T. Popović. „Svaki čovek je pred svima i za sve kriv“, iznenada pred smrt otkriva Markel, brat starca Zosime u BK: greh je urođen ljudskom biću, i Dostojevski to potvrđuje likovima i zbivanjima i u ovom romanu, i u celom opusu. Čovekova urođena krivica, mada se može vući iz hrišćanske dogme o praroditeljskom grehu, podrazumeva i nužnost delanja. Grešiti znači narušavati postojeći poredak, a vraćanje tog poretka u pređašnje stanje ne može se ostvariti bez svesti o počinjenom. Ako čovek prepozna sopstvenu krivicu, otvara sebi put ka iskupljenju, praćenom verom u dobrotu ljudske duše i nepresušnost Božje milosti. Čovekova težnja da uzroke događaja i etičke pravde sagleda kao posledice dobrog ili lošeg delanja, stara je koliko i svest o samom grehu. Knjiga o Jovu, grčki tragičari. NASLEDNA KRIVICA: Problem nasledne krivice okupirao je Dostojevskog u mnogim romanima, ali je najviše dobio na značaju u BK. Uzburkanost zle krvi oca, Fjodora Pavloviča Karamazova prelila se i u srca njegovih sinova, Ivana, Dimitrija (Miće) i Aljoše, goneći ih iz nevolje u nevolju. Naslednu krivicu je ruska kritika nazvala karamazovština. Karamazovština je, na prvi pogled, najsnažnije uticala na Dimitrijev karakter, jer i sam pisac ukazuje na sličnosti između Miće i oca: to su nekontrolisana opsednutost puti, telesnim željama, žudnja za novcem i svetskim blagostanjem, impulsivnost i nepromišljenost postupaka. Ali, beleg nasledne krivice imaju i braća, tako različiti Ivan i Aljoša. Ivan, bežeći od boga, pada u naručje đavola, dok Aljoša ne uspeva da prevlada svoju sumnju u istinitost dobra i praštanja. Tu je i Smerdjakov, vanbračni sin Fjodorov, oceubica, u kojem su objedinjeni fizička i mentalna poremećenost majke sa bogohulništvom i nemoralnošću oca. U BK se postavlja pitanje, može li, dakle, uprkos roditeljskom grehu, neko od braće doći do spasenja i sikupljenja. Odgovor je najočigledniji u sudbini Miće, koji poput „umrlog zrna pšenice, donosi mnogo ploda“ (Jev. po Jovanu). Slično Orestu, ili Raskoljnikovu iz ZK, i Mića posle silnih mučenja i patnji svesno preuzima krst stradanja na svoja pleća, donevši tako iskupljenje svojoj duši. Ali, iskupljenje nije pravda dostupna svima. Iskupljenje može da postigne samo onaj ko potraži i odgonetne Boga u sebi, pojedinac koji kroz patnju i stradanje pronikne u božanske moralne zakone. Oni koji poriču postojanje Boga, kao Ivan i Smerdjakov, u isto vreme negiraju i načela etičke pravde. A etička pravda ne pretenduje samo na uređenje božanskih zakona u čoveku, nego i u društvu i državi. Veza etike i politike, njihova uslovljenost u zamišljenom idealnom društvu, problem je kojim se i završava Orestija, sugerišući da pravo na kaznu i odmazdu treba iz ruke pojedinca preneti na državu, koja će se povinovati božanskim zakonima. Prokletstvo države čiji zakoni počivaju na stradanju nevinih, i na nejednakim merilima pravde, dilema koja muči Ivana Karamazova. On, pripovedajući legendu o Velikom inkvizitoru (inkviziciju osnovala katolička crkva u 12. veku kao crkveni sud isprva protiv jeretika), ne veruje u mogućnost uspostavljanja harmonije između pojedinca i društva, posebno ne kada takva harmonija počiva na patnji i stradanju nedužnih (zlostavljanje dece, „dečija suza“). Pesimistička vizija Ivana Karamazova: Ivan harmoniji pojedinca i vasione suprotstavlja tragičnu usamljenost duha (ne veruje u Božju pravdu), koja dakle ostaje bez mogućnosti iskupljenja, a time i spasenja. Legenda o Velikom inkvizitoru je stara. Mašta o sreći čovečanstva potiče još od antičkih pastorala, preko renesansne utopije stigla u druge epohe. U vreme Dostojevskog, vera u iskonsku dobrotu ljudske duše bila je već poljuljana krvavim istorijskim događajima. (vidi biografiju). Otuda se pojavljuje težnja da se utopije obrću, preobražavaju u vizije totalitarnih država, antiutopije. U takvoj formi ispričana je i Ivanova priča iz „španske srednjovekovne istorije“ (Sevilja). Nestanak harmonije među ljudima ostavlja za sobom narušen poredak između pojedinca i zajednice kojoj on pripada. Opterećeni zlom i gresima, ljudi ili narodi povređuju se uzajamno, bez izgleda da nađu put iskupljenja. Tek ponovno uspostavljanje ravnoteže između vlasti i građana može pomiriti moralna načela. Problem prožimanja državnog i ličnog Dostojevski proširuje i na druge oblasti. Pre svega, to pitanje se povezuje sa razumevanjem ideje slobode, koja se ostvaruje i čovekovim delanjem i njegovim ličnim izborom. Tako, na primer, suprotstavljajući u Velikom inkvizitoru načelo posedovanja („sitosti i uživanja“) načelu stradanja, Dostojevski ujedno problematizuje odnos između materijalnog i idealnog, tj. „sputanosti“ i „slobode“ duha. Njegova obuzetost tragičnim otkrivenjem o nepostojanju pravednog društva u isto vreme obznanjuje veru u mogućnost duševnog otkrovenja, tj. svest o grehu i pokajanje, koje nas uzdiže nad tom tragedijom. Na isti način se može protumačiti parabola o životu starca Zosime: iz greha, gordosti ili pohote može se izaći borbom između slobode izbora i snage pojedinca. Greh koji su po svojoj volji počinili Zosimin brat
Markel, Zosima, i rab božji Mihajlo, zahtevao je da se javno obznani. Kolebanje duše između dobra i zla označava patnju kroz koju sva trojica prolaze, a njihov izbor da krenu putem pravde omogućen je najviše snagom njihovih karaktera. Jaka volja pojedinih likova Dostojevskog podseća na tragične heroje iz antičkih mitova. Okaljane device snažne volje su Sonja Marmeladova, Grušenjka ili Nastasja Filipovna. Unižene device i stradalnice Dostojevskog su proistekle iz hrišćanske tradicije, posebno iz literature o mučenicima. D. uobičava njihov karakter kao silinu strasti uhvaćenu u svet protivrečnosti, i negoduje zbog njihovog ponižavajućeg i mučnog socijalnog položaja. Raspeti čovek, onaj ko je napustio božanske zakone, postoji kod Dostojevskog. Tu je nalazio samo pomahnitale strasti i puno pitanja bez jasnih odgovora. Kada čovek ostane bez Boga, ili moralnih načela koji iz božanskoga ustrojstva proističu, daje sebi za pravo ne samo da odlučuje o sopstvenoj sudbini, već i da svojom voljom deli pravdu drugima. Slobodna volja, dakle, može lako da sklizne u stranputicu, kao što je to bio slučaj sa Rodionom Romanovičem Raskoljnikovim. Borba za moralni i pravedni poredak tako je pokrenula i dilemu o pravu na zločin. Nekažnjena društvena nepravda koja se svakodnevno obznanjuje podstakla je sumnju Raskoljnikova u pravnost državnih zakona. Zaboravljajući na hrišćanske i moralne norme, on pravo odmazde dodeljuje sebi, uzima pravdu u svoje ruke. Odrekavši se Boga u sebi, ili božanskih i etičkih načela, Raskoljnikov zapada u greh i čini zločin, ubija babu. Ali, njemu se postepeno otvaraju mogućnosti iskupljenja. Razapet između nihilističkih iluzija (o natčoveku) i hrišćanske religioznosti, glavni junak romana Zločin i kazna na kraju ipak spoznaje put do istine. Njegov preobražaj dobrim delom omogućen je posredovanjem i zalaganjem stvarne stradalnice, Sonje Marmeladove. Prihvativši da ponese na plećima svoj krst stradanja, Raskoljnikov kroz patnju dolazi do očišćenja, tj. „vaskrsnuća duše“, duševno vaskrsnuće. Tako Dostojevski, koristeći se jevanđelskom parabolom o Lazarevom vaskrsnuću, otvoreno sugeriše na to kakav jedino može biti put izbavljenja. Raskoljnikov je, pošto je izgubio Boga, poverovao u iluziju o natčoveku, i svojom voljom počinio zločin. Ali, unutarnja patnja duše izazvana teretom zločina nije bila u stanju da ga samog izvede na put pokajanja. Bilo je neminovno da njegovo stradanje bude podstaknuto žrtvom bližnjeg, još većeg stradalnika, Sonje, da bi se moglo pronaći istinsko prosvetljenje. Smisao i značenje pojedinačne ljudske patnje i u antičkoj i u hrišćanskoj tradicijhi povezuje se sa onotološkim i gnoseološkim problemima, ali i sa pitanjima morala. Dostojevski, koji je spadao u najpredanije pravoslavne vernike, više nego bilo drugi postaje svestan dvostranosti čovekovog bića. Stoga su junaci Dostojevskog po pravilu postavljeni u svet protivrečnosti, raspeti između suprotstavljenih načela dobra i zla. Spasenje junaka Dostojevskog zavisi od njihove slobodne volje, tj od delatnog izbora koji sami načine. Pravedni put, međutim, podrazumeva stradanje i patnju, i, što su muke duha snažnije, to je iskupljenje izvesnije. Ipak, nevolje u koje upada pojedinac ne moraju uvek biti rezultat Božje kazne koja će grešnika putem pokajanja privesti pravdi. Posebno mesto u svetu zla zauzimaju nevini stradalnici, najčešće žene i deca, koji svoju čistotu srca prinose na oltar ljubavi prema bližnjem: Sonja Marmeladova i Kolja Krasotkin, Iljuša i Nastasja Filipovna u Idiotu i mnogi drugi. Ali, stradanje nevinih otvara novi problem, koji je, isto kao i greh, bio opsesija romana Dostojevskog. Reč je o smislu i potrebi prinošenja žrtve. Iako je i žrtvovanje svakako povezano sa poimanjem spasenja, iskupljenja i očišćenja, ono, kao i kod Jova, ne podrazumeva nužno postojanje greha u pojedincu koji strada, nego više ukazuje na nepravdu bližnjih, porodice ili društva prema njemu. Greh se, dakle, sada prenosi sa pojedinca na zajednicu. Ali, put iskupljenja i u ovom slučaju ostaje isti: to je put muke i nevolje. U hrišćanstvu, pa time i kod Dostojevskog, saznanje i mudrost kao posledice božanske pravde oplemenjeni su još jednom važnom odlikom: dobrotom čovekove duše, i iskrenom, čistom ljubavlju. Snagom ljubavi i uma, dakle, može se proniknuti do božjih zakona pravednosti i milosti, poništiti načelo zla u sebi i drugima, i tako privesti dušu spasenju.
STEJNER. Uticaj drame: u BK Rasina i Korneja su susret Grušenjke sa Kaćom u zatvoru kod Miće, Kaćin iznenadni osvetnički nagon i njeno kobno svedočenje na suđenju Mići. Izbor predmeta kod D. izražava njegovu sklonost ka dramskom. Drugi realisti počinju slikanjem karaktera, pa zaplet proističe iz njegovog stava i suprotstavljanja, a D. prvo vidi radnju, agon, dramski događaj. Uvek počinje nekakvim iznenadnim preokretom ili vihorom nasilja u kome poremećaj običnih ljudskih dela iziskuje „trenutak istine“. Svaki od 4 velika romana Dostojevskog kreće se oko ubistva, ili u tom činu dostiže vrhunac. TEME ZK I BK uzimane iz novina, iz savremenih zločina. Glavna tema ZK se razvila dok je bio u progonstvu u Sibiru. Jedan student je posle 1866. ubio u Moskvi nekog zelenaša i njegovog slugu, pod okolnostima koje su veoma slične onima koje je D. zamislio. U BK postoji klica sećanja: tri kmeta ubila su oca Dostojevskog. Ali, u postupku pisca kada opisuje oceubistvo postoje i elementi koji su mu ležali nadohvat ruke. Borba između pokolenja, između liberala 40-tih godina 19. veka i njihovih radikalnih naslednika predstavljala glavnu rusku temu. Oceubistvo je u ovoj borbi bilo simbol apsolutnog. U Zapisima iz mrtvog doma jedan njegov drug na robiji, plemić Iljinski, lažno je okrivljen da je ubio oca u gradu Tobolsku. Posle 20 godina rodbije Iljinski je oslobođen. Dve kriminalne afere tog vremena takođe su doprinele umetničkom postupku D. u sceni ubistva starog Karamazova: ubistvo plemiča koga je ubila neka banda, a i prisustvovao je suđenju ženi koja je pokušala da ubije ozloglašenog policijskog prefekta. Odatle je skupio građu za suđenje Mići Karamazovu. Druga velika tema romana je nasilje nad dece, simbol suprotan oceubistvu. Velike bestijalnosti Ivan Karamazov nabraja u svojoj optužbi protiv Boga, a koje su uzete iz tadašnjih novina i sudskih dosijea. Teme erotičnog (razvrat, aluzije na seksualno nasrtanje starijeg čoveka na mladu devojku ili ženu, silovanje) i sadističkog proganjanja dece rasuto u poslednjem romanu, BK. Ivan Karamazov izjavljuje da su bestijalnosti nad decom najteža optužba protiv Boga. Nagoveštava se da su Grušenjku silovali kao devojčicu. Liza Hohlakova Aljoši priča da sanja raspeće malog deteta: „Ono visi i jauče, a ja sela prema njemu i jedem kompot od ananasa. Vrlo volim kompot od ananasa“. Pojam erotske podređenosti i nametnutost seksa sadržan je u pripovedanju o Kaćinoj poseti Dimitriju Karamazovu, kada ovaj spasava njenog oca od javne bruke. Tema erotičnog i sadističko proganjanja dece u romanima D. oslanja se na književnu tradiciju. Na zlostavljanje dece, naročito na njihovo seksualno uniženje, D. gleda kao na simbol čistog i nepopravljivog zla, oličenje neoprostivog greha. Još strašnije, to znači dovesti u sumnju postojanje Boga, ili, dovesti u sumnju mogućnost da Bog zadržava neko osećanje naklonosti prema onome što je stvorio. Ivan Karamazov sve to savršeno razjašnjava: „Razumeš li ti to? Malo stvorenje koje ne ume čak ni da shvati šta se s njim radi, u ovom odvratnom mestu bije samo sebe svojim sićušnim pesnicama u izmučene grudi, i plače krvavim, nezlobivim, krotkim suzicama Bogi da ga On izbavi? Ne govorim o patnjama velikih, oni su jabuku pojeli, i đavo neka ih nosi, ali ovi! Šta tu može pakao popraviti kad su dečica već onako strašno namučena?“ PROBLEM TEODICEJE – opravdanja Boga, tumačenja otkud zlo u svetu savršenog Tvorca. Njime se bavi i „Ana Karenjina“, gde T. citira obećanje osvete Gospodnje. Zločini nad decom su protivteža oceubistvu. Dostojevski je u ovoj dvojnosti video sliku borbe između očeva i dece u Rusiji 1860-tih godina. Motiv erotske svireposti nije neki nastrani autorov poriv. Proganjanje dece i zavođenje žena bili su opšta mesta evropske proze. Progonjene device Dostojevskog – Varvara, Katarina, Dunja, Kaća – su sveže varijacije na oveštalu temu. Kada Raskoljnikov štiti Sonju, on izvodi zaplet čija je rasprostranjenost prešla u ritual. Dostojevski se držao gotovih situacije onovremene melodrame: stari bludnici koji se udvaraju nesmotrenim devojkama, sinovi iskvareni razuzdanim životom, demonski junaci koje pohodi đavo, pale žene zlatnog srca, ali su genijem postali dramski likovi u BK. RELIGIJA: Slike i situacije, imena ličnosti i njihove govorne navike (Zosima), opšti izrazi obraćanja i svojstva delanja, u romanima D. su uglavnom religiozni. D. je slikao ljude u krizi verovanja ili odricanja, i često baš zbog odricanja vere, njegove ličnosti najuverljivije svedoče o kazni božijoj. Tolstoju je hrišćanska teodiceja, verovanje da će namučeni i siromašni svoje muke nadoknaditi posle smrti, u drugom carstvu, izgledalo kao svirepa bajka sračunata da očuva društveni poredak. Pravda mora da se dostigne ovde i sad. Ovaj svet koji nam je dat moramo da učinimo što zdravijim i savršenijim. Kod T. je iskupljenje na ovom svetu, kod D. na onom. Dostojevski, međutim, ne samo što je tvrdio da je nemoguće učiniti ovaj svet savršenijim, nego u BK predviđa i da će se takav pokušaj završiti političkim zverstvima i uništenjem ideje o
bogu. To se i dogodilo u 20. veku sa Hitlerovim Rajhom i sovjetskim komunizmom, totalitarnim utopijama. Filozofija i teologija Dostojevskog je izražena u samim romanima. Dostojevski priznaje: „Osnovna misao koja će se provlačiti kroz sve delove jeste misao koja me je mučila celoga života: to je pitanje postojanja Boga“. Za malo koga se može reći da je bio u tolikoj meri opsednut Bogom i da je ga je božje prisustvo toliko snažno prožimalo. Romani Dostojevskog ovo pitanje pokreću čas potvrdom, čas porucanjem. Aljoša kaže Ivanu: Da, za prave Ruse su pitanja: ima li boga i ima li besmrtnosti? Ili, kao što govoriš: pitanja s drugoga kraja – za njih su to, naravno, prva i najpreča pitanja“. HRISTOV LIK je postavljen u težište sveta Dostojevskog. D. tvrdi u svoje ime, a na usta svojih junaka da je u protivrečnim slučajevima Hrist za njega beskrajno dragoceniji od istine ili razuma. D. priznaje da bi ostao uz Hrista, čak i ako bi „neko dokazao da je Hristos izvan istine“, dok suprotno tome T. izjavljuje: „Ja volim istinu više nego išta drugo na svetu“. T. priznaje da uopšte nema dokaza o besmrtnosti duše ili o preživljavanju ma kog oblika svesti. Kada Ana umire pod točkovima voza u pokretu, njeno biće nepovratno prelazi u mrak. Kao Ljevin, i T. je bio priteran do ivice samouništenja očiglednom apsurdnošću čovekovog postojanja, i u svom dnevniku piše o mogućnosti samoubistva. Dostojevski je načinio nekoliko skica za portret Isusov, a u BK je to Aljoša Karamazov. Jedina dovršena slika jeste Hristos koji se vraća na zemlju u legendi o VELIKOM INKVIZITORU. Poema se može razmatrati kao posebno delo. U njoj je problematizovano pitanje patnje, slobode, religije i ateizma, morala i prirode, Hristove ljubavi prema čoveku. Prikazan je odnos Velikog Inkvizitora prema Hristu i njegovom učenju, kao i kritika Hristovih podviga. Inkvizitor veruje u Boga bez Hrista. Dostojevski postavlja pitanje kako se u dobrom svetu ciji je tvorac Bog, javlja zlo - teodiceja. Pitanjem porekla zla u svetu, kao i opravdanjem Boga, bavi se teodiceja. To pitanje postavlja čitava hrišcanska ideologija. Radnja Ivanove poeme odvija se u Sevilji 16. veka. U jednoj tihoj večeri pojavljuje se Hrist u ljudskom liku u kome se kretao među ljudima pre petnaest vekova. Narod se okuplja oko njega, a “On“ sa smirenim osmehom prolazi između njih. Čak i od dodira njegovog, kao i od dodira njegove odeće, potiče isceliteljska snaga. Hrist isceljuje starca, slepog od detinjstva, koji ga moli za izlečenje, kako bi ga video; narod plače i ljubi zemlju po kojoj On hoda, a deca pred njega bacaju cvecć. On stiže do Seviljske katedrale, gde baš u tom trenutku unose dečiji beli kovcežić u kojem leži sedmogodišnja devojčica. Narod uplakanoj majci dovikuje kako ce On vaskrsnuti njeno dete. Devojčica se zaista pridigla u kovčegu. Tada prolazi starac, Veliki Inkvizitor, koji je posmatrao događaj. VI zatoči Hrista. Sledi Inkvizitorov monolog, ne dopušta da bilo šta kaže, ućutkuje ga jer on nema prava da doda bilo šta onome što je vec ranije rekao. VI optužuje Hrista kako je došao da smeta, zašto se uopšte vraćao. Osuđuje ga na lomaču. Zamišljeni dijalog, u stvari, dat je u formi monologa, jer se Hristov glas ne čuje, on samo sluša. Monolog VI predstavlja ideju-vodilju rimske crkve, prema Dostojevskom. VI tvrdi da je Hristovo celo učenje večno i da je iz njega nemoguće izuzeti bilo šta, kao što mu se ne može ništa ni dodati. Novo otkrovenje bi bilo priznanje nedovoljnosti onoga što je već rečeno. “Hrist je ostavio čovecanstvu lik svoj, koji bi oni mogli da slede slobodnog srca, kao ideal koji odgovara njegovoj (potencijalno božanskoj) prirodi, odgovara njegovim nejasnim težnjama. Stupanje za Hristom mora da bude slobodno, u tome se sastoji njegova moralna vrednost.“ Inkvizitor s ironijom daje primedbu na Hristovu želju da učini ljude slobodnim. Kao i u Zapisima iz podzemlja, tako se i ovde slobodna čovekova volja ističe kao glavna prepreka konačnom ostvarenju ljudske sreće na zemlji. Veliki duh je Hristu postavio u pustinji tri iskušenja. Inkvizitor govori o sudbini čoveka, analizirajuci smisao iskušenja. Tri modusa spasenja koje đavo predlaže su hlebovi, čuda i vlast, ali ih je Hrist sve odbio, u ime čovekove slobode da bira da li će prići carstvu Božijem, a ne da bude potkupljen ovim vrednostima. Inkvizitor smatra da je Hrist umnožio ljudsku slobodu umesto da je njom ovladao. Čovek je primoran sam da rešava šta je dobro, a šta zlo, imajući jedino lik Hrista pred sobom kao putokaz, koji će na kraju možda i odbaciti, kao i njegovu istinu, pritisnut bremenom slobode izbora. Nakon završenog Inkvizitorovog govora usledilo je cutanje zatvorenika. U jednom trenutku, On se približio i poljubio starca u njegova bela usta. Inkvizitor je Isusa proterao, rekavši mu da ne dolazi nikad. Time se poema završava. Cep govor Inkvizitora temelji se na ideji da čovečanstvo nije sposobno da primi u sebe načelo slobodnog i moralnog života, njegove ideje su direktna negacija hrišćanstva. “Filozofska poema Ivana Karamazova je pohvala Hristovoj uzvišenoj viziji ljudske prirode iza koje stoji njegova želja da mu ljudi pridu slobodno, a ne pod prinudom.“ Iako predstavlja pohvalu, poema ujedno
predstavlja i osudu, jer data uzvišena predstava o čoveku ne odgovara stvarnosti. “Legenda o Velikom Inkvizitoru“ sama po sebi ništa ne razrešava. Aljoša vrši Hristovu zapovest: „Neka mrtvi sahranjuju mrtve, a ti idi i propovedaj Carstvo Božje“. Aljoša otelotvoruje kanonske i tradicionalne predstave o Hristu. Dostojevskijanska teologija i nauka o čoveku zasnivaju se na aksiomi potpune slobode. Čovek je slobodan, savršeno i zastrašujuće slobodan, da primećuje dobro i zlo, da bira između njih i da postupi po izboru. Tri spoljašnje sile – trojstvo Antihrista koje se nudilo Hristu u trostrukom iskušenju – nastoje da čoveku olakšaju slobodu: čudesa, postojeće crkve, naročito rimokatolička, i država. Da se čudesa dešavaju drugačije nego u psihološkom, ličnom i unutrašnjem smislu, da je Hrist sišao sa krsta ili da je Zosimino telo točilo svetim mirom, čovečije prihvatanje Boga prestalo bi da bude slobodno. Bilo bi iznuđeno pukim dokazom, kao što se ropska poslušnost iznuđuje materijalnom silom. „Spasitelj nije sišao sa krsta stoga što nije hteo da preobrati ljude neodoljivošću spoljašnjeg čuda, već slobodom vere“. Ljude razapinje sumnja i metafizočka patnja zato što im je Hristos dao slobodu da biraju između dobra i zla. To je ključna tema legende. Inkvizotor optužuje Hrista da je tragično procenio duševnu snagu čoveka ili njegovu sposobnost da podnese agoniju slobodne volje. Ljudi radije prihvataju neljudsko spokojstvo robovanja. Veliki Inkvizitor zaključuje: ljudi će upoznati sreću tek kada savršeno uređeno carstvo bude nastalo na zemlji, a njime zavladaju čudesa, vlast i hleb. Mitologija totalitarne države izložena je do pojedinosti u vatrenom proročanstvu starog sveštenika: Tada ćemo im dati tihu, smirenu sreću, sreću slabačkih stvorova, onakvih kakvi su stvoreni... Dokazaćemo im da su slabački, da su samo sažaljenja dostojna deca, ali da je dečja sreća slađa od svake druge... Oni će se diviti i užasavati gledajući nas, i ponosiće se što smo mi tako snažni i tako pametni da smo mogli umiriti nemirno stado od hiljada miliona...Da, nagnaćemo ih i da rade. Ali u časovima kada su slobodni od rada, mi ćemo im udesiti život kao dečju igru, sa dečjim pesmama, sa horom, sa nevinim igrama. I neće imati nikakvih tajni od nas. Mi ćemo im dozvoljavati ili zabranjivati da žive sa svojim ženama i ljubavnicama, da imaju ili da nemaju dece. Sve će to zavisiti od njihove poslušnosti, i oni će nam se pokoravati rado i veselo. Najmučnije tajne njihove savesti sve će to pred nas donositi, ami ćemno im sve praštati, i one će poverovati našoj odluci i presudi sa radošću, jer će ih ona izbavljivati od velike brige i strašnih sadanjih muka ličlnog i slobodnog odlučivanja. I svi će biti srećni, svi milioni stvorova osim nas, stotinu hiljada njihovih upravljača“. Dar prevdiđanja koji je imao Dostojevski na rubu je demonskog, jer najavljuje totalitarne režime 20. veka, nadzor nad mišljenjem, razornu i izbavilačku moć elite u nacističkoj Nemačkoj i SSSR, potpuno podređivanje privatnog života javnom. Suština proročanstva Velikog inkvizitora je da će ljudi dobrovoljno pristajati uz svoje čuvare. SHVATANJE HRISTA: Dostojevskijanski Hrist kome stari sveštenik prvo preti lomačom, a zatim večitim progonstvom bio je baš ona zagonetna i transcendentna ličnost koju je Tolstoj hteo da ukloni iz novog hrišćanstva. I Veliki Inkvizitor i pozni Tolstoj su nameravali da uspostave utopijska carstva na zemlji u kojima bi Bog bio nedobrodošao gost. Na različite načine oni su bili primer jedne od suštinskih teza Dostojevskog: humanitarni socijalizam je, pogubno, uvod u ateizam. Celokupan stav Dostojevskog sažet je u Hristovom ćutanju. Ostvaruje se jednom jedinom kretnjom – Hristovim poljupcem Inkvizitoru. Hristovo odbijanje da učestvuje u dvoboju pruža veličanstven dramski motiv. Ali, sa filozofske tačke gledišta, to pomalo znači i uzmicanje. Činjenica da Inkvizitor ne dobija odgovor kao da njegovoj stvari daje snagu. D. je obećao da će Aljoša ili otac Zosima u kansijim epizodama romana jasno opovrgnuti Ivanovu jeretičku mitologiju. Kraj legende o Velikom inkvizitoru: Ivan opisuje Inkvizitora kao starca koji je „čitav život protraćio u pustinji, a ipak se nije otresao neizlečive ljubavi prema čovečanstvu“. Manje od četrdeset godina pošto je Veliki inkrizitor prorokovao Hristu da se približava carstvo čovečije, većina strahovanja Dostojevskog su se obilstinila (stvaranje Sovjetskog saveza). VREME je opažao kao dramatičar: zbija mnogostruko isprepletane radnje u najkraći vremenski razmak koji ne narušava uverljivost. Dani kod D. su zbijeni. U BK se sve osim suđenja Mići dešava u 5 dana.