Jedna moguća zabuna s Dijem-Kvajnovom tezom Dijem-Kvajnova teza (nadalje DKt) nije identična ni Dijemovoj (nadalje Dt) a ni Kvajnovoj tezi (nadalje Kt)1, jer one ponaosob nemaju kako identičan sadržaj tako ni filozofske implikacije. DKt prvi put se pominje u fusnoti Kvajnovog teksta Dve dogme empirizma, koji je prvi put objavljen u sada već filozofskom klasiku S logičke tačke gledišta2.Preciznije, Kvajn piše da je ovo učenje već je zastupao Dijem3, a pod njim podrazumevao da se naši iskazi o spoljašnjem svetu suočavaju sa sudom čulnog iskustva, ne pojedinačno već kao celina4. Ovo je možda jedina rečenica, koja iako vrlo neprozirna, može s pravom da se nazove DKt. Prvo, jedino na ovom mestu, Kvajn pravi ikakvu paralelu između svoje teze o neodređenosti i one koju je u vidu imao Dijem. Drugo, kao što smo već videli, sam termin DKt je iskovan ovom prilikom. Dakle, osim eksplicitne formulacije, mišljenja sam da postoji i egzegetska osnova da insistiram na jasnoj razlici između Dijemove i Kvajnove teze. Nadalje, zastupaću mišljenje da se ove dve teze shvate zasebno, čak i tamo gde između njih postoji izvesno poklapanje. U ovom radu pokušaću da ne odstupam od ovako, kao u Kvajnovoj formulaciji minimalno shvaćene DKt i pokušaću da dokažem da Dt i Kt zasebno nisu identične ni u istorijskom ni u u (još važnije) filozofskom smislu. Pre nego što nastavimo, čini se da smo u obavezi da se osvrnemo na DKt, onako kako je formulisana u Dve dogme empirizma, i uporedimo je s drugom dogmom, dogmom redukcionizma5. Sam Kvajn koristi se distinkcijom između radikalne redukcije i onoga što bismo mogli da nazovemo umereni redukcionizam. Prvo stanovište postavlja sebi zadatak da ustanovi jezik o čulnim datostima i da pokaže kako da sav smislen govor, iskaz po iskaz, prevedemo na njega6. Drugo stanovište, preživljava na osnovu
1
Distinkcija između Dijemove i Kvajnove teze nije novena; Vidi: “The Duhem Thesis and the Quine Thesis” (1993). In Philosophy of Science: the Central Issues. Martin Curd and J.A. Cover, ed. Norton, New York, 1998. 302319 2
Zanimljivu opservaciju primetio sam čitajući: Ariew, Roger. “Pierre Duhem.” Stanford Encyclopedia of Philosophy. (13 July 2007). sec. 2.1 3
Quine, W.V.O. “Two Dogmas of Empiricism.” From a Logical Point of View. Revised ed. Harvard, Cambridge, MA:1961. fn. 17 4
Ibid. 41.
5
Za Kvajna pak Dve dogme su u suštini identične (41), pa je Dijem-Kvajnova teza u suprotnosti s obema.
6
Ibid. 39.
pretpostavke da se svaki iskaz, uzet zasebno od sebi sličnih, može potvrditi ili poreći7. Minimalna formulacija DKt usmerena je upravo protiv ovog dugog modela. Vidimo dakle da je Kvajnova poenta usmerena protiv mogućnosti da nezavisno potvrđujemo i poričemo iskaze, kao i da je redukcija nemoguća. Ali ne samo u umerenom obliku, već i onom koji on naziva radikalnim, jer je ona i posledica njenog umerenog oblika. Dakle, DKt, onako kako je originalno i formulisana nerazdvojni je deo šire, Kvajnove teze usmerene protiv dve dogme empirizma. Ako je DKt zaista mesto na kome se dva zasebna stanovišta, Dijemovo i Kvajnovo preklapaju, onda će je i Dijemovo stanovište uvrstiti u svoj filozoski „instrumentarij”; slučaj je pak, da ako su Dijemova i Kvajnova teza istovetne u pogledu pojmovnog i filozofskog aparata koji koriste, a ne zasebne, mogle bi jednostavno da se svedu na minimalnu verziju teze koju smo izneli pozivajući se na Dve dogme. Nadalje, ako želimo da zadržimo filozofsku unikatnost sve tri teze koje smo pominjali, onda disparatnost između Dijemove i Kvajnove teze mora da postoji, ili bi one bile istovetne, a DKt bi mogla biti redefinisana tako da njena strogost bude jača od one koju od početka zahtevamo. Nazovimo ovu hipotetičku tezu DKt’. Ako bi ovo bio slučaj, Kvajn bi DKt posmatrao samo kao deo DKt’, koja pak uključuje identične teze: Dijemovu i njegovu sopstvenu. Takođe je moguće da postoje delovi Dijmove i/ili Kvajnove teze koji se niti međusobno uključuju, niti stoje u relaciji protivrečnosti. Ako Dijemova i Kvajnova teza nisu na ovaj način ekvivalentne, onda ostaje jedino mogućnost da DKT’ nastane na osnovu svih onih mesta na kojima su one saglasne. Moguće je takođe da zamislimo jednu takvu tezu koja uključuje sve saglasne delove Dijemove i Kvajnove teze. Nazovimo je DKT’’. DKT’’ je još snažniji oblik Dkt, nastao na osnovu ovakve analize. U principu, preostaju i mogućnosti formiranja slabe DKT’ i slabe DQT’’. U tom slučaju iz prve bi morali da se eliminišu svi nesaglasni ali i saglasni sadržaji (s tezama koje u ovom radu zastupamo da postoje u istorijskom ali i filozofskom smislu) dok bi druga teza ostala lišena svojih nekompatibilnih delova. Ali, u ovom slučaju ove bi ostale lišene i svoje istorijsko-filozofske ukorenjenosti pa bi njihova snaga počivala isključivo u okvirima jednog misaonog eksperimenta. Kako bismo pokazali da je neozbiljan svaki projekat kojim se dokazuje postojanje ovakvih hipoteza (dakle slabih verzija DKt’ i Dkt’’) pre svega moraćemo da bacimo 7
Ibid. 40.
jasnije svetlo na ono na čemu insistiramo: dakle na razliku između Dijemove i Kvajnove teze. Posvetimo se sada Dijemu. Kako smo već videli, Kt obuhvata ono što smo nazvali minimalnom formulacijom Dkt. S obzirom na to da Kvajn ovaj termin i ustanovio. Manje-više implicitno. U svom delu Cilj i struktura fizičke teorije, Dijem naširoko govori o onome što može da podseća na izvestan oblik DKt. Na primer: Fizika nije mašina koju možemo rastaviti; ne možemo testirati nijedan njen izdvojen deo... Nauka fizike je sistem koji mora biti shvaćen u celini; ona je organizam u kome jedan deo ne može da funkcioniše osim kada se i delovi koji su mu najudaljeniji ne uključe u igru 8. Dokle god naši iskazi o spoljašnjem svetu uključuju reprezantacione fizičke teorije, čini se da je Kvajn bio gotovo u pravu kada je Dijema isticao kao zastupnika DKt, ali Dijemova teza zapravo ima mnogo uže pretenzije. Njeno glavno ograničenje je Dijemovo interesovanje koje se u prvom redu tiče fizičkih teorija. Čak i kada govori o psihologiji i hemiji: ...jer psiholg i hemičar, kao i psihijatar, kada je reč o iskazima kojima izražavaju rezultate eksperimenta, generalno, samo izražavaju veru u čitavu klasu teorija9, Dijema moramo da čitamo u svetlu onoga što kaže neposredno pre: Kada (naučnici) koriste fizičke instrumente... (oni) implicitno priznaju ispravnost teorija koje opravdavaju upotrebu ovakvih aparata kao i teorija koje daju značenje apstraktnim idejama... na ovaj način i mogu da se prevedu konkretne indikacije ovih instrumenata. Ali teorije koje koriste, kao i instrumente koje upotrebljavaju, pripadaju domenu fizike10. Tako da, Dijemova teza predstavlja tezu o fizici odnosno teorijama koje spadaju u korpus ove nauke. Ali, pozabavimo se još malo Dijemom. Šta Dijem tačno misli kada govori o aparatima. Prema njegovom mišljenju, fizičar shvata aparat, odnosno instrument koji koristi u istraživanju dvojako: kao konkretnu mašinu, merni instrument ili neku sličnu napravu ali i kao čistu šematizaciju, apstraktnu ideju ili koncept. Shvaćen u prvom smislu, instrument je potpuno beskoristan u istraživanju, osim ako se ne interpretira u okviru jezika određene teorije, jer je fizička teorija apstraktna struktura, koja se sastoji od relacija, a koje bi trebalo da reprezentuju stvarne relacije i odražavaju ontološki poredak
8
Duhem, Pierre. The Aim and Structure of Physical Theory. Philip Wiener, tr. Princeton University Press, Princeton: 1954 (1906). pg. 200 9
Ibid. 183. Ibid.
10
u svetu. Apstraktno shvaćen, instrument nije ništa manje deo fizičke teorije nego što je to npr. matematička jednačina. Dakle, apstraktni instrumenti dobijaju smisao samo u okviru strukture kakva je fizička teorija, a a podaci koje s njih dobijamo stiču apstraktna značenja: Ono od čega se sastoji (fizička) teorija, s jedne strane su matematički simboli čija je svrha da predstave različite kvantitete i kvalitete fizičkog sveta, a s druge su to opšti postulati kojima se rukovodimo kao principima. Na osnovu njih teorija zadobija logičku strukturu; koristeći se ovom strukturom, teorija je time obavezna da skrupulozno poštuje zakone koje logika nameće na sve deduktivno zaključivanje i pravila koja algebra propisuje za bilo koju matematičku operaciju11. Prema Dijemu, fizička teorija je aproksimacija, simbolička predstava fizičkog sveta, zasnovana na izvesnim postulattima na osnovu kojih je nastala a kasnije razvijana na osnovu deduktivnog zaključivanja. Zaključci ovakve teorije, u slučaju da je kompletna, predmet su eksperimentalnog istraživanja, koje i samo zahteva izvestan apstraktni poredak. Upravo iz ovog razloga, kada se interpretacija nekog eksperimenta dovede u kontradikciju sa zaključcima ustanovljenim na osnovu teorije, nemoguće je precizno odrediti koji je deo te teorije zakazao: Jedino što nas eksperiment uči jeste da negde među iskazima koje koristimo da predviimo neki fenomen i da utvrdimo da li će se on desiti ili ne, postoji greška; ali gde se ova greška tačno nalazi, on (eksperiment) nam neće reći12. Insistirajući na ovoj tezi, Dijem zapravo želi da pokaže nemogućnost bekonovski shvaćenog experimentum crucis, kojim bi se u s potpunom izvesnošću pokazala istinitost neke hipoteze, eliminacijom njenih alternativa13 što nas ostavlja ranjivima pred problemom neodređenosti. Sve ovo pokazuje udaljavanje od DKt, koja nam ne govori ništa eksplicitno o pronalaženju greške u teorijskoj strukturi pa čak ni o mogućnosti određenosti ili odlučivosti uopšte. Samim tim Dt, mnogo je jača teza od DKt. Govoreći više dijemovskim rečnikom, Dt je snažnija (jer DKt ne pominje experimentum cucis) ali užeg opsega (budući da se ograničava na fiziku) nego li DKt. Napravimo sada poređenje koncentrišući se na ograničenje Dt na fiziku sa mnogo širim okvirom u kojem razmišlja Kvajn. Kt osmišljena je s namerom da se razmatra mnogo 11
Ibid. 205. Ibid. 185. Dijemov nas podseća na Fukoovu demonstraciju, čiji je zaključak da svetlost putuje brže kroz vodu nego kroz vazduh. Na osnovu ovog zaključka, lako možemo da pomislimo kako je moguće odbaciti emisionu u korist hipoteze o talasnoj prirodi svetlosi. Ovo pak nisu jedine dve moguće hipoteze. Moguće je uvek uvesti neke nove, ad hoc hipoteze koje bi nam omogućile očuvamo strukturu teorije modifikujući je tako da nije u koliziji sa eksperimentom. U svakom slučaju, prema Dijemu experimentum crucis nije moguć a Fukoova demonstracija nije odlučiva. 12 13
više od problema s fizičkim teorijama. Nakon što pominje neodređenost čitave algebre racionalnih i iracionalnih brojeva algebrom racionalnih brojeva, Kvajn kaže: Čitava nauka, matematička, prirodna ili društvena, na vrlo je sličan način, ali još ekstremnije neodrediva iskustvom. Obod sistema mora biti omeđen iskustvom; ostatak, koji čine svi oni komplikovani mitovi i fikcije, ima za cilj samo jednostavnost zakona14. Inkluzija čak i matematičkih sistema15 u Kvajnovu tezu već nadaleko prevazilazi ono u vezi sa čim bi se Dijem složio s obzirom na ono šta je rekao o fizičim teorijama: ...mi ne vidimo ništa analogno izvesnosti koju matematička definicija crpi iz svoje suštine, to jest onom vrstom izvenosti koju posedujemo kada bi bilo suludo da sumnjamo u činjenicu da su sve tačke na kružnici podjednako odaljene od njenog centra16. Matematičke istine su bezbedn od Dt, ali ne i od Kt. Kvajn bi se složio da je takva sumnja suluda, ali ne zato zbog analitičnosti na koju se Dijem poziva da bi ustanovio ovu očiglednu matematičku istinu. Naprotiv, Kvajn kaže: Pretpostavljam, više na osnovu pragmatizma, gde eksplicitno misli pragmatizma koji poriče zamišljenu granicu između analitičkog i sintetičkog17. Na ovaj način, čak i matematika, koju Dijem shvata prosto analitički, za Kvajna nije različita od mitova kao što je pretpostavka o postojanju fizičkih objekata ili Panteona na Olimpu. Jedina razlika je u pogledu pragmatičkih ishoda ovakvih pretpostavki, jer dok matematika i fizički objekti imaju ovakve ishode, Panteon ih nema. Ovo pitanje postavićemo još jednom kasnije. Zalog ovako shvaćenom kontrastu leži u činjenici da je Kt mnogo jača nego Dt. Dok je opseg prve vrlo širok, opseg druge odnosi se isključivo na fizičke teorije. Dt uzima razliku analitičko/sintetičko zdravo za gotovo, kako nam potvrđuje Dijemova opaska o matematici. Takođe, ono što razotkriva Dijemovo olako prihvatanje analitičnosti je i njegov stav: Izvesne fundamentalne hipoteze fizičke teorije ne mou da budu protivrečne eksperimentu, jer one konstituišu stvarnost kroz definicije, i zato izvesni izrazi koje fizičari koriste i dobijaju značenje putem njih18. 14
Quine, W.V.O. “Two Dogmas of Empiricism.” From a Logical Point of View. Revised ed. Harvard, Cambridge, MA:1961. p. 14 15
Kvajn vrlo diretno tvrdi da apstraktni entiteti jesu supstanca matematike – klase i klase klasa itd… – samo su drugačija pretpostavka u istom duhu. 16 Duhem, Pierre. The Aim and Structure of Physical Theory. Philip Wiener, tr. Princeton University Press, Princeton: 1954 (1906). p. 221. 17 Quine, W.V.O. “Two Dogmas of Empiricism.” From a Logical Point of View. Revised ed. Harvard, Cambridge, MA:1961. p. 46. 18 Duhem, Pierre. The Aim and Structure of Physical Theory. Philip Wiener, tr. Princeton University Press, Princeton: 1954 (1906). p. 209.
Dijem nam nudii primer ovakvih hipoteza. Telo prilikom slobodnog pada ima konstantno ubrzanje. Ova hipoteza imuna je na osporavanje putem eksperimenta jer definicija slobodnog pada uključuje ubrzanje. Slobodno padati može da znači različite stvari u svakodnevnom i naučnom diskursu, ali u strukturi fizičke teorije, takva definicija je analitička. Kvajn ne dopušta ovakve stavove. U toku svoje argumentacije, kojom pokazuje da je svaki oblik analitičnosti sasvim izvesno cirkularan, Kvajn se direktno dotiče same ideje definicije. Putem svođenja, problem analitičnosti može se potpuno izopštiti iz iskaza tipa Nijedan neoženjen čovek nije oženjen, kao i onih tipa Nijedan momak nije oženjen19. Prvi iskaz nije istinit samo jer je izrečen, ali ostaje istinit za svaku moguću interpretaciju reči čovek i oženjen20. Poenta ovde leži u logičkim relacijama, a upravo ovu poentu mogli bismo da nazovemo Ahilovom petom drugog tipa iskaza koji nam Kvajn navodi. Da bismo razdvojio prvi od drugog tipa iskaza, a na taj način pokazao analitičnost drugog, Kvajn se poziva na sinonimnost, kako bi zamenio neoženjen čovek sa momak. Da bi u potpunosti isptao sinonimnost, Kvajn se bezuspešno poziva definiciju. Ukratko, on zaključuje da postoji samo jedna vrsta definisanja koja se ne poziva na neku već postojeću sinonimnost: eksplicitno konvencionalno uvođenje nove notacije za potrebe pukog skraćivanja21, a tako definicija gubi vezu s analitičnošću. Sinonimnost pak ostaje problematična. Kvajn zaključuje da ne postoji nijedan primer sinonimnosti koji se ne poziva na analitičnost, kao nijedan primer analitičkih iskaza koji se u suštini ne pozivaju na sinonimnost, te stoga na cirkularnost22. Kvajn bi morao da čita Dijemovo shvatanje po kome je pojam ubrzanja sadržan u definiciji slobodnog pada kao da počiva na sinonimnosti između slobodnog pada i konstantnog ubrzanja. Ali sinonimnost mora da se poziva na analitičnost između slobodnog padanja i konstantnog ubrzanja, koje se opet moraju da pozivaju na sinonimnost i tako dalje. Ovo je opasnost od cirkularnosti o kojoj Kvajn govori, a koja, mišljenja sam, predstavlja najvažniju razliku izmeu Dt i njegove teze. Dt dozvoljava postojanje eksperimentalno nezavisnih, analitičkih istina u okviru fizičke teorije. Daleko 19
Quine, W.V.O. “Two Dogmas of Empiricism.” From a Logical Point of View. Revised ed. Harvard, Cambridge, MA:1961. p. 22-23. 20 21
Ibid. 22. Ibid. 26.
22
Ibid. 32.
od eksplicitnog konvencionalnog uvođenja nove notacije za potrebe pukog skraćivanja (kao kada bismo slobodan pad označili sa ∆), ovo je slučaj u kom se definiens... u duhu objašnjenja, proširuje upotrebom antecedensa u definiendumu 23. Slobodan pad je zapravo intepretacija, prevod nekih mnogo bazičnijih delova fizičke teorije. Kt uopšte ne ograničava fizičku teoriju u pogledu takvih definicija, ali negira da su one analitičke. Zbog toga, Kt iznova se pokazuje kao rigidnija nego Dt. Kada se teorija dovede u pitanje rezultatom nekog eksperimenta, Dt ne uključuje ove analitičke definicije među njena moguća slaba mesta. Kt mora da ih uzme u obzir, jer ih interpretira kao puke skraćenice. Sada, trebalo bi da je potpuno jasno da Dt i Kt nisu ekvivalentne, jer je Kt mnogo jača. Prvo, zbog toga što Kvaj ne ograničava sebe na analizu isključivo fizičkih teorija kao što to čini Dijem, a drugo, zato što Kvajn negira distinkciju analitičko/sintetičko, kao i redukcionizam. Dve dogme koje empirizam implicitno i eksplicitno čuva. Nadalje, Kt sadrži DKt kao svoj deo, ali DKt ne iscrpljuje ni njenu snagu ni njen opseg. Na primer, samo iz DKt ne možemo da pretpostavimo da bi Kvajn doveo u pitanje matematičke istine, ali DKt ne isključuje ovakvo proširenje. Dijemova teza takođe je snažnija od DKt, ali je, kao što smo pokazali užeg opsega, pa se za nju ne može reći da je uključuje. Zato, DKt je deo Kt, ali ne i deo Dt, a Dt i Kt su različite. Na osnovu ovoga, jedini istorijski opravdan način da objasnimo DKt je preko Kt, tako što ćemo je ograničiti na mesto na kome je Kvajn spominje. To bi u realnosti zapravo bila Kvajnova teza. Dt je značajno raličita i od DKt i od Kt, pa samim tim vrlo je varljivo pominjati je, ne samo u svom minimalnom obliku, onako kako smo ga shvatili na početku, već i u bilo kom jačem obliku kojim nastojimo da povežemo Dt i Kt. Ako je naša analiza ispravna, onda je potpuno neosnovano govoriti o bilo kakvoj verziji DKt, jer time možemo potpuno pogrešno da shvatimo i same Dt i Kt, s obzirom na to da smo pokazali da su njihovi važni delovi potpuno nekompatibilni. Ali, ovo je pak mesto na kome Dt i Kt mogu da se povežu na jedan vrlo čudan način, a to je odgovor na njihove (zasebno shvaćene) posledice. Čini se da posledice Dt i Kt vode i Dijema i Kvajna vrlo sličnom epistemološkom zaključku, koji možemo da podvedemo pod jednu širu priču o doprinosu epistemologiji. Kajl Stenford, komentarišuću Kvajna kaže: (Kvajn) tvrdi da naše aktualne revizije mreže verovanja nastoje da maksimizuju teorijske ’vrline’ jednostavnosti, poznatosti, opsega i plodnosti, skupa sa onim što nazivamo 23
Ibid. 27.
usklađenost s iskustvom, a na drugim mestima kaže da mi uobičajno nastojimo da razrešimo konflikt između mreže naših verovanja i čulnog iskustva u skladu s principom ’konzervativizma’, dakle pravljenjem najmanjeg broja promena na našim centralnim verovanjima, koja će nam biti dovoljna pomirimo mrežu s iskustvom24. Stenford takođe kaže da Kvajn usvaja ove vrline na prosto pragmatičkoj osnovi, jer smo svi mi predodređeni da formiramo verovanja u skladu s njom. Stamp npr. piše da nije bilo šire zapaženo do koje je mere Dijemova ideja ’zdravog razuma’ zapravo etička i do koje je mere Dijem mislio da intelektualne i moralne vrline naučnika određuju naučno saznanje25. Ovo očigledno slaganje dolazi iz zajedničke potrebe i Dt i Kt da unesu razum u izbor između načelno neodredivih alternativa. Nadalje, u slučaju i Kvajnovih vrlina i Dijemovog zdravog razuma, nalazimo da neodređenost odluka ne počiva ni na čemu što se nalazi u samim alternativama koje stoje pred naučnikom. Pre će biti da se utemeljnost neke odluke nalazi u samom onom ko ih donosi. Vrline na o kojima Kvajn govori, imaju etimološki koren u prirodnim tendencijama, dakle pragmatizmu, eksplicitnoj posledici Dve dogme. Dijemov zdrav razum je stečena osobina jednog fizičara (ili doktora, muzičara...), koju bismo jednostavnije i manje opskurno nazvali vrlinom. Upravo zbog toga, neko može da razvije dobar osećaj i na taj način postane virtuoso u na svojem polju. Dijem ovaj termin pronalazi među Paskalovim Penseés, pa razvija njegovu ideju intelektualne vrline u jednom opširnom delu svojeg Cilja i strukture fizičke teorije. No, kako to nije direktna tema ovog rada, ostaviću ova razmatranja po strani. Na kraju, mislim da je razlika između dva teorijska koncepta koja smo preispitivali i čije smo osobenosti nastojali da okarakterišemo kao nezavisne, ujedno i nastojanje da se intelektualne vrline na kojima njihovi autori insistiraju stave u prvi plan.
24
Stanford, Kyle. “Underdetermination of Scientific Theory.” Stanford Encyclopedia of Philosophy. (12 August 2009) sec. 2.1 25
Stump, David. “Pierre Duhem’s Virtue Epistemology.” Studies in History and Philosophy of Science. Vol. 38, No. 1(March 2007), pg. 149-159
Literatura: The Duhem Thesis and the Quine Thesis (1993). In Philosophy of Science: the Central Issues. Martin Curd and J.A. Cover, ed. Norton, New York, 1998. Quine, W.V.O. “Two Dogmas of Empiricism.” From a Logical Point of View. Revised ed. Harvard, Cambridge, MA:1961 Duhem, Pierre. The Aim and Structure of Physical Theory. Philip Wiener, tr. Princeton University Press, Princeton: 1954 (1906). Stanford, Kyle. “Underdetermination of Scientific Theory.” Stanford Encyclopedia of Philosophy. (12 August 2009) Stump, David. “Pierre Duhem’s Virtue Epistemology.” Studies in History and Philosophy of Science. Vol. 38, No. 1(March 2007)
