MAKS VEBER POLITIKA KAO POZIV Pod politikom se podrazumeva podrazumeva upravljanje upravljanje ili uticaj na upravljanje upravljanje političkim političkim savezom savezom koji koji naziva nazivamo mo državom. Državu je je socio sociolo loški ški mo mogu guće će defi defini nisat satii samo samo pomo pomoću ću specifičnog sredstva koje je njoj, kao i svim ostalim političkim savezima svojstveno: ovom smis smislu lu,, savremenu treba shvatat shvatatii kao ljudsku ljudsku fizičkim nasiljem. U ovom savremenu državu treba zajednicu koja unutar određene teritorije (jedno od njenih obeležja) zahteva monopol na legitimno fizičko nasilje. Država se tako smatra jedinim izvorom prava na upotrebu nasilja. Nju, kao i sve političke saveze koji su joj u istoriji prethodili sačinjava odnos vladanja nad čovekom, zasnoovan na sredstvima nasilja. Postoje tri osnove odnosno tri unutra unutrašnj šnjaa razloga razloga koja koja opravdav opravdavaju aju osnove legitimi legitimiteta teta,, odnosno vladavinu: 1. auto autori rite tett onog onog „večno „večnogg juče juče“, “, odnosn odnosnoo autoritet običaja posvećenih posvećenih prastarom prastarom navikom i valjanošću ljudi da ih poštuju. to je tradicionalna vlast koju vlast koju su vršili patrijarh ili feudalac starog kova. 2. autoritet zasnovan na izuzetnom daru pojedinca – harizmi. Ovaj autoritet karakteriše sasvim lična privrženost podanika stvari jednog čoveka kao i njihovo poverenje u njega kao ličnost, ukoliko ga odlikuju izuzetne sposobnosti, heroizam ili druga svojstva koja stvaraju vođu. izabraani ratovođa, ratovođa, nju poseduj posedujee prorok, ili ili na podru područj čjuu polit politik ikee – izabraani plebiscitarni vladar, veliki demagog ili čelnik neke političke partije. 3. autoritet koji se nameće na osnovu legaaliteta, na osnovu verovanja u valjanost određenog legalnog statuta i pozitivne „kompetencije“ zasnovane na racionalno autorite tett zasnov zasnovaa aann na poslušnosti koju predstavlja predstavlja utvrđenim utvrđenim propisima – autori izvršenje obaveza shodno ustanovljenom statutu. To je vlast koju vrši sluga vrši sluga moderne države, kao i svi nosioci vlasti koji su u tom pogledu bliski. čarobnjaka ili proroka sa jedne, i Harizmatski Harizmatski vođa se pojavljuje u dva lika, u liku čarobnjaka izabranog ratovođe, ratovođe, vođe grupe sa druge strane. Zapadu je ipak svojstveno političko svojstveno političko vođstvo oličeno u slobodnom demagogu, i ovaj tip se najčešće pojavljuje u liku čelnika parlamentarne partije. Svako sprovođenje vlasti koje podrazumeva administrativni kontinuitet traži s jedne strane da podanici slušaju gospodare, a sa druge da gospodari, zahvaljujući ovoj poslušnosti, poslušnosti, raspolažu materijalnim materijalnim dobrima koja su nužna da bi se u slučaju potrebe primenila sila. Dakle, da bi se vlast sprovodila, potrebno je: 1. postojanje administrativnog štaba - spoljni vid političkog sprovođenja vlasti, njegova poslušnost je zasnovana na dva motiva: na materijalnom obeštećenju i na društvenoj časti, časti , i 2. postojanje materijalnih sredstava za upravljanje - državne administracije, se po ovom stanovištu, dele u dve kategorije: a. prva prva sled sledii nač načel eloo štab i službenici na čiju poslušnost nosilac vlasti užno računa, sami računa, sami su vlasnici sredstava za upravljanje. b. Drug ruga sle sledi supro protno načelo – – šta štabb je odvo odvoje jenn od sred sredst stav avaa za Pitanjee je da li nosila proizvodnju. Pitanj nosilacc vlasti vlasti drži drži adm admin inist istrac racij ijuu koju •
•
•
1
samostalno organizuje (a čije upravljanje poverava svojim pouzdanicima) ili je administracija u rukama ljudi koji ne zavise od vlasti . Politički savez u kojem materijalna sredstva u celosti ili delimično pripadaju štabu nazivamo staleški ustrojenim savezom. Tu suveren vlada uz pomoć nezavisne aristokratije i zbog toga sa njom deli vlast. Razvoj moderne države svuda za ishodište ima htenje htenje vladara vladara da ekspropr ekspropriše iše nezavisne „privatne“ moćnike koji pored njega imaju administrativnu vlast. Ovaj kapitalističkog preduzeća preduzeća koje postupno proc proces es se odvi odvija ja upore uporedo do sa razvojem kapitalističkog postupno ekspr eksprop opri riše še nezav nezavis isne ne proiz proizvo vođa đače. če. Savre Savreme mena na držav državaa je potpu potpuno no uspel uspelaa da „razdvoji“ administrativni štab, funkcionere i radnike administracije od sredstava za upravljanje. nova vrst vrstaa U toku toku ovih ovih proc proces esaa poli politi tičk čkee eksp ekspro ropr prij ijac acij ijee poja pojavl vlju juje je se nova „profesionalnih političara“ – oni pre svega stupaju u službu vladara, stupaju u političku političku borbu da bi se stavili na raspolagaanje nekom vladaru, pri čemu im je to omogućavalo zaradu, dok su svoj život ispunjavali moralnim sadržajem. Postoji samo Postoji samo na zapadu. Politikom se ljudi mogu baviti na više različitih načina: npr, politika može biti samo sporedno zanimanje – u tom slučaju ona njima nije život, ni u materijalnom ni u moralnom smislu. Ovu vrstu političara nalazimo u staležima. U staleže spadaju vlasnici koji su to na osnovu ličnog prava, važnih materijalnih, administrativnih i vojnih sredstava za upravljanje, ili uživaoci ličnih privilegija. Politikom su se bavili samo kada su to od njih zahtevali njihovi sizereni. Postoje dva načina bavljenja politikom: za politiku i od politike. Onaj ko živi za živi za politiku od nje stvara u najdubljem smislu izraza cilj svog života, a onaj ko živi od politike je onaj ko u njoj vidi stala stalann izvor prihoda. prihoda. U tom smislu smislu postoje postoje dve mogućnosti: ili se politička politička delatnost delatnost obavlja časno, u kom slučaju se njome mogu baviti samo nezavisni ljudi, posednici posednici , ili se vlast otvara za ljude bez imovine, u kom slučaju politička delatnost zahteva nadoknadu. nadoknadu. Prihodi od politike se mogu sticati kao honorar, plata i sl – tako su stranke su stranke sve više postajale sredstvo za ostvarenje cilja – specifične sigurnosti administrativne funkcije. Ovoj težnji suprotstavlja suprotstavlja se razvoj moderne javne funkcije koja zzahteva mnoštvo intelektualnih delatnika, koji su se za svoj zadatak pripremali godinama, i koje u interes interesuu integri integritet tetaa pokrreć pokrrećee veoma veoma razvi Tako,, star starii tip tip razvijen jenaa stale staleška ška čast. čast. Tako regrutovanja u politiku biva osporen donošenjem Civile Service Reform iz 1883. kvalifikovanog činovništva, činovništva, poč Usponom kvalifikovanog počin inje je da se razv razvij ijaa i sloj sloj „političkih upravljača“ – na Istoku se, zbog potrebe da se sultan što više oslobodi lične odgovornosti u upravljanju, stvara tipična funkcija velikog vezira, dok na Zapadu, u epohi Karla V, diplomatska delatnost postaje umeće. Politi Politička čka evoluc evolucija ija režima režima prema prema konstitucionalizmu nameće nužnost formalno ujedinjenog upravljanja čitavom politikom, posredstvom samo jednog državnika. Ipak, organizacija organizacija javne vlasti vlasti ide drugim putem, zavisno od sistema. sistema. Najpre nastaje vrhovni administrativni organ kolegijalnog karaktera – ovi organi su zasedali pod ličnim predsedanjem vladara koji je jedini donosio odluke. Stvari se menjaju tek sa pojavom Parlamenta i rađanjem političkih težnji čelnika parlamentarnih partija. U Nemačkoj npr interesi vladara i funkcionera bili su jedinstveni – da kolegijalni sistem zamene institucijom šefa kabineta koji bi izražavao jedinstvenost stanovišta
2
ministarstava. U Engleskoj Parlament uspeva da zameni monarha. Ovde je nastao kabinet na čijem je čelu stajao jedinstveni parlamentarni vođa, „leader.“ Tek je u SAD-u usvojen potpuno drugačiji sistem – tu čelnik političke partije izabran na neposrednim opštim izborima biva postavljen na čelo aparata funkcionera koje sam imenuje. Razvoj i pretvaranje politike u „preduzeće“ dovodi do podele javnih funkcionera u dve kategorije: profesionalni i politički funkcioneri. Politički funkcioneri se po pravilu mogu spolja prepoznati, jer ih je u svakom trenutku moguće smeniti ili staviti na raspolaganje. Profesionalni funkcioneri se pojavljuju u vreme borbe između kneževa i staleža i stupaju u službu prvih. U ovu kategoriju spadali su: 1. klerici, iz tehničkog razloga – pismenosti. Postajali su politički savetnici, a zbog svoje društvene situacije bili su odvojeni od vladarevih sredstava za upravljanje. 2. humanistički obrazovanii učenjaci – jedno vreme se učilo držanje govora na latinskom i pisanje poezije na grčkom, sa ciljem da se postane politički savetnik. 3. dvorsko plemstvo – suvereni su plemstvo dovodili na dvorove i koristili ga u političkim i diplomatskim službama. 4. džentri – specijalno engleska forma (patricijat) sastavljena od sitnog plemstva i gradskih rentijera. Dovođeni su radi borbe protiv barona, ali je suveren vremenom postajao sve zavisniji od ovog sloja. 5. univerzitetski obrazovani pravnici – svojstven isključivo Zapadu, posebno evropskom kontinentu. Smatra se da je samo revolucionisanje politike, napredovanje ka racionalnoj državnoj formi pre svega delo obrazovanih pravnika. Dakle, pravi funkcioner ne treba da se bavi politikom, veeć treba da administrira, što važi i za političke funkcionere u meri u kojoj vitalni interesi vladajućeg poretka nisu ugroženi. Vrlina funkcionera je u njegovoj sposobnosti da svesno sprovede naredbu nadređenog, čak i ako je suprotnog mišljenja. Vrlina političkog vođe sastoji se isključivo u ličnoj odgovornosti za sve što čini, odgovornosti koju ne može, niti sme odbaciti ili prebaciti na drugog. Prvo poglavlje (133-139) Od kada postoje ustavne demokratije „demagog“ je tip vodećeg političara na zapadu. Prvi demagog je bio Perikle. Demagogija se služi govorom u velikoj meri, ali danas se ona ipak više služi štampanom reči. To je razlog da su danas politički publicista i posebno novinar najvažniji predstavnici ove kategorije. Novinar pripada nekoj vrsti kaste partija koju „društvo“ uvek procenjuje na osnovu ponašanja njegovih moralno najnedostojnijih predstavnika. Nepoverenje prema novinarstvu može se objasniti našim pamćenjem samo nekih potpuno neodgovornih novinarskih ostvarenja i njihovih često užasnih učinaka. Danas nas zanima pitanje političke sudbine novinarskog poziva: kakve su mogućnosti novinara da dodju na vodeća politička mesta. Sasvim se izuzetno dešavalo da partijske vodje dolaze iz novinarskih krugova. razlog za to je taj što oni nemaju nikakvu ličnu imovinu i koji usled toga nemaju nikakvih drugih sredstava osim onih koja zaradjuju svojim zanimanjem. Nužnost zaradjivanja za život pisanjem članaka predstavlja neku vrsu okova za svakog političara. Pravilo : radnik u novinarstu uvek gubi na političkom uticaju dok ga kapitalistički novinski magnat uvek
3
ima sve više. Novinarska karijera kod nas ne predstavlja uobičajen put da se dodje do ranga političkog vodje. Ako je novinar samo odredjeni tip profesionalnog političara, koji za sobom već ima dugu karijeru, figura partijskog funkcionera, se naprotiv pojavila tek poslednjih nekoliko desetleća, a delimično i poslednjih godina. Da bismo shvatili istorijski razvoj ovog novog tipa, neophodno je najpre ispitati život i organizaciju političkih stranaka. Drugo poglavlje (139-147) Političku delatnost svuda, osim u malim seoskim kantonima gde se vrše periodični izbori nosilaca vlasti, nužno i interesna delatnost . Ta označi da jedan srazmerno mali broj ljudi koji su zainteresovani za politički život i sudelovanje u vlasti slobodnim angažovanjem regrutuju sledbenike, sami sebe ili svoje štićenike ističu kao kandidate za na izborima, prikupljaju novčana sredstva i kreću u lov na glasove. To praktično znači da se gradjani sa pravom glasa dele na aktivne i pasivne političke elemente . Postojanje vodja i sledebenika, kao aktivnih elemenata, i kao posledica, postojanje pasivnog biračkog tela, predstavljaju neophodne uslove za razvoj političkih partija. Ovde ćemo se baviti postojanjem profesionalnih političara koji nastoje da dodju na vlast na osnovu moći neke političke partije, koja teži da stekne glasove na političkom tržištu, i koja koristi samo racionalna i mirna sredstva. Društveni krugovi koji su posedovali „bogatstvo i obrazovanje“, koje su duhovno predvodili intelektualci, kategorija svojstvena zapadu, podelili su se na različite političke struje, delom na osnovu klasnog interesa, delom na osnovu porodične tradicije, delom iz čisto ideoloških razlika, te su tako stvorili političke stranke kojima su upravljali. U ovom stadijumu još uvek nisu postojale regionalno organizovane partije kao trajni savezi. Političko jedinstvo su održavali samo parlamentarci; pa ipak presudnu ulogu u izboru kandidata predstavljali su lokalni uglednici. Jedino u velikim gradovima su postojale stalne podružnice partija kojima su članovi plaćali umerenu članarinu. Isto tako samo je tu dolazilo do periodičnih okuplanja i javnih sastanaka u toku kojih je poslanik podnosio izveštaj o svom radu. Pa ipak politički život se u osnovi odvijao samo u periodu izbora. Partije su bili još uvek „savezi uglednika “. Osim zaposlenih u centralnom uredu, još nisu postojali plaćeni funkcioneri: lokalnim udruženjima su svuda upravljali ugledni ljudi i to na osnovu poštovanja koje su uživali medju stanovništvom. Vremenom postalo je neophodno da članovi partija redovno plaćaju članarinu, od koje je jedan deo pokriva troškove centralnog organa. Broj ljudi kojima je politika predstavljala glavno zanimanje bio je krajnje mali. Ona je uglavnom predstavljala ugledno zanimanje. Čak je i broj poslanika koje je bilo moguće izabrati na ministarska mesta bio krajnje mali., uostalom kao i broj kandidata na izborima, budući da su uglednici čuvali svoju kontrolu na svom području. Tom idiličnom stanju vladavine uglednika i naročito parlamentaraca danas se na najoštriji način suprotstavljaju moderni oblici organizacije partija. Upravo je u toku proces slabljenja vladavine uglednika i upravljanja parlamentaraca. Profesionalni političari izvan parlamenta preuzimaju u svoje ruke političku delatnost. Radi se o „ preduzetnicima “- kakvi su američki boss ili engleski election agent - ili o partijskim funkcionerima sa stalnom platom. Vlast je sada zapravo u rukama onih koji lično ili finanaijski upravljaju delatnošću, na način mecena ili vodja modernih političkih
4
interesnih klubova. Presudno je to što ovaj ogromni ljudski aparat- mašina -može napasti parlamentarce, pa čak im i donekle nametnuti svoju volju. Vodje su jedino oni koje mašina sledi, pa čak i nezavisno do vrha Parlamenta. Drugim rečima, stvaranje ovih mašina znači nastanak plebiscitarne demokratije. Partijsko sledbeništvo, naročito partijski preduzetnici i funkcioneri, od pobede njihovog vodje očekuju nagradu za sebe: službe i druge povlastice. S druge strane, mašina može podpasti pod vlast partijskih funkcionera koji se redovno bave unutrašnjom organizacijom. Mnogo je teže postato vodjom neke organizacije u kojo veliki uticaj unutar partije pored funkcionera imaju i uglednici. Ispitajmo sada nekoliko primera borbe izmedji ove dve strukture partija i naročito napredak ka plebiscitarnoj demokratiji. Treće poglavlje (148-162) Engleska. Do 1868. godine partije su po svojoj organizaciji bile isključivo udruženja uglednika. Torijevci su se na selu oslanjali na anglikansko sveštenstvo i veoma često - na učitelja i na veleposlednika dotične grofovije. Vigovci su se oslanjali na nekonformističke propovednike, na šefa pošte, kovača, krojača, užara, ukratko na sve one zanatlije koje su mogle da izvrše izvestan politički uticaj, budući da su sa njima ljudi često razgovarali. Pa ipak, uglednici su svuda ostajali nosioci političke delatnosti. Iznad svega stajao je parlament i partije kojima je upravljao kabinet i njegov lider , koji je bio ili predsedavajući ministarskog veća ili šef opozicije. Lideru je pomagao najznačajniji profesionalni političar u partijskoj organizaciji, udarag bičem- whip . On je nadzirao zaposlenja i njemu su morali da se obraćaju svi lovci na mesta. Mesta je upravo on dodeljivao, pošto bi se posavetovao sa poslanicima izbornih okruga. U isto vreme pojavi se i jedan kapitalistički preduzetnik, election agent, koji je na osnovu novog engleskog zakonodavstva trebao da jamči regularnost izbora. To je bila stara organizacija partija. Tu su jednaku ulogu igrali uglednici i, sdruge strane, zaposleni i preduzetnici. Od 1868. razvio se sistem caucus . Da bi se privukla masa nužno je bilo stvoriti veliki aparat udruženja sa demokratskim izgledom, u svakoj gradskoj četvrti ustanoviti izborni komitet, neprekidno održavati političku delatnost i sve strogo birokratizovati. Mašina je pobedila nad uglednicima . Razlog za to bili su očaravajuča sposobnost „visoke demagogije“ koju je sprovodio Gledston, čvrsto verovanje masa u moralni sadržaj njegove politike i pre svega u njegov lični moral. Tako je u politici nastala neka vrsta plebiscitarnog cazarizma . Šta je proizišlo iz ovakvog sistema? Naprosto to da engleski parlamentarci, sa izuzetkom nekolicine članova kabineta, su svedeni na položaj dobro dresiranih životinja za glasanje. Mašina zvana caucas glatko radi: jednostavno sledi volju lidera. na taj način iznad parlamenta stoji plebiscitarni diktator koji uz pomoć mašine za sobom vodi mase. Ovo stanje stvari je s pravom moguće nazvati „diktaturom zasnovanom na eksploataciji emotivnosti masa“. Medjutim, sistem caucas je samo ublažena forma političke mašinerije ako ga uporedimo sa organizacijom partija u Americi. Prelazak iz starog istema u novi počeo je izborom za predsedina Endrua Džeksona. Razlog što se plebiscitarna mašina tako rano razvila u Americi leži u činjenici da je tu, i samo tu, šef izvršne vlasti koji je u isto vreme bio i šef raspodele zaposlenja, i plebiscitarno izabran predsedink , a osim toga, na osnovu razvojenosti vlasti i gotovo nezavistan od Parlamenta u vršenju svojih funkcija. Taj sistem naziva se spoils system. Ovaj sistem, koji znači raspodeljivaje svih federalnih
5
mesta pristalicamaa kandidata koji je pobedio na izborima, je vrlo važan za formiranje partija. Stranke koje nemaju nikakvu idološku osnovu, koje su jednostavno organizacije za lov na mesta, za svaku izbornu kampanju prave izborni program zavisno do izbornih prilika. U ovoj zemlji prigrami variraju kao nigde drugde. Ustrojstvo partija je potpuno podređeno izbornoj borbi, koja je najvažnija za nadzorništvo nad zaposlenjima. Programi i imena kandidata se bez intervencije parlamentaraca utvrđuju na „nacionalnim konvencijama“ - to jest partijskim kongresima koji su u formalnom smislu veoma demokratsko sastavljeni od delegata skupština koje svoj mandat izvode iz „ primaries“, to jest prvih izbornih skupština. Naime predsednik sam raspolaže sa oko 300-400.000 činovničkin mesta koja on raspodeljuje nakon konsultacije sa senatorima pojedinih država. Zbog toga su i senatori moćni političari. Nasuprot tome prestavnički dom je apsolutno nemoćan. Time učvršćen spoils system u Americi je tehnički bio moguć jer je tu civilizacija bila mlada i mogla podneti upravljanje koje vrše čisti amateri. Politička figura koja se pojavila na površini zahvaljujući ovom sistemu plebiscitarne mašine bio je boss. To je kapitalistički preduzetnik koji u svoju korist i na svoj rizik namiče glasove. Boss postao neophodan za organizaciju partije. Ona je centralizovana u njegovim rukama. Upravo joj on obezbeđuje novčana sredstva. On dolazi do njih (novčanih sredstava) delom članarinama koje plaćaju članovi, ali pre svega taksom koju na plate moraju plaćati funkcioneri koji su zahvaljujući njemu i njegovoj partiji stekli položaj. Boss je neophodan kao izravan primalac novca od velikih finansijskih magnata. Oni nikada ne bi svotu određenu za finansiranje izbora poverili nekom plaćenom funkcioneru partije niti u načelu nikom ko se zvanično stara za njen budžet. Boss radi u senci, ne teži društvenoj časti, u društvu ga preziru, on nem aćvrste političke principe ni ideologiju i jedino mu je važno kako da ostvari što veći broj glasova. naravno, bossovi se bore protiv autsajdera koji bi u slučaju izbora mogli ugroziti njihive izvore prihoda i moći. Dakle ovde je reč o partijskom preduzeću sa kapitalističkom strukturom, organizovanom na krut način, odozgo na dole, a koje podržavaju izuzetno moćni politički klubovi. U Nemačkoj su najvažniji uslovi političke delatnosti bili dosada sledeći. Kao prvo: nemoć parlamenta. Posledica je da nijedna ličnost sa temperamentom vođe nikada tu nije dugo ostajala. Drugo: izuzetna važnost obrazovanog profesionalnog funkcionera u Nemačkoj. Treće: u Nemačkoj (za razlike od Amerike) postoje partije sa određenim političkim doktrinama, i koje barem subjektivno mogu barem bona fides tvrditi da njihovi članovi zastupaju određeni „weltanschauung “ (verovanje). Otpočela je vlast funkcionera. Na površinu su počeli da izlaze sindikalni funkcioneri, sekretari partije, novinari. Partijom su ovladali birokratski instinkti. U Nemačkoj su najvažniji uslovi političke delatnosti do sada bili sledeći : 1.nemoć parlamenta Nijedna ličnost sa temepramentom vođe nikada tu nije dugo ostajala. Uvek kada bi se u parlamentu i našao neko sa harizmom vođe postavljalo bi se pitanje šta on tu da radi. 2.izuzetna važnost obrazovanog profesionalnog funkcionera u Nemačkoj Iz ovoga je, međutim, proizišlo to da funkcioneri nisu želeli samo stručna funkcionerska mesta, već i ona ministarska. Osim toga, uprava nemačkom funkcionerskom službom je u Nemačkoj konstantno izmicala kontroli parlamentarnih komisija. Time je parlamentu onemogućeno da u svojoj sredini stvori korisne vođe administracije.
6
3.Činjenica da u Nemačkoj postoje partije sa određenim političkim doktrinama i koje barem subjektibno mogu tvrditi da njihovi članovi zastupaju određeni pogled na svet Postavlja se pitanje kakva je u ovim uslovima sudbina profesionalnih političara u Nemačkoj. Pošto nikada nisu imali ni moć ni odovornost, mogli su da budu samo podređeni uglednicima. S obzirom na to da su uglednici od svoje službe stvarali cilj vlastitog života, ljudima koji nisu ličili na njih bilo je nemoguće da se visoko uzdignu. Ovim putem razvitka u cehove uglednika krenule su i naše partije. Naše parlamentarne grupe su bile i ostale cehovi uglednika. To se najbolje može videti po dosadi koja vlada za vreme sednica, budući da svi govori koji se izgovaraju na plenumu prolaze kroz prethodnu cenzuru partije, a pravo da dobije reč ima samo prethodno određen poslanik. U poslednje vreme javljaju se nove tendencije na partijskoj sceni. Pojavljuju se dve nove vrste formacija. Jedna od njih su takozvane nove partije, ustvari aparati amatera koji nađu čoveka za kojeg smatraju da poseduje osobine vođe i pristupe mu sa stavom : mi ćemo vam sve pripremiti, a na vama je da nas vodite. Druga vrsta novih formacija može se nazvati komercijalnim partijama : dešava se da neki ljudi pojedincima koji poseduju harizmu vođe predlože saradnju u vidu pribaljvanja izbornih glasova za novac .Ovakve nove formacije ukazuju na to da bi se uskoro mogle pojaviti i nove partije, pod uslovom da se nađu vođe. Ipak, ono što će svakako biti kobno po njih jesu tehnička svojstva proporcionalnog sistema koji će sprečiti njihovo širenje. Ukoliko partijama upravljaju plebiscitarne vođe, tada dolazi do ’gubitka duše’ kod sledbenika, koji mogu biti od koristi jedino ako se vođi slepo pokoravaju. Postavljeni smo pred izbor : ili demokratija vođa uz postojanje mašine, ili demokratija bez vođstva, tj vođstvo takozvanih profesionalnih političara, koji nemaju prave harizmatske osobine jednog vođe. U potonjem slučaju radi se o takozvanoj vladavini frakcija. Situacija će po demokratiju bez vođstva biti još povoljnija usled razvoja proporcionalnog sistema, koji će omogućiti ne samo međusobnu trgovinu glasovima u korist uglednika, već će i interesnim grupama omogućiti da izdejstvuju unošenje na liste nekih od njihovih službenika. Na taj način se stvara apolitični parlament u kojem nema više mesta za prave vođe. Koje to unutrašnje radosti pruža bavljenje politikom onome koje prihvata i koje uslove on mora zadovoljiti? Najvažnije od svega je da pruža osećaj moći. Svest da se učestvuje u vlasti i da se svojom aktivnošću vrši uticaj na druge ljude mogu čak i političara koji zauzima neko skromniije mesto motivisati i dići iznad banalnosti svakodnevice. Koje se osobone zahtevaju od čoveka da bi se mogao profesionalno baviti politikom? 1.Strast 2.Osećaj odgovornosti 3.Dobro procenjivanje. Strast predstavlja strastvenu odanost nekoj stvari, ’bogu ili demonu koji njom upravlja’. Strast, ma koliko iskrena bila, nije i dovoljna. Ukoliko strast koja je u službi ma koje stvari nije usaglašena sa odgovornošću, ne stvara političara od čoveka. Sposobnost dobre procene kao preduslov za bavljenje politikom znači da političar mora posedovati sposobnost da sabran i hladnokrvan pusti da stvarnost deluje na njega i da shodno tome ume da ljude i stvari drži na distanci. Postoji izvesna tenzija između ovih karakteristika, u ovom smislu se kao ključno pitanje javlja : kako je moguće da neko ko je motivisan i podstaknut strašću u svom delovanju istovremeno ostane i hladnokrvan. Upravo je navikavanje na distancu ono što razlikuje strastvenog političara, političara koji je na
7
delatnost motivisan strasnom odanošću nekoj stvari koja je više od intelektualne igre, od jalovog uzbuđenog političkog amatera. Taština predstavlja veliku opastnost po političara i njegovu sposobnost da svoju delatnost obavlja na pravi način. Taština koja se, recimo javlja u univerzitetskim krugovima, daleko je bezopasnija, budući da njena sama pojava i ponašanje koje je njome motivisano ne ometa naučnu delatnost. U politici je drugačije. Težnja ka moći jeste nešto karakteristično za svakog političara .Međutim, ukoliko se težnja ka moći ne stavi u službu jedne stvari, već postaje izgovor za opijenost samim sobom, taština se javlja kao prepreka adekvatnom bavljenju politikom. Taština ili drugim rečima, želja da se čovek lično nađe u prvom planu, često navodi političara da počini jedan od takozvana dva smrtna greha u politici : da ne brani nijednu stvar, ili da nema osećaj odgovornosti. Koji je to etos politike, kao stvari koju treba braniti? Na kom etičkom mestu ona počiva? Da li je moguće da je tvrdnja da između politike i etike nema odnosa?Ili bi bilo ispravnije reći da ista vrsta etike važi kako za politiku tako i za neke druge delatnosti?Ponekad se veruje da između ove dve tvrdnje postoji potpuna suprotnost i da je tačna ili jedna, ili druga. U tom bismo se slučaju mogli upitati da li jedna te ista etika može važiti u seksualnim, komercijalnim, privatnim i javnim odnosima? U čemu se retorika branilaca navodne nove etike razlikuje od etike bilo kog drugog demagoga? Moglo bi se na prvi pogled reći : u plemenitosti namere. Međutim, ovde se radi o sredstvu, pošto se sukobljeni protivnici, sa istom potpunom subjektivnom iskrenošću, pozivaju na plemenitost svojih namera. Postavlja se pitanje : šta je sa etikom Propovedi na gori, odnosno apsolutnom etikom Jevanđelja? Sledeći ovu etiku, može se staviti izvesni znak jednakosti između nauke i etike, povodom uzročnosti u nauci koja se može primeniti i na etiku : etika nije fijaker koji zaustavljamo kad hoćemo, da bismo u njega ušli ili izašli. Etika Jevanđelja predstavlja moral ’svega ili ničega’. Jevanđeoska zapovest je bezuslona i jednoznačna. Primećuje se svakako razlika između ponašanja političara i ponašanja čoveka rukovođenog etikom jevanđelja, koja se može predstaviti, recimo, na primeru čuvene parabole o bogatašu. Jevanđeoska zapovest bi u njegovom slučaju mogla glasiti : daj sve što poseduješ, baš sve, bez izuzetka. Političar bi u ovom slučaju konstatovao da je prethodno naveden zahtev besmislen, dok god se ne primenjuje na sve ljude, te predlaže oporezivanje, konfiskaciju, ukratko : disciplinovanje svih. Ali, etička zapovest uopšte ne mari za to. ’Treba biti svetac u svemu, ili barem hteti da se to bude, jer tada je ova etika, etika jevanđelja smislena i izraz dostojanstva. U suprotnom nije tako.’ Time dolazimo do ključnog problema. Moramo shvatiti da svako etičko delanje može biti podvrgnuto dvema sasvim različitim maksimama. Može biti usmereno ili etikom odgovornosti, ili etikom uverenja. Postoji nepremostiva suprotnost između stava onog koji dela prema maksimama etike uverenja i onog koji dela prema maksimama etike odgovornosti. Kada su posledice postupka učinjenog od strane nekog ko se vodi etikom uverenja negativne, on neće to pripisati sebi i svom postupku, već nečemu drugom na šta nije mogao uticati. Nasuprot tome, neko rukovođen etikom odgovornosti računaće u svojem delanju na uobičajene čovekove nedostatke te će smatrati da ne može na druge da prebacuje posledice svog vlastitog delanja, dokle god može da ih predvidi. Međutim problem ovime nije rešen. Ne postoji nikakva etika koja bi mogla da zaobiđe činjenicu da smo radi dostizanja dobrih ciljeva u većini slučajeva obavezni da sa jedne strane
8
računamo sa moralno sumnjivim sredstvima, a sa druge sa mogućnošću rđavih posledica. Isto tako nijedna etika nam ne može reči u kojoj meri moralno dobar cilj opravdava moralno opasna sredstva. F.V. Ferster je predložio rešenje ovog problema, zaključkom da iz dobra sledi samo dobro, a iz zla samo zlo. U suprotnosti sa ovim je ne samo čitav tok svetske istorije već i svako nepristrasno ispitivanje našeg svakodnevnog iskustva. Već se u prastarom problemu teodiceje postavljalo pitanje : kako je uzvišena, navodno dobra sila, stvorila svet pun patnje i nepravdi? Ovaj problem je predstavljao pokretačku snagu razvoja svih svetskih religija. Religiozna etika je na različite načine kroz istoriju opravdavala razlike koje postoje u svetu. Po hinduistima, svaka delatnost potpadala je pod različiti sistem etičkih zakona ili dharmu. Postojala je dharma svake kaste, svakog društvenog položaja. I rat i politika imali su tu svoje mesto. Postupanje u skladu sa dužnostima vezanim za svoju delatnost bilo je primarno. U katoličkoj etici postoje propisi ’consilia evangelica’, posebna moralna pravila, isključivo namenjena onima koji su obdareni harizmom svetosti. U tu grupu su pored monaha(koji ne sme prolivati krv niti tražiti dobit) spadali i i pobožni vitez(koji sme prolivati krv) kao i pobožni građanin(koji sme sticati dobit). Učenje o iskvarenosti vere sveta ’istočnim grehom’ uključilo je nasilje u etiku kao sredstvo za borbu protiv greha i jeresi. Pa ipak, zahtevi Molitve na gori kao primeri čiste etike uverenja, uz hrišćanski prirodni zakon(shvaćen kao apsolutni zakon zasnovan na učenju Molitve na gori), ostali su u suprotnosti sa malopre navedenim. Pojedine sekte rukovođene jevanđeljem zastupaju radikalni pacifizam. Nasuprot tome, uobičajeni protestantizam je uglavnom legitimizvao državu kao i pribegavanje nasilja. Posebnost svih etičkih problema u politici uslovljena je specifičnim sredstvom legitimnog nasilja kao takvim, a kojim raspolažu ljudski savezi. Svaki čovek koji paktuje sa ovim sredstvom, bilo koji cilj da mu je pred očima, a svaki političar to nužno čini, izlaže se posledicama koje iz toga proizilaze.
TOMAS BOTOMOR ELITE I DRUSTVO Botomor veruje da savremena demokratska drustva poseduju kapacitet jednakih mogucnosti. Inteligencija - oni koji imaju visoko obrazovanje i kvalifikovana zanimanja, pojavili su se u Rusiji. Intelektualci - brojno manja drustvena grupa cija je kljucna uloga drustvena kritika. Dve karakteristike intelektualaca1. Velika varijabilnost na profesionalna zanimanja, 2.disproporcija unutar same elite.
Pareto: vladajuća elita (oni koji direktno ili indirektno imaju značajnu ulogu u državi) i nevladajuća elita Razlikuje dva sloja stanovnika: 1. Donji sloj – mase 2. Visi sloj – elite (vladajuca elita, elita koja ne vlada)
9
Moska: prvi napravio sistematsku razliku izmedju masa i elita. Razlikuje dva sloja stanovnista: 1. Klasa koja vlada 2. Klasa kojom se vlada Osnovni stav Moske : politicku moc ima većina, koja je organizovana i vrsi vlast nad manjinom. Zajednicko za obojicu: oba dele drustvo na manjinu (vladajuca elita) i masu. Fenomen cirkulacije elita (regrutuju se novi pojedinci iz nižih klasa, ponekad inkorporiranjem novih soc. grupa, a ponekad i zamenjivanjem postojeće elite novom). Razlika izmedju Pareta i Moske: Pareto vise naglasava razliku izmedju elite i mase, a Moska naglasava heterogenost elita, vezu sa ostalim delovima drustva, smatra da postoji medjudejstvo izmedju elita i masa. Botomor: razlike u drustvima se zasnivaju na posmatranju obima elita, broja razlicitih elita, odnosa izmedju njih... Obim politicke elite- clanovi vlade i administracije, vojno vodjstvo, politicke uticajne porodice, vodje manjih preduzeca... Granice pol.klase: politicka elita + kontraelita ( vodja pol.partija koje nisu na vlasti) Šumpeterovo shvatanje demokratije - pozicije vlasti u društvu su u principu otvorene za svakoga, postoji utakmica oko vlasti i vlastodršci su u svako vreme odgovorni biračkom telu. Političke odluke se donose putem rivalske borbe za glas naroda. Majnhajm - neposredno formiranje politike je u rukama elite ali to ne znači da družtvo nije demokratsko Demokratija vs teorija elite 1. Teorije elite naglasavaju razlike izmedju masa i elita, dok demokratija naglasava jednakost individua 2. Pojam vladajuce manjine je u suprotnosti sa demokratskim nacelom vladavine vecine Kritika socijalizmu: besklasno drustvo, za koje se zalaze marks je nemoguce, jer u svakom drustvu postoji manjina koja vlada( masa i elita) Marks je smatrao da se sve kulturne i socijalne promene mogu objasniti ekonomskim faktorima. Kritika: veliki broj osnovnih tipova drustva nastao je, odrzavao se ili propao dejstvom faktora koji nisu ekonomski. Vladajuća elita po Moski i Paretu obuhvata one koji zauzimaju priznate pozicije političke moći u jednom društvu. Pojam elite kod Rajt Milsa: daje prednost terminu elita vlasti Umesto vladajuće elite. Govori o 3 vrste elita u SAD-u: 1. sefovi korporacija( ekonomska elita) 2. politicke vodje( pol.elita)
10
3. vojni sefovi( vojna elita) Koncept „vladajuca klasa“- upotrebljava se u marksistickoj teoriji kako bi opisala dominantnu klasu kojoj su podredjene druge klase koje mogu biti organizovane. Konflikt izmedju klasa je glavna snaga koja proizvodi promene u drustvu( marks). Koncept „vladajuca elita“- upotrebljava se da bi suprotstavio vladajucu organizovanu manjinu, neorganizovanoj vecini, od cijih odnosa zavisi uspon i pad vladajuce elite( pareto i moska).
Vazne karakteristike modernih industrijskih drustava: 1. Opste pravo glasa 2. Cirkulacija elita( soc.pokretljivost) Cirkulacija elita: Istorija je groblje aristokratije- Pareto. Pareto daje prednost cirkulaciji individua iz n elite u elitu, nad zamenom jedne elite drugom. Marija Kolabinska posmatra kretanje individue medju podgrupama vladajuce elite. Razlikuje 2 vrste cirkulacije: 1. Cirkulacija izmedju vladajuce elite 2. Cirkulacija izmedju elite i ostalog stanovnistva na dva nacina: Pojedinci iz nizih slojeva mogu se probiti u elitu Pojedinci iz nizih slojeva mogu da formiraju nove grupe elita, koje se bore za vlast sa postojecom elitom • •
Paretova koncepcija reziduuma Razlikuje logicke i nelogicke akcije pojedinaca u drustvu. Vrste reziduuma: 1. rezid.postojanosti agregata 2. rezid.drustvenosti 3. rezid.aktivnosti 4. rezid.integriteta pojedinca 5. rezid.kombinacije 6. rezid.polnosti Vladajuća klasa može da se održi ili pomoću umeća ili pomoću sile. Paretova dva tipa elita : špekulanti i rentijeri Derivacija: nacin na koji nelogicne akcije, uslovljene ovim rezidiumima, poprimaju izgled logicnih akcija. Prema Moski, cirkulacija se sastoji u borbi elita i zameni stare elite novom, kao i obnavljanjem postojece elite pojedincima iz nizih klasa drustva. Prema stepenu otvorenosti elite, Moska razlikuje mobilna i imobilna drustva. Intelektualci, menadzeri i birokrati Intelektualna elita u vecini zemalja je najnehomogenija i najmanje kohezivna elita. Moska je smatrao da oni mogu da postanu jezgro nove elite. Dve grupe menadzera ( Bernhem, Veblen): 1. Naucnici i tehnolozi 11
2. Direktori i koordinatori proizvodnje. Regrutovanje menadzera se obično vrši iz viših sliojeva društva. Birokrate (Veber) nisu kohezivni i pod kontrolom su pol.vlasti
Elite u zemljama u razvoju Cetiri kategorije nerazvijenih zemalja: 1. africke drzave 2. arapske drzave sred.istoka i s.afrike 3. azijske drzave 4. latinoamericke drzave Osnovni problemi nerazvijenih zemalja 1. Nastaju zbog ubrzane industrijalizacije 2. Ubrzan porast stanovnistva 3. Drustveni i pol.uslovi u kojima se ekonomski razvoj ostvaruje 5 idealnih tipova elita: 1. Dinasticka elita 2. Srednja klasa 3. Revolucionarni intelektualci 4. Kolonijalni administratori 5. Nacionalisticke vodje Političke elite su u nerazvijenim zemljama presudne za odlučivanje puta njihovog razvoja. Rejmond Aron govori da je progresivna snaga elita u nerazvijenim zemljama marksizam i komunizm. Prema Aronu osnovna razlika izmedju drustva sovjetskog tipa i drustva zatvorenog tipa je u tome sto prvo ima ujedinjenu elitu, a drugo razjedinjenu. zamerke demokratije Sumpetera i Arona: obuhvataju dve stvari: 1. Demokratija se pojavila kao doktrina i pokret nizih klasa protiv vladavine bogatih klasa 2. Demokratija je smatrana za pokret ka idealnom stanju drustva u kome bi ljudi sami upravljali sobom Sumpeter: uslovi za uspeh demokratskih metoda: 1. Ljudski materijal politike treba da bude visokog kvaliteta, 2. Opseg pol. Odlucivanja ne treba da bude suvise prosiren 3. Vladavina treba da gospodari uslugama birokratije 4. Postoji demokratska samokontrola Aron: 3 uslova za demokratiju 1. Obnavljanje autoriteta vladavine 2. Efikasno upravljanje privredom 3. Ogranicavanje uticaja pojedinaca i grupa
12
Jednakost vs elita: Zastupnici jednakosti isticu 2 gledista: 1. Ljudska bica su slicna po svojim potrebama( fizickim, emocionalnim,...) 2. Individualne i drustvene razlike medju ljudima pretstavljaju dve odvojene stvari. Ruso: u ljudskom rodu postoje dve vrste nejednakosti: 1. Prirodna( fizicka)- razlike u starosti, zdravlju 2. Moralna (politicka) Od opasnosti stvaranja nove vladajuće klase u kolektivizovanim privredama može se boriti samo: najvećom mogućom decentralizacijum političke vlasti, prenošenjem odgovornosti za odluke na mesne i oblasne savete, proširivanje samoupravljanja na ekonomska područja, radnički saveti (primer Jugoslavije ) Dostignuća Jugoslavije pokazuju da je kombinacija javnog vlasništva sa jednim oblikom tržišne privrede, i pored značajnih poteškoća, ne samo utopijski san FUKO Polazne pretpostavke Fukoove teorije moći Odbacuje klasična shvatanja moći i vlasti, odbacuje dvostruku vrstu ekonomizma : 1.moć nije nešto što se poseduje, niti je oblikovana po modelu robe 2.analiza moći i vlasti ne može se izvesti iz ekonomije Moć i vlast nisu stvari koje se stiču, niti ustupaju ugovorom ili silom. Treba pristupiti neekonomskoj analizi moći. Moć se vrši i postoji samo u činu, u procesu njene realizacije; vlast je u sebi samoj odnos snaga. Dve moćne hipoteze: Rajhova hipoteza (hipoteza o represiji) – suština moći i vlasti je ono što pokorava prirodu, instinkte, klasu i pojedince. Suština mehanizma moći i vlasti sastoji se u represiji. Svojstvo moći je da bude represivna, potiskuje beskorisne energije, intenzitet užitaka i nepravilna ponašanja. Ničeova hipoteza – srž odnosa moći i vlasti čini ratoborno sukobljavanje sila. Bliža Fukoovom shvatanju. Moć (politika) je rat nastavljen drugim sredstvima. Posledice ovog stava: 1.odnosi moći i vlasti za sidrišnu tačku imaju određeni odnos snaga ustanovljen kroz rat 2.političke borbe i sukobi oko vlasti tumače se kao nastavak rata 3.konačna odluka dolazi kroz rat, tj. upotrebu sile, oružje treba da bude sudija Politička moć bi za ulogu imala da neprestano, tihim ratom, ponovo upisuje odnos snaga u institucije. Ispitivanje moći i vlasti u savremenom društvu svodi se na ispitivanje rata u civilnom društvu. Ni diskurs Princa, ni diskurs Levijatana Želi da isključi lažna očinstva koja se pripisuju tom istorijsko-političkom diskursu (Hobs i Makijaveli). Umesto da se istraživanja moći usmeravaju prema vladaru ili prema suverenitetu države, Fuko usmerava analizu na oblike i veze lokalnog potčinjavanja i
13
dominacije, kao i na određeni tip i mehanizme znanja koji tome služe. To je mikromehanika vlasti ili mikrofizika moći.
Dominacija i proizvođenje podanika Odbacuje klasično shvatanje političke moći kao suverene vlasti. Teorija suvereniteta nastoji da ustanovi da pojedinac može i mora da postane podanik potčinjen centralnoj i suverenoj vlasti, nevažno da li ja to monarh ili svemoćna bezlična država. Fuko preduzima teorijski projekat istraživanja činilaca, odnosa i mehanizama dominacije. Nastoji da izluči iz odnosa vlasti činioce dominacije. Različiti činioci dominacije se oslanjaju jedni na druge. Čak i veliki mehanizmi vlasi (vlast države) funkcionišu na osnovu prethodno ustanovljenih mehanizama dominacije. Tema njegovog istraživanja je proizvodjenje podanika umesto geneze suverena. Rat kao proizvodjač moći i političkih ustanova Rat može da posluži za analizu odnosa moći i vlasti i sagledavanje osnovnih matrica strategija i tehnika dominacije. Civilni poredak je u osnovi borbeni poredak. Na prelazu iz srednjeg u novi vek dolazi do podržavljenja ili etatizacije rata – samo državne vlasti mogle da započnu rat. Moderna država nastaje tek tad, kad je opremljena institucijom vojske. Država uspostavlja monopol nad ratnim aktivnostima. Zakon ne obezbeđuje eliminaciju sukoba, i pod njim nastavlja da besni rat unutar mehanizama vlasti. Rat je motor ustanova reda, rat je šifra mira. Istorijska geneza diskursa rata i moći Nekoliko talasa : 1.prva polovina XVII veka, predrevolucionarna Engleska 2.XVIII vek, aristokratska gorčina protiv apsolutizma Luja XIV Od američke, francuske i engleske revolucije se uspostavlja diskurs čija je glavna ideja rat kao neprekinuta potka istorije. Istorija važan činilac moći i vlasti. Tri funkcije istorijskog diskursa u jačanju moći i vlasti: 1.rodoslovna osovina istorije (veličina događaja i ličnosti prošlosti treba da jamči vrednost sadašnjosti) 2. funkcija istorijskog pamćenja (zapisivanje istorije služi jačanju vlasti) 3.omogućavanje primera, uzora (primer je slava koja je postala zakon koji funkcioniše u sjaju nekog imena) Dva udružena lica predstavljanja moći i vlasti u zapadnoj ili indoevropskoj civilizaciji: 1.pravni aspekt – moć i vlast obavezuju obećanjem, zakonom 2.magično dejstvo – vlast opsenjuje, okamenjuje Dve osnovne političke funkcije istorijskog diskursa: 1.rimska istorija suvereniteta – zakon, poredak, vlast, racionalnost, konzervativizam 2.biblijska istorija sužanjstva i progona – pobune, iracionalnost, revolucionarni diskurs Moć nad životom : pravo mača Svaki zakon je naoružan, njegovo oružje je smrt. Pravo mača danas ima 2 oblika , smrtna kazna i pravo na vođenje ratova. Načelo moći ubiti da bi se opstalo danas važan
14
strategijski princip u međunarodnim odnosima. Moć nad životom se razvijala u dva pravca : 1.usmeren na telo pojedinca – anatomo-politika ljudskog roda 2.usmeren na telo vrste – bio-politika stanovništva Disciplina tela i regulacija pučanstva tvore dva pola oko kojih se razvila organizacija moći nad životom. Preuzimanje brige za životom više nego pretnja smrću je ono što moći daje pristup do tela. Današnje normalizatorsko društvo čije su funkcije uglavnom regulativne, istorijska je posledica tehnologija moći usredsređene na život. Društva krvi (zakon, smrt, prestup, simbolika, suverenitet) transformisana u društva seksa (norma, znanje, život, smisao, disciplina, regulacija).
Moć, sila i istina Istina se danas može spoznati samo u perspektivi borbe, preživljavanja i pobede. U modernim društvima vlast nas primorava na proizvodnju istine i vlast možemo da vršimo jedino proizvodnjom istine. Odnos racionalnosti i iracionalnosti: racionalnost modernog doba je krhka i površna, racionalnost tehničkih postupaka za održavanje pobede. U temeljima takve racionalnosti je iracionalnost. Svako društvo ima svoj režim istine, svoju politiku istine. U modernim društvima politička ekonomija istine karakteriše se sa pet istorijski važnih tačaka: 1.istina je usredsređena na formu naučnog diskursa i institucije koje ga proizvode 2.istina je potčinjena konstantnom ekonomskom i političkom podsticanju 3.istina je objekat difuzije i neizmerne potrošnje 4.proizvedena je i prenošena pod kontrolom malog broja velikih političkih i ekonomskih aparata 5.istina je ulog u igri čitave jedne političke debate i socijalnog sukoba Fuko: istina je skup normiranih procedura za proizvodnju i stavljanje u opticaj i funkcionisanje stavova i tvrdnji. Istina je nužno vezana za sisteme moći koji je proizvode i podržavaju kao i za sopstvene učinke moći koje ona inducira i koji nju reprodukuju kao svojevrsni društveni režim istine. Moć, znanje i užitak Fukoova arheologija znanja i moći se sastoji u traganju za polimorfnim tehnikama moći, tj.spoznavanjem oblika i kanala kroz koje diskurs moći dospeva do najindividualnijih oblika ponašanja i želja. Ove tehnike su mnogobrojne, uključuje učinke odbijanja, isključivanja, podsticaja i pojačanja želja i užitaka. Fuko nastoji da pronadje : 1.instance diskurzivne proizvodnje (upravlja ćutnjom; cenzura) 2.instance proizvodnje moći (funkcije zabrane) 3.instance proizvodnje znanja (ubacuje u javni opticaj greške ili sistematska neznanja) Moć, znanje i uživanje se povezuju pomoću složenih, realnih mehanizama nadražavanja i podsticaja. Živimo u priznavajućem društvu. Priznanje je na Zapadu postalo jednom od najcenjenijih tehnika z aproizvodjenje istine. Priznajemo ili smo prisiljeni da priznamo. Priznanje je
15
spontano ili iznudjeno. Moć ovog procesa je u tome da preko priznanja i njegovog tumačenja stvori diskurs istine. Odnos moći već postoji tamo gde postoji želja za užitkom. Fukoa interesuju specifične oblasti koje tvore odnose moči i odredjuju sredstva koja omogućuju njenu analizu (diskursi seksualnosti, kažnjavanja, nadziranja...). u diksursima ovih oblasti moć se iskazuje putem različitih oblika zabrana. Tri najznačajnija oblika: 1.potvrditi da nešto nije dopušteno 2.sprečiti da se nešo kaže 3.poricati da nešto postoji U zapadnim društvima moć se uvek iskazuje u pravu. Otkud u modernom društvu nastojanje da se moć prizna samo u negativnom i obliku zabrane? 1. moć je podnošljiva ako se dobro zamaskira, uspeh joj je srazmeran stepenu prikrivenosti njenih mehanizama 2.moć je kao čista granica slobode onaj oblik u kome je prihvatljiva, zato se najčešće iskazuje u formi prava i zakona Da bismo shvatili analitiku moći savremenog društva neophodno je da se oslobodimo te slike prava kao okvira i forme moći, i zakona kao njegovog osnovnog koda.
• Odredjenje moci Sta NIJE moc prema Fukou : 1. Moc kao skup institucija I aparata koji jamce potcinjenost gradjana u odredjenoj drzavi; 2. Nacin potcinjavanja koji bi imao oblik pravila (za razliku od nasilja); 3. Opsti sistem vladavine kojim neko ili grupa sprovodi vladavinu nad drugima; 4. Nije institucija niti struktura; 5. Stanovita spososbnost kojom su neki obdareni; 6. Ne postulira se u suverenosti drzava, obliku zakona ili globalnom jedinstvu vladavine – oni su pre samo njeni konacni oblici. Sta moc JESTE prema Fukou : 1. Mnostvo odnosa snaga koji su urodjeni podrucju u kome se ocituju I tvore njegovu organizaciju; 2. Igra koja ih putem neprestanih borbi I suceljavanja preobrazava, jaca, obrce; 3. Oslonci sto ih ti odnosi snaga nalaze jedni u drugima tako da stavraju lanac ili sistem ili pak raskorake, protivurecja koja ih medjusobno razdvajaju; 4. Strategije u kojima oni postaju delatni, a ciji se opsti obrazac ili institucionalna kristilizacija utevoljuju u drzavnim aparatima, u formiranju zakona, u drustvenoj hegemoniji. Jedna od bitnih odlika moci je sveprisutnost. Odnosi moci su imanenti prema drugim tipovima odnosa, oni su istovremeno I intencionalni I nesubjektivni, I odnosi moci imaju relacijski karakter . Oni po definiciji mogu postojati samo u strategijskom polju odnosa moci. Moc dolazi odozdo. Drzava pociva na institucionalnoj integraciji odnosa moci. Inace, drzava, za Fukoa, je taktika vladanja, dinamicka forma, I istorijska
16
stabilizacija drustvenih odnosa moci . Revoluciju omogucuje strategisjko kodiranje tacaka otpora. • Poredak diskursa Diskurs proizvodi I prenosi moc. U svakom drustvu se produkcija diskursa kontrolise, selektuje, organizuje I raspodeljuje postupcima cija je svrha da se ukrote moci I opasnost diskursa I da se ovlada njime. Postupci ili principi iskljucenja su : 1. Zabrana : 1.1. tabu predmeta govorenja, 1.2. ritual okolnosti govora, 1.3. privilegovano ili iskljucivo pravo subjekta koji govori; 2. Podela I odbacivanje; 3. Suprotsavljanje istinitog I laznog (moze se predstaviti kao volja za istinom, sustina volje za istinom je zelja za moci). Disciplina je vazan princip kontrole proizvodnje diskursa. Moderna drustva su diskurzivna drustva koja imaju zadatak da cuvaju Ili da produkuju diskurs. Logofilija-ljubav za istinom, uvazavanje diskursa. Logofobija – vrsta nemog straha od mnostva diskurzivnih dogadjanja od mase izrecenih stavova I iskaza. (za analizu te vrste straha, Fuko predlaze 3 doluke, strana 65 I 66) • Mikrofizika moci Nova ekonomija moci se odnosi na pristup moci kao produktivnoj snazi. Fuko naglasava potrebu da se u promisljanju moci prekoraci prag I okvir drzave. Takvo prekoracivanje ima dvostruki smisao: 1. Da pokaze da je drzava daleko od mogucnosti da prekrije citavo realno polje odnosa moci; 2. Da omoguci da shvatimo da drzava moze da funkcionise na osnovu ranije postojecih odnosa moci koji se uspostavljaju u citavom drustvenom tkivu. Smisao mikrofizike moci I njenih tehnologija je u tome da se od pojedinca u njihovom konkretnom zivotu dobijaju produktivni doprinosi. • Governmentality Fuko je nastojao da otkrije sustinsku povezanost izmedju (a) prirode savremenog drustva I (b) slobode I zavisnosti pojedinaca. Ispituje 3 glavna vida prakse subjektivizacije : 1. Praksu klasifikovanja, 2. Praksu odvajanja, 3. Praksu samosubjekstvizacije. Glavna polja subjektivizacije (telo, stanovnistvo, individua) su prilagodljiva podrucjima za formiranje I cirkulaciju moci. Izraz governmentality : A. semanticki povezuje pojmove upravljanja, vladanja sa nacinom misljenja , odn. mentalitetom; B. Koristi ga kako bi pokazao kako se pojava moderne suverene drzave I moderne autonomije individualnog medjusobno uslovljavaju ; C. Igra odlucujucu ulogu u njegovim analizam moci u nekoliko pogleda : C.1. povezivanje tehnologije selfa I tehnologijom dominacije;
17
C.2. na moc s onu stranu perspektive centrirane ili na konsensus ili na nasilje I prisilu; C.3. povezivanje konstituisanja subjekta sa formacijom drzave; C.4. pomaze da se uspostavi razlika izmedju moci I dominacije; D. uveo je pojam kako bi istrazivao kapacitete autonomne individue za samokontrolu I kako je to povezano sa formama politicke vladavine I ekonomske eksploatacije. Fukoova hipoteza (prema Lemke Thomas - u) se bavi izucavanjem uslova konsenzusa ili preduslova prihvatanja. Razlikuje 3 relacije moci : 1.odnosi se na strateske igre medju slobodama; 2. stanje dominacije; 3. upravljacke tehnologije. (za one koji hoce vise da znaju : objasnjenja I pojasnjenja ovih relacija moci nalaze se na 69. I 70. strani)
• Pastirka moc Koristi je da bi pokazao da je cilj upravljanja promovisanje blagostanja svojih podanika sredstvo detaljnog I sveobuhvatnog reglisanja njihovog ponasanja (vise usmereni na blagostanje, nego slobodu podanika) . 3 centralne idje pastirkse moci : 1. Pastir upravlja stadom, a ne teritorijom; 2. Stado postoji dok postoji pastir; 3. Pastir brine o stadu I kao o kolektivu I kao o svakom pojedinacnom clanu I njihovim potrebama. Razlika izmedju past. moci I modela suverene moci zasnovane na poslusnosti I saglasnosti je u percepciji da pastir ima superiornu poziciju koja mu omogucava da stado deluje na trazeni nacin I bez potrebe na pristanak sa njegove strane. Past. oblik moci odogovara savremenom modelu drzave blagostanja. • Kritika neoliberalizma Savremena drzava ima 2 podjednako snazne tendencije u odnosu na slobodu : 1. Mora da obezbedi neophodne uslove pod kojima ce biti sacuvane slobode pojedinaca; 2. Drzava postavlja pretnje individualnoj slobodi, bilo koje zloupotrebu sopstvenih neophodnih moci kojima raspolaze ili kroz sticanje upravljackih moci druge vrste. Svako vrsenje moci zahteva izvestan stepen slobode na strani onih nad kojima se moc vrsi. 3 argumenta protiv neoliberalizma : 1. Ukazuje na neolib. kao na ideologiju I tretira ga kao manipulaciju I krivo znaje o drustvu I ekonomiji; 2. Smatra da je neolib. ekonomsko-politicka realnost, ali kritikuje ekspanziju ekonomije u domen politike, odbacuje trijumf kapitalizma nad drzavom I ne prihvata da globalizacija u potpunosti izmesti politicku regulativu iz okvira nacionalne drzave; 3. Posmatra neolib. kao prakticni anti-humanizam I kritikuje njegove destruktivne efekte na drustveni zivot. Raison d’etre neolib. jeste napustanje drustvene sigurnosti I politickih prava.
18
Burdije Društveni prostor je
simbolička oznaka za društvenu stvarnost ili društveni život. U društvenom prostoru postoje i neprestano se obnavljaju i proizvode: habitus i kapital . Unutar polja i habitusa, kao i među njima, odvijaju se različite prakse u obliku simboličkih borbi, na osnovu kojih se uspostavljaju različiti oblici moći. Univerzalan oblik moći je simbolička moć, čiji je glavni sadržaj da se stvarima i pojavama u društvenom prostoru da ime i značenje. Na njega se može gledati sa 2 stanovišta: Objektivističkog i Subjektivističkog. Burdije smatra da su ove faze u Dijalektičkom odnosu . Vrste teorijskog znanja: 1)Fenomenološko- prvobitno iskustvo praktičnog upoznavanja društvenog sveta 2)Objektivističko- uspostavlja objektivne odnose 3)Prakseološko- dijalektički odnosi između objektivnih struktura i struktuiranih dispozicija u kojima se one ostvaruju i koje teže da ih reprodukuju Društveni prostor je teorijski shvaćena društvena topologija ( klase postoje samo na papiru a ne u stvarnosti). Po Burdijeu postoji Prostor odnosa u kome se svaki pokret plaća radom, naporom i vremenom. Vrste kapitala nisu ništa drugo do moći ili ulozi kojima se definišu šanse za dobit u datom polju. Društveni prostor se sastoji iz Društvenih polja. Društvena stvarnost je zbir nevidljivih ili teško vidljivih veza koje sačinjavaju skup položaja koji su međusobno distinktni i koji se definišu jedni u odnosu na druge. Društvena polja definišu u osnovi objektivne odnose, to jest one odnose između položaja koje je moguće zauzeti pri raspodeli onih sredstava koja mogu postati ili jesu aktivna, efikasna, kao aduti u nekoj igri, u trci za prisvajanjem retkih dobara, koja se odvija u ovom društvenom univerzumu. Polje moći- ustanovljene pozicije svih relevantnih društvenih grupa i socijalnih aktera u mreži pozicija moći. Vrste društvenog kapitala: 1) Ekonomski; 2) Kulturni; 3) Socijalni; 4)Politički; 5)Simbolički Simbolički kapital je
oblik koji poprimaju različite vrste kapitala kada su spoznate i
priznate kao legitimne. Habitus je sistem obrazaca ponašanja i vrednovanja, koji se sastoji od struktura spoznavanja i procenjivanja koje akteri stiču kroz trajno iskustvo zauzimanja određenog položaja u društvenom svetu. Naše predstave se stvaraju ili menjaju zavisno od našeg habitusa. Habitus izražava i društvenu distancu između objektivnih položaja pojedinca i društvenih grupa. Habitus označava onu vrstu društvene sposobnosti pojedinca da bez velikog razmišljanja odigra pravi potez u određenoj društvenoj situaciji ( ta sposobnost deluje neposredno, urođeno). On se dijalektički odnosi prema praksi.
19
Praksa se može objasniti samo pod pretpostavkom da se uspostavi odnos između objektivne strukture koja određuje društvene uslove proizvodnje habitusa, odnosno sticaja okolnosti. Funkcije habitusa: 1) Operator kojim se uspostavljaju odnosi između sistema proizvodnje habitusa i sticaja okolnosti 2) Uopštavajuće posredovanje koje čini da prakse koje nemaju izričit razlog niti značenje koje im pridaje namera pojedinačnog aktera, ipak budu smeštene u organizovano polje smislenog i razumnog delovanja 3) Kategorizacija (smisao za svoje i mesto drugoga) Simbolička moć je moć konstrukcije realnosti nad kojom se uspostavlja poredak saznanja. Simbolička moć doprinesi uspostavljanju gnoseološkog poretka. Dolazi do logičkog konformizma (zajedničke i jedinstvene, homogene koncepcije vremena, prostora, broja i uzorka). Pridavanjem i otkrivanjem smisla dolazi se do saglasnosti odnosno javnog mnjenja. Simbolička moć se javlja kao instrument dominacije i instrument hegemonije kulturnog kapitala. Ideološka moć je ta koja na specifičan način povezuje simboličko nasilje sa političkim nasiljem i političkim kapitalom. Simboli su instrumenti par excellence čitave društvene integracije. Kao instrumenti znanja i komunikacije oni omogućavaju konsenzus o značenju društvenog sveta, a ta saglasnost ima fundamentalan značaj za reprodukciju društvenog poretka. Odnosi komunikaciju su neodoljivo i odnosi moći. Simbolički sistemi se mogu razlikovati prema tome da li su produkovani i prisvojeni od grupe kao celine ili proizvedeni od posebnog tela specijalista u relativno autonomnim poljima produkcije i cirkulacije. Političko polje se može razumeti kao: 1)Polje socijalnih snaga i 2) Polje društvene borbe
Većina gradjana u političkom polju je lišena materijalnih i kulturnih instrumenata neophodnih da bi se aktivno učestvovalo u politici pri čemu je rezultat da mnogi gradjani prestaju da se interesuju za političko polje, da odustaju od svog prava da učestvuju na izborima, i dase produbljuje jaz između politički aktivnih i politički neaktivnih delova društva. Jedna od osnovnih funkcija političkog polja je da produkuje svojevrstan efekat nevidljive cenzure kojom se određuje šta je legitimna politička problematika, a šta nije. Granica između toga šta se može, a šta ne može reći određena je mestom i odnosima aktera u kulturnoj i političkoj produkciji, to jest snagom i uticajem dominantnog kulturnog i političkog kapitala kojim društveni akteri raspolažu. Po Burdijeu to je jedno od najmanje slobodnih tržišta što postoje. Politička borba je par exellence forma simboličke borbe za održanje ili transformaciju društvenog sveta. To je dvostruka igra jer je dvostruki glavni ulog u toj borbi: 1) To je monopol detaljne razrade i širenja legitimnih principa i podele društvenog sveta i na toj osnovi mobilizacije društvenih grupa za održanje društvenog poretka ili njegovu promenu 2) To je monopol upotrebe konkretizovanih instrumenata moći
Dvostruka igra je u smislu da je borba za simboličku moć (da ljudi to razumeju i poveruju) i javnu moć (državna administracija).
20
Najvažniji agenti ove borbe su političke partije, borbene organizacije specijalno prilagođene za angažovanje u ovoj sublimiranoj formi građanskog rata kroz dugotrajnu i upornu mobilizaciju najvećeg mogućeg broja agenata opskrbljenih istim vizijama društvenog poretka u budućnosti. Politički kapital je forma simboličkog kapitala, čiji uticaj počiva na poverenju ili verovanju i priznanju, ili još preciznije, na bezbrojnim radnjama i postupcima poverenja, kojima agenti prenose na ličnost ili objekt stvarne i priznate moći. Zasniva se na poverenju, oni koji ga sakupljaju izloženi su javnom mnjenju, njegovu suštinu čini moć mobilizacije koja stoji na raspolaganju posedniku tog kapitala. Imati moć imenovanja je najznačajniji oblik političke(simboličke) moći. Politički kapital može biti: 1) Lični i 2) Delegirani(Institucionalni).
Lični se se najčešće iskazuje kao slava i popularnost, zasniva se na činjenici biti poznat i priznat kao ličnost (posedovanje specifičnih kvalifikacija neophodnih da bi se postigla i očuval dobra reputacija). Postoji i još jedan specifičan oblik ličnog a to je Herojski koji nadareni pojedinci stiču u vreme velikih kriza i društvenih preloma. Institucionalni (delegirani) pojavljuje se i akumulira u organizacijama i institucijama. To je takodje vrsta simboličkog kapitala koja se akumulira kao rezultat dugotrjnih društvenih borbi i koja podrazumeva priznavanje ali i lojalnost organizaciji. Pojedinci investiraju svoje lične kapitale u organizaciju, a ona im vraća u obliku delegiranog političkog kapitala. Fundamentalni zakon birokratskih aparata je da aparat daje sve onima koji njemu daju sve i očekuju sve, jer sami nemaju ništa ništa su van aparata. Osobe koje nemaju ništa uvek daju bezuslovnu podršku, Uz ovaj zakon ide i fenomen organizacionog efekta: organizacije imaju tendenciju da monopolizuju moć.
DAL POLIARHIJA Participacija i opozicija Demokratija je sistem čija je ključna karakteristika odgovornost vlade prema zahtevima svojih gradjana. Da bi vlada mogla trajnije da bude odgovorna prema zahtevima svojih gradjana svi punopravni gradjani bi morali u celini da imaju sledeće mogućnosti: 1. Da formulišu svoje zahteve 2. Da svoje zahteve iznesu pred sugrađane i vladu putem individualnih I kolektivnih akcija 3. Da njihovi zahtevi budu jednako vrednovani od strane vlade, da nema diskriminacije Ovo su 3 neophodna uslova za demokratiju, ali oni nisu dovoljni jer bi društvene institucije morale da pruže bar 8 garancija kako bi ove 3 mogućnosti mogle da postoje u u slovima gde živi veliki broj ljudi. 1. Sloboda stvaranja i stupanja u organizacije 2. Sloboda govora 3. Pravo glasa
21
4. Pravo izbora u javne službe 5. Pravo političkih vođa da se takmiče za podršku, i pravo da se takmiče za glasove 6. Alternativni izvori informacija 7. Slobodni i pošteni izbori 8. Da institucije koje stvaraju politiku zavise od izbora i na druge načine izraženih zahteva 1) Kroz istoriju a i danas, režimi se razlikuju prema stepenu u kom su ovih 8 uslova bili dostupni, korišćeni i garantovani. Pa nam ova skala dopušta da uporedmo režime na osnovu dopustive opozicije ili političkog takmičenja. 2) Režimi se takođe razlikuju i s obzirom na broj onih koji imaju pravo da učestvuju u kontroli vlade I suprotstavljaju se njenim postupcima. Skala koja izražava širinu prava na učestvovanje omogućava nam da uporedimo režime s obzorom na inkluzivnost. Pravo glasa je sadržano u obe dimenzije. Možemo da zaključimo da demokratiju sačinjavaju 2 dimenzije: 1. Političko takmičenje 2. Pravo na učestvovanje Tako da je Dal podelio zemlje na različite režime, u zavisnosti kakav je stepen participacije i kompeticije: 1. Zatvorene hegemonije (donji levi ugao na grafiku) gde nema nikakvog pol.takmičenja ni učestvovanja građana 2. Takmičarske oligarhije (gornji levi ugao na grafiku) gde je visok stepen takmičenja a nema učestvovanja 3. Inkluzivne hegemonije (donji desni ugao na grafiku) gde je visok stepen učestvovanja a nnema takmičenja. Tu možemo da smestimo jednopartijse režime u koje spada i SFRJ 4. Poliarhije (u gornjem desnom uglu na grafiku) koje podrazumevaju viskok stepen participacije kao i liberalizacije Da bi označio središnju regiju u okviru grafika Dal pribegava terminima približno ili skorro, tako da probližno hegemonistički režim ima u sebi nešto više mogućnosti za političko takmičenje neo hegemonistički režim. Demokratija se može zamisliti kao da se nalazi u gornjem desnom uglu ali još vise od poliarhije jer je ona idealna. Poliarhija se moze shvatiti kao relativno demokratizovani režim u kome postoji značajno učešće stanovništva i otvorenost za političko takmičenje. Ona je najbolji mogući model vladavine. Demokratizacija je isla u nekoliko talasa: 1. Preobražaj hegemonija I takmičarskih oligarhija u približno-poliarhije 2. Preobražaj približno-poliarhija u pune poliarhija 3. Dalja demokratizacija punih poliarhija Dal se bavi režimima na nacionalnom nivou. Veliki broj kritičara nepotpune demokratizacije tvrdi da poliarhija može biti takmičarska na nacionalnom nivou dok je veliki broj subnacionalnih organizacija, posebno privatnih udruženja hegemonistički ili oligarhijski. Postoje politička demokratija i društvena demokratija. Politička demokratija podrazumeva višepartijski politički sistem i takmičenje partija.
22
Društvena demokratija podrazumeva postojanje i takmičenje društvenih-nevladinih organizacija, studentskih parlamenata… Kad se hegemonistički režimi i oligarhije kreću prema poliarhiji oni povećavaju mogućnosti za delotvornu participaciju i takmičenje, ali i sukobe. Što je veći sukob između vlade i njenih protivnika za svaku je skuplje tolerisanje druge. Može se formulistai aksiom o tolerisanju vlade prema njenim protivnicima: Aksiom 1: Verovatnoća da će vlada tolerisati opoziciju raste u meri u kojoj očkivani troškovi tolerancije opadaju. Vlada mora da razmisli i koliko bi skupo bilo suzbijanje opozicije, jer ako je tolerancija skupa, suzbijanje može biti mnogo skuplje, zato: Aksiom 2: Verovatnoća da će valda toleristai opoziciju raste ukoliko očekivani triškovi suzbijanja rastu. Stoga se može zaključiti da šanse da se pojavi neki više takmičarski sistem, ili da opstane, zavisi od ta 2 tipa troškova: Aksiom 3: Što više troškovi suzbijanja prevazilaze troškove tolerancije, veća je šansa za takmičarski režim. Što su niži troškovi tolerancije, veća je sigurnost vlade. Što su viši troškovi suzbijanja, veća je sigurnost opozicije. Da li je poliarhija važna? Najrečitiji primeri su italijanski intelektualci Moska i Kroče koji su napadali parlamentarizam do početka fašizma u Italiji. Italija je npr.prešla od ujedinjena do fašizma put od takmičarske oligarhije do inkluzivne poliarhije. Ali tek nakon fašizma su shavtili da je poliarhija trenutno najbolji mogući model valdavine. Postoje dobri razlozi za mišljenje da preobražaj režima iz hegemonija u takmič.oligarhije ili iz takm.oligarhija u poliarhiju donosi značajne rezultate. Postoje klasične liberalne slobode koje su u punim poliarhijama izgubile draž novog , pa se pa se njihova vrednost čini mnogo veća onim koji sui h izgubili ili ih nikada nisu ni imali. Takođe, širenje participacije sa političkim tekmičenjem podrazumeva i promene u sastavu političkog vođstva ( kad je prošireno pravo glasa na srednje klase, povećao se i broj partijskih vođa koji su dolazili iz srednje klase, kad je prošireno na radničku-povećao se broj partijskih vođa iz radničke kalse). Tkmičenje I inkluzivnost donose promene u samom partijskom sistemu. Najdrastičniji primer su promena jednopartijskih hegemonija u poliarhije (Italija, Nemačka i Japan). Struktura I organizacija partija se menja. Što su veće mogućnosti za izražavanje političkih preferencija, veći je broj interesa I preferencija koji imaju mogućnost da budu zastupljeni pri donošenju političkih odlika.Veća je verovatnoća da će broj preferencija i interesa zastupljenih pri donošenju političkih odluka biti veća u poliarhiji nego kod mešovitih režima. Ali biće veća I kod mešovitih nego li kod hegemonističkih.
NORBERTO BOBIO BUDUĆNOST DEMOKRATIJE Minimalna definicija demokratije Bobio smatra da demokratiju odlikuje skup (primarnih ili fundamentalnih) pravila koja utvrđuju ko je ovlašćen da donosi kolektivne odluke i na osnovu kojih procedura. 23
Dakle, za demokratiju su neophodna tri uslova: 1. pravo na učešće u donošenju kolektivnih odluka mora da zćiva što veći broj građana 2. moraju postojati proceduralna pravila 3. potrebno je da oni koji su pozvani da odlučuju ili biraju imaju alternativu i da su u mogućnosti da se opredele za jednu od postojećoh alternativa Nesklad između idealne i realne demokratije, odnosno šest neispunjenih obećanja realne demokratije: 1. Nastanak pluralističkog društva 2. Ponovna pobeda interesa 3. Ustrajnost oligarhije 4. Ograničeni prostor 5. Nevidljiva moć 6. Nevaspitani građanin
1. Nastanak pluralističkog društva Demokratija nastaje iz individualističkog poimanja društva (nasuprot organicističkoj koncepciji). Na stvaranje individualističkog poimanja društva i države i na raspad organicističkog uticala su tri događaja koja obeležavaju socijalnu filozofiju mkodernog doba: 1. teorija društvenog ugovora XVII i XVIII veka 2. nastanak političke ekonomije i ideje Adama Smita 3. utilitaristička filozofija od Bentama do Mila U demokratskim društviima vremenom značajni politički subjekti postaju sve više grupe, velike organizacije, udruženja najrazličitijeg karaktera i sl. Grupe, a ne pojedinci, protagonisti su političkog života u demokratskom društvu. Idealni model demokratskog društva bio je model centripetalog društva, dok u stvarnosti postoji centrifugalno društvo, koje nema samo jedan izvor moći, već ih ima više. Takvo društvo se naziva policentrično ili poliarhično. 2. Ponovna pobeda interesa Iz prvog preobražaja – raspodele moći, proizilazi drugi, koji se tiče predstavništva. Modernu demokratiju trebalo je da odlikuje političko predstavništvo (oblik predstavništva u kojem predstavnik ne može biti podvrgnut imerativnom mandatu). Ovaj princip je antiteza onome na čemu se temelji predstavljanje interesa u okviru kojeg je predstavnik podvrgnut imperativnom mandatu. Dokaz pobede predstavljanja interesa nad političkim predstavljanjem jeste tip odnosa uspostavljen u najvećem delu evropskih demokratskih država između velikih grupa sa suprotstavljenim interesima (industrijalci i radnici) i parlamenta – ovaj odnos dovodi do uspostavljanja novog tipa društvenog sistema nazvanog neokorporativnim. 3. Ustrajnost oligarhije Treće neispunjeno obećanje je poraz oligarhijske vlasti. Načelo koje je nadahnulo demokratsku misao bilo je sloboda shvaćena kao autonomija. Predstavnička demokratija sama po sebi znači odricanje od ovog načela.
24
Šumpeter, polazeći od proceduralne definicije demokratije, smatra da obeležje demokratske vlade nije odsustvo elita, već postojanje više elita u međusobnom nadmetanju za osvajanje glasova.
4. Ograničeni prostor Demokratija nije uspela da zauzme sve prostore u kojima se vrši vlast koja donosi obavezujuće odluke za celinu neke društvene grupe. Ukoliko se želi saznati da li je došlo do razvoja demokratije u određenoj zemlji, potrebno je sagledati ne broj onih koji imaju pravo da učestvuju u donošenju odluka, već prostore u kojima to mogu odraditi. Sve dok dva velika bloka moći odozgo, preduzeće i adminsitrativni aparat ne budu ukljućeni u proces demokratizacije, taj proces se ne može smatrati završenim. 5. Nevidljiva moć Peto neispunjeno obećanje jeste uklanjanje nevidljive moći. Alan Volf piše o tzv „dvostrukoj državi“ u smislu da pored jedne vidljive države, postoji i druga nevidljiva. Smatra se da je jedna od prednosti demokratske države nad apsolutističkim to što prva može konačno da učini moć vidljivom, tj da ustanovi „moć bez maski.“ Obavezni uvod javnosti u delanje vlade nije važan samo da bi omogućio građanima da upoznaju delanje onog ko drži vlast i da ga tako kontrolišu, već zato što je javnost sama po sebi oblik kontrole, instrument koji omogućava da se razlikuje ono što e dozvoljeno od onoga što nije. Politika tajnih moći ide uporedo sa teorijama državnog razloga – po njima je državi dopušteno ono što nije dopušteno građanima – država je primorana da deluje tajno kako ne bi izazvala skandal. 6. Nevaspitani građanin Tokom protekla dva veka, uvek je bio prisutan argument prema kome je jedini način da se od podainka načini građanin da mu se daju ona prava koja su neki nazivali activae civitatis, a vaspitanje za demokratiju se odvija tokom same demokratske prakse. Džon Stjuart Mil pravi razliku između aktivnih i pasivnih građana i smatra da vladari više vole ove druge jer je u njima lakše pronaći poslušne podanike, ali su demokartiji potrebniji ovi prvi. On zato predlaže proširenje opšteg prava glasa na narodne klase, jer, između ostalog, učešće u glasanju ima veliku vaspitnu vrednost. Bobio postavlja pitanje da li su ova obećanja uopšte mogla biti ispunjena, i navodi tri prepreke koje nisu bile predviđene ili koje su iskrsle nakon preobbražaja građanskog društva: 1. prepreke tehničkih sposobnosti – u meri u kojoj su društva prelazila sa porodične ekonomije na tržišnu, sa tržišne na planiranu, rasli su i problemi koji zahtevaju tehničke sposobnosti. Sen-Simon se zalagao za zamenu vlade naučnika vladom pravnika, ali nije mogao da predvidi potrebu za tzv vladom tehničara. Tehnokratija i demokratija su međusobno suprotstavljene – demokratija se temelji na pretpostavci da svi mogu o svemu da odlučuju, a tehnokratija podrazumeva da samo malobrojni, koji to razumeju, mogu da odlučuju. 2. povećanje birokratskog aparata – stalno uvećanje birokratskog aparata, tj hijerarhijski ustrojenog aparata vlasti od vrha nadole. Demokratsko društvo i
25
birokratska država su međusobno povezane – sve države koje su postale demokratskije, u isto vreme su postale više birokratizovane. To potvrđuje i činjenica da sadašnja razgradnja države usluga koja je zahtevala birokratski aparat ogromnih razmera skriva nameru da se demokratska vlast svede na jasno oivičen prostor. 3. oskudan učinak demokratskih sistema – pitanje upravljanja demokratijom. Prvo liberalna država, a zatim i njeno širenje u demokratsku državu, doprineli su da se građansko društvo emancipuje od političkog sistema. Proces emancipacije je učinio da građansko društvo postane neiscrpan izvor zahteva upućenih vladi. Količina i brzina pristizanja ovih zahteva su takvi da nijedan politički sistem nije u stanju da im se prilagodi. Odatle potiče tzv preopterećenost i potreba da politički sistem izvrši drastičan izbor. Međutim, jedan izbor isključuje drugi, a to vodi nezadovoljstvu. Ipak, zakključak je da neispunjena obećanja i nepredvidive prepreke nisu takve da bi mogle da demokratski režim preobraze u autokratski, jer minimalni sadržaj demokratske države nije izneveren. Ukoliko je demokratija prvenstveno skup proceduralnih pravila, neophodni su ideali da bi mogli da postoje aktivni građani: 1. ideal tolerancije (ako današnjem svetu postoji pretnja, ona potiče od slepog verovanja u sopstvenu istinu i u moć sposobnu da je nametne) 2. ideal nenasilja (jedino u slučaju demokratije građani se svojih vladara mogu osloboditi bez prolivanja krvi) 3. ideal postepenog obnavljanja društva putem slobodne rasprave ideja i promene načina mišljenja i života (demokratija omogućava oblikovanje i širenje tihih revolucija) 4. ideal bratstva (uvažavanje bratstva kao ideala koji ujedinjuje ljude u zajedničkoj sudbini)
26
