1. ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА СТАНДАРДНОГ ЈЕЗИКА – СТАНДАРДНИ / КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК (ТЕРМИНОЛОШКА ПИТАЊА); КУЛТУРНО МИШЉЕЊЕ И КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК; СОЦИОЛОГИЈА И СОЦИОЛИНГВИСТИКА; СОЦИОЛИНГВИСТИКА И ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА Стандардни (књижевни) језик је нормирани језички облик који у одређеној културнонационалној формацији има функцију општег инструмента разноликих видова језичке комуникације. То је аутономни вид језика, увек нормиран и функционално поливалентан. Назива се још и: нормирани, писани, заједнички, општенародни и цивилизацијски језик. Књижевни језик као термин има своју предност: дугу традицију и широку усвојеност. Иначе је лош због недовољне дистанцираности од ужег, специјализованог термина језик књижевности. Пошто се у књижевности не употребљава само стандардни језик, овај термин је преширок: литература се служи и разним другим органским и неорганским идиомима вишег и нижег ранга (нпр., дијалектима), затим разним видовима разговорног језика, жаргонима и сл. С друге стране, овај термин је и преузак, јер је очигледно да се стандардни језик не употребљава само у белетристици. Присутна је паралелна употреба термина књижевни језик и стандардни језик. Књижевни језик је идеални, узорни језик, језик књижевности. Стандардни језик је појам који се све чешће користи када под њим подразумевамо језик јавне комуникације. Овакво схватање подржавају лингвисти који разликују ове термине. Писани (писмени) језик је термин устаљен у чешком језику, а има га и у немачком. Три момента дисквалификују овај термин: (а) општи терминолошки постулат да код националних термина буде бар семантика интернационална, а термини тог типа обични су само у малом броју језика; (б) потреба да термин писани (писмени) језик означи оне језике који се пишу, али нису оформљени као стандардни језици (нпр., провансалски језик, који је нестандардни, нестандардизован, али на њему постоји књижевност, литература); (в) потреба за термином писани (писмени) језик као ознаке за писану реализацију стандардног језика (као супротност термину говорени језик – за говорну реализацију језичког стандарда). Језик има своју писану форму, а модерни књижевни језик мора имати своју писану форму. Али књижевни језик није само писани језик. Овај термин може искључити усмену форму. Заједнички/општи језик је термин који се спорадично користи у Француској и Немачкој. Није семантички веран јер стандардним језиком никад не владају сви чланови једне говорне заједнице. Осим тога, асоцијативно је слаба страна то што термин интерферира са стилистичком категоријом ''вулгарнога језика'' (управо са француским и немачким) или са појмом ''прајезик'' (нпр., Slave communis, заједнички прајезик Словена, тј. прасловенски језик). Општенационални/ општенародни језик. Овај термин има два значења: (1) стандардни облик неког дијасистема са рангом језика; (2) укупност органских идиома подређених том дијасистему. Књижевни језик не покрива све припаднике једне нације. То (књижевни језик који је општи, заједнички за све) је само идеал. Овај термин не задовољава, дакле, ни по критеријуму општи, нити по другом делу сложенице – национални/народни, посебно не у вишенационалним срединама. Културни језик је термин који се највише користи у пољском језику. Књижевни језик није само језик духовне културе. То је основни недостатак овог термина. Постоји
1
двоструко прожимање језика и културе. Дакле, мана термина је значењска ускоћа и једностраност, а слабо је и раширен. Французи употребљавају термин језик цивилизације. У термину језик културе и цивилизације изједначава се култура са цивилизацијом, а иначе култура подразумева духовне творевине, а цивилизација материјалне. Осим тога, језик цивилизације односи се на интернационалне функције стандардних језика (када језик функционише изван граница своје националне говорне заједнице). Језик није одвојен од културе и цивилизације. Језик као књижевни језик настаје и афирмише се када се друштво издигне на цивилизацијски ниво (на пример, са преласком на други начин производње, у 15. и 16. веку, афирмише се француски књижевни језик). Формирање грађанског друштва је у блиској вези са формирањем књижевног језика. Два последња термина не треба схватити сувише уско, али у тренутку када је књижевни језик настао, био је језик духовне културе. Под нормираним језиком подразумева се тип језика којем је то релевантна особина; који је настао као резултат процеса нормирања, који има прописану, кодификовану норму. При том, треба разликовати термине нормиран и нормативан. Нормативан је језик који има способност да буде нормиран, за који се може прописати нека норма. Сваки природни језик је нормативан, али не и нормиран. Стандардни језик је уређен и стандардизован језик, одређен тачно утврђеним мерилима (стандард увек постоји и практично). Ако имамо у виду основну одлику књижевног језика као општег комуникацијског средства, које подразумева норму и кодификацију, дакле, као универзалног кода одређене културе, онда је несумњиво да би најприкладнији назив био стандардни језик или језички стандард. Термин стандардни језик је широко распрострањен у англо-америчкој терминологији и све се више употребљава и у другим језицима, па и у српско(хрватско)м (од 70-их година 20. века). Код нас такав назив узима све више маха, захваљујћи, у првом реду, радовима Далибора Брозовића. Али такав назив, без обзира на све његове предности, ипак подразумева један посебан вид књижевног језика, наиме, онај савремени, модерни тип у коме норма прожима све нивое језичке структуре, од писаног и књижевног до говорног, па чак и разговорног језика, од ортографије до ортоепије. Као разлози за неприхватање овог термина јављају се мала распрострањеност, тј. слаба усвојеност термина, али и споредно значење атрибута стандардан = ''просечан'' (асоцира на неки нижи ниво комуникације). Различити називи књижевног језика указују на то у коликој мери књижевни језик као језички феномен зависи и од лингвистичких и од екстралингвистичких фактора. Зато би се с правом могло рећи да је књижевни језик, у ствари, социолингвистичка појава. У својој историји књижевни су језици служили различитим социјалним слојевима и у зависности од социјалних прилика мењали своју функцију. Стари писани језици као књижевни језици имали су врло узак функционални круг, док га данашњи стандардни језици проширују толико да може да обухвати све комуникацијске потребе савремених националних култура. Функција коју стандардни језик има као нормирано и заједничко средство језичког комуницирања у оквиру индивидуализоване националне културе непосредно одређује и његову природу. Књижевни, односно стандардни језици по правилу се јављају прво као медијум религије, световне књижевности, науке и културе, још у старим цивилизацијама, а потом, са доласком модерног доба, и као средство савремене комуникације у свим доменима јавног живота. У процесу умножавања и ширења стандардних језика нарочиту улогу имало је
2
конституисање европских нација током 18. и 19. века, док данас посебну пажњу привлаче проблеми стандардизације у земљама у развоју. Културно мишљење и књижевни језик. Белић говори о заједничкој црти коју поседују сви књижевни језици – о значају културног мишљења за стварање књижевног језика. Културно мишљење или мишљење у вези са предметима опште цивилизације врло је старо. Познато је колики је значај у том правцу старих класичних језика – грчког и латинског – за све језике у Европи. Европска терминологија изграђена је од елемената грчког и латинског. Од ових језика узимани су и садржај и форма. Културно мишљење иде неупоредиво брже од самог културног развитка, и зато понекад имамо развијенији књижевни језик него културни живот код појединих народа. Културни представници, књижевници, научници, уопште стручњаци, и сви остали који опште са интернационалним културним мишљењем, тј. они који преносе опште културно мишљење у своје националне средине, јављају се као представници двеју култура – и опште цивилизације света и културе својих народа. Они су посредници међу њима, иако често једнострани. Они примају добра од опште цивилизације и предају их у прерађеном облику својим народима, и у ређим случајевима они и њој узвраћају својим прилозима. Међутим, утицај не мора бити толико јак, ако је извесни народ учврстио своју граматичку структуру. Наша култура је углавном једносмерна (ми смо примали утицаје). Значај културног мишљења у стварању српскохрватског књижевног језика огледа се од Вука Стефановића Караџића. Вуков језик можемо назвати књижевним јер се њиме обрађују књижевни предмети и он је представник културног мишљења (иако се трудио да говори и пише чистим народним језиком орача, пастира, говедара). Према Белићу, српски књижевни језик настао је 1817. године, када је Вук написао филолошку критику ''Љубомира у Јелисијуму'', у којој имамо посла са развијеним књижевним језиком, којим Вук Караџић необично добро влада. Вук се залагао за чињеницу да ''само су мисли просте, а не језик''. Ако су мисли културне, и најпростији се језик претвара у књижевни. Значај књижевног језика није у језику већ у мислима. Ако се мисли могу лепо исказати српским народним језиком, онда то тначи да је тај језик способан да врши функцију књижевног језика. У случајевима када један народни језик нема могућности да својим дотадашњим средствима искаже нове мисли, он се помаже или позајмицама из сродних језика или гради нову реч са својим средствима или задржава за извесно време страну реч. У почетку наш књижевни језик није био оспособљен за потпуну културну употребу. Колективно искуство пуни речи садржајем и значењем. Од када језике можемо сматрати књижевним? Према Белићу, од часа када су се њима почеле износити културне ствари, тј. од када је послужио као средство културном мишљењу, када се њиме могао изразити културни садржај. И за српски језик постоји мишљење да је постао књижевни када је усавршио свој граматички систем (пред крај 19. века) толико да се њиме могло исказати оно што се налазило у другим књижевним језицима са дугачком традицијом (француски, немачки, енглески и сл.). Али ту се мешају постанак књижевног језика и развитак књижевног језика. Наш књижевни језик развио се револуцијом, а не еволуцијом као руски књижевни језик (због чега је и богатији од нашег; у његову структуру уграђено је вековно колективно искуство). Наш књижевни језик, иако скорашњи по свом развитку, ипак има своју историју која се нарочито огледа у разноврсности стилова и свега онога што те стилове чини. Али то не значи да већ и у прво време Вуковог рада он није био књижевни језик. Кад је отпочело разноврсно општење са културнијим народима Европе, што властитим развитком појединаца, што тим додиром са
3
светском културом, наш се књижевни језик почео диференцирати и развијати у разним правцима. Постепено се долазило до слободе у примени народног језика у књижевности стварањем стилова другачијих од Вуковог: прозног (израстао из Вуковог полуепског), библијског (Даничић), поетског стила трагедије (Јакшић, Костић), поетског елегијског стила (Војислав Илић), интелектуализованог поетског стила (Дучић, Ракић), журналистичког стила... Тако је дошло до оне слободе у примени народног језика у књижевности, са различитим обележјима индивидуалног стила и до тзв. београдског стила (српски језик Београда 19. века). То је била српска варијанта српскохрватског језика. Стандардизација књижевног језика, започела у 17. и 18. веку, завршена је 70-их и 80-их година 19. века. Тада је допуњено оно што је недостајало, нарочито у синтакси. (Према Павлу Ивићу, српски књижевни језик настаје 1818. године, када се појављују прва нормативна дела - ''Српски рјечник'' и граматика; и то је мишљење и данас углавном прихваћено.) Културно мишљење и култура су база за књижевни језик. Социологија језика и социолингвистика. Ова два термина се у науци о језику интензивније употребљавају тек у последњих двадесетак година, и то често у синонимном значењу. Ипак, по Фишману, социологија језика наговештава социологију као ширу дисциплину, док термин социолингвистика пре упућује на грану лингвистике. Осим ових, и неки други термини се у појединим срединама употребљавају у сличном значењу, нпр.: социјална лингвистика, лингвистичка социологија, етнолингвистика и др. Унутар саме области проучавања ипак се могу разлучити два тежишта: а) Ако су у средишту пажње језички системи у њиховом друштвеном контексту, пре ће се говорити о социолингвистици. б) Ако се ради о проучавању друштвених група, при чему се, као један од параметара, испитује и језичко понашање њихових припадника, онда ће пре бити реч о социологији језика. Ту је нагласак на социолошким феноменима, мада језички испољеним, па оваква проучавања више спадају у социологију. У односу на социолингвистику, социологија језика је шира, обухватнија и мање лингвистика. Она користи методе и резултате других друштвених дисциплина објашњавајући језичке појаве социјалним понашањем говорника. Социологија језика се бави питањима језичког планирања у вишенационалним срединама, језичког национализма, бави се свим питањима функционисања језика и његових варијативности у склопу друштвених промена. Њен предмет су, дакле, социокултурне норме понашања и правила која регулишу избор језика или језичко понашање говорника. Најпознатији представници су Џошуа Фишман, Ајнар Хауген, Чарлс Фергусон. Понекад се у литератури социологија језика не разликује терминолошки од социолингвистике и назива се макросоциолингвистиком. Ако је она више лингвистичка дисциплина онда се социологија језика назива микросоциолингвистиком. У новије време чешће је јавља и термин социјална психологија језика, којим се упућује на психологију друштвеног комуницирања путем језика, на психолошке аспекте улоге језика у друштвеном понашању. Услови да се развије социолингвистика настали су променом односа према језику, који се више не сматра хомогеном целином већ као систем система (или подсистема). Лингвистички појам на коме почива социолингвистика јесте варијабилност језичких манифестација. Социолингвистика проблематици језика и друштва / језика и културе приступа на један другачији начин, тежећи да мноштво разнородних емпиријских
4
чињеница обухвати јединственим системом хипотеза и методолошких поступака. Предмет социолингвистике је проучавање корелација између језичких и друштвених структура и процеса, деловање социјалних фактора на функционисање језика, али и на саму језичку структуру. Тај предмет чине бројна питања која се тичу говорне ситуације: различити процеси до којих долази у узајамном деловању језика и дијалеката, стварање наддијалеката, језичко нормирање, настанак националних књижевних језика, идентитет језика, језички контакти, проблеми билингвизма и диглосије, језичка политика и нормирање и др. Социолингвистика је више заинтересована за употребу језика него за језичко знање; а у области језичког знања, пре свега, за компетенцију комуникације (знање правила која регулишу избор и употребу језичких средстава превасходно с обзиром на нејезички контекст) него за компетенцију кода (језичког система). Социолингвистика и језичка култура. Репертоар питања која обрађују социолингвистика и култура језика је добрим делом јединствен, али су приступи и циљеви различити. Социолингвистика је лингвистичка дисциплина чији је предмет деловање социјалних фактора на функционисање и структуру језика. Она је синхронијска дисциплина која води рачуна о субјективним и објективним факторима. Циљ изучавања језика је успостављање језичких норми. Социолингвистика се бави питањима функционисања језика на одређеном административно-територијалном простору који припада једном етносу и назива се језичком ситуацијом. Поред језичке ситуације, социолингвистика се бави још и узајамним деловањем различитих дијалеката, формирањем наддијалеката, језичким нормирањем, стварањем националних књижевних језика, билингвизмом, диглосијом, језичком политиком, функционисањем језика с обзиром на национални састав говорника. Да би се култура језика развила као посебна лингвистичка дисциплина морало је се развити друштво, а и интересовање за квалитет говорно-културне активности. Основе језичке културе поставили су пражани. Постоји (1) језичка култура у ширем смислу = култура језика, и (2) језичка култура у ужем смислу = култура говора. Овај последњи термин код нас није прихваћен. Говор код нас конотира само усмени говор, а не и усмену и писану реализацију језика. Ми и за ужи и за шири смисао користимо термин језичка култура. Предмет ове дисциплине су различита нормативна, граматичка, стилистичка питања језика, културно-историјска, социопсихолошка, естетска питања језика. Језичка култура је, дакле, социолингвистичка дисциплина, која од 70-их година 20. века добија теоријску осмишљеност као посебна дисциплина. Предмет језичке културе чине: - сва питања норме и нормативности и варијантност књижевно-језичких норми и критеријума нормирања; - питање диглосије и билингвизма, двојезичности и вишејезичности (функционални распоред језика у једно– и вишенационалној средини, однос дијалеката и књижевног језика, супстандард и књижевни језик итд.); - питање књижевно-језичких варијаната и варијетета и њихових стилских ограничења; - питање језичке политике и функционисања језика у зависности од језичке ситуације. Циљеви које треба постићи применом језичке културе јесу: оспособљавање говорника за ефикасну и квалитетну комуникацију, а то се може постићи смишљеним утицањем на знање и на језичко осећање говорника. Теоријску базу за културу језика као дисциплину представљају изучавања функционалне граматике и функционалне стилистике, познавање фактичког стања у језику, познавање функционисања савремених норми и њихове променљивости.
5
Код нас се по традицији велика пажња поклања неговању културе говора и писања. У пракси се овај појам најчешће поистовећује са идеалима правилности и чистоте у употреби матерњег језика (''правилност'' значи максимално поштовање норми књижевног језика у говору и писању, док ''чистота'' упућује на избегавање дијалектизама, жаргонизама и сличне нестандардне лексике и фразеологије, а изнад свега и избегавање страних речи). Такође, истиче се и захтев да се у говору разликује свих тридесет фонема српског стандарда, као и четири акцента и неакцентована дужина, да се познају граматичка и правописна правила и сл. Код нас данас има наслеђених стања, али и актуелних друштвених токова, који негативно делују на језичку културу. На првом месту треба поменути још увек високи проценат неписмених говорника српског језика, као и велики број полуписмених. Друго питање је употреба тзв. страних речи, од којих се највећи број у нашем језику скоро потпуно одомаћио, па би их пре требало назвати домаћим речима страног порекла. Наиме, за лоше стање у књижевном језику највећим кривцем се, по правилу, проглашавају стране речи, а преко њих и интелектуалци као њихови главни корисници. Ипак, већ би свима требало да буде јасно да се о животним садржајима сложених урбаних средина 21. века не може говорити искључиво тзв. народним језиком, који по свом духу припада нашем селу из 19. века. Цивилизације нема без страних речи, оне су потреба нашег, као и сваког другог модерног језика. Друго је, међутим, питање ко све употребљава такве речи, како и колико. Неприкладну и неумерену, а поготово незналачку употребу оваквих речи треба осуђивати, али уз пуну свест да ова појава заправо више говори о појединим носиоцима нашег јавног језика него о стању овог језика у целини. Истинско жариште овог проблема лежи, заправо, у растућој бирократизацији нашег језика, која захвата не само стране, већ и домаће речи и шири се из поља администрације и политике на друге сфере друштвеног живота – јавно информисање, школство, привреду. Неоспорно је да извештачени клишетирани говор загађује језик, а осим тога, често се њиме заправо само прикрива тривијално или збркано мишљење. У сврху језичке културе требало би, у школама и ван њих, одлучније неговати логично и економично изражавање, служење различитим функционалним стиловима говорног и писаног језика, као и избор различитих језичких средстава у зависности од говорне ситуације. Култура говора укључује, затим, и културу слушања – слушање туђег говора и другачијег мишљења, уз уважавање саговорника. Језички културан човек никада се неће подсмевати говору свог саговорника, нити ће очекивати да се увек други њему прилагоди у избору језика на коме ће водити разговор. Језичка култура је незаобилазан део опште културе, па би њеним унапређивањем био подигнут и општи културни ниво како појединца, тако и целе заједнице. Питањима ширења писмености и унапређења језичке културе требало би, пре свега, да се баве надлежна политичка тела чији је задатак језичко планирање, а затим и писци уџбеника, лектори, педагози, новинари, преводиоци, културолози итд. Друштвена брига око језичких питања, осим тога, укључивала би и систематску језичку политику, ваљану финансијску потпору, удруживање лингвиста и неговање интердисциплинарних веза, приређивање научних и стручних скупова и свега другог без чега се не може ни међусобно сарађивати нити држати корак са развојем светске научне мисли.
6
2. ЈЕЗИК И КУЛТУРА – ДЕФИНИЦИЈА КУЛТУРЕ; ЈЕЗИК И КУЛТУРА (СЕМИОТИЧАРИ – ЛОТМАН; ЕТНОЛИНГВИСТИ – ХУМБОЛТ, ВОРФ) Основни задатак природног људског језика јесте да служи као средство за споразумевање колективу чија је својина. Језик се обично дефинише као организован скуп јединица (првенствено гласова и значења) и правила, тј. као систем са друштвеном функцијом споразумевања. Пошто споразумевања и нема ван колектива, без неког облика друштвене организације и интеракције, функција споразумевања представља полазишну и пресудну одредницу која језик чини друштвеном институцијом. Лингвистички археолози (посебно присталице тзв. радне теорије) сматрају да је језик настао из потребе за споразумевањем у првобитним производним поступцима (лов, риболов, ратарство, сточарство, настањивање итд.). Уз то, и усвајање језика код сваког појединца мотивисано је животом у колективу, тј. стицањем знања о потреби за споразумевањем. Дакле, и онтогенеза и филогенеза доказују гледиште о друштвеном карактеру језика. Ни бића без човекових предиспозиција ни човек без друштвеног окружења не могу овладати ниједним природним људским језиком. Општи друштвени и културни карактер језичких појава огледа се и у томе да је без битног ослањања на језик немогуће замислити и остварити настанак, развитак и историју људског друштва у целини и његових цивилизација. Напор да се пронађу везе између језика, културе и друштва требало би усмерити на размишљање о степену испољавања међусобног утицаја језичких и нејезичких појава. То наводи посматрача на две основне врсте односа: 1) утицај нејезичких појава на језичке; и 2) утицај језичких појава на нејезичке. Постоје унутрашња историја (системска збивања унутар самог језика) и спољашња историја језика (оно што се догађа са језиком у целини), која је јасно повезана са развојем друштва и културе о чијем се језику ради. Свака људска култура и сваки људски колектив, свесно или не, стварају себи онакво средство за споразумевање какво им је потребно и, сагласно томе, мењају га, усклађујући га са новонасталим, промењеним потребама. Из тога проистиче да је сваки природни људски језик ''добар'' култури и колективу чије је власништво, будући да, прилагођавајући им се, успева да савршено ефикасно остварује своју улогу као инструмент друштва и културе, којима служи као средство за споразумевање. Вуково време и тадашња обележја средине заступали су једну материјалну културу (ратарско-сточарско-занатлијскорадничку), релативно сиромашну апстрактним појмовима, па и одговарајућим речима апстрактног значења. Међутим, данашњој европској цивилизацији, у коју се и наша култура укључује, управо је својствено да показује типове култура, испарцелисане на низ области деловања, у којима се првенствено барата речима апстрактног значења (нпр., наука, технологија, право, политика, идеологија и сл.). По правилу, што садржаји о којима се саопштава постају сложенији, то су разрађенији и обрасци по којима се образују речи и реченице у језицима. Стварање великих и моћних држава, затим појављивање јаких и распрострањених верских организација по правилу доносе потребу и да се језик нормира (тј. да му се пропишу правила употребе у говорењу и писању). У крајњем исходу ово доводи до образовања јединствених стандардних језика, као службених и општих средстава споразумевања. Језик је на свим нивоима подложан променама. Међутим, у краћем временском периоду промене су увек невидљиве. Последњих 20 година променио се однос језика и културе. Језик ствара нову културу. Данашња психолингвистика и етнолингвистика заснивају се на
7
томе да су језик и култура у сталној интеракцији. Језик је, по некима, само вид културног понашања (културно - реч латинског порекла, са значењем ''обрађивати; нешто што се негује''). Језик и култура. Прву научну дефиницију културе дао је Едвард Тејлор (1871). Према Тејлору, култура је сложена целина која ''укључује човекова (са)знања, веровања, уметност, законе, морал, обичаје, тј. све оно што одликује човека као друштвено биће, за разлику од биолошког бића''. Тако схваћена култура укључује и појам језика. Културе нема без људске заједнице. Основни приступи проучавању културе: 1. Активни – (а) На културу се гледа као на укупност човекових активности. Она не постоји изван друштвених условљености и настаје активним деловањем човека. Пре настанка културе, говоримо о природи, друштву и човеку. Природу мења човек по законима друштва и тако се рађа култура. У овом приступу који се заснива на кантовском схватању односа мисли и стварности, човек на различите начине у различитим цивилизацијским периодима мења природни свет у културни (вештачки). Човек је, дакле, активан и без његове активности нема културе. Културна информација мора бити препознатљива. У свести колектива мора постојати нека информација о културном садржају. Свет није дат унапред као текст. (б) Свет је текст (већ постоји унапред), осмишљено саопштење. Свет је унапред одређен и улога човека је да преведе тај језик на језик доступан људима, тј. да га рашчисти (улога Библије, Торе и сл. јесте доступност људима датог текста). Тако почиње цивилизација. Смисао свега је превођење културе на језик доступан људима (нпр., у словенском свету Ћирило и Методије су превели књиге и учинили културу доступном). 2. Култура као облик комуникације, општења – Овај приступ подразумева понашање. Култура је, дакле, облик понашања. Најзначајнији представници су Клод Леви Строс, Успенски, Јуриј Лотман, Малиновски (руски семиотичари). Према Стросу, култура почиње тамо где су правила. Према Лотману, култура је заједничка за један колектив људи који живи у истом времену и повезана је са друштвеном организацијом. Култура је облик општења међу људима. Не постоји без правила. Култура је екстрем норми. Заједничко за културу и језик су норме понашања, али постоји разлика у специфичности (врсти) понашања, тј. у врсти норме. За културу је битно да појединац влада нормама и да их примењује, као и за језик. За језик су карактеричстичне норме комуникацијског понашања. Према Малиновском, језик је најважнији облик културног општења и човековог понашања. Зато лингвистика треба да буде део опште теорије културе, а има као предмет говорно понашање у свакодневној практичној реализацији. Говорну активност треба да проучава социологија. Ако језик схватимо као систем норми, за успешну комуникацију неопходно је њихово саваладавање. Зато се инсистира на шаблонизацији и правилности језика. Из тако дефинисаног језика у односу на културу и друштво у радовима антрополога постављени су основи социолингвистици. 3. Вредносни приступ – гледа на културу као систем вредности, нарочито од почетка 20. века. Чиниоци културе су вера, казна и грех. Укупност вредности које је човек створио (активна улога) обухвата и поступке и предмете и речи којима се приписује вредност. Ана Вјежбицка (руска школа концептуалне лингвистике) је проучавала кључне речи словенске културе (отаџбина, душа, пријатељство, народ, вера, свест, закон, поредак, рај, пакао,
8
породица, срећа). У свакој култури поједини појмови добијају на значају. Свако доба има свој систем вредности. 4. Транслациони приступ (транслација – пренос) – Један од представника је и Јуриј Лотман, а уз њега су представници и руски семиотичари 70-их година. Шта разликује човека као културно и као биолошко биће? Биолошке потребе се не могу акумулирати за извесно време. Културне потребе се таложе и оне се акумулирају. Човек културне информације прикупља, таложи. То је основна разлика. ''Суштина културе је укупност наслеђених културних информација, њихово организовање и чување.'' Култура је систем стварања, коришћења, чувања и преношења информација. По Лотману, све човекове потребе деле се на: а) оне које се не могу нагомилавати, б) оне које се могу реализовати као материјални предмети или део личног памћења и које учествују у повећавању и нагомилавању информација. Културне информације се акумулирају, било у материјалним предметима, било у личном или колективном искуству. Међутим, нису све информације културне. Немају све речи исти значај за културу. Језичке јединице које имају смисла преносе културне информације. Информације се чувају у народним споменицима, натписима, материјалним документима; не чува их историја. Нагомилане информације условљавају и људско понашање, а оно постоји као: стихијско (природно) и културно. Културно обухвата културу (према правилима) и некултуру (култура без правила). Суштина културе је превођење једног дела стварности на језик културе, претварање у текст (говорни или писани). Преношење информација се врши тако што се од нечега што није текст ствара текст. Укупност текстова и механизама за настајање текстова – то је култура за Лотмана. Само оно што се из сфере мишљења пренесе у текст може постати део колективног памћења. Из тога произилази да је свако разарање културе брисање памћења заједничког за колектив људи. 5. Индивидуални приступ – на културу гледа као на индивидуалну карактеристику човека, унутрашње одређење човекове личности. 6. Типолошки приступ – разликује духовну и материјалну кутуру. Језик је и средство и одраз културе, па се тако и мора проучавати (Ђура Даничић: језик је огледало духа човечијег). Култура садржи непролазне вредности, постиже се духовним напором, а цивилизација представља материјалне непролазне вредности које воде удобнијем животу (прагматична је). Култура има душу, а цивилизација има само методе и средства. Свака национална култура је слојевита и, као таква, има комуникативни, вредносни и симболички карактер. Представља мерење природе по законима друштва. Настаје човековим активностима и подразумева човека као субјект деловања, начин деловања, предмете – материјалне и духовне, у којима се конкретизује активност. Култура подразумева процес и резултате процеса. Културе различитих народа међусобно се разликују по начину прихватања и усвајања националне духовне културе. Свако усвајање културе има спољашњу и унутрашњу страну. У спољашњу страну спада стално усвајање материјалних новина (интернационални карактер). По овоме се разликују многе културе. Унутрашња страна подразумева начин на који се врши усвајање и примењивање усвојених новина, карактеристичан за један народ. Уочава се национална особеност у усвајању новина (нпр., усвајање нових речи).
9
Вилхелм фон Хумболт (1767-1835), оснивач опште лингвистике, језик посматра као најважнију карику, везу унутрашњег човековог света (психолошке структуре) и спољашњег света. Његово размишљање о природи људског језика довело је до закључка да сваки језик одражава и посебан поглед на свет јер садржи израз свих идеја које сваки народ ствара о свету око себе. То би значило да је језик, с једне стране, одређен културним типом којем служи као комуникацијски и стваралачки инструмент, али и да га, с друге стране, својом унутрашњом структуром (''унутрашњом формом''), системском организацијом и сам одређује и ствара. Према Хумболту, до стварања појмовног света долази када се споје чулне представе са гласовним обликом (интелектуална страна са звучном), кад се наше искуство унесе у језички знак. Природа везе између језика и културе карактерише се спајањем човекове интелектуалне делатности и његовог језичког испољавања, тј. звуковне форме. Из тога проистиче да: - и материјална и духовна култура остварују се у језику; - свака култура је национална, а испољава се као посебно виђење света кроз језик, који има своју унутрашњу форму; унутрашња форма представља изражавање народног, колективног духа и његове културе, а од психолошке конституције говорника зависи како ће се остварити спој звука и значења, тј. како ће се раелизовати језик; - језик је најважнија спона између човека и света који га окружује. До ових погледа Хумболт је дошао првенствено проучавајући лексику и фразеологију, које су и најважније за преношење културе. Према Хумболту, људи се помоћу језика не могу у потпуности разумети јер су им погледи на свет различити. То је основ теорије лингвистичке релативности. Према Хумболту, језик има духовну снагу; промене у језику прате наше мисли и проистичу из промена у људском духу. Реални свет не постоји као нешто објективно, већ је то оно што ми знамо. Према Хумболтовом приступу, дакле, језик утиче на културу, културно понашање. Замерке Хумболтовом приступу односиле су се на питање да ли се култура усваја кроз правила (граматику) или се културне информације спонтано усвајају и препознају, да ли се друштвене промене одражавају у језику или је језик тај који утиче на друштво. Из овог приступа језику и култури настале су школе Бодуена де Куртенеа, Романа Јакобсона (структурализам). На основу Хумболтових схватања своја учења су развијали други лингвисти, ''неохумболтовци'', a независно од њих своју теорију дали су антрополошки социолингвисти у Америци. У духу Хумболтових идеја и Александар Белић је гледао на језик као на најважнију спону између унутрашњег и спољашњег света. У том односу код представника различитих култура успоставља се увек другачији однос, начин на који се чулна слика преображава у мисао, појам, симбол. Тако свака култура има национални карактер који се изражава у особеном виђењу света преко културних и језичких стереотипа сачуваних у колективном памћењу говорника једног језика. За Белића језик није ништа друго до слика спољног света. Бенјамин Ли Ворф је заступао теорију језичке релативности, према којој језик условљава начин на који људи перципирају свет који их окружује. Основе овог учења представљају погледи америчких лингвиста антрополога Сапира и Боаса. (Култура је људска делатност везана за духовну сферу; а језик је део културе и са њом образује целину. За њих, култура обухвата све небиолошке аспекте човековог живота; култура је оно што разликује човека од животиње.) Услови за појаву оваквог приступа и погледа на
10
језик настају са развојем и променама у приступу егзактних наука (почиње бити важно и како саопштити научне чињенице, а нису важне само чињенице). Ворф је користио и погледе на језик нама мало познатог Антоана Фабра Д'Оливеја (који је, нпр., дефинисао фонему). Карактеристика овог приступа је у схватању да сваки језик на специфичан начин одражава свет, па се језици међусобно разликују управо по језичким сликама света. Према Ворфу, говорници различитих језика чак и сличне појаве запажају на различите начине јер је важна идиоматичност, појединачност, специфичност комуникативног канала којим се остварује веза између језика и мишљења. Сваки језик има речи у којима је садржано свеукупно мишљење једног народа, његова култура и цивилизација; а кључне речи биле би реалност, материја, супстанца, простор, време, будућност, садашњост, прошлост. За Ворфа је лингвистика наука о значењима. Основу лингвистичког система представља један подсистем, формиран на специфичан начин за изражавање мисли и искустава. Појмовни систем је, дакле, у вези са језичким искуством. Говорник употребљава речник који је рођењем наследио и, користећи тај речник (говорећи тим језиком), рашчлањава свет. До појмова простора, времена и др. човек не може доћи интуитивним путем. Наши утисци и доживљаји света рашчлањују се у зависности од језика на којем мислимо о њима и од његових могућности. Ворфова максима јесте да је мишљење – мишљење на одређеном језику. На темељима овог схватања, у другој половини 20. века, једним делом развила се етнолингвистика (нарочито у радовима руског семиотичара Успенског и Толстоја), лингвистичка антропологија (пољски лингвисти) и лингвистичка културологија. Етнолингвистика се данас бави узајамним односима језика и културе. Циљ јој је реконструкција етничке територије на основу лингвистичких факата и реконструкција материјалне и духовне културе народне према језичким чињеницама. Лингвокултурологија се бави одразом културе у језику. Према другом приступу, култура је неодвојиви део стварности, а језик одражава стварност, одраз је културе. Из тога произилази да се променом реалног света мењају национално-културни и језички стереотипи. На темељима овог схватања развиле су се дисциплине чији је циљ испитивање утицаја културе на функционисање језика: функционална стилистика (Прашки лингвистички кружок) и савремена социолингвистика. Према трећем приступу, језик је конститутивни део културе, културни факт, чињеница, и то: - језик је део наслеђене културе; - језик је инструмент помоћу ког усвајамо културу; - језик је најважнији облик испољавања културе. Од 90-их година 20. века овај се приступ доста прихвата у руској лингвистици. Поштовање норми је услов за интеграцију људских бића у друштво, и иначе засновано на нормама. Из овог приступа произилази да култура и језик представљају различите семиотичке системе, али са доста заједничких црта: 1. И култура и језик представљају облик сазнања света. 2. Култура и језик су у међусобној интеракцији, дијалогу, вези (култура се надграђује над природни језик; језик је одраз културе). 3. Субјекат и језика и културе је или човек, појединац или друштво. 4. И култура и језик имају систем норми; уређени су. 5. Историчност је битна особина и културе и језика. Колективно искуство, наслеђе уграђено је у језик; а и култура је могућност таложења, преношења информација. Историчност даје вредност култури и језику (свест да нам језик припада и да је
11
функционалан; зато је битно да матерњи језик постане књижевни; из тога проистиче симболичка функција језика). 6. И језик и културу карактерише опозиција, антиномија динамичност – статичност. Разлике између језика и културе: 1. Језик је упућен на масовног адресата, има масовну употребу, а култура се сматра привилегијом одређених друштвених слојева, код ње се цени елитизам. 2. Језик и култура су различити знаковни, семиотички системи (култура не може да се самоорганизује) и, према томе, они су са сличном, али не идентичном структуром. Зато је боље рећи да је однос језика и културе хомоморфан, а не изоморфан. → 3. Иако познају одређене норме које су заједничке (изоморфизам), ипак, и језик и култура имају нешто што својствено сваком посебно (хомоморфизам). 3. СОЦИОЛИНГВИСТИКА И ЕТНОЛИНГВИСТИКА; КУЛТУРНИ/ЈЕЗИЧКИ ДИЈАЛЕКАТ; НАРОДНИ ЈЕЗИК И НАРОДНА КУЛТУРА; ОСНОВИ СОЦИОЛИНГВИСТИКЕ ПРЕМА БРОЗОВИЋУ (ПОЈАМ ОРГАНСКИХ/НЕОРГАНСКИХ ИДИОМА, СТАНДАРДНИ ЈЕЗИК И ОСОБИНЕ ЊЕГОВЕ НОРМЕ) Етнолингвистика је лингвистичка дисциплина чији је предмет проучавања језик и његов одраз у народној култури, односно психолошке и митолошке представе у језику (тиме се раније бавила етимологија). Етнолингвистика је шира дисциплина која проучава културни садржај независно од средстава и начина изражавања (ритуал, обредни текст, последице). Етнолингвистика проучава однос језика и народне културе, менталитета и народног стваралаштва. Она тежи да на основу језичких чињеница успостави етнолошку територију и материјалну и духовну културу (нпр., на основу језичке магијске етимологије ствара се одређена култура, табу, обичаји). Лингвокултурологија изучава одражавање културе у језику. Етнолингвистика се, заправо, схвата на два начина: (1) У ужем смислу, етнолингвистика се схвата као део лингвистике који има за предмет језик и националну културу, и њихов однос; и то не само одраз културолошких, митолошких, етнопсихолошких и др. представа у језику, него и утицај језика на стварање тих представа. (2) У ширем смислу, етнолингвистика има за предмет проучавање културног садржаја и све облике његовог остварења, независно од начина на који се тај културни садржај формално остварује (проучава и језик, и предмете, и ритуал итд., тј. и језички и акциони код). Према предмету изучавања етнолингвистика блиска је социолингвистици и оне се могу сматрати гранама посебне шире дисциплине која се бави спољашњом страном језика. Обе дисциплине проучавају однос језика и људског друштва, али се и међусобно разликују. Разлика је у томе што етнолингвистика води рачуна о националним особинама етноса и етничким особинама говорника, а социолингвистика о његовим социјалним особинама, и то, по правилу, оним ближим садашњем времену, млађим и њиховом утицају на језичке појаве, језичку структуру, сам језик. И једна и друга дисцплина проучавају утицај тих особина на језик. Обе полазе од синхронијске ситуације у језику, али се разликују у приступу. Етнолингвистика полази од савременог језичког стања у дијалектима, народним
12
говорима и настоји да их историјски протумачи и класификује. Дакле, примењује и дијахрони план проучавања. Социолингвистика се бави савременим језичким процесима, али њиховим комуникативно-функционалним аспектима, описом структуре и нормама на синхронијском плану. Етнолингвистика на појмовном плану у домен свог проучавања понекад укључује и дијалектологију, историју језика и језик фолклора – скоро све аспекте језика као друштвене појаве. Она се формирала на односу језик – култура, који подразумева језик као чинилац културе и њеног творца. Језик је, заправо, вербални код културе и, као такав, основни је показатељ етноса једног народа који је њен творац. Језик је стално обележје етноса, основни, најизразитији и најпостојанији показатељ етноса, док су променљиве категорије: јединство територије, национална свест, култура, државно уређење, привредни и економски развој итд. Етнолингвистика приступа језику уводећи у његову хијерархију, идиоме којима се друштво служи, са истовременим посматрањем језика и културе. Она изучава културне слојеве конкретног етноса и одговарајуће идиоме. Појмовни апарат етнолингвистичких метода чине: - елитна култура и њен инструмент – књижевни језик; - пучка култура, између села и вароши - народни језик (вернакулар; изнад дијалеката, а испод књижевног језика); - аутентична народна култура једног етноса (предмет проучавања етнолингвистике) народни дијалекти, наречја; - традиционално професионалне културе (везане за занате) - супстандард, арго, жаргон. Социолингвистички приступ односа језика и културе укључује следеће појмове: идиом, систем, дијасистем, језик, стандардни језик. Као општи, квалитативно и хијерархијски неутралан и неспецифичан термин употребљава се идиом. Идиом је сваки облик постојања неког језика.1 Идиоми се могу класификовати према трима различитим критеријумима: (1) органичност/неорганичност, (2) конкретност/неконкретност и (3) виши/нижи хијерархијски ступањ. Према Брозовићу, идиоми се деле на органске и неорганске. Органски идиоми су облици језика развијени у оквиру једне конкретне етничке заједнице и конкретне цивилизације, којима она задовољава своје комуникацијске и експресивне потребе. Органски идиом задовољава потребе конкретне етничкоцивилизационе заједнице и постоји само да би задовољавао те потребе. Дакле, органским идиомом бисмо могли сматрати само говор једне социјално чврсте, етнички хомогене, затворене и дефинисане заједнице, с одређеном цивилизационом физиономијом, дакле, говор конкретног села, засеока, говор неког племена и сл., али увек само на најнижим развојним ступњевима друштва. Неоргански идиом у најкарактеристичнијем виду јесте било који стандардни језик, али под неорганским идиомом можемо подразумевати и хијерархијски ниже феномене исте категорије, нпр., разговорни језик, жаргон, интердијалекат. 1
Идиом је и лексичка или фразеолошка јединица специфичне структуре и значења, карактеристична за одређени језик и у датој заједници прихваћена. Граматички је непродуктивна, јер се по истом обрасцу не могу образовати слични изрази, а семантички непрозирна, јер значење целог идиома по правилу није сума значења његових саставних делова (нпр., повести рачуна, радити некоме о глави, збијати шалу, ситна риба, ћорава посла). Сви језици имају идиоматске особености, а појединачни идиоми се приликом учења морају усвајати као целине.
13
Конкретни идиоми су само месни говор и стандардни језик. Само они имају јасно дефинисан инвентар своје супстанце и јасно дефинисану структуру, тако да се може дати одговор за сваки елемент супстанције и структуре ако се постави питање да ли улази у норму или остаје изван ње. Овде се норма схвата шире, не мисли се само на прескриптивну норму као плод стандардизационих процеса, него и на норму језичког осећања у колективу који се датим језиком служи. Наравно, уколико се ради о стандардном језику, онда функционише прескриптивна норма. Неконкретни идиоми су сви остали, а ако се ради о органским идиомима хијерархијски вишима од месног говора, онда су они не само неконкретни него и апстрактни. Хијерархијска лествица постоји у оба категоријална низа идиома, у органском и неорганском. Што се тиче неорганских идиома, стандардни језик има највиши ранг (он је конкретан идиом), нижи је ранг разговорног језика и евентуалног општенационалног супстандардног језика, који нису конкретни, а најнижи је ранг интердијалекта, који је још неконкретнији. На лествици органских идиома висина ранга и степен конкретности налазе се у обрнутој пропорцији. Месни говор, који је органски идиом најнижег реда једини је конкретан. Сваки је органски идиом вишег ранга апстрактан, и што је ранг виши, конкретност је мања, а апстрактност већа. Како је месни говор конкретан органски идиом, он је у лингвистичком смислу систем. Органски су идиоми вишега ранга апстрактни, па су према томе дијасистеми. Органски идиоми су природни говори којима се заједница служи. То су: - говор села (или засеока) – најнижи ранг који има своје норме, културне и језичке; то је један затворен систем, са иплицитном нормом; - дијалекат – виши облик органског идиома, који настаје апстракцијом особина локалних говора, његова норма произилази из особина говора једне разуђене територије; - група дијалеката – нпр., новоштокавски дијалекти, норма настаје апстракцијом већине особина дијалекатских говора; - наддијалекат – такође апстрактан облик, изнад дијалеката, а испод наречја; за овакве облике органских једињења насталих апстракцијом користи се назив дијасистем; - (српскохрватски) народни језик – српски и хрватски језик су системи у оквиру дијасистема. Сваки природан људски језик подложан је нормирању, а то значи да се за сваки такав језик могу прописати правила како је њиме добро говорити и писати. Укупност тих правила представља језичку норму, а резултат процеса је нормирани (књижевни) језик. Он настаје, дакле, прописивањем експлицитне норме за један органски идиом (одбацивањем слободних и архаичних форми, селекцијом) и заузима највише место на хијерархијској лествици идиома. Неоргански идиом је тај вештачки створен језик. Нормирани језик функционише као стандардни језик колектива коме припада, односно друштва и културе који су га нормирали. Мада и стандардни језик неминовно подлеже променама које му омогућавају да своју структуру прилагоди потребама културе чији је инструмент, ипак се одликује и релативном стабилношћу (промене у њему су спорије и уједначеније него у ненормираном језику). Норма захвата све језичке нивое, укључујући и говорни и писани облик саопштавања, а задире и у све области граматике. Најмање подложна норми је лексика (то је отворени систем који се може посматрати као више лексичких подсистема).
14
За стандардни језик кажемо да је облик неорганског идиома, вештачки створен и отворен систем. Функционисање неорганских идиома доводи до раслојавања стандардног језика на остале неорганске идиоме – супстандарде. Од свих наведених облика идиома, системе чине једино говор села и књижевни језик. Оба ова система су нормирана, али се њихове норме разликују, и то: - у квалитету (норма књижевног језика је богатија, разноврснија у лексици, синтакси); - у квантитету (норма књижевног језика је селективнија, ужа у избору црта које улазе у стандардни језик, док је норма говора села свеобухватнија и укључује све особине говора села). Нормативност је способност природног језика да се за њега пропише норма, а нормираност је резултат процеса нормирања. Сваки језички систем у себи садржи правила своје употребе, те познавање тих правила, заједно са познавањем јединица система припада говорниковој језичкој компетенцији. У сваком је језичком систему, дакле, садржана норма, заснована на имплицитној конвенцији изграђеној у самој језичкој области. Стандардизација је процес стварања експлицитне норме у друштву у оном тренутку у којем оно осети потребу за таквом нормом. Производ стандардизације је стандардни облик неког идиома или стандардни језик. Стандардни језик је специфичан социолект са експлицитном нормом, прилагођен различитим облицима јевне комуникације, а посебно намењен употреби у државној управи, школству, средствима масовних комуникација и, делимично, у литерарној продукцији. Према лингвистичкој теорији произишлој из ставова Прашког лингвистичког круга, као основне пожељне карактеристике стандардног језика сматрају се еластична стабилност, аутономија и полифункционалност. Полифункционалност означава могућност употребе у различитим комуникацијским ситуацијама. Аутономија се мери степеном независности стандардног језика од утицаја других идиома. Еластична стабилност обухвата и сталност експлицитне норме, која само на тај начин може осигурати ефикасност комуникације и у простору и у времену, и њену способност да буде, у складу с новим потребама саобраћања, промењена, односно подвргнута евалуацији и реконструкцији. Сви стандардни језици не поседују у истој мери сва ова три својства, па Брозовић на основу тих разлика, као и неких других елемената уводи комплексну типологију стандардних језика која омогућава да се размотре из многих аспеката њихове међусобне релације. За основицу књижевног језика бира се тип говорне варијације, најчешће дијалекат или социолекат, чије ће опште особине језичка норма следити, поштовати и прописивати. За основицу српскохрватске језичке норме одабран је, пре свега, ''народни језик'', а затим штокавско наречје и један његов дијалекат – источнохерцеговачки (јер је овај дијалекат био веома распрострањен). Норма српскохрватског стандардног језика даље подразумева културно-цивилизацијску надградњу (у области лексике, терминологије и синтаксе), али обавезно садржи основну језичку супстанцу селективну за фонологију, морфологију и лексику народног језика, јер она чини овај дијасистем српскохрватског језика. У реалности се стандардни језик неретко појављује у форми варијанте. Према Брозовићевој дефиницији, варијанте су адаптација стандардног језика традицији и савременим потребама нација као дефинисаних социо-етничких формација, па се законито јављају у свим национално нехомогеним стандардним језицима. Варијантне се разлике, по Брозовићу, указују углавном у супстанци (нпр., у лексици), а не и у структури (нпр., у
15
фонологији, морфологији или синтакси) стандардног језика, социолингвистички, а не геолингвистички дијалекатски феномен. Бијела сол за кухање (јест) кемијски (је) спој натрија и клора. Бела со за кување је/ јесте хемијско једињење натријума и хлора. Бијела
со л
за кухање
јест
Бела
со
за кување
је/ јесте
изгово р
гласовна промена
редосле д
кемијск и хемијск о
(је )
те
спој
натрија
једињењ е
натрију ма
представљају
клора . хлора и . и
надградња (адаптација страних речи)
(Предлог и везник носе најмање информативности и због тога су зајенички.) Српски и хрватски су различити језици на нивоу надградње, а српскохрватски и словеначки се разликују у основној језичкој супстанци (супстрату). Брозовићева концепција стандардног језика темељи се највећим делом на схватањима Прашке школе, у првом реду на радовима Богуслава Хавранека. Од двају кључних појмова – еластичне стабилности и аутономије стандардног језика, Брозовићу је важан само други – аутономија. Питања аутономије стандардног језика остала су у Европи и Америци изван интересног круга лингвистичке теорије све до 60-их и 70-их година 20. века, али је у Совјетском Савезу ситуација била другачија. За разлику од чешке лингвистике, која је првенствено покушавала тачно дефинисати границе и разлике између стандардног језика и осталих неорганских идиома, совјетска се лингвистика занимала првенствено за унутрашње границе у самом стандардном језику, за поједине његове функционалне стилове и за однос између двеју његових основних реализација – писане и говорене, а ''спољашњим'' се границама није посвећивала довољна пажња. Па ипак, Брозовић се не слаже у свему са Совјетима. Он сматра да се стандардни језик не може и не сме схватити као кров под који се смештају сви остали органски и неоргански идиоми разног ранга, јер је стандардни језик аутономан као највиши облик неорганског идиома. Дефиниција: Стандардни језик је аутономан вид језика, увек нормиран и функционално поливалентан, који настаје пошто се једна етничка или национална формација, укључивши се у интернационалну цивилизацију, почне у њој служити својим идиомом, који је до тада функционисао само за потребе етничке цивилизације. Чим се једно друштво нађе у ситуацији да му је стандардни језик потребан, оно ће и створити свој стандардни језик, односно прихватити какав други, милом или силом, сродан или несродан. 4. СОЦИОЛИНГВИСТИКА И ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА – ПОЈАМ ЈЕЗИЧКЕ СИТУАЦИЈЕ, РЕПЕРТОАР ПИТАЊА КОЈИМА СЕ БАВИ ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА Социолингвистика је лингвистичка дисциплина која изучава деловање друштвених фактора (појава и процеса) на функционисање језика, али и на саму језичку структуру. Она је синхронијска дисциплина која води рачуна и о објективним и о субјективним факторима који утичу на језик, а њен циљ је успостављање језичких норми.
16
(Социолингвистика је увела масу нових појмова, између осталог и појам језичке ситуације). Репертоар питања која обрађују социолингвистика и језичка култура је добрим делом јединствен, али су приступи и циљеви различити. Језичка култура као посебна дисциплина развија се тек када једно друштво почне да се интересује за ефикасност и квалитет комуникације. Основе ове дисциплине поставили су лингвисти Прашког лингвистичког кружока, разматрајући нормативно-граматичка, ортоепска, стилистичка, културно-историјска, естетска, психолошка и друга питања. Од свих ових аспеката најважнија је нормативност, јер без правила, канонизације и кодификације нема језичке културе. Предмет језичке културе чине: - сва питања норме и нормативности и варијантност књижевно-језичких норми и критеријума нормирања; - питање диглосије и билингвизма, двојезичности и вишејезичности (функционални распоред језика у једно– и вишенационалној средини, однос дијалеката и књижевног језика, супстандард и књижевни језик итд.); - питање књижевно-језичких варијаната и варијетета и њихових стилских ограничења; - питање језичке политике и функционисања језика у зависности од језичке ситуације. Језичка култура у први план ставља функционални прилаз питањима правилности и нормативности, а циљ је успостављање квалитетне комуникације која се може постићи утицањем на језичко осећање говорника. Теоријску базу језичке културе као научне дисциплине представљају функционална граматика и функционална стилистика, добро познавање чињеничног стања у језику и норми и њихове варијабилности. Посебна се пажња посвећује динамичности норме. Приступ норми као динамичној категорији пре свега мора бити објективан. Норма је стабилна у односу на динамичку структуру језика. Зато се у овај приступ укључује и настанак иновација, и то коришћењем језичког потенцијала, стварањем терминологије и теоријом позајмљивања. Изучавање норме врши се на свим језичким нивоима и праћено је састављањем речника. Врши се линвистичким и додатним, допунским, нелингвистичким методама (нпр., статистичком). Језичка култура полази од чињенице да су норме објективна историјска категорија. Оне функционишу у сложеном међуделовању језичких и ванјезичких фактора, стихијског и рационалног, општег и индивидуалног, и резултат су стабилног односа друштва према норми. Нормативност језика је унутрашња, инхерентна особина језика, а нормираност је уређеност, вештачка прописаност правила и норми. Проучавати развој књижевног језика значи проучити развој његових норми, усавршавати његова изражајна средства ради квалитетније и ефикасније комуникације. Без културе језика нема ни научне базе језичке политике. Задатак језичке културе је проучавање крајњих исхода норме и усавршавање језичких изражајних средстава, а циљ је објективни опис нормативне природе језика. Језичка култура је основа за нормативне препоруке и научна база језичке политике и језичког васпитања. Језичка (говорна) ситуација представља нејезички контекст у коме се остварује споразумевање, односно говорни догађај. Њу чине нејезички елементи, организовани са језичким у међзависну целину: а) ''оквир'' као физички амбијент (место, време и околности),
17
б) институционализовани амбијент (домен делатности и друштвене улоге комуникатора), в) референт (објекти и појмови који су тема саопштавања), г) ''сцена'' (прагматичко, физиолошко, психичко и социо-културно окружење комуникације). Већина елемената језичке ситуације подређена је комуникацијској компоненти контекста посебно с обзиром на улогу учесника у процесу споразумевања. Тако, нпр., за једног истог говорника различите говорне ситуације могу бити: школски час или испит на факултету, куповина у робној кући, вечера у ресторану, спортска игра, забава, породична препирка, кућна посета итд. Правила за избор и употребу језичких средстава с обзиром на врсту говорне ситуације, говорник поседује, заједно са осталим правилима, у оном делу свог језичког знања који се назива компетенција комуникације. Основна обележја говорних ситуација обично су имплицитна и учесници у говору или их унапред познају или их у току говорног догађаја уочавају и препознају. Међутим, у једном посебном случају та обележја могу бити и експлицитно исказана (то је случај са пишчевим текстом који коментарише дијалог у прозним књижевним делима, са дидаскалијама у драмским делима или са елементима звука и слике на филму, телевизији и сл.). Све у свему, говорна ситуација представља неку врсту матрице у коју се процес споразумевања смешта, према којој се организује и којој се говорни догађај на крају и остварује. 5. ПРАЖАНИ И ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА (ПИТАЊА НОРМЕ, ДИГЛОСИЈЕ, БИЛИНГВИЗМА, ЈЕЗИЧКЕ ПОЛИТИКЕ, ДИНАМИЧКИ ПРИСТУП НОРМИ, ТЕОРИЈА ПОЗАЈМЉИВАЊА) Пражани су пошли од практичних питања функционисања (чешког) језика у друштву, и бавили се питањима која се тичу суштине књижевног језика. Они су утемељили нове дисциплине: теорију норме и кодификације, теорију стилистичке раслојености и диференцијалности књижевног језика, те поставили основе теорији језичке културе као лингвистичке дисциплине. У центру интересовања ове групе лингвиста је књижевни језик. Они језик схватају као систем језичких знакова који има друштвени и функционални карактер, тј. као систем средстава изражавања која имају одређену сврху. Пражани први пут дефинишу улогу говорника у комуникативном акту (процесу говорења) и инсистирају на јасном дефинисању односа језика и друштва; захтевају да се језик проучава као комуникативно средство одређених друштвених група, које се тим језиком служе и чија употреба утиче на развој језика; захтевају да се проучава језичка раслојеност и језичка еволуција. Рад пражана везује се за оснивање Прашког лингвистичког кружока (1926), чије су тезе објављене 1929. године. Аутори теза били су Јакобсон, Трубецки, Матезијус, Хавранек, Мукаржовски и др. Године 1932. кружок се представио јавности серијом радио емисија посвећених књижевном језику. Богуслав Хавранек и Милош Вајнгарт издају књигу ''Књижевни чешки и језичка култура'' (сарадници су били Роман Јакобсон, Јан Мукаржовки, Трубецки и др.). Године 1947. Хавранек је теоријски разрадио питања књижевног језика у чланку ''Принципи прашког лингвистичког кружока и кодификација стандардног чешког језика''.
18
Однос пражана према књижевном језику представља радикалну измену дотадашње праксе – уместо романтичарског, историјског и пуристичког приступa (књижевном) језику заснива се афирмативни, реални и објективни приступ језику, али он никако не подразумева само дескрипцију и не напушта патриотски интерес и однос према језику. Нема више ни традиционалног плурализма и не проучава се оно што лингвисти мисле да треба, већ само језичка реалност (афирмација – проучава се све што постоји у језику, и то објективно, а не идеалистички). Напушта се критериј историјског континуитета при утврђивању језичке норме, чиме се одбацује пуристички став историјских граматичара којим се одбацивало све што је страно у неком језику. Овај став је теоријски образложио Роман Јакобсон. У чешком језику пуризам се односио нарочито на одбацивање или смањење утицаја немачког језика. А Јакобсон образлаже да нас историјска граматика учи сасвим супротно (да она правилно стоји, али је њена интерпретација погрешна), тј. да се језик цивилизацијски стално развија подлежући утицају других језика (ако је језик мање развијен, трпи већи утицај). За пражане, норма књижевног језика треба да се заснива на реалистичким запажањима о употреби језика код добрих савремених писаца (однос према норми разрадио је Хавранек, посебно 1947. године). Основа културе језика заснива се на научном познавању стварне норме књижевног језика, а она се препознаје у књижевној пракси и интелектуалној употреби уопште и потврђује се у савременој генерацији говорника и генерацији која јој непосредно претходи. (Језик ових двеју генерација је модеран језик.) Реалистички приступ језику подразумева теоријско одређивање места стандардног језика у односу на друге идиоме у једном друштву, првенствено у односу на народни језик и дијалекат, од ког се разликује по функцијaма и сферама употребе. На овај начин, пражани у први план стављају културну функцију књижевног језика и дају јој предност у односу на нормативну страну. Овај приступ подразумева и однос према свим дијалектима (руралном и, нарочито, урбаном). Функције језика пражани дефинишу као улоге које сваки језички ниво испуњава у одређеној сфери као комуникацијски инструмент друштва. Стандардни језик се разликује од народног по број улога у развијеном цивилизованом друштву. (То је суштинско за пражане – гледати на језик као на систем функција.) С тим у вези, пражани нарочито истичу културну улогу стандардног језика, инсистирају на њој. Пражани истичу да је важно разликовати стандардни језик од дијалекта, и посебно од урбаног дијалекта, као и одредити однос књижевни језик/интердијалекат. (Књижевном чешком језику претходио је један облик књижевног нестандардног интердијалекта.) Пражани стављају у први план функционални аспект језика, сматрају да је научно изучавање језика адекватно само ако се води рачуна о комуникативној функцији језика. При том се мора узети у обзир динамички аспект језика (његово стално мењање). При овом изучавању језичких функција нарочито треба водити рачуна о (језичким) формама у којима се оне реализују. Хавранек је увео разлику између појмова функционалног језика и функционалног стила. Под функционалним језиком се подразумева облик раслојеног језика (разговорни, књижевни, правни, научни итд.), а функционални стил је облик функционисања у говору, реализација језика у говору (говорној пракси), и није дат у језику, језичкој структури. Језички стилови су структурно-функционалне варијанте у језику и међусобно се разликују по језичком репертоару особина. Они се остварују у бројним говорним стиловима, а сваки има своју типску организацију и структуру усклађену са језичким системом, а прилагођену захтевима комуникације.
19
Језичка култура се као посебна дисциплина бави питањима ефикасности и квалитета комуникације. Предмет језичке културе су: - сва питања норме и нормативности и варијантност књижевно-језичких норми и критеријума нормирања; - питање диглосије и билингвизма, двојезичности и вишејезичности (функционални распоред језика у једно– и вишенационалној средини, однос дијалеката и књижевног језика, супстандард и књижевни језик итд.); - питање књижевно-језичких варијаната и варијетета и њихових стилских ограничења; - питање језичке политике и функционисања језика у зависности од језичке ситуације. Приступ норми као динамичкој категорији мора бити објективан. Норма је, с једне стране, стабилна (у односу на динамичку структуру језика), али је динамична, јер прати сталне промене у језику. Зато се у овај приступ укључује и настанак иновација коришћењем језичког потенцијала, стварањем терминологије и позајмљивањем (увођењем интернационалне лексике). Језичка култура полази од чињенице да су норме објективне, историјске категорије. Оне функционишу у сложеном међуделовању језичких и ванјезичких фактора, стихијског и рационалног, општег и индивидуалног. Језичка култура је основа за нормативне препоруке и научна база језичке политике и језичког васпитања. Билингвизам (двојезичност) се дефинише као појава да говорни представници једне говорне заједнице истовремено поседују знања двају језика, што им омогућава њихову напоредну употребу, избор или смењивање у употреби. У таквим двојезичним срединама посебн је важно обезбедити услове за равноправну и ефикасну употребу, учење и неговање свих језика који се у датој говорној заједници појављују као могућа комуникацијска средства, посебно у мас-медијима (радио, ТВ, штампа), васпитању и образовању, јавним службама, уметничком стваралаштву итд. У вишејезичним говорним заједницама чест је и случај тзв. диглосије2. Диглосија је појава својеврсног функционалног, друштвеног билингвизма, са разграниченим доменима употребе одређених језика, тако да поједини језици добијају институционализован, престижан статус у односу на друге. Тако се један језик појављује у тзв. службеној употреби (у мас-медијима, васпитању, образовању, правосуђу, администрацији, културним и верским установама), а други се користи у свакодневној, ''неслужбеној'' интеракцији (у породици, на улици, на забавама...). Диглосија, тј. употреба двају функционално диференцираних језичких типова у истој језичкој заједници, дуго је карактерисала наше прилике: с народним језиком је коегзистирао славеносрпски, првенствено у писменој употреби. Савремене тенденције код нас су да се подстиче, негује и развија билингвизам, а ублажава и уклања диглосија. (Може се рећи и да термин билингизам, у савременој науци о језику, првенствено асоцира на двојезичност као психолошку вредност, тј. паралелно знање двају језика, а термин диглосија најчешће означава двојезичност као социолошку вредност, тј. паралелну употребу двају језика.) *Стандардни/књижевни језик карактерише постојање два типа норми: имплицитне (несвесне) и експлицитне (прописане), која се савлађује учењем и заснива се на узусу (језичкој употреби) и једним је делом вештачки уређена. 2
Начелно би термини диглосија и билингвизам могли бити истозначни (етимолошки и јесу, само је један с ослонцем на латински, а други с ослонцем на грчки језик), али им лингвистичка терминологија приписује различите садржаје.
20
Норма књижевног језика је обавезна, обавезујућа, и то нарочито код писане форме језика, док је норма усмене комуникације мање устаљена (слабији је утицај кодификације). Основна особина књижевнојезичке норме је функционалност, богатство, варијативност. Даље особине су: функција норме да преноси културни садржај, стабилност и престиж, јединственост (за све говорнике). Задатак језичке културе, према пражанима (изнет у Тезама 1929.) јесте да се у књижевном језику развијају оне особине којима би се задовољиле специјалне функције стандардног језика; Тезе дефинишу језичку културу као настојање да се књижевни језик оспособи за полифункционалност, при чему би имао следеће особине: а) устаљеност употребе језичког факта (из језика треба елиминисати свако колебање и створити поуздано и чврсто језичко осећање које има за циљ прецизност комуникације); стандардни језик треба да се оспособи за прецизно изражавање (тачно преношење мисли); б) прецизност – њиме треба јасно да се изражавају различити садржаји; в) књижевни језик треба да је оригиналан, аутентичан (треба да јачају, да се развијају аутентичне црте, оне карактеристичне за дати језик); г) пражани највећи значај поклањају писаној форми књижевног језика, али не занемарују говорну реализацију, и инсистирају да изговор треба да буде устаљен, а говорни језик култивисан; као такав он је потенцијални извор сталног богаћења књижевног језика; д) правопис треба да буде лак и прегледан (визуелно добро прихваћен) и устаљен (не треба често мењати правописна правила, нарочито ако не воде поједностављењу правописа); ђ) облици за номинацију треба да одражавају индивидуалност језика; без језичког оправдања (тј. функционалног критерија) не треба користити несвојствене, стране форме. Речник (вокабулар) треба да је богат, развијен, и речи треба да имају прецизна, тачно одређена значења (да преносе тачан појмовни садржај), и да се устаљено употребљавају у одређеним функционалним стиловима (тј. да имају устаљену функцију); е) синтакста треба да буде развијена према стилистичким функцијама и треба да одражава индивидуалност језика, треба развијати аутентичне особине језика и богатство изражајних могућности, у складу са захтевима појединих функционалних стилова; ж) морфологија не сме да инсистира на дублетима и архаизмима, богатство облика је резултат историјског развоја књижевног језика и не треба тим особинама накнадо оптерећивати савремени језик; з) посебну пажњу треба поклонити култивисаном говорном језику и неговању језичког осећања (култивисани говор као богаћење језика); и) бринути о језику не значи бити усмерен ка пуристичкој основи. Култура језика је схваћена као дисциплина од велике важности за словенске језике који су мање оспособљени за функције које врше. Веома је значајан за језичку културу култивисани говорни језик. Он представља извор из којег се без штете стално може оживљавати писани језик, и он ствара средину у којој је могуће најпоузданије однеговати осећање за језик, неопходно за устаљеност књижевног језика. И говорни и писани књижевни језик су средства изражавања културног живота; културно заједништво огледа се и у књижевном језику. Брига о чистоти језика има место у језичкој култури, али сваки претерани пуризам шкоди истинској култури књижевног језика.
21
6. СТАНДАРДНИ ЈЕЗИК – ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА (СТРУКТУРНЕ ОСОБИНЕ КЊИЖЕВНОЈЕЗИЧКЕ НОРМЕ – ФЛЕКСИБИЛНОСТ И ИНТЕЛЕКТУАЛИЗАЦИЈА; УЛОГА ЛИНГВИСТА У НЕГОВАЊУ ЈЕЗИКА) Стандардни језик је нормирани језички облик који у одређеној културно-националној формацији има функцију општег инструмента разноликих видова језичке комуникације. То је најпрестижнији језички облик у једном друштву, чије су основне особине: 1. Уједначеност (хомогеност) – Стандардни језик функционише у принципу као хомоген систем, као целина, чак и ако је настао на подлози неке мешавине дијалеката. Овај појам треба разграничити од јединствености, која не поштује језичке варијете. 2. Аутономност – За социолингвистику, ово је примарна особина, која се тиче сваког идиома, али књижевни језик има аутономност као доминантну црту. То значи да постоји самостално и не потпада под неки обухватнији идиом. Аутономност стандардном језику омогућава нормираност, а то је опет друга важна особина стандардног језика. 3. Експлицитна нормираност – тј. постојање експлицитне ортоепске, ортографске, граматичке и лексичке норме, стручно обликоване и друштвено прописане. 4. Писана и усмена форма реализације – У савременом контексту не може се говорити о стандардном језику који не би био писан. 5. Вештачка уређеност – Стандардни језик није органски идиом, него нешто што се изграђује, негује и усмерава, и што се мора посебно учити јер се нико не рађа са стандардним језиком као својим природним говором. На стандардни језик највише се може утицати (нпр., највећи учинак се постиже на језик у јавној комуникацији, а најмањи на језик појединца). 6. Модернизација – прилагођеност и прилагодљивост потребама урбане културе. 7. Полифункционалност и функционална раслојеност; 8. Интелектуализација – омогућује задовољавање виших културних потреба у сферама филозофије, науке и технике, али и у обичном разговору међу образованим говорницима. 9. Интернационализација – олакшава саобраћање преко националних језичких граница. 10. Потенцијална варијантност (нпр., књижевни српски, књижевни хрватски) – То је могућност делимично различитих стандардизација истог језика у исто време, услед територијалног, националног, административног или другог диференцирања говорника тог језика. Најчешће пре стандардизације постоје варијанте, па се од њих вештачким путем ствара један књижевни језик; код нас су политичким путем, временом све више продубљиване разлике међу варијететима и на крају су се варијанте потпуно одвојиле (заједнички је био правопис и део терминологије). Норма је скуп устаљених, традиционалних реализација елемената језичке структуре, изабраних и учврешћених кроз језичку праксу. Њене особине разрадила је Прашка лингвистичка школа, а две најважније структурне карактеристике књижевнојезичке норме су: 1. флексибилност (еластичност - стабилност) – предложио је Матезијус, 2. интелектуализација – предложио је Хавранек. Ове особине се тичу идеалних својстава стандардног језика и најважније су јер омогућавају ефикасно функционисање језика. Уз ове, пражани су поставили још једну основну особину – аутономност књижевног језика. (Сваки је језик аутономан, али је стандардни језик најаутономнији.) Еластичност стандардног језика је у директној вези за степеном језичке аутономности – подразумева да књижевни језик има културну и
22
едукативну функцију, које се заснивају на ортографији и граматици. Под еластичном стабилношћу подразумевамо да се културна и едукативна улога књижевног језика заснива на стабилној структури, нарочито у погледу граматичких и ортографских правила. Књижевни језик је референцијани оквир за све друге типове идиома (дијалекатске и индивидуалне варијације) – постао је узор према коме се одмеравају функционалности других идиома. Да би се остварила стабилност језика, прописују се правила за стандардни језик; а сама кодификација не сме бити превише чврста или строга, већ флексибилна и мора да прати динамичку структуру језика да би прихватила новине које доносе промене у свакодневном животу. Кодификација подразумева две етапе, то су: 1. елаборација (разрада норме путем различитих граматика, речника, приручника), 2. успостављање механизма примене норме, помоћу којих осигуравамо и контролишемо језичке навике. Елаборацију врше лингвисти, језички стручњаци, али је канонизују различите институције или за то предвиђена тела. Углавном су то министарства просвете, а негде и језичке академије (то зависи од устројства државе и друштва). Примена норме врши се преко образовног система, пре свега. Лингвисти треба активно да учествују у кодификацији језика. Улога лингвиста је да допринесу стандардизацији норме и да спрече некорисно повећање разлика између књижевног језика и говорне реализације. Лингвисти треба да допринесу функционалном раслојавању језика и богаћењу, што се остварује развијањем посебних терминологија и стилских средстава. Да би норма била еластично стабилна, треба предвидети инструменте за њену модификацију и богаћење, посебно на нивоу лексике, синтаксе и стилистике. У овој тачки пражани се супротстављају традицији и напуштају романтичарски пуристички приступ и прицип историјског континуитета књижевног језика. Према Матезијусу, књижевни/стандардни језик мора бити веома развијен, а развиће се усавршавањем свих језичких ресурса који омогућују језику да испуни све културне улоге ''на начин најелегантнији и најсуптилнији''. Интелектуализација стандардног језика је оспособљеност књижевног језика да се њиме може изражавати егзактно, строго (прецизно) и апстрактно (у лексици нарочито треба да се развије терминологија, а у синтакси реченичне и логичке конструкције). Ова особина омогућава богатство варијетета и стилова и представља тежњу за систематичним и експлицитним изражавањем, а у складу са развијеним апстрактним мишљењем. 7. КУЛТУРА ЈЕЗИКА И КУЛТУРА ГОВОРА Култура језика подразумева оспособљеност језика, а представља је богатство и степен развоја лексике, прецизност семантике, гипкост и разноврсност интонације и сложеност синтаксе. Култура говора је један систем сачињен од укупности свих комуникативних особина, вредности говора. Степен развијности свих особина зависи од културе језика, од развијености самога језика и од циља комуникације. Пожељне комуникативне особине говора називају се у терминологијама различито, па су то код Стевановића основне језичке законитости, а у Језичком приручнику мерила језичке правилности. За тачан опис квалитета говора потребно је утврдити однос између језичке структуре говора и других
23
структура, које не припадају самом језику, односно говору (однос говор– језик/мишљење/реални свет/сазнање). Говор–језик: Од реализације односа говор–језик зависи да ли ће комуникација бити ефикасна, правилна. Да би се комуникација остварила што боље и квалитетније, говор се мора остваривати према језичким законитостима. Ипак, ова два појма нису синоними. Говор подразумева слободу избора језичких средстава и њиховог комбиновања. Задатак културе језика је да утврди најбоље комбинације језичких знакова имајући у виду ефикасност комуникације. Из односа језика и говора проистичу важне особине говора: правилност, чистота, богатство (правилност – поштовање норми књижевног језика на свим језичким нивоима, и то је правилност у ужем смислу; чистота – ослобођеност од речи и израза што не припадају књижевном језику; богатство – заступљеност бројних и разноврсних језичких средстава). Александар Белић назива пожељне особине књижевног језика особинама доброг стила. Јасноћа, истинитост и лепота су услови доброг писања и из њих проистичу и све остале особине доброг стила: једрина и лакоћа, логичност, тачност, складност, глаткоћа и чистота. Михаило Стевановић се као граматичар на пољу језичке културе занимао за унапређење квалитета језичке комуникације, сматрајући да њена успешност зависи пре свега од степена у којем говорници познају и примењују књижевнојезичке норме. Зато су у Стевановићевом појмовнику језичке културе – схваћене као систем комуникативних особина говора – основне језичке законитости коректност, јасност и прецизност, богатство и лепота језика. Средишње место припада језичкој правилности. Говор је правилан ако су поштоване норме књижевног језика, и то на свим језичким нивоима. За Стевановића је огрешење о језичку правилност – огрешење о природу језика. То уско схватање правилности одговара Вуковом схватању (у предговору Новог завјета) да је правилно оно што се покорава правилима и својствима народног језика. Јасност и прецизност обезбеђују ефикасну комуникацију. Јасност је у вези са правилношћу јер ''све што је правилно, то је, претпоставља се, и јасно''. Укупност правила свих законитости код Стевановића можемо схватити као језичку правилност у ширем смислу, у коју је као значајна компонента укључена и граматичка правилност. Стојан Новаковић је увео разлику између граматичке правилности, с једне, и синтаксичке и стилистичке правилности, с друге стране. На тај начин је одредио појам језичке правилности у ширем смислу. Прави се разлика и између спољашње и унутрашње правилности језика. Спољашња правилност је за Белића граматичко-правописна правилност; за Вука то је општа или опћенита правилност. Унутрашња правилност је особина вуковског књижевног језика чији се елементи подударају с народним. Према Белићу, књижевници су готово несвесно помало одступали од оне опште правилности, али су прихватили Вуково начело да се у књижевном језику мора огледати дух народног језика. Дух нашег књижевног језика, у којем се огледају и његова правилност и његово богатство, лежи у слагању народних језичких особина са књижевним. Дух језика јесте његова унутрашња правилност. Што се богатства језика тиче, у Речнику САНУ каже се да је богат језик онај који се одликује разноврсношћу (информација о квалитету) и обиљем (информација о квантитету). За Стевановића је богатство језика једна од основних језичких законитости.
24
У Тезама Прашког кружока богатство језика представљено је богатством речника и богатством изражајних могућности. Стојан Новаковић богатство речника књижевног језика доводи у везу с основним језичким функцијама. ''Језик је средство друштвеног саобраћаја и духовног живота и у исти мах оруђе којим се у животу воде и врше многи послови...Сваки круг рада, сваки круг живота, сваки сталеж има свој засебни језик, са засебним обртима, засебном терминологијом, речима, фигурама и значењима.'' Богатство изражајних могућности језика тиче се значења. Унутрашње богатство језика је код Белића назив за богатство значења и комбиновања речи. Богатство језика зависи од начина на који се реализује однос језик – мишљење. Разлике у семантичком богатству (богатству појмовног садржаја) зависе, према Белићу, од онога што ми уносимо у појам, од нашег искуства, образовања, начина живота и др. Темељ овог схватања налазимо код С. Новаковића. Богатство језика је у директној вези с богатством појмова и процесом мишљења. Богатство језика је у нама самима, а не изван нас. Богаћење језика је, по Белићу, врста процеса у оквиру језичког стварања. ''Наш књижевни језик, иако потпуно изграђен по особинама своје опште правилности, стално се подмлађује, освежава и поднавља притоком нове снаге из народног језика''. Према Стевановићу, негативне појаве које ваља отклонити из језика јер ''нарушавају саму природу језика јесу у шаблону и сиромашењу језика, у огрешењу о основну и суштинску законитост језика – јасност и прецизност његову''. Стилски шаблони продиру из административног језика у разговорни језик, чак и образованих појединаца, а одатле у језик штампе. Конференцијашки стил, са шаблонима, несрећно употребљеним изразима и фразама чини књижевни језик неефикасним и нарушава јасност и прецизност. По Стевановићу, у језичке недостатке спада и произвољно именовање предмета и појава, при чему се неретко нарушава језички систем и ремети језичка норма. Нови појмови улазе у српски језик најчешће задржавајући постојеће стране називе или, што је још горе, добијају народне називе, често рђаве хибриде или ''одока'' направљене речи. Треба избегавати употребу страних речи тамо ''где стварају недоумице, где доводе до непрецизности, што се противи лепоти и ефикасности језика''. Према Стевановићу, у подизању опште културе језика посебну улогу има школа, али и сва средства комуникације, обавештавања и споразумевања међу људима у која иду радио, ТВ, позориште и посебно дневна штампа. ''Језик се учи, богати и усавршава читањем књига'', указивањем на лепоте књижевних дела (за лепоту књижевних дела битно је да буде написано разумљивим = правилним језиком). Говор–мишљење, говор–реални свет: Преко говора изражава се мисао, па говор не зависи само од развијености језика, већ и од начина на који се у мисаоном процесу врши одабир језичких средстава. Уобичајено је сматрати да логичност и тачност не зависе од поштовања норме, већ од начина на који се реализује однос језика и мишљења (појмовна тачност и логичност) или језика и појава (предмета) из реалног света (предметна тачност и логичност). То јест, ако је мисао јасна, биће такав и њен језички израз, док збркан говор открива пометњу у мислима. За говор кажемо да је тачан ако је значење речи или израза у складу са садржајем и обимом појма који се изражава. Говор је логичан ако је значење речи или израза у складу са логичним мишљењем. Исте ове особине успостављају се и у односу говор–реални свет (у говору се речима преноси садржај и тако се остварује предметна тачност; пошто се у говору преносе односи из реалног света, онда је он и предметно логичан).
25
Говор–сазнање: Сазнање света је шири појам од мишљења и подразумева одражавање стварности у било ком облику (осећања, естетски доживљаји итд.). Од односа говора и сазнања зависи изражајност, експресивност говора. Ако се у говору преноси емоционални садржај, за говор кажемо да је изражајан (експресиван). Говор је добар ако постоји такав избор и распоред језичких средстава којима се делује и на ум и на осећања саговорника, на занимање за предмет разговора. Од избора језичких средстава зависи и сликовитост говора – говор је сликовит уколико се помоћу њега образују слике, конкретне чулне представе о реалном свету. Ове особине, које зависе од односа говор–сазнање, повезане су са односом говор–слушалац, а од тог односа зависе разумљивост и ефектност (ефикасност) комуникације. Од тога да ли је говорном адресату упућена порука разумљива, зависиће и квлитет комуникације. Особином разумљивости и избором језичких средстава буди се реакција код саговорника, чиме се постиже ефектност и успешност комуникације. Ако се адресат (слушалац) подстиче на реакцију, говор је ефикасан. Осим односа говор–језик и говор–мишљење, на услове комуникативног процеса утиче и адекватност говора (место, време и врста комуникативног процеса). Ако је говор прилагођен тим условима, он је адекватан, умесан.
У Српском језичком приручнику комуникативне особине језика називају се мерилима језичке правилности, и о њима се при комуникацији мора водити рачуна да би се ''идеално остварио циљ'', а то је ''усклађивање минимума напора с максимумом јасности и експресивности''. Језик је најраспрострањеније, најкорисније и најважније оруђе којим располаже човечанство. Још је Доситеј говорио да ''језик има своју цену од ползе коју узрокује''. Другим речима, добар је онај језик који успешно служи својој сврси, а то је комуникација међу људима. Овим је одређен циљ којем треба да се тежи у раду на култури језика. Језик постоји првенствено зато да омогући комуницирање у људском друштву. Идеалан је онај језик који с најмање средстава постиже највише резултата. Мерила језичке правилности јесу критеријуми којих се језички стручњаци морају придржавати ''просуђујући о томе које језичке појаве треба подржати, а које одбацити''. Најважнија таква мерила су следећа: (1) Богатство језика је изражајна моћ језика да искаже велики број значења и значењских прелива (нијанси). Најбоље се огледа у речничком благу. Синоними су драгоцено богатство језика, чак и онда када међу њима нема ни најмање значењске разлике (нпр., безмало и малтене). И тада они проширују изражајне могућности језика. Појавиће се контексти у које се лепше уклапа један од синонима и такви где боље пристаје други, а синоними нас ослобађају неугодног понављања речи у тексту. Ипак, синоними нису пожељни у терминологији која захтева прецизност и не допушта недоумицу. И у граматици богатство језика значи могућност да се једноставним, а не заобилазним начином обележи већи број значења (нпр., отупети : отупити). И гласовне различитости могу утицати на изражајну моћ језика (нпр., губљењем дистинкције између Ћ и Ч, стопиће се у једно ћар и чар).
26
(2) Јасност: Исказ мора пренети сва значења која му је наменило говорно лице, и то на такав начин да га слушалац лако и брзо схвати. Да би се то постигло, арсенал језичких јединица (оних у речнику, морфологији, синтакси) мора бити довољно богат, а њихова значења јасно разграничена. То захтева извесну стабилност у језику, која се стиче дуготрајним процесом кристализације стандардног језика. Осим тога, да би слушалац могао лако и брзо да схвати оно што му је речено, мора постојати редунданција (вишак информације) у језику. Редунданција се, на пример, огледа у томе што се речи и облици разликују у више него једном гласу, мада је и један глас довољан за разликовање: ред : лед, ред : род, гост : кост. Захваљујући њој, и при лошим условима комуникације (нпр., при буци) најчешће успевамо разумети саговорника. Важно је да тамо где постоји могућност велике значењске збрке буде што више редунданције. Осим тога, важно је бирати речи које ће се најлакше разумети, а управо се најчешће дешава супротно – многи се такмиче у заморном изражавању, засипају нас гломазним реченицама и склоповима тешко разумљивих речи, уста су им пуна стручних термина, чак и када су они излишни. То је последица бирократизације језика и претенциозне учености. (3) Економичност: Говорење и слушање изискује и телесно и духовно напрезање, па економичност исказа смањује напор на обема странама, омогућујући да се пажња одржи и комуникација буде пријатнија. Краћи исказ је економичнији од дугог – он штеди и напрезање и време (нпр., школа ↔ образовно-васпитна установа, предузеће ↔ организација удруженог рада). Захтев економичности своди се на то да краткоћа речи буде сразмерна учесталости њихове употребе. Тако су, нпр., личне заменице, помоћни глаголи, предлози и везници по правилу кратке речи, као и речи које означавају делове тела или дана (рука, нога, врат, ухо, око, дан, ноћ...). Ако дуга реч постане честа у говору, она тежи да се скрати: аутобус → бус, телевизија → те-ве. (4) Лепота је најсуптилнија међу језичким врлинама, али и најнеодређенија и најподложнија спорењу. Стручњаци истичу да језички систем мора бити складан, да склад мора постојати и између исказа и садржаја, да израз мора бити благозвучан, варијантан, кратак, ритмичан, експресиван, да мора допуштати афективност. Понешто од тога је лакше начелно рећи него у пракси процењивати. Благозвучност спада у најодређенија својства лепоте. Сви су сагласни да вокали звуче боље од консонаната, и лепима се сматрају италијански, па и српски језик, у којима вокали чине скоро половину гласова у тексту. Пријатно је кад се речи махом завршавају на вокал и кад нема тешких сугласничких група. Тешко изговорљиви гласови, као, нпр., наше Р (прст, шегрт), не доприносе, с друге стране, лепоти језика, али језичко нормирање у свему томе не може много помоћи. Оно нема ни право ни моћ да мења структуру језика. Па ипак, лепо би било спасти од ишчезавања завршне вокале у заменичким и придевским облицима (-ога, -оме, -ему: нашега књижевног језика, томе младићу). Благозвучност би могла играти улогу при избору међу синонимима (кичма:хрптењача). Варијантност језика је његова способност да исте садржаје искаже на више начина, чиме се избегава неугодно понављање (нпр., нагомилавање синтагми са везником да, уланчавање релативних реченица са заменицом који). Наш језик, срећом располаже начинима да се растерете такве реченице (који се може заменити са што, или се може окренути цела реченица, или се глагол може сажети у трпни придев). Краткоћа исказа је с правом уврштена и у естетске квалитете. Краћи исказ је економичнији, а кад је реч о естетици, битно је да се краткоћом постиже елеганција, једна
27
од најдрагоценијих естетских вредности коју исказ може имати. Утисак елеганције ствара се онда када се с мало речи каже много. Елегантни су наши глаголи с префиксом (побелети, изломити, доскитати), који се на многе језике не могу превести само једном речју, наши прилози типа синоћ, летос, лане, који сажимају у себи две речи (синоћ = јуче увече). И синтетична структура српског језика заслужује да је чувамо. Наше поређење придева стапа у једну реч сам придев и ознаку компаратива, и изгубили бисмо ако бисмо дозволили да се та структура почне осипати. Опасност долази од дугих придева (често се чује, нпр., више разнообразна него разнообразнија). (5) Континуитет: Кад се каже да је књижевни језик непроцењиво благо једног народа, то поред осталог значи да је тај језик материја у коју се улио велики део културне баштине. Књижевност, наука, публицистика – све то живи у језику и не постоји изван њега. С променама језика то се наслеђе удаљава од живих покољења. Временом људи све мање разумеју значење неке речи, попушта и осетљивост за значењске преливе и с њом способност да се ужива у изражајним вредностима. Брзе промене у језику нису пожељне. Кад год напуштамо какву језичку појединост, морамо бити свесни да кидамо једну нит континуитета. Зато се мора чувати, макар и у пасивном речнику, имперфекат, као и словенски генитив уз негацију и облици косих падежа именичке промене придева. (6) Реализам: Ма колико било потребно чувати континуитет с блиском прошлошћу, нормирање не сме затварати очи пред стварношћу. Оно што је у језику мртво, не може се вратити у живот, а оно што се потврдило и учврстило не сме се игнорисати. Облици коњма, речма једноставно нису правилни, а конструкција користити прилику (ум. користити се приликом) је постала толико обична да се мора допустити. Начела континуитета и реализма морају стајати у равнотежи. Докле год се наслеђе прошлости може бранити, то треба чинити, а кад се утврди да је живот језика неповратно кренуо даље, то се мора признати. (7) Чистота: По правилу се чистим језиком назива онај у којем нема страних речи. Два су разлога због којих речи домаћег порекла, у нашем случају словенског, у начелу заслужују да их претпоставимо онима преузетим из других језика. 1) Стране речи често нарушавају језичку структуру. Основе именица сиже и резиме завршавају се на вокал Е, што је противно правилима српске морфологије, док оне као шоу и какао стварају тешкоће у деклинацији. Поплава двовидских глагола као организовати озбиљно је нарушила једно од основних правила словенске конјугације – да сваки глагол има један од двају видова, свршени или несвршени. Речи као офсајд, рендген, брејкданс уносе у језик сугласничке групе које су му иначе туђе. 2) Стране речи често су мање прозирне од домаћих. За школство и демократизацију културе није без значаја то што се неке речи могу лако разумети кад се први пут чују и лакше научити него њихове стране истозначнице (нпр., прошло време ↔ перфекат, обнова ↔ рестаурација, напредан ↔ прогресиван, ваздухопловство ↔ авијација). Додуше, значење домаћих речи није увек тако очигледно, има и оних које су, у ствари, несрећно склопљене преведенице са страних језика, па њихов састав може више да збуни него да помогне разумевању (штедњак, рајчица). Многе стране речи, посебно оне турског и немачког порекла, замењене су углавном домаћим изразима (сокак → улица, ћуприја → мост, шнајдер → кројач, шустер → обућар), али су многе и остале јер их никаква структурална обележја не одвајају од главнине српских речи (боја, бунар, шећер, вага, кромпир). Језик треба чувати од излишних наноса и помодног разметања туђицама, али и имати у виду да је преузимање речи из других језика један од најважнијих начина да се обогати језик. Језик би био сиромашнији без старих, нових и
28
најновијих позајмљеница (црква, поп, ципела; ботаника, хигијена, демократија, оптимиста; радар, ласер, телевизија). У науци, посебно у егзактним, као што су медицина и техника, морају се употребљавати стране речи (термини). Није битно и немогуће је да све речи у језику буду истог порекла, али је важно да језик буде што богатији речима, да буде кадар исказати што више значења. У пракси се често догађа да два мерила правилности језика долазе до изражаја напоредо, рецимо, богатство језика и јасност или економичност и лепота. Није ретко ни да се мерила сукобљавају, па се мора жртвовати оно што је мање битно. Тада треба дати предност јасности над економичношћу и лепотом. Осим набројаних мерила која се тичу унутрашњих својстава језика или текста, постоје и тзв. друштвени критеријуми који се тичу питања који (или чији) језик може служити као узор. Критеријум ауторитета своди се на чињеницу да се у неким земљама сматрају правилним онај облик или реч које као такве означи меродавно тело (нпр., академија наука). Географски критеријум полази од чињенице да се у неким крајевима говори ''боље'' него у другима. Код нас је често истицана лепота језика у крајевима где је и народни језик вуковски (Херцеговина, северозападна Црна Гора, Босна, западна Србија). Касније је постало јасно да је стандардни језик аутономна творевина с властитим животом, независним од дијалеката из којих је некад израсла. Он се попуњава и дограђује у цивилизацијској и интелектуалној сфери, а његов развој креће од великих културних средишта (Београд, Нови Сад, Загреб), а не од народних говора. Једино је заиста изговор најближи норми у пределима с ''вуковском'' акцентуацијом. Књижевни критеријум, тј. угледање на језик књижевности, нема више некадашњи значај. Језик је данас много разуђенији, а и поједини књижевници упуштају се у језичке експерименте, за којима се норма не би смела поводити. Истовремено, моћ новинске, радијске и телевизијске речи данас је неупоредиво већа. Ипак, дела добрих писаца, нарочито оних који се строго односе према свом језику, остају незамењиво штиво за онога ко жели неговати и усавршити свој језик. Такозвани аристократски критеријум је нашој средини стран, јер ми немамо племства, нити традиције ''отменог'' изражавања, од Вукове делатности. Нема у нашем друштву ни неке устаљене ''више класе'' ни владајућег слоја чији би језик могао служити као узор. Може се само рећи да је данас меродаван језик образованих људи, будући да они необразовани не владају књижевним језиком. Изван свега овога стоји један критеријум који је наша специфичност – потреба да се очува целовитост српске културе а уједно и језичко заједништво с другим народима који се служе српскохрватским језиком.
8. ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА НОРМЕ (НОРМА/СИСТЕМ, НОРМА/УЗУС;КЊИЖЕВНОЈЕЗИЧКА НОРМА/СИСТЕМ/КЊИЖЕВНИ УЗУС; СИСТЕМСКА, ФУНКЦИОНАЛНА, УЗУЕЛНА ПРАВИЛА; СИСТЕМСКЕ, ФУНКЦИОНАЛНЕ, СТИЛИСТИЧКЕ НОРМЕ; КОДИФИКАЦИЈА)
29
Основ језичке културе јесте познавање стварне норме књижевног језика која се остварује у књижевној и интелектуалној пракси говорника садашње генерације и оне која јој претходи. Разликујемо два појма норме: (1) норма коју поседује сваки идиом (имплицитна норма); (2) књижевнојезичка норма која може бити прописана (и тада је кодификована књижевнојезичка норма). Језичка норма припада теорији нормирања и њен је средишњи појам, а књижевнојезичка норма припада теорији књижевног језика. Према најранијем приступу пражана, ''норма представља инвентар језичких средстава, грматичких и лексичких, која се регуларно употребљавају у једној говорној заједници.'' (Хавранек, 1932). То значи да се језичка средства кроз говорну праксу стабилизују и нормирају – на основу сталне употребе постају део језичке културе, ствар језичких навика и интуитивно се почињу користити као прихваћена, очекивана и обавезна. Таква обавезност је имплицитна и договорна, говорници регуларно користе језичка средства као део њихове језичке компетенције, па је таква норма инхерентна језику. Овакав приступ норми изједначује појмове језика, језичког система и норме. И касније се на норму гледало као на реализацију језичког система (скуп свих правила и употребе језичких средстава). Оваква дефиниција у појам норме укључује и језички потенцијал, па се норма дефинише као скуп свих опште познатих језичких средстава (на свим нивоима) која се колективно употребљавају, апстрактних схема и принципа према којима се стварају нове језичке јединице. Каснији приступи норму дефинишу као скуп правила и законитости употребе језичких средстава. Најважнији утицај на теорију стандардних језика извршио је румунски лингвиста Еугенио Косериу, 60-их година (1958). Он норму дефинише као ''укупност традиционалних реализација елемената језичке структуре, изабраних и устаљених кроз општу језичку праксу''. По његовом мишљењу, језик је систем могућности, а норма је оно што се у језику реализује и што језичка заједница (говорници) схвата као обавезно; норма се бави оним што се говори и како се говори, а не оним што је у језику могуће. Почетком седамдесетих година 20. века, књижевни језик као идеални све се више удаљава од реалног (реалне употребе) и поново се активира идеја о асиметричности језика и норме (коју су поставили пражани). На тај други начин норму схватају Филипец, Хавранек и Травничек (пражани). Они сматрају да се у норми реализује и оно што је системско и оно што је несистемско, а постоји у језичкој употреби узусу (говори се). Норма је, по њима, шири појам од језичког система. Норму треба посматрати као статичко-динамичку појаву, као појаву која је условљена системом, с једне, и говором, с друге стране. Норма претпоставља: (а) и пут од система до говора (што одређује њен статични, синхронијски аспект) и (б) пут од говора до система (што одређује њен динамични, дијахронијски аспект). Статични и синхронијски аспект норми омогућава стабилност, која је преко потребна да осигура континуитет језичке комуникације и културну традицију, док јој динамички, дијахронијски аспект омогућава еволуцију, промене, без којих нема ни развоја норме ни развоја књижевног језика. Такође, норма претпоставља и опште законитости система и појединачни говорни чин, што значи да није искључиво ни једно ни друго, већ истовремено и једно и друго. Иако норма претпоставља систем (она мора одговарати његовим унутрашњим законима), то не значи да се нормативност језичке чињенице мора поистовећивати са системношћу језичке чињенице. Наиме, језичка чињеница може задовољавати норму, а да
30
не задовољава систем, и исто тако, може задовољавати систем, а да не задовољава норму. То омогућава својеврсну узајамну независност система и норме. Норма–узус (употреба): Овај је однос код пражана постављен на плану књижевног језика. Узус обухвата скуп појава (инвентар језичких јединица) које се јављају у језичкој пракси. Узус је општеприхваћени и устаљени начин језичког понашања регулисан језичким навикама (ту нема прописа, обавезе). Узус ствара колектив и узуално је оно што је чешће, што је навика. Узус представља одраз норме, регуларну употребу језичких средстава у језичкој пракси; а језичка норма се не заснива на навикама него на обавезности употребе. Зато се може успоставити однос језички систем–норма–узус. У норми нема ничега што не постоји у узусу. Књижевнојезичка норма–систем–узус: За однос књижевнојезичке норме и књижевног узуса важни су појмови норме, система и узуса. За једну групу прашких лингвиста, све до 80-их година, књижевнојезичка норма се посматра као реализација књижевног језика или књижевнојезичког система. Само се, при том, на језик гледа као на виши степен апстракције. Дакле, језик је апстрактнији, а норма заузима место између система и говорне заједнице (тј. узуса). Норме књижевног језика нису конститутивне за језик јер се вештачки прописују и представљају узор по коме треба употребљавати језик. Сваки природни језик је подложан нормирању и за њега се могу прописати правила како би њиме требало добро говорити и писати. Укупност тих правила представља језичку норму. Норма обухвата све језичке нивое у писаној и говорној комуникацији, само што је она у писаној комуникацији обавезнија. У погледима Михаила Стевановића књижевнојезичка норма се изједначује са књижевнојезичким системом, и норма, по њему, произилази из система. Норма је заснована на природи језика, на његовим унутрашњим законитостима. Према Стевановићу, норму књижевног језика не ствара нико споља (нема вештачког прописивања норме), него она постоји у њему самоме; она је инхерентна језику. Норма је целокупност језичких законитости, заједно узетих појава и процеса који чине његов општи систем, и норма је заједничка свима који датим језиком међусобно комуницирају (свим говорницима датог језика). При изношењу својих схватања о књижевнојезикој норми и књижевном језику, Стевановић је следио А. Белића. Обојица износе схватање да се књижевнојезичка норма заснива на књижевном узусу, и то је ускладу са класичним схватањима пражана. Однос књижевнојезичке норме и узуса може се представити тако да норма, у књижевном језику, заузима место између узуса и кодификације (прописивања) – на тај начин Хавранек је конкретизовао апстрактни појам језика који је дао Фердинанд де Сосир (корпус – правила – комбинације). За језичку културу најважнији је однос између књижевнојезичке норме и узуса – циљ језичке културе је овладавање књижевном нормом, како би се она могла применити у пракси. Књижевнојезичка норма се разликује од књижевног узуса – она се заснива на узусу, али је обавезнија од њега. Када се за књижевнојезичку норму пропишу правила, она постаје фиксирана, прописана и у још већем степену обавезујућа за говорнике, и тада је она критериј језичке правилности. Књижевнојезичка норма има ослонац у кодификацији (ономе што је прописано), и захваљујући кодификацији може се утицати на развијање оних језичких црта које се сматрају пожељним.
31
Термин кодификација код пражана подразумева прописивање правила за књижевну норму. Појам кодификације везан је за теорију књижевног језика и припада појмовном апарату теорије књижевног језика. Основне особине кодификације су: 1) експлицитност, 2) обавезност, 3) функционалност. Кодификација треба тачно да одражава норму и да предвиђа њен даљи развој. Однос између књижевне норме и кодификације код пражана имао је програмски карактер и подразумевао је стварање одговарајућих кодификацијских приручника. На тај начин постављени су основи (и један од практичних циљева) двема дисциплинама – теорији књижевног језика и теорији језичке културе. Захваљујући постојању кодификације језички стручњаци могу утицати на промене у књижевној норми и развијати особине језика које се сматрају пожељним. Системска, функционална и узелна правила као садржај норме. Седамдесетих година 20. века супротстављање између система и норме разрешава се увођењем појмова као што су системска, функционална и узуелна правила. Милка Ивић каже да је књижевни језик само један врло специфичан вид стандардног језика и никако није и најтипичнији облик његов. У то време код пражана Бенеш (1961) дефинише стандард као регуларну употребу језика у свакодневној комуникацији (први пут се уводи појам стандарда у европској лингвистици), а норму као избор језичких средстава које језичка заједница доживљава као пожељан и правилан. Основне карактеристике језика код пражана су системност и функционалност (Матезијус), што значи да је језик инвентар функционалних средстава која служе за комуникацију. Појам језика као система заснива се на чињеници да су језички елементи узајамно зависни, а основна особина система је функционалност. Системске особине језика утврђују се системским правилима и чине системске норме. Оне су најстроже прописане и према њима се језичке чињенице разврставају на допустиво/недопустиво у језику. Ко се огреши о ова правила, језички је некомпетентан, не влада језиком. Функционисање језичких чињеница у књижевном/стандардном језику регулише се функционалним правилима, која чине функционалну норму. Функционална правила зависе од услова у којима језик функционише. Према њима се, с једне стране, разликује шта припада књижевном језику а шта је супстандард, а с друге стране, према њима се унутар књижевног језика одређује комуникативна функција језичких средстава. Ове норме, заправо, одвајају књижевни језик од дијалеката, односно од свих територијално и социјално условљених особина језика којима се стандардни језик противи. Ко се огреши о функционалне норме, он не влада функционалним стиловима или уопште, књижевним језиком. Поред ових, постоје и стилистичке норме којима се утврђује емоционално-експресивна обележеност и вредност језичких средстава и њихова функционално-стилска припадност. Оне приступају језичким чињеницама по начелу ''ове у овој – ове у оној функцији''. Ко ове норме не познаје, он не разликује маркираност (обележеност) језичких чињеница, тј. не влада стилистичким могућностима датог књижевног језика. По Симићу, начин на који се употребљавају структурне јединице језика одређује се правилима која су производ језичких навика, колективне употребе језика, обавеза коју намеће друштво и називају се узуелна (употребна) правила. Она чине садржај узуелне норме.
32
Правила која се у процесу кодификације прописују могу бити: 1) неписана, имплицитна правила (чине садржај имплицитне норме, инхерентна су језику) и 2) прописана, експлицитна правила (чине садржај експлицитне норме). Радоје Симић за разликовање норме и стандарда употребљава појмове функционалних и узелних правила, тј. разлику међу њима. (Узуелна правила прописује друштво као облик друштвене принуде и резултат су колективне употребе којој појединац мора да се покорава.) Он норму дефинише као скуп функционалних правила, а стандард као скуп узуелних правила. Појам норме, дакле, употребљава се на два начина: 1) ужи појам (функционална правила језика) 2) стандард (скуп узелних правила). Слично као код пражана, норма је престижна и пожељна употреба језичких средстава која се сматрају правилним, а стандард је актуелна употреба језичких средстава. Према Симићу, различити друштвени кругови (слојеви друштва) имају карактеристичне начине комуникације, тј. имају специфичне стандарде за сваки језички ниво (посебно лексички и синтаксички), а сваки од ових стандарда повезан је са разноврсним (богатим) правилима функционисања. Из тога проистиче да се језик може дефинисати као систем међусобно повезаних језичких стандарда, скуп језичких средстава, форми и правила чини систем стандарда који представља језичку норму. Лингвисти који норму приближавају језичком систему дали су дефиницију по којој је норма друштвено условљена, регулисана за дато друштво и дату епоху, јединствена употреба језика. То значи да норма подразумева укупност правила која проистичу из језичког функционисања у друштву. Норма је колективно и идеално остварење онога што се у језику остварује преко бесконачног броја појединачних, индивидуалних реализација. Обавезна је у колективној употреби језика. Њен значај за комуникацију је у томе да уклони, смањи разлике између индивидуалне употребе језика и његовог колективног карактера, са циљем да се омогући ефикасна комуникација. Кодификација норме спроводи се преко нормативних приручника. Кодификација може бити добар, али и лош одраз постојеће норме. Мора пратити промене у језику (мада може бити и изузетно конзервативна). У теорији нормирања употребљавају се и појмови јаке и слабе норме – јака норма је обавезујућа за говорнике, а слаба норма има карактер препоруке (''боље је рећи..'', ''препоручује се...''), остављена је нашем избору. Књижевнојезичку норму карактерише следеће: (1) постоје и имплицитна и експлицитна норма; имплицитна норма подразумева несвесно познавање норме; експлицитна норма је прописана и делимично је продукт конструкта, савлађује се учењем и заснива се на ограниченом језичком узусу; (2) норма је у већој мери обавезна и приближава се правилности (може се рећи да је нормирано оно што је правилно у језику); према пражанима норма усмене комуникације је мање обавезна/прописана (трпи већа одступања), док је норма писане форме стабилнија; (3) норма је полифункционална (богата/варијативна/променљива); (4) норма је јединствена и повезује све говорнике једног књижевног језика; (5) има културну функцију; (6) норма је стабилна;
33
(7) престижност норме заснива се на чињеници да је књижевни језик пожељни, онај идеални језик једне заједнице. 9. ПОЈАМ ЈЕЗИЧКЕ ПОЛИТИКЕ И ЈЕЗИЧКОГ ПЛАНИРАЊА Појам језичке политике појављује се у лингвистичкој литератури релативно касно, 70-их година 20. века. Језичка политика у себи увек садржава велику дозу нормативизма. О несигурности која у лингвистичкој литератури влада око појма језичке политике сведочи и терминолошка разноликост у којој се планови садржаја и привидно синонимних назива само делимично подударају. Ранко Бугарски дефинише језичку политику као политику неког друштва у области језика, односно као скуп принципа, ставова и одлука у којима се огледа однос те друштвене заједнице, према вербалном репертоару којим располаже, а Љубиша Рајић као скуп поступака помоћу којих институције, групе или појединци у једном друштву непосредно или посредно утичу на језик, употребу језика и језичку ситуацију у једном сегменту друштва, целом друштву или у више синхроних друштава. Језичка политика, према Шкиљану, подразумева скуп свих рационалних, углавном институционализованих поступака којима неко друштво утиче на језичке облике јавне комуникације и на формирање друштвене свести (о тим облицима) учесника у комуникацији. (Рационално = промишљено, планско, свесно) Језичка политика овако дефинисана бави се првенствено језиком у јавној комуникацији, утиче на стандардни језик и директно контролише канал јавне комуникације, а врло мало утиче на индивидуалну комуникацију. За језичку политику најрелевантније су употребе језика у администрацији, процесима образовања, средствима масовне комуникације и књижевности. Облици јавне комуникације подразумевају функционалну страну језика, а тиме се индиректно делује и на језичку супстанцу. Језичка политика не може се спроводити волунтаристички, тј. као воља једног човека. Друштво спроводи језичку политику прописивањем норми и санкција за њено непоштовање. Највише утиче на службену употребу језика, језик у јавној комуникацији. Нису, дакле, сви облици стандардног језика у истој мери подложни језичком планирању – највише се делује на административни језик, школе, медије, а најмање на песнички језик, језик књижевности. Такође, језичка политика не утиче подједнако на све лексичке нивое: лексика је више променљива од, нпр., морфологије. Друштвена свест о језику остварује се увек кроз индивидуалну свест говорника, који је истовремено део вeћeг броја друштвених група из чије интеракције друштвена свест израста. У лингвистичкој (али и нелингвистичкој литератури) облици језика који се употребљавају у јавној комуникацији врло се различито називају – општи, заједнички, национални, народни, литерарни, књижевни, писмени, културни, службени, административни језик, а каткад се јавља и термин коине. У свом раду Шкиљан задржава термине коине (заједнички језик комуникације на подручју на којем се говори више језика или дијалеката), књижевни језик (језик употребљаван у књижевности, у ширем смислу те речи), службени језик (облик језика чије је употреба законски прописана на неком подручју, а ако је то подручје држава, ради се о државном језику), национални језик (језик који нека нација сматра конститутивним делом свог националног бића) и стандардни језик (облик језика настао експлицитним нормирањем). Експлицитно нормирање, дакле
34
процес стандардизације, продукт је потребе за ефикасном комуникацијом на одређеној широј, најчешће државној територији и неретко је паралелно са јачањем свести о националном идентитету. Продукт нормирања је стандардни језик, који је заправо социолект, који се готово увек налази на самом врху вредносне лествице социјално детерминисаних идиома. Једно од основних обележја стандардног језика јесте његова полифункционалност, дакле способност да се употребљава у веома различитим комуникацијским ситуацијама. Језичка политика поред језичке стране (језик јавне комуникације, стандардизација и стандардни језик), има и своју друштвену страну јер се свака језичка политика не само одвија у сасвим одређеном друштвеном контексту него је њиме и фундаментално детерминисана. Језичка политика је део друштвене политике и представља активности које друштво спроводи ради постизања одређених политичких циљева. Облици спровођења/квалитети/атрибути језичке политике: - Уколико се спроводи из једног центра и држава је централистичка, и језичка политика је централистичка. Може бити и нецентралистичка (нецентрализована), која се спроводи из неког регионалног центра или групе центара (друштвене класе, политичке партије, друштвене групе са различитим интересима...). Тада је мање ефикасна и обично регионално ограниченог домета. Централистичку политику спроводе државни, а нецентралистичку локални органи. - Језичка политика која је усмерена на ширење језика (стандардног), унапређење језика, побољшање квалитета комуникације, ширење области примене језика и у вишенационалним срединама гарантује свим мањинама да се служе матерњим језиком је конструктивна, па је циљ да се шири (експанзивност) и обухвати што већи број говорника. Политика која се спроводи путем присиле и доживљава се као наметнута је деструктивна политика. - Политика која је усмерена на чување постојеће ситуације и противи се променама је ретроспективна, а наспрам ње је перспективна, која уважава промене. - Облици језичке политике зависе од средине (да ли је она једнонационална или вишенационална и једнојезична или вишејезична). Језичка политика која води рачуна о интересу народа у целини је демократска, а она која води рачуна само о интересу елите је антидемократска. Она која води рачуна само о интересима водеће нације је националистичка. За политику која није националистичка каже се да је интернационалистичка. Неки лингвисти овај термин употребљавају за политику која води рачуна о језику ван граница сопствене земље (нпр., руски, енглески, француски), о његовом ширењу и утицајима. И онда наспрам националистичке стоји ненационалистичка политика. Лингвистички аспекти језичке политике јесу могућност свесног деловања на друштвене аспекте језика, тј. на обликовање друштвене свести говорника и могућност спровођења језичке политике преко језичког планирања. Према Шкиљану, језичка политика је уско повезана са друштвеном свешћу о језику. У том смислу треба описати подручја друштвене свести или људског деловања у којима се манифестују основни елементи скупа поступака који припадају језичкој политици. Постоје 4 темељна домена у којима се однос према језичкој делатности може рационализовати до те мере да сачињава језичку политику; то су:
35
1) аутономија (постојање или непостојање свести о томе да је неки језик јединствен и независан од било ког другог језика, без обзира на то да ли је то потврђено лингвистичким чињеницама или није потврђено); 2) историчност (обухвата постојање или непостојање свести о историјском континуитету језика); 3) виталност (постојање свести о томе да унутар етничких граница, па и преко њих, треба одржавати и повећавати број говорника неког језика и умножавати његове функције); 4) планирање језика (које Фишман назива стандардизацијом, протеже се на све поступке оспособљавања језика за јавну комуникацију). Аутономија, историчност и виталност сегменти су друштвене свести о језику, а планирање је облик деловања друштва. Према Шкиљану, језичка политика подразумева, дакле, (1) могућност директног деловања на облике друштвене свести и (2) могућност спровођења те политике преко језичког планирања. Свест о независности неког идиома од других идиома, тј. друштвена свест о аутономији језика, може се заснивати и развијати на двема различитим основама: (а) или је језик по својој структури довољно различит од свих других језика, па таква свест постоји ''сама по себи'', без посебног подстицаја из друштвеног контекста; (б) или се та свест развија намерним наглашавањем разлика и планским удаљавањем неког идиома од структуре њему генетски сродних идиома који су му најчешће у суседству. Оваква је аутономија очито потребна само онде где се на извесном подручју додирује више генетски сродних и типолошки сличних језика за које се жели исказати њихова међусобна независност, или онде где на подручју једног језика започиње у друштвеној свести издвајање неког његовог дијалекта или варијанте као засебног јединственог идиома. Средства помоћу којих се у оквиру језичке политике обликује свест о аутономији могла би се поделити на изванлингвистичка и лингвистичка. Изванлингвистичким поступцима може се развијати свест о независности неког језика инсиситирањем на етничким, културним, политичким, историјским или географским чињеницама. Лингвистичким средствима припадају разни облици дескрипције идиома (нпр., израда његових речника и граматика), у којима се може посебно наглашавати упоређење са идиомом или идиомима у односу према којима се аутономност жели увећати или смањити. Но зацело процеси стандардизације представљају најснажније лингвистичко средство формирања свести о аутономији. Сваки језик има своју повест, односно сваки идиом у сваком тренутку представља структуру развијену из неке друге структуре која јој у времену претходи, али немају све језичке заједнице подједнако развијену свест о повесном континууму властитог језика, нити та свест о историчности задире подједнако далеко у прошлост. У грубој схеми, језичке политике или наглашавају историчност језика или на њој не инсистирају. Теоретски је замислива и таква језичка политика која негира или бар умањује историчност, но чини се да се у пракси такав случај не појављује. Но, нагласак на историчности идиома не темељи се увек искључиво на научно доказаним и рационалним и логичним чињеницама, него и на ирационалним факторима, тако да стварну историју језика делимично супституишу митови, легенде и веровања. Полазишна социолингвистичка јединица у којој се може разматрати виталност у односу према језику требало би да буде језичка заједница, као скуп говорника који познају бар један идиом којим се могу међусобно споразумевати и норме његове употребе, или га бар
36
препознају као заједничко културно-историјско наслеђе. Ако посматрамо разину аутохтоног, ''матерњег'' језика у некој заједници, онда заједнице могу бити: (а) експанзивне (оне у којима се број говорника повећава, било природним наталитетом, било ''преузимањем'' говорника неке друге заједнице, а пораст броја говорника може бити праћен и ширењем у простору), (б) стабилне (у којима говорници остају трајно на истом подручју, а њихов је број релативно сталан или је његово повећање или смањење блиско нултом) и (в) у смањивању, опадању (смањују број својих чланова или повећаним морталитетом или прузимањем неког другог идиома као средства међусобне комуникације или се сужава територија тих заједница, или се дешава и једно и друго; процес опадања се завршава одумирањем језика). У односу према виталности језичке политике могу бити такве да је подржавају или такве да је не подржавају. Кад је подржавају, оне су усмерене према очувању стабилности, а каткад теже и према експанзији на рачун других заједница. Насупрот томе, неподржавање виталности доводи до опадања заједнице. Планирање језика, према Љ. Рајићу, подразумева стандардизацију и нормирање, а према Шкиљану, шире је од појма стандардизације. Према Бугарском, планирање језика је свесно усмеравање језичког развоја, махом на подлози ванјезичког вредновања, а у сврху остваривања ширих друштвених циљева у језичкој сфери; оно се може схватити као конкретизација језичке политике. Ајнер Хауген скоро сасвим изједначава језичку политику и језичко планирање – то је деловање на језик, и то планско, свесно, званично и незванично, спровођено од стране појединца или институције. То деловање се односи на подсистеме и функционалну страну језика, а подразумева постављање идеалних подела језика. Хауген у планирању види сложену интеракцију друштва и језика на подручју форме и функције, која резултира различитим процесима који су битни конституенти планирања језика. Фишман с пуним правом упозорава на то да се планирање језика често поима одвише симплифицирано, као обичан технички поступак. Језичко планирање обухвата све поступке оспособљавања језика за јавну комуникацију. Као облик друштвеног деловања, оно је основно лингвистичко средство за спровођење језичке политике. Језичко планирање, према савременој социолингвистичкој теорији, подразумева: 1. планирање језичког статуса, 2. планирање језичког корпуса. Планирање језичког статуса (планирање положаја језика) значи одређивање и избор положаја језика у односу на све друге идиоме којима се служи једно друштво. То је сегмент језичке политике који се бави успостављањем социјално релевантних релација међу идиомима које неко друштво употребљава и одабиром оних идиома који ће се појављивати у различитим облицима јавне комуникације. Планирање статуса само је делимично лингвистички поступак, а у коначној инстанци препушта се политичким телима и у експлицитном се облику састоји од низа политичких одлука (неретко и у форми правних аката). Овај поступак је, дакле, и лингвистичке и нелингвистичке природе, и друштвеног и политичког карактера. Планирање језичког корпуса односи се на планирање самог језика, језичке супстанце, и подразумева, пре свега, селекцију идиома за стандардни језик. Заправо, планирање језичког корпуса подразумева или планско и смишљено стварање језика који ће бити оспособљен за комуникацију или оспособљавање већ постојећег идиома за ефикаснију комуникацију. Планирање језичког корпуса је ''најлингвистичкији'' аспект језичке
37
политике, у којем се из језичког репертоара одабиру и кодификују јединице и уређују се експлицитно њихови међусобни односи. Оно се најчешће у пракси своди на процесе стандардизације и односи се на стандардни језик. Планирање корпуса је, дакле, појмовно шире од стандардизације (јер може као предмет имати и друге облике функционисања језика и друге језике, а не само језик комуникације), али је практично у многим случајевима идентично са њом, јер се претпоставља да ће стандардна форма језика бити довољна за обављање највећег броја функција у јавној комуникацији. Стога није чудно што је теорија и пракса стандардизације најразвијенија димензија планирања корпуса. У Српском језичком приручнику као главна начела језичке политике наводе се следећа: 1. Сваки народ има право на властити језик. 2. Сваки народ има право да свој језик назива својим именом. 3. Сваки народ има право на јединство свога културног живота. 4. Сви наши језици, језици народа и народности, равноправни су. 5. У нашем стандардном језику постоје две варијанте – источна, с два изговора, екавским и ијекавским, и западна, која је строго ијекавска. 6. Равноправни су сви ''природни језици'' (органски дијалекти) и сви ''вештачки језици'' (стандардни и/или књижевни језици, и њихове варијанте и/или стандарднојезички изрази), али у сваком модерном друштву предност има стандардни језик над супстандардним и нестандардним, а такође онај дијалекат који је у основи стандардног језика. 7. Језик има две основне функције – комуникативну и манифестативну. 8. Равноправност ћирилице и латинице. 10. СТАНДАРДНИ ЈЕЗИК – ДРУШТВЕНЕ ОСОБИНЕ ИЛИ ОБЛИЦИ ДРУШТВЕНЕ СВЕСТИ О ЈЕЗИКУ; СОЦИОЛИНГВИСТИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ СТАНДАРДНИХ ЈЕЗИКА Лингвистичке особине стандардног језика (оно што га чини престижним) су следеће: 1) Јединственост – Стандардни језик, чак и ако је историјски настао на подлози неке мешавине дијалеката, синхронијски функционише као целина, дакле у принципу као хомоген систем, а не као призвољан збир хетерогених компоненти. 2) Аутономност – Стандардни језик постоји самостално и никада не иде под ''кров'' неког обухватнијег идиома. Ова се одлика, заправо, може приписати сваком идиому, а не само стандардном језику, али је она код стандардних језика најизраженија. 3) Писменост – У савременом контексту не може се говорити о стандардном језику који не би био писан: али, сама могућност писања неког језика још не значи да постоји и стандардна писана форма. У ређим случајевима (а ту спада и наш језик), може се служити двама писмима, док је чешћи случај историјског преласка са једног писма на друго (нпр., са арапског писма на латиницу у турском или са ћирилице на латиницу у румунском језику). 4) Кодификација – тј. постојање експлицитне ортоепске, ортографске, граматичке и лексичке норме, стручно обликоване и друштвено прописане, која је ушла у нормативне књиге (правописе, граматике и релнике) и чије су одредбе шире прихваћене као узор добре употребе језика. Огрешења о норму у јавној употреби у начелу су подложна одређеним друштвеним санкцијама. Појам (стандарднојезичке и књижевнојезичке) норме треба схватити као скуп принципа који се диференцирано, а често и само
38
преференцијално, остварују у различитим ситуацијама употребе језика, као апстракцију већег броја специфичнијих медијумских, стилских и ситуационих норми, а не као јединствен образац. 5) Артифицијелност – Стандардни језик по дефиницији није органски идиом него нешто што се изграђује и потом негује и усмерава, што се мора посебно учити јер се нико не рађа са стандардним језиком као својим природним говором (разлика између нечијег матерњег дијалекта и одговарајућег стандардног језика, било мањих или већих, увек има). 6) Модернизација – подразумева прилагодљивост стандардног језика потребама урбане културе, односно његову способност да хвата корак са измењеним условима живота. То укључује и одређено преусмерење, јер је прираштај на једној страни по правилу праћен губитком на другој: док се изражајна средства богате у сферама битним за савремену цивилизацију, одумиру у областима живота које губе актуелност. У том се смислу савремени стандардни језици међусобно приближавају, што појачава преводивост међу њима и доприноси међународној комуникацији. 7) Функционална раслојеност – Стандардни језик развија у себи средства за задовољавање специфичних потреба појединих друштвених група у оквиру језичке заједнице и појединих сфера језичке комуникације и језичког стваралаштва. Та се средства у традиционалној европској терминологији називају функционалним стиловима, а у новијој англосаксонској терминологији регистрима, а карактеристична су за поједине домене употребе језика (свакодневну комуникацију, мас-медије, администрацију, политику, правосуђе, лепу књижевност, науку итд.). 8) Еластична стабилност – Стандардни језик мора бити нормиран довољно чврсто да би као целина задржао своју функционалност и лакше одолевао променама, али и довољно флексибилно да у себе прихвати нове форме културног живота и остави довољно простора за изражавање индивидуалног, групног и колективног идентитета чланова своје заједнице. 9) Интелектуализација – подразумева повећану меру апстрактности и објективности на рачун афективности (осим у песничком језику), која омогућава задовољавање виших културних потреба у сферама филозофије, науке и технике, али и у обичном разговору међу образованим члановима језичких заједница. Тако се лакше уочава и исказује повезаност мисаоних процеса, што подстиче рационалан, сувисао и, изнад свега, прецизан говор. Другим речима, интелектуализованост је оспособљеност за апстрактно мишљење и изражавање. 10) Интернационализација – је пратилац модернизације и интелектуализације, који олакшава комуникацију преко националних и језичких граница како би се адекватно изразили многи заједнички појмови и животни садржаји у све мањем свету. Стандардни језици утичу једни на друге, некад обострано, а чешће једносмерно, па се међу њима лако шире речи, творбени и синтаксички обрасци потекли из једног извора. 11) Потенцијална варијантност – Постоји могућност делимично различитих стандардизација истог језика у исто време, услед територијалног, националног, административног или другог диференцирања његових говорника. Варијантност није у супротности са јединственошћу стандардних језика: код функционисања полицентрично стандардизованих језика оно што је заједничко и по обиму и по важности надмашује оно што је варијантно. Постоји и теоријска могућност да варијанте временом еволуирају у засебне стандардне језике, ако ванјезичке околности томе погодују. Друштвене особине стандардног језика (према Шкиљану) су: 1) историчност,
39
2) виталност, 3) експанзивност. Историчност подразумева свест код говорника једне заједнице да је језик којим се служе историјски настао из неког идиома којим се та заједница некад служила. Историчност је историјска свест о континуитету (трајању) језика, а последица која проистиче из ове свести јесте непрекидност развијања позитивног односа говорника према квалитетима тога језика, развијање свести о његовим културним вредностима. Уколико је реч о национално аутохтоном језику, последица ове особине је подстицање националне афирмације датог језика. За наш језик и нашу нацију од пресудне је важности је то што је Вук свест о српском народном језику као националном језику искористио за афирмацију Срба у свету. Негативне стране ове особине су у прецењивању националног језика, што доводи до митолошког и нереалног суда о језику. У оцењивању вредности матерњег језика као стандардног и лепоте матерњег језика, осим његове функционалности важну улогу има и естетичка и етичка вредност. Суштина те лепоте је у позитивном емоционалном односу говорника према свему што је ''наше''. Матерњи језик је идеалан, најпогоднији облик за изражавање мисли и зато га вреднујемо, доживљавамо као најлепши. Све особине матерњег језика у функцији стандардног јављају се као естетски пожељне, и лепота његова се изражава као дивљење за његове изражајне могућности. Однос према матерњем језику, дакле, може се испољавати као: а) чисто прагматички – на матерњи језик се гледа као на најподеснији инструмент комуникације (користан, ефикасан); б) емоционалан – који се заснива на емотивној основи; национална средина на језик гледа као на национално благо, вредност, средство националне идентификације (језик се поистовећује са националним бићем); овакав се однос углавном испољава у вишенационалним срединама код мањинских народа који тиме штите, чувају свој матерњи језик; в) вредност и језик се процењују према улози у остварењу политичких циљева заједнице. Из овог односа према матерњем језику као стандардном проистиче језичка лојалност код говорника, који устају у одбрану властитог језика. Негативна страна овог односа је језички пуризам и затварање језика у његове границе. Друга последица овог односа је развијање националног поноса код говорника, јер се на језик гледа као на преносиоца културних вредности. И на овом односу темељи се процес афирмације језика (нарочито када се 1 језик тек ствара). Национални идентитет се, дакле, остварује преко језика. Виталност представља особину језика да траје заједно са својим говорницима и пролази кроз све друштвене промене, да прати развој друштва. Језик постоји док постоје његови говорници. Језик може изгубити говорнике, али не губи способност да се поново успостави кад за то постоје потребе и услови (нпр., хебрејски језик). А може се поново успоставити само ако је записан. Виталност се још испољава и као способност језика да повећава број говорника и број функција. Експанзивност је особина језика да се, преко демократских институција у савременом друштву, вертикално и хоризонтално шири (територијано и да повећава број говорника). Тиме се смањују разлике између књижевног језика и других идиома. Захваљујући овим свим особинама сваки природни језик је у предности над вештачким. О социолингвистичким функцијама стандардних језика писао је Ранко Бугарски у књизи „Језик и друштво“. У те функције, које проистичу из лингвистичких и друштвених особина стандардних језика, спадају:
40
1) Уједињујућа – (територијално и за говорника једног језика) је особина стандардног језика да се намеће као јединствено комуникацијско средство и тежи да покрије све већу територију. Она језичку заједницу обједињује надрастањем дијалекатске исцепканости, у правцу јединствености. Захваљујући хомогености или јединствености језика (што се не супротставља схватању језика као скупа система), језик је доступан свима (као систем подсистема), без обзира на идиом којим људи владају. 2) Демаркациона – (функција разграничења) је способност стандардног језика да се одвајају говорници једне заједнице од говорника других заједница и језика, обезбеђујући висок степен аутономности. Ова функција се заснива на аутономности и нормативности језика. 3) Престижна – Захваљујући лингвистичким особинама језика, његовој експанзивности, функционалности, развијености на свим нивоима, остварује се ова функција. Она онима који су овладали стандардним обликом језика обезбеђује друштвени престиж у поређењу са онима који нису. 4) Оријентациона – Ова функција подразумева одмеравање употребне вредности језичких средстава према стандардном језику (који је мерило вредности). Она стандарднојезичку норму чини полазиштем у оцењивању исправности употребе језичких средстава и вредновања појединих језичких облика и варијетета. 5) Симболичка – Језик је средство за националну идентификацију; ова функција се заснива на историчности језика, а испољава се у везивању националног идентитета за стандардни језик. У вези са овим социолингвистичким функцијама налази се социопсихолошки статус стандардног језика, који се огледа у ставовима језичких заједница према њиховим стандардним језицима, а ти ставови су: 1) Лојалност – повезана са уједињујућом и демаркационом функцијом, у основи је заштитнички став. Емотивно везани за свој језик, људи често с подозрењем гледају на оне који га, по њиховом осећању, угрожавају и кваре и спремни су да устану у његову одбрану. Језичка лојалност, чији је типичан лингвистички корелат пуризам, може бити снажан ослонац националне еманципације, али и национализма. 2) Понос – повезан са престижном и симболичком функцијом, изразитије је позитиван став. Људи често с гордошћу говоре о стандардном облику свог језика, као огледалу традиционалних вредности и оличењу друштвеног успеха. Такви ставови играју важну улогу у процесу афирмације стандардних језика у успону. Мера поноса и лојалности већа је што је језик слабије признат од других заједница. 3) Свест о важности норме – повезана је са оријентационом функцијом. Како је стандардни језик нормиран, колектив се, прихватајући га, лакше навикава на културне и друштвене норме уопште. Јавља се свест о важности норме, тј. норма се прихвата као добра и потребна. Свој висок социјални статус стандардни језик постиже првенствено функцијама које обавља. Према Стјуарту, постоји 10 таквих функција или домена у којима се стандардни језик може употребљавати: 1) службени језик (на нивоу државе), 2) покрајински језик (на регионалном нивоу), 3) језик шире комуникације (на нивоу језичке заједнице), 4) међународни језик, 5) језик главног града, 6) језик групе, 7) језик образовања, 8) језик – наставни предмет, 9) језик књижевности и 10) језик религије.
41
Својим положајем међу осталим идиомима унутар неког друштва или државе стандардизована форма језика стиче карактер експлицитне друштвене институције, што се манифестује у следећим обележјима: кодификованост, историчност, аутономност, правилност, књижевна традиција, брига о језику, утилитарност, институционална подршка, национални престиж, симболизовање јединства и идентитета и виталност. 11. ТИПОЛОГИЈА ЈЕЗИКА ПРЕМА ДРУШТВЕНОЈ ФУНКЦИЈИ Термин језичке ситуације уведен је тридесетих година да објасни функције језика у Африци и Азији. Под језичком ситуацијом подразумева се укупност језика, подјезика и функционалних стилова (функционална повезаност језика) којима се остварује комуникација на једном административно-територијалном простору и у једној (најчешће етничкој) заједници. Језичка ситуација може се схватити као систем свих посебних система или подсистема од којих сваки припада одређеном функционалном типу (типови су распоређени према друштвеним, етичким, територијалним или другим особинама). Типологија језичких ситуација може се извршити у зависности од тога да ли је друштво једнојезично (језички монолитно) или вишејезично. У једнојезичном друштву питања језичке ситуације представљају систем различитих функционалних облика једниг језика, којима се остварује комуникација у том друштву. А у вишејезичној заједници то је систем функционално различитих језика који су различито рангирани у зависности од тога колико се помоћу њих остварује комуникација (тј. колико учествују у комуникацији). Године 1962. Стјуарт је написао студије о језичкој ситуацији на територији Африке и Азије, при чему је као критеријум узимао два параметра – тип и функцију језика. Овај приступ разрадио је Чарлс Фергусон 1966. године и тако је настала Стјуарт-Фергусонова теорија, која у језику издваја следеће особине: историчност, стандардизација, виталност, хомогеност, и типове: стандардни, класични, месни, креолски, пиџин и вештачки језици. Према друштвеним функцијама, као функционални језици издвају се (према Бугарском): 1) Стандардни (књижевни) језици – Најпрестижнији су у друштву, са највећим комуникативним могућностима. Нормирањем су изграђени до степена на коме могу успешно функционисати као инструменти савремене цивилизације на свим нивоима живота једне заједнице. 2) Класични језици – Немају живе говорнике, никоме нису матерњи језик, немају виталност, али имају специјализоване функције (у религији, књижевности и науци). 3) Вернакулари (народни језици) – То су нестандардни облици, идиоми који нису престижни, него су у развијеним земљама разговорног карактера. Имају живе говорнике, историчност, али немају стандардизованост и аутономност. Углавном се овај термин употребљавао за домородачке језике, аутохтоне говоре мање развијених етничких заједница (нпр., црначки енглески), за језик једне средине који нема писмену, него само усмену форму. Често имају функцију стандардног језика широких народних маса, нарочито у класним друштвима у којима не могу сви да се школују. У неким случајевима то је предстандардни облик, који се потом развија и стандардизује. 4) Дијалекти и социолекти – Органски су идиоми који имају живе говорнике и виталност, али немају стандардизованост и аутономност. Њихове функције су много мање.
42
5) Пиџини и креолски језици – Пиџин је говорени језик створен искључиво у циљу споразумевања између припадника двеју или више различитих заједница. Пиџини представљају мешавину која има функцију помоћног језика, а која нема историчност, стандардизованост, нити сопствене говорнике (није никоме матерњи језик), него настаје из комуникацијских потреба у једној заједници, обично мање (економски) развијеној, у комуникацији са говорницима из развијенијих заједница (и језика). При томе се аутохтони језик прилагођава, структурно и лексички, прихватајући особине другог језика. У том се процесу језичка структура значајно редукује. Речник пиџина је мешан, број фонема је смањен, а морфологија и синтакса су знатно упрошћене. Пиџини обично имају фонетику и синтаксу домаћег језика, а лексику и граматику из развијенијег језика. Најважнији пиџин језици настали су на основи француског, енглеског, шпанског, португалског, холандског језика, и то у њиховим колонијама. Јављају се од 16. века у Африци, Азији, Америци и Океанији. Најразвијенији пиџин језици имају око 1000 речи. Најпознатији од пиџин језика је кинески енглески пиџин (lingua pigin anglica), настао у додиру кинеског и енглеског језика, при споразумевању европских и америчких трговаца са становницима у кинеским лукама, а посебно кориштен у 19. веку. Има око 700 речи. (И назив пиџин настао је од кинеског изговора речи бизнис, мада та етимологија није сасвим сигурна). Постоји и француски пиџин (''Мали црнац'' – petit-nègre) у западној Африци, шпански пиџини на Филипинским острвима, португалски у Сингапуру, Индонезији, Африци, Јужној Америци. Мисли се да је крајем 19. века постојао и један европски пиџин, руско-норвешки (Russenorsk), којим су се споразумевали рибари. Термин пиџин често се у лингвистици употребљава и за мешавину говора или језика, као синоним за контактне језике. Други термини за пиџине јесу: мешани језици (недовољно прецизан), коегзистентни (неприхваћен), контактни језици (нераспрострањен термин). Већина пиџина је кратког века и гаси се с престанком околности (политичких, друштвених, трговачких) које су довеле до њиховог настанка. Али, пиџин може постати и матерњи језик за одређену популацију, и тада пиџин представља ранији стадијум, почетну фазу тзв. креолског језика. Креолски језици имају веће функционалне (комуникацијске) могућности јер су структурно развијенији и стилски и лексички богатији. Они постају говорни језици једне средине (нпр., на Филипинима или Гвадалупеу креолски француски је постао матерњи језик за тамошње говорнике). Најпознатији креолски језици су француски на Хаитију (преко 4 милиона говорника), енглески креолски на Јамајци и Тринидаду. Многи аутори сматрају да међу креоле треба сврстати и јидиш - језик источноевропских и средњоевропских Јевреја са немачком основом, или свахили – бантујезик с јаким утицајем арапског. За стварање пиџина карактеристична је редукција, а за стварање креола експанзија (или реекспанзија). Она се врши позајмљивањем нових речи из доминантног језика, а у даљем развоју може се десити да се и фонетске и граматичке разлике у односу на доминантни језик смањују, тј. да наступи тзв. декреолизација. За разлику од пиџина, креоли имају виталност. Најстарији познати пиџин постојао је у средњем веку и називао се lingua franca, чија је основа франачки језик дела западне Европе. То је био тзв. сабир језик – мешани језик врло ограничене лексике и синтаксе, настао на обалама Средоземља у контакту Европљана са азијским и афричким морепловцима, као језик споразумевања, настао највише из потреба трговине. Сабир језици су помоћни, секундарни језици, сиромашни и ограничених могућности (простији, сиромашнији и рудиментарнији од пиџина). У литератури се под сабир-језиком подразумева и мешавина дијалеката француског, италијанског, грчког,
43
арапског, каталонског и провансалског језика, који је служио као језик споразумевања у медитеранским лукама. Термин lingua franca касније је проширен на све језике овог типа; а данас има сасвим друго значење - означава тип језика који служи за међуетничку и међујезичку комуникацију (нпр., свахили или меланезијски), језик комуникације на језички разуђеној територији за говорнике који се иначе служе различитим језицима (→ светски језици;). Термин lingua franca употребљава се и у значењу ''заједнички језик'' (lingua communis), којим се служе, као језиком споразумевања, говорници различитих језика у једној територијалној средини. Коине3 је заједнички језички дијалекат и интердијалекат којим се служи једна разуђена заједница. То је наддијалекатски говорни тип који служи широј комуникацији унутар дате области. Обухвата већу лингвистичку територију, на којој се говорници служе коинеом као заменом за своје примарне дијалекте (нпр. српскохрватски коине). 6) Вештачки језици настају плански, из комуникацијских потреба; смишљени су ради побољшања комуникације и остају само на нивоу помоћних језика. Немају природне говорнике, историчност и виталност, али су аутономни и стандардизовани (и то им даје вредност). За типологију језика важна је функција коју језик има у друштву. Најважније функције (према Стјуарту) јесу: службена, јавна, широка комуникацијска функција, образовна функција, књижевна/литерарна, религијска, техничка функција. Параметри за класификацију су: историчност, стандардизованост, виталност и (по Стјуарту) хомогеност и (по Фишману) аутономност. Стјуарт-Фергусонова табела
историчност
стандардност
виталност
хомогеност
аутономност
стандардни
+
+
+
+
+
класични
+
+
-
+
+
месни
+
-
+
+
-
креолски
+
-
+
-
-
пиџини
-
-
+
-
-
вештачки
-
+
-
-
+
12. СТАНДАРДИЗАЦИЈА ЈЕЗИКА Стандардизација је стварање експлицитне норме у неком друштву у тренутку који је одређен друштвеним, економским, политичким, културно-историјским околностима, када се друштво укључује у шире цивилизацијске токове. Стандардизација је један од поступака планирања језика, а производ је стандардни језик. Пут до језичке норме и стандардног језика није нимало кратак, једноставан и лак. Поступци који се морају предузети да би се до језичке норме и стандардног језика дошло могу се сврстати у десет основних фаза (класификација према социолингвистима Радовановићу, Фишмену, Гарвину и Фергусону; према Хаугену има их 4): 3
Назив настао према имену таквог старогрчког варијетета.
44
1. селекција (избор) норме, 2. дескрипција (опис) норме, 3. кодификација (прописивање) норме, 4. елаборација (разрада) норме, 5. акцептуација (прихватање) норме, 6. имплементација (примена) норме, 7. експанзија (ширење) норме, 8. култивација (неговање) норме, 9. евалуација (вредновање) норме, 10. реконструкција (дограђивање) норме. Тек када се ове фазе остваре, за језик се може рећи да је заиста нормиран и да може преузети функцију стандардног језика, тек онда његове прописане особине остају постају обавезне за све говорнике одговарајуће језичке заједнице. Ове фазе имају логичан редослед спровођења и по правилу се не могу изоставити. Сваки се посебни природни људски језик може нормирати, што значи да се за сваки такав језик могу прописати експлицитна правила како је њиме добро (''правилно'') говорити и писати, у његовим комуникацијским и стваралачким улогама. Укупност тих правила представља језичку норму. Задатак језичке норме јесте да иначе имплицитну језичку конвенцију учини експлицитном, да је што више уједначи при том, да је кодификује и институционализује. Она обухвата: ортографску норму (правила писања), ортоепску норму (правила изговарања), морфолошку норму (правила грађења речи и граматичких облика), синтаксичко-семантичку норму (правила образовања реченица), лексичку норму (правила употребе речи). Норма, дакле, захвата све језичке нивое, укључујући ту и говорени и писани вид испољавања језика, па задире и у све области његове граматике. У том смислу, ортографска норма се остварује нормативним правописом, а остале норме се прописују нормативним граматикама и нормативним речницима. Норма обухвата још неколико, обично занемариваних или само начелно признаваних сегмената. То су: текстуална норма (правила образовања текста, дискурса, говорног догађаја), стилска (жанровска) норма (правила образовања стилски или жанровски обележених језичких формација), прагматичка (контекстуална) норма (правила саображавања језичких средстава нејезичким компонентама контекста – у избору, употреби, продукцији и интерпретацији саопштења). Производ поступка нормирања је нормирани језик, који функционише као стандардни језик колектива којем припада, тј. друштва и културе који су га нормирали или су готову норму прихватили као своју. Језичка норма је по својој природи конзервативна, што значи да настоји зауставити, успорити или онемогућити (када се њена улога неправилно схвати) спонтани или сврсисходни развој језика. Да она никада до краја у томе не успева сведочи и наш језик који је данас битно измењен у односу на стање предвиђено и прописано Вуковом, Даничићевом и Маретићевом језичком нормом. Дакле, и нормирани стандардни језик неминовно подлеже променама које му омогућавају да своје устројство и расположива средства прилагоди потребама колектива односно културе чији је инструмент, али се одликује и релативном стабилношћу (промене у њему сразмерно су спорије него у ненормираном језику, појаве су уједначеније и сл.). Зато кажемо да је нормирани језик у функцији стандардног језика еластично стабилан или флексибилан, што погодује споразумевању, јер кад би се језик стално и стихијски мењао или кад би
45
остајао непромењен (односно непроменљив) то би стварало велике тешкоће у споразумевању. Пут до језичке норме и стандардног језика није нимало кратак, лак и једноставан. Зато постоји ових 10 фаза. Њихов је редослед каткад променљив (зависно од специфичних историјских, културних и језичких прилика), а каткад је такав да се поједине фазе остварују симултано, да понеке изостају и сл. Тек када се све ове фазе остваре за језик се може рећи да је заиста нормиран и да може у потпуности преузети функцију стандардног језика. Тек онда његове прописане особине могу постати обавезне за све говорне представнике датог језика. Селекција. Ова фаза повезује планирање језичког статуса и језичког корпуса. Да би се дошло до стандардног језика, мора се, пре свега, одабрати тип говорне варијације (најчешће дијалекат или социолекат), који ће се налазити у основици језичке норме и чије ће опште особине језичка норма следити, поштовати и прописивати. Ређе колектив мора одабрати и језик који ће се нормирати да би он, као нормиран, понео улогу стандардног језика (случај Вуковог избора између славеносрпског и народног српског језика). То је, уједно, најодговорнији, најделикатнији и најтежи део посла у овој области, чије остварење зависи и од нејезичких момената. За основицу српскохрватске језичке норме, применом демократског критеријума, одабран је, пре свега, народни језик (вернакулар), а затим штокавско наречје и један његов дијалекат, источнохерцеговачки, јер овај овај дијалекат представљао тада, а и данас, територијално веома распрострањену реализацију народног језика на српскохрватском терену. Тако утврђена основица језичке норме и стандардног језика временом се раздвајала и богатила да би се прилагођавала новим друштвеним и културним потребама и ситуацијама – Вукова норма се временом адаптирала, мењајући стару и стичући нову лексику, богатећи се позајмљеницама из других језика и неким изменама у граматичком систему језика, па чак и у синтакси. У тим процесима мењања и богаћења, усавршавајући се, норма је уступала место и право на употребу језичким особеностима из других дијалеката. Тако се, нпр., у српскохрватском језичком стандарду као равноправна могућност појавио екавски изговор уз (и)јекавски источнохерцеговачки. Дескрипција (опис норме). Одабрани језик који се хоће нормирати мора се, затим, описати. То се постиже дескриптивним, описним, речницима и граматикама, као и студијама друге врсте, којима се просто констатује стање у једном језику, односно одговарајућем дијалекту (социолекту), и то бележењем свих постојећих могућности датог језика (и граматичких и лексичких) и расположивих средстава у њему (на свим нивоима). При том, опис мора бити урађен тачно и објективно, без вредносних судова о ваљаности појединих језичких средстава или могућности, и то је чисто лингвистички посао. Кодификација (прописивање експлицитне норме) представља нормативни поступак у ужем смислу, а подразумева израду нормативних речника, граматика и правописа. Управо се кодификацијом језичке норме лингвистички прописују правила за избор и употребу језичких средстава, која обавезују говорне представнике датог језика. То значи да се прописују она средства чија се употреба сматра добром и правилном, а сва остала се одбацују. У овој фази правописом се прописује и ортографска норма (правила писања). Природни редослед поступака у стварању језичке норме и стандардног језика обично је такав да дескрипција претходи прескрипцији, кодификацији, да се језик прво опише, па тек онда да се пропише. Догађа се, међутим, када то налажу специфичне културне, друштвене и историјске прилике, да ова два поступка теку упоредо, или чак да се обаве истовремено. Тада се створене граматике, речници и приручници сматрају и
46
дескриптивним и нормативним, прескриптивним. Такав је случај, рецимо, са Вуковим Рјечником из 1918. године и са граматиком приложеном уз њега. Тек касније су настале разрађеније и детаљније замене ових дела, пре свега делатношћу Вука и Даничића. Елаборација (разрада норме). У фази елаборације, описана и кодификована нормативна основица, да би могла стећи улогу стандардног језика, мора се разрадити, тј. структурно и функционално даље оспособити да се прилагоди стварним, а сложеним и непрекидно променљивим друштвеним и културним, комуникацијским и стваралачким потребама чији је инструмент. То је, наравно, трајан процес који се практично и не завршава. Разрађујући се, језик одсликава структуру друштва и културе тако што се раслојава према ситуацији у њима, стварајући тако посебне говорне варијације, тј. стилове за сваку своју употребу. На тај начин језик се оспособљава да служи свакодневним разговорним ситуацијама, али и уметности, науци, новинарству, администрацији итд. Тако се већ у фази конституисања српски стандардни језик вуковске провенијенције оспособио да постане код на који ће се моћи преводити библијски текстови, на којем ће се моћи писати филолшке расправе, историјски и етнографски списи, књижевност итд. Друга, трећа и четврта фаза јесу планирање самог језика у најужем смислу (планирање језичког корпуса), а фазе акцептуације, имплементације и експанзије више се односе на планирање језичког статуса, и ту нису само језички стручњаци неопходни. Акцептуација и имплементација. Након свих претходних поступака, језик може преузети функцију стандардног језика и добити улогу општег комуникацијског и стваралачког средства у друштву тек ако га оно почне употребљавати у интеракцијској, комуникацијској и стваралачкој пракси (у образовању, медијима, науци, уметности, администрацији, правосуђу итд.), па му затим одговарајућим правним актима и званично додели статус стандардног језика. Међутим, пут од прве фазе, од избора, описа, кодификације и елаборације норме, па до његовог коначног прихватања, често није ни кратак ни једноставан. Тако су, нпр., језичку норму коју је за српскохрватски језик понудио Вук у пракси примењивали многи, али је тек 1868. године Вукова језичка норма и званично прихваћена у Србији. Због овакве хронолошке неподударности, треба одвојити поступак службеног прихватања (акцептуације) норме од поступка њеног стварног прихватања (примене у свим областима живота и рада датог друштва, тј. имплементације). Експанзија и култивација. Да би остварио своју улогу, нормирани језик у функцији стандардног језика мора доживети експанзију, и територијалну и социјалну, и хоризонталну и вертикалну, потискујући тако затечене територијалне и социјалне варијације и варијетете (првенствено дијалекте и социолекте) и заузимајући њихово место у комуницирању и стваралаштву. Ту се ради о процесима који трају дуго и не могу се посматрати изоловано од поступка култивације језичке норме. Култивација (неговање) норме подразумева њено учење, неговање и пропагирање, и то посредством школе, издавачке делатности, организованих лекторских инструкција и масовних медија, а уз подршку урбанизације друштва и повећања физичке покретљивости становништва. Једна је од најважнијих фаза јер јој је циљ спровођење норме. Али је, на жалост, често запостављена карика у ланцу поступака који се спроводе на путу ка поседовању структурално и функционално оспособљеног стандардног језика. Евалуација и реконструкција. Нормирани језик, прошавши кроз све раније фазе конституисања и стекавши тако функцију и статус стандардног језика, подлеже неминовно и сталном вредновању. На тај начин се обезбеђује механизам провере, процене и оцене степена функционалне прилагођености стандардног језика актуелним потребама
47
друштва, културе, појединца и колектива; проверавају се и прописана правила. Преиспитује се селективно – никад се не доводи читава норма у питање. Уколико постоји потреба, врши се реконструкција (дограђивање) норме и то поновним описивањем новонасталих комуникацијских и стваралачких потреба и одговарајућих језичких средстава за њихово задовољавање. Каткад се врши директна кодификација или елаборација. У сасвим изузетним случајевима мења се и избор основице за нормирање, односно стандардизовање језика. Тиме се, заправо, само затвара круг поступака у нормативним делатностима и обезбеђује прерастање сукцесије поступака у континуиран (цикличан) процес, тј. у делатност тзв. језичког планирања. То није искључиво посао лингвиста, него у његовом остваривању учествују и многи други чиниоци (школе, културне и научне установе, издавачке куће, масовни медији, лингвистичка друштва, политичке организације, законска регулатива итд.). 13. ИНТЕРДИЈАЛЕКАТ И СТАНДАРДНИ ЈЕЗИК (НОВОШТОКАВСКИ ФОЛКЛОРНИ КОИНЕ) Основно је питање у генези сваког стандардног језика моменат када се он почео стварати. Срећне су оне нације које су улазећи у модерну цивилизацију наследиле већ мање-више готово стандардни језик који су онда могле без већих проблема оспособити да постане и стандардни језик нације и инструментт модерне цивилизације. Наиме, за формирање стандардног језика потребно је много времена, треба да се искристалишу и устале елементи који чине његову супстанцију и структуру, треба да се нормирају. Најбољи је случај када језик има довољно времена да се тај процес изврши потпуно природним, спонтаним развојем, али често су, нажалост, потребне свесне интервенције за његово убрзање. По правилу, стандардни језик боље функционише ако је у његовом формирању било више елемената аутономног природног унутрашњег развоја, а мање елемената свесне интервенције (што доказују велики европски језици, као и руски, чешки, пољски). То за нас практично значи да је стандардни српскохрватски језик од самог почетка своје изградње хендикепиран – није имао никаквог озбиљнијег претходног аутономног развитка, него је настао свесном интервенцијом, тј. акцијом Вука Караџића и илираца, а и касније је био подвргнут многобројним другим, мањим и већим, интервенцијама. Но, ми нисмо имали времена да прођемо онај развојни пут који су прошли, нпр., Руси и руски језик; нама је требао стандардни језик одмах, и Вук нам га је дао ''у најбољем облику који је стајао на располагању'', а то је новоштокавски фолклорни коине. Према научној типологији дијалеката, наддијалекат је дијалекат настао апстракцијом; он обухвата својства која не припадају само једном дијалекту, наречју (или наречјима), него су заједничка и инваријантна за групе тих идиома. Интердијалекат је дијалекат који служи за међуљудску комуникацију на разуђеном дијалекатском подручју. То је виши облик органског идиома од дијалекта који се може развијати на истој дијалекатској основици из које се развијао и стандардни језик. У неким срединама (Пољска, Чешка) интердијалекат претходи стандардном језику, јер се кроз праксу донекле нормира и добија писану форму. Такав интедијалекат се подиже на ниво књижевног језика, а назива се културни интедијалекат. Други начин испољавања интердијалекта је облик фолклорног интердијалекта који је усмене форме (нпр., код Срба, Хрвата, Украјинаца).
48
Седамдесетих година Брозовић уводи термин новоштокавски фолклорни коине, чије су особине следеће: (а) Не зна се када и како је настао, али зна се на ком је подручју настао: то је подручје типичних новоштокавских говора (цела Херцеговина, део југоисточне Босне, део српског и црногорског Санџака, северозападна Црна Гора, средњи део западне Србије, југозападни делови тзв. војне крајине – Лика и Кордун, далматинске крајине – Книнска, Сињска, Имотска). У свим тим појасима били су слични услови живота, сличан је био тип, стил и ниво цивилизације, међусобни додири су били интензивни, а и становништво је, због миграција, било сличног дијалекатског типа. (б) Потврде за постојање овог усменог идиома су: у типизираној ономастици, топонимији, у анализи фолклорних реалија и фолклорних облика који се још чувају. Праве особине овог дијалекта можемо само претпоставити јер не постоје записи из времена када се употребљавао и развијао, а у 19. веку већ су се строго поштовала вуковска правила језика. Те особине могле би се утврдити поређењем са новоштокавским говорима деветнаестог века. Новоштокавски фолклорни коине је специјализовани новоштокавски интердијалекат, комбинован од особина које су у новоштокавским говорима најраширеније, али које се вероватно нису конкретно реализовале у целини ни у једном конкретном органском локалном говору. Карактерисали су га архаизми (лексички и граматички) и имао је наглашене локалне особине, што га је све чинило поетизованим и стилизованим, и омогућавало му да врши функцију за коју је специјализован, а то је народни усмени књижевни језик. Због тих својих особина, овај идиом био је релативно нормиран, апстрактан и хомоген, и с обзиром на величину територије на којој се употребљавао, а која превазилази територију новоштокавских територија, новоштокавски фолклорни коине је надмашио просечан европски и словенски тип предстандардног народног усменог интердијалекта. Није случајно што је фолклорни корпус (језик фолклора), издавањем народних умотворина, пре свега песама, послужио Вуку за презентацију српске народне културе свету, док је на унутрашњем плану послужио као корпус будућег књижевног језика на народној основи. Фолклорни језик је први уметнички облик језика настао на прелазу с митског на уметнички начин мишљења. Основна карактеристика митског језика је изједначавање звучне форме и садржаја језичког знака. Та понављања, редупликације, стварале су посебне конструкције без узрочно-последичних веза, сачињене само од фонетских понављања (понављају се гласови, речи или читаве реченице) и то је основна карактеристика која издваја митски језик од свих других. Као пример може се узети архаична заклетва на староугријском језику из трећег века п.н.е. у којој се понављају речи, асонанце, алитерације и двостука рима. Карактеристика фолклорног језика је понављање кључних слогова речи и удвостручавање исте основе код различитих категорија речи у низу, а ради постизања новог значења, експресивности и преношења значења (нпр., у српским народним песмама: дан данила, ноћ ноћила, пут путовати и сл.). Новоштокавски фолклорни коине и новоштокавски фолклорни говори. Новоштокавски фолклорни коине био је уједначенији од народних говора, у све три говорне средине, али му је основа била (и)јекавска, и то је био преовлађујући изговор језика фолклора. Основне црте биле су му најсродније источнохерцеговачком дијалекту. Границе његове распрострањености биле су много шире од границе (и)јекавског изговора и новоштокавских говора уопште и обухватале су добар део штокавске језичке територије.
49
Где год је деловао коине, утицали су локални изговор и локалне црте (на свим нивоима), али се чувала (и)јекавска основица. У језику фолклора нису заступљене све новоштокавске црте и зато је могао да функционише као усмени културни језик и да утиче на локалне фолклорне језике у срединама у којима се употребљавао. У овом фолклорном језику, управо зато што је настао селекцијом и зато што представља апстракцију народних говора, рефлекс јата се лако могао замењивати, али и ширити на нејекавске говоре, док му је функција (језик усмене књижевности) осигуравала извесну аутономију и релативно уједначену, хомогену структуру. Како се новоштокавски фолклорни коине ширио, његово се бар делимично присуство осећа у сваком језичком изразу српског и хрватског језичког фолклора, макар он био и сасвим локалан и настао у крајевима који су дијалекатски најдаље од новоштокавских утицаја. Осим тога, деловање новоштокавског фолклорног коинеа синхронизовано је са дијалекатском експанзијом новоштокавских дијалеката, и те се две акције преплићу тако да их је у појединим случајевима тешко одвојити. У целом том комплексу настаје и једна квалитативно нова компонента: новоштокавски фолклорни коине постепено почиње показивати тенденцију да се ослободи своје ограничене фолклорне функције. У неким крајевима, нарочито у источној Босни, новоштокавски фолклорни коине постаје основица разговорног језика на вишем нивоу од интердијалекта. Овај коине постао је урбани идиом, тј. разговорни језик (у 19. веку), са функцијом стандардног језика (народски језик). То је и данас у источнобосанским дијалектима. Развијају се помало и градски разговорни језици за веће штокавске зоне (урбани идиоми). С развојем књижевног језика и писане књижевности, фолклорна књижевност је деградирана, па је тиме деградиран и фолклорни језик. Он трпи утицај стандардног језика, а усмене форме трпе утицај штампаног текста. Недостаци новоштокавског фолклорног коинеа су следеће: а) Новоштокавски фолклорни коине није био оспособљен за функцију стандардног језика, нити прикладан за изградњу језика као средства/инструмента модерне цивилизације. Одисао је духом једног херојског доба; по европским мерилима био је то један хомерски свет у 19. веку. Посебно је био неповољан за градске средине, нпр., Дубровник и Војводину. б) Новоштокавски фолклорни коине био је функционално превише специјализован, већ превише прилагођен изражавању одређене тематике/садржаја, и то одређеним стилом, обртима, маниром. Могућност његове еволуције и преквалификације била је у великој мери ограничена. То исто важи и за разговорне језике настале на његовој основици – и они су били изразито народног карактера који им је ограничавао могућност брзе реадаптације и интелектуализације у модерном смислу (иако су синтакса и лексика биле прилагођене градским срединама). в) У лексичком смислу новоштокавски фолклорни коине такође није био погодан за основицу стандардног језика: постојао је мањак апстрактне лексике, а вишак свакодневне, конкретне лексике (првенствено позајмљеница из турског језика). г) Што се тиче норме, у новоштокавском фолклорном коинеу било је више одступања од стандардне норме (него у новоштокавским локалним говорима) – укључивао је црте из разних дијалеката, постојала је одређена лежерност, широка толеранција према одступањима од норме, неодређеност, недефинисаност детаља и нијанси, није било прецизности на лексичком и граматичком плану, концизности, склоности ка дисциплини и
50
апстрактности (а управо све то није добро у стандардном језику). Зато је временом све већи утицај за развој књижевног језика прелазио на живе народне говоре. д) Новоштокавски фолклорни коине представљао је инструмент затворене изразито етничке групе, а најбитније особине стандардног језика су нормираност и чињеница да је он језички инструмент интернационалне цивилизације. Јер стандардни језик увек настаје тек пошто се једна национална или етничка формација, укључивши се у интернационалну цивилизацију, почне у њој служити својим језиком. У време настанка стандардног језика особине овог коинеа су се већ разликовале од живог народног говора, био је делом већ архаичан и са локалним цртама, па су те особине остале изван норме; норма је заснована на цртама живих народних говора, а стандардни језик је одбацивањем локалних црта добио стабилнију норму. На тој основици фолклорног језика и живих народних говора створен је народни српски књижевни језик, који више и није био народни, него књижевни (атрибут народни упућује само на његово порекло). 14. НОРМАТИВНИ КРИТЕРИЈИ (ЛИНГВИСТИЧКИ, ЕКСТРАЛИНГВИСТИЧКИ, КРИТЕРИЈ ДОБРОГ ЈЕЗИЧКОГ ОСЕЋАЊА, КРИТЕРИЈ ''ЈЕЗИК ДОБРИХ ПИСАЦА'') У фази кодификације књижевног језика примењују се јединствено изграђени нормативни критерији. Број нормативних критеријума је различит, могу бити општи и посебни, а њихов однос је хијерархијски. Основно правило нормирања јесте да се, при примени критерија, поштује исти хијерархијски редослед, тј. да се различита језичка факта (различити подсистеми, све оно што се вреднује) вреднују према истим критеријумима. Преиспитивање нормативних вредности језичких појава врши се када за то постоји разлог и узимају се у обзир само оне појаве које то захтевају и треба да буду проверене. Општи критеријуми нормирања су: 1) критериј језичке оправданости (функционалности), 2) критериј системности језичког факта, 3) критериј територијалне распрострањености, 4) критериј говорне фреквентности. Прва два критеријума су лингвистички, а друга два нелингвистички. Лингвистички критерији имају предност у односу на изванлингвистичке. Уз ове, јављају се још два критеријума: језик добрих писаца и критеријум доброг језичког осећања. На основу критеријума функционалности (оправданости) процењује се треба ли језику или не нека од језичких чињеница (процењује се њена нормативна вредност на комуникативно-стилском плану). У језику нешто постоји само ако за тим постоји потреба. Критеријумом системности језичког факта процењује се да ли се језичка чињеница уклапа у систем. Системност одражава унутрашње законитости језика. На основу овог критеријума језичке чињенице се проглашавају као системске или несистемске, нормативне или ненормативне, говори се да ли припадају књижевном језику или не. Овај критеријум је веома значајан, али није искључив, тј. и појава која није системска може бити нормативна, ако је задовољен први критериј (да је то језику потребно). Критеријуми територијалне распрострањености и говорне фреквентности су нелингвистички критеријуми и не могу бити примарни за проглашвање нормативности неке језичке чињенице. Они су додатни и осигуравају лакше проглашење прихватљивости
51
неке језичке чињенице. Критериј фреквентности у употреби сам по себи ништа не говори о функционалном и системском статусу проматране језичке чињенице, али може бити добра потпора нормативности. Узет изоловано, овај критериј никад не може бити критериј нормативности јер не доказује коректност конструкције или појавног облика, него њену комуникативну вредност која је, када се утврди коректност, снажан аргумент да та конструкција нађе место у стандарду. Другим речима, ако задовољава први критериј, језички податак би се смео прихватити као језичка норма. Другим критеријем могуће је не само одредити него и предсказати суодносе међу језичким подацима. Трећим критеријем осигурава се демократски избор језичког податка, а четвртим његова употребна применљивост. У пракси је понекад другачије. Догоди се да изванлингвистички разлози погодују ширењу помодних језичких података, па се они каткад толико наметну да врше притисак и истискују лингвистичке критерије. Такви су подаци најчешће речнички, али могу бити и другачији, чак и синтаксички (нпр., по том питању, у вези тога, за ништа и др.) Попустљивост пред најездом таквих, суставно неприлагођених језичких података, онемогућава контролисани развитак књижевног језика. Непрекидно нарушавање језичке норме главна је сметња да језик функционише као општедруштвено срдство споразумевања. Књижевни језик мора бити у знатној мери аутономан, ослобођен већег притиска дијалектизама, регионализама и језичког помодарства. Не сме се дозволити да на норму књижевног језика утиче дојмљив изванлингвистички талас, него су за нормирање језика најпозванији језички стручњаци. То је и разлог што нормирање не може увек ићи у корак са сваком новином која се појави у језику, него се преиспитивање језичких норми може извршити тек пошто нови језички облик постане или интегрални део језичког система или надживи језичко помодарство (нпр., колодвор). Иако су описани нормативни критерији јасно формулисани, ипак се у вези с њиховом применом могу појавити неспоразуми. Није сваки пут на први погед очито чак ни то да ли је језички податак оправдан или није, а поготово се без детаљних објективних испитивања не може са сигурношћу рећи колико је податак теренски проширен и каква му је употребна честота. Међутим, у расправама о језичком нормирању понекад смо чак и емоционално везани за већи или мањи број и врсту језичких података па бисмо желели да управо ти и такви подаци буду прихваћени као језичка норма. У тим случајевима се често посеже за ванлингвистичким критеријумима који су изван могућности брзог, објективног проверавања, за аргументима типа ''тако се свуда говори'', ''тако сви говоре''. Прихватимо ли такве аргументе, излажемо се опасности да нам се као критеријуми при нормирању наметну тзв. језички осећај и интуиција, дакле мерила субјективног расуђивања. То би допринело ширењу језичке анархије, односно лабављењу језичке норме, и директно би угрозило свеопшта настојања за ширењем језичке и опште културе. Дакле, за изванлингвистичким критеријумима се при нормирању мора посезати веома опрезно и са пуно одговорности. Просторна се проширеност језичких података не може поистоветити ни с регионализмима ни с дијалектизмима: напротив, морала би бити потврђена и у разговорном и у писаном књижевном језику. Постоје објективне, статистичке методе да се утврди колико је који језички податак проширен, и исто је тако могуће утврдити његову објективну фреквентност. Критеријум језичког осећања се не односи на лично, субјективно осећање језика, већ је то израз који се односи на језичко осећање колектива (језик као систем јединица и правила
52
којима представници колектива морају овладати да би се могли међусобно споразумевати). Критериј језичког осећања је ''споран''. Критичари сматрају да је језичко осећање варијантна категорија и због тога у супротности са нормом као инваријантном категоријом. Језичко осећање се, по правилу, разликује од појединца до појединца, и зато се савети утемељени на језичком осећању не могу узимати ни као препоруке, а камоли као норма, прописани закони. Могло би се помишљати да је реч о здраворазумској логици, али је то ванјезичка категорија и отуда неприхватљива као критериј. Белић већ 30-их година показује да има језичких стручњака код којих се ''језичко осећање и граматичка анализа налазе у сукобу'', и не препоручују употребу неких језичких појава, црта које се противе граматичким правилима. Овај став је, према Белићу, погрешан јер оне језичке црте које потичу из дубине чистог језичког осећања представника једног језика и народа морају имати оправдање и у језичкој теорији. Белић каже да све оно што обележава унутрашње богатство речи или израза којима је један народ интуитивно испунио елементе свог језика, тј. речи, чини језичко осећање или дух језика. Овај дух језика или језичко осећање код Вука блиско је Вуковом језику – књижевном на народној основи; просто, изједначује се. Према Белићу, два народа, ако имају заједнички књижевни језик, не могу имати два различита језичка осећања. При процени критерија доброг језичког осећања као мерила правилности, за Стевановића је оцена негативна, а суд одричан, јер граматичар нормативиста не сме на основу властитог језика вредновати, процењивати ни поједине језичке особине, а посебно не књижевни језик у целини. Према њему, језичко осећање је специјалан дар и код различитих људи је неједнако, али је то дар који се може и мора (нарочито оних који се служе језиком у својој делатности) развијати и усавршавати. И пражани као један од задатака језичке културе предвиђају неговање језичког осећања. Као критеријум језичког планирања може се узети и језик добрих писаца, чиме су се нарочито бавили припадници Прашке лингвистичке школе тридесетих година (Ертл, који је и увео појам 1929. године, и Хавранек). У тим раним погледима пражана, који чине основу теорије нормирања и теорије књижевних језика, норма књижевног језика се заснива на књижевном узусу ограниченог круга интелектуалаца који тај књижевни језик стварају. Правилним се сматрало оно што појединац спонтано ствара у складу са традиционалним језичким узусом. Књижевни узус је узиман као критериј правилности. Добар писац је онај који са становишта језичке правлиности никада и нигде не нарушава прихваћене норме које проистичу из праксе коју стварају добри писци његовог времена. Ертл сматра да је овако схваћен појам добар писац чиста фикција и да апсолутно добар писац не постоји. Ертл ту дихотомију између језика колектива и језика уског круга говорника разрешава увођењем појма писца као језичког ствараоца. Узус је оно што репрезентују језици писаца који утичу на стварање језика свога времена (и то су добри писци). Једино ограничење ове дефиниције је у томе што је код Ертла узус књижевног језика ограничен само на језик лепе књижевности, тј. као извор за познавање сматра се језик уметничких дела, где избор језичких средстава може бити крајње слободан (песничка слобода) и субјективан. У српској језичкој култури слични погледи на језик и узус садржани су већ у погледима Стојана Новаковића (1888) и, касније, Белића, а као пример и једном и другом служили су велики језици (као што су немачки, француски, италијански). Стојан Новаковић сматра да писци стварају књижевни језик, да књижевни језик настаје употребом језика код
53
појединаца. У Новаковићевом нацрту стварања речничког корпуса каже се да у речник треба да уђу речи из народног језика, потврђене у делима познатих писаца свих струка књижевности и науке, почињући од Доситеја до данашњих. При ексцерпацији грађе ''ваља више гледати на богатство и правилност језика, на јако језичко осећање писца него на нешто друго''. На овим гледиштима утемељен је и Белићев став о улози писца у стварању књижевног језика. За Белића је добар писац онај који ствара и развија књижевни језик. Начин на који писац обогаћује језик није у обиљу нових речи, већ у стварању нових вредности речи, новог, сложенијег, многоструког њиховог садржаја. Обогатити језик значи обогатити представе и појмове, открити нове односе међу њима, који се обележавају речима и везама речи у говору. Критичари замерају нормативним лингвистима да се при оцењивању и избору (кодификовању) доброг писца сувише ослањају на народни (вуковско-даничићевски) језик, имајући на уму његову правилност. Узор оваквом погледу опет представљају погледи Стојана Новаковића. Појам језичке правилности Белић разрешава тако што разграничава спољашњу правилност (граматичко-правописну, тј. Вукову опћу/опћениту правилност) и унутрашњу правилност (особине вуковског књижевног језика чији се елементи подударају са народним језиком). Језик добрих писаца као критериј језичке правилности М. Стевановић није доводио у сумњу. За Стевановића је добар писац онај који спонтано ствара и чува традиционално у језику, а истовремено мења и развија књижевни језик. За њега је Вук, који је засновао књижевни језик, највећи уметник писане речи, најбољи књижевник, захваљујући правилном односу према језичком стварању. За Стевановића језичка се правилност повезује са појмовима језичке природе и језичког осећања. Под језичком природом треба разумети аутентичне особине српског народног књижевног језика и на њима нарочито треба инсистирати у грађењу речи и синтакси. Осамдесетих година 20. века у нашој лингвистичкој литератури нарочито се критикују, као критерији нормирања, критериј језика добрих писаца и критериј језичког осећања. Милош Ковачевић сматра да је критериј језика добрих писаца наслеђе с почетка нормирања нашег књижевног језика, када се исправност неке језичке чињенице по правилу потврђивала њеном употребом у Вуковом и Даничићевом (тј. народном) језику. Данас се, међутим, за овај критеријум, посматран изоловано, не може рећи да је ишта бољи од критеријума језичког осећања. Најпре зато што је књижевноуметнички стил најмање кохерентан функционални стил, што је најнеобавезнији у односу на норму (у њему се у уметничке сврхе могу употребити све супстандардне језичке особине, као и особине карактеристичне за друге функционалне стилове). Добар писац тако може бити и онај који у потпуности игнорише књижевнојезички прихваћене облике претпостављајући им ''некњижевне''. Сам термин добар писац је толико нејасан да омогућује да се свака језичка чињеница прогласи истовремено и исправном и неисправном. Нормативистика данас на језик добрих писаца гледа као на књижевнојезички узус, а не као на критериј или мерило правилности језика. Из тог узуса, али не само из њега, настаје норма књижевног језика. Заправо, као важан задатак намеће се изградња нормативног модела. Модел темељен на научним критеријумима искључивао би импресионистичку норму, до које једино и може довести критеријум језичког осећања узет изоловано или комбинован с другим нелингвистичким критеријумима. Ти критеријуми, ни појединачно ни у комбинацији, дакле, нису довољан услов за изградњу једног научног нормативног модела. А такав један
54
модел мора почивати на (међу)односу система, норме и реализације. Системност одражава унутрашње законитости датог језика (оно што у језику може или не може бити остварено) = може. Норму би чинило све оно што је прихваћено као правилно (оно како све мора бити остварено) = мора. Реализација је конкретум језика у вези са системом и нормом (тј. оно како се конкретно остварује) = јесте. Из посматрања наведених (међу)односа лако се да закључити да све што МОРА бити уједно и није, односно да се све што ЈЕСТЕ не уклапа у МОРА. Другачије речено, свака реализација није уједно и норма, док свака норма може доживети реализацију (али и не мора). Из тога се види да је у наведеним релацијама битнији однос који се успоставља између норме и система и између реализације и система него однос између норме и реализације. У погледу овог последњег односа, ''главни се лингвистички проблем своди на то да се одреди шта је од потврђенога оверено, а шта није.'' Да би језичка чињеница добила књижевнојезички статус, готово нужан и најчешће и довољан услов јесте да она буде у складу са системом (да одговара његовим унутрашњим законитостима), иако се њена нормативност не мора свести на њену системност. Јер језичка чињеница може задовољавати норму, а да не задовољава систем. Исто тако може задовољавати систем, а да не задовољава норму. Први су случајеви екстралингвистичке нарави (кад је у питању норма као ''политички чин'', и кад-тад доводе у питање конзистентност норме); други су реткости код којих системска чињеница нема употребну вредност (најчешће се везују за синтаксичку норму). Критериј системности, као основни, потребно је увек комбиновати са критеријем сврсисходности (функционалности), који подразумева комуникативно-стилску вредност системне језичке чињенице. Тако би се метод нормативности могао темељити на комбинацији критерија системности и критерија сврсисходности. Први уважава језичке, а други комуникативне и стилистичке законитости. Уколико нека језичка чињеница задовољава оба критерија, нужно би морала стећи нормативни статус; уколико пак један од њих не задовољава, не би се могла сматрати књижевнојезички прихватљивом. При том се потпуно из критерија искључују језичко осећање, језик добрих писаца, па чак и фреквентности у употреби, пошто такав модел треба да омогући и процену нормативне вредности никад забележених језичких чињеница, а не само оверу потврђенога. 15. УЛОГА ВУКА КАРАЏИЋА У СТАНДАРДИЗАЦИЈИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА (ВУК И ДОСИТЕЈ, ВУК И ХАЏИЋ, ВУК И СТЕЈИЋ) Савремени српски језик почиње од Вукове критике Видаковићевог романа „Љубомир у Јелисијуму“ (1817). Критика се односила на садржај и језик романа, где је Вук изнео следеће ставове: 1. Писци треба да уче језик, а не да поправљају. 2. Видаковић не схвата да је за националну свест најважнија вера (закон), језик и обичаји; то су 3 основна елемента националне идентификације за Вука; народ који изгуби ове светиње, губи име и идентитет. 3. Језик књижевности мора бити такав да је разумљив и најпростијем сељаку и да он о њему може судити.
55
4. У недостатку правила граматике, у првој фази стварања књижевног језика, писац треба да пише својим дијалектом (Вук тада још није био свестан дијалекатске разуђености српскохрватског језика). 5. Нема потребе да се ствара неки посебни, средњи стил који би био књижевни; ту функцију треба да има народни језик (по угледу на грчке класичаре). 6. Не може се правдати став писца да на избор књижевног језика утичу посебне, индивидуалне норме писца (Видаковићев укус); Вук сматра да у граматици нема места укусу (а има правилности и нормативности). 7. Нужно је чишћење језика од туђица, али се оне морају толерисати тамо где нема адекватне замене (критеријум функционалности). 8. Вук не напада Добровског, који је сматрао да се књижевност мора ослањати на стари црквенословенски и народни језик; Вук сматра да је Добровски недовољно обавештен. Вук се нашао у епоси језичког плурализма – да би уклонио хаотично стање, прихватио се писања граматике и речника. "Ко греши против говора свог народа, греши и против језика свог народа." Ова реченица упућује на системност, а то је суштина нормирања. Јернеј Копитар имао је своју концепцију књижевног језика и одговарајућег писма и начина на који треба створити односно реформисати књижевни језик. Зато он није само подстакао Вука да се бави народним језиком и фолклором него и да се ухвати у коштац са књижевнојезичким и правописним питањем код Срба, и при том га је усмерио у правцу одређених решења. 1. Књижевнојезичко опредељење: Копитар је сматрао да треба да постоји само један књижевни језик, и Вук је потпуно усвојио тај његов став. Копитар је био за то да се као књижевни језик употребљава говорни народни језик. Према Вуку, треба писати живим говорним српским језиком. Српски књижевни језик треба да буде заједнички за све који говоре српским језиком, без обзира на верску припадност. Копитар је сматрао да треба писати на аутентичном народном језику, а језици се не смеју мешати. Књижевни језик треба да буде писан рационалном азбуком, на основу Аделунговог принципа ''пиши као што говориш''. Копитар је, такође, био против тога да неко учено друштво одређује правопис. И Вук прихвата да треба писати аутентичним (правим, чистим, непоквареним) српским језиком. Тај језик треба да буде потпуно одвојен од ученог (''славенског'' = рускословенског), који остаје само језик цркве. 2. Критика текуће ситуације код Срба: Копитар је био против употребе мешаног књижевног језика, тј. славеносрпског. (Али је истицао значај Доситеја који је тражио да се пише само на народном језику.) По Вуковом мишљењу, писци (укључујући и Доситеја), већином рођени у граду и школовани на страним језицима, не знају прави народни језик, пишу исквареним језиком, а поједини (пре свих Видаковић) стварају нови, хибридни језик (славеносрпски) и немају никаквих правила (пишу по правилима баба-Смиљане). Копитар је сматрао да српску ћирилицу треба реформисати. Вук је тврдио да азбука и правопис не одговарају народном језику. Писци пишу неуједначено, чак и кад је реч о индивидуалном узусу. 3. Решење књижевнојезичког проблема Према Копитару, књижевни језик треба да се заснива на језику села (због искварености градског језика у додиру са страном цивилизацијом). У писању треба применити Аделунгово правило; а што се тиче правописа, по Јагићу је Копитар и ту сугерисао
56
фонетски правопис, а по Љ.Стојановићу, Копитар је у почетку био за етимолошки правопис, а касније је тек прихватио чист фонетски правопис. Према Вуку, писмо, графију и правопис треба реформисати у складу с принципом ''пиши као што говориш'' (што је подразумевало и фонетски правопис). Књижевници треба да науче прави народни језик (= говорни језик Срба који живе по селима далеко од градова) и да пишу на устаљен, конзистентан начин. 4. Операционализација решења (мере које треба предузети) Копитар је сматрао да сви дијалекти заслужују да уђу у књижевни језик, тј. да сваки писац треба да пише својим дијалектом, а заједничка норма ће се постепено искристалисати. Ипак, преферирао је уједначен ијекавски дијалекат. И Вук је става да сваки писац треба да пише својим дијалектом (и он пише својим завичајним говором – тршићким), што ће омогућити да се боље упозна народни говор. А сем тога, дијалекте не треба мешати. Према Копитару, треба скупљати и објављивати народне песме и друге умотворине, као пример аутентичног народног језика, и потребан је превод Светог писма као доказ да је дати језик способан да буде књижевни. Вук је од Копитара преузео задатак да се сачини репрезентативни корпус српског језика (народне умотворине и превод Новог завета). Копитар је сматрао да граматичари и лексикографи треба да објективно и неселективно изврше дескрипцију народног језика, а не да интервенишу и исправљају народни језик у складу с оним што мисле да треба да буде. Тражио је да се израде граматика и речник српског језика. Вуково мишљење је да је потребно, да би писци научили прави народни језик, саставити граматику и речник народног језика, у којима ће се верно приказати аутентични народни језик и приказати његово лексичко богатство. Проблем диглосије Копитар решава остављајући црквенословенски за језик цркве Из тог језика, као и из других страних језика, може се позајмљивати и адаптирати (посрбљавати) апстрактна лексика, а терминологија треба да се развија на бази народног језика. Дакле, остављао је могућност интелектуалцима да из црквенословенског позајмљују лексику и терминологију. Вук је признавао да књижевни језик не може бити без страних речи, али је сматрао да постојећи народни језик углавном задовољава потребе писаног изражавања. Копитар је био против мешања језика и дијалеката и био пуриста у погледу употребе страних речи у српском језику (препоручивао је да се избегавају стране речи, те да је боље да се стварају нове). Вук је одлучно био против кованица и славенизама. Сматрао је да је неопходно очистити књижевнојезички узус од неаутентичних елемената и стално водити бригу о чистоти језика и борити се против његовог кварења. Ипак, био је умерени пуриста: био је против употребе страних речи, али је толерисао турцизме. Може се закључити да је Копитарева концепција садржавала кључна полазишта Вукове реформе. Зато се програм који је заступао Вук може окарактерисати као Копитар-Вуков реформни пројекат. Ипак, иако реформни програм који је Вук изнео у раним списима веома много дугује Копитару у погледу идејног садржаја, ипак је то у 2 важна правца Вуков програм. (1) Вук је Копитареве ставове конкретизовао, везујући их за српске прилике, на начин који је одражавао Вукове личне ставове. (2) Вук је Копитаревим ставовима дао битну нову димензију – изнео их је као идеолошки реформни програм. Наиме, он је проблем језичког планирања претворио у идеолошко питање: проблематизовао је текућу књижевнојезичку ситуацију, напао најактуелније од дотад понуђених решења (Видаковићево), дезавуисао целокупну интелигенцију као језички некомпетентну, а с друге стране покушао је наметнути књижевнојезичко опредељење које
57
се може означити као радикално посрбљавање језика, алфабета и правописа, праћено захтевом да сваки писац учи народни језик, стално води бригу о свом језику и буде конзистентан у свом правописном узусу. Компоненте вернакуларизације (понарођавања) књижевног језика и правописа: 1. Извршена је реформа писане форме књижевног језика, једна од кључних компоненти реформе – уведени су посрбљена азбука, графија и фонетски правопис. 2. Извршена је дескрипција народног језика – граматички опис језика у Писменици (1814), лексикографски опис у речницима (1818. и 1852). 3. Формирање фолклорног језичког корпуса (објављивање народних умотворина) и превод Новог завета – имали су за циљ да покажу функционалност књижевног језика на народној основи. То је било у складу са потребом презентирања српске народне културе европској јавности, али и са потребом да се створи језички и књижевно ауторитативни корпус. 4. Створен је корпус оригиналних и преводних Вукових текстова, и тиме су дати обрасци разних врста текстова. Вук је дао пример аутентичног српског књижевног језика, пре свега у ијекавској, али потом и у екавској варијанти, што је за циљ имало представљање разних народних говора. За кредибилитет новог књижевног језика кључни текст је био превод Новог завета. 5. Извршена је реформа постојећег књижевног израза чишћењем језика од славенизама и туђица. Борбу са неистомишљеницима Вук је водио преко критика и полемика, које су садржале језичке поуке. Тако је подучавао и ширио свест код других шта је и какав је наш српски народни књижевни језик. 6. Касније долази увиђање дијалекатске раслојености, која се не поклапа са изговором јата. Временом је Вук проширио и изменио погледе на народни књижевни језик, дијалекатску основицу, што је наметнуло селекцију аутентичних језичких појединости и прокламовање принципа ''опћене правилности''. Правилно схватање односа српског, рускословенског и српскословенског језика било је важно и на идеолошком и на практичном плану. У следећој фази рада, Вук је извршио додатну селекцију норме, што подразумева увођење појединих црта из дијалеката: озваничио је и екавску замену јата, писање гласа х, утврдио рефлексе јекавског јотовања (сужио обим јекавског јотовања). На лексичком плану Вук је пружио пример обогаћивања и развијања лексике преводом Новог завета. Оштро се противио и зауставио рад Друштва српске словесности на стварању српске терминологије (1845), које је сматрао некомпетентним за то. Није решио питање покрајинске лексике – тзв. регионализама у овој фази (није решио однос стандардјезик-дијалекти). Оставио је могућност уласка дијалекатске лексике из базе (народних говора). У равноправној употреби остају екавица и (и)јекавица. Оваква концепција народног књижевног језика блиска је концепцији илираца. Свој програм стандардизације Вук је остварио: - имплицитним путем (стварањем узорног језичког корпуса - узуса); - прописивањем експлицитне норме (опис – фактичка прескрипција језичког система, лексичка конкретизација, језичке поуке). Вук 1814. године употребљава јужни дијалекат, са особинама сремачког (како га он назива), и оставља слободу да свако пише својим дијалектом. Тада он пише ијекавским, мада га још не препоручује. Компоненте које проистичу из оваквог става односе се на однос село - град и образован – необразован човек. Градско становништво и елитни представници су некомпетентни.
58
Мисли се да се најисквареније говори у војвођанским срединама. Он вероватно има такав став јер су на тим подручјима живели његови највећи противници. Иако је Вук временом схватио да разлике потичу из основице језика, инсистирао је на томе да су га књижевници искварили. У следећој фази Вук схвата да није довољно служити се било којим дијалектом, већ да свако свој језик мора усагласити са нормом. Милка Ивић је уочила да су два случаја кад је Вук оставио слободу личног избора имала за последицу језички раскол, који се осећа и данас. Први случај везан је за лексику, када оставља могућност да дијалекатска лексика улази у књижевни језик. Дијалектизми су за њега појава на фонолошком и морфолошком плану, а за лексику сматра да не може бити дијалекатска. На тој основи разликовале су се две варијанте књижевног језика, српски и хрватски, и те ће се разлике само продубљивати до данас. Вук такође оставља слободу уласка туђица у наш језик, посебно турцизама. Други случај односи се на слободну замену јата, јер је у почетку остављао сва три изговора као равноправна. Вук се 1828. године опредељује за источно и јужно наречје. Као модел источног наречја узима говор Београда и Крагујевца. Тиме је Вук ревидирао однос према дијалектизмима и према граду. Вук није имао јасан увид у дијалекатску раслојеност, али је својим идиолектом пружио пример књижевног језика. Дао је експлицитан опис граматичког система, и то морфолошке норме (у Писменици 1814. и Српској граматици у Рјечнику 1818.), фонолошку и ортографску норму (Писменица 1814.), творбену норму (чланак о главним завршецима именичких и придевских речи објављен у ''Даници''; пример творбене норме дају Српски рјечници из 1818. и 1852.); дао је и лексичко-семантичку норму (Рјечник 1818. и 1852.), синтаксичку норму (Језичке поуке), док текстуални пример стилске норме пружају Вуков и фолклорни корпус. Вук и Доситеј. Доситејеви погледи на језик дати су у Писму Харалампију и Мезимцу. Оквир за Доситејев програм књижевнојезичке реформе јесте његов народнопросветитељски програм, којим је реаговао на непросвећеност српског народа и заосталост друштва и чији је циљ било подизање културног нивоа народа и целог друштва. То је био програм својеврсне модернизације и акултурације (у односу на вишу, европску културу). Књижевни језик је у финкцији општенародног просвећивања. То је познати Доситејев утилитаристички приступ књижевнојезичком питању. Суштина Доситејеве реформе је понарођавање (вернакуларизација) књижевног језика и књижевнојезичке праксе, у смислу увођења живог народног језика у књижевност. Тиме је истовремено постигнута демократизација и посрбљавање књижевног језика. Максимализован је опсег употребе таквог језика: цела књижевност треба да буде писана тим народу разумљивим језиком, а тај језик је и свима и свуда разумљив. Што се тиче природе новог, књижевног језика и његовог односа према дотадашњем књижевном језику, ту постоји двојство. Наиме, крајње координате су народ и европска култура, а књижевни језик – као и интелигенција која њиме пише – налази се у улози посредника. Зато то мора бити језик за народ, тј. општеразумљив, али мора бити везан и за европску културу, односно за велике европске језике. Отуда основица народног говора мора бити живи, говорни етнички језик, свима разумљив; али се изражајне могућности и дотераност новог књижевног језика мора равнати према развијеним књижевним језицима, што значи да се народна основица мора усавршавати. Интелигенција одлучује о књижевном језику и формира га својом књижевнојезичком праксом, ослањајући се при том и на своје знање старог језика (Вук је инсистирао на улози необразованог народа). Но,
59
с друге стране, вредност тог језика зависи од његове разумљивости и његова основица мора бити народни језик. Мерило вредности језика је његова корисност – Језик има своју цену од ползе коју узрокује. То је језик целога народа, матерњи и свима разумљив, за разлику од неразумљивог рускословенског језика. Треба писати простим српским језиком, који је разумљив и необразованим људима и разумљив у свим крајевима (општенародан). Из тога произилази природна веза у Доситејевом програму са дотадашњим књижевним језиком: пошто сва интелигенција влада и треба да настави да влада традиционалним језиком (''учени људи у народу всегда ће га знати''), и пошто је то стари етнички (''наш'') језик, он треба да послужи као узор и ослонац за усавршавање новог језика. Доситеј није прецизирао ни природу ни обим усавршавања новог језика помоћу старог. Као писац и преводилац, Доситеј је морао бити свестан недостатака народног (''простог'') језика и литерарне супериорности и ауторитативности тадашњег књижевног језика. Зато је релативизирао вредност језика чију је употребу пропагирао у односу на вредност језика који је желео истиснути, и оставио је традиционалном језику одређену улогу у свом програму. Доситеј износи свој став и о тада актуелној књижевнојезичкој ситуацији. Сви други народи просвећене Европе труде се да пишу на народном језику и зај језик усавршавају. Срби не би смели заостајати за њима јер ''само простота и глупост задовољава се всегда при старинском остати''. Обавеза је учених људи да се брину за просвећивање народа, нарочито ''Срба сељана'', којих је далеко највише. То се просвећивање може постићи само ако се пише на народу разумљивом, тј. његовом језику. ''Наш стари језик'' (рускословенски), ма колики био његов ауторитет, нема практичну вредност јер је народу неразумљив и дела на том језику, ма како добра, намењена су само образованим људима. Дакле, треба напустити писање на традиционалном књижевном језику у корист писања на простонародном језику. Доситеј заступа писање на језику који је разумљив целој српскохрватској језичкој заједници, у свим крајевима, без обзира на веру, и женама као и мушкарцима. Доситеј захтева од књижевника да промене књижевни језик и уопште свој став према народном језику. Али не доводи у питање језичку компетентност писаца за ту преоријентацију. Доситеј свакако сматра да је бар за увођење новог језика довољно да писци пишу својим матерњим језиком, односно језиком који говоре. Практична последица тога јесте да би као народна основица књижевног језика послужио војвођански (јужноугарски) грађански говор. Књижевни језик, дакле, треба да буде развијен и усавршен народни језик чију основицу чине војвођански говори (зато што су најразвијенији, најкултурнији), временом усавршени према рускословенском. Проблем диглосије решава остављањем могућности функционисања рускословенског језика у интелектуалним кроговима. Залаже се за реформисану грађанску ћирилицу, чему се црква противила. Вернакуларизација типа књижевног језика које предлаже Доситеј може се окарактерисати атрибутима: народнопросветитељско, акултурационо, демократско, функционално, умерено, флексибилно понарођивање. Тип књижевног језика који би резултирао из спровођења Доситејеве реформе може се означити као усавршени (култивисани и елаборирани) народни језик, са говором војвођанске интелигенције као основицом и рускословенским као ослонцем за усавршавање. Такав тип књижевног језика, поред демократичности, задовољио би два комплементарна захтева: да буде националан, односно средство националне еманципације
60
и афирмације и да буде адекватан са гледишта модерне цивилизације, а посебно интернационалне писане културе. Што се језичке интеграције тиче, њој би погодовало инсистирање на општеразумљивости, али не и везивање за рускословенски језик. Међутим, овај књижевнојезички оквир није у програму добио одговарајућу конкретизацију и операционализацију. Није истакнута битна одлика модерног књижевног језика – стандардизованост, нити је предвиђен одговарајући дескриптивно-нормативни рад и стварање узорног корпуса текстова, који би послужио као пример за књижевнојезичку праксу и основа за нормирање. Зато је књижевнојезичко питање код Срба остало отворено. Вук Стефановић Караџић (1787-1864) своје погледе на књижевнојезичку реформу изнео је у предговору ''Српском рјечнику'' 1818. године и раније у рецензији Видаковићевог ''Љубомира у Јелисијуму'''(1917). Рецензија ''Усамљеног јуноше'' (1815) још није права критика. Вукови погледи на језик били су следећи: 1. Аутентични народни језик учинити књижевним – то би био језик народне српске патријархалне културе. За Доситеја је народни језик само језик просвећивања, а за Вука је то књижевни језик. 2. залагао се за реформисану ћирилицу и правопис и критиковао цркву и интелигенцију; 3. Вук има представу нације, чије су компоненте језик, вера и обичаји – сви који говоре један језик чине један народ. Вера (закон), језик и обичаји су 3 основна елемента националне идентификације за Вука. За Доситеја су етничко порекло и језик биле две основне компоненте националне идентификације; он није узимао у обзир веру јер она може да се промени. Оквир за Вуков програм књижевнојезичке реформе јесте његов програм афирмисања аутентичних етнокултурних вредности, пред Европом и у самом српском народу. Ако је Доситејев програм био просветитељски и акултурациони, Вуков је романтичарски и нативистички. Критеријум адекватности књижевног језика је његова аутентичност (''прави'', ''чисти'', ''непокварен''). Декле, тежиште је на језичком систему, а не не његовој функционалности. Суштина Вукове реформе је понарођивање књижевног језика и књижевнојезичког израза у смислу пурификације, стандардизације и језички аутентичне елаборације. Проблем, дакле, није толико у типу језика, као код Доситеја, него у карактеристикама етничког језика (чист, на аутентичној основици) и у односу писаца према њему (стандардизовање узуса уместо произвољности). И овде се подразумева, при том, да у целој књижевности и за цео народ постоји само један књижевни језик. Једна од битних компоненти Вуковог програма, са највећим идеолошким значајем јесте преоријентација вредности језика интелигенције и народа, као и језика северно и јужно од Саве и Дунава. Доситеј је улогу интелигенције и њен писани језик везао за народ и истакао, при том, значај ''сељана''. Тиме су књижевни језик и писана култура и на идеолошком плану демократизовани. Међутим, однос интелигенције према народу остао је у суштини патерналистички. Вук је наставио демократизацију, али је на идеолошком плану успоставио својеврсни језички (и културни) патернализам народа над интелигенцијом. Вук интелигенцији, због школовања на страним језицима, одриче и језичку компетентност за писање на народном језику, поред тога што критикује језичку праксу писаца и њихове ставове према језику. Дакле, образовање интелигенције постаје основ за њену језичку дисквалификацију, а необразованост односно одсуство додира са европском цивилизацијом постаје предност. Језички однарођена интелигенција треба да
61
учи језик од простог народа. А аутентични народни језик налази се јужно од Саве и Дунава и зато се помера основица књижевног језика на те говоре. Аутентични народни језик и народне песме у којима је он оваплоћен симболизују културу и цивилизацију патријархалне народне матице јужно од Саве и Дунава. Решавање књижевнојезичког питања код Срба добило је романтичарско-популистичку идеолошку базу уместо просветитељске. Значајна за афирмисање националног карактера језика, та база је због своје искључивости и редуктивности ипак била прилично једнострана и недовољно обухватна за оптимално формирање књижевног језика као оруђа модерне културе. Језик који би по Вуковом програму био идеалан као нови књижевни језик може се окарактерисати као стандардизовани интегрално аутентични народни језик. А Вукова реформа, за разлику од Доситејеве, могла би се окарактерисати као: романтичарскопопулистичко, нативистичко, радикално, интегрално, пуристичко, антитрадиционлано, стандардизационо понарођивање. Вук и Хаџић. 1937. године Јован Хаџић (Милош Светић) се у својој брошури Ситнице језикословне са неприкривеним омаловажавањем дотакао Вуковог рада у области граматике, чиме је почео отворени рат између њих. Пошто је позван да за Србију напише нови закомник, Хаџић из Новог Сада долази у Београд, где постаје идеолог и песник просвећене бирократије. Увређени Вук је 1839. године у Бечу написао одговор на Хаџићеве Ситнице језикословне, а затим је уследио и Хаџићев одговор. Противници су се свађали око српскохрватске граматике, постојаног и непостојаног а, као и око порекла речи кнез, књаз и закон. Хаџић се при томе позивао на све којих се сетио: Хомера, Добровског, Мушицког, Хајнеа и оптуживао Вука да он српску граматику нити зна, нити ће је икада научити и да је све у његовом делу туђе, узето од других писаца и научника. У Вуку је он истовремено нападао и књижевног и политичког противника. Три битне ствари одвајале су Хаџића од Вука: сукоб око правописа, друкчије језичко осећање и неслагање са Вуковим схватањем књижевно-језичког јединства Срба и Хрвата: 1. Хаџић је био за етимолошки правопис, по коме се у писању водило рачуна о корену речи (србски, а не српски; гледатће, а не гледаће), он је задржавао словенске полугласове, као и знакове i, iй, й, ы, ый (којима се некада означавала разлика у звуковима). Вук је, напротив, био за фонетски правопис заснован на народном говору. 2. У погледу језика, Вук је синтетичким путем, на темељима херцеговачког и босанскодубровачког говора стварао нов књижевни народни језик. Хаџић се, међутим, ослањао да дијалекатске особености источног, сремачког народног говора (нпр., живу, ум. живе), на које је калемио језичко осећање ученог Србина из Угарске, искварено страним утицајима. 3. Као православца, Хаџића је вређала Вукова ширина према католицима, нарочито тврђење да илирски писци који не мешају рускословенски језик и народни говор боље знају наш књижевни језик од Срба из Угарске. Хаџић је нападао Вука што раставља света словенска слова я, ю, і, є и јат само да би нас приближио католичкој цркви. Вук и Стејић. Некадашњи Вуков пријатељ, лекар и писац, Јован Стејић, замерио је Вуку у приватном писму што књижевни језик заснива искључиво на језичкој баштини патријархалног света, у који је Стејић укључивао и житеље Боке Которске, а одбацује језичке особености културно развијенијег грађанства у Угарској. Између језика за који се Стејић залагао и Вуковог језика постојале су знатне разлике, а једна од главних је била мноштво туђица из руског, односно црквенословенског језика. Своје идеје Стејић је изнео у предговору за превод Макробиотике са немачког језика (1826), у чланку Мојему Милану (1836), у спису Језикословне примедбе на предговор г.
62
Вука Стеф. Карџића к преводу Новог завета (1849) и Предлогу за Српски речник и граматику 1853. године. По свом књижевно-језичком опредељењу, Стејић је близак Доситеју, а супротан Вуку. Његова је концепција доситејевско, просветитељско, функционално, утилитаристичко понарођивање језика књижевности. Опредељен је за општенародни говорни језик као књижевни. Он јасно разликује народни од рускословенског и одриче могућност да тај језик буде књижевни. Народни језик треба да је чист. Писци треба да га науче и не сме се поправљати према рускословенском. Народни језик није довољно развијен и треба да се развија на синтаксичком и стилистичком плану, да би задовољио све изражајне потребе говорника, као и да би се њиме могло писати као што се говори и говорити као што се пише. Такав језик треба да је прави и чисти српски језик, али не може бити чисти говорни језик. Стејићева концепција: 1. Увођење народног језика у књижевност: Језик књижевности треба да буде говорни народни језик. Књижевност треба да буде писана на народном језику, јер је он заједнички и свима разумљив. Национални став према језику испољава се у вредности народног језика као матерњег, из чега проистичу квалитети ''да је лак, сладак и природан и зато може бити добар књижевни језик''. Треба развијати аутентични језик. Треба га одвојити од рускословенског, не треба мешати језике нити поправљати народни језик. Народним језиком се служе сви слојеви друштва и Стејић уочава функционалну раслојеност језика према социјалним сталежима разликујући 3 социјална сталежа којима одговарају 3 слоја језика: (1) сељаци – најмање развијен језик, правилан, али сиромашан и неуглађен; (2) варошани – богатији и углађенији језик, али искварен; (3) интелектуална елита – интелектуално најразвијенији језик учених и просвећених људи, али су они однарођени. Изузетак су само писци који употребљавају и развијају српски језик. Стејић, као и Вук, сматра да варошани не познају добро народни језик, али, као и Доситеј, сматра да је улога учених људи да развијају језик. Такође, Стејић не прихвата територијална ограничења доброг народног језика, повређен дискриминацијом језика Срема, Баната и Бачке (па и Србије) и омаловажавањем грађанске цивилизације и просвете. 2. Планирање народног језика у књижевности: За Стејића народни језик не треба дорађивати, поправљати према рускословенском, већ га развијати на синтаксичком и стилском плану. Зато је неопходно да се употребљавају нове речи, необичне или славенске. Књижевни језик на народној основи треба да буде тако развијен да се њиме може писати као што се говори и може говорити као што се пише (да обе форме, и писана и усмена, буду развијене). То је задатак учених људи, они треба да обаве литераризацију народног језика. 3. Језик књижевности треба да буде прави, чисти српски језик, а што му недостаје треба сковати, направити према потребама. Аргумент за то је Вуков превод Новог завета. Закључак: књижевни језик треба да буде прави и правилни народни језик, али га треба дотерати. Говорни језик није довољно богат ни довољно дотеран да би, такав какав је, био књижевни језик, тј. књижевни језик не може се свести на говорни народни језик. 4. Унапређивање, елаборација српског књижевног језика: Народни језик је постао писмени језик, али му недостаје ''потребна правилност и углађеност'' (= стилска разарада). Зато га
63
треба одвојити од дијалекатске базе и унапредити школски систем. На плану лексике и терминологије треба применити француски модел – где нема одговарајуће речи применити описну конструкцију , а не кованицу. По потреби позајмљивати из рускословенског и посрбљавати словенске речи. Стејић не сматра да је књижевни језик настао литераризацијом народног тиме изгубио своју аутентичност и чистоту. А потврду за своју концепцију претварања народног језика у књижевни налази у постанку француског, немачког, руског, мађарског и италијанског књижевног језика, као и у књижевнојезичкој пракси Доситеја и других људи од пера који су писали народним језиком. У овећој расправи Језикословне примедбе на језик г. Вука Стеф. Караџића к преводу Новог завјета (1849), Стејић се оборио на схватања о књижевном народном језику, које је Вук изложио у Писмима о српском језику и правопису. У својој расправи, Стејић је бранио право славеносербских писаца, да и они, као и Вук, у Новом завјету, граде, усавршавају и улепшавају српски књижевни језик, ослањајући се на црквенословенски. Вук је, по потреби, србизирао црквенословенске речи сродне духу народног језика, што значи да је био само за српскословенске речи. Стејић је, међутим, бранио право учених Срба из Угарске да уносе по свом нахођењу и црквенословенске речи (нпр., отечествен, воспитати, жертвовати и сл.), које Вук није трпео у српском књижевном језику, као русизме, туђе народном говору. Крунски доказ који Стејић наводи за исправност својих ставова, заправо, јесте сам Вук и његов превод Новог завјета. Према њему, утопија је да књижевни језик може бити само чисти народни језик. У то се уверио и Вук приликом превођења. Иако се трудио да му језик буде чист народни, морао је употребљавати, поред турцизама, и рускословенске речи, посрбљене или не, и да прави нове речи. Дакле, радио је исто оно што и књижевници које је тако жестоко нападао да кваре српски језик. У Вуковој преводилачкој пракси нема ничег лошег, напротив: такво допуњавање говорног језика је неминовност. Треба рећи, ипак, да је Стејић у својим ставовима о Вуку једностран и не узима у обзир природу Вуковог приступа, његов стални напор да побољша свој језик, заслуге за све већу правилност и чистоту језика писаца, а и некритичан је према ономе што су постигли или нису доситејевски оријентисани писци. С друге стране, Стејић је јасно указао на Вукову једностраност, која се огледала у занемаривању природе, тежине и значаја проблема са којима су се сусретали људи од пера, у непризнавању њихвоих заслуга за развој књижевности и књижевног језика, у занемаривању напретка доситејевског језика и у беспоштедној критици, које није био поштеђен ни сам Доситеј. 5. Лексичка и граматичка кодификација: Стејићеви ставови виде се најбоље из Предлога за српски речник и српску граматику (1853), који је поднео Друштву српске словесности. Речник и граматику треба да пропишу, кодификују учени људи, учена друштва или академије, а у речник треба да уђу речи из говорног језика, из добро српски написаних књига (=књига написаних правилним, чистим српским језиком) и техничке речи (=термини), које ће сакупљати и обрађивати професори и учени људи. При позајмљивању речи треба водити рачуна о функционалности (=критериј језичке оправданости → узимати само оно што језику треба) и позајмљене речи адаптирати фонолошки и морфолошки да одговарају правилима српског језика (=критериј језичке системности). Треба позајмљивати из словенских језика и интернационализме, 6. Језичка унификација: Стејић разликује говоре према изговору јата, сматра да треба задржати поделу на сремско и херцеговачко наречје (екавско и ијекавско) и треба прихватити само један изговор за књижевни језик и то екавски (по угледу на друге народе
64
где постоји само један изговор). Аргументи за сремско наречје су: њиме говори највећи део Срба, културно је најразвијеније, у средишту је српске говорне зоне (није периферни говор) те му то обезбеђује чистоту, екавски изговор је еуфемичнији (лепше звучи), а и дотада се највише писало сремским наречјем. Стејић не прихвата увођење гласа Х, јер га нема у народним говорима. 7. Како унапредити језик, параметри доброг језика: На основу своје теорије о сталном литераризовању народног језика и на основу актуелних стања, Стејић је закључио да треба још много урадити на ''изображавању'' српског народног језика, пре свега у смислу богаћења, побољшања правилности, и култивисања. Томе Стејић додаје и кодификацију (израду речника и граматике), унификацију (селекцију само једног дијалекта), пурификацију и развијање језичке културе код писаца. За све то важан је и развој школства и научних институција у Кенежевини Србији, а посебно постојање Друштва српске словесности. Правилан и чист квалитет језика постиже се слушањем говорног народног језика, учењем из књига добрих писаца и народних песама. Добри писци су они који пишу чисто и лепо. 8. Пуризам у језику: Језик треба очистити од турцизама (тражи да се замењују ''красним српским речима''), док мађарских речи нема много и не представљају проблем. Стејић не сматра рускословенски, па ни руски, страним језиком , а главну опасност види у германизмима. 9. Програм овладавања књижевним језиком: састоји се из: (а) овладавања говором, (б) читања добрих писаца, (в) учења граматике (правила), (г) учења из језика народних умотворина, читања народних песама, чиме се развија добро језичко осећање. 16. ЗНАЧАЈ НОРМЕ ЗА КОМУНИКАЦИЈУ; УЛОГА ЛИНГВИСТА У КОДИФИКАЦИЈИ Норма је критериј језичке правилности. Њен значај је у уклањању било каквог одступања од колективне норме. Књижевне норме служе да установе и озаконе употребу која је типична за књижевни језик и његов стил: у избору речи и њиховог значења (лексичко-семантичке норме), у јединственом изговору (ортоепске норме), у правилним облицима (морфолошке норме), у структури реченице (синтаксичке норме) и у самој употребној вредности појединих речи (стилистичке норме). Тек тако нормирани језик способан је да буде веза међу људима. Ради потпуне разумљивости не може сваки појединац употребљавати поједине гласове, речи, везе међу речима по својој вољи, јер ће доћи до неспоразума, што доживљавамо скоро сваки дан. Да бисмо уклонили неспоразуме, морамо говорити правилним, књижевним језиком. У књижевни језик улази оно што је распрострањено, што је заједничко већини припадника једног језика, дакле оно што је опште, што тежи неком одређеном систему. Правилно је, допустиво и пожељно у језику све што служи лаком, једноставном разумевању свих који се служе језиком. Неправилно је и недопустиво све што отежава то разумевање. Дакле, језичке норме служе народном јединству, уклањају шаренило, чине књижевни језик јединственим; језик тако постаје одређенији и разумљивији. Норме уклањају и смањују разлике између индивидуалне употребе и колективног карактера језика са циљем
65
да се омогући ефикасна комуникација. Норма мора комуникацију учинити ефикасном, обезбедити прецизност изражавања. Кодификација представља нормативни поступак који подразумева прописивање правила - израђивање нормативних речника, граматика и правописа. То је посао лингвиста, кој прописују правила за руковођење приликом бирања и употребе језичких средстава, правила која обавезују говорне представнике датог језика. Кодификација подразумева и етапе елаборације (оспособљавање норме да се прилагоди друштвеним, културним и комуникацијским потребама) и успостављање механизама примене књижевне норме. Елаборацију врше лингвисти, језички стручњаци, али је канонизују различите институције или за то предвиђена тела. Углавном су то министарства просвете, а негде и језичке академије (што зависи од устројства државе и друштва). Примена норме остварује се употребом књижевног језика у пракси (у образовању, средствима јавног информисања, у науци...). Норма се шири кроз учење, неговање и пропагирање, посредством школе, издавачке делатности, масовних медија, а уз подршку урбанизације друштва и повећање физичке покретљивости становништва. Термине норма и кодификација увели су Пражани. Задатак лингвиста је да развијају пожељне особине норме. Улога лингвиста (према Пражанима) јесте стабилизација норме, мењање језика у складу са друштвеним променама. Лингвисти треба активно да учествују у кодификацији језика. Улога лингвиста је да допринесу стандардизацији норме и да спрече некорисно повећање разлика између књижевног језика и говорне реализације. Лингвисти треба да допринесу функционалном раслојавању језика и богаћењу, што се остварује развијањем посебних терминологија и стилских средстава. Да би норма била еластично стабилна, треба предвидети инструменте за њену модификацију и богаћење, посебно на нивоу лексике, синтаксе и стилистике. 17. ''БЕОГРАДСКИ СТИЛ'' У 19. веку београдски говор се разликовао од суседних шумадијско-војвођанских и од свих других дијалеката. Тада је у Београду било више несрпског становништва, а Срби су се досељавали из југоисточне и југозападне Србије. Основни елементи београдског говора развијени су из говора Палилуле (урбани идиом са особинама косовско-ресавског и призренско-тимочког дијалекта) и околних села. Тај говор постао је разговорни, говориле су га млађе генерације, а није се говорио у кућама јер су се старије генерације држале својих дијалеката, а деца су створила супстандард. То се дешава око 1900. године и тај говор је био веома различит од књижевног језика, а књижевни језик је у то време у Београду био најмање заступљен. У почетку, београдски говор је био говор досељеника, али је временом постао матерњи језик за своје становнике; а створен је и књижевни језик који се разликује од језика београдске дијалекатске зоне. Структура ће се изменити тек после Првог светског рата, досељавањем говорника источнохерцеговачког и шумадијсковојвођанског дијалекта. Особине данашњег београдског говора резултат су укрштања различитих дијалекатских типова (сремско-вршачког, косовско-ресавског, шумадијсковојвођанског и др.), а тај је говор урбани дијалекат. Урбани дијалекат се разликује од усмених форми књижевног језика јер је гипкији и лакше усваја одлике из других говора. Усмена форма књижевног језика мало се разликује од писане форме, али се веома разликује од језичког супстандарда. Као језички
66
супстандард, урбани дијалекат се разликује и од народног дијалекта. То је изузетно непостојана категорија, а настаје као резултат непосредног контакта народних дијалеката и стандардног језика. На стварање језичког супстандарда непосредно утичу: (1) дијалекатска база којoj припада дати говор; (2) ''језик улице'', разговорни тип језика који мења књижевни језик (испољава се на синтаксичком плану, као и на плану лексике и морфологије – број падежа, уклањање придева на –ћи, конструкције код+генитив у месном значењу итд.); (3) историјско-културне одлике, тј. разлике говорника; (4) утицај стране културе и страних језика преко административног језика, првенствено на лексику; (5) усмени вид супстандарда, тј. немање облика у писаном језику (прозодија, акценат, конструкције, нпр.: ево га Пера и ево Пере; јел'; јел'те; глаголи треће врсте типа сломијеш итд.). (Александар Белић, Око нашег књижевног језика) Ко су творци ''београдског стила''? Сви они који су у Вуковом духу до данас писали у Београду или у његовом књижевном подручју. У Вуковом језику налазе се темељи савременог ''београдског стила''. Људи који су се доселили у Београд почињали су да пишу / говоре, иако не потпуно истоветним, свакако врло уједначеним језиком. Тај уједначени језик интелектуалних београдских кругова београдских и представља београдски књижевни језик. Њему су београдски писци и дали оне особине које улазе у појам ''београдски стил''. Београдски стил је назив уведен око 1900. за означавање језика интелектуалних кругова у Београду. Основицу београдског стила и језика чини народни језик распрострањен на широкој територији, а београдски језик и стил створен је кроз живот самог књижевног језика у Београду. Београдски стил почео се стварати на тај начин што су људи, долазећи из различитих крајева у којима се говори добрим народним језиком, давали своме језику општа обележја београдског језика (по гласовима и облицима – фонолошки и морфолошки план). Тако је Љ.Ненадовић је донео у Београд свој говор Бранковине, Лаза Лазаревић шабачки (поцерски) говор, Јован Дучић херцеговачки. То су побеограђени говори, како их Белић назива, то још нису у правом смислу београдски говори. Ти говори утицали су на стварање београдског говора, исто онолико колико им је он давао своју боју, и граница између њих се најзад потпуно изгубила. Велики део територије наше земље је могао учествовати у грађењу књижевног језика; само се ваљало држати оних општих граматичких облика које је имао Караџићев језик и писати у духу свога матерњег језика. Дакле, темеље ''београдског стила'' не налазимо само код Вука, већ и код Дучића, Лазаревића, Радичевића, Змаја, Јакшића... Београдски језик и стил створио је београдски живот и живот самог књижевног језика у Београду. Када су се у Београду нашла покољења писаца чији је матерњи језик био књижевни језик, онда је књижевни језик почео живети у њиховим делима животом народног језика. Он је постао жив и творачки, гибак и савитљив, спреман да пође даље у свом развитку. Главна особина београдског језика и стила је да је он жив језик којим се и мисли, и осећа, и живи. Писци који су долазили у Београд доносили су свој народни говор (и његове особине) и често је понешто од тих особина остајало у београдском говору. Када би се хтело говорити о основици београдског књижевног говора, нема сумње да су Шумадија и северозападна и југозападна Србија, а затим и Војводина, највише чинили да се она створи; дакле, Вукова
67
постојбина + постојбина његових противника. Тако су тај београдски језик стварали и Београђани (Богдан Поповић, Јован Скерлић, Љубомир Недић) и сви они који су долазили из других крајева и ту остајали да живе и раде (Светозар Марковић, Пера Тодоровић). Било је важно да се књижевни језик стално претвара у једини и искључиви матерњи језик извесних кругова. Сви индивидуални језици књижевника дошљака добијали су београдску боју, али су и они уносили у општу творницу београдског језика и нове елементе. Све је то појачавало слободу стварања у границама народног духа и давало извесну лакоћу и окретност књижевног стила београдског језика. Слобода и лакоћа језичког стварања, пред крај друге половине 19. века, постале су главне особине београдског књижевног језика. Оне су и давале могућност за стварање београдског стила. Друга околност која је давала необичног подстрека за диференцирање различитих стилова на основици већ створеног београдског књижевног или културног језика јесте брзи културни и духовни развитак Београда. Као духовни, национални и културни центар, Београд је осетио многе духовне потребе којима је требало дати израза и у књижевности. Општећи непосредно са великим светским центрима, развијајући своје погледе и своја осећања на сјајним делима светске цивилизације, пре свега француског, немачког и руског народа, представници културе Београда почели су и себе изграђивати у духу опште европске културе. Београдски књижевни језик давао им је свестране могућности да то изразе у својим делима. Тако су постали они нијансирани и диференцирани стилови београдских књижевника, који, иако одишу заједничким језиком, ипак нису истоветни. Београдски стил је назив за језик (настао изван Београда) којим се служе београдски писци. У том смислу београдски стил је други назив за београдски књижевни језик. Белић каже да има београдског језика, али нема једног београдског стила. Може се говорити о јединственом београдском књижевном језику краја 19. и почетка 20. века, али се не може говорити о јединственом београдском стилу (у оном уско научном, стилистичком смислу). На основици београдског књижевног језика развијају се различити стилови. Поједини истакнути књижевници имали су сваки свој стил, неке културне и научне гране свој, журналистика има свој језик и више својих стилова, али једног типичног београдског стила нема нити би га могло бити. Под београдским стилом подразумевамо ону апстракцију различитих београдских стилова коју смо одредили као слободу језичког стварања београдског књижевног језика. Та слобода припада, уосталом, и сваком живом народном језику. Војислав Илић има свој стил, другачији од стила Милана Ракића, иако су обојица били Београђани и пишу одличним београдским језиком. Скерлић, иако је изашао из школе Богдана Поповића, другачије је писао него он. Па и језик Вука Караџића може послужити као један од стилова којим се са успехом служи и београдски књижевни језик. То је епски и библијски стил. Заслуга београдског језика је у томе што је остао народни језик по духу своме, иако је, са Београдом као узорним, престижним центром, одвојен и од епске средине и од појединачних покрајинских језика који су били од значаја за његово стварање. Тако је београдски књижевни језик постао матерњи језик извесних кругова београдског становништва и његовог књижевног подручја. Он живи у њима животом народног језика. Зато он лако даје могућности за стварање стилске индивидуалности и за стварање ''стилова'' за различите потребе. Београдски књижевни језик повезивао се и са књижевним језиком других српских центара. Зато што је очувао дух народног језика, београдски књижевни језик привлачио је
68
к себи и представнике других покрајинских центара код којих је такође сачуван дух народног језика који је у основици нашег књижевног језика. Зато су му ти покрајински језици лако прилазили, јер су осећали велику сродност и готово истоветност с њим. Својом слободом стварања и широким изражајним могућностима београдски књижевни језик појачавао је код писаца других центара тежњу за даљим и тананијим језичким развитком. Они су се брзо показали као одлични ствараоци и продужаваоци београдског књижевног језика (Матавуљ, Дучић, Андрић, сви рођени ван Београда). Убрзо, дакле, према ''београдском стилу'' су се одмеравали и њему прилагођавали ови други типови књижевног језика и на тој основи је настала екавска основица српског књижевног језика. Но, није све што се у њему појављује ''суво злато'' и не заслужује да одмах буде прихваћено од целог народа. И поред свега што би му се могло замерити, највећа му је врлина што даје широко поље индивидуалном стварању. *Ј.Скерлић је означио Богдана Поповића као оснивача београдског стила. Иво Тартаља сматра да је оснивач Љ. Недић. Одлике тог стила су: прецизност, концизност, отмена упрошћеност, убедљивост и природност. Неке особине које је још Вук истицао као узорне, а пре свега јасност, прецизност, једноставност, ослоњеност на природни језик нашле су пуни одраз у ''београдском стилу''. Белић је сматрао да тај језик такорећи природно произилази из вуковске традиције. Тај стил је Љубомир Недић назвао српским стилом, који је, по њему, "јасан и одређен, какав је и дух српског народа, који има нечега класичнога у јасноћи и простоти којом се мисли њиме исказују". Осим тога, на његово формирање утицали су интелектуални и уметнички додири са западном, посебно француском, литературом. Постојао је још један чинилац пресудан за његово уобличавање, а то је деловање Београда као модерног урбаног центра у коме су се сустицале и међусобно неутралисале све српске језичке и друге различитости. Београдски стил је интелектуални израз у српској књижевности с краја 19. и почетка 20. века, који се зачињао и стварао током задњих деценија 19. века у србијанској, екавској средини. У основи његовој налази се екавски изговор и лексичко-синтаксичко богатство народног језика западне Србије (Ваљево, Шабац). У полемици коју је водио за одбрану тог новог језичког израза, који је одражавао сложенији и развијенији духовни живот модерних српских интелектуалаца, Скерлић је 1907. писао: "За шездесет година култура и књижевност у српском народу знатно су кренуле напред, духовни видици су се проширили, душе су постале сложеније, и за нове идеје и за нова осећања ствара се и нови, развијенији, виши књижевни језик. " Тај нови језички израз није настао одједном: њега су припремали књижевници и публицисти још од шездесетих година 19. века: Љ. Ненадовић, С.Марковић, А.Николић, Л.Лазаревић, Љ.Недић и др. С краја века то је већ био однегован језик, који је стално усавршаван угледањем на богату изражајност француског језика и којим су писали многи истакнути интелектуалци тога времена (Богдан Поповић, Јован Скерлић, Слободан Јовановић и други). Почетком 20. века то је доминирајући стил у српској есејистици и књижевној критици, који се одликује правилношћу, углађеношћу, логичношћу, са мирним интонационим таласањем, што не дозвољава оштрије скокове и узлете. По Новици Петковићу, ''београдски стил'' није донео само промене у вештини писања, већ је реч о нечем другом, много битнијем. Крајем 19. и почетком 20. века формира се код нас ''истински модеран књижевни језик'', он полази од ''вуковског језика'' као основе, али у њега уноси битне иновације настале услед ''прилагођавања тога језика новим потребама''. Језик сеоске средине не зна за функционалне стилове, као што су научни, журналистички,
69
књижевни и сл. ''Тек у Београду као административном, образовном, научном, уметничком, односно уопште културном и привредном центру'' наш књижевни језик добио је функционалне стилове и друга својства неопходна за функционисање језика у модерном друштву. На тај начин, ''београдски стил'' био би модерни књижевни језик у најширем смислу и особен начин примене тога језика, у којој су се посебно наглашавале интелектуалне, рационалне вредности језичког израза. Примарно он се односи на стил критике и интелектуалне прозе. Његови утемељивачи су критичари Љубомир Недић и Богдан Поповић, највећу перфекцију достигао је у историографским радовима Слободана Јовановића; потом су га прихватили критичари наредних генерација, а на подручју уметничке прозе највише је дошао до израза у путописној и есејистичкој прози Јована Дучића и, касније, у наративној прози Ива Андрића. И у поезији, на коју се, иначе, не примењује назив ''београдски стил'', догађале су се аналогне промене: напушта се народни стих и замењује страним, песничка синтакса одваја се од метра и уводи се ''нови вид синтаксе, изграђеније, еластичније, с покретљивим деловима који ступају у сложеније језичко-логичке односе'', песничка реченица више се не подудара са стихом, као што је био случај код романтичара, већ се слободно прелива из стиха у стих. Ти процеси започети већ код Војислава Илића достигли су пун израз код великих мајстора стиха Јована Дучића и Милана Ракића. 18. ФУНКЦИОНИСАЊЕ КЊИЖЕВНОГ / СТАНДАРДНОГ ЈЕЗИКА И ЈЕЗИЧКО РАСЛОЈАВАЊЕ Ниједан природни људски језик, без обзира на то да ли је нормиран или не, није једнообразан (хомоген), тј. не остварује се као потпуно јединствена целина (што је одличан пример утицања нејезичких – најчешће културних и друштвених појава – на језичке), него се испољава у различитим видовима (раслојава се) у зависности од тога да ли се њиме говори или пише, у којој се прилици то чини, на коју тему, у којој области живота или делатности, с којим циљем и сл. За ту појаву постоји више термина – језичка варијативност, језичка уразноличеност, стратификација језика, а Радовановић употребљава термин раслојавање језика. Језик (и у говореном и у писаном виду) варира у погледу инвентара, избора и употребе средстава којима потенцијално располаже. Укупност специфичних карактеристика таквих реализација чини одговарајућу варијацију – стилску, варијантну, дијалекатску, социолекатску и сл. Другим речима, говорник може своје мисли, осећања или жеље изразити на веома различите начине јер на располагању има различита изражајна средства, али он не узима било која, него међу њима бира она која највише одговарају сврси и свој исказ уобличава према циљу који жели постићи. Језик располаже одређеним арсеналом могућности и говорник из њега одабира одређена решења. На тај начин настају одговарајуће говорне варијације Процеси раслојавања, као и произведена говорна варијација, могу се свести на неколико основних типова: (1) Функционално раслојавање Њиме настају тзв. функционални стилови, који се одликују одређеним лексичким, синтаксичким, семантичким и текстуалним особинама, а резултат су прилагођавања домену, функцији и тематици. Функционално раслојавање може бити: (а) дисциплинарно (професионално), којим настају стилови различитих професија (нпр., права, администрације, науке, филозофије, новинарства, политике, дипломатије, књижевне критике итд.);
70
(б) тематско, које настаје због тема о којима се саопштава; (в) ситуационо, настаје у зависности од ситуација у којима се језик употребљава. (2) Социјално раслојавање Њиме настају социјални дијалекти (социолекти), који одсликавају разлике између појединих друштвених група, тј. односе се на одређене социјалне групе, класе, професије или сталеже, као и на полне разлике. Карактеристичан пример социјално мотивисаног језичког раслојавања јесу жаргони. (3) Индивидуално раслојавање Њиме настају специфичне особине сваког појединачног говорног представника једног језика, испољене било у писаном, било у говорном виду; то су особености индивидуалног стила и у језичком знању и у употреби језика код појединца, а уобичајен назив за такав индивидуални стил јесте идиолекти. (4) Територијално раслојавање Њиме настају две врсте појава: (а) нестандардни народни говори (дијалекти) и (б) варијанте стандардног језика. Територијално раслојавање у виду дијалеката нејчешће се среће у говорној форми, а испољава се кроз језичке разлике између појединих подручја и то на свим језичким нивоима. Територијално раслојавање у виду варијаната захвата и писани и говорени облик стандардног језика. Посебно је карактеристично за лексички ниво, мада задире и у друге језичке нивое – синтаксичко-семантички, морфолошки, фонолошки и текстуални. Неки аутори говоре и о постојању тзв. временског раслојавања језика, али се ту не ради о једној постојаној категорији – то су хронолошки сукцесивне варијације које не постоје истовремено или, када и постоје (нпр. међугенерацијске), тада се могу третирати као испољавање социјалног раслојавања језика, с обзиром на то да генерација говорних представника чини својеврсну друштвену групу. Стандардни језик је аутономан вид језика, увек нормиран и функционално поливалентан. Данас је на простору бивше СФРЈ мање-више неспорно да националне варијанте стандардног језика за конкретне националне заједнице имају исту вредност као засебни стандардни језици за оне нације које се таквим језицима служе. Спорно је то да су само месни говори конкретни идиоми, а да су варијанте нашег стандардног језика њени конкретни реализациони облици. Данас се варијанте мање спомињу јер су постале национални језички стандарди, као засебни стандардни језици. Назив српскохрватски језик као такав постоји у Уставу Републике Србије из 1990. године и Закону о службеној употреби језика и писама у Србији из 1991. године. Српски и хрватски национални покрети једини су у словенском свету произвели један књижевни / стандардни језик за два народа. 19. ФУНКЦИОНАЛНО РАСЛОЈАВАЊЕ ЈЕЗИКА (СИТУАЦИОНО, ТЕМАТСКО, ДИСЦИПЛИНАРНО) Функционалним раслојавањем језика настају тзв. функционални стилови (термин Прашке лингвистичке школе). Њихове основне карактеристике тичу се инвентара, избора и употребе језичких средстава (нарочито лексичких, синтаксичко-семантичких и текстуалних) којима се функционални стилови прилагођавају посебним функцијама и
71
задацима језика, односно посебним потребама које намећу домен, ситуација или тематика саопштавања. Зато се овај облик језичког раслојавања испољава у три вида, као: а) дисциплинарно (професионално) раслојавање; б) ситуационо раслојавање; в) тематско раслојавање. Код дисциплинарног раслојавања у питању су стилови различитих професија, нпр., стил права, администрације, науке, филозофије, новинарства, политике, дипломатије, књижевне критике, есејистике итд. Дисциплинарним раслојавањем успостављају се разлике (посебно синтаксичко-семантичке, текстуалне и лексичке/терминолошке) између стилова (које неки аутори називају регистрима). Одређене језичке појаве, као обележја одређених функционалних стилова стандардног српског језика, подлежу нормативним поступцима. Таква језичка средства, у функционалним стиловима у којима се фреквентније појављују, постају и њихов дистинктивни елемент. Тако су, на пример, декомпоновање предиката и номинализовање исказа обележја правног, административног или политичког стила. Ове су појаве стандардне све док се крећу у границама поменутих стилова. Али је, на пример, очигледно продирање примера са декомпонованим предикатом у разговорни стил, што је сасвим неприкладно са становишта ваљане компетенције комуникације и са становишта стварних комуникацијских потреба. (Декомпоновање предиката је појављивање двочланог предиката, састављеног од глаголске копуле или семикопулативног глагола и глаголске именице, уместо једночланог предиката представљеног пунозначним глаголом (од којег је глаголска именица и изведена). Тиме се, поред осталог, постиже смањење редундантности и избегава конкретизација коју носу глаголски облик. анализирати → вршити анализу, мислити → имати мишљење, предложити/предлагати → дати/давати предлог. У основи процеса декомпоновања стоји процес номинализације. Номинализовање исказа огледа се, између осталог, у употреби глаголских именица у различитим падежним образовањима или других језичких средстава уместо одговарајућих предиката са личним глаголским обликом; нпр., полетање авиона ум. авион полеће, у заостатку смо ум. заостајемо, извршити размену мишљења ум. разменити мишљења. Номинална средства су глаголске именице, инфинитив, глаголски прилози, девербативни придеви и прилози. Највиши степен номинализације постиже се глаголским именицама. Оне кондезују временске односе (при поласку), узрочне (због положаја, из мржње), циљне (ради побољшања...). Номинализацијом се постиже реченична кондензација. До номинализације долази због интелектуализације стандардног језика, уопштености тематике. Њоме се постиже економичност, обезличеност, неовремењеност, немодалност. Одлика је новинарског, правног, политичког, научног, административног стила, а ређе књижевног.) Ситуационо раслојавање настаје или се одиграва у зависности од ситуација у којима се језик употребљава (нпр., радно место, породица, кућна посета, спортски догађаји, испит на факултету, вечера у ресторану итд.). И употреба појединих стилова ове врсте је ограничена, тј. резервисани су за одређене говорне ситуације. Њихово замењивање или интерферирање је неприхватљиво, а до њих долази услед мањкавости у језичком знању говорних представника (у компетенцији кода и комуникације). Тематско раслојавање настаје због тема које се саопштавају. Рецимо, у језику новина, у оквиру новинарског стила, различитим стилом пишу се прилози о спорту, шаху, спољној
72
политици, привреди, културним збивањима, историјским догађајима, рекламе, прогнозе времена, некролози, огласи итд. Дакле, тематским раслојавањем настају стилске разлике према садржају, теми о којој се саопштава. Један исти говорни представник у свом језичком знању поседује и разликује обележја више говорних варијетета, па је могуће и да их у комуникацијским интеракцијама и стваралачким поступцима употребљава. Језик представља код (знаковни систем), који обједињује низ функционалних стилова, као своје подкодове (подсистеме). За компетенцију комуникације од највеће важности је способност говорника да изабере и употреби одговарајући функционални стил, тј. његова способност да прелази с једне говорне варијације на другу. Социолингвистика то назива променом кода. Погрешна, неадекватна употреба једне говорне варијације уместо друге (нпр., бирократски језик) назива се заменом кода. Правила унутрашњег, системског устројства појединих функционалних стилова, као и правила за њихов избор и употребу, део су језичког знања, тј. компетенције комуникације, па их говорни представник сваког језика усваја заједно са стицањем језичког знања уопште (у породици, школи, игри, у раду, посредовањем масмедија итд.). Дакле, стилови нису само категорије од индивидуалног значаја, већ и од друштвеног, колективног, јер су њихово постојање и употреба такође и део општег језичког знања. У том погледу језик представља кôд (комуникацијски знаковни систем), који обједињује низ функционалних стилова, као своје поткодове (комуникацијске знаковне подсистеме). При том се дистинктивност услова за избор и употребу тих стилова – поткодова подразумева и као један од предуслова за ваљану и ефикасну употребу језика–кода у улози комуникацијског и стваралачког инструмента и за његово функционисање уопште. Стилове саопштавања настале дисциплинарним раслојавањем језика по правилу не познају исти говорни представници (говорници обично познају стил само једне, своје професије или, у најбољем случају, познају неколико таквих варијетета), док стиловима насталим као производ тематског, и посебно, ситуационог раслојавања говорни представници овладавају у већем броју – усвајајући њихове системске одлике и правила за избор и употребу. 20. СОЦИЈАЛНО РАСЛОЈАВАЊЕ ЈЕЗИКА; ИНДИВИДУАЛНО РАСЛОЈАВАЊЕ ЈЕЗИКА Социјалним раслојавањем језика настају социолекти (социјални дијалекти), који одсликавају разлике између појединих друштвених целина, слојева, структура.. Овакве разлике најприметније су у лексици, али неретко захватају и остале језичке нивое – фонолошки, морфолошки, и синтаксичко-семантички и текстуални. У изразито класно подељеним друштвима, језичке особености ове врсте појављују се као обележја друштвених класа, а у језик доспевају или свесним напором да се, поред осталог, и језиком истакне статус, или настају релативно спонтано, као последица дуготрајног одсуства веза, интеракција и комуникацијских контаката. То је, рецимо, типично у робовласничким, феудалним и капиталистичким друштвима. Другачије видове испољавања социјално раслојавање има у друштвеним заједницама у којима се класне разлике комбинују са расним као (нпр., ''црно'' и ''бело'' становништво у САД).
73
У друштвима у којима су класне разлике неутралисане, иразитије су одлике посебних друштвених група насталих по образовању, професији, полу (сексолекти), узрасту (говор деце, омладине, одраслих), интересима, имовинском стању итд. Такве језичке разлике, такође, могу настајати свесним настојањем да се језиком истакну статус и посебност друштвених група, али и спонтано, као производ недовољног или чак никаквог комуницирања међу њима. Карактеристичан пример социјално мотивисаног раслојавања језика, тј. језичког издвајања друштвених група јесу тзв. жаргони. Као резултат социјалног раслојавања настају, поред осталог, и професионални језици и тајни језици. Професионални језици јављају се у оквиру појединих професија, то су тзв. професионални жаргони лекара, правника, инжињера, аутомеханичара итд. Жаргони представљају врло распрострањену појаву у језицима. Карактеристика жаргона је да они задржавају граматички систем језика коме припадају (односно, ''паразитирају'' на граматичком систему неког језика), не нарушавајући битно његова фонолошка, морфолошка и синтаксичка правила. Они своју функционалну језичку дистинктивност граде на специфичној лексици, мењајући значење постојећим речима, најчешће уз помоћ механизама метафоризације: страшан – леп; шапа – шака, гајба – стан; риба – девојка; мастити – лагати, прочитати - прозрети. Понекад жаргонске иновације нарушавају правилности функционисања граматичког система којем припадају (нпр., непроменљивост придева супер). Жаргоне одликује иновативност, непрекидна променљивост и динамика која је неупоредиво већа од просечне учесталости промена у језику. Жаргонизми брзо застаревају и бивају замењени новим. Најпознатији тајни језици су кривопаланачки и шлеговски. Шлеговски је престао да буде тајни и постао је говор читавог села. Развио је посебне суфиксе: -ана (кравана), -ич (свадбич, пазарич). Један број речи карактерише изврнути изговор (еврем – време). Говорна варијација социјалног карактера може бити заснована и на полним разликама (опозиције мушкарац/жена, младић/девојка, дечак/девојчица). На пример, мушкарци готово редовно поседују у свом језичком знању већи део лексике из области спорта или ратовања, док су жене у предности кад је реч о терминима који одређују различите нијансе боја, одевне предмете, животне намирнице итд. Имајући у виду појаве социјалног раслојавања језика, социолингвистичка разматрања Б.Бернстајна укључују и специфичну теорију о постојању кодова, тј. социолеката или стилова у оквиру сваког језика којим располажу различите друштвене класе и који се разликују у области семантике, синтаксе и лексике. Они одражавају нејезичку тежњу ка различитим процедурама мишљења, зависно од културе у којој друштвена група живи и коју ствара. Индивидуалним раслојавањем језика настају специфичне особине сваког појединачног говорног представника једног језика, испољене, и у писаном и у говореном виду. То су особености индивидуалног стила, и у језичком знању и у употреби језика код појединачног говорног представника. Такав индивидуални стил обично се назива идиолект. Идиолект је целокупност говорних особина појединца, укључујући све индивидуалне нијансе. Језичке разлике ове врсте испољавају се на свим језичким нивоима, а условљене су разноликошћу културних и језичких искустава. Нарочито су видљиве у синтакси, лексици и семантици, и могу бити од мањег или већег значаја, зависно од тога у којој се
74
друштвеној улози налази говорник када употребљава језик као свој комуникацијски и стваралачки инструмент. На основу језичких особености ми о свом саговорнику сазнајемо (или судимо) ко је, чиме се бави, којој професионалној групацији или генерацији припада, какво образовање има, из ког је говорног подручја, из ког друштвеног слоја, каквих је интелектуалних способности итд., тј. одређујемо његову општедруштвену / групну припадност. Индивидуалне језичке специфичности могу имати веома важну улогу у неким областима употребе језика, нпр., у функцији средства литерарног, уметничког израза. Писци углавном настоје да у језичком погледу не следе понашање и праксу већине, већ да у овом погледу буду специфични, ''изузетни'' (нпр., језичке особине М.Црњанског, И.Андрића, Д.Киша и др.). При стварању језичког стандарда се, дакле, не смеју узимати у обзир језичке одлике писца, како се то у пракси чини. 21. ТЕРИТОРИЈАЛНО РАСЛОЈАВАЊЕ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОЈЕЗИЧКЕ ВАРИЈАНТЕ Територијалним раслојавањем језика настају две врсте појава: а) нестандардни народни говори (дијалекти); б) варијанте нормираног, стандардног језика. а) Територијално ралојавање у виду дијалеката најчешће се среће у говорној форми, а испољава се кроз језичке разлике између појединих подручја у оквиру једне језичке територије, и то на свим језичким нивоима: у фонологији, морфологији, лексици, семантици и синтакси. Дијалекатске разлике се, ипак, срећу и у писаном језику, додуше намерно употребљене, најчешће у делима појединих писаца (С.Сремца, Б.Станковића, М.Лалића). Дијелектологија води рачуна и о уделу нејезичких, друштвених и културних појава и односа у настајању, повећавању, умањивању или уклањању дијалекатских разлика. То се огледа, пре свега, у томе што одређени историјски, друштвени и културни услови спречавају или, напротив, подстичу језичке везе и контакте између географских области и између говорних представника тих области. Тако дијалекатске разлике, осим због физичких, природних препрека (реке, планине и сл.), могу настајати или се могу увећавати захваљујући државним, економским, културним, верским, идеолошким, политичким, националним и другим разграничењима, док на њихово смањивање или потпуно укидање делују појаве као што су развијеност саобраћаја на датом (језичком) терену, миграције, организованост школског система, ширење стандардног језика, постојање средстава јавног информисања, општа писменост становништва, урбанизација друштва итд. Поред руралних (сеоских) дијалеката, појављују се и урбани (градски) дијалекти. Они се налазе на граници дијалекта и социолекта. Типични су за високо индустријализована и урбанизована друштва. Представљају градски супстандард. Они настајау и под утицајем руралног дијалекатског залеђа, али и као последица посебности живота, културних и комуникацијских прилика, под утицајем друштвених и културних околности. Сеоско становништво долази у град са својим руралним говором, који се ту мења и добија неке сталне особине, захваљујући томе што то становништво представља и одређени друштвени слој. У условима растуће урбанизације друштва, урбани дијалекти постепено потискују руралне говорне варијације, спонтано их замењујући својим специфичностима. Прожимајући се често са социолектима, они у одређеној мери могу утицати и на стандардни језик у градским срединама, стварајући тако варијанте стандардног језика.
75
И друге друштвене и културне околности могу утицати на развој и судбину дијалеката. Рецимо, суседство са другим народима и језицима може дијалекте учинити конзервативним односно архаичним, тако да они љубоморно чувају старо језичко стање (тзв. периферни дијалекти), док су остали дијалекти прогресивни и брже и више стварају нове језичке особине (тзв. централни дијалекти). Периферни дијалекти обично и заузимају периферне делове једне језичке територије, и зато се у њима лакше одвијају међујезички контакти и утицаји, али то не искључује могућност да до сличних појава дође и у тзв. централним дијалектима који се налазе у географском средишту језичке територије, посебно у условима супстратских и адстратских ситуација (нпр., Муслимани у Босни и Херцеговини не разликују Ћ и Ч и чувају глас Х, што се тумачи посредним утицајем арапског језика, који је могао деловати, пре свега, употребом исламских верских књига). б) Територијално раслојавање у виду варијаната захвата нормирани, стандардни језик, и то његов и писани и говорни облик. Овакво раслојавање посебно је карактеристично за лексички ниво језика, мада у мањој мери задире и у остале нивое - семантички, синтаксички, морфолошки, фонолошки и текстуални. Као и дијалекти, варијанте стандардног језика су најчешће последица деловања нејезичких појава на језичке, тј. посебних друштвених, културних и историјских услова и околности (нпр., успостављених и одржаваних државних, економских, културних, политичких, верских... односа и разграничења), али на њихово стварање утичу културни и језички утицаји, па и традиције). Зато се језичке варијанте, као и дијалекти, посматрају као појаве социолингвистички, а не чисто лингвистички, феномен. За разлику од дијалекатских, варијантне разлике у оквиру једног језика, једном установљене, по правилу се не смањују и не нестају, него, напротив, теже да се продубе и развију (нпр., европска и америчка варијанта енглеског стандардног језика или западна и источна варијанта српксохрватског стандардног језика). На стварање варијантних разлика утичу и разлике међу дијалектима који се налазе у залеђу појединих градских културних, економских и политичких центара у границама истог језичког подручја (Београд, Загреб, Сарајево, Подгорица). Становништво таквих залеђа досељавањем у градове уноси, поред осталог, и своје дијалекатске особине (нпр., акценте), које стварају варијетете стандардног језика тих градова. Смер утицања на релацији дијалекти-стандардни језик, заправо је двострук и реципрочан – стандардни језик, с једне стране, доприноси уклањању дијалекатских разлика (кроз школу, медије и сл.), а дијалекти, с друге стране, подстичу стварање варијаната стандардног језика. Поред већ поменутог, Брозовић у ''Стандардном језику'', каже још и ово за варијанте стандардног језика. а) Варијанте су адаптација јединственог стандардног језика традицији и савременим потребама нација као дефинисаних социо-етничких формација. Зато се варијанте законито јављају у свим национално нехомогеним стандардним језицима. б) Практично и принципијелно, национална варијанта стандардног језика функционише за народ који је употребљава исто онако као што функционише национално хомоген језик за народ који се њиме служи. в) Разлике између варијаната тичу се углавном само супстанције стандардног језика, а на његову структуру утичу мало, или као у српскохрватском случају, готово нимало; слично вреди и за норму: варијанте имају заједнички систем норми, а у њему су поједине позиције дублетне и међусобно замењиве у оквиру истог система.
76
г) Као закључак се може рећи, уз извесне резерве, да стандардни језик појавно подсећа на langue, а варијанте на parole. То значи да национално нехомогени стандардизован језик егзистира у принципу заправо само апстрактно, али практично се реализује и у писму и у говору само у виду варијаната. Павле Ивић дао је најважније разлике међу варијантама српскохрватског стандардног језика: 1. фонолошки план: судбина гласа Х (дуван/духан, сув/сух), прелаз Л у О (со/сол, го/гол), алтернација Х:К (хемија/кемија, хирург/кирург), алтернације код позајмљеница (Јупитер/Јупитар, Јерусалим/Јерузалем), општи/опћи; 2. морфолошки план: граматички род код адаптације страних речи (сценарио/сценариј, фронт/фронта), употреба глагола требати (код Срба је чешће да+презент, а код Хрвата инфинитив – морам да учим/морам учити), употреба придева одређеног/неодређеног вида (затекли су га живог/затекли су га жива); Румунија/Румуњска, лекар/лијечник; 3. творбени план: однос –ира/-ова (организовати/организирати, ангажовати/ангажирати), однос -ски/-сни (аутобуски/аутобусни), моциони суфикси -киња/-ица (телефонисткиња/телефонистица); 4. синтаксички план: допунски предикатив постао је председник/постао је председником, однос конструкције да+презент и инфинитива (Ја ћу да радим/ја ћу радит); 5. лексички план: највеће су разлике на овом плану; најмање се тичу дијалекатских разлика (ћурка/пурка), а најважнији је онај слој речи које су настале у 19. и 20. веку; ове разлике су резултат често израженог пуризма на западу и зато настају дублети – директне преведенице код Хрвата, док се код Срба адаптира интернационална, страна лексика: фудбал/ногомет, одређен/становит, издање/наклада, штампа/тисак, фабрука/творница, музика/глазба + хлеб/крух, недеља/тједан, ваздух/зрак, крст/криж, утисак/дојам. Све ове варијанте је немогуће искључити из језичке употребе било ког појединца. У условима постојања двеју или више варијаната истог стандардног језика, могу се појавити и подручја коегзистенције или међусобног прожимања варијаната, прелаза међу варијантама, при чему се под повољним околностима временом може образовати нови варијантни тип (нпр., случај Босне и Херцеговине у оквиру српскохрватске језичке територије).
77
22. ПОЈАМ СРПСКОГ КЊИЖЕВНИХ ЈЕЗИКА - НОРМИРАЊЕ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА КОД СРБА И ХРВАТА У 19. ВЕКУ И ДАЉЕ – ПОСЕБНО НОРМИРАЊЕ ЛЕКСИКЕ Српски књижевни језик створен је Вуковом реформом. Он је формиран на основи екавских и ијекавских новоштокавских говора и разрађен лексички, синтаксички и стилистички. Пише се грађанском ћирилицом, а од средине 20. века и латиницом. Има фонолошку грађу и правопис, транскрипцију страних имена, логичку интерпункцију. Назив српски језик ушао је у употребу за национални писани језик Срба и званични језик државе Србије и Црне Горе са ћирилицом као националним писмом, и фонетским правописом. Половином 19. века у Србији се стварају модерне државне институције по узору на европске, пишу се уџбеници и поставља се питање стварања терминологије. Године 1841. оснива се Друштво српске словесности, од 1864. године - Српско учено друштво, а од 1866. године – Српска краљевска академија, са основним задатком унапређивања српског језика. Стојан Новаковић у посланици Српска краљевска академија и неговање језика српског указао је да је задатак Академије да брине о развоју свих наука, а посебно о националном језику и култури. Године 1841. Матица српска препоручује (владици Платону Атанацковићу да нађе сараднике) да се састави српска буквица и ортографија. Године 1842. Друштво српске словесности покреће иницијативу да се састави српска граматика и прикладна ортографија, поставља задатак да се изврше језичка испитивања у циљу састављања српске граматике. Године 1844. примарни задатак постаје стварање терминологије и почиње рад на томе. Године 1847. у првој књизи Гласника (Друштва српске словесности) објављен је предлог терминологије који је дао Јован Стерија Поповић (513 термина са латинским еквивалентима). Вукова критика овог предлога привремено је зауставила рад на питању терминологије (рад је прекинут на инсистирање Вуково још 1845. године). Код Срба ијекаваца у Далмацији такође су постојали бројни покушаји рада из области терминологије. Значајно је име Божидара Петрановића, који је био родом из Шибеника. Он је покренуо годишњак који је 1838-1873. године излазио под називом ''Српскодалматински магазин''. Од 1838. године у Магазину је објављивао текстове писане на народном језику и ћирилицом, са доста рускословенских елемената. Године 1853. Б. Петрановић преводи (са Деметером и Цигалеом) Свеопшти грађански законик I и II (изашао у Бечу 1849.) и то је први покушај стварања правничке терминологије. Преводи се на српски, хрватски и словеначки језик. Вук је ту био консултант и успротивио се раздвајању српских и хрватских термина (двојној терминологији), па је после престао да сарађује на овом преводу. Године 1852. Друштво српске словесности дало је добар предлог да се изради српски речник, али нема добрих замисли о реализацији те идеје. Године 1853. Јован Стејић (тада секретар Друштва српске словесности) дао је Предлог за српски језик и српску граматику и исте године саставио је српски правопис. Незадовољавајуће стање у српској лексикографији и недостаци Вукових речника једним су делом резултат незнања. Стојан Новаковић у посланици Академији зато као најважнији задатак истиче рад на речнику књижевног језика и на развијању стилистике и синтаксе.
78
Половином 19. века граматика је релативно добро обрађена, аналитички и апстрактно (граматика начела). Ватрослав Јагић примењује је на гласове, Ђура Даничић на творбу речи, а Франц Миклошич на словеначки језик. Основна нормативна дела српског језика су: - Вук Стефановић Караџић, Мала простонародна славеносрпска песмарица, (1814); - Ђуро Даничић, Мала српска граматика (1850); - Ђуро Даничић, Српска синтакса (1858); - Ђуро Даничић, Облици српског језика (1863); - Ђуро Даничић, Студије о српским акцентима (1856-1862); - Ђуро Даничић, Српски акценти – сабраних 6 акценатских студија (1925); - Ђуро Даничић, Речник из књижевних старина српских у два тома, који садржи речи из старих летописа и повеља (1863-1864); - Стојан Новаковић, Српска граматика (1902); - Љубомир Стојановић, Лекције из српског језика (1910). Из области рада на двојезичној лексикографији значајно је дело Ђорђа Поповића Речник немачко-српски и српско-немачки, у два тома – I немачко-српски, а II српско-немачки (Панчево, 1886. и 1895). Овај речник састоји се од 20,000 речи и пандан је Шулековим двојезичним речницима. Тридесетих година 19. века створен је хрватски књижевни језик заснован на штокавском дијалекту. Разликујемо 3 периода у развоју хрватског књижевног језика: 1. од илирског покрета до стварања државе Срба Хрвата и Словенаца; 2. од Краљевине СХС до дезинтеграције СФРЈ; 3. после дезинтеграције СФРЈ, који тече и даље. Први период обележило је опредељење за илирски језик, који се није поклапао са вуковским (није био у свим појединостима новоштокавски); ту су: јекавски изговор, језичке разлике условљене културним разликама, латиничко писмо, морфолошки правопис, изразити пуризам према несловенским речима, толерисање творбених неологизама (кованица). Циљ је био да се реши хрватско језичко питање. Тај је језик постепено постао хрватски национални језик, а кодификацију је спровела загребачка филолошка школа. Крајем 19. и почетком 20. века прихваћен је вуковски тип књижевног језика, извршене су промене у морфолошкој норми, прихваћен је фонетски правопис, написана граматика са стилистиком, састављен је речник и спроведена кодификација у вуковском духу. Нормирање књижевног језика код Хрвата (тј. његов почетак) обележено је Прогласом за уједињење свих словенских народа у књижевности, који је објавио Људевит Гај 1835. године. (Проглас се односио на словенске народе у илирским земљама, који треба да се уједине на основу штокавског наречја.) Представници загребачке филолошке школе (Јагослав Бабукић, Антун Мажуранић, Винко Пацел, Адолф Вебер Ткалчевић, Богослав Шулек, Ватрослав Јагић) били су за а) стварање заједничког јужнословенског књижевног језика; б) заједнички књижевни језик општесловенски, близак источним и западним словенским језицима; в) стварање књижевног језика Срба и Хрвата. Године 1836. Јагослав Бабукић и 1837. године Антун Мажуранић опредељују се за старији тип штокавског језика (који ће Бабукић бранити све до 80-их година). Основно питање загребачке школе било је опредељење за наставак –ах у генитиву множине
79
именичке деклинације (женах, градовах, путах) и илирски правопис - инсистирање на бележењу вокалног Р (ер, ар), на бележењу замене 1 са је и прихватању гласа Ћ. Загребачка школа се, дакле, определила за стари тип штокавског наречја који чува дуал и нема једнакост датива, инструментала и локатива множине. Поред загребачке, активна је била и задарска школа (представник Анте Кузманић), која се залагала за икавски изговор и била је Вуков највећи противник, и ријечка школа (Франц Курелац), која је такође припадала конзервативној струји, а постојала је 50-их и 60-их година 19. века. Ријечка школа и њени припадници противили су се уједињењу Срба и Хрвата, а били су противници и Вука и загребачке школе. Године 1860. Адолф Вебер Ткалчевић објављује спис Брус језика, залажући се за општи књижевни словенски језик и оштро се борећи против Вука. Све до 80-их година он брани своју концепцију књижевног језика, а онда ипак оставља могућност да се у генитиву множине пише и -ах и -а, с тим да се Х не изговара (а то указује на чињеницу да оно заправо и не треба да постоји). Године 1850. на Бечком књижевном договору предложено је да се озваничи Вуков наставак –а у генитиву множине, што је наишло на оштар отпор илираца. За хрватску стандардизацију језика од највеће је важности личност Ватрослава Јагића. Године 1859. он се опредељује за наставак –ах у генитиву, 1862. реагује на писање Франа Курелца; 1864. донекле мења свој став о хрватском (илирском) правопису, бележи –а у генитиву и опредељује се за заједнички језик Срба и Хрвата. Богослав Шулек 1864. године залаже се за архаичне црте правописа (наставак –ах), али оставља могућност избора и Вуковог решења (наставак –â). Његов највећи допринос стандардизацији језика јесте расправа о језичким питањима и стандардизацији лексике (Њемачко-хрватски рјечник, 1860. и Хрватско-њемачко-талијански рјечник знанственог називја, 1874. (I том), 1878. (II том), и Југославенски именик биља, 1875.). Шулекови лексикографски принципи били су: а) језичка оправданост; б) позајмице из словенских језика (калкови и ''попреки'' преводи); в) вернакуларизација – понарођавање, адаптација у складу са језичким системом, поштовање принципа језичке системности (речи узима ако одговарају домаћем језику); г) исправан методолошки поступак (добро бележење лексема и порекла речи); д) адаптација речи. За стандардизацију језика код Хрвата значајан је и боравак Ђуре Даничића у Загребу, у периоду 1867-1882. године. Он је утврдио Вукову књижевнојезичку норму у хрватском језику, те допринео увођењу вуковског типа књижевног језика. У периоду 1882-1976 излазио је Рјечник хрватског или српског језика у 23 тома. Године 1889. формира се Одбор за израду правописа, и 1892. године вуковац Иван Броз саставља Хрватски правопис, углавном на основу Вукове норме. Године 1899. Томислав Маретић издаје Граматику и стилистику хрватског или српског језика (у каснијим издањима носила је назив Граматика, без стилистике јер је ова застарела). Године 1901. објављен је Рјечник хрватскога језика Ивана Броза и Франа Ивековића, који означава коначну победу Вукових идеја и завршетак стандардизације хрватског језика. Нову оцену хрватског језика дао је Радослав Катечић – У првој фази стандардизације илирци су доста речи позајмљивали из српске лексике предвуковског периода, као и из
80
српских ијекавских говора распрострањених на територији данашње Хрватске, угледајући се на језик дубровачке књижевности и језик фолклора. То су били основни фактори на основу којих су се Хрвати определили за ијекавски новоштокавски изговор. Између два рата код Срба је у употреби Белићев Правопис српскохрватског књижевног језика (1923), а код Хрвата Правопис хрватског или српског језика Драгутина Боранића (1921). Језички пуризам (лат. purus – чист) је језичко чистунство, тј. тежња да се језик одржава у ''чистом'' стању, како би што боље одолевао променама, а, пре свега, страним утицајима (поред позајмљеница и туђица, тежи да из књижевног језика одстрани нарочито неологизме, колоквијализме, варваризме и вулгаризме). Претерана брига за судбину језика и неумесно чистунство у говору и писању, које у стварности знатно осиромашује изражајне могућности, противни су схватању друштвене улоге језика и често су кроз историју представљали наличје потребног рада на нормирању језика. Код Хрвата се пуризам јавио већ крајем 17. века (Павао Ритер Витезовић), а потом и почетком 19. века (Јосип Ђурковечки, 1826.). Код илираца највећи пуриста био је Шулек, а затим и Иван Броз и Томо Маретић, чији је пуризам био заснован на критеријумима језичке оправданости и системности. Своје ставове (да се само тамо где нема домаћих речи могу задржати позајмљенице) Маретић је изразио у ''Језичком савјетнику'', 1824. године. Историјат речникā код нас: 1. Вук Караџић, Српски рјечник, 1818. и 1852. (речник народног језика); 2. Броз–Ивековић, Рјечник хрватскога језика, 1901. (речник народног језика); 3. Речник ЈАЗУ, I књига 1882. (историјски речник); 4. Речник САНУ, рад почео у 19. веку, I књига 1959. (речник народног и књижевног језика); 5. Светомир Ристић и Јован Кангрга, Речник српскохрватског и немачког језика, 1928. (двојезични, са богатом фразеологијом); 6. Лујо Бакотић, Речник српскохрватског књижевног језика, 1936. (приручни речник савременог књижевног језика); 7. Јулије Бенешић, Хрватско-пољски речник, 1949. (двојезични); 8. Дер-Деановић–Мајкснер, Хрватскосрпско-француски рјечник, 1956. (двојезични). *Југославенска академија наука и уметности (ЈАЗУ) основана је 1866. године. Годину дана касније почео је рад на Рјечнику хрватскога или српскога језика. Још крајем 1866. године оснивачи ЈАЗУ – бискуп Штросмајер и историчар Фрањо Рачки – позвали су у Загреб Ђуру Даничића, који је у то време био професор Велике школе у Београду (тада у Кнежевини Србији) да припреми и покрене рад на речнику хрватског или српског језика. Даничић је постао први уредник речника. Он је већ тада имао за собом израду Речника из књижевних старина српских и био је један од најпознатијих српских и хрватских филолога оног времена, присталица Вукове идеје о народном језику штокавског подручја као јединственом језику Хрвата и Срба (+Црногораца и Муслимана). *Први подстицај да се отпочне рад на Речнику САНУ дао је Стојан Новаковић, академик и једно време председник САНУ. Поводом стогодишњице рођења Вука Стеф. Караџића (26.10.1887.) Новаковић је Академији упутио посланицу под насловом Српска краљевска академија и неговање језика сроског. У њој Новаковић образлаже потребу издавања речника наше културе, говори о неким другим академијама које су сличне послове радиле и даје упутства шта би све требало да уђе у наш речник и како би он требало да се ради. Сматрао је да из речника треба изоставити само властита имена, тамне речи и речнику
81
књижевног језика несродан материјал. На Посланицу Академија није одмах одговорила предузимањем рада на речнику, вероватно због сталних размирица са Српским ученим друштвом, које су се завршиле тек 1892. године. Почетком априла 1893. године Новаковић је поднео Академији предлог да се установи Лексикографски одсек ради отпочињања рада на речнику. Тај је одсек основан 12. априла 1893. године, а Новаковић је био председник. Исте године отпочело је прикупљање грађе. Рад је прекинут за време рата, а Лексикографски одсек је обновљен 1920. године и у њега улазе Љубомир Стојановић, Љубомир Јовановић и Александар Белић. Али систематски рад на речнику почиње 1925. године. После Другог светског рата (1947) основан је Институт за српски језик и крајем исте године почиње рад на Речнику са управником А.Белићем. Прва књига изашла је 1959. године (садржи увод, преглед извора и око 680 страна текта - слово А и већи део слова Б). Претпоставља се да ће речник имати око 400 хиљада речи. Овај речник обухвата/захвата традиционални књижевни и општекултурни српскохрватски језик 19. и 20. века, почевши од Доситеја и Вука, па до 1953. године. Речник није етимолошки, не упушта се у етимологију речи, већ даје само значење. Дијалектизми су уношени ако обогаћују речничку грађу, с тим што увек стоји упутница на књижевну реч. Стручни термини су уношени само ако су прихваћени у свакодневном говору. Речи су акцентоване по књижевном језику. *На предлог Матице српске учињен Матици хрватској да се договоре око заједничког спремања речника српскохрватског књижевног језика, представници обеју Матица састали су се у Загребу 1954. године. Договорено је да се окупе стручњаци и изради речник српскохрватског књижевног језика на основу грађе које ће се прикупити из дела новије и најновије књижевности, писане српскохрватским језиком, из публицистике, стручне и научне литературе. Јак подстрек за што брже припремање посла око израде речника Матице су добиле на Новосадском договору српских и хрватских књижевника и лингвиста одржаном 8-10.12.1954. године. Убрзо су основани уређивачки одбори и почео рад. Лексичка грађа подељена је тако да се једна половина ради у Београду, а друга у Загребу. После завршене обраде и редакције у једном делу уредништва, већ редигован текст ишао је другом делу ради давања напомена. Речник је написан према правилима правописа српскохрватског књижевног језика из 1960. године. Излазио је у 2 издања – новосадском (екавско и ћирилица) и загребачком (ијекавско и латиница). Речник Матице српске има 6 томова. *Једна од идеја Новосадског договора било је стварање заједничке терминологије за све области живота, која никад није остварена. Једина остварена тачка је стварање заједничке правописне терминологије. Најважније одлуке Новосадског договора су: 1. Језик Срба, Хрвата и Црногораца је један и развија се око 2 центра – Београда и Загреба, јединствен је и са 2 изговора; 2. у називу мора садржавати равноправно оба дела – српски и хрватски; 3. ћирилица и латиница су равноправна писма; 4. равноправна су оба изговора (екавски и ијекавски); 5. лексичке дублете остављати јер представљају лексичко богатство; 6. рад на заједничком речнику (отуда Речник МС/МХ); 7. рад на заједничком правопису (двојство ортографије је регионалне природе, али се толерише); 8. заједничка терминологија. (а) термини морају имати прецизан појмовни садржај; (б) термини који из уже струке улазе у општи лексички фонд не могу се мењати вештачки,
82
већ ће остати као дублети; (в) термини се не могу мењати за једну професију, а да у другима остану незамењени. Хрвати су се званично одрекли договора 1971. године. 23. НОРМИРАЊЕ ЛЕКСИКЕ – СОЦИОЛИНГВИСТИЧКИ ПРИСТУП ИЗУЧАВАЊУ ЛЕКСИКЕ: АКТИВНА И ПАСИВНА ЛЕКСИКА; ЛЕКСИЧКИ ПОТЕНЦИЈАЛ Речнички састав језика условљен је унутрашњим (језичким) и ванјезичким факторима који су друштвено-историјског карактера. Социолингвистички приступ лексици подразумева изучавање оног аспекта вокабулара који је условљен нејезичким факторима. Ми изучавамо процесе настајања речничког састава, историјске промене које доводе до актуелног стања, систематизацију лексике с аспекта порекла и функционалног аспекта степена активне употребе речи, и с обзиром на лексичку раслојеност, према областима употребе. 1. С обзиром на порекло речи, утврђује се језик из ког лексика долази, из ког је позајмљена. Према пореклу разликујемо домаће и речи страног порекла. И то је предмет теорије позајмљивања. Теорија позајмљивања је посебна лингвистичка дисциплина, а њену терминологију, појмове којима оперише чине: језик давалац и језик прималац, време позајмљивања, супституција (како се позајмљена реч фонолошки и морфолошки адаптира), реплика (реч која је настала као одговор на почетну страну реч), компромисни облик. 2. Са аспекта степена употребе речи, који је у вези са актуелношћу појмова које речи изражавају (денотата), разликују се речи које су актуелне (честе употребе) и оне које су застареле (ретке употребе), као и оне које су још увек ретке употребе зато што су нове у језику, а актуелне су. 3. Са аспекта заступљености, специјализованости лексике за одређене области разликујемо општу лексику која је неутрална и посебну/специјалну лексику – специјализовану за одређене области, тј. одређене функционалне стилове и ограничене је употребе; то су термини, професионализми, жаргонизми, дијалектизми... Опозиције које карактеришу лексику стандардног језика: 1) актуелност:устаљеност – Лексика стално прати актуелне промене у друштву и зато се стално обнавља, а део застарева. То се највише огледа у терминологији. С друге стране, актуелност је у сталној опозицији са устаљеношћу норме стандардног језика, која је истовремено и традиционална и тежи задржавању неких особина. И у терминологији, која се најбрже мења, постоји стални део који омогућава боље функционисање стандардног језика. 2) разноврсност(развијеност):уједначеност – У речнику једног језика стално је присутна тежња да се за различите стилове и језичке варијанте створе посебна изражајна средства, да се створи разноврсност лексике. Ова опозиција између разноврсности и уједначености базира се, с друге стране, на тежњи да се кодификује општи, неутрални део језичког фонда. Ова опозиција нарочито је карактеристична за разговорни и професионалне језике. 3) експресивност:стандардизованост – Стална је тежња да се развијају експресивне могућности и експресивна средства језика, нарочито у индивидуалној реализацији (нпр., ауторски неологизми и оказионализми). Експресивности се, с друге стране, супротставља
83
тежња да се у стандардном језику створе обрасци, клишеи, стереотипови у појединим варијететима, тј. функционалним стиловима. Ова опозиција важи за језик у целини, а највише долази до изражаја у разговорном и књижевном језику, којима треба експресивност. 4) економичност:редундантност – Економичност се огледа у лексикализацији скраћеница, спојева речи, настајању сложеница на творбеном плану. Овим процесима задовољава се тежња да изражавање буде функционално. С друге стране је постојање у језику бројних синонимских средстава којима се задовољава потреба за богатством језика. 5) језик:говор (код:текст) – За лексику је важна и ова супротност. Између обима кода и дужине текста постоји обрнута пропорционалност: што је мање јединица или речи у језику, то су дуже јединице текста (нпр. море проблема, киша удараца – ове речи само у датом контексту имају значење мноштва). Недостатак јединица, дакле, уклања се, разрешава повећањем броја описних конструкција. Полисемија (вишезначност) је ограничена, а нова секундарна значења захтевају да се реализују у контексту (нпр., за реченицу ''Он има море проблема.'' важан је контекст). 6) моносемичност:полисемичност – Ова опозиција се испољава у самом лексичком систему. Идеално би било да су све речи моносемичне, али таквог језика нема, нити би могло да га буде, зато што такав језик не би био функционалан. Синонимија и полисемија су незаобилазан део сваког језика. Моносемичност се као захтев поставља за терминологију. Социолингвистички приступ лексици подразумева утврђивање степена раслојености лексике на основу активне употребе речи. Степен активне употребе речи зависи од актуелности појава и предмета који се означавају речима (денотата). Према овом, функционалном аспекту, лексика се раслојава на: 1) ону која припада активном и 2) ону која припада пасивном лексичком фонду. Активни лексички фонд представља устаљени језички слој, лексички инвентар коме се супротстављају застареле речи или оне речи које тек улазе у употребу. Обе ове категорије речи су релативне и одређују се само према одређеном (актуелном) периоду функционисања језика. У активни лексички фонд улази лексика коју знамо као нормативну лексику свог језика или носимо у сећању. Пасивном фонду припадају речи ретке, ограничене употребе или контекстуално везане речи. Активни фонд се разликује од појма активни потенцијал, који представља активне могућности језика, дакле, лексичке јединице које немамо у памћењу, у свести као већ реализоване, али знамо како се могу направити и шта могу значити. Оне настају у свакодневној комуникацији, као реализација језичких могућности и не остављају утисак напрегнутог, извештаченог изражавања, и представљају функционални (номинациони) лексички потенцијал. Поред овога, постоји и експресивни лексички потенцијал, који је готово неограничен, под условом да је задовољена јасност и разумљивост комуникације. Језички динамизам, који се највише огледа у лексици је природни облик социјалног постављања језика. Њиме се баве следеће научне дисциплине: лингвистика (бави се самим обликом језичке јединице, језичким знаком → творбом, значењем итд.), психологија (проучава механизме кодирања и препознавања речи), социологија језика (проучава језике и лексику посебних група → социолекте и идиолекте) итд. Динамизам у језику карактеришу двосмерни процеси - процес неологизације (стварања нових речи према
84
постојећим узорцима и од расположивих језичких средстава) и архаизације (употребе застарелих речи и израза). Измене у лексичком саставу дешавају се а) под утицајем спољашњих фактора (утичу на неопходност промене лексичког фонда; та промена фонда условљена је друштвеним променама); б) под утицајем унутрашњих фактора (зависе од могућности самог језика, од његове структуре, тј. структуре лексичког фонда, а утичу на бесконачно богаћење језика, што је последица директне везе између језика и мишљења). По тој вези (односу језика и мишљења) се управо природни језици разликују од вештачких језика суштински, а реализују се различитим начинима творбе. У самој језичкој структури налази се огроман језички потенцијал који омогућује обнављање језичких средстава. Спољашњи фактори покрећу динамизам, унутрашњи му дају конкретну форму. Основни облици динамизма (процеса стварања нових речи) у богаћењу језика су: 1) стварање нових речи према принципима творбе који постоје у језику; У нашем језику то значи творбу извођењем (испаривач, расклопница), слагањем и префиксацијом (оштриномер, звукомер, суканал, међухладњак), стварањем полусложеница (Т-део, i-члан). 2) позајмљивање готових лексичких јединица или творбених форманата из страних језика; 3) измена семантике већ постојећих речи, најчешће као резултат проширења семантичког поља; 4) лексикализација скраћеница (нпр., оурски, нолитовци и сл.); 5) позајмљивање из других идиома, дијалеката, социолеката (при чему од дијалекатске речи остаје само њено значење, а све остало се адаптира према стандардном језику). Са развојем културе и друштвених и међународних односа, дошло је до коренитих промена у лексици, њеним системима и њеном функционисању. То се огледа првенствено у слеедећем: 1. Нагло се увећао број појмова битних у животу, који, према томе, траже имена, именовање. Нови производи и предмети стално пристижу, и за њих реба наћи одговарајуће називе. То чини да наслеђени продуктивни обрасци творбе речи нису ни издалека довољни. Зато је у оквирима домаћих, словенских творбених елемената дошло до бујног развоја сложеница и до интензивирања неких типова изведеница. Међутим, много је више учестао један други начин: развио се један изванредно богат и гибак фонд творбених елемената страног порекла, претежно грчког и латинског, различитих префикса, суфикса, основа (а-, ин-, екс-, ко-, био-, гео-, аеро-, хидро-, -логија, -номија, -графија, -гонија, -фонија, -топ, -ант, -ер, -иони, -иван, -илан, -антан и др.). А сви се ти елементи сразмерно лако лепе један на други, односно на разнолике стране основе – далеко лакше, са мање отпора језичког осећања него при спајању домаћих творбених елемената. У томе и јесте основни узрок продирања лексике туђег порекла у наш језик, а не у утицају овог или оног језика. 2. Са тим иде и појава великог броја привремено актуелних појмова, а са њима и привремено актуелних речи, назива. Појава привремене лексике није ограничена само на стихију тржишта, већ у великој мери представља законитост цивилизације. Тако ћемо се у многим струкама (укључујући и лингвистику) срести са великим бројем условних, једнократно употребљених термина (употребљених да послуже у расправи, а не да би били уведени у језик). 3. Изузетно важну нову околност представља изванредно увећање међујезичког саобраћаја, колосалне разлере преводилачке делатности, сталан контакт са великим
85
светским језицима. Отуда је природно у току снажна функционална стандардизација речника, лексичких елемената и система – у међународним размерама. То је, с једне стране, уједначавање поља значења речи, а с друге, богаћење неких низова и категорија које нису биле својствене штокавским народним говорима, па ни лексици Вуковог речника. Такође, лакше се и брже архаизирају неке наслеђене категорије ако немају паралеле и ослонца у важнијим европским језицима. 4. Као последица јачања међујезичких веза, смањена је и способност нашег језика да прерађује речи страног порекла и прилагођава их домаћим системима. На пример, властита имена је језик некад успевао да преради односно преведе (грч. Георгиос или енгл. Џорџ у Ђорђе), а данас се гасе и последњи остаци те способности (нпр., кажемо Григориј, а не Григорије). Такве се појаве запажају и у општим, апелативним речима. Приметно је извесно смањење гипкости нашег језичког израза под утицајем неприлагођених или само делимично прилагођених позајмица, затим подривање неких наслеђених акценатских законитости, оптерећење гласовне структуре речи, посебно све већи проценат дугачких, гломазних речи. Речи из класичних језика често су дугачке, а иначе углавном добро прилагођене нашим законитостима; али навала англицизама озбиљно оптерећује наш језички систем, лишавајући их граматичке гипкости. Из других језика данас ретко преузимамо нове речи, па ту и нема већих тешкоћа. У творби сложеница дошло је не само до наглог увећања њиховог броја, него и до квалитативне промене. (а) С једне стране, узеле су широког маха есоцентричне сложенице, тј. тип у коме сложеница значи модификацију онога што значи сам други део сложенице. Тако је тај други формант задржавао (у самосталној употреби) улогу централне, тежишне речи (око које се развија породица сложеница), и то не само у морфолошком, него и у семантичком смислу – као општи, матични појам у односу на уже, специфичне, кој остају семантички наслоњени на њега (привреда → пољопривреда, водопривреда, електропривреда); за разлику од класичних, ексоцентричних сложеница (није исти однос у кора → белокора, жутокора јер то нису коре, него биљке). (б) С друге стране, веома је честа активна семантичка двочланост сложенице. Многе новије сложенице имају карактер синтаксичке спреге у којој и један и други део могу носити логички, реченички наласак (водоинсталатер и електроинсталатер, електромонтер, електромеханичар). У вези са оба поменута момнета долази до померања и у акценатским односима и законитостима. Данас већ треба признати да су узалудна и безизгледна нормативна настојања да се не пусте силазни акценти на унутрашње слогове у сложеницама. Општи закључак је да у свим лексичким превирањима треба избећи крутост и пуризам, али одржати меру. Култура изражавања, посебно у избору лексике и њеној примени, подразумева не само избегавање неправилних, некњижевних облика, него и подешавање израза приликама, намени, а изнад свега одржавање јасности, услисходности. Нека реч не представља срећну принову у књижевном језику углавном у следећим случајевима: 1. Ако својим склопом нарушава граматичке, системске норме – пре свега гласовне, ако се у њеној структури препознају некњижевни елементи (дијалекатски, архаични, тзв. ''народна етимологија'' и сл.): руководиоц, лебац, жертва, зетец итд. 2. Ако се добијају за нашу артикулацију тешки гласовни склопови, какве имамо у усвојеним речима типа инстинкт, интендант, деликвент. Кад год је могућан избор, добро је одлучити се и за краћу реч, а не гломазнију.
86
3. Ако дође до незгодне коинциденције са већ постојећом речју, нпр., непристојном. И обична хомониммија може бити сметња, поготово ако обе речи припадају истом или блиском појмовном свету. 4. Ако је реч таквог склопа да мора остати граматички дефективна или структурално особена, што се односи, нпр., на непроменљиве придеве (какви су турцизми на –ли или англицизми фер, супер), затим на именице које се тешко мењају (што се нарочито запажа у односу на множину): -гну (антилопа), кна (биљка), жири, какао, бугивуги и др. 5. Ако нема потребну јасност, прозирност (ово вреди за оне речи које по својој функцији морају бити прозирне, мотивисане). Данас су многим људима нејасни термини такопрсташи и лихопрсташи, јер се данас каже парно и непарно, а не тако и лихо, а овде је прозирност функционално потребна; напротив, није никакав структурални недостатак термина водоник, кисеоник данашња непрозирност елемента –ник (основа глагола никнути, тј. превод за грчко –ген), јер код имена хемијских елемената мотивисаност нема активну функцију. 6. Ако се сукобљава са законима продуктивности, тј. ако делује натегнуто, као насилна, неспретна кованица, нпр. гласоклон (каденца), главоклим, горушичност. Међутим, ова последња сметња може временом и ишчезнути, кад се на неку реч привикнемо као што смо се привикли на кишобран, колосек и сл. Напротив, остале поменуте карактеристике (1-5) представљају начелно трајно оптерећење – мада саме по себи не могу спречити улазак такве речи у књижевни језик. Наиме, да ли је нека реч у стандардном језику или изван њега не одређују лингвисти, чак ни правописци, него узус, обичај, пракса друштвене комуникације. 24. НОВЕ РЕЧИ – ТИПОЛОГИЈА НОВИХ РЕЧИ ПРЕМА ЈЕЗИЧКОЈ ФУНКЦИЈИ И НОРМАТИВНОМ АСПЕКТУ (НОВЕ РЕЧИ, ПОТЕНЦИЈАЛНЕ, ОКАЗИОНАЛНЕ) Према нормативном статусу нове речи се деле на: 1) нову нормативну лексику – нове речи и потенцијалнe речи; 2) ненормативну лексику – индивидуализми, оказионализми. Према језичкој функцији (типу језичке функције) разликују се: 1) нове речи са номинационом функцијом – неологизми у ужем смислу и привремене речи; 2) нове речи са експресивном функцијом – индивидуализми, оказионализми. Нове речи у ужем смислу, праве нове речи (неологизми) су речи са номинационом функцијом, које се у датом значењу не употребљавају само једном, него попуњавају празнину у номинационом систему и за које нема правих синонима (еквивалената). То су новостворене речи према постојећим узорима и од расположивих језичких елемената. Често се неологизми не стварају, већ се готови узимају из других језика (позајмљенице или туђице). Норма, по правилу, допушта стварање нових речи само стручњацима и добрим писцима. Неологизми морају бити у складу са правилима творбе датог језика (нпр., двобој, дворед, пустоловина). Лоши неологизми (варваризми) сматрају се недопустивим, али их практичне потребе понекад ипак наметну (нпр., колодвор, самопослуга).
87
Неологизми постају део лексичке норме само ако сачувају номинациону функцију. Ове речи улазе у језик истовремено са појмом (референтом) који изражавају и то је најефикаснији начин за попуњавање лексичког система. Потенцијалне речи такође имају номинациону функцију. Не репродукују се као готове конструкције, него настају у тренутку укључења у говор (нпр., називи производа: марка која постане има за производ одређене врсте, нпр., ималин). Они постоје у језику док им траје функција, употреба им је ограничена трајањем тог производа. У ову лексику спадају и условни термини који имају значење одређено за једну употребу. Потенцијалне речи могу постати праве речи ако се од функције именовања развије функција означавања, тј. појмовног садржаја. Оне, дакле, имају само привремено нормативни статус, али могу постати део нормативне лексике, ако се изврши промена унутрашњег значења. И неологизми настају по продиктивним моделима у нашем језику. У привремену лексику, поред назива робних производа (хрематоними), улазе и условни термини који се уводе за појединачну употребу (једним значењем су везани за одређени садржај, одређену научну област). При творби ових речи не одступа се од постојећих творбених модела. Неологизме и потенцијалне речи разликује само степен њихове актуелности. (Хрематоними: Лексика страног порекла у знатној је мери заступљена у домену ове лексичке скупине, у много већој мери него лексика домаћег порекла. Међу овим хрематонимима постоји и велики број лексема које су, мада страног порекла, добро адаптиране у српски фонолошки и морфолошки систем и егзистирају и у другим доменима језичке употребе, те многе од њих спадају у слој тзв. цивилизационе лексике; нпр.: Голф (кекс), Квинтет (бомбоњера), Сафари (бомбоне), Сигнал (паста за зубе). Многи од назива страног порекла не могу успешно испунити чак ни функцију етикетирања производа пошто су за одређени круг прималаца нејасни већ и због своје графијски неадаптиране форме: Spearmint (жвакаћа гума), Cherry (бомбоне), Petit beurre (кекс). Међу хрематонимима страног порекла налазе се и називи антропонимијског и топонимијског типа: Тоска (улошци), Шехерезада (бомбоне), Меркур (чоколада), Медитеран (сапун). Међу хрематонимима домаћег порекла са називима антропонимијског типа заступљене су махом хипокористичне форме: Брацо, Сека (чоколаде), Буцко (сир), Бата, Дадо (бомбоне). Код топономијских назива типа Златибор (сир), Ровињ, Јадрански бисер (сардине) постоји јасна асоцијација и мотивација за избор (куповину) производа. С обзиром на морфолошку структуру, издваја се неколико типова: 1. хрематоними настали редукцијом пуних форми, и то: а) редукцијом једне лексеме: Рер –на (средство за чишћење рерни); б) редукцијом прве речи у склопу сложенице: Минаква (минерална + вода (аква)); в) редукцијом друге речи у склопу сложенице: Хренси (хрен + сир; врста сира); г) редукцијом обе речи у оквиру сложенице или полусложенице: Гриски (грисине + кикирики); 2. хрематоними настали на исти начин као скраћенице типа тј., итд., нпр. (поступак се зове сигла): АС (аутомати и супераутомати; детерџент), ЧИП (чисти и полира; средство за рибање); 3. сложенице настале простим спајањем двеју речи: Гарван, Екстрагланц, Радион; 4. изведенице а) изведене префиксацијом – по правилу са префиксима страног порекла: Антилед спреј, Демаглин (домаће основе), Деникотин, Антистатик (стране основе);
88
б) изведене суфиксацијом (бројније): Блистал (за посуђе), Хигијеник, Тапетин, Руменко, Сирко, Мерикс, Чоколино, Медолино, Мравоцид... 5. хрематоними ономатопејског порекла: Крцко (жвакаћа гума која крцка), Пипс (спреј против инсеката) и називи настали редупликацијом (често немотивисани или са нејасном мотивацијом): Ки-Ки, Пе-пе (бомбоне); 6. хрематоними настали обрнутим писањем назива саме фебрике: Овокат; 7. форме прилошког или придевског порекла које имају функцију назива (супстантивизација/поименичавање): Златна, Медени, Чисто. Често се појављују детерминативи типа екстра, актив, фреш, експрес, софт: Екстра Алиса, Краш експрес, Актив вим. Чести су случајеви када се такав детерминатив употребљава и самостално, те тако и добија функцију назива: Супер с карамелом, Специјал, Перфект. С обзиром на семантичку вредност називи се могу поделити у 3 основне групе: 1. немотивисани и називи са нејасном мотивацијом: Прал (средство за прање), Бонг (кекс), Линеа (течни штирак), Вамо (детерџент); Могуће је да неки од назива овог типа постепено од хрематонима, управо због своје немотивисаности, пређу у апелативе и почну се употребљавати као општи назив, нпр. Вим. 2. називи код којих је присутна једино референцијална функција, а који описују сам производ (Батонс воћни и Батонс нугат – посластице у облику штапића, према фр. baton) или су нека врста потписа за слику на паковању (Казалиште – бомбоњера са сликом Хрватског народног позоришта; Косовка девојка – са репродукцијом слике Уроша Предића), Икебана. 3. називи са јасно израженом емотивном функцијом; усмерени су ка примаочевој афективности и у њима се, у ствари, налазе сажете рекламне поруке: Дијамант (ако га купите имаћете нешто вредно, драгоцено као дијамант), Домаћица, Романса, идеал...) Индивидуализми (термин оказионализми употребљава се у руској школи, према француском ''оказион'') су речи које настају у говорној актуализацији језика, што значи да се не репродукују системски, као готове речи српског језика и да су непоновљиве (али не значи да се не могу срести више пута). Углавном настају у свакодневном говору. Спадају у ненормативну лексику (иако настају према постојећим творбеним принципима). Настају из потребе да се задовољи експресивна функција (и зато су увек маркирани), а као резултат импровизација (иако се стварају преко актуелних модела), променом значења постојећих творбених модела, чиме се добија сасвим ново значење (нпр., гушоболна трава, ћутолог, инстант-српство, песковите мачје очи – не очи од песка, него очи боје песка). То су увек изведене или сложене речи. Настају свесним нарушавањем системских облика или, ређе, због невладања језиком. Увек треба разликовати језичку некомпетентност од намерне употребе таквог облика. Употребљавају се индивидуално. разумљивост, семантичка интерпретација је некада могућа само из контекста. Од остале лексике разликују се по својој синхроно-дијахроној дифузности (немају порекло, хомониме, синониме, тј. не ступају у системске односе). Често се називају ауторским творевинама, јер се зна њихов творац, аутор. - Творба оказионализама у српском језику Оказионализми су индивидуални; имају номинативно експресивну функцију и стилску употребу. Често се повезују са неологизмима. У књижевности се називају хапаксима. Принципи настајања оказионализама:
89
1) Оказионализми у складу са творбеним системом – спајањем неспојивих, инконтабилних творбених форманата; пример су лексичко-семантичког слагања, не граматичког: премртав, фото-попара, инстант-српство, претњолог. 2) Оказионализми настали нарушавањем творбеног система : а) нарушавање закона системске продуктивности: алисати (кад неко стално говори ''али''; извођење глагола од везника); богметати; такојевић (стално се слаже; личи на презиме; по моделу скоројевић); годишњеодмарајући (ненормативно: придев се не ствара од синтагме); б) по обрасцу конкретне речи – копира се готов образац који веч постоји. Обично траже подршку контекста и обично тако што се мења један од тих елемената, мења се творбени или изведени формант: златотрес (многи сусе обогатили...), чистка (по руском), крвоскок; 3) Оказионализми настали према оказионалним творбеним моделима – а) контаминација – спајање делова двеју речи, неспојивих; ретко постају нормативни: катакомбајн, зенбудализам, шкодилак, кмезозоик; б) настале сазвучјем; анаграмирањем: мафија(ве)листички, кривреда, ножометни; в) редеривација (лажна регресија – извођење просте речи од речи која се сматра изведеном: веверац (← веверица), људ (← људи), мој (← немој); г) безефикасни – везани за контекст: чеш, сврб; д) без везе са досадашњим оказионализмима, личе на оказионализме: пенџериш, расправда; 4). грађени семантичком деривацијом – оказионално значење речи је резултат измене значења творбене основе: сатира (''средство којим се нешто сатире''), прљавштина. - Питање терминологије нових речи Све нове речи према функцији делимо на нове и привремене, и оказионалне, с друге стране. Нове и привремене речи представљају узуалну лексику, која је нормативног карактера. Ове праве нове речи се најчешће називају неологизми = нов назив за нове појаве и предмете. Неологизми настају из комуникативних потреба да у речнику говорника попуне празнину тренутну или сталну. Тренутна празнина настаје када говорник не може да се сети неке речи, а стална празнина је када у језику не постоји нека реч па је говорник направи ради сугестивног утицаја на саговорника (експресивна реч од елемената који постоје у нашем језику). Ова дефиниција је преширока и обухвата све нове творевине, укључујући праву нову лексику и оказионалну. Дословно, неологизам се односи само на праве нове речи, оне имају номиациону функцију. Неологизам (употреба овог термина у Речнику Матице српске) је назив за новостворену реч, кованицу; уопште још недовољно проширену реч. Према Клајну, то је ново значење већ постојеће речи. Постоји неусаглашеност у вези са употребом овог термина. Термин неологизам нема, дакле, строго дефинисан појмовни садржај, и употребљава се за различите ствари: 1) тек изговорену или написану реч (није добра дефиниција); 2) тек преузету нову реч од стране говорника; 3) за прихваћену нову реч у стандардном језику (што је најисправније за нас); 4) нове речи које су нове у неком социолекту (нове жаргонске речи) из којег прелазе у књижевни језик;
90
5) с гледишта творбе, неологизам је новостворена, измишљена или стара реч у новом, измењеном значењу; 6) у нормативном речнику (РМС) неологизам је термин за кованицу (=новостворену реч). 25. АКТУЕЛНА ПИТАЊА ТВОРБЕНЕ НОРМЕ (ДЕРИВАЦИЈА, КОМПОЗИЦИЈА) За одређивање нормативног статуса речи, и за деривацију и за композицију, важан је распоред творбених форманата с обзиром на њихово порекло. За деривацију и композицију важе заједнички нормативни пронципи, при чему је од највеће важности да ли је реч створена од домаћих или од страних форманата или, пак, и од домаћих и од страних (при чему је битан редослед). 1. Деривација и композиција од домаћих творбених форманата – Најпродуктивнији је начин творбе речи. Могу се запазити следећи случајеви: а) појава нових домаћих суфикса или потпуна адаптација страних форманата (нпр., иновације представљају нови домаћи суфикси, рецимо код хрематонима –ал, -ан, -ин); б) промена у дистрибуцији (репатицији) постојећих суфикса – шири се њихов систем, тј. ступање у нове типове веза (довођење у везу суфикса и основа који раније нису ишли заједно), нпр., –ост: љубомора:љубоморност, памет:паметност. Код сложеница (композита) користе се и активни материјал и језички потенцијал. Тенденција је стварање ендоцентричних сложеница, које задржавају значење творбених форманата, а у којима се чува детерминативни однос међу компонентама и значење се изводи из значења оба дела (збирно значење), а које су погодне за стварање прозирних термина (нпр., риболов, криволов, ловостој, водостај, земљотрес; ветробран). Ексоцентричне сложенице не задржавају значење форманата (висибаба ≠ баба која виси; вадичеп ≠ чеп који вади). Оваквог типа (ендоцентричног) су и бројни калкови из латинског и немачког (речи дословно преведене с основног значења стране речи, без обзира на њено стварно значење у контексту, дослован превод делова сложене речи, без обзира на њено значење; нпр., небодер према енгл. skyscraper, милосрдан према лат. misericors.), као и позајмљенице из руског и чешког. Појава калкова је карактеристична за терминолошки систем. Нормативни проблем настаје код сложеница које настају према нетипичним моделима. За нормирање је важно да ли такве појаве представљају реализацију номинационог (неутрална) или експресивног потенцијала (стилски маркирана). Ове експресивне речи остају у језику. 2. Деривација и композиција од страних творбених форманата – Страни суфикси се ретко јављају у деривацији, а чешћи су творбени форманти (суфиксоиди), тј. српски језик ретко позајмљује суфиксе (и уопште морфеме) из страних језика, а чешће позајмљује творбене форманте. Изведенице са страним формантима обично се усвајају у целини јер су оне за нас творбено непрозирне. Оне се само граматички и морфолошки адаптирају, и обично су неутралне (нпр., све речи на –изам, -ација, -ист(а): анимализам – ''грубо, сурово, зверско понашање'':животињизам – давно настали превод; коњизам – није настало према истом моделу, већ помоћу суфикса –изам за извођење именица са значењем спортске дисциплине типа бициклизам). Многе нове речи настају од домаћих основа и страних форманата, и те речи су или неутралне или стилски маркиране (нпр., суфикс –итис се обично односи на врсту болести, или болесну страст за нечим: шпијунитис, изборитис).
91
Трансморфемизација – адаптација речи страног порекла замењивањем морфема страног порекла домаћим – за нас није типична, а код Хрвата јесте (нпр., боксер–боксач, легионарлегијаш). Сложенице овог типа такође се најчешће преузимају и прихватају у целини, понашају се као домаће и не представљају никакав нормативни творбени проблем. Ту долазе и праве сложенице и оне настале префиксацијом. Њих не треба мењати, преводити већ само морфолошки адаптирати, нпр.: -а, -анти, -де (аморалан, антивирусна заштита). 3. Комбинација домаћих и страних форманата – Овде настају највећи проблеми и за ово је важан редослед форманата с обзиром на њихово порекло. У деривацији: а) домаћа основа + страни суфикс – Ако је дуже време у употреби, и не осећа се страно порекло те нема проблема на творбеном плану. Настају стилски неутралне речи (нпр., -ас, -ер, -џија: боксер, тенисер, према енг., франц., нем. tenisseur, док је у хрватском боксач, бурегџија, проводаџија) или оне на прелазу маркираности и стилски маркиране речи (са суфиксима -анција, -ант, -ажа, -итис, -ирати, -исати: трошаџија, тупаџија, рачунџија, забушант, говоранција, уживанција, макљажа, гњаважа, скрозирати, мајмунисати; неке од ових речи имају своје еквиваленте и често додатно значење, обично пејоративно; када се изгуби експресивност ових речи, оне се често губе из језика). Проблеми настају када имамо домаћи творбени елемент + страни, који представља суфиксоид који има лексичко значење (значење речи са којом је у вези по пореклу). Најчешћи, тј. продуктивнији суфиксоиди су –логија, -графија, -грам, -филија, -фобија, -манија, -фон, -метар (у називима за дужину, у називима стихова), -кратија. Употребљава се и –сфера, -оним, -план итд. Проблем је што код неких форманата није лако успоставити границу између лексичког и творбеног значења, тј. није лако утврдити да ли су суфикси или суфиксоиди (-бус, -метар, -тека → жељотека, песмотека, -дром). Према неким мишљењима, ако према овим формантима не постоји реч у самосталној употреби, онда су суфикси. Према другима, ако је њихово значење конкретно, онда су суфиксоиди, не суфикси. Форманти који носе значење целе речи од које су изведени, према Станојчићу се називају везаним морфемама, а према Клајну – суфиксоидима и имају творбено значење као и суфикси. Код сложеница у комбинацији домаћи префикс + страна основа најчешће настају нормативне и стилски неутралне речи (надреализам) и нема проблема на нормативном плану уколико је страна основа у самосталној употреби (поткомисија, неморал, противкандидат). Уколико је у комбинацији на првом месту префиксоид домаћег порекла + самостална реч страног порекла (полупрофил, квазидиплома, назовихерој, инопартнер), такође нема нормативних проблема јер је друга реч самосталне употребе, а префиксоид се понаша као префикс (полуфинале). Нормативни проблем представљају само оне изведенице и сложенице с распоредом домаћи префикс или префиксоид + страни формант који нема самосталну употребу у српском језику. б) страни творбени формант + домаћи творбени формант (страна основа+домаћи суфикс) је врло чест начин творбе у извођењу, у коме нема никаквих нормативних проблема јер наш, домаћи суфикс даје уобличење било којој основи, па и страној (посебно ако се ради о продуктивним суфиксима –ач, -ац, -аш: карташ, армирач, бетонирац). У композицији префиксацијом (страни префикс типа анти-, архи-, ултра-, екстра-, супери сл. + домаћа основа) настају најчешће неутралне или немаркиране речи (антитело,
92
ултралеви) или стилски маркиране речи (архипаметан, архидосадан, екстразанимљив, супержена). Експресивне сложенице овог типа углавном немају правих еквивалената у нашем језику (евентуално нај-) и то им осигурава место у систему. Ако је на првом месту страни префиксоид, он се обично понаша као префикс и нема проблема (нафтовод, минобацач, микроталас). Домаћи творбени формант може бити уобличен Ø или неким суфиксом. Овај творбени модел је продуктиван у терминологији где су сви префиксоиди грчког и латинског порекла и уобличени вокалима А, Е (мега-, теле-), И (мулти-, поли-, мини-, макси-), О (агро-, електро-), и то: у науци (антропо-, астро-), у медицини, техници (авио-, кино-), у саобраћају, политици (еко-, техно-), у етничким идиографским називима (англо-, русо-) и у другим областима. Број префиксоида порастао је у 20. веку, а поједини су се осамосталили у засебне речи (ауто, мото, фото, радио, видео, стерео, кино). Нормативни проблем представљају форманти код којих је тешко раздвојити лексичко значење од творбеног; тј. тешкоћа је да се уочи разлика између префикса (творбено) и префиксоида (лексичко значење). Префиксоиди представљају форманте који имају лексичко значење, а префикси имају творбено значење. Стјепан Бабић префиксима сматра све творбене форманте који се понашају као помоћне речи, а префиксоидима оне који су пунозначне речи или основе засебних речи (електро-, макро-, микро-). Клајн сматра да је формант префиксоид уколико представља основу од које постају изведенице и ако има прилошко значење, у питању је префиксоид, а ако има предлошко – префикс. Префиксоиди су форманти према којима постоје изведенице, самосталне речи у другим језицима (хидро-, аеро-, видео-). Могу бити са вокалом О или без њега (мега-, екстра-, макси-), и имају придевско / прилошко значење, а не конкретно лексичко значење (нису отисци речи). Домаћи префискоиди су ретки, али их има: пољо-, југо-, ино-. Најчешћи су у техници (ауто, радио, кино, фото). Проблем ових форманата је проблем састављеног и растављеног писања. Сложенице овог типа, уколико су неутралне, обично су непотребне у језику, а уколико су стилски маркиране, осигурано им је место у језику. Сложенице код којих је на другом месту суфикс или суфиксоид домаћег порекла нису проблем за норму, уколико тај формант има самосталну лексичку употребу и изван сложенице. Страни формант, ако се понаша као префикс, не представља проблем, а ако има јасну везу са засебним речима (речима у самосталној употреби) поставља се питање степена њиховог срастања. *Мешовите творенице су речи створене од саставница које припадају разним језицима. Оне речи које су усвојене са страним суфиксима не би требало изводити нашим суфиксима, нпр.: аутомобилист, бициклист. Познат је покушај с краја 19. века да се глаголски завршетак –ирати, због страног порекла, замени нашим –овати. Томо Маретић је у одбрану –ирати, рекао да када је глагол туђ, не треба да нам смета ни туђ наставак. Домаћа основа + страни суфикс дају и стилски обележене речи; углавном су то хуморизми: говоранција, чеканција, забушант, гњаважа... Наш префикс + страна реч дају стилски необележене речи (неморал, надреализам, подсекретар), као и страни префикс + наша основа (инфрацрвен, антитело, ултралеви). Мешовите творенице су речи створене од саставница које припадају разним језицима. Кад их гледамо са становишта нашег језика, можемо рећи да су то речи створене од домаћих и страних саставница. Називају се још и хибтиди, хибридне или бастардне речи.
93
Мешовите творенице не задају већих тешкоћа творби речи, већ књижевнојезичкој норми, јер се каткада не прихватају у књижевни језик само због њиховог мешовитог састава, а тај критеријум сам по себи није довољан. Оне су језичка стварност у великом броју. Да бисмо за своје нормативне судове добили чвршћа упоришта, потребно је посматрати мешовите творенице у целини. Мешовите творенице могу имати различите стилске вредности. Ако су изразито стилски обележене, тада тешкоћа у оцени нема или их бар не би смело бити. Тако у реченици ''Тамо је увек весеље, русвај, уживанција.'', именица уживанција изразито је стилски обележена. Осим спознајнога значења ''уживање'', има и хумористички призвук весељачког, башмебригачког живота. Она према томе припада српскохрватском лексичком благу као стилски обележена реч према стилистички неутралном уживању, а можемо јој приговорити само кад није употребљена у складу са својом стилском вредношћу. Теже је дати добру оцену ако мешовита твореница није изразито стилски обележена. Тада је потребно испитати може ли се то рећи домаћом речју или не. Уместо твореница антиратни, антијуначки може се рећи противратни, противјуначки (нејуначки), па можемо рећи да су антиратни и антијуначки стилски обележене речи и да се могу употребити само кад су посреди посебни стилски разлози. Ако се уместо мешовите творенице не може употребити домаћа реч, тада можемо проматрати је ли у складу са творбеним системом и је ли нам потребна или није, а не одбацивати је само зато што је мешовита. Али ни на једно од тих питања није лако дати одговор. Прво, творбени систем није једном заувек задан, него се проширује па нову појаву треба свестрано просудити пре него је осудимо. Проширење творбеног система веома је значајна језичка појава и зато у процени важности, погодности, лингвистичке оправданости проширења треба бити врло опрезан. На питање да ли нам је мешовита твореница потребна или не одговор није једноставан јер се све може речи описно, само је питање колико је описно изражавање функционално. Место творенице оуризирати може се рећи ''стварати, оснивати ОУР'', па се та два израза могу оцењивати са гледишта њихове функционалности, а не може се оуризирати осуђивати само зато што је мешовита твореница. У језику постоје и такве мешовите творенице које чине прелаз од стилски обележених до стилски необележених. То зависи од језичког развоја (губљење обележености), старости преузетог суфикса, плодности, потребе за одређеним типом творбе, језичког стила итд. Приказ појединих типова мешовитих твореница: 1 2 3 4 у суфиксалној творби: ос ОС оС Ос у префиксалној творби: по ПО пО По у сложеној творби: оо ОО оО Оо (мала слова – домаће, велика слова – стране саставнице; о – основа, с – суфикс, п – префикс) У 1. тип иду наше творенице без страних саставница: учи-тељ, пе-вач, рањен-ица, надвојвода, с-певати, сунц-о-крет, ног-о-мет, гол-о-глав. Оне имају предност над мешовитим твореницама ако обе имају исто спознајно и осећајно значење. Оне остају ван теме о мешовитим твореницама.
94
У 2. тип иду мешовите творенице творене само од страних саставница: деспот-изам, хидро-терапија, вице-адмирал, де-мобилизирати. И оне остају ван теме о мешовитим твореницама. Творба нашим суфиксима од страних основа (Ос) веома је честа и нормална, а тако добијене речи творбено су стилски неутралне по саставу: армир-ач, нормир-ац, карт-аш, паркира-лиште, Етиоп-љанин. Ако је основа домаћа, а страни суфикс (оС) онда по правилу добијамо стилски обележену реч. Већином су то подсмешљиве речи (хуморизми). Треба, међутим, рећи да постоје различите врсте стилских вредности па према томе и стилске обележености. Једне речи означавају негативну, друштвено непожељну особину па ту негативну вредност има и реч којом се та особина обележава: узурпатор је реч која је стилски обележена само својим значењем, а није својом творбом, као што је то реч шетатор (ум. шетач). Стилски обележене творенице обележене су суфиксима –анција, -ажа, -ант, -џија, -ирати, -исати (чеканција, гњаважа, преварант, забушант, кавгаџија, рачунџија, лудирати, мајмунисати. Суфикс –ана је турског порекла и дошао нам је посредством турских речи: хапсана, кречана, барутана, па се проширио и на наше основе: црепана, оружана, топлана (стилски неутралне речи). Суфикс –изам је страног порекла. Постоје бројне речи грађене од страних основа и овог суфикса, али овај суфикс са нашом основом врло је редак. Има га само у лингвистичкој терминологији, нпр. чакавизам, кајкавизам, штокавизам, икавизам. Суфикс –ист среће се углавном са страним основама, а са нашим основама потврђене су речи: царист, везист, зборист (стилски неутралне). Наш префикс долази нормално на стране основе (пО) и добијају се стилски необележене сложенице: надреализам, подофицир, противреформација, неопортун, простудирати. Страни префикси често долазе на наше основе (По) и речи тако добијене углавном нису изразито стилски обележене, иако има и стилски обележених: антитело, хиперосетљив, екскраљ, инфрацрвен, реизбор, вицепредседник... У суштини и ту треба дати предност нашој речи ако постоји (потпредседник). Само су каткада такве сложенице изразито стилски обележене. То се догађа кад негативно значење основе појачава страни префикс: архиглупан, архилупешки. Ако се сложеница састоји од двеју основа (оО и Оо) може се рећи да нема битних разлика која је прва само ако су такве сложенице творене по обрасцима по којима се творе и наше сложенице и ако се страна реч самостално употребљава. Тада су то нормалне творенице и оне не задају посебних нормативних питања. Такве су, нпр.: чајопија, минобацач, нафтовод, полуфинале, полуинтелигенција, полутон... Другачије је ако се страна реч не употребљава самостално него долази само као везана основа. Ако таква основа долази у првом делу сложенице, тада је вредност творенице једнака као и у префиксалној творби. Такве су сложенице, нпр.: микрорад, микровал. И оне су стилски неутралне. Посебан проблем задају само неке сложенице са страном основом у другом делу без суфикса. То су сложенице са нашом основом и страним –бус, -дром, -план, -тека. (Мада, и оне више не задају проблеме.)
26. АРХАИЗМИ И ЗАСТАРЕЛЕ РЕЧИ – НОРМАТИВНИ АСПЕКТ
95
Појам архаизам у лингвистици има више значења: а) сва језичка средства (речи, облици, конструкције – идиоми) која су се употребљавала у прошлим раздобљима језичког развоја; б) застареле речи и облици који припадају старијем раздобљу и који се осећају као лоши, необични, несавремени; в) све старинске речи и облици који се и данас употребљавају (за разлику од историзама, речи које су нестале из употребе заједно са предметима или појмовима које су означавале, нпр., глагољаш, данак, деспот, дахија). Према дефиницијама које дају речници лингвистичких термина, под архаизмима се подразумевају речи које су припадале неком прошлом раздобљу, али су у савремено време потиснуте из активне употребе, па се њихова спорадична појава у неким стиловима савременог језика оцењује као архаична и стилски обележена. На губљење појединих речи из употребе (што је део дугог процеса развитка језика) утичу не само унутрашњи чисто линвистички, него и објективни екстралингвистички фактори. Архаизми су, дакле, све застареле речи, изрази, граматичке конструкције,сва језичка средства која су се употребљавала у различитим фазама књижевног језика. Архаизам јесте застарела реч, али није свака застарела реч архаизам. Архаизам је ужи појам и подразумева обавезну стилску обојеност. У лексикологији архаизми су: а) речи које су сасвим нестале из употребе; б) речи које нестају из употребе; в) речи које су постале пасивне, али се из стилских разлога уносе у језик. Типологија архаизама се врши према: 1) узроку архаизације; 2) степену архаизације; 3) функцији архаизације (према овом аспекту издвајају се стилски архаизми, тј. разликују се застареле речи које имају еквивалента у језику од застарелих речи са стилском функцијом). 1. Према узроку архаизације разликују се: а) историзми – речи којима је застарео референт (нпр., ага, паша, беглер-бег, бећир-паша), те немају ни еквиваленте у савременом језику; б) архаизми у ужем смислу – застарели називи за појаве и предмете за које постоје еквиваленти у савременом језику (из ове категорије су стилски архаизми). 2. Према степену архаизације разликују се: а) речи које се у савременом језику не срећу ни као самосталне ни као основе; б) речи које служе као основе за грађење нових речи; в) речи које се препознају само у склопу израза, у конструкцијама, не и самостално (фразеологизми, нпр., го ко сокол; код Вука: ''Ако је и го, ал' је соко'', а сада је фреквентније го к'о пиштољ; сокол је стара врста оружја, али се то значење заборавило; од кона до кона – све, од почетка до краја → од игле до конца → од игле до локомотиве) → фразеолошки архаизми. Са лингвистичког аспекта разликују се следеће категорије: 1) Из застарелог лексичког фонда јасно се издваја специфичним карактером тзв. историјска лексика, у литератури позната под називом историзми. То су речи које означавају појмове који више не постоје, а припадали су одређеној историјској епоси, те у језику служе као номинациона средство за именовање данас непостојећих појава, предмета, ствари итд. И срећу се, пре свега, у научно-историјској литератури и
96
књижевним делима чија је радња везана за неку историјску епоху. У Речнику САНУ су као историзми идентификоване одреднице које се односе на: а) дужности, звања, титуле актуелне за неки историјски период: бећар (ратник добровољац, војник најамник, нарочито у време Првог српског устанка), дахија (један од јаничарских поглавица), коморник (титула високог дворског службеника); б) ишчезле предмете, новац, накит и сл.: крило (врста украса за калпак или кацигу), дванаестак (старински сребрни новац, форинта), круна (новчана јединица у Аустроугарској 1892-1918). Историзми су још и глагољаш, данак, гладијатор, краљвица (врста пореза), колонат и др. Историзми немају еквивалентне синониме у савременом српском језику. Идентификовање историзама у највећем броју случајева не представља неки проблем. Дешава се да нека реч такође историзам (нарочито турског порекла) вероватно због ширине употребе, али и субјективне процене остане без квалификатора ист.. Такве су, нпр., речи ага и бег, док уз властелин, деспот и дахија стоји ист.. Уз агалук (као посед) не стоји квалификатор, а уз беглук стоји. Изгледа да је ист. Схваћено дословно као историја, а не као нестале појаве и предмети. 2) Друга и, може се рећи, основна категорија архаичне лексике су лексички архаизми. У њих улазе оне давно застареле речи (застарело и значење и форма) које према себи имају одговарајући синоним, који се код говорника савременог књижевног језика налази у активној употрби, нпр.: бајно – тужно, жалосно; отечество – отаџбина, глагољати – говорити, Москов – Рус, Абисинија – Етиопија. 3) Семантички архаизми су речи које активно живе у савременом књижевном језику, али им је једно од значења застарело или је сужено (нпр.,лето/година, књига/писмо, беседа/реч, закон/вера), или им се изменило значење у целини (артикал – ''новинарски чланак'': артикал – ''роба, производ, академик – ''онај који иде на академију, белег – грб, крвница – вена, капитáла – престоница). 4) Лексичко-фонетски архаизми су оне јединице које према себи у активној употреби савременог језика имају синонимну реч истог корена, али са мало измењеним звуковним обликом; у гласовном склопу долази до застаревања једне или две фонеме: даштица – дашчица, земљетрес – земљотрес, камиља – камила, аркив – архив, аналођија, земљетрес, Австрија, автокефални, аухторитет, вторник итд. 5) Лексичко-творбени архаизми су речи код којих је застарео неки афикс, или је дошло до промене у дистрибуцији суфикса или префикса, који је некада имао шире лексичко слагање, а данас је сужен на одређен круг лексема (дошло је до промене у дистрибуцији суфикса и основа) нпр.: даватељ:давалац, васпитатељ, издаватељ, закулитељ (-тељ), васпиталац, вајалац, издавалац (-лац и -ац), акдемичар, глумар, биљски, зајамни (узајамни), кретан (покретан), адаптовати:адаптирати, -ан:-чки (језичан:језички), -ов:-ир (анализовати:анализирати), -је:-ње:-ће (васкрсеније:васкрсење:васкрснуће). Уз овакве речи у Речнику Матице српске обично стоји квалификатор који указује на тип књижевног језика из кога реч потиче (рсл., стсл., срсл.) и на тај начин се посредно нормативно квалификују. Овакви архаизми називају се и морфематским архаизмима. Овде долазе и многобројне сложенице, нпр. оне код којих је један семантички део везан за неки појам обично религиозни или из области застарелих друштвених форми, нпр.: благоволити, благодатан, благонараван, богољубезан, богопочитање. Међутим, најприметније су оне речи које се завршавају на –ние и –ие, које су у народни и књижевни
97
језик ушле из црквенословенског или његовим посредством: ваведеније, богојављеније, васкрсеније. 6) Морфолошки архаизми јесу они код којих је другачији облички наставак као ознака граматичке категорије; застарела је граматичких категорија – род, број, деклинација, компаратив... (нпр., варош, раскош су некада биле именице мушког рода, а сада су женског; singularia tantum – промена броја). 7) Фразеолошки архаизми у себи садрже архаичне лексичке елементе: од кона до кона (од краја до конца), кренути душом (неправилно поступити, огрешити се, криво пресудити). За лексикографе је најважније утврдити јасне критеријуме за одређивање степена архаичног карактера неке речи у односу на (1) сродну застарелу лексику и (2) целокупан савремени лексички систем српског језика. Застарелу лексику представљају лексичке јединице које су обично носиоцима савременог књижевног језика мање или више познате, али које нису у свакодневној употреби и срећу се заправо само у одређеним језичким областима или су својствене само појединим (старијим) говорницима језика. Део ове лексике репродукује се из дијалеката, страних речи, црквенословенског, рускословенског и др., или је направљен према неком од ових језика. Приликом оцењивања степена архаичности нужно је водити рачуна о неколико чинилаца: а) о месту речи са одговарајућим значењем у номинационом систему књижевног и народног језика; б) о првобитној распрострањености речи и о томе колико дуго је реч била у саставу активне лексике савременог језика; в) о томе да ли постоји јасна и непосредна веза са сродним речима. Наша лексикографска пракса (речник САНУ) показује да процењивање архаичности у лексици представља прилично комплексан посао. У Речнику САНУ уз одреднице за застарелу лексику стоје следећи квалификатори: заст. (застарело), арх. (архаизам), ист. (историјски), цсл. (црквенословенски), рсл. (рускословенски), ссл. (старословенски). Квалификатори у речницима, иначе, су: а) архаизам: арх. – за застарелу реч и за стилски маркирану застарелу реч; б) застарела реч: заст. – нормативни квалификатор уз речи које не припадају активном фонду речи и имају еквиваленте у савременом језику. За архаизме, квалификатори су и нормативно-хронолошки и фреквентно-хронолошки. Нужно је дати терминолошка објашњења употребе синонимних термина застарела реч и архаизам у лексиколошкој теорији и употребе двојаких скраћеница заст. и арх. При квалификацији застареле речи. Архаизам јесте застарела реч, али није свака застарела реч архаизам. Архаизам је ужи појам од застареле речи. Осим што у застареле речи спадају и историзми (који се односе на застареле појмове, неактуелне у свакодневном животу), архаизми као део застарелих речи подразумевају при употреби у савременом језику обавезну стилску обојеност. На пример, реч ђумрук (турц.) је застарела реч за савременог говорника српског језика јер је у активној употреби реч царина. Код И.Андрића реч ђумрукана има несумњиву стилску функцију обележавања колорита епохе. Када се узму у обзир подударности и разлике између застареле речи и архаизма у лексиколошкој терминологији, ради систематичније обраде и лакшег служења речником, препоручљиво би било употребљавати квалификатор арх. само у оним случајевима када је реч о стилској функцији употребљене застареле речи.
98
Тиме би квалификатор арх. имао пре свега стилско обележје, а заст. само нормативно. Самим тим што је арх. стилски квалификатор он би имао релативну вредност и зависио би делом и од језичког осећања лексикографа коме је основа у одређеном језичком стандарду. 27. НОРМАТИВНЕ ОДРЕДНИЦЕ (КВАЛИФИКАТОРИ) У ЛЕКСИКОГРАФСКОЈ ПРАКСИ Квалификаторима употребе се одређује употреба неке речи или неког од њених значења. Обавезан су елемент описних речника. Речник Матице српске је нормативан, јер је у њему обележено оно што је ненормативно (стоје одреднице покр., регион., источни крајеви и сл.). Речник САНУ, као прво: није довршен, а друго он је речник и народног и књижевног језика, а чим је речник народног језика, одмах није нормативан. Сваки двојезични речник је нормативан. Специјални речници су нормативни, као и речници у фази елаборације, ортоепски речници, специјални ортографски речници. Сваки речник који упућује на ненормативне речи је нормативан. Постоји разлика у српској и хрватској терминологији: срп. одредница = хрв. натукница, а срп. квалификатор = хрв. одредница. Речничке квалификаторе Стјепан Бабић поделио је на: 1) граматичке – указују на граматичке информације о речи – о роду (м.р., ж.р., ср.р.), о падежима, глаголском виду (сврш., несврш) и роду (прелазан, непрелазан), придевском виду (неодр./одр. вид) и сл.; Примери из Речника МС: бабица, ж, дем. и хип. од баба; бабетина, ж, аугм. и пеј. од баба. 2) етимолошке – дају информације о језику из ког је реч преузета у наш језик (нпр., нем., фр., итал. → преко њих је реч нама дошла, а не мора да значи да је у том језику и настала 4, стсл.); РМС: абажур, -ура, м, фр.; аболирати, аболирам, сврш. и несврш., нем., правн. 3) значењске (семантичке) – то су дефиниције речи (описна, синонимна + фиг.(уративно) – или прен.(есено) –значење, ако га има); РМС: аждаја, ж., тур., 2. а. фиг. – оно што је грабљиво (Турци). 4) терминолошке – информације о области људске делатности, о струци, научној грани којој реч припада, у којој се употребљава (нпр., анат.(омија), мед.(ицина), биол.(огија), адм.(инистрација), антроп.(ологија) и сл.); 5) стилске – деле се даље на: (а) експресивне одреднице – директно означавају експресивност (варваризам, еуфемизам, хипокористик, иронично, пејоративно, свечано, шаљиво, вулгарно, неуљудно, подругљиво, погрдно, презриво; има их 12); (б) слојне - показују ком лескичком слоју припада реч (ђачки, дечји, индивидуално, научно, народно, фамилијарно, песнички, разговорни (језик), шатровачки, канцеларијски и сл.; има их 10); РМС: гледéљак, -љка, м, нар., покр. – око; гледаљка, ж, идив. – наочари, цвикер.
4
Нпр., нека реч је настала у енглеском језику, али је стицајем културних околности у наш језик дошла преко француског или немачког. Такве су речи посебна проблематика.
99
(в) дијалекатске и територијалне одреднице – означавају крај или део из којег је реч ушла у речник (има их 6 у РМС; нпр., дијалекатски, покрајински, локално5, а стоји и кајк. (авски), шток.(авски), чак.(авски), уз речи пореклом из ових наречја које су ушле у књижевни језик; шток. означава да је реч староштокавска; такође, источни и западни крајеви, југозападни крајеви); (г) временске/хронолошке (арх., заст., неол.,) и фреквенцијске (неодомаћено, нераспрострањено, већином, обично) – упућују на актуелност употребе и учесталост неке речи (фреквенцијски се донекле поклапају са слојним или експресивним; реч има разлог због ког је нераспрострањена, нпр., зато што је индивидуализам); РМС: акат, акта, м, заст. б. акт.; благовалац, благоваоца, м, арх. – онај који благује, сладокусац. (д) нормативне (у ужем смислу) – односе се на нормативни статус речи (нпр., калк, кованица, некњижевно, необично, неправилно, погрешно, специјално, неодомаћено). РМС: кованица: гласноговорник, м, 1. в. звучник; 2. фиг. заступник; необично: жаровље, с, необ. – збирна именица од жар; глед, м. (лок. гледу), необ., песн. – поглед; некњижевно: завáлити, завалим, сврш., некњиж. и покр. – захвалити; калк: кишник, м, калк, део богослужбене одеће католичких свештеника. Нормативни квалификатори који се користе у Речнику САНУ и Речнику Матице српске су: калк, кованица, некњижевно, необично, неправилно, погрешно, неодомаћено, нераспрострањено. Квалификатори некњижевно и погрешно важе за било који тип лексичког одступања од нормативног без обзира на припадност одређеном лексичком слоју (фонетски, фонолошки, морфолошки...) или порекло речи. Њима се уопштено обележава ненормативност. На пример, 'леб, млого, жертва, сарана улазе у речник јер је потврђено у делима и језику књижевника. Квалификатор неправилно требало би да указује на ненормативност на морфолошком и граматичком плану (неко одступање у облику речи, нпр., висок – вишљи – височији, торба – тораба, сечу, печу), а квалификатор неодомаћено стоји уз речи системске, али ретке употребе (више је фреквенцијски него нормативни квалификатор), што не значи да је реч обавезно страног порекла, већ само да није учестала у језику. Квалификатор необично стоји уз речи ограничене, сужене употребе, а такве речи могу бити и системске (неологизми) и, чешће, с одступањем од система (оказионализми, индивидуализми). Због тога и није типичан нормативни квалификатор, али ипак припада овој групи јер много чешће стоји уз несистемске речи. У пракси се може јавити и квалификатор туђица у истом значењу као варваризам, тј. неадаптирана реч страног порекла. У Речнику МС варваризам се употребљава као нормативна одредница уз стране речи које су потврђене у језику писаца или широкој употреби у разговорном језику, а не сматрају се књижевним. Периферна лексика (дијалекатска и друга специјализована лексика) уноси се у речник само ако је распрострањена у корпусу (код писаца или у говору) и обавезно се одређује посебним квалификатором који упућује на нормирани облик (нпр., лебац. в. хлеб) или квалификатором који упућује на њен ненормирани облик (провинцијално, локално, дијалекатско – нормативни квалификатори). Уз дијалектизме, у речнику могу да стоје и територијални квалификатори (зап., ист.), као и етимолошки квалификатори, којима се упућује на порекло речи (шток., кајк.), а понекад и дијалекатски. Стоји и уз речи неког 5
Ова три квалификатора такорећи означавају исто, са малим нијансама у значењу.
100
говора три наречја и још уже као особина неког локалног говора. Тако употребљен, квалификатор дијалекатски није нормативан и овакве речи немају еквиваленте у књижевном језику. Дијалекатски је нормативни квалификатор када стоји уз провинцијалне, регионалне или локалне речи које не улазе у књижевни језик или се употребљавају у говорном језику. У нашим новијим речницима налазимо различите стилске квалификаторе, али је тешко утврдити које јер се они обично не набрајају на једном месту, него само кад се тумаче скраћенице, а како сви квалификатори нису наведени скраћеницама, могу се тачно побројати само ако се прочита цео речник, што је обиман и мукотрпан посао. 28. ОПШТА И ПОСЕБНА ЛЕКСИКА – ПРОФЕСИОНАЛИЗМИ, ЖАРГОНИЗМИ, ДИЈАЛЕКТИЗМИ, ТЕРМИНОЛОШКА ЛЕКСИКА Социолекти (социјални дијалекти), који настају као резултат социјалног раслојавања језика, разликују се у употреби језичких средстава на свим језичким нивоима. У класном друштву они су обележје класа, а у друштвима са неутрализованим класним разликама појављују се у оквиру група с различитим професијама или у групама које се разликују по друштвеном статусу, материјалном положају и сл. Овако настали социолекти обично задржавају структуру језика из базе, а највише се разликују на лексичком плану (специфична творба или метафоризација). Термини у употреби за ове типове раслојених, специфичних језика су: 1) жаргон (најопштији термин); 2) арго; 3) сленг; 4) шатровачки говор; 5) професионализми; 6) дијалектизми. Арго је француски термин за шатровачки говор. Среће се још у 15. веку, а од 17. века има другачије значење. У почетку означава ''удружење скитница и пробисвета'', а од 17. века се односи на говор скитница, просјака, лопова и других маргиналних друштвених група. Маргиналне групе стварају посебан, тајни језик, неразумљив за неупућене – језиком се они штите од остатка друштва. Касније термин арго добија ново значење, слично жаргону – односи се на било коју друштвену групу. Арго више не означава тајност – ту улогу преузима шатровачки говор. Жаргон и арго се разликују по томе што жаргон подразумева и говор професионалних група, а арго не (мада се и он може употребити у том смислу). Сленг (енглески термин) се односи на говор млађих друштвених група, омладине. Жаргони су општа појава у културама и језицима света и у њима функционишу на основу истих језичких образаца. Лингвистички, жаргон редовно узима граматички систем језика коме припада (као да ''паразитира'' на граматичкој структури једног језика, не нарушавајући битно његова фонолошка, морфолошка и ситаксичка обележја). Жаргон се одликује посебном лексиком и непрекидном променљивошћу. Шатровачки (утровачки) говор припада ''тајним говорима''. Сваки од њих има свој специфичан систем творбе – настају метатезом књижевних речи (пасуљ → суљпа; крађа → ђакра), а односе се на нелегалне радње, наркотике, одређене типове особа и др. У специјалну лексику спадају професионализми, жаргонизми и дијалектизми.
101
Професионализми су лексика одређене професије. Дакле, везани су уско за професију, предтављају лексику ограничене употребе и, за разлику од термина, везани су за усмену комуникацију. То су углавном скраћени или преобликовани страни термини или њихова замена домаћим речима, са сликовитијим, метафоричнијим и ширим значењем. Ту првенствено спадају варваризми (туђице у ужем смислу) – неадаптиране речи страног порекла (нпр., шрафцигер, мотоцангле). Преко међужаргона професионализми се повезују са жаргонима који су специјализовани за усмени говор одређених друштвених група. Жаргонизми су посебна специјализована, семантички ограничена лексика за комуникацију одређене друштвене групе (омладина, ђаци, војници...), а тичу се и говора професионалних група (лекарски, глумачки... жаргон). Њима се обично изражава афирмативан или негативан став према некоме или нечему. Жаргони представљају општу појаву у културама и функционишу на основу истих језичких образаца. Жаргони углавном задржавају граматички систем језика којем припадају (ослањају се на стандардни језик, с једне), а особени су по специфичниј лексици и фразеологији (ослањају се на лексику ниже стилске вредности, вулгарну и супстандардну, с друге стране). Међутим, може се догодити да жаргон наруши правила граматичког система (нпр. супер). Жаргони се одликују непрекидном променљивошћу и иновативношћу, а жаргонизми трају док им траје експресивност, као део говорног језика. За аргое (жаргоне, шатровачки говор) карактеристична је трајност споразумевања и експресивности (нпр. касарнски арго, коцкарски арго, омладински арго и др.). Тајност језика гарантује идентитет и опстанак одређене друштвене групе и може се везати и за одређене професије (нпр., грнчарски, зидарски, калајџијски, говедарски). Многе речи из ових тајних језика прешле су преко разговорног језика до усменог облика књижевног језика; неки од њих постали су облици разговорног језика којим се служе говорници појединих села (нпр., мушко становништво Криве Паланке или шлебовски говор - са творбеним могућностима суфиксације на –ени, -ана, -ач: свадбач; метафоризацијом: Марко младожења, и анаграмском преформулацијом: ефрем – време). Овакви тајни језици код нас су настали почетком 19. века. Функције жаргона су: 1) изражавање бунта, 2) игра (играмо се језиком), 3) одржавање заједништва, идентификација и препознавање припадника одређене групе, прихватање вредности групе. Многи жаргонизми имају призвук фамилијарног, лежерног, имају често хумористички и иронични призвук. То је начин да се испољи креативност и жеља за игром у језику. Касарнски арго користи се у војсци, поред званичног војног језика. Званични војни језик користе припадници војске, а његова терминологија се односи на наоружање, опрему, организацију војске, послове које обављају војна лица и сл. То је функционални тип раслојавања језика по професији (нпр., војник друге наставне године). Војни аргои су усмени језици који служе незваничној, фамилијарној комуникацији међу војницима, унутар групе,нпр.: гуштер – војник који почиње обуку; термин настао метафоризацијом: дуг реп указује на време које треба да проведе у војсци; стара кајла, стара коска – стари војник; стажа – војник стажиста; пуле, пуки – пуковник; гене, геша – генерал; прашинари – пешадинци (метонимија); папагаји – везисти (метафора); индијанци – извиђачи (метафора); комарци – ваздухопловци (метафора);
102
бунари – чизме (метафора); ветрењача – радар; цигла – хлеб; цемент – пире (метафора); паша – оброк. Необичношћу језика војници себе свесно деградирају да би истакли свој потчињени положај. Обраћање: генерацијо!, класо!, војско! Помоћу оваквих термина изражавају се осећања (екпресивност): поштовање, одбојност, потцењивање, иронија, привидна деградација, а даје се и духовито коментарисање ситуација и карактера. Основно је да се тако ствара језик једног колектива и истакне његов статус. Омладински жаргон – Главна особина жаргона је променљивост (неке речи су веома кратког века и зато нису забележене у речнику). Нпр., речник ваљевске омладине има око 500 речи по којима се овај жаргон разликује од речника у свакодневном говору (већина њих чини синонимни низ). Поједине жаргонске речи су веома постојане: двица – двојка; матиш – математика; диша, деда – директор; петак – петица; профа – професор; кева, мама – разредна. Жаргон обично стварају лоши ђаци да би створили свој начин изражавања и посебан идентитет. бајс – бицикл (енг. bycicle); бљак, труло, фуј, буђаво – одвратно (ономатопеја и метонимија); дебилчина, болид, дијабола, билде, дилеја (синонимни низ); морон (англицизам); идиот, гуска – глупак. У омладинском жаргону механизми стварања лексике су: метафора, метонимија, скраћивање, продужење, паронимија, суфиксација, метатеза и промена акцента као сигнал помереног значења (супстандарда). Омладински жаргон једним делом црпи грађу из шатрвачког говора (полутајног), али он није тајни говор, напротив – фамилијаран је и често необичан. Мења се и отворен је за нове речи, а даје их и другим друштвеним групама. боли глава (физичке сензације су на најнижој лествици и то је начин да се извргне руглу ауторитет), страва, хаос, лудило, моћно, откида – одлично; буџа, буџовак, фаца – моћан човек; цар, лик, фаца, легенда – омиљен лик у друштву; геџа, сељак, сировина, шабан, џибер – простак; жур, журка, жураја (-аја – жаргонски суфикс); загрејан, примљен, паљевина – заинтересован; бомбоница, слаткиш – драга; вутра, наркос, средити се. Постоје квалитативни жаргони (односе се на особине људи), они који се односе на ђачки живот, ословљавање, наркоманију, незаконите радње, друштво, новац, полицију итд. Дијалектизми су периферни слој лексике и јављају се у усменој форми књижевног језика. Семантички су везани за облике руралног живота, а на њихово богатство утичу ванлингвистички фактори. То су најчешће моносемичне речи, неразвијене полисемије. Мањи број речи улази у нормативни речник у неадаптираном облику, али се уз такве речи упућује на њихов књижевни облик (нпр., лебац, в. хлеб). Општа и посебна лексика – Терминологија је посебан слој специјализоване лексике; у ком се испољавају многе специфичности речничког ивентара који припада говорницима одређене професије. У свакој професији која се односи на неку научну област учествује лексички слој који је садржајно везан за појмове и предмете дате области. Такав
103
специјализован лексички слој уноси се у посебне терминолошке речнике и не припада општој терминологији српског језика. Терминолошка лексика се у појединим функционалним стиловима употребљава много чешће него општа лексика, али је у општем лексичком фонду она маргинална. Терминологија је део лексичког система који је у језику науке основни и најинформативнији. У односу на књижевни језик, језик науке је ужи по функцији, а шири по избору језичких средстава. У њему се издвајају: а) нетерминолошка лексика, б) општа научна лексика, в) специјализована (посебна) терминолошка лексика. Терминологија представља слој који је ваштачки уређен, планиран, прописан и по томе се разликује од других слојева лексике. У терминологији има најмање произвољности, спонтаности. Термини су најрегуларнији део лексичког система јер не настају стихијски већ вештачки. Од остале лексике разликују се по више особина: а) На семантичком плану – термини изражавају научне појмове, па морају имати строго дефинисани појмовни садржај, за разлику од нетерминолошке лексике која изражава наивне појмове о свету. Термини имају денотативно значење, директно везано за садржај, денотат, и немају конотацију. б) Термини су део терминолошког система у језику и повезују се у систем према постојећим законитостима; њихов садржај и значење формира се према већ насталим терминима. Та системност огледа се на парадигматском плану (архаизми/неологизми, нови и стари термини за једну област, нпр., звездознанство : астрономија) и у начину њиховог повезивања на основу форме (нпр. исти или слични облици са суфиксом –итис). Најтипичнији начини постанка нових термина су неколики. С једне стране имамо вишечлане синтагме (најчешће атрибутске), а са друге једночлане синтагме и то су: 1. једночлани називи настали различитим творбеним процесима; 2. трансформацијама различитог типа; 3. пренос значења (прелазак речи из општег лексичког фонда међу термине); 4. унутрашње стварање (измишљене речи које до тад нису постојале) или трансформација значења; 5. позајмљивање, преузимање: (а) из народног језика: У почетку изградње и књижевног језика и терминологије то је чест поступак, нарочито за неке струке као што су ботаника, зоологија, медицина (анатомија). Сада је то врело већином исцрпљено јер се књижевни језик одвојио од народног. (б) претварањем општих речи у називе (терминологизација): Уобичајен је поступак. У терминолошким речницима налазимо примере: унос, пренос, канал, кружити, проверавање итд. (в) из других струка: Чест је поступак, иако је тешко одредити границу јер су неки називи заједнички многим струкама, а негде једва и да има разлике међу струкама. (г) из других језика: Овај се поступак често примењује и удобан је и лаган, али није увеј погодан због различитих структура појединих језика. Неке се преузете речи не уклапају лако у структуру језика примаоца, па нарушавају његову структуру. Олако преузимање речи из других језика знатно мења лексичку структуру језика примаоца, отежава приступ ширих слојева науци, а није често ни културно јер је често израз колоквијалног менталитета. Јасно је да се називи техничких јединица преузимају без обзира на то из којег језика потичу (ампер, волт, ом...) Из грчког и латинског језика црпу сви језици, па и
104
наш, поготово што се те речи својим гласовним склопом лако уклапају у структуру нашег језика. Но, ни из тих се језика не преузима без размишљања, често се настоји да се нађе наша реч: акцелератор:убрзивач, адаптер:прилагођивач. Из других језика, првенствено енглеског, преузимају се речи, али се облички и изговорно прилагођавају (нпр., дигитални се некад изговарало диџитални, али је остало детерџент, а не детергент). Увек се тежи замени стране речи домаћом, нарочито ако се страна реч не уклапа у гласовну структуру нашег језика: printer – штампач, receiver – примач, spray – спреј, распршивач. Преузиамју се и речи за које није лако наћи нашу, а гласовно се слажу с нашим гласовним системом, као нпр., радар, ласер. Нјавећи број термина настаје творбом, при чему треба водити рачуна о разлици између назива и описа појаве која се термином означава. Идеална особина термина је моносемичност и непостојање синонима, што је тешко оствариво у језику. Синонимија је у науци обично резултат општих и динамичних процеса у лексици. Моносемичности се противи чињеница да поред домаћих имамо и стране термине (који су синонимни) и то да поред новијих имамо и старије термине. Полисемија се код термина не јавља, али постоји у лингвистици као назив за област и јединице те области или као одлика опште лексике. Вишезначност код термина се јавља само у случају када термини који су део опште лексике уђу у специјализовану лексику. Посебно питање је да ли појаву истих термина у различитим научним дисциплинама сматрамо полисемијом или хомонимијом (нпр. термин редукција користи се и у хемији, и у физици,и у политици). г) Мотивисаност може бити лексичка и творбено-морфолошка. Један део термина има значење које се одређује научном дефиницијом и не изводи се из језичког значења. Али већи део термина представља изведенице од основе и творбено су мотивисани. Потпуно немотивисана терминологија заправо и не постоји јер као таква не би могла да функционише. Осим комуникацијске, термини имају и информативну, номинациону функцију – да означе нешто, и својом формом одређују значење и место у терминолошком систему. За основне термине није потребна прозирност (одређују значење за суштину дате области) али је неопходна за класификацију појава, предмета, на врсте, подврсте, родове и сл. Прозиран (семантичка прозирност) термин је увек мотивисан, али сваки мотивисани термин није нужно и прозиран. Захваљујући прозирности термин је разумљив (нпр. ако постоје два термина, оба мотивисана, бољи је онај чији је склоп тачније одређен и више у складу са језичким системом). Предност мотивисаног термина је у томе што се лакше усваја и памти и има већу могућност промене. Негативна страна је што нетачно асоцирају појам јер у основи садрже погрешну или недовољно јасну представу о ономе што означавају. Погрешно је изначавати појам семантички прозирног са појмом мотивисаног термина. Такође, упрошћено је схватање да је мотивисаност искључива карактеристика домаћих термина. Тако се, нпр., речи актив и пасив (иако стране) без тешкоћа асоцирају са придевима активан и пасиван, врло обичним у језику. С друге стране, и термини домаћег порекла могу постати немотивисани, нпр., данас нема речи глаголати, и термин глагол стоји лексички усамљен. Заправо, у погледу мотивисаности, термини се владају као и све остале речи у језику. Термини домаћег порекла увек су мотивисани у тренутку постанка, а позајмљени термини мотивисани су само онда кад у језику већ постоји затечена иста или слична реч.
105
Углавном се међу словенским граматичарима фаворизује домаћа терминологија. И, истина, тим се терминима могу приписати два крупна преимућства. (1) Термине страног порекла, као и све туђице, језичко осећање третира као страно тело у језику. Присуство туђица, које у свом гласовном или морфолошком саставу рефлектују структуралне особине других језика разбија структуралну хомогеност језика, тако да просечан говорник чак и не мора знати њено порекло да би је окарактерисао као такву. Урођени пуристички инстинкт у којем се ''патриотско'' осећање својега комбинује са ''лингвистичким'' осећањем нормалнога тежи да елиминише стране речи и замени их изразима који одговарају духу целине језика. (2) Други је квалитет такође прагматичан. Термини страног порекла морају се нарочито учити, док се домаћи, етимолошки мотивисани, прозрачни и свакоме разумљиви, термини лако усвајају. Стога је израз будуће време погоднији од речи футур. Став српске лингвистике био је и јесте да терминологија мора бити отворена за све интернационалне термине, који се у истим или блиским облицима употребљавају у модерним европским језицима. Предности стране терминологије су: 1. преко њих се успоставља веза са интернационалном терминологијом; 2. боље је усвајати стране термине него преводити (калкирати); 3. ови термини, посебно са грчким и латинским формантима, обогаћују језик у који улазе и омогућују прихватање тих форманата и њихово учешће у даљој деривацији у језику у који су прешли. 4. Уз страну лексику лакше се ствара терминолошки систем. У предности су и зато што домаћи термин често има ограничену (дијалекатску или регионалну употребу. Предност је и у томе што домаћи термини имају честу сужену дистрибуцију, па воде културној изолацији. Такође, домаћи термини ступају некад у колизију са сличним нетерминским речима обичним у свакодневном говору (нпр., врста – ''конјугациона класа'', начин – ''модус'', број), па ту чисти интернационални термини обезбеђују од неспоразума. Најзад, позитивна страна интернационалних термина је и то што су често краћи од домаћих. Нарочито је чест однос једна реч, етикета као међународни: описна синтагма као домаћи назив (футур – будуће време, пасив – трпно стање). Такви дуги називи не могу послужити ни као база за даља образовања: футурски је обична и лака реч, али је будућевременски незамисливо. Негативне стране: непознавање – захтева се већи степен образовања; са њима улазе страни фонолошки елементи, чудне секвенце, који често нарушавају домаћу фонолошку структуру; често су морфолошки и граматички неприлагођени и неупотребљиви. Ако у српском језику постоје напоредо домаћи термини као преводи страног (најчешће латинског) термина; предност има онај термин који боље асоцира појаву. Али, у пракси није увек тако (зглавкари – чланконошци). У терминологији једног језика највећи је број именица, именичких речи. Иако су специјализовани за уже области, термини се могу ширити у општи лексички фонд (преко обазовања, мас-медија). Када се нађу у општем лексичком фонду, почињу живети као све друге речи: могу се семантички и синтаксички трансформисати и прећи у фразеолошке јединице, тј. експресивну лексику (нпр., тачка усијања је термин из физике који је прешао у експресивну фразеологију: ''Разговори су стигли до тачке усијања'').
106
29. СИСТЕМАТИЗАЦИЈА ЛЕКСИКЕ С АСПЕКТА ПОРЕКЛА – СТРАНЕ РЕЧИ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ, СПЕЦИФИЧНОСТИ УСВАЈАЊА СТРАНЕ ЛЕКСИКЕ (ГРАФИЈСКА, ФОНОЛОШКА, МОРФОЛОШКА, МОРФЕМАТСКА – ТВОРБЕНА, СЕМАНТИЧКА, ФУНКЦИОНАЛНА АДАПТАЦИЈА) Ајнар Хауген је оснивач теорије позајмљивања и теорије стандардног језика. По њему, треба разликовати: 1) позајмљенице у ширем смислу – сва позајмљена лексика без обзира на степен адаптираности у језику примаоца. И у том смислу једнак је и термин туђица као општи назив за реч, израз или начин изражавања позајмљен из другог језика. С лингвистичког аспекта, разликују се: а) фонолошке позајмљенице; б) морфолошке позајмљенице; в) синтаксичке позајмљенице - најчешће се односе на везнике, глаголска времена, предлошло-падежне конструкције (нпр., по+локатив – дискутовати по томе; код+генитив – идем код Марка; у+локатив – у поводу чега; sans que – Отишао је а да се није поздравио, а не - Отишао је без да се поздравио.). Фонетске позајмљенице односе се на речи са страним фонетизмима и веома су ретке. 2) позајмљенице у ужем смислу – стране речи фонетски потпуно адаптиране; 3) туђице у ужем смислу – у речницима, као нормативни квалификатор, означава лексику која је делимично фонолошки адаптирана у језику примаоцу. Синоним овоме је варваризам – свака језичка конструкција која не одговара норми у духу једног језика (калкови, разни делови алата – номенклатура заната и речи написане оригиналном графијом страног језика). У варваризме спадају и егзотизми и безеквивалентна лексика (појаве и предмети из других култура). Интернационализми представљју лексички фонд светске цивилизације. Нејвећи део ове лексике чини терминологија, која помаже културну и научну интеграцију народа. Највечи бројо речи је из грчког и латинског језика (творбени форманти – суфикси и суфиксоиди). Механизам позајмљивања страних речи – Водећи лингвисти се слажу да је билингвизам база лингвистичког посуђивања. Прва важна појава код билингвизма јесте лингвистичка интерференција, која се јавља код билингвала кад прелази из једне структуре у другу. Вахнрајх је интерференцију дефинисао као ''девијације од норме било којег језика која се јавља код билингвалног говорника као резултат његовог познавања више од једног језика''. Неки од облика интерференције који се јављају у страним речима јесу туђице и позајмљенице, калкови и преведенице, семантичко посуђивање итд. Издвајају се јасно два узрока интерференције односно позајмљивања, и они су социјални и психолошки. 1) када се неки производ преузме у другу језичку заједницу треба га именовати, тј. назвати неком речју; 2) када припадници једне језичке заједнице желе да улепшају свој говор изразима другог језика без неке нарочите потребе. Постоји више облика процеса преласка речи из једног језика у други. Најједноставнији модел назива се реплика. Реч језика А преузима се у језик Б и у њему употребљава. У овом моделу имамо интерференцију између језика А и језика Б. У том преласку речи из језика у језик могу се јавити три ступња: 1) реч се употребљава потпуно неасимилирана и неадаптирана, што значи да је директно пребачена у други језик; та се појава назива пребацивање; 2) ако наступи преклапање двају језика (интерференција), тада реч мења свој облик, али процес није завршен; 3) језички материјал језика даваоца употребљава се у
107
језику примаоцу, а да се не осећа као стран; то је интеграција; то значи да интерференција ишчезава и прелази у интеграцију чим се један елемент потпуно прихвати у језику примаоцу. Речи се могу позајмљивати директно из језика даваоца или преко језика посредника који утиче на њихов фонетски и морфолошки аспекат (нпр., габарден – тканина – утицај француског језика). Класификацију позајмљеница Рудолф Филиповић врши по моделу транспарентности: 1) творбено транспарентне позајмљенице – које настају у језику примаоцу или језику посреднику од творбених форманата језика даваоца; такве се речи називају псеудоречима једног језика (нпр., псеудоанлицизми); 2) творбено нетранспарентне позајмљенице – које се у целини преузимају – праве речи једног језика (германизми, англицизми и псеудоанглицизми – направљени од енглеских творбених форманата, припадају европеизмима и спадају у интернационализме, а деле се на британизме и американизме). При усвајању стране лексике долази до интерференције (линвистичког преклапања), јер се ту истовремено употребљавају два система – систем језика даваоца и систем језика примаоца. У том процесу долази до преношења аспекта речи из језика даваоца на речи језика примаоца, и таква реч се назива реплика. Ступањ тог преношења показује ступањ интеграције: од нулте интегрисаности до потпуне интегрисаности. Сваки аспект што га је реплика преузела представља импортацију. У процесу интеграције замењују се аспекти речи оригинала домаћим аспектима и та се појава назива супституција. Термине импортација и супституција увео је Хауген. У проучавању страних речи лингвистичком анализом утврђује се ступањ импортације и супституције које се јављају у језичким елементима, а та се анализа врши на свим нивоима – фонолошком, морфолошком, синтаксичком, семантичком. Од момента уласка стране речи у језик прималац (кад је ступањ интеграције једнак нули) до њеног потпуног интегрисања у систем језика примаоца (када је ступањ имопртације једнак нули) јављају се различите лингвистичке појаве. Процес усвајања речи може бити врло дуг и од почетног облика до коначне супституције је у стању компромиса (прелазне фазе). Билингвални говорник свестан је страног порекла речи коју уноси, а уноси је у фонетском облику који је идентичан са моделом језика даваоца онолико колико му се говорник може приближити својим изговором. Тај се стадијум, међутим, не може дуго одржати јер би то значило да говорник стално прелази из једног система (структуре) у други и натраг. То је моменат када долази до лингвистичке интерференције: најпре се јавља њен најобичнији облик, страни акценат, а одмах затим наступа интеграција и почиње процес супституције. Сви говорници који преузимају нову реч (укључујући и првог) формирају своју компромисну реплику у којој се јавља супституција, тј. уводе се елементи језика примаоца. Та је реплика више или мање верна моделу, а њена се сличност са моделом смањује све више и више уколико је билнигвални говорници све чешће употребљавају. Када ту реч преузму монолингвални говорници, наступа тотална или готово тотална супституција. Прелазни стадиј од оригиналног облика стране речи до тоталне супституције представља стање фонетског компромиса. То је важан прелазни стадијум у процесу адаптације стране речи према систему језика примаоца. Фонетски се компромис јавља врло често, али је понекад кратког века. Он тежи ликвидацији јер је и по природи само прелазни стадиј. Јавља се у три облика: 1) у употреби страних фонема;
108
2) иновације у дистрибуцији фонема, која је нова у фонолошком систему језика примаоца (нпр., Ђузепе : видим Ђузепа – одомаћено је); 3) иновације у дистрибуцији и квалитету акцента (прозодија). Када се страни гласови и акценатске особине не уклапају у систем језика примаоца, они се мењају толико да што мање повреде фонетске навике језика примаоца. Док год реч задржава фонемске елементе по којима је разликујемо од домаћих речи сматрамо је и називамо туђицом. Оног момента када је реч потпуно интегрисана у систем језика примаоца и не разликује се од домаћих речи, добија статус позајмљенице, која је саставни део домаћег вокабулара. Ако позајмљенице донесу са собом и задрже остатак модела који се неће изгубити у супституцији, тада се јављају иновације у језику примаоцу. Оне се најчешће састоје од нових дистрибуција фонема које се јављају у необичним комбинацијама и позицијама. Та се појава зове фонемска редистрибуција. Наш језик је добар пример тога. Врло ограничена финална дистрибуција консонантских фонема (у домаћим речима срећу се само 4 консонантске групе –ст, -зд, -шт, -жд), обилно се обогатила на материјалу енглеских позајмљеница. А.Мартине утврдио је да ће стране форме и схеме бити лакше адаптиране ако се без тешкоћа интегришу у систем. А ако нови елемент одговара празном месту у систему, онда се примећује врло мало отпора у његовом преузимању у систем. Процес замењивања фонема из језика оригинала домаћим фонемама назива се трансфонемизација. Може бити: а) нулта – ако се замена врши фонемом истог фонолошког описа (adresse → адреса); б) компромисна – ако фонема само делимично одговара; в) слободна – ако се замена врши фонемом која не одговара, тј. међу фонемама нема никакве подударности (нпр., Marseau > Марсоа; Delacroix > Делакроа; Fransoa > Франсоа - без промене. Питање графијске адаптације речи – На формирање облика реплике могуделовати разни фактори, а два су основна то да ли је преузимање ишло усменим путем, директним контактом или писменим путем. Ортографија може знатно утицати на говорни облик позајмљене речи. То је посебно случај с оним речима које су преузете преко штампе, трговине (производи са штампаним налепницама), а утицај ортографије јавља се врло често и код географских и властитих имена. Ако се реч усваја усменим путем, њен фонетски лик највише одговара изворном облику. А ако се, при том, изговор поклапа са графијом, проблема ту нема. Ако се пак изговор разликује од графије и ако се реч усваја писаним путем, проблем је присутан, јер постоји разлика у односу на изговор оригинала. Данашња тенденција је да се, где год има фонолошких еквивалената, позајмљеница адаптира, а где их нема, облик се формира према графији. а) према изговору: jeep > џип; abonnement > абонман; parfum > парфем; bassin (нем.) > басен; buffet > бифе. б) према графији: bonbon > бомбона; comfor > комфор; fin, fine > фин; bard > бард; в) према изговору и графији: bouquet > букет; portrait > пертрет, interview > интервју; г) преко језика посредника: енг. to blaf, нем. Blefieren, срп. Блефирати. Питање морфолошке адаптације речи – На морфолошком нивоу језици не утичу толико један на други у мери у којој утичу на лексичком или фонолошком нивоу. Језик давалац врло ретко врши морфолошко преформирање језика примаоца; трансфер морфема не јавља се много често. На морфолошком нивоу најчешћа је појава да реч која се преузима из језика даваоца у језик прималац подлеже граматичкој и то морфолошкој
109
интерференцији. Она се у највећем броју случајева адаптира морфолошком систему језика примаоца. Најчешће се позајмљују слободне морфеме, ређе везане и флексијске. Прво се формира морфолошки оквир, потом се усклађују морфолошке (граматичке) категорије, па се онда интегришу у систем. Овај процес прилагођавања морфема из језика оригинала домаћим речима назива се трансморфемизација. Може бити: а) нулта – ако се замена врши истом морфемом, тј. преузимају се слободне морфеме без суфикса (нпр., бард, тенис); б) компромисна – ако се једно време задржава суфикс из језика оригинала који је фонолошки адаптиран, али није у складу са системом језика примаоца (-ор, -ер, -ол); в) потпуна – неадаптиране везане морфеме се замењују домаћим морфемама у језику примаоцу (нпр., боксер / боксач). При морфолошкој адаптацији, речи подлежу граматичкој интерференцији и адаптирају се и врло мало језик давалц утиче на измену у морфолошком систему језика примаоца. Ипак један број речи улази у српски језик потпуно морфолошки неадаптиран. *Именице: Први проблем који се јавља при позајмљивању на морфолошком нивоу јесте категорија рода. Род у енглеском језику, нпр., је природан, а у нашем граматички, што значи да се енглеске позајмљенице морају укључити у систем граматичког рода. Један начин је да се род одређује према наставку у номинативу једнине, па би се именице које се завршавају на консонант сврстале у мушки род (нпр., аут, бар, бифтек, лифт и др.). Због снажног утицаја ''тенденције мушког рода'' и именице које се не завршавају на консонант прилазе мушком роду. Појаве вокала у наставку номинатива једнине мушког рода сврставамо у морфолошке иновације. Неке енглеске речи које се завршавају на консонант у номинативу једнине у нашем језику добијају наставак –а и улазе у систем именица женског рода. Додавање тог –а тумачи се као резултат контаминације између позајмљенице и неке већ постојеће речи у језику примаоцу која има слично значење. Примери такве контаминације су: dog > дога (:животиња), jungle > џунгла (:шума), farm > фарма (:земља), girl > герла (: девојка, жена). Када се енглеске речи прузимају у плуралском облику, тада облик номинатива једнине представља иновацију у српском морфолошком систему. Пошто енглески плуралски облик добија сингуларно значење, у српском се формира нови плуралски облик, нпр. енг. cakes → sg. кекс, pl. кекси; енг. pijamas → sg. пиџама, pl. пиџаме. Када се позајмљенице укључе у морфолошки систем српског језика, без обзира на то да ли се јављају иновације или не, оне се подвргавају систему деклинације. *Именице мушког рода а) ако се завршавају на –Ø (основа на консонант) мењају се по I врсти (Џорџ, Стив, Томас); б) ако се завршавају на –ǒ, -ĕ, мењају се по I врсти (Ђакомо, Алдо, буфало, ватерполо); в) ако се завршавају на –ō, -ē, мењају се по I врсти и наставак се додаје на целу основу (нпр., плато – платои, лото – лотоа, пире, Иго, Русо, Џо, Данте); г) ако се завршаваји на –ĭ, мењају се по I врсти (жири – жирија, Џони – Џонија, виски, Грегори)6; д) ако се завршавају на –у, мењају се по I врсти (интервју, шоу, Папандреу); ђ) именице мушког рода на –а, мењају се по III врсти (Дима, Тагора; изузетак су романизми Франсоа, Делакроа, који се на мењају). Неке именице мушког рода на –о у једнини, у множини (уколико нису природног мушког рода), мењају се као именице средњег рода (торнадо – торнада, сценарио – 6
Именице мушког и женског рода на –и разликују се по томе што се именице женског рода не мењају: са Џекијем:са Џеки Кенеди.
110
сценарија, гето – гета). Природни мушки род имају, нпр., несташко, немирко, лична имена и сл. Већина властитих имена уз презимена остаје непромењена (опера Ђузепе Вердија, филм са Хенри Фондом). *Именице женског рода а) ако се завршавају на –а, мењају се по III врсти (нпр., Етна – Етне, Жана, Кончита); б) ако се завршавају на –о, -ио, мењају се по III врсти (Сапфо – Сапфе, Клио – Клије); в) ако се завршавају на –е, или су непроменљиве (нпр., Рене) или се мењају по III врсти (Инге); г) именице на –и, -у се не мењају (Лулу, Кити, Мики, Хајди), или могу да се адаптирају помоћу суфикса (Ликица, Викица), али то је одлика народних говора или хрватског стандарда; д) именице на консонант се или не мењају (Клод, Ивон, Мрлин) или се мењају по III врсти, уколико постоји могућност адаптације у номинативу (Брижита, Ивона). Последица непроменљливости је све већи број непроменљивих имена и њихов утицај на непроменљивост презимена (нпр., с Петровић Марком). *Придевске речи – Повећава се број непроменљивих придева са ослонцем на застареле придеве турског порекла (тазе, драп, розе). Овакви придеви, након фонолошке адаптације, задржавају своје придевске особине из енглеског те немају моцију рода, не разликују придевски вид и немају деклинацију и компарацију. То су, нпр. придеви: фер, фит, гроги (из енглеског), браон, феш (из немачког). Компаратив граде описно помоћу прилога (више фер). Другу групу придева чине они изграђени од стране основе по законима творбе у српском језику (граде се помоћу придевских суфикса), нпр.: барски, беков, стандардан. Овакви придеви имају све особине домаћих придева, па изражавају род и број, имају деклинацију, а он на –ан и компарацију. *Глаголи – Кад наш језик преузима глаголе из енглеског језика, адаптација се врши помоћу неколико инфинитивних наставака: -а, -ова, -иса, -ира: interview > интервјуисати, интервјуирати. Код глаголских позајмљеница из енглеског види се јак посредни утицај немачког језика: енг. start - нем. starten - сх. стартовати; енг. strike - нем. streiken - сх. штрајковати. Вид глагола је посебно питање. Неке глаголске позајмљенице из енглеског језика аспектно су неозначене и класификују се у ону групу позајмљених глагола у нашем језику код којих се аспектна вредност може одредити само у контексту, нпр.: телефонирати, блефирати, тестирати, фаулирати, лобовати, линчовати. С Неки су од позајмљених глагола само свршени (стартовати, нокаутирати), а неки само несвршени (митинговати, тренирати, дриблати, штрајковати). Повећава се број двовидских глагола, са тенденцијом да се префиксацијом стварају свршени глаголи и да настану видски парови (блефирати – изблефирати, тестирати – истестирати). На овом плану се разликује српски и хрватски стандард: трансморфемизација се доследније врши у хрватском језику. Стране речи српског језика подлежу још семантичкој и функционалној адаптацији. Семантичка адаптација значи да страна реч постаје део вокабулара и адаптира се у језику примаоцу када добије јасно издиференцирано значење у односу на синониме и друге нове речи лексичког система. Да би се то остварило, реч мора да прође кроз све степене адаптације. Адаптација може бити примарна и секундарна. У секундарној семантичкој адаптацији проширује се значење стране речи. Нулта семантичка адаптација значи да нема промене значења речи (нпр., називи за јела, пића и игре, све оно што чини специфичност једне културе). Потпуна адаптација подразумева уклапање у систем и развој полисемије. Што се тиче функционалне адаптације, страна реч постаје део нормативне лексике када у
111
језику примаоцу добија регуларну употребу у једном одређеном значењу; а када је реч о термину, он треба да се уклопи у терминолошки систем. Највећи број линвиста сматра да је реч прихваћена када је творбено адаптирана, а то значи да постане творбено продуктивна и то у оном значењу које је добила у језику примаоцу. И творбена адаптација може бити: а) примарна творбена адаптација – не мења се морфемски састав речи: б) секундарна творбена адаптација – речи настају помоћу афикса нове речи, или се усвојена реч творбено разлаже, па се творбена морфема замењује домаћом (у хрватском стандарду). Овде један број настаје елипсом и редукцијом (нпр., penaltik > пенал), а посебан слој чине хибриди – сложенице настале спајањем речи различитог порекла, речи из разних језика (камп кућа, кантри певач, најлон чарапе). Проблем творбене норме и творбене правилности се не поклапају. Све што је творбено правилно улази у творбену норму, али творбена норма укључује и иновације које нису системске. За творбену се правилност узима критеријум продуктивности творбених образаца. Према продуктивним обрасцима настају творбено нормативне речи, а према мало продуктивним настају ненормативне речи. Поред критеријума продуктивности, за процену неког факта треба водити рачуна и о творбеном моделу и о семантици неких творбених јединица, јер творбена иновација мора да задовољи комуникативну функцију. Изван норме остају оне иновације које не доносе ништа ново на семантичком плану. *Поред термина речи страног порекла, употребљавају се и термини позајмљеница, посуђеница, туђица, варваризам, егзотизми. Позајмљеница се употребљава у ширем смислу да тумачи сву страну лексику, без обзира на степен адаптације у српском језику. Неки лингвисти као синоним у овом значењу употребљавају и термин туђица. Позајљенице се дефинишу као речи, делови речи, изрази, конструкције преузети из једног језика у други као резултат међусобног контакта два народа. Према томе који се језички факт позајмљује, термини су: лексичке позајмљенице (речи преузете у целини из другог језика), морфемске (нпр., позајмљени афикси), синтаксичке позајмљенице (најчешће су то позајмљене ППК: за+инфинитив, без да, у виду+генитив и др.), фонетске позајмљенице (у српском језику су врло ретке и односе се углавном на адаптацију речи са страним фонетизмом). Позајмљеница у ужем смислу означава реч страног порекла која је потпуно адаптирана у језику примаоцу, пре свега, потпуно фонетски адаптирана. Туђица (поред овог 1. значења = свака позајмљница) употребљава се у ужем смислу и означава лексику која је неадаптирана у језику примаоцу или је још увек у процесу адаптације. У овом смислу туђица је нормативни квалификатор. У том значењу еквивалентни термин је варваризам. Дакле, варваризам = туђица у ужем смислу = фонетски неадаптирана реч. Варваризми су речи у општој употреби код којих се осећа туђе порекло. Ту спадају обично калкови, разни називи, (номенклатура) алата (шрафцигер). У варваризме долазе речи позајмљене у оригиналу или измењеном облику, као и речи написане оригиналном графијом. Употреба вараваризама је дозвољена у језику само када нема еквивалената. Егзотизам – Овај се термин понекад употребљава за варваризме и лексику страног порекла за коју нема замене, еквивалената у језику примаоцу. Припадају другој култури, цивилизацији... Позајмљенице могу бити из појединих језика и тада се усвајају као резултат директног контакта два језика и двеју култура. Могу бити интернационалног карактера и тада
112
представљају речнички фонд светске цивилизације. Ове речи представљају основни фонд научне терминологије. Интернационализми су речи које се налазе у различитим језицима који нису међусобно блиски. Усвајају се или директно (неадаптирани) или се калкирају или се адаптирају. Ова лексика се најбоље усваја уколико улази са појмом који означава. 30. ПИТАЊА ПРАВОПИСНЕ НОРМЕ (*проф. Бранислав Остојић – Колебања у норми српског језика) Нормативни, књижевни језик има своју норму – додатне регуле које језик као систем нема у својој свакодневици. Граматичка и лексичка норма нам прописују шта ћемо писати – али ни граматичка, ни лексичка, ни ортоепска норма не решавају чиме треба обележавати гласове и којим знацима то решавати; како знаке користити и комбиновати. Та питања решавају графијска и правописна норма. Када је реч о правописима, онда они, ако су базирани на Вуковим општим начелима, морају бити врло једноставни, терминолошки и стилски приступачни, неоптерећени и до танчина применљиви. Да би правопис одговорио својој намени, он треба да буде колективно дело стручњака који ће на основу савременог стања језика, после детаљне анализе, саставити модеран и исцрпан правопис. На њему треба да ради Комисија за израду правописа у чији би састав ушли представници свих универзитетских катедри на којима се изучава и проучава дотични књижевни језик. Наш језик, као што је познато, има фонолошки правопис, за разлику од многих других правописа који су изграђени на морфонолошким принципима. У довуковском периоду у примени су били морфолошки и фонетски принцип писања, а заступљен је био и комбиновани начин писања, што говори о правописним недоследностима, неуједначености и нестабилности. Међутим, као што у морфонолошком правопису има елемената фонетског писања, тако и у фонолошком има елемената морфолошког. Уколико један правопис има више елемената оног другог, утолико су његова правописна начела компликованија теже применљива у пракси. Наиме, у нашем језику, на пример, правилан изговор нас учи да се дентали Д и Т не изостављају испред С и Ш у изговору, нити се пак сливају у африкате Ц и Ч. У нормативном писаном језику та питања треба да среди ортографска норма. Још је, на пример, Вук Караџић осетио да ту нешто није јасно и за дентале примењује другачији ортографски поступак него што је случај са писањем осталих сугласничких скупова. Белић приговара Вуку што није дозвољавао да се уместо, на пример, братски, градски и сл. пише брацки, грацки. Сличне замерке Белић је давао и онима који су писали дентале Д и Т испред африката (почетци, задатци). Правопис Матице српске и Матице хрватске из 1960. године је то правило преузео само за властита имена, нека лична и географска. Када је реч о одступањима говора од правописа, интересантна су питања сугласничких скупова у недовољно адаптираним страним речима и њима сродним домаћим кованицама (јурисдикција, субполаран, адхерентан и сл.) Овим чињеницама нужно се намеће и питање односа сугласника Н и М у сложеницама (ванбрачни, једанпут и сл.). Задатак Комисије за израду правописа је да пронађе начин да све неуједначености наших правописа уклони и да се тако остане при Вуковим основним принципима, ''прихватајући и његово одступање од заиста изванредне и иначе савршено смишљене системе'' (Белић). Правопис се сме и треба допуњавати и усавршавати, али у његова основна начела не треба дирати. Правопис, дакле, треба да буде неоптерећен и практичан.
113
Тако, на пример, палатализацији, сибиларизацији, промени Л у О и сл. није место у правопису, јер то није његова проблематика (такав је сличај у Правопису Матице српске из 1994. године). Речник треба да је ослобођен и најобичнијих речи, ако оне нису правописни проблем, поготово у њему не треба да се налазе морфолошке појаве глаголских облика, падежа и сл., ако нису правописно интересантни. У нашим досадашњим правописима све су те форме поређане поред осталог и због акценатских промена. Све то не чини правопис. Између два светска рата у Краљевини СХС и касније у краљевини Југославији у употреби је био српскохрватски језик; после Другог светског рата српски, а затим од 1954. године српско-хрватски. Године 1990. у Републици Србији у употреби је још увек српскохрватски језик и ћирилично писмо, док је употреба латинице законски регулисана. Касније је језик променио назив у српски, када означава културно наслеђе српског народа. У Црној Гори уставом је за важећи проглашен српски језик, ћирилично писмо и ијекавски изговор. Од 1923. до 1950. године код Срба се употребљавао Белићев правопис, а код Хрвата од 1921. до 1954. године Боранићев правопис. Од Новосадског договора (идеја о заједничком и неразграниченом језику Срба и Хрвата и јединственој језичкој норми), припрема се заједнички правопис који се и штампа 1960. године. Последњи важећи правопис је Правопис Матице српске, штампан 1993. године (Пешикан, Пижурица, Јерковић). У предговору Правописа Матице српске аутори су истакли: ''Сврха овога приручника није да опозове правописну норму утврђену првим Матичиним правописом, који је 1960. године Матица српска заједно с Матицом хрватском објавила као обједињен српскохрватски правопис; он ту норму само осавремењује, дорађује и у потребној мери прилагођава и поправља, држећи се начела постојаности и континуитета српске књижевнојезичке културе и норме. Већ на почетку рада на правопису имали смо у виду начело да није добра норма ако се коси с језичким осећањем људи који добро владају књижевним језиком. Зато смо настојали да иновације не иду мимо тежњи које су се испољиле у бољој јавној речи и култивисаном језичком осећању, понегде се претварајући у обичајну норму, коју – наравно – треба уважавати не мање него писану. Текст приручника не иде (као први Матичин правопис) за формалном симетријом источне и западне грађе, односно српског и хрватског стандарда или узуса, него претежно оперише примерима и употребним оценама својственим језичкој култури источнијег дела штокавског наречја; међутим, ни ону другу компоненту наш приручник не искључије, нити је нормативно дезавуише. Разуме се само по себи да је у обради једнака пажња посвећивана ијекавском и екавском изговору или књижевном наречју. У складу са тим, правопис се истовремено објављује на екавици и ијекавици.''
114
