ANA KARENJINA: Motiv bračnog neverstva i osvete zaokupljao je Tolstoja još 1851, a pravi podsticaj za AK našao 1872, posle samoubistva Ane Stepanovne Pirogove blizu Tolstojevog imanja. AK i MB su slične u nekim glavnim temama. POČETAK: Pavlov epigraf: „Osveta je moja, ja ću je izvršiti“ najavljuje tragediju. Tolstoj je osudio društvo koje Anu goni u uništenje, ali i priziva neumitnu odmazdu moralnog zakona. U romanu teku dve priče, o Aninom neverstvu i smrti, i o Ljevinovom pronalaženju sebe, i na to se odnosi čuvena početna teza o srećnim i nesrećnim porodicama. Čuveni početak: „U kući Oblonskih prava je uzbuna“. Ide odmah in medias res, u trivijalno neverstvo Stepana Stive Arkadijeviča. Pripovedajući o sitnom neverstvu Oblonskog, T. započinje teme romana (neverstvo, ljubav, osveta). Ana stiže iz Petrograda u Moskvu na poziv brata, da povrati mir njegovom domu: ironija, jer je i ona potonja preljubnica. Razgovor između Stive i Doli, njegove gnevne supruge, uprkos komičnosti predviđa i tragično suočavanje između Ane i njenog muža Alekseja. U epizodi sa Oblonskima su postavljeni svi motivi, ali je ta epizoda i točak koji pokreće više to(č)kova pripovedanja. Metež u domu Oblonskih dovodi do susreta Ane i Vronskog. Oblonski odlazi u kancelariju, gde mu se pridružuje pravi junak romana Konstantin Dmitrič Ljevin, „atleta koji jednom rukom podiže 80 kilograma, ovde mu se pridružuje“. Ljevin se pojavljuje u svom karakterističnom raspoloženju: otkriva da, nažalost, više ne pripada seoskom zemstvu, ruga se jalovoj birokratiji čiji je simbol sinekura Oblonskog i poverava da je u Moskvu došao jer je zaljubljen u svastiku Oblonskog, Dolinu sestru Kiti Ščerbacki. U prvoj pojavi sabrani su glavni pokretači Ljevinovog života: zahtev za reformom gazdinstava i sela (kao Tolstoj), neprihvatanje gradske kulture i strasna ljubav prema Kiti. Ljevin je T. alter ego. Slede epizode koje dograđuju Ljevinov lik. On se sastaje sa svojim polubratom, izdavačem Sergijem Ivanovičem Koznišovim, raspituje se o starijem bratu Nikolaju (koji je umro, a isto se zove i pravi Tolstojev brat), potom obnavlja poznanstvo sa Kiti. Kiti i Ljevin zajedno se klizaju i sve oko njih obasjano je blistavom svetlošću. Ljevinov razgovor sa polubratom je digresija, koje u strukturi T. romana imaju naročitu ulogu. Ljevin na ručku sa Oblonskim u hotelu Engleska: Ljevina ljuti nametljiva elegancija, više bi voleo jednostavno rusko jelo, dok je Stiva ushićen ručkom, ali se vraća svojim nevoljama i traži Ljevinovo mišljenje o seksualnom neverstvu. Ljevin ne shvata da čovek „prođe pored pekare i ukrade kolač“ ako je upravo obilno ručao u svom domu. Ljevinova uverenja su monogamna, a kada Oblonski pravi aluziju na biblijsku grešnicu Mariju Magdalenu, Ljevin ogorčeno kaže da Hristos ne bi nikada izgovorio te reči „da je znao koliko će ih zloupotrebljavati... Ja osećam odvratnost prema posrnulim ženama“. Ali, kasnije, niko kao Ljevin ne prilazi Ani sa više samilosti i razumevanja. Ljevin dalje razvija svoje shvatanje o jednoj jedinoj ljubavi. Ali, naglo ućuti. U njegovom sopstvenom životu postoje stvari koje se ne slažu sa ovim uverenjima: ovde je sažeto mnogo od romana AK: sudar između monogamije i seksualne slobode, nedoslednost između ideala i ličnog ponašanja, pokušaj da se doživljaj tumači prvo filozofski, a zatim kroz Hristov lik. Kitin dom: tu se upoznaje grof Aleksej Vronski, kao Kitin udvarač. Primer T. virtuoznosti u tehnici romana, da pobija konvencionalne reakcije svojih čitalaca kao što to čini život, izraz je realizma. Flert između Kiti i Vronskog preobražava se u strast i obožavanje Ane, i taj preobražaj je ostvaren kontrastom u odnosu na raniju ljubav. Upravo njihovo uočavanje razlike između ranije ljubavi i zrele strasti obojicu goni u bezumlje i propast. Kitina devojačka zagrejanost za Vronskog je, kao i Natašina ljubav prema Bolkonskom, samo prelaz ka samoupoznavanju. Poređenjem će i Kiti otkriti istinitost svojih osećanja za Ljevina. Razočaranje koje joj Vronski donosi daće Kiti snagu da se odrekne sjaja Moskve i da pođe sa Ljevinom na seosko imanje. Kitina majka knjeginja Ščerbacki razmišlja o budućnosti svoje kćeri u unutrašnjem monologu kroz koje T. saopštava porodične istorije. Sve je bilo toliko jednostavnije u stara vremena, kada se devojci samo pokazao budući muž, i ona je trebalo da se složi sa tuđim izborom, a sada se i devojke pitaju – ponovo suočavanje sa PRIMARNOM TEMOM u romanu AK – problem braka u modernom društvu. Ljevin se pojavljuje kod Ščerbackih da zaprosi Kiti, i ona se seti Vronskog pa mu kaže: „To ne može biti, oprostite mi“. On to mirno prihvata i htede da ode, ne gledajući je. Kiti ne zna zašto je preplavljena srećom kada je Ljevin zaprosi. Dva supravnika licem u lice postavljaju se u 14. glavi i tu T. produbljuje temu ljubavi koju Kiti još ne razaznaje. Kada grofica Nordson, brbljivica, zadirkuje Ljevina, Kiti je pobuđena da ga brani, mada je prisutan Vronski u koga ona gleda radosno. Ljevin primećuje sve što je lepo i primamljivo kod suparnika. Kitine oči Ljevinu govore „Ja sam tako srećna“, a njegove: „Mrzim sve, i Vas i sebe“. Gorčina nema patetike, ljudska je, realna. Kraj večeri: scena koja porodice kod Tolstoja čini stvarnima. Kitin otac je naklonjen Ljevinu i oseća da bi brak sa Vrnoskim mogao da se ne ostvari. Slušajući muža, ni knjeginja više nije sigurna, i ona sama sa sobom ponavlja Bože pomozi. Taj iznenadan i sumoran ton vešto obeleževa prelazak na glavni zaplet. SUSRET NA ŽELEZNIČKOJ STANICI: Vronski ide na stanicu da dočeka majku iz Petrograda. Susreće Oblonskog, jer Ana stiže istim vozom. Tragedija počinje kao što će se i završiti, na železničkom peronu. Majka Vronskog i Ana putovale su zajedno, a kada su Anu upoznali sa Vronskim, ona mu kaže: „Jest,
grofica i ja smo sve vreme razgovarale, ja o svom, a ona o svom sinu“. Jedna već ozbiljna žena, Ana, obraća se sinu svoje prijateljice koji stvarno ne pripada Aninoj generaciji. U tome je katastrofa odnosa AnaVronski. Cela tragedija je genijalno sažeta u tu jednu jedinu rečenicu. Dok porodica Vronski, Ana i Stiva idu ka izlazu, događa se nesreća: „Čuvar, da li zato što je bio pijan ili zato što se odveć umotao na jakoj zimi, nije čuo da se voz vraća i voz ga je pregazio“. Ovo mirno saopštavanje tipično je tolstojevsko. Oblonski priča kako je čovek unakažen, a oko njih se čuju glasovi koji raspravljaju da li se nesrećnik mučio. Ana smatra da je to rđav znak. Vronski se pretvara da krišom daje 200 rubalja za pomoć udovici. Ovaj gest je učinjen da bi ostavio utisak na Anu. Poređenje sa Floberovim aluzijama na arsenik u prvim prizorima MB. Kada Ana dođe kod Oblonskih, T. humor: Ana šalje Doli, koja je već spremna da oprosti svom pokazničkom bratu: „Stiva, reče mu ona veselo namigujući, krsteći ga i pokazujući vrata očima, idi, i neka ti Bog bude u pomoći“. Ana i Kiti nasamo razgovaraju o Vronskom. Ana ga hvali kao zrela žena koja hrabri zaljubljenu devojku: „Ali, ne reče Kiti o dve stotine rubalja“. AK je osećala da u tome ima nečeg nečasnog, „nečeg što se nje ticalo, a čega nije smelo biti“. Kiti na kraju 20. glave razgovara sa Anom, zamišlja da je Ana „nezadovoljna nečim“. U istom trenutku deca trče tetki Ani, koja im se smejući okreće. Tolstoj ovim još jednom stavlja u središte pažnje godine i zreo status Ane, i pokazuje kolika je njena privlačnost, jer je osećaju i deca. Vronski svraća u prolazu; Kiti veruje da je došao zbog nje, ali da nije ušao „jer je smatrao da je dockan, a i Ana je ovde“. Ona je uznemirena, kao i Ana. Ovim tonom počinje tragedija obmane u koju je suđeno da se Ana uplete i koja će je na kraju uništiti. BAL u glavi 22. na kome Kiti očekuje da joj grof Vronski izjavi ljubav. Poređenje sa MB: igranka u Vobjesaru, razlika je u perspektivi dva pisca. Ironična distanca Flobera od događaja je očuvana, ali je slika osiromašena, veštačka. Kod sveznajućeg pripovedača u AK nema usamljenog gledišta. Bal se vidi kroz iznenadnu žalost Kiti, kroz slepu opčinjenost Aninu, kroz Vronskog i njegove novorođene strasti, sa tačke gledišta kavaljera Korsunskog. Svaka pojedinost, a u tome je razlika od MB, daje se ne atmosfere, nego zato što je u skladu sa radnjom, sa dramom. Vronski podleže čarima Ane i to se vidi kroz očajničko Kitino posmatranje. Kiti je ta koja prenosi čitaocu punu snagu Anine privlačnosti, i zato je opis uverljiviji za čitaoca nego da je prikazan očima očaranog Vronskog. Za vreme mazurke Ana pogleda u Kiti „malo zažmirivši“: osećanje da je AK lukava i da u njoj ima moguće svireposti. Ljevinov lik se produbljuje posle bala. On je na imanju, u sopstvenom elementu, sred polja i brezovih šuma. Kontrast sa balom namerno ukazuje na dvojnost teme u romanu: na jednoj strani Ana, Vronski i grad, a na drugoj Ljevin, Kiti i priroda. Prelaz je završen, u poslednjih pet glava prve knjige počinje pravi sukob, tragični agon. ČITANJE ROMANA: Ana se vraća mužu u Petrograd, u vozu čita neki engleski roman čežnjivo se identifikujući sa junakinjom. Voz se usred mećave zaustavlja i Ana stupa na „hladan, snežni vazduh“. Vronski ide za njom i priznaje joj svoju ljubav. „Strahota ove mećave učini se Ani sad još lepša. On je rekao baš ono što je želela njena duša, ali čega se razum bojao“. T. deli ljudski duh na dušu i razum. Na povratku kući, Ana misli da je sve svršeno, i njena zainteresovanst za Vronskog, raduje se što joj se život vraća u kolotečinu. Čita roman, ali joj svašta odvlači pažnju. Mećava se slaže sa Aninim raspoloženjem, moralni gubitak ravnoteže. Ponovo čita, ali sada joj je bilo neprijatno čitati, tj. pratiti život drugih ljudi, shvata da isuviše hoće i sama da živi kao junaci u romanu. Setila se svih lepih uspomena iz Moskve, bala, zaljubljenog Vronskog, obuzima je stid iako ništa nije sramno učinila, suprotnost spoljne hladnoće i njene unutrašnje topline. Više nije mogla da razume šta je čitala, ponovo suprotnost toplog i hladnog, njena senzualna priroda nadvladava kada poželi da se glasno nasmeje od radosti, bez uzorka. „Neprestano je bila u nedoumici: ide li vagon napred ili natrag ili stoji“. Potom de susret sa Vronskim, osećaj radosti i živahnosti Anine, Vronski joj izjavljuje ljubav. UŠI: Ana u Petrogradu odmah ugleda svog muža Alekseja: „O, Bože, što li su mu uši onakve?“, kao Ema na Šarlovo mljackanje. Ana vidi da joj sinčić pruža manje radosti nego što je zamišljala. Ona je tu tek delimično svesna svoje ljubavi prema Vronskom, ali misao o ušima pokazuje da ne voli muža. Da zaoštri podvojenost između Ane i sredine u koju se vratila, Tostoj uvodi groficu Lidiju, jednu od Karenjinovih slatkorečivih i zatucanih prijateljica. Ali, kada se očekuje da Ana krene u novi život, ona se smiruje i čudi zašto su se njena osećanja uzburkala zbog tako banalnog događaja kao što je flert sa nekim mladim oficirom. SEKS: Karenjinovi su zajedno u tišini večeri. U svom brutalnom poštenju Aleksej kaže da neverstvo Oblonskog smatra neoprostivim. Ana mu odobrava, zadovoljna je njegovom otvorenošću. U ponoć, Aleksej zove Anu u postelju. Sitnice govore da u njihovom seksu vlada monotonija: knjiga pod njegovom rukom, tačan sat, papuče. Kada Ana uđe u spavaću sobu, „učini joj se da se plamen u njoj ugasio, ili da je negde daleko skriven“. Potpuno je postigao osećanje da nema erotike u Aninom braku, a da nijednom nije opisao išta lascivno, kao što u MB traka na korsetu palaca oko kukova Eme, „poput zmije koja se uvija“.
Prva knjiga romana završava se živahnim tonom. Vronski se odaje ludovanju i ambicijama mladog oficira. Iako ga je i sam proživeo, to je život koji T. ne odobrava ali takav život izvrsno pristaje Vronskom. Tek poslednje rečenice vraćaju tragičnoj temi romana. Grof namerava da uđe u društvo u kome će moći da viđa Anu. „Kao i uvek u Petrogradu, ode od kuće s tim da se vrati tek dockan u noć“. Primedba je samo naizgled slučajna, a zapravo sadrži proročansku tačnost: ono što predstoji jeste mrak. PROTIVREČNOST SVETLA I TAME prožima i AK. U poslednjoj rečenici 7. knjige smrt Ane se prikazuje kroz sliku svetlosti koja za trenutak plane jasnim sjajem i onda se zauvek ugasi. Završna rečenica 11. glave u poslednjoj knjizi slika Ljevina zaslepljenog svetlošću dok prepoznaje puteve Gospodnje. Razjašnjava se dvosmislenost iz Pavlovog epigrafa, i on vodi ka izmirenju dva glavna zapleta. Kao i uvek kod T, tehničko sredstvo je tumač njegove filozofije. Sve je usmereno na moralnu pouku koju Ljevin dobija od starog seljaka: „Živi za dušu. Misli i na Boga“. MB prikazuje banalno, svakodnevno, a T. se bavi smislom života. Dvostuka vizija selo – grad svojstvena je T. filozofiji i estetici od početka. U AK je to stožer oko koga se vrti moralna i tehnička struktura romana. Opšte Ljevinovo spasenje predočava se njegovim dolaskom na selo pošto nije uspeo da zaprosi Kiti: on silazi na svoju stanicu, vidi kočijaša Ignjata, svoje saonice sa ćilimima, konje sa podvezanim repovima, a kad mu Ignjat priča seoske novosti, „Ljevin oseti da se ona zbrka pomalo rastura i da ga stid i ljutnja prolaze“. Čak i odnosi između Ane i Vronskog koje nesloga već nagriza, na selu dobijaju idilično svojstvo, makar i prividno. Poglavlja u kojima se govori o Ljevinovoj kosidbi sa seljacima su tipično za T. filozofiju i tehniku. Ljevinov pobedonosni povratak vlastitom načinu života, njegovo slaganje sa zemljom i onima koji je obrađuju, ogledanje njegove telesne snage sa seljačkom, fizička iscrpljenost koja krepi duh i koja nekadašnja iskustva svrstava u praštalačka sećanja posle očišćenja. TOLSTOJ I LJEVIN: Prvi od osam delova za glavnu temu ima stradanje Oblonskih, a kao sporedni predmet, trougao Kiti-Ljevin-Vronski. Obe ove proširene teme – preljuba Oblonskog i Ktiin ljubavni bol kada njenu zaljubljenost u Vronskog okonča Ana – samo su uvod u tragičnoj temi Vronski-Ana, koja neće biti tako glatko rešena kao nevolje Oblonskih ili kao Kitina gorčina. Doli brzo oprašta nevernom mužu zbog petoro dece, zato što ga voli a i zato što Tolstoj smatra da su dvoje ljudi u braku i sa decom zauvek vezani božanskim zakonom. Dve godine posle teškog razočaranja u Vronskog Kiti se udaje za Ljevina i započinje jedan, prema Tolstoju, savršen brak. Ana, međutim, koja postaje ljubavnica Vronskog posle deset meseci ubeđivanja, doživeće razaranje svog porodičnog života, i ubiće se četiri godine od početka romana. Ljevinu je bliska filozofija Tolstoja, što znači da je i on pristalica Rusoa, povratka prirodi od izveštačenosti i stega civilizacije, koju oličava grad. Druga sličnost njih dvojice je pogled na rusko selo i reformu, gde je nemoguće da ono postane evropsko. Ljevin se užasava smrti, a to je i jedna od najvećih Tolstojevih opsesija. Ljevin pronalazi mir u porodičnom životu na seoskom imanju. Pošto se Kiti porodi, on je isprva ravnodušan. Porođaj, 7, 15: Tolstoj je zagovarao prirodan život. Tolstojeva tema ovde je dvostruka: prvo, lepota drame prirode, i drugo, njena tajna i nasilje, kako ih Ljevin vidi. Kiti se porađa kod kuće, muž tumara, sledi opis, strašan vrisak, on uplašen, doktor se smeška, potom vidi da se nešto promenilo, ali ne razume šta, vidi izmučenu Kiti, njene ruke ga traže, on joj pruži ruku, ona ga potom odgurnu, viče da će umreti, on pobegne, teši ga Doli koja se već sedam puta porađala. „Ljevin zna da je sve propalo... dete odavno već ne želi, mrzi ga, ne želi ni njen život, želi samo da prestanu te užasne patnje“, doktorovo „završava se“ shvata kao da Kiti umire. Potom čuvena scena: Utrčava kod Kiti, uz njen krevet, krici kulminiraju pa umuknu, i njen nežan, živ i srećan glas kaže: Gotovo. Ljevin podigne glavu, a Kiti, iako nemoćna lepa je, tiha i nemo ga gleda. Odjednom obuze ga jecaj i radosne suze, pada na kolena pred njom: tajanstvo, nasilje, pa lepota. Rođenje deteta i, kasnije samoubistvo kao rođenje duše u Aninoj smrti, iskazani su istim izrazima o tajanstvu, nasilju i lepoti. Kitin porođaj i Anina smrt sreću se u ovoj tački. Rođenje vere u Ljevinu, muke rađanja vere. Posle Kitinog porođaja, Ljevin je promenjen: Je li mogućno da sam našao rešenje svega, je li mogućno da su sad okončane moje patnje? Ljevinov konačni preobražaj: Na Ljevinovom imanju porodica i gosti otišli su na izlet. Ali, počinje oluja. Nema Kiti i sina. Ljevin ide u oluju da ih traži. Grom obaraju hrast ispod koga on misli da su oni, i pomisli: „Bože moj! Samo ne njih!“ Na sreću, oni su bili na drugom kraju šume, neozleđeni. Pritrčava im, ljut na ženu. Sile prirode predale su se pred silom porodičnog života. Rusoovski čovek, kada shvati da voli svoju porodicu, nalazi smisao u životu. Kiti kupa dete sa dadiljom i kaže Ljevinu: Milo mi je što počinješ da ga voliš. Kraj knjige: On gleda nebo, zvezde, munje paraju nebom, Kiti mu prilazi, ona pri svetlosti munje vidi da je spokojan i raspoložen, a on pomisli: „Razume se, zna o čemu mislim. Reći ću joj“, ali ga ona prekida nekom primedbom o umivaoniku. On se predomišlja, smatra da ga novo osećanje nije izmenilo, ni usrećilo kao što je maštao: „Ostaće pregrada između moje duše i drugih, pa čak i moje žene...Ali život moj, sada, sav moj život, nezavisno od svega što se može desiti sa mnom, svaki trenutak toga života – ne samo da nije besmislen, kao ranije, nego ima nesumnjivi smisao dobra, koji ja imam vlast da unesem u njega!“. Roman se završava
jednom mističnom beleškom koja više liči na Tolstojev lični dnevnik, njegovo još nejasno shvatanje hrišćanstva kao stvaranja raja na zemlji. Ovo je pozadina knjige, linija porodičnog života Ljevina i Kiti. Ali, to je samo početak, jer pitanja koja Ljevin sebi postavlja dok gleda u vedro noćno nebo upravo su ona ista na koja u to vreme ni Tolstoj nije znao odgovor. Ovde, kao i kod Fausta, spasenje leži u htenju, u nameri. TEHNIKA VIŠESTRUKIH ZAPLETA: Iako su T. mnogi kritikovali zbog dvostrukog i trostrukog zapleta njegovih romana, takvi zapleti su važan činilac njegove umetnosti. AK se sastoji od 8 delova i prati dve glavne linije, Ljevin- Kiti i Ana – Vronski. Treća, sporedna linija, Stiva Oblonski – Doli ima ulogu da na različite načine poveže dve glavne linije. Stiva i Doli su tu da posreduju u odnosima Ljevina i Kiti i odnosima Ane i njenog muža. Sve dok se Ljevin ne oženi, postoji sličnosti između Doli i Ljevinovog ideala majke, koji će on, za svoju decu, otkriti u Kiti. Doli je isto očarana razgovorom o deci sa seljankom, kao što je Ljevin očaran razgovorom o poljoprivredi sa seljacima. Radnja AK počinje februara 1872. i traje četiri i po godine; odvija se između Moskve i Petrograda, i između četiri imanja, uključujući i pomen imanja stare grofice Vronski, gde se Ana upućuje na svoje poslednje putovanje. Tehnika pripovedanja je u službi isticanja Tolstojeve filozofije, a to je dvostruka vizija selo – grad. Tolstoj je i sam rano otkrio: čovek ne dobija ništa ako dospe do velike umetničke slave ako je izgubio dušu. U delima Tolstoj otkriva tu unutrašnju borbu i daje joj oblik temom koja se večito ponavlja – prelazak iz grada u selo, iz moralne kratkovidosti u samootkrovenje i spas. Najjasnija verzija teme prelazak iz grada u selo je odlazak nekog junaka ili glavne ličnosti iz Petrograda ili Moskve na imanje, ili u neki daleki ruski kraj. Dva načina života, iskonski različita oblika doživljaja sveta predstavljaju se u suprotnosti. Gradski život, sa društvenim nepravdama, izveštačenim odnosom između polova, svirepim nadmetanjem bogatstvom, moć da otuđi čoveka od bitnog oblika telesne snage. Na drugoj strani je seoski život u poljima i šumama, u kome su duh i telo združeni, gde se seksualnost prihvata kao sveta i stvaralačka, saglasnost sa prirodom. Priroda je za Tolstoja bila sigurna potvrda da izvan sveta konvencionalnog postoji pravi Život (rusoizam). ČEMU SLUŽE VIŠESTRUKI ZAPLETI: 1. Roman AK je psihologija braka, a Tolstoj samo tako može da naslika tri posebna braka: Stiva i Doli, Ana i Aleksej, i Kiti i Ljevin. Flober je u MB izabrao jedan slučaj. U AK su razvijena neka Tolstojeva pedagoška učenja. Npr. u poglavljima koji se odnose na Aninog sina, nalaze se i napomene značajne za teoriju vaspitanja. Tako višestruki zapleti dozvoljavaju polemike i apstrakcije. 2. Suprotstavljanje dva para, Ane i Vronskog i Kiti i Ljevina, glavno je sredstvo kojim T. saopštava svoju misao. Naporedan tok dve priče date u kontrastu bolje ističe naravoučenije pripovesti. Plemenitost Aninog srca je neuništiva, a na kraju romana prikazuje se Ljevin kako stupa na trnoviti put. 3. Treći zadatak višestrukih zapleta je najvažniji u T. romanu: sposobnost da dočara stvarnost, ovakvi zapleti čine romane životnima. T. se retko oslanja na mehanička sredstva zapleta, na slučajne susrete, izgubljeno pismo, iznenadnu oluju. Izgleda kao da kod T. događaji teku prirodno, bez pomoći onih slučajnosti od kojih su pisci 19. veka zavisili. Međutim, u AK ima dosta „slučajnog“ koji služe zapletima: Pad Vronskog sa konja u prisustvu Ane i njenog muža. Mali pisci se služe mehaničkim sredstvima zapleta, npr. prisluškivanjem i saznavanjem nečega, a T. se kao genije služi dvostrukim zapletom. Niti pripovedanja u AK su brojni i tako prepleteni da čine gustu mrežu u kojoj čak i slučajnosti mogu da se prihvate kao verovatne. U romanu Tolstoja toliko je mnoštvo je ličnosti upleteno u raznovrsne događaje u velikom vremenskom razdoblju da one moraju da se susreću, deluju jedna na drugu i doživljavaju one neverovatne sudare, ali to sve deluje realno. MORALNA POUKA: Iako je jedna od najvećih ljubavnih priča u svetskoj književnosti, u AK se Tolstoj duboko bavio moralnim pitanjima koja su od značaja za čovečanstvo. Moralna posledica u AK nije u tome što je Ana, izvršivši preljubu, morala za to i da plati, kao u MB, ni zato što je prekršila društvena pravila koja nemaju mnogo veze sa moralnosti. Da je Ana ostala sa Karenjinom i vešto skrivala svoju ljubav, ona za to ne bi platila svojom srećom i životom. Moralna pouka se nalazi u poređenju između priče Ljevina i Kiti, i Vronskog i Ane. Ljevinov brak je zasnovan na metafizičkom, a ne samo na fizičkom konceptu ljubavi, na spremnosti na samožrtvovanje, na uzajamnom poštovanju. Veza Ane i Vronskog zasnovana je samo na telesnoj ljubavi, i u tome je njena propast. Tolstojeva moralna poenta je da ljubav ne može biti isključivo telesna, jer je onda sebična, a kada je sebična, ona razara, umesto da stvara. Na taj način je grešna. Da bi poentu napravio jasnom, Tolstoj u nizu izvanrednih slika opisuje i postavlja jednu kraj druge, u kontrastu, dve ljubavi: telesnu, Vronskog i Ane, i autentičnu hrišćansku ljubav, kako ju je Tolstoj sam nazvao, Ljevina i Kiti, gde postoji i dalje bogatstvo čulne prirode, ali usklađeno, u čistoj atmosferi odgovornosti, nežnosti, istine i porodičnih radosti. „Osveta je moja, i ja ću je izvršiti, govori Gospod“ – ovim je obuhvaćeno prvo to da društvo nije imalo pravo da sudi Ani, i drugo, da Ana nije imala pravo da kazni Vronskog svojim osvetničkim samoubistvom.
STAV O RATU U AK: Tolstoja je rusko-turski rat 1877. nadahnuo na sadašnji kraj AK, posle Aninog samoubistva. Osma glava je optužbu ruskog stava prema ratu, lažnih osećanja prema slovenskoj braći Srbima i Crnogorcima, koje je autokratski režim proturao da bi rasplamsao ratnički zanos, lažno hrišćanstvo bogatih koji prikupljaju novac za municiju i šalju ljude da se ubijaju za unapred završenu stvar. Vronski se pojavljuje poslednji put na peronu i odlazi u rat. Na imanju u Pokrovskom Ljevin proživljava mučni put ka novom životu, ka novom razumevanju života. Ljevin, njegov brat Koznišev i Katavasov raspravljaju o događajima dana. Ljevin izlaže tolstojevsku tezu da je rat prevara koju autokratska klika nameće neukom narodu, ali ga nadmašuje govornička veština brata. Ovo ga samo dovodi do uverenja da mora da pronađe svoj sopstveni put, ne obazirući se na podsmeh koji može da izazove kod ruske inteligencije i visokog društva. Ljevin i njegovi gosti žure u kuću pod olujnim oblacima. Kada bura provali, Ljevin otkriva da su Kiti i sin napolju, izleti u oluju, nalazi ih nepovređene. Strah i olakšanje ga otržu od salonskih rasprava i vraćaju prirodi i porodičnoj ljubavi. Roman se završava porodičnom idilom i svitanjem otkrovenja. Kao izraz Tolstojevog pacifizma i kritike carističkog režima, prikazivanje „gospode dobrovoljaca“ i rasprava na imanju Ljevina zanimljivi su i zato što zadiru u pitanje građe romana. Umetanje velike političke teme u splet ličnih života je ono što Stendal naziva revolverskim pucnjem usred koncerta. Ima ga i u Manovom čarobnom bregu. Neki kritičari su u tom završetku videli promašaj, pobeda reformatora i pamfletiste nad umetnikom. Ne, to je najuverljivija proba životnosti izmišljenog lika Ljevin, njegova mogućnost da ide u korak sa vremenom, da očuva svoju individualnost u novim prilikama stvarnog života. Naime, u isto vreme, dok bi za većinu ljudi odlazak Vronskog bio potez junaštva i odricanja, u okviru Tolstojevog gledišta o ratu na Balkanu Vronski se još jednom prepušta lakomislenim nagonima. Za Ljevina, međutim, rat je jedna od onih uznemirujućih stvari koje duh u očajanju navode na samoispitivanje. Rat ga nateruje da uobliči svoje odbacivanje vladajućih moralnih zakona i priprema ga za tolstojevsko hrišćanstvo. LIKOVI: ANA- mlada, lepa i dobra žena koja je osuđena na propast. Tetka ju je udala za perspektivnog činovnika sa sjajnom karijerom, vodi zadovoljan život u visokom petrogradskom društvu. Obožava sinčića, poštuje muža koji je 20 godina stariji, optimista je i u živa u svim površnim zadovoljstvima koje su joj pružene. Kada sretne Vronskog, duboko se zaljubi u njega. Ova ljubav preobražava sve što vidi oko sebe, pa tako i Karenjinove uši, za koje iznenada primeti koliko su velike, ružne, seljačke. To nikada nije primetila jer ga nikada i nije kritički posmatrala. Muž je za nju dotle bio jedna od prihvaćenih stvari u njenom prihvaćenom životu. Ali, njena ljubav prema Vronskom sve menja, sada njen svet liči na mrtav. Ana je žena pune, čvrste, duboke moralne prirode. Zbog svoje istinoljubive i strasne prirode, ne može da se ograniči kao knjeginica Betsi na tajnu ljubav. Ona nije MB, sanjalica iz provincije, čežnjiva mlada žena koja menja krevete zamenljivih ljubavnika. Ana Vronskom daje ceo svoj život, pristaje čak i na razdvajanje od voljenog sinčića, iako duboko pati zbog toga, i odlazi da živi sa Vronskim, najpre u Italiji, a potom na njegovom imanju u srednjoj Rusiji, mada je ova veza žigoše kao nemoralnu ženu u očima njenog nemoralnog društvenog kruga. Najzad, Ana i Vronski se vraćaju gradskom životu. Njeno licemerno društvo nije toliko sablažnjeno Aninim ljubavnim odnosom koliko otvorenim prkošenjem konvencijama. Ana trpi udarce razbešnjenog društva, prezrena, uvređena i izolovana. VRONSKI: lep, ali osrednjeg uma, bez nekog dara, muškarac u modi, ali pošteđen skandala, za razliku od Ane. On i dalje voli Anu, ali mu ponekad prija da se vrati u gradski svet. To Ana pogrešno shvata kao slabljenje njegove ljubavi. Ona oseća da mu njena naklonost više nije dovoljna, da ga može izgubiti. Vronski, ne monogo dubok čovek, gubi strpljenje pred njenom ljubomorom i time kao da potvrđuje njene sumnje. Oterana u očaj blatom u koju je upala njena strast, ona se jedne nedeljne večeri baca pod voz. Vronski kasno shvata šta je izgubio. To je 1876. godina, rat protiv Turske, i on odlazi na front sa dobrovoljcima. LJEVIN: Paralelna priča razvija se naizgled nezavisno: udvaranje i venčanje Ljevina i Kiti. Ljevin je čovek moralnih ideala i velike savesti koja mu ne da mira. Suprotno Vonskom koji živi samo da bi zadovoljio svoje impulse, Lj. oseća da mu je dužnost da razume svet koji ga okružuje i da za sebe u njemu pronađe mesto. Zato se Ljevinova priroda kreće u stalnom napredovanju, duhovno se razvija kroz roman, prema religioznim idealima koje je i Tolstoj razvijao. Oko ovih glavnih likova razvioja se mnogo drugih, kao što su Stiva Oblonski, Anin neupotrebljivi brat, njegova žena Doli, Kitina sestra, blagorodna, napaćena žena, jedna od Tolstojevih idealnih žena, jer je njen život nesebično posvećen deci i nesnalažljivom mužu; tu su i ostali Ščerbacki, stara moskovska aristokratija; zatim majka Vronskog, i galerija ljudi iz petrogradske aristokratije. Dok je Moskva prirodan, domaći, opušten, patrijarhalan stari grad, Petrograd je umišljen, hladan, formalan, moderan i relativno mlad glavni grad.
Aleksej Karenjin, Petrograđanin, suv, pravičan čovek, surov i svojoj teorijskoj vrlini, idealan činovnik, birokrata koji spremno prihvata lažnu moralnost svojih prijatelja, licemer i tiranin. On ponekad može da učlini dobar i ljubazan potez, ali ga brzo zaobravlja i žrtvuje brizi za karijeru. Kraj Aninog kreveta, kada umalo umire po rođenju deteta Vronskog, i uverena da će umreti, Karenjin oprašta Vronskom i prihvata njegovu ruku sa iskrenim osećanjem hrišćanske poniznosti i velikodušnosti. On će se kasnije vratiti svojoj hladnoj neprijatnoj ličnosti, ali trenutak blizine smrti osvetljava prizor, a Ana ga nesvesno voli koliko i Vronskog, obojica su Aleksej i dele je kao ljubavnici. Ali ovo osećanje iskrenosti i dobrote traje kratko, i kada Karenjin pokušava da dobije razvod, bez ozbiljnih posledica po njega, ali od velikog značaja za Anu, i suočen je sa potrebom da se izloži neprijatnostima dok ga ne dobije, Karenjin jednostavno odustaje i odbija da bilo kad ponovo pokuša, bez obzira na to šta ovo odbijanje znači za Anu. Čak upeva da pronađe zadovoljstvo u sopstvenoj pravičnosti. Ljevin na klizalištu: među svim klizačima odmah prepoznaje Kiti, u koju je zaljubljen – poznao ju je kao ružu među koprivama; hoće da kopira klizača majstora. Dve godine pošto je Kiti odbila Ljevina, ručak koji priređuje Oblonski. Scena sa kredom: posle ručka Kiti i Ljevin sami, ona kredom crta krugove po stolu, Ljevin se slaže sa mišljenjem Darje da neudata žena može naći sebi ženskog posla u porodici, Kiti ostavlja kredu, oči joj sijaju, Ljevin tada pomisli: kako ću ostati sam, bez nje? On uzima kredu i piše početna slova rečenice kojom je pita, da li je njeno nekadašnje odbijanje prošnje definitivno, iako nema nikave verovatnoće da ga ona razume. Ali, ona razume, pa mu na isti način saopšti da se predomislila. Iako je ceo prizor preteran, jer niko nema sposobnost telepatije, ceo prizor deluje verno. SCENA KONJSKIH TRKA: Karenjinov pogled. U paviljonu jedno vono visoko lice zadirkuje ga – a vi se ne takmičite?, na šta Anin muž odgovara dvosmisleno: trka koju ja trčim teža je, što može da znači da su dužnosti državnika teže od takmičarskog sporta, ali i može i da se odnosi i na Kareljinov položaj prevarenog muža koji mora da krije svoju muku i da nađe izlaz kroz tesnac svog braka i svoje karijere. Osim toga, konj lomi kičmu u isto vreme kad Ana otkriva mužu svoje neverstvo. Više značenja nose postupci Vronksog u toj trci punoj događaja. Lomeći kičmu Fru Fruu i lomeći Anin život, Vronski vrši podudarne radnje. Brada mu drhti u obe scene: kada u sceni Aninog „pada“ on stoji nad njenim preljubničkim telom i sceni njegovog fizičkog pada, kada stoji nad svojim umirućim konjem. Ton celog poglavlja o trci, sa građenjem potresnog vrhunca, odjekuje u poglavljima koja se bave Aninim samobistvom. Izliv gneva Vronskog zbog njegove lepe, bespomoćne kobile koju je ubio pogrešnim pokretom tela u trenutku skoka – posebno se izdvaja kao suprotnost opiszu koji T. daje nekoliko stranica ranije, kada se Vronski sprema za trku: „on se nikada nije žurio, niti gubio prisebnost“, a ond ide užasno jadikovanje nad kobilom: „Šta sam učinio? I izgubljena trka! I sopstvena krivica, sramna, neoprotiva! I ovaj nesrećni, dragi, upropašćeni konj!“. SAN: Vronski pre odlaska u dom Karenjina sanja seljaka kepeca koji nešto radi, a sličan san sanja i Ana. Ovaj jadnik je prva veza između njih, podseća na čuvara u ritama koji je poginuo na žel. stan, jer Ana zna da je Vronski novac dao za porodicu poginulog samo da bi se njoj svideo, i da je to nečasno. Od te nesreće počinje da se razvija tema smrti koja se nastavlja u njihovim snovima. Poslednjeg Aninog jutra probudila ju je užasna mora, koja joj se javljala u snovima i pre no što su ona i Vronski postali ljubavnici: opet kepec, nagnut nad nekim gvožđem, mrmlja neke francuske reči, nešto užasno radi gvožđu, a ona oseća da to radi njoj. Ova mora dolazi taman kada ona vidi Vronskog u razgovoru sa devojkom koju mu je namenila njegova majka, a on odlazi bez pomirenja sa njom. Ne shvata ozbiljno njene poruke da je ne ostavlja samog, a Ana, kada sazna da je u kući njegove majke, gde je i on otišao, i ta devojka, u njenoj svesti sve dobija oblik zavere, i ona se tada odlučuje na samoubistvo. TOK SVESTI ili unutrašnji monolog je metod izražavanja koji je izumeo Tolstoj, svest likova u njenom prirodnom toku, koja čas prelazi preko ličnih osećanja i sećanja, čas odslikava razne delove spoljašnjeg sveta kroz oči lika, i sve to bez ikakvog komentara ili objašnjenja od strane pisca. Anin poslednji dan je prikazan kroz tok njene svesti. Ona obilazi kočijom nekoliko mesta u gradu, gde ni sa kim ne uspe a razgovara. Razmišlja o Vronskom: misli da me poznaje. I nema ničeg ni smešnog ni veselog, Sve je gadno...Tok sveti se nastavlja na putu ka stanici: Od sebe nećete umaći. Seća se nekoliko puta sina, ali i sa odvratnošću, svoje telesne strasti prema Vronskom za koju je mislila da je ljubav. Tada se seti i košmarnog sna: francuski jezik kepeca je simbol izveštačenog života, a kepec u ritama, simbol njenog greha. „Odjednom, setivši se pregaženog čoveka (onog dana kada je prvi put srela Vronskog, pre četiri i po godine), ona shvati šta treba da učini“. Uspela je da se baci pod voz iz drugog puta. Pre smrti, zgozi se na momenat od ono što je učinila.
