izvesti stavovi nauke, prirodne i društvene. Nezgoda s takvim programom jeste, naravno, problem nalaženja ovih načela trajne valjanosti. činjenica je da se trajnost filosofskih načela može održavati i jamčiti jedino duhovnim ili svetovnim autoritetima ili obojima. Nikakvo univerzitetsko obrazovanje se ne može zasnivati na metafizici ako se njen izbor opredeljuje na osnovu autoriteta koji je neprestano pod kontrolom poučavanja.
3. Nauka kao ravnoteža duha Iako izbor trajne metafizike ne izgleda izvodiv, glavna tvrdnja Hačinza, potreba za univerzitetskim obrazovanjem zasnovanim na načelima, u slaganju je sa zahtevima širokogrudog filosofa i naučnika kao što je Alfred Nort Vajthed. On piše:6 Na univerzitetu treba da vlada duh uopštavanja. Predavanja treba upućivati onima kojima su dobro poznate pojedinosti i protupak. To će reći, dobro poznati makar u smislu da su toliko podudarni s prethodno postojećim obučavanjem da se lako mogu steći. Tokom školskog perioda student se mentalno savija preko djačke klupe; na univerzitetu on treba da ustane i pogleda unaokolo. ... Funkcija univerziteta jeste da vam omogući da odbacite pojedinosti u korist načela. Medjutim, ono što Vajthed naziva "načelima" nisu stavovi "večite metafizike", koju Hačinz sugeriše kao osnovu svakog univerziteta. Vajthed kaže: "Ideal univerziteta nije toliko znanje koliko moć. NJegov proao je da znanje dečaka pretvori u moć čoveka." Na osnovu našeg saznanja činjenica napredujemo do opštih načela metodom koji učimo u nauci. U svom pristupnom obraćanju kao profesora filosofije i istorije nauke na Londonskom univerzitetu Herbert Dingl je 1947. godine govorio o "Nedostajućem činiocu u nauci".7 On je rekao: Robert Majnard Hačinz 〈Robert Maynard Hutchins〉 (1899‡???), američki pedagog, predsednik i počasni rektor Čikaškog univerziteta od 1929. do 1951. godine. 5 Higher Learning in America (New Haven: Yale University Press, 1936). 6 Alfred Nort Vajthed 〈Alfred North Whitehead〉 (1861-1947), štampano u jeftinoj ediciji Mentor Book, Aims of Education. 7 Herbert Dingl 〈Herbert Dingle〉 (1890‡???), britanski naučnik i filosof, profesor istorije i filosofije nauke, Univerzitetski kolex, London. 4
Moj zadatak je da istražim kako je došlo do toga da jedan naraštaj toliko zapanjujuće spretan u praksi nauke može biti toliko zapanjujuće nemoćan u njegovom razumevanju, a teza koju želim da predložim jeste da stanje nesamosvesnog automatizma u kojem se nauka danas nalazi proističe usled manjka kroz čitavu njenu istoriju kritičkog školskog rada unutar samog naučnog pokreta i izvodjenja funkcije, ili makar jedne od funkcija, koje je kritika vršila za književnost od najranijih vremena. Nauka mora imati veze, s jedne strane, s tvrdim upornim činjenicama, a sa druge strane, s opštim idejama. Nauka nas uči upravo korelaciji izmedju toga dvoga. Glavna stvar koju univerzitetski predavači treba da daju studentima jeste interesovanje za mogućnost koordinisanja upornih činjenica pomoću apstraktnih načela. Ovo je najviše opčinjavajuća tema univerzitetskog obrazovanja. O tome Vajthed kaže:8 Ova ravnoteža uma sada je postala deo tradicije koja zaražava kultivisanu misao. To je so koja život čini slatkim. Glavni proao univerziteta jeste da ovu tradiciju prenese kao široko rasprostranjeno nasledje od pokolenja do pokolenja. Treba nam potpuno razumevanje načela fizike ili biologije, razumevanje ne samo logičke argumentacije, nego i psiholoških i socioloških zakona; ukratko, treba da nauku o fizičkoj prirodi dopunimo naukom o čoveku. Negujući rad empirijske nauke treba da stremimo prema istom cilju koji su Hačinz i drugi želeli da dosegnu neizmenjivim metafizičkim dogmama. Kako bismo razumeli ne jedino samu nauku nego i mesto nauke u našoj civilizaciji, njen odnos prema etici, politici i religiji, treba nam koherentan sistem pojmova i zakona unutar kojih prirodne nauke, kao i filosofija i humanističke discipline, imaju svoje mesto. Takav sistem se može nazvati "filosofijom nauke", on bi bio "nedostajuća veza" izmedju nauka i humanističkih disciplina bez uvodjenja ikakve večite filosofije koju bi mogli podržavati jedino autoriteti. Potreba za ovom "nedostajućom vezom" snažno se osećala medju našim studentima kolexa tokom nedavnih godina. Harvardski studentski savet je osnovao Komitet o nastavnom programu, koji je 1942. sačinio izveštaj u kojem je bilo navedeno pismo jednog mladića iz Nevade kolexu Dartmaut: Verujemo da liberalno obrazovanje treba da pruži sliku medjupovezane celine prirode, uključujući čoveka kao promatrača. ... Tražimo da liberalno obrazovanje daje realnu filosofiju saznanja zasnovanu na činjenicama. ... Dobar nastavnik može da pokaže relaciju izmedju svog tečaja i drugih tečajeva.
4. Je li naučnik "učena neznalica"? Oko vek ranije raskol izmedju nauke i humanističkih disciplina u našem sadašnjem svetu Ralf Valdo Emerson9 je pripisao manjku ljudske privlačnosti u naučnom poučavanju. On je pisao: "Za ovu nečovečnost postoji osveta. Koju vrstu ljudî pravi nauka? Mladić nije privučen. On kaže: ne želim da budem vrsta čoveka kakav je moj profesor." Jedva da ima ikakve sumnje da nastavnici filosofije, istorije ili engleskog jezika imaju mnogo veći uticaj na intelektualni i emocionalni sastav prosečnog studenta kolexa nego nastavnici matematike ili hemije. Vrlo malo naših autora je naglašavalo poentu da velika opasnost za našu Zapadnjačku kulturu može iskrsnuti iz našeg obrazovnog sistema, koji obučava preterano specijalizovane naučnike, koje proslavlja javno mnjenje. Ovu situaciju možda nijedan autor nije okarakterisao toliko oštroumno i podesno kao španski filosof Ortega i Gaset. 10 U svojoj knjizi Pobuna masa on o naučniku našeg veka piše da "sama Alfred North Whitehead, Science in the Modern World, Mentor Books 〈prevod: Nauka i moderni svet, Nolit, Beograd, 1976, str. 35〉. 9 Ralf Valdo Emerson 〈Ralph Waldo Emerson〉 (1803‡1882), američki esejist i pesnik; Essays on Representative Man, 1849; Nature, 1836 〈u prevodu u: Ogledi, Grafos, Beograd, 1980, str. 81-127〉; The Conduct of Life, 1860. 〈u prevodu: Upravqawe životom, s predgovorom Isidore Sekuli}, 1Iluzije, Beograd, 1923; 2Milprom, Gorwi Milanovac, 1997〉. 10 Hoze Ortega i Gaset 〈José Ortega y Gasset〉 (1883‡1955), španski esejist i filosof. Izvorno izdawe wegove kwige Pobuna masa štampano je 1930. godine. Sada je štampana kao: The Revolt of the 8
nauka ‡ koren naše civilizacije ‡ automatski ga pretvara u čoveka mase, čini od njega primitivca, modernog varvarina". Sa druge strane, naučnik je najprikladniji predstavnik naše dvadesetovekovne kulture, on je "visoka tačka evropskog čovečanstva". Pa ipak, prema Gasetu, naučnik koji je stekao prosečnu obuku danas ne zna za sve što ne ulazi u njegove specijalnosti i "znanja". Moraćemo reći da je on učena neznalica, što je veoma ozbiljna stvar, pošto podrazumeva da je on osoba koja ne zna, ne na način čoveka koji ne zna, nego sa svom hirovitošću nekoga ko je učen. Naš autor tvrdi da organizacija naučnog istraživanja dozvoljava ljudima koji su intelektualno veoma obični da steknu važne rezultate i protanu nepravedno samodopadljivi. Prilična količina stvarî koje se moraju uraditi u fizici ili biologiji jeste mehanički rad one vrste koju može učiniti svako, ili gotovo svako. U svrhu bezbrojnih istraživanja moguće je podeliti nauku na malene odeljke i zatvoriti se u jedan od njih i ostaviti se razmatranja svega ostalog. ... Kako bi se dobili prilično obilni rezultati, nije čak ni potrebno imati rigorozne pojmove o njihovom značenju ili utemeljenju. Odlomak naveden iz Ortege i Gaseta izvesno ne opisuje naučni rad ljudî kao što su NJutn ili Darvin ili, što se toga tiče, Ajnštajna ili Bora, ali prilično dobro karakteriše način na koji se "naučni metod" opisuje u uxbenicima i učionicama, gde se vrši pokušaj da se "nauka očisti od filosofije" i gde je ustanovljen izvestan rutinski tip naučnog poučavanja. Zapravo su se veliki napreci u nauci sastojali pre od probijanja zidova koji dele, a neobaziranje na značenje i utemeljenje preovladava jedino u razdobljima stagnacije. Ako naučnici, koji u našem sadašnjem svetu igraju ogromnu društvenu ulogu, ne treba da protanu klasa učenih neznalica, obrazovánje ovih ljudi ne sme se ograničavati na čisto tehnički pristup, nego mora pridati punu pažnju filosofskom aspektu i mestu nauke unutar opšteg domena ljudske misli.
5. Tehnološki i filosofski interes za nauku Oduševljenje napretkom u nauci nije uvek nastajalo na osnovu tehničkih inovacija koje su bile smišljene da bi ljudski život učinile prijatnijim ili neprijatnijim, poput televizije ili atomske energije. Kopernikanski sistem, prema kojem se naša zemlja kreće kroz prostor, proizveo je opis sveta koji se ne bi mogao izraziti na osnovu zdravorazumskih pojmova koje čovek beše razvio kako bi opisao mirovanje i kretanje u svom svakidašnjem iskustvu. NJutnova mehanika je uvela pojmove "sile" i "mase" koji su bili u neslaganju sa zdravorazumskim značenjima ovih reči. Ove nove teorije izazvale su uzbudjenje daleko izvan malene grupe naučnika i filosofa; interesovanje za njih je nadmašilo interesovanje za mnoge čisto tehničke napretke. Takav fenomen se ponavljao opet i ponovo u intelektualnoj istoriji. Onaj koji je svoje obrazovanje stekao u prvoj četvrtini ovog veka bio je svedok oduševljenja izazvanog najavljivanjem Ajnštajnove Teorije relativnosti, koja se nije mogla formulisati na osnovu zdravorazumskih pojmova, koji su tokom epoha služili da bi opisivali naša iskustva o prostornim i vremenskim razdaljinama. Na sličan način, teorija koja se bavi ponašanjem atomskih i subatomskih čestica (Kvantna teorija) ne bi se mogla formulisati korišćenjem zdravorazumskih pojmova brzine i položaja, uzroka i posledice, slobode i determinizma. Videli smo da je u svim razdobljima učinak naučnog napretka na zdravorazumsko tumačenje prirode bio snažan i podsticao interesovanje za nauku ništa manje nego što je izvršio učinak na tehnički progres. Interes za nauku koje ne potiče od njenih tehničkih primena nego od njenog uticaja na našu zdravorazumsku sliku sveta možemo ukratko nazivati "filosofskim" interesom. Naučno poučavanje u našim školama višeg obrazovanja najvećim delom je zanemarivalo ovaj filosofski interes, pa je čak proglašavalo dužnošću nastavnika da nauku prikazuje kao potpuno izolovanu od njenih filosofskih implikacija. Kao ishod ove vrste obučavanja položaj nastavnika nauke medju njihovim sugradjanima unekoliko je protao nezadovoljavajući. U stupcima magazina koji su provećeni kulturalnim problemima i u propovedaonicama naših crkava svih veroispovesti tvrdilo se da je nauka izvršila velik doprinos rešenju Masses, Mentor Books 〈u prevodu na srpski: Alef/Gradac, Čačak, 1988, str. ???〉.
prešnih ljudskih problema: pomirenje izmedju nauke i religije, pobijanje materijalizma, vaspostavljanje verovanja u slobodu volje i moralnu odgovornost. U drugim krugovima, medjutim, tvrdilo se da je moderna nauka podržavala materijalizam ili relativizam, te doprinela potkopavanju verovanja u apsolutnu istinu i moralne vrednosti. Da bi se dokazale ove poente, pozivalo se na savremene fizičke teorije poput Teorije relativnosti i Kvantne teorije. Kada o&bučenog fizičara (da ni ne govorimo o diplomcu inženjerstva) upitamo za njegovo mišljenje o ovim pitanjima, odmah zapažamo da ga njegovo obučavanje u fizici nije snabdelo nikakvim sudom. Diplomac nauke će, činjenično, često biti bespomoćniji od inteligentnog čitaoca magazina za popularnu nauku. Vrlo mnogo nosilaca zvanja u fizici i inženjerstvu biće nemoćno da pruži nešto više od najpovršnijeg odgovora, pa čak ni ovaj površan odgovor neće biti ishod njegove profesionalne obuke, nego koristi koju su izvukli od čitanja nekih popularnih članaka u novinama ili drugim časopisima. [taviše, mnogi od njih neće se čak ni prihvatiti davanja površnog odgovora, nego će samo reći: "Ovo nije moje područje, i to je sve čega ima u vezi s tim." Ako intelektualnu radoznalost ne zadovolji nastavnik nauke, žedni student uzima svoje duhovno piće tamo gde mu se ponudi. U najboljem slučaju, on dobija obaveštenja iz nekog popularnog magazina, ali ona mogu biti lošija, te on može protati žrtva ljudî koji nauku tumače u službi neke omiljene ideologije, koja je u mnogim slučajevima bila antinaučna. Oni su tvrdili da su fizičke teorije našeg veka "napustile racionalno mišljenje" u korist ‡ ne znam tačno čega, kao što ne mogu zamisliti koja alternativa postoji za racionalno mišljenje u nauci. Može izgledati paradoksalno, ali izbegavanje filosofskih pitanja vrlo često je diplomce nauke činilo zarobljenicima zastarelih filosofija. Ovaj ishod "izolacionističkog" stava u naučnom poučavanju često su kudili oni naučnici koji su snažno promišljali filosofiju. Svako dete stiče kroz svoje obrazovanje zdravorazumsku sliku sveta, kratko govoreći, neku "filosofiju". On uči kako da koristi reči poput "mirovanja i kretanja", "vremena i prostora", "materije i duha", "uzroka i posledice" itd. Ovaj rečnik je blisko vezan za rečnik u kojem se izražavaju imperativi "učini" i "nemoj" koji treba da upravljaju detetovim ponašanjem. Ova filosofija, stečena tokom detinjstva i adolescencije, upravo je prečesto ostajala zdravorazumsko verovanje odraslog naučnika u svim poljima na kojima on nije "specijalist". Sa druge strane, unutar same nauke je ova "zdravorazumska filosofija" često istiskivana kritičkijom filosofijom, napuštanjem zdravorazumskog jezika. Najupadljiviji primer jesu promene u pojmovnoj shemi pri govorenju o "mirovanju i kretanju", koje započinju od Kopernika i nastavljaju se u naše doba kroz rad ljudî poput Ajnštajna i Bora.
6. Zastarele filosofije u spisima naučnika Na ovaj način, studenti nauke su stekli "dvostruku ličnost", neku vrstu shizofrenije usled kontrasta izmedju njegove naučne misli i njegove filosofije iz detinjstva. Ove činjenice možda niko nije formulisao toliko oštroumno koliko Alfred Nort Vajthed, jednako veličanstven u nauci i filosofiji. On kreće 11 od napomene da tokom razdoblja male promene u nauci za duže vreme nisu osporavana neka osnovna načela i mogu se prihvatati bez mnogo kritike. On piše: Legitimno je (kao praktičan savet u upravljanju kratkim životom) uzdržavati se od kritike naučnih formulacija toliko dugo koliko "radi" superstruktura. Ali, prenebregavati kada se angažuje u reformi ideja znači pretpostavljati ispravnost slučajnih filosofskih predrasuda upijenih od dadilje ili školskog učitelja ili trenutnih načina izražavanja. Vajthed govori o "slučajnoj filosofiji" zato što od slučajnosti našeg rodjenja zavisi koju filosofiju upijamo tokom svog detinjstva. On precizno ističe činioce koji odredjuju ovu "filosofiju": naše predškolsko obrazovanje, školu, uključujući veronauku nedeljom, pa čak i rečnik i sintaksu jezika u kojem smo obrazovani. Ponašanje naučnika koji se, bez propitivanja, pridržavaju slučajnoj filosofiji svog detinjstva ima analogiju u području religije: ponašanje onih "koji zahvaljuju Providjenju što su bili spaseni od zamršenostî religijskog proučavanja putem sreće rodjenja u pravoj veri". 11
U svojoj kwizi The Principle of Relativity (London: Cambridge University Press, 1922).
Pošto svoju filosofiju iz detinjstva naučnici često zadržavaju uprkos promenama u naučnoj misli, često se dešava da prikazi nauke sadrže kao priključke zaostatke zastarelih filosofija. Ovu poentu je veoma snažno izložio Ernst Mah, koji je, nalik Vajthedu, bio jednako prodoran u nauci i filosofiji, iako je zastupao vrlo različita gledišta. Obojica su se, medjutim, slagala u tvrdnji da će bez kritičke filosofije nauka i sama protati sredstvo zastarelih filosofija. Mah je napisao: 12 Domen transcendentnôg nam je nedostupan. ... Iskreno priznajem, medjutim, da njegovi stanovnici nisu sproobni da podstaknu moju radoznalost. Nisam filosof, nego samo naučnik. ... Medjutim, ne želim da budem naučnik koji slepo sledi vodjstvo nekog pojedinačnog filosofa, kao što se od pacijenta u Molijerovoj komediji očekuje da sledi vodjstvo svog lekara. ... Nisam nastojao da uvodim neku novu filosofiju u nauku, nego pre da otklonim staru i zastarelu. ... Ima nekih pogreški koje su zapazili sami filosofi. ... One su se duže održavale u nauci, gde su se suočile s manje žustrom kritikom, kao što se vrsta životinje koja je nesproobna za preživljavanje na kopnu može sačuvati na nekom udaljenom ostrvu gde nema neprijatelja. ... Medjutim, ove relikte zastarelih filosofija u nauci osudjivali su ljudi čije su zaledje i ciljevi bili veoma drugačiji od Mahovih i Vajthedovih. Možemo navesti primer Fridriha Engelsa, 13 najprisnijeg saradnika Karla Marksa14 u njegovom naučnom, filosofskom i političkom poduhvatu. On je pisao: 15 Prirodni naučnici veruju da se oslobadjaju od filosofije njenim zanemarivanjem ili zloupotrebom. Oni, medjutim, ne mogu učiniti nikakav pomak bez misli, a za misao im trebaju odredjenja misli. Ali, ove kategorije oni nepromišljeno uzimaju iz zajedničke svesti takozvanih obrazovanih osoba, kojom vladaju relikti zadugo zastarelih filosofija, ili iz komadića filosofije koju su prinudno slušali na univerzitetu (koji nije samo fragmentaran, nego i mešavina gledišta ljudî koji pripadaju najraznovrsnijim i uglavnom najgorim školama) ili iz nekritičkog čitanja filosofskih spisa svake vrste. Otuda oni nisu ništa manje u zatočeništvu prema filosofiji, a oni koji najviše zloupotrebljavaju robovi su upravo najgorih vulgarizovanih relikata najgorih filosofija. Otkada je filosofija Karla Marksa i Fridriha Engelsa, Dijalektički materijalizam, postala zvanična filosofija Sovjetskog Saveza i njegovim državama saveznicama, gledišta izražena u ovom navodu vršila su dalekosežan uticaj na stav sovjetske vlade prema nauci. U svakom prikazu nauke tragalo se za skrivenom filosofijom koja bi mogla biti neprijateljska prema filosofiji vladajuće partije. Ovaj argument je u mnogim slučajevima služio kao izgovor za glajhšaltovanje nauke od stráne države.
7. Informacije ili "razumevanje"? U naše vreme vlada mora da naučnom istraživanju proveti vrlo mnogo pažnje i finansijske podrške. U demokratiji se nijedna vlada ne bi mogla upustiti u takav program ako ga ne bi podržavali njeni gradjani; ali ga oni ne bi podržavali ako ne bi razumeli šta je sve tu proredi. Iskrsao je problem kako bi gradjani mogli naučiti da prosudjuju izveštaje stručnjaka, npr. o iznosima dodeljenim za istraživačke
Ernst Mah 〈Ernst Mach〉 (1838‡1916), austrijski fizičar, psiholog i filosof. U svojoj kwizi Erkenntnis und Irrtum (Saznawe i greška) (J. A. Barth: Leipzig, 1905). 13 Fridrih Engels 〈Friedrich Engels〉 (1820‡1895), nemački politički filosof i zastupnik socijalizma. 14 Karl Hajnrih Marks 〈Karl Heinrich Marx〉 (1818‡1883), nemački politički filosof i socijalistički vođ. Marks i Engels su, u tesnoj saradwi, proizveli filosofiju "dijalektičkog materijalizma". 15 U svojoj kwizi Dijalektika prirode 〈u prevodu brojna izdawa, između ostalog: ???〉. Rukopis ove kwige sastavio je Engels između 1873. i 1882, ali on nije bio završen kada je autor umro, te nije objavqen sve do 1925. godine. Pojavio se u II tomu publikacijâ Marksovog i Engelsovog arhiva, Moskva, na nemačkom i ruskom jeziku. Engleski prevod, Dialectics of Nature (New York: International Publishers, 1940), ima predgovor Xona B. S. Haldejna. Ova kwiga je postala zvanična osnova za svako prikazivawe Filosofije nauke u Sovjetskom Savezu. 12
projekte, a da nisu i sami specijalisti u nauci. Xejms Brajant Konant piše: 16 "Svaki američki gradjanin u drugoj polovini ovog veka dobro bi učinio ako bi pokušao da razume i nauku i naučnike što bolje može." Mnogi ljudi su verovali da se ovaj cilj može dostići popularizovanjem rezultata nauke, tečajevima za obrazovanje odraslih na kojima inteligentni i zainteresovani ljudi na jezgrovit način mogu saznati "činjenice" koje su otkrili naučnici. Konant je, medjutim, izrekao poentu da doznavanjem "rezultata" i "činjenica" laici ne bi mogli zadobiti nikakav sud o izveštajima naučnika. Gradjaninu pre treba razumevanje toga kako um naučnika radi pri sticanju rezultata, a zajedno s njim, to u kojem su smislu ti rezultati "valjani" ili "pouzdani" i mogu se iskoristiti kao osnova prosudjivanja. Prema Konantu: Lek ne leži u većem rasprostranjivanju naučnih informacija medju ne-naučnicima. Biti dobro obavešten o nauci nije isto što i razumeti nauku. ... Potrebni su upravo metodi za saopštavanje nekog znanja o taktici i strategiji nauke onima koji nisu naučnici. 17 Neiskusnu osobu koja pokušava da kritički ispituje predloge koje upućuju naučni stručnjaci sprečava upravo njeno nepoznavanje načina na koji takvi stručnjaci misle i govore. 18 Sistematičan način za razumevanje nauke, kao i za taktiku i strategiju nauke, glavni je sadržaj svake filosofije nauke. Prvo poglavlje
Lanac koji povezuje nauku s filosofijom 1. činjenice i pojmovi U svojoj pesmi "Sonet za nauku" Edgar Alan Po1 optužuje nauku na sledeći način: Nauko! ti prava kći Starog vremena, ti umetnosti Koja si promenila sve stvari svojim zurećim očima. Zašto si tako zgrabila pesnikovo srce, Lešinarko, čija su krila dosadne stvarnosti? ... Zar nisi otela Dijanu iz njenih kočija? I izvukla Hamadrijadu iz njene šume? ... Moderni naučnik će se teško složiti da se njegova nauka sastoji iz "dosadnih stvarnosti". Što više proučavamo nauku, to više ćemo uočavati da nauka nije ni "dosadna", niti da govori o "stvarnostima". "Dijanine kočije" su mnogo bliže "dosadnim stvarnostima" našeg svakidašnjeg života nego simboli kojima moderna nauka opisuje orbite nebeskih tela. "Boginje" i "nimfe" izgledaju mnogo sličnije ljudima koje srećemo u svom svakodnevnom životu nego elektromagnetno polje, energija ili entropija koja nastanjuje "nevidjeni univerzum", koji, prema modernoj nauci, objašnjava "dosadne stvarnosti" našeg neprorednog čulnog promatranja. Kada govorimo o nauci, uvek govorimo o dve ravni govora ili apstrakcije. Prva od njih je ravan svakodnevnog zdravorazumskog iskustva; npr. kada promatramo neku tamnu tačku koja se kreće s obzirom na neke druge tamne tačke. Ovo je ravan neprorednog promatranja; laboratorijski izveštaji se bave ovim prostim činjenicama iskustva. Ova prosta iskustva bi se mogla analizirati s psihološkog gledišta, ali to ovde nećemo činiti; uzimaćemo kao samorazumljivo da svi delimo ova iskustva. Pod ovim Xejms Brajant Konant 〈James Bryant Conant〉 (1893‡???), američki naučnik, pedagog i diplomat, predsednik Harvardskog univerziteta 1933‡1953, visoki predstavnik Sjediwenih Država u Nemačkoj 1953‡1955, ambasador Sjediwenih Država u Nemačkoj 1955‡. Objavio: On Understanding Science (New Haven: Yale University Press, 1947); Science and Common Sense (New Haven: Yale University Press, 1951). 17 J. B. Conant, Science and Common Sense, op. cit. 18 I. B. Cohen and F. G. Watson, General Education in Science (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1952). 1 Edgar Alan Po 〈Edgar Allan Poe〉 (1809‡1849), američki autor pesama i pripovetkî. Često se smatrao čovekom koji je u kwiževnost uveo "detektivsku priču" i "naučnu fantastiku". 16
ne mislimo da podrazumevamo kako se o ovim prostim iskustvima ne može raspravljati na produbljeniji način, nego jednostavno da ova rasprava ne pripada filosofiji nauke. Druga ravan na koju smo upućivali jeste ona opštih načela nauke. Ova je potpuno drugačija od ravni zdravorazumskog iskustva. Ovu potonju mogu zajednički deliti svi; ona prva upotrebljava jezik veoma udaljen od svakidašnjeg iskustva. Nauka se u suštini sastoji od ovih opštih načela. Zbirka pukih tvrdjenja o tačkama koje igraju nije nauka. Središnji problem u filosofiji nauke jeste kako od zdravorazumskih tvrdjenja dospevamo do opštih naučnih načela. Kao što smo rekli, ova zdravorazumska iskustva i tvrdjenja razumeju i prihvataju svi. Ova osnova prihvatanja dobro je okarakterisana u stihovima velikog američkog pesnika Volta Vitmena: 2 Logika i molitve nikad ne ubedjuju, Vlaga noći prodire dublje u moju dušu, Samo ono što se pokazuje svakom čoveku i ženi takvo je, Samo ono što niko ne poriče takvo je. Tvrdjenja ovog tipa jesu: "U ovoj sobi stoji okrugao sto. Sada je ovaj sto pomeren iz ove sobe u susednu sobu." Ili: "Na ovoj skali kazaljka se podudara s oznakom izmedju dva i tri; sada se položaj kazaljke menja i ona pokriva oznaku izmedju tri i četiri." O stavovima ovog tipa izvesno je moguće opšte slaganje. Ne tvrdimo da takvi stavovi opisuju neku "višu realnost" nego drugi stavovi; niti pretendujemo da je opisani svet "realni" svet. Takve stavove činimo osnovom celokupne nauke samo zato što se medju ljudima prosečnog obrazovanja može protići opšte slaganje o tome da li su, u nekom specifičnom slučaju, takvi stavovi "istiniti" ili ne. Na govor koji se sastoji od takvih stavova možemo upućivati kao na zdravorazumski govor, ili svakidašnji govor. On "je takav", za Volta Vitmena, zato što "se pokazuje svakom čoveku i ženi". Ali je situacija potpuno drugačija ako razmotrimo opšte stavove formulisane apstraktnim terminima, poput "Zakona inercije", ili "Očuvanja energije". Bilo da ih nazivamo principima ili premisama ili hipotezama ili uopštavanjima, jedna stvar je izvesna: o njima ne možemo protići opšte slaganje one vrste koje možemo protići o zdravorazumskim stavovima. Prema tome, prirodno, iskrsava pitanje: zašto prihvatamo neke opšte naučne stavove, a ne druge? Koji su uzroci našeg prihvatanja ovih opštih stavova? Ovo je delimično psihološki i sociološki problem. Opšti stavovi fizičke nauke nisu naprosto empirijske činjenice. Činjenica je da ljudi predlažu i prihvataju ove opšte principe: ova činjenica, medjutim, ne pripada fizici, nego, recimo, psihologiji ili antropologiji. Stoga vidimo da čak ni filosofiju fizičke nauke ne iscrpljuje sama fizika. U fizici doznajemo za neke od razloga zašto se ovi opšti principi prihvataju, ali nipošto sve njih. Filosofija nauke je deo nauke o čoveku, i zaista, nećemo je razumeti ako ne znamo nešto o drugim naukama o čoveku, kao što su psihologija, sociologija itd. Svi razlozi za prihvatanje opštih načela nauke pripadaju filosofiji nauke. Koja je zbilja relacija izmedju zdravorazumskog iskustva i ovih opštih principa? Je li dovoljno zdravorazumsko iskustvo? Jesu li opšti stavovi nauke jednoznačno odredjeni, ili isti skup zdravorazumskih iskustava može dati podsticaj za različite opšte stavove? Ako je ovo potonje slučaj, kako možemo izabrati jedan od ovih opštih stavova pre nego neki drugi? Kako dospevamo od jednog ‡ zdravorazumskog iskustva ‡ do drugog ‡ opštih stavova nauke? Ovo je središnji problem filosofije nauke. Ovde bismo mogli da opišemo, na preliminaran i površan način, koja je relacija izmedju nauke i filosofije. Ako na uobičajeni način govorimo o lancu koji povezuje zdravorazumsko iskustvo s opštim stavovima nauke, na kraju ovog lanca, kako stavovi protaju sve opštiji, možemo postaviti filosofiju. Videćemo da su, što više se zalazi u opštosti, to manje ovi potonji jednoznačno odredjeni neprorednim promatranjima, kao što su i utoliko manje izvesni. Za sada nećemo dalje zalaziti u razlučivanje izmedju nauke i filosofije. O ovom ćemo raspravljati kasnije.
2. Obrasci opisivanja Volt Vitmen 〈Walt Whitman〉 (1819‡1892), američki pesnik. Godine 1855. objavio je svoju glavnu zbirku pesama Vlati trave. Rekao je da je "ideja vodiqa" wegovih pesama demokratija, a da "demokratija seže znatno daqe od politike ... čak u filosofiju i teologiju". 2
Prikupljajući i beležeći veliku količinu zdravorazumskih iskustava u izvesnom polju, možemo načiniti duge spiskove očitavanja kazaljke ili opisa obojenih tačaka koje igraju. Ali, pukim beleženjem, koliko god ono moglo biti tačno i opsežno, ne dobijamo ni najblaži nagoveštaj kako da formulišemo teoriju ili hipotezu iz koje bismo na praktičan način mogli da izvedemo rezultate našeg beleženja. Ako prosto postavimo kao problem nalaženje hipoteze koja bi bila u priličnom slaganju s našim zapisima, ne izgleda nam moguće da dobijemo nedvosmislen rezultat. Još koliko 1891. godine Č. S. Pers 3 je pisao: Ako hipoteze treba isprobavati nasumično, ili naprosto zato što pristaju izvesnim fenomenima, matematičke fizičare sveta će zaokupiti tokom, recimo, pola veka u proseku da svaku teoriju izlože proveri, a, pošto broj mogućih teorija može rasti do milijarde, od kojih samo jedna može biti istinita, imamo malo izgleda da u naše vreme načinimo dalje solidne dodatke predmetu. 4 Ako izvršimo pokušaj da teoriju ili hipotezu postavimo na osnovu zapisanih promatranja, ubrzo zapažamo da bez ikakve teorije ne bismo ni znali šta treba da promatramo. Slučajna promatranja se obično ne predaju nikakvom uopštavanju. Na ovoj tački možda je poučno pažljivo ispitati odlomak iz Kursa pozitivne filosofije Ogista Konta.5 Kont se promatrao kao otac škole mišljenja poznate kao "Pozitivizam". Prema mišljenju koje često zastupaju filosofi, on i njegova škola su preuznosili vrednost promatranja i minimizovali, ili pak odbacivali, obrazovanje teorija stvaralačkom imaginacijom. Medjutim, on piše: Ako, s jedne strane, svaka pozitivna teorija nužno mora biti zasnovana na promatranjima, jednako je smisleno, sa druge strane, da, kako bi izvodili promatranja, našim umovima treba neka teorija. Ako, pri razmišljanju o fenomenima, njih ne bismo pričvrstili uz neka načela, ne bi bilo moguće da se kombinuju ova izolovana promatranja i da se iz njih izvedu ma kakvi zaključci. [taviše, čak ne bismo bili u stanju da ih utvrdimo u našim umovima. Ove činjenice bi pred našim očima uobičajeno ostale nezapažene. Otuda je ljudski um, od svog nastanka, stešnjen izmedju neophodnosti da stvara realne teorije i jednako prešne neophodnosti da se stvori neka teorija kako bi se izvela smislena promatranja. Naši umovi bi se našli zaključani unutar rdjavog kruga, ako ne bi, na sreću, bilo prirodnog izlaza kroz spontani razvoj teoloških pojmova.6 Teološki pojmovi su vrlo bliski zdravorazumskom iskustvu. Oni tumače stvaranje sveta od strane bogova kao analogno pravljenju sata od strane časovničara. Kasnije ćemo videti da je ova vrsta analogije bila osnova svih metafizičkih tumačenja nauke. Na ovoj tački moramo biti razgovetno svesni činjenice da nas puko beleženje promatranja ne snabdeva ničim osim "tačaka koje igraju", a da "nauka" ne započinje ako ne podjemo od ovih zdravorazumskih iskustava do jednostavnih obrazaca opisivanja, koje nazivamo teorijama. Relacija izmedju neprorednih promatranja i pojmova koje koristimo u "naučnom opisu" glavne su teme kojima se bavi svaka filosofija nauke. Uzmimo srazmerno prost primer, u kojem je ova relacija prilično neproredna. Zamislimo da zavitlamo u vazduh neko telo ‡ recimo, opušak ‡ šta ono čini? Ako ovo učinimo mnogo puta ‡ stotinu, hiljadu, stotine hiljada puta ‡ prosto ćemo naći da je kretanje svaki put drugačije. Nagomilavanje svih??? ovih promatranja očigledno nije nauka. A ovo nije način na koji radi fizičar, osim ako nije u području koje je vrlo slabo razvijeno, o kojem ne zna gotovo ništa. Ako ispitujemo fiziku, učimo neka pravila ‡ za jednoobrazno kretanje, za ubrzano kretanje, za kombinacije jednoobraznih i ubrzanih kretanja. Ovo su sheme opisa. Moramo ih izmisliti pre nego što ih možemo proveriti, ali kako da smislimo ove sheme? Ovde nastupa ljudska imaginacija. Pokušavamo da zamislimo neku jednostavnu shemu. Ali, koja je Čarls Sanders Pers 〈Charles Sanders Peirce〉 (1839‡1914), američki filosof, logičar i naučnik. U jednom tekstu objavqenom u januaru 1878. u Popular Science Monthly predstavio je načela pragmatizma, a verovatno se može smatrati utemeqivačem ove filosofske škole. 4 The Monist (1891), magazin posve}en filosofiji nauke. 5 Ogist Kont 〈Auguste Comte〉 (1798‡1857). Wegova glavna kwiga, Course de Philosophie Positive, započeta 1830, a završena 1842. godine, objavqena je u Parizu 〈u prevodu na srpski: Kurs pozitivne filozofije, Unireks, Nikši}/CG, 1989; Dva uvodna predavawa, Kultura, Beograd, 1962〉. 6 Auguste Comte, Positive Philosophy, slobodno preveo i sažeo Harriet Martineau (New York: E. Blanchard, 1858), Vol. II. 〈prevod: Kurs pozitivne filozofije, Univerzitetska riječ, Nikši}, 1989.〉 3
jednostavna? Moramo isprobati sve takve različite zamišljene sheme kako bismo videli da li ma koja od njih opisuje zbiljsko kretanje našeg papirića koji pada približno. U uxbenicima fizike nalazi se tvrdjenje da su ove sheme "idealizovano kretanje". Ovo je izraz koji veoma zavodi na pogrešan put; on upućuje na metafizičko učenje koje drži da za svaki empirijski predmet postoji njemu odgovarajuća ideja. Rezultat "idealizacije" je sasvim proizvoljan. Rečju "idealizovan" ne kažete ništa osim da poredite neki empirijski predmet s nekom "idejom" koju ste smislili. Preostaje pitanje svrhe Vašeg pravljenja ovog izuma??? smišljanja ili "idealizacije": na primer, za neke probleme bilo bi korisnije idealizovati uobičajenu atmosferu kao vrlo gustu sredinu, a za druge kao prazan prostor. No, vratimo se pitanju opuška koji pada. U današnjoj mehanici svako kretanje poredimo sa shemom koja je kretanje tačkaste mase u praznom prostoru. Kao komponente kretanja zavitlanog tela razmatramo dva tipa kretanja, jednoobrazno ubrzano kretanje nadole i jednoobrazno kretanje vodoravno. Prvo od ovih nazivamo gravitacionim kretanjem, a drugo inercijalnim kretanjem. Iz ove sheme možemo izvesti mnoge korisne stvari, ali ne sve. Ova analiza je približno ispravna za razredjen vazduh, ali ne toliko i za sredinu visoke viskoznosti. Treba nam izumevanje neke druge sheme ako želimo da izračunamo učinak guste ili viskozne sredine. Obrazac pomoću kojeg opisujemo kretanje u gustom??? vazduhu jeste kretanje sa stalnim "ubrzanjem". Pojam ubrzanja je veoma udaljen od tačaka koje igraju u našim neprorednim promatranjima. Ako se položaj pokretnog tela matematički opisuje nekom proizvoljnom funkcijom vremena, ubrzanje se opisuje izračunavanjem "drugih izvoda s obzirom na vreme" u smislu diferencijalnog računa. Promatrati ekvivalent "drugog izvoda" u domenu svakodnevnog iskustva značilo bi izvesti velik broj krajnje delikatnih očitavanja kazaljke; ne smemo zaboraviti da se "drugi izvod" definiše kao granica beskonačnog skupa vrednostî. Prema tome, možemo reći da eksperimentalni naučnik uopšte ne promatra kvantitete koji se pojavljuju u obrascima naučnog opisa, u zakonima nauke. Sjuzan Langer 7 u svojoj knjizi Filosofija u novom ključu piše: Za čoveka u laboratoriji??? ... uopšte se ne može reći da promatra zbiljske predmete svoje radoznalosti. ... čulni podaci na kojima počivaju iskazi moderne nauke, najvećim delom, jesu fotografske tačkice i mrljice, ili mastiljave zakrivljene linije???krivulje na hartiji. ... Ono što je neproredno opažljivo samo je znak "fizičke činjenice"; ono zahteva tumačenje da bi pružilo naučne iskaze. 8
3. Razumevanje pomoću analogije Za sada ćemo kretanje promatrati samo u vrlo gustom??? vazduhu. Je li ljudski um zadovoljen onda ako zna ovu shemu stalnog ubrzanja? Ne, on pita zašto ono ubrzava nadole, a horizontalno ide jednoobraznim kretanjem? Ako želite da ovo objasnite učeniku (a u nekom smislu svi smo učenici sveta), kažete da ono ubrzava nadole pod uticajem privlačenja Zemlje. Ali, ako malo razmislite, shvatate da ovo uopšte nije objašnjenje. [ta je privlačenje? U srednjevekovno doba objašnjenja su uvek bila antropomorfna, a sastojala su se od poredjenja s ljudskim protupcima. Verovalo se kako teški predmeti žele da se koliko je to moguće približe središtu Zemlje. [to su se više približavali, to su protajali razigraniji i brže su išli. Iako je danas istančaniji, i dalje koristimo pojam privlačenja. Ako beležimo položaje opuška koji pada, delujemo na ravni svakodnevnog iskustva. Ali, opšti zakon njegovog kretanja pokušavamo da "razumemo" poredeći ga neproredno s privlačenjem, koje je psihološki fenomen našeg svakodnevnog života. Ne zadovoljavamo se time da svakodnevno iskustvo uvodimo???predstavljamo isključivo neprorednim promatranjima tela koje pada. 7
Suzanne K. Langer, Philosophy in a New Key (Cambridge: Harvard University Press, 1942). Preštampano kao Mentor Book 1948. godine 〈u slabom prevodu: Langer, Filozofija u novom kquču. Proučavawe simbolike razuma, obreda i umetnosti, Prosveta, Beograd, 1967〉. Autorka je živi 〈1895-???〉 američki filosof i logičar. 8 Ibid., p. 15 u izdawu Mentor Book 〈str. 67 prevoda〉.
Teže je objasniti jednoobrazno kretanje tela. Kažemo da je ono prouzrokovano inercijom; svi znamo šta ovo znači, zato što iz svakodnevnog iskustva znamo da smo inertni. Inercija znači tromost, nedostatak želje da se kreće. Na primer, mora postojati neki spoljašnji podsticaj da se ujutro ustane ‡ neko predavanje koje se mora pohadjati, ili očekivanje dobrog doručka. Na osnovu ovog poredjenja zakon inercije nam izgleda veoma plauzibilan. Samo se pitamo???čudimo zašto je čoveku trebalo toliko hiljada godina da ga otkrije. Medjutim, ovaj metod objašnjenja uvodjenjem iskustva naše sopstvene tromosti sasvim je proizvoljan. Stvari nisu toliko jednostavne koliko izgledaju. Ako smo u krevetu u vozu, ne možemo prosto na osnovu svoje sopstvene tromosti odrediti da li ćemo bez napora ostati u krevetu ili biti izbačeni. Ako se voz zaustavi ili promeni brzinu, naša "tromost" nam ne pomaže da ostanemo da mirujemo u krevetu. Stvarno se dogadja upravo to da "bez napora" održavamo svoju brzinu s obzirom na neke fizičke mase. U primeru voza ova masa je naša Zemlja. Ali, iz primera Fukoovog klatna ili odstupanja izbačenih projektila usled rotacije Zemlje možemo videti da je Zemlja samo zamena za neku veću masu s obzirom na koju održavamo svoju brzinu; na primer, masa naše galaksije. A kasnije ćemo videti da čak ni ovo nije sasvim ispravno. U svakom slučaju, analogija svakodnevnog iskustva tromosti predvidja opažljive učinke kretanja samo na vrlo nejasan način, koji je koristan tek u vrlo posebnim okolnostima. U fizičkoj nauci je stvarno od značaja apstraktna shema: svaka brzina će ostati konstantna s obzirom na neku specifičnu masu koja sačinjava ono što nazivamo inercijalnim sistemom. Poredjenje s fenomenima svakidašnjeg života neće pokazati nikakvu nesaglasnost s ovom shemom. Tromost ima samo onoliko nejasnu analogiju s inercijom koliko i privlačenje ima sa gravitacijom. Ako za neku grupu fenomena nadjemo jednostavnu shemu ‡ npr. konstantno ubrzanje za telo koje pada u gustom??? vazduhu ‡ skloni smo da mislimo kako sledi: "Kretanje s tačno konstantnim ubrzanjem jeste idealizacija zbiljskog pada tela u gustom??? vazduhu." Reč "idealizacija" nagoveštava da izostavljamo slučajna odstupanja od??? zbiljskog kretanja, a zadržavamo samo "suštinski deo kretanja", jednoobrazno ubrzano kretanje. Za naučnika termin "suštinski" znači "u vezi sa dostizanjem nameravanog cilja". Koliko se tiče našeg primera, to znači "u vezi s najjednostavnijim i najpraktičnijim opisom pada u gustom??? vazduhu". Na ovaj način možemo razlučiti izmedju "suštinskih" i "akcidentalnih" komponenti izvesnog kretanja. Medjutim, postojala je preka potreba da se postave opštija pitanja, kao što je: koja su "suštinska svojstva" kretanja uopšte uzev? ili: šta je "suština kretanja"? Ako želimo da termin "suština" upotrebljavamo na isti način kao u specijalnom slučaju, pod "suštinskim svojstvima" neke stvari podrazumevali bismo ona svojstva koja su nužna da bi se dostigla izvesna svrha. Bez specifikovanja svrhe termin "suštinski???" nema nikakvo razgovetno značenje, osim ako postoji neka svrha koja se shvata kao samorazumljiva i nije je potrebno pominjati. Ako neki objekt ‡ npr. kuću ‡ grade ljudi, jasno je da su "suštinska svojstva" kuće ona koja su važna za graditelja, svojstva koja je čine dobrom kućom za život ili kućom koja se može prodati uz veliku dobit. Možemo, prema tome, govoriti o suštini nekog prirodnog objekta, kamena ili životinje ili ljudskog bića, samo ako pretpostavimo da je pri njihovom stvaranju njihov tvorac imao neku odredjenu nameru. Ako govorimo o "suštini" prirodnih objekata, te objekte promatramo kao analogne veštačkim objektima koje je načinio čovek. 9 Ova analogija se ili implicitno pretpostavlja ili čini eksplicitnom pomoću upućivanja na tvorca fizičkog sveta. Ovom načinu govora vratićemo se kasnije, kada budemo raspravljali o metafizičkim tumačenjima nauke.
4. Aristotelova shema prirodne nauke
St. Thomas Aquinas, Summa Theologica, Part I, Question XVI, On Truth, First Article 〈u prevodu: Toma Akvinski, Izabrano djelo, 1Globus, Zagreb, 1981; 2I-II, Naprijed, Zagreb, 1990〉. Great Book Foundation objavio je izdawe u mekim koricama malog dela Summa-e Theologica-e, pod naslovom: St. Thomas, On Truth and Falsity, On Human Knowledge. 9
Primetili smo (u 1. odeljku) da o nauci moramo govoriti na dve ravni. Jednu smo nazvali ravni svakodnevnog zdravorazumskog iskustva, to jest ravni neprorednog promatranja. Druga je ravan opštih načela nauke. Nije preterano reći da je većina nerazumevanja???nesporazuma u filosofskom tumačenju nauke nastala zbog toga što nisu bili jasno shvaćeni razlučivanje izmedju ove dve ravni i način na koji su one povezane. U čitavoj istoriji filosofije ove dve ravni neprorednog iskustva i apstraktnih rečenica igrale su veliku ulogu. Ovim razlučivanjem se profesor F. S. č. Nortrop 10 bavi u svojoj dobro poznatoj knjizi Susret Istoka i Zapada. On razmatra razlučivanje izmedju Istočne filosofije (indijske, kineske) i Zapadne filosofije (engleske, francuske, nemačke) i zaključuje: Orijentalni deo sveta usredsredjivao je svoju pažnju na prirodu svih stvari u njihovoj emocionalnoj i estetskoj, čisto empirijskoj i pozitivističkoj neprorednosti. On je težio da kao sveukupni zbir prirode stvarî shvati onu sveukupnost neproredno zahvaćenih činjenica koja je u ovom tekstu označena kao raščlanjeni estetski kontinuum. Dok je tradicionalni Zapad započeo od ovog kontinuuma, a i dalje se vraća njegovim lokalnim udelima da bi potvrdjivao svoje sintaktički??? formulisane, protulaciono propisane teorije o strukturama i objektima, čiji puki korelati ili znaci jesu elementi složenog estetskog kontinuuma, Istok je sklon da svoju pažnju usredsredi na ovaj raščlanjeni estetski kontinuum po sebi i za sebe zarad njega samog.11 Govoreći jednostavnije: raščlanjeni estetski kontinuum je središnji predmet Istočne filosofije. Zapadna filosofija ovim započinje i postavlja teorije; ako želi da proverava teoriju, ona se vraća ovome. Glavni cilj Zapadne filosofije nije ovaj raščlanjeni estetski kontinuum, nego apstraktna pravila nalik očuvanju mase, energije itd. Ne znam da li je ovo razlučivanje izmedju Istočne i Zapadne filosofije ispravno ili ne. [ta god može biti istinito o Istoku i Zapadu, medjutim, jedna stvar je izvesna ‡ da postoje ova dva pristupa, neproredno čulno iskustvo i pojmovne strukture. Kako bi se pružio jasan i jednostavan prikaz tog "Zapadnjačkog" pristupa nauci i filosofiji, možemo započeti od Aristotela,12 čiji spisi oličavaju najstariji pokušaj sistematskog pristupa nauci i filosofiji. U svojoj knjizi o fizici (u ovaj drevni spis uključene su i fizika i filosofija fizike) on opisuje "prirodni put istraživanja". On kaže: Prirodni put istraživanja polazi od onoga što nam je lakše saznatljivo i očiglednije, te napreduje ka onome što je samoočiglednije i intrinsično pojmljivije ... jedna stvar je biti saznatljivo za nas, a sasvim druga stvar biti objektivno saznatljivo. Ovo je, onda, propisani metod: napredovati od onoga što nam je jasnije, iako intrinsično zatamnjenije, prema onome što je intrinsično jasnije i pojmljivije. 13 Da bismo ilustrovali ovaj put istraživanja, možemo upotrebiti već pomenuti primer: rezultati naših promatranja na papiriću koji pada neproredno su nam saznatljivi, zato što ih vidimo svojim očima, ali su oni intrinsično zatamnjeni, zato što ne slede neki plauzibilan zakon. Sa druge strane, zakoni inercije, ili uzročnosti, i sličnog pojmljivi su i razumljivi, zato što odslikavaju neku analogiju s našim veoma blisko poznatim iskustvima. Aristotel je želeo da kaže kako je jedna od temeljnih odlika naučnog metoda da napreduje od onoga što nam je neproredno saznatljivo do onoga što je pojmljivo. 10
@ivi 〈???〉 američki filosof. Razvio je originalne ideje o filosofiji nauke, a posebno o međuodnosima između filosofije nauke i političke filosofije izvesne grupe 〈u prevodu postoji wegova Logika prirodnih i društvenih nauka, Obod, Cetiwe, 1968〉. 11 F. S. C. Northrop, The Meeting of East and West (New York: The Macmillan Company, 1946), Ch. 10 〈slično u Logici prirodnih i društvenih nauka, pogl. V i XXIV〉. 12 Aristotel (384‡322 pre Hr.), grčki filosof. Nedugo posle wegove smrti umro je i čuveni osvajač i državnik Aleksandar Veliki, koji beše bio Aristotelov učenik, i čuveni besednik Demosten, koji je bio Aleksandrov ogorčeni neprijateq među Grcima. Aristotel je, sve vreme, jedna od vode}ih ličnosti u nauci i filosofiji. Wegova uloga u nauci često se pogrešno shvatala i minimizovala. Na primer, u svojoj kwizi The Story of Philosophy 〈slično u prevodu: Carstvo mudrosti, Kosmos, Beograd, ???; 2Dereta, Beograd,???〉 iz 1926. godine, koja je možda najboqi popularni prikaz filosofije, Vil Djurant piše: "Usled nedostatka teleskopa Aristotelova astronomija ... jeste štivo detiwastog izmišqawa." 13 Aristotle, Physics, in: The Works of Aristotle, edited by W. D. Ross (London: Oxford University Press, 1908–1952) 〈prevod: Aristotel, Fizika, Globus/SNL, Zagreb, 1988〉.
5. Od "zbrkanih gomila" do "pojmljivih načela" U antičkoj i srednjevekovnoj nauci, nauka i filosofija su bile deo jednog lanca mišljenja i nisu se razlučivale jedna od druge. Jedan kraj ovog lanca doticao je tlo ‡ neproredno opažljiva promatranja. Taj lanac ih je spajao sa drugim, uzvišenijim krajem ‡ pojmljivim načelima. Aristotelov način izražavanja ovoga danas se može s pravom kritikovati, ali njegova formulacija, čak i danas, ostaje praktičan okvir referencije koji je koristan za sve rasprave o relaciji izmedju filosofije i nauke. Aristotel je rekao: "No, ono što je isprva jasno i očigledno pre su zbrkane gomile, čiji nam elementi i načela protaju poznati kasnije putem analize."14 Takva zbrkana gomila bila je naše promatranje opuška koji pada. Kada analiziramo ovu zbrkanu gomilu, dobijamo princip inercije, pojam tačkaste mase itd. Ovi potonji su shvatljivi pojmovi. Ovo je opis koji na izvestan način važi za svako naučno istraživanje. čak i kruto nastrojeni inženjeri moraju priznati da postoje dva tipa stavova: s jedne strane, stavovi s obzirom na neproredna promatranja i sirovo empirijska pravila koja inženjer zove "praktičnim pravilima 〈rules of thumb〉"; sa druge strane, pojmljiva načela, poput zakona inercije. Niko ne može poreći da postoje ove dve ravni. Jedna od najočiglednijih razlika izmedju ove dve ravni jeste ova: inženjer će rado izmeniti svoja "praktična pravila" pod uticajem novih promatranja, ali neće lako priznati da je takvo opšte načelo kao što je zakon inercije pogrešno. Ako dodje do izbora, on će obično pretpostaviti da su pogrešna bila njegova promatranja, a ne zakon inercije. Lanac će biti korisna slika za razumevanje distinkcije izmedju nauke i filosofije. Ova distinkcija nije uvek postojala. U antičko i srednjevekovno doba čitav lanac od promatranih činjenica do pojmljivih načela nazivao se naukom, a takodje se nazivao i filosofijom. Ako danas pogledamo tradicionalni način predavanja nauke i filosofije na univerzitetima, nalazimo da se one predaju na različitim odsecima. Izmedju njih ima malo saradnje. Naučnici često veruju da su filosofi samo pričalice, a da je, uz to, ono što pričaju besmislica. Filosof kaže da je naučnik čovek s vrlo uskim duhom, koji razume vrlo malo područje; dok je predmetna materija filosofa svet kao celina. često predlagano objašnjenje glasi da je nauka postala toliko specijalizovana da čoveku više nije moguće da zna, kao što je slučaj s Aristotelom, etiku, politiku, fiziku, poetiku, retoriku itd. Danas niko, tvrdi se, ne može steći univerzalno znanje i razumevanje. Svako je odveć zauzet učenjem radi bliskog upoznavanja s uskim???o specijalizovanim predmetom. Postoji izreka: "Naučnik zna mnogo o malo toga; filosof zna malo o mnogo toga." Govorenje o rastućoj specijalizaciji u nauci, medjutim, ne kazuje celu priču. Na neke načine, nauka je danas manje specijalizovana nego što je bila pre pedeset godina: ima znatno više unakrsnih veza. Razmotrite, na primer, fiziku i hemiju ‡ pre pedeset godina one su se smatrale veoma različitim poljima. Studenti jednog od ovih predmeta bili su obeshrabrivani da "traće vreme" na predavanjima provećenima drugom od njih. Filosofi su čak davali "pojmljiv" razlog zašto će fizika i hemija uvek biti razdvojene jedna od druge: fizika je imala prola s kvantitetom, a hemija s kvalitetom. Tu se onda razvilo područje fizičke hemije, a kasnije i područje hemijske fizike. Danas bi bilo teško reći koja je razlika izmedju fizike i hemije, a distinkcija postoji samo ako se opisuju najelementarnija iskustva na najnižem nivou apstrakcije; što je viši nivo apstrakcije, distinkcija je manja. Fizičari su obično prezirali hemiju zato što je bila sirovo empirijsko znanje, nešto poput "kuvanja", ali se sada zakoni hemije izvode iz fizike, iz termodinamike, elektrodinamike, kao i iz kvantne mehanike. Prema tome, sada je fizičarima mnogo lakše da uče i razumeju hemiju i, slično tome, hemičarima da uče fiziku. Isto stanje???uslovljenost postoji izmedju fizike i biologije, ili izmedju ekonomije i antropologije. Sve donedavno, ove potonje su se smatrale potpuno nepovezanima. Ekonomisti su bili ljudi koji su mogli da proračunaju trendove u razmeni robe; antropolozi su proučavali primitivna plemena. Danas ekonomiju moramo razumeti kao plemenski običaj, a plemenske običaje s ekonomskoga gledišta. Prema tome, ne možemo s izvesnošću reći da danas čovek ne može steći razumevanje različitih područja nauke. Nestanak starog jedinstva izmedju nauke i filosofije teško da se može pripisati rastućoj specijalizaciji u nauci. 14
Ibid.
6. "Nauka" i "filosofija" kao dva kraja jednog lanca Raspravljali smo o Aristotelovom opisu "prirodnog puta istraživanja", koji "polazi od onoga što nam je lakše saznatljivo i očiglednije, te napreduje ka onome što je samoočiglednije i intrinsično pojmljivije..." čitava ova ideja se zasniva na činjenici da ima takvih opštih načela koja su nam jasna i pojmljiva iako udaljena od našeg neprorednog iskustva. Ako pogledamo po svetu oko sebe, zapažamo razne vrste fizičkih fenomena: kretanje planeta oko Sunca, kretanje čestica u elektromagnetnom polju itd. Zašto se zbivaju ovi fenomeni, te zašto slede specifične zakone, nejasno je. Uloga opštih načela jeste da nam učini plauzibilnim zašto se ovi fenomeni zbivaju na ovaj način, a ne na drugi način. Ako razmotrimo lanac koji povezuje stavove o svom neprorednom iskustvu s opštim stavovima nauke, možemo upitati koja je uloga ovog lanca u ljudskom životu. Ovu ulogu možemo opisati opisujući oba kraja lanca. Polazimo od onog kraja lanca što odgovara neproredno promatranim činjenicama, koje se opisuju u jeziku svakodnevnog života. Nastojimo da postavimo načela iz kojih možemo izvesti ove opažljive činjenice. Iz jednog načela u nekim slučajevima možemo izvesti ogroman broj opažljivih činjenica. Iz NJutnovih15 zakona možemo izvesti činjenice promatrajući???koje se odnose kretanja nebeskih tela; iz elektromagnetske teorije možemo izvesti činjenice koje se odnose na sve električne i magnetne fenomene; iz mendelovskih16 zakona možemo izvesti obrasce nasledjivanja itd. Ova načela pružaju orijentaciju u svetu činjenica. Ona nam pomažu u praktičnim primenama naših promatranja. Ovaj kraj lanca možemo, ukratko, nazvati eksperimentalnim ili tehničkim krajem. Ova upotreba lanca ‡ postavljanje načela iz kojih možemo izvoditi opažljive činjenice i primene opažljivih činjenica ‡ jeste ono što danas nazivamo "naukom". "Nauka" nije mnogo zainteresovana za to da li su ova načela plauzibilna ili ne. Ovo poslednje ne brine mnogo naučnika kao naučnika. U mnogim uxbenicima nalazimo tvrdjenje da uopšte nije bitno jesu li ili nisu ova načela plauzibilna. U stvari, ovi uxbenici kažu da principi dvadesetovekovne nauke, poput relativnosti ili kvantne teorije, uopšte nisu plauzibilni, nego paradoksalni i zbunjujući. Tako, ovaj "eksperimentalni ili tehnički kraj" možemo takodje nazvati i "naučnim krajem" lanca. U antičkoj nauci, medjutim, ljudi su takodje zahtevali da zakon inercije, na primer, bude podložan izvodjenju iz plauzibilnih ili pojmljivih načela, poput principa dovoljnog razloga (ništa se ne može desiti bez nekog uzroka) ili zakona večitosti supstancije (celokupna materija je večna; ona se ne može uništiti ili stvoriti). Ovaj kraj lanca na kojem se zakoni fizike izvode iz pojmljivih i samoočiglednih načela mogu se nazvati "filosofskim" krajem lanca. Zakoni srednje opštosti, fizički zakoni, i sami se svode na zakone više opštosti koji su neproredno pojmljivi. Svako će razumeti zašto nam treba naučni kraj, ali zašto nam treba filosofski kraj lanca? Nema sumnje da je, za praktične svrhe, čovečanstvu uvek bio potreban ovaj filosofski kraj. činjenica je da je tako bilo tokom vekova, te da je tako i danas. Kada su bili razvijeni principi relativnosti i kvantne mehanike, neki ljudi su rekli: "Iz ovih principa možda možete izvesti korisne rezultate, ali su oni nejasni, pa čak i paradoksalni. Oni služe izvesnoj praktičnoj svrsi, ali nisu ÄpojmljiviÄ. Ove teorije ne ÄrazumemoÄ onako kao što smo razumeli njutnovsku mehaniku." Ima, naravno, vrlo različitih mišljenja koja se odnose na precizne uslove pod kojima neki princip smatramo "pojmljivim". Neki ljudi kažu da su oni "direktno intuitivno sagledani". Drugi naglašavaju poentu da je pitanje o tome koje principe ljudi smatraju "pojmljivima" funkcija istorijske evolucije. U svakom slučaju, postoji čežnja za ovim "razumljivim" principima; ovo je psihološka činjenica. Ali, koju potrebu su zaista zadovoljavali takvi principi? To ne može biti naučna potreba, ili bi ti principi bili naprosto naučni principi, nalik zakonima fizike, te i opravdani njihovim empirijskim rezultatima. 15
Isak Wutn je živeo i radio oko 1700. godine (1642‡1727). Predložio je wutnovske zakone kretawa, koji su bili osnova za razumevawe svih promena i događajâ u fizičkom svetu. Sve do prvih decenija dvadesetog veka nije bilo korenitih modifikacija ovih zakona. 16 Gregor Mendel (1822‡1884) bio je austrijski kaluđer koji je predložio temeqne zakone genetike (teorije nasleđivawa). Pomo}u ovih zakona možemo predviđati, na primer, ishode ukrštawa žutog, okruglog graška sa zelenim, smežuranim graškom. Ova teorija (mendelizam) bila je objavqena 1866. godine.
Kroz rad naučnika doznali smo da opažljivi fenomeni, koliko god izgledali složeni, mogu, u mnogim slučajevima, biti približno izvedeni iz jednostavnih matematičkih formula. Položaji tela koje pada mogu se približno opisati formulom: "Ubrzanje je konstantno." Položaji planeta u odnosu na Sunce mogu se približno opisati govoreći da su one "smeštene" duž kupinog preseka zvanog "elipsa". Naučnik bi ove činjenice opisao na sledeći način: polazeći od promatranja položaja, naučnik traga za jednostavnom formulom iz koje bi se mogli izvesti promatrani položaji. Protupak pomoću kojeg se nalazi takva formula naziva se "indukcijom". Taj nalaz iziskuje upotrebu stvaralačke imaginacije na strani naučnika. Ako ovo nalaženje formule želimo da opišemo u svom svakodnevnom jeziku, postoje dva načina njegovog opisivanja. Mogli bismo reći da je formula "izum" naučnika, da ona nije "postojala" pre nego što ju je pronašao naučnik. Poredimo je s izumom poput telefona, koji nije postojao pre nego što ga je "izumeo" Elegzender Grehem Bel. Hipoteza ili formula je proizvod ljudske imaginacije, naučnikove inventivne moći. Ona se mora proveravati čulnim iskustvom. Medjutim, isto stanje stvarî takodje se može opisati pomoću jedne drugačije analogije sa zdravorazumskim iskustvom. Mogli bismo reći da je ta formula uvek postojala unutar opažljivih činjenica. Naučnik je "otkriva", kao što je Kolumbo "otkrio" Ameriku. Naučnik nije izumitelj; on "vidi" formulu svojim "unutarnjim okom" gledajući opažljive fenomene svojim čulnim organima. Naučnik iskorišćava "intuiciju" da bi otkrio tu formulu. Ovaj poslednji način opisivanja naučnikove aktivnosti u saglasju je s "velikom tradicijom" sholastičke filosofije,17 dok je opis naučnikovog rada kao "izuma" više u saglasju s linijom Pozitivizma 18 i Pragmatizma.19 Hans Rajhenbah,20 u svojoj knjizi Radjanje naučne filosofije, ističe da je za antičku i srednjevekovnu filosofiju bilo karakteristično da veruje kako postoji "vidjenje našim???sopstvenim umovima", koje je analogno vidjenju našim očima. Kao što svojim očima vidimo oblike i boje, svojim umovima vidimo ideje i opšte zakone. Ovo je bila osnova naročito Platonove teorije ideja. 21 Prema Rajhenbahu, tradicionalna filosofija je tvrdila kako sledi: Pošto fizičke stvari postoje, one se mogu videti; pošto ideje postoje, one se mogu videti okom uma. ... Matematičko vidjenje Platon je tumačio kao analogno čulnom opažanju. 22 Moderni naučnik kaže da su hipoteze i formule rezultat imaginacije, a proveravaju se pomoću pokušaja i pogreške. Ali bi filosof iz "velike tradicije" rekao da naučnik "vidi" formulu kroz opažljive 17
"Sholastička filosofija" je filosofija koja se razvijala u Sredwem veku, kada je antička grčka misao, a posebno učewa Platona i Aristotela, bila modifikovana kako bi se učinila spojivom s hriš}anskim Otkrovewem. Evolucija ove "velike tradicije" započela je od Sv. Avgustina (354‡430), dostigla svoj vrhunac sa Sv. 〈za katolike〉 Tomom Akvinskim u trinaestom veku, te dospela do skeptičnijeg i fleksibilnijeg stawa u četrnaestom i petnaestom veku. Ova "pozna sholastika" je popločala put za doba nauke, koje je započelo u šesnaestom veku. 18 Naziv "pozitivizam" prvobitno je bio dat "pozitivnoj filosofiji" Ogista Konta (videti fusnotu 5). U modernijem i širem smislu pozitivizam je prikazan u kwizi: Positivism, An Essay in Human Understanding Riharda fon Mizesa, preveli Xeremi Bernstajn i Roxer Wutn (Cambridge: Harvard University Press, 1951). Nemački izvornik, Kleines Handbuch des Positivismus, bio je objavqen 1938. godine. 19 Učewe pragmatizma uveo je u teoriju saznawa Čarls S. Pers 1878. godine. 20 Hans Rajhenbah 〈Hans Reichenbach〉 (1893‡1953) obrazovao se kao fizičar. Postao je jedan od najstručnijih i najistaknutijih qudi koji su gradili filosofiju nauke u prvoj polovini sadašweg veka. Teorija relativnosti, kvantna teorija, kao i teorija relativnosti duguju mu osnovne kwige o svojim logičkoempirijskim i filosofskim temeqima. Wegova najnovija kwiga, The Rise of Scientific Philosophy (Berkeley: University of California Press, 1951) 〈prevod: Rađawe naučne filosofije, Nolit, Beograd, 1964〉, sadrži kratak i gotovo popularan pregled sadašweg stawa u ovim poqima i wihovog istorijskog zaleđa. 21 Platon (427‡347. pre Hr.) bio je jedan od najve}ih grčkih filosofa. Wegova čuvena teorija idejâ polazi od pretpostavke da iza površinskih fenomena koje opažaju naša čula postoje uopštavawa, pravilnosti i smislovi upravqawa (vrednosti). Dok površinske fenomene opažaju naša čula, ideje (uopštavawa, pravilnosti i vrednosti) opažaju razum i mišqewe. Prema Platonovoj teoriji, ove "ideje" su "trajnije" i "stvarnije" nego posebne stvari koje opažaju čula. 22 Reichenbach, op. cit., Ch. 2, p. 20. 〈u prevodu: str. 49???〉
fenomene putem moći svoga uma. Analogiju izmedju neprorednog čulnog opažanja i neproredne umstvene intuicije strogo???jasno naglašava Aristotel, koji kaže da "kao što su čula uvek istinonosna s obzirom na svoje prave osetljive predmete, tako je i um s obzirom na to šta neka stvar jeste." A (Sv. 〈za katolike〉) Toma Akvinski23 kaže: "Otuda se um ne zavarava u pogledu suštine stvari, kao ni čula u pogledu svog pravog predmeta."24 Verovanje u ovu analogiju objašnjava verovanje da naš um može intuicijom "otkriti" opšte zakone prirode, te može imati pouzdanje da su oni istiniti.
7. "Naučni" i "filosofski" kriterijum istine Ovde možemo postaviti pitanje: na kojim osnovima prihvatamo neke principe, a ne druge? Možemo razlikovati dva različita kriterija za istinu, ili, govoreći jezikom bližim zdravorazumskom jeziku, dva razloga za prihvatanje nekog principa. Istorijski je zanimljivo da je ovo razlikovanje vrlo staro. NJega je takodje formulisao Toma Akvinski, predvodnik srednjevekovne filosofije, u trinaestom veku. Kriteriji koje je on razvio ‡ i koje opisuje u svojoj Summa Theologica ‡ danas se i dalje mogu smatrati karakterističnim razlikovanjem izmedju dva dela našeg lanca. 25 Jedan razlog za verovanje u neki stav jeste da iz njega možemo izvesti rezultate koji se mogu proveriti promatranjem; drugim rečima, u neki stav verujemo zbog njegovih posledica. Na primer, u NJutnove zakone verujemo zbog toga što na osnovu njih možemo proračunati kretanja nebeskih tela. Drugi razlog za verovanje ‡ a srednjevekovna filosofija ga je smatrala najvišim ‡ jeste što u neki stav možemo verovati zato što se može???da logički izvesti iz pojmljivih načela. S našeg modernog naučnog gledišta primenjujemo samo prvi od ova dva razloga. Ovo možemo zvati "naučnim kriterijem" u modernom smislu. Kao što ističe Toma Akvinski, ovaj kriterijum nikad nije ubedljiv. Prosudjujući prema njemu, nalazimo, na primer, da su zaključci izvedeni iz izvesnog skupa principa u saglasnosti s promatranjem. Tada možemo zaključiti jedino da ovi principi mogu biti ispravni, ali ne sledi da oni moraju biti ispravni. Moglo bi biti da bi se isti promatrački rezultati mogli izvesti iz nekog drugačijeg skupa principa. Tada naša promatranja ne mogu odlučiti izmedju dva različita principa. Na primer, nečiji novčanik je iznenada nestao. Možemo načiniti hipotezu da ga je ukrao neki dečak, te možemo izvesti zaključak da ako ga je ukrao dečak, novčanik će nestati. Ali, ako je novčanik ukrala devojčica, sledio bi isti rezultat. Ako načinimo hipotezu da je novčanik ukrao dečak, a onda uočimo da nije nestao nikakav novčanik, možemo zaključiti da je hipoteza lažna. Ali, ako je novčanik iščezao, hipoteza može biti istinita, ali ne nužno. Pošto nikad ne možemo zamisliti sve moguće hipoteze, ne možemo reći da je izvesna hipoteza ona prava. Nijedna hipoteza se ne može "dokazati" eksperimentom. Ispravan način govorenja jeste da se kaže kako eksperiment "potvrdjuje" izvesnu hipotezu. Ako neka osoba ne nadje svoj novčanik u svom xepu, ovo potvrdjuje da u vezi s tim???tu negde može postojati lopov, ali to ne potvrdjuje. Ona ga je mogla ostaviti kod kuće. Tako, promatrana činjenica potvrdjuje hipotezu da ga je možda zaboravila. Svako promatranje potvrdjuje mnoge hipoteze. Problem je koji se 23
Sv. 〈za katolike〉 Toma Akvinski živeo je u trinaestom veku u Italiji (1225‡1274). Na osnovu aristotelovske filosofije razvio je koherentan sistem koji je bio u skladu s hriš}anskom teologijom. Postao je reprezentativni filosof Rimokatoličke crkve. Za razliku od kasnijih sholastičkih filosofa, pokušavao je da postojawe i svojstva Boga izvede svetloš}u razuma, bez pribegavawa božanskom otkrovewu. Najve}i je predstavnik "racionalizma" u sredwevekovnoj misli. 24 St. Thomas Aquinas, Summa Theologica, preveli Fathers of the English Dominican Province (New York: Benziger Brothers, 1947), Part I, Sect. XVI, Second Article, Obj. 1. 25 Ibid., Part I, Question 1, Knowledge of the Divine Persons, First Article, Reply, Obj. 2. Svrha radi koje je Sv. Toma načinio ovu distinkciju bila je da se povuče linija između dokazâ postojawa Boga, s jedne strane, i dokazâ postojawa Svete trojice, sa druge. Postojawe Boga, prema Sv. Tomi, može se izvesti qudskim razumom, pomo}u logičkog lanca od samoočiglednih načela. Ali se za verovawe u Svetu trojicu može pokazati samo da ima plauzibilne posledice, dok se wegovo "postojawe" ne može dokazati razumom, nego samo Božanskim otkrovewem.
stepen potvrdjenosti zahteva. Nauka je nalik detektivskoj priči. Sve činjenice potvrdjuju izvesnu hipotezu, ali na kraju ispravna može biti neka sasvim drugačija. Pa ipak, moramo reći da u nauci nemamo drugi kriterijum istine osim ovog. U drugom slučaju, filosofskog kriterija istine, hipoteza se smatra valjanom ako je izvodiva iz samoočiglednih, jasnih, pojmljivih principa. Ova dva kriterija rade???deluju na dva kraja našeg lanca. Na naučnom kraju kažemo da su principi dokazani njihovim opažljivim posledicama. Ovo važi za najopštije principe. Ali, ako započnemo od principa uzročnosti, ili dovoljnog razloga, te pokušamo da ih eksperimentom proverimo na osnovu njihovih posledica, niz je prilično mutan i zamršen. Prema filosofskom gledištu, ovi principi imaju tu prednost što su samoočigledni. Ova "samoočilednost" se izvorno zasnivala na verovanju u analogiju izmedju "vidjenja putem naših očiju???sopstvenim očima" i "vidjenja putem našeg uma???sopstvenim razumom". Kasnije ćemo doznati (Drugo poglavlje, 7. odeljak) zašto je potraga za "samoočiglednim i pojmljivim" principima nadživela verovanje u analogiju izmedju očiju i (raz)uma. Kriterije istine Tome Akvinskog predstavili smo u "modernizovanom" jeziku. Verovatno je, medjutim, korisno znati njegovu izvornu formulaciju. On je pisao: Razum se može upotrebiti na dva načina kako bi se ustanovila poenta: prvo, u svrhu pružanja dovoljnog dokaza nekog principa, kao u prirodnoj nauci kada se može izvesti dovoljan dokaz da se pokaže kako je kretanje nebesa uvek s jednoobraznom brzinom. Razum se upotrebljava i na drugi način, ne kao???za pružanje dovoljnog dokaza nekog principa, nego kao???za potvrdjivanje već ustanovljenog principa pokazivanjem podudarnosti njegovih rezultata, kao što se u astrologiji smatralo da je teorija ekscentrika i epicikala ustanovljena zato što se njome mogu objasniti opažljiva pojavljivanja nebeskih kretanja; medjutim, ne kao da??? bi dokaz bio dovoljan, utoliko što ih 〈nebeska kretanja〉 može objasniti i neka druga teorija.26
8. Praktična upotreba "filosofske istine" Pre nego što pridjemo pitanju da li su ovi principi samoočigledni ili ne, te zašto ih negujemo, upitajmo koja je "praktična" upotreba ovih opštih načela. Za njih se pretpostavlja da opisuju univerzum kao celinu, njegovu krajnju strukturu. Zašto treba da ovo znamo? Ima li to ikakvog uticaja na naše živote? Kakav je ovo uticaj? Smatramo da je ljudsko društvo, na neki način, slika univerzuma, da protupamo na prirodan način ako protupamo shodno zakonima univerzuma. čovek ima verovanje da će, kada formuliše opštu strukturu univerzuma, u svojim životima uopšte uzev ljudi na izvestan način oponašati ovu strukturu. Mnogi ljudi neće shvatati da su se ponašali na ovaj način. Ako, medjutim, idemo na veronauku, na ranom uzrastu nam se uliva jedno gledište o krajnjoj strukturi univerzuma. Tradicionalna religija je jedna od teorija koje možemo dati o krajnjoj strukturi univerzuma. Pomislilo bi se, nepripremljeno, da fizičke teorije poput teorije kretanja ne bi imale takav uticaj na usmeravanje ljudskih protupaka kakav pripisujemo tradicionalnoj religiji, ali ovu teoriju vredi ispitati s toga gledišta. Drevni zakoni su bili vrlo drugačiji od današnjih. Zakoni kretanja za zemaljska tela razlikovali su se od onih za nebeska tela. Za sva zemaljska tela smatralo se kako imaju sklonost da se kreću prema izvesnom cilju ‡ kamenje nadole, a vazduh i plamen nagore. Ova sklonost da se kreće prema izvesnom cilju smatrala se karakterističnim obeležjem celokupnog zemaljskog kretanja. Za nebeska tela se mislilo da se kreću neprekidnim kružnim kretanjem. Drugim rečima, zakon kretanja je zavisio od supstancije tela. Za nebeska tela se verovalo da su načinjena od sasvim drugačije tvari nego zemaljska ‡ od imaterijalne, istančane supstancije. Svemir bi se sastojao od običnije supstancije zemaljskih tela i plemenitije supstancije nebeskih tela. Slično tome, za svet se verovalo da se sastoji od nižih tipova bića i viših tipova. Stoga je teorija kretanja bila od veće važnosti u čitavom čovekovom životu ‡ ona je podržavala njegovo verovanje u hijerarhijsku strukturu društva. Ona je ohrabrila moralno ponašanje ljudskih bića. čak i u antici su postojali "loši" ljudi, koji nisu verovali u ovu razliku izmedju nebeske i zemaljske supstancije ‡ što su 26
Ibid.
potkopavali ovo verovanje, koje ljudi treba da imaju. Platon je u Zakonima rekao da takve ljude treba zatvoriti.27 Svi koji sebe nazivaju pedagozima (a svako ko se obrazovao želi da bude pedagog) veruju da je jedan način života bolji nego drugi, te da moraju podržavati naučne teorije koje podržavaju druga njihova verovanja. Stoga ova opšta načela utiču na ljudsko ponašanje. Na neki način su po svojim učincima ova "pojmljiva" načela praktičnija nego fizička načela. Tehničke posledice nauke su prorednije od bezobzirne???otvorene naredbe nekome o tome šta mora da čini. Stoga su najopštija načela, pojmljiva načela, takodje praktična, ali na jednoj drugačijoj ravni ‡ na neki način, ona su i praktičnija. Grubo govoreći, prava nauka nas snabdeva tehničkim sredstvima pomoću kojih možemo proizvesti oružja da porazimo neprijatelja, ali filosofsko tumačenje nauke može uputiti čoveka na takav način da zbiljski iskorišćava oružja. Ovu situaciju lako možemo ilustrovati jednim primerom uzetim iz antičke Grčke. U svojoj Državi28 Platon raspravlja o pitanju kako obrazovati buduće vodje društva putem nastavnog programa??? školovanjem koji će ih učiniti "dobrim" vodjima. Jedan učesnik u dijalogu pokreće pitanje toga da li astronomija spada u taj nastavni program??? i kako bi se mogla opravdati ovaj predmet obučavanja. Sokrat, koji u dijalogu predstavlja Platonovo mišljenje, naglašeno odbacuje gledište da astronomiju treba poučavati zbog njenih tehničkih rezultata, zbog njene korisnosti u zemljoradnji ili moreplovstvu. Ova vrsta saznanja je irelevantna za budućeg vodju. Medjutim, ako tragamo za "pojmljivim načelima" koja objašnjavaju kretanja nebeskih tela, nalazimo, shodno učenju antičke Grčke, da planete pokreću božanska bića, koja se kreću po savršenim kružnicama, zato što su savršena bića. Ova filosofska načela astronomije nisu odveć korisna za tehničke svrhe, za zbiljsko proračunavanje opažljivih položaja na sferi???nebeskom svodu. Ali, verovanje u ovo filosofsko tumačenje daje podršku verovanju u nebeska bića. Ovo verovanje je, sa svoje strane, veoma korisno za ohrabrivanje "dobrog" ponašanja gradjana. Iz ovog ugla Platon kaže da je astronomija vrlo važan predmet u nastavnom programu budućih vodja. Vrlo jasnu ideju o lancu koji povezuje nauku s filosofijom dobijamo ako razmotrimo primer astronomije kako ju je poimao Platon. Francuski fizičar, filosof i istoričar Pjer Dem 29 istakao je da je, ukratko govoreći, Platon razlučivao tri stupnja astronomije: promatračku, geometrijsku i teološku (ili filosofsku) astronomiju. One su u ovom redosledu smeštene duž našeg lanca. Platonove zamisli Dem opisuje na način koji je za nas veoma koristan ako želimo da razumemo relaciju izmedju nauke i filosofije u vreme kada su obe još sačinjavale jedan koherentan sistem misli: Postoje tri stupnja znanja. Najniži stepen je znanje putem čulnog promatranja. Najviši stepen je saznanje čistim umom; ono promišlja večna bića i, nadasve, suvereno???vrhovno dobro. Ova dva stupnja znanja podudaraju se s onim što smo prethodno nazvali "zbrkanim gomilama" i "pojmljivim načelima", ili "stvarima vidjenim našim očima" i "stvarima vidjenim našim (raz)umom". Dem onda nastavlja: Izmedju najnižeg i najvišeg stepena saznanja nalazi se vrsta mešovitog i ukrštenog rasudjivanja, koja zauzima proredujući stupanj. Saznanje rodjeno iz ovog proredujućeg rasudjivanja jeste geometrijsko saznanje. Ovim trima stupnjevima saznanja odgovaraju tri stupnja astronomije. Može izgledati čudno što nema sumnje da se ono što nazivamo "modernom naukom" razvilo iz ovog "mešovitog i ukrštenog rasudjivanja", koje obeležava proredujući stupanj saznanja. Dem nastavlja: 27
U dijalogu Laws, in: The Dialogues of Plato, Book XII, p. 967, preveo Benjamin Jowett (New York: Charles Scribner's Sons, 1871) 〈Platon, Zakoni/Epinomis, BIGZ, Beograd, 11990, 22003, str. ???〉, Platon proglašava da ako bi nebeska tela "bila stvari bez duše, i ne bi imala um, ona se nikad ne bi kretala s tako čudesnom brojčanom tačnoš}u". Stoga, svako ko poučava materijalnoj prirodi Sunca i zvezdâ daje podsticaj bezbožništvu i ateizmu. U 〈kwizi〉 X, 907, 908 istog dijaloga Platon predlaže oštre kazne za bezbožnost. 28 Plato, Republic, VII, 527-530 〈u prevodu: Država, Kultura/BIGZ, Beograd, 11957, 21966, 31976, 4 1993; SN Liber, Zagreb, 1977, str. ???〉 29 Pjer Dijem 〈Pierre Duhem〉 (1861‡1916), francuski fizičar, koji je postao jedan od najistaknutijih istoričara i filosofâ nauke.
čulno opažanje je odgovorno za astronomiju promatranja. Ova vrsta astronomije prati zamršene krivulje koje opisuju zvezde. ... Geometrijskim rasudjivanjem um proizvodi astronomiju koja je sproobna???omogućava za precizne figure i konstantne relacije. Nepouzdane???nepravilne putanje koje zvezdama pripisuje promatračka astronomija ova "istinita astronomija" zamenjuje jednostavnim i konstantnim orbitama ... zamršene i promenjive pojave jesu lažno saznanje. ... čisti um otkriva treću i najvišu astronomiju, teološku (filosofsku) astronomiju. ... U konstantnosti nebeskih kretanja on?a vidi dokaz postojanja božanskih duhova koji su sjedinjeni s nebeskim telima. 30
30
100ff.
Pierre Duhem, Syste#me du Monde (Paris: Hermann et fils, 1913), Deo I, Pogl. II, Od. XIII, pp.
Drugo poglavlje Prekid lanca 1. Kako je nastupio prekid? Toma Akvinski je razlikovanje izmedju ova dva kriterija za verovanje objasnio pomoću primera koji je uzeo iz astronomije. 1 Ako želimo da saznamo kretanje nebeskih tela, iz pojmljivih načela možemo izvesti da se ona kreću neprekidnim kružnim kretanjem, zato što su nebeska tela savršena, božanska bića. Neprekidno kružno kretanje je očigledno savršenije nego ma koje ne-kružno ili isprekidato kretanje. čak se i u antici, medjutim, znalo da ovi zakoni kretanja koji proističu iz samoočiglednih načela ne pružaju precizno promatrane položaje tela na sferi. Zbog toga je astronomija razvila teoriju epicikala ili superpozicije kružnih kretanja različitih poluprečnika iz kojih su se mogla izvoditi zamršena opažljiva kretanja nebeskih tela. Toma Akvinski je naglašavao poentu da se teorija epicikala ne može izvesti iz samoočiglednih načela. Ona je bila u saglasju s promatranjima, ali je mogla biti lažna, pošto nije bila izvodiva iz pojmljivih načela. Prekid u lancu koji spaja nauku i filosofiju razvio???proizašao je se iz činjenice da kriterijum za prihvatanje nekog načela nije bio isti u oba dela lanca nauka‡filosofija, ili, drugim rečima, kroz čitavu osu nauka‡filosofija. Nekoliko puta smo govorili o ovom lancu koji spaja nauku i filosofiju, neproredna promatranja i pojmljiva načela. Ova poenta se može ilustrovati grubim crtežom:
CRTEŽ SA STR. 22 DIREKTNA NAUČNI FILOSOFSKI OPŠTA I PROMATRANJA KRAJ KRAJ POJMLJIVA NAČELA Crtež 1 Ovaj lanac je ono što se naziva nauka plus filosofija. Duž lanca imamo stavove raznih stepena opštosti. S jedne strane, činjenička tvrdjenja; sa druge, opšta načela koja su jasna i pojmljiva sama po sebi. Izmedju ovih imamo tvrdjenja srednje opštosti ‡ Omov zakon, 2 NJutnov zakon gravitacije,3 zakone elektrodinamike,4 Mendelove zakone nasledjivanja5 ‡ koja nisu pojmljiva po sebi, ali su korisna u teorijama. Ovo razlikovanje je očigledno povezano sa dvostrukim kriterijem za verovanje. Ako imamo stavove srednje opštosti ‡ zakone fizike, na primer ‡ zašto verujemo da su oni istiniti? U nauci koristimo kriterijum istine koji nalaže da iz ovih zakona možemo izvesti činjenice koje su u saglasju s iskustvom. Kažemo da je zakon potvrdjen iskustvom. Kao što smo pomenuli, lažno je reći da se ovi zakoni srednje opštosti ikada "dokazuju" eksperimentom, ili još gore, da se mogu "izvesti iz činjenica". Stav se može izvesti samo iz opštijeg stava, a nikad iz onog koji je manje opšti. Na primer, iz stava "Svi ljudi su smrtni" možemo izvesti činjenicu da je neki poseban čovek smrtan, ali iz činjenice da su svi posebni ljudi za koje znamo bili smrtni ne možemo izvesti stav da "Svi ljudi su smrtni". Medju Grcima je postojao čovek koji je rekao kako mu niko ne može dokazati da je smrtan. Sve dok je bio živ, odbijao bi da veruje kako je 1
Videti Prvo poglavqe, fusnota 25. Omov zakon, "jačina električne struje u kolu srazmerna je otporu u žici", predložio je 1827. godine nemački fizičar Georg S. Om 〈Georg S. Ohm〉 (1787‡1854). 3 Zakon kaže da dve mehaničke mase vrše jedna na drugu silu koja je obratno srazmerna kvadratu wihove razdaqine. Zakon je predložio ser Isak Wutn 1685. godine. 4 Diferencijalne jednačine elektromagnetnog poqa potiču od britanskog fizičara Xejmsa Klarka Maksvela 〈James Clark Maxwell〉 (1831‡1879). 5 Videti Prvo poglavqe, fusnota 16. 2
smrtan, a kada je umro, niko mu ništa nije mogao dokazati. Opšti stav je uvek proizvod sproobnosti ljudskog uma; ovaj protupak bi se mogao zvati indukcijom, induktivnim nagadjanjem, imaginacijom. U svakom slučaju, to nije logičko izvodjenje. Stoga, rečima (Svetog) Tome Akvinskog, u stav možemo verovati zbog njegovih posledica. [to više ima posledica koje ga proveravaju???verifikuju, to ćemo više u njega verovati. Ali, kao što je takodje rekao, na ovaj način nikad ne možemo dokazati bilo koji stav. Ptolemejski sistem ili kopernikanski sistem, talasna ili korpuskularna teorija svetlosti 6 ‡ iz obe teorije se može izvesti vrlo mnogo činjenica. Praktično je ustanoviti ove stavove, koji se onda nazivaju načelima ili hipotezama. (Nema razlikovanja izmedju načela i hipoteze. Kada neku hipotezu počnemo da uzimamo ozbiljno, nazivamo je načelom.) Naučno gledište jeste da se opšti stavovi dokazuju ili potvrdjuju jedino svojim posledicama, da nije bitno ono što "intrinsično" znače. S ovog "čisto naučnog" gledišta, ne sme se imati nikakva posebna pristrasnost. Ovo gledište vezujemo za naučni kraj našeg lanca. Drugi kraj lanca potiče od žudnje da saznamo "zašto". Nauka nam ne govori "zašto"; ona samo odgovara na pitanja koja se odnose na to šta se dešava, a ne "zašto" se to dešava. Ova žudnja da se pronadje "zašto" nije ništa više nego žudnja da se naučni stavovi izvedu iz opštih načela koja su plauzibilna i pojmljiva. Takva žudnja potiče iz verovanja da takva načela postoje. Bilo je, naravno, vrlo mnogo mišljenja o kriterijima za to šta je plauzibilno i pojmljivo.
2. Organizmička i mehanistička filosofija Pre nego što raspravimo značenje termina "pojmljiv", dajmo jedan istorijski primer nekih promena u onome što se naziva "pojmljivim načelima". Raspravljaćemo o promeni od organizmičke ka mehanističkoj filosofiji. Ovo pruža primer "pojmljivih" načela na osnovu kojih se pokušavalo da se izvedu načela srednje opštosti. [ta su u antičkoj i srednjevekovnoj nauci bila "pojmljiva" načela iz kojih su se izvodili zakoni mehanike? Verovalo se da sve ima izvesnu prirodu, te deluje shodno ovoj prirodi, što je značilo???bilo namenjeno radi izvesne svrhe ‡ priroda ptice je da leti, žabe da skače, lekara da leči (optimistički govoreći), kamena da pada, dima da se uzdiže, nebeskih tela da se kreću neprekidnim kružnim kretanjem. Sve je delovalo shodno svojoj prirodi.7 Na uopšten način, bez pojedinostî, iz ovog stava se moglo izvesti tvrdjenje kako će se ponašati kamen itd. Naravno, nikad se ne bi verovalo u načela iz kojih bi se moglo izvesti ma šta što je u upadljivom neslaganju s iskustvom. činjenica da je neko načelo u saglasju s eksperimentom ne bi, medjutim, bila jedini razlog za verovanje u njega. Ovo gledište se može nazvati organizmičkim gledištem, zato što je oslikavalo kao da sve deluje onako kako bi činio organizam. Opšta ideja je bila da je način na koji deluje neki organizam pojmljiv. Aristotel je rekao da je lakše razumeti kretanje životinje nego kretanje kamena. Danas nas ovaj stav začudjuje, pošto je naše gledište upravo suprotno. Ovaj stav je karakterističan za organizmičko gledište. Oko 1600. godine (radjanje moderne nauke obično datujemo od Galileja i NJutna) razvila se ideja da zakone kretanja moramo zasnivati na novim načelima. Najkarakterističniji je zakon inercije, koji oslikava da će telo "po svojoj prirodi" ići u beskonačnost, u kojoj nema nikakvog prola, tačno suprotno organizmičkom gledištu. Pošto su se, medjutim, na početku devetnaestog veka ljudi na njih navikli, njutnovski zakoni su se smatrali pojmljivim, plauzibilnim načelima samima po sebi. "Organizmički" pogled na svet bio je zamenjen "mehanističkim". S ovoga gledišta, njutnovski zakoni su se smatrali
6
Korpuskularna (takođe zvana balistička) teorija pretpostavqala je da se zrak svetlosti sastoji od malih materijalnih čestica koje se kre}u prema zakonima mehanike. Talasna (ili ondulatorna) teorija pretpostavqala je da širewe svetlosti treba smatrati širewem talasâ u neprekidnoj sredini, sličnim širewu zvučnih talasa u vazduhu ili vodenih talasa u okeanu. 7 Najboqi način da se upozna s Aristotelovim izvornim učewem jeste da se pročita wegova kwiga On the Heavens (De Caelo), in: The Works of Aristotle, priredio W. D. Ross (London: Oxford University Press, 1908–1952) 〈prevod: O nebu, Moderna, Beograd, 1990〉.
najpojmljivijim i najplauzibilnijim zakonima. 8 No, kretanje životinja je teško objasniti. Ubrzanje čoveka koji izlazi iz učionice vrlo je lako objasniti, shodno organizmičkim načelima, opisujući čovekovu nameru ‡ na primer, nameru odlaženja na ručak ‡ ali je ovo ubrzanje vrlo teško razumeti s mehanističkog gledišta. Godinama unazad je u Beču dolazak prvog motornog automobila bio krupan dogadjaj. Postoji priča da je motorni automobil inženjer objasnio nadvojvodi, koji ???ga je vrlo pažljivo slušao, a, kada je inženjer završio, nadvojvoda je rekao da ima samo jedna stvar koju ne razume ‡ gde je konj? U organizmičkoj tradiciji on nije mogao razumeti da bilo šta osim organizma može proizvoditi silu. Sa druge strane, u dvadesetom veku imamo priču o dečaku iz grada NJujorka koji nikad nije bio video konja ‡ moramo pretpostaviti da iz nekog razloga nikad ne beše bio na konjskim trkama, jer čak i u ovo mehanizovano doba izgleda da za konja postoji ovakva jedna upotreba. Možete zamisliti njegovu zapanjenost onda kada je prvi put otišao na selo i video konja kako vuče tovar. U mehanističkoj tradiciji on je odmah zapitao ‡ gde je motor?
3. Kako je rodjena nauka u modernom smislu Jedan od najvećih filosofa dvadesetog veka A. N. Vajthed napisao je: Kroz čitav svet i u svim vremenima bilo je praktičnih ljudi, zaokupljenih nesvodivim i tvrdoglavim činjenicama; kroz čitav svet i u svim vremenima bilo je ljudî filosofskog temperamenta, koji su bili zaokupljeni tkanjem???smišljanjem opštih načela. 9 U Antici i Srednjem veku bilo je vrlo malo saradnje izmedju ova dva tipa ljudî. Vajthed naglašava poentu da je nauka u modernom smislu rodjena kada je započela takva saradnja, te kada su oba interesovanja, za činjenice i za ideje, bila kombinovana u jednoj i istoj osobi. "Sjedinjenje strasnog interesovanja za podrobne činjenice s jednakom provećenošću apstraktnom uopštavanju???ima oblikuje novinu u našem sadašnjem društvu."10 Vilijem Xejms11 je opisao ova dva tipa ličnosti u svojim predavanjima o "Pragmatizmu". On ih je nazvao "tankoćutnim???nežnim" i "tvrdokornim" tipom; 12 izgledalo mu je kao da isključivo interesovanje za tvrde činjenice nagoveštava "nepopustljivost" karaktera. Vajthed je pretpostavljao da saradnja izmedju ovih tipova nije mogla nastupiti pre nego što je rodjeno naše "sadašnje društvo". U društvu antičke Grčke "filosofi" ili "naučnici" koji su bili zainteresovani za opšta načela pripadali su višoj društvenoj klasi od onih koji su se interesovali za "tvrde činjenice" ili??? tehničku primenu, zanatlije i preduzetnike. Ovi potonji su pripadali nižoj klasi i nisu imali razumevanje opštih ideja. Znamo, medjutim, da su antički Grci i Rimljani ispoljavali divno umeće i veštinu u gradjenju, pa čak i na nekim poljima mehaničkog inženjerstva, ali znanje ovih antičkih graditelja i 8
Herman Helmholc, istaknuti nemački fizičar, fiziolog, kao i psiholog, napisao je u svom čuvenom tekstu O očuvawu energije (1847): "Zadatak fizičke nauke je najzad da svede sve fenomene prirode na sile privlačewa i odbijawa. ... Samo ako se ovaj problem reši, sigurni smo da je priroda shvatqiva." 9 Alfred Nort Vajthed 〈Alfred North Whitehead〉 (1861‡1947), Science and the Modern World (New York: The Macmillan Company, 1925), Ch. I 〈prevod: Nauka i moderni svet, Nolit, Beograd, 1976, pogl. 1〉. Koriš}eno sa dozvolom izdavača. Engleski matematičar i filosof. Godine 1924. prešao je Atlantik da bi postao profesor filosofije na Harvardskom univerzitetu. 10 Ibid. 11 Vilijem Xejms 〈William James〉 (1842‡1910), američki psiholog i filosof; predvodnik pokreta poznatog kao pragmatizam. 12 William James, Pragmatism Lectures delivered at the Lowell Institute in Boston, 1907. Objavqeno u Wujorku i Londonu (1907) 〈slično u prevodu: Vilijam Xems, Pragmatizam, Kosmos, Beograd, 1936; repring: Dereta, Beograd, 1991〉. U I predavawu Xejms daje primere "ova dva tipa duševnog sastava" slede}im kontrastima: "racionalistički" (koji ide pomo}u načela) i "empiristički" (koji ide pomo}u čiwenicâ); idealistički i materijalistički; dogmatski i skeptički; "slobodnovoqni" i fatalistički.
inženjera nije bilo "filosofsko" ili "naučno"; ono je bilo čisto tehnološko. NJihovi metodi nisu bili izvedeni iz Aristotelove organizmičke fizike. Kontrast izmedju antičkog i modernog pristupa tehničkom znanju opisuje jedan profesor primenjenog inženjerstva u savremenom Rimu: Ono što moderna nauka i industrija protižu laboratorijskim istraživačkim proverama, teorijskim hipotezama izraženim u formulama ... za nauku i industriju antičkih vremena protizalo se prenošenjem tehničkog znanja ... i empiričkim formulama, ljubomorno čuvanim i predavanim u tajnovitom simboličkom obliku.13 Mogli bismo reći da "niži" slojevi prikupljaju činjenice, dok "uzvišeni" unapredjuju načela. Dodir izmedju dva tipa saznanja obeshrabrivali su društveni običaji. Ako je čovek visokog društvenog statusa pokušavao da svoju "filosofiju" ili "nauku" primeni na tehničke probleme, bio je oštro kritikovan. Eksperimentalno proveravanje opštih načela iziskuje manuelni rad, koji su antički Grci promatrali kao zanimanje prikladno za robove, ali ne i za slobodne ljude. Ovaj stav možemo razumeti ako u Aristotelovoj knjizi o politici pročitamo njegovu odbranu ustanove ropstva. On je gospodarevu vladavinu nad robom poredio s vladavinom ljudskog uma nad njegovim telom. Rekao je: Niti možemo sumnjati da je prirodno i uputno za telo da njime vlada duša, a za emocionalni deo duše da njime vlada um ili deo u kojem prebiva razum, a ako se to dvoje postavi jednako, posledica je škodljiva za oboje.14 Iz ove napomene on je izveo adekvatnu relaciju izmedju čoveka i životinje, izmedju muškarca i žene. "Isti zakon podredjivanja", nastavio je, "mora važiti s obzirom na ljudska bića uopšte." Prema njemu: Postoje dve klase osoba, a jedna je daleko inferiorna u odnosu na drugu kao telo prema duši ili životinja prema čoveku ... ove osobe su prirodni robovi i za njih je koristan život ropske pokornosti. ... Prirodni rob je racionalno biće samo utoliko što shvata razum a da ga sam ne proeduje. A u ovome je rob drugačiji od ostalih životinja, pošto nijedna od njih niti shvata razum niti mu se pokorava. 15 Rob se promatrao kao biće koje nije sproobno da poima opšte ideje, nego samo da razume zapovesti o tome kako da deluje u posebnim slučajevima. Ovo je tačna razlika izmedju "filosofa-naučnika" i zanatlije. Ovaj poslednji tip osobe uključivao je, prema gledištu u antičkoj Grčkoj, ne samo preduzetnike, nego i one koje mi nazivamo "umetnicima" ‡ slikare, vajare, muzičare. Koliko je u grčkom duhu bio duboko usadjen prezir prema manuelnom radu, može se videti u Plutarhovoj16 biografiji velikog atinskog državnika Perikla. 17 Cvetanje umetnostî danas promatramo kao veličanstveni sjaj "Periklovog doba", ali je Plutarh napisao: Divljenje nas ne navodi uvek da oponašamo ono čemu se divimo, nego, nasuprot tome, dok smo opčinjeni de$lom, često preziremo radnika. Stoga smo zadovoljni miomirisima i purpurom, dok nam se bojaxije i proizvodjači parfema pojavljuju u svetlu otrcanih mehaničara. ... Ako se čovek preda ropskim ili mehaničkim zaprolenjima, njegova marljivost u tim stvarima dokaz je njegove ravnodušnosti prema 13
Gustavo Giovannoni, The Legacy of Rome, edited by Cyril Bailey (London: Oxford University Press, 1923), p. 433. Autor je na [koli primewenog inžewerstva u Rimu. 14 Aristotle, Politics, in: The Works of Aristotle, edited by W. D. Ross (London: Oxford University Press, 1908–1952), Book I, 5 〈prevod: Politika, Kultura/BIGZ, Beograd, više izdawa, 62003, str. 21-24〉. 15 Ibid. 16 Plutarh (46‡120. posle Hr.), grčki biograf i popularni filosof. Napisao je četrdesetšest paralelnih života, biografijâ u parovima, uzimaju}i po jednog Grka i Rimqanina zajedno. Plutarch's Lives, preveli John Langhorn & William Langhorn (New York: Harper and Brothers, 1846). Izabrano izdawe (ukqučuju}i "Perikla") pojavilo se kao Mentor Book 〈prevod: Plutarh, Atinski i rimski državnici. Izbor iz Uporednih životopisa, Prosveta, Beograd, 1963, str. 119-120; Slavni likovi antike. Izbor iz "Uporednih životopisa", I-II, Matica srpska, Novi Sad, 31990, kw. II, str. 50; Usporedni životopisi, I-III, "August Cesarec", Zagreb, 1988〉. 17 Perikle (490‡429. pre Hr.), čuveni atinski državnik. Umnogome je odgovoran za sjaj atičke umetnosti u svoje vreme. Bio je pokroviteq Fidije i drugih velikih umetnika.
plemenitijim proučavanjima. Nijedan mladić visokog porekla ili slobodnih???plemenitih osećaja ne bi, pri gledanju kipa Jupitera u Pizi, poželeo da bude Fidija (vajar) ... ili želeo da bude Anakreont ili Fileta, iako uživa u njihovim pesmama. Jer, iako delo može biti dopadljivo, nije nužna posledica ugled za autora. Vidimo da su umetnike koji su stvorili večnu slavu Grčke, ljudi poput Fide 18 i Anakreonta,19 "prezirali" njihovi savremenici, zato što se nisu provećivali isključivo "plemenitijim proučavanjima", što znači politici i filosofiji. Slično vrednovanje se vršilo u području nauke. Dok je čista matematika kao intelektualni poduhvat pripadala "plemenitim" ili "slobodnim???uzvišenim" proučavanjima, ilustracija geometrije pomoću mehaničkih modela smatrala se "nedostojnom". Plutarh je, u biografiji rimskog vojskovodje Marcela, 20 izveštavao da je grčki naučnik Arhimed 21 svojim mehaničkim spravama doprineo odbrani svog rodnog grada Sirakuze protiv rimskih osvajača, 22 ali, pisao je Plutarh, Arhimed "nije mislio da je izumevanje naprava za vojne svrhe predmet vredan njegovih ozbiljnih proučavanja". Veliki filosof Platon oštro je kritikovao one naučnike koji su teoreme čiste mehanike ili matematike potvrdjivali pojedinačnim proverama. Prema Plutarhu, "Platon ih je oštro kudio s velikim ogorčenjem, kao one koji kvare i unižavaju izvrsnost geometrije, čineći da se ona od bestelesnih i umstvenih srozava na telesne i čulne stvari". Ko god da je primenjivao mehanička orudja u geometriji, morao je "iskorišćavati materiju, koja iziskuje mnogo manuelnog rada i predmet je ropskog prolovanja". 23 Iz ovog stava jasno vidimo da su eksperimentalno istraživanje u mehanici i fizici stari Grci promatrali kao zanimanje koje bi slobodnog čoveka unizilo i sprečilo ga da neguje "plemenita proučavanja" filosofije i politike. Sada možemo razumeti da: [tesnoĆ sjedinjenje izmedju traganja za opštim idejama i beleženja tvrdih činjenica nije moglo nastupiti pre nego što je bitno uvećan ugled zanatstva i tehničkog protignuća. Ovo se desilo prole 1600. godine, kada su svugde u Evropi, u Italiji kao i u Francuskoj i Nemačkoj, preduzetnici i zanatlije ???u velikim gradovima postali društvena klasa koja je sebe smatrala jednakom???ravnopravnom sa zemljoproednicima i njihovim osobljem ???poput činovnika i sveštenika. 24 "Nova nauka" ili "nova filosofija" sastojale su se u kombinaciji opštih ideja, logičkih zaključaka i eksperimentalnog istraživanja. "Ova ravnoteža duha", kaže Vajthed, "sada je postala deo tradicije koja zaražava kultivisanu misao." On ističe da je ovaj novi način mišljenja protao osnova Zapadnog obrazovanja i kulture: To je so koja život čini slatkim. Glavni proao univerziteta jeste da ovu tradiciju prenesu kao široko rasprostranjeno nasledje od naraštaja do naraštaja. ... Pošto se beba rodila u jaslama, može se sumnjati da li se toliko velika stvar desila s toliko malo komešanja. 25
4. Nauka kao fragment filosofije Sada ćemo pokušati da razumemo zašto se prekinuo lanac nauka‡filosofija. U antici i Srednjem veku zahtevi za proveravanjem opštih načela naspram promatranih činjenica nisu bili vrlo strogi. Obično su se iz "pojmljivih načela" izvodili tek vrlo nejasni rezultati. Medjutim, kao što smo videli, stari Rimljani i Grci izgradili su vrlo zanimljive strukture na osnovu tradicije zanatstva koja se prenosila s jednog naraštaja na drugi bez mnogo teorije. Oni su koristili ono što danas nazivamo "znati kako 〈knonj-honj〉". 18
Fidija (oko 500‡434. pre Hr.) smatrao se najve}im od grčkih vajara. Anakreont, grčki lirski pesnik, rođen oko 560. pre Hr. 20 Marcel, rimski vojskovođa koji je zauzeo Sirakuzu 212. pre Hr. Wegovu biografiju je napisao Plutarh (videti fusnotu 16 〈postoji samo u izdawu "Augusta Cesarca"〉). 21 Arhimed (287‡212. pre Hr.), grčki matematičar i izumiteq, rođen u Sirakuzi, Sicilija. 22 Videti fusnotu 20. 23 Plutarh, u svojoj biografiji Marcela, op. cit. 24 Whitehead, op. cit. 25 Ibid. 19
Iz onoga što mi nazivamo naukom i filosofijom oni nisu mogli izvesti baš nikakvo "znati kako". Praktičnu primenu nauke potpuno je obezbedila tradicija zanatstva. Za njom nije bilo nikakvog zahteva iz nauke. Od oko 1600. godine, medjutim, nauka je postala pretencioznija; želela je da iz teorijske mehanike izvede praktičnu mehaniku. Tada se lanac pokidao u sredini. Iz principa srednje opštosti, fizičkih zakona, mogle su se izvesti promatrane činjenice. "Naučnici" više nisu bili zainteresovani za to da li bi se fizički zakoni mogli izvesti iz načela više opštosti. Veličanstven primer u istoriji jeste neuspeh teorije koncentričnih krugova da objasni položaje planeta na nebu, što je vodilo??? uvodjenju "ružne" teorije epicikala,26 a teorija epicikala se nije mogla izvesti iz pojmljivih načela. Prekid u lancu je proizveo nauku u njenom modernom smislu kao jedan fragment drevnog lanca "nauka‡filosofija". čovek je protao svestan da stavovi izvedeni iz pojmljivih i lepih načela mogu tek na vrlo nejasan način objasniti promatrane činjenice. Sjedinjenje izmedju nauke i filosofije bilo je moguće tek tokom razdoblja razdvajanja izmedju nauke i tehnologije. Moderna nauka je rodjena kada je tehnologija postala naučna. Sjedinjenje nauke i tehnologije bilo je odgovorno za razdvajanje izmedju nauke i filosofije. Bilo bi veliko preterivanje reći da su učenjaci Antike i Srednjeg veka verovali jedino u dedukcije iz opštih načela, a nimalo u slaganje s iskustvom. Ako želimo da budemo iskreni, moramo priznati da su svi verovali u oboje. U poznom Srednjem veku nastao je filosofski pokret koji je trebalo da predstavlja prelazak sa srednjevekovne na modernu misao. Ovaj pokret je naglašavao odlučujuću ulogu iskustva u nauci, te do izvesnog stepena potcenio ulogu logičke argumentacije. On se zalagao za pomeranje naglaska s obzirom na dva kriterija istine Tome Akvinskog. Novi pokret je isticao važnost "naučnog kriterija". Kao prethodnika ovog pokreta možemo navesti Roxera Bekona, spisatelja iz trinaestog veka. 27 Ima dva načina sticanja znanja; naime, putem argumentacije i putem iskustva. ... Argumentacija dospeva do zaključka i primorava nas da se s njom složimo. Ali, argumentacija ne ukida sumnju toliko delotvorno da um ostane u intuiciji istine sve dok se istina ne otkrije putem iskustva. 28 U modernoj nauci, navodno veoma kruto nastrojenoj, nijedna teorija se ne saglašava sa svim činjenicama. Prihvatamo neka opšta načela koja izgledaju plauzibilna i pokušavamo da izvedemo činjenice onoliko dobro koliko je moguće. Zvuči veoma krasno reći da teoriju odbacujemo prole jednog neslaganja sa činjenicama, ali ovo niko neće učiniti pre nego što se pronadje nova teorija. Dobar primer je bio odbijanje osamnaestovekovnih naučnika da napuste hipotezu o "flogistonu" kada je otkrivena činjenica koja je bila u neslaganju sa zaključcima izvedenim iz nje. Kada se čist metal, poput kalaja, zagreva na vazduhu, metal protaje zemljolika materija koju nazivamo "kreč", a sam proces se naziva "kalcifikacija". Ovaj fenomen se objašnjavao hipotezom da kada se čist, sjajan metal zagreva na vazduhu, on emituje tvar zvanu flogiston (grčka reč 〈flogiston〉 koja znači goruća materija). Gubeći ovu tvar, sjajni metal protajao je mrki kreč. Pošto se kalcifikacija sastojala u razdvajanju flogistona od metala, izgleda da je proistekli kreč trebalo da téži manje od metala, ali je obratno bilo slučaj. "Da je krečnjak težio više od metala, bilo je poznato kroz čitav osamnaesti vek, ali se ova činjenica nije priznavala kao sudbonosna za flogistonsku teoriju." Pošto je ovo utvrdio kao činjenicu, Xejms Brajant Konant 29 je pisao: Ovo je važna tačka. Da li ona provedočava gluprot eksperimentalnih filosofa tog vremena? Uopšte ne, ona samo dokazuje da se u složenim stvarima nauke bavi pokušavanjem da se objasni mnoštvo činjenica i njihovim stapanjem u pojmovnu shemu; jedna činjenica nije sama po sebi dovoljna da sruši shemu. Pojmovna shema se nikad ne otpušta samo zbog nekoliko tvrdoglavih činjenica s kojima se ne može pomiriti; pojmovna shema se ili modifikuje ili zamenjuje boljom, a nikad se ne napušta s tim da ne ostaje ništa što bi zauzelo njeno mesto. 30 26
Ekscentrike i epicikle je u grčku astronomiju isprva uveo Apolonije, a preciznije razradili Hiparh (oko 130. pre Hr.) i Ptolemej (130. posle Hr.). 27 Roxer Bekon 〈Roger Bacon〉 (oko 1214‡1298) bio je savremenik Sv. Tome Akvinskog. 28 Roger Bacon, Opus Magnus, edited by J. H. Bridges (London: Oxford University Press, 1897), Vol. 2, pp. 169-170. 29 Videti: Introduction, fusnota 3. 30 James Bryant Conant, "Scientific Discoveries May Be Disregarded", Science and Common Sense (New Haven: Yale University Press, 1951), Sect. 7.
Ako se otkrije neka specifična činjenica koja je protivrečna nekom zaključku izvedenom iz teorije ili pojmovne sheme, jedina stvar koju iz ove protivrečnosti možemo s izvesnošću naučiti jeste da u vezi s ovom teorijom "ima nečega pogrešnog", ali ne znamo tačno šta je pogrešno. Teorija se sastoji iz velikog broja stavova koji se mogu medjusobno ulančati na složen način. Novootkrivena činjenica nam ne kaže koji je od ovih stavova lažan. U uobičajenom žargonu naučnika, rekli bismo da "teoriju pobijaju" činjenice ako se moraju izostaviti stavovi koji su "suštinski" za tu teoriju. Prema kojem kriteriju onda razlučujemo izmedju suštinskih i akcidentalnih delova teorije? Iz Prvog poglavlja, 3. odeljka, znamo da "suštinski deo teorije" zapravo znači "suštinski za izvesnu svrhu teorije". Prema tome, ne možemo reći da izvesna činjenica pobija neku posebnu teoriju, nego samo da je ona nespojiva s izvesnom svrhom te teorije. Slobodni smo da modifikujemo stavove koji nisu suštinski za ovu svrhu, te tako protignemo slaganje s novom činjenicom. Kasnije ćemo raspravljati o primerima ove situacije, ali je lako možemo razumeti poredeći teoriju s nacrtom aviona. Ako avion počne da gubi visinu, možemo zaključiti samo da mora biti "nečega pogrešnog". Ovo može biti u ma kojem delu nacrta, ili može biti u kvalitetu goriva, ili nečemu drugom. Ne možemo zaključiti da "je nacrt pogrešan"; možda bismo samo s malom izmenom imali nacrt aviona s odličnim kvalitetima za letenje. Možemo upitati da li bi se tada izvorni nacrt dokazao kao pogrešan. Ovo bi zavisilo od toga da li su neophodne modifikacije bile "suštinske" ili ne. Naučili smo, medjutim, da "suštinski" uvek upućuje na izvesnu svrhu. Propuštanje aviona da izvršava očekivano kretanje ne bi "dokazalo" da se nacrt mora otpustiti. Mnogo toga je rečeno o "krucijalnom eksperimentu", koji može odlučiti da li se izvesna teorija mora odbaciti ili ne. Neki pojedinačni eksperiment može pobiti "teoriju" samo ako pod "teorijom" podrazumevamo sistem specifičnih stavova bez dopuštenja modifikacije. Ali, ono što se zapravo naziva "teorijom" u nauci nikad nije takav sistem. Ako govorimo o "etarskoj teoriji" ili "korpuskularnoj teoriji" svetlosti, ili o "teoriji evolucije" u biologiji, svaki od ovih naziva obuhvata veliko mnoštvo mogućih sistema. Prema tome, nikakav krucijalni eksperiment ne može pobiti nijednu takvu teoriju. Jedan čuveni primer bio je "krucijalni eksperiment" koji je 1850. predložio Arago 31 da bi proverio korpuskularnu teoriju svetlosti. Ova teorija je bila pobijena 1855. godine, ali je 1905. Ajnštajn 32 ponovo iskoristio ovu teoriju u znatno modifikovanom obliku, poznatom kao hipoteza "svetlosnih kvanta" ili "fotona". Pjer Dem je, u svojoj knjizi La Théorie physiljue, son objet et sa structure, neuvijeno rekao: "U fizici je nemoguć krucijalni eksperiment."33 činjenički je Dem kao primer pretresao Aragoov eksperiment, koji je bio namenjen da proizvede neoborivu odluku izmedju korpuskularne i talasne teorije svetlosti. Dem je istakao kako nije moguće dokazati da nema treće mogućnosti osim ove dve. Tačno iste godine, 1905, kada je Dem napisao ovu napomenu, Ajnštajn je zbilja otkrio (ili možda "smislio") ovu treću mogućnost, teoriju svetlosnih kvanta.34 Neka nova teorija, sa druge strane, nikad se nije prihvatala ako nije proedovala izvestan stepen jednostavnosti i lepote. Ovi kriteriji imaju odredjenu vezu s filosofskim krajem našeg lanca. činjenica da se ova dva kriterija ne saglašavaju uvek sjajno vodila je ideji da su nauka i filosofija dva sasvim različita područja saznanja. Neki ljudi veruju da one nikad neće osporiti jedna drugu, da treba da budu dva autonomna područja govora. Ovo stanje razdvajanja bila je preovladavajuća relacija izmedju nauke i filosofije u univerzitetskim nastavnim programima tokom devetnaestog veka i prve polovine dvadesetog. Danas je to još uvek tipičan stav u našim institucijama visokog obrazovanja. Sa druge strane, kasnije ćemo videti da je bilo žustrih pokušaja da se jedinstvo vaspostavi širokogrudijim pojmom nauke. Fransoa @an Dominik Arago 〈François Jean Dominique Arago〉 (1786‡1853), francuski fizičar. Godine 1850. on je predstavio ideju "krucijalnog eksperimenta" koji je trebalo da odluči između korpuskularne i ondulatorne teorije svetlosti. 32 Albert Einstein, Annalen der Physik, 17 (1905). 33 Pierre Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory, preveo P. Wiener (Princeton: Princeton University Press, 1954), Part II, Ch. V, Sect. 3 〈prevod: Dijem, Ciq i struktura fizičke teorije, Izdavačka kwižarnica Zorana Stojanovi}a, Sr. Karlovci ‡ Novi Sad, 2003, str. ???〉. 34 Einstein, op. cit. 31
5. Kako "nauka" može protati "filosofija" Doznali smo da se osovina nauka‡filosofija slomila zbog toga što plauzibilna i pojmljiva načela ‡ koja su na neki način opisivala krajnju strukturu svemira ‡ nisu pružala praktične rezultate na području opažljivih činjenica i tehničkih primena. Kada je izgradjena mehanistička nauka Galileja i Dekarta??? NJutna, nije se razmatralo da li su ovi zakoni "pojmljivi". Kasnije, kada se za ove zakone videlo da vrlo dobro služe svojoj praktičnoj svrsi, oni su sve više počeli da se promatraju kao "pojmljiva" ili "filosofska" načela. Ovu mehanističku nauku možemo videti kao da prolazi kroz tri stupnja. Na prvom stupnju zakoni su se prihvatali zbog njihovog slaganja s opažljivim činjenicama, ali su se promatrali kao čisto opisni, zato što se nisu mogli izvesti iz pojmljivih načela, koja su u to vreme bila organizmička načela. Na drugom stupnju mehanistički zakoni su stekli uvažavanje da su i sami samoočigledni i pojmljivi. U dvadesetom veku su se predlagale nove fizičke teorije za koje se smatralo da opažljive činjenice prikazuju bolje nego što to čine mehanistička načela. Na trećem stupnju mehanistička načela su se i dalje gledala kao pojmljiva, ali više ne i praktična. Danas ljudi kažu da se nove teorije ‡ kvantna mehanika, 〈teorija〉 relativnost〈i〉 ‡ prihvataju zato što su praktične (drugim rečima, možemo izgraditi nova sredstva, kao što je atomska bomba, koju nismo mogli izgraditi ranije), ali da one nisu pojmljive. Stoga bi, na osnovu istorijskog proučavanja, izgledalo bezbedno reći da nema bitne razlike izmedju pojmljivih načela i stavova nauke iz kojih se mogu dedukovati opažljive činjenice. Kroz stotinu godina Ajnštajnova formula, E = mc2, verovatno će se smatrati samoočiglednim stavom. Pa ipak, upravo od ovog razlučivanja ‡ izmedju pojmljivih i samo praktičnih stavova ‡ zavisi razdvajanje izmedju nauke i filosofije. Od neprekidnog kretanja po koncentričnim kružnicama do ptolemejskog sistema epicikala, do kopernikanskog sistema, do potpunog napuštanja kružnog kretanja, kao i zamisli eliptičnih orbita planeta, ljudi su morali da prihvataju ove uzastopne teorije zato što su pružale praktične rezultate, čak i ako je to značilo slom njihovih pojmljivih načela. Ovu opštu napomenu sada ćemo ilustrovati nekim primerima. Kada je Kopernik predložio svoju heliocentričku teoriju, njemu su se suprotstavili ne samo zastupnici tradicionalne teologije i filosofije, nego i autori koji su snažno verovali u empirizam u nauci. Frensis Bekon35 je Kopernika nazvao čovekom "koji ne misli ništa o???mari za uvodjenju fikcije ma koje vrste u prirodu, pod uslovom da se njegovi proračuni ispostave kao dobri". 36 Ovo, drugim rečima, znači da je Kopernik primenio samo "naučni" kriterijum istine, a zanemario filosofski kriterijum (Prvo poglavlje, 7. odeljak). Bekon je kopernikanski sistem nazvao "fikcijom", dok je geocentrički sistem smatrao hipotezom ili teorijom. Razliku izmedju "fikcije" i "teorije" danas povlači još vrlo malo naučnika i filosofa. 37 Vrlo često se Ajnštajnova teorija relativnosti naziva "fikcijom", dok se njutnovska mehanika smatra "teorijom". U čemu je razlika? Ako sledimo Bekonov način govora, "fikcija" je sistem stavova iz kojeg se promatrane činjenice mogu izvesti matematičkim rasudjivanjem, ali stavovi koji sačinjavaju "fikciju" nisu pojmljivi ili plauzibilni sami po sebi. Oni se ne mogu razumeti pomoću analogija s iskustvima svakodnevnog života. Oni autori koji prikačinju etiketu "fikcije" fizičkim teorijama našeg dvadesetog veka ovoj reči pridaju značenje tačno na isti način kao što je činio Bekon. Doznaćemo, u četvrtom poglavlju, specifične razloge koji su Bekona i njegove savremenike navele da kopernikansku teoriju optuži kao "neplauzibilnu ili nepojmljivu". Tehnička superiornost kopernikanske teorije nad ptolemejskom nikad se nije poricala; nju je Crkva uvek priznavala. [to su više napredovali astronomsko iskustvo i teorija, to je ovoj superiornosti pridavano veće priznanje. U njutnovskoj mehanici Sunce je postalo sistem referencije s obzirom na koji su zakoni kretanja valjani; ovo nije slučaj s obzirom na Zemlju. Superiornost Sunca kao sistema referencije tada je bila ustanovljena bez ikakve sumnje, ali, kada je priznata ova uloga Sunca, smatralo se veoma 35
Frensis Bekon, baron Verulamski (1561‡1626), engleski filosof i državnik. Francis Bacon, Descriptio Globi Intellectualis (napisan verovatno 1612). Videti: The Philosophical Works of Francis Bacon, edited by Ellis and Spedding (London, 1857). 37 Npr. u kwizi: H. V. Gill, Facts and Fiction in Modern Science (1944), napisanoj sa gledišta tomističke filosofije. 36
"plauzibilnim" i "pojmljivim" što Sunce treba da "miruje". Sada se smatralo "neverovatnim" da veliko Sunce sa svim zvezdama stajačicama, temeljni sistem referencije, treba svi zajedno da se okreću oko naše male nevažne Zemlje. Od toga da je "tehnički koristan" kopernikanski sistem se razvio u teoriju koja je "pojmljiva" ili "filosofski istinita". Medjutim, teorija koja bi bila pojmljiva sama po sebi bila bi od večne valjanosti. Ako ne bi bila istinita zbog svojih opažljivih posledica, nego "prema sopstvenom prikazu???očiglednosti", nijedno dalje iskustvo ne bi moglo proizvesti nikakvu promenu u našem verovanju u njenu valjanost. U dvadesetom veku, kada je Ajnštajn predložio svoju opštu teoriju relativnosti, ispostavilo se da je u mehanici jednako dopustiv svaki sistem referencije, te da superiornost Sunca postoji samo unutar vrlo ograničenog dela svemira. Verovanje da je kopernikanska teorija pojmljiva sama po sebi ponovo se ispostavilo kao iluzija. Na vrlo sličan način, stav prema NJutnovim zakonima kretanja pretrpeo je korenite promene. NJegova teorija kretanja planeta zasnivala se na dva stuba, zakonu inercije i zakonu gravitacije. Za NJutnove savremenike nijedna od ovih hipoteza nije izgledala kao "pojmljiva", ili pak "plauzibilna". Medjutim, matematički zaključci izvedeni iz njih odlično su se slagali sa svim poznatim promatranjima kretanja planeta, uključujući čak i uzajamne poremećaje. NJutnova teorija je zbog svoje tehničke izvrsnosti bila prihvaćena kao naučna "istina", ali se prvobitno nije priznavala kao "filosofska istina". Najveći naučnici njegovog vremena, ljudi poput Hajgensa i Lajbnica, oklevali su da prihvate načela koja nisu bila "pojmljiva".38 Za Lajbnica su zakoni inercije i gravitacije bili "fikcije", kao što je kopernikanski sistem bio za Bekona. NJutn je, nalik Koperniku, bio smatran čovekom koji bi prihvatio svaku???bilo kakvu fikciju pod uslovom da je putem ispravnog matematičkog rasudjivanja vodila rezultatima koji su se slagali s iskustvom. Sam NJutn je svoja gledišta objasnio u jednom pismu upućenom Lajbnicu u nekom??? časopisu: Razumeti kretanja planeta pod uticajem gravitacije bez poznavanja uzroka gravitacije onoliko je dobar progres u filosofiji koliko i razumeti okvir???gradju časovnika i zavisnost???i točkova jednog od drugog bez poznavanja uzroka gravitacije težine. 39 NJutn je svoju teoriju gravitacije smatrao analognom opisu satnog mehanizma koji održava planete u kretanju. On se slagao da bi, ako bi se njegovi zakoni gravitacije i inercije mogli izvesti iz pojmljivih načela, ovo doprinelo progresu u razumevanju, ali je više voleo da se ograničava na ono što smo nazvali "čisto naučnim" aspektom, te da napusti traganje za pojmljivim načelima. Započeo je od principa "neproredne opštosti". NJegov čuveni stav "hypotheses non fingo" (ne izmišljam hipoteze) drugim rečima znači: "Ograničavam se na fikcije i ne marim za pojmljiva načela." NJegov cilj je odlučno bio "naučna istina", a ne "filosofska istina". Medjutim, prole velikih tehničkih uspeha njutnovskih zakona, od početka devetnaestog veka bio je na delu postojan rast verovanja???uverenja da su njutnovski zakoni sami po sebi pojmljivi. Bile su povučene analogije izmedju zakona inercije i ličnog iskustva tromosti i, najzad, NJutnovi zakoni su se smatrali "pojmljivim načelima". Kada su dosegli ovaj status, oni više nisu bili zavisni od daljeg eksperimentalnog istraživanja. Proglašavali su se samoočiglednim stavovima koji bi bili valjani u svakom budućem sistemu fizike. Na ovaj način je NJutnova naučna teorija postala "filosofski sistem". Od tada bi se za svaki pokušaj da se modifikuju NJutnovi zakoni smatralo da protivreči samoočiglednim načelima. Mehanistička fizika je postala mehanistička filosofija. Svaka nova fizička teorija koja bi protivrečila njutnovskoj fizici sada je Vilijem Hjuel 〈William Whewell〉, u svojoj History of Inductive Sciences (London, 1847), piše u tomu II, Kwiga VI, Pogl. III, Od. 3 o prijemu wutnovske teorije u inostranstvu da "čak i one čija su matematička dostignu}a najviše pogodovala wima da uvaže wene dokaze sprečila je neka osobenost gledišta da je usvoje kao sistem, poput Lajbnica, Bernulija, Hajgensa, koji su se svi čvrsto držali jedne ili druge modifikacije sistema vrtlogâ". Glavni razlog za wihov stav bila je wihova odbojnost prema zakonu inercije. Ovaj razlog se razrađuje u Poglavqu 7, Odeqak 1. Lajbnic predstavqa svoja gledikšta u svojim Letters to Samuel Clarke, 1715‡1716, On Newton's Mathematical Principles of Philosophy, in: Leibniz, Selections, edited by Philip Wiener (New York: Charles Scribner's Sons, 1951), pp. 216ff. 39 Isak Wutn u odgovoru Lajbnicu, objavqenom u: Memoirs of Literature (1712), XVIII. 38
bila "apsurdna". Posledice ovog stava videćemo u oklevanju da se prihvate takvi dvadesetovekovni koncepti kao što su teorija relativnosti i teorija kvanta.
6. Spekulativna nauka i metafizika Principi i promatranja nauke ne formulišu se u istom jeziku. Jezik promatranja smo (na površan način) opisali kao stavove o nekim tačkama koje igraju, dok opšti principi nauke koriste takve termine kao što su "sila", "potencijal", "energija" itd. Iz stavova o apstraktnim terminima nikad ne možemo izvesti ništa o opažljivim činjenicama. U mehanici možemo doznati koje su funkcije promenjive x, y i z od promenjive t. Ali nam ovo ne kaže ništa o opažljivom svetu. Kako ćemo promatrati varijacije x-a, y-a, za? Logika nauke mora uključivati, osim principa i promatranja, vezu izmedju apstraktnih pojmova nauke i promatračkih termina. Ove veze se nazivaju "operacionalnim definicijama", 40 ili ponekad "semantičkim pravilima".41 Rasprava o ovim pravilima takodje pripada logici nauke. Ovde se ne interesujemo za to da li su ti principi pojmljivi ili ne. Jedini zahtev je da se rezultati moraju slagati s iskustvom. Ovo je njihovo puno opravdanje, a, sa gledišta nauke, drugog opravdanja nema. Zauzimajući ovo opšte naučno gledište, prenebregli smo velik deo našeg lanca. Naučnik može reći da ga ostatak lanca uopšte ne interesuje, o njemu ne treba da govorimo niti da mislimo. Ovo je jedan način gledanja na njega, ali se vrlo mnogo ljudî ne slaže da drugi kraj lanca treba potpuno zanemariti. Pošto se pojmljiva načela ne mogu proveravati neproredno metodima nauke, moramo upitati kako možemo proveravati da bismo videli je li ili nije neko načelo pojmljivo. Neki veruju da postoji neki drugi tip mišljenja, povrh naučnog mišljenja, koji se naziva filosofskim mišljenjem. Drugi kažu da o ovome čovek ne može znati baš ništa; da nam treba pomoć koja nadmašuje razum, čiji je izvor religija. Jasno je, medjutim, kako su ljudi voljni da prošire znanje izvan "nauke" u modernom smislu na područje tih pojmljivih načela. Takodje nalazimo one koji kombinuju oba gledišta, koji ne žele da ljudski razum protežu izvan onoga što smo nazvali logikom nauke, ali koji veruju da, pošto se ljudi zaokupljaju opštim načelima, ova pripadaju religiji, koja prevazilazi ljudski razum i poziva se na natprirodnô. Ova kombinacija tvrdokornog naučnika s verovanjem u natprirodnô nije retka. 42 O???za filosofiji se takodje misli kao da se bavi hipotezama spekulativnije prirode od onih koje se nalaze u nauci. Ne mislim da je ovo istinito, pošto su sve hipoteze spekulativne. Ne može se načiniti nikakva razlika izmedju naučnih i spekulativnih hipoteza. Kaže se da su NJutnovi zakoni, zakoni elektriciteta itd. naučni, ali se hipoteza da svi ljudi preživljavaju prole smrti smatra spekulativnom. Mnogi su pokušavali da je provere eksperimentom. Ako se shvati ozbiljno, ona može biti naučna hipoteza. Naravno, ona se može formulisati na takav način da se u načelu ne može proveriti. Možemo reći da prole smrti ljudi protaju duhovi sa svojim sopstvenim jezikom i zakonima, te bez ikakvih sredstava komunikacije s ljudskim bićima. ???To nije naučna hipoteza, jer nema načina da se ona proveri.??? Koje je vrste ova hipoteza? Ona se može smatrati metafizičkom hipotezom. NJen ne-naučni karakter potiče od činjenice da se u suštini ona ne može proveriti iskustvom, ne zbog svoje fantastične prirode, pošto naučna hipoteza takodje može biti fantastična. Može se reći da su sve stvari materijalne, da nema duha. Ako se ovaj stav formuliše na takav način da se ne može proveriti, to je metafizički stav. Ako on znači da se sve činjenice o svetu mogu dedukovati iz zakona materije, npr. elektrodinamike, dinamike itd, tada je to naučna hipoteza. Ona može biti fantastično tvrdjenje, ali ne i metafizičko tvrdjenje. Teza materijalizma takodje može imati drugačije značenje. Možemo reći da je sve u svetu materija, ali da ipak ne možemo 40
Videti Poglavqe 3, Odeqak 10; Poglavqe 4, Odeqci 6 i 7; Poglavqe 13, Odeqak 4. Pomo}u "semantičkih pravila" odnosi između simbolâ povezuju se sa stavovima koji imaju značewe u našem zdravorazumskom jeziku. 42 Naučnici koji se pridržavaju "tvrdoglavih čiwenica" i ne veruju u široka uopštavawa smatra}e teoriju relativnosti ili darvinovsku teoriju u biologiji "nenaučnom". Pošto svako qudsko bi}e ima svoje "slabe tačke" (videti fusnotu 12), ovi naučnici }e dobiti zadovoqewe drže}i se uopštavawâ koja su posisali u svom detiwstvu. 41
izvesti sve iz zakona mehanike itd. Takav stav se u načelu ne može proveriti, pa, prema tome, treba da ga nazovemo metafizičkim stavom. Stoga razlučujemo izmedju metafizičkih i naučnih stavova. [ta znače ovi metafizički stavovi, te zašto smo spremni da ih izričemo? Reći da postoji samo materija, ili da postoji samo duh, znači iskazati neproredan stav o prirodi univerzuma. Na kojim osnovama se takav stav prihvata? Koja je njegova praktična funkcija? Takvi stavovi imaju upravo onakve praktične rezultate kao i naučni; oni imaju neproredan učinak na ljudsko ponašanje.
7. Verovanje u pojmljiva načela Jedinstvo nauke i filosofije u starom klasičnom smislu možda se najbolje opisuje čuvenim Dekartovim drvetom: 43 koreni ovog drveta odgovarali su metafizici (pojmljivim načelima), stablo fizici (stavovima srednje opštosti), a grane i plodovi onome što bismo zvali primenjenom naukom. On je čitav sistem nauke i filosofije promatrao onako kako mi danas promatramo samu nauku; osećao je da su metafizička načela u krajnjoj liniji opravdana njihovim "plodovima", a ne jedino njihovom samoočiglednošću. Za njega se ono što danas nazivamo primenjenom naukom sastojalo ne samo od mehanike (inženjerstva) nego i od medicine i etike; čak i danas govorimo o društvenom inženjeringu. Teškoća je bila u tome što se iz opštih načela kartezijanske ili aristotelovske nauke-filosofije nisu mogli izvesti nikakvi rezultati koji bi bili u tačnom saglasju s promatranjem, ali su ova načela izgledala kao pojmljiva i plauzibilna. Tako je drvo bilo presečeno na sredini. Za izvodjenje tehničkih rezultata bilo je neophodno započeti od fizičkih načela u stablu, sredini drveta. Nauka u novom smislu trebalo je da misli samo o tome kako bi se iz stabla razvili plodovi, bez obzira na korene iz kojih su iznicali. Kasnije, u devetnaestom veku, osećalo se da su mehanički zakoni NJutna vaspostavili staro jedinstvo. Filosofija materijalizma je razvila ideju da zakoni mehanike igraju istu ulogu kao i stari organski zakoni u aristotelovskoj filosofiji, te da se iz njih sve može izvesti. Na početku dvadesetog veka postalo je očigledno da ni zakoni mehanike nisu potpuno zadovoljavajući. Tada je učinjen pokušaj da se ovi mehanički zakoni održe kao metafizički zakoni, 44 a za činjenice nuklearne fizike itd. mislilo se da su izvedene iz načela srednje opštosti. Ako razgledamo istoriju nauke, vidimo krajnje čudan fenomen. Prole NJutna njegovi zakoni su se uvažavali zbog njihove praktične upotrebe. Oni su se dokazali kao toliko praktični da su prole nekog vremena stekli izvestan ugled, a, zauzvrat, tada su se smatrali "pojmljivim" načelima. Kasnije se našlo da je njihova praktična upotreba bila preuveličana ‡ da se iz njih ne mogu izvesti fenomeni nuklearne fizike, na primer, pretvaranje mase u energiju. Onda se govorilo da se njutnovski zakoni moraju zadržati zbog svog "dostojanstva", zato što su pojmljivi. 45 Sada dolazimo do poslednje poente u ovom poglavlju. [ta je stvarno kriterijum pomoću kojeg prosudjujemo jesu li ili nisu ova načela "pojmljiva"? Ovo "dostojanstvo" na koje se gore upućivalo pripisivalo se u jednom razdoblju aristotelovskim zakonima, a u drugom njutnovskim zakonima. Verovanje u ovaj kvalitet preživelo je kada je minulo verovanje u naučnu valjanost. Ovo možemo objasniti na mnoge načine. Površan način jeste da se kaže kako je ljudski um trom, kako se ljudi vrlo sporo prilagodjavaju naprecima u nauci; upravo kada počinjemo da razumemo neke opšte zakone nauke, oni se dokazuju kao pogrešni. Ima nečega što govori u prilog ovom objašnjenju, ali to verovatno nije celokupna istina. Izvesno je istina da su zakoni nauke koje koristimo različitih stepena stabilnosti. Neke lako ispuštamo ‡ poput praktičnih pravila koje koristi inženjer u svom svakodnevnom radu ‡ ali su zakoni NJutna bili živi za duže vreme. Možemo reći da su takvi zakoni intrinsično plauzibilni. Zašto su neki zakoni plauzibilniji od drugih? Da bismo odgovorili na ovo, moramo razmotriti neke primere, kao što je zakon dovoljnog razloga, ili zakon očuvanja supstancije. Zašto nam oni izgledaju 43
René Descartes, Principles of Philosophy, izvorno izdawe na latinskom 1644, francuski prevod 1647. 〈prevod na srpski: Osnovi filozofije, Matica h., Zagreb, 1951〉. 44 Videti Poglavqe 7, Odeqci 1 i 4. 45 Ibid.
plauzibilni? Niko ne bi rekao da je Omov zakon ili zakon elektromagnetne indukcije "plauzibilan" ili "pojmljiv", a kamoli "samoočigledan". Ako psihološki analiziramo ovu činjenicu, vidimo da plauzibilnost ovih opštih zakona leži u njihovoj očevidnoj 〈apparent〉 analogiji s promatranjima koja su nam blisko poznata. Za fizičara očuvanje znači da funkcija izvesnih mehaničkih, toplotnih i električnih kvantiteta ostaje konstantna. Zbir ovih kvantiteta, koji su veoma različiti u različitim poljima, ostaje konstantan. Iz ovog zakona fizičar može proračunati takve posledice kao što je brzina težine koja pada ili utrošak elektriciteta. Onda on kaže da je "energija" supstancija koja se ne može uništiti. U svetu našeg neprorednog, svakidašnjeg iskustva vidimo mnoge stvari koje se očigledno ne mogu uništiti. Ne očekujemo da, na primer, kuće u kojima živimo nestanu pred našim očima; a ako se unište, zadovoljavamo se mišlju da se one samo rastvaraju na atome i molekule. Naravno, danas znamo da se atomi mogu uništiti, ali se i dalje zadovoljavamo mišlju da se elektroni ne mogu. Najzad, znamo da se može uništiti sve osim energije. Poredjenje nečega vrlo zamršenog s nečim jednostavnim i dobro poznatim nije baš produbljen način mišljenja ‡ zamršeno tvrdjenje o očuvanju energije koje koriste fizičari zamenjujemo promatranjem neprorednog iskustva da predmeti ne nestaju ‡ ali je to zadovoljavajuće. Principi protaju zatamnjeni kada izgube ovu blisku analogiju sa svakodnevnim iskustvom, kao što je slučaj danas s principima kvantne mehanike i relativnosti. Crtež 2 Možemo pružiti prost primer ove poente. Onaj ko proučava mehaniku često započinje od jednostavnih naprava, medju kojima je poluga. Ako zapita koji je uslov ravnoteže za jednostavnu polugu, bez trenja, kaže mu se da je uslov da gl = g'l'. (Videti crtež 2.) Kako se ovo može izvesti? To nije "plauzibilno" sámo po sebi, zato što se mora naučiti fizika da bi se saznalo. Argument koji je koristio Arhimed46 glasio je da ako bi težine???utege i dužine bile jednake, poluga se uopšte ne bi pomerala, zato što ne bi znala na koji način da se pomeri. Ako se prihvati ovo načelo, opšte načelo se može izvesti matematički. Arhimed je imao utisak da je sve izvodio iz ovog pojmljivog načela. Ernst Mah 47 je rekao da je ovaj argument iluzoran. On uključuje pretpostavku da kretanje zavisi samo od dužine krakova i veličine težina???utega. On bi mogao zavisiti od boje krakova ili težina???utega, materijala od kojeg su načinjene, atmosferskog vremena, magnetskog polja Zemlje itd. Drugim rečima, Arhimed je pretpostavio sve što je želeo da dokaže. On to nije izveo iz principa dovoljnog razloga. Kako bi ovo učinio, on je morao znati koji razlozi postoje u svetu. Ima mnogih drugih mogućih asimetrija u svetu koje mi ne znamo. To je potpuno rdjav krug. Poluga se ne može pomerati, zato što nema razloga da se pomera. Zašto nema razloga da se pomeri. Zašto nema razloga da se pomera? Zato što zavisi samo od dužine krakova i razmere utega ‡ ali onda već znamo šta pokušavamo da dokažemo. Imamo nejasno iskustvo ili ideju simetrije. Ako je analiziramo, moramo odlučiti koji su činioci stvarno važni, ali kada ovo učinimo, učinili smo sve ‡ nemamo potrebu za principom dovoljnog razloga. Razlog zbog kojeg verujemo u ova pojmljiva načela izvesno je vrlo površan. Mnogi neće sebi da priznaju kako ovo snažno verovanje potiče od nejasnih analogija sa svakodnevnim iskustvom. Ova neželja se rečima izražavala kako sledi: ovi principi su takve prirode koju je vrlo teško opisati ‡ znamo ih na osnovu "intuicije", na osnovu neke vrste sproobnosti koja je drugačija od sproobnosti što se koristi u uobičajenoj nauci i koja pruža izvesnije rezultate. Ovi principi mogu biti vrlo plauzibilni, ali nisu primenjivi; oni vode cirkularnim argumentima, baš kao što je princip simetrije plauzibilan, ali ne i primenjiv ako ne opišemo koji su kvaliteti važni. Analogija izmedju opštih stavova i svakodnevnog iskustva može biti tek površna. "Dostojanstvo" ovih pojmljivih stavova ‡ drugačije od onoga koje potiče iz njihovog slaganja s opažljivim činjenicama ‡ proističe iz ove nejasne analogije prema svakodnevnom iskustvu. Stoga, ako sasečemo korene Dekartovog drveta, ostaje čežnja za ovim nejasnim analogijama, 46
Videti fusnotu 21. Ernst Mah 〈Ernst Mach〉 (1838‡1916), austrijski fizičar, psiholog i filosof. Rasprava o Arhimedovoj teoriji poluge preuzima se iz Mahove Nauke mehanike (1883). 47
kako bi nam se vratilo osećanje da opšta naučna načela možemo razumeti drugačije i bolje nego pomoću njihovih opažljivih rezultata.
8. "Prava nauka" Ako želimo da koristimo jezik u kojem su nas odgajali roditelji i učitelji, možemo razabrati dvostruku svrhu nauke: da pribavlja tehničko znanje, kao i da unapredjuje "razumevanje" svemira. Ova dvostruka svrha je postala posebno očigledna kada je nastupio raskid izmedju nauke i filosofije. Tada se pokazalo nemogućim da se obe svrhe ispune jedinstvenim sistemom mišljenja. Mnogi su držali i još drže da nauka može pružati samo tehničko znanje, da ima samo izvesnu tehničku vrednost. Za "stvarno razumevanje" nam treba filosofija, koja postavlja načela što su pojmljiva i plauzibilna, ali ne pruža???ju precizno praktično znanje. Ovo je način na koji su se razdvojile nauka i filosofija. Medjutim, nema sumnje da filosofija takodje služi jednoj praktičnoj svrsi. Dok nauka daje metode smišljanja fizičkih i hemijskih sredstava, filosofija daje metode usmeravanja ponašanja ljudî. Stoga filosofska strana doseže svoju praktičnu svrhu na još neproredniji način nego prava nauka. Ono što podrazumevam pod "pravom naukom" jeste nauka na svom stupnju razdvojenosti od filosofije kako se poučava na našim uobičajenim predavanjima o nauci. S ovog "naučnog aspekta", nauka treba da sadrži onoliko malo filosofije koliko je to moguće. Nastavnik kreće od promatranih činjenica i postavlja principe iz kojih se ove činjenice mogu izvesti. "Prava nauka" se ne interesuje za to da li su ovi principi "pojmljivi". On se, medjutim, interesuje za okolnost da se iz malog broja takvih principa "srednje opštosti" može izvesti velik broj opažljivih činjenica. Ovo se naziva načelom ekonomije u nauci. Postavljanje jednog malog broja načela iz kojih se može izvesti onoliko mnogo činjenica koliko je moguće jeste neka vrsta problema minimuma. San nauke je da sve činjenice izvede iz jednog principa. Ovo se verovatno ne može protići. Ako se ovo ne može protići unutar nauke, može se zamisliti da bi se principi nauke dali izvesti iz jednog vrhovnog načela u filosofiji, u kojoj se ne zahteva nikakvo precizno slaganje s opažljivim činjenicama. Izvodjenje svega iz vode, iz vatre, iz duha, kao što su nastojali da učine stari Grci,48 krajnji je slučaj ekonomije. Vrlo je važno uvek imati na umu da nauka nije prikupljanje činjenica. Nijedna nauka se ne izgradjuje na ovaj način. Zbirka stavova koji ukazuju na to kojim danima je padao sneg u Los Andjelesu nije nikakva nauka. Nauku imamo samo kada možemo postaviti principe iz kojih možemo izvesti kojih će dana padati sneg u Los Andjelesu. Nadalje, ako su principi koje postavljamo toliko zamršeni koliko i sámo iskustvo, ovo neće biti ekonomija i nikakva "prava nauka". Vrlo mnogo principa ili jedan veoma zamršen princip zapravo se svode na istu stvar. Ako su principi toliko zamršeni kao i same činjenice, oni ne sačinjavaju nauku. Puko promatranje položaja planeta na nebu nije nikakva nauka. Antički naučnici su nastojali da postave krive koje bi opisivale ovo kretanje. Za njih se nekad mislilo da su krugovi; kasnije se mislilo da su elipse, ali je ovo istinito samo ako se zanemare poremećaji. Uzimajući u obzir poremećaje, jednačine tih kriva veoma su zamršene ‡ postoji toliko mnogo članova da bi mogli ispuniti tom od stotinu stranica. Ovo je upravo onoliko zamršeno koliko i beleženje svih položaja planeta. Ono nam ne daje nikavu korist; niti u tome ima ikakve nauke. Ako nema nekog malog broja principa, ako nema jednostavnosti, nema ni nauke. Ako neki čovek kaže da ne želi spekulaciju, da želi upravo da mu se daju sve činjenice ‡ on traži samo prethodni korak za nauku, a ne samu nauku. Naučnik se često optužuje za preuprošćavanje. Ovo je istina; nema nauke bez preuprošćavanja. Rad naučnika se sastoji u nalaženju jednostavnih formula. Neki kažu kako nam naučnik ne pomaže da razumemo bilo šta, zato što preuprošćava sve. Ko zna neki drugi način "razumevanja" zamršenih stvari osim putem njihovog preuprošćavanja? Pošto je naučnik postavio jednostavnu formulu, on je???iz nje mora izvesti iz opažljivih činjenica. Onda mora proveriti ove posledice, kako bi video da li se stvarno slažu s promatranjem. Stoga se rad naučnika sastoji iz tri dela: 48
Tales (oko 600. pre Hr.) smatrao je vodu prvobitnom tvari, ali je Anaksimen (oko 550. pre Hr.) izabrao vazduh, a Heraklit (oko 500. pre Hr.) vatru.
1. Postavljanje principa. 2. Vršenje logičkih zaključaka iz ovih principa kako bi se izvele opažljive činjenice ???o njima. 3. Eksperimentalno proveravanje ovih opažljivih činjenica. Ova tri dela iskorišćavaju tri različite sproobnosti ljudskog duha. Eksperimentalno proveravanje iskorišćava sproobnost da se promatra, da se beleže čulni utisci; drugi deo iziskuje logičko mišljenje, ali kako dobijamo principe u prvom delu? Ovo je krajnje sporna tačka. Mnogi autori kažu "putem indukcije iz opaženih činjenica" ‡ suprotno od dedukcije. 49 Ako naučnik zapaža da se isti niz često pojavljuje, zaključiće da će uvek biti tako. Ovo nas podseća na priču o čoveku koji je kupio konja, te želeo da konja privikne da živi bez hrane. Tokom trideset dana uspeo je da spreči konja da jede, pa je tako zaključio da je tada konj bio uvežban da živi bez hrane; ali je tridesetprvog dana konj uginuo. "Indukcija" nije toliko jednostavna. Teško da pomoću nje možemo uspostaviti neki metod pronalaženja opšteg principa poput gravitacije. Svi znamo priču o tome kako se pretpostavljalo da je seru Isaku NJutnu teorija univerzalne gravitacije sinula kada mu je pala na glavu jabuka. Bilo da je ova priča istinita ili nije, poenta je da na takvoj osnovi ne možemo postaviti sistem za indukciju. Za analizu nauke, medjutim, način na koji dobijamo opšte principe nije toliko relevantan. Opšti principi nekome mogu doći u snu. Način na koji ih dobijamo igrao bi ulogu ako bismo vršili sociološku ili psihološku analizu nauke. U "logici nauke" s obzirom na opšte principe nije bitan način na koji do njih dospevamo indukcijom, nego način na koji dedukcijom iz njih izvodimo ostatak korpusa nauke. Sproobnost koja nam treba kako bismo dobili opšte principe nauke možemo nazvati imaginacijom. 50 S teškoćama indukcije neproredno se susrećemo u najjednostavnijem slučaju. Pretpostavite da rezultate nekog niza merenja iscrtamo pomoću niza tačaka na koordinatnom papiru, te da ove rezultate želimo da predstavimo jednom funkcijom. Zamišljamo da luk treba da bude gladak koliko je moguće. Ako nemamo nikakvu ideju kakva ova kriva treba da bude, nećemo je naći. Ni u kojem slučaju tačke ne odredjuju krivu; moramo da zamislimo neki kriterijum "glatkosti". (Videti crtež 3.) O problemu indukcije raspravljaće se podrobnije u Trinaestom poglavlju. Crtež 3 (str. 44)
9. Nauka, zdravi razum i filosofija Sada ćemo opisati relaciju izmedju nauke i filosofije pošto se zbio rascep na način koji izgleda pomalo paradoksalan i zasigurno je preuprošćavanje. To će, medjutim, skrenuti našu pažnju na središnje odlike oba domena ljudskog poduhvata. Principi nauke se mogu formulisati na takav način da su vrlo udaljeni od zdravog razuma, ali se njihovo proveravanje eksperimentom uvek vrši na ravni zdravorazumskog iskustva. Nastaje paradoksalna situacija da je, na neki način, zdravom razumu bliža filosofija nego nauka. Filosofija je uvek iziskivala blisku korespondenciju izmedju samih opštih principa i zdravorazumskog iskustva. [to je nauka više napredovala na teorijskom području, to su njeni opšti principi protajali udaljeniji od zdravog razuma. Rezultati promatranja i eksperimenata koji tvore činjeničku osnovu nauke mogu se opisati u jeziku svakodnevnog života ili, drugim rečima, zdravorazumskim stavovima. U aristotelovskoj i srednjevekovnoj fizici pravila se razlika izmedju "teških" tela, poput kamenja, koje pada na tlo, i "lakih" tela, poput dima, koja se uspinju prema nebesima. Ovo je jezik "čoveka s ulice". Pre uspona moderne fizike, oko 1600. godine, ovaj zdravorazumski jezik koristio se ne samo u opisu promatranja, nego i u
49
Uloga indukcije u nauci razgrađuje se u Poglavqima 13 i 14. Ako tačno istražimo kako se mogu na}i nova opšta načela nauke, postaje jasno da se načelo poput zakona inercije ili principa relativnosti ne može smisliti nikakvim formalnim metodom (deduktivnim ili induktivnim), nego samo koriš}ewem izvesne količine inventivne mo}i, nazivanom i "imaginacija", ili, povremeno, "intuicija". Ovo je snažno naglasio Ajnštajn u svom Spenserovom predavawu (videti fusnotu 54). 50
formulaciji opštih principa nauke: "Ako je telo teško, ono pada." Herbert Dingl 51 je pisao: "Besmrtna slava Galilejevog doprinosa mišljenju jeste što je, iako tek polusvesno, odbacio svakidašnji zdravorazumski svet kao filosofsku nužnost." 52 U njegovom teorijskom sistemu sva tela padaju na tlo jednakim ubrzanjem. On je popločao put za njutnovski sistem, u kojem se planete kreću prema istim zakonima kao i kamen koji pada, iako izgleda da naše zdravorazumsko iskustvo pokazuje temeljnu raznorodnost izmedju ova dva tipa kretanja. činjenica je da se napredak u nauci u velikoj meri sastojao u zamenjivanju zdravorazumskog sveta svetom apstraktnih simbola. Ako želimo da formulišemo opšte principe iz kojih se može izvesti širok raspon opažljivih činjenica, moramo odbaciti jezik zdravog razuma, te iskorišćavati apstraktniju terminologiju. Herbert Dingl je napomenuo da na zdravorazumskoj ravni postoji jasno odredjeno razlučivanje izmedju fizike i hemije. Ako, medjutim, govorimo o???na ravni moderne atomske i nuklearne fizike, takvog razlučivanja više nema. Dingl je pisao: "Istina je da hemiji zapravo nema mesta u strogo???j naučnoj shemi. ... Uloga koju je hemija igrala u rastu nauke bila je pragmatička, heuristička." 53 Ukratko govoreći, hemija je danas zdravorazumski termin, ali ne i naučni termin. Ove napomene su od velike važnosti za razumevanje savremene nauke. Mnogi termini koji su se prethodno koristili u naučnom jeziku više se ne mogu koristiti, zbog toga što opšti principi savremene nauke sada upotrebljavaju termine koji su mnogo udaljeniji od zdravorazumskog jezika. Izrazi poput "materije", "duha", "uzroka i posledice" i sličnih danas su samo zdravorazumski termini, te nemaju mesto u strogo???m naučnom diskursu. Kako bismo postali svesni ove evolucije, nauku dvadesetog veka moramo uporediti s njenim prethodnicama u osamnaestom i devetnaestom veku. NJutnovska mehanika je koristila termine poput "mase", "sile", "položaja", "brzine" u nekom smislu koji je izgledao blizak njihovim zdravorazumskim upotrebama. U Ajnštajnovoj teoriji gravitacije "koordinate dogadjaja" ili "tenzorski potencijali" jesu termini koji su povezani s izrazima u našem zdravorazumskom jeziku putem dugog lanca objašnjenja. Ovo je još istinitije za termine kvantne teorije poput "talasne funkcije", "matrice položaja" itd. Ajnštajn je, u jednom predavanju održanom na Oksfordu 1933. godine, govorio o "jazu koji se sve više širi izmedju osnovnih pojmova i zakona na jednoj strani, i posledicama koje treba dovesti u korelaciju s našim iskustvom na drugoj, jazu koji se protepeno širi sa razvojnim objedinjavanjem logičke strukture, to jest, sa umanjivanjem 〈reduction〉 logički nezavisnih elemenata koje se zahteva za osnovu čitavog sistema."54 Naša promatranja i eksperimenti, medjutim, redovno su se opisivali u zdravorazumskom jeziku, uprkos svim promenama u principima. Otuda se nauka sve više privikavala na upotrebu različitih jezika u istoj slici svemira, te je važan zadatak naučnika protao da se ovi različiti jezici uklope u jedan koherentan sistem. Herbert Dingl je s pravom rekao: "Ako naglašavam neophodnost oslobadjanja naučne filosofije od uplitanja zdravorazumskih poimanja, to nije kako bi se potcenio zdravi razum, nego zato što u ovoj zbrci danas leži velika opasnost."55 Usled ove zbrke često je slučaj da će, ako filosof i naučnik govore o opštim principima, filosof prigovarati da su naučnikovi principi zakučeni. Tu leži glavna razlika izmedju dva kraja našeg lanca. Na naučnom kraju se slaganje sa zdravim razumom doseže na ravni neprorednih promatranja, dok se na filosofskom kraju slaganje sa zdravim razumom pronalazi na ravni samih apstraktnih principa. Ovo je francuski filosof Eduar le Roa 56 opisao na veoma plastičan način. Nauka polazi od zdravog razuma, a na osnovu uopštavanja indukcijom ili imaginacijom izvodi se nauka; ali sami izvedeni principi mogu biti 51
Herbert Dingl je istaknuti britanski astrofizičar i filosof nauke. Organizovao je program proučavawa u istoriji i filosofiji nauke na Univerzitetskom kolexu u Londonu. Ovaj tečaj je postao primer za vrlo mnogo drugih institucija. 52 Herbert Dingle, "The Nature of Scientific Philosophy", Proceedings of the Royal Society of Edinburgh (1949), 62, Part IV, p. 409. 53 Ibid. 54 Albert Einstein, On the Methods of Theoretical Physics, Herbert Spencer Lecture, given at Oxford 1933, preštampano u: The World as I See It, preveo Alan Harris (Toronto: George McLeod, Ltd., 1934). 55 Herbert Dingle, op. cit., p. 403.
vrlo daleko od zdravog razuma. Povezati ove principe neproredno sa zdravim razumom ‡ ovo je rad koji vrše filosofi. Možemo nacrtati dijagram: Crtež 4 (str. 47) Dijagram ukazuje da postoje dva puta da se ide od nauke do zdravog razuma. Naučni put (preko matematičkog izvodjenja i eksperimentalnog proveravanja) često je veoma dugačak. Zbog toga, čovek traži put kojim ovi principi protaju neproredno plauzibilni; ovo znači put kojim se oni mogu povezati sa zdravim razumom pomoću "kratkog spoja". Putem filosofskih tumačenja naučni principi se neproredno vezuju za zdravi razum. 57 Ne bih rekao da je ovaj dijagram sasvim tačan, ali on zaista daje neku ideju o strukturi ljudskog uma. Filosofija uvodi u nauku nešto za šta se naučnik "kao naučnik" ne interesuje. činjenica je da je naučnik takodje ljudsko biće i ima svoje slabosti, ako se slabošću može nazvati ovo zahtevanje da opšti principi nauke budu sami po sebi plauzibilni. Predavač fizike se uvek oseća zahvalnim prema studentima za svaki nagoveštaj koji zakone čini plauzibilnijima. Tako možemo reći da je za ovo svako zainteresovan. Naučnik "kao takav" se time ne bavi mnogo, ali nam pokazuje način na koji ljudi uopšte uzev racionalizuju nauku, kako osmišljavaju nauku. ∗
1. Rudolf Carnap - Prevladavanje metafizike logičkom analizom jezika 1. Uvod 2. Znacenje rijeci 3. Metafizika rijeci bez znacenja 4. Smisao stava 5. Metafizicki prividni stavovi 6. Nesmisaonost svake metafizike 7. Metafizika kao izraz životnog cuvstva 19.2.1. Uvod Od grckih skepticara do empirista 19. stoljeca bilo je mnogo protivnika metafizike. Ta su promišljanja bila vrlo razlicita. Neki su nauk metafizike smatrali lažnim, buduci da on proturjeci iskustvenoj saznaji. Drugi su ga drža1i samo neizvjesnim, buduci da metafizicko postavljanje pitanja premašuje granice ljudske saznaje. Mnogi su antimetafizicari bavljenje metafizickim pitanjima smatrali neplodnim; svejedno može li se na njih odgovoriti ili ne, na svaki je nacin izlišno njima se baviti; predaj se potpuno prakticnoj zadaci što je svaki dan zadaje djelatnim ljudima! Razvitak moderne logike omogucio je da se na pitanje o valjanosti i opravdatosti metafizike dade nov i stroži odgovor. Istraživanja »primijenjene logike« ili »teorije saznaje «, koja je sebi stavila u zadacu da logickom analizom razjasni saznajni sadržaj naučnih stavova a time i znacenje rijeci (»pojmova«) u tim stavovima, dovode do pozitivnog i do negativnog rezultata. Pozitivan se rezultat dobiva radom na podrucju empirijske nauke; objašnjavaju se pojedini pojmovi razlicitih grana nauke; pokazuje se njihova formalno-logicka i saznajno-teorijska povezanost. Na podrucju metafizike (ukljucujuci svu filozofiju vrednosti i normativnu nauka), logicka analiza vodi do negativnog rezultata, da su navodni stavovi na tom podrucju potpuno nesmisaoni. Time je došlo do Eduar Le Roa 〈Edouard Le Roy〉 (1870‡???), francuski filosof, "Science et Philosophie", Revue de Métaphysique et du Monde (1899), I, 375ff. 57 Philipp Frank, "Metaphysical Interpretations of Science", Section 4, "Science and Common Sense", The British Journal for the Philosophy of Science, Vol. I. 56
radikalnog prevladavanja metafizike, koje još nije bilo moguce protici s prijašnjih antimetafizickih stajališta. Istina, slicne se misli nalaze vec u nekim prijašnjim razmišljanjima, npr. u onim nominalistickim; no odlucna je provedba moguca tek danas, nakon što je logika, s razvitkom koji je doživjela poslednjih stoljeca, postala orudem dostatne strogosti. Kada kažemo da su tzv. metafizicki stavovi nesmisaoni, onda je ta rijec mišljena u najstrožem smislu. U nestrogom smislu obicava se kadšto neki stav ili neko pitanje nazvati nesmisaonim, ako je njegovo postavljanje potpuno neplodno (npr. pitanje: »Kolika je prosjecna težina onih osoba u Becu, kojih telefonski broj završava s »3«?); ili takoder stava koji je sasvim ocito lažan (npr. »Godine 1910. imao je Bec 6 stanovnika«), ili nekog takvog koji nije lažan samo empirijski, nego i logicki, koji je dakle kontradiktoran (npr. »Od osoba A i B svaka je 1 godinu starija od druge«). Takvi su stavovi, mada neplodni ili lažni, ipak smisaoni; jer samo se smisaoni stavovi mogu uopše podeliti na (teorijski) plodne i neplodne, istinite i lažne. U strogom smislu nesmisaon je naprotiv neki niz rijeci, koji u odredenom, datom jeziku uopše ne tvori nikakav stav. Dogada se da neki takav niz rijeci na prvi pogled izgleda tako kao da on jest stav; u tom slucaju zovemo ga prividnim stavom. Naša je dakle teza da se navodni stavovi metafizike logickom analizom otkrivaju kao prividni stavovi. 482 Neki jezik sastoji se od vokabulara i sintakse, tj. nekog stanja rijeci koje imaju znacenje i pravila tvorbe recenica; ta pravila pokazuju kako se od razlicitih rijeci mogu tvoriti recenice. Prema tome, ima dvije vrste prividnih stavova: ili se stjece neka rijec za koju se samo pogrešno uzimlje da ima neko znacenje, ili rijeci što se stjecu imaju, doduše, znacenje, ali su složene protusintakticki, tako da ne rezultiraju nikakvim smislom. Na primerima cemo vidjeti da se prividni stavovi obaju vrsta pojavljuju u metafizici. Kasnije cemo morati promisliti, koji razlozi zasvjedocuju našu tvrdnju da se svaka metafizika sastoji od takvih prividnih stavova. 19.2.2. Znacenje rijeci Ima li neka rijec (u odredenom jeziku) neko znacenje, obicava se takoder reci da ona oznacuje neki »pojam«; cini li se pak samo da neka rijec ima znacenje, dok ga u zbilji nema, onda govorimo o »prividnom pojmu«. Kako da se objasni njegovo nastajanje? Nije li svaka rijec bila uvedena u jezik samo zato da bi nešto odredeno izrazila, tako da od svoje prve upotrebe ima odredeno znacenje? Kako može tu u tradicionalnom jeziku biti rijeci bez znacenja? Svakako, izvorno svaka rijec (bez obzira na rijetke izuzetke, za koje cemo kasnije dati jedan primer) ima neko znacenje. U toku povijesnog razvitka rijec cesto mijenja svoje znacenje. Kadšto se dakle dogada i da neka rijec izgubi svoje staro znacenje, a da ne dobije novo. Tako onda nastaje prividan pojam. U cemu se, dakle, sastoji znacenje rijeci? Koje odredbe s obzirom na neku rijec moramo uglaviti da ona ima neko znacenje? (Za naše razmišljanje nije stalo do toga da li su te odredbe izrijekom dane, kao za pojedine rijeci i simbole moderne nauke, ili prešutno utanacene, kako je to uobicajeno za vecinu rijeci tradicionalnog jezika.) Prvo se mora utvrditi sintaksa rijeci, tj. nacin njezina pojavljivanja u najjednostavnijem stavnom obliku u kojemu se može pojaviti; taj stavni oblik zovemo elementarnim stavom. Elementarni je stavni oblik za rijec »kamen« npr.: »x je kamen«; u stavovima tog oblika umesto »x« stoji neka oznaka iz kategorije stvari, npr. »taj dijamant«, »ta jabuka«. Drugo, za elementarni stav S odgovarajuce rijeci mora biti dat odgovor na slijedece pitanje, koje možemo formulirati na razlicite nacine: 1. Iz kojih stavova je S izvodljiv, a koji su stavovi izvodljivi iz S? 2. Pod kojim uslovima S ima biti istinitim, a pod kojim lažnim? 3. Kako da se S proveri? 4. Kakav smisao ima S?
(1) je korektna formulacija; formulacija (2) odgovara nacinu govora logike, (3) nacinu govora teorije saznaje, (4) nacinu govora filozofije (fenomenologije). Da se ono što filozofi misle sa (4) shvaca pomocu (2), Wittgensteinov je izrijek: smisao nekog stava leži u njegovu kriteriju istine. (1) je »metalogicka« formulacija; iscrpan prikaz metalogike kao teorije sintakse i smisla, tj. odnosa izvodljivosti, bit ce dan kasnije na drugom mestu. Mnogim rijecima, i to velikoj vecini svih rijeci u nauke, moguce je iskazati znacenje svodenjem na druge rijeci (»konstitucija«, definicija). Na primer: »‘Artropodi’ su životinje zglavkasta tijela, zglavkastih ekstremiteta i tjelesna omotaca od hitina.« Time je za elementarni stavni oblik rijeci »artropod«, naime za stavni oblik »stvar x je artropod«, dan odgovor na prije spomenuto pitanje; sigurno je da stav toga oblika ima biti izvodljiv iz premisa oblika »x je životinja«, »x ima zglavkasto tijelo«, »x ima zglavkaste ekstremitete«, »x ima tjelesni omotac od hitina«, i da obratno, svaki od ovih stavova ima biti izvodljiv iz gornjeg stava. Tim odredbama o izvodljivosti (drukcije receno: o kriteriju istine, metodi proverljivosti, smislu) elementarnog stava o »artropodima« utvrdeno je znacenje rijeci »ar483 tropod«. Na taj se nacin svaka rijec odredenog jezika svodi na druge rijeci i konacno na rijeci koje se pojavljuju u tzv. »zamjedbenim stavovima« ili »protokolarnim stavovima«. Tim svodenjem dobiva rijec svoje znacenje. Pitanje o sadržaju i obliku prvih stavova (protokolarnih stavova), na koje dosad još nije naden konacnovaljan odgovor, možemo za naše razmatranje ostaviti prove po strani. U teoriji saznaje obicava se reci da se ti prvi stavovi odnose na »ono dato«; no ne postoji nikakva suglasnost u pitanju, što je to što se smatra »danim«. Kadšto se zastupa mišljenje da ti stavovi o datome govore o najjednostavnijim osjetilnim i cuvstvenim kvalitetama (npr. »vruc«, »plav«, »radost« i sl.); drugi su skloni mišljenju da ti prvi stavovi govore o ukupnim doživljajima i odnosima slicnosti medu takvim doživljajima; jedno daljnje mišljenje kaže da i prvi stavovi vec govore o stvarima. Neovisno o razlicitosti tih mišljenja jasno je da neki niz rijeci ima smisao samo onda ako su utvrdene relacije njegove izvodljivosti iz protokolarnih stavova, bili oni ove ili one kakvoce; i isto tako, da neka rijec ima znacenje samo onda ako su stavovi, u kojima se ona može pojaviti, svodljivi na protokolarne stavove. Kako je znacenje neke rijeci odredeno njezinim kriterijem (drukcije receno: relacijama izvodljivosti elementarnog stava, istinosnim uslovima, metodom proverljivosti), ne može se, nakon što je utvrden kriterij, odrediti još i to što se tom rijeci »misli«. Ne smije se navesti manje od kriterija da bi rijec dobila strogo znacenje; no ne može se navesti ni više od kriterija, jer je njime sve daljnje odredeno. U kriteriju je implicite sadržano znacenje; preostaje samo da ga se eksplicite pokaže. Primera radi uzimamo da netko sacini novu rijec »babican« i tvrdi da ima stvari koje su babicne i takvih koje to nisu. Da bismo saznali znacenje te rijeci, upitat cemo ga za kriterij: kako da u konkretnom slucaju utvrdimo je li odredena stvar babicna ili ne? Pretpostavit cemo, dakle, najprije da nam upitanik odgovori: on kaže da nema nikakvih empirijskih pokazatelja babicnosti. U tom slucaju necemo upotrebu te rijeci smatrati dopuštenom. Ako onaj tko upotrebljava tu rijec unatoc tome tvrdi da ima babicnih i nebabicnih stvari, samo to za ogranicen, konacan covjekov razum ostaje vjecnom tajnom, onda cemo takvu tvrdnju smatrati praznim naklapanjem. No možda ce nas on uvjeriti da rijecju »babican« ipak nešto misli. Iz toga, medutim, mi doznajemo samo psihološku cinjenicu da on s tom rijeci povezuje neke predstave i cuvstva. No ta rijec time ne dobiva neko znacenje. Ako za novu rijec nije utvrden nikakav kriterij, onda stavovi u kojima se ona pojavljuje ništa ne znace, oni su puki prividni stavovi. Drugo, pretpostavit cemo slucaj da je utvrden kriterij za neku novu rijec, recimo »bebican«; i to neka je stav: »Ova stvar je bebicna« istinit uvijek onda i samo onda, ako je ta stvar cetverokutna. (Za naše je razmatranje pri tome bez važnosti je li nam taj kriterij izrijekom dan ili smo ga utvrdili promatrajuci u kojim se slucajevima rijec upotrebljava
jesno /afirmacija/ a u kojim slucajevima nijecno /negacija/.) Ovdje cemo reci: »rijec ‘bebican’ ima isto znacenje kao rijec ‘cetverokutan’«. A smatrat cemo nedopuštenim to, ako nam oni koji tu rijec upotrebljavaju tvrde da su time »mislili« nešto drugo nego »cetverokutan«; neka je, doduše, svaka cetverokutna stvar i bebicna i obrnuto, no to se zasniva samo na tome što je cetverougaonost ocit izraz za bebicnost, a ova neko tajno, za sebe nezamjetno svojstvo. Odgovorit cemo da je, nakon što je utvrden kriterij, vec utvrdeno i da »bebican« znaci »cetverokutan«, te da više uopše nije slobodno tom rijeci »misliti« ovo ili ono. Sacinimo ukratko rezultat naših razmatranja. Neka je »a« ma koja rijec, a »S(a)«, elementarni stav u kojemu se ona pojavljuje. Dovoljan i nuždan uslov za to da »a« ima neko znacenje može se onda dati u svakoj od slijedecih formulacija koje u osnovi znace isto: 484 1. Poznate su empirijske oznake za »a«. 2. Poznato je iz kojih se protokolarnih stavova »S(a)« može izvesti. 3. Utvrdeni su istinosni uslovi za »S(a)« 4. Poznat je put k proverljivosti »S(a)«.489 19.2.3. Metafizicke rijeci bez znacenja Za mnoge se metafizicke rijeci pokazuje da ne ispunjavaju upravo navedene uslove, da su dakle bez znacenja. Uzmimo kao primer metafizicki termin »nacelo« (i to kao nacelo bitka, a ne kao nacelo saznaje ili stav razloga). Mnogi metafizicari daju odgovor na pitanje što je (vrhovno) »nacelo sveta« (ili »stvari«, »bitka«, »bica«, npr.: voda, broj, oblik, kretanje, život, duh, ideja, nesvjesno, djelo, dobro i tsl.) Da bismo našli znacenje što ga rijec »nacelo« ima u tom metafizickom pitanju, moramo pitati metafizicare pod kojim je uslovima stav oblika »x je nacelo y« istinit, a pod kojim lažan; drugim rijecima: mi pitamo o oznakama ili o definiciji rijeci »nacelo«. Metafizicar odgovara otprilike ovako: »x je nacelo y« znaci da »y proizlazi iz x«, »bitak y temelji se na bitku x«, »y postoji pomocu x« ili tsl. No te su rijeci mnogoznacne i neodredene. One cesto imaju jasno znacenje; npr. o nekoj stvari ili dogadaju y kažemo da on »proizlazi« iz x kad zamijetimo da na stvar ili dogadaj vrste x cesto ili uvijek slijedi takav vrste y (kauzalni odnos u smislu zakonomjernog slijeda). No metafizicar nam tvrdi da on ne misli na taj empirijski utvrdiv odnos; jer inace bi njegove metafizicke teze bile jednostavni iskustveni stavovi jednaki onima u fizici. Rijec »proizlaziti« nema ovdje znacenje nekog odnosa u vremenskom slijedu i uslovnog odnosa što ga ta rijec obicno ima. No ne daje se kriterij ni za kakvo drugo znacenje. Prema tome, navodno »metafizicko« znacenje, koje ta rijec u razlici spram onom empirijskom znacenju ovdje treba da ima, uopše ne postoji. Mislimo li na izvorno znacenje rijeci »principium« (i odgovarajuce grcke rijeci »arhé«), zamijetit cemo da ovdje egzistira isti razvojni put. Izvorno znacenje »pocelo« uzimlje se izricito za tu rijec ona ne znaci više ono vremenski prvo, nego prvo u nekom drugom, specificno metafizickom pogledu. No kriteriji za taj »metafizicki pogled« nisu dani. U oba je slucaja dakle rijeci oduzeto njezino prvotno znacenje, a da joj nije dato novo; rijec ostaje kao prazna ljuska. Iz jednog ranijeg znacenjskog razdoblja za nju se još asocijativno vezuju razlicite predstave; one se povezuju s novim predstavama i cuvstvima svezom u kojoj se ta rijec sada upotrebljava. Ali rijec time nema znacenja; ona i nadalje ostaje bez znacenja dokle god se ne može navesti nikakav put k proverljivosti. Drugi je primer rijec »Bog«. Kod ove rijeci moramo, bez obzira na varijante njezine upotrebe u svakom od podrucja, razlikovati njezinu jezicnu upotrebu u tri razlicita slucaja ili historijska razdoblja, no koja se vremenski jedno u drugo prelijevaju. U mitološkom jeziku ta rijec ima jasno znacenje. Tom se rijeci (odnosno paralelnim rijecima drugih jezika) oznacuje katkad tjelesna bica, koja možda stoluju na Olimpu, na nebu ili u
Hadu i koja projeduju moc, mudrost, dobro i srecu u više ili manje savršenoj mjeri. Kadšto rijec oznacuje i duševno-duhovna bica, koja, doduše, nemaju tijelo poput ljudskog roda, no ipak se na neki nacin pokazuju u stvarima i dogadajima vidljivog sveta te su stoga empirijski utvrdiva. U metafizickom jeziku naprotiv rije »Bog« oznacuje nešto nadempirijsko. Toj je rijeci izrijekom oduzeto znacenje tjelesnog bica ili duševnog bica koje se krije u tjelesnome. A buduci da joj nije dato nikakvo novo znacenje, ona je bez 489 O logickom i saznajnoteorijskom shvatanju, na kojem se temelji naše razlaganje, ovdje pak samo kratka naznaka, usp.: Wittgenstein, Tractatus logico-philosophicus, 1922., Carnap, Logicka izgradnja sveta, 1928. Waisman, Logika, jezik, filozofija.
485 znacenja. Dakako, cesto se cini kao da se rijeci »Bog« daje neko znacenje i u metafizickom (jeziku). No definicije, koje se daju, pokazuju se pri pobližem promatranju prividnima; one se svode ili na logicki nedopustive sveze rijeci (o kojima ce prolije biti govora) ili na druge metafizicke rijeci (npr. »prapocelo«, »apsolut«, »neuslovovano«, »neovisno«, »samostalno« i tsl.), ali ni u kojem slucaju na istinosne uslove njezina elementarnog stava. Za ovu rijec nije cak ispunjen ni prvi zahtjev logike, naime zahtjev za navodenjem njezine sintakse, tj. oblika njezina pojavljivanja u elementarnom stavu. Elementarni stav morao bi ovdje imati oblik: »x je Bog«; no metafizicar ili u potpunosti otklanja taj oblik, a da ne daje drugi, ili ne navodi, ako ga prihvati, sintakticku kategoriju varijable x. (Kategorije su: tijelo, svojstva tijela, odnosi medu tijelima, brojevi itd.) Izmedu (mitološke i metafizicke jezicne upotrebe stoji teološka s obzirom na rijec »Bog«. Ovdje nema nikakva osobena znacenja, nego se koleba izmedu dvaju navedenih vrsta upotrebe. Neki teolozi imaju jasno empirijski (dakle u našem razmatranju »mitološki«) pojam Boga. U tom slucaju nema nikakvih prividnih stavova; ali nevolja se za teologe sastoji u tome što su u takvom tumacenju stavovi teologije empirijski stavovi i stoga podliježu empirijskoj nauke. U drugih teologa postoji jasna metafizicka jezicna upotreba. Kod nekih je opet jezicna upotreba nejasna, bilo da kadšto slijede ovu, kadšto onu jezicnu upotrebu, bilo da se krecu u izrazima koji nisu jasno shvatljivi i koji se prelijevaju na obje strane. Isto su tako kao promatrani primeri »nacelo« i »Bog« i vecina drugih specificno metafizickih termina bez znacenja; npr. »ideja«, »apsolutno«, »neuslovovano«, »beskonacno«, »bitak bica«, »ne-bice«, »stvar o sebi«, »apsolutni duh«, »objektivni duh«, »bit«, »posebitak«, »po i zasebitak«, »emanacija«, »manifestacija«, »razudenje«, »ja«, »neja « itd. S tim je izrazima isto kao s rijecju »babican« u prije izmišljenu primeru. Metafizicar nam tvrdi da se empirijski istinosni uslovi ne mogu dati; ako pridoda da tom rijeci unatoc tome nešto »misli«, onda znamo da su time oznacene samo popratne predstave i cuvstva, ali s kojima odredena rijec ne dobiva nikakvo znacenje. Metafizicki navodni stavovi, koji takve rijeci sadrže, nemaju nikakva smisla, ništa ne znace, puki su prividni stavovi. Kako objasniti njihovo historijsko nastajanje, razmotrit cemo kasnije. 19.2.4. Smisao stava Do sada smo promatrali prividne stavove u kojima se pojavljuje neka rijec bez znacenja. Postoji još jedna druga vrsta prividnih stavova. Oni se sastoje od rijeci sa znacenjem, ali su od tih rijeci tako sastavljeni da ipak nemaju nikakva smisla. Sintaksa nekog jezika odreduje koje su sveze rijeci dopuštene a koje su nedopuštene. No gramaticka sintaksa prirodnih jezika ne ispunjava provuda zadacu iskljucenja nesmisaonih sveza rijeci. Uzmimo kao primer dva slijedeca niza rijeci: 1. »Cezar je i«, 2. »Cezar je prim broj.« Niz rijeci (1) nacinjen je protusintakticki; sintaksa zahtijeva da na trecem mestu ne stoji veznik, nego predikat, dakle imenica (s clanom) ili pridjev. Sintakticki je npr. sacinjen niz rijeci: »Cezar je vojskovoda«; on je smisaoin niz rijeci, stvarni stav. No isto je tako
sintakticki sacinjen i niz rijeci (2), jer on ima isti gramaticki oblik kao netom spomenuti stav. No (2) je unatoc tome nesmisaon. »Prim broj« je svojstvo brojeva; ono se ne može niti priznati niti poreci nekoj osobi. Buduci da se (2) cini stavom, ali nije stav, ništa ne znaci, niti izražava postojece niti nepostojece stanje stvari, zovemo taj niz rijeci 486 »prividnim stavom«. Time što gramaticka sintaksa nije povrijedena, možemo na prvi pogled lako biti zavedeni na pogrešno mišljenje da ipak imamo prola s nekim stavom, mada s lažnim. No »a je prim broj« lažan je onda i samo onda, ako je a djeljiv prirodnim brojem, koji nije ni a ni 1; ovdje se ocito za »a« ne može staviti »Cezar«. Ovaj je primer bio izabran tako da se nesmisaonost mogla lako zamijetiti; kod nekih metafizickih tzv. stavova nije tako lako spoznati da su prividni. Cinjenica da se u obicnom jeziku može, a da se ne povrijedi gramaticka pravila, saciniti nesmisaon niz rijeci, upucuje na to da je gramaticka sintaksa, gledajuci s logickog stajališta, nedovoljna. Kad bi gramaticka sintaksa tačno odgovarala a logickoj, ne bi mogao nastati nikakav prividni stav. Kad gramaticka sintaksa ne bi razlikovala samo vrste rijeci, imenice, pridjeve, glagole, veznike itd., nego u tim vrstama ispunjavala još izvjesne logicki tražene razlike, ne bi mogli biti sacinjeni nikakvi prividni stavovi. Kad bi se npr. imenice gramaticki razbile u više vrsta rijeci, vec prema tome, oznacavaju li svojstva tijela, brojeva itd., pripadale bi rijeci »vojskovoda« i »primbroj« gramaticki razlicitim vrstama rijeci, a (2) bi bio upravo tako protujezican kao (1). U jednom korektno izradenom jeziku bili bi dakle svi nesmisaoni nizovi rijeci vrste primera (1). Oni bi dakle vec gramatikom bili na izvjestan nacin automatski iskljuceni; tj. da bi se izbjegla nesmisaonost, ne bi trebalo paziti na znacenje pojedinih rijeci, nego samo na njihovu vrstu (»sintakticku kategoriju«, npr.: stvar, svojstvo stvari, odnos stvari, broj, svojstvo broja, brojni odnos i sl.) Kad bi naša teza, da su stavovi metafizike prividni stavovi, bila opravdana, ne bi se, dakle, u jednom logicki korektnom jeziku metafizika uopše mogla izraziti. Iz toga slijedi velika filozofska važnost zadace izgradnje jedne logicke sintakse na kojoj logicari danas rade. 19.2.5. Metafizicki prividni stavovi Iznijet cemo sad neke primere metafizickih prividnih stavova na kojima se osobito jasno može spoznati da je logicka sintaksa povrijedena, premda je ispunjena historijskogramaticka sintaksa. Izabiremo neke stavove iz onoga metafizickog ucenja, koje je danas u Njemackoj izvršilo najsnažniji utjecaj.490 »Treba da istražimo bice samo i inace – ništa; jedino bice i dalje – ništa; jedino bice i povrh toga – ništa. Kako stoji s tim Ništa? - - Postoji li Ništa samo zato što postoji Ne, tj. nijekanje? Ili stvar stoji obrnuto? Postoji li nijekanje i Ne samo zato što postoji Ništa? - Mi tvrdimo: Ništa je izvornije od Ne i nijekanja. - - Gdje da tražimo Ništa? Gdje da nademo Ništa? - - Mi znamo Ništa. - - Tjeskoba otkriva Ništa. - - Ono pred cim i zašto smo tjeskobni, bijaše ‘zapravo’ - ništa. U stvari: Ništa samo - kao takvo - bijaše tu. - Kako stoji s tim Ništa? - - N išta samo ništi.« Da bismo pokazali da mogucnost tvorbe prividnih stavova pociva na logickoj pogrešci u jeziku, postavimo donju shemu. Stavovi pod I su i gramaticki i logicki besprijekorni, dakle smisaoni. Stavovi pod II (s izuzetkom B3) gramaticki su potpuno analogni onima pod I. Stavovi oblik II A (kao pitanje i odgovor), istina, ne odgovara zahtjevima što se imaju postaviti na logicki korektan jezik. No oni su unatoc tome smisaoni, buduci da se dadu prevesti na logicki korektan jezik; to pokazuje stav III A, koji ima isti smisao kao II A. Nesvrsishodnost stavnog oblika II A pokazuje se onda u tome što od njega pomocu operacija koje su gramaticki bez greške možemo dospjeti do nesmisaonih stavnih oblika II B, koji su uzeti iz gornjeg navoda. Ti oblici ne dadu se uopše tvoriti na korektnom jeziku kolone III. Unatoc tome, njihova se nesmisaonost ne zamjecuje na prvi 490 S1ijedeci navodi uzeti iz: M. Heidegger, Što je metafizika? 1929. Isto smo tako mogli uzeti kao navod neka mesta iz bilo kojega drugog od brojnih suvremenih metafizicara i onih u prošlosti; ipak, cini nam se da
izabrana mesta osobito jasno ilustriraju naše mišljenje.
487 pogled, jer se lako možemo obmanuti analogijom sa smisaonim stavovima I B. Ovdje ustanovljena pogreška u našem jeziku jest, dakle, u tome, što on, suprotno logicki korektnom jeziku, dopušta gramaticku jednakost oblika izmedu smisaonog i nesmisaonog niza rijeci. Svakom jezicnom stavu pridodana je odgovarajuca formula iz nacina pisanja u logistici, te formule omogucuju da osobito jasno spoznamo nesvrsishodnu analogiju izmedu I A i II B i nastanak nesmisaonih tvorbi II B koje se na njoj temelje. I Smisaoni stavovi obicnog jezika II Nastanak nesmisaonog iz smisaonog u obicnom jeziku III Logicki Korektan jezik A. Što je vani? dr(?) Vani je kiša. dr(Re) A. Što je vani? dr(?) Vani (ni)je ništa. dr(Ni) A. Ne postoji (ne egzistira, nije tu) nešto, što je vani ~ / x / · dr / x / B. Kako stoji s tom kišom? (tj.: što cini kiša? ili: što se o toj kiši inace još može izreci?) ?(Re) B. »Kako stoji s tim Ništa?« ?(Ni) B. Svi ti oblici ne mogu se uopše tvoriti. 1. Mi znamo kišu. k(Re) 1. . »Mi tražimo Ništa«
»Mi nalazimo Ništa« »Mi znamo Ništa« k(Ni) 1. Kiša kiši. re(Re) 2. »Nista ništi« ni(Ni) 3. »Ne postoji Ništa samo zato što. . . « ex (Ni) Pri potanjem promatranju prividnih stavova pod II B pokazuju se još izvjesne razlike. Tvorba stavova (1) pociva jednostavno na pogrešci da se rijec »ništa« upotrebljava kao ime predmeta, jer se u obicnom jeziku u tom obliku obicava upotrebljavati kako bi se formulirao negativan egzistencijalni stav (vidi II A). U korektnom jeziku, naprotiv, ne služi u istu svrhu neko posebno ime, nego izvjestan logicki oblik stava (vidi III A). U stavu II B2 prisutno je osim toga još nešto novo, naime tvorba rijeci »ništiti« koja je bez znacenja; stav 488 je, dakle, nesmisaon s dvostrukog razloga. Prije smo razložili da metafizicke rijeci bez znacenja obicno nastaju tako što se rijeci sa znacenjem metaforickom upotrebom u metafizici oduzimlje znacenje. Ovdje je, naprotiv, pred nama jedan od rijetkih slucajeva, da se uvodi jedna nova rijec koja vec od pocetka nema nikakva znacenja. Stav II B 3 treba isto tako odbaciti iz dva razloga. On se s prethodnim stavovima podudara u pogrešci, da se rijec »ništa« koristi kao ime predmeta. No, osim toga, on je proturjecan. Jer samo kad bi bilo dopušteno da se rijec »ništa« uvede kao ime ili oznaka nekog predmeta, tom bi predmetu ipak u njegovoj definiciji bila zanijekana egzistencija, ali bi mu u stavu (3) opet bila pripisana. Taj bi stav, dakle, ako vec ne bi bio besmislen, bio kontradiktoran, dakle nesmisaon. S obzirom na grube logicke pogreške, koje nalazimo u stavovima II B, mogli bismo doci na pretpostavku, da je u navedenoj raspravi možda rijec »ništa« trebala da ima potpunoma drugo znacenje negoli ga inace ima. A ta se pretpostavka još ucvršcuje, kad ondje dalje citamo da tjeskoba otkriva Ništa, da je u tjeskobi tu Ništa samo kao takvo. Cini se da bi rijec »ništa« ovdje trebala da oznaci odredeno cuvstveno stanje, možda religiozno, ili ma štogod što se na takvom cuvstvu temelji. Kad bi tome bilo tako, onda u stavovima II B ne bi bilo spomenute logicke pogreške. Ali navod na str. 260 pokazuje da ovo tumacenje nije moguce. Iz sveze »samo« i »inace ništa« jasno se vidi da rijec »ništa« ovdje ima uobicajeno znacenje logicke partikule, koja služi kao izraz nijednog egzistencijalnog stava. Za to uvodenje rijeci »ništa« vezuje se onda neproredno glavno pitanje rasprave: »Kako stoji s tim Ništa?« Naša dvoumica, da nismo možda pogrešno tumacili, bit ce, medutim, potpuno uklonjena ako vidimo kako je piscu rasprave prove jasno da su njegova pitanja i stavovi logike oprecni. »Pitanje i odgovor s obzirom na Ništa u sebi su jednako proturjecni. Obicno navodeno temeljno pravilo mišljenja uopše, stavak o iskljucenju proturjecja, opca 'logika', potire to pitanje. »Utoliko gore po logiku! Mi moramo srušiti njezinu vladavinu: »Ako je tako moc razuma slomljena u obzoru pitanja o Ništa i bitku, onda se time odlucuje i o sudbi vladavine 'logike' u filozofiji. Sama ideja ‘logike’ razrješava se u vrtlogu jednog iz izvornijeg propitivanja.« No, je li trijezna nauka u suglasju s vrtlogom protulogickog propitivanja? I na to je vec odgovoreno: »Tobožnja trijeznost i promišljenost nauke
protaje smiješnom, ne uzme li to Ništa ozbiljno.« Tako nalazimo dobru potvrdu za našu tezu; metafizicar ovdje sam dolazi do tvrdnje da njegova pitanja i odgovori nisu spojivi s logikom i znanstvenim nacinom mišljenja. Sada je jasna razlika izmedu naše teze i one prijašnjih antimetafizicara. Metafizika je za nas »puko maštanje« ili »bajka«. Stavovi neke bajke ne proturjece logici, nego samo iskustvu; oni su potpuno smisaoni, mada lažni. Metafizika nije nikakvo »praznovjerje«; verovati se može u istinite i lažne stavove, ali ne u nesmisaone nizove rijeci. Metafizicki stavovi ne dolaze u obzir ni kao »radne hipoteze«; jer za neku je hipotezu bitna relacija izvodljivosti (istinitih ili lažnih) empirijskih stavova, a tako nešto nedostaje upravo kod prividnih stavova. S uputom na tzv. ogranicenost covjekove moci spoznavanja, kadšto se, da bi se spasila metafizika, prigovara slijedece: metafizicke stavove, istina, ne može verificirati covjek ili inace neko konacno bice; no oni bi možda mogli važiti kao pretpostavke o tome, što bi neko bice s višom ili cak savršenom moci spoznavanja odgovorilo na naša pitanja, a kao pretpostavke bili bi oni ipak barem smisaoni. Protiv tog prigovora odgovaramo ovako: ako nije dato znacenje neke rijeci, ili niz rijeci nije sacinjen sintakticki, onda cak nema ni pitanja. (Misli se, recimo, na prividna pitanja: »Je li stol babican?«, »Je li broj sedam svet?«, »Jesu li parni ili neparni brojevi tamni?«.) Gdje nema pitanja, ne može odgovoriti ni neko sveznajuce bice. Prigovaratelj ce možda sad tvrditi: kao što onaj koji vidi može slijepcu saopštiti neku novu saznaju, tako bi nam možda neko više bice moglo saopštiti 489 metafizicku saznaju, npr. je li vidljivi svet pojava nekog duha. Ovdje moramo razmisliti o tome što znaci »nova saznaja«. Mi, dakako, možemo misliti da susrecemo životinje koje nas izvješcuju o nekom novom smislu. Kad bi nam ta bica dokazala Fermatov stav ili kad bi pronašla neki novi fizikalni instrument ili postavila kakav dosad nepoznati prirodni zakon, naša bi saznaja tad uz njihovu pomoc bila obogacena. Jer takvo što možemo mi preispitati, kao što i slijepac može razumjeti i preispitati celu fiziku (i time sve stavove onoga koji vidi). No ako nam pretpostavljena bica tvrde nešto što mi ne možemo proveriti, onda to necemo ni razumjeti; onda za nas uopše nema nikakva saopcenja, nego pukih govornih zvukova bez smisla, mada možda s predstavenim asocijacijama. Pomocu drugog bica, svejedno saznaje li ono više ili manje ili sve, može se, dakle, naša saznaja samo kvantitativno proširiti, ali ne može doci ni do kakve principijelno nove saznaje. Ono što nam je neizvjesno, može nam uz pomoc nekog drugog protati izvjesnim; no ono što je za nas nerazumljivo, bez smisla, ne može nam protati smisaonim uz pomoc nekog drugog, pa znao on koliko mu drago. S toga nam ni ikakav bog ni ikakav vrag ne mogu pri metafizici biti od pomoci. 19.2.6. Nesmisaonost svake metafizike Primeri metafizickih stavova, koje smo analizirali, svi su uzeti samo iz jedne rasprave. No rezultati vrijede na slican, delom na doslovce isti nacin i za druge metafizicke sisteme. Kad spomenuta rasprava s odobravanjem navodi Hegelov stav (»Cisto bice i cisto Ništa jesu, dakle, isto«), ona se na nj pozivlje s punim pravom. Hegelova metafizika ima logicki upravo isti onaj karakter što smo ga našli u onoj suvremenoj metafizici. A isto to vrijedi i za ostale metafizicke sisteme, premda njihov jezik a time i logicne pogreške više ili manje odstupaju od onih u raspravljanom primeru. Navoditi ovdje daljnje primere za analizu pojedinih metafizickih stavova razlicitih sistema valjda nece biti potrebno. Upozorimo samo na najcešce vrste pogrešaka. Možda se vecina logickih pogrešaka, koje srecemo u prividnim stavovima, temelji na logickim greškama, koje su povezane s upotrebom rijeci »biti« u našem jeziku (i odgovarajucim rijecima u drugim jezicima, barem u vecini evropskih). Prva je greška dvoznacnost rijeci »biti«; ona se jednom upotrebljava kao kopula pred nekim predikatom (»ja sam gladan«), a drugi put kao oznaka za egzistenciju (»ja sam«). Ta se pogreška
otežava time što metafizicarima cesto nije jasna ta dvoznacnost. Druga je pogreška u obliku glagola u drugom znacenju, egzistencije. Glagolskim oblikom predikat se pomišlja ondje gdje ga nema. Istina, odavna se vec zna da egzistencija nije nikakva oznaka (usp. Kantovo pobijanje ontološkog dokaza Božje opstojnosti). No tek je moderna logika u tome potpuno konzekventna: ona uvodi egzistencijalni znak u takvu sintaktickom obliku, da se on ne može kao predikat odnositi na predmetni znak, nego samo na predikat (usp. npr. stav III A u tabeli na str. 261). Od starog vijeka vecina se metafizicara tim glagolskim a time i predikativnim oblikom rijeci »biti« dala zavesti na prividne stavove, npr. »ja (je)sam«, »Bog jest«. Primer za tu pogrešku nalazimo u Descartesovu: »cogito, ergo sum«. Ostavljajuci po strani sadržajno razmišljanje, koje ide protiv premisa — je li, naime, stav »(ja) mis1im« adekvatan izraz mišljenog stanja stvari ili možda sadrži hiprotaziranje — promatrajmo oba stava samo s formalno-logickog stajališta. Zamjecujemo dvije bitne logicke pogreške. Prva je u zakljucnom stavu »(ja) jesam«. Glagol »biti« ovdje je nedvojbeno mišljen u smislu egzistencije; jer kopula se ne može upotrijebiti bez predikata; Descartesovo »(ja) jesam« bilo je uvijek i shvaceno u tom smislu. No, onda se taj stav protivi prije navedenom logickom pravilu da se egzistencija može izreci samo u svezi s nekim predikatom, a ne u 490 svezi s nekim imenom (subjekt, vlastito ime). Egzistencijalni stav nema oblik »a egzistira« (kao ovdje: »(ja) jesam «, tj. »ja postojim «), nego »egzistira nešto te i te vrste«. Druga je greška u prijelazu od »(ja) mis1im« ka »(ja) postojim«. Ako bi se iz stava »P(a)« (a-u pripada svojstvo P) izveo egzistencijalni stav, može on onda iskazati egzistenciju samo s obzirom na predikat P, a ne s obzirom na subjekt a premise. Iz »ja sam Evropejac« ne slijedi »(ja) postojim«, nego »postoji Evropejac«. Iz »(ja) mislim« ne slijedi »(ja) jesam«, nego »postoji nešto mislece«. Ta okolnost, da naši jezici ne izražavaju egzistenciju glagolom (»biti« ili »egzistirati«), sama po sebi još nije nikakva logicka pogreška, nego samo nesvrsishodna, opasna. Glagolskim oblikom možemo lako biti zavedeni na krivo shvatanje da je egzistencija neki predikat; onda se dolazi do takvih logickih naopakih i stoga nesmisaonih nacina izražavanja, kakve smo netom razmatrali. Iz istog su izvora i takvi oblici, kao »bice«, »ne-bice«, koji su u metafizici oduvijek igrali veliku ulogu. U nekom logicki korektnom jeziku takvi se oblici uopše ne mogu tvoriti. Kako se cini, oblici »ens« odnosno »seiend« (»bice«) uvedeni su u latinskom i u njemackom jeziku, možda zavodenjem grckim uzorom, baš za upotrebu metafizicara; tako je jezik ucinjen logicki lošijim, dok se mislilo da je uklonjen nedostatak. Druga pogreška protiv logicke sintakse, koja se vrlo cesto pojavljuje, jest tzv. »miješanje sfera« pojmova. Dok se prethodno navedena pogreška sastoji u tome da se neki znak s nepredikativnim znacenjem upotrebljava kao predikat, ovdje se, istina, predikat upotrebljava kao predikat, ali kao predikat neke druge »sfere«; prorijedi je povreda pravila tzv. »teorije tipova«. Jedan konstruirani primer za to jest prije promatrani stav: »Cezar je prim-broj«. Imena osoba i brojevi pripadaju razlicitim logickim sferama, a stoga i osobni predikati (npr. »vojskovoda«) i brojevni predikati (»prim-broj«). Pogreška miješanja sfera nije, za razliku od prije razjašnjene jezicne upotrebe glagola »biti«, metafizicka, nego se cesto dogada vec u svakodnevnom jeziku. No ona ovdje rijetko vodi do nesmisaonosti; višeznacnost rijeci s obzirom na sfere ovdje je takva da se lako može otkloniti. Primer: 1. »Ovaj je stol veci od onoga.« 2.»Visina je ovog stola veca od visine onog stola«. Ovdje se rijec »veci« u (1) upotrebljava kao odnos izmedu predmeta, u (2) kao odnos izmedu brojeva, dakle za dvije razlicite sintakticke kategorije. Pogreška je ovdje nebitna; ona se npr. može eliminirati tako da se piše »veci 1« i »veci2«; »veci1« definiše se onda iz »veci2« tako da se stavni oblik (1) drži istoznacnim stavnom obliku (2) (i nekim drugim slicnima).
Buduci da miješanje sfera u svakodnevnom jeziku nije nikakvo zlo, obicaj je da se na to uopše ne obaziremo. To je, doduše, za obicnu upotrebu jezika svrsishodno, no u metafizici je imalo kobne posledice. Ovdje smo se, zavedeni navikom u svakodnevnom jeziku, dali navesti na takvo miješanje sfera, koje se više ne mogu, kao one u svakodnevnom govoru, prevesti na logicki korektan oblik. Prividni stavovi ove vrste nalaze se osobito cesto npr. u Hegela i Heideggera, koji je s mnogim osobinama Hegelova oblika jezika preuzeo i nekoje od njegovih logickih nedostataka. (Npr. odredenja, koja bi se trebala odnositi na predmete odredene vrste, odnose se umesto na njih, na odredenje tih predmeta ili na »bitak« ili na »tubitak« ili na odnos izmedu tih predmeta.) Nakon što smo našli da su mnogi metafizicki stavovi nesmisaoni, postavlja se pitanje, ne postoji li možda ipak kakva zaliha smisaonih stavova u metafizici, koja bi preostala ako bismo one nesmisaone izbacili. Na osnovu naših dosadašnjih rezultata moglo bi se doci do shvatanja da metafizika sadrži mnoge opasnosti da dospije u nesmisaonost, i da se stoga moramo, ako se želimo baviti metafizikom, potruditi da te opasnosti brižljivo izbjegavamo. To slijedi iz zadace što je metafizika sebi postavlja: ona želi naci i predociti neku saznaju, koja nije dostupna empirijskoj nauke. 491 Prije smo se uvjerili da je smisao nekog stava u metodi njegove proverljivosti. Neki stav znaci samo ono što je na njemu proverljivo. Stoga neki stav, ako on uopše nešto znaci, može znaciti samo neku empirijsku cinjenicu. Nešto što bi principijelno bilo s onu stranu iskustvenoga, ne bi se moglo niti reci, niti misliti, niti propitati. (Smisaoni) stavovi razbijaju se na slijedece: Ponajprije ima stavova, koji su vec samo na osnovu svojega oblika istiniti (»tautologije« po Wittgensteinu; one otprilike odgovaraju Kantovim »analitickim sudovima«); oni ne kazuju ništa o zbilji. U tu vrstu stavova spadaju logicke i matematicke formule; one nisu samo iskazi o zbilji, nego služe za transformaciju takvih iskaza. Drugo, postoje negati takvih stavova (»kontradikcije«); oni su proturjecni, dakle, na osnovu svog oblika lažni. Za sve je ostale stavove odluka o njihovoj istinitosti ili lažnosti u protokolarnim stavovima; oni su, dakle, (istiniti ili lažni) iskustveni stavovi i pripadaju podrucju empirijske nauke. Ako se hoce saciniti neki stav, koji ne pripada tim vrstama, protaje on automatski nesmisaon. Buduci da metafizika niti kazuje analiticke stavove niti želi dospjeti u podrucje empirijske nauke, ona je prisiljena ili da upotrebljava rijeci za koje ne može navesti nikakav kriterij, ili pak da spaja rijeci bez znacenja tako da ne rezultira ni analitickim (odnosno kontradiktornim) ni empirijskim stavom. U oba slucaja nužno nastaju prividni stavovi. Logicka analiza, dakle, dosuduje nesmisaonost svakoj navodnoj saznaji koja želi proegnuti preko iskustva ili iza njega. Taj sud pogada ponajprije svaku spekulativnu metafiziku, svaku tobožnju saznaju cistoga mišljenja ili ciste intuicije, koja misli da može biti bez iskustva. No taj se sud odnosi i na onu metafiziku, koja, polazeci od iskustva, osobitim zakljuccima želi spoznati ono što je izvan ili iza iskustva (dakle, npr. na neovitalisticku tezu o »entelehiji« koja djeluje u organskim procesima, a koja fizikalno nije shvatljiva; na pitanje o »biti kauzalnog odnosa« preko utvrdivanja odredenih pravilnosti sukcesije; na pitanje o »stvari o sebi«). Taj sud nadalje vrijedi i za svu filozofiju vrednosti ili normativnu filozofiju, za svaku etiku ili estetiku kao normativnu disciplinu. Jer objektivna valjanost neke vrednosti ili neke norme ne može se (ni po mišljenju filozofa vrednosti) empirijski proveriti ili deducirati iz empirijskih stavova; ona se stoga uopše ne može (smisaonim stavom) izgovoriti. Drukcije: Ili se za »dobro« i »lijepo« i ostale predikate koji se upotrebljavaju u normativnoj nauke daju empirijske oznake ili se to ne cini. Neki stav s takvim predikatom protaje u prvom slucaju empirijski cinjenicni sud, ali ne vrednosni sud; u drugom slucaju protaje on prividnim stavom; stav, koji bi iskazao neki vrednosni sud, ne može se uopše tvoriti.
Sud nesmisaonosti pogada konacno i one metafizicke pravce, koje se neprikladno obicava oznaciti kao saznajnoteorijske, naime, realizam (ako on hoce više znaciti od empirijskog nalaza, da procesi pokazuju odredenu pravilnost, cime je dana mogucnost za primenu induktivne metode) i njegove protivnike: subjektivni idealizam, solipsizam, fenomenalizam, pozitivizam (u prijašnjem smislu). Ali, što još uopše onda preostaje filozofiji, ako su svi stavovi, koji nešto znace, empirijske prirode i pripadaju realnoj nauke? Ono što ostaje, nisu stavovi, nije nikakva teorija, nikakav sistem, nego samo jedna metoda, naime metoda logicke analize. Primenu te metode pokazali smo ovdje u njezinoj negativnoj upotrebi: ona ovdje služi za izbacivanje rijeci bez znacenja, nesmisaonih prividnih stavova. U svojoj pozitivnoj upotrebi služi ona za pojašnjavanje smisaonih pojmova i stavova, logicko zasnivanje realne nauke i matematike. Negativna je primena metode u postojecoj historijskoj situaciji nužna i važna. No plodnija je, vec i u sadašnjoj praksi, pozitivna primena; u nju se ovdje ipak ne možemo pobliže upuštati. Naznacena zadaca logicke analize, istraživanje osnova, jest ono što mi razumijemo pod »naučnom filozofijom« u opreci prema metafizici; na toj ce zadaci raditi vecina priloga u ovom casopisu. 492 Na pitanje o logickom karakteru stavova, koje smo dobili kao rezultat logicke analize, npr. stavove ove i ostalih logickih rasprava, može se ovdje odgovoriti samo nagovještajem da su ti stavovi delom analiticki, delom empirijski. Ti stavovi o stavovima i stavni delovi pripadaju naime delom cistoj metalogici (npr. »neki niz, koji se sastoji od egzistencijalnog znaka i imena predmeta, nije stav«), a delom deskriptivnoj metalogici (npr. »niz rijeci na tom i tom mestu te i te knjige, nesmisaon je«). O metalogici ce biti govora na drugom mestu; pri tome ce i biti pokazano da metalogika, koja govori o stavovima nekog jezika, može sama biti formulirana na tom jeziku. 19.2.7. Metafizika kao izraz životnog cuvstva Ako kažemo da su stavovi metafizike potpuno nesmisaoni, uopše ništa ne znace, ipak ce još i onoga tko s razborom odobrava naše rezultate muciti osjecaj cudenja: zar bi zbilja toliki muževi najrazlicitijih razdoblja i naroda, medu njima izvrsni umovi, utrošili toliko truda, istinskog žara na metafiziku, kad ona ne bi bila ništa drugo do puko, nesmisaono nizanje rijeci? I bi li bilo jasno to što su ta djela do dana današnjega tako snažno utjecala na citaoce i slušaoce, kad ona ne bi sadržavala nimalo zabluda, nego uopše ništa? Ova su razmišljanja utoliko prava ukoliko metafizika stvarno nešto sadrži; samo to nije nikakav teorijski sadržaj. (Prividni) stavovi metafizike ne služe opisivanju stanja stvari, niti o postojecem (tad bi to bili istiniti stavovi), niti o nepostojecem (tad bi to u najmanju ruku bili lažni stavovi); oni služe za izražavanje životnog cuvstva. Možda možemo uzeti da je mit ono iz cega se razvila metafizika. Dete se ljuti na »zao stol«, o koji se saletjelo; primitivan se covjek trudi da umilostivi zlog demona potresa ili zahvalnicom štuje božanstvo plodonosne kiše. Ovdje pred sobom imamo personifikacije prirodnih pojava, koje su quasi pjesnicki izraz cuvstvenoga odnošenja covjeka prema okolini. Baštinu mita preuzimlje, s jedne strane, poezija, koja svjesnim sredstvima proizvodi i uzvisuje rad mita; s druge strane, teologija, u kojoj se mit razvio u sistem. Koja je, dakle, historijska uloga metafizike? Možda je možemo smatrati nadomestkom teologije na stupnju sistemnog, pojmovnog mišljenja. (Tobožnji) nadnaravni ali (tobože) nadempirijskim saznajnim izvorima. Pri pobližem promatranju može se i u više puta promijenjenu ruhu još vidjeti isti sadržaj kao u mitu: držimo da i metafizika izvire iz potrebe da se izrazi životno cuvstvo, duhovni obzor u kojemu covjek živi, cuvstveni i voljni stav prema okolini, prema bližnjima, prema zadacima na kojima radi, prema sudbinama koje podnosi. To se životno cuvstvo ocituje, vecinom nesvjesno, u svemu što covjek cini i tvrdi; ono se pokazuje i u crtama njegova lica, možda i u nacinu njegova hoda. Neki ljudi, dakle, imaju potrebu da osim toga još oblikuju poseban izraz za svoje životno
cuvstvo, u kojemu se ono koncentriranije i uvjerljivije ocituje. Ako su takvi ljudi umjetnicki nadareni, nalaze oni mogucnost da se izraze oblikovanjem umjetnickog djela. Kako se u stilu i vrsti umjetnickog djela ocituje životno cuvstvo, razložili su to vec mnogi (npr. Dilthey i njegovi ucenici). (Pri tome se cesto upotrebljava izraz »svjetonazor«; mi ga rade izbjegavamo poradi njegove dvoznacnosti, zbog koje se gubi razlika izmedu životnog cuvstva i teorije, što je za našu analizu upravo odlucujuca.) Za naše je promišljanje pri tome bitno samo to da je umjetnost adekvatno, a metafizika inadekvatno sredstvo izražavanja životnog cuvstva. Naravno, protiv upotrebe bilo kojeg sredstva izražavanja ne bi se, zapravo, moglo ništa prigovoriti. U metafizici, medutim, stvar stoji tako da ona oblikom svojih djela dovodi u zabludu da je nešto što ona nije. Taj je oblik oblik sistema stavova koji su jedan prema drugom u (prividnom) odnosu utemeljivanja, dakle oblik teorije. Time se hini neki teorijski sadržaj, mada ga, kako smo vidjeli, nema. Ne samo citalac, nego i sam metafizicar je u zabludi da je metafizickim stavovima nešto 493 iskazano, da su opisana stanja stvari. Metafizicar misli da se krece u podrucju u kojemu je rijec o istinitom i lažnom. U stvarnosti, medutim, nije on ništa iskazao, nego samo nešto izrazio, kao neki umjetnik. Da je metafizicar u zabludi ne možemo zakljuciti vec iz toga što on kao medij izražavanja uzimlje jezik a kao oblik izražavanja iskazane stavove; jer isto to cini i liricar, a da ipak ne podliježe spomenutom samozavaravanju. No, metafizicar za svoje stavove navodi argumente, on zahtijeva da se pristane na njihov sadržaj, polemizira protiv metafizicara drugog pravca, pokušavajuci u svojoj raspravi opovrgnuti njegove stavove. Liricar se, naprotiv, ne trudi da u svojoj pjesmi opovrgne stavove iz pjesme nekog drugog liricara; jer on zna da se nalazi na podrucju umjetnosti, a ne na podrucju teorije. Možda je glazba najcišce sredstvo izražavanja životnog cuvstva, jer je ona najviše oslobodena svega predmetnoga. Harmonicno životno cuvstvo, koje metafizicar želi izraziti u nekom monistickom sistemu, jasnije je izraženo u Mozartovoj glazbi. A ako metafizicar svoje dualisticko-heroicko životno cuvstvo izgovara u nekom dualistickom sistemu, ne cini li on to možda samo zato što mu nedostaje Beethovenova darovitost da to životno cuvstvo izrazi u adekvatnom mediju? Metafizicari su glazbenici bez glazbena dara. Zato oni projeduju jaku sklonost prema radovima u mediju teorijskog, prema spajanju pojmova i misli. Umesto, dakle, da tu sklonost, s jedne strane, aktivira u podrucju nauke, a potrebu izražavanja, s druge strane, zadovolji u umjetnosti, miješa metafizicar oboje i stvara tvorevinu koja saznaji ne daje uopše ništa a životnom cuvstvu nešto nedovoljno. Našu pretpostavku da je metafizika nadomestak umjetnosti, dakako nedovoljan, može potvrditi, cini se, i cinjenica, da je onaj metafizicar, koji je možda imao najviše umjetnickog dara, naime Nietzsche, najmanje zapadao u grešku spomenutog miješanja podrucja. Velik je dio njegova djela pretežno empirijskog sadržaja; radi se tu npr. o historijskoj analizi odredenih fenomena umjetnosti, ili o historijsko-psihologijskoj analizi morala. Ali u djelu u kojemu je najsnažnije izrazio ono što drugi izražavaju metafizikom ili etikom, naime u Zarathustri, nije on izabrao zabludan teorijski oblik, nego, ocito, oblik umjetnosti, pjesništva. Dodatak pri korekturi U meduvremenu sam, na svoju radost, otkrio da je i sa drugih strana energicno bila opovrgavana moderna Ništa-filozofija. 0. Kraus u jednom predavanju (»O svemu i nicemu«, Radio Leipzig, 1. svibnja 1930; Filozofske sveske 2, str. 140, 1931) daje neke naputke o historijskom razvitku Ništa-filozofije i tad kaže o Heideggeru: »Nauka bi sebe ucinila smiješnom kad bi to (Ništa) uzela ozbiljno, – Jer ništa ne ugrožava poglede svake filozofske nauke ozbiljnije od oživljavanja one Ništa- i Sve-filozofije«. Nadalje, Hilbert u jednom predavanju (»Osnove elementarne nauke o brojevima«, prosinca 1930. u Filozofskom društvu u Hamburgu; Marth. Ann. 104, str. 485, 1931), primecuje slijedece, ne imenujuci Heideggera: »U jednom novijem filozofskom predavanju nalazim recenicu:
‘Ništa je potpuno nijekanje cjelokupnosti bica’. Taj je stav poucan stoga što, unatoc svojoj kratkoci, ilustrira sve ono bitno što se protivi nacelima koja sam postavio u svojoj teoriji dokaza.« 494
2. Bertnard Russell - Granica filozofske saznaje U svemu što smo dosad rekli o filozofiji jedva da smo naceli mnoge teme kojima, medutim, spisi najveceg dela filozofa provecuju mnogo prostora. Najviše filozofa — ili barem vrlo mnogo njih — tvrdi da su podobni putem metafizickog umovanja a priori, dokazati i takvo što kao što su fundamentalne dogme religije, bitnu racionalnost univerzuma, iluzornost materije, neozbiljnost svekolikog zla, itd. Nada da ce iznaci temelje ovih teza bez sumnje je postala glavnom inspiracijom mnogima koji su svoj život provetili proucavanju filozofije. Ova je nada, kako ja mislim, uzaludna. Cini se kao da saznaja univerzuma kao cjeline ne bi bila moguca putem metafizike a da dokazi kopirna bi se na temelju zakona logike tvrdilo da bi takve i takve stvari imale opstojati a one druge ne, ne mogu odnijeti kritickom ispitivanju. U ovom poglavlju ukratko cemo razmotriti nacin ovakva umovanja, s obzirom na otkrivanje njegove eventualne vrednosti. U moderno doba, veliki predstavnik nacina mišljenja što ga ovdje želimo ispitati bijaše Hegel (1770 - 1831). Njegova je filozofija vrlo teška i mnogi se interpreti spore oko njena istinita tumacenja. Prema tumacenju koje cu ja slijediti, a koje je tumacenje mnogih, ako ne i vecine491 komentatora, a koje uz to nosi vrlinu da i samo bude zanimljiv i važan tip filozofiranja, Hegelova je glavna teza da je sve što je manje od cjeline ocito fragmentarno i ocito nepodobno opstojati bez svoje dopune, ostatka sveta. Upravo kao što komparatist-anatom po jednoj jedinoj kosti može vidjeti kojoj vrsti pripada životinja kao cjelina, tako i metafizicar, prema Hegelu, razmotrivši bilo koju cest zbilje, vidi kakva je cjelina zbilje — barem u grubom orisu. Svaka prividno odjelita cest zbilje ima kao neku kuku koja je pricvršcuje za slijedecu cest; slijedeca cest ima opet svoje kuke, što se opetuje sve dok se ne uspostavi celi univerzum. Ova bitna necjelovitost vrijedi, prema, Hegelu, jednako za svet misli kao i za svet stvari. Podemo li od bilo koje apstraktne ili nepotpune ideje u svetu mišljenja otkrit cemo nakon ispitivanja da smo, zaboravimo li njezinu necjelovitost, dospjeli u proturjecja; ova proturjecja obrcu ideju koju motrimo u njenu suprotnost ili antitezu; i da bismo joj umakli valja nam iznaci novu, manje necjelovitu ideju, koja je sinteza ideje od koje smo pošli i njene antiteze. Ova ce nova ideja, premda manje necjelovita od pocetne, biti ubrzo otkrivena kao ne još do kraja cjelovita, pa ce prijeci u svoju antitezu, s kojom se ima vezati u novoj sintezi. Na taj nacin napreduje Hegelova misao dok se ne domogne »Apsolutne ideje«, koja, prema Hegelu, nije ni u kom smislu nepotpuna, koja nema proturjecja niti potrebitosti daljnjeg razvitka. Apsolutna je ideja stoga pogodna za opis Apsolutne zbilje; ali sve niže ideje mogu opisati zbilju tek onako kako se ona javlja ogranicenom stajalištu, a ne onome koji bi jednim pogledom obuhvatio cjelinu. Tako je Hegel došao do zakljucka da apsolutna zbilja cini jedan jedini harmonicni sistem, koji nije u prostoru i vremenu, koji nije ni u najmanjem stupnju loš, vec je u cjelini uman i skroz naskroz duhovan. Za bilo koju pojavu u nama poznatom svetu, koja ovome proturjeci, može, prema Hegelu, biti logikom dokazano da se u stvari radi o našem fragmentarnom, odjelitom zrenju univerzuma. Kad bismo mogli obuhvatiti celi univerzum jednim pogledom, kao što nam je pretpostaviti da cini bog, prostor bi i vrijeme, materija i zlo, svekolika borba i oporba išcezli, a mi bismo umesto toga ugledali jednu vjecnu, savršenu, nepromenjivu duhovnu jednotu. U ovome poimanju ima bez sumnje neceg uzvišenog, necega s cime bismo se rado složili. Medutim, ispitamo li pomno argumente; koji ga podupiru, ispostavlja se da ovi ukljucuju mnogo zbrke i mnoštvo nezajamcivih pretpostavki. Fundamentalni stavak na
491 * Ovime se misli na engleske hegelijance, kojih su najznacajniji zastupnici bili F.H. Bradley (1864 1925). i John McTaggart (1886 — 1925). (op. njemackog prevoditelja E. Bubsera: E. Russell — Problerne der Philosophie, Edition Suhrkamp, 207, Frankfurt am Main, 1967.)
495 kojemu je sazdan sistem kaže: ono što je necjelovito ne može biti samostojno, vec mu je potreban oslonac drugih bica prije opstojanja. Tvrdi se da ono što se odnosi spram stvari izvan sebe sama mora sadržavati neke referencije na ove izvanjske stvari, i to u svojoj vlastitoj prirodi, te stoga ne bi moglo biti što jest kad te izvanjske stvari ne bi opstojale Priroda covjekova, na primer, konstituirana je od uspomena i ostatka znanja, ljubavi i mržnjâ, itd; i tako on, bez tih predmeta koje ljubi ili mrzi ili saznava, ne bi mogao biti onaj koji jest. On je u bitnom smislu ocito jedan fragment uzet kao totalitet zbilje bio bi proturjecan. Celi ovaj dokaz vrti se oko pojma »prirode«492 neke stvari, koja cini se znaci — »sve istine o toj stvari«. Jamacno da ne bi bilo istine koja jednu stvar povezuje s drugom stvari kad te druge stvari ne bi bilo Ali istina o stvari nije dio same stvari, premda mora biti, prema gornjoj koristi ovog pojma, delom »prirode« stvari. Ako »prirodu« neke stvari razumijemo kao da su to sve istine o toj stvari, tada je jasno da ne možemo spoznati »prirodu« stvari sve dok ne spoznamo sve ukupne relacije ove stvari spram svih ostalih u univerzumu. Ali ako se rijec ‘priroda’ koristi u tom smislu, morat cemo dopustiti da se neka stvar može spoznati iako joj je ‘priroda’ nepoznata, ili pak nije u cjelini spoznata. Ako se rijec ‘priroda’ upotrijebi na ovaj nacin, dolazi do zbrke izmedu saznaje stvari i saznaje istina. Mi možemo steci znanje o nekoj stvari upoznavanjem cak unatoc tome što nam je na raspolaganju samo vrlo malo sudova o njoj — teoretski i ne potrebujemo ni jedan jedini sud. Tako poznavanje neke stvari ne implicira saznaju njezine 'prirode' u gornjem smislu rijeci. I premda je upoznavanje s nekom stvari implicirano u našem znanju bilo kojeg suda, o toj stvari, saznaja njezine ‘prirode’, u gornjem smislu, ne igra pri tome nikakvu ulogu. Otud slijedi, 1. upoznavanje sa stvari ne ukljucuje logicki i saznaju njezinih relacija, i 2. saznaja nekih od tih relacija ne podrazumijeva saznaju svih njenih relacija, niti pak saznaju njezine ‘prirode’ u navedenom smislu. Tako mi je npr. poznata moja zubobolja i ova poznatost može biti tako potpuna koliko to saznaja putem upoznavanja uopše može biti, a da ne znam ništa od onoga što mi zubar (koji je ne poznaje) može kazati o njezinu uzroku, a da ne znam, prema tome, njezinu ‘prirodu’ u recenom smislu. Tako cinjenica da neka stvar ima relacije ne podrazumijeva da su one logicki nužne. To hoce reci kako iz zgoljne cinjenice da je ova stvar ono što jest ne možemo izvesti neophodnost svih onih razlicitih relacija koje ona stvarno projeduje. Ovaj izvod naime samo je prividan jer mi to vec znamo. Shodno tome ne možemo dokazati da univerzum kao cjelina tvori jedan harmonicni sistem kako je to tvrdio Hegel. A ako to ne možemo dokazati, isto tako ne možemo dokazati nezbiljnost vremena i prostora, materije i zla, jer ova je deducirana kod Hegela iz fragmentarnog i relacionog karaktera ovih stvari. Stoga ostajemo prepušteni odjelitim istraživanjima sveta, nepodobni da spoznamo znacajke onih delova univerzuma koji su udaljeni od našeg iskustva. Ovaj rezultat, razocaravajuci koliko jest za one cije su nade narasle prema filozofskim sistemima, u punom je skladu s induktivnom i naučnom sklonošcu našeg doba te je potkrijepljen ispitivanjem ljudske saznaje koje smo poduzeli u prethodnim poglavljima. Vecina poduzetnih nastojanja metafizicara usmjerena je dokazivanju da takva i takva pojavna obilježja zbiljskoga sveta vode u proturjecja te da stoga ne mogu biti zbiljskima. Cela tendencija modernog mišljenja, medutim, sve to više biva usmjerena spram dokazivanja da su predmijevana proturjecja bila iluzorna, te da se vrlo malo toga može dokazati a priori s obzirom na ono što ima biti. Pitanje prostora i vremena nadaje nam dobru ilustraciju. Prostor i vrijeme cine se beskrajnima u širenju i beskonacno djeljivima.
492 Eberhard Bubser cita ovdje »Wesen«, bit, za Russellovo »nature«, prema svojoj metafizickoj tradiciji. (op. S. Š)
496 Putujemo li pravom linijom u bilo kojem smjeru, teško je verovati da cemo naproljetku doseci zadnju tačku, iza koje više nije ništa, cak ili prazan prostor. Slicno tome, putujemo li u imaginaciji unatrag ili naprijed u vremenu, teško je verovati da cemo se domoci prvog ili zadnjeg trenutka, kada bi cak prestalo i prazno vrijeme. Tako nam se prostor i vrijeme cine beskonacnima u širenju. Ako pak uzmemo bilo koje dvije tačke na pravcu, cini se ocitim da mora biti drugih tocaka izmedu njih, koliko god da je malen razmak izmedu: svaki se razmak dade razdeliti, a polovice mogu i opet biti podeljene, i tako daje ad infinitum. Što se vremena tice, pak, koliko god da je malen razmak izmedu dvaju trenutaka, cini se ocitim da ce izmedu njih biti drugih trenutaka. Tako se prostor i vrijeme cine beskonacno djeljivima. Ali usuprot ovim ocitim cinjenicama — beskonacnu širenju i beskonacnoj djeljivosti — filozofi su iznijeli dokaze hoteci pokazati da beskonacnog mnoštva stvari ne može biti, i da prema tome broj tocaka u prostoru, ili trenutaka u vremenu, ima biti konacan. Tako je došlo do proturjecja izmedu ocite prirode prostora i vremena i predmijevane nemogucnosti beskonacnih skupova. Kant, koji je prvi upozorio na ovo proturjecje, izveo je iz njega nemogucnost vremena i prostora, koje je proglasio za puko subjektivne; i od njegova doba vrlo su mnogi filozofi verovali da su prostor i vrijeme puka pojava, a ne odredenja sveta kakav on uistinu jest. Medutim, zahvaljujuci radovima matematicara, ponajprije Georga Cantora, ispostavilo se da nemogucnost beskonacnih skupova ne odgovara istini. Oni nisu u stvari sebi samima proturjecni, nego su tek u proturjecju s nekim vrlo ukorijenjenim duhovnim predrasudama. Otad su razlozi da se prostor i vrijeme drže nezbiljskima postali nevaljani pa je tako isušen jedan od najvecih izvora metafizickih gradbi. Matematicari, medutim, nisu se zadovoljili time da dokažu kako je prostor, takav kakvim ga opcenito smatraju, moguc; oni su takoder pokazali da su mnoge forme prostora upravo tako moguce, ukoliko se to tice logike. Za neke Euklidove aksiome, koji zdravom razumu izgledaju nužni, i koje su ranije i filozofi takvima smatrali, sada se zna da svoj privid nužnosti duguju našoj pukoj zbliženosti sa stvarnim prostorom a ne nekom a priori logickom utemeljenju. Imaginirajuci svjetove u kojima su ovi aksiomi krivi, matematicari su se koristili logikom da bi razlabavili predrasude zdravog razuma i pokazali nam mogucnosti prostora — više ili manje razlicitih — od ovoga u kojemu živimo. A neki se od tih prostora tako neznatno razlikuju od euklidovskog — barem dok se to odnosi na udaljenosti koje smo u stanju mjeriti — da je nemoguce opažanjem utvrditi da li je naš stvarni prostor striktno euklidovski ili je to neki od prostora druge vrste. Na taj se nacin pozicija potpunoma obrce. Prije se cinilo da iskustvo dopušta logici samo jednu vrstu prostora, a logika je dokazivala da je ta jedna vrsta nemoguca. Sada pak logika pokazuje da su, nezavisno od iskustva, moguce mnoge vrste prostora, a da iskustvo može samo delimiče odluciti izmedu njih. Tako se naše znanje o onome što jest ispostavilo kao manje no što je ranije pretpostavljano, dok je naša saznaja onoga što može biti enormno narasla. Umesto da ostanemo zakracunani izmedu tijesnih zidova, kojih se može istražiti svaki kutic ili pukotina, obreli smo se u otvorenom svetu slobodnih mogucnosti, gdje mnogo toga ostaje nesaznato, jer ima toliko toga što valja saznati. Ono što se desilo u slucaju prostora i vremena, desilo se, do nekog stupnja, i na drugim pravcima. Nastojanje da se univerzum odredi pomocu nacela a priori skrahiralo je; logika, umesto da bude kao nekad, ogranicenje za mogucnosti, postala je velikom osloboditeljicom imaginacije, pokazujuci bezbrojne alternative koje su nedostupne nereflektirajucem zdravom razumu, i ostavljajuci iskustvu zadatak odlucivanja, koja je odluka moguca, izmedu mnogih koje logika nudi našem izboru. Znanje o onome što opstoji
postalo je tako ograniceno onim što možemo nauciti iz iskustva — ne ipak onime što smo zaista iskusili, kako smo vidjeli da se mnoga saznaja zasniva na opisu koji se tice stvari o 497 kojima nemamo nikakvog izravnog iskustva. Ali u svakom pojedinom slucaju saznaje putem opisa potrebna nam je sveza univerzalija koja nam omogucuje da od jedne odredene datosti povucemo zakljucak na jedan odredeni predmet takve vrste koju implicira odredena datost. To je na primer slucaj kod materijalnih predmeta, pri cemu je nacelo da su culni podaci znaci fizickih predmeta i samo jedna sveza univerzalija; i samo s pomocu ovoga nacela iskustvo nam omogucuje da steknemo znanje koje se tice fizickih predmeta. Isto važi za zakon kauzalnosti ili, da uzmemo primer manje opcenitosti, za takva nacela kao što je zakon gravitacije. Nacela kao što je zakon gravitacije bivaju dokazana — ili tačnije vjeruje se za njih da su vrlo verovatna, na osnovi kombinacije iskustva s nekim potpuno a priori nacelom kao što je nacelo indukcije. Shodno tome naša je intuitivna saznaja, koja je izvorište svekolike naše saznaje istinâ, dvovrsna: cisto empirijsko znanje, koje nam govori o opstojanju i nekim obilježjima pojedinih stvari, koje su nam znane, i cisto a priori znanje, koje nam ukazuje na svezu izmedu univerzalija, i omogucuje nam da izvedemo zakljucke iz pojedinih cinjenica koje su nam date empirijskim znanjem. Naša izvedena saznaja svagda zavisi o nekom cistom a priori znanju i obicno isto tako zavisi o nekom cisto empirijskom znanju. Filozofska saznaja, ako je ovo što je receno istina, ne razlikuje se bitno od znanstvene saznaje; nema nikakvog narocitog izvorišta mudrosti, otvorenog filozofiji a ne i nauke, a rezultati koje je protigla filozofija ne razlikuju se radikalno od onih koje je protigla nauka. Bitna znacajka filozofije, koja je cini proucavanjem razlicitim od nauke, jest kriticizam. On kriticki ispituje nacela koja su u koristi u nauke i u svakodnevlju; istražuje bilo kakvu nedoslednost koja bi se mogla naci u tim nacelima, a prihvaca ih istom tada, ako se nije pojavio, kao rezultat kritickog ispitivanja, nikakav razlog za njihovo odbacivanje. Kada bi, kako su verovali mnogi filozofi, nacela u temelju nauke bila podobna, ocišcena od svih irelevantnih detalja, da nam dadu znanje koje se odnosi na univerzum kao cjelinu, takvo bi znanje jednakom snagom tražilo naše odobravanje kao naučno saznaja; ali naše ispitivanje nije otkrilo takvo znanje, i prema tome, a po narocitim doktrinama odvažnijih metafizicara, ono je imalo uglavnom negativan rezultat. Ali što se tice onoga što bi opcenito moglo biti prihvaceno kao saznaja naš je rezultat pretežno pozitivan: rijetko smo našli razloga da odbijemo takvu saznaju kao rezultat našeg kriticizma, i nismo vidjeli nikakva razloga za pretpostavku da je covjek nepodoban za onu vrstu znanja za koju se opcenito drži da je projeduje. Govorimo li, medutim, o fi1ozofiji kao o kriticizmu saznaje, neophodno je utvrditi stanovita ogranicenja. Zauzmemo li stajalište potpunog skeptika, smještajuci se u cjelini izvan svega znanja, i zahtijevajuci, iz te izvanjske pozicije, da nas se nagna na vracanje unutar kruga znanja, tada zahtijevamo nešto nemoguce, a naš skepticizam se nikada ne može opovrgnuti. Jer svako opovrgnuce mora otpoceti nekom cesti znanja u pogledu koje se protivnici slažu; iz ciste sumnje ne može otpoceti nikakva rasprava. Otud kriticizam saznaje kojim se koristi filozofija ne smije biti destruktivan ukoliko se hoce protici bilo kakav rezultat. Protiv spomenutog apsolutnog skepticizma nema nikakva logickog argumenta. Ali nije teško uvidjeti da je takav skepticizam nerazuman. Descartesova »metodicka sumnja« ( kojom otpocinje moderna filozofija, nije takva, nego je to prije ona vrst kriticizma za koji tvrdimo da je bit filozofije. Njegova ‘metodicka sumnja’ sastojala se u sumnji o svemu što je izgledalo dvojbeno; u zaustavljanju pri svakom ocitom djelicu znanja da bi se pitao da li bi, nakon promišljanja, mogao biti siguran da je spoznao. To je ona vrst kriticizma koja konstituira filozofiju. Poneka saznaja kao što je saznaja opstojanja onoga što je dato našim osjetilima, javlja se kao prove nedvojbena, koliko god
mi hladno i temeljito o njoj razmišljali. Što se takvog znanja tice, filozofski kriticizam ne zahtijeva da se uzdržimo od verovanja. Ali ima uvjerenja — kao na primer što je mnijenje 498 da fizicki predmeti izgledaju tačno kao naši osjetilni podaci — u koje se uzdamo prije refleksije, a koja se rastvaraju ako ih se podvrgne pomnijem ispitivanju. Filozofija ce nas pozvati da odbacimo takva mnijenja, sve dok se ne iznade novih razloga da ih podupru. Ali odbiti mnijenja za koje se pokaže da protiv njih nema nikakva prigovora, koliko ih god pomno ispitivali, nije razumno i nije ono što bi filozofija savjetovala. Rijecju, kriticizam do kojega je stalo nije onaj koji bez razloga zahtijeva da se sve odbaci, nego onaj koji razmatra svaku cest ocitog znanja prema njenim vrednostima, i cvrsto se drži onoga što preostaje kao saznaja nakon takvoga razmatranja. Da preostaje stanovit rizik greške, mora se dopustiti, buduci da ljudska bica nisu nepogrešiva. Filozofija može opravdato obznaniti kako ona umanjuje rizik greške, i kako ga u nekim slucajevima toliko smanjuje da je prakticki zanemariv. Uciniti više od toga u svetu gdje se greške moraju pojaviti nije moguce; a da je protigao više od toga nece obznaniti nitko od smotrenih branitelja filozofije. 499
3. Bertnard Russell - Vrednost filozofije Buduci da smo sada pri kraju našeg kratkog i vrlo nepotpunog pregleda filozofskih problema, bilo bi dobro da u zakljucku razmotrimo koja je vrednost filozofije i zašto je valja proucavati. Ovo je pitanje tim prece razmotriti što su mnogi ljudi, pod utjecajem nauke i potreba prakticnog života, skloni dvojiti o tome je li filozofija imalo bolja od nevine ali nekorisne igre, cjepidlackih distinkcija i kontroverzija u pitanjima glede kojih je saznaja nemoguca. Ovo poimanje o filozofiji ocito se javlja kao rezultat delimiče krivog pojma o svrsi življenja a delimiče krive predstave a onome cemu filozofija stremi. Prirodne nauke, putem svojih izuma, korisne su bezbrojnim ljudima koji o njima nemaju pojma; otud se studij prirodnih nauke preporucuje, ne samo, ili ne u prvom redu radi ucinka koji takvo proucavanje ima na proucavatelja, nego prije radi ucinka na covjecanstvo uopše. Takva korisnosnost ne pripada filozofiji. Ako proucavanje filozofije ima bilo kakvu drugu vrednost za sve druge izuzev proucavatelja filozofije, ona mora da je neizravna, putem ucinaka na život onih koji je proucavaju. Ali upravo u tim ucincima, ako igdje, valja nam u prvom redu potražiti vrednost filozofije. Nadalje, hocemo li izbjeci neuspjeh u odredivanju vrednosti filozofije, valja nam duh osloboditi od predrasuda onih ljudi koji se krivo zovu »prakticnim« ljudima. »Praktican« covjek, u smislu u kojem se ova rijec cesto koristi, jest onaj koji priznaje samo materijalne potrebe, koji shvaca da je ljudima prijeko potrebna hrana za tijelo, ali zaboravlja nuždu priskrbljivanja hrane duhu. Kada bi svi ljudi bili bogati, kada bi siromaštvo i bolesti bile reducirane do najniže moguce tačke, još bi preostalo mnogo toga što bi valjalo uciniti kako bi iz toga proizišlo valjano društvo; a cak su i u opstojecem svetu duhovna dobra u najmanju ruku isto toliko važna kao dobra potrebna tijelu. Vrednost filozofije valja naci iskljucivo medu duhovnim dobrima; a samo oni koji prema takvim dobrima nisu ravnodušni mogu biti osvjedoceni u to da proucavanje filozofije nije gubitak vremena. Filozofija, kao sva druga izucavanja, usmjerena je u prvom redu na saznaju. Saznaja kojoj stremi jest od one vrsti koja sjedinjuje sistem stabla nauke i od one vrsti koja slijedi iz kritickog ispitivanja temelja naših osvjedocenja, predrasuda i mnijenja. No ne može se tvrditi da je filozofija protigla bilo kakav znacajan uspjeh u nastojanjima da pribavi konacne odgovore na svoja pitanja. Pitate li matematicara, mineraloga, povjesnicara
ili bilo kojeg drugog znanstvenika, koji je definitivan korpus istinâ utvrden njihovim naukema, oni ce odgovarati dotle dok ih budete htjeli slušati. Ali ako postavite isto pitanje filozofu, on ce, ako je pošten, morati priznati da njegova izucavanja nisu došla do onih pozitivnih rezultata do kojih su došle ostale nauke. Istina, to je delimiče zato što se neki predmet prestaje ubrajati u predmet filozofije cim protane moguca njegova definitivna saznaja te on protaje predmetom odjelite nauke. Celo proucavanje nebesa, koje danas spada u astronomiju, nekoc bijaše ukljuceno u filozofiju. Veliko Newtonovo djelo nosilo je naslov Matematicki principi prirodne filozofije. Slicno tome, proucavanje ljudskog duha, koje bijaše dio filozofije, postalo je naučnom psihologijom. Tako je nesigurnost filozofije više prividna no zbiljska: ona pitanja na koja su vec moguci definitivni odgovori smještena su u nauka, dok su ona na koja se danas ne može definitivno odgovoriti, preostala kao residuum što se naziva filozofijom. Ovo je, medutim, samo dio istine koja se odnosi na nesigurnost filozofije. Ima mnogo pitanja — a medu njima su neka od onih koja su od najdubljeg interesa za naš duhovni život — koja, koliko mi možemo vidjeti, moraju ostati nerješiva za ljudski intelekt dokle god njegove moci ne prijedu u sasvim drugi red velicina od onoga kojemu danas pripadaju. Ima li univerzum neko jedinstvo plana ili svrhe, ili je to slucajan sticaj atoma? Je li svijest 500 trajna cest univerzuma, i daje li nade u beskrajan rast mudrosti, ili je on pak prolazni slucaj na maloj planeti na kojoj ce život svakako protati nemoguc? Jesu li dobro i zlo od ikakve važnosti za univerzum ili su pak važni jedino covjeku? Ovakva pitanja postavlja filozofija, a razliciti filozofi razlicito na njih odgovaraju. Bez obzira na to jesu li odgovori na neki drugi nacin dostupni ili nisu, oni odgovori koje pruža filozofija nisu, kako se cini, ni u jednom pojedinom slucaju proverljivi dokazima. Pa ipak, koliko god da je malena nada u otkrice odgovora, dio je filozofskog prola nastaviti baviti se takvim pitanjima, osvijestiti nas za njihovu važnost, ispitati sve pristupe do njih i održati na životu onaj interes za spekulaciju u univerzumu koji lako može biti ubijen kad bismo se potpunoma provetili proverljivu znanju. Mnogi su filozofi, istina, smatrali kako je filozofija u stanju utvrditi istinu glede stanovitih odgovora na takva fundamentalna pitanja. Oni su pretpostavljali da se ono najvažnije u religioznom uvjerenju može strogim dokaznim protupkom dokazati kao istinito. Da bi se donio sud o takvim pokušajima, valja uciniti pregled svekolikog ljudskog znanja i donijeti sud o njegovim metodama i granicama. Ne bi bilo mudro izjasniti se u ovome pitanju dogmatski; ali ako nas istraživanja u prethodnim poglavljima nisu odvela na krivi put, bit cemo prisiljeni odreci se nade da ce se iznaci filozofski dokazi za religiozna uvjerenja. Stoga ne možemo, kao sastavnicu vrednosti filozofije, implicirati nikakav definišeni skup odgovora na takva pitanja. Otud se, recimo to još jednom, vrednost filozofije ne smije oslanjati na neki pretpostavljeni korpus definitivno proverljivog znanja što bi ga trebali steci oni koji je izucavaju. Vrednost filozofije zapravo se ima uvelike tražiti upravo u samoj njezinoj nesigurnosti. Covjek koji se nije dotakao filozofije ide kroz život zakracunan u predrasude kojih je podrijetlo u zdravom razumu, sviknutom na mnijenje njegova doba i naroda te u uvjerenjima koja su nikla u njegovu duhu bez suradnje ili pristanka njegova promišljajuceg uma. Takvome se covjeku svet javlja kao definitivan, konacan, ocit; zdravorazumski predmeti ne poticu na pitanja, a nepoznate se mogucnosti odbijaju s prezirom. No cim pocnemo filozofirati, otkrit cemo naprotiv, kako vidjesmo u uvodnim poglavljima, da cak i najsvakidašnjije stvari vode do problema na koje se može samo vrlo nepotpuno odgovoriti. Filozofija, premda nepodobna da nam s potpunom izvjesnošcu ukaže na istinite odgovore na one dvojbe do kojih ona dovodi, podobna je ipak da nas uputi u mnoge mogucnosti koje uvecavaju naše mišljenje i oslobadaju ga od tiranije obicaja. Tako ona, smanjujuci naš osjecaj izvjesnosti glede toga kakve stvari jesu, veoma povecava našu saznaju glede toga
što bi one mogle biti; ona uklanja ponešto arogantan dogmatizam onih koji nikada nisu putovali predjelom oslobadajuce sumnje i održava na životu naš osjecaj za cudo pokazujuci nam poznate stvari s nepoznate strane. Prove neovisno o njezinoj korisnosti u upucivanju na neslucene mogucnosti, filozofija zadobiva vrednost — možda je to njezina glavna vrednost — putem velicine predmeta a kojemu kontemplira te oslobadanjem od uskih, osobnih svrha u rezultat ove kontemplacije. Život instinktivnoga covjeka zatvoren je unutar kruga njegovih osobnih interesa; porodica i prijatelji možda su ukljuceni, ali izvanjski svet ne uzima se u obzir izuzev kao pomoc ili zapreka onome što nadolazi unutar kruga instinktivnih želja. U takvu životu ima neceg groznicavog i ogranicenog, u poredbi s cime je filozofski život miran i dosadan. Osobni je svet instinktivnih interesa jedan maleni svet, smješten usred velikog i silnog sveta koji mora, prije ili kasnije, razoriti naš osobni svet u ruševine. Ne možemo li toliko uvecati svoje interese da bismo u njih ukljucili celi izvanjski svet, ostajemo poput proade u opkoljenoj tvrdi, znajuci da nam neprijatelj zaprijecava bijeg te da je konacna predaja neizbježna. U takvu životu nema spokoja, nego dolazi do stalne oporbe izmedu inzistentnosti naše žudnje i nejakosti volje. Na ovaj ili onaj nacin, ako naime želimo da nam život bude velik i slobodan, moramo pobjeci iz ovog zatvora i od ove 501 oporbe. Jedan je od nacina bijega u filozofskoj kontemplaciji. Filozofska kontemplacija, u svom najširem pregledu, ne deli univerzum u dva neprijateljska tabora — prijatelje, i neprijatelje, one koji su od pomoci i suparnike, dobre i zle — nego promatra cjelinu, ne opredelivši se. Filozofska kontemplacija, ukoliko je cista od drugih svrha, nije usmjerena na dokazivanje toga da bi ostatak univerzuma bio srodan covjeku. Sva saznajna akvizicija jest uvecanje Sopstva (Self), ali ova se uvecanje najbolje protiže ukoliko ga se ne zahtijeva izravno. Ono se protiže u trenutku kada je jedino djelatna žudnja za saznajom i to takvim izucavanjem koji ne želi unaprijed da njezin predmet treba da ima ovu ili onu znacajku, vec preudešava Sopstvo znacajkama koje pronalazi u svojim predmetima. Ovo uvecanje Sopstva nije protignuto ukoliko, uzevši Sopstvo kakvo jest, pokušavamo pokazati da je svet tako slican ovome Sopstvu da je njegova saznaja moguca bez pripuštanja bilo cega što se cini tudim. Žudnja za dokazom ovoga jest jedan oblik samo-obrane Sopstva, i kao svaka samo-obrana, ona je zapreka željenom rastu Sopstva, za koji se Sopstveno cuti podobnim. Samo-obrana Sopstva, u filozofskoj spekulaciji kao i drugdje, zrê svet kao sredstvo za vlastite svrhe; pocinjemo od ne-Sopstva, i od velicine ovoga uvecavamo granicja Sopstva; putem beskraja univerzuma onaj duh koji ga kontemplira stjece neki udjel u beskraju. Zato one filozofije koje prispodobljuju univerzum covjeku ne potkrepljuju velicinu duše. Saznaja je oblik jedinstva Sopstva i ne-Sopstva; kao svako jedinstvo, ono biva oslabljeno ovlastima, tj. bilo kojim nastojanjem da se univerzum nagna u sklad s onime što nalazimo unutar nas samih. Opstoji provudašnja filozofska tendencija prema stajalištu koje nam kaže da je Covjek mjera svih stvari, da je istina napravljena prema Covjeku, da su prostor i vrijeme i svet univerzalija u stvari vlasništvo duha, i da, ako ima icega nestvorenog duhom, ono je nepoznato i bez ikakva znacenja za nas. Ovo je stajalište, ako su naše prethodne diskusije tačne, neistinito; ali i više od toga što je neistinito, ono djeluje na filozofsku kontemplaciju tako da joj oduzima sve ono što joj podaruje vrednost, buduci da je sputava u granice Sopstva. Što ono zove saznajom nije jedinstvo s ne-Sopstvom, nego prije skup predrasuda, obicaja i želja koje dine nepronican veo izmedu nas i sveta s onu stranu. Covjek koji nalazi užitka u takvoj teoriji saznaje jest poput onoga koji nikada ne napušta domaci krug jer se boji da mu rijec naše biti zakon. Istinska filozofska kontemplacija, naprotiv, nalazi zadovoljstva u svakom povecanju ne-Sopstva, u svemu što uvecava objekt kontemplacije i samim tim subjekt u kontemplaciji.
Sve što je u kontemplaciji osobno ili privatno, sve što ovisi o obicajima, svaka zainteresiranost ili cežnja iskrivljuje objekt i tako oštecuje jedinstvo za kojim traga intelekt. Ali podižuci tako barijeru izmedu subjekta i objekta, takve osobne i privatne stvari protaju tamnicom intelekta. Slobodan intelekt vidi stvar onako kako bi ih mogao vidjeti, bez sada i ovdje, bez nada i strahova, bez okova obicajnih mnijenja i tradicionalnih predrasuda, mirno, bestrasno, slijedeci iskljucivo cežnju za saznajom — saznajom kao tako neosobnom, cisto kontemplativnom, koliko je to uopše moguce covjeku. Otud ce slobodni intelekt više vrednovati apstraktnije i opcenitije znanje u kojemu se ne javljaju slucajne zgode osobnih životopisa, od znanja na temelju osjetila i zavisnoga, kako vec takvo znanje ima biti, o iskljucivom i osobnom motrilištu i o tijelu ciji osjetilni organi iskrivljuju koliko i otkrivaju. Duh koji je svikao na slobodu i nepristranost filozofske kontemplacije sacuvat ce nešto od te iste slobode i ne pristranosti i u svetu akcije i emocije. On ce promatrati njegove svrhe i cežnje kao delove infinitezimalnih fragmenata u jednom svetu kojega je sav preostali dio nedirnut djelovanjem bilo kojeg covjeka. Nepristranost koja je u kontemplaciji nepomiješana žudnja za istinom iste je duhovne kakvoce koja, u djelanju, protaje pravdom, a u podrucju emocija ona je sveopca ljubav koja se može dati svakome, a ne samo onima koji su procijenjeni kao korisni ili vredni divljenja. Tako kontemplacija 502 uvecava ne samo objekte naših misli nego i objekte naših djelanja i nagnuca: ona nas cini gradanima univerzuma, a ne samo jednog obzidatog grada u ratnom stanju sa svim ostalim. U ovom se svjetskom gradanstvu sastoji istinska covjekova sloboda i njegovo oslobodenje od sužanjstva ogranicenih nadanja i bojazni. Sažmimo tako rezultat našeg raspravljanja o vrednosti filozofije: filozofiju valja izucavati, ne radi ikojeg konacnog odgovora na njezina pitanja, buduci da se nijedan konacan odgovor u pravilu ne može spoznati kao istinit, nego prije poradi pitanja samih; jer ova pitanja uvecavaju našu predstavu o onome što je moguce, obogacujuci našu intelektualnu imaginaciju i oslabljuju dogmatsku uvjerenost koja zabravljuje duh pred spekulacijom; ali iznad svega zato što se, putem velicine univerzuma koji kontemplira filozofija, i duh prikazao velikim te on protaje podobnim za ujedinjenje s univerzumom koje konstituira njegovo najviše dobro. 503
4. Karl R. Popper - Cilj nauke Govoriti o ,,cilju” naucne aktivnosti može možda zvucati pomalo naivno; jer jasno je da razliciti ucenjaci imaju razl1icite ciljeve, a nauka sama (što god to moglo znaciti) nema ciljeva. Sa svime time se slažem. A ipak se cini da kada govorimo o nauci osjecamo, manje ili više jasno, da postoji nešto karakteristicno za naucnu aktivnost; buduci da naucna aktivnost u velikoj mjeri izgleda kao racionalna aktivnost, a buduci da racionalna aktivnost mora imati neki cilj, pokušaj da se opiše cilj nauke i ne mora biti sasvim uzaludan. Smatram da je cilj nauke pronalaženje zadovoljavajucih objašnjenja svega onog što nam izgleda da zahtijeva objašnjenje. Pod objašnjenjem (ili uzrocnim objašnjenjem) misli se na skup iskaza kojima se opisuje stanje stvari koje treba objasniti (explicandum) dok drugi, objašnjavajuci iskazi cine ,,objašnjenje” u užem smislu rijeci (explicans explicanduma). U pravilu možemo uzeti da se više ili manje zna da je explicandum istinit, ili da se bar smatra da se to zna. Jer nema mnogo smisla tražiti objašnjenje nekog stanja stvari koje se može pokazati potpuno izmišljenim. (To može biti slucaj s letecim tanjurima: objašnjenje za kojim se traga ne mora biti objašnjenje letecih tanjura, nego može biti objašnjenje kako dolazi do izvještavanja o letecim tanjurima; no ukoliko bi leteci tanjuri postojali, tada ne bi bilo potrebno nikakvo daljnje objašnjenje izvještavanja o njima.) Explicans, s druge strane,
koji je predmet našeg traganja, u pravilu nece biti poznat: on ce morati biti otkriven Prema tome, naucno objašnjenje, kad god je otkrice, bit ce objašnjenje poznatog pomocu nepoznatog493. Da bi bio prihvatljiv (prihvatljivost je stvar stupnja), explicans mora ispuniti odredeni broj uslova. Prvo, on mora logicki povlaciti explicandum. Drugo, explicans bi trebao biti istinit, premda se obicno nece znati da je istinit; u svakom slucaju, ne smije se znati da je neistinit ni nakon najkriticnijeg ispitivanja. Ako se ne zna da je istinit (kao što se najcešce biti slucaj), mora postojati neovisno svjedocanstvo njemu u prilog. Drugim rijecima, on mora biti neovisno proverljiv i smatrat cemo ga tim više zadovoljavajuci što je veca oštrina onih neovisnih provera koje je preživio. Moram još rasvetliti upotrebu izraza ,,neovisan” s njegovim suprotnostima, ,,ad hoc” i (u krajnjim slucajevima) ”cirkularan”. Neka a bude explicandum za koji se zna da je istinit. Buduci da a trivijalno slijedi iz samog a, mogli bismo uvijek ponuditi a kao objašnjenje njega samog. Ali to bi bilo vrlo nezadovoljavajuce i pored toga što bismo u tom slucaju znali da je explicans istinit i da explicandum iz njega slijedi. Dakle, moramo iskljuciti objašnjenja ove vrste zbog njihove cirkularnosti. No cirkularnost koja mi je ovdje na umu jest stvar stupnja. Uzmite slijedeci razgovor: ,,Zašto je more danas tako nemirno?” — ,,Zato što je Neptun vrlo ljut” — ,,Kojim svjedocanstvom možete potkrijepiti vaš iskaz da je Neptun vrlo ljut?“—,,O, pa zar ne vidite kako je more vrlo nemirno? I zar nije ono uvijek nemirno kada je Neptun ljut?” Ovo se objašnjenje smatra nezadovoljavajucim zato što (isto kao u slucaju potpuno cirkularnog objašnjenja) jedino svjedocanstvo za explicans jest sam explicandum494. Osjecaj da je ova vrsta skoro cirkularnog ili ad hoc objašnjenja vrlo nezadovoljavajuca i odgovarajuci zahtjev da objašnjenja te vrste treba izbjegavati, po mom mišljenju su medu glavnim pokretnim silama razvoja nauke: nezadovoljstvo je medu prvim plodovima kritickog i racionalnog pristupa. 493 Vidi poslednji odlomak teksta, prije završnog citata, mog clanka ,,Note on Berkeley as a Precursor of Mach”, Brit. Journ. Philos. Sc. 4, 1953, str. 35. (Sada u mojoj knjizi Conjectures and Refutations, str. 174). 494 Takav nacin zakljucivanja prisutan je i kod Talesa (Diels -Kranz10, vol. I, str. 456, red 35); Anaksimandra (D.—K. All, A28); Anaksimena (D.—K. A17, Bi); Alkmeona (D.—K. AS).
504 Da explicans ne bi bio ad hoc, on mora biti bogat sadržajem: on mora imati razne proverljive konzekvence, a medu njima, posebno, proverljive konzekvence koje su razlicite od explicanduma. Upravo su te razlicite proverljive konzekvence ono što imam na umu kada govorim o neovisnim proverama ili o neovisnom svjedocanstvu. Premda ove primedbe mogu možda pomoci da se donekle rasvetli intuitivna ideja neovisno proverljivog explicansa, one nikako još nisu dovoljne da karakteriziraju zadovoljavajuce i neovisno proverljivo objašnjenje. Jer ako je a naš explicandum — neka a ponovo bude ,,More je danas nemirno”— mi uvijek možemo ponuditi vrlo nezadovoljavajuci explicans koji je potpuno ad hoc, premda ima neovisno proverljive konzekvence. I možemo po volji birati te konzekvence. Možemo izabrati, recimo, ,,Ove šljive su socne” i ,,Svi gavranovi su crni”. Neka b bude njihova konjunkcija. Tada možemo kao explicans naprosto uzeti konjunkciju od a i b: ona ce zadovoljavati sve naše do sada iznesene zahtjeve. Samo ako zahtijevamo da objašnjenja moraju upotrebljavati univerzalne iskaze ili prirodne zakone (dopunjene pocetnim uslovima), možemo napredovati k ostvarenju ideje neovisnih ili ne-ad hoc objašnjenja. Jer univerzalni prirodni zakoni mogu biti iskazi s bogatim sadržajem i stoga oni mogu biti neovisno provereni svugdje i u svim vremenima. Zato ako se oni koriste kao objašnjenja, oni mogu ne biti ad hoc, jer nam mogu dozvoliti da protumacimo explicandum kao ponovljivi efekt. Sve to, medutim, vrijedi jedino ako se
ogranicimo na univerzalne zakone koji su proverljivi, to jest opovrgljivi. Pitanje ,,Koja vrsta objašnjenja može biti zadovoljavajuca?” tako vodi do odgovora: objašnjenje pomocu proverljivih i opovrgljivih univerzalnih zakona i pocetnih uslova. A objašnjenje te vrste ce biti tim više zadovoljavajuce što su ti zakoni proverljiviji i što su bolje provereni. (To se odnosi takoder i na pocetne uslove.) Na ovaj nacin pretpostavka da je cilj nauke pronalaženje zadovoljavajucih objašnjenja vodi nas dalje do ideje da se stupanj prihvatljivosti objašnjenja povecava putem povecavanja njihovog stupnja proverljivosti, to ce reci, prelaženjem na bolje proverljive teorije; a to znaci prelaženjem na teorije sve bogatijeg sadržaja, višeg stupnja univerzalnosti i višeg stupnja preciznosti495. To je, nema sumnje, potpuno u skladu sa stvarnom praksom teorijskih nauka. Do fundamentalno istog rezultata možemo doci i na drugi nacin. Ako je cilj nauke objašnjavanje, njezin ce cilj biti takoder i objašnjavanje onog što je do sada bilo prihvaceno kao explicans, na primer, zakona prirode. Tako se zadaca nauke neprestano obnavlja. Možemo neprestano to nastavljati, prelazeci na objašnjenja sve višeg stupnja univerzalnosti — ukoliko doista ne dodemo do konacnog objašnjenja, to ce reci, do objašnjenja koje se niti može niti treba dalje objašnjavati. Ali postoje li konacna objašnjenja? Ucenje koje sam nazvao ,,esencijalizam” svodi se na gledište da nauka mora tragati za konacnim objašnjenjem pomocu suština496: ako možemo objasniti ponašanje neke stvari pomocu njezine suštine — njezinih bitnih svojstava — tada nikakvo daljnje pitanje ne može biti postavljeno niti treba biti postavljeno (osim možda. teološkog pitanja Tvorca suština). Tako je Descartes verovao da je objasnio fiziku pomocu suštine fizickog tijela koja je, po njegovom mišljenju, bila protežnost; a neki Newtonovci, slijedeci Rogera Cotesa, verovali su da je suština materije u njezinoj inerciji i 495 U vezi s teorijom proverljivosti, sadržaja i jednostavnosti i u vezi stupnjeva univerzalnosti i preciznosti vidi odjeljke 31 do 46 u Logici naucnog otkrica (prvo njemacko izdanje 1934) gdje je objašnjena uska povezanost tih ideja. 496 Potpunije sam razmatrao (i kritizirao) esencijalizam u eseju ,,Three Views Concerning Human Knowledge” gdje takoder upucujem na svoja ranija razmatranja (u poslednjoj bilješki u odjeljku II); vidi Contemporary British Philosophy, III, uredio H. D Lewis, 1956, bilješka 2 na str. 365. (Ovaj esej je sada 3. poglavlje moje knjige Conjectures and Refutations, trece izdanje, 1969).
505 njezinoj moci da privlaci drugu materiju i smatrali su da se Newtonova teorija može izvesti iz, i tako konacno objasniti pomocu, tih suštinskih svojstava sve materije. Sam Newton je bio drukcijeg mišljenja. Upravo je hipoteza o konacnom ili esencijalistickom uzrocnom objašnjenju same gravitacije ono što je on imao na umu kada je napisao Scholium generate na kraju Principia: ,,Do sada sam objašnjavao pojave ... pomocu sile gravitacije, ali još nisam utvrdio uzrok gravitacije same.., a hipoteze ne izmišljam proizvoljno [ili ad hocĆ.”497 Ne vjerujem u esencijalisticko ucenje o konacnom objašnjenju. U prošlosti su kriticki tog ucenja u pravilu bili instrumentalisti: oni su interpretirali naucne teorije kao puke instrumente za predvidanje bez ikakve objašnjavalacke moci. Ni s njima se ne slažem. Ali postoji treca mogucnost, ,,trece gledište”, kako sam ga nazvao. Ono je dobro opisano kao ,,modificirani esencijalizam” — s naglaskom na rijeci ,,modificirani” 498 To ,,trece gledište” koje ja zastupam modificira esencijalizam na radikalan nacin. Prije svega odbacujem ideju konacnog objašnjenja i tvrdim da svako objašnjenje može biti dalje objašnjavano pomocu teorije ili pretpostavke višeg stupnja univerzalnosti. Ne može postojati objašnjenje koje ne treba biti dalje objašnjavano, jer nijedno ne može biti samo— objašnjavajuci opis suštine (poput esencijalisticke definicije tijela, kako ju je iznio Descartes). Drugo, odbacujem sva što-jest pitanja: pitanja o tome što jest neka stvar, što je njezina suština ili njezina prava priroda. Moramo napustiti gledište, karakteristicno za esencijalizam, da u svakoj pojedinoj stvari postoji suština, inherentna prirodna ili princip
(kao alkohol u vinu) koji je nužno uzrokuju da bude ono što jest i djeluje onako kako djeluje. Ovakvo animisticko gledište ništa ne objašnjava, ali je ono navelo esencijaliste (poput Newtona) da izbjegavaju relaciona svojstva, kao gravitaciju, i da smatraju, iz razloga koji su im se cinili a priori valjanim, da zadovoljavajuce objašnjenje mora biti pomocu inherentnih svojstava (za razliku od relacionih svojstava. Treca i poslednja modifikacija esencijalizma je slijedeca. Moramo napustiti gledište, usko povezano s animizmom (i karakteristicno za Aristotela za razliku od Platona), da se pozivanjem na esencijalna svojstva inherentna u bilo kojoj pojedinacnoj stvari može objasniti ponašanje te stvari. Jer to gledište nikako ne uspijeva da osvetli zašto se razlicite pojedinacne stvari ponašaju na slican nacin. Ako se kaže ,,zato što su im suštine slicne” postavlja se novo pitanje: zašto ne bi bilo isto toliko razlicitih suština koliko ima i razlicitih stvari? Upravo taj problem je Platon pokušao riješiti tvrdeci da su slicne pojedinacne stvari tvorevina, i zapravo kopije, istog izvornog ,,Oblika” koji je stoga nešto ,,izvan”, ,,prije” i ,,iznad” razlicitih pojedinacnih stvari; i doista, mi još uvijek nemamo bolju teoriju slicnosti. Cak i danas se pozivamo na njihovo zajednicko porijeklo kada želimo objasniti slicnost dva covjeka, ptice i ribe, dvaju kreveta, dvaju automobila, dvaju jezika ili dviju zakonskih procedura; to ce reci, mi uglavnom objašnjavamo slicnost geneticki; a ako od toga napravimo metafizicki sistem, najverovatnije ce to biti historicisticka filozofija. Aristotel je odbacio Platonovo rješenje; no buduci da Aristotelova verzija esencijalizma ne sadrži cak ni nagovještaj rješenja, cini se da on nikada nije sasvim shvatio problem 499. 497 Vidi takoder Newtonova pisma Richardu Bentfeyu od 17. sijecnja i posebno od 25. veljace 1693 (‘1692—3’). Citirao sam to pis mo u odjeljku III mog clanka ,,Three Views Concerning Human Knowledge” (Conjectures and Refutations, str. 106 i dalje) gdje je taj problem nešto iscrpnije razmatran. 498 Izraz ,,modificirani esencijalizam” upotrijebio je kao opis mog ,,treceg gledišta” prikazivac mog clanka ,,Three Views Concerning Human Knowledge” u The Times Literary Supplement, 55, 1956, str. 527.Da bi se izbjegli nesporazumi htio bih ovom prilikom reci da to što prihvacam ovaj izraz ne bi trebalo shvatiti kao ustupak ucenju o ,,konacnoj stvarnosti”, a još manje kao ustupak ucenju o esencijalistickim definicijama. Ostajem u potpunosti pri kritici tog ucenja koju sam izložio u knjizi Open Society, vol. II, pogl. 11, odjeljak II (posebno bilješka 42) i na drugim mestima. 499 Što se tice Platonove teorije Oblika ili ideja. ,,jedna od njezinih najznacajnijih funkcija je objasniti slicnost osjetilnih stvari…“ Usporedi moju knjigu Open Society, poglavlje 3, odjeljak v; vidi takoder bilješke
506 Odlucujuci se za objašnjenja pomocu univerzalnih prirodnih zakona, nudimo rješenje baš za taj poslednji (platonovski) problem. Jer mi pretpostavljamo da su sve pojedinacne stvari i sve pojedinacne cinjenice podložne tim zakonima. Zakoni (koje opet jest potrebno dalje objašnjavati) tako objašnjavaju pravilnosti i slicnosti pojedinacnih stvari ili pojedinacnih cinjenica i dogadaja. I ti zakoni nisu inherentni u pojedinacnim stvarima. (Niti su oni platonovske ideje izvan sveta.) Prirodni zakoni su shvaceni, naprotiv, kao (hipoteticki) opisi strukturalnih svojstava prirode — samog našeg sveta. U tome je, dakle, slicnost izmedu mog gledišta (,,treceg gledišta”) i esencijalizma; premda ne vjerujem da cemo ikada moci opisati, pomocu naših univerzalnih zakona, konacnu suštinu sveta, ne sumnjam da možemo nastojati prodrijeti sve dublje i dublje u strukturu našeg sveta ili, kako bismo mogli reci, do svojstava sveta koja su sve bitnija i bitnija ili sve dublja i dublja. Kad god idemo za tim da objasnimo neki hipoteticki zakon ili teoriju novom hipotetickom teorijom višeg stupnja univerzalnosti, mi otkrivamo više o svetu nastojeci da prodremo dublje u njegove tajne. I kad god uspijemo opovrgnuti teoriju te vrste, cinimo novo znacajno otkrice. Jer ta opovrgavanja su od izuzetnog znacaja. Ona nas uce neocekivanom i pokazuju nam da premda smo mi sami tvorci naših teorija, premda su one naši vlastiti izumi, one su ipak prave tvrdnje o stvarnosti, jer se mogu sukobiti s necim što mi nikada nismo stvorili.
Naš ,,modificirani esencijalizam” može, po mom mišljenju, biti od pomoci kada se postavi pitanje logickog oblika prirodnih zakona. On sugerira da naše teorije ili naši zakoni moraju biti univerzalni, to jest da moraju iznositi tvrdnje o svetu — o svim prostornovremenskim podrucjima sveta. On sugerira, štoviše, da naše teorije iznose tvrdnje o strukturalnim ili relacionim svojstvima sveta i da svojstva koja opisuje objašnjavalacka teorija moraju u nekom smislu biti dublja od onih koja treba objasniti. Mislim da ta rijec ,,dublji” izmice svakom pokušaju iscrpne logicke analize, ali ona ipak vodi naše intuicije. (Tako je i u matematici: svi njezini teoremi su logicki ekvivalentni, u prisustvu aksioma, a ipak postoji velika razlika u ,,dubini” koja teško da je podložna logickoj analizi.) ,,Dubina” naucne teorije izgleda da je najuže povezana s njezinom jednostavnošcu i tako s bogatstvom njezinog sadržaja. (Drukcije je s dubinom nekog matematickog teorema za koji se može uzeti da nema sadržaja.) Dva sastavna dela cini se da su potrebna: bogat sadržaj i izvjesna koherentnost i kompaktnost (ili ,,organicnost”) opisanog stanja stvari. Upravo je taj drugi sastavni dio ono što je tako teško analizirati premda je intuitivno vrlo jasan i njega su esencijalisti pokušavali opisati kada su govorili o suštinama nasuprot pukom nagomilavanju akcidentalnih svojstava. Mislim da niti možemo niti trebamo ovdje uciniti nešto više nego ukazati na intuitivnu ideju. Jer u slucaju bilo koje pojedinacne predložene teorije bogatstvo njezinog sadržaja i, dakle, njezin stupanj proverljivosti je ono što odlucuje o njezinoj zanimljivosti, a ishodi izvršenih provera su ono što odlucuje njezinu sudbinu. Sa stajališta metode, njezinu dubinu, koherenciju, pa cak i ljepotu možemo smatrati pukim vodicem ili poticajem naše intuicije i imaginacije. Ipak, cini se da postoji nešto nalik na dovoljan uslov za dubinu, ili stupnjeve dubine, koji se može logicki analizirati. Pokušat cu to objasniti pomocu jednog primera iz historije nauke. Dobro je poznato da je Newtonova dinamika protigla ujedinjenje Galileove zemaljske i Keplerove nebeske fizike. Cesto se kade da se Newtonova dinamika može induktivno izvesti iz Galileovih i Keplerovih zakona, a cak se i tvrdilo da se ona može iz njih striktno izvesti dedukcijom500. Ali to nije tačno; s logickog gledišta, Newtonova teorija, striktno 19 i 20 i tekst. Neuspjeh Aristotelove teorije da izvrši tu funkciju spomenut je tamo (u trecem izdanju, 1957) na kraju bilješke 54 uz poglavlje 11. 500 Ono što se može izvesti iz Keplerovih zakona (vidi Max Born, Natural Philosophy of Cause and Chance, 1949. str. 129—33) jest da je za sve planete ubrzanje prema Suncu u svakom trenutku jednako k/r2, gdje je r
507 govoreci, proturjeci i Galileovoj i Keplerovoj teoriji (premda se, naravno, obje te teorije mogu dobiti kao aproksimacije cim imamo Newtonovu teoriju s kojom možemo operirati). Iz tog razloga je nemoguce izvesti Newtonovu teoriju niti iz Galileove niti iz Keplerove niti iz njih obje zajedno, bilo dedukcijom bilo indukcijom. Jer niti deduktivno niti induktivno zakljucivanje ne može nikada od konzistentnih premisa doci do konkluzije koja formalno proturjeci premisama od kojih smo pošli. To smatram vrlo jakim argumentom protiv indukcije. Sada cu ukratko ukazati na proturjecnosti izmedu Newtonove teorije i njezinih prethodnika. Galileo tvrdi da se baceni kamen ili projektil krece po paraboli osim u slucaju vertikalnog slobodnog pada kada se krece s konstantnim ubrzanjem po pravcu. (Tokom citave ove diskusije zanemarujemo otpor zraka.) Sa stajališta Newtonove teorije obje ove tvrdnje su pogrešne i to iz dva razlicita razloga. Prva je pogrešna jer putanja dalekometnog projektila kao što je interkontinentalna raketa (izbacena uvis ili horizontalno) nece biti cak niti približno parabolicna nego elipticna. Ona protaje približno parabola samo ako je ukupna razdaljina leta zanemariva u usporedbi s polumjerom Zemlje. Na to je ukazao i sam Newton u Principia, kao i u svojoj
populariziranoj verziji The System of the World, gdje je ilustrirao stvar slikom koju donosimo na ovoj stranici. Newtonova slika ilustrira njegov iskaz da, ako se brzina projektila povecava, a time i razdaljina njegovog leta, on ce ''najzad premašujuci zemljine granice, …preci u prostor a da je i ne dodirne”501. Tako se projektil na zemlji krece po elipsi, a ne po paraboli. Naravno, za dovoljno kratke izbacaje parabola ce biti odlicna aproksimacija; ali parabolicna putanja nije striktno izvodiva iz Newtonove razdaljina izmedu planeta i Sunca u datom trenutku, a k je konstanta, ista za sve planete. Upravo taj rezultat, pak, formalno proturjeci Newtonovoj teoriji (osim pod pretpostavkom da su mase svih planeta jednake, ili, ako su nejednake, da su bar beskonacno male u usporedbi s masom Sunca). Ta cinjenica slijedi iz onog što je o Keplerovom trecem zakonu ovdje receno u tekstu nakon bilješke 9. No, osim toga, treba imati u vidu da niti Keplerova niti Galileova teorija ne sadrže Newtonov pojam sile koji se u tradicionalno uvodi u tim izvodenjima bez mnogo okolišanja; kao da se taj (,,okultni”) pojam mogao ocitati iz cinjenica i kao da on nije bio rezultat nove interpretacije cinjenica (to jest, ,,fenomena” kako su ih opisivali Keplerovi i Galileovi zakoni) u svjetlu potpuno nove teorije. Tek nakon što je uveden pojam sile (a cak i proporcionalnost gravitacijske i inercijalne mase) uopše je moguce povezati gornju formulu za ubrzanje s Newtonovim zakonom privlacenja obratno proporcionalnog kvadratu razdaljine (pod pretpostavkom da su mase planeta zanemarive). 501 Vidi Newtonova Principia, Scholium na kraju odjeljka II knjige I, str. 55 izdanja iz 1934 (Motteov prijevod koji je revidirao Cajori). Slika iz The System of the World i citat koji su ovdje navedeni nalaze se na str. 551. tog izdanja.
508 teorije ukoliko joj ne dodamo fakticno neistinit pocetni uslov (koji je, usput receno, neostvariv u Newtonovoj teoriji jer vodi do apsurdnih konzekvenci), naime, da je Zemljin polumjer beskonacan. Ako ne uvedemo tu pretpostavku, premda se zna da je neistinita, onda uvijek dobivamo elipsu, u suprotnosti s Galileovim zakonom prema kojem bismo trebali dobiti parabolu. Do potpuno analogne logicke situacije dolazi u vezi s drugim delom Galileovog zakona koji tvrdi postojanje konstante ubrzanja. Sa stajališta Newtonove teorije, ubrzanje tijela u slobodnom padu nikada nije konstantno: ono uvijek raste tokom pada zato što se tijelo sve više i više približava centru privlacenja. Ovaj efekt je vrlo primetan ako tijelo pada s velike visine, premda je on, naravno, zanemariv ako je visina zanemariva u usporedbi sa Zemljinim polumjerom. U tom slucaju možemo dobiti Galileovu teoriju iz Newtonove ako ponovo uvedemo neistinitu pretpostavku da je Zemljin polumjer beskonacan (ili da je visina s koje tijelo pada jednaka nuli). Proturjecnosti na koje sam ukazao nisu ni u kom slucaju zanemarive za dalekometne projektile. Na njih možemo primijeniti Newtonovu teoriju (naravno s korekcijama za otpor zraka), ali ne i Galileovu: ova druga naprosto dovodi do pogrešnih rezultata kao što se lako može pokazati pomocu Newtonove teorije. Što se tice Keplerovih zakona, situacija je slicna. Ocito je da Keplerovi zakoni u
Newtonovoj teoriji samo približno vrijede — to jest striktno ne vrijede — ako uzmemo u obzir medusobno privlacenje planeta502. Ali ima fundamentalnijih proturjecnosti izmedu dviju teorija nego što je ova koja je prilicno ocita. Jer cak i ukoliko, cineci ustupak našim protivnicima, zanemarimo medusobno privlacenje planeta, Keplerov treci zakon, promatran sa stajališta Newtonove dinamike, ne može biti ništa drugo nego aproksimacija koja je primenljiva na vrlo poseban slucaj: na planete cije su mase jednake ili, ako su nejednake, zanemarive u usporedbi sa Suncevom masom. Buduci da cak niti približno ne vrijedi za dva planeta od kojih je jedan vrlo lagan, a drugi vrlo težak, jasno je da Keplerov treci zakon proturjeci Newtonovoj teoriji na potpuno isti nacin kao Galileov zakon. To se može lako pokazati. na slijedeci nacin. Za sistem dvaju tijela — sistem dvostrukih zvijezda — iz Newtonove teorije proizlazi zakon koji astronomi cesto nazivaju ,,Keplerovim zakonom” jer je u uskoj vezi s Keplerovim trecim zakonom. Ovaj takozvani ,,Keplerov zakon” kaže da ako je m0 masa jednog od dvaju tijela — recimo Sunca — i ako je m1 masa drugog tijela — recimo planeta — onda, odabiruci odgovarajuce jedinice merenja možemo iz Newtonove teorije izvesti (1)a3/T2 = m0 + m1, gdje je a srednja razdaljina izmedu dvaju tijela, a T je vrijeme pune revolucije. Medutim, Keplerov vlastiti treci zakon tvrdi da (2)a3/T2 = konstanta to ce reci, ista konstanta za sve planete Suncevog sistema. Jasno je da taj zakon dobivamo iz (1) samo pod pretpostavkom da m0 + m1 = konstanta; a buduci da je m0 = konstanta za naš Suncev sistem ako identificiramo m0 sa Suncevom masom, dobivamo (2) iz (1) ukoliko pretpostavimo da je m1 isto za sve planete; ili ako je to cinjenicki neistinito (kao što doista i jest buduci da je Jupiter nekoliko tisuca puta veci od najmanjih planeta), ukoliko pretpostavimo da su mase svih planeta jednake nuli u usporedbi sa Suncevom masom tako 502 Vidi, na primer, P. Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory, 1905, preveo na engleski P. P. Wiener, 1945, dio II, poglavije VI, odjeljak 4. Duhem kaže eksplicitnije ono što je implicitno u Newtonovom vlastitom iskazu (Principia, Knjiga I, stav 1xv, teorem xxv), jer Newton dovoljno jasno daje do znanja da tamo gdje su u interakciji više od dva tijela, Keplerovi zakoni ce u najboljem slucaju samo aproksimativno važiti, a cak i to samo u vrlo posebnim slucajevima od kojih on dva analizira nešto detaljnije. Usput receno, formula (1), u daljnjem tekstu, neproredno slijedi iz Knjige I, stava 1 IX s obzirom na knjigu I, stav xv. (Vidi takoder knjigu III, stav xv.)
509 da možemo staviti m1 = 0 za sve planete. To je sasvim dobra aproksimacija sa stajališta Newtonove teorije, ali u isto vrijeme staviti m1 = o nije samo striktno govoreci neistinito, nego je i neostvarivo sa stajališta Newtonove teorije. (Tijelo s masom jednakom nuli ne bi se više pokoravalo Newtonovim zakonima kretanja.) Tako, cak i ukoliko zaboravimo sve o medusobnom privlacenju planeta, Keplerov treci zakon (2) proturjeci Newtonovoj teoriji koja daje (1). Važno je uociti da iz Galileove ili Keplerove teorije ne dobivamo ni najmanji nagovještaj kako bi te teorije trebalo modificirati — koje bi neistinite premise trebalo usvojiti i koje uslove stipulirati — ako bismo pokuša1i prijeci od tih teorija na neku drugu i opcenitije važecu kao što je Newtonova. Tek nakon što projedujemo Newtonovu teoriju možemo otkriti da li su, i u kojem smislu, stare teorije njezine aproksimacije. Ukratko receno, premda su sa stajališta Newtonove teorije Galileova i Keplerova teorija odllicne aproksimacije nekih posebnih Newtonovih rezultata, za Newtonovu teoriju se ne može reci, sa stajališta drugih dviju teorija, da je ona aproksimacija njihovih rezultata. Sve to pokazuje da logika, bilo deduktivna bilo induktivna, ne može nikako napraviti korak od tih teorija k Newtonovoj dinamici503. Samo genijalnost može napraviti taj korak. Jednom kada je on napravljen, može se reci da Galileovi i Keplerovi rezultati potkrepljuju novu teoriju. Ovdje me, medutim, ne zanima toliko nemogucnost indukcije koliko problem dubine.
A što se tice tog problema, možemo doista nešto nauciti iz našeg primera. Newtonova teorija ujedinjuje Galileovu i Keplerovu. Ali daleko od toga da je ona puka konjunkcija tih dviju teorija — koje igraju ulogu explicanda za Newtonovu teoriju — ona ih ispravlja objašnjavajuci ih. Prvotni zadatak objašnjavanja bio je dedukcija ranijih rezultata. A taj zadatak je ispunjen ne izvodenjem tih ranijih rezultata nego izvodenjem neceg boljeg umesto njih: novih rezultata koji se, pod posebnim uslovima starih rezultata, numericki vrlo približavaju starim rezultatima, a u isto vrijeme ih ispravljaju. Tako se može reci da empirijski uspjeh stare teorije potkrepljuje novu teoriju; k tome, ispravke se mogu opet proveravati — i možda pobiti ili, pak, potkrijepiti. Ono što navedena logicka situacija jasno iznosi na vidjelo jeste cinjenica da nova teorija nikako ne može biti cirkularna ili ad hoc. Ne samo da nova teorija ne ponavlja svoj explicandum nego mu ona proturjeci i ispravlja ga. Na taj nacin cak i svjedocanstvo u prilog explicandumu protaje neovisno svjedocanstvo u prilog novoj teoriji. (Usput receno, ova nam analiza dopušta da objasnimo vrednost metrickih teorija i merenja i tako nam pomaže da izbjegnemo pogrešku prihvacanja merenja i preciznosti kao konacnih i nesvodivih vrednosti). Smatram da kad god u empirijskim naukama nova teorija višeg stupnja univerzalnosti uspješno objasni neku stariju teoriju ispravljajuci je, to je siguran znak da je nova teorija prodrla dublje od onih starijih. Zahtjev da nova teorija treba približno sadržavati staru teoriju, za odgovarajuce vrednosti parametara nove teorije može se nazvati (slijedeci Bohra) ,,principom korespondencije”. Kao što sam prije rekao, ispunjenje ovog zahtjeva je dovoljan uslov za dubinu. Da to nije i nužan uslov može se vidjeti iz cinjenice da Maxwellova elektromagnetska valna teorija nije, u tom smislu, ispravila Fresnelovu valnu teoriju svjetlosti. Ona je, nema sumnje, znacila napredovanje u dubini, ali u drukcijem smislu: ,,Staro pitanje o pravcu vibracija polarizirane svjetlosti postalo je bespredmetno. Teškoce u vezi s rubnim uslovima za granice izmedu dviju sredina bile su riješene samim temeljima teorije. Više nisu bile potrebne nikakve ad hoc hipoteze radi eliminiranja longitudinalnih svjetlosnih valova. Tlak svjetlosti, tako znacajan u teoriji zracenja i tek kasnije eksperimentalno utvrden, mogao je biti izveden kao jedna od konzekvenci te teorije.” 504 Ovaj briljantni odlomak u kojem 503 Pojmovi sile (usp. bi1ješku 8) i djelovanja na razdaljinu donose nove teškoce. 504 A. Einstein, Physikalische Zeitschrift, 10, 1909, str. 817. i dalje. Za napuštanje teorije materijalnog etera (implicitno u Maxwellovom neuspjehu da izgradi njegov prihvatljiv materijalni model) može se reci da u gore
510 Einstein ocrtava neka od glavnih protignuca Maxwellove teorije i usporeduje je s Fresnelovom može se uzeti kao pokazatelj da ima i drugih dovoljnih uslova za dubinu koje moja analiza ne pokriva. Zadatak nauke, koji je, po mom mišljenju, pronalaženje zadovoljavajucih objašnjenja, teško se može razumjeti ako nismo realisti. Jer zadovoljavajuce objašnjenje je ono koje nije ad hoc; a ta ideja — ideja neovisnog svjedocanstva — teško se može razumjeti bez ideje otkrica, napredovanja prema dubljim slojevima objašnjenja, bez ideje da postoji nešto što bismo otkrivali i kriticki raspravljali. Ali ipak mi se cini da u okviru metodologije ne moramo pretpostaviti metafizicki realizam; ne cini mi se da nam on može biti od velike pomoci, osim na intuitivan ni Jer jednom kada nam je receno da je cilj nauke objašnjavanje i da je najprihvatljivije objašnjenje ono koje je najstrože proverljivo i najstrože provereno, mi znamo sve što trebamo znati kao metodolozi. Ne možemo tvrditi da je taj cilj ostvariv niti pomocu niti bez pomoci metafizickog realizma koji nam može dati jedino neko intuitivno ohrabrenje, neku nadu, ali nikakvu vrstu sigurnosti. I premda se može reci da racionalna rasprava o metodologiji ovisi o pretpostavljenom ili hipotetickom cilju nauke, ona zacelo ne ovisi o metafizickoj i najverovatnije neistinitoj pretpostavci da se istinita strukturalna teorija sveta (ako uopše postoji) dade otkriti ili izraziti u ljudskom jeziku.
Ako se slika sveta koju suvremena nauka prikazuje uopše približava istini — drugim rijecima, ako imamo nešto nalik na ,,naucnu saznaju” — onda uslovi prisutni skoro svugdje u univerzumu cine gotovo nemogucim otkrivanje strukturalnih zakona one vrste za kojima tragamo, a tako onemogucuju i protizanje ,,naucne saznaje”. Jer gotovo svi krajevi univerzuma su ispunjeni kaoticnim zracenjem, a gotovo sve ostalo materijom u slicnom kaoticnom stanju. Usprkos tome, nauka je bila cudesno uspješna u napredovanju k onome što bi, po mom mišljenju, trebalo biti smatrano njezinim ciljem. Smatram da se ova neobicna cinjenica ne može objasniti a da se ne dokaže previše. Ali može nas potaknuti da težimo tom cilju, premda ne možemo dobiti dodatni poticaj da vjerujemo da ga stvarno možemo protici, niti na osnovi metafizickog realizma niti na osnovi neceg drugog. BIBLIOGRAFSKA BILJEŠKA Ovdje razmatranu ideju da teoriju mogu ispravljati ,,opažajni” ili ,,pojavni” zakon koji hi trebale objasniti (kao, na primer, Keplerov treci zakon) izlagao sam cesto u svojim predavanjima. Jedno od tih predavanja je potaklo ispravljanje jednog prividnog pojavnog zakona (vidi clanak iz 1941, na koji upucujem u knjizi Poverty of Historicism, 1957, 1960, bilješka na str. 134. i dalje). Drugo od tih predavanja je bilo objavljeno u Gesetz und Wir!clichkeit, ur. Simon Moser (1948), 1949. Ta ista moja ideja bila je i ,,pocetna tačka” (kako on sam kaže na str. 92) clanka P. K. Feyerabenda ,,Explanation, Reduction and Empiricism” (u Minnesota Studies in the Philosophy of Science, 3, ur. Herbert Feigl i Grover Maxwell, 1962) cija se referenca (66) odnosi na ovaj clanak (prvi put objavljen u casopisu Ratio, 1, 1957). Autori raznih clanaka o srodnim temama izgleda da su previdjeli Feyerabendovo upucivanje na moj tekst. analiziranom smislu daje dubinu Maxwellovoj teoriji kada se ona usporeduje S Fresnelovom; a to je, cini mi se, implicitno u citatu iz Einsteinovog clanka. Tako Maxwellova teorija u Einsteinovoj formulaciji možda i nije zapravo primer drugog smisla ,,dubine”. Ali u Maxwellovom originalnom obliku cini mi se da jest.
511
5. Thomas S. Kuhn - Nahnadna razmišljanja o paradigmama Proteklo je vec sedam godina otkako je objavljena nova knjiga Struktura naucnih revolucija. Reakcije na nju bile su raznolike i ponekad kriještave, ali knjiga se i nadalje mnogo cita i predmet je brojnih rasprava. Sve u svemu, veliko mi je zadovoljstvo zanimanje što ga je pobudila uk1jucivši i znatan dio kritickih opaski. Ipak, jedan aspekt njezina odjeka povremeno me obeshrabruje. Prateci razgovore, osobito one medu ljudima koji su se knjigom oduševi1i, cesto mi je bilo teško verovati da svi ucesnici u raspravi govore o istoj knjizi. Sa ža1jenjem zakljucujem da je dio razloga njezina uspjeha u tome što ona može svima znaciti gotovo sve. Za tu pretjeranu plasticnost nijedan aspekt knjige nije toliko odgovoran koliko to što se u njoj uvodi termin ,,paradigma”505, rijec koja se na njezinim stranicama pojavljuje cešce nego bilo koja druga, izuzimajuci gramaticke cestice. Pozvan da objasnimo odsustvo indeksa, ja redovno ukazujem da bi natuknica radi koje bi se najcešce zagledalo u nj bila: ,,paradigma, 31—279, passim”. Kriticari, bilo dobronamjerni ili ne, bili su jednodušni u nag1ašavanju velikog broja raz1icitih znacenja u kojima se taj termin upotrebljava.506 Jedna komentatorka koja je smatrala stvar vrednom sistematskog ispitivanja izradila je dje1omicno kazalo pojmova i naš1a najmanje dvadeset i dvije razlicite upotrebe u rasponu od ,,konkretno naučno dostignuce” (str. 51) do ,,karakteristican skup uvjerenja i preduvjerenja” (str. 58), pri cemu ova potonja obuhvacaju zajedno instrumentalna, teorijska i metafizicka opredjeljenja (str. 85—88)507. Premda niti sastav1jacica tog kazala niti ja ne mislimo da je situacija tako beznadna kako bi te divergencije sugerirale, ocig1edno traži se razjašnjenje. A niti razjašnjenje samo pa sebi nece biti dovoljno. Ma kolik bio njihov broj, upotrebe ,,paradigme” u knjizi dele se u dva skupa koji oba zahtijevaju raz1icita imena i
zasebnu raspravu. Jedno je znacenje ,,paradigme” globalno te obuhvaca sva zajednicka opredjeljenja jedne znanstvene skupine; drugo izdvaja posebno važnu vrstu opredjeljenja i stoga je podskup prvoga. U tekstu koji slijedi pokušat cu ih najprije razmrsiti a onda pomno ispitati ono za koje mislim da mu je najhitnije potrebna filozofska pažnja. Koliko god da sam nepotpuno razumijevao paradigme kad sam pisao knjigu, još smatram da one zaslužuju mnogo pažnje. U knjizi termin ,,paradigma” ulazi u blisko srodstvo i fizicko i logicko, s izrazom ,,naučno zajednica” (str. 50—51). Paradigma je ono što dele c1anovi znanstvene zajednice, i samo oni. Obrnuto, projedovanje zajednicke paradigme je ono što konstituira naučnu zajednicu od skupine inace disparatnih ljudi. Kao empirijske generalizacije oba se ta iskaza mogu braniti. Ali u knjizi oni bar delimično fungiraju kao definicije a rezultat je cirkularnost s bar nekoliko loših posledica508. Ako treba uspješno objasniti 505 Drugi problemi i izvori nesporazuma raspravljeni su u mom ogledu ''Logic of Discovery or Psychology of Research”, u Criticism and the Growth of Knowledge, uredili I. Lakatos and A. Musgrave, Cambridge, Cambridge University Press, 1970; vidi str. 266—292. gore. Ta knjiga, koja takoder sadrži jedan prošireni ,,Response to Critics”, cini cetvrti svezak radova Medunarodnog kolokvija o filozofiji nauke, održana u Bedford College, London, u toku srpnja 1965. Kraca ali odmjerenija rasprava o kritickim reakcijama na Strukturu naucnih revolucija pripremljena je za japanski prijevod te knjige. Jedna engleska verzija ukljucena je u kasnija americka izdanja. Delovi tih clanaka nastavljaju ondje gdje ovaj završava i tako pojašnjavaju odnose ovdje iz1oženih ideja s pojmovima kao što su nesumjerljivost i revolucije. 506 Najpromišljeniji i potpuno negativan prikaz tog problema jest onaj Dudleyja Shaperea ,,The Structure of Scientific Revolutions”, Philosophical Review 73, 1964, str. 383—394. 507 Margaret Masterman. ''The Nature of a Paradigm”, u Criticism and the Growth of Knowledge, uredili I. Lakatos i A. Musgrave. U zagradama navedene stranice odnose se na moju Strukturu naucnih revolucija. 508 Najštetnija od tih posledica proizlazi iz moje upotrebe termina ,,paradigma” kad lucim ranije razdoblje u razvoju neke pojedinacne nauke od kasnijega. Za vrijeme onoga što se u Strukturi naucnih revolucija
512 termin ,,paradigma”, najprije treba uvidjeti da naučno zajednica ima nezavisno postojanje. U stvari, identificiranje i proucavanje naučnih zajednica pojavilo se nedavno kao znacajan predmet istraživanja medu sociolozima. Preliminarni rezultati, od kojih su mnogi još neobjavljeni, namecu zak1jucak da potrebne empirijske tehnike nisu trivijalne a da su neke od njih vec na raspolaganju a za druge je sigurno da ce biti razvijene509. Vecina aktivnih ucenjaka smesta odgovara na pitanja o svojoj pripadnosti zajednicama prihvacajuci kao gotovu cinjenicu da je odgovornost za razlicite postojece specijalnosti i istraživacke tehnike raspodeljena medu grupe bar grubo odredena clanstva. Stoga cu pretpostaviti da ce sistematicnija sredstva za njihovu identifikaciju biti otkrivana i zadovoljit cu se kratkim izlaganjem jedne intuitivne predstave o zajednici, one koju uveliko dele ucenjaci i sociolozi i odreden broj povjesnicara nauke. Prema tom gledištu naučno se zajednica sastoji od onih koji se bave jednom naučnom specijalnošcu. Povezani zajednickim elementima u svom obrazovanju i naukovanju oni vide sebe i drugi ih vide kao ljude odgovorne za nastojanje oko ostvarenja skupa zajednickih ciljeva ukljucivši izobrazbu svojih naslednika. Takve zajednice karakterizira relativna punina komunikacije unutar grupa i relativna jednodušnost sudova grupe u strucnim stvarima. U znacajnoj mjeri clanovi dane zajednice apsorbirat ce istu literaturu i izvlaciti iz nje slicne pouke510. Buduci da je pažnja razlicitih zajednica usmjerena na razlicite stvari, za ocekivati je da strucna komunikacija preko grupnih linija bude tegobna, cesto dovodi do nesporazuma i, ako se nastavi, može stvoriti znacajna neslaganja. Jasno, zajednice u tom smislu postoje na brojnim razinama. Možda svi prirodonaučnici tvore zajednicu. (Ne smijemo, mislim, dozvoliti da oluja oko C. P.
Snowa prikrije ono o cemu je on rekao ono što je ocig1edno.) Na samo malo nižoj razini glavne znanstvene profesionalne grupe pružaju primere zajednica: fizicari, kemicari, astronomi, zoolozi i drugi. Za te vece zajednice grupno se clanstvo lako utvrduje osim na rubovima. Najviši znanstveni stupanj, clanstvo u strucnim društvima i casopisi. koji se citaju obicno su više nego dovoljni. Slicne ce tehnike takoder izdvojiti glavne podgrupe: organski kemicari i možda kemicari proteina medu njima, fizicari cvrstog stanja i visoke energije, radio-astronomi itd. Tek na slijedecoj nižoj razini iskrsavaju empirijske teškoce. Kako bi neupuceni izdvojio grupu za fage prije nego što je ona stekla slavu u javnosti? Za naziva ,,predparadigmatskim razdobljem” oni koji se bave nekom znanošcu podeljeni su u odreden broj suparnickih ško1a od kojih svaka prisvaja nadležnost za isto predmetno podrucje, ali mu pristupa na nacin prove razlicit od sviju ostalih. Taj razvojni stadij pracen je relativno brzim prolazom, obicno kao posledicom nekog znacajnog naučnog dostignuca ka takozvanom protparadigmatskom razdoblju koje karakterizira išcezavanje sviju ili vecine ško1a, promena koja dopušta daleko snažnije profesionalno ponašanje clanovima preostale zajednice. Ja još uvijek mislim da je taj obrazac i tipican i važan, ali o njemu se može raspravljati odvojeno od prvog dostignuca jedne paradigme. Što god paradigme bile, njih projeduje bilo koja naučno zajednica, ukljucujuci škole tzv. predparadigmatskog razdoblja. Moj propust da jasno uocim tu stvar doprinio je da se paradigma ucini kao neki kvazimisticki entitet ili osobina koja poput karizme transformira one koji su njom zaraženi. Postoji transformacija, ali do nje se ne dolazi usvajanjem paradigme. 509 W. 0. Hagstrom, The Scientific Community, New York, Basic Books, 1965, glave 4 i 5; D. J. Price i D. de B. Beaver, ''Collaboration in an Invisible College”, American Psychologist 21, 1966, str. 1011—18; Diana Crane, ''Social Structure in a Group of Scientists: A Test of the ‘Invisible College’ Hypothesis”, American Sociological Review 34, 1969., str. 335—52; N. C. Mullins, ,,Social Networks among Biological Scientists”, doktorska disertacija, Harvard University, 1966. i ~The Development of a Scientific Specialty”, Minerva 10, 1972., str. 51—82. 510 Historicaru kome su tehnika intervjua i upitnika obicno nedostupne zajednicki izvorni materijal cesto pribavija najznacajnije nagovještaje o strukturi zajednice. To je jedan od razloga zašto se u Strukturi naucnih revolucija o široko citanim djelima poput Newtonovih Principia tako cesto govori kao o paradigmama. Sad bih ih opisao kao osobito važne izvore elemenata u disciplinarnoj matrici zajednice.
513 to covjek mora pribjeci pohadanju ljetnih seminara i specijalnih konferencija, imati uvid u spiskove za distribuciju preprintova i iznad svega u formalne i neformalne komunikacijske mreže, uk1jucivši veze medu citatima511. Držim da taj proao može i da ce biti obavljen te da ce on tipicno kao rezultat dati zajednice od možda stotinjak clanova a ponekad znacajno malobrojnije. Pojedini ucenjaci, osobito oni najsproobniji, pripadat ce nekolicini takvih grupa bilo istovremeno bilo sukcesivno. Premda još nije jasno kako nas daleko može odvesti empirijska analiza, postoji izvrstan razlog da pretpostavimo da je naučno aktivnost raspodeljena medu zajednice te vrste i da je one provode. Pretpostavimo sada da smo ma kojim tehnikama identificirali jednu takvu zajednicu. Kojim se zajednickim elementima objašnjava relativno neproblematican karakter strucnog komuniciranja i relativna jednodušnost strucnog suda? Na to pitanje Struktura naucnih revolucija dopušta odgovor: ,,paradigma” ili ,,skup paradigama”. To je jedno od dva glavna znacenja u kojima se taj termin javlja u knjizi. Za nj bih sad mogao usvojiti oznaku ,,paradigma1”, ali manje ce zbrke nastati ako ga zamijenim izrazom ,,disciplinarna matrica” — ,''disciplinarna” zato što je u zajednickom projedu sviju koji se bave nekom strucnom disciplinom a ,,matrica” zato jer se sastoji od uredenih elemenata raznih vrsta od kojih svaki zahtijeva daljnju specifikaciju. Sastavni delovi disciplinarne matrice ukljucuju vecinu ili sve predmete grupnog opredjeljenja opisanih u knjizi kao paradigme, delovi paradigama ili paradigmatski512. U ovom casu necu niti pokušati sastaviti iscrpan popis, nego cu umesto toga ukratko identificirati tri od njih, jer oni — zato što su od centralna znacenja za saznajno djelovanje grupe — treba da budu od osobita interesa za filozofe nauke. Govorimo o njima kao o simbolickim generalizacijama, modelima i uzorcima. Prvo dvoje vec su poznati predmeti filozofske pažnje. Naproe, simbolicke su
generalizacije oni izrazi koje grupa upotrebljava bez pitanja a koji se mogu lako staviti u neki logicki oblik kao što je (x) (y) (z) f (x, y, z). Oni su komponente disciplinarne matrice koje su formalne ili se lako dadu formalizirati. Modeli, o kojima u ovom clanku necu više imati što da kaže, jesu ono što grupi daje preferirane analogije ili, kad su duboko prihvacene, neku ontologiju. U jednoj krajnosti oni su heuristicki: strujni krug može biti plodno promatran kao hidrodinamicki sistem stabilna stanja ili plin se ponaša kao skup biljarskih kugli u nasumicnu kretanju. U drugoj, oni su predmeti metafizickog opredjeljenja: toplina tije1a jest kineticka energija svojih sastavnih cestica ili, još ociglednije metafizicki, svi opažljivi fenomeni posledica su kretanja i meduakcije kvalitativno neutralnih atoma u praznu prostoru513. Najzad, uzorci su konkretna rješenja problema koja grupa prihvaca kao paradigmatska u sasvim uobicajenu smislu. Mnogi od vas vec su zacelo pogodili da termin ,,uzorak” daje novo ime za drugo i fundamentalnije znacenje ,,paradigme” u mojoj knjizi. Da bismo razumjeli kako naučno zajednica funkcionira kada proizvodi i proglašava valjanu saznaju, u krajnjoj liniji moramo, mislim, razumjeti djelovanje bar tih triju komponenata disciplinarne matrice. Promene u bilo kojoj mogu rezultirati promenama naučnog ponašanja koje se održavaju i na mesto istraživanja grupe i na njezine kriterije proveravanja. Ja ovdje necu pokušavati braniti jednu tako opcenitu tezu. 511 E. Garfield, ,,The Use of Citation Data in Writing the History of Science, Philadelphia, Institute for Scientific Information, 1964; M. Kessler, ,,Comparison of the Results of Bibliographic Coupling and Analytic Subject Indexing”, American Documentation 18, 1965., str. 223—33; D. J. Price, ''Networks of Scientific Pappers”, Science 149, 1965., str. 510—15. 512 Vidi Strukturu naucnih revolucija, str. 83—88. 513 Nije uobicajeno ukljucivati, recimo , atome, polja ili sile koje djeluju na razdaljinu pod rubriku modela, ali ja trenutno ne vidim ništa loše u toj proširenoj upotrebi. Ocigledno, stupanj opredeljenost zajednice varira kad se od heuristickih modela ide ka metafizickim, ali cini se da priroda saznajnih funkcija modela ostaje ista.
514 Moja su prvenstvena briga sada uzroci. Ali da im nacinim mesta najprije moram reci nešto o simbolickim generalizacijama. U naukema, a osobito u fizici, generalizacije se cesto vec nalaze u simbolickom obliku: f =ma, I = V/R ili 2 ? 8 2 m /h2 (E + V) ? = 0. Druge su obicno iskazane rijecima: ,,akcija je jednaka reakciji”, ,,kemijski spoj ima stalne težinske omjere” ili ,,sve stanice potjecu od stanica”. Nitko nece dovoditi u pitanje to da clanovi znanstvene zajednice u svom radu rutinski upotrebljavaju izraze poput tih, da to obicno cine ne osjecajuci potrebu za posebnim opravdavanjem i da ih drugi clanovi njihove grupe rijetko pozivaju da obrazlože svoje protupke u tim tačkama. To ponašanje je važno jer bez zajednicke vezanosti za skup simbolickih generalizacija logika i matematika ne bi se mogle rutinski primenjivati u radu zajednice. Primer taksonomije ukazuje na to da prirodna nauka može postojati uz malen broj takvih generalizacija a možda bez ijedne. Kasnije cu ukazati na to kako je do toga moglo doci. Ali ne vidim razloga sumnji u opce prošireni utisak da snaga jedne nauke raste s brojem simbolickih generalizacija što ih oni koji se njom bave imaju na raspolaganju. Obratite, medutim, pažnju na to kako je malena mjera slaganja što smo ga pripisali clanovima naše zajednice. Kad kažem da oni dele vezanost za, recimo, simbolicku generalizaciju f = ma, mislim time samo da oni nece prigovoriti covjeku koji ispiše cetiri simbola f, =, m i a po redu u jednom retku, koji po pravilima logike i matematike barata nastalim izrazom i koji izloži još uvijek simbolicki rezultat. Kod te tačke u raspravi za nas — premda ne za ucenjake koji se njima služe — ti simboli i izrazi tvoreni njihovim sastavljanjem jesu neinterpretirani, još bez empirijskog znacenja ili primene. Zajednicka vezanost za skup generalizacija opravdava logicko i matematicko baratanje i izaziva
vezanost za rezultat. Ali to ne mora implicirati slaganje o nacinu na koji treba simbole, pojedinacno ili skupno, stavljati u korelaciju s rezultatima eksperimenta ili opažanja. U toj mjeri zajednicke simbolicke generalizacije funkcioniraju zasada kao izrazi u cistom matematickom sistemu. Analogija izmedu znanstvene teorije i cistog matematickog sistema naširoko je iskorištavana u filozofiji nauke XX stoljeca i odgovorna je za neke krajnje zanimljive, rezultate. Ali to je samo analogija i zato može zavaravati. Smatram da smo bili njezine žrtve u nekoliko aspekata. Jedan od njih neproredno je relevantan za moj argument. Kad se izraz kao što je f = ma pojavi u cistom matematickom sistemu, on je ondje, da tako kažem, jednom i zauvijek. To jest, ako ude u rješenje matematickog problema postavljena unutar sistema, on uvijek ulazi u obliku f = ma ili u obliku svodivu na taj supstitutivnošcu identiteta ili nekim drugim sintaktickim pravilom supstitucije. U naukema se simbolicke generalizacije obicno ponašaju veoma razlicito. One nisu generalizacije u tolikoj mjeri koliko su to generalizacijske skice, shematske forme ciji detaljni simbolicki izraz varira od jedne primene do druge. Za problem slobodnog pada f = ma protaje mg = md2s/dt2. Za jednostavno njihalo to protaje mgSin? = — md2s/dt2. Za spojene harmonicke oscilatore to dobiva oblik dviju jednadžbi prva od kojih bi se mogla napisati m1d2s1/dt2 + k1s1 = k2(d + s2 — s1). Zanimljiviji mehanicki problemi, na primer kretanje žiroskopa, pokazali bi još veci disparitet izmedu f = ma i stvarne simbolicke generalizacije na koju se primenjuju logika i matematika; ali mora da je vec jasno što hocu reci. Premda su neinterpretirani simbolicki izrazi zajednicki projed c1anova znanstvene zajednice i premda takvi izrazi daju grupi ulaznu tačku za logiku i matematiku, ta se oruda ne primenjuju na zajednicku generalizaciju nego na jednu ili drugu njezinu specijalnu verziju. U nekom smislu svaka takva klasa zahtijeva nov formalizam514. 514 Ta se teškoca ne da izbjeci tako da se zakoni newtonovske mehanike izraze, recimo, u lagrangeovskom ili hamiltonovskom obliku. Naprotiv, potonje su formulacije doslovno skice zakona prije nego zakoni, a to nije s1ucaj s Newtonovom formulacijom mehanike. Zapocinjuci s Hamiltonovim ili Lagrangeovim
515 Slijedi jedan zanimljiv zakljucak po svoj prilici relevantan za status teorijskih termina. Oni filozofi koji izlažu znanstvene teorije kao neinterpretirane formalne sisteme cesto primecuju da empirijska referencija dolazi takvim teorijama odozdo, iduci od empirijski smislenog bazicnog rjecnika u teorijske termine. Unatoc dobro poznatim teškocama koje se gomilaju oko pojma bazicnog rjecnika, ne mogu sumnjati u važnost tog puta u transformaciji nekog neinterpretiranog simbola u znak za odredeni fizicki pojam. Ali to nije jedini put. Formalizmi u naukema se dovode u odnos s prirodom i pri vrhu bez proredujuci dedukcije koja eliminira teorijske termine. Prije nego što može zapoceti s logickim i matematickim manipulacijama koje završavaju predvidanjima ocitavanja mjernih instrumenata, ucenjak mora ispisati poseban oblik od f = ma koji je primenjiv na, recimo, vibrirajuci žicu ili poseban oblik Schrödingerove jednadžbe koji je primenjiv na, recimo, helijev atom u magnetskom polju. Koji god on protupak pri tome upotrijebi, ovaj ne može biti cisto sintakticki. Empirijski sadržaj mora uci u formalizirane teorije odozgo kao i odozdo. Taj se zakljucak, mislim, ne može izbjeci predlaganjem da se Schrödingerova jednadžba ili f = ma protumace kao kratica za konjunkciju brojnih posebnih simbolickih oblika koje ti izrazi dobivaju u primeni na posebne fizicke probleme. Na prvome mestu ucenjaci bi još uvijek trebali kriterije koji ce im kazati koja posebna simbolicka verzija treba da bude primijenjena na koji problem i ti bi kriteriji, isto kao pravila o korelaciji, za koja se kaže da prenose znacenje iz bazicnog rjecnika u teorijske termine, bili nosilac empirijskog sadržaja. Pored toga, nikakva konjunkcija posebnih simbolickih oblika ne bi iscrpila ono što se može s pravom reci da clanovi znanstvene zajednice znaju o tome kako primenjivati simbolicke generalizacije. Suoceni s nekim novim problemom, oni se cesto
mogu složiti oko posebne simbolicke formule primerene njemu cak i ako nijedan od njih nije nikada ranije vidio taj posebni simbolicki izraz. Od svakog se prikaza saznajnog aparata znanstvene zajednice može logicno tražiti da nam kaže nešto o nacinu na koji clanovi grupe, prije izravno relevantnog empirijskog svjedocanstva, izabiru specijalni formalizam primeren odredenom problemu, a osobito jednom novom problemu. Jasno je da je to jedna od temeljnih funkcija kojima služi naučno znanje. Ono to, dakako, ne cini uvijek ispravno; ima prostora, zapravo i potrebe, za empirijske provere specijalnog formalizma predloženog za novi problem. Deduktivni koraci i usporedba njihovih konacnih produkata s eksperimentom ostaju jedan od preduslova nauke. Ali specijalni formalizmi redovno se prihvacaju kao plauzibilni ili odbacuju kao neplauzibilni prije eksperimenta. Povrh toga, sa znacajnom ucestalošcu sudovi zajednice pokazuju se ispravni. Stoga smišljanje jednog specijalnog formalizma, nove verzije formalizacije, ne može biti sasvim poput iznalaženja jedne nove teorije. Izmedu ostalog, ono se prvo može nauciti, dok se iznalaženje teorija ne može. To je ono cemu su prvenstveno namijenjeni problemi na kraju poglavlja u tekstovima o naukema. Što može biti to što studenti uce dok ih rješavaju? Tom je pitanju provecen najveci dio ostatka ovog clanka, ali ja cu mu pristupiti indirektno postavljajuci najprije jedno obicnije pitanje: kako ucenjaci dovode simbolicke izraze u odnos s prirodom? To su zapravo dva pitanja u jednom, jer može se pitati bilo a specijalnoj simbolickoj generalizaciji smišljenoj za odredenu eksperimentalnu situaciju bilo o pojedinacnoj simbolickoj konzekvenci te generalizacije deduciranoj radi usporedbe s eksperimentom. Za našu svrhu možemo tretirati ta dva pitanja kao jedno. U naučnoj praksi na njih se takoder obicno odgovara zajedno. jednadžbama, covjek mora svejedno ispisati poseban hamiltonijan ili lagranžijan za onaj poseban problem koji je pred njim. Obratite, medutim, pažnju na to da je odlucujuca prednost tih formulacija u tome da one cine daleko lakšim izabiranje odredenog formalizma koji odgovara odredenom problemu. Suprotstavljene Newtonovoj formulaciji, one tako ilustriraju tipican smjer normalnog naučnog razvoja.
516 Otkako je napuštena nada u jezik osjetilnih podataka, uobicajeni je odgovor na to pitanje bio pomocu pravila korespondencije. Obicno se uzimalo da su ona ili operacionalne definicije naučnih termina ili pak skup naucnih i dovoljnih uslova za primenjivost tih termina.515 Osobno ne sumnjam da bi ispitivanje znanstvene zajednice iznijelo na vidjelo brojna takva pravila zajednicka njezinim clanovima. Verovatno bi nekoliko drugih moglo biti legitimno izvedeno iz pažljiva promatranja njihova ponašanja. Ali iz razloga koje sam naveo drugdje i na koje cu ukratko skrenuti pažnju niže u tekstu doista sumnjam da bi pravila korespondencije, otkrivena na taj nacin, bila i približno dovoljna brojem i snagom da objasne stvarne korelacije izmedu formalizma i eksperimenta što ih redovno i bez problema uspostavljaju clanovi grupe516. Ako filozof želi adekvatan korpus pravila korespondencije, on ce morati do vecine od njih sam doci517. Gotovo sigurno, to je proao što ga on može obaviti. Ispitujuci sabrane primere prošle prakse zajednice, filozof može s dobrim razlogom ocekivati da ce uspjeti konstruirati skup pravila korespondencije prikladan da zajedno s poznatim simbolickim generalizacijama dade objašnjenje za sve njih. Vrlo je verovatno da bi on bio sprooban da konstruira nekoliko alternativnih skupova. Pa ipak, treba da bude izuzetno oprezan u pogledu opisivanja bilo kojega od njih kao rekonstrukcije pravila kojih se pridržava proucavana zajednica. Premda bi svaki od njegovih skupova pravila bio ekvivalentan s obzirom na prošlu praksu zajednice, oni ne moraju biti ekvivalentni kad se primijene na prvi slijedeci problem s kojim se ta disciplina suoci. U tom smislu oni bi bili rekonstrukcije ponešto drukcijih teorija od kojih nijedna ne mora biti ona koje se grupa pridržava. Ponašajuci se 515 Otkako je ovaj clanak bio procitan, uvidio sam da izostavljanje dvaju pitanja spomenutih u prethodnom odlomku uvodi moguc izvor zbrke na ovome mestu i niže u tekstu. U normalnoj filozofskoj upotrebi pravila
korespondencije povezuju rijeci samo s drugim rijecima a ne s prirodom. Tako teorijski termini stjecu znacenje preko pravila korespondencije koja ih dovode u vezu s prethodno smislenim bazicnim rjecnikom. Samo je ovaj potonji u direktnoj vezi s prirodom. Dio mog argumenta usmjeren je prema tom standardnom gledištu i zato ne bi smio stvarati probleme. Distinkcija izmedu teorijskog i bazicnog rjecnika nece zadovoljavati u svom sadašnjem obliku, jer se za mnoge teorijske termine može pokazati da su u vezi s prirodom na isti nacin, bio on koji mu drago, kao bazicni termini. Ali ja sam pored toga zainteresiran da istražim kako bi mogla funkcionirati ,,direktna veza teorijskog ili bazicnog rjecnika. U tom protupku napadam cesto implicitnu pretpostavku da svatko tko ma kako se ispravno upotrebljava bazicni termin ima pristupa, svjesna ili nesvjesna, skupu kriterija koji definišeju taj termin ili daju nužne i dovoljne uslove koji upravljaju njegovom primenom. Za taj modus povezivanja pomocu kriterija ovdje takoder upotrebljavam termin ,,pravila korespondencije” i to narušava normalnu upotrebu. Isprika za to proširenje moje je uvjerenje da izricito oslanjanje na pravila korespondencije i implicitno oslanjanje na kriterije uvode istu proceduru i krivo usmjeravaju pažnju na isti nacin. Oba cine da upotreba jezika izgleda kao da je stvar konvencije više nego što ona to jest. Kao rezultat ona prikrivaju mjeru u kojoj covjek koji usvaja bilo svakodnevni bilo znanstveni jezik istovremeno uci stvari o prirodi koje nisu same utjelovljene u verbalnim generalizacijama. 516 Vidi Strukturu naucnih revolucija, str. 89—98. 517 Neobicno je, mislim, kako su malo pažnje filozofi nauke provetili vezi jezik-priroda. Sigurno, epistemicka snaga pothvata formalista ovisi o mogucnosti da je se ucini neproblematicnom. Smatram da je jedan od razloga za to zanemarivanje propust da se uoci koliko je bilo izgubljeno s epistemološkog stanovišta u prijelazu s jezika osjetilnih podataka na bazicni rjecnik. Dok se prvi cinio mogucim, definicije i pravila korespondencije nisu zahtijevali posebnu pažnju. ,,Zelena mrlja ondje” teško da je trebala daljnje operacionalne specifikacije; medutim, ,,benzol vrije na 80°C” veoma je razlicita vrsta iskaza. Osim toga, kao što cu ukazati niže u tekstu, formalisti su cesto poistovjecivali zadatak unapredivanja jasnoce i strukture formalnih elemenata neke znanstvene teorije s prove razlicitim prolom analiziranja naučnog znanja, a samo ovaj potonji pokrece probleme koji nas trenutno zanimaju. Hamilton je iznio bolju formulaciju newtonovske mehanike od Newtona i filozof se može ponadati da ce protici daljnja unapredenja daljnjom formalizacijom. Ali ne smije unaprijed pretpostaviti da ce završiti s istom teorijom s kojom je zapoceo niti da se formalni elementi jedne ili druge verzije teorije podudaraju sa samom teorijom. Za tipican primer pretpostavke da je usavršeni formalizam ipso facto prikaz znanja razvijena od zajednice koja se služi formalizmom koji treba poboljšati vidi Patrick Suppes, ''The Desirability of Formalization in Science”, Journal of Philosophy 65, 1968., str. 651—64.
517 kao ucenjak, filozof bi lako mogao unaprijediti teoriju grupe, ali kao filozof on je ne bi proanalizirao. Pretpostavimo, na primer, da filozofa zanima Ohmov zakon I = V/R i da on zna da clanovi grupe koju proucava mjere voltažu elektrometrom a struju galvanometrom. Tražeci pravilo korespondencije za otpor, on može odabrati kvocijent voltaže podeljene strujom, u kojem slucaju Ohmov zakon protaje tautologija. Ili može umesto toga izabrati da stavi u korelaciju vrednost otpora s rezultatima merenja na Wheatstoneskom mostu, u kojem slucaju Ohmov zakon pruža informaciju o prirodi. Za prošlu praksu te dvije rekonstrukcije mogu biti ekvivalentne, ali one nece diktirati isto buduce ponašanje. Zamislite naproe da jedan osobito vješt eksperimentator u zajednici primenjuje voltažu višu od bilo koje ranije ostvarene i da otkrije da se kod visoke voltaže protupno mijenja omjer voltaže i struje. Prema drugoj rekonstrukciji, onoj s Wheatstoneskim mostom, on je otkrio da pri visokoj voltaži dolazi do odstupanja od Ohmova zakona. Pa prvoj rekonstrukciji, medutim, Ohmov je zakon tautologija i odstupanja od njega su nezamisliva. Ono što je eksperimentator otkrio nije odstupanje od zakona nego prije to da se otpor mijenja s voltažom. Te dvije rekonstrukcije vode do razlicitih lokalizacija teškoce i do razlicitih obrazaca istraživanja koje ce slijediti518. Ništa u prethodnom raspravljanju ne dokazuje da ne postoji skup pravila korespondencije prikladan da objasni ponašanje proucavane zajednice. Negativan stav te vrste teško da se može dokazati. Ali rasprava nas može dovesti do toga da uzmemo nešto
ozbiljnije neke aspekte znanstvene izobrazbe i ponašanja koje su filozofi cesto uspijevali ignorirati. Vrlo se malo pravila korespondencije može naci u tekstovima ili predavanjima o nauke. Kako su ih clanovi znanstvene zajednice mogli steci dovoljan broj? Vredno je takoder uociti da ucenjaci, kad filozof od njih zatraži da iznesu takva pravila, redovito poricu njihovu relevantnost i pri tom ponekad protaju neobicno nerazgovijetni. Kad uopše suraduju, pravila što ih iznose mogu varirati od jednog clana zajednice do drugog i sva mogu biti manjkava. Covjek se pocinje pitati da li se u praksi zajednice upotrebljava više od nekoliko takvih pravila, ne postoji li neki alternativni nacin na koji ucenjaci svoje simbolicke izraze stavljaju u korelaciju s prirodom. Kljuc pruža fenomen dobro poznat i studentima i povjesnicarima nauke. Buduci da sam bio oboje, govorit cu iz iskustva. Studenti fizike redovno izvješcuju da su procitali poglavlje svog teksta, savršeno ga razumjeli, ali da su unatoc tome imali teškoce pri rješavanju problema na kraju poglavlja. Gotovo bez izuzetka njihove su teškoce u postavljanju primerenih jednadžbi, u povezivanju rijeci i primera navedenih u tekstu s odredenim problemima cije se rješenje traži. Takoder, teškoce redovno nestaju na isti nacin. Student otkriva nacin da svoj problem vidi kao slican problemu s kojim se vec 518 Manje artificelan primer tražio bi istovremeno baratanje s nekoliko simbolickih generalizacija i tako bi zahtijevao više prostora nego što ga ovdje imam na raspolaganju. Ali nije teško naci povijesne primere koji pokazuju razlicite efekte generalizacija koje su bile smatrane zakonima i definicijama (vidi raspravu o Daltonu i o sporu izmedu Prousta i Bertholleta u Strukturi naucnih revolucija, str. 254—260), a niti navedeni primer nije bez povijesne osnove. Ohm je doista mjerio otpor deleci voltažu strujom. Tako je njegov zakon pružao dio definicije otpora. Jedan od razloga zašto se pokazalo tako upadljivo teškim njegovo prihvacanje (zanemarivanje Ohma jedan je od najglasovitijih primera otpora inovaciji što ga pruža povijest nauke) jest to što je on bio nespojiv s pojmom otpora koji je prethodio Ohmovu radu. Upravo zato što je zahtijevalo redefiniciju pojmova o elektricitetu, usvajanje Ohmova zakona proizvelo je revoluciju u teoriji o elektricitetu. (Za dio te pripovijesti vidi T. M. Brown, ,,The Electric Current in Early Nineteenth—Century Electricity”, Historical Studies in the Physical Sciences 1, 1969, str. 61—103, i M. L. Schagrin, ''Resistance to Ohm’s Law”, American Journal of Physics 31, l9~3, str. 536—47). Cini mi se da se sasvim opcenito znanstvene revolucije mogu razlikovati od normalnih naučnih napredaka po tome što one prve, nasuprot drugima, zahtijevaju modifikaciju generalizacija koje su prije bile smatrane kvazi-analitickima. Da li je Einstein otkrio relativnost istovremenosti ili je uništio prethodnu tautološku implikaciju tog termina?
518 susreo. Kad se jednom uocila ta slicnost ili analogija, preostaju još samo tehnicke poteškoce. Isti se obrazac jasno pokazuje u povijesti nauke. Naučnici modeliraju jedno rješenje problema prema drugome cesto uz samo minimalno pribjegavanje simbolickim generalizacijama. Galileo je otkrio da lopta koja se kotrlja niz kosinu dobiva upravo dovoljno brzine da je vrati do iste vertikalne visine na drugoj kosini ma kojeg nagiba i naucio je da vidi tu eksperimentalnu situaciju kao slicnu onoj njihala s tačkom, mase kao utegom. Onda je Huygens riješio problem centra oscilacije fizickog njihala zamišljajuci da je izduljeno tijelo ovog potonjeg sastavljeno od galilejevskih tačkastih njihala veze izmedu kojih mogu biti trenutno prekinute u svakoj tački njihanja. Pošto bi veze bile prekinute, individualna tačkasta njihala slobodno bi se njihala, ali njihovo težište, poput onoga kod Galilejeva njihala, dizalo bi se samo do visine s koje je težište izduljenog njihala pocelo padati. Konacno je Daniel Bernoulli, još uvijek bez ikakve pomoci od Newtonovih zakona, otkrio kako da ucini da struja vode iz otvora sk1adišnog rezervoara nalikuje Huygensovu njihalu. Odredite spuštanje težište vode u rezervoaru i mlaz u toku jednog infinitezimalnog vremenskog intervala. Zatim zamislite da se svaka cestica vode potom zasebno krece nagore do maksimalne visine koju može protici brzinom što ju je projedovala na kraju intervala spuštanja. Uspinjanje težišta razlicitih cestica mora tada biti jednako spuštanju težišta vode u rezervoaru i mlazu. Kada se problem promatrao s toga gledišta, odmah je
proizašla dugo tražena brzina izljeva519. Buduci da mi nedostaje vremena da uvecan broj primera, iznosim mišljenje da stecena sproobnost uocavanja slicnosti izmedu na izgled disparatnih problema igra u naukema znacajan dio uloge koja se obicno pripisuje pravilima korespondencije. Kad se jednom uoci da je novi problem analogan ranije riješenu problemu, proizlaze i primereni formalizam i nov nacin dovodenja u vezu njegovih simbolickih konzekvenci s prirodom. Pošto je uocio te slicnosti, covjek naprosto upotrebljava veze koje su se ranije pokazale efikasnima. Ta je sproobnost prepoznavanja grupno ovjerenih slicnosti, mislim, glavna stvar koju studenti stjecu rješavajuci probleme bilo s olovkom i papirom bilo u dobro opremljenu laboratoriju. U toku njihove izobrazbe ogroman broj takvih vježbi postavlja se pred njih i studenti koji specijaliziraju istu struku redovno rade gotovo iste vježbe, na primer kosina, cunjasto njihalo, Keplerove elipse itd. Ti su konkretni problemi skupa sa svojim rješenjima ono na što sam ranije mislio kad sam govorio o uzrocima, standardnim primerima zajednice. Oni sacinjavaju trecu glavnu vrstu saznajne komponente disciplinarne matrice i ilustriraju drugu glavnu funkciju termina ,,paradigma” u Strukturi naucnih revolucija520. Usvajanje jednog arsenala uzoraka upravo koliko i ucenje simbolickih generalizacija integralan je dio procesa kojim student stjece pristup saznajnim dostignucima svoje disciplinarne grupe521. Bez uzoraka on ne bi nikada naucio mnogo od 519 Na primer, vidi René Dugas, A History of Mechanics, prev. J.R. Maddox, Neuchâtel, Editions du Griffon and New York, Central Book Co., 1955, str. 135—36, 186—93, i Daniel Bernoulli, Hydrodynamica, sive de viribus et motibus fluidorum, commentarii opus academicum Strasbourg J. R. Dulseckeri, 1738, odjeljak 3. Za razmjer u kojem je mehanika napredovala u toku prve polovice osamnaestog stoljeca modelirajuci jedno rješenje problema prema drugome vidi Clifford Truesdell, ,,Reactions of Late Baroque Mechanics to Success, Conjecture, Error, and Failure in Newton’s Pnincipia”, Texas Quarterly 10, 1967, str. 238—58. 520 Naravno, znacenje ,,paradigme” kao standardnog primera bilo je ono što me izvorno dovelo do toga da odaberem taj termin. Nažalost, vecina cita1aca Strukture naucnih revolucija nije shvatila ono što je za mene bila njegova centralna funkcija i oni upotrebljavaju ,,paradigmu” u znacenju blisku onome za koje ja sada predlažem ,,dis ciplinarnu matricu”. Ne vidim da ima mnogo izgleda da vratim ''paradigmu” njezinoj izvornoj upotrebi, jedinoj koja je filološki uopše primerena. 521 Obratite pažnju na to da su uzorci (a takoder i modeli) daleko djelotvornije determinante podstrukture zajednice od simbolickih generalizacija. Mnoge znanstvene zajednice dele, na primer, Schrödingerovu jednadžbu i njihovi se clanovi shodno tome susrecu s tom formulom rano u svom naučnom obrazovanju. Ali kako se nastavlja izobrazba prema, recimo, fizici cvrstog stanja s jedne strane i teoriji polja s druge,
519 onoga što grupa zna o takvim fundamentalnim pojmovima poput sile i polja, elementa i spoja ili jezgre i stanice. Pokušat cu malo kasnije pomocu jednostavna primera razložiti pojam naucene veze po slicnosti, stecene percepciji analogije. Ali najprije zaoštrimo problem na koji ce to raz1aganje ciljati. Notorna je istina da je sve s1icno svemu drugome a takoder razlicito od svega drugoga. Obicno kažemo, to zavisi o kriterijima. Covjeku koji govori a slicnosti ili o analogiji stoga odmah postavljamo pitanje: slicno s obzirom na što? U ovom s1ucaju, medutim, to je upravo ono pitanje koje se ne smije postavljati, jer bi nam odgovor odmah donio pravila korespondencije. Ucenje uzoraka ne bi studente ucilo nicemu što takva pravila, u obliku kriterija slicnosti, ne bi mogla jednako dobro protici. Rješavanje problema tada bi bilo puka vježba u primenjivanju pravila i ne bi bilo potrebno govoriti o slicnosti. Medutim, kako sam vec dokazivao, rješavanje problema nije nalik na to. U mnogo vecoj mjeri ono nalikuje djecjoj zagonetki u kojoj se traži da se nadu životinjski likovi ili lica skriveni u crtežu grmlja ili oblaka. Dete traži oblike koji su nalik na one u životinja ili lica koje ono poznaje. Kad se jednom pronadu, oni se ne povlace ponovno u pozadinu jer se djetetov nacin gledanja slike promijenio. Na isti nacin student nauke, suocen s problemom, nastoji da ga vidi kao jedan ili više egzemplarnih problema s kojima se ranije
susreo. Gdje postoje pravila da ga vode, on se, naravno, njima služi. Ali njegov je temeljni kriterij percipiranje slicnosti koje i logicki i psihološki prethodi ma kojemu od brojnih kriterija kojima bi se mogla izvršiti ista identifikacija slicnosti. Pošto je slicnost bila uocena, može se pitati za kriterije i tada se to cesto isplati uciniti. Ali nije nužno. Mentalni ili vizualni skup dobiven pri ucenju kako da se dva problema vide kao slicni može se izravno primijeniti. Sada želim dokazati da pod odgovarajucim okolnostima postoji nacin za obradu podataka u skupove po slicnosti koji ne ovisi o prethodnom odgovoru na pitanje: ,,Slicno s obzirom na što?” Moj argument zapocinje kratkom digresijom o terminu ,,podaci”. Lingvisticki, on potjece od ,,datosti”. Filozofski, iz razloga duboko ukorijenjenih u povijest epistemologije, on izdvaja minimalne cvrste elemente što ih pribavljaju naša osjetila. Premda mi više nemamo nade u stvaranje jednog jezika osjetilnih podataka, izrazi kao ,,zeleno ondje”, ,,trokut ovdje” ili ,,vruce tamo dolje” i dalje oznacavaju naše paradigme za podatak, iskustvenu datost. U više nego jednom pogledu oni treba da igraju tu ulogu. Mi nemamo pristupa iskustvenim elementima minimalnijima od tih. Kad god svjesno obradujemo podatke bilo da identificiramo neki predmet, otkrijemo zakon ili smislimo teoriju, mi nužno baratamo osjetima te vrste ili njihovim spojevima. Pa ipak, s druge tačke gledišta, osjeti i njihovi elementi nisu datost. Gledato više teorijski nego iskustveno, taj naziv prije pripada podražajima. Premda imamo pristup do njih samo neizravno, putem znanstvene teorije, podražaji a ne osjeti jesu ono što djeluje na nas kao organizme. Golema kolicina živcane obrade odigrava se izmedu našeg primitka podražaja i osjetilnog odgovora koji je naš podatak. Ništa od toga ne bi bilo vredno spomena da je Descartes bio u pravu kad je protulirao korespondenciju izmedu podražaja i osjeta. Ali znamo da ništa takvo ne postoji. Percepeija neke dane boje može biti izazvana beskrajnim brojem razlicito kombiniranih valnih dužina. Obrnuto, neki dani podražaj može izazvati razne osjete, sliku patke kod jednoga a sliku zeca kod drugoga. A niti su takve reakcije potpuno urodene. Covjek može nauciti razlikovati boje ili slike koje nije mogao razlikovati prije ucenja. U nekoj mjeri, ali se još ne zna koliko, proizvodnja podataka iz podražaja naucen je protupak. Prolije procesa ucenja isti podražaj izaziva razlicit podatak. Zakljucujem da podaci, premda su minimalni uzorci što ih oni susrecu razilaze se. Prema tome, može se reci da oni jednoznacno dele samo neinterpretiranu Schrödingerovu jednadžbu a ne interpretiranu.
520 elementi našeg individualnog iskustva, moraju biti zajednicke reakcije na dani podražaj samo unutar clanstva relativno homogene, obrazovne, znanstvene ili lingvisticke zajednice522. Vratimo se sad mojem glavnom argumentu, ali ne znanstvenim primerima. Oni se neizbježno pokazuju previše složeni. Umesto toga, tražim da zamislite maleno dete u šetnji zoološkim vrtom sa svojim ocem. Dete je prethodno naucio razlikovati ptice i prepoznavati crvendaca. U toku popodneva o kojem je rijec ono ce po prvi put nauciti da prepozna labudove, guske i patke. Svatko tko je poducavao dete pod tim okolnostima zna da je primarno pedagoško orude pokazivanje. Izrazi kao ,,Svi su labudovi bijeli” mogu igrati neku ulogu, ali ne moraju. Ja cu ih za trenutak izostaviti iz razmatranja, jer mi je cilj da izdvojim drukciji nacin ucenja u njegovoj najcešcoj formi. Tada se Johnnyjevo obrazovanje odvija ovako. Otac upire prstom u pticu i kaže: ,,Gle, Johnny, eno labuda”. Iza kratka vremena Johnny sam upire prstom u pticu i kaže: ,,Tata, još jedan labud”. On, medutim, još nije naucio što su labudovi i treba ga ispraviti: ,,Ne, Johnny, to je guska”. Johnnyjeva slijedeca identifikacija labuda pokazuje se ispravnom, ali njegova je slijedeca ,,guska” zapravo patka i on opet biva ispravljen. Prolije još nekoliko takvih susreta, od kojih je svaki pracen odgovarajucim ispravljanjem ili potkrepljenjem, Johnnyjeva je sproobnost identificiranja vodenih ptica isto tako velika kao i u njegova oca. Poucavanje je
brzo dovršeno. Sad pitam što se zbilo s Johnnyjem i zalažem se za plauzibilnost slijedeceg odgovora. U toku tog popodneva dio živcanog mehanizma kojim on obraduje vizualne podražaje reprogramiran je i promijenili su se podaci što ih Johnny prima od podražaja koji bi ranije svi prizvali ,,pticu”. Kad je on zapoceo svoju šetnju, živcani je program naglašavao razlike izmedu individualnih labudova isto toliko koliko i one izmedu labudova i gusaka. Pri kraju šetnje obilježja poput duljine i savijenosti labudjeg vrata bile su naglašene a druge su bile potisnute tako da podaci o labudu protanu slicni jedan drugome razliciti od podataka o guski i o patki onako kako se ranije nisu razlikovali. Ptice koje su ranije sve izg1edale slicno (a takoder i razlicito) sad su grupirane u zasebne skupine u perceptivnom prostoru. Proces te vrste može se lako simulirati na kompjutoru; ja sâm u ranim sam fazama jednog takvog eksperimenta. U stroj se pohrani podražaj u obliku niza od n uredenih znamenki. Ondje se on transformira u podatak primenom prethodno odabrane transformacije svake od n znamenki pri cemu se raz1icita transformacija primenjuje na svaki položaj u nizu. Svaki tako dobiveni podatak predstavlja niz od n brojeva, položaj u onome što cu nazvati n-dimenzionalnim kvalitativnim prostorom. U tom prostoru razdaljina izmedu dva podatka, mjerena eukildskom ili odgovarajucom neeuklidskom metrikom, predstavlja njihovu s1icnost. Koji se podražaji transformiraju u slicne ili bliske podatke zavisi, dakako, a izboru transformacijskih funkcija. Razliciti skupovi funkcija proizvode razlicite skupine podataka, razlicite obrasce slicnosti i razlicitosti u perceptivnom prostoru. Ali transformacijske funkcije nije morao naciniti covjek. Ako mašina bude podvrgnuta podražajima koji se mogu grupirati u skupine i ako dobije informaciju koje podražaje treba staviti u iste skupine a koje u razlicite, ona može sama smisliti primeren skup transformacijskih funkcija. Obratite pažnju na to da su oba uslova bitna. Ne mogu svi podražaji biti transformirani tako da tvore skupine podataka. Cak i kad mogu, mašini kao i djetetu najprije treba reci koji pripadaju zajedno a koji ne. Johnny nije sam otkrio da postoje labudovi, guske i patke. Zapravo, on je to bio naucen. 522 U Strukturi naucnih revolucija, osobito u glavi 10, opetovano insistiram na tome da clanovi razlicitih naučnih zajednica žive u razlicitim svjetovima i da znanstvene revolucije mijenjaju svet u kojem ucenjak radi. Želio bih sada reci da isti podražaji clanovima razlicitih zajednica pružaju razlicite podatke. Obratite, medutim, pažnju na to da ta promena ne cini neprimerenim izraze kao što je ,,drugi svet”. Dani svet, bio on svakodnevni ili znanstveni, nije svet podražaja.
521 Ako sad predstavimo Johnnyjev perceptivni prostor dvodimenzionalnim dijagramom, proces koji je on prošao prilicno je nalik na prijelaz od slike 1 ka slici 2 19. Na prvoj su patke, guske i labudovi ispremještani. Na drugoj, oni su se grupirali u zasebne skupove sa znatnim razdaljinama izmedu sebe523. Buduci da mu je, u stvari, njegov otac rekao da su patke, guske i labudovi clanovi zasebnih prirodnih porodica, Johnny je potpuno u pravu da ocekuje da ce se sve buduce patke, guske i labudovi svrstati u jednu od tih porodica, ili na njezin rub, i da se on nece susresti ni s jednim podatkom koji pada u prostor na pola puta izmedu njih. To ocekivanje može biti iznevjereno, možda za vrijeme projeta Australiji. Ali ono ce mu dobro služiti dok ostane clan zajednice koja je na temelju iskustva otkrila korisnost i održivost tih posebnih perceptivnih razlikovanja i koja je prenijela sproobnost pravljenja takvih razlikovanja od jedne generacije na drugu. Time što je programiran da prepoznaje ono što njegova buduca zajednica vec zna Johnny je stekao važnu informaciju. Naucio je da guske; patke i labudovi tvore zasebne prirodne porodice i da priroda ne daje primera za labudo-gusku ili gusko-patku. Neke kvalitativne konstelacije idu zajedno, druge se uopše ne mogu naci. Ako kvalitete u njegovim skupinama ukljucuju agresivnost, njegovo popodne u parku moglo je imati pored svakodnevnih zooloških funkcija i takve koje se ticu ponašanja. Guske, za razliku od labudova i pataka, psicu i grizu. Tako je ono što je Johnny naucio vredno znati. Ali zna li
on što znace termini ,,guska”, ,,patka” i ,,labud”? U svakom korisnom smislu da, jer on može te etikete primenjivati jednoznacno i bez napora, izvlaceci zakljucke o ponašanju iz njihove primene bilo direktno bilo putem opštih iskaza. U drugu ruku, on je sve to naucio a da nije stekao — ili bar morao steci — cak niti jedan kriterij za identificiranje labudova, gusaka ili pataka. On može pokazati na labuda i reci vam da u blizini mora biti voda, ali sasvim je moguce da ne bude u stanju da vam kaže što je labud. Ukratko, Johnny je naucio da simbolicke etikete primenjuje na prirodu bez icega nalik na definicije ili pravila korespondencije. U njihovu odsustvu on upotrebljava naucenu ali unatoc tome primitivnu percepciju slicnosti i razlicitosti. Dok je stjecao tu percepciju, on je naucio nešto o prirodi. To znanje se kasnije može ugraditi ne u generalizacije ili pravila, nego u sam odnos slicnosti. Da naglasim, ja uopše ne pretpostavljam da je Johnnyjeva tehnika jedina kojom se znanje stjece i pohranjuje. A ne mislim niti da je verovatno da se jako mnogo ljudskog znanja stjece i pohranjuje uz tako malo pribjegavanja verbalnim generalizacijama. Ali ja se zalažem za priznavanje integriteta saznajnog procesa kakav je onaj upravo ocrtani. U kombinaciji s poznatijim procesima poput simbolicke generalizacije i modeliranja on je, mislim, bitan za adekvatnu rekonstrukciju naučnog znanja. Treba li da sada kažem da su labudovi, guske i patke s kojima se Johnny susreo za vrijeme svoje šetnje s ocem bili ono što sam ja nazivao uzorcima? Predstavljeni Johnnyju s pricvršcenim etiketama, oni su bili rješenje problema što su ga clanovi njegove buduce zajednice vec riješili. Njihovo je usvajanje dio protupka socijalizacije kojim Johnny protaje dio te zajednice i u toku kojega uci o svetu koji zajednica nastava. Dakako, Johnny nije ucenjak a ni ono što je on naucio još nije nauka. Ali on lako može protati ucenjak i tehnika koju je upotrijebio u svojoj šetnji još ce biti održiva. Da je on zaista upotrebljava bit ce ocevidno ako protane taksonoimist. Herbariji, bez kojih nijedan botanicar ne može raditi, skladišta su za strucne uzorke i njihova se povijest podudara s poviješcu discipline koju podupiru. Ali ista je tehnika, ako i u manje cistu obliku, bitna i za apstraktnije nauke. Vec sam dokazivao tezu da je usvajanje rješenja takvih problema kao što su ko523 Niže u tekstu pokazat ce se da sve što je posebno u toj metodi obrade podražaja zavisi o mogucnosti grupiranja podataka u skupine s praznim prostorom izmedu njih. U odsutnosti prazna prostora nema alternative strategiji obrade koja se, zamišljena za svet svih mogucih podataka, oslanja na definicije i pravila.
522 sina i cunjasto njihalo dio ucenja o tome što je newtonovska fizika. Tek pošto je usvojio odreden broj takvih problema, student ili strucnjak može preci na to da sam identificira druge newtonovske probleme. To je usvajanje problema, povrh toga, dio onoga što ga osproobljava da izdvoji sile, mase i ogranicenja unutar novog problema i da napiše formalizam podesan za njegovo rješavanje. Unatoc svojoj pretjeranoj jednostavnosti, Johnnyjev slucaj treba da sugerira zašto ja i dalje ustrajavam na tvrdnji da zajednicki primeri imaju bitne saznajne funkcije koje prethode specifikaciji kriterija s obzirom na koju su oni egzemplarni. Zakljucujem svoje dokazivanje vracanjem na odlucujuce pitanje raspravljano ranije u vezi sa simbolickim generalizacijama. Ako pretpostavimo da ucenjaci doista usvajaju i pohranjuju znanje u zajednickim primerima, treba li da se filozof bavi tim protupkom? Ne bi li on mogao, umesto toga, proucavati primere i izvoditi pravila korespondencije koja bi zajedno s formalnim elementima teorije ucinila te primere suvišnima? Na to pitanje ja sam vec sugerirao slijedeci odgovor. Filozof je slobodan da primere zamijeni pravilima i bar u principu može ocekivati da ce u tome uspjeti. U tom protupku, medutim, on ce promijeniti prirodu znanja što ga zajednica projeduje a iz kojeg su bili izvuceni njegovi primeri. Ono što ce on, u stvari, raditi bit ce zamjena jednog sredstva obrade podataka drugim. Osim ako ne bude izvanredno pažljiv, on ce time oslabiti saznaju zajednice. Cak i ako bude
protupno brižljivo, on ce promijeniti prirodu buducih reakcija zajednice na neke elementarne podražaje. Johnnyjevo obrazovanje, premda nije naučno obrazovanje, pribavlja novu vrstu svjedocanstva za te tvrdnje. Identificirati labudove, guske i patke pravilima korespondencije rade nego opaženom slicnošcu, znaci povuci zatvorene krivulje koje se ne sijeku oko svake od skupina na slici 2. Ono što proizlazi jednostavan je Vennov dijagram koji prikazuje tri klase koje se ne preklapaju. Svi labudovi leže u jednoj, sve guske u drugoj i tako dalje. Gdje, medutim, treba povuci te krivulje? Postoje beskonacne mogucnosti. Jedna je od njih ilustrirana na slici 3, gdje su granice povucene sasvim blizu pticjim likovima u trima skupinama. Kad su jednom dane te granice, Johnny sad može reci što su kriteriji za clanstvo u klasi labudova, gusaka ili pataka. U drugu ruku, njega bi mogla dovesti u nedoumicu prva sledeca vodena ptica koju vidi. Ocrtani oblik na dijagramu ocigledno je labud po kriteriju percipirane razdaljine, ali to nije niti labud, niti guska, niti patka po novouvedenim pravilima korespondencije za clanstvo u klasi. Stoga granice ne bi trebalo povuci preblizu rubovima skupine uzoraka. Podimo zato u drugu krajnost, slika 4, i povucimo granice koje iscrpljuju vecinu relevantnih delova Johnnyjeva perceptivnog prostora. Pri tom izboru nijedna ptica koja se pojavljuje blizu jedne od postojecih skupina nece predstavljati problem, ali izbjegavajuci tu teškocu stvorili smo drugu. Johnny je znao da ne postoje labudo-guske. Nova rekonstrukcija njegova znanja lišava ga te informacije. Umesto nje, ona ga opskrbljuje necim za što je krajnje neverovatno da bi mu moglo trebati, imenom koje se primenjuje na pticji podatak duboko u nezaprojednutu prostoru izmedu labudova i gusaka. Da nadomestimo ono što je bilo izgubljeno možemo zamisliti da dodamo Johnnyjevu saznajnom aparatu funkciju gustoce koja opisuje verovatnost njegova susretanja s labudom u raznim položajima unutar granice labudova skupa sa slicnim funkcijama za guske i patke. Ali izvorni kriterij slicnosti je te vec pribavio. U biti, mi bismo se same vratili mehanizmu obrade podataka koji smo kanili nadomestiti. Jasno je da niti jedna od ekstremnih tehnika povlacenja granica klasa ne zadovoljava. Kompromis naznacen na slici 5 ocevidno je poboljšanje. Svaka ptica koja se pojavljuje blizu jedne od postojecih skupina njoj i pripada. Svaka ptica koja se pojavljuje na pola puta izmedu skupina nema imena, ali nije verovatno da bi ikada postojao takav podatak. S granicama klase poput tih Johnny bi trebao biti kadar da za neko vrijeme uspješno operira. 523 Ipak, on nije ništa dobio zamjenom granica klase za njegov izvorni kriterij slicnosti a ponešto se i izgubilo. Treba li zadržati stratešku pogodnost tih granica, moglo bi biti potrebno mijenjati njihovu lokaciju kad god Johnny susretne novog labuda. Slika 6 pokazuje što imam na umu. Johnny je susreo još jednog labuda. On leži, kao što i treba, u celosti unutar stare granice klase. Nije bilo problema identifikacije. Ali moglo bi ga biti slijedeci put ako se nove granice, ovdje naznacene isprekidatom crtom, ne povuku tako da vode racuna o izmijenjenom obliku skupine labudova. Bez vanjskog prilagodavanja granice labudova prva slijedeca ptica na koju se naide, premda nedvojbeno labud po kriteriju slicnosti, može pasti na staru granicu, ili cak izvan nje. Bez istovremena povlacenja unutar granice pataka prazni prostor, za koji su Johnnyja njegovi iskusniji stariji uvjeravali da može biti ocuvan, protao bi prekomjerno uzak. Ako je tako — ako, naime, svako novo iskustvo može zahtijevati prilagodavanje granica klase — covjek lako može pitati da li je od Johnnyja bilo mudro što je dopustio filozofima da za njega povuku ma koje takve granice. Primitivni kriterij slicnosti što ga je prethodno bio stekao izašao bi nakraj sa svim tim slucajevima bez problema i bez neprekidna prilagodavanja. Postoji, siguran sam, nešto kao promena znacenja ili promena u dosegu primene termina. Ali samo misao da znacenje ili primenjivost ovisi o unaprijed odredenim granicama mogla bi kod nas pobuditi želju da ovdje upotrebljavamo bilo koju takvu frazeologiju524.
Da sada naglasim, ja ne sugeriram da nikada ne postoje valjani razlozi za povlacenje granica ili za usvajanje pravila korespondencije. Da je Johnnyju bio predstavljen niz ptica koji ispunjava prazan prostor izmedu labudova i gusaka, on bi bio prisiljen da razriješi nastalu nepriliku crtom koja po definiciji razdvaja labudo-gušcji kontinuum. Ili, kada bi postojali nezavisni razlozi za pretpostavku da je boja cvrst kriterij za identifikaciju vodenih ptica, Johnny bi se mudro mogao opredeliti za generalizaciju: ,,Svi su labudovi bijeli”525. Ta bi strategija mogla uštedjeti dragocjeno vrijeme za obradu podataka. U svakom slucaju, generalizacija bi pribavila polaznu tačku za logicku manipulaciju. Postoje odgovarajuce prilike za vracanje na dobro poznatu strategiju koja se oslanja na granice i pravila. Ali to nije jedina dostupna strategija bilo za obradu podražaja bilo za obradu podataka. Postoji alternativa, ona koja se temelji na onome što sam nazivao naucenom percepcijom slicnosti. Opažanje — bilo ucenja jezika, naučno obrazovanja ili znanstvene prakse — navodi na zakljucak da je ona, u stvari, u širokoj upotrebi. Njezinim ignoriranjem u epistemološkoj raspravi mogli bismo pociniti teško nasilje nad svojim razumijevanjem prirode znanja. Vratimo se najzad terminu ,,paradigma”. On je ušao u Strukturu naucnih revolucija zato što ja, autor i povjesnicar knjige, kad sam razmatrao clanstvo u naučnoj zajednici, nisam mogao pronaci dovoljno zajednickih pravila da bih objasnio neproblematsko vodenje istraživanja u grupi. Zajednicki primeri uspješne prakse mogli bi, zakljucio sam potom, pružiti ono što grupi nedostaje u pravilima. Ti su primeri bili njezine paradigme i kao takve bitni su za njezino kontinuirano istraživanje. Na nesrecu, doprijevši tako daleko, dopustio sam da se primene termina prošire obuhvacajuci sva zajednicka opredjeljenja grupe, cije sve komponente sada želim nazvati disciplinarnom matricom. Neizbježno, 524 Iz istog razloga treba se ovdje suzdržati od izraza poput ,,neodredenost znacenja’' ili ,,otvorena tekstura pojmova”. Oboje implicira jednu nesavršenost, nedostajanja necega što bi se kasnije moglo pribaviti. To je znacenje nesavršenosti, medutim, stvorila jedino norma koja traži da projedujemo nužne i dovoljne uslove za primenjivost neke rijeci ili izraza u svetu svih mogucih podataka. U svetu u kojem se neki podaci nikada ne pojavljuju takav je kriterij suvišan. 525 Obratite pažnju na to da bi Johnnyjevo opredjeljivanje za generalizaciju «Svi su labudovi bijeli» moglo biti opredjeljivanje ili za zakon o labudovima, ili za (delimičnu) definiciju labudova. To jest, on može prihvatiti generalizaciju ili kao analiticku ili kao sinteticku. Kao što je bilo nataknuto gore u bilješci 14. ta se razlika može pokazati bitnom osobito ako se Johnny slijedeci put susretne crnu vodenu pticu koja u ostalim aspektima prove nalikuje na labuda. Zakoni izvuceni izravno iz opažanja dadu se malo-pomalo popravljati, što s definicijama opcenito nije moguce.
524 rezultat je bila zbrka i ona je zamaglila prvotne razloge za uvodenje specijalnog termina. Ali ti razlozi još stoje. Zajednicki primeri mogu služiti saznajnim funkcijama koje se obicno pripisuju zajednickim pravilima. Kad oni to cine, znanje se razvija razlicito od nacina kao kad njime upravljaju pravila. Ovaj je clanak bio u prvome redu nastojanje da se izdvoje, razjasne i stave na svoje mesto te bitne toce. Ako se one mogu uociti, bit cemo u stanju da se oslobodimo termina ,,paradigma”, iako ne i pojma koji je doveo do njegova uvodenja. 525
6. Paul Feyerabend - Kako zaštiti društvo od nauke Prijatelji i neprijatelji, dame i gospodo, vi koji se bavite jednim cudnim zanatom: prije nego što zapocnem svoje predavanje, dozvolite mi da vam objasnim kako je do njega doš1o. Prije nekih godinu dana bio sam u škripcu sa novcem. Zato sam prihvatio poziv da dam prilog za jednu knjigu koja se bavila odnosom nauke i religije. Da bih podstakao prodaju knjige, mislio sam da svoj prilog treba da napravim provokativnim, a najprovokativniji stav
koji se može izreci o odnosu nauke i religije jeste da je nauka, u stvari, religija. Pošto sam ovaj stav ucinio jezgrom svoga clanka, otkrio sam da je moguce pronaci mnoštvo razloga, i to mnoštvo odlicnih razloga, koji ce ga podržati. Nabrojao sam ove razloge, završio svoj c1anak i primio novac. To je bila prva etapa. Odmah zatim bio sam pozvan na savjetovanje proveceno zaštiti kulture. Prihvatio sam poziv, jer su mi placali let za Evropu. A moram da priznam da sam pored toga bio i pri1icno radoznao. Kada sam stigao u Nicu nisam imao pojma a tome što cu da kažem. Nakon što je savjetovanje pošla svojim tokom, uvidio sam da svi prisutni veoma visoko cijene nauku i da su vrlo ozbiljni. Zato sam odlucio da objasnim na koji nacin bi se kultura mogla zaštititi od nauke. Svi oni razlozi koje sam nabrojao u svom c1anku mogli su biti primijenjeni i ovdje, tako da nisam imao potrebe da izmišljam ništa novo. Završio sam svoje izlaganje, bio nagraden povikom oko mojih ,,opasnih i nepromiš1jenih ideja”, naplatio avionsku kartu i otišao za Bec. To je bila druga etapa. Sada treba da se obratim vama. Imam utisak da se vi, u izvjesnom smislu, veoma razlikujete od mojih s1ušalaca u Nici. Prvo, izgledate mnogo mladi. Moj auditorijum u Nici bio je pun profesora, biznismena, televizijskih urednika, a njihova prosjecna starost bila je oko 58½ godina. Zatim, sasvim sam siguran da je vecina vas orijentirana znatno više lijevo nego prilican broj ljudi iz Nice. U stvari, govoreci malo neobavezno, mogu reci da ste vi ljevicarska publika, dok su moji slušaoci iz Nice bili desnicarska publika. Ipak, usprkos svim ovim razlikama, postoje izvjesne stvari zajednicke i vama i njima. Pretpostavljam da i vi, kao i oni, poštujete nauku i znanje. Naravno, smatrate da nauka mora biti reformirana i ucinjena manje autoritarnom. Ali jednom kada se ove reforme izvedu, ona protaje vrijedan izvor znanja koje ne smije biti kontaminirano ideologijama raznih vrsta. Drugo, i vi ste, kao i oni, ozbiljni ljudi. Znanje je ozbiljna stvar i za ljevicu kao i za desnicu, i mora da se istražuje u ozbiljnom duhu. Lakomislenost je nepože1jna, provecenost i iskrena predatost preuzetom prolu jeste ono što se traži. Ove slicnosti su sve što mi je potrebno da bih ponovio svoje izlaganje iz Nice i pred vama, skoro bez ikakvih izmjena. Zato, evo ga. 19.7.1. Bajke Želim da obranim društvo i njegove pripadnike od svih ideologija, ukljucujuci i nauku. Sve ideologije moraju se promatrati u perspektivi. One ne smiju biti uzete suviše ozbiljno. Treba ih shvatiti kao bajke koje imaju da kažu mnogo interesantnih stvari, ali koje u sebi takoder sadrže i gnusne laži, ili kao eticke propise koji mogu biti korisna prakticna pravila, ali su kobni kada se slijede doslovno. Upitajmo se sada nije li izloženo stanovište cudno i smiješno? Nauka je sigurno uvijek bila u prvim borbenim redovima protiv autoritarizma i sujevjerja. Upravo nauci dugujemo povecanje naše intelektualne slobode nasuprot religijskim verovanjima; ona je 526 Ovaj tekst predstavlja revidiranu verziju predavanja koje je autor održao 4. novembra 1974. godine pred filozofskim društvom Sussex univerziteta.
526 ta kojoj imamo da zahvalimo za oslobodenje covjecanstva od starinskih i krutih oblika mišljenja. Danas ovi oblici miš1jenja nisu ništa drugo do ružni snovi — i to smo saznali od nauke. Nauka i prosvjecenost su jedna ista stvar — cak i najradikalniji kriticari društva u ovo vjeruju. Kropotkin želi da ukine sve tradicionalne institucije i forme verovanja izuzev nauke. Ibsen kritizira i najskrivenije ogranke buržoaske ideologije devetnaestog vijeka, ali nauku ostavlja nedirnutu. Levi-Strauss nas je natjerao da shvatimo da zapadna misao nije jedini usamljeni vrhunac ljudskih dostignuca, kako se nekoc verovalo, ali je iskljucio nauku iz svoga relativiziranja ideologija. Marx i Engels bili su uvjereni da ce nauka pomoci radnicima u njihovom traganju za duhovnim i društvenim oslobodenjem. Da li su svi ovi ljudi bili u zabludi? Da li su svi oni pogrešno shvacali ulogu nauke? Da li su svi oni bili žrtve neke himere? Moj odgovor na ovo pitanje je odlucno da i ne. A sada mi dozvolite da objasnim taj odgovor. Moje objašnjenje sastoji se iz dva dela, jedan opšti i jedan posebni.
Opce objašnjenje je jednostavno. Svaka ideologija koja razbija vlast u kojoj jedan obuhvatan sistem miš1jenja drži umove ljudi, doprinosi oslobadanju covjeka. Bilo koja ideolologija koja potice covjeka da dovede u pitanje naslijedena verovanja jeste pomoc prosvjecivanju. Istina koja vlada bez kontrole i protuteže tiranin je koji mora biti svrgnut, a svaka neistina koja nam pomaže da svrgnemo tog tiranina treba da je dobrodošla. Iz toga slijedi da su nauka sedamnaestog stoljeca i nauka osamnaestog stoljeca zaista bile instrument oslobadanja i prosvjecivanja. Ali ne slijedi i da je nauka obavezna da ostane takav instrument. Ne postoji ništa inherentno nauci ili bilo kojoj drugoj ideologiji što bi ih cinilo suštinskim instrumentima oslobadanja. Ideologije mogu da se iskvare i protanu glupave religije. Pogledajte marksizam. A da je nauka današnjice veoma razlicita od nauke u 1650-toj godini ocigledno je vec i pri najpovršnijem pogledu. Razmotrimo, na primer, ulogu koju nauka danas ima u obrazovanju. Naucne ,,cinjenice” predaju se vec kod vrlo ranog uzrasta djece i na upravo onaj isti nacin na koji su se religijske ,,cinjenice” predavale prije samo jednog stoljeca. Nema pokušaja da se probude kriticke moci ucenika tako da bi se on osproobio da promatra stvari u perspektivi. Na univerzitetima situacija je još i gora, jer se tu indoktrinacija izvodi na mnogo sistematicniji nacin. Kritika nije sasvim odsutna. Tako se, na primer, društvo i njegove institucije najoštrije i cesto najnepravednije kritiziraju i to vec na nivou osnovne škole. Ali nauka je izuzeta od kritike. U društvu u cjelini sud naucnika prima se sa istim onim pijetetom sa kakvim je priman sud biskupa ili kardinala prije ne baš tako davnog vremena. Pokret ka ,,demitologizaciji” je, na primer, uglavnom motiviran željom da se izbjegne bilo kakav sukob izmedu kršcanstva i naucnih ideja. Ali ako do takvog sukoba ipak dode, tada je nauka izvjesno u pravu, a kršcanstvo na pogrešnom putu. Produžite dalje ova istraživanje i vidjet cete da nauka sada protaje isto tako opresivna kao one ideologije protiv kojih se nekada borila. Neka vas ne zavede cinjenica da danas teško da ikog ubijaju zbog naucne jeresi. To uopše nije zbog nauke. To je u vezi sa opštim osobinama naše civilizacije. Jeretici na polju nauke još uvijek su izloženi najoštrijim sankcijama koje propisuje ova relativno tolerantna civilizacija. Ali — nije li ovaj opis sasvim nepravedan? Nisam li ja predstavio stvar u veoma iskrivljenom svjetlu upotrebljavajuci tendencioznu i neadekvatnu terminologiju? Nismo li dužni da ovu situaciju opišemo na sasvim razlicit nacin? Rekao sam da je nauka postala kruta i da je prestala da bude instrument promene i oslobadanja, ne dodajuci da je ona otkrila istinu, ili veliki dio nje. Razmatrajuci ovu dodatnu cinjenicu, shvacamo — tako ide prigovor — da krutost nauke nije rezultat ljudskog htjenja. Ona leži u prirodi stvari. Jer jednom kada otkrijemo istinu — što drugo možemo da radimo osim da je slijedimo? Ovaj površni odgovor je sve drugo nego originalan. On se upotrebljava kad god jedna ideologija želi da pojaca vjeru kod svojih sledbenika. ,,Istina” je tako divno neutralna rijec. Nitko nece poricati da treba govoriti istinu i da je loše govoriti laž Nitko to nece poricati — 527 a ipak nitko ne zna što takav stav znaci. Lako je na taj nacin izvrnuti celu stvar i preokrenuti odatost istini u svakodnevnom životu u odatost Istini neke ideologije, što nije ništa drugo nego dogmatska odbrana te ideologije. I, naravno, nije tačno da moramo slijediti istinu. Mnoge ideje su vodici ljudskog života. Istina je jedna od njih. Sloboda i duhovna nezavisnost su druge. Ako se istina, kako je neki ideolozi shvacaju, sukobljava sa slobodom tada smo u situaciji izbora. Možemo da odbacimo slobodu. Ako možemo da odbacimo i istinu. (Alternativno, možemo da usvojimo jedan rafiniraniji pojam istine koji više ne proturjeci slobodi; to je bilo Hegelovo rješenje.) Moja kritika moderne nauke usmjerena je na to da ova sputava slobodu miš1jenja. Ako je razlog u tome što je nauka otkrila istinu i sada je slijedi, tada bih ja rekao da postoje bolje stvari nego pronaci, i dalje slijediti, takvog monstruma. Ovim se završava opšti dio mog objašnjenja.
Postoji jedan specificniji argument za obranu izuzetnog položaja koji nauka danas ima u društvu. U jezgrovitom obliku ovaj argument kaže (1) da je nauka konacno našla korektnu metodu za protizanje rezultata i (2) da postoje mnogi rezultati koji dokazuju superiornost tog metoda. Ovaj argument je pogrešan — ali mnogi pokušaji da se ova pokaže vode u corsokak. Metodologija je danas postala toliko pretrpana praznom rafiniranošcu da je krajnje teško uociti i proste pogreške u njenoj osnovi. To je kao kada se bori protiv hidre — odsjece se jedna ružna glava, a osam formalizacija zauzme njeno mesto. U takvoj situaciji jedini pravi odgovor je površnost: kada rafiniranost izgubi sadržaj jedini nacin ostajanja u kontaktu sa realnošcu jeste taj da se bude grub i površan. To je ono što namjeravam da budem. 19.7.2. Protiv metoda Postoji metoda, kaže dio (1) spomenutog argumenta. Što je to? Kako funkcionira? Jedan odgovor koji više nije onoliko popularan koliko je nekada bio jeste da nauka funkcionira na osnovu prikupljanja cinjenica i izvodenja teorija iz njih. Odgovor je nezadovoljavajuci zato što teorije nikada ne slijede iz cinjenica u strogo logickom smislu. Reci da one ipak mogu biti podržane cinjenicama pretpostavlja takvu koncepciju podrške koja (a) ne pokazuje spomenuti nedostatak i (b) koja je dovoljno istancana da nam dozvoli da kažemo do koga stupnja je, recimo, teorija relativnosti podržana cinjenicama. Danas ne postoji nijedna takva koncepcija, niti je iole verovatno da ce ikada biti koncipirana (jedan od problema je i to da nam je potreban takav pojam podrške u kome bi se moglo reci da sivi gavrani podržavaju stav ,,svi gavrani su crni”). Ovo su shvatili konvencionalisti i transcendentalni idealisti koji su ukazivali na to da su teorije te koje oblikuju i ureduju cinjenice i da stoga mogu biti zadržane, pa ma što se dogodilo. One mogu biti zadržane zato što ljudski um svjesno ili nesvjesno nosi sa sobom uredivacku funkciju. Teškoca sa ovim pogledima je u tome što oni pretpostavljaju o umu ono što žele da objasne o svetu, naime, da on pravilno funkcionira. Postoji samo jedno stanovište koje prevazilazi sve ove teškoce. Ono je formulirano u dva maha u XIX stoljecu; jednom ga je formulirao Mill u svom besmrtnom eseju O slobodi, a drugi put neki darvinisti koji su proširili darvinizam i na borbu ideja. Ovo gledište hvata bika za rogove: teorije ne mogu biti opravdane niti njihova vrednost može biti pokazana bez pozivanja na druge teorije. Uspjeh odredene teorije možemo da objasnimo s obzirom na obuhvacenu teoriju (Uspjeh Newtonove teorije možemo da objasnimo upotrebljavajuci opcu teoriju relativnosti); i naše preferiranje te teorije možemo da objasnimo usporedujuci je sa drugim teorijama. Takvo usporedenje ne ustanovljava intrinsicnu vrednost teorije koju smo izabrali. U stvari, teorija koju smo izabrali može biti prilicno loša. Ona može sadržati kontradikcije, ona može proturjeciti 528 dobro poznatim cinjenicama, može biti rogobatna, nejasna, ad hoc na glavnim mestima i tako dalje. Ali ona još uvijek može biti bolja nego bilo koja druga teorija raspoloživa u isto vrijeme. U stvari, ona može biti najbolja loša teorija koja postoji. Isto tako, ni mjerila procjenjivanja nisu izabrana na apsolutan nacin. Svakim izborom koji cinimo naša rafiniranost se povecava i naša mjerila se usavršavaju. Mjerila se takmice kao što se i teorije takmice, i mi biramo mjerila koja su najpodesnija u onoj povijesnoj situaciji u kojoj se izbor odvija. Odbacene alternative (teorije, mjerila, ,,cinjenice”) nisu eliminirane. One služe kao korektori (uostalom, možemo da napravimo i pogrešan izbor) i stoga takoder objašnjavaju sadržaj preferiranih gledišta (teoriju relativnosti razumijemo bolje kada razumijemo strukturu njenih takmaca; puno znacenje slobode znamo jedino kada imamo zamisao o životu u totalitarnoj državi, kada znamo njegove prednosti — a postoji mnogo prednosti - kao i njegove slabe strane). Tako koncipirano znanje jeste ocean alternativa kanaliziranih i razdeljenih oceanom mjerila. Ono prisiljava naš um da cini maštovite izbore i time ga tjera da raste i razvija se. Ono cini naš um sproobnim da bira, maštovito zamišlja i kritizira.
Takvo gledište danas se cesto vezuje za ime Karla Poppera. Ali postoje neke veoma presudne razlike izmedu Poppera i Milla. Da pocnemo sa prvom razlikom: Popper razvija svoje gledište da bi riješio jedan poseban epistemološki problem — on želi da riješi ,,Humeov” problem. Sa druge strane, Milla su zanimali uslovi koji su najpovoljniji za ljudski razvitak. Njegova epistemologija rezultat je odredene teorije covjeka, a ne obrnuto. Zatim Popper, buduci da je pod utjecajem Beckog kruga, dalje pobo1jšava logicku formu teorije prije nego što razmatra teoriju, dok Mill uzima teoriju u onom obliku u kome se ona pojavljuje u nauci. Trece, Popperova mjerila komparacije su kruta i fiksirana, dok Millova mogu da se mijenjaju sa povijesnom situacijom. Najzad, Popperova mjerila eliminiraju takmace jednom zauvijek: teorije koje nisu opovrgljive, ili su opovrgljive i opovrgnute, nemaju mesta u nauci. Popperovi kriteriji su jasni, nedvosmisleni i precizno formulirani; Millovi to nisu. Ovo bi bila prednost da je sama nauka jasna, nedvosmislena i precizno formulirana. Na srecu, ona to nije. Da pocnemo sa sledecim: nijedna nova i revolucionarna naucna teorija nikada nije formulirana na nacin koji dopušta da kažemo pod kojim okolnostima moramo da je smatramo ugroženom: mnoge revolucionarne teorije su neopovrgljive. Opovrgljive verzije postoje, ali one jedva da su ikada u skladu sa prihvacenim osnovnim iskazima: svaka osrednje zanimljiva teorija je opovrgnuta. Štoviše, teorije imaju formalne nedostatke, mnoge od njih sadrže kontradikcije, ad hoc podešavanja i tako dalje i tome slicno. Kada bi bili dosledno primijenjeni, Popperovi kriteriji eliminirali bi nauku ne zamjenjujuci je nicim slicnim. Oni su bezvredni kao pomoc nauci. U prošloj deceniji mnogi mislioci su to shvatili. Medu njima Kuhn i Lakatos. Kuhnove ideje su zanimljive ali, avaj, one su suviše neodredene da bi podstakle ma što drugo osim mnoštva praznih prica. Ako mi ne vjerujete, pogledajte literaturu. Nikada ranije toliko mnogo uljeza i nestrucnjaka nije prodrlo u literaturu iz filozofije nauke. Kuhn je ohrabrio ljude koji nemaju predstavu ni o tome kako kamen pada na zemlju da sa sigurnošcu govore o naucnom metodu. Ja, u stvari, ne stavljam primedbu samoj nestrucnosti, vec zamjeram tome što je ona pracena dosadom i zadrtošcu. A to je upravo ono što se dešava. Mi ne dobijemo zanimljive lažne ideje, vec dosadne ideje ili rijeci koje uopše nisu povezane ni sa kakvim idejama. Zatim kad god se ucini pokušaj da se Kuhnove ideje preciznije odrede, nalazi se da su one neistinite. Da li je ikada postojao period normalne nauke u povijesti ljudske misli? Ne — i ja izazivam bilo koga da dokaže suprotno. Lakatos je neizmjerno prefinjeniji nego Kuhn. Umesto teorija on razmatra istraživacke programe koji predstavljaju nizove teorija povezanih metodama modifikacije, takozvanim neuristikama. Svaka teorija u datom nizu može biti puna nedostataka. Ona 529 može biti opsjednuta anomalijama, kontradikcijama i višesmislenostima. Ono što je bitno nije stanje svake pojedinacne teorije, vec tendencija koju pokazuje citav niz. O povijesnom razvitku i dostignucima sudimo kroz izvjestan period vremena, prije nego po odredenoj situaciji u neko posebno vrijeme. Povijest i metodologija kombinirane su u jedan jedinstveni poduhvat. Za istraživacki program kaže se da je progresivan ako niz teorija vodi novim predvidanjima. Kaže se da je degenerativan ako je sveden na to da apsorbuje cinjenice koje su otkrivene bez njegove pomoci. Bitna karakteristika Lakatoseve metodologije jeste to da takva procjenjivanja više nisu vezana za metodološka pravila koja naucniku govore da zadrži ili napusti odredeni istraživacki program. Naucnici se mogu cvrsto držati degenerativnog programa; mogu cak uspjeti da ovaj program prevazide svoje rivale, i oni zato idu racionalno dalje pa ma što cinili (pod uslovom da nastavljaju da degenerativan program nazivaju degenerativnim, a progresivan progresivnim). Znaci da Lakatos nudi rijeci koje zvuce kao elementi neke metodologije; on ne nudi metodologiju. Ne postoji nikakva metoda koji je u skladu sa najnaprednijom i najsavršenijom metodologijom današnjice. Ovim je završen moj odgovor na dio (1) posebnog argumenta.
19.7.3. Protiv rezultata U skladu sa delom (2), nauka zaslužuje poseban položaj zato što proizvodi rezultate. Ovo predstavlja argument jedino ako se može uzeti kao cinjenica da ništa drugo nikada ne proizvodi rezultate. A mora se priznati da skoro svako tko razmatra ovu materiju tako nešto pretpostavlja. Takoder treba da se prizna da nije tako lako pokazati da je ova pretpostavka neistinita. Oblici života razliciti od nauke nestali su, ili su se degenerirali, do stupnja koji cini nemogucim svaku pravednu komparaciju. Ipak, situacija nije tako beznadna kao što je bila prije neku deceniju. Upoznali smo metode medicinske dijagnostike i terapije koji su efikasni (a možda cak i efikasniji nego odgovarajuci delovi zapadne medicine) i koji su još uvijek zasnovani na ideologiji koja je radikalno razlicita od ideologije zapadne nauke. Saznali smo da postoje pojave kao što je telepatija i telekineza, koje je naucni pristup jednostavno izbrisao a koje bi mogle biti uporabljene za istraživanja na jedan potpuno nov nacin (raniji mislioci, kao Aggrippa iz Nettesheima, John Dee, pa cak i Bacon, bili su svjesni ovih pojava). A zatim — nije li slucaj da je crkva spašavala duše, dok nauka cini nešto sasvim suprotno? Naravno, danas nitko ne vjeruje u ontologiju na kojoj se zasniva ovaj sud. Zašto? Zbog ideoloških pritisaka istovjetnih onima koji dine da mi danas slušamo nauku do iskljucenja svega ostalog. Takoder, istina je da pojave kao što su telekineza i akupunktura mogu biti na kraju apsorbovane u korpus nauke i na taj nacin nazvane ,,naucnim”. Ali zapazite da se ovo dešava jedino prolije dugog perioda otpora za vrijeme koga nauka, ne sadržreci još ove fenomene, pokušava da uspostavi kontrolu nad onim oblicima života koji ih sadrže. I to vodi do dalje primedbe protiv dela (2) posebnog argumenta. Cinjenica da nauka ima rezultate racuna se u njenu korist samo ako su ovi rezultati protignuti od same nauke i bez ikakve pomoci sa strane. Pogled u povijest pokazuje da nauka jedva da ikada protiže rezultate na ovaj nacin. Kada je Copernicus uveo novi pogled na univerzum on nije konsultirao naucne prethodnike, on je konsultirao jednog ludog pitagorejca kakav je bio Philolaos. On je prihvatio njegove ideje i zastupao ih usprkos svim cvrstim pravilima naucnog metoda. Mehanika i optika mnogo duguju zanatlijama, medicina babicama i vješticama. A u našim danima vidjeli smo kako uplitanje države može da unaprijedi nauku: kada su kineski komunisti odbili da i dalje budu zastrašivani sudom strucnjaka i vratili tradicionalnu medicinu na univerzitete i u bolnice, bilo je povike širom sveta da ce nauka u Kini biti upropaštena. Dogodilo se upravo suprotno: kineska nauka je napredovala a zapadna je ucila od nje. Gdje god gledamo, 530 vidimo da su veliki naucni napredci rezultat nekog spoljnog uplitanja koje je tako izvedeno da pobjeduje usprkos najosnovijim i ''najracionalnijim'' metodološkim pravilima. Lekcija je jasna: ne postoji ni jedan jedini argument koji bi mogao da bude upotrijebljen u prilog ove izuzetne uloge koju nauka danas igra u društvu. Nauka je ucinila mnogo stvari, ali to su ucinile i druge ideologije. Nauka cesto protupa sistematicno, ali tako cine i druge ideologije (konsultujte samo zapisnike sa mnogim doktrinarnih debata koje su se odigrale unutar crkve) i, pored toga, ne postoje neka opcevažeca pravila koja se poštuju pod svim okolnostima. Ne postoji ''naucna metodologija'' koja bi se mogla upotrijebiti da odvoji nauku od svega ostalog. Nauka je samo jedna od mnogih ideologija koje pokrecu društvo, i treba da bude tretirana kao takva (ovaj stav odnosi se cak i na najprogresivnije i najviše dijalekticke oblasti nauke). Kave konzekvence možemo izvijesti iz ovog rezultata? Najvažnija konzekvenca je to da je neophodno formalno odvajanje države i nauke baš u smislu u kome sada postoji formalna podvojenost države i crkve. Nauka može da vrši utjecaj na društvo, ali samo u onoj mjeri u kojoj je to dozvoljeno bilo kojoj politickoj ili nekoj drugoj grupi za vršenje pritiska na javnost. Naucnici mogu biti konsultovani u vezi sa važnim projektima, ali krajnji sud mora biti ostavljen demokratski izabranim savjetodavnim tijelima. Ova tijela ce se sastojati uglavnom od laika. Da li ce laici biti sproobni da dodu do ispravnog suda? To je sasvim izvjesno, jer su kompetencija,
kompliciranost i uspjeh nauke mnoge preuvelicani. Jedno od iskustava koje može da razgali u najvecoj mjeri jeste promatrati kako pravnik, koji je laik, može da nade rupe u svjedocenju, tehnickom svjedocenju najistaknutijeg strucnjaka, i tako pripremi porotu za njenu odluku. Nauka nije zatvorena knjiga koja je razumljiva tek prolije godina provedenih u naucnom treningu to je intelektualna disciplina koju može da ispituje i kritizira bilo tko od zainteresiranih i koja izgleda teška i duboka jedino zbog sistematske kampanje zamagljivanja koju vode mnogi naucnici (mada, sretan sam da mogu da kažem – ne svi). Državni organi ne bi trebalo nikad da oklijevaju da odbace sud naucnika kada imaju razloga da tako protupe. Takvo odbacivanje ce povecati obrazovanje publike; ucinit ce je samopouzdanijom, a upravo to može dovesti do poboljšanja. Razmatrajuci povelik šovinizam naucnog establišmenta, možemo da kažemo: što više afera poput one vezane uz Lisenka, to bolje (ono cemu se može prigovoriti u slucaju Lisenka nije uplitanje države, vec totalitaristicko uplitanje koje rade ubija oponenta nego da naprosto zanemari njegovo mišljenje). Tri puta ''ura'' za kalifornijske fundamentaliste koji su uspjeli u tome da se dogmatska formulacija teorije evolucije ukloni iz udžbenika i da se prikaz Postojanja uvrsti u njih. (Ali ja znam da bi oni postali isto tako šovinisticki i totalitaristicki nastrojeni kao što su naucnici danas, samo kada bi im bila dana šansa da oni sami upravljaju društvom. Ideologije su cudesne kada se upotrebljavaju zajedno sa drugim ideologijama. One protaju dosadne i doktrinarne cim njihove zasluge dovedu do uklanjanja njihovih oponenta.) Medutim, najznacajnija promena ce morati da se dogodi na polju obrazovanja. 19.7.4. Obrazovanje i mit Reklo bi se da je svrha obrazovanja da uvede mlade u život, a to znaci: u društvo u kome su rodeni i u fizicki univerzum koji okružuje to društvo. Metoda obrazovanja cesto se sastoji u pripovijedanju nekog osnovnog mita. Taj mit dostupan je u razlicitim verzijama. Najsavršenije verzije mogu biti pripovjedane ritualom provecenja koji ih cvrsto usaduje u svijest. Poznajuci takav mit, odrasla osoba može da objasni gotovo sve (ili se inace može obratiti strucnjacima za detaljna objašnjenja). Ona je gospodar prirode i društva. Ona ih razumije i zna kako da stupa u interakciju sa njima. Medutim, ona nije gospodar mita koji vodi njeno razumijevanje. 531 Predsokratovci su stremili takvom višem gospodarenju, pa ga delimično i dostigli. Oni nisu samo pokušavali da razumiju svet. Oni su takoder pokušavali da razumiju i sredstva za razumijevanje sveta, i tako protanu njihovi gospodari. Umesto da budu zadovoljni jednim jedinim mitom, oni su razvili mnogo mitova i na taj nacin umanjili utjecaj koji dobro ispricana prica vrši na ljudsku svijest. Sofisti su uveli još mnogo dodatnih metoda za umanjivanje ovog iznurujuceg efekta zanimljivih, koherentnih, ''empirijski adekvatnih'', itd. itd., prica. Dostignuca ovih mislilaca nisu bila pravilno shvacena, a izvjesno je da se ona ni danas ne razumiju. Kada pripovijedamo neki mit mi želimo da povecamo verovatnost da ce se on razumjeti (tj. da nece biti zagonetke oko bilo koje tačke toga mita), da ce se u njega verovati, i da ce biti prihvacen. Nikakvu štetu mitu nece uciniti to što je suprotstavljen drugim mitovima: cak ni najodaniji (tj. najtotalitaristickiji) ucitelj u odredenoj verziji kršcanstva ne može da sprijeci svoje ucenike da se upoznaju sa Budistima, Jevrejima i drugim ozloglašenim ljudima. To je sasvim razlicito u slucaju nauke, ili racionalizma, gdje skoro potpuno dominiraju vjernici. Od najveceg znacaja u ovom slucaju jeste ojacati duhove mladih, a ,,ojacati duhove mladih” znaci ojacati ih protiv bilo kojeg lakog prihvacanja obuhvatnih stanovišta. Ono što nam je ovdje potrebno jeste obrazovanje koje cini ljude kriticnim, kontra-sugestivnim, a da ih ujedno ne onesproobi da se prosvete razvijanju ma kojeg pojedinacnog pogleda. Kako ovaj cilj može biti protignut? On može biti protignut zaštitom ogromne maštovitosti koju djeca projeduju i potpunim razvijanjem duha kontradikcije koji postoji u njima. Gledajuci u cjelini, djeca su
mnogo inteligentnija nego njihovi ucitelji. Ona poležu utjecaju i odustaju od svoje inteligencije zato što se nad njima vrši nasilje, ili zato što njihovi ucite1ji vecinu njih osvajaju emocionalnim sredstvima. Djeca mogu nauciti, razumjeti i odvojeno vladati sa dva ili tri razlicita jezika (pod ,,djecom” podrazumijevam one koji su stari tri do pet godina, a ne one od osam godina, sa kojima je nedavno bilo eksperimentiralo i koji se nisu pokazali baš suviše dobro; zašto? Zato što su vec u ranijem dobu bili upropašteni nestrucnim poucavanjem). Naravno, jezici moraju biti predavani na mnogo zanimljiviji nacin nego što se to obicno cini. U svim jezicima postoje izvanredni pisci koji su napisali izvrsne price — pocnimo naše ucenje jezika sa njima, a ne sa ,,der Hund hat einen Schwanz” i slicnim koještarijama. Upotrebljavajuci price, možemo takoder uvesti ,,naucna” objašnjenja, recimo, o protanku sveta, i tako upoznati djecu i sa naukom. Ali nauci ne smije biti dat nikakav poseban položaj, izuzev ukazivanja na to da postoji mnoštvo ljudi koji vjeruju u nju. Kasnije ce price koje su bile ispricane biti dopunjene ,,razlozima”, gdje pod razlozima podrazumijevam dalja objašnjenja kakva se nalaze u tradiciji kojoj prica pripada. Prirodno, postojaše i kontra-razlozi. I razloge i kontra-razloge ispricat ce strucnjaci u danim oblastima i tako ce mlada generacija biti upoznata sa svim vrstama beseda i svim tipovima propovjednika. Ona se upoznaje sa njima, ona se upoznaje sa njihovim pricama, pa svaka osoba može sama da odluci kojim putem da krene. Svako danas zna da ako protane naucnik može steci mnogo novca i veliki ugled, a možda cak i Nobelovu nagradu, tako da ce mnogi protati naucnici. Oni ce protat i naucnici iako nisu zavedeni ideologijom nauke; oni ce biti naucnici zato što su ucinili slobodan izbor. Ali nije li mnogo vremena bilo izgubljeno na nenaucne predmete i nece li to umanjiti njihovu kompetentnost jednom kada protanu naucnici? Ne uopše! Progres nauke, dobre nauke, zasniva se na originalnim idejama i intelektualnoj slobodi: nauku su cesto vukli naprijed autsajderi (sjetite se da su Bohr i Einstein sebe smatrali autsajderima). Nece li mnogi ljudi uciniti pogrešan izbor i završiti u corsokaku? To unekoliko zavisi od toga što podrazumijevate pod terminom ,,corsokak”. Danas je vecina naucnika lišena ideja, puna straha, i usmjerena na produkovanje nekog beznacajnog rezultata tako da ga mogu dodati poplavi tricavih clanaka koji sada konstituiraju ,,naucni progres” u mnogim oblastima. Osim toga, što je važnije? 532 Voditi život koji ste sami izabrali otvorenih ociju, ili provesti život u nervoznim pokušajima da se izbjegne ono što neki ne baš inteligentni ljudi nazivaju ,,corsokacima”? Nece li broj naucnika toliko opasti da na kraju nece biti nikog da vodi naše dragocjene laboratorije? Ja ne mislim tako. Ako je dana mogucnost izbora mnogi ljudi mogu izabrati nauku, jer nauka koju vode slobodni ljudi izgleda mnogo privlacnije nego današnja nauka koju vode robovi, robovi institucija i robovi ,,razuma”. Pa i ako bude privremenog pomanjkanja naucnika, situacija se može popraviti razlicitim vrstama poticaja. Naravno, naucnici nece igrati dominantnu ulogu u društvu koje ja zamišljam. Oni ce imati više nego protutežu u vracevima, svecenicima ili astrolozima. Takva situacija je nepodnošljiva za mnoge ljude, stare i mlade, desno ili lijevo orijentirane. Skoro svi vi imate cvrsto uvjerenje da je bar neka vrsta istine otkrivena, da mora biti sacuvana, i da ce je metoda poucavanja koji ja zastupam i oblik društva koji branim razvodniti, te na kraju dovesti do toga da ona konacno nestane. Vi imate takvo cvrsto uvjerenje; mnogi od vas možda cak imaju razloge. Ali ono o cemu morate voditi racuna jeste da nedostatak dobrih kontra-razloga predstavlja rezultat povijesne slucajnosti; on ne leži u prirodi stvari. Izgradite društvo kakvo preporucujem i ova gledišta koja danas prezirete (i ne poznajuci ih, budite sigurni) vratice se u takvom sjaju da cete morati naporno da radite da biste zadržali vaše vlastite pozicije i verovatno cete biti potpuno nemocni da to ucinite. Ne vjerujete mi? Tada bacite pogled u povijest. Naucna astronomija bila je cvrsto zasnovana na Ptolomeju i Aristotelu, koji spadaju medu najvece umove u povijesti zapadne misli Tko je oborio njihov dobro argumentiran, empirijski adekvatan i precizno formuliran sistem? Philolaos, ludi
pitagorejac iz vremena prije potopa. Kako se desilo da je Philolaos mogao da napravi takav povratak na scenu? Zato što je našao sproobnog branioca: Copernicusa. Naravno, vi možete slijediti svoje intuicije kao što ja sledim moje. Ali ne zaboravite da su vaše intuicije rezultat vašeg ,,naucnog” treninga, gdje pod naukom takoder podrazumijevam i nauku Karla Marxa. Moj trening, ili bolje receno moj ne-trening, jeste (ne-)trening jednog žurnaliste koji se interesira za cudne i bizarne dogadaje. Na kraju, upitajmo se nije li sasvim neodgovorno, u današnjoj svjetskoj situaciji — kada milioni ljudi gladuju, dok su drugi porobljeni, ugnjeteni, i u ocajnoj bijedi tijela i duha — misliti tako luksuzne misli kao što su ove? Nije li sloboda izbora luksuz u takvim okolnostima. Nisu li neozbiljnost i humor koje želim da vidim kombinirane sa slobodom izbora isto tako luksuz pod ovim okolnostima? Ne moramo li mi prekinuti sa takvim samo-povladivanjem i delati? Udružiti se i delati? Ovo je najvažnija primedba koja je danas postavljena protiv takvog pristupa kakav ja preporucujem. Ona ima ogromnu privlacnost, ona ima privlacnost nesebicnog provecivanja. Nesebicnog provecivanja — cemu? Hajde da vidimo? Mi treba da odustanemo od naših sebicnih sklonosti i provetimo se oslobadanju potlacenih. A što su naše sebicne sklonosti? One su naša želja za maksimalnom slobodom mišljenja u društvu u kome živimo sada, maksimalnom slobodom ne samo u apstraktnom smislu vec izraženom u prikladnim institucijama i podesnim metodama obucavanja. Ova želja za konkretnom intelektualnom i fizickom slobodom u našoj vlastitoj sredini treba zasada da bude ostavljena po strani. To pretpostavlja, na prvom mestu, da borba za takvu vrstu slobode nije naš zadatak. To pretpostavlja da mi možemo ispuniti naš zadatak sa sviješcu koja je cvrsto zatvorena za neke alternative. To pretpostavlja da je ispravan nacin oslobodenja drugih oduvijek bio poznat i da je sve što je potrebno — primijeniti ga. Ja žalim što ne mogu da prihvatim takvu doktrinarnu samouvjerenost u tako ekstremno važnim stvarima. Da li to znaci da mi uopše ne možemo da delamo? Ne znaci. Ali to znaci da dok delamo moramo pokušavati da realiziramo isto toliko one slobode koju sam ja preporucivao, tako da naše akcije mogu biti korigirane u svetlu ideja koje dosežemo dok povecavamo našu slobodu. To ce nas bez sumnje usporiti, ali zar mi treba da jurnemo naprijed samo zbog toga što su nam neki ljudi rekli da su našli objašnjenje za svu bijedu, i 533 odlican nacin da se izade iz nje? Takoder, mi že1imo da oslobodimo ljude, ne da bi ucinili da oni podlegnu novoj vrsti ropstva, vec da im omogucimo da realiziraju svoje vlastite želje, ma koliko razlicite ove želje mogle biti od naših vlastitih. Zadrti i usko grudi oslobodioci ne mogu to da ucine. Kao po pravilu, oni ubrzo namecu ropstvo koje je još gore, zato što je sistematicnije, od vrbo labavog ropstva koje su uklonili. A što se tice humora i neozbiljnosti, mislim da odgovor treba da bude jasan. Zašto neko že1i da oslobodi nekog drugog? Sigurno ne zbog nekog apstraktnog preimucstva slobode, vec zato što je to najbolji put prema nesputanom razvitku, pa na taj nacin i prema sreci. Mi želimo da oslobodimo ljude tako da oni mogu da se smiju. Da li cemo biti sproobni da to ucinimo ako smo mi sami zaboravili kako se smije, i ako se mrštimo na one koji još uvijek pamte kako se to radi? Necemo li tada proširiti jednu drugu bolest, koja može da se usporedi sa onom koju želimo da uklonimo, bolest puritanske zatucanosti? Nemojte da smatrate da provecenost necemu i humor ne mogu da idu zajedno — Sokrat je izvrstan primer u prilog suprotnom gledištu. Najteži zadatak traži najlakšu ruku, inace njegovo ispunjenje nece voditi slobodi vec tiraniji mnogo goroj nego što je ona koju zamjenjujemo. 534 19.7.5. Literatura 1. Hermann von Helmholtz ,,(Ther den Ursprung und die Bedeutung der geometrischen Axiome” u knjizi odabranih Helmholtzovih tekstova Schriften zur Erkenntnistheorie, Berlin, Verlag von Julius Springer, 1921 (prijevod Marijan Bobinac). 2. Ernst Mach ,,Die ökonomische Natur der physikalischen Forschung” u Machovoj knjizi
Populär-wissenschaftliche Vorlesungen, Leipzig, Johann Ambrosius Barth, 1903 (prijevod Marijan Bobinac). 3. Henri Poincaré ,,La Science est-elle artificielle?” u Poincaréovoj knjizi La valeur de la science, Pariz, Flammarion, 1970 (prijevod Zdeslav Dukat). 4. Pierre Duhem ,,La théorie physique et l’expérience” u ĆDuhemovoj knjizi La théo’rie physique: son objet et sa structure, Pariz, Marcel Rivière, 1914 (prijevod Zdeslav Dukat). 5. Philipp Frank ,,The Chain that Links Science with Philosophy” u Frankovoj knjizi Philosophy of Science, Westport, Greenwood Press, 1974 (prijevod Zvjezdana Dukic). 6. Philipp Frank ,,The Rupture of the Chain” u Frankovoj knjizi Philosophy of Science, Westport, Greenwood Press; 1974 (prijevod Zvjezdana Dukic). 7. J. J. C. Smart ,,Philosophy and Scientific Plausibility” u knjizi Mind, Matter, and Method, uredili P. K. Feyerabend i G. Maxwell, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1966 (preveo Neven Sesardic). 8. Rudolf Carnap ,,The Methodological Character of Theoretical Concepts” u knjizi Minnesota Studies in the Philosophy of Science vol. I, uredili H. Feigi i M. Scriven, Minne-. apolis, University of Minnesota Press, 1956 (prevela Zvjezda.na Dukié). 9. Carl G. Hempel ,,On the ‘Standard Conception’ of Scientific Theories” u knjizi Minnesota Studies in the Philosophy of Science vol. IV, uredili M. Radner i S. Winokur, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1970 (preveo Zdeslay Dukat). 10. Herbert Feigi ,,The ‘Orthodox’ View of Theories: Remarks in Defense as well as Critique” u knjizi Minnesota Studies in the Philosophy of Science vol. IV, uredili M. Radner i S. Winokur, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1970 (preveo Viadan Peri~iá). 11. Hilary Putnam ,,What Theories are not” u Putna-. movoj knjizi Mathematics, Matter and Method (Philosophical Papers vol. I), Cambridge, Cambridge University Press, 1975 (preveo Zdeslav Dukat). 12. Karl R. Popper ,,The Aim of Science” u Popperovoj knjizi Objective Knowledge: an Evolutionary Approach, Oxford, Clarendon Press, 1973 (preveo Neven Sesardiá). 13. Imre Lakatos ,,History of Science and its Rational Reconstructions” u knjizi odabranih Lakatosevih tekstova The Methodology of Scientific Research Programmes (Philosophical Papers vol. I), uredili J. Worrall i G. Currie, Cambridge, Cambridge University Press, 1978 (preveo Neven Sesardiá). 14. Thomas S. Kuhn ,,Second Thoughts on Paradigms” u Kuhnovoj knjizi The Essential Tension, Chicago i London, The University of Chicago Press, 1977 (preveo Zdeslav Dukat). 15. Larry Laudan ,,A Problem-Solving Approach to Scientific Progress” u zborniku tekstova Scientific Revolutions, uredio I. Hacking, Oxford, Oxford University Press, 1981 (preveo Viadan Peri~ié). 16. Paul Feyerabend ,,How to Defend Society Against Science” iz éasopisa Radical Philosophy 2, 1975 (preveo Sveto— zar Sindeliá). 535 LITERATURA: 1. Anderson, A.R., »Fitch on Consistency«, u zbirci The Logical Enterprice, ed. Allan Ross Anderson, Ruth Barcan Marcus i R.M. Martin, Yale University Press, New Haven i London 1975. 2. Aristotel, Physics iz The Works of Aristotel, izdao W.D. Ross, London, Oxford University Press Anzenbacher, A., Einführung in die Philosophie, Wien, 1981. 3. Asquith, P.D., Kyburg Jr. H.E., Current Research in Philosophy of Science, East Lansing Mich: Philosophy of Science Association, 1979. 4. Ayer, A.J., Language, Trhu and Logic, Penguin Books, Harmondswort, Middlesex,
England, 1987. 5. Bacon, F.,Descriptio Globi Intellectualis (napisano verovatno 1612.) Vidi The Philosophical Works of Francis Bacon, uredili Ellis i Spedding, London 1857. 6. Bear, A., i »Dada – povijest jedne subverzije«, Izdavacka knjižarnica Karasu, M., Zorana Stojanovica, Sr. Karlovci, Novi Sad, 1997. 7. Bercic, B., Nauka i istina – Realizam i instrumentalizam u filozofiji nauke, Hrvatski kulturni dom, Rijeka, 1995. 8. Bercic, B., Filozofija Beckog kruga, KruZak, Zagreb, 2002. 9. Bochenski, J.M., Die zeitgenössischen Denkmetoden, 22-35, München, 1954. 10. Bolzmann, L., »Theories as Representations«, u Danto i Morgenbesser, 1960. 11. Bridgman, P.W., The Nature of Physical Theory, Princeton, 1936. 12. Bróglie, L., govor na proslavi stogodišnjice Poincareovog rodenja (objavljen u Oeuvers de Henri Poincare, Paris: Gauthier – Villars, Vol. XI), 1965. 13. Cambell, D.T., »Evolutionary epistemology« u P.A. Schlipp (ed.), The Philosophy of Karl Popper, The Library of Living Philosophers, Vol. 1, 423-463, La Salle: Open Court pub Co., 1974. 14. Cantor, G., His Mathematics and Philosophy of the Infinite, Harvard University Press, Cambridge Mass, 1979. 15. Carnap, R., Logical Fundations of Probability, Chicago, 1950. 16. Carnap, R., Formal and Factual Sciences, Erkenntnis, Vol. 5, u Feigl i Brodbeck, 1953. 17. Carnap, R., Überwindung der Methaphisic durch logische Analyse der Sprache, Erkenntnis, Vol. 2, u Ayer, 1959. 18. Carnap, R., Philosophy and Logical Sintax, Ams Press, New York, 1935. 19. Carnap, R., »The Logical Syntax of Language (Logische Syntax der Sprache)«, prvo englesko izdanje 1937, navedeno izdanje: Routledge & Kegan Paul, London, 1967. u seriji The International Library of Psychology, Philosophy and Scientific Method. 20. Carnap, R., Fundations of Logic and Mathematics, u Neurath, Morris i Carnap 1938/55. 21. Carnap, R., The Logical Structure of World & Pseudoproblems in Philosophy, University of California Press, 1967. 22. Cartwigt, N., How the Laws of Physics Lie, Oxford, Clerendon Press, 1983. 23. Choen M.,i An Indrudicion to Logic and Scientific Method, (prijevod: Uvod Nagel, E., u logiku i naucnu metodu), BIGZ, Beograd, 1965. 24. Dingle, H., »The nature of Scientific Philosophy«, proccedings of the Royal Society of Edingburgh, 1949. 25. Duhem, P., »Fizikalna teorija i eksperiment«, u N. Sesardica, 1984. 26. Duhem, P., Systéme du Monde, Paris, Hermann et fils, 1913. 27. Eddington, A.S., The Mathematical Theory of Relativity, Cambridge, England, 1924. 28. Eddington, A.S., La natura del mondo fisico, Bari, 1935. 536 29. Einstein, A., On the methods of Theoretical Pysics, Herbert Spencer predavanje, održano u Oxfordu 1933, preštampano u »The World as I See It«, Toronto, George Mcleod Ltd., 1934. 30. Ewing, A.C., »Mechanical and Telelogical Causation«, Aristotelian Society, Dodatak sv. 14, 1935. 31. Feyerabend, P., Science in a Free Society, London, Verso Editions, 1978. 32. Feyerabend, P., Protiv metode, V. Masleša, Sarajevo, 1987. 33. Feyerabend, P., Nauka kao umjetnost, Matica srpska, Novi Sad, 1994. 34. Fichte, J.G., Odabrane filozofske rasprave, Kultura, Zagreb, 1956. 35. Fine, A., »Unnatural Attitude: Realist and Instrumentalist Attachmants to Science«, Mind, vol. XCV br.378, 1986. 36. Frank, Ph., Fundations of Logic and Mathematics, u Neurath, Morris i Carnap,
1938/55. 37. Frassen, V., The Scientific Image, Oxford, Clarendon, 1980. 38. Funtowicz, S.O. i »Three Types of Risk Assesment and the Emergence of Ravetz, J.R., Prot-Normal Science«, u S. Krimsky i D. Golding, izd. Social Theories of Risk, Westport, Connecticut: Praeger, 1992. 39. Galilei, G., II saggiatore, iz Prose Scelete Glymour, C., Theory and Evidence, Princeton, Princetom University Press, 1980. 40. Goodstein, R.L., »Language and Experience«, u Danto i Morgenbesser, 1960. 41. Grice, H.P. i »In Defence of a Dogma«, The Philosophical Review Strawson, P.F., 65, u Zaabeh, Klemke: Jacobson, 1974. 42. Gurvitch, G., Les tendances de la philosophie allemande, 15, Paris, 1949. 43. Haching, J., »Experimentation and Scientific Realism«, u Leplin 1984. 44. Hadamard, J., »L'ouvre mathématique de Poincaré«, Acta Mathematica 38, 1921. 45. Hanson, N.R., »Patterns of Discovery: An Inquiry into the Conceptual Foundations of Science«, Cambridge University Press, Cambridge, 1972. 46. Hertz, H., The Principles of Mechanics, London, 1899. (preštampano u New Yorku, 1956.) 47. Hobson, E.W., The Domain of Natural Science, London, 1923. 48. Holton, G., The Advancement of Science and Its Burdens, Cambridge University Press, 1986. 49. Holton, G., Thematic Origins of Scientific Thought, Cambridge University Press, 1973. 50. Hooker, C.A., A Realistic Theory of Science, New York: State University of N.Y. Press, 1987. 51. Houston, W.V., »Description of the Phisical World«, u Fogg, 1952. 52. Hume, D., Istraživanje o ljudskom razumu, Naprijed, Zagreb, 1988. 53. Hume, D., A Treatise of Human Nature, London, 1739. 54. James, W., PRAGMATISM and four essays from The Meaning of Truth, Clevenland, A Meridian Book, 1965. 55. Johnson-Laird, P.N. »A theoretical analysis of insight into a reasoning task«, (u Wason, P.C., Thinking-Readings in Cognitive Science), London, New York: Cambridge University Press, 1977. 56. Johnson, W.E., Logic, sv.1, Cambridge, England, 1921. 57. Kant, I., Prolegomena za svaku buducu metafiziku, u Dvije rasprave, Matica Hrvatska, Zagreb, 1953. 58. Kant I., Kritika cistog uma, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1984. 59. Kant, I., Idee zu einer allgemeinen Geschichte in weltbürglicher Absicht, Kant's Werke, Bd. VIII, Berlin, 1912. 537 60. Keswani, G.H., »Origin and Concept of Relativity« ( I ), Britissh Journal for the Philosophy of Science 15, 1965 a. 61. Keswani, G.H., »Origin and Concept of Relativity« ( II ), British Journal for the Philosophy of Science 16, 1965 b. 62. Kneale, W., »Gottlob Frege and Mathematical Logic« u The Revolution in Philosophy, ed. A.J. Ayer et. al., London-New York, 1956. 63. Kripke, S., »Is there a Problem about Substituional Quantification«, clanak objavljen u zbirci Truth and Meaning ed. Gareth Evans i John Mcdowell, Clerendon Press, Oxford, 1976. 64. Kuhn, T., »The Structure of Scientific Revolutions«, u International Encyclopedia of Unified Science, The University of Chicago Press, 1970. 65. Kuhn, T., Struktura naucnih revolucija, Nolit, Beograd, 1974. 66. Kuhn, T., Kritik der reinen Vernunf, Hamburg, 1971. (preveo: Viktor Sonnenfeld,
Zagreb, 1984. A. XVII) 67. Kutleša,S., Prirodno – filozofijski pojmovi Rudera Boškovica, Hrvatsko filozofsko društvo, Zagreb, 1994. 68. Lakatos I., »Falsification and the Methodology of Scientific Research Programmes« u Kourany, J. (ur.) Scientific Knowledge – Basis Isuues in the Philosophy of Science, Belmont, California: Wadswort 1987. 69. Laudan, L., Science and Values, University of California Press, 1984. 70. Lehmann, G., I. Kants gesammelte Schriften, Akademie – Ausgabe, Bd. XXI u Bd. XXII, hrsg. von A. Buchenau 1936/38. 71. Lelas, S., Promišljanje nauke, Hrvatsko filozofsko društvo, Zagreb, 1990. 72. Lelas, S. i Vukelja, T., Filozofija nauke, Školska knjiga, zagreb, 1996. 73. Le Roy, E., »Science et philosophie«, Revue de métaphysique et du monde, 1899. 74. Locke, J., An Essay Concerning Human Understanding, London 1690. 75. Macan, I., Wittgensteinova teorija znacenja, Hrvatsko filozofsko društvo, Zagreb, 1996. 76. Macan, I., Filozofija saznaje, Biblioteka – Filozofski niz, Zagreb 1997. 77. Mach, E., Ekonomicna priroda fizikalnog istraživanja, Filozofija nauke, priredio N. Sesardic, 1984. 78. Maturana, M.R. i Varele, P.J., Autopoesis and Cognition, Dodrecht: D. Reidel, 1980. 79. Mill, J.S., A System of Logic, Longmans Green, London, 1886. 80. Moore, G.E., »The Refutation of Idealism«, u sabranim Philosofical Studies, London, 1922. 81. Nagel, E., »The Strukture of Science«, Problems in the Logic of scientific explanation, Harcourt, Brace World, inc. New York Burlingame Copyright 1961. 82. Neurath, O. & Erkenntnis II, 1932/33 i R. Carnap, testability and Meaning, Carnap, R., Philosophy of Science,3, 1936. 83. Newton, I., Optika, knjiga I, poglavlje II, 1953. 84. O'Gorman, F.P., »Poincaré's Conventionalism of Applied Geometry«, Studies in History and Philosophy of Science 8, 1977. 85. Perrin, J., Atomi, DIZ Jugoslavije, Beograd, 1946. 86. Petrovic, G., Suvremena filozofija, Školska knjiga, Zagreb, 1979. 87. Petrovic, G., »Logika i matematika«, zbirka Filozofija i marksizam, Naprijed, Zagreb, 1976. 88. Poincaré, H., Nauka i hipoteza, Zagreb: Globus, 1989. 89. Poincaré, H., Science et Méthode, Paris: Flammarion, 1908. 90. Poincaré, H., La valeur de la science, Paris: Flammarion, 1970. 91. Poincaré, H., Derniéres Pesées, Paris: Flammarion, 1912. 538 92. Polšek, D., Pokušaji i pogreške, filozofija Karla Poppera, Hrvatsko filozofsko društvo, Zagreb, 1996. 93. Popper, K.R., Conjectures and Refutations: The Growth of Scientific Knowledge, Routledge & Kegan Paul, London 1989. 94. Popper, K.R., Logika naucnog otkrica, Nolit, Beograd, 1973. 95. Popper, K.R., Realism and the tim of Science, (ur.) Bartley, W.W., London, Melbourne Sydney: Hutchinson, 1983. 96. Popper, K.R., The Myth of the Framework: In defence of Science and Rationality, ured. M.A. Noturno Routledge, London, 1994. 97. Quine, W.V.O., Rijec i predmet, KruZak, Zagreb, 1999. 98. Quine, W.V.O., »Two dogmas of Empiricism«, Philosophical Review 60, u Zabeeh, Klemke, Jacobson, 1974. 99. Quine, W.V.O., »Epistemology Naturalized«, U Akten des XIV Internationales
Kongress für Philosophie, Wien: Hencher, 1968. 100. Radnitzky, G., Conteporary Schoole of Metascience, Göteborg: Akademi – forlaget, 1970. 101. Rankine, W.J.M., Miscellaneous Scientific Paper, 1881. 102. Reichenbach, H., Nomological Statements and Admissible Operations, Amsterdam, 1954. 103. Reichenbach, H., The Reise of Scientific Philosophy, (Berkley and Los Angeles 1951.) Nolit, Beograd 1964. 104. Reichenbach, H., »Experience and Prediction«, The University of Chicago Press, 1976. 105. Rescher, N., Tropics in Philosophical Logic, D. Reidel Publishing Company, Dodrecht, 1968. 106. Rorty, R., Consequences of Paradigmatism, Brighton: The Harvester Press, 1982. 107. Russell, B., Introduction to Mathematical Philosophy, London, 1919. 108. Russell, B., Dialectica, Zürich, Vol. 14, 1960. 109. Russell, B., An Inquiry into Meaning and Truth, George Allen and Unwin Ltd., London, 1940. 110. Russell, B., Philosophical Essays, Allen & Unwin, London, 1976. 111. Russell, B., Problemi filozofije, Nolit, Beograd, 1980. 112. Russell, B., »The Relation of sense – Data to Physics«, u Danto i Morgenbesser, 1964. 113. Russell, B., History of Western Philosophy, prijevod: Kultura, Beograd, 1962. 114. Salmon, C.W., »Why Ask “Why?”«, u Kourany, 1978. 115. Schlick, M., »Is There a Factual a Priori?«, Wissenschaftlicher Jahresbericht der Philosophischen Gessellschaft an der Universität zu Wien für das Verensjahr, u Feigl i Sellars, 1949. 116. Sellars, W.F., Science, Perception and Reality, London, Routledge, 1963. 117. Sesardic, N., Filozofija nauke, Nolit, Beograd, 1988. (izbor tekstova) Shimony, A., »Perception from evolutionary point of view«, Journal of Philosophy 68, 571-583, 1971. 118. Smart, J.J., Our Place in the Universe, Oxford, Blackwell, 1989. 119. Supek, I., Filozofija, nauka i humanizam, Školska knjiga, Zagreb, 1995. 120. Šarcevic, A., »Nauka, covjek i slobodno društvo – Feyerabendova teorija nauke i kritika zapadnog racionalizma«, pogovor u P. Feyerabend: Protiv metode, V. Masleša, Sarajevo, 1987. 121. Švob, G., Frege: Pojmovno pismo, Naprijed, Zagreb, 1992. 539 122. Toretti, R., Philosophy of Geometry from Riemann to Poincaré, Dodrecht: Riedel, 1978. 123. Ule, A., Sodobne teorije nauke, Naučno in publicisticno središce, Ljubljana, 1992. 124. Ule, A., Znanje, nauka in stvarnost, Naučno in publicisticno središce, Ljubljana, 1996. 125. Veinberg, S., Snovi o konacnoj teoriji, Izdavacki atelje Polaris, Beigrad, 1977. 126. Vollmer, G., Evolutionare Erkenntnistheurie, Stuttgart, 1983. 127. Vollmer, G., »Mesocosm and objective knowledge« u Wuketits, 1984. 128. Weischedel, W., I. Kants Werke in sechs Bänden, Bd. V, Insel – Verlag, Frankfurt – Darmstadt, 1957. 129. White, M., The Analitic and the Synthetic: an Untenable Dualism, u Linski, 1952. 130. Whitehead, A.N., Science and the Modern World, The macmillian Company, New York, 1925.
131. Whitehead, A.N. i Russel B., Principia Mathematica, Oxford, 1908. 132. Wittaker, A History of the Theories of Aether and Electricity, London: Thomas Nelson & Sons, 1953. 133. Wittgenstein, L., Tractatus Logico – Philosophicus, Veselin Masleša-Svjetlost, Sarajevo, 1987. 134. Wittgenstein, L., Filozofska istraživanja, Nolit, Beograd, 1969. 135. Wuketits, F.M., Concepts and Approaches in Evolutionary Epistemology, Dodrecht: D. Reidel, 1984. A. NAUKA I FILOZOFIJA A. @. Ejer, "Filozofija i nauka", str. 96-97, 100-101. i 105. Ako bismo prišli filozofiji sa onim merilima sa kojima prilazimo astronomiji ili botanici, teško da bismo je mogli nazvati naukom. Filozofi imaju svoje teorije, ali im te teorije ne omogućavaju predviđanja; one se ne mogu ni dokazati ni opovrgnuti iskustvom, kao što je to slučaj sa naučnim teorijama. Doduše, možete mi odgovoriti da stvar ni izbliza ne stoji tako u svim oblastima nauke. Paleontologija se ne bavi predviđanjima; čistoj matematici nije potrebno iskustvo. Ali, mada iskazi istorijskih nauka ne liče na predviđanja, njih je, u svakom slučaju, moguće empirijski proveriti. I, mada se teoreme čiste matematike ne mogu opovrgnuti po-smatranjem, one se u potpunosti mogu proveriti priznatim metodama do-kazivanja. Postoje opšteprihvaćene metode pomoću kojih određujemo da li je teorema tačna ili pogrešna. Ali recite, gde ćete u filozofiji naći slične metode? Sem ako ne u formalnoj logici, koja je sasvim bliska matematici. Danas je među njima teško povući odsečnu granicu. Sâm proces pretvaranja logike u nauku otuđuje logiku od filozofije. Filozofi su našli primenu formalnoj logici: oni pribegavaju deduktivnim argumentima, a ponekad se koriste logičkim simbolizmom i njegovom ekonomičnošću i tačnošću. Ali, svoje premise, na osnovu kojih grade zaključke, stavove (predloženjija), koje im logički formalizam pomaže da jasnije formulišu, filozofi nikako ne crpu iz formalne logike. Istine koje se mogu dokazati pomoću formalne logike nisu filozofske. Formalna logika nije prva nauka koja je bila odgajena pod okriljem fi-lozofije, a zatim se potpuno emancipovala. U sedamnaestom veku tim putem je pošla fizika, u devetnaestombiologija, a sasvim nedavno i psihologija je izrazila svoju želju da stekne nezavisnost. Poslednji slučaj je naročito zani-mljiv zbog toga što je vlast filozofije nad psihologijom bila naročito jaka. Lok i njegovi sledbenici hteli su da u proučavanju mišljenja protignu ono što je protigao NJutn u izučavanju nežive prirode. Hjum se uzdao u to da se čak i moralna filozofija može postaviti na naučnu osnovu. Toga su se shvatanja držali utilitaristi, a u poslednje vreme i pragmatisti. Još nije bilo takvog perioda u istoriji u kome se filozofi ne bi interesovali za sve moguće vidove saznajne delatnosti (mind)za opažanje, mišljenje, manifesta-ciju volje (voljeizjavljenjije)i svim mogućim sa njim povezanim idejama. Uzet sâm po sebi, pojam saznanja (mind) bio je do sada omiljeni predmet filozofskih ispitivanja. Pri svem tom, filozofija nije nauka o saznanju. Filozof, za raz-liku od psihologa, ne pokušava da objasni kako ljudi misle i osećaju. On ne postavlja teorije o čovekovom ponašanju koje bi se mogle proveriti isku-stvom. On može da ispituje misaone tvorevine (mental concepts), ali se njima posebno ne koristi. One za njega nisu oruđa proizvodnje. I ta činjenica što filozofija poklanja tako mnogo pažnje onome što se ponekad naziva filo-zofijom duha (mind), može se delimično objasniti time što u tu oblast još nije prodrla uska specijalizacija. Psihologija je još uvek dosta mlada nauka. Ona je već počela da izgrađuje svoju stručnu terminologiju, ali još uvek mora da se u znatnoj meri služi pojmovima običnog jezika. A pojmovima te vrste filozof potpuno može operisati i smatrati se ovlašćenim (vprave) da se njima bavi. Ali, nauka treba samo da izgradi svoj sopstveni jezik, kako bi je filozofi, po ustaljenoj tradiciji, ostavili na miru. Sve se to može shvatiti, ali je teško opravdati, polazeći samo od prak-tične nužnosti. Takva upotreba terminâ koja rađa filozofski problem, sre-će se u bilo kojoj jezičkoj oblasti. Zadatak filozofa je da otkrije
strukturu teorije, da u njoj razlikuje logička svojstva od empirijskih, da odredi ili eks-plicitno ukaže na one pojmove kojima se ona služi i da podvrgne te pojmove kritičkoj analizi. Sve to je potrebno ne samo fizici nego i bilo kojoj drugoj nauci. Kao primer može da proluži tumačenje kvantne teorije. Ali se teškoća onda sastoji u tome što ne možemo u potpunosti odvojiti zadatak tumačenja teorije od zadatka njene primene. Logička razlika ovde je očigledna: iskaz u kome se teorijski termini samo pominju pripada drukčijem logičkom nivou od iskaza u kome se oni primenjuju. Ali, ako je tako, onda obe te funkcije mogu postojati nezavisno jedna od druge, upravo onako kao što kritičar postoji nezavisno od umetnika. Umetnik može biti loš kritičar svojih sopstvenih dela, a kritičaru nije neophodno da ume da piše. Naravno, umetnik nije dužan da bude dobar kritičar, kao što ima mnogo naučnika-praktičara, čije filozofiranje povodom svoga predmeta obiluje naivnošću i zbrkanošću; ali, oči-gledno, kritičar ipak mora biti pomalo umetnik. Čovek koji ne proeduje is-kustvo u primeni naučnih teorija, teško da ih može autoritativno tumačiti. Zbog toga, bilo koje dostignuće, na primer u oblasti filozofije fizike, mo-ra da potekne od samih fizičara. Rezultat svega toga je da, ako se oblast filozofske aktivnosti ograniči okvirima filozofije nauke, onda se filozofija teško može smatrati samo-stalnom disciplinom. NJene kritičko-rasvetljavačke funkcije bilo bi bolje ustupiti naukama, pošto je to proao specijalista, a ne onih koji se bave op-štijim pitanjima. Ali, to bi značilo priznati da rad filozofa ima čisto analitički karakter. Ali, zar filozof ne bi mogao da obavlja stvaralačkiji rad? U skladu sa starom tradicijom filozofi proučavaju samo osnovne principe. Možda bi danas filozofija mogla da pruži bilo kakvo celovito učenje, koje bi prolužilo kao opšta osnova specijalnim naukama, da formuliše niz stavova koji bi u najopštijem obliku opisivali prirodne pojave? Pokušaji te vrste preduzimani su vrlo često, ali se njihov osnovni nedostatak neizbežno sastojao u tome što su iskazi, kojima se ti pokušaji završavaju, bili lišeni faktičkoga sadržaja. (...) ... Ali, ako je obeležje filozofske teorije u tome što se ona ne može empirijski proveriti (kao što je to moguće kada je reč o naučnoj teoriji), onda ona ne može ispunjavati onu funkciju koju ostvaruje naučna teorija. II Pa ipak, jedna od bitnih razlika između filozofije i bilo koje prirodne nauke stvarno se sastoji u tome što filozofija postavlja opštija pitanja od njih. Nikako nije reč o tome da ona pokušava da pruži opštiju sliku sveta, već o tome što nju zanimaju neki veoma opšti problemi koji se nikako ne ograničavaju na neku određenu oblast naučnog istraživanja. Kao izvrstan primer za to može da proluži problem indukcije, koji stoji u vezi sa svakom vrstom rasuđivanja o činjenicama. Različite su osnove na kojima počivaju empirijske teorije: istoričar drukčije obrađuje činjenice svoje nauke nego psihoanalitičar ili fizičar. Ali, njima je zajedničko to što u svojim rasuđivanjima prelaze okvire premisa. Zaključci do kojih oni dolaze formal-no nije moguće izvesti iz podataka iz kojih su izvedeni. Problem indukcije i nastaje iz pitanja o tome kako objasniti tu činjenicu. Treba primetiti da taj problem nipošto ne uznemirava naučnike. Fizičar može da proumnja u rezultate eksperimenta koji se ne slažu sa opšteusvojenim teorijama; psiholog može da proumnja da je iskaz bolesnika o sopstvenom ponašanju potpuno iskren; istoričar može da misli da jedan od pisanih izvora nije pouzdan. Ali, u takvim slučajevima, nasuprot lošim ili sumnjivim dokazima, uvek stoje dobri. Postoje određene norme sa kojima prilazimo ocenjivanju dokaza u svim oblastima i, ako ih dokazi zadovoljavaju, mi usvajamo, u najmanju ruku unapred, one zaključke koji su na njima izgrađeni. Fizičaru nikada ne bi palo na pamet da se sa nepoverenjem odnosi prema nekoj teoriji samo na osnovu toga što je svako rasuđivanje zasnovano na eks-perimentu sumnjivo, sa gledišta logike, već zato što je u eksperimentima na koje se ona oslanjala učinjena greška ili zato što ona protivreči drugim teorijama koje su neuporedivo ubedljivije potkrepljene dokazima. Sa problemom indukcije nema nikakve veze činjenica da se sa uobičajenim standardom slažu ili ne slažu bilo kakva konkretna svedočanstva. Ona za-hteva opravdanje za svaki oblik ne-demonstrativnog rasuđivanja i samim tim stavlja u pitanje i uobičajene standarde. Nema sumnje da upravo skeptička strana ovoga problema odbija naučnike od njega. Oni bi se odnosili prema njemu sasvim drukčije kada bi im bili predloženi bolji kriterijumi dokazivanja, pouzdaniji
način da se loše teo-rije razlikuju od dobrih. Ali, ako to bolje, do čega su oni u stanju da dođu sada, bude izazivalo isti skepticizam, oni će onda, prirodno, smatrati ovaj pro-blem čisto akademskim. Jedina korist koju oni mogu izvući iz rešenja toga problema biće zvanična dozvola da se bave onim čime se oni i bez toga bave. Ali, sve to nikako ne znači da taj problem nema nikakav značaj. Filo-zofska pitanja vrlo često imaju akademski karakter, makar i zato što njihovo rešenje ništa ne menja u našem praktičnom ponašanju. I čak ako nismo sklo-ni da se odreknemo naših ubeđenja niti da ih modifikujemo, nas ipak, iz či-sto filozofskih razloga, veoma uzbuđuje pitanje o njihovoj vrednosti (sosto-janjiji). A dovoljno je da samo jedanput osetimo uzbuđenje povodom toga, pa da više ne možemo da ga se oslobodimo. I pitanje kako da uklonimo tu teškoću protaje za nas, na intelektualnom planu, najvažnije. (...) ... Rad filozofa ima takođe i kritički karakter, jer čak ni osnovni naši pojmovi nisu sveti, i mi možemo predložiti način njihove promene. Stoga mi smatramo da i filozofija može da u izvesnom pogledu doprinose izmeni sveta, naravno, ne materijalnoto treba prepustiti nauciveć formalno, preuređujući strukturu jezika. U tom smislu ona može pomoći da se odredi koje činjenice mogu postojati u svetu. Ajnštajn & Infeld, Evolucija fizike, str. 51-52. Rezultati naučnog istraživanja vrlo često izazivaju promenu u filozof-skom gledanju na probleme, koja se širi daleko izvan ograničene oblasti nauke. Šta je cilj nauke? Šta se zahteva od teorije koja pokušava da opiše prirodu? Ova pitanja, mada prelaze okvire fizike, tesno su vezana za nju, pošto nauka predstavlja građu iz koje ona niču. Filozofska istraživanja mo-raju biti zasnovana na naučnim rezultatima. Međutim, kada se obrazuju i ši-roko prihvate, ona vrlo često utiču na dalji razvitak naučne misli ukazujući na jedan između mnogih puteva napredovanja. Uspešna pobuna protiv usvojenog gledišta dovodi do neočekivanog i potpuno drukčijeg razvitka, protajući iz-vor novih filozofskih stanovišta. Ove primedbe neminovno zvuče neodre-đeno i besciljno dok se ne ilustruju primerima uzetim iz istorije fizike. Mi ćemo ovde pokušati da opišemo prve filozofske ideje o cilju nauke. Ove ideje su jako uticale na razvitak fizike skoro do pre sto godina, kada su napuštene pod uticajem novih svedočanstava, novih činjenica i teorija, koje su, sa svoje strane, obrazovale novu pozadinu za nauku. U čitavoj istoriji nauke, od grčke filozofije do moderne fizike, stalno se pokušava da se prividna složenost prirodnih pojavva svede na neke proste osnovne ideje i odnose. Ovo je osnovni princip čitave prirodne filozofije. On je izražen čak i u delima atomista. Pre dvadesettri veka Demokrit je pisao: Prema konvenciji, slatko je slatko, prema konvenciji, gorko je gorko, prema konvenciji, to-plo je toplo, prema konvenciji, hladno je hladno, prema konvenciji, boja je boja. Ali, u stvarnosti postoje atomi i praznina. To jest, pretpostavlja se da su čulni objekti stvarni i uobičajeno je smatrati ih takvim, ali u istini oni nisu stvarni. Stvarni su jedino atomi i praznina.
Ova ideja ne ostaje u antičkoj filozofiji ništa više do jedna ingeniozna tvorevina mašte. Zakoni prirode koji povezuju uzastopne događaje bili su nepoznati Grcima. Nauka koja povezuje teoriju i eksperiment stvarno je počela sa radovima Galileja. Mi smo sledili početne niti koje vode ka zakonima kretanja. Za dve stotine godina naučnog istraživanja, sila i mate-rija bile su osnovni pojmovi u svim pokušajima da se razume priroda. Nemo-guće je zamisliti jednu bez druge, zato što materija demonstrira svoje proto-janje kao izvor sile svojim dejstvom na drugu materiju. Bertrand Rasel, Nacrt filozofije, str. 308. Ako je ono što smo do sada rekli tačno, filozofsko saznanje (knonjledge) se ne razlikuje bitno od naučnog saznanja; ne postoji nikakav specijalan izvor mudrosti koji je pristupačan samo filozofiji ali ne i nauci, niti se rezultati koje filozofija protiže korenito razlikuju od rezultata protig-nutih u nauci. Filozofija se od nauke razlikuje jedino većom kritičnošću i opštošću. Ali, kada kažem da je filozofija kritička, ja ne mislim da ona pokušava da kritikuje saznanje spolja, jer bi to bilo nemoguće: ja mislim samo da ona ispituje razne delove onoga što smatramo našim saznanjem kako bi videla da li se ti delovi slažu i da li
primenjena izvođenja mogu izdržati brižljivo proveravanje. Kritika kojoj se teži nije ona koja, bez razloga, nastoji da odbaci, već ona koja nepristrasno razmatra svaki komad onoga što izgleda kao saznanje i zadržava sve ono što i dalje izgleda kao saznanje kada je to razmatranje završeno. Mora se dopustiti da preostaje izvesna opasnost od pogreške, pošto su ljudska bića nesavršena. Filozofija može s pravom tvrditi da ona smanjuje opasnost od pogreške i da u nekim slučajevima toliko smanjuje opasnost da se ova može praktično zanemariti. Učiniti više od ovoga nije moguće u svetu u kome se greške moraju javljati; a više od toga nijedan obazriv pobornik filozofije ne bi tvrdio da je protigao. Bertrand Rasel, Problemi filozofije, str. 239-242. Filozofija, kao i sva druga proučavanja, teži prvenstveno saznanju. Sa-znanje kome ona teži je one vrste koja naukama daje jedinstvo i sistem, i koja proizlazi iz kritičkog ispitivanja osnova naših ubeđenja, predrasuda i vero-vanja. Ali, ne može se tvrditi da je filozofija imala preterano uspeha u svo-jim pokušajima da pruži definitivne odgovore na svoja pitanja. Ako pitate matematičara, mineraloga, istoričara ili bilo koga drugog čoveka od nauke, do kojih je definitivnih istina došla njihova nauka, oni će odgovarati sve dok ste voljni da ih slušate. Ali, ako isto pitanje postavite filozofu, on će, ako je iskren, morati da prizna da njegova proučavanja nisu dovela do ta-kvih pozitivnih rezultata do kakvih su došle druge nauke. Istina je da se ovo delom objašnjava činjenicom da čim definitivno saznanje o bilo kom predme-tu protane moguće, taj predmet prestaje da se zove filozofijom i protaje po-sebna nauka. Sva proučavanja o nebu, koja sada pripadaju astronomiji, nekada su bila uključena u filozofiju; NJutnovo veliko delo se zvalo "Matematički principi prirodne filozofije". Slično tome, proučavanje ljudskog duha, koje je, sve donedavno, bilo deo filozofije, sada se odvojilo od filozofije i postalo psihološka nauka. Prema tome, neodređenost (uncertainty) filozofije više je prividna nego stvarna: ona pitanja na koja se već mogu dati defi-nitivni odgovori nalaze se u naukama, a samo ona na koja se za sada de-finitivan odgovor ne može dati, čine ostatak koji se zove filozofija. Ovo je, međutim, samo deo istine u vezi sa neodređenošću filozofije. Ima mnogo pitanjaa među njima i takvih koja su od najdubljeg interesa za naš duhovni životkoja, koliko možemo da vidimo, moraju ostati nerešiva za ljudski razum, sem ako njegove moći ne protanu sasvim drugačijeg reda nego što su sada. Ima li univerzum neki jedinstven plan ili svrhu, ili je on slučajan skup atoma? Da li je svest stalni deo univerzuma, što uliva nadu u neograničeni razvitak mudrosti, ili je ona kratkotrajan događaj na jednoj maloj planeti na kojoj život na kraju mora protati nemoguć? Da li su dobro i zlo od značaja za univerzum ili samo za čoveka? Takva pitanja postavlja fi-lozofija i razni filozofi različito odgovaraju na njih. Ali se čini da se ne može dokazati istinitost nijednog odgovora koji predlaže filozofija, bilo da se odgovori mogu na drugi način otkriti ili ne mogu. Pa ipak, ma kako ne-znatna bila nada da će se pronaći neki odgovor, sastavni je deo zadatka filo-zofije da i dalje razmatra takva pitanja, da u nama budi svest o njihovom znača-ju, da ispituje sve pristupe njima i da održava u životu onaj spekulativni in-teres za univerzum koga može ubiti naše ograničavanje na definitivno od-redljivo saznanje. Moric Šlik, "Budućnost filozofije", str. 574 & 575. ... U nauci stalno primećujemo da se pronalaze neočekivana zadovoljavaju-ća rešenja za velike probleme i ne očajavamo kada ne možemo jasno da shvati-mo neku pojedinost u nekom naučnom pitanju. Verujemo da će budući naučnici biti srećniji i da će otkriti ono što nama nije pošlo za rukom. U ovome se, međutim, otkriva velika razlika između nauke i filozofije. Nauka se prote-peno razvija... U samoj nauci nesumnjivo postoji neka vrsta napretka, ali ako smo potpuno pošteni, slično napredovanje ne može se otkriti u filozofiji. I u današnje vreme raspravlja se o istim velikim pitanjima o kojima se raspravljalo u doba Platona. Iako se za izvesno vreme činilo kao da je neko pitanje konačno rešeno, uskoro se isto pitanje opet postavlja i zahteva da bu-de raspravljeno i razmotreno. Rad filozofa se odlikovao time što je on uvek morao da počinje opet iz početka. On nikada ništa ne prihvata zdravo za go-tovo. On oseća da nijedno rešenje bilo kog filozofskog problema nije iz-vesno niti dovoljno sigurno i on oseća da, pristupajući
problemu, mora sve početi ispočetka. Prema tome, upravo ova razlika između nauke i filozofije čini nas veoma skeptičnim u pogledu bilo kakvog budućeg napretka filozo-fije. Doduše, mogli bismo verovati da bi se vremena mogla promeniti i da bismo možda mogli pronaći istinski filozofski sistem. Ali, ova nada je uzaludna, jer mi možemo utvrditi uzroke zašto filozofija nije uspela, i nije mogla uspeti, da proizvede trajne naučne rezultate kakve je proizvela nauka. (...) Da odmah kažem da ti uzroci ne leže u teškoći problema kojima se filozofija bavi; niti ih treba tražiti u slabosti i nesproobnosti ljudskog razuma... Stvarni uzrok treba tražiti u čudnom nerazumevanju i pogrešnom tumačenju prirode filozofije; on leži u previđanju razlike između naučnog stava i filozofskog stava. On leži u ideji da su priroda filozofije i priroda nauke manje-više iste, da i jedna i druga predstavljaju sisteme isti-nitih stavova o svetu. U stvari, filozofija nikada nije sistem stavova, pa je stoga sasvim drukčija od nauke. Istinsko razumevanje veze između filozofije, s jedne strane, i nauka, sa druge, predstavlja, po mome mišljenju, najbolji način da se stekne uvid u prirodu filozofije. Moric Šlik, "Prekretnica u filozofiji", str. 56. Svuda gde postoji smislen problem uvek se teorijski može ukazati na put koji vodi ka njegovom rešenju. Jer, protaje očigledno da se pokazivanje ovoga puta poklapa sa ukazivanjem na njegovo značenje. Praktično sleđenje ovoga pu-ta može, naravno, biti ometeno faktičkim okolnostimanedovoljnim ljud-skim sproobnostima, na primer. Akt proveravanja kojim se put ka rešenju ko-načno završava, uvek je iste vrste: dešavanje jedne određene činjenice koje je potvrđeno promatranjem, pomoću neprorednog iskustva. Na taj način određena je istinitost (ili lažnost) svakog iskaza, bilo da pripada svakodnevnom životu ili nauci. Nema, prema tome, nikakvog drugog ispitivanja i potkreplji-vanja istina izuzev pomoću promatranja i empirijske nauke. Svaka nauka (uko-liko uzmemo da se ova reč odnosi na sadržaj, a ne na ljudske aranžmane da se do njega dođe) jeste sistem saznanja (cognitions), to jest, sistem istinski iskustvenih (experiential) iskaza. I ukupnost nauka, uključujući iskaze svakodnevnog života, predstavlja sistem saznanja. Izvan toga, ne postoji nikakva oblast "filozofskih" istina. Filozofija nije sistem iskazâ; ona nije nauka. Ali, šta je onda? Sigurno ne nauka, ali ipak nešto tako važno i značajno da se ona i ubuduće kao i do sada može poštovati kao Kraljica nauka. Jer, nigde ne piše da Kraljica nauka mora i sama biti nauka. Velika savremena prekretnica karakteriše se činjenicom da mi filozofiju ne shvatamo kao sistem saznanja, već kao sistem akata; filozofija je ona aktivnost kojom se otkriva ili određuje značenje iskaza. Filozofija iskaze objašnjava, nauka ih proverava. Nauka se bavi istinitošću iskazâ, filo-zofija onim što oni zaista znače. Sadržaj, duša i duh nauke prirodno se nalaze u onome što njeni iskazi, u krajnjoj analizi, aktualno znače; filo-zofska aktivnost ustanovljavanja značenja je, prema tome, alfa i omega svekolikog naučnog znanja. B. METODOLOŠKA OSNOVA NAUKE Bert, E. A., Metafizički osnovi moderne fizičke nauke, str. 1-3. Pogled na svet bilo kog doba može se otkriti na različite načine, ali je jedan od najboljih da se zapaze najčešći problemi njegovih filozofa. Filozofi nikad ne uspevaju da se sasvim uzdignu iznad ideja svoga vremena i da ih promatraju objektivnot o bi, zaista, bilo suviše očekivati... Ali, filozofi uspevaju da nazru neke probleme sadržane u metafizičkim pojmovima svoga doba i odaju se neškodljivom zadovoljstvu da o njima spekulišu više ili manje jalovo. Ispitajmo moderni pogled na svet na ovaj način. Koji su to problemi čija pravilna obrada, prema opštem uverenju, čini glavni zadatak metafizičkih mislilaca? Pa, najuočljiviji od njih je takozvani problem saznanja; glavni tok spekulativnog istraživanja od De-karta naovamo bio je prožet uverenjem da istraživanje prirode i mogućnosti saznanja predstavlja neophodnu pripremu za uspešan pohod na druga osnovna pitanja. A kako je do toga došlo? Kakve su pretpostavke
ljudi usvojili kada su zaronili u ta duboka epistemološka razmišljanja? Kako su te pretpostavke ušle u ljudsko mišljenje? Postavljati takva pitanja u vreme kada svi snažno veruju da filozofija mora tako nešto da čini, naravno, nezgodno je i uzaludno, ali sada, kada su neki savremeni filozofi slobodni da odbace epistemologiju kao proučavanje nestvarnih zagonetki, prilika je zrela da se ona sugerišu. Da li problem saznanja vodi mišljenju u pogrešnim pravcima i poništava njegove zaključke neosnovanim premisama? Šta su premise u svakom slučaju, kako su one povezane sa drugim bitnim obeležjima moderne misli i šta je u osnovi bilo to što je navelo ljude u moderno doba da misle na taj način? Centralno mesto epistemologije u modernoj filozofiji nije slu-čajno; ono je najprirodnija posledica nečega prodornijeg i značajnijeg, kon-cepcije o čoveku samom i, naročito, o njegovom odnosu prema svetu oko njega; da je čitav svet koji čovekov um želi da razume njemu shvatljiv, eksplicitno se prihvatalo kao nesumnjivo tačno. Što su ljudi kasnije saznanje postavili kao problem, u suštini znači da su bili navedeni da usvoje neka drukčija verovanja o prirodi čoveka i o stvarima koje pokušava da razume. Koja su to verovanja i kako su se ona javila i razvila u moderno doba? Na koji su način ona podstakla mislioce na posebne metafizičke pokušaje koji ispunjavaju knjige moderne filozofije? Da li su ti savremeni mislioci koji kude episte-mologiju zaista sami sebi čitav taj proces potpuno objektivirali? Jednom rečju, zašto je glavni tok moderne misli onakav kakav je? Kada se govori o glavnom toku moderne misli na ovaj uopšten način, mogla bi se ubaciti kratka napomena da bismo pokazali da nismo slepo upali u izvesnu očiglednu opasnost. Vrlo bi se lako moglo desiti da istinski konstruktivne ideje moderne filozofije uopšte nisu kosmološke ideje, već društvenoetički pojmovi kao što su "napredak", "kontrola" i slični. Oni čine neodoljiv ključ za tumačenje moderne misli i daju joj sasvim drugačije obrise od onih koje ona poprima kada sledimo njene metafizičke pojmove. Ali, tom stranom modernog mišljenja mi se ne bavimo u ovoj obradi. U krajnjoj analizi, upravo je izvorna slika koju jedno doba stvara o prirodi svoga sveta njegov osnovni proed. Ona je krajnji kontrolni činilac svekolikog mišljenja. A da moderni duh ima takvu jednu sliku, ubrzo ćemo uvideti da je to isto tako nesumnjivo kao i za bilo koje ranije doba koje bismo mogli poželeti da izaberemo. Koji su bitni elementi u toj slici i kako su dospeli tamo? Pers, Č. S., Sabrani spisi, I, str. 52.* ... Nađite čoveka od nauke koji ima za cilj da uspe bez ikakve metafizikenipošto svakog čoveka koji prezire uobičajena rasuđivanja metafizikei našli ste nekoga čija su učenja potpuno iskvarena sirovom i nekritičkom metafizikom koje su prepuna. Moramo filosofirati, rekao je veliki prirodnjak Aristotel 1- ako ništa drugo, da bismo izbegli filosofiranje. Svako od nas ima metafiziku, i mora imati neku; a ona će znatno uticati na njegov život. Mnogo je bolje, onda, da se ta metafizika kritikuje i da joj se ne dozvoli da nemarno lebdi. Neko može reći: "Zadovoljiću se zdravim razu-mom." Ja sam, na primer, tu sa njim, uglavnom. Pokazaću zašto ne mislim da može biti ikakve neproredne koristi od preispitivanja zdravog razumapodrazumevajući pod zdravim razumom one ideje i verovanja koje čoveku apsolutno nameće njegova situacija. Kasnije ćemo videti određenije na šta se misli. 2 Slažem se, na primer, da je bolje priznati da su neke stvari crvene, a neke druge plave uprkos onome što kažu neki naučnici optičari, da je u pitanju tek to da neke stvari odbijaju kraće, a neke duže talase etra. * Ali je teško odrediti šta stvarno jeste, a šta nije autoritativna odluka zdravog razuma, a šta je puki obiter dictum** . Ukratko, ne može se pobeći od kritičkog ispitivanja "prvih principa". Agasi, X., "Priroda naučnih problema i njihovi koreni u metafizici", str. 191, 194-195. i 210.
1
Metafizika, kw. I, 982b-3a Videti tom 5, kw. II, gl. 7 i kw. III, gl. 2 i 3. * U Persovo vreme se svetlost objašwavala delovawem etra - prim. prev. ** uzgred rečeno - prim. prev. 2
Moje gledište je sledeće. Metafizičke teorije su gledišta o prirodi stvari (kao što je Faradejeva teorija o univerzumu kao polju sila). Naučne teorije i činjenice mogu se tumačiti sa različitih metafizičkih stanovi-šta. Na primer, NJutnovu teoriju o gravitaciji kao delovanju na rastojanje Faradej je protumačio kao približavanje jednoj (budućoj) gravitacionoj teo-riji polja. Neko tumačenje može prerasti u naučnu teoriju (kao što je Ajn-štajnova gravitaciona teorija polja) i može biti teško da se nova naučna teorija protumači sa suparničkih metafizičkih stanovišta. Metafizička učenja po pravilu nisu tako podložna kritici kao naučne teorije; u meta-fizici obično nema pobijanja, pa, prema tome, ni krucijalnog eksperimenta. Ali, u sledećem procesu imamo nešto nalik na krucijalni eksperiment. Dva različita metafizička gledišta tumače na dva različita načina jedan skup (body) poznatih činjenica. Svako od tih tumačenja razvijeno je u naučnu teori-ju i jedna od tih dveju naučnih teorija poražena je u krucijalnom ekspe-rimentu. Metafizika koja stoji iza poražene naučne teorije gubi svoju inter-pretativnu moć i onda se napušta. To je način na koji su neki naučni pro-blemi relevantni za metafiziku... ... Vilijem Hjuel (NJilliam NJhenjell), učenik i Bekona i Kanta, bio je prvi koji je branio ne-naučnu metafiziku sa naučnog stanovišta. Prema Hjuelovom gledištu, naučna učenja ne nastaju induktivno iz činjenica; ona se najpre obrazuju u mašti, a zatim empirijski proveravaju. A on je smatrao svoju sopstvenu (njutnovsko-kantovsku) metafiziku a priori validnom, naime, dokazivom nezavisno od empirijske evidencij. Prihvatajući Kantov apriorizam, on je odbacio Bekonovo gledište da su sve unapred smišljene ideje proverljive samim tim što su predrasude, dokazujući da, ma koliko ljudi nastojali da provere NJutnovu optiku, ma koliko gajili predrasude njoj u prilog, na kraju su je odbacili. NJegov problem bio je kako objasniti zašto je slaganje sa NJutnovom mehanikom bilo opravdato, a slaganje sa NJutnovom optikom neopravdato. On je želeo da pronađe pravi kanon pro-veravanja i da pokaže da se NJutnova teorija gravitacije slagala s njim, ali ne i NJutnova optika. Ukratko (i u neznatno popravljenoj verziji), Hjuelov kanon može se ovako formulisati: pravo proveravanje je rezultat strogih ispitivanja (tests). Po-stupak strogog ispitivanja je sledeći: pokušajte najpre da objasnite poznate činjenice i što je eksplicitnije moguće izložite svoju eksplanatornu te-oriju. Zatim pokušajte da iz teorije strogom dedukcijom izvedete novo predviđanje opažljivih činjenica. Onda, i tek onda, odlučite promatranjem da li je to predviđanje istinito ili pogrešno. Ako je predviđanje pogrešno, onda je očigledno i teorija pogrešna; ako je predviđanje istinito, onda te-orija očigledno objašnjava nove činjenice bez doterivanja (adjustment) ("dote-rivanja" u smislu podesne promene ili dodavanja). U poslednjem slučaju, izja-vljuje Hjuel, teorija je proverena. NJutnova teorija gravitacije bila je strogo ispitana i, prema tome, rezultat ispitivanja bi je mogao ili pobiti ili biti njome objašnjen bez ikakvog doterivanja. Nasuprot tome, NJutnova optika nikada se nije izložila riziku ispitivanja i stoga nikada nije objasnila nijednu novu činjenicu. Neosnovano se tvrdilo da se mnoge nove činjenice mogu objasniti NJutnovom optikom. Čak se i Laplas pridružio tome tvrđenju. Ipak, nakon prostog i jasnog ispitivanja, koje je Hjuel sproveo na zaista maj-storski način, pokazalo se da se svaka od tih novih činjenica može objasniti ne prvobitnom teorijom već doteranom teorijom. I Bekon i Hjuel bili su zainteresovani za problem utvrđivanja granice nauke. Ali su njihova interesovanja poticala sa različitih izvora. Bekon je smatrao aristotelizam, koji je onda bio akademska metafizika, glavnom preprekom napretku učenosti. Hjuel je NJutnovu metafiziku, koja je u to vreme bila akademska metafizika, smatrao dokazivom. NJegov problem nije bila metafizika, već rušenje navodno proverene NJutnove optike. Na taj način, dok je Bekon razgraničavao nauku uglavnom od metafizike, Hjuel je nauku razgraničavao uglavnom od pseudonauke. Pošto, prema Hjuelu, nauka počinje izmišljanjem eksplanatornih hipoteza, on je prihvatao svaki mogući izvor nadahnuća. I on je smatrao svaku (racionalnu) metafiziku takvim jednim mogućim izvorom. Za to je dao impresivan primer. Kepler je razvio svoje naučne hipoteze, tvrdi Hjuel, u pokušaju da sprovede Platonov metafizički program skiciran u njegovom Timeju. Ova Hjuelova ideja bila je tako revolucionarna da je ovaj veliki filozof danas skoro potpuno zaboravljen, pošto su ga Mil i njegovi sledbenici osudili kao intuicionistu. (Ova optužba je, naravno, sasvim neistinita. Hjuel se oslanjao ne samo na intuiciju, već i na kantovske transcendentalne argumente i na empirijska ispitivanja.) (...)
Ne znam zašto bi značajni događaji u istoriji nauke bili metafizički značajni, ali sam do sada otkrio da je to skoro uvek bio slučaj. Predlažem teoriju prema kojoj je značaj u odnosu na (čistu) nauku obično značaj u odnosu na metafizičke okvire nauke. Razumljivo je da ako su metafizički okviri istraživački projekti, njih treba shvatiti veoma ozbiljno, ali zašto bi svi (čisti) istraživački projekti bili uključeni u nekoliko metafizičkih uče-nja? Ja zaista mislim da istraživački projekti većinom nisu određeni, bar nisu svesno određeni, da budu primenljivi u sporu između nekoliko supar-ničkih metafizičkih učenja toga doba. Ipak, oni projekti koji su kasnije oce-njeni kao značajni, ispoljavaju sproobnost da bace svetlost na tekući meta-fizički spor. Ja ne mogu da vidim nikakvo drugo objašnjenje te situacije nego da upravo bitno metafizički interes daje (čisto naučni) značaj ovome delu nauke pre nego onom; stoga je većina (čistih) naučnika više zainteresovana za metafiziku nego što izgleda da jeste. Vajtli, Č. H., "Metafizika i nauka", str. 245-246. Danas se ni princip proverljivosti niti bilo koji alternativni krite-rijum faktičke smisaonosti ne zastupa često. Ali, ona vrsta argumenta koju sam ilustrovao još uvek se redovno upotrebljava kada se dobro poznata filozofska učenja nastoje prikazati nedostojnim ozbiljnog razmatranja. Ja mislim da je ovo dokazivanje u principu zdravo i da se mora održati razlika između empirijski proverljivih iskaza koji mogu doprineti našem znanju o svetu i empirijski neproverljivih koji to ne mogu. Ali, ovu razliku je teško primeniti u mnogim slučajevima od kojih su neki značajni. Jer, ima prorednih načina na koje se jedan iskaz može povezati sa empirijskim činjenicama i na-činiti više ili manje prihvatljivim na njihovoj svetlosti, a da ne bude mo-guće dedukovati nijedan opservacioni iskaz iz njega. Ovo veoma otupljuje oštrinu napada na metafiziku, više nego što bi inače bio slučaj. Nekoliko primera će najbolje objasniti ono što hoću da kažem. Uzmite najpre teoriju koja je po opštem priznanju naučna, Darvinovu teoriju evolucije prirodnim odabiranjem. Neka je data ova teorija, i neka je data bilo koja informacija o građi i životnim uslovima neke posebne vrste u nekom posebnom periodu, pitanje je šta se može dedukovati u pogledu struk-ture te vrste u nekom kasnijem periodu? Očigledno ništa; bilo šta što biolog zaključi na osnovu svoga znanja može ispasti pogrešno a da ne ugrozi ugled Darvinovog učenja. Kada se opšta teorija doda poznatim podrobnim činjenicama ona ne implicira nikakvo posebno objašnjenje evolucije, reci-mo, konja i nije ni dokazana ni pobijena dokazivanjem ili pobijanjem bilo kog takvog objašnjenja. Veza između opšte teorije i posebnih objašnjenja pre se sastoji u tome da ono što teorija kaže glasi: za svaku evolutivnu promenu mo-že se pronaći neko uzročno objašnjenje specifičnog tipa. Opšta teorija ne određuje nikakvu specijalnu teoriju, ali određuje tip svih specijalnih teori-ja u jednoj datoj oblasti. Ono što je potvrđuje jeste potvrđivanje specijal-nijih hipoteza, koje se iz nje ne mogu dedukovati, ali su saglasne sa njom. Ono što bi je, ne baš pobilo, ali prouzrokovalo njeno napuštanje, bio bi neuspeh da se pronađe ijedno ubedljivo objašnjenje traženog tipa. Nešto mora biti opažljivo za Darvina da bi bilo tačno; ali šta je to nešto, određeno je samo na veoma opšti i proredan način. Uporedite s tim Marksovu teoriju o ekonomskom determinizmu. Kada jedan istoričar marksista pristupa jednom nepoznatom istorijskom periodu, on ne može reći tačno koji su posebni ekonomski činioci proizveli uspon i pad narodâ i klasa u tom periodu. Ono u šta ga njegova teorija uverava jeste da se može naći neko objašnjenje izvesnog tipa. Da bi se utvrdila istinitost Marksove teorije, neophodno je nagomilati čitav niz takvih objašnjenja i po-kazati da ona uspešno pokrivaju činjenice, dok objašnjenja drugih vrsta ne pokrivaju. Marksova teorija zaostaje za Darvinovom u tome pogledu što je način na koji mutacije povoljne za nadživljavanje utiču na karakteristike vrsta jasan, dok je način na koji promene u obliku proizvodnje određuju poli-tičke i ideološke revolucije nejasan. Ali, logički odnos između opšte teo-rije i njenih posebnih primena umnogome je isti. Uzmite sada bihejviorizam u psihologiji. Vaš bihejviorist protulira da ljudsko ponašanje treba objasniti opažljivim fizičkim procesima koji se dešavaju u promatranom organizmu i u okolnim stvarima koje utiču na taj organizam, bez pozivanja na neke procese neprimetne za psihologa, a koji se odigravaju u svesti pomenute jedinke. To veoma malo doprinosi pozitivnoj specifikaciji vrste hipoteza koje treba otkriti; ali mnogo doprinosi ne-gativno, odstranjujući svaku hipotezu koja pripisuje neki uticaj
osećanjima, idejama, namerama ili drugim činiocima koji igraju važnu ulogu u obja-šnjenjima koja pružaju druge škole u psihologiji. Provera bihejviorizma kao učenja sastoji se u sledećem: mogu li upotrebljive teorije toga speci-fikovanog tipa biti konstruisane i proverene, i mogu li upotrebljive teori-je drugih vrsta biti konstruisane i proverene. Uzmite sada nešto još opštije, aksiomu kauzaliteta ili princip uniformnosti prirode. (Nema potrebe da ovde biram između raznih alter-nativnih načina da se takav princip formuliše.) Iz pretpostavke da je svaki događaj, u svakom pogledu, pojedinačni slučaj nekog univerzalnog zakona, ni-šta ne sledi ni o jednoj posebnoj situaciji ili klasi situacija. Karakter zakona koji se mogu otkriti potpuno je neodređen. Iluzorni su pokušaji da se zakoni prirode načine izvodljivim (deducible) iz opaženih činjenica pomoću principa uniformnosti. Ali, princip nikako nije prazan. On nam jamči da postoji neki zakon koji upravlja svakim tipom pojava i, prema tome, ima nekog smisla u pokušaju da se otkrije kakav je taj zakon. Bez toga jamstva, mnoge grane nauke nikada ne bi nastale ili bi brzo bile napuštene. U ovim primerima sam pošao od onoga što se obično smatra naučnom teorijom i protepeno sam se približavao tradicionalnoj oblasti metafizike. Ali, svako od razmotrenih učenja stoji u istom logičkom odnosu prema opaženim činjenicama: naime, ona tvrde da se izvesne hipoteze jedne određene vrste slažu sa tim činjenicama. Ona su potvrđena u onoj meri u kojoj su posebne hipoteze potvrđene. Hoćemo li ih zvati naučnim? Ona nisu utvr-đena niti oborena onako kako to posebne hipoteze mogu biti, neprorednim suočavanjem sa promatranjem. Pa ipak, ona očigledno igraju važnu ulogu u mišljenju naučnika. ... Mi možemo, ako želimo, stavove ove vrste smatrati metodološkim pretpostavkama. To ističe razliku između načina na koji su ti stavovi potvrđeni i načina na koji su specifičnije hipoteze potvrđene. Ali, to zatamnjuje činjenicu da, ako jedna metoda treba da bude plodna, priroda stvari mora biti jedne vrste pre nego druge. Priroda stvari doista ne od-ređuje koje ćemo metode usvojiti. Ali, ona određuje koje su metode uspešne i koje, prema tome, u njoj traju. II NAUKA I ZDRAVI RAZUM B. NAUKA I ZDRAVI RAZUM Filip Frank, Moderna nauka i njena filozofija, str. 301. Ono što neodređeno nazivamo "zdravim razumom" ustvari je stariji sistem nauke koji je otpao zato što su nova otkrića zahtevala novu pojmovnu shemu, novi naučni jezik. Prema tome, pokušaj da se naučni principi tumače "zdravim razumom" znači u stvari pokušaj da se naša sadašnja nauka for-muliše pojmovnom shemom koja je bila adekvatna jednom starijem, mada na-puštenom, stupnju nauke. Filip Frank, Filozofija nauke, str. 44-47.+ 9. Nauka, zdravi razum i filozofija Sada ćemo opisati odnos između nauke i filozofije pošto je rascep već nastao na način koji izgleda pomalo paradoksalan i nesumnjivo je krajnje uprošćen. Taj opis će, ipak skrenuti našu pažnju na središnje karakte-ristike obe te oblasti ljudskog poduhvata. Naučni principi se mogu formuli-sati tako da budu veoma udaljeni od zdravog razuma, ali se njihovo eksperi-mentalno proveravanje uvek obavlja na nivou zdravorazumskog iskustva. Para-doksalna situacija je u tome što je filozofija, na neki način, bliža zdravom razumu nego nauka. Filozofija je uvek zahtevala tesnu korespondenciju izme-đu samih opštih principa i zdravorazumskog iskustva. Što nauka više na-preduje na teorijskom polju, to udaljeniji od zdravog razuma protaju njeni opšti principi. Rezultati promatranjâ i eksperimenata koji obrazuju činjeničku osnovu nauke mogu se opisati jezikom svakodnevnog života ili, drugim rečima, zdra-vorazumskim stavovima. U aristotelovskoj i +
Nešto drugačija verzija ovog prevoda može se na}i u: Neven Sesardi} (ur.), Filozofija nauke, Nolit, Beograd, 1986, str. 142-145.
srednjevekovnoj fizici pravila se razlika između "teških" tela, kao što su stene, koja padaju na zemlju, i "lakih" tela, kao što je dim, koja se uspinju ka nebu. Ovo je jezik "čoveka sa ulice". Pre uspona moderne fizike, oko 1600. godine, ovaj zdravorazumski je-zik se koristio ne samo za opisivanje promatranjâ, već i za formulaciju op-štih načela nauke: "Ako je telo teško, ono pada." Herbert Dingl 51 je pisao: "Besmrtna slava Galilejevog doprinosa misli sastoji se u tome što je on, mada samo polu-svesno, odbacio svakodnevni zdravorazumski svet kao filosofsku nužnost." 52 U njegovom teorijskom sistemu sva tela padaju sa podjednakim ubrzanjem na zemlju. On je utro put njutnovskom sistemu, u kojem se planete kreću u skladu sa istim zakonima kao i kamen koji pada, mada naše zdravorazumsko iskustvo naizgled pokazuje na bitnu razliku između ova dva tipa kretanja. Činjenica je da se napredak nauke u velikoj meri sastojao u zameni zdravorazumskog sveta svetom apstraktnih simbola. Ako želimo da formulišemo opšte principe iz kojih se može izvesti prostrana oblast opažljivih činjenica, moramo napustiti zdravorazumski jezik i prolužiti se apstraktnijom terminologijom. Herbert Dingl je primetio da na zdravorazumskom nivou postoji odsečna razlika između fizike i hemije. Ako, međutim, govorimo na nivou moderne atomske i nuklearne fizike, više nema takve razlike. Dingl je pisao: "Istina je da hemiji zaista nema mesta u strogo naučnoj shemi. ... Uloga koju je hemija igrala u razvitku nauke bila je pragmatička, heuristička." 53 Kratko rečeno, hemija je danas zdravorazumski, ali ne i naučni termin. Ove primedbe su od velikog značaja za razumevanje savremene nauke. Mnogi termini koji su se ranije upotrebljavali u naučnom jeziku više se ne mogu upotrebljavati, zato što se opšti principi savremene nauke sada služe terminima koji su mnogo udaljeniji od zdravorazumskog jezika. Izrazi kao "materija", "duh", "uzrok i posledica" i slični danas su samo zdravorazumski termini, i nema im mesta u strogo naučnom govoru. Da bismo postali svesni ove evolucije, moramo fiziku dvadesetog veka uporediti sa njenim prethodni-cama u osamnaestom i devetnaestom veku. NJutnova mehanika je koristila ter-mine kao što su "masa", "sila", "položaj", "brzina" u smislu koji je izgledao blizak njihovoj zdravorazumskoj upotrebi. U Ajnštajnovoj teoriji gravitaci-je "koordinate događaja" ili "tenzorski potencijali" ("tensor potentials") predstavljaju termine koji su sa izrazima u našem zdravorazumskom jeziku povezani dugim lancem objašnjenjâ. Ovo je čak i tačnije za pojmove kvantne teorije kao što su "talasna funkcija", "matrica položaja" ("proition matrix") itd. Ajnštajn je govorio, u jednom predavanju održanom na Oksfordu 1933. godine, o "sve širem jazu između osnovnih pojmova i zakonâ, na jednoj strani, i posledica sa kojima treba povezati naše iskustvo, na drugoj, jazu koji se sve više širi sa sve većim jedinstvom logičke strukture, to jest, sa smanjivanjem logički nezavisnih elemenata potrebnih za osnovu čitavog sistema".54 Međutim, naša promatranja i eksperimenti uvek su bili opisivani zdra-vorazumskim jezikom, bez obzira na sve promene u principima. Otuda se nauka sve više privikavala na upotrebu različitih jezika u okviru iste slike o univerzumu i pred naučnike se postavio važan zadatak da uklopi ove razli-čite jezike u jedan koherentan sistem. Herbert Dingl je bio u pravu kada je kazao: "Ako ističem neophodnost da se naučna filozofija oslobodi besprav-nog uplitanja zdravorazumskih shvatanja, to ne činim zato da bih omalovažio zdrav razum, već zato što danas od te zbrke preti velika opasnost." 55 Usled ove zbrke često se dešava da ako filozof i naučnik raspravljaju o opštim principima, filozof primećuje da su naučnikovi principi nejasni. U tome se sastoji glavna razlika između dva kraja našeg lanca. Na naučnom kraju slaganje sa zdravim razumom se protiže na nivou neprorednih promatra-nja, dok se na filozofskom kraju slaganje sa zdravim razumom protiže na ni-vou samih apstraktnih principa. 51
Herbert Dingl je čuveni britanski astrofizičar i filosof nauke. On je organizovao program studija istorije i filosofije nauke na University College-u u Londonu. Ovaj kurs je postao primer za veoma mnogo drugih institucija. 52 Herbert Dingle, "The Nature of Scientific Philosophy", Proceedings of the Royal Society of Edinburgh (1949), 62, Part IV, p. 409. 53 Ibid. 54 Albert Einstein, On the Methods of Theoretical Physics, Herbert Spencer Lecture, given at Oxford 1933, reprinted in The World as I See It, translated by Alan Harris (Toronto: George McLeod Ltd., 1934.) 55 Herbert Dingle, op. cit., p. 403.
Francuski filozof Eduar le Roa56 opisao je ovo na naročit grafički način. Nauka započinje od zdravog razuma i izvodi se generalizacijom pomoću indukcije ili mašte; ali sami izvedeni principi mogu biti veoma daleko od zdravog razuma. Povezati ove principe neproredno sa zdravim razumomproao je koji su obavili filozofi. Možemo nacrtati dijagram: nauka
zdravi razum
filosofija
Ovaj dijagram pokazuje da od nauke do zdravog razuma vode dva puta. Naučni put (preko matematičkog izvođenja i eksperimentalne provere) često je veoma dug. Zbog toga, čovek traži put kojim bi ovi principi postali neproredno plauzibilni; to znači put kojim bi se oni mogli "prečicom" povezati sa zdravim razumom. Filozofskim tumačenjem se naučni principi neproredno vezuju za zdrav razum. 57 Ne bih želeo da kažem da je ovaj dijagram potpuno tačan, ali on pruža izvesnu ideju o strukturi ljudskog duha. Filozofija uvodi u nauku nešto za šta naučnik "kao naučnik" nema nikakvog interesa. U stvari, i naučnik je čovek i ima svojih slabosti, ako bi se ovaj zahtev da opšti naučni principi budu po sebi plauzibilni mogao nazvati slabošću. Profesor fizike uvek primećuje kako studentima dobro dođe svaki nagoveštaj koji zakone čini plauzbilnijim. Prema tome, možemo reći da je svako zainteresovan za to. Naučnika "kao takvog" to se mnogo ne tiče, ali nam to pokazuje način na koji ljudi uopšte objašnjavaju nauku, kako oni zamišljaju nauku. Ernest Nejgel, "Priroda i cilj nauke", str. 5-6. ... Prema jednoj staroj i još uvek zdravoj formuli, cilj nauke je "da spase pojave"t o jest, da događaje i procese izloži kao slučajeve opštih zakona i teorija koji formulišu nepromenljive strukture odnosa između stvari. Idu-ći za tim ciljem, nauka nastoji da svet učini razumljivim; i uvek kada protig-ne taj cilj u nekoj oblasti istraživanja, nauka zadovoljava žudnju za znanjem i razumevanjem, koja je možda najsnažniji impuls koji podstiče ljude da se an-gažuju u sistematskom istraživanju. Kao posledica najčešće uspešnog proti-zanja toga cilja, poduhvat koji se začeo u antičkoj Grčkoj i koji mi nazivamo "naukom", bio je glavna snaga u razvitku liberalne civilizacije; on je prolu-žio da se potkopaju sujeverna shvatanja i običaji, da se rasprši strah koji buja na neznanju i da se stvori intelektualna osnova za procenjivanje nasleđe-nih običaja i tradicionalnih pravila ponašanja. Bilo bi, naravno, nepromišljeno, s obzirom na uverljiva svedočanstva, poricati da su mnogo pre početka sistematskog istraživanja ljudi stekli pri-lično pouzdato znanje o mnogim odlikama njihove fizičke, biološke i dru-štvene okoline. Doduše, čak i danas znatan deo znanja koje nam je potrebno za normalno vođenje našeg života nije proizvod sistematskog naučnog istraži-vanja, već se obično označava kao "zdravorazumsko" znanje. Međutim, takvo zdravorazumsko znanje odlikuje se mnogim ozbiljnim nedo-stacima, od kojih bi neke trebalo pomenuti. Tako, zdravorazumska verovanja su obično neprecizna i često mešaju stvari i procese koji se razlikuju u presu-dnom pogledu; zdravorazumska verovanja su često uzajamno nesaglasna, tako da je usvajanje jednog pre nego drugog od dva nespojiva verovanja za osnovu akcije proizvoljno; zdravorazumska verovanja pokazuju tendenciju da budu veoma fragmentarna, tako da su i 56
Edouard Le Roy (1870- ), francuski filozof, "Science et philosophie", Revue de Metaphysique et du Monde (sic! - prim. prev.) (1899), I, pp. 375ff. 57 Ph. Frank, "Metaphysical Interpretations of Science", Section 4, "Science and Common Sense", The British Journal for the Philosophy of Science, vol. I
logički i stvarni odnosi između nezavisno tvrđe-nih iskaza obično nepoznati; zdravorazumska verovanja se obično usvajaju uz malo znanja o domašaju njihove zdrave primene; zdravorazumska verovanja su uglavnom kratkovido utilitaristička, ona se obilato bave stvarima koje di-rektno utiču na neproredne praktične interese i obično su adekvatna jedino u oblastima sasvim rutinskog načina života. Najzad i iznad svega, zdravora-zumska verovanja obično ne obraćaju pažnju na alternativne mogućnosti za obrađivanje konkretnih problema, tako da se njihovo kontinuirano usvajanje za-sniva na autoritetu nekritičkog običaja i zbog toga se ne mogu lako modifi-kovati kako bi postala pouzdane vođe prilikom suočavanja sa novim situa-cijama. Mada se nikakva oštra granica ne može povući između zdravorazumskih tvrđenja i zaključaka naučnog istraživanjazaista, svekoliko naučno is-traživanje polazi od zdravorazumskih verovanja i distinkcija, i na kraju svoje nalaze delimično potkrepljuje oslanjajući se na takav zdrav razumkarakteristična je odlika nauke da ona svesno nastoji da proizvede zaključke koji neće imati nedostatke zdravoga razuma ili će ih imati u manjoj meri. Osim toga, mada je obim u kome se do takvih zaključaka dolazi različit u različitim granama nauke i nesumnjivo je najveći u prirodnim naukama, nije-dna grana sistematskog istraživanja nije potpuno bezuspešna u ovom pokuša-ju. Uopšte, zaključci naučnog istraživanja bolje su potkrepljeni odgovarajućim svedočanstvom i imaju veće pravo da se ubroje u pouzdana znanja nego zdravorazumska verovanja. Imam još nešto da kažem o ovom pitanju. Za sada, međutim, želim da istaknem da, uprkos opštoj pouzdatosti naučnih otkrića, ni naučni izveštaji o specifičnim činjenicama ni teorije i zakoni upotrebljeni za formulisanje nepromenjivih uslova pod kojima se pojave deša-vaju, nisu neizostavno istiniti niti u principu nepopravljivi. Ernest Nejgel, Struktura nauke, str. 2-3, 4, 5, 10. i 12.+ U ovoj glavi ćemo, prema tome, ukratko razmotriti u kome se pogledu "prednaučno" ili "zdravorazumsko" saznanje razlikuje od intelektualnih proizvoda moderne nauke. Naravno, nema nikakve odsečne granice između verovanja koja se obično stavljaju u poznatu ali neodređenu rubriku "zdravog razuma" od onih saznanja kojima se priznaje "naučnost". Međutim, kao i u slučaju sa drugim rečima čije oblasti smisaone primene imaju očigledno neodređene granice (kao što je termin "demokratija"), odsustvo tačne podele nije nespojivo sa datošću bar jezgra čvrstog značenja za svaku od tih reči. U svakom slučaju, kada se te reči razboritije upotrebljavaju, one ustvari ozna-čavaju važne i uočljive razlike. Upravo te razlike moramo pokušati da utvr-dimo, pa čak i da pojačamo neke od njih u cilju jasnijeg izlaganja. 1. Niko ozbiljno ne spori da su mnoge postojeće specijalne nauke izrasle iz praktičnih potreba svakodnevnog života: geometrija iz problema merenja polja, mehanika iz problema sa kojima su se suočile građevinske i vojne ve-štine, biologija iz problema ljudskog zdravlja i gajenja životinja, hemija iz problema koji su se postavili pred metalurgiju i industriju boja, ekonomika iz problema domaćinstva i političkog upravljanja, i tako dalje. Naravno, bilo je i drugih podsticaja za razvitak nauka osim onih koje su pružali pro-blemi praktičnih veština; pa ipak, ovi poslednji su igrali, i dalje igraju, važnu ulogu u istoriji naučnog istraživanja. U svakom slučaju, oni komen-tatori prirode nauke koji su bili impresionirani istorijskim kontinu-itetom zdravorazumskih ubeđenja i naučnih zaključaka ponekad su predlagali da se oni razlikuju prema formuli da su nauke naprosto "organizovan" ili "klasifikovan" zdrav razum. Nesumnjivo je tačno da su nauke organizovane strukture znanja (bodies of knonjledge) i da je u svima njima klasifikacija njihove građe u sadržajne tipove ili vrste (kao u biologiji, klasifikacija živih bića u vrste) neop-hodan zadatak. Jasno je, pri svem tom, da predložena formula ne izražava adekvatno karakteristične razlike između nauke i zdravog razuma. Beleške nekoga profesora o njegovim putovanjima po Africi mogu biti veoma dobro organizovane u svrhu zanimljivog i uspešnog saopštavanja informacija, a da se time te informacije ne preobrate u ono što se po tradiciji naziva naukom. Kartoteka bibliotekara predstavlja klasifikaciju knjiga od neprocenjive vrednosti, ali niko ko razume istorijsku
+
Nešto drugačija verzija prevoda nalazi se u istoimenoj kwizi u izdawu Nolita, Beograd, 1974, str.
asocijaciju rečí ne bi rekao da je kartoteka nauka. Očigledno je da teškoća leži u tome što predložena formula ne specifikuje koja vrsta organizacije ili klasifikacije je karak-teristična za nauke. Pređimo zato na to pitanje. Mada mnoge informacije stečene u toku individualnog života mogu u izvesnim granicama biti dovoljno tačne, ipak je njihova uočljiva odlika da su retko praćene ikakvim objašnjenjem zašto su činjenice takve kakve su navedene. Tako društva koja su pronašla upotrebu točka obično ništa ne znaju o silama trenja, kao ni razloge zašto je lakše premeštati stvari natovarene na kola sa točkovima nego ih vući po tlu. Mnogi ljudi su uvideli korist od đubrenja svojih njiva, ali se samo nekolicina zapitala zašto tako radi. Lekovita svojstva takvih trava kao što je besnik bila su vekovima priznata, mada se obično uopšte nije objašnjavalo poreklo njihovog blagotvornog dejstva. Štaviše, kada "zdrav razum" pokuša-va da objasni svoje činjenicekao kada se vrednost besnika za podsticanje sr-čane radnje objašnjava sličnošću između oblika cveta i oblika ljudskog srcaobjašnjenja se često prihvataju a da se ne ispita njihova povezanost sa činje-nicama. Zdrav razum često zaslužuje da dobije dobro poznati savet koji je Lord Mensfild dao jednom novonaimenovanom guverneru jedne kolonije neupu-ćenom u zakon: "Nema nikakve teškoće da se presudi u nekom slučajusamo strpljivo saslušajte obe strane, zatim razmotrite šta pravda po Vašem mi-šljenju zahteva, i odlučite u skladu s tim; ali nikada ne pružajte Vaše razloge, jer će Vaš sud verovatno biti ispravan, ali će Vaši razlozi nesumnjivo biti pogrešni." Upravo je težnja za objašnjenjima koja su u isto vreme sistematska i mogu se kontrolisati činjeničnim svedočanstvima ono što rađa nauku; i upravo je organizacija i klasifikacija saznanja na osnovu eksplanatornih principa osoben cilj nauka. Bliže rečeno, nauke nastoje da otkriju i da uopšteno formulišu uslove pod kojima se javljaju razne vrste pojava, pri čemu su iskazi o takvim određujućim uslovima objašnjenja odgovarajućih događanja. Ovaj se cilj može protići jedino razlikovanjem ili izdvajanjem izvesnih osobina u predmetu koji se proučava i utvrđivanjem ponovljivih modela zavisnosti u kojoj te osobine stoje jedna prema drugoj. Sledstveno tome, kad je istraživanje uspešno, stavovi koji su do tada izgledali sasvim nepovezani pokazuju se kao međusobno povezani na određen način usled njihovog mesta u sistemu ob-jašnjavanja. U nekim slučajevima istraživanje može zaista ići veoma daleko. Mogu se otkriti obrasci odnosa koji prožimaju prostrane oblasti činjenica, tako da se uz pomoć jednoga malog broja eksplanatornih principa može po-kazati da neodređeno veliki broj stavova o tim činjenicama obrazuje logički jedinstven sistem saznanja (a logically unified body of knonjledge). Ujedinjenje ponekad poprima oblik deduktivnog sistema, kao u slučaju demonstrativne geometrije ili mehanike. Na taj način, nekoliko principa, kao što su oni koje je formulisao NJutn, dovoljno je da pokaže da su stavovi o kretanju meseca, plimi i oseci, putanjama projektila, i dizanju tečnosti u tankim cevima tesno povezani i da se svi ti stavovi mogu strogo izvesti iz onih principa kojima su pripojene razne posebne pretpostavke o činjenicama. Na taj način dato je sistematsko objašnjenje različitih pojava o kojima govore logički izvedeni stavovi. Ne predstavljaju sve postojeće nauke krajnje integrisani oblik sistemat-skog objašnjavanja kao što je slučaj sa mehanikom, mada za mnoge naukeu oblastima društvenih istraživanja kao i u raznim odeljcima prirodne naukeideja takve jedne stroge logičke sistematizacije i dalje deluje kao ideal. Ali, čak i u onim granama odeljenog istraživanja u kojima se obično ne teži za ovim idealom, kao što je slučaj u mnogim istorijskim istraživanjima, obično se uvek nastoji da se nađe objašnjenje za činjenice. LJudi žele da znaju zašto se trinaest američkih kolonija pobunilo protiv Engleske, dok se Ka-nada nije pobunila, zašto su stari Grci bili u stanju da se odupru Persi-jancima, ali su podlegli rimskim armijama, ili zašto se gradska i trgovačka aktivnost razvila u srednjevekovnoj Evropi u desetom veku, a ne ranije. Obja-sniti, uspostaviti izvestan odnos zavisnosti između stavova naizgled nep-vezanih, sistematski izložiti veze između prividno raznovrsnih informa-cija predstavlja karakteristike naučnog istraživanja. (...) 2. Mnoge druge razlike između zdravog razuma i naučnog saznanja skoro su neproredne posledice sistematskog karaktera naučnog saznanja. Mada saznanje na koje zdrav razum polaže pravo može biti tačno, njegova je dobro poznata odlika da je on retko svestan granica u kojima su njegova verovanja valjana ili njegova praksa uspešna. Zajednica koja se drži pravila za đubrenje čuva plo-dnost tla, može u mnogim slučajevima uspešno nastaviti svoj način gajenja biljaka. Međutim, ona može nastaviti da se slepo drži pravila, uprkos oči-glednom pogoršanju tla i, prema tome, može biti bespomoćna kada se suoči sa problemom snabdevanja hranom. Sa druge strane, kada se shvate uzroci efika-snosti đubriva kao fertilizatora tako što se poveže pravilo sa principima biologije i hemije tla, uviđa se da pravilo ima samo
ograničenu vrednost, pošto se uvidelo da efikasnost gnojiva zavisi od postojanosti uslovâ, čega zdrav razum obično nije svestan. Nekolicina koja zna za uzroke u stanju je da se uzdrži od divljenja upornoj nezavisnosti onih farmera koji, bez mnogo teo-rijskog obrazovanja, raspolažu skoro beskrajnom raznovrsnošću znanja i po-uzdanih informacija u stvarima koje se tiču njihove neproredne okoline. Međutim, tradicionalna snalažljivost farmera usko je ograničena: on često po-staje bespomoćan kada se prekine kontinuitet njegovog svakodnevnog načina života, jer njegova znanja su obično proizvodi tradicije i rutinske navike, a nisu stečene razumevanjem uzroka koji te radnje čine uspešnim. Uopšte uzev, zdravorazumsko znanje je najadekvatnije u onim situacijama u kojima izvestan broj činilaca ostaje praktično nepromenjen. Ali, pošto se obično ne uviđa da ta adekvatnost zavisi od konstantnosti takvih činilacau stvari sámo po-stojanje postojanih činilaca može biti neprimećenozdravorazumsko znanje pati od ozbiljne nepotpunosti. Cilj je sistematske nauke upravo u tome da ukloni ovu nepotpunost čak i ako je taj cilj koji se često samo delimično ostvaruje. (...) 5. Već je uzgred bilo pomenuto da, dok se zdravorazumsko saznanje naširoko bavi uticajem događaja na stvari koje su od posebne vrednosti za čoveka, teorijska nauka obično nije tako skučena. Traženje sistematskih objašnjenja zahteva da istraživanje bude usmereno prema odnosima zavisnosti između stvarí nezavisno od njihovog značaja za ljudske vrednosti. Tako, da uzmemo jedan ekstreman slučaj, astrologija se bavi relativnim položajem zvezda i planeta da bi odredila značaj takvih veza za ljudske sudbine; nasuprot tome, astronomija proučava relativne položaje i kretanja nebeskih tela ne obazirući se na sudbine ljudskih bića. (...) 6. U već pomenutim suprotnostima između moderne nauke i zdravoga razuma sadržana je važna razlika koja proizlazi iz promišljene politike nauke da svoje saznajne pretenzija izloži višestrukom ispitivanju pomoću opservacionih podataka do kojih smo došli pod brižljivo kontrolisanim uslovima čija očiglednost predstavlja presudan dokaz. Kao što smo ranije imali prilike da pomenemo, ovo ipak ne znači da su zdravorazumska verovanja uvek pogrešna niti da ona nemaju nikakve osnove u empirijski proverljivim činjenicama. To znači da zdravorazumska verovanja nisu podvrgnuta, prema utvrđenom principu, sistematskom ispitivanju na svetlosti podataka obez-beđenih radi određivanja tačnosti tih verovanja i opsega njihove valjanosti. To, takođe, znači da se svedočanstvo prihvaćeno kao merodavno u nauci mora pribaviti protupcima uvedenim sa namerom da se odstrane poznati izvori grešaka; to, dalje, znači da se vrednost raspoloživog svedočanstva za bilo koju hipotezu predloženu kao odgovor na problem koji se istražuje procenjuje pomoću propisâ ocenjivanja čiji se autoritet i sâm zasniva na ispunjavanju tih propisa u jednoj opsežnoj klasi istraživanja. Prema tome, težnja za objašnja-vanjem u nauci nije naprosto traženje bilo kakvih prima facie naizgled pri-hvatljivih "prvih principa" koji bi na neodređen način mogli da objašnjavaju poznate "činjenice" običnog iskustva. Naprotiv, to je težnja za eksplana-tornim hipotezama koje su istinski proverljive, zato što se zahteva da njihove logičke posledice ne budu toliko neodređene da se mogu uskladiti sa skoro svakim mogućim stanjem stvari. Tražene hipoteze moraju, dakle, biti izložene mogućnosti da budu odbačene, što će zavisiti od rezultata kri-tičkih protupaka koji čine sastavni deo naučne težnje da se odrede aktualne činjenice. Upravo opisana razlika može se izraziti maksimom da su naučni zaključci, za razliku od zdravorazumskih verovanja, produkti naučne metode. Pjer Diem, "Fizički zakon", str. 182-186. 1. Zakoni fizike su simbolički odnosi Upravo kao što se zakoni zdravog razuma zasnivaju na promatranju činje-nica sredstvima koja su čoveku urođena, isto se i zakoni fizike zasnivaju na rezultatima fizičkih eksperimenata. Naravno, duboke razlike koje razdva-jaju vannaučno (non-scientific) utvrđivanje neke činjenice od rezultata nekog fizičkog eksperimenta takođe će razdvajati zakone zdravoga razuma od zakona fizike; tako, skoro sve što smo rekli o eksperimentima fizike biće pro-šireno na zakone koje nauka postavlja. Razmotrimo jedan od najprostijih i najizvesnijih zdravorazumskih zakona: Svi ljudi su smrtni. Ovaj zakon nesumnjivo povezuje dva apstraktna pojma, ap-straktnu ideju čoveka uopšte, pre negoli konkretnu ideju ovoga ili onoga čoveka ponaosob, i apstraktnu ideju smrti, pre negoli konkretnu ideju ovog ili onog
oblika smrti; zaista, jedino pod ovim uslovom, naime, pod uslovom da su povezani pojmovi apstraktni, zakon može biti opšti. Ali, ove apstrakcije nisu ni u kom pogledu teorijski simboli, jer one samo izdvajaju ono što je prisutno u svakom pojedinačnom slučaju na koji se zakon odnosi. Tako, u svim pojedinačnim slučajevima u kojima primenjujemo zakon, naći ćemo konkretne objekte u kojima su ostvarene te apstraktne ideje; uvek kada bismo mogli poželeti da utvrdimo da su svi ljudi smrtni utvrdićemo da znamo za nekog pojedinačnog čoveka koji otelotvorava opštu ideju čoveka i za neku posebnu smrt koja sadrži opštu ideju smrti. Uzmimo drugi zakon. ... To je zakon o jednom objektu koji spada u domen fizike, ali on zadržava oblik koji su zakoni fizike imali kada je ova grana saznanja postojala dao depandansa zdravog razuma, budući da još nije bila stekla dostojanstvo racionalne nauke. Evo zakona: Mi vidimo blesak munje pre nego što čujemo grmljavinu. Ideje munje i grmljavine koje ovaj iskaz povezuje apstraktne su i opšte ideje, ali ove apstrakcije su tako instinktivno i prirodno izvedene iz posebnih podataka da prilikom svakog pražnjenja munje opažamo blesak i tutnjavu u kojima neproredno prepoznajemo konkretnu formu naših ideja munje i grmlja-vine. Ovo, međutim, ne važi za zakone fizike. Uzmimo jedan od njenih zakona, Mariotov zakon, i ispitajmo njegovu formulaciju ne brinući se, za sada, za tačnost toga zakona. Pri konstantnoj temperaturi, zapremine jedne konstant.-ne mase gasa stoje u obrnutoj srazmeri prema pritiscima kojima su izložene; takva je formulacija Mariotovog zakona. Termini koje on uvodi, ideje mase, temperature, pritiska, još uvek su apstraktne ideje. Ali, te ideje nisu samo apstraktne; one su, uz to, simboličke, a simboli poprimaju značenje jedino zahvaljujući fizičkim teorijama. Okrenimo se nekom realnom, konkretnom gasu na koji želimo da primenimo Mariotov zakon; nećemo imati prola sa nekom konkretnom temperaturom koja ovaploćuje opštu ideju temperature, već sa nekim manje ili više toplim gasom; nećemo biti suočeni sa nekim posebnim pritiskom koji ovaploćuje opštu ideju pritiska, već sa nekom pum-pom koja treba na izvestan način da prenese pritisak. Nesumnjivo, izvesna temperatura odgovara tome manje iili više toplom gasu, i izvestan pritisak odgovara tome delovanju na pumpu, ali ova korespondencija znaka prema ozna-čenom i onom što je znakom zamenjeno, ili korespondencija realnosti prema simbolu koji je predstavlja. Ova korespondencija nipošto nije neproredno da-ta; ona je uspostavljena pomoću instrumenata i merenja, a to je često veoma dug i veoma složen proces. Da bismo pripisali jednu određenu temperaturu ovome manje ili više toplome gasu, moramo pribeći termometru; da bismo proceni-li u obliku pritiska dejstvo koje vrši pumpa, moramo upotrebiti manometar, a upotreba termometra i manometra u suštini znači ... upotrebu fizičkih teorija. Budući da apstraktni termini kojima pribegavamo u jednom zdravorazumskom zakonu nisu ništa više do ono što je opšte u konkretnom opaženim objektima, prelaz od konkretnog ka apstraktnom predstavlja tako neizbežnu i spontanu radnju da ona ostaje nesvesna; u prisustvu nekog čoveka ili nekog smrtnog slučaja, ja ih neproredno povezujem sa opštom idejom čoveka i sa opštom idejom smrti. Ova instinktivna i nerefleksivna radnja proizvodi neanalizirane opšte ideje, takoreći sirove apstrakcije. Nesumnjivo, mislilac može analizirati ove ideje, on se može pitati šta je čovek, šta je smrt, i nastojati da prodre u dubok i pun smisao ovih reči. Ovo istraživanje će ga odvesti boljem razumevanju osnova na kojima počiva zakon, ali nije neophodno činiti to da bi se zakon razumeo; dovoljno je povezane termine shvatiti u njihovom očiglednom smislu da bi se razumeo ovaj zakon, koji nam je jasan bilo da smo filozofi ili da nismo. Sa druge strane, simbolički termini povezani fizičkim zakonima nisu ona vrsta apstrakcija koja spontano niče iz konkretne realnosti; to su apstrakcije proizvedene sporim, složenim i svesnim radom, tj. vekovnim ra-dom koji je doveo do fizičkih teorija. Ako nismo obavili taj rad ili ako ne znamo fizičke teorije, ne možemo razumeti zakon niti ga primeniti.. Prema tome da li usvajamo ovu ili onu teoriju, same reči koje se pojavljuju u nekom fizičkom zakonu menjaju svoje značenje, tako da taj zakon može biti usvojen od strane jednog fizičara koji se slaže sa izvesnom teorijom, a od-bačen od strane drugog fizičara koji se slaže sa nekom drugom teorijom. Uzmimo jednoga seljaka koji nikada nije analizirao pojmove čoveka i smrti, i jednog metafizičara koji je proveo svoj život analizirajući ih; uzmimo dva filozofa koja su analizirala i usvojila različite nesaglasne pojmove o čoveku i smrti; za sve njih, zakon "Svi ljudi su smrtni" biće pod-jednako jasan i
istinit. Na isti način, zakon "Mi vidimo blesak munje pre nego što čujemo grmljavinu" ima za fizičara koji temeljno poznaje zakone rušilačkog električnog pražnjenja istu jasnoću i izvesnost koju je imao za rimskog plebejca koji je u udaru groma video bes Jupitera sa Kapitola. Sa druge strane, razmotrimo sledeći fizički zakon: "Svi gasovi se sku-pljaju i šire na isti način"; i zapitajmo različite fizičare da li jodna para ukida ovaj zakon. Prvi fizičar predaje teorije prema kojima je jodna para jedan gas, i izvodi iz gornjeg zakona zaključak da je gustina jodne pare u odnosu na vazduh konstantna. Međutim, eksperiment pokazuje da ova gustina zavisi od temperature i pritiska; prema tome, naš fizičar zaključuje da jodna para ne podleže navedenom zakonu. Drugi fizičar će reći da jodna para nije jedan gas, već mešavina dva gasa koji su polimerni međusobno i mogu se pretvoriti jedan u drugi; sledstveno, pomenuti zakon ne zahteva da gustina jodne pare u odnosu na vazduh bude konstantna, već tvrdi da se ta gustina menja sa promenom temperature i pritiska prema izvesnoj formuli koju je postavio X. Vilard Gibz (J. NJillard Gibbs). Ova formula predstavlja, u stvari, rezultate eksperimentalnih protupaka; naš drugi fizičar zaključuje da jodna para nije izuzetak od pravila koje kaže da se svi gasovi skupljaju i šire na isti način. Tako, naša dva fizičara imaju potpuno različita mišljenja o jednom zakonu koji oba izražavaju u istom obliku: jedan ga smatra pogrešnim zbog izvesne činjenice, drugi ga smatra potvrđenim tom istom činjenicom. To dolazi otuda što različite teorije kojih se oni drže ne određuju jedinstveno značenje reči "jedan gas", tako da, mada oni izgovaraju istu rečenicu, misle na dva različita stava; da bi uporedili svoj stav sa stvarnošću, oni obavljaju različita izračunavanja, tako da je moguće da jedan proveri onaj zakon za koji drugi smatra da mu iste činjenice protivreče. To je jednostavan dokaz sledeće istine: Fizički zakon je simbolički odnos čija primena na konkretnu stvarnost zahteva da čitava jedna grupa zakona bude poznata i prihvaćena. Tomas Rid, O intelektualnim moćima čoveka, str. 331-333. i 338-340. Isti stupanj moći razumevanja (understanding) koji čoveka čini sproobnim da razborito vodi svoj život čini ga sproobnim da otkrije ono što je istini-to i ono što je lažno u stvarima koje su same po sebi očigledne (self-evident) i koje on razgovetno shvata. Sve znanje i sva nauka moraju biti izgrađeni na principima koji su sami po sebi očigledni i o takvim principima svaki čovek koji proeduje zdrav razum (common sense) jeste kompetentan sudija kada ih razgovetno zamišlja. Usled toga se raspre veoma često završavaju pozivanjem na zdrav razum. Dok se strane slažu u pogledu prvih principa na kojima se njihovi zaključci zasnivaju, ima mesta rasuđivanju; ali kada jedan poriče nešto što drugome izgleda suviše očigledno da bi bilo potrebno ili dopuštalo doka-zivanje, čini se da je rasuđivanju došao kraj; apel je upućen zdravom razumu i svakoj strani je prepušteno da uživa u svome sopstvenom mišljenju. Čini se da tome nema leka, niti ikakvog načina da se o takvim apelima raspravlja, sem ako odluke zdravoga razuma ne bi mogle protati zakoni kojima bi se svi razumni ljudi povinovali. Ako bi ovo bilo moguće, to bi zaista bilo veoma poželjno i popunilo bi jednu prazninu u logici; i zašto bi se smatralo nemogućim da bi se razumni ljudi mogli složiti o stvarima koje su same po sebi očigledne? Sve što nameravamo u ovoj glavi jeste da objasnimo značenje zdravoga ra-zuma, da se on ne može tretirati, onako kako to neki čine, kao neki novi princip ili kao reč bez ikakvog značenja. Pokušao sam da pokažem da razum (sense) u svome najobičnijem i stoga najadekvatnijem značenju, znači suđenje (judgment), mada ga filozofi često upotrebljavaju u drugom značenju. Na osno-vu toga prirodno je misliti da bi zdrav razum trebalo da znači zdrav sud; i on to zaista i znači. Koje su tačne granice koje dele zdrav sud od onoga što ga prevazilazi, s jedne strane, i od onoga što ga ne dostiže, sa druge, možda je teško odrediti, pa ipak ljudi koji imaju različita mišljenja o tim granicama, ili koji čak nikada nisu ni pomišljali da ih utvrđuju, mogu se složiti u pogledu značenja te reči. To je toliko jasno koliko i da svi Englezi mogu pod grofovijom Jork misliti na istu stvar, mada možda nijedan od stotine njih ne bi mogao da označi njene tačne granice. Zaista mi izgleda da je zdrav razum isto tako nedvosmislena reč i isto tako dobro shvaćena kao grofovija Jork. Mi je nalazimo na bezbroj mesta kod dobrih pisaca; mi je čujemo u bezbroj prilika u
razgovoru; i, ukoliko sam ja u stanju da sudim, uvek u istom značenju. I to je, verovatno, razlog zašto se ona tako retko definiše ili objašnjava. Dr Xonson (Johnson), između autoriteta koje navodi da bi pokazao da reč razum (sense) znači moć shvatanja, pouzdatost sproobnosti, snagu prirodnog ra-zuma, citira dr Bentlija (Bentley) za nešto što bi se moglo nazvati definici-jom zdravog razuma, mada on (dr Bentliprim. prev.) verovatno nije imao na-meru da ga definiše, već ga je samo uzgred pomenuo: "Bog je obdario čovečan-stvo moćima i sproobnostima koje nazivamo prirodnom svetlošću i razumom, i zdravim razumom." (...) Apsurdno je i pomisliti da bi moglo biti ikakve suprotnosti između razuma i zdravog razuma. On je ustvari prvorođenče Razuma; i, pošto su oni obično spojeni u govoru i u pisanju, oni su u svojoj prirodi neodvojivi. Mi pripisujemo razumu dve funkcije ili dva stupnja. Prvi je da sudi o stvarima koje su same po sebi očigledne; drugi da izvlači zaključke koji nisu sami po sebi očigledni iz stavova koji jesu. 1 Prvi od ovih stupnjeva spada u nadležnost zdravog razuma, i to u isključivu njegovu nadležnost, i, zbog toga, poklapa se sa razumom svojim punim obimom i samo je drugo ime za jedan ogranak ili jedan stupanj razuma. Možda bi se moglo reći: zašto biste mu onda davali posebno ime, kada se uviđa da je on samo jedan stupanj razuma? Na to bi bilo dovoljno odgovoriti: zašto izbacujete jedno ime koje se može naći u jezicima svih civilizovanih naroda i koje je dugom upotrebom steklo pravo građanstva? Takav pokušaj je i besmislen i bezuspešan. Svaki pametan čovek biće sklon da misli da ime koje se nalazi u svim jezicima, ma koliko daleko išli u njihovu prošlost, nije bez neke primene. Ali, postoji jedan očigledan razlog zašto bi ovaj stupanj razuma trebalo da ima ime koje mu odgovara; naime, taj da se u najvećem delu čovečanstva ni-kakav drugi stupanj razuma ne može naći. Jedino im taj stupanj daje pravo da se zovu razumnim bićima. Upravo taj stupanj razuma, i jedino taj, čini čoveka sproobnim da vodi svoje sopstvene prolove i odgovornim u ponašanju prema drugim ljudima. U ovome je, dakle, najbolji razlog zašto bi on trebalo da po-seduje ime koje mu odgovara. Između ova dva stupnja razuma ima još razlika, što bi bilo dovoljno da im dâ pravo na posebna imena. Prvi je čist dar Neba. I tamo gde ga Nebo nije podarilo, nikakvo vas-pitanje ne može nadoknaditi taj nedostatak. Drugi se uči praksom i pravi-lima, kada je prvi dat. Čovek koji ima zdrav razum može naučiti da rasuđuje. Ali, ako mu taj dar nije dat, nikakvo učenje ga neće osproobiti ni da sudi o prvim principima ni da rasuđuje na osnovu njih. Imam još ovo da primetim da je nadležnost zdravog razuma šira u pobijanju nego u potvrđivanju. Jedan zaključak do koga se došlo jednim tokom ispravnog rasuđivanja iz istinitih principa, nikako ne može stajati u protivrečnosti ni sa jednom odlukom zdravog razuma, zato što će se istina uvek slagati sa sobom. Niti takav zaključak može ikako biti potvrđen od strane zdravog razuma, zato što on nije pod njegovom jurisdikcijom. Ali, moguće je da, polazeći od lažnih principa ili usled neke greške u rasuđivanju, čovek bude naveden na zaključak koji protivreči odlukama (decisions) zdravog razuma. U tom slučaju zaključak spada pod jurisdikciju zdra-vog razuma, mada rasuđivanje na kome se on zasniva ne spada; i čovek sa zdravim razumom može potpuno odbaciti zaključak, iako nije u stanju da ukaže na grešku u rasuđivanju koja je do njega dovela. Tako, ako je neki matematičar, jednim procesom komplikovanog dokazi-vanja u kome je načinio neki pogrešan korak, naveden na zaključak da dve ko-.ličine koje su obe jednake nekoj trećoj nisu i međusobno jednake, čovek sa zdravim razumom, ne pretendujući da bude sudija o dokazu, ima puno pravo da odbaci zaključak i da ga proglasi apsurdnim. 1
"Sami po sebi očigledni stavovi jesu oni koji izgledaju očigledni svakom čoveku zdravog razuma (of sound understanding) koji razgovetno shvata wihovo značewe, i drži ih se bez štete." (Ibidem, p. 114.) "Definicija stavova koji su sami po sebi očigledni, koju Rid ovde daje zajedno sa potpunijim objašwewima u Ogledu VI, Glave 4-6, jasno pokazuje da sâm po sebi očigledan stav nije nužna istina (up. str. 373), ve} stav koji je zdravom razumu (to common sense) očigledno istinit - tj. mada je logički mogu}e da on bude lažan, niko se ozbiqno ne bi mogao navesti da ne veruje u wega." (str. 114, fn.)
V. SPECIFIČNOST NAUČNOG SAZNANJA Karl Poper, Pretpostavke i pobijanja, str. 127-128. Moja teza je da se ono što nazivamo "naukom" razlikuje od starijih mi-tova ne time što je nešto različito od mita, nego time što je praćeno jednom tradicijom drugog redatradicijom kritičkog raspravljanja o mitu. Ranije je postojala samo tradicija prvog reda. Određena priča se predavala. I sada je, naravno, postojala priča koju treba predavati, ali je s njom išlo nešto poput tihog pratećeg teksta drugog reda: "Predajem ti ovo, ali mi reci šta misliš o tome. Razmisli. Možda nam možeš dati drugačiju priču." Ova tradicija drugog reda bila je kritički ili argumentativni stav. On je bio, verujem, nova stvar, a i još uvek je temeljno važna stvar o naučnoj tradiciji. Ako to razu-memo, tada ćemo imati sasvim drugačiji stav prema priličnom broju problema naučnog metoda. Razumećemo da je, u izvesnom smislu, nauka mitopoetska baš kao i religija. Reći ćete: "Ali, naučni mitovi su tako mnogo drugačiji od religioznih mitova." Izvesno da jesu različiti. Ali, zašto su drugačiji? Zato što, ako se usvoji ovaj kritički stav, onda nečiji mitovi i protaju drugačiji. Oni se menjaju; i to se menjaju u pravcu davanja sve boljeg opisa svetaraznih stvari koje možemo promatrati. I oni nas takođe izazivaju da po-smatramo stvari koje nikad ne bismo zapazili bez ovih teorija ili mitova. U kritičkim diskusijama koje su se pojavile sada pojavilo se, prvi put, i nešto poput sistematskog promatranja. Čovek kojem je mit predat, zajedno s tihom, ali tradicionalnom molbom: "Šta imaš da kažeš o njemu? Možeš li ga kritikovati?"taj čovek bi preuzeo mit i primenio ga na razne stvari za koje se pretpostavlja da ih objašnjava, kao što je kretanje planeta. Tada bi rekao: "Ne mislim da je ovaj mit veoma dobar, zato što on ne objašnjava stvarno opažljivo kretanje planeta", ili šta god bi to moglo da bude. Stoga upravo mit ili teorija rukovode i upravljaju našim sistematskim promatranjimapromatranjima s namerom ispitivanja istinitosti teorije ili mita. S ovog gledišta, rast teorija nauke ne treba smatrati rezultatom pri-kupljanja, ili gomilanja, promatranjâ; naprotiv, promatranja i njihovo gomi-lanje treba smatrati rezultatom rasta naučnih teorija. (Ovo je ono što sam nazivao "reflektorskom teorijom nauke"gledište da sama nauka baca novo svetlo na stvari; da ona ne samo da rešava probleme, nego da ih pritom stvara mnogo više; i da ona ne samo da ima koristi od promatranjâ, nego i vodi novima.) Ako na ovaj način tragamo za novim promatranjima s namerom ispi-tivanja istinitosti naših mitova, ne treba da budemo zapanjeni ako nađemo da mitovi kojima se barata na ovaj grub način menjaju svoj karakter, i da tokom vremena oni protaju nešto što bi se moglo zvati realističnijim ili što se bolje slaže s opažljivim činjenicama. Drugim rečima, pod pritiskom kritike mitovi su prinuđeni da se prilagođavaju zadatku da nam daju adekvatnu i detaljniju sliku sveta u kojem živimo. Ovo objašnjava zašto naučni mitovi, pod pritiskom kritike, protaju tako različiti od religioznih mitova. Međutim, mislim da treba da budemo sasvim jasni da po svom poreklu oni ostaju mitovi ili izmišljotine, upravo kao i drugi. Oni nisu ono što neki racionalistipristalice teorije čulnog opažanjaveruju: oni nisu sažeci promatranjâ. Da ponovim ovu važnu poentu. Naučne teorije nisu samo rezul-tati promatranja. One su, pretežno, proizvodi mitotvorstva i proverâ. Pro-vere se vrše delimično putem promatranja, pa je promatranje stoga vrlo važno; ali njegova funkcija nije proizvođenje teorija. Ono igra ulogu u odba-civanju, eliminisanju i kritikovanju teorija; i ono nas izaziva da proiz-vodimo nove mitove, nove teorije koje mogu izdržati ove promatračke prove-re. Samo ako razumemo ovo, možemo razumeti važnost tradicije za nauku. One među vama koji zastupaju suprotno gledište i koji veruju da su naučne teorije rezultat promatranjâ, izazivam da počnu da promatraju ovde i sada, i da mi pruže naučne rezultate svojih promatranja. Možete reći da je ovo nepra-vedno, i da nema ničeg naročitog da se promatra ovde i sada. Ali, čak i ako stignete do kraja svog života, sa beležnicom u ruci, zapisujući sve što po-smatrate i ako najzad zaveštate ovu važnu beležnicu Kraljevskom društvu, tražeći od njih da od nje stvore nauku, Kraljevsko društvo bi je moglo sa-čuvati kao kuriozitet, ali sigurno ne kao izvor znanja. 4 Ona bi možda mogla da bude izgubljena u nekom podrumu Britanskog muzeja (koji, kao što možda znate, ne može priuštiti da katalogizuje većinu svojih blaga), ali će ona verovatnije završiti na gomili otpadaka. 4
Videti gl. 1, odeqak IV.
Ali, možete dobiti nešto od naučnog interesa ako kažete: "Ovde su teorije koje neki naučnici danas zastupaju. Ove teorije zahtevaju da takve i takve stvari budu opažljive pod takvim i takvim uslovima. Hajde da vidimo da li su one opažljive." Drugim rečima, ako izaberete svoja promatranja s okom na naučnim problemima i opštoj situaciji nauke kako izgleda u tom trenutku, onda možete takođe biti u stanju da učinite doprinos nauci. Ne želim da budem dogmatičan i da poričem da postoje izuzeci, kao što su takozvana slučajna otkrića. (Čak iako se za njih vrlo često ispostavlja da su načinjena pod uticajem teorija.) Ne kažem da su promatranja uvek beznačajna osim ako su vezana za teorije, ali želim da istaknem ono što je glavni protupak u razvoju nauke. III METODSKO JEDINSTVO I PRINCIPI KLASIFIKACIJE NAUKA V. METODSKO JEDINSTVO Rudolf Karnap, "Stara i nova logika", str. 143-144. Mi razlikujemo primenjenu logiku, logičku analizu pojmova i rečenica iz raznih grana nauke, od čiste logike sa njenim formalnim problemima. Mada se do sada većina radova u novoj logici bavila formalnim temama, ona je došla do uspešnih rezultata i u primenjenoj logici. Analiza pojmova nauke pokazala je da se svi ti pojmovi, bez obzira da li oni, prema uobičajenoj klasifikaciji, pripadaju prirodnim naukama, psiho-logiji ili društvenim naukama, vraćaju na zajedničku osnovu. Oni se mogu svesti na izvorne pojmove koji se odnose na "dato", na sadržaj neprorednog iskustva. Za početak, svi pojmovi koji pripadaju nečijem ličnom iskustvu, tj. oni koji se odnose na psihološke događaje subjekta koji saznaje, mogu se pove-zati sa datim. Svi fizički pojmovi mogu se svesti na pojmove koji su u vezi sa ličnim iskustvom, jer se svaki fizički događaj u principu može potvrditi opažanjima. Svi pojmovi u vezi sa drugim duhovima, to jest, pojmovi koji se odnose na psihološke procese subjekata koji nisu ja, načinjeni su od fizičkih pojmova. Najzad, pojmovi društvenih nauka svode se na pojmove upravo pome-nutih vrsta. Na taj način, nastaje genealoško drvo pojmova u kome svaki pojam u principu mora naći svoje mesto prema načinu na koji je izveden iz drugih pojmova i u krajnjoj liniji iz datog. Teorija konstitucije (the constitution theory), tj. teorija o izgradnji sistema svih naučnih pojmova na zajedničkoj osnovi, dalje pokazuje da se na odgovarajući način svaki naučni iskaz može ponovo prevesti u iskaz o datom ("metodološki pozitivizam"). Drugi sistem konstitucije, koji takođe uključuje sve pojmove, ima fizičke pojmove za svoju osnovu, tj. pojmove koji se odnose na događaje u prostoru i vremenu. Pojmovi psihologije i društvenih nauka svedeni su na fizičke pojmove prema principu bihejviorizma ("metodološki materijalizam"). Mi govorimo o "metodološkom" pozitivizmu ili materijalizmu zato što se ovde bavimo samo metodama izvođenja pojmova, a potpuno eliminišemo i metafizičku tezu pozitivizma o realnosti datog i metafizičku tezu mate-rijalizma o realnosti fizičkog sveta. Sledstveno, pozitivistički i materi-jalistički sistemi konstitucije ne protivreče jedan drugome. Oba su tačna i neophodna. Pozitivistički sistem odgovara epistemološkom stanovištu za-to što dokazuje validnost saznanja svođenjem na dato. Materijalistički sistem odgovara stanovištu empirijskih nauka, jer su u ovome sistemu svi pojmovi svedeni na fizičko, na jedinu oblast u kojoj se ispoljava potpuna vla-davina zakona i koja omogućava intersubjektivno saznanje. Tako, uz pomoć nove logike, logička analiza vodi ka ujedinjenoj nauci. Ne postoje različite nauke sa fundamentalno različitim metodama ili različi-tim izvorima saznanja, već samo jedna nauka. Sve saznanje nalazi svoje mesto u toj nauci i zaista je saznanje u osnovi iste vrste; prividno fundamentalne razlike između nauka jesu obmana koja proizlazi otuda što se služimo raz-ličitim podjezicima da bismo ih izrazili. Rudolf Karnap, "Psihologija u fizičkom jeziku", str. 165-166.
1. Uvod. Fizikalni jezik i protokolarni jezik U onome što sledi nameravamo da objasnimo i utvrdimo tezu da se svaka rečenica psihologije može formulisati u fizikalnom jeziku. Da ovo izrazimo u materijalnom načinu govora: sve rečenice opisuju fizičke događaje, naime, fizičko ponašanje ljudi i drugih životinja. Ovo je podteza opšte teze fizikalizma s posledicom da je fizikalni jezik univerzalan jezik, to jest, jezik na koji se može prevesti svaka rečenica. O ovoj opštoj tezi smo raspravljali u jednom ranijem članku,1 čija će pozicija ovde služiti kao naše polazište. Prvo ukratko pogledajmo neke od zaključaka te ranije stude. U metalingvističkoj raspravi razlikujemo uobičajeni materijalni način govora (npr. "Rečenice ovog jezika govore o ovom i onom predmetu.") od ispravnijeg formalnog načina govora (npr. "Rečenice ovog jezika sadrže ovu i onu reč, i izgrađene su na ovaj i onaj način"). Upotrebljavajući materijalni način govora snosimo rizik uvođenja zabuna i pseudoproblemâ. Ako ga, zbog njegove lakše razumljivosti, povremeno i upotrebljavamo u ovom što sledi, činimo to jedino kao parafraziranje formalnog načina govora. Od prvorazrednog značaja za epistemološku analizu jesu protokolarni jezik (protocol language), u kome su formulisane primitivne protokolarne rečenice (prema materijalnom načinu govora: rečenice o neproredno datom) neke pojedinačne (particular) osobe, i sistemski jezik (system language), u kome su formulisane rečenice naučnog sistema. Jedna osoba S ispituje (tests) /proverava (verifies)/ jednu sistemsku rečenicu (system sentence) tako što iz nje dedukuje rečenice sopstvenoga protokolarnog jezika i što upoređuje te rečenice sa rečenicama svoga sadašnjeg (actual) protokola. Mogućnost takve jedne dedukcije protokolarnih rečenica čini sadržaj jedne rečenice. Ako jedna rečenica ne omogućava takvu dedukciju, ona nema nikakav sadržaj niti značenje (is meaningless). Ako se iste rečenice mogu dedukovati iz dveju rečenica, ove dve rečenice imaju isti sadržaj. One kažu isto i mogu se prevesti jedna u drugu. Svakoj rečenici sistemskog jezika odgovara neka rečenica fizikalnog jezika tako da su te dve rečenice međusobno prevodljive (inter-translatable). Cilj ovoga članka je da pokaže da je to slučaj sa rečenicama psihologije. Štaviše, svaka rečenica protokolarnog jezika neke određene osobe može se prevesti u neku rečenicu fizikalnog jezika, naime, u rečenicu o fizičkom stanju osobe o kojoj je reč, i obratno. Razni protokolarni jezici na taj način protaju podjezici fizikalnog jezika. Fizikalni jezik je univerzalan i intersubjektivan. To je teza fizikalizma. Ako bi se fizikalni jezik, na osnovu njegove univerzalnosti, usvojio kao sistemski jezik nauke, sva nauka bi postala fizika. Metafizika bi bila odbačena kao nešto što ništa ne znači. Različite oblasti nauke postale bi delovi ujedinjene nauke. Prema materijalnom načinu govora: postojala bi, u osnovi, samo jedna vrsta objekatafizički događaji, kojima bi vladali sveobuhvatni zakoni. Fizikalizam ne bi trebalo shvatiti tako kao da zahteva od psihologije da se bavi samo situacijama koje se mogu fizički opisati. Tezu pre treba shvatiti tako da se psihologija može baviti čime god želi, ona može formulisati svoje rečenice kako želit e rečenice će, u svakom slučaju, biti prevodljive u fizički jezik. (Karl Poper, Beda istoricizma, str. 228-229.)+ Ernest Nejgel, "Priroda i cilj nauke", str. 8-9. 3. Vreme je, međutim, da razmotrimo treću stranu nauke: njenu metodu istraživanja. Ova strana se često pogrešno razume i, u svakom slučaju, teško se može ukratko opisati, ali je možda najpostojanija karakteristika nauke i osnovno jamstvo za poverenje u zaključke našeg istraživanja. 1
Carnap, "Die Physikalische Sprache als Universalsprache der Wissenschaft", Erkenntnis, II, 1931, S. 432-465. (Engleski prevod ovog članka od Maksa Bleka bio je objavqen kao monografija pod naslovom "The Unity of Science", London, Kegan Paul, 1934.) + Prevedeno u: Vladimir Gligorov (prir.), Kritika kolektivizma, Liberalna misao o socijalizmu, "Filip Višwi}", Beograd, 1988, str. 145-249. (odlomak je na str. 130-131.)
Pa ipak, često kažu, čak i istaknuti naučnici, da "ne postoji naučna metoda kao takva", već samo "slobodna i najviša funkcija inteligencije". Ovo tvrđenje je opravdato ako se termin "naučna metoda" tako upotrebi da označava neku opšteusvojenu zbirku utvrđenih pravila za otkrivanje rešenja bilo kog problema. Jedan istorijski uticajan pristup analizi naučne metode zaista znatno, da ne kažemo isključivo, ističe zadatak formulisanja pravila za otkrivanje uzroka ili posledica pojava i za izvođenje zakona ili teorija iz opservacionog materijala. Pa ipak, nijedno od predloženih pravila prona-laženja ne protiže ovaj nameravani cilj i većina onih koji proučavaju to pitanje slaže se da je sastavljanje takvih pravila beznadežan poduhvat. Šta je, onda, naučna metoda? Najpre moram jasno staviti do znanja da se "metoda" ne sme protumačiti kao da je sinonimna "tehnici". Tako, tehnika merenja talasne dužine svetlosti pomoću spektroskopa očigledno se razliku-je od tehnike merenja brzine nervnog impulsa, a i jedna i druga se očigledno razlikuju od tehnika upotrebljenih za određivanje dejstava koje jedan dati tip fabričke organizacije ima na proizvodnju. Uopšte uzev, prema tome, tehnike se razlikuju kod različitih predmeta istraživanja i mogu se brzo menjati sa napretkom tehnologije. Sa druge strane, sve nauke upotrebljavaju jednu zaje-dničku metodu u svojim istraživanjima u onoj meri u kojoj se služe istim principima za procenjivanje vrednosti svedočanstava, istim kanonima za su-đenje o adekvatnosti predloženih objašnjenja i istim kriterijumima za odlu-čivanje između alternativnih hipoteza. Ukratko, naučna metoda je opšta logika upotrebljena, bilo prećutno ili izričito, za utvrđivanje vrednosti istraživanja. Od pomoći je, prema tome, misliti o naučnoj metodi kao da se sastoji iz niza normi koje služe kao standardi koji se moraju zadovoljiti ako neko istraživanje treba da se smatra odgovorno vođenim istraživanjem čiji zaključci zaslužuju racionalno pove-renje. Herbert Fajgl, "Jedinstvo nauke...", str. 382-383. Da bi se otklonila postojeća zbrka, trebalo bi razlikovati tri značenja termina "jedinstvo nauke" (i termina "fizikalizam"). Prvo značenje, koje su usvojili Karnap, Nojrat i drugi, jeste jedinstvo na-učnog jezika, koje je takođe osnovna ideja Enciklopede ujedinjene nauke. Ova se ideja može smatrati logički popravljenom i usavršenom bitnom tezom empiricizma i operacionizma (na intersubjektivnoj osnovi). Drugo značenje jeste teza naturalizma. Teško je dati čak i približno određenu i tačnu formulaciju ovoga tako često pretresanog ali isto tako slabo definisanog stanovišta. Ono se približno izgleda svodi na verovanje (ili, prema adekvatnijoj formulaciji, na heuristički program) prema kome objašnjavalački sklopovi (explanatory constructs) svih nauka ne treba da prelaze prostorno-vremenski uzročni okvir. Ovaj program isključuje ne samo metafizičke entitete ("apsolute", "entelehije" itd.)kao što čini slabija prva teza empiricizmaveć ne dozvoljava ni neke logički moguće i em-pirijski smisaone oblike hipoteza. Samo neki "normalni" oblici prostor-no-vremenskih okvira i uzročnih (ili statističkih) zakona smatraju se neophodnim za objašnjavanje opaženih pojava. Jedan unekoliko neodređen vid ove naturalističke doktrine sadrže neki (implicitni) protulati o kontinu-itetu uzročnih uticaja. Ovaj oblik naturalizma ostavlja otvorenom, ali ne tvrdi izričito, svodljivost bioloških, psiholoških i socioloških zakona na fizičke zakone. Čak i ako se pretpostavi nesvodljivost (emergentizam), naturalizam bi se još uvek razlikovao od vitalističkih i animističkih učenja koja ovu nesvodljivost zastupaju na potpuno različitim osnovama. Teza koju želim da razjasnim i čiju sadašnju vrednost želim da odmerim jeste treća: fizikalizam u strogom smislu, koji protulira potencijalnu iz-vodljivost svih naučnih zakona iz fizičkih zakona. Ovo je najradikalnija i stoga i najproblematičnija od ove tri teze. Pošto je otvoreno pitanje da li se biologija, psihologija i društvene nauke mogu u krajnjoj liniji svesti na fizičku teoriju, ne možemo da budemo dogmatičnina jedan ili drugi način. Takođe se izričito priznaje da spekulacije u pravcu ove vrste ujedinjenja mogu u mnogim oblastima biti preuranjene i stoga verovatno štetne po naučni na-predak. Uspeh bioloških, psiholoških i socioloških teorija formulisanih njihovim sopstvenim specifičnim terminima ukazuje da privremeno zaprota-vljanje pokušaja da se dođe do dalekosežnijih redukcija može biti od velike heurističke vrednosti. Međutim, uvek će biti od najveće logičke i opšte na-učne važnosti da
se odredi da li činjenice kao takve i naučna metoda, onakva kakva je na datom stupnju razvitka, isključuju, ostavljaju ili čak čine vero-vatnom tezu (prognozu) radikalnog fizikalizma. Glavni razlog za ovakvu odbranu ove teze leži u potrebi da se pobiju sve češća pogrešna shvatanja u vezi s njomoličena u njihovom ekstremnom obli-ku u brkanju fizikalizma sa "mehanističkim materijalizmom". Ovaj naziv uopšte ostavlja prilično neprijatan utisak i služi mnogim piscima kao oru-žje za napad i nipodaštavanje čak i onih naučnih tokova koji su potpuno slo-bodni od metafizičkog besmisla tradicionalnog materijalizma i faktičke neadekvatnosti mehanističkog pogleda na svet. Ali, ako osavremenimo ono što je, naučno i metodološki, uvek bilo valjano u materijalizmu, samo sledi-mo program jedinstva nauke (u prvom, drugom i, što je više moguće, u trećem smislu). Openhajm & Patnam, "Jedinstvo nauke...", str. 3-5. 1.1. Na izraz "Jedinstvo nauke" često se nailazi, ali je teško njegov tačan sadržaj bliže odrediti na zadovoljavajući način. Cilj ovoga napisa je da formuliše tačan pojam jedinstva nauke; i da ispita u kome stepenu se to je-dinstvo može protići. Značaj jedinstva nauke nije potrebno naročito dokazivati. Naročito se rukovodimo ubeđenjem da je nauka o nauci, tj. metanaučno proučavanje glavnih vidova nauke, prirodno sredstvo koje treba da proluži kao protivteža speci-jalizaciji time što podstiče integraciju naučnog saznanja. Poželjnost ovoga cilja široko je priznata. Mnogi univerziteti, na primer, imaju programe usklađene sa ovim ciljem; ali se on često sledi sredstvima drukčijim od onih koje smo upravo pomenuli, a zamisao jedinstva nauke mogla bi naročito odgo-varati kao princip organizovanja za poduhvat ove vrste. 1.2. Prethodno ćemo razlikovati tri opšta pojma jedinstva nauke, idući od slabijeg ka jačem: Prvo, jedinstvo nauke u najslabijem smislu protignuto je u onoj meri u kojoj su svi naučni termini svedeni na termine neke posebne nauke (npr. fizi-ke ili psihologije). Ovaj pojam jedinstva nauke može se zameniti mnoštvom potpojmova u zavisnosti od načina na koji bliže određujemo pomenuti pojam "svođenja". Neki pisci, na primer, tumače svođenje kao definiciju naučnih termina terminima izabrane naučne discipline (svođenje pomoću bikondici-onala); a neki od njih zahtevaju da definicije o kojima je reč budu analitičke ili "istinite zahvaljujući značenju upotrebljenih termina" (epistemološka redukcija); drugi ne nameću takva ograničenja bikondicionalima koji ostva-ruju svođenje. Pojam svođenja koji ćemo upotrebiti širi je i zamišljen je da uključi svođenje pomoću bikondicionala kao poseban slučaj. Drugo, jedinstvo nauke u jačem smislu (zato što uključuje jedinstvo jezika, dok obratno nije slučaj) predstavljeno je jedinstvom zakonâ. Ono je protignuto u onoj meri u kojoj se naučni zakoni mogu svesti na zakone neke posebne nauke. Ako bi se ideal takvog jednog sveobuhvatnog eksplanatornog sistema ostva-rio, mogli bismo ga nazvati ujedinjujućom naukom (Unitary Science). Tačno zna-čenje "jedinstva zakonâ" opet zavisi od upotrebljenog pojma "svođenja". Treće, jedinstvo nauke u najjačem smislu ostvareno je ako su naučni zakoni ne samo svedeni na zakone neke posebne nauke, već i ako su zakoni te naučne grane u izvesnom intuitivnom smislu "ujedinjeni" ili "povezani". Teško je zamisliti kako bi se ovaj poslednji zahtev mogao precizirati; i on se ovde neće postavljati. Međutim, biće isključena trivijalna ostvarenja "jedinstva nauke", na primer, prosti spoj nekoliko naučnih grana ne svodi posebne grane u smislu koji ćemo bliže odrediti. 1.3. U ovome napisu termin "jedinstvo nauke" biće upotrebljen u dva smi-sla, da ukaže, prvo, na jedno idealno stanje i, drugo, na raširenu tendenciju u nauci, koja nastoji da ostvari taj ideal. U prvom smislu, "jedinstvo nauke" znači stanje ujedinjujuće nauke. Ono sa-drži dva gorepomenuta sastavna dela: jedinstvo rečnika, ili "jedinstvo jezi-ka"; i jedinstvo eksplanatornih principa, ili "jedinstvo zakonâ". Da se jedin-stvo nauke u ovom smislu može potpuno ostvariti, predstavlja najopštiju metanaučnu hipotezu koja nam omogućava da vidimo jedinstvo u naučnim aktiv-nostima koje bi inače mogle izgledati nepovezane i koja podstiče izgradnju ujedinjenog sistema saznanja. U drugom smislu, jedinstvo nauke postoji kao tendencija u naučnom istra-živanju, bez obzira da li je ujedinjujuća nauka ikada ostvarena, i uprkos istovremenom postojanju (i, naravno, legitimnosti) drugih, čak nesaglasnih, tendencija.
1.4. Izraz "jedinstvo nauke" upotrebljava se u raznim drugim značenjima, od kojih će dva biti ukratko pomenuta kako bismo ih razlikovali od značenja kojim se mi bavimo. Pre svega, ono na šta se ponekad misli mogli bismo na-zvati jedinstvom metode u nauci. NJega bi mogla predstavljati teza da se sve empirijske nauke služe istim standardima objašnjenja, značenja, svedočanstva itd. Na drugom mestu, jedna radikalno redukcionistička teza (navodno "logi-čke", a ne empirijske vrste) ponekad se označava kao teza jedinstva nauke. Po-nekad je "svođenje" koje se zastupa definljivost svih naučnih termina ter-minima čulnih predikata; ponekad je pojam "svođenja" širi i kao osnovni se uzimaju predikati koji se odnose na opažljive osobine fizičkih stvari. Ovo su epistemološke teze, i to teze koje danas izgledaju sumnjive. Epistemo-loške upotrebe termina "svođenje", "fizikalizam", "jedinstvo nauke" itd. trebalo bi brižljivo razlikovati od upotrebe ovih termina u ovome napisu. Bertrand Rasl, "O važnosti logičke forme", str. 41. Značaj logičke forme može se ilustrovati nečim što se može nazvati principom rečnika: ako su data takva dva niza stavova da se, podesnim rečnikom, svaki stav bilo koga niza može prevesti u stav drugog niza, onda nema nikakve stvarne (effective) razlike između ta dva niza. Uzmimo hipotezukoju ja niti tvrdim niti poričemda se svi naučni stavovi mogu proveriti u fizici, a da se isto tako mogu izložiti prema berklijanskim principima, psihološki; onda pitanje koja je od tih formulacija tačnija nema nikakvog smisla, pošto moraju biti tačne obe ili nijedna. Ovakvi rečnici koji se, po pravilu, mogu konstruisati jedino pomoću moderne logike, dovoljni su da otklone veliki broj metafizičkih pitanja i da, na taj način, olakšaju usredsrđivanje na prave naučne probleme. Uzmimo drugi primer primene principa rečnika. Opšti princip relativiteta je pokazao da, prilikom izražavanja zakona makroskopske fizike, možemo po želji transformisati naše koordinate, sve dok su sačuvani topološki odnosi u prostoru-vremenu kao topološki odnosi između koordinata. Odatle sledi da su zakoni makroskopske fizike topološki zakoni i da je uvođenje broja preko koordinata samo praktična podesnost, pošto su zakoni takvi da se mogu, u teoriji, izraziti bez upotrebe brojeva. Staro gledište da je u merenju suština nauke izgleda prema tome pogrešno. Jedinstvo nauke, koje se ponekad gubi iz vida zbog toga što su specijalisti ogrezli u uske probleme, u suštini je jedinstvo metode, a metoda je predmet na koji moderna logika baca mnogo nove svetlosti. ... Čarls Moris, "Naučni empirizam", str. 64-65.* I. Metod u nauci ... Ipak, u ovom procvatu (zapadne naukeprim. prev.) zbilo se nešto od neporecivog značaja: uključivanje matematike i eksperimentisanja unutar jedinstvenog metoda. Ranije su oni funkcionisali kao suparnički metodi: matematika kao jedan način da se dobije znanje o prirodi, a eksperimentalno promatranje kao drugi. Oni naučnici koji su zastupali prvi bili su jedna vrsta "racionalista", a zastupnici potonjeg su bili jedna vrsta "empirista"čak je filosofska suprotnost racionalizma i empirizma bila u osnovi promišljanja onoga što je trebalo shvatati kao različite naučne metode za saznavanje prirode. Protepeno, i na način koji sada ne mora da se detaljno ocrtava, matematika je počela da gubi status nezavisnog metoda za izučavanje prirode, dok je u isto vreme istisla klasičnu logiku kao oruđe analize i kao strukturalnu osnovu za naučnu građevinu. Ovaj važan rezultat je bio dvo-struka promena, od metafizičkog ka metodološkom racionalizmu, i od laba-vo povezanog empirizma ka empirizmu koji je upotrebljavao tehnike i oblik matematike. Racionalizam i empirizam su na ovaj način prestali da budu suparnički metodi za saznavanje prirode i postali komplementarne kompo-nente eksperimentalne nauke s njenim jednim promatračko-hipotetičko-deduk-tivno-eksperimentalnim metodom. Ne samo da je ovaj metod našao mesto za racionalne i empirijske činioce u procesu saznavanja, nego je naglasak na eksperimentisanju nasuprot pukom promatranju značio slom korenitog suprotstavljanja teorije i prakse, jer ne samo da je i sámo eksperimentisanje vrsta prakse, nego je ono takve vrste da otvara mogućnost nove i sistematske kontrole mnogih vrsta prirodnih pro-cesa. Pravac ovog dvostrukog pokreta unutar nauke (uključivanje matematičkog metoda u empirističku mešavinu i prekid kroz eksperimentisanje dihotomije između teorije i prakse) primetan je u helenističkom
periodu i poznom sre-dnjem veku, protaje jasno očevidan kod Galileja i dostiže određen izraz kod NJutna. Oko poznog sedamnaestog veka veliki naučnici, kakve god bile fi-losofske razlike među njima, našli su unutar naučnog metoda mesto za pa-žljivo i sistematsko promatranje, matematičku teoriju i eksperimentalnu praksu. Od tog vremena se nije zbila nikakva temeljna izmena u shvatanju naučnog metoda, a nauka je požnjela bogatu žetvu od svog stava matematičkog eksperimentalnog empirizma.
Oto Nojrat, "Sociologija i fizikalizam", str. 283-284.* Doprinosi ujedinjenoj nauci su blisko međusobno povezani, bilo da je to pitanje promišljanja posledica novih astronomskih promatračkih stavova, ili istraživanja hemijskih zakona koji su primenjivi na izvesne procese varenja, ili pak preispitivanja pojmova raznih grana nauke kako bi se izna-šao stepen do kojeg su oni već sproobni da se povežu jedan sa drugim, na način koji zahteva ujedinjena nauka. Takoreći, svaki zakon u ujedinjenoj nauci mora biti sprooban da se poveže pod datim uslovima, sa svakim drugim zakonom, kako bi se dospelo do novih formulacija. Naravno, moguće je razgraničiti različite vrste zakona jedne od drugih, kao na primer, hemijske, biološke ili sociološke. Ali, ne može se tvrditi da predviđanje konkretnog pojedinačnog događaja zavisi jedino od zakonâ jedne od ovih vrsta. Da li će se, na primer, gorenje šume na izvesnoj tački Zemlje zbivati na izvestan način, zavisi upravo onoliko od vremena kao i od toga da li će ili ne ljudska bića preduzeti izvesne mere. Ove mere se, međutim, mogu predvideti samo ako su poznati zakoni ljudskog ponašanja. Takoreći, svi tipovi zakonâ moraju, pod datim uslovima, biti sproobni da se povežu jedni sa drugima. Svi zakoni, bilo hemijski, klimatološki ili sociološki, moraju se stoga poimati kao sastavni delovi sistema, naime, ujedinjene nauke. Za izgradnju ujedinjene nauke zahteva se ujedinjen jezik ("Einheitssprache")1, sa svojom ujedinjenom sintaksom. Prema nesavršenostima sintakse u periodu pripremnom za ujedinjenu nauku može se pratiti razvoj odnosnih pozicija posebnih škola i vremena. Vitgenštajn i drugi zastupnici naučnog pogleda na svet, koji zavređuju veliko poverenje zbog svôg odbacivanja metafizike, tj. otklanjanja besmislenih stavova, mišljenja su da svaki pojedinac, kako bi dospeo do naučnog saznanja, ima povremenu potrebu za besmislenim nizovima reči koje valja "rasvetliti" (NJittgenstein, Tractatus, 6.54)... Samo uz pomoć razjašnjavanjâ, koja se sastoje od onoga za šta se kasnije prepoznaje da su puki besmisleni nizovi reči, može se dospeti do ujedinjenog jezika nauke. (...) Nils Bor, "Analiza i sinteza u nauci", str. 28.* Uprkos priznatoj praktičnoj nužnosti da većina naučnika usredsredi svoje napore u posebna polja istraživanja, nauka je, prema svom cilju proširivanja ljudskog razumevanja, suštinski jedna celina. Iako periodi plodnog proučavanja novih područja iskustva često može biti prirodno praćena privremenim odricanjem od tog shvatanja naše situacije, istorija nauke nas opet iznova uči kako širenje našeg znanja može voditi uočavanju odnosâ između prethodno nepovezanih grupa fenomena, harmoničnoj sintezi od koje se zahteva obnovljena revizija pretpostavki za nedvosmislenu primenu čak i naših najelementarnijih pojmova. Ova okolnost nas podseća ne samo na jedinstvo svih nauka koje teže opisu spoljašnjeg sveta, nego, iznad svega, na neodvojivost epistemološke i psihološke analize. Upravo se u naglasku na ovom poslednjem momentu, koje su nedavni razvojni tokovi u najrazličitijim poljima nauke istakli u prvi plan, program sadašnjeg velikog pregnuća razlikuje od programa ranijih enciklopedijskih poduhvata, u kojima je akcent u suštini bio stavljen pre na potpunost opisa stvarnog saznanja nego na rasvetljavanje naučne metodologije. Prema tome, treba se nadati da će predstojeća Enciklopedija (ujedinjene naukeprim. prev.) imati dubok uticaj na celokupan stav našeg pokolenja, koje, uprkos uvek rastućoj specijalizaciji u nauci kao i u tehnologiji, ima sve veće osećanje uzajamne zavisnosti ljudskih aktivnosti. Iznad svega, ona nam može pomoći da shvatimo kako čak i u nauci svako proizvoljno ograničenje povlači opasnost od predrasuda i kako je naš jedini put izbegavanja krajností materijalizma i misticizma nikad završeno nastojanje da uravnotežimo analizu i sintezu. Karnap, R., "Logički osnovi jedinstva nauke", str. 49, 52-55. i 60-61.* III Svodivost 1
Kurt Levin je ukazao da je taj termin upotrebqavao, iako u nešto drugačijem smislu, Franc Openhajmer.
Pod pitanjem jedinstva nauke ovde se misli na problem logike nauke, a ne ontologije. Ne pitamo: "Da li je svet jedan?", "Jesu li svi događaji u osnovi jednovrsni?", "Jesu li takozvani mentalni procesi ustvari fizički procesi ili ne?" Izgleda neizvesno da li možemo naći ikakav teorijski sadržaj u takvim filosofskim pitanjima o kojima raspravljaju monizam, dualizam i pluralizam. U svakom slučaju, kada pitamo postoji li jedinstvo u nauci, ovo podrazumevamo kao pitanje logike, koje se tiče logičkih relacija između terminâ i zakonâ raznih grana nauke. Pošto pripada logici nauke, pitanje se jednako tiče naučnikâ i logičarâ. Pozabavimo se prvo pitanjem terminâ. (Umesto reči "termin" mogla bi se uzeti reč "pojam", koju češće koriste logičari. Ali je reč "termin" jasnija, pošto pokazuje da mislimo na znake, npr. reči, izraze koji se sastoje od reči, veštačke simbole itd, naravno, sa značenjem koje imaju u dotičnom jeziku. Ne mislimo na "pojam" u njegovom psihološkom smislu, tj. slikâ ili mislí na neki način povezanih sa rečju; to ne bi pripadalo logici.) Značenje (de-signatum) termina znamo ako znamo pod kojim uslovima nam je dopušteno da ga primenjujemo u konkretnom slučaju, a pod kojim uslovima ne. Takvo znanje o uslovima primene može pripadati dvema različitim vrstama. U nekim sluča-jevima možemo imati jedino praktično znanje, tj. u stanju smo da ispravno upotrebimo termin koji je u pitanju bez pružanja teorijskog opisa pravilâ za njegovu upotrebu. U drugim slučajevima možemo biti u stanju da pružimo eks-plicitnu formulaciju uslovâ za primenu termina. (...) Pretpostavimo da osobe iz izvesne grupe imaju izvestan skup zajedničkih termina, bilo zbog pukog praktičnog slaganja o uslovima njihove primene bilo uz eksplicitnu stipulaciju takvih uslova za deo terminâ. Tada redukciona rečenica, koja novi termin svodi na termine tog izvornog skupa može da se upotrebi kao način uvođenja novog termina u jezik grupe. Ovaj način osigurava saglasnost u pogledu upotrebe novog termina. Ako je izvestan jezik (npr. podjezik jezika nauke, koji pokriva izvesnu granu nauke) takav da je svaki njegov termin svodiv na izvestan skup termina, onda se ovaj jezik može izgraditi na osnovu tog skupa uvođenjem jednog po jednog novog termina putem redukcionih rečenica. U ovom slučaju osnovni skup termina zovemo dovoljnom redukcionom osnovom za taj jezik. IV Jedinstvo jezika nauke Sada ćemo analizovati logičke odnose između terminâ različitih delova jezika nauke s obzirom na svodivost. Naznačili smo podelu celokupnog jezika nauke na neke delove. Sada možemo načiniti jednu drugu podelu koja preseca prvu, razlikujući na grub način, bez ikakvih pretenzija na egzaktnost, one termine koje upotrebljavamo na prednaučnom nivou u svom svakodnevnom je-ziku, i za čiju primenu nije potrebna nikakva naučna procedura, i naučne termine u užem smislu. Taj podjezik koji je zajednički deo ovog prednaučnog jezika i jezika fizike može se nazvati jezikom fizičkih stvari ili kratko jezikom stvarí. To je jezik koji koristimo kad govorimo o svojstvima opa-žljivih (neorganskih) stvari koje nas okružuju. Termini kao što su "topao" i "hladan" mogu se promatrati kao da pripadaju jeziku stvarí, ali ne i "temperatura", zato što njeno određivanje iziskuje primenu tehničkog instru-menta; dalje, "težak" i "lak" (ali ne i "težina"); "crven","plav" itd; "ve-lik", "malen", "debeo", "tanak" itd. Do sada pomenuti termini označavaju ono što možemo zvati opažljivim svojstvima, tj. takvima koja se mogu odrediti neprorednim promatranjem. Zvaćemo ih predikatima opažljivih stvari. Pored takvih termina jezik stvarí sadrži i druge, npr. one koji izražavaju dispoziciju stvari za izvesno ponašanje pod izvesnim uslovima, npr. "elastičnost", "topljiv", "fleksibi-lan", "providan", "lomljiv", "plastičan" itd. Ovi terminimogu se zvati dispozicionim predikatimasvodivi su na opažljive predikate stvarí, zato što možemo opisati eksperimentalne uslove i reakcije karakteristične za takve dispozicione predikate u terminima opažljivih predikata stvarí. Primer redukcione rečenice za "elastičan": "Ako se telo h rastegne a potom opusti u vremenu t, onda: h je elastično u vremenu t h se skuplja u t, gde se termini "rastegnut", "opušten" i "skupljanje" mogu definisati opažljivim predikatima stvarí. Ako se ovi predikati uzmu kao osnova, možemo štaviše uve-sti, ponovljenom primenom definicije i (uslovne) redukcije, svaki drugi termin jezika stvarí, npr. oznake supstancija, npr. "kamen", "voda", "šećer", ili procesâ, npr. "kiša", "vatra" itd. Jer je svaki termin tog jezika takav da ga možemo primeniti ili na osnovu neprorednog promatranja ili pomoću eks-perimenta za koji znamo uslove i mogući ishod koji određuju primenu dotičnog termina. Sada lako možemo videti da je svaki termin jezika fizike svodiv na ter-mine jezika stvarí i stoga najzad na opažljive predikate stva-rí. Na naučnom nivou imamo kvantitativni koeficijent elastično-sti
umesto kvalitativnog termina "elastičan" jezika stvarí; imamo kvantitativni termin "tempera-tura" umesto kvalitativnih "topao" i "hladan"; i imamo sve termine pomoću kojih fizičari opisuju privremena ili stalna stanja stvarí, ili procese. Za svaki takav termin fizičar zna bar jedan metod određivanja. Fizičari ne bi u svom jeziku priznali nijedan termin za koji ne bi bio dat nikakav metod odre-đivanja promatranjem. Formulacija takvog metoda, tj. opis eksperimentalnog aranžmana koji treba izvršiti i mogućeg ishoda koji određuje primenu ter-mina koji je u pitanju, jeste redukciona rečenica za taj termin. Ponekad ter-min neće redukcionom rečenicom biti neproredno sveden na predikate stva-rí, nego prvo na druge naučne termine, a ovi pomoću svojih redukcionih reče-nica opet na druge naučne termine itd; ali, takav redukcioni lanac mora u svakom slučaju voditi predikatima jezika stvarí i, štaviše, predikatima opažljivih stvari, zato što inače ne bi bilo načina da se odredi da li se ili ne fizički termin koji je u pitanju može primeniti u posebnim slučajevima, na osnovu datih promatračkih rečenica. Ako dođemo do biologije (ovaj termin se sada uvek razumeva u užem smi-slu), ponovo nalazimo istu situaciju. Za svaki biološki termin biolog koji ga uvodi ili upotrebljava mora znati empirijske kriterije za njegovu primenu. Ovo, naravno, važi samo za biološke termine u gore objašnjenom smislu, uključujući sve termine koji se upotrebljavaju u pravoj naučnoj bio-logiji, ali ne i na izvesne termi-ne koji se ponekad koriste u filosofiji biologije"celina", "entelehija" itd. Može se dogoditi da su za opis kriterijuma, tj. metod određivanja termina, potrebni drugi biološki pojmovi. U ovom slučaju je termin koji je u pitanju prvo svodiv na njih. Ali, makar proredno on mora biti svodiv na termine jezika stvarí i najzad na predikate opažljivih stvari, zato što određivanje termina koji je u pitanju u konkretnom slučaju mora na kraju biti zasnovano na promatranju konkretnih stvari, tj. na promatračkim iskazima formulisanima u jeziku stvarí. Uzmimo kao primer termin "mišić". Sigurno da biolozi znaju uslove da neki deo organizma bude mišić; inače se taj termin ne bi mogao upotrebiti u konkretnim slučajevima. Problem je: koji su drugi termini potrebni da se opišu funkcije unutar organizma koji povezuju procese u mišićima s onima u njihovoj okolini, ili opet, nekim drugim rečima, da se opišu reakcije na izvesne nadražaje karakteristične za mišiće. Ali se procesi u okolini i oni u mišiću (u uobičajenoj terminologiji: nadražaji i reakcije) moraju opisati na takav način da ih možemo odrediti promatranjima. Stoga je termin "mišić", iako se ne može definisati u terminima jezika stvarí, svodiv na njih. Slična razmatranja lako pokazuju svodivost svakog drugog biološkog terminabilo da je oznaka za vrstu organizma, ili za vrstu dÁla organizma, ili vrste procesa u organizmima. Do sada zaključeni rezultat može se formulisati na ovaj način: termini jezika stvarí, pa čak i uža klasa predikata opažljivih stvari, pribavlja do-voljnu osnovu i za jezik fizike i za jezik biologije. (Uzgred, postoje mnoge re-dukcione osnove za ove jezike, od kojih je svaka ograničenija od pomenutih klasa.) Sada se može postaviti pitanje da li je osnova pomenute vrste dovolj-na čak i za celokupan jezik nauke. Afirmativan odgovor na ovo pitanje pone-kad se naziva fizikalizmom (zato što je isprva bio formulisan ne s obzirom na jezik stvarí, nego za širi jezik fizike kao dovoljnu osnovu). Ako teza fi-zikalizma važi samo za biologiju, ona jedva da se susreće s ikakvim ozbiljnim zamerkama. Situacija se, međutim, unekoliko menja kada se ona primeni na psihologiju i društvenu nauku (individualnu i društvenu bihejvioristiku). (...) Rezultat naše analize jeste da je klasa predikata opažljivih stvari dovoljna redukciona osnova za celinu jezika nauke, uključujući saznajni deo svakodnevnog jezika. V Problem jedinstva zakonâ Razmotreni su odnosi između termina iz raznih grana nauke. Ostaje zada-tak analizovanja odnosâ između zakonâ. Prema našem prethodnom razmatranju, biološki zakon sadrži jedino termine koji su svodivi na fizičke termine. Stoga postoji zajednički jezik kojem pripadaju i biološki i fizički zakoni, tako da se oni mogu logički uporediti i povezati. Možemo pitati je li ili nije izvestan biološki zakon spojiv sa sistemom fizičkih zakona te je li ili nije izvodiv iz njih. Ali se odgovor na ova pitanja ne može zaključiti iz svo-divosti tih termina. U sadašnjem stanju razvoja nauke sigurno nije moguće iz-vesti biološke zakone iz fizičkih. Neki filosofi veruju da je takvo iz-vođenje zauvek nemoguće zbog same prirode ta dva polja. Ali su do sada poku-šani dokazi za ovu tezu sigurno nedovoljni. Ovo pitanje je, izgleda, naučno jezgro problema vitalizma; međutim, neke nedavne rasprave o ovom problemu zaplele su se u prilično neizvesna metafizička pitanja. Pitanje same izvo-divosti je, naravno, veoma ozbiljan naučni problem. Ali, jedva da
će biti mo-guće da se za njega nađe rešenje pre nego što bude raspoloživo mnogo više rezultata eksperimentalnog istraživanja nego što ih imamo danas. U među-vremenu će napori prema izvođenju sve više bioloških zakona iz fizičkihu uobičajenoj formulaciji: objašnjenju sve većeg broja procesa u organizmima uz pomoć fizike i hemijebiti, kao što su i bili, vrlo plodna tendencija u biološkom istraživanju. Kao što smo videli ranije, polja psihologije i društvene nauke vrlo su blisko međusobno povezana. Jasna podela zakonâ ovih polja možda je još manje moguća od podele terminâ. Ako se zakoni svrstaju na jedan ili drugi način, videće se da je ponekad psihološki zakon izvodiv iz zakonâ društvene nauke, a ponekad zakon društvene nauke iz zakonâ psihologije. (Primer prve vrste je objašnjenje ponašanja odraslihnpr. u teorijama A. Adlera i Frojdanjihovim položajem unutar porodice ili šire grupe za vreme detinjstva; primer druge vrste je očigledno objašnjenje porasta cene neke robe reakcija-ma kupaca i prodavaca u slučaju smanjenja ponude.) Očigledno je da, u sadašnje vreme, zakoni psihologije i društvene nauke ne mogu da se izvedu iz zakonâ biologije i fizike. Sa druge strane, nije poznat nijedan naučni razlog za pretpostavku da bi takvo izvođenje bilo u načelu i zauvek nemoguće. Stoga za sada nema jedinstva zakonâ. Izgradnja jednog homogenog sistema zakonâ za celinu nauke jeste cilj za budući razvoj nauke. Za ovaj cilj se ne može pokazati da je nedostižan. Ali, naravno, ne znamo da li će ikada biti protignut. Sa druge strane, u nauci postoji jedinstvo jezika, odnosno zajednička redukciona osnova za termine svih grana nauke, pri čemu se ova osnova sastoji od veoma uske i homogene klase termina fizikalnog jezika stvarí. Ovo jedinstvo terminâ je zaista manje dalekosežno i delotvorno nego što bi bilo jedinstvo zakonâ. Možemo se truditi da razvijamo nauku sve više u pravcu ujedinjenog sistema zakona samo zato što već sada imamo ujedinjen jezik. A, uz to, činjenica da imamo ovo jedinstvo jezika od najveće je praktične važnosti. Praktična upotreba zakonâ sastoji se u pravljenju predviđanjâ pomoću njih. Važna činjenica je da se veoma često predviđanje ne može zasnovati na našem znanju o samo jednoj grani nauke. B. PRINCIPI KLASIFIKACIJE Edmon Goblo, Sistem naukâ, str. 14-15. Potrudićemo se da odredimo predmet svake nauke, da im označimo grani-ce, da utvrdimo odnose koje one uzajamno neguju, naročito odnose podređenosti i zavisnosti. Ovo proučavanje, koje čini suštinski deo epistemologije, obično se označava imenom klasifikacija nauka. Ovaj izraz ne odgovara:1 ne bi moglo biti klasifikacije tamo gde nema klasa. Jedna klasa je jedna idealna grupa objekata, čiji je broj neograničen, i koji imaju zajedničke odlike. Mogu se klasifikovati životinje, na primer, jer postoji neograničen broj indi-vidualnih bića koja imaju odlike psa, konja ili čoveka. Nauke se ne mogu klasifikovati, zato što je svaka nauka jedan pojedinačan objekat i zato što je broj nauka ograničen. Ovde nema rodova i vrsta, već jedan red nužne podređenosti: upravo ćemo sistem ljudske nauke pokušati da opišemo. Kazimjerž Ajdukjevič, "Aksiomatski sistemi s metodološkoga gledišta", str. 282-286.* 1. Metodologija i metanauka Postoje dve discipline koje aksiomatske sisteme uzimaju kao predmet svog istraživanja. Jedna od njih je grana matematičke logike koja se zove metamatematika, ili metalogika, ili opštije metanauka. Druga je tradicio-nalna metodologija nauka, koja se tretira u odvojenim poglavljima uxbenikâ logike i bavi se problemima koji se graniče s filosofskom teorijom sazna-nja. Dostignuća metanauke tako su brojna, njeni 1
Ja sam ga i sâm upotrebqavao, nastavqaju}i tradiciju O. Konta i Ampera: Ogled o klasifikaciji nauka, Alcan, 1898.
pojmovi tako precizni, a njeni dokazi tako egzaktni, da su oni mnoge odvratili od ispitivanja deduktivnih sistema sa bilo kog drugog gledišta osim metanaučnog; oni su proizveli uti-sak da se metanauka može poistovetiti s teorijom deduktivnih sistema, i da se ne mogu postaviti nikakvi drugi problemi koji se tiču tih sistema osim onih kojima se bavi metanauka. U ovom radu želim, prvo, da opišem razlike između gledištâ metanauke i tradicionalne metodologije; drugo, da pokušam da pronađem ono što je suštinsko za metodološke probleme; najzad, da ispitam jedan od problema metodologije, koji se tiče aksiomatskih sistema, ali suštinski pripada području teorije saznanja. Razlika između gledišta metanauke i metodologije sastoji se uglavnom u činjenici da metanauka ne uzima u obzir ulogu koju u izgradnji nauke igra čovek; ona razmatra nauku kao sistem rečenica, sistem zapisâ određenih oblika čiji su odgovarajući elementi takozvani modeli koji ispunjavaju taj sistem. Metodologija, nasuprot tome, istražuje i ulogu koju igra ljudsko biće koje koristi te rečenice da stekne znanje o stvarnosti. Iz ove razlike sledi da se od svih pojmova semiotike ili logike jezika (koja uključuje semantiku, sintaksu i pragmatiku) u metanauci pojavljuju jedino pojmovi sintakse i se-mantike, dok metodologija pribegava i pojmovima pragmatike. U metanauci, čiji su metamatematika i metalogika do sada jedini pred-stavnici, pojavljuje se termin "rečenica", ali je u njoj definisana na čisto morfološki način, bez ikakvog upućivanja na ono što rečenica izražava, naime, kao zapis specifičnog oblika, određenog takozvanim pravilima formiranja izrazâ. (...) Pored ovih sintaktičkih pojmova ("rečenica" i "izvodljivost pomoću pravila transformacije"prim. prev), koji se mogu svesti na morfološke, u metanauci se koriste i izvesni semantički pojmovi, kao npr. pojam aksiomatskog sistema zadovoljenog nekim modelom. (...) Kao što smo rekli, metanauka ne koristi pragmatičke pojmove, tj. nikakve pojmove koji se tiču stava mislećeg i delujućeg ljudskog bića prema lingvističkim izrazima ili prema onome što ti izrazi simbolizuju. Sada, ovi pojmovi igraju suštinsku ulogu u tradicionalnoj metodologiji nauke. Tako je, na primer, pojam rečenice koju neko tvrdi, koji je potpuno stran metateoriji, od ogromne važnosti za metodologiju. (...) (...) Metateorija se, nasuprot tome, bavi raznim čovekovim stavovima prema rečenicama; sledstveno tome, ona se bavi izvesnim ponašanjem čoveka. Ona ocenjuje ovo ponašanje i formuliše norme koje se njega tiču. Posebno, ona ocenjuje ovo ponašanje u pogledu njegove efikasnosti u dostizanju datih ciljeva. U metodologiji se pravilo koje dopušta tvrđenje konsekvensa na osnovu tvrđenja pogodbene rečenice i njenog antecedensa uzima u svom doslov-nom smislu. Ustanovljavanjem ovoga pravila metodolog ocenjuje ponašanje opisano u njemu kao efikasno u dostizanju saznajnog cilja i izražava svoje sopstveno odobravanje takvog ponašanja. Središnji pojam metodologije, koji se uopšte ne pojavljuje u metanauci, jeste pojam validacije ustvrđenih rečenica ili opravdanja njihovog prihva-tanja. Ovo je pojam očigledno normativnog i procenjivačkog karaktera. Jer, validirati rečenicu znači opravdati njeno prihvatanje metodom koji jamči dostizanje traženog cilja, npr. istinitog znanja o stvarnosti. Tako se naziva-njem rečenice validiranom ustanovljava da je njeno prihvatanje opravdato procedurom koja je efikasna sa gledišta traženog cilja, da, prema tome, ova procedura zavređuje da se oceni pozitivno i da je, sledstveno tome, sa gledi-šta datog cilja, to ponašanje dobro. Na ovoj oceni može se zasnovati norma koja će dopustiti da se ova procedura primeni kad god se ide za istim ciljem. Vidimo da je metodologija, za razliku od metanauke, humanistička nauka. Ovo je slučaj iz sledećih razloga: prvo, zato što se bavi ljudskim ponašanjem, koje se sastoji u zauzimanju izvesnih stavova prema izvesnim jezičkim izra-zima; drugo, zato što ocenjuje ovo ponašanje i utvrđuje norme dobrog, to jest efikasnog ponašanja. On ocenjuje ne samo načine validiranja rečenica, nego i načine stvaranja pojmova, tj. definicije i klasifikacije. On to čini ne samo da bi saznao zadovoljavaju li one takozvane formalne kriterije, nego i ne-formalne. Ako, na primer, metodologija ocenjuje logičku "deobu pojma", ona to ne čini samo da bi saznala da li ova podela ispunjava uslov iscrpnosti (koji nalaže da ekstenzija podeljenog pojma bude istovetna sa zbirom eksten-zija članova deobe) i uslov isključivosti (koji nalaže da članovi nemaju nijedan zajednički element). Jer, ova dva uslova čine deo definicije same logičke deobe, pa ispitivati ispunjava li ih neka mentalna procedura ili ne bilo bi isto što i ispitivati je li ova procedura
deoba ili ne. Metodologija takođe ocenjuje logičku deobu i s jednog drugog gledišta: ona pita jesu li članovi deobe korisni pojmovi, koji doprinose cilju datog istraživanja. Cilj uključen u metodološke ocene ovde se ne razumeva antropomorfno, tj. kao svrha koja se sledi svesno. Naučnici čijim ponašanjem on rukovodi če-sto nisu u stanju da ga definišu. Teleološka terminologija je u ovom slučaju samo metaforička i služi da opiše protupke naučnikâ o kojima je reč. Kada proučava, na primer, istoriju zoologije ili botanike, neko vidi da su u raznim periodima bile sugerisane razne klasifikacije životinja ili bilja-ka, ali da nisu izdržale kritike i bile su zamenjene drugima. Stare su se oce-njivale kao loše, nove kao dobre, ili makar kao bolje. Tako se postavlja pitanje koji je to kvalitet nedostajao staroj klasifikaciji a da ga je nova po-sedovala. Ako se uspe naći odgovor na takvo pitanje, on se može formulisati metaforički u rečenici sledećeg oblika: zoolozi "tragaju" da izgrade klasi-fikaciju životinja koje imaju takvo-i-takvo svojstvo. Shvaćen doslovno, ovaj odgovor ne mora biti istinit, jer sami zoolozi mogu ne biti svesni svojstva za kojim tragaju. Da bi se izbegla metafora, može se reći bilo da protupaju kao da tragaju za time da izgrade klasifikaciju koja proeduje navedeni kvalitet, ili pak da to nije nužno svestan cilj, ili kvazi-cilj njihovog ponašanja. Sad, proučavanje ovih kvazi-ciljeva naučnog ponašanja sačinjava vrstu sinteze procedure nauke, pokušaj da se ona predstavi kao sistem organizovan na isti način kao što su to protupci svesno usmereni na cilj koji treba dostići. Na ovaj način rekonstrukcija stvarnog toka naučne procedure pri-pada onim rezultatima koje je Špranger imao na umu kada je govorio o "huma-nističkom razumevanju" (geistesnjissenschaftliche Verstehen) kulturnih fenomena. Humanističko razumevanje je oblik sinteze osoben za humanističke nauke, baš kao što je izgradnja eksplanatorne teorije (koja dopušta da se svi zakoni datog područja izvedu iz izvesnih osnovnih načela) osobena za prirodnu nauku. Humanističko razumevanje razvoja raznih nauka i njihovih grana jedan je od glavnih zadataka metodologije nauke; jer je to nužan uslov svake kategoričke ocene. Ovo je slučaj zato što se ocena sastoji u ustanovljavanju da je nešto korisno u dospevanju do izvesnog cilja. Sve dok taj cilj nije bio utvrđen, ne može se izreći ništa osim uslovnih vrednosnih stavova, koji potvrđuju da je takva stvar korisna za takav cilj. Ali, čim se otkrije bilo stvarni bilo kvazi-cilj, mogu se izricati kategorički vrednosni stavovi, pri čemu se kao dobro ocenjuje sve što doprinosi cilju koji usmerava razmatrani proces. Ako metodologija treba da oceni izvesne načine rasuđivanja i izvesne mentalne konstrukcije, uključujući definicije i klasifikacije, kao dobre, a druge kao loše, ona mora dostići znanje o ciljevima ili kvazi-ciljevima koje nauke slede, znanje koje je sinonimno sa humanističkim razumevanjem nauka. Ovo je treći i najvažniji razlog zašto metodologiju valja promatrati kao humanističku nauku. Za razliku od metodologije, metanauka uopšte nije humanistička nauka. Ona se bavi izvesnim konstruktima koji se zovu rečeni-cama, izrazima, dokazima, deduktivnim sistemima, definicijama i teoremama; aksiome metanauke dodeljuju tim konstruktima izvesna svojstva iz kojih se onda izvode dalja svojstva. Sledstveno tome, metanauka je nauka matematičkog tipa, u svojoj prirodi veoma udaljena od humanističkih disciplina. (...) Termin "aksiomatski sistem" koristi se i u nauci i u metodologiji, ali u svakoj od njih u različitom smislu. U metanauci se on definiše u smislu samih sintaktičkih pojmova, dok se u metodologiji upotrebljavaju i pragmatički pojmovi. (...) Čarls Sanders Pers, Sabrani spisi, 1.203-246. 1.203. Bilo je mnogih pokušaja opšte klasifikacije nauka. Knjižica dr Ričardsona na tu temu 1 sasvim je nepotpuna; ona samo nabraja sto četrdeset šest sistema. Prirodno, njih je mnogo, ne samo zato što su njihovi ciljevi različiti, već i zato što se njihove koncepcije nauke razilaze, a njihovi pojmovi o tome šta klasifikacija jeste, još više. Mnoge od tih shema unose nauke o kojima niko nikada nije čuo, tako da izgleda kao da im je cilj da klasifikuju, ne aktualno postojeće nauke, već moguće nauke. Malo je drzak poduhvat da se klasifikuje nauka daleke budućnosti. Sa druge strane, ako klasifikacije treba da se 1
1901.
Classification, Theoretical and Practical, by Ernest Cushing Richardson, C. Scribner's Sons, N. Y.,
ograniče na nauke koje aktualno postoje u vreme kada su klasifikacije načinjene, klasifikacije se nesumnjivo moraju razli-kovati od epohe do epohe. Ako je Platonova klasifikacija bila zadovo-ljavajuća u njegovo doba, ona ne može biti dobra danas; a ako je dobra sada, zaključak će biti da je ona bila loša onda kada je bila predložena. Klasifikacija nauka nije proao koji treba smandrljati na brzinu i bez pripreme. To je jasno. Ne bi trebalo da pristupimo izradi ovoga zadatka pre nego što dobro razmotrimo, prvo, šta je klasifikacija; i drugo, šta je nauka. ... 204. Prvo pitanje, dakle, koje izgleda korisno razmotriti (imajući na umu da je klasifikacija jedna od logičkih tema kojom se treba naučnije pozabaviti na njoj odgovarajućem mestu, i da je ovde mogu samo načeti) glasi: šta se razume pod istinitom i prirodnom klasom? Mnogobrojni logičari kažu da tako nešto ne postoji; i, što je čudno, čak i mnogi proučavaoci klasifikatorskih nauka ne samo da se pridružuju ovome mišljenju, već mu dodeljuju veliku ulogu u određivanju zaključaka u botanici i zoologiji. Oni se drže ovoga mišljenja iz dva razloga; prvo, zato što vezuju metafizičko značenje za termin priro-dna ili realna klasa, a drugo, zato što su usvojili metafizički sistem koji im ne dozvoljava da veruju da postoji išta nalik na ono što su oni definisali kao realnu ili prirodnu klasu. Daleko od toga da želim da zatvorim ijedan put kojim bi se moglo doći do istine; i ako botaničari i zoolozi zaključuju da botanika i zoologija moraju počivati na metafizici, tu nemam šta da prigovorim. Jedino mogu da im kažem da je metafizika najteža nauka, budući da neupućenom postavlja možda više zamki nego ijedna druga nauka, i bilo bi smešno kada bi čist amater u njoj uobražavao da bi im mogao izbeći. Prema tome, ako botanika i zoologija nužno moraju počivati na metafizici, neka se ta metafizika prizna za eksplicitnu granu tih nauka i razmatra na temeljit i naučan način. Budući da sam joj provetio mnogo godina, imam prava na svoje mišljenje o jednom metafizičkom pitanju, mada ono može biti pogrešno; moje se mišljenje, naime, sastoji u tome da je plitka i polovična ona metafizika koja izjavljuje da je "realna klasa", u smislu koji ti pisci pridaju tome terminu, nešto nemoguće. U isto vreme, uopšte nisam u stanju da vidim bilo kakvu potrebu da se u pozitivnoj nauci razmatraju takve metafizički realne klase. Po mome shvatanju, klasifikovanje nema nikakva prola s njima, već jedino sa istinitim i prirodnim klasama, u jednom drugom i čisto iskustvenom smislu. Na primer, ako bih pokušao da klasifikujem zanate (arts), što neću činiti, morao bih da priznam, kao jednu od njih, umetnost osvetljavanja, i bio bih u prilici da primetim da lampe obrazuju jednu istinitu, realnu i prirodnu klasu, zato što je svaka lampa napravljena i postala kao rezultat jednoga cilja zajedničkog i svojstvenog svima lampama. Naravno, jedna klasa je zbir svemogućih objekata u univerzumu koji spadaju u jednu određenu vrstu (njhich are of a certain description). Šta ako pokušamo da terminu "prirodna", ili "realna klasa" pripišemo značenje klase čiji svi članovi duguju svoje postojanje kao članovi jednom zajedničkom finalnom uzroku? Ovo je donekle neodređeno; ali je bolje pustiti da ovakav termin ostane neodređen, dok ne sagledamo naš put do racionalne preciznosti. Kada je reč o lampama, mi znamo šta taj uzrok jeste: onaj instinkt koji nam omo-gućava da rasaznajemo ljudske proizvode i da pogodimo njihovu svrhu oba-veštava nas o tome sa takvim stepenom preciznosti koji bi bilo uzaludno očekivati da će ga bilo koja nauka nadmašiti. Ali, kada je reč o prirodnim klasama, finalni uzrok ostaje skriven. Može biti da neki čitalac, čak i danas, pošto reči zadržavaju svoju vlast nad ljudskim duhovima dugo pošto je njihovo značenje isparilo, ostaje prožet starim shvatanjem da nema finalnih uzroka u prirodi; u kome slučaju, prirodna selekcija i svaki oblik evolucije, bili bi lažni. Jer, evolucija nije ni više ni manje do ostvarenje jednog određenog cilja. Može se zamisliti da finalni uzrok deluje a da nije svrha nijednog duha: ova pretpostavljena pojava obično se naziva sudbinom. Evolu-cionističko učenje ne izjašnjava se o tome da li su forme predodređene naprosto sudbinom ili proviđenjem; ali da su određeni ciljevi ostvareni, niko od nas više ne poriče. Naše su oči otvorene, a svedočanstvo isuviše neodoljivo. Međutim, što se tiče prirodnih objekata, može se uopšte reći da ne znamo šta su njihovi finalni uzroci. Ali, treba li to da nas spreči da utvrdimo postoji li ili ne postoji neki zajednički uzrok koji omogućava da postoje one stvari koje imaju bitne odlike klase? (...) 1.226. Nauke su, dÁlom, proizvele jedne druge. Tako, spektroskopska astronomija ima za svoje roditelje astronomiju, hemiju i optiku. Ali, to nije sva geneza niti glavni deo geneze ijedne široke i utvrđene nauke. Ona ima sopstveni specifičan problem koji izvire iz jedne ideje. Da se geometrija rodila iz merenja zemljišta, jeste predanje koje je potvrđeno predanjem da je ona nastala u Egiptu, gde su
godišnje poplave morale pridati naročiti značaj tačnom merenju. Štaviše, čudesna tačnost dimenzija velikih piramida ukazu-je na takav stepen umešnosti u trasiranju zemljišta do koga se moglo doći jedino velikom intelektualnom aktivnošću; i bilo bi čudo da ta aktivnost nije odvela do izvesnih početaka u geometriji. Možemo, prema tome, prihva-titi sa velikim poverenjem predanje sadržano u samom imenu geometrije. Govoreći u širokim, grubim crtama, može se reći da su nauke izrasle iz korisnih veština (arts) ili iz veština za koje se pretpostavlja da su korisne. Astronomija iz astrologije; fiziologija iz medicine, a ova iz magije; hemija iz alhemije; nauka o toploti iz parne mašine, itd. Mada su među teorijskim naukama neke nikle direktno iz najkonkretnijih veština, ipak je upadljiva tendencija da jedna nauka bude najpre deskriptivna, zatim klasifikatorska i najzad da obuhvati sve klase jednim zakonom. Klasifikatorski stupanj može se preskočiti. Međutim, u istinskom redu razvoja stvaranje se odvija u sasvim drugom pravcu. LJudi mogu početi i zaista i počinju da proučavaju razne vrste životinja i biljaka pre nego što išta znaju o opštim zakonima fiziologije. Ali, oni ne mogu doći ni do kakvog istinskog razumevanja klasifikatorske biologije, dok ne budu vođeni otkrićima fiziologa. Dotad proučavanje meku-šaca neće biti ništa drugo do nauka o ljuskarima. Sa druge strane, fiziologu mogu pomoći činjenica ili dve uzete tu i tamo iz klasifikatorske biologije; ali, od onoga što mu taksonomist može reći, što on sâm ne bi mogao naći, on traži samo malo, a i to malo ne mnogo hitno. 227. Sva prirodna klasifikacija je, dakle, u suštini, možemo bezmalo reći, pokušaj da se otkrije istinska geneza klasifikovanih objekata. Ali se pod genezom mora razumeti, ne eficijentna akcija koja celinu proizvodi pro-izvođenjem delova, već finalna akcija koja proizvodi delove zato što su oni potrebni za obrazovanje celine. Geneza je stvaranje (production) iz ideja. Možda je teško razumeti kako to važi za (is true in) biološki svet, mada ima dovoljno dokaza da je tako. Ali, što se tiče nauke, ovu postavku nije teško shvatiti. Svaku nauku definiše njen problem; a njen problem je jasno formulisan na osnovu apstraktnije nauke. To je sve što sam hteo da kažem ovde u vezi sa klasifikacijom, uopšteno. (...) 1.239. Priznajem dve grane nauke: Teorijsku, čija je svrha naprosto i jedi-no saznanje Božje istine; i Praktičnu, za životne potrebe. U Grani I prizna-jem dve podgrane od kojih, za sada, razmatram samo prvu (pronalazačke nauke). Među teorijskim (pronalazačkim) naukama, razlikujem tri klase koje sve počivaju na opservaciji, ali koje su opservacione u veoma različitom smislu. 1 1.240. Prva je matematika, koja ne pokušava da utvrdi nikakve činjenice, već samo postavlja hipoteze i otkriva njihove posledice. Ona je opservaciona ukoliko gradi konstrukcije u mašti prema apstraktnim propisima i zatim promatra te imaginarne objekte otkrivajući u njima odnose između delova koji nisu posebno naznačeni u propisu o izgradnji. . Ovo je zaista promatranje, mada nesumnjivo u veoma specifičnom smislu; i nijedna druga vrsta promatranja ne bi uopšte odgovorila cilju matematike. 2 1.241. II klasa je filozofija, koja se doduše bavi pozitivnom istinom, ali se ipak zadovoljava opservacijama onakvim kakve se javljaju u oblasti čoveko-vog normalnog iskustva i većinom svakog budnog trenutka njegovog života. Zbog toga Bentam naziva ovu nauku cenoskopijom.* Ove opservacije izmiču nevičnom oku upravo zato što one prožimaju čitav naš život, isto kao što čovek koji nikada ne 1 .1
Neki katolički pisci priznaju nauke koje počivaju na autoritetu. Nesumwivo, svi razumni qudi veruju u neke stvari uglavnom zato što su odgajeni da u wih veruju; ali, prema mojoj koncepciji o tome šta nauka jeste, to nije nauka. Zaista, istinsko verovawe nema ničega zajedničkog sa naukom. (Baldassare) Lablanca (Dialectica, vol. II, lib. IV, c. 1, 1875) dopušta klasu dokumentarnih nauka. To izgleda prihvatqivije; mada, kao što dotični autor priznaje, dokumentarno svedočanstvo čini sastavni deo svake nauke, dok ništa ne može potpuno počivati na dokumentarnom svedočanstvu za prvobitne autore dokumenata. On u dokumentarne nauke ubraja istoriju, lingvistiku, političku ekonomiju, statistiku i geografiju. Ali je sasvim očigledno da ove nauke ne obrazuju prirodnu grupu; naročito zato što ova geografija mora da ukquči fizičku geografiju. 2 Mnogi francuski pisci (kao Kont i Ribo /Ribot/) i nemački (kao [openhauer i Vunt) i neki iz Engleske (kao Kejv /Cave/), dali su matematici prvo mesto među naukama, nasuprot učewu Platona i Aristotela, koje je tolike navelo da je stave ispod filozofije u pogledu apstraktnosti. Ovo pomiwem da bih pokazao da ovde ne zauzimam nikakav revolucionaran stav: sasvim sam dovoqno izložen optužbama za jeres na koje treba da odgovorim, tako da želim da izbegnem one koje mogu.
skida svoje plave naočare ubrzo prestaje da vidi plavu boju. Očigledno je, prema tome, da nikakav mikroskop niti osetljiv film ne bi bili ni od kakve koristi u ovoj klasi. Ova opservacija je opservacija u jednom svojevrsnom, mada potpuno legitimnom smislu. Ako filozofija s vre-mena na vreme baci pogled na rezultate specijalnih nauka, to je samo neka vrsta začina koja treba da podstakne njenu sopstvenu opservaciju. 242. III klasa je Bentamova idioskoprija+; to jest specijalne nauke, koje zavise od specijalnih opservacija koja putovanje ili drugo ispitivanje, ili neka pomoć čulima, bilo pomoću instrumenata ili stečena vežbom, zajedno sa neuobičajenom vrednoćom, stavljaju na raspolaganje njihovim istraživačima. Ova se klasa jasno deli na dve potklase, na fizičke i psihičke nauke ili, kako ću ih ja zvati, na fiziognoziju i psihognoziju. U prvu treba uključiti fiziku, hemiju, biologiju, astronomiju, geognoziju i sve što bi moglo ličiti na te nauke; u drugu, psihologiju, lingvistiku, etnologiju, sociologiju, isto-riju itd. Fiziognozija izlaže funkcionisanje eficijentne uzročnosti, a psi-hognozija finalne uzročnosti. Ali, ove dve stvari iziskuju različite oči. Jedan čovek neće biti nimalo lošiji fiziognozist zato što je potpuno slep za činjenice duha; i ako ponekad naiđemo na opservacije kod psihognoziste, ispostaviće se, sem izuzetno, da se one ne odnose na čisto fizičke činjenice. Tako, filolog može imati istančan sluh za jezičke zvuke; međutim, nikako nije čisto fizička sličnost ta koja određuje da li jedan dati zvuk jeste ili nije, na primer, italijansko zatvoreno o. Na taj način, ta istančana fonetska opservacija lingviste jeste veština razumevanja jedne stvarne konvencije. Ove dve vrste opservacije su različite; ali ne izgleda da se one toliko razlikuju jedna od druge koliko se obe razlikuju od opservacije filozofa i matematičara; i to je razlog, mada sam ja, u početku, bio sklon da svaku od njih stavim u isti red sa tim klasama, što se na kraju pokazalo nesumnjivim da bi ih trebalo staviti nešto niže. (...) 1.244. Razmotrimo sada međusobne odnose klasa nauke. Već smo primetili da odnosi stvaranja moraju uvek biti od najvećeg značaja za prirodnu klasifikaciju, koja, u stvari, nije ni više ni manje do prikaz egzistencijalnog, ili prirodnog, rađanja odnosa između stvari; razumevajući pod rađanjem odnose stvari prema finalnim uzrocima koji su je proizveli. 245. Počinjući sa I klasom, matematika se meša sa svakom drugom naukom bez izuzetka. Nema nijedne nauke sa kojom nije vezana neka primena matema-tike. To se ne može reći ni za jednu drugu nauku, jer nijedan deo čiste mate-matike ne predstavlja primenu bilo koje druge nauke, pošto se svaka druga na-uka ograničava da otkrije ono što je pozitivno istinito, bilo kao indivi-dualna činjenica, kao klasa ili kao zakon; dok čistu matematiku ne interesuje da li je neki stav egzistencijalno istinit ili nije. Matematika je naročito tako tesno povezana sa jednom klasom filozofije, to jest, sa logikom, da nije potrebno nimalo pronicljivosti da bi se otkrio ovaj spoj među njima. 246. Dalje, prelazeći na II klasu, filozofiju, čiji je zadatak da pronađe sve što se može pronaći u onome univerzalnom iskustvu sa kojim se svaki čovek suočava u svakom budnom trenutku svoga života, nužno se mora primenjivati u svakoj drugoj nauci. Jer, neka ta filozofska nauka koja se zasniva na tim univerzalnim pojavama bude koliko god hoćete mala, sve dok je ona uopšte nešto, očigledno je da svaka specijalna nauka mora to malo da uzme u obzir pre nego što počne da radi sa svojim mikroskopom, ili teleskopom, ili sa bilo kojim specijalnim sredstvom za utvrđivanje istine kojima može biti opremljena. V. SPECIJALIZACIJA I PRIRODNE I DRUŠTVENE NAUKE Moris Koen, Razum i priroda, str. 347-350. *
"Caenoscopic ... od dveju grčkih reči, od kojih jedna znači zajednički - ono što zajednički pripada drugima; druga gledaju}i u. Cenoskopijskom ontologijom, dakle, označen je onaj deo nauke koji za svoj predmet uzima one osobine za koje se smatra da su zajedničke svima jedinkama koje pripadaju klasi za čiju se oznaku upotrebqava ime ontologija, tj. svima jedinkama." The Works of Jeremy Bentham, Edinburgh, 1843, VIII, 83, fusnota. + "Idioskopija ... od dveju grčkih reči, od kojih prva znači svojevrstan. U Idioskopskoj ontologiji imamo, dakle, onu granu umetnosti i nauke koja za svoj predmet uzima takve osobine koje se smatraju specifičnim za različite klase bi}a, neke jednoj od tih klasa, druge drugoj." Ibid.
§ 11. Idealni cilj prirodnih i društvenih nauka Ukoliko nauka znači strogo procenjivanje svekolikog dokaznog materi-jala, uključujući podrobno razmatranje svih mogućih teorija (što je istinski protivotrov predubeđenju ili predrasudi), očigledno je da sve nauke imaju isti ideal. Ali, u ovome smislu napori jednoga kritičkog istoričara kao što je Tukidid takođe su naučni. Dobar deo društvene i političke nauke na taj način je naučan samo u onoj meri u kojoj je istorija naučna. Međutim, kada ispitujemo prirodu opštih pravila upotrebljenih prilikom dokazivanja ili objašnjavanja pojedinačnih činjenica, primećujemo da su u prirodnim naukama ta pravila predmeti eksplicitnog logičkog ili matematičkog razvijanja koje olakšava njihovu proveru, dok u društvenim naukama ona mogu biti samo im-plicitna i, prema tome, neispitana i neodređene istinitosne vrednosti. Raz-motrite, na primer, objašnjenje izvesnih društvenih pojava kao pojava izazva-nih instinktom stada ili društvenim instinktom, ili objašnjenje drugih pojava kao antisocijalnih manifestacija razornog individualizma. Ako ova objašnjenja nešto vrede, to je zato što smatramo da se ona zasnivaju na zakonu; u prvom slučaju, da su ljudska bića prolušna i da se prepuštaju uticaju drugih, a u drugom slučaju da su ljudska bića do izvesne mere svojeglava, da mrze naređivanje i tako dalje. Očigledno, oba ova opšta stava su, do izvesne mere, istinita. Ali, pitanje kako ćemo izmeriti tačan stupanj ovih naizgled su-protnih zakona ljudske prirode, do sada nije razmatrano ni izbliza tako određeno kao što su razmatrani zakoni fizike, hemije ili fiziologije. Cilj je svekolike prirodne nauke da prevaziđe istorijski stupanj i da protane teorijska, to jest, da stekne formu teorije ili sistema u kome su svi stavovi logički ili matematički povezani zakonima ili principima. Komotne izjave o tome da je nauka praktična, eksperimentalna i induktivna ne mogu stalno zamračivati ovu istinu koja je postala očigledna i istoriji svake grane i fizike i biologije. Nijedna nauka, na primer, ne može izgledati tako beznadežno empirijska i tako neproredno praktična kao hemija, pa ipak čitav njen rast preko periodničnih i Mozlijevih (Moseley) zakona kretao se u pravcu jednog induktivnog sistema. Moderne teorije o nasleđu i promenljivosti znače isto za biologiju. Očigledno, neke društvene nauke, na primer ekonomija, teže istom cilju. Međutim, takođe možemo pogledati istoriju političke nauke, kao što je to učinio učeni i genijalni profesor Daning (Dunning), i doći do melanholičnog zaključka da nas dvehiljadugodišnji napori nisu odveli dalje od mesta na kome su bili Grci u doba Aristotela. Zaista, izgleda da profesionalni ponos pre nego želja za naučnom tačnošću navodi ljude da poriču inferiornost društvenih nauka u odnosu na prirodne u pogledu utvrđenih i univerzalno proverljivih opštih zakona. Ovo se manifestuje u inferiornosti naše kontrole nad ljudskom prirodom u poređenju sa našim napretkom u ovladavanju fizičkom prirodom. Razlika između prirodnih i društvenih nauka u ovom pogledu nije slučajna i ne može se lako ukloniti iskrenom odlukom. Na prvom mestu, predmet društvenih nauka inherentno je složeniji u smislu da imamo više promenljivih koje treba da uzmemo u obzir nego u fizici ili biologiji. U ovim naukama uzorci se lakše dobijaju; ako želimo, možemo eksperimentisati, menjajući uslove jedan po jedan, i tako lakše doći do određenih odgovora. Na drugom mestu, postoji subjektivna teškoća da se zadrži naučno odstojanje prilikom proučavanja ljudskih prolova. Malo ljudi može mirno i podjednako nepristrasno da razmatra obe strane takvih pitanja kao što su socijalizam, slobodna ljubav ili kontrola rađanja. Na mišljenja o tim stvarima ne gleda se sa etičkom neutralnošću sa kojom gledamo na mišljenja o strukturi protoplauzme, o etru, o atomima itd. Emocionalna vezanost za gledišta koja obično cenimo i odbojnost prema onim gledištima koja je pošten svet naučio da prezire, ometaju slobodno naučno istraživanje. Jer, napredak nauke uvek zavisi od naše sumnje u ono što izgleda verovatno, što je sa poštovanjem usvojeno, što izgleda sámo po sebi očigledno. Ova teškoća postoji u izvesnoj meri kada je društveno priznanje vezano sa zastupanjem određenih mišljenja o fizičkim pitanjima, npr. sa ptolomejskom astronomijom ili sa teorijom da je svaka biološka vrsta postala posebnim aktom stvaranja. Što se tiče fizičkih pitanja, međutim, činjenica da ona zahtevaju složenu obuku da bi čovek mogao da ih prati naučila je inteligentniji deo društva izvesnoj skromnosti i mudrosti da se uzdrži od suda. Ali, kako čovek može priznati neznanje u vezi sa nekim društvenim pitanjem o kome svako drugi ima pouzdato mišljenje? Čovek dolazi u iskušenje da kažekao što je primetio Bertrand Raselda razlog zašto društveni naučnici ne dolaze češće do istine leži u tome što oni
često ne žele da do nje dođu. Želja da se protigne istina jeste, najzad, kasni i relativno nerazvijeni ljudski motiv u poređenju sa vitalnijim i jačim motivima društvenog odobravanja. Pošto je na taj način nemoguće eliminisati ljudske sklonosti u stvarima za koje smo vitalno zainteresovani, neki sociolozi (na primer, Deutsche Gesellschaft für Soziologie) izbacili su iz svoga programa sva vrednosna pitanja i nastojali su da se ograniče na teoriju društvenih događanja. Divan je ovaj napor da se na ljudske akcije gleda sa istom etičkom neutralnošću sa kojom promatramo geometrijske figure. Ali, pitanja ljudske vrednosti su neizbežna i oni koji ih izbace kroz vrata puštaju ih krišom i, prema tome, nekritički kroz prozor. Bolje je onda neproredno nastojati da se kritički naučni duh unese u sámo proučavanje moralnih vrednosti. Samo kritičko razmišljanje i šire poznavanje raznovrsnosti ljudskih ideala može poljuljati naivnu veru u apsolutni karakter naših sadašnjih i lokalnih ideala. To ne znači da promenljivost moralnog suda negira mogućnost jedne etičke nauke, kao što ni nepromenljivost vida ne negira mogućnost optičke nauke. Ako se nešto u jedno vreme i na jednom mestu smatra dobrim, a to isto u drugo vreme i na drugom mestu smatra lošim, to je zato što sud o dobrom i lošem mora uzeti u obzir različite okolnosti. Ali, stalno suočavanje raznovrsnosti istorijske činjenice na kritičkim sudovima o vrednostima omogućava nam da prevaziđemo ne samo tradicionalni apsolutizam, već i onaj uski empiricizam koji uzalud pretpostavlja da možemo inteligentno odrediti šta je dobro u specifičnim situacijama ne obazirući se na osnovne dileme koje su u njima sadržane. Ovo je potpuno analogno sa situacijom u prirodnim naukama, u kojima moramo kritički suočiti naša eksperimentalna otkrića sa opštim idejama da bismo protumačili prva i ispitali druga. Na taj način društvena nauka može, u krajnjoj liniji, najbolje protići svoj cilj samo onda ako oni koji je gaje više mare za samu naučnu igru i za pedantno pridržavanje njenih pravila očite izvesnosti nego za bilo koju svrhu za koju bi se njegova otkrića mogla upotrebiti. Ovo ne znači da saosećanje sa ljudskim patnjama i želja da se ublaže neki od njenih užasa ne sme da podstiče društvene naučnike. Ali, društveni reformator, kao i lekar, inženjer i naučni poljoprivrednik može poboljšati ljudsku sudbinu samo u onoj meri u kojoj se koristi radom onih koji upražnjavaju nauku nje same radi bez obzira na njenj praktične primene. Zaista, kako možemo poboljšati ljudski život ako ne znamo šta stvarno jeste, i šta je bolje? Kako možemo steći sigurno znanje ako ne svesrdnim poštovanjem strogih pravila čiste nauke? "Svima služi onaj ko se usuđuje da govori istinu." Ali, na kraju moramo zapamtiti da je saznanje istine, kao i vizija lepote, dobro po sebi. Podrediti težnju za istinom praktičnim obzirima znači ostaviti nas bespomoćnim protiv uskogrudih partijaca i fanatičnih propagandista kojima je više stalo da njihova politika preovlada nego da istražuju da li su u pravu ili nisu. Upražnjavanje čiste nauke ne mora sasvim onemogućiti uticaj praktičnih životnih sklonosti za naše praktične pretpostavke. Ali, ovim se ne poriče da je distanciranost kojom se karakteriše upražnjavanje čiste nauke uslov onoga slobodoumlja koje čoveka čini civilizovanim. Ako se smatra, kao što se s razlogom može smatrati, da je ovaj ideal nedostižan, jedini odgovor je da to važi i za ideal lepote, svetosti i svega drugog što je u krajnjoj liniji vredno truda i što čoveka oplemenjuje. SPECIJALIZACIJA Filip Frank, Moderna nauka i njena filozofija, str. 269. ... Posebne nauke poput matematike, fizike, biologije, kao izdvojene grane saznanja, prihvataju se kao samorazumljive i podržava se politika nemešanja (u fundamentalne pojmove i verovanjaprim. prev). Ove priznate posebne nauke rođene su na neki način. One sretno cvetaju bez mučenja sa filozofskom analizom. Filozof želi da one budu sretne u svojoj nevinosti i da ne zadiru u njegov "životni prostor", koji je smešten između i iznad i ispod područja ovih izdvojenih posebnih nauka. U stvari, ove autonomne nauke postoje samo u krajnje uprošćenoj shemi koju je konstruisala jedna velika grupa filozofa. Oblast između matematike, fizike, biologije, istorije od potpuno je iste građe i ima potpuno istu logičku strukturu kao i oblast unutar fizike ili unutar matematike. Granice između specijalnih nauka povučene su samo radi podele rada, a ne iz nekih dubokih filozofskih razloga. Specijalna polja
fizike i hemije vekovima su smatrana kao da su bitno različite prirode, pošto fizika mora da se bavi samo kvantitativnim promenama, dok hemija istražuje kvalitativne, pa čak i supstancijalne promene. Danas između fizike i hemije imamo dva nova specijalna poljafizičku hemiju i hemijsku fizikukoja zamenjuju tajanstveno nešto za koje se pretpostavljalo da predstavlja filozofsku kariku između fizike i hemije. Škole mišljenja koje su zastupale izdvajanje filozofije od nauke sigurno su težile da sarađuju u integraciji nauka, ali one ovaj proao vrše korišćenjem neke prednaučne građe kao vezivnog materijala, dok iz našeg poslednjeg primera učimo da je vezivni materijal između posebnih nauka i sâm potpuno razvijena nauka. Ali, jedna druga škola mišljenja, koja polaže pravo da je veoma savremena, zauzima stav koji možemo zvati stavom defetizma. Ona posebne nauke ostavlja nedirnutim i autonomnim. Ali, prema ovoj školi, filozofija čak ni ne pokušava da popuni prazninu između ovih posebnih nauka, nego planira da izgradi potpuno odvojen sloj saznanja "povrh nauke". Za ovo "saznanje" se tvrdi da je potpuno nezavisno od napretka same nauke, jer je zasnovano samo na prednaučnom iskustvu čovečanstva. Filip Frank, Filozofija nauke, str. 11-12.+ Lanac će biti korisna slika za razumevanje razlike između nauke i filozofije. Ova razlika nije postojala uvek. U antičko i srednjevekovno doba, celokupan lanac od promatranih činjenica do shvatljivih načela nazivao se naukom, a takođe se zvao i filozofijom. Ako danas osmotrimo tradicionalni način predavanja nauke i filozofije na univerzitetima, nalazimo da se one predaju na različitim odsecima. Među njima je malo saradnje. Naučnici često veruju da su filozofi puki besednici, i da je, uz to, ono što oni govore besmislica. Filozof kaže da je naučnik čovek vrlo skučenog uma, koji razume tek veoma malo polje; dok je svet kao celina predmet proučavanja filozofa. Često predlagano objašnjenje jeste da je nauka postala tako specijalizovana da za čoveka više nije moguće, poput Aristotela, da zna etiku, politiku, fiziku, poetiku, retoriku itd. Danas, tvrdi se, niko ne može steći sveobuhvatno znanje i razumevanje. Svako je prezauzet učenjem da se upozna sa uskim specijalizovanim predmetom. Postoji izreka: "Naučnik zna mnogo o malome; filozof zna malo o mnogome." Govorenje o rastućoj specijalizaciji u nauci, međutim, ne kazuje nam čitavu priču. U izvesnom pogledu, nauka je danas manje specijalizovana nego što je bila pre pedeset godina: ima mnogo više međusobnih veza. Uzmite, na primer, fiziku i hemiju; pre pedeset godina na njih se gledalo kao na potpuno različita polja. Studenti jedne od tih nauka odvraćani su od "gubljenja vremena" na tečajevima provećenim drugoj. Filozofi su čak pružili jedan "inteligibilan" razlog zašto će fizika i hemija uvek biti odvojene jedna od druge: fizika mora da se bavi kvantitetom, hemija kvalitetom. Onda se razvilo polje fizičke hemije, kasnije polje hemijske fizike. Danas bi bilo teško reći u čemu je razlika između fizike i hemije, a distinkcija postoji samo ako se opisuju najelementarnija iskustva na najnižem nivou apstrakcije; što je nivo apstrakcije viši, razlika je manja. Fizičari su imali običaj da preziru hemiju zato što je sirovo empirijsko znanje, nešto kao "kuvanje", ali se sada zakoni hemije izvode iz fizike, iz termodinamike, elektrodinamike i iz kvantne mehanike. Prema tome, sada je fizičaru mnogo lakše da nauči i razume hemiju, i, slično tome, hemičaru da nauči fiziku. Isto je stanje između fizike i biologije, ili između ekonomije i antropologije. Doskora, smatralo se da između ovih poslednjih nema nikakve veze. Ekonomisti su bili ljudi koji su u stanju da izračunaju tendencije na berzi; antropolozi su proučavali divlja plemena. Danas moramo objašnjavati ekonomiju kao plemenski običaj, a plemenske običaje sa ekonomskog stanovišta. Prema tome, ne možemo sa sigurnošću reći da čovek danas ne može shvatiti različita polja nauke. Iščezavanje starog jedinstva između nauke i filozofije teško da se može pripisati rastućoj specijalizaciji u nauci. Emil Dirkem, O podeli društvenog rada, str. 350. i 352-5.
+
Nešto drugačiji prevod ovog odlomka može se na}i u: Philipp Frank, "Lanac koji povezuje znanost s filozofijom", u: Neven Sesardi} (prir.), Filozofija nauke, Nolit, Beograd, 1986, str. 110-111.
Ono što je vlada u odnosu na društvo u celini, filozofija treba da bude u odnosu na nauke. Pošto raznovrsnost nauka teži da uništi jedinstvo nauke, treba zadužiti jednu novu nauku da ga obnovi. Pošto proučavanje detalja čini da gubimo iz vida celinu ljudskih saznanja, treba ustanoviti jedan poseban sistem istraživanja da bi se ta celina ponovo našla i istakla. Drugim rečima, "proučavanje naučnih opštosti treba da protane jedna velika specijalnost više. Jedna nova klasa naučnika, pripremljena odgovarajućim vaspitanjem, razmatrajući razne pozitivne nauke u njihovom sadašnjem stanju, a ne provećujući se specijalnoj kulturi nijedne posebne grane prirodne filozofije, treba da se bavi jedino tačnim određivanjem duha svake od tih posebnih nauka, otkrivanjem njihovih odnosa i veza, svođenjem, ako je moguće, svih njegovih osobenih principa na najmanji broj zajedničkih principa ... i podela rada u naukama proširiće se, bez ikakve opasnosti, onoliko daleko koliko razvitak različitih redova saznanja bude zahtevao." 1 ... Dovoljno je probuditi svuda gde je to neophodno "duh celine i osećanje zajedničke solidarnosti", a tu akciju jedino vlada može da preduzme. To je istina, ali ta akcija je isuviše opšta da bi obezbedila saradnju društvenih funkcija, ako se ta saradnja ne ostvaruje sama od sebe. O čemu je, u stvari, reč? O tome da svaki pojedinac oseti da nije sâm sebi dovoljan, već da čini deo jedne celine od koje zavisi? Ali, takva jedna predstava, apstraktna, neodređena i, pored toga, sporadična, kao i sve složene predstave, ne može ništa učiniti protiv živih, konkretnih utisaka koje u svakome od nas svakoga trenutka budi naša profesionalna aktivnost. Ako ova, dakle, ima dejstvo koje joj se pripisuje, ako zanimanja koja ispunjavaju naš svakodnevni život teže da nas odvoje od društvene grupe kojoj pripadamo, takva jedna predstava koja se javlja samo kadikad i uvek zauzima samo jedan mali deo polja svesti, neće biti dovoljna da nas u njoj zadrži. Da bi osećanje zavisnosti u kojoj se nalazimo imalo dejstva, trebalo bi da i ono bude kontinuirano, a ono to može biti samo ako je vezano za upražnjavanje svake specijalne funkcije. Ali, onda specijalizacija ne bi više rađala posledice za koje se optužuje. Ili bi pak vladina akcija imala za cilj da između profesija održava izvesnu duhovnu jednoobraznost, da spreči da "društvene simpatije, koje pojedinci istih profesija uzajamno gaje, ne protaju sve nepristupačnije drugim klasama, zato što nema dovoljno sličnosti u običajima i mišljenju" 2? Ali, ova jednoobraznost ne može se održati silom i uprkos prirodi stvari. Raznovrsnost rada povlači za sobom duhovnu raznovrsnost koju ništa ne bi moglo sprečiti i neizbežno je da jedna raste u isto vreme kad i druga. Mi, uostalom, znamo zašto se ove dve pojave paralelno razvijaju. Kolektivna osećanja imaju, dakle, sve manje moći da zadrže centrifugalne tendencije koje se smatraju posledicom podele rada; jer, s jedne strane, ove tendencije se povećavaju u onoj meri u kojoj se rad dalje deli i, u isto vreme, sama kolektivna osećanja slabe. Iz istog razloga, filozofija je sve manje sproobna da obezbedi jedinstvo nauke. Dokle god bi jedan isti duh mogao da istovremeno gaji različite nauke, bilo bi moguće steći kompetentnost neophodnu za uspostavljanje njihovog jedinstva. Ali, ukoliko se specijalizuju, ove velike sinteze ne mogu više biti ništa drugo do preuranjena uopštavanja, jer sve manje protaje moguće jednoj ljudskoj inteligenciji da stekne dovoljno tačno znanje o tome neizbrojnom mnoštvu pojava, zakona, hipoteza koje te sinteze treba da rezimiraju. "Bilo bi zanimljivo zapitati se", s pravom kaže g. Ribo (Ribot), "šta će filozofija, kao opšta koncepcija sveta, moći da bude jednoga dana kada posebne nauke, usled svoje sve veće složenosti, protanu nepristupačne u pojedinostima i kada filozofi stoga budu ograničeni na znanje o najopštijim rezultatima, znanje neizbežno površno."3 Nesumnjivo, donekle smo u pravu da smatramo preteranim ovaj ponos naučnika koji, zatvoren u svoja specijalna istraživanja, odbija da prizna svaku stranu kontrolu. Pa ipak, da bismo o jednoj nauci imali iole tačnu ideju, zacelo je potrebno da smo je upražnjavali i, takoreći, proživeli. To dolazi otuda što se ona u stvari ne sadrži sva u nekoliko stavova koje je definitivno dokazala. Pored ove aktualne i ostvarene nauke, postoji i jedna druga, konkretna i živa, koja delimično nije poznata i još se traži: pored osvojenih rezultata, postoje nade, navike, instinkti, potrebe, predosećanja tako nejasna da se ne mogu 1
Ovo poređewe između vlade i filozofije ne treba da čudi; jer u očima Konta, ove dve ustanove su neodvojive jedna od druge. Vlada, kakvom je on zamišqa, mogu}a je samo ako je pozitivna filozofija ve} konstituisana. 2 Cours de Philosophie positive, IV, 42. 3 Psychologie allemande, Introduction, p. XXVII.
rečima izraziti, pa ipak tako moćna da ponekad vladaju čitavim životom naučnika. Sve to je takođe nauka, čak njen bolji i veći deo, jer su otkrivene istine svakako malobrojnije od onih koje ostaju da se otkriju, a, sa druge strane, da bismo proedovali puni smisao prvih istina i da bismo razumeli sve što je u njima sažeto, trebalo bi da izbliza vidimo naučni život dok je još u slobodnom stanju, to jest dok se ne utvrdi u obliku određenih stavova. Inače, imaćemo slovo, a ne duh. Svaka nauka ima, da tako kažemo, dušu koja živi u svesti naučnika. Samo jedan deo te duše poprima telo i čulne oblike. Formule koje ga izražavaju, budući opšte, lako su prenosive. Ali, nije isti slučaj sa ovim drugim delom nauke koji nijedan simbol ne ispoljava. Ovde je sve lično i mora se osvojiti ličnim iskustvom. Da bismo u njemu učestvovali, moramo se dati na proao i suočiti sa činjenicama. Prema Kontu, da bi se jedinstvo nauke osiguralo, bilo bi dovoljno ostvariti jedinstvo metoda; 4 ali je upravo metode najteže ujediniti. Jer, pošto su one imanentne naukama, pošto ih je nemoguće potpuno odvojiti od sadržaja utvrđenih istina da bismo ih posebno kodifikovali, možemo ih upoznati samo ako smo ih sami upražnjavali. Međutim, od sada je nemoguće da jedan isti čovek upražnjava veliki broj nauka. Ova velika uopštavanja mogu, dakle, počivati samo na jednom prilično sumarnom pogledu na stvari. Ako, osim toga, pomislimo sa kakvom sporošću i sa kakvom strpljivom predostrožnošću naučnici obično pristupaju otkrivanju svojih čak i najsitnijih istina, onda možemo objasniti zašto te improvizovane discipline predstavljaju za njih veoma slab autoritet. Ali, ma kakva bila vrednost tih filozofskih opštosti, nauka u njima ne bi mogla da nađe jedinstvo koje joj je potrebno. One dobro izražavaju ono što je zajedničko naukama, zakone, posebne metode, ali, pored sličnosti, postoje i razlike koje treba pripojiti celini. Često se kaže da opšte sadrži u mogućnosti posebne činjenice koje rezimira; ali, taj izraz je netačan. Opšte sadrži samo ono što je zajedničko posebnim činjenicama. Međutim, u svetu ne postoje ni dve pojave koje liče jedna na drugu, ma kako jednostavne bile. Upravo zbog toga svakom opštem stavu izmiče jedan deo materije kojom nastoji da ovlada. Nemoguće je stopiti konkretne odlike i karakteristična svojstva stvari unutar jedne iste bezlične i homogene formule. Jedino, dokle god sličnosti nadmašuju razlike, one su dovoljne da povežu u celinu tako ujednačene predstave; neskladi u pogledu pojedinosti iščezavaju unutar ukupne harmonije. Naprotiv, ukoliko razlike protaju mnogobrojnije, kohezija protaje nestabilnija i potrebno je učvrstiti je drugim sredstvima. Predstavimo sebi rastuće mnoštvo specijalnih nauka, sa njihovim teoremama, njihovim zakonima, njihovim aksiomama, njihovim pretpostavkama, njihovim protupcima i njihovim metodama, i shvatićemo da jedna kratka i prosta formula, kao što je zakon evolucije na primer, ne može biti dovoljna da poveže u celinu jednu tako ogromnu složenost pojava. Čak i kada bi ovi pogledi na celinu tačno odgovarali stvarnosti, deo stvarnosti koji oni objašnjavaju isuviše je mali u odnosu na onaj koji oni ne objašnjavaju. Na ovaj način, dakle, nikada nećemo moći da pozitivne nauke istrgnemo iz njihove izolovanosti. Postoji isuviše veliki razmak između istraživanja pojedinosti kojima se nauke hrane i takvih sinteza. Veza koja uzajamno spaja ova dva reda saznanja isuviše je tanka i labava, i, sledstveno, ako posebne nauke mogu protati svesne svoje uzajamne zavisnosti samo u okviru jedne filozofije koja ih obuhvata, osećanje te zavisnosti koje će nauke imati uvek će biti isuviše neodređeno da bi bilo efikasno. (Ortega-i-Gaset, Pobuna masa, Alef/Gradac/Dom kulture, Čačak, 1988, str. 130-137.) G. NAUKA I VREDNOSTI VREDNOSNA NEUTRALNOST I ANGAŽOVANOST Majkl Skriven, "Nauka, činjenica i vrednost", str. 185. Da nauka, bilo čista ili primenjena, nužno sadrži van-moralne (non-moral) vrednosne sudove, neproredno sledi iz ispitivanja naučnog protupka procenjivanja (evaluating) hipoteza, objašnjenja, teorija, eksperimentalnih planova, laboratorijskih i terenskih radova. U tome je čitavo biće nauke i navikavanje 4
Op. cit., I, 45.
studenata na dobra merila i uvežbanost u tim stvarima je, po opštem mišljenju, najvažnija strana njegove naučne obuke. Štaviše, nema načina da se protupak procenjivanja teorije, na primer, zameni rutinskom primenom nekog standardnog testa. To je kompletan (full-scale) problem procenjivanja sa vrednosnom osnovom koja je i sama sporna. Jer, vrednost (merit) neke teorije nije ekvivalentna broju istinitih predviđanja koje ona rađa, niti broju istinitih objašnjenja, niti obimu uprošćavanja podataka koje ona olakšava (čak i kada bi postojao neki upotrebljiv način da se mere takvi kvantiteti). Ona predstavlja uvek drukčije procenjenu kombinaciju (variably njeighted combination) svih tih elemenata, zajedno sa uspešnim predviđanjima, objašnjenjima i uprošćavanjima, takođe procenjenih s obzirom na značaj, i velikom ukupnom protivtežom koju čini procenjeni stepen (njeighted measure) pogrešnih tvrđenja ili utisaka. Čak i kada se govori na ovako neodređen način, pogrešno je zato što navodi na misao da bi se, nekim empirijskim ili logičkim istraživanjem, mogla otkriti neka tačna formula. Ali, takva formula ne postoji, zato što su merila i sama promenljiva, budućisasvimpod uticajem relativnog uspeha različitih vrsta teorija u ostalom delu nauke. Pa čak i u jedno posebno vreme, pojam utvrđivanja "tačne kvantitativne mere vrednosti neke teorije" nerealističan je usled mnogih sumnjivih metodoloških pretpostavki koje bi morale biti ugrađene u svaku takvu meru. Dobre i loše procene jesu moguće, ali tačne nisu. Procena teorije (ili eksperimenata ili tumačenja), kao i procena upotrebljenih automobila, može biti izvršena znalački ili nestručno; ona je veština, a ne stvar ukusa i ne može se svesti na ne-procenjivački protupak čak ni onda kada vodi pretenzijama na vrednosno izvođenje. Naučnik, kao naučnik, mora izricati stvarne vrednosne sudove (real-value judgements). Ernest Nejgel, Struktura nauke, str. 485, 487, 490. i 502. Prelazimo, najzad, na teškoće sa kojima se, kako se misli, suočavaju društvene nauke, zato što društvene vrednosti, na koje su istraživači društvenih pojava upućeni, ne samo da boje sadržaj njihovih otkrića, već takođe kontrolišu njihovu procenu svedočanstva na kome zasnivaju svoje zaključke. Pošto se društveni naučnici obično razlikuju prema vrednostima koje usvajaju, često se smatra da je "vrednosna neutralnost", koja, čini se, toliko prožima prirodne nauke, nemoguća u društvenim istraživanjima. Prema tome, po sudu mnogih mislilaca, apsurdno je očekivati da će društveni naučnici ispoljiti jednodušnost, tako uobičajenu među prirodnim naučnicima, kada se postavi pitanje o tome šta su utvrđene činjenice i šta je njihovo zadovoljavajuće objašnjenje. Ispitajmo neke razloge koji se navode u prilog tih tvrđenja. Biće zgodno razlikovati četiri grupe takvih razloga, tako da ćemo redom razmotriti navodnu ulogu vrednosnih sudova u (1) odabiranju problema, (2) određivanju sadržaja zaključaka, (3) identifikovanju činjenice i (4) procenjivanju svedočanstva. 1. Razlozi koji se možda najčešće navode veoma poklanjaju pažnju činjenici da je ono što društveni naučnik odabira za proučavanje određeno njegovim shvatanjem o tome šta su društveno značajne vrednosti. Prema jednom uticajnom gledištu, na primer, humanitarni naučnici se bave jedino građom kojoj pripisuju "kulturni značaj", tako da je "vrednosna orijentacija" sadržana u njihovom izboru istraživačke građe. (...) 2. Jedan dublji razlog koji se obično daje za vrednosno orijentisani karakter društvenih istraživanja glasi: budući da i na samog društvenog naučnika utiču razmatranja o dobrom i lošem, njegovi sopstveni pojmovi o tome šta predstavlja zadovoljavajući društveni poredak i njegova sopstvena merila lične i društvene pravde ulaze, u stvari, u njegovu analizu društvenih pojava. (...) 3. Postoji prefinjeniji argument za gledište da društvene nauke ne mogu biti lišene vrednosti. On tvrdi da je razlika između činjenice i vrednosti pretpostavljena u prethodnoj diskusiji neodrživa kada se analizira svrhovito ljudsko ponašanje, pošto su u ovome kontekstu vrednosni sudovi neodvojivi od iskaza koji izgledaju "čisto deskriptivni" (ili faktički). Sledstveno, oni koji zastupaju ovu tezu tvrde da je jedna etički neutralna društvena nauka u principu nemoguća, a ne samo da je teško ostvariti je. Jer, ako su činjenice i vrednosti zaista tako stopljene da se čak ne mogu ni razlikovati, vrednosni sudovi se ne mogu
ukloniti iz društvenih nauka sem ako se iz njih ne uklone i sva tvrđenja i, prema tome, ako te nauke potpuno ne iščeznu. (...) Ukratko, različiti razlozi koje smo ispitivali za unutrašnju nemogućnost da se obezbede objektivni (tj. vrednosno neutralni i nepristrasni) zaključci u društvenim naukama ne utvrđuju ono što žele da utvrde, mada u nekim slučajevima skreću pažnju na nesumnjivo važne praktične teškoće na koje se često nailazi u tim disciplinama. Albert Ajnštajn, "Zakoni nauke...", str. 779-780. Nauka traži odnose za koje se misli da postoje nezavisno od pojedinca koji traži. Ovo uključuje slučaj kada je čovek sâm predmet; predmet naučnih iskaza takođe mogu biti pojmovi koje smo mi stvorili, kao u matematici. Nije neophodno pretpostaviti da takvi pojmovi odgovaraju bilo kojim objektima u spoljašnjem svetu. Međutim, svi naučni iskazi i zakoni imaju jednu zajedničku odliku: oni su "istiniti" ili "lažni" (adekvatni ili neadekvatni). Grubo govoreći, naša reakcija na njih je "da" ili "ne". Naučni način mišljenja ima još jednu odliku. Pojmovi kojima se on slu-ži za izgradnju svojih koherentnih sistema ne izražavaju osećanja. Za naučni-ka postoji samo "biće", ali nikakvo htenje, nikakvo vrednovanje, nikakvo do-bro, nikakvo zloukratko, nikakav cilj. Sve dok ostajemo u oblasti nauke u pravom smislu reči, nikada ne možemo naići na rečenicu ovoga tipa: "Ne laži." Ima nečega puritanski uzdržljivog kod naučnika koji traži istinu: on se čuva bilo čega voluntarističkog ili emocionalnog. Uzgred rečeno, ova crta je rezultat sporog razvoja, svojstvenog modernoj Zapadnoj misli. Po ovome, moglo bi izgledati da je logičko mišljenje irelevantno za etiku. Zaista, naučni iskazi o činjenicama i odnosima ne mogu proizvesti etičke direktive. Pa ipak, logičko mišljenje i empirijsko znanje mogu eti-čke direktive učiniti racionalnim i koherentnim. Ako se možemo složiti oko nekih osnovnih etičkih stavova, onda se drugi etički stavovi mogu iz njih izvesti, pod uslovom da su polazne premise formulisane dovoljno preci-zno. Takve etičke premise u etici igraju ulogu sličnu ulozi koju u matema-tici igraju aksiome. Zbog toga uopšte ne smatramo besmislenim pitanja kao što su: "Zašto ne treba da lažemo?" Osećamo da takva pitanja imaju smisla zato što se u svim diskusijama te vrste neke etičke premise prećutno pretpostavljaju. Osećamo se zadovoljenim kada nam pođe za rukom da etičke direktive o koji-ma je reč povežemo sa tim osnovnim premisama. Kada je reč o laganju, to bi se možda moglo otprilike ovako izvesti: laganje uništava poverenje u reči dru-gih ljudi. Bez takvog poverenja društvena sa-radnja protaje nemoguća ili bar otežana. Međutim, takva sa-radnja je nužna da bi ljudski život bio moguć i podnošljiv. To znači da je pravilo "Ne laži" povezano sa zahtevom: "LJudski život treba očuvati" i "Bolove i patnje treba što je moguće više smanjiti." Ali, kakvo je poreklo takvih etičkih aksioma? Da li su one proizvoljne? Da li se one zasnivaju samo na autoritetu? Da li one niču iz ljudskih iskustava i da li su proredno uslovljene takvim iskustvima? Za čistu logiku sve su aksiome proizvoljne, uključujući i etičke aksiome. Ali, one nikako nisu proizvoljne sa psihološkog i genetičkog stanovišta. One proizlaze iz naših urođenih težnji da izbegnemo bol i uništenje, i iz nagomilanih emocionalnih reakcija pojedinaca na ponašanje njihovih bližnjih. Preimućstvo je čovekovog moralnog genija, izraženog od strane nadahnutih pojedinaca, da ističe etičke aksiome koje su tako sveobuhvatne i tako dobro zasnovane da ih ljudi prihvataju kao da proizlaze iz ogromne mase njihovih individualnih emocionalnih iskustava. Etičke aksiome su pronađene i ispitane na način koji se mnogo ne razlikuje od načina na koji su pronađene i ispitane naučne aksiome. Die NJahrheit liegt in der Benjahrung. Istina je ono što izdržava ispit iskustva. Filip Frank, "Sadašnja uloga nauke", str. 13-16. VI.Ako razmatramo dejstvo fizičkih teorija na politička i religiozna verovanja, javlja se teškoća koja, na početku, stvara utisak da je takvo dejstvo nemoguće i čak apsurdno. Naučnici i filozofi dokazuju da nauke (kao što je fizika) obrazuju tvrđenja o opažljivim činjenicama koja se mogu, eventualno, proveriti
neprorednim čulnim promatranjima. Sa druge strane, tvrđenja političkih i religioznih verovanja kažu nam koja je vrsta ljudskog ponašanja poželjna. Ona ne govore o opažljivim i proverljivim činjenicama, već o naklonostima ili, drugim rečima, o "idealima". Mada je ova stroga dihotomija između "činjenica" i "vrednosti" postala prilično popularna, ona uništava svaku mogućnost da se tačno razume interakcija između fizičkih teorija, njihovih filozofskih tumačenja i političkih filozofija. Verovanje u ovu strogu dihotomiju ne obazire se na vrlo važnu korelaciju u istoriji i sociologiji ljudskog saznanja i, opštije, ljudske misli. Ono se ne obazire na tesne veze koje su uvek i svuda postojale između čovekove slike o fizičkom univerzumu i njegove slike o idealnom ljudskom društvu. Ovim poslednjim izrazom označavamo ne samo političke aktivnosti, već i religije, kao i umetnosti. Te korelacije nisu metafizičke spekulacije, već sociološke činjenice koje moramo poznavati i razumeti da bismo na naučni način prišli problemu "čovekovog mesta u prirodi". Od pisaca koji su poslednjih godina dali vredne priloge ovim sociološkim problemima, moramo da pomenemo austrijskog filozofa i sociologa E. Topiča (E. Topitsch) (Philosophy of Science, vol. 21, Oct. 1954, NJort und NJahrheit, Jan. 1955.) Ove korelacije su označene terminima kao "politička kosmologija" i "kosmološka politika". Prema Topiču: "Najpre je nebo shvaćeno kao šator ili okrugla koliba i kasnije su svi mogući napori bili uloženi kako bi se izgradila jedna arhitektura koja bi što je moguće više odgovarala nebeskim kretanjima..." "Slavni italijanski arhitekta Andrea Paladio (16. vek) predložio je kao moguće objašnjenje oblika Panteona da on prenosi oblik sveta." Međutim, čovekove ideje o "obliku sveta" imaju svoje poreklo u njegovoj želji da svet shvata analogno svome šatoru ili kolibi. U ovim primerima možemo primetiti korelaciju između iskaza o fizičkim činjenicama i iskaza o poželjnoj ljudskoj akciji. Činjenica je fizičke kosmologije da nebo jeste okruglo, ali je pravilo akcije da crkva (Panteon) treba da bude okrugla. Što je istinito za iskaze o arhitekturi takođe vredi i za iskaze o političkim ustanovama ljudskog društva. Otkako ljudi pokušavaju da steknu sliku o fizičkom univerzumu, oni opisuju Zemlju, mesec i zvezde kao hijerarhiju koja na neki način odgovara ulozi pojedinaca u okviru nekog kraljevskog dvora. U antičkoj Grčkoj i u Srednjem veku postojala je oštra podela između nebeskih tela (Sunca, meseca, zvezda) i Zemlje. Oni su bili različite građe i sledili su različite zakone kretanja. Razlika između duhovnih i materijalnih bića bila je na taj način zakon fizike. Idealno ljudsko društvo treba da podražava fizički univerzum tako što će uspostaviti sličnu razliku između ljudskih bića, između vladalaca i onih kojima se vlada. Aristotel je opravdavao ustanovu ropstva dokazujući da manuelni radnik treba da bude rob zato što u univerzumu materijom vlada duh. Svako ko je tvrdio da se Sunce i zvezde sastoje iz iste materije kao i Zemlja potkopavao je osnove "dobrog" društva i verovanje u duhovna bića (bogove) koje je bilo neophodno za "dobro" društvo. Platon je u svojim "Zakonima" one naučnike koji su učili o materijalnoj prirodi nebeskih tela proglasio kriminalcima koje bi trebalo zatvoriti. Od ovih "društveno-kosmičkih" učenja mogla bi se pratiti neprekinuta nit do učenja našega doba, prema kojima "materijalistički" i "spirituaistički" pogledi na univerzum odgovaraju dvama različitim verovanjima o tome kakvo je "idealno ljudsko društvo". VII.Ako razumemo ovu "društveno-kosmičku" koncepciju univerzuma, razumemo i korelacije između filozofskih tumačenja fizičkih teorija i odgovarajućih političkih filozofija. Međutim, nema nikakve sumnje da se sa strogo naučnog stanovišta misao prilično kreće u krug u ovoj koncepciji. E. Topič piše: "Najpre se fizički univerzum tumači kao kosmičko društvo, a zatim se ovaj kosmički grad uzima kao primer koji treba da slede postojeća ljudska društva." Ova društveno-kosmička koncepcija bila je živa u hegelijanstvu i živa je i u savremenom marksizmu. Teorija da do društvenih promena ne dolazi protepeno, već u skokovima, podržava se slikom fizičkog sveta u kome se, kao što je rekao Hegel, protepeno kvantitativne promene završavaju iznenadnim kvalitativnim skokom. Najpoznatiji Hegelov primer jeste reakcija vode na povećavanje toplote: najpre temperatura raste protepeno dok voda ostaje voda. Ali, blizu tačke ključanja voda se skokovito pretvara u paru. Opis fizičkog univerzuma protaje pravilo o tome kako ljudsko društvo treba da upravlja samim sobom. Sada ćemo ovu društveno-kosmičku koncepciju univerzuma primeniti na pitanje kako je nauka dvadesetog veka izmenila naša shvatanja o "čovekovom mestu u prirodi". LJudi koji veruju da slika o svetu koja uključuje duhovna bića ima poželjno dejstvo na ljudsko ponašanje zaključiće iz fizike dvadesetog veka da je takva slika o svetu moguća. Oni će onda dokazivati: pošto fizički univerzum ima u
osnovi duhovne elemente, ljudsko društvo treba da ga podražava. Nema nikakve sumnje da ovaj način tumačenja može često doprineti "dobrom" ili "srećnom" životu. Ali, ako neko ne priznaje korisnost spiritualističke slike o svetu, nikakvi rezultati niti tumačenja nauke dvadesetog veka (npr. teorije relativiteta) ne mogu ga ubediti ni deduktivnim ni induktivnim dokazima da greši. Usled kružnog karaktera društveno-kosmičke koncepcije propali su svi pokušaji da se materijalistička ili spiritualistička verovanja podrže naukom dvadesetog veka. (Koen i Nejgel, Uvod u logiku i naučni metod, str. 359.) (Robert Openhajmer, Nauka i zdrav razum, str. 32-33) (Ludvig Vitgenštajn, Tractatus Logico-Philosophicus, 6.41-42) TEORIJSKA VREDNOST NAUKE Herbert Fajgl, "Naturalizam i humanizam", str. 11. 1. Intersubjektivna proverljivost (Testability). Ovo je samo adekvatnija formulacija onoga što se obično razume pod "objektivnošću" nauke. Ovde se ima na umu ne samo nesputanost ličnim ili kulturnim predrasudama ili pristrasnošću, većmnogo višez ahtev da naučno saznanje (Knonjledge claims of science) može u principu ispitati (potvrditi ili osporiti, bar proredno ili u izvesnoj meri) svaka osoba dovoljno inteligentna i snabdevena odgovarajućim tehničkim instrumentima za promatranje ili eksperimentisanje. Termin intersubjektivna ističe društvenu prirodu naučnog poduhvata. Ako ima bilo kakvih "istina" pristupačnih samo povlašćenim pojedincima, kao što su mistici ili vidovnjacitj. saznanja (Knonjledgeclaims) koja usled same njihove prirode niko drugi ne može nezavisno proveritionda takve "istine" nisu istine one vrste koju mi tražimo u nauci. Prema tome, kriterijum intersubjektivne proverljivosti odvaja čovekove naučne aktivnosti od ne-naučnih. Jan Lukašjevič, "Stvaralački elementi u nauci"+ , str. 1-15.* I naučnici i oni koji su daleko od nauke često smatraju da je cilj nauke istina, i oni razumeju istinu kao slaganje između misli i egzistencije. Stoga oni misle da se rad naučnika sastoji u reprodukovanju činjenica u istinitim sudovima, slično kao što fotografska ploča reprodukuje svetlost i senku, a fonograf reprodukuje zvuk. Pesnik, slikar i kompozitor rade stvaralački; naučnik ništa ne stvara, nego samo otkriva istinu.1 Ovaj spoj ideja čini da mnogi naučnici osećaju preteranu oholost i čini da mnogi umetnici tretiraju nauku olako. Takva mnjenja su iskopala ponor između nauke i umetnosti, a taj ponor je progutao shvatanje neprocenjivog kvaliteta kakav je stvaralački element u nauci. 1. Nisu svi istiniti sudovi naučne istine. Ima istina koje su previše tričave za nauku. (...) LJudski um, kada proizvodi nauku, ne teži sveznanju. Kad bi to bilo slučaj, on bi se bavio i najtričavijim istinama. Ustvari, izgleda da je sveznanje pre religiozni nego naučni ideal. (...) Koliko je različita Aristotelova ideja savršenog znanja! On, takođe, misli da mudrac zna sve; pa ipak, on ne zna detaljne činjenice, i ima jedino znanje o opštÁm. I pošto zna opštÁ, na neki način on zna sve detalje koji potpadaju pod opštÁ. Stoga on potencijalno zna sve što se može znati. (...) +
Prvi put objavqeno kao "O twórczoœci w nauce", in Kñiêga pami¹tkowa ku uczeniu 250 rocznicy zalo¿enia Univwersytetu Lwowskiego, Lwów, 1912, st. 1-15. Takođe objavqeno u Filosofskoj biblioteci, Lwów, 1934. i preštampano, u skra}enoj verziji, kao "O nauce", Poradnik dla samouków, Vol. 1, Warszawa, 1915. Z zagadnieñ logiki i filozofii. 1 Pošto sam napisao uvod za sadašwi članak, pronašao sam slede}e formulacije: "Nauka nije jedna kreacija našeg duha, u žanru umetnosti... Ona nije ništa drugo do intelektualna reprodukcija univerzuma", u jednom radu Xénopol-a, dobro poznatog metodologa istorijskih nauka (cf. La théorie de l'histoire, Paris, 1908, p. 30).
2. Pošto nije slučaj da svi istiniti sudovi pripadaju nauci, onda pored njihove istinitosti, mora postojati i neka druga vrednost koja nekim sudovima daje čast naučnih istina. (...) Pa ipak, opštost nije ni nužna ni dovoljna karakteristika naučnih istina. Nije nužna, jer iz nauke ne možemo eliminisati singularne sudove. (...) Bez singularnih sudova istorija bi prestala da postoji ljua nauka, a prirodna nauka bi se svela na odlomke teorije. Opštost nije dovoljna karakteristika naučnih istina. (...) 3. Aristotel je, kada je usvajao opštost kao karakteristiku naučne istine, podlégao privlačnosti metafizičke vrednosti. Iza stalnog ponavljanja činjenica on je osećao permanentnu egzistenciju različitu od nestajućih fenomena čulnog sveta. Danas su naučnici skloniji da u opštosti vide praktičnu vrednost. Opšti sudovi, definisanjem uslova pod kojima se zbivaju fenomeni, čine mogućim predviđanje budućnosti, izazivanje korisnih fenomena i sprečavanje štetnih da se ne dese. (...) 4. Aristotel je izvor nauke video u čuđenju. (...) Čuđenje je psihološko stanje koje je i intelektualno i emocionalno. Postoje i druga takva stanja, kao što su radoznalost, strah od nepoznatog, neverica, neizvesnost. (...) Ako je gornji stav istinit, onda se dodatna vrednost pored istinitosti koju svaki naučni sud treba da ima kako bi pripadao nauci može definisati kao sproobnost da podstakne, ili zadovolji, neproredno ili proredno, intelektualne potrebe zajedničke čovečanstvu, tj. koje može osećati svaki čovek koji je dostigao izvestan nivo mentalnog razvoja. (...) Svako rasuđivanje uključuje makar dva suda između kojih važi odnos posledice. Skup sudova povezan takvim odnosima mogao bi se nazvati sintezom. Pošto se svaka intelektualna potreba zajednička čovečanstvu može zadovoljiti jedino rasuđivanjem, a ne iskustvom, koje je po samoj svojoj prirodi samo pojedinačno, onda nauka uključuje ne izdvojene sudove, nego samo sinteze sudova. (...) 8. Postoji stvaralački element u svakom rasuđivanju; ovo se najsnažnije ispoljava u objašnjenju.. (...) Uopštavanje "svako S je R" može se protumačiti ili kao skupn pojedinačnih opisa ili kao relacija "ako je nešto S, onda je i R". Ako je uopštavanje skup singularnih sudova, ono pokriva ne samo one slučajeve koji su istraživani, nego takođe i nepoznate slučajeve. Pretpostavljanjem da se nepoznati slučajevi ponašaju poput poznatih mi ne reprodukujemo činjenice koje su empirijski date, nego stvaramo nove sudove po modelu sudova o poznatim činjenicima. Ako uopštavanje izražava neku relaciju, ona uvodi činilac koji je stran iskustvu. Od vremena Hjuma dopušteno nam je jedino da kažemo kako opažamo podudaranje ili sled događajâ, ali ne i relaciju među njima.14 Stoga sud o relaciji ne reprodukuje činjenice koje su empirijski date, nego je opet ispoljavanje čovekove stvaralačke misli. Ovo je još uvek beznačajna stvaralačka aktivnost; upoznaćemo i jednu puniju. 9. Razmotrimo Galilejevo uopštavanje: "Sva teška tela, ako nisu obešena ili poduprta, padaju brzinom koja se uvećava u srazmeri s vremenom pada." Ovo uopštavanje uključuje zakon koji izražava funkcionalnu relaciju između brzine v i vremena padanja t, datu formulom v = gt. Količina t može uzeti vrednosti koje su izražene celim brojevima, razlomcima, iracionalnim brojevima i transcendentalnim brojevima. Ovo pruža beskonačan broj sudova o slučajevima koje niko nikad nije promatrao ili nikad neće moći da promatra. Ovo je jedan element stvaralačke misli koji je već pomenut gore. Drugi je inherentan u obliku relacije. Nijedno merenje nije egzaktno. Stoga je nemoguće tvrditi da je brzina egzaktno srazmerna vremenu padanja. Stoga ni oblik relacije ne reprodukuje činjenice koje su empirijski date: celokupna relacije je proizvod stvaralačke aktivnosti ljudskog uma.
14
Cf. David Hume, Enquiry Concerning Human Understanding, Leipzig, 1913, Felix Meisner, S. 64: "... Ne možemo nikad, u pojedinačnom slučaju, da otkrijemo ikakvu mo} nužne povezanosti."
Zaista, znamo da zakon koji upravlja padom teških tela može biti istinit samo približno, pošto pretpostavlja nepostojeće uslove poput konstantnog gravitacionog ubrzanja ili odsustva otpora koji pruža vazduh. Stoga on ne reprodukuje stvarnost, nego tek upućuje na fikciju. Upravo nam zbog ovoga istorija govori da taj zakon nije proistekao iz promatranja fenomenâ, nego je rođen a priori u Galilejevoj stvaralačkoj misli. Tek je prole formulisanja svog zakona Galilej proverio njegove posledice.15 10. Jedna druga vrsta objašnjenja sastoji se u formulisanju hipoteza. Formulisati hipotezu znači pretpostaviti postojanje činjenice, nepotvrđene empirijski, kako bi se iz suda o takvoj činjenici kao njegovom delimičnom razlogu dedukovao neki dati pouzdan sud kao posledica. Na primer, osoba zna da neki S jeste R, ali ne zna zašto. Kako želi da nađe objašnjenje, on pretpostavlja da isti S jeste M, iako to ne proverava empirijski. Ali, on zna da svi M jesu R; tako, ako pretpostavi da S jesu M, onda iz ova dva suda on može zaključiti da S jeste R. Sud o postojanju Neptuna bio je hipoteza pre nego što je ta činjenica potvrđena empirijski. Sud o postojanju Vulkana, planete smeštene bliže Suncu nego Merkur, još uvek (1912. godine, kad je ovaj tekst prvi put objavljenprim. prev.) jeste hipoteza. Gledišta koja tvrde da atomi, elektroni i etar postoje uvek će biti hipoteze. (...) Istorija je ogromna mreža hipoteza koje pomoću opštih sudova, u većini slučajeva izvučenih iz iskustva, empirijski objašnjavaju date podatke, kao što su istorijski spomenici, dokumenti, institucije i običaji koji postoje sada. Sve hipoteze su proizvodi ljudskog uma, jer osoba koja pretpostavlja činjenicu što nije empirijski potvrđena stvara nešto novo. Hipoteze su stalni elementi saznanja, a ne privremene ideje koje se proverom mogu promeniti u utvrđene istine. Sud o činjenici prestaje da bude hipoteza samo ako se ta činjenica može potvrditi neprorednim iskustvom. Ovo se dešava samo izuzetno. A dokazati da su posledice neke hipoteze u saglasju sa činjenicama ne znači preobraćanje hipoteze u istinu, jer istinitost razloga ne sledi iz istinitosti te posledice. 11. Druge vrste rasuđivanja ne sadrže primarne stvaralačke elemente, kao što je to slučaj s objašnjenjem. Ovo je slučaj zato što se dokazivanje sastoji u traganju za poznatim razlozima, a zaključivanje i provera razvijaju posledice već sadržane u premisama o kojima je reč. Pa ipak, u čitavom rasuđivanju na delu je inherentno formalno stvaralačko rasuđivanje: logičko načelo rasuđivanja. (...) Apriorne mentalne konstrukcije, koje su sadržane u svakoj sintezi, prožimaju čitavu nauku idealnim i stvaralačkim elementom. 13. Sada je došlo vreme da razmotrimo pitanje: koji naučni sudovi su čiste reprodukcije činjenica? Jer, ako su uopštavanja, zakoni i hipoteze, te stoga i sve teorije empirijskih nauka i čitava sfera apriornih nauka ishod stvaralačkog rada ljudskog uma, onda verovatno ima svega nekoliko sudova u nauci koji su čisto reproduktivni. (...) Samo pojedinačni stav o činjenici koja je neproredno data u iskustvu može biti čisto reproduktivan sud... Kakva god može biti stvarna situacija, osećamo da stvaralačka sproobnost ljudskog uma nije neograničena. Idealistički sistemi epistemologije ne uspevaju da otklone osećaj da neka stvarnost postoji nezavisno od čoveka i da je treba tražiti u predmetima promatranja, u iskustvu. Zadugo je veliki zadatak filosofije bio da istražuje koji elementi u toj stvarnost potiču od ljudskog uma. 21 (...) Stoga je pogrešno misliti da je istina cilj nauke. LJudski um ne radi stvaralački radi istine. Cilj nauke je da se izgrade sinteze koje zadovoljavaju intelektualne potrebe zajedničke čovečanstvu. 15
Cf. E. Mach, Die Mechanik ih ihrer Entwicklung, 6. Aufgabe, Leipzig, 1908, S. 129ff. Kantova kopernikanska ideja, kojom je pokušao da dokaže da pre predmeti slede saznawe nego što saznawe sledi predmete, ukqučuje gledište koje ide u prilog tezi o stvaralačkim elementima u nauci. Ali, ja sam pokušao da dokažem tu tezu ne na osnovu ma kakve posebne teorije saznawa, nego na osnovu uobičajenog realizma, pomo}u logičkog istraživawa. Iz istog razloga nisam uzeo u razmatrawe Xejmsov pragmatizam i (Ferdinand - prim. prev.) [ilerov humanizam. 21
Takve sinteze uključuju istinite sudove o činjenicama; one su te koje uglavnom podstiču intelektualne potrebe. To su rekonstruktivni elementi. Ali, ove sinteze uključuju i stvaralačke sudove; to su oni koji zadovoljavaju intelektualne potrebe. To su konstruktivni elementi.. Elementi prvog i drugog se kombinuju u celinu logičkim odnosima posledice. Upravo ovi odnosi daju sintezama sudova njihov naučni karakter. Pesnička kreativnost se ne razlikuje od naučne kreativnosti prema većoj količini maštovitosti. Svako ko je, poput Kopernika, pomerio Zemlju iz njenog položaja i prolao je da se okreće oko Sunca, ili je, poput Darvina, uočio u maglama prošlosti genetičke transformacije vrsta, može se takmičiti s najvećim pesnikom. Ali se naučnik razlikuje od pesnika po tome što on rasuđuje u svim vremenima i mestima. On ne mora ni ne može opravdati sve, ali sve što tvrdi mora povezati logičkim sponama u koherentnu celinu. Temelj te celine sastoji se od sudova o činjenicama i on podržava teoriju, koja objašnjava, uređuje i predviđa činjenice. Tako se stvara poema nauke.22 (...) Ali, prikupljanje činjenica još nije nauka. Istinski naučnik je onaj koji zna kako da poveže činjenice u sinteze. Učiniti to nije dovoljno da bi se steklo znanje o činjenicama; takođe je neophodan doprinos stvaralačke misli. Što više osoba izvežbava i svoj um i svoje srce, i što se bliže pridružuje velikim stvaralačkim umovima čovečanstva, to više stvaralačkih ideja ona može oblikovati u svojoj bogatoj duši. I možda će u srećnom trenutku on biti prosvetljen iskrom nadahnuća. Jer, kako je rekao Adam Mickjevič, 23 "sve velike stvari u svetunacije, zakonodavstvo, drevne institucije, sva verovanja pre dolaska Hrista, sve nauke, pronalasci, sva remek-dela poezije i umetnostipoticale su iz nadahnuća propovednikâ, mudracâ, herojâ i pesnikâ". Ajnštajn i Infeld, Evolucija fizike, str. 294-296. Nauka nije naprosto zbirka zakona, katalog nepoveznih činjenica. Ona je tvorevina ljudskog duha, sa svojim slobodno izmišljenim idejama i pojmovima. Fizičke teorije pokušavaju da obrazuju sliku stvarnosti i da utvrde njenu vezu sa prostranim svetom čulnih utisaka. Na taj način jedino opravdanje za naše mentalne strukture jeste da li i kako naše teorije obrzuju takvu kariku. Videli smo nove realnosti koje je stvorio napredak vfizike. Ali, taj lanac stvaranja se može pratiti i preko polazne tačke fizike. Jedan od najiskonskijih pojmova je pojam objekta. Pojmovi drveta, konja, bilo kog materijalnog tela, jesu tvorevine zasnovane na iskustvu, mada su utisci iz kojih one niču primitivni u poređenju sa svetom fizičkih pojava. Mačka koja juri miša takođe stvara, mišlju, sopstvenu primitivnu stvarnost. Činjenica da mačka na sličan način reaguje na svakog miša koga sretne pokazuje da ona obrazuje pojmove i teorije koji su njene vođe kroz njen svet čulnih utisaka. "Tri drveta" je nešto različito od "dva drveta". Sa druge strane, "dva drveta" je različito od "dva kamena". Pojmovi čistih brojeva 2, 3, 4..., oslobođeni objekata iz kojih niču, tvorevine su mislećeg duha koji opisuje stvarnost našeg sveta. Subjektivno psihološko osećanje vremena omogućava nam da sredimo naše utiske, da kažemo da jedan događaj prethodi drugome. Ali, povezati svaki vremenski događaj sa jednim brojem, služeći se časovnikom, gledati na vreme kao na jednodimenzionalni kontinuum, već je izum. Takođe su izumi pojmovi euklidske i neeuklidske geometrije i naš prostor shvaćen kao trodimenzionalni kontinuum. Fizika stvarno počinje sa pronalaženjem mase, sile i inercijalnog sistema. Svi ti pojmovi su slobodni izumi. Oni su doveli do formulisanja mehaničkog stanovišta. Za fizičara sa početka devetnaestog veka 22
Ignacy Matuszewski u svom članku "Cele sztuki" ("Ciqevi umetnosti") ukqučenom u kwigu Twórczoœæ i twórcy (Stvarawe i stvaraoci), Varšava, 1904. nudi slična gledišta o stvaralačkim elementima u nauci. Wegova proučavawa, preduzeta sa drugačijim ciqevima u izgledu i sa drugačijeg stanovišta, vodila su ga istim rezultatima kojima su mene vodila logička razmatrawa. 23 Ovu formulaciju, izvučenu iz Odyniec-ovih pisama, navodi W. Biegañski u svom članku "O filozofii Mickiewicza", Przegl¹d Filozoficzny 10 (1907), st. 205.
stvarnost našeg spoljašnjeg sveta sastojala se iz čestica i prostih sila koje deluju između njih i koje zavise samo od rastojanja. On je nastojao da što je duže moguće sačuva svoje verovanje da će uspeti da objasni sve događaje u prirodi pomoću ovih osnovnih pojmova o stvarnosti. Teškoće u vezi sa skretanjem magnetske igle, teškoće u vezi sa strukturom etra, navele su nas da stvorimo suptilniju stvarnost. Javlja se važan izum elektromagnetskog polja. Bila je potrebna hrabra naučna imaginacija da bi se u potpunosti shvatilo da za uređivanje događaja može biti bitno ne ponašanje tela, već ponašanje nečega između njih, to jest polja. Kasniji razvitak je razorio stare pojmove i stvorio nove. Teorija relativiteta je napustila apsolutno vreme i inercijalni koordinatni sistem. Osnova svih događaja nije više bilo jednodimenzionalno vreme i trodimenzionalni prostorni kontinuum, već četvorodimenzionalni vremensko-prostorni kontinuum, jedan drugi slobodni izum, sa novim svojstvima transformacije. Inercijalni koordinatni sistem više nije bio potreban. Svaki koordinatni sistem podjednako je podesan za opisivanje događaja u prirodi. Zatim je teorija kvanta stvorila nova i bitna obeležja naše stvarnosti. Diskontinuitet je zamenio kontinuitet. Umesto zakona koji vladaju pojedinačnim, pojavili su se zakoni verovatnoće. Stvarnost koju je stvorila nova fizika jeste, doduše, veoma udaljena od stvarnosti ranog doba. Ali, cilj svake fizičke teorije još uvek ostaje isti. Uz pomoć fizičkih teorija mi pokušavamo da nađemo svoj put kroz lavirint opaženih činjenica, da uredimo i razumemo svet naših čulnih utisaka. Želimo da opažene činjenice logički slede iz našeg pojma o stvarnosti. Ako ne bismo verovali u mogućnost da zahvatimo stvarnost svojim teorijskim konstrukcijama, ako ne bismo verovali u unutrašnju harmoniju našeg sveta, ne bi moglo biti nauke. To verovanje jeste i uvek će ostati osnovni motiv svekolikog naučnog stvaranja. Iza svih naših napora, u svakoj dramatičnoj borbi između starih i novih puteva, prepoznajemo večitu čežnju za razumevanjem, uvek čvrstu veru u harmoniju našeg sveta, koju stalno jačaju rastuće prepreke razumevanju. Ernest Nejgel, "Priroda i cilj nauke", str. 4. i 6-10. 2. U stvari, nauka pokazuje drugu stranu kada se obrati pažnja na njenu usmerenost protizanju sistematskog a pouzdatog znanja (knonjledge), tako da se njeni proizvodi smatraju osnovanim zaključcima o više ili manje obuhvatnim jednoobraznim uslovima pod kojima se dešavaju razne vrste događaja. (...) (...) (...) Za sada, međutim, želim da istaknem da, uprkos opštoj pouzdatosti naučnih otkrića, ni naučni izveštaji o specifinim činjenicama, ni teorije i zakoni upotrebljeni za formulisanje nepromenljivih uslova pod kojima se pojave dešavaju, nisu neizostavno istiniti niti u principu nepopravljivi.. Zaista se nekada sámo po sebi razumevalo da za pravi naučni stav mora biti utvrđeno da je nesumnjivo izvestan i priznato da je apsolutno nužan. Uzimajući deduktivnu geometriju kao uzor, ovo gledište je tvrdilo da se nauka ne zadovoljava da samo utvrdi šta činjenice jesu, već nastoji da pokaže da činjenice moraju biti onakve kakve jesu i da ne bi mogle biti drukčije; međutim, pošto deduktivno dokazivanje jednoga iskaza moraju postojati premise koje same na kraju ne mogu biti dedukovane, od osnovnih premisa jedne nauke zahtevalo se da budu takve da se mogu shvatiti kao po sebi očigledne i nužno istinite. Ova koncepcija o prirodi nauke bila je razumljivo plauzibilna u vreme kada je euklidovska geometrija bila jedini poznati primer sistematizovanog znanja, i nje se i dalje drže mnogi savremeni mislioci koji prihvataju verovanje da je "univerzum racionalan", tako da "ne može biti nikakvog reziduuma iracionalnih (to jest, slučajno istinitih) činjenica u čitavoj nauci". Međutim, na svetlosti potonje istorije nauke, takva jedna koncepcija je neodrživa. Jer, nijedna osnovna pretpostavka bilo koje nauke koja se bavi činjenicama nije stvarno po sebi očigledna i napredak istraživanja u svakoj grani nauke otkrio je da su principi koji su jednom usvojeni kao osnovni morali biti modifikovani ili zamenjeni drugima ako se želelo da principi budu adekvatni novootkrivenoj činjenici. Ovu tezu da su svi takozvani prvi principi nauke u načelu popravljivi sjajno ilustruje savremeni razvoj u fizici, koja je radikalno revidirala teorijske pretpostavke koje su nekada smatrane nesumnjivim.
Međutim, takve revizije osnovnih pretpostavki ne mogu se ispravno tumačiti kao znaci "bankrotstva" moderne naukekarakteristika koju često daju mislioci privrženi pogrešnom shvatanju, svojstvenom klasičnom racionalizmu, da, ako nauka ne može garantovati nepokolebljivu izvesnost svojih zaključaka, ona onda ne proizvodi pravo znanje. Takođe, takve revizije nisu dovoljan razlog za neograničeni skepticizam u vezi sa mogućnošću da se dođe do pouzdatog znanja o svetu putem naučnog istraživanjas kepticizam koji je opet izazvan neodrživom pretpostavkom da, pošto je svaki zaključak naučnog istraživanja u principu popravljiv, nijedan takav zaključak u stvari nije trajan prilog zbiru pouzdatog znanja. Navešću samo jedan primer koji pokazuje neosnovanost ove poslednje pretpostavke i, u isto vreme, ilustruje kako, pružanjem dobro zasnovanih objašnjenja opaženih pojava, nauka zadovoljava večitu težnju za sistematskim znanjem i razumevanjem. Galilej je primetio da, po svemu sudeći, postoji izvesna gornja granica za veličinu takvih životinja kao što je čovek i postavio je pitanje da li su, uprkos tome, ljudi xinovskih razmera mogli nekada hodati površinom Zemlje. On je brižljivim eksperimentom pokazao da se jačina jednoga debla menja sa njegovim poprečnim presekom i sa razlogom je pretpostavio da se sproobnost životinjskih kostiju da odole razornom pritisku takođe menja sa površinom njihovih poprečnih preseka. Sa druge strane, težina jedne kopnene životinje (koju njeni udovi moraju nositi) srazmerna je zapremini životinje. Prema tome, jačina životinjskih kostiju srazmerna je kvadratu linearnih dimenzija jedne životinje, dok je težina koju te kosti moraju nositi srazmerna kubu njenih linearnih dimenzija. Sledstveno, postoje određene granice veličini kopnenih životinja, tako da xinovi čiji bi udovi bili srazmerni udovima običnih ljudi ne bi mogli postojati, pošto bi se takva bića srušila pod svojom sopstvenom težinom. Galilejev zaključak i pretpostavke na kojima ga je on zasnovao nisu se bitno izmenili, mada su ih istraživanja tokom potonjih triju stoleća prečistila i precizirala. Prema tome, ovaj primer podržava tezu da, uprkos popravljivosti naučnih otkrića, sadržaj nauke nije nepostojani tok mišljenja, već da, naprotiv, nauka može uspeti u svojoj težnji da pouzdato, zasnovano, sistematski objasni bezbroj pojava. Dobro je na početku podsetiti da je nauka društvena institucija, i da su naučnici članovi jedne samoupravljačke intelektualne zajednice, provećeni traženju istine na način koji je u skladu sa standardima koji su se razvijali i koji su dokazali da su zdravi u jednom neprestanom procesu uzajamne kritike. Mnogi su mislioci pretpostavljali da je objektivnost zaključaka do kojih se u nauci dolazi obezbeđena ako naučnici kao pojedinci reše da ne usvoje nijedan stav koji je imalo sumnjiv i nije prozračno istinit. Međutim, ljudi obično nisu svesni mnogih skrivenih pretpostavki sadržanih u onome što smatraju nesumnjivim i često za sebe veruju da ne čine nikakav intelektualni prestup, mada u stvari prećutno usvajaju mnogo štošta lažno. Prema tome, mada odluke da budemo kritični prema pretpostavkama koje činimo mogu imati izvesnu vrednost, objektivnost nauke nije posledica prvenstveno takvih odluka. Naprotiv, ta objektivnost je proizvod jedne zajednice mislilaca u kojoj svaki nepoštedno kritikuje saznajne pretenzije drugih. Jer, nijedan naučnik uključen u taj proces kritike nije nepogrešiv i svaki ima svoje osobene intelektualne ili emocionalne sklonosti. Ali, sklonosti su retko iste; i ideje, koje mogu preživeti unakrsnu vatru raznovrsnih kritičkih komentara koje ispaljuje veliki broj nezavisno mislećih duhova, imaju bolje izglede da budu zdrave nego koncepcije za koje se tvrdi da su valjane jedino na osnovu toga što nekom individualnom misliocu izgledaju po sebi očigledne. Zatim ću prokomentarisati popularno gledište, koje ponekad dele i naučnici, da naučno istraživanje mora početi prikupljanjem činjenica, da se zatim tako prikupljeni podaci prosejavaju kroz neku vrstu logičkog sita koje, na kraju, pruža jednoznačno (uniljuely) određenu formulaciju o pravilnosti između događaja koji se proučavaju. Ali, neadekvatnost ovoga gledišta protaje očigledna čim se setimo da nije lako znati koje bi činjenice trebalo prikupiti za rešavanje jednoga datog problema, kao ni da li je neka navodna činjenica zaista činjenica. Na primer, koje bi podatke upravo trebalo prikupiti prilikom istraživanja o uzrocima leukemije? Da li je mesec zaista veći kad je blizu horizonta nego kada je u zenitu? Broj činjenica koje bi se mogle uzeti u obzir ogroman je, i sve one se ne mogu ispitati; a ono što je zabeleženo kao činjenica može biti iluzij. Jasno je, prema tome, da činjenice moraju biti izabrane na osnovu pretpostavki o tome koje su od njih relevantne za rešavanje datog problema i promatranja se moraju voditi pod uslovima za koje se
pretpostavlja da isključuju mogućnost da iskazi o onome što je opaženo (ne) predstavljaju grube greške. Prema tome, svako smisaono prikupljanje činjenica u svrhu naučnog istraživanja kontrolisano je raznovrsnim pretpostavkama koje mora pružiti naučnik što istražuje, a ne predmet njegovih istraživanja. Naročito, budući da se činjenice ne proglašavaju same relevantnim ili irelevantnim za dati problem, naučnik mora usvojiti bar neku preliminarnu hipotezu o tome kakve su činjenice u vezi sa njegovim problemomna primer, koji su činioci od bezbroj mogućih uzročno povezani sa pojavom koju on proučavatako da, dok je ne zameni drugom, ova preliminarna hipoteza usmerava njegova istraživanja.
D. PRAKTIČNA VREDNOST NAUKE Kazimjerž Ajdukjevič, "Naučna perspektiva sveta", str. 111-117.* U sledećem radu naznačena je linija misli koja je, iako joj nedostaje strogost formulacije, možda prikladna takva kako stoji za započinjanje rasprave o izvesnim pitanjimas kojima se stalno suočavamo kad radimo u svom problemskom krugu, i koja se mogu dovesti bliže rešenju kroz temeljito izlaganje. Svaki naučni sud i svako naučno pitanje sastavljeno je od pojmova. Ti pojmovi su lingvistički učvršćeni, i sačinjavaju značenje jezičkih izraza. Sad, značenje izrazâ u nekom jeziku uključuje izvesne kriterije kojih se mora pridržavati u prihvatanju i odbacivanju rečenica sastavljenih od tih izraza ako se ne želi vršiti nasilje prema tim značenjima. Ove kriterije ćemo zvati značenjskim pravilima jezika. (U vezi s ovim, videti "Jezik i značenje", The Scientific NJorld-Perspective and Other Essays, ..., pp. 35-66.) (...) Postoje tri vrste značenjskih pravila. Prvoj vrsti pripadaju ona koja zahtevaju bezuslovnu spremnost da se prihvate izvesne rečenice. Upravo ovo se čini, na primer, prvim od značenjskih pravila koje smo naveli (reč je o pravilu identitetaprim. prev). Značenjska pravila prve vrste nazivam aksiomatskim značenjskim pravilima, pošto se njima specifikuju rečenice jezika koje imaju status aksioma. Značenjska pravila druge vrste zahtevaju spremnost da se prihvate izvesne rečenice, ne bezuslovno, nego tek pod pretpostavkom da se prihvataju neke druge rečenice. Takva značenjska pravila nazivam deduktivnim značenjskim pravilima (podvukao prev.), zato što se njima određuju modusi deduktivnog zaključivanja. U jeziku simboličke logike, modus ponens i zamena su primeri ovih modusa zaključivanja uključenih u značenje simbolâ. Treća vrsta značenjskih pravila zahteva spremnost da se prihvate izvesne rečenice u prisustvu izvesnih podataka iskustva. Takva pravila nazivam empirijskim značenjskim pravilima, pošto se njima specifikuju rečenice koje se mogu utvrditi sa izvesnošću, na čisto empirijski način. Ukupnost značenjskih pravila jezika u konjunkciji s izvesnim podacima iskustva izdvaja izvesne rečenice ovog jezika zajedno sa sudovima koji sačinjavaju njihovo značenje. Na prvom mestu, postoje rečenice koje treba da se prihvate prema aksiomatskim značenjskim pravilima, i koje se izdvajaju činjenicom da ih neko ne može odbaciti kao lažne ako im ne prida značenje koje proeduju u jeziku o kojem je reč. Na drugom mestu, ima rečenica koje se izdvajaju empirijskim značenjskim pravilima i podacima iskustva poput onih koje se ne mogu odbaciti uprkos tim činjenicama iskustva bez narušavanja značenja koje im pripada u tom jeziku. Treću klasu rečenica koje se izdvajaju sačinjava ukupnost onih rečenica koje se mogu u skladu sa deduktivnim značenjskim pravilima izvesti iz rečenica tako izdvojenih aksiomatskim i empirijskim pravilima. Ukupnost svih rečenica u datom jeziku koje se izdvajaju na jedan ili drugi od tri gore naznačena načina pomoću značenjskih pravila tog jezika zajedno s izvesnim podacima iskustva, nazivamo perspektivom sveta (koja odgovara tim iskustvenim podacima) tog jezika. Ukupnost sudova koji sačinjavaju značenje onih rečenica što pripadaju perspektivi sveta nekog jezika (koja odgovara izvesnim podacima iskustva) zvaćemo perspektivom sveta (koja odgovara tim podacima) pojmovnog aparata od kojeg je izgrađeno značenje izrazâ jezika o kojem je reč. Rečenice koje pripadaju perspektivi sveta nekog jezika sačinjavaju (u krajnjoj liniji, s izvesnim kvalifikacijama) nesumnjivu komponentu saznanja svakoga ko koristi taj jezik. Rečenice koje nameću aksiomatska značenjska pravila ne mogu ni u kojim okolnostima da se odbace sve dok se koriste u smislu koji propisuje taj jezik. Rečenice nametnute empirijskim značenjskim pravilima često se mogu odbaciti bez narušavanja njihovog značenja; ovo, međutim, samo kada nisu prisutni odgovarajući podaci iskustva. U prisustvu takvih podataka iskustva odbacivanje ovih rečenica je moguće jedino ako im neko pridaje značenje drugačije od onoga koje im pripisuje jezik o kojem je reč. Ove rečenice, koje pripadaju perspektivi sveta jezika do koje se može dospeti do aksiomatskih ili empirijskih rečenica u skladu sa deduktivnim značenjskim pravilima takođe se često mogu odbaciti bez narušavanja njihovog značenja.
Ako se, međutim, prihvate tačno one rečenice koje neko deduktivno značenjsko pravilo usklađuje kao premise s ovim rečenicama kao zaključcima, pri čemu se potonje ne mogu odbaciti bez narušavanja njihovog značenja. U nekom datom jeziku perspektivu sveta usklađenu sa skupom podataka iskustva stoga čine rečenice koje makar potencijalno sačinjavaju nepokolebljivu komponentu saznanja koja se može steći korišćenjem ovog jezika ili njegovog odgovarajućeg pojmovnog aparata. Ovo saznanje, međutim, ne mora da se ograničava na one rečenice koje su već dobijene u skladu sa značenjskim pravilima tog jezika; jer ono takođe uključuje rečenice koje, iako se prihvataju na osnovu ranije stečenog udela perspektive sveta, ipak nisu zahtevane (niti zabranjene) nekim značenjskim pravilima tog jezika. Ovoj klasi saznaja pripadaju sve rečenice prihvaćene na osnovu induktivnog zaključivanja. Pomoću njega pokušavamo da putem anticipacije sastavimo još nepoznate delove perspektive sveta. Perspektiva sveta je funkcija dva činioca. S jedne strane, ona zavisi od materijala iskustva, koji je njegov temelj; sa druge strane, ona zavisi od pojmovnog aparata i značenjskih pravila vezanih za njega. Prvi deo ove tvrdnje je očigledan. Drugi, međutim, nije ništa manje jasan. Promena u pojmovnom aparatu se odražava u promeni u problemima koji se rešavaju na osnovu istih podataka iskustva. Različite nauke koriste različite pojmovne strukture koje se mogu samo delimično podudarati. Ali, čak i jedna te ista nauka menja svoj pojmovni aparat tokom svog istorijskog razvoja. Ova promena je, međutim, često prikrivena činjenicom da, dok se pojmovi menjaju, reči ostaju iste. Sve dok se koristi ograničen pojmovni aparat, koji ne isključuje obogaćivanje, može se dospeti, ma koliko potpuno da se upotrebljava materijal iskustva, tek do perspektive sveta, ali nikad do potpune slike sveta. Tako, ako neko ograničava svoj pojmovni aparat, i odbacuje izvesne načine njegovog obogaćivanja, on protaje uskogrud i namerno zanemaruje izvesne odlomke slike sveta; takoreći, on se zadovoljava promišljanjem izabrane perspektive sveta. Sada nam izgleda da nauka kao celina uzima ovaj tok. Ona bira svoj pojmovni aparat duž izvesnih linija, i odbacuje svako proširenje koje se suprotstavlja ovim linijama. Daćemo primere da potkrepimo ovu tvrdnju. Pojmovni aparat je određen utvrđivanjem značenjskih pravila. (...) Empirijski udeo naučnog pojmovnog aparata nastao je na prirodan način iz pojmovnog aparata svakodnevnog života. Drugi je, tokom svog razvoja, prošao kroz faze u kojima je njegovo angažovanje u odnosu prema aktualnim podacima iskustva vodilo protivrečnostima koje su poznate pod nazivom čulnih iluzija. (...) LJudi su se, prema tome, oslobađali čulnih iluzija ograničavanjem pojmovnog aparata, što je kao posledicu imalo da je jedan deo potpune slike sveta bio ispušten iz opisa. Gore rečeno se možda može uopštiti tako što bi se reklo da imamo prola s takozvanim čulnim iluzijama bilo kada sleđenje izvesnih empirijskih značenjskih pravila u prisustvu izvesnih podataka iskustva neproredno vodi u protivrečnost, ili kada se takva protivrečnost može izvesti iz rečenica nametnutih podacima iskustva pomoću aksiomatskih i deduktivnih značenjskih pravilačesto takođe pomoću induktivnih hipoteza. U ovom drugom slučaju, protivrečnost bi se mogla izbeći odbacivanjem hipoteze bez potrebe ma kakvog sužavanja pojmovnog aparata i empirijskih značenjskih pravila. Ako se, međutim, u takvim slučajevima ne vide instantia contraria (suprotni primeriprim. prev.) protiv te hipoteze, nego se umesto toga govori o "čulnoj iluziji", ovo pokazuje da se u tim slučajevima neko odlučio za promenu empirijskih značenjskih pravila, pa time i pojmovnog aparata. (...) Ovo neprestano i protepeno recipročno prilagođavanje "činjenicâ teorijama" određivalo je potpunu izvornu upotrebu jezika, koji je isprva bio povezan na jednostavan i naivan način za materijal iskustva, za fluktuisanje. neko bi se ubrzo našao u teškoćama ako bi pokušao da specifikuje empirijska značenjska pravila u skladu s kojima se izvesna osoba orijentiše u svojoj upotrebi jezika. Ovo, međutim, nipošto ne povlači da bi jezik, koji u skladu sa samim pojmom jezika, mora biti nedvosmisleno određen svojim rečnikom, svojom sintaksom i svojim značenjskim stipulacijama, mogao ne proedovati empirijska značenjska pravila. Nemogućnost specifikovanja empirijskih značenjskih pravila što važe za jezik koji koristi pojedinac pokazuje tek da se ova upotreba jezika koleba između različitih jezika.
Iz ovoga što smo rekli protaje jasno da, kada razmotrimo ljudski napor da se stekne znanje, umesto čoveka smeštenog, da tako kažemo, ispred hrpe činjeničkog materijala sa zadatkom njegovog obrađivanja pomoću neke teorije, on je pre u položaju traganja za pojmovnim aparatom, jer je to jedino što može dati povod empirijskim rečenicamaa pomoću njega on dobija tek izvadak potpune slike sveta, dobija, takoreći, perspektivu sveta, koja treba da zadovolji izvesne uslove. Sugerisali smo konsistentnost i sistematski red kao dva takva uslova, kojima nesumnjivo treba dodati mnoge druge. Ono što sam rekao odnosi se kako na svakodnevno, tako i na naučno saznanje. Stoga smo tvrdili da nauka promišljeno ograničava svoj pojmovni aparat, te među mnogim mogućim pojmovnim aparatima teži ka jednom posebne vrste, čime se nauka odriče potpune slike sveta i umesto toga cilja na samo jednu perspektivu sveti pored koje postoje mnoge druge. (...) Tako bi tu postojala iznad i protiv jedan drugog dva suprotstavljena suda o istinitosti perspektive sveta. Svaki od njih je i sâm deo perspektive sveta. Sada epistemolog na sebe preuzima ulogu nepristrasnog sude. Kojoj će od ove dve perspektive on priznati prednost s obzirom na istinu? Je li, međutim, epistemolog istinski nepristrastan sudija? Nije li on takođe zatvoren u pojmovni aparat koji mu nameće njegovu perspektivu sveta? Čak ni epistemolog ne može govoriti bez jezika, ne može misliti bez pojmovnog aparata. On će stoga doneti svoju odluku u pogledu istine na način koji odgovara njegovoj perspektivi sveta. Prema tome, epistemolog nije pogodan za ulogu nepristrasnog sude u borbi između dve perspektive sveta za naslov istine. Sledstveno tome, on ne treba da zahteva pretpostavljanje ove uloge. Umesto toga on sebi treba da postavi drugačiji zadatak. On treba da obrati pažnju napromene koje se zbivaju u pojmovnom aparatu nauke i u odgovarajućim perspektivama sveta, i treba da traga za osiguravanjem motivâ koji će proizvesti ove promene. Možda ovaj niz perspektiva sveta dopušta da se shvata kao ciljno usmeren proces koji napreduje kao da neko svesno želi da dostigne cilj pomoću tog niza. Zadatak uključen u takvo shvatanje istorije nauke sačinjava uverljivo jezgro duhovnonaučnog (kulturnoteorijskog) razumevanja istorije nauke. Ernest Nejgel, "Priroda i cilj nauke", str. 3-4. Možda najočiglednija karakteristika nauka, a nesumnjivo ona koja je dobila najveći publicitet, jeste praktična kontrola nad prirodom koju pruža nauka. Bilo bi predugačko iznositi velike doprinose naučnog istraživanja ljudskom blagostanju, pa čak i pomenuti glavne grane tehnologije, kao što je medicina, koje su se koristile napretkom u fundamentalnom teorijskom i eksperimentalnom ispitivanju. Dovoljno je napomenuti da je primenjena nauka preobrazila lice Zemlje i stvorila našu Zapadnu civilizaciju. Pošto ljudi bez naučnog obrazovanja ili teorijskih interesa mogu najlakše shvatiti upravo tehnološke plodove naučnog ispitivanja, za većinu ljudi je praktična vlast nad prirodom, koja često sledi iz fundamentalnih istraživanja, glavno opravdanje za nauku. Zaista, zbog toga što teški finansijski troškovi vođenja naučnog istraživanja danas moraju u velikoj meri biti plaćeni iz javnih fondova, mnogi naučnici skoro isključivo naglašavaju praktične koristi koje treba očekivati od bazičnih istraživanja kada opisuju prirodu nauke širokoj publici koja mora, na kraju, da podnese glavni deo troškova. Pa ipak, mada za sada ne bih potcenjivao značaj nauke kao izvora boljih i razvijenijih tehnologija koje doprinose unapređenju ljudskog života, ipak verujem da je koncepcija nauke kao zlatne guske koja beskrajno proizvodi praktična sredstva kontrole nad prirodom bila prenaglašena na štetu drugih njenih strana. Zacelo nije tačno da je stvaranje korisnih dobara i usluga jedini, pa čak ni glavni, motiv koji pokreće ljude da se bave naučnim istraživanjem; i kada se takav motiv učini centralnim, stvara se veoma kriva slika i o složenim ciljevima nauke i o njenoj stvarnoj istoriji. Štaviše, takvo isticanje teži da proizvede društveno opasnu sliku o naučniku kao nepogrešivom čudotvorcu koji mora da ima sigurno rešenje za sve ljudske nedaće. Niti bi se smela prevideti rasprostranjena tendencija da se naučni poduhvat učini inherentno odgovornim za praktične upotrebe za koje se naučna otkrića ponekad koristejedno nesumnjivo neosnovano pripisivanje koje može dovesti do
pogoršavanja nauke, ali koje izgleda prihvatljivo kada se nauka identifikuje sa njenim tehnološkim plodovima. Filip Frank, "Sadašnja uloga nauke", str. 6-7. I.. .. Na taj način, problem "čoveka i prirode" protepeno vodi interakciji između filozofije nauke i političke filozofije ili, ako hoćemo da govorimo uopštenije i apstraktnije, između teorijske i praktične filozofije. Istorijska i sociološka istraživanja pokazuju da su svi do sada uspostavljeni oblici vladavine, svetovni i duhovni, pokazivali naklonost prema onim izlaganjima nauke koja su izgleda podržavala neka pravila ljudskog ponašanja. Pristrasnost organizovane moći prema izlaganjima nauke ispoljava se na veoma vidljiv način u protupcima "totalitarnih" oblika vladavine, kao što su nemački nacionalsocijalizam, sovjetski komunizam i, na blaži način, u istalijanskom fašizmu. Ali, kada se naš pogled izoštrio, primećujemo da su, u manjoj meri, veze između politike, nauke i filozofije takođe vidljive i u akcijama "demokratskih" oblika vladavine. Ove se veze javljaju pod imenom "informacije" ili "propagande". One su bile most između liberalnog hrišćanstva i političke demokratije. Uopšte uzev, nove naučne teorije su se revnosno upotrebljavale kao podrška starim političkim i religioznim verovanjima. Katolička crkva, međutim sa svojom starom tradicijom logičke i racionalne misli, uvek je odbijala da se služi promenljivim pomodnim teorijama da bi podržala istine koje je dokazala njena "večita" filozofija. II.Prirodna nauka je uticala na čovekovo mesto u prirodi na dva načina, koje možemo kratko zvati tehnološkim i filozofskim. Oba uticaja su praktična; ona ukazuju na put ljudskom ponašanju. Prvi način ne zavisi od religioznih i političkih verovnja. Komunistički, fašistički i demokratski oblici vladavine vole atomsko oružje; svima njima potrebna je obična nauka. Ako se, međutim, ta nauka protumači materijalistički, ona može podržati komunizam; ako se protumači antimaterijalistički (idealistički), ona može podržati fašizam. Na taj način nauka utiče na ljudsko ponašanje putem filozofskog tumačenja. Ovaj uticaj je neproredniji nego uticaj putem tehnoloških rezultata. Podržavanjem jednog specifičnog oblika vladavine, neproredno se može izdejstvovati zapovest za lansiranje hidrogenske bombe, dok izmišljanje bilo koje bombe stvara samo mogućnost za njeno lansiranje. Tako uviđamo logičkim i istorijskim dokazivanjem da jedna naučna teorija može biti različito filozofski protumačena. Ajnštajnova teorija relativiteta bila je tumačena u prilog idealizma, materijalizma, skepticizma itd. Teorija kvanta bila je tumačena kao da podržava subjektivizam, idealizam, ali takođe i pozitivizam i empiricizam.. PRAGMATIČKA KRITIKA NAUKE Čarls Sanders Pers, Sabrani spisi, 5.511-516. 5.511. Ova razmatranja navode se, sasvim prirodno, da pomenem jednu drugu karakterističnu osobinu pristalice Kritičke zdravorazumske škole koja ga izdvaja od stare škole. On, naime, misli da nesumnjiva verovanja ukazuju na donekle primitivan način života i da, mada ona nikada ne protaju sumnjiva ukoliko naš način života ostaje život donekle primitivnog čoveka, ipak kako razvijamo stupnjeve samokontrole nepoznate tome čoveku, niču prilike za akciju u odnosu na koje prvobitna verovanja, ako se protegnu na njih, nemaju dovoljno autoriteta. Drugim rečima, prerastamo primenljivost instinktanipošto ne sasvim, već u našim najvišim aktivnostima. Slavni škotski filozofi živeli su i izumrli pre nego što se ovo moglo razumeti kako valja. 512. Doctor Y. Šta mislite pod "donekle primitivan"? I kakvim rasuđivanjem može jedno sumnjivo tvrđenje o iskustvu protati nesumnjivo? Pragmaticist. Oštroumno pitanje, pošto su neka naša verovanja, koja izgledaju isto tako nesumnjiva kao i bilo koja druga, takve prirode da bi teško mogla obuzeti duh, recimo, neandertalskog čoveka, a ni u kom slučaju nam ne bi mogla biti preneta od prvih svesnih životinja. Prema tome, Zdravorazumska škola mora da se uhvati ukoštac sa teškoćom da ako uopšte ima nesumnjivih verovanja, ta su verovanja morala nastajati; a za vreme toga procesa nisu mogla biti nesumnjiva verovanja. Pa ipak, ne vidim nikakvog
razloga da se misli da su verovanja koja su bila sumnjiva postala nesumnjiva. Svaki pitomi kućni pas stekao je verovanja koja očigledno nemaju nikakvu primenu u njegovom divljem stanju; pa ipak, čvrsto sam ubeđen da niko nije primetio da je vaš obučeni pas prošao kroz period skepticizma u vezi s tim verovanjima. Sve govori u prilog pretpostavci da se najpre javilo verovanje, a sproobnost sumnjanja mnogo kasnije. Sumnja obično, možda uvek, niče iz iznenađenja, koje pretpostavlja ranije verovanje; a iznenađenja se javljaju sa novom okolinom. Hoću samo da dodam da mada precizno rasuđivanje o određenoj iskustvenoj sumnji ne bi moglo potpuno raspršiti sumnju, kao što ni akcija konačnih konzervativnih sila ne bi mogla zadržati jedno telo u neprekidnom stanju mirovanja, ipak neodređenost (vagueness), koja se ne može ukloniti iz logičke oblasti kao ni trenje iz mehanike, može imati to dejstvo. 513. Kao što sam rekao, moderno priznanje evolucije mora razlikovati Kritički stav razuma od stare škole. Moderna nauka, sa svojim mikroskopima i teleskopima, sa svojom hemijom i elektricitetom, i sa svojim sasvim novim sredstvima za život, stavila nas je u sasvim drugi svet; bezmalo kao da je prenela našu rasu na drugu planetu. Neka stara verovanja nemaju nikakvu primenu izuzev u proširenom smislu i u takvom proširenom smislu ona su katkad sumnjiva i podložna umesnoj kritici. LJudi osećaju žestoku potrebu da strogo kritikuju pre svega normativne nauke, estetiku, etiku i logiku, u njihovom odnosu prema novom svetu koji je stvorila nauka. Na žalost, koliko je velika, ova je potreba toliko i nesvesna. Zla se priznaju na izvestan površan način; ali nikada nikome ne pada na pamet da proučavanje estetike, etike i logike može biti od ozbiljnog značaja, zato što te nauke svi shvataju, izuzev onih koji ih najdublje proučavaju, na stari način. Za moju sadašnju svrhu od značaja je samo da bacim pogled na to stanje stvari. Neophodan novi kriticizam mora znati na čemu stoji; naime, na verovanjima koja ostaju nesumnjiva; i mlade pristalice Kritičkog zdravog razuma pune intelektualne snage koja žudi za zadatkom za koji mogu dostojno žrtvovati svoje živote bez ohrabrenja, nagrade, priznanja ili slave (i ja verujem da takvih mladih ljudi još ima) mogu u ovoj oblasti naći ono što im srce želi. 514. Pa ipak, treća karakterisitčna osobina pristalice Kritičke zdravorazumske škole jeste da on visoko ceni sumnju. Za njega se skoro može reći da gaji sacra fames prema njoj. Samo, njegova glad se ne može utoliti papirnatim sumnjama: on mora imati ili težak i plemenit metal ili verovanje. On spremno priznaje da se ono što je jednoga dana bilo nesumnjivo često idućega dana pokazivalo lažnim. On prihvata apstraktan stav da to može biti slučaj sa svim verovanjima kojih se drži. On stvarno ne može dopustiti da bi to mogao biti slučaj sa svima njima; ali se ovde on gubi u neodređenim besmislenim protivrečnostima. 515. Doctor Y. Mogu li nesumnjivi stavovi biti dokazivi? Pragmaticist. Nesumnjivi stavovi moraju biti polazne premise ili se, bar, moraju prihvatati bez veze sa preciznim dokazima. Jer, ono što je nesumnjivo ne dokazuje se; i nijedan precizan empirijski argument ne može od njegovog zaključka potpuno otkloniti racionalnu sumnju. 516. Pa ipak je tačno da uvek kada se baci kritički pogled na neko od naših osnovnih verovanjarecimo, na verovanje u red u prirodičini se da se duh u isti mah neodređeno gradi kao da ima razloge da veruje u njega. Sniva se o induktivnom dokazu. Zamišlja se da verovanje proizlazi iz nečega što liči na induktivni dokaz koji je zaboravljen. Vrlo verovatno da je tako, u jednom smislu termina "induktivni proces" koji je tako uopšten da uključuje nekontrolisanu misao. Ali, ovo priznanje mora biti praćeno nedvosmislenim poricanjem da je nesumnjivo verovanje inferencijalno (izvedeno zaključivanjemprim. prev.) ili "usvojeno". Ono naprosto ostaje postojano kao što je uvek bilo. To se uopšte ne kosi sa teorijom da je u psihološkom procesu njegovoga razvoja, pojava ličnih iskustava, takvih kakva su se predviđanjem iz njega mogla izvesti, bila neophodan činilac, dok je izvorna mogućnost verovanja-navike morala biti korelativan činilac. Sve ovo je, takođe, sasvim u skladu sa neophodnošću da se kritikuju obične aksiome rasuđivanja i morala, isto kao i uobičajeno razvijeni ideali, čim se oni toliko prošire da protanu primenljivi na novi svet koji je nauka stvorila. VERODOSTOJNOST, ISTINA I ZNAČENJE U NAUCI VERODOSTOJNOST NAUČNE METODE Herbert Fajgl, "Naturalizam i humanizam", str. 12.
2. Berodostojnost ili zadovoljavajući stepen potvrđenosti (Reliability, or Sufficient Degree of Confirmation). Ovaj drugi kriterijum naučnog saznanja omogućava nam da razlikujemo ono što se obično naziva "golim mišljenjem" (ili, još gore, "praznoverjem") od saznanja (dobro potkrepljenog verovanja). Možemo ga uzeti kao nešto čime razgraničavamo naučno od nenaučnog saznanja (knonjledge-claims). Očigledno, nasuprot prvom kriterijumu, ovde imamo razliku u stepenu. Nema odsečne demarkacione linije između dobro potvrđenih naučnih zakona, teorija ili hipoteza i malo osnovanih slutnji i probnih ideja (ideas-on-trial) koje se na kraju mogu ili uključiti u korpus naučnog saznanja ili odbaciti kao nepotvrđene. Pretenzije na istinu (truth-claims), koje odbacujemo kao "praznoverice" i, uopšte, kao sudove zasnovane na brzopletom uopštavanju ili neuverljivoj analogiji (ako zadovoljavaju kriterijum proverljivosti), razlikuju se od onoga što usvajamo kao "naučnu istinu" krajnje niskim stepenom verovatnoće koji im mogu dati raspoloživa svedočanstva. Astrologija i alhemija, na primer, nisu faktički besmislene, već se smatraju lažnim usled toga što sva raspoloživa svedočanstva govore neodoljivo protiv njih. Moderne tehnike eksperimentisanja i statističke analize predstavljaju najmoćnija oruđa kojima raspolažemo za razlikovanje između slučaja i zakona i stoga najbolja sredstva za povećanje verodostojnosti saznanja. M. R. Koen, Razum i priroda, str. 83-86. § 11. Ideal nauke Nauka se može razlikovati od običnog zdravorazumskog znanja strogošću kojom sve druge obzire podređuje stremljenju idealu sigurnosti, tačnosti, opštosti i sistematičnosti. (A) Sigurnost (certainty) - očita izvesnost (evidence) i dokaz (proof) Obično ljudsko znanje prepuno je proizvoljnih i oprečnih mišljenja. Na ova mišljenja se čovek ne može osloniti ako želi da izbegne pogreške i zablude koje nam prete na našem putu. Nauka je, prema opštem priznanju, napor da se odstrane neosnovana mišljenja i da se utvrde stavovi koje podupire očita izvesnost ili dokaz. Ovo se obično izražava tako što se kaže da nauka teži saznanju koje je sigurno. Reč sigurno u ovoj vezi nesrećna je usled zbrke između njenih logičkih i psiholoških značenja. Psihološki ona označava jedno emocionalno stanje, kao kada kažemo da smo sigurni da će samo oni koje je krstila naša crkva otići na nebo, da će Zemlja propasti ako se ne suzbiju pomodne jeresi, ili da će se civilizacija srušiti ako se naše davnašnje zastarele ustanove odmah ne ukinu. Sigurnost u ovome smislu nije nikakva garancija istinitosti, jer se drugi osećaju podjednako sigurni u sasvim suprotno. Naša psihološka sigurnost nas zaista tako često sprečava da čak počnemo da težimo ka istini, da je umesno pomisliti da osećanje sigurnosti često nije ništa drugo do naša nesproobnost da zamislimo suprotno od onoga u šta slučajno verujemo. U ovome smislu nema tako velike sigurnosti kao što je sigurnost zasnovana na potpunom nepoznavanju razmatranja koja sa podjednakom snagom dokazuju suprotno. Tako ljudi pokazuju veću sigurnost u vezi sa složenim i nedokučivim pitanjima politike i religije nego u vezi sa prostijim i proverljivijim predmetima kojima su provetili duge stude kao profesionalni eksperti. Osećanje sigurnosti ili ubeđenja proizvode u nama i jezički oblici. Jezgrovite prolovice, čaroban način izražavanja pesnika i jezgrovite primedbe mudraca ili proroka otuda obično uspevaju da budu ubedljive. Ali, razmišljanje otkriva da se direktno suprotna gledišta mogu izraziti isto tako upečatljivo. Pogledajte apsolutnu sigurnost sa kojom su ljudi objavili da je priroda sva živa, da je dobar život život u skladu sa prirodom, da godine brzo prolaze, da je sloboda nešto za čim svi ljudi žude, da običan čovek mora biti poslednji sudija itd. Kako je lako tvrditi da je priroda najvećim delom inertna i mrtva, da dobar život zavisi od naše kontrole nad našim prirodnim impulsima, da se godine otežu u beskraj, da je sloboda upravo ono što ljudi ne mogu da podnesu i da običan čovek uvek sledi ono što mu je neko sugerisao. "Opreznost je majka mudrosti" isto je tako ubedljivo kao "Izgubljen je onaj koji okleva". Ni osećanje sigurnosti oličeno u slaganju mišljenja kroz vekove nije garancija istine. Treba samo da pomislimo na sigurnost čovečanstva u vezi sa astrologijom, postojanjem veštica ili sa nemogućnošću da
ljudi hodaju suprotnom stranom Zemlje. Ni širina ni jačina osećanja kojim se neki stav zastupa ne garantuje njegovu istinitost. Sigurnost koju nauka teži da proizvede nije psihološko osećanje u vezi sa nekim datim stavom, već logička osnova na koju se može postaviti polaganje prava na istinitost. Nesumnjivo, ako na istinu ne gledamo prosto kao na jedno neproredno svojstvo jednog tvrđenja po sebi, već kao nešto što se mora povezati (to do njith) sa onim što dotično tvrđenje znači ili implicira, onda se sumnje u istinitost jednoga datog stava mogu ukloniti jedino očitom izvesnošću koja obuhvata njegov odnos prema drugim stavovima sa kojima je on neraskidivo povezan. U svakom slučaju, možemo opravdato reći da nauka teži da ukloni sumnje ili reši sporove između suprotstavljenih gledišta pokazujući da je dati stav jedini stav koji je logički održiv ili da je bar bolje zasnovan nego njegova predložena alternativa. Ali, nauka to protiže paradoksalnom ili herojskom metodom dovođenja u pitanje svega što se može dovesti u pitanje i na taj način izgleda da uništava psihološku sigurnost. Čovekova sproobnost da dovodi u pitanje ono što je od detinjstva bio učen ili navikavan da usvaja zaista je veoma ograničena ako se društveno ne neguje i uvežbava. Veoma je redak pojedinac koji može samostalno da vidi stvari i da veruje svome sopstvenom iskustvu ili razumu tako da dovodi u pitanje gledišta koja su opšteusvojena. Za tipično muslimansko dete odraslo u centralnoj Arabiji nije moguća nikakva stvarna sumnja u to da je Alah istinski bog, a Muhamed njegov prorok. Tek kada njegova zajednica prestane da bude homogena, kada dođe u dodir sa onima koji ne veruju u Muhameda, tek onda sumnja može uhvatiti korena i početi da cveta. Tako putnici, trgovci pustolovi, kosmopolitski gradovi i mešanje ljudi koji imaju različite tradicije, igraju predominantnu ulogu kao kvasac u intelektualnom životu čovečanstva. Pošto je stanje sumnje veoma neprijatno, zajednice pokušavaju da ga se na različite načine oslobode, ismevanjem, nasilnim potiskivanjem i slično. Naučna metoda nastoji da savlada sumnju gajeći je i bodreći je da raste dok ne protigne svoje prirodne granice i ne može dalje rasti. Trezveno razmišljanje uskoro pokazuje da se mada ima veoma malo stavova koji su po sebi apsolutno nesumnjivi, mogućnost sistematske istine ne može poreći. Metoda sistematskog logičkog dokaza, koja čini suštinu matematičke i egzaktne nauke, postala je moguća kada su Grci, kao Tales i Pitagora, otkrili način da stavove dedukuju iz aksioma ili iz prostih principa koji su izgledali nesumnjivi. 1 Logičke posledice tih principa bile su primenjene u optici, astronomiji, mehanici poluge, hidrostatici itd. Ova vera u samoočiglednost principa kojima nije potreban nikakav dokaz bila je moguća sve dok se zaista nije našao neko ko bi predložio moguće alternative tim principima. (Dogmatski skepticizam Pirona i Seksta Empirika, budući da je napadao čitavo saznanje, bio je praktično neprimenljiv i teorijski jalov.) Ali je moderna nauka pobudila stvarne sumnje u pogledu Euklidovih aksioma time što je predlagala inteligibilna alternative i ovaj protupak bio je plodonosan i u fizici kao i u geometriji. Zaista za nauku se obično kaže da je započela svoju izrazito modernu karijeru sumnjom u jasnu i svetu istinu (potkrepljenu svedočanstvom naših čula) da se Sunce i zvezde kreću oko Zemlje. Zatim je nastavila da sumnja i da proglašava lažnim ili besmislenim tako tradicionalno samoočigledne stavove kao što su stavovi da se priroda plaši praznine, da priroda ne čini skokove i čak da pravi deo nikad ne može biti jednak celini. Ali, ako na taj način podozreva u samoočigledne principe, kako nauka može išta dokazati? Kako možemo doći do sigurnog znanja ako ništa nije inherentno sigurno? Odgovor je da stvarna sumnja u bilo koji stav znači da smatramo da neki drugi stav može biti istinit, a to uključuje pretpostavku jednog složenijeg stava koji sadrži dve alternative. Tako matematičareva sumnja u Euklidov protulat o paralelnim pravama ne samo da ostavlja nedirnutom demonstrativnu sigurnost da, ako je taj protulat dat, euklidovske teoreme moraju slediti, već nas takođe vodi široj istini u oblasti matematike, naime, istini da postoji nekoliko alternativnih mogućnosti u pogledu paralelnih prava i da se logičke posledice mogu dedukovati iz svake od njih. Mi smo izgubili poverenje u apsolutnu 1
Možda je Euklid aksiome smatrao konvencijama: Neka se ovo pretpostavi, a ostalo sledi nužno. Ali, čak i on smatra da su rezultati geometrijskog dokaza istiniti u fizičkom svetu.
fizičku istinitost Euklidovog protulata o paralelnim pravama, ali se polje mogućnosti proširilo. Na taj način Euklidova geometrija nije stvarno uništena. Kao grana čiste geometrija ona ostaje validna, a kao fizička hipoteza uvidelo se da su joj potrebna izvesna bliža određenja. Slično tome, moderna nenjutnovska mehanika ne dokazuje da je njutnovska fizika pogrešna, već jedino da se izvesna bliža određenja moraju dodati njutnovskim stavovima da bi ovi postali adekvatni opisi prirode. Dok je nauka na taj način rešena da dovede u pitanje svaki stav u koji ima smisla proumnjati time što pokazuje da je njegova alternativa moguća, ona je, svojom pretpostavkom da istina postoji, i svojim oslanjanjem na logiku, sušta suprotnost dogmatskom skepticizmu, koji teži da porekne istinu svih stavova. Apsolutna univerzalna sumnja ne može se dosledno sprovesti do kraja. Ne možemo, naravno, pobiti skepticizam koji nije ništa drugo do proizvoljna odluka da se ni u šta ne veruje. Pobiti se mogu jedino tvrđenja. Ako skeptik smatra da tvrdi nešto, a ne tome suprotno, on usvaja zakone identiteta i protivrečnosti i ideal logičkog dokaza. Đ. PROBLEM ISTINE U NAUCI Karl Poper, Pretpostavke i pobijanja, str. 224-226.* VIII Zahvaljujući Tarskijevom radu, ideju objektivne ili apsolutne istineto jest, istine kao korespondencije sa činjenicama izgleda da s poverenjem danas prihvataju svi koji je razumeju. Teškoća da se ona razume izgleda da imaju dva izvora: prvo, kombinaciju krajnje jednostavne intuitivne ideje s izvesnom količinom složenosti u izvršenju tehničkog programa kojem daje povod; drugo, široko rasprostranjenu, ali pogrešnu dogmu da bi zadovoljavajuća teorija istine morala biti teorija istinitog verovanjaili dobro zasnovanog, ili racionalnog verovanja. Zaista, tri suparnice kore-spondencijalne teorije istineteorija koherencije, koja zamenjuje konsi-stentnost za istinu, teorija evidencije, koja zamenjuje "poznato da je istini-to" za "istinito", i pragmatička ili instrumentalistička teorija, koja ko-risnost zamenjuje za istinusve su ovo subjektivne (ili "epistemičke") te-orije istine, nasuprot Tarskijevoj objektivnoj (ili "metalogičkoj") teoriji. One su subjektivne u smislu da sve one potiču iz temeljne subjektivističke pozicije koja znanje može shvatiti jedino kao posebnu vrstu mentalnog stanja, ili kao dispoziciju, ili kao posebnu vrstu verovanja , koju karakteriše, na primer, njegova istorija ili njegov odnos prema drugim verovanjima. Ako počnemo od našeg subjektivnog iskustva verovanja, i tako gledamo na znanje kao na posebnu vrstu verovanja, tada možda na istinuto jest, na istinito znanjezaista moramo gledati kao na neku čak i posebniju vrstu znanja: kao na ono koje je dobro zasnovano ili opravdato. Ovo bi značilo da treba da postoji neki manje ili više efektivan kriterijum, makar i pristra-stan, dobre zasnovanosti; neki simptom pomoću kojeg se razlikuje iskustvo do-bro zasnovanog verovanja od drugih iskustava verovanja. Može se pokazati da sve subjektivne teorije istine teže za takvim kriterijumom: one pokušavaju da istinu definišu u pojmovima izvorâ ili porekla naših verovanja, 10 ili u pojmovima naših operacija provere, ili nekog skupa pravila prihvatanja, ili jednostavno u pojmovima kvaliteta naših subjektivnih uverenja. Sve one kažu, manje ili više, da je istina ono što opravdato verujemo ili prihvatamo, u skladu s izvesnim pravilima ili kriterijima, o poreklu ili izvorima našeg znanja, ili o pouzdatosti, ili stabilnosti, ili biološkom uspehu, ili snazi uverenja, ili nemogućnosti da se misli drugačije. Teorija objektivne istine vodi veoma različitom stavu. Ovo može da se vidi iz činjenice da nam ona dopušta da izričemo tvrdnje kao što je sledeća: teorija može biti istinita čak i ako niko ne veruje u nju, pa čak i ako nemamo nikakvog razloga da je prihvatimo, ili da verujemo kako je istinita; a neka druga teorija može biti lažna iako imamo srazmerno dobre razloge da je prihvatimo. Jasno, ove tvrdnje bi izgledale samoprotivrečne sa gledišta svake subjektivne ili epistemičke teorije istine. Ali, unutar objektivne teorije istine, one ne samo da su konsistentne, nego i sasvim očigledno istinite.
10
V. moj Uvod u ovu kwigu "On the Sources of Knowledge and of Ignorance".
Slična tvrdnja koju bi objektivna teorija korespondencije učinila sa-svim prirodnom jeste sledeća: čak i ako pogodimo istinitu teoriju, po pravi-lu ćemo samo nagađati, a takođe može biti nemoguće da znamo da jeste istinita. Tvrdnju poput ove izrekao je, po prilici prvi put, Ksenofan, 11 koji je živeo pre 2.500 godina; što pokazuje da je objektivna teorija istine zaista vrlo staranastala je pre Aristotela, koji ju je takođe zastupao. Ali je tek s Tarskijevim radom otklonjena sumnja da objektivna teorija istine kao kore-spondencije sa činjenicama može biti ili samoprotivrečna (zbog paradoksa lažljivca), ili prazna (kao što je sugerisao Remzi), ili jalova, ili najmanje makar redundantna, u smislu da možemo bez nje (kao što sam nekada i sâm mislio). U svojoj teoriji naučnog progresa možda sam mogao bez nje, sve do neke granice. Od Tarskog, međutim, ne vidim više nijedan razlog zašto treba da pokušavam da je izbegnem. A, ako želimo da osvetlimo razliku između čiste i primenjene nauke, između traganja za znanjem i traganja za moći ili moćnim instrumentima, tada ne možemo bez nje. Jer je razlika to što nam je, u traganju za znanjem, cilj da nađemo istinite teorije, ili makar teorije koje su bliže istini od drugihkoje bolje odgovaraju činjenicama; dok nam u traganju za teorijama koje su samo moćni instrumenti za izvesne svrhe sasvim dobro, u mnogim slučajevima, služe teorije za koje se zna da su lažne. 12 Tako je jedna velika prednost teorije objektivne ili apsolutne istine ta što nam dopušta da kažemosa Ksenofanomda tragamo za istinom, ali možda ne znamo kada smo je našli; da nemamo kriterijum istinitosti, ali smo ipak vođeni idejom istine kao regulativnim principom (kao što su mogli da kažu Kant i Pers); i da, iako nema opštih kriterija pomoću kojih možemo prepoznati istinupostoji nešto poput kriterija progresa prema istini (kao što ću sada objasniti). Status istine u objektivnom smislu, kao korespondencije sa činjenicama, i njena uloga kao regulativnog principa, može se uporediti sa položajem planinskog vrha koji je neprestano, ili gotovo neprestano, obavijen obla-cima. Planinar može imati ne samo teškoće da stigne do njegaon može ne znati kada dospeva do njega, zato što može ne biti u stanju da načini razliku, u oblacima, između glavnog vrha i neke sporedne čuke, Ipak, ovo ne pogađa ob-jektivno postojanje tog vrha, a ko nam planinar kaže: "Ponešto sumnjam da li sam dospeo do prâvog vrha", tada on može, po implikaciji, priznati objektiv-no postojanje tog vrha. Sama ideja greške, ili sumnje (u njenom normalnom neprorednom smislu) povlači ideju objektivne istine koju možemo ne uspeti da dostignemo. Iako može biti nemoguće da planinar ikad bude siguran da je dostigao vrh, često će mu biti lako da shvati da ga nije dostigao (ili da ga još nije dostigao); na primer, kada je odstupio pred zastrašujućim zidom. Slično tome, biće slučajeva kada smo sasvim sigurni da nismo dostigli istinu. Tako, dok koherencija, ili konsistentnost, nije kriterijum istine, prosto zato što čak i dokazano konsistentni sistemi mogu biti činjenički lažni, nekoherentnost ili inkonsistentnost upravo utvrđuju lažnost; tako, ako imamo sreće, možemo otkriti inkonsistentnosti i upotrebiti ih da bismo utvrdili lažnost neke od naših teorija. 13 ZNAČENJE I VERIFIKACIJA Persi Brixmen, Logika moderne fizike, str. 5-7. Novi stav prema pojmovima sasvim je drukčiji. Možemo ga ilustrovati razmatranjem pojma dužine: šta razumemo pod dužinom jednog objekta? Mi očigledno znamo šta razumemo pod dužinom ako možemo reći koliko je dugačak bilo koji objekat, a fizičaru ništa više nije ni potrebno. Da bismo utvrdili dužinu nekog objekta, treba da izvršimo izvesne fizičke operacije. Prema tome, pojam dužine je utvrđen kada se utvrde operacije kojima se dužina meri i ništa više. Uopšte, bilo koji pojam za nas ne znači ništa više do skup operacija; pojam i odgovarajući skup operacija su sinonimi. Ako je pojam fizički, kao što je 11
V. Uvod, p. 26. i gl. 5, p. 152f., supra V. raspravu o "drugom gledištu" (nazvanom "instrumentalizam" u gl. 3, supra. 13 V. rad Alfreda Tarskog, "The Semantic Conception of Truth", in: Philosophy and Phenom. Research, 4, 1943-4, pp. 341 ff. (Cp. posebno odeqak 21.) 12
to slučaj sa dužinom, operacije su aktualne fizičke operacije, naime, operacije kojima se meri dužina; a ako je pojam mentalni, kao što je slučaj sa pojmom matematičkog kontinuiteta, operacije su mentalne, naime, operacije kojima određujemo da li je jedan dati agregat veličina kontinuiran. Ovim ne želimo da kažemo da postoji odsečna podela između fizičkih i mentalnih pojmova, niti da jedna vrsta pojmova ne sadrži uvek neke elemente drugih vrsta; ova klasifikacija pojmova nije od značaja za naša dalja razmatranja. Moramo zahtevati da skup operacija ekvivalentan nekom pojmu bude jedinstven skup, jer inače postoji mogućnost dvosmislenosti u praktičnoj primeni koju ne možemo dozvoliti. Primenjujući ovo shvatanje "pojma" na apsolutno vreme, ne razumemo značenje apsolutnog vremena ako ne možemo reći kako treba odrediti apsolutno vreme bilo kog konkretnog događaja, tj. ako ne možemo da izmerimo apsolutno vreme. Mi sada samo treba da ispitamo neke od mogućih operacija kojima merimo vreme da bismo videli da su sve takve operacije relativne. Zbog toga prethodni stav da apsolutno vreme ne postoji zamenjujemo stavom da apsolutno vreme ništa ne znači. I tvrdeći to ne kažemo ništa novo o prirodi, već samo iznosimo na svetlost dana implikacije već sadržane u fizičkim operacijama kojima se služimo prilikom merenja vremena. Očigledno je da ako usvojimo ovaj način gledanja na pojmove, naime, da prava definicija nekoga pojma nije definicija pomoću njegovih svojstava, već pomoću aktualnih operacija, ne izlažemo se opasnosti da moramo da menjamo naš stav prema prirodi. Jer, ako se iskustvo uvek opisuje iskustvom, onda uvek mora postojati korespondencija između iskustva i našeg opisa iskustva, a mi nikada ne moramo biti u nedoumici, kao što smo bili pokušavajući da u prirodi pronađemo prototip NJutnovog apsolutnog vremena. Dalje, ako imamo na umu da su operacije kojima je neki fizički pojam ekvivalentan aktualne fizičke operacije, pojmovi se mogu definisati samo u granicama aktualnog eksperimenta, a nedefinisani su i bez značenja u oblastima do sada netaknutima eksperimentom. Sledi da, strogo uzev, ništa ne možemo reći o do sada netaknutim oblastima i da, kada o njima govorimo, kao što ćemo neizbežno činiti, izvodimo uobičajeni zaključak, čije nepouzdatosti mora-mo biti potpuno svesni i čija opravdatost leži u budućem eksperimentu. Verovatno nema pomena ni kod Ajnštajna ni kod drugih pisaca da je gore opisana promena u upotrebi "pojma" samosvesno izvršena, ali da je do takve promene došlo, verujem da dokazuje ispitivanje načina na koji Ajnštajn i drugi sada barataju pojmovima. Jer, naravno, istinsko značenje nekog termina treba da tražimo promatrajući šta čovek čini s njim, a ne u tome šta o njemu kaže. Možemo pokazati da je to aktualni smisao u kome se pojam upotrebljava naročito ispitivanjem Ajnštajnovog tretiranja istovremenosti. Ako se bavimo pojavama koje leže izvan oblasti u kojoj smo prvobitno definisali naše pojmove, možemo naići na fizičke prepreke u obavljanju operacija prvobitne definicije, tako da prvobitne operacije moraju biti zamenjene drugima. Ove nove operacije, naravno, treba tako izabrati da one pružaju, u granicama moguće eksperimentalne greške, iste numeričke rezultate u oblasti u kojoj se oba skupa operacija mogu primeniti; ali moramo u principu priznati da smo menjajući operacije stvarno promenili pojam i da je upotreba istog naziva za ove različite pojmove u celokupnom opsegu diktirana jedino obzirima podesnosti, za koje se ponekad može ispostaviti da smo ih se držali po isuviše visoku cenu na račun nedvosmislenost. Uvek moramo biti spremni da jednoga dana utvrdimo kako povećanje eksperimentalne tačnosti može pokazati da dva različita skupa operacija koja pružaju iste rezultate u običnijem delu oblasti iskustva, vode merljivo drukčijim rezultatima u nepoznatijim delovima oblasti... Druga karakteristika zajednička svim pojmovima, koju je istaklo podrobno razmatranje dužine, jeste da, sa približavanjem eksperimentalno dostižnoj granici, pojmovi gube svoju individualnost, spajaju se, protaju malobrojniji, kao što smo videli da se kod dimenzija reda prečnika jednog elektrona pojmovi dužine i vektora električnog polja spajaju u jednu amorfnu celinu. Ne samo da priroda kako je doživljavamo menja karakter sa svojim horizontima, već protaje prostija i zbog toga naši pojmovi koji čine građu naših opisa, protaju malobrojniji. Ovo izgleda jedno potpuno prirodno stanje stvari... Nikada nećemo moći da izvršimo sasvim preciznu logičku analizu pojmovne situacije, jer je priroda naših pojmova, prema našem operacionalnom stanovištu, ista kao priroda eksperimentalnog saznanja, koje je često maglovito. Tako, u prelaznim oblastima u kojima priroda protaje jednostavnija i u kojima se
broj operacionalno nezavisnih pojmova menja, izvesna neodređenost je neizbežna, jer je aktualna promena naše pojmovne strukture u ovim prelaznim oblastima kontinuirana, budući da odgovara kontinuitetu našeg eksperimentalnog saznanja, dok bi formalno broj pojmova trebalo da bude ceo broj. Rudolf Karnap, "Proverljivost i značenje", str. 47-49. I. UVOD 1. Naš problem: potvrđivanje (confirmation), proveravanje (testing) i značenje (meaning) Dva glavna problema teorije saznanja jesu pitanja značenja i pitanje proverenosti (verification). Prvo pitanje glasi: pod kojim uslovima rečenica ima značenje u smislu saznajnog (cognitive), faktičkog značenja. Drugo glasi: kako mi nešto doznajemo, kako možemo otkriti da li je data rečenica istinita ili lažna. Drugo pitanje pretpostavlja prvo. Očigledno, rečenicu moramo razumeti, tj. moramo znati njeno značenje, pre nego što možemo pokušati da pronađemo da li je istinita ili lažna. Ali, sa stanovišta empiricizma postoji još tešnja veza između ova dva problema. U izvesnom smislu, postoji samo jedan odgovor na ta dva pitanja. Ako bismo znali kada bi se jedna rečenica pokazala istinitom, onda bismo znali njeno značenje. I ako su za dve rečenice uslovi pod kojima bismo ih morali smatrati istinitim isti, onda one imaju isto značenje. Prema tome, značenje jedne rečenice je u izvesnom smislu identično sa načinom na koji određujemo njenu istinitost ili lažnost; i jedna rečenica ima značenje samo ako je takvo određivanje moguće. Ako se pod proveravanjem razume definitivno i konačno utvrđivanje istinitosti, onda se nijedna (sintetička) rečenica nikada ne može proveriti, kao što ćemo videti. Jedino možemo da jednu rečenicu sve više potvrđujemo. Zbog toga ćemo rade govoriti o problemu potvrđivanja nego o problemu proverenosti. Razlikujemo proveravanje jedne rečenice od njenog potvrđivanja, razumevajući pod proveravanjem neki protupaknpr. vršenje nekog eksperimentakoji vodi do potvrđenosti u izvesnom stepenu ili rečenice same ili njene negacije. Jednu rečenicu ćemo nazvati proverljivom ako znamo takvu metodu kojom ćemo je ispitati; a zovemo je potvrdljivom ako znamo pod kojim bi uslovima ta rečenica bila potvrđena. Kao što ćemo videti, rečenica može biti potvrdljiva a da ne bude ispitljiva; npr. ako znamo da bi naše opažanje takvog i takvog toka događaja potvrdilo rečenicu, a takav i takav drukčiji tok potvrdio njenu negaciju i kada ne znamo kako da protignemo bilo prvo bilo drugo opažanje. (...) 2. Potvrđivanje umesto proverenosti Ako se proverenost shvati kao potpuno i definitivno utvrđivanje istine, onda se jedna univerzalna rečenica, npr. jedan takozvani zakon fizike ili biologije, nikada ne može proveriti, činjenica koja je često bila uočena. Čak i ako bi se pretpostavilo da je svaki pojedini slučaj zakona proverljiv, broj slučajeva na koje se zakon odnosinpr. prostorno-vremenskih tačakabeskonačan je i prema tome se nikada ne može iscrpsti našim promatranjima čiji je broj uvek konačan. Ne možemo proveriti zakon, ali ga možemo ispitati ispitujući pojedine njegove slučajeve, tj. partikularne rečenice koje izvodimo iz zakona i iz drugih rečenica prethodno utvrđenih. Ako u neprekidnoj seriji takvih eksperimentalnih proveravanja ne dođe ni do jednog negativnog slučaja, već broj pozitivnih slučajeva raste, onda će naše poverenje u zakon protepeno rasti. Tako, umesto o proverenosti, ovde možemo govoriti o protepeno rastućem potvrđivanju zakona. Međutim, malo razmišljanja uveriće nas da između jedne univerzalne rečenice i jedne partikularne rečenice nema s obzirom na proverljivost nikakve bitne razlike, već samo razlike u stepenu. Uzmite, na primer, rečenicu: "Na ovom stolu nalazi se jedan beo list hartije." Da bismo utvrdili da li je ova stvar hartija, možemo izvršiti niz prostih promatranja i onda, ako i dalje ostane neka sumnja, možemo izvršiti neke fizičke i hemijske eksperimente. Ovde, kao i kada je reč o zakonu, pokušavamo da ispitamo rečenice koje izvodimo iz rečenice o kojoj je reč. Te izvedene rečenice predstavljaju predviđanja o budućim promatranjima. Broj takvih predviđanja koje možemo izvesti iz date rečenice beskonačan je; zbog toga se rečenica nikada ne može potpuno proveriti. Naravno, u mnogim slučajevima mi protižemo praktično dovoljnu izvesnost prole malog broja pozitivnih slučajeva i onda prestajemo da eksperimentišemo. Ali,
uvek postoji teorijska mogućnost da se nastavi serija ispitnih promatranja. Zbog toga ni ovde nije moguća nikakva potpuna proverenost, već samo proces protepeno rastućeg potvrđivanja. Možemo, ako želimo, jednu rečenicu zvati nepotvrđenom (disconfirmed, "erschuttert" /Neurath/) u izvesnom stepenu ako je njena negacija u tome stepenu potvrđena. Nemogućnost apsolutnog proveravanja istakao je i podrobno objasnio Poper (Logik der Forschung, Vienna, 1935). U ovoj tački naša sadašnja gledišta se, čini mi se, potpuno slažu sa Luisom (Lenjis, "Experience and Meaning", Philosophical Revienj, 43, 1934, str. 137, napomena 12: "Nijedno proveravanje one vrste saznanja koja se obično izražava stavovima nikada nije apsolutno potpuno i konačno") i Nejgelom (Nagel, "Verifiability, Truth and Verification", Journal of Philosophy, 31, 1934, str. 144f.) Pretpostavimo da je data jedna rečenica R, da je ispitana izvesnim promatranjima, i da je ona potvrđuju u izvesnom stepenu. Onda je stvar praktične odluke hoćemo li taj stepen smatrati dovoljno visokim da bismo prihvatili R, ili dovoljno niskim da bismo odbacili R, ili na sredini između njih tako da R niti prihvatamo niti odbacujemo dok dalja svedočanstva ne budu dostupna. Mada se naša odluka zasniva na dosadašnjim promatranjima, ona ipak nije određena jedino njima. Ne postoji nikakvo opšte pravilo koje bi odredilo našu odluku. Na taj način, prihvatanje i odbacivanje jedne (sintetičke) rečenice uvek sadrži konvencionalnu komponentu. To ne znači da je odlukaili, drugim rečima, pitanje istine i proveravanjakonvencionalna. Jer, pored konvencionalne komponente uvek postoji ne-konvencionalna komponentamožemo je nazvati objektivnomkoju čine izvršena promatranja. I nesumnjivo se mora priznati da je u veoma mnogo slučajeva ova objektivna komponenta prisutna u takvom izobilju da konvencionalna komponenta praktično iščezava. Za tako prostu rečenicu kao npr. "Na ovom stolu se nalazi jedan beo list hartije" stepen potvrđenosti, prole nekoliko obavljenih promatranja, biće tako visok da praktično ne možemo a da ne prihvatimo tu rečenicu. Ali, čak i u ovom slučaju još uvek preostaje teorijska mogućnost da se rečenica porekne. Tako je čak i ovde reč o odluci ili konvenciji... NAUČNO OBJAŠNJENJE I ZAKON NAUČNO OBJAŠNJENJE I NAUČNA TEORIJA Karl Hempel, "Naučno objašnjenje", str. 80-88. DEDUKTIVNO OBJAŠNJENJE POMOĆU SVEOBUHVATNIH ZAKONA (BY COVERING LANJS) Objašnjenje u smislu koji nas se ovde tiče je, u osnovi, odgovor na pitanje zašto se neki dati događaj desio ili zašto neko stanje stvari postoji. Na pitanje ove vrste često se odgovara uzročnim terminima. Tako, moglo bi se objasniti da je izduživanje jedne bakarne šipke prouzrokovano porastom njene temperature; ili da je iznenadno skretanje igle na kompasu prouzrokovano električnom strujom pušteno u obližnje kolo; ili da se mesec stalno kreće po svojoj orbiti oko Zemlje usled gravitacione sile kojom se Zemlja i mesec uzajamno privlače. Ali, kao što nas je naučio Hjum, tvrđenje da jedan događaj izvesne vrste U prouzrokuje jedan događaj izvesne druge vrste P implicira pravo da se tvrdi da je bilo koja pojava U redovno praćena jednom pojavom P; na primer, da u svakom slučaju u kome je temperatura bakarne šipke povišena, njena dužina se povećava. Na taj način, uzročna objašnjenja pretpostavljaju opšte prirodne zakone koji povezuju određeni uzrok sa posledicom koju treba objasniti. Za upravo pomenuta objašnjenja nauka može pružiti relevantne zakone; ovi određuju toplotno širenje metala, magnetska dejstva električnih struja i relativno kretanje dvaju tela pod uticajem njihovog uzajamnog gravitacionog privlačenja. Ako se relevantni zakoni eksplicitno navedu, objašnjenju koje sledi može se dati oblik deduktivnog zaključka u kome se događaj o kome je reč izvodi iz premisa koje određuju (1) relevantne zakone i (2) one posebne antecedentne okolnosti za koje se u običnom govoru kaže da su prouzrokovali događaj. Na primer, naše objašnjenje izduženja bakarne šipke dobilo bi oblik zaključka sa dve premise: (1) opšti zakon da svaka bakarna šipka protaje duža kada njena temperatura raste i (2) iskaz da je data šipka načinjena od bakra i da je njena temperatura povišena. Ove premise deduktivno povlače za sobom zaključak da se šipka izdužila, što je događaj koji treba objasniti. Na taj način, objašnjavalački iskaz da je
izduživanje šipke bilo prouzrokovano porastom njene temperature, zamenjen je zaključkom koji više ne sadrži reč "uzrok" niti njoj srodne reči. Ukratko, samim tim (it is to that effect that) što je data bakarna šipka bila zagrevana i što sve zagrevane bakarne šipke protaju duže, dužina bakarne šipke se povećala. Uopšte uzev, može se reći da tehnički rečnik kojim su naučne teorije i hipoteze izražene ne sadrži reči kao što su "uzrok" i "uzročni činilac", i da je objašnjenje uzročnim terminima prihvatljivo kao eksplicitno objašnjenje u nauci samo ukoliko se ono može konkretizovati i zameniti iskazima o odgovarajućim zakonima. Takvi zakoni će obično poprimati precizan kvantitativni oblik. To je slučaj, na primer, sa zakonima o toplotnom širenju metala koji stoga omogućavaju da se objasni ne samo činjenica, već i veličina promene u dužini koja nastaje u odgovoru na promene temperature. U neformalnom, ne-tehničkom jeziku svakodnevnog života, objašnjenje će često biti eliptično izraženo prostim "zato"-iskazom koji pominje samo jednu ili vrlo malo od mnogih pojedinosti koje bi morale biti određene ako bi objašnjenje trebalo formulisati kao jedan objašnjavalački naučni zaključak. Uzmimo, na primer, iskaz da se mesec stalno kreće oko Zemlje usled uzajamnog gravitacionog privlačenja dvaju tela. U eksplicitnoj preformulaciji ovoga kratkog objašnjenja, objašnjavalačke premise bi mogle da uključe NJutnove zakone gravitacije i kretanja kao i posebne iskaze o masama dvaju tela i njihovim relativnim položajima i brzinama u neko posebno vreme. A dedukovanje željenog zaključka iz tih premisa zahteva, ne prosto silogističko zaključivanje, već moćne matematičke tehnike računanja. Objašnjenja one vrste koju smo upravo ispitali mogla bi se nazvati objašnjenjima pomoću deduktivnog podređivanja sveobuhvatnim zakonima ili, ukratko, deduktivnim objašnjenjima. Deduktivno objašnjenje jednog datog događaja pokazuje da je taj događaj proistekao iz određenih posebnih okolnosti u skladu sa izvesnim opštim zakonima; na taj način, ono nam omogućava da razumemo događaj čineći nas svesnim da je, s obzirom na te zakone i posebne okolnosti, njegovo pojavljivanje trebalo očekivati. Do sada smo razmatrali deduktivna objašnjenja koja bi ne-tehničkim jezikom bila formulisana kao uzročni iskazi. Ali, objašnjavalačka moć deduktivnog podvođenja pod opšte zakone proteže se daleko preko slučajeva ove vrste. Pretpostavite, na primer, da smo utvrdili da jednom prostom klatnu treba dve sekunde za pun period. To bi se moglo objasniti činjenicom da je klatno dugačko 100 cm i pozivanjem na zakon da je period klaćenja bilo kog prostog klatna dužine L jednak 2π L / g ? Slično tome, mogli bismo da pitamo zašto je prilikom svakog slobodnog pada brzina srazmerna vremenu padanja, kao što se tvrdi Galilejevim zakonom; ili zašto sva planetarna kretanja pokazuju upadljive pravilnosti izražene Keplerovim zakonima. Na mnoga od ovih pitanja nauka nudi odgovore koji, interesantno, opet imaju karakter deduktivnog objašnjenja. Neka jednoobraznost izražena nekim empirijskim zakonom objašnjava se onda tako što se pokazuje da ona važi na osnovu, ili tačnije, kao posledica nekih drugih, opštijih zakona i fundamentalnijih i obuhvatnijih teorijskih principa. Na primer, može se pokazati da su i zakon za prosto klatno, kao i Galilejevi i Keplerovi zakoni, specijalne posledice osnovnih zakona mehanike i gravitacije; slično tome, optički zakoni odbijanja i prelamanja, i obrazovanja senke mogu svi biti izvedeni iz osnovnih principa elektromagnetske teorije svetlosti. Razviti teorije koje će na taj način objasniti pravilnosti izražene empirijskim zakonima jedan je od glavnih ciljeva naučnih nastojanja i mnogi naučnici smatraju da tek kada možemo ponuditi objašnjavalačke teorije protigli smo pravo naučno razumevanje. U svakom slučaju, jedno zdravo teorijsko objašnjenje obično će i proširiti i produbiti naše razumevanje jednog datog polja istraživanja. NJutnova teorija kretanja i gravitacije, na primer, proširila je opseg naučnog razumevanja objašnjavajući daleko šire područje pojava nego što su objašnjavali prethodno utvrđeni zakoni koje teorija objašnjava. Teorija je i produbila naše razumevanje, ne samo u tome smislu što je sve te druge zakone svela na jedan zajednički sistem osnovnih principa koji leže u osnovi, već i što je pokazala da prethodno usvojeni empirijski zakoni, kao što su Keplerovi i Galilejevi, ne važe striktno, već samo približno. Na primer, NJutnovi principi impliciraju da, pošto je svaka planeta izložena gravitacionom privlačenju ne samo od Sunca, već i od drugih planeta, planete se neće kretati u strogom skladu sa Keplerovim zakonima, već će pokazivati izvesne perturbacije; i NJutnova teorija jednako implicira da
ubrzanje prilikom slobodnog pada u blizini Zemlje nije tačno konstantna, već se menja sa promenom rastojanja tela koje pada od Zemljinog centra gravitacije. E. PROBABILISTIČKO OBJAŠNJENJE POMOĆU SVEOBUHVATNIH ZAKONA Svi objašnjavalački zakoni i teorijski principi koje sam do sada pomenuo imaju jednu važnu zajedničku karakteristiku. Oni imaju strogo univerzalnu formu: to jest, oni tvrde postojanje izvesnih bezizuzetnih jednoobraznih veza; na primer, između zapremine, pritiska i temperature nekog gasa; ili između temperature i dužine neke bakarne šipke. Zakoni strogo univerzalne forme bitno se razlikuju od zakona drugoga tipa, čiji se naučni značaj, za poslednjih stotinak godina, neprestano povećavao, naime, od zakona probabilističke forme. Ukratko, razlika između te dve forme je sledeća: zakoni univerzalne forme tvrde da u svim slučajevima bez izuzetka kada su ostvareni uslovi jedne određene vrste U, dolazi do pojave izvesne vrste P; dok probabilistički zakon kaže da pod uslovima U postoji statistička verovatnoća r da se desi P, tako da će, na kraju krajeva, srazmera slučajeva U koji dovode do P biti r. Zakoni koji izražavaju polu-period radioaktivnih supstanci spadaju u ovu vrstu; reći, na primer, da polu-period polonijuma iznosi tri minuta znači reći da verovatnoća da će se jedan atom polonijuma u intervalu od bilo koja tri minuta raspasti, iznosi jednu polovinu. Ovaj zakon se može upotrebiti da bi se objasnilo zašto, od neke date početne količine polonijuma, samo polovina preostaje prole tri minuta, samo četvrtina prole šest minuta i tako dalje. Osnovni principi teorije kvanta pružaju drugi primer probabilističkih zakona; a, takođe, i neki zakoni genetike, na primer, oni koji služe da objasne srazmere biljaka sa belim, crvenim i ružičastim cvetovima utvrđenu među hibridima dobijenim ukrštanjem soja sa čisto belim cvetovima i soja sa čisto crvenim cvetovima. Objašnjenja koja počivaju na takvim probabilističkim zakonima zvaću probabilističkim objašnjenjima. Usled statističkog karaktera zakona na koje se poziva, probabilističko objašnjenje pokazuje jedino da, s obzirom na određene zakone i posebne okolnosti, pojavu koju želimo objasniti treba očekivati sa većom ili manjom verovatnoćom (probability); dok deduktivno objašnjenje pokazuje da se, kada je data istinitost objašnjavalačke informacije, pojava o kojoj je reč dešava sa deduktivnom izvesnošću. Ali, deduktivna i probabilistička objašnjenja slažu se u svome bitnom oslanjanju na sveobuhvatne zakone; oba objašnjavaju neku datu pojavu pokazujući da se ona dešava u saglasnosti sa takvim zakonima. Mislim da je to zaista zajednička karakteristika svih naučnih objašnjenja i, određenije, da su sva naučna objašnjenja empirijskih pojava u osnovi objašnjenja pomoću sveobuhvatnih zakona deduktivne ili probabilističke vrste. Pokušaću da ovu ideju opširnije izložim i potkrepim u nastavku. Ž. OBJAŠNJENJE KAO SVOĐENJE NA POZNATO Ponekad se kaže da bi objašnjenje trebalo da nam učini razumljivim neku nepoznatu ili novu činjenicu tako što će je svesti ili pretvoriti u činjenice koje su nam već dobro poznate. Ali, sigurno je da ova ideja na karakteriše adekvatno naučno objašnjenje. Na stranu neodređenost i subjektivnost pojma poznatosti na koji se ova koncepcija ovde poziva, ona, pre svega, sugeriše da dobro poznatim činjenicama nije potrebno nikakvo objašnjenje. Ali, dok bismo se u svakodnevnom životu mogli složiti sa ovim gledištem, nauka se očigledno ne može složiti. Nauka je, zaista, otišla veoma daleko u naporu da objasni tako "dobro poznate" pojave kao što su plima i oseka, oluja sa grmljavinom, duga, plavetnilo neba, sličnosti između roditelja i njihovih potomaka, naše omaške u pisanju, govoru i sećanju, i mnoge druge. Ova osobenost nauke upečatljivo je osvetljena Olbersovim paradoksom. Godine 1826. nemački astronom Hajnrih Olbers (Heinrich Olbers) primetio je da bi, kao posledica nekoliko prostih i krajnje plauzibilnih pretpostavki, uključujući neke standardne zakone optike i hipotezu da su zvezde ravnomerno raspoređene u univerzumu, nebo trebalo da izgleda veoma svetlo u svim pravcima, danju i noću. Na taj način, činjenica da je noću mračno, koja je nesumnjivo isto toliko dobro poznata kao i ma koja druga, postavila se kao ozbiljan problem koji zahteva objašnjenje. Jedno
rešenje je nedavno bilo predloženo na osnovu kosmološke teorije o univerzumu koji se širi; jer se može pokazati da bi ravnomerno povlačenje udaljenih svetlosnih izvora objasnilo činjenicu da je noću mračno. Ovde je, dakle, jedna veoma poznata činjenica objašnjena teorijom koja uključuje neke neuobičajene i zaista sasvim izvanredne ideje. Ovaj primer takođe ilustruje jednu drugu osobenostnaime, pre nego da svede nepoznato na poznato, nauka će često učiniti upravo suprotno: ona će objasniti dobro poznate činjenice moćnim teorijskim principima koji nam mogu izgledati sasvim neuobičajeni i neočigledni, ali koji objašnjavaju veoma raznovrsne pojave i dobro su potkrepljeni rezultatima brižljivih ispitivanja. Ovo gledište da objasniti znači svesti nepoznato na poznato može biti varljivo i na drugi način. Razmotrite, na primer, jedno objašnjenje jedne grmljavinske nepogode, koje se poziva na gnev nekog rasrđenog božanstva, ili razmotrite jedno vitalističko objašnjenje nekog samoregulativnog biološkog procesa kao posledice neke entelehije ili životne sile. Ovi pokušaji objašnjenja lako mogu izazvati utisak prisnosti, poznatosti sa upečatljivim pojavama o kojima je reč: ali oni ne pružaju nikakvo pravo objašnjenje tih pojava. Vitalističko objašnjenje, na primer, ne kaže nam na opšti način pod kojim će se uslovima manifestovati neka životna sila, koji će specifičan oblik njena manifestacija poprimiti i do koje mere će ona kompenzovati poremećujuće uticaje koji su delovali na jedan organizam. Takva objašnjenja, dakle, ne ukazuju koje bi događaje trebalo očekivati u ovoj ili onoj vrsti situacije; sledstveno, ona ne mogu predstavljati osnovu nijednog naučnog objašnjenja. Nasuprot tome, objašnjenje planetarnog kretanja pomoću NJutnove teorije zaista nam kaže kojim će gravitacionim silama Sunce i druge planete uticati na datu planetu, kada su date njihove mase i njihova rastojanja; i ono nam, dalje, kaže koju bi vrstu kretanja trebalo očekivati kao rezultat delovanja tih sila. Na taj način, mada se oba objašnjenja pozivaju na neke činioce koji ne mogu biti neproredno opaženion kojih su jedni životne sile, a drugi gravitacionedrugi imaju objašnjavalačku moć, dok prvi nemaju. Ovo treba pripisati činjenici da se gravitacione sile slažu sa određeno formulisanim zakonima, dok vitalistička učenja ne pružaju nikakve zakone koji vladaju životnim silama. Na taj način, upravo su zakoni ono što je bitno za objašnjenje, a ne poznatost sila i asocijacija koje reči "gravitaciona sila" i "životna sila" mogu izazvati u našem duhu. Zakoni na koje se pozivamo prilikom objašnjavanja neke pojave takođe su od značaja za predviđanje. Oni će predvideti, pre svega, slične događaje pod sličnim okolnostimana primer, keplerovsko kretanje za planete drugih zvezda. A zakoni mogu takođe predvideti "nove" pojave, sasvim različite od onih radi čijeg objašnjenja su bili upotrebljeni: njutnovski zakoni objašnjavaju ne samo Keplerove zakone planetarnog kretanja i Galilejev zakon slobodnog pada, već, takođe, predviđaju, kada je dat spljošteni oblik Zemlje, da je ubrzanje prilikom slobodnog pada veće na polovima nego na ekvatoru. Zaista, takva predviđanja pružaju sredstvo da se ispita zasnovanost jednog datog objašnjenja; i objašnjenje čiji sveobuhvatni zakoni ili teorijski principi ne mogu da proluže za ovakva predviđanja moraju biti napušteni. Takva je, na primer, bila sudbina objašnjenja koje je flogistonska teorija pružila za gorenje. Takva sudbina ne može snaći objašnjenja koja se pozivaju na mitove ili metafore ili životne sile: pošto nam ona ne kažu šta treba očekivati pod bilo kojim empirijskim uslovima, nikakvo empirijsko otkriće nikada ih ne može diskreditovati. Ali, takva apsolutna imunost prema pobijanju nije preimućstvo, već fatalni nedostatak, kada se imaju na umu ciljevi nauke. Jer, nauka nastoji da izgradi jednu objektivno proverljivu i empirijski dobro zasnovanu zgradu faktičkog znanja. Jedno objašnjenje pomoću mitova ili metafora, ma kako intuitivno moglo biti privlačno, ništa ne implicira o empirijskim činjenicama i prema tome uopšte nema nikakve logičke veze sa njima; ono je pseudo-objašnjenje, objašnjenje samo naizgled. Z. OBJAŠNJENJE POMOĆU RAZLOGA Ranije sam ukazao da objašnjenje bilo koje empirijske pojave podrazumeva njeno deduktivno ili probabilističko podvođenje pod sveobuhvatne zakone ili teorije. Međutim, opšte je mišljenje da, iako bi taj slučaj mogao biti tipičan u prirodnim naukama, sigurno nije tako u drugim oblastima istraživanja, naročito u psihološkom, sociološkom i istorijskom proučavanju ljudske misli i akcije. Prema ovom gledištu, adekvatno objašnjenje jedne akcije zahteva, ne određivanje uzroka ili sveobuhvatnih zakona, već
motivišućih razloga; ovi će uključiti, prvo, ciljeve koje je akter nameravaio da protigne i, drugo, njegova uverenja o relevantnim empirijskim pitanjima, kao, na primer, koji su mu alternativni putevi za akciju otvoreni i koje bi bile njihove verovatne posledice. Prema jednoj skorašnjoj verziji ovoga gledišta, koja ima svoje korene u Kolingvudovom (Collingnjood) delu, objašnjenje jedne date akcije mora pokazati da akcija "ima smisla" ("makes sense") na svetlosti akterovih razloga; ili, tačnije, da je ona bila prikladna i razumna akcija pod datim okolnostima, koje naročito uključuju akterove ciljeve i uverenja. Aliostavljajući na stranu problem standarda prikladnostiobjašnjavalačka informacija, da je data akcija H bila prikladna pod datim okolnostima, ne ovlašćuje nas, kao što bi to jedno objašnjenje trebalo da čini, da zaključimo: stoga bi trebalo očekivati da će akter učiniti H. Da bi se opravdao ovaj zaključak, nama je očigledno potrebna dalja objašnjavalačka pretpostavka, otprilike u smislu da je akter vrsta osobe koja će obično izvršiti bilo koju akciju koja je prikladna u situaciji u kojoj se nalazi. Ali, jedna objašnjavalačka pretpostavka ove vrste iznosi jedno opšte tvrđenje i na taj način igra ulogu jednog sveobuhvatnog zakona, mada je taj zakon unekoliko svojevrstan: on se tiče načina na koji će jedan poseban činilac obično delati u raznovrsnim okolnostima. Oksfordski filozof Gilbert Rajl (Gilbert Ryle), koji se podrobnije bavio objašnjavalačkom upotrebom takvih generalizacija, zove ih rečenicama koje liče na zakone. Na taj način, istina je da će se psiholozi i istoričari, kao i ljudi u svojim svakodnevnim međusobnim dodirima, često pozivati na motivišuće razloge da bi objasnili ljudske akcije; ali to ne znači da objašnjenja do kojih se tako dolazi ne pretpostavljaju sveobuhvatne zakone ili bar iskaze koji liče na zakone (lanj-like statements). Da ukratko izrazim razlog na opštiji način. Uvek kada, u nastojanju da objasnimo akcije neke osobe, pripisujemo joj izvesna uverenja, namere, moralne norme, karakterne crte i slično, implicitno tvrdimo izvesne generalizacije nalik na zakone, univerzalne ili probabilističke forme, o načinu na koji će se akter ponašati u raznim okolnostima; i naše objašnjenje počiva upravo na tim generalizacijama. Otuda je čak i objašnjenje ljudskog ponašanja ukazivanjem na psihološke karakteristike i na motivišuće razloge, u osnovi objašnjenje podvođenjem pod sveobuhvatne zakone. Ovaj zaključak i argumenti koji su nas do njega doveli, očigledno ne impliciraju usko mehanicističko shvatanje čovek i njegovih akcija. Ono na šta naša razmatranja ukazuju pre je sledeće: objašnjenja u svim oblastima naučnog istraživanja dele izvesne osnovne karakteristike; i deduktivno i probabilističko podređivanje pod sveobuhvatne zakone predstavljaju načine objašnjavanja koji daleko prevazilaze uzročno i mehaničko objašnjenje. Naročito, podređivanje pod sveobuhvatne generalizacije implicitno je takođe i u onim objašnjenjima koja nastoje da izlože uticaj svesnih i nesvesnih motiva i ideala na uobličavanje ljudskih odluka i akcija, i, na taj način, na tok ljudske istorije. Norman R. Kembel, "Struktura teorijâ", str. 290-294. Šta razumem pod teorijom... Teorija je povezani sistem stavova (set of proproitions) koji su podeljeni u dve grupe. Jednu grupu čine iskazi o izvesnom skupu ideja koje su karakteristične za teoriju; drugu grupu čine iskazi o odnosu između tih ideja i nekih drugih ideja drukčije prirode. Zajedničko ime za prvu grupu biće "hipoteza" teorije, a za drugu grupu "rečnik". Hipoteza je nazvana tako, u smislu koji je upravo naveden (tj. "hipoteza će uvek biti stav za koji se ne može reći ni da je istinit ni da je lažan dok mu se ne dodaju neki drugi stavovi, mada on ima posebno značenje nezavisno od tih drugih stavova". "Hipoteza je nužno povezana sa sumnjom ... koja se pre sastoji u uzdržavanju od suđenja nego u ... sklonosti ka neverovanju."prim. prev), zato što se stavovi iz kojih se ona sastoji sami po sebi ne mogu ni dokazati ni pobiti; oni moraju imati značenje (be significant), ali, uzeti odvojeno od rečnika, oni izgledaju proizvoljne pretpostavke. Prema tome, njih možemo smatrati kao da pružaju "protulativnu definiciju" onih ideja koje su karakteristične za hipotezu. Ideje koje su pomoću rečnika povezane sa idejama hipoteze jesu, sa druge strane, takve da se o njima nešto zna nezavisno od teorije. Mora biti moguće da se odredi, nezaisno od svega onoga što znamo o teoriji, da li su izvesni stavovi koji uključuju te ideje istiniti ili lažni. Rečnik povezuje neke od tih stavova čija je istinitost ili lažnost poznata sa izvesnim stavovima koji uključuju
hipotetičke ideje tvrdeći da je, ako je prvi sistem stavova istinit, i drugi sistem istinit, i obratno; ovaj se odnos može izraziti tvrđenjem da prvi sistem implicira drugi. U naučnim teorijama (jer izgleda da mogu postojati sistemi stavova koji bi imali tačno iste odlike i u oblastima znanja koje ne pripadaju nauci) ideje koje su pomoću rečnika povezane sa hipotetičkim idejama uvek su pojmovi, to jest skupovi fundamentalnih sudova povezanih u zakone jednoobraznom vezom; i stavovi koji uključuju ove ideje, čija je istinitost ili lažnost poznata, uvek su zakoni. Sledstveno, one ideje u okviru jedne teorije koje nisu hipotetičke nazvaćemo pojmovima; mora se imati na umu da je ovaj termin upotrebljen u sasvim posebnom smislu; validnost pojmova zavisi od zakona i svaki stav u kome su pojmovi povezani sa pojmovima opet je zakon. Da li postoji ikakva nužna granica u prirodi onih ideja koje se mogu prihvatiti kao hipotetičke pitanje je koje zahteva znatno razmatranje; ali se jedno ograničenje očigledno nameće na početku, samom ogradom da su stavovi o njima proizvoljni, naime da one ne smeju biti pojmovi. U stvari hipotetičke ideje većine značajnih teorija fizike, ali ne i drugih nauka, jesu matematičke konstante i promenljive. (Sem kada je važno istaći razliku, termin "promenljiva" biće u ovoj glavi upotrebljen tako da uključuje konstante.) Za teoriju se kaže da je istinita ako se ispostavi da, prema rečniku, stavovi o hipotetičkim idejama, dedukovani iz hipoteze, impliciraju istinite stavove o pojmovima, to jest da impliciraju zakone; jer su svi istiniti stavovi o pojmovima zakoni. A za teoriju se kaže da objašnjava izvesne zakone ako su upravo ti zakoni implicirani stavovima o hipotetičkim idejama. Jedan primer učiniće stvar jasnijom. Da bih poštedeo osećanja naučnog čitaoca i da bih se spasao njegovog gneva, na početku ću objasniti da je primer potpuno fantastičan i da teorija ove vrste ne bi imala ni najmanjeg značaja u nauci. Ali, kada je budemo razmotrili, bićemo u boljem položaju da razumemo zašto je tako potpuno beznačajna i u kome pogledu se razlikuje od valjanih naučnih teorija. Hipoteza se sastoji od sledećih matematičkih stavova: (1) u, v, nj, ... su nezavisne promenljive. (2) a je konstanta za sve vrednosti tih promenljivih. (3) b je konstanta za sve vrednosti tih promenljivih. (4) c = d , gde su c i d zavisne promenljive. Rečnik se sastoji iz sledećih stavova: (1) Tvrđenje da (c2+d2)a = R, gde je R pozitivan i racionalan broj, implicira tvrđenje da je otpor nekog određenog komada čistog metala R. (2) Tvrđenje da cd/b = T implicira tvrđenje da je temperatura istog komada čistog metala T. Iz hipoteze dedukujemo: (c2+d2)a/cd:b = 2ab = konstanta. Tumačeći ovaj stav pomoću rečnika dolazimo do sledećeg zakona: Odnos otpora jednoga komada čistoga metala prema njegovoj apsolutnoj temperaturi jeste konstantan. Ovaj stav je istinski zakon (ili se za našu svrhu može takvim smatrati). Teorija je, prema tome, istinita i objašnjava zakon. Mada ovaj primer može izgledati apsurdan, on će prolužiti da osvetli neke karakteristike koje su značajne u stvarnim teorijama. Na prvom mestu, možemo promatrati prirodu stavova, od kojih svaki uključuje hipotetičke ideje i pojmove, za koje rečnik tvrdi da impliciraju jedni druge. Kada su hipotetičke ideje matematički promenljive, pojmovi su merljivi pojmovi (ideja o kojoj će niže biti dosta govora), a stavovi spojeni uzajamnim implikacijama povezuju promenljive, ili neke njihove funkcije, sa istim brojem sa kojim su i ti merljivi pojmovi. Kada se takav odnos postavlja rečnikom, reći ćemo kratkoće radi da funkcija hipotetičke ideje "jeste" merljivi pojam; tako, reći ćemo da (c2 + d2)a i cd/b "jesu" otpor odnosno temperatura. Ali se mora istaći da je ova nomenklatura usvojena samo kratkoće radi; ni u kom smislu te vanredno mnogosmislene reči "jeste" ne znači da (c2 + d2)a jeste otpor; jer postoje neka značenja te reči u kojima funkcija promenljive isto tako ne može "biti" merljiv pojam kao što ni lokomotiva ne može "biti" godina predstavljena istim brojem. Ako se za jednu hipotetičku ideju rečnikom neproredno tvrdi da jeste izvestan merljivi pojam, ta ideja je potpuno određena i svaki stav o njenoj vrednosti može se eksperimentalno ispitati. Ali, u
navedenom primeru ovaj uslov nije ispunjen. Jedino su funkcije hipotetičkih ideja merljivi pojmovi.. Štaviše, pošto se jedino za dve funkcije, koje sadrže četiri matematički promenljive i među kojima je jedan odnos uspostavljen hipotezom, tvrdi da predstavljaju merljive pojmove, nemoguće je određivanjem tih pojmova pripisati tačne numeričke vrednosti tim hipotetičkim idejama. Ako bi se neka treća funkcija postavila kao neki treći merljivi pojam, onda bi bilo moguće svima njima pripisati numeričke vrednosti na jedinstven način. Ako bi, dalje, neka četvrta funkcija na sličan način bila uključena u rečnik, postavilo bi se pitanje da li se vrednosti utvrđene iz jednoga sistema (set) od tri funkcije slažu sa vrednostima utvrđenim iz jednoga drugog sistema od tri funkcije. Ove razlike su značajne. Očigledno, velika je razlika između jedne teorije u kojoj se izvestan stav zasnovan na eksperimentu može tvrditi o svakoj hipotetičkoj ideji, i teorije u kojoj se ništa ne može reći o tim idejama uzetim ponaosob, već samo o njihovim kombinacijama. Postoji takođe razlika između onih teorija u kojima se za pojedine (several) stavove o tim idejama tačno može pokazati da su konsistentni, i onih teorija u kojima se za takve stavove zna samo da nisu inkonsistentni. U vezi s ovim postojeće teorije se razlikuju u skoro svim mogućim stepenima; veoma se često dešava da se neke hipotetičke ideje mogu neproredno odrediti eksperimentom, dok se druge ne mogu tako odrediti; i u takvim slučajevima postoji važna razlika između tih dveju klasa ideja. One ideje koje se mogu neproredno odrediti često se brkaju sa pojmovima sa kojima su neproredno povezane, dok se one koje se ne mogu neproredno odrediti smatraju nesumnjivo teorijskim. Ali se mora primetiti da je ovakvo razlikovanje neosnovano. Hipotetičke ideje nisu nikada zaista pojmovi; one su povezane sa pojmovima jedino pomoću rečnika. Ma kakva bila priroda rečnika, svim teorijama je zajedničko to da se nijedan stav zasnovan na eksperimentalnom svedočanstvu ne može tvrditi o hipotetičkim idejama izuzev pod pretpostavkom da su stavovi teorije istiniti. Ovo je najvažnija stvar koja se brižljivo mora imati na umu u svim našim diskusijama. Primetiće se da u našem primeru nema nijednog stava u rečniku koji povezuje bilo koju nezavisno promenljivu hipoteze sa merljivim pojmovima. Ova crta je karakteristična za takve teorije. Priroda veze između nezavisno promenljivih i pojmova jasna je iz upotrebe, u dedukciji zakona, činjenice da su a i b konstante koje se ne menjaju sa nezavisno promenljivim. Zaključak da je električni otpor srazmeran apsolutnoj temperaturi ne bi sledio ako (c2 + d2)a ne bi bilo otpor u istom stanju sistema kao što je ono u kome je cd/b temperatura; a sa druge strane, ne bi sledio ako a i b ne bi bile iste konstante u svim stavovima rečnika. S obzirom na to, tvrđenje da je a ili b konstanta mora implicirati da je konstanta ista sve dok je stanje sistema na koje se pojmovi odnose isto; naprotiv, nezavisne promenljive se mogu menjati bez odgovarajuće promene u stanju sistema. Ako bi, prema tome, u rečniku trebalo da bude stav koji uvodi nezavisne promenljive, on mora reći da promena u nezavisnim promenljivim ne implicira promenu u stanju sistema; izostavljanje ovih promenljivih iz rečnika mora se shvatiti da znači određeni negativni iskaz. Sa druge strane, nezavisne promenljive mogu stajati u izvesnom odnosu prema merljivim pojmovima sve dok ti pojmovi nisu svojstva sistema. Tako, u skoro svim teorijama ovog tipa, jedna od nezavisno promenljivih zove se "vreme", i upotreba ovoga naziva ukazuje da je ona na neki način povezana sa fizički merljivim "vremenom" od neke utvrđene tačke. Treba napomenuti da odnos između jedne od nezavisno promenljivih i fizički izmerenog vremena nije u neskladu sa iskazom da promena te promenljive ne povlači za sobom nikakvu promenu u stanju sistema; jer je jedno od bitnih svojstava sistema da bi njegovo stanje trebalo da bude, u izvesnom stepenu i u izvesnim granicama, nezavisno od vremena. U nekim teorijama, sa druge strane, postoje zavisne promenljive koje nisu pomenute u rečniku. Ali, u takvim slučajevima ne treba shvatiti da znači određeno tvrđenje da ne postoji nikakav odnos između tih promenljivih i pojmova. Mora se uvek dopustiti mogućnost da dalji razvitak teorije može dovesti do njihovog uvođenja u rečnik. NAUČNI ZAKON Ričard Bevan Brejtvejt, Naučno objašnjenje, str. 9-11.
Sada možemo preći na opšte zakone čije je utvrđivanje, na osnovu iskustva, funkcija nauke. Šta je naučni zakon? Jedna stvar u kojoj se svi slažu jeste da on uključuje uopštavanje, tj. stav koji tvrdi neku opštu vezu između osobina. On uvek uključuje stav koji kaže da svaki događaj ili svaka stvar izvesne vrste ili ima izvesnu osobinu ili stoji u izvesnim odnosima prema drugim događajima ili stvarima koji imaju izvesne osobine. Uopštavanje može tvrditi istovremeno postojanje osobina u istoj stvari ili u istom događaju, da sve što ima osobinu A ima i osobinu B; npr. da se svako parče šećera može rastvoriti u vodi. Ili ono može tvrditi da svaka dva događaja ili svake dve stvari od kojih prvi, ili prva, ima osobinu A i stoji u odnosu R prema drugom, ili drugoj, pri čemu drugi ili druga ima osobinu B; npr. da uvek kada imamo par bilijarskih lopti od kojih se prva kreće i udara drugu, druga će se pokrenuti. Ili može izreći složenija ali slična tvrđenja o tri, ili četiri ili više stvari. Odnos između stvari može biti odnos između istovremenih događaja u stvarima, ili može biti odnos između događaja u istoj stvari ili u dve ili više stvari koje nisu istovremene. ... Svi ovi tipovi uopštavanja mogu se podvesti pod uopštavanja koja se tiču istovremenih pojavada sve što je A jeste Bdopuštajući da i A i B budu dovoljno složene osobine. Tako, ako za sada ograničimo našu pažnju na istovremene pojave, naše primedbe važiće i za uopštavanja koja pripadaju složenijem tipu. Dok se svi slažu u tome da naučni zakoni uključuju uopštavanje, uopšte nema slaganja oko toga da li oni uključuju ili ne uključuju bilo šta drugo. Apodiktički jezik kojim često izražavamo naučne zakone (npr. "Smeša vodonika i kiseonika mora eksplodirati ako bude zahvaćena električnom varnicom") navodi nas da mislimo da oni tvrde nešto više nego samo konstantnu vezu koju bi tvrdila odgovarajuća generalizacija; i filozofi su predlagali gledišta prema kojima to nešto više jeste logički odnos analogan logičkom odnosu voljne aktivnosti ili sasvim specifičan odnos koji nije analogan ničemu drugom. Ali, za dve stotine godina otkako je Hjum izneo učenje da ne postoji to nešto više (izuzev psihološke činjenice u vezi sa asocijacijom ideja ili verovanja u duhu osobe koja veruje u zakon), glavni razlog koji je pobudio mnoge filozofe da razviju druga gledišta jeste njihovo mišljenje da je teorija konstantne veze u Hjumovom smislu neadekvatna. Na taj način, izgledalo bi da nema nikakve potrebe razmatrati gledišta za koja su naučni zakoni nešto više od iskaza o konstantnoj vezi, ako se može zastupati adekvatno gledište konstantne veze. Takvo gledište biće razvijeno u ovoj knjizi. Naučni zakoni biće shvaćeni kao da ne tvrde ništa više (i ništa manje) od de facto uopštavanja koja oni uključuju; zakon da se svaki atom vodonika sastoji iz jednog protona i jednog elektrona biće protumačen kao da znači da, u stvari, svaki atom vodonika, prošli, sadašnji i budući, ima ovu građu. Ali će se pokazati da je način na koji se služimo takvim naučnim uopštavanjima složeniji nego što je to izgledalo Hjumu u osamnaestom veku. Za Hjuma je pitanje bilo kako objasniti indukciju prostim nabrajanjem; tj. kako možemo preći od znanja o pojedinačnim slučajevima ka racionalnom verovanju u uopštavanje koje obuhvata te pojedinačne slučajeve. Da bi to objasnio, on se pozvao na sklonost duha da povezuje ideje na isti način na koji je prethodno opazio da su stvari povezane u iskustvu. Ali, jedna adekvatna teorija o današnjoj nauci mora objasniti kako nam uspeva da se služimo rafiniranim uopštavanjima (kao što je uopštavanje da se atom vodonika sastoji iz protona i elektrona) koja zacelo nismo izveli prostim nabrajanjem pojedinačnih slučajeva. Da bi se to objasnilo, uopštavanje se mora razmatrati, ne izolovano, već s obzirom na mesto koje zauzima u naučnom sistemu; a indukcija se mora razmatrati, ne prvenstveno kao indukcija prostim nabrajanjem, već kao metoda kojom utvrđujemo hipoteze u naučnim sistemima. Kombinacija gledišta konstantne veze, po kome su naučni zakoni samo uopštavanja, sa učenjem o funkciji takvih uopštavanja u naučnim sistemima baca novu svetlost na gledište o konstantnoj vezi. Ona uklanja zamerku da gledište konstantne veze potcenjuje ulogu razuma u nauci; ističući značaj logičkih odnosa između uopštavanja na različitim nivoima u sistemu, ona unekoliko zadovoljava one koji čeznu za logički nužnim naučnim zakonima. Moje opravdanje što na početku pretpostavljam da naučni zakoni nisu ništa više do uopštavanja sastoji se u tome što se adekvatnost ovoga gledišta može pokazati jedino razvijanjem jedne teorije o nauci koja ga uključuje. Gledište da su naučni zakoni konstantne veze zastupala je većina onih koji su pisali o filozofiji nauke od Maha naovamo; razlog koji je sprečio druge filozofe da ga usvoje leži u tome što je
ono, onako kako se obično formuliše, podložno ozbiljnoj kritici. Moja je namera da izbegnem ove kritike tako što ću ga uključiti u šire gledište o funkciji uopštavanja u nauci. Drugi razlog što počinjem sa gledištem konstantne veze leži u tome što su, prema njemu, naučni zakoni logički slabiji stavovi nego što bi bili prema bilo kom alternativnom gledištu o njihovoj prirodi. Prema bilo kom drugom gledištu, naučni zakon, mada uključuje uopštavanje, tvrdi nešto više od uopštavanja. Prema tome, pretpostavka da naučni zakon ne tvrdi ništa osim uopštavanja, najskromnija je pretpostavka koja se može učiniti. Ova skromnost je od velikog značaja za razmatranje problema indukcije. Veoma je teško opravdati naše verovanje u naučne zakone i kada ih smatramo samo uopštavanjima; zadatak protaje još teži ako se od nas zahteva da opravdamo verovanje u stavove koji su više nego uopštavanja. Ne izgleda mi da su ovu činjenicu dovoljno uzeli u obzir mnogi od onih koji kritikuju gledište konstantne veze što ne pruža čvrstu osnovu indukciji. Naučne hipoteze koje, kada su istinite, jesu naučni zakoni, biće onda, za svrhu moga izlaganja, shvaćene kao da su ekvivalentne uopštavanjima neograničenoga prostornoga i vremenskoga opsega, većeg ili manjeg stupnja složenosti i opštosti. Druga gledišta na prirodu naučnih zakona biće dodirnuta samo uzgred. Pjer Diem, "Fizički zakon", str. 186-197. 2. ZAKONI FIZIKE NISU, STROGO UZEV, NI ISTINITI NI LAŽNI, VEĆ PRIBLIŽNI Jedan zdravorazumski zakon je samo jedan opšti sud; taj sud je ili istinit ili lažan. Uzmimo, na primer, zakon koji nam otkriva svakodnevno promatranje: u Parizu Sunce svakog dana izlazi na istoku, penje se na nebu, zatim silazi i zalazi na zapadu. Tu imate jedan istinit zakon bez uslova ili ograničenja. Sa druge strane, uzmimo ovaj iskaz: mesec je uvek pun. To je jedan lažan zakon. Ako se postavi pitanje o istinitosti jednog zdravorazumskog zakona, na to pitanje možemo odgovoriti sa da ili ne. To nije slučaj sa zakonima koje jedna fizička nauka, potpuno razvijena, izlaže u obliku matematičkih stavova; takvi zakoni su uvek simbolički. Međutim, simbol nije, strogo uzev, ni istinit ni lažan; on je, pre, nešto više ili manje dobro izabrano da zamenjuje stvarnost koju predstavlja i da odslikava tu stvarnost na više ili manje tačan, više ili manje podroban način. Ali, kada se primene na simbol, reči "istina" i "laž" nemaju više nikakvo značenje; prema tome, logičar kome je stalo do tačnog značenja reči moraće da odgovori svakome ko pita da li je fizika istinita ili lažna: "Ne razumem Vaše pitanje." Razmotrimo ovaj odgovor, koji može izgledati paradoksalan, ali čije je razumevanje neophodno svakome ko polaže pravo da zna šta fizika jeste. Eksperimentalna metoda, kako se primenjuje u fizici, ne uspostavlja korespondenciju jedne date činjenice samo sa jednim simboličkim sudom, već sa beskrajnim mnoštvom različitih simboličkih sudova; stupanj simboličke neodređenosti jeste stupanj približnosti eksperimenta o kome je reč. Uzmimo jedan niz sličnih činjenica; naći zakon za te činjenice za fizičara znači naći jednu formulu koja predstavlja svaku od tih činjenica. Simbolička neodređenost koja odgovara svakoj činjenici povlači, prema tome, za sobom neodređenost formule koja treba da poveže te simbole; možemo protići da jedno beskrajno mnoštvo različitih formula ili različitih fizičkih zakona odgovara jednoj istoj grupi činjenica. Da bi svaki od tih zakona bio usvojen, ne bi trebalo da svakoj činjenici odgovara (taj) simbol te činjenice, već neki od simbola, kojih je bezbroj, koji može predstavljati tu činjenicu; upravo se na to misli kada se za zakone fizike kaže da su samo približni. Zamislimo, na primer, da odbijamo da budemo zadovoljni obaveštenjem koje nam pruža zdravorazumski zakon o Sunčevom izlasku na istoku, uzdizanju na nebu, silaženju i zalaženju na zapadu svakoga dana u Parizu; obraćamo se fizičkim naukama da bismo imali tačan zakon o kretanju Sunca viđenom iz Pariza, zakon koji bi promatraču u Parizu pokazivao koje mesto Sunce zauzima na nebu u svakom trenutku. Da bi rešile taj problem, fizičke nauke se neće prolužiti čulnim realnostima, recimo Suncem onakvim kakvim ga vidimo da sija na nebu, već će upotrebiti simbole pomoću kojih teorije predstavljaju te realnosti: stvarno Sunce, uprkos nepravilnostima svoje površine, uprkos svojih ogromnih protuberanci, u njihovim teorijama biće zamenjeno geometrijski savršenom kuglom i upravo će položaj
centra te idealne kugle ove teorije pokušati da odrede; ili će one, pre, nastojati da odrede položaj koji bi ta tačka zauzimala kada astronomska refrakcija ne bi savijala zrake i kada godišnja aberacija ne bi menjala prividni položaj nebeskih tela. Upravo simbol, dakle, zamenjuje jedinu čulnu stvarnost koja je pristupačna našem promatranju, svetao kolut koji naša sočiva mogu videti. Da bismo uspostavili korespondenciju simbola sa stvarnošću, moramo izvršiti složena merenja, moramo udesiti da seivice Sunca poklope sa linijama sočiva opremljenih mikrometrom, moramo obaviti mnoga čitanja sa podeljenih krugova i podvrgnuti ta čitanja raznim korekcijama; takođe, moramo pribeći dugim i složenim izračunavanjima čija zakonitost zavisi od priznatih teorija, od teorije aberacije i teorije atmosferske refrakcije. Tačku koju smo simbolički nazvali centrom Sunca još nismo dobili pomoću naših formula; one nam pružaju samo koordinate te tačke, na primer, njenu dužinu i širinu, koordinate čije se značenje ne može razumeti bez poznavanja zakona kosmografije i čije vrednosti ne označavaju neku tačku na nebu koju biste mogli pokazati svojim prstom ili koju teleskop može ugledati, izuzev proredstvom jedne grupe prethodnih određenja: određenja meridijana mesta, njegovih geografskih koordinata itd. Međutim, ne bismo li mogli protići da jedna vrednost za dužinu i jedna vrednost za širinu Sunčevog centra odgovara jednom određenom položaju Sunčevog koluta, pretpostavljajući da su izvršene korekcije za aberaciju i refrakciju? Zaista ne. Optička moć instrumenta kojim se služimo za promatranje Sunca ograničena je; razne operacije koje naš eksperiment zahteva ograničene su osetljivosti. Neka Sunčev kolut bude u takvom položaju da je njegovo rastojanje od idućeg položaja dovoljno malo i nećemo biti u stanju da opazimo skretanje. Pretpostavljajući da ne možemo znati koordinate jedne utvrđene tačke na nebeskoj sferi sa preciznošću većom od 1Ä, biće dovoljno, da bismo odredili tačan položaj Sunca u jednom datom trenutku, da znamo dužinu i širinu Sunčevog centra blizu 1Ä. Otuda, da bismo predstavili putanju Sunca, uprkos činjenici da ono zauzima samo jedan položaj u svakom trenutku, moći ćemo da za svaki trenutak damo, ne samo jednu vrednost za dužinu i samo jednu vrednost za širinu, već jedno beskrajno mnoštvo vrednosti za svaku od njih, sem što se za jedan dati trenutak dve prihvatljive vrednosti za dužinu ili dve prihvatljive vrednosti za širinu neće razlikovati za više od 1Ä. Sada nastavljamo da tražimo zakon Sunčevog kretanja, to će reći, dve formule koje će nam dozvoliti da u svakom trenutku periode izračunamo vrednost dužine i vrednost širine, ponaosob, centra Sunca. Nije li očigledno da ćemo, u cilju predstavljanja dužine kao funkcije vremena, moći da usvojimo ne jednu formulu, već beskrajno mnoštvo različitih formula, pod uslovom da nam za jedan dati trenutak sve te formule za dužinu daju vrednosti koje se razlikuju za manje od 1Ä? I nije li to isto očigledno za širinu? Onda ćemo moći da podjednako dobro predstavimo naše opservacije o putanji Sunca beskrajnim mnoštvom različitih zakona; ti razni zakoni biće izraženi takvim jednačinama da, bude li samo jedna od njih proverena, sve druge neće biti. Svaka od njih će ocrtati drukčiju krivu na nebeskom svodu i bilo bi apsurdno reći da ista tačka opisuje dve od tih kriva u isto vreme; pa ipak, za fizičara su svi ovi zakoni podjednako prihvatljivi, jer svi određuju položaj Sunca tačnije nego što se može opaziti instrumentima. Fizičar nema prava da kaže da istinitost ijednoga od ovih zakona isključuje istinitost drugih. Nesumnjivo, fizičar ima prava da bira između ovih zakona i ona će obično birati; ali motivi koji će upravljati njegovim izborom neće biti iste vrste niti će se nametnuti istom neumitnom nužnošću kao oni motivi koji ga navode da istinu pretpostavi neistini. On će izabrati izvesnu formulu zato što je prostija od drugih; slabost našeg duha prisiljava nas da pripisujemo veliki značaj obzirima ove vrste. Bilo je razdoblja kada su fizičari pretpostavljali da je i inteligencija Tvorca zahvaćena istom slabošću, kada se jednostavnost ovih prirodnih zakona nametala kao neosporna dogma u čije se ime odbacivao svaki eksperimentalni zakon izražen isuviše složenom algebarskom jednačinom, kada se činilo da jednostavnost daje zakonu izvesnost i domašaj koji prevazilaze izvesnost i domašaj eksperimentalne metode koja ga je proizvela. U to doba je Laplas, govoreći o zakonu dvostruke refrakcije koji je otkrio Hajgens, rekao: "Do sada je ovaj zakon bio samo rezultat promatranja, približavajući se istini u granicama greške kojoj su podložni i najtačniji eksperimenti. Sada bi nas jednostavnost zakona akcije od koga on zavisi morala navesti da ga smatramo strogim zakonom." To je vreme prošlo. Nas više ne obmanjuju drži kojima jednostavne formule utiču na nas; više ne smatramo da je ta draž dokaz veće izvesnosti.
Fizičar će naročito pretpostavljati jedan zakon drugome kada prvi sledi iz teorija sa kojima se on slaže; on će, na primer, zahtevati da teorija o univerzalnom privlačenju odluči koju bi formulu trebalo da pretpostavi između onih koje mogu predstaviti kretanje Sunca. Ali, fizičke teorije su samo sredstva da se klasifikuju i okupe približni zakoni kojima su eksperimenti uzrok; teorije, prema tome, ne mogu izmeniti prirodu tih eksperimentalnih zakona niti im mogu dati apsolutnu istinu. Prema tome, svaki fizički zakon je približan zakon. Sledstveno, on ne može biti, za strogog logičara, ni istinit ni lažan; svaki drugi zakon koji iste eksperimente predstavlja sa istom približnošću može polagati isto tako opravdato pravo na titulu istinitog zakona kao i prvi ili, da se preciznije izrazimo, prihvatljivog zakona. 3. SVAKI ZAKON FIZIKE JE PRIVREMEN I RELATIVAN I. ZATO ŠTO JE PRIBLIŽAN Zakon se odlikuje upravo time što je utvrđen i apsolutan. Jedan stav je zakon samo zato što, ako je jednom istinit, onda je uvek istinit, i ako je istinit za ovu osobu, onda je istinit i za onu osobu. Nije li protivrečno reći da je zakon privremen, da njega može usvojiti jedna osoba, a odbaciti druga? I da i ne. Da, nesumnjivo, ako pod "zakonima" razumemo one zakone koje otkriva zdrav razum, one zakone koje možemo zvati istinitim u pravom smislu reči; takvi zakoni ne mogu biti istiniti danas a lažni sutradan, i ne mogu biti istiniti za Vas a lažni za mene. Ne, ako pod "zakonima" razumemo zakone koje fizika izlaže u matematičkom obliku. Takvi zakoni su uvek privremeni; nije reč o tome da ovo moramo shvatiti tako da je fizički zakon istinit izvesno vreme, a zatim lažan, već da on nikada nije ili istinit ili lažan. On je privremen zato što činjenice na koje se primenjuje predstavlja sa približnošću koju fizičari danas smatraju dovoljnom, ali koju će jednoga dana prestati da smatraju zadovoljavajućom. Takav zakon je uvek relativan; ne zato što je istinit za jednog fizičara a lažan za drugog, već zato što je približnost koja ga karakteriše dovoljna za ono za šta prvi fizičar želi da ga upotrebi a nije dovoljna za ono za šta drugi želi da ga upotrebi. Već smo primetili da stupanj približnosti nije nešto utvđreno; on se protepeno povećava sa usavršavanjem instrumenata i, sa strožim izbegavanjem uzroka grešaka ili tačnijim ispravkama, možemo bolje da ga procenima. Sa protepenim poboljšavanjem eksperimentalnih metoda, smanjujemo neodređenost apstraktnih simbola koje fizički eksperiment dovodi u korespondenciju sa konkretnim činjenicama; mnogi simbolički sudovi za koje se u jedno vreme moglo smatrati da adekvatno predstavljaju jednu određenu, konkretnu činjenicu, u neko drugo vreme se više neće smatrati da tu činjenicu označavaju dovoljno precizno. Na primer, astronomi jednoga stoleća, da bi predstavili položaj Sunčevog centra u jednom datom trenutku, prihvatiće sve vrednosti za dužinu koje se međusobno ne razlikuju za više od 1Ä i sve vrednosti za širinu u granicama istog intervala. Astronomi idućeg stoleća imaće teleskope veće optičke moći, savršenije podeljene krugove, tačnije i preciznije metode promatranja; oni će onda zahtevati da se razna odnosna određenja za širinu Sunčevog centra slažu u granicama od oko 10ÄÄ; beskrajno mnoštvo određenja koja su njihovi prethodnici bili voljni da dopuste oni bi odbacili. Sa sužavanjem neodređenosti eksperimentalnih rezultata, ograničava se neodređenost formula upotrebljenih za sažimanje tih rezultata. Jedno stoleće bi kao zakon Sunčevog kretanja prihvatilo bilo koju grupu formula koje za svaki trenutak određuju koordinate centra ove zvezde u aproksimaciji od 1Ä; iduće stoleće postaviće svakome zakonu koji se odnosi na Sunčevo kretanje uslov da koordinate Sunčevog centra budu poznate u aproksimaciji od 10ÄÄ; jedno beskrajno mnoštvo zakona koje prvo stoleće prihvata drugo će, na taj način, odbaciti. Ovaj privremeni karakter zakona fizike protaje očigledan uvek kada čitamo istoriju ove nauke. Za Dilona (Dulong) i Aragoa (Arago), Mariotov zakon je bio prihvatljiva forma zakona stišljivosti gasova zato što je on eksperimentalne činjenice predstavljao sa odstupanjima koja su ostajala manja od mogućih grešaka opservacionih metoda kojima su se oni služili. Kada je Renjo (Regnault) usavršio aparat i eksperimentalnu metodu, ovaj zakon je morao biti odbačen; odstupanja Mariotovog zakona od rezultata promatranja bila su mnogo veća od neodređenosti koje novi aparat nije mogao izbeći.
Dalje, ako imamo dva savremena fizičara, prvi može biti u okolnostima u kojima je bio Renjo, dok drugi može još uvek raditi u uslovima u kojima su radili Dilon i Arago. Prvi ima veoma precizan aparat i planove tako da može obavljati veoma tačna promatranja; drugi ima samo grube instrumente i, uz to, istraživanja koja on obavlja ne zahtevaju blisku aproksimaciju. Ovaj drugi usvojiće Mariotov zakon, a prvi će ga odbaciti. I više od toga, možemo videti da isti fizičar u toku istog rada istovremeno usvaja i odbacuje isti fizički zakon. Ako bismo za jedan fizički zakon mogli reći da je istinit ili lažan, to bi bio čudan paradoks; isti stav bismo u isto vreme i tvrdili i poricali, a to bi predstavljalo formalnu protivrečnost. Renjo, na primer, vrši istraživanja u vezi sa stišljivošću gasova da bi našao približniju formulu kojom bi zamenio Mariotov zakon. U toku svojih eksperimenata on treba da zna atmosferski pritisak na nivou do koga je dospela živa u njegovom manometru; on se služi Laplasovp, formulom da bi dobio taj pritisak, a Laplasova formula počiva na primeni Mariotovog zakona. Ovde nema nikakvog paradoksa niti protivrečnosti. Renjo zna da je greška uneta ovom posebnom primenom Mariotovog zakona mnogo manja od neodređenosti eksperimentalne metode kojom se on služi. Svaki fizički zakon, budući približan (approximate), prepušten je na milost i nemilost progresu koji će, povećavajući preciznost eksperimenata, učiniti stepen aproksimacije toga zakona nedovoljnim: zakon je u suštini privremen. Procena njegove vrednosti menja se od jednog fizičara do idućeg, zaviseći od sredstava promatranja koja im stoje na raspolaganju i od tačnosti koju zahtevaju njihova istraživanja: zakon je u suštini relativan. 4. SVAKI FIZIČKI ZAKON JE PRIVREMEN ZATO ŠTO JE SIMBOLIČKI Fizički zakon je privremen ne samo zato što je približan, već i zato što je simbolički: uvek postoje slučajevi u kojima simboli povezani zakonom više nisu u stanju da na zadovoljavajući način predstave stvarnost. Da bi proučavao izvestan gas, kiseonik, na primer, fizičar je stvorio shematičnu predstavu o njemu dostupnu matematičkom rasuđivanju i algebarskom računanju. On je ovaj gas zamislio kao jedan od savršenih fluida koje mehanika proučava: ima izvesnu gustinu, zagrejan je do izvesne temperature i izložen je izvesnom pritisku. Između ova tri elementa, gustine, temperature i pritiska, on je uspostavio izvestan odnos koji izvesna jednačina izražava: to je zakon o stišljivosti i širenju kiseonika. Da li je taj zakon definitivan? Neka fizičar stavi nešto kiseonika između dvaju ploča nekog jako naelektrisanog električnog kondenzatora; neka odredi gustinu, temperaturu i pritisak gasa; vrednosti ovih triju elemenata neće više verifikovati zakon o stišljivosti i širenju kiseonika. Da li je fizičar iznenađen što vidi da je njegov zakon pogrešan? Ni najmanje. On shvata da je pogrešna relacija samo simbolička relacija, da se ona nije odnosila na realan, konkretan gas kojim se manipuliše, već na izvesnu logičku tvorevinu, na izvestan shematički gas, koji karakterišu njegova gustina, temperatura i pritisak, i da je ova shema nesumnjivo isuviše jednostavna i isuviše nepotpuna da bi predstavljala osobine stvarnog gasa stavljenog u pomenute uslove. On onda nastoji da upotpuni ovu shemu i da je približi stvarnosti: on se više ne zadovoljava da kiseonik predstavi pomoću njegove gustine, temperature i pritiska koji trpi; u konstrukciju nove sheme on uvodi jačinu električnog polja u koje je gas smešten; on podvrgava ovaj potpuniji simbol novim proučavanjima i dobija zakon o stišljivosti kiseonika opskrbljen dielektričnom polarizacijom. To je komplikovaniji zakon; on uključuje prvi kao specijalan slučaj, ali je obuhvatniji i biće proveren u slučajevima u kojima prvobitni zakon ne bi mogao biti verifikovan. Da li je ovaj novi zakon definitivan? Uzmite gas na koji se on odnosi i stavite ga između polova jednoga elektromagneta; videćete da i novi zakon sa svoje strane ispada lažan u eksperimentu. Nemojte misliti da ova nova lažnost uznemirava fizičara; on zna da mora imati prola sa jednim simboličkim odnosom i da simbol koji je on stvorio, mada predstavlja vernu sliku stvarnosti u izvesnim slučajevima, ne može na nju da liči u svim okolnostima. Stoga, ne gubeći hrabrost, on opet pristupa shemi pomoću koje zamišlja gas na kome eksperimentiše. Da
bi protigao da ova skica predstavlja činjenice, on joj dodaje nove odlike: nije dovoljno da gas ima izvesnu gustinu, izvesnu temperaturu i izvesnu dielektričnu moć, da trpi izvestan pritisak i da je stavljen u jedno električno polje date jačine; uz to, on mu pripisuje izvestan koeficijent magnetizacije; on uzima u obzir magnetsko polje u kome se gas nalazi i, povezujući sve te elemente jednom grupom formula, on dobija zakon o stišljivosti i širenju polarizovanog i magnetizovanog gasa, složeniji i obuhvatniji zakon od onih zakona koje je prvobitno dobio, zakon koji će biti verifikovan u beskrajnom mnoštvu slučajeva u kojima bi prethodni zakoni ispali lažni; pa ipak, to je privremen zakon. Fizičar očekuje da će jednoga dana naći uslove u kojima će ovaj zakon, sa svoje strane, biti lažan; toga dana, on će opet morati da se lati simboličke predstave proučavanog gasa, da joj doda nove elemente i da formuliše jedan obuhvatniji zakon. Matematički simbol koji je teorija iskovala prianja uz stvarnost kao oklop uz telo viteza obučenog u gvožđe: što je oklop složeniji, to će kruti metal izgledati prilagodljiviji; umnožavanje komada koji kao ljuske oblažu telo obezbeđuje savršeniji dodir između čelika i udova koje štiti; ali bez obzira koliko su brojni delovi iz kojih se oklop sastoji, on nikada neće potpuno naleći uz ljudsko telo prema kome je uobličen. Znam šta će se primetiti na ovo. Reći će mi se da zakon o stišljivosti i širenju, formulisan na samom početku, nikako nije bio ugrožen kasnijim eksperimentima; da on ostaje zakon prema kome se kiseonik skuplja i širi kada se eliminišu električna i magnetska dejstva; da su nas fizičareva kasnija istraživanja naučila jedino tome da je zgodno dodati tome zakonu, čija je vrednost ostala neokrnjena, zakon o stišljivosti jednog jonizovanog gasa i zakon o stišljivosti jednog magnetizovanog gasa. Iste te osobe koje stvari shvataju tako nakrivo moraju priznati da bi prvobitni zakon mogao voditi ozbiljnim greškama ako bi mu se bez rezerve verovalo, jer oblast kojom on vlada mora biti ograničena sledećim dvostrukom ogradom: proučavani gas je daleko od svakog električnog kao i magnetskog dejstva. Međutim, nužnost ove ograde nije se na početku ispoljila, već su je nametnuli eksperimenti koje smo pomenuli. Jesu li to jedine ograde isto tako suštinske kao i prethodne? Koji bi se fizičar usudio da sudi o tome i da tvrdi da sadašnja formulacija nije privremena, već konačna? Zakoni fizike su, prema tome, privremeni u tome smislu što su simboli koje oni povezuju isuviše jednostavni da bi potpuno predsta-vljali stvarnost. Postoje uvek okolnosti u kojima simbol prestaje da odslikava konkretne stvari i da tačno otkriva pojave; formulacija zakona mora onda biti propraćena ograda koje čoveku omogućuju da odstrani te okolnosti. Upravo napredak fizike pruža znanje o tim ogradama; nedopu-stivo je ikada tvrditi da znamo potpun njihov broj ili da se sastavljenom spisku neće nešto dodati ili da se u njemu neće nešto izmeniti. Ovaj proao neprestane modifikacije zahvaljujući kome fizički zako-ni sve uspešnije izbegavaju eksperimentalna pobijanja igra tako bitnu ulogu u razvoju nauke da nam se može oprostiti što i dalje insistiramo na njegovom značaju i što proučavamo način toga rada na drugom jednom primeru. Ovde imamo nešto vode u jednom sudu. Zakon univerzalnog privlačenja uči nas koja sila deluje na svaku česticu te vode: ta sila je težina čestice. Mehanika nam pokazuje koji bi oblik suda, površina vode trebalo da poprimi: bez obzira na prirodu i oblik suda, površina vode bi trebalo da bude horizontalna ravan. Zagledajte pažljivo površinu vode: mada horizontalna u sredini suda, ona to više nije blizu zidova čaše i penje se uz te zidove; u jednoj uskoj cevi voda se diže veoma visoko i po-staje potpuno konkavna. Ovde Vam zakon univerzalnog privlačenja podba-cuje. Da bismo sprečili da kapilarne pojave pobiju zakon gravitacije, bi-će neophodno modifikovati ga: više nećemo morati da formulu o obrnu-toj srazmeri kvadrata rastojanja smatramo tačnom formulom, već pribli-žnom; moraćemo da pretpostavimo da ova formula sa dovoljnom precizno-šću pokazuje privlačenje dveju udaljenih materijalnih čestica, ali da postaje veoma netačna kada se postavi problem kako izraziti uzajamno dej-stvo dvaju elemenata koji su veoma blizu jedan drugome; moraćemo da u je-dnačine uvedemo jedan dopunski termin koji će ih, doduše, komplikovati, ali će ih učiniti sproobnim da predstave jednu širu klasu pojava i omogu-ćiće im da istim zakonom obuhvate i kretanja nebeskih tela i kapilarne pojave. Ovaj zakon biće obuhvatniji od NJutnovog zakona, ali uprkos svemu tome, neće biti imun prema svim protivrečnostima. Uvedimo na dvema različitim tačkama neke tečne mase metalne žice povezane za dva pola neke baterije: videćete da se zakon kapilarnosti ne slaže sa promatra-njem. Da bismo uklonili o o neslaganje, moramo se opet latiti formule o kapilarnom dejstvu, izmeniti je i dopuniti uzimajući u obzir
naelektri-sanja čestica tečnosti i sile koje deluju između tih jonizovanih čestica. Na taj način, borba između stvarnosti i zakona fizike nastaviće se u bes-kraj: svaki zakon koji fizika formuliše, stvarnost će ranije ili kasnije pobiti suprotstavljajući mu neku grubu činjenicu, ali neumorna fizika latiće se pobijenog zakona, izmeniće ga i usavršiti kako bi od njega na-činila obuhvatniji zakon u kome će izuzetak, na koji je eksperiment uka-zao, naći svoje pravilo. Fizika napreduje kroz ovu neprestanu borbu i rad na stalnom dopu-njavanju zakona da bi obuhvatila izuzetke. Fizika je stvorila zakone elek-trostatike upravo zato što su zakoni teže došli u protivrečnost sa ko-madom ćilibara protrljanim vunom i formulisala zakone magnetizma zato što je magnet podigao gvožđe uprkos tim istim zakonima teže; Amper je izmislio zakone elektrodinamike i elektromagnetizma upravo zato što je Ersted pronašao izuzetak od zakona elektrostatike. Fizika ne napre-duje kao geometrija, koja nove konačne i neosporne stavove dodaje konač-nim i neospornim stavovima koje već proeduje; fizika napreduje zato što eksperiment stalno dovodi do novih neslaganja između zakona i činjenica i zato što se fizičar stalno laća zakona i menja ih da bi oni mogli ver-nije da predstavljaju činjenice. 5. ZAKONI FIZIKE SU PODROBNIJI OD ZAKONA
ZDRAVOG RAZUMA
Zakoni koje nam obično ne-naučno iskustvo dozvoljava da formulišemo jesu opšti sudovi čije je značenje neproredno. U prisustvu jednoga od tih sudova možemo zapitati: "Da li je on istinit?" Odgovor je često lak; u svakom slučaju, odgovor je jedno određeno da ili ne. Zakon koji je priznat kao istinit takav je za sva vremena i za sve ljude; on je utvrđen i apsolutan. Naučni zakoni zasnovani na fizičkim eksperimentima jesu simboličke relacije čije će značenje ostati nerazumljivo svima onima koji ne poznaju fizičke teorije. Pošto su simbolički, oni nikada nisu ili istiniti ili lažni; kao i eksperimenti na kojima počivaju, oni su približni. Stupanj aproksimacije nekog zakona, iako dovoljan danas, protaće nedovoljan u budućnosti usled napretka eksperimentalnih metoda; dovoljan za potrebe metafizičara, on možda ne bi zadovoljio nekog drugog, tako da je fizički zakon uvek privremen i relativan. On je privremen takođe i u tome smislu što ne povezuje realitete, već simbole, i što zbog toga uvek postoje slučajevi u kojima simbol više ne odgovara stvarnosti; fizički zakoni se mogu održati jedino stalnim doterivanjem i modifikovanjem. Problem valjanosti zakona fizike postavlja se stoga na jedan potpuno drukčiji način, beskrajno složeniji i suptilniji nego problem izvesnosti zakona zdravog razuma. Čovek bi mogao pasti u iskušenje da izvede čudan zaključak da znanje o zakonima fizike obrazuje niži stupanj od prostog znanja o zakonima zdravog razuma. Mi se zadovoljavamo da odgovorimo onima koji bi izveli ovaj paradoksalan zaključak iz gornjih razmatranja ponavljajući o zakonima fizike ono što smo rekli o naučnim eksperimentima: jedan fizički zakon proeduje izvesnost koja je mnogo prorednija i koju je mnogo teže proceniti nego što je to slučaj sa jednim zdravorazumskim zakonom, ali on prevazilazi ovaj poslednji tačnijom i podrobnijom preciznošću svojih predviđanja. Uzmite zdravorazumski zakon: "U Parizu se Sunce svakoga dana rađa na istoku, penje se na nebu, zatim silazi i zalazi na zapadu" i uporedite ga sa formulama koje nam pružaju koordinate Sunčevog centra za svaki trenutak od oko jedne sekunde, i bićete ubeđeni u tačnost toga stava. Zakoni fizike mogu steći ovu tačnost u pojedinostima jedino ako žrtvuju nešto od utvrđene i apsolutne izvesnosti zdravorazumskih zakona. Postoji neka vrsta ravnoteže između tačnosti i izvesnosti: jedna se može povećati samo nauštrb druge. Rudar koji mi pruža jedan kamen može mi reći bez oklevanja ili ograde da on sadrži zlato; ali hemičar koji mi pokazuje jedan sjajan grumen sa rečima"To je čisto zlato", mora da doda ogradu "ili skoro čisto"; on ne može da tvrdi da grumen nije zadržao sićušne tragove nečistoće. Čovek se može zakleti da govori istinu, ali nije u njegovoj moći da kaže celu istinu i ništa osim istine. "Istina je nešto tako suptilno da su naši instrumenti isuviše grubi da bi je tačno shvatili. Kada je dosegnu, oni je prignječe i mi lutamo unaokolo, okrenuti više prema laži nego prema istini." 1
1
B. Pascal, Pensées
J. KONVENCIONALISTIČKO SHVATANJE NAUČNE TEORIJE Kazimjerž Ajdukjevič, "Slika sveta i pojmovni aparat" str. 86-88.* Ranije smo ovo gledište nazivali "radikalnim konvencionalizmom". Ono se od uobičajenih konvencionalističkih gledišta razlikuje ne samo po svojoj radikalnoj prirodi, nego i po tome što ne tvrdi (za razliku od Poenkarea) da principi slobodno usvojeni kao aksiome i interpretacije zasnovane na konvencijama nisu ni istiniti ni lažni, nego prosto korisni (commodes). Nasuprot tome, mi smo skloni da ove principe i interpretacije karakterišemo kao istinite sve dok se pojavljuju u našem jeziku. Štaviše, naša pozicija nam ne zabranjuje da ovo ili ono pretpostavimo kao činjenicu, premda smo ukazali na zavisnost empirijskih sudova od izabranog pojmovnog aparata, a ne samo od sirovog materijala iskustva. U ovom momentu naše gledište je blisko Kantovoj kopernikanskoj ideji, prema kojoj saznanje o iskustvu ne zavisi samo od materijala iskustva, nego i od aparata kategorija korišćenih u obradi ovog materijala. Međutim, u Kantovoj filosofiji je ovaj aparat kategorija čvrsto povezan s prirodom čoveka (mada nije isključena mogućnost da se on može izmeniti). Za nas je, naprotiv, ovaj pojmovni aparat prilično plastična stvar. Neko ga neprestano menja, bilo nevoljno i nesvesno, bilo voljno i svesno. Ali, dok god čovek praktikuje artikulisano saznavanje, on se mora držati nekog takvog pojmovnog aparata. Postoji jedna druga suštinska razlika između kantovske koncepcije saznanja i one koju predlažemo mi. Ovde možemo samo figurativno naznačiti ovu razliku. U Kantovoj filosofiji, deo slike sveta koji izniče iz naših procesa saznavanja sastoji se od opažajnih podataka oblikovanih čistim formama intuicije i kategorijama. Da tako kažemo, opažajni podaci su boje kojima je oslikana slika sveta, s tim što se sámo slikanje, naravno, vrši u strogoj saglasnosti sa obrascima formi intuicije i kategorija. Za nas, međutim, slika sveta koja sačinjava proizvod aktivnosti saznavanja nije obojena slika, ako su iskustveni podaci boje. Naša slika sveta pre se sastoji samo u značenju izrazâ; a u ovima nisu sadržani iskustveni podaci. Slika sveta se potpuno gradi od apstraktnih elemenata. Uloga opažajnih podataka sastoji se jedino u ovome: pošto je pojmovni aparat već izabran, u njegovim pojmovima opažajni podaci određuju koji elementi pojmovnog aparata treba da uđu u sliku sveta. Da nauka nije prosto izrađena iz iskustva, nego sama proizvodi same "činjenice nauke" njihovim lingvističkim i pojmovnim izrađivanjem iz njirovog empirijskog materijala, takođe je predstava koja se može naći u filosofiji LeRoaa.10 LeRoa kombinuje bergsonovski intuicionizam sa gledištem radikalnog konvencionalizma, u smislu da podržava postojanje znanja iznad naučnog (koje ima prola sa veštačkim konstruktima), filosofskog saznanja (koje se bavi ne pukim ljudskim konstrukcijama, nego "stvarnom realnošću"; i do "stvarne realnosti" ono dolazi metodom sasvim različitim od metoda nauka). Čitav ovaj diskurs dovršavamo jednom krajnjomovoga puta apologetskomprimedbom. Neki bi možda mogli smatrati da je ono što smo ovde tretirali kao "jezik" potpuno izvan ovoga sveta. Tako se mnogo, moglo bi se reći, zahteva od neke strukture da bi se ona zvala "jezikom" da se možda ne može naći ništa što bi se dalo zvati "jezikom" (sa mogućim izuzetkom logističkih /tj. logičkihprim. prev./ sistema). Činjenica je da smo čak izjavljivali da takozvani "obični jezici" i "etnički jezici" nisu jezici u našem smislu; i da bi se to isto sigurno moglo reći takođe i za "jezik" gotovo svih nauka. Stoga ono što smo rekli može biti ispravno i zanimljivo kao pojmovna igra, ali jedva da može steći primenu u epistemologiji i metodologijikoje nemaju ništa sa idealizovanim fikcijama. U uzvraćanju na ovu zamerku, primetimo na početku da gotovo sve nauke ispoljavaju ovu "tendenciju prema idealizovanju". Fizika, na primer, postavlja teze o idealizovanim gasovima, mada je 10
"Svaka čiwenica je ishod saradwe između prirode i nas; svaka čiwenica simbolizuje gledište usvojeno kako bvi se gledalo na stvarno"; Le Roy, "L'organisation scientifique" , Revue de Métaphysique et de Morale, septembar, 1899; naš navod je iz reprinta pod nazivom "Qu'est-ce que la science?", in: Cahiers de la nouvelle journée, No. 5 (1926), Paris, p. 148. Videti takođe Poenkarea, gde (u: La valeur de la science, odeqak pod naslovom "La science, est-elle artificielle?") on upoređuje svoje sopstveno gledište s LeRoaovim, formulišu}i wegovu tezu u iskazu "naučnik stvara čiwenicu".
dobro poznato da takvi gasovi ne postoje. Opet, u mehanici, predmet su kretanja koja teku svojim tokom pod uslovima koji se nikada aktualno ne ostvaruju. Fizika ovo čini, dopuštamo; zato što je to jedini mogući način da saznanje priđe stvarnosti. Pre svega, neko postavlja zakone koji važe rigorozno samo za idealne gasove; za stvarne gasove, oni važe jedino unutar prilično široke greške aproksimacije. Samo prole tog prvog koraka mi smo u položaju da preobrazimo ove zakone u svrhu umanjivanja početne greške aproksimacije. Početi sa trenutnim zahtevanjem apsolutnog slaganja između zakonâ i stvarnosti znači postaviti previše težak problem za nas. Tražimo istu vrstu izgovora za našu protupak. Počinjemo razmatranjem idealnog slučaja koji se samo približno slaže sa stvarnošću. Možda je ovo prvi korak za kojim će uslediti drugi koraci koji smanjuju greške aproksimacije. Filip Frank, Moderna nauka i njena filozofija, str. 86-87 Prelaz od naizgled (supproed) idealističke ka fizikalističkoj koncepciji nauke obavio se tako neosetno u okviru Bečkog kruga zato što, prema doktrini logičkog empiricizma, nije reč o tome da li su idealizam i materijalizam tačna mišljenja o realnom svetu, već jedino o tome koji jezik, fenomenalistički ili fizikalistički, može bolje da nam pruži ekonomičan i ujedinjujući opis naših iskustava. Pošto bilo koji od tih jezika može biti podesniji od drugog, u okviru jednog ograničenog polja, izbor jednog jezika nema nikakve veze sa pitanjem da li se naš realni svet sastoji iz percepcija ili od materije. Od bitnog značaja je samo pitanje da li verujemo da je moguće obuhvatiti sve naučne oblasti (fields) jednim i istim jezikom. Ako se ujedinjenje nauke, u ovome smislu, smatra mogućim, kao što drže Karnap i pristalice Pokreta za jedinstvo nauke, od sekundarnog je značaja da li se to ujedinjavanje protiže pomoću percepcija, kao što je verovao Mah i potvrdio Karnap u svome prvom spisu, "Logička izgradnja sveta", 1 ili treba uvesti fizikalni jezik, kao što Karnap proklamuje u svojim poslednjim spisima u skladu sa Nojratovim predlozima. Suštinska alternativa za našu koncepciju nauke upravo je ova: da li mi, u skladu sa tradicionalnom filozofijom, tvrdimo da je pitanje sastoji li se realni svet od materije ili iz percepcija, kao i druga slična pitanja, naučno pitanje, ili mi, sa Mahom, eliminišemo metafizička pitanja ove vrste iz nauke kao pitanja koja remete njenu ekonomičnost i postavljamo upravo pomenuto pitanje na način na koji ga postavlja logički empiricizam? Zatim pitamo, koji jezik je najpodesniji da bude jezik ujedinjene nauke. Sa ovog stanovišta, čini se da je metafizičko pitanje, kao što se izrazio Mah, jalovo pitanje. A pitanje kako ga postavlja logički empiricizam, da li je fenomenalistički ili fizikalistički jezik podesniji da bude jezik ujedinjene nauke, prestaje da bude pitanje od dubokog metafizičkog značaja i protaje pitanje podesnosti (convenience). Ono se možda može uporediti sa pitanjem koji je sistem simbola najpodesniji kada je reč o uvođenju jednoobraznog simbolizma u logiku. Rudolf Karnap, Logička sintaksa jezika, str. 51-52. § 17. Princip tolerancije u sintaksi U prethodnom izlaganju smo razmotrili nekoliko primera negativnih zahteva (naročito zahteve Brauvera /Brounjer/, Kaufmana /Kaufmann/ i Vitgenštajna /NJittgenstein/) po kojima bi neke obične jezičke oblikemetode izražavanja i izvođenjat rebalo isključiti. Princip tolerancije predstavlja opštu formulaciju našega stava prema zahtevima ove vrste: nije naš proao da postavljamo zabrane, već da uspostavljamo konvencije. Neke zabrane koje su do sada bile predložene bile su istorijski korisne time što su prolužile da se istaknu važne razlike i da se na njih skrene opšta pažnja. Ali se takve zabrane mogu zameniti razlikovanjem pomoću definicija (definitional differentiation). U mnogim slučajevima, ovo se protiže istovremenim istraživanjem (analogno istraživanju euklidske i neeuklidskih geometrija) jezičkih oblika 1
R. Carnap, Die Logische Aufbau der Welt (Berlin, 1928.)
različitih vrstana primer, jednog određenog i jednog neodređenog jezika, ili jednog jezika u kome važi i jednog jezika u kome ne važi zakon isključenja trećeg. Ponekad je moguće zabranu zameniti uzimanjem u obzir nameravanih razlikovanja, pomoću prikladne klasifikacije izraza i istraživanja različitih vrsta. Tako, na primer, dok Vitgenštajn i Kaufman odbacuju i logička i aritmetička svojstva, u prvom jeziku je načinjena razlika između deskriptivnih i logičkih predikata. U drugom jeziku razlikovaće se određeni i neodređeni predikati, i odrediće se njihova različita svojstva. I dalje, u drugom jeziku razlikovaćemo između ograničeno univerzalnih rečenica, analitičkih neograničeno univerzalnih rečenica, i sintetičkih neograničeno univerzalnih rečenica, dok Vitgenštajn, Kaufman i Šlik isključuju rečenice treće vrste (zakone prirode) iz jezika, kao rečenice koje se ne mogu u potpunosti proveriti. U logici nema nikakvog morala. Svako je slobodan da gradi svoju sopstvenu logiku, tj. svoj sopstveni jezički oblik, onako kako želi. Sve što se od njega traži, ako želi da o tome raspravlja, svodi se na to da obavezno jasno izloži svoje metode i pruži sintaktička pravila umesto filozofskih argumenata. Karnap, R., "Intelektualna autobiografija", str. 55.* ... Dalje, želeo sam da pokažem kako je svako slobodan da izabere pravila svog jezika i time svoju logiku na bilo koji način koji želi. Ovo sam nazivao "principom tolerancije"; on se možda tačnije mo-gao nazvati "principom konvencionalnosti jezičkih oblika". Kao posledica, rasprva o sporovima pomenute vrste treba jedino da se tiče, prvo, sintaktičkih svojstava raznih oblika jezika, i drugo, praktičnih razloga za davanje prednosti jednom ili drugom obliku za date svrhe. Na ovaj način, tvrdnje da je neki poseban jezik ispravan jezik ili predstavlja ispravnu logiku, kakve su se često pojavljivale u ranijim raspravama, eliminišu se, a tra-dicionalni ontološki problemi, nasuprot logičkima ili sintaktičkima, na primer, problemi koji se tiču "suštine broja", sasvim se ukidaju. Ra-zni jezički oblici koje treba istraživati i upoređivati, i među kojima jedan ili nekoliko valja izabrati za datu svrhu, obuhvataju, naravno, ne samo istorijski date jezičke oblike, poput prirodnih verbalnih jezika ili istorijski razvijenih simboličkih jezika matematike, nego takođe i svaki novi oblik koji neko može poželeti da izgradi. Ova mogućnost izgrađivanja novih jezika bila je s našeg gledišta suštinska. Glavna motivacija za moj razvoj sintaktičkog metoda, međutim, bila je sledeća. U našim raspravama u Bečkom krugu ispostavljalo se kako se svaki pokušaj preciznijeg formulisanja filosofskih problema za koje smo bili zainteresovani okončavao problemima logičke analize jezika. Pošto se prema našem gledištu pitanje u filosofskim problemima ticalo jezika, a ne sveta, ove probleme treba formulisati ne u objekt-jeziku, nego u metajeziku. Stoga mi se činilo da će razvoj prikladnog jezika suštinski doprineti većoj jasnosti u formulaciji filosofskih problema i većoj plodnosti u raspravama o njima. Iako je istraživanje filosofskih problema izvorno bio glavni razlog za razvoj sintakse, na početku na sadržaj mog rada na sintaktičkom metodu nije mnogo uticala ova svrha. Umesto toga, moji napori su bili usmereni prema razvijanju formalnih obeležja sintaktičkog metoda. U prvom poglavlju svoje knjige (Logička sintaksa jezika - prim prev.) taj metod sam izložio davanjem sintaktičkih pravila za dva modelska jezika, nazvana "jezik I" i "jezik II". Jezik I je tako ograničen da priznaje jedino definisanje onih pojmova i formulisanje onih iskaza koji ispunjavaju neke stroge uslove konstruktivizma. Nasuprot tome, jezik II je vrlo obuhvatan; on čini raspoloživim dovoljno rečeničnih oblika za formu-lisanje svega što se pojavljuje u matematici i u klasičnoj fizici. ... Artur S. Edington, Filozofija fizičke nauke, str. 104, 117-118, 186. i 285-288. (14) ... Fundamentalni zakoni i fizičke konstante su potpuno subjektivni, budući da predstavljaju otisak promatračevih čulnih i intelektualnih moći (eljuipment) na saznanje stečeno takvim moćima; jer ne bismo mogli imati ovu vrstu a priori znanja o zakonima koji vladaju u jednom objektivnom univerzumu. (15) To ne znači da je fizički univerzum potpuno subjektivan. Fizičko znanje obuhvata pored "zakona prirode", veliko mnoštvo specijalnih informacija o posebnim objektima koji nas okružuju. Ove informacije su nesumnjivo delom objektivne kao što su delom subjektivne.
(16) Subjektivni zakoni su posledica pojmovnog okvira misli koji je nametnut našem opservacionom saznanju metodama kojima ga formuliše-mo, i mogu biti otkriveni kako a priori, proučavanjem misaonih okvira, tako i a proteriori, ispitivanjem postojećeg znanja kome su oni bili na-metnuti. (...) Nije moguće bliže odrediti poseban misaoni okvir koji bi jednoobrazno važio u čitavoj današnjoj fizici. Moramo u svakom slučaju praviti razliku između misaonog okvira koji odgovara prethodnicama moderne teorije i okvira koji snabdeva najveći deo našeg tekućeg rečnika. Ovaj poslednji je više ili manje isti kao i okvir koji odgovara uobičajenom shvatanju stvari oko nas. Ali, čak ni uobičajeno shvatanje se ne drži dosledno samo jednog misaonog okvira. Na primer, gledajući dole sa vrha jednog oblakodera, vidimo mnoštvo sićušnih predmeta kako se kreću ulicom. Zaključak da su to predmeti normalne ljudske veličine, koji izgledaju mali usled daljine, nije nešto što neproredno shvatamo; to je promišljeno tumačenje onoga što vidimo. Ali, za predmete koji su nam blizu, naučni okvir je protao uobičajeni okvir. Kada se neki čovek udaljava od nas u sobi, ne "vidimo" da on protaje manji. Vidimo, ili mislimo da vidimo, da jedan predmet konstantne veličine menja svoje rastojanje od nas; i jedino naporom introspekcije uveravamo se da vidna slika protaje manja. Pošto zadatak fizike predstavlja da se služi običnim okvirima misli onda kada prestanu da budu naši gospodari, nije sasvim tačno reći da su oni odbačeni. Bolje je reći da nas je napredak fizike oslobodio nekih običnih okvira misli. Mi se njima služimo, ali nas oni ne obmanjuju. (...) Ostajući kod fizike, prema naučnoj filozofiji koja se najčešće usvaja, ona ne nastoji da otkrije apsolutnu istinu o spoljašnjem svetu i njeni zakoni nisu fragmenti apsolutne istine o spoljašnjem svetu ili, ka-ko sam to ja formulisao, oni nisu zakoni objektivnog sveta. Šta su onda oni i kako to da ih otkrivamo u našim iskustvenim korelacijama? Dok ne budemo u stanju da vidimo, ispitivanjem protupka korelacije našeg opser-vacionog iskustva, kako su se ti veoma složeni zakoni mogli subjektivno u njega uneti, izgleda prerano usvajati jednu filozofiju koja nas lišava svakog drugog mogućeg objašnjenja njihovog porekla. (...) Spoljašnji svet fizike je, prema tome, skup (simpozijum) svetova viđenih sa različitih tačaka gledišta. Postoji opšte slaganje u pogledu principa na osnovu kojih bi skup (simpozijum) trebalo da se obrazuje. Iskazi dati o tome spoljašnjem svetu, ako su nedvosmisleni, moraju biti ili istiniti ili lažni. Ovo su filozofi često poricali. Vrlo se često kaže da naučne teorije o svetu nisu ni istinite ni lažne, već samo podesne ili nepodesne. Prema jednoj omiljenoj frazi, merilo vrednosti jedne naučne teorije sastoji se u tome što ona ekonomiše mišljenje. Nesumnjivo, jedan prost iskaz bolji je od jednog složenog; a što se tiče bilo koje opšteprihvaćene naučne teorije, mnogo je lakše pokazati da je ona podesna ili da ekonomiše mišljenje nego da je istinita. Ali, ma kakve niže standarde mogli u praksi primeniti, ne treba da napustimo naše ideale; i sve dok postoji razlika između istinitih i lažnih teorija, naš cilj mora biti da odstranimo lažne. Što se mene tiče, smatram da stalni napredak nauke nije samo utilitaristički progres; to je progres ka sve čistijoj istini. Samo treba imati na umu da je istina kojoj težimo u nauci istina o jednom spoljašnjem svetu koji je dat kao predmet proučavanja i ona nije srasla ni sa kakvim shvatanjem o statusu toga svetabez obzira da li on nosi ili ne nosi oreol realnosti, da li zaslužuje ili ne zaslužuje "uzvike odobravanja". Pod pretpostavkom da je skup (simpozijum) bio sproveden kako treba, spoljašnji svet i sve što se u njemu javlja nazivaju se realnim bez daljeg. Kada mi (naučnici) kažemo za nešto u spoljašnjem svetu da je realno i da postoji, izražavamo svoje uverenje da su pravila skupa (simpozijuma) bila ispravno primenjenada to nije neki lažan pojam greškom unet u procesu sinteze, niti halucinacija koja pripada samo jednoj individualnoj svesti, niti neka nepotpuna predstava koja obuhvata izvesne tačke gledišta, ali se sukobljava sa drugima. Odbijamo da razmatramo besmislenu (anjful) mogućnost da bi spoljašnji svet, nakon sveg našeg truda da do njega dođemo mogao biti diskvalifikovan time što ne postojao; jer uopšte nemamo pojma u čemu bi se pretpostavljena kvalifikacija sastojala niti na koji bi način ugled sveta porastao ako bi izdržao pretpostavljenu probu. Spoljašnji svet je svet sa kojim se suočava ono iskustvo koje nam je zajedničko i za nas nijedan drugi svet ne bi mogao igrati istu ulogu, bez obzira kako visoke počasti mogao steći na kvalifikacionom ispitu.
Ova domaća definicija postojanja u naučne svrhe drži se principa koji je sada usvojen i za sve druge definicije u nauci, naime, da jedna stvar mora biti definisana prema načinu na koji se u praksi prepoznaje, a ne prema nekom skrivenijem smislu za koji zamišljamo da ga ona proeduje. Kao što se materija mora odreći svoga pojma supstancijalnosti, isto tako se i postojanje mora odreći svoga oreola da bismo ga mogli primiti u fizičku nauku. Ali, očigledno, ako želimo da tvrdimo ili dovodimo u pitanje postojanje bilo čega što spoljašnji svet fizike ne obuhvata, moramo prekoračiti fizičku definiciju. Sámo postavljanje pitanja o realnosti fizičkog sveta pretpostavlja neku višu cenzuru nego što je sama naučna metoda može obezbediti. Spoljašnji svet fizike je bio formulisan kao odgovor na jedan poseban problem sa kojim se čovek sreo u svome iskustvu. Zvanično, naučnik ga smatra problemom na koji je tek slučajno naišao, kao što bi se mogao pozabaviti rešavanjem ukrštenih reči koji je primetio u novinama. NJegov jedini zadatak je da vidi da li je problem tačno rešen. Ali, o nekom problemu bi se mogla postaviti pitanja koja ne igraju nikakvu ulogu niti moraju biti razmatrana u vezi sa rešavanjem toga problema. Takvo spoljašnje pitanje prirodno pokrenuto u vezi sa problemom spoljašnjeg sveta glasi: postoji li neko više opravdanje što rade učestvujemo u tome nadmetanju u rešavanju problema sveta nego u rešavanju drugih problema koje bi nam naše iskustvo moglo sugerisati. Kakvu bi tačno vrstu opravdanja naučnik zahtevao za svoje traganje, nije sasvim jasno, zato što ne spada u nadležnost nauke da formuliše takav zahtev. Ali je nesumnjivo da on postavlja zahteve koji se ne zadovoljavaju estetskim savršenstvom rešenja niti materijalnim koristima do kojih dovodi naučno istraživanje. On ne bi dozvolio da njegov predmet bude gurnut u stranu na jednom simpozijumu provećenom istini. Teško da možemo reći išta određenije do da nauka zahteva "oreol" za svoj svet. Ako treba da za atome i elektrone spoljašnjeg sveta nađemo ne samo konvencionalnu stvarnost, već "stvarnost (uzvici odobravanja)", moramo promatrati ne kraj, već početak traganja. Upravo na početku moramo naći ono odobrenje koje ove entitete diže iznad običnih proizvoda jedne proizvoljne duhovne radnje. Ovo uključuje neku vrstu procenjivanja onoga impulsa koji nas upućuje na put otkrića. Kako možemo izvršiti takvo procenjivanje? Nikakvim rasuđivanjem koje mi je poznato. Rasuđivanje bi nam samo reklo da bi se impuls mogao prosuditi prema uspehu poduhvataprema tome da li na kraju vodi stvarima koje realno postoje i nose oreol na koji imaju sopstveno pravo; ono nas nosi tamo i natrag duž lanca izvođenja u uzaludnoj potrazi za neuhvatljivim oreolom. Ali, s pravom ili ne, duh je uveren da može razlikovati izvesna traganja kao traganja koja su sankcionisana neospornim autoritetom. To bismo mogli izraziti na različite načine; impuls za ovo traganje je deo same naše prirode; on je izraz svrhe koja nas obuzima. Da li smo baš na to mislili kada smo nastojali da afirmišemo realnost spoljašnjeg sveta? To unekoliko doprinosi određivanju njenoga značenja, ali teško da je puni ekvivalenat. Sumnjam da li zaista zadovoljavamo shvatanja koja stoje iza toga zahteva, ako ne postavimo smeliju hipotezu da je traganje i sve što se njime protiže od vrednosti u očima jednog Apsolutnog Procenjivača.
K. TEORIJE O RAZVOJU NAUKE Karl R. Poper, Pretpostavke i pobijanja, str. 215-217. i 221-222.*
10. Istina, racionalnost i rast naučnog saznanja 1. Rast saznanja: teorije i problemi I Moja namera u ovom predavanju jeste da naglasim značaj jednog posebnog aspekta naukenjene potrebe da raste, ili, ako želite, njene potrebe da napreduje. Ovde nemam na umu praktični ili društveni značaj ove potrebe. Rade želim da raspravljam upravo o njenom intelektualnom značaju. Tvrdim da je neprekinuti rast suštinski za racionalni i empirijski karater naučnog saznanja; da ako nauka prestane da raste, ona mora izgubiti taj karakter. Upravo način njenog rasta čini nauku racionalnom i empirijskom, to jest, način na koji naučnici prave razliku između raspoloživih teorija i biraju bolju ili (u odsustvu zadovoljavajuće teorije) način na koji pružaju razloge za odbacivanje svih raspoloživih teorija, sugerišući time neke od uslova kojih zadovoljavajuća teorija treba da se pridržava. Primetićete iz ove formulacije da, kada govorim o rastu naučnog saznanja, nemam na umu gomilanje činjenica, nego ponavljano obaranje naučnih teorija i njihovo zamenjivanje boljima ili više zadovoljavajućim. Ovo je, uzgred, procedura koju bi mogli smatrati vrednom pažnje čak i oni koji najvažniji aspekt rasta naučnog saznanja vide u novim eksperimentima i novim promatranjima. jer nas naše kritičko ispitivanje naših teorija vodi pokušajima da ih isprobamo i oborimo; a oni nas dalje vode eksperimentima i promatranjima takve vrste da nikad niko ne bi ni sanjao o njima bez podsticaja i vođenja kako naših teorija, tako i naše kritike tih teorija. Jer, zaista, najinteresantnije eksperimente i promatranja oblikovali smo pažljivo kako bismo isprobali naše teorije, a posebno naše nove teorije. U ovom radu, dakle, želim da naglasim značaj ovog aspekta nauke i da rešim neke od problema, kako starih tako i novih, koji su povezani s pojmovima naučnog progresa i razlučivanja između suparničkih teorija. Novi problemi o kojima želim da raspravljam uglavnom su oni koji su povezani s pojmovima objektivne istine i približavanja istinipojmovima za koje mi se čini da su od velike pomoći pri analizovanju rasta saznanja. Iako ću svoju raspravu ograničiti na rast saznanja u nauci, moja zapažanja su bez velikih izmena, verujem, primenjiva i na rast prednaučnog saznanjatakoreći, na uopšten način na koji ljudi, pa čak i životinje, stiču novo činjeničko saznanje o svetu. Metod učenja putem pokušaja i greškeučenja iz naših grešakaizgleda da je u osnovi isti bilo da ga praktikuju niže ili više životinje, bilo šimpanze bilo ljudi od nauke. Mene ne interesuju samo teorija naučnog saznanja, nego pre teorija saznanja uopšte. Pa ipak, izučavanje rasta naučnog saznanja jeste, verujem, najplodniji način izučavanja rasta saznanja uopšte. Jer se za rast naučnog znanja može reći da je rast običnog ljudskog saznanja široko produžen (kao što sam ukazao u predgovoru iz 1958. godine svojoj Logici naučnog otkrića). Ali, ima li ikakve opasnosti da će naša potreba za progresom ostati nezadovoljena i da će se rast naučnog znanja okončati? Teško da tako mislim, zahvaljujući beskrajnosti našeg neznanja. Među stvarnim opasnostima za razvoj nauke nije verovatnost da će ona biti završena, nego takve stvari kao što je nedostatak imaginacije (ponekad kao posledica nedostatka stvarnog interesovanja); ili neumesna vera u formalizaciju ili preciznost (o čemu će se raspravljati niže u odeljku v); ili autoritarnost u jednom ili drugom od mnogih njenih oblika. Pošto sam nekoliko puta upotrebio reč "progres", bolje bi bilo da se, na ovom mestu, sasvim osiguram da ne budem pogrešno shvaćen kao da verujem u istorijski zakon progresa. Zaista sam do sada
upućivao razne udarce protiv verovanja u zakon progresa, 1 i smatram da čak ni nauka nije podložna delovanju bilo čega što liči na takav zakon. Istorija nauke, poput istorije svih ljudskih ideja, jeste istorija neodgovornih snova, samovolje i greške. Ali je nauka jedna od svega nekoliko ljudskih aktivnostimožda jedina u kojoj se greške sistematski kritikuju i srazmerno često, na vreme, ispravljaju. Upravo zbog ovoga možemo jasno i razložno govoriti o stvaranju progresa u njoj. U većini drugih polja ljudskog pregnuća ima promene, ali retko i progresa (osim ako prihvatimo veoma usko gledište o našim mogućim ciljevima u životu); jer je gotovo svaki dobitak uravnotežen, ili više nego uravnotežen, nekim gubitkom. A u većini polja čak ne znamo ni kako da ocenim promenu. Unutar polja nauke, međutim, imamo kriterijum progresa: čak i pre nego što je teorija ikad izložena empirijskoj probi, možemo biti u stanju da kažemo da li bi, pod uslovom da prođe izvesne specifikovane probe, ona bila poboljšanje drugih teorija koje smo upoznali. Ovo je moja prva teza. Izraženo malo drugačije, tvrdim da mi znamo kako dobra naučna teorija treba da izgleda, ičak i pre nego što je isprobanakoja vrsta teorije bi bila još bolja, pod uslovom da prođe izvesne krucijalne testove. A upravo ovo (metanaučno) znanje omogućava da se govori o progresu u nauci, i o racionalnom izboru među teorijama. II Stoga je moja prva teza da o teoriji možemo znati, čak i pre nego što je isprobana, da će, ako prođe izvesne probe, ona biti bolja od neke druge teorije. Moja prva teza povlači za sobom da imamo kriterijum relativnog potencijalnog zadovoljavanja, ili potencijalne progresivnosti, koji se može primeniti na teoriju čak i pre nego što znamo da li će se ili ne ispostaviti, pronalaženjem nekih krucijalnih proba, da je ona činjenički zadovoljavajuća. Ovaj kriterijum relativnog potencijalnog zadovoljavanja (koji sam formulisao pre izvesnog vremena, 2 i koji nam, uzgred, dopušta da stupnjujemo teorije prema njihovom stepenu relativnog potencijalnog zadovoljavanja) krajnje je jednostavan i intuitivan. On karakteriše kao poželjnu teoriju koja nam govori više; takoreći, teoriju koja sadrži veću količinu empirijske informacije ili sadržaja; koja je logički snažnija; koja ima veću objašnjavalačku i predviđačku moć; i koja se, prema tome, može oštrije proveravati upoređivanjem predviđenih činjenica s promatranjima. Ukratko, dajemo prednost zanimljivoj, smeloj i visoko informativnoj teoriji u odnosu na trivijalnu. Za sva ova svojstva koja, tako izgleda, želimo od teorije može se pokazati da se svode na jednu istu stvar: na viši stepen empirijskog sadržaja ili proverljivosti.(...) V Naglasak koji stavljam na promenu u naučnom saznanju, na njegov rast, ili njegovu progresivnost, mogu se do neke mere suprotstaviti tekućem idealu nauke kao aksiomatizovanog deduktivnog sistema. Ovaj ideal je bio vladajući u evropskoj epistemologiji od Euklidove platonističke kosmologije (jer je to, verujem, ono što su Euklidovi Elementi bili zaista namenjeni da budu) do NJutnove, i dalje do sistemâ Boškovića, Maksvela, Ajnštajna, Bora, Šredingera i Diraka. To je epistemologija koja krajnji zadatak i cilj naučne aktivnosti vidi u izgradnji aksiomatizovanog deduktivnog sistema. Nasuprot ovome, sada verujem da ove najizvrsnije deduktivne sisteme treba promatrati pre kao pomagala nego kao ciljeve: 5 kao važne stupnjeve na našem putu ka sve bogatijem, i bolje proverljivom, naučnom saznanju. 1
V. posebno moju Bedu istoricizma (2. izdawe, 1960.) /= Vladimir Gligorov (ur.), Kritika kolektivizma, "Filip Višwi}", Beograd, 1988, str. 145-248./, i gl. 16. ove kwige /Pretpostavke i pobijawa/. 2 Videti raspravu o stepenima proverqivosti, empirijskom sadržaju, potkrepqivosti i potkrepqivawu u mojoj Logici, posebno odeqke od 31 do 46; od 82 do 85; novi dodatak ix; takođe raspravu o stepenu objašwavalačke snage u ovom dodatku, a posebno poređewe Ajnštajnove i Wutnove teorije (u napomeni 7 na str. 434. /srpskog prevoda/). U onome što sledi ponekad }u upu}ivati na proverqivost itd. kao na "kriterijum progresa", bez ulažewa u detaqnije razlike o kojima raspravqam u toj svojoj kwizi. 5 Pri usvajawu ovoga gledišta bio sam pod uticajem X. Agasija, koji me je, u jednoj raspravi iz 1956. godine, ubedio da je stav gledawa na završene deduktivne sisteme kao na ciq zaostatak duge vladavine wutnovskih ideja (i tako, mogu dodati, platonske i euklidske tradicije). Za jedno čak i radikalnije gledište dr Agasija videti posledwu napomenu u ovoj glavi.
Promatrani tako kao sredstva ili pomagala, oni su izvesno sasvim neophodni, jer smo prinuđeni da naše teorije razvijamo u obliku deduktivnih sistema. Ovo je učinjeno neizbežnom logičkom snagome, velikim informativnim sadržajem, koje moramo zahtevati od naših teorija ako one treba da budu bolje i proverljivije. Bogatstvo njegovih posledica mora da se razvije deduktivno; jer, po pravilu, teorija ne može da se isproba osim isprobavanjem, ponaosob, nekih od njenih najdaljih posledica; to jest, posledica koje se ne mogu odmah videti intuitivnim pregledanjem. Pa ipak, nije čudesno deduktivno razvijanje sistema to što teoriju čini racionalnom ili empirijskom, nego je to činjenica da je možemo kritički ispitivati; takoreći, izložiti je pokušajima pobijanja, uključujući promatračke provere; i činjenica da, u izvesnim slučajevima, teorija može biti u stanju da izdrži te kritike i te probemeđu njima i probe pod kojima su se njene prethodnice srušile, a ponekad čak i dalje i oštrije probe. Upravo u racionalnom izboru nove teorije i leži racionalnost nauke, pre nego u deduktivnom razvijanju teorije. Sledstveno tome, mala je vrednost formalizovanja i razrađivanja deduktivnog ne-konvencionalnog sistema povrh zahtevâ zadatka da se on kritikuje i isproba, i kritički uporedi sa suparnicima. Ovo kritičko poređenje, iako doduše ima neke manje konvencionalne i arbitrarne aspekte, umnogome je nekonvencionalno, zahvaljujući kriterijumu progresa. Upravo ova kritička procedura sadrži kako racionalne, tako i empirijske elemente nauke. Ona sadrži one izbore, ona odbacivanja i one odluke koji pokazuju da smo učili iz svojih grešaka, i time dodali nešto svom naučnom znanju. VI Pa ipak, možda čak ni ova slika naukekao procedure čija se racionalnost sastoji u činjenici da učimo iz svojih grešakanije sasvim zadovoljavajuća. Ona i dalje može sugerisati da nauka napreduje od teorije do teorije i da se ona sastoji u sledu sve boljih deduktivnih sistema. Ipak, želim da sugerišem upravo to da nauka treba da se predstavi kao napredovanje od problemâ do problemâ - ka problemima neprestano rastuće dubine. Jer je naučna teorijaeksplanatorna teorijapre svega, pokušaj da se reši neki naučni problem, takoreći, problem koji se odnosi na otkriće objašnjenja ili je povezan s njim. 6 Doduše, naša objašnjenja, pa tako i naše teorije, mogu istorijski prethoditi čak i našim problemima. Pa ipak, nauka počinje jedino problemima. Problemi se pojavljuju iznenada, naročito kada smo razočarani svojim očekivanjima, ili kad nas naše teorije uvuku u teškoće, u protivrečnosti; a one se mogu pojaviti bilo unutar teorije, bilo između dve različite teorije, bilo kao ishod sudara između naših teorija i naših promatranja. Štaviše, jedino kroz problem protajemo svesni da se držimo neke teorije. Problem je taj koji nas izaziva da učimo; da unapređujemo svoje znanje; da eksperimentišemo; i da promatramo. Stoga nauka počinje od problemâ, a ne od promatranjâ; iako promatranja mogu pružiti povod za problem, naročito ako su neočekivana; takoreći, ako se sudaraju s našim očekivanjima ili teorijama. Svestan zadatak pred naučnikom uvek je rešenje nekog problema kroz izgradnju teorije koja rešava problem; na primer, objašnjavanjem neočekivanih i neobjašnjenih promatranja. Pa ipak, svaka nova teorija vredna truda postavlja nove probleme; probleme pomirenja, probleme kako izvesti nove i prethodno nepomišljane promatračke provere. A ona i jeste plodna prvenstveno kroz nove probleme koje postavlja. Stoga možemo reći da najtrajniji doprinos rastu naučnog saznanja koji neka teorija može učiniti jesu novi problemi koje postavlja, tako da nas to opet vodi natrag gledištu da nauka i rast nauke uvek počinju i završavaju se problemimaproblemima uvek rastuće dubine i uvek rastuće plodnosti u sugerisanju novih problema.
6
Uporediti ovo i slede}a dva pasusa s mojom Bedom istoricizma, odeqak 28, rr. 121. ff. /str. 222. srpskog prevoda/ i gl. 1 i 16 ove kwige /Pretpostavke i pobijawa/.
INDEKS BIBLIOGRAFSKIH REFERENCIJA 6. Ayer, Alfred Julles, "Filosofija i nauka", Voprosi filosofii, god. XVI, No. 1, str. 96-97, 100 & 105. (I, A 5. Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1960, str. 260. & 261. (I, A 1. Agassi, Joseph, "The Nature of Scientific Problems and Their Roots in Metaphysics", in The Critical Approach to Science and Philosophy, ed. by Mario Bunge, Nenj York, The Free Press, 1964, pp. 191, 194-196 & 210. (I, B 2. Ajdukienjicz, Kazimierz, "NJartoœæ nauki", nj Jezyk i poznanie, NJarszanja, Pañstnjonje NJydanjnictnjo Naukonje, 1960, str. 314-316. (umesto ovog teksta, koji je bio nepristupačan, preveden je rad "The Scientific NJorld-Perspective", in The Scientific NJorld Perspective and Other Essays, 19311963, ed. by Jerzy Giedymin, Dordrecht, D. Reidel Publishing Company, 1978, pp. 111-117.) (IV, V 3. Ajdukienjicz, Kazimierz, "Metodologiczne typy nauk", nj Jezyk i poznanie, NJarszanja, Pañstnjonje NJydanjnictnjo Naukonje, 1960, str. 287ff. (umesto ovog teksta preveden je rad "Axiomatic Systems from the Methodological Point of Vienj" iz: Ajdukienjicz, The Scientific NJorldPerspective..., ..., pp. 282-294.) (III, B 4. Ajdukienjicz, Kazimierz, "Obraz snjiata i aparatura pojecionja", nj Jezyk i poznanie, NJarszanja, Pañstnjonje NJydanjnictnjo Naukonje, 1960, str. 194-195. (prvobitno u: Erkenntnis, 1934, B. IV, pp. 259287.) (VI, V 7. Bohr, Niels, "Analysis and Synthesis in Science", in Encyclopaedia and Unified Science, International Encyclopaedia of Unified Science, vol. I, No. 1, Chicago, Ill., Chicago University Press, 1952 (1938), p. 28. (III, A 8. Braithnjaite, Richard Bevan, Scientific Explanation, Nenj York, Harper & Brothers, 1960 (1953), pp. 9-11. (VI, B 9. Bridgman, Percy NJ., The Logic of Modern Physics, 1927, pp. 5-7. (V, B 10. Burtt, E. A., The Metaphysical Foundations of Modern Physical Science, London, Routledge & Kegan Paul, 1950 (1924), pp. 1-3. (I, B 11. Campell, Norman R., "The Structure of Theories", in Readings in the Philosophy of Science, ed. by Herbert Feigl & May Brodbeck, Nenj York, Appleton-Century-Crofts, 1953 (1936), pp. 290-294. (VI, B 12. Carnap, Rudolph, "Logical Foundations of the Unity of Science", in Encyclopaedia and Unified Science, International Encyclopaedia of Unified Science, vol. I, No. 1, Chicago, Ill., Chicago University Press, 1952 (1938), pp. 49, 52, 53, 55, 60 & 61. (III, A 13. Carnap, Rudolph, "The Old and Nenj Logic", in Logical Proitivism, ed. by A. J. Ayer, Nenj York, The Free Press, 1966 (1930), pp. 143-144. (III, A 14. Carnap, Rudolph, "Psychology in Physical Language", in Logical Proitivism, ed. by A. J. Ayer, Nenj York, The Free Press, 1966 (1932), pp. 165-166. (III, A 15. Carnap, Rudolph, The Logical Syntax of Language, London, Routledge and Kegan Paul, 1954 (1934), pp. 51-52. (VI, V 16. Carnap, Rudolph, "Intellectual Autobiography", in The Philosophy of R. Carnap, ed. by Paul Arthur Schilpp, La Salle, Ill., Open Court, 1963, p. 55. (VI, B 17. Carnap, Rudolph, "Testability and Meaning", in Readings in the Philosophy of Science, ed. by Herbert Feigl & May Brodbeck, Nenj York, Appleton-Century-Crofts, 1963 (1936), pp. 47-49. (V, B 18. Cohen, Morris R., Reason and Nature, The Meaning of Scientific Method, Nenj York, The Free Press, 1964 (1931), pp. 83-86. (V, A 19. Cohen, Morris R., Reason and Nature, The Meaning of Scientific Method, Nenj York, The Free Press, 1964 (1931), pp. 347-350. (III, B
20. Cohen, Morris R. and Ernest Nagel, Uvod u logiku i naučni metod, Beograd, Zavod za izdavanje uxbenika SRS, Beograd, str. 359. (IV, A 21. Comte, Auguste, Dva uvodna predavanja za Kurs pozitivne filozofije, Beograd, Kultura, 1962, str. 36-37, 39, 41, 44-45, 45-46 & 49. (III, B 22. Denjey, John, Logika. Teorija istraživanja, Beograd, Nolit, 1962 (1938), str. 115-116 & 125. (II, A 23. Denjey, John, Logika. Teorija istraživanja, Beograd, Nolit, 1962 (1938), str. 123. (IV, B 24. Denjey, John, Logika. Teorija istraživanja, Beograd, Nolit, 1962 (1938), str. 446. (IV, B 25. Denjey, John, Logika. Teorija istraživanja, Beograd, Nolit, 1962 (1938), str. 449-450. (IV, B 26. Duhem, Pierre, "Physical Lanj", in Philosophy of Science, ed. by Arthur Danto & Sidney Morgenbesser, Nenj York, Meridian Books, 1960. pp. 182-186. (Ch. 5 of Part II of The Aim and Structure of Physical Theory, Princeton, N. J., Princeton University Press, 1954) (II, A 27. Duhem, Pierre, "Physical Lanj", in Philosophy of Science, ed. by Arthur Danto & Sidney Morgenbesser, Nenj York, Meridian Books, 1960, pp. 186-197. (VI, B
Iz Lari Lauda..... Istorija i filosofija nauke Filosofija nauke bez istorije nauke jeste prazna; istorija nauke bez filosofije nauke jeste slepa. I. LAKATOS (1971), p. 91.
Zbog toga što je podsticaj za razvijanje modela u Prvom delu (*ove knjige) došao uglavnom iz spisâ istoričarâ i filosofâ nauke, prikla-dno je istraživanje grananjâ tog modela započeti ispitivanjem njegovih posledica za ovo poqe (ili poqa). Reći toliko znači već ukazati šta mora biti jedno od naših središnjih zanimanja; jer gornji umetnuti iz-raz naglašava upravo koliko su stručnjaci i daqe nejasni u pogledu toga da li su istorija nauke i filosofija nauke dva odelita domena ili jesu li, kao što neki autori tvrde, tako blisko povezane da su jedno poqe, nepodložno smislenom razdvajanju. Izraženo u ovim terminima, pita-nje bi moglo izgledati kao umnogome verbalno ‡ jedan od onih dosadnih sporova o tome gde se završavaju granice jedne discipline, a počinje druga. Ali, u ovom slučaju ima nekih sadržinskih pitanja koja zavise od razdvojivosti istorije i filosofije nauke. Pitanja o ciqevima, meto-dima istraživanja i načinu legitimisanja kako istorijskih tako i fi-losofskih tvrdnji povezana su u pitanju: da li su istorija nauke i filo-sofija nauke autonomni poduhvati? Standardno gledište, naravno, istoriju nauke i filosofiju nauke posmatra kao korenito različite, ponekad možda i komplementarne, na-čine proučavanja nauke. Istoričar se, prema ovom gledištu, bavi činje-nicama i podacima, nastojeći da ih uredi u ubedqivu i koherentnu pri-ču o tome kako su evoluisale naučne ideje. Filosofija nauke se, nasu-prot tome, uobičajeno opaža kao normativno, vrednujuće i umnogome apriorno istraživanje o tome kako nauka treba da postupa. Prema ovom gledištu, jaz između istorije i filosofije nauke širok je kao, zapravo je ilustrativan za, razvođe između stvar î činjenice i stvarî vrednosti. Istorija je irelevantna za filosofa, zato što se on ne zanima za ono što je nauka bila, nego pre za to kakva treba da bude. Filosofija je irelevantna za istoričara, zato što nije njegov posao da izriče normativne sudove o ličnostima koje proučava. Istraživanje u poslednjih dvadeset godina mnogo je učinilo da is-takne slabosti u standardnom opisu. Agasi,1 Grinbaum2 i drugi pokazali su koliko je spisâ u istoriji nauke prožeto implicitnim filosofskim pretpostavkama, pretpostavkama koje odlučujuće određuju harakter isto-rije koja se proizvodi. (Da uzmemo krajnje prost primer, ako je isto-ričar ubeđen da eksperimenti mogu biti jedini odlučujući razlozi za napuštanje teorije, tada će njegova istorija težiti da se usredsredi iskqučivo na takozvane krucijalne eksperimente.) Teza glasi da ne samo što filosofske pretpostavke jesu uticale na istorijsku učenost, nego da one to moraju činiti, zato što istorija (poput nauke) nema neutralne podatke, i zato što će na obradu svake posebne istorijske epizode u ne-kom stepenu uticati nečija prethodna filosofska shvatanja o tome šta je u nauci važno. 1 2
Agassi (1963). Grünbaum (1963).
Korelativni slučaj za filosofiju nauke s jednakim žarom je ras-pravqao izvestan broj mislilaca, ukqučujući Hjuela, Hansona, Kuna, Tulmina, Lakatoša, MekMalina i Fajerabenda. 3 Dopuštajući da je ciq filosofskog istraživanja proizvođenje nekog skupa norm î (npr. za bi-ranje između suparničkih teorija), ovi kritičari standardnog gledi-šta ukazuju da bi se svaka filosofska teorija nauke koja je propustila da se potpuno podudari s istorijom nauke smatrala neprihvatqivom. Suočen s filosofskim opisom, recimo, racionalnog prihvatanja teori-je koji bi povlačio da je celokupnost istorije nauke iracionalna, on bi bio sklon da ga gleda pre kao reductio ad absurdum te teorije racional-nosti nego dokaz da je sama nauka bila sled potpuno iracionalnih pre-ferencija. Ako su ovi kritičari u pravu, između istorije nauke i filosofije nauke postoje odnosi uzajamne zavisnosti koji obesmišqavaju svaki po-kušaj da im se dopusti autonoman razvoj. Ali, prima facie, ima nekih te-škoća s objedinjenim gledištem o istoriji i filosofiji nauke, teško-ćâ tako akutnih da je većina mislilaca ostala neubeđena tvrdnjom o uza-jamnoj zavisnosti. Pre svega, među ovim teškoćama je circularitas vitiosa (*lažna kružnost), koju ona naizgled povlači. Ako pisanje istorije nau-ke pretpostavqa filosofiju nauke, te ako filosofija nauke onda treba da opravda istinitost svojom sposobnošću da razotkrije racionalnost za koju se drži da je implicitna u istoriji nauke, kako možemo izbeći automatsko samoopravdanje, pošto će istorija koju pišemo pretposta-vqati samu filosofiju koju će pisana istorija navodno proveravati? Drugih teškoća ima u izobiqu. Ako, kao što izgleda verovatno, gotovo sve raspoložive filosofije nauke jedva da mogu biti pravične prema istoriji nauke, zašto bi ih istoričar nauke uzimao ozbiqno kao teo-rijska oruđa za organizovanje svog istraživanja? Slično tome, ako je ve-ćina istorije nauke bila pisana uz korišćenje obesnaženih filosof-skih modela nauke, zašto filosof treba da se oseća prisiqenim da svoje brižqivo izgrađene modele proveri naspram istorijskih "podataka" koji su sakupqeni pod okriqem naivne ili suprotne filosofije nauke? Ima takođe i nekih nešto više tehničkih nevoqa. Čak i ako dopustimo da u nekom smislu stvarni tok nauke treba da ima neke veze s filo-sofijom nauke, koliko blisko mora da bude podudaranje između stvarne istorije i njene normativne rekonstrukcije? Pošto niko, ni istoričar ni filosof, nije privržen gledištu da je celina nauke racionalna,4 zašto filosof treba da bude uznemiren ako se, prema njegovom opisu, ispostavi da mnoge epizode u istoriji naučnih ideja imaju iracionalne elemente? Ovo su velika, još neodgovorena pitanja. Ciq ovog poglavqa jeste da pruži neke od tih odgovora.
Uloga istorije u filosofiji nauke Već ima, naravno, izvesnih oblasti filosofije nauke u kojima se značajan empirijski ulaz iz naukâ uzima kao samorazumqiv. Da uzmemo tek dva primera, za filosofiju prostora i vremena, i filosofiju biologije univerzalno se priznaje da snažno iskorišćavaju skorije stanje u prirodnim naukama. Ali, u onom odlomku filosofije nauke koji se bavi opštom metodologijom (npr. normama za procenu i vrednovanje teorijâ) i daqe postoji široko rasprostranjena pometnja u vezi sa sugestijom da su empirijski podaci o evoluciji nauke relevantni ili odlučujući. Pre nego što pokušamo da razrešimo ova pitanja, biće od pomoći da se podsetimo jedne elementarne, ali presudne razlike koja je u tesnoj vezi s ovom raspravom: specifično, razlike između same istorije nauke (koja se, u prvoj aproksimaciji, može posmatrati kao hronološki ure-đena klasa verovanjâ ranijih naučnika) i pisanja o istoriji nauke (tj. de-skriptivnih i eksplanatornih stavova koje istoričari izriču o nauci). Ma koliko je ta razlika bitna, ona se često zaboravqa ‡ verovatno, delimično zato što govornici engleskog jezika koriste isti naziv za oboje. * Zbog toga što neke zabune o odnosima između istorije nauke 3
Kao vodi~ za mnogo ove literature videti: Suppe (1974). S izuzetkom Lakato{a, koji je privr`en ovoj tezi. (Videti infra, str. 195.) * U srpskom se za izra`avawe ove distinkcije koriste termini "povest" (za objekt-nivo) i "istorija", ili, jo{ boqe: "istoriografija" (za metanivo). 4
i filosofije nauke potiču od ekvivokacije ova dva različita smisla, koristiću oznaku "IN 1" da bih upućivao na stvarnu prošlost nauke, a "IN2" da bih upućivao na spise istoričarâ o toj prošlosti. Jednu svežu verziju tradicionalnog argumenta za autonomiju filosofije nauke (u smislu opšte metodologije) od IN1 nedavno je objavio Ronald Gir.5 NJegov pristup ukqučuje dobro poznato insistovanje da je filosofija nauke normativna i, zato što se norme ne mogu izvoditi iz "činjenicâ", on ne vidi kako bi istorija nauke mogla biti relevantna za filosofiju. On nastavqa govoreći kako, premda bi filosof mogao doći do nekih novih uvida proučavanjem IN 1, takvo proučavanje nije deo opravdanja ili vali-dacije tih uvida, pošto se (kaže nam Gir) oni ni u kojem slučaju ne bi mo-gli otkriti bez tih istorijskih primera. Najzad, Gir insistuje da filo-sof ne sme postati rob IN 1, zato što je jedna od njegovih prvenstvenih uloga da kritikuje teorije prošlosti. Da bi takva kritika bila iole oštra, moramo imati nezavisne, ne-istorijske razloge za nju. Girova gledišta (koja su, kako on kaže, "prilično reprezentativna za većinu filosofâ nauke" 6) na prvi pogled se čine plauzibilnima. Ali, ona ubrzo počinju da se ruše pri podrobnom ispitivanju. Kako priznaje on sâm, ako bi neka filosofija nauke trebalo da povlači da su gotovo svi naši raniji naučni sudovi bili iracionalni, tada bismo imali ozbiqne sumnje u "pretenziju [te filosofije nauke] da govori o naučnim teorijama".7 Upravo zato što "filosofske teze ne mogu biti potpuno a priori", one moraju zahvatiti neke od naših prefilosofskih slutnji o tome koje su teorije racionalne, a koje nisu. 8 Ako ove slutnje ne potiču iz IN1, odakle ih dobijamo? Girov odgovor tu igru izvrgava ruglu: upravo, kaže Gir, u skorijoj i savremenoj nauci filosof nauke mora tragati za nadah-nućem i legitimacijom. Gir propušta da vidi kako je njegovo korišće-nje tekuće "aktualne naučne prakse" (njegovi primeri su kvantna meha-nika, molekularna biologija i savremena psihologija9) i sámo pozivanje na IN1 kako bi se presudilo o filosofskim tvrdnjama. Činjenica da se u neku naučnu teoriju i daqe veruje i da sada preživqava razvijanje jedva da tu teoriju čini anistoričnom. Svaki primer o kojem će raspravqati girovski filosof nauke izvučen je iz prošlosti, iz istorije. Girove sopstvene istorijske preferencije mogu biti prema nedavnoj prošlo-sti, ali su one ipak istorijske, uprkos svemu tome. Iza Girove poente se, verujem, nalazi uočavanje da se mnogo IN 2 (ob-rátite pažnju na indeks) usredsređuje na daleku prošlost, te da do sada ima premalo istorijskih opisa nedavne IN 1. Ali, činjenica da se filo-sofija nauke može osloboditi od IN 2 ne protivi se parazitskoj zavi-snosti filosofije nauke od IN 1. Jasno je, prema tome, upravo to da je razrešenje paradoksa normativnô/deskriptivnô isto toliko presudno za one filosofije koje su zasnovane na savremenoj nauci koliko je i za one filosofije koje se osvrću iza našeg sopstvenog vremena. Bespotrebno je reći, argument tu quoque ovog tipa ne rešava taj središnji problem; na-suprot tome, on naglašava njegovu važnost otkrivanjem njegove univer-zalnosti. Predložiću jedan mogući put iz tog paradoksa. Započnimo vraćanjem na razliku između IN 1 i IN2. Unutar IN1 postoji, tvrdiću, potklasa slučajeva prihvatanja teorijâ i odbacivanja teorijâ o kojima većina na-učno obrazovanih osoba ima snažne (i slične) normativne intuicije. Ova klasa bi verovatno u sebi ukqučivala mnoge (možda i sve) sledeće (*stavove): (1) bilo je racionalno do, recimo, 1800. godine prihvatiti njutnovsku mehaniku, a odbaciti aristotelijansku mehaniku; (2) bilo je racionalno da do, recimo, 1900. godine lekari odbace homeopatiju i prihvate tradiciju farmakološke medicine; (3) bilo je racionalno da se do 1890. godine odbaci gledište kako je toplota fluid; (4) bilo je iracionalno posle 1920. godine verovati da hemijski atom nema delove; (5) bilo je iracionalno posle 1750. godine verovati da se svetlost kreće beskonačno brzo; (6) bilo je racionalno posle 1925. godine prihvatiti opštu teoriju relativnosti; (7) bilo je iracionalno posle 1830. godine prihvatati biblijsku hronologiju kao doslovan opis istorije Zemqe. Ovde nisu važni precizni datumi, niti je to pak bilo koja pojedi-načna stavka sa spiska. Međutim, upravo ću smatrati da postoji široko podržavan skup normativnih sudova sličnih ovim gornjima. Ovaj skup sačinjava ono što ću zvati našim preferisanim preanalitičkim intui-cijama o naučnoj racionalnosti (ili ukratko "PI"). (Ovaj skup je vrlo malen podskup svih naših verovanja o IN 1.) Naša ubeđenja o racional-nosti ili iracionalnosti takvih epizoda jasnija su i čvršće ukorenjena od svake od naših javnih i 5
Giere (1973). Ibid., p. 292. 7 8 9 Ibid., p. 293. 6
8 9
Ibid. Ibid., p. 290.
eksplicitnih teorija o racionalnosti ap-straktno shvaćenoj. Ovde su posebno odlučujuće one teorije i istraži-vačke tradicije koje su bile najglobalnije i najuticajnije, tj. one koje su tokom dugih epoha pružale motivaciju i pretpostavke za širok de-lokrug podrobnog teoretisanja. Svaki model racionalnosti koji je vodio zakqučku da je prihvatanje većine ovih učenja bilo neosnovano pola-gao bi malo prava na našu vernost.10 Zbog toga, naše intuicije o takvim slučajevima mogu funkcionisati kao odlučujući probni kamenovi za procenjivanje i vrednovanje različitih normativnih modela racional-nosti, pošto možemo reći da je to nužan uslov svakog prihvatqivog modela racionalnosti koji se poklapa s (makar nekim) našim PI. Kako, u praksi, mogu takve epizode proveravati neki navodni model racionalnosti? U nacrtu, postupak je jednostavan. Svaki filosofski model će specifikovati izvesne parametre kao relevantne za prihvata-nje teorije (npr. u slučaju modela u Prvom delu /*ove knjige/, ovo bi bili rešeni, anomalni i pojmovni problemi koje ispoqava neka teorija i njeni takmaci). Istorijsko istraživanje u prisutnom slučaju ukazalo bi kakve treba da budu njihove vrednosti. Čim se ove vrednosti specifi-kuju, model treba da nas vodi određivanju istorijske racionalnosti pri-hvatanja teorije koja je u pitanju. Ako se vrednovanje koje proističe iz modela saglašava s našim preanalitičkim intuicijama, onda ove poto-nje pružaju podršku za taj model; ako, sa druge strane, presuda tog mode-la protivreči našim preanalitičkim sudovima, tada je taj model u ozbiqnoj opasnosti. U krajnjem slučaju, neki predloženi model racionalnosti bi opravdano trebalo smesta otpisati ako bi, kada se primeni na slučajeve ukqučene u PI, povlačio da su sve naše intuicije neispravne, jer bi on tada pro-pustio da zahvati samu racionalnost za koju je bio oblikovan da je eks-plikuje. Treba da budemo veoma eksplicitni u pogledu onoga na šta se obavezujemo pri zauzimanju ovog pristupa: (1) da su makar izvesni spe-cifikovani tokovi razvoja u istoriji nauke bili racionalni; i (2) da je provera svakog navodnog modela racionalnosti to da li on može eks-plikovati racionalnost koja se pretpostavqa kao inherentna u ovim razvojnim tokovima. Zahtev (1), koliko god skromno zamišqen, ostaje potpuno stvar vere, pošto, u načelu, nema načina na koji bismo mogli dokazati da su ovi slučajevi bili racionalni, jer će sami naši kriteriji racionalnosti uzimati njihovu racionalnost kao samorazumqivu. Do sada smo spomenuli samo krajnji slučaj, u kojem neku metodologiju obesnažuje svaki element PI: iako krajnji, on je dovoqno uobičajen (zapravo mnoge savremene filosofije nauke nisu podržane nijednim od gornjih slučajeva). Čak i da je tako, možemo se pomeriti daqe od kraj-njeg slučaja i tvrditi opštije da je stepen adekvatnosti svake teorije naučne procene srazmeran tome prema kolikom broju PI on može biti pravičan. Što više naših dubokih intuicija neki model racionalno-sti može rekonstruisati, to ćemo više poverenja imati da je on uver-qiva eksplikacija onoga što podrazumevamo pod "racionalnošću". Koliko god prirodno mogao izgledati zahtev da se istorija nauke is-koristi kao osnov proveravanja za filosofske modele racionalnog iz-bora, verovatno ima onih purista koji posmatraju kao nedolično da bi filosofija morala da traga za legitimacijom izvan sebe same i svojih sopstvenih argumentativnih strategija. Ali, gde se, unutar filosofije, mogu naći prikladni kriteriji odlučivanja? Pretpostavite da smo suo-čeni sa dva takmičarska modela racionalnosti, MR1 i MR2 (od kojih je svaki unutarnje saglasan). Kako bismo, u načelu, mogli načiniti ra-cionalan, filosofski izbor među njima? Pošto i MR1 i MR2 imaju svrhu da definišu uslove za racionalan izbor, svaki izbor između njih pret-postavqao bi vaqanost jednog ili drugog modela (ili možda pak nekog trećeg modela). Jasno je da imamo ozbiqan problem na metanivou, koji se može rešiti jedino proveravanjem takmičarskih modela u odnosu na ne-što pored same teorije racionalnog izbora. Predlog u ovoj glavi glasi da naš kriterijum za izbor između takmičarskih teorija racionalno-sti 10
Ve}ina filosofâ nauke na kraju pribegava kao krajwem arbitru nekoj takvoj klasi "povla{}e-nih intuicija" u pogledu specifi~nih epizoda. Poper, na primer, pi{e: "Jedino }e iz posledicâ moje definicije empirijske nauke, te iz metodolo{kih odluka koje zavise od ove definicije, nau~nik mo}i da vidi do koje mere ona udovoqava wegovoj intuitivnoj ideji o ciqu wegovih poduhvata." (kurziv moj; Popper [1959], p. 55, u prevodu: str. 88.)
treba da ukquči vrednovanje takvih modela u odnosu na one arhetip-ske slučajeve racionalnosti (PI) koje nalazimo u IN1. Ovaj predlog za proveru verodostojnosti filosofskih zahteva u po-gledu naučne racionalnosti čini jasnim da filosofija nauke u dva pre-sudna aspekta zavisi od istorije nauke. S obzirom na prvi, ona téži da eksplikuje kriterije racionalnosti implicitne u našim omiqenim in-tuicijama o izvesnim slučajevima unutar IN1. S obzirom na drugi, usta-novqavanje verodostojnosti bilo kojeg filosofskog modela iziskuje brižqivo istraživanje IN1 kako bi se ocenila primenjivost tog mode-la na slučajeve koji sačinjavaju PI. Ali, čini li onda ovaj pristup filosofiju nauke puko deskriptivnom i lišava li je svake kritičke snage? Uopšteni odgovor je: ne. O većini epizodâ u IN1 nemamo snažna, široko deqena preanalitička ubeđenja. Zaista, glavna poenta izgrađivanja modela racionalnosti jeste da se on upotrebi za razjašnjavanje "rasplinutih (fuzzy)" slučajeva (koji su u pre-ovlađujućoj većini). S obzirom na ovo drugo, filosofov sud ‡ zasnovan na modelu racionalnosti čiju verodostojnost utvrđuje skup PI ‡ mora imati prvenstvo u odnosu na ma koliko slabo zastupane, preanalitičke slutnje koje o njima možemo imati. Kao i u etici, tako i u filosofiji nauke: pozivamo se na razrađen skup norm î, ne da bismo objasnili oči-gledne slučajeve normativnog vrednovanja (ne treba nam normativna eti-ka da bi nam kazala je li ubistvo zdravog deteta moralno), nego pre da nam pomogne u onom većem skupu slučajeva gde su naši preanalitički sudovi nejasni. Stoga je filosofija nauke i deskriptivna i normativna, i empirij-ska i apriorna, ali s obzirom na različite tipove istorijskih sluča-jeva. Nesumnjivo ima i drugih načina na koje bi IN 1 mogla biti od po-moći filosofu nauke, koji se ređaju od pružanja ilustracijâ za fi-losofske tvrdnje do nuđenja heurističkog rukovodstva za bavqenje specifičnim pitanjima.11 Ali, filosofu ne treba IN1 za ove svrhe. Jedna jedina tačka gde se on ne može osloboditi IN1 jeste kada dođe do odlučivanja da li su njegove potencijalne teorije racionalnosti, činjenički, teorije racionalnosti. Imre Lakatoš je već učinio sugestiju blisku mojoj u vezi s kori-šćenjem IN 1 da se "proveri" neki model naučne racionalnosti. Između naših pristupa, međutim, ima važnih razlika u sadržaju, koje vredi ispitati. U suštini, Lakatošev predlog glasi da je najboqi model naučne racionalnosti onaj koji će nam, kada se primeni na IN1, dopustiti da najveći deo naučne istorije predstavimo kao racionalan poduhvat. Ukratko, nije malen skup slučajeva o kojima imamo snažne intuicije (kako predlažem ja), nego je celina istorije nauke (npr. IN1) to što postaje kriterijum za izabiranje između različitih modela racionalnosti. 12 Lakatošev pristup me iznenađuje kao kontraintuitivan iz vrlo prostog razloga: ako njegov predlog uzmemo ozbiqno, tada bi najboqi mogući mo-del racionalnosti bio onaj iz kojeg bi proistekao sud da je svaka odluka koja ikada doneta u istoriji nauke bila racionalna.13 Ovo izgleda kao čudnovat ideal da bi mu se stremilo, jer smo, upravo kao što smo ubeđeni da su neki naučni izbori bili racionalni, jednako ubeđeni (uz postojeću "qudsku prirodu") da nisu svi oni bili racionalni. Svaki model racio-nalnosti koji bi celinu nauke činio racionalnom bio bi sumnjiv kao i oni modeli koji nijedan deo nauke ne čine racionalnim. Moja sugestija u pogledu korišćenja skupa PI kao sredstva za proveravanje modelâ racional-nosti jeste napor da se nađe plauzibilna sredina između takvih krajnosti. 11
Za podrobno istra`ivawe tih pitawa videti vrednu raspravu: McMullin (1970). Cf. Lakato{eve tvrdwe da: (1) "Sve metodologije ... mogu da se kritikuju kritikovawem raci-onalnih istorijskih rekonstrukcija kojima vode." ([1971], p. 109, u prevodu: str. 289); (2) "(N)eku teo-riju racionalnosti ... vaqa odbaciti ako je nesaglasna s prihva}enim Äosnovnim vrednosnim sudomÄ na-u~ne elite." ([1971], p. 110, u prevodu: str. 291); (3) "... boqe racionalne rekonstrukcije ... uvek mogu rekonstruisati vi{e stvarne velike nauke kao racionalno" ([1971], p. 117, u prevodu: str. 301-302); i, eksplicitnije, (4) "(S)toga progres u teoriji racionalnosti obele`ava ... rekonstrukcija rastu}e ve}ine vrednosno pro`ete istorije kao racionalne." ([1971], p. 118, u prevodu: str. 303.) 13 Iako Lakato{ poku{ava da izbegne ovu dilemu (govore}i da nijedna teorija racionalnosti "ne mo`e ili ne treba da objasni ~itavu istoriju nauke kao racionalnu" [1971], p. 118, u prevodu: str. 303), iz wegovog metoda rangovawa teorijâ racionalnosti neizbe`no sledi da je najboqa takva teorija ona koja "racionalizuje" najve}i deo istorije nauke. 12
Uloga normî u istoriji nauke Ako je težište prethodnog odeqka bilo na odnosima filosofije nauke i IN 1, ovde se bavi vezama, ako ih ima, između IN2 i filosofije nauke.14 Ovaj slučaj je složeniji, jer su tačke na kojima vrednosni ele-menti ulaze u IN2 tananije i implicitnije nego u obratnom slučaju. Ispitaćemo dve veoma različite dodirne tačke: u izgrađivanju istorij-ske pripovesti (narrative) i u nuđenju istorijskih objašnjenja. Norme u istorijskom pripovedanju Kao što je ukazao Agasi u svojoj klasičnoj studiji o istoriografiji nauke, 15 svaki aktivni istoričar nauke mora, pri odabiranju i uređiva-nju svojih podataka, činiti mnoge pretpostavke o harakteru nauke. On mora pretpostavqati, između ostalih stvari, da je bilo naučnikâ, i mora biti u stanju da razlikuje one njihove aktivnosti koje su bile naučne (i stoga relevantne za ukqučivanje u njegovu pripovest) od onih koje to nisu bile. Čak i unutar klase naučnih aktivnosti istoričar mora odstranjivati i birati, pošto ima akutnih, praktičnih ograničenja za potpunost koju IN 2 može dostići. On mora odlučiti, na primer, koliko važnosti da prida ras-pravqanju o naučnikovim eksperimentima, njegovim teorijama, njegovim laboratorijskim dnevnicima, njegovim beleškama s predavanjâ, knjigama u njegovoj biblioteci i sličnom. U načelu, istoričar bi ove odluke ve-rovatno mogao doneti pomoću nekog nasumičnog sredstva; ali, u praksi, istoričarevim izborima rukovodi skup pretpostavk î o tome šta je naj-važnije za upražnjavanje nauke. Na ovom stupnju neizbežno ulaze filo-sofski i normativni elementi. Koliko važnosti neki istoričar pri-pisuje raspravama o eksperimentu, zavisiće od toga koliko veruje da su eksperimenti važni za naučni razvoj. Značaj koji pripisuje religio-znom ili metafizičkom background-u naučnika zavisiće, opet, od istoričarevog ubeđenja o tome koliko su odlučujući ti elementi u naučnom većanju. Nije iznenađujuće da će istoričari sa različitim "slikama" nauke davati korenito divergentne opise istih epizoda (fenomen koji se vero-vatno najživopisnije ispoqava u izučavanju Galileja ‡ gde nalazimo marksističke, idealističke, empirističke, instrumentalističke i prag-matističke opise "istog" naučnog dostignuća). U ovome nema ničega po-grešnog; ili možda treba da kažemo kako je, pogrešno ili ne, neizbež-no da opis nauke bilo kojeg istoričara téži da bude obojen njegovim gledištima o tome kako nauka radi. Takvo "bojenje" postaje nepravično samo onda kada je motivišuća filosofija nauke implicitna i upotre-bqena nekritički, ili kada njeno postojanje poriče istoričar koji za-mišqa da je slobodan od svih normativnih pristrasnosti. Ali, možemo ići i daqe od ovoga. Istoričareva je intelektualna ‡ čak i moralna ‡ obaveza ne jedino da bude samosvestan s obzirom na vrste normî koje primenjuje, nego i da se pobrine da upotrebqava najboqi ras-položivi skup normî. Kako on može izvršiti taj izbor? Prihvatanjem onog modela racionalnosti (ili možda onih modela, ako možemo naći više od jednog što zadovoqavaju primerene uslove) koji postupa(ju) naj-pravičnije s našim PI o IN1. Ovim korakom upotpunjujemo krug koji pove-zuje istoriju i filosofiju nauke. Zadatak istoričara nauke, tako shva-ćen, jeste da sroči opis (IN 2) epizodâ u istoriji nauke (IN1) upotre-bqavajući kao svoje kriterije izbora i ponderisanja pripovest î one nor-me što su sadržane u onom filosofskom modelu koji je najpribližnije adekvatan da predstavi PI. Učiniti išta manje od ovoga, upotrebiti polusve-stan ili manje nego adekvatan model nauke za pisanje istorije nauke, intelek-tualno je neodgovorno koliko i promišqeno prenebregavati svedočanstva. Mnogi istoričari će se nesumnjivo složiti da je ovo ideal; ako se on retko dostiže, to je prvenstveno zato što izgleda da su modeli koje nu-de filosofi čak i manje adekvatni od istoričarevih sopstvenih poluartikulisanih gledišta o normama naučnog vrednovanja. Ali, uprkos induktiv-nim svedočanstvima tome nasuprot, istoričar ne treba da pretpostavqa kako je svaki filosofski model racionalnosti nesposoban da osvetli istoriju. Norme u istorijskom objašnjenju 14 Glavnina ovog odeqka bavi se ulogom normî u istoriji nau~nih ideja. Drugi glavni ogranak tog predmeta, socijalna istorija nauke, sli~no tome upotrebqava norme racionalnosti, ali na druga~ije na~ine od istorije idejâ. O ovim pitawima se raspravqa infra, str. 214ff & 230ff. 15 Agassi (1963).
Do sada smo govorili samo o načinu na koji filosofska verovanja o nauci utiču na istoričareve odluke o tome koje činioce da ukquči u svoje pripovedne opise. Ali, postoji i drugi, dubqi nivo na kojem filosofski ili normativni sudovi neminovno ulaze u IN2 ‡ na ravni isto-rijskog razumevanja i istorijskih objašnjenja. Iako to nipošto nije jedi-ni ciq IN2, jedna od njenih prvenstvenih funkcija jeste da objasni zašto su razni eksperimenti, teorije i istraživačke tradicije bili pri-hvatani, odbacivani ili modifikovani na načine na koje jesu. Svako ozbiqno proučavanje istorije naučnih ideja biće krcato objašnjenjima takvih činilaca. Normativna vrednovanja su presudno ukqučena u sva takva objašnjenja ‡ ne kao eksplicitne premise, nego kao njihov osnov. Rasmotrite veoma tipičan primer: P1: Zašto je NJutn odbacio Dekartovu vrtložnu teoriju kretanja planetâ? O1: Zato što je NJutn ispravno prosudio da je Dekartova teorija uve-liko nespojiva s podacima o brzinama i položajima planetâ. Jasno, odgovor je namenjen da objasni NJutnovo odbacivanje vrtložne hipoteze. Ali, pretpostavimo da pođemo korak daqe i upitamo: P2: Zašto je NJutn trebalo da odbaci teoriju koja je uveliko nespo-jiva s podacima? Sámo pitanje izgleda osobeno; ono je takvo zato što istoričari pod-razumevaju da je u NJutnovo vreme bilo razborito insistovati da teorije budu spojive s podacima, i da, ako se može pokazati kako je nečiji postu-pak bio razborit (pri tim okolnostima), onda ni nema ničega više za objašnjavanje ‡ naš eksplanatorni zadatak je završen. Pitanja poput P 2 izgledaju suvišna. Istorija nauke (IN2) obiluje takvim slučajevima: istoričar objašnjava zašto je neki naučnik prihvatio izvesnu ideju pokazivanjem da ju je taj naučnik izveo iz nekog prethodnog verovanja; on objašnjava zašto je naučnik izvršio neki eksperiment pokazivanjem da bi on proverio teoriju koju je taj naučnik rasmatrao. U svim takvim slučajevima implicitno se oslanjamo na koncepciju o "onome što bi bilo razborito učiniti u tim okolnostima". Da bismo videli kako je ukqučeno upravo ovo, rasmotrimo izvitopereno "objašnjenje" duž sledećih linija: P3: Zašto je Xonz prihvatio evolucionističku hipotezu? O3: Zato što su sva svedočanstva bila protiv nje. Jasno, ovde je nešto pogrešno. Činjenički, odgovor bi mogao biti istinit. Ako, na primer, takođe znamo da je Xonz bio odlučan ikonobo-rac koji je uvek poricao svedočanstva svojih čula, onda bi to objašnjenje postalo ubedqivo (iako bismo, naravno, i daqe mogli želeti da znamo šta je prouzrokovalo Xonzovu težnju za rušenjem usvojenih vrednosti). Ali, takav kakav je, O3 ne nosi nikakvu eksplanatornu moć. On to ne uspe-va zato što izgleda da razlog koji nudi za prihvatanje evolucionističke teo-rije uopšte nije legitiman razlog. Da je, sa druge strane, naš odgovor bio: O13 : Zato što su je sva svedočanstva podržavala, tim odgovorom bismo bili prilično zadovoqni (naravno, pod uslovom da je bilo istorijskih svedočanstava za O13 ).
Poenta je da se istoričareva objašnjenja neprestano pozivaju na kanone racionalnosti i plauzibilnosti, i time pretpostavqaju ogrom-nu količinu normativne mašinerije. I ovde, kao i s normama odabira, istoričar treba da se pobrine za to da norme racionalnosti na koje se poziva budu najboqe raspoložive. Druge bitne dimenzije istorijskog istraživanja slično iziskuju ko-rišćenje norm î o racionalnom verovanju i racionalnom postupanju. Do-nekle retko uvažavano od strane ne-istoričarâ (koji često zamišqaju da je istoričar puki izveštač o događajima), proučavanje istorije idejâ ‡ naučnih ili nekih drugih ‡ ukqučuje znatan udeo stvaralačke imagina-cije. Naučnici retko ostavqaju pune opise toga kako su dospeli do toga da načine svoja otkrića; čak i kada to učine, takvi opisi su često nepo-uzdani, zato što su izgrađeni dugo posle događaja. Zadatak s kojim se istoričar suočava često je pokušajno re-kreisanje pravaca argumenta-cije i uticaja što leže iza zakqučaka koje neki naučnik eksplicitno izlaže. Ovaj zadatak rekonstrukcije je krajnje nemoguć ako istoričar nema veoma istančan smisao za to koje bi vrste argumenata bile plauzi-bilne u nekoj datoj situaciji. Tako ovde, kao i kod pripovesti i obja-šnjenja, istoričarev zadatak iziskuje da on (implicitno ili eksplicit-no) poseduje teoriju o racionalnom verovanju i racionalnom postupanju.
Racionalna procena i "racionalna rekonstrukcija" Mnoge istoričare je u uviđanju snage ovih argumenata osujetio upra-vo strah da će njihovo pristajanje uz bilo koji savremeni model racio-nalnosti voditi anahronističkom unošenju u prošlost kriterijâ raci-onalnog izbora koji nisu relevantni za istorijske okolnosti. 16 Upravo zato što zna da se norme racionalnog vrednovanja tokom vremena menja-ju, istoričar se brine o prikladnosti premeštanja naših savremenih fi-losofskih uvida ‡ pretpostavqajući da bi se mogli naći uverqivi uvidi ‡ u epohu i kulturu kojima su strani. On ima pravo da insistuje da svaka teorija norm î, ako treba da se primeni istorijski, mora uzeti u obzir činjenicu da su raniji naučnici imali svoje sopstvene norme (često dru-gačije od naših) koje se ne mogu zanemariti u objašnjavanju njihovih sa-znajnih stavova u pogledu tadašnjih teorija. Zbog toga što nijedan fi-losofski model racionalnosti nije učinio nikakve ustupke normama pro-šlosti, istoričaru je razumqivo bilo mrsko da upotrebqava takve modele. Zapravo, možda je glavni kamen smutnje za istoričarevo priznanje relevantnosti filosofije za IN 2 bio očigledno neobaziranje na IN1 koje ispoqavaju mnogi od samih onih filosofa (naročito Lakatoš, Fajerabend i Agasi) što su se najglasnije zalagali za zavisnost IN 2 od filosofije.17 Ovo neobaziranje se proteže ne samo na njihovu pogrešnu upotrebu istorijskih podataka, nego je duboko zasnovano u njihovim ube-đenjima o ciqevima filosofski zasnovane istorije nauke, ubeđenjima koja istorijsku istinoqubivost ponekad podređuju žeqi da se zabeleže filosofski bodovi. Ova pitanja se verovatno najjasnije pojavquju u Lakatoševoj "teoriji racionalne rekonstrukcije", (*koja je) i sama teorija o ulozi filosofi-je nauke u pisanju IN 2.18 Lakatoš ima ciq "da objasni kako istoriogra-fija nauke treba da uči od filosofije nauke". 19 Racionalne rekonstruk-cije prošlosti, za koje Lakatoš uporno traži od filosofa da ih pred-uzima, imaju veoma čudnovat i dvosmislen odnos prema aktualnim epizo-dama čije su navodna rekonstrukcija. Kako insistuje Lakatoš, proces pripremanja "unutarnje" istorije ili racionalne rekonstrukcije neke istorijske epizode stvarno uopšte nije empirijski zadatak. "Smišqa" se ili "korenito poboqšava" ak-tualni 16
Za iskreno izra`avawe takvih strepwi videti: Cohen (1974). Na "anistori~nost" ovih filosofa ukazuju: McMullin (1970), Machamer (1973), McEvoy (1975) i: Beckmann (1971). 18 Iako implicitno u velikom dÁlu wegovog rada, ovo u~ewe je najeksplicitnije formulisano u: Lakatos (1971). Metod racionalne rekonstrukcije je na po~etku nastao kao filosofska tehnika za ba-cawe svetla na prirodu racionalnog razmi{qawa i odlu~ivawa. U svom izvornom poimawu on je ukqu-~ivao postulisawe izumqenih i ve{ta~kih slu~ajeva izbora, koji su bili promi{qeno upro{}eni kako bi se imao povod za raspravu; ove previ{e upro{}ene slu~ajeve trebalo je onda u~initi primewi-vijima na stvarnu situaciju postepenim dodavawem uslo`wavaju}ih ~inilaca. 19 Ibid., p. 91. (u prevodu: str. 266.) 17
istorijski zapis kako bi se "racionalno rekonstruisao". 20 U ovoj racionalnoj rekonstrukciji istorija se kazuje kako je trebalo da se do-godi. Aktualna verovanja istorijskih delatnika čija imena figurišu u storiji zanemaruju se ili se često namerno iskrivqavaju. Ovde Lakatoš ne ističe da je istoričar neizbežno selektivan u pogledu podataka koje spominje. On pre izriče veoma drugačiju tvrdnju kako "racionalni isto-ričar" treba da a priori izgradi opis kako je neka posebna epizoda treba-lo da se desi. Ne mora biti baš nikakve sličnosti između tako izgra-đenog "unutarnjeg" opisa i stvarnih prilika u slučaju koji se ispituje. 21 Ako ovo zvuči ekstremno, jedan od Lakatoševih primera čini jasnim upravo koliko mnogo je on spreman da se udaqi od istorijskog zapisa. Kad raspravqa o Borovoj teoriji elektrona, na primer, Lakatoš ukazuje da Bor nije, do 1913. godine, čak ni pomišqao na ideju elektronskog spina. "Ipak", insistuje Lakatoš, "istoričar, opisujući retrospektivno Bo-rov program, treba da u njega ukquči elektronski spin, pošto se elek-tronski spin prirodno uklapa u izvorni nacrt tog programa. Bor je 1913. godine mogao da upućuje na njega."22 Prema ovom kriteriju, baš bilo šta što je neka istorijska ličnost mogla reći (npr. verovatno sve što je saglasno s njenim "istraživačkim programom") istoričar može pri-pisati toj ličnosti. Pošten lakatoševski istoričar mora, naravno, "ukazati u fusnotama kako se stvarna istorija Änedolično ponašalaÄ",23 ali sama rekonstrukcija nikako nije ograničena na aktualna verovanja istorijskih delatnika. Zapravo, slobode koje se dopuštaju racionalnom rekonstrukcionistu znatno nadmašuju dopunjavanje verovanjâ koja su sa-glasna s misliočevim istraživačkim programom. On često može, tako-đe, zanemariti ili čak poricati standarde racionalnosti neke istorij-ske ličnosti ako nađe da mu oni ne odgovaraju. Pri raspravqanju o radu hemičara Prauta (Prout), na primer, Lakatoš od istoričara uporno tra-ži da zanemari jedno od Prautovih osnovnih verovanja o eksperimen-talnoj utemeqenosti njegove hipoteze o sastavu elemenata.24 Čim neku epizodu racionalni rekonstrukcionist tako preradi, on prelazi na procenjivanje njene racionalnosti, prema nekom prikladnom mode-lu racionalnog izbora. Kakav god da je ishod te procene, međutim, sama istorijska epizoda ostaje netaknuta i neobjašnjena ‡ osim u meri njene verodostojnost apriornoj rekonstrukciji (što je izomorfnost koja će, po prirodi slučaja, jedva ikad postojati, osim u ograničenom obliku).25 Svoju teoriju racionalne rekonstrukcije Lakatoš brani tvrdeći da "je istorija bez neke pristrasnosti nemoguća".26 Sigurno, međutim, da ima razlike između teorijske pristrasnosti (npr. odabiranja i tumačenja istorijskih događaja "na normativan način" 27) i svesnog i promišqe-nog krivotvorenja istorijskog zapisa. Lakatoš nigde ne utvrđuje neopho-dnost (ili požeqnost) pravqenja rekonstrukcije prošlosti koja ukqu-čuje namerno kvarenje istorijskog zapisa. Zaista, činjenica da Lakatoš pretpostavqa mogućnost 20
Ibid., p. 106. (u prevodu: str. 286.) Sli~no tome, Ternebom tvrdi, u svojoj "racionalnoj rekonstrukciji" astronomije sedam-naestog veka, da "istorijske nezgode [sic] koje su poga|ale rast ovog znawa nisu od interesa... Stoga }u uzeti slobodu da na~inim rekonstrukciju istorijskog razvoja. Posada se sastoji od dva ~oveka koja sam izmislio..." (Törnebohm [1970], p. 79.) 22 Lakatos (1971), p. 107. (u prevodu: str. 286.) 23 Ibid. 24 Ibid., p. 106. (u prevodu: str. 285.) 25 Sli~an primer sumwive istorijske relevantnosti tehnikâ racionalne rekonstrukcije mo`e se na}i u raspravi du`ine kwige: Watson (1966) o propasti kartezijanstva. Votsonov postupak je da defi-ni{e "model kartezijanskog metafizi~kog sistema poznoga sedamnaestog veka", ~ije slabosti on na-stavqa da istra`uje. Propast kartezijanstva Votson pripisuje neuspehu ovog "modelskog" sistema da iza|e na kraj s ozbiqnim slabostima koje je ispoqavao. ^udnovato je upravo da Votson otvoreno pri-znaje da "nijedan od kartezijanaca ... nije pristajao uz sistem ta~no one vrste" koju defini{e wegov model (Watson [1966], p. 29). Pod uslovom da nijedan stvarni kartezijanac ne bi prihvatio votsonovsku rekonstrukciju, Votsonova duga~ka analiza ne mo`e objasniti za{to je bila napu{tena istinska kartezi-janska filosofija. Votsonova rasprava o logi~kim mawkavostima u wegovoj ma{tovito ersatz (*ve{ta-~koj) verziji kartezijanstva, uprkos svoj svojoj sugestivnosti, nikad ne postaje autenti~na istorija. 26 Lakatos (1971), p. 107. (u prevodu: str. 287.) 27 Ibid., p. 108. (u prevodu: str. 287-288.) 21
upoređivanja "rekonstrukcije" neke epizode s njenom "aktualnom istorijom" 28 pokazuje kako i sâm Lakatoš veruje da se istorija mora "izmišqati" kako bi se razumela. Želim da svoj sopstveni model racionalnosti koliko je to mogućno odlučno odelim od Lakatoševog i modelâ drugih racionalnih rekon-strukcionista. Poput njih, verujem da je procena racionalnosti isto-rijskih epizoda suštinski zadatak za istoričara naučnih ideja. Ali se sličnost tu i završava. 29 Za razliku od racionalnog rekonstrukcio-nista, insistujem da moramo procenjivati racionalnost upravo aktual-nih epizoda, a ne neke izmišqotine svoje mašte. Za razliku od njih, ob-razlažem da se na stvarna verovanja istorijskih delatnika, i kanone racio-nalnog verovanja njihove epohe, mora skrupulozno paziti. Za razliku od rekonstrukcionistâ, opirem se izmišqanju istorijskih ličnosti i kri-votvorenju istorijskih verovanja kako bi se uknjižili filosofski bo-dovi ili predavale filosofske lekcije. 30 Ako bi trebalo da filosof nešto nauči iz istorije, on sebe mora učiniti njenim slugom ‡ makar u toj meri da se bavi stvarnim slučajevima i stvarnim verovanjima. A ako istoričar treba da nađe neki filosofski model relevantan za svoj sop-stveni rad, taj model mora dopuštati evolutivni harakter same racio-nalnosti. Već sam tvrdio da model razvijen u Prvom delu (*ove knjige) može uspeti da učini upravo to.
28
Ibid., p. 107. (u prevodu: str. 286.) U stvari, naravno, ovde nema ~ak ni stroge sli~nosti, jer rekonstrukcionist ne procewuje racionalnost istorijskih epizoda, nego simulisanih. 30 Kao {to je ve} uo~eno, verovatno upravo sklonost mnogih "istorijski usmerenih" filosofa (od Hegela do Lakato{a) za vite{ki metod racionalne rekonstrukcije ve}inu istori~arâ ~ini tako sumwi~avima prema filosofskim poku{ajima bavqewa istorijom misli. 29
