Tolstoj Virdžinija Vulf je rekla da je besmisleno baviti se bilo kojom drugom književnošću, osim ruskom, kada se misli na realizam. Što s Tolstoja tiče, rođen je 1828-1910. umro. On je inače rođen u grofovskoj porodici i školovao je se zatim i putovao, boravio u Moskvi i Petrogradu i zatim se vratio na imanje, na poljanu, ima i knjigu koja se zove Gorsostas iz jasne poljane. Tu je zasnovao i porodicu, tu je i napisao i svoja dela. Imao je prihode, imanje, mogao je u miru da radi, ai i on je imao svoje probleme, tako da se i njegov život bez obzira na taj komfor završio tragično. On se bavio nekom vrstom društvenog, angažovanog rada i u tom periodu se javlja ta duševna kriza, posebno pred kraj života s ispoljava, gde on napušta književnost, potpuno se okreće drugim, publicistićčkim aktivnostima, odlazi od kuće i umire na železničkoj stanici u....Potoji i jedna knjiga njegova Ispovest-govori o svojim duševnim krizama, što se autobiografije tiče-trilogija-Detinjstvo, Dečaštvo i Mladost, gde Tolstoj sam sebe analizira. Svoju duševnu krizu koje je beležio u intimnim beleškama, da mora da krije od drugih pušku na tavan da se ne bi ubio, pripisuje Ljevinu. Što se tiče romana, najpoznatiji su Rat i mir, Ana Karenjina i Vakrsenje, Tolstoj je pisao i prioovetke: Sevastopoljske priče-podeljenu su po mesecima-decembar, maj i avgust, to je pisao 50ih godina gde je uneo lično iskustvo iz rata. Stendal je uticao o prikazivanju rata i upravo u ovoj priči Maj, u opisu bitke, i u tim mislima koje se odvijaju dok on umire preuzeo je od Stendala. Već ovde Tolstoj izražava neku svest o ograničenim saznanjima spoljnjeg sveta i istorije. To će ese ispoljiti u Ratu i miru, tu se prikazuje pohod Napoleona i propast njegova, ali osnova je napad Napoleona na Rusiju i tu je zanimljivo da su Rusi u tom trenutku govorii više francuski nego ruski, i rat i mir počinje razgovorom u salonu na francuskom. Međutim, kad je Napoleon napao Rusiju, oni prestaju da govore francuskim, već ruskim. Tolstoj već u Sevastopoljskim pričama zna da kako god se kaže, čovek će lagati u pogledu istorije, i zato se on koncentriše na lične priče junaka. Priča koju mi radimo je Smrt Ivana Iviča, zatim Krojcerova sonata postoji, jedna dobra psihološka analiza o tome šta se dešava u braku, zatim jedna pomalo lirska priča Tri smrti-smrti vlastelike, kočijaša koji je na njenom imanju i o smrti, seči jednog drveta i Platnomer-ta pripovetka je značajna jer je pripovedač konj i to u 1. licu jednine. Pisao je i drame, bio je manje uspešan u tome-Carstvo mraka i živi leš je jedan od naslova. Ana Karenjina Poznata je prva rečenica romana-jedan tragičan sudbinski ton se daje i u romanu imao priču o 5 porodica- Sve počinje sa porodicom Oblonski, Stiva i Doli. Stiva je prevario ženu i nastao je haos u kući, i Ana dolazi da spasi taj brak iz Petrograda. Zanimljivo je da Ana dolazi da spasi taj brak, a uništi svoj. Druga porodica je Karenjin, Ana i Aleksej, zatim ... Kiti i Doli i imamo porodicu Vronski i Ljevin. Među tim porodicama postoje veze i isprepletanost, na svaku od ovih porodica odnosi se prva rečenica. Veze su rodbinske-Kiti i Doli-sestre, ili ljubavne-Ana i Vronski. Porodice su sve isprepletane, svaka ima neku vezu sa drugima, i svaka porodica je nesrećna na svoj način.Posebno se odnosi na porodicu Ljevin, jer izgleda da su oni najsrećnija porodica, ali Ljevin razmišlja u svoj toj idili o samoubistvu. Savako od tih članova proživljava svoje pojedinačne tragedije. U osnovi imamo tri toka-prvi tok su Oblonski Stiva i Doli. Oni imaju uslovno rečeno jedan normalan brak, brak sa kompromisima i mirenjem sa običnim, trivijalnim. Doli se lišava ljubavi, a Stiva traži ljubav van braka. Oni odlučuju da održe porodicu i gaje decu i to je neka vrsta uobičajenog kompromisa koji se održava u porodici. Tolstoj iznosi tezu o banalnosti brakova i običnosti života. Imamo onda Anu i Vronskog gde imamo ljubav, pa bi oni davali jednu vrstu anti-teze-tu se ruši prozaični brak. Međutim, i jedno i drugo stradaju. Treći tok je ovaj tok Ljevina i Kiti, Kiti će se nakon cele afere udati za Ljevina, mada se nadala udaji za Vronskog. Za njih se može reći da su sinteza. Immao tezu, antiteza i sinteza koje treba da da neki novi kvalitet, izmirenje suprotnosti iz teze i antiteze. Ljevin i Kiti imaju i decu i ljubav, ali isprepletanost je sledeća-ljevinov put zavisi od Kiti, a Kitin put zavisi od Ane i Vronskog. Međusobno se oni skoro uopšte ne poznaju-Ljevin i Ana, ali životi im utiču jedni na
druge. Imaju samo jedan susret u romanu, a zapravo možda su i najsličniji i najsrodniji, mada nisu uopšte u kontaktu. Glavna tema romana je brak, priča o bračnom trouglu, o idelanom braku. Siže se zasniva na osnovi koja se zove ljubav sa preprekama. Na ovu fabulu Tolstoj onda razvija istraživanje društva u celini. Daje jedan porodični, društveni i psihološki roman. Daje se jedna moralna problematika, o prevari i neverstvu, ali ta problematika onda postaje društvena jer neverstvo je izazov društvu. Takođe se daje i svakodnevica, ruski život 19. veka sa svim materijalnim, psihološkim, emotivnim problemima, zato je to realizam. Prikazuju se lažni,m međuljudski odnosi. Daje se seoska i gradska sredina. Seoska kroz Ljevina. Kaže se da nema srećnih, srećna je samo Kiti, a Tolstoj je prikazuje kao sitnu dušu. Dakle, srećni su samo oni koji su sitne duše. Druga rečenica romana nas baca in medias res, a to je da se sve uskomešalo u kući Oblonskih. Na početku imamo moralni ton, ali je on ironičan, jer Ana dovodi u sklad poljuljani brak svog brata, ali je to putovanje dovodi do susreta sa Vronskim koji će onda razoriti njen brak. Ona istovremeno kida vezu između Vronskog i Kiti, aonda priprema i rušenje svoje porodice. Tako ta epizoda sa Oblonskima pokreće čitav niz zbivanja. Oblonski jednom odlazi u kancelariju i tu prvi put vidimo Ljevina. On dolazi u Moskvu da bi zaprosio Kiti. Tu su sabrani svi glavni pokretači Ljevinovog života, u tom razgovoru se daje sve ono što Ljevin jeste, on je želeo da reformiše selo, da ih obrazuje itd. Osim tog razgovora o reformi sela i gazdinstvu, imamo ...Takođe osim ove reforme imamo i strasnu ljubav prema Kiti. To su neke tri ključne odlike Ljevinove koje su sažete u ovom liku. Na ručku ga Stiva pita šta misli o neverstvu i Ljevin kaže da to ne shvata i pokazuje da ima odvratnost prema posrnulim ženama. To objašnjava da niko više neće imati razumevanja za Anu od Ljevina. Sam Ljevin će pokazati samilost prema Ani, mada je rekao da oseća odvratnost prema preljubi. U njegovom životu postoje stvari koje se ne slažu sa njegovim uverenjima. U suštini, sažeto se može reći da imamo sudar monogamije, braka i seksualnih sloboda, odnsono oimamo nedoslednost između lićnih ponašanja i ideala. Ovde je akcenat implicitnmo i na tome da se na neverstvo muškarca gleda gotovo svakodnevno, za razliku od žene. Prve dve rečenice otkrivaju Tolstojev postupak u karakterizaciji likova. On neku banalnu opštost transformiše u nešto što je osobeno, od nečega beznačanog se dolazi do nečega značajnog. Što se tiče naslova, ovaj naslov nije postojao od pšočetka. Prvobitna ideja je bila da se zove Dva braka, ali je promenio odluku i odlučio da se zove po Ani. Ona daje jedinstvo romanu, i to u smislu da je prisutna i tamo gde se ne pojavljuje. Roman e nastavlja i nakon njene smrti i to je realistični postupak, nego se i život nastavlja, jer se i roman nastavlja. To je roman reka-roamn života koji teče onda kada se i neko isključi iz tog toka. Struktura romana Možemo govoriti o paralelizmu(sličnost i razlika), koje je zasnovano na poređenjima i kontrastima.imamo neizgled nepovezana dva toka radnje, Jedan je ana, njen muž, itd. a drugi je Ljevin. Postoje dva plana u strukturi romana, jedan je taj sadržinski plan, gde su ana i ljevin prividno odvojeni ali imamo jednu nevidljivu priču, pod tok, ispod ovog osnovnog sadržaja koji nas vodi u suštinu romana. Osim ove prividne odvojenosti, imamo i prividni tok priče koji nam otkriva samu suštinu romana. Na ovaj način imamo dopune perspektiva i tako se umnožavaju događaji i dolazi se do približavanja istini. Istina se može sagledati tek kada se sagleda celina. Imamo suprotnosti-Ana i Ljevin nasuprot Ljevinu Kiti, grad nasuprot selu, uživnaje nasuprot radu. Međutim, na kraju se pokazuje da se krug zatvara i da se dobija jedna cikličnost i da imamo jedan krug Ana-Ljevin. Ana je ta koja domnira, Ljevin je nosilac Tolstojeve misli, onome što sam Tolstoj misli o braku. Npr. veridba je potpuno doslovno preneta iz tolstojevog života. Sve su to bukvalno doslovno preneti podaci iz Ljevinovog života, međutim, Ljevin je neka vrsta objašnjenja za Anu Uspostavlja se dubinski paralelizam između ova naizgled nepovezana lika. Dve paralelne radnje su povezane podvodnim tokovima. Ovi tokovi se razilaze, počinju najpre od istog mesta, a onda s eprividno udaljavaju, a zatim se ponovo susreću i zatvaraju krug. Naslov ne upućuje na poređenje kao na osnovu na kojoj je izgrađen roman, ali se bacanjem pogleda unazad, vidi ravnoteža moralnih merenja. Što se Ane i Ljevina tiče, to poređenje jeste po suprotnosti ali i po sličnosti. Ana je brakolomac, ona
narušava brak, a Ljevin je brakotvorac, to je njemu ideal, ali oboje traže ljubav. Oboje su nezadovoljni, oboje razmišljaju o samoubistvu, a ana se ubija, ljevin u mislima teži jednostavnom životu, odnosno dobroti i sikrenosti, a ana nosi u sebi hrabdu iskrenost i neprihvatanje laži. U tome je i zametak njenetragičnosti. Ona ne pristaje na laž, na neki lažni moral. Problem nije što je ana prevarila muža, već taj što ona nije htela da nastavi u laži. Ljevinova apstraktna formula života koju on ima kao neki nacrt, teoriju, u ani se pojavljuje konkretno. ana živi ono čemu ljevin teži. ono što on teorijski želi, ana postiže, ali je tu i zametak njene tragedije. tolstoj u ani otkriva ono što je emotivno, a u ljevinu misaono. možda naslov sugeriše tolstojevo opredeljenje između emotivnog i moralnog. ljevin je u razgovoru sa oblonskim rekao da oseća odvratnost prema nevernim ženama, ali kad asretne anu, on joj se divi i saoseća sa njom. oni se lično sreću tek na kraju romana, ali njihovi sustreti su prisutni stalno i stalno imamo preplitanje, jedno baca svetlost na drugo i fizički se sreću samo jednom, na kraju. Ljevin gleda njen portret i prodire u njenu suštinu-lepa je, nesrećna, i sveukupna. on oseća da je u njoj istinitost, bez obzira na te postupke koje društvo vrednuje. on jednom dolazi kod ane sa stivom, najpre vidi njen portret, a onda shvata da ne može da skine pogled s anjega, i onda se i ona na kratko pojavljuje. On je očaran njenom lepotom, pameću, iskrenošću, opravdava je i pita se da li je Vronski u potpunosti razume. I Ljevin i Ana mrze laž, a prinuđeni su da žive u obmani-on će se oženiti ne tako pametnom Kiti. Ljevin razmišlja o životu i o smrti, a ana oseća da je smrt spas i na kraju bira taj izlaz. Oni se podjednako boje, jer znaju šta traže od života. Ana traži punoću života, ali se na kraju ubija, a Ljebvin krije od sebe konopac i pušku da se ne bi ubio. Oboje na neki način teže harmoniji, ali te harmonije nema i možemo reći da su oni svojevrsni duhovni blizanci. Oboje imaju bolnu i duboku egzistencijalnu, životnu potrebu da reše pitanje smisla života. To je ta dubina koju ima ruski roman, kojio nema ni francuski ni engleski realizam. Ljevin kaže da se život mora objasniti da bismo mogli da ga živimo, inače je to zao osmeh nekog đavola. i ana i jevin pokušavaju d aizbegnu taj podsmeh đavola, d aživot nema smisla. ana to radi spontano, aljevin kroz misli, raaasuđivanjem. Ključno i kod jednog i kod drugog je jubav i oni iskreno shvataju to osećanje koje ih pokreće. ana ne želi da živi u laži i zbog toga sve priznaje mužu, a ni ljevin i zbog toga pokazuje verenici dnevnik iz svog momačkog života, da bi iskreno ušao u tu zajednicu. ana aktivno teži toj istinskoj ljubavi, aljevin tome teži pasivno. ana snagom ljubavi živi život i ono što ljevin hoće filozofski da objasni. ana živi ono što on teorijski misli. ana je proživljeno iskustvo, a ljevin je kontemplacija. ana spoznaje trivijalnost života, nemogućnost harmonije, tragičnost ljudi koji ne znaju ko su, ona prodire u srž samog društva i njeno predosećanje smrti je praćeno ljevinovim razmišljanjima o smrti. ana bi mogla biti označena kao čulna, strasna, a ljevin kao kontemplativan tip koji o tome razmišlja. oboje su ljubomorni-kod ane je eksplozivna, kod ljevina je tiha, ponovo je u vezi sa njihovim prirodama. Kiti kaže ljevinu Ti si se zaljubio u tu odvratnu ženu, već vidi koliko ona privlači ljevina. kroz anu tolstoj obraćuje temu grada, nerada, nesreće, dosade, to je ono rušilačko, a kroz ljevina tema sela, rada, porodice, praktičnih rešenja i on je ovaploćenje graditeljskoj. Anin odnos prema društvu Ovaj odnos ane i društva, pitanje njene krivice, već je naglašen u motu dela-citatu iz biblije-osveta je moja i ja ću je izvršiti. Osvea i sud je u rukama boga. Neki smatraju da je tim biblijskim citatom tolstoj želeo da zaštiti anu od tog običnog ljudksog suda d aje ona preljubnica. Tumači govore da tolstoj ne osuđuje, već samo prikazuje događaje. Umetnost ima svoju etiku i ona je tu da kaže i osvetli, a ne da moralno osuđuje ovoga i onoga. Ana izaziva društvo na nekom terenu koje to društvo smatra najsvetijim. Problem nije taj što ona čini preljubu, već što neće da živi u laži. Zapravo društvo se miri sa javnim tajnama, ali ne i sa drskom istinom. Sa jedne strane, ako govorimo o pravom moralu, istina je svetinja je svakog morala, pa i bračnog i ljubavnog, ali ovde vidimo da nije tako. Setimo se reči Hrista koji kaže ko je bezgrešan neka baci prvi kamen. Pokazuje se kompleksnost života i fda nema jednostranog pogleda. Tolstoj kao i ljevin brak posmatra kao svetinji, ali ovde kao da ta svetinja braka ustupa mesto svetinji istine. u tom smislu smo svi i krivi i nedužni, odnosno svako plaća
svoje dugove. u razgovoru sa doli, ana joj kaže Ali ja nisam bila kriva, i ko je kriv, šta to znači biti kriv. Sama ana poriče smisao reči kriv. Stiva, na drugoj ravni, površnijoj mnogo, kaže Krivica je moja, a ja nisam kriv, u tome je sva drama. U ovome se formulčiše i anaina krivica i drama, jer i ona je bez krivice kriva-i jeste i nije kriva. Imamo i apostol pavle kada piše poslanicu rimljanimtoga sčovek mora imati rezervu pre a-kako sudiš, tako će ti biti i suđeno,. Problem je u intimnom osećanju tragične ograničenosti i odgovornosti i osećanjem krivice pred drugima. ana se buni protiv obmana, odnosno samoobmana. ona kaže da je živa, da nije kriva, da je bog takvom stvorio i da mora da voli. karenjin se pita u čemu je njegova krivica, on nije kriv što je takav kakav jeste. nakon anine smrti, vronski oseća da je on kriv i kaže da oseća krivicu kao i nikom potrbno, neizbrisivo, kajanje. On ne može više da ga se reši i opredeliće se da ode u rat. Odlazi svesno u smrt da pogine jer je jedina časna smrt bila vojnička. Jedini problemi su ovde društveni, jer ana ovde svojim neverstvom izaziva društvo. društvo ima svog udela, ali ana u sebi pre svega nosi tragediju. njena sama ličnost nosi tragediju, u njoj je tragedija. u ovom romanu umetnička formula se odupira zahtevima pouke,i pokazuje se da umetnost i morlano shvatanje pisca su ovde u ravnoteži. istovremeno kao da u onom epitafu o osveti imamo i boga osvete,i boga iznad toga, bog srca. tolstoj se, uprkos svim svojim načelima, zaljubljuje u svoju junakinju i njoj daje prednost. tolstoj osuđuje društvo, preuzimanje božije uloge. ipak, s druge strane, ana završava tragino, onje baca pod voz. imamo tu dvostrukost i potrebu da pokaže kuda to vodi, ali i društvo koje je preuzelo ulogu sudije. Anina krivica Viđenje Mihailova.., ruskog književnika je zanimljivo o tome zašto je ana kriva. Mnogi su krivili društvo zbog anine tragedije. Govori se da nije bilo kriterijuma društva, tragedije ne bi ni bilo. Tomas man je rekao da je ana karenjina najveći društveni roman ali ujedno i roman protiv društva. Međutim, postoje i oni koji smatrau da nikakve spoljašnje okolnosti ne mofgu biti krive za tragediju individue. Mihail ovde razmatra tu situaciju aninu iz jednog drugog ugla i govori da ona je udata za čoveka kojeg ne voli i da sreće onoga koga voli i da je u toku tog života izmučena patnjama, zato što Serjoža ostaje sa ocem i odvojena od sina i zbog svega tog aodlazi u smrt. Da je morala da ostane u takvim okolnostima da ostane sa karejinom, ona bi se ubila nekoliko godina ranije. I on kaže da zbog toga njena smrt ne može biti kazna za prestup, jer bi se ana ubila i bez prevare. Naglašava d a njena patnja počinje kada se menja odnos sa vronskim. Kada počinje da sumnja u ljubav vronskog, tada počinje njena patnja. Njena patnja, kaže mihailov, ne dolazi zbog kršenja normi, jer bi ona bila još veća da nije prekršila norme. Vronski želi porodicu, ona želi samo ljubav. Ona ne želi da on bude sa njom samo zbog dužnosti. Ona smatra da je to gore od mržnje. Ana nije kriva što ne voli muža a voli vronskog, vronski nije kriv zato što se njegova osećanja gase. Osećanja ne možemo kriviti. Ana se udala za starijeg čoveka, ne znajući za ljubav i on kaže da je to najveća anina greška. Ana se pokorila društvenim normama onda kada se udavala, udala se bez ljubavi i Mihailov smatra da sve ono što je usledilo je došlo kao posledica toga. Društvo je tolerisalo brakove bez ljubavi, ali nije nateralo anu da se uda za karenjina. ona je mogla da se odupre i da ne postupi kao i svi drugi. ona je izdala sebe i to ju je odvelo u samouništenje.ona se u jednom trenutku kao mlada pokrila tim društvenim normama, i pristala je na brak gde ne postoji dvojna vezanost između dvoje ljudi, jer ako nema takve vezanosti, onda je brak laž, odnosno komformizam. ovde je ponuđeno to neko obrazloženje, s tim što bismo mogli da zamerimo da se kalkuliše s nečim čega nema u romanu. ana kao žena nije isto kao i ana koja se udaje. bez obrzira na to koliko privlačno dleuje interpretacija, glavna zamerka je što se kalkulipše sa nečim čega nema. pre svega u delu primećujemo duhovne procese, unutrašnji monolog, pre samubistvo. Tolstoj je majstor da nam prikaže duhovne procese pr enego što se oni dese, pre nego što i sam junak zna šta se sa njim dešava. Ima mnogo detalja koji nagoveštavaju duševnu strukturu. Npr. kada ani brat kaže da će se vronski oženiti kiti, ona tiho kaže zar, kao da želi da otera nešto što joj smeta, čak i pre nego što je shvatila šta se desilo sa njom. Uši
Karenjina su čvor onoga što se dešava u ani, prelaska iz jendog stanja u drugi. kada se vraća iz moskve u petrograd, karenjin čeka anu na stanici. Ana tu pomisli o njegovim ušima koje su postale velike, kako ona kaže. Međutim, ovo opažanje govori o tome da se ona promenila. ovo govori o samoj ani i ona govori o tome da joj uši štrče.ta fizička odbojnost je nešto đšto je dato pre emocionalne odbojnosti. fizički je data realnost koja je neizmenjena. uši su iste, ali nije ista ona koja ih posmatra. tako imamo i u karakterizaciji tu vrstu tolstojeve suptilnosti. npr. karenjina karakteriše slabost prema pisaćem priboru. on je čovek koji radi u administraciji, on je činovnik i dosta je skučen, njegov svet je uzak. za njega je ljubav samo reč koju je čuo, dok je za anu imperativ. on je čovek forme i jedina briga mu je da se sačuva ta spoljašnja..a ne sama suština. on pravi stvarni kontakt sa životom ima jedino preko aninog neverstva. izvan veze sa anom, on ne može biti tragični junak, ali on nije kriv što je takav. na karaju će biti slomljen i beživotan i živeti nekom krajnje prosečnom sudbinom. dok je kod karenjina glavni simbol taj pisaći probor, kod anae suglavni atributi njene oči i ruke i to opet nije slučajno. one su izraz njenih emocija, njene unutrašnjosti a kad a je reč o tukama tu je dat kontrast jer na početku kada se igraju deca oblonskog sa njom, one su mirne, a na kraju se daje ta scena, pred samoubistvo, kada su one nemirne, toslstoj prikazuje kada navlači i skida prstenje sa ruku i akcenatje na crvenoj torbici. ta tašnica je poslednji kontakt sa svetom i životom. to su dve tačke, dve ključna epiteta koje tolstoj ističe kada je reč oi ani imamo simboliku voza i točkova. voz i točkovi sa jedne strane simbolišu okove života koji su čvrsti, gvozdeni i sa kojima je borba nemoguća. simbolika voza i gvozdenih točkova je nešto dublja, nije samo u pukoj podudarnosti sa smrću čoveka na stanici, nego je ta simbolika u suštini šira. voz i točkovi su na jedan širi način upleteni u radnju, recimo kada se anan vraća nazad iz moskve, ona je napeta i ne zna da li voz ide napred ili nazad ili stoji u mestu. takodje i pred smaoubistvo se vozi i to joj pomaže da sve sagleda, tu se smeraju njene iskidane misli i ukršta se u tom monologu njena psihička i fizička stvarnost. konačan utisak takvog načina prikazivanja sveta u suštini je anina odvojenost od stvarnosti koja je i vodi ka samoubistvu. prepliće sejedan unutrašnji monolog i oneusklađeni pogledi ka svetu. imamo to preplitanje dva toka fizičke i psihičke stvarnosti. fabula je kružna i zbog te smrti pod točkovima. kada je reč o vronskom, on je praktično nedorastao tom aninm idealu ljubavi. on je proosečan, želi porodicu i decu, a ona traži svoju drugu polovinu. ne želi porodicu, želi partnerski odnos. vronski je u tom pogledu prosečan i želi ono što žele drugi muškarci. njegova ljubav ostaje u suštini ispod anine, on nema kapacitet da nju voli kao što ona voli njega. on žrtvuje ugled, karijeru, častoljublje i ima tu vojničku dimenziju, spreman je da istraje u tom pogledu. međutim, on oseća i dug časti, to je ono što će nu i vređati. on ima vojničku snagu da izdrži borbu sa svetom. ima snage da istraje, čestit je, dobar je, ali nije na visini emotivnoj kao ana. on bez ane nema ni sreće ni nesreće, ni života i zato kada se onaubija odlučuje da ode. njemu ostaje samo fizički život i to može da upotrebi kao vojnik, kao živo meso. vronski na kraju ima zubobolju, tu pokazuje tolstoj da je sveden na meso i telo i da je njegov ceo život prazan, jer nema ane. ostao je samo fizički bol. on je na stanici, oseća mučninu jer se seća ane i kada oseti tu unutrašnju mučninu, taj fizički bol slabi, to je jedino što njemu ostaje-telo i bol zbog smrti i bol zbog zuba. on je bio u vlasti strasti, sve je žrtvovao, a nije bio na visini aninoj. jedini junak koji je mogao da parira ani je ljevin, ali oni se samo jednom sreću. u četvrtom delu prikazani su anin san i san vronskog i ti snovi nam govore o suštinskoj bliskosti ta dva junaka. time se gvori koliko su oni bliski, jer sanjaju isti san. vronski sanja mužika(ljudi sa sela), maleni je čovek, razbarušene brade i nešto radi, gnuši se i izgovara neke čudne reči na francuskom i to mu je užasno. ana govori vronskom da će umreti i da je odavno sanjala da utrčava u svoju sobu spavaću, a u uglu vidi mužika koji je razbarušene brade i strašan i želi da pobegne, ali on se saginje i baja nešto na francuskom. oboje sanjaju isti san. ana se budi iz sna i pita se šta to znači, a čovek u posluzi joj kaže da će na porođaju umreti, i onda se budi. ova dva sna najavljuju nesreću i ukazuju na paralelnu tragičnopst i u ani i u vronskom. imaju i isti strah, od istog čoveka, od karenjina i imaju strah od smrti. za anu je mužik arhetip bpga hefesta, seljak je takođe i karenjin,. on je u njenoj spavaćoj sobi i ona je u njegovim rukama. Za vronskog, to je hermes, glasnik bogova i vodič duša u had. kroz sličnu simboliku izražava se i njena tragika i njego vstrah i ono što će se desiti. imamo i
jedan san koji se zove zveketav san koji je u potpunom kontrastu sa ova dva. to je san stive oblonskog. on u svom ženskaroškom akcentu sanja bočice žene koje su tu. to je ejedan vedar san iz koga on zaključuje da treba da traži zaborav života. tako nas tolstoj preko tehničkog majstorstva uzdiže do pitanja o smislu života. ana i ema bovari više ima razlika nego sličnosti, mada u suštini imamo razliku u likovima eme bovari i ane karenjine. ema je u suštini usamljena malograđanka, dok je ana plemenita, celokupna, izgrađena ličnost. dok ana odbacuja laži, ema s eu suštini guši u lažima. odnos prema istini i laži je drugačiji. ema je u vlasti čula, ona nema osećanje prave ljubavi i strasti, dok je anina tagedija u čistoti njenih osećanja i ljubavi. ona je bez obzira na sve ima čisto srce i otmenost što kod eme ne može ni na koji način da se kaže. flober onaj bal koji je jedan od ključnih u romanu slika sa distancom, osiromašavajući slikul, tolstoj daje značajan bal u kome će ana u suštini oteti vronski od kiti
