Anketa i Intervju

VII POGLAVLJE

ISPITIVANJE KAO EMPIRIJSKA ISTRAŽIVAČKA TEHNIKA

METODOLO METODOLOGIJA GIJA NAUČNOG NAUČNOG ISTRAŽIVA ISTRAŽIVANJA NJA

132

Ispitivanje Ispitivanje kao empirijska empirijska istraživačka istraživačka tehnika

7. ISPITIVANJE KAO EMPIRIJSKA ISTRAŽIVAČKA TEHNIKA Anketa se, kao kvantitativn Anketa kvantitativnii metodološk metodološkii postupak postupak prikupljanja podataka, podataka, činjenica činjenica i mišljenja, mišljenja, široko primenjuje primenjuje u istraživanju istraživanju različitih fenomena, bilo samostalno, bilo u kombinaciji sa intervjuom, odno odnosn snoo upit upitni niko kom m (Kos (Kosta tadi dino novi vićć 1998 1998). ). An Anke keta ta i inte interv rvju ju su instrumenti pose posebn bnog og post postup upka ka,, ili empir empirijs ijsko kogg metod metoda, a, koji koji se generalno naziva ispitivanje (Radenović (Radenović 1995). U ostale ostale empirijsk empirijskee metode ili istraživačke postupke, kada je o društvenim pojavama i posmatranje je, statistički statistički metod i analiza procesima procesima reč, ubrajaju ubrajaju se posmatran sadržaja sadržaja. Cilj ilj sva svake anke nkete je da se dođe dođe do nauč naučno no rele relevvantn antnih ih informa informacija cija,, pomoću pomoću kojih kojih se mogu mogu analiz analizirat iratii stavovi, mišljenja, verovanja, ubeđenja i sistem vrednosti vrednosti. Informacije sakupljene kroz postupak postupak anke anketir tiran anja ja omog omoguć ućav avan anju ju stic stican anje je novi novihh sazn saznan anja ja o istraživ istraživačk ačkom om proble problemu mu dav davanj anjem em njego njegovog vog opisa opisa (što je najčeš najčešći ći sluč slučaj aj), ), nje njegovi govim m razu razume meva vanj njeem, te, te, ukol ukolik ikoo je i to mogu moguće će,, utvrđivanjem uzročno-posledičnih veza veza i odnosa. odnosa. Ovaj poslednji poslednji aspekt predstavlja predstavlja cilj svakog svakog istraživanja, istraživanja, s tim što naučno naučno istraživanje, istraživanje, shva shvaće ćeno no u čist čistoo pozi poziti tivi vist stič ičko kom m smis smislu lu,, podr podraz azum umeeva i moć moć predviđanja predviđanja budu budućih ćih pojava pojava i procesa procesa vezanih vezanih za ispitivani ispitivani fenomen. fenomen. Premda je anketa zastupljena u mnogim naučnim disciplinama, ona se najviše najviše koristi koristi u psihol psihologi ogiji ji i sociolo sociologiji giji.. Čuv Čuveni eni nemačk nemačkii socio sociolo logg Maks Maks Ve Vebe ber, r, na prime primer, r, koris koristio tio je anke anketir tiran anje je u svom svom poznatom poznatom empirijskom empirijskom radu o protestants protestantskoj koj etici. Kao doda dodatak tak komparativno-istorijskom metodu, kojim je nastojao da pronikne u vezu između između efikasnosti efikasnosti kapitalističke kapitalističke ekonomije ekonomije i religije (protestantizam (protestantizam i katolicizam), Veber je sprovodio i ankete među fabričkim radnicima iz obe konfesije (Lazarsfeld (Lazarsfeld i Obershall 1965). 1965). Inače, krajem XX veka se u SAD i Velikoj Britaniji tehnikom ispitivanja ispitivanja istraživao istraživao problem problem nara narast staj ajuć ućeg eg grad gradsk skog og siro siroma mašt štva va,, koje koje je u to vrem vremee prat pratil iloo industrijalzaciju. 133

METODOLOGIJA NAUČNOG ISTRAŽIVANJA

Veliku afirmaciju ispitivanja, kao tehnike istraživanja, dali su i Semjuel Stoufer (Samuel Stouffer) i Pol Lazarsfeld (Paul Lazarsfeld). Prvi je poznat po pionirskom radu o društvenoj strukturi za vreme velike depresije u SAD (1929-1934) i položaju belaca i crnačkog stanovništva u Americi. Stoufer je tokom Drugog svetsko rata izveo i opsežno društveno istraživanje za potrebe armije SAD, da bi tokom 1950-ih proučavao javno mnjenje prema efektima antikomunističkih istraga koje je predvodio Mek Karti (McCarthy). Lazarsfeld, koji je došao u Ameriku iz Austrije tokom 1930-ih, zaslužan je na polju tehnika ispitivanja jer je uveo ideju ,,panel-studija’’. U panel-studijama isti ispitanici se podvrgavaju ponovnom intervjuisanju posle određenog perioda. Ovakav pristup se pokazao veoma korisnim u istraživanju efekata medija na širok opseg bihejviorističkih fenomena. Inače, ispitivanje kao poseban metodološki postupak postepeno je krčilo put u okviru sociologije. Dugo je vladala bojazan da bi uvođenje anketa i intervjua vodilo zapostavljanju metoda na kojem je sociologija, u osnovi, utemeljila svoj akademski status. Reč je, svakako, o komparativno-istorijskom metodu. Međutim, razvoj tehnika ispitivanja (anketa, intervju i test) doveo je do značajnog pomaka u metodologiji. Ova vrsta empirijskog istraživanja je uznapredovala značajno u odnosu na nekadašnje prilično jednostavne ankete, zahvaljujući, pre svega, razvojnim tendencijama prisutnim u oblastima uzorkovanja, sastavljanja upitnika i odnosa prema ispitanicima, sakupljanja podataka, te u oblasti analize podataka. Danas je ispitivanje kao istraživački postupak najzastupljenije u sociologiji (naročito na Zapadu), što ne znači da je ova tehnika i najbolja. Ankete, intervjui i testovi se u većini slučajeva kombinuju s drugim metodama. Broj akademskih disciplina koje koriste tehnike ispitivanja umnogome se povećao. Posebno su ovi instrumenti prikupljanja podataka pogodni za istraživanje organizaciono-psiholoških i socioloških fenomena vezanih za različite vrste kolektiva. Tako anketa nalazi svoje mesto u okviru najrazličitijih grana menadžmenta − interdisciplinarne nauke u kojoj industrijski menadžment po značaju zauzima jedno od najistaknutijih mesta. Korisnost ankete kao mernog instrumenta za prikupljanje podataka umnogome zavisi od kvaliteta pripremljenih pitanja koja mogu biti otvorenog ili zatvorenog tipa. Kod ankete zatvorenog tipa ispitanik odgovara na pitanje na način kako je ono postavljeno. Naime, respodent, u skladu sa svojim mišljenjem, bira i odlučuje između 134

Ispitivanje kao empirijska istraživačka tehnika

nekoliko ponuđenih odgovora. Anketa otvorenog tipa, s druge strane, omogućava ispitaniku da slobodno formuliše svoj odgovor. Do dobro osmišljenog upitnika dolazi se kroz duži vremenski period budući da je potrebno voditi brigu o mnogim činiocima koji bitno utiču na upotrebljivost dobijenih podataka. S obzirom na važnost ovog aspekta istraživanja, u nastavku se podrobno izlažu faktori od kojih zavisi kvalitet svake ankete (za potrebe naučnih ispitivanja). Raznovrsni primeri koji su ponuđeni ilustruju efekate razmatranih faktora. Posle toga se u posebnom odeljku ukazuje na vrste ispitivanja.

7.1. PRINCIPI SASTAVLJANJA ANKETE Pitanje predstavlja osnovnu jedinicu ispitivanja kao istraživačkog postupka. Svako pitanje treba da bude zasnovano na planu istraživanja i vezano za postavljene hipoteze. Svako pitanje mora da motiviše ispitanika. Glavni aspekti istraživačkog pitanja odnose se na sadržaj, strukturu, format i redosled pitanja. Zbog toga se prinicipima sastavljanja pitanja (kao i upitnika) poklanja velika pažnja, a sve u cilju dobijanja pouzdanih podataka. Jedino tako se obradom dobijenih podataka može doći do zaključka o uzročnim vezama i do predviđanja. Drugi važan aspekt svakog ispitivanja, odnosno ankete, odnosi se na određivanje odgovarajućeg uzorka. Tema o uzorkovanju se razmatra u narednom, VIII poglavlju. Pre prelaska na podrobnu analizu sastavljanja upitnika treba reći da ova aktivnost sadrži značajnu meru veštine, odnosno da se može govoriti o svojevrsnoj umetnosti pravljenja upitnika za anketiranje. Na sreću, noviji uvidi iz lingvistike, kognitivne i socijalne psihologije omogućavaju da se ipak može u većoj meri doći do formalnog upitnika. U osnovi, upitnik sadrži pitanja koja se generalno mogu svrstati u četiri grupe: (1) demografska, (2) bihejvioristička, (3) saznajna i (4) pitanja o stavovima i mišljenjima. Demografska pitanja su najinteresantnija za neke istraživače jer je većina varijabli uzročno vezana za različite demografske atribute kao što su, na primer, rasa, nacionalnost, starost, prihod, obrazovanje i profesija. Iako se na prvi pogled može pomisliti da je formulacija pitanja ove vrste relativno laka, mogući su problemi na koje se ukazuje u sledećem odeljku (oko starosne dobi i porodičnog stanja). Pitanja oko identiteta po nacionalnom osnovu su veoma problematična usled 135


fenomena plastičnosti identiteta, kao i usled višestrukog identiteta. Uzevši u celini, demografska pitanja su kod dizajniranja ankete najlakša za pripremu i odgovaranje. Ipak ne može se pretpostaviti da to važi kod svih demografskih pitanja. Bihejvioristička i saznajna pitanja postaju sve značajnija u akademskim istraživanjima i evaluacijama određenih programa (zdravstvenih, socijalnih, obrazovnih i sl.). Bihejvioristička pitanja, koja otkrivaju načine ponašanja ispitanika, često su značajnija od saznajnih pitanja. Međutim, bihejvioristička pitanja su često teža za odgovaranje, te pri formulsanju ovih pitanja treba imati u vidu sledeće: 1. Da li ispitanici znaju odgovore na pitanja? 2. Mogu li ih ispitanici odgovoriti tokom trajanja intervjua? 3. Da li im treba vreme da pribave informaciju? 4. Da li im je potrebna pomoć da pripreme svoje odgovore? 5. Mogu li se ispitanici prisetiti dovoljno jasno svog ponašanja kako bi odgovorili na pitanja? Osetljiva bihejvioristička pitanja bi trebalo postaviti na način da se kod ispitanika osujeti odbojnost. Na primer, pitanju ,,Koliko ste kao menadžer Vaše kompanije otpustili radnika prošle godine?” trebalo bi da prethodi uvod u stilu: ,,Prošla godina je zbog niza negativnih ekonomskih tendencija bila nepovljna i za većinu domaćih kompanija”. Međutim, uvođenje efekta grupnog ponašanja u ovako formulisano pitanje ima neke druge neželjene posledice. Saznajna pitanja se često koriste kao deo procene radnih uslova. Ispitivanja o saznanjima, stavovima i praktičnim aktivnostima, ili verovanjima, često služe za razvoj nove proizvodne prakse i evaluaciju postojeće. Saznajna pitanja pretpostavljaju da ispitanik ima dovoljno informacija da odgovori na pitanje, pri čemu je odgovor tipa ,,ne znam” neprihvatljiv. Saznajna pitanja treba jasno formulisati da bi bila shvaćena u tom tonu. Naime, veoma često se ova pitanja mogu odnositi na stav ispitanika. Ilustrujmo to sledećim primerom: ,,Koji deo Vaše kompanije najlošije radi?’’ S obzirom na rečenični sklop ovog pitanja, ono je svakako saznajnog tipa. Međutim, dodavanjem sintagme ,,po Vašem mišljenju” ili ,,prema Vašim saznanjima”, prvobitna upitna rečenica prerasta u pitanje o mišljenju. Pitanja o stavovima, mišljenjima i uverenjima su pitanja koja su procentualno jako zastupljena u ispitivanjima putem anketa. No, 136


zalazak u ovu oblast skopčan je s teškoćama budući da sastavljač pitanja nikada nije potpuno siguran da li je formulisanim pitanjem predstavljena tačna mera stava ispitanika. Ovi problemi se detaljnije razmatraju u nastavku ovog odeljka, posebno u analizi otvorenih i zatvorenih pitanja. 7.1.1. ODGOVARAJUĆI IZBOR JEZIKA I JASNOĆA U FORMULISANJU PITANJA Rečnik i gramatiku treba prilagoditi populaciji koja se anketira. Kod studija koje se sprovode unutar specifičnih organizacija može se koristiti žargon koji se upotrebljava u određenim organizacijama. Anketar bi, prema tome, trebalo da izbegava njemu blizak jezik ako je on stran njegovim respodentima. Trebalo bi, takođe, izbeći nepotrebne skraćenice, dvosmislenost, konfuziju i nejasnost. Anketar bi trebalo da formuliše apsolutno jasno pitanje sa tačno očekivanim odgovorom. Na primer, pitanje ,,Koliki Vam je prihod’’? nije jasno jer respondent ne zna da li se misli na nedeljni, mesečni ili godišnji prihod; porodični ili lični; ovogodišnji ili prošlogodišnji; prihod samo od plate ili i prihod koji uključuje i dividende, kamate i ostale izvore. Jasnoća pitanja se postiže njegovom usmerenošću na samo jedan aspekt. Na primer, pitanje ,,Da li Vaša kompanija ima penzioni i zdravstveni osiguravajući fond’’? je nejasno, jer preduzeće može imati jedan vid osiguranja, ali ne i drugi. Tako se ispitanik dovodi u nedoumicu da li da odgovori sa ,,da” ili ,,ne”. 7.1.2. IZBEGAVANJE EMOCIONALNO OBOJENOG JEZIKA, PRISTRASNOSTI USLED PRESTIŽA I OPTEREĆENOSTI PITANJA Anketar ne bi trebalo da koristi reči sa jakim emocionalnim nabojem. Trebalo bi izbegavati reči za koje se vezuju jake, ekstremne situacije. Na primer, ne treba formulisati pitanja poput ovog: ,,Šta bi trebalo uraditi sa teroristima ubicama koji prete slobodi dobrih građana i bezbednosti naše dece’’? Pristrasnost usled prestiža se javlja kada se u pitanju pominje osoba od ugleda koja, po osnovu svog položaja u vertikalnoj stratifikaciji društva, može da utiče na odgovor respodenta. Ispitanik se, na ovaj način, navodi na ,,pravi” odgovor. Primer ove greške je 137


postavljeno pitanje u obliku: ,,Većina doktora kaže da pušenje cigareta izaziva rak pluća i kod osoba koje borave u blizini pušača. Da li se slažeš’’? Očigledno je da ovakva formulacija pitanja navodi respodenta da odgovori sa ,,da”. Primer navodećih pitanja, koja treba izbegavati, je i sledeće: ,,Ti ne pušiš. Je li tako’’? Konačno, pitanje ne bi trebalo opterećivati suvišnim pridevima i prilozima, kao u ovim primeru: ,,Da li bi predsednik Opštine Bor trebalo da troši još više budžetskog novca da bi ulice bile čiste’’? 7.1.3. IZBEGAVANJE ANTICIPACIJE SAZNANJA ISPITANIKA Veoma često anketar pretpostavlja određeno znanje respodenta koje, međutim, ne mora da bude ravno onom koje anketar očekuje. Ilustracije radi, pretpostavimo da želimo testirati hipotezu koja glasi: ,,Profesori koji govore mnogo šala na časovima dobijaju bolje ocene od studenata”. Krenuti s pitanjem ,,Da li ocenjuješ profesora većom ocenom ako on govori šale?’’ predstavljao bi metodološki pogrešan korak. Naime, ovako sročeno pitanje pretpostavlja potpunu svesnost studenata u smislu onog što oni rade i zašto. Pravi put da se potvrdi ili odbaci gore navedena hipoteza zasnivao bi se ne na jednom, već na dva pitanja, za svakog profesora ponaosob: ,,Kako bi ocenio profesora Marka Markovića?” i ,,Da li profesor Marko Marković govori šale na času?” (još bolje bi bilo kada bi anketar sam brojao šale nego da se oslanja na procene studenata). Opisani put omogućava da se statističkom obradom može dođi do korelacija izeđu odgovora, odnosno da se dokaže relacija između ocenjenosti profesora od strane studenata i broja šala koje profesori izgovore na času. Dalje, ne treba postavljati pitanja na koja očekivani odgovori prevazilaze mogućnosti respodenata. Ljudi poseduju određene kognitivne poteškoće, posebno kada se radi o događajima iz bliže ili dalje prošlosti. Pitati nekog u stilu ,,Kako si se odnosio prema svom bratu kada si bio šestogodišnjak?” je verovatno beskorisno. U ovu grupu grešaka ubraja se i ona zasnovana na pogrešnim premisama. Na primer, pitanje ,,Koja je najznačajnija stvar koju treba preduzeti da se ekonomija zaustavi od daljeg propadanja u budućnosti?” pretpostavlja da ekonomija slabi s čim se respodent i ne mora složiti. Ovo stavlja ispitanika u nezahvalan položaj. Zbog toga bi ispravnije bilo pitanje preoblikovati u stilu: ,,Koja je najznačajnija stvar koju Vlada može učiniti da ojača ekonomiju?’’ 138


7.1.4. IZBEGAVANJE NEGATIVNIH PITANJA Na negativna pitanja respodenti mogu odgovoriti sa dozom zbunjenosti. Negativni iskazi, poput ovog ,,Studenti ne bi trebalo da budu obavezni da polažu diplomski ispit da bi diplomirali”, često su teški mnogim ispitanicima za odgovor, jer, ukoliko se oni ne slažu sa predikatom, njihov odgovor bi trebalo da bude potvrdan, što može dovesti do zabune. Situacija je još nejasnija sa iskazima koji sadrže dvostruke negativne sklopove poput ovog: ,, Nije dobra ideja da se eksperimentalne vežbe ne urade na vreme”. U ovom slučaju dobijeni podaci ne bi bili pouzdani jer respodenti mogu biti nesigurni da li da zaokruže odgovor sa ,,da” ili ,,ne”, uprkos njihovom uverenju o korisnosti pohađanja vežbi u predviđeno vreme. 7.1.5. ODGOVARAJUĆI REDOSLED PITANJA U UPITNIKU Pitanja koja za odgovaranje mogu biti teža, iznenađujuća, ili neprijatnija, navode se pri kraju upitnika, odnosno na samom kraju. Ovim se postiže dvostruko pozitivan efekat: prvo, respodent će najverovatnije dati odgovor, a, drugo, ukoliko nezadovoljan ispitanik odustane i prekine anketu, anketar već ima dovoljno dobijenih odgovora. Pitanja se grupišu po njihovoj srodnosti kako bi se odagnao eventualno loš utisak respodenta o nesistematičnosti. Takođe, ne treba zanemariti ni to kako dati odgovor na određeno pitanje utiče na odgovore na sledeća pitanja. To se može prikazati preko sledeća dva pitanja: (1) ,,Da li mislite da bi Sjedinjene Države trebalo da omoguće reporterima novina komunističkih zemalja da dolaze u Ameriku i šalju svoje izveštaje posle uvida u njihovu sadržinu?” i (2) ,,Da li mislite da bi komunističke zemlje trebalo da omoguće reporterima novina SAD da dolaze u komunističke zemlje i šalju svoje izveštaje posle uvida u njihovu sadržinu?” Koje će od ovih pitanja ići kao prvo, odnosno drugo, od bitnog je značaja za odgovore, što je i prikazano u tabeli 7.1.

139

METODOLOGIJA NAUČNOG ISTRAŽIVANJA Tabela 7.1 . Važnost redosleda u postavljanju pitanja

% slaganja pitanja

,,Da’’ na pitanje br. 1

,,Da’’ na pitanje br. 2

Čuvši prvo pitanje br. 1

54%

75%

Čuvši prvo pitanje br. 2

64%

82%

7.1.6.FILTRIRANJE ODGOVORA TIPA ,,NE ZNAM” Odgovor tipa ,,ne znam” je redovan pratilac prakse anketiranja. Ponekad se 30 do 40% ispitanika izjašnjava na ovaj način. Ovo, međutim, smanjuje u velikoj meri eksplikativnost uzorka, odnosno smanjuje se moć za objašnjenje uzorka. Sa ovakvim odgovorima u anketama se postupa na sledeći način. Prvo, standardni format upitnika ne sadrži odgovor ,,ne znam” ali ga respodent može navesti. Drugo, upitnik poznat kao kvazi-filter sadrži među odgovorima i onaj tipa ,,ne znam”. I, treće, upitnik poznat kao puni filter najpre pita respodenta da li ima mišljenje o određenom pojmu. Ukoliko je odgovor ,,da”, onda se nastavlja sa listom relevantnih pitanja. Sledeći primer ilustruje princip filtriranja odgovora tipa ,,ne znam” (videti takođe tabelu 7.2). Standardni format : Navedena su neka pitanja o drugim zemljama. Da li se slažeš ili ne sa ovakvom tvrdnjom? ,,Ruski lideri u osnovi žele da se takmiče sa Amerikom”. Kvazi filter:

Navedeno je tvrđenje o drugoj zemlji. ,,Ruski lideri u osnovi žele da se takmiče sa Amerikom”. Da li se slažeš, ne slažeš, ili nemaš mišljenje? Pun filter:

Navedeno je tvrđenje o drugoj zemlji. Niko nema stav o ovome. Ukoliko je to slučaj i s tobom, samo odgovori sa ,,da”. Radi se o tvrdnji: ,,Ruski lideri u osnovi žele da se takmiče sa Amerikom”. Ukoliko imaš stav o ovome, odgovori sa ,,slažem se” ili ,,ne slažem se”. Koliko primenjeni postupak filtriranja odgovora ,,ne znam” utiče na njegovu relativnu frekvenciju prikazano je u tabeli ispod. 140

Ispitivanje kao empirijska istraživačka tehnika Tabela 7.2. Filtriranje odgovora.

% dobijanja svakog odgovora

Standardni format Kvazi filter Pun Filter

,,slažem se”

48,2

27,7

22,9

,,ne slažem se”

38,2

29,5

20,9

nemam stav

13,6

42,8

56,3

7.1.7. PITANJA SA SLOBODNIM I PITANJA ZA ZATVORENIM ODGOVORIMA Pitanje sa slobodnim odgovorom je ono kojim se ne obezbeđuje bilo koji standardni odgovor po osnovu biranja. Dva primera za ovo su: ,,Koliko imaš ______ godina?” ,,Šta najviše voliš u svom poslu?” Pitanje sa zatvorenim odgovorom je ono kojim se dolazi do odgovarajuće kategorije, pri čemu respondent bira jednu od mogućnosti. Primeri za ovo su:

,,Koliko si star?” 1. Između 12 i 15 godina 2. Između 16 i 25 godina 3. Između 26 i 35 godina 4. Između 36 i 45 godina 5. Između 46 i 65 godina ,,Šta je ono što najviše voliš u vezi svog posla?” 1. Ljudi 2. Mogućnost napredovanja 3. Zarada/ili druge naknade 4. Ostalo: ______________________________ (uneti) Postoje mnogi razlozi koji utiču na izbor jednog ili drugog tipa pitanja. U tabeli ispod daje je uporedni prikaz prednosti i nedostataka pitanja sa slobodnim i pitanja sa zatvorenim odgovorom.

141

METODOLOGIJA NAUČNOG ISTRAŽIVANJA Tabela 7.3. Pitanja sa slobodnim i pitanja sa zatvorenim odgovorom.

Prednosti

Nedostaci

Pitanja sa zatvorenim odgovorom

Mogu nametnuti misli ispitaniku; Laka i brza za Ispitanik odgovara nezavisno odgovaranje; od toga poseduje li ili ne stav; Odgovori ispitanika se Ispitanik se može osećati mogu lako upoređivati; ograničenim ili frustriranim; Lakša kompjuterska Mnoštvo izbora može delovati analiza odgovora; zbunjujuće; Izbor odgovora čini Moguća ispitanikova pogrešna pitanja interpretacija pitanja; jasnijim; Suptilne nijanse se mogu Lakše ponavljanje izgubiti; ispitivanja. Primoravaju ispitanike na jednostavne odgovore.

Pitanja sa otvorenim odgovorom

Ispitanici daju odgovore sa ili bez pažnje na detalje; Odgovori mogu biti Omogućava neograničen irelevantni; broj odgovora; Zaboravni i ispitanici slabije Ispitanici mogu da artikulisanosti mogu biti pojasne podređeni; svoje odgovore; Kodiranje odgovora može biti Mogu se dobiti subjektivno i zamorno; neočekivani odgovori; Zahteva više vremena i napora Otkriva se proces od ispitanika; razmišljanja ispitanika. Kada ispitanik izostavi odgovor, ne zna se da li je to zbog njegovog verovanja ili zaboravnosti.

142


Prednosti i nedostatke otvorenih i zatvorenih pitanja komentariše i Mozer (1962): Odgovarajuće prednosti pitanja sa slobodnim i pitanja sa zatvorenim odgovorima bile su predmet velikih diskusija i istraživanja. Kod pitanja sa slobodnim odgovorom, anketiranom licu je data sloboda pri odlučivanju aspekta, forme, detalja i dužine odgovora, a na anketaru je da zabeleži što više. Kod pitanja sa zatvorenim odgovorom, anketirano lice ima ograničen broj odgovora za koje se treba opredeliti, ili je pitanje postavljeno sa slobodnim odgovorom, a anketar razmešta odgovor u odgvarajuću kodiranu kategoriju. Međutim, uvek je poželjno početi razgovor s otvorenim pitanjem, kako bi se anketirano lice privolelo da govori slobodno.

7.1.8. PITANJA SA ZATVORENIM ODGOVOROM Kod zatvoreno završenih pitanja potrebno je izbeći problem preklapanja ponuđenih kategorija. Posmatrajmo sledeći primer, odnosno pitanje: ,,Koliki je Vas godišnji porodični prihod?” 1. 2. 3. 4. 5. 6.

Manji od 100.000 dinara Od 100.000 do 250.000 dinara Od 250.000 do 350.000 dinara Od 350.000 do 500.000 dinara Od 500.000 do 750.000 dinara Veći od 750.000 dinara

Kao što se vidi, osobi sa porodičnim prihodom od, recimo, 350.000 dinara ne bi bilo jasno koju kategoriju bi trebalo da zaokruži . 7.1.9. RANGIRANJE PONUĐENIH ODGOVORA Dobijeni odgovori mogu se, korišćenjem jezičkih iskaza, rangirati na različite načine koji se kasnije, u postupku analize podataka, prevode u odgovarajuće varijable. Na primer, koliko je osoba liberalna može se ispitati anketom koja nudi sledeće odgovore, rangirane od najnižeg do najvećeg stepena liberalizma: 1. Nije uopšte liberalna, 2. Nešto liberalna, 3. Veoma liberalna, 4. Protivnik liberalizma. 143


Predočeni način rangiranja nije bez određenih problema. U navedenom primeru ne nudi se srednji odgovor u pogledu stepena liberalizma. Neke osobe mogu da zauzmu neutralan, odnosno nikakv stav. S druge strane, ako su ponuđene srednje kategorije ispitanici često biraju po inerciji samo srednje odgovore (vidi odeljak 6.3). Najčešće se ipak primenjuje Likertova skala. Likert (Rensis Likert) je u pokušaju da poboljša nivoe merenja u društvenim istraživanjima kroz korišćenje standardizovanih katergorija u odgovorima predložio petokategorijalnu skalu. Na pitanje anketera, po Likertvoj skali, ispitanik bira jedan od sledećih 5 odgovora: __,,jako se slažem” __,,slažem se”__,,neutralan’’ __,,ne slažem se” __,,jako se ne slažem” Postavlja se pitanje koliko bi kategorija trebalo da bude ponuđeno kako bi se obezbedila gradacija, odnosno iznijansiranost odgovora. Praksa pokazuje da se statistička pouzdanost podataka značajno povećava po postizanju broja od sedam kategorija. Posle toga statistička pouzdanost opada, stabilizujući se oko broja 11, a sa 20 ponuđenih kategorija ona opada dramatično. Direktno određivanje intervala je metod određivanja odnosa između različitih događaja ispitivanog problema. U osnovi ove tehnike rangiranja je da se ispitaniku ponudi početna kategorija (sa zadatom nominalnom vrednošću) na osnovu koje ispitanik upoređuje ostale odgovore. Pretpostavimo, na primer, da istraživača zanima težina kriminala. Započelo bi se sa pripisivanjem nekog broja jednoj vrsti kriminalnog dela. Na primer, može se za ,,prekršaj” dodeljuje 100 bodova. Postupak se dalje nastavlja postavljanjem pitanja: Dobro, ako je prekršaj težak 100 bodova, koliko je teško ,,ubistvo”? Ako ispitanik misli da je krivično delo ubistva 10 puta teže od prekršaja, pripisaće ubistvu 1.000 bodova, ili bilo koju drugu vrednost saglasno njegovom poimanju relativnog odnosa između različitih krivičnih dela. Posle toga od ispitanika se traži da raspodeli ostale vrste krivičnih dela unutar ovako određenog intervala. Određivanje ranga je postupak koji je pogodan kada se radi o malom broju kategorija. Na primer, umesto ocenjivanja koliko su ozbiljni određeni organizacioni problemi, od ispitanika se traži da ih jednostavno sortira počev od najozbiljnijeg do najbezazlenijeg problema. 144


Poređenje u parovima se sprovodi na taj način što se svaki put ispitaniku ponude po dve kategorije, a on treba da se odluči za jači atribut. Tako se, na primer, mogu ponuditi dva tipa organizacionih problema a od ispitanika tražiti da se izjasni o onom koji je po njegovom mišljenju ozbiljniji. Inače, pored Likertove skale, za rangiranje odgovora mogu se koristiti i grafička skala, semantička skala, neverbalna skala, te skala frekvencije. Sledi niz od četiri primera za svak tip skale ponaosob. Grafička skala: ,,Kako bi ocenio film koji si upravo video?” (Upotrebi znak ,,x”)

(vrlo dobar)--------------------------------------------------(vrlo loš) Semantička diferencijalna skala: ,,Postavi znak na svakoj liniji koji ilustruje tvoj odnos prema pušenju”.

(dobar) ___:___:___:___:___:___:___ (loš) (jak) ___:___:___:___:___:___:___ (slab) (aktivan) ___:___:___:___:___:___:___ (pasivan) Neverbalna skala: ,,Pokaži lice koje ilustruje kako se osećaš u blizini neposredno pretpostavljenog”.

Skala frekvencije: ,,Zaokruži broj na skali koji pokazuje koliko često izbegavaš mesta za odmor zbog prisustva pušača”.

1. 2. 3. 4. 5.

Uvek Često Ponekad Retko Nikad

145


7.2. VRSTE ISPITIVANJA Postoje različite vrste ispitivanja. Ispitivanja se razlikuju s obzirom na njihovu namenu, način sprovođenja (kontaktiranja) sa ispitanicima, kao i na vremenski period tokom kojeg se sprovode. 7.2.1. NAMENA ISPITIVANJA S obzirom na namenu, ispitivanja se koriste da: (1) opišu ili (2) objasne istraživani fenomen. Deskriptivna ispitivanja dokumentuju određena stanja javnog mnjenja, ponašanja ili karakteristika stanovništva u jednom određenom vremenskom trenutku. Javne ankete, na primer, obezbeđuju informaciju o trenutnom stanju stavova ljudi po određenom pitanju. Deskriptivna ispitivanja se često koriste u poslovnim studijama kako bi se razumelo ponašanje zaposlenih u pogledu motivacije, zadovoljstva poslom ili kažnjavanja. Analitičkim ispitivanjem nastoji se proniknuti u karakteristike odnosa između promenljivih (varijabli). Međutim, ispitivanja koja imaju za cilj da objasne istraživani fenomen ne ograničavaju se samo na sakupljanje čisto deskriptivnih podataka, već izvode merenja promenljivih čije se relacije mogu analizirati. Na primer, ispitivanjem se može proceniti nivo kupovine nekog proizvoda i stepen mere koji povezuje povećanu prodaju sa nedavno sprovedenom reklamnom kampanjom tog proizvoda. Ispitivanje je najpopularnija metoda za prikupljanje podataka u poslovnim studijama, a kao glavne vrste upitnika (kao što je već istaknuto u uvodu ovog deljka) koriste se deskriptivni i/ili analitički upitnik. Posle određivanja istraživačkog pitanja i jasnog definisanja svrhe istraživanja, pristupa se određivanju vrste ispitivanja koje bi trebalo sprovesti: analitičko ili deskriptivno. Različita ispitivanja dovode do raznih problema i pitanja tako da se javlja potreba za različitim tipovima planiranja. Na slici 7.1 je predočen plan ispitivanja (Gill i Johnson 1991, 76-77).

146


Slika 7.1. Plan ispitivanja (Izvor: Gill i Johnson 1991, 76-77).

7.2.2. NAČIN SPROVOĐENJA ISPITIVANJA Do podataka korišćenjem tehnike ispitivanja dolazi se putem anketa (upitnika) i preko izvršenih intervjua. Glavni načini za administriranje ankete su putem pošte, telefonskog razgovora, ličnog intervjua, grupnog anketiranja ispitanika, a, u novije vreme, i preko interneta. Može se primenjivati i mešoviti i višestruki našin ispitivanja. Prvi se odnosi na situaciju kada ispitanik ima više dostupnih načina za davanje odgovora, dok se drugi odnosi na način kojim se pojedinim članovima uzorka omogućava odgovaranje na posebne načine (na 147


primer, telefonski, putem interneta). Inače, na izbor određenog načina ispitivanja presudno utiču tri činioca: (1) veličina uzorka (ciljna grupa ili slučajan uzorak), (2) sadržina upitnika (jednostavan ili kompleksan) i (3) cena ispitivanja. U većini slučajeva treći faktor je od najmanjeg značaja osim ako se radi o intervjuu ,,licem u lice’’.

7.2.2.1. Ispitivanje putem pošte Ispitivanje dostavljanjem upitnika putem pošte zahteva prethodno definisan uzorak ispitanika. Od ispitanika se traži da kompletiraju upitnik samostalno i da ga vrate u unapred adresiranom kovertu. U ovom slučaju se obično obezbeđuju podsticaji u cilju ohrabrenja ispitanika da kompletiraju i vrate upitnike. Takvi podsticaji mogu biti u obliku novca, poklona ili učešća u nagradnoj igri. Stepen vraćenih odgovora predstavlja, u stvari, meru kooperativnosti ispitanika. Kooperativnost se može povećati većom personofikacijom istraživača, odnosno davanjem niza najznačajnijih informacija iz prošlosti organizatora projekta. Iskustvo pokazuje da ispitanici čitaju podatke ove vrste. Poštanski upitnici moraju biti samoobjašnjavajući, laki za praćenje i kratki. Pogodni su jer se njima mogu obuhvatiti široke geografske oblasti, kao i ispitanici koji žive u udaljenim krajevima do kojih bi bilo teško ili skupo poslati ispitivača. Ovakva ispitivanja takođe obezbeđuju potpunu anonimnost tako da je verovatnije da će ispitanici odgovarati istinitije na osetljiva pitanja. Slabost je pak da istraživač nema kontrolu oko načina na koji ispitanik pupunjava anketu. Naime, nije moguće biti siguran da li je ispitanik popunio upitnik sam ili uz pomoć druge osobe. Poštansko ispitivanja karakteriše i najsporiji odziv ispitanika, a i nema kontrole oko brzine kojom ispitanici odgovaraju. Inače, ispitivanje putem pošte datira još od 1880. godine kada je nemački sociolog Karl Marks odaslao 25.000 upitnika francuskim radnicima u nastojanju da istraži stepen eksploatacije radnika od strane poslodavaca. Među pitanjima se nalazilo i ovo: ,, ... da li poslodavac (ili njegov predstavnik) upražnjavaju trikove kako bi radnicima zakinuo deo zarade?” Ne postoje dokazi da je Marks primio bilo koji odgovor.

148


7.2.2.2. Ispitivanje kroz telefonski razgovor Ispitivanje putem telefonskog razgovora podrazumeva obučena lica za izvođenje intervjua sa ispitanicima koji su nasumice odabrani u telefonskom imeniku. Neka ispitivanja putem telefona se izvode na unapred odabranim ispitanicima za koje je malo verovatno da se odazivaju na upitnik dostavljen poštom ili su teško dostupni za intervju ,,licem u lice’’. Pretežno se ovde radi o političarima, biznismenima i novinarima. Za razliku od poštanskog ispitivanja, telefonski razgovor omogućava veću kontrolu nad ispitanicima, a i dobijaju se daleko veći odzivi. Kako telefonska anketa mora da bude kratka, telefonsko ispitivanje nije pogodan metod prikupljanja podataka kada se radi o studioznijim (,,dubinskim’’) istraživanjima. Ograničenje postoji i u pogledu vrste pitanja koja se mogu postavljati. Na primer, pitanja sa nekoliko ponuđenih odgovora nisu podesna u telefonskoj anketi. 7.2.2.3. Ispitivanje kroz intervju Intervju ,,licem u lice’’ može se obavljati u istraživačkoj ustanovi, na ulici ili na ispitanikovom radnom mestu, osnosno u njegovom domu. Postoje dve osnovne vrste intervjua: (1) strukturisani (kada tekst pitanja i redosled kojim se ona postavljaju ostaju nepromenjeni u svakom slučaju) i (2) nestrukturisani, koji je u osnovi sličan neformalnom razgovoru. Obično se podaci iz strukturisanog intervjua smatraju važnijim i verodostojnijim (Radenović 1995). Između ankete i intervjua postoje sličnosti, ali i razlike. Ovu distinkciju Kostadinović (1998) lepo opisuje na sledeći način: Karakteristika intervjua je to da se on primenjuje u intenzivnim istraživačkim poduhvatima, dok se anketa obavlja u ekstenzivnim istraživanjima (i to većih skupina, onih koje služe za ispitivanje). Intervju se može obavljati u većim skupinama – po uzorcima, za istraživanje pojedinih društvenih pojava. Kako se intervju razvio iz razgovora, to zahteva direktan kontakt ispitivača i ispitanika o bilo kojim problemima. Intervjuist mora da ima toplinu u ophođenju, nežnost, ljubaznost, jasnoću i usmerenost prilikom izražavanja. Mora se zadobiti ispitanik za sebe, da bi se dobili korektni odgovori. Interjuist bi trebalo da savlada veštinu uspostavljanja kontakta sa ispitanikom. 149


Inače, intervjuist mora identifikovati potencijalne ispitanike na osnovu tzv. ,,filter pitanja’’, kako bi odredio da li odabrane osobe zaista pripadaju ciljnoj grupi u okviru koje se istražuje konkretni fenomen. Filter pitanja moraju da budu kratka jer je uobičajeno da većina ljudi pokazuje izvesnu odbojnost prema istraživačima prilikom ovakvih kontakata.

7.2.2.4. Grupno ispitivanje Grupno (ispitivanje) anketiranje je postupak koji kombinuje aspekte poštanskog ispitivanja i intervjua. Obavlja se jednovremeno sa čitavom grupom unapred određenih ispitanika koji, u prisustvu intervjuista, popunjavaju upitnik. Mesto upitnika može biti istraživačka ustanova, hotelska sala za konferencije, učionica i sl . 7.2.3. VREMENSKI PERIOD U KOJEM SE VRŠE ISPITIVANJA Treća glavna odrednica ispitivanja odnosi se na to da li se ono sprovodi u jednom vremenskom trenutku ili se ono s vremena na vreme ponavlja. Ako se radi o prvom slučaju, onda je to poprečno-uporedna analiza (,,cross-sectional survey’’ ). Drugi slučaj se odnosi na longitudinalna istraživanja. Najčešće se primenjuje prvi vid istraživanja jer se njime dolazi do stanja javnog mnjenja, saznanja, razumevanja ili ponašanja u datom vremenu. Poprečno-uporedna analiza uglavnom sadrži deskriptivne zapise, ali, njome se mogu analizirati i odnosi između promenljivih (varijabli), odnosno razumeti karakter relacije između varijabli; na primer, povezanost između izloženosti medijima i ponašanja. Longitudinalne studije se mnogo ređe sprovode. Ispitivanja ovog tipa, kao što je ranije istaknuto, uključuju pribavljanje podataka u različitim vremenskim periodima. Ti podaci se mogu dobiti od ispitanika iste grupe ili od različitih ispitanika. Longitudinalne studije se dele na: (1) studije trenda, (2) studije kohorti i (3) panel-studije.

7.2.3.1. Studije trenda Studije trenda su najzastupljeniji tip longitudinalnih istraživanja u oblasti medija. Uzorak u studijama trenda čine različite grupe ljudi iz iste populacije, a u različitim vremenima. Ovaj oblik analize se često upotrebljava u vreme izbora. Uzorak ispitanika se ispituje pre, za 150


vreme i na kraju izborne kampanje kako bi se utvrdile njihove izborne namere i stavovi vezani za kandidate i njihove programe. Takve studije pokazuju kratkotrajne i dugotrajne zakonomernosti u javnom mnjenju i ponašanju. One mogu ukazati na promene u ponašanju tokom vremena i povezati takve promene sa nekim specifičnim medijskim događajima i promenom odnosa ispitanika s obzirom na njihov nivo poverenja prema medijima. Istraživači u studijama trenda mogu ili generalizovati njihove sopstvene rezultate ili upotrebiti podatke iz sekundarnih izvora koji su bili originalno dizajnirani za druge svrhe. Kod upotrebe sukundarnih izvora podataka važno je da podaci iz različitih vremenskih perioda uvek potiču iz istog izvora, kao i da bude što veća sličnost postavljanih pitanja u različitim vremenima. Bilo kakve razlike u smislu formulisanja pitanja ili fluktuacije u sastavu uzorka čine to da ti podaci nisu uporedivi, te se ne može izvesti studija trenda.

7.2.3.2. Studije kohorti Kohorta (,,cohort ’ ’) je bilo koja grupa induvidua koje su povezane na neki način ili koje su prošle kroz neki značajan životni događaj u datom periodu. Ukoliko je taj životni događaj, na primer, rođenje, onda se govori o kohorti novorođenčadi. Kohorte se mogu identifikovati u pogledu obrazovanja (na primer, sva deca koja otpočinju školovanje u dobi od 7 godina na datoj lokaciji), bračnog statusa, itd. Bilo koje istraživanje koje podrazumeva merenje nekih karakteristika jedne ili više kohorti u dva ili više različitih vremena predstavlja analizu kohorti. Analiza kohorti nastoji da identifikuje uticaj kohorti. Drugim rečima, utvrđuje se da li su neke promene u zavisnoj varijabli nastale zahvaljujući starenju, ili su one prisutne zbog toga što članovi uzorka pripadaju istoj kohorti. Pretpostavimo da uzorak ispitanika sastavljen od petogodišnje dece gleda televizijski program svakog dana po dva časa, dok grupa osmogodišnjaka gleda televiziju četiri časa dnevno. Da li ove razlike u vremenu provedenom ispred TV aparata zavise od starosnog doba dece ili su one uslovljene nekim drugim razlikama između ova dva uzorka? Jedan od načina da se iznađe objašnjenje bilo bi praćenje dveju grupa tokom naredne tri godine, te obraćanje pažnje na to da li petogodišnjaci, kako se primiču osmom rođendanu, provode više vremena gledajući televiziju. Ukoliko oni to čine, onda se može zaključiti da se radi o starošću uzrokovanim pojavama. 151


Analiza kohorti je fleksibilna tehnika koja može da pokaže da li su promene u pristupima ili ponašanju uslovljene odrastanjem (odnosno, starenjem) ili drugim društvenim i kulturološkim faktorima. Glavni nedostatak ove tehnike, međutim, predstavlja to što specifične efekte starosne dobi, kohorte i perioda u kojem je izvršena analiza nisu pogodni za potpun statistički metod obrade podataka. Razlike između grupa ispitivanih u različitim vremenima mogu biti pre funkcija promene u prirodi ispitivanog uzorka nego efekta proteklog vremena. Kontrolisanje efekata takvih faktora može biti otežano, naročito ako istraživač upotrebljava podatke iz sekundarnih izvora nad kojima nema kontrolu.

7.2.3.3. Panel studije Merenje nekih karakteristika istog uzorka ispitanika u različitim vremenima predstavlja panel-studije. Panel-studije mogu da otkriju informacije kako o diferencijalnoj, tako i o ukupnoj promeni zavisne varijable. Panel-studije se mogu sprovoditi preko dostavljanja upitnika poštom, telefonskih razgovora ili intervjuima ,,licem u lice’’. Televizijske stanice, reklamne agencije i velike kompanije upotrebljavaju panel-studije u svrhu praćenja promene ponašanja potrošača. Ova tehnika može ukazati na promenu stavova i načina ponašanja koji bi, inače, primenom drugih istraživačkih postupaka, ostali nezapaženi. U zavisnosti od namene proučavanja, istraživači mogu da koriste ili kontinuirani panel , koji se sastoji od članova koji iznose specifične stavove i ponašanje redovno, ili intervalski panel , čiji članovi se slažu da kompletiraju određen broj upitnika ili drugih instrumenata (na primer, dnevnika) samo kada je informacija potrebna. Panel-studijama se dolazi do podataka koji su upotrebljivi u sofistikovanim statističkim analizama, a istraživač može da identifikuje ,,uzrok-efekt”relacije. Ipak, postoje problemi vezani za panel-studije. Izbor članova za panel-grupe je otežan jer se ljudi uglavnom nevoljno obavezuju na ponovljena ispitivanja. Erozija panela nastaje kada se članstvo panela promeni tokom vremena; usled odustajanja pojedinaca. Ovo osipanje narušava kontinuiranu reprezentativnost panela. Drugi nedostatak odnosi se na sposobnost ispitanika da tokom čitavog perioda ispitivanja svakom novom ispitivanju pristupe na način kao da prethodnih ispitivanja nije ni bilo. To je, međutim, teško postići. Zbog toga se priroda odgovora ispitanika menja kao funkcija prethodno obavljenih intervjua. 152


7.3. IZVOĐENJE INTERVJUA Izvođenje intervjua, odnosno intervjuist, zauzima posebno mesto u trouglu: istraživač – intervjuist – ispitanik. Iz ovog sledi da autor projekta, odnosno istraživačkog zadatka, ne mora da bude i intervjuist. To je iz razloga što osobu koja sprovodi intervju treba da odlikuje čitav niz osobina od važnosti za uspešnost intervjua. Najvažnije je, pri tome, da intervjuist savlada veštinu uspostavljanja kontakta sa ispitanikom. B. Grud i P. Het pokazuju na sledećem primeru koliko je veštine potrebno da bi intervjuist uspostavio kontakt sa ispitanikom, odnosno dobijo njegov pristanak: Respondent: ,,Žao mi je, ali ja nikad ne saopštavam svoje mišljenje drugima. To su samo moje stvari.” Intervjuist: ,,Slažem se da je sasvim na mestu da se čovek drži određenih pravila. A znate li i da neki ljudi dolaze do vrata i ponašaju se kao intervjuisti, a u stvari žele da vam prodaju kuhinjski pribor, recimo, ili knjige, itd? ” Respondent (nervozno upada u reč): ,,Voleo bih da vidim toga koji bi meni prodao neku knjigu!” Intervjuist: ,,E vidite, baš zbog takvih ljudi svi mi iz Centralnog biroa nosimo svoje karte, da ne bi bilo zabune. (Pruža svoju kartu). Evo, ovako možete biti sigurni da je u pitanju naučno proučavanje, i da nismo neki dokoličari koji vole da zabadaju nos u tuđe stvari. Osim toga, verovatno znate da se u ovakvim proučavanjima ne navode imena ljudi s kojima se razgovori vode. I, najzad, kad ovi tabaci dođu u Biro, tamo statističari samo gledaju šta ste rekli, a njih interesuju samo krajnji rezultati u brojevima, dok za pojedinačne izjave nemaju vremena ni interesovanja. To Vam je kao i kod popisa, i niko sa strane ne može saznati šta ste baš Vi rekli.” Respondent: ,,U redu, u redu! Izvolitie unutra! Danas baš nešto slavimo i imamo goste, a Vi upadoste s Vašim pitanjima. Ali ništa, bar će mi prijatelji pomoći ako ne budem mogao da odgovorim na neka pitanja.” Intervjuist (pošto je ušao): ,,Ne bi li bilo bolje da pređemo u susednu sobu? Ovde bi smo smetali Vašim prijateljima a i ja ću čuti Vaše mišljenje, a ne njihovo. Zbog toga sam, u stvari, i došao.” (Todorović 1976, 269)

Intervjuist bi, takođe, trebalo da nastoji da dobije što potpunije odgovore od ispitanika. Posebno je to važno kod tzv. ,,dubinskih 153


intervjua’’ iz kojih se dobijeni podaci koriste za komparativne studije određenih pojava i procesa, a koji nisu podesni za potpunu statističku obradu. Tako kod odgovora tipa ,,Hm” ili ,,Da, pretpostavljam”, intervjuist bi trebalo da nastavi razgovor nekim ,,probnim pitanjem’’. Probno pitanje iziskuje od ispitanika pojašnjenje prethodno datog odgovora. Uobičajeno je da u ovoj situaciji intervjuist pomogne pitanjem u stilu: ,,Šta podrazumevate pod tim?”

7.4. ETIKA U SPROVOĐENJU ANKETA I INTERVJUA Dobar deo prakse ispitivanja, kao istraživačkog metoda uključuje, bilo implicitno, bilo eksplicitno, izražene etičke aspekte. Mnogi istraživači smatraju da uključenjem poverljivosti, privatnosti i dobijene saglasnosti ispitanika prilikom dizajniranja upitnika, problem vezan za etiku naprosto prestaje. Daleko od toga. Etička pitanja su kompleksnija da bi se mogla obuhvatiti u pripremljenom upitiniku. Neophodno je, naime, razmišljati o nameni i očekivanim rezultatima (odnosno, posledicama) sprovedenog istraživanja. U nekim slučajevima se etička pitanja lako prepoznaju i razrešavaju. Međutim, mnogi etički problemi se ne mogu kompletno ukloniti. U takvim situacijama, istraživači razmišljaju o tim pitanjima, analiziraju ih, te modifikuju prvobitno oblikovani upitnik kako bi etičke nedoumice sveli na najmanju moguću meru. Nesaglasnost oko etičkih pitanja često je prisutna što se i očekuje. Razmatranje ovih pitanja i analiza ovih razmimoilaženja je značajno kako bi došlo do etički gledano dobrih postupaka. Dobra etika doprinosi boljoj atmosferi za istraživanje. Na primer, potpuna saglasnost (pristanak) ispitanika da učestvuje u određenom ispitivanju povećava njegovu pažnju, a, takođe, i smanjuje učestalost pitanja u smislu koliko dugo traje, ko sprovodi, te kako će ispitanici raditi anketu. Etički ispravan pristup utiče na to da su ispitanici pre koncentrisani na pitanja iz upitnika a manje na moguće rezultate ispitivanja. Dobijeni pristanak ojačava poziciju intervjuiste, a uz obezbeđenu privatnost može se postići daleko veći stepen iskrenosti u odgovorima ispitanika. Ipak, etičke dileme se ne mogu izbeći kod većine istraživačkih projekata. Ilustrujmo to sledećim primerom. Pretpostavimo da se sprovodi ispitivanje u kom se ispitanici, korisnici naknada za lica koja su ostala bez zaposlenja, intervjuišu o njihovom prethodnom 154


petogodišnjem iskustvu u svetu rada. Cilj ovog ispitivanja je da se iznađu odgovarajuće mere po osnovu kojih bi se lica sa tržišta rada prevela u stanje pune zaposlenosti. Postavlja se, na primer, pitanje da li bi ispitivač trebalo da kaže učesnicima ispitivanja da će ono trajati 2 minuta, iako istraživač zna da je za ovu aktivnost potrebno pola časa. Da li je obmanjivanje ispitanika o dužini trajanja intervjua dobro ili loše? Na ovu dilemu može se gledati iz dva različita ugla. S pozitivne strane gledanja, razumno je pretpostaviti da će istraživač pre zadobiti ispitanika ukoliko on misli da će intervju trajati kratko. Pretpostavimo, takođe, da je laganje o vremenu trajanja intervjua jedini način da se stupi u kontakt sa najproblematičnijim, ali, u isto vreme, i najvažnijim ispitanicima. Oni od kojih je najteže dobiti pristanak (menadžeri kompanija, na primer) mogu biti voljni da učestvuju u kratkom intervjuu. S obzirom na dugoročna kretanja istraživač, u svetlu primera koji je ovde dat, može ponuditi rešenje za značajan društveni problem (nezaposlenost) slabo plaćenih kategorija stanovništva. Međutim, kratkoročno gledano, istraživač laže ispitanika. Da li bi trebalo lagati u ovom slučaju? 7.4.1. TEORIJE ETIKE Gornji primer odslikava vododelnicu između dve glavne etičke teorije, a to su Kantova deontologija i Milova etička teorija korisnosti (utilitarizam). Nemački filozof Imanuel Kant (Immanuel Kant) uveo je deontološku etiku prema kojoj su neki akti sami po sebi loši, kao, na primer, laganje. Usled toga, takve radnje ne bi trebalo da steknu status univerzalnosti, te su one, inherentno, etički neodržive. Kantova deontologija definiše moralnost kao skup neophodnih, obavezujućih principa (kategoričkih imperativa) otkrivenih samim praktičnim rezonovanjem. U njenoj osnovi su razum i autonomno shvatanje čoveka. Deontološke teorije su usmerene na sprečavanje neželjenih posledica. Evropska istraživačka etika uglavnom teži ovoj vrsti etike. Insistiranje na jakoj privatnosti u Evropskoj Uniji je u skladu sa deontološkom etikom. S druge strane stoji Milova etička teorija korisnosti (utilitarizam; osnivač Džon Stjuart Mil) i drugi oblici posledične etike, prema kojima je etično sve ono što doprinosi koristi (ili sreći, po Milu) najvećeg broja individua u društvu. Svaki akt (radnju) treba procenjivati prema kriterijumu: da li je njegov konačan efekat veći od napora (cene) koji se 155


morao podneti. Prema tome, ono što je bitno je posledica nekog akta, a ne njegova intrinzična priroda. Principi ove etike su umnogome prisutni u vojsci (kao društvenoj instituciji) i osnova su mnogih formalnih procedura. Makijaveli se smatra pretečom ovog tipa etike zahvaljujući poznatom stavu da ,,cilj opravdava sredstvo”. Pored ove dve etičke teorije jaku tradiciju ima i etička teorija vrline čiji je rodonačelnik starogrčki filozof Aristotel. Ova teorija polazi od koncepcije idealnog ljudskog života, onog u kojem osoba uživa visok stepen moralne sreće (u kojem ona cveta u punom smislu te reči) − osnovnog moralnog dobra. Da bi osoba dostigla takvo stanje, ona mora posedovati niz karakternih osobina – vrlina. Tako se institucije i društveni procesi, prema ovoj etičkoj teoriji, procenjuju prema tome da li oni pespešuju razvoj i saglasnost sa zahtevima ovih vrlina. Viđena na ovaj način, etika vrline ima svoje mesto i u razmišljanjima istraživača koji koriste tehnike ispitivanja. 7.4.2. KORISNICI REZULTATA ISTRAŽIVANJA Istraživanje bi trebalo da dovede do maksimalnih pozitivnih efekata. Ovo je često teško postići jer su u realnim uslovima samo neka istraživanja, ili njihovi delovi, u skladu sa očekivanjima. Isto tako, istraživanje bi trebalo da donese neku korist za one koji su predmet istraživanja. Konačno, istraživanje bi trebalo da dovede do novih saznanja. Pronalaženje ravnoteže između ovih aspekata predstavlja svojevrsni izazov. Postavlja se pitanje: ,,Ko bi trebalo da uživa koristi od nekog istraživanja?” Tokom 1960-ih godina došlo je do promene razmišljanja na napred postavljeno pitanje. Istraživači su počeli s tvrdnjama da bi rezultati istraživanja trebalo da idu u korist ispitivanih. Drugi su pak tvrdili da ukoliko istraživanje obezbeđuje novo saznanje, to, samo po sebi, predstavlja potvrdu o neophodnosti preduzimanja nekog istrživanja. Ova debata je kontinuirana. Da bi se obezbedilo istraživanje od koristi za što veći deo društva, treba voditi računa o pravednoj zastupljenosti ispitanika iz različitih socijalnih grupa. Pravednost podrazumeva sastavljanje pažljivo oblikovanih procedura koje su dostupne svima pod jednakim uslovima. Treba, takođe, da postoji jednaka distribucija rizika i cena kroz sve slojeve koji bi mogli imati korist od ispitivanja. Dalje, istraživački dizajn bi trebalo da polazi od uzorka koji vodi računa o uključenju ispitanika po osnovu rodne, etničke ili klasne pripadnosti kako bi se 156


došlo do rezultata koji imaju korisnost za sve moguće društvene grupe. Ponekad istraživanje ne bi trebalo ograničiti samo na jednu grupu ukoliko se zna da bi, pored nje, i neka druga grupa imala koristi od tog ispitivanja. Na primer, proučavanje problema odlaganja opasnog otpada intervjuisanjem nadležnih menadžera u hemijskim industrijskim preduzećima ne bi trebalo ograničiti samo na kompanije koje su primale pomoć resornog ministarstva (za zaštitu životne sredine), već svih njih koji se mogu okoristiti stečenim saznanjima.

7.5. ISPITIVANJE U POREĐENJU S DRUGIM METODAMA U poređenju sa klasičnim eksperimentalnim pristupom, ispitivanja zasnovana na anketiranju i intervjuisanju ispitanika predstavljaju tip istraživanja koja se mogu sprovesti i na terenu. Ovakva ispitivanja mogu biti od koristi, kako na početku istraživanja, tako i u poodmakloj fazi rada na istraživačkom problemu (videti siku 7.2). Ovim ispitivanjima se ekstrahuju informacije od ljudi pod realnim uslovima u kontekstu svakodnevice. Ovo čini ankete i intervjue manje kontrolisanim tako da se neminovno postavlja pitanje njihove naučne validnosti, definisane u uskom smislu tog pojma. Ipak, ankete i intervjui su po svom pristupu deterministički, a odnose se prema problemima unutrašnje validnosti i generalizacije na sličan način kao i eksperimentalni metod. To znači da se koriste metodološki ispravni načini uzorkovanja kako bi se rezultati mogli analizirati jezikom statistike. Ispitivanje mnogih predmeta moguće je samo ispitivanjem. Najizraženija razlika između anketiranja i intervjusanja ogleda se u ceni. Sveobuhvatna istraživanja koja uključuju stotine ispitanika bila bi kudikamo skuplja ukoliko bi se izabrao intervju kao merni instrument. Intervjuisanje je, s druge strane, fleksibilnije u poređenju sa anketiranjem. Smatra se da su intervjui prikladiniji za kvalitativni, a ankete za kvantitativni stil istraživanja. Konačno, ispitivanje ima izvesno preimućstvo nad posmatranjem po pitanju nekih važnih odlika istraživanja (videti u tabeli 7.4). Posmatranje je nadmoćnije po pitanju preciznosti/tačnosti i objektivnosti istraživanja (objašnjenje je dato u odeljku 4.2.1).

157


Slika 7.2. Ciklus istraživanja u funkciji od vremena (Izvor: Malhorta i Varun 1998, 410).

Uprkos najčešćem korišćenju ispitivanja, ono je istovremeno i ,,najčešće kritikovana metoda prikupljanja podataka’’ (Milosavljević i Radosavljević 2006, 500). Kriticizam istraživačkih postupaka ispitivanja dolazi iz dva tabora: od onih koji tvrde da nedostatak kontrolne grupe dovodi, u stvari, do pseudo-nauke, i od onih koji tvrde da je ispitivanje suviše deterministički obojeno u tehnikama grupisanja i analize individualnih odgovora. Ispitivanje, u poređenju s drugim istraživačkim postupcima, ima parsimonijalni karakter. Uglavnom se koriste jednostavnije teorije na osnovu kojih je moguće izvesti manji broj hipoteza (pretpostavki) koje se testiraju. Iz ovog proizlazi eksplicitnost i specifičnost prisutna u istraživačkom problemu. U pojednostavljenju realnosti trebalo bi imati izvesnu meru. Iako je težnja za simplifikacijom opravdana, mara se 158


imati u vidu i Ajnštajnov stav da ,,stvari treba pojednostavljivati, ali ne više od toga”. Tabela 7.4. Prednosti i nedostaci ispitivanja i posmatranja (Izvor: Ghauri i Grønhaug 2005, 102).

_____________________________________________________________

Ispitivanje Posmatranje ________________________________________________________ Obim + − − Cena + Objektivnost + − Preciznost/tačnost + − Brzina + − _____________________________________________________________

U svakom slučaju, da bi ispitivanje u poređenju s drugim metodama zadržalo svoj značaj, od suštinskog značaja je povećanje pouzdanosti podataka. Visoka pouzdanost sakupljenih podataka se postiže uvažavanjem pravila empirijskog istraživanja. Neke od mera koje mogu poboljšati verodostojnost i pouzdanost podataka su: (1) pažljivo predispitivanje, (2) pravilno koncipiranje mesta, vremena i populacije koja se obuhvata ispitivanjem, (3) pažljivo i stručno izgrađena i realizovana koncepcija ispitivanja, (4) obučeni i odabrani ispitivači, (5) odgovarajuća konstrukcija osnove za razgovor sa kontrolisanim pitanjima i (6) dosledna realizacija osnove za razgovor ili upitnika u skladu sa psihološkom i logičkom strategijom (Milosavljević i Radosavljević 2006, 529).

159

Anketa i Intervju

Recommend Documents