Zahvalnost
Zahvaljujem se Izobel Ejkenhed i svima u Hoderu što su udahnuli novi život ovoj knjizi i dali joj čaroban novi omot! Veliko hvala, kao i uvek, mom predivnom agentu Stefani Kabot. Takođe želim da se zahvalim i svojoj sestri Keli, mojim predivnim roditeljima, i svim predivnim prijateljima sa obeju strana Atlantika. Mašta se pretvorila u stvarnost, i nekoliko godina nakon što sam napisala ovu knjigu, preselila sam se u Los Anđeles i otpočela novi život. Hvala svima za sve divne trenutke, i nadajmo se da će ih biti još mnogo. Za Keli, moju voljenu stariju sestru, koja ludo uživa u Los Anđelesu već 25 godina...
Spisateljičino pismo
Zaista sam uzbuđena zbog novog izdanja knjige Ludo zaljubljena. Napisala sam je pre više od deset godina, i tada nisam imala pojma da će se pokazati kao predskazanje za to kako će se i moj vlastiti život preokrenuti. Naime, da ću nekoliko godina kasnije poći Frenkinim stopama i slomljenog srca, sa koferom u ruci, pa uskočiti u avion za Los Anđeles... Ali da se na trenutak vratimo unazad. Nazad u rane devedesete, kad sam prvi put dobila nadahnuće za ovu priču. U dvadeset prvoj, kad sam napustila studije i nisam znala šta želim da radim u životu, odlučila sam da posetim sestru koja živi u Los Anđelesu. Od momenta kad je avion dotakao tlo losanđeleskog aerodroma, život mi se potpuno promenio. Umesto odlazaka na fakultetska predavanja, sada sam išla na zabave s filmskim zvezdama na Holivud Hilsu, gde sam upoznala gomilu otkačenih likova koji će mi kasnije pokrenuti maštu. A onda, ovde je i vreme bilo sjajno! Ne nazivaju Kaliforniju „sunčanom” bez razloga. Zamenila sam vunene džempere bikinijima, a umesto tmurnog neba, sada su moj vidokrug krasile palme. Preko nedelje sam radila razne poslove, a vikendom bismo sestra i ja njenim mustangom iz 1966. odlazile na plažu i vozile rolere stazom koja se proteže uz okean. Tamo sam se najbolje zabavljala i još imam spomenare prepune uspomena. Ali posle nekoliko meseci, želja da postanem spisateljica vratila me je u Britaniju, i konačno u London, gde sam nastavila da radim za razne ženske časopise, pre nego što sam konačno skupila hrabrost da napišem prvi roman, Šta ima novo, mačkice. Usledio je ugovor, a zatim je došao. Ludo zaljubljena. „Piši o onome što znaš” savet je koji se često daje piscima, pa sam iskoristila svoje iskustvo iz predivnog razdoblja provedenog
u Los Anđelesu, pisala o ljudima koje sam upoznala, o pustolovinama koje sam doživela, i dok sam pisala nisam ni pomišljala da će se mašta pretvoriti u stvarnost... A ipak desilo mi se, nekoliko godina nakon izdavanja, poletela sam ponovo u zemlju knjige Ludo zaljubljena. Ali ovoga puta se pokazalo da nije u pitanju samo poseta. Kao i Frenki, zaljubila sam se i, pre nego što sam se osvestila, zamenila sam život u Londonu za život na plaži Venecija. Uglavnom se u raznim časopisima i novinama piše o zvezdama koje žive u Los Anđelesu, a ipak se u tom gradu anđela nalazi još mnogo zanimljivosti. Svakako je zabavno kad primetite najslavnije svetske glumce kako što je u redu ispred Starbaksa ili pak u prodavnici. I tek da se zna, ti muškarci su najčešće sitni, a većina žena ne izgleda ni blizu kao na fotografijama. Ali život u Los Anđelesu znači da se stalno budiš pod nebom boje lavande. Na dvadeset sedam stepeni u januaru. Plivaš u okeanu i pešačiš po kanjonima. Imaš hrabrosti da živiš svoje snove. Da budeš ono što želiš. I da, naravno, možda jeste ludo i otkačeno, a istina je, previše je plastične hirurgije (molim vas, prestanite da pućite usta i da izgledate kao da ste poljubile peglu!), ali jedno je sigurno, život u Los Anđelesu nije nikada dosadan! Sada delim život između Los Anđelesa i Londona, i mislim da me te dve polovine čine spisateljicom kakva sam danas. Rođena sam i odrasla u Jorkširu i zato se moj klasičan prizemni britanski smisao za humor neminovno provlači kroz sve moje knjige. Ali vreme provedeno u Los Anđelesu, u zemlji u kojoj se ostvaruju snovi, dodaje taj poseban začin čarolije. Na kraju krajeva, kao što kažem u knjizi Ludo zaljubljena: „Ko kaže da se to dešava samo u filmovima?”
Prvo poglavlje
Jeste li ikada pili votku u devet sati nedeljom ujutru? Nije ni Frenki, ali upravo se spremala da to uradi. Ohrabrila se, duboko udahnula - jedan... dva... tri - iskapila sadržaj čaše, i stresla se kad joj je bistra tečnost progorela kiselu stazu do praznog stomaka. Imala je odvratan ukus. Obrisala je gorke ostatke sa usana vlažnim papirnim podmetačem, i pozvala barmena, koji se beše udubio u opširni članak o slavnim ličnostima na naslovnoj stranici časopisa News of the World. „Još jednu, molim. Možete li mi ovoga puta sipati duplu?” Uz gunđanje, Teri - kome je pločica s imenom bila zakačena naopačke na prljavom džepu tanke najlonske košulje - spustio je novine i mrzovoljno odmerio votku iz velike boce pričvršćene na zidu. Frenki ga je posmatrala, osećajući jaku mučninu. Nije bila navikla na alkohol rano ujutru, osim naravno za Božić, kad je tradicionalna porodična proslava podrazumevala ležanje s mamurlukom na sofi i s čašom bristolskog serija, gledanje televizije i pevušenje uz Džuli Endruz, koja skakuće goredole po austrijskim planinskim padinama, s gitarom i sedmoro dečurlije odevene od glave do pete u stare zavese, i cvrkuće do, re, mi... Ali danas nije 25. decembar i Frenki nije ništa slavila. Naprotiv. Bila je sredina oktobra i ona se naslanjala na šank terminala 4 na aerodromu Hitrou, i svojski se trudila da utopi tugu u votki smirnov. Pre nedelju dana je bila van sebe od sreće, očekivala je unapređenje na poslu, prosidbu i dobru zabavu za svoj dvadeset deveti rođendan. A samo sedam dana kasnije je ostala bez posla, bez dečka i, naravno, bez zabave. I zato je, inače razumna i trezvena Frenki, sada snuždeno ispijala duple votke i sažaljevala samu sebe. Za manje od nedelju dana, od svega što je imala nije
joj ostalo ama baš ništa. „Poslednji poziv za gospođicu Frančesku Pikls na let BA 279 za Los Anđeles.” Ozbiljan nazalni glas odjekivao je razglasom, pucketao iz zvučnika u djutifri-šopovima, u kojima su se prodavali parfemi i ogromne toblerone, iz preskupih kafića sa lošom kafom koju nazivaju kapučino, jer to lepše zvuči, i s tezgama sa suvenirima na kojima se prodaju marame od sumnjivog tartana i magneti za frižider u obliku britanskog parlamenta. Namrštila se. Pričinjava li joj se ili je upravo čula svoje ime? Napregla se da čuje ostatak obaveštenja, ali bilo je nemoguće. Čula je samo Klifa Ričarda koji se neprekidno vrteo na džuboksu. Slegla je ramenima i otpila gutljaj iz čaše. Mora da je pogrešno čula. Odsutno je bacila pogled na sat - devet i dvadeset. Na tren nije shvatila koliko je sati. Pogledala je ponovo. Ovoga puta jeste. O, moj bože. Uprkos čistoj votki, usta su joj se odjednom osušila. Devet i dvadeseti Kad je pre, za ime sveta, vreme proletelo? Za manje od deset minuta avion treba da joj poleti i ako veoma brzo ne odvuče dupe do ulaza 14, jedino što će poleteti biće njen prtljag - iz aviona. Žurno je spustila piće na šank, skliznula sa barske stolice, pri čemu su joj se srozale čarape. Sranje, opsovala je u sebi dok je posmatrala kako se rupa na novim najlonkama spušta sve do članka, i u tom času shvati da je u stvari malo pripita. Da bude iskrena, bila je više nego pripita - olešila se. Zaječala je. Zašto je uvek preskakala onu fazu ošamućenosti i blagog pijanstva i odmah postajala mrtva pijana? Pokušala je da se otrezni tako što je nekoliko puta duboko udahnula. Votkom je želela da izbriše prošlonedeljni katastrofalni niz događaja, ali ne i ostatak nedelje. Duboko dišući, pala je na kolena i zagrebala po drečavo šarenom tepihu natopljenom pivom, sakupljajući razbacanu planinu svog ručnog prtljaga, koji gotovo da je poprimio razmere Mont Everesta. Kako to da se ručni prtljag toliko razmnožio? Krenula je s jednim komadom - kao što su je i uputili na prijavnom pultu - ali uprkos svim dobrim namerama, posle nekoliko sati tumaranja po terminalu 4, njen brižljivo spakovani, nabijeni ranac se udvostručio i izrodio dve natrpane torbe, koje su se opasno mučile
pod težinom sjajnih časopisa, kutije čipsa, dva paketa jafa keksa, vokmena, jastuka na naduvavanje i parfema iz djutifri-šopa vrednog pedeset funti, koji je pazarila kreditnom karticom u očajničkom pokušaju da se oraspoloži. No, nije joj to pomoglo. Samo je značilo da sad može večno1 da očajava. Dok su joj se ručke plastičnih kesa oštro urezivale u prste, ustala je uz bolnu grimasu i zateturala se prema izlazu, silno se trudeći da joj ništa ne ispadne. Ali nije vredelo. Pre nego što je prešla nekoliko stotina metara, tanka ručka je pukla i sadržaj kese se prosuo po podu, a kutija čipsa je kao projektil poletela preko čekaonice i pala ispod plastičnih stolica. Nemoćno je zastenjala. Sve ovo je smešno. Ovom brzinom neće nikako na vreme uspeti da stigne do izlaza i uhvati avion. Onda je krajičkom oka odjednom ugledala - odgovor na njene molitve blistava srebrna kolica, ostavljena ispred Nikerboksa. Obuzelo ju je uzbuđenje, potetela je ka njima i, tehnikom dostojnom Medžika Džonsona, pobednički ubacila ranac u korpu. Konačno joj je nešto pošlo za rukom. Duboko je udahnula i spremila se da uživa u ogromnom uzdahu olakšanja, kad ju je prekinuo glas iza nje. „Izvinite, to je moje.” „Molim?” Okrenula se. Ispred reklame za „popust od 50% na tange” stajao je tip u izbledelim farmerkama i kariranoj flanelskoj košulji. Dok joj je pogled išao nagore, zapazila je izguljene kožne čizme, pohabane leviske i košulju sa zavrnutim rukavima ispod kojih su se videle preplanule podlaktice i nekoliko hipi ispletenih narukvica. Srebrni lančić mu je svetlucao na vratu, a izlomljeni stari kaubojski šešir bacao senku preko lica. Izgledao je kao pohabanija verzija Marlboro Mena. Frenki je odjednom shvatila da nepristojno zuri u muškarca. „To su moja kolica.” Marlboro Men je progovorio dubokim teksaškim otezanjem, lenjo trljajući bradu, prekrivenu čekinjama starim jedno nedelju dana. Pogledala je u kolica, a zatim ponovo u Amerikanca. Mrzela je svaku
vrstu sukobljavanja i činilo joj se da se čitav život izvinjavala, bila kriva ili ne. Ali mešavina votke, prošlonedeljni trostruki maler i aerodromska razdražljivost na nju su čudno delovali. Možda je izgubila sve ostalo, ali ni slučajno neće izgubiti ova kolica. „Mislim da ste pogrešili”, uzvratila je ljubazno ali odlučno. „Ovo su moja kolica.” Govorila je polako, namerno naglašavajući reči i zaštitnički zaklanjajući kolica telom. Uz malo sreće, gospodin Kauboj će odjebati i naći svoja. Ali nije. „Ne bih rekao.” Odmahnuo je glavom i počeo da reda prtljag na kolica - velike crne tronošce, izgrebane metalne kutije za kamere, ogromni ranac. Gledala je u krajnjoj neverici. Pomislila je kako je ovaj baš drzak i naglo odlučila da ne dopusti da bude po njegovom, pa je nagomilala svoje stvari na kolica i zgrabila ručku. Isto je uradio i on. „Hej, nemam vremena za ovo. Žurim na avion.” Sklonio je pramen kose sa očiju i prodorno se zagledao u Frenki. Ljutito ga je pogledala. On žuri na avioni A šta je s njom? Šta, dođavola, misli da ona radi ovde? Uživa u izletu? Odlučno je zaškripala zubima. „Izvinite, ali i ja žurim na avion, znate.” Slegao je ramenima. „Pa, onda nas je dvoje.” Pogurao je kolica preko čekaonice, a za njim je pošla i ona, nepokolebljivo odbijajući da pusti ručku. „Prokletstvo, tako ste neotesani”, začuđeno je procedila dok je on prkosno gurao ka pokretnoj stazi, sa nagoveštajem podsmešljivog osmeha na uglovima usana. „Ovo su moja kolica.” Učtivost je izgleda misaona imenica u Americi. Razjaren, nije obraćao ni najmanju pažnju na nju. „Zar niste čuli šta sam rekla?” Bilo je nemoguće da nije, pošto joj je glas odjekivao hodnikom, ali resio je da joj ne odgovara. Umesto toga, nastavio je da korača pokretnom stazom, dok je krupnim, snažnim rukama čvrsto stezao kolica. Bili su neobičan prizor - on hladan, smiren i pribran, s kaubojskim šeširom, ona pijana i razbarušena, s rupama na helankama, a oboje su se smrknuto držali za jedna kolica - i
nijedno se nije smejalo. Umesto toga, bili su uhvaćeni u nemi dvoboj sve dok, odjednom, nisu stigli do kraja pokretne trake a Frenki se saplela dok su prelazili na tepih posle naglog zaustavljanja. Pošto je pretpostavila da je shvatio kako je pogrešio, osetila se pobednički. Međutim, to je bilo kratkog daha. „Pa, hvala na društvu”, otezao je zajedljivo. „Ovde silazim.” Počeo je da skida svoje torbe - ostavljajući njene da padnu na pod, pri čemu su joj se rasule stvari koje je kupila u fri-šopu. „Vaša su.” Široko joj se osmehnuo i, nakrivivši šešir s podrugljivom ljubaznošću, prebacio je torbu preko širokih ramena i krenuo ka izlazu i grupi stjuardesa, koje su uočile svog kršnog putnika i nestrpljive, ljutite izraze zamenile zavodljivim osmesima. Frenki je bila zaprepašćena. Izvozao ju je - doslovno. Dok ga je gledala kako nestaje kroz prolaz u avion, odjednom je primetila broj izlaza prikazan digitalnim ciframa - 14. Stigla je do izlaza 14. Nezadovoljstvo joj se odmah povuklo pred olakšanjem što nije zakasnila na let - ali to nije dugo trajalo. Čim je predala kartu, sinulo joj je da je i kradljivac kolica očigledno u istom avionu. I verovatno na sedištu pored nje. No, brzo je odbacila tu misao. Niko - čak ni ona - ne može biti takav baksuz. Dok je ulazila žurno u avion, dočekala ju je stjuardesa kamenog lica koja je delila bombone, i 747 pun mrzovoljnih putnika koji su gledali na svoje časovnike i optužujuće je odmeravali. Osmehnula se u znak izvinjenja i uz udaranje i zveketanje krenula kroz prolaz, mučeći se da joj torbe ne ispadnu iz ruku - i ne istrese se njihov sadržaj - dok je tražila broj svog sedišta. Krajičkom oka je videla poznati šešir kako se zlokobno pomalja ispred nje i kad se primakla ugledala je preko prolaza, pored prozora, prazno sedište. Srce joj je stalo. Nije čak morala ni da proveri kartu. Znala je da je njeno. Pomirena sa sudbinom, ugurala je torbe u pregradak iznad glave, smestila se na sedište ekonomske klase i privezala pojas. Odlučno je zurila ispred sebe, ne želeći da gleda u njegovom pravcu, ali nakon nekoliko minuta
radoznalost ju je savladala. Neprimetno je okrenula glavu, i krišom ga pogledala krajičkom oka. Žmurio je, naslanjajući bradu na ruku, a disao je polako i teško, kao da upravo tone u san. Pramenovi crne kose, gotovo izbeljeni od sunca, pobegli su mu ispod oboda šešira i blede linije su mu treperile oko očiju - posledica škiljenja na suncu. Primetila mu je trepavice, guste i crne na preplanuloj i malčice pegavoj koži, i mali izreckani ožiljak preko leve obrve. Činilo joj se da je u ranim tridesetim i, iako je mrzela da to prizna, bio je nekako zgodan, na neki bahat, neuglađen način. Nije volela bahatost i neuglađenost. Volela je sveže obrijane i lepo obučene muškarce. Uštirkane okovratnike, lepo ispeglana odela i blagi miris kolonjske vode. Kao što je bio Hju. Sklapajući oči, mogla je da ga zamisli u košulji raif loren, pravilno vezanoj kravati, sa kratkom svetlom kosom i uredno zalizanim šiškama. Predivni Hju. Njen Hju. Ugrizla se za usnu i pokušala da spreči suzu koja ju je peckala na trepavici i pretila da se spusti niz obraz. Buka u kabini se odjednom pretvorila u piskavo zavijanje kad je osetila da avion kreće na svoje putovanje pistom. Istežući vrat, zurila je kroz mali prozor, i gledala kako aerodrom Hitrou promiče pored, rastapajući se u mutan sivi beton. Odjednom je osetila talas kad su motori zaurlali ispod nje i silu potiska kad se avion oštro izvio, a točkovi se odvojili od zemlje. Duboko je udahnula, i skljokala se na sedište. Pa, to je to. Konačno joj se dešava. Mahala je zbogom Londonu i svom dotadašnjem životu. Preplavila ju je mešavina olakšanja, panike i premišljanja. Čini li pravu stvar? Nije znala. Znala je samo to da je juče bila potištena, ostavljena i nezaposlena, a danas je u avionu za Los Anđeles i leti ka bleštavim svetlima Holivuda. Prekasno je da se predomisli, a i znala je da onako obeshrabrena nije mogla da ostane. Bilo bi joj previše bolno. Zažmurila je i obrisala suzu koja joj se spustila niz nos i, prvi put posle ko zna koliko vremena, nasmešila se. Da, donela je odluku i, sviđalo joj se to ili ne, sada nema povratka. Frenki ide pravo u Holivud2...
Drugo poglavlje
Sve je počelo pre manje od nedelju dana kad je otkrila račun iz Tifanijeve draguljarnice. Nije imala nameru da pretura po džepu svog dečka, ali kako je bio ponedeljak ujutru, a ona već kasnila i trebala joj sitnina za podzemnu, uradila je to. Nakon što je preturila sofu - jastuk po jastuk - poizvrtala rubove tepiha duž zidnih lajsni i ispraznila sve one male svećnjake i činijice na polici iznad kamina, gotovo je odustala. Tako očajna, izvukla je Hjuov sivi vuneni kaput iz ormara u hodniku. Džep na grudima - ništa; unutrašnji džep - prazan omot snikersa i lototiket; bočni džep - funta i zgužvani račun. Taman se spremala da ga baci, kad ju je nešto zaustavilo. Osećaj u stomaku, šesto čulo, ženski predosećaj: šta god da je bilo, nešto ju je navelo da pažljivo razmota parče papira, stavi ga na radnu površinu u kuhinji i dlanom zagladi nabore. Tada je videla da je iz Tifanija i reč „nakit” odštampanu ispod. Osetila je trzaj uzbuđenja, pokušala da vidi iznos, ali mastilo se zamrljalo. Nije se dala zbuniti, već ga je podigla ka prozoru i zaškiljila - izgledalo je kao dva i nekoliko nula. Misli su joj poletele od nule do dve hiljade za manje od sekunde. Dve hiljade funti! Srce joj je ubacilo u petu brzinu da bi uhvatilo korak s maštom. Hju je kupio nakit kod Tifanija za dve hiljade funti. Ništa ne košta toliko, osim naravno... Nije mogla ni da pomisli na te reči, a kamoli da ih izgovori. Ali budući da joj se bližio rođendan, za nekoliko dana, a on se u poslednje vreme veoma čudno ponašao... Ipak, svakako ne bi, ne bi mogao... da li bi mogao? Gledala je u račun. Jeste! Kupio je verenički prsten. Eto, rekla je. Kupio je verenički prsten kod Tifanija i spremao se da je zaprosi - i to baš na njen rođendan! Osećala je kako joj noge drhte kao da će pokleknuti i izdati je, pa se
srušila na kuhinjsku kantu od nerđajućeg čelika, i dalje stežući račun. Stomak joj je izvodio gimnastiku i činilo joj se da će se zasmejati i zaplakati u isto vreme. Tako se iznenadila. Kakvo predivno iznenađenje. Pogledala je levu ruku, i radoznalo promeškoljila domalim prstom. Gospođa Hamilton, gospođa Hjua Hamiltona. Ushićeno se smeškala i pomislila na Hjua. Imala je i drugih momaka, ali nikada se pre nije ovako osećala. Nikad je muškarac nije naveo da se od dvadesetosmogodišnje zaposlene devojke, s privatnim penzionim planom, s članskom kartom za teretanu i klupskom kartom Butsa, pretvori u budalastu, ludu, glupu tinejdžerku svaki put kad bi je pogledao. Nikada pre nije provodila dragocene vikende tako što je čistila mrlje od trave iz pantalona za golf ili drhtala ispod kišobrana na pljusku dok ga je gledala kako igra ragbi, a mogla je biti ušuškana na sofi sa šoljom čaja uz stari crnobeli film. Ali sada jeste. I uživala je u tome. Bila je zaljubljena. Upoznali su se pre gotovo dve godine. Bilo je to nedelju dana pred Božić i nju i njenu cimerku Ritu je upravo cicija od gazde, gospodin Figins, grubo obavestio da im je ugovor za najam skučenog stana iznad Tonijevog solarijuma u Vestburn Grouvu istekao i tražio je da se isele do Nove godine. Odabrao je najgori mogući trenutak. Rita recepcionerka/prodavačica/povremeni frizerski model i sada glumica u povoju - učestvovala je u pantomimi u Sautendu na moru („Možeš da se smeješ, ali uloga pozadine krave Dejzi je samo početak”, durila se na Frenki, koja je, čim je čula vest, dobila napad histeričnog smeha i skoro se udavila vegetarijanskom kobasicom. „Svaka glumica mora negde da počne. Pogledaj samo Anu Fril - igrala je lezbijku!”) i tako je Frenki morala da rešava njihovu domaću krizu. I zato se jedno popodne išunjala iz kancelarije u pola pet i probijala se kroz horde kao poludelih božićnih kupaca, koji su kuljali iz stanica podzemne železnice gladni drangulija, božićnih kompilacija diskova i svetlucavih majičica za kancelarijske zabave. Sa samo šest preostalih dana, Ulica Kensington haj postala je oblast u koju se ne ide – jedan pogrešan potez i mogao bi u oko da te ubode smotuljak „tri po ceni dva” metalik papira za
uvijanje - i prodavnice, koje su inače savršeno bezbedne, postale su potencijalno opasne. U Marksu i Spenseru, prazne police u odeljenju sa hranom izazivale su preteći bes među kupcima koji su tako očajnički želeli da se dočepaju čokoladnih pralina i drvenih poklon-kutija sa starim portom i zrelim stiltonom,3 dok je u WH Smitu izbila gadna tuča zbog poslednjeg paketa dobrotvornih božićnih čestitki. Pošto je uz ljubazno „izvinite” slabo napredovala, zauzela je ragbi-stav uvučena glava, izbačeni laktovi - i slepo se uputila ka plavo-beloj prugastoj nadstrešnici nekretnina Binkvorts. Kad je stigla, s mukom je odgurnula teška staklena vrata i zapahnula ju je toplina centralnog grejanja. Olabavila je mekani šal od mohera, zahvalno zabatrgala unutra, pa se, u punjenoj zimskoj jakni, rumenih obraza i vlažnih očiju strovalila na sjajnu kožnu fotelju u odeljenju za prodaju i iznajmljivanje. „Treba li vam pomoć?” Podigla je pogled sa sjajnog časopisa o nekretninama, koji je dokono prelistavala, i ugledala nežne zelene oči veoma zgodnog muškarca što je sedeo iza radnog stola preko puta nje. Podigao je obrve i nasmešio joj se, oslonjen na naslon stolice, i žustro je provukao prste kroz plavu kosu. Prilično se iznenadila. Očekivala je da će videti prosečnog prodavca nekretnina: bivšeg učenika državne škole u ranim tridesetim, krivonogog i gojaznog, u ružnom prugastom odelu i s prstenom na malom prstu, sa stalno crvenim licem od pretesnog okovratnika zarivenog u sve veći podvaljak. Ali čovek za stolom nije bio ni nalik takvom. Vitak, samouveren i seksi, ovaj prodavač nekretnina je bio veoma zgodan primerak muške vrste. S iznenadnim osećajem stida, smesta je skinula otrcanu čupavu kapu, koja je imala krilca što mogu da se spuste na uši. U takvim kapama modeli iz Voga uvek izgledaju zavodljivo sa sjajnim usnama, nalik na ruske špijunke, ali sve ostale koje nemaju jagodice Kejt Mos izgledaju kao bucmaste petogodišnjakinje u krznenoj dečjoj kapici. Frenki je spadala u ovu drugu kategoriju. „Hm, da, želim da iznajmim dvosoban stan”, odgovorila je, igrajući se kosom, koja joj je bila zalepljena za čelo s krajnje neprivlačnim razdeljkom
sa strane. Gospodin Zgodni se ispravio na stolici, nemarno olabavio kravatu i otkopčao gornje dugme okovratnika. „Dakle, jeste li zainteresovani za nešto posebno?” Da, za tebe, pomislila je, dok je posmatrala kako mu Adamova jabučica zavodljivo poskakuje na bledoj sveže obrijanoj koži vrata, i zažalila što nije jedna od onih samouverenih, jezičavih žena kao što je Rita, koje se nimalo ne bi ustručavale da ga muvaju. „Hm, pa ne baš”, nelagodno je promumlala. Medu drugaricama je umela da priča do besvesti - dođavola, čak je bila i članica debatnog društva na studijama (mada je otišla samo jednom kad je otkrila da su članovi samo tipovi u somotnim sakoima sa zakrpama na laktovima koji su blebetali neke besmislice) - ali kad se neočekivano našla licem u lice sa najzgodnijim tipom koga je videla ove godine, pretvorila se u nekoga sa rečitošću Dejvida Bekama. Gospodin Zgodni je i dalje zurio u nju, i čekao. Pokušala je ponovo. „Ali spremna sam sve da razmotrim. Znate, imam manje od dve nedelje da pronađem novi stan.” „Zašto, šta se dešava za dve nedelje?” Sa zabrinuto nabranim čelom, izgledao je još zgodniji. Ugrizla se za usnu. Bilo joj je sve teže da se usredsredi na rešavanje stambenog pitanja, umesto na prodavca nekretnina. „Gazda nas izbacuje.” „Nas?” Uzeo je penkalo mon blan sa stola i zavrteo ga među prstima kao propeler. „Moju cimerku Ritu i mene. Srećom, ona je zbrinuta na nekoliko meseci jer je na turneji sa pantomimičarima.” „Glumica je?” „Moglo bi se reći...” Osmeh joj je zaigrao na licu dok se trudila da se ne nasmeje na pomisao kako Rita skakuće po pozornici u crno-belom kostimu frizijskog konja.
Uzvratio joj je osmeh, naslonio bradu na laktove i nagnuo se preko stola ka njoj. „Nadam se da shvatate da bi, uz činjenicu da je Božić tako blizu, pronalaženje stana za iznajmljivanje moglo da potraje malo duže od dve nedelje...” Prekinula ga je. „Ne može. Moram nešto da pronađem.” Pomislila je na gazdu Figinsa, sa prstima prljavim od nikotina i odvratnom navikom da briše neprekidno prehlađeni nos rukavom džempera dok joj se obraćao. Neće od njega tražiti nikakve usluge. „Nemate nikoga ko bi mogao da vas primi na nekoliko nedelja?” Odmahnula je glavom. „Dečko, možda?” Spustio je glas u odnosu na postojani žamor kancelarije. „Ne.” Nasmešila se, iznenađena i blago postiđena. Svako bi pomislio da joj se nabacuje. I jeste. Široko se osmehnuo, i zadovoljno prešao prstom preko svog veoma skupocenog roleksa. „Pa, siguran sam da ćemo moći nešto da smislimo...” Klimnuo je glavom i izvukao noge iza stola. Ustao je s crne kožne stolice, prošao pored zdepastog kolege u prugastom odelu do ormarića sa dokumentima. „Ali prvo su mi potrebne neke pojedinosti.” Izvukao je gornju fioku, dohvatio fotokopiju, zalupio fioku, vratio se preko prostorije i predao joj je. „Usput, nisam se predstavio. Ja sam Hju. Hju Hamilton.” Pružio je ruku. Ustala je, i žurno skinula ružičastu vunenu rukavicu. „Ja sam Frenki. Drago mi je što smo se upoznali.” Rukovala se s njim, trudeći se da ne pocrveni kad su mu se prsti obavili oko njenih. Uobražava li, ili joj je ipak ruku zadržao malo duže nego što je trebalo? Ne, ovo je sigurno bilo duže nego što je uobičajeno. Uzbuđenje joj je zalepršalo u stomaku, pa se ponadala da će na tržištu možda pronaći i nešto više od onoga što je tražila. Sledeće nedelje je Frenki srela Hjua više puta. Nažalost, susreti su im
bili strogo poslovni, i nakon što je pogledala desetak groznih stanova sa sobama koje su ličile na ormare, s odvratnim kupatilima boje avokada iz sedamdesetih, s čupavim navlakama za dasku na WC šolji, i dovoljno budi u kuhinjskim ormarićima da bi se mogle napraviti jednogodišnje zalihe penicilina, brzo su bledele nade da će pronaći stan, ili pak izaći na sastanak s Hjuom. Zato se i iznenadila stanu broj trinaest na dvadeset sedmom spratu opštinskog nebodera u Aktonu. Već joj se smučila sve veća vlaga i najezda bubašvaba, i bila je spremna da prizna poraz i odustane kad ju je Hju saterao u ugao pored frižidera i priznao joj večnu ljubav. Pa, ne baš tako - ali priznao je kako joj je pokazivao najgore stanove u zapadnom Londonu, samo da bi mogao da je viđa. Polaskana - i s osećajem olakšanja kako ipak neće morati da živi u svratištu - pristala je da izađe s njim. Samo sedamdeset dva sata kasnije, slavila je novogodišnje veče uz šampanjac i „Old Lang Syne” u lepom, novom stanu sa lepim, novim dečkom. Ispravka: do pola jedanaest ispila je šampanjac i, nesposobna da se seti rećči pesme „Old Lang Syne”, napila se i ošamućena legla s Hjuom ispod jorgana. Bio je to savršen kraj godine. Otada je prošlo dve godine i živeli su zajedno. Nije da su to planirali ili tako nešto, ali pre tri meseca Rita je zbrisala za Los Anđeles, i Frenki je morala da pronađe nekoga s kim bi podelila stanarinu. Nije bilo lako, i posle nekoliko sastanaka s potencijalnim cimerima, počele su da joj se priviđaju slike iz Neudate belkinje.4 Baš kad se pomirila s tim da će deliti kesice čaja s mogućim ubicom, Hju joj je predložio da se useli u njegov momački stan u Fulamu. Tom ishodu se i nadala. Suživot im je doneo i nekoliko početnih teškoća. Hjuov predlog da se useli nije podrazumevao i tonu njenih stvari. Hju, koji je težio minimalizmu, sa svojim jednostavnim dvosedom i prikrivenim ormarićima, ni najmanje nije bio zadivljen Frenkinom zbrkanom gomilom. Kao što nikad nije umela da putuje s razumno odabranim stvarima, tako je i ovoga puta natrpala njegov VW golf GTI kesama sa odećom, svojom monsterom koju je imala još od
studija, a sad je to bila već razgranata biljka od metar i osamdeset koju je pridržavao selotejp i uzica, zbirkom starih filmova, kartonskom kutijom punom proizvoda za ispravljanje kose, a na prtljažnik na krovu je natovarila dedine stare knjige o baštovanstvu, a tu su naravno bili i Fred i Džindžer. Fred je bio dvanaestogodišnji mačak kojeg je pronašla napuštenog iza Teška, a Džindžer njegova mnogo mlađa crvenodlaka prijateljica. Frenki ih je oboje obožavala. Nažalost, Hju nije. Pošto nije bio ljubitelj životinja, mačke su mu bile prihvatljive samo na način Endrua Lojda Vebera. Da sve bude gore, Fred i Džindžer su odmah nanjušili Hjuovu netrpeljivost i u skladu s tim se i ponašali - oštrili su kandže na njegovoj novoj-novcatoj jutanoj prostirci i mokrili po štapovima za golf. Takvo useljavanje Hju nije imao na umu...
Uvodna muzika jutarnjeg TV programa odjednom je vratila Frenki na ponedeljak ujutru. Bacila je pogled preko dnevne sobe i shvatila da je u pitanju odjavna špica. Gospode, kasnila je. Ako ne požuri i ne krene, šefica će joj disati za vratom. Što, s obzirom na to da je žena patila od hroničnog zadaha, nije bila nimalo prijatna pomisao. Uzdahnula je i podigla se s kante. Ako bi potrčala do stanice podzemne u Erls Kortu, verovatno bi stigla u kancelariju do deset. Dohvatila je Hjuov kaput i bacila poslednji pogled na račun, pa ga je ponovo zgužvala da ne izazove sumnju i vratila u džep. Rođendan joj je u petak, treba samo da se strpi do tada. Na kraju krajeva, teško da bi mu mogla pokvariti iznenađenje, zar ne? Dok je oblačila jaknu, odmerila je svoj odraz u velikom ogledalu sa zlatnim ramom, koje je visilo u hodniku. Izgledala je isto kao i uvek u rano jutro: bez šminke, raščupana kosa, još jedna bubuljica na bradi. Ali danas je bila nešto drugačija. Oko nje kao da je svetleo topao oreol, i to nije imalo nikakve veze s centralnim grejanjem, već sa mišlju da će za četiri dana biti verena. Verenal Bože, zvučalo je tako ozbiljno. Ponovo se osećala kao ona bucmasta četvorogodišnja devojčica koja se igrala neveste u maminom zgužvanom starom velu i špicastim cipelama. Samo što to više nije bila. Imala je skoro dvadeset devet i ovoga puta to nije bila igra.
Zatvorila je ulazna vrata iza sebe, sjurila se stepenicama i skrenula desno na ulicu. Bilo je sumorno, sivo zimsko jutro i žurila je prema stanici, probijajući se kroz raštrkane gomilice radnika koji su takođe putovali na posao. Svi su delovali mrzovoljno, aljkavo i prezasićeno, ali ona nije mogla da skine širok osmeh s lica. Mora da je izgledala poremećeno, kao oni što na nogama imaju obuću od novina i pričaju sami sa sobom. Ali nije je bilo briga. Pronašla je momka s kojim je želela da provede ostatak života, a i on je želeo s njom. Odnos je bio milion prema jedan, ali imala je dobitni tiket koji se nalazio zgužvan u džepu Hjuovog kaputa.
Treće poglavlje
„I gde si, dođavola, bila?” S brkovima od pene s kapučina, urednica Odri je ščepala Frenki čim su se vrata lifta otvorila i ona iskoračila u predvorj e Lajfstajla, časopisa za žene u tridesetim, koje kupuju mirišljave sveće, grade karijeru, žele da čitaju o tome kako da dožive savršeni orgazam/naprave večeru za prijatelje/ostvare vezu/izvajaju butine - sve to za samo funtu i šezdeset penija mesečno. „Izvinite. Kasnila sam...” izusti Frenki zadihano, jer je pretrčala četiristo metara od stanice podzemne. „Stvarno mi je žao... morala sam do bankomata, a onda se Centralna linija vukla i zaglavili smo se u tunelu, a zatim...” „Prestani!” Odri je podigla ogroman mesnati dlan kao gospođa koja reguliše prelaz đaka preko pešačkog prelaza. „Ne zanimaju me izgovori.” Sa upravljačkom nadmoćnošću, uprla je u Frenki svoje svetio kiklopsko oko, uvećano nekoliko puta debelim naočarima. „Kod nas si šest nedelja i mislila sam da ćeš do sada shvatiti da nas u Lajfstajlu zanimaju rezultati...”, zastala je, mučeći se da prekrsti ruke preko bujnih grudi, rešena da ovaj trenutak dramatizuje koliko god može. „I radnici koji uspevaju da se odlepe od kreveta i stignu u kancelariju. Na vreme.” Frenki je poslušno klimnula glavom, sa izrazom kajanja na licu. „Slušajte, stvarno mi je žao. Neće se desiti ponovo, obećavam.” „Hmmm.” Odri je sumnjičavo podigla obrve. „Usput, treba da napišeš članak do ručka...” „U redu.” Provlačeći se između aparata za gašenje požara i Odrine ciklama-guzice - uprkos modnim savetima da tamne boje i uspravne pruge izdužuju, ispunila je čitav ormar osnovnim bojama i šarama - Frenki je
požurila hodnikom i otvorila požarna vrata. „Deset jednostavnih koraka da stvoriš vezu po principima feng šuija...” Odrino praskanje se utišalo čim su se vrata iza nje glasno zatvorila. Imate jednu novu poruku. Frenkino poštansko sanduče je zasvetlelo na monitoru. Dvaput je kliknula na ikonicu i videla da je poruka od Rite. Nasmešila se. Zbog vremenske razlike od osam sati između Londona i Los Anđelesa, često je slala Frenki mejlove usred noći. Srećan rođendan! Znam da je tek u petak, ali pomislila sam da ti ranije čestitam. Nadam se da je sve u redu - da si još u ljubavi s Hjuom i na novom poslu. Znaš šta? Mislim da sam se zaljubila u svog učitelja glume. Ne moraš ništa da kažeš, znam šta misliš. Šta se dogodilo s Kurtom, s parkinga? Ispostavilo se da je oženjen. Šta je to sa mnom i oženjenim muškarcima? U svakom slučaju, Rendi je mnogo bolji. A ime mu u potpunosti odgovara!!!5 Što se mog imena tiče, još nije na neonskim reklamama, ali sledeće nedelje imam audiciju. Drži mi palčeve. U međuvremenu, samo radim na potamnjivanju. Možeš li da veruješ da je oktobar i da je dvadeset sedam stepeni?! Ne znaš šta propuštaš. Rendi me večeras vodi na otvaranje novog bara na Sansetu. Jedva čekam, znaš koliko volim da susrećem zvezde! O, bože, evo ga na vratima. Bolje da krenem. Još nisam završila sa šminkanjem. Volim te mnogo, mnogo, mnogo i volela bih da si ovde... Frenki se nasmešila. Uprkos tome što su bile sušta suprotnost - Frenki je imala stalan posao, stalnog dečka i ormar pun poslovnih odela i džempera; Rita je obilazila glumačke audicije, upuštala se u veze s oženjenim muškarcima i imala ormar pretrpan raznobojnim odevnim predmetima od likre iz Top-šopa - provele su zajedno šest godina koje su bile ispunjene zabavama, votkom i pićem od brusnice, gledanjem Istendersa i bile najbolje
drugarice i cimerke. Ali kad se autobus broj 27 zabio u Ritin mini, i izazvao kod nje prelom ručnog zgloba, povredu vrata i „izobličavajuću” to jest jedva primetnu posekotinu na čelu, osiguranje Vestminster kaunsil joj je isplatilo značajnu svotu - i sve se promenilo. Posle mnogo pažljivog razmatranja - večeri provedenih u ćaskanju s Frenki, uz bocu belog vina i paklicu bensona i hedžiza u Princu Bonaparti Rita je odlučila šta će uraditi s neočekivanim dobitkom. U trideset prvoj je shvatila da je biro za zapošljavanje, nekoliko uloga u pantomimama, te reklama za toaletne ubruse i male uloge u Računu neće načiniti bogatom i slavnom. I tako je, zanemarujući Frenkin savet, koja je odigrala ulogu razumne prijateljice i predložila joj otvaranje štedne knjižice u nekoj velikoj banci, digla ruke od svega, spakovala stvari i, sa snom u mašti i petnaest hiljada u novčaniku, kupila kartu za Los Anđeles i preselila se, s dva prepuna kofera, u Holivud. Rita nikad nije radila ništa polovično. Frenki je kliknula na odgovor. Da znaš kakvu imam novost... Žurno je kucala, pazeći da ne naiđe Odri, koja je imala običaj da joj se prišunja iza leđa. Mislim da će Hju... Monitor računara joj se odjednom zacrnio. Frenki se namrštila. Šta se dešava? Pritiskala je tipku za paljenje nekoliko puta, ali ništa. Samo crn, prazan ekran. Dok je razmišljala o tome hoće li nazvati jednog od onih finih, čudnih tipova što se bave informatikom, okrenula se na stolici, i videla sve ostale u kancelariji kako nestrpljivo petljaju po računarima. „Šta se dešava?” zagunđala je Odri, usta punih kroasana sa bademom. „Šta nije u redu s ovim prokletim mašinama?” Nekoliko je puta žestoko pesnicom udarila po svom monitoru. „Ne radi ni fotokopir”, zavijala je Loren, tinejdžerka na praksi, koja se, čim je shvatila da je prvi put glasno progovorila, ukočila od straha i poprimila boju Odrinog kostima. „Sigurno nešto nije u redu s centralnim sistemom”, rekla je sveznajuća Beka, stilistkinja mršava kao grana, dok je spuštala voćnu salatu. „Gde je
Sajmon?” Sajmon Barnet je bio glavni urednik i vlasnik Lajfstajla. Bivši frizer iz Eseksa, izoštrio je uredničke veštine u nekoliko popularnih časopisa za kosu pre nego što se upustio u sjajno žensko tržište, i vreme je uglavnom provodio u kancelariji, gde je nameštao stepenasto ošišanu frizuru i utrljavao aromaterapeutska ulja u puisne tačke. Niko ga nikad nije viđao, osim kad je išao na sastanke, i kad bi provrckao kroz kancelariju u pastelnom sakou i pantalonama na falte, ostavljajući iza sebe miris vanile. „Ovde sam.” Sajmon se neočekivano pojavio iz svoje kancelarije. Izgledao je ozbiljno. Na sebi nije imao odelo majami vajs boje pistaća; umesto toga je obukao tamnoplavo na uzane pruge. I čak nije ni zavrnuo rukave do lakata. Nešto nije bilo u redu. „Bojim se da imam loše vesti.” Uznemireno se poigravao zlatnom narukvicom. „Je li u pitanju računarski sistem? Prokletinja nam se upravo ugasila”, prekinula ga je Odri, i uz glasno negodovanje zdepastim prstom podigla naočare s nosa. „Bojim se da nisu samo računari...” Sajmon je pročistio grlo i razdražljivo se zagledao u pod. „Upravo sam imao sastanak s direktorom banke i... Pa, nema lakog načina da vam ovo saopštim, ali zatražili su da im vratim zajam.” „Šta to znači?” tiho je upitala Frenki, osećajući kako joj se čvor steže u stomaku. Zastao je na trenutak i polako progutao. „Znači da sam upravo izgubio firmu. A vi ste upravo izgubili posao.” Tajac. Smrtna tišina. Kao da je trajala večno, sve dok devojka na praksi nije ispustila svežanj koverata, a one se sve rasule po podu. To je osvestilo Odri. „Kako to misliš? Usred smo izdanja.” Podigla je žičanu tacnu sa stola, prepunu nedovršenih pisanih stranica i prkosno zamahala. „Ne možemo tek tako da stanemo.”
Nekoliko zaposlenih je nešto promrmljalo u znak slaganja. Sajmon je slegnuo ramenima. „Nemamo izbora. Ostao sam bez novca. Sve je iznajmljeno... Ne mogu da platim račune, pa traže da im sve vratim.” Kad je zaćutao, Frenki je odjednom primetila ćelavog tipa u narandžastom kombinezonu ukrašenom rečima DŽESOPOVE SELIDBE kako se pojavljuje iz Sajmonove kancelarije. Nosio je centralni računar. Prizor koji je usledio, bio bi smešan da nije bio užasan. Odri je trčala unaokolo kao bezglava kokoš, mahnito se bunila i otimala sa ljudima zaduženim za selidbe oko nameštaja, dok je Sajmon sedeo prekrštenih nogu na podu - kožnu fotelju su odneli ispod njega - ljutito je pušio mentol cigarete i meditirajući ispuštao neke zvuke. Frenki nije radila ništa. Samo je stajala i gledala, nesposobna da shvati šta se dešava. Upravo je izgubila posao. Nema ga više. Nestao je. Odneli su ga, zajedno s kancelarijskim nameštajem. Upravo je postala tehnološki višak! Zadrhtala je na te reči. Zvučale su joj tako strano. Tako nešto se dešavalo drugima - rudarima i proizvođačima automobila, sredovečnim muškarcima koji žive na severu. Ali ne i univerzitetski obrazovanim ženama od dvadeset i nešto koje rade u izdavačkoj delatnosti i žive u zapadnom delu Londona. Godinama nije obraćala pažnju na spikere koji su navodili brojke o nezaposlenima. A trebalo je. Upravo je postala jedna od njih. Kao u izmaglici, počela je da prazni fioke stola, i baca kesice supe kojima je istekao rok, par ružnih helanki boje mesa, i buđavo staro pakovanje tableta za grlo. Trebala joj je čitava večnost da pronađe ovakav posao i sad kad ga je pronašla, oduzeli su joj ga. Šta sad? Privremeni poslovi? Socijalna pomoć? Navikla se na jutarnje pisanje članaka, kupovinu u Ulici Oksford za vreme ručka, popodnevno razmenjivanje tračeva u kancelariji i telefonske međugradske pozive porodici i prijateljima. Čemu sad da se raduje? Jutrima sa užasnim televizijskim emisijama, ručku u stanu sa tanjirom praznog pasulja i tostom, popodnevnom pregledanju oglasa za posao, i ubedivanju same sebe da telefonska prodaja osiguranja može biti zabavna. Uzela je nekoliko A4 fascikli, i dodala ih svojim ostalim stvarima, kojih i nije bilo
mnogo. Snuždila se kad je shvatila da joj cela karijera staje u jednu kartonsku kutiju.
Izgovorila je nekoliko jadnih pozdrava. Niko nije znao šta da kaže, čak ni Odri, koja je prvi put u životu otvorila usta i shvatila da nema šta da kaže. Pokupila je svoje stvari i izašla u hodnik da sačeka lift. Stigao je, a u njemu su bile dve sekretarice s mini-valom iz advokatske firme na sedmom spratu, koje su, čim su videle Frenki i njenu kartonsku kutiju, prestale s tračarenjem o gašenju časopisa Lajfstajl i postiđeno zaćutale. Bila je očajna. Pokušavajući da izbegne sažaljive poglede, Frenki se zagledala u prljavi itison i jedva čekala da se lift pokrene. A on je, kao za inat, stajao na svakom spratu i čekao koji minut, otvarao i zatvarao vrata bez ikakvog vidnog razloga. Tek na trećem spratu je krajičkom oka primetila rub fotografije koja je virila ispod fascikli u kutiji. Kad ju je izvukla, videla je sebe i Hjua koji je izgledao seksi u svečanom blejzeru, s leptir-mašnom labavo vezanom oko vrata. Slikali su se prošle godine na božićnoj zabavi kod njega na poslu i, zagrljeni, pijano se smešili u kameru. Šta li je, za ime boga, imala na sebi? Bila je to zgužvana, ljubičasta, satenska haljina kao iz filma Prohujalo s vihorom koju je kupila u Lori Ešli, očajna što nema šta da obuče, pa požalila zbog toga i pre nego što se osušilo mastilo na čeku od tri stotine funti. Tako bunovnu i izbezumljenu, prodavačica je uspela da je ubedi kako izgleda kao zavodljiva Skarlet O’Hara, ali ona je u velikom ogledalu kod kuće otkrila užasnu istinu: izgledala je kao nečija deveruša. Srećom, Hju joj je pritekao u pomoć i, kako bi je umirio, poljubio je i izjavio da su mu se uvek sviđale deveruše. Frenki se nasmešila kad se setila toga, i odjednom je osetila talas olakšanja. Hvala bogu što ima Hjua. Gubitak posla je bio šok, ali Hju će ublažiti udarac. Na njega se mogla osloniti, isplakati mu se na ramenu, a on će je zagrliti i reći joj koliko je voli - bila zaposlena ili ne. Lift se konačno spustio do prizemlja i klizna vrata su se uz zvonjavu
otvorila. I ne osvrnuvši se, zakoračala je preko predvorja, pored uniformisanih portira i kroz okretna vrata. Odjednom se našla napolju na hladnoći, nesigurna u kom pravcu da krene. Zastala je, i tek tada shvatila da se čvor koji je osećala u stomaku razvezao i nestao. Oštar nalet vetra joj je nestrpljivo povukao kaput i ona ga je čvrsto obavila oko sebe, i krenula kroz zakrčene ulice Sohoa. Nije imala posao, ali imala je Hjua i sve će biti u redu.
Četvrto poglavlje
Frenki je uključila slavinu s vrućom vodom i ispraznila u kadu sve reklamne bočice iz Bodi-šopa, gel od malina, beli mošusni losion i neku gustu tečnost od mente, koje je sakupljala poslednjih deset godina i čuvala u prašnjavoj žičanoj korpi na ormariću u kupatilu. Jednom je pročitala da vruće kupke nisu dobre za lepotu, kako usporavaju cirkulaciju a od njih se dobija celulit i proširene vene - ali od čega ne? Kafa je neprijatelj broj jedan, alkohol je podjednako loš, a što se tiče sunčanja i pušenja... oni su samoubistvo za lepotu. Spustila se u kadu, gledala kako joj noge crvene od vruće vode i otpila gutljaj iz čaše hladnog šardonea. Da bi se pratili svi ti saveti za zdravlje i lepotu, trebalo bi piti litre i litre vode, mazati se kremom za sunčanje s faktorom 50 i umotavati se u hladne, ljigave morske trave dvaput nedeljno. Znala je šta joj je draže. Ispila je još jedan veliki gutljaj vina, naslonila glavu na smotani vlažni frotir i čvarila se u mirišljavim mehurićima. Bila je bez posla četiri dana, od kojih je jedan provela u Socijalnom, ispunjavajući desetine raznobojnih formulara i čekajući u lavirintu redova, pre nego što joj je Brenda u odeljenju zahteva rekla da će proći najmanje šest nedelja pre nego što primi „nadoknadu za nezaposlene”, koja bi joj otprilike pokrila večernji izlazak petkom. Utučeno je otišla kući i provela ostatak nedelje u preteranom ulepšavanju biografije, usplahirenom batrganju na proverama brzine kucanja u zastrašujuće savremenim medijskim agencijama, i kupovini mnogobrojnih blistavih stvarčica kreditnom karticom u Aksesorajzu da se oraspoloži i ubedi kako je ovo samo sitnica u njenoj inače uspešnoj novinarskoj karijeri. Ni Hjuova reakcija na to što je ostala bez posla nije joj baš popravila
potonulo raspoloženje. Umesto da je zagrli i kaže da ne brine, sav je pobeleo i zgrčio se pa započeo razgovor o računima, stanarini i ceni mačje hrane viskas. To baš nije želela da čuje. Pošto se čitav dan trudila da bude hrabra, nadala se da će kod njega naići na ljubav i utehu, a ne na finansijsko predavanje o tome kako će morati da stegne kaiš, sa perlicama ili bez njih. Ali danas joj je bio rođendan, i nije morala da razmišlja o stezanju kaiša, ili štednji novca, niti pak o nekoj drugoj tužnoj stvari koja dolazi s gubitkom posla. Bio joj je dvadeset deveti rođendan i, zaposlena ili ne, uživaće. Spavala je izuzetno dugo. Hju je već otišao pre no što se probudila, ali ostavio joj je čestitku i poruku u kojoj je napisao da se spremi za sedam. Nije znala kuda je vodi, ali prošle godine je to bio predivan skupi francuski restoran u Vest Endu. Oprostila mu je što je bio tako mrzovoljan kreten proteklih nekoliko dana. Na kraju krajeva, verovatno je bio zabrinut za njihove finansijske prilike, tim više sad kad će morati da plate i venčanje. Osetila je grižu savesti što je tog jutra kupila novu odeću karen milen, ali samo nakratko, i brzo ju je zamenio neodoljivi osećaj uzbuđenja. Večeras je to veče. Prosidba. Zatvorila je oči i prepustila se mašti. Hoće li kleknuti na koleno? Hju poštuje tradiciju, ali sigurno neće otići tako daleko. Hoće li? Stomak joj je uzbuđeno zatreperio dok je zamišljala kako će mu odgovoriti. Hoće li se pretvarati da je iznenađena, ili će biti iskrena i priznati da je pronašla račun za prsten? A kad je već reč o prstenu, kakav će biti? Sa dijamantom, prefinjenim rubinima, tradicionalan dragi kamen? Hoće li biti od dvadesetčetvorokaratnog zlata, belog zlata ili platine? Milion misli joj se beskonačno vitlalo po glavi kao konfete i, uživajući u svakoj, zadovoljno se zagnjurila u mehuriće i veselo pevušila uz pesme ABBA-e koje su dopirale iz stereo-uređaja u dnevnoj sobi.
Sanjarenje joj je prekinuo zvuk ključa u bravi. Hju je došao s posla. Čula je otvaranje i zatvaranje vrata iza njega, težak udarac akten-tašne o pod, zveckanje ključeva bačenih na sto. Isključio je njen CD i uključio radio.
„Frenki?” Zvučao je neraspoloženo. Oklevala je. „U kupatilu sam.” Sakrila je čašu s vinom ispod mehurića. Nije želela da pomisli kako je već počela da pije. Čuli su se koraci i otvoriše se vrata. „Nadam se da nećeš ostati unutra čitavu večnost. Pozvao sam taksi za sedam.” Prišao je ogledalu, obrisao paru i nestrpljivo prošao prstima kroz kosu. „Zar neću dobiti ni poljubac?” Napućila je usne nestašno i razigrano, zanemarujući njegovo loše raspoloženje. „Izvini, imam nekih briga.” Izbegao je usne i samo joj očešao lice, jedva joj dodirujući znoj na koži. „Je li ti se dopala moja čestitka?”, upitao je, menjajući temu. Olabavio je kravatu, skinuo je i prebacio preko držača za peškir. „Da, lepa je.” Frenki je volela da prima čestitke od Hjua, mada joj je bilo žao što ovoga puta nije napisao nešto malo romantičnije nego uobičajeno „Mnogo te volim, Hju” i crtež smajlija. Uvek bi ga nacrtao kad joj je davao čestitku. U početku je mislila da je u pitanju sladak, prisan postupak, ali onda je primetila da to isto radi svima. Nagnula se napred i spustila glavu na sapunjava kolena, a mokar uvojak joj je pao preko čela. „Hju, kuda idemo večeras?” Zinuo je i počeo da čisti zube koncem, klimajući glavom napred-nazad dok ga je pomerao između svakog kutnjaka, izbacujući ostatke sendviča s tunjevinom od ručka. Frenki ga je posmatrala. Bio je obuzet svojim izgledom. Uvek je nešto čupkao, brijao se, četkao, duže je boravio u kupatilu od ikoga drugoga koga je poznavala. „Hju... jesi li me čuo?” Ispirao je grlo vodicom za usta, bućkao je sa strane na stranu, pa ispljunuo plavu tečnost u umivaonik. „Da, čuo sam te. I ne, neću ti reći. To je iznenađenje. Sačekaj i videćeš.” Obrisao je usta peškirom, uputio samome sebi osmeh u ogledalu i, zadovoljan svojim odrazom, izjurio iz kupatila.
Sačekaj i videćeš. Frenki se nasmešila sebi i, pošto je obrisala penu sa ruba vinske čaše, jednim gutljajem je iskapila sadržinu. „Ne možeš još da pogledaš. Još dva minuta i tu smo.” Hju je sedeo na zadnjem sedištu taksija, davao uputstva taksisti i dlanom prekrivao Frenkine oči. Ona se naslonila na sedište, i dok su joj podni grejači grejali noge, pitala se kuda idu. Isprva je pokušavala da odredi idu li prema Sohou, Čelsiju ili Noting Hilu, ali orijentacija joj nikad nije bila jača strana i posle nekoliko minuta skretanja levo a zatim desno, potpuno se zbunila i odustala. Odjednom je taksi skrenuo i zaustavio se uz snažno kočenje i škripanje. „Stigli smo. Ja ću prvi. Ne otvaraj oči.” Otvorio je vrata i čula ga je kako plaća vozaču. Snuždila se. Ponekad ume da bude tako napadan, pomislila je, hvatajući ga za ruku i oprezno izlazeći iz taksija. Vazduh je bio hladan i vlažan i zadrhtala je na visokim potpeticama. Blago se zanela, i naslonila se na Hjua, koji ju je žustro poveo betonskom stazom. Zatim je čula otvaranje vrata. Odjednom je osetila nalet toplote, svetla i buke. „Dobro, sad možeš da pogledaš.” Skinuo joj je ruku s lica. Začuo se hor glasova: „Iznenađenje?” Kad je otvorila oči, ugledala je Hjuovog starog školskog druga, reklamnog direktora s konjskim repom po imenu Adam, i njegovu mnogo mlađu devojku Džesiku. Cerili su se kao klovnovi i mahali s dve ogromne crne, sjajne lopte. Usta su joj se osušila dok je upijala okolinu, a uzbuđenje joj je izletelo kao para iz čajnika. Zamenio ga je čist, stopostotni užas. Ovo nije bio svećama osvetljeni restoran s belim platnenim stolnjacima i šampanjcem. Čak nije bio ni restoran. Već kuglana. Lice joj se obesilo kao kod bandži skakača. Nalazila se usred kuglane na svoj dvadeset deveti rođendan u haljini karen milen koja se ne pere u veš-mašini i u paru užasno skupih sandala Pied a Terre. Odjednom svesna da svi zure u nju, lice joj se kao gumeno pretvorilo u staklasti osmeh. „Džesika, Adame, kakvo iznenađenje!” Mučeći se da zvuči oduševljeno,
poljubila ih je u obraz. Džesika se zakikotala. Zvučala je kao prazna baterija. „Zar ovo nije prekrasno? Znala sam da će ti se dopasti kad je Adam predložio.” Podigla se na vrhove prstiju, poljubila Adama u nos i osmehnula se kao zaljubljena tinejdžerka. „Zar nije pametan?” Frenki se trudila da proguta knedlu, veličine kuglaške kegle, koja joj se zaglavila u grlu. „Adamova zamisao?” Pošto nije imala pojma o tome šta se dešava, očajnički je pogledom od Hjua tražila objašnjenje. Nesvestan njenog ogromnog razočaranja, veselo je klimnuo glavom i počeo da priča jednu od svojih anegdota. „Pa, rezervisao sam u restoranu i nameravao da te odvedem na večeru - kao i uvek.” Malo se isprsio, kao da se ponosi tom činjenicom. „Ali onda je Adamu pala na pamet ta prilično neobična zamisao da odemo u kuglanu. Tako je prošle godine uradio za Džesikin dvadeset prvi rođendan i njoj se veoma dopalo.” „Bilo je divno”, ubacila se Džesika, i obavila ruku oko Adamovog stomaka koji je on neuspešno pokušavao da sakrije ispod havajske košulje. „Potpuno otkačena zamisao.” Frenki se trudila da uguši vrisak u sebi. „Otkačena” nije bila reč koju bi odabrala. Odvratna. Užasna. Grozna. Više joj liči na to. Uputila je Adamu, samozadovoljnom podstrekaču ovog gnusnog zločina, porazan pogled. Nije mogla da veruje da se to dešava. Sigurno je neka šala. Zar ne? Ne. „Čuvanje tajni može biti teško, ali Hju je sigurno dobar u tome.” Adam se glasno zakikotao i pogledao u njene visoke potpetice. „Nisi imala pojma, zar ne?” Namestila je osmeh kao u trbuhozborca i promumlala kroz stisnute zube: „Ne, izgleda da nisam.”
Peto poglavlje
Bila je to najgorča pilula koju je morala da proguta. Dok je stajala u crveno belo-plavim cipelama na šniranje, Frenki se osećala kao loša kopija Pola Velera iz doba Džema. Pogledala je u Džesiku koja je zabacivala zavesu sjajne plave kose, skakućući napred-nazad u kratkoj majičici s natpisom, farmericama s niskim strukom i pirsingom na pupku. Kako je bila sićušna kao Kajli, na Džesiki su čak i cipele s britanskom zastavom izgledale ljupko. Pored nje, Frenki se osećala kao matora seljančura. Sedam centimetara visoke potpetice od zmijske kože davale su njenom firmiranom izgledu seksi notu, ali u otrcanim, iznajmljenim cipelama osećala se kao mama koja karavanom vozi decu u školu. Nije moglo biti gore. Ili je bar ona tako mislila, sve dok nije videla Džesiku u akciji. Ne samo da je izgledala kao prava kuglašica, već je očito u nekom prošlom životu i bila šampionka kuglanja. Vrckajući kukovima, zavodljivo je odlazila do linije i, uz trzaj zgloba i zabacivanje kose, svaki put je osvajala svih savršenih deset poena. Svi muškarci u kuglani su bih opčinjeni njenom tehnikom: matori penzioneri, u svom redovnom nedeljnom kuglaškom izlasku, balavili su gledajući kako ona rukuje kuglom; mladim pivopijama je curila pljuvačka od opčinjenosti snagom koju su primećivali da ima u vrhovima prstiju. Da, nema sumnje u to, Džesika ih je sve zaludela. Kad bi se samo isto moglo reći za Frenki. Kao nevezani top, malodušno je bacila kuglu stazom, trudeći se da i ona ne poleti za njom, i zgrčila se kad se zanela u stranu, i promašila sve čunjeve. „Više sreće sledeći put”, zakikotala se Džesika, koja se cerekala na sve. Nije bilo situacije u kojoj se nije smejala ko lud na brašno. Frenki je suzdržavala suze razočaranja i nemoći, i pogledom je od Hjua
potražila podršku, ali on nije na nju obraćao pažnju. Pio je pivo sa Adamom, odlično se zabavljao, i bio na pola duhovite anegdote o tome kako je podigao cenu četvorosobne dvojne kuće. Uzdahnula je. Momci su uvek isti, uvek te ostave da ćaskaš s prijateljevom devojkom dok oni razgovaraju o poslu/ golfu/ragbiju. Nije Džesika bila loša, ako se izuzme činjenica da je pričala samo o klubovima, di-džejevima i svojoj zbirci rok i hip-hop diskova. Frenki se trudila da izgleda kao da zna o čemu Džesika priča, ali njeni odlasci u klubove su završili kad je počela sebi da uplaćuje penziju, a zbirka diskova joj se sastojala od lake muzike: Elvisa, Frenka Sinatre i ABBA-e. Dvojice mrtvih pevača i penzionisanih Šveđana. Nimalo moderno. Pošto je šezdeset minuta mučno i sporo otkucalo, više nije mogla da se pretvara kako uživa. Istina je da se zapravo čitavo vreme dosađivala, da je mrtva umorna, da joj je dosta svega, a da sve bude još gore, imala je sreće što je na četvrtom mestu. Svaki čunj je stajao, svaki nokat joj je bio polomljen. I dok Hju nije ni razgovarao s njom, jer je više voleo da sa Adamom raspravlja o hipotekama i kamatama, Džesika nije prestajala da brblja. Srećom, konačno je morala da udahne, požalila se da „umire od gladi” i odvukla Adama do štanda s hranom pod neonskim osvetljenjem. Došlo je vreme za odlazak. Frenki je saletala Hjua koji je stajao s rukama u džepovima pored aparata za prodaju koka-kole. „Hoću da idem kući”, promrmljala je, dok je žalosno sedela na plastičnoj stolici i trljala modricu na listu noge, koja je menjala sve dugine boje. „Zašto?” Delovao je iznenađeno. Bila je to poslednja kap. „Šta misliš zašto?”, prsnula je. „Rođendan mi je, a ja sam u kuglani. Zaradila sam modricu, dosadno mi je, bole me prsti, bole me stopala, a osim toga, ti si čitavo veče jedva progovorio sa mnom.” Usledilo je ćutanje. Prošao je prstima kroz gelom zalizanu kosu i spustio pogled. Frenki je smekšala. Uvek joj se to dešavalo kad bi se igrao kosom. „Vidi, ako imaš nešto na umu, samo reci.” Još joj nije predao poklon, tako da je
nesumnjivo čekao pravi trenutak da izvadi prsten. Očigledno hoće da izvede neku uvrnutu prosidbu - let balonom, ronjenje, prosidbu u kuglani, sve što ljudi rade kad žele da pokažu kako nisu dosadni tradicionalisti. Ali, da budemo iskreni, iako je cenila njegovu domišljatost, radije bi prihvatila dosadnu staromodnu prosidbu uz večeru i sveće. Nastupio je nelagodan tajac. „Pa, u stvari ima nešto. Već neko vreme se spremam da ti kažem, ali ovo verovatno nije ni pravi trenutak ni pravo mesto...” Seo je, ali ne na stolicu pored nje. Kao da neko svira klavirski akord u molskom tonalitetu. Zlokobno je odzvanjalo. Ali Frenki to nije čula. Čula je samo svadbena zvona. Pogrešno je sve shvatila kao njegovu uznemirenost, i pokušala je da mu pomogne. „Vidi, ako će ti biti lakše, znam šta želiš da kažeš.” „Znaš?” Namrštio se, a guste plave obrve su mu zaklonile svetio iz očiju. „Da.” „O!” Delovao je zapanjeno. „I nisi ljuta?” Uzdahnula je, skliznula sa sedišta, i čučnula mu pored kolena na prašnjavi pod. Umirujuće je spustila ruku na njegovu. „Hju, o čemu pričaš? Zašto bih bila ljuta? Volim te. Želim da se udam za tebe.” Tajac. „Šta si upravo rekla?” Žurno je prešla preko tih reči. „Oprosti, istrčavam malo pred rudu. Znaš, nisam htela da njuškam, ali pronašla sam račun za verenički prsten u tvom džepu.” Reči su joj izletele kao zbrkano torokanje. Hju je posiveo. Izvukao je ruku iz njene, ustao i zakoračao ukrug. Posmatrala ga je zbunjeno. Nije bila suvi profesionalac kad se radilo o prosidbama, ali čak je i ona znala da nije trebalo da izgleda ovako. „Mislim da je došlo do nesporazuma.” Glas mu je bio stegnut i jednoličan. Kao da razgovara s klijentom, a ne sa svojom devojkom, ne s nekim koga navodno voli. Pogledao ju je. Iz lica mu je nestalo krvi i osećanja. Postalo je tvrdo i bezbojno. Uputio joj je pogled koji nikada neće
zaboraviti. „Šta?” Glas joj se gotovo pretvorio u šapat. Iza njih je nastala pometnja. S katastrofalnim osećajem za trenutak, Adam i Džesika su dojurili do njih. „Hej, društvo, znate šta!”, zapevala je Džesika bez daha. „Vidite šta je Adam sakrio u moj hotdog!” Mašući rukom ispod Frenkinog nosa, zablesnula ju je prelepim vereničkim prstenom iz Tifanija. „Zar nije ludo? Venčaćemo se!” Skakala je gore-dole kao mahnita, a dijamant se presijavao ispod oštrog i bleštavog neonskog osvetljenja. Frenki nije ništa rekla. Nije ni Hju, osim malodušnog: „Čestitam” Adamu, koji je stajao sa strane, skromno se smeškajući. Adam se okrenuo Hjuu i na trenutak se uozbiljio. „Da ne zaboravim, mislim da sam ostavio račun u džepu tvoga kaputa - onog što sam ga pozajmio za vreme ručka prošle nedelje kad je padala kiša. Bolje da ga uzmem... Zbog osiguranja i svega. Dobro da sam se setio. Mogao sam da te uvalim u svakakve nevolje s gospođom.” Namignuo je Frenki, i gurnuo Hjua u rebra pa zagrlio svoju preterano uzbuđenu verenicu. „Ovo zaslužuje piće. Bolje da vidimo ima li ovde i nešto da se pregrize!” Cičeći kao šimpanza, Džesika je poljubila Adama u obraz, i ostavila mu trag sjaja za usne. Priljubila se uz njega kao čamac za spašavanje, a on ju je poveo nazad u gomilu. Frenkine oči su počele da se pune suzama. Odjednom je postala svesna kako joj srce ubrzano lupa. U pozadini se bledo čuo Hju - postojano brujanje njegovog glasa. Uhvatila je delove reči, izraza, niz samoglasnika, ali ništa nije razumela. Kao da sluša glas na stranom jeziku... „... ne ide nam dobro. Meni barem, u svakom slučaju... Ne želim još da se skrasim... Nisam spreman za taj nivo obaveze... Osećam se klaustrofobično... Treba mi prostora.” Poslednju reč je razumela. Prostor. Želeo je prostor. Pogledala mu je u lice kroz mutnu zavesu suza.
„Šta mi to govoriš? Hoćeš li da se iselim?” Glas joj je pukao dok se trudila da savlada bol koji ju je iznenada preplavio. Nastupila je duga i mučna tišina. Konačno je progovorio. „Kažem da je gotovo.” Na tren, vreme je stalo. Sve dok neko nije pritisnuo plej i njegove reči je nisu pogodile snagom kegle. I, kao svih deset čunjeva, život joj se srušio.
Šesto poglavlje
Putovanje kući joj je proteklo u izmaglici. Frenki je ležala sklupčana na zadnjem sedištu auta, a šok joj je strujao telom kao anestetik, ublažavao joj bol i otupljivao ivice. Bledo se sećala kako je istrčala iz kuglane, te zapanjenih lica Adama i Džesike kad je projurila pored njih i slučajno im izbila bocu jeftinog vina iz ruku, promumlanih izvinjenja dok je teturala ka mokrom parkiralištu i srušila se na zadnje sedište taksija. Tupo je gledala u kišu i svetla kuglane koja su polako nestajala, pre nego što je okrenula lice od prozora. Drhteći nesrećno, zagledala se u pod, i tek tada je shvatila da je zaboravila da promeni obuću. Kao da je utrljala so na ranu. U nju su zurile one proklete crveno-belo-plave cipele na šniranje. Ušavši u stan, gotovo je uspela da se zavara kako se ništa nije promenilo. Sve je izgledalo isto, sve je bilo onako kako su ostavili: Hjuova šoljica kafe pored telefona, torbica za šminku na stolu u hodniku. Setila se zabavne igre koju je nekad igrala kao dete. Zažmuriš da bi neko sakrio nešto iz sobe, pa onda moraš da kažeš šta nedostaje. Ali ovo nije bila igra i znala je šta je nedostajalo. Ljubav. Zvučalo je otrcano, kao bljutava fraza iz ljigavog ljubavnog romana, ali bilo je istina. Hju je više nije voleo i zato joj je i sve ostalo oko nje izgledalo drugačije. Kao da je gledala život na televizoru u boji a sada se, odjednom, sve promenilo u crno-belo. Spustila je ključeve u srebrnu pepeljaru na stočiću, i srušila se na sofu. Fred je lenjo otvorio oko i, ne menjajući položaj sfinge, stavio joj krznenu šapu na krilo. Uvek otvorenija, Džindžer se protegla, izvila leđa i zevnula, pre nego što se na vrhovima prstiju dovukla na Frenkina gola kolena. Malu, vlažnu, hrapavu njuškicu je zagnjurila sebi u vrat, i počela da prede. Frenki bi inače nežno pomazila obe mačke, golicala ih ispod čupavih brada i gladila
im meke, plišane šape. Ali ovoga puta nije. Nesposobna da se pomeri, mlitavo je ležala na jastucima, i prazno zurila u prostor. Nevoljan jecaj joj se podigao u grlu i zakrvavljene oči joj se napuniše suzama. Ni za milion godina nije očekivala da joj se ovo desi. Nisu se svađali - pa, ne zapravo, samo oko gluposti, kao na primer na koga je red da pere sudove, ili ko je upotrebio poslednje listiće toalet-papira; a imali su dobar seks, barem je ona tako mislila. Osećala je kako joj se stomak steže. O bože, nemoj mi reći da je to, sve samo ne to. U redu, nije visila sa lustera nisu ni imali pravi luster, već onaj kineski od belog papira za pet dolara - ali činilo joj se da je uživao. Stresla se od užasnih misli koje su je jedna za drugom pogađale kao otrovne strelice. Verovatno je sve bilo samo gluma, kad joj je ljubio vrat i grickao ušne školjke - Hju je obožavao ušne školjke; verovatno se pretvarao i kad mu se dizao. Na kraju krajeva, ako žene mogu da glume orgazme, sigurno i muškarci mogu da glume erekciju. Još gore, možda je zamišljao da je ona neka druga - Suzi „s lepim parom grudi” iz računovodstva, ili ona nova devojka na zameni, s francuskim naglaskom, koja mu je stalno kupovala kroasane. Gospode, nije je valjda varao s njom. Nije joj valjda davao kiflice s čokoladom iza ormarića s dokumentima. Što je više razmišljala o tome, sve se više prisećala kako je bio čudan poslednjih nedelja. Dalek, odsutan, kao da o nečemu razmišlja. Prokletstvo, kakva je budala bila. Mislila je da razmišlja o braku, a on je u stvari sve vreme razmišljao o raskidu. I kao da sve već nije bilo dovoljno sumorno, sad je još morala i stan da traži. No, kako? Da ima posao, mogla bi početi da traži. Ali znala je da joj socijalna pomoć neće biti dovoljna za stan u centru od dvesta funti nedeljno. Iako joj je ostajala mogućnost da pozove neke prijatelje i zamoli ih da prespava kod njih na sofi, tu pomisao je odmah odbacila. Nikome nije trebala uplakana, nesrećna olupina da im zauzme dnevnu sobu, koliko god saosećali s njom u nevoljama. Tako su joj na kraju ostali jedino roditelji, ali ni njih nije želela da zabrinjava. Bilo joj je dvadeset devet, trebalo bi da ume sama da rešava svoje probleme, a ne da trči kući i plače kao da je ponovo dete koje je
stiglo poslednje na cilj u trci s jajima i kašikama, ili joj je pak lutka naglavačke upala u komšijski ukrasni bazenčić. Roditelji su joj oboje već bili poprilično stari - tati će biti sedamdeset dve sledećeg maja, a ni mama nije daleko - ali i dalje su u srećnom braku, čak i posle skoro pedeset godina. Mama je uvek uživala da joj priča o tome kako su se upoznali na plesu u Blekpulu, i kako su, kad su se šest meseci kasnije venčali, otplesali kroz crkveni prolaz i odigrali fokstrot do svadbenog prijema. Ali mama je uvek najviše volela da priča o tome kako se, kad je napunila četrdeset, najednom nije dobro osećala. I kako se uplašila reči koje počinju sa r. Ali - i ovaj deo joj je bio najdraži - ispostavilo se da je u pitanju reč na t. Nije umirala, daleko od toga. Bila je četiri i po meseca trudna s njom - napipala je onu pravu grudvu. Frenki je prekrila lice rukama i ponovo zaplakala, a prigušene suze su joj se pretvorile u glasne, zaglušujuće, grčevite jecaje. Fred i Džindžer su je pogledali, a u očima boje ćilibara im se odražavala zbunjenost. I sve tako dok im nije natopila krzno žalosnim suzama, a lice joj se zacrvenelo i oteklo. A onda više nije mogla da plače. Brzo i očajnički dišući, obrisala je slinavi nos rukavom nove jakne, prljajući je slanim suzama i pljuvačkom, i, nakon što se oprezno podigla sa sofe, prešla je preko dnevne sobe do velikog prozora. Pritisnula je vreo, vlažan obraz na umirujuće hladno staklo, i zagledala se na ulicu, u slabašnoj nadi da će ugledati Hjua kako skreće za ugao, i preskače po dva stepenika odjednom do ulaznih vrata. Ali napolju nije bilo nikoga, ničega osim redova parkiranih automobila i ružnih gomilica uvelog jesenjeg lišća. Nije znala koliko je dugo tamo stajala, kad najednom vide da joj telefonska sekretarica, na stolu pored nje, treperi. Gledala ju je nekoliko minuta, u početku i ne primećujući da ima poruku, pre nego što se nagnula i pritisnula plej. Začuo se škljocaj, a zatim joj je zvuk Ritinog glasa, njen težak lankaširski naglasak, glasan i poznat, ispunio sobu.
„Ćao, Frenki, ja sam”, vikala je - zvučalo je kao da je bila na mobilnom. „Kupila sam auto... kabriolet... i vozim se Sansetom, pa ne znam možeš li uopšte da čuješ šta ti govorim, ali zovem samo da ti poželim srećan rođendan. Poslala sam ti mejl, ali ne verujem da si ga dobila, jer mi nisi odgovorila. Ne znam gde si... verovatno si izašla u dobar provod s Hjuom u neki restoran gde dolaze pokondireni, ti srećna budalice!” Usledio je zvuk sirene i Ritino psovanje. „Prokletstvo, ovi vozači ne gledaju kuda idu.” Ponovo zvuk sirene. „Sklanjaj mi se s jebenog puta! Bože, izvini zbog ovoga. Neki glupi majmun u rolsu... Čekaj, čini mi se da je to Rod Stjuart.” Ritino piskavo cerekanje. „Uostalom, menjamo temu. Kad češ mi doći u posetu? Prošlo je tri meseca i obećala si mi. Zar ne možeš da ostaviš tog svog momčića na nekoliko nedelja? Znaš kako kažu, srce žudi za onim što nema...” Škripanje kočnica. „O, sranje, šta je sada?” Tajac. „Gospode, mislim da su pajkani. Bolje je da idem. Volim te!” Zvuk poljubaca, a onda telefon utihnu. Otkačena, poganog jezika, srdačna Rita. Ne bi mogla ni da se seti koliko puta je bila ostavljena, ali izgleda da je uvek uspevala da se dočeka na noge. Rita je bila na drugoj strani Atlantika. Kilometrima daleko. A upravo tamo je i ona želela da bude. Kilometrima daleko od čitave žalosne brljotine u kakvu joj se život pretvorio... I tako se začeo embrion te zamisli i, kako je rastao tako je pokrenuo neočekivani endorfinski nalet prkosa. Ko jebe Hjua. Ko jebe časopis Lajfstajl. I ko jebe činjenicu da joj je skoro trideset. Neće leći i prihvatiti sve što se obruši na nju. Učiniće nešto. Za promenu će početi da upravlja sopstvenim životom. Obrisala je oči, uzela telefon i okrenula Ritin broj. Nije bilo nikoga, ali Frenki joj je ostavila zbrkanu poruku na sekretarici. Rita ju je stalno zvala da dođe u Los Anđeles. Pa, sad će prihvatiti tu ponudu. Odlučila je. Ako je Hjuu potreban prostor, dobiće ga. Skoro deset hiljada prokletih kilometara prostora.
Sedmo poglavlje
Uz prigušeni udarac, točkovi boinga 747 dodirnuli su asfalt i, uz oštro smanjivanje brzine, avion je bučno poskakivao po pisti. Iznenadan udar je probudio Frenki iz dubokog sna u kom je svašta sanjala. Otvorila je oči i zaškiljila na žarko sunce koje je prodiralo kroz niz ovalnih prozora, i bacalo joj zrake preko lica. Ošamućena od gotovo deset sati neprekidnog besvesnog stanja, nekoliko puta je trepnula, i pokušala da se usredsredi na okolinu. U prvi mah nije znala gde se nalazi, nije mogla da shvati šta se dešava, a onda je iznenada kroz zvučnik čula duboki glas pilota Britiš ervejza. „Vreme je pola jedan posle podne a temperatura napolju je trideset stepeni Celzijusa. Dobro došli u topao i sunčani Los Anđeles, dame i gospodo!” Los Anđeles! Frenki se nagnula napred na sedištu i provirila kroz prozor. Nebo iznad nje je bilo magličasto od sunca i smoga, dok se aerodrom presijavao na vrućini kao priviđenje. Ali nije bio. Ovo je stvarno. Ovo je Los Anđeles. Bilo joj je teško da shvati. Još sinoć je bila u Londonu, sređivala fioke pune sentimentalnog smeća - stare bioskopske karte, šampanjske čepove, osušene ružine latice iz prošlogodišnjeg buketa za Dan zaljubljenih - i trudila se da se ne rasplače dok je okretala stranice foto-albuma. Prošlo je samo nekoliko sati otkako je nazvala non-stop liniju za rezervacije Britiš ervejza, ispucala kreditnu karticu i kupila kartu za Los Anđeles, zatim izvukla stare kofere ispod kreveta i žurno ih napunila odećom, cipelama i bog zna čime još. Zora je svanula uz zvuk trubljenja taksija na ulici, i tada je zaključala ulazna vrata, ubacila ključeve u poštansko sanduče i popela se na zadnje
sedište. Stigla je na Hitrou baš kad se prijemni pult otvarao, pozdravile su je uniformisane službenice, mutnih očiju ispod pažljivo nanete maske od rumenila i ruža, i bez oklevanja je potpisala isečak od kreditne kartice i uzela kartu. Tek tada je adrenalin prestao da navaljuje i uspela je da zastane i razmisli o tome šta je uradila. Bilo je lako spakovati torbe i krenuti za Los Anđeles - bio je to snažan, odlučan potez, pokazala je da ima petlju, preduzimljivost, i stav boli-me-dupe. To je bio njen način da zapeva pesmu Glorije Gejnor „Preživeću” bez karaoka. Ali ako je tako prokleto jaka, zašto joj se činilo da joj se srce slama? „Mole se svi da ostanu na svojim mestima dok se ne isključi znak za pojaseve”, objavio je stjuard, sav crven u licu, preko interkoma, ali njegovi očajnički pokušaji da ovlada gomilom odbili su se od dvesta pedeset pari gluvih ušiju. Kao životinje u kavezu, razdražljivi i nestrpljivi putnici poustajali su sa svojih mesta, skidali ručni prtljag i gurah jedni druge u prolazu, u očajničkoj želji da se dočepaju izlaza i iskrcaju nekoliko životno važnih minuta ranije. Dok je posmatrala sa bezbednosti svog sedišta, Frenki je primetila kaubojski šešir kako se pomera gore-dole u prednjem delu aviona. Bio je to nadmeni Amerikanac. Morao je da se probije napred. Okrenula je glavu i zagledala se kroz prozor. Za razliku od svih ostalih, nije žurila da se iskrca. Sinoć joj se, zapanjenoj i uznemirenoj, bekstvo u Los Anđeles činilo kao dobra zamisao. Sada, uz osećaj nostalgije i mamurluka, nije bila tako sigurna. Los Anđeles je videla samo u filmovima i na televiziji, gde se viđao samo životni stil bogatih i slavnih. Koliko je ona shvatila, bio je glamurozan i blistav, nastanjen ljudima ludim za vežbanjem, obuzetim zdravljem, i hirurški izmenjenim, koji se po čitav dan vozikaju u produženim limuzinama sa zatamnjenim staklima. Grad u kom žene treba da imaju jednu od dve stvari: žgoljavo telo sa ogromnim silikonskim grudima ili pak veoma starog ljubavnika s veoma debelim novčanikom. Ona nije imala ni jedno ni drugo. Ona je sada veoma neudata, s brushalterom veličine 75B, nosi farmerke i
vunene džempere, stražnjica joj je brzo venula - u Los Anđelesu je trebalo da imaš zemičke umesto stražnjice - i dovoljno celulita da, po njenom mišljenju, na tangama treba da stoji upozorenje da su opasne po mentalno zdravlje. U redu, učlanjena je u teretanu, ali vežbanje joj se sastojalo od dvadeset minuta u džakuziju, tri puta mesečno, i povrh svega, jela je čokoladu, pila alkohol, putovala javnim prevozom, i jedina operacija koju je imala bilo je vađenje krajnika kad joj je bilo devet godina. Ponovo je zažmurila: ovo bi sve moglo da bude veoma velika greška. Losanđeleski aerodrom je bio zečja jazbina hodnika i pokretnih traka. Kao pacov u laboratorijskom eksperimentu, skretala je za jedan pa drugi ugao dok nije konačno ugledala pokretne stepenice koje su vodile do dela za podizanje prtljaga. S osećajem olakšanja, umorno se naslonila na ogradu. Ispod nje su se pomaljale glave ljudi i, kako se spuštala dole, tako je uspevala da im vidi i tela. Tek tada je shvatila da su te mase ljudi u stvari redovi - rolerkosteri od redova, avgustovski bankarski odmor u Alton Tauersu redovi - koji su se pružali napred-nazad oko pažljivo podignutih pregrada. To je bilo Imigraciono odeljenje. Pošto je stala na kraj reda, odmerila je raspoređene, uniformisane stražare ošišane u obliku činije za puding i usplahireno je vrtela svoj zeleni obrazac. Hoće li umeti da prepoznaju da je očajna, ostavljena devojka, u bekstvu od socijalne pomoći, sama i odbačena od ljubavnika po imenu Hju? Proučavala je ostale oko sebe - putnike s rancima na leđima, pohabanim vodičima i starkama, četvoročlane porodice s kišobran-kolicima i džepovima punim vlažnih maramica, poslovne ljude sa sjajnim kožnim aktovkama i laptopima sa mnom nema šale - pre nego što je spustila pogled na svoje nagomilane, neprozirne i šarene plastične kese. Nije izgledalo dobro. Uprkos broju ljudi, hodnik je bio sablasno tih dok su se, jedan po jedan, ošamućeni turisti približavali prednjem delu reda, trudeći se izgledaju opušteno i u prazničnom raspoloženju, dok im se imigracioni i carinski obrasci pretvaraju u umrljane papire u oznojenim dlanovima. Ovo nije bila pasoška kontrola, već ruski rulet. Nemoguće je bilo reći koga će pustiti da
ude, a koga sprečiti. Naizgled nasumičan odabir značio je da je tetovirani, drogirani Pakleni anđeo prošao bez zadržavanja, a stariju bakicu s izblajhanom kosom i sintetičkom cvetnom bluzom dvojica naoružanih stražara zgrabila su ispod pazuha i odvukla u sobu za ispitivanje. Stajala je i iščekivala svoju sudbinu, još zapanjena i ljuta zbog onoga što joj je Hju saopštio. Šta, dođavola, radi ovde? Sve joj se desilo tako brzo. Jednog trena je imala posao, a onda nije - imala je dečka, a zatim ostala bez njega - dom, a onda i njega izgubila. Jednog trena je bila u kuglani, narednog, u imigracionom redu u Los Anđelesu. Od uzvišenosti do besmisla, i nije znala šta, dođavola, da misli. Želi li da je propuste, i da slobodno započne novi život u Los Anđelesu? Ili, da zaboravi na hrabru razmetljivost, ako želi da bude iskrena prema sebi, te da pusti da je isprate na sledeći avion za Britaniju i odleti nazad svom starom životu? „Sledeći.” Ovo je bio trenutak odluke. Pozvao ju je službenik u tesnoj svetlosmeđoj uniformi i naočarima rej ban. Izgledao je kao Pončerelo iz Čipsa. „Koji je razlog vašeg dolaska u Sjedinjene Države?” Sedeći iza pulta, Pončerelo joj je sumnjičavo pregledao pasoš, i zagledao se u ružnu sliku koju je napravila u nekoj groznoj kabini za slikanje na stanici Vaterlo. Frenki mu je virila preko ramena, i žalila što je za pozadinu odabrala tu bolesnoplavu zavesu. Trebalo je da odabere neku topliju boju, na primer narandžastu. „Odmor”, slagala je, pretvarajući se da je vesela turistkinja a ne ostavljena devojka koja je očekivala da bude verenica. Loše je glumila, ali nije marila. Barem nije bila umišljena glumica, i nije došla u Los Anđeles sa snovima da postane filmska zvezda. Drugim rečima, nije bila Rita, ili pak junakinja iz romana Džeki Kolins. „I koliko dugo nameravate da ostanete?” Nijednom ne dižući pogled, Pončerelo je kucao na računaru. To je verovatno bio neki centralni, svetski, velikobratski računar u kome se
nalazila svaka pojedinost iz njenog života, od toga koliko je potrošila u Tesku prošle nedelje do rezultata brisa. U stvari, verovatno je programiran da prikaže bilo kakav kriminalni dosije ili prekršaj koji je počinila. Odjednom se setila video-kasete koju nije na vreme vratila a koja joj je upala u dvosed. Nadala se da Blokbasteri nemaju pristup ovom računaru - imaju li? Ukrstila je kažiprst i srednji prst. „Hm, dve nedelje.” Pa, sad nije bio pravi trenutak da izbrblja „zauvek”, zar ne? Vezali bi je ponovo za ekonomsko sedište Britiš ervejza i pre nego što stigne da se prilagodi vremenskoj razlici. I što je više razmišljala o tome, morala je da ostane. Odlazak kući jednostavno nije dolazio u obzir - na kraju krajeva, nije imala zbog čega da ide kući. Još mnogo mahnitog kucanja po tastaturi. Pončerelo bi s lakoćom položio test brzine kucanja, razmišljala je Frenki, koja se još rogušila zbog toga što ju je jedna savremena agencija za honorarno zapošljavanje iz Sohoa obavestila kako ne primaju ljude koji umeju da kucaju samo sa dva prsta. Pončerelo je konačno završio i, pošto joj je udario pečat u pasoš, nešto je zakačio unutra pre nego što je hemijskom olovkom nažvrljao mnogo nerazgovetnih grafita preko stranica. „Uživajte u boravku.” Lice mu se nije ni pomerilo dok joj je svečano vraćao pasoš. Nasmešila se od olakšanja. Ipak se neće vratiti sledećim avionom kući. Dok je čekala pored pokretne trake s prtljagom, izvadila je ogledalce s dna nesesera i, okrenuvši ga ka svetlu, ogledala se. Bože! Činilo joj se da izgleda kao da joj je osamdeset. Avionska kabina pod pritiskom i količina alkohola koja se može popiti za nedelju dana, ostavile su joj suvu dehidriranu kožu i dva mala praseća oka. Još više se snuždila. Kako slavne ličnosti čitavog života obilaze zemaljsku kuglu i svejedno uspevaju da se kreću kroz međunarodne aerodrome skockane u papučicama od leopardove kože i tamnim naočarima, sa svežom i vlažnom kožom? Ona je samo jednom preletela Adantik i lice joj je izgledalo kao da je zamrznuto vakuumom.
Dok je sumorno držala ogledalo jednom rukom i nameštala lice da vidi ima li uopšte jagodične kosti, odjednom je ugledala onog užasnog Amerikanca, kako zuri u nju sa suprotne strane pokretne trake. Postiđena, zatvorila je ogledalce, i požalila što i ona nema crne naočari pri ruci. U stvari, pomogla bi joj bilo kakva kamuflaža, samo da je niko ne prepozna. Sad, kad se vratila u svoje uobičajeno, razumno, trezno stanje, sama pomisao na to kako se vozila na kolicima, šutirala i vrištala kroz Hitrou, navela ju je da se zgrči od poniženja. Nije ni čudo što tip blene u nju. Sigurno misli da je poludela. Odvratila je pogled i prkosno zgrabila kolica - pa, sad je u Americi - i prišla mestu gde su se koferi izbacivali kroz levak. Što pre ode odatle, tim bolje. Čuo se težak udarac i prvi kofer je izašao, sa crnim vinilnim prsima naduvanim od ponosa. Gospode, njen je! Bila je zbunjena. Za sve godine koliko je putovala avionom, uvek je bila među poslednjim preostalim zaboravljenim putnicima, koji su morali da gledaju kako se par skija i izudarana kutija sa natpisom „pažljivo rukovanje” vrte ukrug, dok je čekala sa sve većim očajanjem na svoj ranac. Nikad, nikad nije bila u povlašćenom položaju da vidi kako njen prtljag prvi prelazi cilj. Uz osećaj da joj se sreća promenila, zgrabila je kofere, odlepršala kroz carinu i krenula ka izlazu. Uzbuđenje joj je naraslo kad su se automatska vrata otvorila i odjednom ju je dočekala gomila ljudi koji su se naginjali preko ograda, i držali natpise sa imenima ili bukete cveća za svoje voljene. Na tren je poželela da je Hju tu da je dočeka, ali brzo je oterala tu pomisao. Gotovo je, morala je da zaboravi na njega. Izdigla se na vrhove prstiju da pogleda preko glava i osmotri salu za dolaske. Nije bilo ni traga od Rite. Možda kasni, možda nije ni dobila poruku, možda... Progurala se kroz grupe ljudi u majicama kratkih rukava i šortsevima, s preplanulim tenom iz Santa Monike i sunčanim naočarima persol, koji su zveckali ključevima automobila, razgovarali mobilnim telefonima, i ispijali koka-kolu iz ogromnih čaša. Sve je bilo veliko, svetio i bučno. Opšte
brujanje stotine razgovora glasno je odjekivalo oko nje. Bilo joj je čudno što čuje toliko američkih naglasaka, kao da se odjednom našla na snimanju filma. Otišla je do prozora s neprozirnim staklima, naslonila se na zid, i osetila strujanje vazduha spolja, vrućeg i vlažnog u odnosu na svežinu klimauređaja. Prigušila je zevanje. Ošamućenost od aviona ju je potpuno savladala i poželela je da Rita požuri. Znala je da se uzalud nada. Ritino poimanje vremena je bio zakon za sebe. Verovatno neće doći još satima... Ta sumorna misao joj se upravo slegala kad je čula poznate zvuke. Obično su je izluđivali, a sad su joj došli kao muzika za uši. „Juuuhuuu!” Odzvanjalo je po sali za dolaske, odskakalo od zidova kao pokvareni sat sa kukavicom. „Juuuhuuu.” Postajalo je glasnije sve dok se, kao biblijsko razdvajanje talasa, gomila nije razdvojila i kroz samu sredinu dokaskala metar i pedeset visoka crvenokosa devojka u plišanim vrućim pantalonicama i platformama od osam centimetara.
Osmo poglavlje
„Jao, oprosti što kasnim. Saobraćaj je bio prava noćna mora!” Usplahirena i zadihana, Rita je nestrpljivo sklanjala pramen crvene kose iza uha, koji joj je ispao iz repa i počela da povlači krajeve šortsa, što su joj se brzo podizali uz guzove. „Ipak, bolje ikad nego nikad.” Osmehnula se i prestala da povlači pantalonice i, kao da se odjednom setila gde je i zašto je došla, obgrlila je Frenki oko struka i zaskičala kao Katarinin točak6: „Ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem da si došla!” Frenki se slabašno osmehnula, prikovana za uglancani pod aerodromske dvorane Ritinom oduševljenom dobrodošlicom. Ni sama nije verovala. Ubacile su kofere u prtljažnik Ritinog automobila - svetloplavi tanderberd kabriolet iz pedesetih čije su se čarobne stranice u obliku peraja pružale uz pločnik. Frenki nikad nije videla ništa slično. Bio je tanak i šest metara dugačak. Daleko od izudaranog minija s kojim je Rita jurcala unaokolo kod kuće. Kad je primetila njeno čuđenje u vidu razrogačenih očiju, Rita se nasmešila. „Dakle, šta misliš o mojim novim kolima? Mislila sam, ako ću već da budem holivudska glumica, bolje da počnem ličiti na njih.” Bacila se preko haube i zauzela klasičnu pozu Rite Hejvort - noga uvis, isturene grudi. „Baš mi odgovara, šta kažeš?” Frenki je klimnula glavom. Morala je da se složi. Savršeno joj je
pristajao. „Dakle, je li to sve?” Rita je zalupila prtljažnik i sela na vozačko mesto. „Skoro”, uzdahnula je Frenki, „Samo moram još da trknem nazad i uzmem još jedan komad prtljaga. Stižem za minut.” Nestala je kroz aerodromska klizna vrata. Dok ju je čekala u kolima, Rita je pažljivo popravila crveni ruž u retrovizoru i, stavljajući sunčane naočare, počela je da isprobava razne glumačke poze za audiciju koju će imati krajem nedelje: ranjivo spuštanje glave stidljive ledi Dajane, Merilinkino pućenje preko ramena; krajnje samouvereni Madonin osmeh pravo u kameru. Upravo se spremala da isproba suzno podrhtavanje usana oskarovke Gvinet Paltrou, kad je u pozadini ugledala predivnog frajera, natovarenog prtljagom. Namestila je ogledalo da bolje vidi, i posmatrala ga dok joj je prolazio pored automobila. Osmehnula mu se uz stidljivo spuštanje glave poput ledi Dajane. Uzvratio je i produžio. Riti je gotovo ispao jezik. Dođavola, ko je on? Živi seks na nogama. Požudno je zurila dok je utovarivao torbe u taksi, odmeravala mu stražnjicu, široka ramena, pramenove kose koji su ispadali ispod otrcanog starog stetsona. „Polako, kauboju”, promumlala je, pustila svojoj divljoj mašti na volju i zamislila sebe kako snima spot s jahanjem bez sedla. Posmatrala je taksi kako kreće i ispratila ga pogledom dok se uključivao u saobraćaj. Upravo je nestajao s područja aerodroma kad se Frenki ponovo pojavila s nečim velikim i kabastim, delimično sakrivenim ispod vinilskog prekrivača. „Bože sačuvaj, šta to imaš? Sudoperu?” Rita se prenula iz snova za odrasle, namestila sunčane naočare na kraj prćastog nosa i pogledala u Frenki. „Koliko ti je stvari potrebno za dvonedeljni odmor?” Frenki je oklevala, prilično razdražljiva. „U stvari, htela sam ranije da ti kažem...” „Šta da mi kažeš?” Ni najmanje ne primećujući Frenkinu nelagodnost, Rita je okretala birač originalnog radija iz pedesetih tražeći odgovarajuću stanicu.
„Razmišljala sam o tome da ostanem malo duže.” Kao po dogovoru, ispod vinilskog pokrivača su doprli zvuci i predmet koji je Frenki držala se divlje zatresao. Ritine naočare su skliznule s nosa na kontrolnu tablu. „Šta je, dođavola, to?” Nije mogla dalje da odlaže. Frenki je bojažljivo sklonila prekrivač i otkrila beli plastični kavez. Dva para nezadovoljnih očiju zatreptala su na jarkoj sunčevoj svetlosti. „To su Fred i Džindžer.” Dok su se vozile auto-putem 405, Frenki je sve ispričala Riti. Kako je otkrila račun iz Tifanija, izgubila posao, kako je ostavljena na rođendan u kuglani... sve... čak i trenutak s Fredom i Džindžer i kako je, kad je donela iznenadnu odluku da dođe u Los Anđeles, rešila da i njih povede sa sobom. Prvo joj se činilo nemogućim. Iako su već imali sve potrebne vakcinacije Frenki je bila kao zaštitnički nastrojena majka kad su njene voljene mačke u pitanju - neljubazan službenik s kojim je razgovarala preko telefona tvrdio je da kompanija mora biti obaveštena dvadeset četiri časa unapred da bi se dovršila papirologija. Tačka. Kraj priče. Ali Frenki nije imala nameru da tako lako odustane i primenila je sopstvenu moć ubeđivanja - drugim rečima, briznula je u histeričan plač - i uz pomoć viza-kartice - uspela je da smekša birokratsku traku obavijenu oko srca službenika Britiš ervejza i ukrca Freda i Džindžer na let. „Nisam ih mogla ostaviti s Hjuom. Verovatno bi ih zgrabio za repove i zavitlao, ili ih pak upotrebio kao palice za golf... Uvek je mrzeo mačke...” Rita je slušala, pušila cigaretu i trubila raznim automobilima, dok je Frenki iznosila sve do poslednje sitnice, menjajući raspoloženje od suza do besa, pa opet do suza. Trebalo joj je više od sat vremena, i kad je završila skljokala se na kožno sedište, iscrpljena od emocionalnog prolećnog čišćenja. „Vidi, znam da nećeš ovo želeti da čuješ, ali ako mene pitaš - znam da ne pitaš, ali svejedno ću ti reći - bolje ti je bez toga gada.” Rita nikad nije muljala, već je govorila ono što misli pravo u oči. „Hju je možda zgodan, ali
je nadmeni kučkin sin koji obožava da zapoveda. Motao te je oko malog prsta.” Otresla je pepeo u pepeljaru, i izgleda da nije ni primetila da ga je vetar smesta odneo i rasuo svuda oko njih. „Da budem iskrena, uvek mi je bio nekako mutan.” Okrenula se ka Frenki, koju je iz samosažaljenja trgla Ritina reli-vožnja, i stezala je ivice sedišta dok su jurile vratolomnom brzinom auto-putem. „Mislim, kako uopšte možeš da veruješ tipu koji čupa obrve, za ime boga?” Ozlojeđeno je odmahivala glavom i spremala se da nastavi s temeljnim uništavanjem Hjua, kad je ugledala Frenkin izraz. Ponovo je bila na ivici suza. „Naravno, ništa ne fali muškarcima koji čupaju obrve...” Rita je promenila taktiku, odjednom se setivši svetog pravila: nikad ne omalovažavaj drugaričinog dečka, ma kakav gad on bio, jer na kraju će mrzeti tebe, a ne njega. „Mislim, ne želiš da na kraju izgleda kao Noel Galager ili tako nešto, zar ne?” Vedro se osmehnula, ali nije vredelo, jer dok je pokušavala da se izvadi, samo se još dublje ukopavala. Frenki je obrisala suzu. „Ali volim ga. Mislila sam da ćemo ostati zajedno do kraja života. On je moja srodna duša.” Šmrknula je, i obrisala nos maramicom koja je videla i bolje dane. „Šta ću raditi bez njega?” Lice joj se zgrčilo jer se ponovo rasplakala. Rita je skrenula pogled sa auto-puta i pogledala je. „O, hajde, razvedri se, Frenki... molim te”, molila ju je, podsećajući se da nikad ne ponudi svoje usluge Samarićanima. „Znam da će biti teško, ali moraš se potruditi i zaboraviti na njega i nastaviti sa sopstvenim životom.” Nagnula se i stegla Frenkine prste. „Zaljubićeš se u Los Anđeles, i ne brini, možeš ostati kod mene koliko god želiš. Kao u dobra stara vremena - ti i ja...” Bacila je pogled u retrovizor na kavez sa Fredom i Džindžer koji se truckao na zadnjem sedištu... „i dve preplašene mačke.” Nasmešila se i, bez davanja žmigavca, prešla preko tri kolovozne trake, pre nego što je pritisnula kočnice i zaustavila iza policijskog automobila. „Sad se opusti.” Dok su jurile auto-putem, sa radija je zasvirala pesma „Hotel Kalifornija”
i, pošto je pojačala zvuk, Rita je zapalila novu cigaretu na prethodnoj dogoreloj i ponudila je Frenki. Ona je oklevala. Poslednji put kad je ižicala cigaretu da zadovolji pijanu žudnju za nikotinom, Hju je poludeo i naterao je da je ugasi. Mrzeo je kad je pušila. To sećanje ju je nateralo da odluči. Pa, neće biti lako. Rita je bila u pravu. Mora se potruditi da zaboravi na Hjua i nastavi sa sopstvenim životom, novim životom bez njega. Prepustila se osećanju snaženja same sebe i naletima vlažnog vetra koji joj je šibao kroz kosu, prihvatila je cigaretu, prkosno je stiskajući usnama, i dugo je, i zadovoljno, uvukla. Osećala se hedonistički prijatno. Rita joj se ohrabrujuće osmehnula i zapevala uz Iglse iz svega glasa. Pritiskajući stopalom papučicu za gas, počela je da pretiče zglobni kamion koji je bučno bljuvao gasove. Vozač je zatrubio i zaneo se, ali Rita je jedva odmahnula pegavom rukom, a iza njih su ostajali tragovi narandžastih varnica od cigarete, dok su se udaljavale. Frenki je zažmurila i, osećajući strujanje nikotina u krvotoku, podigla noge u čarapama na kontrolnu tablu i prepustila se vrtoglavici.
Deveto poglavlje
Ispušivši pola pakle cigareta, vozile su se cikcak krivinama putem koji je vodio u kanjon Lorel. Ritina odluka da na putu od aerodroma Frenki proveze kroz Los Anđeles, značila je da se smrkavalo kad su konačno krenule ka njenom stanu. Spustio se mrak i visoko u brdima Holivuda nije bilo drugog svetla osim dva zraka automobilskih farova. Umorna i izgubljena, Frenki je skoro zaspala kad je Rita skrenula na put Pacifik vju, zaustavila na prilazu i isključila motor. Farovi su se ugasili, kao i stereo. Tišina. Nakon grmljavine na auto-putu i neprekidnog brujanja motora, bilo je neočekivano da jedina buka bude ritmičko cvrčanje usamljenog cvrčka. „Pa, to je to.” Nakon što je povukla ručnu kočnicu, Rita je izašla iz automobila i krenula malom betonskom stazom koja se protezala pored garaže i vodila do njenog stana. Praćena Fredom i Džindžer, Frenki ju je čula kako mahnito prekopava po dnu torbice. „Sranje, zaboravila sam ključ”, promumlala je pa glasno zacoktala. „O, pa, ne brini. Komšija mi je sigurno tu.” Upravo se spremala da zakuca na vrata s desne strane, kad se ona neočekivano otvoriše i baterijska lampa im zasija u lice. „Stanite, imam oružje.” „Šta?” Frenki je zateturala unazad, zaslepljena nenadanim jarkim svetlom u očima. „Naoružan sam i spreman.” Glas je bio dubok i hrapav. „Bože svemogući, šta radiš?” izusti nestrpljivo Rita. Frenki se zapanjila kad je čula da zvuči ljutito, umesto uplašeno za život. Čulo se neko komešanje i kevtanje psa kad se baterijska lampa isključila
i upalilo svetio u hodniku. Frenkinim zenicama je trebao trenutak da se prilagode, ali kad se usredsredila ugledala je veoma čudan prizor. Ispred njih je stajao, odeven u dugačku kućnu haljinu s leopardovom šarom, visok, blago proćelav tridesetogodišnji muškarac. U jednoj ruci je držao nešto nalik na pušku; ispod druge ruke mu je bio ušuškan psić ši-cu. Divlje je drhtao - baš kao i njegov vlasnik. „Gospode bože, umalo da dobijem srčani napad. Kako sam mogao znati da si ti? Mislio sam da su provalnici ili tako nešto...” Glas mu se podigao za oktavu, menjajući se iz dubokog režanja kao iz geta do visokog skičanja. Zatvorio je oči i nekoliko puta duboko udahnuo. Frenki je stajala i zurila, ne znajući šta da radi. Srećom, Rita je preuzela glavnu ulogu. „Prokletstvo, Dorijane, nasmrt si me preplašio, budalo.” Udarila ga je po grudima, kao da ubija komarca. „A verovatno si i Frenki smrtno uplašio. To baš nije lepa dobrodošlica za moju novu cimerku, a tvoju komšinicu.” Dorijan je otvorio oči, izgleda prvi put svestan Frenkine prisutnosti. „Jebote, zašto to nisi odmah rekla?” Smesta je spustio psa, koji se provukao kroz Ritine noge i istrčao napolje, zatim je spustio i pušku pa dohvatio Frenkinu ruku. „Ja sam Dorijan, drago mi je što smo se upoznali.” Pošto mu se povratila sujeta, primenio je svoj šarm, i sevnuo na nju savršenim, ravnim zubima. „Rita mi je toliko pričala o tebi, ali nije pominjala koliko si lepa... Jesi li, Rita?” Kad je Rita zakolutala očima i Frenki se stidljivo osmehnula, Dorijan joj je konačno ispustio ruku i, pošto je čvršće zavezao kućnu haljinu, pomerio se u stranu. „Pa, uđite, uđite... Nemojte stajati na vratima celu noć, jebeno je ledeno.” Ispustio je vazduh iz pluća i mahnuo im da uđu. „Unesite vaše prelepe male guzice, smestal” Dorijanov stan je bio zakrčen raznoraznom elektronskom opremom, televizorima, policama punim drangulija i lampicama okačenim oko kamina, koje su se automatski palile i gasile različitim ritmom. Ponos stana je bila
velika kožna sofa iz osamdesetih, hromirani crni, stakleni stočić zakrčen dolarskim novčanicama i prepunom pepeljarom u obliku bujnih ženskih grudi. Frenki je bila zapanjena. Kao da se našla u Deda Mrazovoj pećini za odrasle - mušičava, kič, eklektična jazbina koja je bila daleko od Hjuovog minimalističkog stana u bež nijansama - s jastučićima na sofi, DVD-jima poredanim po azbučnom redu - i veoma joj se dopalo. Ali sve je to zasenio neverovatan pogled. Podignut na stubovima iznad doline, stan je imao jedan čitav zid od stakla, sa klizećim vratima koja su vodila na verandu gde je visila mreža za ležanje i na kojoj se nalazilo mnoštvo bongo-bubnjeva, indijskih ukrasnih jastučića, biljaka, dasaka za snoubord i didžeridu.7 Opčinjena prizorom, Frenki nije mogla sve ni da upije. Stajala je na verandi, iznad mračne doline koja se spuštala i prelazila u tepih treperavog zlatnog svetla u centru Los Anđelesa. Prvi put, posle nekoliko dana, glava joj se potpuno razbistrila dok je gledala u daljinu. Grad anđela u svoj svojoj čarobnoj, primamljivoj, ovde-je-sve-moguće slavi. Opčinio ju je. Dok se Frenki divila pogledu, Rita joj je dovukla stvari iz auta u stan i pustila Freda i Džindžer iz njihovog pokretnog doma. Oni su sa olakšanjem protegli šape i radoznalo prošetali tepihom u spavaćoj sobi, proveravajući gomile prljavog veša, odškrinuta vrata ormarića, korpe za smeće prepune praznih omota čokolade, pre nego što su halapljivo progutali ostatke đevreka sa dimljenim lososom. U međuvremenu, Dorijan je jurio po stanu, koračao gore-dole po drvenom podu dnevne sobe, ispijao čaj od slatkog korena i neprekidno razgovarao mobilnim telefonom. U stvari, izgleda da je imao nekoliko desetina mobilnih, i svi su zvonili, vibrirali, pištali i svirali „Juriš lake konjice” u različitim razmacima, stvarajući orkestarsku simfoniju pozivnih tonova. Vodio je kratke razgovore, jedan za drugim, kao dobro izvežbani telefonski operater, i žustro je nešto beležio u notes. Konačno, posle navale poziva, srušio se na stolicu od pruća koja je visila sa tavanice. Rita se vratila iz susednog stana i bućnula na sofu. „Dakle, sviđa ti se pogled?” Njen glas je prenuo Frenki iz razmišljanja.
„Čudesan je.” Frenki se nasmešila kad je ušla. „Imaš li i ti takav iz tvog stana?” „Ne baš. Dorijan ima najskuplji pogled. Idemo do mene za trenutak i videćeš.” „Da, volela bih. Bolje da ponesemo i Freda i Džindžer, siročići sigurno umiru od gladi.” „Ne brini. Upravo sam ih nahranio. Već su zaspali na mom kauču.” „Bože, hvala.” Zahvalno se nasmešila. „Mora da su mace crknute od umora baš kao i ja.” „Crknute. Crknute!” Dorijan ju je oponašao kao ptica mina8 indijski čvorak. „Ne možeš biti crknuta, tek si stigla.” „Znam, ali mislim da sam ošamućena od aviona” pokušala je slabašno da se odbrani. Nije želela da ispadne dosadna matorka pred nekim koga je tek upoznala, ali sasvim iskreno, jedino što je želela bilo je da obuče pidžamu, popije šolju čaja i ode u krevet. Iako je bilo vrlo rano. No, Dorijan nije hteo ni da čuje za to. Sav blistav, protrljao je ruke kao da pokušava da zapali vatru. „U tom slučaju, imam pravu stvar da te oraspoložim.” „Samo ne onaj proldeto odvratan čaj od slatkog korena”, prekinula ga je Rita, hladeći se primerkom Nešenel enkvajerera. Negodovao je. „Zar nemaš vere, ženo?” Ustao je, raširenih nogu se podbočio i dramatično objavio: „Imam ideju za zabavu.” Zabavu? Frenki je užasnuto razrogačila oči i nečujno usnama oblikovala reč ka Riti. To je bilo poslednje što joj je trebalo. Nažalost, Rita izgleda nije delila njene strepnje. „Zabava, čija?” Uzbuđeno se uhvatila za ivicu sofe. „Aha.” Dorijan se osmehnuo, zadovoljan odgovorom. „Neću ti reći, ali znam da će biti na desetine slavnih ličnosti, fontane šampanjca i...” zastao je i nestašno namignuo, „iako znam da nećeš poželeti da pogledaš drugog muškarca pored mene, čuo sam glasine da će biti mnogo vrhunskih zadnjica
za dame kao što si i sama.” Ozareno je gledao u Frenki, koja mu se bledo osmehnula. Prvo joj je mahao oružjem u lice, a sad joj nudi vrhunsku zadnjicu. „Sjajno!” oduševljavala se Rita. „Rendi je odsutan zbog posla, tako da sam slobodna kao ptičica.” Uhvatila je Frenkin izgubljeni izraz, „Hajde, Frenki, dobro će ti činiti. Zabava je upravo ono što ti treba.” Sedeći na ivici sofe, utešno joj je stegla ruku. „Da, znam.” Frenki je klimnula glavom, trudeći se da izgleda oduševljeno, ali nikoga nije zavarala. Dorijan nije prihvatao odbijanje. Nasuo je tri čašice tekile, i podelio ih. „Ovo će ti pomoći da se oraspoložiš.” Željno je iskapio svoju, baš kao i Rita. Frenki je bila manje poletna, i iskrivila je lice kad joj je tečnost opržila grlo. Dorijan je ponovo napunio svoju čašu, podigao jedan daljinski upravljač i uključio stereo. Odjednom je iz okačenih zvučnika grunula flamenko muzika. „Hajde, neko bi pomislio da idemo na sahranu”, uzviknuo je, iskapio čašu i dohvatio par kastanjeta. Zazvečao je njima na Frenki, koja je još kašljala od isparenja tekile. „Garantujem ti da ćeš se odlično provesti.” Obuhvatio ju je oko struka i, pre nego što je stigla da ga zaustavi, počeo je da je okreće oko sofe, dok mu je kućna haljina s leopardovom šarom landarala oko članaka. „Sa mnom si...” odjednom ju je nagnuo unazad, pritisnuo joj usta na uvo i promumlao: „A ja sam lud za žurkama.”
Deseto poglavlje
Sanset je bio zakrčen saobraćajem i stajali su branik uz branik s belim dugačkim limuzinama, i gledali kako se svetla na semaforu menjaju iz crvene u zelenu do žute i nazad u crvenu. Frenki je pritisnula nos uz zatamnjene prozore Dorijanovog srebrnog mercedesa, i zurila u reklame koje su se na ogromnim bilbordima nadvijale nad njom. Zašto, o zašto je pristala da ide na zabavu? Zašto nije otišla u Ritin stan i sklupčala se u pidžami pored Freda i Džindžer? Umesto da sedi ovde, sva skockana u svojoj neizbežnoj crnoj haljini i štiklama, sa crvenim, suzama umrljanim tenom sakrivenim ispod obilne kreme za potamnjivanje i Ritine maskare „hiljadu kalorija”. Pogledala je u Ritu i Dorijana na prednjim sedištima - ona je pušila cigaretu, dok je on čavrljao mobilnim i nanosio gel na ono malo što mu je ostalo od kose. Bilo je osam sati, nedeljno veče. U Londonu bi bilo četiri ujutru i Hju bi trebalo da spava. Koliko god se trudila, ipak bi radije da je sada priljubljena uz njega... „Jebeno hvala, konačno se krećemo.” Dorijan je spustio stopalo i, iskoristivši promenu svetla na semaforu, zamenio trake. Ispred njih, put je bio masa belih farova i crvenih štop-svetala, kao oštra suprotnost praznim pločnicima. Frenki je na njima tražila znakove života, ali nije videla ni jednog jedinog pešaka. Verovatno zato što ih nije ni bilo. Čitavo stanovništvo Los Anđelesa je bilo na točkovima. Svi su nekuda išli - ili doslovno ili u prenesenom smislu, gore ili dole - svi su bili u pokretu. Umesto toga je videla nekoliko barova s neonskim osvetljenjem, tri prodavnice alkoholnih pića, železnički vagon van upotrebe pretvoren u
restoran i ogromnu maketu Marlboro Mena. Frenki se narogušila jer ju je naglo podsetio na nadmenog kretena na aerodromu, i ponovo se oneraspoložila kad joj je pažnju odvukao prizor upečatljivog hotela, osvetljenog ljubičastoplavim rotacionim svetlima. Izdizao se ispred njih i, kad su se približili, Dorijan je oštro skrenuo nadesno i projurili su svetlucavim prilazom oivičenim ogromnim palmama, koje su se blago njihale na večernjem povetarcu. Čim su stigli, jato uniformisanih poslužitelja izašlo je da ih dočeka, pa ih izvedoše i spretno skloniše automobil, spremni za sledeće goste. Tako neočekivano bačena pod jarka rotaciona svetla, Frenki se ukočila kao preplašeni zec, opijena tim raskošnim okruženjem. Pored njih su neprekidno klizili rols-rojsevi, ferariji i dugačke limuzine, a dok ih je posmatrala, primetila je da sav kolovoz blista. Napravljen od betonskih ploča pomešanih s nečim sjajnim, nalik na milione sićušnih zvezda, presijavao se i blistao pod jakim reflektorima. Samo u Los Anđelesu je mogla da ima zvezde pod nogama. Na ulazu se skupljala gomila. Vitke devojke u tunikama, kosate zavodnice u odeći gući, muškarci četvrtastih vilica i preplanulog tena, svi su pokušavali da uđu na zabavu. Izbacivač, prava gromada od čoveka, razmetao se kao akcioni heroj, rukom ih sprečavao da uđu i vikao u mikrofonslušalicu. Upadljivo je ličio na Majka Tajsona. Pomislila je da možda i jeste Majk Tajson lično. Budući da je pretpostavljala kako će morati da čeka sa svima ostalima, pokušala je da pronađe zgodno mesto gde da stane. Nije želela da izgleda kao da se gura. „Izvinite, da li je ovo kraj reda?” upitala je dvadesetogodišnju plavušu pored sebe. „Red?” Plavuša, koja je izgledala upravo onako kako plavokosa dvadesetogodišnjakinja u Los Anđelesu treba da izgleda, nabrala je čelo kao da je ne razume. „Da, red, da se uđe.” Plavokosa je izgledala zbunjeno. Penzioner pored nje joj je priskočio u pomoć. „Misli na kolonu, šećeru.” I tek tad devojka shvati šta je zapravo pita. Vedro se zakikota i okrenu ka Frenki. „O, naravno, dušo, ovo je red.”
Izgledala je krajnje oduševljena sobom. Kao i penzioner, koji joj je čvrsto stezao pedeset centimetara širok struk. Smeškao se kao ponosni deda, a ne razvratni pedofil što je u stvari bio, i pokazivao fluorescentne zube sa glazurom vrednom petnaest hiljada dolara. Frenki je tupo klimnula glavom, zaslepljena takvim zubarskim umećem. „Juhu!” Ponovo taj zvuk. Frenki se okrenula, podigla na prste i preletela pogledom preko gomile. Na početku reda je ugledala Ritu kako joj ludački maše, divlje vrteći rukama, kao roditelj koji pokušava da igra. O bože, zgrčila se. Rita je uvek to radila. Uvek se gurala na početak svakog reda bilo da je u pošti, na autobuskoj stanici ili pak u baru - i Frenki bi je pratila, umirući od sramote i trudeći se da izbegne opake poglede koje su im dobacivali. Osećala se kao da je na manekenskoj pisti i uznemireno je prošla pored kolone ljudi, koji su je odmeravali od glave do pete, pokušavajući da odgonetnu u kom filmu su je videli. Nekom Kventina Tarantina ili možda Spajka Lija, ili, nije valjda, u Spilbergovom? Pošto nisu mogli nigde da je smeste, međusobno su se došaptavali. Neee, sa takvim sisama i zubima, očito je Britanka. Verovatno iz produkcije Merčant Ajvorija ili, još verovatnije, Kena Rasela. Na kraju krajeva, mora da je u nečemu - kako bi inače bila na spisku gostiju? „Hajde, ludice. Mi smo s Dorijanom.” Kao da je spasava od davljenja, Rita je zgrabila Frenki i povukla je kroz ulaz. Frenki je bila zbunjena. „Pa?” „Pa?” Rita je napravila grimasu. „Pa, ulazimo pravo unutra.” „Zašto?” I dalje nije shvatala. „Prokletstvo, ne znam”, izlanula je Rita, ozlojeđena zbog Frenkinih glupih pitanja. „Koga je, dođavola, briga? Ušli smo, zar ne?” Zvučalo je kao da su pljačkaši banke koji su savladali istančani alarm ugrađen o velikom trošku da odbije obične smrtnike. „Hajde”, prosiktala je i, ne čekajući dalja pitanja,
zakloparala kroz mermerno predvorje u zlatnoj svetlucavoj majičici bez bretela i odgovarajućoj mini-suknji. Za razliku od nje, Frenki je bila kao u pogrebnoj crnini: crnoj haljini, crnim hulahopkama, crnim cipelama. Uprkos Ritinim ohrabrenjima, i dalje je žalila za Hjuom. Žurno su prošle pored obezbeđenja u potrazi za Dorijanom, ali nigde ga nije bilo, nakon što je nestao kroz predvorje noseći srebrnu akten-tašnu, u dugačkoj bundi koja se vukla po podu kao odeća od hermelina. Krenule su za njim, i požurile kroz zavese od belog muslina koje su visile s tavanice i lelujale kao jedra na brodu, prema zvucima čavrljanja, muzike, smeha i kuckanja čašama. A onda su odjednom stigle. Frenki se obeshrabrila još na ulazu. Nikad nije videla ovakvu zabavu. Održavala se u hotelskom baru, čuvenom Klaudsbaru, ali nije bio ni nalik na barove u britanskim hotelima. Nije bilo lažnih kamina, vaza sa suvim cvećem, cicom presvučenih fotelja i zavesa vezanih kićankama. Nije čak bilo ni šanka, hrastovog, mesinganog niti nekog drugog. Umesto toga, bili su na otvorenom oko olimpijskog bazena osvetljenog desetinama baklji koje su držale rimske statue na mermernim stubovima. Oko njega su bile mozaičke pločice, a na njima razasute stotine jastučića - i to ne one vrste kakve se mogu naći u Ikei, već veliki sjajni jastuci veličine madraca, prekriveni mekim belim sedefnim plišom i napunjeni guščjim perjem - na kojima se izležavalo mnogo ljudi koji su otmeno ispijali šampanjac. Kao da su zakoračili u drugi svet. Plamenovi baklji bacali su treperavu svetlost preko lica, i davali im zlatan sjaj koji je viđala samo na slikama holandskih majstora. Bio je to svet Kenova i Barbika. Savršenih, plastičnih ljudi. Ali dok su muškarci bili jedva prepoznatljivi, tu i tamo sa preplanulim i u teretani nabildovanim grudnim mišićima, žene su bile nešto drugo. Frenki se osećala kao da je otkrila neku drugu vrstu: losanđelesku dete-ženu - žene koje su prošle kroz pubertet samo od struka nagore. Dok na donjoj polovini nije bilo nigde zadnjice, stomaka ili - bože sačuvaj - kukova, na gornjoj polovini se isticao par posebnih grudi u stilu Pamele Anderson. Bile su dvanaestogodišnjakinje s duplim D silikonskim prsima i, povrh svega,
nogama dugačkim do svemira. Zurila je u njih. Uprkos tome što je imala metar sedamdeset šest, odjednom se osetila kao maleni lik iz Ostrva mašte koji je vikao: „Dolaze avioni, dolaze avioni!” Trudeći se da ne izgleda zaplašeno - a bilo joj je teško - pratila je Ritu, koja nije imala takvih briga i samouvereno je koračala ka slobodnim jastucima. Dok se spuštala na jedan, Rita je namestila majicu i počela da rasteže mini-suknju od likre preko butina, kao foliju preko pilećih bataka. „Bože, žedna sam, a ti?” I ne čekajući odgovor, rukom je dozvala jednu od superzgodnih konobarica koje su lebdele unaokolo u budistički narandžastim saronzima i bosim nogama, sa poslužavnicima šampanjca. Rita je prstima i palčevima zgrabila četiri čaše. „Pa, jedva da se nešto dobije u tim nezgodnim stvarčicama”, negodovala je, usisavajući šampanjac sa zlatno nalakiranih noktiju, i dodala je dve Frenki. „Naiskap.” Kucnula je čašu o čašu. „Kladim se da bi ti prijalo piće.” Frenki je sumorno uzdahnula. „Otkako me je Hju ostavio, ništa drugo i ne radim, samo pijem.” Tužno se zagledala u čašu. Rita ju je pogrešno razumela. „To je moja devojka.” Ohrabrujuće se osmehnula, ispila jednu čašu i odmah se bacila na sledeću. Iako je bila tako sitna, mogla je da natpije gotovo svakoga. Iskapila je i talog. „Neću dugo idem samo do klonje.” Podigla se sa jastuka, otkrivajući više tela nego što je nameravala, i odvukla se u potragu za ženskim toaletom. Sama na džinovskom jastuku, Frenki se osetila kao Palčića na latici ljiljana. Izgubljena i beznačajna. Poigravala se mišlju da potraži Dorijana, ali se predomislila kad ga je ugledala u udaljenom uglu. Uprkos svojoj kitnjastoj pojavi, koja je često bila na ivici, bio je sumanuti heteroseksualac. Ispružen na jastuku, bio je okružen prelepim, sjajnim ženama koje su ga hranile sušijem i šampanjcem, kao rimskog cara robinje. Pogledala je na sat. Bože, Rite nije bilo čitavu večnost. Po drugi put toga dana, poželela je da požuri. Frenki je popila još jednu čašu šampanjca. Osećala se nelagodno. Nije
navikla da bude sama na zabavi. Obično bi razgovarala s Hjuom, ili bi ga samo gledala, dok bi on s nekim slučajnim poznanikom u uglu razgovarao o cenama kuća i kamatnim stopama. Navikla je da bude u paru, pa čak i ako nije bila zapravo s njim, davao joj je osećaj sigurnosti. Kao da je imala vazdušni jastuk - znaš da je tu ako ti zatreba. Ali sad je bila sama, a to je značilo ćaskanje, flertovanje i trud, uprkos tome što je sasvim zaboravila kako se to radi. Čak i da nije, nedostajala joj je hrabrost da se uključi u taj zastrašujući prizor. Kad joj je Hju saopštio da je gotovo, oduzeo joj je samouverenost, i ostavio joj dosta prostora za izobilje strepnji. Sad je mogla da razmišlja samo o tome šta nije u redu s njom. Veličina zadnjice? Sisa? Zastrašujući celulit? Ili je previše dosadna? Ili nikakva u krevetu? Ili to što je umela da se napije i peva pesme Frenka Sinatre? Spisak je mogao da se nastavi unedogled. Jednog trena je bila deo para: srećna, sređena, samouverena. Narednog trena - bum, tras - ušla je na područje Bridžit Džouns: neudata, neurotična i zavisna od nikotina. Kad je zaronila dublje u ovo sumorno razmišljanje, ugledala je zgužvanu, kao nebo plavu paklicu cigareta amerikan spirit kako viri iz zlatne torbice sa šljokicama, koju je Rita ostavila. Nije je krivila, ni ona ne bi dopustila da je neko vidi s tim ni u ludilu. Izvukla je paklicu i, pokušavajući da sebe ubedi kako joj ne treba nikotin da bi se opustila, ona u stvari ne puši, potajno je zavirila unutra. Ostala je jedna cigareta. O, pa, jedna malena cigareta joj neće naškoditi, zar ne? Potreban joj je samo dim. A Riti neće smetati. Na kraju krajeva, ipak je ovo vanredan slučaj. Stavila ju je u usta, zgrabila kutiju šibica iz jedne ručno rezbarene balinežanske činije koje su bile razbacane unaokolo. Upravo se spremala da zapali kad je čula: „Žao mi je, ovde se ne puši.” Podigla je pogled. Konobarica se pojavila kao duh iz boce. Frenki je bila zbunjena. Kako to misli, ne puši se? U baru je. „Molim?” Konobarica je mehanički ponovila rečenicu: „Žao mi je, ovde se ne puši.” Frenki je osetila razdražljivost. Nije pogrešno čula. „Mislite, ne mogu nigde da pušim?” Zbunjeno je pogledala u obilje šibica oko nje, i na svakoj kutiji se nalazio logo bara. Šta ljudi iz Los Anđelesa rade s njima ako ne puše? Prave makete od šibica? Nekako nije mogla da zamisli Madonine
dvojnice kako dovršavaju maketu Meri Rouz. Konobarica je odmahnula glavom. „Ne u javnom baru. Takav je državni zakon Kalifornije.” Zvučala je kao da čita sa idiota. „Uvek možete izaći napolje.” „Ali ja jesam napolju”, uzvratila je Frenki, i u neverici se zagledala u mračno, otvoreno nebo. Konobarica je prešla preko toga, spustila ruke na nepostojeće kukove, a osmeh joj se sad pretvorio u ljutitu liniju. „Ako nameravate da pušite, moraću vas zamoliti da napustite bar i izađete.” Pokazala je rukom ka vratima verande na udaljenom kraju bazena. „Dobro.” Pošto je shvatila da nema svrhe raspravljati se s gospođicomsa-stavom, Frenki je ustala. Tek tada je shvatila da ima publiku. Svi su zurili u nju. I niko nije pušio. Osećajući se kao prestupnica, izvadila je cigaretu iz usta i, pošto nije bilo ni traga od Rite, žurno je zaobišla čitav bazen i izjurila kroz vrata. Napolju je bilo mračno i hladno, za razliku od toplog bara. U glavi joj se vrtelo od previše šampanjca. Udahnula je vazduh punim plućima i osvrnula se oko sebe. Bilo je pusto. Nije bilo buke, samo bledi žamor zabave i udaljeno brujanje saobraćaja. Dakle, ovo je deo za pušače, pomislila je, uviđajući razliku u odnosu na London, gde su se proterani pušači uvek skupljali u živahnu družinu, i zadovoljno praznili paklice B&H, s pićem u jednoj ruci, i cigaretom u drugoj. Pomalo nesigurna, naslonila se na kamenu ogradu od stubića koja se protezala oko udaljene stranice verande, upalila je cigaretu i, duboko udišući, pogledala dole na ulice koje su izgledale kao svetleća rešetka. Misli su joj odlutale do Hjua. Bio je kilometrima daleko, na drugom kontinentu, u drugoj vremenskoj zoni. Kilometrima daleko od nje. Možda je Rita bila u pravu, možda je nadmen, možda ju je vrteo oko malog prsta, ali ipak ga je volela. Nedostajao joj je. Oči su joj se napunile suzama i znala je da će ponovo zaplakati. Odjednom je čula korake iza sebe i oštro šmrknula. Okrenula se. Posle
svetala saobraćaja, bilo joj je teško da vidi u mraku, ali uspela je da razazna priliku muškarca - visok, širok. Nije mogla da mu vidi lice. „Izvinite, imate li vatre?” Bio je glasan u odnosu na slabi žamor buke u pozadini. Klimnula je glavom, pružila šibice i posmatrala ga dok je tražio mesto gde da spusti piće. „Evo, ja ću.” Otkinula je šibicu s kartona i zagrebala njome preko šmirglaste trake. Fosfor se zapalio i, pomerivši se napred, primakla je plamen njegovoj cigareti. Kad je spustio čašu, obavio je ruke oko njenih, dok je usnama snažno stiskao narandžasti filter, pri čemu mu je plamen osvetlio lice, i prikazao preplanulu kožu, gustu čekinjastu bradicu, grube bore oko usana. Činio joj se poznat, kao da ga odnekud zna... Na trenutak mu se zagledala u oči, pre nego što joj je plamen oprljio prste i ona istrgla ruku. Sinulo joj je istog časa kad se šibica ugasila. Gospode bože, pa to je on.
Jedanaesto poglavlje
Gospode bože, pa to je ona. Devojka sa aerodroma. Izašao je da zapali i prvo je pomislio da je sam, a onda je začuo šmrkanje i video kako se neko naslanja na ogradu balkona. Iako je bio mrak, razaznao je oblik žene. Vitka, visoka, izvajana guza. Izgledala je ljupko, barem otpozadi. Prvo je hteo da se vrati unutra, ali kako mu se učinilo da ona plače, pomislio je: dođavola, dama je u nevolji. Možda joj je potrebno njegovo rame da se isplače. I tako ju je pitao za vatru - stari štosovi su uvek bili najbolji - i pomislio je kako mu se sreća osmehnula kad se nagnula i zapalila mu cigaretu. Mirisala je predivno i bio je u pravu, bila je veoma lepa. Bilo mu je čudno što mu se takođe činila i vrlo poznatom. Je li je već negde sreo? U sebi je listao svoju crnu knjižicu - je li radio s njom, ćaskao u nekom baru, proveo s njom jednu noć? Tada je shvatio. I nije mogao da veruje. To je bila devojka koja je pokušala da mu preotme kolica na Hitrou. Luda Engleskinja. Žena koju je poslednji put video na izlazu s losanđeleskog aerodroma. „To si ti!” Frenki je odskočila kao da ju je ujeo. Stavila je opečeni prst u usta, i ljutito ga pogledala kroz mrak, a početno iznenađenje se brzo pretvorilo u razdražljivost. „Ti si onaj tip!” U početku ga nije prepoznala bez onog glupog, prokletog kaubojskog šešira. Ali to je nesumnjivo bio on. Lažljivi, prevarantski, lopovski Jenki sa aerodroma. Uzdahnuo je. „Vidi, što se tiče onog ranije...” Ali Frenki mu nije dozvolila da objasni. „Ti si tip koji mi je maznuo kolica na Hitrou.” Nije mogla da veruje. To je bio on. Gospode, baš ima petlju. Prišao joj je kao da se ništa nije dogodilo, i još tražio da zapali. Lenjo je protrljao bradicu. „Hej, kunem se da su ono bila moja kolica.”
Osmehnuo se. Poslednje što mu je trebalo bila je nova svađa. U stvari, ne bi mu smetalo da uspostave primirje i da uzme od nje broj telefona. „Svejedno, nema veze, zar ne? Došlo je do zabune.” „Zabune?” Osećala je kako se kostreši. Da li joj on to smišljeno povlađuje? „Ma, daj, malo si i popila.” Nasmejao se, u želji da se našali, s nadom da će se i ona nasmejati. Pogrešio je. Pušila se od besa. Drski gad je i dalje tvrdio kako je ona bila kriva, i da sve bude još gore, smejao joj se - ponovo. „Šta hoćeš da kažeš? Da sam bila pijana?” Gospode, baš ju je pogodio u živac. „Nisam to rekao.” Pokušao je da se izvuče, ali uzalud. Osećao je da mu situacija izmiče iz ruku i juri u susret još jednoj žestokoj svađi. Frenki je skočila u napad. „Ne moraš. Ali, samo da znaš, nisam bila pijana. Popila sam nekoliko pića da bih se smirila, to je sve. Nisam zato pijanica.” Jesu li svi Amerikanci tako prokleto puni sebe? „Hej, dobro, povlačim sve što sam rekao. Nema potrebe da budeš tako osetljiva.” Dođavola, šta joj je? Jesu li sve Britanke tako napete? „Pa, šta kog đavola očekuješ kad mi se tako prišunjaš?”, prsnula je. „Auuu!” Podigao je ruke u znak predaje, i odmakao se. „Samo sam tražio šibice.” Gospode, ova je stvarno luda. Nije ništa rekla. Umesto toga, povukla je dim i postiđeno počela da petlja oko kopče na Ritinoj zlatnoj ručnoj torbici. Gledao ju je, a ljutnja mu se ugasila brzo kao što se i pojavila. Izgledala je tako izgubljeno i ranjivo. „Čuo sam da plačeš... mislio sam da možda mogu da pomognem.” Zakopčala je torbicu i sumnjičavo ga pogledala. Šta on to glumi? Je li to iskrena briga ili joj se podsmeva? Poverovala je da se radi o ovom drugom. „Ne treba mi pomoć od nekoga kao što si ti.” Sad je na njega došao red da se naljuti. „Nekoga kao što sam ja?” Mišići
u stegnutoj vilici su mu brzo zaigrali od razdražljivosti. „Šta, dođavola, time hoćeš da kažeš?” Ozlojeđeno je uzdahnula. „Vidi, samo me ostavi na miru, u redu?” Streljala ga je pogledom. „Sa zadovoljstvom.” Uzvratio je istom merom. Nastupio je tajac. Zveckanje visokih potpetica i blesak sjajne, zlatne odeće kroz lišće najavilo je Ritin dolazak. Čim se pojavila iza ugla, ugledala je Frenki. „Prokletstvo, znači tu si? Tražila sam te svuda...” Glas joj je utihnuo kad je primetila da Frenki razgovara s frajerom. I to ne s bilo kojim. Oči su joj zasijale kad je shvatila da je to muškarac sa aerodroma. Poklon od boga. Seksi kauboj. Frrr. Osetila je kako luči sokove, kao drvo, i žurno je počela da zabacuje kosu i povlači majičicu - kako bi napravila što veći dekolte dok je gledala od njega ka Frenki, zatim opet u njega. Niko nije progovarao. Napetost je visila u vazduhu kao ustajali dim cigareta. Ali Rita to nije primetila, jer su joj podivljali hormoni odagnali svaki komadić osetljivosti koji je posedovala. Ponovo se okrenula ka Frenki. „Zar nas nećeš upoznati?” Razvukla je svoj najširi osmeh, koji je obično čuvala za režisere, zagledala se u neverovatno zgodnog stranca i snebivljivo se zakikotala. Frenki je zaškrgutala zubima. Upoznavanje joj je bilo poslednje na pameti. Umesto toga, namrštila se na nezvanoga gosta, sa željom da on ode. Shvatio je poruku. „U stvari, upravo sam krenuo.” Pogledao je pravo u Frenki, koja je skrenula pogled, pre nego što je klimnuo glavom Riti. „Drago mi je što smo se upoznali.” „Da, i meni”, ciknula je Rita, koja je uvek zvučala kao Mini Maus kad je bila uzbuđena. Frenki je samo ćutala. Okrenula se tek kad je začula bat njegovih čizama po betonu dok je odlazio. Rita nije mogla da sačeka da se on dovoljno udalji, već je gurnula Frenki u rebra.
„Prokletstvo, ti si čudo od žene. Gde si to upoznala?” Okrenuvši se, Frenki je posmatrala kako njegova figura nestaje u mraku i osećala grižu savesti. Možda je ipak malo preterala. Možda je samo hteo da pomogne... Brzo je odbacila tu misao čim se pojavila. Šta joj pada na pamet? Naravno da nije želeo da pomogne, likovao je. Verovatno ga je zabavljalo to što je bila uzrujana. Takav je tip. Jedan od onih pametnih, nadmenih kretena. Očigledno ju je prepoznao sa aerodroma i pomislio kako će joj se narugati. Drski gad, priča kako je bila pijana. Pa, dobro, malo i jeste, ali kakve to veze ima s njim? „Pa?” nestrpljivo je cvrkutala Rita i prenula Frenki iz razmišljanja. „O, duga priča”, umorno je uzdahnula, i pogledala u praznu čašu. „Možemo li kući? Umorna sam. Previše šampanjca.” Glava joj je bila teška i ošamućena. „O... da, naravno. Uzećemo taksi. Dorijan nikad ne odlazi sa zabave pre ručka.” Trudeći se da sakrije razočaranje zbog uskraćenosti za sočne pojedinosti, Rita je uhvatila Frenki za ruke i povela je kroz grupice ljudi prema izlazu i parkiranim taksijima. Nije bilo svrhe navaljivati na Frenki kad je ovako neraspoložena, pomislila je, dozivajući taksi, ali s druge strane, kad je nju tako nešto sprečavalo? „Dakle, kako se zove?” Trudeći se da zvuči ravnodušno, otvorila je vrata automobila, dala taksisti adresu i uvukla se unutra. „Ko?” upita Frenki, dok se uvlačila za njom, i zalupi vratima. Nameštajući suknju koja joj se popela do struka, Rita je očajno duvala. Zar nije očigledno? Šta je sa Frenki? Zar je postala slepa za muškarce nakon što je ostavljena - i to za prvoklasne muškarce. „Onaj seksi lik tamo.” Rukom je pokazala iza njih dok je taksi kretao. „On?” Frenki je kratko razmišljala dok su kretali Sansetom i shvatila je da, iako se sad već dvaput posvađala s tim frajerom, na obe strane Atlantika, nije imala pojma kako se zove. „Ne znam”, odgovorila je.
Rita je nezadovoljno zaječala. „Pa, ko god da je, prokleto je zgodan.” Frenki je zažmurila, naslonila glavu, u kojoj je bubnjalo, na naslon sedišta, i nije ništa rekla. Prokleto zgodan? Pre će biti prokleto umišljen. Ponovo su bile u stanu i Frenki je sad ležala ispod jorgana. Nije mogla da spava. Rita je ležala ispružena pored nje, sa crnom satenskom maskom preko očiju i industrijski napravljenim, snažnim čepovima za uši, a na licu joj je bila razmazana noćna krema za uklanjanje bora, zatezanje kože, sužavanje pora, ona što će joj dati novi izgled osamnaesto-godišnjakinje, i to za samo osamdeset dolara. Blago je hrkala. Frenki je osluškivala ritmično zujanje. Bila je navikla da deli krevet s Hjuom, koji je bio tih kao miš, i koji bi po čitavu noć ležao u fetalnom položaju a da se i ne pomeri. Za razliku od Rite, koja je naizmenično ispuštala zvuke slične onima domaćih životinja i šutirala se kao kik-bokser. Dok je gladila izubijani nožni list, žalosno je zurila u tavanicu. Zavrtela joj se kao da joj je bubanj veš-mašine u glavi. Zažmurila je, nadajući se da će joj to možda pomoći. Ali nije. Samo je postala još svesnija kako joj se petšest popijenih čaša šampanjca kuvaju kao sumporna kiselina u dubini stomaka. Zašto je, dođavola, toliko pila? Ovim tempom se njen novostečeni status, neudate nezaposlene nikotinske zavisnice, brzo pretvarao u neudatu, nezaposlenu alkoholičarsku nikotinsku zavisnicu. Kad malo bolje razmisli, pre će biti neudata, nezaposlena depresivna alkoholičarska nikotinska zavisnica. Ta misao ju je otreznila. Ali ne tako kao suva, dosadna potreba koja joj je prekinula samosažaljevanje i zbog koje je zamahala rukama kroz vazduh i zavapila: „Vode!” Mučena žeđu koja je nastupila zbog pića, iskobeljala se sa madraca, trudeći se da ne poremeti Freda i Džindžer, koji su se sklupčali u dve čvrste dlakave lopte u dnu jorgana, i naslepo je zabatrgala preko spavaće sobe, saplevši se preko Ritinih odbačenih cipela. Jebiga, tiho je opsovala. Odvukla se na sprat do kuhinje, ispružila ruku u mraku kao čarobni štapić, i otvorila vrata frižidera. Iznutra ju je ošinula jarka svetlost, kroz tamu otvorene kuhinje i dnevne
sobe. Zatreptala je dok su joj se oči prilagođavale i pažljivo se zagledala unutra - Rita nije bila poznata po urednosti - ali nije videla vodu, a rečeno joj je da ne pije česmovaču (što je isključilo mogućnost da se baci na sudoperu, izvrne glavu, zabaci kosu i obavije usta oko slavine). U stvari, frižider je bio prilično prazan, osim buđave, stare, napola pojedene pice iz Domina, koja je čučala na gornjoj polici, i boce nekakvog gustog zelenog, odvratnog proteinskog šejka od povrća koji se zvao difens ap. Stomak joj je, užasnut, zamahao belom zastavicom, ali dehidracija i preteći mamurluk su prevladali. Oprezno je otpila gutljaj. Imao je ukus tečnih klica. Fuuuj! Vratila ga je. Povratila bi da je popila još. Poražena, odmakla se od frižidera i odšetala preko dnevne sobe do sofe. Odsutno je pogledala na sat. U Londonu bi bilo osam, ponedeljak ujutru. Hju bi trebalo da je još u krevetu. Zatvorila je oči i pomislila na njega. Svakog trena će mu se radio-alarm uključiti na Kapital FM, i lenjo će se okrenuti na dušeku, i dalje zatvorenih očiju, i izdići će glavu na jastuku. I ležaće tako, ne pomerajući se, sve dok ne prođu vesti, pre nego što otvori oči, isključi radio, ustane iz kreveta, protegne se ispred prozora, dvaput zevne, prođe rukom kroz slepljenu kosu i pospano protrlja glatke grudi. Zatim, samo u boksericama kelvin klajn, otapkaće do kupatila, osmotriti stomak u ogledalu - spreda, sa strane (opušten i uvučen) -proveriti ima li dlaka u nosu, ušima ili možda poneka suvišna na obrvama (pincetom će brzo iščupati krivce), pre nego što nestane pod tušem, sa kozmetikom aveda, na dobrih pola sata. Žalosno je uzdahnula. Njegovo dugotrajno boravljenje u kupatilu ju je nekada izluđivalo, ali sada joj je nedostajalo, kao što se inače dešava ostavljenim devojkama slomljenog srca. Kad bi samo mogla da ga vrati, zaklela bi se da se više nikada ne bi ljutila. Nikad ne bi stajala u kućnoj haljini, povlačila zavesu oko tuša i kukala mu da požuri, nikad se ne bi žalila na komadiće zubnog konca, koje je stalno pronalazila po stanu, nalik na migoljave bele crve, nikad mu ne bi prigovarala zato što je potrošio regenerator - ponovo. Nedostajao joj je i želela je da joj se vrati. Pateći i iznutra i spolja, zagrlila je jastuče umesto dečka i prazno se zagledala u otpatke na stočiću. I tada joj je, među gomilom časopisa,
maramica i nereda koji je pratio Ritu kuda god bi krenula, pogled pao na nešto. Telefon. Iskušenje je bilo preveliko. Nagnula se i uzela slušalicu. Osećala se kao da drži napunjen pištolj. Na trenutak je oklevala... Treba li da povuče okidač? Naravno, odgovor je bio ne, ne, ne, ne. Nemoj da piješ i telefoniraš. Ali bilo je prekasno. Na drugoj strani veze je vladala tišina. Zatim zvonjava. Usta su joj se osušila i pokušala je da proguta. Sačekala je. Odjednom se čuo škljocaj i glas. „Halo?” Bio je to Hju. Srce joj je zalupalo. Usta kao da su joj se zavezala. Telefon joj je bio kao granata na dlanu. „Halo?” Ponovo se čuo njegov glas. Ovoga puta nestrpljiviji. Morala je da progovori. Želela je da progovori... „Hju, ja sam, Frenki” izbrbljala je, a očaj u glasu joj je presekao sve nade da će možda odglumiti smirenost. „Frenki?” Jedna reč. Dva sloga. Iz toga je morala da zaključi je h zadovoljan, ljut, uzbuđen, zabrinut, tužan, nedostaje li mu. Nije čekao da mu odgovori. „Gde si?” „U Los Anđelesu.” „Šta?” Čula ga je kako petlja okolo, i brzo je isključio radio koji je stvarao pozadinsku buku. „Šta si rekla?” „Rekla sam da sam u Los Anđelesu.” Pokušala je da umiri drhtavi glas. „U Los Anđelesu?” Glas mu se podigao za oktavu. „Šta kog đavola radiš tamo?” (Nije bila sigurna je li to bila zabrinutost, ljutnja ili možda ljubomora.) „Kod Rite sam.” Prokletstvo. Zašto nije rekla nešto duhovito, pametno, zabavno? Zašto nije zacvrkutala: „Provodim se kao nikad u životu.” Oči su
joj se punile suzama. Verovatno zato što joj nikad nije bilo gore u životu. „Nedostaješ mi.” Sranje, sranje, sranje. Šta radi? Morala je da bude jaka ravnodušna - pribrana. „Tako mi nedostaješ.” Reči su joj izletele kad se slomila. I sad je plakala. Gotovo je čula kako se poeni koje je možda zaradila time što je zbrisala u Los Anđeles brišu, jedan po jedan, sa svakim jecajem. Hju nije rekao ništa. Nastupila je nelagodna tišina. Čula je još petljanja u pozadini, zvuk zatvaranja vrata. „Vidi, nije mi zgodan trenutak za razgovor. Spremam se za posao i kasnim.” Pogledala je na sat. Osam i pet po britanskom vremenu. Vreme kad inače izvodi ritual sa stomakom pred ogledalom u kupatilu. „Nazvaću te.” Zvučao je tako zvanično. Kao da se dogovara za poslovni sastanak. „Kad?”, izgovorila je, a u glasu joj je odzvanjala uzbuna. Do sada je već prestala da se trudi da ostane smirena i ravnodušna. Stezala je slušalicu dok joj čukljevi nisu pobeleli. „Uskoro.” Želela je da vrisne: „Kog dana? U koje vreme?”, pa da ostane u stanu zalepljena za telefon. Ali naravno da nije. Umesto toga mu je dala svoj broj. Dvaput. Onda ju je pozdravio i spustio slušalicu. Tek tako. Naduvenih očiju, sumorno se zagledala u slušalicu. Znala je da je Hju neće nazvati. Duboko u sebi je to znala još dok mu je davala broj telefona, ali tako je očajnički želela da mu veruje. Isto toliko očajnički, koliko je želela da joj on kaže kako je užasno pogrešio, da je voli, te kako želi da se oženi i provede ostatak života s njom. Ali Hju nije rekao ništa od toga. I znala je da neće. Ovo nije bio jedan od onih filmova koje je nekad gledala s mamom, sa razblaženim, saharinski slatkim, devojka-osvaja-momka srećnim krajem. Ovo je stvarni život. Njen život. Ne-život. Stežući telefon čvrsto uz grudi, sklupčala se u loptu, zagnjurila glavu u sofu i isplakala svoju dušu.
Dvanaesto poglavlje
„Ko je to bio?” „O, samo prijatelj.” Kad se vratio u spavaću sobu, Hju je spustio slušalicu i nagnuo se preko zgužvanog jorgana, prelazeći rukom preko malih grudi koje su pripadale mladoj žgoljavoj plavuši koju je upoznao sinoć na Adamovoj i Džesikinoj proslavi veridbe. Ležala je naga u krevetu, a njen ten sen trope mu je bio razmazan preko jastučnica, dok su dva brežuljka njenog grudnjaka ležala na tepihu kao dve crne čipkaste čaše jogurta. „Zašto zovu tako rano?” Plavuša je otvorila jedno maskarom umrljano oko i zaškiljila na Hjua, koji se udubio u igranje s njenim bradavicama, i zavrtao ih tamo-amo između kažiprsta i palca kao da traži stanicu na radiju. Zašto muškarci uvek misle kako to žene pali? Prigušila je zevanje. Imala je tako odvratan mamurluk. Samo je želela da ponovo zaspi. „Hmmm, ko zna?”, odgovorio je Hju, stavio bradavicu u usta i odlučno je usisao kao bombonu. Kakav loš odabir trenutka za poziv. Probudio se sav napaljen i bio je usred pipanja plavuše kad je telefon zazvonio. Prvo nije hteo da se javi, ali se predomislio. Možda je nešto u vezi s poslom. No, nije bilo. Bila je to Frenki, plakala mu je u slušalicu i govorila koliko joj nedostaje. A to je bilo poslednje što je želeo da čuje dok je pokušavao da kresne devojku koju je pokupio na zabavi. Doduše, nije ga taj poziv iznenadio. Očekivao ga je još otkako se vratio u stan i otkrio da je spakovala torbe i nestala s onim prokletim mačketinama. Da bude iskren, to ga je iznenadilo. Pretpostavljao je da će ga čekati kad
stigne kući i želeti da razgovara satima, pokušati da ga ubedi da promeni mišljenje. Nikad nije pomislio da će se jednostavno bez reči iseliti. I ne samo to, već i odseliti u Los Anđeles. Mislio je da će se smestiti kod roditelja, ili na nečijoj sofi, ali nikad u Los Anđelesu. Nije mogao da veruje. Frenki je inače bila tako razumna. Nikad nije donosila ishitrene odluke, uvek je bila u svemu tako obazriva. Ovo nikako nije ličilo na nju - i Los Anđeles od svih mesta, to jednostavno nije bio njen stil, mrzela ga je. U stvari, verovatno će se brzo vratiti. Očito je stvarno bila uznemirena, ali šta je on mogao? Kao što je Adam rekao, ne treba da se oseća krivim zbog onoga što se desilo. U redu, mogao je odabrati bolji trenutak, budući da je izgubila posao i sve to, ali šta je drugo mogao? Zabavljali su se gotovo dve godine i imali su stvarno lepih momenata, ali na kraju krajeva, bilo mu je samo trideset dve. Nije bio spreman da se skrasi i oženi, a Frenki je to želela. Osim Adama, većina drugova su mu bili neženje i stalno su izlazili na pijanke, zabave i uživali u muvanju žena. Nedostajalo mu je to. Stisnuo je plavušine grudi kao da su zrele šljive. I evo ga, sprema se da svrši, a razmišlja o Frenki. Šta, dođavola, radi? Potisnuo je u podsvest sve misli o njoj i telefonskom pozivu. Misliće o tome neki drugi put. Sad mora da se pozabavi važnijim stvarima. Čim mu se ponovo ukrutio, bokserice su počele neprijatno da ga stežu. Pokušao je da se opušteno izmigolji iz njih. Nije bilo lako. Uspeo je da ih prevuče preko kukova, ali onda mu se guma zakačila oko kolena. „Jesi li siguran da to nije bila tvoja devojka?” Plavuša je bila sumnjičava. Stan je bio veoma uredan za neženju, a pronašla je i pincetu za obrve na polici u kupatilu. Hju je počeo da se nervira. Sam je više od četrdeset osam sati i očajnički je želeo da proslavi novostečenu slobodu. Sinoć mu se plavuša činila odgovarajućom, flertovala je s njim za šankom, pustila ga malo da je pipka u baru, pristala da svrati na kafu. A onda, naravno, kad su se spetljali, i on pomislio da je ima u šaci, neposredno pre velikog finala, ona je odjednom odigrala na kartu smernosti, rekla mu kako se jedva poznaju, i morao je da se
zadovolji rukom. Sad je želela da leži u njegovom krevetu i razgovara o Frenki. Nije je pozvao da razgovaraju, za ime boga. „Ne, bio je to prijatelj, u redu?”, nestrpljivo je prsnuo. Plavuša je nezadovoljno zagunđala i čvrsto omotala jorgan oko sebe. Kad je shvatio da neće ništa postići ako ne bude pažljiv, Hju je brzo promenio taktiku i poljubio joj vrh nosa. „Hajde, Kerol. Zar ti se ne sviđam?”, prošaputao je najboljim bebećim tepanjem, ljubeći je u obraze, vrat, po ključnoj kosti i grickajući joj usnu resicu. „Čeril”, smrknuto se napućila, odlučno stežući jorgan. „To sam i mislio, Čeril”, gugutao je kroz stisnute zube, nameštajući se preko nje. Plavuša je ukočeno ležala ispod njega. Gospode, težak posao, pomislio je, prisećajući se toplog, laganog, prijatnog seksa u kome je uživao s Frenki. Pojačao je napore. „Mmmm, tako si predivna”, nastavio je, ljubeći je u vrat, ubacujući malo prikladnog stenjanja. „Mmmm... mmm.” Neumoran u potrazi za ševom, rešio je da ne odustane - bacio je pogled na sat - pa, barem još pet minuta. Ipak, nije želeo da zakasni na posao. Srećom, nije mu trebalo toliko. Kao lekar koji pokušava da pronađe znake života, odjednom je osetio kako se blago pomera pod njim, kao da počinje da odgovara na njegove hrabre pokušaje oživljavanja. Osećajući uspeh pod vrhovima prstiju, pojačao je stenjanje. „Zar ti nije pretopio tu ispod?” prošaputao je, povlačeći jorgan. Popustila je stisak i, uz brz trzaj kao kad mađioničar izvlači stolnjak, konačno je svukao i jorgan i bokserice, pa ju je pobednički pritisnuo svojim nagim telom. „Stvarno mi se dopadaš, Čeril”, mrmljao je, pomerajući se ka svom plenu. „Toliko si drugačija od drugih devojaka.” „Kladim se da to govoriš svima”, pobunila se, ali nekako neuverljivo. „Ne, istina je, stvarno. Mislim da si neverovatna. I ne govorim to samo zato što želim da vodim ljubav s tobom...”, to je zvučalo mnogo bolje od
kresanja, „jer ako ne želiš da vodimo ljubav, u redu je.” Samo ako mi to odmah kažeš, pa da prestanem s ovim sranjem i spremim se za posao. „Hmmm, to svi frajeri govore” izustila je plavuša dok joj je Hju krišom prelazio prstima preko unutrašnje strane butina. Počela je da zvuči sumnjičavo. „Ne, ozbiljno, nikad se ovako nisam osećao. Nisam švrljao, znaš. Ja sam tip koji želi da bude u vezi.” Gospode, da ga Frenki sad čuje. Nastao je tajac. Plavuša je definitivno popuštala. Mora da mu je pomogao onaj deo o vezama. „I stvarno bih želeo da se bolje upoznamo... mnogo bolje.” Debelo je preterivao sa ulagivanjem. „Zaista?” Gotovo je čuo kako se okreće ključ u bravi. Približavao se... bliže... Noge su joj se razmakle. „U stvari, mislim da bih mogao da se zaljubim u tebe.” Bio mu je to poslednji napor. Uspelo je. „Ooooo!” Kao kad čep izleće iz boce šampanjca, plavuša je ispustila eksplozivan vrisak i čvrsto ga zgrabila za stražnjicu... Pun pogodak. Hju se pobednički nasmešio. Pala je na to. Provalio je. Uspeo je.
Trinaesto poglavlje
„Ne znam kako ovo da ti kažem, ali trudna sam tri meseca”, izlanula je Rita. Pogledala je u Frenki, dok joj je donja usna podrhtavala. „Trudna?” Rita je klimnula glavom, očiju punih suza. „I nosim blizance.” „Bože”, prošaputala je Frenki. „Ali ima još nešto.” Rita je zastala da obriše suzu koja joj se kotrljala niz obraz. „Lekari su mi saopštili da mi je ostalo samo šest meseci života.” Nastupio je tajac. „Dakle, šta misliš?”, upitala je Rita i spustila scenario za Motel Malibu na restoranski jelovnik. „Mislim da je uloga tvoja.” Frenki se nasmešda. „Posle sutrašnje audicije biće zbogom, nezaposlena glumice i zdravo, zvezdo sapunice. Bila si sjajna, iskreno.” „Bila sam?” Rita se srećno nasmešila, veoma zadovoljna sobom. „Znači, misliš da sam bila uverljiva?” „Ne”, rugala se Frenki, „ali zar nije u tome čitav smisao? Ideš na audiciju za američku dnevnu sapunsku operu. I, na osnovu onih koje sam videla kod kuće na Kanalu pet, ne bih ih baš nazvala realističnim, zar ne?” Podigla je scenario, prelistala prvih nekoliko stranica, preletela očima preko uvoda na vrhu svake stranice. „Mislim, tvoj lik Kimberli Kartije je trudna s blizancima i umire od zagonetne bolesti, ali ipak ima vremena da ubije muža, upusti se u ljubavnu vezu s verenikom najbolje prijateljice i vodi uspešno modno carstvo. Pune ruke posla. Šta će sledeće uraditi? Kandidovati se za predsednika?” „Nemam pojma”, slegnula je ramenima Rita, sipajući im vodu u čaše.
„Verovatno će se probuditi pod tušem i shvatiti da je sve sanjala.” Nastupio je tajac pre nego što su obe prsnule u smeh, i vodom poprskale ceo sto. Sedele su u bašti restorana Hankerings na Trgu Sanset, kutku sa privlačnim restoranima, modernim kafeima i slatkim buticima punim mušterija, gostiju i - neobično za Los Anđeles - pešaka koji su stvarali užurbanu oazu usred betonske divljine Sanset bulevara sa gustim saobraćajem i pustim pločnicima. Uz pomoć čiste sreće - a da nisu nikoga poznavale u „industriji” - uspele su da ugrabe najpoželjniji sto napolju, gde možeš da vidiš i da budeš viđen. A bilo je mnogo toga da se vidi. Hankerings je bio pun losanđeleskog glamura: režiseri i producenti su tu razgovarali o visokobudžetnim filmovima preko ogromnih cezar salata; supruge sa Beverli Hilsa koje su bile rezane više puta nego vekna iz Teska, razmenjivale su posetnice hirurga preko čaša pelegrina i zavirivale u zlatna ogledalca Šanel da provere ožiljke od prošlomesečnog zatezanja lica; mladi, mišićavi direktori sedeli su sami i jeli činije penne arrabiata i sklapali poslove preko mobilnih telefona; dok je, u udaljenom uglu, pokušavajući da se sakrije ispod džinovskog suncobrana i bejzbol kape, jedna od najslavnijih holivudskih glumica čeprkala po tanjiru posne, neslane, bezukusne ribe i povrća kuvanog na pari. U očajničkom pokušaju da izgubi ta poslednja tri kilograma za narednu višemilionsku filmsku ulogu, bila je u trećoj nedelji proteinske dijete, što je objašnjavalo zašto je ljubomorno zurila u činiju prepunu pomfrita, koji se presijavao u svoj svojoj nezdravoj masnoći, a proneli su ga baš pored nje do drugog stola. Taj sto je, naravno, bio Ritin i Frenkin. Na kraju krajeva, ko bi drugi u Los Anđelesu poručio prženu hranu? Frenki je bila u Los Anđelesu nedelju dana, ali umesto da glumi turistkinju i obilazi gradske znamenitosti, ostajala je u stanu i plakala za Hjuom. Nije je nazvao, iako nije izlazila iz stana, i držala je telefon kao taoca, neprestano čekajući poziv. Znala je da je jadna, i znala je da treba da
ga preboli, ali nije mogla, bilo je to nemoguće. Nije ni pomišljala da joj neko može toliko nedostajati. Bila je bezvoljna i želela je jedino da leži u krevetu i plače. Samo što joj Rita nije dozvoljavala. Drugačije je zamišljala lečenje slomljenog srca. Na primer, uz pomfrit. Oslonjena na naslon stolice, Frenki je zaklanjala oči od jarkog kalifornijskog sunca i gledala oko sebe. Nije joj bilo lako da to sve upije. Danas je bio ponedeljak, vreme ručka, usred oktobra. Obično se probijala kroz gomile uznemirenih kupaca na kišnoj Ulici Oksford, i pokušavala da ugrabi kafu na brzaka i sendvič u Pret à Manger-u, pre nego što odjuri nazad u kancelariju. Umesto toga, bila je u Los Anđelesu, sedela s najboljom drugaricom u nekom trendi restoranu s filmskim zvezdama, sunčala se i igrala „primeti slavnu ličnost” i „vidim hirurški zahvat”. Sve je bilo nestvarno. Nasmešila se za sebe. Rita je bila u pravu, zaista se osećala bolje, ali Los Anđeles je, a ne hrana, bio odgovoran za njenu promenu raspoloženja. Uz sva ta dešavanja oko nje, bilo joj je teško da tuguje za Hjuom, iako je to želela. Škiljeći na suncu, opčinjeno je posmatrala ljude oko sebe - i naučila losanđelesko pravilo broj jedan: Sunčane naočare se ne skidaju. Bilo da su u pitanju Persolove od kornjačinog oklopa, zatamnjene Rej Banove, Šanelove sa zlatnim ramom ili pomodne Pradine, Frenki je primetila da ih svi nose. To jest, svi osim nje. Ona je svoje ostavila negde u fioci, u Hjuovom stanu. Bog zna gde. Nije ih nosila još od njihovog letovanja u Španiji, kad ju je Hju svaki dan ostavljao pored bazena i odlazio da igra golf. U Londonu su umesto sunčanih naočara obavezni bili kišobrani. Ali ovde u Los Anđelesu, jedini kišobrani koje je viđala bili su zapravo prugasti plavobeli suncobrani, iznad svakog stola, koji su stvarali hladovinu i štitili od veličanstvenog sunca. Izgubljena u moru dizajnerskih suncobrana i osećajući se kao engleska turistkinja, što je i bila, zažmurila je i zabacila glavu na suncu. Ovo je bio drugi svet. Kao da je kroz ormar zakoračila u Narniju, da bi otkrila kako Holivud snima nastavak koji je nazvao Zemlja snova. Osećajući toplinu na licu, zadovoljno se nasmešila. Možda bi trebalo na ovo da se navikne.
Osetila se bolje i napomenula sebi da kupi sunčane naočare. „Mmmm, izgleda ukusno”, uzdahnula je Rita, i voda joj je pošla na usta kad im je konobar spustio ogromnu porciju pomfrita nasred stola. „Mogu li da ti maznem jedan?” „Samo izvoli”, reče Frenki prenuvši se iz sanjarenja i otvorivši oči. „Zar ti nisi poručila?” „Ne, još sam na dijeti”, zaječa Rita i zamoči uvijeni krompirić u gusti kečap. „Ali jedan mi neće naškoditi, zar ne?” Pitanje je bilo retoričko, nije želela da čuje odgovor. Progutala ga je i olizala prste. „Nije tako dobar kao čips, ali svejedno je ukusan”, rekla je sa izrazom božanskog zanosa na licu. „Bio bi još bolji uz sos od mesa.” Frenki je odmahnula glavom. Rita drži dijetu otkako je poznaje, i svaki put se zaklinje kako je to to, da će za četiri nedelje uspeti da uvuče dupe u farmerice veličine deset, koje je nosila na svom dvadeset prvom rođendanu. Deset godina, i na stotine prekinutih dijeta kasnije, i dalje nije mogla da prevuče prethodno pomenute leviske preko kolena. Nije joj pomagalo ni to što je bila alergična na svaku vrstu vežbanja osim, naravno, ako je ono uključivalo i nekog frajera i odvijalo se u spavaćoj sobi... na kuhinjskom stolu... ili pak na zadnjem sedištu automobila... „Šta si ti poručila?” Frenki je nabola krompirić. Obično se trudila da se drži zdrave nemasne ishrane - dobro su joj bili poznati proizvodi kaunt on as9 iz Marksa i Spensera - ali nema veze. Nekoliko prženih krompirića je neće ubiti. Pa čak i ako je ubiju, šta onda? Posle sinoćnjeg poziva, možda bi joj bilo bolje da umre od kalorija nego da živi bez Hjua. „Salatu.” Rita je nabrala nos kao da je nešto ružno namirisala. Kao na poziv, pred njom se pojavila džinovska činija zelene salate. „Je li to to?” Frenki je zavirila u činiju. Nije bilo paradajza, krastavaca ili štapića celera na vidiku. Samo neprivlačna planina zelene salate. „Da.” Rita je hrabro nabola viljuškom. „Trebalo je da bude kineska piletina i salata od rezanaca, ali tražila sam da ne bude piletine, rezanaca i preliva sa strane.”
„Zašto?” Frenki još nije sasvim upoznala losanđeleski način razmišljanja. „Osvrni se oko sebe.” Rita je zamahala zelenom salatom nabodenom na viljušku. „Svaka žena u ovom gradu je mršava kao prut. A hoćeš li da znaš zašto?” Glas joj se pojačavao kako je nastavljala s držanjem govora. „Zato što su sve glumice, manekenke, pevačice. Ako nisu, žele da budu... a kamera dodaje četiri-pet kilograma. Veruj mi, moraš da izgledaš kao lizalica da bi išta postigla.” Pogledala je u svoju tesnu majicu i višak sala oko struka. „Moraću malo da smršam.” Odlučno je zavrtela glavom, i viseće minđuše su joj zazveckale. Dok je grickala kao zec, zurila je u Frenkin pomfrit kao izgladnelo dete. „Ipak, ti ne moraš da brineš, zar ne? Visoka si i mršava. Srećnice.” Frenki je iskrivila lice. „Možeš misliti. To nikome ne garantuje uspeh, zar ne? Pogledaj mene. Dečko me je ostavio, otpuštena sam...” „Proglašena si tehnološkim viškom”, ispravila ju je Rita. „Dobro, višak, živim sa spakovanim koferom...” „Živiš sa mnom.” Frenki je prešla preko toga. „U svakom slučaju, nisam baš neka reklama za uspeh i sreću, zar ne?” Rita se nije dala ubediti. „Ipak imaš pedeset sedam kilograma. Bože, sve bih dala da imam pedeset sedam kilograma.” Sanjalački se zagledala u daljinu. „Pedeset sedam kilograma mi nije donelo mnogo dobrog, zar ne? Nije nateralo Hjua da me voli.” Sranje, evo je opet. Razmišlja o Hjuu. Bilo joj je tako teško da se suzdrži. „Šta? A šezdeset četiri bi?” Frenki je morala da se nasmeši. A kako bi drugačije s Ritom u društvu. „O, pa, nema veze. Barem se tešim da sam napravila potpunu budalu od sebe kad sam ga nazvala onako pijana. Tako sam shvatila da je među nama stvarno gotovo... za njega u svakom slučaju.” Umočila je krompirić u kečap i nacrtala srce na tanjim. „U pravu si.
Moraću nastaviti sa životom i potruditi se da ga zaboravim.” „Tačno tako.” Rita je klimnula glavom. „Moraš početi da izlaziš s drugima.” „O, nisam sigurna u to.” Ali Ritu nije mogla zaustaviti prva prepreka. „A šta je sa onim predivnim frajerom sa zabave?” Podigla je obrve i upitno je pogledala. „Mora da se šališ. Onaj ofucani Amerikanac. Uopšte nije moj tip.” Frenki je odjednom shvatila da se previše buni. „Uostalom, prerano je”, žurno je dodala. Bilo joj je dovoljno teško da zamišlja život bez Hjua, a prokleto nemoguće da zamišlja život s nekim drugim. „Hmmm, pa, nemoj predugo da čekaš. Pokušaj da se pronađe pristojan frajer, isto je kao pokušaj da se nađe nešto lepo a povoljno na rasprodaji. Ako ne požuriš, ostaće ti samo sranje koje niko drugi ne želi.” Zanemarujući salatu, Rita je slistila još nekoliko krompirića. Umirila se mišlju da se teši hranom u Frenkino ime. „Los Anđeles je pun muškaraca, ali moraš biti oprezna. Veruj mi, ima dosta čudnih tipova.” „Tuuutuuu.” Trubljenje automobilske sirene im je prekinulo razgovor i najavilo dolazak Dorijanovog mercedesa kabrioleta, koji je usporio pored pločnika ispred restorana i zaustavio se iza jarkocrvenog ferarija. „Tuuutuuu.” Gledajući u Frenki, Rita je podigla obrve. „Vidiš na šta mislim?”
Četrnaesto poglavlje
„Dobar dan, devojke.” Uz živahno mahanje, Dorijan je isključio motor, spustio štitnik za sunce i počeo da namešta razbarušenu kosu, pokušavajući da prekrije proređeni deo. Sklupčana pored njega na suvozačkom sedištu, nalazila se oskudno odevena, preplanula brineta koja se glasno kikotala i pokušavala da uhvati Elvisa, Dorijanovog ši-cua, koji je nestrpljivo kevtao i pokušavao da se oslobodi. Frenki je pogledala u Ritu. „Ko je to?”, jedva čujno je izgovorila, očima pokazujući na devojku koja je golicala Dorijana po vratu dok je nameštao šiške. „Bog sami zna”, Rita je slegla ramenima. Nikad nije mogla da prati Dorijanovo neprekidno menjanje žena, od kojih nijedna nije bila izabrana zbog svoje ličnosti. Zainteresovano su posmatrale dok je Dorijan skupljao svoju zbirku mobilnih telefona i sunčanih naočara, srebrnu aktovku i pomenutu brinetu. Kad se iskobeljao iz kola, oslobodio je Elvisov povodac i pustio ga da odskakuće preko pločnika prema Riti i Frenki, mašući repom. Dorijan ga je pratio u bundi, dok je čvrsto grlio dugonogu brinetu oko obnaženog stomaka. Čak i u Los Anđelesu, neobična pojava izazivala je poglede. „Možemo li da vam se pridružimo?” I ne čekajući odgovor, Dorijan je privukao stolicu i, tek kad je bio zadovoljan brojem pogleda koje je privukao, opušteno je pritisnuo daljinski upravljač automobila. Frenki je zadivljeno posmatrala kad se pregradak na zadnjoj strani mercedesa elektronski otvorio i izbacio crni kožni krov. Počeo je da se odmotava kao krilo slepog miša i, pružio se preko krova automobila
pre nego što se tiho uklopio na mesto. Bilo je razmetljivo, ali zadivljujuće. I prokleto je nadmašio Hjuov VW golf GTI. U međuvremenu, Dorijan se pretvarao da ne primećuje. Umesto toga je gladno dograbio kiflu, otkinuo komad i zahvatio veliki grumen besplatne paštete od maslina. „O, usput, ovo je Džejmi. Džejmi, upoznaj se s Ritom i Frenki, mojim komšinicama.” „Ćao”, izgovorila je kroz nos Džejmi, dok je mahnito žvakala žvaku i izgledala potpuno nezainteresovano. Rita se bledo osmehnula, a Frenki se trudila da ne zuri u njenu raščupanu kosu, zgužvanu odeću i razmazanu šminku. Izgledala je kao da celu noć nije spavala. I nije. „Džejmi i ja se upravo vraćamo sa zabave na Plejbojevom imanju”, hvalio se Dorijan, veoma zadovoljan sobom. Kralj društvenih krugova, suvereno je vladao. „Šta se dogodilo s vama dvema mršavicama? Bile ste pozvane...” Oblizujući usne, progutao je ostatak fokače s biljnim začinom i belim lukom. „Bila sam umorna” objasnila je stidljivo Frenki, žaleći što ne zvuči sigurno i trendi, a ne kao dvadesetdevetogodišnjakinja koja se pretvorila u babu od devedeset dve godine. „Pa, je li bilo dobro?”, raspitivala se Rita, sumnjičavo odmeravajući brinetu. Primetila je da joj je stomak tamnosmeđe boje i ravan kao daska za peglanje. Nigde se nije mogla videti ni pegica niti bilo kakva izbočina. Odvratno. Prestala je da krade krompiriće i ponovo pokušala da savlada planinu salate. „Pa, ako ti je zabavljanje do zore, igranje pokera u skidanje i brčkanje u džakuziju sa najlepšim holivudskim ženama dobro, onda da, bilo je dobro. Veoma dobro, u stvari. Šteta što niste bile. Što nas je više, to bolje.” Stegao je Džejminu butinu. „Jebeno smo se čarobno proveli, zar ne, Džejmi?” Džejmi se zatresla od kikotanja, dugim nalakiranim kandžama je izvukla žvaku između zuba i pustila je da pukne nazad. „Mislim da smo se srećno izvukle”, suvo je promumlala Rita.
„Verujte mi, ne znate šta ste propustile.” Značajno je namignuo. Dorijan je pokušavao da uvuče Ritu u krevet poslednja tri meseca, ali ona je do sada odolevala. Sam bog zna kako. Mora da ima nešto u toj ukočenoj engleskoj gornjoj usni. Doduše, nije mnogo razmišljao o tome. Dorijan je zadržavao pažnju koliko i zlatna ribica. Brzo je skrenuo pogled s Rite na jelovnik. „E sad, šta da jedem? Umirem od gladi.” Dok je kotrljao r, razmetljivo je rastresao belu platnenu salvetu, čvrsto je ugurao za okovratnik i pucnuo prstima da dozove konobara. Frenki je piljila. Nikada nije upoznala nekoga takvog. Podsećao ju je na likove koje je viđala u dokumentarcima o Holivudu koji su toliko prenaglašeni da izgledaju nestvarno. Uvek je bila ubeđena kako su to glumci koje producenti angažuju da bi gledaoci u Britaniji vrteli glavama i govorili kako su u Kaliforniji svi opičeni i divlji. Ali Dorijan nije glumio. Bio je stvaran. Gledala ga je zadivljeno, dok je obučen kao medved upijao sunce nalik na solarnu ploču. Zar mu nije vruće? „Zar ne želiš da skineš kaput?” predložila je. Bilo je dvadeset sedam stepeni a on je nosio bundu. „Ne, dobro mi je”, slagao je. Preznojavao se, ali ovo je Los Anđeles. Izgled je mnogo važniji od udobnosti. „Ćao, zovem se Džuli i ja sam vaša konobarica.” Pored stola se pojavila svetla crvenokosa devojka u belim čarapicama, patikama i sa zubnom protezom. „Želite li da naručite nešto iz jelovnika, gospodine?” Ponudila ga je, vedro se osmehujući, sa spremnim notesom. Dorijan se uspravio naglo kao feder i osmehnuo joj se. „Voleo bih duplu porciju tebe, moliću, bez preliva.” Nečuveno je flertovao, bez obzira na brinetu, koja mu se vešala oko ramena i nije ništa primećivala. Pod dejstvom kokaina i praznoglava, bila je prisutna fizički, ali ne i duhom. Konobarica Džuli se zaprepastila. „Bojim se da to nije na raspolaganju, gospodine... ali možda biste želeli da poručite nešto s jelovnika?”
Kao nezaposlena glumica naučila je napamet tekstove konobarice, ali niko je nije upozorio na mogućnost improvizacije. Time što je izmenio uobičajeno „uzeću...” Dorijan joj je poremetio dobro uvežbani dijalog. Frenki je gledala kako se smeška i trepće. Kao robot koji se pokvario. „O...” Dorijan se pretvarao da je razočaran. „Pa, u tom slučaju, moraću da uzmem svoje uobičajeno. Ivona zna tačno šta volim.” Potrudio se što je bolje mogao da bude dvosmislen, ali Džuli izgleda nije shvatala i samo ga je belo gledala. „I želeo bih tanjir dimljenog lososa za Elvisa.” Sagnuo se i zagolicao psa, koji se znojio na vrućini i pokušavao da nađe hlad pod stolom. „A za vas, gospođo?” Konobarica Džuli je zapisala porudžbinu u notes i, ne davši se omesti zbog prethodnog nerazumevanja, ozareno se okrenula ka Džejmi. Izgledala je tako srećno što poslužuje mušterije, da je skoro pucala od oduševljenja. Kao da joj ništa ne može pružiti toliko zadovoljstva kao naručivanje kafe, donošenje dodatnog pribora za jelo ili nalivanje čaša ledenom vodom. Džejmi je odmahnula glavom. Uprkos preplanulosti, odjednom je pobelela kao stolnjak. Ni onoga što je ona želela nije bilo na jelovniku. Izvinila se i nesigurno krenula ka toaletu, a za njom odmah i Rita, odlučna da iz nje izvuče savete o dijeti - imala je nejasan predosećaj da zategnuti stomak nije postigla samo salatom. Konobarica Džuli se nije dala zaplašiti. „Još nešto, gospođine?” Dorijan je zaškiljio (zavrtao bi krajeve brkova da ih je imao). „Ne izazivaj me.” Konobarica je odjurila, uz njihanje konjskog repa i poskakivanje čarapica, ostavljajući Dorijana i Frenki same. On je usmerio pažnju na Frenki, koja je zurila u prazno, sanjareći o Hjuu. „Dakle, reci mi zbog čega si tako tužna?” Poskočila je, shvatajući da je uhvaćena. „Koliko ti je vremena preostalo?” Osećala se nelagodno što je u središtu pažnje, pa se zagledala u tanjir. Bio je prazan. Odlučila je da do kraja dana više ništa ne jede. Hvatao ju je losanđeleski virus mršavosti. „Ne može biti tako loše. Ovde si u Los Anđelesu, šta bi još mogla
poželeti?” Naljutilo ju je njegovo veselo omalovažavanje okolnosti o kojima ništa nije znao. „Svog bivšeg dečka, posao i nešto novca”, odgovorila je kao iz topa. Nije mogla da se suzdrži. Podsetio ju je na onu dvojicu zidara koji su uvek vikali: „Razvedri se, lutko, možda se nikad i ne dogodi”, iako već jeste. Dorijan se nije uvredio. „Pa, ne mogu mnogo da uradim povodom tvog ljubavnog života, ali ako je u pitanju novac...” Izvukao je iz novčanika ogroman svežanj novčanica od stotinu dolara, i zamahao kao špilom karata. „Koliko ti treba?” „O, bože, ne.” Frenki je spustila ruku na njegovu. „Hvala, ali nisam tako mislila.” Postidela se što je bila tako nabusita kad se on samo trudio da bude ljubazan. „Ne, mislila sam kako moram da zaradim nešto novca. Da nađem posao.” Prvi put je zaista pomislila na to, ali budući da ima samo četrdeset funti - toliko je ukupno imala na bankovnom računu kad je otišla do bankomata na Hitrou - a Hju je ne preklinje da se vrati kući, ostaće u Los Anđelesu duže nego što je mislila, i u tom slučaju joj treba posao. „Imaš li zelenu kartu?” Odmahnula je glavom. Ne, osim ako ne misli na DVD sa Endi Makdauel, koji je verovatno i dalje zaturen negde u sofi u Londonu. „Hmmm, zeznuto...” Gledao je kako joj se lice snuždilo pa je dodao: „Ali nije nemoguće.” Dorijan nikad nije odbio ženu, pa je otvorio mobilni i kuckao je s velikom pažnjom - sa širokim izborom elektronskih spravica, zamišljao je sebe kao Džejmsa Bonda - i nazvao je. „Dobar dan, Dorijan je”, zacvrkutao je u srebrni mobilni. „Da li ti još treba neko za sutra... Da? Odlično, imam savršenu osobu. Predivnu devojku. Prelepu, talentovanu, pametnu...” Frenki se zgrčila. On to ozbiljno? „Ne, ne šalim se. Želiš li je ili ne?” Tajac, zatim je znalački dodao: „I jeftina je.” Šta on to priča? Zabrinula se. „Odlično...” Zaglavio je telefon u pregib vrata i nažvrljao nešto u notes. „Savršeno... Hoćeš li da razgovaraš s njom... O, u redu.” Zaklopio je telefon
i pobednički ga spustio na sto. „Ko je to bio?” Rita se vratila iz toaleta i čula kraj razgovora. Sela je i upitno se zagledala u Dorijana. Pošto je godinama bila predmet kancelarijskog ogovaranja, to je ostavilo traga. Mrzela je i samu pomisao na to da se nešto dešava a da ona o tome ništa ne zna. „Prijateljev prijatelj.” Bio je namerno neodređen, izazivajući znatiželju. „I?” Govorila je umesto Frenki, koja je zanemela od brzine postignutog dogovora. „Nije mogao da govori, bio je usred snimanja.” Brišući salvetom ostatke paštete od maslina sa usta, Dorijan je mirno iscepao stranicu iz notesa i, namerno zaobilazeći usplahirenu Ritu, spustio ju je na Frenkin prazan tanjir. „Pojedinosti su tu.” Frenki je tupo zurila u papir. Bila je zapanjena. Razgovor o traženju posla je bio jedno, ali da joj se posao ponudi, doslovno na tanjiru, bilo je nešto sasvim drugo. Odjednom joj je boravak u Los Anđelesu postao stvarniji. Određeniji. Značilo je da više nije turistkinja. „Kakav je posao?” promumlala je naglo povrativši glas. „Pomoćnica fotografa. Njegova redovna je bolesna, ima upalu krajnika, mislim.” Dorijan se snuždio. „Dakle, kako ti ide postavljanje tronošca?” Pre nego što je stigla da odgovori, vratila se konobarica Džuli, vitlajući Dorijanovom pastom karbonarom kao trofejom. Očito veoma zadovoljna sobom, upravo se spremala da spusti tanjir, kad je Dorijan zamahao rukama kroz vazduh kao saobraćajac i počeo da se pravda: „Izvini, dušice, kasnim. Moram da idem.” Konobarica Džuli se razočarala. Ukraden joj je trenutak slave, i izgubila je nadu da će samleti crni biber i posuti testeninu parmezanom. Dok se vraćala u kuhinju, Dorijan je pogledao na svoj najsavremeniji digitalni časovnik. Nikad nije provodio duže od pola sata na jednom mestu i vreme mu je isteklo. Bio je spreman da pođe. Razvukao je usne u blistav osmeh, ustao, spustio novčanicu od sto dolara na sto, kao da je to obična autobuska karta. „Molim vas, izvinite me, devojke, posao zove.” Skupio je
svoje naprave, ušuškao Elvisa pod ruku i osmotrio sto da nešto ne zaboravi. „Džejmi”, podsetila ga je Rita. Pojavila se kao da je čula, hodajući i šmrkćući kroz sredinu restorana pošto je ponovo oživela, i spustila je poljubac na Dorijanov obraz. Grudi su mu se ponosno naduvale i, pošto su se uhvatili ispod ruke, izašli su iz restorana, pored konobarice Džuli, koja je stajala po strani i pridržavala im hranu za poneti kao zaluđena grupi-devojka koja nudi piće maratoncima. Seli su u auto i odjurili u pravcu Avenije Melrouz. „Pa, barem se dogodilo nešto dobro. Izgleda da si upravo našla posao.” Rita ih je posmatrala kako nestaju i odgurala gomilu salate u stranu. Zajebi salatu. Posle posete toaletu, činilo se da je Džejmi svoju vitku liniju dugovala onome što je gurala u nos, a ne u usta. Frenki je klimnula glavom, zabrinuta. Nije znala treba li da bude srećna ili ne. Ona, pomoćnica fotografa? Njeno poznavanje fotografije se sastojalo iz dve stvari: usmeri foto-aparat i pritisni dugme. Pogledala je u istrgnuti papir i glasno pročitala. „Studio Enterprajz. Osam ujutru. Rajli.” „Rajli”, ponovila je Rita. „Neobično ime. To mora da je fotograf, tvoj novi šef. Pitam se kakav je.” Frenki se ugrizla za usnu i u stomaku su joj zalepršali leptirići. „Ko zna.”
Petnaesto poglavlje
Dok se vozila kanjonom Lorel u pola sedam narednog jutra, Frenki se ozbiljno predomišljala. U stvari, ne samo da se predomišljala, nego je ozbiljno želela da odustane. O čemu je razmišljala kad je pristala da bude pomoćnica nekom fotografu? Nije valjda provela tri godine na univerzitetu studirajući engleski, i osam godina se mučno uspinjala izdavačkom lestvicom, da bi sada nosila tronošce i vukla foto-aparate unaokolo. Bila je novinarka. Profesionalna osoba sa ispeglanom paž frizurom, koja je nosila elegantno odelo s pantalonama ili, otkako je dobila novi posao u Lajfstajlu, suknje i lepe čizme do kolena iz Rasela i Bromlija. Ispravka: nekada je bila novinarka. Sad je bila ilegalna doseljenica, prinuđena da radi za gotovinu, zaveže kosu u ružan konjski rep i nosi pohabane farmerke, majicu i stare buđave patike. Na radiju se začula Stingova melodija „Englez u Njujorku”, a ona, menjajući reči u „Ona je Engleskinja u Los Anđelesu”, zapeva kroz stegnute zube dok je uznemireno stezala volan tanderberda, koji je pozajmila od Rite, i probijala se jednom za drugom opasnom krivinom, sa stopalom zalepljenim za kočnicu. Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo! Sedela je u najdragocenijem vlasništvu svoje prijateljice - dve tone svetloplavog i belog metala sa perajama na zadnjem delu koji kao da je bio oko deset metara dugačak i tri metra širok. Nije - i ponavlja nije - kao upravljanje Ritinim minijem. Ispred nje se zlokobno nazirao semafor. Svetlo je bilo zeleno. U sebi se molila da se ne promeni pa da može slepo da prati kolonu vozila koja skreće desno. Molitve su joj ostale neuslišene. Sraaanje. Kad je nagazila na kočnicu, proklizala je na boku do početka kolone, i činilo joj se da ceo svet zuri u nju.
Obazrivo se osvrnula oko sebe dok joj je srce udaralo kao doboš. Iako je bilo rano jutro, kao da je bio špic dana: dve saobraćajne trake na desnoj strani, četiri napred, dve na levoj. Nije bilo izlaza, već samo napred. „Ostani na desnoj strani, ostani na desnoj strani...” Ponavljala je Ritin savet za vožnju auto-putem kao mantru. Iza nje je veliki četvorotočkaš sa zajebanim gumama preteći trubio. O, sranje, Rita je pominjala nešto o tome kako se može skrenuti desno na crvenom svetlu -zar nije? Nije mogla da se seti. Oklevala je. Čule su se fanfare sirena. O, jebiga! Uzela je život u znojave ruke, spustila stopalo i poskočila napred. „Prolazi neosigurana Britanka”, prosiktala je prigušeno, skrenula desno i ubrzala Sansetom. Uf, uspela je. Jedan pogrešan potez i mogla je da se nađe na nečijem auspuhu, povredi vrat, i još da je tuže za višemilionsku odštetu... Dok nije stigla do studija, u toj njenoj mašti koja se razmahala osudili su je na deset godina zatvora zbog nesmotrene vožnje. Parking je bio zakrčen. Ogromni srebrni kamioni sa opremom za osvetljenje, prikolice pune stalaka, deset različitih tipova vozila na četiri točka i mnogo drugih američkih automobila kojima nije znala imena, zauzeli su sva raspoloživa mesta osim sićušnog u uglu označenog sa MALA VOZILA. Pa, to je nju isključivalo. Vozila je prokletu krstaricu. Kružila je pet minuta po parkingu, i sve više očajavala - a u glavi joj se sve više vrtelo. Bilo je skoro osam i nikako nije želela da zakasni. Počela je da paniči i poslednji put je osmotrila parking tražeći spas. Sačekaj trenutak... U retrovizoru je iznenada ugledala kako honda sivik, bež boje, izlazi iz prostoru u udaljenom uglu. Jupi! Uz olakšanje, zgrabila je automatski menjač brzina, ubacila u rikverc i nagazila na papučicu za gas. Motor je zacvileo dok je jurila unazad. Još malo... još samo malo... Nenadani trzaj koji ju je bacio napred ispod pojasa, i istovremeno zvuk lomljenja metala i razbijanja stakla. „Šta...?” Pogledala je u retrovizor. I nije mogla da veruje. U njen zadnji deo zakucao se neki prokleti, veliki bronko kamionet. Jebiga. Kao kad se sruši prva domina, osećanja su počela da naviru. Prvo ju je obuzeo bes. Kakva budala! Vozač je očigledno pokušao da
joj preotme mesto i zakucao se pravo u nju. Zar je nije video da vozi u rikverc? Zar nije gledao? Očigledno je muškarac. Znala je da se ponaša seksistički, ali trenutno je nije bilo briga za političku ispravnost. Auto joj je uništen. Njoj su živci uništeni. Bes joj se pretvorio u užas - uništila je Ritin ponos i radost, Rita će je ubiti; a zatim panika - nije bila osigurana, šta da radi?. I sve se završilo strahom - kako će za ime sveta platiti popravku? Spustila je glavu na ruke, naslonila se na volan i osetila kako joj suze ponovo naviru. Baš kad je pomislila da stvari ne mogu biti gore, ovo je moralo da se desi. Nekoliko puta je duboko udahnula da bi smirila živce, i čula je kako se vrata kamiona uz tresak zatvaraju. Sa osećajem neizbežne kobne sudbine, osluškivala je korake kako odzvanjaju asfaltom, sve bliže i bliže... „Luda, prokleta budalo”, čula je kako viče muški glas. Poželela je da se sakrije. Nije mogla. Zalupao joj je na prozor automobila, od čega je poskočila. „Šta si to, dođavola, radio? Zar me nisi video?” Ispunjena strahom, Frenki je podigla glavu i postrance pogledala u ljutitog vozača. Iako je znala da nije njena krivica, osećala je da treba da se izvini. Ali kad su im se oči srele kroz staklo, predomislila se. „Ti.” Oglasili su se istovremeno. Frenki je zurila u neverici. Ne može biti... Nije... Da, on je. Opet on. Frenki je bila zapanjena. Od svih ljudi u Los Anđelesu, morala je ponovo da naleti na tog prokletog Amerikanca sa aerodroma, i to direktno. Nakon kratke tišine, povratila je glas. „Trebalo je da znam da si ti. Je li ti to običaj da kradeš od drugih?” Potpuno je odustala od izvinjavanja. „Šta?” Nije je čuo kroz staklo. Spustila je prozor. „Moje mesto.” Pokazala je rukom na prostor koji je sada bio mesto nesreće. „Pokušavao si da mi ukradeš mesto, zar ne?” Nije mu dozvoljavala da je okrivi, ne posle dva prošla slučaja. „O čemu kog đavola pričaš? Nije to tvoje mesto. U svakom slučaju, treba
da gledaš kuda ideš. Ako ne znaš da voziš, nije trebalo da sedaš za volan tog muzejskog primerka.” S gađenjem se zagledao u Ritin tander-berd, sada sa udarenim perajama. Delovi automobila su ležali na zemlji. Ljuspice boje su padale po asfaltu kao konfete. „Ovo nije bila moja greška, znaš, već tvoja, ti nisi gledao kuda ideš.” Sevala je pogledom na njega, pokušavajući da se ukopa kad su joj noge već drhtale. Ponovo je nosio taj glupi šešir. Nije ni čudo što je nije video. Podsmehnuo se. „Hej, nisam se ja zakucao unazad u tebe.” „Ne, ti si dovezao do mene.” Streljali su jedno drugo pogledom. Ponovo su se svađali. On je ogorčeno uzdahnuo, skinuo šešir i prošao prstima kroz slepljenu kosu. Ovo postaje navika. Loša navika. „Vidi, ne mogu ovde da se raspravljam. Imam posla.” „I ja”, uzvratila je. Sranje. Posao. Potpuno je zaboravila na njega. „Pretpostavljam da treba da razmenimo imena i brojeve. Zbog osiguranja” Naglasio je reči. Osetila je kako joj se stomak okreće. Očito je, po njenom britanskom naglasku, posumnjao da nije osigurana. Gledala je dok je opipavao zadnji džep izbledelih leviski koje su mu visile na kukovima, dva broja veće, i po unutrašnjosti iznošene kožne jakne koja je bila pocepana na jednom rukavu, i odlučila je da blefira. Pa, neće mu reći istinu, zar ne? Ne bi se reklo da su u dobrim odnosima. Verovatno bi sa uživanjem pozvao policiju i strpao je u zatvor. Sledila se. Možda joj se mašta nije razmahala, možda je to bilo predosećanje. Konačno je izvadio staru hemijsku koja je curila i bila izgrizena na kraju. Zagledala se u nju. Ne može da veruje da to koristi. Kroz glavu joj je proletela slika Hjuovog penkala mon blan, koje je nosio zakačeno za unutrašnji gornji džep. „Dobro, kako se zoveš?” „Frenki... Frenki Pikls.” Izgovorila je Ritin broj telefona, i osetila kako joj
obrazi gore od straha i krivice. Zapisao ga je na unutrašnjoj strani kutije šibica a zatim, pošto je otkinuo kraj, napisao svoj. Gurnuo ga je kroz prozor. „Izvoli moj.” Drhtavom rukom je uzela parče kartona od njega, i pogledala ga. I tada je shvatila. Između mrlja mastila, zapanjujuće urednim rukopisom, bio je ispisan telefonski broj i ispod toga njegovo ime: Rajli. Samo što nije ispustila dušu. Upravo je upoznala svog novog šefa.
U studijima je bilo kao u košnici. Neki tehničari s pivskim stomacima u hevi-metal majicama pentrali su se po skelama visokim šest metara, dok su drugi sa šarenim maramama oko glava i istetoviranim mrtvačkim glavama razvlačili stotine hiljada dolara vredno osvetljenje. Mršavi stilisti, odeveni u crno od glave do pete, gurali su okolo vešalice s odećom, osoblje umetničkog odeljenja je trčkaralo i istovarivalo opremu, svi u strahu da su nešto zaboravili, a u udaljenom uglu šminkerka je dizala galamu oko sunđera i podloge za šminku. Daleko od tog haosa, sedeli su režiser, producent i klijenti. Smešteni kao plemići na visokim platnenim stolicama, osmatrali su prizor pred sobom i raspravljali o „konceptima” i „imidžu” uz kafu, mafine i krofne, koje je posebno za njih nabavila Šarlin, zgodna Teksašanka zadužena za odeljenje keteringa. Pošto je i ranije sarađivala s tim teškim režiserom sa Istočne obale, Šarlin je znala šta on najviše voli i ustala je ranom zorom da napuni ostavu svežim zalihama iz prodavnice krofni Krispi krem u Van Najsu. Danas je Produkcija Pacifik snimala reklamu za nove, „potpuno divlje” pahuljice za doručak kojima je, iz nekog razloga, trebao prizor džungle, nekoliko pravih lavova (koji su gladno hodali po kavezima i odmeravali prisutne, dok ih je trener životinja, proćelavi pedesetogodišnjak, kroz rešetke oprezno hranio belim miševima) i tip obučen kao Tarzan. Pošto joj je sve ovo bilo novo, Frenki nije mogla da shvati vezu, ali uostalom, niko joj nije ni dao budžet od petsto hiljada dolara da je osmisli. Umesto toga, plaćali su joj sto pedeset dolara da na nju, kao na tovarnog konja, natovare dva tronošca, tri
reflektora, torbu za foto-aparat i kofer pun svetala. Otkrila je da je u svetu fotografije pomoćnik zapravo fizikalac. Osećala se kao nova devojčica u razredu, pa se usplahireno muvala po uglovima studija, koji se pred njom protezao kao džinovski hangar za avione. Svi ti ljudi, kao i sve ostalo, bili su joj sasvim nepoznati. Uznemireno je razgledala užurbane ljude. Samouverene ljude. Zastrašujuće ljude. „Ćao!” Losandeleska dete-žena u platnenim pantalonama gep (veličina 0, dugačke) i u čvor vezanoj beloj košulji na neverovatno tankom struku, požurila je ka njoj. Imala je čitavu produkcijsku opremu: tablu s notesom, pejdžer, voki-toki. A izgledala je kao da joj je tek devetnaest. Frenki ju je nakratko pogledala i smesta zažalila što se obukla kao da je izvela psa u šetnju nedeljom. Potpuno je pogrešno shvatila zamisao opuštenog oblačenja. Umesto da izgleda neobavezno, ali moderno i privlačno kao gospođica koju je u sebi nazvala gep-pantalone, izgledala je staromodno, neprivlačno i bezoblično. „Ja sam Tina iz produkcije.” Tinin posao je bio da dočekuje i pozdravlja ljude. Zračila je izveštačenom ljubaznošću. Tu je veštinu izučila kao prodavačica u Gepu, što je objašnjavalo pantalone. „Jesi li ti Rajlijeva asistentkinja?” „Hm, da”, odgovorila je nevoljno. Rajlijeva asistentkinja. Te reči su joj ostavile trag jarkocrvenog šamara na egu. Još ju je bolelo što je morala da baš njemu, od svih fotografa u Los Anđelesu, prizna da je ona njegova nova asistentkinja. To samo što je nije ubilo. Naročito kad je morala da stoji tamo na parkingu, bez reči, pošto ju je razbio kao staru kantu. Znala je da je to uradio namerno da joj se osveti, ali šta je mogla? Želela je da mu kaže da zabije taj posao sebi u dupe, ali morala je da proguta ponos i pomiri se sa sudbinom. Trebao joj je novac. Sad više nego ikad. Tina je prešla četvrtastim noktom po spisku imena u notesu, i podsetila Frenki na privlačne devojke koje stoje pored vratara na ulazu u popularne
barove u Sohou, i nadmeno govore ljudima očajnički željnim druženja sa dvojnicima Tejk det 10: „Ako niste na spisku, nećete ući.” Ali Tina nije Britanka i nije oštrokonđa, već je Amerikanka i topila se od oduševljenja. „Sjaaajno”, cvrkutala je, i markerom crtala krivudavu liniju preko notesa. „Dodeljeno ti je mesto blizu scenografije džungle, pa...” Prekinuo ju je pejdžer, koji je počeo da vibrira i oštro pišti. „O, čoveče”, izustila je, uhvatila se za čelo i promenila raspoloženje od radosnog do tragičnog, kao glumica, što je i želela da postane. „Zovu me u garderobu. Kreni tamo.” Mahnula je tablom prema lavljem kavezu pa odjurila preko studija, glasno govoreći u voki-toki i trudeći se da održi ravnotežu između stresa i vladanja sobom. Lavlji kavez? Frenki je oklevala. Ovo je bio trenutak istine. Sad je trebalo da izgleda kao da zna šta radi. Iako nije imala pojma. Uplašeno je odmerila kralja džungle, koji je oblizao usne i gladno je posmatrao. Kako glasi ona izreka o bacanju lavovima?
Šesnaesto poglavlje
Posle deset minuta klečanja u uglu na rukama i nogama, otvaranja torbi, pražnjenja kofera i postavljanja tronožaca, Frenkini najgori strahovi su potvrđeni. Ovo je bilo prokleto nemoguće. Da je barem poslušala svoje sumnje, polukružno skrenula na Sansetu i vratila se u krevet. Rvala se s tronošcem. Svakako ti ne treba mozak Kerol Vordeman da bi ovo shvatila, pomislila je dok se borila s nogarima koji su stalno iskakali u raznim dužinama i udarali je. Kako nešto što ima samo tri noge može biti tako zapetljano? Ali onda se prisetila. Pogledajte muškarce. Imaju samo dve, a niko ne može da ih provali. Krajičkom oka je videla Rajlija, koji je upravo ušao i pozdravljao se sa ostatkom ekipe. Uz smeh i ćaskajući, skinuo je jaknu, bacio je preko naslona stolice, otišao do keteringa i nasuo sebi kafu. Frenki je bila ljubomorna. Ubila bi za kafu. Pošto je morala da ustane u tako neprirodno vreme, uspavala se i nije imala vremena da je popije. Gledala ga je dok se šalio sa Šarlin, koja ga je nudila krafnama. Stomak joj je zakrčao. Nije stigla ni da doručkuje. Naslonjen na zid, Rajli je umočio kraj krafne u plastičnu čašu punu vrele kafe i zagrizao, uživajući u ukusu šećera i kofeina. Bože, ovo mu je baš trebalo. Pogledao je u Frenki. Neverovatno. Od svih žena u Los Anđelesu, nova asistentkinja je morala da bude baš ona, ta uobražena, dosadna Britanka. Ubiće Dorijana. Kad je juče nazvao i rekao da je njegovoj devojci potreban posao, pretpostavio je da mu govori o jednoj od onih seksi, praznoglavih lutaka s kojima se družio. Trebalo je da odbije, u stvari, i nameravao je, ali onda mu je ona stvar pomutila mozak. Koji muškarac bi
odbio priliku da provede dan sa zgodnom ženom? Verovatno će se malo zabaviti, flertovati. Kafa mu je opekla jezik. Flertovanje? Kakva neslana šala. Frenki je primetila da je Rajli gleda i igrala se mišlju da zamaše belom zastavicom i zamoli ga za pomoć. Ali nešto ju je navelo da to ne uradi. To nešto bile su Tina, Šarlin i jedna stilistkinja, koje su, jedna po jedna, obilazile oko njega sve dok ga nisu okružile kao gladni čopor. Uz smeh i šalu, hvatale su se za svaku njegovu reč. Tina je zabacivala kosu kao na reklami iz frizerskog salona; francuska stilistkinja kamenog lica, koja je izgledala kao da je bila u Pokretu otpora i koja je shvatala svoj posao „vrrrlo” ozbiljno, kikotala se kao pijana, zarumenjenih obraza, razrogačenih očiju; dok je Šarlin podigla okovratnik s nitnama na ispranoj džins jakni i napadno ga zavodila. Gospode, nije ni čudo što je toliko uobražen. Snuždila se. Eto njega, magnet za žene, a ona samuje u uglu kao da i ne postoji. Stegla je zube, odvratila pogled i nastavila s raspakivanjem. Pa, neko i to mora, zar ne? „Hej, treba li ti pomoć?” Podigla je pogled, spremna da odbrusi „ne, dobro sam, hvala” Rajliju. Samo što to nije bio on, već veštački preplanuli Tarzan, s parčetom tkanine oko kukova. „O.” „Hej, sve je u redu. Ne ujedam.” Ispružio je ruku boje meda. „Ja sam Met.” Met je bio plavokosi preplanuli surfer iz Malibua, koji je pokušavao da se probije kao glumac. „Ovo mi je prva tezga, pa sam malčice nervozan”, objasnio je, nameštajući kosu do ramena, prošaranu od mora i sunca izbledelim žuto-belim pramenovima. Izgleda da mu nije smetalo što je gotovo go, osim parčeta tkanine sa leopard-šarom našivenom na suspenzor, zahvaljujući francuskoj stilistkinji, i para pohabanih patika. Nije smetalo ni Frenki. Kome bi smetalo takvo telo? Izgledao je kao iz Čuvara plaže, i pritom nije mislila na Dejvida Haslhofa.
Nasmešila se. „Ja sam Frenki.” „Jesi li Australijanka?” „Ne, Engleskinja.” „Super, čoveče!” Osmehnuo se, rasejano stežući pramenove kose. „Imam prijatelja u Engleskoj. Možda ga znaš, zove se Stiven.” Met je govorio polako, kao stara ploča na trideset tri obrtaja. Odmahnula je glavom, „Bojim se da ne.” Nimalo obeshrabren, nastavio je: „Ima crnu kosu, i otprilike je moje visine.” Nasmešila se u znak izvinjenja. Šta on misli, kolika je Engleska? Veličine poštanske marke? „Ne, izvini.” Osećala se krivom. Toliko je želeo da mu poznaje prijatelja. Možda je trebalo da slaže. „O, pa...” Kao veliko kuče labradora, odskočio je. „Samo sam visio tu... Hej, visio...”, nasmejao se na sopstvenu šalu. „Ja, Tarzan, znaš, na lijanama...” „Da, znam.” Klimnula je glavom da pokaže kako je shvatila šalu - i prvi put. „...i pomislio sam: hej, čoveče, onoj ribi je izgleda potrebna pomoć.” „Hvala.” Zahvalno se osmehnula. Nakon usamljene povučenosti u uglu, razgovor s nekim joj je došao kao olakšanje. Iako je ovo bilo kao da razgovara s Bilovim i Tedovim 11 mladim bratom. „I meni je ovo prva tezga”, priznala je, spustila glas i usvojila njegov žargon. Met je poskočio razrogačenih očiju na ovu neverovatnu slučajnost. „Hej, čoveče, to je totalno uvrnuto!” Iskezio se, sagnuo, zgrabio tronožac i stavio ga podruku kao dasku za surfovanje. Mišići su mu se zatalasali na boku kao dirke na klavijaturama. „Ali prilično kul.” Nažalost, Metov sjajan razgovor i veštine presekao je Sedrik iz šminkernice, koji je projurio kao vihor, noseći plastičnu bocu spreja. Zadihan kao telefonski manijak, počeo je da prska Meta bebi-uljem i utrljava mu još veštačkog tena. „Brzo, brzo, moraš na snimanje”, grdio je, požudno lupkajući
Meta po goloj stražnjici. Met ju je pokajnički pogledao. „Pa, to je to.” Slegao je ramenima, sanjivo se smeškajući. „Budi kul, Frenki.” I pošto joj je uputio znak mira, udaljio se, vežbajući tarzanski hod, dok je Sedrik jurio za njim prskajući ga kao tropsku biljku monsteru. Rajli je posmatrao kako mišićavi tip koji glumi Tarzana razgovara s Frenki. O čemu tako dugo pričaju? Zašto joj pomaže oko fotografske opreme? Zašto se ona toliko smeška? Osetio se pomalo uvređenim što se na njega uvek mršti, pa se izvinio ljudima s kojima je razgovarao - prijateljicama s prethodnih snimanja - i, nakon što je zgrabio još jednu šolju kafe, prišao joj. Zatekao ju je na rukama i kolenima, okruženu spletom kablova, žica, pakovanjima baterija, tronošcima. „Jesi li završila?” upitao je. Nije mogao odoleti a da je ne postavi na njeno mesto. Frenki se narogušila i nije dizala pogled. Nastavila je borbu s tronošcem. „Možda bi mogla da zavrneš taj šraf, on drži nogare na mestu.” Možda bi mogao i sam to da uradiš, pomislila je Frenki, ljuta što stoji iznad nje, i daje joj uputstva. Ugrizla se za jezik, uradila ono što joj je rečeno i uspravila tronožac. Ostao je uspravno. Bila je ozlojeđena, ali osetila je i olakšanje. „Lako kad znaš kako”, razvlačio je srčući kafu. Bože, taj zvuk. Srk. Srk. Zaškrgutala je zubima. Zvučao je kao pas koji pije iz činije. Podigla se s poda, otresla prljavštinu s kolena i obrisala ruke o majicu. Kovrdžavi pramenovi kose su joj ispali iz repa. Skinula je gumicu, rastresla kosu, koja se rasula na sve strane, i pokušala iznova da je uveže. Rajli je posmatrao kako pokušava ponovo da veže kovrdže u konjski rep. Imala je lepu kosu. Tamnu kestenjastosmeđu. „Izvoli, doneo sam ti kafu. Mislio sam da će ti prijati.” Sumnjičavo ga je odmerila, ali ponos joj je popustio pred žudnjom za
kofeinom. Nerado ju je uzela. Rajli je, uzdahnuvši, protrljao čekinjastu bradicu. Uvek mu je bilo teško da se ljuti - zahtevalo je previše truda - a uostalom, osećao je kako mu ljutnja jenjava. Umesto toga, počeo je da oseća grižu savesti. U redu, čak i ako jeste tvrdoglava, čudna, zlovoljna kučka koja mu je ukrala kolica za prtljag, oterala ga na zabavi a sada mu i auto uništila, bilo mu je dosta svađa s njom. „Vidi, znam da smo loše počeli, ali danas moramo zajedno da radimo. Posao nije tako težak. Samo moram da napravim neke snimke za reklamnu agenciju i nekoliko fotografija... ali biće nam prokleto mnogo lakše ako se ne budemo svađali čitav dan. Možemo li da sklopimo primirje?” Ispružio je ruku, a na pegavim prstima je još imao šećera sa krofne. „Nisam ja toliki kreten, znaš.” Nije bila sigurna u to, ali konačno je morala da se složi. I njoj je bilo dosta svađe. Pružila je ruku. „Primirje.” Rukovali su se. Dlan mu je bio hrapav, snažan i grub, i još lepljiv od preliva. Širok lenj osmeh mu je zaigrao licem, te mu izvio uglove očiju kao omot na bombonama. Ličilo je na zevanje. I ona je morala da se nasmeši. Konačno su proglasili primirje. Barem zasada. Reklama se rastegla u nedogled. Čitav dan je zvuke džungle na stereouređaju pratio zvuk režiserske table koja je lagano pljeskala kroz beskrajno snimanje i ponavljanje scena: trebalo je promeniti Tarzanovu tkaninu, pronaći plastičnu bananu i jednog veoma mrzovoljnog lava ubediti da rikne pred kamerom. Srećom, Šarlin je rešila problem tako što mu je napunila hranilicu rebarcima i on je riknuo od zadovoljstva. Kao i trener životinja, koji je stajao po strani naoružan injekcijama za smirenje - i za sebe i za lava. Sve je ovo otvorilo oči Frenki, koja nikad nije shvatala koliko se vremena i truda ulaže u reklamiranje pahuljica za doručak. Nikad se više neće izvlačiti i kuvati čaj dok traju reklame. Rajli je bio tu da snima scene, ali u pauzama je napravio razne reklamne
fotografije sa Tarzanom i lavovima. Povio je široka ramena iznad kamere, sa zavrnutim izbledelim rukavima majice, s kosom na čelu, i zurio je u objektiv, skupljajući oči dok je bio usredsređen na rad. Škljoc, škljoc, škljoc. Blenda je zveckala, kadar za kadrom. Posmatrala ga je, iznenađena time koliko je drugačiji iza kamere. Pre joj je izgledao drzak i nadmen, tip kakvog bi izbegavala u baru. Ali s kamerom u rukama se menjao. I to nabolje. Dobro, najbolji posao na snimanju je pripadao režiseru, ali kad je napravio predah i nestao po još kafe i krafni, Rajli je dobio pet ili deset minuta da bude glavni, kad je privukao punu pažnju glumaca i ostatka ekipe. I Frenki je posmatrala kako mu se drskost pretvara u samouverenost, nadmenost u profesionalizam. Ljudi su slušali njegova uputstva, radili ono šta je tražio, verovali mu. Mrzela je da to prizna, ali zadivilo ju je kako se ponašao prema ljudima, situaciji, stresu što ima samo nekoliko minuta da napravi dobru sliku. Način na koji se nije uzrujavao, već se neprekidno smejao, šalio se. Ranije, na aerodromu, na balkonu, na parkingu, njegova samouverenost ju je izluđivala, ali sada, dok ga je posmatrala kako se lako ophodi s drugima, kako ih opušta pred kamerom, postala joj je privlačna. I, iako joj je bilo teško da to prizna, svideo joj se i on. Kad bi samo mogla to da kaže za sebe. Umesto toga, osećala se najneprivlačnije, znojila se kao konj pod vrelim studijskim osvetljenjem, dok je prenosila opremu i držala reflektore - metar široke krugove od srebrnog materijala - iznad glave dok je ruke nisu zabolele. Osećala se kao takmičarka u japanskim nadmetanjima izdržljivosti. Kako ovo može da bude posao? Posao valjda podrazumeva sedenje u udobnim foteljama toplih kancelarija, odlaske u toalet da se popravi šminka, ćaskanje pored fotokopira, obavljanje privatnih telefonskih razgovora s prijateljima, pretraživanje interneta u potrazi za jeftinim letovanjima na lastminute. com kad bi trebalo da istražuje za članak. Pomislila je na svoj posao u Lajfstajlu. Stari posao. Žalila je za njim, baš kao i za Hjuom. „Reflektor treba podići više.” Razmišljanje joj je prekinuo Rajli, koji je čučao iza tronošca. Glas mu je pokrenuo šapat koji se širio studiom kao meksički talas.
„Reflektor podići više”, ponavljao je neko u udaljenom uglu. „Podići reflektor...” glas s poda. „Reflektor molim.” Tina sa voki-tokijem. Frenki je zaječala. Dakle, ovo je Holivud. Iscrpljena, podigla je ruke, i protegla se na vrhove prstiju. Ko je rekao da je glamurozan? Snimanje se nastavilo sve do poslednjeg kadra. Kamermani su zumirali. Tarzan se zaljuljao preko džungle na plastičnoj lijani, udarajući se u nauljene grudi. Imao je jednu rečenicu. Jedan samoglasnik. „OoooOooOoooOoooOooo.” Koliko bi to moglo da bude teško? Dovoljno teško. Pola sata kasnije, režiser sa bejzbol kapom još uvek nije bio zadovoljan, šetao je gore-dole i jeo već drugi paket krofni iz Krispi krema. „Rez!” zaurlao je kroz megafon milioniti put i sakupio „svoje ljude” zajedno. Kao da su u ragbi gomili, okupili su se oko klijenata da razgovaraju o onom što su snimili. Šuškalo se da klijenti smatraju kako nije dovoljno dobro. Posle nekoliko minuta se ponovo pojavio. „Dobro, krećemo od gore. Tarzane, treba nam manje Bi Džiza a više Plasida Dominga.” Obrisao je oznojeno čelo, namestio kapu i zagrizao još jednu krofnu. „Želim da ovo ozbiljno odglumiš.” Frenki je gledala sa strane. Kako iko može da odglumi ozbiljno lik iz crtanog filma, koji se oglašava kao šimpanza i po čitav dan se ljulja na drveću, nije mogla da shvati, ali nije je bilo briga. Zbog posledica dugog leta avionom osećala se kao živi mrtvac, i mogla je samo da se trudi da ne zaspi. „Dobro, idemo... Akcija.” Tarzan je preleteo preko pozornice, udarajući se u grudi, i izveo je svoje OoooOooOooOoooOooo za Oskara. Režiseru se dopalo. Posao je bio završen. „U redu, gotovo je!”, viknula je Tina, koja je čitav dan čekala da to kaže. Čulo se mnogo pljeskanja i podvikivanja. Snimanje je završeno. Gotovo.
Uz ogroman osećaj olakšanja, Frenki se odvukla do Rajlija. Prošlo je devet i bili su toliko zauzeti da su od jutros jedva progovorili. „Dakle, uspela si da preživiš?” Podigao je pogled sa rasklapanja fotografske opreme. „Jedva”, zastenjala je i skljokala se na stolicu za rasklapanje. Čekala je da joj kaže da ustane i pomogne mu. Ali nije. Umesto toga je zapalio cigaretu i, pošto je duboko uvukao dim, pružio joj je. „Nemoj da te neko vidi da pušiš. Požarni oficiri bi poludeli.” Seo je na pod preko puta nje i naslonio glavu na zid. „Hvala.” Frenki ju je prihvatila, zažmurila i povukla dim. Posmatrao ju je, ispruženu kao pauk u toj groznoj majici, sa dugim nogama koje su joj visile sa ivice stolice, i pokušavao je da je provali. „Dakle, otkud ti u Los Anđelesu?” Frenki je slegla ramenima, i vratila mu cigaretu. „Ne znam, i dalje se pitam...” Oklevala je. Koga pokušava da zavara? Znala je tačno zašto je u Los Anđelesu. „Morala sam da odem iz Londona.” „Zašto?” Gledao je pravo u nju. Skrenula je pogled, s osećajem neprijatnosti. Pitanja su mu bila previše otvorena da bi joj bilo prijatno. „Neki frajer?” „Ne...” brzo je odgovorila. Prebrzo. Neće mu pričati o tome šta se desilo s Hjuom. Ne njemu od svih ljudi. Rajli je zažalio zbog svojih reči. Nije trebalo da navaljuje. Počela je da se otvara i sad se ponovo zatvorila kao muholovka. „Hej, slušaj, izvini. Nisam hteo da guram nos...” Podigla je pogled. Zaista je delovao iskreno zabrinut. Možda je pogrešila u vezi s njim. „Pa, dobro, da, ako moraš da znaš, bio je tu jedan frajer... moj momak, Hju... i posao. Izgubila sam ih iste nedelje.” Eto, rekla je. „Nezgodno.” Rajli je slegao ramenima, čizmom gazeći cigaretu.
Nezgodno? Frenki se ugrizla za usnu. Gubitak novčanice od pet funti je nezgodan. Nezgodno je kad se nađeš na kiši bez kišobrana. Ali ovo što se dogodilo njoj? Kako to može toliko da banalizuje? Očito nije imao pojma kako to izgleda, niti o čemu ona priča. Glupo je što je i pomislila da on to može. Ljuta i razdražena, ustala je, s rukama na kukovima. „Jesi li ikad imao nekoga koga si zaista voleo, posao koji si zaista voleo, dom koji si zaista voleo? I onda ostaneš bez svega toga? Imaš li uopšte pojma kako to izgleda?” Njena reakcija ga je iznenadila. Gospode, dirnuo ju je u živac. „Hej, vidi, samo sam rekao...” „Pa, nemoj. Očito nemaš pojma.” Okrenula se i krenula preko studija. „Hej, kuda ideš?” „Kući.” Jednim delom sebe je samo želela da se izgubi odavde, ali drugim je želela da on vikne i zaustavi je. Da je zamoli da ostane. Okrenula se. „Zašto?” „Šta je sa svom ovom opremom, potrebno ju je spakovati.” Pogrešan odgovor. Pogledala ga je pravo u lice. „Izgubila sam jedan posao, mogu i drugi.” Prostrelila ga je pogledom pre nego što se okrenula i odjurila. Ponovo se naslonio na zid i posmatrao je. „Frenki”, promumlao je prigušeno, ali uzalud. Otišla je. Izvadio je upaljač iz džepa farmerica i zapalio još jednu cigaretu. Ali posle samo jednog dima, ugasio ju je. I uzdahnuo. Ta devojka ga izluđuje.
Sedamnaesto poglavlje
Rita je prihvatila vest o saobraćajnoj nezgodi iznenađujuće dobro. „O, dobro, to je samo metal”, rekla je i slegla ramenima, dok je stajala na prilazu u papučama od ovčije kože i spavaćici sa naslikanim Fredom Kremenkom, i osvetljavala baterijskom lampom zadnju stranu tander-berda, koja je bila zgnječena i zgužvana kao harmonika. „Nije kraj sveta.” Ali posle tri dana zarobljeništva u stanu, dok je auto bio na popravci, počelo je tako da izgleda. Tri cela dana čitanja starih primeraka Nešenel enkvajarera i Ju-esa, slušajući komšijskog baštovana, koji je - umesto da koristi staromodnu metlu - izgleda po čitav dan uklanjao lišće sa staze mašinom koja je neprijatno glasno zujala, jeo hranu naručenu iz svih restorana koji vrše isporuku i gledao Kanal E, „Američki zabavni program broj jedan”, koji se neprekidno prikazivao svake noći na televiziji. Bio je to dan mrmota,12 samo sa manje uzbuđenja. Međutim, nisu imali izbora. Samo takav život je bio na raspolaganju sirotanima koji u Los Anđelesu žive bez automobila. Ali niko u Los Anđelesu ne bi bio dovoljno glup da bude bez automobila. Osim Frenki i Rite. Do subote ujutru, Riti je preselo. „Sad je dosta, ne mogu više da podnesem Holivudske istinite priče.” Spustila je daljinski na televizor i zagledala se u Frenki, koja je sedela pored nje na sofi sa Fredom i Džindžer, golicala ih po ušima i čitala reklame za estetsku hirurgiju u El-Ej vikliju, besplatnim novinama. Ove nedelje je izgleda bila rasprodaja, sa ponudama dva za jedan: „Uvećajte grudi i dobićete liposukciju butina besplatno” ili „Počastite se zatezanjem lica i uživajte u besplatnoj rinoplastici vrednoj dve hiljade dolara.” Naročito ju je zainteresovala posebna ponuda „uvećanja
penisa” i „vaginalnog podmlađivanja”, šta god da je to, dođavola, bilo. Očigledno je u ovom gradu bilo mnogo više seckanja i zatezanja nego što se činilo. „Moram da izađem” zacvilela je Rita, jer nije dobijala pažnju koju je želela. Ugasila je cigaretu, podigla se sa sofe i razočarano zagledala kroz prozor, posmatrajući jednu ekološki svesnu komšinicu kako vredno izbacuje smeće u kante za recikliranje na kraju prilaza, pre nego što je uskočila u svoj četvorotočkaš koji guta gorivo, energetski je nedelotvoran i zagađuje vazduh, i odjurila ulicom. Rita se okrenula, otpila gutljaj hladne instant nes kafe, iskrivila je lice i odgurnula je s gađenjem. „I treba mi pristojna šolja kafe.” Frenki je podigla pogled. Podnosila je zatvoreni prostor bolje od Rite, pošto je praktično prespavala poslednjih nekoliko dana i oporavila se od upornog džetlega13 i dana provedenog u studiju. „Zašto ne izađemo u šetnju?” vedro je predložila. „Šetnju?” Rita joj je dobacila te reči kao vlažnu kuhinjsku krpu. „Dosadno mi je, nisam poblesavila. Niko ne šeta u Los Anđelesu. Čak i beskućnici imaju kolica za kupovinu...” Odšetala je do kuhinje, naslonila se na ormariće, dohvatila keks - treći za sat vremena - i sumorno ga zagrizla. „To možda ne izgleda mnogo, ali je barem nešto na točkove. A to je mnogo više nego što mi trenutno imamo.” Frenki je htela da je podseti na dijetu, ali se predomislila. „Šta je s Dorijanom? Jesi li probala da ga zamoliš da nam pozajmi auto? Na kraju krajeva, ima ih četiri komada na svom prilazu.” Dorijan je kupovao automobile kao što neki ljudi kupuju cipele: tojota lendkruzer je bio kao par čizama, savršen za kišu (što je u Los Anđelesu trajalo nedelju dana, negde u februaru); džip kabriolet kao par sandala sa otvorenim prstima, svež i lak da se u njega sklizne leti; za izlaske je imao nešto posebno - srebrni mercedes kabriolet sa zatamnjenim staklima - kao par dizajniranih cipela s visokim potpeticama; a za po gradu je imao tamnoplavi BMW s kožnim sedištima i klima-uređajem, udoban i pouzdan kao par najki. Rita je odmahnula glavom. „Već sam razmišljala o tome, ali nije dolazio
kući već danima i ne javlja se na mobilne. Poznavajući Dorijana, verovatno negde pijanci na zabavi, ili je kod neke žene u stanu.” Prepolovila je keks zubima i počela da skida punjenje. „Šta je s Rendijem?” Frenki još nije upoznala zloglasnog Rendija koji je otišao poslom u Njujork dan uoči njenog dolaska. „Kad se vraća?” „Ne pre ponedeljka.” Pogledale su se. Obe su pomislile na nezamislivo. Još četrdeset osam sati. Telefon je zazvonio. „Spasio nas je zvono”, uzviknula je Rita, i bacila se na njega. „Uz malo sreće, to je neko ko će doći i izbaviti nas.” Podigla je slušalicu i uključila je. „Halo?” Frenki je slušala prekrštenih prstiju. Na trenutak je vladao tajac, a lice joj se snuždilo. „Da... Ko zove?” Mrzovoljna i razočarana, predala je telefon Frenki. „Neki tip prodaje osiguranje, želi da razgovara s tobom.” „Sa mnom?” Frenki je zbunjeno preuzela slušalicu. „Halo?” „Zdravo, jesi li zainteresovana za osiguranje?” Frenki se uspaničila. Ima li ovo neke veze sa saobraćajnom nezgodom? „Hm.” Oklevala je, jer nije znala šta da kaže. „Zato što imamo posebnu polisu koja pokriva udaranje u kamionete u rikverc...” Shvatila je. Rajli. „O, ti si.” Pokušala je da zvuči ljutito, ali morala je da se nasmeši. „Ko je to?”, glasno je prosiktala Rita i radoznalo načuljila uši. Rajli, nečujno je izgovorila Frenki. Rita je razrogačila oči, i sa maškarom od hiljadu kalorija izgledala je sablasno kao Malkolm Makdauel u Paklenoj pomorandži. „Šta želi?” šaputala je. Mada ne baš tiho. Mogli su je čuti i u Veliju. Frenki je slegla ramenima i, odjednom je stidljivo gurnula prst u uho da bolje čuje šta joj govori on, a ne Rita. Ozlojeđena, Rita se ponovo mrzovoljno okrenula brzom pražnjenju kutije keksa.
„Hteo sam da nazovem ranije...” Prekinula ga je. „Slušaj, ako zoveš zbog auta, platiću ti štetu...” „Ne, ne, s autom je sve u redu”, brzo je ubacio. „Pa, ništa što čekić ne može da sredi.” Zastao je, i čula ga je kako pali cigaretu. „Ne, nazvao sam zbog novca koji ti dugujem. Sto pedeset dolara. Otišla si pre nego što sam ti platio...” „O...” Osetila se krivom što mu je skočila za vrat. Opet. „Zanima me imaš li vremena da se nađemo... Možda danas u neko vreme...” „Hm...” Pitanje ju je zapanjilo. Bilo je potpuno neočekivano. Da se nade s njim? Gde? O čemu će pričati? Nisu baš neki prijatelji, zar ne? Jedva ga poznaje. Mogla bi da ga upozna. Želi li to? Misli su joj letele stotinu kilometara na čas. Pritisnula je kočnice. „Žao mi je, ne mogu, nemam auto.” „Mogu da dođem po tebe...” „Ne, u redu je. Ja...” Uhvatila je Ritin pogled. Izgovarala je da, da, da, i molećivo sklopila ruke, preklinjući za milost i ključeve automobila. Frenki je shvatila znake. „Mislim, da, ako ti ne smeta.” Nije bila sigurna da čini pravu stvar, ali dala mu je adresu dok je gledala u Ritu, koja očigledno nije delila njenu suzdržanost. Umesto toga je bleštala kao sijalica. Sa crvenim kovrdžama i blistavim osmehom, izgledala je kao sirotica Eni koja se sprema da zapeva „Sutra”. „Pa?” Frenki je spustila slušalicu. „Dvadeset minuta.” Rajli je očekivao da će videti Frenki, pa je bio prilično zaprepašćen kad je pokucao na vrata i suočio se s onom kovrdžavom crvenokosom, skockanom u pantalone s niskim strukom i u kratkoj majičic iz Rampidža, što je losandeleski pandan Nju luku. Ali nije bio zapanjen ni blizu kao Rita. „Nisi mi rekla da je to on”, prosiktala je dok su se stiskale na prednjem sedištu njegovog kamiona. Pošto nije očekivao treću osobu, Rajli nije
namestio zadnje sedište koje je uklonio pre nekoliko nedelja. Frenki se pretvarala da je nije čula, i trudila se da održi ravnotežu između ivice sedišta i vrata, dok se gotovo gušila u Ritinom izdašno parfemu vajt mask iz Bodišopa, što nije bilo loše, s obzirom na to da je Rajlijev bronko smrdeo kao stara pepeljara. „Jeste li dobro?” Pokušavajući da napravi više mesta, Rajli je zgrabio pune ruke smeća, s namerom da ga ugura u pregradak za rukavice, ali on je već bio zakrčen glupostima. Nimalo zbunjeno je sve bacio pozadi, „Ne obraćajte pažnju na nered.” Nasmešio se, okrenuo ključ i prilazom krenuo unazad. Njemu očito nered nije smetao. Iz prepune pepeljare se prelivalo na tepih od zgužvanih kutija cigareta, omota od sendviča i konzervi koka-kole, dok su se penkala i olovke, ostaci kompleta alata, masne krpe i stari primerci Veniti fera borili za prostor na kontrolnoj tabli. Frenki se naježila, jer je navikla da se vozi Hjuovim golfom, u kom je bila nalepnica „zabranjeno pušenje” i osveživač vazduha u obliku božićne jelke. Svoje vozilo je Hju održavao tako besprekornim da je još imalo plastične navlake na sedištima - a bilo je iz godine 1996. Čim je, iako vrlo oprezno, spustila stopala na pod, odmah je osetila kako su se zalepila za nešto. Pet minuta kasnije, zaustavili su se u tržnom centru u Studio sitiju kako bi popili kafu, koja je svima bila neophodna. Frenki je pogledala kroz prozor. Još nije mogla da se navikne na ove betonske redove jednospratnih prodavnica u kojima su se izgleda uvek nalazili i Trišini nokti, suši restoran, Blokbasters i apoteka Rajt ejd. Ali izgleda da ih Los Anđeles voli. Bili su razbacani svuda unaokolo, kao male verzije britanskih glavnih ulica, ali s mnogo mesta za parkiranje. Samo što, naravno, ljudi u Los Anđelesu nisu lutali gore-dole, i uživali u evropskoj razonodi razgledanja izloga. Umesto toga bi parkirali, iskočili iz auta, kupili na brzinu nešto u prodavnici i ponovo uskočili u auto. Gledajući u sumorne zgrade u stilu sedamdesetih, umorne neonske znake i pustoš nalik na grad duhova, Frenki ih nije krivila. Ali Zrno kafe i list čaja bio je druga priča. Vrveo je od ljudi koji su ulazili i izlazili, odmarali se na udobnim pletenim stolicama i čitali besplatne
novine ili pak pravili nered oko šećera i mleka. Nekoliko mušterija je čak sedelo i napolju, jer je nekoliko stolova bilo hrabro postavljeno na praznom pločniku pored puta sa četiri trake, sa željom da se dočara kontinentalna atmosfera. Rita je otvorila vrata, podigla nos i napunila pluća. „Omirišite samo tu kafu”, izustila je, prišla do staklenih vitrina u svojim platformama i odmerila kolače s kafom i parčadi čizkejka koji su se primamljivo presijavali na svetlu. Prodavac za pultom je bacio pogled na njenu odeću i odmerio je s leđa. I ko bi mogao da ga krivi? Rita je izgledala kao da se spremila za izlazak u disko petkom uveče a ne za kapučino subotom pre podne. Frenki ju je sledila s Rajlijem. Dok su stajali u redu, gledala je kako izvlači iskrzani novčanik iz zadnjeg džepa i otvara ga. Čim je to učinio, zapazila je fotografiju lepe plavuše, zavučenu u providan plastični džepić. Je li mu to devojka? Ta misao ju je iznenadila, mada nije znala zašto. Što ne bi imao devojku? Skrenula je pogled pre nego što ju je uhvatio. „Da ne bih zaboravio...” Izvukao je svežanj dolara i predao joj ih. „O, hvala.” Kad je pogledala gotovinu, videla je da joj je dao pedeset dolara više nego što su se dogovorili. „Bio je dugačak dan. Nazovimo to prekovremenim”, objasnio je pre nego što je išta rekla. „I mito”, dodao je i stidljivo se zagledao u čizme. „Pitao sam se da li bi došla na još neko snimanje, mada od utorka verovatno nećeš biti potrebna. Asistentkinja mi je još bolesna.” Oklevala je. Dobro bi joj došao novac, ali to je značilo da će se ponovo videti s Rajlijem. Želi li to? Dok ga je gledala kako čeka odgovor, primetila je da na licu ima tragove jastuka i da mu je kosa još vlažna od tuša. Mora da se nedavno probudio. Osmehnula se. Očigledno nije podešavao alarm i četrdeset minuta boravio u kupatilu kao Hju. I, kad je malo razmislila, shvatila je da joj je drago što je tako. „Da, dobro.” Klimnula je glavom. „Sjajno.” Uzvratio joj je osmeh, i primetno se opustio. „Ja plaćam kafu. Šta ćete uzeti?”
„Hm...” Pogledala je na tablu s vrtoglavo dugačkim spiskom različitih vrsta kafe. Ličila je na table kakve je viđala na aerodromu, ali umesto da na njoj piše Ibica, Malaga i Krf, tu su se nalazile mnogo egzotičnije zemlje: Kuba, Maroko, Meksiko, Indija. Svakog trena je očekivala da se slova zavrte s novim obaveštenjima. Proučavala je natpise, i nije imala pojma šta da odabere. Na početku reda je četrdesetogodišnjak u platnenim pantalonama i mokasinama naručivao: „Uzeću nemasnu, sa duplim čoka-moka, grande široku, dve trećine bez kofeina, jednu trećinu s kofeinom, američko prženje bez pene. Hvala.” Bože sveti. Nije znala da i kafa može biti toliko komplikovana. U Pretu je obično poručivala kapučino, ali s obzirom na to da je izbor bio sužen na latte ili toplu čokoladu, nije joj bilo naročito teško. Ipak je ona bila savremena gradska žena. Živela je u Londonu, za ime boga, metropoli krcatoj svim mogućim Sijetl kofi kompanijama, Starbaksima i Kafe nerosima. Nije bila neupućena u kafu. Ponovo je pogledala u tablu. Da bude iskrena, u stvari joj se pio erl grej. „Kasa je otvorena, nema čekanja.” Vesela dušica sa špicastom kapom i teškim slučajem bubuljičavosti mahnula im je da priđu. Došlo je vreme da poruče. „Pa?” Rajli ju je pogledao s očekivanjem. Odlučila se za liniju manjeg otpora. „Uzeću isto što i ti.” Pijuckajući kafe, izašli su na svež vazduh. Mada, nije bio uopšte svež. Prašnjav, pun smoga, vlažan, da; svež, ne. Bio je još jedan sparan dan u Los Anđelesu, blizu trideset dva stepena, a u Veliju je to značilo osamdeset odsto vlažnosti i sto odsto smoga. Ipak, bilo je ili to ili ledeno hladna klima unutra, koja je brzo pretvarala njihove kapučine u ledene kafe i pre nego što se pena slegla. I tako, odlučivši se za smog, seli su za sto na pločniku. Nekoliko časaka niko nije progovarao dok su ispijah ogromne šolje kofeina i udisali mešavinu
dima cigareta i izduvnih gasova. Frenki je osećala da treba da započne razgovor, pa je smišljala šta da kaže. Ali ništa joj nije padalo na pamet. Hvala bogu što je Rita bila tu. Ona će barem probiti led. Samo što ga Rita nije probila. Smrskala ga je. „Jesi li oženjen?” Rita je podigla pogled dok je mešala zaslađivač, koji je zlokobno penio i zgušnjavao se u aspartamske14 grudvice. Frenki je progutala kapučino, i opekla nepce. Rajli je povukao dim cigarete i osmehnuo se. „Zašto?” Izgledalo je da se zabavlja. „Samo onako. Svaki frajer koga upoznam u današnje vreme ispadne da je oženjen, pa sam počela da se raspitujem za bračni status zajedno sa imenom, godinama, poslom. Tako barem znaš na čemu si.” „Pa, ne, nisam oženjen.” Otresao je pepeo na pločnik i otpio gutljaj kafe kao da odmerava koliko će da otkrije. „Razveden sam.” Frenki nije ništa rekla, već se trudila da deluje nezainteresovano. Razvedeni Rajli je bio oženjen? Čudila se što je on nekome bio muž. Delovao je previše... Previše šta? Nije mogla da odredi. Jednostavno joj nije izgledao kao neko ko bi se ženio. Setila se slike iz njegovog novčanika. Možda mu je to bivša žena. „A ti, jesi li ti udata?” Pogledao je u Ritu, koja je s uživanjem navaljivala na nemasni mafin od borovnice. „Ne, još.” Govoreći punim ustima, zamahala je praznim naprstnjakom. „Ali viđam se s nekim. U Njujorku je do ponedeljka.” Frenki je ćutke slušala i osećala se neprijatno. Brak je bio poslednje o čemu je želela da priča. Uzela je cigaretu koju je Rita ostavila da gori u pepeljari, i povukla je. Rita je to primetila i iznenadila se. Frenki je bila kao vampir kad su u pitanju cigarete - dolazile su u obzir tek posle sumraka ili kad bi se iznervirala. I tada je shvatila. „Jao, izvini, nisam razmišljala.” Preklopila je rukom usta, ali to je svejedno nije zaustavilo. „Uvek previše brbljam”,
zacoktala je, pre nego što se okrenula Rajliju i prosiktala: „Frenki nije udata.” Frenki se naježila. Čovek bi pomislio da ima neku užasnu, po život opasnu bolest. Rajli je dovršio cigaretu i bacio je na tlo. „Siguran sam da to neće uraditi još dugo.” Frenki je osetila da on zuri u nju i veoma se postidela. I dalje nije mogla da smisli šta da kaže. Srećom, nije morala jer ju je Rita spasla time što se odjednom ispravila kao mungos i izjavila: „Ne mogu, jebeno, da verujem”, porno-stilom Viktora Meldrua. „Šta?” Frenki je zagrizla mamac, s olakšanjem što su promenili temu i više ne mora da se oseća neprijatno. „Tamo... „Gde?” „Tamo... Frenki je pogledala u pravcu gde joj je pokazivala i ugledala je muškarca - crnog, metar osamdeset visokog, oko trideset pet godina - kako hoda preko puta do isuzu trupera sa otvorenim krovom. Kad je ušao, nagnuo se ka devojci - plavokosoj, mršavoj, staroj oko dvadeset pet - na suvozačkom sedištu. Počeo je da je ljubi. I to ne u obraz. „Ko je to?”, pitala je, i okrenula se ka Riti. A onda je zažalila. Jedan pogled u njeno posivelo lice i znala mu je ime pre nego što ga je Rita izgovorila. „Rendi.”
Osamnaesto poglavlje
„Đubre. Đubre. Đubre.” Ponavljajući prigušeno tu reč, Rita je nesigurno održavala ravnotežu na jednoj nozi usred časa joge na Beverli Hilsu. Trebalo je da izvodi „Pozdrav suncu” ali dok je ostatak grupe ispuštao ommmm i aaaaaa i hvalio udaljene planete, ona je proklinjala ne tako udaljenog kučkinog sina po imenu Rendi koji nije otišao u Njujork poslom, već je bio kod kuće sa svojom ženom s kojom je bio u braku već četiri i po godine. Promenila je položaj i njihala se na drugoj nozi. Bilo je jedno što ju je varao, ali kako je mogao da je vara sa sopstvenom ženom. Od ovakvih stvari se sašto je emisije Džerija Springera. Zažmurila je, duboko udahnula i izdahnula pa ponovila: „Drkadžija. Drkadžija. Drkadžija.” Posle nekoliko minuta, osećala se mnogo bolje. Znači, ovako deluje joga. S drhtavom nogom ispruženom iza sebe, Frenki se borila da se zadrži u položaju. Bilo je sedam sati u subotu uveče i Rita ju je odvukla do Rekreacionog centra Beverli Hils, jer se upisala na šestonedeljni kurs joge kao deo njenog putovanja u samootkrivanje. Putovanje koje je započela nakon što je ugledala Rendija sa ženom ispred Zrna kafe i lista čaja. Pre samo nedelju dana, Frenki je kroz prste gledala kako Rita nesmotreno odlazi ka isuzu truperu, strpljivo čeka da Rendi udahne posle strasnog zagrljaja, a zatim ga je potpuno drugačije poljubila. Pošto je poticala iz porodice pero kategorije - tata Simus je pedesetih godina pet puta zaredom bio šampion opštine Kork - Rita je uvek bila prilično ponosna na levi kroše. Nije potrebno ni reći da je tada sve postalo prilično gadno. Žena je uputila
drugačiji udarac objavivši da je Rendijeva žena i brzo je zadala nekoliko novih time što je Ritu nazvala kurvom i zapretila da će je tužiti zbog nanete joj štete, dok je Rendi ćutao kao mulac pored nje, trljao povredenu bradu i proveravao jesu li mu svi zubi na broju. Košmar se završio tek kad se umešala Frenki i odvukla sad već uplakanu Ritu u Rajlijev kamion. Ali ipak nije bilo sasvim gotovo. U narednih nekoliko dana pokazalo se da Ritu, koja je inače lečila bol što su joj ga nanosili prevrtljivi momci jeftinim belim vinom i marlborom, ovoga puta stvarno boli, koliko god boca šardonea popila i boksova cigareta popušila. Da sve bude gore, sledećeg dana je imala audiciju za Motel Malibu, za koju je verovala da joj leži sve dok je direktorka za kasting, neprivlačna četrdesetogodišnjakinja u doni karan, nije presekla usred rečenice sa: „Ne zovi ti nas, mi ćemo nazvati tebe, dušo.” Suvišno je reći da nisu. Rita je potpuno odlepila. Ovoga puta joj nije bilo dovoljno da kaže „jebiga”, nabaci šminku i izađe da se zabavlja. Ovo je bio Los Anđeles, ne London. Tumaranje na visokim potpeticama, s bakardijem i koka-kolom u jednoj ruci i cigaretom u drugoj, nije bilo mnogo zabavno kad si mogao biti kažnjen zbog pušenja i zabrinuti barmen bi ti verovatno uvalio karticu Anonimnih alkoholičara. Zato se odlučila za drugačiji pristup. U Los Anđelesu si imao dva izbora. Prvi je bio da posetiš terapeuta, ali od pomisli da potpunom strancu plati stotinu dolara na sat da je sluša kako cvili o svojim nevoljama samo se još više snuždila, naročito kad je mogla da jadikuje Frenki za džabe. Zato je odabrala ono drugo, mnogo jeftinije i daleko popularnije: knjige za samopomoć. Posle tri dana ležanja u krevetu, Rita je isprobala sve ukuse Bena i Džerija15 i pročitala Preživeti promenu, Mahni zbogom odbijanju i Žene su normalne, muškarci su s druge planete. I ponovo je isplivala puna nade i samopomoći. Sve je izgledalo prilično jasno. Lako je biti smiren, ispunjen, srećan i uspešan, samo je trebalo da prati deset jednostavnih koraka (što je, kad se saberu iz svakog poglavlja, činilo oko tri stotine ne-tako-jednostavnihza-pamćenje). Prema učenim autorima takvih knjiga - muškarcima i ženama s
naočarima koji su preživeli odbijanje, razvod, po život opasne bolesti i traumatična porođajna iskustva s besprekornim osmesima kao iz reklama za zubne paste - i njoj je trebalo nekoliko oslonaca. Na kraju krajeva, ove knjige za samopomoć su se prodavale u višemilionskim dolarskim tiražima. Neće joj pomagati besplatno, zar ne? I tako je, ugrizavši se za zajedljivi jezik, Rita odlučila da ponovo poseti knjižaru Rascvetalo drvo, ispunjenu mirisom tamjana i zvončića, te laganih parčića kože koji bi trebalo da ti hvataju snove, i uz pomoć Melise, smirene prodavačice koja je živela u kanjonu Topanga i imala tetovaže kanom, nosila narukvice-amajlije, srebrno prstenje iz Indije na svakom prstu i zveckala kud god bi pošla, kupila je životne kristale, aromaterapeutska ulja za ublažavanje stresa, minijaturnu zen-baštu i knjigu o feng šuiju. Oduševljena kupovinom, odvezla se zatim do Beverli Hilsa, upisala na kurs joge i skoknula do lokalne organske prodavnice i okupljališta poznatih, da kupi mnogo voća, semenki i klica. Do povratka kući, potrošila je više od hiljadu dolara. Samopomoć je prokleto skup posao. „Udahni, i... uradi delfina.” Mišićavi instruktor je ispaljivao naredbe u mikrofon zakačen za uvo kao stariji vodnik grupi vojnika, samo što su ovi vojnici bih prelepi, večno mladi tipovi sa rukama i nogama tako preplanulim i mišićima tako izraženim da su ličili na ljudske perece. „Promeni položaj, zadrži, brže, stisni, gurni, istegni, oznoj se.” Njegovo pakleno vežbanje je bilo nemilosrdno. ]oš, i još, i još. Nije bilo popuštanja u čvrstini joge. Samo miris sagorevanja kalorija, ogromnih hiljadu petsto na sat, ako je bilo za verovati podnaslovu na lecima kojima su se reklamirali časovi. Frenki je verovala. Jedva je održavala korak, a kamoli da se izvija u položaje koje je jedino još videla u Kamasutri. Nije ovako zamišljala jogu kad ju je Rita dovukla. Gde je hipi instruktor u plutanim sandalama? Gde je tamjan i muzika za opuštanje? Gde su rumene sredovečne žene s prosedom kosom i crnim hulahopkama, čije slike se uvek nalaze na poleđini onih umirujućih video-kaseta joge? Verovatno kod kuće s podignutim nogama, jedu čokoladu i gledaju televiziju, pomislila je, dok je obavijala noge
otpozadi oko laktova. A upravo je i ona želela da bude tamo.
Frenki je jedva govorila, bila je prezauzeta hvatanjem daha. „Mora da se šališ. Mrtva sam. I sigurna sam da sam pokidala nešto u listu na nozi kad sam pokušala da dodirnem nožne prste.” Kad je othramala iz studija obloženog ogledalima, otvorila je vrata zajedničke garderobe. „Tako ti i treba kad imaš tako duge noge”, nemilosrdno je odbrusila Rita. Frenki joj nije odgovorila, već je naslonjena na ormariće brisala kapi znoja s čela. Rita je sela pored nje. „Ovo mi je svakako izbacilo Rendija iz sistema.” Dograbila je mekani peškir, uvila ga oko struka i počela da skida opremu za vežbanje ispod njega. Za nekoga ko je voleo da pokazuje telo u pripijenoj odeći, Rita je bila iznenađujuće stidljiva kad se radilo o svlačenju u prostoriji punoj stranaca. „Volela bih da i ja to mogu da kažem za Hjua”, uzdahnula je Frenki. „Ali mislim da će mi trebati više od nekoliko ‘Pozdrava suncu’, drveća i delfina.” „Još patiš za njim, zar ne?” Frenki je klimnula glavom. „Ne mogu drugačije. Niko ne može da se meri s Hjuom.” Počela je da skida helanke, koje kao da su joj se zalepile za listove. „Zvuči otrcano, ali ako postoji srodna duša, Hju je moja.” Dok je tako stajala, izvila je telo postrance, i proverila stražnjicu u dugačkom ogledalu. Snuždila se. „Znam da misliš kako bi trebalo da izlazim s drugim tipovima, i znam da si u pravu, ali jednostavno ne mogu. Od same pomisli da budem s nekim drugim, a ne s Hjuom, još mi je gore.” Rita je odvezala kosu. „Ne krivim te. Posle onoga što mi se dogodilo s Rendijem, shvatam tvoj način razmišljanja. Potpuno si u pravu u vezi s momcima. Mislim da nam je obema potreban predah od njih.” „Tebi?” Frenki nije mogla da sakrije nevericu. Rita u celibatu. Kakva nečuvena zamisao. „Da. Od sada smo jake devojke. Neću više da se trudim i trošim energiju
na muškarce.” Nagnula se bliže ogledalu, proveravajući ten, i počela je da cedi nekoliko mitisera na bradi. „Sva ta jurnjava, zavođenje, pretvaranje da te nije lako osvojiti... a ja se čak i ne pretvaram toliko. Kad pomislim samo na to koliko sam vremena provela zabrinuta zbog muškaraca, u razmišljanju o muškarcima, pitala se hoće li nazvati, zašto nisu nazvali, razmišljala šta su tačno mislili kad su zvali... Gospode, pa to je posao s punim radnim vremenom. Da sam uložila toliko truda u glumu kao u bivše momke dosad bih već dobila Oskara.” Nezadovoljno je zacoktala zbog upadljivog crvenog traga koji joj se pojavio na bradi, i odmakla se od ogledala. „Uostalom, nisam ni naišla na nekoga zbog koga bi vredelo iskočiti iz kočija celibata.” Govorila je o tome kao da je u celibatu godinama, a ne tek nedelju dana. „Mada, onaj Rajli je bio dobar.” Preturajući po dnu torbe, izvadila je piling za telo, sunder i novu tubu anticelulit kreme za zatezanje kože klarins, koja je obećavala butine bez narandžine kore za osam nedelja. „Da nisam odustala od tipova, navalila bih na njega.” Frenki je osetila kako se ukočila. Iz nekoga razloga joj je bilo neprijatno što Rita pominje Rajlijevo ime. „Mada, naravno, ti imaš pravo da odbiješ prva - to jest, ako si zainteresovana.” „Ja? Ne budi glupa. Ne zanima me.” Snažno je zalupila vrata ormarića, i okrenula ključ. „Ne moraš da budeš tako osetljiva”, požalila se Rita. „Znam da nisi prebolela Hjua, ali Rajli mi deluje kao veoma pristojan momak. Mislim da bi mogao da ti se svidi. Naročito pošto ćeš sad raditi s njim.” Frenki je bilo žao. Nije imala nameru da se ljuti. „Radim za njega, Rita. To nije isto kao da radim s njim. I, uostalom, radim za novac. Ne iz drugih razloga. Da ga nikad više ne vidim, ne bih uopšte o tome razmišljala.” Zgrabila je šampon i regenerator, otvorila vrata tuša i povukla zavesu. Okrenula je slavinu na vruću vodu, stala ispod dok ju je voda pohvala po telu i razmislila o onome što je upravo rekla. U stvari, to nije bilo sasvim
tačno. Razmišljala je o Rajliju. I to prilično, da bude iskrena. Iscedila je šampon na dlan i nasapunjala kosu. Poslednjih nekoliko dana je uhvatila sebe kako razmišlja o Rajliju, pa šta? To nije ništa značilo. Nije joj se sviđao, za ime boga. Sviđao joj se Hju, a Rajli je bio njegova sušta suprotnost. Neuredan, ofucan i neobrijan, pušio je cigaretu za cigaretom, pio pivo iz boce i, sudeći po omotima hrane koje je videla u njegovom bronku, živeo je na hamburgerima i pomfritu. Čak i da nije još uvek zaljubljena u Hjua, što naravno jeste, nikad se ne bi zainteresovala za Rajlija. Ne na taj način, u svakom slučaju. Nije njen tip. Zažmurila je, sagnula glavu pod tušem i počela da ispira šampon. Ali nije mogla da se oslobodi razmišljanja o njemu. Iscedila je vodu iz kose i utrljala regenerator. Pripisala je to svoje bavljenje njime činjenici što je bio tako strpljiv i brižan kad je Rita plakala iz sve snage za Rendijem. Hju se ne bi mešao. Mrzeo je svaku vrstu javnog ispoljavanja emocija, uvek mu je bilo vrlo neprijatno, kao da je to iz nekog razloga loše po njega. Ne bi pomogla ni činjenica što je u pitanju Rita. Oni u stvari nikad i nisu bili najbolji prijatelji. Poznavajući Hjua, verovatno bi je ostavio samu na pločniku. Ali Rajli nije. Priskočio je u pomoć. Nije baš bio vitez u sjajnom oklopu na belom konju, već više frajer u otrcanoj kožnoj jakni u izudaranom kamionu, ali i dalje je bilo lepo od njega što se tako džentlmenski poneo. Na kraju krajeva, jedva ih je poznavao. Isprala je regenerator i sačekala dok se voda ne izbistri pre nego što je isključila tuš. Ni ona nije znala mnogo o njemu. Nakon što ih je odbacio kući, rekao je da će je nazvati u vezi s poslom. Ali nije. Prošlo je nedelju dana i nije joj se javio. Frenki je omotala peškir oko glave kao turban i vratila se u svlačionicu, uživajući u svežem vazduhu. Možda mu se redovna asistentkinja oporavila pa mu ona više nije potrebna. A nije ni važno. Pronaći će drugi posao. Dohvatila je fen, odbacila peškir, rastresla kosu pa sagnula glavu i nekoliko trenutaka ju je sušila vrelim vazduhom. Kad tako o tome razmišlja, nije joj bilo važno hoće li je nazvati ili ne. Bilo joj je sasvim svejedno. Isključila je fen, pogledala se u ogledalu, onako kovrdžava i rumena. Pa zašto onda ima
osećaj kako pokušava da ubedi samu sebe? „Reći ću ti za čim umirem”, izjavila je Rita, kad se pojavila ispod tuša s maskom od gline za čišćenje lica, „a nisam to probala već čitavu večnost.” „Mislila sam da si se odrekla seksa”, mehanički je rekla Frenki, izvadila neseser sa šminkom i utrljala korektor na tamne kolutove ispod očiju. „Veoma smešno”, pobunila se. „Ne pričam o seksu.” „O čemu onda?” Frenki se pribojavala odgovora. Ne bi mogla da podnese još koju Ritinu taktiku za samopomoć. Joga joj je bila prihvatljiva na stranu s lošim dosetkama - ali morala je da istrpi pšenične klice i makrobiotičku hranu i, nakon što je pročitala knjigu o feng šuiju, Rita joj je neprestano prigovarala zbog podignute daske na WC šolji. Rita se nasmešila. Bio joj je poznat taj osmeh koji je uvek nameštala kad bi poželela da se napije i izluđuje. „O margaritama. S ledom. Sa solju oko ruba.” I Frenki se nasmešila. „E, takvu samopomoć volim.”
Devetnaesto poglavlje
„Ko je žena?” „Koja žena?” „Žena o kojoj razmišljaš.” Dorijan je zapucketao prstima u vazduhu kao igrač flamenka, pokušavajući da privuče konobaričinu pažnju. „Ne znam o čemu govoriš.” Rajli se igrao paklicom marlbora. Umirao je za cigaretom. Sedeli su za stolom u El fijesti, meksičkom restoranu čuvenom po ubistvenim margaritama, i koristili su hepi aur16 I nisu bili jedini. Lokal je bio prepun holivudske moderne gomile, okupljene oko drvenih stolova, gde su se ispijale ture tekila i jele tortilje sa sirom, zapečeni pasulj i pirinač. Tako su stanovnici Holivuda zamišljali da se živi u Meksiku. Na belo okrečenim zidovima raznobojna prugasta meksička ćebad otimala su se za prostor sa smešnim posterima TRAŽI SE bandita s brkovima i sombrerima (a svi su upadljivo ličili na Čevija Čejsa), Džipsi kings su tutnjali iz zvučnika i latino-lepotice, u ukrašenim suknjama jarkih boja i vezenim topićima, posluživale su margarite od pet dolara. Samo u Los Anđelesu su konobarice mogle da izgledaju kao Salma Hajek i Dženifer Lopez. „Hajde, jedva si progovorio poslednjih pola sata.” Dorijan je uhvatio pogled jedne konobarice u udaljenom uglu prostorije i razvukao lice u osmeh. „Sigurno je u pitanju žena.” „Nije.” Rajli je odmahnuo glavom. „Nisam zainteresovan za žene.” „Jesi li poludeo?” Dorijan je preletao pogledom preko konobaričine uniforme i odlučno ga usmerio ka upečatljivom dekolteu. „Kako može da te ne zanima ovakav par?”
Rajli je prošao prstima kroz kosu. Još je u njoj imao tragove ulja kako je radio ispod kamiona, i pokušavao da popravi rupu nastalu na glavnom zaptivaču posle udarca Frenkinog tanderberda. „Mislio sam da pričaš o ženama, a ne o njihovim sisama.” „Jesam. Jesam.” Dorijan se zamajavao okovratnikom svilene košulje guli i seo što je mogao uspravnije, nadimajući grudi. „Malo sam se zaneo.” Namignuo je konobarici dok se probijala kroz lavirint stolova i stolica prema njima. „Znači, baš nikoga nemaš u vidu?” „Ne.” Rajli se nagnuo preko stola, i spustio bradu na ruku. Mešao je po činijici besplatnog gvakamoli-sosa bajatim parčetom tortilje, i razmišljao da li da ga proba. „Zašto ne?”, pitao je Dorijan, dok je žurno razmazivao balzam s ukusom višnje preko usana. „Prošlo je dve godine otkako si se razišao s Keli. Potrebna ti je devojka.” „Volim da budem sam. Ne smeta mi.” „Nije zabavno.” Dorijan je coknuo usnama, spreman za akciju. „Ne vidim ni da ti imaš devojku.” „Imam devojke. U množini se mnogo više uživa.” Rajli se lenjo osmehnuo. Pošto se predomislio u vezi s gvakamolom, ostavio je tortilju. Zaglavila se, kao ajkulina peraja u moru grudvastog avokada. „I o kom broju se radi trenutno?” „Dvadesetak.” Zavodljivo se osmehnuo konobarici kad je prišla da primi porudžbinu. „Dvadeset jedna uz malo sreće.” Dorijan je obojici poručio po margarini, posebno jaku napravljenu sa tekilom hoze kuervo, kuantro likerom, sa svežim sokom od limete i mnogo leda. Rajli je iskapio prvu, uživajući u peckanju u grlu, dok je Dorijan ćaskao s nekim na mobilnom. „Dakle, šta se dogodilo s Frenki na snimanju?” Dorijan je zaklopio
telefon, olizao so sa ruba čaše i probao piće. „Mmmm, jebeno čarobno.” Izgledao je vrlo zadovoljan sobom. „Ništa.” Rajli je počeo da pije drugo piće pre nego što je pogledao u Dorijana, koji je zurio u njega, podignutih obrva. „Šta pokušavaš da saznaš? Jesam li spavao s njom?” „Nisam nameravao da pitam, ali sad kad si već pomenuo...” Dorijan je odglumio nedužan izraz, kao da mu tako nešto nije ni na pamet palo. Nije prevario Rajlija. „Gospode, ti si pas u teranju, čoveče.” Naslonio se na stolicu i pokušao da izbriše mrlju od kočionog ulja s majice. Nije uspeo. „Izvini što ću te razočarati, ali ne, nisam.” „I nećeš je ponovo videti?” „Možda, ali to bi bilo samo na snimanju. Rekao sam da ću je nazvati ako budem imao posla ove nedelje, ali bilo je prilično mirno, pa nisam.” Promešao je piće plastičnom kašičicom u obliku kaktusa. „Što se Frenki i mene tiče, povezuje nas samo posao. Asistentkinja mi je bila bolesna i ona ju je zamenila. Kraj priče. Ako je više nikada ne vidim, nema veze.” „I to je to?” „Da.” Pošto je iskapio piće, Rajli je zubima krckao kocke leda. Ovo što je upravo rekao nije bilo sasvim tačno. Pomislio je na Frenki nekoliko puta te nedelje. U stvari, Dorijan je bio u pravu, razmišljao je o njoj i večeras. Ali nije bio siguran zašto. Nije želeo da se viđaju. U stvari, nije želeo ni sa kim da se viđa. Proteklih nekoliko godina, od razvoda s Keli, nije želeo ništa više od neobaveznog muvanja, a nekako nije video Frenki kao tip žene za jednu noć. Da bude iskren, ne bi ni želeo s njom vezu za jednu noć. Ne zato što mu se nije sviđala, veoma mu se dopadala, ali nije bila njegov tip. Bila je uobražena, tvrdoglava, imala je žestoku narav i, sudeći po onome što je pojela za ručak na snimanju reklame za žitarice, bila je dosadna vegetarijanka. Uhvatio je pogled konobarice i naručio novu turu. Ali ako nije bitno hoće li je više videti, zašto oseća kao da mu je to važno?
Kad je uzela kartu od službenika parkinga u prsluku, Rita ju je ugurala u lažnu šanel torbicu koju je upravo kupila na tezgi u Venis Biču i, uhvativši Frenki podruku, povela ju je ka ulazu restorana, ukrašenom raznobojnim božićnim lampicama. „Na ovom mestu se piju najbolje margarite u gradu”, izjavila je dok im je vratar pridržavao vrata i kad su ušle zapahnuli su ih zvuci Džipsi kingsa i miris zapečenog pasulja. „Kako se zove?”, pitala je Frenki, trudeći se da održi korak s Ritom, koja je žudela za pićem, pa ju je žurno vodila preko malog popločanog predvorja kroz koje se prolazilo do glavnog restorana. Na trenutak je zastala na ulazu da namesti mini-suknju. „El tijesta.” Rajli je ugledao Frenki pre nego što je ona videla njega. Bila je tu, stajala na ulazu s crvenokosom cimerkom, i u majici i farmericama se naginjala nad njom. Posmatrao ju je dok je razgovarala s prijateljicom, a onda su im se pogledi sreli. Prvo se iznenadila, a zatim se osmehnula. Uzvratio je, odjednom uznemiren. Šta mu je? Ima trideset četiri godine a oseća se kao tinejdžer. „O, bože, Rajli je ovde”, prosiktala je Frenki, a srce joj je odjednom ubrzalo kao da održava korak s flamenko ritmom Džipsi kingsa. „Ne gledaj.” Riti to ne treba govoriti. „Gde?” viknula je glasnije od muzike i izdigla se na prste. Ugledala ih je u uglu. „O, tamo, s Dorijanom.” Veselo je mahnula. „Hajde, pridružićemo im se.” Krenula je, gurajući se kroz gomilu. Frenki nikad nije osećala veću potrebu za margaritom nego tog časa. „Prokletstvo, od tebe se ne može pobeći, zar ne?” zapevala je Rita, i zagrlila oduševljenog Dorijana, ljubeći ga u oba obraza. Frenki se držala pozadi, postiđena. Isto tako i Rajli, koji je konačno izustio: „Ćao.” „Ćao.” Nelagodno se osmehnula.
„Hej, vidi, izvini što nisam zvao ove nedelje, ali nije bilo posla.” „O, nema veze.” Trudila se da izgleda kao da joj nije stalo, iako je u glavi već temeljno tumačila rečenicu. Nisam nazvao ove nedelje jer nije bilo posla. To je barem značilo da je nije namerno izbegavao. Ali s druge strane, takođe je značilo da je, što se njega tiče, njihov odnos strogo poslovan. Nije znala zašto joj je to smetalo. Na kraju krajeva, tako je i ona to opisala Riti. No, ipak joj je smetalo. „Ionako sam bila prilično zauzeta”, dodala je veselo. Pa šta ako je malo slagala. Bila je zauzeta, ako se vežbanje joge, sunčanje na terasi, obedovanje i prelistavanje Ritinih knjiga za samopomoć može nazvati poslom. „Sjajno.” Izgleda da mu je laknulo. „Da budem iskren, osećao sam pomalo grižu savesti što se nisam javio. Naročito što sam te pitao hoćeš li da radiš.” „U redu je, zaista.” Igrala se stidljivo kosom, i pritom žalila što se nije lepše očešljala, umesto što se samo na brzinu osušila fenom. Osećala je kako joj se kovrdža dok je stajala tamo. Veliki kovrdžavi oreol oko glave. Divno. Dorijan ih je prekinuo. „Dakle, šta vas dve predivne devojke pijete?” Pogledao je u Frenki i Ritu. „Šta misliš?” odgovorila je Rita, nestašno ga gurkajući. „I želim dve. Umirem od žeđi.” Dorijan se zagonetno nasmejao i stegao je oko struka. „I ja”, namignuo je. Prazni stomaci i čaše s margaritama odredili su kakvo će veče biti. Dobro raspoloženje je podsticao Dorijan - a ko bi drugi? - koji je počeo da flertuje s grupicom devojaka koje su slavile nečiji dvadeset prvi rođendan, društvancetom silikonskih plavuša iz Velija, i pozvao ih je za sto. A to je značilo da su se na kraju svi stisli jedno do drugog dok su sedali na klupe. Ali nikome nije smetalo. Rita se zadovoljno priljubila uz Rajlija uz činiju gvakamoli-sosa i tortilja čipsa, dok je Dorijan seo pored Sindi, slavljenice, ali je neprekidno menjao mesto tako da se uglavi pored svih njenih prijateljica.
Međutim, Frenki je bila saterana u ugao daleko od Rajlija, Rite i Dorijana, i zaglavila je pored jedne plavuše, metar i osamdeset visoke lepotice nalik na Gvinet Paltrou, s besprekornom kožom boje meda, za koju je Frenki ranije mislila da se može postići samo kompresovanom prskalicom. Ispostavilo se da se Gvinet zove Sendi, i da je rođena bez gena skromnosti. Nakon što su započele razgovor, Frenki je čula sve o njenom „totalno slatkom” dečku, košarkašu koji se zove Ben (nadimak Big Ben), njenom „totalno božanstvenom” novom mustangu i njenoj „totalno neverovatnoj” manekenskoj karijeri. Posle sat vremena otkrivanja svega o Sendinom totalno čudesnom životu, Frenki se totalno smučilo, pa se izvinila i pobegla u toalet. Zaključala je vrata iza sebe, i naslonila se na umivaonik. Iz nekog razloga, nije mogla prestati da misli na Rajlija. Čitavo veče je želela da razgovara s njim, ali sedeo je na drugom kraju stola. Posmatrala ga je krajičkom oka, dok se šalio s Ritom i razgovarao sa slavljenicom Sindi. Nekoliko puta joj je uhvatio pogled pre nego što je uspela da ga skrene i nasmešio se. Uprkos piću, i dalje je bila nervozna što ga je videla. Bog bi ga znao zašto. Zapljusnula je lice hladnom vodom i pogledala se u ogledalo. Škiljava, raščupana osoba je zurila u nju. Bože, nije ni čudo što ju je onako neobično gledao. Izgledala je užasno. Iskopala je neseser i nanela malo ajlajnera, mnogo korektora, nekoliko slojeva maskare. Čak je utrljala i malo ružičastog sjaja za usne, koji je dobila besplatno uz neki časopis, i uvezala je kosu u rep. Dok je gledala u svoj odraz, nešto joj je palo na pamet. Zašto ovo radi? Koga pokušava da zadivi? Ne budi smešna. Nikoga ne pokušava da zadivi. Zašto ne bi nanela malo šminke? Radila je to zbog sebe, da izgleda privlačnije, naročito što sedi pored Sendi, gospođice Totalno savršene. Uostalom, ionako niko neće primetiti. „Opa, ko se to tamo sredio?” zavijala je Rita kad se Frenki vratila za sto, uspešno izbegavši Sendi koja je sad čavrljala s Dorijanom. Jarko je pocrvenela i pogledom joj očajnički dobacila „zaveži”. Rita nije primetila. Inače je mogla da popije više od bilo koga drugog za stolom, ali večeras
samo što nije skliznula ispod stola. Potpuno olešena, ušla je u fazu pijanstva koje se naziva „ne znam, dodavola, gde sam”. U tu fazu je zapala zahvaljujući dvema turama tekile koje je iskapila dok je Frenki bila u toaletu. Kad je primetio Frenkinu reakciju, Rajli joj se ohrabrujuće osmehnuo. „Izgledaš sjajno”, rekao je a zatim spustio glas. „Ali trebalo bi da pustiš kosu, lepše ti stoji puštena.” Prvi put joj se obratio za čitavo veče. „Moram da je vežem, inače mi bude pretopio”, slagala je, i zažalila što ju je dirala. „Ko hoće da se provoza s ovim predivnim devojkama?” upitao je Dorijan i odmakao se od Sendi jer je upravo otkrio postojanje Big Bena, njenog dečka košarkaša. „Daaaaa”, obradovala se Rita, prazneći činiju sa gvakamolom i ustajalim tortiljama. Nepristojno je podrignula. „Jao, izvinite.” Zakikotala se, i stavila ruku preko usta. „Malo sam se napila.” „Kuda?”, upitala je Frenki. „ U Kaubojsku palatu”, ubacila se Sendi zabacujući grivu boje meda. „Sindi želi da zajaše bika.” Pogledala je u Sindi, koja se zacrvenela i zasmejala, a zatim u Frenki, koja je zbunjeno gledala u nju. „Pođite s nama. Totalno je ludo.” „Daaaaa”, cičala je Rita, skočila na noge i prevrnula nekoliko čaša. Opasno se njišući, uhvatila se za Dorijana, koji je vodio devojke iz restorana kao svirač iz Čarobne frule. Slavljenica je unajmila belu dugačku limuzinu za to veče i, kad su se okupili ispred restorana, pojavila se sa parkirališta. Velika, sjajna stvarčica sa satelitskom antenom pozadi, zatamnjenim prozorima i prugom belog svetla sa strane. Zaustavila se pred njima. Svi su se ukrcali. Frenki se zadržala. Nije bilo Rajlija. Gde je nestao? Je li otišao bez pozdrava? Iznenadila se. Ali više zbog toga što se razočarala nego zbog njegovog nestanka.
„Zar ne ideš?” doviknuo je Dorijan, isturivši glavu kroz vrata dok je limuzina krenula uz ivičnjak. Oklevala je. Nije znala šta da radi. Svi su se napili i bili spremni za zabavu. I ona je bila pripita, ali ne toliko da bi joj Kaubojska palata izgledala primamljivo. Razmišljala je o tome da uzme taksi do kuće. Sama. Rajli se odjednom pojavio pored nje. „Izvini, samo sam izašao da zapalim.” Osmehnuo se u znak izvinjenja. Osetila je olakšanje. I zapanjila se koliko joj je bilo drago što ga vidi. Zgnječio je pikavac čizmom, pogledao u limuzinu i čudno se osmehnuo. „Idem ako ćeš i ti.” Na trenutak je pogledala u njega, a zatim u Dorijana. Lako je donela odluku. Nasmešila se, pre nego što je iz sveg glasa viknula: „Čekajte.”
Dvadeseto poglavlje
Frenki se nikad pre nije vozila u tako dugačkoj limuzini. Samo ih je videla nekoliko na Pikadiliju petkom uveče, dok su se probijale kroz redove crnih taksija i autobusa na sprat, ali nisu izgledale onako veličanstveno kao kad ih je gledala na televiziji pred dodelu Oskara. To je verovatno zato što su bile u Londonu, a ne u Los Anđelesu, i na kožnim sedištima nisu sedele filmske zvezde sa nagradama koje dodeljuje Akademija, već cure na devojačkim zabavama, koje su pomaljale ukovrdžane glave kroz otvoreni krov, sa cigaretom u jednoj i čašom nekog alkoholnog i penušavog pića u drugoj ruci. Ipak, svi koji su žurili na podzemnu su svejedno zurili, jer je bilo nemoguće odoleti. Voleli ih ili pak mrzeli, limuzine su privlačile pažnju. Hju je govorio da deluju neukusno i ne bi ni mrtav ušao u njih, ali ona je uvek potajno maštala da se provoza u jednoj. Putnici su uvek u njima izgledali kao da se odlično zabavljaju. Koga je bilo briga idu li umesto u Holivud u Planetu Holivud? Kad je utonula na crno kožno sedište, prešla je prstima preko drveta koje se protezalo sa obeju strana vrata, glatko i lakirano kao uglačano staklo. Bilo je baš kao što je zamišljala. Veliko. Blistavo. I baš nalik na Los Anđeles. Sedela je preko puta ormarića s pićem, punog boca i kristalnih čaša, i posmatrala Sendi kako naliva čaše šampanjcem koji se hladio u kofi s ledom, prosipajući veći deo na svetlosmeđe kožne pantalone od sedamsto dolara iz Freda Sigala. Nije ni trepnula lažnim trepavicama, već ih je razdelila unaokolo. „Ovo je za totalno prelepu Sindi. Prijateljicu koja je dobra, verna, velikodušna, ljubazna... Najbolja osoba koja se može upoznati...” U pravom stilu oskarovke Gvinet Paltrou, obrisala je suzu iz oka. „Srećan rođendan,
dušo.” Smešeći se, Sindi se kucnula sa svima. „Hvala, društvo, ovo je tako kul”, prenemagala se i kikotala dok joj je Dorijan stiskao butinu i nešto šaputao u uvo. A to nešto, nije bilo: „Srećan rođendan!” Vozili su se, pili i igrali svim spravicama. Imali su TV na kome se prikazivao MTV sa utišanim zvukom, telefon kog je Dorijan odmah zgrabio, staklenu pregradu na daljinsko upravljanje koja se podizala i spuštala između njih i vozača, mini CD plejer sa sumnjivom zbirkom diskova, mnogo sakrivenih pepeljara i držača za piće i, naravno, električni pokretni krov. Čim je primetila pokretni krov, Rita je skočila sa sedišta. „Oduvek sam želela ovo da uradim”, viknula je pijano. Teturajući se na potpeticama od petnaest centimetara u cipelama od zmijske kože, ustala je, provukla glavu kroz krov, i uživajući viknula: „Juuupiii, obožavam Los Anđeles!” pre nego što se ponovo spustila nešto kasnije, raščupana i suznih očiju. Sagnula se i zgrabila Frenki. „Hajde”, navaljivala je i povukla je sa zagrejanog kožnog sedišta. „Jebeno je sjajno.” Frenki je pokušala da se odupre. Niko drugi nije provlačio glave kroz pokretni krov i vikao na prolaznike. Sve plavuše su se pretvarale da su kul, ispijale šampanjac i popravljale šminku. Dorijan je zavodio Sindi i razmetao se tako što je telefonirao i ubacivao ih na spiskove gostiju za ekskluzivne klubove rezervisane samo za članove. Čak je i Rajli bio opušten, zavaljen na kožnom sedištu, pušio cigaretu i preko interkoma se šalio s vozačem. Nije mogla tek tako da ustane. Osećala bi se kao budala. Uostalom, nikad nije tako nešto radila, i više je volela da sedi i posmatra druge kako se ponašaju razuzdano i prave budale od sebe. Oklevala je... O, nek ide do đavola. Pogodio ju je nalet hladnog noćnog vazduha i vetar joj je razbarušio kosu, koja je sada ličila na masu uskovitlanih kestenjastih traka. Odupirući se vetru, udahnula je punim plućima i posmatrala kako jure širokim bulevarima, pored belih svetiljki, benzinskih pumpi, prodavnica alkoholnih pića,
restorana, tržnih centara. Nije se osećala kao budala, naprotiv. Osećala se fantastično. Setila se čuvene scene iz Titanika i odjednom je osetila potrebu da vikne „kralj sveta”. Nasmešila se. Nije nameravala da to uradi, ali čak i da jeste, nije bilo važno. Bila je u Holivudu, zar ne? Osećala se kao nikad pre, kao da je na filmu. Rita se vratila i dodala joj cigaretu. Šta bi Hju sad pomislio kad bi je video, sa šampanjcem u jednoj ruci a s cigaretom u drugoj? Verovatno bi dobio napad, poznavajući ga. Duboko i zadovoljno je povukla dim. Baš je briga. Rita je potpuno u pravu. Bilo im je jebeno sjajno. Trebalo im je manje od petnaest blokova da se odvezu od Meksika do Teksasa. Kaubojska palata je bila losanđeleska verzija Teksasa, ogroman drveni ranč ukrašen nizovima belih sijalica, kolskim točkovima i sedlima. Izuzetno omiljen tematski bar, stajao je na Sanset bulevaru kao kitnjasta atrakcija iz Diznilenda bačena usred ekskluzivnih hotela, estradnih barova i višemilionskih dolarskih domova. Kad je zaustavio limuzinu, uniformisani vozač je izašao i pridržao im vrata. Svi su izašli osim Rite, koja je bila toliko pijana da je ispala. Srećom, Dorijan je uspeo da je uhvati pre nego što je kolena izgrebala o beton i, pridržavajući je ispod pazuha, napola je odneo do glavnog ulaza. „Tako si divan... hvala... mislim da si stvarno divan... zaista...” brbljala je Rita dok joj je pomagao uz stepenice. Dorijan se smeškao. Kruto. Čitavo veče je ćaskao sa Sindi, slavljenicom - uz malo sreće obeležila bi dvadeset prvi rođendan tako što bi mu postala dvadeset prva devojka - i sad je sav napredak koji je postigao u limuzini nestao. Ona je otrčala napred sa Frenki, Rajlijem i svojim prijateljicama, a njega ostavila da se vuče iza sa Ritom, koja mu je, uprkos tome što je bila visoka samo metar pedeset, bila kao teg na rukama. Čim je otvorila vrata kaubojskog stila, Frenki je shvatila zašto su Sindi i njene drugarice tako silno želele da dođu u Kaubojsku palatu. Mesto je bilo
prepuno muškaraca. Od grupica bezbradih srednjoškolaca s lažnim ličnim kartama do proćelavih, sredovečnih supruga sa nemirnim očima, ogroman ambar je bio manje kaubojska palata a više stočna pijaca. Gotovo se mogao namirisati testosteron - što je bila promena u odnosu na uobičajene cigarete. Zabrana pušenja je značila da čak ni okoreli rančeri sa šeširima i kaubojskim čizmama nisu pušili. Tako mnogo marlboro muškaraca, a nigde marlbora na vidiku. Večeras je bila posebna noć plesanja u redovima i uživo je svirao bend Srebrne mamuze, čija je pevačica nosila kratku suknjicu sa karnerima, tršav mini-val i jaknu od antilop kože s resama i srebrnim kopčama. Izgledala je kao mama Šanije Tvejn. Uz kantri muziku, ona je skakala po pozornici, dok su svi ostali skakali po plesnom podijumu. Parovi koji su plesali bili su mešovita gomila. Neki nisu imali pojma kako se pleše u redu i očajnički su pokušavali da nauče, drugi su to radili samo iz zabave i neprekidno su prskali u histeričan smeh, a njih nekoliko u kaubojskim šeširima, tankim kravatama i mamuzama, radili su to već godinama i sve su shvatali veoma ozbiljno, izvodeći korake sa ozbiljnom usredsređenošću. Prolazeći kroz restoran - vegetarijanstvo još nije pogodilo Kaubojsku palatu i stolovi su bili krcati mušterijama zaokupljenim ogromnim činijama rebaraca s roštilja i biftecima od pola kilograma - Sindi i kompanija su se probijali kroz gomilu do šanka koji se protezao duž jedne strane drvenog plesnog podijuma. Kao što se i očekivalo, prizor četiri zgodne plavuše izazvao je prilično komešanje, i smesta se na njih ustremila nestrpljiva gomila muškaraca, koji su ih opkolili, kupovali im piće i delili komplimente zajedno s dolarima. Dorijan nije imao nikakve šanse. Dok je stigao do šanka i poručio, već su ga izgurali, i niko nije bio zainteresovan ni za njega ni za njegov šampanjac. „O, moj bože, pogledaj, eno bika”, viknula je Rita, i uzbuđeno stegnula Frenkinu ruku. Ograđen u uglu, nalazio se veliki, tapacirani ring a u sredini mehanički bik, oko koga su ljudi stajali u redu da bi jahali u stilu rodea. Raširenih ruku,
povijenih leđa, muškarci su željno pokazivali svoju hrabrost pred devojkama koje su se stiskale okolo u tesnim majičicama i mini-suknjama i uzvikivale: „Uzjaši bika! Uzjaši bika!” „Izgleda sjajno”, izgovorila je Rita. „Hoću da probam.” Pošto je samo pet minuta ranije bila gotovo onesvešćena, čudesno se podigla iz mrtvih i povratila dah. „U toj suknji?”, upitala je Frenki. „Jesi li poludela?” „Da.” Rita se iskezila. Bila je pijana i odlučna. „Ideš?” Frenki je odmahnula glavom. „Kvariigro”, rekla je Rita, uz smeh, i uputila se, nestabilno teturajući preko poda posutog piljevinom, da se pridruži redu. Frenki ju je ostavila i pogledom potražila Rajlija. Stajao je pored Dorijana, ispijao pivo i ravnodušno posmatrao kako parovi plešu. Sad je imala priliku. Pošto čitave večeri nije uspela da razgovara s njim, ovo joj je bila savršena prilika. Ustručavala se, pitajući se šta da kaže, i smišljala kako da započne razgovor. Prekorevala je sebe. Čemu tolika frka? Samo budi opuštena, pomislila je, skupljajući hrabrost da mu priđe. Samo budi ljubazna. „Ćao, hoćeš li da igraš?” Zgodan frajer ju je iznenadio i presekao joj put. Nabijen i glatko obrijan, na sebi je imao veoma tesnu belu majicu ispod koje se videlo da po tri sata dnevno provodi u teretani. Usrdno joj se osmehivao. „Hm...” oklevala je. U deliću sekunde je razmatrala njegov predlog - na kraju krajeva, tip je veoma dobro izgledao i nije je svakog dana neki zgodan stranac pozivao na ples - pre nego što je odlučila da odbije. „Ne, hvala, prilično sam nespretna u plesu.” Za nekoga kome je majka bila prvakinja plesnih dvorana, i ko je sa šest godina učio da pleše gledajući filmove Freda Astera i Džindžer Rodžers, ovo baš i nije bila potpuna istina. Nije se dao odbiti. „Hej, nema veze. Prilično sam dobar učitelj.” Nasmešio se još šire, i nije davao nikakve znake da će se udaljiti. Pružio je ruku, i na ručnom zglobu mu se pokazao roleks ukrašen dijamantima. „Ja sam Džonatan.”
Frenki se predala neizbežnom upoznavanju, pozdravila ga i rukovala se, ali je znala da sad, pošto su prešli na ti, neće nikako moći da pobegne. Bila je u pravu, naročito kad je saznao da je iz Londona, što je, u pogledu privlačenja muške pažnje u Los Anđelesu bilo odmah iza silikonskih grudi. „Ma šta kažeš?” Oduševljeno je zagladio gustu plavu kosu, koja se uredno razdelila po sredini. „Tamo mi je sedište za jedan od mojih poslova!” Izveštačeno se osmehnula. Očigledno je želeo da ga ona pita o kakvom poslu je reč, ali nju to nije zanimalo. I pre je u barovima sretala tipove kao što je Džonatan. Bio je od onih frajera koji se uvek pojavljuju niotkuda kad joj prijatelji odu toalet a ona ostane sama, od onih frajera koji čavrljanje vide kao priliku da pričaju o sebi dok ne ostanu bez daha. Pripadao je onim frajerima s kojima na kraju uvek zaglavi čitavo veče jer nema srca da im kaže da odjebu. Srećom, ili nažalost, zavisno od toga jeste li Frenki ili Džonatan, nije morala ništa da ga pita. Stidljivost nije bila jedna od njegovih osobina i, bez imalo podsticaja, samozadovoljno se upustio u monolog o svojoj krajnje uspešnoj internet-transportnoj kompaniji. Ispostavilo se da je Džonatan internet-milioner - mlad, samouveren, hvalisav - i vrlo brzo je saznala sve o njegovoj kući na Beverli Hilsu, novom trospratnom stanu koji je kupio u Majamiju, te kako će zameniti sportski mercedes za novi jaguar, i koliko se zabavlja na gliseru, koji je usidrio u marini Del Rej. Ali bogat ili ne, nije želela da sluša Džonatanov ovo je tvoj život, želela je da razgovara s Rajlijem. Sačekala je da zastane, pa da uskoči i izmisli neki izgovor, ali nije prestajao. Umesto toga je nastavljao, dalje i dalje. Frenki je osećala kako minuti otkucavaju. Kad bi samo imala petlju da kaže Džonatanu da jebeno.zaveže.tačka.com „Možda bi volela da jednom izađemo na večeru? Imam predivan sto u Mondrijanu.” Uprkos tome što mu je bilo trideset, što je bio zgodan i očito u tome uživao, Džonatan je bio, očekivano, sam. „Pa, u stvari, malo sam zauzeta, trenutno.” Odbijala je milionera. I to još zgodnog. Kad bi znali, roditelji joj ne bi nikad oprostili. „I zaista ne mogu da te namamim na taj ples?”
Zar taj tip nikad ne odustaje? „Užasno plešem, zaista.” „Zaista?” Razgovor je bio kao teniski meč. Reči su letele napred-nazad. Kad bi samo mogla da servira as. Osetila je nečiju ruku oko struka. „Može ples?” Rajli. Frenki se učinilo da će ispustiti dušu. Podigla je pogled i videla kako joj prodorno proučava lice, sa osmehom u očima. Osetila je kako joj se usne razvlače u osmeh i, nesvesna Džonatana, koji je zurio, zanemeo valjda prvi put u životu, čula je glas - sopstveni glas: „Volela bih.”
Dvadeset prvo poglavlje
„Nadam se da nisam ništa prekinuo.” „Hvala bogu što jesi, inače bih zaglavila tamo čitavo veče.” „Da, i jesi izgledala kao da ti je bilo potrebno spašavanje.” „Malčice.” Držeći se za ruke, Rajli i Frenki su stajali jedno pored drugog na rubu plesnog podijuma, pomerajući se napred-nazad. Za nekoga ko pleše valcer zatvorenih očiju, stalno je zaplitala stopalima. „Izvini, grozno mi ide.” Zastenjala je od sramote kad ga je očepila. „Odlično ti ide.” Nasmešio joj se. „Prirodno.” Nelagodno se nasmešila. Sam bog zna zašto je tako uznemirena. Bilo je ludo, osećala se kao tinejdžerka, a ne kao dvadesetdevetogodišnjakinja. Zurila je u stopala, i trudila se da se usredsredi na ritam. Bilo joj je veoma teško s obzirom na to da je čula samo otkucaje sopstvenog srca. „Jao, izvini.” Sranje, očepila ga je. Opet. „Prestani da se izvinjavaš”, rekao je. „Samo se opusti.” Stiskajući joj ruku, privukao je k sebi i okrenuo je ukrug pod svojom rukom. Njegova nenadana blizina ju je iznenadila i osetila je kako joj obraze obliva rumenilo. Očajnički je pokušavala da se doseti šta bi rekla pa da deluje normalno, kul, opušteno. Potpuno suprotno onome kako se trenutno osećala. „Dolaziš li ovamo često?” Presekla se. Zašto je to, dođavola, rekla? Zvučalo je kao otrcana fraza za započinjanje razgovora, i to loša. „Izvini...” Shvatila je da se ponovo izvinjava. „Mislim...” „Misliš kako tako sjajno plešem?” Zajedljivo se nasmešio.
Prihvatila je šalu, zahvalna što se nije pozabavio njenim moronskim pitanjem. „Da, to sam mislila.” Mada je znala da to uopšte nije mislila. „Tata me je naučio. Vodio me je na rodeo kad sam bio klinac i posle toga je uvek bilo plesa.” „Iz Teksasa si?” To je objašnjavalo otkud mu kaubojski šešir. „Rođen sam tamo. Preselili smo se u Njujork kad mi je bilo trinaest. Porodica mi još živi na Istočnoj obali.” Upijala je njegove reči kao sunđer i nije ništa govorila. Umesto toga, prepustila se muzici, osećajući kako joj se samopouzdanje vraća. Plesala je napred-nazad, i svakim korakom se sve više opuštala, sve dok on više nije morao da vodi, već ona, i držeći ga za ruku, zavrtela se ispred njega. „Hej, uhvatila si ritam.” Nasmejala se. Setila se kako je kad je bila dete stajala na maminim kožnim cipelama i plesala valcer po dnevnoj sobi. Uzbuđena. Bezbrižna. Srećna. Osećala je kako joj misli o Hjuu, starom poslu u Lajfstajlu, stanu u Fulamu lagano blede u pozadini dok joj je Rajli čvrsto stezao ruku, i vodio je preko plesnog podijuma. Savladao ju je nalet ushićenja i, ravnodušna prema tome šta će drugi misliti, oslobodila je kosu iz konjskog repa, i osetila kako leti oko nje dok se okretala levo-desno. Tako je užasno dugo bila nesrećna, i osećala se prokleto divno s puštenom kosom. „Kako je bilo na biku?” Dorijan je stajao sam, i negovao je povređeni ego šampanjcem. „Odvratno”, progunđala je Rita mrzovoljno. „Nisu me pustili na njega. Glupo ograničenje zbog visine ili tako nešto.” Sela je na barsku stolicu i zavirila u kofu s ledom. „Mmmm, je li to šampanjac?” „Posluži se.” Dorijan je odustao od Sindi. Okružena muškarcima, nije se pojavljivala poslednjih dvadeset minuta. „Imaš čitavu bocu.” Rita je zgrabila tešku bocu i, nestrpljiva i pijana, nasula sebi čašu, prepunivši je. Penušavi mehurići prelivali su se sa strana. „I, šta se dešava?”
Posrkala je penu koja joj je kapala na prste. „Ništa...” Rita je primetila šta je izazvalo mrzovolju. „Nemoj mi reći da te je stvarno otkačila.” To ju je začudilo. Nije joj bilo poznato da je Dorijana ikad odbila ijedna žena koju je zavodio. Ostavio ju je bez odgovora, samo je otpio gutljaj šampanjca. „O, hajde, Dorijane, dešava se i najboljima. Pogledaj mene i Rendija.” Otpila je još jedan veliki gutljaj i osetila kako joj se mehurići raspršuju o nepce. „Popij još malo ovoga, i brzo ćeš preboleti.” Pokušala je da suzbije štucanje. Zašto „oleši se od šampanjca” nije jedan od deset lakih koraka u njenim knjigama o samopomoći? Bio je daleko delotvorniji od sve one joge, meditacije i vežbi dubokog disanja. U stvari, nije bila ovako srećna čitavu večnost, „Preboleo sam”, reče Dorijan, i dalje narogušen zbog Sindinog odbacivanja. „Samo sam mislio da ćemo se ona i ja malo zabaviti.” „Drugim recima, hteo si da je kresneš.” „To nisam rekao.” „Nisi ni morao.” Rita se nasmešila i odmahnula glavom. „Prokleto si užasan, jesi. Kad ćeš prestati da budeš plejboj i smiriti se?” „Kad me ti prihvatiš.” Nasmejala se i veselo ga odgurnula. „Možeš li da zamisliš nas dvoje zajedno? Bili bismo prava noćna mora.” „Misliš?” Smeh je utihnuo, a on se zagledao u nju. „Pijan si.” „Pa?” Nastavio je da zuri. „Zar ti nisi?” Pitanje je ostavilo utisak. Nije odgovorila. Umesto toga, pogledala je u njega, i prvi put videla nekog drugog umesto svog prvog komšiju. Drugačijeg frajera, različitog od onog nemoralnog, ekstravagantnog ženskaroša kakvog je poznavala. Nekoga sa krupnim, prelepim zelenim očima prošaranim ćilibarom. I širokim ramenima ispod crne košulje guči. Nikad pre o njemu nije razmišljala kao o privlačnoj osobi. Čak dopadljivoj, ako vam se sviđa tip Ričarda I. Granta. Svesna da oboje ćute, upravo se spremala da nešto kaže,
kad se on odjednom nagnu ka njoj kao da će je poljubiti, i naglo se pribrala. Šta ona to radi? Bila je pijana i kočnice su joj popustile. Ne može da se spetlja s Dorijanom, za ime boga. „Gde su Frenki i Rajli?” Vrlo očigledno menjajući temu, zgrabila je čašu i velikim gutljajem ispila šampanjac. Dorijan nije odgovorio. Nije morao da čita između redova da je otkačen po drugi put te večeri. Naslonio se na šank i pokazao čašom prema plesnom podijumu. Rita je pogledala u pravcu u kom je pokazivao. „Prokletstvo.” Zurila je u par nasred podijuma, koji se smejao, okretao, držao za ruke. Frenki i Rajli. „Divan su par, zar ne?” Klimnuo je glavom. „Šteta što nije zainteresovan za nju.” Ogorčen što je odbijen - dvaput za isto veče - odlučio je da prospe prezir i po tuđim prilikama za ljubav. „Kako znaš?”, prsnula je, osetivši potrebu da brani prijateljicu. „Rekao mi je večeras.” „Drski gad.” Pređašnje lepo mišljenje o Rajliju, pretvorilo se u ljutnju na njega. „Pa, srećom ni ona nije zainteresovana za njega.” „Ne izgleda tako.” „Pa, istina je. Rekla mi je da joj je svejedno hoće li ga ikad više videti.” Dorijan je ispraznio čašu i požurio da je ponovo napuni. „Čudno. To je i on rekao.” Pogledali su se, ćuteći, pre nego što su se ponovo zagledali u plesni podijum. Pesma je počela da usporava i, kako je ritam postajao laganiji, Frenki je pogledala Rajlija. Izgledao je tako neuredno. Kosa mu je bila raščupana i morao je da sklanja pramenove koji su mu padali na oči. Spustila je pogled i primetila mrlje ulja na nekada beloj majici, leviske, izbledele i iskrzane od povlačenja po podu jer nije nosio kaiš, čizme koje nisu bile uglačane ko zna otkad i sad su bile tako iznošene i izbledele od sunca da su izgubile svaki trag boje.
„Jesi li dobro? Hoćeš li da sedneš?” Rajli ju je uhvatio kako ga gleda. „Ja?” Iznenadio ju je. „Ne, osim ako ti nećeš.” „Ni slučajno.” Nestašno se osmehnuo. „Zašto bih želeo da sednem kad mi je najlepša žena u naručju?” Nasmešila se. Otrcana fraza, ali njoj se sviđala. Bend je dovršio pesmu i zasvirao za spori ples. Nekoliko parova je nestalo, drugi su se priljubili, i obavili ruke jedni oko drugih. Nekoliko trenutaka nije bila sigurna šta da radi, ali i pre nego što je stigla da razmisli, Rajli ju je privukao sebi. Nakratko se ukočila. Osećala se neprijatno, nesigurno, kad ju je čvrsto obgrlio oko struka. Njegovo telo uz njeno. Bio je prvi muškarac koji joj se ovoliko približio posle Hjua, i osećala se čudno. Čudno joj je bilo što su je grlile ruke drugog muškarca, što ga je osećala uza sebe, a razdvajale su ih samo tanke pamučne majice. Neobično se osećala što je njegovo lice samo nekoliko centimetara od njenog i što su ovako blizu jedno drugom. Oprezno mu je stavila ruku oko vrata. Bio je mnogo širi od Hjua, ali ne na napumpani, mišićavi način. Samo krupniji, viši, teži. Unutrašnja strana ruke joj se češala o njegovu bradu, grubu i oštru jer se nije obrijao. Bila je toliko naviknuta na Hjuovu glatko izbrijanu, navlaženu kožu da joj je bilo drugačije, nepoznato, ali u stvari je primetila način na koji je mirisao. Nije bilo mirisa losiona za brijanje, gela za kosu i za tuširanje, vodice za usta Hjuove mešavine veštačkih mirisa. Umesto toga, Rajli je mirisao na pivo, duvan, ulje, samoga sebe. Jedva se pomerajući po plesnom podijumu, pogledali su se, ali ovoga puta nijedno nije reklo ni reč. Nije bilo učtivih pitanja. Ni ćaskanja. Ni osmeha. Frenki se odjednom osetila neprijatno i spustila je pogled, pretvarajući se da se zanima za svoja stopala, koja je lagano pomerala, u potpunoj suprotnosti s mislima koje su joj se komešale u glavi. Rajli je bio su šta suprotnost Hjuu. Po načinu kako je gledao, govorio, mirisao, oblačio se. Bio je tako drugačiji. Tako stran. Nimalo nalik Hjuu. Bila je svesna toga da joj Rajlijeva ruka nežno, sigurno, zaštitnički počiva na donjem delu leđa. I
odakle joj taj čudan osećaj u dnu stomaka kad ju je zagrlio? Ne sviđa joj se. Nimalo. Ni najmanje. Ni slučajno. Uopšte joj nije privlačan... Ili jeste? Pokušava li to samo da ubedi sebe u suprotno? Poriče kako se stvarno oseća zato što ne želi da se suoči sa istinom? Očajnički se držala svog poricanja, zbog čega joj je nekako samo još brže klizilo kroz prste? Hajde, priznaj, pomislila je. Priznaj kako se stvarno osećaš. Dok je električna gitara lenjo brujala kroz refren poslednji put, Rajli je izvukao ruku iz njene i lagano joj prešao preko leđa. Priznaj da ne možeš prestati da misliš na njega. Razmišljaš o tome kako okreće cigaretu u novoj poklici za sreću i trlja bradu kad je napet. Razmišljaš o tome kako želiš da mu dodirneš ožiljak iznad obrve, ili pređeš preko krivudave vene koja mu se spušta podlakticom sve do ručnog zgloba... Opijena pićem i željom, obavila mu je obe ruke oko vrata i, zažmurivši, spustila mu glavu na rame. Priznaj da si očekivala telefonski poziv čitave nedelje. Želela je da je nazove, da mu čuje glas, da ga ponovo vidi... Uz poslednjih nekoliko akorda pesme i Rajlija koji ju je čvrsto grlio, Frenki se konačno prepustila. Predala se. Podlegla. Nazovite to kako hoćete. Podigla mu je glavu s ramena, zagledala mu se u lice, oči, usta, nesvesna da se ostali parovi oko njih razilaze. Nije znala da li zbog previše margarita, previše šampanjca, šta god da je dođavola bilo, ali tog trenutka, upravo tog trenutka, ni najmanje je nije bilo briga što su bili jedini par zagrljen na sredini čitavog prokletog plesnog podijuma. Nije je bilo briga što ljudi bulje. Mogla je da misli samo na Rajlija. Sviđao joj se. Ludo joj se sviđao. Sviđao joj se toliko mnogo da joj se činilo da će poludeti. Poludeti tako da je, gledajući ga sada, ovog trenutka, želela samo da se on sagne, privuče je k sebi, zagrli tako čvrsto da joj oduzme dah. I tada, tek tada, da je izludi poljupcima.
Dvadeset drugo poglavlje
Pošto je načeo bocu crnog vina koju je upravo kupio u Odbinsu, Hju je sebi nasuo malo da proba. Bio je razočaran. Nije bilo loše, ali kupovao je i bolje za deset funti. Ljut zbog svog izbora - preporuka vinskog kluba iz Sandej tajmsa - napunio je čašu i počeo da odmotava hranu za poneti iz tajlandskog restorana, četvrti put ove nedelje. Pogledao je na sat - osam uveče - upravo se vratio iz kancelarije i bio je smožden. Vladala je prevelika potražnja, a imao je nedovoljan broj stanova za prodaju. Čak ni kad uključiš sve one skučene studije u kojima nema prostora ni da se okreneš, a kamoli da razvučeš trosed, a prodaju se kao alva za dvesta pedeset hiljada funti. Istresao je sadržaj iz srebrne folije na tanjir, spustio se na sofu, olabavio kravatu i izuo cipele. Nabadajući ljigave komadiće mlake piletine s kokosom, dohvatio je daljinski i, okrenuvši se ka televizoru, dokono je okretao kanale. Nije bilo ničeg ni blizu zanimljivog. Bi-Bi-Si 1: dokumentarne o muvi ce-ce. Bi-Bi-Si 2: neki drkadžija kuvar pokušava da pametuje oko kuskusa. ITV: Koronejšn strit specijal. Kanal 4: još jedna prokleta depresivna sapunica. Kanal 5: jedna od onih usranih emisija o baštovanstvu. Tupo je zurio u ekran i gledao grupu veselih voditelja u jednakim narandžastim majicama, koji pokušavaju da pretvore obraslo parče zemlje u japansku baštu samo sa malo šljunka, malom fontanom i to za pola sata. Sve mu se zgadilo i isključio je televizor. Dosađivao se. Bio je petak uveče i sedeo je sam na sofi s hladnom hranom i usranom bocom vina. Šta se desilo sa svim divljim izlascima koje je mislio da će imati kao novopečeni samac? Svim žurkama? Svim ženama? Žvakao je zamrznute tajlandske knedle. Nije ih bilo, eto šta. U redu, imao je nekoliko vezica za jedno veče,
ali završile su se prilično brzo. Te prolazne avanture nisu bile tako uzbudljive kao što je zamišljao. U stvari, bile su prilično zamorne. I, uostalom, većina žena koje je upoznavao tražile su nešto više od seksa. Želele su vezu. A to je bilo poslednje što je on želeo, s obzirom na to da je upravo izašao iz jedne. Što se tiče zabava, pre nekoliko nedelja je bio na Adamovoj i Džesikinoj veridbi, i posle toga nigde. Novembar i nije bio najbolji mesec za žurke. Bilo je previše hladno, previše kišovito, previše mračno i previše prokleto sumorno. Nije ni čudo što su izgleda svi odjednom prestali da budu samci. Svi su sebi našli partnere i smirili se u svojim dnevnim sobama, skupljeni zajedno na sofi sa DVD-jem i šoljama čaja. Baš kao što su nekad bili Frenki i on. Ipak, to što je ostajao sam nije mu smetalo. U stvari, uživao je. Voleo je prostor. Sviđalo mu se što može da radi šta god poželi. Ustao je i uključio centralno grejanje. U stanu je bilo ledeno. Nije ni čudo kad je napolju bilo minus dvadeset. Bog zna šta se desilo s jeseni. London kao da ju je preskočio i zaronio pravo u arktičku zimu. Uhvatio je svoj odraz na stranici frižidera od nerđajućeg čelika. Gospode, izgledao je loše. Bleda posivela koža s tamnim kolutovima oko očiju. Dobro bi mu došao odmor, malo sunca, preplanulosti. Frenki verovatno ima sjajan ten posle skoro mesec dana u Los Anđelesu, pošto je upila sve to kalifornijsko sunce. Uvek je lako crnela na suncu, a ne kao on. Čak i sa zaštitnim faktorom trideset, koža mu je stalno bila tako svetla da je samo goreo i crveneo. Ljutito je otapkao do kuhinje i, pošto je podigao poklopac kante za smeće, istresao je u nju neukusnu hranu. Nije mu nedostajala Frenki. Dobro je postupio što je raskinuo s njom. Postala je preterano razumna, previše dosadna, previše privržena. Sve što je želela od života bilo je da se skrasi, uda i provodi večeri mirno kod kuće. Zato njih dvoje i nisu uspeli. On je bio sušta suprotnost. Ispraznio je vino u sudoperu i posmatrao kako tečnost otiče u rupu. Zevnuo je. Pogledao je na sat. Tek što je prošlo osam, ali nije mu se izlazilo. Bio je slomljen. Ostaće kod kuće i lepo se okupati. Da bude iskren, ne bi mu smetalo da rano legne.
Dvadeset treće poglavlje
„Osećam se usrano.” Ritaje obazrivo podigla sunčane naočare na jarkom podnevnom suncu i pogledala u retrovizor. Pogled joj je uzvratio par zakrvavljenih očiju. „I izgledam usrano.” Zastenjala je i spustila naočare, pa utonula nazad za volan tanderberda. Frenki je ležala pored nje na suvozačkom sedištu, koje je bilo spušteno do kraja, i pokušavala je - a nije joj uspevalo - da zanemari snažnu glavobolju. Napola je otvorila oči, dopuštajući srebrnom UV svetlu da je pogodi u zenice, ali bilo je prejarko, čak i kroz naočare. „Takođe”, zakreštala je, ponovo čvrsto zatvarajući oči i spuštajući obod bejzbol kape sve dok nije prekrila lice. Bilo je jutro posle prethodne noći, i zaglavile su se usred saobraćajne gužve na Sansetu, zahvaljujući Riti, koja se sjajno dosetila da se odvezu do Malibua. Dva sata kasnije, ta zamisao nije izgledala tako pametna. Nisu se setile celodnevnog špica, što je značilo da su umesto ležanja na plaži, slušanja razbijanja talasa, udisanja morskog vazduha punim plućima i nabacivanja tena, sedele pred semaforom, isparavale alkohol u kabrioletu pretvorenom u saunu, slušale zvuk trubljenja automobilskih sirena i udisale izduvne gasove, a mamurluk im je visio iznad glava kao albatros u Kolridžovoj pesmi „Stari mornar”. Frenki je gledala kako se crvena igla na brojčaniku za merenje pritiska približava tački ključanja. Svakog trena kola bi mogla da se pregreju, a na ovoj temperaturi, koja je iznad trideset stepeni, bez klima-uređaja i ona će. Otvorila je bocu vode od pet litara, namenjenu za hladnjak u kolima, pa ispila pola, pokušavajući da ublaži žeđ. Osećala se užasno. Previše alkohola i
nedovoljno sna. Ko zna u koje vreme je sinoć stigla kući. Samo se sećala da je sišla s plesnog podijuma i videla Ritu onesvešćenu preko šanka, pored kofe s ledom, i praznu bocu šampanjca, sa petoricom-šestoricom muškaraca koji su kružili oko nje kao lešinari, te je odlučila kako je bolje da je odvede taksijem kući pre nego što to učini neko drugi. Pa, to nije bilo sasvim istina. Sećala se i nečeg - nekog - drugog. Sećala se Rajlija. Preplavila bi je panika, krivica, stid i uzbuđenje kad bi joj u glavi sevnula slika njih dvoje kako zajedno plešu. Nije mogla da se seti šta se dogodilo. Ne sasvim, u svakom slučaju. Sva ona tekila i šampanjac su uzeli svoj danak, pomutili joj razum, zamutili vreme, izbrisali razgovore. Deo nje je bio zahvalan. Ježila se od pomisli kako se bila privila uz njega nasred Kaubojske palate, i bez prisećanja groznih pojedinosti. Probudila se jutros sa zbrkom slika i nekoliko isečaka onoga što je rekao. Ništa što bi bilo teško podneti. I osetila je olakšanje. Ali kad je prekrivač ošamućenosti počeo da se podiže, shvatila je da joj je prethodno veče ostavilo dve stvari: ubistveni mamurluk i neka veoma pomešana osećanja. Sve je bilo prokleto zbunjujuće. Nije znala šta, kog đavola, da misli o prethodnoj večeri. Je li se među njima desilo nešto neizgovoreno? Nisu završili zajedno, barem je to zapamtila, ali se istovremeno sećala da je želela. I to ju je izluđivalo. Znači li to da se odjednom zaljubila u Rajlija? Ili je to bio samo klasičan slučaj preterivanja s pićem, toga što joj je nedostajao Hju i što je bila željna nežnosti? Na kraju krajeva, prošlo je tako mnogo vremena otkako je poljubila nekog tipa, a o seksu i da ne priča, pa ko bi je krivio što se zaželela? Pa čak i ako je s pogrešnim muškarcem. A Rajli jeste bio pogrešan za nju. Želela je Hjua. Hjuove ruke oko sebe. Hjua da je ljubi. Sinoć je bila pijana. Usamljena. Zbunjena. Volela je Hjua, samo Hjua, uvek Hjua. I nije joj se nikako, sasvim sigurno, sto odsto, sviđao Rajli. Svetio na semaforu se promenilo i krenule su. Pošto je videla prazan prostor u traci ispred, Rita je nagazila na gas, pretekla rejndžrover sa zatamnjenim staklima - omiljen među holivudskim slavnim ličnostima, koje su želele da budu viđene ali ne i da ih vide. Ostavile su prodavnice i
restorane iza sebe i uskoro su krstarile pored potkresanih travnjaka i ogromnih kuća na Beverli Hilsu, jurile putevima oivičenim palminim drvećem, pored mladih Meksikanaca sa poznatim plavo-belim znacima koji reklamiraju zvezdane mape od dva dolara - sa zastarelim adresama od A do Š, za radoznale turiste koji su želeli da se provozaju u iznajmljenim mustanzima i vide gde je nekada živela Džuli Endruz - i ozloglašeni bledoružičasti hotel Beverli Hils, dom Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona gde su živeli za vreme njihovog prvog braka, ili možda drugog? Lenjo zureći kroz sunčane naočare, Frenki se zavalila na sedištu i odlučila da zanemari mamurluk i uživa u pogledu. Tako je trebalo gledati Los Anđeles, kroz tri sloja: prvi su tamna stakla sunčanih naočara (užasnut time što nema nijedan par, Dorijan joj je pozajmio prošlogodišnje versače sa okvirom od kornjačinog oklopa); drugi je vetrobran automobila; a treći, naravno, smog. Smog je gust smeđi sloj između horizonta i savršeno plavog neba, i Frenki ga je prvi put videla kad je izašla iz aviona na aerodromu. Čudno je bilo što ga niko drugi nije primećivao. Verovatno zato što su svi ostali bili obuzeti drugom vrstom zagađenja: dimom cigareta. Pušenje je smrtonosno, zagađuje vam pluća i opasno je po društvo. Ali smog. Kakav smog? Nakon pet nedelja u Los Anđelesu, shvatila je da je za njegove stanovnike smog optička varka. Uvek je „tamo negde”, nalik na kraj duge, samo što u ovom slučaju nije bio u pitanju ćup sa zlatom već trovanje ugljen monoksidom. Ali, kao što Rita kaže, u filmskoj prestonici sveta, gradu sagrađenom na iluzijama, biti deo njega znači verovati u savršeno, veličanstveno plavo, plavo nebo... jer je to najveća od svih iluzija. „Mislim da će mi pozliti.” Rita je zgrabila volan, i nesigurno se ljuljala. „Šališ se, zar ne?” Frenki se promeškoljila iz polusvesnog stanja. „Ne.” Odmahnula je glavom, i naduvala obraze. „Možda bi trebalo da zaustaviš.” „Šta? I da povraćam na stazi?” „Pa, bolje nego da povraćaš po meni.” Frenki je čvrsto uvila omiljenu tuniku oko sebe, i odmakla se na drugu stranu automobila. „Ne mogu, usred
smo Bel Era...” „Kakve to ima veze?” „Velike. Na ovom mestu ima više holivudskih filmskih zvezda, režisera i producenata po kvadratnom centimetru nego bilo gde na svetu.” Rita se nagnula, dohvatila ono što je ostalo od vode za hladnjak i sručila je u grlo bez gutanja, kao da pije sangriju iz one boce „bili smo u Benidormu” sa staklenom cevčicom i ručkom od pletenog pruća. „Kad sam rekla da želim da ostavim trag u Holivudu, nisam mislila na bljuvanje po Ulici Stivena Spilberga.” Srećom, kad je unela tečnost, boja joj se vratila u obraze i nastavile su bez potrebe za hitnim zaustavljanjem. Krivudale su Sansetom, beskonačno prolazeći kroz senovita predgrađa sve dok se, konačno, nisu prevezle preko obronka brda na puni sjaj sunčeve svetlosti. Pogled je bio kao na predivnoj razglednici, i prvi put u životu Frenki je videla Tihi okean, tamnoplavu traku na horizontu. Trebalo joj je dugo da stigne. I dok su vozile ka obali, gledala je kako se sve više širi, prostire koliko god da oko vidi, sve dok, nalik na film koji se širi preko ekrana, nije ispunio čitav predeo. Rita je parkirala auto pored auto-puta kraj pacifičke obale, prometnog, prašnjavog puta sa šest saobraćajnih traka koje su se nastavljale prema San Francisku. Frenki je osetila ubod razočarenja. Gde je ta čuvena plaža Malibu? Gde su sve te kuće vredne milione dolara? Videla je samo zidove visoke tri metra i elektronske sigurnosne kapije. „Je li to to?”, pitala je, izlazeći iz kola i prateći nesigurnu Ritu kroz ulaz i niz stepenice od zarđalog gvožđa, tako strmih da su je zaboleli nožni listovi. „Mislila sam da si rekla kako je Malibu veličanstven.” „Prestani da kukaš”, duvala je Rita, sa cigaretom u jednoj ruci, a drugom se pridržavala za rukohvat jer joj je potpora bila neophodna. Kad su stigle do dna, stavila je ruke na kukove, i pokušala da dođe do daha. Nešto joj je govorilo kako treba više da vežba i da prestane pušiti. Pošto je povukla dim, ispravila se i namestila sunčane naočare na nos. „E sad, šta misliš? Malo
bolje od Brajtona, ha?” Frenki se izvukla iz pohabanih japanki, i zavukla bosa stopala u vlažan, žuti pesak, osećajući njegovu mekoću između zgrčenih prstiju. Pred njom se pružala pusta plaža, na kojoj nije bilo nikoga osim nekoliko džogera i para koji je šetao psa. Kao i sve ostalo u Americi, bila je velika, i izgleda da se protezala kilometrima, pored stenovitih rtova u daljini, gde je mogla da vidi grupu surfera, verovatno sve do San Franciska. Nekoliko koraka dalje od uzburkanih talasa, niz raskošnih kuća na plaži gledalo je na okean, svaka potpuno drugačija. Podižući se iz peska kao delo savremene umetnosti, tu je bila četvorospratna zgrada čitava napravljena od plavog stakla; druga je bila zamak iz Diznilenda, ukrašen kupolama i ružnim kamenim glavama; dok je malo dalje bila bela hacijenda u meksičkom stilu, sa osunčanim verandama na svakom nivou, i tamnoružičastim buganvilijama koje su padale sa strane. „Samo malo”, promrmljala je Frenki, i spustila peškir za plažu. Bacila se na njega, nalaktila i zagledala u okolinu. Ovako je zamišljala Malibu. Malibu po kome trči Bo Derek sa kapljicama u kosi. Elitne zabave na plaži pune glamuroznih žena sa glamuroznim telima u bikinijima, o kojima je čitala kao tinejdžerka u svim onim sladunjavim romanima Džeki Kolins. Svih godina joj je ovo mesto bilo gola mašta, a sad je postalo stvarnost. I sad je tu, mala stara Frenki iz Fulama. U redu, njen bikini nije tako glamurozan - dve godine star karirani model iz Marksa i Spensera sa žičanim grudnjakom i potpuno prekrivenom stražnjicom, a ne sićušni trouglovi na parčetu uzice - a telo joj je više ličilo na motku nego na ono kakvo ima Bo Derek. Ali bože moj, šta je briga, sunča se na plaži Malibu. Duboko je udahnula, izvila leđa i podigla lice ka nebu. „Obožavam ovu plažu”, uzdahnula je Rita, i srušila se na pesak pored nje. „Mnogo je lepša od onih krcatih kod Venecije i Santa Monike. Sabijeni su kao sardine, pune Britanaca što su došli na odmor...” I ne primetivši ironiju, prekopala je po torbi i izvukla losion za sunčanje, gumicu za kosu, balzam za usne, naočare za plivanje, cigarete i najnoviji priručnik za samopomoć Odustanite od muškaraca i pozabavite se životom. Rita je uvek morala biti pripremljena. „U svakom slučaju, pejzaž je mnogo lepši.”
Pokazala je na grupu surfera koji su u daljini utrčavali u more i istrčavali, pa jahali na talasima, sa ronilačkim odelima zalepljenim za atletski građena tela. „Mislila sam da si se odrekla muškaraca.” „I jesam, ali ne škodi ako gledam.” Osmehnula se. „Ili ako me gledaju.” Odvezala je gornji deo bikinija i počela da utrljava kremu sa zaštitnim faktorom trideset, dureći se zbog viška sala na stomaku. „Hoćeš li da mi namažeš leđa?” Frenki je sela i istisnula kremaste žvrljotine svuda po Ritinim ramenima i počela da ih utrljava. Uprkos višegodišnjem izležavanju po ležaljkama za plažu, veštačkim putem dobijenom tenu, letovanjima na Tenerifama, i poslednja četiri meseca u Kaliforniji, Rita je i dalje bila bela kao sir. S obzirom na to da je crvenokosa, nikada nije crnela, već su joj izbijale pegice, gorela je a zatim se gulila kao pečena crvena paprika. „Eto.” Frenki joj je vratila losion. „Izgledaš kao da si spremna da preplivaš Lamanš.” Rita je bila namazana debelim slojem bele kreme. „Samo zato što imaš prokletu maslinastu kožu”, coktala je. „Mršavica sa maslinastom kožom. Imam li ja nešto što ti nemaš?” „Sise.” Frenki se nasmešila, okrenula se na stomak i promeškoljila kao riba da otkopča bikini i da joj ne ostane trag od sunčanja. Za razliku od Rite, previše se stidela da se skine u toples. Nije je brinula veličina grudi, 34B je bilo dovoljno veliko, hvala lepo, a i nije bilo nikoga u blizini da zuri u njih, osim surfera, a oni su mogli da pare oči na Ritinom izdašnom poprsju. Ali bila je previše stidljiva. Hju je uvek govorio kako ona ima „lepe grudi... savršeno staju u šake” i prošle godine kad su bili na dvonedeljnom odmoru u južnoj Francuskoj ubedio ju je da se skine u toples. Ali uradila je to samo jednom. Osećala se kao da svi zure u njene bradavice. Bog zna zašto. U stvari, plaža u Huan les Pinsu je bila grad bradavica. Hju ju je nazvao inhibiranom. Što je bilo pomalo duhovito, s obzirom na to da je dolazilo od muškarca koji je šorts nosio samo ako mu je prelazio kolena. Dohvatila je Ritinu knjigu za samopomoć i dokono je otvorila poglavlje pod naslovom „Odbojne muške navike”. Bilo je oko šezdeset stranica
dugačko. „Kako se osećaš?” Rita je razlila kremu po člancima. „Loše”, promumlala je Frenki, ne dižući pogled. „I ja. Obično nikad nemam mamurluk. Mora da je zbog onih prokletih margarita.” „I silnog šampanjca” podsetila ju je Frenki. Rita je uz stenjanje namazala noge i, pošto je zaklopila losion za sunčanje, legla je raširenih ruku i nogu na peškir, koji je u uglu imao izvezeno „Hotel-klub Ibica”. Zakikotala se. „Mora da sam sinoć bila olešena. Samo se sećam da sam se umalo povatala s Dorijanom.” „Nisi valjda” Frenki je prestala da čita o „neprihvatljivom muškom ponašanju u kupatilu”. Ovo je bilo daleko zanimljivije od stručnog mišljenja doktora Bernstina o psihološkoj šteti nanetoj ženi kad joj muški partner ne spušta dasku na WC šolji. „Ne budi blesava”, ozlojeđeno je negodovala Rita. „Naravno da nisam. Napila sam se, nisam poludela. Pa, barem ne sasvim.” Odjednom se prisetila sebe kako podiže suknju da se pohvali tetovažom crvenog đavola na zadnjici. Bože, mora da se ubila od alkohola. Nije imala tetovažu - ni crvenog đavola niti bilo šta drugo. „U svakom slučaju, kao što sam rekla, odustajem od frajera.” Ispružila se i zamenila sunčane naočare parom zaštitnih naočara. Nije želela da ima oči kao panda. „Ti si izgledala kao da se zabavljaš.” „Kako to misliš?” Frenki je odjednom osetila potrebu da se brani. „S Rajlijem na plesnom podijumu. Delovala si srećno.” Rajli. Već je odlučila da neće više misliti o njemu. Svako osećanje koje je možda imala sinoć, bilo je pogrešno. Voli Hjua, zapamtite! „Misliš?” ipak nije odolela da ne pita. „Znam, videla sam vas oboje... neposredno pre no što sam se onesvestila. Da nisam znala istinu, pomislila bih da se nešto dešava među vama.” „Ne budi smešna.” „Ne kažem da sam to pomislila...” Rita je znala da treba biti obazriva.
Frenki ume da bude tako osetljiva. „Znam da nisi zainteresovana za njega...” Zbacila je mrava sa pirsinga na pupku. „Što je dobro.” „Zašto?” Čim je shvatila da je načela opasnu temu, Rita je pokušala da se izvuče. „Pa, bilo bi užasno da si se zaista zagrejala za tog tipa, zar ne?” „Je li?” Nekako je odjednom negde prešla na njegovu stranu. „Gospode, Frenki, tako govoriš da bi svi pomislili kako ti se stvarno sviđa.” „Naravno da ne”, usprotivila se, pokupila školjku i zagrebala po pesku. „Samo sam radoznala, to je sve. Zašto bi to bilo tako užasno?” „Zato što je kreten.” „Kreten? Od kada?” Frenki se zaprepastila. I iznenađujuće uvredila. „Promenila si melodiju. Mislila sam da ti se stvarno dopada.” „I jesam, do sinoć.” „Zašto, šta se dogodilo sinoć?” Misli su joj letele. „Jesam li nešto propustila?” Rita je podigla naočare tako da joj je guma uokvirila kosu kao traka, sela je i počela da utrljava cink-izbeljivač na jagodice. „Pa, nisam nameravala da ti kažem...” Glupost, Rita nikad nije mogla da drži usta zatvorena. „... ali pošto vidim da se ionako ne uzbuđuješ zbog njega...” Frenki se okrenula, pridržala gornji deo bikinija, i pogledala je. „Hajde, nemoj da me držiš u neizvesnosti.” „Vidi, ma nije ništa...” „Rita.” Rita je prestala da se maže i pomirljivo je uzdahnula. „Pa, očigledno je rekao Dorijanu da nije zainteresovan... za tebe...” Dodala je to kao uzgred. Frenki nije ništa rekla. Nije mogla. „Mislim, kakav uobraženko. Kao da je uopšte dolazio u obzir.” Ljutila se
Rita, vadeći ogledalo i gledajući u svoj odraz. „Uopšte nije tvoj tip...” Frenki se osećala kao da ju je pregazio autobus. I to onaj na sprat. „Kad je to rekao?” Ošamućeno je gledala u Ritu, koja je čupkala ostatke maskare s trepavica. „Sinoć.” Sinoć. Frenki se zavrtelo u glavi. Sinoć ju je zagrlio na plesnom podijumu... Sinoć ju je gledao i izjavio kako ima najlepšu ženu u naručju... Sinoć... Suzdržala se. Sačekaj časak. Ono što se desilo sinoć nije joj ništa značilo, pa zašto bi onda značilo Rajliju? I šta ako nije zainteresovan za nju. Što bi je bilo briga? Nije ni ona bila zainteresovana za njega. Zakopčala je kupaći, sela prekrštenih nogu, osećajući vrelo sunce na koži, pa je lenjo posmatrala talase i osluškivala kako se razbijaju o pesak, udisala je miris morske vode i osećala ukus soli iz raspršenih kapljica. Tako se pribrala. Rita je zapalila cigaretu i pogledala je. „Jesi li dobro? Nije trebalo da otvaram ovu veliku gubicu, zar ne?” „Ne budi luda, dobro sam. Drago mi je što se ne sviđam Rajliju.” Petljala je oko kaiša za sat, otkopčavala ga i zakopčavala. „Nemoj pogrešno da me razumeš, laskalo bi mi da mu se dopadam. Na kraju krajeva, kad te neko ostavi, to ne ide u prilog tvom samopouzdanju...” „O, sranje, znala sam da nije trebalo ništa da kažem.” Frenki je nastavila: „Ali ne želim da mu se sviđam. To bi samo sve iskomplikovalo, zar ne? Kao kod tebe i Dorijana.” Rita je zakolutala očima. „Gospode, mi nismo komplikovani. Dorijan hoće da me kresne, a ja ne dam. Vrlo jednostavno, stvarno.” Frenki se nasmejala. Raspoloženje joj se popravilo. „Znaš šta mislim. Rajli i ja smo samo prijatelji.” Prestala je da se igra sa satom i spustila pogled, provlačeći ruku kroz pesak i posmatrajući ga kako joj klizi između prstiju. „Jedini muškarac koga želim da se zanima za mene, jeste Hju.”
„Frenki.” „Znam.” Osmehnuvši se podigla je ruke u znak predaje. „Ubij me.”
Dvadeset četvrto poglavlje
„Ovo je losanđeleska obalska patrola.” Frenki je sigurno zadremala, jer sledeće čega je postala svesna bio je gromki glas koji ju je prenuo iz sna. „Kršite zakon.” Ponovo taj glas. Odakle li je, dođavola, dolazio? Odvojila je lice od peškira, podigla pogled, žmirkajući na žarkom suncu - i prepala se kao nikad u životu. Ni dva metra dalje od njenih odbačenih japanki, nalazilo se jarkožuto vozilo, kao velika igračka, iz koje se naginjao čovek s megafonom. Kad ju je video da se mrda, ustao je sa sedišta i odlučno zakoračao preko peska ka njoj. Frenki je ustuknula. Imao je natpis „Obalska patrola” velikim slovima ispisanim preko zakopčane, elastične sportske jakne. Mada, nimalo nije ličio na obalsku patrolu kakvu je ona zamišljala na Malibuu. Sa zatamnjenim sunčanim naočarama i sumnjivo ljubičastom kosom, stajao je, raširenih nogu ispred nje i duvao, pokušavajući da povuče gore izviđački šorts, koji mu se zaglavio ispod sredovečnog trbuha, i pročistio je grlo. Dvaput. „Izvinite, gospođo, ali nudizam nije dozvoljen u državi Kaliforniji.” Zvecnuo je svežnjem ključeva, simbolom svoje važnosti i, nesumnjivo, svoje velike viseće muškosti. Ne. „O čemu pričate? Nismo nage.” Frenki je zabacila ruke iza leđa i zapetljala oko grudnjaka, pokušavajući da ga zakopča. Zašto je te proklete stvarčice bilo tako lako otkopčati, a tako neverovano teško zakopčati? „Bojim se da vaša...” Na trenutak je zastao dok je gledao u Ritu, koja je ležala na leđima, sa naočarama, i hrkala otvorenih usta, dok su joj gole grudi, kao dve bele dinje, bile potpuno izložene. „Hm... vaša prijateljica... krši
zakon.” „Mislite na toples?” Konačno je shvatila. Zar je sve ovo zbog toga? Nije valjda ozbiljan. Nagnula se i gurnula Ritu, koja se probudila, ošamućena i kenjkava. „Gospode, šta devojka mora ovde da uradi pa da malo odrema?” Ugledala je obalskog stražara, koji je nešto žvrljao u notes, dok joj je kradomice gledao u grudi. „Šta do...” Sela je, a grudi su joj se jogunasto zanjihale. Otkinuo je parče papira i predao ga Riti, koja je zurila u njega, pokušavajući da se usredsredi. „Pišete mi kaznu?” Klimnuo je glavom. „Nepristojni ste”, zvučao je kao da negoduje, a istovremeno joj je temeljno proučavao grudi. „Pa, hvala.” Nasmešila se zavodljivo, pokušavajući da ga osvoji. Nije se dao. Zaglavio je notes i olovku u prilično tesan džep šortsa, pročistio grlo ponovo - i dežmekastim prstom sa izgrizenim noktom namestio sunčane naočare na ulegli hrbat nosa. „Ili namestite grudnjak ili napustite plažu.” I bez čekanja na odgovor otkoračao je - što je bolje mogao po pesku - nazad do svog vozila i, pošto se namestio iza volana, krenuo preko plaže. Rita se snuždila dok ga je posmatrala kako odlazi. „Ne mogu jebeno da verujem.” Zurila je u kaznu koju je držala u ruci. „Kreten mi je napisao kaznu od šezdeset dolara samo zato što sam pokazala malo dekoltea.” Zgrabila je grudnjak i ljutito ga vezala oko vrata. „Smešno, s obzirom na to da su ovde snimali Čuvare plaže.” Zgađeno ju je zgužvala i ubacila u torbu. „Hajde, idemo nešto da jedemo. Umirem od gladi.” Odjednom, osetivši očajničku potrebu da nahrani mamurluk, Rita je skupila peškir i prebacila torbu preko ramena. „Hoćeš li platiti?” Frenki ju je pratila po plaži. „Nemam izbora, zar ne? Ne želim da završim na sudu.” Zastala je u
podnožju stepenica koje su vodile na put, i okrenula se ka Frenki. „Osećam se kao prava sisa.” Pogledale su se, trebao im je nanosekund da shvate, a onda su se najednom obe zacerekale.
Odvezle su se do kafane Udica, konopac i plovak, jeftini i veseli restoran s morskom hranom uz auto-put pacifičke obale, omiljen među surferima i privlačnim, manje sjajnim stanovnicima Malibua. Za razliku od drugih restorana u kojima se služi morska hrana, a koji imaju konobare u belim uniformama, veliki izbor pečenih kifli i zasebne činijice za puter, sa zvonkim zvucima klavira i mnogo žamora, ovde je strogo vladalo samoposluživanje, s plastičnim kesicama kečapa i majoneza, prilogom od luka za dva dolara i mnogo halabuke - od bučnog kuhinjskog osoblja, pa sve do gostiju. „Imaju odličnu ribu i pomfrit”, cvrkutala je Rita dok su skretale na parking. „Mislim, znam da si vegetarijanka i sve to, ali možeš da jedeš pomfrit.” Voda joj je pošla na usta. „Šteta što ne možeš da probaš kraljevske račiće, ukusni su... Samo, volela bih da ih prže u prezli...” Zvučala je čežnjivo. „Nema ničeg boljeg od lepog tanjira škampa.” Lenjo naslonivši glavu na podlakticu, koja je upila svu toplotu od sunca i isijavala je kao ljudski radijator, Frenki se nagnula kroz prozor. Rita je očigledno danas bila na klasičnoj morskoj hrani. More hrane za jelo. Nasmešila se zbog igre reči, sve dok nije ugledala nešto što joj je izbrisalo osmeh s lica i okrenulo stomak. „O, sranje.” „Šta?” Rita je pritisnula kočnice, a automobil je kliznuo preko šljunka i podigao oblak prašine. „Tamo pravo...” Frenki je pokazala na blatom isprskan kamion na kraju parkinga, napola sakriven nekom vrstom žbuna. „Rajlijev kamion.” „Jesi li sigurna?” Rita je zaškiljila, trudeći se da vidi kroz prašinu. „Naravno da sam sigurna, prepoznajem udubljenje.”
„Sranje, vas dvoje baš morate da nalećete jedno na drugo, zar ne?” Rita je vešto parkirala u rikverc i okrenula ključ. Motor se ugasio. A tako i Frenki. „Nećemo ući, je li tako?” „Da, naravno da hoćemo.” Pošto je namestila retrovizor, Rita je nanela sloj vatrenocrvenog ruža preko izbeljenih usana. „Zašto, zar ne želiš?” Protrljala ih je sve dok nisu dobile boju i teksturu želea od mleka. Frenki nije ništa rekla. Borila se sa samom sobom. Pa šta ako će ponovo videti Rajlija? Ništa se sinoć nije desilo među njima. Nije joj se sviđao, a i on je jasno stavio do znanja da se ni ona njemu ne dopada. Ali ako nema problema, zašto joj je odjednom loše? „Zato što je Rajli ovde, zar ne?” Ćutanje joj je vrištalo potvrdnim odgovorom. Rita je nestrpljivo viknula: „Zašto se nerviraš zbog njega? Znam da je kreten, ali ne moramo da ručamo s njim. Samo budi kul. Izgovorićemo na brzinu ‘ćao-kako-si’ a onda ćemo otperjati i zgrabiti neku hranu.” Stomak joj je zakrčao u znak slaganja, dok je izlazila iz kola. „Uostalom, mislila sam da si rekla kako ste samo prijatelji.” „Jesmo.” Frenki se usiljeno nasmešila. Pravi frku ni oko čega. Rita je u pravu, ona i Rajli su prijatelji i samo treba da se opusti i bude kul. Da bude kul? Nikad nije bila kul u životu. Pa, možda jednom u sedamnaestoj, kad je položila vozački ispit i Džonija Evansa, najzgodnijeg frajera šestog razreda, odvezla kući u maminoj fijat-pandi. S ljubičastim ružem na usnama, pocepanim farmerkama i Džonijem Evansom na suvozačkom sedištu, prokrstarila je pored drugih učenika koji su stajali na autobuskoj stanici, i osećala se kao da je umrla pa otišla u raj. Toliko o njenom kul držanju. Spustila je štitnik za sunce i pogledala u svoj odraz u ogledalu isprskanom lakom za kosu. To ogledalo je inače davalo veoma laskavu sliku, brisalo je kese i senke ispod očiju, kao vazelin preko sočiva, ali ne i ovoga puta. Ovoga puta, kad joj je to bilo najpotrebnije, bilo je oštro, usredsređeno i neumoljivo. Odraz joj je uzvratio treptanjem: uprljan od peska, oznojen i
zajapuren, sa suvom iskrzanom kosom. Žalosno je vratila ogledalo nazad, izašla iz kola i pogledala u ono što ima na sebi - isprani, izbledeli bikini, tuniku obojenu na čvorove i plavo-bele prugaste japanke koje su videle i bolje dane - to jest, pijacu Kamden, leta devedeset četvrte. Nikad ne bi izabrala ovakvu odeću da u njoj izgleda kul - koso krojenu haljinu uz telo, firmirane farmerice, čak i ajlajner i malo maskare bi bilo lepo. Obrisala je lice peškirom, pokušavajući da ukloni poslednje tragove plaže. Trenutno bi prodala dušu za torbicu sa šminkom, koju je ostavila na polici u kupatilu. Nije volela „goli izgled”. To ostavlja Riti. „Hej, ćao!” Tek što su ušle, Rita se već okrenula ka Rajliju, kao projektil navođen toplotom, sa osmehom dobitnice na lutriji i sjurila se pravo ka njegovom stolu. Frenki je poželela da je ubije. A šta je bilo sa kul držanjem? Izgledao je iznenađeno. Čak zaprepašćeno. Bio je sa još troje ljudi. Nasuprot njemu su sedeli muškarac s kratkim plavim dredovima i moderna, „društveno svesna” žena s kosom ošišanom u stilu Eni Lenoks i naočarama sa okvirom od kornjačinog oklopa i zelenim staklima. Ali Frenkinu pažnju je privukla devojka koja je sedela pored Rajlija. Plavokosa, rane dvadesete i lepa, na onaj rokerski razbarušeni „upravo sam ustala” način - ironičan opis za izgled koji se mogao postići samo užasno ranim ustajanjem s namerom da se obavi sve to raščupavanje i razmazivanje na sebi je imala haljetak sa slikom Čarlijevih anđela spreda, savršen za pokazivanje ruku kakve se mogu postići samo uz vežbe za tricepse tri puta nedeljno i uz ličnog trenera. Naginjući se preko Rajlijevog tanjira, krala mu je ostatke pomfrita na način kako to rade žene kad se upoznaju s nekim i pretvaraju se da u stvari ne jedu pomfrit. Dok ih je posmatrala, Frenki je sinulo da za stolom u stvari sede dva muškarca i dve žene. Što je činilo dva para. Ooo, poželela je da propadne kroz neku rupu. Rajli je bio na sastanku. Dvostrukom sastanku. Ne znajući gde da gleda, izbegavala je njegov pogled, i pretvarala se da je vrlo zainteresovana za sadržaj torbe za plažu - to jest, zgužvani peškir i knjižicu Odustani od muškaraca i pozabavi se životom. Knjiga koja joj je pre samo
nekoliko sati izgledala dosadna kao pakao, sad joj je odjednom bila neodoljivo privlačna. Tako privlačna, u stvari, da je morala po deseti put da pročita zadnje korice. Ali kao da okolnosti već nisu bile dovoljno loše, Rita, pronicljiva kao i obično, nije shvatila da je reč o sastanku i zalepila im se za kraj stola, uvijajući pramen kose oko prsta i kikoćući se na neku nevidljivu šalu. Veselo je gurkala Rajlija. „Ne mogu da verujem da smo opet naletele na tebe. Je li ti to nas pratiš?” Ne, molim te, ne. Postaje sve gore. U potrazi za boljim osloncem, Frenki se pretvarala da traži neki neviđeni predmet na dnu torbe, i žalila što nema mobilni koji bi joj zazvonio pa da može s nekim da razgovara. Bilo s kim. S informacijama. S policijom. S vatrogascima. Nije važno samo da ne mora da priča s njim. Rajli je pogledao Frenki. Silno je želeo da priča s njom, ali umesto toga, zaglavio je u razgovoru s njenom maničnom prijateljicom Ritom. Nasmejao se na nešto što je rekla, ali nije znao na šta. Nije mogao da se usredsredi. Još je bio zapanjen zbog Frenkinog dolaska. Bila je poslednja osoba koju je očekivao da vidi u svom uobičajenom kafeu. I izgledala je prelepo. A on izgleda potpuno usrano. Još gore, tu je s Džedom i Sofi, dvoje starih prijatelja koji, od njegovog razvoda, pokušavaju da ga povežu s nekom od svojih prijateljica. Danas je na redu bila plavuša po imenu Krisi, moguća buduća pop zvezda Studio sitija. Posmatrao je Frenki. Šta, dodavola, pokušava da nađe u toj torbi? Želeo je da ga pogleda i razgovara s njim, da razgovaraju o prošloj večeri. Ali nije. Rita mu se i dalje mahnito kikotala u uvo. Nije više mogao da čeka. „Ćao, Frenki.” Njegov glas. Prigušen. Lagan. Ljubazan. Kao kad strelica pogodi u samo središte. Ukočila se i podigla pogled. „O, ćao.” Njen glas. Visok (malo previsok, čak piskav). Iznenađen (kao, bože moj, baš lepo što te vidim ovde, nisam te videla jer sam tražila nešto veoma važno u torbi). Prijateljski (drugarski, tako smo dobri prijatelji da nam je odnos bratsko-sestrinski).
„Kako se osećaš posle onoga sinoćnjeg?” Sklonio je pramen kose sa očiju, i naslonio se na stolicu udaljivši se od Krisi. Nije želeo da Frenki stekne pogrešan utisak. Frenkine misli su letele. Kako bi trebalo da se oseća posle onoga što se desilo sinoć? Zaljubljeno? Kao da će povraćati? Govori li o tome kako je on delovao na nju, ili kako su delovale sve one margarite i šampanjac? Nije bila sigurna, ali želela je da sve razjasni. S obzirom na to da je očigledno rekao Dorijanu, i svima ostalima koji su hteli da slušaju, da nije zainteresovan za nju, bilo bi joj krajnje neprijatno da je stekao pogrešnu sliku i pomislio kako jeste zainteresovana. A verovatno je upravo to mislio, budući da je provela veći deo večeri viseći mu oko vrata kao šal od kašmira. „Mamurno.” Posle sve te mentalne aktivnosti, samo jedna reč joj je pala na pamet. Pijanstvo je majka svih izgovora. „I ja.” Nasmešio se. Bila je to dobra noć. Vredna mamurluka. Frenki je oklevala. Igra li i on istu igru? Ili možda ne shvata poruku? Odlučila je da bude otvorenija. „Bože, bila sam tako pijana.” Opušteno se nasmejala. „Šta li stavljaju u one margarite? Sasvim sam se bila izgubila, jedva se sećam i da sam bila u Kaubojskoj palati.” Sigurno nije mogao pogrešno shvatiti ovu poruku, bila je jasna i glasna. Nikako nije mogla da odgovara za sopstvene postupke, i sve što je uradila ili pak rekla bila je posledica toga što je bila olešena. Našljemana. Pijana kao dupe. Čak ni to grljenje nije imalo veze s požudom, ili seksom, ili podivljalim hormonima, samo se držala za njega jer nije mogla da stoji na nogama, i onesvestila bi se od pića da se nije pridržavala za njega. Rajliju su se osušila usta. Šta ona pokušava da kaže? Da se ne seća? Svakako mora da se seća. Mora da se seća. „Ne sećaš se da smo plesali?” „Plesali smo?” Kao da je morala da pita. Nije mogla prestati da misli na to ceo prokleti dan. Osećao se kao da ga je šutnula u stomak. Nije se sećala. Kako je mogla da zaboravi?
Nešto se dogodilo između njih na onom plesnom podijumu. Nešto se među njima izmenilo. Nije znao zašto, ili kako, ili šta je to dođavola bilo, ali znao je da se osećao izvanredno. A tako se nije osećao veoma dugo. Ali možda je pogrešno shvatio. Možda je bilo jednostrano i ona nije osetila ništa. Prošla noć joj nije ništa značila. On joj nije ništa značio. Podigao je pivo sa stola, i otpio gutljaj. Imalo je gorak ukus. „Da, plesali smo.” Govorio je tiho. Pogledali su se. Zbog izraza na njegovom licu odjednom je požalila zbog svog razmetanja. Nije to radila zbog drske samouverenosti i sigurnosti. Već zbog povređenosti i razočaranja. „Hej, zar nas nećeš upoznati?” Misli joj je prekinuo tip sa dredovima. „O, da, naravno.” Rajli se prenuo iz sanjarenja, i obavio društvenu dužnost. „Ovo su Džed, Sofi i Krisi.” Džed i Sofi su ih prenaglašeno pozdravili: „Zdravo, drago nam je što se upoznajemo”, i naginjali su se jedno preko drugog da se uz osmeh rukuju. Rok ženska Krisi izgleda nije bila tako ushićena zbog upoznavanja. Naslanjajući se na Rajlija, nasmešila se nezainteresovano i uspela da procedi bledo „ćao” i dalje umačući pomfrit u majonez. A onda je, na tren, postalo nelagodno. Kad je zakoračila u zonu između upoznavanja i izgovaranja „zdravo”, i želje da krene dalje i kaže „zbogom”, Frenki nije znala šta sledeće da uradi. Želela je da se izgubi odatle, ali nije znala kako. Nije želela da izgleda nepristojno, ali nije želela ni tu da visi kao sponzoruša. Srećom, Ritin stomak je preuzeo stvar u svoje ruke tako što je ispustio dugačko, prigušeno krčanje. „Bože, umirem od gladi. Nismo ništa jele.” Zakikotala se. „Treba da poručimo.” Frenki je pokazala rukom na jelovnik ispisan kredom na ogromnim tablama svuda po restoranu i okrenula se ka stolu. „Pa, drago nam je što smo se upoznali.” „Da, i nama”, odgovorili su uglas. Pogledala je u Rajlija. „Vidimo se.” Pokušala je da zvuči veselo i
prijateljski, ali osmeh joj je bio bled i neuverljiv. Odao ju je. „Da, naravno.” Dakle, to je to. Otkačila ga je. Okrenula se i pošla za Ritom koja je žurila ka drugoj strani restorana. Rajli ju je posmatrao dok je odlazila. „Ko je bila ta riba?” prela je Krisi i spustila ruku preko njegove. Odvratio je pogled. „Samo prijateljica.” Reči su mu zapele u grlu.
Dvadeset peto poglavlje
Rita je bila na sedmom nebu. Posle višemesečnih „hvala, ali ne hvala”, tog jutra je primila poziv, zbog koga joj je san o tome da će postati glumica izgledao bliži ostvarenju. Bio je to njen agent, koji joj je javljao da je zovu da ponovi audiciju za Motel Malibu, ne za prvobitnu ulogu Keli Karter, već za drugi lik, Trejsi Poter, recepcionerku iz Engleske, bez dlake na jeziku. „Možeš li da veruješ? Rođena sam za tu ulogu”, oduševljavala se Rita, što jeći pored Frenki dok su čekale u redu za bioskopske karte ispred Graumanovog kineskog teatra. Čuven po tome što je imao betonske otiske stopala i šaka brojnih holivudskih zvezda u prednjem dvorištu, zajedno sa zvezdama posutom stazom poznatom kao Staza slave neposredno ispred, bio je to Ritin omiljeni bioskop. „Ako neko ume sjajno da odglumi recepcionerku, onda sam to ja. Zaboravi na metodičnu glumu i sve to sranje kako mora da se proživi uloga šest meseci da bi se ušlo u lik. Meni to nije potrebno. Živela sam tu ulogu proteklih deset godina.” Pošto su platile karte, probile su se kroz raštrkanu gomilu do ulaza. „Vidi, mora da je dobar znak. Imam istu veličinu ruku kao Merilin. I otisci stopala su isti.” Ponosno je pokazala savršeno uklapanje svojih visokih potpetica. „Koliko puta si to uradila?” Frenki se nasmešila, i sama u priličnom iskušenju da isproba. „Nekoliko”, priznala je Rita stidljivo. „Ali svejedno je dobar znak.” „Ne treba da se oslanjaš na sujeverje. Nadarena si.” „Stvarno to misliš?” Frenki je klimnula glavom i gurnula ruke u džepove jakne. „Ne može
svako da odglumi s toliko osećanja zadnjicu krave Dejzi.” Nesposobna da zadrži ozbiljan izraz, razvukla je lice u osmeh. „Ne, ozbiljno, odlična si glumica. Sigurno ćeš dobiti tu ulogu.” Bilo joj je drago zbog Rite. Iako nikad nije pričala o svojoj karijeri, Frenki je znala koliko joj je važna. „Nadam se”, uzdahnula je Rita i ukrstila prste. „Ako je ne dobijem, ne znam šta ću. Verovatno imam dovoljno novca da mi potraje još nekoliko meseci, ali ako ne dobijem posao izgleda da ću po svoj prilici morati da se vratim u London i nađem pravi posao.” Izgledala je žalosno baš kao i ta zamisao. „Mada, mislim da ne bih ponovo mogla da budem recepcionerka. Sasvim bih uspešno mogla da glumim taj lik u desetak epizoda, ali ne bih još deset godina mogla stvarno to da budem...” Glas joj je utihnuo dok je posmatrala holivudske velikane zauvek izlivene u betonu. „Život može da pruži mnogo više od javljanja na telefon.” „Da, kao učenje teksta.” Rita je dureći se zapalila cigaretu. „Tebi očito nije jasna ta moja želja da postanem glumica.” „Jeste. Pet hiljada dolara po epizodi.” Frenki je uporedila otisak svog prsta uz otisak Džejn Rasel. Izgledao joj je kilometrima veći. „Ne bavim se time zbog novca.” Ugledala je nevericu na Frenkinom licu. „Iako bih naravno lagala kad bih rekla da mi ne bi dobro došao.” Ispustila je dim i rasula pepeo svuda po Hemfriju Bogartu. „Ali nisam kao ti. Nemam dugačak niz kvalifikacija, nisam išla na fakultet, i dok nisam počela da glumim mislila sam da sam osuđena na život iza radnog stola, gde bih turpijala proklete nokte i čitala Unutar sapunica.” „Ja sam to radila s fakultetskom diplomom”, brzo je odvratila Frenki. Rita nije obratila pažnju, već je nastavila: „Imala si mogućnosti, ja nisam. Bila sam u zamci. Gluma mi je bila jedini izlaz.” Sabrala se i stidljivo osmehnula. „Izvini, malo sam se zanela, zar ne?” „Ni najmanje, draga”, odgovorila je Frenki, usvajajući teatralan naglasak. Rita je morala da se nasmeje. Otresla je svetlucavi žar cigarete i stisnula joj je kraj među prstima. „Ja? Draga? Sa imenom kao što je Rita Dafin?” I
dalje se smejući, stavila je filter sa tragovima crvenog ruža u džep za kasnije i, ruku podruku, ušle su.
„Mmmm, stvarno volim tortilje s čilijem i sirom.” Kad su ušle u salu s hranom, Ritine oči su zasvetlele kao kockarski automat. Mogla je da namiriše prženu hranu na pedeset koraka. „Kamera dodaje pet kilograma”, podsetila ju je Frenki i odvukla je. „Ali ako ih ti uzmeš, možda bih mogla da pojedem nekoliko”, ponadala se. Frenki je poznavala Ritu dovoljno dugo da je znala kako njenih „nekoliko” znači da bi progutala gomilu. Kao roditelj kad je u pitanju dete, spremala se da odbije primetivši joj čežnjivi izraz. Bilo joj je to zaista teško, naročito što je znala da Rita, dok u bioskopu sedi po dva sata, najviše voli da u mraku jede slatkiše i sladoled. Ona očigledno misli da se kalorije ne broje u bioskopu. „Šta kažeš na kokice?” predložila je Frenki, popuštajući i vodeći je do reda kako bi kupile porodično pakovanje čokoladnih bombonica, mešavinu gumenih bombona, gazirana pića i kantice svežih kokica iz mašine koja je izbacivala male svetlosmeđe kuglice. Rita je zavukla ruke u postavu ukradene kožne jakne guči, i iskrivila lice na tu niskomasnu, neprivlačnu varijantu. Sve dok joj mrštenje nije izbledelo i ženice se raširile kad je ugledala nešto mnogo zanimljivije od kokica. „Hej, uzmi tonu onoga!”, prosiktala je, gurkajući Frenki laktom. Frenki je stajala u redu, ali se okrenula da vidi na šta tačno misli. Nije je iznenadilo što je to bio muškarac, ali ne bilo koji muškarac. Frenki je zastenjala. Moglo se i očekivati da se Rita zagreje za frajera u crveno-beloj prugastoj majici kratkih rukava, odgovarajućoj bejzbol kapi i kecelji, koji je stajao iza pulta i ubacivao kokice u kartonske kutije. Prodavac kokica je sigurno čuo Ritino balavljenje - bilo bi čudno da nije - i podigao je pogled, skidajući kapu da zagladi kosu izbledelu od sunca.
„Slatke ili slane?”, pitao je, sa spremnom lopaticom. Ali pre nego što je ijedna stigla da odgovori, odjednom je viknuo: „Hej, Frenkiii!” I dalje vičući, ispustio je plastičnu lopaticu i, pošto je o kecelju obrisao šećer sa ruku, izašao je iza pulta i raširio ruke da je snažno zagrli. Stisnuta među veoma širokim, preplanulim bicepsima, Frenki nije znala šta se kog đavola dešava. Postrance je pogledala u Ritu, koja se ukočila, otvorenih usta, nesposobna da sakrije nevericu što joj prijateljica poznaje ovog Adonisa. Pustio ju je iz zagrljaja i nasmejao se. „Hej, zar se ne sećaš? To sam ja, Met.” Počeo je da se udara po grudima. „Tarzan.” Frenki se setila. Nije ga prepoznala bez krpice oko struka. Izustila je slabašno: „Ćao”, pre nego što ju je ućutkao, skačući oko nje kao preterano radosno kuče. „Ovo je tako kul, čoveče!” Razvukao je osmeh preko lica. „Kako ide?” „Sjajno.” Pokušala je da izgleda oduševljeno, ali bilo je prilično očigledno da nikada neće biti glumica. „A tebi?” „Super.” Klimnuo je glavom, ljuljajući se napred-nazad na petama, nesposoban da stoji mirno. Pošto je primetio da mu zuri u uniformu, pocrveneo je. „Hej, ovo je usput, čoveče, samo dok ne počnem da glumim za stalno.” Nastavio je ushićeno da klima glavom. „Neće to dugo trajati. Potpisao sam s novim agentom i ponudio mi je neke stvarno kul poslove. Pre nekoliko nedelja sam bio leš u Hitnoj službi, a ove nedelje sam dobio rečenicu u reklami za dezodorans.” Prestao je da se smeška i namestio ozbiljan izraz i sumnjiv engleski naglasak: „’Tera mirise van, po čitav dan.”‘ Lice mu se ponovo razvuklo u osmeh. „Kul, jelda?” „Ti si glumac?” Rita, koja je jedva čekala da ih prekine, ugrabila je priliku i ubacila se u savršenom trenutku. „Ja sam glumica.” Uputila je Metu najblistaviji osmeh. „Ma šta kažeš!?” Očiju razrogačenih od neverice, Met se iznenadio, kao da su glumci retko i neobično zanimanje u Los Anđelesu. Smesta su
zapodenuli razgovor. „Koje časove pohađaš? Na kojim si audicijama bila? Ko ti je agent?” Frenki je stajala sa strane sva narogušena i zelena od muke. Posmatrala im je jezik tela - kako su se smeškali jedno drugom, kako su im se tela približavala, kako je Met trljao grudi dok je Rita isprsila svoje. „Hej, koliko još treba da čekam u redu?” prekinula ih je nestrpljiva žena, koja se progurala ispred Rite i zamahala novčanicom od deset dolara. „Hoću veliku pepsi-kolu sa mnogo leda.” Rita nije obratila pažnju na nju. „Daću ti moj broj.” Nije ni pokušala da se prenemaže, već je iskopala karticu iz torbe i pružila mu je. „Kul.” Met je opčinjeno zurio u nju. „Nazvaću te.” Nasmešio se, izgleda nesvestan sve dužeg reda posetilaca bioskopa, koji se protezao preko šarenog tepiha u foajeu. Željni slatkiša i kole, postajali su sve bučniji. „Jedva čekam.” Namignula je i zakikotala se bez daha. Frenki je morala da pozdravi Ritinu besramnu taktiku muvanja. Nije bilo mucanja, crvenjenja i čak ni mrvice stidljivosti. Još koji tren i vrckala bi kao Merilin Monro. „Pa, zdravo onda.” Rita je zamahala prstima. „Vidimo se.” Met je opčinjeno mahnuo kad mu je s leđa prišao džin od čoveka i zgrabio ga za ruku. „Žena i ja smo gladni.” Pokazao je na ogromnu ženu naslonjenu na pult. „Hoću pet čokoladica, dve kutije kokica - jedne slatke, jedne slane - sladoled, i hoću sve to odmah” Uz olakšanje što odlaze pre nego što se zakuvalo, Frenki se pozdravila. Met izgleda nije ni primetio. Uprkos tome što ga je ljutita mušterija pritisnula uz reklamu za snikers, i dalje je zurio u Ritu dok se ona njihala preko foajea, opčinjen načinom na koji joj je guza poskakivala, kao daska za surfovanje na talasima. Nije mogao da skine oči s nje. Dokaz da nije istina kako svi muškarci - uključujući i surfere - više vole plavuše. „Gde si to krila?” Rita je prestala da vrcka čim su zašle za ugao i počele da se penju stepenicama.
„Nigde. Upoznala sam ga na snimanju one reklame.” One reklame koju sam snimala s Rajlijem, pomislila je. „I nikad ga nisi pomenula?” Rita je u neverici otvorila vrata bioskopa i ušla. Pogledala je u Frenki, dok joj se požudni osmeh širio licem, a onda je procedila: „Prokletstvo, mora da si zaljubljena.” Frenki se trgla. „Mora?” Predala je karte čoveku koji je stajao na ulazu. „Ako nisi primetila Meta, da, sigurno si još luda za Hjuom.” Zavrtela je glavom, diveći se njenoj odanosti. „O, da.” Frenki se opustila. Zašto je pomislila da Rita govori o Rajliju, a ne o Hjuu? Uznemirena zbog svoje greške, promenila je temu. „Po tvom ponašanju, rekla bih da ti se sviđa Met.” Ugurala je karte u džep i pošla za razvodnikom koji ih je vodio prolazom i mahao baterijom s jedne na drugu stranu. „Sviđa?” Rita je zakolutala očima. „Recimo to ovako, ne bih ga šutnula iz kreveta...” Zaćutala je i zakikotala se kad se setila noćnog aerobika. „Pa, ne bih, kad bi mi se pružila prilika,” Kad su pronašle pravi red, ušle su i uz izvinjenje se provukle pored reda kolena, trudeći se da ne poruše čaše sa sokovima ili razbacaju kutije s kokicama kao loptice za ping-pong, pre nego što se dokopaju svojih mesta. Spustile su ih i zahvalno sele. „Ali mislila sam da si odustala od muškaraca.” Bio je to slab pokušaj, ali Frenki je morala da proba. Rita je pokazivala sve znake klizanja padinom požude i znala je da joj je dužnost, kao prijateljici, da proba da je urazumi. Ali nije vredelo. Rita nije želela spašavanje, hvala lepo. „Kad sam ono videla, ponovo sam se uključila.” Zgrabila je punu šaku kokica, naslonila se na sedište i glasno žvakala. „Ko ne bi?” „Pssst!”, prosiktao je neko iza njih. Rita je zacoktala i nastavila. Nagnula se ka Frenki i glasno prošaputala: „Pa, osim tebe, naravno. Ali ti uostalom ne vidiš nikoga drugog osim Hjua, zar ne?”
Frenki je oklevala. Ali odgovora ju je spasla uvodna muzika koja je iznenada zagrmela iz zvučnika kad je film počeo.
Dvadeset šesto poglavlje
U narednih nekoliko nedelja, Rita je šest puta izašla s Metom, što je u Los Anđelesu bilo duže od nekih brakova, i počela je da pokazuje neke znake očarane žene: odlazila je u krevet s kompletnom šminkom i u donjem vešu viktorija sikrit u slučaju da, iz nekog razloga poznatog samo zaluđenima, on navrati u dva sata ujutru; izgubila je apetit - čak i kad su u pitanju sir i keks oreos - što je za Ritu bilo čudo neviđeno; i svaku rečenicu je počinjala njegovim imenom, kao na primer: u Metovom stanu je bilo tako originalno, Met je neverovatan glumac, Met ima najvećeg đoku koga je u životu videla a videla ih je poprilično. Kao verna, najbolja prijateljica, Frenki je strpljivo slušala, i trudila se da deluje zainteresovano dok je Rita više puta puštala njegove glasovne telefonske poruke, pokušavajući da odredi da li je se zaželeo, previše zaželeo ili čak preterano zaželeo; iskopala je svoju bibliju veza, Srodne duše u zvezdama, pa čitala njegov i svoj astrološki znak i određivala njihovu podudarnost prema podizanju Venere, punom mesecu i nešto u vezi s Merkurom; te je ponavljala reč po reč njihove razgovore, secirala, analizirala i preispitivala svaku reč, izraz i rečenicu. Satima je uveseljavala Frenki svakom sitnicom ljubavi veka, od načina na koji joj je skuvao špagete bolonjeze, oznojen i mišićav dok se naginjao iznad šporeta s rendalicom za parmezan, preko prvog poljupca dok su šetali njegovog psa po kanjonu Ranjan, do toga kako mu je prvi put popušila u garderobi Urban autfitersa. Još nisu spavali, što je u Ritinom šarolikom ljubavnom životu bio veliki uspeh u suzdržavanju. Ali izgleda da Met još nije bio spreman za spavaću sobu. „Očigledno želi da se bolje upoznamo” sanjivo je mrmljala prelazeći prstima preko stare majice koju joj je prethodne večeri
obavio oko ramena u bioskopu da bi je utoplio. „Zar to nije slatko?” Frenki joj nije protivrečila. Na kraju krajeva, ako je oblačenje smrdljive stare majice i pušenje muškarcu koji stoji sa šortsem spuštenim do članaka usrećivalo Ritu, onda ni Frenki nema razloga da ne bude srećna. Samo što nije bila. Bilo joj je svega dosta. Dok je Rita provodila večeri s Metom, uživajući u opijenosti života u paru, ona je sedela na sofi s Fredom i Džindžer i tonula u provaliju samačkog života, gledala reprize Ali Mekbil i trudila se da se ne prepusti samosažaljevanju. Ali jeste. Ritin uspeh i u ljubavnom životu i u karijeri - otišla je ponovo na audiciju za Motel Malibu i sad je čekala da joj se jave - samo je naglasio upadljivi neuspeh njenog sopstvenog života. Pored nevažnog pitanja neuspele veze i nemanja stalnog boravka, i karijera joj je očigledno brzo odlazila u propast. U poslednjih nekoliko nedelja prešla je put od novinarke, preko fotografske asistentkinje, do posla koji trenutno radi - to jest Dorijanove spremačice. Takvoj poslovnoj lestvici se nikako nije nadala kad je s visokim prosekom stekla diplomu. Pošto je znao da je švorc, Dorijan joj je ponudio da mu čisti stan i zaliva biljke na balkonu, koji je, poslednjih nekoliko nedelja, dobio izgled Kju gardensa. Htela je da odbije, pre iz ponosa nego iz nekog drugog razloga, ali novac koji joj je ponudio nije bio za odbijanje. Nije da joj se nije dopadao Los Anđeles. Baš naprotiv. Sviđala joj se klima, obožavala je da odlazi na plažu, uživala je u druženju s Ritom i Dorijanom. Živela je u prelepom stanu, vozila se okolo u kabrioletu s najboljom drugaricom, imala slobodnog vremena koliko je želela. Čak su i njene mačke uživale u suncu. Od takvih stvari su načinjeni snovi. Ali ne i njeni. Kad se osvrne, vidi da je ipak bila luda što je dolazila u Los Anđeles, luda što je mislila da će joj bekstvo nešto promeniti. I to što se nadala da će joj deset hiljada kilometara sve rešiti. Šta je mislila da će se dogoditi? Da će Los Anđeles zamahati čarobnim štapićem i pružiti joj život nalik na kraj holivudskog filma? Ostanak u Londonu je značio suočavanje sa budućnošću punom praznina na mestima gde su bili Hju, njihov stan u Fulamu i njen
posao. Boravak u Los Anđelesu nije ništa promenio. Teškoće su bile iste, samo drugačije okruženje. Dakle, što ne bi priznala poraz, spakovala torbe i prvim avionom se vratila u Britaniju? Na kraju krajeva, šta je drži u Los Anđelesu? Rajli. Svaki put kad bi sebi postavila to pitanje, njegovo ime joj je padalo na pamet. Sve to u vezi s njim bilo je smešno, jedva ga je poznavala, ali od onoga dana u Malibuu, otkako su vodili onaj užasni, izveštačeni razgovor, nije joj izlazio iz glave. Sve ju je podsećalo na njega - kad bi videla reklamu na televiziji, čula kantri muziku na radiju ili otišla u Zrno kaje i list čaja na jutarnji kapučino. Jednog dana, dok je kupovala namirnice u Ralfovom supermarketu, pomislila je da ga je videla kod sveže testenine, ali kad se okrenuo, shvatila je da to uopšte nije on. U stvari, frajer ni najmanje nije ličio na njega - imao je kozju bradicu i nosio je crne kožne mokasine sa zlatnim lancima na prednjem delu. Čak i dok se vozila Sansetom, postala je svesna da su joj, a da to isprva nije shvatala, oči nesvesno letele ka svakom kamionetu i proveravale da li je on za volanom. Ali nije bio. Kao da je nestao. Ispario u oblaku dima cigarete. Palo joj je na pamet da ga nazove samo da ga pozdravi. Na kraju krajeva, lako je mogla da dobije njegov broj od Dorijana. Ali odlučila je da to ne čini. Uprkos onome što je rekla Riti, ona i Rajli nisu bili prijatelji - pa, barem ne takvi prijatelji koji zovu jedno drugo samo radi ćaskanja. O čemu bi za ime boga ćaskali? O njegovom izlasku s Krisi? O njegovoj bivšoj ženi? O njenom bivšem momku? Nekako joj to nije išlo. Ne, neće ga nazvati, baš kao što je znala da neće ni on nju. I to je, dakle, značilo da je njena veza/prijateljstvo/zaljubljenost/bog zna šta sa Rajlijem završeno i pre nego što je počelo. „Znaš šta?” Rita se dovukla u dnevnu sobu na petama, sa vatom čvrsto zataknutom između svakog nožnog prsta. Jednom rukom je mahala bočicom laka za nokte - izgleda da modni trendovi nisu brzo stizali u Los Anđeles, gde je još u izobilju bilo helanki, bujne kose i ljubičastih olovaka za usne - a u drugoj je držala telefonsku slušalicu.
„Šta?” Frenki je ležala na sofi, na televiziji gledala policijsku poteru uživo i jela naćose sa sirom. Otkako je Rita upoznala Meta, paketići naćosa su ležali netaknuti na gornjoj polici i skupljali prašinu. Uostalom, baš kao i ona sama, razmišljala je Frenki. „Ovo je bio Dorijan... Pozvao nas je na našu prvu božićnu zabavu.” „Božićnu zabavu?” „Pa, deseti je decembar. Do Božića je ostalo samo dve nedelje.” „Bože, promucala je Frenki, ne naročito pobožno. Kad je pre godina proletela? Nastavila je da gleda kako odbegli automobil juri putem sa helikopterima za petama, dok je vadila poslednje mrvice naćosa iz ugla kesice. Nije bila raspoložena za božićne zabave. Više joj je odgovaralo sedenje ispred televizora. Ali, kad je malo razmislila, to je baš u stilu Božića, zar ne? Većina će provesti taj veliki dan radeći upravo isto. Ona će se ove godine samo malo ranije ubaciti u praznično raspoloženje. „I znaš ko priređuje zabavu?” Rešena da privuče prijateljičinu pažnju, Rita se namestila ispred ekrana, i zagradila joj vrhunac potere baš kad su se policajci okupili da izvrše hapšenje. Frenki je shvatila da je u pitanju ucena i nije imala izbora već da pristane. „Ko?” Rita je duboko udahnula, kao da će naduvati balon, a zatim je izbacila: „Karter Mansfild.” „Karter Mansfild?” Kao odjek, Frenki je bacila zgužvanu kesu i sela, sklanjajući Džindžer koja joj se bila sklupčala na džemperu. Karter Mansfild je bio filmska legenda. Sedamdesetih je bio glavni muškarac i ljubimac domaćica, čuven po svojim levis zvoncarama i raskopčanim košuljama koje su otkrivale ozbiljno dlakave grudi i obavezan zlatni medaljon. Osamdesetih i devedesetih, struk mu je poprimio kruškast oblik - ali poslednjih šest-sedam godina otarasio se sala, oživeo karijeru i snimio niz izuzetno uspešnih filmova, glumeći pored nekih najglamuroznijih holivudskih dama. „Je li ta zabava večeras?”
„Da, Dorijan dolazi po nas u devet”, torokala je uzbuđeno Rita. „Pomisli samo, svi će biti tamo... filmske zvezde, režiseri, producenti, sva velika holivudska imena...” Glas joj je utihnuo. „Sranje, šta da obučem? Onaj tesni kombinezon koji sam kupila prošle nedelje je još pokriven bolonjeze-sosom.” Nije mogla da prikrije osmejak kad se setila kako se to desilo, a onda se vratila u stvarnost. Spustila je telefon i lak za nokte na stočić i zgrabila Frenkin zglob da pogleda na sat. „Pet sati. Hvala bogu, još imamo vremena.” Nije je pustila, već je probala da je podigne sa sofe. „Hajde, mrdni dupetom.” Neverovatno, ali to su bila ista usta kojima je recitovala Šekspira. „Kuda idemo?” Frenki je pokušala da se odupre. Kosa joj je bila raščupana, na sebi je imala prljavi stari donji deo trenerke i upravo je unela hiljadu petsto kalorija i sedamdeset pet grama masti. (Ako ju je boravak u Los Anđelesu nečemu naučio, onda je to vrednost kalorija i sadržaj masti u svemu.) Jedino što je želela, bilo je da ode pod tuš. „Pozvane smo na jednu od najvećih zabava u Holivudu, a ja nemam šta da obučem. Šta misliš kuda idemo?” Rita je dohvatila novčanik i ključeve kola i uvukla noge - zajedno sa umecima od vate - u papuče s potpeticama. „Na Rodeo drajv.”
Dvadeset sedmo poglavlje
„Ćao, i kako ste danas?” Nasmešena prodavačica je navalila na Frenki čim je blatnjavim najkama zagazila na uglancani pod. Mora da je u pitanju okidački mehanizam. „Hm...” zamucala je, nesigurna da li da ude. U Londonu se ne događa često da te prodavci pozdravljaju još na ulazu u prodavnicu. Promumlala je neodređeni odgovor i naslepo se uputila u zadnji deo prodavnice gde se pretvarala da je zainteresovana za već milion-puta-viđene svetlosmeđe platnene pantalone. „Lepa vam je jakna.” Prodavačica ju je pratila, ne želeći tako lako da odustane. „Tako je slatka.” Plavokosa, rumenih obraza, s kapom Deda Mraza, govorila je cvrkutavim glasom. „Hm, hvala.” Je li zajedljiva? Frenki je opipala jaknu, otrcanu, staru, od antilop kože, koju ima već godinama, i nije znala da li da je shvati ozbiljno ili ne. U Ulici Bond, londonskom Rodeo drajvu, prodavačice su izbacivačice i sumnjičavo te odmeravaju dok prelistavaju poslednja izdanja Harpers end kvina, ili pak dobiju napad iznenadnog gubitka sluha kad im zatražiš drugu veličinu. Nije navikla da joj se ugađa. Naprotiv, navikla je da se oseća kao nešto što mačka razvlači. „Volela bih da kupim takvu. Gde ste je nabavili?” Njena opuštena ljubaznost (ili lažna zainteresovanost?) počinjala je da joj smeta. „Na pijaci Portobelo”, odvratila je, pokušavajući da se udalji u drugi deo prodavnice. Ali izlaza nije bilo. Gde god da se okrenula, prodavačica je bila iza nje, kao duh. „Je li to prodavnica na Beverli Hilsu?”
„Ne, u Londonu.” „O, vi ste iz Londona. Imam rođake u Londonu.” Upravo se spremala da nabraja porodično stablo kad joj je, srećom po Frenki, pažnju odvukla Rita, koja je otkrila sto sa gomilama uredno savijenih majica i izvlačila ih jednu po jednu, razbacujući ih svuda i okrećući se kao derviš koji se vrti. „Hoćete li da vam pronađem veličinu?” Željna da pokaže uslužnost, prodavačica je zaboravila na Frenki i požurila da pomogne Riti. Preturajući po gomili, natovarila se kao mazga svežnjem odeće koju je Rita već odabrala i veselo ju je povela ka garderobi, prenemažući se: „Ako vam nešto treba, biću odmah ispred.” „Izgledam li debelo u ovim pantalonama?” Dvadeset minuta kasnije i isto toliko kombinacija odeće, Rita je stajala ispred velikog ogledala, koje je nažalost bilo smešteno izvan garderobe. Na sebi je imala lepršavo belo odelo i cvrkutava prodavačica je pokušavala da je ubedi kako izgleda kao Bjanka Džeger na sopstvenom venčanju. Nije uspela da je ubedi. U stvari, pomalo je sumnjala da liči više na Elvisa iz doba veštačkog dragog kamenja i sendviča sa prženim bananama. Pošto joj je bilo potrebno iskreno mišljenje koje samo najbolja prijateljica može da da, okrenula se ka Frenki, koja je opušteno prelistavala gomilu časopisa ispružena na kožnoj sofi što ju je osoblje pažljivo namestilo da bi sprečilo muževe i momke da odlutaju - i odnesu sa sobom svoje kreditne kartice. Rita je iskrivila lice. „Elvis?” Frenki je podigla pogled sa američkog Voga i saosećajno klimnula glavom. „Uživo u Las Vegasu.” Rita je uz psovke projurila pored i dalje nasmešene prodavačice, pa se ponovo zavukla u garderobu. Uvredljivo je svukla odelo i bacila ga na gomilu odbačenih odevnih predmeta, koja je počela da poprima obim milenijumske kupole. Sve što je probala bilo je ili pogrešne boje, pogrešne veličine, pogrešnog kroja ili pak pogrešnog stila. Prokleti košmar. Ko god da
je kupovinu opisao kao terapiju, sigurno je bio na terapiji. A posle ove kupovine, biće i ona. „Šta je s Gepom?” Nakon što su izašle iz prodavnice, i ostavile osoblje da savija i namešta svaki komad odeće u koji je Rita uspela da se uvuče, stajale su na pločniku i čekale zeleno svetio na semaforu. Neobično uzorna, Rita nije želela da pređe na crveno kako ne bi dobila novu kaznu i umesto toga je pokušavala da vidi vozi li se neko poznat u zapanjujuće ružičastoj korveti što se zaustavila pored crvenog ferarija kojeg je turirao muškarac previše star i ćelav da bi tako nešto radio. „Majica i džemperčić boje voća i tri-četvrt pantalone?” Rita je iskrivila lice na Frenkin predlog. „Idemo na zabavu na Beverli Hils, a ne na igranku u obližnjem kafeu.” Prvi put u životu bila je spremna da žrtvuje ljubav prema uličnoj modi u korist nečega što je bilo malo skuplje. Osećala je kako joj je ova zabava prilika da se „poveže”, reč koju je čula da šapuću kao tajnu uspeha u Holivudu. A ona je do sada uspela da se poveže samo s Metovim prijateljima sa surfovanja, te sa službenicima na parkinzima i Meksikancima što pakuju namirnice kod Ralfa, što je verovatno i objašnjavalo zašto joj je jedina dosadašnja uloga u Los Anđelesu bilo pernato pile u reklami KFC-a. Svetio se upalilo i prešle su ulicu, krivudajući da izbegnu gomilu japanskih turista, natovarenih foto-aparatima i ogromnim kesama za kupovinu prepunim božićnih poklona, koji su se slikali ispred hotela Ridžent Beverli Vilšir, gde se nalazio penthaus Ričarda Gira u Zgodnoj ženi. „Zamislila sam da uđemo i oborimo ih s nogu”, nastavila je dok je posmatrala kako plavuša odevena u leopardovu kožu i dijamante, sa tolikim intervencijama zatezanja lica da je izgledala kao večito izložena duvanju vetra, s pekinezerom izlazi iz ružičaste korvete i ulazi u Kartije po još drangulija. „Šta kažeš na onu prodavnicu tamo?” Pokazala je dalje niz ulicu na ogromnu, trospratnu staklenu zgradu. „ Versače?” Frenki je bila zadivljena. Šta je, dođavola, spopalo Ritu? Otkad ona nosi dizajniranu odeću? Najviše je volela stvari iz Top-šopa i Nju luka i sve što je moglo da se kupi za manje od dvadeset funti. „Zar to nije
malo izvan naših finansijskih mogućnosti? Možda Liz Herli može da priušti sebi ormar pun dizajniranih haljina, ali mislim da ona nema na raspolaganju istu količinu sredstava kao mi.” „Govori u svoje ime”, durila se Rita. Na pomen Liz Herli, donela je odluku. „Ako je dobro za nju, onda je dobro i za nas.” Nesvesna da je nekako uspela sve pogrešno da shvati, odlučno je zakoračala pločnikom, dok su joj članci nesigurno podrhtavali na tankim, visokim potpeticama. Kad je ozbiljan tip nalik na vratara porodice Adams u tamnosmeđem odelu otvorio uglancana zatamnjena vrata, Frenki je shvatila da je bila uljuljkana u lažan osečaj sigurnosti u vezi s kupovinom na Beverli Hilsu. Ovde nije bilo dobrodošlice. Nije bilo pozdrava, blistavih osmeha, uniformi drečavih boja i džeza na stereo-uređajima, kao u Gepu. Umesto toga je vladala smrtna tišina, koju je prekidalo samo svečano zapevanje benediktinskih monaha na CD-u, a italijanske prodavačice kiselog lica stajale su unaokolo kao kipovi. Nesvesna promene u temperaturi, koju nije izazvao klima-uredaj, Rita je ušetala i počela da pretura po prodavnici, razmotavajući šljokičaste majice iz zaštitnih slojeva papira i strasno svlačeći šljašteće materijale okačene na vešalice kao haljine. „Šta kažeš na ovo?” Svukla je haljinu sa izrezom do butine, i naslonila je na sebe. Oko metar i nešto više haljine vuklo se po keramičkom podu - Donatela očito nije dizajnirala za one od metar i pedeset. Frenki nije odgovorila. Ovo nije bilo mesto po kome se jurcalo, razbacivali uredno smotani džemperi, uzimale suknje i vikalo: „Hej, vidi, ovo bi bilo sjajno sa onom novom majicom bez rukava iz Zare.” Ne. Ne. Ne. Ovo je kao u muzeju. Mesto po kome se šeta šapućući i pokazujući. Gde mušterije gledaju, ali ne pipaju osim, naravno, ako nisu pune love - ili Liz Herli lično. A ona nije bila ni jedno ni drugo. „Hmmm, možda ne. Izgleda pomalo obično.” Rita se spremala da vrati haljinu na vešalicu, kad se pored nje stvorila prodavačica i preuzela je iz njene ruke, kao da sklanja nešto dragoceno iz lepljivih prstiju dvogodišnjeg deteta. „Bojim se da zatvaramo”, prosiktala je teškim, mafijaškim naglaskom.
„Šalite se? Već?” Iznenađeno se okrenula Frenki. „Koliko ima sati?” Frenki je uhvatila prodavačicin pogled koji kao da je dolazio pravo iz Dobrih momaka. „Vreme je da pođemo.” „Ionako mi se nikad nisu dopadale te stvarčice sa zehernadlama”, durila se Rita kad su je ispratili do vrata, koja je sluga Adamsovih čvrsto zatvorio iza njih. Uzrujana, zapalila je cigaretu i, s rukama na kukovima, ljutito osmatrala Rodeo drajv, dok joj se dim pušio iz nozdrva kao kod zmaja. „Po tim cenama čovek bi pomislio da su barem u stanju da priušte proklete rajsferšluse.” „Požuri. Skoro je sedam sati.” Frenki je, iscrpljena, prekrštenih nogu sela na pod garderobe. Izgubila je uvid u to u koliko su već prodavnica bile, ali Rita joj je obećala da će ovo biti poslednja. „Ovim tempom nećemo nikad stići na zabavu.” Naslonila se na veliko ogledalo. „Izlazim za tren”, začuo se Ritin glas iza zavese. Posle sveg tog hodanja, stopala su joj otekla u papučama kao vekne u rerni i, pošto je bila lenja, pokušala je da skine pantalone preko obuće. Ali čvrsto su joj se zakačile, naopačke, oko visokih potpetica. „Samo želim da pronađem nešto posebno za večeras. Znaš, nešto što će biti mnogo lepo.” Glava joj se promolila iza zavese. „I Met je pozvan na ovu zabavu, a imam osećaj da ćemo večeras konačno ono obaviti... Znaš... spavati zajedno.” Uz krajnji napor je povukla donji deo pantalona. „Jedva čekam. Neizvesnost me ubija... Kao i ove jebene pantalone”, promrmljala je i snažno povukla. Kao izbačeni čep, stopala su joj izletela kad je pala unazad, hvatajući se za zavesu da bi održala ravnotežu, i delimično je cepajući iz kukica. „Jebiga!” opsovala je dok se uspravljala. Kad je došla do daha, pogledala je u Frenki. „Već sam kupila izuzetan veš, za ovu posebnu priliku. Crni saten obrubljen crvenom čipkom. Prava kurvanjska stvarčica.” Zakikotala se. Frenki se nasmešila. Nije morala da joj kaže. Već je primetila prepunu kesu iz prodavnice donjeg veša sklonjenu iza korpe za veš u kupatilu.
„Dakle, je li to između tebe i Meta ozbiljno?” „Definitivno.” Rita je klimnula glavom. „Znaš kako je kad se upoznaš s nekim. Treba ti samo nekoliko minuta, nekad i manje, da provališ hoće li veza uspeti ili ne.” „Pomalo kao kad sušiš kosu.” Frenki je uz osmeh povukla uvojak i pustila ga da odskoči. „Ponekad znaš da će izgledati sjajno i pre nego što uzmeš fen, a drugi put čitavu večnost petljaš isprobavajući raznorazne. Ali čak i posle sveg tog truda, ne bude dobro i izgledaš užasno.” „Tačno.” Rita se nasmešila. „Pa, ovoga puta znam da će uspeti. Mogu da kažem da će biti sjajno. On je onaj pravi... Jednostavno znam.” Dograbila je kožne pantalone i počela da ih navlači. „To si rekla i za Berija”, podsetila ju je Frenki skupljajući Ritinu odbačenu odeću s poda i vraćajući je na vešalice. Beri je bio Škotlanđanin, koji je rekao da je milioner i da se bavi prevozništvom, s kojim je Rita imala kraću vezu pre nekoliko godina. „U stvari, zar nisi rekla da ćeš se udati za njega?” Rita je pocrvenela. „To je bilo pre nego što sam poručila hranu jedne noći i zatekla ga na svojim vratima s velikom picom.” Frenki se nasmejala setivši se toga. „Pa, kako sam mogla da znam da to njegovo bavljenje prevozništvom znači zujanje po Londonu na motorčiću i isporučivanje pica za piceriju Domino?” I Rita je morala da se nasmeje. „I tako sam ja zamišljala raskošan život - letovanja na Floridi dvaput godišnje, veliku zasebnu kuću s duplom garažom, moderne sportske automobile, rekreaciju - a umesto toga sam se suočila sa budućnošću u kojoj mi neće nedostajati hleba s belim lukom i kuglicama od testa. Mislim da sam imala sreće što sam se izvukla.” Prestala je da vuče pantalone. Ostale su joj zakačene preko listova, jer se kožni materijal čvrsto razvukao kao na bubnju i nije mogla da ih navuče. „Bože, odustajem. Nikad se neću uvući u ove. Mora da sam odabrala pogrešnu veličinu.” Svukla ih je, i bacila na Frenki. „Zašto ih ti ne probaš?”
„Ja? U kožnim pantalonama? Mora da se šališ?” „Zašto? Imaš Uniju za njih.” Frenki ih je pogledala, u iskušenju, pre nego što je odbacila tu pomisao. „Ionako ne mogu da ih priuštim.” „Pozajmicu ti novac.” Rita nije želela da je tako lako pusti. „Hvala, ali jednostavno ne liče na mene.” „Šta liči na tebe? Za ime boga, imaš dvadeset devet, a ne osamdeset devet. Budi hrabra. Obuci jednom nešto drugačije.” Rita je stajala u tangama, nepopustljivo se podbočivši. Frenki je razmišljala. Možda je Rita u pravu, možda joj je zaista potrebna promena imidža. Odlučila je da proba, skinula patike i farmerice i isprobala kožne pantalone, zajedno s malom majicom na tanke bretele koju je Rita ranije odbacila. Oboje joj je savršeno pristajalo. Rita je ispustila dug, duboki zvižduk. „Prokletstvo, izgledaš čarobno.” Frenki je pogledala u svoj odraz, i iznenadila se. Izgledala je potpuno drugačije. „Stvarno to misliš?” Nije bila navikla da nosi ovakvu odeću. Hjuu se uvek dopadala u haljinama ili odelima s pantalonama, u nečemu sportski elegantnom. Ova odeća nije pripadala toj vrsti garderobe. Pantalone su joj bile kao druga koža, a majica pomalo oskudna. „Jesi li sigurna da ne izgledam... pa... droljasto?” Rita se snuždila. „Hajde, zar bih ja ikad odabrala nešto što je droljasto?” Frenki se plašila da odgovori. Srećom, nije ni morala. „ A šta je sa ovim?”, upitala je Rita uvukavši se u crvenu svilenu haljinu. Udahnula je i zavrtela se ispred ogledala. „Izgledaš sjajno.” Frenki to nije tek tako rekla. Posle dvonedeljne dijete zbog podivljalih hormona i ubrzanog pulsa, kilogrami su se istopili i Riti ostavili savršen stas u obliku peščanog sata - sise, guzu i struk - telo kakvo modni svet mrzi, ali muškarci u stvarnom svetu obožavaju. „Misliš li da mi grudi izgledaju prevelike u njoj?”
„U Los Anđelesu smo, sećaš se. Otkad grudi mogu biti prevelike?” Isturila je grudi i opipala materijal. „U pravu si.” „Sudeći po svim onim fotografijama pre i posle kakve sam viđala u El-Ej vikliju, tvoje vrede negde oko pet hiljada dolara. Treba da budeš ponosna na njih, one su ti vredan dodatak.” Frenki se zagledala u sopstveno telo. „Ja bih bila srećna kad bih dobila makar deset dolara.” Rita je uz smeh skinula bretele grudnjaka koje su počele da joj se usecaju u ramena. „Nadajmo se da Met voli grudi.” „Pa, svakako ćeš to večeras saznati u tom izdanju.” Rita se uozbiljila. „Nisam nikad pomislila da ću ovo reći, ali drago mi je što nismo spavali. Ovako imam osećaj da mi se pristojno udvarao pre nego što je seks prevladao.” „Udvaranje? Prošlo je samo nekoliko nedelja.” Rita se mrzovoljno napućila. „Ne glumi mi čednost, spavala si s Hjuom posle samo tri dana...” Zaćutala je, žaleći zbog toga što je rekla. Ona i njen dugački jezik. Frenki je zakačila uvojak kose iza uha i nije ništa kazala. Umesto toga, gledala se u ogledalu i prisećala. Trenutak kasnije je progovorila. „Znam, novogodišnje veče. Bože, kao da je bilo pre sto godina.” Glas joj je bio tih. „Pa, prošlo je skoro dve godine. Stvari su se promenile, svi smo se promenili.” Rita je nežno protrljala prijateljičinu ruku i utešno joj se osmehnula. „Čak i ti.” Podigla je obrve, odmakla se i odmerila Frenki od glave do pete. „Pogledaj se samo! Hju bi te jedva prepoznao.” Frenki je jedva prepoznala samu sebe. Kao da je gledala nekog drugog. „Dakle? Uzimaš ih ili ne?” Rita je navukla svoje helanke i majicu, pokupila haljinu spremna da je plati na kasi. „Hajde, živi se samo jednom. I Božić je.” Klasičan izgovor za sve. Dok je zurila u ogledalo, nešto u Frenki se pokrenulo. Prvi put posle mnogo vremena joj se svidelo to što je videla, i to nije bila samo odeća.
Nedeljama je mislila za sebe da je gubitnica, bespomoćna žrtva kojoj se stvari jednostavno događaju. Trebalo joj je nešto jednostavno kao što je nova odeća da vidi drugačiju Frenki, novu Frenki, onu koja će ponovo preuzeti stvar u svoje ruke. Rita je bila u pravu. I ima li boljeg načina da proslavi sopstveni jedini život nego da kupi kožne pantalone od tri stotine dolara? Osmehnula se. „Da, zašto dođavola da ne?”
Dvadeset osmo poglavlje
Zabava je već bila u punom jeku kad su stigli. Uniformisani konobari behu zauzeti služenjem pića i sušija stotinama gostiju koji su se muvali po terasi veličine stadiona, dok su oko ivice ružičastog, srcolikog bazena dugonoge plavuše pune kokaina, sa silikonskim sisama i majušnim bikinijima plesale na živo izvođenje Play That Funky Music, White Boy. Kao da si ušao u video na MTV-u. „Osećam se kao da sam previše obučena”, prosiktala je Rita zastavši na vrhu mozaikom popločanih stepenica koje su vodile na terasu. „Niko nije rekao da ponesemo bikinije.” Izgledala je razočarano. Frenki je osetila olakšanje. Jedan pogled na skakutave Barbike bio je dovoljan da se strese i na samu pomisao da se uvuče u svoj dvodelni kupaći iz Marksa i Spensera, sa žicama u grudnjaku ili bez njih. „Ne znam za tebe, ali meni je potrebno piće”, rekla je, pokušavajući da privuče pažnju konobara. Vino koje je donela odjednom joj se činilo kao pogrešan izbor. Ovo nije bila kućna zabava gde se donose boce, iako je, po ceni od deset dolara, bilo bolje nego cuga koju je obično kupovala u Odbinsu. Kad je uhvatila konobarov pogled, brzo je sakrila sardone iza mermernog kipa i zgrabila par koktela. Od trenutka kad ih je obezbedenje sa voki-tokijima propustilo kroz ogromnu elektronsku kapiju i Frenki bacila prvi pogled na ogromnu zgradu nalik Beloj kući, znala je, uprkos licu prekrivenom puderom klarins i kozmetikom este loder, četrdeset minuta provedenih sa uvojcima stisnutim u Ritinoj pegli za kosu i kožnim pantalonama sa Rodeo drajva, da je kao pala s Marsa. Do sada je na kućne zabave odlazila samo s Hjuom, i to u jednosobne
stanove u zapadnom Londonu, gde je iz stereo-uređaja tutnjala Čilaut Ibica, a na stolovima na rasklapanje bile grickalice iz Marksa i Spensera i gotovi nemasni umaci po devedeset pet centi iz Teska, a belo i crno vino se ispijalo iz jeftinih čaša ili okrnjenih šolja za one koji stignu kasnije iz paba. Niko nije unajmljivao kočije i konje da prevoze slavne goste do ulaza, bendove sa nekoliko slavnih pop zvezda za zabavu, ili muškarce u belim uniformama koji upadljivo liče na Ričarda Gira iz Oficira i džentlmena i poslužuju belinije i ostrige na srebrnim poslužavnicima. Sve joj je to izgledalo zastrašujuće, ali jedno je bilo utešno. Nije bila sama. Imala je Ritu. „Gospode, jesi li videla svu tu besplatnu cugu?” radovala se Rita, dok je otpijala iz kristalne čaše. „Razlikuje se pomalo od zabava na kojima sam dosad bila. Na većini bi posetioci bili srećni ako bi se dočepali mlake limenke piva.” Olizala je mehuriće s gornje usne. „Ipak, šteta što ne mogu to u potpunosti da iskoristim.” „Zašto ne?” Frenki nije bilo poznato da je Rita ikada zaobišla alkohol, naročito kad ga nije plaćala. „Neću da budem pijana kad Met stigne, zar ne?” negodovala je pokušavajući da zabaci kosu koju je ranije dobro učvrstila lakom. „Želim da ga zavedem, a budem li padala unaokolo s haljinom zadignutom do pazuha i s maskarom razmazanom do brade, neću biti naročito privlačna.” „Kad stiže?” Frenki se nelagodno poigravala s čipkastim rubom na majici. Nije navikla na toliki izrez. Čak i ako je veći deo popunila magičnim grudnjakom. „Za oko pola sata. Dolazi pravo sa audicije.” Kad se zagledala u zabavu ispod, osmeh joj je izvio uglove usana. „Prokletstvo, pitala sam se gde je nestao Dorijan.” „Mislila sam da je rekao kako mora da se pozabavi nekim poslom.” Frenki je prestala da se igra i pokušala da vidi šta je toliko zabavno. „Pa, svakako se nečim bavi.” Rita je pokazala na bazen, gde se Dorijan priljubio uz jednu plavušu u tangama sa zebrinom šarom. „Zar ono nije
Pamela kako-li-se-već-zove?” „Izgleda da jeste”, složila se Frenki, „ali uostalom većina njih liči.” Ispijala je piće i posmatrala ga. On očito nije bio nimalo izgubljen. „Reći ću ti koga nisam videla, još...” Pošto je primetila da su joj se odlepili flasteri koje je zalepila na nožne prste kako je nove sandale ne bi žuljale, Rita je čučnula da ih ponovo zalepi. „Nisam videla Rajlija.” „Rajlija?” Frenki se trudila da odglumi ravnodušnost. „Nisi pominjala da je i on pozvan.” Otpila je veliki gutljaj pića i osetila kako joj se ruka trese. „Izvini, potpuno sam zaboravila. Znaš mene, imam pamćenje kao zlatna ribica.” Zadovoljna što su joj flasteri ponovo čvrsto na mestu, ustala je i usmerila pažnju na nikotin. „Dorijan je pozvao njega i onu plavušu, ne mogu da joj se setim imena, onu s kojom je bio u Malibuu.” Prekopavala je po torbi tražeći kutiju cigareta. „Krisi?” Frenki joj nije zaboravila ime. Kao stočni žig joj je bilo utisnuto u sećanje. „Da, nju.” Pronašla je zgužvanu paklicu i ponudila je Frenki cigaretom. Preostala je samo jedna, i Frenki bi inače odbila, ali ovoga puta potreba je nadvladala lepe manire. Uzela ju je, prihvatila upaljač i oštro udahnula. Dakle, Rajli izlazi s Krisi? Nije znala zašto bi joj to toliko smetalo, ali jeste. Progutala je veliki gutljaj kosmopolitena, i uživala u oštrom ukusu votke, brusnice i limete. Od cigarete i alkohola joj se zavrtelo u glavi i povukla je još jedan dim. Obećala je sebi da će večeras zaboraviti na sve i uživati, smejati se, živeti malo. Ali šta je sprečava da se tako ponaša? Pa šta ako će Rajli doći s novom devojkom? To nije moralo da joj pokvari veče. Nije moralo da je spreči da se lepo provede. Je li tako? Iskapila je i poslednji gutljaj pića, pa mahnula praznom čašom. Osećala je da će se napiti. „Hoćeš li još jedno?” „Prokletstvo, tebe baš hvata praznično raspoloženje.” Rita se zadovoljno nasmešila.
„Zašto da ne? Na kraju krajeva, ti mi stalno govoriš da sam mlada, slobodna i sama”, odgovorila je Frenki, uzimajući još dva pića od zgodnog konobara i dodajući jedno Riti. „Hajdemo, ne možemo ovde stajati celu noć.” Otpivši gutljaj pića, koje je pretilo da se prelije preko čaše, znala je da joj ne preostaje ništa drugo već da zaroni u masu. I tako je, i ne čekajući Ritu koja se zadržala da proguta nekoliko kiflica s krastavcima - pa, dobro, tri, ali suši je bio praktično bez masnoće - Frenki skupila svu hrabrost, i spustila se stepenicama pravo do žurke. Nakon što je ispraznila poslužavnik s koktelima, Frenki se dovoljno ohrabrila da kruži bez Rite, jer se ona uvalila Metu u krilo čim je stigao, pa su sedeli pored posluženja sa morskom hranom, a ona ga uporno hranila ostrigama, sve mu trljajući prepone kao da glanca majčine srebrne svećnjake. Rita joj je godinama držala predavanje o tome kako su samouverene osobe privlačnije suprotnom polu, i Frenki je konačno otkrila da je sve vreme bila u pravu. Nikad pre nije privlačila toliko pažnje muškaraca. I nisu bile u pitanju samo kožne pantalone, iako su i one sigurno pomogle. Zbog čega kožne pantalone toliko privlače muškarce? Kao pčele oko košnice, nisu mogli da se odlepe od nje. Jedan za drugim su joj prilazili, pitali je mogu li da je pomaže po butinama da provere jesu li „prave” (pretpostavljala je da pričaju o pantalonama, a ne o butinama). Nije ni čudo što se Hju tako odlučno protivio da ih kupi. Umesto da jarko pocrveni od sramote i zbuni se, zavodljivo se smejala i, osećajući se oštroumnije od Stivena Fraja,17 zadovoljno se upuštala u razgovor, rado pričala priče koje su joj doskora zvučale glupo i dosadno, ali sad su se odjednom pretvorile u neobično smešne i zabavne anegdote. Preplanula, samouverena i nasmejana, Frenki se osećala kao neka druga osoba u odnosu na onu kenjkavu jadnicu koja je s rupama na helankama sedela na Hitrou. I to joj se mnogo sviđalo.
Dvadeset deveto poglavlje
„Frenki, draga Frenki.” Ružičast i znojav u zgužvanoj košulji koju je otkopčao sve do dlakavog pupka, Dorijan se pojavio s plesnog podijuma i, ugledavši je samu - prvi put te večeri - bez daha joj je obavio ruke oko struka. „Jebote, što večeras izgledaš seksi! Dozvoli mi da te upoznam s jednim od najprivlačnijih muškaraca u Los Anđelesu.” Pošto je pritisnuo vreo, lepljivi obraz o njen, proveo ju je pored izloženih skulptura od leda, prema grupi filmadžija koji su igrali rulet za stolom donetim za tu priliku iz Las Vegasa. Kad su prišli, jedan muškarac, stariji tip u običnoj crnoj majici kratkih rukava i farmerkama, ustao je. „Dorijane, drago mi je što vidim da i dalje imaš oko za dame.” Pružio je ruke u kumovski zagrljaj, potapšao ga po leđima i hrapavo se nasmejao, karakteristično za pušače. Kao poslušan sin, Dorijan se nasmešio s poštovanjem. „Ovo je Frenki, moja predivna, nova engleska komšinica.” Čvrsto ju je stegao. „I Frenki, ovo je Karter, naš više nego velikodušni domaćin.” Karter? Ovo je Karter Mansfild? Nije mogla da veruje. Nije izgledao ni blizu kao u filmovima. Na platnu se uvek činio veći od života, zagonetni junak u koga su se sve dame, na ekranu i van njega, zaljubljivale. Ali evo ga, ni metar i sedamdeset, s proređenom začešljanom kosom i preplanulim tenom. Nije bio neprivlačan. Da bude iskrena, za pedesetšestogodišnjaka nije izgledao loše. Međutim, pričalo se da je pre nekoliko godina uradio zatezanje lica, i imao nekoliko operacija uklanjanja sala što mu se nakupilo ispod brade, kao voda iz slavine koja curi? „Očaran sam.” Karter Mansfild je jednim okom i dalje gledao u Dorijana, a drugim je slobodno odmerio Frenki, koja je očito prošla neku vrstu testa.
Pružio je napola punu čašu Dorijanu. „Pretpostavljam da mi ne možeš doneti novo piće?” Tu nije bilo pretpostavljanja. Dorijanu je to bio znak da se skloni, i, pošto mu je pažnju upravo privukla krupije u mini-suknji, rado je poslušao. Namignuo je Frenki, uzeo čašu i, obrisavši čelo manžetnom od sifona, žurno se udaljio, pravac sto za blekdžek. „Dakle, Frenki, kako ti se čini zabava?” Govoreći teškim dalaskim naglaskom, uzeo joj je ruku u svoju meku, izmanikiranu i prineo je tankim usnama. „Sjajna je.” Nije znala šta drugo da kaže. Karter Mansfild joj je ljubio ruku. Bilo je nestvarno. I veoma uznemirujuće. Osećala se kao da je ponuđena poput neke ljudske žrtve. Nasmešio se, otkrivajući savršeni niz porcelanskih glazura, čudno belih u odnosu na narandžastu kožu. „Lepe pantalone.” „Hvala.” „Jesi li model?” Morala je da se nasmeši. Dakle, čak i filmske zvezde pribegavaju najstarijim trikovima za započinjanje razgovora. Ali umesto da na njegovo pitanje odgovori prskanjem u smeh i nevericom: „Ja? Model?”, polaskano se nasmejala. „Ne, spisateljica...” Nešto joj je privuklo pogled, i nateralo je da ustukne. Preko travnjaka, ugledala je priliku kako se naslanja na ogradu na vrhu stepeništa. Rajli. Noge su joj odjednom zadrhtale, kao kad je jednom isprobala traku za trčanje u teretani. „Spisateljica?” Karter je nesvesno nastavio. „Trebalo bi da mi daš svoj broj. Moja produkcijska kompanija uvek traži darovite pisce.” „Hm, da, to zvuči odlično.” Sklonila je pogled sa stepenica i ponovo pogledala u njega. „Znam li nešto što ste producirali?” Tražila je teme za razgovor, ali nikako nije mogla da se usredsredi. Karter je njenu uznemirenost pogrešno protumačio kao nervozu. Bilo je razumljivo - na kraju krajeva, on je filmska zvezda. Spustio je ruku na njenu da je umiri. „Siguran sam da znaš. Produciram i za film i za televiziju, a
trenutno imamo projekat za revolucionarnu novu dnevnu seriju...” Nije ga zapravo slušala, već je preko ramena bacala poglede ka stepeništu. Rajli je još stajao tamo. Gledala je kad je okrenuo lice ka njoj, a profil mu se ocrtavao na svetlu. Pušio je cigaretu. I bio je sam. Gde je Krisi? „... Motel Malibu.” „Jeste li rekli Motel Malibu?” Čim je prepoznala ime, usmerila je pažnju ponovo na Kartera Mansfilda. I primetila da ju je uhvatio za nadlakticu. „Cimerka mi je išla na audiciju za nju. Dvaput.” Osećala se nelagodno pa se pomerila u stranu, ali nije mogla da odoli da opet ne pogleda u pravcu stepenica. Rajli je silazio i izgleda da je nekoga tražio. Verovatno Krisi, pomislila je i posmatrala ga kako nekoga traži u masi sve dok mu pogled nije pao na nju. Videla mu je po izrazu lica da ju je prepoznao. „Pa, ako je lepa kao ti, neka me nazove.” Odjednom je uputila Karteru Mansfildu blistavi osmeh. Međutim, taj pogled nije bio namenjen njemu već Rajliju. Svesna da je on posmatra, želela je da poveruje kako se predivno provodi s jednom od najslavnijih holivudskih filmskih zvezda, a ne da joj ostareli filmadžija smrtno dosađuje svojim zavodničkim pokušajima. Kartera je prilično iznenadila njena neočekivana, topla reakcija na njegov predlog, i bio je oduševljen. Na trenutak je pomislio kako je izgubio privlačnost. „Izvoli, uzmi moj broj.” Stegao joj je ruku, a njegovi čvrsti prsti su je podsetili na čičak-zavoje koje je koristio lekar da joj izmeri krvni pritisak. „Hvala.” Blago zabacujući kosu, prihvatila je njegovu karticu - zajedno sa potpisanom slikom - i gurnula je u zadnji džep tesnih pantalona. Veoma zadovoljna sobom, krišom je bacila brz pogled na Rajlija. Osmeh joj je nestao sa usana. Više ga nije bilo. Šta Frenki, dođavola, radi? Zašto flertuje s tim ljigavcem? Karter Mansfild je bio najveća muška kurva u gradu. Ipak, ako nju čini srećnom neki bogati matorac, šta ga briga? Bolelo ga je kad je video kako se smeška
Karteru i prisetio se kako je izgledala dok se smeškala njemu kad su plesali u Kaubojskoj palati. Ali nije bilo svrhe misliti na to. Ogorčeno je povukao dim cigarete. Biće mu neprijatno da prekine Frenki i matorog plejboja, ali nije imao izbora. Uostalom, ako će biti surovo iskren, žarko je želeo da prekine taj lagodni prizor.
„Jesi li videla Dorijana?” Frenki se okrenula i ugledala Rajlija. Lice mu je bilo hladno i tvrdo. „Ne znam.” Ako hoće da bude neljubazan, onda će biti i ona. „Moram da razgovaram s njim.” „Hej, da li ti ovaj tip dosađuje?” Karter Mansfild je isturio svoja posedela prsa, srećom sakrivena ispod majice, i pokušao da se ispreči između Rajlija i Frenki. „Pazi se, momak, ili ću pozvati obezbeđenje.” Rajli se nije osvrtao. Karter Mansfild je na ekranu ubedljivo dočaravao lošeg momka. U stvarnom životu je bio smešan. Rajli je gledao pravo u Frenki. „Hitno je.” Tog trenutka, treštavi zvuk iznad ih je sve naterao da podignu pogled. Helikopter je nadletao iznad vrhova palmi, a snažan zrak svetla je neprijatnim belim bleskom oštro osvetljavao zabavu. „Šta je kog đavola to?” Zaklanjajući oči, dok je pokušavao da na glavi zadrži deset hiljada dolara vrednu kosu, Karter Mansfild je blago zateturao unazad, dok je panika počela da se širi među gostima. Odjednom je iznad buke zagrmeo glas iz megafona: „Ovo je policija”, što je napravilo pometnju među gostima, od kojih je većina bila drogirana ili pijana, pošto su pola večeri proveli igrajući dodaj-paket u toaletu. Prilično nedužna igrica, samo što paket više nije bio napravljen od novina i slatkiša, već od celofana i belog praha. Zaglušujuća buka okretanja elise i brujanja motora, te škripavo zavijanje policijskih sirena, mešali su se s muzikom koju je puštao di-džej. Kovitiavi naleti vetra presecali su preko travnjaka, i naterali ljude da se raštrkaju kao klikeri dok su pokušavali da pobegnu sa zabave. Nekoliko važnih filmskih
režisera i dvadesetogodišnje glumice s kojima su bili u vezi izgubili su oslonac i ravnotežu, i u skupocenoj odeći upali u bazen. Neki gosti, obeznanjeni od alkohola i droge, pomislili su da je sve to deo zabave i pridružili im se, pošto su se prethodno skinuli i skočili potpuno nagi. Zabava se pretvorila u haos. Rajli je zgrabio Frenki za ruku i povukao je prema grmlju, daleko od prevrnutog stola s morskom hranom, koja se rasula oko ivica bazena, a živi jastozi su upali u more hlora. „Čekaj me ovde, vratiću se za trenutak.” „Kuda ideš?” „Moram da pronađem Dorijana.” „Zašto? Šta se, dođavola, dešava?” Tog trenutka je ugledala Ritu, koja je bila zadubljena u predigru s Metom, kako izranja polugola iz grmlja. Žurno je navlačila haljinu, dok je Met izgleda izgubio pantalone. „Frenki, šta se dešava?”, vikala je Rita, mahnito joj mašući. Zgrabila je Meta i pokušala da se probije ka Frenki, preko travnjaka koji je sada bio posut razbijenim čašama i bocama šampanjca, i naslepo je teturala na visokim potpeticama, koje su neprekidno kao šiljci tonule u travnjak. Frenki ju je gledala, odmahivala glavom i promrmljala: „Ne znam,” Uskoro će otkriti. Videla je kako grupa naoružanih losanđeleskih policajaca upada na zabavu, stavljaju lisice Karteru Mansfildu, koji je u neverici odmahivao glavom, dok mu se ostatak kose vijorio nalik na vlati paprati, i vikao: „Ovo je stvarno nečuveno. Znaš li ko sam ja, sinko? Znaš li? Odličan sam prijatelj s komesarom i on će te otpustiti, razumeš? Pobrinuće se da te šutnu.” Ali krupni policajac se nije obazirao. „Gospodine Klajve Kartere, to jest Donalde Aldžernone Margletvajte, uhapšeni ste zbog posedovanja droge A klase.”
Frenki se okrenula Rajliju, koji se iz potrage vratio sam. „Uhapsili su Kartera Mansfilda zbog droge?” Rajli je klimnuo glavom, uznemiren. „Nije jedini”, promucao je, i pokazao glavom na mesto gde je policija okupljala grupe ljude i izvodila ih sa zabave. Bili su više od stotinu metara udaljeni i isprva nije videla nikoga poznatog. Sve dok nije ugledala blesak ružičastog šifona. „Dorijan?” Njegovo ime joj je pobeglo sa usana baš kad je Rita stigla s Metom, blatnjava i zadihana. Bacila je preplašen pogled na Frenki, a zatim ponovo na Dorijana. Niko nije progovarao. Umesto toga, stajali su zbijeni zajedno, Met i Rita zagrljeni, Rajli i Frenki nelagodno razdvojeni, i zurili pravo u Dorijana, odjednom osvetljenog zrakom svetla iz helikoptera. S rukama vezanim lisicama iza leđa, grubo su ga gurali uz stepenice, kao zatvorenika na vešala. Mlatarajući rukama, okrenuo se, očajnički tražeći pomoć, i pogledao je pravo u njih. Na licu mu se oslikavao čisti užas. Ali nije uspeo da vidi prijatelje, zaslepljen jarkim svetlima. Zateturao je napred i nestao im iz vida kroz lučni prolaz do parkiranih policijskih automobila iza njih.
Trideseto poglavlje
U tišini su se vozili od policijske stanice na Beverli Hilsu. Smrknut, Rajli je bio pogrbljen za volanom, Frenki se skupila pored njega, zatvorenih očiju, lica nagnutog ka otvorenom prozoru, dok su stisnuti pozadi, među razmontiranim roštiljem, fotografskom opremom i gomilama starih novina, sedeli priljubljeni Rita i Met. Dobro raspoloženje ih je odavno napustilo. Upravo su proveli više od dva sata sa policijom i pokušavali da saznaju šta se dešava s Dorijanom. To je bio čist gubitak vremena, susret s birokratijom pri čemu su ih slali od policajca do narednika, pa zatim ponovo do službenika za prijemnim pultom. Pošto nisu bili krvni srodnici, odnosili su se prema njima sa sumnjom, kao da su saučesnici, takođe krivi, i kratko su ih obavestili da iako još nisu podigli optužnicu protiv gospodina Dorijana Vajldsa, zadržaće ga u pritvoru preko noći. Što je, čitajući između redova, značilo da će i oni tamo završiti ako ne prestanu da se raspituju. „Jadni Dorijan”, promumlala je Rita. „Mora tamo da provede noć.” Znala je da je bio naviknut na superširoki, posebno mekani dušek, j organ punjen perjem i lažno krzno. Na čašu mineralne vode kraj kreveta i mirišljave sveće da ga nežno uljuljkaju u san. Betonska ćelija će ga ubiti. „Šta mislite da će mu se dogoditi?” Nagnula se napred, glasno govoreći da bi je čuli od buke kamiona. „Ne znam.” Rajli je odmahnuo glavom, ne skidajući pogled sa puta. „Stvarno ne znam.” Tiho je ponovio, kao da govori samome sebi, a lice mu se namrštilo od brige.
Nekoliko minuta kasnije, skrenuli su na Ritin prilaz. Rajli se zaustavio iza tanderberda i ostavio uključen motor, a Frenki je iskočila prva. Pošto je kamion imao samo dvoja vrata, morala je da povuče prednje sedište napred za dvoje golupčića sa zadnjeg sedišta. „Hvala na prevozu”, rekla je Rita dok je izlazila i dalje se čvrsto držeći za Meta. I ne čekajući Frenki, krenuli su zajedno stazom, zagrljeni, obavijeni prekrivačem požude i iščekivanja. Frenki ih je propustila. Uhvatio ju je mamurluk i osećala se loše. Večeras bi joj prijalo da ne spava na sofi s jastukom preko glave kako ne bi čula strasne uzdahe koji će nesumnjivo dolaziti iz Ritine spavaće sobe. Nakon što je više od pet godina s njom delila stan, imala je prilike da čuje Ritine bučne prljavštine i prodorno orgazmičko urlikanje više puta nego što je volela da se seti. Zahvalna na blagom noćnom povetarcu, naslonila se na otvorena suvozačka vrata i pogledala Rajlija. Osim nekoliko reči na zabavi, čitavo veče nisu progovorili i ona je sada pokušavala da smisli šta bi rekla, svesna sekundi koje su curile kao obojeni pesak kroz peščani sat. „I, šta se dešava između tog surfera i tvoje cimerke?” prvi je progovorio Rajli. „Upoznala ga je pre nekoliko nedelja”, opustila se s olakšanjem što je led probijen. „Zaljubljena je.” „Je li?” Frenki je klimnula glavom. Zašto ćaskaju o Riti i Metu? Bilo je dva ujutru i njihov odnos je bio poslednje o čemu je želela da priča. Ali s druge strane, bilo im je mnogo lakše i mnogo manje neprijatno nego da pričaju o sebi. „Sjajno za Ritu, ali nije baš sjajno za mene, pošto ću morati da provedem još jednu noć na sofi.” Čim je to izgovorila, požalila je. Nije želela da ostavi utisak tužne, usamljene i očajne osobe. „Hoćeš da kažeš kako vas dve delite krevet?” Nelagodno se nasmešila, jer je shvatila da mu je upravo dočarala san
svakog muškarca. „To je jednosoban stan”, objasnila je. „Nemamo mnogo izbora.” S rukama na volanu, Rajli je okrenuo glavu i zagledao se kroz vetrobran. Nakon kraćeg vremena je progovorio: „Vidi, ne znam jesi li zainteresovana, ali ja imam krevet viška...” Nesigurno je zaćutao. Iznenađena ponudom, Frenki je oklevala. „Zar to neće smetati Krisi?” Njeno ime joj je prvo palo na pamet. Odmah je požalila što ga je pomenula. Namrštio se. „Krisi?” Prešao je dlanom preko čekinjaste bradice. „Ko je Krisi?” Osetila je kako je obuzima stid. „Devojka s kojom sam te videla u Malibuu. Dorijan je rekao da je pozvao tebe i nju na zabavu, pa sam pretpostavila...” Zamucala je, jer je shvatila da niko u stvari nije rekao da je Krisi Rajlijeva devojka. Kao i obično, sabrala je dva i dva i dobila sto pedeset. Primetio je da mu je cigareta dogorela do filtera, bacio ju je kroz prozor i, otvorivši poklopac starog upaljača zipo, upalio novu. Uvukao je dim, naslonio se na sedište i odmahnuo glavom. „Dorijan je vraški provodadžija”, promumlao je s bledim osmehom na usnama. Okrenuo se postrance i pogledao pravo u Frenki. „Video sam je samo jednom, onoga dana kad smo se sreli. Da budem iskren, nisam joj čak ni ime zapamtio.” „O.” Njegov pogled ju je uznemiravao, pa se zagledala u sopstvene ruke, i dalje se držeći za ručku na vratima, a onda je počela da se poigrava s narukvicom, Osećala je mešavinu olakšanja, zadovoljstva, uzbuđenja. A i stida što sada izgleda kao da je ljubomorna. „Uostalom, to i nije tako upečatljivo ime kao Karter Mansfild, zar ne?” dodao je Rajli nakon stanke. „Ti ga nećeš zaboraviti.” Zapazila je njegovu zajedljivost i podigla pogled. „Ne, ali ti ne bi voleo da ga zapamtiš, je li tako?” „Tako je. Izgledali ste prilično bliski pre nego što sam vas prekinuo.” Sad je on zvučao ljubomorno.
To ju je vrlo iznenadilo. Ali još više su je iznenadile sopstvene reakcije. Laskala joj je njegova ljubomora. Bilo joj je drago. „Hvala bogu što si nas prekinuo. Da nisi, možda bi me uhapsili zajedno s tim kretenom.” „Sumnjam.” „Zašto ne? Dorijana su uhapsili.” Nakon što je povukao dugačak dim cigarete, Rajli ju je ugasio u prepunoj pepeljari, pritiskajući žar o pocrnele filtere ugašenih pikavaca. „Dorijana su uhapsili zato što su policajcima dojavili da neko diluje drogu na zabavi.” Govorio je tiho, i glas mu je bio jedva čujan od motora. „Čekali su ispred ulaza kad sam stigao. Načuo sam kako razgovaraju o tome.” „Verovatno je to bio Karter Mansfild.” „Daj, Frenki. Multimilionerska filmska zvezda?” Razdražljivo je provukao prste kroz razbarušenu kosu. „Siguran sam da tip nije imun na nekoliko crta kokaina, ali drogu je dilovao samo u onim svojim groznim filmovima.” „Dakle, ako nije bio on, ko onda?” Prešao je zubima preko donje usne i nije ništa rekao. Protumačila je ćutanje kao priznanje krivice. „Ti?” „Dođavola, ne, za koga me smatraš?” „Pa, ko onda?” Bila je zbunjena, i ogorčena. Bilo je previše kasno da bi se igrali pogodi-ko-je-diler-droge. Duboko je uzdahnuo. „Mislim da su tražili Dorijana.” „Dorijana?”, izustila je i osvrnula se oko sebe kao da se brine da ih neko možda prisluškuje u mraku iz grmlja. Spustila je glas do šapata. „Kažeš da je to bio Dorijan?” Nije mogla da veruje. Kao da su vodili dijalog iz nekog filma Kartera Mansfilda. To se nikad ne bi dogodilo u Fulamu. „Kažeš da je on diler?” Odjednom su se sve kockice složile. Mobilni telefoni su mu stalno zvonili, neprestano je odlazio da se nađe s nekim „na kafi”, novčanik mu je bio prepun gotovine, srebrnu aktovku nikad nije ispuštao iz ruke. Nije
ni čudo što je bio omiljen na zabavama, i što su ga sve slavne ličnosti pozivale na lumperajke. „Nije kao što zvuči. Ne bavi se teškim drogama, uglavnom travom.” Bezizrazno ga je pogledala. „Znaš, marihuanom.” „Znam šta je trava” obrecnula se. „Bila sam student.” Rajli je pogledao kroz prozor, a mišić vilice mu se iskrivio. Frenki je zažalila zbog razdražljivost i pokušala je da se opusti. „Odakle je nabavlja?” „Uzgaja je.” Nastupio je tajac. „Nemoj mi reći. Na balkonu.” Odjednom se prisetila sebe, protekle dve nedelje, kako mu je s ljubavlju zahvala biljke. Biljke marihuane. Gospode, ona mu je saučesnica... Rajli je konačno uzdahnuo. „Dan je bio stvarno dugačak. Bolje je da krenem jer sutra rano počinjem. Letim za Meksiko na nekoliko nedelja. Posao, ne letovanje.” Primetio je njen izraz. „Pozvao bih te da asistiraš, ali u pitanju je veliko reklamno snimanje i treba mi neko sa iskustvom.” „Ne brini o tome.” Ali nije mogla da sakrije razočaranje. Dok je pedjao oko iskrzane narukvice na ručnom zglobu, razmišljao je da li da joj ponovi ponudu da prespava kod njega. Ako to učini, verovatno če pomisliti kako joj se nabacuje i otkačiće ga. Ali ako ne učini, ovo je možda poslednji put da je vidi. Šta ima da izgubi? „Ponuda za sobu i dalje stoji.” Oklevala je. Prisetila se one stare pesme Kleša: „Da li da ostanem ili da krenem?” U normalnom stanju bi rekla ne, ali nije se osećala normalno. Ne posle ovakve noći. Dok se premišljala, vetar je zaduvao preko haube kamiona i doneo odjeke smeha i ushićene vriske iz stana. Frenki je pogledala u Rajlija i oboje su morali da se nasmeše. Kao i uvek, Rita se javila u pravom trenutku. Bez potrebe da bilo šta kaže, uskočila je u kamion i zalupila vrata dok je Rajli pokretao motor. Okrenuo se preko sedišta sa jednom rukom na volanu i
krenuo u rikverc. Posmatrala ga je, pogledom preletala preko poznatih obrisa lica: sitnih ukrštenih linija ispod očiju, oštrih bora preko sredine čela posledice prečestog mrštenja, pegica na hrbatu nosa, gotovo nevidljivih ispod preplanulosti. Setila se prvog puta kad ga je ugledala, na letu za Los Anđeles. Tad joj je bio stranac, neko ko ju je đavolski naljutio, neko za koga se nadala da ga više nikada neće videti. Smešno je što, posle svega što se desilo, sedi pored njega i ponovo mu gleda u lice. Samo što je ovog puta gledala potpuno drugačiju osobu. „Drago mi je što te ponovo vidim, Rajli.” Nije mogla da se suzdrži. Na trenutak je pomislila da je nije čuo, jer nije ništa rekao. Jer nije mogao. Njene reči su možda bile izgovorene tiho, ali svaka mu je glasno odzvanjala u ušima. Na papiru ne zvuče naročito važno; na kraju krajeva, nije mu izjavila večnu ljubav. Ali znao je da su mnogo značajnije nego ono uobičajeno „lepo je što te vidim.” Prvi put je priznala da joj nešto znači. Prvi put je osetio da joj je stalo do njega. Ubacio je auto u brzinu, okrenuo se prema njoj, i pogledao je pravo u oči. „I meni je drago što vidim tebe, Frenki.” Zurili su jedno u drugo. Nijedno nije govorilo. Nisu ni morali. Konačno je Rajli skrenuo pogled i, nagazivši gas, ubrzao je ka kanjonu Lorel u mrak istačkan svetlima farova ispred njih.
Trideset prvo poglavlje
Kuća mu se nalazila na vrhu uzane zavojite ulice i do nje se moglo stići samo strmom stazom posutom zrelim smokvama sa nadnetog drveća i kroz bujnu baštu sa izbledelom ležaljkom zakačenom preko verande. Sudeći po kamionetu, Frenki je očekivala neurednu samačku jazbinu - skučeni stan zakrčen prljavim vešom, nedeljnom zalihom praznih kartona poručene hrane, sudoperu punu skorelih šoljica kafe - ali nije bilo tako. Za početak, bilo je uredno. „Upravo mi je bila spremačica”, skromno je priznao paleći svetio dok ga je ona pratila u zasvođenu dnevnu sobu. Pogledala je oko sebe. Tu su se nalazile dve velike stare plišane sofe, izlizane gotovo do kraja i izbledele od sunca, široke police pune knjiga i diskova van omota, i nizak drveni sto na kojem su se ostali tragovi hiljada šoljica kafe, crnog vina, maslinovog ulja. Mesto je bilo prijatno. Na sredini udaljenog zida stajao je pravi kamin, s pocrnelim ciglama i policom zakrčenom drangulijama donesenim s raznih putovanja - parče drveta, izrezbarena afrička figurica sa slomljenim kopljem, igračka avion s propelerom napravljena od limenke badvajzera, položeni srebrni ram za fotografiju iz Meksika. Frenki ga je podigla. Staklo je ispalo, ili se razbilo, ali fotografija je još bila tu. Podigla ju je naspram lampe da bolje vidi. Bila je to slika Rajlija i devojke, iste koju je videla i u njegovom novčaniku. Stajali su na plaži, zagrljeni. Ona se smejala u kameru i zadržavala kosu koju joj je vetar nosio preko lica, a on ju je gledao, nasmešen. Izgledao je drugačije. Kosa mu je bila mnogo kraća, bio je mršaviji, mladi, srećniji. „Je li ti ovo bivša žena?”
Klimnuo je glavom, kresnuo šibicu i sagnuo se da zapali sveće na postolju u kaminu, s kog je curio višegodišnji rastopljeni vosak. „Da, Keli i ja. Pre nego što smo se venčali.” „Šta se desilo sa staklom?” „Razbijeno je.” Osmehnuo se postiđeno. „Ne sećam se je li ga ona bacila ili ja.” Otišao je u kuhinju i vratio se s bocom viskija i dve čaše. „Hoćeš li piće?” „Da, što da ne.” Alkohol će joj verovatno sprečiti mamurluk i, uostalom, prilično joj se dopadala zamisao da u kožnim pantalonama i u stanu muškarca pije viski - u Rajlijevom stanu - u tri ujutru. Uzela je čašu i otpila smeđu tečnost, uživajući u osećaju peckanja na jeziku. Nasmešila se za sebe. Da je samo Hju vidi. Ponovo je pogledala sliku, brišući palcem prašinu. „Koliko ste dugo bili u braku?” Dok je proučavala Kelinu sliku, iznenadila se zbog ljubomore koja se u njoj pokrenula. Rajli je nasuo i sebi čašu, spustio bocu pa seo na sofu podigavši noge na sto. „Manje od dve godine. Duže sam razveden nego što sam bio u braku.” „Nedostaje li ti?” Čim je to izgovorila, znala je da nije trebalo. „Izvini, ne tiče me se.” Vratila je fotografiju na policu, ali se predomislila, i oborila je. Nakratko ju je bez reči posmatrao, pre nego što se nagnuo i izvukao fioku ispod stola. Pretraživao je po brlogu, konačno pronašao ono što je tražio i zgrabio paket papira za duvan i prozirnu kesicu punu trave. „Nedostaje li tebi tvoj bivši?” Olizao je lepljivu stranu papira i počeo da zamotava džoint. Oklevala je. Prva reakcija joj je bila da vrisne da, ali nešto ju je zaustavilo. „Mislim na njega.” Prelazeći prstima preko grubog španskog zida, otišla je do otvorenih prozora i, leđima okrenuta Rajliju, zagledala se u tamu bašte, osluškujući udaljeno zavijanje kojota. „Pitam se šta radi, s kim je. Nedostajem li mu.” Govorila je tiho, gotovo kao za sebe. „Kad ste raskinuli?”
„O, pre oko sedam nedelja, pet dana i...” okrenula se, pogledala u sat „i skoro deset sati.” Nasmešila se i otpila gutljaj viskija, posmatrajući Rajlijevu reakciju. „To je trebalo da bude šala.” „Znam.” Nasmešio se. „Nisam toliko glup Amerikanac.” Uz podrugljivi osmeh, uvrnuo je kraj džointa i zapalio ga, posmatrajući kako se papir savija i sagoreva. Prineo ga je usnama i povukao dugačko i zadovoljno. Ispustio je dim i pružio joj ga. „Izvoli, probaj malo Dorijanove najbolje.” Prošle su godine otkako je Frenki pušila džoint, i zaboravila je koliko je u tome uživala. Rajli je stavio nekoliko diskova, američke bendove za koje nikada pre nije čula, i ležali su na sofi, pili viski, pušili, smejali se i razgovarali. Vreme je igralo tu podmuklu igru pretvaranja da stoji ali, dok su mu bili okrenuti leđima, jurilo je vratolomnom brzinom. Diskovi od sat vremena počinjali su i završavali, činilo se, za pet minuta, džointe bi ugasili nekoliko trenutaka pošto bi ih zapalili, i za sve to vreme nisu prestajali da razgovaraju. Ni na tren nisu zastali da razmisle šta da kažu, niti su patili od užasno neprijatne tišine. Frenki se nije mogla setiti kad joj je poslednji put bilo tako prijatno s nekim posle Hjua. „Dakle, šta misliš o mojim novim pantalonama?” Tako naduvana, nije mogla odoleti da malo ne flertuje. Podigla je nogu sa sofe, i okretala je tamoamo da se pohvali. „Izgledaš odlično.” Smeškao se dok ju je posmatrao kako maše nogom u vazduhu. Bila je veoma zabavna kad se naduva. „Uvek izgledaš odlično... Pa, možda jedino nisi onoga dana kad smo se sreli na aerodromu.” Sagnuo se pošto ga je gađala jastukom. Nasmejala se i privukla kolena uz grudi, osećajući kako joj se kožni pojas useca u stomak. „Bile su Ritina zamisao”, objasnila je i povukla dim džointa koji joj je dodao. „Rekla je da treba da promenim izgled, ali i dalje nisam sigurna jesam li ovo ja.” Odjednom je postala svesna da blebeće i vratila mu je džoint. Sad je znala zašto je propuštala sva ona predavanja na fakultetu. U glavi joj se zavrtelo.
„Kakva si ti?” Smeh joj je zamro i zamislila se. „Bože, ne znam više. Dugo sam verovala da imam karijeru, lep stan, trebalo je da se udam za Hjua...” Uzdahnula je i naslonila se na sofu. Glava joj je odjednom otežala i pustila ju je da utone u jastuk. „Pa što nisi?” Vreli pepeo mu je pao na majicu a on ga je otresao na pod pre nego što mu progori rupu. „Hju nije želeo da se ženi, barem ne sa mnom.” Vrtela je uvojak oko prsta i polako ga odmotavala. „Rekao je da želi prostor.” Zakikotala se. „Prostor. Kakav glup izraz.” Zastala je, prisećajući se prizora sa svog rođendana, te kako se te noći osećala, emocije za koju je verovala da nikada neće nestati. Iznenada, suze su joj navrle na trepavice. „Zašto mi jednostavno nije rekao da me više ne voli?”, tiho je promrmljala. „Hej.” Rajli se nagnuo i sklonio joj kosu s lica dok joj se suza slivala niz obraz. Frenki je šmrknula, postiđeno. „Izvini, ne obraćaj pažnju na mene. Nisam htela da se uzrujavam.” Obrisala je lice, i razmazala maskaru po obrazima. „Alkohol... i Dorijan i policija i sve.” Jedna crna suza joj je kanula s vrha nosa. „Bože, sigurno misliš da sam budala...” Pogledao je u njeno malo lice, izmučeno i zamrljano, i odjednom je osetio potrebu da je zagrli. Izgledala je tako krhko, tako ranjivo. „Hajde, jednom se moraš uzrujati. Raskid je sranje. Neko uvek bude povređen. Ovog puta si to slučajno ti.” Stegao joj je ruku, i prsti su im se isprepleli. „Ako ti je to neka uteha, mislio sam na Keli šest meseci, možda i godinu dana. Sve dok se jednoga dana nisam probudio i shvatio da sam je preboleo. U stvari, već neko vreme sam je bio preboleo, samo što nisam bio svestan toga.” „Ali kako znaš da si nekoga preboleo?” Protrljala je zakrvavljene oči. „Jednostavno znaš.” Nagnuo se napred i napunio im čaše. „Jednoga dana na radiju čuješ pesmu koju ste oboje voleli i ne rasplačeš se. Probudiš se jednog jutra i oni nisu prvo na šta pomisliš, a ni poslednje pre nego što noću zaspiš. Ne vidiš više njihovo lice kad sklopiš oči, ili u gomili kad šetaš
ulicom. I kad te neko nasmeje, ili rasplače, ne poželiš da to podeliš s njima.” Uzeo je džoint od nje, stavio ga između usana i snažno povukao. Ali ugasio se. „Zaboraviš njihov telefonski broj, možda čak i njihov rođendan i vašu godišnjicu, ali nikad ne zaboraviš njih.” Upalio je džoint, udahnuo, ispustio kovitlavi plavkasti dim. „Izvini, ovo je zbog trave, navodi me da glumim terapeuta.” Postiđeno se nasmešio. Frenki se umorno ispružila na sofi. „A zašto ste ti i Keli prekinuli?” Slegao je ramenima. „Jednostavno nije išlo. Želela je nekoga sa uspešnom karijerom, ambicijom. Izluđivao sam je vozikanjem u kamionetu, izlascima, povremenim slikanjem. Tada sam tek počinjao.” Zaćutao je da ugasi ostatak džointa u pepeljari. „Govorila je da treba da odrastem, ali njena predstava o odrastanju podrazumevala je odelo i rad u kancelariji.” Žalosno se osmehnuo i pogledao u Frenki. „Na kraju me je ostavila zbog tipa s posla. Nekog bogatog advokata koji je vozio mercedes od stotinu hiljada dolara i igrao golf u klubu Bel Er.” „Hju igra golf.” Nije odolela da se ne ubaci. „Je li i on advokat?” „Ne, trgovac nekretninama.” Ta pomisao joj se odjednom učinila zabavnom i osmehnula se. „Ali nosi odelo... i kravatu.” Raspoloženje joj se menjalo od tuge do radosti, i zakikotala se. Rajli ju je posmatrao, njeno lice iskrivljeno od smeha, kosu rasutu preko jastuka. Pružio je ruku, sklonio joj crne kovrdže sa očiju, prstima joj prešao preko čela. Kikotanje je prestalo, kao kod mehaničke igračke, i, dok je dolazila do daha, na trenutak je mirno ležala. Gledala ga je. Iščekivala. Pitala se šta će se sledeće dogoditi. „Treba mi vode.” Nešto u njoj ju je nateralo da se otrgne i sedne. Kao da je deo nje i dalje veran Hjuu. Nesigurno je ustala sa sofe i otapkala prema kuhinji. Ali nešto joj je privuklo pogled, sklonjeno u daleki ugao pored prozora. Bio je to mali pijanino. „Sviraš li?” Prišla je klaviru i, podigavši poklopac, prešla je prstima
preko dirki. Stvarali su zvonak zvuk i podsetili je na detinjstvo, kad joj je tata svirao. „Pomalo. Kad sam bio tinejdžer zamišljao sam sebe kao tekstopisca.” „Hoćeš li mi odsvirati nešto?” „O, nemoj. Kasno je.” Protegao se preko jastuka i zapalio cigaretu. „Molim te.” Molećivo je isturila donju usnu. Kako je mogao da odbije? Ustao je sa sofe, prišao joj i spustio se na klupicu. Prošao je prstima kroz kosu, spustio ih na dirke i počeo da prelazi preko njih, zasvirao uvode u stare pesme Bitka, nekoliko Dilanovih nota, pomalo Keta Stivensa. Naslonila se na klavir i posmatrala mu ruke. Slušala je. „Ne, hajde, ozbiljno.” Nagnula se ka njemu, i sklonila cigaretu koja mu je visila iz ugla usana. „Sviraj neku tvoju pesmu.” Osmehnuo se i odmahnuo glavom. „Za mene.” Kolebao se. „Jesi li sigurna u to?” Uprkos tome što je bio naduvan, osetio je uznemirenost. Godinama nije svirao svoje stvari. Ne od razvoda. Nasmešena, Frenki je klimnula glavom. „Sigurna sam.” Zastao je, prstima preleteo preko crno-belih dirki. Nakratko, Frenki je pomislila da će odustati, pre nego što se nagnuo napred i pritisnuo ih, zadržavajući se na njima na tren pre nego što su mu prsti prešli na sledeće note. Pa opet sledeće. Uvodni akordi pesme, lagano i nežno su ispunjavah sobu, a onda mu je čula glas, dubok i mek, koji je gotovo recitovao reči. „Ima neko mesto duboko u meni, koje samo ti pronalaziš, osećanja duboko u meni, ostavila si iza sebe.” Sa svakim akordom, stid i neprijatnost su nestajali. Posmatrala ga je pod svetlom lampe: široka ramena nagnuta nad klavirom, kosu koja mu je padala preko lica, i znala je da više ne može da se bori protiv osećanja prema njemu.
Poricanje ih neće odagnati. I dok ga je tako gledala, nije to ni želela. Spustila je praznu čašu na klavir i sela pored njega. „Samo zatvorim oči i ti me odvedeš tamo, Samo zatvorim oči i odvedeš me tamo.” Poslednja nota je utihnula. Podigao je oči da je pogleda. I ona njega. Svaki treptaj, svaki dah, bio je ispunjen pitanjem šta sledi? Frenki je čekala. Znala je da je na ivici neke velike provalije, nesigurno se ljuljala, osećala kako joj stisak popušta, klizi kroz prste. Ali nije pokušavala da se odupre. Želela je da padne. Nesposobna da se zaustavi, pomerila se napred i dodirnula mu obraz. Lagani dodir vrhovima prstiju, prisniji i uzbudljiviji od ičega što je doživela s Hjuom tokom dve godine zajedništva. Jedva je disala kad mu je dodirnula ožiljak iznad obrve, pa niz lice, preko čekinjaste bradice, koja nije bila oštra, već meka, i prema uglu usana. A zatim, lagano se nagnula i uradila nešto na šta je čekala tako dugo. Poljubila ga je. Na tren je oklevao, pre nego što joj se prepustio, i, privlačeći je bliže, zagrlio je i privio uza sebe. Upijao ju je. Njegove usne na njenim. Jezik o jezik. Oči su im bile sklopljene. Srca lupala. Duboko, dugo, gladno su se ljubili, lišeni bilo kakvog osećaja stida ili neprijatnosti. Bili su samo dvoje ljudi koji žele jedno drugo. Grle se. Ljube se do iznemoglosti. Dugo su na to čekali.
Trideset drugo poglavlje
Tačno u šest i jedanaest minuta ujutru, Frenki je osetila kako se zemlja pomera. Ali ovoga puta to nije imalo nikakve veze s Rajlijem. Ležao je usnuo kraj nje ispod jorgana, nago telo mu je čvrsto obavijalo njeno, a ona nije mogla da veruje šta se to među njima desilo. Šta se dešavalo. Sećanja su joj bila ispreturana zbrka - njegova glava joj je mazila vrat, ona mu je mazila meku kožu golih ramena, prasak nota kad ju je podigao na klavir, otkrivajući svoju plavu tetovažu zmaja delom sakrivenu ispod dlaka na grudima, jezikom joj je prelazio preko stomaka, i preko pupka. Put do spavaće sobe na spratu je bio mutan, ali sećala se kako su se srušili na ogroman krevet, svukli odeću - bog zna kako je uopšte uspela da svuče kožne pantalone, ali svakako su spale skupa s njegovim farmerkama i nezgodnim, nezgrapnim delovima donjeg veša koji su im se zapetljali oko udova i članaka. A onda su ostali nagi. Ona je bila naga. U krevetu sa muškarcem koji nije bio Hju. Ali umesto da je muči nesigurnost, osećaj stida i brige zbog celulita, mlitavih delova, dojki koje nisu dovoljno velike, dovoljno čvrste, dovoljno podignute, i zbog stomaka koji nije video trbušnjake ko zna koliko dugo, slušala je Rajlija kako joj govori da je prelepa, predivna, i seksi. I verovala mu je. Možda nije obrijala noge dve nedelje, ili smogla hrabrosti da se suoči s voskom i pozabavi preponama koje su postale više nego paperjaste, ali Rajli ju je naveo da se oseća i lepom, i seksi, i još mnogo toga. Predivni, napaljeni Rajli, od koga nije mogla da odvoji ruke. Zbog njega je imala onaj peckavi osećaj kakav stvara zubna pasta. Uvek je obećavala sebi da nikad neće spavati s tipom na prvom sastanku - mada, pitanje je da li se to uopšte moglo nazvati prvim sastankom - ali neka obećanja treba
prekršiti. A ovo je jedno od njih. Odupiranje Rajliju bilo bi kao odbijanje cigarete kad je pijana, kitket od četiri štanglice pred menstruaciju, karen milen kad primi platu. Iako je bio čudan osećaj biti s Rajlijem - na kraju krajeva, delila je krevet s Hjuom gotovo dve godine - takođe je bilo i prokleto uzbudljivo. Da se izrazi otvoreno: seks je bio jebeno neverovatan. U stvari nije ni znala da takav seks postoji, osim u pažljivo osmišljenim scenama iz spavaće sobe u filmovima, ili na stranicama erotskih romana kakve pišu sredovečne gospođe sa divljom maštom. Ali ovo je bilo stvarno. Ono što je imala s Hjuom bilo je dobro, ali u poređenju sa ovim što je doživela s Rajlijem, činilo se kao loša imitacija. Kao da je odjednom okusila dom perinjon, nakon što je čitavog života pila jeftino vino iz Marksa i Spensera. Evo ga ponovo. Odjednom ju je nešto prenulo iz sanjarenja. Nije bilo greške. Tlo se zaista pomeralo. Podigla je glavu s jastuka, i zagledala se u nepoznatu tamu sobe. Ali ništa nije videla. Samo je osećala. Osećaj podrhtavanja sličan onome koji je imala dok je živela u podrumskom stanu u Erls Kortu, a u blizini su prolazili vozovi podzemne železnice, od čega su zveckale šoljice na rešetki za sušenje a televizijska slika se krivila. Samo što naravno prolazak metroa na liniji Distrikt nije trajao toliko dugo kao ovo u Los Anđelesu. Što je moglo da znači samo jedno. Zemljotres. O moj bože! Panika joj je stegla grlo kad je osetila da se pod ispod nje trese i krajičkom oka je primetila podrhtavanje ormara u stilu tridesetih na orahovim nožicama. Viđala je slike zemljotresa na vestima, kuće pretvorene u krš, urušene auto-puteve, ljude žive sahranjene. „Rajli.” Izustila mu je ime. Nije se ni pomerio. Ni ona se nije usudila da se pomeri. Od straha je postala nerazumna, te se plašila da će se i zbog najmanjeg pokreta soba još više zatresti. „Rajli.” Ovoga puta još glasnije. Čaša je pala sa komode, razbila se u paramparčad na drvenom podu i
probudila Rajlija. Lenjo je otvorio oči, i zatreptao kao mačka koja uživa na suncu. „Šta je bilo?” Njegov promukli šapat kao da je zamahnuo čarobnim štapićem. Tek što je izgovorio te reči, a zemljotres se zaustavio i prestao isto tako brzo kao što je i počeo. Jedini dokaz koji je ostao, bili su parčići stakla rasuti po podu i udaljeni zvuk automobilskih alarma i pasa iz susedstva koji su lajali na ulici. Rajli je ispružio široku ruku i privukao je k sebi. „To je bilo samo podrhtavanje, nema razloga za brigu”, prošaputao je, smeškajući se njenoj naivnosti i uplašenom izrazu lica. „Ali tako sam se uplašila. Pomislila sam...” „Pssst, dobro si. Ništa ti se neće dogoditi.” Počeo je nežno da joj ljubi lice, prelazio joj je usnama preko očnih kapaka. „Pa, možda ne baš ništa.” Rukom joj je pomilovao unutrašnju stranu butine. Telo joj je zadrhtalo, ali ovoga puta se nije uplašila. Zažmurila je, i ispustila dubok uzdah zadovoljstva. Opet sve iz početka. Nikad joj ponavljanje nije izgledalo tako dobro. „Pogodi šta se desilo...” Ulazna vrata su se zalupila i Frenkini koraci su odzvanjali hodnikom do zamračene dnevne sobe. Ukopala se u mestu kad je ugledala Ritu, mrzovoljno ispruženu na sofi, dok je čeprkala po oguljenom laku za nokte i gledala E sa navučenim zavesama. Bilo je tri sata ujutru i još je bila u kućnoj haljini. „Šta?” promucala je Rita, i ne trudeći se da digne pogled. Nešto je govorilo Frenki da sad možda i nije najbolji trenutak da joj saopšti šta se desilo s Rajlijem. Napravila je oštar obrt i uradila ono što bi svaka razumna Britanka uradila kad se nađe u neprilici: govorila je o vremenu. Srećom, kao i sve ostalo u Los Anđelesu, vreme je bilo zanimljivije, lepše i moćnije nego na bilo kom drugom mestu, što je značilo da se o njemu može mnogo više razgovarati nego o britanskoj dosadnoj kišici. Za početak, bilo je zemljotresa.
„Jesi li sinoć osetila pomeranje zemlje?” „Pomeranje? Nije se ni cimnula”, ogorčeno je izjavila Rita. „Met nije bio zainteresovan.” Frenki je bila zbunjena. „Met? Pričam o zemljotresu. Zar nisi osetila?” „Kakav zemljotres? O čemu to pričaš?” Frenki je zinula od ogorčenja. Rita je čvrsto spavala, ali sigurno ni ona nije mogla da prespava podrhtavanje od 3,5 stepeni na Rihterovoj skali. Uzela je daljinski od nje, okrenula vesti na Si-En-Enu i pojavila se reporterka bujne kose i sjajnih usana, koja je s terena izveštavala o strukturnim oštećenjima na auto-putevima koje je izazvao zemljotres. „O!” Pokazavši podjednako zanimanje kao da se radi o rezultatima bejzbol utakmice, Rita je nastavila da bulji u nokat na palcu, iskaljujući loše raspoloženje na još netaknutom gornjem sloju. „Taj zemljotres.” Pošto je shvatala da nema svrhe navaljivati na Ritu kad je u tako čudnom raspoloženju, Frenki se naslonila na jastučiće, skinula sandale i zažmurila. Misli su joj se i dalje kovitlale oko onoga što se desilo za poslednjih dvanaest sati. Prvo zabava, onda racija zbog droge i Dorijanovo hapšenje, i konačno Rajli. Smeškala se dok je mislila na njega. Prisećala se kako se probudila i otkrila da je otputovao u Meksiko, i ležala je u krevetu satima, ne želeći da se pomeri, kao da bi ustajanje razbilo čaroliju. Dok je udisala miris s jastuka na kojem je spavao, prebacila se na njegovu stranu kreveta, i upijala toplotu njegovog tela koja se još osećala na dušeku, osmehujući se kao zaljubljena tinejdžerka. Upravo je otkrila nešto što nije ni mislila da postoji. Život posle Hjua. „Hoćeš li keks?” Rita je zamahala paketićem ispred nje kao maslinovom grančicom. Bio je to znak da želi razgovor. „Ne, hvala.” Trgnuvši se iz razmišljanja, Frenki je odmahnula glavom. „Hajde, šta je u pitanju? Mislila sam da ćeš biti sva zanesena.” „Misliš sjebana.” Mišić u Ritinoj vilici se ljutito zgrčio kad je zgrabila keks iz paketa i prepolovila ga. Nešto je govorilo Frenki kako keks ima
simboličku vrednost i nešto predstavlja, ili, verovatnije, nekoga. „Sinoć sam probala sve. Šampanjac, ostrige, masažu esencijalnim uljima, nov veš, mirišljave sveće...” „I?” „Bio je to najskuplji ne-događaj u čitavom mom životu.” Ljutito je strpala obe polovine keksa u usta i odlučno ih sažvakala. Dijeta požude i podivljalih hormona joj je definitivno bila završena. „Obavili smo uobičajenu predigru. Mislim, sigurno sam provela dvadeset minuta sa njegovim kurcem u ustima. Ali onda, kad je došlo do ključnog trenutka, ništa se nije desilo. Nula. Zajebi sve.” „Misliš, niste zajedno spavali?” „Spavanje je jedino što smo prokleto radili.” „Ali mislila sam...” „I ja”, žalosno je promumlala Rita. „Kako sam mogla tako da pogrešim?” „Možda je previše popio?” pokušala je da pomogne. „Pivska impotencija?” Rita je ogorčeno frknula na tu pomisao. „Mora da se šališ. Gad je mahao njime kao Luk Skajvoker svetlosnom sabljom.” Završila je s čupkanjem noktiju na rukama i obratila pažnju na nokte na nogama. „Zato i nisam mogla da verujem kad je rekao da ne želi. Toliko o mahanju šargarepom.” Frenki je bila zbunjena. Odspavala je samo dva sata, a sad je Rita još pravila i poređenja sa Zvezdanim ratovima!’povrćem.” „Možda ima problem.” „Ja imam problem” kukala je Rita nezadovoljno. „Ja imam dečka koji odbija seks.” „Možda ima slab seksualni nagon.” Frenki je očajavala. „Misliš da je impotentan?” „Pa, mogao bi biti.” „Hoćeš da kažeš da sam uspela da pronađem jedinog strejt tipa u Los Anđelesu koji nema seksualni nagon?” Rita je odmahnula glavom u neverici.
„Eto kakve sam sreće zar ne? Konačno sam uspela da pronađem zgodnog frajera u Los Anđelesu koji nije ni homoseksualac ni oženjen, niti bivši zavisnik ili pak sajentolog, kad ono, prokleto je impotentan.” Frenki je delovala saosećajno. „Kao iz one epizode Seksa i grada. Znaš onu, gde Sara Džesika Parker upoznaje onog zgodnog frajera koji savršeno piše...” „... ali je loš u krevetu”, dovršila je Rita mračno. „Gledala sam.” Upalila je cigaretu i zagledala se u njen svetlucavi vrh. „Možda uopšte nije to. Možda mu se samo ne sviđam.” Duboko je povukla dim. „Nije nemoguće, zar ne?” Pogledala je sebe u frotirskom ogrtaču. Još je bila u gaćicama i grudnjaku. To joj je bio bolni podsetnik na ono što je moglo biti. „Možda ga jednostavno ne palim.” Podigla je ogledalce, što je ležalo među šminkom razbacanom po stočiću za kafu, otvorila ga je i zagledala se u svoj odraz, „I ko bi ga krivio? Izgledam grozno. Pogledaj me.” Uhvatila je kožu na licu kao da gnječi testo. „Gluposti. Izgledaš lepo” tvrdila je Frenki. Rita je nezadovoljno dunula. „Lako je tebi da kažeš, ti imaš jagodične kosti.” „Imaš ih i ti.” „Ne, nemam. Jagodične kosti su kao vešalice za lice...” Prstom se bocnula u lice. „I znaš šta se dešava kad ne okačiš odeću - sva se zbora i zgužva.” Pogledala se u ogledalo. „Kao ja.” Ritin nesrećni monolog je prekinulo škripanje guma napolju. Frenki je pogledala kroz prozor i videla Dorijanov auto kako se izvozi u rikverc i vozi sto kilometara na sat prema kanjonu Lorel. „Je li to bio Dorijan?” Nije mogla da vidi vozača kroz zatamnjena stakla BMW-a. Rita je klimnula glavom. „Da. Stigao je kući pre nekoliko sati, dok si bila odsutna. Očigledno ga nisu optužili. Nije bilo dokaza.” Cigarete i keks joj nisu išli zajedno, i ugasila je amerikan spirit. „A to me ne čudi. Mislim, Dorijan je poslednji koji bi imao neke veze s drogom.” Frenki nije ništa rekla. Osetila je napad krivice. Posle svega što se desilo
između nje i Rajlija, sasvim je zaboravila na hapšenje Dorijana. „Kako je on?” „Bolno.” Rita je iskrivila lice. „Očito se nisu suzdržavali dok su ga pretraživali do gola.” Frenki se stresla. „Kad sam ga jutros videla, izgledao je užasno. Jadniku je bila duša u nosu. Jedva je govorio. Skuvala sam mu čaj od slatkog korena i dodala konjaka u njega, a on je jedva držao šolju koliko mu je ruka drhtala.” Zatvorila je ogledalce, pogledala u Frenki, i odjednom primetila da ona i dalje nosi istu odeću od sinoć. Utonula u crnu depresiju, nije videla ništa drugo, osim svoje nesreće. „Gde si bila?” Čelo joj se nabralo kad je zažmirkala. Frenki se sramežljivo nasmešila, oduševljeno, jedva suzbijajući uzbuđenje. Glas joj je praktično bio šapat. „Kod Rajlija.” Rita je zinula. Čak i u njenom razdražljivom stanju, nije joj promakao sjaj u Frenkinom oku. „Prokletstvo, nisi valjda?” Nije mogla da veruje. Sigurno nije. Ne Hjuu odana Frenki, ne Frenki koja je govorila kako nikad-neće-bitidrugog-umesto-Hjua, ili pak, čak-ne-mogu-ni-da-pogledam-drugog-muškarcaosim-Hjua. Frenki je klimnula glavom. Rita je zbunjeno utonula u sofu, otvorenih usta. „Jebote!” „Da”, cerila se Frenki. „Tri puta.”
Trideset treće poglavlje
U narednih nekoliko dana, osmeh nije silazio s Frenkinog lica. Svaka početna sumnja koju je možda imala zbog spavanja s Rajlijem nestala je s prvim njegovim telefonskim pozivom. Ne nekoliko dana kasnije, već samo nekoliko sati pošto ju je ostavio usnulu u svom krevetu. Pucketava, odzvanjajuća veza čak iz odeljenja za preuzimanje prtljaga na kankunskom aerodromu u Meksiku, i njegov dubok, trom glas koji joj je govorio kako se sinoć sjajno proveo i kako jedva čeka da se vrati u Los Anđeles da „nastave tamo gde su stali”. Pritiskala je slušalicu čvrsto o lice, usnama dodirujući mikrofon, i upijala njegove reči. Znala je kad ih je ponovila Riti da su verovatno zvučale smešno, čak i pomalo ljigavo, ali nisu bile izgovorene na mangupski način. Naprotiv, zvučao je usplahireno, nesigurno, kolebljivo. Kao da nije mogao sasvim da veruje šta se desilo između njih. Nije bio jedini. „Pa, mislim da je sjajno”, izjavila je Rita dok je tumarala po Jelkama za zvezde, prodavnici božićnih jelki na Beverli Hilsu, tražeći savršenu norvešku smreku za njihov stan. „Flert je upravo ono što ti treba. Naročito u ovo doba godine. Pomisli samo na sve ljubakanje pod imelom.” Dohvatila je komad iz izložbene korpe, podigla se na vrhove prstiju, klateći se na plutanim platformama dok je pokušavala da maše njime iznad Frenkine glave. Frenki ju je uz smeh odgurnula, ali razmislila je još jednom o Ritinom izboru reči. Flert. Zar će samo to biti? Nekoliko uskovitlanih nedelja
pijanstva i flertovanja u italijanskim restoranima, sa rastopljenim svećama u vinskim bocama na stolu i njegova ruka koja joj ispod miluje butinu, maženje na plesnom podijumu i toliko mnogo seksa da ne zna šta će s njim? Posle nedelju dana međunarodnih telefonskih poziva sa dalekih plaža Tuluma i ruševina Maja Čičen Ica - kratki odlomci razgovora preko pucketavih linija sa meksičkih javnih govornica - Frenki je osećala da ispod opuštenih razgovora leže neizgovorena osećanja. Da će to biti više od flerta koji će se ugasiti brzo kao što se i upalio, sa pozdravom hvala-vidimo-seponekad. Malo zabave posle koje će joj ostati samo zamagljene uspomene pijanih izlazaka, ogroman račun na kreditnoj kartici, i ako bude bila nesrećna ili srećna, zavisno od njene tačke gledišta, zapaljenjem mokraćne bešike od sveg tog energičnog kresanja. Ovo joj je izgledalo drugačije. Dok je zamišljeno prelazila prstima preko šiljastih iglica drveta, okrenula se Riti. „Mislim da je ovo savršeno.” „Stvarno?” Bockajući se na grane, Rita je žestoko protresla jelku, i sklonila je da bolje pogleda. „Da, u pravu si. Mislim da je savršeno.” Veselo se osmehivala zbog svog otkrića i odšetala u potragu za zgodnim trgovcem, zabacujući kosu i otkopčavajući gornje dugme, što je bio znak da se priprema. Frenki ju je posmatrala dok se provlačila između slavnih ličnosti s tamnim naočarama i bejzbol kapama, i Deda Mrazovima na naduvavanje, pa se osmehnula sebi. Ona nije govorila o božićnoj jelki. Tokom protekle nedelje Frenki je prihvatila da više nije Hjuova bivša, već Rajlijeva ljubavnica. Rajlijeva ljubavnica. Zvučalo je nedopustivo i uzbudljivo, mnogo uzbudljivije nego Hjuova bivša. Ali takođe će joj trebati dosta vremena da se na to navikne. Čak i sada, čitavih sedam dana kasnije, i dalje nije mogla sasvim da veruje. Prvih nekoliko dana po Rajlijevom odlasku u Meksiko, mučio ju je osećaj krivice. Kao da nekako vara Hjua.
Znala je da ima lud, iskrivljen osećaj odanosti, ali nije bilo lako prekinuti naviku za koju se nadala da će trajati doživotno. Pre samo dva meseca, čula je svadbena zvona, sanjarila o dijamantu iz Tifanija, vežbala da se potpisuje kao gospođa Hjua Hamiltona, a sada, potpuno neočekivano, dogodilo se ovo. Bez ikakvog upozorenja zaljubila se u pivopiju, mesoždera, neurednog, nadmenog... prokleto zgodnog Amerikanca na koga nije prestajala da misli. Samo, kako su dani prolazili, što je više razmišljala o tome, bilo joj je sve jasnije da ono što se desilo između nje i Rajlija uopšte nije bilo iznenađenje. Znaci su bili prisutni već nedeljama, samo nije uspela da ih vidi. Kao da je zurila u sliku sastavljenu od hiljadu sićušnih beznačajnih tačkica, i odjednom je uspela da joj prodre u smisao i vidi pravu sliku ispod. Bila je tako obuzeta Hjuom, tako zaluđena onim što nije imala, da nije mogla da vidi ono što ima. Šta je mogla imati samo da je ispružila ruke i zgrabila ga. I sad kad jeste, uživaće. Šta god da se desi. „Bože, ogromno je. Mislite li da ćete uspeti da ga uglavite?” Rita je zurila, ne baš nedužno, u metar osamdeset visokog prodavca Majkla, koji je žvakao žvaku, nosio naočare rej ban i naopačke okrenutu bejzbol kapu. Pokušavao je da unese božićnu jelku na zadnje sedište tanderberda, koje je već ionako bilo zakrčeno pakovanjima raznobojnih šljokica, kutijama s drangulijama i šest konzervi lažnog snega. Rita nije volela dizajnerski praznični izgled - minimalističku izložbu srebrnih grančica i nekoliko ukusno uređenih lampica - više je volela novogodišnje lampice duginih boja, sneg iz konzerve raspršen po prozorima (zajedno sa šablonima zelenike i sneška) i božićne čestitke okačene kao zastavice preko tavanice. Majki je obrisao kapljice znoja sa čela baštenskom rukavicom od antilop kože, i znalački se osmehnuo Riti i Frenki. „Nikad mi pre nije predstavljalo teškoću.” Odgovor mu je bio namazan kao i njegov masni konjski rep, koji mu je visio kao crni sjajni puž golać ispod bejzbol kape. Frenki je zadržala kameni izraz. Kakav kreten. Ne misli valjda da je seksi?
Rita očito misli. Izazivački se zakikotala i naslonila na haubu automobila, stiskajući dojke jednu uz drugu kako bi bila sigurna da će joj Majki zapaziti izrez ako već nije. Znala je da nečuveno flertuje, ali nije je bilo briga. Očigledno je flertovanje sa dvadesetogodišnjim trgovcem u prodavnici božićnih jelki bilo jedino seksualno zadovoljstvo koje će dobiti. I pored razočaravajuće noći posle zabave kod Kartera Mansfilda, ona i Met su se i dalje viđali, ali je počela ozbiljno da sumnja u to koliko još može da ostane sa surferom koji voli da jaše talase, ali ne i crvenokose iz Lankašira. Prošlo je mesec dana i još nisu spavali, a ona je postajala sve nezadovoljnija. Čula je za polagano razvijanje veza, ali ovo je bilo ludo. Ako se uskoro ne kresne himen će joj zarasti i ona će se pretvoriti u novorođenu devicu. A nije da nije pokušavala. Posle sramotnog neuspeha seksi veša i ulja za masažu, prihvatila je Frenkin savet da sednu i smireno razgovaraju o tome zbog čega se odlučio na celibat. Nažalost, Ritino tumačenje „smirenog razgovora” bilo je da stane nasred spavaće sobe, stiska celulit na dupetu i viče: „To je zbog ovoga, zar ne?” Nije ni čudo što ovako nežan pristup nije doneo nikakve odgovore. I dalje nije znala zašto Met nije želeo seks. U stvari, jedino što jeste znala bilo je to da joj je bio uskraćen. I to joj je smetalo. Mnogo. „Pazite da se ne ubodete na te iglice. Mogu da budu prilično oštre.” Majki je vezao drvo na zadnjem sedištu. Samo je tako moglo da stane, uprkos ranijem testosteronskom hvalisanju. „Ne brini, umem da se snađem sa pristojnim bockanjem.” Rita je namignula Frenki, koja se trudila da se ne mršti. Osetila je olakšanje kad su zvuci Nemoguće misije koji su dopirali iz Ritine torbice od leopardove kože prekinuli njihovu verbalnu ševu. Bio je to Ritin novi mobilni telefon. Kupila ga je tek prošle nedelje po savetu agentice, koja je Riti rekla da joj mora biti dostupna u svakom trenu. Nažalost, iz nekog razloga, njen broj su stalno mešali sa tajlandskim non-stop restoranom sa hranom za poneti na Bulevaru Ventura, i umesto da je preplave ponude za audicije i filmske uloge, danju i noću su je zasipale narudžbine za slatku i
kiselu svinjetinu, knedle i kuvani pirinač. „Ako je ovo još jedna prokleta porudžbina za zeleni pileći kari, reći ću im da odjebu”, prosiktala je, petljajući po dnu torbe. Jedva da je izvukla telefon pre no što je prestao da zvoni. „Da?”, obrecnula se, spremna da izbaci bujicu verbalnih uvreda. Ali nije bila greška. Namrštila se, i pritisnula telefon na uvo. Bilo joj je teško da čuje, pošto je iz zvučnika iznad glava dopirala živa verzija „Zvončića” Majkla Boltona. „Da, ja sam...” Nastupio je tajac. Frenki je gledala kako Ritino lice ošta je bez kapi krvi. „O... u redu... da... mislim, naravno... Da... u redu... zdravo.” Prazno je zurila u telefon u ruci kao da nikad pre nije videla nokiju. „Dakle?” Frenki se zabrinula da se nešto dogodilo. Nikad nije videla Ritu tako bledu. „Šta se dogodilo?” Prvi put u životu, Rita je ostala bez reči. Kao da je bila ošamućena, u stanju šoka. „Rita, za ime boga, hoćeš li mi reći šta se dogodilo?” Drhtavom rukom Rita je izvukla paklicu cigareta i upalila jednu. Duboko je povukla dim, dok joj se boja vraćala i zaprepašćenost prelazila u uzbuđenje. I osmeh joj se razvukao preko lica, pa je izgledala kao jedna od onih dobitnica na lotou koje vidite u novinama kako stežu kartonski ček. Ispustila je oblak dima, ugrizla se za usnu i progovorila polako, odlučno, kao da s mukom smišlja reči koje izgovara. „Dobila sam...” Zastala je, ispuštajući dva mlaza dima kroz nozdrve. „Dobila sam ulogu u Motelu Malibu. Trejsi Poter, recepcionerka...” Glas joj se prekinuo kad je shvatila stvarnost onoga što je govorila. Zgrabila je Frenki i zagledala se u nju. „Možeš li jebeno da veruješ? Dobila sam jebenu ulogu...” Prikrivene slavne mušterije u Jelkama za zvezde prestale su da utovaruju
norveške jelke veličine Trafalgar skvera u svoja vozila i okrenule se da vide odakle dolazi ta vriska. Pokušavali su da namršte botoksirana čela i zurili kroz markirane sunčane naočare u omalenu crvenokosu devojku u majici s leopard šarom i mini-suknjom, koja je vrištala od radosti i poskakivala od mahnite ushićenosti. Zgrabila je prijateljicu i obmotala novogodišnje ukrasne trake oko sebe i prodavca kao srebrne paperjaste udave, pa bacala veštački sneg u vazduh tako da je padao preko njih kao da su plastične figure u snežnoj kugli. Rita je znala da svi bulje, i nije je bilo briga. U budućnosti će privlačiti mnogo više pažnje, pa što ne bi počela da se navikava na to. Biće slavna. Bilo je teško poverovati, ali konačno je uspela. Rita Dafin je bila na putu da postane zvezda. Jebena zvezda holivudskih sapunica.
Trideset četvrto poglavlje
„Srećan Božić, drage moje.” Mašući imelom, u mesarskoj kecelji preko odela sa zmijskom šarom, Dorijan je pozdravio Ritu i Frenki na vratima i obe ih željno poljubio. „Izgledate skroz čarobno kao i uvek.” Nasmešio se, olizao usne i zadovoljno ih obgrlio oko struka. Poveo ih je preko praga do balkona, koji je okitio novogodišnjim lampicama i izvrsnom jelkom iz Barnisa, vrhunski ukrašenom zlatnim trakama, i podigao je bokal od brušenog stakla koji se presijavao na suncu. „Želite li šeri?” Bio je Božić pa su Frenki i Rita otišle kod Dorijana da zajedno provedu praznik. Njihov komšija, obučen u versače, posle pretrpljenog straha okrenuo je leda životu punom seksa, droge i zabava. I dalje je dilovao, ali umesto nezakonitih supstanci, sad je zarađivao trgujući akcijama i deonicama preko interneta. Zajedno s novom karijerom, takođe je otpočeo i neku vrstu zdravog života. Umesto da po čitav dan mamuran leži u krevetu s potpuno isplaćenim primerkom losanđeleske žene-deteta, sad je ustajao u šest ujutru, trčao pored holivudskog jezera sa slušalicama iz kojih se čuo Elvis, i nakon što bi po čitav dan provodio radeći nešto na laptopu, uveče bi samo za sebe pripremao rižoto s nemasnim dimljenim lososom, gledao filmove na najsavremenijern DVD-plejeru i odlazio ranije u krevet. „Mislio sam da će vam nedostajati kućna atmosfera, pa sam posebno zbog toga otišao do engleske prodavnice u Santa Moniki. Divna stara gospođa koja drži to mesto, rekla mi je da kupim božični puding iz Harodsa, malo krema berd, nadeva pakso i nekoliko boca serija bristol.” Oduševljen sobom, Dorijan je otpio iz čaše i iskrivio lice. „Gospode bože, kako možete ovo da pijete?” Kašljući, prosuo ga je u jednu od mnogih, sada praznih saksija i posegao za bocom votke, „Šta kažete na bladi meri umesto toga?”
Novi zdravi režim mu očigledno nije branio alkohol. „Da, što da ne?” Frenki se nasmešila, trudeći se da izgleda veselo, iako se tako ni blizu nije osećala. Dan ranije, Rajli ju je nazvao bog zna odakle iz Meksika. Veza je bila užasna, ali pre nego što su mu impulsi istekli uspela je da čuje šta govori: „Bila je prilično užasna oluja... nekoliko dana da stignem do Meksiko Sitija... stvarno mi je žao...” Nije joj trebalo da čita između redova kako bi shvatila da se neće vratiti u Los Anđeles za Božić. Pretvarala se da to nije ništa strašno, ali razočaranje ju je savladalo. Protekle dve nedelje, osećala se kao svemirski brod na odbrojavanju. Mešavina nervoze, iščekivanja i uzbuđenja pri pomisli da će ga ponovo videti. Jedva je čekala da ga zagrli i odmota kao svoj božićni poklon. Otkako je otišao za Meksiko, u sebi je odbrojavala dane, sate, minute do njegovog povratka. A sad više nije imala pojma koliko će to trajati. „Frenki je svega dosta”, otvoreno je izjavila Rita, i uništila prijateljičino hrabro držanje. „Rajli je zaglavljen bog zna gde u Meksiku.” Izvalila se u viseću ležaljku, zaljuljala se ka gomili raskošnih pita s mlevenim mesom, naslaganih u planinu posutu šećerom, nasred pletenog stočića. „Rekla sam joj da se razveseli, ali znaš kako je...” Glas joj je bio prigušen dok je lizala prste između žvakanja velikih zalogaja kolača... „Ne možeš drugačije kad si mlad i zaljubljen.” Frenki je zadrhtala. Nije želela da svi znaju šta oseća prema Rajliju. Naročito ne Dorijan. Ali bilo je prekasno. „Da, ptičica mi je rekla da ste vas dvoje više nego dobri prijatelji”, Dorijan je razmenio poglede s Ritom koji su otkrili da su očito tračarili. „Budala. Zamisli da te tako ostavi kod kuće samu.” Uz negodovanje je dodao pelinkovac i sok od paradajza u srebrni šejker za koktele i počeo da zvecka njime oko glave kao da će zapevati A-ga-du-du-du. Posle nekoliko trenutaka je sipao začinjeni sadržaj u tri čaše. „Ako ikada budeš previše usamljena, seti se da živim odmah pored.” Dodao joj je piće i šeretski joj namignuo.
„Kako bih mogla da zaboravim?” odvratila je bez ikakvog izraza, odmahujući glavom. Ali morala je da se nasmeši. Bilo je nemoguće ljutiti se na Dorijana. „Želim da nazdravim. Za odsutne prijatelje.” Podigao je bladi meri. Frenki je znala da misli na Rajlija, ali odjednom se setila Hjua u Engleskoj. Deset hiljada kilometara daleko. Odagnala je misao brzo kao što joj se i pojavila. Bio je duh iz božićne prošlosti. Morala je da se usredsredi na sadašnjost. Na to da na Božić stoji ovde, na kalifornijskom suncu, s prijateljima. I bila je srećnija nego što je pre samo nekoliko meseci mogla i zamisliti. Osmehnula se, duboko udahnula i kucnula se čašom. „Za odsutne prijatelje.” Hju je zaustavio automobil ispred kuće svojih roditelja u Tanbridž Velsu i isključio motor. Utihnuo je i on je neko vreme nepomično sedeo u golfu, i posmatrao kako snežne pahulje padaju po vetrobranu. Guste, brašnjave grudvice nakupile su se u uglovima i prekrile staklo kao bele konfete. Iz nekog razloga se odjednom setio Frenki, prošle godine kad su se dovezli kod njegovih roditelja, oboje slomljeni od žurke za Badnje veče. Kako se skupila pored njega na suvozačkom sedištu dok su jurili auto-putem, u čupavoj kapi sa štitnicima za uši koje je spustila, i u prokleto groznom džemperu koji joj je njegova majka kupila za rođendan. Čak i sad se sećao kako je na tren skrenuo pogled s puta da je pogleda. I kako je pomislio da, uprkos mamurluku, izgleda predivno. Bacio je pogled na suvozačko sedište i trgao se. Božić ga pretvara u sentimentalnu budalu. Otvorio je vrata, izašao iz auta i njegove prijatne topline, na oštro decembarsko vreme. Ledeni naleti vetra su mu se kovitlali oko nogu, ispod slojeva džempera od kašmira i košulje ralf loren. Čvrsto je uvio zimski kaput oko sebe, nagnuo se u automobil, sakupio poklone razbacane na zadnjem sedištu, i trudio se da ih ne ispusti u sneg dok je petljao oko ključeva. Konačno, nakon što je nekoliko puta pritisnuo alarm, auto je odgovorio pištanjem i sevanjem sporednih svetala. „Prokleto vreme”,
opsovao je kad se okliznuo i gotovo pao na stazu, pa se ispravio i uputio ka ulaznim vratima. Nije se radovao boravku kod roditelja. Prošle godine je bio s Frenki i zajedno su se smejali tatinim pokušajima pantomime, učtivo su razgovarali s njegovim dosadnim zetom Džerijem, igrali se sa sestrinim nevaljalim blizancima, i izdržali dvanaest sati dosadnog televizijskog programa. Ali danas je bio sam, sasvim sam. Uzdahnuo je i gurnuo ključ u bravu. Moraće sam da se suoči s filmom Moje pesme, moji snovi. „... a onda sam mu rekla: Ako nećeš da me jebeš, odjebi.’“ Rita se poslužila još jednim parčetom pice s ljutom salamom. Frenki je pijuckala šampanjac i odsutno se smeškala. Nije zapravo slušala Ritinu priču o tome kako je otkačila Meta, već je razmišljala o tome kako je bilo nestvarno što sede na Dorijanovom balkonu na Božić, jedu poručenu picu, sunčaju se i zure u obrise Los Anđelesa. Ovo je svakako bilo đavolski bolje od boravka u Londonu. „Mislim, za ime boga, nisam Devica Marija, zar ne?” Rita je zamahala parčetom pice ka Frenki, dok su joj končići rastopljenog sira visili sa usana. „Teško”, brzo je odgovorio Dorijan, koji je glumio konobara i kutlačom vadio nadev. Odlučio je da ga jedu kao prilog, uprkos tome što je nekoliko sati ranije morao odustati od hrabrog pokušaja da ispeče ćurku. Zapravo, krivo je bilo preračunavanje vremena pečenja u odnosu na težinu. Dorijan nikad nije bio dobar matematičar i sve je pobrkao i podelio umesto da pomnoži. A to je, prema Frenkinom grubom proračunu, značilo da bi čak i pri najjačoj temperaturi njegova izvrsna ptica bila gotova tek sutradan. I tako, pošto je odlučio da joj dozvoli da počiva u rerni, raširenih krila na srednjoj polici među naseckanom šargarepom i presnim krompirom, Dorijan je izvadio stotinak reklamnih letaka za restorane koji isporučuju hranu - oduvek je znao da će mu jednog dana poslužiti - i nazvao je piceriju Domino. Prvi put je Frenki za božićnu večeru imala dva dodatna preliva i besplatne litre dijet kole. Ali hej, ovo je Los Anđeles. Šta je očekivala? Nešto uobičajeno?
„Ali neću se nervirati zbog toga. Da budem iskrena, od početka sam znala da ionako nismo jedno za drugo”, Rita je nastavila bezočno da laže ne obazirući se na Dorijana, pa je uzela zalogaj nadeva od žalfije i crnog luka. „Iako nisam bila zaljubljena u njega kao ti u Hjua.” Frenki se trgla na pomen Hjuovog imena. Poslednjih nekoliko nedelja nije ni pomislila na njega, ali danas ju je nešto stalno podsećalo. Čak i njeni roditelji, koji su provodili odmor na krstarenju, plešući u balskoj dvorani negde oko Velikih kanarskih ostrva, pitali su je da li je razgovarala s Hjuom kad su nazvali da joj požele srećan Božić. Majka je uvek bila slaba na Hjua i njegove savršeno ispeglane košulje, te nije mogla da sakrije razočaranje kad je Frenki odgovorila ne. „Je li neko za čašu penušavca?”, prekinuo je Dorijan, pošto se pojavio iz kuhinje s novom bocom šampanjca i kesicom kolačića sudbine. Rita je, pripita, uzviknula i pružila čašu da joj dopuni. „Reći ću ti nešto. Kladim se da mu je Božić grozan bez tebe.” Frenki nije ništa rekla. Umesto toga, bacila je pogled na sat - u Londonu je veče. „Sigurna sam da je Hju dobro”, promrmljala je čekajući da im Dorijan naspe pa da otpije veliki gutljaj šampanjca. „Verovatno ovog trenutka gleda Moje pesme, moji snovi.” Pogledala je na trenutak Ritu, a onda su obe prsnule u smeh, držeći se za stomake u pijanom kikotanju i ostavljajući Dorijana da se čudi šta bi, dođavola, moglo biti tako smešno u vezi s filmom u kome glumi Džuli Endruz? Srna, ženski jelen, Zrak, trag zlatnog sunca. 18 Smešten između bake i baba-tetke Prudens na kožnoj sofi, Hju je razdražljivo uzdisao. Činilo mu se da više ne može da izdrži. Upravo je odsedeo dva sata ispred specijalne božićne epizode Mućki, a sad ovo. Nelagodno se meškoljio. Televizor je gruvao, kao i centralno grejanje, bilo
mu je pretopio a i prejeo se. Mrzovoljno je preleteo pogledom po sobi. Tata mu je zadremao na fotelji, sa smešnim prazničnim šeširom na glavi koji mu je skliznuo preko lica i sad je podrhtavao kao ljubičasta papirna zastava zbog hrkanja; uprkos tome što se dobro najela nabujka, njegova trudna sestra Belinda je navalila na kolač od čokolade i pomorandže, dok je zet Džeri, koji je bio na strani Zelenih i nosio somotne sakoe sa zakrpama na laktovima, klečao na podu i igrao se vozova s pakleno nestašnim blizancima. „Je li neko za još čaja?” zapevušila je njegova majka promolivši glavu iza klizećih drvenih vrata. „Šta?”, viknula je baba-tetka Prudens, koja je bila gluva kao top, ali je odbijala da to prizna. Uspravila se na sofi i prinela ruku ka uhu. „Šta si rekla?” „Čaj!” viknula je majka i zamahala šoljom da joj dodatno objasni. „Pa, što nisi tako rekla?” nestrpljivo je zacoktala. „Ali želim da bude propisno skuvan. U čajniku.” „Je li ostalo još onog božićnog kolača što je baka napravila?”, gugutala je Belinda dok je jela poslednje čokoladno parče. Nije jela za dvoje, već za čitav Treći svet. Njeno traženje kolača je ostalo neuslišeno kad je Krispin prodorno vrisnuo pošto mu je njegova sestra Džemima gurnula plastičnu železničku šinu u nos. „Možemo li slučajno da pustimo Lokomotivu Toma?” veselo je pitao Džeri. Pitanje je bilo retoričko. „Krispin ga obožava, zar ne, Krispi-vispi?” Krispi-vispi je odjednom prestao da plače i, držeći se za raskrvareni nos, živahno klimnuo glavom. Hju se namrštio. Nije više mogao da izdrži. Kao da sve već nije bilo dovoljno loše, trebalo je da preživi i porodično okupljanje za Novu godinu naredne nedelje. Snuždio se. Užasnut, nije o tome mogao ni da razmišlja. „Šta li se dogodilo s onom tvojom divnom mladom ženom?” pitala je baka, odjednom oživevši pošto je Džuli Endruz nestala preko brda, a na ekranu se pojavio Lokomotiva Tom.
„Prošle godine mi je kupila lepe papuče od ovčje kože.” Hju je uzdahnuo. Namerno nije ništa rekao starijim rođacima o raskidu s Frenki, jer su ga neprestano gnjavili da se oženi i „podari im još unučadi”. „U Americi je.” „Amerika”, graknula je Prudens i pokazala kako odjednom dobro čuje. „Za ime sveta, šta radi tamo?” „Dobro se provodi, pretpostavljam”, zavidno je uzdahnuo Hju. „Ali Amerika je užasno daleko”, nastavila je baka zureći u njega kroz tri centimetra debela uveličavajuća stakla naočara za čitanje. „Jednostavno ne razumem današnju omladinu. Za vreme rata smo morali da budemo odvojeni od svojih voljenih... Nisam videla tvoga dedu skoro osamnaest meseci.” Na pomen svog odavno pokojnog muža, glas joj je zadrhtao i nežno je dodirnula burmu, izlizani zlatni obruč na istanjenoj koži, pa nastavila, „ali sad nema potrebe za tim. A naročito ne u ovo doba godine. Zar je ne voliš?” To pitanje je ućutkalo Hjua. Istina, Frenki mu je u poslednje vreme bila često na pameti, ali pretpostavio je da je to zbog ovog doba godine. Vremena kad se osvrćeš na sve što ti se desilo proteklih dvanaest meseci i donosiš odluke u vezi s narednim periodom. Ali sada, suočen s bakinim pitanjem, shvatio je da se zavarava. Nije to imalo nikakve veze s krajem godine. Mislio je na Frenki zato što mu je nedostajala. Nije mu bilo lepše kao samcu. Bilo mu je prazno. Nekoliko jadnih meseci besmislenih veza za jednu noć, naručivanja hrane, usamljenog buđenja nedeljom ujutru. Nije imao uz koga da se priljubi na sofi dok gleda film, nije imao za koga da sprema večeru - u redu, večeru je kuvao samo dvaput godišnje, ali svejedno - nije imao s kim da jede kroasane i pije kafu nedeljom ujutru u onom malom francuskom kafeu iza ugla, gde su čitali sve novine - on sportske strane u Tajmsu, a ona Nedeljnu poštu u časopisu TI. Konačno je morao sebi da prizna kako je sve pogrešno shvatio. Nije mu bio potreban sav taj prostor. Želeo je da ga Frenki popuni. Želeo je da mu se vrati. Dok je gledao u vodnjikave plave oči svoje bake, klimnuo je glavom. „Pretpostavljam da je volim.”
„Pa, onda idi po nju. Inače ćeš je izgubiti.” Bocnula ga je koščatim prstom. „Mislim da već jesam”, promumlao je, odjednom osetivši da mu samouverenost popušta. „Šta? Šta je rekao?”, zagrmela je Prudens i nagnula se napred. „Govori glasnije.” „Rekao sam da sam je izgubio... Izgubio sam Frenki.” Pošto je navikao da ima sve što poželi, bilo mu je teško da prizna. „Kakva budalaština”, prsnula je i odmahnula glavom, od čega su joj zubi zacvokotali. „I ti sebe nazivaš muškarcem? Ako je voliš, idi po nju.” Stegla je pesnicu i odjednom se osetila prilično snažnom. „Jer, ako ti to ne uradiš, neko hoće.” Bilo je kasno i novogodišnje lampice su treperile u prohladnoj tami. Rita, Frenki i Dorijan su smazali velike pice i ispraznili ormarić s pićem, i sad su ležali na balkonu - kao tri kita na plaži umotana u meksičku ćebad, pušili su cigarete, jeli čokoladice i igrali poker u skidanje, dok su sestre Sledž svirale iz velikih zvučnika. „Dosadilo mi je ovo”, zaječao je Dorijan, koji je igru predložio samo da bi video Ritu nagu. Na njegovu žalost, nije znao da su njenih šestoro starije braće svi bili kockari i Rita se čitavo detinjstvo kartala umesto da se igra s lutkama. Zahvaljujući tome, ostala je potpuno obučena, a on je bio go golcat ispod grubog meksičkog ćebeta. „Što ne bismo jeli kolačiće sudbine umesto toga?” „Dobro”, podrugljivo se složila Rita i pokupila karte. ,Ja ću prva.” Dohvatila je kesu, gurnula u nju ruku, kao da izvlači nagradu i, kad je izvukla kolačić, odgrizla je polovinu i otkrila beli papirić. „‘Osluškujte i potražite znake, i postići ćete uspeh.’“ Veselo se nasmejala kad je pročitala svoju sudbinu. „Da, to sam ja. Uspešna glumica.” Dobacila je kesu Dorijanu. „Šta tebi kažu?” „Hm...” Ležao je na visećoj ležaljci i pokušao da oguli parče papira dok
je pridržavao ćebe na golim grudima. U ovakvim trenucima je žalio što ne vežba u teretani, a ne samo da se pored bazena druži sa ženama odevenim u likru. „‘Seks je u kartama sa crvenokosom koja dolazi s one strane Atlantika.’“ Rita je bacila krem od jagode na njega, i svi su prsnuli u smeh. „A tvoj, Frenki?” Frenki je preuzela kesu od Dorijana i zavukla u nju ruku. „Dakle, idemo.” Čudno se osmehnula, i rastvorila kolačić. „Kaže: ‘Iznenađenje je iza ugla.’“ Zakolutala je očima. „Da, baš. Kakvo iznenađenje?” „Kad bi to znala, ne bi bilo iznenađenje.” Frenki je poskočila. Bio je to glas. Muški glas. Poznati glas. Okrenula se da vidi odakle dolazi. A tamo u senci, kod samog ulaza na balkon, stajao je Rajli. „Niste me čuli da kucam jer je muzika bila glasna, pa sam ušao sam.” Prošao je prstima kroz kosu i nervozno se osmehnuo. „Uspeo sam da se ukrcam na let iz Verakruza. Bolje ikad nego nikad, zar ne?” Pravdao se i uznemireno gledao u Frenki, koja je ustala i u neverici zurila u njega. Farmerice i majica su mu bile isprljane i blatnjave, a koža opaljena od sunca. Pramenovi kose, izbledele od sunca, padali su mu preko lica, dok mu je čekinjasta bradica izrasla u gustu, crnu bradu koja mu se spuštala čak do vrata. Izgledao je raščupanije i neurednije nego ikad, ali stomak joj je svejedno poskočio kao olimpijski gimnastičar. Oklevala je, ne znajući šta da kaže ili pak uradi. Srce joj je govorilo jedno, ali glava drugo. Rajli je načinio prvi korak. Sagnuo se, podigao je i, čvrsto je grleći, zagnjurio joj glavu u kosu. „Bože, kako si mi nedostajala.” Takav božićni poklon je Frenki čekala. Hju je znao da ne može više da čeka. Baka i baba-tetka Prudens su bile potpuno u pravu. Zašto to nije ranije shvatio? Kao da se poslednjih nekoliko meseci mučio s teškim ispitom i sad su mu dve stare penzionerke pokazale sve odgovore. Pokazale su mu šta bi trebalo da radi.
„Hvala”, prošaputao je i poljubio baku i baba-tetku Pru u praškaste obraze koji su mirisali na lavandu, pre nego što je ustao sa sofe, i prekoračio Belindu i Džerija, koji su pevali zajedno s Tomom sa blizancima u krilu. „Mama, idem.” Zgrabio je majku i brzo je zagrlio, kad se pojavila iz kuhinje sa polovinom božićnog kolača i starinskim porculanskim šoljama. „Šta?” Biseri su joj poskakivali oko vrata dok ga je posmatrala kako se udaljava hodnikom. „Ali upravo sam skuvala još čaja i tata je želeo da se kasnije igramo Ko želi da postane milioner. Zašto moraš da ideš tako brzo? Kuda ideš?” Ne oklevajući nimalo, Hju je otvorio vrata i izašao na ledeni vetar. „U Los Anđeles.”
Trideset peto poglavlje
Frenki nije mogla da se seti kome je palo na pamet da za doček novog milenijuma idu u Las Vegas. Verovatno Dorijanu. Ali možda i Riti. Da bude iskrena, posle Rajlijevog dolaska, ostatak Božića joj je prošao kao u magli. Kako god, bilo je tri sata posle podne uoči Nove godine, i ležala je sklupčana pored Rajlija na zadnjem sedištu Dorijanovog potpuno novog forda ekspedišna - za Božić ga je poklonio samome sebi - i zurila kroz zatamnjene prozore dok su skretali na auto-put 15. Pred njom se iz prašnjave pustinje dizao neonski osvetljeni niz hotela i veličanstvenih kazina. Ogromna samodovoljna zemlja iz mašte čija je religija bila kocka, jezik novac, a vreme se merilo okretanjem točka ruleta. Frenki je osetila uzbuđenje. Dakle, ovo je Las Vegas. „Prokletstvo, malo je bolje od blekpulskog osvetljenja”, izustila je Rita kad se Dorijan zaustavio ispred Cezarove palate. Izašli su iz svežine klimauređaja u vrelinu pustinje Nevada. „Ostajemo li ovde?”, prošaputala je Frenki, zapanjena kad su ih saleteli nosači u sjajnim cipelama i prslucima i počeli da im istovaruju prtljag. Očekivala je da će odsesti u nekom jeftinom motelu za dvadeset dolara na noć sa tepisima progorelim od cigareta, tapaciranim uzglavljima i osvetljenjem u kupatilu pod kojim je celulit još jače upadao u oči. Uprkos neonskoj drečavosti, ovo mesto nije izgledalo jeftino. „Naravno” zacvrkutao je Dorijan i protegao se, kao da se sprema za maraton. Pošto je primetio njen zabrinuti izraz, podrugljivo se nacerekao. „Ne brini. Ja častim.” „Dorijan je velika zverka”, zevnuo je Rajli, koji je spavao još od Doline
smrti. Trepćući na jarkom suncu, protrljao je sanjive oči. „U Vegasu tako zovu velike kockare.” Dohvatio je svoj prašnjavi šešir, prebacio ruku preko Frenkinog ramena i privukao je k sebi dok su kretali za nosačima preko dvorišta. „Kazina ga obožavaju”, prošaputao je, sanjivo je mazeći po vratu. Dorijan ga je čuo dok je koračao ka ulazu. „Nećete morati ništa da platite. Hotel, sobna usluga, hrana, piće... sve je besplatno”, izjavio je, oduševljeno mašući rukama kao da diriguje svoju sopstvenu simfoniju. „Besplatno?”, ponovila je Rita, pokušavajući da održi korak u vrtoglavo visokim potpeticama, dok su ih vodili do pokretne trake koja ih je provezla pored velike replike Mikelanđelovog Davida. Napomenula je sebi da kupi par cipela u kojima može lepo da hoda - posle šestomesečnog boravka u Los Anđelesu odvikla se od toga. „Sve?” „Samo ako budeš imala dobre karte”, lukavo je izjavio Dorijan, i provukao joj ruku oko struka dok su ulazili u ogroman lavirint poker-aparata, ogledala, raznobojnog svetla i zelene čoje. Rita je iskrivila lice. Nešto joj je govorilo da on ne priča o pokeru. Dok je Dorijan vešto vodio Ritu kroz klizna vrata u VIP predvorje sa zatamnjenim staklima, Frenki je ostala pozadi i zurila u čete ljudi odevenih u šortseve i potkošulje sa kofama novčića, koji hrane poker-aparate kao životinje u zoološkom vrtu. „Kockaš li se?” Pogledala je u Rajlija. „Ponekad. Zavisi od toga predosećam li da ću imati sreće.” „I, predosećaš li?” Glas joj je bio tih naspram zvonke muzike koja se čula svuda oko njih, dokle god je oko moglo da vidi. Rajli je morao da se nasmeši. Još od one noći u njegovoj kući, nije mogao da poveruje koliko je srećan. Da je neko kao Frenki zainteresovan za nekoga kao što je on. Obgrlio ju je obema rukama oko struka i privukao bliže. „A šta misliš?” Tokom protekle nedelje, Frenki je prekršila sva moguće pravila izlaženja s muškarcima:
1) ostavljaš sedamdeset dva časa između svakog telefonskog poziva. 2) izmišljaš užurbani društveni život kad se dogovaraš za sastanak. 3) pretvaraš se da si kul i ne zoveš ga na kafu čak i kad umireš za tim - i umesto toga je provela svaki trenutak, budan i u snu, s Rajlijem. Prvi put u svom odraslom životu, zanemarila je ono što su je svi ženski časopisi, njena najbolja drugarica Rita i godine iskustva naučile o tome kako držati frajera u nedoumici sa svim onim složenim varkama i obmanama. Nije želela da igra igrice. Samo je želela da bude S Rajlijem. Vrlo jednostavno. I tako, pošto je odbacila pravilnik kroz prozor, svaki dan su provodili zajedno. Danima su šetali bosonogi po plaži Malibu i posmatrali delfine kako se prevrću u vodi, vozili se do Santa Barbare u izudaranom kamionu i pili pivo dok je sunce zalazilo u vidu narandžastih i ružičastih pruga iznad Misije iz osamnaestog veka, visoko na brdu. Uveče su pravili roštilj u njegovoj bašti - ona je jela svoje vegetarijanske burgere i pila šardone, a on sočne bifteke i džek danijels - a posle toga bi se sklupčali u mreži za spavanje, razmenjivali priče iz detinjstva, gledali stare fotografije i razgovarali o životu sve dok im se reči ne bi pretvorile u pijane poljupce i više nisu mogli da skinu ruke jedno s drugog. Bila je potpuno nepripremljena za to. Posle Hjua nije očekivala da će pronaći nekoga ko će je jednog trena zasmejavati, a već drugog pakleno uzbuditi. Sve je bilo previše dobro da bi bilo istinito, čak je i seks bio neverovatan. Ne na gimnastički način sa zabacivanjem glave unazad i zavijanjem do meseca, već su predivno prisno, lagano vodili ljubav kao u muzici Berija Vajta. Ali zar nije na početku uvek tako sjajno? Dok je ležala naga pored Rajlija jedno popodne, okupana postorgazmičkim sjajem i oprljena njegovom oštrom bradicom, Frenki se zamislila nad tim pitanjem. Na početku čega? Smesta se zaustavila pre nego što se zanela usled požude i zanosa. Ako ju je raskid s Hjuom nečemu naučio, onda je to da se veze ne mogu predvideti. Ništa nije sigurno. Ko zna šta će se desiti u budućnosti? Na kraju krajeva, ona i Rajli nisu razgovarali o tome šta osećaju jedno prema drugom. Nisu stigli do onog nelagodnog ćaskanja „a šta sad?” gde se
svako plaši da kaže šta oseća, u slučaju da su potpuno pogrešno procenili okolnosti i da ono drugo oseća nešto sasvim suprotno. Možda je Rita u pravu, možda je u pitanju samo prolazna vezica i ona u njoj vidi previše toga. Možda je Rajli i zainteresovan samo za nešto prolazno. Nekoliko nedelja seksa, bez obaveza. Gledajući s njegove tačke gledišta, verovatno je pretpostavio da je ovo samo letnja romansa, nešto kratko i burno, i završiće se čim ona ode iz Los Anđelesa. Ta misao ju je rastužila i zagledala se u tavanicu. Toliko se toga desilo poslednjih nekoliko nedelja da nije bila načisto šta da misli. Ali jedno je bilo sigurno, nije mogla ostati u Los Anđelesu zauvek. Veoma brzo će se morati suočiti sa sumornom stvarnošću povratka u London i sastavljanja parčića svog života. Iznajmiće sobu, otplatiti dugove, verovatno se prijaviti na biro za zapošljavanje, dok ne smisli šta da radi sa svojom karijerom. Uzdahnula je. I sama pomisao na to ju je rastužila. Okrenula je glavu na jastuku, pogledala u Rajlija, njegovo golo telo napola pokriveno čaršavom, i osmehnula se. Stvarnost može i da sačeka na trenutak. „Mislim da ću da puknem”, promumlao je Dorijan, spustio škamp i odgurnuo tanjir prepun providnih ružičastih ostataka. „Ne mogu više ni zalogaj.” „Ni ja”, zaječao je Rajli, pošto je pojeo poslednji zalogaj odreska i naslonio se na naslon stolice. Raskopčao bi i kaiš da ga je imao. Ručak je bio Dorijanova zamisao, iako je prošlo četiri sata, i tako su, nakon što su se smestili u raskošne penthaus apartmane, sišli u prizemlje da pronađu nešto za jelo. Manje od sat vremena kasnije postali su žrtve gastronomske ponude Las Vegasa. Ogromni, u cikcak namešteni stolovi prepuni morske hrane koja se gurala na džinovskim poslužavnicima sa hladnim mesom, sirevima, hlebom, salatama, voćem, na šta su se nadovezivale avenije rashladnih vitrina sa sjajnim desertima koji su se presijavali pod svetlom - čizkejkovi, torte, čokoladne pite, čokoladni kolačići... Kalorije su se samo gomilale. Suočena sa više hrane nego u Sejnsberiju, Frenki je bila zapanjena. Znači,
ovde ljudi iz Los Anđelesa dolaze da se prežderavaju kad im dosadi Zona. Zaboravite na to da je manje više. Ovo je bilo daj-mi-još, i još i još, dok jednostavno više ne možeš da jedeš. I to sve za šest dolara i devedeset devet centi. „Je li neko za puding?” viknula je Rita, koja je bila pored desertnog stola. Prvi put od puberteta nije bila na dijeti, i to sve zahvaljujući režiseru Motela Malibu, koji ju je, pošto mu je pala na pamet „potpuno neverovatna” zamisao da Trejsi Poter bude debeljuškasta britanska recepcionerka, posavetovao da se ugoji pet kilograma. Ironično, u okrutnoj igri sudbine, sad kad je slobodno bez osećanja krivice mogla da jede sve što poželi, Rita je otkrila da to više ne želi i izgubila je kilogram i trista grama za nedelju dana. Ne obazirući se na čokoladnu pitu, pojavila se s činijom voćne salate. „Niste odgovorili, pa sam uzela četiri kašike i možemo svi da navalimo”, zacvrkutala je i spustila činiju na sto. Zaboravite na nekoliko kockica kruške sa fluorescentnom ružičastom koktel-trešnjom ubačenom samo radi boje, ovo je bila ukusna mešavina egzotičnog voća. „Hvala, ali moraću da odbijem.” Dorijan je poraženo podigao ruke i ustao. Pošto je uhvatio svoj odraz u ogledalima koji su prekrivali čitave zidove, pokušao je da namesti pojas plišanih pantalona koje su mu odjednom postale pomalo tesne. A onda je odustao i ponovo obukao sako. „Želi li neko da igra blekdžek?” „Da, zašto da ne?”, rekao je Rajli i odmakao stolicu. Prošlo je nekoliko godina otkako je bio u Vegasu i bio je raspoložen za kockanje. Naročito što su bili s Dorijanom, čiji ugled se pružao ispred njega kao crveni tepih. Otkako su stigli, mnogo su im klimali glavom, smeškali im se i srdačno se rukovali s njima u stilu prijatelji gospodina Vajlda su uvek dobrodošli. „Hajde, društvo, vreme je da vidite profesionalca na delu.” „Samo pod jednim uslovom”, rekla je Rita dok je zamišljeno žvakala kumkvat. Dorijan je zastao u iščekivanju. Možda mu se upornost isplatila. „Kojim?” „Ovoga puta moraš ostati obučen.” Rita se glasno nasmejala tako da je
odzvonilo u čitavom restoranu, usled čega su ostali gosti prestali da žvaću i zagledali se u Dorijana, koji je porumeneo kao njegovo plišano odelo boje maline. Pokušavajući da sakrije postiđenost zbog podsećanja na ponižavajući poraz u pokeru u skidanje, usiljeno se nasmešio. Imao je osetljiv ego i lako se vređao. A Ritu je to izgleda oduševljavalo. Okrenuo se u svojim mokasinama guči, i krenuo prema bleštavim svetlima kazina. Nešto mu je govorilo da mu ona neće dozvoliti da to ikad zaboravi.
Trideset šesto poglavlje
Ulazak u kazino bio je kao ulazak u drugi svet. Potpuno zatvoreno okruženje gde su plastični žetoni zamenjivali novac, prirodna dnevna svetlost bila je zamenjena raznobojnom neonskom, a odsustvo satova značilo kako vreme nema smisla i da spoljni svet prestaje da postoji. Izgubljeni u lavirintu zelenih čojanih prekrivača, ruleta, i kristalnih lustera, odjednom su svi postajali jednaki. Od multimilionera u smokinzima na crvenim plišanim prestolima, koji se kockaju žetonima od stotinu hiljada dolara do starih penzionera koji su sedeli za aparatima i ubacivali desetice, svi su težili istom cilju. Svi su se nadali da će im se sledećom raspodelom karata ili povlačenjem ručice na poker-aparatu posrećiti, da će osvojiti premiju i zaraditi milione. I ako se to ne dogodi taj put, moglo bi neki drugi, ili sledeći, ili sledeći. Nije ni čudo što je Vegas izazivao zavisnost. „Ja sam Valin, a ovo je moj muž Bant.” Preko kockarskog stola, izrazito našminkana žena u duboko izrezanoj haljini bez bretela i sa previše zlatnog nakita, široko se osmehnula Frenki. „Slavimo četrdeset godina braka, zar ne, dušo?” Spustila je čašu s martinijem umazanu od ruža i nežno potapšala trbušinu svog muža koji je pušio cigaru. „Četrdeset godina, možete li da zamislite?” Frenki se ljubazno osmehnula i odmahnula glavom. Valin je izgledala kao da joj je tek četrdeset peta. Možda se mlada udala. U stvari, kad o tome razmisli, zar nije jednom pročitala poseban izveštaj o srednjoj Americi i maloletnim nevestama u Mari Kleru? Ali kad je pogledala izbliza, Frenki je odjednom primetila naborani dekolte i staračke pege na rukama i shvatila da Valin nije bila maloletna nevesta iz Oklahome, već dobro održavana
šezdesetogodišnjakinja iz Teksasa, koja je uradila nekoliko zatezanja lica, uklanjanja kesa ispod očiju, skidanje podvoljka i operaciju nosa tako da liči na skijašku padinu, kakve su bile popularne sedamdesetih. „Jeste li se venčali ovde u Vegasu?” Svesna da zuri, Frenki je pokušala da otpočne razgovor. „Naravno da jesmo”, blistala je Valin oduševljena što je pronašla nekoga kome će ispričati svoju životnu priču. „U maloj beloj kapeli našeg Gospoda. Bio nam je to najsrećniji dan u životu, zar ne, dušo?” S obožavanjem je gledala Banta, koji je mrgodno pušio cigaru i nastavljao da se kocka. Bant je izgleda malo govorio. „Poznavali smo se samo dve nedelje, ali znala sam da je onaj pravi. Znala sam da ću ga voleti do kraja života.” Frenki je klimnula glavom dok je Valin nastavljala. Kao iz stihova neke kantri pesme. „Je li ono tvoj muž?” Valin je namignula, otpijajući gutljaj martinija, i podigla je očupane a zatim ponovo nacrtane obrve ka Rajliju, koji je sedeo malo dalje za stolom, pio pivo i razgovarao o kockarskim tehnikama s Dorijanom i Ritom, koji su se nahvali besplatnim šampanjcem. „O, ne.” Frenki se nasmešila, odjednom stidljivo. „Mi smo...” Tražila je pravu reč. Šta bi mogla da kaže? Da su ljubavnici? Da joj je dečko? Da imaju samo prolaznu vezu? Osetila je kako crveni od stida. „Samo se viđamo. Ništa ozbiljno.” Bacila je pogled na Rajlija, koji je to primetio i osmehnuo se, a zatim ispružio ruku da joj stegne butinu. „Ne bih se složila s tobom, dušo”, otezala je Valin. „Ne, ne, nikako.” Bilo je pola osam i kockali su se u kazinu već skoro dva sata. Ali niko nije bio svestan vremena. Podstaknuta neprekidnim turama besplatnog pića, marlborom i kockarskim zanosom, Frenki nikad nije pomišljala da će toliko uživati u gubljenju novca. Potpuno neiskusna, za manje od pet minuta je za kartaškim stolom spiskala pedeset dolara koje joj je Rajli dao, a ubrzo su joj se pridružili i Rajli i Rita, koja je osvojila dvesta dolara na pokeru, a onda ih odmah izgubila na ruletu. Samo je Dorijan bio na dobitku.
„Hajde, gospodine Žeton”, viknula je Rita, grčeći se od smeha i pijano se pridržavajući za kockarski sto, dok je Dorijan prebrojavao dobitak. „Uloži taj novac u ono u šta stvarno veruješ.” Gospodin Žeton je bio Ritin novi nadimak za Dorijana, koji je, nakon uspešnih partija pokera, zaradio deset hiljada dolara. Naslagao je šarene žetone u visoke gomile i odgovorio na izazov. Dorijan je uvek voleo da bude glavni zabavljač. „U redu, uložiću mnogo na jedno bacanje kocke.” Rita je uzbuđeno uzviknula. „Mogu li ja da budem Demi Mur i poljubim kocku?” Frenki se nasmejala i otpila gutljaj margarite, dok je Dorijan preuzimao dve crvene kockice od krupijea. „Samo ako ja mogu da budem Robert Redford.” „I ne pomišljaj na to”, promumlao je Rajli i zaštitnički zagrlio Frenki. „Ova žena vredi više od milion dolara ičijeg novca.” „Hej, jeste li vi iz Engleske?”, doviknula je Valin, koja se osećala zapostavljenom na drugoj strani stola. Iskapila je martini, natakla maslinu na čačkalicu i zamahala praznom čašom ka konobarici u prolazu. „Naravno”, nasmejala se Rita pa smesta zažalila. Valin je ciknula i sklopila šake ukrašene dijamantima na zboranom izrezu. „O, moj bože, jednostavno obožavam vašu kraljevsku porodicu”, cičala je sjajnih očiju, a glas joj je podrhtavao od osećanja. „Kraljica vam je izuzetna dama. Ne govorim ovo iz nepoštovanja prema dragoj Liz, ali uvek mi se činilo da bi joj dobro došla mala pomoć oko stila, šta vi mislite?” Valin je zaćutala samo da bi uzela novi martini, jer je prethodni malo prosula po haljini. „Bant uvek kaže kako bih joj mogla dati poneki savet. Znate, trebalo bi da pokaže malo noge, dekolte, možda da stavi više rumenila i izvuče nekoliko pramenova.” Pogladila je svoju ćubu žute kose u stilu Ivane Tramp. „Mislim, ne škodi da se malo doteraš, zar ne? I dalje možete biti prefinjeni. Pa, pogledajte mene.” I uz glasan smeh, zabacila je glavu, otkrivajući ožiljke
od estetskih operacija i zveckajući visećim minđušama od kojih su joj se ušne školjke obesile kao kod koker španijela. „Hoćete li odabrati svoje brojeve?” Krupije je dovršio pomeranje stvari po stolu, dok su se ljudi okupljali da gledaju. Što su ulozi bili veći, igra je budila veće zanimanje. Ljudi vole da posmatraju kako se drugi kockaju. Nekoliko igrača za stolom je uložilo deset ili dvadeset dolara. Stotka je došla od niskog tipa s naočarama i u blejzeru na riblju kost. Bant je zamišljeno žvakao cigaru pre nego što je spustio petsto dolara, dok je Dorijan duboko udahnuo i premestio žetone preko zelene čoje. „Stavljam sve na sedmicu.” Svi oko stola su zajedno udahnuli. Bilo je duplo ili ništa. Ako pogodi sedmicu osvojiće još deset hiljada dolara. Bilo koji drugi broj, i izgubiće sve. „Dobro, idemo”, prošaputao je i protresao kockicu. „Daj sve od sebe!”, vrisnula je Rita pod uticajem šampanjca i adrenalina. Uz trzaj zgloba, bacio je kocku. Bio je to jedan od onih momenata kada bi, da je u pitanju film, sve usporilo, kadar po kadar, i publika bi mogla da posmatra male crvene kocke kako se odvajaju od dlana, promiču kroz prste i lete kroz vazduh. Prošle bi pored uzbuđenih, napetih, opčinjenih lica gomile okupljene oko stola, a onda bi se spuštale i padale sve dok ne slete na sto. Frenki je zadržala dah kad su udarile o sto, odskočile jednom o strane, još dvaput o zelenu čoju, zakotrljale se i onda stale. Nastupila je druga pauza - toliko koliko im je trebalo da shvate. Pet i dva. Ukupno sedam. „Jebote, ne mogu da verujem”, vriskala je Rita, prekidajući ukočenost i ubrzavajući film. Skočila je sa stolice, oborila čašu i zapljusnula Valinin dekolte. Nije ni primetila. Bila je prezauzeta vrištanjem: „Ne mogu da verujem, ne mogu da verujem”, kao policijska sirena, i laktovima je izgurala dve devojke sa mini-valom i kamenovanim ispranim farmerkama, koje su se lepile za Dorijana, dok su im dolarski znaci sevali u očima kao na kockarskim aparatima. Rita ga je konačno zgrabila za revere i zadihano izjavila: „Bio si prokleto neverovatan”, pa ga poljubila pravo u usta. Frenki nije bila sigurna šta je više oduševilo Dorijana, dobitak od
dvadeset hiljada dolara ili Ritin poljubac. Gledala je kako mu se lice ponovo pojavljuje. Izgledao je zapanjeno. Kao i Rita, koja je upravo shvatila šta je uradila. I na trenutak su oboje zurili jedno u drugo i nijedno nije progovaralo. „Baš imaš sreće” čestitao je Rajli, potapšao ga po leđima i zavrteo glavom. „Moram da ti čestitam, to je bilo nešto.” „Da, svaka čast”, pridružila se Frenki rumena od uzbuđenja i s rukama oko Rajlijevog struka. Dorijan se nasmešio. Nije mogao da veruje u svoju sreću. U glavi je prestalo da mu se vrti i, pošto se setio ko je i gde je, sujeta mu se vratila, obrisao je usta salvetom i zagladio kosu, koja mu se bila razletela i razbarušila od uzbuđenja. Trljajući ruke, gledao je kako konobarica odevena u oskudan gladijatorski kostim, otkrivajući rimski stas koji sasvim sigurno nije bio od mermera, vrcka ka njemu s bocom dom perinjona. „Uprava vam šalje najtoplije čestitke”, blistala je dok je recitovala često ponavljano blebetanje. „Koliko vam je čaša potrebno, gospodine?” Dorijan je pogledao u Rajlija, koji je odmahnuo glavom. „Ne, hvala.” „Nećeš proslaviti sa mnom?” Izgledao je razočarano. „Skoknućemo do sobe da se osvežimo”, objasnila je Frenki i spustila glavu na Rajlijevo rame. Rita je zakolutala očima i nasmešila se. Znala je tačno šta znači to osvežavanje. I nije podrazumevalo hladnu vodu i peškire. „Dobro”, rekla je, zaverenički je namignula i gurnula Dorijana. „Ali nemojte predugo. Uskoro će nastupiti bend.” Glavom je pokazala na podijum za ples, ukrašen stotinama balona s helijumom i srebrnim i zlatnim trakama, gde su bili postavljeni bubnjevi, klavijature i mikrofon na sredini izdignute bine. Grupa plesačica sa šljokicama i večito preplanuli pevač lično - Tom Džons - svi su bili spremni da uvedu Vegas u dvadeset prvi vek. Dok je posmatrala Frenki i Rajlija kako se probijaju kroz prostoriju, zaljubljeni i zagrljeni kao spojeni elastičnom trakom, Rita je osetila bolni ubod. Bilo je novogodišnje veče a ona nije imala partnera. Čak su i Valin i Bant imali jedno drugo.
„Jesi li dobro?” Dorijan je primetio njen izraz. „Da”, vedro je odvratila pokušavajući da se popne na barsku stolicu. To joj nije polazilo za rukom, budući da je bila u mini-suknji i pod dejstvom petšest ledenih čajeva, dve tekile sanrajz i nekoliko čaša šampanjca. Kao da pokušava da se popne u sedlo. Posle trećeg pokušaja je odustala od izigravanja smernosti i, pošto je podigla suknju iznad tangi, konačno je prebacila nogu. „Dobro sam, znaš mene.” Zapalila je cigaretu i pokušala da se razveseli dubokim udisajem. „Samo je u pitanju ovo doba godine, odbrojavanje do novog veka, pevanje ‘Old Lang Syne’ i sve to. Ispila je piće, zagrebala po dnu čaše pokušavajući da izvadi kocku leda i iz nje isisa alkohol. „Samo poželim da imam nekog s kim to da podelim.” „Imaš mene”, tiho je rekao Dorijan, pa joj dodao čašu sa šampanjcem. Kucnuli su se i on je otpio gutljaj. Sad kad je adrenalin prestao da mu pumpa, shvatio je da se odjednom oseća prilično zbrkano. I prilično pijano. Rita ga je pogledala kroz mutan veo alkohola. Njegova dva lica ponovo su se spojila u jedno. „Hvala”, rekla je, a zatim se zakikotala kad joj je nešto palo na pamet. „Šta je tako smešno?” Rita se nasmešila. „Ako se ni tebi ni meni večeras ne posreći, mogli bismo barem nas dvoje da se zažvalimo u ponoć.” Dorijan se pijano nagnuo ka njoj, pridržavajući se za njene gole noge kad mu se stolica opasno nakrivila. „Ne moraš da čekaš ponoć.” Pogledala je u njegovu ruku, u prste i dalje obavijene oko njene butine. Shvatila je da joj se sviđa to što mu je ruka na njenoj nozi. U stvari, da bude iskrena, prilično ju je to palilo. „Da li ti ikad odustaješ?” promrmljala je, svesna da joj reči postaju nerazgovetne. Nagnuo se bliže. „Želiš li da odustanem?” Premišljala se. Prvo Rendi, a zatim Met, činilo joj se da je prošla čitava večnost otkad se s nekim kresnula, i gledajući Dorijana, pijana i napaljena, videla je da mu je ševa ispisana preko celog oznojenog čela.
I, kao kad sportisti odskoče sa startnih položaja, bacili su se jedno na drugo, hvatajući se kao dvoje napaljenih tinejdžera u dva ujutru u noćnom klubu, sa žudno isprepletenim jezicima, nemirnim rukama, petljanjem oko bretela grudnjaka, zatezanjem u preponama. Rita toliko nije uživala čitavu večnost. Rajli je gledao u Frenki koja je ležala pored njega na mamutskom krevetu. Duge noge su joj bile lenjo ispružene preko dušeka, napola pokrivene čaršavom, kosa joj je prekrivala lice, oči bile sklopljene. Šampanjske čaše su stajale pored kreveta, zajedno s praznom bocom i činijom napola pojedenih jagoda. Sanjivo joj je rukom prešao preko lopatice, a onda je lagano pomilovao duž kičme. Bilo je teško poverovati da su zajedno samo nedelju dana. Činilo mu se kao da je oduvek poznaje. Dok ju je sad posmatrao, napola uspavanu, nije mogao ni zamisliti da ostane bez nje. Nisu razgovarali o tome šta se dešava među njima. Da bude iskren, prvo je pomislio da se ona samo leči od bivšeg dečka. Da će ovo biti samo letnja romansa i da joj on služi da se oporavi, da povrati samopouzdanje i zaceli rane do konačnog oporavka. Ali već posle prve zajedničke noći, ponadao se da bi ovo moglo biti i nešto više. Ta noć je bila zapaljiva. Pomutila mu je mozak. Nije se mogao setiti druge reči kojom bi je opisao. I nije bio u pitanju samo seks, iako mora priznati da je bio sjajan, već sama činjenica da su zajedno. Način na koji su pričali, smejali se, gledali se; način na koji se osmehivala, mirisala, postojala. Sve u vezi s njom je, jednostavno, upalilo. Kao da je u njemu uključila prekidač koji je dugo, dugo bio isključen. U početku je pokušavao da ubedi sebe kako se zaneo, da je toliko dugo bio bez žene da je pobrkao ljubav s požudom. Da je Frenki zainteresovana samo za prolaznu vezu, ništa ozbiljno. Pokušao je da bude kul kad je zvao iz Meksika, ali nije mogao prestati da misli na nju sve vreme dok je radio, stalno je brojao dane sve dok se nije vratio u Los Anđeles. Znao je da bi kad se vrati bilo previše očekivati da i ona oseća isto prema njemu. Za ime boga, spavali su samo jednom, a onda je on otperjao u centralnu Ameriku. Ali to je
bilo najneverovatnije u vezi sa svim, jer kad ju je ponovo video, na Dorijanovom balkonu, umotanu u moljcima izgrizeno staro ćebe, pogledala ga je i istog trena je znao da nema razloga za brigu. I ona je osećala isto. Sada, samo nedelju dana kasnije, i dalje je čekao da se sve razjasni. Posle Keli, nije ni pomišljao da će naći nekoga prema kome će osećati ovako nešto, ali Frenki je sve to promenila. Ova tvrdoglava, svadljiva, neverovatna, prelepa žena je sve promenila. I sad, dok je ležao pored nje, odjednom ga je preplavila želja da joj kaže šta oseća. Možda zato što je bio pijan i sentimentalan, a možda i ne samo zbog toga. Ali šta god da je dođavola bilo, jedno je sigurno, nije se spremao da izgovori neistinu. Samo je konačno skupio hrabrost da to kaže. „Ćao.” Otvorila je oči i zadovoljno mu se osmehnula, a zatim zevnula. Okrenula se na stranu, podigla na lakat, uzela jagodu i zagrizla je. Rajli se nasmešio i prešao joj rukom preko zamršene kose. „Šta želiš sad da radiš?” „Da se kockam, pretpostavljam.” Slegla je ramenima i ponudila mu ostatak jagode. „Šta drugo da se radi u Vegasu?” Rajli je oklevao. Bilo je sad ili nikad. „Mogli bismo da se venčamo.” Trebao joj je trenutak da shvati šta je rekao. Delić sekunde, gde se sve zamrzio dok njegove reči nisu - bum! - pogodile Frenki svom snagom. Venčanje? Mozak joj se zavrteo kao točak ruleta. Odakle, dođavola, ovo? Nije znala šta da kaže. Sigurno nije ozbiljan. Koliko maločas, trudila se da se ne zanosi previše i ponavljala je sebi kako on želi samo kratkotrajnu vezu. A sad joj govori kako želi s njom da provede ostatak života. Nije mogla da veruje. Zajedno su manje od nedelju dana, nisu čak upoznali ni roditelje jedno drugog, nije mu čak znala ni prezime... Bez daha, sa uzburkanim emocijama i neodgovorenim pitanjem, zagledala mu se u tamnoplave oči. A onda je osetila kako ga poznaje oduvek, njenim roditeljima bi se dopao i... „Kako se prezivaš?”
Namrštio se. „Makenzi, zašto?” Sve se odjednom uklopilo. Frančeska Makenzi. Slagalo se. Oni su se slagali. Zaustavila se. Zašto uopšte razmišlja o tome? Bili su oboje pijani, bilo je novogodišnje veče, nisu pravilno razmišljali. Udaja za Rajlija bi bila ludost. „Daj mi jedan dobar razlog zašto bi trebalo da pristanem.” „Zato što te volim.” Četiri reči. Samo to joj je trebalo. I odjednom joj više nije izgledalo tako suludo.
Trideset sedmo poglavlje
„Šta ćeš uraditi?”, vrisnula je Rita. Kad je zastala da udahne posle maratonskog žvalavljenja, pokušala je da se malo povrati. Izgleda da joj nije uspevalo. Opasno se ljuljajući na stolici, zgrabila je Dorijana, koji je, prekriven sjajem za usne, žurno uvlačio košulju, dok je istovremeno pokušavao da sakrije ogromnu erekciju. „Udajem se.” Frenki se uzbuđeno smeškala, savijala prst i pokazivala prsten koji joj je Rajli napravio od zlatne folije sa šampanjca. „Kada?” „Večeras.” Rajli se nasmešio. Rita je zinula, zastala a onda odjednom zajecala. Frenki je bila zapanjena. Očekivala je da će Rita psovati, smejati se, vrištati. Sve, samo ne ovo. „Jebiga, oprostite”, šmrkala je Rita i pokušala da priguši plač. Dorijan je ćutao, i dalje se oporavljajući od napada crvenokose iz Lankašira. „Ne mogu da se suzdržim”, štucala je Rita pa obrisala oči podmetačem za čaše vlažnim od bakardija. „Venčanja me uvek rasplaču.” I ispustivši urlik, zagrlila je srećni par i privukla ih oboje u medveđi zagrljaj. Dakle, to je to. Udaje se. Još nije mogla da veruje. Sve se dešavalo tako brzo. Čim je pristala, Rajli ju je privukao na gole grudi, grlio je i ljubio, govorio joj kako je srećan, podigao je i zavrteo po sobi dok se oboje nisu ponovo srušili na krevet, smejaii se kako su glupo izgledali, kako su bili srećni. I pošto nisu mogli da zadrže svoju ushićenost, obukli su se i uzeli taksi do Gradske kuće da popune obrasce i dobiju dozvolu za venčanje.
Čitav postupak je trajao manje od sata, i činilo im se da su se brzo vratili u kazino gde su saopštili novost Dorijanu i Riti. Zadihana od uzbuđenja, Frenki nije zastala ni da razmisli. Nije ni želela. Skoro čitav život je bila racionalna i razumna. Kao dete je rano odlazila u krevet, uvek je radila domaći i bila savršena učenica. Čak ni kao tinejdžerka nije bila buntovna, nikad nije bojila kosu kolor-šamponima koji su išli besplatno uz časopis Džeki, nije probušila uši niti odlazila do pušačkog ugla. Uvek tako pažljiva i obzirna, radila je ono što su svi očekivali od nje dobijala petice, upisala fakultet, pronašla dobar posao. Dobro, pušila je pomalo travu i nekoliko puta se grozno napila, ali čak i sad, u dvadeset devetoj, nikad nije imala vezu za jednu noć, nikad nije uzela ekstazi i još uvek je prelazila ulicu samo kad je bio upaljen zeleni čovečuljak. Dok nije uskočila u avion za Los Anđeles, nikad nije donela nijednu ishitrenu odluku, nikad nije rizikovala. I čime je mogla da se pohvali? Nezaposlenošću, bivšim dečkom koji ju je ostavio baš na njen rođendan i praznim bankovnim računom. Ali sad se sve promenilo. Želela je da bude impulsivna i nesmotrena. Uživala je što je poletela na talasu šampanjca i ljubavi. I zašto da ne? Bilo je prokleto čarobno. Tako neverovatno romantično da je teško poverovati kako može biti istinito. Kao da učestvuje u zapletu nekog holivudskog filma sa Džulijom Roberts u glavnoj ulozi. Samo što ovoga puta nije sedela na sofi i gledala kako se odmotava iznajmljeni video. Nije čežnjivo zamišljala da joj se to zaista dogodi, već je znala da je istina. Jer jeste. Ovo je bio stvarni život. Njen život. „A šta je sa svetlosmeđim odelom?” „Previše je dosadno.” „Moja mala crna haljina?” „Više odgovara za petak uveče.” Frenki je zaječala od nezadovoljstva, bacila obe odevne kombinacije na gomilu ostalih odbačenih stvari već razbacanih po tepihu i ponovo je
prekopala po koferu. Ovo je bilo prokleto nemoguće. Poslednjih pola sata je provela s Ritom u hotelskom apartmanu, birala šta će da obuče, i hvatala ju je panika. Vreme je isticalo. Teško joj je bilo da odluči i šta da obuče u pab, a kamoli na sopstveno venčanje? Nije joj pomagalo to što u koferu nije imala ništa ni slično venčanici, što i ne čudi s obzirom na to da je, kad se sinoč pakovala, više razmišljala o šortsu i bikiniju nego o dugačkoj, beloj satenskoj haljini i odgovarajućem velu. „ A šta je s ovim?” Ležeći na krevetu, s cigaretom na usnama, Rita je podigla vezenu haljinu i odgovarajući džemper opšiven plišom. Bila je to odeća karen tnilen koju je obukla za rođendan. Frenki je odmahnula glavom i iskrivila lice. „Loše uspomene”, promrmljala je, ostavila sada prazan kofer i počela da pretražuje po gomili odeće na podu kao da je u Henesu prvog dana rasprodaje. Kao da traži iglu u plastu sena. Uhvatila je svoj odraz u ogledalu. Trebalo je da uradi nešto s kosom, koja je izgledala upravo kao posle seksa - to jest, bila je u potpunom neredu. Kako joj nikad nije uspevao taj tek-sam-ustala-iz-kreveta izgled? Čak ni kad je upravo ustala iz kreveta. „Jesi li sigurna u vezi s odelom?” Očajna, ponovo je podigla svetlosmeđe odelo. Možda se Rita sažali na buduću mladu u donjem vešu i predomisli se. Trebalo je da bude pametnija. Zgrožena, Rita je prestala da pravi koktel od votke i šampanjca i preteći je zamahnula bocom na Frenki. „Jebote, ne možeš da se udaš u prokletom odelu iz Neksta. To je venčanje, a ne razgovor za posao.” Iako je već bila pijana, otpila je gutljaj svog koktela. „Ako te Rajli vidi u tome, neće te pitati da se udaš za njega, već će zatražiti da mu nešto fotokopiraš.” „Dakle, dosta mi je, odustajem”, sumorno je odvratila Frenki i sela na krevet pored Rite, koja joj je, kako i priliči najboljoj prijateljici, dodala ekstra jak koktel i cigaretu. Frenki ih je nerado prihvatila i žalosno se osmehnula. „Izvini, malo sam živčana, zar ne?” „Ne budi luda, samo si uznemirena zbog venčanja.” Rita se nasmešila, s mukom se podigla s kreveta i opasno se zateturala prema kupatilu. „Sve su
mlade takve.” Uz šestoricu oženjene braće, bila je izuzetno vešta u tešenju uplakanih nevesta. Nevesta. Frenki je ponavljala tu reč u glavi. Još je nije postala svesna. Uvek je zamišljala da to znači stajati u WH Smitu za vreme ručka i potajno prelistavati sve one časopise o venčanju. Posvetiti dvanaest meseci života biranju cvetnih aranžmana i organizovanju toplog i hladnog posluženja. Posetiti Haton garden radi kupovine burmi i otići do Harvi Niksa da isproba sve one haljine, iako sasvim dobro zna da ih nikad sebi ne bi mogla priuštiti. Ali nikad nije zamišljala da će biti ovako. Da će se napiti s najboljom drugaricom u hotelskom apartmanu u Las Vegasu, sa prstenom od folije i odevena, po svemu sudeći, u nešto što nije čak ni ispeglano. Frenki je posmatrala kako joj se deveruša tetura ka kupatilu, otpila gutljaj pića i nastavila razgovor. Posle višegodišnjih zajedničkih odlazaka u toalet, navikla je da razgovaraju kroz vrata. „Još odmalena sam maštala o tome kakvo će mi biti venčanje.” Uzdahnula je, uživajući u osećaju šampanjca i votke na jeziku. „Sećam se kad sam bila mala i sanjala o tome kako ću imati haljinu princeze Dajane, mnogo bisera i satena i veliki dugačak šlep.” Nasmešila se ironično. „Ne brini, brzo sam prevazišla tu pomisao. Ali uvek sam verovala da ću nositi haljinu. Ne jednu od onih satenskih dugačkih, već nešto jednostavno, s velom.” Legla je i spustila glavu na jastuke. „I da ću imati deveruše i tortu na tri sprata ukrašenu onim minijaturnim ljudima na vrhu. I da ću se s tatom voziti u rols-rojsu do crkve, i prošetati crkvenim prolazom a svi će me gledati i misliti kako lepo izgledam.” Nasmejala se, pomalo postiđena, pa otpila gutljaj iz čaše. „I kad stignem do kraja prolaza, čekaće me u odelu s rupicom za karanfil muškarac za koga ću se udati...” Zastala je kad joj se odjednom u sećanje vratila slika od pre nekoliko meseci, kad je sedela na kanti u kuhinji svog stana u Fulamu, i držala račun za verenički prsten iz Tifanija. „Uvek sam mislila da će to biti Hju.” Zaćutala je i, pošto je zapalila cigaretu, snažno je povukla. U glavi joj se vrtelo. I to ne samo zbog mešavine šampanjca i nikotina. Nenadano sećanje na Hjua izbacilo ju je iz ravnoteže i dovelo do poplave uspomena. „Večeras
bi nam bila dvogodišnjica” promumlala je, setivši se novogodišnje večeri od pre dve godine, kad su ležali pijani ispod jorgana i proveli zajedno prvu noć. Prenula se. Zašto razmišlja o Hjuu? Pre nekoliko trenutaka bila je ushićena od sreće i uzbuđenja, a sad su je savladala osećanja tuge i žaljenja. „Misliš li da sam luda?” Iz kupatila je dopro uzvik. „Šta? Što si se dve godine zabavljala s tim kretenom ili što ćeš stati na ludi kamen s najprivlačnijim frajerom posle Džordža Klunija?” Frenki je morala da se nasmeši. Uvek se mogla osloniti na to da će joj Rita dati iskren odgovor. „Znači, nisi iznenađena što ćemo se Rajli i ja venčati?” „Pa, jeste pomalo brzo. Ali jedino mi je žao što nisi imala devojačko veče. Mogla si da odeš u lepoj haljini u Klaudsbar. Lepo bismo se provele.” Frenki se stresla pri pomisli na najekskluzivniji bar u Los Anđelesu, gde dolaze supermodeli i filmske zvezde. Gde je izgled sve. A onda je pokušala da zamisli sebe sa velom i tablicom sa slovom L.19 Nije mogla. Hvala bogu. Vrata kupatila su se otvorila i ugledala je Ritu kako sedi na šolji. „Vidi, nije bitno šta drugi misle, to je tvoj život, tvoja odluka.” Iz nekog razloga, Rita je uvek preuzimala ulogu filozofa kad bi previše popila, i ništa nije toliko volela kao da prosipa svoje bisere mudrosti. „Pogledaj mene, došla sam u Los Anđeles da postanem glumica. Ja, holivudska glumica.” Nasmešila se uzbuđeno, zamišljajući sebe u ulozi Trejsi Poter čije snimanje je trebalo da počne za nekoliko dana. „Svi su mislili da sam budalasta, ali nisam se obazirala. Dobro, rizikovala sam. Ali šta sam mogla da izgubim da je sve krenulo naopačke? Honorarni posao? Izlupani stari mini sa probušenim hladnjakom. Onaj naš skučeni iznajmljeni stan.” Napravila je grimasu. „Ali imala sam sreću. Donela sam pravu odluku. Pogledaj me sad.” Frenki ju je pogledala. Pijana kao dupe, sa gaćicama oko članaka, Riti je curio razmazani ajlajner niz lice, a u ruci je držala rolnu toalet-papira. Ma, za nju je Ketrin Zita Džouns bila nula.
„Život je jedan veliki kazino. Sve je rizik. Nema nikakvih garancija. Ali ako nešto dovoljno želiš, moraš se za to boriti. Ako ti od toga zavisi sreća, nemaš izbora već da se kockaš i slediš srce. Živiš za trenutak. Ne uradiš li tako, uvek ćeš se pitati šta je moglo biti.” Podigla je tange, ustala, malo prebrzo, i pridržala se za mermerni umivaonik. „I uostalom, ako ne bude kako treba uvek možeš nazvati broj za telefonski razvod. Vrlo je jednostavno, videla sam oglase. Samo saslušaš automatsku poruku i zatim pritisneš 1 ako imaš decu, 2 ako zajedno imate hipoteku, 3 ako...” „Dobro, dobro, shvatam.” Frenki se nasmešila i zavrtela glavom. Čula je za telefonsko naručivanje pice, ali telefonski razvod? Možda čak u poštansko sanduče ubacuju i letke s posebnim ponudama „razvedite se i drugi razvod ćete dobiti upola cene”. Odbacila je tu misao, ustala s kreveta i otvorila bočicu vode evijan iz mini-bara. Popila ju je u jednom gutljaju, razblažujući popijeni alkohol. Možda opijanje i nije bilo tako pametno. Od šampanjca se osećala zbunjeno, plačljivo, preosetljivo, nostalgično. Hju je bio deo njene prošlosti. Za Rajlija se udaje. Rajli je njena budućnost. „Mislim da treba da obučeš ovo.” Okrenula se da pogleda u Ritu koja je izašla iz kupatila i držala neki odevni predmet. „Šališ se? Kožne pantalone!”, uzviknula je Frenki. „Za sopstveno venčanje... Zar to nije malo neuobičajeno?” Rita joj je uputila pogled „ja znam najbolje”. „Udaješ se u Elvisovoj kapeli, verenički prsten ti je napravljen od folije sa šampanjca, pevaćemo ‘Suspicious Minds’ umesto svadbenog marša, a paroh će biti obučen u beli kombinezon s veštačkim dijamantima.” Zamahala je pantalonama. „Treba li da kažem još nešto?” Nesposobna da se suzdrži posle takvog opisa, Frenki se nasmejala i, uzevši pantalone od Rite, ušla u kupatilo da se spremi.
Trideset osmo poglavlje
„Ovde je; ovde je.” Skačući gore-dole ispred Cezarove palate u žurno navučenoj odeći deveruše, zgužvanim somotskim pantalonama i majici od likre, Rita je mahnito mahala ka beloj dugačkoj limuzini koju su iznajmili da ih odveze do kapele. Rajli i Dorijan su otišli pet minuta ranije zahvaljujući Riti, koja im je, shvatajući ulogu deveruše veoma ozbiljno, otvoreno rekla da ne smeju videti mladu pre venčanja jer to donosi nesreću i ne, ne mogu svi zajedno da se odvezu taksijem. Dok je stajala pored nje, Frenki je osetila nalet ushićenja i uzbuđenja dok je posmatrala kako se bela traka vijori na haubi limuzine koja je ulazila u dvorište. Dakle, to je to. Dešava se. Udaje se. Stomak je počeo da joj poskakuje u skladu s Ritom, i osetila je kako joj se knedla penje u grlo. Iako ošamućena od šampanjca, i dalje je bila usplahirena. „Jesi li sigurna da izgledam dobro?” Razdražljivo se okrenula ka Riti. Ozbiljno se predomišljala zbog kožnih pantalona. Bile su pun pogodak za zabavu na Beverli Hilsu, ali da li i na sopstvenom venčanju? Verovatno će na kraju izgledati kao jedna od onih što žele da budu „otkačene i drugačije”, pa se udaju na mesečini kad se dobro vide Velika kola, obučene kao iz Briljantina. „Možda si bila u pravu. Možda je trebalo da obučem koren milen.” „Prestani da brineš, izgledaš jebeno predivno”, umirivala ju je Rita, i na brzinu je popravila ruž za usne. „Rajli je srećnik.” Zatvorila je ogledalce i ugurala ga u torbicu. „Većina nevesta izgledaju kao abažuri za lampe. Ti ćeš barem izgledati seksi na svim fotografijama s venčanja.”
Frenki je odjednom stegla Putu za ruku. „O, sranje.” „Šta?” „Fotoaparat. Jesi li ga ponela?” Rita je bezizrazno gledala. „Zar se ne sećaš? Rajli te je zamolio da poneseš njegov foto-aparat u kapelu”, brbljala je Frenki, uplašena kad je shvatila da je Rita tako pijana da će biti srećna ako se seti sopstvenog imena, a kamoli foto-aparata. „Nećemo imati fotografija.” Odjednom joj se plakalo. „O, daj, Frenki, nema potrebe da dižeš uzbunu”, tešila ju je Rita. „Verovatno je još u sobi. Vratiću se i doneću ga.” Frenki je na trenutak laknulo zbog Ritine ponude. Sve dok je nije videla kako je pijano zabatrgala na potpeticama, i predomislila se. „Ne, ostani ovde. Vratiću se za pet minuta”, naredila joj je i gurnula joj bidermajer u ruke. Rita ga je skrpila od cvetnog aranžmana iz hotelske sobe, i bila je presrećna što se njen večernji kurs cvećarstva konačno pokazao korisnim. „Ne brini, tradicija je da mlade kasne”, utešno je doviknula dok je Frenki utrčavala u hotel. Gledajući je kako nestaje u predvorju, ona je ostala sa prilično privlačnim vozačem, koji je pomislio da je ona nevesta, pa joj je čestitao i otvorio vrata. Trudila se da deluje stidljivo kao prava nevesta dok se penjala na zadnje sedište. Sve te prazne priče oko venčanja su prilično zabavne, pomislila je, dok se smeštala na kožne presvlake i posluživala iz besplatnog mini-bara. Cezarova palata je bila krcata kockarima i onima koji su slavili Novu godinu, i pošto je ostalo manje od dvadeset minuta do ponoći, raspoloženje je bilo na vrhuncu i kazino je zujao od iščekivanja i slavlja. Frenki se probijala do liftova, gurala se kroz horde bučnih turista, oskudno odevenih konobarica i okorelih kockara, pre nego što je konačno stigla do predvorja. Vrata lifta su se otvorila i ugurala se među goste koji su se neobuzdano smejali i duvali u trubice, pa pritisnula dugme za dvanaesti sprat. A onda je sačekala. Stisnuta uz par koji je pokušavao da obori rekord u ljubljenju na francuski način i tupave, koščate devojke u cvetnoj haljini, koja je oko sebe
obmotala budalastu traku bezuspešno pokušavajući da izgleda kao neko ko se ludo zabavlja, Frenki je posmatrala kako se rimski brojevi, koji su označavali sprat, pale užasno sporo. „Hajde, hajde” prosiktala je, dok se lift zaustavljao na svakom spratu, a iz njega izlazili ljudi koji su žurili na razne zabave što su se održavale po hotelskim sobama, i ulazili drugi - svi u žurbi da stignu na vreme za poslednje odbrojavanje, sve dok lift konačno nije stigao na dvanaesti sprat i vrata se otvorila, puštajući Frenki iz klaustrofobičnog prostora. Dok je žurila hodnikom, pogledala je na sat. Sranje, ostalo joj je manje od deset minuta. Pregledala je brojeve na vratima u potrazi za svojom sobom. Pre ju je bilo tako lako naći, ali sada, pripitoj i usplahirenoj, bilo joj je mnogo teže. Konačno ju je ugledala - 1204 - i počela je pijano da traži po torbici karticu-ključ. Dok je to radila, palo joj je na pamet kako će joj taj trenutak izgledati smešno za nekoliko meseci ili godina, kad bude udata žena. Smeškajući se, pronašla je ključ i počela da pevuši svadbeni marš dok je tražila prorez na bravi. „Frenki?” Glas. Preplašio ju je. Ključ joj je iskliznuo kroz prste, i tiho ispao na tepih. Okrenula se i ugledala priliku u hodniku, gotovo sakrivenu u senci. I prestala je da pevuši jer su joj se note smrzle u grlu. Ne može biti. Zagledala se prodornije, pokušavajući da bolje vidi. Nije moguće. Prilika je zakoračila napred na svetio... Jeste, moguće je. Hju. Stomak joj se okrenuo a kolena zaklecala. Pridržala se za kvaku. U deliću sekunde u stomaku joj se stvorio osećaj kao da ju je neko naglo bacio unazad kroz vreme, preko Atlantika, nazad do Fulama, u oktobar, do Hjua. Pošto je nekoliko puta duboko udahnula, pokušala je da ispravi glavu, ali nije mogla. Hju? U Las Vegasu? Kao da je doživljavala neko čudno priviđenje izazvano šampanjcem. Nemoguće da joj se ovo dešava. Je li tako? Ali jeste. Nesposobna da se pomeri, zurila je u njega, opčinjena. Izgledao je potpuno isto. U potpuno istom odelu kao i uvek - bledoplavoj košulji ralf loren, farmericama koje je uvek peglao na crtu, mokasinama. Elegantan i
sveže obrijan, gelom je učvrstio plavu kosu, kao što je to uvek radio. I imao je taj prepoznatljivi miris dezodoransa, vodice za usta i losiona posle brijanja hugo bos. Sve je izgledalo tako poznato. I istovremeno tako strano. Nekoliko minuta je samo mogla da stoji, zuri, ljulja se, dok joj je srce treperilo kao špil karata. Pokušala je da govori, ali glas kao da joj je zamro. Kao da su joj se sva čula ugasila od zaprepašćenosti što vidi Hjua, ispred sebe, samo nekoliko metara dalje. Odjednom se osetila užasno treznom. Hju je zurio u Frenki. Hvala bogu što ju je konačno pronašao. Mislio je da neće uspeti u ovom prokleto groznom gradu, prepunom neukusno obučenih Amerikanaca i još neukusnijih hotela. Trebali su mu sati i, onako ošamućen od aviona, mislio je da joj neće uspeti ući u trag pre ponoći. Ali konačno, pre dvadeset minuta, posrećilo mu se. Recepcioner u Cezarovoj palati mu je saopštio da je odsela u penthaus apartmanu - ko zna kako je to mogla da priušti - i kad je prekinuo vezu, dojurio je pravo iz motela u kojem je uzeo sobu. Imao je unapred pripremljen govor, čak ga je i uvežbavao nekoliko puta pred ogledalom, ali sad kad je ovako naleteo na nju, zbunio se. Da bude iskren, bio je zaprepašćen isto koliko i ona. Izgledala je tako drugačije. Gotovo neprepoznatljivo. Otkad ona nosi kožne pantalone? I ta majičica bez bretela, kao da nema ništa na sebi. Nema sumnje da je to uticaj one njene budalaste drugarice Rite. Zurio je u nju, dok se naslanjala na vrata apartmana, i ćutao je. I odjednom mu je sinulo. Je li pijana? „Šta radiš ovde?”, konačno je uspela da pro šapuće. „Tražim tebe.” Krenuo je ka njoj a zatim, kad je malo bolje razmislio, zaustavio se korak-dva dalje. „Doleteo sam u Los Anđeles, ali kad sam konačno pronašao gde si se smestila, komšije su mi rekle da si otišla u Las Vegas. Uspeo sam da iznajmim auto i dovezem se ovamo i čitav dan sam obilazio sve hotele u gradu, pokušavajući da te pronađem.” Zaćutao je i prošao prstima kroz kosu, kao što je uvek radio. „Morao sam da te vidim, da ti kažem kako sam napravio glupu grešku. Bio sam prava budala, Frenki. Glupa, prokleta budala.”
Frenki nije mogla da veruje u to što čuje, što vidi. Tupo ga je posmatrala, dok je nelagodno petljao oko manžetna. Uvek mu je bilo vrlo neprijatno kad je govorio o svojim osećanjima, što je stalno nazivao JPE - javno pokazivanje emocija. Stajao je uspravno, zabacio ramena, kao da hrabri samoga sebe. „To što sam bio sam ovih poslednjih nekoliko meseci...”, nekoliko puta je progutao pljuvačku setivši se veza za jednu noć „... navelo me je da shvatim kako ne želim da budem bez tebe.” Duboko je udahnuo. „Nedostajala si mi, Frenki. Želim da mi pružiš drugu priliku.” Govor mu je prigušio zvuk benda koji se čuo iz prizemlja i početak odbrojavanja: Deset, devet, osam, sedam... Piljili su jedno u drugo. Nijedno nije progovaralo. A onda, odjednom, pravo ispred nje, kleknuo je i, nezgrapno se ljuljajući na kolenu, pročistio grlo. „Ono što pokušavam da kažem jeste...” Izvukao je malu plišanu kutiju iz džepa na grudima i pokušao da je otvori. Šest, pet, četiri... Petljao je oko kvačice nekoliko trenutaka vrelim i znojavim prstima... Tri... Konačno se otvorila. Dva... Bio je to dijamantski prsten iz Tifanija. Jedan... Podigao se glasan radostan vrisak. Zaglušujuća buka čitavog Las Vegasa koji je slavio Novu godinu širila se po zgradi, zvuk praštanja vatrometa na nebu, pucanje balona, vriska ljudi. Zvuk benda u prizemlju koji je zasvirao „Old Lang Syne”. Ali usred te buke, Frenki je čula samo Hjuov glas. „Hoćeš li se udati za mene?”
Trideset deveto poglavlje
Pejzaž se brzo smenjivao pored prozora automobila, golo šipražje, trošna prodavnica, benzinska pumpa. Frenki je spustila prozor. Glava joj je pulsirala od neopisivog mamurluka. Zažmurila je, naslonila glavu na naslon i punim plućima udisala vreo prašnjavi vazduh. Dakle, to je bilo to, prvi januar. Nova godina. Nije se desio smak sveta, svet nije nestao u vatrenoj stihiji. Bio je i dalje tu, potpuno isti. Samo što naravno nije bio. Ništa više neće biti isto. Sinoć joj je Hju ponovo ušetao u život i sve se okrenulo naopačke. Za samo nekoliko trenutaka toliko mu je trebalo da je zaprosi - sve se promenilo, sve se pretvorilo u zbrku i sumnju. Osećanja, verovanja, želje njena budućnost. Hju ju je zaprosio. Tražio je od nje da donese najvažniju odluku u životu. Ali nije znao da je zapravo tražio od nje da bira. Da odluči između ljubavnika, s kojim je bila tek nedelju dana, i bivšeg dečka, s kojim je provela dve godine. Između kockanja s novim životom i igranja na sigurno tako što će se vratiti starom. Nije znala šta da misli. Dok je gledala Hjua u slabo osvetljenom hodniku, kako se nespretno ljulja na kolenu, osetila je mešavinu radosti i straha. Kao iz vedra neba, Hju je želeo da mu se vrati, želeo da se oženi njome, želeo da žive zajedno i srećno do kraja života. Zar nije o tome oduvek sanjala? Prsten iz Tifanija, venčanje u belom i Hjua, u cilindru i smokingu s karanfilom u rupici na reveru. Da budu gospodin i gospođa Hamilton. Zar nije za tim čeznula? Svih onih noći kad je ležala budna pored Rite, s jastukom natopljenim suzama, osećajući da će joj srce pući. Ali šta je s Rajlijem? Čekao ju je u kapeli. Smejao se i šalio s Dorijanom, blaženo nesvestan onoga što se dešavalo. Čekao ju je da stigne svakog trena. Srce joj je zadrhtalo. Osetila je mučninu. Inače nije verovala u
tako nešto, ali možda je ovo bila sudbina. Možda je Hjuov dolazak bio znak. Znak da bi udaja za Rajlija bila greška. Da je Rita sve vreme bila u pravu kad je smatrala da je Rajli samo prolazna veza. Oporavljala se i hormoni su joj bili uzavreli, a uz to je popila previše margarita, zanelo ju je ludilo novogodišnje večeri i novi milenijum, pa je pobrkala strast s ljubavlju. Osećala je da se sva trese i uhvatila se za vrata. Možda je ovako najbolje. Možda se i Rajli predomišlja, pa će joj biti zahvalan što je odustala. Možda se predomislio, možda čak i nije u kapeli. Ta misao ju je rastužila, ali ju je i utešila, mada ju je uznemiravalo sećanje na Rajlija kako leži pored nje u krevetu, govori joj da je voli, moli je da se uda za njega. Pokušala je da izbriše sliku. Nije mislio to što je rekao. To je iz njega govorio alkohol. Ako sad ode, učiniće mu uslugu. Ovako će se barem sutra probuditi samo s mamurlukom. Buđenje pored žene koju ne želi zadalo bi mu mnogo veću glavobolju. Pokušala je da se usredsredi na Hjua. Njegovo neočekivano pojavljivanje otreznilo ju je i urazumilo. Zbog njega joj je poslednjih nekoliko meseci izgledalo kao san. Boravak u Los Anđelesu, život s Ritom, te zaljubljivanje u Rajlija. Ništa od toga nije bilo stvarno, ništa nije moglo da traje večno - ali zar nije to sve vreme znala? Zar nije pobegla u Los Anđeles da se sabere, da smogne snage da se suoči sa životom, pa da se potom vrati u London? I sad je mogla. U proteklih nekoliko sekundi želja joj se ostvarila. Hju se vratio. Hoće li rizikovati da ga izgubi i drugi put? Uz zvuke zabave koji su odzvanjali iz svake sobe i gomile misli koje su joj se kovitlale u glavi, Frenki je znala odgovor na to pitanje. Dok je gledala u čoveka s kojim je delila uspomene, dom, išla na letovanja u inostranstvo, na porodična okupljanja, imala zajedničku istoriju, znala je da ne možda da se kocka. Možda je ovo Vegas, ali ulog je previsok. I tako je u tih nekoliko sekundi donela odluku. Pristala je.
Frenki se prenula iz razmišljanja kad je ispred ugledala znak za kanjon Grand. Ostaće tamo nekoliko dana. „Da se pregrupišemo”, kako je to Hju nazvao, pre nego što se odvezu za Los Anđeles da se ona spakuje i zatim uhvate prvi avion za Hitrou. Nazad u njegov stan u Fulamu i povratak starom zajedničkom životu. Bacila je pogled na Hjua, koji je nosio naočare za vožnju i mrštio se dok je pokušavao da se izbori s pravilima vožnje na auto-putu. I dalje joj je bilo čudno to što su ponovo zajedno. Ponovo par. Morala je stalno da proverava da li to stvarno on sedi pored nje, umesto da je alkoholom pomućeni mozak zavarava. „Zar nije trebalo ovde da skrenemo?” Znak za izlaz je sevnuo u prolazu. „Sranje.” Zakočio je, što je nateralo kamion iza da zaškripi gumama i glasno zatrubi. „Gospode, šta je ovim prokletim Jenkijima? Zar ne umeju da voze?” Bez davanja žmigavca, prešao je preko dve trake, gotovo izazvavši lančani sudar kad je iznajmljeni auto skrenuo sa auto-puta pod uglom od devedeset stepeni. Frenki se uhvatila za pojas. Navikla se da opušteno podigne noge na tablu Rajlijevog bronka, čavrlja dok on vozi i smeje se Hauardu Sternu na radiju. Zaboravila je na Hjuovu razdražljivost za volanom i napetost dok su se vozili u posetu njegovim roditeljima u Kent. Jednom ga je bes na putu doveo gotovo do toga da ga izudara londonski taksista. „Oprosti, dušo, to je zbog ovih glupih znakova.” Stidljivo se nasmešio, nagnuo se i uhvatio je za ruku. „Jesi li dobro?” „Da, dobro sam.” Frenki je klimnula glavom, duboko udahnula i zažmurila. Ostatak prethodne noći su proveli u bunilu - otišli su iz Las Vegasa u ranim satima, vozili se dok je svanjivalo, popili slabu kafu usput, dremnuli nekoliko sati u autu - i sad, pod žarkim podnevnim suncem, oboje su bili smoždeni. A ostalo im je još stotinu pedeset kilometara. Uz malo sreće, stići će tamo pre mraka. I dalje u jednom komadu. Pošto su proveli još četiri sata tako što su se gubili, vršili polukružna
okretanja, raspitivali se na benzinskim pumpama, u prodavnicama, na kraju su krenuli zavojitom stazom koja ih je povela do oboda kanjona Grand. Dok nisu stigli do prenoćišta Sautsajd, bilo je skoro četiri sata i smrkavalo se. Dok se Hju prijavljivao, Frenki je obavila nekoliko poziva sa javne govornice u predvorju. Sinoć je spakovala stvari i ostavila poruku na recepciji. Nije mogla da ode i nađe Ritu, pijanu kao dupe na zadnjem sedištu dugačke limuzine, umotane u belu satensku traku. Kako bi to objasnila Hjuu? Šta bi mu rekla? „Izvini, možeš li da sačekaš nekoliko minuta dok ja na brzinu popričam sa svojom deverušom?” Tako bi morala da mu prizna da se spremala na udaju za drugog muškarca. Zadrhtala je na tu pomisao. Ponekad i nije dobro biti iskren. Dok je okretala broj, slušala je kako telefon zvoni, i čekala je da se Rita javi. „Srećna ti jebena Nova godina. Otišli smo da osvojimo milione u Vegasu. Ostavi nam poruku”, zapevao je Ritin glas. Čulo se pištanje i Frenki je ostavila kratku poruku, govoreći da je bezbedna i zdrava s Hjuom, ali da će objasniti sve kad se vrati u Los Anđeles. Znala je da će Rita razumeti. Najbolje drugarice uvek razumeju kad se radi o muškarcima. Vratila je slušalicu na mesto, zagledala se kroz prozor, i posmatrala kako i poslednji zraci sunca na zalasku nestaju u sumrak. Na trenutak je pomislila da nazove Rajlija, a onda se predomislila. Šta bi, dođavola, rekla? Izvini? Elton Džon je bio u pravu kad je rekao da je to najteža reč. Trgla se. Gospode, mora da je iscrpljena. Navodi reči Eltona Džona. „Bocu šardonea. I možete li se postarati da bude rashlađen?” Hju je sklopio vinsku kartu i zamahnuo njome prema konobaru. Pogledao je u Frenki i nasmešio se. „O, izvini, dušo, da li bi ti možda radije želela šampanjac? Da proslavimo?” „O, bože, ne. Vino je u redu... zaista”, Frenki ga je žurno razuverila. Posle prošle večeri, više nikad neće poželeti da pije šampanjac. Stomak joj
se još nije oporavio od toga što mu je pet boca šampanjca istopilo sadržaj. Večerali su u prilično elegantnom restoranu prenoćišta, prijatnoj trpezariji sa otvorenim kaminom i drvetom obloženim zidovima. Bio je to restoran gde su ti konobari lebdeli oko lakta i svi su - čak i Amerikanci - razgovarali prigušenim glasom. Frenki je sedela preko puta Hjua, koji joj je izgledao kilometrima daleko s druge strane velikog platnenog stolnjaka, sa brojnim besprekorno čistim čašama raznih veličina i punim poslužavnikom pribora za jelo. Hju se nagnuo preko stola i uhvatio je za ruku. „Izgledaš prelepo večeras.” Na njegov predlog, obukla je njemu omiljenu odeću, svetlosmeđe odelo s pantalonama, i pokupila je kosu. „Ponovo si ona stara.” Frenki se nasmešila na kompliment. Njih dvoje zajedno u restoranu, kao da se poslednjih nekoliko meseci nije ni dogodilo. Hju se uopšte nije promenio. I dalje je bio isto onako zgodan. I u sećanju nije preterivala koliko mu je dugo trebalo da se spremi - i dalje je to trajalo čitavu večnost. Večeras je čekala pola sata, slušala prskanje raznih dezodoransa, dok konačno nije izašao iz kupatila u oblaku pare, kao da se takmičar X faktora pojavljuje iz kovitlave magle suvog leda. „Šta misliš o Danu zaljubljenih?” „Šta?” Prenula se iz misli, i ispustila kiflu koju je odsutno izmrvila. Hju je zastao kad se konobar vratio s vinom. Dok ga je posmatrala kako stavlja ruku iza leđa i sipa malo u Hjuovu čašu, Frenki je bila pomalo razočarana. Zašto konobari to rade? Zašto uvek muškarac isprobava vino? Hju ga je omirisao pre nego što je otpio gutljaj i naglašeno ga je neko vreme muljao po jeziku - pa, bio je član Vinskog kluba Sandej tajmsa. Samo što ga nije ispljunuo, već progutao i klimnuo glavom u znak odobravanja. „Za venčanje.” Kad je odgovorio na Frenkino pitanje, nasmejao se njenom iznenađenom izrazu. „Znam šta misliš, otrcano je - i ja sam tako mislio u početku. Ali kad sam malo razmislio, u stvari je pomalo kič. Ljubavna srca i sve to. Moglo bi da bude prilično zabavno.” Petljao je oko srebrnih manžetna
u obliku palica za golf. „Dobro, priznajem. Adam i Džesika su mi predložili.” „Adam i Džesika?” „Pa, rekao sam im da dolazim ovamo da te zaprosim. Odvezli su me do aerodroma. Jesam li ti rekao da je Adam kupio novog jaguara?” Više ga nije slušala. Odjednom joj je sinulo da on ni najmanje nije sumnjao u to da će ona prihvatiti. Uvek je znao da će mu oprostiti i primiti ga nazad. Čak i pre nego što se izvinio ili izjavio da je pogrešio, znao je da će ona reći da. I bio je u pravu, zar ne? Oprostila mu je, i rekla je da. Pa zašto joj je to onda smetalo? Nije znala. Ali još više joj je smetala pomisao da joj venčanje planira neki kreten u havajskoj košulji i njegova kao prut žgoljava devojka koji su smatrali da je kul proslaviti rođendan u prokletoj kuglani. Ugrizla se za usnu. Sve ono vreme dok joj je nedostajao Hju i stari život u Londonu, zaboravila je na ljude kao što su Adam i Džesika. Čudno kako sećanje ume da bude selektivno, sećaš se dobrih stvari, ali prigodno brišeš sve ostalo. „Dakle, šta misliš?” „Da, to je dobra zamisao.” Klimnula je glavom i potrudila se da deluje oduševljeno. Na kraju krajeva, nisu joj bili važni Adam i Džesika. Važno je bilo to što je Hju konačno govorio o njihovoj vezi. Posle dve godine, nije raspravljao o kamatama, tržištu nekretnina ili kako Tajgeru Vudsu ide na Otvorenom prvenstvu Amerike. Govorio je o venčanjima. Njihovom venčanju. „A posle toga, mislim da nam Adam može srediti da napravimo prijem u Soho hausu.” „Zvuči sjajno.” Zvuči prokleto užasno, naježila se, pokušavajući da se nasmeši i istovremeno ne misli na sve one naduvane drkadžije koji su bili članovi - kao Adam. Hrana je konačno stigla. Losos en croûte za Hjua, testenina za Frenki.
Mada, nije mnogo jela, nije bila gladna. Umesto toga je čeprkala po hrani i popila previše vina dok su ćaskali. Oboje su odlučili da ne razgovaraju o poslednjih nekoliko meseci. Hju je rekao da je verovatno bolje da to zadrži svako za sebe. Neka bude čist početak. Zašto pričati o prošlosti kad su imali čitavu budućnost pred sobom? Složila se. Razgovor o prošlosti bi značio i razgovor o Rajliju. Umesto toga, nastavili su razgovor o predstojećem venčanju, ili je Hju govorio a Frenki slušala. Uglavnom njegove stavove o gostima na venčanju: „Ne podnosim svog šefa Grejama i njegovu ženu Sandru, ali ne želim da ugrozim svoju priliku za unapređenje. Šta misliš da ih pozovemo samo na večernji prijem?” Crkva: „Zaista želiš crkveno venčanje? Ja sam u stvari pomišljao na Matični ured u Čelsiju.” Medeni mesec: „Znam da voliš da ležiš na plaži, dušo, ali meni se prilično sviđa Nepal.” Kakva ironija, pomislila je Frenki. Tako dugo je želela da razgovara o venčanju, ali sada, posle samo jedne večeri, shvatila je kako planiranje venčanja može biti zapravo dosadno. Kad je Hju prešao na temu momačke večeri - Adam je predložio da on i nekoliko momaka provedu vikend na pejntbolu - zurila je odsutno u svoj verenički prsten, sjajan i blistav, koji joj je stajao uspravno na prstu kao novi klinac u razredu. Usamljeni dijamant postavljen uspravno na zlatnom postolju od dvadeset dva karata. Kad ga je dodirnula, odjednom se setila prstena koji joj je Rajli napravio od uvijenog parčeta zlatne folije sa šampanjske boce. Nije znala gde je, verovatno ga je izgubila u žurbi dok je napuštala Las Vegas. Čim se setila, rastužila se. Blesava je. Hjuov verenički prsten je prelep, zašto razmišlja o Rajlijevom? Kad su ispili kafu i pojeli one čokoladne kolutiće s narandžom koji su uz nju išli, otišli su do sobe. Posle nekoliko čaša vina umirala je za cigaretom, ali se setila koliko Hju mrzi kad ona puši, pa je sačekala da on ode u kupatilo. Nema sumnje da će se tamo zadržati dugo, da će se češljati, čistiti zube koncem, ispirati usta vodicom - imaće dovoljno vremena da ispuši pljugu. Nakon što je prebacila stari vuneni džemper preko ramena, otvorila je
klizna vrata ka maloj natkrivenoj terasi, sela na gvozdenu baštensku stolicu i zapalila Ritin amerikan spirit. Povukla je dim i posmatrala kako žar sija narandžastim plamenom u prohladnoj tami, osećajući kako joj hladnoća metalne stolice prodire kroz pantalone. Ovde napolju je bilo tako tiho i mirno. Nije se čulo lagano brujanje saobraćaja, buka televizora, čavrljanje ljudi. Prenoćište je bilo smešteno na samoj ivici kanjona. Na svetlu, pogled odande je bio predivan, prema hotelskoj brošuri u boji, ali večeras je samo mogla da vidi mekano crnilo istačkano bledim sjajem svetala iz okolnih krčmi. Posle nekoliko minuta je počela da oseća hladnoću. Zadrhtala je, uvukla ruke u rukave džempera, podigla kragnu i čvrsto je stegla. Čim je to učinila, nešto joj je ispalo iz džepa. Blesnulo je, pre nego što je nestalo između pukotina na drvenom podu. Isprva se nije obazirala, jer je završavala cigaretu, sve dok radoznalost nije preovladala, pa se sagnula i prešla prstima preko ivice drvenih dasaka sve dok nije nešto napipala. Malo i krhko. Podigla ga je. Bio je to Rajlijev prsten. Sav iskrivljen i zgnječen u džepu. Sigurno ga je tu spustila sinoć kad se u žurbi pakovala i sasvim je zaboravila na njega. Proučavala ga je dok joj je ležao na dlanu. Prizvao joj je toliko uspomena. Tako mnogo pomešanih osećanja bilo je u njoj. „Šta radiš tamo?” Pojavio se Hju. „O, ništa”, vedro je odgovorila, i brzo kao muholovka sklopila prste oko prstena. „Samo sam izašla na svež vazduh.” Nežno se osmehnuo, zagrlio je i nagnuo se napred da je poljubi. Ne strasnim poljupcem jezikom i pljuvačkom, već čvrstim poljupcem na usne. Bio im je to prvi poljubac otkako ju je zaprosio i Frenki je bila iznenađena kad je shvatila koliko je bio čudan. Gde je bio vatromet? Ubrzani puls? Gubitak daha? Odbacila je tu misao. Bila je glupo romantična. Vatrometi su za filmove. „Jesi li pušila?” Nabrao je nos. „Ne”, branila se. Osećala se kao dete uhvaćeno u krađi slatkiša.
„Mmmm.” Sumnjičavo ju je privukao bliže. „Dolaziš li u krevet?” Ovo je bio Hjuov način da joj saopšti kako želi da vode ljubav. Deset godina provedenih u državnoj školi sa internatom za dečake nije mu pomoglo da slobodno priča o seksu, već je umesto toga govorio nešto kao: „Jesi li umorna?” ili „Hoćemo li ranije na spavanje?” Oklevala je. Tog trenutka bi trebalo da se izgube jedno drugom u zagrljaju, sruše se na krevet i krešu do ludila. O tom trenutku je sanjala mesecima, zamišljala šta će reći, kako će reagovati. Ali sve to vreme nije nikad pomišljala da će se osećati ovako. Razdražljivo, nelagodno, nesigurno, kao krivac. Pogodilo ju je bez upozorenja. Shvatila je da će se ako spava s Hjuom, osećati kao da je prevarila Rajlija. Kakvo uvrnuto otkriće. Šta joj pada na pamet? Ovo je suludo. Smešna je. Uda je se za Hjua. Voli Hjua. Zar ne? Nasmešila se i nežno mu stisnula ruku. „Za trenutak.” Dok ga je posmatrala kako nestaje u sobi, naslonila se na gvozdenu ogradu, i pokušala da razbistri glavu. Sve što se desilo u poslednjih četrdeset osam časova potpuno ju je zbunjivalo. Verovatno će se osećati mnogo bolje kad se dobro naspava. Da sebi vremena da joj se sve slegne. Ispružila je šaku i ponovo kratko pogledala prsten pre nego što ga je čvrsto gurnula nazad u džep. Bilo joj je žao što ga nije izgubila. Prokleta stvar joj samo donosi nevolje. Noćna lampa je bacala bledu svetlost preko sobe i senke preko vaze koja je sad bila puna cveća što joj je Hju kupio na benzinskoj pumpi. Bacila je pogled na njega. Već je bio u krevetu, leđima okrenut od nje. Primetila je njegovu odeću uredno složenu na stolici, a ne razbacanu svuda po podu kao što bi činio Rajli. „Hju.” Nije odgovorio. Otkopčala je džemper i bacila ga na pod. Pa, mora napraviti malo nereda za spremačice. „Hju?” Ispružila je ruku da mu dodirne rame i tada mu je čula disanje. Duboko i teško. Zaspao je. Od mešavine džetlega i dveju boca čileanskog šardonea. Nasmešila se u sebi, a
onda zastala. Zašto joj je tako laknulo?
Četrdeseto poglavlje
„Prokletstvo, pa to je odbegla mlada.” Čim je Frenki oprezno otvorila vrata stana, pozdravila ju je Rita, koja se pojavila iz spavaće sobe, žurno vezujući satensku kućnu haljinu oko struka. Frenki je spustila kofer na pod i osmehnula se s grižom savesti. „Mogu sve da objasnim.” „Dobro”, odvratila je Rita. Otapkala je do kuhinje i smireno pristavila čajnik, pre nego što se naslonila na frižider, prekrštenih ruku, i optužujuće se zagledala u Frenki. „Ali bolje je da bude dobro.” Sedele su napolju na balkonu, upijale toplotu slabog januarskog sunca, i uz tri šolje čaja i pola paklice cigareta, Frenki je sve ispričala Riti - o Hjuovom iznenadnom dolasku na novogodišnje veče, njegovoj prosidbi i njenoj reakciji, i kako je, u tih nekoliko trenutaka, bila prisiljena da bira. Osetila je olakšanje što konačno s nekim može da razgovara, da skine sa sebe teret svih emocija i razmišljanja koja su joj se kovitlala u glavi poslednjih četrdeset osam časova. A kao najbolja prijateljica i osoba od poverenja, Rita ju je strpljivo slušala, umakala kesice čaja, tražila šibice, saosećajno klimala glavom, „Ali znam da sam donela pravu odluku time što sam odlučila da se udam za Hjua”, promrmljala je dok je mazila Freda, koji joj se ispružio na krilu kao čupavi tepih. „Znaš koliko sam bila očajna kad smo raskinuli, zar ne?” Pogledala je Ritu. „Nisam ni pomišljala da ćemo se pomiriti. Mislila sam da nam je veza gotova zauvek. I zato sam, kad sam upoznala Rajlija...” Glas joj je utihnuo dok se igrala Fredovim mekanim ušima. „Pa, u svakom slučaju, zaista sam srećna.”
Rita nije bila sasvim ubeđena u to. Za nekoga ko je trebalo da bude srećan i zaljubljen, Frenki joj je izgledala nekako jadno. Ali ovog puta će zadržati mišljenje za sebe. Nikad joj se nije dopadao Hju, ali sad nije bilo vreme da ga ogovara. Frenki je od nje očekivala pravu, prijateljsku podršku. A to je značilo držanje gubice začepljenom. Usiljeno se nasmešila, odagnala te misli i utešno stegnula Frenkinu ruku. „Kad ti poleće avion?” Pokušala je da zvuči veselo. „U pola šest, večeras.” „ A šta će biti sa ovo dvoje?” Rita je pomerila u stranu Džindžer, koja je zauzimala veći deo ležaljke. „To mi je najteže”, uzdahnula je Frenki dok je prstom trljala Fredovu bradu, i izazivala ga da prede dok se zadovoljno istezao. „Oboje stare, Fred ima artritis u šapama a Džindžer je sklona plućnim infekcijama. Ne sviđa mi se pomisao da provedu šest meseci u karantinu... zatvoreni u kavezu...” Glas joj je utihnuo. Nije želela da prizna kako je Hju u stvari predložio da ih uspavaju, uz objašnjenje da je to „najbolje i nema nikakve veze s njegovim alergijama”. „Naravno da mogu ostati ovde sa mnom.” Rita je preduhitrila Frenkino pitanje. „Mislim da im losanđeleski stil života u svakom slučaju mnogo više odgovara od skučenog stana u Fulamu.” Pogledala ih je oboje, kako se istežu i predu na suncu. „Ovo im može biti starački dom”, rekla je, nasmejala se i prešla okrnjenim noktom preko Džindžerinih šapa. „Što nije loše, s obzirom na to da je moja baka završila u montažnom bungalovu u Skarborou.” Frenki je znala da je u pravu, ali i pored toga se osećala loše. Biće očajna ako ostavi Freda i Džindžer. „Hvala...” Zahvalno se nasmešila. „Za sve.” Očetkala je s majice dlake, i pogledala na sat. „Sranje, to je već vreme? Bolje da krenem i spakujem se.” Ustala je i ušla u stan. „Sačekaj časak,” Rita je skočila s ležaljke, ali bilo je prekasno. Frenki je već otvorila vrata spavaće sobe, i zaprepastila se kao nikad u životu. Isto tako i Dorijan, koji je već pola sata ležao začepljenih usta vezan lisicama za dušek, samo u Ritinom
donjem vešu viktorija sikrit. Ne znajući da li da se smeje ili da vrisne, Frenki je prekrila rukom usta da bi im se, samo nekoliko trenutaka kasnije, pridružila i Rita. Pocrvenela je kao koren njene kose čim je primetila Frenkin izraz, i izustila: „Mogu sve da objasnim.” Nije joj trebalo dugo da se spakuje. Bilo je čudno to kako joj je za samo nekoliko meseci većina odeće izgledala stara i prevazidena. Gospode, jesam li zaista ovo nosila, pomislila je kad je iskopala groznu dugačku suknju s faltama sa strane. Možda je bila u prošlogodišnjem Vogu, ali ove godine će je sigurno dati nekoj dobrotvornoj organizaciji. Ubacila ju je u kantu za smeće i utešila se mišlju da će joj čišćenje ormara biti dobar izgovor da ode u kupovinu kad se vrati u London - iako nije znala s kojim novcem. Kreditne kartice je odavno iskoristila do krajnjih granica i još je dugovala Riti hiljadu dolara. Trudeći se da ne razmišlja o zabrinjavajućem stanju svojih finansija, ispraznila je dve fioke pune kozmetičkih sredstava i ugurala ostatak odeće i knjige u dva kofera. Vratiće Riti novac čim pronađe posao. Pogledala je prtljag. Neprijatno je bio izbočen, te je morala da sedne na kofere kako bi ih zatvorila, rastezala je dronjavu svetlosmeđu tkaninu sve dok ih nije zakopčala. Osetila je knedlu u grlu. Sad kad je kucnuo čas, bilo joj je teško da krene. Osvrnula se po sobi i ostatku stana, i bilo joj je jasno koliko se vezala za njega. Kako je, a da to nije ni shvatila, to mesto počela da smatra domom. „Dakle, to je to.” Trudeći se da zvuči vedro i veselo, odvukla je prtljag u hodnik. Zašto spakovana odeća postaje tri puta teža? Odgurala je kofere u ugao, i zadržala dah. „Ne ideš valjda već, zar ne? Napravio sam ti čaj od slatkog korena.” Nakon što ga je onako uznemirila u spavaćoj sobi, Dorijan je, u prilično prikladnoj majici „baš me briga za gluposti”, bio u kuhinji i petljao oko osveženja pokušavajući da sakrije postiđenost. Budući da je bio ponosan na svoju veštinu u krevetu, kao i na svoju zavodničku i seksualnu privlačnost, to što ga je cimerka uhvatila u grudnjaku i čipkanim podvezicama bio je udarac
za njegovu muškost. Muškost, koju je Frenki uspela dobro da osmotri. Šta sam ti rekla za pripremanje toga ovde? Zasmrdećeš mi ceo stan”, progunđala je Rita i blagonaklono ga udarila kuhinjskom krpom. Frenki se nasmešila. Rita joj je rekla da je ovo samo seks - bio joj je preko potreban, a Dorijan je bio bolji od vibratora - ali dok ih je gledala zajedno, kako se smeju i šale, videla je da među njima postoji nešto više od istovremenih orgazama. Ličili su na stari bračni par. „Bolje je da krenem. Hju me čeka napolju u autu. Odvešćemo se pravo na aerodrom.” Pogledala je Ritu. „Rekao je da je verovatno bolje da ne ulazi.” „Prokletstvo, ženo, pozovi ga da uđe. Voleo bih da upoznam tvog budućeg.” Dorijan se nasmešio želeći da pokaže kako se ne ljuti zbog onoga što se desilo u Vegasu. Sve dok nije uhvatio Ritin pogled i predomislio se. „Mada, možda si u pravu. Saobraćaj ume da bude grozan na auto-putu 405.” Zgrabio je Frenki oko struka, čvrsto je stegao i sočno poljubio. „Zbogom, lepotice. Čuvaj se.” Odjednom se prilično raznežio. Frenki se slabašno osmehnula. Nedostajaće joj Dorijan. U Fulamu nema nikoga sličnog njemu. „Pa, pretpostavljam da je to to.” Dok je stajala na stazi u kućnoj haljini, Rita se ugrizla za usnu. Trudila se da bude hrabra, ali nikad joj nisu dobro išla opraštanja. Samo što nije počela da cmizdri. Frenki je klimnula glavom i usiljeno se nasmešila. Ostalo joj je još nešto. Nije ništa rekla o Rajliju. Previše se plašila šta će joj Rita reći. Ali sad je znala da ne može otići a da ne pita. Samo što nije morala, jer joj je Rita pročitala misli. „Rekla sam mu da dolaziš danas po stvari. Da odlaziš danas po podne.” Pogledala je u Frenki, gotovo se plašeći da je gleda u oči. „Nije želeo da te vidi.” Bledo se osmehnula u znak izvinjenja. „Ali želeo je da ti ovo dam.
Rekao je da sačekam da se spakuješ. Mislim da je želeo da ti to bude poslednja uspomena na Los Anđeles.” Izvukla je fotografiju iz džepa i predala je Frenki. Bila je to njena crnobela fotografija koju je on snimio na plaži Malibu. Talas joj je pokvasio farmerice dok je smejući se istrčavala iz mora. Inače je mrzela kad je neko slika, uvek bi se ukočila i bilo joj je neprijatno, ali toga dana je Rajli uspeo da je opusti pred foto-aparatom, i osećala se prijatno i prirodno. Frenki se zagledala u fotografiju, prisećajući se. Nikad nije videla sebe da izgleda tako srećno. „Pogrešila sam”, Rita joj je prekinula misli. „U čemu?” Podigla je pogled s fotografije. „Nije to bila samo prolazna veza... barem ne za njega.” Pogledale su se, i nijedna nije progovarala. „Frenki, možeš li da požuriš? Zakasnićemo” doviknuo je Hju iz kola i zatrubio. „Da... dolazim.” Frenki je pokušala da proguta ogromnu knedlu u grlu, zagrlila je Ritu, koja je stavila sunčane naočare da sakrije suze, i uz kratko mahanje je krenula prema Hjuu, koji ju je čekao da ubaci kofere u prtljažnik. Nije se osvrnula.
Četrdeset prvo poglavlje
„Kvantas, Virdžin, Delta, Er Malezija...”, Hju je iščitavao spisak dok je pogledom tražio na prijavnim šalterima poznati crveni, beli i plavi znak Britiš ervejza. Na losanđeleskom aerodromu je bilo užurbano kao i obično, vrvelo je od ljudi s prtljagom i loše umotanim suvenirima, rođaci i prijatelji su ih pratili i pozdravljali se s njima, uniformisano obezbeđenje se šetalo s vokitokijima, a veterani Vijetnamskog rata su zveckali limenkama sa novčićima od milostinje. Frenki je pratila Hjua, koji je gurao kolica za prtljag i prolazili su kroz terminal, rashlađen klima-uređajem posle spoljašnje vlage, prolazili su kroz redove putnika, stezali pasoše i karte i čekali da se čekiraju. „Aaaa, evo ga”, veselo je objavio Hju, a onda je zastenjao. „Prokleto tipično. Uvek mora da bude najduži.” Kolona ljudi i njihovih kofera krivudala je između belih graničnih traka. Ozlojeđeno je stao na kraj reda. „Jesi li dobro, dušo? Veoma si tiha.” „Da, dobro sam.” Frenki se malodušno osmehnula. Ali nije bila dobro. Tokom cele vožnje do aerodroma nije prestajala da misli na Ritine poslednje reči. „Nije bila samo prolazna veza... barem ne za njega.” Navele su je da posumnja u svoje rasuđivanje. Tako je dugo ubeđivala samu sebe da joj je Rajli bio samo letnja avantura - i gotovo je u tome uspela - ali sada se osećala kao da je sakrivala istinu. Te prve noći koju je provela s Rajlijem, posle zabave, rekao joj je nešto što neće nikad zaboraviti. Znaće da je prebolela nekoga tek onda kad više ne bude mislila na njega pre nego što zaspi noću ili kad se probudi ujutru. Neće mu videti lice kad sklopi oči. I sinoć kad je legla u krevet pored Hjua, pokušavajući da zaspi uz postojani ritam njegovog disanja, misli joj nisu odlutale ka njemu u ošamućenom stanju između jave i sna, i nije njegovo lice
videla kad je ugasila svetio. Već Rajlijevo. Red se pomerio napred. Ispred njih je bio par u kasnim dvadesetim. On ju je zagrlio, a ona mu je naslanjala glavu na rame. Očito su bili vrlo bliski. Frenki nije mogla a da ih ne gleda dok su se nežno ljubili. I primetila je način na koji ju je gledao. Pokušala je da zanemari tugu koju je osetila, okrenula se i pogledala u Hjua. Bio je zauzet popunjavanjem oznaka za prtljag, i nije obraćao pažnju na nju. Uvek se ovako ponašao na aerodromima, uvek je nastojao da preuzme kontrolu. Gledala ga je kako se muči da ih zakači za njene kofere, koji su se iskrzali na ivicama od višegodišnjih odlazaka na putovanja. Oštra suprotnost u odnosu na njegov komplet ergonomski oblikovanog kofera na točkice samsonajt. „Sledeći molim.” Službenica Britiš ervejza iza pulta im je mahnula da priđu. „Bože, mi smo na redu”, prosiktao je Hju i ispustio olovku požurivši da pokrene kolica za prtljag. Uvek takmičarski nastrojen, pojurio je prema pultu kao da prolazi kroz traku na kraju trke. Frenki se nije tako žurilo. U stvari, ukopala se u mestu. „Koliko komada prtljaga?” „Šest, bojim se. Moja verenica ne voli da putuje rasterećeno.” Izveštačeno se nasmejao ne bi li šarmirao stjuardesu pa da mu ne naplati višak prtljaga, a možda ih i prebaci u biznis-klasu. „Je li tako, dušo?” Obgrlio ju je oko struka, ali nezgrapno i ukočeno. Nije bio sklon javnom pokazivanju emocija pred uniformisanim licem iza pulta. Frenki nije odgovorila. Nije mogla ništa da kaže, ali ogluvela je od unutarnjeg glasa koji joj je vikao: „Stani, pogrešila sam.” Zato što jeste. Napravila je užasnu grešku. Hju se možda nije promenio, ali ona jeste. Bila je drugačija od one devojke naslonjene na šank na Hitrou, koja je ispijala votke pokušavajući da ublaži bol, i koja je stigla u Los Anđeles mamurna i slomljenog srca.
I kad je to konačno sebi priznala, znala je da nikako ne može da se vrati životu s Hjuom. Njihovoj vezi je prošao rok trajanja. Hju ju je zaprosio, ali joj nijednom nije rekao da je voli. A nije ni ona njemu. Zato što više nije bila zaljubljena u njega. Srce joj je zalupalo kao čekić kad je konačno priznala sebi. Ona je zaljubljena u Rajlija. „Želiš li sedište pored prozora ili prolaza?” „Nijedno.” „Šta?” Stjuardesa i Hju su progovorili istovremeno. „Ne idem s tobom.” Puls joj je bio tako ubrzan da je jedva procedila reči. Ali kad je to uradila, osetila je ogroman talas olakšanja. Nije nimalo sumnjala da čini pravu stvar. U stvari, prvi put u roku od nekoliko nedelja bila je sigurna. Voli Rajlija. Dobro, verovatno je sve zauvek upropastila, ali možda, samo možda, postojala je mogućnost, i ako ne pokuša, nikad neće saznati. Rita je bila u pravu. Morala je da sledi svoje srce. Nije to kockanje. Nije imala šta da izgubi. Pogledala je u Hjua. Prvi put u životu je izgledao zbunjeno. „Jesi li nešto zaboravila? Ako si nešto ostavila, mogu to i da nam pošalju”, brbljao je, a glas mu se pojačavao. Povukao je okovratnik, koji je počinjao da ga steže i davi. Odmahnula je glavom. „Nisam ništa zaboravila.” Nije se dala uzdrmati. Sad kad je počela, nije se više mogla zaustaviti. „Između nas više nije isto, Hju. Kad si prekinuo vezu, bila sam očajna, mislila sam da te nikad neću preboleti. Slomio si mi srce, znaš...” Na trenutak ga je pogledala. Odjednom joj ga je bilo žao. „Pretpostavljam da sam i ja dosta kriva. Nije trebalo da pristanem kad si me zaprosio. Ali čim si se pojavio u Vegasu, sva stara osećanja su mi se vratila. Samo što sad znam da su ona upravo to. Stara osećanja.” Progutala je i duboko udahnula. „Nisam više zaljubljena u tebe.” Bio je to šamar posred lica. Gledao ju je s nevericom. Nije mogao da poveruje u ono što čuje. „Vidi, znam da će nam trebati malo vremena da se ponovo naviknemo
jedno na drugo”, počeo je, postiđeno pročistivši grlo. „I ako pokušavaš da mi kažeš da si spavala s nekim drugim, u redu je. Naravno da ne želim da znam pojedinosti, ali bio bih licemer kad ne bih priznao da sam i sam imao nekoliko vezica.” Pocrveneo je. „Mislim, nisam ni ja baš bio u celibatu ovih poslednjih nekoliko meseci.” Ovo priznanje je nije nimalo pokolebalo. „Nema to nikakve veze s tim što sam spavala s nekim drugim.” „Hoćeš da kažeš da jesi?” Bio je zapanjen. Putnici su nestrpljivo zurili, izvijali vratove da vide šta ih zadržava na početku reda. Osetivši poglede na sebi, Hju je počeo nelagodno da petlja. Nije voleo da bude u središtu pažnje, osim kad je na terenu za golf. U šta prokleti Amerikanci bulje? Šta misle, ko je on? Životinja u zoološkom vrtu? Ponovo je pročistio grlo, očajnički prošao prstima kroz kosu i, nagnuvši se bliže, procedio: „Vidi, je li ovo neka tvoja osveta? Znam da si bila uznemirena što smo raskinuli na tvoj rođendan, ali izvinio sam ti se.” Prostrelio je pogledom ženu koja je jela kokice i prekoračila obeleženu liniju kako bi bolje čula i obavestila ostale putnike u redu. „Ne pokušavam da ti se osvetim.” „Ako želiš da puzim, nemam nameru.” Razdražen zbog neželjene publike, uputio je gomili preki pogled. Još malo pa bi možda mogao početi i karte da prodaje. Ali oglušili su se i nastavili da gledaju. Ovo je bilo bolje nego u filmovima. „Ne želim to.” Uzdahnula je, skinula prsten i pružila mu ga. „Žao mi je, Hju.” Žamor iščekivanja je utihnuo, dok su se putnici naprezali da čuju kraj ove uzbudljive epizode. Baš kao i stjuardese, koje su zadržavajući dah posmatrale odvijanje scenarija. S nevericom je zurio u prsten. „Šta to govoriš?”
Nije mogla odoleti da ne ponovi njegovu rečenicu. „Kažem da je gotovo.” Nekoliko ljudi je zapljeskalo kad se, sakupivši prtljag, Frenki okrenula i ostavila zapanjenog Hjua za pultom. Znala je da je neće pratiti, ponos mu ne bi dozvolio. I bilo joj je drago što je tako. Nije to ni želela. Uz osećaj kao da joj je ogroman teret skinut sa pleća, provukla je prtljag kroz gomile putnika koji su zurili u nju kao da je neka manje poznata slavna ličnost, preko aerodromske dvorane sve do kliznih vrata. Bog zna šta će se sada desiti. Šta će raditi u Los Anđelesu bez novca i posla? Nije razmišljala unapred. Ali jedno je bilo sigurno - ovoga puta donela je pravu odluku. Nije zastala sve dok nije izašla. Sve dok joj se ručke kofera nisu usekle u prste i dok ih, nesposobna da ih dalje nosi, nije spustila na pločnik. Duboko je udahnula vreo, prašnjav, zagađeni kalifornijski vazduh i naslonila se umorno na zid, dokono posmatrajući kolonu automobila koji su dolazili i odlazili. Zar nije ovo deo u filmu kad se frajer u koga je junakinja zaljubljena pojavljuje niotkuda i govori joj da je voli? Sumorno se osmehnula. Ovo možda jeste Los Anđeles, ali nije se zavaravala. Raniji optimizam joj je bio samo pusta želja. Upropastila je sve s Rajlijem. Istinski upropastila. Nikad joj neće oprostiti, i ko može da ga krivi? Ostavila ga je pred oltarom upravo na novogodišnje veče. Čučnula je na pod, potražila po torbi i izvukla zgužvanu paklu cigareta. Rita joj ih je dala „za hitan slučaj”. Osmehnula se. Zaista bi trebalo da nazove Ritu, ali nije mogla još s njom da se suoči. Trebalo joj je nekoliko minuta da bude sama sa sobom, da razbistri glavu. Nazvaće je kad popuši cigaretu. Sad, kad bi samo pronašla vatru... Prokleto tipično, imala je sve osim šibica - tampone, žvake, nekoliko hemijski koje cure. Prstima se očešala o novčanik a ispod njega, napola sakriven, nalazio se Rajlijev prsten. Spremala se da ga baci, ali nešto ju je zaustavilo sentimentalnost, glupost, nada... nazovite to kako god hoćete, ali nije mogla. Navukla ga je na prst. Ponašala se glupo. S njom i Rajlijem je bilo završeno, i što pre to prihvati i nastavi sa životom, tim bolje. Šmrknula je. Gde su sad
te proklete šibice? „Treba li ti vatra?” Čula je glas iza sebe i podigla pogled. Rajli. Na momenat, nije ništa rekla. Nije mogla. Vežbala je šta će reći ako ga ikad ponovo vidi, sve je smislila. Ali sada, dok ga je gledala kako stoji pred njom u ispranim starim farmericama i otrcanoj majici koju nije želeo da baci, neobrijan, sa razbarušenom kosom i onim prokleto plavim očima u koje je mogla da utone, zaboravila je na pripremljeni govor. „Šta ti radiš ovde?” Pogledao ju je pravo u oči, a lice mu se razvuklo u dugi, lenji osmeh. „Zar si stvarno mislila da ću dozvoliti napornoj Engleskinji da mi tako lako umakne?” Ovo baš i nije bio romantičan odgovor kakvom se nadala. „Hoćeš da kažeš da sam ti naporna?” „Pa, šutnula si me.” „Ne bih to baš tako nazvala...” Zaćutala je kad ju je Rajli privukao k sebi. „Zaveži, Frenki,” I pre nego što je stigla da se pobuni, sagnuo se i poljubio je. Ko kaže da se to dešava samo u filmovima?
Napomene
1 Igra rečima. Parfem Kelvina Klajna zove se Eternity što prevedeno sa engleskog znači večnost.(Prim. prev.) 2 Aluzija na naziv čuvenog britanskog pop sastava popularnog sredinom osamdesetih godina XX veka. (Prim. prev.) 3 Vrsta sira. (Prim. prev.) 4 A Single While Female - američki horor film. (Prim. prev.) 5 Engl.: randy - pohotijiv, sladostrastan, bludan. (Prim. prev.) 6 Točak za mučenje. (Prim. lekt.) 7 Aboridžinski muzički instrument u obliku dugačkog roga. (Prim. prev.) 8 Indijski čvorak. (Prim. lekt.) 9 Engl.: Count On Us - računajte na nas; posebno pripremljena niskokalorična hrana iz robne kuće Marks i Spenser. (Prim. prev.) 10 Take That - nekadašnji britanski pop bend. (Prim. prev.) 11 Junaci američke naučnofantastične komedije. (Prim. prev.) 12 Psihološka pojava do koje dolazi kad vam se čini da svaki naredni dan proživljavate potpuno isto kao i prethodni. (Prim. prev.)
13 Desinhronizacija (disritmija) u organizmu čoveka, nastala kao posledica letenja avionom kroz više časovnih zona, najčešće nakon međukontinentalnih letova. (Prim. lekt.) 14 Aspartam - veštački šećer, veoma opasan po zdravlje. (Prim. prev.) 15 Vrsta sladoleda. (Prim. prev.) 16 Happy hour - vreme kad kafići, barovi ili restorani nude popust na alkoholna pića. (Prim. prev.) 17 Stephen Fry - engleski glumac, scenarista, novinar, pesnik, televizijski voditelj, filmski režiser itd. (Prim. prev.) 18 Reči pesme Do-re-mi iz filma Maje pesme, moji snovi. U pitanju je igra reči, jer se srna na engleskom kaže doe, a zrak je ray i te reči se izgovaraju isto kao i note. (Prim. prev.) 19 Oznaka za vozilo koje služi za vozačku obuku. (Prim. prev.)
