ПОРОДИЦА СЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА – ЗАПАДНОСЛОВЕНСКИ : чешки, пољски (са кашупским), лужичкосрпски, словачки, русински – ИСТОЧНОСЛОВЕНСКИ : руски, белоруски, украјински – ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ : западни огранак: српски, хрватски , словеначки , источни огранак: македонски , бугарски , старословенски
ИСТОРИЈА СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА 9-12. век – СТАРОСЛОВЕНСКИ Ћирило и Методије преводе црквене књиге на дијалекат македонских Словена из околине Солуна. Солуна. Настаје први књижевни језик свих Словена – СТАРОСЛОВЕНСКИ , и прво словенско писмо – ГЛАГОЉИЦА – ГЛАГОЉИЦА.. Њихови ученици стварају ЋИРИЛИЦУ, ЋИРИЛИЦУ , писмо које и данас користимо. 10. век – прва – прва словенска филолошка расправа "О писменима" писменима" (Црноризац Храбар), Храбар ), на ћирилици. ћирилици.
12–18. век – СРПСКОСЛОВЕНСКИ Старословенски траје око два века када се, се, под утицајем особина локалних, локалних, народних говора и прилагођавања словенске азбуке изговору појединих народних језика, језика, раслојава у неколико РЕДАКЦИЈА. РЕДАКЦИЈА. Тако добијамо српску редакцију – СРПСКОСЛОВЕНСКИ књижевни језик, језик, руску, руску, хрватску, хрватску, бугарску... бугарску... "Мирослављево јеванђеље" – најстарији споменик, споменик, настао у 12. веку, веку, писан српскословенским језиком српскословенским језиком и ћирилицом. ћирилицом. У делима световног карактера (правни списи, списи, повеље, повеље, уговори, уговори, писма владара и феудалаца) феудалаца) осећа се већи утицај народног језика народног језика ("Душанов законик" 1349). Након Велике сеобе (1690) српско становништво у Угарској се знатно увећало, увећало, па су те насеобине постали центри српског духовног и културног живота. живота. Поред старих, старих, из Србије понетих црквених књига, књига, почела се развијати нова књижевност ( религиозно религиозно-поучна, поучна, али и забавна) забавна) која је уместо у преписивању старих књига коришћеног српскословенског почела писати дела на народном језику народном језику.. Гаврил Стефановић Венцловић због чувања вере принуђен да са народом непосредније општи, општи, па своје беседе пише на народном језику народном језику,, али нису штампане, штампане, а прилике су учиниле да се књижевни језик још језик још више удаљи од народног. народног. орлови". Али друштвене Јован Рајић је написао на народном језику "Бој змаја с орлови". прилике нису биле погодне за такав развитак такав развитак књижевног језика књижевног језика..
Почетак 18. века – РУСКОСЛОВЕНСКИ РУСКОСЛОВЕНСКИ Политички, Политички, верски, верски, културни притисци Аустрије (подметане ћирилицом писане црквене књиге унијатске садржине, садржине , немогућност оснивања властите штампарије) штампарије) подстакли су Србе да се обрате за помоћ Руској православној цркви, цркви, за помоћ у црквеним књигама (од тада почиње да преовлађује рускословенски преовлађује рускословенски језик језик или рускоцрквенословенс или рускоцрквенословенски ки). ). 1726. године руски учитељ Максим Суворов у Карловцима отвара "Славјанску школу" школу" 1733. Емануил Козачински отвара "Латинску школу". школу".
Друга половина 18. века – СЛАВЕНОСРПСКИ Жеља да се пише на народу разумљивом језику разумљивом језику учинила је учинила је да неки писци почну мешати рускословенски са српским народним језиком, језиком, па се у другој половини 18. века у књижевности устаљује СЛАВЕНОСРПСКИ (славјаносербски) славјаносербски) језик. језик. 1768. Захарија Орфелин у Венецији објављује први српски часопис, часопис, "Славјаносербски где је први пут употребљена ова мешавина језика мешавина језика,, и по ком је ком је и сам језик сам језик назван. назван. магазин", где је
1
Ову промену су покренули просветитељски писци, подржала је црква као носилац целокупног културног живота, а подржава је и аустријска власт да би Срби престали са употребом рускословенског језика у школама. Тај језик је био језик образованих кругова, користио се у школама и књижевности. Језик једне класе, јер ти писци чисти народни језик нису ни познавали. Доситеј је први од просветитеља схватио да треба писати за народ народним језиком и за то се залагао, "Писмо Харалампију", али се није могао ослободити рускословенизама. Његов језик је био најближи народном, али не потпуно чист.
РАД ВУКА КАРАYИЋА Реформисао језик (увео народни), писмо, објављивао народне умотворине. 1813. долази у Беч. 1814. издаје — "ПИСМЕНИЦУ српскога језика по говору простога народа писану"
( реформисаном Мркаљевом азбуком: ТЬ, ДЬ, ЛЬ, НЬ), — "Малу простонародну славеносерпску ПЈЕСНАРИЦУ" 1818. издаје "Српски рјечник", прву књигу штампану на чистом народном језику и фонетским правописом ("пиши као што говориш"). Речи на латински и немачки преводио Јернеј Копитар. Састоји се из три дела – азбука, граматика, речник (око 26.000 речи). – Увео народни језик у књижевност, говор свог родног Тршића (источнохерцеговачки дијалекат). – Реформисао азбуку – увео Ћ, Ђ, Џ, Љ, Њ и Ј (из латинице). – Објавио граматику народног језика. 1823. објавио "Српске народне пјесме" 1836. проширио азбуку словом Х. 1852. "Рјечник", II издање (47000 речи, помагао му Ђура Даничић). Противници : црквена јерархија на челу са митрополитом Стратимировићем, јер је у чувању дотадашњег језика и правописа видела очување својих привилегија и монопола над просветним и културним животом српског народа. Књижевници били против увођења простог народног језика, већ су за језик образованије класе. Замерали му употребу простих (безобразних) речи, увођење Ј из латинице. 1847. радовима из језика и полемикама и објављивањем дела "вучића" (Бранко Радичевић: "Песме", Ђура Даничић : "Рат за српски језик и правопис", Вук: превод "Новог завјета" и Његош: "Горски вијенац") извојевана победа Вукових књижевно- језичких и
правописних начела. Постепено су овај језик почели прихватати и књижевници, само је моћ митрополита Стратимировића у Војводини и кнеза Милоша у Србији спречавала да се он и административно прихвати. Још неколико година важила забрана штампања књига новим правописом. 1859–1860. за приватна и државна издања дата дозвола да се могу штампати новим правописом, 1868. одлуком министра просвете допуштено писање и штампање књига новим правописом, стари био у употреби у основним и гимназијама. 1850. – Бечки књижевни договор, када се Вук састао са Илирцима (Гај, Мажуранић,
Деметар, Кукуљевић) ради формирања будућег заједничког књижевног језика.
1954. – Новосадски књижевни договор – утврђен заједнички књижевни језик Срба и Хрвата: српскохрватски, хрватскосрпски, два писма: ћирилица и латиница и два изговора: екавски и ијекавски. Резултат договора су "Речник српскохрватског књижевног језика" Матице српске (у 6 књига, објављиван у периоду 1967–1976), и "Правопис МС" (српскохрватског књижевног језика), објављен 1960.
СРПСКИ ЈЕЗИК од 1993. године као званичан књижевни језик.
2
СТАНДАРДНИ ЈЕЗИК РАСЛОЈАВАЊЕ ЈЕЗИКА Народни језик се због географских подела и миграција раслојио, поделио на наречја и дијалекте, тако се и у књижевном језику (од 19. века добио стандардизацијом дефинисану и утврђену норму) језичка целина раслојава, остварују се језички слојеви. Раслојавања: — територијално (два вида: дијалекатско и варијантно ) — остваривање књижевног језика на одређеној територији — социјално — употреба општег књижевног језика у различитим друштвеним слојевима — функционално — употреба књижевног језика према предмету и методу мишљења
ДИЈАЛЕКТИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА Говор појединих крајева, области, средина који се по језичким особинама разликује од књижевног језика и од језика других средина зове се дијалекат — покрајински говор. Народни језик чине три наречја ( разлике значајне за поделу на наречја су: разлика у облику упитне заменице ШТА, разлике у деклинацији, акценту, изговору старог гласа " јат"). Ови основни дијалекти су се формирали током средњег века (трајање феудалних држава, сеобе), па се временом распоред дијалеката мењао. Због сеоба на север ширио се штокавски дијалекат, потискивање чакавског и од стране кајкавског и укрштање кајкавског са словеначким. Промена првобитног распореда говора и мешање њихових црта.
НАРЕЧЈА
ШТОКАВСКО
КАЈКАВСКО
ЧАКАВСКО
ДИЈАЛЕКТИ екавског изговора (источни)
ијекавског изговора ( јужни)
призренскотимочки
славонски екавски
посавски икавски
зетско- јужносанџачки
косовско ресавски
шумадијсковојвођански
икавског изговора (западни)
млађи икавски
источнохерцеговачки
истарски икавски
Раније много даqе ка истоку. Веза са кајкавским, словеначким, на југу потискује чакавски. кај ден (дан) вучитељ делал, копал свеча (свећа) бум делал три акцента (два силазна + акут)
На месту прве средњовековне хрватске државе (Уна, Сава), потиснут са севера и истока. Данас: Истра, Кварнерска острва, острва, уски појас обале до Пељешца (већ и на острвима га потискује штокавски) ча три акцента (два силазна + акут) меја (међа) чрн, чрв (црн, црв) читан (читам) радил стари падежни облици множине: жен, женан, женах (дели се на јекавски, екавски, икавски)
3
ФУНКЦИОНАЛНИ СТИЛОВИ Раслојавање зависно од функције, начина употребе општег књижевног језика: — разговорни језик: свакодневно споразумевање, сужена лексика, једноставна реченица — административни стил (канцеларијски, уредски): устаљен ред речи, обрта, израза — публицистички (новинарски): кратка реченица, лексика позната ширем кругу слушалаца различитог образовања. — научни (знанствени): логична реченица, безосећајност, избор речи из терминологије дате научне области, стручне — књижевноуметнички : спаја више типова, индивидуални стил, језичка средства која најупечатљивије преносе поруке. Песнички — поетски, приповедачки — наративни. Нестандардни варијетети, са преовлађујућим локалним ( руралним или урбаним) елементима.
4
