ANA KARENJINA Ana je ličnost protuvrečnih postupaka, misli i osećanja. Ona osvaja Dolinu decu;simpatična je Kiti;osetiće tugu što je daleko od sina;oceniće Vronskov dolazak na vrata Oblonskih kao ružan postupak. Ali ce na balu osvojiti Vronskog, izazvaće kod Kiti ljubomoru ("Jest,u njoj ima nečeg strašnog,demonskg, i u isti mah bajnog"-Kiti).Ana će pravdati sebe zbog Kitine ljubomore:"Ali ,veruj da ja nisam kriva, ili sam kriva samo malo",ali ni sama ne veruje svojim rečima.Kad je ušla u voz za Petrograd,odahnula je pri pomisli da će sutra videti sina i muža i da će njen život "poteći lep,uobičajen,na stari način",ali kad se vrati kući,i sin i muž izazivaju u njoj osećanje nalik na razočaranost. "Ali sve većma ju je obuzimalo osećanje stida". Kroz celi roman ona će se raspinjati između uverenja da ništa nije kriva i nekog potmulog osećanja,koje ponekad provali iz nje,da je kriva i grešna. Tolstoj je vrlo plastičnom slikom punom simbolike opisao susret Ane i Vronskog na jednoj usputnoj stanici na putu za Petrograd. I ako je sebi govorila da je Vronski za nju samo jedan od stotine mladića koji se svuda sreću i da ona neće sebi dozvoliti ni da misli o njemu, sada je "obuze osećanje radosnog ponosa". Njegove reči da putuje da bi mogao biti tamo gde je ona jer drukčije ne može, doživljava kao"baš ono što je želela njena duša, ali čega se bojao razum". Njihovi odnosi postajali su sve jasniji sredini u kojoj su se kretali, ali i Karenjinu koji odlučuje da ženu opomene. Ona tu opomenu prima sasvim hladno. Reći će Vronskom: "Sve je svršeno.Ja ničega više nemam, osim tebe. Upamti to. "I ako izgovara reči koje unose naglu promenu u njenom životu i označavaju put pun neizvesnosti, koji prihvata svesno i s radošću, u njoj živi misao o grehu i krivici i javlja se stid. Priznaće mužu:"Ja ga volim, ja sam njegova ljubavnica, ja ne mogu da podnesem, ja se bojim, ja vas mrzim...Radite sa mnom šta hoćete". Posle toga osećala je neprijatne poglede okoline, prikrivene osmehe, ružne komentare. Shvatila je sav užas svoga položaja, bolelo ju je nerazumevanje sredine: "Ne znaju kako je on osam godina gušio moj život, gušio sve što je bilo u meni živoga, da nijedanput nije pomislio da sam ja živa žena kojoj je potrebna ljubav. Ne znaju kako me je na svakom koraku vređao, i posle toga bio zadovoljan sobom. Zar se nisam starala, starala svim silama da opravdam pred sobom svoj život? Zar se nisam trudila da ga volim, da volim sina kada se već muž nije mogao voleti? Ali, došlo je vreme, ja sam razumela da više ne mogu sebe obmanjivati, da sam živ stvor, da nisam kriva što me je Bog takvu sazdao, da mi je potrebno da volim i da živim." Ana je glavni junak romana bez obzira što svojim aktivnostima i psihološkim preživljavanjima nema odgovarajuće mesto u svim delovima romana. Široka je lepeza različitih mišljenja o njenoj krivici-od onih koji ukazuju na krivicu ove junakinje za svoju sudbinu do onih koji u Ani vide žrtvu lažnog morala sredine u kojoj je živela. Ona je izraziti individualista: robuje emocijama, vrlo retko postavlja pitanje svojih porodičnih i materinskih obaveza. Ljubavi i ličnoj sreći podređuje sve: za nju je ljubav bukvalno predstavlja život. Sebična je jer traži od Vronskog da zapostavi porodicu, prijatelje, službu-da bude samo njen. Sebična je jer radi sopstvene sreće unesrećuje sina i muža. Ana je grešnica po onome što je učinila, što je nanela bol mužu i sinu, ali je ona pre svega nesrećna žena.
VRONSKI
Vronski važi za vrlo prijatnog i dobrog čoveka,obrazovanog i inteligentnog; bogatog, svetskog i sređenog čoveka,veoma pristupačnog i milog. U njegovoj pojavi bilo je lepote, odlučnosti, jednostavnosti i elegancije. Ponašanje mu je bilo prirodno, osmeh iskren, pogled prijateljski. Kada je sreo Anu, u njemu se nešto naglo promenilo: ni jedna žena nije mogla dublje da ga zainteresuje, naklonost prema Kiti je samo flert i igra, a sada, pošto je upoznao Anu, bio je spreman "da ide tamo kuda i ona , i da svu sreću života, jedini smisao života nalazi sad samo u tome da vidi nju i da je čuje." Neprestano se sećao svih poza u kojima ju je video,svih njenih reči, u njegovoj mašti stvarale su se slike budućnosti koja može doći, i zbog koje mu je obamiralo srce. Anina bolest posle porođaja pogađa Vronskog u toj meri da sav očajan plače; još više ga pogađa plač Alekseja Karenjina i njegovo potpuno praštanje Ani i njemu. "Osećao se postiđen, unižen, kriv, i lišen mogućnosti da spere svoje uniženje". Osećao je njegovu visinu i svoje uniženje, njegovu pravednost i svoju nepravdu. Sve to je učinilo da svoj poraz u ljubavi i životu razreši samoubistvom-pucao je u sebe. Prezdravio je, zatekao Anu živu, potpuno joj se predao. Podneo je ostavku u puku i otputovao sa njom u inostranstvo. Opet počinju nesuglasice. Vronski je bio na dvostrukim mukama: Ana je postajala sve nervoznija, njegov trud da održi sklad bio je sve uzaludniji. Pokušaće da umiri njenu bolesnu ljubomoru koja je želela da ga sputa, da ga zadrži u kući, da nigde ne odlazi. Lik Vronskog je bio neophodan da bi se izgradio siže o udatoj, ali izgubljenoj ženi. U celoj priči on je više žrtva Aninih hirova nego što je vinovnik njene nesreće. Njegova greška je u tome što je sebi dopustio ljubav prema udatoj ženi.
KARENJIN Aleksej Karenjin ulazi u priču romana istovremeno kada i Ana Karenjina. Pisac ga ne zapostavlja, skoro paralelno prati Anu i njega. Karenjin se sagledava i sa tačke gledišta Ane Karenjine, Stive Oblomskog, Serjože, posluge. On je radan, posvećen poslu, odgovoran; iako ima visoku državnu funkciju nije birokrata. Odgovoran je i stabilan: nije izbegao ženidbu sa mladom devojkom a mogao je jer je bio na vlasti. Porodica je za njega životni princip; za očuvanje porodice i porodičnog ugleda spreman je da pređe preko Anine avanture. On je stalno bio spreman da preko svega pređe ćutke, a kada je Ana počela da mu prkosi i vređa ga , spreman je da uzvrati ravnom merom-da joj ne da razvod i time joj onemogući brak sa Vronskim. Karenjin je nesrećan čovek. On je učinio Anu nesrećnom jer se udala za starijeg čoveka-ali to nije bila njegova volja, njegova ženidba nije bila prisila nego moralni čin odgovorna i poštena čoveka. U mnogim situacijama Aleksej Karenjin je po moralnoj doslednosti i nesebičnosti iznad Ane Karenjine.
LJEVIN Lik Konstantina Ljevina ostvaruje se u romanu na tri plana: intimnom,društvenom i filozofskom. Na intimnom planu je ljubav prema Kiti, poraz u toj ljubavi,razočaranje,oživljavanje ljubavi,borba za Kiti, brak. Na društvenom planu Ljevin je seoski plemić: živi na selu,bavi se gazdinstvom, teži da unapredi rad na zemlji,prezire državnu službu. Na filozofskom planu Ljevinov lik se ostvaruje kroz njegove misli o životu i svetu i kroz moralne dileme koje ga muče od početka do kraja romana.
