Horhe Luis Borhes - nešto o životu i poslednja pesma... "Platonski svet je njegovo bajno utočiste: neranjivo je, a on se oseća napuštenim; čisto je, a on se gnuša prljave stvarnosti; ne poznaje osećanja, a on beţi od izliva neţnosti; večno je, a njega pogaĎa prolaznost vremena. Pripao je platonskom svetu iz straha, gadjenja, stidljivosti i melanholije" (Ernesto Sabato) Dvadeseti vek je ispoštovao mnoge literarne heroje, ali jedan od najvoljenijih je svakako bio Horhe Luis Borhes. On spada u onu retku kategoriju pisaca posle kojih više ništa nije isto, koji su poput Kafke i Beketa, napravili veliki zaokret u knjiţevnim tokovima, zaobišavši do svoga vremena ustaljene konvencije u pisanju. Ostvario je ogroman i univerzalni uticaj na knjiţevnost, a ostao je upamćen kao obnovitelj pripovetke, pesnik, esejist, kritičar, prevodilac, antologičar, mirotvorac, uzor i nadahnuće novih generacija, kolumnista, scenarista, predavač… "Nemam stalnu estetiku, ne jurim za temama, ali one jure mene. Trudim se da ih izbegnem, ali na duge staze one me sustižu i ja pišem da ih se oslobodim." Njegovo delo predstavlja esenciju svega što je do sada napisano, a uz to pruţa i vrlo lični doţivljaj sveta. Knjiţevnost je shvatao kao igru, a igrao se sa raznorodnim intelektualnim interesovanjima koje je spretno utkao u svoja dela. Najdraţe literarne igračke su mu bile mitologija, matematika, teologija, filozofija, vreme, večnost, realnost, ličnost, ogledala, lavirinti… "Vreme je supstanca od koje sam sačinjen. Vreme je reka koja me je odnela, ali ja sam reka; vreme je tigar koji me je rastrgnuo, ali ja sam tigar; vreme je vatra koja me je progutala, ali ja samvatra." Svojim pričama on je stvarao mitove budućnosti, svet je video kao neizmernu peščanu knjigu koja sipi čitavu večnost. Ništa se ne dogaĎa niti će se desiti, a da nije već negde zapisano i uredno poslagano na policama biblioteka. U tom svetu on nas vidi samo kao nečije dvojnike, odraze nekih drugih ljudi, likove u ogledalima, ilulzije, čiste privide. Na toj sumnji u naše postojanje počiva budućnost sveta, i ona će ga konačno progutati, jer je čovek crna rupa u kosmosu. "Svet je nažalost stvaran, a ja sam nažalost Borhes." Razorio je staru i stvorio novu sliku o knjiţevnosti. Smatrao je da dobre priče nastaju i ţive nezavisno od od toga da li ih njihov pisac shvata ili ne. Čak je verovao da pisac ne moţe sagledati svoje delo, baš kao što se vrednost ikone ne moţe sagledati u ogledalu. Pored dara za priču imao je sposobnost da kompleksna pitanja obradi na jednostavan i tajnovit način, a da to ne bude očigledno. Umeo je ubojito i delotvorno da prećuti neke stvari koje se ponekad ne mogu drugačije saopštiti i tako pokazao da ono što nije ispričano moţe biti vaţniji deo priče. U senci kratkih priča, ostao je najznačajniji deo njegovog stvaralaštva, a to je poezija koju je pisao tokom celog ţivota. "Videti u smrti san, u smiraju Sunca tužno zlato, takva je poezija, besmrtna i siromašna. Poezija se vraća kao zora i smiraj Sunca."
Izuzetnu vrednost ima i njegovo kritičko i esejističko delo. Zakasneli prevodi njegovih kritika su izvršili značajan uticaj na evropsku kritiku. Svi njegovi eseji su prave intelektualne avanture kroz koje znalački, ali sa puno mašte vodi čitaoce. Svome načelu da mašta nije manje stvarna od onoga što nazivamo stvarnošću, ostao je veran do kraja ţivota. On je istinu video u literaturi, a literaturu je video izvan stvarnosti, koja je po njemu laţ, koja pokušava da istinu falsifikuje, umnoţava i imitira. Ne zna se šta je gore, kad literatura teţi da zameni stvarnost ili obrnuto. Svet je po njemu jadna greška i zlo, a jedino čistu literaturu nije smatrao greškom. Tvrdio je da se knjiţevnost hrani knjiţevnošću, a ne stvarnošću, da je dobra literatura ona koja u sebi sadrţi čitavu prethodnu knjiţevnost i da svi pisci sveta odvajkada pišu jednu istu knjigu. "Raj sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku." Nije bio samo pisac veka, bio je i čitalac veka. Znao je bolje no iko da sagleda tuĎu priču i da je smesti u kontekst one jedne, beskonačne knjige, znao je da je knjiţevnost saradnja svih pisaca svih epoha. Svoje prethodnike je prevodio sa engleskog, francuskog i nemačkog na španski jezik. Iza sebe je ostavio izvanredne prevode Oskara Vajlda, Edgara Alana Poa, Franca Kafke, Hermana Hesea, Radjarda Kiplinga, Andrea Ţidea, Vilijama Foknera, Volta Vitmena, Virdţinije Vulf… "Svaki jezik je jedan novi način da se razume svet." Smatrao je da prevod moţe biti bolji od originala ("original nije veran prevodu"), da alternativni i eventualno kontradiktorni prevodi istog dela mogu biti podjednako vredni. U više navrata se bavio literarnim krivitvorinama objavljujući kritičke prikaze izmišljenih dela i autora. Tom triku je, kako je kasnije objasnio Danilo Kiš, pribegavao da bi kod čitalaca stvorio iluziju da se priča koju ţeli da ispriča, temelji na činjenicama koje su izneli svedoci i očevici, ljudi dostojni poverenja. U srpskoj literaturi, osim kod Kiša, uticaj Borhesovog duha se moţe naslutiti u nekim radovima Pavića, Basare, Pope i Raičkovića. "Ja nisam ni misilac ni moralist, ja sam samo čovek reči, koji ličnu konfuziju, i sveopštu sistematizovanu konfuziju koji nazivamo filozofijom, pretvara u literaturu." RoĎen je u uglednoj porodici učenih ljudi. Odgajila ga je engleska guvernanta. Baba po ocu je bila Engleskinja u čijoj biblioteci je pronašao svoju prvu lektiru, još od malena je čitao Šekspira na engleskom. Otac, advokat i profesor psihologije sa literarnim aspiracijama, otkrio mu je snagu pesništva i naučio ga da reči nisu samo sredstvo opšetnja, već magični simboli i muzika. U svojoj šestoj godini Horhe je napisao svoju prvu priču pod uticajem Servantesa i jedan tekst o grčkoj mitologiji. U devetoj godini je preveo sa engleskog "Srećnog princa" Oskara Vajlda. "On mi je uz to, a da toga nisam bio ni svestan, dao prve lekcije iz filozofije. Kad sam bio još sasvim mlad, pokazivao mi je, pomoću šahovske table, Zenonove paradokse: o Ahileju i kornjači, nepomičnoj streli odapetoj s luka, o nemogućnosti kretanja." Otac je ubrzo oslepeo i bio prevremeno penzionisan, pa se porodica zbog lečenja seli u Evropu. Nastanili su se u Ţenevi gde je mladi Borhes naučio francuski i završio čuvenu "Kalvinovu" gimnaziju. U tom periodu je puno čitao francuske pisce Voltera, Bodlera, Flobera,
Mopasana, Remboa, da bi kasnije, po preseljenju u Lugano, naučio nemački i upoznao se sa delima Hajnea, Šopenhauera, Mejrinka. Posle prvog svetskog rata, nekoliko godina su ţiveli u Španiji, gde je učestvovao u knjiţevnom pokretu zvanom ultraizam i saraĎivao u avangardnim časopisima. Tu objavljuje svoju prvu pesmu Himna moru pisanu u stilu Volta Vitmena. Po povratku u Buenos Aires, započinje karijeru pisca objavljujući poeziju i eseje u mnogim knjiţevnim časopisima u čijem osnivanju i radu aktivno učestvuje. Objavljuje knjigu priča Opšta istorija besčašća, a zatim i zbirku eseja Istorija večnosti. Posle očeve smrti, doţivljava tešku povredu glave, te zbog trovanja krvi lebdi izmeĎu ţivota i smrti. U bolnici provodi nekoliko nedelja i u neviĎenom kreativnom nadahnuću piše nekoliko svojih najpoznatijih priča koje se pojavljuju u zbirci Bašta sa stazama koje se račvaju. Kasnije slede zbirke priča Maštarije, Alef, a još kasnije knjiga poezije i kratke proze Tvorac. Iako pod stalnom policijskom prismotrom, kao predsednik Udruţenja argentinskih pisaca predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog reţima. Posle proterivanja Perona iz zemlje preuzima katedru engleske knjiţevnosti na Univerzitetu u Buenos Airesu, postaje član Argentinske akademije za knjiţevnost i direktor Nacionalne biblioteke. U to vreme i sam rapidno gubi vid i govori o veličanstvenoj Boţijoj ironiji da mu istom trenutku podari 800.000 knjiga i totalni mrak. Majka tada preuzima ulogu njegovog ličnog sekretara, vodi mu poslove, odgovara na pisma, prati ga na putovanjima, čita mu i zapisuje njegova diktiranja, sve do smrti u svojoj 99. godini. Tada njenu ulogu preuzima Marija Kodama, koju je Borhes oţenio u poslednjim danima svog ţivota. Znajući da mu se bliţi kraj vratio se u Ţenevu da umre i bude sahranjen daleko od Buenos Airesa, nadajući se da će u smrti moći da zaboravi samog sebe. A nama ostalima je dosta da znamo da je u Buenos Airesu dvadesetih godina dvadesetog veka jedan čovek ponovo promislio i otkrio izvesne večne stvari. "Besmrtnost me ne interesuje, čak me i plaši. Jezivo bi mi bilo saznanje da ću uvek biti Borhes. Sit sam sebe, svoga imena i slave i jako bih voleo da se rešim svega toga."
Molim bogove svoje ili sveukupnost vremena da moj život zasluži zaborav, da moje ime bude Niko kao Odisejevo, ali da neki stih potraje u noći naklonjenoj sećanju ili u jutrima ljudi. Pesma Trenuci je za sada poslednja poznata objavljena pesma H.L.Borhesa. Objavljena je u meksičkom knjiţevnom časopisu ''Plureal'', a sa španskog pesmu je prevela Dubravka Sužnjević. Trenuci Kad bih svoj ţivot mogao Pokušao bih u sledećem da proţivim. Ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više. Bio bih gluplji nego što bejah, zaista vrlo malo stvari Bih ozbiljno shvatao. Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao, Više sutona posmatrao,na više planina popeo, više reka preplivao. Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao, Jeo manje boba a više sladoleda, imao više stvarnih A manje izmišljenih problema. Ja sam bio od onih što razumno i plodno proţive Svaki minut svog ţivota; imao sam, jasno, i časaka radosti. Al' kad bih mogao nazad da se vratim, teţio bih samo Dobrim trenucima. Jer ako znate, ţivot je od toga sačinjen, od trenova samo I nemoj propuštati sada. Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez toplomera Termofora, kišobrana i padobrana; Kad bih opet mogao da ţivim, S proleća bih počeo bosonog da hodam i tako išao do kraja jeseni. Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao Sa više dece igrao, kad bih ţivot ponovo pred sobom imao. Ali vidite imam osamdeset i pet godina i znam da umirem.
