JELENA SKRIPTA.docx

1. “IŠČEKUJUĆI VARVARE”- KUCI

Vreme i mesto radnje nisu određeni, sve se događa u koloniji gde živi neimenovani načelnik koji  je i ujedno pripovedač romana. Na početku se opisuje miran život načelnika carevine na granici. Opisanu idilu na  početku narušava dolazak pukovnika iz trećeg biroa najvažnije odeljenje državne bezbednosti, Džol. Pukvnik remeti miran život u tvrđavi na koji je načelnik navikao,  počinje da ispituje zatvorenike i upotrebljava nasilje (u vezi sa napadima varvara). Načeliku je smetala ta tor tura, tura, ali on nije hteo da se meša, želeo je da nastavi da živi mirno kao do sada,  pravio se da ništa ne vidi šta se dešava. Iako se trudi da gleda svoja posla, savest mu to ne dozvoljava. Svestan je da ćutanjem i sam postaje saučesnik, stidi se samog sebe. Iz tog razloga i  pomaže vavrvarki koju je ugledo kako prosi na ulici, ostavili su je slepu i sa slomljenim nogama. Odvodi devojku kod sebe u stan, leči je, nalazi joj posao da r adi adi u kuhinji. I sve vreme pokušava da ispita šta je sve  preživela, ali ona nerado govori o tome. Zatim po proleću načelnik želi da je vrati varvarima, a pukovniku govori kako ide da pregovara nešto sa njima, u tom putu stupa u intimne odnose sa njom. Kada je došla zima zatiče vojsku u svon stanu, i zatvaraju ga jer je sarađivao sa neprijateljima i imao odnose sa varvarkom. Optužuju ga da je komunicirao sa neprijateljima preko pločica koje je pronasao, tako i on postaje žrtva torture. Potom ga oslobađa Mandel, vraca se u stari stan. Džolova ekspedicija na varvare propada, i vraća se slomljen u grad usled neuspelih pokušaja da protera varvare. Načelnik se sprema za zimu, kopa bunare za vodu, a  pločice planira da vrati tamo gde ih je iskopao. Tako se završava roman.

2. PESNIK XX VEKA

Česlav Miloš je bio poljsko-američki pesnik, dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku  publiku. Poeziji je mogao više da se posveti od 1960. godine, kada se preselio u SAD, gde je na Univerzitetu u Berkliju predavao slovenske književnosti. Tamo su nastale knjige pesama: “Gde sunce izlazi i gde zalazi ”, “Himna o peril”, “Neobuhvatna zemlja ”, “Na obali reke Ise ”... U Miloševom stvaralaštvu značajno mesto imaju autobiografski elementi. Na sebe, svoju zemlju i narod, njegovu religiju i tradiciju kao da gleda očima nekoga sa strane. Takođe, Miloš veliki deo svojih pesama posvećuje Bogu. Religija je pesniku mentalni koncept koji mu pomaže da proguta grozotu sveta. U njegovim pesmama se neće naći propovedi - već samo pokušaji da sebi objasni zašto je postojao u svetu svih tih ideja od kojih su neke bile dobre, a neke loše, ali su, po pravilu, sve imale monstruozne realizacije. Miloš luta završnim stazama svog života; u pesmama razgovara sa Bogom koliko i sa Smrću; ispisuje minijaturu „Pesnikova smrt“  u kojoj u samo dva stiha govori maestralno o sudbini svakog pesnika „Zalupila su se za njim vrata gramatike./Sad ga tražite u gajevima i prašumama rečnika.“ Veličina ove poezije nije u tome što daje odgovore, već što postavlja važna pitanja (i čitaocima i Bogu). „Pesma o kraju sveta” u kojoj se kraj sveta događa skoro neprimetljiv, pčela kruži oko cveta, ljudi rade svoja posla, posla, ribar  popravlja mrežu, sunce još uvek sija, žene idu u polje sa suncobr anima, anima, deca se rađaju, samo 1

starac (prorok), radeći (vezujući paradajz), govori kako drugog kraja sveta neće ni biti. “I tako se vratih tu” u kojoj piše o svom povratku u rodnu zemlju, kako je mnoge prestonice obišao, ali kad je došao u svoju zemju obuzimaju ga tužna osećanja, kada sretne trubače, vraća se golubovima, i govori kako je on sovo j život proživeo. Kako su sada tu nova lica, bleđa, drugi će nastaviti gde je on stao, a njegova zeml ja  ja uvek će ostati lepa imperija. Sad ulicom prolaze devojke, ponosne na svoju lepotu i obučene po poslednjoj modi. I tako sve ide u krug, Zemja istrajava u tom začaranom krugu, i  pita se čemu sve u životu, pobedi ili porazi, kad će ljudi svakao sve, kad se umre, zaboraviti.

3. “ĆELAVA PEVAČICA”- EŽEN JONESKO

Drama se odvija u jednom tipičnom engleskom domu porodice Smit. Na početku  je data slika

 porodice Smit, kako imaju sve englesko. Gospođa Smit govori o ručku, kako su lepo jeli, i kako su imali ribu i krompir z a ručak, kako je krompir Meri krompir  Meri ovog puta bolje ispekla, i kako je gđa Smit jela više od svog muža. Zatim g Smit, čitajući novine, saznaje da je Bobi Votson umro, zatim ide niz replika o Votsonovoj porodici, kao se u toj porodici svi isto zovu, Bobi Votson. Na scenu potom ulazi sluzavka Meri, koja priča kao je provela dan (išla je sa jednim muškarcem u

 bioskop), gđa Smit ponavlja njene replike, nadajući se da je zaista provela dan kako je rekla. Zatim dolaze Martinovi. Mer i im otvara, jer su Smitovi otiš li da se presvuku. Meri im govori kak o nije lepo što kasne. Martinovi sedaju za sto, belo se gledaju, i u nizu replika koje k oje slede jeste njihovo upoznavanje, tj. saznaju kako su oboje iz istog kraja, kao su putovali istim vozom u istom kupeu, sedišta su im bila prekoputa, kako žive u istoj ulici, zgradi, stanu, imaju isti krevet i

da imaju istu ćerku koja se zove Alisa. Tada shvataju kako su oni muž i žena i srećni su što su se opet sreli. Na scenu stupa Meri, koja sve pr eđašnje eđašnje negira. Zatim dolaze g i gđa Smit, ljuti zbog kašnjenja Martinovih. Zatim sledi uobičajeni razgovor, pa su od gđe Martin zatražili da im priča neke priče jer ona stalno putuje. Pa im je tako pričala o čovek u koji se sagao na stanici da veže  pertle, što je njima bilo jako iznenađujuće i neverovatno. Potom se začuje zvono, gđa Smit je otvarala vrata tri puta, ali nikoga nije bilo, tek cetvrtog puta, kada je g Smit otovorio vrata, bio je to vatrogasac. On je tu došao po službenoj dužnosti, ne može se zadržavati, tražio je  od njih da nemaju neku vatru, i  priča kako sve manje posla ima. Pošto oni vole njegove priče malo su ga zadržali da priča neke anegdote, koje su apsurdne, neistine, besmislene, ali to je porodice veslilo i bilo im zanimljivo. Potom ulazi Meri, I primećuju se izvesne sipmatije između Meri I vatrogasca. Pošto vatrogasac ode sledi razgovor među parovima, pun besmisla, nepotpunih fraza,

 ponavljanja istih reči, nepovezan i apsurdan. Na kraju, pošto se sve stiša, drama počinje ispočetka, ali ovog puta sa Martinovima.

2

“OBLAK U PANTALONAMA ”- VLADIMIR MAJAKOVSKI 4. PREPOZNAVANJE

 Nežni! Vi ljubav stavljate na violinu.

 Na talambase je mećete grube. A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu, tako da još svuda sve samih usana bude.

U pitanju je treća strofa iz prologa poeme “ Oblak u pantalonama”, Vladimira Majakovskog. Opeva unutrašnji konflikt između onih koji mu prethode i autonomnosti svojeg “ja”. Uspostavlja novi poredak (prisutna opozicija ja-vi), novi način predstavljanja ljubavi. Za razliku od njih, nije  podložan njihovvim uticajima; i  tako mlad on ističe  samosvest o sebi i svestan je svojih vrednosti,  bez lažne skromnosti ističe svoje “ja”, koje niko ne može zaustaviti ni poraziti. On  poseduje moć preobražavanja i impulsivnosti, za razliku od prethodnika. Poručuje im da su nesposobni za ljubav, sk učeni učeni da vole, dok pesnik voli i dušom i telom. Sve ovo izrečeno uspeće da afirmiše u poemi koja postaje i program njegovog pevanja.

5. SADRŽAJ/KOMPOZICIJA Poema posvećena Ljilji Brik, ali inspirisan je drugom ljubavlju (na književnoj večeri u Od esi upoznaje Mariju, u koju se zaljubljuje, ali ta ljubav nije bila moguća, što će pogoditi pesnika i  podstaći ga da se sa takvim malograđanskim društvom obračuna poezijom). Poema se sastoji iz “Prologa” i četiri pesme, svaka od njih je pesnikov poklič (revolt na malograđanstvo): 1. Dole vaša ljubav, 2. Dole vaša umetnost, 3. Dole vaše uređenje, 4. Dole vaša religija. Tako je “Prolog” upućen onima koji su ga povredili tme što su mu uskratili ljubav i  obezvredili njegov  pesnički poziv.  pesnički  poziv. Ističući da je bezočan i ljut, ističe svoju samosvest o sebi i svojim vrednostima. On može biti grub, ali isto tako i nežan kao oblak u pantalona. Poručuje im da su nesposobni za ljubav, sk učeni učeni da vole, dok pesnik voli dušom i telom. Svestan svoje vrednosti i uloge u društvu ističe svoje “ja” bez lažne skromnosti. U prvoj pesmi, l.s. daje zapis srca, istoriju svojih uzbuđenja i ljubavnih čekanja u Odesi. Uvodi nas u teskobu zaljubljenog, koji u čekanju vidi svoju nemoć i ostavljeost, sa čežnjom da u decembarskoj večeri doživi dodir ženske ruke. Zatim sledi njen dolazak i izjava da se želi udati za nekog drugog, a njegova reakcija na sve to je skrivena srdžba i oponašanje ravnodušnosti. U beznađu koje je donela neuslišena ljubav, utehu  pruža majka. Jedino ona može stišati zapaljeno srce. U drugoj pesmi  je iskazan pesnikov odnos 3

 prema knjizi i poeziji. Javlja se negacija tradicije, nezavisno od veličine stvaraoca i dela, pa makar to bio i sam Geteov “Faust”. Negira sve što je starinsko. Ovaj deo pesme je obračun sa

dotadašnjom umetnošću i manifest nove, stvaralačke snage futurizma. U trećoj pesmi će još  jednom pevati sudar svog ja i malograđana; odbacuje nametnuti poredak i poziva sve ponižene da mu se pridruže. Govori kako obezličena svetina voli vise Varavu nego spasitelja; on se oseća kao trinaesti apostol, stradalnik, zbog čega je prvobitno  nazvao ovu poemu. I na kraju četvrta pesma  predstavlja ponovno vraćanje Mariji, svojoj opsesiji, čime se krug pesme zatvara. Vapajući u očaju, on traži, ali ne nalazi istinsko razrešenje za svoje unutrašnje košmare. U njegovoj duši je alarm, neodoljiva potreba za ljubavlju I nežnešću. U daljem sledu stihova obraća se Bogu, više ga ne doživljava kao pravednog i  svemogućeg boga, nego kao nedokučenog i malog “bogića”. Tako se religija, na ovaj poetski način, obesmišljava i  pokazuje pesnikova negacija - dole religija; on je onaj koji stvara novu religiju, sa novim bogom, koji će biti bliskiji običnom čoveku i naklonjen pravednijem ustrojstvu sveta.

“PUSTA ZEMLJA”- ELIOT 6. SADRŽAJ/KOMPOZICIJA Strukturno jedinstvo ove pesme nije na planu samo metafizičkom, ono se u stvari gradi istovremeno i na dramaturškom i na muzičkom planu. Pesma posvećena Ezr i Poundu. Aludira na 35 pisaca i navodi pasaže na 6 stranih jezika, uključujući i  sanskrit. Pesma sastavljena iz 5

delova. Simbol ove pesme uzet je iz mita o svetom Gralu. Govori o sprženoj zemlji kojoj je  potrebno osveženje i novi život; njena sterilnost nije fizička, nego duhovna i njeno osećanje nemoći je kobna bolest duše. Sahrana mrtvaca - U modernoj pustoj zemlji April je najsvirepiji mesec. Proleće je tako shvaćeno zato što ono danas ( zbog diskontinuiteta civilizacije i prirode) ne uspeva da rasplamsa čovekov duh. Ono ne stvara život i ispunjenje već gađenje,  duhovnu tromost i pitanja bez odgovora. To proleće na mučan način meša uspomene i želju u sadašnjoj sterilnosti. Moderni čovek ima znanje o kultu plodnosti, ali iskonski doživljaj prirode i ciklusa  prepušta primitivnom čoveku. Tako postaje jasno kako je april postao svirep mesec, a proleće  jalovo proleće. Zima sve pokriva snegom zaborava. Leto dolazi sa pljuskom kiše. Tako je taj krug zatvoren. Kameno smeće uvodi evokaciju puste zemlje aluzijom na Jezekilja i “Knjigu  propovednika”, obraćanje Sinu čovekovom. Sledi stih iz “Tristana i Izolde”, koji je kontrastan,  jer donosi sliku romantične ljubavi, apsolutne ljubavi. Devojka sa zumbulima vezuje se za kult  plodnosti. Tako ništavilo puste zemlje prelazi u strastveni zanos, ali se opet vraća na tragičnu sliku čoveka koji je “ni živ ni mrtav, zagledan u tišinu”. Dakle odlomak o romantičnoj ljubavi završava očajanjem. U sledećim stihovima uvodi proročicu Sosotris, koja uvodi polusvet (tarot karte imaju vezu sa kultom plodnosti). Obešeni čovek ima veze sa Frejzerovim obešenim Bogom  plodnosti, Feničanski mornar sa bisernim očima i jednooki trgovac takođe se javljaju kasnije, kao i gomile ljudi o kojima priča proročica, a koje će odmah u sledećoj strofi biti poistovećene sa gomilama koje lutaju po londonskom mostu. Proročica upozorava da se čuva smrti od vode. 4

Partija šaha  koja,  počevši aluzijom na Antonija i Kleopatru, prilično brzo prelazi u jedan zahuktali ritam neurastenične agonije, gde se nastavlja i razvija ona košmarna tema iz prvog odeljka,  u slici dvoje ljudi koji se tresu od straha zbog neobičnih zvukova u kući, te vaskrsava pređašnji f eničanski eničanski mornar bisernih očiju, tako da se taj deo završava turobnom slikom smrti. Ono što sledi do kraja je samo naizgled kontrast  –  život, ali bedni život u kom se propala tridesetogodišnja žena trudi da privuče muškarca, a sve završava beskrajnim ponavljanjem  banalnosti. Propoved vatre  a ludira na Budinu propoved, budistički pandan Hristove propovedi. Pesničko ja sedi na obali i peca (aluzija na kralja ribara iz prvog dela) i razmišlja o smrti svog oca kralja. Ključ za interpretaciju. To Eliot kaže u napomenama. To je slika dvopolnog proroka Odel jak  jak se završava stihom Bodlerove uvodne pesme iz “Cvetova zla”.

Tiresije, koji sve ovo samo posmatra, ali je u stvari centralni akter ovog sveta. Tiresija, koji sve vidi i sve zna istovremeno je sabirna tačka svih ženskih i svih muških likova.   Sledi slika

činovnika koji vodi ljubav sa daktilografkinjom, koja ne uživa u tome već radi mehanički. Ključ  pesme je nastojanje da se u središte pažnje smesti sveukupna ljudska svest oličena u  Tiresiji. Smrt od vode u kojem se dešava najavljena smrt feničanskog mornara. Smrt je neizbežna, a spasonosna voda za kojom se žudi od početka i voda iz koje potiče sav život ( ritual plodnosti) ne spašava, nego ubija. Šta je rekao grom, gde dolazi do razrešenja- posle ledene tisane dolazi Hrist uz zvuke gorma. Isus je suma svih prolećnih Bogova (Adonisa, Atisa, Ozirisa) žrtvovanih i obešenih. Suša u ovom odeljku na taj način postaje postaje žeđ za Vodom, Verom i Isceljenjem, tako da orkestracija pesme postaje religiozna. Ali ovaj grom je je suh i jalov grom jer bez kiše kiše nema ni uskrsnuća, ni obnavljanja. Najvažniji je deo koji govori o jednoj košmarnoj viziji sveopšteg haosa u kojoj se razaznaju ruševine Jerusalima, Atine, Aleksandrije, Londona, Beča, i to kao nestvarnih gradova. Sve se diže na nivo slike čovečanstva koje u nedogled hoda u krug, večna uzaludnost. 7. INTERTEKSTUALNOST

Intertekstualnost je osobina teksta zasnovana na njegovoj unutrašnjoj povezanosti sa drugim tekstovima. Ovaj termin je prva upotrebila Julija Kristeva koja intertekstualnost tumači kao suštinsku odliku svih tekstova, tj. da se znacenje tekstova obrazuje u uzajamnom odnosu sa drugim tekstovima. Dok Žanet intertekstualnost shvata na drugačiji način- kod njega se

intertekstualnost pojavljuje kao neposredno prisustvo jednog teksta u drugom, kao što je slucaj sa citatom, aluzijom, plagijatom. Najpre, dobar deo simbolike je u vezi sa delom “Od ritual do romanse”, antropološka studija Džesi Veston, o ritualima plodnosti, gde motiv puste zemlje ima veliki značaj. Kod Vestonove u motivu ubijanja Boga (obešenog Boga, Eliot) glavnom elementu žrtve leži ista ideja. Druga važna paralela je Frejzerova “Zlatna grana“, koja takođe ima veze sa  pustom zemljom. Naročito se koristio poglavljima Adonis, Atis, Oziris. Da se sluzio ovim delima, prepoznaju se aluzije na obrede vegetacije. Zatim, evakuacija puste zemlje aluzijom na “Knjigu propovednikovu ” (obracanje sinu covekovom). Pevajuci o razlicitim strahovima, daje kontrast stihom iz “Tristana i Izolde ”, jer donosi sliku romantične ljubavi. Sliku nestvarnog grada u magli praskozorja koje je pokosila smrt razumemo pomocu Danteovog “Pakla” gde se 5

kazna za grehe trpi u večitom tumaranju, lutanju. Nestvarni grad aludira na Bodlera, a prvi odeljak se završava stihovima iz uvodne pesme zbirke „Cveće zla“. Dok druga pesma, npr.,  počinje aluzijom na Antonija i Kleopatru, a treća aludira na Budinu propoved, budistički pandan Hristove propovedi. U delu ima i citata iz “Hamleta”, a u samom centru pesme je i dvopolni  prorok Tiresija, sve vidi i sve zna i sabirna je tačka svih likova.

“ULIKS”- DŽEJMS DŽOJS 8. TOK SVESTI NA PRIMERU IZ ULIKSA

Tok svesti uvodi psiholog Vilijam Džejms, čiji termin preuzima nauka o književnosti da bi njime označila  osobenu pripovednu tehniku svojstvenu modernoj prozi. Tako ovaj termin razvija i usavršava Džojs, i podrazumeva nastojanje da se do kraja, bez piščeve intervencije, zabeleži neprekidan razvoj junakovog mentalnog procesa u kojem se svesne i nesvesne misli prepliću sa čulnim senzacijama, sećanjima, osećanjima i sl. Kao dobar primer toka svesti “Ulksa”, poslužiće  poslednje osamnaesto poglavlje   (prvobitno zvano Penelopa); ispisano je celo kao Molin tok svesti. Tako se Moli priseća i daje svoja mišljenja vezana za muževljeve nekadašnje postupke.

Priseća se kako je bio bolestan i kako, kad naiđe zgodna bolničarka, ne bi izlazio iz bolnice dok ga ne isteraju, dok žene ne dobijaju nikakvu pažnju i skrivaju to i neprave neprilike zbog svoje  bolesti. Zatim razmišlja o tome kako svi muškarci u 40im nađu mlađu koja će ih vrteti dok imaju novca, njoj ne smeta da je on vara, ali da ne radi to pred njenim očima. Prisetila se, zatim, večeri kada je opasno grmelo, da se ona toliko uplašila da se pomolila, a Leopoldu je to bilo smešno jer nikada nije išla u crkvu. Takođe je razmišljala i o Bojlanu (nevaspitan, sirov, ali muževan), seća se prvih ljubavnika, jednog mladog mornara, španskog plemića. Na kraju se prisetila dana kada ga je navela da je zaprosi (nosio je sivo odelo i slamnati šešir), potom mu je dala kolače iz usana, a nakon poljubaca, seća se, kao da je ostala bez daha. I tako, pošto joj je postavio pitanje, nekoliko tr enutaka se bila zamislila i traž ila da joj opet postavi, da bi na kraju rekla „Da.“ Ovo je ujedno i kraj romana i Molinog unutrašnjeg monologa. 9. INTERTEKSTUALNOST

Intertekstualnost je osobina teksta zasnovana na njegovoj unutrašnjoj povezanosti sa drugim tekstovima. Ovaj termin je prva upotrebila Julija Krist eva koja intertekstualnost tumači kao suštinsku odliku svih tekstova, tj. da se značenje tekstova obrazuje u uzajamnom odnosu sa drugim tekstovima. Dok Žanet intertekstualnost shvata na drugačiji način- kod njega se intertekstualnost pojavljuje kao neposredno prisustvo jednog teksta u drugom, kao što je slucaj sa citatom, aluzijom, plagijatom. Tako u devetom poglavlju primećuje se intertekstualna veza sa Šekspirom, u fokusu je dilema, duša koja okleva zajedničko sa Hamletom je i dug sina prema

ocu, odnosno Stivenov dug prema majci. Stiven ističe da se u imenu Hamlet sustiče i otac i sin, on se više identifikuje sa  ocem  –   sa onim koji je mrtav. Postoje i aluzije na Šekspirove sonete i 6

na njegov autorski lik. Ovde se uspostavlja itertekstualna veza sa celim Šekspirovim opusom, ali i sa Geteovim “Vilhelmom Majsterom”. Takođe i u 15om poglavlju glavna intertekstualna veza  je “Faust”. Javlja se duh Stivenove majke  –  nešto je prestravilo duh Stivenove majke –   to je njegova rečenica –  non servum –  Stiven neće da služi nikome – onaj koji neće nikome da služi je Lucifer. Ovo poglavlje je kao Valpurgina noć. 10. OBJASNITI POJAM HIPERTEKSTUALNOSTI NA PRIMERU POGLAVLJA PO IZBORU IZ ROMANA ULIKS DŽ. DŽ OJSA.

U naratologiji Ženeta predstavlja drugostepenu književnost, odnosno tekst ili ostvarenje koje je nastalo iz drugog teksta, preradom, adaptacijom, i sl. postupcima. Tako je Džojsov Uliks hipertekst u odnosu na Homerovu “Odiseju”. Uliks je novi mit. Oslanjan jem na Homera, Džojs sporvodi svojevrsno razaranje mita, jer Leopold je daleko od Odiseja isto koliko su dablinkse

krčme i kuće daleko od uzvišenog helenskog sveta. Svaka od Blumovih trivijalnih dogodovština ima svoj pandan u nekoj od Odisejevih avantura, i tako je Džojs na upečatjiv način pokazao šta  je mit pretvoren u savremenom svetu. Tako u prvom poglavlju imamo Stiven plaća stan, dok ključ od stana drži student medicine Maligen –  ovde imamo uzurpiranje nasleđa kao kod Telemaha, Penelopini prosci koji hoće Odisejevu imovinu.

BORHES 11. INTERTEKSTUALNOST “BESMRTNIK ”

Intertekstualnost je osobina teksta zasnovana na njegovoj unutrašnjoj povezanosti sa drugim tekstovima. Ovaj termin je prva upotrebila Julija Krist eva koja intertekstualnost tumači kao suštinsku odliku svih tekstova, tj. da se značenje tekstova obrazuje u uzajamnom odnosu sa drugim tekstovima. Dok Žanet intertekstualnost shvata na drugačiji način- kod njega se intertekstualnost pojavljuje kao neposredno prisustvo jednog teksta u drugom, kao što je slučaj sa citatom, aluzijom, plagijatom. U svojoj famoznoj pripoveci, Borhes opisuje grad besmrtnika,

hram bezumlja, haosa i besmisla, skriven duboko u bezimenoj pustinji između Etiopije i Arabije. Besmrtnici su animalizovana bića. Ova priča počiva na intertekstualnosti Homer i homersko  pitanje –  autor je Niko. Tako Troglodita junak naziva Argos, kao Odisejev pas. Homer je možda mitska ličnost; Borhes razmatra sve aspekte homerskog pitanja. Treća intertekstualna veza –  aluzija na “1001 noć”  - Simbad Moreplovac. Sveukupono gledano, sve vreme se govori o “Ilijadi” i “Odiseji”, koja je bitna zbog motiva lutanja. 12. PALIMPSEST NA PRIMERU “ALEF”

U teoriji intertekstualnosti ovaj termin upotrebljava se sa posebnim značenjem. Ženet razvija analogiju izmedu tradicionalne upotrebe pojma palimpsest (jedan tekst napisan preko drugog, tako da ga ne skriva sasvim, vec dozvoljava da se on nasluti) i hipertekstualnosti. On ukazuje da 7

se znacenje tekstova uoblicava kroz njihov odnos sa drugim tekstovima. Palimpsest se metaforički prenosi na pastiše i parodije, čije značenje neposredno proističe iz nekog konkretnog

ostvarenja. Ženet sugeriše da palimpsest može imati šire znacenje i da može obuhvatiti svaki oblik u kojem se smisao jednog teksta izvodi iz nekog prethodnog. Pripovetka “Alef ” je svojevrstan palimpsest; ispod tekstova ove price razaznajemo konture “Božanstvene komedije”. Borhesova verzija diskretno je parodična, ali neki elementi nedvosmisleno upucuju na Dantea. To su pre svega silazak u podrum (pakao) i ime (kao i ponašanje i prerana smrt) glavne junakinje Beatris. Prezime Daneri sastavljeno od prva tri i poslednja tri slova Danteovog imena: DAN –  te AligijERI, a da je ime žene kojoj je priča posvećena, Estela Kanto (estela = zvezda, reć kojom se završavaju sva tri dela Božanstvene komedije; canto = pevanje; Estela canto znaci takođe pevam Esteli). Borhes koristi aluziju na “B.K.” da bi pokazao istu težnju koju je imao Dante- da prikaže totalitet stvarnosti i istovremeno svoju nemogućnost da to učini. Borhes celokupnu stavrnost vidi kao iluziju. Nije u mogućnosti da je sageda. Tako se dolzi do ideje da je nemoguće predstaviti stvarnost u književno delo, pa je na taj način parodirao “B.K.”;  Dantea predstavlja u liku Danerija- kritikom njegovog pokušaja prenošenja totaliteta stvarnosti u pesmu. Borhes se tako okreće fantastici i iluzi ji kao jedinom načinu spoznaje.

13. RAZLIKA IZMEĐU MENAROVOG I SERVANTESOVOG DON KIHOTA. KOJE PROBLEME BORHES POKREĆE U OVOJ PRIČI? Čitav kontekst pripovetke je zanimljiv, jer se, naime, radi o duhovnoj biografiji i poetičkom  programu. Na početku imamo neutralan ton, ide nabrajanje dela koje je Menar napisao, koja donekle i nemaju veliki značaj, da bi na samom kraju najvažnije njegovo delo ispalo ono koje nije napisao i završio, a to  je "Don Kihot". Neutralan ton deluje ironično, ali priča je posle još  bizarnija. Na tom prelazu, kod te promene postavlja se pitanje, da li prelazimo baš tu granicu između realnog i fantastičnog? Borhesov odnos prema ovoj priči je karakterističan. Menar nam  je predstavljen kao neko ko se igra, s druge strane tu je i autodestrukcija, piše malo, eksperimentiše, uništava kao i sam Borhes. Tema same priče je u stvari fenomen autorstva. Borhesovo viđenje autorstva je nekonvencionalno i subverzivno, nije nacionalno i jezički obojeno- Pjer Menar je francuz, nije savremenik teksta, tekst je pisan na š panskom- vremenska dimenzija. Osnovni atributi autorstva su dovedeni u pitanje. Dva su osnovna pravca u razmisljanju o Servantesu: 1) jedno kroz odnos autora prema liku (Borhes neprekidno govori da  je jedan od razloga što je sklon englesk oj knjizevnoj tradiciji, je to što manje razmislja o fikciji, već više o piscima, kad cita Dikensa uvek ga ima na umu kao pisca, isto mu omogućava Servantes) 2) kao moralna struktura- pitanje inkvizicije, ubijanja ljudi. Postavlja pitanje polozaja intelektualaca u 20. veku u vreme ratova. Atributi koji se pripisuju Menaru, ukazuje na to da je ovaj tekst uticao značajno na samu pricu. Menar nije podložan ovoj vrsti izdaje, on je  bezinteresno zaokupljen što je iščezlo kod intelektualaca 20 veka. Osim dimenzije subverzivnosti  prema autorstvu, kod Menara imamo i onu dimenziju radoznalosti bez interesovanja za rezultat.

8

14. “PESNIČKA UMETNOST”- POL VERLEN

 Njegova pesma predstavlja manifest simbolizma, pesma ima 9 strofa od po 4 stiha (katrena), rima je ukrštena. U njoj iznosi način stvaranja pesme, insistira na muzikalnosti -muzika stvara vezu između pesme i čitaoca, reči treba da dotaknu dubinu čitaoceve duše, a to se postiže muzikom. Ističe i spoj nespojivog- na biranju obicnih "reči bez sjaja" koje tek u pesmi dobijaju  posebno značenje. Rečenica ne treba da bude uravnotezena, vec slikovita- tu insistira na simbolici, tj. simboli koje ć e preuzeti iz stvarnosti sveta, a tek njihovo dovođenje u vezu sa onim sto simbolišu otkriće njihov pravi smisao. Lepota je upravo u pronalaženju neizvesnog iza izvesnog. Pesma treba da predstavlja nagoveštaj stvarnosti, nedokučiv smisao koji mami čitaoca da ga razotkrije, suština treba da predstavlja " preliv" koji će čitaoca sam terati da raspoznaje boje od kojih preliv nastaje. Takođe, insistira na unošenju novina u jezik i metriku- treba nalaziti novu drugačiju rimu, oslobođenu pravila jer "rečitost uništava lirizam". Sve treba da bude sažeto, nedorečeno. Smatra da pesma proizilazi iz duše, iz pesnikove ekstaze, uzbuđenja, nekog mističnog stanja, kada je dusa između stvarnog i sveta kome teži. Pisanje pesme treba da bude izazov i zadovoljstvo. Želi da oslobodi poeziju svih zakona, da red zameni bezvlašce.

ARTUR REMBO 15. “SAMOGLASNICI ” PREPOZNAVANJE

A crno, E belo, I rujno, O plavo,

U zeleno: tajna rođena vam tu je: A, crn kosmat pojas muhâ što blistavo  Nad svirepim smradom kupe se i zuje. Sonet koji se zasniva na sinesteziji. U pitanju je prva strofa soneta. Pesnik razlaze celinu na elemente i od toga pravi parelelu između boja, zvukova i mirisa. Oni su deo jezičnog iskaza koji

 je na normativnom nivou najsiromašniji. Samo ih je pet, ali bez njih jezik ne bi funkcionisao. Oni predstavljaju nešto usamljeno, a ipak okruženo društvom drugih slova. U prvom katrenu samoglasnici su povezani s bojama: A  –   crno, I  –   crveno, O  –   pavo, E  –   belo, U  –   zeleno. U sledecem stihu ukazuje na to da u svakodnevnim stvarima prodire u njihov dublji nivo iz kojeg želi otkriti misteriozne znakove. Svaka od tih boja zatim je povezana s određenom audiovizualnom slikom. “A” ga asocira na crno telo sjajnih muha koje obleću oko smrada.

9

16. SINESTEZIJA NA PRIMERU “SAMOGLASNIKA”

Remboov sonet Samoglasnici zasnovan je na sinesteziji. Siestezija je specifična metaforična zamena pojmva kojima se označavaju čulni doživljaji, tj. opisi čulne percepcije, u kojem se oseti

 jednog čula izražavaju kategorijama drugog čula ( npr. hladan pogled). Pesnik razlaze celinu na elemente i od toga pravi parelelu između boja, zvukova i mirisa. Oni su deo jezičnog iskaza koji  je na normativnom nivou najsiromašniji. Samo ih je pet, ali bez njih jezik ne bi funkcionisao. Oni predstavljaju nešto usamljeno, a ipak okruženo društvom drugih slova. U prvom katrenu samoglasnici su povezani s bojama: A –   crno, I  –   crveno, O  –   pavo, E  –   belo. Naime kada bi se ova slova poređala i izokrenula, dobila bi se slika ženskog tela. Tako a označava ženski polni organ, e grudi, i  usne, o oči, u lice. Čulne percepcije idu ovako: a  povezuje sa crnom bojom, tamom, smradom, vezuje ono prvo životinjsko bitisanje gde se svest još nije razvila; e bela boja, snegovi, žensko načelo; u zelene boje, svežina mora i pašnjaka donis smiraj, oslobođenje čoveka od ništavila; i crvene boje, simbol strasti, prirodnog je zvuka, kida živce kao kreda kad škripi po tabli; o  plava boja, istovremeno je buka i tišina, simbolizuje kruženje stvari i  ponovo uspostavljanje prvobitnog jedinstva. 17. “PIJAN BROD” PREPOZNAVANJE

Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,

Lađari me, osetih, prestadoše vući;  Njih, gole, o šarene pribiše direke, Za mete ih uzevši, Indijanci bučni. Rembo je napisao “Pijani brod” kao sintezu lutalačkog nemira predelima pesničke imaginacije i kao lucidni nagoveštaj svog pesničkog brodoloma. Može se podeliti u pet deleova, navedeni stihovi su prvi stihovi prvog dela pesme. Rembo započinje svoje pesničko putovanje imitirajući  pokrete ladje koja napušta mirne vode. Ceo događaj počinje mirno, sa mirnom plovidbom niz reku. Ali i tom miru prethodilo je određeno odbacivanje: brod ne mari za svoju posadu ubijenu na obali. Lađa, oslobođena posade simbolizuje poeziju lišenu racionalnih i utilitarnih elemenata,  prepuštenu vlastitoj logici i tajnom ritualu. 18. ANALIZA “PIJANOG BRODA ”

Rembo je napisao “Pijani brod” kao sintezu lutalačkog nemira predelima pesničke imaginacije i kao lucidni nagoveštaj svog pesničkog brodoloma. Može se podeliti u pet deleova. Ceo događaj  počinje mirno, sa mirnom plovidbom niz reku. Ali i tom miru prethodilo je određeno odbacivanje: brod ne mari za svoju posadu ubijenu na obali. A onda se sve odjednom raspada. I  plovidba niz reku postaje ples razbijenog broda po olujama i morima, po raznim zemljama; to je 10

 ples u zelenim noćima, u truleži, kroz razne opasnosti, pod znamenjem smrti i „raspevanim fosforom“, bačen u etar bez ptica, bušeći rupe u kao zid crveno nebo –   sve dok ne nastupi  preokret: kada se pojavi nostalgija za Evropom. Ali ta nostalgija više ne vodi u zavičaj. Brodu se u mislima javlja kratka idila u kojoj se jedno dete igra na večernjem vazduhu kraj neke bare. Ali to ostaje samo jedan nemoćan san. Jer brod se već nadisao mora i zvezdanih arhipelaga i zna da više ne može da se pomiri sa uskošću Evrope. Kao što je mir na početku bio obeležen odbojnošću, tako se mir na kraju odlikuje razornom, ekspanzijom prethodnih strofa. To je mir nemoći i onemoćalosti, mir brodoloma u beskraju i nemoći za ograničeno. Dakle, simbolika  psnikovog nadahnuća, koji u vrhuncu zanosa želi da prikaže lepotu iracinalnog sveta onima koji zbog svoje ograničenosti to ne vide, ali onda nastaje njegov krah, shvata da je prezren od društva, snagu za budućnost vidi u nekom drugom svetu, shvata da nije dosegao večnost, već je samo maštao; ceo motiv putovanja pojačan je čulnim utisk om, sinestezijom, koja stvara i utisak mstičnog.

“ČEKAJUĆI GODOA”- BEKET 19. ZNAČENJE IMENA U NASLOVU ČEKAJUĆI GODOA I ZNAČAJ PREMA JUDEJSKO-HRIŠĆANSKOJ TRADICIJI Mesijanska tradicija se vezuje za Mesiju, simbol spasitelja koga očekuju da donese spas čovečanstvu. Čekanje Godoa se može tumačiti kao čekanje spasa. U hrišćanskim tumačenjima uglavnom se smatra da Godo vrlo verovatno znači Bog i da je tema spasenja glavna. Put se tumači kao hodočasnički, drvo pored puta kao drvo života, Dečak kao božji glasnik. Zanimljivo  je da je sam Beket ovu tezu o značenju imena opovrgao izjavom: “Da je Godo Bog, ja bih ga nazvao tim rečima”. Vladimir i Estragon čekaju Godoa. Mi ne znamo da li Godo uopšte postoji, ali oni uopšte u to ne sumnjaju. Dokaz za postojanje Godoa je njihovo verovanje u to. Dok god oni veruju da on postoji, oni će ga čekati. Čekanje se odlaže. Kao da je na delu: sve što možeš da odložiš za sutra ne uradi danas! Među citatima i aluzijama na “Stari” i “ Novi zavet”, izdvaja se  priča o dva zločinca koji su razapeti na krstu u isto vreme kada i Spasitelj. Jedan od njih je spasen, dok je drugi osuđen na večite muke. Beket u svom stvaranju teži da pronađe formu za izražavanje nereda, zbrke, dezintegracije. Međutim, priča o spasenom i prokletom zločincu je i  po svom sadržaju za Beketovo shvatanje suštine sveta prikazanog u njegovim delima indikativna, jer ne postoji princip po kojem je jedan razbojnik proklet, a drugi spasen. Božja milost, ako uopšte postoji, nesigurna je, slučajna i u svom izboru iracionalna.  Godo je zajednički imenitelj svih utopija, svih iluzija. Godo je drugo ime samoobmane da će sve biti u redu. Jer on će njih izabrati, spasiti. Godo je univerzalni spasilac. Godo je izbavitelj od svake nemaštine, od svake depresije.

11

20. OBJASNITI POJAM INTERTEKSTUALNOSTI

Intertekstualnost je osobina teksta zasnovana na njegovoj unutrašnjoj povezanosti sa drugim tekstovima. Ovaj termin je prva upotrebila Julija Krist eva koja intertekstualnost tumači kao suštinsku odliku svih tekstova, tj. da se znacenje tekstova obrazuje u uzajamnom odnosu sa drugim tekstovima. Dok Žanet intertekstualnost shvata na drugačiji način- kod njega se intertekstualnost pojavljuje kao neposredno prisustvo jednog teksta u drugom, kao što je slučaj sa citatom, aluzijom, plagijatom. Dosta je indikacija na čekanje spasenja od Boga (ime Godo, čekanje spasa, glasnik potvrđuje da Godo ima  belu bradu, pominjanje biblijskih priča). Brojne učene aluzije i citati iz drugih izvora (“Biblije” pre svega) i pisaca (na primer, Šelijeva pesma Mesecu čiji deo parafrazira Estrogen) doprinose aluzivnosti komada, ali je njegovo tumačenje i kada se zna njihovo poreklo težak i nemoguć posao. Godo, koji se ne pojavljuje, treba da prema

Vladimirovom i Estragonovom nadanju njima donese spasenje, što se jasno spominje više puta u Godou. Među citatima i aluzijama na “Stari” i “ Novi zavet”, izdvaja se priča o dva zločinca koji su razapeti na krstu u isto vreme kada i Spasitelj. Jedan od njih je spasen, dok je drugi osuđen na večite muke. U hrišćanskim tumačenjima uglavnom se smatra da Godo vrlo verovatno znači Bog i da je tema spasenja glavna. Put se tumači kao hodočasnički, drvo pored puta kao drvo života, Dečak kao božji glasnik. U drugom činu, pred kraj drame, Estragon naziva Pocija Aveljom i Kainom, i tek kada ga je tako nazao, Poco se obratio “U pomoć!” 21. KO SU ANTIJUNACI DRAME? IMENA I PORTRET JEDNOG OD NJIH?

 Njegovi akteri, predočeni kao dva para likova, i dečak, koji se pojavljuje u jednoj situaciji svakog čina, ostali su nedorečeni kao likovi i karakteri: ko su oni kakvo je njihovo mesto u društvu, imaju li porodicu, šta su po zanimanju, kuda idu (Poco i Liki, koga čekaju i zašto Vladimir i Estragon? Nejasni su kao ljudska bića, jedva da se naslućuje njihovo duševno stanje (kod Estragona), karakter ne može da se otkrije iz onoga što govore ili čine (njihovo činjenje se svodi na kretanje po  pozornici i na pantomimu). Ovde junaci nemaju mogućnost izbora, oni su  postavljeni u situaciju koju nisu izabrali. Nešto je njih izabralo. Vladimir i Estragon našli su se  jednog dana na seoskom drumu, čekajuci Godoa, kao brodolomnici na obali. Oni su pripadnici građanskog sloja, konkretne ličnosti iz građanskih drama, koje su sada oslobođene društvene uloge, samo im je ostao jezik koji pokazuje njihovu nekadašnju društvenu ulogu. Oni su svedeni na najjednostavnije potrebe, sve što čini karakter je nestalo. Cilj je prikazati potpuno ogoljenog čoveka, svedenog na svoje najosnovnije potrebe. Estragon pokazuje apsolutnu obamrlost misli i osećanja, zaboravlja šta se juče događalo i šta je prož ivl javao. Zaboravlja likove, događaje i situacije. Ne misli niti zeli da misli. Njemu nedostaje sig urnosti i samopouzdanja, podređen je u odnosu na Vladimira i oslanja se na njega jer je izlož en neprilikama Vladimir  je pažljiv i  privržen, intelektualan tip, staložen i superioran. Usesređ en je na Godoa, za razliku od Estragona, koji je melanholik, nezadovoljan sobom i svetom. Razišlja o smrti, i kao da je izabrao nacin na koji će sebi oduzeti život. Motiv vešanja provlači se kroz čitavu dramu, a nosilac ideje je Estragon. Ne može dugo da ostane u jednoj situaciji, misli o odlasku i bešenju, ali nista od toga 12

ne ostvaruje. Ostaje prikovan za isto mesto s početka drame. Život se pretvara u čekanje neč eg uzaludnog i neizvesnog što Estragonu budi misao o smrti.

22. PROBLEMI I O KOJEM TEATRU JE REČ? Pozorište apsurda se još naziva i pozorište poruge: ono se ruga prvo sebi, pa svojim piscima, pa gledaocima, a onda svetu, životu i čoveku. Prirodna je potreba ovoga  pozorišta za ruganjem i smehom. Prikazuje destrukciju, haos, prazninu, beznadežnost, besmislenost i time predočava  potpunu pesimističku sliku sveta, života i ljudske sudbine. Ako je sve tako sumorno, onda se trenutak egzistencije prikaza u drami razvedrava humornim iskrama i blagim smehom ili nekom satirično-ironičnom opaskom koja u egzistencijalnom svetu markira groteskno i apsurdno, ono

što je nehumano i netolerantno. Njegovo pozoriste nije antiistorijsko nego aistorijsko. Beketovi  junaci su prošli kroz istoriju da bi na drugoj strani videli zastrašujuće istine o ljudskom ž ivotu. Oni ne mogu da odlucuju ni za šta. Pisci teatra apsurda nemaju veru u racionalni i uređeni univerzum. Njihova sumnja proteže se i na jezik kao sredstvo saznanja i komunikacije, odnosno mogućnost jezika da izrazi suštinu stvari. Njihov eksperiment u traženju novih dramskih oblika sadrži kritiku jezika. Namerno se narušava njegova logička struktura na koju smo navikli, struktura smislenog iskaza, na razne načine. Razgovor likova je često sveden na blebetanje. Činjenica čekanja Godoa prikazana je kao suštinski apsurdna. Postoji jaz između zamisli i  pokreta, tokom cele drame, i njime se završavaju oba čina. Osnovna preokupacija jeste egzistencijalni nemir čoveka okruženog klasičnim ontološkim pitanjima na koje nema odgovor (npr.nemogućnost utvrđivanja sopstvenog  identiteta-scena sa cipelom). Zapitanost nad  besmislenošću u kojoj se nalazi i iz koje ne može da izađe,  jer živi samo očekujući iznenadni spas  bez mogućnosti promene. Čekanje je velika Beketova tema. Beket postavlja pitanje da li je čekanje čovekova navika, ili je rezignacija, odnosno pomirenje sa sudbinom, predanost Božijoj volji. Druga velika Beketova tema je vreme. Beket govori o vremenu kao nečem što treba  prekratiti. Vladimir I Estragon vreme prekraćuju razgovorom. Dijalog ima posebnu ulogu u Beketovoj drami. Ono što je karakteristično za Beketov dijalog je razdvajanje govora od delanja. Vladimir i Estragon ne govore jer nameravaju da nešto urade, govore da bi se nešto dešavalo na sceni. Vreme je za Vladimira i Estragona ciklično. Vreme je veliki poredak kome su svi potčinjeni. Vreme nije samo ciklično, ono je i lineralno, podeljeno na vreme pre i  posle Hrista. Čeka se drugi dolazak Mesije i Isusa. Hrišćanstvo ne trpi pasivnost i smatra da je dosada najgori greh. Čovek mora da dela dok čeka, a ne da stoji i čeka kao što to rade Vladimir i Estragon. Ono što je modernističko u ovoj drami je predstava upravo vremena, daje se subjekivni doživljaj vremena. Život je dug kad se pati, a kratak kad je sreća tu.

23. ZAŠTO JE ANTIDRAMA I KOJE PRIPOVEDAČKE POSTUPKE KORISTI ? Antidrama - ona je potpuna suprotnost klasičnoj drami jer redukuje ili potpuno ignoriše sve one

strukturne elemente koji čine dramu. Jedini dramski elementi su likovi i scena na kojoj deluju.  Nema radnje, te osnovne supstance drame - ni početka, ni trajanja ni razrešenja, nema sukoba koji doprinose razvijanju radnje i ispoljavanje junaka, nema jasnog vremena, onog društvenog, 13

nema karaktera - likovi nisu individualizovani ni tipizirani, oni su antiheroji - ne zna se ko su, ni odakle su, ni šta žele. Ovde junaci nemaju mogućnost izbora, oni su postavljeni u situaciju koju

nisu izabrali. Nšto je njih izabralo. Nema prave radnje, zapleta, raspleta, postoji samo prolaženje vremena. Događaji se nižu bez određenog cilja. Novine se odnose na formu prvenstveno, ali i na viziju čoveka. Forma -  Narušavanje tradicionalnih pravila, odbacivanje smislenih dijaloga i karaktera, ukidanje realističke iluzije. Osnovne teze u skladu sa filozofijom egzestincaijalizma (apsurdnost čovekvog postojanja, odsustvo vrednosti i komunilkacije, otuđenost, jezik bez značenja, čovekovo mehaničko delovanje). Odsustvo prave radnje (čekanje, usamljenost...). Koncentrična struktura –   ponavljanje istih situacija, istih lica. On ne odbacuje potpuno formu kao drugi avangardisti  –   Beket pronalazi oblik i tamo gde nema oblika, kod njega forma unosi red (jedinstvo mesta i vremena u „Godou“). Beket u prvi plan ističe funkciju ljudskog tela, koja  je stalnim akcentom na životu duše bila zanemarivana. Raspadanje tela počinje sa raspadanjem duše. Njihov eksperiment u traženju novih dramskih oblika sadrži kritiku jezika. Namerno se narušava njegova logička struktura na koju smo navikli, struktura smislenog iskaza, na razne načine. Razgovor likova je često sveden na blebetanje. Opšti ton drame je nesigurnost, neizvesnost. Činjenica čekanja Godoa prikazana je kao suštinski apsurdna. Postoji jaz između zamisli i pokreta, tokom cele drame, i njime se završavaju oba čina. Tragikomedija Čekajući Godoa pripada antidrami, podrazumeva odsustvo radnje, ipak, Vladimir i Estragon nešto rade, oni razgovaraju. Dijalog ima posebnu ulogu u Beketovoj drami. Ono što je karakteristično za Beketov dijalog je razdvajanje govora od delanja. Vladimir i Estragon ne govore jer

nameravaju da nešto urade, govore da bi se nešto dešavalo na sceni. Njihov dijalog ne nosi sukob, sve je stvar igre. Iz igre koju igraju Vladimir i Estragon kako bi prekratili vreme

 proističe razmena kratkih replika, koje se smenjuju asocijativno. Ta se pojava naziva stihomitija. Beket koristi ponavljanje. U ovoj drami ponavljanje nema ulogu podizanja tenzije, naprotiv , ono  povećava monotoniju, i ukazuje na uzaludno čekanje. Beket koristi realizovane metafore. Drvo  je aluzija na Bibliju, na drvo zivota. Konopac koji se provlači kroz dramu metafora je za vezanost, za robovanje. Vladimir i Estragon su emotivno vezani.

ALEKSANDAR BLOK 24. ANALIZA “DVANAESTORICA ”

Poema Dvanaestorica je prva poema o revoluciji u sovjetskoj poeziji. Blokov lirski subjekt je

dete strašnih godina Rusije, godina revolucije. Ova poema govori o tome da je srušen jedan svet, i opisuje muke rađanja novog sveta. Ono što karakteriše poemu “Dvanaestorica” je iscepkanost  pesničkih slika, promena ritma, i momenti komedije dell' arte. U poemi Blok je sažeo sve svoje dominantne pesničke motive i simbole. U ovoj poemi gotovo sve može biti simbol, počev od naslova, koji simbolizuje dvanaest apostola, preko likova, Kaće koja simbolizuje obrazac prvog čovekovog pada jer se poredi s Evom, lepa i kadra da zavede, moralno i duhovno niska žena, Vanjke, koji je simbol vulgarnog, zavodi čarapama i čokoladom. Simbol može biti i doba dana. 14

 Na početku poeme imamo kontras, koji je Blokova proizvodna tajna, noć je crna, a beli sneg. Crna noć simbolizuje stari svet koji je uništen revolucijom. Vetar u poemi simbolizuje promenu, snagu koja donosi nešto novo, jer taj vetar pokreće Boljševike. Njihov hod je smeran, oni marširaju, revolucija ih tera na nasilno kretanje ka nečem novom. Svi simboli u ovoj poemi sjedinjuju se na kraju u Hrista. Simbol Hrista je težak, Blokov simbol nije definisan, u njegovom definisinjaju učestvuje čitalac. Kraj poeme može značiti da Boljševici raskidaju s Hristom, ili da nisu raskinuli s Hristom, takođe može značiti Blokovo kritikovanje revolucije sa stanovišta religije. Ono što je izvesno je da je Blok želeo da Hrist simbolizuje slobodu, slobode nema bez Hrista. Hrist na kraju može simbolizovati i pobedu duha nad materijalnim. Kroz lik Kaće, koja  je moralno laka žena, mrtva i pr e ubistva jer je duhovno mrtva, Blok zapravo slika celu Rusiju , Rusija je duhovno mrtva, drugačije ne može biti u godinama revolucije. Na to ukazuje i ljubavni trougao koji je u središtu ove poeme. Stvarnost je kod Bloka užasna, paklena, nosi mučenje, a čovek je i pored toga beznadno zaljubljen u nju, iako ona na kraju nosi smrt, na šta ukazuje slika ubijene Kaće. Vanjka je u Kaći video divnu damu, a na kraju ju je ubio. To takođe može ukazivati da teške godine u Rusiji, ubijaju svaku čistotu, svaki ideal. Blok koristi folklornu tradiciju, političke slogane. Politika je prisutna u Blokovim stihovima, jer poezija za njega ima cilj da opomene, ne da zabavlja. Time Blok raskida s dotadašnjom simbolističkom tradicijom. 25. PROPZNAVANJE (I ANALIZA) “NEZNANKA”

K ad je veče, nad restoranima Vreo je vazduh gluh i plah. I povicima, tim pijanima, Vlada proletnji, truli dah.

Pesma je ispevana u 13 katrena, rima je ukrštena. Ovde je dat prvi katren. Lirsko ja se ne nalazi u metafizickom i mistickom elementu, vec u objektivnoj stvarnosti. Pesma pocinje opisom

 prolecne veceri i ulica. Prikazuje veče svakodnevnog života u predgrađu bez idealizacije; kako se širi sparan vazduh iznad kafana, kako se čuje vika uličnih pijanaca I njihovim trulim dahom  preplavila je prolećna ulica.  Neznanka je pesma nastala 1906. godine, a pripada ciklusu “Grad”. što ovu pesmu razlikuje od

dotadašnjih Blokovih pesama je prikaz žene. U Stihovima o divnoj dami, žena je obogaćena kvalitetima. Ona je devojka koja peva u horu, devica, lepa, dobra. Ona je nema, uvek iznad reči. Ona pretstavlja Svetsku dušu, ne podleže zakonima vremena, ne stari, sjedinjuje prošlost , sadašnjost i budućnost. Kao takva izdignuta je iz materijalnog sveta. Da bi joj se približio, lirski subjekt mora da se uzdigne u svet ideja. Divna dama podseća na Davidovu dragu, iz Pesme nad  pesmama. Kao i ona, i divna dama je prinuđena da s vremena na vreme siđe u materijalni svet. U materijalnom svetu ona silazi na njegovo dno, na periferne, prljave delove grada. U  Neznanki, taj je  prostor kafana. Kafana je stvaran prostor, lišen mističnog. U tom se prostoru 15

 provode lake žene i sumnjivi kavaljeri. Ipak, takav prostor ne sprečava lirskog subjekta da sanjari. Tu, među pijancima, lirski subjekt vidi ženu koja miriše na magle, odiše pr astarim  predanjima, a njene oči nisu od ovog sveta. Ta se žena rađa iz pijanstva lirskog subjekta. Lirski subjekt u ovoj pesmi traži beg iz trivijalnog života, stvarnosti koja ga ne zadovoljava, traži utočište za dušu, u alkoholu, u vinu. Taj momenat neodoljivo podseća na Bodlerovu poetiku. Kao i Bodlerom Pariz, i Blokov grad je ukleti grad, u kom svaki ideal biva ukaljan. Beg iz čamotnog sveta, i kod Bodlera i kod Bloka , postiže se kroz alkohol. Opis žene u “ Neznanki” je

lišen sakralnog, lirski subjekt se ne sreće s njom uzdižući se, već trivijalno, kroz vino. Neznanka  je neznanka u materijalnom svetu jer se čista, nematerijalna, spustila u prljavi, materijalni svet, gde je mogla samo da nagna lirskog subjekta da dođe do zaključka da je istina u vinu. (Pesma ima 13 strofa(katren). Rima abab. Pesma pocinje opisom prolećne veceri I ulica.-Svako veče istim putem šetaju udvarači sa damama.Nad jezerom odjekuje žesnki krik, a na nebu je mesec naviknut na sve(on je stalni posmatrač  svega).Tu ugleda I jednog druga koji je slican njemu(smiren I odsutan).Za stolovima su oni koji stalno piju. Svako veče tu je I jedna devojka, uvek je sama I sedi kraj prozora, njena haljina sušti ,tu je I šešir sa perjem,a na tankoj ruci sija  prstenje. On se oseća zarobljenim I predanim, a svaki kutak duše mu prožima plamen vina. Pijanstvo dobija novi smisao, istina nije u smislu svakodnevice, već u napuštanju iste, u snovima o uzvišenom, u stvaranju imaginacije k oja stvara paralelnu stvarnost.

ŠARL BODLER  26. PREPOZNAVANJE

“MAČKE” (ANALIZA)

Strasno zaljubljeni I strogi učenjaci Vole podjednako, u svom zrelom dobu,

Mačke moćne I blage, ponos kuće Koje su kao oni zimomorne I kao oni za dom vezane.

Pesma “Mačke” pisana je u formi sonata. Sonet iz ciklusa "Cvece zla"; prvi, dati, katren je obgrljena rima. Prvi katren izlaže, u obliku objektivne i statične slike, jednu činjeničnu situaciju  počinje opštom predstavom o mačkama, prikazani ostareli ljubavnici i naucnici koji i pod stare dane jako vole mačke, ne miču se iz svojih soba baš k ao i one. Pominje se Had, macke se vezuju za demonsko, mačke nikada ne mogu biti zarobljene, pa ne mogu biti djavolje sluge, smao posmatrači u datom trenutku. Mač ke se porede sa sfingama, ide se od posebog ka opštem. Specifiščna je fragmentarnost, one počinju opštom predstavom, a završava opisom sjaja njihovih zenica, ide se iz tame ka svetlosti, od konkretnog ka apstraktnom, zvezdice zlatne, magični blesak.

16

27. PREPOZNAVANJE

“ČITAOCU” (ANALIZA)

Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove  po duhovima našim i tela kinje, krmimo milu grižu savesti kao svinje, ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.  Ne spada ni u jedan ciklus, nalazi se na početku kao obraćanje čitaocu. Pesma nije uobicajena za svrhu kojoj služi, Bodler čitaoca odmah na pocetku uvodi u atmosferu svoje zbirke, ne štedi ga.

Ljudske osobine, kao što su glupost, greh i zabluda upravljaju ljudima. Bodler ih antropomorfizuje. Piše kako ljudi hrane svoju grižu savesti isto kao što prosjaci hrane svoje vaši I buve. Pesma ima 10 strofa-katrena, rima je obgrljena. Programska pesma, citaoca odmah uvodi u atmosferu zbirke. Glupost, greh i poroci upravljaju ljudima, kajanje je podlo jer odmah tražimo nagradu, đavo jos vise podstiče l judske grehove, ali iznad svih čudovišta ima jedno veće, a to je dosada, koju ne poznaje samo pesnik, odnosno lirski subjekat, već i čitalac. Koristi iznenađujuć e slike, opeva ono što je do tada smatrano ružnim –   razvratnik koji mrcvari grudi bludnice, slike crva, silovanja. Ali, svi ljudski gresi k oje opeva samo služe da bi pojačao strahotu čame, koja je najgora od svega Pominje alhemiju – interesovanje za mistično. 28. PRVI CIKLUS IZ “CVEĆA ZLA” KAKO SE ZOVE, KOJE SU TEME; ŠTA JE SPLIN I ANALIZA JEDNE PESME IZ CIKLUSA

Pr vi ciklus se zove “Splin i ideal”- najobimniji ciklus, pitanja pesnikovog mesta u svetu, sve se svodi na učmalost i potištenost, motivi prolaznosti, ali i ljubavna ispovest. Tema prvog ciklusa,

 je melanholija, velika Bodlerova tema, ali i uspon i pad umetnika i čoveka generalno, svi su objedinjeni padom. Moderan čovek živi u vremenu u kom vlada splin, koji parališe volju, i bilo kakvo delanje. U takvom svetu ideal je nedostižan. Naslov je zato kontrastan. Tema prvog ciklusa je i ljubav. A one su grupisu u 3 određena tipa žene, u skladu sa trima ženama k oje su obeležile Bodlerov život: prva je crnkinja, egzotična i predatorka - Žan Dival, druga je zrelija, koju voli ne uvek platonski zbog njenog moralnog uticaja i ozračenosti srećom - Madam Sabatje, i treća, detinjasto stvorenje, koja spaja emocionalno i fizičko - Mari Dobren. Prvi ciklus ima dva  podciklusa. Podciklus Ideal ima temu ljubavi, a za podciklus Splin vezuju se sumorna osećanja, sanjarenje, nečista savest. Reč spleen u prevodu sa grčkog jezika znači slezina, koja je u srednjovekovnoj psihologiji označavala određeni organ od četiri "sokova", za koje se verovalo da kontrolišu ljudsko ponašanje. Kao takva, u 18. veku je povezivana sa anksioznošću i dubokom suicidalnom depresijom. Istovremeno sve što je pozitivno, Šarl Bodler predstavlja kroz idealno ljubav, saosecanje i ideje uz pomoc kojih je jedino moguće bekstvo iz surovog materijalnog 17

sveta. Pesma “Albatos” pripada prvom ciklusu zbirke. Pesma je sonet, sastoji se iz četiri katrena, rima je ukrštena. Predočava situaciju u kojoj se sreću albatros i mornari. Mornari su dokoni i u dokolici će loviti albatrose i zabavljati se. Osobine albatrosa predstalvjene su u kontrastnom odnosu, na jendoj strani su silne, na drugoj nemarne (ukazuju na dobru narav, mirnoću,  bezopasne su i tihe). Opisuje situacju kada je albatros uhvaćen i sputan na daske od korova, sada  je slika albatrosa drugačija, on kao kr alj azura, sada je sputan, nevešt, zbunjen. Nalazi se u neprirodnoj situaciji, vezan, okružen galamom, šikaniranjem; ovde je prikazan u dve različite situacije, u letu zadivjuju njegova bela krila, a na palubi kao nemoćan i zarobljen. Albatrosu se događaju nove neprijatnosti i poniženja, morniri ga drže, duvaju mu u kljun dim, drugi imitiraju njegov let, albatros je nemoćan da se brani, trpi mučenje, ali lirsk i subjekat i ovde ističe lepotu albatrosa, prekrasan i krilat, kao njegove trajne osobine i vrednosti k oje niko ne može da uništi. Poslednja strofa otkrva smisao; strofa koja sadrž i poentu o ljudskoj grubosti i prostoti, ona  pokazuje da je albatros samo metafora, ilustracija pesnikove sudbine i situacije u društvu.

“CVEĆE ZLA”, KOJE CIKLUSE SADRŽI; KOJE SU SLIČNOSTI U PESMAMA CIKLUSA “PARISKE SLIKE ” I DATI ANALIZU JEDNE

29. DRUGO IZDANJE ZBIRKE

1861. drugo izdanje “Cvetova zla”. Bodler je vrlo  pažljivo doterivao svoje pesme, bio je  prinuđen da izbaci 6 osuđenih pesama, ali i napisao 12 potpuno novih, kao i 20 koje je konačno doterao, iako su napisane pre 1857. Restruktuiranje zbir ke, uvodi i nova pravila. Najvažnija novina je to što je dodao čitavo novo poglavlje “Pariske slike”, koje je za svoj nukleus imalo 8  pesama koje su ranije stajale u celini “Splin i ideal”. Što se tiče celina “Vino”, “Cetovi zla” i “Pobuna”, one su ostale manje-vise neizmenjene, samo što je raspored drukčiji. Kontinuitet izmedju poslednje dve iz 1857. (“Vino” i “Smrt”) je sada narušen. Sada je “Pobuna” došla u logicku vezu sa “Smrću”, izvedenu iz religijskog koncepta. Njaveće izmene je pretrpela sekcija “Splin i ideal”. Dodati su joj: “Opsesija”, “Alhemija tuge”, “Privlačni užas”, a novo finale vrlo dramatično postignuto je pesmom “Časovnik ”. Celina “Smrt” umesto tri simetrična soneta sada  je dobila pojačanje od još tri, od kojih je “Putovanje” najduži sonet koji je Bpdler napisao. Sve  pesme koje su dodate i dalje prati prvobitni koncept kontinuiteta. Jedno od najuočljivijih  povezivan ja unutar ovog izdanja je između prve pesme “Blagoslov”, u kojoj se daje geneza  pesnikovog rođenja i njegova bludnja po višim sferama i vraćanje u svet, i poslednje u zbirci, “Putovanje”, gde pesnikov duh, shvatajući glupost, čamu i sav apsurd ovosvetovnih težnji moli Smrt da ga vodi negde drugde. *U drugom izdanju, koje je kanonsko, Bodler dodaje ciklus Pariske slike, te drugo izdanje ima šest ciklusa: Splin i ideal, Pariske slike, Vino, Cvetovi zla, Pobuna, Smrt.* “Pariske slike” pokušaj bega u spoljašnji svet velegrada. Pejzaž gradske sredine,

dat s pozicije dokonog šeteča. Fokus je na tmurnim, mračnim ulicama. Grad je ukleti grad, i  pesnik oseća splin u njemu, ali ne može van njega da opstane. Viđenje grada je subjektivno, unutrašnji i spoljašnji svet se prožimaju. Ciklus sadrži dnevne i noćne pesme. Noćne pesme nose temu opsednutosti imaginarnim. Lokacije su pozorište, kockarnice, bordeli, jer se vezuju za veštačku svetlost, a veštačko svetlo u noći je jedan od najlepših cvetova zla. Zlo je privlačna snaga smrti u ovom ciklusu. Ovom ciklusu pripada pesma “Labud”, koja se sastoji iz dva dela. U 18

 prvom delu data je slika Pariza. Šetajući gradom, koji se usled Osmanizacije Pariza promenio, lirskom subjektu na pamet pada Andromaha. Ona je u izgnanstvu, u patnji za domovinom. Tu je

i slika labuda koji umesto da graciozno plovi po vodi, groteskno se vuče po betonu, prlja bela krila prahom. Beli labud simbolizuje nevinost, čistotu, a u ovoj pesmi, labud je isprljanih krila, vuče telo po betonu, i žedan je vode. Nešto tako lepo, čisto, graciozno, ne može ostati neuprljano u vremenu u kom vlada splin, zato je labud isprljanih krila. Labud je predstvaljen simbolično, tj. on je ustvari pesnik- izgubljen u gradu kao što je Pariz, tj. onde je gde ne pripada- čezne za  prirodom i lepotom. U drugom delu pesme, lirski subjet žali za starim Parizom. Lirski subjekt ne žali za objektima koji su srušeni, već za tim što su ti objekti njemu značali. L irski subjekt  pominje crnkinju koja se vezuje za Žanu Dival, i u odnosu na druge izgnanike u pesmi, ona je trostruki izgnanik. Osim što čezne za domovinom, sanja kokose i Afriku. U poslednje dve strofe, dolazi se do opšteg, lirski subjekt peva za sve izgnanike ovog sveta. Pesnik žali sve bedne i ucveljene, sve udovice, gladnu siročad, sve poražene životom i gorkom sudbinom. 30. ZAJEDNICKE ODLIKE CIKLUSA “POBUNA” I “CVEĆA ZLA” I ANALIZA JEDNE PESME

Ciklus “Pobuna”, Bodlerovog Cveća zla, čine tri pesme, “Odricanje Svetog Petra”, “Kain i Avelj”, i “Litanija Satani”. Broj tri simbolizuje Sveto Trojstvo. Ovaj ciklus je metafizički

najznačajniji, najsmeliji je ciklus, ima Biblijsku tematiku i najviše je u vezi s Bodlerovim satanizmom. Satanizam u književnosti u širem smislu podrazumeva pobunu protiv Boga, ali ta  pobuna ne podrazumeva nužno slavljenje zla, već jedan stav odbacivanja svakog autoriteta, i nemirenja sa ograničenošću ljudskih mogućnosti. Satanizam često izražava borbu za prava čoveka, a zlo, o kom govori i Bodler, je pobuna protiv buržoazije, i svega što je osrednje. Satanizmom se prikazuje stav modernog čoveka koji je rastrzan između težnje i mogućnosti. Likovi iz Bodlerove zbirke su moderni ljudi koji žive u čamotnom, bolesnom svetu koji je  pogođen splinom, i u kom je, kao takvom, ideal nedostižan. Moderan čovek sumnja u sve , pa i u  postojanje Boga. Pesma “Odricanje Svetog Petra”  počinje slikom Boga koji se u prvoj strofi uspavljuje kletvama i psovkama koje ljudi upućuju nebu, a u drugoj strofi mu krici stradalnika zvuče kao simfonija. Bog je kod Bodlera uspavan i Bog je nemi posmatrač čovekove sudbine. Od treće strofe, lirski subjekt se obraća Isusu, i kroz treću, četvrtu i petu strofu govori mu da se seti maslinjaka iz kog se molio ocu, da se seti klinaca koje su mu zabadali u meso, da se seti

udova koji su se pod težinom tela izdužili. Od šeste strofe, lirski subjekt pita Isusa seća li se dana kada je došao na magarcu da ispuni večni zavet, i u ovoj strofi, Bodlerov satanizam dolazi do ekstrema, od Isusa, koji se žrtvovao za čovečanstvo, se traži da se pokaje, i da ga to pokajanje  boli više od raspeća. U poslednjoj , osmoj strofi, lirski subjekt ističe da je ovaj svet licemeran, i opravdava odricanje Svetog Petra.

19

31. KOM CIKLUSU PESAMA ZBIRKE “CVEĆE ZLA” PRIPADA PESMA “ALBATROS”, A KOM PESMA “LABUD”? DATI UPOREDNU ANALIZU OVIH PESAMA.

“Albatros”  pripada ciklusu “Splin I ideal”, a “La bud”  pripada ciklusu “Pariske slike”. Pesma “Labud” podeljena je u dva dela, dok se pesma “Albatros” uslovno može  podeliti na dva dela, dok u prvoj pesmi u prvom delu opisuje sliku Pariza I labuda, tako u drugoj pesmi daje opis albatrosa, dok u obe pesme u drugom delu otkriva da se iza simbola labuda I albatrosa krio, zapravo lirski subjekat. Labud je predstvaljen sim bolično, tj on je ustvari pesnik- izgubljen u gradu kao sto je Pariz, tj. onde je gde ne pripada- čezne za prirodom i lepotom. Isto tako  poslednja strofa Albatrosa otkrva smisao; strofa koja sadrzi poentu o ljudskoj grubosti i prostoti, ona pokazuje da je albatros samo metafora, ilustracija pesnikove subidne I situacije u drustvu.

Dalje, u pesmi Labud slučajnost je zarobljeni labud na Karuselu, koji je u ovoj pesmi simbol izgnaninka. Videvši prizor životinje koja pati, pesnik se poistovećuje s njim, jer je i pesnik izgnanik, stranac u sopstvenom gradu, oseća splin u Parizu, ali van njega ne može da opstane. Ova pesma je napisana za sve izgnanike sveta. Svi koji se pominju u pesmi su izgnanici. Ali isto tako I albatros, koji je kralj azura, sputan je, mučen I zarobljen od strane mornara. Ali albatros

 pretstavlja pesnika i umetnika uopšte. Tema pesme je položaj umetnika u ovom svetu. Pored razlike u pomenutim temama, razlika je I u lokaciji, labud je smesten u grad, koji se valja u

 prašini I željan je vode, a Albatros je smešten na palubi mora, željan leta, nalazi se u neprirodnoj situaciji, vezan I okružen galamom. Takođe slika labuda koji umesto da graciozno plovi po vodi, groteskno se vuče po betonu, prlja bela krila. 32. CIKLUSI PO REDU IZ “CVECA ZLA”, PARISKE SLIKE UKRATKO I ANALIZA JEDNE PESME

Prvi ciklus “Splin I ideal” ima dva podciklusa. Podciklus Ideal ima temu ljubavi, a za podciklus

Splin vezuju se sumorna osećanja, sanjarenje, nečista savest. Tema prvog ciklusa, Splin i ideal,  je melanholija, velika Bodlerova tema, ali i uspon i pad, umetnika i čoveka generalno, svi su objedinjeni padom. Moderan čovek živi u vremenu u kom vlada splin, koji parališe volju, i bilo kakvo delanje. U takvom svetu ideal je nedostižan. Naslov je zato kontrastan. Tema drugog ciklusa, “Pariske slike”, je pejzaž gradske sredine, dat s pozicije dokonog šeteča. Fokus je na tmurnim, mračnim ulicama. Grad je ukleti grad, i pesnik oseća splin u njemu , ali ne može van njega da opstane. Viđenje grada je subjektivno, unutrašnji i spoljašnji svet se prožimaju. Ciklus sadrži dnevne i noćne pesme. Noćne pesme nose temu opsednutosti imaginarnim. Lokacije su  pozorište, kockarnice, bordeli jer se vezuju za veštačku svetlost, a veštačko svetlo u noći je jedan od najlepših cvetova zla. Zlo je privlačna snaga smrti u ovom ciklusu. Treći ciklus nosi naziv “Vino”. Vino je jedan od veštačkih rajeva. Iz splina se osim u umetnost, beži u poroke, vino je  jedan od njih. Vino s jedne strane leči, ali s druge šteti. Zlo se kod Bodlera prevazilazi hiperbolizacijom zla. Tema ciklusa “Cvetovi zla” su telesna sagrešenja, ropstvo pesnika i svakog drugog, preokret od zla ka nečemu lepom koje je nemoguće. Ciklus “Pobuna”, 20

metafizički najznačajniji ciklus zbirke, prožet biblijskom tematikom, najviše u vezi s Bodlerovim satanizom. Satanizam često izražava borbu za prava čoveka, a zlo, o kom govori i Bodler, je  pobuna protiv buržoazije, i svega što je osrednje. Ono što je važno za modernog čoveka je da on sumnja. Moderan čovek sumnja u sve , pa i u postojanje Boga. Ciklus “Smrt”  ima temu  putovanja. Bodler za smrt ne vezuje pesimizam. Pesimizam se kod Bodlera vezuje za život. Život koji je prožet splinom, dosadom od koje smrt oslobađa. Smrt je vodič u otkrovenje nečeg novog, odlazak u nešto bolje. Smrt kao eskapizam je romantičarska tema. Smrt kosi i one koji hoće i koji neće da plove u nešto novo. (ostatak 29. pitanje) 33. KAKVA JE KOMPOZICIJA BODLEROVE ZBIRKE “CVEĆE ZLA”? KOJE GODINE IZLAZI ZBIRKA I KOJE SU OSNOVNE TEME ZBIRKE? ANALIZA JEDNE PESME PO IZBORU

Žan Moreas, u manifestu simbolizma, ističe da je Bodler preteča simbolizma. B odlerova zbirka “Cveće zla” je izašla 1857. Njena poezija odlikuje se do tad nepostojećim senzibilitetom, lišena  je lirskog, senzualnog i mekog, i donosi novi pogled na život. Naslov je groteskan, i govori nam da lepota može procvetati i iz zla. Lepota je kod Bodlera uvek u vezi s bizarnim, neočekivani spoj, spoj nespojivih slika. Bodler tvrdi da je njegova zbirka čvrsto povezana, strogo koncipirana. U prvom izdanju zbirke, bilo je sto pesama. Broj pesama u prvom izdanju je intertekstualna veza s Danteom. Prvo izdanje imalo je pet ciklusa. U drugom izdanju dodaje

ciklus Pariske slike. Smrt kosi i one koji hoće i koji neće da plove u nešto novo. Poslednja pesma nosi simboličan naslov “Putovanje”. Putovanje je putovanje s ovog sveta. Bodler za smrt ne vezuje pesimizam. Pesimizam se kod Bodlera vezuje za život Smrt je kapetan, a kapetan asocira na putovanje, vezuje se za putovanje. U životu, na ovom svetu, nije viđeno ništa osim banalosti, i ničeg osim dosade. Smrt je vodič u otkrovenje nečeg novog, odlazak u nešto bolje. Kada je kompozicija zbirke u pitanju, jako je važan okvir zbirke, koji čine prva i poslednja pesma. Prva  pesma “Čitaocu”je uvodna pesma upućena čitaocu, i bitna je jer najavljuje važne motive zbirke. Čitalac je jednako licemeran brat, raspolućen  je između dobra I zla, usmeren i ka Bogu i ka Đavolu, a raspolućenost modernog čoveka je važna tema zbirke. U pesmi je prisutan i motiv čame. Čama je najstrašnije čudovište, parališe volju, parališe bilo kakvo delanje. Ta dosada, melanholija, koja čini da se moderan čovek oseća kao ništavilo, i koja budi odvratnost prema životu, velika je Bodlerova tema, ima najveći prostor u zbirci. (ostatak 28.) 34. TERMIN UNIVERZALNA ANALOGIJA OBJASNITI NA OSNOVNU ANALIZE JEDNE BODLEROVE PESME

Univerzalna analogija ideja vezana za simbolizam I modernu poeziju po kojoj su sve pojave na

ovom svetu povezane tajnim vezama. Ideja u.a. je mističnog porekla, verovatno preuzeta od Svedenborga, koji smatra da su u kosmosu svi elemnti uzajamno povezani. U.a. kod Bodlera  predstavalja osnovnu temu soneta “Saglasja” (njeno shvatanje se ostvaruje u samim stihovima), u kojoj se slike spajaju sa metaforama zvuka, boja, dodira I mirisa. Poetski izraz ove ideje najbolje je izraziti pomoću sinestezije, što pesnik upravo i čini. Za pesnika su mirisi blagi kao 21

oboe ili zeleni kao polja. U stihovima je iskazano i pesnikovo insistiranje na veštackoj lepoti –  mirisi mošusa, tamjana, izmirne. U ideji da se covek kreće kroz šumu simbola, sadržana je i  jedna intertekstualna veza  –  Božanstvena komedija. Pesma ima 4 strofe: 2 katrena, 2 terceta, rima je obgrljena. Prva strofa ukazuje na prožimanje duhovnog i telesnog, isk onskog i onog što trenutno gledamo, vidljivog i naslutljivog. Drugi katren i terceti razvijaju ideju sinestezijegovore među sobom mirisi, zvuci i boje, stapaju se. Neki mirisi su blagi, dok su drugi kvarni i naduti, ali bi da se šire kao mošus, tamjan i izmirna, gde se sve sabira. 35. “VINO UBICE ” ANALIZA

Ciklus “Vino”, pesma o veštačkim rajevima, o pijanstvu i grehovima koji iz njega slede. Lirski subjek at je ubica koji je ubio svoju ženu gurnuvši je u bunar, a na to ga je naterala kobna moć alkohola. Ipak i  posle tog zločinačkog čina on jedva čeka da počne ponovo da pije i da tako uguši i ono malo griže savesti što ga muči. Njemu vise ni do čega nije stalo, pa mu je svejedno da li će živeti. 36. “PUTOVANJE” ANALIZA

Poslednja pesma u zbirci ciklus “Smrt”. Pesnik je shvatio kako je ovaj svet mali I ništavan, čovek celog života žurno hrli napred, željan novosti I saznanja. Njegova duša je kao brod koji se iznenada nasukao na obalu, kao skitnica sa blatnim stopalima, sanja zaneseno raj koji vidi

omađijan sjajem blistave sreće. Putnici sa broad pričaju šta su videli sa one strane života,  bogatstvo gradova,  prekrasne pejzaže. To je sjajan svet bez težnje I nemira, ali u njima ima tirana, pijanaca, podlaca, jer je svet večno takav. Pesnik se za trenutak razmišlja, ali onda ipak kreće u taj iracionalni svet smrti, jer iako nije savršen, bar je nov I nepoznt.

RILKE 37. PREPOZNAVANJE (ANALIZA) “PANTER ”

 Njegove oči muti i sputava rešetki tamnih stalni mimolet. Tisuću rešetaka poigrava i okončava sobom njegov svet. Pesma se sastoji iz 3 katrena sa ukrštenom rimom. Dat je prvi katren. Tema je zatočeništva i zarobljavanja. Data je slika okovane zveri čiji je život sputan reš etkama. Slika pantera, akcenat na njegove oči, on je iza rešetaka, on vidi slobodu, ali je sputan da izađe napolje jer je u kavezu.

Kavez ima gvozdene rešetke i zbog umora on ne može da vidi ništa. Njemu izgleda kao da  postoji hiljade rešetaka koje zbunjuju njegovu viziju. Za njega nema sveta iza kaveza. 22

Pesnik slika njegovu snagu, ali u njoj vlada muk. Tek se ponekad zastor skloni i tad njegovo telo obuzima krik. On slika životinju kako korača napred-nazad. Njegove reci odišu pažnjom čoveka koji je osetio bespomoćnost zveri. Pesnik se poigrava sa perspektivama posmatrača i predmeta,  pa čitalac stiče utisak da se i sam nalazi u kavezu. On kazuje ono sto je video i osetio, ali ne smatra da je nužno istaći pouku. Slik a pantera, akcenat na njegove oči, on je iza resetaka, on vidi slobodu, ali je sputan da izađe napolje jer je u kavezu. Panter se šeta u krug bespomoćno, kao da želi da pobegne od svoje sadašnje sudbine. Njegovo koračanje je kao ritualni ples oko centra u

kojem stoji njegova moćna volja koja je paralisana. On je umoran od svog života, koji se odvija u istom kavezu, ceo dan, svaki dan. Iako je zarobljenik, on je moćna divlja životinja sa svim istim nagonima kao i panteri u divljini. Međutim, čini se kao da su sve njegove moćne žel je nestale. On ponekad otvara oči i "tada ude neki lik, kroz napregnuti mir udova roni - i mre u srcu kao dalek krik". 38. ANALIZA “KARUSEL ”

Javlja se kao simbol života. Počinje slikom u kojoj niz šarenih konja odoleva smrti svojim stavom, iako je ona neizbežna. Na toj vrtešci života nalaze se različiti ljudi ,devojčice,dečaci neki na konju, neki na belom slonu ili namrgođenom lavu, jelenu, koji liči na pravog samo ima sedlo, na kome je devojka u plavom. Ton pesme je veseo sve do poslednje strofe kada dobija melanholičan prizvuk I stvara kontrast stihovima- život je besciljan, njegovo kruženje vodi u neminovnu smrt. 39. ANALIZA “DEVINSKE ELEGIJE ”

Pesma počinje pitanjem lirskog subjekta zbog čega je život vredan k ada je tako kratak, kao osmeh vetra (neobično poređenje). Prisustvo na svetu znači mnogo, iako je jednokratno i kratkotrajno, zaključak je do kog se dolazi. Pesma dobija metafizički prizvuk – uloga čoveka je da stvarima da značenje, da ih obogati. Tako  za zaljubljene svaka stvar postaje izjednačena sa zanosom. Kroz pesmu se provlači i motiv prolaznosti. Pesnik stvari persnofikuje, one žive, misle i razumeju. Pesma se završava stihovima koji podsećaju na odu u slavu zemlje i života. Od  postupaka Rilke koristi simbole i slobodnu asocijativnost.

“VLATI TRAVE”- VOLT VITMEN 40. OBJASNITI POJMOVE VEZANOG I SLOBODNOG STIHA NA PRIMERU VITMENOVE POEZIJE

Vitmen, naime, uvodi u poeziju slobodan stih koji ne sadrži ni rimu, ni fiksiran metar ni druga uobičajena versif ikacijska sredstva. Ona su zamenjena kolokvijalnim tonom i stihovima nepravilne dužine, otvorenom formom koja pesnički ritam dobija iz nešematizovane smene

naglašenih i nenaglašenih slogova, Vitmenov slobodni stih, iako ne originalan, jer se pojavljuje 23

na engleskom jeziku već početkom 17. stoljeća u prevodu Biblije, jeste krajnje ostvarenje

romantičarske zamisli organske forme, oblika koji treba da potiče iz samog dela i da izražava njegovu posebnost. 41. VITMENOVA ZBIRKA, POETIKA, PRIMERI

1855. Izlazi zbirka “Vlati trave”. Ono što je Vitmen stvarao bilo je zaista novo, takoreći revolucionarno. Vitmen je svoje teme vezivao za građansko društvo. Vitmen je grad i civilizaciju

 posmatrao optimistički, tu je video napredak , progres, potvrdu stvaralčke prirode na delu. Počeo  je u poeziju da unosi realnost. Jezik i stil Vitmena takođe su bili značajna, revolucionarna novina za dotadašnju poeziju. Pokušao je da stvori novi pesnički jezik. Pre svega on ukida razliku između pesničkog i nepesničkog. Promenivši leksiku i stil, on takođe menja i stih, ne preuzima tradicionalni stih svojih prethodnika - ukida i grancu između stiha i proze. Njegov stih je oslobođen rime, nije organizovan u tradicionalnim metrima, bliži je biblijskom stihu nego ritmiziranoj prozi. To je prvi put da se javlja slobodan stih u savremenom smislu. Njegov stil je

 jasan, razumljiv, tačnije on uvodi u poeziju jezik koji je do tada bio karakterističan samo za  prozu što je u skaldu sa njegovom idejom - da poezijom prenese određenu poruku - on nije ni hteo da publika njegove stihove uči i zna napamet, već samo da usvoji poruku koju oni nose.  Njegovo shvatanje demokratije se zasniva na ravnopravnosti i jednakosti svih ljudi. Smatra da  postoji masa koja je skup individua, a da bi čovek opstao u masi mora da bude svestan sebe i svoje individualnosti. Otuda i simbolika u nazivu zbirke „Vlati trave“ –   trava raste u

 busenovima, ali je ipak sasatvljena od gomile pojedinačnih vlati. U poeziju Vitmen nosi dosta autobiografskih podataka, tako da se narušava grnica između poezije i stvarnosti, što je, uostalom, i odlika romantičara. Bio je zastupnik entuzijastičke poetike, smatrao je da pesma izvire iz nadahnuća, da je glavna faza u nastajanju pesme sazrevanje i rađanje misli, a pisanje je samo konačan proces. U Vitmenovoj poeziji prisutna je tehnika montaže koja se ogleda u simultanom prikazu prostora I vremena. U pesmi “Prelazak Bruklinskom skelom” povezu je u istoj ravni generacije prošlih, sadašnjih I budućih vremana. U pesmi “Pesma o meni” on  povezuje udaljene geografske topose, koje razdvajaju ne samo kilometri nego i vekovi. 42. DATI ANALIZU JEDNE PESME PO IZBORU VOLTA VITMENA U KOM DOMINIRA MOTIV PREDSEDNIKA A. LINKOLNA.

“O kapetane! Moj kapetane!” ovo je metaforička pesma ispevana u čast A. Linkolna i odnosi se na njegov atentat i kraj ropstva. Ima himnič an ton, proslavlja se Amerika i njeni ljudi, insistira se na tome da je to zemlja doseljenika koji su je gradili po svojoj meri. Napisana je u vezanom stihu, rima je ukrstena. Ima s večan i tih ton, pun poštovanja prema pokojnom predsedniku. Pesma pocinje apostrofom, dozivanjem kapetana, strašna bura je prošla (rat), prebrodili su  sve. Blizu su luke, ljudi kliču, svi gledaju ka brodu. Na palubi su kapi krvi gde je njegov kapetan hladan I mrtav pao -apostrofira ljubav. Druga strofa poziva kapetana da ustane jer se za njega čuju trube, pletu venci i svi su ga željni, ali to je san zao što on lezi hladan i mrtav. U trećoj

24

strofi brod je na sprudu, bezbedan, jer je strašna plovidba prosla, svi kliču. Pobednički brod se vraća ,cilj je savladan, a on se predao tuzi i šeta palubom gde mu je kapetan hladan i mrtav pao. 43. “O KAPETANE! MOJ KAPETANE! ” PREPOZNAVANJE (ANALIZA)

O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila! Pobijedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,

Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk, Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk! Ali o srce! srce! Srce!  Na palubi je moj kapetan,

U svojoj rujnoj krvi leži, Mrtav i ledan. Ovo je metaforička pesma ispevana u čast A. Linkolna i odnosi se na njegov atentat i kraj ropstva. Ima himničan ton, proslavlja se Amerika i njeni ljudi, insistira se na tome da je to zemlja doseljenika koji su je gradili po svojoj meri. Napisana je u vezanom stihu, rima je ukrstena. Ima svecan i tih ton, pun poštovan ja prema pokojnom predsedniku. Pesma počinje apostrofom, dozivanjem kapetana, strašna bura je prošla (rat), prebrodili su sve. Blizu su luke, ljudi kliču, svi gledaju ka brodu. Na palubi su kapi krvi gde je njegov kapetan hladan I mrtav pao -apostrofira ljubav. 44. ANALIZA “PESMA O MENI”

U pitanju je lirska ispovest. Poemu koju je celog života dopunjavao. U kanonu ima 52 pevanja, simbolizuje buđenje I lutanje kroz život I kroz vreme. Koristi postupak slobodne asocijativnosti. Tako njegova pesma započinje uzdižući sebe. Vitmen nema obzira prema pesničkim konvencijama, pa zato i može da prvu strofu počne tako. Dalje, sebe predstavlja u natprirodnoj veličini. Vitmen na sebe uzima božanske obaveze; on je neka vrsta svestvoritelja,  primećuje se

stav krajnjeg romantičarskog egoizma i arogancije u njegovoj poeziji. Za Vitmena "prava"  priroda je, svakako, samo divljina. Tako predstavlja sebe kao arhetipsku američku ličnost: samopouzdanog, samozadovoljnog i krajnje nezavisnog lovca u divljini. Idealni svet nalazi se u centru pesme, I koja pokušava ne samo da izrazi pjesnikovu ličnost, nego i celu Amerik. Vitmen sa samim sobom na božansko presto ustoličuje svakog čoveka jer "svi su besmrtni i nedokučivi kao i ja", a idealizuje svoju zemlju da bi potvrdio uzvišenost i dostojanstvo svakog naroda, jer mu se Amerika, u svojoj idealnoj projekciji čini putokazom ka budućnosti. Vitmenovi "katalozi", gotovo beskonačni nizovi slika, nabrajanje koje nema svoje prave f unkcije, iako je Vitmenova nam jera jasna. On bi želeo da masom činjenica ojača r eprezentativnost i opseg svog dela. Primeri 25

ovakvih "kataloga" kojim se Vitmen ponosio, a koji savremenom čitaocu najviše smetaju I  brojni su u pesmi 15. I 33. strofa. Vhitmen zaključuje kako život nastaje iz života i da ne može roditi onaj koji je bez roditelja niti biti majka onaj ko je bez majke. Misterija života i postanka je lajtmotiv svih njegovih pesama i pristupa mu na mnogo načina, posvećujući mu mnogo stihova  pa tako i celo sedmo pevanje “Pesme o samom sebi”. Na kraju on želi uronuti u misteriju života sa svih strana i zajedno sa čitaocima razmisliti o svim aspektima bitka i postojanja. U ovim stihovima pronalazimo i lik Boga ili Tvorca kojeg Vhitman također obilato koristi ponekad ga  poistovećujući sa sobom, a drugde ga koristeći kao potpuni kontrast.  Poslednji stihovi su

 pesnikov oproštaj, opisao pun krg, celokupan život. 45. ANALIZA “PRELAZAK BRUKLINSKOM SKELOM ” (SIMULTANOST)

Simultanost je istoplano prikazivanje događaja, junaka ili predela koji su vremenski I prostorno udaljeni. Ovaj postupak karakterističan je za modernu književnost, tako Vitmen u pesmi “Prelazak Bruklinkom skelom” u istu ravan stavlja generaciju prošlih I sadašnjih I budućih

vremena. Još na samom početku Vitmen povezuje sadašnje i buduće generacije, stvarajući još tada osećaj simultanosti vremena i prostora –   on ljude povezuje upravo njihovim zajedničkim načinom života, istim pobudama, osećanjima, načinima funkcionisanja. On apostrofira nove generacije predstavljajući im svoj život, svoju svakodnevicu, pokazujući pri tom da to pripada i njima, da je to i njihov način života. On insistira na kontinuitetu trajanja na taj način što spaja  prošlost, sadašnjost i budućnost, insistira na večnosti čovečanstva i na prolaznosti vremena, koje ne staje, koje odnosi jedne, ali donosi druge i koje upavo povezuje sve u jedinstenu celinu. On tu misao o kontinuitetu čovečanstva povezanog vremenom upravo simultanošću naglašava –  sve se stapa, povezuje, vreme povezuje ljude u jedinstvo, ne udaljava ih („šta je zbir svih tih stotina godina između nas“). Gradi sliku realnog čoveka, života, svakodnevice, sliku života koja se sastoji od dobra i zla, vrline i poroka, uspona i padova. Tom slikom on aludira na jedinstvo, vezu među ljudima svih generacija. Slavi kontinuitet života, život koji zavisi od volje i stava  pojedinca, a takođe i čoveka i civilizaciju koja stvara jedinstvo, koja individualnosti povezuje u

 jedinstvenu, „večnu“ celinu. 46. ANALIZA “PSOELDNJI PUT KADA JE CVETAO JORGOVAN U DVORIŠTU”

Pesma je napisana povodom smrti Linkolna kome se Vitmen divio, jer je on za njega  predstavljao jedinstvenost civilizacije, pošto je bio na č elu drzave. Posle njegovog ubistva Vitmen doživljava razocaranje I tugu ,međutim pesma nema pesmimisticki ton, ona odiše vedrinom, opisuje lepote života I prirode. Izgrađena je na kontrastu smrti I tuge za prijateljem sa  jedne str. I lepote zivota, radosti sa druge str. Jorgovan je simbol vaskrsnuća, budjenja, radjanja  prirode, on stoji u suprotnosti sa smrću. Pesnik donosi grančicu jorgovana na grob, što je znak vere I nade u moc obnove, u neprolaznost života. Pojavljuje se I ptica koja simboliše spiritualnost, pesnik se poisto većuje sa pticom. Zvucima I slikama punim poštovanja pesnik dočarava posmrtnu povorku predsednika Linkolna, dok  ptica svojom pesmom prati to tužno osećanje. On žali za prijateljem, ali veruje da je smrt prirodna, da je deo života da umrli u njoj 26

nalaze mir, a oni koju su ostali na zemlji pate jer nisu svesni veličine tog mira.Tako se njegova  pesma na kraju pretvori u himnu smrti, deo prirode života koji se zassniva na rađanju I smrti. On stvara osecaj stimultanosti vremena I prostora, I na taj nacin što govori o vojnicima, ratnicima, o umrlima I povezuje ih sa sadašnjim trenutkom.

“STRANAC”- ALBERT KAMI 47. PORTRET MERSOA (48. KOJIM PRIPOVEDAČKIM POSTUPKOM SE KORISTI ALBERT KAMI U “STRANCU” U OBLIKOVANJU GLAVNOG JUNAKA?) 49. ANTIJUNAK

Merso je apsurdni lik u apsurdnom svetu. Pripovednje teče u prvom licu, tako da se Merso nalazi u dvostrukoj ulozi, f-ji naratora, a ujedno I glavni junak romana. Pripovedanje je dato u obliku

sololokvija (samoispovedanja), pre nego što će Merso biti pogubljen. Prva rečenica koja nas uvodi u Mersoov svet tišine otkriva nam da je junak ovog romana voleo majku, iako je sve u njegovom svetu svedeno na tiho prihvatanje realnosti bez reakcija. On ne reaguje spolja, ali se u njemu samom odvijaju tokovi misli koji nas nagone na zaključak da je njegova krivica njegov

introvertni svet patnje. Ona odlazi i sa njom odlaze sve Mersoove želje. Introvertni Merso ne reaguje, on oseća, iako nam pisac upravo to nigde ne kazuje jasno. Videvši komšiju Salamona kako plače za psom, Merso je pomislio na majku, kao što su ga uvek tuđe tuge i gubici podsećali na sopstveni gubitak koji je sa čudom posmatrao u sebi samom. Merso je čovek koji je u tom realnom svetu potonuo. Prekinuo je studije bez nekog očitog razloga, izgubio je želju za isticanjem u društvu, ne reaguje na bračnu ponudu niti na smrt roditelja. Kod Mersoa nema lažnih suza kada mu umire majka. On zbog svoje neosetljivosti, zbog nepokazivanja svojih unutrašnjih osećanja i biva osuđen od društva i neshvaćen.  On posle smrti majke normalno nastavlja život, izlazi sa Marijom na  plažu, u bioskopu gleda komičan film (što će sve uticati na njegovu presudu). Dakle, za njega se život nastavl ja, on govori da on nije kriv što mu je umrla majka I da je to svakako moralo da se desi. Opšti utisak jeste da je Merso ravnodušan i ispoljava indiferentnost prema svetu, izražava nezadovoljstva čoveka svetom kome ne može da osmisli sebe, pa samim tim ne može ni da pobedi apsurd u sebi. U tome leži revot ili tiha pobuna Mersoa, u čemu treba videti I osnovni razlog što svet na njega gleda kao na uljeza I stranca I što on sebe u tom svetu doživljava kao stranca. Igra svetlosti u romanu je izuzetno važan motivski element koji nam čini sam tok ovog romana snažnim i ostavlja u nama snažan utisak da se u glavnom junaku zaista nešto važno prelama, da se nešto užareno, nepodnošljivo sjajno odigrava u njegovoj glavi, te se i njegovi postupci više ne mogu sagledavati kao postupci čoveka koji sa određenom namerom izvršava ubistvo. I zaista Merso nije planirao, Merso nije sa namerom  počinio zločin, on je introvertno, u potpuno apsurdnom momentu, povukao obaruč i zaustavio dah. Društvo nema instrumente merenje one druge, unutrašnje krivice ili nevinosti i vidi samo  počinjeno delo. Društvo odbacuje svaki znak posmatranja tuđih iskonskih razmišl janja i onoga što pojedinac u biti jeste. Merso je osuđen. Njegovu osudu došao je da olakša sveštenik koji traži 27

 pokajanje. Na takav čin, Merso reaguje burno, on viče, urla, govori sve što mu je na duši, tražeći da se za njega niko ne moli. Njegova reakcija postaje burna najednom, snažna. Kao da je sve vreme u njegovom ćutanju bilo snažne patnje koja je našla konačno put da izleti u svet realnih, u svet koji je dobio uši da čuje i oči da vidi. Tako očišćen od gneva, Merso je poželeo da na dan njegovog pogubljenja bude puno gledalaca i da ga svi dočekaju sa povicima mržnje. Tom željom, možda i jedinom koju je izrečena iz Mersoovih razmišljanja, završava se roman Albera Kamija. * Sprečavanje prijatelja da ubije nema za cilj da govori o moralu Mersoa, već da motiviše kasnije apsurdno suđenje i zločin, da do njih dovede. Zato se na psihološkom planu može tumačiti Mersoov lik samo ukoliko se to tumačenje podredi tumačenjima filozofije apsurda, čiji su elementi u prvom planu i kojima se jedino može predsatviti Mersoov lik. Kami odstupa od unutrašnje logike književnog lika, kada je potrebno da realizuje svoju koncepciju filozofije apsurda. 50. SUĐENJE

Druga celina je, u stvari, rekonstrukcija prethodnih događaja, koja prati Mersoovo suđenje i istražni postupak zbog ubistva koje je počinio –   preispitivanje sopstvene svesti, otkrivanje Mersovoih stavova. U sali, za vreme suđenja, Merso sebe doživljava kao uljeza.  Na sudjenju, osim mnogo gledalaca, prisutni su i novinari. Samo suđenje je apsurdno koje u proces uključuje I niz činjenica koje nemaju veze sa ubistvom. Pored osnovnih pitanja, tuzilac mu kaže da će morati da odgovori na pitanja koja naizgled nemaju veze sa slučajem, ali koja su važna- ispituje ga o njegovom odnosu sa majkom, zašto ju je stavio u starački dom i da li mu je bilo teš ko kada  je umrla. Svedočili su nastojnik iz doma, Toma Perez, Selest, Marija i Ramon. Tuzilac zakljucuje iz svedočenja da je Merso bezosećajan čovek koji nije plakao na sahrani svoje majke, pio je belu kafu, pušio cigarete, nije znao koliko mu majka ima godina, sutradan se upustio u ljubavnu vezu i sa devojkom, gledao smešan film, a pritom se družio i sa čovekom sumnjivog morala. Merso je ostao nem I zatvoren za sve oko sebe. Mersoov advokat iznervirano odgovara sudi li se njemu jer  je sahranio majku ili zato što je ubio coveka? Merso shvata da njegova stvar ne stoji dobro.  Njemu je zanimljivo dok sluša dok govore o njemu, makar i na optuzeničkoj klipi. Nakon dobre tužilačeve završne reči, nastupio je Mersov advokat, a onda je i Merso dobio reč i  jedino što je izrekao jeste konstatacija da se to desilo zbog sunca, čemu su se svi prisutni smejali. Stiž e  presuda: Merso je osudjen na smrt pogubljenjem, ali postoji mogucnost molbe za pomilovanje. Molba je odbijena, a Merso još ne oseća strah, sem što se javlja misao o apsurdnosti života, jer

se mora umreti, pa ma kad to bilo, da li će sad sa 30 ili 70 njemu je svejedno. 51. KRACA ANALIZA “STRANCA”, NARATIVNI POSTUPCI I IDEJE

To  je prica o činovniku Mersou, koji dobija obaveštenje da mu je umrla majka. On odlazi na sahranu, ali nije plakao, nije želeo majku ni da vidi, razmišljao je jedino o tome da je majka živela kako je mogla i sebi nema šta da predbacuje. Kada se vratio s sahr ane, pošao je na plažu, sreo devojku Mariju, s kojom je radio, a kada se ustanovilo da je simpatija obostrana, ona dolazi k njemu. Nakon toga uvučen je u svađu svog suseda Remona, s kojim uskoro odlazi na vikendicu 28

na plaži. Remon se potuži da ga goni grupa Arapa, te izbija tuča, Remon je povređen i želi da se osveti. Merso ga tada nagovori da mu  preda pištolj, da ne bi bilo veće nevolje. Ali na plaži u šetnji Merso susrece Arapina koji je krenuo nožem na njega. Zaslepljen suncem, Merso puca pet  puta u Arapina i ubije ga. Drugi deo romana posvecen je Mersoovom boravku u zatvoru, te kako on ne shvata ozbiljnost situacije. Na suđenju neprestano naglašavaje kako je bezosećajan, jer nije  plakao za majkom i isti je dan našao ljubavnicu. Izmišljena je čitava zavera s Remonom o ubistvu s predumišljajem, i Merso je na kraju osuđ en na smrt. Zatvor, sudenje, pa i presudu, Merso prima smireno, ne shvatajući da se sve to dogada njemu i u tome je sam sebi „stranac“. Jedino se razjari kada mu sveštenik nudi utehu. Zaključu je da ako ga gomila dočeka povicima mržnje pre pogubljenja to će ga na neki nacčin učiniti čak i srećnim. Završetak ovog  romana slican je završetku Braće Karamazova. Sudi mu se za karakter, a ne za delo. Roman je ispripovedan u prvom licu, naracija je svedena na svest junaka i sadašnje vreme i događaje.

 Naracijom se samo naizgled zadržava tradicionalni način izlaganja objektivnog pripovedača, dok je u stvari sve zbivanje dato kroz svest junaka i redukovano je jer su ključni događaji namerno zatamnjeni (odnos s majkom, ubistvo je nemotivisano), ali su zato srž pripovedanja detaljni čulni utisci, osećaji i opažanja. Redukcijom svesti Kami od svog Mersoa stvara antijunaka, odbojnog lika čiji nam se postupci ne razjašnjavaju, pa nam zato deluje hladno, otuđeno i bezosećajno, ima samo telesne potrebe. O majci saznajemo samo u fragmentima. Izostaju osećanja o Mariji (sem da konstatuje da ju je poželeo). Ne komentariše svoje postupke, nema objašnjenja ubistva, niti kako se oseća povodom toga. Takođe, nema ni opisa odnosa sa drugim likovima. Pripovednje teče u prvom licu, tako da se Merso nalazi u dvostrukoj ulozi, f -ji naratora, a ujedno I glavni junak romana. Pripovedanje je dato u obliku sololokvija (samoispovedanja), pre nego što će Merso biti pogubljen. Psihicki život Mersoa je sveden samo na jednu vremensku dimenziju  –  sadašnjost. Nema tehničkih novina (promena forme ), nema

kombinovanja raznih žanrova, nema odsustva realisticne motivacije. Novina je samo utisak koji ostavlja Mersoov karakter (a što se postiže redukcijom karakterizacije). Sredstva karakterizacije su tradicionalna –  o njemu se saznaje na osnovu njegovih postupaka, misli i na osnovu odnosa sa drugim l judima i njihovih misli. To znači da je karakterizacija psihološka. Jedino odstupanje od konvenciija takve karakterizacije je to što se Kami suzdržava od komentara koji se očekuju (detalji, objašnjenja situacije, opravdanja, izgovori...). Motivacije nema. Razlozi za to mogu biti: 1. Skrivanje neke dublje tajne u nedorečenosti. 2. Tajna uopšte ne postoji, Merso je upravo takav kakvim je prikazan, nema dublje osobenosti, i u tome je upravo novina –   Kami. Zato i dolazi do nesporazuma izmedu njega i tuitelja koji se ponaša kao realisticki romanopiac i traži nešto iza njegovih reci, neku tajnu koja ne postoji. Zato se govori da se Mersou sudi prema pravilima koja ne poznaje. - Karakterizacija je r edukovana jer se menja nacin viđenja čoveka i sveta – čovek se

 posmatra kao jedan od mnoštva istih ljudi, njegova sudbina kao nametnuta, slučajna, ne može da  je menja, već je prihvata kao neminovnost. Merso nema „sopstvenu filozofiju“ koja ga otuđuje od sveta. On ne preispituje sebe, on živi „izvan“ svake filozofije, a spoznaje svoje stavove tek u razgovoru sa sveštenikom. Ali njegove postupke ne vodi ta „filozofija“, neki određen životni stav, on jednostavno živi i svoje življenje ne analizira. Prema tome, prihvatajući svoju sudbinu u 29

svoj njenoj apsurdnosti, on dolazi neshvaćen od sveta, ali duboko pomiren sa samim sobom. Pa se tako naziru neke o ideja Kamijeve filozofije romana: monotonija trajanja koja vodi u

automatizam, život bez nade I bio kakvih težnja, revolt protiv apsurdnosti iskazan kroz ćutanje I nepristajanje na sve što dolazi spoja, svest o osuđenosti bića na smrt, pa samim tim I na  besmislenost trajanja. 52. STRANAC PREPOZNAVANJE

“Majka mi je danas umrla. A možda I juče, ne znam. Primio sam telegram iz doma staraca: “Majk umrla. Sahrana sutra. S osobitim poštovanjem”. Međutim, to ništa n eznači. Možda je to  bilo I juče”. Prva rečenica koja nas uvodi u Mersoov svet tišine: „Danas je mama umrla“, otkriva nam da je  junak ovog romana voleo majku, iako je sve u njegovom svetu svedeno na tiho prihvatanje realnosti bez reakcija. On ne reaguje spolja, ali se u njemu samom odvijaju tokovi misli koji nas nagone na zaključak da je njegova krivica njegov introvertni svet patnje. Ona odlazi i sa njom

odlaze sve Mersoove želje. Mada nam pisac nigde jasno ne kazuje ništa o njegovoj ljubavi. (kombinovati sa prethodnim pitanjima) 53. ZAŠTO JE ANTIROMAN? (MOTIVACIJA)

Odstupanje od tradicionalnih odlika romana, novi pripovedni postupci i stil, zbog čega spada

među eksperimentalne romane (eksperimentalni roman podrazumeva zanemarivanje postojećih književnih pravila i uspostavljanje novih narativnih konvencija). Nema jedinstvene, zaokružene radnje, zapleta, motivacije, često ima predugih opisa koji dobijaju prevlast nad radnjom. „Stranac“ je roman koji se sastoji od niza situacija u kojima je sadržana Kamijeva filozof ija apsurda. Kami sve postupke motiviše tako da iz njih proističu događaji koji će otkrivati elemente filozofije apsurda koji Merso zastupa, njegova indiferentnost prema svemu koja će ga dovesti do zločina, kao i apsurdno sudjenje. Sprečavanje prijatelja da ubije nema za cilj da govori o moralu Mersoa, već da motiviše kasnije apsurdno suđenje i zločin. Sudi mu se za karakter, a ne za delo. Ubistvo Arapina je motivisano tako da Merso postupi u skladu sa filozofijom apsurda koju zastupa  –  on nema plan ubistva, pištolj dospeva u njegove ruke upravo zato da bi sprečio  prijatelja da ubije Arapina, a zatim ga on ubija, ne znajući zašto, to nije njegovo svesno

opredeljenje, on ubija zbog nečeg što je izvan njega.

30

„MAJKA HRABROST ”- BERTOLT BREHT 54. KAKVA JE KOMPOZICIJA BREHTOVE DRAME “MAJKA HRABROST” ? KOM TEATRU PRIPADA, I OBJASNITI KARAKTERISTIKE NA DELU, POSTUPCI?

Drama se sastoji iz 12 scena, prizora i pripada epskom pozorištu. To je vrsta političkog pozorišta i antidrame karakteristična za dvadesete godine 20. veka, što je teorijski obrazložio i primenjivao Breht. Uticaj epa prepoznaje se u tome što dramska radnja nema klasičan zaplet i rasplet, već objašnjava prikazani svet. Umesto na činove, drama se deli na pojave ili scene, čiji je broj  proizvoljan. Primetan je značajan uticaj ekspresionizma. Brehtovo stvaralaštvo zasniva se na sintezi elizabetanske drame, kineskog teatra i antičke tragedije (upotreba hora). Breht odbacuje  pređašnji pozorišni naturalizam, ukida aristotelovsku dramaturgiju koja počiva na katarzi i empatiji, a od publike i izvođača zahteva da se udalje od događaja i karaktera čime bi se podražo takao kritičan odnos prema svetu koji je predstavljen. Glumac ne tumači lica, već ih objašnjava. Epsko pozorište je i didaktičko i političko, ono gledaocu pomaže da razume društvo i stvarnost, ali ga i motiviše da menja postojeći poredak, a postupak kojim to ostvaruje jeste postupak začudnosti. Značajna odlika epskog pozorišta Brehta je i pojava songova, umetnutih pesama koje komentarišu i objašnjavaju događaje na sceni. U Brehtovom epskom pozorištu popr imaju didaktičku funkciju. Pevaju se posle određenih prizora, koje komentarišu i uz naravoučenije upućeno publici. “Pesma o velikoj kapitulaciji” i “Pesma o Solomonu” najpoznatiji su songovi ove drame.  Najvažniji postupci kojim se didaktičke funkcije ostvaruju jesu postupak začudnosti (postupak kojim se insisittira na distanciranju gledalaca od samih likova). Gledaoci treba da budu

svesni da u pozorištu gledaju predstavu, a ne život. 55. O CEMU GOVORI I KOJIM PROBLEMIMA SE BAVI DRAMA?

Drama je smeštena u vreme Tridesetogodišnjeg rata, a glavni junaci su obični ljudi (prostitutka, vojnici, seljaci, kuvar, sveštenik), nema uzvišenih junaka kao kod Aristotela, nema ni tragičke krivice, već samo njihove sopstvene grešeške. Gledalac ne treba da se poistovećuje sa ovim likovima, već da prema njima zauzme kritički stav. Glavni junak je Ana Firling sa svojom decom: nemom Katrin, vojnikom Ajlifom i Švajcarkom. Ona posluje zahvaljujući ratu, na taj način zarađuje za život, ali upravo radi zarade žrtvuje živote svoje dece. Ona se moli da se ne sklopi mir da ne bi ostala bez posla. Njena ljubav prema deci dokazana je u nekoliko navrata,

ona pati kada ih izgubi, ali ne čini dovoljno da to spreči. Njeno shvatanje života slično je onom koje je zahvatilo srednji sloj u Nemačkoj pred Drugi svetski rat, ali sama drama nadmašuje  političke aluzije. Ovakvo viđenje sveta i društva iskazano je i kroz druge likove, Majka Hrabrost nije pojedinac koji se izdvaja. Seljaci u čijem se dvorištu krije Majka Hrabrost sa Katrin ne žele da pokažu put do grada neprijatelju sve dok im ne zaprete oduzimanjem stoke. Vera u Boga je izgubljena u besmislu života i rata – simbol toga je sveštenik koji se u ratu i sam odriče vere da  bi preživeo. Antiratna poruka: od rata se živi, od rata se i umire. Br ehtova poruka jeste univerzalna, ali se on pre svega obraća nemačkom narodu.

31

56. LIKOVI IZ DRAME

 Nema ćerka Katrin Haupt, koja majku prati tokom celog rata i na kraju biva upucana i sinovi Švajcarko Fejoš i Ajlif Nojocki sa svojom majkom prate vojsku i žive od rata. Vrbovnik  pokušava da nagovori sinove Majke Hr abrost da pristupe vojsci, kada se Majka Hrabrost upusti u  poslove trgovine i prodaje naredniku srebrnu kopču, ona zaboravlja na svoju decu, pa Vrbovnik odvodi njenog sina Ajlifa u vojsku. Ajlif, odlikovan je u vojsci jer je zaplenio stoku neprijateljskih seljaka i koga posle optužuju za pljačku i pogubljuju. Za vreme odlikovanja dogodi se i susret majke i sina i njih dvoje slaveći njegovu pobedu plešu do zore. Prostitutka Ivet Pojtie (koja se posle udaje za pukovnika) zarobljena sa Majkom Hrabrosti i njenom ćerkom K atrin i sinom Švajcarkom, kada padaju u ruke neprijatelja. Kuvar koji pomaže da pobegnu i koji se udvari Majci hrabrost. Šva jcarko biva osuđen na smrt jer ne želi da bude izdajnik. Ana Firling ima troje dece, dva sina, vojnika Ajlifa i priglupog Švajcarka i mutavu kćer Katrin. Majka (Ana) zivi od rata, odnosno od trgovanja u ratu i tako zaradjuje za zivot, ali upravo u ratu gubi svoju decu. Pokusava da spreci sina da ode u vojsku, predskazujuci mu sudbinu, ali on ipak odlazi. Kada uhvate Švajcarka, ona previse razmišlja o davanju novca, te njega ubijaju. Iako se vidi njena ljubav prema deci, ona ipak ne cini dovoljno da ih spasi. Kada joj je zivot u opasnosti,  pravi se da ne poznaje svog sina. Boji se mira, jer u njemu ne vidi mogućnost za svoje poslove, već samo u ratu. U teškoj situaciji dobija ponudu od kuvara da ode sa njim, ali pošto on ne želi njenu kćer, ona ga odbija i izbacuje. Tuži na mrtvom Katrin i peva pesmu o deci, ali ipak mirno daje novac i nastavlja svoj posao, misleći da joj je još sin Ajlif ostao živ .

57. SADRŽAJ Radnja komada se odvija u toku Tridesetogodišnjeg rata. Kantinjerka Ana Firling, sa nadimkom Majka Hrabrost, vuče taljigu prateći svoje sinove Ajlifa i Švajcarka, i svoju nemu kći Katarinu,  po putevima Evrope. Priča pocinje u proleće 1624. kada Švedska prikuplja vojsku za rat protiv Poljske. Vrbovnik i narednik sakupljaju mladiće za rat i žele da jednog sina Majke Hrabrost nagovore da pođe sa njima. Ajlif je to želeo oduvek i stalno se hvalio da je hrabar.Majka Hrabrost ne uspeva da ga odgovori, iako navodi da u ratu svi ginu. Vojnici kritikuju Majku Hra brost i govore kako ne može da živi na račun rata, a da ratu ništa ne da. Ajlif odlazi sa njima.  Nakon dve godine Majka srece Ajlifa u Poljskoj kako ruča sa vojskovođom i zaključuje da je vojskovođa loša osoba, a sveštenik , koji je sa njima, ima ironičan odnos prema veri. Ideali su izopačeni- vojskovođa nije hrabar vec je kukavica, a sveštenik prihvata Ajlifovu izjavu da nužda zakon menja. Majka i sin se prepoznaju i srećni su. Majka govori da je Švajcarko postao  blagajnik u Drugom puku. Tri godine kasnije strada Švajcarko jer je sakrio kutiju sa novcem u  pukovu blagaju, pa po cenu zivota nije hteo da je oda neprijatelju. Majka mu je uvek govorila da  je previše pošten i da će zbog toga stradati. Majka Hrabrost je delimično kriva za njegovu smrt,  jer se sa neprijateljima cenjkala za spasenje svoj sina, ne želeći da da svoja kola jer ne bi imala od čega da živi. Majka ispred ljubavi pr ema sinu i porodici stavlja novčanu propast. Hrabrost 32

zivi na račun rata i kada bi se zavrsio, ona bi propala, zato odlučuje da kupi robu i da je prodaje. Katrin je neko napastvovao i unakazio, a Majka shvata da će je sad jos teže udati jer j e neprivlačna i nema. Majka proklinje rat, ali ni u jed nom momentu se ne naslućuju emocije. Mir  je sklopljen jer je ubijen Švedski kralj. Majka brine da će joj propasti roba, ali se rat produž io. Majka i Katrin dolaze u neko selo u seljačku kucu. Dok je Katrin sama, dolaze vojnici koji prete i ucenjuju da im se  pokaze put do grada jer žele sve da pobiju u noći. Katrin upozorava grad na vojnike, udarajući u doboš, u čemu uspeva, pa je ubijaju. Hrabrost se vraca, plače nad svojom mrtvom ćerkom, govori da ima Ajlifa, ali ne zna da je on mrtav. Rat je gotov.

“JEDNA SVANOVA LJUBAV”- MARSEL PRUST 58. SVANOV PORTRET

Glavni junak Šarl Svan je obrazovani i otmeni mladić koji posjećuje salone u kojim prepričava svoje ljubavne pustolovine. Svan je neko ko mnogo voli žene, u njima traži zadovljstvo, nalazi ga, ali ga ono u potpunosti ne ispunjava. On je nešto poput nomada. Potom njegova ličnost, kao i njegovo porijeklo je vrlo neutemeljeno, a u isti mah on je veliki učenjak i poznavalac umjetnosti. Živi u kvartu koji ne odiše otmenošću kojom on zrači stoga imamo paradoks koji nam dokazuje njegovu neutemeljenost kao i sama činjenica da posjećuje salon Verdirenovih koji predstavlja  jezgro malograđanštine. Priča o Svanu počinje kada mlada i infantilna Odeta de Kresi, staln a gošća kod Verdirenovih, želi da svojim prijateljima iz salona predstavi svog novog prijatelja –  upravo pomenutog mladog učenjaka Šarla Svana. Njihovo upoznavanje se odigralo u pozorištu gdje izvjesni Svanov prijatelj predstavlja ovom šarmantnom mladiću ovu mladu i divnu ženu koja, pak, ne ostavlja veliki utisak na samog Svana. Ona nije tip žene koja bi se njemu ikada dopala. Po Svanovom ukusu, kako je navedeno u djelu, imala je suviše naglašen profil da bi mu skrenula pažnju, njene oči su tako lijepe, ali kako kaže, suviše krupne. Ovo razmišljanje nam dodatno potvrđuje njegovu neutemeljenost i kada je riječ o ženama, njegov ukus je neodređen,  jer zaljubiti se u određenu damu znači primjetiti nešto posebno, ali i neopisivo u njoj, faktor koji zrači, ali mu objašnjenja nema kao ni samoj ljubavi. 59. AFEKTIVNO

(NEHOTIČNO) SEĆANJE NA PRIMERU

Termin vezan za naratologiju, tj. za postupak pomoću kojeg se spaja vreme u romanu sa doživljajem sveta njegovih junaka. Prvi deo sintagme potiče iz psihoanalize, da bi označio  pojačana osećanja, koja se pojavljuju kao emotivno iskustvo, koje se zahvaljujući ponavljanjem doživljava I prateći reakcija nagomilava u čovekovom sećanju, najčešće kao prisutno znanje. A.s. otuda označava nesvesno, potisnuto sećanje, sećanje čula, a ne razuma. U romanu “Jedna Svanova ljubav”, afektivna sećanja vezana su za Svanove uopštene stvari koje ga sećaju na mladost, tu čar stvarima davala je Odeta. Kao I Ventejeva sonata- kao da je muzika imala neko afektivno dejstvo na duhovnu jalovost od koje je patio. Tražio je dugo kojoj sonata pripada, ali 33

kad ju je čuo nije mogao da je ispusti, deo te sonate ga je uzbuđivao. Prerastao je u sećanje na Odetu. 60. KOM CIKLUSU PRIPADA I PRIPOVEDNI POSTUPCI

Moderan roman odbacuje načela hronološkog I kontinuiranog redosleda pripovedanja, tradicionalnu karakterizaciju junala, poseže za postupcima, toka svesti, retrospekcije I fokalizacije. U prvi plan dolazi čovekova podsvest, ono što je potisnuto I njegov unutrašnji život. Jake su veze sa tradicijom, ali je tumačenje prošlosti drugačije. Recepc ija stvarnosti je fragmentarna. “U potrazi za izgubljenim vremenom” Marsel Prust postavlja značajan psihološki  problem reorganizacije vremena posredstvom mišljenja, uspomena i sećanja. U literaturi obnavlja mnoštvo uspomena vezanih za prošlost, određeno mesto i vreme. Koristi mehanizam neposrednih čulnih senzacija, podražaja, obično senzacija mirisa. Senzacije izazivaju trenutnu reminiscenciju, uspostavljajući odnos i komunikaciju sa slikama iskustva iz podsvesti i sećanja. Iz podsvesti onoga što je u detinjstvu doživeo, Prust s velikim uspehom evocira slike događaja iz toga doba i ‘uspostavlja minuli tok vremena u sadašnjosti’. Narator (pripovedač) se ističe kroz  pripovedanje drugih junaka (Svana), ali i kroz pripovedačko ''ja''. Roman ''U potrazi za izgubljenim vremenom'' je ciklus od 12 romana. Najpre je napisana prva i poslednja knjiga, cime

 je stvoren okvir za u koji su smešteni ostali delovi. Kompozicija je veoma složena, jer su svi romani međusobno povezani i to prvenstveno likovima. Pojam vremena kod Prusta ima specifična značenja - vreme se na neki način ukida, pa se dobija utisak vanvremenosti. To se moze nazvati destrukcijom vremena, pri čemu se se uvode dve kategorije : objektivna percepcija vremena koja je prikazana kroz starenje pojedinih junaka i kategorija kosmičkog, tj. neograničenog vremena. Prust potencira subjektivni doživljaj vremena - ono postoji isključivo kao sećanje (život je stvoren od niza trenutaka koji neprestano umiru). Sredine u kojima se nekad kretao ponovo se obrazuju i organizuju, iskrsava vreme, ličnosti, događaji, krugovi Svanovih, Germanovih, Verdirenovih... Objektivni tok vremena najpre je zaustavljen, zatim je pronađeno vreme u naslagama reminiscencija, potom je originalnom spisateljskom tehnikom vreme

osmišljeno i u stvarnost postavljeno. Na taj način Prust otvara problem psihološkog vremena koje se s istim intenzitetom može uspostaviti, obnoviti i ponovo doživeti. Sfera života pomera se na celokupna iskustva unatrag zahvaljujući medijumu vremena, pri čemu se koriste mnogobrojni asocijativni putevi mišljenja. Veza sa prošlošću uspostavlja se upotrebom određenih glagolskih oblika  –   perfekta I imperfekta. To je u vezi I sa fokalizacijom  –  pomeranjem tačke gledišta: JA koje govori –  imperfekat; JA o kojem se govori –  perfekat. Za narativni postupak vezano je još I afektivno sećanje –  iracionalno sećanje, sećanje čula koje nas stavlja u određen raspoloženje.  Naracija se ostvaruje I iz ugla deteta, I predstavlja pokušaj da se obnovi sećanje iz datog vremena. Vaskrsavanje prošlosti predstavlja literarni pokušaj da se prevaziđe smrt. Pripovedački  postupci su još I retrospekcija I anticipacija (analepsa, prolepsa, metalepsa). Na taj način roman  je istovremeno okrenut prošlosti I budućnosti.

34

61. PORTRET ODETE DE KRESI I KROZ ČIJU PERSPEKTIVU JE PRIKAZANA U ROMANU

Odeta de Kresi je bila mlada I neuka žena čija fizička lepota nije vredna muškog oka.U njenoj duši je praznina,  površnost I neukost koju je ona pokusavala da prikrije raskošnim haljinama, kičastim nakitom I šminkom. Kresi  –   prosecna i nip o čemu  posebna, uvelog lica i neizražene duhovnosti i harizme. Iskorišćavala je Svanovu ljubav jer je znala da je beskrajno zaljubljen u nju. Neverna i sumnjive prošlosti. Kada više ni na koji  nacin nije mogla iskoristiti Svan a, otišla  je za drugim ljubavnicima. Pod plaštom površnosti u Odeti se ipak nalazilo nešto sto je moglo da  privuče Svanovu pažnju.  Njena veština zavođenja, koje nije bila svesna, imala je magično dejstvo. Njihovo upoznavanje se odigralo u pozorištu gde izvesni Svanov prijatelj predstavlja ovom šarmantnom mladiću ovu mladu i divnu ženu koja  ne ostavlja veliki utisak na samog Svana. Ona nije tip žene koji bi se njemu ikada dopalo. Po Svanovom ukusu, kako je navedeno u djelu, imala je suviše naglašen profil da bi mu skrenula pažnju, njene oči su tako lepe, ali kako kaže, suviše krupne.  O njoj saznajemo iz Svanove perspektive, ona je zapravo samo Svanova fikcija, fiks-ideja. 62. SADRŽAJ

 Na drustvenoj sceni imamo aristokratsku porodicu Germantove, a druga je porodica Verdiren, koja predstavlja jezgro malograđanstva. Glavni  junak Svan posećuje salone i prepričava svoje ljubavne pustolovine. On je neko ko mnogo voli žene, ali one ga u potpunosti ne ispunjavaju. Priča o Svanu počinje kada mlada Odeta, koja je stalna musterija Verdirenovih, svojim  prijateljima predstavlja Svana. A Odeta i Svan su se upoznali na pozornici, ali ona ne ostavlja veliki utisak na njega. Njene oči su jako lepe, ali su suviše krupne, ovo nam potvrđuje njegovu neutemeljenost i neodređen ukus kada je reč o ženama. Odeta Svanu ispunjava sve zelje, vremenom on ubeđuje sebe da se ona njemu svidja, stvara njen ideal. Kad Odeta shvati da je on zaljubljen u nju ona mu postaje manje dostupna. On joj kupuje poklone da bi sačuvao njenu l jubav, postaje ljubomoran, otuđuje se iz društva. Vremenom saznaje razne priče o Odeti, ali ne želi da poveruje u to. Zatim dobija anonimno pismo u kome se navode svi njeni ljubavnici i detalji iz njenog raskalašnog zivota, tada počinje da se hladi i da shvata da je uzalud trošio ljubav na nju.

35

FRANC KAFKA

“PROCES” 63. OPISATI ZAVRŠNU SCENU U “PROCESU”. KOJI JE TO PRIPOVEDNI POSTUPAK?

Godinu dana nakon hapšenja Jozefa K. odvode u kamenolom. Odložiće se njegova odeća, spakovati, kao da će odeća biti potrebna čoveku nad kojim će se izvršiti smrtna presuda. Stražari  brinu o tome da li je čoveku koga će preklasti udobno. To je Kafkin apsurd, možda čak i crni humor. Na kraju romana sudski apart je izvršio proces pasivizacije nad Jozefom K, ali on je u toj  pasivnosti ipak aktivan, jer ne odlučuje da se sam ubije, već aktivno odlučuje da će smrtnu  presudu nad njim izvršiti sud. Aktivnost u pasivnosti, to je jedan od Kafkinih paradoksa. Jozefu K. će pre smrtne presude pogled pasti na kuću kraj kamenoloma, na čijem će se prozoru videti sena mršavog čoveka. Ta mršava vizija dovodi se u vezu s onom verzijom Jozefa K. koju on nije uspeo da ostvari u životu, zbog toga je čovek na prozoru mršav. Pogled ka tom čoveku poslednji  je dodir sa životom, život je blizu kamenoloma, čini se tako blizu, a opet nedostižan za čoveka nad kojim će se izvršiti smrtna presuda. Takođe, Jozef K. će se pitati ko je čovek na prozoru, da li je to neki dobar čovek, prijatelj. Tom rečenicom ukazuje se na to da je moderan čovek  bespomoćan, usamljen, prepušten sopstvenom očaju, i da je u tragičnoj egzistenci ji jedini izlaz u međusobnoj empatiji. Nož koji će dželati zabosti u srce Jozefa K. naoštren je sa obe strane, čime se ukazuje da je istina dvosmislena. Pripovedanje se vrši iz jednog centra, postoji suženje  perspektive, dat je unutrašnji monolog Jozefa K. Svet je prikazan imanentno, i proces koji se vodi protiv Jozefa K. nije stvaran proces, on se odigrava u junakovoj svesti. Psihološki pritisak  je glavno oružje birokratije, ona pasivizuje junaka, a njen konačan cilj je egzikucija. 64. PORTRET JOZEF K.

Ono što Kafku čini modernim piscem je to što njega ne zanima šta njegov junak pretstavlja u svetu. Kafku zanima kako njegov junak vidi svet i sebe samog. Njegov junak nije tip, on je

izuzet iz svake grupe, otuđen, moderan čovek, izgubljen u hijerarhijski uređenom birokratskom sistemu. Na početku romana Jozef K. se prema procesu odnosi superiorno. Kao i svi optuženi, on tvrdi da je nevin. Njegova je greška što proces posmatra juristički, iako mu je rečeno da je ovaj  proces drugačiji, i da je bolje da se povinuje svemu, da ne čini nikakve napore kako bi dobio  proces. Jozef K. se tokom romana menja, postaje ulizica, misli da podmićivanjem, ulagivanjem  pomogne dobijanje procesa. Time se Jozef K. uvlači i birokratsku mašinu, i postaje prljav,  prihvata prljave igre. Jozef K. se upušta u ljubavne afere sa ženama sudija. Ljubavne scene su uvek po budžacima, hladne, besčulno date. Čini se da su te afere, pošto u njih K. ne unosi nikakva osećanja, osveta za bezizlazan položaj. Jozef K. je tragičan junak, on ulaže napore kako  bi dobio proces, a postiže suprotno. Približavajući se sudu , Jozef K. pruža materijal za nove optužbe na njegov račun, i time umesto da poboljša svoj položaj, ga i pogoršava. Posle razgovara sa sveštenikom Jozef K. kao da počinje da razmišlja o bitnijim stvarima, o pređašnjem životu. 36

Jozefu se na teren stavljaju afere sa ženama sudija. Jozef K. polazi od jednog osećanja života, i do kraja romana se ne menja u bitnoj meri. On ne može da shvati da je smisao teško dostići, da je teško doći do suštine u učmalosti svakodnevnice. Jozef K. je kao i moderan čovek izuzet iz grupe, otuđen, izgubljen u spletu tlačiteljskih društvenih odnosa, čiji je simbolični pretstavnik sudska birokratija. Birokratija je monstruozni organizam, i u njegovim beskrajnim hijerarhijskim

odnosima, čovek se ne snalazi, ne nalazi svoje mesto. Zbog toga Jozef K. trči tamnim, uskim hodnicama, penje se stepenicama u beskraj. Psihološki pritisak je glavno oružje birokratije, ona  pasivizuje junaka, a njen konačan cilj je egzikucija. Jozef K. je doživeo životni poraz, pretstavlja  jalov život modernog čoveka, on živi sam, njegove ljubavne afere su hladne, ne pozna je zakone suda, zakone života. Jozef K. nije slučajno bez prezimena, što ukazuje na to da Jozef K. nema identitet, nije potpuna ličnost. Strah, besmisao, ugroženost čoveka u savremenom svetu i neljudskog, simptomi su savremenog čoveka posle Drugog svetskog rata, zato tad ovaj roman dobija na značaju. Godinu dana od procesa, Jozefa K. odvode u kamenolom. Birokratski aparat  je izvršio process pasivizacije nad Jozefom K, ali je on ipak aktivan u toj pasivnosti, jer odlučuje da se neće ubiti, da neće očistiti ruke sudu. Pogled mu pada na prozor na kom se nalazi mršav čovek. Taj mršav čovek se povezuje s mogućom verzijom Jozefa K. koju on nije ostvario.

65. SADRŽAJ Jednog jutra Jozefa K., bankarskog sluzbenika, posetila su dva nepoznata čoveka I saopštila mu da je uhapsen, ali nisu mu hteli reci niš ta. Dopušteno mu je da ide na posao I da void normalan život, ubrzo su ga telefonskim putem o bavestili da je u nedelju saslušanje. Uputio se na tu adresu, uputio se na poslednji sprat, tog dana je bio njegov trideseti rođendan. Ušavsi Jozef K. se našao u dvorani nalik na sudinicu, sudija mu prigovara da kasni čitav sat, Jozef se branio nastojeći da dobije simpatije publike. Odlazeći iz sudinice, shvati da je sam sebi oduzeo  povlasticu da bude saslušan. Jozef K. susreće tri coveka, prepoznaje dvojicu gradskih stražara koju mu se žale na treceg koji ih treba iš ibati. J.K. zbunjen prizorom pokusava da nagovori ovog da ih pusti, ali ovaj odbija I poče ih šibati, J.K. se udaljava. Taj prizor mu nije izlazio iz glave. Jednog dana ga posećuje stric I govori mu da bi njegov polozaj mogao naškoditi citavoj porodici, ubeđuje ga da uzme advokata. Jozef K. se začudi kada vidi da je advokat već  upoznat sa njegovim slučajem. O starom avokatu brine devojka Leni s kojom Jozef K. vec pri prvom susretu upada u cudnu ljubavnu vezu. Stric ga prekorava jer smatra da je ‘’mala gadura’’ sigurno advokatova ljubavnica. Jozef sve više zaokupljaju misli o procesu. Posete advokatu ga uveravaju kako mora odbranu preuzeti u svoje ruke. J.K. zeli ubrzati process, jer smatra da ga advokat oteže.  Namerio je da otkaže advokatu, ali još uvek ne zna zbog čega je optužen. J.K. odlazi kod slikara Potorelija, koji ga upućuje u mehanizam suda. Sud je uveren u krivicu optuženog I ne  priznaje nikakve dokaze, ali na sudije se moze uticati ličnim vezama. Slikar nudi pomoć Jozefu u slučaju. Zbunjen slikarevim objašnjenjem Jozef kupuje nekoliko slika I odlazi, ne videvši konkretnost slikareve pomoći. Jozef se uputi advokatu sa namerom da otkaže punomoć ,vrata mu otvara advokatov klijent, trgovac Blacka, koji je načuo nešto o Jozefovom slucaju. Čuo je da se među optuzenicima prica da će Jozef sigurno biti osudjen. Uprkos tome odlučuje da otkaže 37

advokata, uputi se u n jegovu sobu gde ga advokat optužuje da je nestrpljiv.  Nakon što je otkazao advokata J.K. oseća da je n jegov slučaj postao komplikovaniji I da mu preti otkaz na poslu. Jednog dana Jozef dolazi u katedralu, gde mu zatvorski kapetan govori da  previše traži tuđu  pomoć I da mu se u procesu zlo pise .Kako bi mu priblizio zakon, priča mu parabolu o čoveku sa sela I čuvaru.U razgovoru sa sveštenikom J.K. parabolu tumači kao obmanjivanje čoveka sa sela, a sud kao sistem koji se zasniva na strahu. Sveštenik mu ukazuje na dvosmislenosti, ali  par abola na kraju ostaje neprotumačena, a smisao zakona kao da izmiče ljudskom razumevanju. Uoci 31-og rođendana Jozef u njegov stan dolaze dva neobicna čoveka u crnim kaputima I  pendrecima. K. je takođe u crnom k aputu sedeo kraj vrata kao da očekuje goste. Bez otpora im dopušta da ga odvedu do malog kamenoloma izvan grada, poloze ga na kamen I jedan od njih zarije Jozefa u srce “kao pesto” bile su mu zadnje reči I činilo mu se kao da će ga sramota nadživeti. Na K. grkljan položiše se ruke jednog od gospode, dok mu drugi zari nož u srce I dva  puta okrete. 66. ANALIZA PARABOLE PRED VRATIMA ZAKONA

Parabola Pred Zakonom ilustruje uzaludnost pokušaja da se dopre do zakona, i ona nudi različita

tumačenja. Razgovor između sveštenika i Jozefa K. podseća na sokratovsku majeutiku. Za Kafkine romane je karakteristično da imaju priču u priči, jednu sažetu pripovest koja ima ulogu epske integracije.

Parabola Pred zakonom je rezime

neshvatljivih situacija koje vladaju u

romanu, kao posledica toga što je roman personifikovana svest glavnog junaka. U Procesu je to  parabola koju govori sveštenik. Kada je čovek sa sela, kazuje ta parabola, došao pred otvorena vrata Zakona, čuvar mu je zabranio pristup. On se žali i preklinje ne bi li ganuo čuvara i savladao sopstveni strah od neovlašćenog ulaska. Sve molbe i pokušaj i podmićivanja ne pomažu, i on čeka do kraja svog života pred otvorenim vratima. Pre smrti, pita čuvara zašto niko drugi nije zahtevao da uđe kroz dveri Zakona i dobija odgovor da su vrata bila određena samo za njega. U čoveku sa sela prepoznaje se dvojnik Jozefa K. Vratar iz parabole pretstavlja niži sud. Obojica stoje nasuprot zakonu i teško  je reći ko je tu kome nadređen. Izgleda da je čuvar nadređen seljaku jer je u službi zakona, jer seljak njega moli, ali seljak ima slobodu da uđe ili ne uđe kroz vrata zakona, a vratar je obavezan da čuva i zatvori vrata zakona. Takođe, vratar ne zna šta je iza njega, jer iza njega ima još čuvara, od kojih bih se i on uplašio. Ta slika jednaka je slici sudskog aparata u romanu. U toj hijerarhijski uređenoj piramidi odnosa, moć je samo prividna. Istina je ograničena za svakog u toj piramidi odnosa, svi znaju samo delić istine, konačnu istinu zna samo onaj ko je na vrhu piramide. Na isti način, vratar iz parabole poznaje samo deo istine. Parabola pokazuje da svako veće sudelovanje u vlasti, nadređivanje nad drugim, sputava i  porobljava, što je primer Kafkinog paradoksa. Vratar nije ništa manje sputan od seljaka, niži sud od Jozefa K. Izmicanje smisla, o kom govori parabola o vrataru i seljaku, dovodi do zaključka da u životu ne postoji mogućnost istinskog prosuđivanja, da je istina zabluda, polivalentna, ni crna ni bela. Slika čoveka koji uporno moli i čeka ispred vrata zakona je tipičan je prikazan Kafkinog modernog čoveka koji se oseća odvačeno, ali ne gubi volju. Nerazrešivost smisla

38

zakona je nerazrešivost konačnog cilja glavnog junaka. Cilj puta je da se pronađe put do cilja, a Jozef K. se paradoksalno vrti u krug. Kafkinom čoveku nedostaje utvrđeni plan razmišljanja.

67. ŽENSKI LIKOVI U ROMANU (ULOGA ŽENE U “PROCESU”) Tri žene su vazne za život Jozefa K. To su Fraulajn Birstner, žena sudskog  posluzitelja i Leni. One simbolizuju tri moguća stava i prirode zene u vezi sa njihovim odnosom prema sudu. Prva stoji potpuno van suda, druga živi u konfliktu sa njim, a treća se potpuno povinuje njegovoj moći. Bristner je slobodna, nezavisna zena. Ona je od nesagledivog znacaja za celinu Procesa.  Njeno ime je, kako je tvrdio sam Kafka, po inicijalima aluzija na njegovu veliku ljubav Felica Brauer. Ista situacija - K. ne moze da bude s onom koju voli zbog neresenih unutrasnjih sukoba. Birstner nema veze sa sudom, a ipak zeli da sve o njemu zna. Medjutim, K. ne moze nista o tome da joj kaze. Ona hoce da ga spozna, ali on sebe ne poznaje, on ne zna unutrasnji proces i zato ne moze da dodje do potpune komunikacije medju njima. U odnosu prema njoj on postaje zedna zivotinja i pohlepno trazi vode sa izvora. Pocinje da je napada i ljubi pozudno. Stavlja joj ruke na vrat (anticipacija njegove smrti). Treca vazna stvar je cinjenica da on nju ugleda kad ga vode na  pogubljenje. On tada postaje svestan beskorisnosti davanja otpora. On shvata da mu je bilo dato da sebi kaze sta mu je potrebno, tj. da izvrsi samoubistvo. On zna da je bila njegova dužnost da se sam ubije. Ali ni za to on nema snage - mora da  prespusti “lutkama” da mu uzmu život. Kada  je poništena spiritualna ljubav (njegovim zivotinjskim napadanjem Birstnerove), ostaje samo rigidna beživotnost. Kad vidi Birstnerovu i kad shvati uzaludnost otpora to znaci da je on shvatio lekciju koju mu je ona dala  –  prihvatiti neizbežno bez obzira da li je to istinito. Sudeci po Kafkinim teoloskim mislima to bi trebalo da bude lekcija o spoznaji da je čulni svet zao svet, a istovremeno da ga moramo prihvatiti. Žena sudskog posluzitelja ona je naprotiv u samom sredistu suda. Ali ona zivi u konfliktu sa sudom. Njoj se gadi od suda, mora da se podaje studentu, ovaj je pak vodi sudiji... Ona od Jozefa trazi potvrdu citavog sudskog sistema, jer samo on, misle i ona i njen muz, moze da unisti moc studenta. Istovremeno, kao pripadnica suda, i ona je, kao i K. koji pripada sudu, u stanju samokontradikcije. Jer, kad K. hoce da je izbavi od studenta, ona mu kaze da bi je to uništilo, oslobađanje žene bi bila njena propast. Ona kaze da bi oslobodjenje bilo moguce jedino kroz san. Leni sobarica advokata Hulda. Ona toliko pripada sudu da joj na pamet i ne pada da bi mogla da se oslobodi. Ona je simbol totalne angažovanosti u životu. To je razlicito pokazano - iz nje izbija jak i opor miris na biber, a najvaznije je to sto ona ima izmedju prstiju razapetu kozicu, sto joj omogucava da pliva niz vdenu struju. Ona ne okleva u tome da pliva niz struju zivota. Ona igra ulogu u monotonoj komediji suda - ima okruglo lice  poput lutke. 68. NARATIVNI POSTUPCI U KAFKINOM ROMANU , KAKVA JE NJEGOVA

KOMPOZICIJA, U KAKVOJ JE ONA VEZI SA ZNAČENJEM ROMANA, I KOJA PITANJA POKREĆE ROMAN? Roman Proces je roman lika jer se ni jedan događaj u romanu ne dešava ako u njemu ne učestvuje Jozef K. Pripovedanje se vrši iz jednog centra, postoji suženje perspektive, jer 39

čitalac ne saznaje ništa o osećanjima i viđenjima sporednih likova. Sporedni likovi su bliži  pojmu lica, lišeni autonomnosti, oni imaju funkciju otelotvorenja osobina glavnog junaka, njegove svesti, tako slikar Titoreli , na primer, može pretstavljati nesvesni deo Jozefovog  psihološkog aparata, a opet, ambivaletno, može biti i super –   ego, super- ego osuđuje, a Titoreli  je u vezi s onima koji osuđuju, sa sudijama. Advokat je Kafkin pokušaj da se opravda, otkazivanjem advokata, ukazuje se na to da je Jozef K. spreman da prihvati optužbu. Sporedni likovi pokazuju da je Jozefova ličnost protivrečna u sebi. U romanu nema nadređene tačke gledišta, nema sveznajućeg pripovedača, Kafka eliminiše tradicionalnog pripovedača. Ceo roman je dat kao unutrašnji monolog Jozefa K. Svet u romanu se ne sme posmatrati kao odvojen od glavnog junaka, svet je prikazan imanentno, i proces koji se vodi protiv Jozefa K. nije stvaran proces, on se odigrava u junakovoj svesti, na to na ukazuje više stvari u romanu,

upozorenje Jozefu K. da to nije običan sud, zatim to što je Jozef K. nakon hapšenja slobodan, on ide na posao, čime se ukazuje na to da se čovek može osećati zarobljeno i kad ima slobodu kretanja, sve je u njegovoj svesti. Presuda će se doneti onda kad Jozef K. pristane na nju. Niži sud se u romanu pojavljuje na neuobičajenim mestima, zgradama, potrovljima, kamenolomu, meša se s privatnim, i pojavljuje se gde god se Jozef K. zatekne. Svest Jozefa K. je uvek s n jim, zato se i niži sud može javiti svuda,. Prostor u romanu nije stvaran, fizički prostor. Tome u  prilog govori to da u romanu nema naziva ulica, naziva gradova. Prostor u roman je smešten u svest Jozefa K, i oslikava svest modernog čoveka. Moderan čovek je otuđen, izuzet iz grupe, zato su trgovi i crkva u romanu prazni. Moderan čovek se oseća izgubljeno u sletu tlačiteljskih društvenih odnosa, čiji je simbolički predstavnik sudska birokratija. Birokratija je monstruozni organizam, i u njegovim beskrajnim hijerarhijskim odnosima, čovek se ne snalazi, ne nalazi svoje mesto. Zbog toga Jozef K. trči tamnim, uskim hodnicama, penje se stepenicama u beskraj. Psihološki pritisak je glavno oružje birokratije, ona pasivizuje junaka, a njen konačan cilj je egzikucija. Moderan čovek je izgubljen, nije čovek na svom mestu. Taj monstruozni organizam ne muči samo ljude koji su van njega. U romanu, činovnici su prinuđeni da traže pomoć advokata , i da se na taj način unižavaju jer zavise od onih koji su van birokratskog sistema. U toj hijerarhijski uređenoj piramidi odnosa, svako muči onog ispod sebe, a istina je ograničena za svakog od njih, konačnu istinu zna samo onaj ko je na vrhu piramide. Sudska birokratija je samo metafora za društvo u kom postoji nejednakost među ljudima. Njome je Kafka želeo da ukaže na probleme modernog društva. U modernom društvu, sve bitne stvari se rešavaju  privatnim vezama, zato i Jozefu K. mogu pomoći samo private veze. Prostorije suda su često smetlišta, u kojima ne postoje norme ponašanja, čime se ukazuje na to da je birokratija nešto  prljavo, što se ne može pretstavljati kao vrednost. Prostor svakodnevnice, Jozefov posao može simbolizovati telo, niži sud, koji se može javiti svuda simbolizuje dušu, a viši sud, do kog Jozef K. ne može da dođe simbolizuje Boga. Roman Proces je roman višeslojne strukture, s  jednostavnim izrazom. Struktura Kafkinih romana naginje pripoveci, čini se da je roman sačinjen iz pojedinih delova koji deluju kao celina za sebe, kao da su pripovetke, nema se utisak prirodno sklopljene prozne mase. Kompozicija romana nije potekla od Kafke, komponovao ju je Maks

Brod. Poglavlja su neujednačena, neka su nedovršena. Nedovršenost poglavlja ilustruje moralni i 40

 psihološki put unutarnjeg raspadanja subjekta. U romanu ima  mnogo digresija. Stalno  ponavljanje sličnih epizoda ilustruje bezizlaznu poziciju Jozefa K. Iznenadno pojavljivanje fantastičnog suda na privatnim mestima ima funkciju retardacije, usporavanja radnje, odlaganja konačne presude. Izostavljen je deo koji bi objasnio zašto je došlo do presude. Kraj romana je u dispoziciji sa prethodnim tekstom. Za Kafkine romane je karakteristično da imaju priču u priči,  jednu sažetu pripovest koja ima ulogu epske integracije, u Procesu je to parabola koju govori sveštenik. Zahvaljujući epskoj integracije izbegava se utisak besmislene celine dela. U sturkturi Kafkinog romana uočava se parodija obrazovnog romana. U obrazovnom romanu prikazuje se razvojni put jedne ličnosti, na kraju obrazovnog romana imamo zrelu, promenjenu ličnost. Jozef K. na početku romana polazi od jednog osećanja života, i on se do kraja romana ne menja u  bitnom smislu. Nakon razgovora sa sveštenikom postoje samo naznake nekog spoznanja, postoje naznake i u okretanju od gospođe Birzen na kraju romana. Kafka je izabrao asocijativnost kao narativni postupak, ali ta asocijativnost nije Prustova asocijativnost. U Prustovim romanima nema volje, kod Kafke je ona uzaludni voluntarizam. Kafka je smatrao da proces stvaranje dela treba da iznenadi i pisca, zato koristi slobodnu asocijativnost Frojda i njegovih učenika. Fabula  je kod Kafke završena, ali život je promašen. Kafkino viđenje sveta je antiutopijsko. Dijalog u

romanu, koji Jozef K. pokušava da zapodene sa nižim sudom, ilustruje odsustvo međuljudske empatije, zainteresovanosti za tuđu stvar. U romanu proces uviđamo obrtanje uzroka i posledice, i to izaziva apsurd: optužba izaziva krivicu, kazna je pre osude, čini se da je su svi u romanu ludi osim Jozefa K, i da Jozef K. treba da prihvati igru, prihvati kaznu , i na taj način se ostvaruje njegova krivica. Paradoks je osnovna figura Kafkinog pripovedanja. Ona nije besmisao, on je

nerazrešenost, tačka u kojoj se stiču s podjednakom snagom i smisao i besmisao, te otuda iz nje i rezultira bezizlaznost koja svaki pokušaj razrešenja osuđuje na neuspeh. 69. KRIVICA JOZEFA K.

 Najpre povezati sa Kafkinim beleškama o prvobitnom grehu motivisano time što na samom  pocetku romana K. jede jabuku poput Eve. Naratološki je interesantan početak gde se eksplicitno kaže da sa jednog jutra K. probudio i bio uhašsen, iako nije ništa skrivio. Vrlo ubrzo K. ć e se  pobuniti protiv hapsenja i reci da on nije nista kriv, da je nevin i da ne zna nista o zakonu. Tek kroz te reci K. i posto ih jedan od policajaca ironicno ponovi mi shvatamo da je K. Kriv zbog svog nepznavanja zakona. Dakle, kriv je bas zbog toga sto smatra da nije kriv, da je nevin. Iako Jozef K. nista nije skrivio, njegova krivica se sama razvija tokom romana. Postupkom obrtanja uzroka i posledice stvoren je apsurd: optuzba izaziva krivicu, kazna je pre osude. K. pokusava da dodje do saznanja o svom procesu, nailazi na ljude koji obecavaju pomoc i na kraju ne saznaje nista. Stalno se krece u krug i to kretanje se odvija ponavljanjem iste price i njegovom zeljom za spoznajom. Istraga u romanu ne napreduje, a razlog tome je stav optuzenog. On optuž bu niti  prihvata, niti odbacuje; tu se zapravo radi o uzaludnom procesu trazenja sopstvene krivice koja ujedno time postaje i proces osvescenja. Teznja je pomerena sa spoljasnje ka unutrasnjoj krivici. Jozefov zlocin nije eticke, nego spoznajne prirode. "Proces" sam sebe shvata kao tekst koji se ne moze promeniti u svojoj viseznacnosti i svako tumacenje je izraz ocajanja zbog te krivice 41

(parabola pred vratima). K. prihvata svoju presudu kada odustane od istrage. Izgovarajuci: "Sramota" i "Kao pas!" on podize dve nespojive optuzbe- optuzuje samog sebe da nije udovoljio svojoj duznosti, ali u isto vreme optuzuje i sud za surov i coveka nedostojan postupak.

“PREOBRAŽAJ” 70. GROTESKA

Označava svako umetničko ostvarenje u kojem se nalazi spoj nespojivog.Stoga se groteska, koja  je po svojoj formi često fantastina, opisuje kao I ono što je čudno, nastrano, neobično, nakazno. U najširem smislu ona se određuje kao postupak ili umetnička tehnika koja pomoću mašte spaja oštro suprotstavljene osobine predmeta I stvara prizore kakvih nema u stvarnom svetu. Tumačenje groteske dobilo je nekoliko različitih vidova . Najuticajnije 20vekovno shvatanje groteske razvio je Kajzer, tvrdeći da ona iražava otuđen svet, pošto svet u kojem živimo iznenada narušen poremećajima koji ukidaju njegove zakone I čine ga neprepoznatljivim. Kao ilustracija takvog shvatanja jeste Kafkin “Preobražaj”, tj. transformacija Gregora Samse u bubu u  pripoveci “Preobražaj”. ). Glavni junak Gregor Samsa u snu se pretvorio u veliku bubu i tim  preobrazajem odvojio se od društva i roditelja koja ga nemilosrdno odbacuje,do njegove usamljenicke i tragicne smrti. Groteska je dominantan stilski postupak  –   i na kraju Gregorova života, na komentar svoje sestre Grete da je to doista njihov Gregor, on je spreman „dobrovoljno otici“. Umire/ugibanakon što ga je otac bijesno gadao jabukom –   simbol ljubavi postaje smrtonosno oružje. Od svih likova, najviše ljudskosti i razumijevanja prema svima zadržao je upravo Gregor. Svi ostalivažni likovi (otac, majka, pa i sestra) nemaju osnovne ljudske osobine. Kafkin svijet jeste mišolovka, zamka, lavirint kojim lutamo naivno uvjereni da znamo svoj put. Tu je opasan i hladan svijet bez sigurnosti, bez pravednosti, bez ljubavi.Simbolika na granici alegorije i groteske:- groteska je u odnosima oc a i Gregora. 71. SADRŽAJ I OBJAŠNJENJE

“Preobrazaj” se povezuje sa biografijom pisca i podacima iz dnevnika koji je vodio jer je i sam  bio u teskim i slozenim odnosima sa porodicom,narocito sa ocem . Povezanost je u njegovoj usamljenost i izlovanosti u zivotu. Glavna tema je odnos pojedinca i porodice, ali i odnos  pojedinca i drustva.Kafka osudjuje svet porodice i citavo drustvo kao mehanizam koji iskoriscava i unistava pojedinca.Vazan je i trenutak kada se Gregor pita da li je zaista zivotinja kada ga muzika toliko privlaci.Umetnost je za njega kao hrana za kojom cezne ,pa prica moze govoriti i o odnosu umetnika i okoline.Nije ziveo zivot dostojan coveka. Samo je radio, nikuda nije išao, osim poslovno, zato se preobrazio u ono kako se osećao - ništavnu bubu.

Pripovetka počinje činjenicom da se Gregor Samsa, trgovacki putnik, probudio iz sna pretvoren u bubu. Tog jutra on je morao nekako na posao,jer izdrzava celu porodicu, i nikada do sada nije  bio bolestan, niti zakasnio. Cudjenja nema, on prihvata preobrazaj kao svakodnevni dogadjaj. Kada Gregor uspeo da ustane iz kreveta i prilazi vratima koaj otvara ustima, majka pada u

42

nesvest, kao i prokurist, koga su poslali da dodje da vidi sto nije Gregor dosao na posao. Otac ga  je štapom oterao nazad u sobu. Jedino je sestra imala hrabrosti da udje nazad u sobu, donosila mu hranu, cistila sobu. On je sve razumeo iako je porodica mislila da on nista ne razume jer ne moze da govori. Vremenom je pocela da se gubi njihova toplina i paznja, pa i sestra koja je  jedina bila uz njega sada ga napusta. Odlucli su da mu izbace sav namestaj, on je hteo bar nesto da sacuva, pa se popeo na sliku, a majka kad je to videla pala je u nesvest. Posle nekg vremena dosao je otac u uniformi, i misleci da je Georg pocinio zlocin, gadja ga jabukom i ranjava ga. Jedne veceri Greorg je cuo porodicni razgovor kako ga se treba resiti. Georg se vraca u sobu i odlucio je da mora umreti. Sutradan ga nalazi sluskinja, a celoj porodici kao da je pao teret i odlaze u setnju.

“MAJSTOR I MARGARITA”- BULGAKOV 72. GROTESKA

Označava svako umetničko ostvarenje u kojem se nalazi spoj nespojivog.Stoga se groteska, koja  je po svojoj formi često fantastina, opisuje kao I ono što je čudno, nastrano, neobično, nakazno. U najširem smislu ona se određuje kao postupak ili umetnička tehnika koja pomoću mašte spaja oštro suprotstavljene osobine predmeta I stvara prizore kakvih nema u stvarnom svetu. Tumačenje groteske dobilo je nekoliko različitih vidova . Najuticajnije 20vekovno shvatanje groteske razvio je Kajzer, tvrdeći da ona iražava otuđen svet, pošto svet u kojem živimo iznenada narušen poremećajima koji ukidaju njegove zakone I čine ga neprepoznatljivim. 73. PREDOČITI KOMPOZICIJU BULGAKOVLJEVOG ROMANA MAJSTOR I

MARGARITA, U KAKVOJ JE ONA VEZI SA ZNAČENJEM ROMANA Za razliku od realističkog romana koji čini nekoliko fabularnih nizova, vezanih za nekoliko glavnih likova, i gde su životi junaka i kompozicija međusobno uslovljeni, Bulgakovljev roman nema uobičajenu kompoziciju, jer proističe iz sasvim drugačijeg shvatanja života. Kompozicija „Majstora i Margarite“ ukazuje na onaj način književnog oblikovanja koji je omogućio da sudbina romana postane tema samog romana. R oman se sastoji iz četiri fabularna niza koji se mogu posmatrati relativno odvojeno: 1.Događaji vezani za pesnika Bezdomnog, 2.Događaji vezani za Volanda i njegovu družinu, 3.Događaji  vezani za Majstora i Margaritu, 4.Majstorev roman o Isusu i Pontiju Pilatu. Od dva sasvim samostalna fabularna toka u romanu prvi čine događaji u Moskvi, i tu spadaju prva tri spomenuta niza, a četvrti čini drugi samostalni fabularni tok. U prvom su povezani likovi, njihovi odnosi, susreti, mesto i vreme, dok se u drugom javljaju

drugi likovi u sasvim drugom vremenu. Lik koji se javlja u oba slučaja je Voland. Tokove  povezuje i lik Majstora, ali to nije otkriveno na početku romana. Zbog toga što nije jasno ko  pripoveda priču o Pilatu, i zbog toga što je ona data u odlomcima, ovaj roman u romanu narušava konvencije uklapanja u opšti fabularni tok. Međutim, njegovi odlomci imaju vlastitu logiku 43

 pripovedanja. Takođe, veze između pojedinih delova romana ne mogu se fiksirati u jednoj dimenziji, npr. uzajamnog objašnjavanja ili prostorno-vremenskih odnosa. Majstorev roman je zapravo glavna veza između svih tokova. 74. INTERTEKSTUALNOST

Intertekstualnost je osobina teksta zasnovana na njegovoj unutrašnjoj povezanosti sa drugim tekstovima. Ovaj termin je prva upotrebila Julija Kristeva koja intertekstualnost tumači kao suštinsku odliku svih tekstova, tj. da se znacenje tekstova obrazuje u uzajamnom odnosu sa drugim tekstovima. Dok Žanet intertekstualnost shvata na drugačiji način- kod njega se intertekstualnost pojavljuje kao neposredno prisustvo jednog teksta u drugom, kao što je slucaj sa citatom, aluzijom, plagijatom.  Najbliža je veza romana Majstor i Margarita sa Faustom. Bulgakov kao moto na početku romana  uzima citat iz Geteovog Fausta. Voland je ime jednog đavola iz Satanine svite u Geteovom Fausta. Geteov đavo, međutim, negira Boga, nosilac je svetskog greha, ruši sve što Bog stvori, dok Bulagovljev Voland nije takav, on uvažava Ješuin  princip, uvažava to da je svet funkcioniše po principu dobra i zla. Bulgakov obrađuje Geteovu temu prodaje duše đavolu, ali Bulgakov nema ideju da osudi demonsko načelo. Margaritin pakt sa đavolom ne izaziva loš ishod, već spasava junake od zle svakodnevice, a spasenje žrtava svakodnevice je Volandova misija. On deli ljudi na dobre i zle, i  jedini njegov kriterijum za tu podelu je da li je neko ličnost ili ne, zato voli Majstora i Margaritu, a ne voli ostale Moskovljane. Poglavlje „Valpurgina noć“ je po uzoru na Geteovu Valpurginu noć. Margariti stavljaju ogrlicu sa priveskom pudlice,u Fausta se pudlica se pretvara u đavola. Dante: "Čistilište" - Majstor i Margarita ne završavaju ni u Paklu ni u Raju, Margarita kao Beatriče, 33 poglavlja, Vergilije i Dante-Majstor i Bezdomni, hijerarhija grešnika izdajnici Crkve~Pontije Pilat, Dante i Firenca - Bulgakov i Moskva. Dijalog izmedju Isusa I Pilata inspirisan je “Legendom o Velikom Inkvizitoru” iz “B.K.”. Uticaj Gogoljeve proze, književne tehnike - apsurd I groteska. 75. SIMULTANOST

Simultanost je istoplano prikazivanje događaja, junaka ili predala koji su vremenski I prostorno udaljeni. U pripovedackom postupku, Bulgakov koristi simultanost. U romanu se javljaju dve vremenske ravni, 33. i 1933. godina. Iako je vremenski raspon veliki, nema znacajnih promena. Pisac to prikazuje ponavljanjem istih situacija: Judina izdaja za 30 srebrnjaka, scena sa novcem u Varijeteu, zega u Judeji- zega u Moskvi, takodje, Moskvu i Jerusalim povezuje to sto su na istoj geografskoj sirini. Moska se u ruskoj srednjovekovnoj književnosti naziva treći Rim. 76. PONTIJE PILAT

O ČEMU GOVORI, KO PRIPOVEDA I KO UVODI U PRIČU

U priču uvodi Voland, a pripoveda je majstor. Parabola o Pontiju Pilatu počinje dovođenjem uhapšenika Ješue Hanocrija pred prokuratora Judeje. Osumnjicen je da je podsticao narod na rusenje jerusalimskog hrama. Ješua je pogodio da Pilata boli glava.  Nakon razgovora sa njim 44

Pilat pomislja da je on neki veliki iscelitelj i oslobadja ga presude, ali mu zapisnicar kaze da  protiv njega postoji i optuzba da je govorio protiv vlasti kod Jude iz Kiriafa. Pilat ga te o ptužbe

ne može osloboditi I bva osuđen na smrt, ali u to vreme je bila Pasha I bilo je jos tri osuđenika Dimas, Hestas i Varava. Prvoj dvojici nije bilo spasa, ali je narodu bilo dato da odluči koga će osloboditi Ješu ili Varavu. I tako tri osuđenika istog dana razapeta sun a Golom brdu. Ješuin njegov pratilac Levi Matej uzme njegovo telo ga ga sahrani, ali to ipak cine prokuratovi ljudi. Prokurator naredjuje da se spreci Judina smrt, a Levi Mateju omoguci da radi u njegovoj  biblioteci u Kesariji. Nakon pogubljenja Ješue, izgledalo je kao da je Pilat najednom ostario,

 pogurio se, a pored svega toga postao je nekako i uznemiren. On uznemireno šeta po balkonu dok se približava praznicna noc i obuzima ga nekakva potištenost. Pilat se trudi da otkrije uzrok sopstvenih duševnih muka i brzo dolazi do zakljucka da je taj uzrok njegovo delo, ali pokušava i da sebe zavara, što mu ne polazi za rukom. Nareduje da mu se postelja namesti na balkonu i  pokušava da zaspi, ali mu san ne dolazi nekoliko casova. Oko ponoci konacno zaspi i sanja da ide osvetljenim putem ka mesecu. Prate ga pas Banga i Ješua, a lepota tog putovanja se sastojala u cinjenici da pogubljenja nije bilo, imajuci u vidu da Ješua koraca pored njega (živ je). Pilat od radosti place i smeje se u snu, ali j e njegovo budenje strašno. Pilat otvara oci i prvo cega se setio  bilo je to da je pogubljenje obavljeno. 77. KARAKTERISTIKE I SUDBINA BEZDOMNOG I BERLIOZA

Obojica su bili pesnici. Bili su prijatelji i članovi Masolita, čiji je predsednik bio Berlioz. U delu  je opisan jako malo jer već na njegovom početku umire pod čudnim okolnostima (pao je pod tramvaj nekoliko trenutaka pošto mu je Voland predskazao smrt). Ipak, Berlioz se spominje kroz celo delo –  prvo kroz Bezdomnovo ubeđivanje ljudi oko sebe o njegovoj bizarnoj smrti, a potom kroz stan broj 50 čiji je bio stanar i u koji su se uselili Voland i svita. Delo je započeto dijalogom Bezdomnog i Berlioza kome se pridružio i Voland. Berlioz umire jer nije verovao ni u Đavola ni u Ponitija Pilata, žureći na sastanak Masolita. Pošto je Berlioz umro, Bezdomni je bio ubeđen da  je stranac kriv za njegovu smrt. Pokušao je da stigne njega i njegovu svitu i tada video i mačka koji kupuje kartu te je zbog stalnog ponvaljanja i ubeđivanja na kraju završio u ludnici. I lekarima i pacijentima je ponavljao jedno isto i na kraju mu je data analiza šizofrenije. Jedini koji  je poverovao u njegovu priču bio je majstor koji mu je ispričao za svoj roman i ostavio mu ga da ga završi. Bezdomni iz ludnice izlazi sasvim promenjen. 78. VOLAND I NJEGOVA SVITA

Voland ili Satana je sam Đavo i kralj demonskog sveta. Koliko ga demonski svet poštuje vidi se na Sataninom balu koji priređuje jednom godišnje i na kom se okuplja najveća mrtva ološ koja  postoji. U romanu se prvi put pojavljuje kod Patrijaršijskog ribnjaka gde razgovara sa Bezdomnim i Berliozom (kome proriče smrt) i ubeđuje ih da postoje i Đavo i Hrist i da zna Pontija Pilata. U Moskvu je došao predstavljajući se kao profesor crne magije. Zbog njega i njegove svite, sa kojom je došao, stradaju mnogi. Margarita je jedina koju nije prevario, a pošto  je bila kraljica na njegovom balu on joj je ispunio dve želje - izvukao je Majstora iz ustanove i 45

ostavio ih (na Levi Matejev zahtev koji je došao od Hrista) da večnost provedu zajedno u nek oj vrsti čistilišta. Voland je u Moskvu došao malo zamaskiran –  crni štap i na vrhu pudlica, dva različita oka, različite obrve, ali ga Moskovljani ne prepoznaju jer su i previše zašli u učmalost i zlo. Tek na samom kraju se svi u potpunosti otkrivaju i vidi se njihova prava spoljašnost. Hegemon i Korovjov svuda idu zajedno, vole da plaše druge i pale stvari.  Hegemon je crni mačak koji priča, zbog koga mnoge navodi da pomisle da su ludi, a kad je u takozvanom ljudskom obličju prikazan je kao debeljko. Korovjov ili dugajlija u kariranom kaputiću sa džokejskim kačketom na glavi i sa cvikerima na nosu (Fagot) se u Moskvi predstavljao kao  prevodilac tajanstvenog savetnika. Azazel je među njima bio najmračniji, on je oteo Margaritu i dao joj pomadu da se pretvori u vešticu, a na kraju je ubio, pa oživeo i nju i Majstora.

79. VALPURGINA NOĆ Margarita je sklopila pakt sa đavolom, kako bi opet pronašla čoveka kog voli. Njeno zaduženje  je da bude domaćica na Sataninom balu, nakon ispunjenog zadatka Margariti će Voland ispuniti  jednu želju kako bi joj se odužio za to. Satana ju je izabrao jer po pravilu domaćica bala mora da  bude iz mesta u kom se bal odigrava, i da se zove Margarita. Naravno, to nije dovoljno, Margarita je odabrana i zbog toga što se razlikuje od postr evolucijske moskovske svakodnevnice  po tome što nije bezlična, već hrabra, ponosna, poštuje princip srca. Spremajući je za ulogu domaćice bala, Margaritu prvo kupaju u krvi, zatim u cveću, stavljaju jo j ogrlicu s priveskom  pudlice. Na bol gosti dolaze tako što kao leševi ispadaju iz kamina. Muškarci su obučeni u frakove, a žene su gole i razlikuju se jedin o po perju na glavi i cipelama.  Na balu su pretežno

ubice, ali ima i obešenih, i ludaka, i razvratnika. Na balu se pojavljuje naizgled epizodna ličnost, Frida. Ona je za života ubila svoje dete zadavivši ga maramicom, u večnom životu maramica večno viori pred njom kako bi je podsećala na njen zločin. Frida će ostaviti jak utisak na Margaritu, i Margarita će, kada dođe vreme da joj se Voland oduži ispunivši joj jednu želju, moliti da se Frida oslobodi maramice, odnosno krivice. Time će Margarita pokazati veličinu svoje ličnosti. Na Sataninom balu , mačak će doneti Berliozovu glavu na poslužavniku, i u dijalogu s njom Voland će izreći važnu ideju romana, a to je da će u večnom životu svako dobiti  po zasluzi. Nihilisti, kao što je Berlioz, završiće u ništavilu jer nisu verovali ni u šta. Na balu kod Satane mogu se naći i ljudi iz Pilatovog vremena. Asocijativni dodir svakodnevica Pontija Pilata, bala kod Satane, i Moskve tridesetih godina ima za cilj da naglasi njihovu sličnost, da se ukinu vremenske granice. U obe svakodnevice vlada bezličnost.

80. POČETNA SCENA OBJAŠNJENJE  Na početku romana ,Bezdomni vodi dijalog s urednikom Berliozom. Prekida ih iznenadni dolazak nepoznatog čoveka , Volanda, koji započinje priču s njima, upitavši ih da li veruju u Bogu, oni odgovaraju da ne veruju. Voland ih zatim pita ko onda upravlja ljudskim životom, i dobija odgovor da upravlja čovek. Voland govori da čovek ne može upravljati životom jer ne zna ni da li će sledećeg trenutka biti živ. Time Voland ukazuje na to da postoji onostrana sila koja upravlja životom, da postoji Bog. Ukazuje se na to se u romanu poštuje određeni dualizam. Da 46

su dobro i zlo ljudske kategorije, da postoje jedino u ovostranosti, a da će u onostranosti svako

dobiti po zasluzi. Oni koji ne veruju ni u šta, nihilisti, otići će u ništavilo. Opredeljenje Berlioza i Bezdomnog za ateizam, ukazuje na to da u postrevolucijskoj Moskvi vlada ateizam, da su se ljudi nakon revolucije otuđili, prvo od Boga, onda i jedni od drugih. Da nakon revolucije vlada

 bolesno vreme, u kom čim nema Boga, nema ni uređenog smisla, ne poštuju se prave vrednosti. Voland će anticipirati Berliozovu smrt, on zna da će se Belioz okliznuti na ulje koje je slučajno  prosula Anuška. Ova Volandova anticipacija, pokrenuće radnju, pokrenuće Bezdomnog na akciju, koji je ubeđen da je Voland odgovoran za Berliozovu smrt, i nakon što ne dobija pomoć vlasti, kreće sam da se obračuna s Volandom. 81. LIKOVI SVI

Ljudi u romanu mogu se podeliti na ljude svakodnevice i izuzetne ljude, među kojima ne može  biti razumevanja. Razumevanje postoji jedino unutar odgovarajućih grupa: Margarita razume Majstora i volanda, kao i Azazela, ali prezire Majstoreve kritičare; Voland i njegova družina razumeju Majstora i Margaritu, ali preziru i muče ljude svakodnevice; ti ljudi ne razumeju Majstora, Margaritu i Volanda, oni osporavaju pravo postojanja Volandu, pa samim tim i Majstoru. Majstor i Margarita žive na dva  plana –  u uslovnom i realnom svetu, i to je definisano

kompozicionim postupkom. Majstor je optužen da zavodi narod, i tu se stavra analogija sa Ješuom, koji je za isto optužen u romanu. On je pre nego što je postao pisac bio sasvim običan čovek, istoričar po obrazovanju. On je pasivan junak, i zbog toga mu je potrebna Margarita, koja  je sušta suprotnost njemu. On mu daje ime (Majstor) i podstiče ga da stvara – ona je snažna ličnost, spremna da čini sve za svog voljenog i zato postaje domaćica na balu kod satane. Njeno zalaganje za Fridu koja je počinila čedomorstvo – oproštaj Geteovoj Greti. Majstor i Margarita na kraju stiču mir, a ne raj, jer nisu bezgrešni. Bezdomni ne spada u glavne likove, on je neka vrsta posrednika između dve skupine likova, onih izuzetnih (Majstor i Margarita) i svakodnevnih. On je, pored Margarite, jedina prava publika Majstorevog romana. Njemu u

Majstorevom romanu odgovara Levi Matej u svojoj ulozi posrednika (kojem takođe odgovara i lik Margarite). Mnogi proleterski pisci sebi su davali ovakva imena: Gorki, Gladni, i sl. Voland

nije jednostavno preuzet iz postojeće tradicije, kao đavo sofista, niti je on parodija đavola. On ima u potpunosti ljudske osobine (postupak obrtanja). On svojim delovanjem pomaže Majstoru i Margariti, ali posredno. On omogućava da makar jedan čovek postane čitalac Majstorevog romana, jer Bezdomni može razumeti taj roman tek nakon susreta sa samim đavolom. Njega ne može da promeni susret sa drugačijom književnošću, već samo sa drugačijom stvarnošću. Jedino tako on može razmeti književnost koja nije ulepšana slika svakodnevice. 82. MAJSTOR KRAJ

Azazel daje vino (otrov) Majstoru i Margariti. Nakon ispijanja, Majstor i Margarita umiru, a Azazel uliva Margariti u usta nekoliko kapi onog istog vina kojim ju je i otrovao. Margarita ustaje, a zatim i Majstor. Azazel pali stolnjak, a sa njim i rukopis. Majstor zbaci sa police knjigu

u vatru (spaljuje prethodni život). Njih troje polete i nestaju u niskom crnom oblaku. Majstor 47

hoce da se oprosti od grada. Preleteli su grad, a zatim se pretvaraju u tri ogromna vodena

mehura. Spuštaju se na proplanak u šimarku, u blizini klinike Stravinskog. Azazel im dopušta da se oproste, ali im nareduje da požure. Majstor i Margarita ulaze u Ivanovu sobu i razgovaraju sa njim, pa se javlja nepogoda, kao znak da treba da se oproste i nastave dalje. Ceka ih grupa

konjanika. Dok lete, u toku noci, menjaju se svi likovi. Majstor saznaje od Volanda da sada može da završi svoj roman jednom jedinom recenicom, a zatim vice: „Slobodan si! Slobodan! On te ceka!“. Nakon toga, ruše se planine. Voland pokazuje Majstoru put kojim treba da idu i sa svojom svitom pada u bezdan. Sve nestaje, a Majstor i Margarita ugledaju obecano svanuce i  prelaze preko kamenog, mahovinom obraslog mostica. Iza njih ostaje potok, a ispred je njihovo

vecito utocište, njihov veciti dom. Margarita vidi venecijanski prozor i lozu. Majstorovo nespokojno pamcenje pocinje da se gasi. „Neko je puštao na slobodu Majstora, kao što je on upravo pustio junaka koga je stvorio.“

“ČAROBNI BREG”- TOMAS MAN 83. IDEJE I POSTUPCI U MANOVOM ROMANU

Doživljeni govor: Tipicno za ovaj tip prenošenja tudeg govora je da se teško vidi razlika izmedu autorskog govora i subjektivnog tudeg govora jer ili autor prožima tudi govor svojim intonacijama, humorom, ironijom, ljubavlju, mržnjom... Detinjstvo Hansa Kastorpa autor  prikazuje opisima (na primer: kuce na Esplanadi), saopštenjem (o smrti njegovih roditelja). Citalac je uveden u vremensku i prostornu dimenziju situacija koje slede u prici, što  je karakteristicno za doživljeni govor. Indirektni govor: Ispred formi indirektnog i direktnog govora stoji uvodni glagol (rekao je, pomislio je). Time se odgovornost za ono što se kazuje,  prenosi sa autora na junaka. Direktni govor: Direktnim govorom se ne prenosi samo predmet

govora, vec i govornikov govorni manir, individualni ili tipski, njegovo duševno stanje izraženo ne u sadržini, vec u formama govora (isprekidanost, red reci, ekspresivna intonacija i dr.), njegova sposobnost ili nesposobnost lepog izražavanja. Vode se razliciti dijalozi, narocito zanimljivi izmedu Setenbrinija i Nafte. Retrospekcija: na pocetku srecemo Hansa Kastorpa koji

dolazi u sanatorijum, smešta se, pa nam onda u drugoj glavi propoveda o njegovom detinjstvu i odrastanju. Saznajemo da su mu roditelji rano umrli, da ga je izvesno vreme cuvao deda, a kasnije ujak. I otac i deda umrli su od bolesti pluca,a Hans ide upravo u bolnicu za lecenje pluca u Berghofu. Intertekstualnost: Pozajmljuje iz Božanstvene komedije : odgovor na to šta je svet I kakav je poredak u svetu. Put sazrevanja coveka. Kod Mana se ukida objektivno vreme, a uvodi se subjektivno vreme. I ovde imamo vertikalno posmatranje sveta, uvodi gore I dole. (ukida se  prostor). Gornji svet I donji svet, inace je gornji svet svet živih, ali ovde se okrece –  gornji svet je

sanatorijum, znaci dole su živi. Pocetak prvog svetskog rata pokazuje da svet koji nije sanatorijum nije napravio progres, jer dolazi do smrti I uništenja.

48

84. ZAŠTO SE “ČAROBNI BREG” MOŽE ČITATI KAO PARODIJA  OBRAZOVNOG ROMANA (VASPITNI ROMAN ZAŠTO)?

Obrazovni roman, vvrsta romana u kojem je prikazan fuhovni razvoj glavnog junaka koji se obrazovanjem I sticanjem životnog iskustvapriprema za delatno sučeljavanje sa svetom. Termin

 je prvi upotrenio Karl fon Morgenštern. Radnja o. r. prati razvoj junakove ličnosti od detinjstva do zrelosti, kada protagonist spoznaje svoj identitet I svoju ulogu u svetu. On se povezuje I sa drugim tipovima romana, poput romana o razvoju I romana o vaspitanju. Pojedini tumači

smatraju da klasični o. r. predstavlja sintezu ovih romana, jer ukida raniju podelu između subjektivnog nastajanja individualnosti, koju opisuje roman o razvoju, I prikaza obtazovnog  procesa sa stanovišta onog ko vaspitava, kakv se nalazi u romanu o vaspitanju. Hans Kastorp,

mladi junak romana „Čarobni breg“, dolazi u posetu u sanatorijum za tuberkulozne u švajcarskom mestu Davos. Nameravajući da u njemu provede tri sedmice, on od gosta postaje  pacijent i u njemu ostaje sedam godina. Za to dugo vreme on, voljom sveznajućeg pripovedača,  prolazi kroz mnoge duhovne avanture i iskušenja koja odsudno utiču na formiranje njegovog romanesknog karaktera. Zbog toga je ovaj roman Tomasa Mana realizovan tako da bude i  poučno štivo, odnosno roman o vaspitanju. Međutim, Manov roman „Čarobni breg“razgrađuje

formu klasičnog realističnog romana. Najpre, činjenicom da u njemu ciklično razvijene fabule skoro da i nema. Potom u zamašnim piščevim digresijama, često realizovanim u formi piščevog komentara, potom i u opsežnim dijaloškim partijama. Sve to osnažuje vaspitne ambicije junaka Hansa Kastorpa na čijem putu samovaspitanja istupaju sasvim različiti likovi. Čarobni breg korespondira sa romanom obrazovanja, a uzor je Manu bio Geteov Vilhelm Majster. Osobine

obrazovnog romana mogu se videti u insistiranju na praćenju odnosa između pojedinca i društva. O ovoj temi Man govori sa ironijom, koja je tipična za njegov pristup, iako neki, poput Dragana Stojanovića, to tumče kao parodiju obrazovnog romana. Za Manovo stvaralaštvo veoma su značajne veze sa tradicijom. Ovo je vaspitni roman Manove epohe, velika kompozicija ljudskih odnosa i ideja epohe.Roman se bavi medicinom,ljudskom anatomijom ,politikom,umetnoscu I ima I elemente spiritizma I misticizma (prizivanje duhova,hipnoza).Na Manovo stvaralastvo

uticale su teorije Nicea (umetnost poseduje neku vrstu neuroze) I Šopenhauera (seksualne neuroze se odrazavaju na stvaranje knjizevnog dela). 85. KAO ROMAN VREMENA

Manova filozofija vremena potiče od razlike između Setembrinijevih i Naftinih pogleda na svet, u neku ruku se ogleda i na primeru suprotnosti između “ravnice” iz koje je Kastorp potekao i “brega” na koji je došao. Tako Joahim svome rođaku, pošto je on pristigao iz Hamburga, objašnjava kako “tri nedelje u ravnici prolaze na bregu kao jedan dan”. Vreme odigrava ključnu ulogu u Manovom romanu. Ono što se nekome čini jako dugo, to je u stvari, trajalo samo kratko i obrnuto. To govori o protivrečnosti dva sveta. O tome kako se isti ljudi u dve sredine ponašaju sasvim različito. O tome kako isto vreme u dva sveta protiče drugačije. O tome kako se drugačije  poima prolaznost života. Vrlo rano Hans je otkrio poremećaj vremena u Davosu, gde godišnja 49

doba prolaze kao sedmice i njegov 7 godina dug boravak izgleda kao jedno leto. I Nafta i

Setembrini često raspravljaju o vremenu. Usporavanje i rasipanje vremena povezano je sa truljenjem i bolesnom prirodom Davosa, ali do gubitka osećaja za vreme dolazi i zbog prijatne atmosfere u kojoj pacijenti uživaju. Pacijenti gube osećaj za vreme delimično zbog strogo regulisane dnevne rutine, zbog koje se jedan dan ne može razlikovati od drugog. Man koristi tehniku lajtmotiva da poveže događaje iz prošlosti sa budućnošću, i obrnuto, tako da su romaneskne ideje prisutne u svakom trenutku. U početku je Hansu bilo strašno teško da prihvati rasipanje vremena. I zaista, vr eme je čudna zagonetka i teško je razjasniti ga. Još prvi dan Katorpu se činilo da već duže vrijeme boravi u Davosu, činilo mu se da je tu postao stariji i  pametniji. Razmišljanja o vremenu potpuno zaokupljaju Hansa. U Berghofu vreme se potpuno usporava, potpuno staje, a u sanatorijumu vreme tako brzo pr olazi (ili ne prolazi uopšte), dijelom što nikom nije ni stalo, što niko ne haje da li su prošle sedmice ili meseci. Jedino za vrijeme merenja temperature, četiri puta na dan, može se zaista uočiti šta je jedan minut, ili šta je čitavih sedam minuta, kolik o traje merenje. Jer samo tih sedam minuta je zaista trajalo i imalo žilavu vrednost; tih sedam minuta se pretvaralo u pravu malu večnost. Na raspored vremena svakako se mnogo polagalo; pazilo se na kalendar, na redoslijed dana i njihovo prividno vraćanje.  Ali merenje i brojanje onog vremena, koje je za svakog pojedinačno bilo vezano za ovaj prostor gore, merenje dakle, ličnog i individualnog vremena - to je bila stvar onih kratkoročnih  pacijenata i početnika. Stari bolesnici su voljeli u tom pogledu ono vrijeme što se ne meri, sto nezapaženo protiče, voljeli su dan koji ostaje uvijek isti. Posle 6 godina provedenih u sanatorijumu, Hans više nije mogao da odgovori ni na jedno pitanje koje se ticalo vremena. Međutim, da je zaista htio, mogao je Kastorp uz malo truda sve da izračuna i tak o ukloni neprijatnu neizvesnost, ali on nije ni pokušavao da učini neki napor da se oslobodi te nejasnoće koliko je već vremena ovde proveo. Kad ne bi bilo vremena, ne bi bilo ni napretka čovečanstva i svijet bi bio samo ustajala bara. 86. SETEMBRINI, ŠOŠA, NAFTA I PEPERKON PORTRETI

Setembrini humanista, zapadnjak, a kod zapadnjaka je glavna stvar razum, analiza, delo i

napredak, neguje kult države, veruje u republiku, zalaže se za demokratiju, književnik, trudi se oko Hansa, želi da mu bude učitelj, nosi kockaste pantalone. Nafta mršav, malen čovek, izrazito ružan, podseća na Jevreja, obučen u zatvoreno - plavo flanelsko odelo sa belim prugama, sholastičar, dakle književnik srednjeg veka, dogmatski filozof oprečnog mišljenja od mišljenja Sentebrinijevog, profesor starih jezika u najvišim razredima, čovek Istoka, drzavu smatra đavoljom rabotom, govori o opštem ujedinjavanju na onom svetu, smatra da je antika bila kapitalistička. Zalaže se za život bez države i bez klasnih razlika, u sobi drži statuu Majke božje koja drži izmučenog Hrista u krilu. Man koristi ove likove da suprostavi ideologije optimističnog humanizma i pesimističnog apsolutizma na neočekivan nacin. Kroz svoje uvijene argumente na kraju dođu do zaključaka potpuno drugačijih od onih koji bi se očekivali. Ali, Man ih jasno karakteriše kao suštinski povezane, kao dve strane istog novčića. Nijedan ne može da postoji bez onog drugog, zato Setembrini prati Naftu kad se ovaj preseli u privatan stan, a njihovi argumenti 50

su tako povezani, da često, dok suprostavljaju mišljenja, pobijaju sami sebe. Sudbina svakog lika  je takođe pažljivo napisana, i predstavlja komentar na pogled na život ovih likova. Naf tino samoubistvo za vrijeme duela naglašava destruktivnu prirodu apsolutističkog pogleda. Setembrinijevo optimistično shvatanje jednostavno dovodi do razočaranja. Peperkorn, istovremeno Hansov suparnik i uzor, suprotnost Setembriniju i Nafti, odnosi pobedu nad njima u Kastorpovim očima.  Pepekorn, dolazi u sanatorijum kao pratilac gospođe Šošo u njenom

 povratku u sanatorijum. Čovek dugih noktiju, s borama na čelu, koji pravi krug od palca i kažiprsta, nedovršava rečenice, ali je zanimljiv ljudima, ima crtu vođe i kralja, prema zapažanju Hansa Kastorpa. Kastorp simpatiše Pepekorna, iako je on pratilac gospođe Šošo, smatra da je Pepekorn ličnost, da ima talenta, provodi dosta vremena s njim. U sanatorijumu će pažnju Hansa Kastorpa privući gospođa Šoša. Ona je njegova Beatriče. Više puta se kroz knjigu provlači opis ruku gospođe Šošo. Njene šake su široke, sa strane hrapave. 87. KOLIKO IMA GLAVA, KAKO SE ZOVE PRVA I DATI ANALIZU PRVE

Ima 7 glava, I podeljena je na sledeći način. Dolazak - Jedan običan mlad čovek putovao je usred leta iz Hamburga,svog rodnog grada, u mesto Davos. Išao je u posetu na tri nedelje.Dalek je to  put za tako kratak period. Iz Nemačke do Švajcarske. Putuje se dva dana i stalno se menja  prevoz. Tog mladog čoveka po imenu Hans Kastrop,razmaženo dete i mekušac,zatičemo u kupeu malog voza koji se penje po Švajcarskim planinama kako razmišlja o novom predelu,o  preostalom ispitu i neposrednoj budućnosti. Na stanici sela u koje je putovao sačekao ga je rođak Joahim Cimsen.On je zapravo bolestan,neka plućna bolest i u bolnici je već 5 meseci a Hans je došao u bolnicu koja je zapravo sanatorijum da mu pravi društvo i odmori malo. Sanatorijum Berghof nalazi se na 1600m nadmorske visine.Hans je konstatovao da je Joahim bolje i da se skoro oporavio. Uputili su se ka bolnici i Joahim je Hansa upoznao sa doktorom Berensom (po njemu se sanatorijum i zove) i asistentom Krokovskim koji se bavi ,,seciranjem duše'' kod  pacijenata. Broj 34- Hansa je rođak smestio u sobu 34. Soba je bila izuzetno čista, bela,a Cimsen je Hansa obavestio da je tu prekjuče umrla neka Amerikanka. Hansu  je bilo hladno i

konstatovano je da se tu ne greje, drže ih na ,,prilično svežem režimu''.Hans se zaprepastio kada  je na putu ka trpezariji čuo nekog čoveka kako kašlje. Nikad u životu nije čuo takav kašalj. U restoranu- U restoranu je bilo svetlo , elegantno i prijatno. Tu je bila samo jedna žena od 30-ak godina koja je volela da jede sama,ni sa kim nije razgovarala i uvek pri jelu čitaka knjigu. Joahim mu je rekao da je u sanatorijum došla jako mlada i i od tada nije više živela u svetu. Jelo  je bilo odlično. Rođaci su razgovarali o svemu i svačemu,smejali se i na povratku ka sobama Hansu bi predstavljen asistent kome Hans reče da je zdrav i da od njih ne trazi lečenje ni telesno ni duhovno.Asistent kao da se naljutio ali se srdačno pozdravio sa gostom. U sobi je brzo zaspao i cele noći sanjao rođaka kako kašlje kao onaj čovek . 88. HANS LIK

Hans Kastorp se sa vrlo malo godina tri puta sreće sa smrću. Umrla mu je majka, otac dve godine nakon majke, i deda koji se starao o njemu nakon smrti roditelja. Nakon njihove smrti dete je 51

 pripalo konzulu Tinapelu. Naročito se interesovao za brodogradilišta. Bio je čist, uredan, voleo

da mu je odeća oprana, ljutio se kada nije lepo popeglana. Nosio je dedin prsten s pečatom, a zubi su mu bili na više mesta oštećeni. Pričao je pomalo severnjački. Voleo je da posle ručka ruke zamoči u namirisanu vodu, da zatim zapali rusku cigaretu koju je nabavio ispod ruke, marke Marija Marčini. Okupiran je pušenjem, bez pušenja dan mu je promašen. Vodio je računa o cigaretama, držao ih u podrumu. Umetnost smatra ludošću i idejama kojima se skapava od gladi, odbija da bude slikar. Zapamtio je reči svog staratelja da ako želi da nastavi da vodi život kakav vodi, mora mnogo da radi. Njegovo poštovanje prema radu smatra prirodnim, bezuslovnim. Smatra da rad opravdava sam sebe, ali ga ne voli i ne prija mu. Naporan rad mu kida živce, voli slobodno vreme. Imao je sanjivo lice, riđe brkove, plave oči, podsećao je jako na dedu i odavao utisak da će postati neka važna ličnost u politici, ali nije na njemu moglo da se pročita da li će  biti demokrata ili radikal kao njegov deda. Kada je krenuo na put svom rođaku imao je 23 godine, i bio je inženjer. Hans Kastorp, koji je kao glavni junak obrazovnog romana krenuo na  putovanje radi obrazovanja.On ne kreće u suočavanje sa svetom, već suprotno tome, on u tu svrhu odlazi u carstvo mrtvih, koji se paradoksalno nalazi gore (na bregu). Svet mrtvih je u

kontrastu sa životom u ravnici, u njemu vreme stoji, sve do početka rata. Hans Kastorp je u  potrazi za smislom, bavi se pitanjima o životu, smrti, ljubavi, slobodi... i odgovor može nači  jedinou tom začaranom svetu. Kao junak obrazovnog romana, Hans Kastorp ima svoje  pedagoge, koji se međusobno sukobljavaju u ličnosti glavnog junaka. 89. SAN

Prvo ide onaj nepovezani tok misli,kada se uporedjuje sa Setembrinijem,seca Psibislava i olovke..Pije porto da se zgreje,sklanja se ispod neke supe,da prodje nevreme.Predeo koji  posmatra odusevi ga kao neki violinista pre mnogo godina,sve se pretvara u more i zaliv ,bregovi koji se spustaju do mora.On kao sedi na stepenicama, gleda camce kako plove i vesele ljude i decu.Mladici razigravaju konje,devojke igraju...jedna svira frulu,skupljene kose na  potiljku,dugog trupa.Momci trsave kose zapinju luk i strelu,ostali pecaju,neki pustaju ladju u more.Muskarac mami zenu nekim plodom sa liscem.Koze skacu okolo.Svi su fini i veseli,jedna majka doji dete.Veseo decak ga posmatra,i odjednom postaje hladan,ozbiljan i gleda u daljinu.On se okrece i vidi stubove hrama.Ustaje i krece...dolazi do hrama,sivozelen,blokovi i stubovi strce,penje se uz stepenice i ulazi u predvorje.Dolazi do kipova dve zene,majke i cerke,steze ga srce.Zatim dalje,dve sede zene,polugole,cupave,vise im grudi i kidaju dete i jedu ga.Detetu kosti pucaju,one ga zvacu,krvava su im usta.Ukopa se.One pocinju da ga psuju njegovim narecjem.Hoce da se pomeri i u tom naprezanju pada,i opet je kod svoje supe u sneg.

52

PRAVCI 1. RUSKI FORMALIZAM

Književni metod, pravac u teoriji književnosti, koji nastaje sredinom druge decenije 20. veka I traje oko 15 god. Vezuje se za “Društvo za proučavanje pesničkog jezika” (OPOJAZ), I za Moskovski kružok. Najvažniji predstavnici su Šklovski, Jakobson (“Problem proučavanja književnosti I jezika, 1928.”), Tomaševski, Brik, Tinjanov (“Istorija sistema I sama je system”) I dr. Manifestom ruskog formalizma proglašava se članak Šklovskog “Umetnost kao postupak”, 1916., u kojoj su naznačene osnovne pretpostavke metoda- metnost je nezavisna pojava koju treba shvatiti kao skup postupaka, a njihovim tumačenjem otkriva se estetska vrednost ostvarenja. Formaliste vise zanimaju principi građenja knj. dela, od njegovog značenja. U najširem smilu razdvajaju se fabula I size, zvuk I značenje, a njihovi odnosi unutar samog dela vide se kao ustaljena pojava. Ruski formalizam bavio se svim knj.

vrstama I rodovima. U teoriji proze pokreće pitanje sižejnog sklopa, kompozicije dela. U teroji poezije važno mesto zauzima pojam pesnički  jezik, koji Jakobson vidi kao jezk u njegovoj estetskoj f-ji, dominantan u odnosu na ostale f-je jezika. SIMBOLIZAM

Simbolizam je knjizevni pravac druge polovine 19. veka, koje se pojavio u Francuskoj, a zatim u Rusiji, Nemackoj i Engleskoj. Predstavlja duhovni izraz dekadencije svog vremena i  poetsko tumacenje filozofskih ideja Sopenhauera, Nicea, Spensera i Hartmana. Simbolizam najavljuje pesnicka zbirka "Cvece zla" Šarla Bodlera, pretece modernog pesnistva. Simbolizam nastaje kao negativna reakcija na realizam, naturalizam i parnasovsku liriku,  buduci da odbacuje objektivnu stvarnost njihove umetnosti i propagira idealni svet, koji je stvarniji od sveta cula. Simbolizam neguje kult idealne lepote i esteticizam. Simbolisti razvijaju slobodne forme, umesto preciznih slika, nude lirske nagovestaje stvarnog sveta  predocene pomocu simbola. Pocetak simbolizma najavljuje Žan Moreas u “Manifestu simbolizma”, 1886., koji simbolizam odredjuje kao  pokret koji je neprijatelj poučavanja, deklamacija laznog sentimentalizma i objektivnog opisa. Stefan Malarme svoje stavove izlaze u esejima “Kriza stiha” i “O knjizevnoj evoluciji”  gde istice vezu izmedju muzike i  poezije, predlaze upotrebu "punih" reci koje ce postati simboli, treba se okrenuti aluziji i sugestiji. Verlen insistira na impersonalizmu i muzikalnosti osecaja. Pored njih u francuske simboliste se ubrajaju Žam, A.  de Renije, Valeri i Klodel. Simbolizam se u Rusiji  javlja krajem 80-ih godina 19. veka i traje do 1910. god, a predstavnici su: Brjusov (“Trka za figurama”), Baljmont, Sologub, V. Ivanov, A. Beli (“Pesma života”)  i A. Blok (“O pozivu  pesnika”). Brjusov kaze da je zadatak simbolizma da reci vrate prvobitno emocionalno znacenje. Blok naglasava individualnost u poeziji i smatra da je pesnik "sin harmonije".

Nemački simbolizam se ne razlikuje mnogo od prthodnih, najznačajniji predstavnici Rilke (“Neznanka”, “Devinske elegije”), Demel, Hofmenstal. Najznačajniji predstavnik

53

anglosaksonskog s. je V.B. Jejts (“Simbolizam u poeziji”), pravi razliku između emocionalnog I intelektualnog simbola, odlučuje se za povratak imaginaciji. 2. AVANGARDA

Avangarda je umetnicki i knjizevni pokret koji se razvija u skoro citavoj Evropi, u azijskim zemljama i Americi i obuhvata vreme izmedju dva svetska rata. Avangarda je zajednicki imenitelj mnogih knjizevnih, umetnickih i ideoloskih pravaca: futurizma, ekspresionizma, dadizma, nadrealizma I dr. Osnovni cilj svih ovih strujanja bio je pokrenuti, provocirati,  polemisati. Oni ruse stare vrednosti i namecu nove stilove i sudove. Nastupa depersonalizacija umetnosti, teznja ka otvorenim i prividno neobaveznim strukturama, naglasena fragmentarnost, tehnika montaze i kolaza, nedovrsenost, umetnicki i knjizevni sinkretizam. Negiraju se sve vrste normi: sintaksicke, logicke, tematske, zanrovske, esteticke. U naglasenoj teznji ka eksperimentima, izmisljanja i prejake hipebole, ali nikad  potpunog besmisla, stvarajuci apsurd, a. se borila protiv ideoloskog besmisla stvarnosti. A. siri duh zajednistva, prezire sve sto je licno, nasledjeno i ritualno. Ukidaju se postojece estetske zabrane i uvodi se opscena ili neknjizevna leksika, svet se sagledava kroz parodiju, crni humor i grotesku, ali uz potpuno nov dozivljaj vremena i prostora. Predst.:Giljermo de Tore-“Istorija avangardnih knjizevnosti”, Lorka-“Ciganski romansijer ”, Jesenjin-“Ispovest mangupa”, Breht-“Majka hrabrost”. 4. DADAIZAM

Dadaizam je avangardski nihilisticki umetnicki pokret koji se razvijao u Francuskoj, Svajcarskoj i Nemackoj 1916-1920. god., koji se zasnivao na principima namerne iracionalnosti, anarhije i cinizma, odbacivanje nacela lepog kao i negiranja gradjanskih vrednosti. Predstavnici dadaizma su insistirali na imenu Dada smatrajuci da ono izrazava heterogenost pokreta koji neguje mnostvo razlicitih umetnickih oblika, imaju za cilj da  provociraju i plasiraju subverzivne destruktivne vrednosti. Umetnost pretvaraju u antiumetnost, stavljajuci naglasak na aktivizam. Odlike dadaizma su: zanemarivanje i  prekoracivanje granica umetnickih disciplina, upotreba novih masovnih medija, stampanog materijala i manifesta kao sredstva umetnickog izraza. U knjizevnosti su najvise bili zainteresovani za formu, tj. njeno razaranje: pesme iz sesira, verbalni kolazi - slaganje nasumicno odabranih reci. Mahom su koristili metaforu, ironiju i elemente apsurda. Osnovno nacelo dadaizma dao je T. Cara “Sedam manifesta Dade”, a pored njega I Breton, Luis Argon, F. Supo, a u sprskoj Rastko Petrovic- “Otkrovenje”. Dadaizam je imao veliki uticaj na nastanak nadrealizma. 5. AKMEIZAM

Akmeizam je ruski anavgardni knjizevni pokret nastao 1912/13. godine iz literarnog kružoka "Pesnicki ceh", cije su jezgro cinili: Gumiljov “Lomača”, Mandeljštam “Kamen”, Ahmatova

54

“Belo jato”, Gorodecki, Kuzmin i dr. Nastaje kao reakcija na simbolizam, zahteva vracanje na tacno znacenje reci, tezi ka jasnom izrazu, pravilnim oblicima, uklanjanje misticizma i nejasnih aluzija, suvisnih metafora i simbola. Teme se crpe iz zemaljskog sveta, teze da  prikazu materijalno, jer je to za njih jedina realnost, Insistira na kultu zemaljskog, iskonskog i bioloskog. Poezija tezi da prikaze vizuelni dozivljaj predmeta, lik snaznog i energicnog coveka. A. tezi da prikaze vizuelni dogadjaj predmeta : npr. arhitektonski spomenici u poeziji Mandeljstama, lik snaznog energicnog coveka i sl. Akmeisti su u pocetku objavljivali u  publikacijama Apolon i Hiperboreja da bi posle 1917. pokrenuli spostveno glasilo “ Novi ceh  pesnika”. Smrcu Gumiljova, razvili su koncepciju pesnistva kao tuge za svetskom kulturom, stvorivsi dela semanticke slozene poezije zasnovane na sifrovanom koriscenu citata i reminiscencijama kao podtekstom. 6. FUTURIZAM

Futurizam je umetnicki i knjizevni pokret avangarde koji se 1909. javlja u Italiji, a 1910. u ruskoj knjizevnosti. Italijanski futurizam odbacuje proslost, intelektualnost i logicnost u umetnosti. Zalaze se za uspostavljanje novog sistema vrednosti i novog nacina zivota. Prvi “Manifest futurizmu” Marineti objavljuje u listu “Figaro”  1909. u kome kaze da je cilj  poezije da opeva hrabrost, odvaznost i buntovnost. Futurizam velica agresivnost, zalaze se za novu estetiku, da je lepo samo u borbi, stvara mit o modernom (odusevljavanje novom mašinskom erom). Tako se Marineti u “Tehničkom manifestu futurističke književnosti”, 1912., zalaze za razaranje sintakse, treba raspolagati imenicama onako kako se redjaju, glagoli da budu u infinitivu, da se ukinu pridevi i predlozi, da se uvedu metematicki i muzicki znaci umesto interpunkcije. Poezija je apsolutna sloboda slika i analogija izrazenih nepovezanim recima. Reformise stamparsku u tipografsku tehniku: raznobojna mastila, razlivita slova, pisanje u svim pravcima. Propagira brzo pozoriste, sve sazeto u nekoliko minuta. Futurizam u Rusiji traje 1910-1919. i kako se italijanski futurizam povezuje sa fazizmom, tako se ruski futurizam povezuje sa staljinizmom i komunizmom. Pored odbacivanja proslosti i tradicije, ruski futurizam se zalaze za postovanje prava pesnika. Zalaze se i za novu semantiku i leksiku, uvodjenje neologizama. Glavni predstavnik je Majakovski- “Oblak u pantalonama”. 7. NADREALIZAM

 Nadrealizam je knjizevni i umetnicki pokret avangarde koji se razvija 1923-1945. god. i  povezan je sa dadaizmom i na izvestan nacin produzava dadaisticku podrugljivost i sarkazam, buntovnicki duh i pobunu protiv tradicije, ali za razliku od dadaizma, afirmise neke umetnicke postupke i ideje. Osim Andre Bretona koji se smatra osnivacem, u  predstavnike se ubrajaju i Ivan Gol, Pol Derme i Pjer Moranž, koji su vodili svoje struje. U svom manifestu iz 1924. “Prvni manifest nadrealizma”, Breton nadrealizam odredjuje kao antirealizam, antinaturalizam, negaciju i apsolutno odbacivanje realnog kao osnove umetnosti. Jak uticaj ima Frojdova psihoanaliza, te su otuda podsvest i san najvazniji 55

 predmeti nadrealistickog istrazivanja. Breton u prvi plan istice mastu, jedinu sposobnu da  postigne apsolutnu stvarnost. Nadrealizam definise kao diktat misli u odsustvu svake kontrole razuma, lisen estetickih ili moralnih preokupacija. Cudesno se izjednacava sa lepim, a da bi se ono postiglo, predlaze niz novih postpuaka, poput automatskog pisanja, objektivnog ili crnog humora, a cesto poseze za parodijom, melanžom, a u jeziku prave raznorazne kovanice i neologizme. Moze se podeliti na dva perioda: epohu snova (19231925) i epohu razuma (1925-1945). Prvi period karakterise izazivanje snova u budnom stanju, automatsko pisanje, dok se u drugom periodu odustaje od toga. Nadrealizam nastaje u Francuskoj, ali se ubrzo siri svuda po svetu. Pored Bretona isticu se i: Aragon, Baron, Boafar, Pere, Navil, Nol, Supo, Vitrak, Dali, De Kirko i dr. 8. EKSPRESIONIZAM

Ekspresionizam je umetnicki i knjizevni pokret avangarde, nastao i razvio se u Nemackoj izmedju 1910. i 1925. Pisci ispoljavaju prezir prema velegradskom zivotu, prezir koji prelazi u ocaj ili krik, jer je sve nesnosno i odvratno. Izvrnutu sliku sveta ekspresionizam hoce da zabelezi, instinktima, oslobadjanjem unutrasnjih impulsa, golim nagonom. Osecanje izgubljenosti, bezizlaza i bede zivota. Istice se unutrasnji svet coveka, njegova razocaranja i traume, silovita osecanja, ekstaza, a u trenucima ekstaze javlja se kosmicko shvatanje zivota, teznja za vecnoscu. Javlja se ljubav prema coveku tj. vise prema masi. Ritam recenica je dinamican, silovit,insistira se na slobodnom stihu. Boja i svetlost su elementi u docaravanju unutrasnjeg stanja, prisustvo personifikacije i sinestezije. Tipicne ekspresionistice teme su: smrt, bolest, raspadanje, rat, razaranja, industijalizacija i tehnoloski razvitak. Jedna od najvaznijih karakteristika ove knjizevnosti je ekspresionisticke krik, piscev stav prema stvarnosti koja ga okruzuje. Dramu su obelezile dve struje: subjektivisticka (ispitivanje  podsvesti pojedinca) i drustveno-angazovana (covek kao drustveno bice). Predstavnici:Kafka-“Proces”, Breht-“Majka hrabrost”, Elze Lasker-Šiler "O žudnji, o strasti, o bolu", a kod nas Crnjanski, Vinaver, Nastasijevic-“Iz tamnog vilajeta”. 9. MODERNIZAM

Modernizam, po nekima, pocinje pocetkom 20. veka, a po drugima 1910. god. Razlicito se odredjuje i njen zavrsetak - Prvim svetskim ratom ili pak sredinom 20-ih godina. Presudna godina za modernizam je 1922. god. kada su objavljene zbirke “Pusta zemlja” Eliota, “Devinske elegije” i “Soneti Orfeju” Rilkea, “Uliks”  Dz. Dzojsa, “Dzejkobova soba” Virdzinije Vulf i “Sodoma i Gomora”  M. Prusta. Inovacije u poeziji su se odnosile na stvaranje fragmentarne strukture sa preovladjujucim slobodnim stilom. U poeziji se cesto koristi univerzalna analogija, slobodna asocijativnost, a dozivljaj sveta obelezen je sa simultanoscu. Roman poseze za postupcima toka svesti, razlicitim vidovima retrospekcije i fokalizacije. Proza je zainteresovana za covekovu podsvest, za njegov unutrasnji, misaoni ili emotivni zivot. Odnos prema tradiciji se ogleda u drugacijem tumacenju proslosti, mitovi, legende i simboli iz proslosti pozajmljuju se i stavljaju u nov kontekst cime se menja njihovo 56