Borhes, deset godina kasnije kasnije Tvorac mitova buducnostinije buducnostinije
Pise: Zvonko Prijovic Vlada Urosevic: "Borhes nas je priblizio shvatanju knjizevnosti kao igre"; Filip David: "Na kraju, i sam je postao mit jedan od onih cudesnih mitova knjizevnosti o kojima je pisao"; Jovan Zivlak: "Svet je svet senki, a u toj ravni i Borhes je senka"; Branko Kukic: "Mastarije su bile knjiga koja je napravila prevrat" "Umetnost je - kao i san - skoro uvek u antagonistickom odnosu prema svakodnevnom zivotu. Okrutna stvarnost koja nas okruzuje istovremeno i fascinira i plasi Borhesa. On nalazi utociste u svojoj kuli od slonovace usled one iste moci koja ga fascinira. Platonski svet je njegovo bajno utociste: neranjivo je, a on se oseca napustenim; cisto je, a on se gnusa prljave stvarnosti; ne poznaje osecanja, a on bezi od izliva neznosti; vecno je, a njega pogadja prolaznost vremena. Pripao je platonskom svetu iz straha, gadjenja, stidljivosti i melanholije" pise u jednom od svojih eseja, posvecenom Borhesu, njegov zemljak Ernesto Sabato. Ovog juna navrsilo se deset godina od smrti slavnog argentinskog pisca Horhe Luisa Borhesa. Kako pise Silvija Monros - Stojakovic, covek koji se jos za zivota pretvorio u neku vrstu pokretne biblioteke, a koji je sasvim kratkim formama ovekovecio Vavilonsku i tako svedenim delima na neki nacin vaspostavio Aleksandrijsku biblioteku, 14. juna 1986. napustio je ovozemaljske pescanike i, pitajuci se sve do poslednjeg na kojem jeziku umire, trajno se preselio na stranice knjiga. Secanje istinskih ljubitelja Borhesovih knjiga na velikog majstora, nije prestajalo ni ovih deset godina. Brojna su izdanja koja su se u poslednjih godinu dve pojavila, zaslugom, pre svega, manjih izdavackih kuca. Desetogodisnjica smrti ovog pisca obelezena je i u Beogradu.
O Borhesu se zna, uglavnom, sve. Rodjen poslednje godine proslog veka u Buenos Ajresu, u sebi ima pomesanu spansku, englesku i portugalsku krv, a porodice iz kojih potice igrale su znacajnu ulogu u istoriji Argentine. Nekoliko njegovih prvih knjiga pesama jos uvek ne otkrivaju buduceg pesnika jedne kosmopolitski obojene metafizike. Do svojih pravih tema Borhes ce doci kroz nekoliko knjiga eseja i prica: Sveopsta istorija bescasca, Istorija vecnosti, Mastarije, Alef. Njegova prva knjiga pojavila se kod nas 1963. godine u biblioteci Metamorfoze Metamorfoze beogradskog Nolita. Rec je o knjizi Mastarije, koja ce nekoliko godina nakon izlaska ostati neprimecena i neshvacena. Tek sedamdesetih godina pocinje kod nas prava Borhesova recepcija, pojavljuju se prvi borhesovci, a onda nas zapljuskuje i veliki talas h ispanoamericke literature, pristizu Markesove, Kortasarove, Ljosine, Fuentesove knjige. Ali niko se ne otima da bude markesovac ili kortasarovac, a mnogi zele da budu - borhesovci.
Medju njih nasi knjizevni kriticari svrstavali su i Milorada Pavica, Danila Kisa, Filipa Davida, Svetislava Basaru, Milenka Pajica i mnoge druge. Neki od njih, razmisljaju o Borhesu, deset godina od njegove smrti.
Sustina svega sto je do sada napisao
Jedan od najboljih poznavalaca Borhesovog zivota i dela, makedonski pisac Vlada Urosevic, istice da iako pojava Borhesa na svetskoj knjizevnoj sceni izgleda munjevita, stvari se u tom pogledu nisu odvijale tako brzo. „ Jos 1933. godine Pjer Drije la Rosel posle jednog putovanja po Juznoj Americi, objavljuje tekst pod naslovom Radi Borhesa je vredelo putovati. Sledece godine u Engleskoj izlazi knjiga Borhesovih prica i, po svemu sudeci, ne izaziva neki veci interes. Tek pocetkom pedesetih godina, kad Roze Kajoa u okviru Galimarovih izdanja pokrece ediciju Juzni krst posvecenu juznoamerickim knjizevnostima i objavljuje u njoj izbor Borhesovih prica pod naslovom Lavirint, ime ovog pisca pocinje cesce da se pominje," kaze Urosevic i dodaje: „Bilo je ocigledno potrebno dosta vremena da se shvati Borhesova poruka, da se na nju priviknu knjizevni tvorci i knjizevna publka. A Borhes nas je priblizio shvatanju knjizevnosti kao igre, shvatanju da je knjizevnost jedan veliki i nikad zavrseni palimpsest, kao i shvatanju da se knjizevno delo radja kao odgovor na podsticaje koji dolaze iz d rugih knjizevnih dela. Doprinos Borhesa u razbijanju stvarnosne literature bio je kljucan. Pitanje je da li bi postmodernizma uopste bilo bez ovog pisca. Danas se Borhes mozda manje cita, vise deluju poruke koje su drugi, kasniji pisci izvukli iz njegovog dela."
Na pitanje dokle ce to trajati Vlada Urosevic odgovara: „Pa, do sledeceg zaokreta u knjizevnim tokovima. Ali, ma sta se desilo, prisustvo Borhesa u knjizevnom secanju ce ostati. Posle njega vise nista nije kao sto je bilo." Malo je pisaca u citavoj svetskoj knjizevnosti, smatra Filip David, koji su uspeli da promene "ugao gledanja", obnove i prevazidju odredjene knjizevne konvencije, tako da se posle njih ne moze vise pisati kao sto se pisalo pre n jih. U nasem veku, po njemu, to su Kafka, Beket i Borhes.
„Borhes je neprekidno uveravao da svi pisci sveta pisu jednu jedinu knjigu, da se u svakom dobrom knjizevnom ostvarenju sadrzi citava prethodna knjizevnost. Tvrdio je da se "knjizevnost hrani knjizevnoscu", vise nego onim sto se naziva stvarni zivot," kaze David, a na cinjenicu da je Borhes postao veliki uzor za nove generacije, odgovara: „Ali kao svaki veliki uzor on istovremeno nadahnjuje, ali i opominje. Njegova senka je tako velika i mocna da mnogi iz nje ne uspevaju vise da izadju. Od Borhesa se mnogo moze nauciti, ali ga verno slediti, isti je slucaj i sa Kafkom i Beketom, znaci uci u slepu ulicu, u corsokak." Po recima Filipa Davida, "modernu knjizevnost nije moguce zamisliti bez Borhesa. Njegov uticaj nije se ogranicio samo na Juznu Ameriku - postao je univerzalan. Borhes je na neki nacin esencija, sustina svega onoga sto je dosada napisano. Na kraju, i sam je postao mit jedan od onih cudesnih mitova knjizevnosti o kojima je pisao."
Slatko je biti Borhesovac Milenko Pajic priznaje da je Borhes jedan od njegovih duhovnih otaca i da je vise tekstova napisao pod direktnim ili indirektnim Borhesovim uticajem. „Medjutim, kako sam se dohvatao stvaralacke zrelosti pokusavao sam u vise navrata i na razne nacine d a izadjem iz senke autoriteta i ucitelja koga sam sam izabrao", kaze Pajic i podseca na svoju knjigu Nove biografije u kojoj postoji i Nova biografija H.L. Borhesa sa karakteristicnim detaljem u naslovu - (1899-1984): „Tu moju igru sa datumima niko nije preimetio; Borhes je ziveo dve godine duze nego sto sam ja "prorokovao". Moj obracun sa uciteljem mozda sam najbolje, najsazetije i najvise bo rhesovski prikazao u jednoj od najkracih prica koje sam ikada napisao. Njen naslov je Atentat na Borhesovog dvojnika, a cela prica, od reci do reci, glasi : "Imao sam genijalnu zamisao da pricu pod ovim naslovom uopste ne napisem". Svega 12 reci. I o nih nekoliko hiljada koje sam uspeo da precutim." Po recima Pajica, „slatko je biti borhesovac, ali tesko je izmaci njegovoj gravitaciji. -On propoveda slobodu stvaranja, a pre svih - slobodu forme ili borhesovskim recnikom receno - on propoveda uzdrzavanje od izbora bilo kakve forme, sto je jedan iz citavog niza cistih koncepata kojima njegova proza zaista obiluje vise od bilo cije pre i posle njega."
Na pitanje zasto se Borhesovi ucenici i sledbenici ponekad osecaju sputanim i ogranicenim, Pajic odgovara:"Zato sto je Borhes uspeo da potrosi najveci deo slobode koju je nudio svima. Lavovski deo borhesovstine iscrpeo je sam Borhes pisuci svoje kratke price. Postati borhesovac u mladenackom zaru, u igri ili u nekoj vrsti dokolice, kao da je bila kob bacena na nekolicinu pisaca iz moje generacije (rodjeni posle 1950, poceli da objavljuju 80-ih godina)." Za Branka Kukica koji je u casopisu Gradac i ediciji Alef medju prvima objavljivao Borhesa, Mastarije su bile knjiga koja je napravila prevrat: borhesovci su postali elita, borhesovstvo ezoterija prosvecenih i odabranih, a borhesovstina sirotinjska hrana za neupucene i nedarovite.
„Borhes nije pricao price, on je stvaro mitove buducnosti. To je njegov najveci doprinos svetu praktikuma i sveopste entropije. Tvrdio je da je svet blejkovsko zrno peska, tacka Alef, verujuci u coveka kao mikrokosmos. S druge strane, svet je po Borhesu neizmerna pescana knjiga koja sipi citavu vecnost. U tom svetu mi smo samo neciji dvojnici, odrazi nekog drugog coveka, likovi u ogledalima. Borhes je time postavio osnovno pitanje - da li mi zaista postojimo ili smo cisti prividi," kaze Kukic i dodaje: „Ako me ista uznemirava, to je pomisao o sebi kao iluziji. Ta sumnja je, zahvaljujuci Borhesu, danas postala realnija nego ikada. Na toj sumnji pociva buducnost sveta, i ona ce ga konacno progutati, jer je covek crna rupa u kosmosu."
Cudesna istorija duha Urednik novosadskih Svetova u kojima su nedavno objavljene dve Borhesove knjige, Jovan Zivlak, istice da su beskonacnost kao nesto sto potire vreme i razliku i smrt koja nas cini ranjivim, Borhesov okular kroz koji on stvara i podredjuje se jednoj cudesnoj i visoj istoriji duha. --"Lucidnost, cudesnost, paradoks, fantastika." Sve to lici na sveopsti skup ovestalih retorickih dosetki. Otuda je, po Zivlaku, Borhes i Sekspir, i Kits, i Servantes, i Seherezada, isto tako kao je on sam rekao da se beskonacna knjizevnost nalazi u samo jednom coveku. Taj covek je Borhes, sutra ce to biti neko drugi ko moze biti Homer ili opet Borhes. Borhes se cita i kao sto Kafka ne moze biti odnesen talasom plitke radoznalosti, tako i Borhes i njegova knjizevnost ostaju n esto razlicito, promenljivo i izlozeno paznji i sabranosti tog jednog citaoca koji se mozda nece setiti Borhesa, ali knjizevnosti i njenih snova i njene buducnosti - svakako.
Koliko je Borhes uticao na nasu knjizevnost? „Ne onoliko koliko se to zeli naglaseno izraziti," kaze Jovan Zivlak i naglasava: "Nesto od posvecenosti da se bude zahvacen duhom, da se reci uzimaju sa senovitih izbocina pecine, sa stranica velikih knjga, i snova, i istorije onih cija smo lica spremni da zaboravimo, da bi zapamtili njhova imena i njihove reci koje nas suocavaju sa dubinom beskonacnosti i istorije zla - kao da je preuzimano suvise plosno." Deset godina nakon Borhesove smrti, Sasa Radonjic kaze da izricati sudove koji govore o velicini uticaja ovog "maga" na knjizevnu mapu sveta druge polovine XX veka, deluje pohabano, deplasirano i vise od svega nekako oficijelno, knjiski sluzbenicko.
„Nasuprot tome, neodoljivo me privlaci vokabular jedne licne, gotovo intimne besede. Ali, posto Luis Borhes nije bio moj prijatelj, naime, mi se nismo poznavali, pravo na takvu besedu mi je uskraceno, te mi preostaje, da ovom prigodom, ipak budem samo knjiski sluzben i kazem nesto sasvim kratko: sve vazno u kontekstu svetske knjizevnosti druge polovine ovog veka, zbilo se za Borhesovog zivota. Tokom deset godina od njegove "prerane" smrti, nista veliko se nije desilo u svetskoj knjizevnosti, ili bar ja nista slicno nisam primetio," smatra Radonjic.
Kult Citanja Knjiga
"Nasi savremenici: Homer, Dante ili Borhes ne prestaju da budu aktuelni. Ako je o Horhe Luisu Borhesu rec, njegova aktuelnost je visestruka. Jedan od puteljaka "vrta razgranatih staza" kojim je strasno koracao, vodi nas "vavilonskoj biblioteci"; njeno "postojanje ab acterno" omogucuje setnu utehu "pescane knjige". Potpuno malarmeovski , svet tezi da se izjednaci sa stranicama te knjige. Nikada mnogobrojni, Sledbenici Treceg cara Sjajne Dinastije, Cui Pena, u pripadnosti univerzumu biblioteke nalaze smisao postojanja. Kult Citanja Knjiga je svrha beskrajne price u kojoj kradljivci vremena, "sivi ljudi", Raj Teksta vide ocima mrzitelja smeha. To je pogled jednog drugog Horhea, iz Imena ruze Umberta Eka, pise Milan Orlic i dodaje:
"Posnica i Mucalnica Teksta i Biblioteke, tisinom i posvecenim mirm uvodi nas, kao nekada Savu Nemanjica usred monaske republike, u tajne tihovanja na hodocascu Kulta Citanja Knjiga. Izuzev o "sivim ljudima", tihovanje nam kazuje i o "povjesti noci" koja nikome nije dostupna "bez vrtoglavice/i vrijeme ju je opteretilo vjecnoscu." Upravo u duhu ozracenosti vecnoscu, Borhes tvrdi da "pisac mora biti veran svojoj masti a ne pukim i slucajnim okolnostima nekakve pretpostavljene zbilje." I da stoga ne tezi da bude Ezop: nije ono sto se nekada nazivalo basnopiscem ili propovednikom poucnih prica; danas bismo kazali da nije angazovani pisac. Jedino cemu tezi je zabava i produbljivanje osecanja, a ne uveravanje. Ova mera potpuno montenjovska ili bartovska, svoju vrednost vrhuni u "imperativu lepote": ona je na ovom svetu zajednicka. Drugim recima: Smisao i Lepota, kao kalokagija kod Starih Grka, jesu najvisi ideal duhovnog sveta pisca.
"U sebi ujedinjujuci Istinu i Ljubav, iznad su preobilja stvarnosti o cijim osobitostima dovoljno kazuje sentenca: O, tempora! O, mores! Prema tome: u drustvu sa nasim savremenicima, Homerom, Danteom kao i mnogim drugim nepomenutim stanovnicima vecnosti, Borhes je i danas aktuelan jer je iznad cudi i obicaja ljudi i vremena", misljenja je Milan Orlic.
Antrfile: Pisac za sva vremena I deset godina posle smrti, Borhes je mnogo citan i vrlo cenjen pisac ne samo na spanskom jezickom podrucju, vec i u citavom svetu. Nema nikakve sumnje da je Borhes jedan od najvecih pisaca naseg veka. Njegovo delo predstavlja ne samo sjajnu sintezu svekolikog knjizevnog iskustva raznih literatura i tradicija, vec nam pruza i jedan celovit i vrlo lican dozivljaj sveta. Borhes pripovedac je dao jedan model pripovedanja koji uspesno primenjuju brojni pisci naseg veka, Borhes esejist je napisao kratke oglede koji su spoj erudicije i mastovitosti, a Borhes pesnik nas i dalje osvaja svojim lirskim ispovestima. Francuzi objavljuju celokupnog Borhesa u Biblioteci svetskih pisaca Plejada, kod nas je Borhes usao u skolsku lektiru. Nije li i to znak da je Borhes pisac za sva vremena, kaze prof. Radivoje Konstantinovic, koji je za prevod Borhesove poezije dobio nagradu Milos N. DJuric.
