IGO: Pitanja poetike: mašta, fantazija, fantastično, ružno, groteskno u romantizmu, posebno tekst Igoa Zauzima borbeni stav da treba raskinuti sa klasicizmom i formulisati novu književnu estetiku. Zato piše Predgovor za dramu Kromvel, 1827. Ali, razlika među romantičarima u političkim shvatanjima dolazi do izražaja i u pitanjima književnosti. Odom stubu na Vandomskom trgu Igo prilazi liberalima, odlučan je pobornik slobode u umetnosti, i uspeva da ostvari jedinstvo romantičara pod svojim autoritetom i vođstvom posle izvođenja drame. Iz višegodišnje borbe romantičarskih nazora, iskristalisale su se opšte težnje. Svi se slažu da je klasicizam preživeo, da je potrebno obnoviti književnost na novim idealima i uzorima. Uzori: Šekspir, Lope de Vega, Servantes, ali i Bajron, Valter Skot, Gete, Šiler, kao i dela srednjovekovne francuske književnosti. Zatim, književnost treba da bude osećajna a ne racionalna, jer se savremena duša sastoji više od osećanja nego iz razuma. Pošto se stroga klasicistička pravila sprečavala ispoljavanje samoniklog umetničkog genija i nagona, treba ih odbaciti, a uzeti prirodu za pravilo, i ostaviti punu slobodu umetničkom stvaranju. Ta sloboda vodi individualzmu: umetnik da izražava ono što je najosobenije, najličnije u njegovom temperamentu: manje ideje, više lične doživljaje, unutrašnja raspoloženja, uzbuđenja i osećanja, dakle, svoje Ja. Zato će u romantizmu ljubav zauzeti onoliko mesta. Nova knj. treba da bude i istinita, ali tu istinu pisci neće tražiti u knjigama, nego najpre u sebi, zatim u istoriji, i neposrednom posmatranju stvari. Knj. treba da vaskrsava događaje i naravi iz nacionalne prošlosti i da tako postane narodna. Dolaskom liberala na mesto upravnika Francuske komedije romantičari se nadaju da će prodreti i na to svetilište klasičara. Zato Igo pruža obrazac novog pozorišta, i zato je u Predgovoru Kromvelu uglavnom izlagao estetiku drame. Kao i Balzak, on bira za junaka puritanskog generla Kromvela, složeno biće koje je tiranin Evrope a igračka svoje porodice. Kromvelova istorija uz to mu daje mogućnosti za transpoziciju Napoleonove istorije, a ima veze i sa liberalnim duhom koji ga je nadahnuo da napiše Odu vandomskom stubu. Predgovor Kromvelu je postao manifest romantizma koji priprema obračun sa klasičarima, a ta bitka će se završiti pobedom 1830. posle premijere Igoove drame Ernani. Nastao pod uticajem čitanja stranaca, ponajpre Skota, Šilera i Šekspira, a Igo je upoznat i sa teorijskim spisima, koji su već dugo ukazivali na potrebu obnove pozorišta. Dva dela. U istorijskom govori o razvoju književnih rodova. Prvo je nastala poezija, kao čovekova himna divotama koje su ga opsenjivale: čovek je mlad i pun lirskog nadahnuća. Sa seobama i ratovima među plemenima koja postaju narodi, nastaje epska poezija. I, konačno, posleantička poezija, gde hrišćanstvo vodi poeziju ka istini. Nova poezija oseća da sve na svetu nije „ljudski lepo“, da postoji i ružno, da se preterano smešno meša sa uzvišenim, zlo sa dobrim, svetlost sa mrakom: zato poezija postaje dramska. Kao što priroda meša svoje tvorevine, tako će nova drama stapati smešno i uzvišeno, strašno i komično, tragediju i komediju, i tako izražavati prirodu u svoj njenoj potpunosti. Hrišćanska epoha, dakle, vraća poeziju istini i širi joj vidokrug tako što otkriva uporedno postojanje i uzajamno prožimanje suprotnosti u svetu. Otuda je svrha nove umetnosti da u sebi spoji svetlost i senku, smešno i uzvišeno. Zato i ružno kod Igoa postaje značajna umetnička pojava; od moralnog obeležja pretvara se u estetsko, i, prihvaćeno u umetnosti, postaje za čoveka zanimljivo, privlačno a ne opasno. Kritički deo: Igo ne priznaje klasicističke uzore. Umetnik treba da se ugleda samo na prirodu. Sve što je u prirodi treba da bude i u umetnosti koja je slika sveta, ogledalo čoveka i njegovog života. Pisac neće za predmet svojih dela birati ono što je lepo, kao klasičar, nego ono što je karakteristično, a nadahnuće će crpeti iz istorije. Teorija o preterano smešnom, tj. grotesknom: Igo pod grotesknim podrazumeva ružno poređeno sa lepim (zbog tog kontrasta lepo dobija u vrednosti). Iznošenjem grotesknog na scenu, združujući smeh sa suzama, smešno i tragično, dramski pisac postiže snažna dejstva, stvara nove, nepoznate situacije. Igo usvaja samo jedinstvo radnje. Jedinstvo vremena primorava dramskog pisca da unakažava istoriju, svi događaji ne mogu se dešavati za 24 časa. Pesnik mora da čvrsto poveže delove drame i da izbegne prekide u opisu događaja. Ukidanjem jedinstva mesta radnja dobija i više reljefa i više istine. Igo: ništa nije besmislenije od onog predsoblja na kom se susreću i razgovaraju junaci tragedija koje se u tu i odvijaju dok se radnja dešava iza kulisa, pa pričanja zamenjuju događaje, a opisi slike. Naprotiv, u rom. drami pisac treba da vodi računa o tačnosti mesta, pošto je ono svedok zbivanja dramskih događaja. I tako, drama će biti prizor čije će kvalitete pojačavati njegove peripetije, zapleti, i njegov dekor. Psihološka studija doći će do izražaja monologom, i onim dijalozima kada ličnosti govore same za sebe. Dramski stil: Igo je protiv prečišćenog jezika klasične tragedije iz koje su izbačene živopisne reči, smatrane prostačkim.Traži da se ličnosti izražavaju istinskim rečima običnog govora, koji im je svojstven i koji će se menjati prema položaju u kojem se junaci nalaze. Drama da je u stihu, da bi se razlikovala od melodrama iz bulevarskih pozorišta, ali gipkijem i slobodnijem nego što je stih klasične tragedije. Kao učesnik Julske revolucije, Igo je dao i čuvenu definiciju romantizma, da je to liberalizam u književnosti. Sloboda u umetnosti, sloboda u društvu.
