Vojislava Latkovic - Kraljica Jelena Anzujska, Ljubav u Dolini jorgovana.pdf

Vojislava Latković

KRALJICA JELENA ANŽUJSKA ljubav u Dolini jorgovana Beograd, 2012.

By

2

EDICIJA _________________________________________

Žene koje su stvarale istoriju

3

4

Draga moja Patricijo, Piše vam vaša kraljica Jelena Anžujska sa Ibra, iz Doline jorgovana. I ja sam se zamonašila, ali još moram da radim i vodim svoj deo srpske države iako sam vladarka u poznim godinama. Pomažem svojim sinovima kraljevima da zajedno očuvamo nemanjićki zavet i jaku srpsku državu. Sa prozora svoga dvorca u Brnjacima posmatram Oklački potok i zaleđenu, uspavanu reku i mislim kako je sada ribama hladno, a ipak mogu da prežive. Da li ću dočekati proleće? Gubim nadu, bojim se nestanka. Ne volim poraze, prezirem ratove, mrzim rastanke. Teško mi je... Doživela sam duboku starost samim ulaskom u devetu deceniju života. Već trideset i sedam godina vladam svojim oblastima Srbije posle smrti dragog supruga, velikog kralja Stefana Uroša I Nemanjića. Bio je mudar i sposoban, hrabar vladar, sin Stefana Prvovenčanog, unuk župana Stefana Nemanje — osnivača dinastije. Želim što pre da završim svoje memoare ovom poslednjom pričom. Mislim da mi se bliži kraj. Često obolevam. Mnogo se odmaram i molim Boga za spas srpskog naroda i ove naše ratom izmučene i napaćene zemlje Srbije. Uvek sam sledila put pravednih, vrednih i umnih vladara. Došla sam u dvor Nemanjića, primila i poštovala pravoslavnu veru, a svoju katoličku i dalje sam u srcu zadržala za sebe. Gradila sam crkve obeju veroispovesti, pomagala ih želeći da se svi vernici izmire i usaglase kao hrišćanska braća koja se mole istom Bogu, Isusu Hristu. Ništa nije vrednije ni bolje od svetih kuća zato sam srećna kad me podanici poštuju i uvažavaju i kao vladarku i kao ktitorku. Danas osećam da naglo gubim energiju, da mi udovi posustaju, da mi kandilo drhti na dlanu. Da li ću se izboriti sa teretom godina koje me pritiskaju i vuku nadole jače od Zemljine teže? Neću očajavati, neću sestrama monahinjama pokazivati smrtni strah. One primećuju moju nemoć. Vide da sam postala usporena, pomalo nespretna, ponekad apatična. Uverena sam da moji vernici i državni saradnici pogađaju da sam nedavno namenski sazvala crkveno-državni sabor da bih se dostojno 5

oprostila od svih njih, a možda i od svog jedinog života. Dobro je ako su moju odluku tako shvatili. Često su se zavaravali videći kako sam ponekad vesela, duhom krepka monahinja starica. Neki misle da još mogu izdržati iako, kao biljka, fizički nestajem. Kopnim kao uveli jorgovan koji niko ne zaliva ili kao kukurek kome je vetar razneo crvene latice. Ja dobro znam da moje propadljivo telo ne može da prati nesalomivi duh koji me tera napred. Želja mi je da još pomažem svima. Zar tražim nemoguće? Ja sam vladarka koja se zamonašila i zadržala isto, rođenjem dobijeno ime, Jelena. Ovde, u Brnjacima, samujem iako me dobro paze logotet, patrijarh, nastojnik i posluga. Teško podnosim što više ne mogu, kao nekad, uspešno pratiti rad službenika državnih organa onog dela države na čijem sam čelu. Evo, tek je prošao Božić i stigla je nova 1313. godina. Više ne podnosim hladne, ledom okovane zime, pogotovo ne ovu koja je belim snegovima zatočila i pritisla gorostasne stoletne borove u gornjoj šumi iznad reke i pahuljama okitila tankovrhe jelke, te ih teretom povila prema zemlji pored ledenog Ibra. Moje stare kosti škripe i krckaju kao suvi orasi kad hodam odajama. Osećam bol u kostima što se širi prema gore kičmenim stubom do vratnog zgloba, tog važnog pršljena koji pokreće glavu. Htela bih da još budem od koristi sinovima. Dragutin i Milutin su se, uz moju pomoć, izmirili. Pre neki dan su me obišli... Sad sam srećna majka koju slušaju odrasla deca. Ali moje vreme u peščanom satu ističe. Bijem poslednju bitku... Spokojno ću leći u grob blizu jedine kćerke Brnče. Uzaludno mi je dozivati Boga i moliti se za spas. On najbolje zna u kom trenutku će nas pozvati k sebi. Stvoritelj je jedan, on pravedno sudi nama smrtnicima, svima prema zaslugama: dobrim i lošim delima koja svesno ili nesvesno učinismo na planeti Zemlji. Svemogući nam prašta grehe jer nas je svojevoljno u ljubavi stvorio. Određuje nam putokaze, ali nas i kontroliše. Bog je uvek u nama svima. Moramo se potpuno okrenuti sebi i tako naći Božji mir. Htela bih, draga, da konačno završim rukopis svojih memoara, zato što pre dođite iz manastira Gradac ovde, kod mene, da vam predam ovu pisanu životnu priču o sebi i o svojoj porodici. Oprostite mi ako nisam bila dovoljno iskrena. I sami znate da je lakše pisati o drugima, pa i o bližnjima, nego o sebi. Jer uvek se preispitujemo da li smo verodostojno 6

prikazali protekli život i da li smo sasvim realno pisali o svojim delima. Nezahvalno je kad se čovek suoči sa samim sobom. Teško mu je da otvoreno iznese svoje slabosti, a još je teže hvaliti se učinjenim dobročinstvima. Preterano hvaljenje sebe i drugoga može biti loš posao jer se tako stvara ulepšana fabula — bajka, koja se nalazi na granici stvarnog i nestvarnog. Čovekov stvarni lik je neponovljiva, individualna, jedinstvena prirodna pojava. On je živa misterija koju izučavamo. Čovek je zagonetka... Naš iguman Danilo reče mi da će obavezno pisati moje žitije koje će biti realno: bez opširnih opisa, bez nepotrebnih ulepšavanja i otužne patetike. Pisaće o teškim prilikama u Srbiji kao savremenik, prijatelj vladarske porodice i najviši duhovnik. On je očevidac minulih događaja, kao i ja, ja sam svedok jer već preko šezdeset godina živim u Srbiji. U mom rukopisu čitaćete ne samo o meni, kraljici, već i o mojim kraljevima Nemanjićima: Urošu I, Dragutinu i Milutinu. Moram da završim ovo pisanje i da vam zahvalim. Tužnog srca opraštam se od vas, mila sestro Patricijo. Ne znam da li ćete stići na vreme i da li ćete me zateći živu u Brnjacima. Nadam se da će me sinovi sahraniti u mojoj zadužbini, u manastiru Gradac, u Crkvi Presvete Bogorodice.

7

* * *

Kraljica polako odloži nežno i raznobojno paunovo pero i ispisane

svitke pergamenta od istanjene jagnjeće kože, pa sede u veliku drvenu stolicu prekrivenu udobnim jastucima od mekanog guščijeg paperja. Pokušava da se odmori od života, kao i od dubokog razmišljanja o tome šta će biti posle njene smrti. Misli joj se, kao gradonosni oblaci, u trenu sudariše. Kao da je crna oluja, silazeći sa oblaka, ušla u njeno premoreno srce, kucalo je ubrzano, u ritmu pokvarenog časovnika. Vladarka plemenitog srca oseti nagli zamor, bol u nogama, nemoć u duši. „Šta je to?" još uvek svesna pitala se da li je uspela rečima da iskaže i opiše sve one događaje kroz koje je, s mukom, prošla u ovozemaljskom životu. U tim trenucima tuge i osame, dotače se prstom crne marame koja joj je uokviravala duguljasto bledo lice, zatim dugačku tamnosivu mantiju prikupi levom rukom oko sebe, a desnom nesvesno opipa crni ogrtač širokih zvonastih rukava. Ova nežna, oronula starica uzdahnu. Strese se i pretrnu od jeze. Drhtavica kao tajfun prođe njenim venama. Oseti bol i mučninu ispod grudi. Mislila je da je kolabirala, da će umreti. Stanje svesti joj je kritično zbog zujanja i lupanja u lobanji. Nije više mogla da odagna crne misli od dosadne smrti koja ju je, kao sablast, u stopu pratila tih hladnih januarskih dana. Učini joj se da se dvorac u Brnjacima malo zaljulja jer joj je nesvestica stvarala čudne košmare. To osećanje nemoći natera je da rukom pronađe malo crveno dugme na stolu i da ga pritisne. Dvorska dama Beatris u tren se stvorila lagano kucajući na vratima glavne odaje bolom izmučene stare kraljice, monahinje Jelene. Ova savesna službenica s vrata ju je tiho pozdravila. Nije se odazivala. Beatris se uznemirila i uplašila, ali nije slutila najgore. Prvo pomisli da je gospodarica zaspala jer je klonula u naslonjaču zatvorenih očiju. Htede da se vrati, ali kad joj, u strahu, dotače ruke, lice i opipa puls, zaključi da je kraljica preminula: nestala je u mekoći svoje perjane fotelje, kao ptiče u gnezdu. Dvorska dama zaplaka za svojom dobrotvorkom, kraljicom, 8

monahinjom Jelenom. Sklopi ruke pokojnici, spusti joj očne kapke i izađe iz prostorije. Trčala je bez daha, dozivajući poslugu, glasno jaučući i plačući. Nekoliko časova pre smrtnog trena i konačnog nestanka, Jelena se beše setila svog bezbrižnog detinjstva. Jasno pred očima vide i prepoznade majku Alisu, uvek nasmejanu, punu ushićenja i dobrote. Kao u nekom polusnu obrati joj se rečima: — Majko, mi smo stvarno najbliži rod francuskog kralja Luja IX i njegovog brata, kralja Karla Anžujskog! Imali smo sreće i mnogo privilegija. Danas se, kažeš, evo, moja sestra Marija verila sa albanskim namesnikom koji tamo upravlja po nalogu italijansko-sicilijanskog kralja Karla Anžujskog, našeg bliskog rođaka. Neka sestra za venčanje obuče onu čipkanu, rukom rađenu haljinu sa ostrva Paga. Hoćemo li svi ići na svadbu da ispratimo sestru? U ovom transu i košmaru ona začu najlepše reči: — Što me to pitaš danas, mila Jelena? To vreme je davno prošlo. Zar se više ne sećaš, kćerko? Tvoja sestra je preminula. Ti si je bolesnu negovala... i nadživela si je. — Jelena povika U čudu: — Uh! Zašto mi braniš, mama, da idem na njenu svadbu? Reci mi! — ona sklopi ruke pa nastavi: — Zašto? Moram obući onu narandžastu toaletu. Hoću da ispratim Mariju, da prisustvujem njenom svadbenom veselju... Pusti me, majko, da vidim Mariju! — Ona zaplaka. Majka se zamisli. U strahu i očajanju zapita bolesnicu koja je bila na samrti: — Znači li to da si sada zaboravna, pa ne možeš da se setiš da si ti sestru sahranila u katoličkoj crkvi u Ulcinju, na srpskoj teritoriji, u Primorju? Vidiš da ti nije dobro. Gubiš se u vremenu i prostoru. — Javi mi, molim te, kad krećemo na svadbeno veselje. Neka tata Raul odluči i dogovori se s kraljem Karlom Anžujskim — reče potpuno izgubljena kraljica, vođena mislima koje behu odlutale u prošlost. Daleko su lutale. Gubila se, nalazila se u prošlom vremenu. S mrtvom majkom razgovara. I dalje je verovala da je majka tu, pored nje. Govorila joj je utešne reči: — Dobro, mila moja kćerko, udovoljićemo ti svi. Svadbu ćemo Mariji napraviti da bismo tebe razonodili. Da opet budeš srećna. Daće Bog, ozdravićeš, kćerko moja... — Hvala ti, dobra moja majko! Jedva čekam da se svi okupimo, a posle da ispratimo Mariju sa svatovima. 9

Ozarenog lica, Jelena pomisli da joj je to najsrećniji dan i da će uskoro uživati sa roditeljima i sestrom Marijom. Tako je spokojna, mirna i zadovoljna, utonula dušom i telom u večni san iz koga se nikad niko nije probudio. Patricija ju je zatekla hladnu, nepomičnu.

Iguman Danilo pristiže iz Banjske i zapali sveću pored odra kraljice koja je ceo svoj život posvetila narodu Srbije. Sahranjena je u svojoj zadužbini, u manastiru Gradac, u Crkvi Presvete Bogorodice, 8. februara 1314. godine. Svi su je iskreno ožalili i molili se Bogu za njenu dušu. Dok su zvona odjekivala, vernici su plakali, gotovo sigurni da će monahinja Jelena dušom stići u raj i tamo nastaviti bitisanje među ostalim pravednicima i bezgrešnim ljudima kojima je Bog za života očistio duše i odredio mesto među zvezdama.

10

* * *

Mnogi

savremenici — pisci, duhovnici i istoričari ostaviše dragocene beleške o njenom životu. Sve reči pohvale o blagorodnoj princezi, koja je dobar deo života, pre udaje, provela sa bogatim i poznatim roditeljima u Italiji, a zatim prešla na mađarski dvor i tu boravila kod svoje tetke, mađarske kraljice Jolande i teče, kralja Andrije II. Sjaj mađarske krune obasjavao je u spektru prostorije dvora gde je mlada princeza boravila. Nadahnuta čarima kitnjastih salona, udobnim životom među ostalim kraljevim rođacima, mlada Jelena se u mislima visoko vinula i stigla kod zvezda u plava nebeska prostranstva. Srce puno ljubavi i istinske mladalačke čežnje navede je da se oseća kao krilata ptica, slobodna u svom letu, koja hita prema boljoj budućnosti. Želela je da što pre odraste, da se obrazuje. Čeznula je da nađe svog princa iz snova. Svoja prva znanja stekla je učeći od kaluđerica i čitajući manastirske knjige. To je bio početak njenog solidnog obrazovanja. Sve je rado i s lakoćom učila, ubrzo je sama čitala knjige iz očeve biblioteke, upotpunjujući ono prvo osnovno znanje od roditelja i kaluđera. Volela je sama da piše i čita. Njeni vidici bili su otvoreni. Knjiga ju je oplemenila i prosvetlila, otvorila joj je putokaze. Bila je srećna. Računala je na tablicama, slikala na svili, pisala na pergamentu od tanke jagnjeće kože. Čitala je prvo sa table, a posle iz knjiga koje su se nalazile u bogatoj kućnoj biblioteci. Znala je da svoje pismene sastave sama na pergamentu savija u trube i pravi svitke. Oni su bili vredni kao i ukoričene svete knjige koje su kaluđeri iz inostranstva donosili u Srbiju, prevodili ili u originalu prepisivali iz starih grčkih rukopisa. Kasnije je živela i učila na mađarskom dvoru. Njena tetka, mađarska kraljica Jolanda, vaspitavala ju je kao svoje dete. Nije ni primetila da je princeza naglo stasala za udaju sve do onog časa kad su vrani konji stigli pred kapiju dvora. Zakićeni i odvažni, srpski prosci uđoše u dvor. Izaslanici srpskog kralja i kraljice zaprosiše Jelenu Anžujsku. Oni su se s njima na mađarskom jeziku slabo 11

sporazumevali, smatrajući ga najtežim evropskim jezikom. Pokušaće da se služe svojim maternjim, uvereni da će ih kralj i kraljica razumeti. Poslanik se oglasi: — Pomoz‘ Bog, Vaše veličanstvo, kralju velike Mađarske, presvetli Andrija II, i Njeno veličanstvo, kraljice Jolanda! — povika glavni izaslanik kralja Uroša I Nemanjića na čistom srpskom jeziku. — Dobro došli u naš dvor, braćo Srbi! — odvrati kralj Andrija, pa uvede vesele goste u veliki salon za prijem. Oni se obradovaše srdačnom prijateljskom dočeku uglednog kralja susedne države. Kad su seli i videli svu raskoš dvora i otmenost domaćina, brzo se okuražiše i, bez ustezanja i lažne skromnosti, hrabro zaprosiše lepu princezu Jelenu Anžujsku za svog kralja Uroša Nemanjića. Nisu bili svesni činjenice da Jelenina tetka, kraljica Jolanda, nije toga dana mogla da odluči, nije mogla sama da im obeća ovu gorsku vilu bez dozvole njenih roditelja oca Raula i majke Alise. Kralj i kraljica se zabrinuše. Ipak su se morali nekako snaći. Brzo su smislili šta će. Obavestiće ih hitno. Tu su bili verni poklisari koji su otputovali i obavestili Jelenine roditelje. Sve im objasniše. Kralj Uroš je bio vladar najmoćnije države na Balkanu, u to vreme, pa se ova prosidba uspešno završila pristankom srećnih roditelja, kao i velikim veseljem i opremanjem devojke od strane mađarskih vladara koji su se godinama starali o princezi. Preuzeše na sebe obavezu da je skupim ruhom opreme i naprave svadbeno veselje. Moćni kraljevi je prvo okite zlatom i darovima te predaju svatovima. Devojka je pristala jer se takav poznati prosac, kralj Srbije, nije mogao odbiti iz političkih razloga. Glas o kralju Urošu širio se ne samo Balkanom, već i širim evropskim prostorima. Za razliku od njegova dva brata, dva prethodna srpska kralja, Uroš je bio pravo oličenje hrabrosti, uzornog vladanja, moći i ljudske dobrote.

12

* * *

Monahinja

Patricija izađe suznih očiju iz Bogorodičine crkve, noseći ispod ruke svih pedeset svitaka pergamenta, na kojima je kraljica Jelena opisala svoj život u vladarskoj kući Nemanjića. I dok su na manastiru Gradac zvona odjekivala, jer se odvijao sveti obred povodom smrti vladarke, ova mlada žena, posvećena Bogu i crkvi, odluči da u dubokoj tišini čita sve što je njena gospodarica svojeručno napisala. Svakog dana završiće čitanje po nekoliko svitaka. Sad mora da požuri prema dvorcu u Brnjacima. Preseliće se i Bogu moliti, staraće se o svemu u dvoru. Brzim koracima pređe dvorištem, okrenu se da još jednom bolje vidi manastir Gradac, čija ktitorka je bila Jelena Anžujska. Tog časa priznade sebi da je dosta vremena provela u unutrašnjosti ove najlepše svete kuće pravoslavlja. Započet za vreme kralja Uroša, Gradac je, uz napor i odricanja, završila kraljica Jelena. Ona na zidnoj fresci stoji pored kralja i zajedno pridržavaju maketu njene zadužbine. Kada je napustila kapiju uređenog crkvenog dvorišta, monahinja spretno rukama prikupi i savije svoju dugu crnu mantiju, te polako uđe u kočiju. Kočijaš je znao da Patricija putuje prema Brnjacima gde će ubuduće živeti sa ostalim monahinjama iz ovog letnjeg dvorca presvetle kraljice Jelene. One će se najbolje starati o imanju i letnjem zamku gde je živela pobožna srpska kraljica vladajući delom države, uporedo sa svojim sinovima, kraljevima Dragutinom i Milutinom. Jedva je čekala da stigne iako je znala da će u njemu tuga da je mori jer tu više nema Jelene, njene mile blagorodne monahinje koju će crkveni velikodostojnici, kasnije, zvanično proglasiti za sveticu. Mart mesec 1313. godine izgledaše čudan i varljiv jer je baba Marta s neba puštala blage sunčeve zrake koji se na Zemlji uopšte nisu osećali. Iako sunčano, bilo je hladno. Ratari i stočari brinuli su se za svoje useve, za stoku, a prostorije su dobro zagrevali bojeći se prehlada, težih bolesti i drugih životnih nedaća. 13

Patricija s tugom uđe u odaju i polako sede u stolicu pokojne Jelene kako bi bolje dočarala njeno nedavno prisustvo u vili. Prošeta se hodnikom do biblioteke, dotače rukom neke svete knjige koje je pisao Sveti Sava. Reši da će ovde čitati Savino „Žitije Svetog Simeona", župana Nemanje, rodonačelnika Nemanjića, ali prvo će pročitati ovaj rukopis o kraljici Jeleni. Svitke od tanke jagnjeće kože stavi polako u vitrinu. Plašila se da ih ne poremeti ili ne ošteti, zato ih dobro obezbedi i izađe iz dvorske biblioteke. Mislila je da taj rukopis već može polako prelistavati i čitati jer je prošlo četrdeset tužnih dana kada se duša pokojnice već smirila, te više ne luta odajama ove gospodske kuće Nemanjića, koja fizički ostade bez gospodarice. Svejedno, bilo joj je teško da odaje neke tajne intimnog porodičnog života kraljice, o kojoj su svi savremenici: patrijarh, vernici i pisci, beležili dosta kratko i jasno samo pozitivne reči, reči hvale. Patricija je šaputala: — Ja sam ove memoare na ruke dobila od gospodarice? Da, da! Možda treba prvo da ih pažljivo čitam pa onda da ih dam da se srede, prepišu, ukoriče i postanu dobra knjiga za buduće generacije? Moram početi, vreme brzo prolazi. Da li to znači da hitno treba da zadovoljim svoju radoznalost? Čitaću ih u strogoj tajnosti, neću nikome ništa prepričavati. Zar da zloupotrebim poverenje kraljice, meni najdraže monahinje? Dobro! Evo! Kraj priče već znam! On se nalazi u onom pismu koje mi je draga Jelena dala na dar pred svoju sudnju uru. Razumela sam njene teškoće nastale zbog starosti i bolesti. Imala je snage da piše o samom početku svog teškog života i najzad o kraju. Divim joj se. Neobična kraljica! Mudra, hrabra, istrajna! Uvek velika, služila je za primer svima, kao dobrotvor, kao zaštitnica sirotinje. Mnogo sam je volela... „Moram da što pre pročitam ovaj rukopis" — šaputaše ona. Patricija donese još nekoliko savijenih jagnjećih tabaka i poče očima prelaziti preko redaka. Neka čudna tišina zavlada prostorijom. Ona pogleda praznu kraljičinu drvenu stolicu sa zastrtim perjanim jastucima. Na zidu je stajala velika slika kralja Uroša. „Da li može da me vidi? Sam Bog zna. Da li je moguće?" pitaše se monahinja Patricija. Poče da čita sam početak ove uzbudljive priče...

14

* * *

Moj

život je duga, nenapisana priča. Potičem od svete Anžujske loze. Mi smo potomci Merovinga, koji su u IV veku Dunavom doplovili sa Bliskog istoka u Francusku... Sećam se svojih roditelja. Bila sam srećno i veselo dete. Najznačajniji vladar kuće Nemanjića, kralj Uroš I, najmlađi je sin Stefana Prvovenčanog, unuk velikog župana Nemanje. Njega je na rođenju zadojila majka, kraljica Ana, unuka moćnog mletačkog dužda Dandola, a u ruke ga je prihvatio otac, prvi krunisani kralj. Brzo je rastao i napredovao. Rano je sazreo. Mene je zaprosio dve godine posle stupanja na srpski presto. Njegove blage crte na duguljastom licu činile su ga gospodstvenim, pristupačnim, za sreću stvorenim. Krupne kestenjaste oči kao da su krile neku duboku tajnu iz njegovih prethodnih života. Sve pozitivne ljudske osobine predaka čitale su se na Uroševom licu i sijale kao luče na zvezdanom nebu. Blaženo su treperile, isijavajući božansku toplotu sa neba na sve ljude. Po tamnim gustim obrvama, izraženim jagodicama, jakom produženom nosu videlo se da je muževan, hrabar i odvažan Srbin koji hoće čvrsto da drži žezlo u svojim rukama. Znao je šta hoće i kako treba da vlada srpskom zemljom. Imao je jaku želju da promeni lošu politiku koju su, pre njega, vodila dva njegova starija brata — kraljevi Radoslav i Vladislav. U čemu su oni grešili po mišljenju srpske vlastele? Kralj Radoslav se osećao Grkom, po onoj narodnoj da je čovek odande odakle mu je žena. Majka Grkinja Evdokija uputi mu prve grčke reči dok je bio u kolevci. Nauči ga da čita i piše, čak i da misli na tom jeziku. Mladi kralj Radoslav iz svetorodne loze Nemanjića rano je podlegao ovim izazovima. Pao je pod uticaj prvo loše majke, zatim svoje posesivne supruge i tasta cara. Tako je sudbina htela da se oženi grčkom princezom, kćerkom velikog epirskog cara Teodora Anđela, čija zaštita mu je veoma godila. Ovaj srpski vladar se na svojim poveljama upućivanim Dubrovniku i na 15

svom novcu potpisivao na majčinom grčkom jeziku. Čak je na jednoj povelji napisao grčko prezime Stefan Duka, te su ga srpski vlastelini s podozrenjem gledali smatrajući ga izdajnikom koji se odrodio pod uticajem svoje žene i tazbine. Zbog ovakvih postupaka, srpska vlastela je ustala protiv nesposobnog kralja Radoslava jer je pod noge bacio zavet Nemanjića. Pošto nije slušao ni savete svog strica, arhiepiskopa Save, ovaj nesposoban vladar bude zbačen sa prestola. Pod silom pritiska predade krunu svom mlađem bratu Vladislavu. Legenda kaže da ga je žena upropastila. Njegov tast, epirski car Teodor Anđel, u to vreme je bio do nogu poražen od Bugara. Srpski kralj i njegova kraljica tada iznenada izgubiše veliku zaštitu od Grka. Zato se Radoslav povukao, zakaluđerio i živeo kao monah Jovan u manastiru Studenica po preporuci i odobrenju strica Save, poznatog srpskog arhiepiskopa, svetitelja. Novi kralj Vladislav je pokazao da je energičan, mudar i da nastavlja ideje svojih sposobnih prethodnika: Stefana Nemanje, Stefana Prvovenčanog i Svetog Save. Od njega se mnogo očekivalo i zahtevalo da bude bolji od brata. Ali novi vladar, oženjen ćerkom bugarskog cara Asena II, nije mogao da, kao zet, izbegne uticaj nadaleko poznatog tasta, pa se i on za savete okrenu svojoj tazbini, takođe pod uticajem supruge kraljice. Sveti Sava mu je bio oslonac jer je poznavao bugarskog cara. Njegov stric, arhiepiskop Sava, zauzvrat je pomogao prijatelju bugarskom caru, kraljevom tastu, da se njihova patrijaršija osamostali. Veliki autoritet Savu Nemanjića visoko uzdiže i učini moćnim duhovnikom. Svima je pružao nesebičnu pomoć. Na zahtev bugarskog cara Asena II, arhiepiskop Sava, bez ustezanja, odluči da hitno ode u Grčku i bratski zamoli grčkog vaseljenskog patrijarha da zvanično i pravno prizna samostalnost bugarske patrijaršije. Kao veliku zahvalnost za Savinu pomoć, car Asen II je i dalje u svemu nesebično pomagao svog zeta srpskog kralja Vladislava. Savu je zahvalni car pozivao u Trnovo, na bugarski dvor, da mu bude najdraži gost, da održi liturgiju za Bogojavljenje. On rado prihvati poziv i krene te iste godine. Savin dolazak u Trnovo, usred hladne zime, za njega se pokaza kobnim, a produženi boravak, uz sve počasti, tragičnim. Arhiepiskop Sava se carski gostio kod prijatelja, dobro se osećao, ali se najzad prehladio i dobio zapaljenje pluća. Ležao je nemoćan u groznici. Po ceo 16

dan bio je u postelji. Nije mu bilo spasa. Preminuo je 14. januara 1236. godine. I Srbi i Bugari duboko su u srcima žalili ovog sveca. Sahranjen je kod prijatelja u bugarskom gradu Trnovu. Sava je zaklopio svoje dalekovide oči i ispustio svoju dobru dušu. Stalo je plemenito srce Božijeg anđela. Prestao je da diše kao tihi leptir koji raznosi ljubav i svima donosi sreću. Za njim glasno zaplaka srpski i bugarski narod, a u manastirima pravoslavlja Božiji duhovnici i svi vernici klečahu pred Isusovom i Savinom slikom, moleći se za njegovu čistu dušu. Srpski učitelj, arhiepiskop i prosvetitelj svojim dobrim delima učvrstio je pravoslavlje na Balkanu, čak i šire. Svi su mu bili zahvalni, svi su ga žalili, večno ga spominjući. Kralj Vladislav prvi od rodbine zaplaka za voljenim stricem. Uspeva da ga tajno iznese iz Bugarske, unese u Srbiju i sahrani u manastiru Mileševa 1237. godine. Ovaj veliki Srbin kasnije je i zvanično proglašen za sveca. Bez Save Nemanjića Srbija je bila u opasnosti. Svi su plakali, i plašili se spoljnih neprijatelja. Kralj Vladislav je pružio jak otpor Mađarima jer su nadirali s namerom da pokore Srbiju. Uspeo je nekako da zaštiti granicu prema severu zemlje. Oslanjajući se previše na svog tasta, bugarskog cara Asena II, Vladislav je često trpeo prekore od uvek oprezne srpske vlastele koja nikad nije verovala u iskrenost vladara susednih država koji su štitili isključivo svoje interese na račun Srbije. Međutim, još gore stanje je nastalo kad je srpski kralj ostao bez zaštite, bez bugarskog cara Asena II. On je iznenada preminuo 1241. godine, pa je Srbija ostala bez pomoći pravog prijatelja. Bez najave i zvanične objave rata, Mongoli su u snažnom naletu upali u Mađarsku, proterali kralja Belu IV, gotovo pregazili i opustošili Bugarsku, a Srbiju zahvatili delimično. U srpskom primorju zauzeli su dva grada: Kotor i Drevast i, kao besni vukovi, stigli u svoju bazu na Crno more.

17

* * *

Dok je kralj Vladislav mislio šta će i kako će dalje, srpska vlastela je

pomogla najmlađem bratu Urošu da zbaci vladara i da se 1243. godine proglasi raško-primorskim kraljem. Vlastela se zadovoljila dolaskom na presto najmlađeg sina Stefana Prvovenčanog. I zaista, Uroš pokaza izuzetne diplomatske i vojne sposobnosti. Noseći ponosno na glavi krunu Nemanjića, on će krenuti uzlaznom linijom napretka i ubrzo stati na pijedestal moći, vladarske slave i veličine. Svega nekoliko godina posle krunisanja, ovaj sposobni kralj reši da zasnuje porodicu. Kako je bio običaj da se preci žene sa stranih dvorova, i kralj Uroš sebi dovede francusku princezu Jelenu iz poznate porodice Anžuj, koja je smatrana svetom lozom poreklom od Merovinga. U to davno vreme, znalo se da su Merovinzi sa istoka Dunavom doplovili do Francuske i da su direktni potomci Isusa Nazarećanina, Boga Hrista i majke Bogorodice. Pitamo se da li je kralj Uroš čuo o ovoj svetoj kući Merovinga. Srećom, njegova izabranica, prema pisanju svih pisaca i duhovnika, beše velika i moćna srpska kraljica bez mane. Jelenine pozitivne ljudske osobine izvirale su iz njenog srca i čiste, plemenite duše. Pripremajući se za veridbu i svadbu, ovaj mudri i blagorodni kralj Uroš blagovremeno u dolini reke Ibar zasadi, pored puta bezbroj sadnica roze, belih i plavih jorgovana koji su se već u proleće razvili i rascvetali, mirišući budućoj kraljici, Jeleni Anžujskoj, i svatovima koji su je svečano pratili iz Mađarske pravo u kuću Uroša Nemanjića. Sve je bilo spremno. Jorgovani su se uzvisili čekajući nevestu pored puta. Dvor Nemanjića u blizini Rasa beše okićen svetlećim fenjerima, a borovi, jelke, lipe i bagremi, dobiše svečane ukrase i najbolje odore, privlačne, vizuelne čarolije koje je ljudska ruka mogla stvoriti i postaviti po granama za ljubav i sreću mladenaca. Tako sve staze oko srpskog dvora dobiše sjaj vladarske moći Nemanjića u srednjovekovnoj državi Nemanjinog unuka kralja Uroša I. Na dvoru zasvetlucaše srebro i zlato, 18

svila i kadifa. Posuđe, novac i nakit izrađeni su od domaćeg plemenitog metala. Čipkane zavese, svile i skupoceni odevni predmeti uvezeni su iz Dubrovnika, Venecije i Mađarske. Behu obezbeđeni putem trgovačke robne razmene i raznih novčanih transakcija. Tako je sve bilo spremno za doček lepotice Jelene. Roditelji čarobne princeze, otac Raul i majka Alisa, prvi put po rođenju zagrliše prekrasno dete kada se princeza nesvesno nasmešila srećnom ocu i majci, rođacima francuskog kralja Luja IX i njegovog brata, kralja Karla Anžujskog. Ipak, ova mala Francuskinja ugledala je svetlost dana na tlu Italije, gde su svi boravili i radili, stvarajući porodicu, potpomognuti moćnom svetom lozom anžujskih kraljeva, njihovih rođaka. Jelena je brzo rasla i napredovala. Teškog srca otac i majka pristadoše da ovo ljupko devojče, princezu Jelenu, pošalju da živi kod tetke, mađarske kraljice Jolande i kralja Andrije II radi vaspitanja, obrazovanja i brzog sticanja najlepših manira, lepog kraljevskog ponašanja, a sve prema protokolu moćnih vladara. Tako Jelena boravi među rođacima i naslednicima mađarske krune, okružena ljubavlju tetke i teče u gradu Budimu. I ovde, u odblesku mađarske krune, prelepa, tiha i dobra princeza brzo shvati da je predodređena da uvek bude na dvoru vladara koji je štite, uče svemu lepom i da nikad neće moći da živi među običnim vladarskim podanicima, daleko od krune, raskoši i moći. Ali to je nije sprečavalo da pravilno razmišlja, da se dalje obrazuje i usavršava pored rođaka kraljeva. Jer to je bila prednost i beneficija ove mlade devojke koja uvek pleni šarmom, a vlada mudrošću. Njena harizmatična ličnost privlači veliku pažnju svih sa dvora, a i strani prinčevi su se dosta o njoj raspitivali. Beše stasala da, kao pernato ptiče, poleti prema jugu Evrope. Mađarski kraljevski par će pitati njene roditelje za dozvolu ako je neki princ zaprosi. Za to vreme, Uroš je razmišljao da li će dobiti ruku ove zgodne devojke koja treba da postane srpska kraljica. Roditelji Raul i Alisa, obavešteni o nameri srpskog kralja Uroša, doputovaše iz Italije u Mađarsku da daju blagoslov svojoj ljubimici, koju će opremiti mađarski kralj i kraljica i svadbu joj organizovati kao njeni moćni rođaci kao što na svim dvorovima vladari okupljaju mlade devojke, opremaju ih za udaju, uzimajući ih u potpunu zaštitu, uz sva iskrena dobročinstva dostojna vladarskog para. Utegnuta u čvrsti korset, okupana mirišljavim travama pelina i 19

odvara cvetne kamenice, princeza blistaše svežinom i još više od vodenih kupki raznih mirisa iz orjentalnih zemalja. Na glavi veo dug preko tri metra padao joj je do zemlje i pozadi prekrivao svilenu haljinu bež boje. Sa prednje strane, na poprsju blistaju biserna zrnca sa strana optočena čistim zlatom, pažljivo ušivena na naboranoj venčanici. Preko nje je nosila ogrtač od čoje iste boje, ukrašen zlatom tamnije nijanse. Kosa spuštena niz leđa, ukovrdžana, sjajna, prelivala se na prolećnom suncu i zadržavala svetložutu nijansu, kao sunce, preko prirodne, kao zift crne kose. U prepodnevnim časovima muzičari zasviraše, a svatovi Srbi prihvatiše nevestu koja se jedva odvoji od brata, sestre, roditelja i ostalih članova uže i šire porodice. Kao i svaka devojka, ona oseti tugu i bol zbog ovog rastanka koji će je odvesti kralju na nepoznati dvor susednog naroda pravoslavne vere. Čula je tada za reku Ibar i njenu čudesnu dolinu. Radovala se. Kralja ranije nije upoznala. Nije razmišljala o tome šta će biti, optimizam je vladao celim Jeleninim bićem. Njeno srce se probudilo na blagom prolećnom suncu, koje joj je milovalo tek nabrekle grudi i nabujalo devojačko telo. Konji i konjanici stajahu ispod velikog trema odakle treba da krenu na daleki put sa princezom. Ona se, tužna, okrenu da vidi dvor svojih štićenika gde je boravila i stekla solidno obrazovanje. Mahala je i smešila se ovim najdražim ljudima koji su je ispraćali kao vilu.

20

* * *

Povorka je pošla na konjima. Kad su bili blizu mađarske granice,

Jelena je pila osvežavajuće napitke, odmarala se, a posle je na graničnom prelazu odvažno rekla: — Srećno polazim iz Mađarske za Srbiju. Ja sam Francuskinja. Nikada neću potpuno srcem napustiti svoju katoličku veru, a primiću s ljubavlju pravoslavnu. Danas se krstim sleva nadesno, a kad stignem u kuću Nemanjića, primiću pravoslavne običaje. Krstiću se zdesna nalevo. Vere su različite. Bog je jedan isti — naš Isus Hristos koji pomaže svim vernicima — hrišćanima. Ovo iskreno govorim dok sam na kolenima. Iz klečećeg položaja ona pogleda prisutne svatove, ustade i pokloni se. Krenuše dalje. Konji su galopirali, preskačući neke manje prepreke po lošem putu. Razigrani i brzi, još su ubrzali galop kao da su sve njene reči razumeli. Kad su prelazili ravna polja, livade i utabani put, Jelena je pažljivo zagledala svako parče zemlje i stabla, trudeći se da bolje zapamti kako srpske kuće izgledaju, pa primeti da su drugačije od francuskih i mađarskih. Mlada nije bila umorna, ili nije pokazivala nervozu i duševni nemir, dok je držala konju uzde. Jedan brzi konj se saplete i posrnu, ali se održa. Tada su naglo usporili brzi tempo kako bi se, kaskajući, svi odmorili. Zaustaviše se na počivalištu, privezaše konje, pa uđoše u jednu kafanu da se osveže. Put ih je iz Vojvodine vodio ka Šumadiji. I ova polja, sa dosta okolnih strmih šuma, proplanaka i bistrih rečica, ohrabre ih i uvere da se približavaju glavnom putu prema Zapadnoj Moravi. Na mestu ulivanja ove reke u Veliku Moravu opet napraviše pauzu za odmor. Vili su blizu. Najzad skrenuše prema dvorcu raških župana u Deževi, u blizini grada Rasa, na reci Deževi. Odozgo ih je posmatrao dvorac, kao vojnik na straži, podignut prema gori Sokolovici, sagrađen od drveta. Tu, u blizini, nalazio se i letnji dvorac nemanjićkih vladara u Brnjacima uz Brnjičku reku, blizu reke Ibar. 21

Jelena Anžujska najviše se divila brdima, rekama, potocima i šumama, pa tek onda dvorovima. Volela je prirodna prostranstva, posebno zelenilo četinara i šarenilo opojnih jorgovana, trobojnih žbunova cveća koje je primetila pored puta. Pomisli: „Došli smo u Dolinu Jorgovana." Srećni svatovi stigli su u deževski dvor i predali mladu porodici Nemanjića, koja je nevestu srdačno prihvatila kod velike gvozdene kapije dvorca. Pored ograde stajali su svi vesel i svatovi sa mladom, grlili se i ljubili slušajući pesme devojaka: „Dobro došli, dobro došli, kićeni svatovi! Jeste li se, jeste li se mladi umorili? I jeste li, i jeste li konje odmorili?..." Oni su još glasnije odgovarali: „Mi smo danas, mi smo danas srećno putovali i mladu Jelenu svome kralju Urošu, kao zlatni poklon, u naručje dali." Svi su se, nazdravljajući mladencima, radovali.

22

* * *

Nastalo je veliko veselje: smeh, žagor i razgovor, a zatim su složno

ušli u veliku svečanu dvoranu, gospodski uređenu, gde je bio postavljen sto. Tanjiri od italijanskog porcelana iz Venecije, pehari, čaše, lusteri i razni svećnjaci od domaćeg srebra i zlata. Sve je blistalo. Uvis podižući čaše, mudre zdravice su govorili, pijući rujno vino iz pehara. Jelena oseti neku nelagodnost jer su joj svi bili nepoznati, a želeli su da je pozdrave, dodirnu, upitaju za zdravlje. Ljubazno se ponašala. Izgledala je otmeno i prefinjeno. Beše iznenađena lepim dočekom i svečanim prijemom. Pokušala je da se pribere i prihvati sve ove strane ljude i shvati događaje bez vidnog iznenađenja na licu. Krila je emocije. Neki radoznali i dobronamerni gosti upitaše Jelenu kako joj se svidela Dolina Jorgovana. Rekla je da nije očekivala ovakvu pažnju i lepotu u Srbiji. „Zar jedan kralj ima tako razvijenu maštu? Pa ovo su nepregledna polja jorgovana zasađena meni u čast", čudila se u sebi. Jedan gost se odvaži, nespretno priđe blizu neveste i bez razmišljanja joj šapnu: — Draga princezo, naš kralj je odavno posadio one jorgovane tamo kuda ćete vi sa svatovima proći. Mi smo se čudili i pitali ljude kako je kralj Uroš onoliko cveće zasadio i sve organizovao da bi vama, svojoj budućoj kraljici, ugodio. Vi ste Francuskinja, moderna dama. Jedan gospodin iz protokola za prijem i proslavu hitno me je pozvao da dođem u susednu odaju. On me je opomenuo da se lično nikako ne približavam princezi Jeleni. Ja ga nisam poslušao. Želeo sam s vama da popričam. I tako je mlada Jelena Anžujska, prelepa, krhka, emancipovana Francuskinja, smerno koračala ibarskom dolinom u susret svom suprugu kralju. Nije ni slutila tada da su ovi trobojni jorgovani, sa obe strane duž celog puta, zaista zasađeni u njenu čast. Divila se svemu. Narod ju je oberučke prihvatio. Uzvišeni verenik, kralj Uroš, želeo je da buduća nevesta, njegova 23

kraljica, čim stigne, srcem i dušom udahne miris jorgovana, da očima vidi nepreglednu dolinu prolećnih cvetova kako se njišu na laganom prolećnom povetarcu i da se pred Jelenom sami rascvetavaju, pozdravljajući je smerno. Ovakav doček je smislio i priredio njen verenik, kralj. Bila je ushićena i srećna čim je shvatila da jorgovani šire ljubav među ljudima i šalju poruke mira. Svadbeno veselje donese radost svim podanicima ove raškoprimorske države na čijem je čelu bio Uroš, najmlađi unuk Stefana Nemanje. Po reci Deževi plovili su kao lotosi beli galebovi, dok sa visoke gore Sokolovice sunce bacaše snopove zraka, a nestašne ptice se istovremeno oglasiše u jačim milozvučnim tonovima. Svatovske pesme devojaka još su odjekivale između brda.

24

* * *

Drveni dvorac raških župana goreo je vatrom fenjera koji su puštali

raznobojne snopove svetla usred belog dana. Te iluminacije, razne konfete i druge svadbene čarolije, zadiviše uzvišenu nevestu. U trenutku te vesele ceremonije, kad su joj se oči zamorile, ona začu umilne harmonične zvuke iz čarobnih frula čobana sa obližnjih livada i polja. Tog trenutka pomisli da je stigla u zemlju dobrih ljudi čiju je pravoslavnu veru upravo svesno prihvatila u crkvi Nemanjića. Strpljivo je stajala, izgovarala svete reči, krstila se zdesna nalevo kao pravoslavka da bi u potpunosti zadovoljila propise ovog srpskog i Božijeg rituala, takozvane obredne inicijacije prelaska u veru svog budućeg supruga. Hrabro je izdržala i prihvatila svaku tačku kodeksa pravoslavnih vernika, ali je i dalje u srcu zadržala svoju katoličku veru. Znala je da ima više vera, ali da postoji samo jedan Bog. Čudila se da na dvoru balkanskih Srba ima toliko raskoši. Sve je bleštalo u svili i kadifi, koju su vladari nabavljali iz Kotora, Dubrovnika i Venecije. Srebrni, zlatni i porcelanski servisi je nisu ostavljali ravnodušnom. Bila je iznenađena i potpuno opčinjena raskoši lustera, zavesa, stolnjaka i svećnjaka, pa je sve gledala širom otvorenih očiju jer se nije nadala svemu tome. Već sama pojava kralja Uroša sa krunom i svim obeležjima koji, prema vizantijskim propisima, označavaju ugled i dostojanstvo vladara moćne države, razveseliše ovu ljupku strankinju, koja i sama blistaše pod kristalnim lusterima čija se svetlost sudarala sa odsjajem njene krune na glavi. Smirena tanana nevesta ljupko se osmehnu svim gostima koji su najviše nju i kralja posmatrali. Posle zvaničnog obreda venčanja u crkvi, slavljenici istovremeno pogledaše s ljubavlju svoje brilijantske prstene i tu, pred sveštenikom koji ih blagosiljaše, izjaviše da se svojevoljno opredeljuju da doživotno žive zajedno i u dobru i u zlu. Kumovi su ih pratili u stopu dok su išli ukrug čvrsto verujući u ljubav i sreću, uz Božju pomoć, u bračnu slogu i 25

obostranu privrženost. Jelena je odahnula kad su izašli iz crkve i ušli u zlatnu kočiju. Narod, rodbina i strani gosti pozdravljahu ih uz diskretno podizanje ruku. Ubrzo stigoše u dvorac predaka gde će ubuduće dugo godina složno živeti i zdravu decu rađati. Tog srećnog dana, kada su mladu kraljicu pripremali za prvu bračnu noć, dvorske dame i pomoćnice se behu uskomešale, rastrčale i posebno uzbudile jer je obred zahtevao specijalno kupanje neveste u toplim kupkama od mirišljavog bilja — majčine dušice, lavande i kamilice sa dodatkom nekoliko kapi francuskog mirisa. Nekoliko dvorskih dama i pomoćnica stajalo je zabrinuto u predsoblju ispred kraljičinog kupatila koje je direktno povezano sa njenom spavaćom sobom. Sve je bilo dobro pripremljeno i gotovo tajanstveno. Posao je zahtevao diskreciju i oprez. Kraljica Jelena se pojavi u predvorju u ogrtaču boje jorgovana od svilene tkanine uvezene iz Japana. Papuče na bosim nogama isticahu njene pravilne prste i negovana stopala. Kretala se sitnim ujednačenim koracima, ličeći više na gejšu, nego na kraljevu ženu. Odmerena, tiha i stidljiva, uđe u pozlaćeno kupatilo sa dve dame koje su je ispod oka krišom posmatrale i u stopu pratile. Ozbiljne devojke dadoše znak jedna drugoj da mladoj kraljici Jeleni, istovremenim pokretima ruku, skinu svileni negliže i tako obnaže lepu i vitku figuru svoje gospodarice. Jelena je shvatila njihove namere, te ih preduhitri i prva sa sebe skide dugi ogrtač pa im ga dodade u ispružene ruke. Bile su iznenađene kad videše da je njihova nevesta na poluobnaženom telu imala na sebi malu gloknastu haljinicu sa dubokim dekolteima na prednjem i zadnjem delu grudnog koša. Mlada Jelena beše stidljiva. Njeno skladno telo bilo je negovano, isticala se belinom, a njena jedrina je uskipela. Ona im se nasmeši i polako se spusti u toplu penušavu kupku u koju je stalno doticala još toplija voda iz zlatne slavine. Obe dame posebnim sunđerima počeše nežno da joj trljaju leđa, poprsje i udove, i da je nežno masiraju dok se opuštala. Ovaj ritual nije dugo trajao. Kraljica se setila kad je nju i sestru majka Alisa u Italiji kupala, dok ju je, kasnije u Mađarskoj, tetka mađarska kraljica Jolanda, ponekad puštala da se sama kupa. Posle su joj dvorske dame prale dugu svilenu kestenjastu kosu. Danas je poštovala pravila kuće Nemanjića. Mirno je ležala u kadi od zelenog mermera i čekala da devojke završe posao i izađu u 26

predsoblje. Tada je sama skinula onu kratku odeću i završila kupku. Potpuno osvežena i preporođena, brzo se obukla. Kad su devojke ponovo stigle, Jelena je rasula svoju bujnu kosu iznad posude u kojoj su joj pažljivo prale svaku viticu, trljajući je i ispirući, zatim sušeći ubrusom. I sama je bila zadovoljna činjenicom da je nisu videle nagu. Ušla je u spavaću sobu, legla na mekani dušek, te lako utonula u belu posteljinu od čiste svile sa sitnim cvetovima. Kad se na vratima pojavio kralj Uroš, Jelena se spusti još niže i naglo prekri lice, sva crvena od uzbuđenja i stida. On je ljubazno pozdravi i sede u veliku crvenu fotelju, praveći se da je spokojan, prikrivajući uzburkane emocije svog srca koje je ubrzano kucalo kao da hoće da iskoči. Tiho je pozva da sedne preko puta njega u drugu fotelju. Pridržao joj je ljubičasti ogrtač koji je obukla preko svilene spavaćice. Oboje osetiše treptaje u duši i nadražaje u želucu. Počeli su razgovor u neobičnoj atmosferi neke nelagodnosti koju donosi prvi susret i sama pomisao na prvu bračnu noć. Mlada na svom okruglom stolu primeti kristalnu vazu koju joj je suprug ispunio velikim buketom rascvetalih jorgovana. Prva mu se nasmeši i zahvali na pažnji, a kralj prošaputa: — Draga, ja sam srećnik jer imam ovako mladu i lepu suprugu, moju milu kraljicu Jelenu Anžujsku. Lepotica naglo spusti pogled i pokaza mu svoje duge trepavice. Kralj iskoristi ovaj trenutak, ustade, poljubi suprugu, uze je u naručje i vrati u široki čarobni krevet u kome će zajedno provesti ovu prvu noć ljubavi. Ona će božanskom energijom da ih spoji i vodi do blaženstva, mira i spokojstva, kroz sladostrašće uzburkanih prirodnih osećaja koji će im ispuniti tela i čiste duše. Kada je nevesta zaspala, kralj je nečujno otišao u svoju sobu i utonuo u duboki san. Umesto ljubavnih avantura, sanjao je da se nalazi na frontu sa vojskom u okršaju sa Dubrovčanima, koji su imali stalne aspiracije da zaposednu srpske teritorije. Te osvajačke pretenzije nisu prikrivali. Vladar Srbije je bio na oprezu i danju i noću. Pošto je ovaj san dobro upamtio, odluči da joj ga ispriča, ali tek kad se malo bolje upoznaju i zbliže. Setio se da je ona prethodnog dana rekla da je samo Venecija lepša od Dubrovnika i da su Dubrovčani dobri ljudi. Mislio je da ne treba da je ljuti na samom početku bračne sreće. Jer snovi su nestvarni doživljaji koji nas ili raduju ili plaše. Kralj reši da malo taktizira i da ne žuri da joj ispriča ovaj loš san. 27

* * *

Prve vesti iz Dubrovnika za kralja su bile šokantne. Nije se nadao

da će ga snaha osuđivati i klevetati kod tadašnje dubrovačke vlastele, smatrajući da je on nepravedno zbacio sa prestola brata kralja Vladislava, njenog supruga. Pošto se sklonila u tom primorskom gradu, počela je propagandu protiv novog kralja Uroša, svog devera. Željna vlasti, slave i moći, bivša kraljica je nagovarala dubrovačkog kneza i vlastelu da joj pomognu da zbaci sa prestola devera kralja Uroša I i da se na tron vrati kralj Vladislav, njen suprug. Sve ove zakulisne radnje su brzo bile otkrivene. Ozlojeđeni kralj Uroš hitno šalje u Dubrovnik izaslanike sa pismenim protestom da se ova žena spreči u nameri da ga obori sa vlasti. Htela je da se Vladislav vrati na tron kako bi s njim ponovo vladala Srbijom. U interesu dobrih odnosa, Dubrovčani prihvatiše molbe i optužbe kralja Srbije i onemogućiše bivšu kraljicu da se bavi nedoličnim radnjama. Zadovoljstvo kralja Uroša I i dubrovačke opštine rezultiralo je potpisivanjem ugovora o međusobnom prijateljstvu. Oni su se zasnivali na odredbama, usmenim i pismenim zakletvama o potpunom međusobnom miru i saradnji. Tada se posebno poštovao granični sud koji je i ranije rešavao veće granične sporove između ova dva susedna naroda. Dubrovčani nisu imali dovoljno obradive zemlje, zato su uvek težili da je dobiju od Srbije, silom ili mirnim putem. Najlakše i najpoštenije je bilo, svakako, kad su plaćali kralju Urošu zakup za korišćenje parcela plodne srpske zemlje, po onoj narodnoj: Čist račun duga ljubav. U Srbiji su gajili i vinovu lozu. Oduševljeni kralj Uroš izmiri se sa svojim bratom Vladislavom i dade mu neke gradove na Primorju da i dalje njima upravlja. Ugovori su bili čvrsti. Kraljev brat je bio zadovoljan ustupcima, još više pomirenjem. Rezultati ovih ugovora sa zakletvama i čvrstim obećanjima doveli 28

su do privremenog mira i obostranog zadovoljstva. Dubrovčani više nisu prodirali na srpske teritorije, a zauzvrat su dobili posebno pismeno odobrenje od kralja Uroša da se mogu slobodno kretati po raškoprimorskoj državi, posebno radi trgovine. Kralj nije govorio svojoj supruzi o nesporazumima sa Dubrovčanima, znajući da mu je ona već s naklonošću pričala o duždu i vlastelinima, a posebnu naklonost gajila je prema katoličkoj crkvi i njihovoj biskupiji. Bolje je prećutati pred suprugom te nesporazume, kasnije pomirenje i novo prijateljstvo. Ipak, kraljica je doznala sve tajne. Bračni život kraljice Jelene i kralja Uroša I bio je dobar bez obzira na razliku u shvatanjima između njih. Ta harmonija je godila vladaru, koji je i sam osetio neugodnost gledajući kako njegova braća Radoslav i Vladislav žive i vladaju pod velikim uticajem svojih supruga kraljica. Uroš se zabrinu, te poče dublje da razmišlja: „Zar da dozvolim Jeleni da me odrodi od svoje loze Nemanjića kao što su moju stariju braću odrodile žene? To neće moći! Ja sam pravi Nemanjin unuk, sin sam prvovenčanog srpskog kralja i majke Ane Dandolo. To mnogo govori o meni. Sve je u genima... Biću oprezan. Budan... dok mi ona govori. Vidim da je moja kraljica prihvatila srpske običaje. Trudi se da razume naš gorštački život. Želi da podučava mlade devojke da se obrazuju u svim oblastima prirodnih nauka, pismenosti i poznavanju ručnih radova. Ona je uzor srpskim ženama, a one su vredne, hoće da slušaju kraljicu i da je u svemu podržavaju. Dive joj se, poštuju je, hvale je. Šta da kažem? Šta da tražim i očekujem od moje Francuskinje koja je stigla u dolinu Ibra, gde je okićena bokorima jorgovana, zapahnuta mirisima šarolikog poljskog cveća u rano proleće? Rekoh, biću oprezan, pravičan, suzdržan. Volim svoju ženu... Ne bih smeo da joj dozvolim da me vodi kao slabića kroz Dolinu jorgovana. Znam da se dopisuje sa rimskim papom. Sad su hrišćanske crkve podeljene. Ona, vidim, sa obe održava veze. Moram dobro kontrolisati njene kontakte s njenim rođakom, sicilijansko-napuljskim kraljem Karlom Anžujskim. Ovaj moćni vladar ima velike planove na Balkanu. Evo, sad je on moj prijatelj samo ako bude hteo da se vlada korektno, da me ne sputava i ne primorava da ga slepo slušam. Odlučio sam da iskušam svoju savest uz sopstveni razum i pravdu Božiju. Nadam se da će mi draga žena roditi naslednika. Neka prvo rodi sina, a posle može i kćerku, da se zna naslednik. Kako bude! Moja kraljica je već bremenita, pametna je, nežna i osetljiva. Neka ovakva ostane. Dozvoliću 29

joj da ispuni želje. Nek se bavi dobrotvornim radom, ali prvenstveno neka se brine o potomstvu."

30

* * *

Ova energična kraljica beše oduševljena pažnjom srpskog kralja čije

lice je bilo grubo kao orahova kora, oči kao u svetitelja, a duša anđela. Hrabar kao Nemanja, pobožan i milostiv kao Sveti Sava, a pravedan kao majka Ana Dandolo, Uroš I mudrošću nadmaši stariju braću, dobi ugled srpskog vladara koji zna sve: upravlja, brani zemlju, i vodi narod u bolju budućnost. Supruga mu pruža podršku i dobrim delima uveri ga da mu je dostojna. Nova vladarka je nastojala da zadobije njegovo poverenje. Došla je iz moderne Francuske, pokazujući se u svakom pogledu kao odmerena, štedljiva i domišljata verna supruga koja želi decu i srećan porodični život. Kralj prihvati njene želje da se uspostavi najbolji odnos sa dubrovačkom katoličkom biskupijom koja je imala jurisdikciju nad katoličkim crkvama u Baru, Kotoru i Ulcinju. Barska crkva je htela svoj mir, da živi bez kontrole. U to vreme zaoštravali su se odnosi između katoličkih crkava tih primorskih gradova i Dubrovnika. Barska biskupija je nastojala da se potpuno osamostali jer je tu bila velika moćna primorska luka, ali je dubrovački biskup uspeo da ih smiri i opet stavi pod svoju nadležnost. Jelena je obavestila rimskog papu da je došao kraj sukobima između barske i dubrovačke katoličke crkve, što je bio njen cilj. Kralj Uroš je odahnuo. Plašeći se da ne izgubi svoje primorske gradove zbog netrpeljivosti između katoličkih crkava, on obiđe Kotor, Bar i Ulcinj, a Jelena ostade na dvoru. Već prilično naviknuta na nemanjićki dvor i vrednu poslugu, oseti se vladarkom koja je sve suprugovo srcem prihvatila. Uređivala je dvorac vršeći neke manje promene — opremila je jednu prostoriju za porođaj i dolazak na svet prvorođenog deteta. Meseci su prolazili. Narod se brinuo za kraljicu u želji da se lako oslobodi ploda i srećno porodi — da dobije sina. Pravoslavna crkva beše puna podanika, pravih vernika koji nisu mogli da odole, a da ne kleknu pred Isusa Hrista moleći ga za sreću cele 31

kraljevske porodice. Tih dana su drvodelje od orahovine izrađivali najlepše kolevke za prinovu u dvoru. Bio je običaj da se poklanjaju posteljice za prvo kraljevo dete. Verovanje u Boga donosilo je smirenje i radost celom narodu moćne Uroševe kraljevine. Svi sveti običaji su se strogo poštovali. Kralj je bio narodni idol. I rodi se zdravo muško čedo. Bilo je nalik na majku više nego na oca. Ovaj dragulj iz bašte ljubavi bio je ljupko, drago dete, zato na krštenju dobi ime Dragutin. Princ se nesvesno nasmešio, kao i svako dete, posle desetak dana. Pažnjom roditelja i dadilja još više se razneži, čvrsto spavajući u mekim perinama. Toliko se pucalo, jelo, pilo proslavljajući dolazak dečaka na svet da je dvor odjekivao sve do letnjikovca u Brnjacima. Kralj prihvati dragog prvenca u svoje krupne ali nežne ruke i povika: — Srećno došao na moj dvor, sine! U miru te dočekujemo. Ako ustreba, i ti ćeš sablju o pojasu nositi i ratovati. Majka te prvog na svet donela, teška srca će te iz dvora na daleki put ispraćati. Ti si, sine, prestolonaslednik, moj naslednik. Budi nam živ i zdrav! — kralj Uroš pogleda masu ljudi, jednako visoke goste i obične podanike iz raznih krajeva zemlje. Diže zdravicu na koju su mu veseli govornici, mudrim rečima i čestitkama, odgovarali. Kasnije je kraljica uzela princa, odnela ga u svoju sobu i podojila, nežno milujući njegovu crnu kosu. Dečak kraljicu instinktivno dodirnu, te oseti prirodnu bliskost, to majčino neophodno prisustvo u velikom krevetu. Ona pusti vrelu suzu od uzbuđenja, zlatnu suzu radosnicu kao svaka prvorotka i pogleda sveže cveće u vazi. Širom otvori oči. Prvo trepnu, pa se nasmeši prisutnim dadiljama i dvorkinjama.

32

* * *

Opijena mirisima cvetnih jorgovana, dok posmatraše svog princa

prvenca i supruga kralja Uroša, pomisli da će se snagom volje učvrstiti i zadobiti poverenje kuće Nemanjića, koji su važili za hrabre i plemenite ljude moćne dinastije o čemu se s uvažavanjem pričalo po Evropi. Dvor u blizini Rasa ožive. Kralj je likovao, presrećan zbog poslednjih događaja. Oni su ga na trenutak odvojili od velikih državnih briga kako da sačuva zemlju svojih predaka da bi je moćnu ostavio naslednicima. Sa prozora drevnog dvorca posmatrao je izlazak sunca i jedva čekao da se visoko podigne na nebu kako bi sa kraljicom Jelenom i sinom Dragutinom prošetao po bašti tek izniklog poljskog cveća. Zadovoljni i opčinjeni prirodom, sedeli su u pletenim naslonjačama ispod velikog orahovog drveta dok je dadilja ljuljuškala princa. Kad se udaljila i sa dečakom sela ispod mirišljave razgranate lipe, bračni kraljevski par povede razgovore. Uroš instinktivno pogleda sunce koje je već bilo u zenitu, pa prošaputa: — Premila kraljice, rekla si da sam te iznenadio Dolinom jorgovana. Nisam ja slučajno dao da se posade cvetovi ljubavi za nas dvoje a, evo, sad i za našeg sina. Iskazao sam prema tebi silno poštovanje. Znao sam da je sveta loza Anžujaca poreklom od Merovinga, a oni direktno od Hrista. — Hvala, hvala, veliki kralju. Moje srce je puno. Očarana sam ovim našim prirodnim lepotama ibarske doline, rekom Ibar i našim letnjim dvorcem u Brnjacima, kod Oklačkog potoka, na Brnjičkoj reci. Moji roditelji su zabrinuti jer su čuli da sam se udala za Srbina koji vlada zemljom gorštaka. Došla sam iz druge sredine kao i mnoge princeze. Trudiću se da još bolje shvatim i prihvatim ovu zemlju i ljude svog supruga kralja. Iznenađena sam i zatečena što ovde žive civilizovani ljudi i to u dvorcima. Naravno, dvorci su za vladare, a male kuće za naš 33

siromašni narod. Ta činjenica me je rastužila. Treba osposobiti rudnike. Narod gladuje, a stari rudnici su neiskorišćeni. To ne može tako... — Bože zdravlja, trudiću se, uz tvoju pomoć, da ljudi ne gladuju, da uredim i proširim rašku državu. Došla si iz kulturne Francuske u srce Balkana. Može se reći da si doplovila, kao vila, na talasima mora pitomim Sredozemljem, nošena vetrovima toplog maestrala sa Apeninskog na Balkansko poluostrvo za sreću meni u krilo. Ti si moja strankinja. — I to ima svojih čari — dodade Jelena. — Zar nije bolje da se evropske kulture mešaju, jedna drugu oplemenjuju? Jer čovekovo znanje je nebeska svetlost, prosvećivanje naroda je moć, a kulturna baština temelj i oslonac države. Kultura uzdiže vladare, razvija svest obrazovanih i neobrazovanih ljudi da nesebično rade za dobro naroda. — Da, tako je! Bez obrazovanja nema dobrih planova za mlade naraštaje. Neko mora da leči bolesne, iznemogle i stare ljude. Mi ovde imamo vidare, vračeve i monahe koji se bave medicinskim uslugama. Ko veruje lekarima? Svest običnih ljudi nije dovoljno razvijena. Piju spravljene narodne lekove bez provere — objasni joj suprug, a ona produži: — Meni je prvog dana bilo jasno da se ove devojke obrazuju samo u manastirima. Da li je to dovoljno? Za žensku omladinu nema ni škola ni školskih programa. Neko mora da preuzme inicijativu i, van crkve, da pokazuje devojkama kako bolje da žive. Prvenstveno da znaju da kuvaju, da nauče kako se kuća sprema i oprema, pa posle da počnu ručne radove. A knjige? Prvo slova, pa čitanje knjiga. Sve se može i mora. Pismenost svima otvara pogled na svet. Knjige su duhovno blago. Svaki koristan rad je spas za ljude. — Videla si, draga, da imamo ovde, na dvoru Nemanjića, biblioteku punu rimskih i vizantijskih knjiga. Kad se dobro savlada azbuka i pravopis, lako se mogu čitati poučni rukopisi monaha koji su preveli te starostavne mudrosti i pouke. Moj stric Sveti Sava bio je pisac, učitelj i prosvetitelj. Učvrstio je pravoslavlje. — Sve mi je jasno. Pismeni ljudi i žene pokreću mase da, u mašti, stvaraju svetove, tada počnu da rade više i bolje. A zlato i srebro daju materijalno bogatstvo. — Moja je sveta dužnost da oružjem branim državne granice, a tvoja da se brineš o kulturnom napretku naroda i o našoj deci. Učila si škole... Rudnike ću tebi u čast otvoriti. Vremenom će oživeti. 34

— Koliko budem mogla i znala, učiniću za ovaj blagorodni narod. Ja ne mogu, dragi, da razumem nijednu vladarku koja sebe ističe u prvi plan. Moje nije da se koketno oblačim i održavam balove. Ovo siromaštvo naših podanika osećam kao ličnu nesreću. Treba prvo razviti humanitarne aktivnosti da ljudi ne gladuju, da naša deca ne gledaju drugu decu, svoje vršnjake, kako prose. Mene bi ubila njihova patnja, zato neću sedeti skrštenih ruku. Sebi ću postaviti ciljeve. Moram se odricati i drugima pružati pomoć. — Imao sam sreće. Moj izbor je bio pun pogodak. Naš narod zna da proceni. Ti ćeš zadobiti poverenje širokih masa. Oni dobro pamte moje snahe koje su štitile interese zemalja iz kojih su došle na srpski dvor. Kralj Radoslav se potpisivao grčkim jezikom i na poveljama i na našem novcu. Narod smatra da ga je žena upropastila. Oba brata su imala i zasluga, ali... greške se bolje vide. — Dobro, to je prošlo. Sad su nam važne ideje, dobri planovi i stručni saradnici. Pre svega, treba da se molimo Bogu i svim svecima. Njemu potpuno verujem. On je svemogući otac jer upravlja svetom. — Primila si pravoslavlje. Rađaš mi sinove. Bila si hrišćanka katoličke vere, a sada si pravoslavka. Gradićemo manastire po celoj zemlji. Sve ti je dozvoljeno. Crkve su svete kuće koje vladari grade i freskopisci oslikavaju. — Tu nema nekih problema. Jedan je Isus Hrist koji nas je stvorio, udahnuo nam svoju dušu, a naše je da ga slušamo, da poštujemo njegove žrtve. Prvo ćemo obnoviti naše zadužbine, a onda one katoličke u Kotoru, Baru i Ulcinju. Svima ćemo pomagati. Ti, ja i naš Dragutin smo pravoslavci. — Potpuno se slažem s tobom. U svojoj državi neću braniti gradnju obeju crkava jer su one nekad bile zajedničke. Hrist je vaskrsao za naše dobro. Moraću sagraditi svoju crkvu da budem ktitor, da moja deca znaju šta sam radio za dobro crkve i naroda. Hramovi su riznice blaga koje stvaraju ljudske ruke, a finansije obezbeđuje vladar. — Ti božji hramovi su najlepša kulturna baština koja ostaje potomstvu kao uspomena na vladare. Crkve će nam duše prosvetliti, rudnici nas obogatiti, narod ćemo zlatom prehraniti — pričala je kraljica kralju. On joj priznade: — Ovaj razgovor u prirodi toliko mi prija zato ćemo ga i drugom prilikom nastaviti. Sagradiću manastir Sopoćane da bude naša večna kuća ukrašena freskama. Ti si mi velika podrška, a bićeš i saradnik. 35

— Želela bih da se u ovoj divnoj zemlji što pre nastavi sa kopanjem rudnog blaga iz rudnika što su Grci i Rimljani koristili. Plemeniti metali mogu da pokrenu bogatstvo koje će istrebiti siromaštvo. Jer poljoprivreda hrani ljude, ali nije dovoljna za sve potrebe, a kamoli za trgovinu. — Lepo si se setila. Na ovim našim prostorima Grci i Rimljani kopali su rude iz rudokopa koji su danas mrtvi. Ta ugašena grotla treba da oživimo, zar ne? Više neću ponavljati — ti si me najzad pokrenula. Rudno blago će izvirati. Ješćemo srebro i zlato, ali prerađeno ili sirovo prodato. Novac će puniti kase. — Bez ideja, planova i pregnuća, nema sreće — reče kraljica i pođe za kraljem. Dadilja je već povela princa. Okupala ga je i stavila u meke perine gde je leškario i čekao majku da ga podoji.

36

* * *

Stigli

su u dvorac. Kraljica je u ranim popodnevnim časovima u biblioteci prelistavala knjige, čitala ili pisala. Kralj je u radnom kabinetu. Nikako ne može da se smiri otkako su mu poklisari javili da ga je dubrovački biskup optužio kod rimskog pape da podržava osamostaljenje barske katoličke crkve, bez njihovog odobrenja. Kraljica Jelena je proučavala neke važne spise o poreklu dinastije Nemanjića, čiji je sad i ona član. Njena dvorska dama lagano zakuca na vrata, pa uđe da je obavesti kako princ već spava i kako je bio raspoložen posle njenog odlaska. Zadovoljna vladarka stavi kažiprst desne ruke na slepoočnicu, podiže pogled, pa joj se zahvali za obaveštenje, ali dama požele da se malo zadrži u ovoj odaji punoj raznoraznih starostavnih knjiga. Stajala je i ćutala smešeći se, a zatim je čula njen glas: — Hvala vam, Rozalija. Dragutin je blagorodan dečak, a vi ste vredna i pažljiva moja družbenica. Sad možete slobodno ići jer ćemo se kasnije ponovo sresti u malom salonu. — Jedva čekam taj srećni trenutak da budem u društvu sa vama. Kraljica se neprimetno nasmeši gospođici Rozaliji, čije oči sijahu od sreće kao dva svetloplava dragulja. Izašla je ubeđena da je zadobila simpatije svoje gospodarice. Njeni skladni i ujednačeni koraci, uspravno držanje i milozvučni glas slavuja, ostaviše lep utisak na Jelenu koja je isprati pogledom, te nastavi da razgleda portrete vladara i ikone svetaca iz jedne ilustrovane starostavne knjige. Stalno je osluškivala da li će se Uroš pojaviti da joj ulepša ovaj dan koji je već od ranog jutra dobro počeo. Ali on nije dolazio i zato se mlada kraljica zabrinu i tako neočekivano promeni raspoloženje. Kroz otvoreni prozor dopirali su nejasni glasovi radnika koji su ulepšavali dvorište novim sadnicama zimzelenih stabala pored same drvene ograde. Neizbežni cvrkut ptica i ovog prolećnog dana jasno je odzvanjao i svakog radovao. A sunce je krenulo prema zapadnoj strani 37

plavog pokrivača. Nebo je bilo čisto bez oblaka, bez izmaglice, bez crvenila oko sunca. Jelena nije verovala da joj se sve ovo događa. Toliko se uklapala u novu sredinu, zavolela je supruga, a dete je doživela kao dar od Boga. Znala je da je stvoreno kao plod ljubavi dvoje zaljubljenih. Bila je potpuno opčinjena.

38

* * *

Kralj

je razmišljao da li da joj kaže kako je prisiljen da napadne Dubrovnik, njen omiljeni grad. Kako će Jelena shvatiti i da li će prihvatiti da on s vojskom krene u pohod i nasrne na navodne prijatelje koji ga optužuju i koji mu prete? Te dileme, pretpostavke i razna nagađanja slamali su premoreno srce ovog zaljubljenog, ponosnog ratnika jer hoće da brani svoju čast, dostojanstvo i srpsku državu za koju je odgovoran. Mora da spremi i pokrene vojnu silu. Začula je poznate korake iz predvorja, ustala i otvorila vrata. Uroš je blagonaklono pozdravi, a ona mu ljupko pokaza očima i rukom da sedne. Seo je, smešeći se, uz veliki napor, opterećen državnim brigama i planovima za napad na narod i crkvu sa kojom ima potpisane pismene ugovore o nenapadanju. Nije mogao da izdrži i od nje sakrije svoje namere o kršenju onih čvrstih ugovora sa zakletvama. Reči su mu same krenule, nije bio sposoban da ih zadrži: — Prelepa kraljice! Nisam ti rekao da sam imao problema sa Dubrovčanima jer me snaha, bivša kraljica, optužila kod njih da sam brata oborio sa prestola. Da, da, ona je za sve kriva, a mene je vlastela podržala i dovela na čelo države. Šta da krijem od svoje supruge? Hteo sam te poštedeti sekiracije, ali... sad krećem u novi oružani napad... Ovo je još teže i ozbiljnije. Snaha se primirila. Sad mi susedi nalaze drugu grešku. — Mislim da je taj problem ostao iza nas. Znam, moj dever je slušao nju, zato je sada u manastiru, a ona se šeta po Dubrovniku i nas kleveta... Zašto? Znači, više nije opasna... Šta ima novo? Plašim se... — To je prošlo, draga, ali me dubrovačka katolička crkva optužuje da sam kriv za ponašanje naših katoličkih verodostojnika iz Bara koji žele punu samostalnost. Da li je greh da dobiju pravo na odlučivanje? — Jeste, to je previše! Kako i šta rade barski sveštenici bez dozvole dubrovačke biskupije? Da nisu poranili? Kome su potrebne svađe? Bar hoće samostalnost crkve. Postoji neki red. 39

— Dosad je sve išlo mirnim putem. Ja ne mogu da dozvolim da me kleveću. Udariću s vojskom pa kako bude... Moj ponos je ugrožen. Nisam ja bilo ko! — odvažno izusti kralj. — Neka se osamostale... — Ne! Ne! Zna se koja je crkva starija... dubrovačka... Rat nam nije potreban... Čuvaj vojsku i svoj život. Ne idi na tvrđavu, opasno je. Stalno si u stroju, predvodiš vojsku... Ova raznežena žena zagrli ratnika i seti se priče o ratnicima koji su se sakrili u velikom drvenom konju, pa iz njega naglo izašli i osvojili grad Troju. Ovo je bila borba i pobeda na prevaru, a trojanski konj je više doprineo pobedi od konja koji su galopirali i na sebi nosili hrabre vojnike naoružane hladnim oružjem. Mislila je da se naš ratnik može gde sakriti. Uroš utrča u dečju sobu i vide princa kako mirno spava i sanja. Sad je bio siguran da je srcem stigao u oazu mira gde ga je uvek čekala voljena supruga, kraljica Jelena, sa prestolonaslednikom. Bio je zaljubljen. Pokušaće da se malo odmori pa da produži svakodnevne državne poslove, rešen da se ubuduće pored svojih saradnika konsultuje i sa vladarkom svoga srca, obrazovanom, mudrom i blagorodnom kraljicom. Ona je već pokazala da ga je dostojna, da ga razume, da ga iskreno voli. Kralj pomisli da je na pravom putu da stigne do potpune porodične sreće.

40

* * *

Jelena se sad nerado setila da je imao nadimak Hrapavi Uroš. Ona je

primetila da na njegovom licu ima nekih manjih ožiljaka kao da je nekad padao s konja ili sa neograđene kamene terase. Njegove krupne kestenjaste oči bile su lepe, sve crte lica pravilne, pa u trenu pomisli da je njen dragi najlepši među balkanskim vladarima iako ih još nije upoznala. Supruga je idealizovala Uroša, milujući ga pogledom. Strahovala je dok je ratovao. Govorila je anđelske reči utehe: — Kralju moj, vratio si se sa fronta. Strah sam krila, stišavajući srce, goneći tugu od sebe. Bog te sačuvao. Ima pravde. Ko bi tebe, dragi, povredio? Anđeli te prate čim kreneš na put. Moraćeš obavezno ići u lekovitu banju da ti prođu ovi ožiljci sa lica. A moraš i da se moliš Bogu i svim svecima. On nam je duhovni otac. Oboje smo vernici iz duše. — Znači, ti veruješ u Božiju sudbinu i u moć izvorske vode, u snagu svetih izaslanika koji nas po svetu prate, a spuštaju se s neba na zemlju. Čuvaju nas, zar ne, draga? Moliću se do kraja života anđelima. Ti si moj anđeo čuvar. — Veruješ li da ih Bog šalje? Život je tako lep. Nama je Svevišnji pružio moći koje treba da iskoristimo i treba da smo zahvalni jedinom Stvoritelju, našem Isusu Hristu. Ne verujem u čuda. Bog nam sve pruža, daje nam decu. Donela sam na svet muško čedo uz njegovu pomoć. Hvala Isusu... — Hrist nam podari sina Dragutina — dodade kralj pa se prekrsti. — Hvala mu! Neka nam da i kćerke... bolje njih. Hoću samo jednog sina i više kćeri. Molim te, odustani od napada. — Mislim da bi Dubrovčani i bez razloga mene izazivali, pa neka im bude. Kad traže zlo bez nevolje, začuće razorno oruđe na zidinama grada i hladno oštro oružje na odvaljenim vratima kapije. Pokušaću sa vojskom ili da ih pokorim, ili da ih zaplašim. — Znači, ulazimo u rat? Verujem da nam oboma ponos ne dozvoljava da hladnokrvno primamo uvrede i čekamo da oni prvi nas 41

napadnu. Ja te ipak podržavam. Što se mora, ne sme da bude teško. — Tako je! Ljudi kažu da sam hrabar, neustrašiv. Ja ne izazivam rat, ali moram da se branim. Sad više nemam onaj panični strah jer me ti podržavaš. Imam porodicu i srce u grudima. — Ja jesam Anžujka, ali nisam ratovala. Plašim se za tebe, svog supruga, kralja. Idi, idi, ali čuvaj glavu. Steći ćeš slavu, samo da nam se živ vratiš. I to ti je zadatak. — Odlazim na zidine Dubrovnika! Ostavljam te sa sinom. Valjda ću preživeti... Šta kažeš? Da se vratim? Ne mogu ti obećati. Jelena podiže pogled, pa trepnu i klimnu glavom u znak odobravanja. On se široko osmehnu i zagrli je pred put. Kralj Uroš nije odustajao. Napao je moćne zidove utvrđenog grada, dosta ga oštetio dugačkim polugama, mačevima i šiljatim predmetima. Uzdrmana građevina odolevala je udarcima sekira i topuza, ali sve se završilo bez većih posledica. Srpska vojska nije ušla u grad, već se poražena vratila, predvođena svojim, u srcu ozlojeđenim kraljem, bez obavljenog posla. Svi odahnuše i odložiše moguće rasprave, svađe i neprijateljstva za neku drugu priliku. Sve je stalo. Lišće na drveću kao da je sve znalo, nije se pomeralo. Dubrovčani su ostali bez komentara. Krili su emocije. Reka Ibar je žuboreći tekla. Kralju se činilo da voda nikad nije bila tako srebrnasta, bistra i kao da je čuo neke glasove po ibarskoj dolini. On se seti Doline jorgovana, te mu se cveće pred očima pretvaraše iz ljubičaste u neku sivkastu nijansu. Samo je želeo da se smiri posle ovih nemilih događaja, da vidi kraljicu i sina. Pokušaće da zaboravi ovaj lični neuspeh koji je mogao dovesti do krvoprolića. Ovako mu se učini da se igrao rata sa svojom braćom kao onda, u detinjstvu, pored oca Stefana Prvovenčanog. Vreme je učinilo svoje. Ovo je bio stvarni rat, ali bez većih posledica. Sećajući se prošlosti, posle očeve smrti, kralj, rastužen, uđe pognute glave u dvorac. Svi su Boga dozivali i zahvaljivali mu, verujući da je on izbavio Uroša.

42

* * *

Na

deževskom dvoru naglo je raslo zadovoljstvo jer su kralj i kraljica bili omiljeni u narodu, kod vlastele i pravoslavnih velikodostojnika. Deca su se rađala. Slavilo se sa vlastelom i narodom. Kraljica je na svet donela još jednog sina, prelepog princa Milutina, kasnije i kćerku Brnču. Ni njih nisu mimoišli razni proroci, vračare i sveti misionari koji su često u dvor navraćali da proriču sudbinu prinčeva i princeze. Dobijali su novac kao nadoknadu, a još više kao pomoć zbog siromaštva, bolesti i raznih verskih rituala posvećenih Bogu i Bogorodici. Stalno su vladari pomagali ugrožene, bolesne i vernike, i obasipali ih novcem. Kraljica je najviše radila na kulturnom uzdizanju nacije. Okupljala je siromašne devojčice na svom dvoru da bi se svemu lepom naučile i bile spremne za udaju. Njeno srce je otvoreno za sve devojke koje su pohađale časove lepog pisanja, čitanja, slikanja i izrade ručnih radova. Vladarka ih je obučavala, zadovoljna kad bi se lepo i na vreme udavale. Na njihovo mesto dolazile su druge i tako redom. One su prolazile ovu uzornu devojačku školu kojom je rukovodila i materijalno je izdržavala srpska kraljica Jelena i srpski kralj Uroš I. Dragutin i Milutin brzo porastoše i lako ovladaše muškim veštinama u poznavanju viteških igara, zato su se najviše nadmetali u baratanju oružjem. Obrazovanje su stekli od kaluđera, majke i oca. Otac im je pokazivao precizne borilačke igre koje su u početku bile lake i bezopasne. Kraljevska deca su dobro negovana i čuvana. Harmonija ove složne porodice ispod oštrog šiljastog brda i pored blago talasaste reke Ibar, ogledala se na svakom mestu, a najviše ovde u drvenom dvorcu, u Deževi, blizu grada Rasa. Kraljica se jedva uklapala u ambijent krševitog neobičnog kraja, pa se često sa kraljem i decom vozila u zlatnoj kočiji i po lošem putu. Razgledali su krajolike. Pratioci su ih pazili da budu u svakom trenu bezbedni od iznenadnih vremenskih nepogoda, mogućih uznemiravanja zbog veverica koje skakuću po 43

krošnjatom drveću, ili od brzih zečeva što pretrčavaju livade i kriju se u niskim žbunovima. Ti izleti bili su idilični. Deca su se rado obučavala i zajedno provodila vreme pored Ibra, dolazeći u direktan kontakt sa čistom prirodom. Zemljište je ispirala ova, njima dobro poznata reka i veći potoci, sunce je sijalo i činilo da sve buja i oživi u proleće i leto, a u jesen požuti. Kraljicu su najviše privlačili romantični pejzaži u proleće i jesen. Zimi su se deca sankala, a nekad su gledala zaleđeni Ibar kako spava mrtvim snom. Stanovnici tog kraja nisu bili radoznali ni dosadni, ali kad ih sretnu negde na putu, duboko su se klanjali i pozdravljali svoje drage kraljevske gospodare i njihovu decu. Kraljica Jelena je insistirala da obavezno zaustave kočiju, izađu i razgovaraju sa ljudima. Pitali su ih o problemima i obećavali im humanitarnu pomoć od svog ogromnog bogatstva. Jer trgovina je cvetala. Rudno blago se izvozilo ili su ga zanatlije, posle dopremanja iz rudokopa, vešto obrađivali. Kovali su novac s likom kralja Uroša i stavljali pečate Nemanjića sa priveskom. Predmeti od srebra i zlata su se prodavali, a dobijeni novac, kao i onaj od poljoprivrede, sabirao se u državnu kasu. Tako se moglo dobro živeti i ravnopravno udeljivati siromašnima. Kraljevska porodica je leti boravila u Brnjacima, u letnjem dvorcu. Maleni su s majkom i ocem razgovarali, čitali knjige i bavili se rekreacijom. Redovno su odlazili u pravoslavnu crkvu na liturgije i druge crkvene obrede o svim velikim praznicima. Slavili su porodičnu krsnu slavu, Svetog Stefana. Jelena je primetila da njen suprug često boravi u radnom kabinetu i da je promenio raspoloženje. Htela je da ga pita da li ima nekih većih problema, ali je odustala poštujući ga, u nadi da će sam otvoriti srce. Kralj se nije oglašavao.

44

* * *

Stigli

su poklisari iz Dubrovnika koji su mu javili da susedi spremaju napad na tada moćnu raško-primorsku državu. I sve se znalo o savezu duždeve države sa bugarskim carem Mihailom Asenom u borbi protiv kralja Uroša I. Uroš je nastojao da sve bude u strogoj konspiraciji i da Jelenu unapred ne obaveštavaju. Njena briga o porodici, o obrazovanju dece i devojaka, čiji je ona bila zaštitnik, dosta su je zaokupljale i zato je imala pune ruke posla. Dadilje su zamenjivane vaspitačicama koje su došle mahom iz Francuske da decu uče razne predmete, posebno strane jezike, jer su bili obavezni za sve, uključujući i prinčeve. Majka ih je podučavala svemu lepom, a za stručne predmete plaćali su im učitelje. Jednom tako Jelena poče da im priča o Aristotelu, Sokratu i drugim mudracima i filozofima, citirajući delove iz njihovih dela. Rado su slušali majku, ovu harizmatičnu vrsnu intelektualku, dok je pričala nastojeći da im slikovito dočara misli velikih ljudi iz starih knjiga prošlih kultura. Knjige su im služile kao dodatni udžbenici. Nju je najviše zanimala praktična nastava kako bi svi razumeli šta u knjigama piše i kako će se znanje primenjivati u praksi. Tada nije ni slutila da će njena zemlja biti napadnuta, opet pod izgovorom da su se barska franjevačka crkva i njene starešine, mnogo osilile i žele sami da upravljaju. Nastaviće se ono što je pre nekoliko godina započeto. Oni su zapamtili da je kralj Uroš opustošio okolinu Dubrovnika, ali nije ušao u grad jer čvrsti bedemi nisu popustili pod udarima. — Moramo se dobro vojno obučiti i kao jaka vojska dočekati neprijatelja na mač. Trebaće nam dosta znanja i veštine da se snađemo i odbranimo — gunđao je kralj sebi u bradu. Bugarski car se obavezao da, ako pokori kralja Uroša, Dubrovčani sigurno mogu računati na proširenje zemlje na srpske teritorije. U tom slučaju neposlušna barska katolička crkva ponovo će biti pod dubrovačkom jurisdikcijom da se tačno zna koja je starijeg ranga, da se i 45

dalje poštuje njihova patrijaršija. Kralj Uroš ipak obavesti svoju milu kraljicu da se izvesno vreme skloni iz Nemanjinog starog dvorca, te da bude na sigurnom i u pripravnosti zbog mogućih ratova. Poštujući kraljeva upozorenja, Jelena je ćutala, pa se brzo sklonila pod obezbeđenje kraljeve garde, najviše zbog sinova i kćerke. Bugarski car napade Srbiju, uz veliku viku i jaki topot konja koji su nasilno ušli u zemlju i stigli do Lima. Uroševa vojska, kojom je on lično komandovao, bila je brza i spremno je dočekala neprijatelje što su morali da odstupe pred najezdom jakih srpskih gorštaka obučenih za brdovito, šumovito zemljište, za rečne doline, nizbrdice i rukovanje hladnim oružjem. Kratko rečeno, bili su sposobni za sve nedaće. Ali nije vredelo. Neprijatelj je bio jači, brži i spretniji. Vratili su se poraženi, ni sami ne znajući da su upali u opasnu, skupu i brojniju vojsku, kao i u lukavu igru dubrovačke vlastele i Bugara. Sledeće godine Dubrovčani su se izmirili sa kraljem Urošem i potpisali nove mirovne ugovore prema tradiciji predaka o dobrosusedskim odnosima i prijateljstvu. Imali su računicu da se kreću po srpskoj zemlji radi trgovine i korišćenja plodne obradive zemlje i one pogodne za vinograde, za koje su kralju plaćali zakupninu kao i ranijih godina. Sve se vratilo na staro — kako je i bilo. Srpski kralj je znao da oni žele proširenje i pomirenje. — Svako čudo za tri dana — reče kralj kraljici dok su sedeli u kabinetu i čitali mirovni ugovor sa obećanjima i garancijom, uz zakletve pred Isusovim portretom. Ovaj narod iz primorskog područja nikad ne pokazuje pravo lice. Uvek taktizira, nešto vešto prećuti. Dubrovčani su uzdržani, a ne kao mi, otvoreni. — Sad verujem u rat koji se dobro završi. Najpravedniji je odbrambeni, a ostali nisu poželjni. Volim Dubrovčane iako jedno misle a drugo rade. Mi smo kao otvorena knjiga — završi vladarka svoj komentar.

46

* * *

Na

samom početku XIII veka, 1204. godine, kad su krstaši u IV krstaškom ratu zauzeli moćni Carigrad, pala je vizantijska imperija. Tada su krstaši osnovali Latinsko carstvo. Od ostataka velike Vizantije osnovane su tri grčke države: jedna u Epiru, jedna u Trapezuitu, a jedna u Maloj Aziji sa prestonicom u Nikeji. Sve ove nove države težile su da oslobode Carigrad i ponovo stvore jaku Konstantinovu državu na Bosforu. Ali kako kad im sa svih strana prete susedne države? Posle ovih krupnih događaja, susedne zemlje, Bugarska i Mađarska, smatrale su da će i one dobiti kolač od ostatka Vizantije. Počinju napadi na grčke teritorije na jugu jer su epirska i nikejska Grčka godinama bile u teškoj zavadi oko toga ko treba da oslobodi i ujedini Vizantiju. Nije se moglo sve to postići bez rata, čak ni posle mnogo godina. Tražile su saveznike i uporno težile da povrate svoju teritoriju. Za vreme kralja Uroša, Srbija se našla na vetrometini tih krupnih događaja. Morao je da odluči kojoj strani da se prikloni. Kako da očuva državu? Kako da se snađe kad Bugari i Mađari stalno Srbiji prete i napadaju je? Mađarski kralj Bela IV uspeo je da zauzme od kralja Uroša na severu Hum i neke srpske zemlje te osnuje Mačvansku banovinu. Srpski vladar je imao ugled, ali i mnogo neprijatelja u to smutno vreme. Da li da se prikloni nikejskoj ili epirskoj Grčkoj, bilo je odlučujuće pitanje za njega. Odlučio se za jug. Epirski despot Mihailo sklapa savez sa Srbijom pozivajući kralja Uroša na vojnu saradnju. Zajedničkim snagama uspevaju da zauzmu sve gradove od nikejske Grčke oko Prilepa. Srpski kralj sa 1.000 vojnika stiže kod Prilepa u pomoć despotu Mihailu. Grad se bori i odoleva svim napadima. Kasnije se sam despot priključio protivničkim vladarima i u očajanju dozvoljava neprijatelju da uđe u grad Pirot, koji se sam najzad predao savezničkoj vojsci. Tada je istočna srpska vojska, sa kraljem Urošem, ušla u vardarsku dolinu i zauzela Skoplje. 47

Nikejska Grčka pod carem Mihailom Paleologom našla se u teškom položaju jer su mu epirski despot i srpski kralj oduzeli veće teritorije na jugu. Tako komandant Nikejskog carstva, carev brat Jovan, stiže sa opremom za boj i velikom naoružanom vojskom. U jakim naletima razbija savezničku vojsku, zauzima Ohrid i druge gradove u Zapadnoj Makedoniji, zatim kreće prema severu, suzbija srpsku vojsku i vraća gradove Prilep, Poreč, Polog, Skoplje i sve teritorije koje su Srbi bili zauzeli. Saveznička vojska, zajedno sa srpskom, pretrpela je veliki neuspehu ovoj vojnoj avanturi. Kralj Uroš je mrmljao sebi u bradu: „Što sam tražio, to sam i dobio". Ali moralo se nekako opstajati. Očigledno da niko od vladara nije mogao sam, pa je i kralj Uroš tražio savezništvo i direktno bio umešan u razne strane dinastičke borbe za prevlast na prestolu. Srbija je tada plaćala danak Mađarskoj pa je za nju ratovala. Srpski kralj je sa svojom vojskom učestvovao u bici između Čeha i Mađara 1260. godine, jer je bio obavezan da vojno pomaže mađarskog kralja Belu IV, kako se nekim ugovorom ranije obavezao. Posle toga Česi i Mađari su se orodili i sklopili mir. Češki kralj Otokar oženio se unukom mađarskog kralja Bele IV, a Uroš I stiže u svoj dvor umoran, nezadovoljan, ali ne i razočaran. Radio je kako je znao, kako je morao; već upleten u mnoge političke igre, tražio je spas za svoju Srbiju. Dolazak kralja Uroša dočekan je sa suzama kraljice Jelene Anžujske. Bila je uverena da je njen suprug hrabar, odvažan i sposoban, zato je suze lila od radosti jer joj se živ i zdrav vratio domaćin kuće i gospodar Srbije. Nije se imalo kuda. Grabljive ptice su vrebale Uroševu bogatu kraljevinu. Sletale su kralju na rame, pevale mu, ali ga nisu mogle uspavati niti slomiti. Njegova trezvenost i sposobnost oduševljavale su kraljicu Jelenu. Trudila se da mu pomogne u vođenju politike prema susedima. Kad su ponovo izbili sukobi između kralja i Dubrovnika, koji je zauzeo neke srpske teritorije, vladar se obratio svojoj supruzi moleći je da posreduje. Tada joj je otvoreno rekao da je prikupio vojsku da udari na Dubrovčane i zaštiti svoje oblasti od njih. Međutim, Dubrovčani su molili Jelenu Anžujsku da zaustavi Uroševe namere. Tako dolazi do smirivanja ove uzavrele vatre koja se ugasila bez ratnih varnica. Brige i traume zbog ovih nasilnih dogovora i ranijih sukoba ostavile su dubok trag na vladare. Kralj Uroš je bio u stalnoj pripravnosti iščekujući ratnu oluju koja je vrebala Srbiju. 48

* * *

Nekako se živelo u pitomini i lepoti ibarske doline. Novaca je bilo,

ali mnogo se trošilo na skupu opremu i najbolju vojničku pripremu jer je opasno stanje u zemlji stalno držalo moćnog vladara na oprezu i u večitoj neizvesnosti. Nikad nije odustajao. Stalno je pravio planove za odbranu. Nije mirno spavao. Za vreme kraljevog odsustva, sinovi, kćerka i kraljica, ne vode rasipnički život, ne troše novac na balove i luksuznu odeću, već pomažu starijim osobama, udeljuju ranjenicima i bolesnim ljudima da prežive. Davalo se i moglo se jer su sebi zakidali da bi ugrožene zaštitili. Kraljica je savetovala sinove da podržavaju oca u borbi da sačuva državu s velikom mukom, uz pomoć vlastele, kako bi onemogućio stariju braću da je unište slušajući savete svojih žena i tazbine. Niko nije posebno cenio zasluge dva starija sina Stefana Prvovenčanog, više su osuđivani njihovi promašaji. A kralj Uroš je imao veliko znanje i autoritet. I Dragutin i Milutin znali su da je njihova majka sposobna, učena žena, koja je Srbiju srcem prihvatila kao drugu domovinu. Rasli su u zdravoj sredini pored odlučne, dobre majke i oca ratnika. Podržavajući svoju majku, ponosnu kraljicu, nežnu Francuskinju, oba princa prepoznadoše njene gene u svojoj krvi. Ta njihova sveta loza i po Nemanjićima i po Anžujcima bila je uzavrela, plemenita, junačka. Verovali su da će, kad dođe njihovo pravo vreme, znati i moći da preuzmu presto ratovima iscrpljenog oca, mudrog viteškog kralja. Složna braća su zajedno odlazila na časove vojne obuke gde su ih starešine obučavale najboljim vojnim metodama kao prinčeve, kraljeve sinove. Majka ih je oštrim okom nadgledala i pratila celu situaciju u zemlji. Obilazila je pravoslavne i katoličke manastire, novčano pomagala gradnju manastira i popravku crkava, vodeći računa o tome da 49

materijalno zadovolji fizičke radnike, slikare fresaka i sveštenike u tim duhovnim kućama. Novac je svima pravilno raspoređivala. Važno je bilo da se stručan rad posebno plati, a sirotinja hlebom nahrani. Jelenino srce je gorelo vatrom ljubavi za sve ljude i za državu. Hvaljena je i poštovana jer je u svemu prednjačila. Gledajući svoje poodrasle zdrave sinove, plašila se da premladi ne krenu naoružani u boj kako bi ratobornom ocu pomogli protiv dosadnih i opasnih Mađara, koji su vladali Mačvanskom banovinom, naknadno stvorenom od osvojenih srpskih oblasti. Znala je da Mađari žele da pokore Srbiju, pa je mol ila svog rođaka Karla Anžujskog da utiče na susedne narode da ne napadaju na Uroševo kraljevstvo, koje je počelo da se urušava na samim granicama. Uroš je morao ratovati i boriti se ili će izgubiti zemlju. Dragutin, Milutin i sestra Brnča često su s majkom obedovali u maloj trpezariji. Posluga je retko ulazila, ostavljala im je sveže voće, ponekad pune pehare izvorske vode, prirodnih sokova i domaćeg vina. Kad su se jednom prilikom služili slatkiši i kao desert došli na red, Jelena se rastuži što kralj nije s njima, već je na ratnom zadatku kao zapovednik vojske. Kad završiše jelo, Jelena viknu: — O sinovi, moji sokolovi! — reče kraljica na čistom srpskom jeziku. — Vaš otac će ratovati protiv Mađara da bi nekako razbio Mačvansku banovinu! Kako da mu zabranim? Kako da mu dozvolim da vas dvojicu mladog naoruža i stavi u prve redove? Majka sam. Nedorasli ste. Bolje je da sačekate jer ne bih izdržala, i ovako strepim za svog supruga, vašeg oca. Ne mogu zamisliti da vi uđete u stroj. Otac je stalno sa vojskom. Željni smo ga. — Znam, mama, hoćeš da tata bude slobodan pa da te vodi u Dolinu jorgovana. Pođi s nama — svojim sinovima i svojom kćerkom. Ti mnogo strepiš da nas tata ne naoruža i ne odvede na bojište. Ja ću pre Milutina krenuti da branim zemlju. Otac je sve vreme, otkad pamtim, sa vojskom na bojnom polju boravio. Ne znam kako je živu glavu spasao. Milutin je premlad, a ja ću tim Mađarima pokazati ko je Dragutin Nemanjić — princ pogleda sestru i brata u oči, pa se malo osmehnu. — Jao meni, brate, nemoj ići, poslušaj mamu — usprotivi se princeza Brnča. — Šta bismo radili bez tebe ako pogineš? Jao, Jao! Uh! Dragutine! Ne govori više. Reci ti, brate Milutine! Spreči ga! — O čemu pričaš, princezo? Lako je tebi govoriti jer si devojčica još nedorasla za udaju, a rat svakako nije za tebe — reče princ Milutin. 50

* * *

Jelena je slušala ove razgovore o ratu i pred očima videla upornog

vladara Uroša kako kreće prema Mačvi da povrati svoje predele koje mu je ljuti osvajač, mađarski kralj Bela IV, silom oteo još u vreme kad su njih i Srbe Mongoli pohodili i zemlje pustošili. Ona se vrati u stvarnost i reče: — Umesto da se sekirate za oca kralja, vi mislite da se u ratu dokažete, sabljom pokažete, uzdignete. Ako se vaš otac stalno živ vraća sa fronta, vojnici ginu, gube glavu za ovu zemlju. Ostaju njihove porodice koje kralj materijalno pomaže, zbrinjava ranjene, plaća im lečenje. Duge su to priče. Vi ste premladi... Ne znam da li ću dočekati taj teški dan da krenete na bojište. Biće mi čast, ali ne i zadovoljstvo. Rat je nesreća za ljude. Vojnici nose svoje glave u torbama. Uvek mogu glavu da izgube. Svi oni čuvaju svog vladara, ali vaš otac predvodi vojsku kao svaki pravi ratnik. Dragutin pogleda majku, pa progovori: — Jedva čekam da budem uz oca. Šta mi vredi velika obuka i vojno operativno znanje, kad ga ne mogu praktično proveriti? Rat je najbolja škola za prinčeve koji stalno vežbaju do iznemoglosti. — Jao! Jao! Dragutin je nestrpljiv — smešeći se dodade Milutin. — Ko mnogo žuri može se spotaći, pasti i povrediti se... Verujem da ću i ja biti hrabar kad dođe moje vreme. Šta kažeš, brate? Možda ti se samo čini da bi imao hrabrosti. Ko zna kako je! — Lako je našem ocu kad je uz njega supruga — naša mudra majka. Ona bi mogla u boj poći, ali neće nas da ostavi. Kraljice ne nose oružje, zato uvek moraju pomagati vladaru iz pozadine. je li tako, mila kraljice? Otac je čestit, dobar, a ti si uvek još bolja od njega — podižući ruke, Dragutin glasno iskaza svoje mišljenje o roditeljima. — Da se hvalimo! Vaš otac je najbolji! Hranitelj je porodice i čuvar Srbije. Uz moju pomoć se bori. Da nije ovih prokletih ratova, još više bismo uzdigli Nemanjinu, sada veliku i prostranu, zelenu i plodnu, bogatu Srbiju. 51

— Pa, ja ću uskoro moći da preuzmem vlast od oca ako mi dozvoli i svojevoljno se odrekne prestola. — Dragutin se toliko glasno smejao na ovu svoju neumesnu šalu da ga kraljica čudno pogleda. Povišenim glasom obrati mu se na francuskom jeziku, koji su svi znali: — Dragutine, ovo je sramota! Šta si u stanju da kažeš? Sad svi vidimo da ništa nisi zapamtio o poštovanju oca i o pažnji prema roditeljima. I mene si uvredio! Da se Uroš odrekne?! On je u punoj snazi, zdrav čovek. — Majka pogleda mlađeg sina koji reče: — Pa, mama, Dragutin je saznao da se u Mađarskoj vode dinastičke borbe između kralja Bele IV i njegovog sina, prestolonaslednika Stefana, pa možda i on mašta da što pre dođe na presto — objasni Milutin neumesnu šalu svoga brata. — Šta je vama, sinovi moji? Da li znate šta pričate? Otac će vladati ovom zemljom dok sam bude hteo i mogao. Neće vas slušati. Znači li to da sam mu ja veći prijatelj od rođenih sinova? Možda! Nikad se ne zna. — Dragi moji, nikad nisam pročitao ni u novim, ni u starim knjigama da je jedna vladarka toliko poštovala svog gospodara kao naša dobra majka, kraljica Jelena — reče mlađi princ Milutin. Majka obojici odgovori: — Ne tražim da me hvalite, treba da budete pažljivi, saosećajni i realni jer ste budući kraljevi. Vaspitanje i znanje će učvrstiti ovu našu zemlju i sad i u budućnosti — opet Jelena dade savet prinčevima.

52

* * *

Njihova bolešljiva sestra, princeza Brnča, polako je ustala i kazala

da je boli glava od ovih čudnih razgovora. — Baš sam prehlađena, sinoć sam kašljala. Treba da pijem čajeve od lipe, nane, kamilice, a najbolje od majčine dušice. Da li ću ozdraviti? Sama ću ih pripremati i piti u velikim šoljama, pa ću ozdraviti. — Posluga će ti sve doneti u sobu. Budi mirna i strpljiva pa ćeš brzo biti zdrava kao dren. Odvešćemo te da vidiš bučne izvore vode koji leče plućne bolesti. Ako uskoro ne budeš potpuno zdrava, pićeš lekovitu vodu. Stavljaćemo ti uljane obloge na prsa. Lečićemo te, dušo. Izdržaćeš. Svi smo uz tebe. Postoje razni medikamenti. — Ne, ne, mama. Hoću prvo da idem kod one poznate vračare da mi ona kaže da li je moja bolest opasna po život. Ona najbolje zna kako ću i koliko živeti, da li ću se udati i još mnogo toga. Da li ćeš mi, majko, dozvoliti? — zapita je Brnča. — To je nepotrebno. Kuda da kreneš? U nepoznato! Ko da te leči, kćerko? U našoj državi ima ljudi koji su se obučili iz knjiga starih mudraca. Tačno znaju koja biljka leči koju bolest — objasni joj kraljica. — Najbolje je da izvorsku vodu i lekovito bilje prvo probamo. Ja ću sa dvorskom damom pretražiti sve naše izvore. Naći ću i trave — završi Jelena. Princeza zadovoljno posluša majčino upozorenje da legne u krevet i pije čajeve kako bi se preznojila. Ako dobije vrućicu, koju su svi zvali influenca, može dobiti opasno zapaljenje pluća. Bolje je sprečiti bolest pre nego što uzme maha. U manastirima žive iscelitelji. Milutin i Dragutin se izviniše majci jer su morali ići u svoju radnu prostoriju na časove stranih jezika. Zakazan je bio diktat koji im je bio teži od govornog jezika. Nisu voleli da pišu francuski po diktatu. Nekoliko slova čine jedno novo slovo, a izgovaraju se kao jedan glas. U učionici ih je već čekala gospođica Žanet, simpatičnog ali ozbiljnog izraza lica. Nisu mogli zaključiti kakvo je njeno raspoloženje, a 53

ona ih je pitala zašto sestra Brnča nije na času. Dragutin je odgovorio da ju je jaka prehlada bacila u krevet, a da diktat još nije savladala. U tom slučaju, ona je prinčeve dobro razumela. Zamolila ih je da pažljivo zategnu tanki pergament i dobro slušaju dok im diktira francuski tekst. Kad se pisanje završilo, gospođica je izvršila ispravke objašnjavajući im gde su pogrešili i ističući da je francuski pravopis teži od srpskog. Pohvalila je njihove današnje radove kao i govorni jezik za vreme razgovora. Brnča se probudila pa joj je dvorska dama tihim glasom rekla da treba da popije lekovitu izvorsku vodu protiv kašlja. Poslušala je. Pila je vodu i radovala se poboljšanju.

54

* * *

U pauzi ratovanja, kralj Uroš se sa porodicom odmarao u letnjem

dvorcu u Brnjacima, prikupljajući pozitivnu duševnu energiju, telesnu snagu, jačajući volju da izdrži predstojeći napor na frontu. Kraljica ga je bodrila i savetovala da izbegava bar one sukobe koje može. Smešeći se, Uroš je potvrdno klimao glavom. Jelena ga je pozvala u malu biblioteku i tu mu je čitala mudre izreke grčkih filozofa kako bi mu sugestijom povećala snagu duševne otpornosti, podigla moral i snagu volje. On je tada mislio da je neustrašiva jer nije priznavala, niti izrazom lica pokazivala svoje ženske slabosti i odbojnost prema ubojitom oružju i ratnom košmaru. Kralj nežno zagrli kraljicu dok je prelistavala jednu svetu knjigu prevedenu sa grčkog jezika. Pogleda njene krupne prelepe oči i priznade joj: — Draga moja Jelena, dosadilo mi je da gledam smrt mojih boraca. Ni sam ne znam kako mene neprijatelji ne ubiju. Jedan je život. Ti si u vezi sa ovim ratom saglasna sa mnom. Srcem ću se boriti da povratim Mačvu od Mađara, a stvarno mi se ne ide u tu nesreću — kralj pogleda ispred sebe, a kraljica pusti suze bola na svoje vrelo lice. — Znam, mili gospodaru, Bela IV je premoren, besan kao ljuti kurjak. Iscrpljen je, hoće tuđe, a brani svoje. Sad mu teže pada ta činjenica i neugodno saznanje da prestolonaslednik Stefan hoće da mu skine krunu s glave. Nemam nameru da ga žalim jer je takva praksa ustaljena na većini dvorova. Sinove treba bolje vaspitavati... Sin na oca ne sme udariti, brat na brata ne sme ruku podizati. — Da, da! Tako je! Meni su zamerili kad je vlastela zbacila mog brata Vladislava. Ispada da sam mu preoteo presto... Mene niko nije pitao. To me boli. Nije se baš pokazao. Svi su ga kritikovali. — Da ne ponavljamo, prošlost je bolna, ali je sadašnjost još teža i neizvesnija. Zamolila bih te, kralju, da se dobro čuvaš i da mi se živ i zdrav sa fronta vratiš u Srbiju. Da nam dođeš kući... 55

— Ne mogu ti obećati jer sam izložen svakojakoj nevolji kao i moji vojnici. Ratnik sam, rođen za okršaje i ratne izazove. Možda ću preživeti. Imamo uređenu vojsku i dobru savremenu ratnu opremu. Naša koplja su izoštrena i okrenuta prema nebu. Sablje se sijaju na sunčevim zracima i ulivaju nadu. Posedujemo mnogo toga za čvrste borbene okršaje. Spremni smo, draga Jelena. — Sve verujem svome kralju. Sad sam se okuražila i smirila. Tvoje je da slomiš besne Mađare, da povratiš teritorije. Bela IV je počeo slati svog unuka u ove pogranične sukobe. Zver nikad ne miruje, već stalno tuđe otima. Unuk je već dorastao za boj, već brani Mačvu. — Čuo sam da mu je poslao vojno pojačanje da brani Mačvansku banovinu, našu izgubljenu zemlju. Teško mi je. Ja sam Nemanjin unuk. — Bolje je da se odmaraš. Da ne nagađamo... Idi u sobu, tamo je mir. — Posle podne ću se družiti sa sinovima i princezom. — Naša lepa kćerka Brnča je ozdravila od čajeva i lekovite vode sa naših izvora. Ne verujem u vračare, već u lekove. A hrana je na prvom mestu neophodna za pluća. Tuberkuloza jede čovekova pluća. Strašno! — Da li je moguće da više ne kašlje? Baš smo srećni roditelji. Ti si decu odgajala i obrazovala ih dok sam ja vodio ratove. Retko sam se igrao sa njima. — Opet moram nešto kazati o tom užasnom ratu. Ti krećeš, a ja sedim skrštenih ruku. Gde je pomoć supruge? Ja mogu zamoliti mog moćnog rođaka Karla Anžujskog da posreduje između nas i Mađara. Na muci se proveravaju i upoznaju prijatelji. Kakve su namere mog rođaka? Iskusan si, možeš da proceniš. — Sve znam, draga! Interes! On hoće da pridobije Srbiju i Mađarsku u borbi protiv oporavljene Vizantije. Carigrad su najzad oslobodili Nikejci! Tako je palo Latinsko carstvo. Karlo hoće iz Italije da prebaci vojsku u Drač, u Albaniju, kako bi udario na nikejskog cara Mihaila VIII Paleologa. I Vizantija zna Karlove namere i sve osvajačke planove na Balkanu. Priprema se za odbranu. Mi se nalazimo među vukovima. — Verovatno Karlo hoće da povrati Latinsko carstvo, što je nemoguće. Carigrad je moćna Vizantija vekovima čuvala, gubila i dobijala preko velikih žrtava. Oni su sada ponovo jak bedem na Bosforu. — Car Mihailo Paleolog je čovek posebne energije i velike ambicije. Ima mudre planove da potpuno povrati svoju moćnu imperiju, to je oduvek bilo njihovo. Treba zemlju povratiti, braniti je i proširiti svoju carevinu. 56

— Da, svakako! Mihailo bi hteo da ponovo potčini balkanske zemlje, pa i Srbiju. Naši Nemanjići su nekad bili u dobrim odnosima s njima. Ja sam ne znam šta ću i kako ću. Ako sam sa Karlom, boriću se protiv njih. Savetuj me! Mađari su isto tako opasni! — Zatražićemo zaštitu i savet od mog rođaka Karla. Ako se ti slažeš, on će nam omogućiti da uz njegovu podršku sredimo odnose sa Mađarskom. Sve se komplikuje. Na severu žive ptice grabljivice, osvajački narodi, kao i na istoku. — Oni su opasni. I ako se svojim mačem izborim za Mačvu, Mađari neće dozvoliti takav gubitak ranije osvojenih teritorija. Ipak ću pokušati, pa kako bude. — Mi nagađamo! Srbija je već uzela ratno učešće u svetskim razmerama. Vizantija i Italija su velike sile koje hoće da nas unište. — Jelena zaključi, a kralj potvrdi njene reči. Složiše se, ali i zabrinuše.

57

* * *

Posle podne kralj je sedeo sa sinovima odmoran i smiren. Jelena je

sa dvorskom damom razgovarala o tome kako kralj kreće sa vojskom protiv Mađara. Pustila je nekoliko suza na svoje grudi. Ćutala je dok ju je dama tešila. Dragutin i Milutin su pokušavali da nešto više saznaju od oca i zato počeše da mu postavljaju i neka neugodna pitanja. Opet prvi započe stariji princ jer su se u njegovoj glavi već rađale slike o mogućem skorijem dolasku na presto. Voleo je oca. Voleo je i da bude kralj. Nije mislio kao zlobni sin o njegovoj pogibiji, već se iskreno nadao da će mu jednog dana reći da uzme žezlo u svoje ruke jer je premoren i star za vladara. Reći će mu: „Sine Dragutine, budi kralj!" Uroš je s ljubavlju i srcem punim tuge gledao svoje sinove i kćerku. Sutradan polazi u rat, a njih ostavlja s majkom na dvoru. Deca bez jednog roditelja su u duši povređena, u srcu željna, u mislima rasejana. Taj strah ih lako obuzima. Brinu se za ishod ratne oluje u koju otac polazi sa srpskom vojskom da spasi zemlju njihovih predaka. Danima ovi zdravi dečaci slušaju savete vojnih starešina, duhovnika i očevih saradnika. Njihove misli o junaštvu i čoveštvu prekrile su raniju maštu o izletima, provodima, sportskim takmičenjima, o borilačkim veštinama. Jedini provod bio im je spremanje za odlazak na jutarnje i druge ceremonije u vreme velikih crkvenih praznika. Već su dobro savladali pravila plemićkog vladanja i sve manire prema kraljevskom protokolu, stvorenom po ugledu na vizantijska pravila na dvoru njihovih careva. Ova višedecenijska carigradska kultura, odavno prihvaćena u Srbiji, imala je primese francuskog uticaja koji im je majka ulivala svojim znanjem i gospodskim vladanjem. Prinčevi su bili svesni teške situacije u kojoj se nalazi Srbija i njihov otac kralj Uroš I. Tako mladi brzo su fizički jačali i rasli, napredujući sve više u svakom pogledu. Strepeli su od predstojećeg sukoba mađarske i srpske vojske. 58

Dobro obučena srpska vojska iskusnog vojskovođe kralja Uroša sukobila se sa mađarskim jedinicama. U strašnom vojnom okršaju pala je Mačva u ruke srpskog kralja, ali ne zadugo. Kralj Bela IV šalje pojačanje svom imenjaku, unuku princu Beli, protiv Srba. Ratna oluja se zahuktala. Sva ta pojačanja, sva mađarska sila, obrušila se na srpsku vojsku i najzad povratila Mačvansku banovinu. Poraženi srpski junak ucveljenog srca brzo se duševno oporavi i visoko prema Bogu podiže glavu. Pogleda oblačno nebo i sivkastu izmaglicu. Seti se supruge Jelene i njenih rođaka koji su mu kasnije pomogli i već savetovali Mađare da se izmire sa Srbima. Ali oni, nečasni, bez osećaja, bez milosti, pod noge bacaju zarobljenu srpsku zastavu. Gaze je da ponize pregaženog kralja. Uvreda i patnja razjedaju kraljevu dušu do same srži; rana boli, krvari iz dubine. Uroš tugu krije. Traži se izlaz. Uroš je zarobljen. Jelenin rođak Karlo Anžujski posreduje. Zaraćene strane sklapaju mir uz nepovoljne uslove u vezi sa granicama. Srpski kralj, pritešnjen, nevoljno pristaje da svog sina prvenca, prestolonaslednika Dragutina, oženi Belinom unukom Katelinom, Stefanovom kćerkom. Tako će ratne operacije potpuno prestati. Kraljević Dragutin, mamin mezimac, još nije video princezu. Tazbina postavlja uslove da Urošev sin što pre uzme krunu i sedne na presto. U nevolji, Uroš obećava da će se povući sa trona u Dragutinovu korist. Sve se stavlja na kocku i zapisuje na papir. Ugovor je validan: precizan, pomalo opširan, ali već potpisan s obe strane. Kralj ipak odustaje od abdikacije. Kaje se. Oseća teskobu. Neće da njegov sin premlad preuzme na pleća državu. Ćuti i razmišlja. Želi da završi započete poslove.

59

* * *

Jedva živ, kralj Srbije stiže u zemlju. Umoran je, izmučen, razočaran

ali uzdržan. Jedva se drži na nogama. Tako skrhan duševnom patnjom dobija natprirodnu snagu. Počinje da se smeje kao da je poludeo, razjapivši usta i podižući ruke. Sinovi se čude. Jelena je nemoćna. On trči prema Dragutinu i viče: — Sine, Mačvu sam izgubio, u zamenu sam dobio snahu! Oženiću te mađarskom princezom Katelinom! Država je spašena! Ona je preča od braka. — Tata, mene nisi ništa ranije pitao. Ugovor o braku si potpisao! Kako da zavolim princezu? Uvek sam mrzeo Mađare. Treba da spavam sa budućom ženom koju nisam ni upoznao. — To nije važno. Upoznaćeš je i zavoleti u krevetu... Ha-ha-ha! — Kralj se smeje i gleda ispred sebe. Sinovi se i dalje čude. Jelena se veoma postide pred sinovima. Opomenu gospodara da bude obazriv. Iznenađena, zapita kralja: — Zašto si grub prema sinu? Ti si mene tek upoznao kad sam stigla u Dolinu jorgovana. Jao! I naš brak je sklopljen radi sprovođenja državnih interesa. Ovakve priče su, posle svega, beskorisne i dosadne. Moramo da sačuvamo duševnu snagu i životnu energiju. Treba sve poteškoće da izdržimo. Mlađi kraljev sin je ćutke razmišljao. Verovao je da nikad neće doći na red da stavi zlatnu krunu na glavu. Pitao se zašto ga majka nije prvog rodila. Konstatovao je, u očaju, da je kod svakog vladara dovoljan samo jedan princ. Zašto da se biju i krvare oko krune, da jedan drugog guraju sa prestola kao otac i stričevi? Rešio je da više neće misliti o tome jer otac još može da izdrži, a posle će krunu prihvatiti Dragutin. Svi se oraspoložiše, svesni da gospodar Srbije nije poginuo. Trebalo bi da proslave, da pokušaju da zaborave. Osetiše da će ih ovaj jad i čemer ipak ojačati i dati im krila da se vinu visoko prema nebu. Svi su živi i zdravi, samo je princeza Brnča bolesna. Stigla je Bogu na iskušenje. 60

Oslabila je, kopni, ide kao senka, kao nežna noćna ptica. Majka joj često presvlači košulje. Preznojava se od vrućice koja joj mlado telo znojem kupa, srce slabi, mozak muti. Upala pluća! Strah! Ono najgore i neizlečivo... Brnča je uplašena i bespomoćna. Leče je specijalnim travama. Lekari čitaju grčke medicinske knjige, redovno joj menjaju obloge: na noge stavljaju one od sirćeta, a na pluća uljane vunene krpe. — Daće Bog da preživi — šapuće prijatelj porodice, iguman Danilo II i krsti se. Kraljica cvili, maramom krije lice. Sedi uvijena u ćebe. Krsti se, suze guta, doziva Bogorodicu, pa rođenu majku Alisu i oca Raula. Uzalud! Bolest uzima maha, napreduje. Ako spadne vrućica, možda će preživeti. Tužna braća silaze niz Ibar u Dolinu Jorgovana. Cveće buja, širi se njihov opojni miris. Oni nešto u čudu šapuću, čupaju jorgovane i bacaju u Ibar. Njihova sestra nestaje, topi se, a cvetovi se komešaju i uzdižu, nekud kreću. Možda na groblje? Nesreća se sprema. Čuju kako ih majka doziva. Neko priviđenje. Vide ženu u crnini. Užas! Pitali su se ko ih je prokleo. Umesto da se udaje, Brnča nestaje. Vraćaju se i zatiču majku u kćerkinoj sobi. Princeza Brnča je upravo preminula. Već je stavljena u srebrni sanduk. Počiva. Oči su joj sklopljene, dva njena bisera iz srebrnih školjki koji više ne mogu sijati. Njene sanjalačke, krupne oči duge crne trepavice uvile su u svoja gnezda. Možda sanja... Duh joj luta ibarskom dolinom. Čuje se lelek žena. Vetar im je doneo reči igumana Danila.

61

* * *

Kraljica

Jelena Anžujska i kralj Uroš I izgubiše kćerku. Danas joj sveštenici drže opelo pre sahrane. Majka je rasplela kosu, prstima je čupa sve jače, otac stavlja obe šake na čelo. U mozgu mu bunilo, u duši sivilo. Pogledom traži sinove. Zove ih i grli. Zajedno sede u salonu, brišu znoj i suze. Nevolja ih je snašla. Ne mogu da veruju. Bog im je uzeo Brnču. Možda ispaštaju tuđe ili svoje grehe. Sve je kasno. Smrt je uzela danak. Svi su ispred dvora. Sveštenici, domaći i narod, svi se kreću lagano, nogu pred nogu. Nose krst i sliku princeze. Pravoslavni obred se upražnjava po Božijem ritualu. Vladareva kćerka se sahranjuje. Žene nariču, dozivaju Boga. Suze ih guše, čemer i jad izbija iz duše. Svi su u žalosti. Plač i lelek, jauci žena, svuda crnilo, u dušama pustoš. Na groblju zalutale ptice u travi: kriju se, kljucaju prosuto žito. Jedna vidovita žena priđe Jeleni i reče: — Draga kraljice, Brnču je ubila bolest. Niko nije odgovoran pred Bogom. Princeza je otišla nevina kao jagnje, boraviće među zvezdama. Anđeli su na nebesima s njom. Čuvaće je zvezda Danica. Danas je kraljica raspustila kosu i prekrila je crnom maramom. Svi su stajali na groblju, crkvena zvona ječe, bolno odjekujući dok princezu sahranjuju. Tuga, plač i jauci pomeraju oči svete freske na kojoj su naslikani Jelena i Uroš i ostali Nemanjići. Izgleda da plaču svi pokojni. U crno zavijena, kraljica korača kao senka, ljubi krst na Brnčinom grobu. Ljudi cvile, lelek odjekuje dolinom Ibra i vraća se duž kanjona u crkvu. Vratili su se sa sahrane potpuno otupeli, hladni, kao zaleđeni. Opšta žalost je u državi. Kralj Uroš je nesrećan, ostao je bez kćerke Brnče. Narod teši njega i majku. Oni su rešeni da prikriju bol kako bi mogli da dočekaju svatove i snahu iz Mađarske. Samo što nisu stigli. Čuju se topot konja i povici ljudi, vide se barjaci. Stigli su. Ulaze u kuću tuge.

62

* * *

Konjanici

se spuštaju, silaze sa konja. Svadba bez veselja, bez pesme i bez nade. Iznuđena i potvrđena ugovorom — snaha je zadobijena na bojnom polju, poprskana krvlju ratnika. Princ Dragutin ženi se Mađaricom Katelinom. Ne veruje u ljubav, u bračnu sreću. Utučen, kralj Uroš prima goste, bez velike pompe, sa dostojanstvom srpskog domaćina. Uvodi ih u kuću. Oni radoznalo ispod oka razgledaju zlatni dvorac, dive se salonima i nameštaju, krišom posmatrajući domaćina. Svatovi su povili glave, ćute i čekaju. Mlada Katelina neprestano u naručuju drži muško dete i prenosi ga preko praga. Bidermajer joj ispada iz ruku. Naslućuje neku nesreću, ili nesporazum u kraljevom domu. Pesma se uopšte ne čuje, razgovora nema. Ljudi se nemo pozdravljaju, čestitaju snahu, ali pogled ne podižu. Mučna situacija vlada prestolom, kralj je bez krune. Sakrio ju je. Kraljica Jelena ustaje, ljubazno pozdravlja i ugošćava sve. Pozdravlja posebno snahu Katelinu i sina, mladoženju Dragutina. Njene reči odzvanjaju u sali gde je dugačka trpeza postavljena za obed. Usred dana zasijaše srebrni i zlatni lusteri. Kroz prozore uđe sunčeva svetlost. Ljudi oživeše, izađoše iz mrtvila i opšte potištenosti, kao da se iz sna bude, čestitaju veselje, smeju se i raduju. Jedan mađarski svat, ručni dever, predade princezu Katelinu, te podiže čašu pre domaćina. Reče uzbuđeno: — Mi smo vam doveli kraljevu unuku za sina Dragutina. Preko glava, mozgova i srca ovo dvoje mladih sekire smo bacili, vatre pogasili, mirovni ugovor pozlaćenim pečatima overili, prijateljstvo sklopili. Mi smo se danas orodili sa Srbima. Kralj Uroš nam je tast, a kralj Bela IV otac. Neka žive mladenci i cela porodica Nemanjića! Vi ste sada naša braća, naši mili susedi! Živećemo u miru! Kraljica Jelena je ćutala i čekala da gospodar prihvati razgovor. Kralj Uroš se jedva uspravi. Osećao je jak bol u leđima, neku mučninu u želucu, pred očima mu se pojaviše mađarski vojnici kako 63

odapinju strele u tela izmučenih Srba. Video je jednog teškog ranjenika koji je od bola jaukao i žalosno plakao za poginulim bratom. Košmari, crne misli, jad i čemer nisu mogli da slome Uroša Hrapavog, požrtvovanog borca. Vladara moćne Srbije svi pažljivo posmatraju, poštuju i uvažavaju. Klanjaju muse. Kralj Uroš podiže zlatni pehar crvenog vina i glasno reče: — Poštovani prijatelji! Stigli ste u moju kuću, u dvorac mog dede, velikog Nemanje. Ovde ste sigurni. Ja danas ženim sina Dragutina. Primam snahu, kćerku budućeg mađarskog kralja Stefana. Kako smo se dogovorili, tako mora biti. S kraljem Belom IV ću se oroditi, snahu čuvati i negovati kao kćerku. I dalje ću ja, kralj Uroš, ovom zemljom vladati jer se osećam sposobnim. Izmučen jesam, ali sam potpuno zdrav čovek. Kraljica Jelena i ja sahranismo ćerku Brnču i zato nećemo pevati. U tuzi ženimo sina. Danas smo se uzdigli iznad tragedije. Svi su se zagledali u čudu. Mađari se šapatom pitahu zašto njihov zet Dragutin neće sada dobiti zlatnu krunu pa da mlada Katelina sa njim vlada. Zašto se Uroš pokajao? Hoće još da kraljuje, a ugovori se ne poštuju. Prvo je pristao, a sada neće da se sa prestola povuče. Zašto? Jelena Anžujska je opomenula Dragutina da bude miran, potpuno suzdržan. Njen suprug je morao dati obećanje da će abdicirati kako bi ga Mađari živog pustili iz tamnice. Ipak, neće se odreći prestola. Nemanjići su ćutali zamišljajući kako kralj Bela IV u Budimu gazi svetu zastavu Srbije. Ona im je štitila obraz, a oni su kralja ponizili. Nepravda ih je ubijala, a nada i vera obuzimale. Sa zastave će ljagu skinuti. Nadali su se boljim danima. Kad se svadba završila, mladu Katelinu nazvaše Katarina. Dragutin se trudio da srcem prigrli suprugu, nastojao je da ne razmišlja o činjenici da su Mađari oduvek bili glavni neprijatelji srpske države. Otac mu je ženu na bojnom polju dobio i doveo je na dvor. Kraljica Jelena je dobila prvu snahu. Trebalo ju je roditeljski prihvatiti. Tako je bilo najbolje. Svekrva je mladu darivala i stavila joj brilijantski nakit na grudi. Milutin je bio iznenađen i za vreme svadbe pomišljao je da se on uskoro oženi Anom Paleolog, prelepom princezom, kćerkom vizantijskog cara, da bi nekako nadmudrio brata Dragutina. U strahu da će prestolonaslednik Dragutin uvek biti prvi vladar, rođen pre njega, bar da se oženi carigradskom lepoticom, smatrajući sebe boljim od brata. Zato mu reče kad su bili sami: — Moram da ti čestitam na ženidbi iako princezu ranije nisi 64

poznavao. Čudićeš se, brate, ja sam čvrsto odlučio da se oženim Anom Paleolog, koja danas važi za najbolju evropsku priliku. Ima najbolje atribute buduće kraljice — reče princ Milutin — ljudi kažu da je veoma lepa. Samo sam je jedanput video. — Tebe, Milutine, interesuje kad ću doći na presto! Zašto si tako nestrpljiv? Princezama je lako. One se trude da ulove princa ili vladara kao zlatnu ribu na udici. Zar nije tako? Naša Brnča je nemoćna. Leži u grobu. Jao, sestro! Ništa nisi dobro dočekala — tužno govoraše Dragutin. — Bože, Bože! Nemoj da nam se sestra Brnča, od ovih priča, prevrće u grobu. Njena smrt nas je ubila, ali i ojačala — dodade princ Milutin, a zatim završi priču: — Još nisi dobio krunu, plašiš se za nju. Kako je tek meni? Valjda ću, Dragutine, i ja posle tebe Srbijom vladati, nadam se uspešno. — Pitaš mene? Teraš me da razmišljam i nagađam. Nisam vidovit čovek. Baš si radoznao i zavidljiv. Hoćeš da se ženiš?

65

* * *

Roditelji mladih prinčeva sami su sedeli u malom salonu. Toliko su

brinuli šta će se desiti ako Vizantija reši da se silom proširi na Balkansko poluostrvo. To je bilo neizbežno. Vizantijski car Mihailo VIII Paleolog strepeo je od Latina koji su ponovo digli glave, gledajući pohlepnim očima moćni Carigrad. Spremali su se za protivnapad u slučaju da ih napadne napuljsko-sicilijanski kralj Karlo Anžujski, brat francuskog kralja Luja IX. Kralj Uroš ustade iz velike fotelje, prošeta se i malo pomeri zavesu. Pogleda tmurno nebo i sunce kako krvari kroz oblake. Vrati se i reče: — Zašto tebe svi zovu kraljica Jelena Anžujska? — Ja sam, poštovani kralju, kraljica Jelena Nemanjić. Neću se javno odreći svete loze svojih Anžujaca. Ja sam Provansalka. Moj rođak Karlo Anžujski tebe je izvukao kao vruć krompir iz žive vatre koju su ti potpalili Mađari, a sad su naši prijatelji. Karlo tu ima neki lični interes. Treba dobro motriti na njegove državničke poteze! — Dragi brate Milutine, ti već praviš planove tako mlad! Naš otac se kobajagi odrekao prestola. Ti ćeš se, brate, naše zlatne krune načekati. Ja bih sad najrađe milog oca zbacio s prestola, kao što će, izgleda, i moj tast Stefan silom preuzeti mađarski presto od svog oca kralja Bele IV. Teško je krunu čekati. Ja ću oca napasti. Jao meni! Greh je roditelja povrediti. — Naš dobri otac to nije zaslužio, a majka ti neće dopustiti takvu nečasnu radnju. Ćuti, balavče! Hoćeš da zbaciš našeg oca, kralja Uroša? To neće moći, dragi prestolonasledniče! — Ti se praviš da ne znaš kako je tata oteo krunu našem stricu Vladislavu. Šalim se, ali ako mi se ukaže prilika, možda ću... — Dragutine, tebe će Mađari na sve nagovoriti! Tvoja tazbina više nema milosti prema našim roditeljima. Okaljali su srpsku zastavu. Tebi su udelili princezu, velikog oca su pre toga s vojskom porazili. Koliko je naših boraca poginulo? Broj im se ne zna — konstatova Milutin. — Svaki rat donosi žrtve: ljudi kao klade padaju po ratištima. Naš 66

pradeda Stefan Nemanja otimao je drugim narodima zemlju, prolivao krv, pa tek onda državu oformio. Tako će uvek biti na ovim našim prostorima, ovde vlada zakon jačeg. — Nismo se mi prvi niti jedini doselili na Balkan. Nikome nije lako da se oružjem bori i održi. Čak se i zveri ubijaju da zauzmu bolju teritoriju u prašumi, a posle se borbom održavaju. Krv se proliva... Jednom gubiš, drugi put dobijaš... Tako je. — Daleko smo zašli. Mi smo mladi prinčevi. Ipak, mnogo znamo jer se istorija odigrava pred našim očima. Ko voli nesrećne ratove? Niko! Naš otac je rođeni ratnik. Sve je sam hrabrošću osvajao, teritorije je s vojskom branio. Ovaj rat je, nažalost, izgubio... Ja bih bio dobar kralj... Reci nešto! I ja želim da budem vladar. — Brate Dragutine, okreni se svojoj nevesti! Stvaraj porodicu! Imaćeš vremena da se pripremiš za vladara. Stop! Otac je kralj Srbije, zar ne? Reci, je li tako? — Slažem se, draga, s tobom. Mudra si i oprezna vladarka. Karlo nije slučajno zauzeo kameni grad Drač i stigao u Evropu. Cilj mu je da, kao vuk, ugrabi Vizantiju. Ja sam se opredelio da mu budem saveznik u ratu, prvenstveno zbog tebe. Ne verujem susedima. Svako gleda sebe... Razmisli. Seti se. To više nije tajna. Vizantija sada planira proširenje: hoće da sa Srbijom i Mađarskom bude u prijateljskim odnosima radi odbrane od tvog rođaka Karla, kralja južne Italije. — Šta da radimo? Ja ne mogu protiv Anžujaca. Bar ne otvoreno. Uvek ću biti uz svog kralja Uroša. Umalo nisi poginuo u ovom ratu. Šta bismo bez tebe moji sinovi i ja? Dosta nam je jedna rana, ljuta boljka posred srca. Izgubismo dete, našu Brnču! Rana živa neprebolna... Nikad neće zarasti... — Mene, draga, neće ni otrovna strela pogoditi. Uzalud me neprijatelji proklinju. Zavide mi na bogatstvu kao da samo po pamuku i svili gazimo. Ja stare rudnike rastresam. Iz rudnika kao iz grotla vulkana izviru srebro, bakar, zlato, olovo, cink, kujemo novac. — Mi zlato, srebro i bronzu kopamo i po trnju gazimo. Gradimo manastire. Nemanjina Studenica nam je osvetlala obraz. Sagradio si Sopoćane, imaš svoju zadužbinu. Hvala ti! Srećna sam. Žiča nam je najbliža, naša svetinja. — U Sopoćanima ćemo zajedno ležati, svoje stare kosti odmarati. Nismo žalili veliko blago za freske. Taj najlepši ukras oslikavanja vladara 67

po zidovima raduje me kao ktitora. Freske su umetničko crkveno blago. Tebe sam slikao više puta. Draga si mi. — Nikada ti neću dobro delo zaboraviti jer si me na više mesta u svojoj zadužbini naslikao. Hvala ti! Ti si Nemanjin unuk koji poštuje suprugu. Freske su naše blago. — Naravno! Ti si na freskama najviše zastupljena. Ukazao sam ti poštovanje jer su neke supruge moje braće, vladara prethodnika, obrukale Nemanjiće. Ti si došla za moju sreću. Svako te u državi posebno ceni i voli. Preporodila si deževski dvor. — Čula sam da je tvoj otac Stefan Prvovenčani proterao ženu iako je bila iz Vizantije od najboljeg roda. Zvala se Evdokija. A tvoja majka Ana je bila čestita, unuka mletačkog dužda, tebe, zlatnog princa je rodila. — Evdokija je mog oca varala i zato joj je skratio haljinu visoko iznad kolena, pa ju je tako obnaženu izbacio sa dvora. Ono što je ona mom ocu radila, nijedan pošteni čovek ne bi istrpeo — imala je ljubavnike. — Zašto te naše loše vladarke nisu bile uz svoje kraljeve? Uvek ima šta da se radi. Meni nije teško da vodim žensku domaćinsku školu za siromašne devojke. Hranim i njih i sirotinju. Gradiću svoju crkvu. — Ti si najbolja princeza koja je došla na srpski dvor. O tebi će se knjige pisati. Zadovoljan sam. — Bolje je, kralju, da još više za narod radimo, a ne da se hvalimo. Svačija se dobra dela daleko vide, pogotovo manastiri i njihovo blago. Ktitori u Srbiji su jedino muškarci, kraljevi... Ako nemaš ništa protiv, ja bih da izgradim jednu svoju zadužbinu. Gradac je pogodno mesto za moj sveti spomenik gde će se narod okupljati i sveštenici rituale izvoditi. To je moja najveća želja. Bila bih prva i jedina srpska ktitorka. — Baš si me iznenadila! Jelena, nama to nije potrebno! Ne znam zašto da taj manastir gradimo, reci mi! Ti imaš grobno mesto, sahraniće te, kao sve druge vladarke, pored kralja, pored mene, u Sopoćanima. Gradac je tvoja želja. Razmisliću... — Bila bih srećna da sad počnemo da gradimo. Ja bih se u hramu pred Isusovom slikom za žive i mrtve stalno molila. — Zaista si uporna! Popustiću pred tvojim čarima jer te volim. — Ja bih se na kolenima skrušeno molila za spas duše naše rano preminule ljubimice. Dozvoli mi da imam svoju zadužbinu i zbog groba kćerke Brnče. Udovolji mi. Ići ćemo često na njen grob kad je prenesemo u moju zadužbinu. 68

— Dobro, kraljice, započećemo velelepni manastir i u njemu pričati o ćerkinoj nesreći. Molićemo se za spas i zdravlje sinova. Mutna su vremena, ovu decu moramo sačuvati od svih nedaća. Imamo naše zdrave, mudre i poslušne sinove, na njima će, kao na tvrđavi, počivati ova zemlja. Rodila si prinčeve, dva siva sokola, i lepo ih vaspitala da budu dobri ljudi i sposobni vladari. Ti si mi sreću donela, prošavši kanjonom Ibra okićena bokorima jorgovana. — Danas sam najsrećnija. Obići ćemo Dolinu jorgovana. Nabraćemo bukete cveća, mirisne cvetove ljubavi i odneti ih na kćerkin grob. Grehota je za našom milom Brnčom stalno plakati. Volela je život... Nije joj se dalo, srce joj je rano prestalo da kuca, a naša su za njom uvenula. Plač i lelek bi i nju i nas mačem suza ubio. Zamišljaću je živu kao kad je bila zdrava i vesela, okretna kao paunica. Zar nije tako bolje? Na nju ćemo misliti, zidati manastir i paziti naše sinove. — Dobila si dozvolu za gradnju od mene. Zaslužila si. — Hvala ti, hvala, mili kralju, ja sam zadovoljna kraljica. Uvek ćemo se razumeti. — Draga, poslaću radnike da pregledaju zemljište u Gradcu, da kopaju što dublje mogu. Ispitaćemo rastresitost zemlje i sve premeriti. Čim iskopaju, počinjemo manastir i crkvu. Prvo temelj, onda sve ostalo. Tamo je reka Brvenica. — Možda iskopaju neku rimsku ili grčku tvrđavu? Meni bi bilo drago da otkopaju neku njihovu staru crkvu. — To je besmisleno. Koja crkva? Čija tvrđava? Dole je goli kamen, a pored njega, u nizini, teče reka, u pozadini stoji drveće kao vojska. Ovo je neobično mesto u kanjonu Ibra. Videla si to vodeno prostranstvo. Imaćeš novu crkvu. Nabavićemo projekte, sve pripremiti i postaviti temelj. Šuma će čuvati zdanje od kiše i vetrova. Napravićemo manastir na tihoj reci, na kamenu ili na zaravni. Pozvaćemo stručnjaka. — Kako si brz i odlučan! Znam da nećeš odustati. Sve ti verujem. Sposobnom vladaru Bog daje mahove, svuda mu se otvaraju vidici. Kuražan si, Bog te gleda i podržava. Život je jedan i kratak je. Treba ga mudro i korisno živeti.

69

* * *

Kralj Uroš reče:

— Sve ovo je, draga, lakše od vođenja ratova. Najteže mi je da sačuvam vojsku i vojne starešine. Izbegavao sam veće gubitke, na sreću, uspešno sam prolazio. Kako god okreneš, uvek se vraćamo na ratove. Trudim se da o njima ne mislim, ali to je nemoguće ostvariti i živeti u miru. — Da, da, više se vraćamo na one prošle. Buduće strašnim zamišljamo, izbegavamo ih, ređe ih komentarišemo. U užasnim noćnim košmarima, dok spavaš, ti sanjaš strašne prizore. Trzaš se... Kriješ probleme od mene. Predstoji nam rat... — Zašto tebe, dušo, da opterećujem? — zapita je kralj. — Po mom mišljenju, to je greška. Pričali smo o Karlu i ranije, a sad ga više i ne spominjemo. Zašto? Zbog straha? — Pa, Jelena, dušo, Karlo je tvoj rođak, valjda neće na Srbe udariti. Ti si mi ranije govorila da treba da sklopimo savez s njim protiv Vizantije. Da li si još za tu opciju? Ti dobro procenješ ljude i opasne situacije iako nisi ratovala. Mudra si. — Gospodaru, da skratimo priču! Savez sa Karlom Anžujskim moramo prihvatiti, ali ćemo se tada Mihailu VIII Paleologu grdno zameriti. Car nas već odavno vidi kao svoj plen. On sa Bosfora, kao suri orao, nadgleda ceo uzavreli Balkan. Sigurno nas je u mislima pokorio. Čuo je da nas Karlo Anžujski štiti. Jednoj strani se moramo prikloniti, ali i sablje i strele zaoštriti. — Prihvatiću tvoj dobar savet i savez sa Karlom. To je kraj! Savez i rat počinjemo, pa kako bude. — Da, da! Svakako je kraj priče, možda i početak okršaja sa Vizantijom. Car gleda nebu pod oblake. Planira. Srbiju hoće za saveznika protiv Karla. Oko nas se lome koplja. Mi smo moćna balkanska država — reče kraljica. — Šta planira Vizantija? — Ja sam nedavno doznao od svojih ljudi da nam car Mihailo 70

priprema odabrano poslanstvo. Sa poslanicima će u Srbiju doći i careva kćerka, poznata princeza Ana Paleolog. Oni će nam, u znak prijateljstva, ponuditi njenu ruku za princa Milutina. Te njihove princeze su u luksuzu živele, u Božjim jaslima povijane, u mirisnoj svetoj vodi kupane... Car hoće da se orodimo. Plaši se Srbije i Karla Anžujskog. To me ne čudi, niti raduje — prošaputa on. — Naš sin je kao ptić, još je sasvim mlad za ženidbu. Znači i on treba da sklopi brak koji mu kralj Vizantije nudi radi prijateljstva sa Srbijom. To nije ništa novo, ali me ne oduševljava. Da li će se dopasti jedno drugome? To nikoga ne zanima — dodade kraljica Jelena. Kralj se nasmeši kraljici, rukom je pomilova po kosi i produži: — U redu je! Sve se danas rešava ženidbom i udajom dvoje mladih, uglavnom nepoznatih ljudi. Niko se ne pita da li tu ima neke privlačnosti koja bi bila osnova za ljubav i garancija za skladan i uspešan brak. Interesi države su veći od emocija mladih prinčeva i princeza. Niko ih ne pita! — Naš brak je uspeo jer smo se oboje odricali nekih ličnih stvari da bismo mirno i skladno živeli. Ti si pola života proveo na frontu. Ja sam te verno čekala i čuvala decu. Svaka vladarka je javna ličnost. Svi je analiziraju. Dok si na frontu, ja se molim Bogu za tebe. — Opet isto ponavljamo. Karlo samo što nije jurišao iz Albanije. Zar mu je malo Napulj i Sicilija? Drži veliki deo Italije! Mene neće napasti zbog moje kraljice Jelene Anžujske. Sve o nama dobro zna naš zaštitnik Karlo. Vizantija nam nudi princezu da odustanemo od rata — reče kralj — to je ultimatum. — Pa dobro, to je sreća u nesreći. Nego brinu me ti prosci što kreću u Srbiju iz Carigrada i dolaze na naš dvor sa princezom Anom Paleolog. Žuri im se. Zabole me glava. Ne možemo ih sprečiti. Umorna sam... Zabrinuta.

71

* * *

Prešli su u trpezariju,

užinali, pili kafu i produžili priču. Kralj se

našali: — Smešno mi je... Nose sa sobom pune kofere da se pokažu. — Meni nije jasno šta će joj puni koferi luksuznih, modernih haljina i cela prćija pre vremena. Valjda ćemo nju gledati, a ne njene balske haljine. Kod Vizantinaca vlada luksuz na dvoru. Njihova kultura je dostigla vrhunac još pre pada pod Latinima. Sad su sve povratili — obnovili su zemlju, pokrenuli vojsku, ponovo se uzdigli. Oslobodili su se ropstva. Traže saveznike. Strepe od velikog kralja Karla. Nude nam kćerku. I to smo doživeli. — Znači dolaze? Imaćemo dve snahe za dva sina! Da nije prerano? — sa osmehom dodaje kralj. — Domaćinski ćemo ih dočekati po srpskim običajima. Neka znaju da imamo svoje dostojanstvo, ponos i veru u ljubav i prijateljstvo. Časni smo ljudi. Ipak sam zatečena carevom ponudom. — Eto, odaću ti tajnu do kraja. Princeza Ana Paleolog ostaće na granici, a prosci će, po želji njene majke, carice, doći da se uvere kakav komfor može dobiti njena kćerka u našem dvoru. Proveravaju nas. To je previše. — Ja sam doplovila kao labud sa Apenina na Balkan, pa stigla do Mađarske, a odatle sam sa svatovima stigla u Srbiju. Živa sam i zdrava. Šta oni žele? — zapita se Jelena. — Kažu da će ih prosci izviđači izvestiti o našem dvorskom ambijentu i o prvim pravim utiscima koje su dobili o nama. Pa, ako devojčina majka bude zadovoljna, dobićemo snahu. Hoće garancije. Idu na sigurno. Sve će kontrolisati. Mi znamo svoje vrednosti — pohvali se kralj. — Ja sam rešio da ništa ne ulepšavam. Radnici će raditi, devojke će na preslicama vunu sa Islanda same presti, pevaće narodne pesme, igrati u kolu, pa kako bude. Oni su oprezni, ali žele da se orodimo. — Velika je razlika, nesaglediva i neuporediva slika vizantijske 72

raskoši sa našom skromnošću. Sve je kod njih veće i bolje: i crkve i palate u kojima žive careva deca. Mislim da im se neće svideti kako mi ovde živimo. Ni naša higijena nije ih dostojna. Napudrane princeze se kikoću pred mladim prinčevima. Previše su slobodne i u oblačenju zahtevne, ali mahom su obrazovane. Bogami, ja sam se jedva navikla u Srbiji. — Dobro je što si mi rekla sve o njima. Sad ja neću da ih prihvatim, već samo kao goste. Reći ću da je Milutin još nezreo za ženidbu. Jednostavno ću ih odbiti i zbog Karlove ratne politike prema njima i njegovog prijateljstva prema Srbiji. Zašto da princa Milutina i njegovu princezu Anu izlažemo neugodnostima, da ulaze u već stvorenu i najavljenu komplikaciju? Neka naš krasni mlađi sin sam izabere princezu. Neka se prekine ta loša praksa sklapanja političkih brakova. I ti se sa mnom slažeš, kraljice, zar ne? — Ona potvrdi smešeći se. Kralj je čvrsto zagrli. Kako su oboje nagađali, obistinilo se sve. Poslanicima se nije svidelo kako skromno na dvoru živi Uroševa porodica, pa Ana Paleolog nije prešla granicu. Tu je sve saznala suprotno od onoga čemu se nadala. Rekli su joj kratko i jasno, kao zaključak, sledeće: — Draga princezo, uzalud smo prešli ovoliki put. Srpski kralj Uroš I Nemanjić i njegova supruga kraljica Jelena izjasnili su se da njihov sin princ Milutin još nije stasao za ženidbu. Oni su divan narod koji skromno živi. To nije prikladno za carevu kćerku. — Da li su njega pitali za mišljenje? — zapita ih lepa Ana. — To nam nije poznato! — viknuše uglas poslanici. — Njihove princeze na dvoru vezu, pletu, same predu vunu. Jedino ne kuvaju... — Moj otac je šaputao mojoj majci da ćemo ovim brakom dobiti saveznika za borbu protiv kralja Karla Anžujskog. Vi ste olako shvatili situaciju. Otac Mihailo se ozbiljno sprema za taj rat. Gde su mu prijatelji? Otac zna šta radi, a vi ne znate — hladno dodade princeza. — Znamo mi, princezo Ana, da Paleolozi nikad ne uzmiču, već se bore da sačuvaju teritorije koje su jedva povratili od Latina. Srbija je moćna. Srbi su borben narod, pomogli bi caru. — Sad je kasno. Kajanje vam ne gine... — Nama je žao jer ste vi, princezo, požrtvovana kćerka. Hoćete žrtvovanjem da spasite cara i državu dugogodišnjeg trajanja? Nemojte se brinuti. Carigrad se, kao div, iz pepela podigao. Leti ka nebu kao feniks. — Zaboravila sam da vam kažem da pozdravite srpskog princa iz moje bajke i njegovu uzvišenu kraljevsku porodicu. Čula sam da ima sve 73

vrline o kojima sanjaju princeze, da je atletski razvijen i lep kao vitez iz herojskih priča. Šteta! — Videli smo ga. Pozdravio se ljubazno i sa nama se pristojno ophodio. Nije nam se jedino svidelo kad nam je kralj Uroš pokazao kako devojke na dvoru vunu predu, a na svili zlatnim koncem vezu. Samo rade, a princeze su. Bolje da nešto uče, da čitaju knjige i da se obrazuju. — Ne mogu da zamislim da je samo to neka njihova velika predstava i duševna razonoda kad dočekuju visoke goste. Da li su pevale? Vi ste pošli da se sprijateljite. Pričajte dalje! — Mi smo se oduševili kako su devojke i mladići igrali kolo i pevali stare srpske pesme, posebno dok su izvodili vesele izvorne narodne igre iz Šumadije. Svidela nam se nošnja iz tih krajeva Srbije. — Hvala vam svima na ljubaznosti! Znači, vraćamo se u Carigrad bez obavljenog posla! Osećam se loše jer je mene kraljević odbio. Neće me. Vi ste krivi. — Nama je takođe žao! Princ Milutin treba da poraste dok kralj Uroš bude vodio rat i upravljao vojskom. Saznali smo da kraljica Jelena Anžujska ima privatnu devojačku domaćinsku školu na svom dvoru. Siromašne devojke priprema za udaju. Princezo Ana, taj dvor nije za vas — zaključi izaslanik. Princeza napravi grimasu koju nisu razumeli.

74

* * *

Već ostareli srpski kralj Uroš nije pridavao naročiti značaj čestim

primedbama, direktnim ili indirektnim, u vezi sa njegovom abdikacijom. S vremena na vreme, Mađari su potezali to pitanje svom zetu srpskom princu Dragutinu koji je tako, iz dana u dan, dobijao želju da što pre vlada Srbijom. Oni su ga podsticali. Inače, njegov život sa suprugom Katelinom bio je prilično skladan. Ljubav je, iznad svih očekivanja, planula između ovo dvoje mladih jer su oboje imali dosta razumevanja jedno za drugo i bili su sličnih interesovanja. Oboje staloženi, vaspitani, dobre naravi ne samo da su se lepo uklapali, već su se zbližili i zavoleli kao par. Ljubav je buknula, a deca su se množila i porodica se brzo uvećavala. Njihov prvi sin dobi ime Vladislav. Prilikom krštenja, kad ga je vodom poprskao, sveštenik reče: — Ovo dete će biti zdravo i srećno, ali nikad neće zemljom vladati. Neće imati prilike da se oproba kao vladar! Ljudi su se zgledali, čudeći se da sveštenik proriče sudbinu vladarskoj deci pri obredu krštenja. Kako se usuđuje da za prvog unuka kralja Uroša i kraljice Jelene, posle obreda, prisutnima otvoreno kaže da princ neće biti na prestolu?! Vladarski par nije obraćao pažnju na te čudne komentare. Kraljica Jelena je od duhovnika prihvatila princa Vladislava u naručje, te ljutito i veoma zabrinuto izašla iz crkve posle verskog obreda. Svi krenuše ka izlazu. Kralj je išao napred, a Dragutin, Milutin i dečakova majka Katelina poslednji izađoše u dvorište. Zvona sa zvonika još su brujala u znak ispraćaja. Kod kuće, na deževskom dvoru, posluga je uobičajeno radila sve svoje jednolične ali važne poslove. Vredne domaćice su spremile bolji ručak i sa ukrasima na stolu servirale. Ukusna jela su se dimila u tanjirima na stolnjaku od belog platna izvezenog svilenim koncem koji su kupovale na trgovima od trgovaca fine robe iz Dubrovnika. Escajg od 75

srebra, tanjiri pozlaćeni sa spoljne strane. Sve beše kraljevski pravilno raspoređeno, pa su se kupasti srebrni pehari isticali ispred tanjira za ručavanje. Već odavno su Srbi koristili viljuške, kašike i noževe, pa više nisu, kao nekad, hranu prstima stavljali u usta. Noževima su spretno sekli meso, pažljivo ga nabadali viljuškom i polako prinosili ustima. Jelena pozdravi sve prisutne goste koji su došli na veselo krštenje deteta. Kralj prvi podiže zdravicu da poželi zdravlje unuku i roditeljima čestita ime prvog deteta. Stajao je sa peharom punim vina i rekao: — Sine Dragutine i snaho Katelina, čestitam vam ovaj važan porodični događaj! Neka nam poživi ovo moje prvo unuče, a vas roditelje neka dobra sreća prati: živite u ljubavi, miru i neka vam se otvore široki vidici da imate dobre putokaze u životu. Najbolje je da zajedno donosite važne odluke, bez uticaja rodbine sa mađarskog i srpskog dvora. Vi ste punoletni i odrasli ljudi, zato vodite svoj život kako najbolje znate i umete. Ja sam postao deda, ali sam i dalje vaš vladar, kralj Srbije, deco moja. Još ću zemljom upravljati. Dragutin se odvaži i s čuđenjem zapita roditelja: — Oče, bolje je da ne okolišaš, ne volim duge uvertire. Mogao si kratko reći da se nećeš povući sa prestola da meni, svome sinu, oslobodiš mesto. Neka kraljica kaže šta je pisalo u onom mirovnom ugovoru. Živ si stigao u Srbiju. Naravno, obećao si Mađarima... Nisi mislio na mene. — Ja sam, sine, tim obećanjem jedva spasio svoj život — namrgodio se iznenađeni kralj. — Ti si mađarski zet, a ja sam još srpski kralj. — Nikako, nikako se ne slažem. Odrekni se prestola! Budi kralj od reči! Budi častan čovek! Zar nećeš?! Ti si mi neki otac, sebičan si roditelj. Kralj se suzdržao, nije mu odgovorio. Bio je zatečen. Jelena se uvredi zbog ovih reči jer je bila iznenađena da njeno rođeno dete više nije ono isto, već su ga Mađari odrodili i pridobili za tako kratko vreme. Nije primećivala nikakvu reakciju kod mlade snahe Kateline, pa pomisli ne da je stidljiva već lukava i uzdržana, bolje reći primirena kao mirni gušter u šarenoj košuljici. Ipak je majka mislila da njega ne podgovara ona, već njena rodbina na čelu s kraljem Belom IV. Uroš ponovo uze reč: — Primirite se svi, a naročito ti, sine! Kako da ti dozvolim da vladaš bez ikakvog iskustva? Zar da ideš u rat i pogineš? Sačekaj malo dok razbijem Dubrovčane. Više ne znam šta da radim, kuda da idem. Vizantija u meni vidi potencijalnog neprijatelja zbog rata koji vodi protiv Karla Anžujskog. U stvari, Karlo je prvi napao Vizantiju, a Dubrovčani će pogaziti sve one naše silne ugovore koje smo stalno potpisivali, nad 76

njima se kleli, obećavajući im ustupke. Ja im više ništa neću opraštati. Prvi ću s vojskom udariti na gradske zidine, pa će me zapamtiti zbog pretnji, upada i vršljanja po našim graničnim oblastima. Strahota! Nikako se ne mogu opustiti. — Ja sam danas, oče, slavio krštenje svog prestolonaslednika, a još ni ja nisam dobio mogućnost da vladam ovom našom zemljom. Imam svoju porodicu, samostalan sam čovek. Rad bih bio, kralju, da mi daš bar pola države da ti budem suvladar. Kako god, samo da budem kralj... Odrastao sam na dvoru. — Zašto si toliko nestrpljiv, Dragutine? Već sam vam svima rekao da za nedelju dana krećem u ratni okršaj da branim Srbiju. Svi žele da raskomadaju raško-primorsku oblast, da ostanemo bez otadžbine, da nas tuđin gazi i ucenjuje. Dubrovčane na zlo nagovaraju Mlečani pod čijom su oni večitom zaštitom. Dok sam ja živ i zdrav, neću dozvoliti da padnemo u ropstvo naših nemilosrdnih suseda. Zar da budemo vazali? Neka čuje tvoja mlada supruga, moja snaha Katelina. Njeni Mađari su se s nama izmirili, ali su nam celu Mačvu zauzeli i za sebe je ugovorom zadržali. Mi dobro znamo šta je naše. Tuđe nećemo — reče on, a snaha produži: — Ne znam ništa o politici. Srećna sam sa princem, vašim sinom. Odlično se slažemo, imamo zdravo muško dete... Kraljica Jelena naglo ustade pa, pošto su gosti otišli uz pozdrav i zahvalnost na gošćenju, ona održa kraći monolog kao da je sama, kao da ostali ukućani nisu prisutni. Pogledaše je raširenih očiju. Govorila je: — Šta se ovo danas zbiva na našem dvoru? Ja sam obavezna da održavam dobre odnose među svim članovima porodice. Moj suprug je zaslužan za veliko državno bogatstvo, za slobodu zemlje, za stalni mir u državi. Svi podanici istinski poštuju kralja ratnika, a moj sin hoće da ga ljuti. Naš gospodar, kralj Uroš, ne kraljuje, već ratuje. O narodu se brine, sirote hrani, bolesne leči, ranjene novcem nagrađuje, kuće im popravlja, porodice hlebom hrani. Vernicima zida manastire, sveštenicima daje najbolje uslove za duhovni rad i život u svojim prelepim zadužbinama. Živ se vratio iz svih ratova. Državu je mačem branio, čvrsto ga držeći u rukama, a sin želi da mu otme krunu. Nikako se ne slažem. Ipak, neću da proklinjem svog prvog sina Dragutina. Posle pauze ona produži: — Mislim, dragi moji ukućani, da je ovo prevršilo svaku meru. Kralj Uroš ima dosta strpljenja, on nije mekušac, ni slab vladar, niti čovek bez 77

duše, već roditelj koji ima veliko srce i suprug koji poštuje mene, vašu majku. Šta još tražite od njega? Dragutin se oglasi u momentu kad njegov mlađi brat, princ Milutin, pruži ruku prema njemu dajući mu znak da više ništa ne govori, smatrajući da se strašno ogrešio o svog časnog roditelja. Nekoliko puta ga opomenu da ćuti, da se primiri i najzad urazumi. Ipak, Dragutin, na zaprepašćenje svih, glasno zapreti da će na oca udariti s vojskom, pa se kralj i sam uveri da njegov sin, bez iskustva, hoće snažnom oružanom silom da se izbori za svoja prava. — Kad ne može milom, moći će silom — rekao im je princ ljutito, a mlađi brat poče da ga prekoreva grubim rečima: — Sad si pokazao ko si i šta si! Zar da udariš na oca? To je skandal! Takvu strašnu odluku, brate, nisi sam doneo! Reci mi sve, Dragutine, ako si mi još brat. Koga ćeš napasti? Dragutin napravi čudnu grimasu i reče bez stida i obzira: — Napašću onoga koji mi je život dao! Bolje je da me je tada, na rođenju, ubio, nego da me ovako muči. Vojska je u pripravnosti. Moram starog kralja zbaciti sa prestola. — Zna se da su prave kukavice oni koji ocu prete! — dodade Uroš ni sam ne verujući da Dragutin izgovara ove pretnje njemu upućene. — Ja se sad ne šalim. Žao mi je da ovo sluša majka koja me je negovala dok je otac zečeve, srne i patke lovio po ovim našim vrletima. I ptice sa grana znaju da je kralj Uroš dosta ratovao... — Dragutine, mili sine, kad prespavaš, sve ćeš zaboraviti. Ove pogrdne reči večno ću pamtiti, ali ću ti kao otac oprostiti jer sam pravi hrišćanin. Zelen si, sine, još si nezreo... — To je tvoje mišljenje. Mene će Mađari kao braća s vojskom pomagati, a i ovde imam neke tvoje ljude, moje pristalice. Ne mogu se dičiti da hoću svog oca oružjem pomeriti sa trona, da ću silom uzeti žezlo u svoje ruke. Kad nisam mogao mirnim putem, ostvariću san pravom ratnom vojnom silom koja će stati uz mene, mladog kralja. Mađari i naši su uz mene. Velikaši su pobegli od mog oca u moje vojne redove. Kraljica zaplaka i pognute glave izađe iz prostorije dvora. Zamoli svoje posilne da hitno pozovu igumana Danila da dođe na dvor. Kralj Uroš je ušao u svoj kabinet držeći se za grudnu kost i stišćući grudi oko srca. Razgovarao je sam sa sobom. Duša gaje bolela. 78

* * *

Dok je kraljica molila igumana Danila i neke vojne starešine da sina

Dragutina urazume, buntovnik je istog dana otišao na put. Preko Šumadije i Vojvodine stigao je kod tazbine u Budim. Oni mu već behu pripremili vojsku da se obračuna s ocem i da mu silom oduzme presto. Niko Dragutina nije uspeo da odvrati od ove sulude namere. Bilo je neverovatno da će se ova luda akcija ostvariti jer je uvek postojala nada da će se princ pokajati i odustati. Ali nadanje je uzaludno radovanje. Dobra majka Jelena lomila je svoje jako srce, plačući pred Isusom i dozivajući Bogorodicu kao i onog dana kad je kćerku Brnču sahranjivala. Ovu sadašnju sramotu nije mogla da podnese, pa je od velike tuge ponovo kosu raspustila. Morala je da izdrži i ovaj težak trenutak duševne nemoći i zato ničice pada pred sinom koji neće da popusti, već želi da ubije oca. Ali kralj Uroš je imao ratni plan za odbranu zemlje od Dubrovčana. Odlučio je da ignoriše Dragutinove pretnje. Vreme brzo prođe i dođe čas da se Uroš oprašta od supruge i sina Milutina. Sa vojskom se uputio prema Dubrovniku da napadne dobro utvrđene zidine, odvali kapije i uđe u dobro čuvani grad. Rešio je da zauvek smiri građane i vlastelu i zauzme Dubrovnik, grad-bedem na moru. Već je imao Bar, Ulcinj, Budvu i Kotor, pa mu ne bi bio naodmet ni ovaj neposlušni grad, čiji građani nikog ne štede, zakon ne poštuju, traže tuđe zemljište. Mislio je: „Biće mirni kad im ja budem gospodar i vladar. Previše sam trpeo trgovce koji švercuju robu, prave zulume na drumovima i ubijaju nedužne ljude..." Jedan deo dubrovačke vojske potpomognut Mlečanima udario je na jug, na Uroševe gradove Bar, Ulcinj i Kotor, te su ga primorali da napusti opsadu Dubrovnika i da krene u protivnapad kako bi zaštitio svoje Primorje. Mletačka republika se umešala i sprečila kralja Uroša da uđe u Dubrovnik s vojskom. Srpski kralj je tako odustao od opsade i od osvajačkih namera, ali je sačuvao i zadržao Primorje. On je u jednoj šumi 79

uspeo da iznenadi i presretne neprijateljsku vojsku koja se vraćala sa Primorja. Gradovi su preživeli napad. Nezadovoljan, kralj Uroš se vratio kući. Vladar je mislio da je ovo njegovo poslednje ratovanje, ali se prevario. Dragutin je s jakom vojskom napao kraljevu vojsku na polju kod Gacka i odneo pobedu. Oca je vezao kanapom i to posebno ruke, a posebno noge. Kralj je ležao bespomoćan u jednoj seoskoj kolibi. Dragutin mu je tada zajedljivo rekao: — Sad ne možeš pobeći. Daj mi zlatnu krunu u ruke pa ću te odvezati. Nemoj bežati, smestiću te u manastir Hum kao što si i ti svog brata, kralja Vladislava. Nisi hteo da se odrekneš, sad si moj rob. Vojska je uz mene. — Ja sam krunu bacio u trnje samo da ti ne bi dospela u ruke. Ako možete, nađite je! Radite šta hoćete! Kao roditelj ja sam doživeo poraz od sina! Jao meni šta sam doživeo?! Tako je Dragutin ostvario šta je zamislio. Oca je smestio u manastir Hum. Tada je izmučenog kralja sa suprugom, kraljicom Jelenom, fizički rastavio. Majka je tugovala sama na svom dvoru, dok je Dragutin na deževskom saboru delio Uroševu državu na tri dela. Alal mu vera! Narod se čudio, žaleći kralja i osuđujući sina. Kraljici Jeleni odredio je predele oko Ibra sa prestonicom u brnjačkom dvorcu i primorske gradove od Ulcinja do Kotora. Vratu je dao neke nepoznate plodne oblasti, a on je ostao u staroj nemanjićkoj deževskoj vili, u blizini Rasa. Ovo se desilo 1277. godine. Dragutin se tada poklonio majci i zamolio je za oproštaj. Ova mudra žena morala je da oprosti ovo nedelo sinu prvencu radi mira u kući i da bi sprečila razdor u državi. Kralj Uroš je, nažalost, od tuge preminuo sledeće godine i sahranjen je u Sopoćanima. Jelena je počela da vlada svojim delom boraveći na brnjačkom dvoru, gde je i umrla 1314. godine u dubokoj starosti. Sa kraljem je živela trideset godina, a posle još trideset i sedam sama. Duboko ožalošćena kraljica samovala je u Brnjacima, spominjući supruga Uroša i kćerku Brnču, a povremeno je obilazila njihove grobove. Molitve joj nisu pomagale. Znala je da mrtva usta ne govore. Bila je pobožna i poštovala je sve vere: pravoslavnu, katoličku i bogumilsku, sa željom da sve ove vere srpski narod poštuje, da svi sveštenici žive u miru, slozi i saradnji koju su, zahvaljujući njoj, uglavnom i postigli. Arhiepiskop Danilo II toliko je lepih reči ugradio u žitije o Jeleni, 80

najboljoj srpskoj kraljici, da stvarno nemamo razloga da joj tražimo greške, već da je hvalimo i spominjemo, da joj se divimo i ističemo je kao primer srpskim ženama. Mir i tišina zavladaše ibarskom dolinom. U borovoj šumi, iznad i ispod brda Sokolovice, skrivale su se ševe, jarebice i prepelice. Leptiri su nečujno kružili, spuštali se sa neba, dolazili na dvor. Oni su u sebi nosili duše umrlih ljudi i žena. Kraljica pretrnu od ovog jezivog mira i prolećnog mrtvila. Sunce je grejalo kao da je leto. Izašla je u šumarak da čuje gotovo nečujni šum Ibra. Poče pogledom da prolazi stazama i bogazama iznad zelenih borova u obližnjoj šumi. Na putu primeti jednog zeca, a na vrhu jednog krošnjatog, tek olistalog stabla stajala je širom otvorenih očiju ogromna ćudljiva sova. Pitala se zašto se sova toliko udaljava od kuća u kojima lovi miševe. Zar sove ostavljaju mladunce i sa drveća posmatraju ceo prostor široke doline Ibra? Verovatno donose i neke crve za svoje mlade. Ko zna šta su sve sove sposobne da rade?

81

* * *

Jelena

se zabrinula da li je ova životinja zloslutna ptica, kao kukavica koja stalno kuka i donosi nesreću. Nije smela da je plaši i izaziva, zato se okrenula da potraži leptire koji donose čedne duše umrlih s onoga sveta. Dva šarena leptira su letela zajedno te se ona smiri i pomisli: „Ovo su duhovi, dve dobre duše! Brnča i Uroš! Bože dragi, zašto ih prerano uze? Kako ću bez njih?" Kad se vratila u dvor, zatekla je poslugu i dvorjane kako plaču. Dvorska dama Beatris tiho joj ispriča da su njeni sinovi živi i zdravi i da treba da se potpuno opusti jer je opet došlo do nesreće kad je glavni karavan prošao preko Raške, celom oblašću do Kotora i nazad. Trguju i putuju, svađaju se i međusobno ubijaju. Bez milosti se fizički obračunavaju. — Znala sam, mila Beatris! Srela sam onu buljavu sovu, a ljudi kažu da je ona pazikuća i da donosi sreću. Ja mislim obratno. Šta je bilo? Govori! — Jedan Srbin i jedan Baranin, prilikom primopredaje kabaste tehničke robe i životnih namirnica, toliko su se svađali i raspravljali da su najzad oštre noževe i jedan i drugi upotrebili. Trgovina nosi rizike. Nekad i smrt. Jao, kraljice draga! — Eto, dok je Uroš bio živ, to se nije događalo. Recite mi, Beatris, je li bilo mrtvih? Šta će raditi moji sinovi? Niko ne poštuje zakone i ugovore, a sve imamo na papiru. — Kraljice mila, šta da vam krijem, oba trgovca su pala u tom obračunu. Lako se gube glave. — Kako pala? Recite mi slobodno... Ja moram da znam kako srpske sinove da sačuvam. Imamo zakone i državnu upravu. Na putevima vlada zakon jačeg. — Baranin je mačem posekao Srbina, a jedan naš je ubio njega. Nije upotrebio mač, već je odapeo strelu i to onu otrovnu kakve su dubrovački ratnici skoro bacali preko zidina Dubrovnika na naše 82

vojnike. Tragedija na drumovima. — Sve mi je jasno! To je pokolj! Uroš je uvek znao kako se nadgledaju karavani jer među tim poštenim trgovcima ima i onih koji dolaze da izazivaju nesreću, zabunu ili onih koji ubijaju i pljačkaju one kojima su prethodno dušu uzeli. Strahota, moja Beatris! — zaključi kraljica. — Šta će o nama misliti Vizantinci? Malo su bolji od nas — reče dvorska dama. — Kad su dolazili njihovi izaslanici u Srbiju da nam ponude princezu Anu za Milutina, jedva su se živi izvukli sa naše teritorije jer su i njih banditi presretali. Uroš je reagovao i sprečio tu nesreću. Njega nema, a krv se lije po srpskoj državi. Ja sam slaba i nemoćna, ali ipak neću to više dopustiti. Vojsku ćemo učvrstiti. — Vi već uspešno vladate svojim oblastima. Lepo je od vas, kraljice, što ste sinu Dragutinu oprostili ono nedelo koje više niko ne spominje. Svako čudo za tri dana, a ovo će se pamtiti večno. — Da, da, ja sam njegova suvladarka, ali nemam svoju vojsku. Uvek ću pomoći sinovima, a oni neka se staraju o vojsci i odbrani njihove i moje zemlje. Naš dobri kralj se nerado zamonašio i posvetio Bogu. Nije on digao ruku na sina Dragutina, već on na njega. Ta žalost mi je zakopana usred srca. Kako da kunem i kaznim sina? Pre vremena počeo je da upravlja Srbijom. — Vi ste za primer njima. Sad hoćete da vladate i da ih pomažete. Spašavate Srbiju. Bez vas bi ova zemlja bila kao svako siroče bez majke. — Na pleća mi je pala trećina velike države kralja Uroša. Možda će sinovi nastaviti dalje njegovim putem. To bi nas održalo, zar ne? — Svakako! Dobri su! Ja imam veliko poverenje i u vas, kraljice Jelena. Vi ste potomak svete loze Anžujaca. Recite mi ko su oni? Ljudi nagađaju. Misle da ste sa nebesa stigli... — Anžujci su direktni potomci Merovinga, koji u sebi nose krv Isusa Hrista jer su od Hristovog roda nastali — kraljica završi ovaj teški, mučni razgovor sa dvorskom damom, pa se povuče u svoje odaje. Dugo nije mogla da zaspi od ovih uzbudljivih priča koje su je direktno u srce pogađale. Dvorska dama je bila suviše indiskretna i radoznala u želji da sazna neke činjenice koje je Jelena dugo držala u tajnosti. Danas se rasteretila jer je ovoj dobroj ženi sve poverila. Nije mogla da shvati da u njenim venama teče Hristova krv. 83

* * *

Novi kralj Dragutin raširi svoja vladarska krila, požele da bude u

dobrim odnosima sa bratom i majkom koja se neko vreme držala po strani. Nenavikla na porodične svađe, našla se u mislima između Dragutina i Boga. Nije sina proklinjala, plašeći se da Svevišnji ne naudi novopečenom kralju, koji joj jednog dana priznade kako je ideju da svog oca potisne oružjem dobio od tasta, kralja Stefana. Jelena je sinu postepeno popuštala, te je izgledalo da će i sante leda oko njenog srca početi da se otapaju. Mudra majka morala je i dalje časno da živi kao udovica, da bude u saglasju s oba sina da bi održala sve tri porodice i trodelnu državu svog supruga. Verovala je da može i mora da se uzdigne iznad svojih mogućnosti. Morala je da bude čvrsta u važnim odlukama, a odmerena i oprezna u svojim stavovima. Umela je da taktizira i da se kontroliše. I dalje su je nazivali kraljicom, a ona je čak i igumana Danila, iz manastira Banjske kraj Kosova, molila da je oslovljavaju sa monahinja Jelena. Obrati se tako svetom ocu Danilu: — Pa, ja sam se, igumane, zamonašila i posvetila Bogu, a Dragutin mi dade zemlju oko Ibra i Primorje da i dalje upravljam — reče ona. Danilo se osmehnu, podiže svoje krupne oči prema nebu i potvrdi: — Vi ste obukli monašku odoru, ali ste prvo kraljica i majka dva kralja. Živite u dvorcu. Kraljica ste u svojim oblastima, a majka ste celog nemanjićkog kraljevstva i celog srpskog naroda. — Tako je, Vaša svetosti. Rado ću pomagati sinovima i narodu da očuvamo celinu. Imam snagu, novac i zdravlje, ali mi je duša ožalošćena zbog Uroševe smrti. Ne znam da li me možete razumeti... Iznenada je nestao. Imao je planove i želeo je da ih ostvari, pa da se zatim zadovoljan sa prestola povuče. Zaslužan je za spas i proširenje države. Unapredio je rudarstvo, zanatstvo i trgovinu, a na prvom mestu poljoprivredu. Duša me boli za čovekom s kojim sam trideset godina živela i dobro se slagala. U manastiru Hum je jadnik umro pod imenom Sveti Simon. Živeli smo 84

odvojeno. Umro je 1277. Bili ste na njegovoj sahrani. — Poznata je stvar da ste vas dvoje bili pregaoci, graditelji i dobročinitelji. Vi, kraljice Jelena, jedino niste s njim išli u rat... — Očekujem da mi Dragutin dođe na poklonjenje, pa da zajedno odemo na Urošev grob. Uh, šta me je snašlo! — Ja sam se nadao da ćete i mene pozvati da vam se pridružim. Želim da napišem njegovo žitije. Pisaću o svim Nemanjićima, ali o vama posebno sve pohvalno. Volim istinu. — Ići ćemo u iduću subotu, zato dođite kao duhovno i svetovno lice, kao naš porodični prijatelj. Biću vam zahvalna. — Hvala vama, kraljice. Rado ću doći. Sada idem. Dalek je put, dalek i opasan. — Ostanite na konaku, pa ujutru, ranom zorom, kad se naspavate, putujte. Navikli ste da se krećete. Morate biti oprezni po ovim našim vrletima. U kanjonu Ibra, brza voda huči, dok brdo tužno jauče. Ljudi se plaše noću. — Posle nekih većih napora, putovanja ili fizičkog rada u dvorištu crkve, nikad nisam previše umoran. Najteže mi je kad besposlen, kao trut, dokon sedim. Noću pišem knjige, danju držim propovedi. Ja sam pčela radilica. Retko se odmaram. Još sam živ i zdrav. Ovde, na Ibru, volim da se osvežavam i odmaram. — Svi ćemo se jednog dana odmoriti kad nas starost pritisne. Po dobrim ili lošim delima ljudi će nas spominjati. Možda hoće... Sigurno mi to nećemo saznati. Vi rekoste da ćete i o meni pisati, zar ne, Vaša svetosti? — Dok pišem ove biografske, istinite knjige, trudim se da budem pouzdan i precizan u godinama, slikovit u opisivanju događaja. Neko će to rado čitati, spominjati moje ime, a zapisano će možda citirati i potomcima tumačiti istoriju. — Da nije pismenih ljudi, ništa se ne bi o nama znalo. Vizantinci pišu o svojim vladarima, ali i o susednim. Knjige su kulturni spomenici. Pravo blago. — Niko se nije naučen rodio, a pisane knjige će prosvetliti ljudske umove. Moje učenice čitaju, vezu, pletu. Ovde, u Srbiji, prvi put sam saznala kako se prede na preslici. Moja majka Alisa se čudila kad je videla ove dugačke glatke daske za koje se oprana ovčija vuna pričvrsti. Videla je mene dok sedim i u desnoj ruci držim vreteno, odvajam levom male pramenove vune i predem. Pređu prstima vučem i sučem, i na 85

vreteno navijam. Jednostavno a korisno. — Vi, kraljice, sve možete i uspevate. Ko je našeg kralja s vama oženio, Srbiji je korist i veliku sreću doneo. Živeći u dolini Ibra, srodili ste se s ovim narodom. — U početku sam jedva uspela da se naviknem. Gazila sam prvo po jorgovanima, bulkama, po hrizantemama, a posle toga i po trnju. Shvatila sam zašto predivne ruže imaju trnje — da se zaštite od ljudi koji ih, bez razloga, beru i čupaju. Ni bistra voda u vazama im ne pomaže. Život su im silom u korenu prekinuli. Zbog ljudske nepažnje, ruže kratko žive, venu i suše se, zatim stižu na smetlište. I ljudi umiru! Oni najgori sigurno dospevaju na smetlište istorije. — Vi želite da kažete da i najlepše ljudsko biće pored vrlina, zasluga i dobrih dela, kratko živi i umire. To je nama nepoznato. Vekovima se ljudi pitaju odakle smo došli i kuda idemo — reče iguman gledajući prema nebu. — Mi smo, dragi duhovniče, samo gosti na ovoj planeti. Borba mora biti neprestana, do kraja... Bez rada bismo brzo propali kao biljke bez vode. — Plašim se da kažem ljudima, a vama ću reći. Bog nije uvek pravedan. Kad bi mogao i hteo, zaštitio bi sve poštene i dobre ljude. — Promenimo temu razgovora. Dragutin uvek dolazi kod mene da me pita za savete u vezi sa trgovinom i rudarstvom. Ima svoje savetnike, stručne ljude, a on prvo pita mene. Ja sam sinu oprostila grehe samo rečima, ali ne srcem. Teško mi je. Ipak sam prihvatila da upravljam jednim delom države. Nisam imala izbora. — Vi ste razumna majka i požrtvovana kraljica. Biće mi čast i zadovoljstvo, ako poživim, da o vama pišem. Naravno, i o vašim sinovima. — Vi ćete, igumane, naše Nemanjiće ovekovečiti. Ljudi će vam sigurno verovati, kao i stranim piscima koji već uveliko pišu, ugledajući se na grčke i rimske mudrace i poznate pisce biografija znamenitih ljudi. Dosta su oprezni i tačni u iznošenju činjenica. — Trudim se da budem ubedljiv, verodostojan i zanimljiv životopiscac. Noćima ne spavam. Sve proveravam jer poštujem istinu i našeg jedinog Boga. Pravedna reč srca osvaja, smiruje ljude, a nepravda u mozgu ključa i razara duše. Istina je za mene svetinja. — Kakav god da je Bog, on nam je živote dao. Zato nam ih i uzima svojom voljom. Dobro je što nam prašta grehe. Brine se o nama kad 86

odemo preko reke ka onome svetu. To je velika nepoznanica i zato verujemo da će nam tamo biti lepo ako nastavimo život. Niko se nije vratio na zemlju, — sa čuđenjem dodade iguman. — Važno je da sve ovde dobro zaslužimo. Mnoge dobre ljudske duše su same sebi obezbedile nastavak života i to u raju, među sjajnim zvezdama. Ipak je najstrašnije što svi umiremo, a niko ne zna zašto se niko ne vraća... Tela su im propala, a duše? Ko zna? Ja sam vernik, lepo mi je uz obe hrišćanske crkve, u krilu istog Boga. Nadam se da će mi oprostiti grehe. — Sačekajmo. Nikome se na taj put ne žuri — završi iguman Danilo.

87

* * *

Kralj Milutin je stigao do Brnjačke reke u letnji dvorac Nemanjića, u

Brnjake, gde je kraljica Jelena samovala sa jednim delom svoje dvorske posluge. Vodila je deo države kako je znala i umela. Nije duhom klonula, nije se u nevolji predala. Sama je sebi priznala da oseća kako je bez prave zaštite jer više nema njenog gospodara, srpskog kralja Uroša. Kako su dani prolazili, bilo joj je teže bez njenog bračnog druga. Danima je tumarala sama sa logotetom po groblju u Sopoćanima i tužno dozivala supruga kralja Uroša. Zar je morao tako neslavno da napusti presto, da umre sam u manastirskoj ćeliji? Kad je čula poznata zvona sa zvonika, zaplaka se za Urošem i reši da malo ređe posećuje ovu svetu kuću, veliku Uroševu palatu, zadužbinu u kojoj blistaju predivne freske u ikonostasu i po svim zidovima. Još više pretrnu pri tužnoj pomisli da više nema kralja, njenog dobrog supruga. Dragutin je, najzad, ušao u brnjički dvor na velika vrata. Činilo se da je ponosan jer je imao krunu i sve one svečane ornate, skoro iste kao i njegov otac, koji ih je prvi uveo i počeo koristiti po ugledu na vizantijske careve. Majka je takođe obukla svečanu mantiju. Kad on naglo spusti glavu, opet majka pusti suze bola na bledo staračko lice. Pomisli: „Moj Dragutin se postideo. Mađari su ga na zlo nagovorili. Već mi se ranije izvinio. Šta sad? To više neću komentarisati. Zašto se povređivati? Gotovo je... Šta je bilo — bilo je... Mi smo živi, moramo se uvek držati zajedno. Ja ću sinovima dati dobar primer, a savet samo ako ga zatraže." Kralj se nasmeši majci, priđe joj i nazva Boga. Ona prihvati, otpozdravi svom dečaku, koji joj nežno ljubi ruku i upita je za zdravlje. Više nije reagovala umom već instinktom. Ušli su u veliki salon. Kraljica ga upita za suprugu Katelinu i sina Vladislava. Te reči kurtoazije bile su upućene iz srca i duše sa obe strane. Zajedno su ručali. Kad se malo odmorio, Dragutin je opet obukao 88

kraljevsko odelo, majka mu čestita krunu i ornate koji su mu prelepo stajali, ali ih je ona danas zagledala. Podsetiše je na Uroša. Brzo se snađe i zato mu šapatom reče: — Prelepo mi izgledaš, sine, dobro mi došao! Postao si vladar. Sve te svečane oznake na tebi preuzeli smo od velike Vizantije. Sad carski izgledaš, a kralj si. — Hvala, mama. Tačno je, mi smo kraljevi. Evo već trideset godina mi, Nemanjići, nosimo odeću, ornate i oreole oko glave kao njihovi carevi. Postepeno smo stekli i visoko uzdigli državu, pa moramo i kitnjastim odelom pokazivati ko su moćni kraljevi, potomci župana Nemanje. Verujem da će neki naš potomak biti krunisan za cara. Ide se ka tome. Uspećemo. — Nadam se, sine! Ipak je rano za carsku titulu. Treba imati još veće zasluge, a velika Vizantija nam daje priznanja i veće titule. — Došao sam ovde da te pitam za savet, kao zaslužnu i iskusnu kraljicu. Moram priznati da si prvo naša velika majka. Oprostila si mi grehe... Hvala ti, mama. — Dragutine, dete moje, prošetaj po salonu da te malo gledam, da uživam. Ako se slažeš, danas ne želim da govorimo o teškoćama u državi, već da se gledamo i pričamo prisno — kao majka i sin. Obukao si se da pokažeš koliko me poštuješ. Hvala, sine. Ja ću ubuduće slušati tebe i Milutina. Treba da ste stalno složni, braća ste. — Majko, Milutin više voli svirke i zabave od krune. Možda vešto prikriva svoje namere, misli i osećaje. Čoveku je Bog dao tu mogućnost da, kad hoće, skriva misli, da ne bude otvorena knjiga za ljude. Jer čovek može da misli šta hoće, a ono što govori ljudi slušaju i analiziraju. Kad se izgovori, reč leti kao ptica i nikada se više ne vraća. Misli i duboke tajne svako može da skriva u svojoj duši. Ona ga pogleda, zamisli se i reče: — Sine Dragutine, čujem da hoćeš da nastaviš očevu politiku savezništva sa mojim rođakom Karlom Anžujskim. Ne znam koliko je to dobro. On je bezgranični osvajač, nezadrživ u napredovanju. — Moraću da ratujem zajedno sa Karlom protiv Vizantije. Nisu mogli oca da umilostive da mog brata Milutina ožene princezom Anom Paleolog. Ljudi danas svašta pričaju u vezi s tom prosidbom. Car Mihailo je ogorčen na nas jer smo u srodstvu i saglasju sa Anžujcima, u srodstvu i u vojnom savezu protiv njega. — Znam, sine, znam. Čak je i tvoja supruga Katelina rođaka 89

Anžujaca koji žive u Mađarskoj. Ja sam direktni potomak anžujskih kraljeva iz Francuske. Da li si čvrsto rešio? Da li si spreman? Ideš na bojište? — Kad sam se mogao spremiti? Ne znam šta je rat, a moram ratovati. — Ti, Dragutine, znači, krećeš sa Karlom protiv Vizantije. Treba da se dobro naoružaš i duže pripremaš kao što je naš kralj Uroš radio pre početka svakog velikog rata. Mene brine, sine, činjenica da smo danas u potpunoj zavisnosti od tvoje tazbine, od mađarskog kralja Stefana. Na njih se potpuno oslanjaš... Objasni mi svoje planove. — Draga majko, otac je izgubio bitku. Mađari su poslali princezu Katelinu meni na dar, a Mačvu su prigrabili i to potvrdili ugovorom. Njihova je, šta se tu može! Ja sam njihov zet. Valjda me neće napadati. — Ako se budeš pokazao kao dobar zet, sigurno ćeš dobiti od njih neku zemlju. Čula sam da će ti kralj Stefan pokloniti Mačvansku banovinu i grad Beograd, koji leži na Savi i Dunavu. Ne mogu verovati. Sigurno se proširujemo. — Kako znaš? To bi nas visoko uzdiglo i potpuno ojačalo. Srbija bi sebi priključila Beograd i Mačvu za vreme moje vladavine. Beograd bi prvi put dobili Nemanjići. Ako to bude tačno, imaću veliku državu. Sreća. — A rat sa Vizantijom? Da li ćete uspeti? Plašim se. Neka se to prvo realizuje. Karlo je dobro pripremljen i jak. Vizantija je opasna. — Dogovorio sam se sa Karlom Anžujskim da on dejstvuje iz Albanije, a ja sa srpskom vojskom da se krećem vardarskom dolinom. Dobro! Krenućemo, mama, u proleće 1281. godine. Mi ćemo ih prvi napasti. Ponosan sam što sam dorastao da nosim sablju o pojasu.

90

* * *

Dobro

pripremljena vizantijska vojska, uspela je da dejstvuje u odbrani i da do nogu potuče vojsku gospodara južne Italije, Karla Anžujskog. Tada je srpski kralj Dragutin ostao sam bez moćnog saveznika Karla. Počeo je da se ubrzano povlači kako bi spasio vojsku od jake sile vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa. Srpski kralj se vratio da bi sakupio vojsku i nastavio borbu protiv Vizantije. Mladi kralj Dragutin pokazao je mudrost, jaku volju i sposobnost da sakuplja vojsku kako bi suzbio namere Vizantije koja je sa vojskom upala čak i na njegove teritorije. Jureći tako od sela do sela, od grada do grada na svom konju u pratnji svog glavnokomandujućeg zapovednika, kralj pokaza fizičku izdržljivost na terenu. Ipak je bio u zabludi da sam kreće na Vizantiju, bez Karla Anžujskog koji se povukao sa bojišta iz više razloga. Srpski kralj je imao nezgodu — pao je sa konja. Dok se kraljica Jelena Anžujska raspitivala o sinu i slala poklisare da saznaju šta je sa Dragutinom i srpskom vojskom, prvo je saznala da je njen rođak Karlo pretrpeo strašan poraz od cara Mihaila Paleologa. Plačnim glasom zapitala je glasnike koji su nosili poruku od kralja Dragutina. Povikala je: — Dobro nam došli! Nosite li poruku od kralja? Da li je živ? Ja nisam u stanju da pročitam šta mi sin poručuje. Govorite ili čitajte. Slušam vas! — nestrpljivo reče Jelena. Oni zanemeše kad videše grč na njenom izboranom licu i suze u očima. — Vaše veličanstvo, vaš sin je živ, ali je lakše povređen. Pao je s konja i povredio nogu. U poljskoj bolnici su mu ukazali prvu pomoć. Krili su od vas jer su čekali da rana malo zaceli. Roditelj o nesreći uvek poslednji saznaje. — Znači, živ je? Šta je jedna noga prema životu? Dobro je. Ko ga je prokleo? On ispašta svoje ili tuđe grehe. Kakva je rana? je li opasno? — Sigurno će brzo ozdraviti. Leče ga vojni lekari. Uskoro će morati da leži jer ima prelom na potkolenici leve noge. Možda će sve brzo 91

zarasti. Možda se sam organizam izbori, ali treba da srastu polomljene kosti, hrskavica i mišići. — Neka ga hitno upute kod onih ljudi koji znaju da nameštaju prelome i neka se nabave najbolje domaće lekovite trave i medikamenti iz Vizantije. Molim vas da se zauzmete za kralja. Bog će mu pomoći. Posle nedelju dana, kralj Dragutin je sa velikom pratnjom poverljivih ljudi krenuo u dolinu Ibra kod majke. Dali su mu najboljeg konja i konjovodca da bi bio potpuno bezbedan. Kralj je iscrpljen zbog rata i izmučen od bolova. Pratioci strepe da ne dođe do komplikacija. Stigoše na mesto gde se Brnjička reka uliva u Ibar. Tu su svi čekali ispod planine Rogozne, pa uđoše u dvorište dvorca Brnjaci gde je živela kraljica Jelena. Majka je izašla pred sina sa dvorjanima. Dragutina pažljivo spustiše s konja jer je bio dosta povređen. Noga mu je čvrsto utegnuta između dve daske koje su je držale nepokretnom. Bled i potišten, skupio je svu snagu pa veselo uzviknuo: — Dobar dan, majko! Živ sam, ali sam pobeđen i povređen stigao sa fronta. Noga me boli, srce mi krvari. Konj me zbacio sa sebe. — Srećne ti rane, kralju Dragutine! Dobro došao, mili sine! Tek sad verujem da si živ. Otac nije ovde da te dočeka. Mi smo njega svi zajedno s tobom iz bojeva čekali na ovom mestu kao sad tebe... — Nemoj me podsećati, mama! Ja sam tatu voleo. Žalio sam ga kad dolazi umoran iz ratne oluje. Da sam znao šta je ratovanje, ocu bih se klanjao, divio i ljubio bih ga sve dok je živ. Šta sam uradio? Greh sam počinio. Bog me kaznio. — Sad, sine, moraš da brineš o sebi. S ocem je gotovo... — Neću da se dičim. Bolje je da umrem jer sam rođenog oca oružjem zbacio. Svojim postupcima ranio sam ga u srce. Uvredio sam ga i oteo mu krunu. Ja sam oca, velikog kralja Uroša, poslao u grob, zato treba da ispaštam. Kruna mi ne treba. Konj me zbacio sa prestola. Rana mi teško zarasta. Trpim bolove u duši i telu. — Neću da te čujem! Moraš biti jak i odlučan Srbin kako bi se uzdigao iznad apatije koja te je danas obuzela. To će proći. Ti si kralj. Budi kralj... Budi Nemanjić. Kad čovek duhom klone, mora da se uzdigne. — Ništa mi više nije potrebno. Sam sebi sam podmetnuo nogu. Bog je svemoguć. On je mene kaznio. Ti si mi oprostila. — Preteruješ, sine Dragutine! Budi jak, Bog će ti oprostiti. Ja sam to, kao majka, prva uradila. Bog tako hoće... Idi u Sopoćane kod oca. 92

Oprostiće ti svi. — Možda, draga majko! Nekad sam želeo krunu, a sad tugujem za ocem. Ova rana neće zaceliti nikada, a bol u srcu me stalno razjeda. Jao meni, šta učinih? — Nemoj da kukaš! Ti si kralj Srbije... Dobio si od Mađara na poklon Mačvu i Beograd! Smiluj se majci. Leči se da ti ne istruli tkivo. Sačuvaj nogu. Budi hrabar — reče kraljica.

93

* * *

Nastade tajac. Svi prisutni suznih očiju netremice gledaju u majku i

razočaranog sina koji joj odlučno, ali negativno odgovori: — Ne! Ne! To mi nije potrebno! Rešio sam da se odreknem prestola u korist svog divnog brata, princa Milutina! Neka živi novi kralj Srbije Milutin Nemanjić! — On pokaza rukom prema bratu koji nije reagovao. Ali posle razmišljanja, Milutin zauze odvažan stav te, bez ustezanja, zapita sve prisutne: — Šta to beše kruna? Jedva si je dobio, brate, a sad je meni daješ. Kruna je zlatna, okićena brilijantima, zadrži je... Ljudi su ćutali. Iznenađena kraljica Jelena obrati se sinu Dragutinu, a lice joj beše posivelo, oči su izgubile sjaj, a dve bore pored usana se uviše i jače utisnuše. — Kaži nam, sine moj, koji je glavni razlog tvog razočaranja? Noga će ti zarasti! Budi odvažan! Razmisli, pa onda javno govori. — Završio sam priču! Sve sam odlučio! U deževskom dvorcu sazvaću sabor i predati zlatnu krunu zlatnom princu, kralju Milutinu, svom milom bratu. Pružiću mu priliku da pokaže svoje sposobnosti. Svi prisutni na deževskom saboru u staroj kraljevskoj palati došli su da prisustvuju svečanom činu kad brat bratu predaje zlatnu krunu. Postojala su tri razloga za odluku kralja Dragutina: razočaranje zbog ratnog neuspeha protiv Vizantije, nezarastanje rane, ili možda griža savesti što je oca zbacio s prestola. Dragutin je sve to najbolje znao, bolje od ostalih, ali je ćutao. Ova značajna odluka je prihvaćena. Kralj Dragutin u svečanom kraljevskom odelu, s krunom na glavi, sa skiptrom u desnoj, lorosom u levoj ruci, predade presto bratu Milutinu i zagrli ga pred kraljicom i članovima sabora. Njegova neopoziva ostavka iznenadila je sve prisutne koji aplauzom pozdraviše oba brata — i bivšeg i budućeg kralja. Takav događaj je uzbudio narod u državi Nemanjića jer je Milutin oberučke prihvatio krunu, osećajući se odraslim i sposobnim da bude vladar 94

moćne Srbije. Verovao je u sebe. Ta hladna zima u februaru 1282. godine kao da je dozivala demone. Sneg je neprestano padao okivajući Ibar hladnim ledom. Ledenice su svuda visile, virile sa krovova kuća i sa dvora u Brnjacima. Kraljica Jelena beše zamolila radnike i poslugu da te viseće klinove redovno razbijaju kako ljudi i deca ne bi stradali. Sve beše zastalo zbog neprohodnih i zaleđenih puteva, zato su se karavani sporije kretali. Ledolomci su razbijali staklaste površine po zaleđenim drumovima. Sve je stalo. Ljudi su se čudili zašto je ove godine klima kao u Sibiru. Plašili su se leda i hladnoće, a najviše poplava koje se obično javljaju kad naglo otopli. „Sunce će otopiti sneg i bujica će nositi sve pred sobom", glasno su nagađali ljudi. Kraljica je prihvatila Dragutinovu abdikaciju kao razumna vladarka jer je uvidela da je mlađi sin već dorastao i rado uzeo od brata sve simbole kraljevske vlasti. Raško-primorska oblast bila je jaka balkanska država srpskog naroda. Jelena je blagoslovila sinove. Sačinjen je sporazum o drugačijoj trojnoj podeli države. Dragutin je uzeo na upravljanje oblasti oko Rudnika, Arilja, Priboja i zemljište severno od Zapadne Morave. On je sad upravljao Mačvom i Beogradom. I dalje je ležao u krevetu jer mu je rana sporo zarastala. Tako je mirovao i tugovao, dok je brat uspešno ratovao protiv moćne Vizantije. Zauzeo je i povratio u Mačvi srpske teritorije, a na jugu veći deo Makedonije. Uspeo je da proširi državu. Vizantija gubi južne teritorije. Novi kralj je sposoban vojskovođa. Oni su zatečeni i izgubljeni zbog ovog poraza.

95

* * *

Ozlojeđen i iznenađen, car Mihailo VIII Paleolog zabrinuto poče da

razmišlja: „Šta sam doživeo? Karla Anžujskog sam s vojskom porazio i potpuno umirio, ali kralja Milutina, izgleda, neću moći. On je Nemanjin unuk, sin kralj Stefana Prvovenčanog. Njegova krv je pojačana genima Anžujaca, koji su hteli da pokore Carigrad i vrate Latinsko carstvo... Šta li namerava Milutin? Želi da dominira, hara i osvaja? Situacija je bezizlazna. Znam dobro da kralj Milutin Nemanjić hoće da očuva očevu veliku Srbiju i da je osnaži. Moram povratiti one gradove u Makedoniji koje je već zauzeo. Borba će trajati do uništenja. Ja branim Vizantiju, a Milutin Srbiju. Rat će se nastaviti. Još imam duševne i fizičke snage. Krenuću u napad", završi svoje buncanje vizantijski car. Car je stacionirao svoju vojsku i uzeo plaćeničku — Tatare, Turke, i Latine. Sve je bilo u borbenoj pripravnosti, car veoma uzbuđen, premoren i fizički nemoćan, ali jake volje da sačuva državu, koju je ranije jedva povratio iz grabljivih ruku vojskovođa Latinskog carstva. Sad mora izdržati ako pre toga ne pogine u boju. Pred početak pohoda na Srbiju, veliki car Mihailo VIII Paleolog iznenada ispusti svoju plemenitu dušu 11. decembra 1282. godine. Bio je mudar vladar, veliki pregalac, sposoban ratnik i hrišćanski vernik. Izdahnuo je od tuge. Njegov naslednik Andronik II svoju vojsku još pojačava i juriša. Uspeva da povrati oblasti u Makedoniji i zauzima neke srpske gradove. Zabrinuti kralj Milutin bori se i 1283. godine koristeći taktiku i vojnu silu. Kad mu je ponestalo snage, poziva u pomoć brata Dragutina. Zajedničkim snagama dva snažna sina kralja Uroša I Nemanjića svoju državu proširuju i stižu do Egejskog mora, do Svete Gore. Posle odmaranja vojske, ponovo napadaju Vizantiju 1284. i zauzimaju Debar, Kičevo i Poreč. Makedonija je izgubila znatne teritorije od Srbije. Kralj Milutin je svoju prestonicu premestio iz Rasa i deževskog dvorca, na Kosovo, te je preselio u Prištinu, a kasnije u Skoplje. Država je 96

proširena južno i istočno, jer se Milutin pokazao kao dobar vojskovođa. Kraljica Jelena Anžujska je i dalje upravljala svojim dvorcem u Brnjacima i dalje je bila u čvrstoj vezi s oba sina, koji su bili svesni koliko im njena podrška znači. Izgleda neverovatno, ali kraljica je dobro komunicirala sa svim saradnicima u svom delu države i imala je pomoć svojih sinova. Vodila je strogo računa o tome da braća žive u ljubavi i slozi. Vladala je i dalje primorskim gradovima Ulcinjom, Budvom, Barom i Kotorom. Imala je svoj državni aparat, svoju vlastelu i pomoćnike. Dragutin više nije držao krunu, ali je vladao u svojim oblastima. U Beogradu je uspeo da izgradi svoju rezidenciju. Zatim, ovaj sposobni Srbin sebi sagradi novi grad Debrc na reci Savi i u njemu svoju drugu rezidenciju. Tuje živeo i vladao sa kraljicom i decom jer je voleo prirodu i život na reci. Ali Dragutin nije ostao miran i zadovoljan jer ga Tatari napadaju sa plemenima Dramanima i Kudelinima, koji su njegove teritorije ranije pljačkali. Ova plemena su se spasila bekstvom u Braničevo. Dragutin se jedva bori protiv njih. Sam protiv osvajača. Oni ne odustaju. Pokazalo se da je brat bratu najpotrebniji u nevolji. Tako Dragutin poziva Milutina da mu hitno pomogne u ovom okršaju. Zajedno su uspeli da zauzmu sporne oblasti. Kralja Milutina napadaju Bugari i, potpomognuti Tatarima, stižu do Peći na Kosovu. Milutin kreće u protivnapad, goni Bugare u Bugarsku i zauzima prestonicu bugarskog cara Šišmana, Vidin. U cilju miroljubive politike sa susedima, srpski kralj Milutin vraća Šišmanu grad Vidin, a zatim sklapa mir s njim. Mirovnim ugovorom, koji su potpisale obe strane, obustavljena je borba.

97

* * *

Kraljica Jelena je retko sedela, jedino kada je odlazila u crkvu da

prisustvuje jutarnjoj molitvi. Molila se Hristu da čuva njene sinove, koji jedan drugom pomažu u nevolji za vreme ratnih neprilika. Isto tako ih je mudro savetovala i u vezi sa trgovinom, rudarstvom i zanatstvom. Šta se sve događalo u tom dalekom trinaestom veku? Kao svedok srpske istorije događaje je zapisivao očevidac, arhiepiskop Danilo II. Ostavio je dragocene podatke o kraljevima Srbije, o Urošu, Dragutinu, Milutinu i o kraljici Jeleni Anžujskoj. Kraljica plemenitog srca beše nadarena da procenjuje, nadgleda i savetuje, Bog joj dade moć da dobro i pravilno odlučuje. Bila je izmučena brigama, radom na kulturnom planu iz oblasti prosvećivanja mladih i siromašnih devojaka. Bila je dobar pedagog kao najučenija žena iz trinaestog veka u Srbiji. Imala je žensku domaćinsku školu, hranila je devojke i plaćala im učitelje, udavala ih uz miraz i blagoslov. Ova mudra kraljica uspela je da sagradi svoju večnu kuću, manastir Gradac, i pored toga uvek je imala uvid u to šta se radi u vezi sa kopanjem i prerađivanjem rudnog blaga iz već odavno osposobljenog rudokopa u Brskovu kod Mojkovca. Postojali su tada rudnici: Novo brdo, Janjevo i Trepča. U gradovima gde su rudnici izdašno eksploatisani, srpski narod je dobro živeo. Bilo je novca da se školuju kraljevska deca i siromašne devojke, da se daruju crkve. Kraljevi su unapredili Srbiju, proširili je i učvrstili za svog života. Ali rudno blago je doprinelo da narod živi pristojno, da se suzbiju beda i siromaštvo, a samim tim i bolesti. Kraljica Jelena je znala da se iz crne zemlje teškom mukom izvlače srebro, olovo, bakar, gvožđe, cink i drugi korisni metali. Najplemenitije žuto zlato u manjim količinama je vađeno i pomešano sa srebrom. U svemu je pomagala sinovima i uspešno upravljala svojom oblašću. Srbija se iz temelja razvijala pod upravom kralja Milutina, koji je imao za suvladare brata Dragutina i majku Jelenu. On je brinuo o vojsci 98

u majčinom delu države. Plemeniti metali i njihova brza eksploatacija zahtevali su dobre livnice, kovačnice i riznice gde su smeštali blago. Taj kovani novac se kretao, zveckao, rastao, pa se uzdizao do vrha ukrasnih metalnih kasa. Teškim ključevima te kase su zatvarane i Srbiju prehranjivale. Kraljevi su sirovu rudu prodavali Mlečanima, Dubrovčanima i Kotoranima. Poljoprivreda se poboljšala, a trgovina je bila na nivou jako dobre saradnje i komunikacije. Trgovalo se sa Dubrovnikom dobro razvijenim putevima kojima su karavani redovno putovali, robu su kupovali za novac ili su svoju prodavali. Najčešće je dovožena iz primorskih gradova. Kotorani, Barani i Ulcinjani takođe su bili dobri trgovci koji su rado dočekivali trgovce iz Srbije kralja Milutina, iz oblasti kraljice Jelene i sa Rudnika, iz oblasti njenog sina Dragutina. Velelepne manastire i kraljevske palate na Kosovu i u Srbiji danas moramo oprezno i pažljivo obilaziti — Uroševu zadužbinu, manastir Sopoćane, Jelenin manastir Gradac, koji leži na uzdignutoj zaravni iznad Brvenice, na završetku šumovitih padina planine Golije, na dvanaest kilometara od Ibra i grada Brvenika. Pomenućemo ovde još Dragutinovu zadužbinu, manastir u Arilju, i caricu među svim crkvama u moravskom stilu, manastir Gračanicu, koji je sagradio kralj Milutin na Kosovu. On je sagradio oko četrdeset ovih svetih hramova među kojima je i manastir Banjska na Kosovu.

99

* * *

I

pored svega, život krhke ali duhom snažne vladarke, među vrletima, šumama i proplancima u dolini Ibra nije bio lak. Ona je povremeno leti odlazila u svoje primorske gradove Bar, Kotor i Ulcinj koji beše na upravljanje dala svojoj sestri Mariji. U Ulcinju su njih dve zajedno boravile u letnjim mesecima. Svaka promena klime i ambijenta činile su da se Jelena dobro oseća, brzo oporavlja tamo na blagoj primorskoj klimi. Dvorske dame su je pratile. Bez nekog naročitog povoda, Jelena je prijateljici Beatris pričala dok su u salonu starinske palate u Baru, pre podne, pile jutarnju kafu s mlekom i jele neku vrstu peciva sličnog finim francuskim kroasanima. Domaćica je koristila recepte koje je Beatris donosila kada je odlazila u Francusku da obiđe rodbinu. Kraljica joj je govorila da rado jede masline iz Bara i da koristi maslinovo ulje za jelo i kao lek protiv prehlade. Lanene krpe natopljene mlakim uljem stavljane su na pluća čim neko počne da kašlje. Bolje je sprečiti nego lečiti. Kad se pojavi povišena temperatura tela, koristila se domaća lozova rakija. Limun i pomorandže uvek su stajali na stolu. Kod njih su dolazile neke primorske dame sa kitnjastim šeširima i toaletama, obučene po ugledu na Italijanke. Razgovarale su o grčkim filozofima i prepričavale šta su saznale iz knjiga besmrtnog Aristotela. Zanimala ih je medicina, koja je tek bila u povoju. U Kotoru je otvorena apoteka. Iz Bara i Ulcinja su kontrolisale trgovinu putujućih karavana. Kad su išle u Kotor, divile su se brodovima koji su stizali u pristanište i dopremali robu iz Venecije i Dubrovnika. Zidine ovog neobičnog primorskog grada ličile su na bedeme mnogih ondašnjih moćnih gradova, pa i na one čvrste bedeme koji su štitili Dubrovnik. Njega je kralj Uroš, pred kraj života, hteo da zauzme i prisvoji. Jelena se s tugom prisećala kad joj je rekao da nije uspeo da uđe na velika vrata moćnog grada Dubrovnika, koji mu je najviše muka zadao. Ona ga je savetovala da protiv njih nikako ne ratuje. „Nisam bila 100

u pravu", mislila je vladarka, „da nije bilo Uroša, Dubrovčani bi pokorili Srbiju. Sad bismo bili pod njihovom vlašću ili pod Mletačkom republikom." Na terasi starinske barske vile njihovog dvorca, okružene saksijama punim raznovrsnog mirišljavog cveća, sedele su Beatris i Jelena prisno razgovarajući. Uživale su. U jednoj ogromnoj zelenoj saksiji bio je zasađen limun, u drugoj pomorandža, a u trećoj trostruka — modra, ljubičasta i bela — grana jorgovana. Prvog dana ovog poslednjeg leta, vladarka primeti da su zasadili nove strukove roze, belih i lila jorgovana. Ona priđe da pomiriše ovo cveće ljubavi i opet joj srce uzdrhta. Kao da je juče bilo kad je sa svatovima u venčanici ušla u Dolinu jorgovana na Ibru, koju je dragi kralj u njenu čast zasadio. Zar je toliko bilo nežnosti u srcu borca i ratnika kojeg su Srbi nazivali, bez ikakvog razloga, Uroš Hrapavi? — Jorgovani! Jorgovani! Draga moja Beatris, jorgovani me svuda prate! Hteli su da me iznenade i podsete na supruga Uroša. Ovaj narod u Baru je blagorodan. Dobri ljudi. Poštuju me i klanjaju mi se. Dolaze u moj dvorac. — Budite srećni! Vi, kraljice draga, kud god idete, širite ljubav, pravo blagostanje i sreću među svima. Shvatili smo da ste nežni, ljupki i nasmejani i da vam sam Bog otvara putokaze i šalje mirišljave jorgovane. Sva brda pored Ibra okićena su jorgovanom. Vekovima će rasti vama u čast. — Da li mogu mirno podnositi tolike hvale? Treba da budem uzdržana, skromnija. Od hvale se ne živi. Bog je u svima nama. Ja volim cveće. Ovde nam je predivno. Ne znam zašto ljudi beru jorgovane. Treba da ih sade i neguju po celoj Srbiji, i ovde, u Primorju. — Ovaj narod ima dušu kao morsku penu i odsjaj sunca. On mašta o putovanjima u druge gradove, nove države, o odlasku u bolje svetove i razvijene civilizacije. Ovde je prekrasno dok sedimo u vrtu zadovoljstva, a pored nas su svuda na granama pomorandže, limunovi, masline, mimoze. Ja sam, kraljice, žute mimoze videla u Veneciji, u Napulju i ovde, u Kotoru. Verovatno ih moreplovci donose i sade kad se vraćaju sa dalekih putovanja iz egzotičnih krajeva na velikim brodovima sa uzburkanih plavih okeana, sa penušavih obala iz nama nepoznatih velikih gradova. To žuto cveće sreće, ljubav u nama pokreće. — Sad ste me, Beatris, malo zbunili. Treba da se opredelim za mimoze ili za moje jorgovane. Volim nežno cveće kao što su raznobojne 101

jesenje hrizanteme, ali ipak ću u duši zadržati jorgovane s kojima me je kralj Uroš dočekao, pa ih Srbi rado sade u maju u njegovu čast, a meni za života. Neka nastave da ih sade kroz vekove. Neko će se tada i nas setiti. — Shvatila sam vašu poruku. Cveće, putem mirisa i svoje lepote, šalje ljubavne poruke ljudima da se vole i slažu. I da se sećaju svojih predaka. Tako je. Ljudi će slaviti sve srpske običaje u Dolini jorgovana, u dolini Ibra... — Ljubav je najvažnija i najbolja ljudska osobina. Smatram da bez dobrog promišljanja, znanja i rada, nema napretka. Sve je moguće postići ako se u čistoj i iskrenoj ljubavi živi i stvara. Ljubav i sloga kuću grade, a nesloga i najjače temelje razgrađuje. Treba zidati crkve i manastire — izusti vladarka, pa ustade i ubra jedan božur. — Podsetili ste me, poštovana kraljice! Vi ste graditeljka, vernica i darodavka, dobra majka koja je u svojim genima sakupila sve najbolje osobine svetih predaka. Patrijarh Danilo vas poštuje i hvali. — Nisam ni ja svemoguća i nepogrešiva. Takvih nema. Ako episkop Danilo II bude o meni pisao samo pozitivno, ljudi mu neće verovati. Ne postoji čovek bez mane. Bog je dobar, on sve vidi i hoće da oprosti. Svi grešimo. — Za vas ljudi pričaju da ste najbolja kraljica u ovom našem veku. Ko je bolji od vas? Neka pišu. Vaše zasluge su nemerljive. — Neko će čitati moje žitije koje je Danilo napisao. Danilo piše o Nemanjićima koji su već preminuli. Počeo je i o mom Urošu, ja ne želim sad da čitam tu knjigu. Zašto da se nerviram? Neka piše ko šta hoće i o meni, ali tek kad se Botu predstavim. I drugi istoričari zapisuju, i strani i naši, beleže istoriju. To je vredno. — Ulazimo u neke opšte teme i opširne priče. Da li ćemo posle podne ići na obalu mora? Kako vi odlučite. Hvala Bogu, zdravi ste, podnosite vremenske promene, za razliku od vaše sestre Marije. Ona boluje i muči se. Živi sa sinom, ovde na primorju. — Da, da, moja sestra je kao biljka bez vode, bolešljiva i nežna kao grančica od rođenja, zato sam joj omogućila da živi u Ulcinju. Ona mi je u Srbiji jedina rodbina, jedina sestra po ocu i po majci. Naravno, imam i vas, mila Beatris. Vi ste moja Francuskinja iz Pariza. Nas dve smo grozdovi sa iste loze. — Vi ste, kraljice, Provansalka. Primili ste sve srpsko. Da li se sećate najranijeg detinjstva i roditelja? Pričajte mi. — Kao kroz maglu. Išla sam sa devojčicama u našu katoličku crkvu 102

u beloj haljini na krizmanje, što se i sada u primorskim gradovima upražnjava. Vi ste sa mnom ranije išli na molitvu u ovu barsku franjevačku crkvu. Ja ne pravim razliku između katoličke i pravoslavne vere koju sam u Srbiji rado primila. Crkve nam daju nadu. Ja sam ktitorka... Trudim se. Krstim se sa tri prsta. — Da, svakako, vi me stalno podstičete na razgovor. Bogorodičina crkva u manastiru Gradac služiće vladarima kroz vekove kao primer kako se vole i poštuju sve crkve u kojima se okupljaju hrišćani da se mole istom Bogu, Isusu Hristu. — Ako želite, Beatris, ići ćemo i u pravoslavnu crkvu da vidite bogate srpske freske i kako se vernici krste zdesna nalevo. Dama se saglasi.

103

* * *

Ona je zapita:

— Koliko ste lično sagradili ili popravili svetih kuća, osim manastira Gradac? Vi ste sebe ugradili u Srbiju. Vaši sinovi su pravi sinovi kralja Uroša i kraljice Jelene Anžujske. Oni su moderni vladari — borbeni, sposobni državnici, ktitori. — Kad me pitate, kazaću vam, iako ne volim da ističem svoja dobročinstva. Kako da se hvalim? Ja sam vladarka, imam svoje dužnosti. Crkve sam pomagala prema potrebama i mogućnostima. — Mene sve zanima, ali ako ne želite, oprostite mi... — Dobro, Beatris, vidim da vas zanimaju svete kuće. Ja sam radila i gradila, poklanjala novac i imanja, popravljala crkve, i franjevačke i pravoslavne bez razlike: svima sam pomagala koliko sam mogla da zadovoljim obe strane. Meni su u duši pravoslavci u domovini Srbiji, a katolici u Francuskoj. Srpske freske su neprevaziđene. — Nemojte se mučiti da ih nabrajate. Sve mi je jasno. Vi ste se posvetili Bogu i svim svecima, a najviše ljudima i svojoj porodici koja danas na svojim plećima nosi nemanjićku državu. Morate manje brinuti i mnogo manje raditi. Trećina države je u vašim rukama. Vodite državni aparat svojom mudrošću. Sve znate i umete. — Bog mi dade zdravlje, a brige su mi teške. Dragutin je zbacio oca sa prestola, ali je postao dobar vladar i još bolji suprug. Sa Katelinom živi u srećnom braku kao da su jedno drugo birali. On je ozbiljan čovek. Njegovim brakom Mađari su se primirili. Ne napadaju Srbiju. Milutin je državnik i veliki ratnik, vladar budućnosti, zaštitnik države. — Sad treba da ste mirni. Milutin je davno preuzeo presto. Ratuje na sve strane s lakoćom kao da su to vojne vežbe ili pripreme. On osvaja teritorije. Hrabar je i nesalomiv, ratnik koji stalno zemlju proširuje i stiče prijatelje. Bori se za teritorije, vojsku lično predvodi. Čudo! Novi Cezar. Ali zato porodica... Često menja žene — s tugom izusti dama. — Kažu da je sposoban kao deda Stefan Nemanja. Kao majka ja ne 104

mogu da podnesem to što se moj sin četiri puta ženio. Sklapa političke brakove. Prosto više ne mogu da shvatim da tako, bez milosti, odbacuje jednu po jednu ženu kao košulje ili cipele na nogama. Sa Anom je dugo u braku. Nadam se da nju neće oterati. — Pričali ste mi da je njegova prva supruga bila srpska vlastelinka koju je odagnao 1282. pa se oženio iste godine kćerkom gospodara Tesalije. I nju je oterao 1283. Zapamtila sam. Šta je dalje bilo? — Ježim se od muke. Sledeće godine oženio se princezom Jelisavetom, kćerkom ugarskog kralja Stefana. Nju je oterao i oženio se te iste 1284. Anom, kćerkom bugarskog kralja Georgija I Tertera. Čas ima jednog prijatelja, čas stiče drugog, sve preko njihovih kćerki. Njemu ne vredi pričati da su te žene, moje snahe, nežna ljudska bića. Već odavno sam zaključila da moj sin nema ni duše ni milosti. Za državu i vlast može i preko mrtvih da gazi. Prvi put vam govorim kao ogorčena majka. Stidim se. — Župan Stefan Nemanja je poštovao svoju suprugu Anu, koja mu je rodila Vukana, Stefana Prvovenčanog i sina Rastka, arhiepiskopa Savu, svetitelja srpskog. Njegova supruga je bila uzorna gospođa. Poštovao ju je kao sveticu. — Moj Milutin ni ovu svoju Anu ne poštuje koliko bi trebalo. Imaju divnog sina, princa Stefana. Šta to vredi? Vama sve pričam, iako dosta znate, kao da pričam Bogorodici. Ćutanje mi je slomilo dušu. Sad se naročito brinem jer treba da se potpiše taj neizbežni mirovni ugovor između Srbije i Vizantije. Brinem se, majka sam velikog, oholog kralja. — Znam, kraljice, da ne volite nikakav savez sa Vizantijom. Do sada vas je štitio Karlo Anžujski. Vaš rođak je od njih poražen. A sada kralj hoće da prihvati prijateljstvo sa Carigradom. Milutin radi sve na svoju ruku. Bar tako izgleda. — Iznenada je preminuo njihov car Mihailo Paleolog, a Milutin je izgubio neke srpske zemlje u ovom ratu s njegovim naslednikom, carem Andronikom II Paleologom. Moj sin to ne može da podnese, tražiće ono što je u ratu dobio. — Vama je previše da mislite o njegovom ratovanju i neuspelim ženidbama. Zar možete biti sposobni i sređeni da obavljate državne poslove u svojoj oblasti? Ne znam bolju vladarevu ženu koja je uspešno vladala ovde, u Srbiji. Časno ste nastavili putem koji je Uroš zacrtao. — Ko ne bi pomogao svojim sinovima, ako zna i može? — Generacije žena će se učiti na vašem primeru! — odvažno saopšti 105

dama, a kraljica produži: — Beatris, moram još da živim zbog mojih kraljeva. Dragutin je u Beogradu i u Debrcu, ima dva dvorca u dva grada, trudi se, a Milutinu nikad nije dosta. Sve gazi pred sobom, pa i svoje žene. One su njegove žrtve. Skoro svake godine se venčava. Moja snaha Ana je predivna supruga, valjda će nju zadržati. Strepim i brinem se. — Vi ste toliko uplašeni, meni je žao. Imate ovde, u Baru, svoju rezidenciju. Sad vidim da ne možete biti spokojni. Deca su najveće blago, a u isto vreme i najveća duševna briga sve dok je roditelj živ. Morate se više odmarati. — Nikad to neću moći. Kao stara vladarka trebalo bi da se ovde, u Baru, lečim i molim Bogu. Starost je prava bolest. Osećam svu nemoć potrošenog organizma. Ruke i noge su mi nepouzdane. — Kad krećemo nazad prema Ibru? Ovde sam prirodom očarana i odmorna. Hvala vam. Lepo sam se provodila i uživala sa vama. Želite li da se vratite? — Prvo da se uverim da moja sestra Marija nije više bolesna. Izgleda da se malo oporavlja. Daće Bog da poživi. Sačekaću još desetak dana dok završim neke državne poslove u vezi sa trgovinom u Baru, Kotoru i Ulcinju. Moji saradnici me o svemu iscrpno obaveštavaju. Ovi razgovori, draga moja družbenice, potpuno su me odmorili. Neka druga žena bi umrla posle ovakvih razgovora o deci. Osećajna sam, ali i jaka kao da sam od čelika sazdana. Odgovarala sam i na neka vaša neugodna pitanja. — Vi ste nesalomiva kraljica. Bog vam sreću dao! — završi Beatris. — Oprostite ako sam vas nečim povredila. Na Primorju se Jelena zadržala još mesec dana jer su joj sinovi savetovali da iskoristi letnje i proletnje mesece za odmor od napornog posla. Nju je srpski narod nazivao milom kraljicom, svetom kraljicom ili srpskom majkom. Toliko je hvaljena za života, a još više posle smrti. Obožavana i poštovana, najlepše je opisana u svim spisima i knjigama, a danas je ovde, živi sa nama, kao Hrist, ponovo rođena. Kao da je živa, mlada i zdrava, pored šumećeg Ibra, koji kupa njenu zadužbinu Gradac, deževski dvorac i vilu Brnjake. Za vreme svog dugovečnog bitisanja, ova nesebična vladarka kao da nije imala svoj lični život. Bila je posvećena narodu iz svojih oblasti od Skadra na Bojani, Ulcinja, Kotora, Konavla sve do Dubrovnika. U Zeti je upravljala gradovima Brskovo, Plav i Gusinje. Ovi delovi Jelenine države 106

bili su uvek pod njenom kontrolom. Imala je upravnike dvorova, onog u Baru i onog u Brnjacima. Oko Brskova su bila rudna nalazišta čija se ruda prerađivala, u to vreme. Uz poljoprivredu razvijali su se zanatstvo i trgovina. Uprava Jelenine države imala je sve organe vlasti. Zemlja je podeljena na župe. U gradovima upravljaju kneževi koje postavlja kraljica. Po selima su domaćini ručno izrađivali predmete za ličnu upotrebu. Tako su opstajali, često prodajući najlepše predmete po gradskim trgovima, na vašarima; svakako su se snalazili. Sve obaveze i poreze uredno su plaćali državi, dok su trgovci iz inostranstva plaćali carinu i sve takse za budžet Jelenine države. Trgovci iz Primorja karavanima su stizali u Srbiju i prodavali so, vino, vunu, čoju, nakit, južno voće, maslinovo ulje, posuđe, suve smokve. Kraljica se lično brinula o ishrani, pa je nabavljala i plaćala potrebne žitarice uvezene iz Italije i Francuske preko prijatelja. Siromašno stanovništvo je od nje dobijalo besplatno ove skupe i teško nabavljane namirnice iz inostranstva. Bila je hraniteljica sirotinje i bolesnika, a iznad svega vernica. Postila je sve velike postove. U monaškoj odori primala je i sveštenike i državnike. Bila je neumorna, na rečima oštra, u srcu blaga, pravedna prema svima, nežna prema sinovima.

107

* * *

Milutin je posetio majku Jelenu u Brnjacima.

Uobičajena tema razgovora bilo je stanje u majčinim oblastima koje su zahvatale veliki broj gradova gde je imala dobru kontrolu. Rudarstvo, trgovina i zanatstvo su cvetali, ali bilo je poteškoća u vezi sa prolaskom karavana zbog manjih grupa razbojnika, pljačke ili nesuglasica zbog neplaćenih računa. O svemu su pričali majka i kralj Milutin, pa i o manastirima i porodičnim problemima. Jelena zamoli sina da joj kaže kako mu se sviđaju freske u manastiru u Arilju, gde su on i Dragutin prikazivani kao suvladari. Oboje se složiše da njihova dvojna vladavina i na freskama pokazuje pravu bratsku ljubav. A što se tiče druge freske i prikazanog dvojnog prestola, vidi se potpuni skladni slikarski uticaj moćne Vizantije. Da se naslika slika, onakav uzvišeni stav vladara, njihova najfinija odeća, svi prefinjeni vladarski ornati, to se može videti samo na vizantijskim dvorovima. Kralj ponosno dodade: — Ja sam krunu i presto dobio od brata s tugom i ponosom. Rana na nozi mu još nije zarasla, a ona u srcu, zbog greha prema ocu, još teže. Otac je preminuo kao monah Simon, kao sužanj u manastiru Hum, a još je mogao da živi i vlada. Znam teško ti je samoj bez našeg oca. — Neka mu je laka zemlja. Vaš otac je bio živi mučenik! Dragutinu sam oprostila grehe jer sam izabrala mir u porodici. Cela Evropa nas gleda. Izloženi smo javnosti. Ne smemo dozvoliti neprijateljima da vide neslogu na prestolu. Uvek ste se slagali. Sad treba još više da se poštujete. — Mi smo jedan drugom pomagali i za vreme teškog ratovanja. Sad sam se setio. Ne mogu da verujem da se moj brat Dragutin onako dobro slaže sa suprugom kraljicom Katelinom, koju su nam Mađari dali uz potpis i pečat na mirovnom ugovoru. Ja sam se jedva navikao na svoju četvrtu ženu Anu s kojom imam sina. Dugo smo u braku. — To je svima poznato! Ja sam bila ljuta, ali sam digla ruke. Ana je 108

umiljata, privržena kući, dvoru, tebi i Stefanu. Sad si shvatio da bez dobre i vredne supruge nećeš ni ti imati sreće kao vladar i domaćin ovako velike države. Budi i dalje nežan prema njima. Molim te, sine, budi oprezan. — Zašto me sada savetuješ? Već sam petnaest godina u ovom braku. Teško mi je da idem dalje, majko! Kako da zaključim onaj teški mir s carem Andronikom? Nikad nisam razmišljao da bi mi novi vizantijski vladar tražio uslov za ugovor da se oženim njegovom sestrom Evdokijom, ali to bi bila najveća čast da mi car bude šurak — kralj pogleda prema nebu i visoko podiže ruke izražavajući zadovoljstvo, ali i čuđenje. Produži priču: — Vizantija se odlično oporavila. Ipak, car Andronik i dalje strepi od neprijatelja Mađara, Turaka, Tatara, a od mene, kralja Srbije, ponajviše. Ja bih, majko, uskoro mogao pokoriti Vizantiju. Zato je bolje da sklopim taj brak, ali prvo da se razvedem od kraljice Ane iako me voli. Još jedan razvod... Jao meni! Sve podnosim radi države. — Sad si me grdno uvredio i naljutio, moje srce si lavovima bacio. Pohvalio si Dragutina i Katelinu! Koju Evdokiju sad spominješ? Navršio si četrdeset godina. Opet tražiš zlo bez nevolje! Ako to nedelo uradiš, napravićeš greh. Zar da oteraš Anu?! Ja bih umrla! Ne bih izdržala takvu sramotu! Zar si ti, sine, čovek bez duše, bez ikakvih osećanja? Tvojim neuspelim venčanjima i sebi si umanjio ugled. Lično mislim da si vlastoljubiv. Hoćeš veliku Srbiju preko krvi na bojnom polju, što je nedopustivo, i preko žrtvovanja svojih supruga, evropskih princeza, koje dovodiš da bi na brzinu sklapao i rasklapao državna prijateljstva... Uh! Slobodno možeš ići! Ja ovo neću podneti! Završila sam svaki razgovor! Neću ti dozvoliti da toliku sramotu uradiš. Da li se plašiš Boga? Da se ženiš pored žive supruge? Dosta je bilo. — Oprosti mi, majko, nisam rekao da hoću. Ja sam sad omražen kod princeza. Verovatno me ni Evdokija ne bi uzela za muža. Ona je udavana, zna šta su brakovi, a o meni se priča da mi je važnija država od života. Čuo sam da neki govore da sam razvratnik, da gazim preko svega. Ja hoću da se oženim. — Koja bi te uzela, ta ne bi imala pameti! Ti si sad majci pokazao neke loše gene divljaka, a nikako gene Nemanjića ni Anžujaca. Tvoj deda je oterao svoju prvu suprugu Evdokiju jer je bila razvratna žena, a tvoja baka Ana je čestita Uroševa majka, moja dobra svekrva. — Ne bih hteo da odbijem prijateljstvo sa vizantijskim carem 109

Andronikom. Ovo je za mene jedinstvena prilika.

110

* * *

Jelena pusti suze bola, kleknu pred kralja i zamoli ga da sklopi bilo

kakav mir sa Vizantijom, samo da ne povredi kraljicu Anu i sina Stefana. To reče, tužna, dok je bila na kolenima. Stidela se, ali je bila prisiljena. Ona sve radi zarad porodice, a Milutin radi države. — Nisam siguran da ću ovaj savet poslušati. Nešto ću im hitno odgovoriti, kako bude najbolje za nas. Šta je jedna žena prema Srbiji? — Država se ne čuva tako! Tvoj otac me nikad nije hteo napustiti, niti iz dvora oterati. Uroš je moje savete uvažavao, a ti nećeš, sine! Tvrdoglav si. Otac je bio karakteran čovek. — Znam, mama, dočekao te s jorgovanima, s poštovanjem i ljubavlju, jer si došla iz kulturne i prosvećene Francuske u ovu našu divljinu. Više si ti uradila za našu prosvećenost od svih nemanjićkih vladara. Niko te ne bi oterao. Svi te hvale. Neću više slušati tvoje savete. Sam ću rešavati probleme. Tebe će ljudi večno pominjati i slaviti. — Trebalo je da i dalje paziš i poštuješ svoje roditelje od kojih si sve najbolje video i naučio, ali to nisi valjano u praksi primenio. Znači, meni se protiviš?! Sveštenstvo ću zamoliti da ti to venčanje onemogući. — Danas se spremam za put. O svemu ću te blagovremeno obavestiti, sagledaću šta mi je najbolje raditi. Mislio sam da ćeš mi dozvoliti da se samo još ovaj put oženim i sklopim trajni mir sa naslednikom cara Mihaila VIII Paleologa. Bila bi mi čast da uzmem Mihailovu kćerku, Andronikovu sestru. — Doviđenja, Milutine! S tobom nema dogovora, savete ne primaš! Moram hitno doći na tvoj dvor da vidim kako su kraljica Ana i Stefan. Da li će preživeti ovu torturu? Tebi je svejedno. Turci sultanije zadržavaju na dvoru. Razmisli, sine! — Dođi kad hoćeš. Vrata mog dvora su ti otvorena. Nemoj da se mešaš u moje brakove. Majka i sin su se rastali oboje ljuti. Kraljica Jelena se teško odlučila i najavila sinu da će krenuti i 111

doputovati u njegov prestoni grad Skoplje da obiđe snahu, kraljicu Anu, i unuka princa Stefana, svog ljubimca. Ucveljena i zabrinuta majka stalno se preslišavala, ne verujući da je njen sin toliko grub, sebičan i bezdušan, čak i prema sopstvenom sinu. Kad je stigao u svoju prestonicu, kralj Milutin se zainteresovao da sazna šta mu je car Andronik napisao u vezi sa njegovom sestrom Evdokijom. Ušao je u svoj radni kabinet, s tugom pogledao portret svoga oca Uroša na zidu, a zatim seo za sto. Nervozno je preturao razne pošiljke koje su pristigle u većem broju. Nađe pismo od vizantijskog cara, otvori ga i pretrnu od uzbuđenja zbog neizvesnosti. Napisano je čitko i jasno grčkim jezikom, lako je mogao da ga čita i razume. Pisalo je: „Poštovani kralju velike Srbije, vojskovođo Milutine! Mnogo mi je neprijatno da Vam javim negativan odgovor u vezi sa sestrinim pristankom. Ona ne želi da se udaje, odlučila je da ostatak života, kao udova, provede kod brata, u samoći. Na moje zaprepašćenje, rekla mi je da ne želi ni princa ni kralja, a posebno neće vladara koji se četiri puta ženio. Ja Vam se izvinjavam. U tom slučaju, vidim svoju Vizantiju u ropstvu Srbije. Vi ste najmoćniji kralj na Balkanu... Već trideset godina vodimo ratove sa Srbijom... Nekad bolje, nekad gore, a sad je najcrnje. Vi nas ugrožavate... Priznaću Vam da nisam u stanju da se snađem. Nisam ni približnih sposobnosti, mnogo sam slabiji državnik od oca, svog prethodnika, velikog cara Mihaila VIII Paleologa. On je povratio Vizantiju i sam ju je izvukao iz žive vatre, iz gramzivih ruku bezdušnih ljudi Latinskog carstva. Ako ne sklopimo trajni mir, ja ću izgubiti državu, jer mi i Mađari prete. Vas se, kralju, više plašim. Šta da preduzmem? Uz Vas je kraljica Srbije... Vi ste j oš uvek u braku s bugarskom princezom Anom, kćerkom bugarskog cara Georgija Tertera. Imate s njom i sina. Vi treba da odlučite. Imao sam najbolju nameru, ubeđivao sam sestru Evdokiju. No, uzalud sam se trudio. Ona neće, ili ne može, da shvati da je u pitanju opstanak naše zemlje za koju smo se oružjem jedva izborili. Moćni Carigrad vapi za prijateljima. Strepi od Turaka i Tatara. Vi znate da je i rodonačelnik Vaše dinastije, Stefan Nemanja, kao i njegovi potomci, ranije bio uz nas, na našoj strani. Nažalost, Vaš otac Uroš I okrenuo se gospodaru Južne Italije, Karlu Anžujskom, svojoj tazbini, a našim neprijateljima. Na Vama je da se srcem i dušom okrenete Vizantiji, da sklopimo trajni mir zauvek. 112

Ovo bi bila jedinstvena prilika da se zbližimo i orodimo, ako nam Bog da sreće. Naravno, i da povratimo nekadašnje stare dobre odnose i vratimo trajno prijateljstvo Vašim mogućim brakom sa mojom sestrom Evdokijom. Nismo uspeli jer je ona tvrdoglava i nerazumna, može se reći, uobražena i samoživa osoba. Ne brine o državnim interesima. Neću Vam više objašnjavati. Sve je jasno. Danas Vam teškog srca, ali s ponosom, nudim ruku moje mile kćerke, princeze Simonide. Bićemo, nadam se, pravi saveznici, u dobru i u zlu, kao najrođeniji rod. Možda ćete se iznenaditi što moja kćerka ima samo sedam godina. Ona će brzo porasti... Odlučite se. Postoje i takvi brakovi samo ako se u ugovoru navede da će moja devojčica, princeza Simonida, živeti i učiti školu kod Vas na dvoru, da bude u braku sa Vama. U Vašoj kući bi se vaspitavala, učila svemu najlepšem, za vreme njenog odrastanja i potpunog osposobljavanja za bračne dužnosti. Vama je tek četrdeset godina, a Simonida će, kao cvetak, brzo porasti, razviti se i procvetati. Hitno mi odgovorite! Lično ću doći u Srbiju i dovesti moju još nedoraslu kći. Crkva treba da izda posebno odobrenje za ovaj brak."

113

* * *

Sav u znoju od uzbuđenja, kralj Milutin odloži na sto carevo pismo.

Pozva sluge da donesu pehar vina, te nazdravi samom sebi. Ustade, priđe ogledalu i pogleda svoje lice, koje mu se prikaza u liku umornog lava. Ovaj čovek bez osećanja, bez skrupula prošaputa: „Poznat sam i priznat državnik i ratnik! Sad ne biram žrtve da dostignem zacrtani cilj. Car mi daje svoju kćer od sedam godina da zajedno stanemo pred matičara. Kad nema stariju princezu, ovu ću čekati dok poraste. Važno je da se orodim s njenim ocem za spas Srbije. Naravno da pristajem!" Milutin zatim uze najlepši list hartije i šiljato gavranovo pero. Bez posebnog razmišljanja, napisa pozitivan odgovor caru Androniku, ne misleći na to da već ima jednu ženu. Sav ushićen, u velikoj euforiji, pozva poklisara i reče mu da se spremi na put i što pre odnese posebno pismo caru. Tog momenta se priseti da i njegov brat Dragutin ima sina, princa Vladislava, koji poseduje sva nasledna prava kao i njegov princ Stefan. Ipak, sad o tome nije hteo da misli. „Neko će me naslediti!" uzviknu kralj. Donese čvrstu odluku da kraljicu Anu otera i preda je caru Androniku, pa neka je car zadrži ili uda, a on će uzeti njegovu kćerku. Nadao se ovaj nezajažljivi kralj da će od cara Andronika dobiti uz kćerku, kao miraz, i sve one osvojene gradove u Makedoniji koje je oružjem oteo i nasilno zauzeo. To je želeo. Znao je da tek sad nastaju problemi zbog majčinog neslaganja da otera čestitu kraljicu Anu kako bi se orodio sa Vizantijom. „Majka je tvrd orah, žena nesalomivog duha, čvrstog karaktera. Ona mi je, u ovom času, najveća smetnja. Pobuniće i naše crkve i sve ostale hrišćane na Balkanu. Nju ljudi cene, a više niko ne ceni mene zbog tih neuspelih, prokletih brakova. Da sam Turčin, imao bih devet žena, ali ja neću ženu, hoću veliku Srbiju i prijatelje preko kraljica — svojih supruga. Meni se mnogi problemi biju o glavi. Bez svega se može danas, ali bez prijatelja nikako. I majka mi je okrenula leđa. Ne znam šta misli Dragutin." 114

Razočarana kraljica Jelena, u čudu i besu, pozva svoje prijateljice Patriciju i Beatris i zamoli ih da se s njom odvezu kočijom do manastira Gradac. One primetiše da je njihova gospodarica promenila raspoloženje pred Uskrs jer se spremila da vidi Isusovo lice na gradačkoj fresci. Baš je stajala pred Hristovom kompozicijom, onom gde stoji raširenih ruku na raspeću. Kraljica podiže svoje ruke kao da je htela da mu kaže da i nju teške brige razapinju. Dok su monahinje sedele i pažljivo slušale liturgiju, Jelena pomisli da je i njoj sad isto tako teško kao i Hristu mučeniku čiji se praznik ponovnog rađanja približava. Ćutala je jer je znala da se samo strpljenjem može spasiti, ali uz Božiju pomoć. „Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse!" — šaputala je. Krila je od Patricije i Beatris neke čudne emocije koje su one uspele da odgonetnu. Empatija, to divno saosećanje sa vladarkom plemenitog srca, bila je toliko jako izražena da su obe dame rešile da kraljicu oraspolože. Ona im se smešila iako je bila uvređena saznanjem da će njen sin, kralj Milutin, da se ženi peti put. Ljuta nije mogla da izbegne taj razgovor o kralju. Posle svete liturgije, vraćale su se ibarskom dolinom prema Brnjacima. Zaustaviše se čim uđoše u Dolinu jorgovana. Cveće im zamirisa. A posle se cveće ućutalo, sunce je slabije grejalo. Ibar se modrio i šumorio, udarajući o oštre hridi, ispuštao zvuke bola, dozivao ribe i plašio ptice. Jelena pretrnu od straha. Mlada Patricija skupi snagu pa se obrati kraljici i njenoj dvorskoj dami Beatris sledećim rečima: — Poštovane gospođe, osećam da se nešto loše događa u dolini Ibra. Predosećam talase na reci, u oblacima vidim ovce i bele jaganjce. Ne znam kako se oblaci sudaraju i zašto po nebu nekrsti lutaju. Ko zna šta ima na nebu? Bog se ljuti na nas. Da, da, ta se grmljavina dešavala uvek u žarko leto. Objasnite mi, molim vas, gospodarice, monahinjo Jelena. — Vi ste tako mladi, monahinjo Patricija. Gromovi udaraju tek kad munje zasvetlucaju. Svi sveci na nebu Boga slušaju, pa nam zimi kiše i snegove šalju, zvezde po plavom nebu raspoređuju, sunčeve zrake na nas usmeravaju. A gromove i munje Bog nam ne šalje zimi, već samo leti i to kao veliku opomenu da zlo nikome ne činimo — objašnjavaše Beatris monahinji. Gospodarica se oraspoložila, ali samo prividno, ne i u srcu. 115

Vladarka se jedva smešila slušajući ovaj razgovor, a mislila je na kralja Milutina koji silom hoće prijateljstvo sa Vizantijom. Da bi skrenula crne misli, zamoli Beatris da nabere tri velika buketa jorgovana, pa da krenu prema kući. Oseti zamor u telu, bol u srcu. Otežale noge jedva su je nosile. Usput je brala i lekovito bilje. Najzad su stigle u Brnjake. Posle obeda uđe u svoju kancelariju da napiše pismo sinu Dragutinu i obavesti ga o razgovoru sa Milutinom. Požali mu se majka i zamoli ga da što pre, ako ikako može, dođe iz prestonice kod nje, u Brnjake, radi važnog razgovora. Kraljica nije bila obaveštena da je Evdokija odbila Milutina i da postoji još gori plan da se, kad najuri suprugu, kraljicu Anu, obavezno oženi carevom kćerkom Simonidom. Stariji sin je ovo već saznao. Dragutin se sa pratnjom uputio u dolinu Ibra da se susretne sa majkom. Posle hladnog i snežnog februara, mart mesec suncem ogreja celu svetlucavu penušavu reku, prirodu u tom kraju ozelene, borove i jelke povrati i uspravi. Ni traga od leda i snega. Oni su pritiskali reku Ibar, koja oduvek život znači ribama, pticama i ljudima jer svi tu borave. Jelena je čekala sina, nije se zanosila prirodnim lepotama. Bila je ljuta i zabrinuta. Al i dani su prolazili. Sin je putovao, majka je čekala i obavljala svoje državničke poslove uz pomoć logoteta. Brnjački dvorac je grejalo sunce posle duge i teške zime. Kralj je najzad doputovao u dvorac svoje majke.

116

* * *

Sutradan, u kabinetu za planove i poverljive razgovore, Dragutin je

sa kraljicom primetio da je majka pustila mlaz vode da stalno teče i pušta prijatne zvuke dok bude sa milim sinom važne reči poverljivo šaptala. Voda je ometala izgovorene reči i zvukove da posluga i gosti iz salona ne čuju o čemu njih dvoje šapuću. Prvo su se smešili, a posle su se naglo uozbiljili. Ona ućuta. U neverici i besu, zabrinuti sin upita majku: — Ne mogu da verujem da će moj brat oterati kraljicu Anu da bi se oženio peti put. Zašto ga ne sprečiš, majko? Kako ćemo podneti toliku bruku? — Ne pomažu ni ubeđivanja, ni molbe, ni pretnje. Ja ni njega neću kleti, ali sad je prevršio svaku meru svojom brutalnošću, egoizmom i svirepošću. Kakva ženidba, sine? Ja sam protiv Vizantije, kao što je bio i vaš otac, kralj Uroš! Koje prijateljstvo? Oni nisu iskreni. Ili grešim? — reče Jelena. — Najstrašnije je što brat želi da otera našu dobru kraljicu Anu, svoju četvrtu suprugu. To me čudi. Dok sam ovde, voleo bih da oboje popričamo sa episkopom Danilom. Možda će nam prvi on pomoći da svi zajedno urazumimo Milutina. Čim dođe, zamolićemo ga da s njim razgovara. On je sposoban govornik, pisac i odličan duhovnik. — Danilo nam je uvek bio od pomoći dok je kao iguman služio u Hilandaru na Svetoj Gori, pa i sada dok propoveda pravoslavlje u Milutinovoj zadužbini Banjskoj kraj Kosova. — Znam kako se žrtvovao i dolazio da rešava neke naše sporove, čak i kada smo svi boravili blizu Rasa, u deževskom dvorcu. Danilo je bog na zemlji. — Sad je važno da hitno dođe iz Banjske. On uvek uspeva, ima najbolje namere i pametno rešenje. Mene fasciniraju njegove krupne plave oči kao dva draga kamena. Pismenijeg i mudrijeg čoveka još nisam sreo. On je pravi prijatelj, najbolji čuvar našeg dvora — pohvali ga Dragutin. 117

— I Sveti Sava je imao plave oči slične njegovim. Već si čuo za dedinog brata, arhiepiskopa Savu Nemanjića. Proglašen je za sveca! Da je on danas živ, ne bi se naš Milutin toliko puta ženio, ali on se zanosi, nikoga ne sluša. Moje i tvoje savete sasluša, a sve radi po svom nahođenju, onako kako mu najbolje odgovara. Čudan čovek koji menja žene... — Naš Milutin misli ako je kralj, da mu je sve dozvoljeno i oprošteno. Taj se ne boji Boga, a ljudi još manje. — Žao mi je mog unuka Stefana. Zašto da bude dete rastavljenih roditelja? — Moj brat je sebičan i sujetan čovek. Jedan drugome smo pomagali u ovim poslednjim ratovima, al i vidim da je sad postao neiskren prema meni. Ima tešku narav. Moramo mu nekako pomoći dok ne bude kasno. — Milutin je nemilosrdan: osvaja teritorije, brani naše oblasti, a porodicu ljuti, za srce nas ujeda. Majka sam mu i najviše me bole njegovi postupci. Grub je prema tebi, prema supruzi Ani i prema sinu, princu Stefanu — Jelena se iskreno žalila tražeći savet od sina: — Dragutine, reci mi ko njega može da opameti? Naš je pa ga ne možemo ni kleti, ni pred svetom klevetati, a zaslužuje najgore kritike i najcrnju kaznu. — Majko, javi ponovo da iguman što pre dođe u Brnjake da nešto uradimo u vezi sa Milutinovom ženidbom. Gori je od Turčina! Kad je bio mali, sve mi je ugađao, a sad ima ćud naopaku. — Uvek sam bila srećna kad se vas dvojica bratski ophodite, volite i slažete, još kad ste bili dečaci. A sad nije dobro... — Pa, nezadovoljan sam. Ćutim pred njim kao da nemam pameti. Milutin više nikako ne spominje činjenicu, uvek prećutkuje mogućnost da moj sin Vladislav ima sva prava prvenstva, kao naslednik krune, koju sam ja njemu dao, da me zameni. Prvi sam kraljevao. Imamo sinove. Nećemo večno živeti, zar ne? Treba da se zna ko će ubuduće vladati. — Sve to razumem, sine Dragutine! Ako se slažeš da prvo pokušamo da ga sprečimo da se, po svaku cenu, orodi sa vizantijskim carem. Neka sklopi bilo kakav mir, bolje nego da pogine u ratu. Sad više nema Karla, mog rođaka, pregazila ga je Vizantija, a i Sicilija je protiv njega digla veliku pobunu. Propao je naš rođak, Karlo Anžujski. Andronik je slab, gubi teritorije. — To mi je sve poznato! Kako bratu da sipamo pamet u glavu? Ja se sam borim u svom gradu Debrcu na Savi i u Beogradu. Imam posla i nije 118

mi lako. Neću sam da izazivam nesreću. Tazbina mi pomaže i podržava me. — Tebi su, sine, Mađari dali Beograd i Mačvu, kao miraz uz princezu Katelinu, moju milu snahu. Milutin hoće osvojene gradove u Makedoniji, one koje je silom oteo od cara Andronika... Traži od cara milost i osvojenu zemlju, kao prćiju. Stalno stremi napred, kao kad vetar lomi grane drveću. Andronik se plaši Milutina jer hoće da zadrži osvojene oblasti. — Kako će mu ih car dati bez sklapanja pismenog mirovnog ugovora pod teškim uslovima? Ti, majko, ne znaš da je on, bez tvog znanja, pregovarao sa carem da mu da svoju maloletnu kćerku Simonidu. Car je tu mogućnost predložio, a on je prihvatio. Jao nama, mila majko! Čućeš dalje... — Odakle sad to?! Andronik je mlad čovek, car... Sigurno nam ne bi nudio sestru, pre bi nam poslao kćerku. No, izvini, sine, ja sam se zbunila, ne umem više da razmišljam. Ne smemo mu dozvoliti da otera Anu, da ga ljudi kunu i proklinju. Ti, sine Dragutine, nešto preduzmi. Budi oštar, odlučan i nemilosrdan! Šta Milutin hoće? Kakva ženidba? Meni je nepoznata ta činjenica. — Kako izgleda, ti nisi dobro obaveštena. Ja sam ćutao i razmišljao o našem jadu, zato sam na tvoj poziv hitno stigao ovde da ti kažem sve. — Šta? Šta? Reci brzo majci! Ja sam namučena duša. Nešto tajiš od mene? Šta smera tvoj brat? Zar da se ženi peti put?! — Neću te zavaravati. Bez dvoumljenja ću ti saopštiti da je Milutin rado prihvatio da se oženi carevom kćerkom Simonidom koja ima samo sedam godina. Ovo su strašne stvari, oprosti mi... Rekao sam ti sve... — Tek sad vidim da nam nema više spasa. Ja osećam glavobolje, srčana probadanja, duševni nemir, propast države i raspad porodice! Muka mi, sine, zbog problema razdire grudi. Jao! Jao! Šta ćemo? Kako ćemo? Zar da se ženi devojčicom? Pamet mi se muti!

119

* * *

Kraljica

se zaljulja, posrnu i spusti se na ležaj već u dubokoj depresiji i tuzi kao da sina sahranjuje. Dragutin pozva poslugu. Donesoše razne napitke i praškove te Jelenu povratiše iz obamrlosti i nesvesnog stanja. Pomisliše da vladarka umire. Sin je pridigne. Ona se preznoji, otvori oči, pa zapita prisutne: — Zašto ste svi došli? Nisam vas pozvala! Šta se stvarno u dvoru desilo? Da li nam je Danilo poslao neku poruku? Naš prijatelj iguman Danilo? Kad dolazi? Bez njega ništa... — kraljica otvori oči. Svi su ćutali, gledali je i slušali reski šum vode koji je odzvanjao u metalnom srebrnom loncu. Ona uze sa stola jednu poveću pozlaćenu šolju i poče da ispija čaj s medom, sa nekim mirođijama i medicinskim praškom iz kutijice koji je sprečavao bolove i spuštao povišenu temperaturu. Izgledala je sve bolje i brzo je povratila rumenu boju na licu. Kad su se svi razišli, ona zamoli Beatris da ostane s njom, ali da pređu u mali salon, što ljupka dvorska dama rado učini. Sedele su u naslonjačima i ćutale. Kraljica joj reče da će putovati kod sina Milutina. Devojka im donese užinu i popodnevnu kafu na velikom pozlaćenom poslužavniku. Tu su se zadržale u prijatnom razgovoru jer kraljica nije lako odavala svoje brige i porodične tajne svojim dragim družbenicama, niti poslušnim dvorkinjama, ali služavke su prisluškivale i gotovo sve su znale. Bile su tu kada se majka pozdravljala sa Dragutinom. Izgledala je dobro. Trudila se da ostavi još bolji utisak posle one nesvestice. Svi su znali da uskoro sa pratnjom putuje kod svog sina, kralja. Topot okićenih konja i povici veselih svatova, čuli su se nadaleko, zatim se kao eho vraćali iznad Milutinovog dvorca. Kraljica Jelena je stigla i našla se u kraljevskoj kući koja sprema veselje. Iznenađena i zatečena, Jelena Anžujska upravo je saznala da se njen bezosećajni sin i zvanično razveo od svoje supruge Ane. Hteo je da sve brzo obavi i da bude slobodan kad Vizantinci stignu na prag dvora. Majka se čudila da 120

je svadba ugovorena. Pitala se: „Šta se ovo događa? Šta će biti sa kraljicom Anom?" Široke gvozdene kapije dvora u ranu zoru, ukrasima svečano zakićene, naglo se otvoriše. Uz zvuke duvačkih instrumenata, one su već primale domaće goste i radoznale. Tužna kraljica Ana je sedela u svom malom salonu sa gospođom Beatris, a njen sin, princ Stefan, bio je u velikom salonu i tešio svoju baku, kraljicu Jelenu. Sa zlatnom krunom na glavi, u svečanom odelu okićenom svim vladarskim ornatima, kralj Milutin stajaše sam kod prozora svog kabineta. Visoko zeleno drveće iz dvorišta prekrivalo je lisnatim tankim granama jedan deo te velike ograđene terase i pravilo dobru hladovinu. Kralj je u vidokrugu primetio neke nebeske prilike. To su bili barjaci. Euforičan i nestrpljiv, mladoženja izađe na terasu i sede za okrugli sto. Kroz granje sunce mu je obasjavalo bledo lice i oči kao u zveri koje su, iskolačene, gledale na drum ispred crne gvozdene kapije sa prednje strane dvorca. Uzbuđen i uplašen zbog majčinog nezadovoljstva i Anine tuge, on bez razmišljanja uze stakleni tanjirić ispod jedne saksije, pa ga tresnu na zemlju ispred sebe. Svestan da su njegovi ukućani ogorčeni, pozva muzičare da zasviraju da se tako prikaže lažno veselje na dvoru.

121

* * *

Trube i

fanfare su svirale, a gosti su se ućutali, čekajući trenutak susreta dva vladara koji su doskora vodili krvavi rat, a danas će se miriti i grliti. Milutin je gunđao, pravdajući se: „Tako to biva u životu. Nisam ja kriv, prinuđen sam na ove nerazumne kompromise. Da li smem da izgubim Nemanjinu državu? Ne biram sredstva. Car mi za brak nudi kćerku da je na dvoru čuvam i odgajam, pa kad poraste, da je prigrlim, da mi bude dobra supruga. Učiniću je najboljom kraljicom na Balkanu. Lepo ime Simonida", završi kralj buncanje dok su fanfare sa svih strana brujale. Kad primeti u daljini, na drumu, da se vijore vizantijske zastave i začu da konji galopiraju, pa naglo smanjuju brzinu, i njegovo srce zazvoni na opreznost, veću smirenost. Prvo je jako lupalo, zatim je usporilo ritam kao da je stalo. On dobi natprirodnu snagu, čvrstinu i volju kao pred veliku bitku. Potpuno je vladao svojim emocijama. Dostojanstveno je sišao strmim stepenicama do prizemlja dvorca. Tu su ga sačekala dva zapovednika iz minulih ratova i zauzela mesta pored njega, jedan sa jedne, drugi sa druge strane. Znao je dobro da će car Andronik primetiti da su kitnjasta kraljevska odora i svi vladarski znaci pravljeni prema njihovim vizantijskim uzorima. To ga nije zbunjivalo, već mu je činilo ogromnu čast, osećajući se dostojnim da cara i sve carske goste lično primi. Kad uđoše sa konjima u veliko okićeno dvorište, kralj pođe par koraka napred, pa visoko podiže glavu i krenu prema caru koji reče: — Dobar dan, veliki srpski kralju Milutine! Dolazim u dobri čas sa svatovima i dovodim vam svoju kćerku Simonidu da se njome venčate onako kako kralju dolikuje pred Bogom i ljudima. Srećni i veseli bili Nemanjići! Milutin mu otpozdravi istim tonom: — Dobro došli, dragi prijatelji iz Vizantije! Čast mi je da na dvor 122

Nemanjića primim velikog vizantijskog cara Andronika i njegovu kćerku, princezu Simonidu! Sa srećom došli! Osećajte se kod nas kao kod svoje kuće! Kralj brzo popravi loše raspoloženje. Srce mu zaigra kad se seti da će teški ratovi prestati, a on će svečano postati zet cara Andronika. Godilo mu je. Tog momenta nije mislio da kraljicu Anu štite njegov brat Dragutin i njihova majka kraljica Jelena. Mislio je kako da priđe svojoj budućoj supruzi, princezi, kćerki moćnog cara Andronika. Osećao je čast i zadovoljstvo. Nije mislio na posledice. Prvo podiže pogled prema vranom konju na kome je sedela princeza Simonida. Ujednačenim i odmerenim koracima pođe korak-dva napred sa željom da ukaže veliku počast Simonidi. Kad je bio blizu, naglo se, kao glumac, teatralno zaustavi. Ovaj romantik, vitez i veliki državnik, kleknu pred budućom suprugom, zatim se pokloni i skide princezu s konja. Nastade tajac. Mučna slika. Devojčica se svima smeši. Ljudi su uzbuđeno gledali ovaj prizor kao u čudu, verujući da je pred njima fatamorgana, da njihov kralj želi da se venča sa sedmogodišnjom princezom zbog njenog carskog porekla i radi spasa Srbije. Ovaj brak je trebalo da odobri crkva jer je bio neobičan zbog ogromne razlike u godinama i zato što je kralju Milutinu bio peti po redu. Šta je sve sadržavao taj mirovni ugovor između Vizantije i Srbije? Znalo se da su žrtve bile prevelike. Dve kraljice su bile u pitanju, obe žrtvovane, a sklopljeni ugovor imao je sve teške klauzule. Trebalo ih je realizovati. Car Andronik je zahtevao da mu kralj Milutin preda svoju četvrtu ženu, kraljicu Anu, koja je već bila bivša, odbačena kao pohabana haljina, iako je došla kao uzorna bugarska princeza. Zatim je tražio da se obezbedi crkvena dozvola za sklapanje Milutinovog petog braka sa njegovom kćerkom. Isto tako da kraljeva majka, kraljica Jelena Anžujska, da svoj pristanak za ovaj nemogući, sporni brak. Najzad, da izvrše razmenu talaca na povoljan i prihvatljiv način. Sve teže i teže. Najužasnije je bilo gledati sliku realizovanja one tačke ovog 123

poznatog sporazuma kad Milutinova četvrta žena Ana „kao kakav krivac bi predata Vizantincima, kao i ostali srpski taoci". Kraljica Jelena i kralj Dragutin su preko svega navedenog prešli prećutno, posle svršenog čina jer ih samoživi kralj Milutin više nije konsultovao. Na oba dvora i u obe države bilo je mnogo nezadovoljnika zbog ovih neljudskih postupaka jednog Nemanjića jer je odbacio sina Stefana, koji je tako i dobio nadimak Dečanski, pošto se ovim razvodom roditelja tretirao kao vanbračni princ. Ali nije se imalo kud. Pred sam kraj trinaestog veka, posle Uskrsa, u Srbiji su se venčali vizantijska princeza Simonida i srpski kralj Milutin 1299. godine, tačno pre osam vekova. Ovaj svečani čin obavio je ohridski arhiepiskop. Mladenci su zatim otišli na bračno putovanje i posetili Simonidine roditelje u Solunu. Kralj je s radošću od cara dobio i prihvatio kao miraz sve one vizantijske oblasti u Makedoniji koje je u ratu mačem osvojio. Tek je sad bio zadovoljan. Ipak se nadao da će mu sve one nepravde i pogreške dobra majka oprostiti. Posle Uskrsa, razočarana kraljica sedela je u Brnjacima i razmišljala šta se događa u Solunu kod Simonidinih roditelja. Slavlje je bilo pravo carsko, a gošćenje ne samo za njih, već i za čitav narod. Plašila se da njen sin ne legne u krevet sa detetom, svojom zakonitom ženom Simonidom, da ne pruži ruke da joj zavrne noćnu haljinu. „To nevino dete", mislila je ona, „isto je kao i naša Brnča koja se nikad nije udavala. Milutin možda hoće, možda neće." Molila se velikom Bogu da Milutin ne učini neki greh u kući cara Andronika. Žena-dete... Mladenci su se vratili posle dubokih razmišljanja i raznih snova koje su snevali svako u svojoj sobi. Jelena se nadala da će njen sin održati reč i poštovati sve klauzule ugovora, da će sačekati da princeza odraste na njegovom dvoru.

124

* * *

Simonida je živela kod kralja kao devojčica iz bajke. Dvorjani, sluge

i dvorske dame okružiše ovo dete koje je bilo svesno da se žrtvovalo za očevu carevinu. Živeće u kraljevini Nemanjića jer se venčala u crkvi, stavila venčani prsten na ruku i krunu na glavu, te rekla da se svojevoljno udaje za kralja Srbije. Ne sluteći šta je čeka sa čovekom koji je s njom sklopio peti brak, ona je sa smeškom gledala i zadovoljno slušala kako je svi nazivaju kraljicom. Ali joj ti događaji nisu bili potpuno jasni. Volela je da joj se svi klanjaju. Vrlo brzo su se nadvili crni oblaci i duvali neki jaki vetrovi kad je u Srbiju stigla Simonidina majka, carica Irina. Ova posesivna vladarka došla je da nadgleda kćerku i zeta i, što je najgore, da se meša u poslove srpske države, da gleda svoje interese. Razmišljajući dublje, Irina je verovala ako Simonida ne bude s kraljem imala sina, da bi vizantijski prinčevi mogli zameniti zeta Milutina na prestolu. Te iluzije carice, Simonidine majke, koja je vršljala po srpskoj zemlji, prvi je primetio kraljev brat Dragutin. Osetio se ugroženim i zbog svog sina Vladislava. Bio je ljut na brata Milutina zbog njegovog potpunog približavanja Vizantiji, a kraljica Irina je podgrevala vatru u vrućoj pećnici koja je stal no tinjala. Razljućeni kralj Dragutin jednom nešto, u poverenju, reče svojoj miloj supruzi kraljici Katelini. Potpuno duševno rastrojen, on joj se obrati: — Draga kraljice, mi smo se učaurili. Živimo u Beogradu, dok moj brat Milutin mačem zauze pola Evrope. Dobio je od cara Andronika sve one zauzete oblasti. Muka mi je kad se setim da je kraljica Ana nedužna oterana, a devojčica kod njega zatočena kao vila na dvoru. Treba da poraste pa da mu bude žena. Dao sam mu svoju krunu! Najzad sam nogu potpuno izlečio. Napašću ga s vojskom jer neće da uspostavlja dogovor sa Deževskog sabora pa da i naš sin dobuje nasledno pravo. Ja sam stariji brat, a on me je uspeo prevariti. Sad misli da je Bog jer je zet 125

Vizantije! Naša majka Jelena je očajna. Razbolela se od tuge. Rekoh da ću ga napasti. — Ne znam kako da te savetujem? Da kreneš oružjem na brata? Ti si greh napravio i kao mlad si oca napao... Smiri se, kralju moj, stalno tražiš pravdu. Moraš pokušati mirnim putem. — Mene boli svaka vrsta nepravde. Ja nikog ne diram. Tih sam i dobar zato mi brat Milutin radi sve najgore. — To ne znam! Ali on ne spominje da i mi imamo punoletnog sina. Tu si u pravu. Tebe će podržati moji Mađari. Nemoj rođenog brata oružjem napadati. — Ja sam prvi Nemanjić koji je zavladao Beogradom. Njega su mi dali tvoj deda Bela IV i otac Stefan, moj tast. Tvoj otac u miraz mi dade i Mačvu. Hvala mu. — Možda bi bilo dobro, dragi, da se sa Milutinom mirnim putem dogovoriš u vezi sa našim dobrim sinom, princem Vladislavom. Zašto ga isključuje iz nasledstva? Postoji zakonsko nasledno pravo. Tačno se zna sve. Da li je to zapisano u ugovoru? — On ima pravo prvenstva, pa tek posle treba da vlada Stefan, zvani Dečanski, njegov sin — reče Dragutin. — Ko te pita? Svako gleda svoje interese. Milutin već s Turcima ratuje na strani Vizantije. Stvari se brzo menjaju u ovoj našoj državi koja ima tri vladara. Kraljica Jelena je stara i očajna. Ljuta je na Milutina. Obilazi Urošev grob u Sopoćanima, ide i u svoj Gradac, gde leži vaša sestra Brnča. Malo ko bi sve ovo podneo. Vaša pobožna majka je jaka žena, dobra kraljica, ali je već stara. — Znam da je majka krepka starica. Bolesna je zbog briga. Uvređena je i nemoćna. Živi u Brnjacima ispod brda na mestu gde Brnjička reka uvire u Ibar. Gotovo samuje sa poslugom i dvorjanima, a uspešno vodi trećinu države. Energična je! Ne znam da li će joj srce izdržati kad čuje da sam krenuo s vojskom na brata. — Zato je bolje da ne krećeš, Dragutine! Nemoj, molim te! Poštedi majku... Nemoj protiv brata ratovati. — Ni mene niko ne štedi. Najbolja si za mene ti. I princ Vladislav! Brata kao da nemam... Ja uvek poštujem njega, imam obzira, a on nema milosti. Nekad smo bili nerazdvojni. — Ne umem te savetovati, kralju moj! — reče Katelina. — Ja sam spremio svoju vojsku, a doći će i Milutinovi protivnici koji su pobegli iz njegove oblasti. Zajedno ćemo ga napasti, uz veliku pomoć 126

tvrdih Mađara. Sve je spremno. — Uradi kako hoćeš. Ja ti ne pružam podršku niti se slažem. Brat je ipak najbliži! — Sve sam ti objasnio. Za nekoliko dana krećem prema Rudniku. On zagrli kraljicu Katelinu, a ona ga u neverici čudno gledaše.

127

* * *

Dok

su se vodile borbe, vojnici su bili poređani kao figure na šahovskoj tabli. Braća kraljevi su vukli sigurne poteze i hteli su silom jedan drugog da pokore. Prvo je Milutin zauzeo Rudnik. Borbe su se obustavljale jer je banjski episkop Danilo II posredovao tražeći da braća hitno odustanu od bratoubilačkih okršaja u kojima obojica mogu izgubiti živote. Držali su glave u torbama, jurili za većom teritorijom države, željni slave na bojnom polju. Potpuno zaneseni, srljali su u pogibiju. Ojađena i ucviljena, majka ih je već videla u kovčezima. Išla je u crkvu, molila se jedinom Bogu da ih sačuva i odvrati od daljeg krvoprolića. Veći deo Milutinove vlastele demonstrativno pređe na Dragutinovu stranu, pravo u njegov vojni tabor, smatrajući ga postojanim i poštenim, a brata Milutina beskrupuloznim vladarem koji ne bira sredstva da zadovolji svoje osvajačke strasti. Narod je Milutinu zamerao jer je, u to vreme, sa srpskom vojskom ratovao u Maloj Aziji protiv Turaka za cara Andronika, oca kraljice Simonide. Njena majka, carica Irina, slobodno se šetala po dvoru sa svojim prinčevima, braćom mlade kraljice Simonide. Dok je Milutin napredovao u Maloj Aziji, Dragutin je lako povratio Rudnik i zauzeo još neke teritorije svog ratobornog brata. Nezadovoljstvo se širilo s razlogom. Postojao je veliki pritisak na dvor i na Milutina od strane vlastele. Narod je glasno govorio: — Carica Irina je došla u Srbiju da pravi razdor među braćom kraljevima. Hoće to da iskoristi i dovede svoje sinove na srpski presto. Vizantijska carica branila se od tih napada i ogovaranja, tvrdeći da je kod Milutina došla prijateljski s namerom da Simonidu vaspitava i da se njena kćerka ne oseća usamljenom dok joj suprug ratuje. Da bi se odbranio od brata, Milutin je prikupio najamničku vojsku od Tatara i Oseta, priključujući ih svojim srpskim odredima. 128

Zabrinuta majka Jelena Anžujska ponovo reaguje: koristi svoj autoritet i prijateljske veze sa već ozlojeđenom vlastelom i sveštenstvom, ali sinovi su kao vukovi. U odlučujućem trenutku, kad se radilo o biti ili ne biti, pretila je opasnost od razaranja Srbije i strašne pogibije srpske vojske u državi koju su Nemanjići stvorili. Mudra kraljica odlučno stupa na scenu. Kreće smelo i sigurno prema pravom prijatelju dinastije, episkopu Danilu, osvedočenom dobročinitelju, savetniku i duhovnom ocu, koji se uvek žrtvuje za dobro ljudi. On se odaziva i zajedno sa celim sveštenstvom pokušava da utiče na ovaj bratoubilački rat. Tako je episkop Danilo uspeo da ih odvrati od rata i ubedi ih da se pomire i sklope sporazum o miru. Molio ih je da pred Bogom povrate svoj bratski odnos što bi doprinelo tome da pravilno i lako odrede teritorije kojima će svako upravljati i u miru živeti. Taj mirovni sporazum trebalo je da potpišu vizantijski car i carigradski patrijarh kako bi bio punovažan i kako bi imao određenu garanciju o razgraničenju oblasti koje su se svodile na raniju podelu velike države njihovog pokojnog oca, kralja Uroša. Hilandarski iguman Nikodim otišao je kod braće kao glavni posrednik. Doneo im je tekst mirovnog sporazuma da se čitko potpišu i stave svoje originalne pečate sa privescima, kako bi bio validan. Tako se završila drama između Jeleninih sinova koja se negativno odrazila na njeno krhko staračko telo i pobožnu, iskrenu majčinsku dušu. Sinovi su posetili Jelenu u Brnjacima, a ona, srećna, prigrli ih, sama ne verujući da su se urazumili. Međutim, Dragutin i Milutin tada shvatiše da su braća po krvi, i po ocu i po majci. Zakleše se pred njom da će se pomagati i voleti sve dok budu živi.

129

* * *

Iako oseti tugu i bol zbog nepravde, Dragutin više nije govorio da

njegov sin Vladislav ima pravo na presto, već to pravo, kao pravi brat, prepusti Milutinovom sinu Stefanu Dečanskom. Verovatno se sažalio na princa jer se, bežeći iz zatvora, vratio u Srbiju. Otac ga je predao kao taoca Tatarima posle rata, kad je sklopljen mir između njih i Vizantije. Kraljica Jelena je bila srećna što se njen unuk Stefan živ vratio iz gvozdene tamnice tatarskog kana Nogaja, pa predloži da se što više odmara da bi ublažio traume koje mu je život u zatvoru silom nametnuo. Baka Jelena teško je podnela činjenicu da njen unuk robija kod Tatara, a da ga je otac Milutin, kao taoca, predao neprijateljima. Ipak se sin oženio nekoliko godina pre očeve svadbe sa Simonidom 1299. Da se vratimo unazad... Kako je bilo? I tako, posle tuge i žalosti, svatovi dovedoše prestolonasledniku Stefanu 1294. godine prelepu, odvažnu i veoma energičnu mladu bugarsku princezu Teodoru, kćerku bugarskog cara Smiljca. Ona će se pokazati u Zeti na Bojani kao vredna i umna supruga dostojna budućeg kralja Stefana Dečanskog, koji je Zetom mlad upravljao dok je bio princ. S njim će Teodora dobiti sina Dušana, prvog srpskog cara, koga s razlogom nazvaše Dušan Silni. Imali su još jednog sina i dve kćerke. Za namesnika u Zeti postavila ga je baka, kraljica Jelena, na čemu joj je bio bezgranično zahvalan. Kraljica Jelena je dugo poživela u Brnjacima, savesno brinući o porodici i narodu. Znala je da rukovodi uz pomoć vlastele. Okupljala je sveštenike u crkve, koje je svojim novcem popravljala, sveštenstvo je darivala i o svima se stalno brinula, pružajući crkvi veliku materijalnu pomoć. Leti je boravila u primorskim gradovima Baru, Ulcinju, Kotoru i Budvi. Srce joj se potpuno smirilo onog dana kad su oba njena sina na delu pokazala ne samo prividno primirje, već i iskrenu bratsku ljubav i odličnu saradnju u svim državnim i porodičnim poslovima. Pošto su bili 130

vernici, gradili su crkve i manastire. Nije štedela veliko blago koje su srpski rudari preradom ruda stalno uvećavali. Moglo je da se živi i narodu udeljuje. Crkveni velikodostojnici, veoma zadovoljni njihovim donacijama u vidu novčanih priloga i poklanjanja zemljišta, blagosiljali su njihovu majku, kraljicu Jelenu, koja ih je rodila, odgajala i vaspitavala i najzad ih pomirila. Njihove zakletve i potpisi na ugovorima, posle međusobnih borbi, svima su davali veliku nadu da će Srbija krenuti još boljim putem napretka, proširenja granica i odbrane zemlje od svih neprijatelja koji pokušavaju da je unište i sebi prisajedine. Jelenin život je krenuo prema mirnoj luci i monaškom tihom samovanju, ali ona se nije uljuljkivala, niti uspavljivala. Nije želela lagodno da živi i da se diči oreolom slave svojih kraljeva, već je i dalje ravnopravno obavljala svoje vladarske dužnosti u poodmaklim godinama. Nije pokazivala znake zaboravnosti, nije bila zavidna, ni ohola, niti prestroga vladarka. Bila je omiljena i poštovana gospođa. Njen odvažni karakter, želja za pravdom, istinom i dobročinstvom, od nje stvoriše kraljicu plemenitog srca, vladarku koja sirotinji pomaže, neuke obrazuje, bolesne svojom dušom leči, a novcem nagrađuje. Veliko srce ove pomalo zagonetne žene moglo je da u duši nosi tajne, da uvek zna šta hoće, ume da posavetuje i da se žrtvuje za dobro bližnjih, potištenih i nemoćnih svojih podanika i uvređenih, nepravdom uniženih paćenika. Bila je premorena radom, već u godinama, ali duhom jaka. Iz Brnjaka je putovala sa pratnjom. Ostala je da se pamti i spominje u legendama po poljima jorgovana, po reci Ibru, brdu Sokolovici, a najviše po odluci da uvek širi pozitivnu energiju — da osvaja osmehom, da pametno razgovara, da ne bude ohola i preka. Takva će do kraja života ostati i zato će, na predlog sveštenstva, postati prva srpska svetica, iako je bila katolkinja po rođenju.

131

* * *

Jednog žarkog leta sa pratnjom stiže

u Primorje da provede neko vreme sa svojim narodom u Baru u svojoj rezidenciji. Ovog puta povede sa sobom monahinju Patriciju da joj pravi društvo i da zajedno idu u crkvu na jutrenje. Uživale su odmarajući u dolini maslina, u polju ruzmarina, na livadama poljskog cveća, maslačka, belih rada i crvenih kukureka. Priroda ju je očarala i dušu joj krepila. Znala je da joj svako leto provedeno na moru produžava život. Verovala je u sudbinu koju je Bog svakom čoveku unapred, svojom voljom, odredio i zapisao u svojim knjigama. Nije mnogo razmišljala o odlasku sa ovog sveta, nije se plašila da će je Bog kazniti jer se istinski mnogo trudila da zadobije poverenje obeju hrišćanskih crkava i njihovih misionara čije je savete rado slušala. Razmišljala je o zagrobnom životu i o dragim pokojnicima, za njih se molila Bogu. Monaški život ove vernice nije bio čisto asketski jer nije imala vremena da predugo boravi u ćeliji. Znala je da je Bogu ugodno ako pomaže ljudima, ako se bori za svoj napaćeni narod, ako od neprijatelja brani Srbiju. Uspela je u svojoj diplomatskoj delatnosti jer je imala razvijenu inteligenciju, volju i postojan karakter. Putovala je prema jugu i obilazila gradove na moru. Te godine, u letnjim mesecima, svake večeri je sedela na obali sa Patricijom posmatrajući jedrilice kako se ljuljuškaju u luci na tihom povetarcu. U zanosu je mislila da je ova morska obala slična francuskoj rivijeri, odakle su njeni koreni. Sećala se Napulja i Venecije, svoje Provanse, u kojoj su nekad živeli njeni roditelji i rođaci, anžujski kraljevi. Patricija i kraljica Jelena su više ćutale i razmišljale, nego što su razgovarale. Nisu htele da prepričavaju kako je Jelenina sestra Marija dugo bolovala, dok je u Ulcinju vladala i tu, najzad, preminula. Ustreptalo srce kraljice Jelene nije moglo da izdrži česte obilaske 132

sestrine večne kuće na ulcinjskom katoličkom groblju. Ova dobra kraljica cvilela je i suze ronila nad grobom nadajući se da će je Marija čuti i razumeti. Mislila je da postoji zagrobni život, pa je pokušavala da uspostavi neku blisku vezu sa pokojnicom. Gotovo je bila sigurna da se sa sestrom povezala. Nada je nije napuštala i zato je često na grobu sedela i šaputala sestri najlepše reči. Misao da bi je mogla čuti i razumeti, smirivalo je njeno srce.

Verujući u mogući onostrani život, Jelena je primala pozitivnu energiju od Marije i slušala zvuk zvona sa Crkve Svete Marije. Pošto ju je u stopu pratila verna prijateljica, monahinja Patricija, kraljica joj je ispričala da noću sanja svoje roditelje, oca Raula i majku Alisu, i da zato dugo plače na sestrinom grobu. Patricija bi tada dugo gledala Marijinu spomen-ploču i sama tugovala za njom. Obe su dane provodile na groblju ili na obali, a uveče bi gledale ribarske barke. Želja ih je vukla da obiđu Dubrovnik ili Veneciju, ali to je bilo nemoguće jer je Jelena već osećala veliki zamor zbog putovanja, no nije odustajala. Na pučini mora, Patricija i Jelena, primetiše prekookeanski brod. Neko im reče da prvo stiže u Bar, a da zatim ide u Kotor gde će se usidriti i čekati neku popravku. Na plavoj pučini i penušavoj zatalasanoj vodi videle su jednu manju i jednu veću ajkulu koje prate brod i čekaju da im mornari bace otpatke hrane. Iako se to retko događa, one su imale priliku da ovaj prizor svojim očima vide na pučini. Danas su pričale više o ajkulama nego o stranom brodu koji je uplovio sa trgovačkom robom iz Italije. Toga dana jedva su zapamtile da je sunce sijalo, a nebo bilo plavo-belim oblacima mestimično okićeno. Dogovoriše se da obiđu Kotor i razgledaju onaj pristigli brod sa visokim jedrima. Provod je bio nezaboravan. Ljudi su pozdravljali svoju kraljicu klanjajući joj se. I opet su se morskom obalom vratile u Ulcinj. Prvo su obišle grad, obalu i pijacu gde se prodaje svakojaka roba iz Srbije ili iz inostranstva. U Kotoru nisu uspele da vide sve znamenitosti, niti da obiđu zidine ovog primorskog mesta jer su dugo gledale barke i brodove. Ljudi su ih zanimali, trgovci su im nudili svilene tkanine i razne predmete. Tako su sa pratnjom išle od grada do grada jer su rešile da se odmaraju. Dani su im brzo prolazili, te zaključiše da još moraju da putuju jer je kraljica 133

imala nekih važnih obaveza u primorskim gradovima. U pitanju su bili trgovina, porezi, razne takse i druge dažbine, koje su njeni službenici redovno prikupljali, evidentirali i kraljicu obaveštavali o svemu, a ona je jedino prihvatala pismene i usmene izveštaje od kneza koji je bio izabran i ovlašćen od strane kraljice da obavlja sve administrativne poslove u svom gradu. Obišla je malu tvrđavu staroslovenskog porekla, Budvu. Ova varoš je brojala svega osamsto ljudi koji su bili dosta prosti. Bavili su se vinogradarstvom, maslinarstvom ili drvodeljstvom. Ipak, glavne prihode za ishranu obezbeđivao im je od predaka nasleđeni zanat, ribolov. Velike ribe na udici, male u mrežama. Ove vredne ribare ribe su noćima prisiljavale da bdiju i uporno stoje na ribarskoj barci gledajući duboko kroz plavu morsku vodu, dok se ribe koprcaju i bore da ne budu zarobljene.

134

* * *

Kraljica je ispričala Patriciji da svaki grad ima svoj statut na koji se

postavljeni knez morao javno zakleti uz zvonjavu zvona sa saborne crkve. Patricija je volela te priče, pa je pitala kraljicu da li su kneževi primali plate. Ona joj reče da su njihove plate obezbeđene od raznih novčanih globa, pijačnih i pristanišnih dažbina. Inače, domaće vlasti u varošima na Primorju imale su i svoje sudije, dva kapetana i više činovnika koje je uvek biralo Veliko veće. — Ja moram da kontrolišem rad ovih organa preko svojih ljudi. Kao što vidite, u gradovima je uspostavljena lokalna vlast. Tako možemo da imamo uvid u sve oblasti koje život znače za jedan narod u gradu. Važno je da mogu da se prehrane, da u kulturnom pogledu napreduju. — Jasno mi je sve. Vidim da vas poneko ne prepoznaje. Vaša pratnja diskretno posmatra vaše kretanje. Vidim da vas ljudi pozdravljaju. To je veoma dobro da se krećete po lukama, trgovina i mestima gde običan svet boravi. U ovoj svečanoj monaškoj odeći izgledate kao svetica. — Svi smo mi, mila Patricija, jednaki pred Bogom. Svaki vladar koji nije poštovao i štitio svoj narod brzo je propao. — Vi ste ceo život posvetili upravo svojim podanicima i svim hrišćanskim vernicima. Stekli ste za života ugled najveće srpske kraljice. — Mnogo se priča o mojim vrlinama i zaslugama. Manimo to. Ljudi koje hvale drugi imaju vrednosti, ali su većinom skromni. Nije potrebno da me hvale. — Ja bih vas zamolila, draga kraljice, da obiđemo Marijin grob u Ulcinju još jedanput pre nego što krenemo za Srbiju. — Potpuno se slažem. Sutra ćemo poraniti čim sunce ogreje. Sestra me je iskreno volela. Nje više nema, leži u grobu. Strašno! — Vi ste moju sestru poznavali, voleli i uvažavali? — Da, svakako! Ja sam Mariju volela, a sada osećam potrebu da se za njenu dušu molim Bogu. Drage osobe nam uvek ostaju u srcu, ali nedostaju. 135

— Da ne zaboravim da vam kažem da se knez u svakom gradu bira na godinu dana. Te brze promene onemogućavaju ga da bude sklon davanju privilegija i treba da upravlja gradom uz konsultacije sa svojim kraljem. Ja s njima nemam problema, sve je pod strogom kontrolom, ali naši kneževi, pored obaveza, imaju svoja prava i u gradu unutrašnje slobode. Sad smo u Baru, a sutra već negde drugde. Sve obilazimo. Ovi ljudi su poslušni i privrženi našoj dinastiji — reče vladarka monahinji. Ona klimnu glavom. Svečana kočija kraljice Jelene bila je pripremljena u Baru i čekala je ispred rezidencije vladarku i njenu prijateljicu, monahinju Patriciju. Obe u monaškim odorama toliko su se po izgledu razlikovale, bile upadljive i na prvi pogled različite. Jelena, otmena, suvonjava starica, sitnog koraka, ozbiljnog ali simpatičnog lica, živahnih očiju i odmerenih pokreta, sijala je gospodstvenom pojavom vladarke. Ona nije mogla da se povuče u manastirsku tišinu jer je Bog poziva da i dalje radi za srpski narod i svoje sinove. Monahinja Patricija blistala je svežinom, ljupkošću i gracioznošću jer je zaista bila mlada i vitka, prelepa vernica, koja je u manastir dospela jer se u ljubav razočarala. Beše ostalo nešto živo u njenoj mladosti koju je manastirski život prikrivao. U ulcinjskoj varoši narod se okupljao, šapćući o kraljici Jeleni. Znalo se da ona danas daje pomen svojoj sestri Mariji koja je odavno upravljala i zamenjivala kraljicu Jelenu u Ulcinju. Varošani se prisetiše koliko im je značila kraljica kad god su bili u nekoj bedi ili nevolji. Iz Brnjaka je tada Mariji slala pakete preko trgovačkih putnika koji su karavanima stizali na Primorje. Primali su žito, brašno, voće i odevne predmete, koje je ona od srca poklanjala i delila narodu. Od zanatlija je kupovala i pakovala srpske opanke, vunu i sukno, pa prehrambene proizvode za svoje južne podanike da ne oskudevaju. Danas oni svoju kraljicu Jelenu dočekuju na katoličkom groblju da joj se poklone, da joj poljube ruku, uz najveću zahvalnost i da joj upute reči saučešća na ovaj sveti dan pomena na sestru Mariju. Jelena je sanjala da joj Bog kaže da treba da razgovara sa Marijom. Vernici su pobožno ulazili u Božiji hram da bi prisustvovali verskom obredu za spas duše pokojnice. Neka privlačna božanska sila je spajala ove vernike koji su se krstili celom šakom desne ruke sleva nadesno. Mir je vladao crkvenim hramom koji je kraljica Jelena sagradila da bi verni ljudi, kao hrišćani, mogli da se opredele za svoja ubeđenja, u 136

ovom slučaju za katoličko verovanje. Poštovala se sloboda veroispovesti.

137

* * *

Ovo

je bila najveća pobeda kraljice Jelene Nemanjić jer je podržavala crkvenu slogu, miroljubivost i sreću svih koji poštuju jednog Boga. Srpski narod je Jelenu s pravom prihvatio, verovao joj i stvarno je zavoleo jer je poštovala Nemanjiće i s njima podnosila sve nevolje, ali i primala sve počasti. Ona je bila istinski vernik i pravedni zaštitnik naroda i svoje kraljevske porodice. Danonoćno je pravila planove za opstanak Srbije. Uspela je da se održi u raško-primorskoj oblasti i da vlada uporedo sa svojim sinovima. Danas ima poruku, zadatak od Boga, da se oprosti od jedine sestre koja leži nepomična u sarkofagu. Čim je parastos obavljen, sveštenici se ponovo obratiše Hristu da se i on božanskom snagom uma pobrine za dušu pokojne Marije. Narod je tiho izlazio i klanjao se živoj svetiteljki, dobročiniteljki, srpskoj kraljici Jeleni. Zvona sa velelepne franjevačke crkve ispraćala su sve prisutne, koji se preseliše u crkveni park blizu belih stubaca i zimzelenih mladih stabala. Sedeli su čekajući kada će kraljica napustiti ovaj prostor da je pozdrave pogledima punim ljubavi i poljube joj ruku. Poslednji zvuci umilnih zvona jecajući tužno oprostili su se od Marije, nekadašnje upravnice ulcinjske varoši. Narod se u tišini razilazio. Patricija je videla pratioce koji su iz senke gledali sve kraljičine pobožne radnje i molitve ispred Isusove slike. Kada su i poslednji vernici napustili hram, vladarka se malo zamisli, pokloni sveštenstvu i Hristu, pa laganim hodom priđe grobnom spomeniku svoje sestre. Patricija je išla za njom kao sablast koja se, poput senke, kreće za čovekom. Jelena se malo potrese, krenuše joj suze, ali se zadržaše kao kiša koja stenje u oblacima i nikako ne pada. Rešila je da se ovde biranim rečima oprosti od drage pokojnice i da je obavesti o nekim događajima koji su usledili posle njenog odlaska. Bila je u dilemi o čemu da govori, a još više šta je uputno da joj saopšti na ovaj dan. Nije bila sigurna da će je čuti. Najzad, odvaži se da započne dijalog sa Marijom. Srce joj zadrhta, a 138

hrabrost ispuni anžujsku vrelu krv, pa reče: — Obraćam ti se, sestro Marija, verovatno poslednji put. Više nemam vremena da dolazim u Ulcinj, na naše primorje. Ti ćeš me razumeti, nadam se. Daj mi neki znak ako smo u duhovnom kontaktu. Prošlo je dosta godina tuge za tobom. Dok se levom rukom držim za ledenu mermernu ploču tvog spomenika, a desnom milujem tvoju sliku, sećam se našeg najranijeg detinjstva. Pitaću te, draga, da li pamtiš naš crkveni obred krizmanja u belim haljinicama? Da li se sećaš lika naše majke Alise? Znam, odgovorićeš mi: „Da, da, premila sestro, tada smo svi živeli u Italiji sa rođakom Karlom Anžujskim i njegovom porodicom. I tebe, možda, interesuje šta se ovamo u podzemnom svetu događa?" Marija moja, naš rođak, sicilijansko-napuljski kralj, Karlo Anžujski, ratovao je protiv Vizantije. Oni su ga potukli do nogu — ispriča joj kraljica. Suze joj obliše vrelo lice. Ona se uplaši ovakve vrste razgovora sa pokojnicom jer su joj se priviđale neke čudne slike predaka i kao da sa fresaka oživljavaju Hrist i Bogorodica. Najzad joj se učini da je Marija tiho doziva i polako izlazi iz groba. Brzo pozva pratnju i kočijom stiže u kuću u kojoj je Marija nekad živela, kao udova, sa svojim sinom. Uplašena, nije mogla da se smiri. U malom salonu, gde su se odmarale posle pomena, ona pogleda sestrinu sliku na zidu i smiri se posle halucinacija koje je imala na njenom grobu. Reče monahinji da mora odmarati i leže u krevet. Na prostranom krevetu u spavaćoj sobi kraljica se udobno namesti, ispruži noge, a ruke malo povije i okrenu se ka zidu na desnu stranu jer su joj se oči same sklapale. Zaspala je pre nego što je čula cvrkut ptica sa krošnjatog stabla ispod prozora. Čvrsto je spavala i u svesti zadržala sestrinu sliku pred zatvorenim očima.

139

* * *

Sanjala je Mariju, svesna da je ona već odavno prešla mutnu reku i

otišla tamo odakle se niko ne vraća. Iz groba joj se smešila i pitala je zašto je nedavno prekinula onaj razgovor. Kraljica prihvati njene molbe pa u snu započe da priča sa sestrom koja produži isti onaj zamišljeni dijalog zbog čega se kraljica uplašila i brzo napustila groblje. Marija progovori: — Reci mi, Jelena, kraljice Srbije, šta rade tvoji sinovi Dragutin i Milutin? Nije bilo boljih i lepših prinčeva. Mnogo su pazili i mazili svoju sestru, vašu prelepu, crnooku kćerku Brnču. Reci mi šta ima novo? Kako su ti sa zdravljem sinovi i kćerka? Mladost ih krasi, život je pred njima. — Neću ti kriti, mila moja, Brnča je preminula. Leži u manastiru Gradac. Neću te žalostiti, jedva smo živi ostali kad smo našu princezu u grob spuštali. Morali smo se visoko uzdići iznad svoje nesreće. Dragutin i Milutin vladaju Srbijom i sad žive kao prava braća. Kako je kod tebe na onome svetu? — Pitaš me, sigurno, za supruga kralja Uroša. Ti veruješ da sam ga srela među duhovima. Prepoznala sam i čula njegov reski glas, a njegovog lika se od ranije sećam. — Da, da, Marija, mene zanima da li će se kralj Uroš sresti sa duhom naše leptirice, nežne kćerke Brnče? Ako nešto znaš, reci mi. Javi mi, na neki način, sve o njima. — Pa, zaboga, moja Jelo, šteta je što su naša tela, kao kod biljaka i životinja, trošna i propadljiva, pa se ovde ne možemo ni prepoznati, ni nekim svetim travama u život vratiti. Mi smo mrtvi, hladni kao stene, ali šapućemo. — Znači, glasovi mrtvih duša se čuju? Prepoznajete jedni druge po glasovima? U mraku ste... uh! Bože, pomozi nam. — Tako je! Lutamo prostranstvima podzemnih odaja, svetlucamo, ali se ne vidimo. I to je nešto što me ohrabruje. Daće Bog da niko od naših ne stigne u pakao. Kako si sa zdravljem, sestro? 140

— Poživi još. Čuvaj se. — Stara sam, uvenula, korak sam usporila, počela sam da zaboravljam. Ne znam koliko ću se još održati da ne padnem. Sve me boli. Vas Bog okuplja i čuva. Možda vam je dobro. — Čujem kako ljudi šapuću da ih sada ništa ne boli, da više nemaju problema. Oni bi se ipak tamo vratili, ali to je nemoguće ostvariti, bez posredstva Boga. I to treba zaslužiti, verovatno — šaputaše joj odnekud Marija. — Ja bih, Marija, bila najsrećnija da mi se ti vratiš iz groba. Izgleda mi, dušo, najlogičnije i najverovatnije da ću ja uskoro krenuti i kod tebe sigurno doći. Ne znam kada. — Dođi, kraljice plemenitog srca. Dođi, ali pazi da sa sobom ne povedeš nekog člana porodice. To ti se lako može dogoditi ako prestariš, zato kreći. Neka ti sinovi budu zdravi i slobodni. Neka uživaju na svetlosti. Ovde je tmina. Držite se na okupu. — Meni se još živi, tamo me čeka memla, mrak i večnost. Bog me ovde čuje jer mu se direktno obraćam. A u grobu je tamnica, mrak i jeza. Plašim se. — Više nisam sigurna da li nama upravlja Bog ili neka druga viša sila. I ovde ima demona i zlih duhova. Anđeli su na nebu. Pogledaj nebo plavo. Tamo su. — Mnogo mi je drago što razgovaram s tobom. Ali ja sad vidim i te krilate anđele, primećujem arhanđela Mihaila. — Nemoj da mi opširno govoriš o svemu što vidiš. Spremila sam se, draga, da se vratim na Zemlju. Čekaj me... Nemoj se plašiti, sestro. Uskoro ćeš me videti u vidu prozirne paučine. Jelena ništa ne reče, obradova se u snu i vide Mariju kako, u prozirnoj haljini, korača sa krilima na otvorenom prozoru sobe. Potpuno ushićena, htede, u snu, da se pokrene da je dozove ili rukama dodirne, ali se, uspavana, nije mogla pokrenuti. Sanjala je svoju Mariju. Probudila se razočarana. Pusti suze bola na svoje staračko lice, pa ustade iz postelje. Rešila je da ovaj san nikome ne priča, da joj se više ne bi ponavljao. Znala je da su snovi puste varke. Protrljala je oči i ustala, a zatim potražila Patriciju. Zaključila je da treba da uživa u ovozemaljskom životu.

141

* * *

Krenule su na dalek put u obilazak primorskih gradova. Patricija je

pratila vladarku, a njeni podanici brinuli su o bezbednosti. Stigle su u nemanjićku rezidenciju u Baru i tamo se zadržale nedelju dana. Svakog jutra su šetale obalom pored mora, zatim su išle na brdo koje se diže iznad pučine. Priroda je i ovde, kao i svuda, uzbudljiva, vazduh čist. Leti se na moru lakše diše, oči se odmaraju, a telo okrepljuje. Ova krepka stara kraljica nikad nije mirovala, jedino dok čita knjige i dok spava. Jedrila je po Bokokotorskom zalivu. Sunčala se na svojoj plaži i čitala knjige. Jednom tako pronađe malo crveno dugme na stolu i pozva monahinju Patriciju. Oseti potrebu da joj dalje priča o događajima iz prošlosti. — Vi znate, Patricija, da ja leti u Srbiji čitam razne knjige pokraj potoka. Kad se odmaram, gledam ribe kako se brčkaju u vodi. Ovde sam ranije išla na kupanje. Rano sam ustajala i u Brnjacima i ovde, u Baru, a posle doručka sam završavala svoje državne poslove sa logotetom u kancelariji. Nisam mogla da budem bez posla. Uvek sam u pokretu. — Vi ste još sposobni da vodite državu i da pomažete sinovima. Dobro je što obilazite svoje gradove na primorju. Ljudi vas cene i vole. Takva kraljica zaslužuje najveće pohvale i posebnu pažnju. — Nekad sam i zimi boravila u ovom našem dvorcu u Baru. Kretala sam se, uživala, čitala knjige i pisala. Sad me noge izdaju. — Vi ste ljubitelj prirode. Posetili ste sve svoje primorske gradove, obišli crkvene svetinje i lokalne organe vlasti. Koja bi to vladarka mogla da postigne? Nikad neće doći u Srbiju sposobnija vladarka. — U Baru uvek posetim barskog nadbiskupa, s kojim se oduvek odlično slažem, kao i sa pravoslavnim sveštenstvom. Uvek prema svima izražavam svoje dobre namere kao i oni prema meni. — Sve je to što radite za pohvalu. Trebalo bi da se malo otisnemo na brodiću sa pratnjom. Pričali ste mi da ste plovili čak i po pučini mora. 142

— Postoje ovde dve plaže koje su građani nazvali Velika i Mala Jelenina plaža. Volela sam, draga, da jedrim, a još više da se kupam i sunčam. Moje vreme je prošlo, sad venem kao biljka. — Ako se dobro osećate, da pođemo i sunčamo se na vašim plažama? — To neću moći ove godine, obići ćemo i Kotor. Imam posla da posetim tamošnju bolnicu i apoteku, da ih malo prekontrolišem i da uzmemo neke lekove protiv kostobolje. Trave mi više ne pomažu. — Vi ste se kupali u Ulcinju sa svojom sestrom Marijom? Družile ste se. Upravljala je gradom uz vašu dozvolu. Nje više nema, ostale su uspomene. — Da, ja imam u Boru svoje sedište, rezidenciju. U Ulcinju su takođe odlične plaže gde preovlađuje sitan lekoviti pesak. More je mirno i čisto, a obala plitka. Obilazila sam tada Crkvu Svetog Ilije u obližnjem Veljem Selu. S Marijom sam nekad tamo išla i pešice. Meni je danas ovde prijatno s vama. Sestru ću večno žaliti. Sad više ne pričamo o mrtvima. Uzaludno ih dozivamo i sanjamo. San je iluzija, život je istina. — Recite mi, gospodarice, kad krećemo za Kotor? To će biti doživljaj da se pamti. Treba da se šetamo uzanim ulicama ovog neobičnog starinskog utvrđenja. Kotor nije varošica, već pravi grad u koji dolaze moreplovci iz dalekih zemalja. Prošli put smo gledale samo brodove. Stižu i karavani kopnenim putem. — Pa, da ponovo pođemo jer imam dosta posla u Kotoru. Vi ćete me čuvati, stalno pratiti, bez vas ne bih mogla... — Znam da puno radite, da ste uvažavani i poštovani od naroda, plemstva i sveštenstva. Zadivljena sam prijatnim saznanjem da se dopisujete sa rimskim papom i sa mnogim državnicima iz susednih zemalja. Imali ste težak život, ali veoma sadržajan. — Kad je moj suprug kralj Uroš iznenada preminuo u manastiru u Humu, bila sam prinuđena da se održim kao vladarka. Nisam klonula duhom kad je Dragutin iznenada počeo da vlada. Kasnije se preselio u Beograd. Otišla sam razočarana u bespuće, u naš brnjački letnji dvorac sa poslugom i svojim logotetom. Neću da vam pričam svoju tešku muku kad je Dragutin zbacio mog kralja, svog oca Uroša. Još me peku te teške duboke rane. Završiću to loše poglavlje naše istorije, bar u priči... — Doživeli ste lepe dane. Vaši sinovi sad žive dobro i složni su. — Godine svima neosetno brzo prolaze. Moja snaha Simonida je Milutinova supruga, mlada kraljica, a došla je kod nas kao dete. Godina 143

brzo prođe. Brzo se ređaju. — Sve ide svojim tokom, ali ostaju traume i ožiljci, kao i lepi trenuci. — Patricija objasni i potvrdi kako godine promiču. — Mnogo lošeg sam ostavila iza sebe, još moram da radim, da se životu radujem, a stara sam i iznemogla. Neću se predavati. — Saglasna sam. Pre podne ćemo ploviti, odavno nisam jedrila. Prihvatite moju ponudu da se provozamo po zalivu — odgovori joj Patricija. — Prihvatam, draga Patricijo, hvala vam — sa osmehom prihvati kraljica. Pred polazak na put ceo dan su provele odmarajući se u svojim odajama. U Kotor su stigle brodićem. Sunce ih je milovalo, talasi tu i tamo prskali, osvežavali, a plavo nebo posmatralo. Oblaci su se prestrojili malo bliže oko sunca. Crvena boja je bojila belinu snežnih lavina. Posle, u toku plovidbe, sunce se pod oblacima komešalo. Počelo je da seva i grmi. One primetiše tamnu boju na nebesima. Posle grmljavine, kormilar naglo ubrza tempo jer se videlo da će nevreme. Kiša je padala, barka se malo zaljuljala. Kraljica se smešila Patriciji i pratiocima. Kad su ušli u pristanište, bile su okupane letnjom kišom. Već su stigli, a kiša je stala, pa pratioci pridržaše plovilo da kraljica prva izađe na obalu. Zadržali su se desetak dana, a posle se vratili u ibarsku dolinu, u Srbiju.

144

* * *

Posle dugog i napornog putovanja, kraljica, Patricija i pratioci stigli

su kući. Našli su se na Ibru. Jesen je uveliko počela. Voće je sazrelo, a lišće na drveću tek tu i tamo požutelo. Godina je berićetna, vinogradi puni grožđa, šljivici nakićeni šljivama koje se modre plavilom kao da su rukom umetnika naslikane. Grane im se povile pod teretom ploda. Jelena je rano ustala i otišla u prvu jutarnju šetnju sa svojom dvorskom damom Beatris. Puna utisaka sa primorske obale, ponešto joj zanimljivo priča, posebno o trgovini i kupovini luksuznih predmeta uvezenih u Kotor iz Dubrovnika i Venecije. Jedna drugu pitaju o svemu. Kraljica se privikavala na život u Brnjacima posle tromesečnog odsustva. Započela je preko laganih šetnji pored Ibra i stigla do manastira Gradac pored reke Brvenice. — Ovde ćemo se duže zadržati u manastiru Gradac, mojoj zadužbini — reče kraljica svojoj dvorskoj dami, pa je povede da obiđu sve prostorije Bogorodičine crkve. Malo duže su sedele u velikoj trpezariji gde su obedovale i pile osvežavajuće voćne napitke i tursku kafu. Beatris je i ranije sa kraljicom ovde provodila dane. Prisustvovale su redovnoj jutarnjoj molitvi ili liturgiji povodom nekih verskih praznika. Manastir Gradac je remekdelo više umetničkih stilova, u kojima preovlađuje raška škola Nemanjića, a delimično se oseća i uticaj graditelja i slikara koji su dolazili iz zapadnih zemalja. Danonoćni trud i velika materijalna sredstva su se isplatili. Ktitorka je uspela izdržavajući sve. Kraljica je uredno plaćala vredne graditelje i vrsne freskopisce, ikonopisce i druge razne slikare. Za njih je obezbeđivala i hranu koju su kuvari kuvali, a posluga servirala u trpezariji njene Bogorodičine crkve u izgradnji. Briga o ljudima bila je tol iko izražena da su vladarku Jelenu svi monasi smatrali majkom Srbije i svojom dobrotvorkom. 145

Niko nije ni slutio da će ova energična dobra ženska duša poželeti da se sahrani, ne u Uroševim Sopoćanima, već u svojoj zadužbini, u manastiru Gradac. Na grobu mile kćerke Brnče majka raspusti svoje duge vlasi, gorko zaplaka i otvori srce devojci koja je rano umrla ne zasnovavši svoju porodicu. Kad su se radnici razišli, a freskopisci završili ktitorsku kompoziciju iznad Jelenine grobne ploče, kraljica jecajući priđe i pozva milu kćerku, ruke stavi na svoje grudi i stade ispred velikog grobnog krsta. Pokloni se i započe: „Jedina moja kćerko Brnča, danas sam konačno završila tvoju i moju večnu kuću i sa unutrašnje strane zidove joj svud ukrasila freskama. Znam da nisi u mogućnosti da ove lepote vidiš, zato ti pričam, mila moja. Odlučila sam da pored tebe, izvan crkvenih dveri ovde desno večno počivam jer će to moj suprug kralj razumeti. Mi smo se oboje posvetili sinovima, a svi smo tugovali i sad tugujemo za tobom. Otišla si tiho i dostojanstveno, baš onako kako si s nama na dvoru kratko vreme živela. Srce me boli... Nismo te se, dušo, nagledali, nismo te se nagrlili, naša mila princezo, naše zlato. Ti si krv krvi naše. Bog je doneo odluku da te pozove, da te primi u naručje. Nas je za nečije grehe kaznio. Teško se mirim, kao ucveljena majka, sa činjenicom da te više na dvoru nema. Prošlo je dosta noći, teških dana i dosta bolnih godina otkako si se preselila u podzemno carstvo u kom vladaju mrak, memla, jeza i duhovi pokojnika... Ako smatraš da sam prešla granice jadikovanja, da te previše oplakujem, oprosti mi, kćerko. Ti si bila naše nemerljivo blago, naša ruža iz bašte ljubavi. Pre nego što počnem da te kitim lepim rečima i tešim, hoću da ti pričam i neke naše tuge i radosti. Prvo čuj, moja devojčice, i nešto što nikome ovde ne smem i ne želim reći. To su dve najteže boljke koje sam posle tvog odlaska doživela... Tvoja braća su se ljuto posvađala, zakrvila kao da su u divljini, a ne na dvoru rasla. Šta je vladarska kruna prema životima ljudi? Nažalost, zlatna kruna donosi radosti, ali i nevolje, patnje, ratove ili smrt. Dragutin i Milutin ratovali su kao dva vuka za prevlast u planini, oko našeg Rudnika. Tvoj mlađi brat hoće veliku Srbiju. Htedoše da se poubijaju, da oba padnu i ostanu na bojnom polju. Uspela sam da ih sprečim i pomirim. Dragutin je sve prepustio Milutinu, pa i pravo da njegovi naslednici prvi vladaju Srbijom. Presto će predati Stefanu Dečanskom, 146

Milutinovom sinu. Čudićeš se, moja Brnča, koliko je moj mlađi sin, tvoj brat Milutin nezgodne naravi koju nije pokazivao u najranijem detinjstvu. Pravoslavno sveštenstvo je naljutio, četiri žene je sa dvora oterao. Peti put se od uglednih careva oženio. Vizantijska princeza Simonida je pod teretom kraljevske odore i sa belim velom stajala s njim na venčanju, premlada kao pupoljak ruže. Dete je postalo kraljica... Uh! Niko me nije slušao. Bila sam protiv. Sada hoće da se iskupi pa gradi manastire po Srbiji, na našem Kosovu ih je već nekoliko sagradio. Ovakve stvari su za tugu i za plakanje, a nikako za prepričavanje. Jedva sam živa ostala posle ovih nemilih događaja. Autoritet je kralj Milutin srozao kod sveštenstva i kod velikaša. Mene ne sluša i dalje sve radi kako mu vizantijski car Andronik planira, a careva žena, carica Irina, diktira, po taktu, kao da uz gusle svira... Ako nečeg ima na onome svetu, ako čuješ ove moje reči, kćerko, javi se što pre izmučenoj i žalosnoj majci koja ti je život dala. Još si, Brnčo, sama u grobu jer je otac sahranjen u Sopoćanima. Nadaj se da ćemo se brzo sresti, čim me slabašno telo potpuno izda, a duša i srce naprave poslednji izdisaj, evo mene, kćerko, kod tebe... Ti si nevina i nedužna stradala. Pitam se zašto ljudi dopuštaju da ih oholost, mržnja i vlastoljublje savladaju kad mogu da izaberu, umesto loših strasti, nemoralnih sebičnosti i drugih nečasnih poriva, da sebi prizovu samo ljubav, sreću i dobročinstva. Ja nisam nikad vršila dobra dela da bi me ljudi stalno hvalili, već zato što sam svoje vrline umom usmeravala i stavila u službu svog boljeg kraljevanja. Želela sam da prvo sve svoje dobre namere ostvarim prema sopstvenim zamislima i realnim mogućnostima. Rešila sam i da se malo odmorim. Mirno spavaj, dete moje. Bog će ti smiraj duši dati, u raj će te poslati da tamo vidiš najbolje ljude sa ovoga sveta. Ja se Svevišnjem molim da mi oprosti grehe, iako ljudi kažu da ih nemam. Niko ne zna kako je tamo sve dok ga ne spuste u grob. Vraćam se sutra u naš letnji dvorac Brnjake da tihujem i razmišljam jer sam monahinja, Bogu posvećena", šaputala je majka Brnči. Kćerki je obećala, ali nije mirovala, već je do kraja života neumorno radila. Najviše su je sad noge izdavale, ali je i dalje bila oštroumna, dalekovida, nežna, veoma pravična i omiljena kod svih. Rođena za velika dela u državi, sa harizmom dopadljivosti i uzvišene skromnosti. 147

U njenom programu rada bilo je mesta za sve, te i za šetnje do Doline jorgovana. Kad bi prošle duge teške zime, čim bi Ibar skinuo svoj ledeni oklop da ribe, biljke i školjke, oslobodi svake stege, sunce je zatim sve brzo rešavalo: prirodu budilo, prostor i ljude milovalo, a Ibar bujicama u živo biće pretvaralo. Jer sunce nikad ne prestaje, nikad ne staje, samo se smeši i ljude teši da jedino ono može da ih zracima oživi i održi na zemlji. Ali, nažalost, ništa nije večno osim planete koju samo sunce može da uništi ako se suviše približi, udalji, ili nekud nestane zauvek. Naš kratak život na zemlji onemogućava nas da uvek razmišljamo o neminovnom kraju svih živih bića zato što stalno moramo da radimo, trčeći napred u želji da nam vreme ne izmakne. Iako su ljudi vreme izmislili i učinili da ga budemo svesni, mi smo u njemu ograničeni, pa živimo samo u periodu kad nas je nečija dobra ruka stvorila, bacila nas u vazdušni prostor da se gotovo sami snalazimo. Omogućila nam je da uvek možemo u mislima biti potpuno sami, iako nekad oko nas vrvi masa sveta. Naše misli imaju neograničenu moć, uzvišenu mudrost, blagost, ali i onu destruktivnu pogubnu silu koja sve razara jače od vremenskih nepogoda, pa i najjačih i najvećih, nama još nejasnih, čudnih prirodnih pojava. Zaplašeni smo od loših izazova i od nepoznatog odlaska preko reke, ali ne očajavamo, trudimo se da tu najtežu muku prevaziđemo. Stalno se uzdižemo, a ako ponovo posrnemo, borimo se, večito idemo uzlaznom linijom napretka. Sve do kraja uz Božju pomoć."

148

* * *

Posle ovog tihog razgovora i dubokog razmišljanja o životu i smrti,

Jelena se potpuno iscrpljena iz svog manastira vratila kući u Brnjake. Zatekla je dva pisma od sinova, a jedno od prijatelja rimskog pape. Prvo je otvorila Milutinovo pismo da bi što pre saznala kakva je situacija u njegovom dvoru i njegovoj državi. Nije očekivala da će pisati o Simonidi i njenoj majci, vizantijskoj carici Irini, koju nije podnosila. Mislila je da tašta može preko svoje kćerke da vrši uticaj na njenog sina. Sve se u državi znalo, a posebno o Milutinovom braku u kome je sad glavnu reč vodila Irina dominirajući na dvoru, svakako iz potaje, kao siva eminencija. Pretendovala je da i njeni sinovi mogu biti potencijalni naslednici na srpskom prestolu kao braća kraljice Simonide. Jelena je strepela od ove carice, svoje prije. U neizvesnosti i iščekivanju kraljica staračkim rukama jedva otvori koverat. Uze sa vitrine neke bolje naočare i poče čitati, čas polako, čas veoma pažljivo. Tiho je u sebi šaputala sadržaj pisma. Dugo je razmišljala i studirala svaku misao svog sina, srećna što su već prevazišli neke nesporazume. Morala je da oprašta sinu kao velika zaštitnica svoje porodice, smatrajući da je sad ona ta koja treba da popušta, da uvek bude uz svoje sinove, snahe i unuke. Sinove je ipak jedva održala u slozi posle raznih nesuglasica, trvenja i oštrih ratnih sekira. Bila je ponosna na njih i na sebe. Odložila je pismo na noćni ormarić i prvo sama sa sobom vodila zamišljeni dijalog. Napisala je sinu odgovor polako i čitkim rukopisom: „Hvala ti, sine Milutine! Kažeš da je Simonida porasla, da se razvija i da se sa ukućanima dobro slaže. To sam naslućivala. Znam dobro da čitam misli sa ljudskih lica. Dani i meseci brzo prolaze. Njoj je već četrnaest godina. Više će sad brinuti o tebi, ali i ti moraš biti pažljiv i oprezan, uvek blag i mudar. Plašim se da carica Irina ne pokvari te vaše lepe misli o sreći i dobre namere da jedno o 149

drugom brinete pre nego što se potpuno zbližite. Ona ti je supruga zvanično, ali samo na papiru, a uskoro će biti i u stvarnosti jer je mlada kraljica mudra, ljupka, draga i privržena tebi i srpskom dvoru, našim Nemanjićima. Ona je tako mila. Sve nas poštuje. To je i tvoja zasluga, dragi moj kralju. Moraš se malo bolje zaštiti od njene rodbine, iako su poznata carska dinastija Paleolog. Andronik se nekad plašio tebe. Ti si veliki ratnik, a dobićeš još veći ugled jer si neumorni graditelj manastira, baš kao svi Nemanjići. Imaš velike mogućnosti da stalno napreduješ u miru i posebno pored cara u krilu Vizantije. Bila sam protiv tvog braka, a sad sam uz tebe, sine moj! Majka sam, moram da popuštam. Važno je da brata Dragutina iskreno pomažeš i voliš. Dobro ste krenuli. Nisam očekivala da se vaša ljubav, posle svega, može vratiti u vaša srca. To sam u starosti doživela, sad mogu mirno da spavam i da se vašoj sreći nadam. Izborila sam se za pravdu, za red i mir ovde i na primorju, a doživela sam da ste svi živi i zdravi, da mir i spokoj vladaju na vašim dvorovima. Tvoja vojska brani moj narod čija sam vladarka još uvek, iako sam monahinja. Ja ne mogu i ne umem da se povučem i ogradim od vladarskih obaveza." Pozdravljajući sve, pismo je završila, dala da se spakuje i uputi kralju Milutinu. Opet radost, mir i blaženstvo zavladaše njenim telom zbog ove korespondencije. Ona je bila u mogućnosti da i dalje savetuje svoju decu, pokazujući urođenu majčinsku ljubav i veliku upornost da istraje, da nikad ne odustane da se bori. Sinovi su je sledili i redovno se konsultovali s njom, uvažavajući njeno mišljenje.

150

* * *

Ako

danas, sa distance od osam vekova, pokušavamo da sagledamo i razumemo vladavinu kraljevske porodice srpske kraljice Jelene Anžujske, možemo zaključiti da je bila uspešna zahvaljujući naporima sva tri kralja i jedne kraljice. Ostalo je dosta spomenika koje su gradili kralj Uroš I, kraljica Jelena, kraljevi Dragutin i Milutin. Oni su naporno i časno radili na očuvanju države Stefana Nemanje i uspeli da je uzdignu i prošire odbrambenim ratovima i državničkom sposobnošću. Trebalo je voditi politiku koja je zahtevala brzo i odlučno reagovanje, mudro promišljanje i veliku obazrivost da se uvek zna kakav stav treba zauzeti prema neprijateljima, susednim narodima. Oštroumni, hrabri kraljevi i njihova premudra saputnica, kraljica Jelena, pokazali su svetu da su složni i sposobni, da su dorasli časnim dužnostima onda kad je bila muka, a država preča od sopstvenih interesa, pa čak i od sopstvenog života. Njihov prijatelj, crkveni poglavar, iguman Danilo II, kao savremenik, svesrdno je pomagao ovoj nemanjićkoj porodici svojom dobronamernom politikom, iskrenom i mudrom saradnjom. U svakoj prilici je bio spreman da kao duhovnik kraljicu i kraljeve savetuje i štiti, smatrajući to svojom obavezom. Bio je svestan da uvek treba pomagati i razumeti bližnjeg, žrtvovati se za ljude u svakoj prilici. U ovom slučaju, ovaj mudri duhovnik, mislilac i pisac, osećao je veliku odgovornost da uvek bude na usluzi svojim vladarima, čuvarima velikog nemanjićkog zaveta i svim sposobnim potomcima ove svete srpske loze koja je vladala krajem trinaestog i početkom četrnaestog veka. Danilo II je napisao poznato delo „Žitije kraljeva i arhiepiskopa srpskih", koje je poslužilo kao zlatna riznica pisanih reči sa mnogo verodostojnih podataka iz onog nama dalekog vremena. Ono je ostalo zapisano u raznim monaškim knjigama i spisima naših i stranih pisaca. Te rukopise danas čitamo sa uživanjem i divljenjem, verujući da su ih pisali umni, odgovorni i dobronamerni ljudi za nas i za sve buduće 151

naraštaje. Ugodno je i potrebno čitati kako je Jelena Anžujska s velikim naporom sagradila svoju zadužbinu, manastir Gradac. Novac nije žalila da bi radnike gostila, sirotinji oberučke davala pomoć, o svakome se istinski brinula i iskreno verovala da će ova njena Bogorodičina crkva u manastiru Gradac služiti narodu jer je posvećena prazniku Blagoveštenju, po njenoj želji i volji Isusa Hrista. Evo odlomka u kome arhiepiskop Danilo II s ljubavlju piše o kraljičinim dobrim delima prema narodu i sveštenstvu u momentu kad je njena zadužbina bila konačno završena. Jelo se, pilo i slavilo. Freske su blistale po zidovima. Iguman Danilo je sledeće zapisao o kraljici: „...Utvrdivši crkveni ustav, sakupi više izabrane monahe, zapovedi im da tu prebivaju, ustanovivši im zakonsko izdržavanje i utvrđene obaveze... I sama, još za života svoga, ispuni svoj dom Presvete Bogorodice svakim izobiljem, naime božanstvenim knjigama i drugim lepotama. Ikone okovane velelepnim zlatom i sasute odličnim biserom i dragim kamenjem, i pune moštiju svetih, zlatotkane zavese i druge crkvene potrebe darova, da se ne može iskazati. Ukratko rečeno: sav život svoj i neiskazano bogatstvo slave svoga zemaljskog carstva tu darova. Prihode i sela mnoga izabrana priloži tom svetom mestu, utvrdivši hrisovulje sa svojim potpisom u kojima su nabrojani svi njeni prilozi i sve što je na potrebu hramu Presvete, sve dala... tu postavi vlasti i načelnike đakone (služitelje) koji će upravljati bogatim imanjem i riznicama manastirskim... Ova gospođa moja blažena Jelena provođaše svoj život na zemlji celomudreno i pobožno, i ovo su njezini trudovi i podvizi i bogougodna dela. Ako koga treba imenovati, čiji život prevaziđe čovečije umove, to je dostojno imenovati tebe, o najblaženija. Trudove tvoje i bodra podvizanja rasplodila si na stotinu i bila si od Gospoda darivani svetilnik preslavnom otačestvu svome srpskoj zemlji, sijajući mnogosvetlim čudima kao sunčanim zracima" — zapita iguman Danilo u trinaestom veku.

152

* * *

Sudeći

po crkvenom slikarstvu lako zapažamo da su u raškoj državi, iz XIII i XIV veka, vladari ostavili dragoceno srpsko blago u svojim zadužbinama. Zidovi su oslikani freskama kao umetnička dela koja svedoče o njihovim uzvišenim likovima, kraljevskim odelima i ostalim vladarskim insignijama. Prvi put se kod kralja Uroša I uočava težnja da svoje vladarske oznake, kao obeležje veličine, približi izgledu vizantijskih carskih znakova. Kad bolje pogledamo Uroševu sliku u manastiru Svete Bogorodice u Bistrici, jasno vidimo njegovu figuru sa nimbom i krunom na glavi. Polukružnog oblika, zatvorena, ova kruna je ukrašena vencem dragocenih bisera i drugim skupim ukrasima koji se završavaju izduženim kapljicama. Stav vladara je dostojanstven, odmeren i ponosit. U svojoj zadužbini Sopoćanima kralj Uroš I je prikazan na tri portreta. Iznad mesta za njegov grob urađena je ktitorska kompozicija gde se vidi porodično stablo sa najznačajnijim precima Stefanom Nemanjom i njegovim sinom Stefanom Prvovenčanim, Uroševim ocem. Pored njega stoji ktitor kralj Uroš I sa modelom Sopoćana u rukama i njegovi sinovi prestolonaslednik Dragutin i princ Milutin. Bogorodica ih sve privodi Hristu koji sedi na prestolu. Ističući svoju svetu nemanjićku lozu, kralj Uroš je naručio da se nad glavama vladara naglase i jasno vide oreoli koji svetle. Na drugoj slici kralj Uroš sa porodicom stoji pred Bogorodicom. Veličanstveno izgleda u purpurnom divitisnonu sa lorosom, a na glavi ima stemu. Desnom rukom pokazuje Bogorodicu, a levu je stavio na rame svom sinu, prestolonasledniku Dragutinu. Iza njih su naslikani kraljica Jelena i mladi princ Milutin. Svakako je zanimljiva kompozicija koja predstavlja smrt Ane Dandolo. Njen sin, kralj Uroš, nagnut je nad majčinim odrom. Iza njega vide se kraljica Jelena i princeza Brnča. Majka na glavi ima krunu, a kćerka metalni venac u vidu obruča koji se širi prema gore. Sa obe slike 153

zrače ljubav, sreća i porodična harmonija. Još jedna slikarska kompozicija prikazuje ovu porodicu Nemanjića u punom sjaju. U manastiru Gradac, Jeleninoj zadužbini, iznad mesta određenog za Jelenin grob, Bogorodica privodi Hristu Stefana Nemanju. Za njim slede Uroš i Jelena, dok Dragutin i Milutin stoje levo od Hrista. Kraljevski par zajednički prinosi Hristu model hrama. Svi naslikani likovi imaju žute uzvišene oreole oko glava. Uroš je u svečanom odelu sa svim ornatima koji deluju veoma lepo i moćno. Kraljica Jelena stoji pored kralja u predivnoj odeći u reprezentativnom stavu, da se jasno naglasi njen položaj glavnog ktitora gradačkog hrama. To je ujedno i poštovanje koje joj vladar ukazuje. Veliki broj fresaka u hramovima do danas je uništen, ali se zna da su postojali. Crkve su riznice i svedoci da se pre sedam vekova vodilo računa da putem slika od dobrih freskopisaca, crkve budu nosioci i svedoci kulturnog postojanja i sadržajnog života srpskih vladara. Svi oni su bili ktitori. Kralj Dragutin je sagradio manastir u Arilju i sve zidove oslikao predivnim freskama, među kojima su prikazana i četiri državna sabora i Dragutinova ktitorska kompozicija sa precima i potomcima. Crkva je neobična i, u svojoj jednostavnosti, prelepa. Freske su božanstvene. Kralj Milutin prednjači u gradnji manastira i dvoraca po celoj ondašnjoj teritoriji velike Srbije. Najznačajnija njegova zadužbina je manastir Gračanica na Kosovu, gde su slikane bogate freske loze Nemanjića. Tu postoje njegova dva portreta. Obučen je tako svečano i uzvišeno da mnogo više podseća na vizantijskog cara nego na srpskog kralja. Posebno je moćan i lep na onoj slici gde je sa suprugom, kraljicom Simonidom, koja na glavi ima otvorenu zupčastu krunu ukrašenu biserima. Kralj u ruci drži žezlo. Jasno se vidi uticaj vizantijskog cara Andronika, oca mlade prelepe srpske kraljice. Kralj Milutin se dičio time što je carev zet. Car Andronik je imao suprugu kraljicu Irinu, koja je po srpskom dvoru iz dosade pravila spletke, boraveći pored starog zeta, kralja Milutina, i mlade kraljice Simonide, svoje kćerke.

154

* * *

Nekoliko dana pre 1. maja 1307. godine, u Brnjacima se nagađalo

kakvo će vreme biti na dan pomena tridesetogodišnjice smrti kralja Uroša I Nemanjića. Ta uzrujanost i prava euforija za vreme pripremanja posluženja za sveštena lica, porodicu Nemanjića i za narod, dovela je kraljicu Jelenu u gotovo bolesno stanje duha i tela. Samo je mislila kako da ugodi svim vernicima, jednako bogatoj gospodi, kao i siromašnom narodu. Od nje se očekivalo da uvek bude smirena, blagonaklona, ljubazna i sasvim zdrava. Međutim, godine su učinile svoje, pa vladarka već dobija glavobolje, nesanice i razne loše predosećaje. A kad bi zaspala, počela bi da živi u snovima koji su je naglo budili. Tada joj je vazduh nedostajao, srce jače lupalo, a u glavi joj je zujalo. Nelagodnost Jeleni nije davala mira. To su bili noćni košmari koji čoveka plaše dok spava. Jedne noći izađe na terasu svoje gostinjske sobe jer se beše potpuno rasanila od prevelikih briga, žalosti i crnih misli. Cveće u saksijama joj nije više mirisalo, nebo se uzburkalo. Uhvati je drhtavica jer se seti da je tu danju sedela sa suprugom tačno pre trideset godina. Nije verovala da joj je život, u trenu, prošao i da joj je malo ostalo od budućnosti. Sad je bilo važno da se oporavi, da se sutra loše ne predstavi svojim podanicima. Narod je stizao iz udaljenih mesta pred dvorac, zato kraljica reši da svima obezbedi smeštaj u svojim dvorcima i u gradačkoj crkvi. Sve je bilo bolje od neorganizovanosti, samo je važno da niko ne bude nezadovoljan, mislila je vladarka. Monahinje su poslednje došle iz Gradca da joj se nađu i pomognu dvorkinjama oko raznih poslova kako bi sve bilo na vreme obezbeđeno. Jedne večeri Jelena je sanjala kako se Uroš vraća iz lova sa prestolonaslednikom Dragutinom. Glasno je sin govorio ocu da je bolji od njega, da ume da gađa, da bi mogao da lovi ne samo zečeve, već i srndaće, i da je vešt ribolovac. Majka se trudila da ga nauči da se stalno ne suprotstavlja ocu, već da bude popustljiv i pažljiv prema roditelju. 155

Kad je svanulo, Jelena je primetila na prozoru jednog šarenkastog leptira podignutih krila koja su po sredini imala dva ispupčena braon kruga. Nije se mrdala da ga ne bi uplašila. Zaključila je da je u njenu sobu doleteo Urošev duh koji u krilima nosi ovaj šareni leptir. Zatim se uveri jer pogleda ona dva paralelna kruga koji su je gledali kao Uroševe oči. Brzo se stresla od uzbuđenja, ponovo pogledala napred. Već potpuno budna, više nije videla leptira, već se seti Uroševe godišnjice. Ustala je i sama sebi pripremila kafu. Misli su joj brzo nailazile. Beše svesna da je čovek samo jedna čestica bačena u vasionu i da kratko traje na ovome svetu. Više nije tugovala za suprugom, već je jedino mislila na zdravlje dece i unučadi. Te razne asocijacije su kraljicu smirivale. Opustila se, spokojna. Neko je kucao na vratima salona. Bila je to mlada, ljupka i draga monahinja Patricija. Njen dolazak je oraspoloži, učini srećnom. Pao joj je kamen sa srca. Nadala se da će sve biti dobro urađeno, na vreme dopremljeno u Sopoćane, pa da se 1. maja zvona sa zvonika oglase i ljudima daju smiraj duši za vreme liturgije, a molitve da budu u znak sećanja na bivšeg kralja Srbije. Znala je da je sve pod kontrolom. Zahtevala je da ritual bude po srpskim pravoslavnim običajima jer je kraljica uvek u svemu bila tačna, pedantna, pravi perfekcionista. Vladarka izađe sa monahinjom iz sobe na terasu, te joj se obrati veselo: — Draga Patricijo, sve je spremno! Ja greške ne podnosim. Ko greši mora da se opravda i da se ispravi. Dolazi nam ovde sutra cela porodica: oba moja sina sa suprugama i svojom decom. Posle krećemo za Sopoćane. Biće mnogo gostiju. Treba ih primiti i lepo ugostiti. — Dragutin stiže iz Beograda, a Milutin sa Kosova. — Doživela sam sreću da se moji sinovi vole, slažu i pomažu — prokomentarisa kraljica izražavajući zadovoljstvo. — Naš kralj počiva u svojoj zadužbini, u Sopoćanima. Mnogo godina je prošlo, kraljice draga. Odlično ste se slagali i mnogo voleli. U svemu ste služili kao primer. Tako svi kažu. — Danas je tačno trideset godina otkad sam se rastala od Uroša. — Da li će manastir Sopoćani moći da primi i opsluži tolike zvanice iz tri države? Biće posla. Ljudi dolaze da se poklone kralju. — Neće biti problema. Imamo pomoćne kuće, veliki park, pa ćemo sve vernike sakupiti na ovaj častan, ali za mene tužan dan. Kao da ću se duhom prosvetliti kad čujem glas sveštenika i zvona sa zvonika. — Bez vas ova manifestacija ne bi uspela. Dok sinovi i snahe dođu, 156

mi ćemo poslove obaviti, a posle narod gostiti, pozdraviti i darivati. Tako to biva. Vi ste jedinstveni, kraljice — majko. — Ja sam, Patricijo, najviše obavezna da se suprugu odužim na ovaj Božji dan, da ga prvo ja vidim, pa onda da ga svi zajedno spomenemo. Naši podanici uviđaju naše svete namere da sledimo stav dobronamernih Nemanjića.

157

* * *

Narod je pobožno ulazio

u crkvu dok su zvona ječala kao da su kralja Uroša pozivala da ustane. Svi prisutni približiše se oltaru u želji da budu bliže Uroševim moštima i svetom kivotu ovog veoma zaslužnog vladara iz svetorodne kuće Nemanjića. Sveštenik je čitao opelo za dušu vladara koji se pred smrt, razočaran, zamonašio i dobio ime Simon. Njegovo telo je ostalo čitavo jer su ga monasi svojevremeno mazali nekim travama i tečnostima u vidu balsama. — Hvala im! — reče Jelena. Ljudi su se krstili, molili Bogu i svim svecima u nadi da će im ovaj pomen pomoći da se uzdignu i sami prosvetle nad svetlucavim moštima svoga kralja Uroša I. U prvom redu, u crkvi, stajaše kraljica Jelena pored oba sina kralja, a malo levo njihove supruge — kraljica Katelina Dragutinova i kraljica Simonida, Milutinova supruga. Cela rodbina je prisustvovala ovom velikom obredu, uključujući i Jelenine unuke. Prvoklasna hrana se služila u srebrnim posudama u trpezariji i u raznim drugim crkvenim odajama. Svi su bili posluženi, a sirotinja je dobila pride i novčanu pomoć kako bi se uvek sećala svog velikog kralja koji je stalno ratovao za srpski narod, boreći se za proširenje Nemanjine države. Suze bola vernici su danas brisali i uzdisali za Jeleninim suprugom. Bili su zadovoljni što ga je ona dostojno zamenila u teškim trenucima kad je sa svih strana pretila opasnost s namerom da se satre srpski narod i uništi moćna Uroševa država. Sinove je majka i dalje savetovala iskreno i podržavala. Nije dozvoljavala da im tazbina pravi planove i razdor u Srbiji. Danas je pravo u oči gledala sveštenike i igumana Danila. Sve reči hvale bile su upućene upravo njoj, kraljici Jeleni, majci srpskog naroda. Kada su zvona oglasila kraj ovog svetog čina, Jelena se prva izdvoji, pa stade pobožno pred kivotom kralja Uroša, prekrsti se, zatim glasno 158

izgovori: — Neka ti je večna slava i hvala, mučeniče naš! Časno si živeo i tiho u ćeliji preminuo. Danas te ljudi još više poštuju, velikim i čestitim smatraju. Klanjaju ti se i krste se pred svetlim moštima tvojim. Hvala ti kralju! Hvala na svemu! — završi tužna kraljica. Ljudi su prolazili i ljubili joj ruku. Počeše zatim da se okupljaju ispred freske na kojoj su predstavljeni Nemanjići.

Nekoliko godina kasnije, velika kraljica Jelena se razbolela i legla u postelju. Milutin i Simonida prvi pristigoše na vest o bolesti i posetiše majku u Brnjacima. Nije im bilo teško da krenu na dalek put iz Vrhlaba kod Kopaonika da posete bolesnu kraljicu. Dvorkinje su zabrinute za njen život, pa su hitno pozvale oba njena sina da dođu u dvorac na Ibru. Mlada, tanka i visoka, kraljica Simonida, beše dosta porasla i lepo se razvila. Milina je bilo videti ovu kulturnu, nasmejanu, pametnu kraljicu kako se klanja svojoj svekrvi Jeleni. Svi pobožni, moljahu se Bogu da majka što pre ozdravi. Objašnjavali su joj da, iako je navršila osamdeset leta, još može da poživi ako se malo sama potrudi i ako se kako treba leči. Postoje trave, melemi i medikamenti. Govorili su joj da će brzo ustati i ozdraviti. A ona se nije nadala. Sin je pogleda i poče da je teši. — Draga majko, Bog najbolje zna zašto sebi uzima mlade ljude koji su tek počeli da žive. Najbolji je primer naša sestra Brnča koja trune u manastiru Gradac — a ti ćeš nam još dugo živeti. Nema pravila, nema izazivanja Boga i nametanja Božje volje. Kako nam on odredi, tako će biti — reče kralj Milutin. — Izgleda, deco, da što se čovek više muči, sve duže živi. Jer koliko sam u životu propatila, trebalo je da sam odavno u grobu na onome, a ne u dvorcu na ovome svetu. Neka viša sila me drži čvrsto. Ne znam kako. Bolje je da ne znamo čas odlaska. — Nikome se u hladan grob ne kreće lako. Da se pređe reka, treba dobro bosim nogama gaziti po mutnom dnu, preći granicu, naći se oči u oči sa smrću, a pre svega, sa ljudima koji su nas odavno napustili — objašnjavaše Milutin. — Možda nas oni na nebu jedva čekaju. — Pa, skoro niko ne ide svojevoljno s ovoga sveta, ali ja sam sada mnogo prehlađena, pluća mi škripe, uši zuje, u mozgu mi se slike ukrivo ređaju. Danas malo teže razumem promene u organizmu, ali sve to 159

ukazuje da mi telo sigurno popušta u osamdeset petoj godini života. Morate se pomiriti sa saznanjem da sam odslužila svoje i tako brzo dospela na nesigurnu životnu klackalicu. Sve mi se u glavi ljulja, nešto me zanosi, gubim orijentaciju u prostoru, a ponekad sve dobro znam i pamtim. Svega se sećam iz daleke prošlosti. Slike detinjstva mi se jasno vraćaju, ređaju u svesti. Čini mi se da sam nedavno stigla u dolinu Ibra, kod Nemanjića. Godina ima samo dvanaest meseci. Zar nije tako? Ne pamtim šta je juče bilo. — Mi, majko, znamo i vidimo sve. Počela si da zaboravljaš neke stvari koje su se skoro dogodile, a te davne slike su ti se same vratile u sećanje još jasnije i življe, kako nam i sama često ispričaš. Sad bar možeš i na javi i u snu videti svoje roditelje i rođake koji su te učili da govoriš i da hodaš. Ja se šalim, ne ljuti se. Živećeš još dugo. To je naša želja. — Da, da, sine Milutine, sad ne moram snevati oca Raula i majku Alisu. Ponekad mi se učini da smo svi na okupu u Italiji. Budna u san padam. — Da li bi volela da su ovde sa tobom? — zapita je Milutin. — To ne bih. Sve što je neprirodno, nije mi potrebno jer i ovako me neke pojave često zbunjuju. Uvek sam se plašila zvezde repatice kada se pojavi na nebu. A sada mi se čini da čujem majčin glas. Možda me traži. — Znači, tebi majka ne treba? Kasno je... ali voliš da je bilo kako vidiš. Najlakše je srećeš dok spavaš. Sad su daleko tvoji roditelji. — Ja sam siroče bez oca i majke. Ipak, Bog je odredio da ih, u starim danima, skoro svi vidimo iz doba kad su bili mladi pred očima kako bismo lakše otišli kod njih. Oni će me pozvati, ali ne znam kada. Neko je našu Brnču povukao za sobom. Ona je mlada umrla pre vašeg oca, kralja Uroša — kraljica je sa smeškom razgovarala. Milutin reče: — Mi, majko, danas govorimo o biti ili ne biti jer ti najviše pričaš o toj temi. To je dobar znak. Život će ti se produžiti i postaćeš još stabilnija i otpornija. Razgovaraš sa pokojnicima na javi. Dobro je što voliš da radiš. Monasi i monahinje, koji ništa ne rade, brzo umiru u svojim ćelijama. Ti ćeš nam večno živeti, mislio sam da će te posle ljudi po velikom dobru spominjati, u knjigama o tebi zapisati. Nadam se sve pohvalno. Mirno spavaj. Simonida zamoli Milutina da promeni temu razgovora da ne bi plašili majku čija se svest beše povratila i dobro izbistrila. Videla je ceo život kao na dlanu. Trideset godina lepog i skladnog braka sa suprugom Urošem i još više od trideset bez njega čine šezdeset uspešnih, ali i teških 160

godina na Ibru, u ovoj oazi samoće. Tu, ispod brda, kud protiče vekovima dugačka reka puna riba i raznih trava. A sa strana, na listovima širokih lokvanja, žabe se odmaraju, hrane, piju vodu i krekeću. U žarko leto gušteri pretrčavaju rečnu dolinu s jedne na drugu stranu po vrelom kamenju suncem osunčanom. Oni gaze bez problema jer im je koža toliko čvrsta kao kod iguana. Ništa ih ne bocka, niti ih kamenjar pecka, kao čigre su brzi, potpuno u svom elementu. Kraljica se osmehnu i uspravi na jastuku, zatim im se obrati rečima: — Htela bih da vas dvoje pitam da li ste se uplašili za moj život? Nemojte zvati sveštenika — našali se Jelena — nisam još krenula. Izgleda da ću i ovog puta preživeti staračke boljke. Osećam se sve bolje i bolje, a vi došli da me obiđete. Uplašili ste se. Recite otvoreno, Milutine, Simonido! — Dragutin mi je javio da će malo kasnije krenuti iz Debrca, svoje nove prestonice. Brat je sebi sagradio i grad i dvorac. Neka se zahvali Mađarima za Beograd, gde sad ređe živi nego u Debrcu. On zna da uživa, otkako je pao s konja, postao je drugi čovek. Porodičan čovek, dobar mađarski zet. Jao meni! Htedoše da me ubiju. Kako si sve to zaustavila? — Da ne otvaramo te priče, Milutine! Dragutin je pošten i veoma miran čovek, dobar kralj. Ima bolju narav od tebe. Verovatno je primetila i naša mila Simonida. Da li se slažeš, snaho? Dragutin je staložen. — Majko! Kralj Milutin je prema meni dobar i pažljiv. Njega bije glas da često menja žene. Iako sam ja peta po redu, vaš sin se najzad smirio, posebno u ovom periodu otkako smo sklopili ono teško primirje. Dosta je ratovao i pobeđivao. Moj otac, car Andronik, smatra ga dobrim zetom, kao da mu je sin. — Sad je sve u redu, draga Simonido! Milutinov sin, princ Stefan, upravlja Zetom. Neka se uči, odrastao je čovek. Ti si mu kao prava majka, iako si skoro njegovih godina. Ja sam mu dala Zetu, zadovoljan je. Kralj potvrdi: — Stefan je moj sin, odrastao princ, dobio je gradove u Zeti. Neka se snalazi i neka bude zadovoljan, to bih mu preporučio. On je namesnik, ima ženu i sina — zaključi kralj, a majka ponovo pohvali starijeg sina. — Dragutin je bio velikodušan kad su naslednici u pitanju. Njegov sin Vladislav više ne pretenduje, niti se buni. Meni ste obojica isti na srcu, ali je Dragutin pokazao kako se čuva porodica i država. Katelina je moja dobra snaha, njegova uzorna supruga i požrtvovana majka. 161

Simonidu isto tako volim. Prelepa je. Kraljica koja osvaja lepotom, šarmom, ali i mudrošću.

162

* * *

Toga

dana dvorkinje su javile da je stigla vest iz Beograda da Dragutin neće doći s porodicom jer se i on razboleo. Otišao je u banju da ponovo leči bolesnu nogu. Uplašena majka hitno javi da pozovu igumana Danila II da dođe i popriča s njima u vezi sa Dragutinovom nogom, koja pokazuje znake recidiva jer mu ta duboka rana nikad nije kako treba zarasla. Iguman nazva Boga svima, pa se pokloni kraljici nazvavši je majkom. Ona njega oslovi sa oče Danilo, iako je bio dosta mlađi od nje. On kao duhovni pravoslavni otac, budući arhiepiskop, u državi Nemanjića, osećaše se kućnim prijateljem presvetle kraljice Jelene, njenih sinova i unučadi. Pogledom pređe preko Jeleninog prelepog, ali naboranog lica, reče bez dvoumljenja i naročitog razmišljanja ono što beše naumio da kaže pre nego što je stigao u dvor. Uspravi se malo i prozbori: — Kraljice draga! Majko naša! Vi nam danas dobro izgledate! Bolje nego prošle sedmice kad ste prvi put legli u postelju zbog prehlade. Vi nam, majko, morate još dugo živeti. Kod vas je običan nazeb! Zima zavija, zveri ćute jer su jaku hladnoću u kostima sakupile onda kad je Ibar bio zaleđen. Ovakve zime ledenicama tuku i ostavljaju pomor manjih i srednjih riba, a u jazbinama zimus su lisice i vukovi zajedno kolo vodili da bi se nekako ugrejali. Ipak, njima je najsigurnije kad siti legnu i u krznu prespavaju to najhladnije godišnje doba. Salo ih greje, krzno čuva, a srce im jedva radi — pričaše im iguman o hladnoći, a Jelena skrenu razgovor: — Milutine, i vi, oče Danilo, htela bih da vam iskažem svoju poslednju želju da me sahranite u manastiru Gradac, u mojoj zadužbini. Vreme je. — Vi ste dugovečni. Dobri ljudi ne bi trebalo da umiru. Vaša dela su velika, vaše knjige su poznate. Vi ste jedina srpska kraljica dobrotvorka, koja sve ljude jednako poštuje i pomaže, nikoga ne izdvaja. U vašoj 163

devojačkoj školi sve devojke vas hvale i blagosiljaju. Ja ću pisati o vama, ali ne morate zahtevati da vam stavljam neke primedbe, u svemu ste za primer naraštajima. Sve srpske kraljice će se učiti na vašem primeru kako se zadobija večna slava. Ja neću prećutati nijedno vaše dobro delo, ni graditeljsko, ni kulturno, ni roditeljsko. — Mnogi će me hvaliti, oče igumane! Dok sam radila, nisam mislila na hvale i priznanja. Bolje pišite o našim kraljevima Urošu, Dragutinu i Milutinu. Ja sam ipak žena. Zadovoljna sam jer nisam ozloglašena ni kod pravoslavnog, ni kod katoličkog sveštenstva. Sve svete kuće sam novčano pomagala. Dovoljno je da mi ljudi kažu hvala, da me uvažavaju i vlastelini, i običan narod, i moja porodica. Izgleda da nisam uzalud živela... — Rezultati sposobnog vladara uočavaju se i kao zlato sijaju, vide se na svakom koraku. Vi ste i naša duhovna majka pravoslavlja, ali i katoličanstva, svakako. A sad da se odmarate i zaspite. Kad je pao prvi mrak, dvorkinje uđoše u salon kod Jelene da kažu da je soba spremna za Simonidu i Milutina, te da bi trebalo da što pre večeraju i legnu na vreme da bi sutra rano mogli putovati prema svome dvoru. Monahinja Patricija, gospođa Beatris i neke dvorkinje obećaše kralju da će se o kraljici pobrinuti u toku cele noći. I zaista, svi su bili u pripravnosti iako je kraljica delovala smireno i oporavljeno. S vremena na vreme, u toku noći, neki duboki kašalj je iznenada nailazio da su ove oprezne čuvarke o najcrnjem ishodu razmišljale. Takav kašalj je ličio na tuberkulozne napade Kohovog bacila koji je razneo pluća prelepe princeze Brnče. Kad su kralj i kraljica ustali, majka ih zadržavaše da ostanu kod nje još koji dan, ni sama ne sluteći da joj se može desiti najgore. A ona je pre podne hvalila Simonidu, smatrajući je žrtvom dveju država, kao što je sama bi la udata za Uroša, a da ga nije ni poznavala pre braka. Uvek iste teme kod kraljica. To traje odvajkada. Vladarke se teško prilagođavaju uslovima u novoj sredini, a Jelena je prihvatila sve nemanjićko što ju je uzdiglo na pijedestal slave najbolje kraljice i prave ljudske veličine. Sudbina žene u srednjem veku bila je teška, posebno vladarke koja prelazi s jednog dvora na drugi u cvetu svoje mladosti. Svaka manjeviše menja svoju veru, običaje, navike, državnu teritoriju i vladarsku porodicu. Te neverovatne stvari se događaju, izvode bez milosti, bez sažaljenja i bez prethodnog obaveštenja isprošenih i verenih princeza. 164

Njih stoički žrtvuju za državu očevi, braća, supruzi, a ređe i majke. Sve se smatralo normalnim, kao i razvodi brakova u čemu je, kod Nemanjića, prilično prednjačio kralj Milutin. Neverovatno zvuči, ali je istinito da su princeze, kraljice i carice često služile kao taoci, posle ratova, u vreme razmene ratnih zarobljenika. Otpuštane su sa dvorova bez naročitog razloga ili neke krivice, već isključivo zarad mirovnog ugovora i novih rodbinskih veza sklopljenih između dve zaraćene države i dva susedna vladara. Princeze su dolazile na neviđeno, u nepoznata područja, po želji i preporuci drugih, zarad državnih interesa. Ipak su vladari vodili brigu o svojim ljubimicama princezama, želeći da im obezbede najbolje uslove na stranim dvorovima, dajući bogat miraz svojim zetovima, štiteći ih, samim tim, nekad bolje nego svoje sinove. Uticaj posesivnih tazbina iz susednih zemalja neke srpske kraljeve Nemanjiće je unazadio, jer su preko svojih žena više poštovali njenu nego svoju rodbinu. Narod im je za večnost sudio, proklinjući ih. Smenjivala ih je vlastela govoreći i pravdajući se rečima: „Kralja je žena upropastila!" Svi ti nezajažljivi državni interesi i nečasne radnje dovodile su do svađa, mržnje i bratoubilačkih ratova na srpskom dvoru. Dok je mogla, francuska princeza, kraljica Jelena Anžujska, štitila je svoje sinove i narod u Srbiji.

165

* * *

Vladarka je jedva disala, groznica ju je tresla. Odbijala je hranu, pa

čak i čaj sa bagremovim medom. Nije se znalo da li joj život kreće ka manjem pogoršanju ili ka propasti. Teško je govorila. Pozvala je opet igumana Danila da dođe predosećajući da će se teško oporaviti od posledica upale bronhija, koje su, u velikom napadu kašlja, oštećivale njeno staračko levo i desno plućno krilo. Temperatura se povećavala. Obloge joj nisu pomagale, gorela je u ognju, u bunilu. Svest joj se povratila, a kada je zadremala, videla je neke druge svetove na nebesima. Uplašene dvorkinje behu prebledele u licu, a oči kao da će im iskočiti iz očnih jabučica. Jelena je predosećala da se ovog puta neće izvući i zato im jednostavno reče: — Drage moje dvorkinje, ja osećam kraj života. Telo mi je starošću istrošeno, životna energija mi je usporena, svesna sam, ali nemam volju da živim. Dosta je bilo, kraj je neizbežan. Imam osamdeset i šest godina. To je kraj... Zato nemojte za mnom plakati... Morate u miru živeti. Ja umirem... Kraj je, deco moja. Pozovite monahinju Patriciju. Odnesite joj moje pismo u manastir Gradac. Svi se nemo pogledaše dok Jelena bleda prevrće očima. Okreće se prema igumanu Danilu, krije lice da joj ne vide suze bola i tuge na samrtničkom izrazu. Više ne kašlje, ne pomera se, već traži da joj donesu čašu vode. Doziva Isusa Hrista da je primi u naručje svoje, da joj spasi dušu. Svi su pratili njene teške udisaje i izdisaje, a kad beše onaj poslednji, iguman Danilo se prvi obrati prisutnima: — Bog da prosti dušu našoj presvetloj majci, velikoj kraljici Jeleni Anžujskoj. Časno je živela i časno vladala Srbijom. Hvala joj! Neka joj je laka zemlja i večna slava i hvala. Amin. Monahinje i dvorkinje zaplakaše dok su zvona oglašavala njenu smrt. Prvi je iguman Danilo zapalio sveću za njenu dušu. Plač i lelek se razleže odajama brnjačkog dvorca, sve do Oklačkog potoka i Brnjičke 166

reke. Ispustila je plemenitu dušu, usred zime, 8. februara 1314. godine. Velika žalost, tuga i jad u Brnjacima. Dolaze ljudi po snegu i ciči zimi. Stiže i monahinja Patricija iz Gradca. Vest o kraljičinoj smrti začas je odjeknula u čitavoj njenoj državi i među dragim prijateljima u inostranstvu. Iguman kuka za majkom srpskog naroda. Masa sveta je zaposela kraljičin dvorac. Svi su plakali i molili se Bogu. Po hladnoj zimi povorka ožalošćenog naroda svečano je ispratila Jelenine mošti iz Brnjaka do Bogorodičine crkve u manastiru Gradac. Stigli su tek trećeg dana jer su se u crkvama Bogu molili i odmarali, najviše u manastiru Banjska, zadužbini njenog sina, kralja Milutina. Stariji sin, kralj Dragutin, nije stigao zbog bolesti, ali je poslao svoje izaslanike. Na proleće je došao na njen grob dosta potišten. Plakao je i tugovao. Sanduk su na ulazu u gradački manastir prihvatili kralj Milutin, arhiepiskop Sava III sa episkopima i igumanima. Sahranjena je u manastiru Gradac, u svojoj zadužbini, u prisustvu visokog sveštenstva i srpskog plemstva iz cele zemlje i nekih visokih stranih predstavnika, kao i mase ožalošćenog naroda iz velike Milutinove kraljevine i Dragutinove prostrane oblasti kojom je uporedo upravljao iz prestonice Beograda ili iz Debrca. Posle tri godine, 1317, održaše veliki pomen kraljici. Otvoriše kriptu. U sarkofagu, iznenađeni, videše potpuno očuvano telo. Kao da je zaspala, opijena raznim travama... Unesoše je u Bogorodičinu crkvu i smestiše u novi sanduk desno, pored Brnče, izvan crkvenih dveri. I sam Bog je ovu veliku vernicu očuvao od propasti i zaborava. Narod je verovao u čuda, a najviše u velike zasluge ove vladarke koja je sebe svojim delima ugradila u srpsku srednjovekovnu državu. Danas se ne zna ko je i kada odneo njene mošti iz gradačke crkve, jer u sanduku ih nema. Veliko crkveno sveštenstvo na svom saboru proglasilo ju je za svetiteljku. Ova neobično hrabra i sposobna kraljica, monahinja Jelena, slavi se svake godine 30. oktobra. Tako će se po dobru večno spominjati. Mnogi će je i dalje zamišljati kako šeta dol inom Ibra, okićenom jorgovanima koje je za nju posadio kralj Uroš I Nemanjić, njen životni 167

saputnik.

168

* * *

Pitamo se šta se danas događa u dvadeset prvom stoleću?

Prošlo je sedam vekova otkad među nama nema Svete Jelene Anžujske, supruge kralja Uroša I Nemanjića i majke kraljeva Milutina i Dragutina. Sa te distance, dakle, u 21. veku, ljudi iz Kraljeva u mašti je vide na svakom koraku, obilaze dolinu Ibra i sveta mesta kuda su Nemanjići prolazili dok su vladali Srbijom. Oni vide svoju kraljicu u Žiči, Gradcu, Studenici, Sopoćanima, u Banjskoj i Gračanici, u crkvi u Arilju i nekim drugim manastirima. Hvaljena i poštovana u crkvenim krugovima do današnjih dana, ona je bila i ostala svetli simbol svega najlepšeg što krasi jednu vladarku. Njeno ime se izdvaja od kraljica nemanjićke loze ne samo po tome što je bila proglašena za sveticu od strane pravoslavne crkve, već više zbog njenih neizmerno velikih zasluga na polju prosvetiteljske delatnosti i uspešnog vođenja srpske države. Ovenčana oreolom slave, veličine i vladarske moći, večno će, kao nekad, postojati i živeti isto kao u stvarnosti zato što su o njoj pisali njeni savremenici koji su je dobro poznavali. Niko se danas ne pita da li je Jelena imala nekih slabih trenutaka, možda i mana, jer su je ljudi oduvek samo hvalili i tako će biti do večnosti. Kad je postala kraljica, nije se prema nebu uzvisila, krunu je smerno nosila, ali nikad se nije udaljila od naroda, već mu se približila, svoga kralja prigrlila. Njega, velikog ratnika, Jelena je podržavala, pomagala, decu rađala, o narodu se brinula; uklopila se u porodicu toliko dobro da je, pored svoje katoličke, primila i pravoslavnu veru svoga supruga. Tako Jelena dobi, s punim pravom, ime srpska majka jer postade dobar uzor vladarkama iz Evrope zbog svoje uočljive skromnosti, pobožnosti, radne energije i brige o srpskoj sirotinji. Zaštitnica obeju hrišćanskih crkava svojim novcem je gradila i obnavljala svete kuće i brinula se o monahinjama i duhovnicima u crkvama i manastirima, koje je lično obilazila i obilno novčano pomagala, imanja im poklanjala. 169

Narod se i danas klanja ovoj prekrasnoj vladarki, svetici, sadi joj jorgovane, proslavlja njoj u čast to sveto mirisno cveće ljubavi koje nas čarima obuzima vekovima. Od Svete Jelene iz manastira Gradac narodu stižu mirisi ljubavi i sreće, zato se pešice kreće po brdima oko Ibra da sakuplja Božiju energiju, da, u mašti, još jasnije vidi sveticu i njenu porodicu na okupu. Legenda i stvarnost se prepliću, dopunjavaju se i nikad ne umiru, Jelena je urezana, kao ikona, u kolektivnu svest srpskog naroda. Freskopisci izrađuju njene freske i slike na platnu, pesnici o njoj poeziju pišu i rado je uz gusle pevaju, književnici pišu romane, pobožni ljudi joj se mole i uzdišu. Kraljevčani se godinama druže sa Francuzima, pozivaju ih u goste jer je Jelena bila rodom iz Provanse. Njenom zaslugom ova dva naroda su se zbližila, bratski združila i još više zavolela. Već dvadeset godina zvanično postoji Društvo srpskofrancuskog prijateljstva sa sedištem u Kraljevu i Parizu. Svake godine ljudi se okupljaju, vode razgovore, kao trofeje nose i raznose ikone Svete Jelene Anžujske kroz dolinu Ibra. Jubilarna godina svetkovine „Dani jorgovana 2012" proslavlja se 1. maja u Kraljevu. Na ovoj dvadesetogodišnjici učestvovaće razna udruženja, izlagaće svoje umetničke radove, pesme pevati na poljani pod Magličem i svoje folklorne veštine prikazivati pred komisijom koja će ih ocenjivati i nagrađivati. Gosti iz Francuske i Srbije biće s ljubavlju počastvovani i domaćinski primljeni. Izuzetan doživljaj je smotra umetničkih likovnih radova, te literarnih ostvarenja, raznovrsnih kulinarskih specijaliteta pripremljenih po receptima Jelene Anžujske. Ta hrana će se probati i jesti s ljubavlju od Boga, a za duše Nemanjića. U okviru proslave „Dani jorgovana" u Kragujevac je, iz Pariza, doputovala gospođa Sofija di Garofani sa svojim originalnim umetničkim delima, tapiserijama neobičnih oblika, prelepih pastelnih boja od izuzetno kvalitetnih materijala. Izlagala je u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu ta svoja vredna, rukom rađena dela, izuzetne kreativnosti i posebne umetničke vrednosti. To su pejzaži sna i zavičajne jave koji su 1. maja već blistali i na izložbi u Kraljevu. Gospođa Sofija, kao da je tkala kraljicu Jelenu Anžujsku. Njenu sliku ovekovečila je na tapiseriji. Ova Srpkinja rodom iz Sjenice ponosi se svojim poreklom iako već više od četrdeset godina živi i radi u Parizu i, kao profesor primenjenih umetnosti, svoje bogato iskustvo i stručno znanje prenosi drugima. Bavi 170

se pedagoškim i humanitarnim radom. Vredna umetnica briljira na izložbama jednako svojom elokvencijom, kao i originalnim radovima, najlepših tapiserije. Svi gosti iz Srbije i Francuske polaze na put prema Kraljevu. Stižu na vreme. Autobusi su spremni, putnici veseli.

171

* * *

Telefon je zazvonio 1. maja 2012. u Kragujevcu. Tačno je pet časova

izjutra. Književnica je već budna, sedi i pije jutarnju kafu. Naručila je buđenje od prijateljice Ruške, ali se već sama probudila, rano ustala i spremila se za put. Podigla je slušalicu i pitala: — Halo! Ko je to? Ti si, Ruška? Budna sam već. Hvala ti! Hvala! — Halo! Evo zovem da te probudim! Ustaj! Ideš na manifestaciju „Dani jorgovana" u slavu srpske kraljice Jelene Anžujske. Ja o tebi brinem. Lepo se provedi! Srpske žene nose svoje najlepše radove. — Hvala, hvala, ja sam spremna. Jedva čekam da krenemo. Na ovaj sveti put, draga, polazimo ispred „Roda centra" u šest časova, nadam se da ću stići na vreme. Ti znaš da ja ne propuštam jedinstvene prilike. Volim druženje, a kulturne manifestacije me oplemenjuju. — Ti si proučavala Nemanjiće. To je lepo... Baš lepo. Pisala si roman o kraljici... — Ne idem danas u susret Jeleni praznih ruku. Nosim rukopis i ikonu. Biće iznenađeni, a, nadam se, i znatiželjni. Da, da. Treba da im pričam o kraljici Jeleni Anžujskoj, ili da čitam delove iz knjige. Videću kako je najbolje. Šta kažeš? Važno mi je tvoje stručno mišljenje. Slobodno reci. — Pošto si pisa la roman o Jeleni, bolje je da pričaš. Srećan ti put! — pozdravi je najbolja prijateljica pred sam polazak prema Ibru.

172

* * *

U autobusu je savršeni red i mir. Veseli osmesi na ženskim licima i

šarena odeća na članicama Udruženja podsećaju na kreacije kraljice Jelene plemenitog roda. Tu su rukom rađeni jorgovani lila boje koja prelazi u roze nijansu. Ovi cvetovi radosti nežnim bojama ističu se sasvim diskretno, a opet izražajno i prefinjeno na beloj satenskoj bluzi gospođe Ljiljane Marić. Inženjer po struci, ova svima draga slikarka kao motiv je uzela Jelenine čarobne, omiljene cvetove — jorgovane. Ponosna je na svoju kreaciju koja podseća na pretke iz davnog trinaestog veka. Slikarkino produhovljeno lice i gospodstveni maniri, kao i opšte znanje vrsne intelektualke, sami govore o njoj i njenom izgledu. Dama se ljupko osmehuje, tiho razgovara i ponosno objašnjava prijateljici kako je ove godine nabavila najbolje boje iz Francuske i da već njima slika motive jorgovana na čistoj svili. Reče da je tamo kupila i specijalne boje za slikanje na staklu. Ljupko se nasmeši prisutnima. Prijateljica Mira je pohvali sledećim rečima: — Gospođo Ljiljo, ja se divim vašoj kreativnoj i skladnoj garderobi. Uvek ste prikladno i elegantno odeveni. Vaša bluza i ešarpa su u saglasju sa nepreglednim brdima jorgovana koja upravo gledamo kroz prozor. Lepota za oči. Rascvetali su se ovi beli, plavi i lila jorgovani, a pupoljci se modre u brdima duž celog puta pored plahovitog Ibra. — Hvala vam, draga Miro! Vi me podržavate i hrabrite. Zadovoljstvo je živeti, raditi i putovati s vama. Danas ćemo izlagati i jorgovane. Vidite li da zajedno prolazimo pored reke kroz kanjon Ibra! Upravo je to ono što smo najviše želele. Ja sam iznenađena i zatečena, ali zadovoljna. Udobna je vožnja. Jorgovani mi stvaraju virtualne slike kraljice Jelene kojoj idemo u susret. Iluzije obožavam. Moja bluza i ešarpa su procvetale. Dok sam slikala po beloj svili, želela sam da među tim jorgovanima ugledam našu kraljicu Jelenu rodom iz Francuske. — Da, da, idemo u pohode svetoj kraljici u Gradac da joj se poklonimo i da na njenom grobu suze pustimo. Očekujemo nezaboravni 173

trenutak. To je poznato svima. Posmatramo brda belih i roze jorgovana. Kako je to moguće na tako nepristupačnim terenima? Neko ih je sadio za kralja, a on ih je namenio verenici. Sve može voljom i upornošću da se postigne. Vi ćete, draga, početi da sadite jorgovane, a ne samo da ih na čistoj svili slikate. Mi ćemo joj saditi jorgovane, a ona je državom upravljala, devojke školovala, sirotinju hranila. Ja se ugledam na nju. — Ko zna? Zašto da ih ne sadim? Da ih sadim pa slikam. Jorgovani su večni. Kraljica Jelena je besmrtna. Slavu je sama zaslužila, poštovala je Boga. Pa ona nam daje snagu i otvara put ka sreći. — Ljiljo, sad više ne znam šta da posmatram, vaše jorgovane na grudima ili ove žive u brdima. Reka Ibar sve nas posmatra, kreće se i milozvučne pesme peva svim lepotama prirode kroz koju vekovima žubori i večno sluša pesme ptica. Napisaću pesmu o Ibru i o Jeleni — uverljivo izgovori prijateljica. — Imale smo sreće — dodade Ljilja Marić — jer smo na vreme obezbedile mesta u autobusu zahvaljujući prezgodnoj gospođici Simonidi, vođi puta. Ova sposobna dama, ima jaku životnu energiju, volju i upornost da organizuje i mudro vodi srpske žene putevima humanosti. — Ona je slikarka, dama od ukusa, sposobna i tolerantna, draga. Više nije bilo mesta. Hvala joj što nas je primila i povela na ovaj sveti put kuda su prolazili i ratovali naši slavni kraljevi, Nemanjini potomci. — Naravno! Prolazili su prvo oni koji su nam državu stvorili i proširili braneći je oružjem i unapređujući je, pa su je nama gotovu u nasleđe ostavili. Jelena je bila kraljica zaštitnica sirotinje, monahinja, svetica i dobra supruga, a najbolja majka svojoj deci. — Poznajete dobro istoriju srpske srednjovekovne države, kao i slikarstvo. Rado vas slušam i divim vam se. Ovo je za mene čast i privilegija, vaskrsnuće zaslužnih predaka, radost, Ljiljo draga! Unapred se radujem onome što ćemo danas doživeti i videti. Vi nosite pune torbe bluza sa naslikanim jorgovanima. Vredno ste radili, mila moja družbenice! Ozbiljno ste se pripremali za ovu izložbu. Uporni ste, odgovorni i veoma umešni u radu. Od svih nas iz ženskog udruženja vi plenite šarmom, elokvencijom i vedrinom duha. Imate dobru harizmu. — Za ovu jedinstvenu priliku, draga Miro, naslikala sam pedeset buketa raznobojnih cvetova jorgovana na satenskim i svilenim bluzama, kao i na ešarpama različitih boja, nijansi i krojeva. Slikala sam svoje omiljene, nežne cvetove da nam ostanu kao večni spomen na kraljicu 174

Jelenu, našu Francuskinju. — Vi ste, Ljiljo, veoma kreativni. Stvarate likovna umetnička dela putem mašte i pomoću veštih ruku. Veliko znanje i veliki trud utrošili ste u ova svoja unikatna dela. Vi ste pesnik u duši, slikarka na tkanini. Imate dopadljivu harizmu, pozitivnu energiju duha. Mnogo radite, volite i pomažete ljudima, imate dobru dušu kao naša kraljica Jelena. Ovo je istina. Vi briljirate, a delujete skromno. Imate vrline, s razlogom vas svi hvalimo, kao da ste reinkarnacija blažene Jelene Nemanjić — Danima i noćima sam kreirala, mešala boje i slikala na svili. Uživala sam radeći. Sada sam preumorna, ali sam ispunjena zadovoljstvom. Na izložbama sam uvek vesela i smirena dok izlažem svoje radove. S ljubavlju ih predajem na uvid svojim posetiocima. Volim kada me pitaju o slikanju, čak mi pišu i poruke. Nema više opširnih pisama kao što je to bilo u moje vreme. Jelena Anžujska je pisala na pergamentu, na rastegnutoj i istanjenoj jarećoj koži, pa je uspela da napiše nekoliko vrednih knjiga. Samo ću vas podsetiti na to da je danas korespondencija sasvim drugačija, poezija moderna, psihologija skoro savršena, a moji ručni radovi su jednostavni kao oni iz doba Jelene Anžujske. I vi, gospođo Miro, danas prikazujete svoje rukotvorine? Doneli ste ih? Pune su i vaše torbe, zar ne? Trudite se da zadovoljite ukus savremene žene. Radite po narudžbi; modeli su šareni, interesantni jer se u radu oslanjate i na narodnu tradiciju. Cenim ono što stvarate. Vidi se da ste originalni. Neki modeli sadrže motive iz doba Nemanjića. — Tako je, gospođo Ljiljo. Kao što već znate, radim razne odevne predmete za žene, uglavnom unikatne. Uživam dok oblačim dame. Danas su žene zahtevne pa im moram ugađati i pogađati njihov senzibilitet. Često moram biti psiholog da pogodim ukus klijentele. Nije lako udovoljiti svima. — Mi danas nahvalismo jedna drugu. Ja strepim od članova žirija. Imamo za konkurenciju Simonidu koja slika jorgovane, ikone i freske. — Zašto ne počnete da vezete miljee ili goblene, ili radite poentlas? Sve traži strpljenje, znanje i dragoceno vreme. Sad smo, Ljiljo, u srcu zaokupljene uzvišenim likom naše premile Francuskinje, odvažne, mudre kraljice Jelene Nemanjić. Videćemo njene freske i ikone. Ima ih skoro u svim manastirima koje su Nemanjići gradili. Toliko je bila voljena, rado slikana, veoma pobožna. — Razmišljala sam, Miro, o tome da budem ikonopisac, kao Marcela, to su svete kreacije, produhovljene slike rađene sa mnogo 175

preciznosti, a sa malo manje mašte. Volim ikone svetaca i poštujem one koji ih rade. Manastiri obiluju pravoslavnim freskama. Kad ugledamo Svetu Jelenu na zidovima, prosvetlićemo duše. To je ono pravo što me uzdiže prema Bogu. Vi mesite torte i kolače po Jeleninim receptima. Čitali ste „Žitije" od arhiepiskopa Danila... — Ja bih sada da završim razgovor, da se malo odmorimo. Stižemo u Kraljevo za pola sata. Čeka nas naporan i veoma uzbudljiv doživljaj u manastirima. Pravo prosvetljenje i ushićenje doživećemo u Žiči kod Kraljeva. Manastir je zadužbina Stefana Prvovenčanog, Nemanjinog sina. Tu ispred zgrade biće izveden umetnički program. — Potpuno sam saglasna s vama. Treba da sačuvamo energiju. Prvo da se odmorimo, a posle idemo dalje. Izdržaćemo — izusti gospođa Ljiljana Marić pa sklopi očne kapke. Zaspala je umorna slikarka u sedištu vozila koje ju je lagano ljuljalo.

176

* * *

Na

ovom prijatnom putovanju autobus se kretao ujednačenom brzinom dok je sunčeva užarena lopta na istoku već prešla određenu putanju. Ibar je svoje pesme pevao, lagano proticao ispirajući bele oblutke kamenja pored kojih je vekovima tekao brzo i nečujno. Ova reka je eonima zemlju i travu ispirala sa kamenova koji su se, od udara, zaoblili kao kokošija jaja. Prirodna sila je svemoguća i oblikuje zemaljske predele stvarajući tako razne čarolije među kojima su posebno poznate pećine i jazbine, brda i doline. Ta čista, netaknuta priroda lako se može uočiti kada se putuje duž Ibra. Blagi zraci večitog moćnog sunca miluju i greju prirodu da može da opstane. A ljudi rade, često trpe, bore se da ukrote bučnu reku, da ulove ribu, da se u kanjonu odbrane od zveri, a često i od ljudi. Svi žele da žive i prežive nedaće. A reka Ibar je kao živo biće, nestašna. Nekad promeni i svoj tok. Gospođica Simonida govori na mikrofonu dajući uputstva o izletu, a vozač autobusa pita putnice kako se osećaju i da li im prija vožnja. One mu se ljubazno zahvaljuju. Vođa puta ih pohvaljuje, ali im brani da jedu za vreme ove kratke vožnje od Kragujevca do Kraljeva. Nudi im vodu i sokove, uz pretpostavku da su kod kuće doručkovale. Podseća ih da njihovo udruženje nosi sveto ime kneginje Milice, supruge kneza Lazara Hrebeljanovića. Šapuće im da ih njeno ime obavezuje i tera na dublje razmišljanje o prošlosti predaka. Čita im najlepše odlomke iz romana „Kraljica Jelena Anžujska". Pita ih za mišljenje. One odgovaraju da više vole da slušaju o ljubavi nego o ratovima. Predlaže im da vide Jeleninu umetničku sliku, pa da čuju zanimljiv odlomak o ljubavi kraljice i kralja. Smeši se i nastavlja da čita, a posle im reče: — Čule ste da se u knjizi jasno govori o tome kako je Jelena Anžujska od srpskog kralja isprošena i sa svatovima dovedena u Srbiju. Ovo je pravi, istiniti roman, drage moje. Ceo život jedne značajne vladarke. Vi hoćete ljubavni a ne viteški roman? Ovde imate sve o 177

Nemanjićima, ali i o svetoj kraljici Jeleni najviše. Slobodno izrazite svoje mišljenje, dajte lični stav u vezi sa ovim odlomcima iz romana. Gledajte sve portrete kraljice Jelene. Jedna putnica se tada oglasi: — Dok ste čitali, ja sam zamišljajući gotovo videla živu sveticu, kraljicu Jelenu. Njena virtuelna slika ožive mi u podsvesti tu pravu veliku ljubav, pa videh nju pored kralja Uroša. Primetila sam kako kralj pruža svoje snažne ruke pune jorgovana prema Jeleni. Bože, Bože, u to vreme tolika pažnja i nežnost prema jednoj strankinji u Srbiji! Naša je, a poreklom Francuskinja. Odlično se prilagodila čarima i grubostima prolazeći dolinom Ibra. — Kao u snu, ti si videla bukete cveća, a meni se učinilo da se ljube i grle na deževskom dvoru, u blizini grada Rasa — potvrdi Simonida uz dodatni komentar o svom priviđenju. Svima se činilo da im se priviđa Jelena u dugoj haljini i oreolom oko glave. — Voleli su se trideset godina i složno živeli — reče druga žena. — Verovatno su kočijom ovuda prolazili ako je bilo kolskog puta. Šta je ovde uopšte postojalo pre sedam vekova? Znam za kočije, duge karavane i razne konjske zaprege. Zamišljam ih kao zaljubljeni vladarski par u zlatnoj kočiji. Šta kažete gospođice Simonido? — Pitate se da li kralja i kraljicu stvarno vidite ili zamišljate. Danas sve posvećujemo njima — s blagim osmehom dodade ljupka mlada slikarka pa pogleda kroz prozor, hitro ustade, te im rukom pokaza jedno veliko staro drvo. Vozač zaustavi autobus baš kod tih neobičnih starih stabala. Niko ih tada nije slušao, niti je znao zašto su stali. Očekivali su pitanje i da čuju nešto novo. Da li je prošlo sedam vekova od 1314. godine kada je kraljica Jelena pala u duboki san, ali ne i u zaborav? — Šta se događa? — pitali su. — Kvar na putu? Da nije vaskrsnula Sveta Jelena? Da li ju je neko video među granama jorgovana? Možda neko spava i sanja vladarku. Simonida nas drži u neizvesnosti. Hoćemo istinu! — šalile su se. Vesela, visoka, mlada žena obrati se učesnicama povišenim tonom: — Drage moje umetnice iz Kragujevca: Gledajte me i čujte! Istinu vam govorim, verujte mi, nije šala. Pod ovim visokim napaćenim i oronulim stablom nekad su sedeli kralj i kraljica. Mirisali su cveće ljubavi i razgovarali o ratu Srba protiv Dubrovčana. Šta vi mislite? Preko trnja su dolazili do sreće, izrodili decu, poštovali su Boga i svece. Palili su sveće, sadili i okopavali mlado drveće i cveće, baš ove ljupke jorgovane. Sve je 178

to ono što se gaji i srcem pravi u bračnoj bašti ljubavi. Onda je brak bio svetinja. Vladar je birao princezu prema ugledu države iz koje potiče, a u skladu sa svojim interesima. Ljubav se naknadno rađala. Nije bilo kao danas. — Pa vi ste pesnikinja, veoma ste nadareni; ovo je poezija trenutka. Slobodno pišite stihove. Svi pesnici često izmišljaju neverovatne stvari, pa se veruje da su te pesme dobre. Tek kada se udaju, princeze zavole svoje prinčeve i vladare i prihvate ih kad ih bolje upoznaju. Tako je nekad bilo. — Ne znamo koliko je ovo drvo staro — rekoše uglas. — Bog sve zna... Mi nagađamo. Boga u sebi nosimo, sve mu verujemo, ali ga ne videsmo. Ona im odgovori i iznenadi ih svojom šalom i spontanom iskrenošću: — Vidim da mi ne verujete. Sve logične hipoteze su moguće, ali ovo drvo nije staro ni sto godina. Možda su sedeli baš ovde i u zlatnoj kočiji putovali, ili su šetali pored reke pre punih sedam stotina godina. To danas nije važno. Jelena je i sada među nama. Ona je odavno kod Srba oživela, sreće se na seoskim puteljcima, zapisana je u knjigama, naslikana na zidnim freskama i opevana u pesmama. Pišite o njoj. Pišite sve o njoj, slikajte Jelenu, koncem vezite njen lik na platnu. Sve je dobro što predstavlja spomen na ovu veliku kraljicu — glasno izgovori mlada Simonida — a gde su vam njene slike? Književnica ustade pa im pokaza jednu originalnu ikonu kraljice Jelene koju je upravo uradila Marcela Marković, kragujevački ikonopisac, za najavljenu knjigu o Jeleni iz koje su čuli odlomke. Ona im zanimljivo ispriča neke manje poznate, ali važne detalje iz romana koji se nalazi u pripremi u izdavačkoj kući „Beoknjiga" iz Beograda. Reče da će se uskoro pojaviti na sajmovima knjiga, u knjižarama, na internetu i to baš sa ovom ikonom na prednjoj strani korice. Putnice se razvedriše, širom otvoriše oči, pa tiho zapevaše staru pesmu o Jeleni i kralju Urošu.

179

* * *

Dolazak

u Kraljevo označio je susret sa glavnim organizatorima ove velike i značajne kulturne manifestacije, gospodinom Milanom Glišovićem i gospodinom Milanom Jovičićem, koji, kao simbol sreće, nalepiše jednu Jeleninu sliku na prednje staklo autobusa. Susret je prijatan jer je u vozilo ušao poznati novinar Milan Glišović i opširno govorio o životu i radu najbolje srpske kraljice, Jelene Anžujske i o njenom srećnom braku i životu sa kraljem Urošem I. Stigli su u manastir Žiču kod Kraljeva. To je poznata sveta kuća slavnih Nemanjića. Ovde su se odmarali, a zatim je održan kratak prigodan program ispred Božijeg hrama, posle čega svi prisutni polako uđoše u ovu kuću koja se, kao simbol vere, uspravno uzdiže u visine prema plavom nebu. Žiča predstavlja monumentalnu građevinu Nemanjića koja je bila i ostala srpska svetinja, neprevaziđeno Božije blago za večnost; kuća ljubavi u kojoj se iskreno mole pravi vernici, a srpski kraljevi su se tu vekovima svečano krunisali. Devojke u vezenim narodnim nošnjama pevale su i recitovale, ponosne na odeću koja je specijalno rađena po uzoru na kraljicu Jelenu Anžujsku, kneginju Milicu Hrebeljanović i despoticu Jefimiju Mrnjavčević, kao i na mnoge uzorne i znamenite žene iz srpske istorije. Ovde su se susreli svi učesnici i zajedno krenuli dalje putevima Uroša I, kraljice Jelene i njihovih potomaka. Cilj im je proslava, druženje i takmičenje i to već dvadesetu godinu zaredom. Autobus je nastavio put prema manastiru Gradac, zadužbini kraljice Jelene. Ta destinacija ih je posebno interesovala jer manastir leži u Brveničkoj klisuri, na reci Brvenici. Crkva i manastir su stari, ali i danas izuzetni. Tu im je mlada monahinja jasno i zanimljivo govorila o prošlosti. Veoma sigurno i iscrpno je pripovedala, pa su se i prisutni trudili da upamte njene reči. Posle su pregledali raspored prostorija. Uspeli su da se poklone Svetoj Jeleni, stojeći pobožno ispred kivota i ljubeći njen krst, a zatim su kleknuli levo od nje gde leži njena jedina 180

kćerka Brnča. Od monahinja su saznali da u kovčegu nema Jeleninih moštiju. I danas se svi pitaju gde se nalaze. Ko otvara sarkofage? Gde je nestala Sveta Jelena Anžujska, najumnija i najdraža srpska vladarka? Slikarka gospođa Marić i književnica sretoše se u Bogorodičinoj crkvi i razmeniše utiske o manastiru i crkvi, o ovoj prelepoj svetoj kući koja je često obnavljana, ali je zadržala konture nekadašnje zgrade. Uzvisila se i prkosila odolevajući raznim dogradnjama i manjim promenama. Mlada monahinja im je toliko sadržajno i lepo iznosila činjenice i sa zanosom pričala, te im se začas učini kako je nestala vremenska distanca od sedam vekova između njih i kraljice Jelene Anžujske. Pošto su svi posmatrali freske na zidovima i ikone, lako su upamtili njen dragi l ik i zadržali ga u sećanju. Prisetiše se svih legendi o ovoj znamenitoj vladarki, koja se dobro snalazila u vrtlozima burne srpske istorije.

181

* * *

U

dvadeset prvom veku turisti iz Srbije kreću se dalje prema primorju da upoznaju predele i gradove u kojima je boravila i vladala kraljica Jelena Anžujska. U sastavu Raško-primorske države vladarka je uspešno i sigurno upravljala iz svoje rezidencije u Baru. Tu je imala uvid u državnu upravu Bara, Kotora, Budve i Ulcinja, kontrolisala je državni aparat, kao i crkveno osoblje u pravoslavnim i katoličkim crkvama. Njen autoritet, a još više mudrost, znanje i veliki rad, još za života, stvoriše od nje idola o kome će savremenici sa pohvalama pisati. Danas postoje brojni dokazi u primorskim gradovima koji potvrđuju veličinu dela Jelene Anžujske. Legende se ispredaju, pokreću maštu pa se prenose s kolena na koleno. Ali, istina je sveta, a mašta nam ulepšava svet, pokreće život. Turisti na primorju i danas drže u rukama najznačajniju, istinitu i upečatljivu knjigu „Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih", iz trinaestog veka, o vladarima Nemanjićima koju je napisao arhiepiskop Danilo II. Naziv je poznat svima koji proučavaju Nemanjiće. Oni kao da proveravaju činjenice koje opširno govore o Jeleni i kraljevima, o njenom suprugu i sinovima. Knjiga je usklađena sa današnjim srpskim jezikom i zato je čitljiva, bl iska, a veoma sadržajna i stilski jasna, pa nam se naši daleki preci čine bližim kao da sa nama žive. Iz ove dragocene Danilove knjige ljudi rado čitaju i lako analiziraju podatke, te kasnije proveravaju događaje čitajući i knjige stranih pisaca i konstatuju da je ovo štivo velika istorijska riznica bez koje ne bismo mogli lako razumeti živote naših vladara. Ona zauzima počasno mesto u istoriji književnosti. Arhiepiskop Danilo je pisac, savremenik Nemanjića, kojem se i danas veruje, od koga se dosta saznaje o vekovima koji su ostali za nama. Ova knjiga je zanimljiva i uzbudljiva, posebno dragocena. Ljudi se istinski i s razlogom dive kraljici Jeleni, monahinji i svetici nemerljivih zasluga. Njena vrednoća, skromnost i mirnoća duha upotpunjavane su humanitarnim radom, dok su njena poslovna 182

domišljatost i odlučnost bile gotovo bajkovite i za svaku pohvalu. Jer bajke i jesu stvorene za kraljice, carice i boginje koje su svojim dobrim delima nebo i zemlju uzvisile. Jelena je mnogo radila i zračila svetlošću. I čuvena Dolina jorgovana na Ibru ima mnogo stvarnih i vidljivih dokaza. Cveće ljubavi raste i leprša na brdima duž toka reke, uz put kojim su prolazili kralj Uroš i kraljica Jelena. Cveće je sedam vekova raslo, razmnožavalo se i novim sadnicama obnavljalo do današnjih dana. To je cveće ljubavi i sreće. Putnici iz Srbije i turisti iz inostranstva dive se činjenici da je postojala tako dobra srpska kraljica, rodom iz Francuske, kojoj je srpski kralj ukazao posebnu čast te ju je dočekao sa nepreglednim sadnicama raznobojnih jorgovana ukazujući joj, na taj način, svoju večnu i doživotnu ljubav. Sloga ih je održala, rad obogatio, a razum ka nebu vinuo. Ali ta njihova romantična ljubav širila se minulim vekovima s opojnim mirisom jorgovana u ravnoj dolini, među brdima, najviše zbog velikih zasluga tri sposobna srpska kralja i jedne kraljice. Jelena je znala i umela da vlada, da sve drage čvrsto drži na okupu u porodičnom gnezdu i da sa kraljevima ravnopravno deli sve teške probleme i mnoge radosti moćne srpske države iz druge polovine trinaestog veka. Živela je sadržajno i dugo. Rano je shvatila ulogu i dužnosti vladarke zato nikada nije uzmicala pred nedaćama, već je uvek uspevala da ih savlada. Poštovanje i ljubav bližnjih rano je zadobila, prizivajući sreću i posvećujući se potomstvu. Kraljica je bila glavni stub porodice, zvezda vodilja svojih kraljeva, znajući uvek šta hoće, kako i šta treba da se radi. Tako su svi zajedno utkali svoje živote u Srbiju i odbrambenim ratovima uspeli da je očuvaju, prošire i svojim radom uzdignu na pijedestal moći, slave i veličine vernih zaštitnika pravoslavlja i dostojnih čuvara časti Stefana Prvovenčanog, oca porodice. Jeleni je Bog dao snagu da se potpuno uzdigne na prestolu Srbije. Ostala je da večno živi u kolektivnoj svesti srpskog naroda. Mudri Kraljevčani dobili su ideju da osnuju Društvo srpskofrancuskog prijateljstva, sa sedištem u Kraljevu i Parizu. Oni to godinama svesno rade u čast i slavu blažene Jelene Anžujske. Vredni novinar iz Kraljeva, entuzijasta i zaslužni građanin, gospodin Milan Glišović, bio je idejni vođa i tvorac kulturnog projekta i osnivač ove značajne manifestacije „Dani Jorgovana" koja se proslavlja već dvadeseti put. Svaki put je sve bolje pripremljena i sve je veća volja organizatora da 183

pozivaju nova društva radi boljeg i uspešnijeg programa kao znak sećanja na ovu sveticu. Okupljajući vredna društva iz Srbije i goste iz Srbije i Francuske, ovo druženje je preraslo u sadržajno bogatu smotru kulturno-umetničkih društava, društava za očuvanje vrednosti narodne radinosti, kao i drugih vrednih umotvorina. Tako se čuva i gradi kultura srpskog naroda i podiže na viši nivo. Rade oni sve onako kako su ih učili naši preci. Gosti godinama svojim prisustvom uveličavaju proslavu i daju upečatljiv doprinos svojim radovima iz kulture i svojim idejama pomažu i slave ovaj veliki praznik jorgovana u čast Svete Jelene Anžujske. U organizaciji proslave, sa novinarem Glišovićem je, rame uz rame, i Milan Jovičić, takođe poznat i ugledan građanin Kraljeva, neumorni radnik, vredan intelektualac i pregalac. Na njoj su masovno prisutni poznati pregaoci, slikari, pisci, pesnici, članovi folklornih ansambala i pevačkih grupa koji na najbolji način čuvaju duše predaka. Svake godine na izložbama dominiraju Srpkinje sa svojim vezenim motivima, uspešnim slikarskim radovima i dobrim ikonama svetaca. Ove godine žene su pristigle sa najboljim radovima. Ponosne su, čekaju da sve rukotvorine izlože. Manifestacija tek treba da počne. Reka ljudi je stigla na široko polje. Dana 1. maja 2012. godine, široka poljana ispred čuvene tvrđave Maglič okićena je cvećem i ispunjena veselim učesnicima iz svih gradova Srbije. Ovde će se izlagati dostignuća u svim disciplinama i nadmetati u pevanju, igranju, recitovanju i čitanju odlomaka iz proznih i poetskih radova o kraljici Jeleni. Kraljica je najzad vaskrsnula. Umetnici su je oživeli. Gosti iz Francuske su uvek posebno dobrodošli i poštovani od strane domaćina, kao kraljičina rodbina. Srpkinja Sofija di Garofani iz Pariza je glavni gost svečanosti, učesnik i član tročlanog žirija koji dodeljuje specijalne povelje zaslužnim stvaraocima. Veoma priznata likovna umetnica, stručno određuje radove koji će biti nagrađeni, zato je ove godine ona predsednik žirija. Trudi se da bude objektivna u odlukama. Razgovara jednako sa piscima, slikarima, kao i sa ženama koje su mesile hlebove, slatke i slane kolače.

184

* * *

Kao

posebno veliko, važno i specijalno priznanje za vekovno negovanje tradicije starih srpskih jela pripremanih na dvoru kraljice Jelene u Brnjacima i u manastiru Gradac, ustanovljena je specijalna plaketa „Trpeza kraljice Jelene" koja će prvi put biti dodeljena ove 2012. godine. Narod je pod Magličem gledao i slušao folklorni ansambl, recitacije i pesme dok je komisija pažljivo pregledala izloženu hranu kao i druge radove. Milina je bilo videti ovo nacionalno blago ispod Magliča, rađeno rukom umetnika i zato smo ponosni na kulturnu baštinu srpskog naroda, kako na onu iz trinaestog, tako i na ovu iz dvadeset prvog veka. Srpski običaji i vekovna tradicija nas uzdižu. Ponosni smo. Članovi komisije imaju pune ruke posla, sarađuju sa članovima žirija i učesnicima programa. Mikrofon se oglasio. Svi nagrađeni su prilazili, uzimali zaslužene specijalne povelje i zahvaljivali se. Veselje je bilo nesvakidašnje i dugo će se pamtiti. Iduće godine će se ponoviti, možda u većem broju nagrađenih učesnika. Sunce je grejalo široku dolinu ispod Magliča u kojoj su Srbi proslavom Nemanjića dokazali da večno poštuju svoje stare pretke i narodne običaje. Posebno cene i veličaju Jelenu, francusku princezu, strankinju, suprugu kralja Uroša Nemanjića, koja je sve srpsko srcem prihvatila i postala i ostala srpska majka sve do današnjih dana, uvek voljena i obožavana. Danas joj se ponovo klanjamo pokušavajući da joj se odužimo ovom jubilarnom proslavom njenog lika i dela. Ubeđeni smo da će mladi naraštaji u budućnosti slediti sveti Jelenin put. Srbija mora da se probudi. Ne sme dozvoliti pad već vaskrsnuće. Kula Maglič sa zupčastom tvrđavom na gotovo vertikalnom u nebo uzdignutom brdu, nadvisila se nad poljanom, slala je Srbima poruke da će ih opet sigurno braniti, ako ustreba, i štititi od svih neprijatelja. Poziva ih da dođu, ali put je nepristupačan i opasan. Vreme brzo protiče, ruši 185

sve pred sobom, pa i bedeme. Danas je stari Maglič stajao mrgodan, visoko uzvišen, nedodirljiv kao lav, nepristupačan zbog prevelike uzbrdice i urušenog starog puta. Ovaj stari, ograđeni bedem u svojoj tvrđavi, kao u lavljim kandžama, čuva mnoge tajne minulih ratova, događaja i teških pregovora sa raznim napadačima u staroj srednjovekovnoj državi. Ljudi koji danas proslavljaju u širokoj magličkoj dolini ne usuđuju se da krenu jer je zabranjeno penjanje na opasan i nepristupačan teren, čiji su prilazi već vremenskim nepogodama toliko razrušeni da je kretanje po njemu opasno po život. A bilo bi najbolje da polete kao gavrani koji na Magliču sve mogu, ali se kriju u njegovoj utrobi. Dok vetar huči, gavrani hvataju ptice i muče ih. Vesela lica ljudi gledaju u moćno brdo Maglič. Izgleda kao da se utisnuo u plavi horizont. Proslava je uzela maha. Pesme odjekuju, grupe mladih u narodnim nošnjama igraju kola, organizatori drže prigodne govore, najavljuju program. Kolone učesnika još pristižu iz raznih krajeva. Recitatori govore poeziju, prozni pisci čitaju odlomke iz svojih knjiga. Svi se trude da ostave lep utisak zato njihovi glasovi ječe celom dolinom, pa se kroz magličku tvrđavu vraćaju, kao eho, udarajući u cvetne livade i novo, mlado drveće razigrano povetarcem. Cveće se šareni, miriše i leluja, dok ptice u svom orkestru izvode razne melodije. Srpski umetnici i gosti iz Francuske slušaju muziku, uživaju i dobro se goste. Dok sve to hukom odjekuje, na celom prostoru izloženi su ručni radovi koje su vredne ženske ruke vezle, plele i slikale. Naročitu pažnju privlačili su raznovrsni hlebovi i razni slatki i slani specijaliteti koje su pripremile i mesile odabrane domaćice. Narodna radinost pokaza da su Srbi vredan narod, a Srpkinje umetnice posebnog senzibiliteta i veštine. Čuje se gromka pesma u čast Jelene Anžujske. Devojke pevaju pokušavajući da je probude. Ljudi su šetali okićeni jorgovanima u čast i slavu kraljice Jelene koju su, kako srcem tako i svojim delima, dozivali, zamišljajući je i klanjajući joj se u mislima. Sa gornje strane, ispod niskog i srednjeg rastinja, izložena su velika i mala platna slikara na kojima su uljanim bojama naslikani buketi jorgovana. Pojedini umetnici su sedeli tu, na poljani, i slikali još neka vredna ulja na platnu. Posebno su se isticala ona sa velikim cvetnim kompozicijama na zelenoj livadi, privlačeći posetioce, koji su kupovali tek urađene slike. Program je dugo trajao. Od bučne muzike i predivnih glasova 186

učesnika brdo je odjekivalo, plašeći gavrane, koji su leteli prema drugoj strani i preletali, što dalje od tvrđave, a zatim su se više puta vraćali i nadletali dolinu. Njihova čvrsta pera dizala su se u visine iznad magličke šume, te padala na prostor okićen najlepšim prolećnim jorgovanima. Bilo je veličanstveno i zabavno boraviti tu ispod tvrđave. Sunce se visoko uzdiglo.

187

* * *

Jedan

poznati slikar iz Kragujevca, premoren ali i ushićen, neispavan, ugrejan vrelim sunčevim zracima, legao je u hlad da se odmori. Oči su mu se od umora i prolećnog sunca same sklapale. Nije više mogao da ostane budan i čvrsto je zaspao. Sanjao je da, kao gavran, leti iznad Magliča. Njegov san je upečatljiv i jasan. Snevao je ono što je zaista i želeo — da dobije velika krila i da može da leti kao gavran. Kada je, sanjajući, ušao u tvrđavu, jasno je video najlepši prizor koji ga je ispunio ljubavlju. Veliki pravougaoni sto stajao je nasred jedne odaje magličke tvrđave sa vezenim pozlaćenim stolnjakom. Oko ivice stola bilo je mnogo starih knjiga poređanih jedna na drugu, a pored knjiga stajala je zlatna posuda sa mastilom, kao i srebrna posuda puna gavranovih pera. Gledao je i levo i desno, a zatim je prešao u drugi deo tvrđave. Tu ugleda kraljicu Jelenu u dugoj tamnoj mantiji. Sedela je preko puta arhiepiskopa Danila II, koji je nešto pisao u jednoj staroj knjizi. Kraljica je prva prekinula ćutanje i zapitala duhovnika, svog velikog prijatelja: — Sveti oče Danilo, opet pišete o srpskim kraljevima i arhiepiskopima? Ljutim se što ste mene mnogo hvalili u vašoj prvoj knjizi. Zar ima nešto bolje od rada? Hvale ničemu ne služe. Rad oplemenjuje ljude. Graditelji zidaju crkve i manastire, dvorce i male kuće za narod. Mravi i pčele neprestano rade, a niko ih ne hvali. Vi hvalite mene i moje kraljeve iako znate da smo samo ispunjavali svoje obaveze. — Nemate razloga da budete nezadovoljni, pisao sam pravu istinu o vama, predobra kraljice. Vi ćete večno živeti zahvaljujući svojim dobrim delima. Želeo bih još nešto o vama da zapišem i zato sada tražim vašu dozvolu. Poslušajte. Hoćete li da vam pročitam šta sad o vama zapisujem? Skromnost vas krasi. Prihvatite moje pohvale. Molim vas da potvrdite i da budete realni prema tekstu koji sam godinama pisao. — Ranije ste pisali da sam prema svim ljudima bila darežljiva, da sam uvek prema svima jednako postupala, da nikoga nisam zapostavljala. Slažem se s tim jer smatram da treba svima pomagati i biti 188

pravičan i milostiv. Svima treba obezbediti udoban život u ovo teško vreme nemaštine. To sam radila. Dužnost vladara je da brine o svim podanicima u državi. To je zakon. Ne znam šta danas beležite na pergamentu. Veoma ste nadareni. — I ovo što sam sada zapisao o vama je istinito. Sigurno ćete se složiti. Poslušajte: „Ova blažena Jelena ne samo da je brinula za dušu svoju, već je i pomagala sirotim devojkama i ništima, svima kojima je pomoć bila potrebna, pa su se svi oko nje divili takvoj vrlini i njenom bogoljublju. U celoj oblasti je sabirala kćeri sirotih roditelja, hraneći ih u svom domu, obučavajući ih svakom dobrom redu i ručnom radu koji priliči ženskom polu. A kada su odrasle, udavaše ih za muževe da idu u svoje kuće, obdarujući ih svakim bogatstvima i na mesto njih uzimala je druge devojke kao i prve" — Danilo završi glasno čitanje. Slikar, zvani Pinki, je prepoznao ovaj odlomak iz knjige „Vladari i arhiepiskopi srpski". Ćutao je i Jelenu gledao. Arhiepiskop zaćuta, a kraljica se složi. Gost odahnu i tada se malo pomeri, uspravan i zanesen svojim slavnim precima. Umetnik je sanjao kako kraljica razgovara sa prijateljem. Ona mu je sve potvrđivala. Danilo se iznenadi, a lice mu je bilo ozareno srećom i zadovoljstvom. Pinki je čuo kada mu je odgovorila: — Potpuno se slažem s vama, sveti oče, zadovoljna sam kad čujem da ste danas ovde zapisali o mojoj prosvetiteljskoj ulozi i humanitarnom radu. Hvala vam. Sad, evo, dopisujete vašu knjigu. Vas treba nagraditi. Pišete o vladarima. To je dobro. Važno je da budete realni, objektivni, pa i zanimljivi pri opisivanju ljudi i događaja. Slikar slobodno uđe u prostoriju, duboko im se pokloni i poljubi ruke, zatim pokloni svoje najveće i najlepše uljano platno sa mnoštvom belih, plavih i roze jorgovana. Danilo ga uze i predade kraljici. Umetnik se osmehnu i reče Jeleni Anžujskoj: — Poštovana velika kraljice, uzmite na dar ovu moju umetničku sliku. Danas, u dvadeset prvom veku, cela Srbija je okićena jorgovanima vama u čast. Pogledajte cvetnu dolinu. Veliko je narodno slavlje. Došli su podanici iz cele vaše države. Mi smo vaši potomci, vi ste naši uvaženi preci. Došli su učesnici iz Francuske. — Hvala, gospodine umetniče, srećna sam što ste naslikali moje cveće ljubavi koje mi je suprug, kralj Uroš, na dan venčanja prvi uručio. Stvarate velike i lepe kompozicije. Ovo platno je odlično. Rado ga primam, čuvaću ga. Vidite da smo Danilo i ja danas ovde došli. Sa 189

Magliča vidimo ljude u polju jorgovana. Ushićen, slikar jedva progovori, zadovoljno prihvatajući razgovor sa precima u snu. Obrati se srpskoj svetici osećajući neki nemir u duši. Tiho izusti: — Žao mi je, mila kraljice, jer vas dvoje svetaca danas neću sam moći spustiti u dolinu. Kako ću sa tvrđave s ovim gavranovim krilima poleteti? Moram potražiti pomoć. Imamo neke krilate čelične letelice. Ipak je ovo dvadeset prvi vek. Srpski narod vas čeka i peva punih sedam vekova. Najzad ste nam se vratili. Zahvalan sam Bogu, on je svemoguć. Zajedno ćemo krenuti. Slikar poče da viče s vrha bedema, potpuno uspavan, ubeđen da je zaista sreo ove poznate svete ličnosti iz trinaestog veka. Uzbuđeno je vikao. Uzalud. Nije se pomerao. Nešto ga je pritiskalo. Mrmljao je u snu: — Pošaljite mi, molim vas, avion da siđem sa tvrđave. Ja sam vaš slikar Pinki. Ja sam na Magliču. Ovde je naša kraljica i duhovnik Danilo. Kad ih ugleda, čuo je njihove odgovore. Verovao je da je stvarnost. Čuo je reči: — Gospodine umetniče, dovedite nam hitno našu kraljicu i duhovnika. Poslaćemo vam brzi helikopter. Samo ih dovedite na proslavu. Stižemo brzo! Budite spremni! Poletećemo sa tvrđave. Budite strpljivi. Uskoro letimo, tamo i nazad. — Zahvaljujem! — odgovori im uspavani slikar ne pomerajući se. Sunce ga je omamilo i previše ugrejalo, pa je bio na devetom nebu, sav okupan u znoju. Spavao je i klanjao se svecima.

190

* * *

Od jakog uzbuđenja što će poleteti, naglo se probudi. Ovaj san ga je

začudio, ali ga je dosta i okrepio. Ubrzo je čuo kako ga sa pozornice dozivaju da bi mu dodelili zaslužno priznanje. Ustao je i spretno se popeo na tribinu. Pošto je primio povelju, veoma iznenađen, priznao je okupljenima da je maločas spavao i usnio čudan san, te glasno, s osmehom, reče: — Hvala vam na ovom važnom priznanju. Danas sam sanjao svetu kraljicu i arhiepiskopa Danila na Magliču. Otac Danilo je pisao svoju čuvenu knjigu gavranovim perom, a ja sam dobio gavranova krila, pomoću kojih sam leteo do Magliča i nazad. Sad sam razočaran jer su kraljica Jelena i arhiepiskop Danilo brzo nestali, zajedno sa gavranima, sa tvrđave, nekud su poleteli noseći moju najlepšu sliku jorgovana, koju sam im u snu poklonio. San je čudo! Varka! Verovao sam da sam zaista video kraljicu Jelenu. San je prava iluzija, slutnja nečeg nedostižnog, lepog ili ružnog. Ovu povelju istinski ponosno primam sa zahvalnošću i posebnom radošću. Ovo nije varljivi san, već stvarnost, to je životno ostvarenje mojih snova. Hvala svima! Možda nas sveci odnekud posmatraju. Sve što je onostrano, meni je strano. Ko zna šta se događa na onome svetu?! Niko, braćo moja! Slikar se pokloni i siđe niz strme stepenice u dolinu. Ljudi su se plašili, ali i smejali, shvatajući ovu čudnu priču kao opomenu. Kada je stigao u cvetnu dolinu, čekali su ga prijatelji slikari, književnici, novinari i pesnici. Čestitali su mu na priznanju i pitali su ga da li je i njih video u tom čudnom snu na Magliču. Šalili su se: — Sanjaš mrtve? Mnogo slikaš! Nemiran si! — govorili su mu da snovi predskazuju budućnost. On im odgovori: — Pustite to. San je neispitano područje. Čovekova stvarnost i kreativnost je, u stvari, moć moždanih vijuga da manje ili više koriste beskonačnu inteligenciju koja je tvorevina svih ljudskih umova zajedno, neka vrsta riznice znanja velikih proverenih naučnih dostignuća 191

pametnih ljudi i retkih genija. Ja sam skroman čovek, ali se radujem ovoj povelji. Hvala! — Pa vi ste, gospodine, ne samo slikar, već i filozof i mudrac — reče mu u šali gospođa Ljiljana Marić. — Vi ne tumačite snove! Čudni su. Vi ste mudar čovek. Samo slikate, u snove ne verujete. Kako da ih razumemo? Kako ih vi tumačite? — Tumačim ih kao naše uzaludno noćno lutanje po vasioni odgovori on. — Kako vam se sviđaju moje slike? Uložio sam celog sebe u njih... Jorgovani će iz ramova slati poruke Srbima da ne zaborave svoju prošlost. — Fascinirana sam! — produži gospođa Marić. — Ovde vidim pedesetak vaših slika sa Jeleninim jorgovanima. Na svim vašim slikama pored jorgovana uvek jasno u mašti vidim našu kraljicu Jelenu. Rešila sam da što pre uradim jednu njenu ikonu. Moram još da se odužim našoj svetici. Ljudi joj posvećuju pesme, izrađuju prelepe tapiserije, slikaju je, a naša književnica iz Kragujevca napisala je roman o njoj. Jelena je bila najbolja vladarka — svetica. Supruga kralja Uroša I Nemanjića. Slikar Pinki se osmehnu književnici i čestita joj na knjizi. — Jedva čekam da pročitam vaš novi roman o Jeleni Anžujskoj — reče umetnik. — I vi ste danas nagrađeni poveljom za pomenutu knjigu. Čestitam vam! — rukovaše se zadovoljni. — Svi ćemo uživati u novom romanu — potvrdi gospođa Marić — koji svakako predstavlja živi spomen na večnost Jeleninog lika i dela. Njeni zemni ostaci, nažalost, više se ne nalaze u manastiru Gradac. Čuli ste reči mlade monahinje koja nam je ispričala da je neko sklonio Jelenine mošti. Možda su odnesene u primorje, u neki franjevački samostan. Ali, uprkos svemu tome, njen sarkofag u manastiru Gradac zrači kao kruna hrabrih Nemanjića. Kraljica Jelena Anžujska, kao sunce, sija i večno živi na nebeskom svodu Srbije. Ona je dobrim delima, uzornim prosvetiteljskim radom i urođenom skromnošću, obezbedila sebi slavu i večnost. Naša dužnost je da vaspitavamo mlade naraštaje učeći ih o delima Nemanjića. Ne samo princeze, već sve Srpkinje treba da se ugledaju na vizionarku i humanitarku, odvažnu Jelenu Anžujsku, Francuskinju, srpsku kraljicu, koja je uspešno vladala Srbijom pre sedam vekova, sve do svoje smrti 1314, godine. — Sveta Jelena je među nama! Mi smo je oživeli! — povikaše svi u glas i videše je u mašti među jorgovanima! A posle toga moćnom 192

sugestijom i bujnom imaginacijom oni stvoriše virtuelni lik Jelene Anžujske kako lebdi u susret njima.

193

„Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih" od arhiepiskopa Danila II

„... Prebivajući ova blažena Jelena u carskom dvoru svome, u mestu zvanom Brnjacima, poče bolovati jače, i razume da dođe dan smrti njezine. I bili su u to vreme sa mnom najčasniji monasi i jereji staraca izabranih, velmože njezine, i prizvavši ih, oslabila u licu i sa umornim očima, i otvorivši usta svoja, reče im: „Braćo i oci i čeda moja ljubima, znajte da se moj život već svršava, i evo, priskrbna je duša moja do smrti, i izvesno znam da neću umaći smrti u ovoj bolesti". I kada čuše ovake reči blažene, nastade među njima skrb i ridanje i vapaj veliki. I gorko plačući, govorahu: „O, dobra gospođo, zašto tako žalostiš naše duše? Jer kada čusmo takve tvoje reči, u nedoumici svi se kolebamo žalošću koja nije u svoje vreme." I ova blažena uteši ih najčasnije slatkim rečima usta svojih, i u taj čas ne kasnivši ni malo, poče slati vesnike u celu zemlju države svoje, u pismu rekavši: „Dođite, o ljubimci, i vidite prestavljenje moje, jer idem na put, kojim nikada ne hodih." I svi koji čuše takve reči ove, reći ću vazljubljeni, slično je bilo onome kao u ono vreme, kada je bilo prestavljenje Bogomatere, apostoli oblacima po vazduhu uzimani iđahu na njezin pogreb; takođe je bilo i prilikom prestavljenja ove blažene, meni grešnome čini se, da se toliko brzo čulo u celoj zemlji ove hristoljubive, kao da je Duh sveti svuda javio da brzo idu na prestavljenje ove blažene. Tako sam vaistinu video gde odasvud idu slavni, tako isto i ništi i strani, hromi i slepi, kojima beše hraniteljka ova gospođa moja. I pošto se sabrao ceo sabor srpske zemlje ka njoj u slavni dvor njezin Brnjaci, a ja smerni Danilo bio sam u to vreme episkop crkve svetoga apostola Hristova Stefana u mestu zvanom Banjska, i kada sam čuo za 194

prestavljenje ove blažene, brzo požurivši se, i nađoh se tu sa ostalim episkopima i igumanima, i celim saborom otačastva njezina. I kada je ova blažena Jelena čula za naš dolazak, još i ne videvši nas, podignuvši se od odra svoga, na kome ležaše i podigavši ruke svoje ka visini nebeskoj, reče: „Blagodarim Te, Vladiko Gospode Bože moj, Isuse Hriste, milostivi čovekoljupče, što si mene grešnu rabu Tvoju udostojio, da u današnji dan, poslednji moga života, ugledam očima mojima dolazak ove gospode moje, a slugu Tvojih, da se, čuvši njihove reči i božastvena pjenija, obradujem zbog imena Tvoga. I posle ovoga reče: „Sve što znate od običnoga pjenija, počevši zapojte Gospodu". I pošto smo svi stojali oko odra blažene, pogledavši na nju, i beše videti lice njezino kao lice anđela Božjega, ili kao zraku sunčanu koja sija mnogosvetlim lepotama. I kada smo razumeli da hoće da se prestavi, žalošću obuzeti, plačući povikasmo: „O gospođo naša, vidimo te gde se veoma spremaš za odlazak." I pošto smo počeli nadgrobna pjenija i sve što treba za prestavljenje ove blažene, i tu je bio sa nama bogoljubivi muž sveosvećeni episkop raški Pavle, i posle ovoga malo zakasnivši primi pričešće svetih tajana. I pomoli se ka Gospodu za svu državu svoga otačastva, sa suzama govoreći: „Blagodarim Ti, slatki moj Isuse, za sva Tvoja dobra, što me grešnu nisi prezreo od prvoga dana života moga, sve do sada. No molim Te, Gospode, pogledaj milosrdnim Ti očima od prestola slave Tvoje na državu otačastva moga, darovanu mi Tobom. Utvrdi je svemoćnom deonicom Tvojom. Daruj narodu Tvome da se boji Tvoga svetoga imena. A sluge Tvoje i sinove moje, utvrdi u Tvojoj ljubavi da Ti čistim srcem uzašilju dužnu hvalu. I za ceo svet molim Te, Gospode, daruj mu da ima tihi i bezmetežni život, i one koji budu praznovali dan moga prestavljenja, sačuvaj silom Tvojom. I celome saboru, onima koji su stajali pred licem blažene, svima mir dade, govoreći: „Mir vam, u Gospodu oci i braćo, sveštenički zbore; mir vam najčasniji monasi; mir vam, jereji i celi klere crkveni; mir i vama, čeda moja ljubima; mir i vama ništi i ubogi i malomoćni, jer vi moliste Boga za mene grešnu." I svima, od malih do velikih, savršeni blagoslov darovavši, i svakoga od njih pojedince utvrdivši slatkim rečima pouka svojih, i posle ovoga znamenavši se rukom svojom krstoobrazno, reče: „Gospode, u 195

Tvoje ruke predajem duh moj". I tako sa slavom blagodareći Boga predade duh svoj, pošto je bio veliki vapaj i ridanje po celoj oblasti države ove blažene. I tako sveosvećeni episkopa skupivši telo blažene Jelene, i pojući pesme nadgrobne, uzevši njezino telo, iđahu krotkim hodom ka njezinu grobu A u to vreme njezina prestavljenja bi uzmućenje vazduha i ljuta zima ne mala, i tako polako idući sa telom blažene i malo mesta prešavši, počivahu, pojući mnogohvalne pesme božastvene. I tako noseći telo blažene sa slavom, dođosmo u slavni manastir njezin Gradac. I tu izvršivši sve obično sa najčasnijim starcima toga mesta što se tiče pogreba blažene, i ne htedosmo pogrepsti njezina tela, očekujući dolazak vazljubljenoga sina njezina, blagočastivoga i previsokoga kralja Stefana Uroša.

I malo počekavši, prvo dođe preosvećeni arhiepiskop Sava. Posle ovoga i blagočastivi kralj, sin blažene sa vlastelom svojom. I tu učini veliki plač i ridanje, trzajući vlasi glave svoje i bacivši se nad telom bogoljubive svoje matere, bijući se u lice svoje i plačući govoraše: „O mati moja i gospođo, kako ću ja nedostojni zaboraviti želju srca tvoga i bolove trudova tvojih, što si podnela za mene? Hristos udahnu duh u mene, a ti me vaspita, upućujući me razumnim rečima tvojih pouka, kao iz neiscrpnoga izvora medotočnih usta tvojih. No, o dobra moja hraniteljko, i krepka i neoborima tvrđavo otačastvu svome, evo puni se srce moje ridanjem i plačem mnogim, u nedoumici sam kakvo će pjenije izreći usta moja u tvoju pohvalu, blažena. No od nedostatka uma moga kličem ti hvaleći tvoja veličija, i govorim: „Blažena si mati moja gospođo, hraniteljko mladosti moje i zastupnice života moga, blažena si, jer radi velikoga ti podviga i bogougodnih dela učini se obitelj Svetoj Trojici, blažena si jer krsnim znakom ograđujući se, rastrgla si mreže đavolske; blažena si, mati moja i gospođo, jer si seme dobroga ploda Hrista posejala u tvoje duševne brazde; blažena si, jer si izvorom suza tvojih omila duševne i telesne nečistote; 196

blažena si, jer si zbog milostinja ništima i stranima učinila Boga sebi milostivim; blažena si kao hraniteljka sirotima i uteha žalosnima, izbavljenje vređanima; blažena si, jer Bogu ugodnim ti molitvama pomažeš nama u ratovima; blažena si, jer se čeda otačastva tvoga tobom hvale, radujući se; blažena si, jer se napisa tvoje ime u knjige života; blažena si, jer se pribroja u zborove mnogostradalnih mučenica; blažena si gospođo i mati moja, nepresušni izvore vode žive, napajajući sadove mladosnoga uzrasta čeda otačastva tvoga; blažena si, jer se tvojim molitvama utvrđuju države blagovernih kraljeva srpske zemlje; blažena je i zemlja, koja se ispunila mašću tela tvoga; blažen je i taj sveti hram, koji je primio blaženo tvoje telo; blažena si, i opet kažem: blažena, jer ja grešni tvojim molitvama čekam da primim proštenje grehova mojih u strašni dan."

I ovo je pohvalni govor vazljubljenoga sina njezina, kralja Stefana Uroša. Posle ovoga pošto je sve spremanje izvršeno, sam blagočastivi taj kralj, uzevši rukama svojima telo blažene matere svoje Jelene, i sa preosvećenim arhiepiskopom Savom i sa saborom sveosvećenih episkopa i igumana, i nošahu sa psalmima i božanstvenim pesmama. I tako položiše je u spremljeni njezin grob. Blagočastivi kralj razdade mnoge milostinje ništima, stranima koji se tu nađoše na prestavljenju blažene. I sa celim saborom otačastva svoga poveselivši se duhovno i telesno, i opet se vrati svom prestolu. A drugi ostali raziđoše se svaki svojoj kući, slaveći Svetu Trojicu, Oca i Sina i svetoga Duha, i hvaleći uspomenu blažene Hristove rabe.

* * „... Posle ovoga kada je prošlo tri godine posle prestavljenja ove 197

blažene Bog javlja svoju brzu blagodat, koju sam zavešta izabranima svojima. Nekim priviđenjem u snu, javi se jednome od izabranih monaha, govoreći: „Pošto od sada nemam volju da živim u zemnom blatu, zapoveda Bog da se moje telo uzme iz nedara zemlje i da ležim pred licem vašega bogoljublja". Čuvši ovu vest od starca, iguman i sva bratija koja su u domu presvete Bogorodice, i kao prenuvši se od sna i obuzeti strahom velikoga užasa, u taj čas poslaše vesnike ka sveosvećenom episkopu raškom Pavlu, sve po redu javivši mu pismeno o javljanju blažene, govoreći mu: „Gospodine naš i oče, brzo požurivši se dođi k nama, da videvši toliku blagodat Božiju koja se zbiva sa gospođom našom, i mi grešni obradujemo se dušom i srcem, prinoseći hvalu preproslavljenome. A kada je sveosvećeni episkop Pavle čuo ovu vest, ispuni se neiskazanom radošću, i u taj čas ustavši pođe ka grobu blažene. Za vreme svoga života blažena Jelena ga imađaše mesto telesnoga oca, skoro kazati kao gospodina i učitelja, i njemu za života beše zaveštala o takvom znamenju njezina tela. I kada je on došao u manastir presvete i tu učini svenoćna pjenija i velika slavoslovlja, i ujutro opet takođe sve po redu, i posle ovoga učinivši molitvu nad grobom blažene, pošto je bio sabran ceo sabor njezina otačastva, i tako otvorivši raku, gde beše pogrebeno njezino telo u zemlji, i nađoše ga gde leži kao u rosi, celo nepropadljivo Božjom zapovešću ničim povređeno. I kao jednim ustima zavapiše hvalu Svedržitelju Bogu. I tako izvadivši njezino telo sa psalmima i pesmama, pojući nadgrobne pesme, zapovediše da se načini izabran kovčeg, i obavivši telo blažene sa dobromirisnim mirisima, i u njega položiše je, gde leži i do današnjeg dana izvan oltarskih dveri, pred ikonom Vladike sviju Hrista, koji je proslavio uspomenu njezinu na beskonačne vekove, udivljujući umove svima koji gledaju, da je ona udostojena od Gospoda tolike blagodati..." Arhiepiskop Danilo II

198

199

200

201

202

203

204

205

206

207

208

209

210

211

212

213

214

215

216

217

218

219

220

221

222

RECENZIJA Prof. dr Miodrag D. Ignjatović

DA ZAVOLIMO ZNANJEM

Oživljavanje i približavanje prošlosti — istorije ponajviše je zadatak književne „nauke"! Istorija jeste — nema sumnje — učiteljica života, ali još od starih crkvenih prikazanja, ni ona, kao ni veronauka, nisu bez učešća „lepe reči", književne umetnosti, bile kadre da dublje prodru u socium, srce i dušu najširih narodnih slojeva. U mnogim državama kroz razdoblja u školstvu se, takođe, sa uspehom koristila takozvana „književno-istorijska" literatura, pa se, primera gadi, Francuska revolucija, kao istorijsko-duhovni preokret od globalnog značaja, itekako oživljavala povelikim izvodima iz romana Viktora Igoa, Napoleonova ratovanja sa Rusima romenesknim slikama i portretima preuzetim iz Tolstojevog „Rata i mira", dok se Homerovi epovi s razlogom smatraju „enciklopedijom" za razumevanje Stare Grčke. Šta bi bez romana M. Popovića ili Dragoslava Mihajlovića znali osim šturih činjenica o Golom otoku, a da nije „Vremena smrti" Dobrice Ćosića gotovo van emotivnog doživljaja ostali bi herojski likovi ne samo vladara i vojvoda, već i „neznanog junaka", herojskog kolektivnog junaka koji gine na Ceru, u odbrani Beograda, na Solunskom frontu i sl. Vojislava Latković se poodavno, kao pravi misionar i kolektivni „pedagog" latila ozbiljnog zadatka — da literarnom, ne malom imaginacijom oživi i u literaturu pretoči gotovo osmovekovno bitisanje Srba na vazda uzburkanom i krvavom Balkanu. I ne samo to: njen 223

interesni dijapazon je polifon — multifokalan: ona, kako glasi i inventivan naslov čitave ove edicije, želi, a i uspeva da nas jakom sugestivnošću provede kroz sabirni ugao koji čini optika viđenja srpske istorije kroz duševnost i umstvenost znamenitih Srpkinja — bilo po nacionalno-genetskoj ili čak po sudbinsko-istorijskoj pripadnosti. To se posebno odnosi na „vladarice" koje su, nema sumnje, toliko mnogo značile za nacionalnu istoriju čak i onda kada ih takoreći oficijelna istorijska nauka i ne uzima previše u obzir. U tome je, zapravo, i draž svih maltene „ljupkih" romana ove spisateljice, a u značajnoj meri i otkrivačka strana ove literature. Ako je, primera radi, umna kneginja Milica uspevala decenijama itekako da održi značajnu državnu suverenost Srbije posle boja na Kosovu, kraljica Natalija ponela svu gorčinu rušenja snova o pobedničkoj Kraljevini, eto, u najnovijem romanu ove vrle kragujevačke spisateljice imamo, zahvaljujući njenoj golemoj imaginaciji, priliku da zakoračimo u duboku nacionalnu prošlost, čak u XIII vek i dramatičnu seizmatiku da se očuva prva velika srpska država koju stvori Stevan Nemanja, a duhovno i politički, naravno, učvrsti veliki Sveti Sava... Istorijska građa, dabome, nije dovoljna za pisce bez goleme imaginacije. Kraljica Jelena Anžujska više je u kolektivnom pamćenju zapravo metafora i poetizovana ličnost, nego žena — vladarica „od krvi i mesa", od srca i duše, uma i dela. A upravo je to i bio izazov za našu spisateljicu: da kroz tek naslućene i vrlo malo nagoveštene ljudske obrise kroz duhovnost i emocije jedne žene, i to strankinje, „popusti" bogat spektar istorijskog kolorita, a nju, svoju junakinju, veštom naracijom dovede — kako to teoretičari kažu — do „živog čoveka"! Vojislava zaista ume da čak i škrtu istorijsku građu uobliči u sugestivnu životnu dramaturgiju, da maltene sve svoje ličnosti izvede ne samo na istorijsku scenu, nego i da ih nekako srodi i zbliži sa čitaocem koji — u ovom slučaju — živi čak osam vekova kasnije! To je, dabome, pravi podvig i, bez obzira na uštogljene estetičko-zanatske artističke aršine, poprima karakter koji je vekovima literatura imala i u nas, Srba: da vaspitava i kulturološki izgrađuje naciju koja, nažalost, posebno u današnje vreme nije baš svikla na knjigu i sve više podleže lakoj TV i internet medijaciji! Vojislava je, nema sumnje, dobro razgrnula, nažalost ne baš impresivnu, istorijsku građu koja postoji u nas. Izvore je korektno navela, a nama — verovatno i drugima — možda bi još štošta nedostajalo, poput, recimo, divnog svedočenja Konstantina Filozofa koji 224

u biografiji Despota Stefana opisa „rajske reke" i grad Beograd koji, uz Srem i Mačvu, kao svadbeni dar dobi upravo Jelenin stariji sin, kralj Dragutin, a Despot u njega premesti svoj dvor i učini ga prestonim srpskim gradom. Usredsredivši se — kako to ona inače i čini ispisujući više (dosad) od deset romansiranih biografija znamenitih žena srpsko-crnogorske istorije — na žensko-majčinsku intimu Jelene Anžujske, svestrano obrazovane Evropejke koja Dolinom jorgovana pristiže „u dvore" srpskog kralja Uroša I kao izdanak čuvenih evropskih porodica, naša spisateljica je napisala prvi Ich roman (roman ličnosti). I to po svim uzusima takvog žanra. Na potki istorijske priče i kroz više nego dramatičnu scenografiju krvavih carsko-kraljevskih, pa čak i sitnih plemićkih sukoba oko feuda, bogatstva i poseda, Vojislava je mnogim svojim potencijalnim čitaocima pružila zaista dragocene istorijske informacije oko seizmičkih žarišta vizantijske agonije, sukoba sa „Latinima", neprekidnim tenzijama i promenljivim ratnim „srećama" tadašnje Beline Mađarske, Paleologa, Bugarske, agresivnog Dubrovnika, nagoveštaja pošasti koja nadolazi s Turcima, ali i srcolomnih sukoba unutar same dinastije Nemanjića zarad prevlasti, posebno — o čemu Vojislava takođe sugestivno svedoči — o „trgovini" princezama koja je, eto, kao petu ženu silovitom Milutinu dovela radi spasa oslabljene vizantijske carevine čak i — sedmogodišnju princezu Simonidu! (Ali i njenu agresivno bezočnu majku koja uporno „meša" svoje prste, kao uostalom i mađarski dvor, baš u vreme Milutina u snažnu Nemanjinu tvorevinu: Srbiju, Rašku, maltene sa gotovo čitavim južnim Jadranom...). Naizgled čak i površno, pa i pripovedački na pogled „nivno", Vojislava ipak duboko senči kako istorijsko-političku, pa i versku fresku tog dramatičnog balkansko-evropskog XIII veka, tako i psihološko-ljudske i vladarske portrete desetina „krupnih" ličnosti koje su, u stvari, glavni protagonisti tog vremena. To su zaista značajne vrline ove čitljive, naizgled „lake", ali vešto izrađene hronike vremena koje, ne bez razloga, možemo i nazvati i „vremenom Jelene Anžujske". Žene koja je srcem spajala Istok i Zapad, pravoslavlje i katolicizam, kulturu i „divljinu sa civilizacijom", ljude s ljudima, vladala ljubavlju, ali i mudrošću odane supruge i majke. Negde pri kraju ovog faktografijom bogatog, a nevelikog romana Vojislava je s razlogom želela da zapiše svoj glavni motiv da se upusti u lavirinte dalekog, više nego dramatičnog XIII veka Srbije, Balkana, 225

Evrope. „Ako danas, sa distance od osam vekova, pokušamo da sagledamo i razumemo kraljevsku porodicu srpske kraljice Jelene Anžujske, možemo zaključiti da je bila uspešna zahvaljujući naporima sva tri kralja i jedne kraljice. Dakle, Jeleninog uspešnog i voljenog muža kralja Uroša I, zatim dobrog vladara i ratnika, ali i porodično manje konfliktnog Dragutina, silovitog, beskrupuloznog osvajača — mnogoženika Milutina i, naravno, premudre, obrazovane, delikatne Jelene koja je itekako doprinela da Nemanjina Srbija prebrodi sve Scile i Haribde besomučnih trvenja balkansko-evropskih feudalaca da, pre svega silom, a kad treba i svim drugim sredstvima, pa i neprirodnom „otpuštanjem" zakonitih žena, brakovima sa udovicama ili princezama koje su tek postale devojčice stvore što jaču, što veću i prostraniju državu." Vojislava je dobro razumela nauk pravih istoričara — naučnika: da feudalna država nije — ili je retko kad — nacionalna država, već je tvorevina sile, moći, čak zloupotreba i vere i svakog morala... A u svemu tome, kao pravi dragulj, zasijao je lik prelepe, umne, gotovo dragocene, iako strankinje i po veri i naciji, čuvarke „zlatne krune Nemanjića" — Jelene Anžujske. Već vekovima, a poslednjih decenija još masovnije zbog dostupnosti, jezde Srbi, a i „ini" Dolinom jorgovana, i malo ko a da, makar i najpovršnije, ne spomene ovu, pre svega duhom i umom srpsku kraljicu čiji kraljevski oreol je već osam vekova ne samo poetska, već i nacionalna dijadema srpske nacije. Ali kolektivno pamćenje, nažalost, ne prenosi se spontanom genetskom matricom, pa se mnogi i Srbi, a i „ini" (s razlogom Vojislava navodi aktivnosti Društva srpsko-francuskog prijateljstva, a imalo bi, naravno, uz sve naučne objektivizacije razloga da se u kolu u Dolini jorgovana zbratime čak i sadašnji potomci negdašnjih ratnika — naslednika Vizantije, Mađara, Bugara, dubrovačkih „gospara", Veneti, Merovinzi, Barani, Kotorani, Makedonci, Skopljanci jer Skoplje još Milutin učini prestonim gradom, Arbanasi, pa i onih koji nasrnuše iz azijskih hordi...) mogu itekako i dan-danas, na opet izgibanom prostoru Evrope i posebno Balkana, podučiti na mudrosti uma i lepoti srca ove veličanstvene kraljice! Nije njen voljeni suprug, inače tvrd i uspešan ratnik — Nemanjić, nežnošću, bolje reći istorijskim predosećanjem njen put u surove gudure Balkana posuo samom lepotom jednog od najpoetskijih cvetonosnica — jorgovanima! Ako su — kako to kaže Vojislava Nemanjini naslednici Uroš I, kraljevi Dragutin i Milutin „naporno i časno radili na očuvanju države Stefana Nemanje i uspeli da 226

je uzdignu i prošire odbrambenim ratovima i državničkom sposobnošću", premudra i duševna kraljica Jelena uspela je prvo da bude „narodna majka" i brine o Srbadiji, posebno devojkama i siroticama, da kroti braću — silovite ratnike, ali i da u ime humanizma i mudrosti pozove pre svega sve Balkance da „zakon jačeg" zamene svešću. Mudro je zborila: „Nismo se mi prvi niti jedini doselili na Balkan. Nikome nije lako da se oružjem bori i održi. Čak se i zveri ubijaju da zauzmu bolju teritoriju u prašumi, a posle se borbom održavaju... Krv se proliva..." „U svojoj državi neću braniti gradnju obeju crkava jer su one nekad bile zajedničke. Hrist je vaskrsao za naše dobro. Moraću sagraditi svoju crkvu da budem ktitor, da moja deca znaju šta sam radio za dobro crkve i naroda", kaže kralj Uroš I, blagodaran supruzi koja iz katoličke pređe u pravoslavnu, muževljevu veroispovest sve u cilju očuvanja države i za dobrobit svih naroda i veroispovesti u njoj. Ispunjen ljubavlju, Uroš izriče najveće poštovanje svojoj ženi, majci svoje troje dece — nažalost mlađana lepotica Brnča neće dočekati da stasa u poželjnu princezu koju bi mnogi evropski dvorovi poželeli... „Bože zdravlja" — kaže Uroš — „trudiću se, uz tvoju pomoć, da ljudi ne gladuju, da uredim i proširim rašku državu. Došla si iz kulturne Francuske u srce Balkana. Može se reći da si doplivala kao vila na talasima mora pitomim Sredozemljem, nošena vetrovima toplog maestrala sa Apeninskog na Balkansko poluostrvo za sreću meni u krilo".. Na šta će Jelena svom kralju, voljenom mužu: „I to ima svojih čari... Zar nije bolje da se evropske kulture mešaju, jedna drugu oplemenjuju? Jer čovekovo znanje je nebeska svetlost, prosvećivanje naroda je moć, a kulturna baština temelj i oslonac države. Kultura uzdiže vladare, razvija svest obrazovanih i neobrazovanih ljudi da nesebično rade za dobro naroda". Tako je svoj nimalo lagodan život u grotlu ranog feudalizma na Balkanu i sukobima Istoka i Zapada na ruševinama moćne vizantije, sve do duboke starosti proživela ova, po mnogo čemu jedinstvena srpska kraljica, direktan potomak čuvenih Merovinga, Evropejka koja je i svoje sinove — ratnike posvećivala, a i prosvećivala na nepresušnim antičkim izvorištima lepote i mudrosti, duboko u sebi itekako odbolovala sve surovosti: svrgnuće krune s očeve glave, sukobe braće, interes nemanjićke krune čak i kad se zarad toga pregorevaju lične nacionalnoverske i rodbinske ljubavi, gorko prihvatanje skrnavljenja svetog morala poput Milutinovog mnogoženstva i sl. Nije bez razloga naša spisateljica već na samom početku ovog „pitkog" romana zapisala magistralu i duše 227

i srca veličanstvene Jelene, dične kraljice Doline jorgovana, u kojoj je, pored nežnosti voljenog muža i viteške romantike, ipak čekaju i klisure, ledene i prazne zime, veličanstvena, ali i divlja priroda, neprestana briga, prvo za muža ratnika, a zatim sinove okružene izazovima i pretnjama čak i od, nama Srbima, nekako uvek milog, ali tada moćnog i agresivnog Dubrovnika! („Sad verujem u rat koji se dobro završi. Najpravedniji je odbrambeni, a ostali nisu poželjni. Volim Dubrovčane iako jedno misle a drugo rade. Mi smo kao otvorena knjiga" — završi vladarka svoj komentar). Eto zašto mislimo, a pre svega preporučujemo srpskom „čitateljstvu" danas i ovde, da uvaži ovu kratku, tečnu, a i pitko sročenu hroniku o životu znamenite Francuskinje Jelene, potomka iz roda Anžujskih. Nije to samo priča o jednoj ženi, pa ni samo o vladarki, ozarenoj krunom Nemanjića i moćima srpske države koja je, kao i čitav srpski narod, srcem pulsirala sve od zidina Carigrada do zanosnog Ulcinja i novog bisera u kruni srpske državnosti — Beograda. Ovo je, u stvari, uspela reminiscencija i živototvorni dah udahnut u neveliki, nažalost, broj strana poglavito onih koje u svom veličanstvenom Zborniku ispisa savremenik Urošev i Jelenin, visokoumni, literarnim i duhovnim svojstvima obdareni „mudrac" Danilo II. Vojislava kao da je kao svetinju uzela za vodiča upravo ono što njemu stavi u ovom romanu u usta: „ Dok pišem ove biografske, istinite knjige, trudim se da budem pouzdan i precizan u godinama, slikovit u opisivanju događaja. Neko će to rado čitati, spominjati moje ime, a zapisano će možda citirati i potomcima tumačiti istoriju". Kao da je ovaj mudrački nauk striktno uzela kao vodiča, Vojislava je upravo i ispisala ovu emotivnu reminiscenciju na duboku prošlost srpskog naroda — gotovo na one temeljne godove tog vekovnog gordog i neuništivog stabla. A nauk je bio da nas i danas, osam vekova kasnije, poduči kako u „državnim stvarima", tako i u ljudskoj duševnosti i umstvenosti. „Trebalo je voditi politiku koja zahteva brzo i odlično reagovanje, mudro promišljanje i veliku obazrivost da se zna kakav stav treba zauzeti prema neprijateljima, susednim narodima. Oštroumni, hrabri kraljevi i njihova premudra saputnica, kraljica Jelena, pokazali su svetu da su složni i sposobni, da su dorasli časnim dužnostima onda kada je bila preča država od sopstvenih interesa, pa čak i od sopstvenog života"... Za vladarkom Doline jorgovana, kraljicom Jelenom Anžujskom, koja 228

se, sanjajući krhkog leptira, spoji 8. februara 1314. godine sa premilim suprugom, koji tri decenije ranije, kao monah Simon, skonča u manastiru Hum i nerascvetanim pupoljkom, kćerkom Brnčom, ostadoše, naravno, neveliki svici ličnih, pa i državničkih ispovesti na fino istanjenoj jarećoj ili jagnjećoj koži. Ostade, naravno, retko bogato zadužbinarstvo kojim su Nemanjići, pa i divna kraljica, darovali Srbiju u lepoti brojnih manastira — zadužbina, od Žiče, Gračanice, do Jeleninog Gradca. I to su znaci da srpski narod sledi svetle staze, bez obzira na to što su ponekad, poput kralja Uroša, da bi sprečili međusobne sukobe zbog prevlasti, sjajne srpske krune „bacane i u trnje"! Ovakve umne podsetnice na to ko smo, odakle i od koga potičemo, kako smo živeli i umirali, zatirali se i opirali, kako smo, kako još Sveti Sava reče, u veru i sjaj nauke „trošili Nemanjino blago", itekako su nam upravo danas — mada čak i više nego ranije — potrebni. Jer i sad smo i pred Evropom, a Evropa pred nama, jedni na druge potržemo „zlaćane" bratoubilačke nože, gordimo se zaboravljajući da je, baš sa veličanstvenom Jelenom, srpskom kraljicom, upravo Evropa došla u susret lepoti srpske Doline jorgovana... Književnik, pomoćnik i savetnik ministra prosvete (u penziji) Dr Miodrag D. Ignjatović

229

LITERATURA

1. Arhiepiskop Danilo II, „Žitija kraljeva i arhiepiskopa srpskih", Beograd, 1935. 2. Zbornik Konstantina Jiričeka, Beograd, 1959. 3. Konstantin Jiriček, „Istorija Srba", IK Geca Kon, Beograd, 1923. 4. Milan Zloković, „Gradačka crkva zadužbina kraljice Jelene", Glasnik Srpskog naučnog društva XV-XVI, Beograd, 1936. 5. Milan Kašanin, „Književnost u srednjem veku", Beograd, 1975. 6. Čedomil Mijatović, „Koje kraljica Jelena", letopis 1903. 7. Stanoje Stanojević, „Istorija srpskog naroda", Beograd, 1991. 8. Miladin Stevanović, „Kraljica Jelena Anžujska", Knjiga-komerc, Beograd, 2004. 9. Ana Atanasković, "Jelena Anžujska" , Feniks-Libris, Beograd, 2008. 10. Buda Milenković, „Jelena Anžujska kraljica srpska", Agena, Beograd, 1996. 11. Milenko M Vukićević, „Znamenite žene i vladarke srpske", Svet knjige, Beograd, 2011. 12. Anka Milić Joksimović, „ Kao život", IND Media, 2010. 13. David Nikol M, „Vizantijske plemkinje", Utopija, Beograd, 1967. 14. Vojna enciklopedija 10 tomova, Beograd, 1967. 15. Opšta enciklopedija I i II knjiga, Prosveta, Beograd, 1969.

230

BELEŠKA O PISCU

Vojislava — Beba Latković je rođena na Njegušima 1936. godine od

majke Anđe i oca Uroša Vrbice. Na Cetinju je završila osnovnu školu, gimnaziju i Višu pedagošku školu, gde je kratko vreme i službovala. Predavala je francuski i srpski jezik u Tivtu, a od 1969. godine u Kragujevcu. Izdala je zbirke pesama za decu „Slovo maštalica", „Bubamarino slovo", „Kraljica Zoraida", „Duca i Daca sestre blizanke" i „Zlatokose sestre". U Kulturno-prosvjetnoj zajednici Podgorice izlazi 1998. godine knjiga poezije, „Čarobni likovi crnogorskih princeza" u akrostihu, za odrasle. Tri roma — knjige u prozi, obogaćene fotografijama sa evropskih dvorova, objavljuje joj takođe Kulturnoprosvjetna zajednica Podgorice: 2000. godine roman o kraljici Italije, pod naslovom „Čarobna kraljica Jelena Savojska", a 2001. „Zorku Karađorđević". Treća knjiga, iz ove neobične trilogije, „Anastasija na ruskom dvoru", izašla je 2002. godine, u istoj izdavačkoj kući. Ona, sa dve pomenute, čini sagu o poznatim ličnostima iz prošlosti, sa evropskih dvorova. Glavni likovi ovih romana su tri sestre crnogorske princeze. 231

„Mina — Vukova kći" štampana je 2003. godine. „Mileva Ajnštajn — ljubav i nauka, život sa genijem", 2004. u KPZ Podgorica. „Natalija Obrenović — majka poslednjeg kralja dinastije", 2005. u Izdavačkoj kući „Vesmark" u Beogradu. „Nadežda Petrović — slikarka, u tri rata bolničarka" 2006. U izdavačkim kućama „Vesmark" i „Beoknjiga" u Beogradu. Roman „Mara Branković — carica u vrtlogu istorije" štampan je 2007. u izdavačkim kućama „Vesmark" i „Beoknjiga" u Beogradu. „Knjeginja Milica — vladarka Srbije posle Kosovskog boja" je 2008. štampana u izdavačkim kućama „Vesmark" i „Beoknjiga" u Beogradu. „Milena Pavlović Barili — slikarka svetskog glasa" štampana je 2009. u Izdavačkoj kući „Beoknjiga" u Beogradu. Godine 2010. objavljen je roman „Marija Karađorđević — kraljica plemenitog srca", i „Draga Mašin — poslednja kraljica Obrenović", 2011. u Izdavačkoj kući „Beoknjiga" u Beogradu. Književnica danas živi u Kragujevcu. Član je: — Udruženja književnika Srbije — Udruženja književnika Crne Gore i Književne zajednice Jugoslavije u Beogradu. — Književnog društva prosvetnih radnika Srbije — Udruženja pisaca Kragujevca iz Kragujevca — Književnog kluba Udruženja penzionisanih prosvetnih radnika grada Kragujevca — Kulturno-istorijskog centra „Srpska kruna", iz Kragujevca i Društva „Dr Saša Božović" iz Beograda. Književnica je više puta pohvaljivana i nagrađivana poveljama i priznanjima, a romani su štampani kao feljtoni u velikim nastavcima u Večernjim novostima, Prosvetnom pregledu, Svetlosti i Kragujevačkim novinama. Knjige su promovisane u mnogim gradovima gde su doživele priznanja i popularnost mnogobrojne čitalačke publike, koja voli i čita ove romane sa verodostojnim sadržajem iz srpske istorije.

232

Obrada: Disco Ninja

233