Lori Dobson Smirena Ljubav

1.

Bronvin lenjo otvori oĉi, ali ih istog trenutka ponovo zatvori zaslepljena snaţnim popodnevnim suncem. Kratak, omamljujući dremeţ u koji je zapala  poslednjih pola sata ĉinio joj je dobro i ţelela je još malo da ga produţi. Dan  je za nju poĉeo još od pet sati ujutru. Od tada nije ispuštala iz ruke svoju ĉetku za farbanje, osim za kratku uţinu. Pospano se okrenula na leda, osećajući trenutno vrelinu sunca na stomaku i grudima. U njenoj usporenoj svesti, u laganom ritmu, smenjivale su se slike... Videla je uvek i ponovo Lori, nasmejanu i veselu, okupanu suncem, u tihom

smiraju dana. Sunce... Ono je zaista imalo moć da zagreje. U proteklih šest meseci ne samo da je dalo njenoj koţi bakarnu boju, već je uĉini lo da joj iz kostiju išĉili ledena hladnoća koja joj se nakupila tokom protekle zime. Mislila je da se to nikada neće dogoditi. A eto, ipak se desilo. Bronvin na trenutak oseti neko tiho, setno zadovoljstvo.  Nekoliko sekundi napeto je osluškivala zvukove oko sebe, kao da je to nešto novo za nju, nešto što je tek upra vo otkrila: meko škripanje vrelog  peska pod leĊima ĉim se malo pomeri; udaljeni krik galebova i neprekidno udaranje talasa o obalu. To je sada bio njen novi svet. Upijala je te drage,  poznate zvuke svakom ćelijom svog tela, od duge, tamne k ose, ose, preko  preplanulih ramena i grudi, do dugih, dugih, bakarnih jnogu.

Ponovo je sanjala Dţoa. On je voleo njeno telo i isticao je to u svakom trenutku. To što je imala punih dvadeset i osam godina i što je rodila dete nije ostavilo nikakvog traga ni na njenom licu, ni na telu. Samo kada bi otvorila

svoje velike kestenjaste oĉi u njima se mogla nazreti tuga i njeno ţivotno iskustvo. Ali, Bronvin je znala da Dţoe nije bio od onih koji gube vreme  prouĉavajući tuĊa osećanja. Bio je suviše opsednut opsednut sobom. I ponovo je sanjala onaj dan posle Lorine sahrane, dan kada mu je saopštila da ţeli razvod. Videla je njegovo lice na kome se jasno ĉitao bol. On to nije ţeleo. Ne bi bilo razvoda da mu je dozvolila mogućnost izbora. MeĊutim, svesno je iskoristila njegove avanture sa drugim ţenama, stavljajući ga pred svršen ĉin: ako joj da razvod, neće biti skandala. Zapravo, ona je bila ta koja nije imala izbora. Nikada ni sa kim u svom ţ ivotu, nije bila surova. Samo se Dţoom. I samo tog dana.  Naglo je otvorila oĉi i uspravila se u sedeći poloţaj, osećajući odjednom gotovo nesnosnu vrelinu. San je bio gotov. Trebalo je ţiveti dalje. Ono što je uraĊeno - uraĊeno je, to se više ne moţe izmeniti. Jedino što preostaje je  prihvatiti te stvari stvari i ţiveti s njima. U trenutku kada se pok renula, renula, Dţipsi je podigla svoju veliku glavu i veselo  je pogledala. Bronvin se osmehnu. Blago je pomilovala ogrom nu, ĉvrsto graĊenu ţenku njufaundlenda, koja nije skrivala svoju radost što joj je gazdarica budna i što će sada obe otići na svoje uobiĉajeno, gotovo ritualno

 popodnevno kupanje. Vlaţna njuška meko je udarila Bronvin u rame i ona se glasno nasmejala obuhvativši sa obe ruke glavu psa. Dţipsi je bila njena telešna garda. Pored toga, ona je ĉinila podnošljivijom dobrovoljnu izolaciju od sveta na pustoj i usamljenoj obali Merit Ajlenda. Sa svojih sedamdeset

kila kostiju i mesa Dţipsi je predstavljala snaţnog i pouzdanog ĉuvara, a njihova obostrana ijubav prema vodi još više ih je zbliţila. Pas je ustao i zakoraĉio u penu a zatim stao i osvrnuo se ka njoj. Bronvin se  ponovo osmehnu, poruka je bila više nego jasna. I sama je ustala i lenjo se  protegla, osećajući kako je napuštaju poslednji ostaci pospanosti. Obala je,  jatan, a kao i uvek, bila pusta. Okean je u oktobru umeo da bude priliĉno nepri jatan, i sunce je bilo nepredvidljivo, sijajući jednog trenutka svom ţestinom, a već sledećeg nestavši iza tamnog, pretećeg oblaka. Talasi su u ravnomernom ritmu udarali o pešĉanu obalu, izbacujući školjke i krabe, a zatim se povlaĉili povlaĉili ka puĉini, uzimajući zalet za novi udarac te Bronvin se blago najeţila, osetivši w hladnu, osveţavajuću vodu oko ĉlanaka. Zatim je hrabro i bez oklevanja zagazila još dublje, osećajući pod nogama  bockanje finog, sitnog šljunka. Duboko je udahnula i bacila se u sledeći talas, zar onivši onivši u samo njegovo podnoţje. Zaĉula je iza sebe iznenadan Dţipsin laveţ, ali nije obratila paţnju. Napeto  javala  je oĉekivala dolazak velikog, zapenjenog talasa ĉija se kresta presi javala zlatom pod zracima kasnog popodnevnog sunca. Bio je dovoljno veliki da mu se prepusti i da je svojim zamahom odnese ponovo do obale. Bronvin je

uţivala u ovakvom surfingu i umela je da ostane u vodi sve dok joj usta ne  poplave od hladnoće. Koncentrisano je plivala u mestu oĉekujući do lazak talasa, kada je u magnovenju primetila pri metila dete.

 Njegova crvenokosa glavica jasno se ocrtavala u plićaku, na pozadini puste  pešĉane obale. Dete je bilo malo, suviše malo da bi samo sedelo u vodi, naroĉito sada kada su talasi bili toliki da  su predstavljali latentnu pretnju i za dobre plivaĉe. U jednom kratkom bljesku Bronvin je odjednom videla jednu drugu devojĉicu, plave kose, ĉak je zaĉula i uzvik zadovoljstva kakvim se Lori oglašavala svaki put kada je talas poklopi. Instinkt je ipak nadvladao emocije. Zaronila je sa velikim talasom, prepuš tajući se njegovoj elementarnoj snazi i koristeći ruke samo da bi kretanju svog tela dala ţeljeni pravac. Nekoliko sekundi kasnije izronila je iz divlje  pene i duboko udahnula, osećajući ponovo pod nogama šljunak plićaka. Znatiţeljnim pogledom potraţila je dete. Ali, ovoga puta nije ništa primeti-la, osim Dţipsi koja je tresla svoje ĉupavo krzno i repom udarala po vodi. Zatvorila je oĉi, uverena da je dete bilo samo halucinacija. Pore toga, Dţipsi se sigurno ne bi tako bezbriţno igrala da je neko dete bilo u neprilici. Staro osećanje gubitka i bola, za koje je mislila da ga je pobedila u proteklih šest meseci, u trenutku je ponovo preplavilo.

Iznenada, primetila je kako neki ĉovek trĉi u njenom pravcu. Nešto je vikao, ali zbog daljine i huĉanja talasa nije ga ĉula. Ponovo zbunjena, napola se okrenula, taman da krajiĉkom oka spazi Dţipsi kako se, iznenada nakostrešena, bez oklevanja baca u talas. Sa mesta gde je nekoliko trenutaka ranije Bronvin zaronila, prepuštajući se talasu, sada je prštala pena i zaĉuo se slabašan krik. Ponovo je zaronila, širom otvorenih oĉiju dok ju je pekla so. Osećala je u grlu otkucaje srca. Kada je izronila da uzme vazduh, primetila je ispred sebe

Dţipsinu glavu kako kao strela seĉe vodu. Zaronila je još jednom, nadajući se da će biti dovoljno brza. Dţipsi je već stigla do deteta, kada je Bronvin ponovo izašla na svetlost dana. Male deĉje ruĉice bile su obmotane oko moćnog vrata njufaundlenda. Pas se oĉajniĉki trudio da drţi glavu visoko iznad vode koliko god moţe, istovremeno štiteći glavu deteta od talasa. Devojĉica je bila spašena, ali još ona to nije znala. Grcala je, pokušavajući da udahne vazduh i ispljune slanu vodu iz usta. Bronvin ju je snaţno zgrabila, premeštajući male ruke na svoj vrat. Dete je bilo van sebe, njeni nokti zaparaše kao ţileti koţu. na Bronvininom vratu. Novi talas već ih je vratio u plićak i ona se nesigurno osloni na noge, ne ispuštajući dete iz zagrljaja i istovremeno ga leĊima zak lanjajući od drugih talasa. Osetila je ogromno olakšanje i pokušala  je da deo toga prenese na uspaniĉeno, izbezumljeno dete. -

Kerol!!

Jedan hladan dlan dotakao je u isto vreme i nju i dete. Dete zaplaka i ispruţi ruke ka ocu. U jednom kratkom trenutku Bronvin oseti bol kada se dete naĊe u zagrljaju svog oca, kao da joj je n ešto ukradeno. U magnovenju je primetila  pogled muškarĉevih oĉiju, zahvalan, dubok, plav kao okean. Zatim je njegova paţnja bila sva usmerena na devojĉicu. Ĉovek nije gubio vreme. Bronvin je mogla da vidi samo još mokru crvenu kosu devojĉice, ostatak njenog tela štitile su ĉovekove ruke i ramena. Ta ramena su bila široka, moţda ĉak i više nego što bi se oĉekivalo od ĉoveka srednje visine. Celo njegovo telo jasno je pokazivalo snagu i moć. Svaki sv aki deo tela bio mišić na njemu se pomerao dok je gra bio kroz plitku vodu, svaki  je koncentrisan na pokret elegancijom koja je podsećala na snaţnu zver. Stala je iznad njega kada je poloţio dete na topao pesak. Okrenuo ju je na stomak, njegove moćne šake neţno su trljale i pritiskale devojĉicina nejaka ramena. Ona se zagrcnula, povratila nešto slane vode, pa, kašljući, nastavila da plaĉe. Nekoliko koraka od njih stajala je Dţipsi, dok joj se voda u mlazevima cedila sa ĉupavog krzna. Bronvin joj neţno spusti ruku na široku glavu. Pas je pogleda svojim pamet nim oĉima i tiho zacvili. - Tata... Ta voda me je odvukla! - mucalo je dete.

umirivao ju je ĉovek meko. - Ali sada je sve prošlo. Bezbedna si, ništa te više neće povrediti. Ništa. Bronvin je ţurno otišla po svoj frotir, pruţajući ga ĉoveku bez reĉi. On ga je video, znala je to, ali još uvek nije ski dao ruke sa svog deteta. Bronvin je to - Znam, znam -

razumela i prvi put u proteklih nekoliko minuta osetila kako joj suze naviru u

oĉi. Ĉovek je .nastavio tiho da govori, milujući dugu crvenu kosu, sve dok i  poslednji jecaj nije konaĉno zamro. Tek tada je prihvatio prihvatio veliki peškir i neţno ga prebacio preko njenih rame na, pomaţući joj da stane na noge. Bronvin je i sama brzo ustala kada ju je on ponovo pogledao. - Oprostite, ali ako ste vi bliţe... Bolje da odemo do vas, nego da  pola milje do... - Naravno -  brzo se sloţila Bronvin ne pustivši ga da završi

pešaĉimo

reĉenicu. Uĉinila je to bez razmišljanja, iako je bila svesna ĉinjenice da prvi put za  jedno duţe vreme dozvoljava nekome da ugrozi njenu privatnost. Ali, to je sada bilo bez ikakvog znaĉaja. Najvaţnije je smestiti dete na najbliţe toplo i sigurno mesto. - Ja zaista ne znam kako da vam zahvalim... -  poĉeo

je ĉovek, podiţući

devojĉicu ponovo u zagrljaj, lako kao da je od paperja. - Zovem se Bronvin. I ne budite sme šni. Dţipsi je išla ispred njih, okrećući s vremena na vreme glavu i zabrinuto ih  posmatrajući. Ĉovek je koraĉao krupnim koracima i Bronvin je morala da zapne kako ne bi zaostala.

Hodali su pustom plaţom ka njenoj koli bi,  bi, jedinom naseljenom mestu miljama dugog i pustog Meri Ajlenda. Stigavši do trema, ĉovek je zastao i  pomerio se malo u stranu kako bi Bronvin mogla da proĊe i otvori zastakljena vrata. - Ako mi dozvolite - ponudila je - napuniću joj kadu toplom vodom i  pomoći da se okupa. Što je pre utoplimo, to bolje za nju... - Bolje da ja to uĉinim. Bojim se da neće dozvoliti da se razdvojimo makar i za trenutak. Besmislica, pomisli Bronvin, oseć a jući svom dubinom svog ţenskog bića ţ da bi obavila to brţe i spretnije od bilo bilo kog muškarca, ĉak i ako je to njen sopstveni otac. Ipak, uputila mu je jedan s osmeh pun razumevanja i odvela ih u kupatilo. Nije imalo nikakvog smisla navaljivati. Uostalom, priznala je sebi, da je na njegovom mestu i sama bi isto reagovala. Odvrnula je slavine i kada je poĉela da se puni toplom vodom. - Nisam vas ĉak ni pitala pitala kako se zovete - okrenula se iznenada ka ĉoveku. - Ostin. Stil. Probala je vrhovima prstiju da li je voda dovljno topla. Ponovila je nekoliko  puta u sebi njegovo ime. ime. Pristajalo mu je.

- Povredila vas je - iz nenada je zaĉula njegov glas.

Odsutno je bacila pogled na svoje grudi i levo rame. Devojĉicini nokti ostavili su nekoliko ogrebotina na njenoj bakarnoj, preplanuloj koţi. Bronvin nije osećala nikakav bol. Zapravo, nije ni primetila te ogrebotine sve do sada. Za trenutak je ţelela da mu kaţe kako to nije ništa i kako je najvaţnije da je dete na sigurnom, ali je umesto toga samo slegla ramenima i blago odmahnula glavom.  Njihove oĉi se sretoše. Bio je to kra k ratak trenutak, kao bljesak munje, ali opet dovoljno dugaĉak da zapamti magnetsku snagu njegovog ĉvrstog pogleda. Lice mu je bilo izduţeno, visokih jagodica i pravilnog nosa, i na njemu se nije moglo videti ništa od bespre korne lepote kakvu je imala nje gova ćerka.

On je posedovao neku grubu privlaĉnost muţjaka koji taĉno zna šta ţeli od ţivota i to i uzima. I još nešto: nije mogla da se seti da je bilo koji muškarac ikada tako gledao kao sada on... - Bronvin?

Prenula se na njegov upitni glas. Kada je već bila puna. Malo pometena,  brzo je zavrnula slavine i izvadila iz ormarića ĉist peškir. Dete je vrisnulo kada ga je Ostin neţno spustio u toplu vodu. Njeni prstići oĉajniĉki se zariše u njegove mišićave ruke. - Samo nekoliko tenutaka, devo jĉice - šaputao je umirujuće. - Od ovoga će ti biti toplije i bolje ćeš se osećati. Sve je u redu, ljubavi. Nemaš ĉega da se  plašiš. Bronvin je na trenutak pomislila kako bi mogla sada da ih ostavi. Ali,

umesto toga, klekla je sa druge strane kade, zadovoljno posmatrajući kako dete prestaje da se trese i kako mu se boja vraća u obraze i telo. Iz sekunda u sekund topla voda je potvrĊivala svoje blagotvorno dejstvo. Najzad su dva meka crna oka izronila iznad snaţnih oĉevih ramena gde su se skrivala. Bronvin nije ni pokušavala da zadrţi osmeh. - Ja sam Bronvin - rekla je vrlo polako. - Onaj veliki crni pas što te je spasao bio je moj. Njeno ime je Dţipsi i ona prosto oboţava male devojĉice. A ja sad imam jednu pravu stvar za tebe. Zove se ĉaj od kamilice. Jesi li ikad ĉula za ĉaj od kamilice? Dete je odreĉno zavrteld glavom, oĉigledno umireno Bronvininim  prijateljskim tonom. tonom. - Ima ukus na jabuke.

Priznaj, nikad nisi probala ĉaj koji ima takav ukus Spremno je raširila peškir kada je Ostin izvadio dete iz kade. - I znaš šta još: stavićemo u njega puno meda. Moţeš da sediš u tatinom krilu dok ga piješ. U stvari, mogla bih ĉak da napravim malo ĉaja i za njega ako bude dobar dob ar deĉak. Devojĉica se razdragano zakikotala, ĉemu se Bronvin i nadala. Spustila je neţan poljubac na njen rumen obrašĉić, a zatim podigla pogled kada se Ostin

tak oĊe oĊe

nasmejao. Okvalif i kovati tog divljeg, mišićavog muţjaka kao „dobrog deĉaka" bilo je isto što i pokušati ukrotiti veliki talas. - Sami ste uredili stan, zar ne? - upitao je Ostin nešto kasnije, znatiţeljno gledajući oko sebe. - Da - odgovorila je Bronvin iz kuhinje, sipajući vrelu vodu preko suvih cvetova kamilice. Sunce se polako, ali sigurno klonilo zapad u, kupajući balkon zlatnom svetlošću. Soba je bila velika v elika i prostrana, ureĊena je svetlim bojama. Svuda je  bilo svetla. I puno cveća koje je Bronvin volela. Sedeći na kauĉu, sa Kerol na kolenu, Ostin je gledao po sobi i sa odobravanjem klimao glavom. - Verovatno ţelite da se javite ţeni -  pogledala je Bronvin Ostina pošto je Kerol prihvatila solju ĉaja iz njene ruke. -  Na ţalost, ja nemam telefon, ali

moj komšija dole niz... - Nemate telefon? - prekinuo ju je Ostin zaĉuĊeno. zaĉuĊeno. - Jednostavno mi nije potreban - odgovorila je kratko i osmehnula se devojĉici koja je srkutala ĉaj. - Popij to, du šo, doneću ti još jednu šolju ĉim se vratim.

Otišla je u spavaću sobu i brzo se presvukla, skidajući svoj kupaći kostim i  prebacivši preko sebe prijatnu pamuĉnu tuniku boje slonovaĉe. Zatim je sa nekoliko energiĉnih pokreta ĉetkom zaĉešljala kosu i vesto je prihvatila šnalama. Ostin ju je ispunjavao nekakvim ĉudnim nemirom, kakav odavno nije osetila. A ipak, on je sigurno bio oţenjen, a ni njoj samoj nije stalo do veze. Jedini ljudi sa kojima je priĉala u proteklih pola godine su prodavci, i niko od njih nije narušavao njenu privatnost, jer je ona tako ţelela. Samo pet minuta kasnije izašla je iz sobe. Šol ja  ja je bila prazna i ostavljena na sto, a devojĉica je spavala, zavaljena u oĉevom krilu. Bronvin je zadovoljno pogledala njene rumene obraze i oslušnula njen tihi, ravnomerni dah. Da, uţas je definitivno prošao, a san će joj doneti najbolje okrepljenje. - Molim vas, Ostine, nemojte je buditi - promrmljala je tiho. - Sigurna sam da vam se ţuri kući, ali moţe malo da odspava u mom krevetu... - Zatim je dodala, malo oklevajući: - Uostalom, i ja ću se bolje osećati ako vidim da je dobro kada se probudi. - U redu - slovio se Ostin, osmeh nuvši se. - Ali, moram da pozovem Meri. Ona je bebisiterka. Njih dve se lepo slaţu, ali Meri je malo tvrda po pi tanju kupanja u okeanu. Zato je Kerol i pobegla. - Lagano je ust ao i neţno podigao usnulu kćerku u zagrljaj. -Rekli ste da vaš komšija ima telefon? Bronvin mu je šapatom objašnjavala kako da doĊe do njega, dok su spuštali Kerol na meke ĉaršave. Ostin je radoznalo pogledao gotovo praznu spavaću sobu, u kojoj su jedini n ameštaj ĉinili veliki krevet i noćni stoĉić. - Ţivite sami, zar ne? - upitao je nešto kasnije, kada su oboje izašli na trem. - Da - potvrdila je. - Poslednjih šest meseci.

- Teško je u to poverovati - rekao je dubokim glasom i zagledao joj se u oĉi, a zatim kratko mahnuo rukom i krenuo stazom duţ obale.

Gledala je za njim sve dok se nije izgubio iza visokog pešĉanog nasipa, a  potom je odahnula. Bilo je neĉega u tom ĉoveku što ju je ispunjavalo nemirom. Zatim je još jednom obišla Kerol, pokrila je ĉaršafom,  pa se vratila u kuhinju, ostavljajući vrata sobe otvorena. Već je i zaboravila kada je  poslednji  put jela i bilo je već krajnje  vreme da se pobrine za sebe i svoj  prazni stomak.

Pošto je završila sa kuvanjem, otišla  je na terasu. U uglu je stajao improvizovani tuš ispod koga je Dţipsi već a ĉekala. Radosnim kevtanjem  pozdravila je mlaz tople, slatke slatke vode koji je sprao sa nje so i pesak. Sada se lepo osuši pre nego što uĊeš u kuću - neţno ju je pomilovala Bronvin. Dţipsi je stresla glavom i jed nom kratko zalajala u znak razumevanja.

Kada je krenula nazad u kuću, Bronvin je primetila Ostina kako se vraća stazom. Sve je u redu - osmehnuo se on i sa olakšanjem seo na stolicu pletenu od  pruća. - Kerol još spava? - Nije se ni pomerila - potvrdila je Bronvin, a zatim mu pruţila ĉašu vina. - Popijte, prijaće vam posle svih ovih uzbuĊenja. I pošto ste pristali da os -

tanete ovde dok Kerol spava, spremila sam nešto za jelo, naravno ako vam ne smeta... - Veoma rado, hvala - klimnuo je Ostin glavom, okrznuvši je  pogledom. - Kući nas i onako ĉekaju sendviĉi... - Fino. U tom sluĉaju, ako vam se ne dopada kako kuvam, ne

ispitivaĉki moram da

 brinem da li ćete veĉeras ostati gladni. Za trenutak je izgledao zateĉen, a zatim se iskreno nasmeja, tako da ni Bronvin nije us pela da zadrţi osmeh. osmeh. Prešli su u kuhinju i ona je brzo postavila sto, iznoseći jednostavan, ali i hranljiv obrok koji se sastojao od školjki i barenog povrća. - Gotovo sam siguran da sam već video vaše lice ranije - mirno je rekao. - Recimo, u novinama. Ako se ne varam, vi ste Bronvin Lejker Harmon?

Ĉuveni dizajner? - Da - sloţila se odsutno, srknuvši vino. - Dţo i ja smo se razveli.  Nekoliko trenutaka jeli su u tišini. Zatim je ponovo Ostin zapoĉeo konverzaciju. - Šta, doĊavola,

da radim s njom? Da je izgrdim kada se probudi, ili da je ugušim u svom zagrljaju? Već joj je sto   puta reĉeno da ne ide sama blizu

vode. Bronvin se nasmeja. Prijalo joj je što je Ostin pitao nju za mišljenje. - Vi je volite - odgovorila je jednostavno, a zatim oprezno dodala.

-Mislim

da je već dovoljno patila i da je kaţnjena i više nego što zasluţuje. Biće dobro ako nije navukla strah od vode... Ali, u svakom sluĉaju, moj savet  je suvišan. To je je nešto što se tiĉe iskljuĉivo vas i vaše ţene. - Razveden sam već dve godine - kratko je rekao. Prirodnu toplinu njegovog dubokog glasa iznenada je zamenila oštrina. - Bilo je ili to, ili da je ubijem. Ona je bila lepotica, moţete to videti po Kerol. I bila je dobra u krevetu - sa svima. Nije se ni trudila da to sakrije od mene. Ali, jednom kad sam je zatekao u našoj kući sa drugim, dok je Kerol plakala u kolevci...  Naglo je ućutao, a usne mu se stisnuše u tanku liniju. - Ko što rekoh, nisam imao mnogo izbora. Ili da se razvedemo, r azvedemo, ili da je zadavim golim rukama. Bronvin je netremice gledala u njega, sa viljuškom zaboravljenom na pola

 puta do usta. Na ţalost, ţalost, verovala mu je. Jedino što nije mogla da shvati shvati bilo je zašto se njegova ţena okrenula drugima. Naglo se trgla kad je postala svesna njegovog ĉeliĉnoplavog pogleda. - Ja... Ĉime se vi bavite? - pokušala je da skrene temu. temu. - Pišem - sipao im je vino u ĉaše, prvo njoj, pa sebi. - Znate ono, seksualne avanture. Nema ni govora o nekakvoj literaturnoj vrednosti. Kad sam bio mlaĊi imao sam par avantura, u stvari bio sam nešto kao vagabun d.

Uostalom, ljudi to vole, a piše se lako i donosi novac. Nik Slolan je ime mog  junaka.

Ponovo ga je pogledala sa zaprepašćenjem. Nik Slolan! Knjiţare  su bile  pune njegovih knjiga - sve knjiţare! - Jedite, hladi vam se - opomenuo ju je mirno. - I recite mi šta zapravo radite u ovoj kućici bogu iza leĊa? Ali, njene su misli još bile u haosu. On je kratko govorio o sebi, ĉak nera do, njoj se ĉinilo. U stvari, on kao da uopšte nije voleo da govori o sebi. Senke su postajale sve duţe dok su završavali veĉeru. Na veĉeru. Na vratima je leţala Dţipsi, glave poloţene na šape. Sa mora je duvao lagani povetarac i donosio miris soli i algi. Bez ikakvog vidljivog razloga, Bronvin se iznenada osetila

opuštenom. Oboje su ćutali, kao zaneti u svoje misli. Njoj je prijala ta tišina. Znali su se tek nekoliko sati, ali već je imala utisak da ga poznaje mnogo duţe. Moţda je Ostin bio ĉovek koji se nije plašio tišine. Ustala je i još jednom obišla usnulo. dete. Kada se vratila, Ostin je već po kupio sve tanjire i odneo ih u sudoperu. Ur adio adio je to najprirodnije, kao nešto što se podrazumeva samo po sebi. Bronvin je bila iznenaĊena njegovom  jednostavnošću i leţernošću. leţernošću. - Još uvek pokušavam da otkrijem razlog vašeg boravka na ovoj pustoj obali - rekao je kao uzgred, skupljajući escajg i stavljajući ga pored tanjira. Bronvin je sklonila hleb, ispod oka ga okr znuvši znuvši pogledom. Taj lenji, nonšalantni ton njegovog glasa ipak nije mogao da je zavara. Ostin Stil je  prosto zraĉio energijom koja je izbijala iz svakog njegovog pokreta, iz

oĉiju ili dubokog glasa. Ĉudno, ali onog trenutka kada je ĉula da nije oţenjen osetila je nekakvo smešno olakšanje. - Ovde sam jednostavno srećna - konaĉno je progovorila kao  odgovor na

njegovih

njegovo pitanje. - Priznajem, ne vidim u tome baš mnogo smisla. - Imala sam devojĉicu - oklevala je. - Ona je... umrla. Dobila je virusnu upalu mozga. Danas je bila zdrava i vesela, a sedam dana kasnije... To je bilo

 pre više od šest meseci. Samo sam osećala potrebu da budem sama, sama, to je sve. Ĉula je kako je uzdahnuo.  Nije bila zad ovoljna sobom. Zašto da ga opte rećuje svojim problemima? Pokušala je da joj glas zvuĉi normalno, ali svaki  put kada govori o Lori on je izda. Potajno je slutila da će tako biti do kraja ţivota. - Kako je vaša porodica dozvolila da ţivite sa mi? - upitao je iznenada tihim i mekim glasom. - Nisam im dala mnogo izbora - uhvatila je sebe kako pere i dalje isti tanjir, iako je već odavno bio ĉist. - Ja sam ţelela da budem ovde. I... lepo mi je. - Bronvin? - pozvao je tiho, ali ona još nije bila s premna da podigne pogled. -  Ništa sliĉno ovome ne moţe biti b iti lepo. Ne treba da me u to ubeĊuješ. i ţao mi je, zaista mi je ţao zbog svega što se danas desilo. To ti je sig urno otvorilo stare rane. - Ne, zaista... Uzeo je sunder iz njene ruke i bacio ga u sudoperu. Prvo je osetila njegovu ruku na svom ramenu, a potom su nje govi prsti neţno dodirnuli njen obraz. Obrisao joj je suzu koja joj je klizala niz lice. Njegov prst ostavio je topao tivno je trag, kao da joj je preneo nešto od,njegove orgomne energije. Instink tivno osećala da on neće insistirati na temi koja je za nju tako bolna. To je donelo olak šanje. šanje. Napunio je ĉaše vinom i oni pre -Ċoše u dnevnu sobu. - I tako si se našla ovde. Ali, šest meseci je dugaĉak period. Kada ćeš se vratiti u svet? - Nikad - odgovorila je jednostavno, zahvalna što je promenio temu. - Zašto?

Seo je na sredinu kauĉa, ispruţivši svoje mišićave ruke na obe strane. Bronvin je sela na stolicu preko puta, podvukavši noge ispod sebe. - Ovde sam prvo došla da tugujem za svojom ćerkom. Vr emenom emenom sam shvatila da je to nešto što me nikada neće proći. Sad ţivim sa tim. Ali ovde je sve mnogo jednostavnije. Jednostavnije i lakše. Imam sve što mi treba. - Hajde, znaš ti bolje od toga -zatresao je glavom. - To svi kaţu - otpila je gutljaj vina. - Moji roditelji, moj bivši muţ... I pri  jatelji. U poĉetku su svi poštovali moju odluku, ali kasnije su poĉela da pris tiţu pisma. Svi su uvereni da je samo pitanje trenutaka kada će se prekinuti moje dobrovoljno izgnanstvo i kada ću se vratiti u civilizac c ivilizaciju.

Ostin je nekoliko trenutaka ćutke zurio kroz prozor u okean koji je poĉeo da se prevlaci sivilom sumraka. - Kada bi se nešto dogodilo

mojoj ćerki, znam da bih odabrao samoću. Ne  bih mogao da viĊam druge ljude, da ih slušam ili da se smejem sa njima. Dotle razumem tvoja osećanja. Pogledavši ga u polumraku sobe znala je da razume. Ona nikada nije to definisala u svojoj glavi, ali on je upra vo na pravi naĉin objasnio njena osećanja. Ţelela je slobodu da bude sama sa sobom i svojim bolom. Tu za druge nije bilo mesta. - Kada kroz nešto proĊeš sam -nastavio je zamišljeno - na kraju si ja ĉi... Ali, tada dolazi drugo vreme. Vre me kada ţelim sebi to da dokaţem... Vreme

kada poţeliš da se ponovo otvoriš, otvo riš, da ponovo reskiraš bol. Da ponovo osećaš. Pogledala je u svoju ĉašu. - Moţda - sloţila se zamišljeno. - No,  No, dosta o meni. Ako ćete vas dvoje ovde  još ţiveti, morate naći vremena da obiĊete ostrvo.... Raširila je oĉi kada je Ostin ustao i poĉeo polako da prilazi, dok mu se u pogledu ĉitalo Strplje nje. Zar on nije voleo neutralne teme? On se nadneo nad nju, oslanjajući sekama o naslon stolice. Njeg ove usne meko se spustiše na njene. Ĉinilo joj  se da je opijena njegovom blizinom. Mila je potpuno, definitivno bespomoćna. U njegovom dodiru nije bilo

nikakve prisile. Samo ta mekoća, to ćutanje, i neţno obećanje usana. Zatim se njegova glava polako podiţe, a ona svoju zabaci na naslon stolice, netremice zureći u te duboke, plave oĉi. - Bio sam usamljenik celog svog ţivota. Ja te razumem - meko je rekao. Svako u ţivotu ima vreme kada ţeli da bude sam. To je dobro ako stekneš saznanje da moţeš da zavisiš sam od sebe. Ali, tada ti usamljenost više nije neophodna. U najgorem sluĉaju, uvek moţeš naći nekog s kim ćeš je  podeliti... Ja mislim da ti to već i sama znaš. Tada se iz spavaće sobe zaĉuo tanušni glasić koji je dozivao oca. Još jedan trenutak Ostin je ĉvrsto gledao Bronvin u oĉi, a zatim se okrenuo i otišao kod Kerol.

 Napolju je već uveliko vladala noć, a moćni okean pevao je nepromenjenim glasom svoju veĉitu pesmu.

2.

Koliba je ostala ĉudno mirna i tiha kada su Ostin i Kerol otišli. Bronvin je  ponovo namestila svoj krevet i dovršila do vršila pranje sudova. Potom je uzela svoju ĉašu u kojoj je do pola ostalo vina i izašla na trem. ile Veĉe je bilo sveţe i mirisalo je na more i vlaţan pesak. Zvezde su treper ile  jasne i svetle, obasjan njihovom hladnom svetlošću okean se njihao kao nepregledna, tamna masa u crnilu noći. Dolazila je plima, Bronvin je to znala po pojaĉanom huku talasa. Ispila je vino, opĉinjena mirisima i tajnom noći, a zatim je skinula sandale i bosa krenula duţ obale. Dţipsi je lenjo kas kala za njom. Nesvesno su odabrali put ka poluostrvu Merit. Put uz obalu je  bio bezbedan; meĊutim, u kontinentu, ni pola milje daleko, nalazila se Moskito Laguna koja je vrvela od komaraca do aligatora, stanovnika tako

uobiĉajenih u moĉvarama Floride. Ipak, Bronvin je istraţila i taj deo, istina  preko dana i u prikladnoj odeći, izbegavajući sva ona mesta gde je moglo biti opasnih reptila. Moĉvare su bile stanište i mnogobrojnih ptica i ona je utrošila već mnogo vremena i papira skicirajući ih i uţivajući u netaknutoj  prirodi.

MeĊutim, veĉeras je Bronvin razmišljala o neĉemu drugom. Ostin... Uznemirio ju je i zaintrigirao, nije se ni trudila da to sakrije od sebe. Ipak, u

 jednoj stvari je grešio. Ljudi joj nisu nedostajali. Samoća ju je istinski odmarala, pomagala joj da razmisli o svemu što se desilo u proteklih neko liko meseci, pa i šire - o ćelom svom preĊašnjem ţivotu. Le jkersi su bili jedna od najmoćnijih porodica u ĉitavoj Floridi. Nikada se nije postavljalo pitanje da li će Bronvin pohaĊati najbolje privatne škole ili da li će se venĉati za nekoga ko potiĉe iz njene klase. Sve se to podrazumevalo nekako samo od sebe, to  je bio naĉin ţivota prihvaćen p rihvaćen u familiji Lejkers generacijama unazad.  Njen talenat za umetnost i slikanje bio je neosporan, ali poziv dizajnera omogućavao joj je da napreduje u karijeri i da stekne samostalnost. Otkad zna za sebe bila je po malo svojeglava i tvdoglava i nije volela da se tek tako

 prepušta tuĊem mišljenju mišljenju i vodstvu, ali geni su bili jaĉi jaĉi od svega. Pomislila je na Dţoa. Već treći mesec posle njihovog venĉanja bila je nesrećna, ali je ipak ostala. I još uvek je osećala krivicu kada j e Lori umrla. To je bila prekretnica. Posle toga sve je poĉelo da se ruši. Odjednom je sve izgubilo smisao. Posao, ljudi oko nje, ţivot... Svi su bili vrlo paţljivi i ljubazni. Roditelji su pokušali da joj pruţe utehu, ali kako su mogli da imaju uspeha kada im nikada nije dala do znanja šta ona misli o svemu tome? I

Dţoe - zar njihov brak nije već davno pre toga zapao u krizu? Jedino je Lori davala smisla njihovoj zajednici. Bronvin je imala hrabrosti da prizna sebi kako je ona bila ta koja nije gradila tu vezu iskrenim osećanjima.

MeĊutim, došlo je vreme kada je osetila duboku potrebu da se sve to  prekine. Bez obzira na svoju buntovnu prirodu, Bronvin je na prvom mestu  bila Lejkers. Ona je umela da gleda oko sebe, ali su joj nasleĊe i ĉesto  prihvatanje linije manjeg otpora zamagljivali vid. Prihvatajući da krene utabanim stazama, tonula je sve dublje u moralni glib pred samom sobom. Ta  protivreĉnost, koje nije odmah bila svesna, sve više ju je izjedala i ĉinila nesrećnom. Lorina smrt uĉinila je da Bronvin  prekine sa takvim naĉinom ţivota, mehaniĉki, nagonski, ne razmišljajući mnogo o svemu. Jedno-

stavno se povinovala svom instinktu, , moţda prvi put u ţivotu. Tek kasnije, suoĉena sa samoćom, sa nepregledna nim okeanom i elementarnim ţivotom na pustoj obali poĉela je da povezuje konce, da analizira, da sagledava i shvata.

Polako se okrenula i pošla nazad. Noge su joj propadale u mek, vlaţan  pesak. Hodala je samom ivicom vode, zagledana u gotovu fluorescentnu  penu talasa. U meĊuvremenu i vetar je promenio pravac. Sada je duvao pravo sa puĉine, iz dubine mraĉnog, tajanstvenog prostranstva i hladio joj vrelo

ĉelo. Odjednom je osetila umor, zdrav umor nastao usled dnevnih dn evnih aktivnosti i  boravka na vazduhu. Bio je to priliĉno buran dan. Bronvin se radovala odlasku u krevet.

 Nešto kasnije pela se drvenim stepenicama na trem, odvezujući traku sa kose i puštajući je niz ramena. Iznenada, stolica na tremu tiho zaškripa i ona stade kao ukopana. Širom otvorenih oĉiju gledala je tamnu senku koja je najednom izronila iznad nje, kao materijalizovana od mraka. - Dugo si se zadrţala. Već je gotovo ponoć - zabrundao je poznati glas, a

ĉeliĉnoplave oĉi kao da su sevnule u tami. - Veĉe je divno - uzvratila je sada već smirenim glasom, mada u trenutku nije znala šta da kaţe. - Nadam se da je sa Kerol sve u redu? - Do sada ti se nisam još ni pristo jno zahvalio - klimnuo je Ostin glavom.  Nemoj mi to više više oteţavati. - Ništa mi ne duguješ - slegla je Bronvin ramenima. - Zapravo, mislim da bi  bilo najbolje kada bi d oneo Dţipsi jedan poveći odrezak. Oboje su se nasmejali, mada je u srcu osećala blagi nemir. Muškarac koji je stajao kraj nje u mraku je bio suviše snaţan, unosio joj je nemir sada kada joj  je to bilo najmanje potrebno. Oĉekivala Oĉekivala je da će se Ostin vratiti, vratiti, istina ne tako  brzo. Zato je zadrhtala kada je on zakoraĉio ka njoj i spustio svoje tople dlanove na njene gole ruke. - U stvari, došao sam da te

poljubim za laku noć - mirno se osmehnuo, ali nije napravio nikakav dodatni pokret, kao da ţeli da ispita njene reakcije.

Zabacila je kosu u nazad, posmatra jući i ga kao opĉinjena. Pod svetlošću ivnzda njegovo kao isklesano lice mil ovalo je gotovo mistiĉno, kao da dolazi iz tame prohujalih vekova. Kao Sto je preko dana prosto upijao u sebe

sunĉevu svetlost i preraĊivao je u ĉistu energiju, sada je bio deo noći, i dalje snaţan i moćan i u pokretima i u mirovanju. Bronvin je znala da Ostin nije tip ĉoveka koji se pokorava -zapravo, on je bio taj koji pokorava i osvaja... Iznenada, snaţno ju je zagrlio i privukao na svoje mišićave grudi, istovremeno joj spuštajući na usne neţan poljubac. Bila je opĉinjena tom  protivreĉnošću, tom sintezom s intezom divlje ekstaze i neţnosti kakvu nikada pre nije srela ni kod jednog muškarca. I sama je bila zbunjena, zapanjena, stegnuta... ali istovremeno ispunjena nekakvim slatkim zadovoljstvom.

 Njegove šake zaroniše u njenu kosu, a zatim tiho kliznuše duţ napetih nap etih leĊa, dok joj se koţa jeţila pod vrelinom tog magiĉnog dodira. U trenutku je osećala da su njih dvoje, na toj pustoj obali, jedini ljudi na svetu. Samo okean, zvezde i oni, prepušteni sami sebi, ali i dovoljni jedno drugome... Dovoljni - ali, za šta? Konaĉno se Ostin pomakao i oslo bodio joj usne tog slatkog i oporog dodira. Ipak, u oĉima mu je i dalje plamtela vatra, a zgrĉeni mišići reĉito su govorili o naporu koji je morao da podnese da bi kontrolisao navalu svo jih osećanja.  Naporu kakav je i sama sama osećala. - To bi trebalo da bude taj laki poljubac za laku noć? - zadirkivala ga je, trudeći se da prikrije sopstveni nemir. - Ne, Bronvin - ozbiljno je rekao, zagladivši joj kosu. - Mislim da se ovde  jem. radi o neĉemu mnogo ozbiljni jem. Odjednom je osetila konfuziju u glavi. E to, to je reĉeno. Tako neposredno, tako prirodno... Kako bi, uostalom, trebalo uvek da bude. Ali... - Ja... Bojim se da još nisam sprem na za... za vezu - tiho je promucala. -

Zapravo, ja te i ne poznajem. Ĉak nisam n isam sigurna ni zašto si došao ovde... - Došao sam da bih bio deo tvog ţivota - jednostavno je odgovorio Ostin, neprekidno je fiksirajući u oĉi. - Ţelim te. Ti si nešto posebno. Osetio sam to onog ĉasa kada sam te prvi put ugledao. Do vraga, kako oĉekuje od nje da razmišlja dok je gleda tim plamtećim  pogledom?! Nervozno je provukla ruku kroz kosu, osećajući u njoj nevidljive ĉestice soli što ih je vetar don eo sa mora. - Ţeleti? Prokletstvo, Ostine! Sluĉajno si ušetao u moj ţivot i sada pokrećeš nešto što moţe mene... što moţe oboje da nas povredi! Ja to ne ţelim! Nikad više u ţivotu! Bar ne na onakav naĉin! - Da li ti to pokušavaš da me odvratiš, Bronvin? - osmehnuo se Ostin gotovo deĉaĉkim osmehom. -Pazi šta radiš, jer tvoji argumenti izazi vaju u

meni kontra efekat. Ja ne znam detalje deta lje iz tvog ţivota, ali upozoravam te da se ne uklapam u svet kome si ti nekad pripadala. Ćutke ga je posmatrala. Svim svojim  bićem osećala je da je to istina. istina. Moţda

 je baš to ono što što joj je budilo strah? strah? - Pokušavam samo da ti kaţem da nisam n isam naĉisto sa sobom - tiho je rekla. - Još ne znam šta ţelim... Ovo je sve tako brzo, tako neoĉekivano... - Vratiću se, Bronvin - obećao je. - Lepo spavaj noćas. Već u pola šest ujutru sledećeg dana Bronvin se spremala za jedan od svojih uobiĉajenih izleta u moĉvare. Upravo  je završavala oblaĉenje, šnirajući duboke cipele od izuzetno meke i kvalitetne koţe koje su joj štitile noge od eventualnog susreta sa nekom od mnogobrojnih vodenih zmija. Na sebi je imala vojniĉke pantalone od debelog, impregniranog platna kaki boje,

a majica dugih rukava i nehajno vezana marama oko preplanulog vrata štitili su je od ujeda dosadnih insekata. Pored toga, lice i šake je već namazala pre paratom ĉiji je miris rasterivao komarce. Bile su to sve neophodne pripreme  pre svakog odlaska u moĉ varu u ĉiju je neophodnost i delotvornost imala već  prilike da se uveri tokom svojih prethodnih izleta u te lepe i divlje predele netaknute prirode.

Pošto se još jednom pogledala u ogledalo i zadovoljno konstatovala da ništa nije zaboravila, izašla je iz sobe, znajući šta je sada ĉeka. I zaista, Dţipsi je leţala na pragu i molećivo je gledala svojim pametnim oĉima, glave poloţene na šape. -  Ne, Dţipsi - trudila se da svojim recima da zvaniĉan ton. - Dobro znaš da ne moţeš samnom. Zar misliš da će mi ptice dozvoliti da im priĊem dok si ti  pored mene?

Dţipsin tuţan pogled molećivo ju je pratio dok je vadila iz ormana blok  za skiciranje i nekoliko olovaka. -  Neću dugo. Vraćam se za

jedan sat - umirivala ju je Bronvin. - Toliko

moţeš da izdrţiš bez mene. Kao da je razumeo njene reĉi, pas se oklevajući podiţe i nevoljno pomeri u stranu, oslobaĊajući prolaz. Bronvin ga zadovoljno poĉeša po vratu. U istom trenutku zaĉula je zvuk automo bilskog motora spolja. Znatiţeljno je  provirila kroz prozor, a zatim zaĉuĊeno uzviknula, poţurivši da izaĊe na terasu.  Njen posetilac

je bio muškarac šezdesetih godina, ali oĉigledno u dobroj kondiciji. Široka ramena bila su mu utegnuta u svetloplavu košulju koja se dobro slagala sa bojom njegovih oĉiju, a kratka, negovana oštra kosa srebrnih  preliva ĉinila je zanimljiv kontrast sa njegovim preplanulim, ener giĉ giĉnim, aristokratskim licem.

Dušo, zaista nemam predstavu zašto šetaš obuĉena kao komandos, ali  primećujem da izgledaš mnogo bolje nego kada sam te poslednji put video  promuklo se nasmejao nasmejao ĉovek. - Tata! - ustuknula je korak i pokušala da sakrije svoju zbunjenost -

nervoznim osmehom. - Zaista si poranio! Otkud ti ovde? - Pola godine je priliĉno dug period, mlada damo. Mislio

sam da je krajnji trenutak da doĊem i vidim gde to ţiviš... ţi viš... Pa? Zar me nećeš pozvati unutra? - Naravno, naravno... - spetljala se B ronvin, propuštajući oca u svoje, do  juĉe neprikosnoveno, carstvo. carstvo. Pola sata kasnije sedeli su u dnevnoj sobi. Na plinskom štednjaku kljuĉala  je voda za katu. Teodor Lejker je sedeo udobno zavaljen na kauĉu, nogu nemarno zabaĉenih na stolicu, dok je ispitivaĉkim pogledom prouĉavao svoju ćerku. Bronvin je uspela da se sredi, ali je i dalje bila zbunjena i tek je oĉekivala da ĉuje pravi razlog oĉeve posete. Dobro je znala taj njegov osmeh i varljivo opušten izraz lica maĉke koja vreba kroz polusklopljene po lusklopljene oĉi. - Lepša si od svoje majke, anĊele -konstatovao je Teodor, ne trudeći se da sakrije zadovoljstvo u glasu. - Ţivot na ĉistom vazduhu ti je zaista prijao. - I dalje piješ kafu bez šećera? -osmehnula se Bronvin, spremno usta jući na zvuk vode koja kljuĉa. Kao i uvek, dušo - potvrdio je . itac. - Znaš li koliko je vremena prošlo otkad smo ti i ja priĉali ovako sami bez Dţoa ili tvoje majke, ili nekog od  posluge ko se muva u pozadini?

Bronvin je to dobro znala. Ovakvi razgovori u ĉetiri oka bili su većinom rezervisani za izvesne trenutke u njenom ţivotu kada je neko trebao da obuzda i spusti na zemlju tvrdoglavu i buntovnu Bronvin. - Tata, poĉela sam vrlo ozbiljno ponovo da slikam - pokušala je da

promeni

temu, sipajući kafu u šoljice i pruţajući mu jednu. - Divno - klimnuo je Teodor, oĉito zainteresovan za to koliko i za lanjski sneg. Ipak, na licu mu je i dalje d alje lebdeo jedan od njegovih najlepših osmeha. -Hoćeš li me sada pustiti da ti kaţem šta mi je na srcu, a da me ne prekidaš? Skupila je noge na stolici i naslonila bradu na ruke, nejasno osećajući kako se u ovo lepo jutro i njenu dragu kućicu kući cu odnekud uvlaĉe duhovi prošlosti. - Naravno - ipak se kratko sloţila, znajući da će sad ĉuti pravi razlog oĉeve  posete. - Kao prvo, nije mi jasno šta radiš u ovoj prokletoj kolibici kada dobro znaš da moţeš imati luksuznu kuću na plaţi sa najmanje jednim bazenom -  poĉeo  je Teodor Teo dor Lejker mirno. - Mislim da ni ti to ne znaš. Da ne priĉamo kako si tek tako napustila svoj posao, prijatelje i porodicu. I nemoj mi samo reći da je

Dţoe ţeleo razvod. Ja to dobro znam. Samo smo se u ono vreme svi vrlo  brinuli za tebe i nismo smeli dozvoliti da u ĉiniš nešto nepromišljeno. Bronvin, i ja sam voleo Lori, Ali, to je goto vo, ona se više neće vratiti. Dosta

 je bilo ovog samotnog ţivota i crtanja ptica. Dţoe će ti se vratiti u roku od  jednog minuta, samo ako malo doĊeš sebi u pamet - raširio je ruke i duboko uzdahnuo, teatralno odmerivši svoju  buntovnu ćerku od glave do pete. -Vrati se kući. Dosta je bilo ovoga. Tvo ja majka i ja ţelimo da posetiš nekog dobrog lekara. Tada, ako ti još bude „potrebno vreme" poslaću te u Evropu, ako ţeliš. Zašto se ne prošetaš malo do Pariza i kupiš sebi par haljina? Zatim, sva ta ostrva u Grĉkoj... - Ne, tata. Hvala ti - meko ga je prekinula Bronvin. -U redu - gotovo trenutno se sloţio stari lisac. - Put u Evropu je ionako bio

ideja tvoje majke. Ja samo ţelim da se vratiš kući. Ĉak sam spreman da ti dozvolim da ţiviš u nekom apartmanu u gradu, dok se malo ne pribereš i ne staneš na noge. - Ali, ja jesam pribrana, tata - ĉvrsto je uzvratila Bronvin. - I imam dvadeset i osam godina. Mogu da izdrţavam samu sebe.Volim mamu i tebe više nego što ćete to ikada znati, i ţao mi je zbog svega ovoga, ali to je moja odluka. Teodor zamišljeno klimnu glavom, srknuvši vrelu kafu. Sa lica mu nestade osmeh, umesto koga se pojavila zabrinutost. zab rinutost. - Zaista mrzim što moram ovo da ti kaţem, infarkta.

ali dovešćeš svoju majku do

 psi je zalajala i lenjo se U tom trenutku neko je zakucao na vrata. Dţi psi odgegala kada je Bronvin ustala da vidi ko je to. Na svoj uţas, osećala je u oĉima suze. Otac je zaista znao gde treba ciljati... Naglo je otvorila i našla se licem u lice sa nasmejanim Ostinom. Tamne naoĉare sakrivale su mu oĉi, ali ona je znala da se u njima nalazio osmeh. U je dnoj ruci nosio je plastiĉnu kanticu i lopaticu, a u drugoj je drţao sitnu ruĉiĉu svoje crvenokose ćerke. - Dobro jutro - blago se naklonio. - Imao sam u planu da danas danas otkucam svojih uo biĉajenih dvadeset strana, ali ispostavilo se da imam vaţnija posla. -  Neţno je stisnuo Kerol Kerol za ruku. - Da budem iskren, imamo mali problem sa

vodom. Mislim da ti to razumeš, Bronvin. I Kerol je rekla ako ti siĊeš sa nama na plaţu... Klimnula je glavom sa odobrava njem, a zatim se osmehnula devojĉici. - Zdravo, Kerol. Drago mi je što si me ponovo posetila. - Zdravo - uzvratila je Kerol osmeh. - Hoćeš li ići sa nama? Bacila je pogled preko svog,rame na,

ali Ostin je već preduhitrio. Pruţio je

ruku i uzdrţano se nasmejao. - Dobro jutro, gospodine Lejker. Ja sam Ostin Stil. - Poznati su mi i vaše ime i vaše lice - prihvatio je Teodor Ostinovu ruku. -Da se nismo već negde sreli, gospodine Stil? - Koliko ja znam, ne.

-  Nisam

znao da moja ćerka ima poznanika u ovoj pustari - ţovijalno je  poĉeo Teodor. Bronvin je posmatrala kako Kerol razdragano mazi Dţipsi, odsutno slušajući razgovor muškaraca. - Ĉuj, draga. Moj tata je došao danas da me poseti. Nismo se videli već dugo vremena. Zaista bih volela da idem sa tobom na plaţu, ali bojim se da neću moći. Ali, obećavam, sutra ujutru... - Bronvin, ne liĉi na tebe da razoĉaraš tako slatku devojĉicu - iskreno se nasmejao njen otac. - Povedi je odmah dole, a gospodin Stil i ja ćemo vam se  pridruţiti za nekoliko nekoliko trenutaka. - Ĉuj, tata... - Znala je taĉno šta njen otac misli. Nepoznati i neprovereni muškarac ušao je u svet njegove ćerke. To nije moglo tek tako da proĊe. Zaštita joj je moţda trebala u sedamnaestoj, ali sada, u dvadeset i osmoj, ta ideja joj ĉak više nije nije bila ni smešna. Naprotiv, išla joj je na nerve! - Ĉini mi se da je mnogo bolje da ti i ja s prvo završimo naš mali razgovor... - Ali zašto, Bronvin? - odjednom se Teodor pravio nevešt. - To moţemo uĉiniti bilo kada. Na primer, ĉim se vratiš kući... - Tata, ja sam već kod kuće. Ovo je moja kuća. - Bronvin? - vukla ju je Kerol nestrpljivo za pantalone. - Ideš li sa mnom? Bronvin duboko uzdahnu i pusti da je crvenokosa devojĉica za ruku izvede napolje. Dţipsi ih je pratila u stopu. Ĉim je pod nogama osetila pesak i mi ris soli u nozdrvama napetost je poĉela da je popušta. Njen otac greši ako mis li da će je tek tako nagovoriti. Bronvin nije više ono što je bila nekada, sada je sama donosila odluke o svom ţivotu... - Ţelim da se igramo na plaţi, ali neću da ulazim u vodu - podsetila ju je Kerol. - Ko je uopšte spominjao plivanje ili kupanje u moru? - vedro se nasmejala Bronvin. - Ja sam mislila da ćemo praviti kule od peska. - Ili da kopamo velike rupe? - zain teresovano se nadovezala devojĉica. -Ili da pravimo kolaĉe od peska? - Odaću ti tajni recept za jednu specijalnu tortu -  poverljivo je poĉela Bronvin, osećajući kako je blizina deteta još više opušta. Ipak , prvo su odluĉile da zatrpaju Dţipsi peskom, što baš i nije bilo tako jednostavno. Veliki pas je najzad izgubio strpljenje, skoĉio zbacivši sa sebe vlaţan pesak i , veselo lajući, zaleteo se u vodu. Sunce je peklo sve ţešće i Bronvin je povre-

meno bacala pogled ispod oka na devojĉicu. - Voda izgleda priliĉno privlaĉno -najzad je rekla nezainteresovano. Kerol je pogledala ka okeanu, a zatim bez reĉi zatresla glavom. - U redu, dušo - sloţila se Bronvin. - Hajde da iskopamo par rupa. Dva muškarca su sišla na plaţu, noseći sa sobom stolice. Seli su nešto  dalje od njih, zaneti u razgovor. Br onvin onvin je oĉekivala izvesnu dozu napetosti meĊu

njima, ali izgleda da o tome nije  bilo ni reĉi. Par puta ih je zaĉuĊeno  pogledala kada su se neĉemu iskreno nasmejali. Štaviše, njih dvojica su se

 ponašali kao da su jedina ţiva bića na celoj plaţi. Zašto tek sada shvata da mrzi muškarce?!, besno je razmišljala Bronvin u sebi, ojaĊena što je Ostin tako otvoreno ignoriše. Ali zato je ona posmatrala njega, i protiv svoje volje. Pored njenog uglaĊenog i negovanog oca, Ostin Stil je izgledao kao nebrušeni kamen.  Njegova muškost i ĉvrstina kao da su još više dolazili do izraţaja. Bronvin se setila Dţoa. Koliko je samo puta sa neskrivenim oduševljenjem iznosio svom tastu neku novu ideju i koliko je samo puta bio kritikovan. Teodor Lejker je

sa lakoćom manipulisao njenim bivšim muţem, koristeći njegove ambicije i ţelju da se dokaţe vrednim poverenja. Kod Ostina to oĉigledno ne bi prošlo. U trenutku joj se uĉinilo da je i njen otac svestan toga, to se moglo naslutiti iz naĉina kako sedi ili sluša svog sagovornika. A Teodor Lejker je uvek umeo dobro da proceni ljude...

Bronvin konaĉno ustade sa toplog peska, proteţući svoje utrnule noge. - Dušo, ne znam kako ti, ali ja sam se skuvala. Zar tebi nije vrućina? Dete je potvrdilo glavom, brišući sa ĉela ka pi znoja. Bronvin je nehajno odšetala do vodene linije i zagazila u more do ĉlanaka. - Kako ovo prija! - uzviknula je sa olakšanjem. - Šta misliš da priĊemo malo bliţe vodi i da tu nastavimo sa kopanjem rupa? Mnogo je sveţije i lakše za rad? - Mogu li umesto toga da te zatrpam peskom? - pitala je Kerol. -  Naravno. Ali, ako nemaš ništa protiv, sela bih ovde gde nije tako toplo. -

 Ne ĉekajući na njen odgovor, Bronvin se opruţila u plićak, zabacivši ruke iza glave. Dţipsi joj se veselo pridruţila, postavljajući se izmeĊu deteta i okeana. Oklevajući, Kerol je zagazila u vodu, noseći svoju kanticu i lopaticu. S vremena na vreme je bacala pogled na talase koji su se lomili u plitkoj vodi.

Posle nekog vremena, zaneta u svoj posao zatrpavanja Bronvin, devojĉica je  potpuno zaboravila gde se nalazi. Zajedno su se kikotale, dok je Dţipsi davala svoj doprinos, skaĉući po plićaku i prskajući ih. Kerol nije više  pokazivala nikakve znake straha od vode i delovala je potpuno bezbriţno, kao što je bila i juĉe pre nego što su je talasi odvukli. - Vreme je da poĊem kući, dušo -zaĉula je Bronvin iza sebe blagi oĉev glas. - Oh, ne! - brzo je ustala Bronvin, tu ţno gledajući svoje peskom izle pljeno telo. - Kako da skinem ovo sa sebe? Ne moţemo ovakvi ići kući. - Znam - odsutno se sloţila Kerol, gledajući ka talasima. - Ali... - Moţeš se igrati toga neki drugi put - pomalo nestrpljivo je primetio Teodor. -  Nisam baš

sigurna - veselo se osmehnula Bronvin. Ma koliko da je ţelela da završi svoj razgovor sa ocem, Kerol joj je sada bila mnogo vaţnija. -Ti

samo kreni gore, tata, a ja ću ti se za koji minut pridruţiti -  predloţila je kratko.

Otac nije izgledao baš oduševljen ovakvim predlogom, ali se ćutke okrenuo i pošao prema kolibi. -Znam da ti se ne ide u vodu -  ponovo je Bronvin usmerila svu svoju paţnju ka crvenokosoj devojĉici. Nema problema. Pokušaćemo da uzmemo vodu u ruke i speremo pesak sa sebe... Evo, ovako... - Slabo ide - iskreno je primetilo dete, poslušno ponavljajući pokrete. - Pa, ako bismo jednostavno ušle, more bi nas opralo... - Samo ako me ti poneseš- najzad je pristala Kerol oklevajući. - Ĉini mi se da ću moći to da uĉinim - široko se osmehnula Bronvin. -Iako si sigurno duplo teţa sa svim tim peskom na sebi.

 Nekoliko minuta kasnije trĉale su ruku pod ruku preko plaţe, dok im se voda presijavala na mokrim telima. Dţipsi je  veselo skakala za njima i lajala. Dva muškarca već su stajala na tremu, gledajući u njihovom pravcu. Kerol se zatrĉala pravo prema svom ocu koji ju je doĉekao široko raširenih ruku i visoko podigao u vazduh, ali njen osmeh još uvek je bio upućen Bronvin. - Hvala ti - toplo joj se osmehnuo Ost in, a zatim pomilovao ćerku po mokroj kosi. - Ko mi je ono jutros re kao da se nikada više neće kupati u moru? - Pa, nisam plivala operemo od peska...

ispravila ga je devojĉica. - Samo smo ušle da se

Smeškajući se, Bronvin se okrenula prema svom ocu, a njen pogled kao da  je postao za nijansu hladniji. hladniji. - Tata, ako hoćeš da ostaneš na ruĉku... On se samo nasmejao i poljubio je u obraz. Zatim je uzeo pod ruku i poveo  pored sebe ka kolima. -  Ne ţelim da oteţavam o teţavam stvar i,i, tata - iskreno je priznala. - Ako vam budem  potrebna, znaš da ću doći kući. ku ći. Ali, ja ovde ţivim... Bar za sad. Teodor je ušao u kola i okrenuo kljuĉ, sa istim, kao fiksiranim, osmehom. - Bićemo u kontaktu - rekao je odsutno.

 Na trenutak je bila zbunjena zbunjena što Teodor Lejker tako tako brzo odustaje. - Nadam se da nisi ljut. ljut. Znam da ne razumeš. razumeš. Ipak... - Ali, ja razumem, draga. I da znaš - izmeĊu nas će sve biti u redu - neţno je  potapšao njenu ruku, a zatim su velika kola lagano kliznula duţ nasipa i izgubila se iza okuke.

3. Bilo je to više nego ĉudno ponašanje za Teodora Lejkera. Bronvin je još uvek intenzivno razmišljala o tome dok se vraćala prema kolibi. Kerol se igrala sa Dţipsi, polivajući je vodom iz improvizovanog tuša. Veliki pas je skakao okolo, veselo lajao i pokušavao da ugrize slap vode. Ostin je stajao po strani i posmatrao ih sa osmehom, ali ĉim je ĉuo korake iza sebe brzo se okrenuo. Sa lica mu je zraĉila neka toplina kakvu Bronvin do sad nije primetila kod njega, a sunce mu se sjajilo u oĉima. Pre nego što je uspela bilo šta da kaţe ili uĉini, njegove snaţne ruke naĊoše se oko njenog vrata i trenutak kasnije bila je prosto zalepljena za to mišićavo telo koje je zraĉilo snagom i energijom. Koţa joj je gorela dok su se njegove usne spustile na njene u neţnom poljupcu. - Hvala ti što si uspela da odvedeš Kerol u vodu - osmehnuo se jednostavno, dozvolivši joj da se udalji za korak. - Ja... -  pokušavala je Bronvin da doĊe sebi, opĉinjena mekoćom njegovih usana i plavetnilom oĉiju. - Ona se još uvek plaši, Ostine. Ali, to je dobro. Vremenom će i sama sve shvatiti, videćeš... Klimnuo je glavom i prstom joj blago dodirnuo obraz. Osetila je kako je to ao da ju je dodirnuo vrelim ţaraĉem. mesto peĉe, k ao - Šta... Šta si rekao mom ocu? -upitala je, nesposobna da naĉini neki pokret. - Oh, razgovarali smo o puno stvari - slegao je ramenima nezainteresovano. - Sedeli smo na plaţi skoro sat vremena.  Na trenutak je osetila kao da lebdi u vremenu i prostoru. Videla je Kerol i Dţipsi, ĉula je smeh devojĉice i laveţ psa, sunce je sijalo na plavom nebu, tu

 je bila njena kućica, maloĉas je ispratila oca ĉiji ju je dolazak uznemirio... A opet, sve je to nestalo na samo jedan Ostinov dodir. Na dodir tog ĉoveka koga nije ĉestito ni poznavala, ali koji joj je liĉio na sve osim na stranca. Izgleda da je zaista već dugo vremena ţivela sama... - Nešto si mu mu morao reći, ipak - pokušala je da istraje istraje u svom zahtevu. - Dosta se ĉudno ponašao kad je odlazio. - Rekao sam mu kako je njegovoj ćerki potrebna veza da bi se vratila u normalan ţivot - po malo odsutno  je odgovorio Ostin, sa osmehom prateći igru svoje ćerke i Dţipsi. - Molim? - upitala je u neverici, sigurna da ga nije najbolje razumela. - Bio je besan - Ostin se ienjo poĉešao po vratu, promatrajući njenu reakciju. - Ipak, imam utisak da se prećutno sloţio sa mnom do kraja našeg razgovora. Nikakvim svojim pritiskom neće uspeti da te izvuĉe sa ovog  pustog mesta.

Zurila je u njega, prvo zbunjena, a potom besna. U trenutku nije znala kako da mu odgovori. - Ţedna sam! - dotrĉala je Kerol, smejući se i tapšući ruĉicama. - Ako Bronvin nema ništa protiv, ja ću ti dati ĉašu vode, dok se ona obuĉe za veĉeru - predloţio je Ostin. - Vodi nas u restoran, tata! - radosno je ciknula devojĉica, a zatim se okrenula Bronvin. - Ja bih volela u Mek Donalds, a ti? - Volela bih i ja, dušo - sloţila se Bronvin, pomilovavši je po kosi. - Ali,

 bojim se da danas neću moći. Hodi, daću ti ĉašu ĉ ašu hladnog soka. To je bolje od vode.

Ignorišući Ostina, odvela je dete u kuhinju k uhinju i posluţila ga keksima i mlekom. On je lagano došao za njima i leţerno se naslonio na vrata, sa ruka ma zabijenim u dţepove pantalona. -  Nemaš nikakvo pravo da tako nešto kaţeš mom ocu - nije mogla više da izdrţi. - Ako nisi primetio, ja sam lepo sebi uredila ţivot. Ĉak sam sposobna i sama da odluĉim šta ţelim, a šta ne ţelim. Moţda ti nije palo na pamet da ja  jednostavno ne ţelim... ţelim... - Svaki put isto, Bronvin, ĉim ti se malo više pribliţim. Nemoj mi reći šta ne ţeliš. Moţda nemaš ni hrabrosti za to. - Grešiš. Ja samo ne ţelim da budem gurnuta u... nešto - Ponovo se okrenula  prema Kerol. Hoćeš li još malo soka? soka? Devojĉica je klimnula, pruţajući joj praznu ĉašu. Bronvin se nasmejala, ugledavši joj oko usta ţute brkove od soka i na njima zalepljene mrvice od keksa. Ponovo je napunila ĉašu, a Kerol je odmah zatim ponovo istrĉala napolje, pijuckajući sok i grickajući kekse. Ali, kada je Bronvin krenula za njom, Ostin se ponovo naslonio na vrata, prepreĉivši joj put. - Veĉera, Bronvin - podsetio ju je blagim glasom. - To je samo prilika da  još malo razgovaramo i bolje se upoznamo. N ema u tome niĉega lošeg, niti opasnog,  pogotovu ako je tu i ĉetvorogodišnja devojĉica koja oboţava francuske palaĉinke.  Nekoliko trenutaka ćutke su se gledali, a onda se Ostin osmehnuo i pomerio sa vrata. Bronvin je izašla da poljubi Kerol za doviĊenja. Sve se suviše brzo dešavalo, prethodna dva dana bila su potpuno luda. Trebalo joj je vremena da razmisli, da sredi svoje misli. - Mi smo u Brajervudu, pola

milje niz plaţu . Broj apartmana je sto sedamnaest. Kada odluĉiš da si spremna... -I ovako mi je dobro, hvala ti - suvo ga je presekla. Ali, da li je bilo tako? U nekoliko narednih dana u glavi joj je vladala prava

zbrka. Vratila se svom uobiĉajenom naĉinu ţivota i svakodnevnom  posećivanju moĉvare. Broj crteţa i skica neprekidno je rastao. R adila adila je sve veštije, olovka joj se prosto lepila za prste, ostavljajući na papiru ĉudesne

linije i oblike ptica u letu, trske povijene na blagom vetru ili tuţno opuštene grane vrba. Iskreno je uţivala u svom odrastanju i uĉenju, ali to kao da nije  bilo isto kao i pre.

Ĉinjenica je bila da nije mogla da istisne Ostina Stila iz svojih misli. On nije bio njen tip. Divalj, brz, oĉigledno je nosio u sebi izvesnu dozu  posesivnosti koja joj se nije dopadala. Sam bog zna koliko joj je već bilo dosta u ţivotu posesivnih ljudi koji su zahtevali i oĉekivali od nje da se pon aša onako kako njima to odgovara. Bio je tip ĉoveka koji uzima. A ona nije smatrala sebe pijaĉnom robom.  Nije imao prava da je optuţi za kukaviĉluk. Sama je našla u sebi hrabrosti da se odupre agoniji posle Ldrine smrti, da raskine sa dotadašnjim naĉinom ţivota i potpuno ga preokrene, odriĉući se nekih stvari uz koje je odrasla i koje su joj dotadašnji ţivot ĉinile, gotovo nepromišljeno lakim. Sada je znala da se još više  promenila, ali je opet izgradila neki svoj, samotni svet. A Ostin  je bio ţivot, pravi, elementarni ţivot. ţ ivot. U dugim, usamljenim noćima n oćima znala je da ţeli ponovo da ga vidi. Fiziĉka ţelja bila je samo jedan deo tog osećanja. U stvari, ţudela je za tim ĉovekom u celini ce lini i prvi put u ţivotu uĉinilo joj se da  je, moţda, spremna za jednu pravu vezu. Vezu u kojoj će muškarac ţeleti da  je razume, a ona je nagonski nagonski osećala da je Ostin Ostin razume već suviše dobro... dobro... Bronvin je leţala u potpunom mraku i slušala tihu muziku sa svog radija. Upravo je prošlo deset sati. Noć je bila topla, tiha i zvezdana. Dţipsi je leţala  pored otvorenih vrata kroz koja je ulazio sveţ, mirisan mirisan vazduh. Iznenada, pas naĉulji uši. Njegova glava podiţe se sa šapa, dok je napeto zuriou mrak kroz otvorena vrata. - Šta nije u redu, dušo? - upitala je Bronvin kojoj nije promakla ova pramena.

Dţipsi se u potpunosti uspravi na šape, dok joj se dlaka na vratu nakostrešila, a iz grla zaĉulo potmulo, preteĉe rezanje. Osetivši iznenadnu  jezu, Bronvin spusti svoje gole noge na pod. Kada je pas ponovo zareţao, ona oseti pravu navalu straha. Na prsti ma preĊe sobu i obazrivo proviri iza zavese u mrak.

 Noć je bila dosta svetla, a pena talasa sablasno se belela u tami. Vetar je donosio zvuk talasa koji se lome o obalu. Nije mogla nikoga videti. Pas joj

neĉujno priĊe, poĉešavši se svojim širokim, rundavim leĊima o njenu nogu, a zatim se ponovo vrati na svoje straţarsko mesto, njušeći vazduh. Bronvin je bila iskreno uplašena. Baci jedan brz pogled na zadnja vrata.  Nisu bila zakljuĉana. Nikada ih nije ni zakljuĉavala. Odjednom joj se to rasto janje do njih, preko sobe, uĉinilo kao strašno dugo. Prvi put je zaţalila što nema telefon i što je tako oĉajno sama. Dţipsi je ponovo zareţala, a onda nekoliko puta Ijutito zalaja u mrak. U  jednom trenutku je ĉak izgledalo da će besno be sno istrĉati u noć, ali na Bronvininu

komandu pas ipak ostade na svom mestu. U svakom sluĉaju, bila je sigur na na da napolju ima nekoga... Nekog a koga ni ona, ni Dţipsi ne poznaju. Jedva prisilivši sebe da se pokrene iz senke tamne zavese, brzo je pretrĉala sobu i zakljuĉala zadnja vrata. U magnovenju joj se uĉinilo da na trenutak vidi neĉiju senku kako zamiĉe u mrak. Dţipsi je besno lajala i Bronvin više nije mogla da je ućutka nikakvom naredbom. Ponovo je gotovo potrĉala napolje, ali je Bronvin uhvatila za kaiš. Pas se propeo na zadnje noge i gotovo je oborio na pod, ali ipak je još jednom poslušao svog gazdu. U deliću sekunde uĉinilo joj se da ĉuje motor automobila, ali uz svu tu buku koju je Dţipsi dizala nije mogla biti sigurna. - Tiho! - naredila je oštrim šapatom i pas je nevoljno ućutao, dok mu se snaţno telo i dalje treslo od uzbuĊenja. Više se nije mogao ĉuti nikakav šum. Kuća je i dalje bila u mraku, ali ona on a se još uvek plašila da upali svetio. Dţipsi se postepeno umirila. Na kraju je ipak izašla napolje i nekoliko minuta njuškala oko kolibe, a zatim se vratila i legla na svoje staro mesto, kao da ju  je sve to izmorilo.

Oklevajući, Bronvin najzad ipak upali svetio i ugasi radio. - Moţda je to bio neki kamper sa ostrva - tiho je šapnula psu, ali je suviše dobro znala da zapravo samo pokušava da umiri samu sebe. Konaĉno, zar nije pored sebe imala psa teškog se damdeset kilograma? Nije bilo razloga da se plaši. Ĉak da je bio i neki provalnik, teško da bi se odluĉio da upadne u mraĉnu kuću k uću sa psom ĉuvarom. Razmišljajući o tome i umirujući samu sebe, otišla je u spavaću sobu i obukla farmerke i košulju. Uprkos racionalnim mislima, nije uspela da spreĉi  podrhtavanje prstiju.

 Nekoliko trenutaka kasnije naterala je sebe da oprezno izaĊe na trem. Pas je  bio miran i to je na njena nadraţena ĉula delovalo kao melem. Ipak, ideja da i dalje ostane sama u pustoj kući nije jo j se ni najmanje dopadala. Prvi put u  proteklih šest meseci meseci osetila je potrebu za neĉijim društvom. društvom. Gotovo trĉećim korakom prešla je onih pola milja koliko je razdvajalo njenu kolibu od Brajervud apartmana. Zaustavila se tek kada je stigla do vrata sa brojem 117. Jedan prozor je bio osvetljen i Bronvin oseti veliko

olakšanje.  Nekoliko trenutaka je oklevala, sa rukom već podignutom da zakuca. Zatim  je zbunjeno prstima zaĉešljala svoju razbarušenu kosu, pokušavajući koliko toliko da je dovede u red. - Šta ja radim ovde? - upitala je samu sebe, a zatim pogledala zbunjenog  psa, kao da od njega oĉekuje odgovor. Već u sledećem trenutku kroz glavu  joj je sevnula slika nakostrešene Dţipsi i više se nije dvoumila: znala je vrlo

dobro šta radi tu. Odluĉno je zakucala, trudeći se da d a obuzda drhtanje ruku.

Ostin je naglo otvorio, kao da se nalazio pored vrata. Lice mu je delovalo

umorno, sa višednevnom bradom i nagoveštajem tamnih podoĉnjaka ispod oĉiju. Zinuo je kada je video njih dve na vratima. Bronvin se kiselo osmehnula, potpuno nesvesna svog seksi izgleda i utiska koji je je ostavljala sa

svojom razbarušenom kosom, šuzburkanim grudima i kestenjastim oĉima koje su se nehotice raširile kada je ugledala ispred sebe sebe mišićavog, kao isklesanog muškarca. - Zdravo - rekla je slabim glasom. -Znam da je kasno. Samo sam, eto...

malo šetala i videla svetio. - Bilo je krajnje vreme -

klimnuo je Ostin glavom i bez reĉi se pomerio u

stranu, puštajući ih da uĊu. Ostin zatvori vrata za njima. Dţipsi je onjušila nekoliko ćoškova i zadovoljno legla na pod. Bronvin je bacila jedan brz pogled po dnevnoj sobi. Ceo jedan zid zauzimale su police sa knjigama, od poda do plafona. I veliki

radni sto, najveći koji je videla u svom ţivotu, bio je pretrpan knjigama, a one su tu i tamo, u hrpica ma, leţale nehajno razbacane po podu. Na stolu je  bila još i pisaća mašina sa uvuĉenim i do pola ispisanim listom papira. Odmah pored nje, pušila se šolja kafe. Njen prvi utisak bio je topao,  prijateljski, sa mirisom i ukusom muškarca kojim je soba prost o odisala. - Ostine, vidim da radiš. Ja zaista nisam htela... MeĊutim, niko je nije slušao. Ostin je nestao kroz jedna vrata za koja se njoj uĉinilo da vode u kuhinju. Stajala je, osećajući duboko u sebi blagu ner vozu. vozu. Poţelela.je da pregleda sve te knjige, da dodirne njegovu pisaću mašinu, da oseti to mesto na kome je on ţiveo i koje je toliko podsećalo na njega. Skoro je poskoĉila kada je osetila njegovu ruku na n a svom ramenu. - Konjak - rekao je kratko, kratko, pruţajući joj ĉašicu od debelog kristala kristala u kojoj se presijavala tamnozlatna teĉnost. - NaĊi neko udobno mesto i sedi.  Nekoliko trenutaka posmatrala je kako skuplja papire sa stola i slaţe ih u fasciklu.  Na licu je još uvek u vek imao izraz odsutnosti i koncentracije i Kerol se  pitala da li tako izgleda uvek kada radi. - Kerol spava? - prekinula je prva tišinu. tišinu. -  Ne. Napolju je, na plaţi, i pravi kolaĉe

od peska u jedanaest sati uveĉe. Smiri se, Bronvin. Nešto se dogodilo, zar ne? Potvrdno je klimnula glavom, pomalo iritirana n jegovom sposobnošću  percepcije. Ma koliko bila uplašena, odjednom je osetila kako je strah napušta. Bilo je dovoljno samo to što je već tu, pored njega. I znala je da je to  jedini razlog zbog koga je ovde i došla - da ga vidi, da oseti strujanje njegove energije; tajanstveni posetilac bio je samo izgovor. - Samoća moţe ponekad i da dosadi - tiho je primetila. - Drago mi je što to ĉujem - klimnula je u znak odobravanja, i dalje  posmatrajući ispitivaĉkim pogledom njeno lice, kao da pokušava da otkrije

šta ona to krije od njega. Ipak, umesto daljnjih pitanja ustao je i pruţio joj ruku. - Hodi, pokazaću ti apartman. Meri je u stanu odmah do našeg. Povezuju nas vrata koja vode direktno u Kerolinu sobu. Dovoljno je da ih

otvorim, ako uveĉe izaĊem negde, i Meri će ĉuti ako joj nešto zatreba. Oĉi im se na trenutak sretoše i jedan nestašni plamiĉak na trenutak zatre peri u njegovom pogledu. - Iako, iskreno reĉeno, više nego retko izlazim uveĉe. Bar u poslednje vreme. - Nisam te ništa pitala - osmehnula se, ne bez olakšanja. - Zaista? - nevino je trepnuo Ostin, a zatim je blago spustio ruku na leĊa i  propustio ispred sebe. - Ti ovde radiš, zar ne? - upitala je znatiţeljno, donekle impresionirana

koliĉinom knjiga i ispisanih papira. - Biblioteke posećujem samo kad istraţujem nešto što mi treba - odgovorio  je Ostin. - Gde nalaziš ideje? Ti, u stvari, pišeš avanturistiĉke romane, zar ne? - Dok sam bio mlad i lud, sve što sam traţio od ţivota bilo je da vidim svet,

od Aljaske do Juţnih mora. Na kraju sam to i uradio. u radio. Gledala ga je sa oĉekivanjem, nada jući se da će nastaviti sa tom zanimljivom priĉom. Ali, on je samo ćutke otišao do vrata. Zavrtela je glavom, osmehujući se. Bio je tako ćutljiv kada je trebalo da priĉa o svom ţivotu. - Prekinula sam te u radu, zar ne? - Zbog Kerol najviše radim uveĉe i, da, potpuno si mi razbila koncentraciju - sloţio se meko. - Ali, sada me zani ma nešto drugo. Na primer, šta   te je

zaista dovelo ovde tako kasno? Šta se dogodilo? -  Ništa - slegla je ramenima i otpila gutljaj konjaka koji joj je kliznuo niz grlo kao rastopljeni ţad. -  Nešto ipak jeste - nadovezao se Ostin, pritvorivši vrata, tako da njihovi glasovi ne probude Kerol. - Zapravo, ne bih ni sama mogla da ti k aţem šta se taĉno dogodilo  po pustila je najzad Bronvin, osetivši neodoljivu potrebu da bude iskrena sa tim ćutljivim muškarcem u ĉijim je oĉima ĉitala razumevanje. - Posle našeg  poslednjeg viĊenja poĉela sam da d a razmišljam koliko sam u stvari usamljena i izolovana dole na plaţi. I jednostavno... poţelela sam da te vidim. To je sve.

On se odsutno nagao napred i neţno joj prstom sklonio pramen kose koji joj  je pao na ĉelo. -  Nije mi bilo lako da te ne viĊam ovih nekoliko dana - zabrundao je,  prateći joj prstom ovalnu liniju lica. -Ipak, nadao sam se da ćeš sama napustiti svoju tvrĊavu.

Seo je preko puta nje i uputio joj tako prodoran pogled da je osetila trenutnu drhtavicu. - U stvari, tvrĊavu sam napustila jer mi se uĉinilo da mi neko obilazi oko kuće - uzdahnula je. - Ĉak ne znam ni da li mi se sve to priviĊalo. Ali, nisa m

zbog toga došla ovde...  Njegov izraz lica se gotovo u trenutku trenutku promenio. - Neko ti usred noći obilazi oko kuće, a ti ipak odluĉuješ da se sama smucaš  po plaţi? - sevnuo je oĉima. -  Nije bilo baš tako... - promucala je, zbunjena tom naglom pramenom.

Hoću da kaţem, na ostrvu uvek ima kampera... Uostalom, nisam nikoga videla, a ako je neko i bio taj je otišao kad sam ja krenula ovamo. Uĉinilo mi se da ĉujem zvuk motora... - Prokletstvo! - zareţao je Ostin. - A nemaš ni telefon. Noćas se nećeš ta mo vraćati. Moţeš ostati ovde. Ja ću sam obići tvoju kolibicu... I nećemo se  prepirati oko toga - zapovedniĉki je presekao, ĉim je ona zinula da mu se usprotivi. - Ĉuj... - poĉela je ona besno.

 Naglo je ustao, sa takvom neoĉekivanom ţestinom, da je ona zanemela i zapr epašćeno  posobna da se pomeri. Ali, poljubac koji je epašćeno podigla pogled, nes posobna spustio na njeno ĉelo bio je mek kao pamuk i neţan kao dodir lep-tirovog krila. Zurila je u Ostina, potpuno pometena. - Hoćeš li bar saĉekati da otvorim Merina vrata i obuĉem cipele?  - upitao je

 baršunastim glasom. Lagano se osmehnula, a zatim se oboje zakikotaše. Ne bi se ni mrdnula bez njega. Oboje su to znali, lako je pretpostavljala da je sve u redu, a i Dţipsi je  bila tu, ipak nije imala dovoljno h rabrosti da se noćas još jed nom sama vrati u kolibu. K ada ada su

nešto kasnije kasnije stigli do kolibe, vreme se promenilo i poĉela je š da  pada sitna kiša. Ostin ju je prekorno | pogledao kada je video kuću jarko osvetljenu iznutra, sa svim upaljenim up aljenim svetlima. - Hm, kao da sam zaboravila da ugasi m svetla pre nego što sam krenu la...  pogledala ga je Bronvin ispod oka. -  Nadam se da mi sada nećeš više priĉati o tome kako je Dţipsi lajala na mesec - suvo je odbrusio, a zatim se osmehnuo. - Mogla bi da mi napraviš  jedan sendviĉ dok ja malo malo procunjam okolo. Bez ikakvog upozorenja gurnuo ju je u kuhinju, a zatim blagim ali  bes pogovornim glasom naredio psu da legne na vrata. Dţipsi je spremno  poslušala. Potpuno zbunjena, Bronvin je poĉela da sprema sendviĉ sa puterom od kikirikija i slaninom, razm išl jaj  jajući o tome kako bi njen pas tre balo

da sluša samo nju, a ne i nekog drugog. Uostalom, bila je sigurna da bi Dţipsi koristila više napolju, nego ovde, u kuhinji. Jer, šta ako zaista ima nekoga?

MeĊutim, desetak minuta kasnije Ostin se vratio iz obilaska. Bez reĉi je zakljuĉao vrata za sobom i navukao zavese, a zatim pogasio sva nepotrebna svetla u kući. Bronvin ga je krišom posmatrala, diveći se njegovim sto stisnute u liniju, a na maĉkastim pokretima. Usne su mu bile ĉvr sto energiĉnom, kao isklesanom licu ĉitala se otvorena pretnja. Nije mogla a da se ne pita kako bi se eventualni noćni posetilac proveo u susretu sa ovako raspoloţenim Ostinom. - Nemaš ni jednu pristojnu bravu na vratima ili  prozorima. Kuća je u  priliĉno oĉajnom stanju i, po mo joj proceni, zahteva neke hitne popravke. Ako nisi znala, u ovo doba godine na ovim obalama poĉinju da duvaju uragani... Slušaš li ti mene? Stavila je tanjir sa sendviĉem ispred s njega, osećajući olakšanje. Moţda joj se onaj tajanstveni noćni posetilac ipak samo priĉinio... - Ja oboţavam oluje, a ova kuća je podnela već mnogo besnih oluja i još uvek stoji na svom mestu - odvratila je odluĉno. - Pored toga, ne sećam se da sam viĊala provalnike kako se šetkaju plaţom. Ako neki i zaluta na ovo pusto mesto, sigurno će pre otići do apartmana, nego što bi gubio vreme sa mojom kolibicom. Nemojmo preuveliĉavati... - Hoćeš li ti kupiti sutra nove brave, ili da to uĉinim ja? - presekao je Ostin njen monolog. - Kupicu, ako ti to nešto znaĉi. - I telefon - podsetio ju je. - U redu, i telefon - sloţila se, uzdahnuvši.

Ostin ju je sumnjiĉavo pogledao, odmerivši je od glave do pete. - Odjednom si tako poslušna. Šta to znaĉi? - Ali, nije saĉekao na njen odgovor. Zagrizao je sendviĉ i postavio novo pitanje. - Ţeliš li da ostanem sa tobom noćas? Okrznula ga je pogledom. On je znao da se ona ipak plaši, iako mu to ne bi  priznala za ţivu glavu. Pogledala je kroz prozor. Kiša je postajala sve jaĉa i glasno je dobovala o okna. Njegov paviljon bio je udaljen dobrih pola milje,

a Kerol je spavala i nalazila se u dobrim rukama. I, što je najvaţnije od svega, krv joj je gotovo pomamno kolala kroz vene i jednostavno je osećala svim svojim bićem da je ova noć rezervisana za neke nesvakidašnje odluke. - Da - sloţila se tiho. - Da - ponovio je Ostin suvo. - Da spavam na kauĉu, ili... Znala je da je zadirkuje. Lagano je ugasila svetio u kuhinji, posmatrajući u mraku kako on odlaţe sendviĉ i polako ustaje. u staje. Trenutak kasnije osetila je njegove snaţne ruke oko svog struka. - Ti si zaista luda, znaš li to? -zabrundao je Ostin, pre nego što su im se usne spojile. Zaronila je prste u njegovu kosu, dok joj je telo zadrhtalo od

ţelje. Bio je tako snaţan, tako stvaran, ţivot je kipeo u njemu... Ţelela je i

sama da oseti deo te energije, da postane deo njegove snage, da se stopi sa

njim. To je bilo mnogo vaţnije od onoga onog a šta donosi sutrašnji dan. - Stani, Bronvin - prošaputao je Ostin, milujući milujući joj leĊa takvom neţnošću da  joj se ĉinilo kako će se istopiti. -  Ne znam da li ću još dugo moći da se k ontrolišem. ontrolišem. Bila si uznemirena noćas. Ako i sutra budeš ovo ţelela, ja... - Oh, ućuti već jednom - promrm-Ijala je, napajajući se toplinom njegovog mišićavog tela, uţivajući u svakom dodiru. - Ovo radim zbog sebe, ne zbog tebe. - Tako? Koristiš me? - Da - nasmejala se i podigla na prste da ga poljubi u vrat.

Ostin je nešto promrmljao i već sledećeg trenutka našla se u njego vom naruĉju. Bez reĉi ju je odneo u spavaću sobu i neţno spustio na krevet. - Ostin... - tiho je prozborila, ispruţivši ruke prema njemu. Zatim je vreme stalo.

Kiša je napolju i dalje padala i lepila se mekim prstima za prozore, a okean  je davao ritam njihovoj njihovoj ĉeţnjivoj ljubavnoj igri. igri.

4. Jedan zrak sunca probio se kroz koralne zavese i trenutak kasnije cela soba zasvetlela je tamnocrvenim prelivima. Bronvin je lenjo otvorila oĉi. Prvo

ĉega je postala svesna bila je Ostinova ruka zaštitniĉki prebaĉena preko njenih grudi; a drugo je bila veli ka glava psa koji je poslušno ĉuĉao pored kreveta i gledao je širom otvorenim, pametnim oĉima. Bacila je još jedan  pogled na Ostinovo usnulo lice, omekšano snom, a zatim se paţljivo izvukla iz kreveta. Pošto je obazrivo  pogledala kroz prozor i uverila se da na plaţi nema nikoga, još uvek naga otvorila je vrata i pustila Dţipsi na svoju obaveznu jutarnju jurnjavu po pesku. Vazduh je posle noćašnje kiše bio prozraĉan  i mirisao je na jod. U kristalnoĉistom jutarnjem nebu kruţili su galebovi i oštrim okom osmatrali

mirnu površinu mora, u potrazi za doruĉkom. - Probudio sam se sa osećanjem da sam sam i napušten n apušten - pospano se poţalio Ostin iz kreveta. - Vraćaj se ovamo. Radosno ga je poslušala i bacila se preko njegovog opruţenog tela, tako da  je Ostin zastenjao.

Mrzim što ovo moram da vam priznam, gospodine Stil, ali ja sam strašno, uţasno srećna -  promrmljala je, utiskujući jedan dug poljubac u njegove nasmejane usne. -  Nemaš pojma kako se lepo osećam. Rado Ra do bih ti priĉala o detaljima, ali plašim se da to neće tako lako ući u tu tvoju tvrdu glavu. -

- Hm, zar tako govori jedna lepo vaspitana devojka? - brundao je Ostin,  provlaĉeći prste kroz kosu, a onda je dodao ozbiljnim glasom. - Divna si, Bronvin. Osećala je da crveni, nešto što joj se nije dogodilo već godinama unazad. Ostinu to nije promaklo i grl eno se nasmejao, na šta mu je ona odgovorila udarcem jastuka u glavu. Tek je to izazvalo buru smeha smeha kod njega. Bronvin  je prešla u ţestoku ofanzivu, ali trenutak kasnije, a da ni sama nije uspela da objasni kako, leţala je pod njim, nemoćna da se  brani. Da se brani? To joj nije ni padalo na pa met. Sklopljenih oĉiju, pre pustila se njegovim

milovanjima, ţeleći samo da to što duţe potraje, da se nikada ne završi... Jedan sat kasnije leţala je pospano u njegovom naruĉju, pitajući se odakle  joj hrabrosti da sa njim bude tako prirodna i opuštena. I što joj je najvaţnije, nije se kajala zbog svojih postupaka. Naprotiv - ţalila bi da joj je odluka bila drugaĉija. Nikada je ni jedan muškarac nije prihvatio onakvom kakva je zaista bila, sve do sada. Ostin je to prvi uradio i to je tako prijalo... - Moram da ustanem -  promrmljao je on, proteţući se. - Danas treba da

završim ono što nisam sinoć, a i Kerol i Meri će se sigurno zabrinuti. - Samo napred, momĉe - podrţala ga je Bronvin, pribivši se uz njega. -Ionako si odradio svoje. - Baš mi i ne pomaţeš u  tome - iskreno se nasmejao Ostin, a zatim seo u krevetu i zagnjurio lice u slap njene kose. - Pravo je ĉudo da sam te našao u

ovoj pustari, bogu i ljudima iza leĊa. Upravo je zinula da odgovori, kada se zaĉulo snaţno kucanje na vratima,  praćeno Dţipsinim besnim lajanjem. - Niko ne dolazi ovde... - zbunjeno je promucala. Iznenada je osetila strah

od prošle noći. - Smiri se, Bronvin -  poljubio ju je Ostin umirujuće. - Ako ţeliš, mogu ja da otvorim... - Da... Ne -  promenila je iznenada mišljenje, setivši se u trenutku da njen

otac voli da pravi te neoĉekivane jutarnje vizite. Ali, on je bio pre neki dan. I Dţipsi ne bi lajala na njega, već ga je poznavala... Prebacila je preko sebe kućnu haljinu i oprezno izašla iz sobe, trudeći se da  jednom rukom uredi kosu.bvoki - Dţipsi! - pozvala je glasno psa, osećajući istovremeno znatiţelju i bojazan da otkrije ko bi to mogao biti tako rano.

Pre nego što je uspela bilo šta da kaţe, jedan ĉovek je uleteo u sobu i sa treskom zatvorio vrata za sobom, ostavljajući za svega nekoliko centimetara Ijutitog psa da laje i reţi, prednjim šapama oslonjen na vrata. - Za ime boga, Bron, kakvu to zver drţiš pored sebe?! - dahtao je ĉovek. - Pokušao sam da ti zakucam na vrata noćas, ali sam promenio mišljenje kad sam ĉuo tu riku! Naravno da ti je potrebna zaštita, ali da ovako napada ljude  po danu... - Ja... Dţipsi to obiĉno ne radi -promucala je Bronvin, nervozno lomeći  prste. - Znaĉi, to si bio ti. Nije mi palo na pamet... Ja... Otkud ti ovde? Dţoe Harmon je bio elegantno obuĉen kao i uvek. Tamnoplavo odelo odliĉno mu je pristajalo uz njegovu plavu kosu i davalo mu izgled uspešnog  poslovnog ĉoveka. Ali, lice mu je bilo upalo, sa tamnim kolutovima

 podoĉnjaka, a jedna nova bora presecala je glatku i preplanulu koţu koţu njegovog ĉela. Bio je mršaviji nego što ga je ona pamtila, kao da je izgubio najmanje desetak kilograma. - Došao sam da razgovaram sa tobom - rekao je tiho, gotovo oĉajniĉki. - Molim te, Bronvin. Noćas sam spavao u hotelu... - Jesi li bolestan? - upitala je zabrinu to i ne baš mnogo taktiĉno. Bez obzira na sve što se meĊu njima ranije dogodilo - ili što se nije dogodilo -Bronvin mu nikada ne bi poţelela nešto ruţno. On je bio Lorin otac, na prvom mestu,

a zatim, kada se ona povukla i osamila na obali okeana, Dţoe je bio taj koji je  preuzeo na sebe veći deo krivice za njihov neuspeli brak. Nije osećala prema njemu gor ĉinu, ĉinu, već samo tugu s vremena na vreme. A opet, nije osetila ni trunku krivice kada je primetila kako se Dţoeve oĉi zaĉuĊeno šire na Ostinovu pojavu u vratima sobe. Iznenada je pogledao  pravo u nju, kao da d a je vidi prvi put. p ut. Na usnama mu je bilo stotinu pitanja, ali se ipak na vreme kontrolisao i nije rekao ni reĉ. Samo je ĉvrsto stisnuo vili ce

u nemom grĉu. Sa druge strane, Ostin nije pokazivao ni trunku zabrinutosti. - Harmon? - klimnuo je glavom u znak pozdrava, ali je njegova ispru ţena

ruka bila ignorisana. To mu, ipak, oĉigledno nije pokvarilo raspoloţenje. Mirno je prošao pored njega i otišao u kuhinju. - Izgledaš kao da bi ti prijala šolja kafe. Skoro si prestravio Bronvin noćas. Ona je mislila da je u pitanju neki provalnik... - Tako. Pa si  primetio Dţoe.

odluĉio da ostaneš i ĉuvaš straţu preko noći - gorko je

Ostin nije ništa odgovorio: Poletno se bacio na pripremanje kafe, ostavivši Bronvin da brine o svom bivšem muţu. Ona ga je zbunjeno odvela u dnevnu sobu, a zatim poţurila da se obuĉe. obuĉe . Desetak minuta kasnije već je bila gotova. Kada se vratila u sobu, videla je da Ostin sedi na kauĉu, dok mu jedna ruka  poĉiva na Dţipsinoj ogrlici. Pas je poslušno leţao pored p ored njegovih nogu, ali je

netremice fiksirao Dţoa, a dlaka na temenu bila mu je nako -strešena. Dţoe je sedeo na stolici preko puta i zabrinuto posmatra o psa, ne usuĊujući se ĉak ni da posegne za šoljicom kafe koja mu se pušila na dohvat ruke. U trenutku je osetila potrebu da pobegne u spavaću sobu i pokrije se ĉaršavima preko glave. - Bronvin - prenuo ju je Ostinov promukli glas. - Razgovaraj malo sa svo jim psom. - Oh, ja... Zaista ne znam šta mu je... Uvek je tako prijateljski raspoloţena... - Napolje - naredio je Ostin odseĉ-nim glasom.

Pas je poslušno ustao i tromo izašao kroz staklena vrata, zauzevši svoje staro mesto na pragu. - Ţao mi je, Dţoe - promucala je Bronvin. - Sigurno je prepoznala u tebi

noćašnjeg posetioca... Nikad je nisam videla da se ovako ponaša. Ostin isprazni svoju šoljicu i naglo ustade, u stade, ljubazno se osmehujući. - Već je krajnje vreme da krenem. Ţelim vam oboma obo ma prijatan dan. U dvorištu je zastao na trenutak i okrenuo se ka Bronvin koja ga je zabrinuto pratila. - Napravi mu nešto da pojede. Imam utisak da samo što se ne sruši -Lako ju  je poljubio u ĉelo. - Pojedi i ti nešto, da ti se boja vrati v rati u to bledo lice. - Ali, ja... - Moraćeš sama kroz ovo -osmehnuo se, a zatim krenuo niz plaţu. Nekoliko

trenutaka gledala je nemoćno kako odlazi, a onda duboko udahnula. Imao je  pravo. Ovo je bilo nešto što se ticalo samo nje i Dţoa. Ipak, Ostinov stav je  bio priliĉno ĉudan. Ne samo da nije pokazivao uznemirenost ili iznenaĊenje, što bi bila normalna reakcija na Dţoov nenajavljeni dolazak, već je  jednostavno skuvao kafu, popio popio je i... otišao. otišao. Osećajući kako postaje sve više depresivna, lagano se vratila u kuću. Dţoe  je u meĊuvremenu ustao i sada je prazno zurio u okean. - Ţeliš li nešto da pojedeš? - pitala  je ustruĉavajući se. - Šta bi radila da danas nisam do šao? - upitao je Dţe umesto odgovora. - Pa... Šetala bih po ostrvu. Verovatno bih crtala... - Hajde onda da to zajedno uradimo - insistirao je.

 Nešto kasnije šetali su suncem obasjanim putem koji je vodio u moĉvare. Bronvin je upozorila Dţoa da nije prikladno obuĉen za takvu vrstu izleta i da njegovo skupo sportsko odelo i meke italijanske cipele nisu ni malo  primereni moĉvarnim  stazama Floride. Ali, on je samo odmahivao rukom, odbijajući ĉak i da se namaze sredstvom protiv komaraca. Sunce ih je uporno

 prţilo i vazduh se sve sve više zagrevao. - Neprestano mislim na Lori, Bron - poĉeo je nešto kasnije Dţoe po malo drhtavim glasom i k ao ao u ţurbi. - Mislim na tebe onog dana kada je umrla.

Ĉini mi se da već nedeljama nisam spavao. Radim, igram golf, razgovaram sa

ljudima, ali u svakom trenutku, bio budan ili u snu, ne prestajem da mislim na nju. - Oh, Dţoe - tiho je uzdahnula Bronvin, a srce joj je zaigralo kao i uvek na

 pomen njene male devojĉice koje više nema... I njegove devojĉice. Dţoe je  bio Lorin otac. - Znam to... to... - Ne, ne znaš - odgovorio je uz buĊeno. - Ne znaš šta ja osećam. Pristao sam na razvod jer sam znao da bi ti ionako oti šla. To nije bilo ono što sam ţeleo,

ali nisam imao izbora. Već dugo nismo zajedno i imam dovoljno vremena da razmišljam. Onaj ĉovek jutros... Ali, prokleto dobro znam da nemam prava ništa da kaţem. Bog zna da sam ti već dosta prebacivao, zar ne?  Na njegovom uzbuĊenom i ispi jenom  jenom licu ogledala su se divlja, uzburkana osećanja, tako da se Bronvin skoro uplašila. - Da - sloţila se tiho. - Ali, to sada više nema veze. - Ima veze - usprotivio se on ţustro, s - Ali, sada je sve drugaĉije. Ja više nisam isti ĉovek, Bronvin. Voleo bih... da te ponovo viĊam. Ţeleo bih da ovoga puta sagradim nešto ĉvrsto, realno. Mislim da bismo to mogli zajedno da uradimo. I mislim da smo u tome već gotovo uspeli, preko Lori. Pogledala ga je otvoreno u lice. To je sada zaista  bio drugi ĉovek. Naĉin na koji je govorio, ono o ĉemu je govorio, neobiĉna oštrina njegovog glasa... Ni traga od uglaĊenog, šarmantnog muškarca kakvog je pamtila. PoreĊenje ju je dirnulo i na trenutak je poţelela, više zbog njega nego zbog sebe, da oseti  bar ĉesticu onih starih osećanja koje je u poĉetku njihovog braka gajila prema njemu. Ali, toga nije bilo. Samo neka 'daleka, maglovita neţnost pomešana sa tugom. - Dţoe, ja mislim... mislim... - poĉela je vrlo neţno. - Ne reci ne. Seti se Lori, kako je izgledala, kako je bila divna. Ne reci ne, Bronvin. Sve što traţim je da se ponovo viĊamo. Da ponekad provedemo zajedno neko vreme. Moraš mi dati šansu - rekao je oĉajniĉkim glasom, sa

mukom kontrolišući svoje emocije. Zastala je i okrenula se na drugu stranu. Za tre nutak je snaţno zatvorila oĉi.

Da, jasno se moglo videti da se Dţoe promenio. I dodirnuo je njenu slabu taĉku, ranu koja nikada neće zaceliti - Lori. Ali, kako da mu kaţe da u sebi ne oseća više ljubav prema njemu. Nije ţelela da ga povredi. Mrzela je što se uopšte nalazi u takvoj situaciji... Iznenada se Ostinovo lice jasno ukazalo  pred njenim zatvorenim oĉima. Šta  bi dala da je sada on ovde, da su njih dvoje dvo je sami... Naglo je otvo rila oĉi. Ali, on nije bio tu. Štaviše, iz naĉina na koji je otišao nije ĉak  bila  bila sigurna da ţeli da bude sa njom. - Hajde veĉeras

da zajedno veĉeramo -  predloţio je Dţoe. –   Samo jedno veĉe. Bronvin. Bez ikakvih obaveza. Obećavam da ću ć u se lepo ponašati.

Oh Dţoe, zašto me to pitaš, mislila je u sebi. Jati ne mogu pomoći. Celog svog ţivota trudila sam se da udovoljim ţeljama i potrebama drugih... Ali,  pogledala je ponovo njegovo ispi jeno  jeno lice i tamne tamne podoĉnjake ispod oĉiju. - Samo veĉeras, Dţoe - tiho je odgovorila. - Ništa više od toga. Restoran se nalazio u Dajtoni i Bronvin ga  je dobro poznavala. p oznavala. Dţoe i ona ĉesto su nekada dolazili u njega, uţivajući u intimnoj atmosferi, dobroj  posluzi i još boljem jelu i piću. Sada joj je sve to bilo tako daleko, da leko, kao da do  pre pola godine nije ĉinilo ĉinilo deo njenog ţivota. - Ĉini mi se da nikada n isi izgledala bolje, Bron - iskreno je primetio Dţoe dok su pijuckali koktele, ĉekajući da im konobar donese salate i jastoge. I on  je dobro izgledao, u svom belom veĉernjem odelu. A podoĉnjake i upale obraze prikrilo je diskretno, prigušeno svetio. - Hvala ti - osmehnula se. - To je samo rezultat zdravog ţivota. Mnocp sveţeg vazduha, redovni obroci, puno šetnje i najmanje osam sati sna - Juĉev sam razgovarao sa Marietom. Ţali se da joj nedostaješ -rekao je, dok im je konobar sipao hranu u tanjire i nenametljivo ih sluţio. - Ponovo mi je priĉala kako ste sredili kuću Svansonovih. Preko dva miliona dolara samo za nameštaj! Ne ţali se na posao, ali kaţe kako ne moţe da ti naĊe odgovarajuću zamenu. - Zar još nije pronašla novog ortaka? - upitala je Bronvin. Odmah se setila Mariete, visoke, energiĉne plavuše.  Njih dve su zaista bile bile dobar tim. - Zapravo, mislim da ona oĉekuje od tebe da

se vratiš - polako je rekao Dţoe, gledajući je ispitivaĉki preko svoje podignute viljuške. - Sumnjam da ću se ikada više baviti tim poslom, Dţoe - osmehnula se Bronvin, zatresavši glavom. - Treba imati zaista debele ţivce da bi se zadovoljila ekstravagancija starih i bogatih gospoĊa... Dţoe više nije navaljivao. Ostatak veĉere protekao je u dosta, opuštenom razgovoru. On se s vojski trudio da je zabavi i opusti. Ĉak joj je ispriĉao i par anegdota iz svog detinjstva, što je za njega bila prava retkost. Posle toliko godina zajedniĉkog ţivota prvi put je ĉula za njegovu surovu bebisiterku koja  je više od svega volela brendi i koja ga  je nemilosrdno zakljuĉavala na tavan svaki put kada bi napravio neki nestašluk. Oboje su se slatko smejali, ali Bronvin je bila maio iznenaĊena jer je sve dotle mislila kako je Dţoe imao srećno i bezbriţno detinjstvo. Dva sata kasnije sedeli su u njegovom elegantnom, metaliziranom mercedesu koji je gotovo bešumno klizio mraĉnim putem. Noć je bila sveţ a, ne bo osuto zvezdama. Dţoe nije podizao krov, pa je Bronvin uţivala u

veĉernjoj sveţini i mirisnom, ĉistom vazduhu.

Razmišljao sam da prodam kuću i kupim nešto starije. Nešto manje savremeno, više u seoskom stilu - rekao je, bacivši ka njoj pogled preko -

ramena. - Dţoe, zaista se trudiš - promrml jala  jala je, dirnuta i nesrećna. Nekoliko trenutaka je oklevala. - Sigurna sam da postoji neko u tvom ţivotu... Neko ko

ti olakšava. - Nisam bio sa ţenom otkad je Lori umrla - slegao je ramenima, ali je  ponovo odmah promenio temu, vraćajući se na prodaju kuće. Tek kada se zaustavio kraj njene kuće, pogledao ju je ponovo u oĉi. -  Ni jedan od mojih izgovora ne znaĉi ništa. Znam da mi to nije nikakvo opravdanje... Ali, nikada više neću ponoviti iste greške. Ti pripadaš meni, Bronvin. Ni sam nisam znao da je tako, dok nisi otišla. Kada je konaĉno otišao, ona je skinula svoje cipele, sa olakšanjem osetivši kako joj se fini pesak ugiba pod bosim stopalima. Iz mraka je izronila Dţipsi i pozdravila je radosnim laveţom. Zatim su njih dve neko vreme trĉale po  plaţi. Bronvin je uţivala u osećanju osećanju slobode, sve dok se iscrpljena nije srušila na pesak, slušajući veĉiti huk velikih talasa. Znala je da će se Dţoe vratiti, da nije imala dovoljno snage da ga obeshrabri. Znala je i da se promenio, i da je

zaista iskreno verovao da joj moţe pruţiti novi ţivot... Neko vreme napeto je razmišljala. Da li mu duguje nešto? A ipak, kasnije, dok je leţala u krevetu, lagano tonući u san, ponovo je pred svojim sklopljenim oĉima videla Ostinovo lice. Poslednje ĉega se sećala bilo  je osećanje krivice, krivice prema Dţou kome je istinski bio neko potreban. Ali, ona je ţelela Ostina, iako ju je jutros tako hladnokrvno ostavio samu sa njenim bivšim muţem... Kako je ţivot ponekad umeo da bude komplikovan. »Jutros sam ponovo dobila napad alergije. Probudila sam se i skoro nisam mogla da dišem. A gospodin Stil je otišao još jutros u gradsku bib lioteku...

Uostalom, i Kerol stalno pita za vas. Ja ću se vratiti najkasnije za « dva sata... - Nemojte ţuriti, Meri - toplo se osmehnula Bronvin. - I prestanite da se izvinjavate. Naravno da treba da odete kod lekara. Kerol i ja ćemo se sasvim sigurno lepo slagati. Starija ţena dobroćudnog lica i s iskrenih zelenih oĉiju zabrinuto pogleda devojĉicu koja se nešto dalje igrala sa velikim psom. - Ne brinite, ja je volim vo lim - prošaputala je Bronvin. Meri je uzvratila osmeh. Veza izmeĊu njih dve bila je uspostavljena već na  prvi pogled. - Teško je

ne voleti tog malog crvenokosog nestaška - neţno je uzvratila Meri, izlazeći na vrelu svetlost prepodneva iz prijatne hladovine kolibe. Sat vremena kasnije Bronvin i Kerol vratile su se sa kupanja da pojedu

nekoliko kolaĉića i popiju po solju mleka. Obe su bile dobro rasploţene i neprestano su se smejale.U jednom trenutku Bronvin ustade od stola i pruţi ruku devojĉici.

Hodi, hoću nešto da ti pokaţem. Ušle su u sporednu sobu koja je sluţila više kao magacin, sa gomilom razbacanih stvari, od alata, preko stare šivaće mašine, do sanduka sa prašnjavim zavesama i starim dušecima. Bio je to -

 pravi raj za dete. Neko vreme Bronvin je preturala po jednom polu-

razvaljenom ormanu, da bi najzad izvadila jednu divnu deĉiju slikovnicu. U istom trenutku neko je zakucao na spoljna vrata. - Evo, Kerol. Ova knjiga je puna lepih slika... Pregledaj je, ja se odmah

vraćam. Poţurila je da otvori vrata i u hod niku se gotovo sudarila sa Ostinom. On se široko osmehivao, zraĉeći energijom koja je u deliću sekunde opila Bronvin. - Ĉuo sam da je Kerol sa tobom -rekao je, pošto ju je ovlaš poljubio u ĉelo u znak pozdrava. - Divno se provodimo -  promucala je, trudeći se svojih ruku. - Upravo smo se vratile sa kupanja... - Bronvin! - iznenada je prekinula Kerol, ulazeći u

da kontroliše drhtanje

sobu. Nosila je veliko slikarsko platno na kome se nalazio portret devojĉice u uglu, oĉigledno još nezavršen. Kad je ugledala oca, radosno mu j&pritrĉala i poljubila ga, a zatim se opet Ijubopitljivo okrenula ka Bronvin. - Ko je ovo? - To je Lori, Kerol - polako je odgovo rila Bronvin, oklevajući. - Moja

ćerka. - Gde je ona? - interesovala se devojĉica. - Zašto ne doĊe da se igramo? Ostin priĊe svojoj kćeri i spusti joj ruke na ramena. -Kerol... - U redu je - osmehnu la se Bronvin setno, osetivši staru, dobro poznatu drhtavicu, ali odluĉna u tome da ovoga puta ne zaplaĉe. - Ona je umrla, dušo.

Ali, i dalje je tu, s nama, samo što je mi ne vidimo. - Da li je ona slikovnica bila njena? - pitala je Kerol. - Jeste, dušo. - A da li je i ona volela da se kupa? - Mnogo. - Voliš je više nego mene? - To se već zove ljubomora - nasmejao se Ostin, pokušavajući da se umeša,

ali ga je Bronvin ponovo neţno prekinula. p rekinula. - Vidiš, Kerol, Lori sam volela zato što je bila vrlo stidljiva. Tebe volim što nisi uopšte takva. Volela sam je i zato što je bila osetljiva i neţna, ali tebe volim što si nestašna i što postavljaš mnogo raznih pitanja - rekla je Bronvin meko. - U stvari, ja vas volim obe i to je to. - Ja bih volela da mene voliš malĉice više - ozbiljno je zakljuĉila Kerol, a zatim je bezbriţno odskakutala natrag u sobu. Ostin je neţno zagrlio Bronvin, privijajući je na svoje mišićavo, toplo telo.

 Njegove plave oĉi ozbiljno su su ispitivale njeno njeno lice. - Ţao mi je, Bronvin... Nije trebalo to da dozvolim.

- Sve je u redu, Ostine. Ona je još tako mala i nije ĉudo što je sve zanima  osmehnula se Bronvin, a zatim vedro upitala: - Ĉujem da mnogo radiš? U pitanju je novi roman? - Pa, tako nešto... Morao sam da posetim biblioteku u Orlandu - odvratio je Ostin, a zatim neoĉekivano dodao. - Nego, mogla bi da se pres vuĉeš i

spremiš. Vodim te na strelište. Krajnje je vreme da nauĉiš nešto o puškama. - Šta...? - zinula je Bronvin, pot puno  puno zateĉena. - Vidiš, u poslednje vreme intenzivno sam razmišljao o tebi i o tome kako ţiviš potpuno sama u ovoj divljini   - nasmejao se on njenom zbunjenom izrazu lica. - I tako mi je palo na pamet da bi mogla da nauĉiš kako se puca.  Ništa posebno, tek za svaki sluĉaj. - Ali Ostine, ja zaista nikada nisam... - Ne brini, dušo, Zato sam ja tu -klimnuo je on glavom. - Spremi se, dok ja vratim Kerol kod Meri. - Ostine! - zavapila je Bronvin u oĉajanju, ali on je, bezbriţno

zvi-ţdućući,

već ulazio u sobu, pozivajući Kerol da se sprema za povratak.

5. Ostinov  porše gutao je kilometre asfaltiranog, pustog puta. Topao vazduh udarao im je u lice. Tokom voţnje gotovo da nisu ni govorili. Ostin je bio dobar i vest vozaĉ i oboje su uţivali u  brzini. Tek s vremena na vreme bi izmenjali poglede, a njihovi osmesi go vorili su više od reĉi.

Kada je konaĉno zaustavio automo bil, Bronvin je imala utisak da se nalaze na Mesecu. Svuda oko njih bio je pes ak sa retkim, zakrţljalim rasti njem. Bilo  bi to najtuţnije i najsamotnije mesto na svetu, da se nešto dalje nisu videla druga parkirana kola, a još malo dalje mete i desetak ljudi koji su puca li u njih. U toplom i suvom vazduhu pucnji su potmulo praskali i gubili se u

daljini bez odjeka. Nekoliko ptica šestarilo je visoko u kristalnom nebu bez i  jednog oblaĉka, kao da odozgo nadziru ljude na zemlji. - Hajde, Bronvin - rekao je Ostin, vadeći iz prtljaţnika par dugaĉkih futrola od skupocene koţe u kojima su bile puške. - Vreme je da poĉneš da radiš nešto u svom ţivotu. Dok su išli ka grupi muškaraca koja k oja ih je znatiţeljno posma trala Ostin joj je odrţao kratko predavanje o oruţju i njegovoj upotrebi. Bronvin ga je paţljivo

slušala, ali je istovremeno bila svesna podgurkivanja i tihog kikota ostalih muškaraca koji nisu krili svoje iznenaĊenje što se tu odjednom našla i jedna ţena. Oĉigledno, ideja o ravno pravnosti polova ovde kao da je bila totalna nepoznanica.byvoki

Pola sata kasnije saţeto predavanje bilo je završeno. Ostin je nekoliko puta  proveravao da li ga paţljivo sluša, terajući je da ponovi ono što je već rekao.  Najzad je zadovoljno klimnuo glavom i završio zakljuĉkom: - Upamti: postoje tri zlatna pravila u vezi oruţja. Prvo: nikada nemoj uperiti up eriti  pušku u nekoga, osim naravno u samoodbrani, bilo da je puna ili prazna; drugo: nikada ne diraj oruţje kada si besna; i treće: n ikada ga nemoj koristiti ako si pod uticajem dejstva bilo kakvog opojnog sredstva - od

alkohola, do lekova. Jasno?... U redu, reci mi sad ţeliš li da pucaš? -  Naravno da ţelim -  pogledala ga je iznenaĊeno. - Ostine, apsolutno si uspeo da me uţasneš. Odliĉno. Uţasnuta sam. Mrzim oruţje. Da li si sada zadovoljan? Ali, nemam nameru da odem odavde pre nego što ispalim bar  jedan metak.

 Nekoliko trenuta prouĉavao ju je pogledom, dok mu se u uglovima oĉiju nazirao osmeh. Najzad je klimnuo glavom. - Cenim tvoju odl uĉnost - izvadio je pušku okrenutom visoko u vazduh - I vodi raĉuna:

iz futrole i pruţio joj, sa cevi ĉvrsto osloni kundak o rame, inaĉe ti se moţe desiti da odletiš dva metra u nazad... n azad... Bronvin je odjednom postala svesna apsolutne tišine koja je zavladala na strelištu. Sva paţnja je usmerena ka njoj. Trudeći se da ignoriše poglede i osmehe muškaraca, zauzela je mesto i podigla pušku. Odjednom joj se uĉinila tako teška da su ruke poĉele da joj podrhtavaju. Napunila je, ubacila metak u cev i otkoĉila, baš onako kako joj je on objasnio. Zatim je zaţmurila na jedno oko i nanišanila, zadrţavajući dah.v - Ĉvrsto je osloni o rame, Bronvin -zaĉula je iza sebe Ostinov opominjući glas. Prokletstvo! Kako misli da pogodi metu, ako je bude stalno opominjao?! U trenutk u je poţelela da drekne na njega! Malo je pomerila glavu,

kao da će mu odbrusiti, odb rusiti, ali tada je njen kaţiprst povukao oroz. Odjeknula je strahovita eksplozija. Uĉinilo joj se da će joj se uši rasprsnu ti. MeĊutim, to nije bilo ništa u odnosu na bol koji je osetila u ramenu kada je kundak poskoĉio i udario je. Od siline udarca izgubila je ravnoteţu i pala  pravo na straţnjicu. Sledeće što je primetila bilo je Ostinovo besno lice koje se nadnelo nad nju kao olujno nebo. Prvo je ispraznio pušku i zakoĉio je u dva rutinska poteza, a zatim je ne baš neţno obuhvatio rukom ispod ramena i  podigao na noge.

Zbunjeno je obrisala ruke o farmerke. Osećala je kako joj noge podrhtavaju i kako polako, ali sigurno, i sama poĉinje da dobija napad besa. Ostali

muškarci odjednom su postali strašno zainteresovani za sopstvene puške ili gaĊanje u metu, prepuštajući je Ostinovom gnevu. - Do Ċavola Bronvin, koliko sam ti puta rekao da paziš na kundak! -besneo  je, dok je krupnim koracima išao natrag ka kolima. Ona je morala skoro da tr ĉi ĉi ne bi li ga stigla. - Šta hoćeš, poslušala sam svaki tvoj savet! -  bunila se, razmišljajući kako  bi bilo da ga g a saplete otpozadi. Osećala se kao k ao dete d ete koje trĉka za ocem. Ipak, na vreme je odustala od te ne baš mnogo pametne ideje. - Ne, do vraga! Ti si samo slušala dok sam ti priĉao, ali nisi i poslušala!  precizirao je Ostin, besno zalupivši vrata prtljaţnika. - Sta si mislila, da je ovo igra?! - Sve je

to tvoja greška! - besno je uzvratila. - Kako sam mogla da se koncentrišem, kad si mi stalno duvao za vrat i opominjao na taj taj prokleti kundak?! I eto, to se na kraju i desilo, kad si ti izbaksuzirao! - Kad sam ja - šta? - ponovio je, streljajući streljajući je pogledom. - Pa da - ipak je uzmakla Korak i prešla sa druge strane automobila, zabrinuta pretećim izgledom njegovog lica. - Pazi, opominjem te... Samo me

 pipni i ja ću vrištati. vrištati. U deliću sekunde uĉinilo joj se da će on u jednom pokretu preskoĉiti kola i zgrabiti je tim svojim dugaĉkim, mišićavim ruĉerdama. MeĊutim, na   njeno veliko iznenaĊenje, Ostinovo lice se razvuklo u osmeh, a oĉi su mu ponovo  postale duboke i tamnoplave. - Boli li te rame? - upitao je. - Ni najmanje - prkosno je odgovorila,

ulazeći u kola, mada su joj pred oĉima još igrale zvezde. Ne bi mu to sada priznala p riznala ni za šta na svetu! Tokom voţnje nekoliko puta je bacila pogled na Ostina ispod oka. Oĉigledno, sada je bio mnogo mirniji nego maloĉas, ali ona nikako nije mogla da zaboravi njegov ubistveni pogled kada je pala na zemlju. Oĉigledno, Ostin nije pripadao onoj kategoriji muškaraca s kojima je   bilo lako izaći na kraj. Ali, njoj to nije sme lo; naprotiv, kao da je predstavljalo

izazov. Šta se desilo sa onom mirnom, tihom devojkom koja je odluĉila da se skloni od guţve i ljudi na pustu obalu okeana, pitala se zamišljeno.  Na njeno iznenaĊenje, Ostin se zaustavio kod svog apartmana. - Istuširaj se i sredi malo, ja idem do tvoje kolibe da nahranim Dţipsi i donesem ti nešto ĉisto da obuĉeš - osmehnuo se. -  Noćas lansiraju satelit iz Kejp Kenedija. Biće zanimljivo gledati to sa plaţe. - Pokušaj to malo drugaĉije, siledţijo - sevnula je oĉima. - Na primer: »Bronvin, da li si raspoloţena da veĉeras zajedno gledamo sa plaţe lansiranje satelita«? Ostin je razvukao lice u osmeh i upitno podigao obrvu. - Pa, hoćeš li, lepotice?

- Da, hvala na pitanju - prkosno je odgovorila. - Tako sam i mislio - klimnuo je on glavom i sledećeg trenutka izgubio se u oblaku prašine putem ka njenoj njenoj kolibi. Vatra je veselo pucketala, poigrava jući u tami. Nebo na zapadu se još rumenilo, a površina mora bila je zaĉudo mirna. Mirišljavi povetarac donosio

 je osveţavajuću noćnu sveţinu. Bronvin i Kerol su upravo završavale svoju veĉeru, a njihova zadovoljna lica jasno su svedoĉila koliko im je prijalo meso sa roštilja. - Nadam se da ste se vas dve klinke dovoljno najele - osmehivao se Ostin,

odlaţući rešetku u pesak da se ohladi. - Kad će već jednom to lansiranje? - upitala je, spuštajući se tromo na lakat. - Nisi nas valjda doveo doveo ovde samo da bi se divili divili tvojoj kulinarskoj kulinarskoj veštini. - Još dvadesetak minuta -pogledao je na sat, a zatim ustao. -Taman imam vremena da operem rešetku... U trenutku kada je zakoraĉio da krene prema ivici vode, Bronvin i Kerol su spontano razmenjale poglede. Odluka je doneta u magnovenju, bez ikakvog  prethodnog dogovora. Bronvin mu je prva podmetla nogu, a kad je Ostin

izgubio ravnoteţu i poklekao uz uzvik iznenaĊenja, obe su se sa cikom i smehom bacile preko njega. U sledećem trenutku svo troje su se va ljali po mekom pesku.

Bronvin iznenada oseti tako oštar bol da su joj suze navrle na oĉi. Zaboravila je na svoje rame. Naglo se trgla i povukla unazad, što nije pro maklo Ostinu. - Šta se desilo? - upitao je, iznenada se uozbiljivši. -  Ništa -  procedila je Bronvin, pokušavajući da se

osmehne. - Samo mi je

 pesak ušao u oĉi. Iako je nastavio da se rve sa Kerol koja s e glasno smejala, Ostin je još  jednom is pitivaĉki pogledao Bronvin. Bol je minuo i sada je osećala samo tupo kljucanje. Uspravila se na kolena i ovoga putauspela da se osmehne, što i nije bilo tako teško, gledajući i kako Ostin visoko podiţe Kerol, a potom

 je spušta na prostirku pored vatre koja se lagano gasila. On je zaista bio divan divan sa detetom.

Sledećeg trenutka leţao je sa »svoje dve ţene« kraj sebe, pogleda uperenog ka dvadesetak milja udaljenom Kejp Kenediju. Svo troje su napeto oĉekivali veliki dogaĊaj. Sa tranzistora se ĉuo uzbuĊeni glas spikera koji se nalazio na licu mesta i vršio direktan prenos. Priroda se takoĊe umirila, kao da je i sama u išĉekivanju. Povetarac je gotovo zamro, a ogromna masa okeana mirovala je u tami. Kada je Kerin

 pospano naslonila n aslonila glavicu na oĉeve grudi, on se okrenuo ka k a Bronvin i meko upitao: - Da li ţeliš da pogledam to tvoje rame ovde

ili gore, u kući?

- Ostine, zaista nema šta da se vidi...

 Nebo na jugu se iznenada zaţarilo i jedna plamteća linija uputi se ka visokom, zvezdanom nebu. Njih troje su ćutk e i zadivljeno posmatrali kretanje satelita. Za nekoliko minuta on će jednostavno postati samo još  jedna zvezda, koja se odavde, sa sa zemlje, neće mnogo mnogo razlikovati od drugih. Da li je i ona to bila za njega? - Odmah se vraćam - prenuo ju je iz razmišljanja razmišljanja Ostinov tihi glas. Videla je

kako paţljivo odnosi u naruĉju svoju pospanu ćerku ka apartmanima, a zatim se ponovo zagledala u nebo. Satelit se mogao videti samo kao mala, svetleća taĉka... Pesak je bio ĉisto zlato u tamnoj noći. Hodali su na rastojanju jedno od drugoga, oboje zaneti u svoje misli. Ostin je prvi prišao i obgrlio je oko ramena, a zatim je poskoĉio i pokušao da uhvati njen korak, u istom trenutku kada je i ona to uĉinila. u ĉinila. Operacija im nije uspela i oni se nasmejaše. - Neko od nas dvoje je nespretan - prošaputao je u njeno uvo. Priznajem, pala sam iz baleta u trećoj godini - odgovorila je Bronvin. - Gluposti, ne bi pala da si se trudila. To je greška tvog uĉitelja. Zakikotala se, ali morala je da prizna kako joj prija njegova briga. Kada se i red njih ukazala silueta njene kolibe, Bronvin je mahinalno krenula u lom  pr avcu, avcu, ali je Ostin uhvatio za ĉlanak ruke i blago zadrţao. - Ja neću sa tobom, Bronvin. Hajde još malo da šetamo. Ovih dana sam mnogo radio i prija mi sveţ vazduh.

Ćutke se sloţila sa njim, za trenutak zamišljena. Ĉinjenica da neće ići kod nje znaĉi da noćas neće voditi ljubav. Fino, pomislila je. Ionako je boli rame, umorna je, a i sve se ostalo tako brzo dešavalo, suviše brzo. Ali, ipak nije smela da podigne pogled, plašeći se da na njegovom licu ne  proĉita nešto drugo. Kao da .sluti šta joj je na umu, ponovo je obavio ruku oko njenog ramena. - Ono jutro, Bronvin... -  poĉeo

je dubokim glasom. - Oĉigledno da postoji  još nešto što moraš moraš da rašĉistiš sa svojim bivšim muţem. - Ako me pitaš da li znam šta da radim sa Dţoem - ne, ne znam. Ako ino  pitaš da li znam šta se dešava izmeĊu tebe i mene - ne, ne znam ni to, H nisam sigurna da i ti znaš. Ali, ako pitaš kako se osećam sada, u ovom trenutku - da,  ja znam šta ţelim. Jedino što mi se ĉini da tebi to nije vnţno - Okrenula se na  petama i, iabacivši kosu, odluĉno krenula ka kolibi. kolibi. Stvorio se pored nje brzinom munje, brišući joj lice poljupcima od suza. Pre nego što je uspela da reaguje, osetila je njegove meke usne na svojima, vrelinu njegovog tela i zaštitniĉku ĉvrstinu zagrljaja. Iz Ostinovog grla izvio se dubok uzdah zadovoljstva i potiskivane strasti.

Tako je ţelela da mu obeća kako se više neće viĊati sa Dţoeom. Ali,  jednostavno nije mogla to da uradi. Ostajalo joj je jedino da ga ubedi kako

Dţoe ne stoji izmeĊu njih. Poţelela je da to uĉini ne recima, već dodirom.  Njene ruke kliznuše sa njegovog potiljka duţ snaţnih leĊa i napetih mišića ramena, istina, laţ, ono što je pravo i š to nije pravo - sve to sada nije bilo vaţno. Njoj je bio potreban njegov smeh, njegov bes, njegov smisao i naĉin ţivota, njegova... ljubav. - Bronvin, smiri se - neţno joj je šaputao u kosu, upozoravajući je. Ali, bilo  je prekasno, njene usne su ponovo i ponovo traţile njegove. - Oh, Ostin... -  promucala je izmeĊu dva poljupca, zaboravljajući da na svetu postoji išta drugo osim njih dvoje. - Prokletstvo! Zašto nisi otišla gore i zakljuĉala se dok si još imala šanse?  bilo je poslednje što je rekao pre nego što su se, u grĉevitom zagrljaju, oboje spustili na još topao, mek pesak. On joj je ponudio ljubav. Ona je to prih vatila. Bila je to najjednostavnija, najispravnija i najprirodnija stvar na s vetu i

u celom njenom ţivotu... Sutradan je sipila sitna kiša. Sivo nebo bilo je nisko spušteno nad okean koji se gubio u akvarelnim izmaglicama. Bronvin je spavala duţe nego što je imala obiĉaj. Još od prvog trenutka kad je otvorila oĉi imala je utisak da će ć e se tog dana desiti nešto neobiĉno. Razmišljala je o tome i nešto kasnije, to  popodne, kad je zamišljeno razgledala svoje slike. Kroz njih je izraţavala svoju pravu prirodu, onako kako to recima nikad nije umela da uĉini. A opet, s druge strane, bila je suviše veliki perfekcionista da bi se tek tako zadovoljavala svojim radom. Svemu je nalazila manu, sve je moglo da izgleda bolje. Ipak, odluka je u njoj sazrevala sama od sebe.

Pa uĉini nešto sa njima, pomislila je u sebi. Bar pokušaj. Reci to glasno, do Ċavola! Ostin je imao pravo: od Lorine smrti nalazila s e na jednom dugom odmoru.

Kao u groznici promenila je odeću, stavila platna u kola i, ignorišući dosadnu kišu, krenula za Dejton. Tamo je bilo nekoliko galerija u kojima je mogla da pokuša... Vratila se tek u sedam sati uveĉe. Tako je bilo i sutra, i preko sutra, i sledećih nekoliko dana. Bila su to nova, većinom bolna iskustva. Nudeći svoje slike ne samo da se osećala razgolićena pred oĉima drugih, već su vlasnici galerija imali primedbe na njen rad i nisu se ustezali da saopšte svoje mišljenje. Dve galerije nisu prihvatile ništa. Druge su uzele, sve ukupno, šest njenih slika. Imala je prilike da ĉuje kako su njeni morski pejzaţi previše emocionalni, ili kako su divni, ali da su portreti suviše tuţni, a ako su i dopadljivi postoji mogućnost da se ne prodaju jer nisu dovoljno privlaĉni za mušterije...

Bilo kako bilo, ova akcija se pokaza la kao korisna. Bronvin je osećala kako  joj se ponovo budi ambicija i ţelja da uspe u neĉemu - nešto što je mislila da  je zauvek izgubila posle Lorine smrti. smrti.  Nedelju dana kasn ije sedela je sa Dţipsi u dnevnoj sobi. Smejala se, mašući  psu ispred nosa ĉekom. - Novac! - objašnjavala je. - Znam da ne razumeš, ali

ovo je prvi novac koji sam zaradila slikanjem. Pas je sa ĉuĊenjem  posmatrao svoju gazdaricu koja je poĉela da skaĉe po sobi, mašući ĉekom. Zatim je onjušio pocepani koverat, baĉen na s pod, ali to mu nije mnogo  pomoglo.

 Najzad se tromo opruţio na pod i poloţio glavu na šape. - Ponašanje ti je grozno! - grdila ga je Bronvin. - I ne, neću ga zvati! Obe znamo da to ţelim, ali on je sada vrlo zauzet! Ustalom, on me je i gurnuo u sve to! Ovo je samo poĉetak... Iznenada, Dţipsi je skoĉila na noge i pojurila napolje, lajući. Bronvin je iznenaĊeno pogledala za njom, taman na vreme da vidi Dţoa kako izlazi iz kola. - Dţipsi! -

viknula je zapovedniĉki. Pas je prvo stao, a potom se nevoljno vratio, ali je stalno stajao izmeĊu nje i tog ĉoveka koga oĉigledno o ĉigledno nije mnogo

voleo. Uostalom, nesimpatija je bila obostrana. - Bronvin, prešao sam dug put i znaš i sama da ne volim pse - Dţoe  nije skidao pogled sa psa. - Ako ti nije teško da je skloniš negde, dok sam ja tu...

Bronvin je odvela Dţipsi iza kuće, a zatim pozvala Dţoa da uĊe. Nije bila ni malo oduševljena njegovom posetom. Njeno raspoloţenje se još više  pokvarilo kada joj je dao  buket ţutih ruţa, bombonjeru i boĉicu njenog omiljenog parfema. - Dţoe... - pogledala ga je, duboko nesrećna. nesrećna. - Nije to ništa, Bron - odmahnuo je on rukom nehajno, ali ona ga je dobro .  poznavala i videla je koliko je zapravo nervozan. - Hoćeš li da izaĊemo na

 jedno piće? - Naravno - meko se sloţila i mogla se zakleti kako je ĉula iz njegovih grudi

uzdah olakšanja.  Nešto kasnije sedeli su u jednom intimnom restoranu na obali okeana. Bronvin se oĉajniĉki trudila da popravi svoje raspoloţenje. Priĉala mu je o svojim dogodovštinama po galerijama i na kraju mu je pokazala ĉek koji je dobila tog dana. - Pa, to će moţda

i funkcionisati -najzad je rekao Dţoe. - Ali nikako ne bi trebalo da se uzbuĊuješ ako ne bude ništa od svega, draga. To je, u svakom sluĉaju, dosta nepouzdan i neredovan naĉin dobijanja prihoda...

 Nije znala sigurno kada i kako se to dogodilo, ali svo njeno ranije oduševljenje potpuno se izgubilo dok su sedali u kola i vozili se nazad.

Zapravo, Dţoe se maksimalno trudio da pokaţe svoju dobru volju,

osmehivao se sa entuzijazmom i paţljivo slušao o njenom »hobiju«. Razlika  je bila u tome što što njoj novac nije znaĉio sve, zadovoljstvo i afirmacija nalazili su se na prvom mestu. A sve što je on ikada uradio u ţivotu bilo je iz nekog interesa. I sa te taĉke gledišta bio je u pravu. Uostalom, dok su se vozili  prema koli bi,  bi, bilo joj je lakše da ga sluša, nego da se raspravlja sa njim. Utoliko pre što je poĉela da oseća sve jaĉu glavobolju. - Imam neke nove ideje o me nadţmentu, Bron. Ako stari Krouters zaist a ode u penziju, ja bih mogao zauzeti njegovo mesto. Ako bih stvarno dobio

šansu... - Sigurna sam da hoćeš - uveravala ga je. - Tu je taj njegov nećak... Posle Posle odlaska nisam mogao ni o ĉemu drugom da razmišljam. Napravio sam neke greške u poslu... Ali, sada kada te ponovo viĊam, sve je drugaĉije... U glavi joj je zazvonilo zvonce za uzbunu. Ne mešaj me u sve to, pomislila  je sa oĉajanjem. - Uvek si bila divna domaćica, Bron - nakašljao se Dţoe oklevajući. - Ako  bismo pozvali Krouterse, samo jednom... jednom... To bi mi mnogo mnogo pomoglo. - Dţoe, ne mogu to da uradim u radim -tuţno je slegla ramenima. - Samo jednom. Jedna veĉera... Nekoliko sati. Da li mnogo traţim od tepe?

Zvuĉao je povreĊeno, kao mali deĉak. - Bron, Lori je bila i moje dete - rekao je tiho, nešto kasnije, skrećući na sporedan put ka kolibi. - Potrebna mi je pomoć... Potrebna si mi ti. To je samo jedno veĉe, Bron. Stao je ispred kuće i ugasio motor. Bronvin je ĉula kako Dţipsi cvili iz tame. - U redu, Dţoe - sloţila nekoj drugoj osobi.

 padao se polako, nerado, glasom koji kao da je pri padao

On se široko osmehnuo, onim svojim svo jim šarmantnim osmehom koji je ona tako dobro pamtila. - Obavestiću te na vreme o svemu -meko je rekao, a zatim brzo promenio temu. - Hm, još nisam dobio poljubac za one ruţe. Ili je to nešto tako

strašno...  Ne, nije bilo strašno. Oboje su to znali. Bronvin je još jednom proletelo kroz glavu da je to ĉovek koga je nekada volela, otac njenog deteta. Lagano se pomerila i nagla, sa namerom da ga poljubi u obraz. Ali, on se brzo okrenuo. Njihove usne se sretoše u istom tr enutku enutku kada je njegova ruka  posesivno zagrlila njena ramena. Ipak, poljubac mu je bio mek, neţan, bez vatre i siline kakvu je Ostin posedovao. Bar mu je zbog toga bila zahvalna, ali se na kraju ipak prva pomerila; neţno se oslobodivši njegovog zagrljaja, izašla je iz kola.

ĉula je njegov glas iza leĊa dok je polako išla ka kolibi. B Zatim su kola otišla i uskoro je zavladala umirujuća tišina. Bronvin je  bila zbunjena, nesrećna, nesrećna, ophrvana protivreĉnim mislima. Kada je legla, zagledana u mrak, iznenada je osetila ljutnju. Zašto se Ostin nije javljao? Već je dva puta podelila sa njim ne samo svoje telo, već i dušu. Dţoe ju je ţeleo, kao ţenu, suprugu, i bila mu je potrebna. Ostinu nije. Bar se otivnom, mogao je bar da je nazove telefonom. Nije se on tako ponašao. U pr otivnom, smirio dok ga nije uvela, a sada se ponaša p onaša kao da se ništa nije dogodilo... I ponovo je sve bilo tako kompliko vano. Bronvin umorno zaklopi oĉi, osećajući samo još potrebu da što pre zapadne u san koji je donosio zaborav i olakšanje. - Hvala ti, Bron -

6. Telefon je zazvonio u najnezgodnijem trenutku: Bronvin se upravo nalazila

na vrhu visokih merdevina, brišući prašinu sa ormana. Bila je u sred velikog  posla spremanja svoje kolibe i to ju je ĉinilo priliĉno ner voznom. voznom. Glasno kunući, smandrljala se niz merdevine i otrĉala u kuhinju. - Bronvin! - zaĉula je poznati glas ĉim je podigla slušalicu. - Imaš li malo slobodnog vremena?

Za trenutak je oklevala. Posle više od nedelju dana nejavljanja, Ostin je zasluţio bar prezir ili hladan doĉek sa njene strane... - Imam - odgovorila je jednostavno umesto toga. - Dolazim za petnaest minuta. - Treba da se presvuĉem... - Onda za dvadeset - nasmejao nasmejao se i prekinuo vezu.  Naravno, došao je za deset minuta. Srećom, ona je već stigla stigla da se istuši istušira i obuĉe. Upravo je pokušavala da dovede u red svoju dugaĉku kosu, i kada je

zaĉula kucanje. - Ostine... - poĉela je razdraţenim glasom, besno ga gledajući. gledajući. - Znam, znam, malo sam poranio - slegao je ramenima uz osmeh. - Popiću

nešto dok se ti ne spremiš. Ne moraš da ţuriš. Ali, Bronvin kao da ga nije ĉula. Širom otvorenih oĉiju zurila je u njega.  Naviknuta da ga viĊa u dţinsu, kariranim košuljama ili kratkim pantalonama, sada je pomalo zbunjeno gledala Ostina u novom izdanju. Imao je na sebi

svetio sivo odelo, jednostavno ali savršeno skrojeno, belu košulju i cipele od najfinije koţe. Njegova široka ramena odjednom su izgledala još šira, kao da

su zakriljivala celu sobu. Nije znala odakle je došao, ali je poţelela da zauvek ostane s njom.

MeĊutim, kada ga je pogledala malo paţljivije u lice, videla je na njemu tragove iscrpljenosti. Pored toga, na levoj ruci je imao zavoj. - Ostine, šta nije u redu? - upitala je polako, zaboravljajući

na sopstvena

osećanja. - Sve je u redu... Oh, dan as

sam imao lep provod kod jednog raĉunovoĊe u gradu i poludeo sam od svih onih brojki. Ĉisto gubljenje vremena, pogotovu kad znam da me kući ĉeka posao koji nisam mogao da završim. Ali, sve to nema veze sa nama - Mirno je otvorio friţider i uzeo bokal ledenog ĉaja. ĉ aja. - Treba zapravo da obiĊem neko imanje koje traţim za svog oca. Priznajem, nije mnogo uzbudljivo, ali neće trajati dugo, a i vreme je lepo za jednu laganu voţnju. Mislio sam da posle toga svratimo na veĉeru... - Ostine - rekla je strpljivo. - Šta se desilo sa tvojom rukom? - Mala nezgoda - slegao je ramenima i time je razgovor o tome bio završen. Osetila je kako bi mogla mirne duše da ga zadavi, ali je umesto toga otišla u svoju sobu da završi sa oblaĉenjem. - Kako je Kerol? - upitala je preko ra mena, sreĊujući kosu. Otišla je sa Meri na nekoliko dana. Ona ima unuku otprilike istih godina kao Kerol. Kako napreduje rad na romanu? Slabo - usledio je jezgrovit odgovor posle kratke pauze.  Naravno, pomislila je Bronvin. Njegova Njegova ruka.  Nekoliko minuta kasnije ponovo mu i pridr uţila, uţila, spremna za izlazak. Lagala bi kada bi rekla da joj nije prijao  joj njegovih oĉiju i znaĉajan pogled kojim ju je o dmerio od glave do pete, oĉigledno fasciniran njenom savršenom figurom u dekoltovanoj haljini koralne boje. - Šta misliš o tome da preskoĉimo voţnju i jednostavno jednostavno odemo pravo na veĉeru? - nasmejala se. - Hm, a šta ti misliš o tome da  preskoĉimo i veĉeru i odemo na neko zanimljivije mesto? Pogledala je njegove nasmejane plave oĉi. Oĉigledno su oboje razmisli, ih na isti naĉin. Ipak, pomerila se na sigurno rastojanje od njegovih snaţnih

ruku. Vraćajući bokal sa ĉajem u friţider nehajno ga je upitala: -Ruka ti smeta da radiš na rukopisu, zar ne? Da li je to nešto što tre ba da se zavr ši? ši? -Radi se samo o tome da bih ja ţeleo da t o završim. Trenutno nemam nikakve rokove. Prema tome, sve to moţe malo da saĉeka - odsutno je rekao. Ustao je sa stolice i ona je ponovo vi dela da je Ostin u stvari priliĉno umoran, ali da se trudi da to sakrije. Instinkt joj je govorio da treba da  bude paţljiva i taktiĉna s njim.

 Nešto kasnije stigli su u njegov apartman. Dok se on presvlaĉio, Bronvin je imala dovoljno vremena da registruje brdo neopranih sudova, ni razbacane na sve strane i brdo zguţvanih papira koji su završili što u korpi za otpatke, što  pored nje. Oĉigledno, takva sitnica kao povreĊena ruka nije bila dovoljna da

ga spreĉi u pokušaju da nastavi svoje pisanje. Duboko u svesti zaĉela joj se ideja da su Meri i Kerol zapravobile prisiljene da odu preko vikenda. Ţivot sa ranjenim lavom verovatno je postao nemo guć, ma koliko ih on voleo i bio neţan. - Ostavi to - zaĉula je glas iza glave upravo u trenutku kad je uzela jednu šoljicu sa već gotovo ubuĊalim talogom kafe, u nameri da je opere. - U redu - sloţila se vedro, ali je ipak završila zapoĉeti posao. - Samo da znaš, umem da kucam na mašini. To nije nešto vredno divljenja, ali uz malo veţbe... Hoćeš li da mi konaĉno pokaţeš svoju ruku pre nego što mi pokaţeš šta da ti otkucam, ili posle tog a?v - Ĉuj, Bronvin - rekao je Ostin ozbiljno - ma kako tebi to izgledalo, ja te nisam zvao ovde da bi mi spremala kuću ili kucala na mašini. I ma koliko da sam naporno radio u proteklih sedam dana, dan a, veruj mi da još imam toliko to liko snage da ti spremim veĉeru od koje qeš polizati prste. - Slaţem se - nasmejala se ona pomirljivo. - Napravićemo to ovako: jedna šnicla za mene u zamenu za pranje sudova. A to što hoću da ti pomognem u kucanju je samo zato što sam Ijubopitljiva da vidim šta radiš. voki - Ah, ponovo ta pesmica o sebiĉnosti - zaklimao je glavom Ostin. - Kao one noći na plaţi. Jedino zaboravljaš da sam ja bio tu i da sam video nastavak. Pa, dobro. Pokaţi mi mi taj tvoj ĉuveni sebiĉluk perući moje sudove, a  ja ću srediti ostatak kuće i spremiti nešto da pojedemo. Posle veĉere veĉ ere sela  je za njegov radni sto, sa namerom da otkuca to što je ţelo da završi. Nije ga lagala kada je rekla da je zainteresovana za njegov rad. Ostin je bio ĉovek dosta štur na recima, koji oĉigledno nije voleo mnogo da priĉa o sebi. Paţljivo je ĉuvao i negovao svoju privatnost. Nadala se da će saznati nešto više o njemu bar kroz njegov rad. Bacila je pogled na list papira ispred sebe. Već u prvoj reĉenici primetila je  par ispravki isp ravki koje nije razumela. Ustala je od stola i krenula nazad u kuhinju,

ali je naglo stala kada je videla šta Ostin radi. Bolna grimasa na licu i usne ĉvrsto Stisnute u crtu svedoĉile su o tome da rana na ruci nije bila tako bezazlena kako se on trudio da predstavi. Lagano je odmotavao zavoj, a ĉelo mu se orosilo kapima znoja. Uspela je da baci samo  jedan kratak pogled na njegov dlan pre nego što ga je zaronio u vodu. Ali, i taj jedan pogled bio je dovoljan. U istom tenutku on je okrenuo glavu i  primetio je. - Mislio sam da radiš u mojoj sobi -odrezao je l jutito,  jutito, oĉigledno neprijatno

iznenaĊen što je tako otkriven.

- Bezazlena povreda, ma nemoj! - besno  besno

ga je šĉepala za zglob. On je  pokušao da otrgne ruku i voda je prsnula po oboma, ali Bronvin je već dobro osmotrila duboku posekotinu, nateĉenih i pocrvenelih ivica. - Rana je savršeno ĉista. Svi znaju da tr eba eba vremena da zaraste - nabusito je  protestovao. - Priĉaj mi malo o tome! Oĉigledno imaš nešto u njoj! -  Ne budi smešna - branio se Ostin. - Ispirao sam je

sto puta. Ako nešto

mrzim to je preuveliĉavanje... - Moramo kod lekara.

Paţljivo je obrisao ruku i namazao je nekom mašću, a zatim poĉeo opet da  je zavija. - Do vraga, Bronvin, saslušaj me samo... - Iz ovih stopa, Ostine. - Prokletstvo, ţeno! - prasnuo je Ostin. - Tri godine sam proveo u divljim

šumama Aljaske! Tamo nisam imao lekara, a dva puta sam lomio ruku! Gledaj! - da li mi nešto fali?! Ali, Bronvin ga je ĉvrsto gledala u oĉi, spremna da ne odstupa ni za korak. - Prekini sa svojim maĉo monologom - hladnokrvno ga je spustla na zemlju. - Daleko od toga da sumnjam u tvoje sposobnosti i tvoju snagu, ali ovo nije

Aljaska, a ni tebi više nije dvadeset godina. Ovaj put biće kako k ako ja kaţem.  Nekoliko trenutaka Ostin ju je odmeravao od glave do pete, a zatim se sa njegovog lica izgubi tenzija! - Kunem se, mogao bih da te udarim -  prošaputao je meko, obgrlivši je zdravom rukom. - Verujem da bi. - Podigla se na prste i poljubila ga u obraz. Njegova  pretnja nije ostavila na nju neki neki utisak. - A sad, idemo kod ĉika doktora... - Rekao sam ti da nije ništa. Bronvin se nije trudila da odgovori, ulazeći za

Ostinom nešto kasnije ponovo u njegov apartman. Lekar mu je izvadio iz rane tri milimetra dugo parĉe oštrog stakla. Pre toga su mu dali lokalnu anesteziju, a posle bolne operacije nakljukali su ga antibioticima i sredstvima

za smanjenje bolova. to, zajedno sa njegovom iscrpljenošću i nespavanjem u  protekloj sedmici, prouzrokovalo je priliĉno staklast pogled i usporilo Ostinove iriaĉe uvek dinamiĉne i odseĉne pokrete. Sada joj je  bilo u glavi samo da ga što pre smesti u krevet, pre nego što se onesvesti na sred sobe. Pomogla mu je do spavaće sobe, osvetljene bledom meseĉinom; Lagano  je seo na ivicu ogromnog; o gromnog; - braĉnog kreveta, oĉito sve iscrpljeniji iz minuta u minut. Bronvin je klekla kraj njega da mu izuje cipele. - Sam ću - pobunio se pospano. -Za ime boga Bronvin, prestani da me gledaš tako, kao da sam onemoćali osamdesetogodišnji starkelja. Ništa mi

nije, još uvek mogu da se bbrinem rinem o lebi...

 Ne slušajući ga, skinula mu je cipele, a zatim i ĉarape. Onda ga je, ne mnogo neţno, gurnula na jastuk i pokrila mekim, frotirskim ĉaršafom. - Da nisi malo... agresivna? - bio je Bve tiši njegov pospani glas. Zaspao je već u sledećem trenutku. Posmatrala je njegovo muţevno, opušteno lice i osluškivala dubok, i.ivnomeran dah. Zatim je ugasila svjet lo i na prstima izašla iz sobe, ostavljajući za sobom otškrinuta vrata. Po glavi j oj se motalo kako je dugo ĉekao pre nego što ju je pozvao. Ostin  je bio pravi vuk samotnjak. Izgledalo je da mu niko nije potreban... Ĉak ni ona. Stajala je na sred mraĉne dnevne sobe i razmišljala da li da ode kući ili ostane. Njegov iscrpljeni organizam prosto je vapio za snom. Sutra ujutru, Kad bude ponovo sveţ i odmoran, kad i u ide ponovo ono što jeste, znala je

da će odbiti bilo kakvu pomoć sa strane. Idi kući, rekla je sama sebi, i brini se ĉitavu noć da li će mu nešto moţda ipak zatrebati. Šta će biti kada proĊe dejstvo lekova za umanjivanje bola? U trenutku je donela odluku. Skinula je cipele, uzela jedan  prekrivaĉ i opruţila li na kauĉu. Ali, iako je i sama bila vrlo umorna, san joj nije dolazio na oĉi. Zurila je u tamu i gledala kako se me seĉina presi java  java na oknu prozora. Problem je bio u tome što joj je mozak radio kao sat , a misli se rojile u glavi. Razmišljala je o Ostinu. Kada se istutnjio i kada ga je napustila ţelja da i dalje luta po svetu, o dluĉio  je da se smiri. Na ţalost, izgleda da je našao ţenu koja je bila avanturista, baš kao i on. Izneverila ga je, a tu je bila i ćerka koju je Ostin bez su mnje prosto oboţavao. Pitala se da li takav ĉovek moţe svoju ljubav da podari p odari još nekome  pored Kerol, još jednoj jednoj ţeni? Dirnula ju je njegova slabost, njegov smešan i neopravdan strah od doktora. Odjednom je osetila zadovoljstvo što mu se veĉeras našla, št o mu je pomogla i što su oboje znali da moţe da se osloni na nju. Sa ĉovekom kakav je bio Ostin to je znaĉilo dodatnu satisfakciju. Sa tim je na kraju ipak i zaspala. Već u devet ujutru sedela je za pisaćom mašinom, zadubljena u rad. Uĉila je kucanje još u srednjoj školi i od onda je to svoje znanje primenila svega par  puta. Trebalo joj je neko vreme da koliko k oliko toliko ponovo uĊe u finese koje je već davno zaboravila. U poĉetku je radila dosta sporo, sa mnogo grešaka. Srećom, Ostinova elektriĉna mašina je bila fantastiĉna i sama je ispravljala greške u kucanju. MeĊutim, već posle dva sata ne prekidnog rada, r ada, Bronvin je osećala kako joj ide sve bolje i mašina je sve rede intervenisala. Ostin se probudio tek oko podne. Ĉula je kako tabana po apartmanu, a zatim i  prigušeno šuštanje tuša. Nešto kasnije provirio je na vrata, nasmejan, sveţe obrijan i vidno oporavljen. Poţe-leo joj je dobro jutro i poljubio je u ĉelo, a zatim je otišao da spremi nešto za jelo. Bronvin je bila preokupirana prekucavanjem teksta. Nerado je pristala da napravi pauzu za obrok. Jela je brzo i odsutno, ţeljna da se što pre vrati za

sto. Ostin je nije uznemiravao, osim

što je s vremena na vreme bacao ka njoj

ispitivaĉke poglede. - Imaš li nekih poteškoća? - upitao je u jednom trenutku, već gotovo pri kraju ruĉka. - Sve je u redu - odreĉno je zatresla glavom, a zatim dodala uz osmeh: -Jedino što ti spelovanje ne ide baš najbolje. -  Nikada nisam traţio od te,be da radiš celog dana - uzvratio je ozbiljnim glasom. - To nije zdravo za tvoja leĊa. Pored toga, zaista nema potrebe da se toliko ţuri. - Mislim da ću završiti za dva sata. A onda, ako nemaš ništa protiv, ponela  bih ceo rukopis kući, da proĉitam. - Vidi, dušo, već sam ti rekao da to nije neka velika literatura - podigao je Ostin znaĉajno obrve. -  Nemoj to da ĉiniš iz nekog obzira prema meni. Ako te priĉa gnjavi... - Odliĉna je i ti to znaš - presekla ga je, ĉvrknuvši ĉvrknuvši ga prstom po nosu. U pet je završila sa kucanjem, odbila njegov poziv za veĉeru i sama odšetala u kolibu, uţivajući u veĉernjoj svezi ni i s veţem vazduhu. Pošto je obavila sve svoje domaće poslove, istuširala se i nahranila Dţipsi, napravila  je par sendviĉa i bacila bacila se na Ostinov rukopis. rukopis. Bilo je već pola tri ujutru kada je konaĉno zatvorila korice i odloţila  poslednji list. Ugasila je svetio i zamiš ljeno zurila u mrak. Ostinov roman je  bio više nego dobar, pokrenuo je u njoj lavinu osećanja. Njegov britak stil i munjevito smenjivanje dogaĊaja nisu. ostavljali ni trenutka za predah. Likovi su mu bili ţivotni, plastiĉni,  vajani sirovim, ali preciznim potezima. Ništa Ništa se tu nije moglo oduzeti a da se ne naruši celina, ništa nije trebalo ni dodati jer  je sve bilo reĉeno na pravi naĉin. Odjednom, kao da ga je sagledala drugim oĉima, sa neke druge strane. strane. Nikada u ţivotu nije srela a nekoga ko tako malo govori, a ĉiji je unutrašnji ţivot bogat do te mere. I odmah zatim  preplavila je plima neţnosti. U tišini je analizirala svoja osećanja prema njemu. Nije bila ni malo iznenaĊena kada su se pojmovi „ljubav" i „Ostin" sastavili u njenoj svesti...

 Nalazila se u totalnom bunilu kada je ĉula uporno kucanje o prozor. Pospano je otvorila oĉi, videla sivilo zore i odmah ih ponovo zatvorila. MeĊutim, zvuk se ponovio. Pogledala je na sat. Pet sati! Osetivši iznenada nemir, naglo je us tala i otrĉala do pro zora. Pomerila je zavesu i ugledala Ostina kako joj veselo maše. - Znaš li ti koliko je sati? - upitala je promuklo, otvarajući vrata i puštajući ga da uĊe. -  Nikada ne otvaraj tako obuĉena -upozorio ju je, spuštajući poljubac na njene usne. - Vreme je za šetnju! Bolje se obuci, pre nego što se predomislim u vezi izbora jutarnjih aktivnosti.

Pogledala ga je i pocrvenela, što je on propratio veselim smehom. Dao joj je  pet minuta da se obuĉe i još pet da popije solju ĉaja i pojede dva keksa, objašnjavajući joj razlog svoje ţurbe. - Patke, Bronvin! Divlje patke! -uzbuĊeno je mahao rukama. - Setio sam se u poslednjem trenutku! U ovo doba godine i baš u ove rane jutarnje ĉasove, na tvoju ţalost, preleću moĉvare! Sad je prava prilika da ih vidimo. Sunce se lagano dizalo iznad okeana dok su hodali ţalom ka moĉvarama.  Nebo se ogledalo u kao ogledalo mirnom moru. U daljini, niz obalu, galebovi

su elegantno nadletali pešĉani rt, oštro motreći površinu vode. Pomislila je kako je vredelo ustati z bog svega ovoga: novog dana koji se tek budio, tišine i topline njegove ruke na njenoj. n jenoj.

Sa druge strane pešĉanih dina, prema kontinentu, sišli su prvo na put, a  potom još dalje, jedva vidljivom stazom ka Moskito Laguni. Iznenada, nebo nad Lagunom ispuni se stotinama, hiljadama pataka koje su letele u pravcu

 juga i Srednje Amerike. Bio je to zaista zaista fantastiĉan prizor. Izgledalo Izgledalo je kao da su se ptice stvorile niotkuda i da lete u ništavilo. Zakrilivši oĉi dlanom, Bronvin je fascinirano gledala u nebo. - Ovo je divno, Ostine! -  prošaputala

je, oslanjajući se leĊima o njegove

snaţne grudi.  Njegove ruke sklopiše se oko njenih bokova, pruţajući joj udobno utoĉište. Stajali su gotovo pola sata i posmatrali ptice koje su se tako spremno, svake godine u isto vreme, odazivale zovu prirode. One su radile nagonski, povinovale su se svojim instinktima, bez nepo trebnog i opterećujućeg razmišl janja.  janja. U jednom trenutku Bronvin im je gotovo zavidela. Otkud samo u ĉoveku ta potreba da komplikuje stvari, da elementarnu jednostavnost ţivljenja podreĊuje napornim i teškim spekulacijama uma.

Posle nekog vremena Ostin je ponovo uzeo njenu ruku i bez reĉi se uputiše nazad kući. Priĉali su vrlo malo, kao da im razgovor nije ni bio potreban da  bi se razumeli. Bronvin je osećala kako sve bolje shvata tog ćutljivog, snaţnog ĉoveka. Taĉnije, kao da je i sama poĉela da poprima naĉin njegovog ţivota i razmišljanja. Kada su stigli do kolibe pozvala ga je da uĊe, ali on je odbio. - Moram da pošaljem onaj rukopis. Nadam se da si ga proĉitala. p roĉitala.

Klimnula je potvrdno glavom. Poţelela je da mu kaţe kako je oduševljena, ali se predomislila u poslednjem trenutku. Ima za to vreme na. Osećala je  potrebu da još malo razmisli o romanu, da sabere utiske... Donela mu je rukopis, popriliĉno nesrećna što odbija da ostane. - Ostine, ja... -  poĉela je neodluĉno. - Odnela sam svoje slike u par galerija. - Dobro si uradila. Siguran sam da si imala uspeha. -  Neţno je dotakao njen obraz prstom, a zatim joj sklonio pramen kose sa ĉela. - Oprosti što ţurim, a li moram još jednom na brzinu da pregledam ceo rukopis pre nego što ga

 pošaljem izdavaĉu. MeĊutim, nudim ti veĉeru u znak izvinjenja na nekom finom i tihom mestu. Recimo, u sredu uveĉe? Klimnula je glavom u znak odobra vanja, ali tada je osmeh poĉeo da joj  bledi. - Ne mogu u sredu - odvratila je tuţno. - Bilo koji drugi dan... - Tvoj bivši muţ? - znaĉajno Je podigao obrve Ostin. - U pitanju je samo poslovna veĉera, i to je poslednji put... - Fino - odsekao je Ostin. - Ti i ja ćemo se onda dogovoriti  put.

za neki drugi

Ali, njegove plave oĉi odjednom su poprimile boju uglaĉanog ĉelika, a vilice se stegle u grĉu. Odjednom kao da je izašla ispod ledenog tuša, Bronvin je  posmatrala njegovu vitku, skladnu figuru kako odmiĉe niz plaţu.

7. Obuĉena u dugu, zlatnu haljinu od svile, sa kosom dignutom u punĊu i tek diskretno našminkana, Bronvin je stajala u holu dok su uspomene navi rale. Provela je više od pola svog detinjstva ovde, u „kući na plaţi" koja je zapravo  bila omanja palata, igrom slu ĉaja smeštena na obali obali okeana. Imala je sedam spavaćih soba, dve kuhinje i dve ogromne dnevne sobe. Skupoceni, debeli debeli tepisi prigušivali su | korake. Njen otac je voleo stare majstore i mnoga originalna ulja krasila su zidove letnjikovca. Njena majka je, sa svoje strane,

opremila svaku sobu antikvitetnim nameštajem. Bila je to divna kuća, divna i... daleka. Bronvin je razmišljala o tome, istovremeno uvidevši koliko su se njena osećanja i naĉin vrednovanja zaista promenili u proteklih nekoliko meseci. Konobari unajmljeni specijalno za tu priliku vršili su poslednje pripreme oko stola. Hrana - jastozi, ţablji bataci, školjke, kavijar, krabe - kao i desetine

flaša šampanjca, bili su već odavno spremni. - Sve izgleda savršeno i malo preterano za jednu »diskretnu veĉeru samo sa šefom«, pomalo ironiĉno se okrenula Bronvin ka Dţou. - Koliko će zapravo ljudi doći? - Tridesetak -  pogledao ju je Dţoe ispod oka, a zatirtf brzo dodao, izvinjavajući se. -  Nije moglo drugaĉije, Bron. Hajde, opusti se, uţivaj. ObeSamo budi prirodna. ćavam ti da će veĉe biti prijatno. Samo - U tom sluĉaju, trebalo je da obuĉem farmerke i majicu - odvratila je suvo. - Hoćeš li da se presvuĉem?

- Ĉak se i ne trudiš da budeš u dobrom raspoloţenju - primetio je tuţno. - Bron, potreban mi je Krauters. Ovo je mo ja šansa. I potrebna si mi ti. Ne mogu to sam. - Oprosti, Dţoe - na trenutak je osetila grizu savesti, videvši njegovo deĉaĉki tuţno lice. - Pomoći ću ti, trudiću se koliko god mogu... Zazvonilo je zvono na vratima i  poĉela je poplava gostiju. gostiju. Bronvin je sve to bilo bilo poznato od pre. Izgledaj zainter esovano. esovano. Budi šarmantna. Brini se da svi imaju piće. Pravi se da te sve zanima, smej se svakoj šali. Odrţala je

svoje obećanje, trudila se koliko je s mogla zbog Dţoa.  Napolju se vreme kvarilo. Na već tamno veĉernje nebo navlaĉili su se masivni oblaci, nošeni vetrom sa puĉine koji je polako i uporno sve više  jaĉao. Iz straha da ne poĉne kiša bašta se nije koristila, pa su se zvanice raštrkale po kući, sve dok ih zvono nije pozvalo na veĉeru. Pošto je obed bio gotov, Ronald Krauter i Dţoe povukli su se u ugao i zavalili u udobne fotelje visokog naslona. Ĉesto su punili svoje ĉaše šampanjcem, a s vremena na vreme zaĉuo bi se Krauterov dubok, grieni smeh. Bronvin je bila zadovoljna - izgledalo je da se njih dvojica sasvim lepo slaţu. Ona je nastavila da neumorno obilazi goste. Neke od njih je dobro

 poznavala, druge je znala iz viĊenja, ali je za svakoga imala lepu reĉ. Zaista  je davala sve od sebe.

Upravo se smejala neĉijoj šali, kada su dva zakasnela gosta ušla u   sobu. Osmeh joj se na trenutak zaledio na usnama, a stomak joj se stegao, dok je

išla u susret svojim roditeljima. -  Nisam vas veĉeras oĉekivala -rekla je kao da se izvinjava, spuštajući  poljubac na mek, naparfimisan obraz svoje majke. Marijana je bila niska, sredoveĉna gospoĊa, ali oĉigledno vrlo negovana. Ceo svoj ţivot posvetila je muţu koji je bio njen prvi i poslednji muškarac. Bronvin se još sećala lekcija

svoje majke o tome kako ţeni odgovara da ţivi uz dominantnog muškarca koji brine o poslu i nov cu, prepuštajući njoj brigu oko domaćinstva i kupovine. - Izgledaš

divno, draga - toplo je rekla majka. - Morali smo da doĊemo! Znala sam da će te Dţoe izvući iz izolacije i vratiti kući! Ova kuća je puna  predivnih uspomena za sve nas! Zar nije lepo biti biti ponovo meĊu ljudima? Upravo je zaustila da odgovori, priliĉno zbunjena majĉinim recima, kada ju  je Teodor poljubio u obraz, istovreistovre-

meno obuhvativši orlovskim pogledom Dţoa i Krautera u uglu. - Pravi društvo svojoj majci, dok ja vidim mogu li malo da po mognem Dţou. Bronvin se prvo pobrinula da donese majci nešto od hrane, a zatim je sa  pola paţnje sledećih pola sata slušala traĉeve. I dalje nije skidala pogleda sa gostiju, spremna da se svakome naĊe pri ruci. Više od svega na svetu ţelela

 je da se ovo veĉe

završi i osećala je kako je polako, ali sigurno obuzima nervoza na kakvu je gotovo zaboravila u proteklih šest meseci. Bilo je već jedanaest sati kada je Krauters podigao ruku i glasno zamo lio zvanice za malo paţnje. - Većina nas zna za moje planove da se krajem godine povuĉem iz posla. I vreme je, obzirom da radim tek ĉetrdeset godina - šarmantno se nasmejao, to  je izazvalo aplauz, i smeh gostiju. - Ali, posao će nastaviti da napreduje. Zato  je potrebno da naĊemo nekog mladog, talentovanog, ambicioznog koji će me naslediti na mestu predsednika kompanije... Da me i gospodo, taj ĉovek je meĊu nama. Njegovo ime je Dţoe Harmon! DoĊi, Dţoe! Dţoe je stao pored Krautersa, nasmejan i srećan. Gosti su ga pozdravili cfcgim aplauzom i zdravicom. - Zasluţio je, toliko je radio posle Lorine smrti - zaĉula je Bronvin majĉin glas iza leĊa. -  Nemaš predstavu koliko se izmenio. Znam da će sada za vas

dvoje stvari krenuti drugaĉijim tokom. - Molim? - okrenula se Bronvin ka majci, u istom trenutku kada je ĉula njegove r eĉi eĉi iz pozadine: - ... i znam da ste je svi već upoznali, ali bih ipak ţeleo da vam je još  jednom formalno predstavim. predstavim. Najlepša ţena ţena u sobi, moja ţena... Boja je nestala iz njenog lica. Odjednom se osetila izmanipulisanom. U

trenutku je poţelela da istrĉi napolje. Umesto toga, poslušno mu je prišla na njegov poziv. I dok je kao kroz izmaglicu gledala kako im drugi nazdravljaju,

osećala je u grlu sve jaĉe stezanje. Oko ponoći otišli su i poslednji gosti. Posluga je sklanjala posuĊe, dok je Bronvin budnim okom i dalje nadgledala da se i ova faza završi kako treba. Dţoe se udobno zavalio u fotelju, popustio ĉvor na kravati i podi gao noge na stoĉić. U ruci je drţao ĉašu i lagano pijuckao šampanjac. - Veĉe je prošlo divno - zadovoljno se osmehnuo ka njoj. Ćutke ga je pogledala. Nije se ĉak ni ljutila na njega, osećala je samo  prazninu i bol. Krivila je sebe što je uopšte dozvolila da doĊe u takvu situaciju. On je dobio posao koji je ţeleo. Bila je srećna zbog njega. Ali sva ostala osećanja, kao griza savesti ili osećanje obaveze, nestala su bez traga. - Idem kući - kratko je rekla. -  Napolju strašno duva, draga - pobunio  pobunio se Dţoe. - Moţemo da ostanemo ovde. - Ti bi i trebao da ostaneš. Veĉeras si suviše popio da bi mogao da voziš. - Imaj poverenja u mene, draga -nasmejao se i nazdravio joj. - Odvešću

te

kući dok trepneš okom.  Nije ni pokušala da ga odgovori. Ţelela je samo da što pre doĊe kući. Voţnja je protekla mirno. Put je bio prazan, a Dţoe se sasvim dobro ponašao

za volanom. Uglavnom su ćutali, ali njoj je   ipak laknulo kad je u tami ugledala obrise svoje kolibe. -  Nadam se da mogu dobiti

ĉašu vode - rekao je promuklo. - Grlo mi se

osušilo kao barut. Oboje su pošli u kuću. Pre nego što su došli do vrata iz mraka je dotrĉala Dţipsi i poĉela da reţi na Dţoa. Bronvin B ronvin ju je umirila, a zatim su ušli u kuću. - Jednog dana ću ubiti tog psa - mrmljao je Dţoe sebi u bradu. - Dţipsi samo ţeli da me odbrani - usprotivila se Bronvin. Posmatrala ga je kako pije vodu, a zatim je videla kako mu ĉaša ispada iz ruke i razbija se u paramparĉad. Alkohol je tek sada poĉeo da deluje. Dţoe je  popio zaista mnogo šampanjca, a sveţ vazduh i sada voda samo su ubrzali  proces. Nije joj ostalo ništa drugo nego da pokupi rasuto staklo, dok se on neprestano izvinjavao sve nerazgovetnijim glasom. - Biće bolje ako ostaneš ovde da prenoćiš - najzad mu je rekla, gleda jući kako se klati na nqgama, oslonjen o stolicu. -  Ne moţeš u ovakvom ovakvo m stanju da

voziš nazad. Moţeš da spavaš u mom krevetu. Okrenuo se ka njoj sa sjajem u polusklopljenim po lusklopljenim oĉima. - Zvuĉi primamljivo. - Oh, Dţoe, za ime boga - uzdahnula je Bronvin. - Ako budeš spavao na kauĉu Dţipsi će ti praviti društvo. Veĉeras je neću terati napolje zbog lošeg vremena. Ti izaberi. - Naravno, draga.

Pošto je konaĉno zatvorila za sobom vrata spavaće sobe ostavljajući usnulog Dţoa u svom krevetu, Bronvin je mogla malo da odahne. Obavila je svoju uobiĉajenu veĉernju toaletu pred spavanje, a zatim se umorno opruţila na kauĉu. Dţipsi je leţala na podu, dok je napolju divljao vetar, a talasi huĉali razbijajući se o obalu. Mrak je prijao njenim umornim oĉima i tek  posle nekoliko minuta osetila je kako konaĉno poĉinje polako da se opušta. Bila je ponovo u svojoj kući. Ĉinilo joj se da neće moći da zaspi od umora, ali san joj je ubrzo sklopio oĉi, donoseći olakšanje i zaborav. Rano ujutru probudila ju je snaţna lupa na vratima. Bunovno je ustala, saplićući se preko stvari u još mraĉnoj sobi, i jedva nekako napipala kvaku. Ostin je nestrpljivo stajao na tremu, a snaţan vetar zasipao ga je nanosima sitnog peska. - Izgleda da ti je prešlo u naviku da me budiš ovako rano - rekla je pospano,  pošto ga je pustila da d a uĊe. -Drago mi je da te vidim. Imam toliko toga da ti

kaţem. Prstom joj je lagano podigao bradu i neţno poljubio umesto pozdrava. - Pokušavam već više od sat vremena da te nazovem telefonom. Ali, veza je oĉigledno u prekidu. Sprema se strašna oluja, najverovatnije da je u pitanju

uragan. Palo mi je na pamet da si dovoljno luda i da bi moţda odluĉala da ostaneš ovde. Iznenada, njegov izraz lica se naglo promeni. Okrenula je glavu za njegov-

im pogledom i sledila se kad je i sama primetila muški sako i kravatu nehajno neha jno  prebaĉene preko naslona stolice, a zatim i svoju zlatnu veĉernju haljinu, zaboravljenu na podu. - Najpametnije je da oboj e

što pre napustite kolibu - odrezao je ledenim

glasom i okrenuo se da izaĊe. - Ostine! - šĉepala ga je za ruku, uţasnuta bolnim izrazom koji je preleteo u magnovenju preko njegovog lica. - Saĉekaj trenutak... - Dušo, nikada ti se nisam na silu mešao u ţivot i nemam nameru da to menjam. Došao sam ovde samo zbog ove proklete oluje. Bolje ti je da se obuĉeš i što pre odeš. - Nije ono što ti misliš... misliš... - pokušala je oĉajniĉki da skrene skrene njegovu paţnju. On je trgnuo ruku kad ga je dodirnuta prstima, prstima, kao da su usijani. Osećala je k ako ako je hvata napad histerije. - Dţoe je bio pijan! Nisam mogla dozvoliti da vozi nazad. Ja sam samo... - To je tvoj problem, Bronvin, već sam ti rekao ranije. Dobro je ako vas

dvoje moţete da nastavite zajedniĉki ţivot. Nama je bilo lepo i nema ljutnje. Sad se lepo saberi i spremi za put. Da sam na tvom mestu, ne bih se još dugo zadrţavao na obali. - Ostine! Prokletstvo! Hoćeš li me saslušati?! Ali on je već otvorio vrata, a njene reĉi izgubile su se u urlanju vetra. Krenula je za njim, ali se zaustavila k ada ada je videla Meri i Kerol kako joj mašu iz kola. Ostin se nije zaustavio, nije hteo da je sasluša. I nije joj verovao. Osećala je divlje ĉupanje u stomaku dok se vraćala u kuću i zat varala za sobom vrata.

On je otišao. Ovoga puta nepovratno, znala je to. Ledenim prstima sklonila  je kosu sa ĉela, ĉ ela, osluškujući haotiĉne otkucaje srca i bubnjanja u glavi. Jedino što je primetila bilo je preteĉe crno nebo i olovnosivi okean ĉijom su se  podivljalom površinom površinom preticali i sudarali sudarali ogromni zapenjeni zapenjeni talasi. Sve jaĉi udari vetra brzo su je doveli svesti. Ostin je bio u pravu: trebalo je raditi, nije bilo vremena za razmišljan je. Oštro je zakucala na vrata spavaće sobe, a zatim ušla. Dţoe je spavao na leĊima, do pola prekriven ĉaršafom, a njegov deĉaĉki izraz lica kao da je u snu još više došao do izraţaja. - Dţoe, probudi se - pozvala ga je, drmusajući ga za rame. - Hajde, budi se. Vreme je da ideš.  Najzad je otvorio oĉi i pospano je pogledao kroz oteţale, do pola spuštene kapke.

Bronvin, doĊi kod mene - pozvao je promuklim glasom. Ton mu je bio ĉudan i Bronvin je nehotice uzmakla korak u stranu. Zatim se okrenula od njega i poĉela da pretura po ormanu, o rmanu, traţeći svoju odeću. - Dolazi oluja - hladno mu je objašnjavala. - Ako ne ţeliš da te oduva sa  puta zajedno sa tvojim mer  mer cedesom, cedesom, bolje poĉni da se pakuješ. - U tom sluĉaju, izgleda mi privlaĉnije da se ti i ja zatvorimo ovde i saĉekamo da oluja proĊe. Bilo je neĉega u njegovom glasu, neĉega što ju je nateralo da se okrene i -

 pogleda ga preko ramena. Nekoliko trenutaka ispitivala ga je pogledom,

sećajući se Ostinovog izraza kada je primetio njegove stvari na fotelji.  Nisam baš u najboljem najboljem raspoloţenju, Dţoe. Ako Ako ne zameraš, ja... - Ali, moţda zameram, dušo moja. Sinoć je previše popio i oĉigledno  nije  bio ni on u najboljem raspoloţenju. Kosa mu je deĉaĉki padala na ĉelo, ali njegove oĉi bile su oĉi odraslog muškarca, hladne i proraĉunate. Odjednom je osetila odbojnost prema njemu. - Ţelim da odeš odavde - hladno je odvratila. -  Ne

znam zašto si sve to uĉinio prošle veĉeri. Ne znam zašto si me pred svima nazvao ţenom i zašto si me lagao da ti treba moja pomoć, kada si posao imao praktiĉno u ruci. Šta si  pokušavao da dokaţeš? - Moţda jednostavno ţelim da opet budeš moja ţena, Bronvin. Moţda sam mislio da će te susret sa roditeljima roditeljima uĉiniti srećnom. I nisam te potpuno lagao za posao. Hteo Hteo sam da se samo malo potrudiš i pokaţeš dobru volju... - Dţoe, u meni nema više ljubavi za tebe - tuţno je slegla ramenima. - Ja ti ţelim sreću, ţelim ţelim ti sve najbolje najbolje i dobru i vernu ţenu u ţivotu. Ali, to nisam  ja, Dţoe. To je sve sve što osećam prema tebi. Okrenula se da izaĊe iz sobe, ali Dţoe je iznenada ustao i prepreĉio i prepreĉio joj put. - To je zbog onog ĉoveka, zar ne? -ljutito se nasmejao. - Znao sam, ĉim sam video Stila ono jutro kako izlazi iz iste ove sobe. -  Ne, Dţoe, grešiš - tiho je rekla. - To što se dešava izmeĊu tebe i mene nema veze ni sa kim. Nama jednostavno više ne ide. - Đavola! - šĉepao ju je iznenada za ruku i privukao i  privukao bliţe sebi. - Taĉno se

sećam kako si tada izgledala i skoro sam poludeo na pomisao da s nekim drugim deliš krevet! - Steţeš me! - uplašeno je pokušala da se išĉupa iz njegovog stiska, ali on ju  je suviše ĉvrsto ĉvrsto drţao. - Dţoe, prestani da...  Njegove usne silovito su se spustile na njene. Ostala je na trenutak bez vazduha. Jednom rukom zgrabio ju je za kosu, a drugom za grudi, istovremeno je gurajući ĉitavim svojim telom ka krevetu.

Sledeće ĉega se Bronvin seća bio je silovit udarac. LeĊima je udarila o vrata ormana, primetivši u magnovenju Dţipsi kako se postavlja izmeĊu njih dvoje. Dţoe je pao na kolena i sada je pokušavao da ustane, sa uţasom

 posmatrajući razjarenog psa koji je divlje reţao na tog ĉoveka prema kome je  byvoki od poĉetka osećao antipatiju. byvoki - Do Ċavola, zovi ga! - ĉula je njegov oĉajniĉki glas, ali sama nije mogla da  prozbori ni reĉ. Grlo joj se steglo, tako da je jedva mogla da udahne vazduh.

Sa uţasom je primetila kako Dţipsi zariva zube u Dţoeovu nogu i ĉula je njegov prodorni krik bola i panike. - Dţipsi! Dole! Dole! - najzad je vris-nula, ali pas se nije ni okrenuo.

U tom trenutku Dţoe se dokopao teške keramiĉke k eramiĉke lampe sa noćnog stoĉića i silovito je spustio na glavu psa. Lampa se razletela u paramparĉad, a Dţipsi  je bolno zaskviĉala i zatim zatim se nepomiĉno srušila srušila na pod. Tišina koja je nastala bila je poremećena samo Dţoeovim dahtanjem i treskanjem vetra o zidove kolibe. - Bronvin, ja nisam mislio... Za ime sveta, taj prokleti pas mogao je da me ubije! Nisi mogla da oĉekuješ od mene da sedim skrštenih ruku! - naglo je, utišao glas kada ga je pogledala. -Bronvin, zaista mi je ţao... - Molim te, samo se obuci i idi - rekla je tiho. - Idi iz mog ţivota. Ne ţelim

ikada više da te vidim, niti da ĉujem za tebe. te be. Ostavi me na miru. - Bron - zaustio je, oklevajući. - Ne mogu te tek tako ostaviti. ostaviti. Kaţi mi šta da uradim sa psom... - Ne krivim te ni za šta - pogledala ga je iskreno u oĉi ĉvrstim pogledom. pogledom. - Ni sama ne znam kako bih reagovala da me je napao pas od sedamdeset

kilograma. Ona... nije me poslušala. Ne dodiruj je. Ja ću se pobrinuti za nju. Ti samo idi već jednom. Dţoe je nemo ustao, uzeo svoju odeću i izašao iz sobe. Nekoliko trenu taka kasnije ĉula je kako su se ulazna vrat a zatvorila sa treskom. Znala je da je konaĉno otišao. Drhtavim prstima dodirnula je glavu nepokretnog psa. Uţasnuto je raširila oĉi kada je na prstima spazila krv. Nije znala šta da radi. Bila je potpuno oĉajna, osećala se sama i zaboravljena od ĉitavog sveta. Osećala je i još nešto - oĉajniĉku potrebu za Ostinovom blizinom, za njegovom podrškom. On bi sada sigurno znao šta da radi. Ali, on je sada bio daleko i nikada ga više neće videti...

Dugo je zurila u psa. Pokušala je da ga pomakne, ali teţina nepokretnog tela  bila je preteška za nju. Zatim je otišla u kupatilo i pokvasila maramicu.  Neţno je pokušala da obriše ranu za koju nije taĉno ni utvrdila gde se zapravo nalazi. Pas nije reagovao, nije pokazivao znake ţivota. Bronvin u oĉa janju odbaci krvavu maramicu i, pot puno  puno van sebe, istrĉa iz kolibe. Udar vetra doĉekao ju je kao ĉvrsti zid, šibajući je sa svih strana. Bio je svuda oko nje, zasipao ju je peskom, prašinom i sitnim granĉicama, kao neka divlja, urlajuća napast. Duvao je toliko snaţno da je teško dolazila i do vazduha. Kroz izmaglicu bola i podivljalih elemenata videla je kako okean,

njen okean, baca snopove pršteće pene i po nekoliko metara visoko u vazduh. Sve se okrenulo protiv nje, i pri roda i ljudi. Osećajući nekontrolisanu navalu suza u oĉima, potrĉala je nasumice u sve većem i gušćem crnilu. Okruţivala ju je sve neprozirnija tama koja je poznatim i dragim predelima

davala stran i preteći izgled. Ĉinilo joj se kao da ju je neka dţinovska ruka  podigla sa njene drage obale i spustila u surov i divalj predeo gde sunce

nikada ne sija. Iznenada se saplela o nešto na zemlji i pala koliko je duga. Srećom, pesak je još uvek bio mekan. Iscrpljeno se podigla na kolena, ali tada oseti u rame bolan udarac. Pogledala je i videla da joj iz ramena viri

oštar, dugaĉak iver drveta. Brzo Brzo ga je išĉupala, išĉupala, odbacivši odbacivši ga daleko sa gaĊenjem. Bila je uplašena, kao nikada u ţivotu. Sledeće što joj je palo na pamet bila je ĉinjenica da nije smela da napušta sigurnost kolibe. U njoj ipak nije bilo divljih zamaha vetra, uskovitlanog

 peska koji puni oĉi i usta i pretećih zamki na tlu koje se više nije ni moglo  jasno razaznati. Povrh svega, u tom trenutku poĉela je i kiša, ne obiĉan  pljusak, već prepotopski potop što ju je, ju  je, nošen zamasima vetra, bolno šibao  po licu i grudima. Nije znala gde se nalazi, koliko je udaljena od kolibe i u

kom smeru treba da krene ne bi li je ponovo našla. U potpunom oĉajanju,  pokrila je lice rukama, rukama, prepuštajući se se sudbini. I tada se dve snaţne ruke spustiše na njena ramena, podigoše je sa zemlje i  prigrliše na široke, mišićave grudi. U magnovenju je prepoznala Ostinov ĉeliĉni pogled, ali bila je suviše iscrpljena da bilo šta kaţe. Nije ĉak osećala ni iznenaĊenje. Sa svoje strane, Ostin nije gubio vreme i snagu na objašnjenja. Drţeći je ĉvrsto u naruĉju, krenuo je direktno protiv vetra, njoj se ĉinilo ka samom oku oluje. Probijao se uz titanske napore i samo je njena dodatna teţina u par navrata uspela da ga odrţi na nogama. Zatim je naglo  promenio pravac i trenutak kasnije vetar ih je naprosto nap rosto uduvao u kolibu, k olibu, kao

da se obesno poigrava njima. Našla se na podu, udarivši se u padu o nogu stolice.

Kada je konaĉno smogla snage da digne pogled, ugledala je Ostina naslonjenog o vrata. Mokra kosa lepila mu se za ĉelo, a njegovi moćni mišići grudi i ramena podrhtavali su od napo ra dok je pokušavao da doĊe do vazduha. Kada je progovorio, glas mu je zvuĉao grubo i divlje. - Ĉim malo doĊem sebi zaţalićeš što si se rodila, Bronvin.

8. Bronvin nervozno liznu svoje suve, ispucale usne. - Videla sam i pre oluje, ali ovakvu nikada - tiho je rekla. - Ja... Nisam

oĉekivala. Ovo je strašno.

Mogla si da stradaš tamo napolju, zar o tome nisi razmišljala? Baš me  briga šta se desilo sa njim! Ali, šta je to s tobom, Bronvin? Jesi li potpuno -

skrenula sa uma?! - Bila sam uznemirena... -  pokušala

je neubedljivo da se odbrani od prave

 bujice njegovih optuţbi. - Ustaj! - odseĉno je naredio, preteći koraknuvši ka njoj. - Nemamo ni trenutka vremena za gubljenje! Napuni vodom svaki prokleti sud koji postoji

u ovoj kući! Skuvaj kafu i napuni termos, ako ga imaš! Pregledaj zalihe hrane i skloni ih na neko sigurno mesto, gde će ostati i ako kuhinja odleti u more! I skidaj tu mokru odeću! Obuci nešto toplo i suvo pre nego što zakaĉiš upalu  pluća! Ja ću za to vreme navući kapke na prozore! Poĉni već jednom da razmišljaš, do Ċavola! Gde su ti svece, šibice, radio aparat...  Ne udostojivši je više ni pogleda izašao je ponovo napolje i zalupio vrata za sobom. Ona se nesigurno oslonila na noge, svim snagama se odupir ući vrtoglavici. Stvari su se odvijale fan tastiĉnom brzinom. Ali, najvaţnije od svega bilo je to što je Ostin opet tu. Poslušno je poĉela da izvršava njegova nareĊenja. Prvo je napunila vodom sve raspoloţive sudove. U plakaru pored friţidera našla je fenjer i flašu gasa dve stvari koje je i zabo ravila da ima i za koje nije ni pomišljala da će ih ikada upotrebiti. Odmah je pristavila kafu, zadovoljna što je još pre šest meseci donela od kuće veliki litarski termos. Zatim je otvorila friţider i  paţljivo pregledala zalihe hrane, dopunivši ih sa još desetak konzervi paštete, ribe i kuvanih jela koje je ĉuvala u ostavi. Uvek je je imala kraj sebe rezervu dvopeka, a bilo je je tu ĉak i povrća ko je je donela iz grada prilikom svoje  poslednje posete jednoj od galerija.

Obzirom da je bilo tek deset sati pre m podne, dan je izgledao više nego mraĉan. Kuća je škripala i stenjala iz temelja pod orijaškim udarcima raspomamljenog vetra. Vrata se iznenada otvoriše i ona oseti trenutno olakšanje: Ostin se vratio i sada je bio na sigurnom. - Rekao sam ti da se presvuĉeš -opomenuo ju je još sa praga, dok se voda  prosto cedila sa njega u slapovima. - Hoću - odgovorila je poslušno, nesposobna da odvrati pogled od njegove mokre kose i snaţnog tela ĉije su se ko nture jasno ocrtavale kroz zalepljenu

košulju. - Prvih ĉetrdeset i osam sati su naj gori u ovakvim olujama - glasno je razmišljao Ostin. - Ali, moramo da raĉunamo na bar tri dana, jer sam bog zna u kakvom će stanju biti putevi dok se ovo ĉudo ne stiša. - Tri... tri dana? - zapanjeno ga je pogledala. - Upravo tako, dušo. Matilda mora dobro da se istutnji. - Matilda? - ponovila je zbunjeno.

- Tako se uragan zove -

škrto se osmehnuo. - Sve mi se ĉini da ćemo do

kraja ţivota pamtiti to ime. -A... Kerol? - Kerol i Meri su sa mojim roditeljima - odgovorio je. -

Tata nas je ĉekao na  pola puta. Kod njih nije ni pribliţno tako pakleno kao ovde na obali... - Ostine, misliš li da će kuća izdrţati? - zabrinuto se osvrnula oko sebe. - Zabarikadiraćemo sva vrata nameštajem. Drmvna soba je, po mom mišljenju, najsigurnija. najsigurnija. Najopasnija su staklena vrata, l/begavaj da se krećeš u njihovoj blizini. Vetar ih moţe razneti, a komadi stakla su vrlo opasni - Zatim se grubo nasmojno; - Ako imaš šah ili karte još ćemo se sasvim lepo pro vesti. A sad, ako ne odeš konaĉno da se presvuĉeš, ja ću... - Ne mogu da idem tamo - prekinula ga je Dţipsi. Uputio joj je jedan dug, ispitivaĉki pogled, a zatim se bez reĉi okrenuo i otišao u sobu. Dugo ga nije' bilo. Zatvorila je oĉi, oĉajna zbog Dţipsi koju je toliko volela... - Bronvin? -

zaĉula je iznad sebe Ostinov glas. - Ona je samo u nesvesti, nije mrtva. Ne bih ĉak rekao ni da joj je nešto slomljeno. Istina, ima duboku  posekotinu na temenu, ali krvarenje je već stalo. Ako ţeliš, ja ću ti doneti stvari iz sobe... - Ne, mogu i sama - odahnula je sa olakšanjem kada je ĉula da je Dţipsi ţiva. - Doneću nešto i tebi da se presvuĉeš. Spremno je prihvatila njegovu pru ţenu ruku. Ustala je i našla se na neko liko santimetara od njegovog lica. U deliću sekunde su izmenjali poglede, a

zatim je ona poţurila u sobu. Pošto se presvukla skuvala je lekoviti ĉaj od mešanih trava koji je već nekoliko puta koristila na sebi za ispiranje posekotina i drugih ranica, nastalih n astalih od školjki oštrih ivica prilikom kupanja u okeanu. Got ovo ceo sat posvetila je

ĉišćenju rane na Dţipsinoj glavi. Pas je u meĊuvremenu došao svesti, ali nije  pokazivao nikakvu ţelju da se mnogo pomera. Samo je zauzeo udobniji  poloţaj, a zatim se prepustio neţnim rukama svoje gazdarice. Oĉigledno su mu prijale hladne obloge i nije se ĉak ni bunio kad mu je Bronvin zavojem  povezala glavu, namazavši pre toga ranu lekovitom mašću. Dţipsine Dţipsine pametne oĉi bile su pune poverenja i Bronvin je zagrli, pošto je završila posao. Šta bih  ja bez tebe, mislila je, presrećna što je Dţipsi još uvek pored nje. Kada se vratila u sobu noge su joj podrhtavale od umora i iscrpljenosti, tako

da je Ostin morao da je pridrţi da se ne bi strovalila na pod. - Lezi malo i odmori se. Za danas si već dovoljno uradila. - Htela bih još malo da budem kraj Dţipsi... - Ja ću je gledati. Ti lezi i pokušaj da odspavaš - Ton njegovog glasa nije dozvoljavao protivljenje. - U redu - sloţila se, spuštajući se na kauĉ. - Ali, samo deset minuta...

Sekundu kasnije već je spavala dubokim, dubo kim, okrepljujućim snom.  Nešto toplo i neţno dodirnulo joj je ĉelo i ona lagano otvori oĉi. lako još uvek pospana, odmah je prepoznala par tamnoplavih oĉiju koje su joj po malo zabrinuto fiksirale lice. Osmeh- nuvši se, podigla je ruku i dodirnula to energiĉno lice oštrih crta koje je sada zraĉilo neţnošću, kao u njenim snovi ma. Ostin je zaţmurio kada je osetio dodir njenih prstiju na svom obrazu, a zatim je ponovo otvorio oĉi i toplo se. osmehnuo.  Njene usne lako se rastvoriše, kao da ga pozivaju. Obuhvatila je rukama njegov snaţni, preplanuli vrat i blago ga potisla ka sebi, kao da se plaši nje gove reakcije. Ali, Ostin nije ništa rekao, već se lagano spustio kraj nje na kauĉ, zaronivši prste u njenu kosu. Usne mu kliznuše duţ njenog vrata, os tavljajući za sobom plamteći trag na koţi. - Oh, Ostine - duboko je uzdahnula od zadovoljstva. - Znala sam da nikada

nećeš poverovati kako sam spavala sa Dţoom... Iznenada, njegova glava se diţe sa njenih grudi, ruke mu se umiriše. Stegnutih vilica netremice je zurio u nju nekoliko trenutaka, a zatim ustade tako naglo da je krevet glasno zacvileo. Boja njegovih o ĉiju munjevito je zgasla, dobivši ĉeliĉnosive prelive. Rukom je nesvesno popravio kosu. - Prokletstvo! Bio sam ubeĊen da si bolesna! Spavala si puna ĉetiri sata.

Već sledećeg trenutka izgubio se u pravcu kuhinje, snaţno zalupivši vratima za sobom. Potpuno zbunjena, uspravila se u krevetu, osećajući kako  je plavi talas bola. Da, on je oĉito bio ubeĊen da ga je ona prevarila, da  je spavala sa svojim bivšim muţem. Širom otvorenih oĉiju zurila je u trepe ravu svecu koja je lagano dogorevala u tegli. Moţda je on ţeleo da veruje u to.  Nije bilo sumnje da je ţeli fiziĉki. Svaki muškarac na svetu moţe tako ţeleti ţenu, a de nije spreman na zajedniĉki ţivot. Više nego jednom istakao je kako Dţoe ima prava nad njom, on je njen bivši muţ i otac njenog deteta. Istovremeno, nije krio svoju ljutnju što se njih dvoje viĊaju. Šta da radim? razmišljala je u oĉajanju. Šta da radim sledeća dva dan a, zatvorena u ovoj kući s njim? Da se pravim kako mi je svejedno, kako mi nije stalo do njegovog mišljenja? Ĉetrdeset osam ĉasova bilo je dosta dugo vreme. Dugo - ali za šta? Da  ponovo zadobije njegovo poverenje, ili da se jaz meĊu njima još više  produbi?

Svetlost lampe obojila je sobu ţućkastim tonovima, dajući joj izgled topline i gostoljubivosti uprkos tome što je olu ja, napolju i dalje besnela nesmanjenom ţestinom. Ĉak je izgledalo da se tek bliţi vrhuncu; duvanje vetra pretvorilo se u jednu neprekidnu riku i urlik bez poĉetka i kraja, a kiša  je u slapovima zasipala obalu. obalu. Noć je došla neosetno, jer jer dan nije praktiĉno ni  postojao.

Sedeli su za malim stolom, postavljenim po red kauĉa. Ispred njih su bili tanjih i pla stiĉni escajg, kao i boca vina koju  je Ostin našao zaboravljenu u

ostavi. Oboje su bez reĉi posmatrali brdo hrane, od dvopeka, preko supe i  povrća, do mariniranog paradajza, školjki u teglama, šunke u konzervi i dijetalnih kolaĉa... - Gospode, koliko hrane - zviznuo je Ostin. - Ne moţemo sve ovo pojesti. - Pokvariće se ako ne pojedemo -zavrtela je Bronvin glavom. Prošao je ceo dan a da nije uzela gotovo ni zalo gaj i nije oklevala više ni trenutka da napuni svoj tanjir.

Ostin je sledio njen primer, ali mnogo uzdrţanije, blago osmehnut dok ju  je  posmatrao kako se baca na hranu. Ali, taj osmeh nije otišao dalje od usana; oĉi su mu ostale ozbiljne, više znatiţeljne nego hladne. Uzeo je samo zalogaj ili dva pre nego što je spustio viljušku. - Više mi liĉiš na sebe pošto si se odmorila - primetio je lagano. - I trebalo bi - bacila je pogled na njega preko tanjira, usta punih hrane. -Spavala sam puna ĉetiri sata! Ostin je klimuo glavom u znak odobravanja, a zatim joj uputio jedan

ispitivaĉki pogled ispod oka. - Ne misliš li konaĉno da mi objasniš šta se desilo sa psom? Pretpostavljam da ona kristalna lampa nije jednostavno sama pala i razbila mu glavu.

Progutala je zalogaj, a zatim otpila gutljaj vina, izbegavajući da ga pogleda. - Dţipsi je napala Dţoa. Lampa mu je posluţila da je zaustavi. za ustavi. Trudila se da  joj glas zvuĉi isto toliko neutralno kao k ao i njegov. U trenutku kada k ada je htela da  podigne viljušku do usta, usta, njegovi prsti obuhvatiše njen zglob. - Ĉekaj malo... Šta hoćeš da kaţeš? Kakvog to smisla ima? Zašto bi, do vraga, Dţipsi napala tvog bivšeg muţa? Pustio joj je ruku i ona proguta hranu koja joj se iznenada nije ĉinila više tako ukusna. - Ona ga, u stvari, nikada nije volela. - To nije odgovor na moje pitanje - zakljuĉio je Ostin. - Kakvo pitanje?

 Nestrpljivo je spustio spustio tanjir na sto, ĉvrsto stisnuvši vilicu. - Bronvin, govorimo o Dţipsi. O tvom psu koji je spasao moju ćerku iz talasa. Kerol je za njega bila potpuni stranac, a on je ipak bez dvoumljenja

zaplivao ka njoj. Samo mi nemoj priĉati o tome kako Dţipsi pati od nagle  promene raspoloţenja, jer jer ti neću poverovati ni reĉ. reĉ. - Ni ja je, sve do danas, nikada nisam videla takvu - zamišljeno je odgovorila Bronvil. - Bacila se na Dţoa sa takvom silinom da nije ĉak ni  poslušala moje nareĊenje. - I, konaĉno, zašto ga je napala? Bronvin Bronvin je duboko uzdahnula,  bezvoljno ĉeprkajući viljuškom viljuškom po tanjim.

-Zato što me je dodirnulo, eto zašto. Ima li još nešto što te zanima? -upitala

 je ne mnogo ljubazno. Za trenutak je zurila u njega, oĉajniĉki tragajući za nekim znakom da mu je ipak koliko toliko stalo. Ipak, umesto zabrinutosti,

ljubomore ili besa, njegovo lice ostalo je mirno u ţućkastoj svetlosti lampe, kao da je nije ĉuo ili razumeo vijen odgovor. - U tom sluĉaju, moraćeš da uĉiniš nešto sa psom kada mu se budeš vratila zakljuĉio je mirno. - Da li to ţeliš da ĉuješ, Ostine? -oštro ga je pogledala. - Da mu se vraćam i da ćemo nastaviti zajedniĉki ţivot? - Ĉini mi se da će biti najbolje ako promenimo temu - presekao je oštro. Ćutke je posegla za prašnjavom flašom vina. Nikada nije volela da pije, a li sada je osetila potrebu za opojnom, mirisnom teĉnošću. Napunila je obe ĉaše i pruţila Ostinu njegovu. - Za Matildu? - Za Matildu -

sloţila se, potraţivši njegove oĉi. Odjednom su izgledale tako tamne da su liĉile na dva crna ogledala. Uĉinilo joj se da ĉak moţe videti i svoju sopstvenu refleksiju u njima, kao da samo upijaju, apsorbuju, ali ništa ne puštaju napolje. Brzo je završila veĉeru, ne brinući više o ukusu hrane i trudeći se samo da napuni stomak. Dobro, bar joj je instinkt samoodrţanja i dalje besprekorno radio, uprkos haosu koji joj je vladao u glavi. - Mogu li nešto da te upitam? - odgurnula je tanjir i zavalila se na naslon sofe. - Samo napred - glasio je uzdrţani odgovor. - Da li je junakinja tvog romana tvoja bivša ţena? ţe na?  je u Ispruţio je svoje duge noge i otpio gutljaj vina, kao da d a pokušava da dobi je

vremenu pre nego što odgovori. - Taj roman je ĉista fikcija, Bronvin - najzad je rekao neljubazno. - U romanu glavni junak, vodiĉ, krivi sebe za smrt njenog muţa - nastavila  je, trudeći se da igrnoriše njegov ton. - On se, zapravo, oseća odgovornim zato što je spavao sa njegovom ţenom. - Bronvin - uzdahnuo je Ostin, poĉešavši se iza uva. uva . - Mislim da ima hiljadu drugih stvari o kojima bismo mogli da razgovaramo. Sve se to desilo vrlo davno. Ima već više od sedam godina.

 Nije ništa rekla. Uĉinilo Uĉinilo joj se da se njegov njegov odgovor neće zaustaviti samo samo na tome. I zaista, posle celog jednog minuta pauze, Ostin je ponovo proĉistio grlo. by voki - Kada sam

sreo Rene bio sam već godinu dana u divljini Aljaske. Bez ţene. I osećao sam se kao najzagoreliji kaluĊer. Da li si to hte la da ĉuješ?  Naravno da d a sam osećao krivicu zbog smrti njenog muţa zato z ato što sam pustio da me zavede onda kada nisam smeo da uĉinim. Eto, tako stvari stoje.

- I odluĉio si da se nikada više ne postaviš izmeĊu muţa muţa ţene- više  jezakljuĉila nego što je pitala. – Bez Bez obzira na ĉinjenicu što se, na  primer, njihov brak potpuno raspao? Videla je kako mu igraju vilici kada je naglo ustao. - Samo sam hteo da rasĉistim s tim - tiho je rekla. Postigla i htela, uvukla mu s e pod koţu, ali odjednom joj to i nije izgledalo tako pametno. U sobi je zavladala još veća napetost. Šta ima gore od ţene koja i dalje navaljuje, a vi ste uradili sve, osim što joj niste direktno  rekli da je slobodna da ide, mislila  je Bronvin sa gorĉinom. Ipak, bila je zbunjena. Kako je mogao biti toliko druga ĉiji kada je dodiruje i kada govori s njom? Osećala je potrebu da u pedalj taĉno odredi šta zapravo on taĉno oseća. Nije tek tako mogla da pusti od sebe jedinog ĉoveka u svom

ţivotu koga je zaista i istinski volela. Dugo je ostala u kuhinji . Prostorija koja je uvek bila uredna i sreĊena sada se nalazila u potpunom haosu:na sve strane razbacani sudovi, šerpe i lonci do vrha puni vode za rezervu, bilo je priliĉno mraĉno, a prozori spolja umazani  peskom i blatom koje je vetar nemilosrdno nanosio. nanosio . Peska je bilo svuda, gde

god je postojala i najmanja rupa on je uspevao da proĊe. Mogla je da ga oseti kako škripi i krcka ĉak i pod svojim nogama na podu kuhinje. Morala je da se  prilagodi postojećim uslovima ţivota. Ĉinilo joj se da je voda najveći  problem. Trebalo je oprati sudove sa minimalnom minimalnom vodom. Odjednom se našla licem u lice sa nekim   elementarnim civilizacijskim  problemima o kojima nikada nije razmišljala.  Uvek je bilo dovoljno samo odvrnuti slavinu, pa da voda poteĉe, ili jednos tavno pritisnuti prekidaĉ na zidu i u trenutku bi svetlost preplavila sobuj Odjednom se sve to srušilo i ĉovek je stajao sam pred razbesnelom pri rodom kao i pre nekoliko hiljada godina. Preplavio ju je talas jeze. Kako je malo bilo potrebno da se sruši sve

što ĉini našu uobiĉajenu svakidašnjicu, veći deo našeg sveta i u njemu izgraĊenih stavova.  Neki nepoznati, elementarni strah kao da se uvukao u njenu kolibu ko libu zajedno z ajedno

sa peskom i sada je puzao po podovima i zidovima, ostavljajući za sobom ljigavi, lepljivi trag. Kada  je završila sa

pranjem sudova bacila je letimiĉan pogled na ogledalo.  Njena dugaĉka kosa bila je u neredu, na licu su joj se još poznavali ostaci šminke. Jednom reĉju, bila je zgroţena svojim izgledom. Ako stvari stoje već tako kako stoje, to ne znaĉi da ona mora da izgleda neuredno i zapušteno. Stoga je odluĉila da odmah preduzme nešto ne što po tom pitanju. U treperavoj svetlosti svece u svojoj spavaćoj sobi sledećih pola sata  posvetila je sebi. Rašĉešljala je kosu, a zatim  je zakaĉila šnalama i ukosnicama. Vlaţnim sunĊerom sprala je sa ruku i tela ĉestice peska i prašine koje su joj se gotovo uvukle pod koţu dok je onako bezglavo trĉala obalom.

Alkoholom je dezinfikovala ranicu na ramenu od ivera koji joj se onako  bolno zario u meso. Dok je sve to radil a poĉinjala je već lakše da diše. Ta

skromna toaleta pomogla joj je da malo doĊe sebi i da sabere svoje misli. Ĉak se odluĉila da vrat i ramena malo poprska parfemom. Uĉinak je bio izvanredan: nestalo je u potpunosti , osećanje prljavštine koje ju je podsvesno  pritiskalo. Najzad je vatom i kremom uklonila ostatke šminke sa lica, uviĊajući da je njen preplanuli ten najbolja šminka u ovim vanrednim uslovima. Bile su to sve sitne, ţenske stvari, ali posle svega Bronvin se osećala kao nova osoba. Klekla je pored psa koji je i dalje kunjao glave naslonjene na šape. Bronvin  je imala osećaj da se Dţipsi isto toliko plaši oluje koliko je boli i rana na glavi. - I ti

ĉekaš da sve ovo proĊe, zar ne? - neţno ju je milovala po širokim, snaţnim grudima. - Još ćemo nas dve trĉati po plaţi, mila moja. Dţipsi je sa razumevanjem pogleda svojim krupnim, pametnim oĉima i  blago zamaha repom. Bronvin je zagrli i nasloni glavu na toplo krzno psa.

Ponovo je razmišljala o Ostinu. Nije znala kako da probije zid koji se uzdizao izmeĊu njih, a da ne doţivi poniţenje i neuspeh. n euspeh. Ali, morala je da pokuša. Ostin je napunio ĉaše vinom, dok je ona podelila karte. Sat je pokazivao  jedanaest uveĉe, ali njima to nije mnogo znaĉilo. Sve je postalo jedna dugaĉka, neprekidna, urlajuća noć. Vreme kao da je stalo, postojali su još  jedino vetar , pesak, kiša i divlji zamasi p obesnelog okeana u pozadini. - Stavi ĉip - podsetila ga je Bronvin, Bronvin, kratko ga pogledavši ispod ispod oka. -  Naravno da ću staviti - uzvratio je Ostin po malo ironiĉno, a zatim je nonšalantno bacio novĉić na sto. - Zar se do sada nisi već uverila da igram  pošteno? Bronvin je završila sa deljenjem i odloţila je špil na stranu. Dţoe je u  principu odbijao da igra sa njom iz prostog razloga što je uvek pobeĊivala. Sa Ostinom je bila druga priĉa. Istina, u poĉetku je delovao malo  zbunjeno i zateĉeno, jer nije oĉekivao da se ona tako dobro snalazi sa kartama u muškoj igri kakava je poker. Ali, to je bilo samo u poĉetku. Njegovu poĉe tnu zbunjenost kao da je zameni lo prikriveno zadovoljstvo što je našao u njoj dostojnog partnera. Uskoro je postalo jasno ko je zapravo majstor sa kartama.

Ipak, Bronvin je ĉvrsto stegla usta i odluĉno nastavila da igra sa vrlo  promenljivom srećom, s vremena na vreme dobijajući utisak da se on njom u stvari poigrava kao maĉka s mišem. - Ja menjam dve - Spustio je karte na sto, a zatim se zavalio u stolicu i zamišljeno je pogledao. - Danas popodne, dok si spavala, ponovo sam

 pregledao tvoje slike. Zar mi nisi rakla kako si nešto pokušala da uradiš sa njima?

- I ja menjam dve i diţem ulog. Prestani da me zagovaraš i dekoncentrišeš, Ostine - l jutito  jutito ga je presekla presekla pogledom, zabacivši kosu kosu sa ĉela.

On je sedeo bez košulje. U redu. Bilo je toplo i zagušljivo. Ali, bila je tu i svetlost svece. Obasjano njenim ţućkastim prelivima, njegovo telo liĉilo je na skulpturu i alabasteru. Senke su još više dovele do izraţaja ta široka, mišićava ramena, moćne grudi i njegovu glatku, finu koţu, preplanulu od sunca. Na trenutak je razmišljala o tome kako je oduvek mrzela dlake na  prsima mu škarca. To joj se ĉinilo sirovim. i necivilizovanim. Volela je ĉistu, meku koţu kakvu je imao Dţoe. Ali, sa Ostinom je bilo drugaĉije. Sa njim je sve bilo drugaĉije. Nije mogla a da se ne seti onog cenzualnog oseća ja na svojim nagim grudima u trenucima vo Ċenja ljubavi, kad bi se on našao iznad nje. - Hoćeš li podeliti već jednom te karte, ili da ih ja podelim? - trgao ju je njegov promukli glas iz sanjarenja. - Ti kao da si zaspala. - Oprosti - uzdahnula je, promešala špil i podelila im nove karte.

Ostin je bez reĉi posmatrao njene pokrete, ne prekidajući je. Zatim se zavalio na naslon i rukom prošao kroz kosu. - Bronvin? - najzad je rekao. -Da? - Trebalo je da nam daš po dve

karte - nakašljao se. - Ĉini mi se da nismo

završili prethodnu partiju. - Molim? - pogledala ga je odsutnim pogledom. - Ah, ništa - odmahnuo je on rukom. - Kako god ti kaţeš.

 Neko vreme igrali su ćutke. Dobila je svoje deljenje, izgubila njegovo, a  potom ponovo dobila svoje. Njen utisak da se Ostin poigrava postajao je sve  jaĉi. - Slike nisu toliko dobre - najzad je rekla, nadovezujući. se na preĊašnji razgovor. - Zašto? Kako to misliš? - naglo je podigao glavu sa svojih karata i

znatiţeljno je pogledao. - Ako si zaboravio, ja sam zapravo dizajner enterijera. Slikanjem se bavim

amaterski, više iz hobija. To ima svojih sv ojih dobrih, ali i loših strana. - Nema potreba da se pravdaš, pravdaš, Bronvin. -  Ne pravdam se. Otkad znam za sebe drugi su brinuli o meni. Nuĉila sam da nije dobro ako uradim nešto samo zato što ja ţelim to da uradim. Dţoe j e to znao. Pruţao mi je podršku da se bavim slikanjem, ali samo dotle dokle je to ostajalo u granicama hobija. Ili je smatrao da to nije dovoljno ozbiljan  posao da d a bi mogao donositi novac, ili je mislio da ja nisam dovoljno dobra kao slikar...

vilice se zategoše na zvuk njegovog imena. Poloţio je obe ruke na sto i malo se nagnuo napred, fiksirajući je u oĉi, kao da se sprema na oo Ostinove

skok. - Bronvin - zareţao je potmulo. - Ja nisam slikarski kritiĉar, niti sam neki veliki poznavalac umetnosti. Ali, znam bar to liko da mogu da ti kaţem, i  pot pišem  pišem ako treba, da su tvoje slike prokleto dobre. MeĊutim, suština nije u

tome. Mnogo je vaţnije da si ti na njih potrošila sate i mesece rada. Prema tome, nemoj mi samo reći da ti tvoje slike nisu vaţne. - To nikada nisam spomenula... -pobunila se ona. - O ĉemu onda, doĊavola, priĉaš?! Otpila je gutalj

vina, ignorišući nje gov

 plamteći pogled. - O onome što moram, a ne o onome što ţelim da radim. - Ne vidim u tome trunku smisla. Ĉovek ne sme tek tako da odustaje od neĉega u šta je uloţio celog sebe i svoje srce i dušu. Ti bar imaš sreće što ne moraš da brineš o tome šta ćeš jesti i da li ćeš imati šta da obuĉeš. To je izvesna prednost, koja ti još više otvara mogućnosti da uspeš u umetnosti. Ali, nikada nećeš uspeti ako ne skupiš dovoljno snage i hrabrosti da se oprobaš u tome. Do vraga, ako sama sebi ne pruţiš šansu, drugi ti je sigurno neće pruţiti! Ĉega se plašiš? TuĊeg mišljenja? Bronvin, to je sve deo posla. Sasvim je izvesno da se tvoje viĊenje sveta na slikarskom platnu neće pok lopiti sa viĊenjem nekih drugih ljudi aji to je dobro. Umetniĉko delo i treba da izazove protivreĉna osećanja, jer je suviše individualno i specifiĉno da bi  bilo drugaĉije.  Nekoliko trenutaka ćutke je posmatrala njegovo energiĉno lice u svetlosti svece. Boţe, koliko je samo snage i vere u tom ĉoveku! Kada bi podelio to sa njom... Zamišljeno je dosula sebi vino, odsutno gledajući kako se jedna kap sliva niz glatke zidove ĉaše i blago razliva po površini stola. - Ti si mi uneo nemir, Ostine - tiho je rekla. - Ti si u stvari taj koji mi je rekao I la treba da uradim ono što moram. Ne to liko u vezi sa slikanjem, koliko u vezi Dţoa... Bacila je na njega jedan kratak pogled ispod oka. Videla je kako mu se lice stvrdnjava, ali je ipak odl uĉila da nastavi. - I tada sam proĉitala tvoj roman. Svaki brak moţe da se raspadne, ali ima

izvesnih stvari koje to spreĉavaju. Ne nekih velikih, monumentalnih stvari, već sitnica kao što su dve ĉetkice za zube koje godinama stoje u istoj ĉaši. I obaveza, odgovornost ili briga, ĉak i ako nema ljubavi. Mislim, ako je uopšte nema. Svaki ĉovek treba da se upravlja po sopstvenom kodeksu ĉasti i morala. Smatram da je moj dosta visok, mada se time ne ponosim. Doneo mi

 je već dosta problema u ţivotu. U tom smislu ĉovek je nekada duţan da radi i ono što ne ţeli, već što mu savest nalaţe... - Bronvin...

Ali, više je nije mogao zaustaviti. Osećanja su pokuljala iz nje kao voda iz  provaljene brane. Suviše vremena se ustezala i zadrţavala samu sebe. Sada se, jednostavno, neka pregrada srušila srušila i reĉi su su izlazile gotovo same same od sebe. - Ti si ţeljan ljubavi, Ostine, i tako je od trenutka kada si upoznao Rene. Da sam te pitala za savet, zar bi mi rekao da ljubav nije vredna, da je previše skupa i riziĉna? - govor ila ila je u dahu. Misli su joj bile nepovezane, haotiĉne, sustizale su jedna drugu, ali su njene oĉi gorele iskrenim sjajem. - Ja govorim o osećanjima i obavezama i ceni koja za to treba da se plati. Svaki put kada  bih spomenula Dţoa, ili onda kada si ga video još prvi put - zar nisi i sam govorio o istim stvarima? O tome kako nemam prava da odem od njega dok

ne završim sa svojim obavezama, bez obzira na to šta osećam prema tebi ili  bilo kom drugom ĉoveku? - Bronvin? - ovoga puta glas mu je bio odseĉan i oštar. Snaţno je spustio svoju ĉašu na sto, tako da je nekoliko kapi vina izletelo i palo na njegovu ruku. Naglo je ustao i nabio ruke u dţepove pantalona. Nekoliko trenutaka je ćutao, kao da pokušava da kontroliše svoja osećanja. Zatim je nastavio nešto mirnije: -  Nisam ti to rekao. Ja sam samo hteo da budeš sigurna u svoja osećanja, da rašĉistiš sama sa sobom... - Grešiš, Ostine - tiho mu se usprotivila. - Ako si ti ţeleo da znaš kako se osećam, trebalo je jednostavno da me pitaš. Samo da d a me pitaš, ništa više. v iše. Ali, ti si radio na drugi naĉin, na svoj naĉin. Kada odabereš ljubav, uz nju idu i izvesni rizici, kao što su gubitak, ili mogućno?! da Dovrediš nekog, ili da se umešaš u tuĊ ţivot i rasturiš ga. Ti misliš da ljubav nije vredna toga, zar ne?  Naglo se okrenuo prema njoj. n joj. Usne su mu bile stisnute u tanku crtu, na n a licu

mu se ogledala divlja borba osećanja. Izgledalo je kao da mu celo telo treperi u nekoj unutrašnjoj groznici. Uĉinilo joj se da mu oĉi nikada nisu imale tako intenzivnu plavu boju kao tog trenutka... Ili je to bila varka treperavog plamena sveca? - To nikada nisam rekao - najzad je tiho procedio. - Onda me pitaj, Ostine - klimnula je lagano glavom, a preko lica joj je  prešao izraz tuge. - Pitaj me o tome šta ja mislim i osećam.  Na trenutak je izgledalo da će baciti - prema  prema njoj, da će eksplodirati. Ali, umesto toga -  poput ĉoveka koji ulaţe sve na pore u to da kontroliše svoja osećanja  - on je samo krupnim koracima izašao iz sobe a da je više nije ni  pogledao. Bronvin je osetila kako joj boja napušta lice. Neko vreme sedela je  potpuno nepok retna, retna, ne misleći ni o ĉemu, neosećajući ništa osim velike  praznine. Karte su joj same s ame iskliznule iz bezvoljne ruke i rasule se po podu.  Nije bila svesna niĉega osim divljih udara vetra vetra i stenjanja kuće - tih zvukova

koji su još više pojaĉavali konfuziju njenog napaćenog uma. Zatim su ruke poĉele da joj drhte, a srce ubrzano lupa. Pokušala je. Pokušala je tri puta. Kada ju je upitao šta se dogodilo sa psom, jasno mu je

dala do znanja da ju je Dţoe dodirnuo, nadajući se da će to kod njega izazvati ljubomoru. Za veĉerom mu je rekla da je traţio suviše od svog ţivota u njenom odnosu sa Dţoom, da sa njom ne ponavlja istu grešku iz mladosti koju je napravio sa Rene. Najzad, pokušala je da mu objasni svoja osećanja, da mu priĉa o ljubavi koju je osećala i nosila u sebi - o ljubavi koju bi i sam mogao da oseti kada bi samo bio spreman da prihvati šansu. I on ju je ponovo odbio. Odjednom se osetila umorno i prazno. Nije više znala šta da radi. Dunula je u svecu i lagano se opruţila na kauĉu, pokrivajući se ĉaršav om. Fitilj je još neko vreme svetlucao u mraku sobe, a zatim se ugasio. Osećao se samo još karakteristiĉni miris voska, pa je i on išĉezao. Isto se tako gasila i njena nada da će Ostin ikada više prihvatiti njenu ljubav.  Nešto kasnije ĉula je kako ulazi u sobu. Pod je lako zaškripao pod njegovom teţinom. Nekoliko trenutaka stajao je bez pokreta u mraĉnoj sobi, kao da navikava svoje oĉi na tamu. Zatim je tiho pr išao išao krevetu. Mogla je da ĉuje njegov dubok, ravnomeran dah. Ipak, nešto joj nije dalo da se  pomakne, ĉak ni da otvori otvori oĉi. Pa i onda kada se Ostinova Ostinova ruka neţno s spustila na njeno vrelo ĉelo, Bronvin  nije reagovala. Zatim je ruka nestala u mraku i sekund kasnije ĉula je škripan je fotelje kada se Ostin spustio spustio u nju. Leţali su u tami, pokušavajući da zaspe i nadajući se da se oluja pribliţava svom kraju.

Po ko zna koji put pitala se šta je to toliko privlaĉi kod tog ćutljivog, snaţnog muškarca. Nikada pre nije srela ĉoveka sa toliko sloţenim unutrašnjim ţivotom, ĉoveka koji tako istrajno i nepokolebljivo obuzdava sopstvene emocije i strasti. strasti. Ostin Ostin je bio izuzetno zatvorena zatvorena liĉnost, pravi vuk samotnjak, navikao da sam leci svoje rane i da ne traţi pomoć ni samilost od drugih. Bio je divalj i jak, pripadao je nekom drugom svetu i nekom drugom

vremenu. A opet, znala je da baš ta rezervisanost i ĉvrstina najviše privlaĉe njenu paţnju. Osećala je svim svojim bićem da se iza te njegove grube maske krije osetljiva duša koja prosto vapi za ljubavlju i znala je da mu tu ljubav ona moţe pruţiti, bez ikakve rezerve. Ali, prvo je trebalo zderati masku, da bi se ukazalo ĉisto lice. A to je sve više i više izgledalo nemoguće. lako je drţala svoje oĉi ĉvrsto stegnutim, nekoliko suza ipak je našlo put i  bešumno se skotrljalo niz obraze.

9.

Bronvin je iznenada otvorila oĉi, potpuno budna. Ĉula su joj govorila da se dešava nešto ĉudno, ali nije taĉno znala šta. U istom trenutku osetila je teţinu Ostinove ruke na svom ramenu. - Bronvin? tiho je zabrujao njegov melodiĉan glas. - Što se to dešava? - nesvesno je i sama spustila glas, kao da je s njima u

sobi još neko koga mogu probuditi ako razgovaraju glasno. Ostin se meko nasmejao, što je još  nviše pojaĉalo njenu zbunjenost. - Primećuješ li neku razliku? - upitao je umesto odgovora.  Nije znala šta da mu odgovori. U sobi je bilo i dalje mraĉno i zagušljivo, a nevidljiva zrnca peska krĉkala su joj pod zubima. Na prvi pogled sve je izgledalo isto kao i pre, al i nešto je ipak nedostajalo. I ta tišina kao da je... Tišina! Tako je! Oko njih je vladala apsolutna tišina! - Zar je vetar stao? - upitala je sa nadom, naglo se uspravivši u krevetu. - Samo privremeno - ĉula je njegov odgovor, dok je traţio šibice u mraku. Zatim se ĉuo karakteristiĉan zvuk i trenutak kasnije plamen svece ponovo je osvetlio sobu. - Ovo je u stvari vrhunac oluje. Trenutno se nalazimo n alazimo u samom

njenom središtu. Ovo je nešto što vredi doţiveti. Hodi. - Ali... kuda? - zbunjeno je pitala, lagano ustajući. Videla  je na njegovom licu tamne podoĉnjake i znala je da nije spavao. - Zar idemo napolje?... Koliko je sati? - Pet.

Ustala je i odjednom postala svesna da stoji samo u donjem vešu. Auto matski je posegla za ĉaršafom, ali on je već spustio svecu i prišao dva ko raka. Uzeo je ĉaršav iz njenih ruku i obmotao ga oko njenog tela, kao da ţuri da je sakrije od sopstvenog pogleda. Sve je u trenutku bilo gotovo i on je ponovo odstupio, povlaĉeći se na pristojno rastojanje. Ali ipak, i toliko je bilo dovoljno da baci jedan brz pogled na njegovo ispijeno lice i da primeti sjaj u vozni drhtaj njegovih prstiju na svojoj tim tamnoplavim oĉima i da oseti ner vozni

koţi. I on je, ipak, bio samo ĉovek. Moţda su mu principi bili vaţniji od osećanja, ali daleko od toga da je Ostin bio ravnodušan ili neosetljiv u onoj meri koliko je on ţeleo da ostavi utisak. Oprezno ga je pratila kroz tamnu kuću i mraĉan hodnik, pazeći da se ne saplete na nešto u mraku. On je stajao kod staklenih vrata, ĉekajući je da mu

 priĊe. Ko zna zašto, ali urezala joj se ta slika polunagog Ostina na mraĉnoj  pozadini prljavog i ulepljenog stakla. Bilo je neĉega mitskog u tom prizoru, neke opĉinjavajuće snage koja je zraĉila iz njegovog mišićavog tela. On je  jednim pokretom otvorio vrata i ĉudo se dogodilo. Po prvi  put u proteklih dvadeset sati nije bilo ni traga od vetra. Kao gospodar oluje, pomislila je u

magnovenju, za trenutak gotova da poveruje kako je taj moćni ĉovek pobedio i obuzdao vetar. Bojaţljivo je izašla za njim na terasu, zbunjeno gledajući oko sebe.

 Nije se moglo sa sigurnošću utvrditi da li je bila noć ili dan. Sve je bilo sivo i tišina je glasno odzvanjala u ušima. u šima. Jedini zvuk koji se ĉuo bilo je razbijanje talasa o obalu. Odmah je primetila da je plima izuzetno visoka i da je pena

dopirala ĉak do njenog travnjaka. Ţilavo ţbunje i ĉvornovata makija uspeli su da odole vetru, ali svo njeno cveće i druge biljke bili su išĉupani iz korena i razvejani na sve ĉetiri strane sveta. Širom raširenih oĉiji posmatrala je  prevrnutu stolicu u svom dvorištu. Ta stolica nikada nije bila njena i nikada je  pre nije videla. Nekoliko greda g reda koje su virile sa krova bile su polomljene, ali

to nije bila neka velika šteta. Sam krov, koliko je ona odavde dole mogla da vidi, nigde nije bio oštećen. Visoko iznad njih, u sivom i tmurnom nebu, akvarelni oblaci leteli su prema jugu fantastiĉnom brzinom, ali bez ikakvog zvuka. Bila je to fantastiĉna, nestvarna , slika, kao da se odjednom oboje nalaze u nekoj novoj, nepoznatoj dimenziji, van vremena i prostora. Potpuno omamljena prizorom, podigla je oĉi ka Ostinu. Ostinu. - Bronvin - rekao je neţno. -  Nemaš ĉega da se plašiš. Oluja će se vratiti i Matilda će nam ponovo

zakucati na vrata i prozore. Ali, najgore je prošlo. Od ovog trenutka vetar će  poĉeti da opada. Vratiti Vratiti se u krevet i pokušaj još malo da odspavaš... odspavaš... Zatresla je glavom, potresena apokaliptiĉnom slikom prirode i nje govim neţnim glasom. -  Ne mogu tamo da d a se vratim. Pogledao ju je paţljivo, osmehujući se. Ruke mu se podigoše da bi je zagrlile i meko se ţarile u tamnu zavesu njene kose. Paţljivo ju je privukao u zagrljaj, naslanjajući bradu na njenu glavu.  Nekoliko trenutaka oboje su su ćutke posmatrali munjevito munjevito kretanje oblaka. -  Ne budi smešna - neţno je prošaputao u njeno uvo, od ĉega je osetila jezu duţ kiĉme. - Ceo svet moţe da se okrene naopaĉke i sruši u prašinu, ali ja nikada ne bih dozvolio da ti se nešto dogodi.  Njene ruke obuhvatiše njegov struk. Glave naslonjene na Ostinove grudi, osluškivala je otkucaje njegovog srca. Poĉela je da drhti. To je bilo jaĉe od nje. Na trenutak se potpuno predala navali osećanja, kao da traţi odušak za svoju namuĉenu i napaćenu svest. - Bronvin - Kaţiprstom je podigao njenu bradu i zagledao joj se u oĉi. Izraz njegovog lica bio je ozbiljan, zabrinut. -  Nemaš ĉega da se plašiš. Ja sam  pored tebe.

- Ja... - promucala je tiho, a zatim zatim ga samo još ĉvršće stegla u zagrljaj. zagrljaj. -Samo me zagrli jaĉe.

Toplo i meko, kao dodir galebovog krila, njegove usne dotakoše njene. Ţudno ih je rastvorila, oĉajniĉki se propinjući na prste u strahu da se taj dodir ne izgubi, da se ne razbije kao san u hiljade bestelesnih komadića. Njegove ruke stegoše je jaĉe, dok su mu prsti uronili u njenu kosu, a pritisak usana sve više pojaĉavao. U deliću sekunde postala je svesna strašne tenzije koja je  podrhtavala u tom ĉoveku kao neko ţivo biće, spremno da eksplodira. Zaboravila je na oluju, na bešumne mrke oblake, mislila je samo na njega ćelom svojom dušom, napajajući se njegovom strašću i snagom. Privlaĉila ga  je rukama gotovo do bola, kao da je ţelela da se sjedine u  jedno telo, da  postanu samo jedna jedna duša. Usne mu skliznuše sa njenih, ali ne da bi je napustile, već da bi se zadrţale na njenom vratu, milujući joj koţu neţnim poljupcima. - O boţe, kako te volim - šaputao je u zanosu. - Potrebna si mi. Ţelim da osetim tvo ju meku koţu, tvoje dodire... dodire... Neka sve ostalo ide doĊavola... Iznenada, kao neki nevidljivi duh, vetar svojom mekom rukom spusti na i

njih kapljice slane pene. Ostin naglo podiţe glavu i pogleda u nebo. Već sledeći udar vetra bio je mnogo snaţniji. Ponovo se podiţe zavesa uskovitlanog peska i svega par sekundi kasnije izgledalo je kao da zatišja nikada nije ni bilo. Bronvin je primetila kako se Ostinove vilice ĉvrsto steţu dok je ponovo uspostavljao kontrolu nad svojim emocijama. Ne gledajući je više u oĉi, umotao ju je u ĉaršaf i ugurao nazad u kuću. Zatim je i sam ušao, zatvorio za sobom vrata i navukao kapke preko staklenih površina. Stajala je bez pokreta, zureći u njega. Bura osećanja koju su pokrenula njegova milovanja još je besnela u njoj, bez namere da se tako grubo prekine. Izbegavajući pogled njenih oĉiju dobacio je preko ramena: - Bolje se vrati u krevet i pokušaj još malo da spavaš - Glas mu je bio potmuo i promukao. Nešto se u njoj snaţno pokrenulo. On se pravio kao da se ništa nije desilo. Kao da joj ništa nije rekao! Zar je moguće da je sve to bilo nestvarno, kao što je i malopreĊašnje iznenadno zatišje sada izgledalo nestvarno? Ali, Bronvin je još uvek osećala na koţi dodir njegovih usana, a u ušima su joj brujale njegove reĉi. Iznenada, osetila je blagi dodir na svojim golim nogama. Pogledala je dole i

ugledala široka leĊa svog psa. - Dţipsi! - uzviknula je i klekla pored pospanog psa koji ju je u znak  pozdrava liznuo jezikom po obrazu. Briţno je pregledala zavoj. I dalje je dobro stajao, a kako je bio ĉist i beo oĉigledno da je krvarenje stalo. Zatim je ustala i brzo otišla u kuhinju, vrativši se sa velikim loncem do vrha punim vode. Dţipsi se kratko oglasila kad je nanjušila vodu, a zatim je zabila njušku u lonac i ponovo je izvadila tek kad je ostalo tri prsta pri dnu. Pošto je obliza -

la njušku sa koje se cedila voda, oĉešala se još jednom o Bronvin i tromo se vratila u sobu. Kada je ušla za njom, Dţipsi je već ponovo zauzela svoj stari  poloţaj, zatvorivši oĉi i pre nego što se se spustila na pod. - Uskoro će joj biti sasvim dobro - ĉula je miran Ostinov glas iza sebe. Ustala je sa kolena, ne gledajući ga. U ušima joj je bubnjalo, krv joj je kolala venama kolala venama luĊaĉkom brzinom. Bilo joj je mnogo lakše kada je videla da Dţipsi hoda i da se oseća mnogo bolje... U stvari, osećala je radost. Pas više nije bio ni u kakvoj opasnosti. Vremenom će rana zarasti i ostaće joj samo oţiljak koji se neće ni videti ispod debelog, ĉupavog krzna. Ćutke je prošla  pored Ostina i vratila se u sobu, ĉekajući da je on sledi. - Ţeliš li nešto da popiješ? - upitao je kada je i sam ušao. - Ţelim da znam da li si mislio ono što si rekao - odluĉno je sevnula oĉima,  podboĉivši se rukama. Iznenada je osetila u sebi neku nepoznatu snagu za koju nije ni znala da je ima. - O ĉemu govoriš? - upitno je podigao obrve. - Da li me zaista voliš? Brzo je trepnuo i nesvesno se povukao korak u nazad, dublje u senku gde je manje dopirala svetlost svece. - Bronvin, umorna si. Bila si uplašena maloĉas, napolju... - Da ili ne? - zahtevala je odgovor ĉvrstim glasom. - Prokletstvo, volim te više nego sebe. Da li si to htela da ĉuješ? - promuklo  je odvratio.

 Nekoliko sekundi stajala je potpuno mirna, nepomiĉna, osluškujući odjek njegovih reĉi. Duboko u njoj poĉela njoj poĉela je da se zahuktava lavina. lavina. - Zašto me onda nisi pitao da li sam spavala sa Dţoom? Da li mi je stalo do njega? Kako se ponašao prema meni -glas je poĉeo da joj treperi, ali od nekontrolisanog besa koji ju je sve više obuzimao. Nije više marila da li  je on izazvan olakšanjem koje je osetila pošto je Ostin najzad glasno i jasno izrekao svoja osećanja. Sĉepala je jastuk sa kreveta i divlje ga bacila prema njemu, a odmah zatim i sledeći. -Proklet da si, Ostine! Baš me briga za tvoju Rene! Ja nisam nikak va va Rene! Moţda sam bila potpuna budala! Moţda mi je trebalo dosta vremena da shvatim da nemam više nikakvih nikakvih obaveza prema prema Dţou! Moţda jednostavno sporo razmišljam! Ali, ti si još veća budala ako si mislio da sam spavala sa njim pošto sam prvo vodila ljub av sa tobom! Kako si se samo usudio da razmišljaš o tome?! - Samo takni tu lampu i videćeš šta šta će te snaći - mirno je uzvratio Ostin,  prateći pogledom njenu ruku koja je već krenula ka stonoj lampi. - Ti misl iš da to što smo vodili ljubav nije ništa! - nastavila je da viĉe, ali je ipak odustala od pokušaja da ga gada lampom. Umesto toga, poslala je u njegovom pravcu još jedan jastuk. - Moţda tebi to ništa ne znaĉi! Moţda ti tako ţiviš - od ţene do ţene, od kreveta do kreveta! Ne znam! I nije me

Ali, ovo ću ti reći: to je najgluplji mogući naĉin ţivota, osim ako ne ţeliš da upropastiš samoga sebe! Ostin se izmakao da bi izbegao jas tuk, a zatim joj u dva koraka prišao i na vreme joj zadrţao ruku, pre nego što se zaustavila na njegovom obrazu.  Njegove usne se bez upozorenja spustiše na njene. - Skoro sam pomislio kako poku šavaš da mi kaţeš da me voliš - blago se

 briga!

osmehnuo. - Zar ne znaš to i sam? - drhtala je od besa i bola, sećajući se koliko se puta  jednostavno okrenuo od nje, kao da ga nije briga za njena osećanja. Ali, njegove usne govorile su joj drugo.

Osetila je kako je privlaĉi bliţe sebi, osetila je ĉvrstinu njegovih grudi i zategnutih stomaĉnih mišića. - Volim te -  promrmljao je kada je konaĉno podigao glavu, dozvolivši dozvolivši joj da udahne vazduh. Njegove oĉi govorile su joj reĉitije od bilo kojih reĉi da je to istina. Ipak, bilo je lepo ĉuti, naroĉito od ĉoveka kakav k akav je bio Ostin Stil. Koprena suza zaiskrila je pred njenim oĉima, dajući mu gotovo nestvaran, maglovit izgled. - Ostine, zašto mi to nisi ranije rekao? - Zašto te nisam poţurivao? Ti misliš

da nisam video kako patiš, Bronvin, kako se trudiš da ponovo središ svoj ţivot i vratiš se meĊu ljude? Napustila si muţa u vreme kada ti se ceo svet rušio. Ko bi mogao sa sigumušću tvrditi šta ćeš osećati prema njemu kada se ponovo suoĉiš sa ţivotom? Ti si to morala sama da otkriješ. Nisam mogao da te poţurujem, Bronvin naroĉito zato što sam te voleo. Zar ne shvataš to, moja draga? Osećanja su je gušila, ne dozvoljavajući recima da izaĊu iz stisnutog grla. Podigla je ruke i neţno dodirnula vrhovima prstiju njegove obraze. - Kada sam sreo tatu i ostavio Kerol i Meri... znao sam da ću se vratiti po tebe. Stalno si mi bila pred oĉima. Tvoja kosa, tvoje lice i oĉi... Jedino što je u mom ţivotu, u tom  trenutku, imalo smisla bilo je da se vratim po tebe. I kada sam te konaĉno našao samu u oluji, pomislio sam da te je povredio, da te je ostavio...

Ĉula je njegove reĉi. Videla je njegove oĉi. I razumela je. Sve ostalo nije više bilo vaţno. Sada je znala da je Ostin njen ĉovek. Znala je i to da nije  jaka kao on, bar još uvek ne. Ali, sa njim pored sebe, sa njegovom podrškom, podrškom, sa ljubavlju za koju je znala da je ima u sebi i da je spreman da je podeli s njom - sve će biti lakše. Ţivot je konaĉno dobio taj sk riveni riveni smisao za kojim  je tako dugo tragala.

On joj je pomogao da se vrati u ţivot, svojim toplim i snaţnim rukama, neţnim dodirom svojih usana i svojom sirovom snagom muškarca. Lagano su se spustili na ĉaršafe, zaboravljajući ĉak i na oluju koja je napolj u polako, ali sigurno jenjavala.

Kada je zatvorila oĉi videla je ogromno plavo nebo, i u njemu bele galebove i pod svim vodu, široku i nepreglednu. -