Универзитет у Бањој Луци Филолошки факултет Студијски програм српског језика и књижевности
Суматраизам у путописима Милоша Црњанског – Љубав у Тоскани (Семинарски рад из Српске прозе 20. вијека)
Студент: Нина Говедар 1325/10
Ментор: проф. др Ранко Поповић мр Андреја Марић
Суматраизам Милоша Црњанског свакако је једна од најзанимљивијих појава у књижевности нашег 20. вијека. Наиме, једино се црњансков покрет јавио у потпуности дефинисан од стране саме аутора, не допуштајући виријације у интерпретацијама. У програмској пјесми Суматра аутор ће изнијети своје основне идејне постулате, а потом га Богдан Поповић позива, да ради боље разумљивости саме пјесме уз њу у штампању приложи текст којим ће објаснити своје поетичке ставове, његово Вјерују о поезији. У свом Објашњењу Суматре Црњански слави нову поезију, која се напокон ослободила канона, која након дотад невиђених ратни страдања доноси преврат у мишљењу, али и у осјећању. Оно што Црњански назива пјесничким, хипермодерним бунцањима заправо су потпуно нове идеје које се јављају у младима који су проживјели ужас и уништавање које је изазвао рат. За њега су све ствари на свијету повезане – везе за околину – што ће се развити у типично екпресионистичку појаву утопијског космизма. Његова потреба за проналаском химеричне земље кретаће се од стања заноса и одушевљености појединим предјелима, док ће с друге стране натуралистичка трезвеност у свему видјети пропаст и посљедице рата. Међутим, свој суматраизам Црњански није његовао само у својој поезији. Налазимо га на првом мјесту у лирском роману Дневник о Чарнојевићу, затим историјском роману Сеобе, а суматраистичким тоновима препуни су и његови путописи Писма из Париза и Љубав у Тоскани. Његова путовања по Италији, на сваком кораку евоцирају сегменте поетике који су нам већ познати да ли из Црњанскове поезије или из његових других дијела... Свакако је на самом почетку врло примјетан, а кроз касније путописе и развијан мотив мјесеца који осим што има своје врло специфично мјесто у дјелима већине наших експресиониста, код Црњанског увијек сјаји неким посебним сјајем, и одаје утисак као да га увијек и свуда прати. Први стих поеме Стражилово може нас навести да се замислимо: да ли су пјесник и мјесец једно, односно није ли пјесник тај који се готово претворио у мјесец док, како каже: Лутам још витак, са сребрним луком.
Осим сталног мотива мјесечине, карактеристичне су алузије на прошла, разарајућа времена, на ратна страдања и све штете које је свијет претрпио због тога. Као и сваки експресиониста и Црњански ће се често враћати тим мотивима проживљених ужаса, понекад готово натуралистички. Међутим, неријетко ће та сјећања бити транспонована у стварност и прожета основним суматраистичким, космополитистичким идејама... Путујем, безначајан и прашњав, али за душу двеста милиона нагих и дивљих, који иду из даљине за мном, несвесним, тешким и зверским кораком.1 Пејзажи које писац (путописац) посматра најчешће су на трагу онога што Црњански назива везе за околину: Та лепота Чудна је и тајанствена, разнолика, мада се чини иста, над видицима мазовским, и карпатским и рајнским, и лоарским и дунавским.
2
Ово ће бити његов чест мотив не само у
путописима, али нам се чини како овдје посебно долази до изражаја путопишчева идеја да своју земљу и свој народ догне из пепела, такорећи их оваплоти ни из чега. И он тражи на свом путу узорак на којем би богао саздати своју љубав. А љубав није ништа друго до бивствовање, и то не лично, већ бивствовање његовог рода: Мишљах и ја: да пут овај мој талијански тече ко слап за мном, пун трепета звезда, у завичај, али ни раскош равенска, ни чуллост тосканска, ни мудрост јонска, сијенску Љубав, изненада није створила; у зељи ту је својој сазрела. У родном моме крају чека ме судбина, а ја луд мишљах да је из туђине доносим.3 Његова воља о изградњи новог свијета, земље која се неће морати опорављати од ратних страдања изузетно је флексибилан мотив, који се из путописа у путопис појављује различито мотивисан, на првом мјесту, али и сам наратор о њему другачије размишља на различитим мјестима. Мишљах да будућност своју и цело једно брдо могу, на ничему да сазидам, напором воље, сугестије и зеница упртих у звезде; мишљах да ћу цветањем и опадањем лишћа да владам из тишине, болним и дугим уздржавањем даха. 4 1
Miloš Crnjanski, Pesme, putopisi, eseji, Svjetlost, Sarajevo, 1967, 184. Isto, 187. 3 Isto, 232. 4 Isto, 246. 2
Свакако једна од најупечатљивијих особина експесионизма јесте употреба боја. У свијету који се опоравља од великих разарања, а о њему пишу управо они који су се разарања највише нагледали (млађа генерација наших писаца која је махом мобилизована пред први свјетски рат у цвијету свога младићства) слике се дају искрено, с вриском и дозом натурализма. Јер њихов (експресионистички) израз је заснован на крику, на слободном стиху који не спутава ни мисли, ни израз. У своме путопису Љубав у Тоскани Црњански ће на више мјеста врло ефектно употријебити читаву палету боја како би читаоцу дочарао пејзаж, који наратора у том тренутку одводи углавном негдје друго... Према снежним врховима Урала, према трешњином цвету,...
Пред вече варош зацрвени као
ломача, на брегу над мрачним, зеленим морем, долина, а кад се светлост смири, Сијена се диже модра и жута, као морско стење обрасло травуљином. Ноћу је црна шиљата тврђава; улази у њу су као заседе, у страшним тврђавама. 5 У сусрету са било којим дјелом Милоша Црњанском ми се заправо сусрећемо са основним постулатима његове поетике стражиловске линије са једне, а израѕитог суматраизма са друге стране. Ипак, док се Црњанскова поезија сва заснива на теорији суматраизма, његова прозна дјела на ову ће се поетику ослањати у мањој или већој мјери. С друге стране, његови ће путописи, баш као и поезија бити препуни суматраистичких идеја. Читаво своје животно путовање Црњански, чини нам се, доживљава попут каквог бескрајног круга, без почетка и краја, попут мјесеца који мијења свој облик и величину, али никада потпуно не нестане. У том кључу Црњански дакле не доживљава само своју поезију, своју књижевности, него и свој живот: За љубав сам пошао, да у њу утопим нове народе. Ако сам грозничав шапутао имена посавских винограда, метохијских падина, вислвских поречја и уралских подножја, нисам био луд. Дисао сам смо, и духнуо у време. За љубав сам путовао, што је чекала играче да поиграју за Богом. 6
5 6
Isto, 204. Isto, 186.
