Uvijek u Mom Srcu +Catherine Anderson

Ellie je okruţila pokazano područ je. Nakon proučavanja tragova, jasno je vidjela gdje je Zach, viši dječak, leţao pored svog brata. –  Zaboga, zašto bi leţali ovdje i promatrali nas? Tucker se uspravio, tresu ći glavom.  –  Stvarno nemam pojma. Moţda su nas promatrali kako bi nas opljačkali? Ellie se okrenula i pregledala okolnu šumu. –  Pitam se gdje su sada.  –  Da bismo to saznali moramo pratiti njihove tragove,  –  rekao je. Kad je Ellie pošla za njim, vidjela je mj estimične stope dječ jih čizama na debelom tepihu od borovih iglica. Tako Ďer je ugledala i nešto za što je mislila da su Buckyjevi otisci, koji su išli naprijed-nazad i lijevo-desno bez nekog redoslijeda. Zamislila je australskog ov čara kako šeće za njima, beskrajno sretan jer se ponovno nalazi s dje čacima u prirodi. Kakva zabava, razmišljala je natmureno dok se uspinjala gore. Nije znala koliko je uspon oštar, ali je sa svakim novim udahom osjeć ala sve rjeĎi zrak. U dolini u kojoj sada ţivi bila je na šesto  deset metara nadmorske visine i njezin se organizam ve ć  naviknuo na to. A ovdje, uspon je po činjao na otprilike tisuću dvjesto metara nadmorske visine i odatle se penjao, u  planinama ponekad čak i do dvije tisu će metara nadmorske visine. Trebalo je vremena da se čovjek privikne na tu promjenu. Ellie se mogla samo nadati da će joj se tijelo brzo prilagoditi. Dječ ji tragovi su ih vodili do dijela s naslaganim kamenjem usječenim u jednu stranu  breţuljka. Tucker je opet č učnuo kako bi provjerio tragove na zemlji, neke diraju ći jagodicama  prstiju i potom se prebacujući na drugo mjesto. Ellie je pretpostavila da su dje čaci sinoć ovdje kampirali. U redu, dobro. Što još moraju znati? Djeca su sada već  daleko odavde.  – Što traţiš? –  pitala je, pokušavajući sakriti napetost u glasu. Čučnuvši nekoliko metara dalje od nje, uzeo je zemlju i ispustio je kroz prste, zamišljeno se zagledavši dolje. Njegova svijetlosmeĎ a kosa je ulovila jutarnje zrake sunca, a ve ć izblijedjeli vrhovi sad su se sjajili poput mjedi. Činjenica da on izgleda predivno i privla čno samo ju je tjerala da krene dalje u potragu, da se što manje zadrţava na jednom mjestu. Č im  prije pronaĎu djecu, to će prije moći pobjeći od njega.  –  Jesi li gotov? –  poţurivala ga je.  –   Samo trenutak.  –  Još jednom je opi pao zemlju. Promatrajući ga, Ellie se pitala što je njemu tako zanimljivo u teksturi tla.  – Jesi li pronašao nešto vaţno?  –  Znakovi uvijek pri čaju svoju priču, –  rekao je odsutno.  – Moţeš li mi ispričati tu priču? Podigao je pogled. Nije joj se svi Ďao način na koji je cijelo jutra promatra. Bilo je ne čega u njegovu izrazu lica, shvatila je. Namjerno je oklijevala definirati to.

Vjerojatno samo umišlja. Da se Tucker osjeća posesivnim? Da, baš. Loše je spavala zadnje dvije noći. Kao posljedica toga, bila je iscrpljena, napeta i njezin um se po čeo poigravati s njom.  –   Izgleda da se uopće nisu ni potrudili podi ći spavanje, ali sumnjam da su prespavali ovdje.

šatore, –   rekao joj je.  – Raširili su vreće za

 – Kako to znaš? Podigao se.  –   Zemlja nije pobrkana na mjestima gdje su im trebali biti otvoreni ruksaci. Mislim da su ve ći dio noći proveli na breţuljku iznad našeg kampa. Ellie je stisnula zube. Koliko god se divila vještini pomoću koje moţe otkriti takve stvari, nije mogla shvatiti zašto se trudi oko toga. –  Moţemo li krenuti sada? Svaka izgubljena sekunda ih sve više udaljava od nas. Jedva č ekam da ih pronaĎemo.  –  Naravno, krenimo. Umjesto da krene prvi dalje, kako je i o čekivala, krenuo je pored nje, s pogledom konstantno usmjerenim prema zemlji i dječ jim tragovima koji su vodili gore. Pokušala je hodati brzo poput njega, ali njegove noge su bile toliko duţe da ga je jedva sustizala. S bolnim  plućima, nakon nekog vremena je kona čno uhvatila ritam, trebala su joj dva koraka za njegov  jedan. Mogu ja to, govorila si je. U činit će ona to. Prije će na vrbi roditi groţĎe nego što ć e mu se ona poţaliti da prebrzo hoda.

 Na njezino olakšanje, čini se da je osjetio u njoj manjak energije i snage i na vlastitu inicijativu usporio korake. Boje ći se da bi mogao misliti kako je fizi čki nespremna za uspone koji su bili pred njima, Ellie je rekla:  –  Nemoj usporavati zbog mene, Tucker. Dobro sam.  –   Imam već  toliko iskustva s ovime da sam svjestan kako sad moram usporiti da bih se kasnije mogao penjati po uzbrdici kolikom-tolikom brzinom. Ellie se iznenadila kad ju je odjednom uhvatio za lakat kako bi joj pomogao prije ći dio teškog terena. Vrelina njegova dlana probijala se kroz tkaninu njezine košulje zbog č ega joj je koţa ostala kao opeč ena. Kad je pomaknuo stisak, pokret njegovih prstiju natjerao joj je srce u grlo.  –  Mogu i sama, Tucker. Ako ju je i čuo, nije reagirao. Čak i kad su stigli do lakšeg terena, nastavio ju je drţati za ruku. Kad su se nastavili uspinjali gore, na trenutak ju je  pustio samo kako bi poloţio ruku na njezino rame i svojim dugom prstima dosegnuo joj je do vrha dojke. Svakog puta kad bi  pomaknuo prste, Ellie se osjećala kao da bi mogla isko čiti iz svoje koţe.  –  Dobro si?  –  O, da, jesam. – Srce joj je toliko snaţno lup alo da su joj nosnice vibrirale. – Zašto pitaš?  – Samo se doimaš napetom, to je sve. Budi oprezna ovdje. Prilič no je strmo, a zemlja se urušava. –  Ustuknuo je za korak kako bi je uhvatio oko struka i pogurao je naprijed.  –  Mirna?  –   Ja... hm, da, hvala ti.  –  Uhvatila je ravnoteţu i okrenula se kako bi ga gledala dok se  penje za njom. Boreći se sakriti svoju nelagodu, rekla je:  –   Ovo je drugi put od onoga kojim sam sinoć išla, je li tako?  –   Da, jest.  –   Zavukao je palac pod naramenicu svog ruksaka i podigao je malo kako bi

olakšao teţinu na ramenu. Gledajući gore na breţuljak, zaškiljio je zbog jakog sunca. –  Pretpostavljam da su krenuli istočnom stranom do Tabletopa.  –  Ah, da. Rekao si da postoje tri puta za uspon prema vrhu?  –  Tako je. Kad je ponovno krenuo h odati pokraj nje, dobacio joj je jedan od onih svojih ovlaš, šarmantno dječačkih osmijeha, zbog kojih je nekada osje ćala slabost u koljenima. Potom joj je  ponovno uhvatio lakat kako bi joj pomogao prije ći deblo. 

Kad se sunce diglo visoko na nebu, Ellie je bila spremna za lijeganje u svoj lijes. Sve otkad su rano jutros otišli iz dječ jeg kampa, uporno su nastavljali dalje. Budući da je u vrhunskoj fizičkoj formi i blagoslovljen dugim nogama, Tucker se doimao kao da mu ova potraga nije nimalo problematična i naporna, dok se ona osje ćala kao da će umrijeti.

Kao njegov plus mora se izdvojiti da joj je nekoliko puta predloţio da stanu i malo odmore. Ponos i itekako osnovani strah da bi je mogao poslati nazad u Land Cruiser sprje čavali su Ellie da prihvati njegove ponude.

Činilo joj se da su prešli najmanje stotinu breţuljaka, a svi do jednoga su bili strmi i sad su se uspinjali uz još jedan. Dobra vijest jest ta da je staza, kojom se sada kreć u uska i prisiljava ih  je da hodaju jedno iza drugoga, što je pak natjeralo Tuckera i njegove ruke da budu na sigurnoj udaljenosti od nje. A bila to je jedna jedina pozitivna stvar u cijeloj ovoj situaciji. O, kako je umorna. Nogu joj drhte od iscrpljenosti, le Ďa ju strašno bole i ima osjeć aj da bi se mogla polomiti pod teţinom ruksaka, naramenice su joj se urezale u ramena i č inilo se da će ostaviti trajne oţiljke, a povrh svega toga, u jednoj nozi poč inje osjećati gr čenje. Ali ni tada ga nije ţeljela zam oliti da stanu. Neće uspjeti pronaći dječake prije mraka ako

se svako malo budu zaustavljali zbog nje. Nakon što ih zagrli i isplače se od olakšanja, itekako će ih kazniti jer su je prisilili na sve ovo, obe ćala je samoj sebi.  Na vrhu breţuljka, Tucker je zastao i pogledao je preko ramena. Kao i uvijek, činilo se da njegove oštre oči mogu sve vidjeti. Stajao je s jednom nogom malo podignutom na kamenu, tijelom velikim i opuštenim i kosom boje meda razbarušenom od povjetarca. Nije č ak ni izgledao umorno, kvragu.

Ellie je ispravila svoja bolna le Ďa, trudeći se ne vuči noge dok se penjala ostatkom puta. Kodyjeva konzerva tjestenine s mesom udarala ju je u bolno mjesto svakog puta kada bi zakoračila. Nakon šestosatnog neprestanog ubadanja, osjeć ala se kao da joj netko zabada noţ

ravno u kraljeţnicu.  –  Kako si? –  pitao ju je Tucker kad ga je sustigla. Ellie je vjerovala da on i te kako zna kako se ona osje ća. Kako ne bi znao? I dok je bila mlaĎa, nikada nije bila tip ţene koja oboţava ovakve stvari u prirodi.  –   Sjajno sam,  –   uspjela je reći, pokušavši se nasmiješiti č ak i dok je s lica odguravala  posve znojne pramenove kose. Nije mogla priznati koliko je umorna. Nisu stigli daleko od sinoćnjeg kampa i nije mu ţeljela dati razloga da je otjera nazad. –  Nije li predivno ovdje?

Jedan dugi trenutak ju je zamišljeno promatrao. –  Sigurna si da ţeliš ovo, Ellie? Mogu ti nacrtati kartu za povratak do automobila i dati klju čeve moje kuće. Kad pronaĎem djecu, nazvat ću te na mobitel. Nije daleko od Benda. Ellie je očekivala ovo i zato je bila spremna s odgovorom.  – Ţelim ti pomoći pronaći naše sinove, Tucker. Znam da te usporavam, ali nijednom te nisam pitala da zas tanemo zbog mene.

 –  Ne radi se o tome. Mrzim da prolaziš kroz sve ovo kad za to nema potrebe.  –  Za mene ima potrebe. Da je situacija obrnuta, ne bi li se ti osjećao isto?  –  Da, vjerojatno bih. Ma daj. Sigurno bih.  –  Polako je prelazio pogledom po njezinu licu.  –  Samo mi te je teško gledati kad se ovoliko mučiš. Potpuno si iscrpljena i dršćeš.  –  Uspjet ću se ja dalje penjati. Prvih par sati je uvijek najteţe. Osjetila je olakšanje kad se okrenuo kako bi uhvatio panoramski pogled terena ispod njih. Stajali su na vrhu s kojeg se pruţao pogled na pošumljeni kanjon. Redovi borova i guštare označavali su rubove blage maglice, koja je izgledala poput srebrno- plave svile nad šumom. Ranije tog jutra, Ellie je mislila kako su borovi o čaravajući lijepi. Sada joj se zgadio svaki  pogled na njih. Davala je sve od sebe kako ne bi gledala gore u planinu Tabletop koja se u

daljinu uzdizala na horizontu. Ako si dopusti razmišljanje o svim tim kilometrima koje su se  protezali izmeĎu njih i vrha, mogla bi odustati od daljnje potrage.  –   To je Flannigang Creek,  –   rekao je.  – Ako uspiješ prijeći još kilometar i pol, moţemo ručati pokraj vode. Kilometar i pol? Ellie je skoro jauknula.  –  Dobro. Sjajno.  – Ako se moraš malo odmoriti prije nego nastavimo dalje, u redu je, neć emo izgubiti puno na vremenu.

Ellie se istog trenutka poţeljela srušiti na zemlju. –   Ne, ne. Ne mogu do čekati da ih stignemo.  –   Trebala joj je sva snaga koju posjeduje da zamahne rukama prema maglici. Svaka ruka joj se činila teškom po stotinu kilograma. –  Hajdemo dalje.  –  Barem do vode idu nizbrdo, razmišljala je. I to je nešto. –  Idem za tobom. Zatresao je glavom i pošao nizbrdo. Bilo je to strmo spuštanje sa samo nekoliko udubina za odmor, ali dosta oteţanih zbog kamenja od lave i odronjenog kamenja.  –  Pazi ovdje. Okrenuo se kako bi joj pruţio ruku. Ellie ju je umalo prihvatila. Potom se sjetila kako joj se puis ubrzava kad ju dotakne i predomislila se.  –  Dobro sam, Tucker. Zaista jesam.  – Sigurno? Ne bih ţelio da se posklizneš i padneš.  –  Neću. Okrenuo se od nje. Slijede ći ga, oprezno je hodala, gledaju ći dolje i trude ći se ne pogledati  prema dnu. Visine nikada nisu bile jednostavne stvari za nju, a put prema dolje bio je veoma dug. Naoko nezabrinut zbog velike nizbrdice, Tucker se spuštao s nevjerojatnom lakoć om, spretno koračajući svojim dugim nogama. Ellie se zapitala nije li on jednim dijelom planinski ovan. Njegove čizme nijednom nisu

izgubile uporište na klimavom kamenju. Njegova ramena, puno šira od ruksaka na njima, ritmično su se pomicala u skladu s bokovima i zato je ovakav veliki čovjek mogao spretno hodati po ovako teškom terenu. U normalnim okolnostima   bi njegovu sposobnost i snagu

smatrala privlačnom,

ali trenutno je samo bila ljubomorna. Dala bih sve što ima samo kako bi mogla imati barem pola njegove vještine. Micanje pogleda sa tla bila je pogreška. Nagazila je kamenč ić. On se otkotrljao pod njezinom čizmom zbog čega joj se noga okliznula i u sljede ćem trenutku se velikom brzinom  počela spuštati po nizbrdici – ali na straţnjici. Tucker je čuo njezin pad. Okrenuo se, ali ne na vrijeme. Naletjela je na njega, primila ga za koljena i srušila dolje. Prije nego što su se snašli, oboje su velikom brzinom klizili dolje na straţnjicama. Od slobodnog pada do samoga dna spasilo ih je golemo stablo. Tucker se zabio u njega i taj udarac mu je izbio zrak iz plu ća. Prije nego što je uspio doć i k sebi, Ellie se, sada klizeći na leĎima, zabila meĎu njegove raširene noge, preskoč ila ih i kona čno se zaustavila uz pomo ć nakupine lave na samom kraju puta. Ruksak joj je zaštitio leĎ a od većih ozljeda zbog nalijetanja na sitne, ali oštre kamenč iće. Zapanjena, otvorila je usta panično hvatajući zrak jer  joj je zbog neočekivanog pada izbijen iz plu ća.  –  OzlijeĎena si? –  Pridigao se na jedan lakat. –  Ellie, jesi li ozlijeĎena?

 Nije mu mogla odgovoriti. Leţala je na leĎima, kraljeţnica joj je bila iskrivljena zbog ruksaka na kojemu je leţala, a ipak joj je skliznuo s ramena do kraja leĎa. Sa široko  podignutim rukama, prstima je jedva doticala zemlju i mogla je samo ostati leţati tamo, izvrnuta preko svoje opreme dok se borila za zrak. Tucker je sjeo. –  Jesi li ozlijeĎena? –  opet je pitao oštrim glasom od zabrinutosti. Kad je kona čno uspjela udahnuti, procijedila je:  –  Mama, gdje mi je mama? Slabašno se nasmiješio, potom se okrenuo na koljena i poč eo puzati prema njoj.  –  Mogu li to shvatiti kao da nisi ozlije Ďena?

Razmišljala je o tome da mu kaţe kako joj je noga slomljena i da ju ostatak puta mora nositi. –  Ništa strašno. Mislim da ništa nije slomljeno. A ti?  –   Dobro sam.  –   Okrećući se kako bi sjeo, prekriţio je ruke preko uzdignutog koljena i naslonio čelo na zapešć a. –  Kvragu. Ne znam ni što me pogodilo.  –   Ja sam te pogodila.  –   Protrljala je bolno desno bedro.  –   Tvoja goljenica mi je skoro slomila bedro.

Bezuspješno se pokušala podići na koljena. Nije znala da je na mjestu drţi teţina ruksaka ili najlon koji se zavukao pod kamenje , ali nikako se nije micala. Pokušala se okrenuti na drugu stranu. Ni tada nije uspjela. Kao zadnji pokušaj, odluč ila je jednostavno skinuti ruksak s le Ďa, ali shvatila je da su joj se naramenice usjekle duboko u koţu. Tucker je sa sebe zbacio svoj ruksak. Pljunula je u zemlju koja joj se vratila u lice.  –  Oprosti.  –  Prošao je rukom kroz kosu kako bi skinuo prljavštinu i tako je

još više zaprašio. –  Sad sam se sjetio zašto ti nikada nisam dopuštao da se samostalno spuštaš nizbrdicom.

 – Jako smiješno. Uputio joj je pogled koji je odavao da se pomalo zabavlja.  – Zašto

ne sjedneš? Ovako ti

sigurno nije previše udobno. Ellie bi rado sjela. Kraljeţnica samo što joj nije pukla. –  Ne mogu. Pooštrio je pogled na njezinu licu, za koje je bila sigurna da je posv e blatno.  –   Kako to misliš, ne moţeš?  –  Mislim da mi je ruksak zapeo za kamenje. Podigao je blatan lakat i o či su mu poprimile zločesti sjaj. Pogledao je naramenice koje su  joj se ţarile u ramena. – Misliš da si zaglavila?  –  Da se nisi usudio smijati. –  Trznuo je ustima. –  Nikako. Zaškiljila je na jedno oko i zagledala se u njega. –   Pa, nemoj samo sjediti tamo. Ho ćeš li mi pomoći ili ne?  –  Ne znam. Meni ovo izgleda kao situacija s mnogim mogu ćnostima.  –  Kao na primjer?

Osmijeh mu se razlio usnama.  –  Ogledalce, ogledalce, tko je najbolji ljubavnik na svijetu? Izraz lica pokazivao je da ju zadirkuje. Osjetila je potrebu za cerekanjem. Oduvijek je bilo ovako. Od prvog dana kad ga je upoznala, uvijek ju je znao nasmijati.  –  Radije bih pretrpjela kinesko mu čenje vodom nego ti rekla ono što ţeliš č uti.

Osmijeh mu se raširio. – Imaj srca. Znaš li uopće koliko je za muškarčev moral loše kad ga zamijeni niski, debeljuškasti kreten s ćelom i nikakvom osobnošću?  –  Ako tvoj ego treba nahraniti, uvjerena sam da će ti Liz udijeliti mnoštvo komplimenata. Uzdahnuo je i oslonio se na jedno koljeno. Hvataju ći rub njezina ruksaka, snaţno je  potegnuo kako bi ga izvukao ispod kamenja. Potom ju je uhvatio za ruku i povukao je u sjede ći  poloţaj. Ellie je trepnula, pogledala ga u oči i brzo odvratila pogled.  Nekoliko narednih sekundi, jedini zvuk oko njih bio je zvuk šuštanja vjetra preko  breţuljka. Obgrlila je koljena kako je teţina ruksaka ne bi povukla nazad na leĎ a.  – Ovo je vraški način za traţenje odmora, –  zamijetio je. –  Mogla si jednostavno pitati. IznenaĎeno se nasmijala i bacila šaku zemlje na njega. –   Prestani, molim te. Kao da sam namjerno sletjela?

 Nasmijao se i stao na noge. Nakon što je vratio ruksak na ramena, pruţio joj je ruku. –  Hajde. Moramo prona ći dvoje djece. Ellie je stavila prste na njegov dlan. Vrelina i snaga njegova stiska bila je tako divna na način koji nije mogla definirati i njegova ruka je potpuno prekrila njezinu. Samo s jednom  potezom ju je podigao na noge. Izvukla je ruku iz njegove što je brţe mogla  da ne bude očito i  potom se podigla na prste kako bi namjestila ruksak na le Ďima. Kad se konačno pripremila za  polazak, pokazala je rukom prema udolini. –  Ti prvi. Kad se nije pomaknuo, podigla je pogled i vidjela ga kako je prou čava. Pogled na njegove oči natjerao joj je srce na brţi ritam. Lagano se nasmiješivši, ispruţio je ruku i palcem joj

 pomilovao obraz. Dodir njegova prsta s prednje strane uha i uzduţ lica sve do brade tjerao joj  je trnce u tijelo.  –  Zemlja, –  rekao je kad je spustio ruku.  –  Oh.  – Ellie je zaboravila da sigurno uţasno

izgleda. Odjednom svjesna svega oko sebe, odmakla je kosu s lica i prešla rukom preko brade. –  Bolje?  Nasmijao se i uhvatio joj bradu. –  Samo si sve razmazala. Umiri se. Još jednom ju je dodirnuo palcem, pomič ući ga ispod njezina oka i preko obraza. Kad je završio, malo se odmaknuo kako bi je promotrio i izraz mu je postao ozbiljan. –   Kako ti to

uspijeva? Zbog sjaja u njegovim o čima trbuh joj se zgr čio. Ţeljela se okrenuti, pretvarati se da ga nije čula. Umjesto toga, progutala je knedlu i rekla:  – Što to?  –  Izgledati tako prokleto predivno. Ellie se zagledala u njega, a um joj je bio potpuno tup. Tada su joj osje ćaji navrli u tijelo  poput naleta adrenalina, stvaraju ći joj pritisak od trbuha sve do prsa i postalo joj je teško disati.

 Nemoj to raditi, poţeljela je zaplakati. Molim te, molim te, ne radi to. Toliko se naporno trudila dospjeti ovdje gdje je danas. Ima predivan posao, novi krug poznanika i ku ću koju je sama kupila. Bio je to ţivot koji je teškom mukom izgradila i ponosna je na sebe zbog sreć e i stabilnosti koju je uspjela stvoriti bez njegove pomo ći. A sada joj s pokretom palca po obrazima i ugodnim komplimentima iz temelja ruši taj novostvoreni svijet, tjerajući je da shvati kako nije toliko zadovoljna bez njega koliko je vjerovala. Okrećući

se od njega, pokušala je suspregnuti paniku nakupljenu u grlu. Ostavio ju je,  podsjetila se. Krivio ju je za Sammyjevu smrt i napustio ju kad ga je najviše trebala, ostavljajući je da kroz najgore razdoblje ţivota proĎ e posve sama. I uspjela je, proklet bio. Posve sama, bez njegove pomo ći, uspjela se izvući iz tupila i pronaći put do razuma i sre će.  Nipošto mu neće dopustiti da se opet po čne igrati njezinim osjećajima  –  ne će mu dopustiti da  joj se ponovno ugnijezdi u srcu da bi ga opet mogao slomiti.

 Nema šanse, nema nikakve šanse. Tucker Grant je kod nje iskoristio sve svoje šanse. Tucker je imao o mnogo čemu razmišljati dok je vodio nizbrdo, ali misao koja ga je najviše zaokupljala bila je ona da je Ellie izgledala nasmrt prestrašeno maloprije kad ju je dotaknuo. S  jedne strane, znao je da to nije dobro za njega i da će ju biti teško nagovoriti na pomirenje. Ali s druge pak strane, smatrao je to vrlo pozitivnim znakom. Kad se ţena toliko uznemiri u društvu muškarca, znači da dopire do nje, da bez obzira koliko ne ţeli osjećati ništa za njega,  jednostavno ne uspijeva otjerati osjećaje.  Nasmiješio se. Zar ga se boji? Pa, ima svako pravo na to. Ovo je rat i on se bori za svoj ţivot, svim raspoloţivim sredstvima. Borit će se ţestoko, a ako treba i prljavo. Bilo kako bilo, ovo ludilo mora završiti. Očajanje. Djeca su mu o čajna. I bez obzira ţeljela to Ellie priznati ili ne, sumnjao je da je i ona o čajna. Ako je slu čaj takav, kakvog smisla ima nastaviti ovdje gdje se trenutno nalaze?

Ukratko, nije bilo nikakvog smisla. Djeca su u pravu. Bez obzira što trebalo uč initi, on i Ellie opet moraju biti zajedno. Ako to zna či da svi skupa idu na savjetovanje, neka tako bude. Ako to zna či da urlaju i vrište jedno na drugo dok ih bol i bijes ne napusti i to ć e biti u redu, neka. Imaju hrpu problema i ne će ih biti lako izgladiti. Tucker se nije zavaravao u vezi toga. Ali sve se to moţe srediti. Sredit ć e se. Neće je pustiti na miru dok se to ne u čini. Gledajući sada unazad, nije znao zašto je uopć e dopustio da se razvedu. Da, on i Ellie su izgubili dijete i on je bio vaţan čimbenik u uzrokovanju djetetove smrti. Tuga koju je osje ćao  bila je toliko duboka i snaţna da je boljela. Nije li to dovoljna kazna? Gotovo tri godine nije mislio tako. Kao rezultat toga, prihva ćao je sve što mu je sudbina dobacivala  –   gotovo je pozdravljao to, ustvari, vjerovao je na neki bolesni, mazohisti čki način da zasluţuje sve što dobije. Ubio je svog sina i zato je zasluţio izgubiti i cijelu preostalu obitelj. Ubio je svog sina i zato je zasluţio da se Ellie s djecom preseli u Springfield. Ubio je svog sina i zato nije imao pravo na nikakvu sre ću. I sada se iznenada počeo osjećati kao da se budi iz dugog sna ispunjenog strašnim noćnim morama. Da, pogriješio je i njegov sin je umro zbog toga, ali bila je to uţasna pogreška. To ne znači da zasluţuje kaţnjavanje do svoje smrti. I, dovraga, ne znač i da nema nikakvih prava na sreću. Ţelio je svoj ţivot nazad i mislio ga je vr atiti, bez obzira na sve. Tucker je od sino ć, kad je došao do tog zaključ ka, počeo osjećati jačanje samopouzdanja, komoditet koji mu je nedostajao skoro tri godine. Ellie će ga moţda uporno odbijati, ali osjeć ao  je da će na kraju pobijediti. Prije Sammyjeve nesreće su bili toliko zaljubljeni jedno u drugo. Sigurno je u njoj ostalo nešto od te ljubavi, č ak i ako je zakopana pod debelim slojem gor čine zbog čega je davala sve od sebe kako bi zanijekala njezino daljnje postojanje. Pretvaranje je tako krhki meha nizam obrane i moţe ga se lako slomiti. Poznavao je Ellie, razumio je na način na koji nitko drugi nije. Osim ako se drasti čno promijenila, u što je iskreno sumnjao, nikada nijednom muškarcu neć e dati svoje tijelo ukoliko u paketu ne da je i srce. Bila  je to spoznaja na koju se mora koncentrirati. Ako bude po njegovome, ta činjenica bit će njezina Ahilova peta. Ako je uspije zavesti, nagnati je da vodi ljubav s njim, ne će ga biti u stanju poslije pogledati u o či i dalje nijekati svoje osjećaje prema njemu. Zbog te pomisli se opet nasmijao. Flertovanje s Ellie oduvijek mu je bila najmilija razbibriga. Najveći izazov mu je bio prona ći pravi pristup. S bilo kojom drugom ţenom moţda i bi posegnuo za lukavim taktikama, obra Ďujući je na način koji nije tako o čit. Znao je on biti i ljigavac kad bi situacija to zahtijevala od njega. Ali instinktivno je znao da to nije pravi na čin na koji moţe doći do Ellina srca. Već su ionako predugo izbjegavali su čeljavanje. O, svaĎali su se  –  gorko, sr čano, ţestoko, gotovo neprestano  –  sve dok nisu došli do one toč ke kad jedno drugome nisu mogli uputiti nijednu civiliziranu, normalnu riječ. SvaĎali su se zbog posve krivih stvari  –   sitnica, krupnih stvari, a sve su to uglavnom bili nebitni razlozi kojima su toliko razbuktali vatru i me Ďu njima

se podigao gusti dim od kojega nisu bili u stanju vidjeti vaţne stvari.

Igranje igrica, vjerojatno bi to psiholog tako nazvao. Tucker je smatrao prikladnijim re ći kako su se oboje povukli iza strelja čkog zaklona i bacali boce jedno na drugo umjesto prave granate. Pa, kvragu, prava eksplozija se nazirala na horizontu. Bio je umoran od izbjegavanja  problema, umoran od povla čenja. Kako bi riješili problem, moraju ga najprije definirati. Da bi ga mogli definirati, moraju najprije razgovarati  –   iskreno, bez suzdrţavanja, reć i sve ravno u lice. Nema više pretpostavki, nema više skromnog povlač enja i liječenja rana, nema više skretanja s teme razgovora. Morao je iskreno i izravno razgovarati o tome, koliko god brutalno  bilo i konačno završiti s time. Tr gnut iz misli kotrljanjem kamena niz breţuljak, Tucker se okrenuo, napola oč ekujući da

opet ugleda Ellie kako se na guzi spušta dolje. Kad ju je vidio da stoji, opustio se, ali samo malo. Uska ramena su joj bila pognuta pod teţinom ruksaka, a znojno lice c rveno od napora. Izgledala je potpuno iscrpljeno. Prije razvoda, uvijek se trudio uhvatiti ritam hodanja koji joj neće biti teško pratiti i sada se ozbiljno posramio što isto nije uč inio i danas. Mogla se ozbiljno ozlijediti pri onom padu. Od sada pa nadalje, usporit će, zakleo se samome sebi. Dečki su mu ostavili jasne tragove  po kojima ih slijedi i bio je uvjeren da će ih uskoro sustići. S obzirom na to, nije bilo potrebe za

velikom ţurbom. Izgledala je iznenaĎeno kad joj je pruţio ruku kako bi prešla pre ko hrpice nestabilnog kamenja. –  Dobro sam, –  uvjeravala ga je.  –  To sam već i prije čuo. Iako je očito izbjegavala bilo kakav fizi čki kontakt s njim kad god bi to bilo mogu će, drţao  je ispruţenu ruku prema njoj, odlučan da ovog puta ne će prihvatiti negativan odgovor. Jednu sekundu je zurila u njegov otvoren dlan. Potom je kona čno popustila i prihvatila je. Hvataju ći  je za nadlakticu, pomogao joj je prijeći zapreku i ulovio je u svoje naru čje. Potom je sve to još  jednom ponovio.

 –  Ne moraš mi pomagati, Tucker. Zadnji put ti kaţem, nisam gledala kamo gazim i zato sam nagazila onaj kamen. Sad mogu sama. Budi siguran. Boreći se kako se ne bi nasmijao, rekao je:  –   Nije mi nikakav problem. Dobro? Samo ti malo pomaţem. I ti bi isto uč inila za mene.  – Mrzim što te usporavam.

 – Mislim da nismo daleko od njih. Moţemo si priuštiti malo usporavanje.  – Zašto misliš da više nismo daleko od njih?  – Kad sam nedavno vodio Kodyja u šetnju, bilo mu je naporno. Cijelo jutro sam ga vukao za sobom.  –  Znam kako ti je bilo onda, a i sada,  –  rekla je mirno. Tucker se nasmijao.  –   Oprosti za ovo.  –   Pomogao joj je prije ći još jedan dio s  prepriječenim kamenjem.  – Pokušat ću se obzirnije ponašati u ostatku ovog putovanja. Kako ti to zvuči?  Nasmiješila se, nervozno namještajući krajeve košulje dok se odmicala od njega. –  Samo da ne zaostajemo puno za njima. Najvaţnije od svega je da pronaĎ emo djecu, a ja sam inzistirala da poĎem s tobom. Taj osmijeh. Njezino lice je imalo sposobnost velike pokretljivosti, usta su joj se draţesno

širila u kutovima, otkrivajući rupicu u jednom obrazu. Najviše od svega je oboţavao onaj topli sjaj u njezinim očima kad bi se smiješila. U zadnje tri godine malo je ostarjela, naravno. Emocionalna muka zbog razvoda uzela je svoj danak, a morala se još nositi i sa stresom uzrokovanim strašnim gubitkom djeteta. Ali sitne bore oko ljupkih o čiju bile su jedva vidljive. Sve u svemu, još uvijek je bila najljepša ţena koju je u ţivotu vidio i poč eo je to prihva ćati da će po njegovu mišljenju on a to i ostati.

Poklonio joj je srce u šesnaestoj i sada, toliko godina kasnije, još uvijek je voli, ali puno dublje.

Opet se počela probijati kroz grmlje. Tucker je ovaj put bio spreman i uhvatio je granu

 prije nego što ga je uspjela udariti. Upravo kad se opustio i ponovno ušao u njezin ritam,  pustila je jednu dugačku granu iza sebe i umalo ga pogodila u bradu. Skoro su stigli do rje čice kad se iza nje trgnula još jedne grana i umalo ga pogodila opet u meĎunoţje. Zastajuć i, Tucker je zatvorio jedno oko dok je s drugim nastavio gledati njezin  plavi pot iljak. Ozbiljno je razmišljao da joj pošalje takvu jednu granu da vidi kako ć e joj se to svidjeti. Ali postojao je veliki problem: ona nema pravu opremu.

Pogled mu se spustio na njezinu pozadinu i usta su mu se raširila u osmijeh. Kad o svemu  pomno razmisli, bilo mu je vraški drago što nema. POGLAV LJE 10

Kad su stigli do rje čice, Tucker je potraţio sjenovito mjesto na kojem se mogu odmoriti dok ručaju. Odlučna u zadrţavanju razmaka meĎ u njima, Ellie je sjela na kamen nekoliko metara dalje od njega kako bi p ojela svoj sir i sušeno voć e. On se spustio na travu kako bi

 pojeo svoju dimljenu puretinu koju je prošle godine sam osušio. Pretvarajući se da se potpuno usredoto čio na hranu, Tucker ju je promatrao kraji čkom oka. Pokreti su joj bili nagli zbog nervoze i stalno mu je dobacivala oprezne poglede. Da, pomislio

 je. Definitivno ju je zabrinuo. Bila je poput nemirne ţabe na vrelom asfaltu. Kad je završila s jelom, maknula se s kamena, mahnula mu i krenula prema drveć u. Objašnjenje nije bilo potrebno. U šumi se jedini ţenski zahod nalazio iza visokog i širokog grma.  –  Nemoj daleko odlutati, –  povikao je za njom.  –  Neću. Samo me nemoj traţiti. Postoji vrijeme kad ne volim društvo.

Dok ju je Tucker promatrao kako odlazi, zamijetio je da lagano šepa. – Što ti je s nogom? Zastala je i pogledala dolje. Nije mu promakao izraz krivnje koji je poprimila kad je rekla:  – O, ništa. Malo sam iskrenula članak, to je sve. Sigurno onda kad sam pala. Tucker je bio veoma dobro obu čen kad se radilo o pruţanju prve pomoć i.  –  Ţeliš li da  pogledam? Odmahnula je rukom na njegovu ponudu.  –  Ne. Ma nije ništa ozbiljno.  Nastavila je ulaziti u šumu, ali sada prilično manje šepajući kad je to spomenuo. Tucker se zapitao pokušava li ona to sakriti jačinu svoje ozljede ili se boji da ju ne pošal je nazad do automobila.

 Nema šanse, pomislio je sa zločestim smiješkom. Dao joj je jednu priliku za povratak, nadajući se da će je odbiti čak i dok ju je izgovarao. A sad kad je to uspješno prošlo, zasigurno  joj neće pruţiti još jednu priliku da ode od nje ga. Usporit će korake, pobrinuti se da ne mora  jurcati za njim, ali nipošto je neće poslati nazad. Kvragu, ne će. Imao ju je to čno gdje ju je i ţelio –  pored sebe. Uzimajući u obzir njezinu nespretnost kad se radi o prirodi, situacija je bila puna mogućnosti. Ovisit će o njemu zbog topline, hrane i zaštite. Nakon što ju je sinoć  vidio s onom šibom, pretpostavio je da bi stvari, nakon što padne mrak, mogle postati zaista zanimljive. Ako se uplaši, neć e je imati tko umiriti osim njega. Tuckerov osmijeh se raširio. Ove planine su bile pune svakakvih zastrašujuć ih stvorenja  –  zmija, medvjeda i puma, a to nije sve. Nedavno su u Oregonu opazili čak i šumske vukove. Ţivotinje su uvezene u Idaho, ali su migrirale u sjeverne dijelove zemlje. Tucker je sumnjao da ih ima puno, ali Ellie to nije morala znati. Nije kao da bi joj uop će pomislio lagati. To bi mogao učiniti samo niškoristi, zlobni ljigavac.  Njegovi sinovi su dobro razmislili kad su smišljali ovaj plan. Kad ih Tucker pronaĎ e, morat će im odrţati oč insku lekciju o tome da su pogrešno postupili, ali potajno ć e ih morati  potapšati po leĎima i zahvaliti im se.

Kad je pojeo sušeno meso, naslonio je glavu na ruke i zagledao se u nebo, ponovno se zabrinuvši za Ellin č lanak. Nadao se da se ne radi o ni čem ozbiljnom. Ak o bude teško hodala, nije znao što ć e učiniti. Neće je moći ostaviti iza sebe, to je bilo sigurno. Ona zapravo nikada nije dijelila njegov entuzijazam za boravak u prirodi, razmišljao je, baš kao što on nikada nije shvać ao njezino zanimanje za dizajn interijera. Potpuno svjesni razlika meĎu njima i pribojavaju ći se razilaţenja, na samom su poč etku braka stvorili pakt da će se oboje zainteresirati za hobije onog drugog. I drţali su se tog pakta sve do prije tri godine. Ponekad je vikendima odlazio s njom na sajmove poku ćstva i razna predstavljanja dekoracija, a ona je zauzvrat odlazila s njim u prirodu i radila stvari u kojima je on uţivao. Kao rezultat toga, ţivot im je bio ispunjen različitosti i njihovi sinovi su bili upoznati s mnoštvom različ itih aktivnosti, omogu ćavajući im u ranom djetinjstvu da otkriju svijet različitosti i pokušaju sebe  pronaći u jednoj od tih aktivnosti. Tuckeru su nedostajali ti dani. Iako nikada nije razvio veliko zanimanje za unutrašnje ureĎenje, uţivao je provoditi vrijeme s Ellie, bez obzira što radili. Nakon što bi činili nešto što  je ona voljela, uvijek bi inzistirala na svraćanje u dućan s motorima ili u du ćan s različitom opremom za boravak u prirodi, gdje bi hodala za njim izme Ďu redova dok bi on slinio gledaju ći stvari koje ţeli, ali si ne moţe priuštiti. Pribor za ribolov, oprema za kampiranje, noţevi i  puške. Samo zamisli; oboţavao je gledati te t e stvari. Nedvojbeno se mnogo puta dosaĎ ivala do iznemoglosti, ali nikada se nije poţalila, pretvarajuć i se da je zainteresirana za sve to poput njega.

Ellie. Odjednom mu je palo na pamet da je otišla prilič no davno. Uspravio se sjede ći na travi i pozvao je po imenu. Nije bilo odgovora. Namrštio se i počeo osluškivati oko sebe, nadajući se da će čuti njezine korake. Ništa.  Ellie? –  viknuo  viknuo je glasnije.  –  Ellie? Kako nije odgovorila ni drugi put, posko čio je na noge i zašao meĎ u drveće. Hodao je otprilike sto metara, što je smatrao da je itekako previše za prijeći samo kako bi se našlo malo  privatnosti, kad je ugledao njezino plavo tjeme kako viri iza jednog grma. Pokušao se tiho  povući nazad, ali podigla je pogled i ulovila ga.  Oh!  –   jauknula je. Glava joj je na tren nestala i zatim se opet pojavila.  –  Što ti radiš  –  Oh! ovdje? Tucker se okrenuo i namjerno zagledao u stablo ispred sebe.  –  Oprosti.  Oprosti. Sjetio sam se kako si se često znala izgubiti, pa sam odlu čio bolje provjeriti. Začuo je lomljenje gran čica i znao je da izlazi iz zaklona.  –  Cijenim   Cijenim tvoju zabrinutost, ali nije potrebno. Ozna čila sam si put.  Jesi?  –  Jesi? Došla je ravno ispred njega. Zamijetio je da još uvijek pomalo šepa, zbog č ega se nastavio  brinuti.  –   Da.  –   Sa zamahom ruke je pokazala prema iskidanim komadima tanke grane s njegove lijeve strane.  –  Vidiš? Kidala sam granu svakih nekoliko koraka. Kad se tako la ko

gubiš u prostoru poput mene, naučiš se snalaziti.  Impresioniran sam. –  Tucker  Tucker je po čeo hodati pokraj nje.  –  Kako  Kako članak?  –  Impresioniran  Zbunjenost joj je zatamnila o či. –  Moj  Moj članak. U redu je. Posve sam zaboravila na  – Što?  – Što? –  Zbunjenost njega. Reagirajući bez prethodnog razmi šljanja, posegnuo je rukom kako bi joj s obraza  pomaknuo plavi pramen kose. Sko čila je kao da ju je probo iglom, a potom je po čela prstima   Protrljala je vrh nosa.  –  Nisam   Nisam blatna po češljati kosu. – Znam –  Znam da sigurno uţasno izgledam. –  Protrljala cijelom licu, zar ne?  Nisi. –  Gledaju  Gledajući je kako se vrpolji, jedva je suspregnuo smiješak.  –  Nisi. smiješak. Nije bila bil a ovako napeta

 još od tinejdţerskih dana. –  I ne izgledaš uţasno, Ellie. Prije bih rekao da izgledaš prekrasno. Ti si jedina ţena koju znam da bez imalo truda moţe oboriti muškarc a s nogu.

Zbog nelagode je na obrazima poprimila ruţič astu boju. Prstima dodiruju ći ovratnik svoje košulje, rekla je: –  O, pa, nisam baš tako sigurna. –  Iznenada je zastala i namrštila se,  promatrajući grmlje pored njih.  –  Hmm.  Hmm. Slijedeći je, Tucker se nije mogao sjetiti u čemu bi mogao biti problem. Okretala se u krug.  –  Znam  Znam da je ovdje negdje. Otišla je skroz do grma, sagnula se kako bi pobliţe pogledala i potom zatresla glavom. Tucker je pošao za njom.  – Što  – Što traţiš?  Moj trag.  –  Moj  Na trenutak nije znao na što misli. Potom mu je sinulo da ne moţe pronać i komadić grane kojega je ostavila kako bi si ozna čila put za povratak do rje čice. Potajno se raduju ći što ju je uspio toliko zbuniti, nacerio se i prstom pokazao prema mjestu njihova piknika.   Ostavljati tragove za sobom je zaista dobra ideja. Uzdahnuvši, krenula je u tom smjeru.  –  Ostavljati Samo još moram steći malo prakse. Tucker je pomislio kako bi kantica naran časte boje mogla riješiti njezin problem. Bez nje  je u problemu. Do kasnog poslijepodneva, Ellie je ubijao ţu lj, noge su joj se od umornih pretvorile u  beskorisne, cijelo tijelo ju je boljelo i bila je toliko očajnički gladna da bi bez problema mogla  jesti i crve. Pa gdje su naši dječ aci? To pitanje joj se stalno iznova pojavljivalo u glavi zbog čega je svakog puta postajala bjesnija. Kako se usu Ďuju izvesti ovako nešto? Zaboga, na što su mislili?

 Njezin i Tuckerov problem nije njihova stvar i sigurno se ne moţe riješiti njihovim penjanjem na planinu i moţebitnim ozljeĎivanjem. Tucker je iznenada zastao. S pognuto m glavom Ellie se umalo zabila u njega prije nego što  je shvatila da je prestao hodati. Uputivši mu samo jedan pogled, znala je da nešto nije u redu. Tijelo mu je bilo napeto i gotovo je mogla osjetiti nalet njegova bijesa.

 – Što  – Što je?  Prebit ću ih na mrtvo ime kad ih prona Ďem, –  procijedio  procijedio je kroz zube.  –  Prebit Ellie je vidjela kako zuri u tlo s ubojitim sjajem u o čima. – Što  – Što se dogodilo?  –  Ne  Ne ţeliš znati.  – Da,  – Da, ţelim. Uzdahnuo je i spustio glavu.  – Ta  – Ta mala derišta. Pratili smo stare tragove. I Ellie se sada pribliţila i pogledala u dječje otiske stopala. Po njezinu mišljenju, nijedan trag se ne moţe nazvati novim, osim ako dječ aci ne stoje u njima.  –  Kako to misliš, stare tragove?

 – Mislim  – Mislim da su me prevarili. Ostavili su laţne l aţne tragove.  – Laţne,  – Laţne, kako? Pa, prošli su ovuda, zar ne? Okrenuo se. Koţa na licu mu se zategnula od bijesa, zbog č ega mu se vrh svake jagodice  jasno isticao. – Samo  – Samo pogledaj proklete otiske, Ellie. Što nedostaje? Ponovno je pogledala tragove. Vidjela je otiske oba dje čaka i nije shva ćala na što on toč no misli.  Bucky,  –   zaurlao je.  –  Danas su sa sobom u društvu imali psa. –   Zamahnuo je rukom  –  Bucky, kako bi pokazao na tragove u oba smjera.  – Vidiš  – Vidiš li pseće tragove? Ellie se namrštila. –   Sigurno sam u samom po četku praćenja tragova vidjela i njegove

stope. Moţda se udaljio od njih dok su prolazili ovuda. Znaš koliko voli ganjati nove stvari. Moţda je ugledao zeca.  Ne. Ve ć duţe vrijeme ne vidim njegove šape. Nisam siguran kad su nestali, ali u jednom  –  Ne. trenutku ipak jesu, a ja to nisam shvatio. Ljutito psujući ispod glasa, otišao je do stabla i skinuo ruksak s leĎ a.

 – Što  – Što radiš?

 Sjedam,  –   rekao je nepotrebno dok se le Ďima naslanjao na stablo.  –   Poigravaju se sa  –  Sjedam, mnom. Samo sa čekaj dok ih se do čepam. Trest ću ih dok im svi zubi ne ispadnu. Kako je Ellie blijedo zurila u njega, dodao je:  –  Kako   Kako ne shva ćaš? Prekjučer su stigli do divljine, puno prije nego sam pronašao poruku i stigao ovamo. Dok smo jučerašnji dan  protratili pokušavajući pokušavajući shvatiti gdje su, dovraga, otišli, oni su postali kre ativni. Spustili su se opet ovamo i namjerno mi ostavili laţne tragove. Jutros su opet naišli ovdje i potom su krenuli u Bog zna kojem smjeru, puštajući me da pola dana provedem u njihovoj igri. Ellie je protrljala bolnu sljepoo čnicu. Potom je podigla ruku.  Prekinula je i po čela brojati do deset.  – Čekaj  – Čekaj malo. Govoriš da... –  Prekinula  – Govoriš  – Govoriš da smo uzalud sve ovo prehodali? Potvrdno je klimnuo glavom.  –  Ţeliš reći da naši sinovi moţda i nisu na ovoj glupoj  planini? Opet je zaklimao glavom. Iznenada je dobila jaku  potrebu da zavrišti iz sve snage, počupa si kosu i šuta zemlju. Kako se to moglo dogoditi? Ti si profesionalni traga č, Daniel Boone modernog doba.

– 

 Namrštio se.  Pa, istina je. Ako se na ovom podru čju netko izgubi, što misliš koga ć e nazvati?  –  Pa,  Kako su te dva dje čaka mogla ovako nasamariti?  –  Kako  Prilično je jednostavno. Nau čio sam te male gadove sve što danas znaju.  –  Prili Ellie bi u drugim okolnostima ljutito reagirala na to što je njezinu djecu nazvao 'mali gadovi'. Ali trenutno je i sama bila toliko bijesna da se samo mogla sloţiti s njim.   Kako su to mogli napraviti?  –  pitala   pitala je drhtavo.  – Znaš  –  Kako  –  Znaš li koliko smo breţuljaka danas   Nekoliko puta se rukom udarila po čelu.  –  Ne   Ne mogu vjerovati.  –  Počela je šepati u  prešli? –  Nekoliko krug. Mišići uzduţ njezina vrata postajali su napeti dok je traţila nač in na koji će se osloboditi ove frustracije.  –   Znam da nisi ti kriv, Tucker. Molim te, nemoj misliti da se ljutim na tebe. Samo ne mogu vjerovati da bi oni u činili tako nešto. Zaboga, pa što ih je to spopalo?   Vrag, rekao bih.  –  Prešao je rukom preko očiju i teško uzdahnuo. –   Trebao sam bolje  –  Vrag,  paziti. To je najstariji trik u povijesti traganja.

Podigla je ruku do kose i zatim stisnula šaku. –  Znam da ne ţele da ih pronaĎ emo i razumijem zašto su nas ţeljeli prevariti da pratimo krive tragove. Ali jesu li ih morali ostavljati uzbrdo! Zašto ne u nizini, na ravnini, zaboga miloga? Peta ju je po čela toliko boljeti da je morala prestati s prešetavanjem. Čučnula je kako bi mu se pridruţila pored stabla, ali je umalo izgubila ravnoteţu dok  je skidala ruksak s leĎa.  –  O,  Tako sam umorna. Kad samo pomislim da sam se Boţe, – rekla – rekla je, spuštajući se pokraj njega. –  Tako ovo danas prešla bez razloga, mogla bih vrištati. Progun Ďao je ispod glasa.  –  Ne  Ne troši energiju. Ako nam je ovo pokazatelj, imam osj ećaj da će ti itekako trebati. Zastenjala je. – Što  – Što ćemo učiniti?  – Prije  – Prije ili nakon što ih ubijemo? Ellie je čula smijeh koji mu se nazirao u glasu. Zaţmirila je, podsjeć ajući se da je još jutros  bila veoma sretna zbog činjenice što je tako dobro naučio dječake svemu što znaju.  – Da  – Da se nisi usudio banalizirati ovu situaciju, Tucker Grant. Nimalo nije smiješno. Ako nisu na ovoj planini, vjerojatno ih ne ćemo naći prije mraka. To zna či da moraju još jednu noć  provesti sami.  Gotovo sigurno. Oni su tome k rivi,  –  Gotovo rivi, izveli su ovo bez ijedne greške. Ellie nije promakla promukla o činska satisfakcija u njegovu glasu. Pogledala ga je u nevjerici. –  Ti  Ti si ponosan na njih. s am trenutno bijesan, moram priznati da sam i  – Oni su samo djeca. Koliko god sam impresioniran. Za ostavljanje laţnih tragova potrebno je mnogo vještine i planiranja. Da nisu

 poveli sa sobom sobom psa, moţda bi ih još pratili. Sama pomisao na to natjerala ju je na teški uzdah.

 – S vedrije strane gledano, barem znamo da su zapamtili sve što sam ih uč io.  –  Istina.  – Znaju kako se ponašati ovdje, Ellie. Bit ć e sve u redu. Zagledala se u nebo, pitaju ći se kamo su djeca otišla. –  Ho će li biti teško ponovno pronać i njihove tragove?

Promeškoljio se pored nje. Iscrpljenost joj je oslabila krutost kraljeţnice i srušila   se na njegovu ruku.  –  Nadam se da ne će. Vraćat ćemo se sve dok ne prona Ďemo Buckyjeve tragove. Vjerojatno su tamo pošli drugim putem. Odatle ću kruţiti okolo i traţiti znak. Ellie si je protrljala tjeme, misleći kako ju je sunce isprţilo. –  Rekao si 'nadam se da ne će'. Znači li to da bi moglo biti teško?  –  Ovisi.  –  O čemu?  –   O tome koliko su pametni. Ako su napustili stare tragove na kamenitom tlu ili u blizini vode, moţda se vraški namučimo prije nego što pronaĎ emo prave tragove. Sjedili su tamo, gledajući u prazno, poraţeni od vlastite djece. Konač no je upitala: –  Kad si ih učio ostavljati laţne tragove, jesi li ih nauč io i kako pomo ću kamenja ili vode prekriti prave?  Nervozno je izdahnuo. –  Da, jesam.  –  Sjajno.  –   Ispitivački ga je pogledala.  –  Čisto iz znatiţelje, zašto su ih uopć e učio ostavljati laţne tragove?  –   Kako bi ostali zainteresirani.  –   Slegnuo je ramenima.  –   Da bi djecu pou čio bilo čemu, moraš to raditi na zabavan nač in. To je tako Ďer i trik koju svaki dobar traga č  mora znati, za slučaj da uključuje onoga za kojega ne ţeliš da te pronaĎ e.  –  Kao sada?  –  Da, – sloţio se, –  kao sada.  – Što ako ne uspiješ ponovno pronać i njihove tragove?  –  Pronaći ću ih. Pitanje je samo koliko će mi vremena trebati.  –  Pa, –  rekla je, –  pretpostavljam da ćemo ih prije naći što prije krenemo. Svaki mišić u Ellienu tijelo je protestirao dok se ustajala, ali odlu čila je nastaviti. Tucker  joj je pomogao s ruksakom, odaslavsi trnce niz njezine ruke i zbog svakog njegovog dodira dah  joj je zastajkivao. Ellie mu je dobacila sumnjičav pogled. Je li to samo njezina mašta ili joj

namjerno njeţno dodiruje ruke? Susreo joj je pogled i po njezinu mišljenu, pri tome je imao malo previše nevin izraz. Potom se nacerio i razbarušio joj kosu. – Što je?  –  Ništa. Lagano joj je protresao ruksak kako bi ga naredio na sredinu njezinih le Ďa, a potom je uzeo i svoj. Kad su krenuli, ona je stisnula zube. Ţulj na nozi postao je izrazito osjetljiv za ovo kratko razdoblje odmora. Sad joj je svaki novi korak agonija, zbog čega se počela pitati koliko će još moći izdrţati prije nego što zamoli Tuckera da stanu. Sumrak se brzo spustio nad planinu. Za otprilike trideset minuta, sunce će se podi ći iznad vrha, raspršujući crvenkasto-zlatni i ruţičasti sjaj preko horizonta i potom se brzo spustiti, ostavljajući šumu pod sivoplavim velom. Ellie je znala po izgledu neba da ć e dan uskoro nestati. Odlučno je hodala za Tuckerom, posve usredoto čena na djecu. Tucker još nije pronašao nikakve nove tragove. Njihovi dje čaci bi mogli biti bilo gdje. Kako bi ih pronašla, hodat ć e sve dok se ne sruši i nipošto neć e cendrati.

Tucker je usporio korake kad su zaobišli zavoj staze. Ellie ga je zbunjeno gledala dok je otkidao nešto bijelo s grane obliţnjeg drveta.  – Što je to? –  pitala je. Začulo se šuškanje papira. –  Poruka,  –  odgovorio je, izravnavaju ći zguţvani papir. –  Ovog  puta su obojica napisala poruku.

Ellie se primakla vrlo blizu njegovu laktu, isteţuć i se kako bi pro čitala svaku riječ. Vid joj  je bio zamućen zbog znoja u o čima. – Što piše?  –  'Bok, mama i tata'  – čitao je Tucker naglas. Pogledavši je, dodao je: –  Ovaj dio je od Zacha.  –   Nastavio je čitati: – 'Nismo ţeljeli da se mama brine i zato smo se vratili kako bi vam javili da smo dobro. Imamo puno hrane, a vre će za spavanje su nam jako tople, mama. Nismo ni u kakvoj opasnosti. Bucky nam drţi straţu i čuva nas od bilo kakvih nevolja. Tata ti moţe reć i koliko je oprezan i neustrašiv. Ţao nam je što smo ovo morali izvesti, ali bio je to jedini nač in na koji smo vas mogli natjerati da se urazumite i ne ćemo vam dopustiti da nas prona Ďete sve dok ne pristanete na naše zahtjeve. Dosta nam je što jedini moramo plać ati za Sammyjevu smrt.'

Ellie je dobacila Tuckeru preneraţen pogled. On je u znak odgovora slegnuo ramenima. Poč eo  je s čitanjem kratke Kodyjeve poruke.  –  'Dragi mama i tata, nadam se da ćete se brzo pomiriti. Po danu mi je zabavno, ali ovdje je stvarno jezivo po no ći bez tate i ponekad se strašno uplašim. Molim vas, pokušajte se što brţe pomiriti, u redu? Zach i ja jedva č ekamo povratak kući.' Tucker je zguţvao papir u šaci. Ellie je osjetila knedlu u grlu. –   Oni na to tako gledaju?  –   prošaptala je. –  Da oni pla ćaju za ono što se dogodilo njihovu bratu? Čak i u ovom sumraku, mogla je jasno vidjeti stiskanje Tuckerove čeljusti.  –   Jasno da to tako gledaju. Istina je, zar ne? Za njih više ništa nije isto. Onog trenutka kad je Sammy umro, raspao se čitav njihov svijet. Kako ništa nije rekla, dodao je: –   Pa, istina je. Razmisli o tome. Njihov brat je umro, mi smo se razveli, što znač i su ipak izgubili oca i obiteljski ţivot se pretvorio u pakao. Potom su se morali odseliti u Springfield, odvojeni su od mene, baka i djedova, ro Ďaka i svih prijatelja. Zašto se ne bi osjeć ali kao da oni za sve moraju platiti, Ellie?  – Zašto imam osjećaj da mene okr ivljuješ za naš razvod? –  pitala je Ellie.  – A zašto ne bih? O, kako ju je to razbjesnilo. Prihvatila bih krivicu za Sammyja, ali za sve ostalo je on kriv, ne ona. –  Nije pošteno. Ti si mene ostavio, a ne obratno. Lice mu je poprimilo čudan izraz. Jedan dugi trenutak samo je zurio u nju. Potom se, bez ijedne izgovorene riječi, naglo i ljutito okrenuo. Skinuo je ruksak i bacio ga na zemlju.  –  Zaustavit ćemo se ovdje i preno ćiti, –  rekao je odsje čenim glasom.

 – Ali još nije mrak. Podigao je palac prema nebu.  –   Nije potpuni, ali uskoro će.  –   Nakrivio je glavu prema drveću. –  Kad uĎem u šumu, nema šanse da vidim prst pred nosom.

 –  Ne moţemo li samo ostati na tragovima i još ih neko vrijeme pratiti? Oštro ju je pogledao. Nekoliko sekundi joj je zadrţao pogled i n akon toga je napetost napustila njegovo tijelo.  –  Posebna si, znaš to? Što ti misliš da trebamo pratiti ovdje, Ellie, zidne teksture i raznolike boje? Jer se definitivno nisi koncentrirala na pra ćenje.  – Mislim na našu djecu, –  rekla je povrijeĎeno.  Na trenutak je zaţmirio. Kad ju je ponovno pogledao, lagano se smješkao. Pretresavši  poruku, rastvorio ju je. – Što misliš kako je ovo dospjelo na ono drvo?  –  Dječaci su je tamo ostavili.  – Odmah je shvatila što misli i osjetila je kako se rumeni. Gledajući prema šumi, dodala je: –  Što znači da ih, osim ako im nisu izrasla krila, odavde moţemo nastaviti pratiti.  –  Točno tako. Ellie se osjećala glupo. Jedina stvar koje se mogla sjetiti u svoju obranu jest činjenica da se  brine za djecu, ali to mu je već rekla. Dotaknuo je most svog nosa.  –   Oprosti,  –   rekao je.  –  Previše burno reagiram na sitnice. Umalo sam ti odgrizao glavu bez razloga. Oprosti mi.

 –  Nema veze. Stvarno nemam ništa u glavi, samo zrak. Usta su mu se trznula.  – Da. Na koledţu si plesala oko mene, oborivši me s nogu.

Zbog nelagode je na obrazima poprimila ruţič astu boju. Prstima dodiruju ći ovratnik svoje košulje, rekla je: –  O, pa, nisam baš tako sigurna. –  Iznenada je zastala i namrštila se,  promatrajući grmlje pored njih.  –  Hmm.  Hmm. Slijedeći je, Tucker se nije mogao sjetiti u čemu bi mogao biti problem. Okretala se u krug.  –  Znam  Znam da je ovdje negdje. Otišla je skroz do grma, sagnula se kako bi pobliţe pogledala i potom zatresla glavom. Tucker je pošao za njom.  – Što  – Što traţiš?  Moj trag.  –  Moj  Na trenutak nije znao na što misli. Potom mu je sinulo da ne moţe pronać i komadić grane kojega je ostavila kako bi si ozna čila put za povratak do rje čice. Potajno se raduju ći što ju je uspio toliko zbuniti, nacerio se i prstom pokazao prema mjestu njihova piknika.   Ostavljati tragove za sobom je zaista dobra ideja. Uzdahnuvši, krenula je u tom smjeru.  –  Ostavljati Samo još moram steći malo prakse. Tucker je pomislio kako bi kantica naran časte boje mogla riješiti njezin problem. Bez nje  je u problemu. Do kasnog poslijepodneva, Ellie je ubijao ţu lj, noge su joj se od umornih pretvorile u  beskorisne, cijelo tijelo ju je boljelo i bila je toliko očajnički gladna da bi bez problema mogla  jesti i crve. Pa gdje su naši dječ aci? To pitanje joj se stalno iznova pojavljivalo u glavi zbog čega je svakog puta postajala bjesnija. Kako se usu Ďuju izvesti ovako nešto? Zaboga, na što su mislili?

 Njezin i Tuckerov problem nije njihova stvar i sigurno se ne moţe riješiti njihovim penjanjem na planinu i moţebitnim ozljeĎivanjem. Tucker je iznenada zastao. S pognuto m glavom Ellie se umalo zabila u njega prije nego što  je shvatila da je prestao hodati. Uputivši mu samo jedan pogled, znala je da nešto nije u redu. Tijelo mu je bilo napeto i gotovo je mogla osjetiti nalet njegova bijesa.

 – Što  – Što je?  Prebit ću ih na mrtvo ime kad ih prona Ďem, –  procijedio  procijedio je kroz zube.  –  Prebit Ellie je vidjela kako zuri u tlo s ubojitim sjajem u o čima. – Što  – Što se dogodilo?  –  Ne  Ne ţeliš znati.  – Da,  – Da, ţelim. Uzdahnuo je i spustio glavu.  – Ta  – Ta mala derišta. Pratili smo stare tragove. I Ellie se sada pribliţila i pogledala u dječje otiske stopala. Po njezinu mišljenju, nijedan trag se ne moţe nazvati novim, osim ako dječ aci ne stoje u njima.  –  Kako to misliš, stare tragove?

 – Mislim  – Mislim da su me prevarili. Ostavili su laţne l aţne tragove.  – Laţne,  – Laţne, kako? Pa, prošli su ovuda, zar ne? Okrenuo se. Koţa na licu mu se zategnula od bijesa, zbog č ega mu se vrh svake jagodice  jasno isticao. – Samo  – Samo pogledaj proklete otiske, Ellie. Što nedostaje? Ponovno je pogledala tragove. Vidjela je otiske oba dje čaka i nije shva ćala na što on toč no misli.  Bucky,  –   zaurlao je.  –  Danas su sa sobom u društvu imali psa. –   Zamahnuo je rukom  –  Bucky, kako bi pokazao na tragove u oba smjera.  – Vidiš  – Vidiš li pseće tragove? Ellie se namrštila. –   Sigurno sam u samom po četku praćenja tragova vidjela i njegove

stope. Moţda se udaljio od njih dok su prolazili ovuda. Znaš koliko voli ganjati nove stvari. Moţda je ugledao zeca.  Ne. Ve ć duţe vrijeme ne vidim njegove šape. Nisam siguran kad su nestali, ali u jednom  –  Ne. trenutku ipak jesu, a ja to nisam shvatio. Ljutito psujući ispod glasa, otišao je do stabla i skinuo ruksak s leĎ a.

 – Što  – Što radiš?

 –   Pa za to mi nije bilo potrebno poznavanje svake ribe u Pacifiku po imenu niti pravilan izgovor. Naravno da sam plesala oko tebe i tako te osvojila. Osmijeh mu je lagano iskrivio usne.  –   Oduvijek si bila posebna. Zna či da si sve pomno isplanirala i izračunala?

Ellie se namrštila kao da se pokušava prisjetiti.  –  Nemoj se omalovaţavati.  – Ali puno mi pomaţeš u tome. Trgnuo se.  –   Oprosti. Samo...  –   Zastao je i zatresao glavom.  –  Nije vaţno. Ispričavam se zbog ovakvog ponašanja. Svatko je dr ugačiji. Ti si kreativna i maštovita; ja sam analitič an i  pragmatičan.  –  To se zove lijevi mozak, desni mozak.  –  Da, znam, –  rekao je, cerekajući se. – U zadnje vrijeme dosta promišljam o tome.  – Promišljaš? Tu riječ jako dugo nisam čula. Zašto si promišlj ao o tome?  –  To je jedna od najve ćih tajni svemira, nije li? Ţene razmišljaju na jedan način, muškarci na drugi. Pravo je čudo da uop će moţemo i komunicirati.  – Ti misliš da moţemo? –   Ellie je odglumila iznenaĎenje.  –   Opa, koje otkri će. Kad se to  počelo dogaĎati?  Nasmijao se, upirući prstom u nju kao da drţi pištolj i povlači zamišljeni obarač .  –   Nemoj omalovaţavati nešto što funkcionira. Naše razlike svijetu daju ravnoteţu. Bilo je razdoblja u ne tako davnoj prošlosti kad su njihove kombinirane razlike č inile vrlo harmoničan i zanimljiv brak. Ellie nije mogla re ći da su stvorili ravnoteţu, ali vodili su  predivan zajednički ţivot. Podbočivši se rukama o bokove, okrenuo se kako bi promotrio šumu oko njih.  –  Ujutro ću nastaviti s poslom. Pretpostavljam da su s e vraški namučili sakriti tragove.  –  Valjda je i ovo mjesto dobro za jednu no ć. Potvrdno je klimnuo glavom.  –  Nije loše. U blizini smo rječ ice i tlo je poprili čno ravno za  podizanje šatora. Pitam se jesu li mali dripci to baš i isplanirali. Kakva vraška po ruka, zar ne, kad pomisliš da su nam oni izabrali mjesto za odmor preko noć i? Dobacila je posljednji, čeznutljivi pogled prema šumi.  –  Bit će oni dobro, Ellie. Ako se znaju vratiti kako bi nam ostavili poruku, nisu toliko daleko ispred nas, a ujedno nas i znaju prona ći. Ako bilo što krene po zlu, jedan od njih ć e doći k nama po pomo ć. Ellie se toga nije sjetila i odmah se osje ćala malo bolje. Ne osje ćajući kosti od iscrpljenosti, slijedila je Tuckerov primjer i otvorila svoj ruksak. Nakratko je razmišljala o  podizanju svog šatora, ali se ubrzo predomislila zbog bolne noge. Odgovarao joj je umirujuć i zvuk protjecanja vode. Gotovo je mogla osjetiti hladnu vodu na vrelom i bolnom ţulju. Dobacila je pogled prema vodi. Nakon što je izvadila svoje stvari na travnatu površinu,  borila se kako bi raskopčala čizme i odsutno ih izula. Bol joj je stanjila usne dok je skidala čarapu. Bila je prilično sigurna da je s čarapom skinula i malo koţe. Stišćući zube, podigla je nogavicu i stopalo umo čila u hladnu vodu. Ledeni šok   joj je odaslao vruće trnce uzduţ noge i nenadano je jauknula.  –  Kako je? Ellie je poskočila na zvuk Tuckerova glasa iza sebe. Dobacila mu je pogled preko ramena. Sudeći po njegovu zabrinutom izrazu, tek je sada uo čio golemi ţulj.  – Kvragu, Ellie, zašto mi nisi rekla da si dobila ţulj?  –  Nisam ţeljela da me pošalješ natrag. Znam koliko poludiš zbog bolova u nogama.  – Iz dobrog razloga. Imaš i uopće pojma koliko se to lako moţe inficirati? I ako to bude slučaj, kakve komplikacije moţeš   imati? Znam tipa koji je jednom dobio trovanje krvi zbog običnog ţulja i skoro je izgubio cijelu nogu.

Čučnuo je pored nje. Ne prenjeţno, gurnuo je ruku ispod njezina koljena kako bi joj izvadio nogu iz vode. Nakon pomnijeg pregleda pete, rekao je:  –   Ne mogu vjerovati da mi to nisi rekla. Mogao sam ti staviti flaster i spriječiti ovo krvarenje.  –  Bojala sam se da ćeš me poslati nazad, rekla sam ti. Osim toga, neć e se inficirati. Imam u torbici antibiotike. Stavit ću ga na ranu kad dobro isperem.  –  Svejedno si mi trebala reći. Pogledaj sad ovo. Nema šanse da moţeš nastaviti...  –   Bez obzira na sve, ne vra ćam se nazad,  –   povikala je.  –   Mogu nastaviti. Ionako ne boli  puno.  –  Ne boli puno?

Ispravio se i pošao prema kampu. Vratio se nekoliko trenutaka kasnije, no seći kutijicu Prve  pomoći. Kleknuvši pored nje na jedno koljeno, opet je pogledao ranjenu petu i potom opsovao ispod glasa.  –  Ne mogu vjerovati da su mi ove čizme to napravile,  –   rekla je.  –  Njih sam i prije nosila.

Onda su mu savršeno pristajale.  – Moţda si ih dobro namočila zadnji puta kad si ih nosila.  –  Otvorio je kutijicu i pomno je  pregledao.  – Ako ne nosiš čizme dok se ne osuše, koţa se stišće i suţava. I odjednom postane  puno tvr Ďa zbog nekorištenja. Natrljat ć u ih s kremom za obu ću. Koţa će malo omekšati i opet će ti biti udobne. Ellie je poskočila kad joj je uhvatio nogu i dotaknuo osjetljivo mjesto.  –   Oprosti,  –   prošaptao je. – Znam da vraški boli.  Nakon što joj je još malo povukao nogavicu prema gore, oprezno joj je podigao stopalo na svoje bedro. Hvataju ći je oko članka, okrenuo joj je nogu kako bi mogao vidjeti ţulj. Ellie je čvrsto stisnula šake na travi, itekako svjesna njegovih grubih, snaţnih dlanova ispod koljena. Dok joj je obraĎivao petu, čisteći ranu antiseptičnom tekućinom, lagano joj je prstima druge ruke pravio kruţne pokrete oko članka. Njeţne, osjeć ajne krugove. Stisnula je zube, ţeleć i ne osjećati tu ugodu. Zaboga miloga, pa to je samo njegov palac.  Ništa posebno. Ali naţalost, nije mogla ne osjetiti uţitak. Sa svakim pritiskom njeg ova prsta, ţivčani završetci bi joj zatitrali od ushić enja. Dobacila mu je upitan pogled. Budu ći da je pognuo glavu kako bi joj gledao stopalo, nije mogla vidjeti njegov izraz lica. Zar ju namjerno ovako dodiruje? Još jednom joj je palcem  prešao preko koţe, podsjećajući je da nije depilirala noge preko dva tjedna. Bilo joj je nelagodno jer je znala da on to moţe osjetiti. Ah, pa sad. Kao da je imala vremena za takve stvari? U zadnje vrijeme jedva da je stizala očetkati zube. Ali svejedno joj je bilo nelagod no što on moţe osjetiti hrapavu, nimalo glatku koţu,  posebice kad je vjerojatno u protekloj godini dodirivao toliko njeţne, meke koţe drugih ţena. Ellie je samoj sebi rekla kako bi se tako osje ćala i da joj nogu dodiruje neki neznanac, ali duboko u sebi je znala pravu istinu.  –  Molim te? –  izvalila je. IznenaĎeno ju je pogledao. Nije ju zavarao. Davao je sve od sebe kako bi je uznemirio i oboje su to znali.  –  Molim? –  rekao je.  –  Nemoj me tako nevino gledati. Prestani mi milovati nogu. Ne volim to. Usne su mu se trgnule.  –  Kako to misliš? Ne diram te na neki poseban nač in. Sigurno

umišljaš. Ellie nije dijelila njegovo mišljenje. Ali svejedno je zadrţala jezik za zubima. Ţelio je reakciju od nje. Nije znala to čno kakvu igru igra, samo je znala da ne ţeli sudj elovati u njoj. Kad je očistio ţulj, zalijepio joj je novi flaster koji je s unutrašnje strane imao hladnu  podlogu, gotovo meku poput ţelea. Osjeć aj je bio divan na rani. Podigao je pogled. O či su mu se, zamijetila je, sjajile od iritacije čak i dok joj se smješkao.  – Da mi više nikada nisi lagala, –  rekao je blago. –  Ne kad smo ovdje gdje jesmo.

 –  Nisam baš lagala, Tuckeru. Samo sam rekla da sam vjerojatno malo uganula č lanak. I moguće je da jesam.  –   Slegnula je ramenima i odgurnula kosu s lica.  –   Ponekad takve ozljede ne bole sve do sutradan.

 –  Nemoj mi sada pametovati, Ellie. Ako još nešto krene po zlu, ţelim odmah saznati za to. Grlobolja, bol u ţelucu ili bilo što drugo, moraš mi reći, kvragu. Ne ţelim da dobiješ upalu slijepog crijeva i da ne saznam za to dok ne postane kriti čno.  –  Oprosti za ovo. Samo sam se bojala da bi me mogao... Uhvatio joj je bradu. Stisak njegovih prstiju je bio čvrst, ali opet njeţan. –  Ne ću te poslati nazad, Ellie. Zajedno smo napravili tu djecu i zajedno ćemo ih prona ći.  –   Glas mu je postao  promukao i učinilo joj se kao da joj se primakao licu.  –   Nekad se zapitam jesi li zaboravila tu činjenicu.  –  Koju činjenicu?  –  Da smo ih zajedno napravili.  –  Nisam zaboravila da si im ti otac.  –   Nisi? Meni se čini da ti je potrebno malo osvjeţavanje pamć enja.  –   Usta su mu se razvukla u opasan osmijeh.  –  Mislim da vraški pokušavaš zaboraviti taj dio naše veze. Ali uzimajući u obzir činjenicu da je taj dio zapravo najbolji od svega, nije mi jasno zašto je to tako. Vid joj se zamaglio. Zatreptala je kako bi opet jasno vidjela. Pred o čima još uvijek vidi četiri smeĎa oka. –  Bilo nam je tako dobro, Ellie,  – rekao je njeţno. – Kako ijedno od nas moţe to zaboraviti?  Nagnula je glavu unazad kako bi ga pogledala iz daljine i srce joj je po čelo galopirati istog trenutka kad mu je jasno ugledala izraz na licu. Prepoznala bi ona nevolju kad bi je ugledala. Polaţući ruku na sredinu njegovih prsa, rekla je:  –  Tucker, mislim da ne...  – Što se dogodilo? –   izazivao ju je.  – Bojiš se svojih osjećaja kad bih te poljubio? Da ćeš

moţda izgubiti kontrolu i zaboraviti zašto si uopće tako bijesna na mene i zašto me toliko mrziš?  –  Ne budi apsurdan. Davno su prošli dani kad sam gubila kontrolu zbog tebe.  –  Stvarno? –  Primaknuo joj je tamno lice. –  Pa, onda? U čemu je problem? Još uvijek se pokušavala sjetiti kako odgovoriti na to pitanje kad su se njegove usne  prislonile na njezine. Pri prvom kontaktu, Ellie je izgubila dah i puis joj je naglo ubrzao. Svilenkasta vrelina. Zubima joj je uhvatio don ju usnu i njeţno je povukao, zbog čega je skupila

noţne prste.  –  Tucker, –  uspjela je promrmljati, – ne ţelim...  – Laţljivice, –  prošaptao joj je na usta. –  Nemoj mi reći da ne ţeliš ovo, Ellie. Vraški dobro znam da ţeliš. O, Boţe, već je zaboravila kako je spretan s ustima. Seksi grickanje, zadirkuju će lizanjem  jezikom po donjoj usni. Prije nego što je uspjela sabrati misli, krv joj je navrla u glavu i potom se brzo povukla, ostavljaju ći je slabu i s vrtoglavicom.  Negdje u podsvijesti je znala da ga treba odgurnuti od sebe, ali kad je poloţila ruke na njegova ramena, prstima je čvrsto stisnula njegovu košulju. Prošlo je toliko dugo –  dugo, dugo vremena. Mirisao je na metvicu i svjeţi planinski zrak. Miris njegova losiona poslije brijanja djelovao je na nju poput droge. Spuštajući glavu, dublje ju je poljubio, proguravaju ći jezik izmeĎu njezinih zubi kako bi kušao unutrašnjost njezinih usta. Jedno od njih je zastenjalo –   Ellie nije bila sigurna tko  –  i njeţno spajanje je iznenada postalo uţurbanije. Kao da se uplašio da bi se mogla povuć i od

njega, ovio je ruku oko njezina struka, povukao je naglo k sebi i poloţio svoju veliku šaku na njezin potiljak. Ellie se sada nije mogla odmaći od njega ni nedostajalo, on joj  je nedostajao, nedostajalo joj

da joj ţivot ovisi o tome. O, kako joj je ovo je ovako stajati pritisnuta uz njegovo snaţno

tijelo i osjećati jake ruke oko sebe, a silina ovog zagrljaja ju je umalo ostavila bez zraka.  Njegovo srce je snaţno udaralo o njezina prsa i njegovi ravnomjerni, snaţni otkucaji su bili  pravi kontrast pahuljastim leptirićima koje je ona osje ćala u svome. Uhvatio ju je za kosu, povukao glavu unazad i pognuo svoju glavu kako bi zubima uhvatio meku koţu njezina vrata. Iz grudi mu je izašao divlji uzdah koji je prethodio njeţnom ugriz u, a ta naznaka surovosti osvijestila joj je sva osjetila i postala je potpuno svjesna čiste snage koja mu struji velikim tijelom. Muškarac i ţena, velika suprotnost meĎ u njima zbog koje ga je i ţeljela toliko jako. O, Boţe, kako ju je natjerao da ga poţel i. Disanje mu je bilo nejednako, brzo i plitko, izdisaji su joj grijali koţu –   i palili je. Penjao

se poljupcima po njezinom vratu, zubi su mu bili oštri i gladni, kao da je umirao od gladi i sada se ţelio dobro nahraniti njezinim svjeţim tijelom. U tom tr enutku bi mu to i dopustila. Ljubio  ju je ispod brade, krećući se prema uhu i potom joj je zagrizao usnu resicu. Osje ćala je kao da se rastapa.  –  Sjećaš se ovoga, Ellie?

Trebala je nešto reći, samo što se ničega nije mogla sjetiti. Ne dok joj on njeţno diš e na uho, ne dok jezikom njeţno prelazi ispod uha, zbog č ega je sva izvan sebe. Prstima joj je njeţno milovao kosu. Ljubeći je uzduţ obraza, opet je pronašao njezine usne i na njih prislonio svoje, te joj utisnuo poţudni, gladni poljubac koji je bombardira o njezina, ionako već  uzbuĎena osjetila. Predobro ju poznaje, maglovito je pomislila. Zna kako je dodirnuti i gdje. Kako je uzbuditi do ludila i potom lagano smiriti. Osje ćala se kao instrument kojega svira majstor. Pomalo uspani čeno je pomislila, Odmakni se. Odmah, prije nego što bude prekasno. Samo što je već  bilo prekasno. Tako je gotovo dvadeset godina. Voljela ga je tada i neka joj Bog  pomogne, voli ga i sada. Pravo ludilo. Znala je da je to ludilo, čak i dok je gladno prilazila njegovim usnama, čvršće ga stiskala za košulju i sve više se privijala uz njega. Ţeljela je ono što joj nudi, trebala je to na razini dubljoj od razuma. Tucker. Glad ju je obuzela, stvarajuć i tupu bol u trbuhu koju je samo on mogao odagnati. O, da. Drhtala je u njegovim rukama, ranjiva na način koji ju je istodobno i uzbunjivao i uzbu Ďivao. Ista glad je isijavala i iz njega, elektrizirajući joj koţu i ubrzavajuć i puls. Gladno poseţući za njezinim usnama, prošaptao je: –  Kako ti je sada pam ćenje, Ellie mala moja? To pitanje je djelovao na nju poput kante hladne vode. Podigla je obrve i zagledala se u

njegovo tamno lice. Odjednom su joj u glavu navrle uspomene. Dovraga, što ona to radi? Ovaj čovjek joj je slomio srce na milijun komadi ća i ostavio je bez osvrtanja. Kolike je noći provela  posve budna, sanjare ći upravo o ovome, mole ći se da joj se vrati i suzama natapaju ći jastuk  –  trebala ga je, ţudjela je za njim i šaputala njegovo ime? Gdje je tada bio? Ellie je točno znala gdje je bio  – s

drugom ţenom. Prizori su joj navrli pred oč i, prizori Tuckera kako svojim snaţnim rukama poţudno prelazi preko besprijekorne koţe ljubavnice  bez lica. Osjetila je mučninu u grlu. Spustila je ruke do njegovih ramena i svom snagom se odgurnula od njega. Uhvaćen nespreman, zateturao je i skoro se sruši o. Hvatajući ravnoteţu točno na vrijeme, fiksirao ju je ispitivačkim pogledom.  –  Moje pamćenje je, –  uspjela je izgovoriti, –  kristalno jasno. Kao što je i tipično za Tuckera, brzo se sabrao. Ni u jednom trenutku ne skidaju ći pogled s nje, obrisao je usta s gornjom stranom ruke.  –  I?  – I ništa, –  procijedila je s drhtavim glasom.

Teško je progutala knedlu. Puls joj je još snaţno tukao. Kosti su joj se činile kao topli ţele. Lako se mogla zamisliti kako leţi na leĎ ima na travi i preklinje ga da vodi ljubav s njom dok mu istovremeno kida odje ću. Zbog toga je ţudjela za trač kom zdravog razuma.  – Da to više nisi pokušao, Tucker. Nisam zainteresirana. I toč ka.

Usne su mu se razvukle u zadirkuju ći osmijeh, a o čima joj se rugao.  –   Meni se to nije

doimalo pogreškom, mala. Ustvari, mislim da je to najpametnija stvar koju sam napravio u zadnje tri godine. A što se tiče tvoje nezainteresiranosti, neznanca moţda i moţeš prevariti, ali mene ne. Predobro te poznajem. Uhvatio je njezine čizme i ustao se.  –   Namazat ću ih s kremom. Obuci čarapu kako bi ti rana ostala čista dok se budeš vrać ala u kamp.

Okrenuo se i otišao. Ellie je još drhtala kad se s rječ ice vratila u kamp. I, da, itekako je bila ljuta. Toliko ljuta da  je ţeljela skočiti Tuckeru na leĎa, uhvatiti mu lice i prstima iskopati oči. Proklet bio, proklet  bio, proklet bio. On je gad. Mrzi ga iz dna duše. Vjerojatno se samo dosaĎivao i traţio malo razonode. Pa, na nju moţe zaboraviti. S drhtavim rukama od bijesa, uronila je u svoj ruksa k traţeći čisti par čarapa. Kad je Tucker završio s mazanjem njezinih č izama i vratio joj ih, otela mu ih je iz ruke bez ijedne izgovorene riječi.  –  Ništa od 'Hvala ti, Tuckeru'? –  pitao je leţerno. Ellie je razmišljala treba li ga udariti u koljeno. –  Hvala ti, –  procijedila je. Zapucketao je jezikom.  – Vidi, vidi, ona je stvarno bijesna. Moţeš li mi reći zašto te toliko razljutio jedan običan poljubac? Borila se s obuvanjem čizme.  –  Kriva noga. Protjerala je zrak kroz zube kad je vidjela da ima pravo. Opet je skinula čizmu.  –   Ostavi me na miru! Traţim li moţda previše?  –   Samo sam te poljubio. Prema na činu na koji se ponašaš, č ovjek bi mogao zaklju čiti da sam te prisilio. O, kako je ugodno to  Ne ţelim pričati o tome.

čuti. Kad se prisjetila kako se privila uz njega, poţeljela je um rijeti. – 

 –  Nikada ne ţeliš prič ati o tome. Koliko sam to ve ć puta čuo? Je li ti ikada palo na pamet da probleme izmeĎu nas nikako ne moţemo riješiti ako uporno odbijaš prič ati o njima?  –  IzmeĎu nas ne postoje problemi. Izme Ďu nas nema ni čega i točka.  –   Ugurala je nogu u čizmu i počela petljati s vezicama. –  Samo me ostavi na miru, Tuckeru. Ozbiljna sam.  – Ili što? Zastala je kako bi ga izbezumljeno pogledala.  – Ostalo je visjeti u zraku 'ili ću'. Samo sam pitao što namjeravaš uč initi ako te ne  poslušam. –  U o čima mu se nazirala zloba. –   Objesit ćeš me i ostaviti da visim dok ne umrem? Mučit ćeš me?

 –  Ne budi smiješan.  – U pravu si. Potpuno je smiješno. Teţi sam od tebe skoro duplo. – Čučnuo je i maknuo joj ruke ustranu kako bi joj pomogao s vezicama.  – Što god da si pripremila za mene, č ini se da ću uskoro otkriti. –  Nasmiješio se i namignuo joj. –  Definitivno te ne namjeravam ostaviti samu. Pokušala mu je odgurati ruke kako bi sama zavezala vlastite vezice. Poloţio je ruku na nju.  –  Ma daj, Ellie. Bio je to samo poljubac. Samo poljubac? Njemu, moţda, ali njoj nipošto. S tim poljupcem joj je opet povrijedio srce i to mu nikada ne će oprostiti. Čekao je da obuje i drugu čizmu i potom joj zaveţe vezice. – Kako ţulj? –  pitao je. Omekšana koţa čizama i debeli flaster činili su čuda. Ustala se i odjednom otkrila kako moţe čak i hodati bez da je ubija bol na peti.  –  Odlično je. Hvala ti. I on se ustao i stao pored nje.  –  Obavještavaj me. Kad te ponovno zaboli, vrijeme je za novi flaster.

Tada ju je ostavio kako bi na brzinu podigao oba šatora dok je ona za vatru skupljala kamenje i sitno drvlje. Stavljala je kavu u mali lon čić kad joj se pridruţio pokraj vatre.

Osjećajući njegov pogled na sebi, Ellie je promašila lonč ić i nešto kave prosul a po mokroj ruci. Praveći grimasu, obrisala ju je o traperice i potom spustila poklopac lon čića.  –  Dobro si? O, sjajno je, baš sjajno, razmišljala je stavljajuć i lončić povrh vatre da proklju ča. Svjesna njega u svakoj pori svoga tijela, ali ina če, sasvim s jajno. Kad bi bila poštena, ne bi baš za sve mogla okriviti samo njega. Da, poljubio ju je, ali za ostalo je sama kriva. Privijala se u njega, ţeljela ga. Mora otići na pregled glave. Ostavio ju je, podsjetila se, i otada je bio s mnogim

ţenama i uţivao u ţivotu dok se ona borila kako ga zaboraviti i pokušavala pohvatati razbijene djeliće svog ţivota kako bi mogla nastaviti. Gdje joj je ponos? Mora ga prona ći, pomislila je, i to brzo. Osim dje čaka, on joj je još  jedini ostao. Sagnuo se kako bi razmaknuo drvlje, potom se uspravio i obrisao ruke trljaju ći ih o traperice.  –  Znam da si vjerojatno gladna, ali prije nego što se spustim dolje uloviti nam večeru, mislim da ću malo prošetati. Ellie je još uvijek č učala pored kamenja i kroz maglu ga je pogledala.  –  Pr ošetati? Jesi  poludio?  Nasmijao se. –  Ne zbog uţitka. Mislio sam napraviti krug i vidjeti što ću pronaći. Ellie se najeţila. Počela je pogledavati uokolo.  –   Nemoj gledati,  –   rekao je blago.  –  Ponašat ću se kao da idem prema rječici u ribolov. Potom ću se okrenuti i poći u drugom smjeru. Kad sam pronašao onu poruku, mislim da su

mali dripci moţda ostali ovdje negdje u blizini jer se boje. Ellien vrat se skoro uko čio jer se vraški trudila i dalje gledati ravno u njega. –   Dobro misliš.  Namignuo joj je. –  Tko z na? Moţda se vratim s dva kapitalca u rukama.  –  O, nadam se, –  rekla je. –  Sretno. 

Promatranje staraca je strašno dosadno, pomislio je Zach pospano. Tata im je otišao u ribolov, a mama im se, nakon pro čišćavanja vode i punjenja kantica, opet sklup čala pored vatre. Kody je ve ć hrkao, a Zach je, umoran od tako napornog dana, bio u iskušenju da slijedi njegov primjer. Bucky je, leţeć i izmeĎu njih, takoĎer potiho hrkao. Postoji nešto u hrkanju što  privlači druge ljude na spavanje. Zach se okrenuo kako bi se bolje namjestio i protrljao lice. Trbuh ga je bolio zbog

dugotrajnog leţanja na zemlji. Bio je u iskušenju da sjedne, ali još nije pao mrkli mrak, a njihov tata ima oko sokolovo. Upravo se u tom trenutku za čulo pucanje grane. Grane su stalno pucale u šumi i Zach bi to moţda i ignorirao. Ali Bucky se odmah probudio, ponjuškao zrak i poč eo mahati repom. Uzbuna. Zach je brzo zgrabio Kodyja za rame i pretresao ga.  –  Mislim da tata dolazi! –  prošaptao je uspaničeno. Kody se uspravio, protrljao o či kao da tjera san i potom napeto pogledao okolo. Zadrţali su dah kako bi mogli osluhnuti. Bucky je tiho zacvilio. Potom su za čuli korake. Poskočivši na noge, poč eli su mahnito tr čati. Bucky je pošao za  njima i potom se okrenuo kako bi potr čao prema njihovom ocu.  –   Bucky!  –  Zach je povikao što je stroţe mogao, ali glasom koji neće daleko otputovati. –  Ne! DoĎi! Pas je jedan trenutak plesao na mjestu. Potom je poslušao Zacha i potrč ao uzbrdo.  –  Zachariah!  –  prolamao se glas njihova oca kroz šumu. –  Čujem te! Da si se odmah stvorio ovdje!

Zach je još ubrzao, uhvativši Kodyja za ruku kako bi ga povukao za sobom. Nema šanse da će odgovoriti kad tata koristi ovakav ton. Još neko vrijeme je Zach mislio da č uje tatu kako tr či za njima i zato je nastavio bjeţati naprijed sve dok nije ostao bez snage. Kad su se on i Kody umorili, srušili su se pored jednog

stabla, boreći se za zrak i hvatajući slezenu. Na prohladnom ve černjem zraku, znoj se doimao ljepljivim i slatkastim.  – Misliš li... da nas još lovi? –   Kody je jedva izgovorio. Sada je potpuno mra čno u šumi. Zach je progutao i pokušao osluhnuti oko njih. U ušima je čuo samo šumove. –   Ne znam,  –  odgovorio je drhtavo. Bucky je leţao pored njih. Pas više nije mahao r epom niti se doimao uzbu Ďenim. Zach je to shvatio kao dobar znak.

 – Mislim da je odustao. Previše je mračno da bi slijedio naše tragove, a utekli smo previše daleko da bi mogao slijediti naše zvukove. Kody se naslonio le Ďima o drvo i povukao koljena prema bradi. Još uvijek teško dišuć i,  prebacio je jednu ruku preko trbuha. U tami su slova na njegovoj majici sjajila jezivo bijelom  bojom i prve dvije rije či od OTIŠAO SAM U RIBOLOV, gibale su se u valovima sa svakim  podizanjem i spuštanjem njegovih prsa.  –  Skoro nas je ulovio. Odsad ćemo morati biti oprezniji.  –  Zach je brisao kapi znoja s lica.  –  Da, – sloţio se. – Shvatio je da ih promatramo. Moţe nam se opet pokušati prišuljati.  –  Ne moţemo mu dopustiti da nas ulovi, –   rekao je Kody bojaţljivo. –   Onda će nas samo odvesti kući i ništa se neć e promijeniti. Zach je imao svoje razloge zbog kojih ne ţeli da se to dogodi i na samom poč etku ove misije je vjerovao da su razlozi njegova brata potpuno isti. Sad je po čeo shvaćati da Kody moţda ima na kocki i više od njega. Kako je to moguć e, nije znao. Bio je to samo njegov  predosjećaj.  –  Ako se ne pomire, onda tako mora biti,  –  rekao je. –  Morat ćemo to prihvatiti. Kody se zagledao ravno ispred sebe i ništa nije rekao. Č inilo se kao da  je prošla vječ nost  prije nego što je opet progovorio. –   Moraju se pomiriti,  –   rekao je.  –   Jednostavno moraju i gotovo. 

Ellie nije voljela po mraku biti sama. Nije mogla vidjeti dobro iza vatre i osje ćala se kao da neke zvijeri zure u nju. Samo se nadala da nijedna od njih nije ogromna, s velikim zubima i slinava. Umalo je skočila na noge kad se Tucker iznenada pojavio kod vatre. Srce joj se popelo u grlo i počelo brzo kucati dok je po kušavala sakriti svoj strah. –  Pa?  –  Bili su tamo,  – rekao je s dubokim glasom od ţivč anosti.  –  Sve je jako suho i čuli su me

kako dolazim. Pobjegli su prije nego što sam stigao do njih.  –  Vidio si ih? Prišavši prilično velikom grmlju, pokidao je granu.  –   Nisam, ali sam ih čuo. I znam da su oni čuli mene. Vikao sam da se vrate, ali nastavili su bjeţati. Neko vrijeme sam išao za njima; ali ubrzo sam ih izgubio. Ljuljajući se na noţnim prstima, Ellie je zamišljeno gledala u vatru. –   Barem znamo da su negdje blizu. Sad sam malo manje zabrinuta.

 – Da, i to je nešto. – Pregledavao je šumu oko njih. U daljini se začulo glasanje kojota. Barem je Ellie mislila da je to kojot sve dok nije ugledala Tuckera kako se uko čio i okreće u tom smjeru. Kosa na vratu mu se nako striješila. Rijetko ga je viĎala da ovako reagira na no ćne zvukove u divljini.  – Što je to bilo? –  prošaptala je.  Naćulio je uho i slušao. Kad se zvuk opet začuo, zamišljeno se namrštio.  – Što je to? –  ponovno je pitala. Slegnuo je ramenima i nasmiješio se . –  Vjerojatno samo kojoti. Ellie je znala bolje od toga. Tucker Grant nikada ne rea gira ovako zbog kojota.  –  Zvučalo je kao...  –   Glas mu se prekinuo. Potom je opet slegnuo ramenima.  –   Ne znam.  Nekako druk čije.  –   Pogledao ju je preko vatre.  –   Vjerojatno samo umišljam. Je li tebi zvuč alo čudno?

Sad kad je Ellie razmislila o tome, činilo joj se čudnim.  –   Malo,  –   priznala je. Sva se najeţila. – Što ti misliš da smo čuli?  –  Vjerojatno samo kojote. –  Vjerojatno? Klimnuo je glavom.  –  Postoji vrlo mala mogu ćnost da je šumski vuk.  –  Mislila sam da u ovom podru č ju nema nikakvih vukova. U rukama je vrtio granu, testiraju ći snagu.  –   Godinama ih nije bilo. Nedavno su se ipak  pojavili. Nastanili su ih prije par godina u Yellowstoneu u Idahu. Sad su ih nastanili i u Washingtonu i sami su migrirali u Oregon. Prije par godina su pronašli vuka s ogrlicom za  praćenje iz Idaha na samom sjeveru kod rijeke John Day. Vratili su ih nazad u Idaho, ali onda

 je drugoga udario auto juţno od Baler Cityja.  –  To nije daleko odavde, posebice ne ako su uspjeli sami do ći iz Yellowstonea u Idahu.  – Tako je, sigurno su došli ovamo, samo je pitanje u kolikom broju. Ellie je protrljala ruke. – O, Boţe, napadaju li oni ljude?  –  Pretpostavljam da bi mogli ako su gladni. Vukovi su vrlo lukavi i love u čoporima i zato su prilično neustrašivi.  – Što je s dječacima?  –  Ma oni su sigurni. Kao prvo, zajedno su, a ujedno imaju i Buckyja sa sobom. Vukovi su uglavnom poput svih ostalih divljih zvijeri. Ako i kada ogladne dovoljno da bi napali čovjeka,  preferiraju osamljenike jer mogu na svojoj strani imati faktor iznenaĎenja. Ovo je bilo malo utješno. Ellie se ipak i dalje brinula. Kad je ponovno zač ula glasanje ţivotinja, dobacila je Tuckeru preplašeni pogled.  Nasmijao se.  –  Vjerojatno su to samo kojoti, dušo. Koliko godina već šećem ovim  planinama i nikada još nisam vidio ni jednog vuka. Nisam to trebao ni spominjati. Sad si sva uzrujana.

 –  Ne mogu prestati misliti na djecu samu u šumi.  –  Oni su dobro. Vjeruj mi. Nema šanse da im se vuk niti bilo koja divlja ţivotinja pribliţi dovoljno da ih Bucky prethodno ne upozori.

Ellie je uzdahnula s olakšanjem. Potom se sjetila još neč ega.  –  A što je s nama? Mi nemamo psa da nas upozori.  –  Istina.  –   Zagledao se u tamu.  –  Ništa se ne brini. Zajedno smo i imamo vatru. Samo ostani na oprezu.  Na oprezu? Ellie je s nelagodom pogledala preko ramena. Izvlačeći dţepni noţić  iz traperica, čučnuo je u blizini vatre kako bi napravio koplje od grane. Na samom vrhu  je izrezbario oštru kuku. Kad je završio, iz ruksaka je izvadio baterijsku svjetiljku i krenuo prema rje čici. Ellie je skočila na noge. – Kamo ideš? Zastao je i naglo se okrenuo.  –  U ribolov. Gladna si, je li tako? Bila je previše nervozna da bi osjeć ala glad. Opet je čula kojota. Njezinim prestrašenim ušima zavijanje se činilo nekako bliţim. Potrčala je i zaobišla vatru. –  Idem i ja s tobom, ako

nemaš ništa protiv. Izraz lica odavao je koliko je iznena Ďen. –  Mislio sam da si ljuta na mene. Uputila je još jedan zabrinut pogled prema šumi i potom ga vratila na č istinu. Iza vatre je mrkli mrak i lako je zamišljati ţivotinje kako se miču u daljini. –  Prebrodila sam to.  –   Stvarno? To je novi rekord.  –   Pravilni bijeli zubi zacaklili su se pod svjetlosti vatre i

 poznati smiješak mu je podigao jedan kut usana. –  Ne brineš se zbog vukova, zar ne?  –  Onako.  – Čak i da jesu ovdje negdje, iako tvrdim da nisu, nipošto se ne bi pribliţili vatri. Ellie je ubrzala korake kako bi ga svejedno sustigla.  –   Dobro je to znati. Ali ipak bih rado ostala uz tebe. Sigurniji smo kad smo zajedno, zar ne?  –  Valjda je tako.

 Nastavili su hodati. Ellie se trudila drţati korak s njim dok se tama ovijala oko njih. Poč eo  je puhati vjetar i čujno se probijati kroz grane stabala. Od tog hu čanja ju je hvatao sve ve ći strah. – Što je to?  –  Koje?  –  Taj zvuk.  Nacerio se i zagrlio je jednom rukom. Čvrsto je povlačeći prema sebi, utješno joj je  potapšao ruku. – Savršeno smo sigurni, dušice. Vjerojatno u krugu od sto pedeset kilometara ne postoje nikakvi vukovi.

Dušice? Bilo joj je na vrhu jezika, ţeljela je protestirati, ali s obzirom na okolnosti, shvatila  je da o tome mogu porazgovarati i kasnije. POGLAV LJE 11

Tik pred zoru sljede ćeg jutra, Ellie je već  bila budna kad ju je Tucker došao buditi. Zahvaljujući vukovima, kojotima ili čemu god, probdjela je ve ćinu noći. U jednom se trenutku

toliko uplašila da je poţeljela otići kod Tuckera u njegov šator, ali zdrav razum joj je došao upomoć prije nego što je uspjela nepromišljeno reagirati. Kao rezultat toga, sad je posve iscrpljena. Svaki mišić u tijelu joj je vrištao dok se okretala kako bi ustala iz vre će za spavanje, nakon čega je morala obuti čizme. O, kako mrzi kampiranje. Tijekom njihova braka, nije joj se činilo tako strašnim. Tuckerovo krupno tij elo ju  je grijalo čak i za najhladnijih no ći i uvijek je sa sobom nosio dvije vunene deke za podlogu u njezinoj vreći za spavanje. Sad nema više toga luksuza, razmišljala je mrzovoljno. Kad je odjenula jaknu, izašla je iz svog šatora. Gol do pojasa, Tucker  je čučao pored vatre i  brijao se. Njegova posudica s vodom je stajala na rubu kamenja kako bi voda bila topla. Ellie nije bila sigurna što joj više odgovara, lonč ić  kave u blizini vatre ili pogled na njega napola odjevenog. Prebacio je ručnik preko debelog vrata i bijela tkanina ru čnika samo mu je

naglašavala tamno tijelo. Ramena, pomislila je. Ima apsolutno prekrasna ramena, preplanula od izlaganja suncu i lijepo oblikovanih mišića. Ellie ga je u prošlosti č esto znala promatrati, diveći se njegovom

 boţanstvenom izgledu. Ponekad je, kad bi se pruţila prilika, prelazila rukama preko tog tijela, uţivajući u svilenkastoj teksturi njegove koţe, nevjerojatne tvrdoć e ispod i topline koja je isijavala iz njega. Često su, ako ne gotovo i uvijek, ti njezini dodiri dobivali odgovor od njega i zbog toga su se znali iskradati kako bi vodili ljubav, dok je lokacija te aktivnosti ovisila o satu i činjenici jesu li im djeca budna ili ne. Ellie nije mogla ni nabrojati koliko ju je puta vlastita fascinacija njegovim fizičkim izgledom odvela u ormar  –  ili u spremište sa zaključanim vratima.

Zbog tih uspomena se sada nasmiješila. Potom se prekorila. Prestani. Sa zrelosti dolazi do svakakvih promjena, uvjeravala je samu sebe. S obzirom na izbor izme Ďu ramena i svjeţe kave, sada  bi svaki put izabrala kavu. Otišla je do lonč ića kako bi si nato čila šalicu. Dok je otpijala gutljaj, pogled joj je pao na njegova dobro razvijena prsa i opekla je jezik. Namjerno ju izluĎuje, shvatila je. Svaki idiot bi znao da je totalno neprikladno tr čkarati okolo napola

razodjeven u miješanom društvu. Ali on ipak nije tr čkarao okolo. Barem bi joj se tada bilo teţe diviti spektakularnom  pogledu. On je zapravo samo čučao, pokazujući joj svoje tijelo u svoj svojoj veli čanstvenosti. Većini muškaraca se trbu si malo objese preko pojasa traperica kad su sagnuti. Tuckerov je bio tako utegnut i mišićav da se nije nimalo presavio. Kad se malo uspravio kako bi isprao britvicu u vodi, mišići njegovih bedara po čeli su se nazirati pod trapericama.  –  Kako si jutros? –  pitao je raspoloţeno.  –  Prekrasno.  – Tako je loše? –  Nacerio se i dobacio joj znatiţeljan pogled. –  Kako peta?

 –  Začudo, to je jedini dio mog tijela koji me ne boli i zato je valjda puno bolje.  – To je dobro. A što je s ostatkom tebe?  – Upala mišića. Osjećam se kao da sam izgurala dvadeset rundi u borbi s prvakom svijeta teške kategorije, a majmun nije nosio rukavice.  Nasmijao se. Ispuštajući britvicu u vodu, povukao je ru čnik s ramena i obrisao lice. Potom  je prstima prošao kroz kosu, razbarušivši je, zbog čega je izgledao još više seksi. Nakon što je oprao britvicu i bacio prljavu vodu, vratio je brija ći pribor u ruksak i odjenuo košulju.  – Ti zapravo trebaš, –   rekao je, ustajući se,  – lijepo, toplo kupanje i masaţu cijelog tijela.  Ne mogu ti nadoknaditi kadu, ali dobar sam u masiranju. Ellie je podigla slobodnu ruku.  –  Ne, hvala.  –  Ma daj.  –  Kop čajući svoju košulju, obišao je vatru. –  Zašto

bi patila čitav dan kad ti sve

to mogu olakšati za deset minuta? To ju je i zabrinjavalo, njegova sposobnost da se zbog njega osje ća divno. Dok joj se  pribliţavao osjećala se pomalo poput zeca kojega progoni krupni predator. Stao je iza nje i

 poloţio joj ruke na ramena.  – Zaista ne ţelim... –   Ostatak je progutala kad je po čeo micati ruke, stišć ući je i puštajući. Stenjala je poput ţene koja dostiţe orgazam. –  Oh.  –  Dobar osjećaj?  –  Pal čevima joj je čvrsto prelazio preko kraljeţnice i radio divne kruţne  pokrete preko svakog mjesta koje ju je boljelo.  –  Tako treba. Samo se opusti.  –  Sagnuo se i dah mu je sada bio pored njezina uha.  –  Dopusti mi da ti pomognem. Ellie se počela smijati. –   Nemoj da ti padnu na pamet neke gluposti. Umrijet ćeš za manje od minute ako me dirneš tamo gdje ne bi treb... O -hh, ovo je tako divno.  –   Trebala joj je sva snaga volje koju je posjedovala kako se ne bi potpuno prepustila njegovim spretnim rukama.  –  O, Tucker.

Vještim prstima je stiskao bolna mjesta izmeĎ u njezinih lopatica.  –   Nasloni se nazad. Drţim te, ne moraš se bojati. –  Poloţio je ruke oko njezina struka i polako se penjao preko rebara sve dok se kruţnim pokretima nije opasno pribliţio njezinim grudima. –  Nemoj mi se sada napinjati. Ostani mlitava kako bih te mogao razmasirati. To joj je sada bila najmanje briga.  –  Prosut ću kavu.  –  Iskapi je. –  Vruća usta su mu bila sasvim blizu njezina vrata, dahom joj je razmicao kosu i zbog njega joj se najeţila koţa na vratu. – Boţe, Ellie, fantastična si. Oči su joj se, koje je skoro zatvorila, sada naglo raširile kad je shvatila što radi. Trgnula se i uspravila, umalo prosuvši svu kavu. –  Dosta je, hvala ti. Bolje mi je. Stvarno jest.

Ruke je spustio dolje do njezinih bokova i prstima kruţio po bedrenim kostima kako bi je mogao čvrsto stisnuti.  – Čega se toliko bojiš, Ellie? Samo trebaš reć i i ja ću odmah stati. Znaš to.

 –  Prestani! –  vrisnula je.  Nasmijao se i gricnuo joj vrat.  –  Ti si hladna ţena. Bio bi to prekrasan nač in za započinjanje dana. Ne mora biti komplicirano, znaš. Razmišljaj o tome kao o maloj šetnji po stazi uspomena, za dobra stara vremena, ako ništa više. Nekad nam je bilo tako dob ro zajedno. Ellie se odmakla od njega. Čvrsto drţeći svoju šalicu kave kao da ć e joj ona dati snage, okrenula se licem prema njemu. –  Odrekla sam se.  –  Seksa? –  Zvučao je poprilično prestravljeno.  –  Ne potpuno. Samo s tobom.

 – Zašto seksa sa mnom?  –  Nisam  pobornik neurednog seksualnog ţivota. Zbog sigurnosti i ostalih razloga, ne  prakticiram seks s onima koji jesu. Podigao je obrve gotovo do ruba čela. – Optuţuješ me da imam mnoge partnerice?  Nevin izgled njegova lica toliko ju je naljutio da ga je poţeljel a odalamiti.  –  Nisam to baš tako rekla. –  Naglo je trgnula rukom kako bi prosula ostatak kave. Teku ćina je pogodila vatru i odmah se podigao oblak dima.  – I, molim te, nemoj ni pokušavati poricati. Čula sam sve o onoj

ţenskoj sličnoj Jennifer Lopez s piercingom u jeziku, Tucker, i osobno sam vidjela Liz. Samo Bog zna koliko si u me Ďuvremenu imao ţena.  –  Dovraga, o čemu ti pričaš? Jennifer Lopez!  –  Kody mi je ispri čao sve o njoj.  –  Kody?  –   Djelujući iznenaĎeno i zatečeno, počešao se ispod uha i namrštio se. –  A što ti  je točno rekao?  –  Samo da je mlada, prelijepa i da si se totalno zaljubio u nju. Jače se namrštio. – Stvarno? Nije li zanimljivo da se te ţene uopć e ne sjećam.  –  Djevojke,  –   ispravila ga je.  –   U mojim krugovima, to se zove zloupotreba mladosti i naivnosti. Podigao je ruku s otvorenim dlanom prema naprijed i pokazao joj prstom da slobodno nastavi. –  Hajde, nastavi samo. Daj mi detalje.

 Nije mogla vjerovati kako se moţe tako ponašati. Koja hladnokrvnost. Kako se samo usuĎuje praviti da ne zna o čemu ona pri ča? Bijes joj se popeo u grlo.  –   Rane dvadesete? Predivan ten? Lijepe sme Ďe oči? Vitko, čvrsto tijelo? Sjećaš li se sada? Prekriţio je ruke. Zaškiljivši na jedno oko, nasmiješio se. –   Ne, zapravo se ne sje ćam.  Nikad nisam izlazio ni sa kim tko tako izgleda.  –  Jedan trenutak je oklijevao.  –  Zapravo, nisam izlazio uopće ni sa kim, bilo kakvog izgleda. Osim Liz, naravno, ali samo platonski i upravo sam zbog toga rekao kako stvari stoje me Ďu nama kad je rekla da je moja bolja polovica. Mogao je stajati pred njoj i čitav dan poricati, ali Ellie je znala da joj njezini dje čaci ne bi lagali.  –   Zbog toga je rekla onu uvredu na ra čun moje izvedbe u krevetu,  –   dodao je.  –   Moja izvedba je bila loša zato što je uopć e nije ni bilo, ni s njom niti s bilo kojom drugom.

 – Baš. Reci mi što god hoćeš, sve ti vjerujem. Isturio je bradu. Zeleni odsjaj u njegovom sme Ďim o čima rekao je Ellie da postaje ljut. Što se nje tiče, i to je u redu.  –   Kad smo se već dotakli Liz, hajdemo raščistiti onda još nešto, –   nastavio je.  – Što god misliš da si vidjela jučer kad si me zaskočila kod automobila, uvjeravam te da sigurno nisi vidjela erekciju.  –  Stvarno?  –   Ugurala je jedan prst u ručku šalice i zavrtjela ga. –  A što si radio? Bio si moţda na povećanju penisa? Ţila na sljepoočnici je poskočila i počela pulsirati. Ravno u ţivac, pomislila je sretno. Pogodila mu je bolnu to čku.  –  Ne sjećam se da si imala ikakvih primjedbi za tu konkretnu stvar. Ellie je slegnula ramenima.  –  Naravno da nisam. Nisam ti htjela potkopati krhki muški ego. Osim toga, tada nisam imala s čime usporeĎivati.

 – A sada imaš? Samo mu se ponovno draţesno nasmiješila. Sad su mu pulsirale obje sljepooč nice. Bila je  beskrajno zadovoljna. Ovo jutro je po čelo zaista grozno, ali sada je postajalo sve bolje i bolje.  –  Jesmo li završili s ovim dosadnim razgovorom?  –  Nismo, – zareţao je. –  Nisam završio.  Nasmiješila mu se umjetnom slatkoć om. –  Ja jesam. Hvala ti na najnovijim informacijama iz tvog seksualnog ţ ivota, ali nisam zainteresirana, ni zbog dobrih starih vremena, a potpuno nezainteresirana za šetnju po stazi uspomena. Moje uspomene na nas definitivno nisu onakve da ih se ţelim prisjećati.  –  Naglo se okrenula od njega.  – Predlaţem ti da se odjeneš. Mora mo skupiti stvari i krenuti dalje. Čula je udaranje njegove

čizme u tlo. Oblak prašine koju je podigao umalo ju je pogodio u straţnjicu. Otplesala mu je iz dometa i zagledala se u njega. Tucker je uvijek bio onaj smireni kad bi se prepirali, onaj koji je u spješno kontrolirao svoje ţivce.

Opet je šutnuo zemlju i opsovao. –  Ti uvijek to radiš. Samo naprijed. Idi, do vraga. Razgovor je opet završio. Znaš u č emu je tvoj problem, Ellie? Prevelika si kukavica da mi se izravno i do kraja suprotstaviš i zato jednostavno uvijek odlaziš.  –  Nisam kukavica!  – Dokaţi. Vratila se do njega, spoti čući se sa svakim novim korakom. Kad je kona čno stigla do odredišta, zabila je vrhove svojih č izama u njegove.  –   U redu! Ovdje sam i suo čavam se s tobom. Ţeliš razgovarati? Pa, poč ni pričati! Objasni mi zašto bi mi tvoji sinovi u detalje opisivali tvoje djevojke ako uop će nisi imao nijednu?! Sagnuo se kako bi stavio svoj nos u razinu s njezinim.  –  Moţda iz istog razloga zbog kojega su meni u detalje opisivali tvoje seksi dečke.  –  Mo je, što! – Ellie se trgnula istog trenutka kad je to izgovorila. Nema šanse da bi njemu ţeljela otkriti kako nije imala nikakve deč ke, bili oni seksi ili ne. Pa... imala je Marvina,  podsjetila se. Ali on se jedva i ra čunao. Svakog puta kada bi je ljubio, s talno bi mislila na popis stvari koje mora kupiti u supermarketu.  – Čula si me,  –   urlao je.  –   Detaljno su mi opisali svakog tvog de čka. Čak sam jednog od njih i vidio. Randall, mislim da se tako zvao. Zgodan, tamnokos, frajer u odijelu. Jedne ve čeri kad sam dovezao dečke, izlazio je na prednja vrata. Zach je rekao da ti je on novi de čko. Ti

sada meni pametuješ i predbacuješ. Nije izgledao dan stariji od dvadeset godina.  –  Randall? – Ellie je odmakla lice od njega i zbunjeno trepnula. Koliko god nije ţeljela  da Tucker sazna kako je od razvoda u celibatu, jednako tako nije htjela ni da misli kako je spavala s tinejdţerom. Za razliku od njega, ona se drţala osnovnih pravila. –  On je Jehovin svjedok.  – Boli me dupe je li Ţidov, Katolik ili Musliman. Ipak je mušk arac i sudeći prema dečkima, imala si nešto s njim.  –  S Randallom? On je samo...  –  Ellie se nasmijala i zakolutala očima. –  Daj, molim te. On  je devetnaestogodišnjak. Jednom mjesečno mi donosi vjerske prospekte. Jedne ve čeri je bio  prolom oblaka i bio je m okar do koţe. Pozvala sam ga unutra da se osuši i sprijateljili smo se. I sada ga svakog puta kada navrati, do čekam s čašom mlijeka i kolačićima.  –  S mlijekom i kola čićima? Koliko ti mene smatraš glupim? – Uzdahnuo je i prešao rukom

 preko lica. Nakon što je jedan trenutak gledao šumu, uvukao je zrak u usta, napuhao obraze i  potom ga ispustio kroz zube.  –  U redu. Zapravo ti i vjerujem. Mislim da nisi imala ništa s Randallom; ustvari, ni sa kime. Ako su ti klinci ispri čali toliko izmišljotina, onda je sigurno  da su to isto učinili i sa mnom.  – Moji sinovi ne laţu.  – Prije tjedan dana bi se mogla zakleti da nema šanse da ikada pobjegnu od kuć e. A  pogledaj što se dogodilo. –   Duboko joj se zagledao u o či.  –   Oni su dobri klinci, Ellie. Ali trenutno ne znaju što učiniti kako bi popravili situaciju i sad ne vrijede nikakva pravila od prije. Lagali su. Pobjegli su. Gdje će to stati? Toliko snaţno se obgrlila oko struka da su je zaboljela rebra. Njezini dječ aci su lagali? Nije mogla vjerovati. Ako im je u glave usadila kardinalno pravilo onda je to bilo ono koje se odnosilo na zabranu laganja, iz bilo kojeg razloga.  –   Moji dječaci ne laţu, –   ponovila je sigurnijim tonom nego što je osjećala u sebi.

 – Jesi li se ševila s Randallom do iznemoglosti? Zbog tog pitanja je naglo isturila bradu.  –  Naravno da nisam! Nikad ne bih otišla u krevet s dečkom tih godina.  – Rekli su mi da jesi. Kad bi se uzrujao, Zach bi me brzo informirao da je Randall  provodio noći kod tebe samo kad bi oni bili kod mene u Bendu. Ellie nije mogla vjerovati vlastitim ušima. Nikada nije muškarcu dopustila da prespava kod nje i točka.  –  Lagali su,  –   uvjeravao ju je.  –  O čito i meni i tebi. Pretpostavljam da su nas samo ţeljeli učiniti ljubomornima.

 – Zašto bi to radili?  – Moţda su mislili da ć emo tako shvat iti da se još uvijek volimo. Zaţmirila je. – O, Tucker. To je tako tuţno.  –  Samo ako se ne dogodi.  –  Uhvatio ju je za bradu i podigao lice.  –  Pogledaj me, Ellie. I dalje je ţmirila, bojeći se što bi mogla vidjeti ako bi ga poslušala.  –  Molim te, –  prošaptao je.  Njegov umiljati glas natjerao ju je da polako podigne trepavice. Kad su im se pogledi

susreli, njeţno se nasmiješio i prešao joj placem preko usana. –  Nisam bio ni sa jednom ţenom, ne s nekom koja izgleda poput Jennifer Lopez niti s Liz ili bilo kojom drugom. Znaš li zašto? –  Kako je ona samo stajala tamo i zurila u njega, nastavio je hrapavim šapatom: –  Zato što te nikada nisam prestao voljeti, eto zašto. Nikada, č ak ni na sekundu, nisam te prestao voljeti. Suze su joj navrle na o či.  – Ţelio sam to, –  nastavio je.  –  Ustvari, davao sam sve od sebe da te zamrzim. Ali evo me ovdje, tri godine poslije, i još te volim. Beznadno, potpuno i zauvijek. –  Kad je počela pričati, opet joj je stavio palac preko usana.  –  Znam da imamo problema, problema koji su bili ve ći od nas nakon Sammyjeve smrti. Shva ćam da smo oboje puni gor čine i zamjerki jedno prema drugome i da se toga ne ćemo riješiti preko noć i i da ćemo čak i nakon što sve to prebrodimo  još imati neke neriješene stvari. Ne znam hoćemo li uspjeti. Ništa ti ne mogu obeć ati. Znam samo da te volim toliko da moram pokušati.  –  O, Tucker.  –   Pitanje je...  –  Glas mu se prekinuo i jedan trenutak je samo šutke stajao i uporno je gledao. Potom je, glasom natopljenim emocijama, ponovno po čeo. – Pitanje je, Ellie, voliš li ti mene dovoljno da bi pokušala? Ellie ga je sada jedva vidjela kroz suze. O, kako se samo ţeljela baciti u njegovo naruč je i  jecajući mu dati potvrdan odgovor. Najve će razočaranje joj je bilo kad joj riječi nisu ţeljele van iz usta, ali i činjenica da svejedno ništa ne bi promijenile č ak i da jesu. Zato što prije tri godine nije imala dovoljno hrabrosti, nikada nije potpuno mogao shvatiti njezinu odgovornost za Sammyjevu smrt, ali ju je svejedno okrivljavao. Koliko bi je tek krivio kad bi mu ispri čala pravu istinu? Pričao je o problemima i osje ćajima koje moraju prebroditi? Pričao je o ljubavi kao da ima čarobni štapić. Lijepe su to rije či i divno ih je čuti. Ali kako bi ikada mogao prebroditi činjenicu da im je ona ubila sina? Prije tri godine je voljela ovog čovjeka sa svakim djelićem svoga tijela, ali ni to nije bilo

dovoljno da ga zadrţi pored sebe. Ako sazna što se zapravo dogodilo tog sudbonosnog  poslijepodneva, njezina ljubav prema njemu ni sada neće biti dovoljna da ostane s njom. Ostavit će ju –  opet. Ako ga ponovno pusti u svoje srce, uništit ć e ju –  opet.  Nije imala dovoljno snage pretrpjeti to po drugi put i sigurno bi izgubila razum.  Njihova ljubav je nekada bio ljubav koja se doga Ďa samo jednom u ţivotu –   nevina, nevjerojatno predivna ljubav  –  ali sad je gotova. Već je dugo nema, završila je u onom trenutku

kad je njihov voljeni sin prešao na stranu onog teretnjaka. Ne mogu se vratiti nazad. Ne mogu  je ponovno izgraditi. Uspješan brak se ne temelji na laţi, čak iako se radi o laţi zbog obzira na osjećaje onoga drugoga, ona nije dovoljno hrabra da mu kaţe istinu. Zašto i bi? Samo kako bi mu dala više municije da upotrijebi protiv nje?  – Ţao mi je, –  prošaptala je. – Ţao mi je, Tuckeru. V oljela bih da ti mogu re ći ono što ţeliš čuti, ali jednostavno... ne mogu. Činilo se da je na jedan beskona čan trenutak samo stajao i gledao u nju i uop će nije disao. Zatim joj je pustio bradu i odmaknuo se od nje, pognuo glavu i podbo čio se rukama na kukove. Kad ju je kona čno pogledao, rekao je nešto što je najmanje oč ekivala.  –   Runda broj jedan, tvoja pobjeda.  –  Molim?

 – Čula si me.  –  Ispravio je ramena i sada mu se u o čima nazirao sjaj odlučnosti.  –  Neću se  predati, Ellie. Ovako ili onako, moramo još jednom pokušati. Vući ću te za kosu na savjetovanje ako budem trebao, kleknuti i preklinjati ako budem morao, ali neka budem proklet ako i ovog puta objavim predaju. Svaka riječ koju je izgovorio poga Ďala ju je poput šake. Mislio je ono što govori; vidjela mu je to u o čima. Ta spoznaja ju je prestravila.  Nekoliko minuta kasnije su zašli dublje u šumu. Sunč eve zrake su se probijale kroz gusto granje drveća iznad njihovih glava. Ve će ptice crvenih krila premještale su se s grma na grm  pored rječice i njihovi su veseli glasovi ispunili zrak glazbom. Vjeverice su po čele izlaziti iz

svojih skrovišta, spremne krenuti u potragu za hranom. S glasnim mahanjem krila, koji se  jezivo prolomio uz rječicu, orao štekavac je napustio svoje udobno gnijezdo na vrhu drveta i  poletio široko raširenih, ponosnih krila. Ellie bi u drugim okolnostima ostala osupnuta tom ljepotom, ali jutros je previše napeta da bi je cijenila. Tucker je kruţio okolnim područ jem u  potrazi za dječjim tragovima. Vraški se namučila drţati korak s njim.  –  Opa,  –   promrmljao je kad je kona čno nešto pronašao. Č učnuvši kako bi pomnije  pogledao tragove, prešao je prstima preko zemlje i potom podigao pogled i usmjerio ga prema uzbrdici. –  Spremna za penjanje?  –  pitao je.  –  Nikad spremnija, –  odgovorila je.  Nasmiješio se i dotaknuo joj obraz dok je prolazio pokraj nje. Zbog tog znaka njeţnosti morala je zaostati korak za njim, ţivci su joj se naelektrizirali, ne samo zbog tog kontakta već  i zbog onoga što je on značio. Nije se namjeravao drţati pravila ruke -k-sebi ostatak puta. Toliko  je barem bilo jasno. Ostavljajući je da taj potez shvati kako god ho će, udaljio se od nje s pognutom glavom kako bi pregledavao zemlju ispred sebe. Ellie je pošla za njim kad je poč eo zalaziti meĎu drveće. Njezini bolni mišići vrištali su sa svakim novim korakom. Puno joj je pomogao flaster  preko ţulja na peti, ali ruksak joj se doimao najmanje duplo teţim nego juč er. Naramenice su

 joj se zarezale u bolna ramena i sva njegova teţina ju je nemilice udarala po kraljeţnici. Kad su se opet probili do rje čice, Tucker je zastao i skinuo svoj ruksak. Iz dţepa je izvadio  prekrivače obuće otporne na vodu, prevukao ih preko čizama i povukao elastične vezice do koljena. Pogledavši je, rekao je: –  Skini ruksak i prenijet ću te prijeko.  –  O, nije potrebno,  –  nervozno je protestirala. –  Mogu i sama.  – Bez prepirki. Ne ţelim da ti voda uĎ e u čizme, posebice ne zbog onolikog ţulja kojega već imaš. Ellie se nije mogla prepirati jer je pametno govorio. Odsutno je povukla naramenice svog ruksaka i čim je pao na tlo, Tucker ju je odmah podigao. Vrisnula je i čvrsto ga uhvatila za ramena. –  Nemoj me ispustiti! Uspravio se i dao joj priliku da se bolje namjesti.  –   Prije se nikad nisi bojala da ću te ispustiti.  – Tada nisi imao toliko razloga zbog kojih bi me poţ elio ispustiti.  Nacerio se. – Ţeliš li da mi nisi ono rekla o povećavanju? Ellie se trgnula, zbog čega se on počeo smijati.  –  Nemoj se brinuti. Moj krhki muški ego i nije baš toliko slabašan i razmišljam o osveti, ali na drugač iji način. Drţi se čvrsto. Ellie ga je poslušala, posve svjesna predivnog osjeć aja kad su njegove ruke ovijene oko njezina tijela. Nije osjećala ništa osim čiste snage koja izvire iz njegovog velikog, grubog i

snaţnog tijela.  Nosevi su im bili tek nekoliko centimetara udaljeni. U dahu je imao blagi miris kave. Ovako izbliza, mogla mu je vidjeti sitne bore u kutovima o čiju. A ona se pak ponovno osje ća

 poput tinejdţerice –  poput nevine petnaestogodišnje djevojčice koja se još nije ljubila. Tucker  joj je ukrao srce prije toliko puno godina i imala je osje ćaj da joj ga nikada ne će vratiti. Sudeći po izrazu njegovih o čiju i on se prisjećao. Usta su mu se skupila, produbljuju ći mu  bore na obrazima. Čini se da se zrak meĎu njima zgusnuo. Kroz glavu su joj prošle predivne,

senzualne uspomene. Prisjetila se točno kako njegove velike ruke klize njezinom koţom, kako  je to upasti u meki, strastveni poljubac koji joj grije krv i ubrzava puls. Zakoračio je u vodu. Ellie je zadrţala dah kad je osjetila kako mu noga proklizava na kamenu. Rječica je bila  plitka, doseţe mu samo do koljena, ali struja je jaka i oteţava mu hodanje.  Nije se trebala zabrinjavati, shvatila je nekoliko sekundi kasnije. Prenio ju je bez problema.  Na drugoj strani rječice ju je zabacio na tlo, pridrţao dok nije uhvatila ravnoteţu i potom se vratio po njihove ruksake.  –   Hvala ti,  –  rekla je kad joj se ponovno pridruţio na drugoj strani rječ ice.  –   Voda je sigurno ledena. Udarajući čizmama po zemlji, otresao se vlage i rekao joj:  –  Srećom s ovime preko čizama nije bilo toliko strašno.  –   Provukao joj je ruke ispod naramenica ruksaka, pomogao ga namjestiti na leĎima i potom joj zavezao sigurnosnu kop ču oko struka. Opet je, čini se, namjerno lagano prelazio rukama preko njezina tijela. Dok je namještao svoj ruksak, ponovno se zagledao uzb rdo. –  Spremna?  –  Spremna, – rekla je slabašno, zaostajuć i za njim kad je krenuo.

 Na izrazito strmom mjestu se okrenuo kako bi joj pruţio ruku. Ne ţeleći ga dodirivati više nego što je potrebno, Ellie je umalo odbila ponuĎ enu pomoć. Ali potom se prisjetila  jučerašnjeg bolnog pada i odluč ila radije spriječiti nego liječiti. Jesi na sigurnom? Kad mu je ruka prekrila njezinu, svjesnost joj se popela uz ruku i disanje se ubrzalo. I nije baš na sigurnom, shvatila je. Njegovi dodiri su je tjerali da misli na stva ri na koje ne bi trebala –  na primjer, kako bi bilo opet voditi ljubav s njim. Do podneva, Ellie je bila na izmaku snaga.  –   Tucker?  –   zazvala ga je.  –   Nerado te pitam,

ali moţemo li se malo odmoriti? Okrenuo se prema njoj.  –  Naravno. Rekao sam ti da mi sam o kaţeš.  – Znam. Ali ne volim što moramo zastajkivati. Trzajući se, Ellie je skinula naramenice ruksaka s umornih ramena i pustila ga da slobodno  padne iza njezinih le Ďa. Nije marila da će moţda razbiti svoj skupocjeni pročišč ivač vode  –   ili  bilo što drugo. Trenutno je toliko iscrpljena da misli samo na odmor. Tucker se mršteći vratio stazom do nje. Kad se spustio nizbrdo, zaprepastio ju je rastvaranjem ovratnika njezine košulje. Na licu mu se pojavio gromovit izraz.  –  Prokletstvo, sva si plava. Misleći kak o govori za oţiljke od Marvina ubadanja prstom, Ellie je pognula bradu kako bi  pogledala.

 –  Ne, ne tu. Kad nemaš zaštitne slojeve spuţve, naramenice ti se urezuju u ramena. Opsovao je dok je kruţio oko nje. Ellie se srušila na kamen dok je on pomno pregled avao njezin ruksak.

 – Dosta je. Rješavam se nekih stvari odavde. –  Počeo je vaditi stvari i bacati ih okolo po zemlji.  –  Moţeš li mi objasniti ovo? Mislim... vidio sam to još prvog jutra i neprestano razmišljam o tome. Zašto to nisi bacila kad su ti se nar amenice počele urezivati u meso? Ellie je glupavo zurila u limenku tjestenine s mesom koju je ponijela za Kodyja.  –  Mislila sam... kad ih na Ďemo... znaš, da ć e im topla hrana dobro do ći. Podigao je dvije limenke be čkog umaka.  –   Nevjerojatno. Nije ni čudo da su ti ramena  plava. Nosiš sa sobom cijeli dućan.  – Izvadio je limenku špageta. –   Nemam pojma gdje mi je

 bila pamet kad sam ti dopustio da sve ovo poneseš.  – To Zach najviše voli. Samo za slučaj da nisu ponijeli dovoljno hrane. Moţda budu gladni kad ih prona Ďemo.  –  I zato si sve to ponijela i pretrpala ruksak?  –  Nastavio je bacati stvari oko sebe.  –  Moram otići na pregled glave što sam ti to dopustio.  – Što radiš?

 – Olakšavam ti prtljagu, –   procijedio je.  –   Klincima hrana neće biti na kraj pameti kad ih  pronaĎemo. I nije ti potrebna polovica ovih stvari. Podijelit ću s tobom ono što sam ponio. Kad se njezin šator našao na hrpi s ostalim odbač enim stvarima, Ellie se ukočila i uputila mu ljutiti pogled. –  Tucker, to mi je potrebno za spavanje. Ošinuo ju je zastrašujuć im pogledom. – Moţeš spavati sa mnom.  –  Nema šanse.  –   Pa ne mislim u istoj vre ći za spavanje. Ali moţemo makar dijeliti isti krov nad glavom, zar ne?

Ellie je pod svaku cijenu ţeljela izbjeć i takvu bliskost s njim.  –  Radije ne bih.  –  Pa, bojim se da ne ćeš imati izbora.  – Taj šator uopće nije teţak! –   viknula je.  –   On ti je samo isprika. Ne ću, ponavljam, ne ću dijeliti šator s tobom.  – Ti biraš. Valjda moţeš spavati i pod zvijezdama.  – Jako smiješno.  – Ostavljamo šator ovdje, Ellie. SviĎ alo ti se ili ne. Baš me briga. – Uputio joj je još jedan neugodan pogled.  –  Nećeš uspjeti ako budeš nosila ovako teţak ruksak, a ja ne mogu nositi i tvoj i svoj.

POGLAV LJE 12

Ellie je stisnula šake, gledajući Tuckera kako joj u ruksaku ostavlja samo najnuţnije st vari, što uključuje odjeću, vreću za spavanje i samo neophodnu hranu za nastavak puta. Nije joj  promaklo da je u ruksaku ipak ostavio bijele ga ćice i parfem. A šator joj je ostavio leţati na zemlji. Kakvog to ima smisla, nije znala. Podigao je na ramena oba ruksaka.  –  Jesi li spremna za nastavak puta? Jedva se ustala s kamena. – A što ću sa svim ovim stvarima koje si pobacao po zemlji?  –  Pokupit ćemo ih na povratku. Te stvari nisu potrebne, Ellie. Čovjek ima osjećaj da mu

uvijek nešto fali. Ispruţila je ruk u. –  Sama ću nositi svoj ruksak. Ne ţelim da ga ti nosiš.  –  Nikako. Ramena su ti bolna i ozlije Ďena. Ellie je stavila ruku na jedno rame. I taj lagani dodir prstiju odaslao joj je bol cijelom duţinom ruke. –  Ne volim što moraš nositi duplu opremu zbog mene.  –  Godinama sam to radio. Prije se nisi bunila. Ellie radije nije ţeljela razmišljati o tim vremenima. Zadovoljila se izgovorivši: –   Tada

smo šetali ovuda radi zabave, a ne kao danas kada se dovodimo na rub snage. Zakoračio je prema njoj kako bi joj uhvatio bradu i podigao.  –   Ja nisam ni blizu svojih granica. Samo me pusti da obavim ovo, u redu? Toliko si iscrpljena da jedva hodaš. Da nosiš ruksak, pa makar i ovako lagan poput ovoga, mogla bi se lako spotaknuti i opet pasti. Ţelim te s ove planine vratiti u jednom komadu. Za manje od dvadeset minuta, Ellie je pogledala preko ruba litice i umalo izgubila sav  prethodno pojedeni ru čak. Oduvijek je prezirala visine jer ju je hvatala vrtoglavica. Danas je u takvom iscrpljenom stanju, vrtoglavica pomiješana s muč ninom. Brzo se odmakla od ruba, zaţmirila i oč ajnički traţila zrak. –  Mislila sam da si rekao kako do sutra nećemo stići do ruţnog dijela. Tucker ju je primio za ruku kako bi je smirio. Bila je toliko oslabljena da nije mogla ni  protestirati.  –  I nećemo,  –   potvrdio je.  – Ovo je šetnja po raju u usporedbi s onime što nas tek čeka. Zar se ne sjećaš kanjona? Ellie je potvrdno zaklimala glavom, prisje ćajući se dubokih brazda u tlu.  –  Moţda ih  pronaĎemo prije nego što odu tako daleko, –  rekla je.  – Pa, pokušat ćemo.

 Nakon toga su nastavili hodati i Tucker ju je opet pustio ispred sebe. Oduzeta od iscrpljenosti, divila se njegovim sigurnim i vještim pokretima, duge noge su ga, č inilo se, nosile uzbrdo bez nekog prevelikog napora. Nije znala kako mu to uspijeva. Zadnjih par minuta nosi svu njihovu prtljagu, a ve ćinom hodaju uzbrdo i čak ni ne izgleda umorno. Zakolutala je očima i otpuhnula šiške. Čak i bez dodatne teţine ruksaka da je sputava, noge su je boljele i vrlo lako se spoticala. Mislila je na svoje sinove i molila se da su dobro. Jesu li već stigli u kanjon? Je li Kody umoran kao i ona? Zach je ina če bio vrlo dobar prema svom  bratu i uvijek ga je pazio, ali budu ći da je i on još klinac, moţda ne uspije shvatiti da je i Kody na izmaku snaga. Ellie se nadala da će ih pronaći prije mraka, ali sad su te šanse, buduć i da je ve ć  kasno  poslijepodne, gotovo jednake nuli. Drve će oko njih je bacalo velike sjene na tlo, stvaraju ći  prerano zamračenje u šumi. Kad se u njezinim ušima zvuk teškog disanja malo utišao, mogla  je

čuti premještanje ptica s grane jednog drveta na granu drugoga. Vjeverice su bile zaposlene traţeći posljednje komadi će hrane za taj dan. Uskoro će pasti mrak i prekriti planinu pravim crnilom. Staza se nastavila odmicati od ruba litice, vodeći ih uzbrdo kroz naslage lave do travnate  površine. Dok je Ellie pratila Tuckera kroz ravan teren, zahvalila je Bogu na ovom olakšanju. Ubrzo joj je disanje postalo ujedna čenije i smirenije i znoj s lica se osušio na laganom  povjetarcu, hladeći joj crvene obraze.  Nakon svega nekoliko metara, trag se odmaknuo od drve ća i okruţio zelenu livadu okruţenu komadima stvrdnute lave na samome kraju. IznenaĎ eni neočekivanim upadom ljudskih bića, srna i paun su utekli u šumu. Rječ ica je tekla kroz čistinu, bila je to kristalno čista planinska voda, koja je stvarala neko vrstu glazbe dok je udarala u okolne stijene. Vlaţan, hladni zrak bio bi boţanstven da nije dosadnih komaraca koji su se vrtjeli oko Elliene glave.  Ne zastajući, mahala je rukama kako bi ih otjerala.  –  Nisi izbacio moj sprej protiv insekata, je li tako? Ako je ovo pravi pokazatelj, onda će me noćas pojesti.  – Riješio sam se samo nepotrebnih stvari.  – Hvala Bogu. Zadnje što mi treba nakon ovakvog dana su ubodi kukaca.  Na kraju čistine, gdje je staza ponovno vodila u šumu, Tucker je naglo stao, zbog č ega se ona jedva zaustavila prije nego što se sudarila s ruksacima na njegovim leĎ ima.  –  Još jedna  poruka.

Ellie je po tmurnom tonu njegova glasa znala da mu je sada previše ova igra koju su osmislili njihovi sinovi. Pretpostavila je da je to zbog toga što se sve više zabrinjavao da ona neće moći nastaviti dalje. I ona je tako mislila. Na po četku ovog putovanja nije o čekivala da će toliko dugo trajati –  niti da će otići tako daleko.  –  Ovu ti pro čitaj, –  procijedio je kroz zube. Zaobišla ga je kako bi skinula list papira s grane nad stazom. Sjedajući na poloţeno deblo, mahanjem ruke je otjerala dosadnog i upornog komarca i oprezno izravnala poruku, koji su dječaci uz pomoć grančice zatakli za granu. Zach ju je napisao, bio je to njegov rukopis. Skakavac je stajao u travi pored njezine noge dok je čitala poruku.  –   'Dragi mama i tata: nadamo se da vam se svi Ďa ovo mjesto za kampiranje koje smo vam odabrali za ve čeras. Ovo je posebno mjesto. Moţda vas dovede u  pravo raspoloţenje.'  –  Ellie je stisnula šake. –  Pravo raspoloţenje? –   Pogledala je gore u Tuckera. –  Odakle im samo sve te stvari? Zaboga miloga, pa on ima samo četrnaest godina.  –  Danas su djeca druk čija, Ellie. Djeca brzo saznaju za te stvari.

 – Za njega nema više televizije sve dok ne krene na koledţ. Tucker se nacerio i po čeo gledati tragove. Kad je opet pogledao u Ellie, široko se nasmijao.  –  Neka sam proklet.  – Što je?

 Nastavio se smijati i nakrenuo je glavu kako bi pogledao u papir.  – Prvo  – Prvo riješimo ovo. Što  još piše?

Ellie je traţila mjesto na kojem je stala. – 'Pokušali –  'Pokušali smo vas dovesti ovamo ranije da moţete više uţivati. Nemoj se brinuti za nas, mama. Nismo tako daleko. I ne pokušavaj nam se opet  prišuljati, tata. Spremni smo smo na sve trikove. trikove. Moramo ići. Kody je gladan i moram ga nahraniti. Ţelim vam savršenu večer. Moţe?' Ellie je teško uzdahnula i zguţvala poruku u šaci. Progutavši veliku knedlu u grlu, rekla je:  Naglasio je riječ 'moţe'. Ovog puta Kody nije ništa napisao.  –  Naglasio Tucker je prošao rukom kroz kosu. – Znaš –  Znaš li gdje smo? Pogledala je oko sebe.  – U  – U šumi?  Nacerio se i zatresao glavom. – Pokušaj  – Pokušaj ponovno. Sada je pozornije pogledala podru č je oko sebe. Potom je slegnula ramenima. r amenima.  –  Preumorna   Preumorna sam za ikakve igrice. Gdje smo?  Kod izvora.  –  Kod

Vrat joj se najeţio. – Šališ – Šališ se?  –   Ne. Ti mali vragovi su nas doveli na mjesto na kojem smo bili na medenom mjesecu. Moţeš li to vjerovati? Ellie nije promakao zadovoljni sjaj u Tuckerovim o čima. Zarila je nokte u list papira.  –  Ne  Ne moraš biti toliko zadovoljan. Slegnuo je ramenima i namignuo joj.  – Zašto  – Zašto ne? Ovo mi je jedno od najomiljenijih mjesta na svijetu, a moja djeca su sve uredila kako bih ovdje proveo no ć sa ţenom koju volim.  Naravno da sam zadovoljan. z bog zadovoljstva.  – Ovo nije putovanje zbog

 –  Odmahnula je rukom prema šumi ko ja ih okruţuje. –  Naši –  Naši sinovi su tamo negdje. I mi smo došli ovamo pronaći ih. A da bismo to uspjeli, moramo ostati zajedno. Ponekad bih mogla i pomisliti kako si se udruţio s njima protiv mene.  Ellie, oni nisu neprijatelji.  –  Ellie,  Ne budi glup.  –  Ne  – Znaš  – Znaš li da ti je to jedna od omiljenih rije či?

 – Izbjegavaš  – Izbjegavaš problem.  –  Ne,  Ne, ti to radiš. Ovo nije rat izmeĎu nas i djece ili muških protiv ţenskih, gdje si ti u manjini. To je problem izme Ďu tebe i mene. Ne moţe biti poštenije, jedan na jedan i neka najbolji pobijedi.

Ellie je bila toliko frustrirana da je poţeljela vrištati. –  Bacio si moj šator. Ako misliš da   Riječi su je izdale. Pogledala je prema kamenitom dijelu.  –  Neću ovdje dijeliti šator s ću...  –  Rije tobom i to je kraj razgovora!  Znači, to tebe zabrinjava.  –   Zadirkujuće joj se nacerio, izgledajući previše seksi i  –  Zna neodoljivo.  –  Sigurno ne misliš da sam za ovo već   unaprijed znao i zbog toga ostavio tvoj

šator?  Ne bih se kladila.  –  Ne  Nacerio se.  –  Znam  Znam kako izgleda, ali uvjeravam te da se nisam urotio s djecom protiv tebe. Samo mi se posre ćilo.  –  Ne,  Ne, još nije. To ga je zaista nasmijalo. Okrenuo se i nastavio pratiti trag.  –   Vidjet ćemo. Kao što sam rekao, neka najbolji pobijedi.  vikala je za njim.  –  Nema  Nema šanse šanse da ovdje prenoć prenoć im! –  vikala  Nemamo izbora. Trag ovdje prestaje, a prekasno je da bismo ga ponovno našli. Ubrzo ć e  –  Nemamo  pasti mrak, a samo Bog zna u kojem su smjeru nasta vili.  –  Kad  Kad je stigao do samog kraja čistine ispod nakupina lave koje su čuvale izvore, počeo je skidati ruksake.  –   Gledaj to s vedrije strane. Za divljinu, ovo je smještaj s pet zvjezdica. Moţeš se okupati u toploj vodi, o tome smo  jutros pričali.

Bijesno otpuhuju ći, Ellie je pošla za njim. Svagdje gdje bi pogledala, bombardirana je uspomenama o vo Ďenju ljubavi. Dva luda studenta koja nisu mogla dovoljno ušt edjeti za pravi medeni mjesec u hotelu, vratili su se ku ći u Bend na produţeni vikend i popeli se ovamo kako  bi proslavili svoje vjen čanje. Bila su to najljepša tri dana njezina ţivota –  ali ne radi se sada o tome.  Neću ostati ovdje,  –  ponovno   ponovno mu je rekla drhtavim glasom od bijesa.  – Ako  –  Ne  –  Ako imaš imalo dostojanstva, nećeš to traţiti od mene. Ponovno se nacerio.  –  Izgleda  Izgleda da nemam.  Ja neću provesti noć ovdje.  –  Ja   Kako ho ćeš. – Ispustio  –  Kako –  Ispustio je svoj ruksak na tlo i okrenuo se, smiješeć i se od uha do uha.  –  Sjećaš se ovog stabla... ili još toč nije, trave ispod njega? Ellie je toliko snaţno stiskala šake da je papir sada postao sićušna mrvica. –  Točno u tome

i jest problem. Ozbiljna sam, Tucker. Nema šanse. Podigao je preplanuo lakat.  – Dobro.  –  Dobro. Kamo namjeravaš otići? Reci mi prije nego što odeš  pa ću te ujutro pokupiti. Ljutnja se pretvorila u bespomo ćni bijes. Vrlo dobro je znao da ne će sama otići, ne kad je moguće da u ovoj šumi susretne vukove. – Kvragu, –  Kvragu, shvati me. Nemam šator.  Namignuo joj je. –  Rado  Rado ću podijeliti s tobom svoj.  – Vrlo  – Vrlo dobro znaš zašto su nas doveli ovamo.  Tako je. I ako se mene pita, bio je to potez pravih genijalaca.  –  Tako  To se ne će dogoditi,  –  rekla  rekla je mrzovoljno.  –  To  Dobro.  –   Podigao je ruke.  –  Neće se dogoditi. Zato se moţeš opustiti. Razvedri se.  –  Dobro. Čestitaj samoj sebi što si uspjela odgojiti dvoje djece koji su bili u stanju sjetiti se ovako nečega i sve ovo izvesti bez problema. Nisu to planirali sat vremena unaprijed, to je sigurno. Danima su to smišljali. Već je razmišljala o tome i ta pomisao joj je vrije Ďala srce. Njezini sinovi su od nje ţeljeli više nego što im moţe dati. Tucker ţeli od nje više nego što mu moţe dati. I, neka joj Bog  pomogne, udruţio je snage s djecom protiv nje. Vidjela mu je to u oč ima. Nadao se da će ju  preplaviti sve one romanti čne uspomene, da će popustiti osje ćajima i opet voditi ljubav s njim  pod onim stablom.

Pa, ima ona vijesti za njega. Ševa ne bi riješila njihove probleme. Niti malo. Bila je toliko uzrujana da je jedva mogla vjerovati svojim ušima kad ga  je čula kako se smije. Nije to bilo lagano cerekanje. O, ne. On se smijao iz sveg srca. Okrenula se i vidjela ga kako se, smiju ći se, kreće s čistine prema kamenju.  Hoćeš li pogledati! – Opet  –  Ho –  Opet se okrenuo s jednom rukom poloţenom na trbuhu kao da ga  boli od smijeha. –  Da  Da ovo sam nisam vidio, ne bih vjerovao. Izbezumljena, Ellie je pogledala kraj njega. U sredini nakupine lave, na koliko-toliko ravnom kamenu, stajalo je nešto što se doimalo poput aranţmana cvijeć a u limenci pseće hrane, uz dodatak dvije boce vina. Trepnula je, uvjerena da joj se privi Ďaju stvari, ali kad joj se

vid razbistrio, ti predmeti su još uvijek stajali tamo.  – Č  – Čak su nam ostavili i vadi čep.  – Preko  –  Preko ramena joj je dobacio široki osmijeh. –  Ruţe su umjetne, ali, hej, prilično su otmjene, ako se mene pita.  –  Podigao   Podigao je jednu bocu i ponovno se grohotom nasmijao.  –  Mali huligani. Provalili su mi u bife i ukrali merlot. Naţalost, nije ni  pribliţno ukusno kao kao ono Marvinovo. Marvinovo. Kupio sam sam ga na sniţenju, sniţenju, ali nije loše za tu cijenu. Ellie nije zanimalo kakvo je vino. Ionako nije namjeravala piti.  –  Tucker,   Tucker,  –  rekla   rekla je sada  blagim glasom, – zaista  – zaista ne ţelim ostati ovdje. Moţemo li se malo odmaknuti odavde? Moţemo negdje uz rječicu podi ći šator i ujutro se vratiti ovamo i pronać i njihove tragove. Ovo mjesto je  prepuno uspomena.  –   Da, definitivno jest.  –  Glas mu je postao promukao. Odlaţuć i vino nazad na kamen, okrenuo se i pogledao preko čistine. Upirući prstom na lijevu stranu, rekao je:  –  Ono   Ono tamo, na  primjer. Sjećaš li se te noći, Ellie? Točno smo na tom mjestu stajali pod mjese činom i obnovili

 bračne zavjete. Tek si bila saznala da si trudna sa Sammyjem. Imala si mu čnine dvadeset četiri sata na dan i bila si sva zelena, ali te no ći si se lijepo osjećala. Izraz mu se otrijeznio. Ellie nije bila sigurna što ga je potaklo na melankoliju, je li uzrok  bilo njegovo prisje ćanje na tu noć  ili spominjanje Sammyjevog imena, ali o či su mu se smračile od boli.  Sjećaš li se što si mi rekla te noći? –  pitao  –  Sje  pitao je. Ellie nije ţeljela ţeljela ovaj razgovor. razgovor.  Obećala si da ćeš me zauvijek voljeti. Rekla si da ništa, apsolutno ništa, neć e promijeniti  –  Obe tvoje osjećaje prema meni.  Njezini se osjećaji nisu ni promijenili, pomislila je tuţno, ali sve ostalo u njenom ţivotu  jest.

 – Što  – Što se dogodilo, Ellie? Prisilila se da mu susretne pogled.  – Č  –  Činjenica zbog koje si osjetio potrebu za postavljanje ovog pitanje trebala bi ti biti odgovor.  –   Odmakla je kosu. Pramenovi su joj bili kruti poput  Ako ćemo ostati ovdje onda ću iskoristiti ove izvore i lijepo se okupati. ţica klavira. –  Ako

 – Ţeliš  – Ţeliš društvo? Ledeno ga je pogledala.  –  Ne,  Ne, ne ţelim. Ako se samo pribliţiš pribliţiš izvoru dok se kupam, kupam, udavit ću te. Kad se Ellie vratila do njihovog kampa četrdesetak minuta kasnije, Tucker je već  bio  postavio šator, zapalio ugodnu vatru, u obliţnjoj rječ ici ulovio ribu za ve čeru i upravo je

nalijevao vino u šalice za kavu.  Ja neću, hvala lijepa, –  rekla  rekla je Ellie, prilazeći vatri.  –  Ja Iako se upravo okupala u toploj vodi, ve černji zrak je bio prohladan i prili čno neugodan dok joj se probijao kroz odje ću do još uvijek vlaţne koţe. Ispruţila je ruke iznad vatre i zadrhtala. Kosa joj je još uvijek mokra, što joj nije nimalo pomoglo otjerati hladnoć u. Ignorirajući njezino odbijanje vina, Tucker joj je svejedno napunio šalicu. –  Ma daj. Popij malo. Odmah ćeš se zgrijati. Ellie je pomislila kako bi joj jakna bolje došla. Vino bi joj moglo umrtviti razum. A to je u Tuckerovoj blizini veoma opasno.  –  Ne,  Ne, stvarno ne bih.  – Zašto?  – Zašto? Bojiš se da ć e ti kočnice popustiti i da ćeš na kraju završiti sa mnom u krevetu? Ellie tu primjedbu nije ţeljela nagraditi odgovorom.  – Aha.  – Aha. Znaš što to znač i, zar ne?  – Stavio  –  Stavio joj je šalicu u ruku i potom, stojeći pored nje, otpio gutljaj iz svoje.  – Duboko  –  Duboko u sebi, ţeliš spavati sa mnom. Ako ta ţelja ne postoji dok si trijezna, onda se ne će pojaviti ni kad popiješ vino. Ellie je zatresla glavom. – Moţemo  – Moţemo li pričati o nečem drugom?  – Volio  – Volio bih da mi odgovoriš na pitanje.  Nisam znala da si mi postavio pitanje.  –  Nisam  – Bojiš  – Bojiš li se popiti malo vina jer bi ţeljela spavati sa mnom? Pomislila je na laganje, ali ubrzo se predomislila. –  Da.  Da.  Na trenutak ju je nagradio mješavinom nevjerice i zaprepaštenja. zaprepaštenja. Potom se oporavio i  Par gutljaja ti ne će naškoditi. Obeć avam da ću biti savršen dţentlmen. nasmiješio. –  Par Ellie se nasmijala usprkos sebi. – Baš.  – Baš. U ţivotu nisi bio savršeni dţentlmen.  – Jesam.  – Jesam. Nikad te nisam prisilio da radiš nešto što ne ţeliš.  Prisilio, nisi. Ali nagovaranje ti nije nepoznato.  – Kucnuo  Pijem u  –  Prisilio,  – Kucnuo je šalicom u njezinu. –  Pijem to ime. Automatski je otpila gutljaj vina prije nego što je razmislila. Dok joj je pi će klizilo niz grlo, pogledala ga je i namrštila se. Nasmijao se i ponovno kucnuo svojom šalicom u njezinu. – Za –  Za naše sinove, najbolje dečke na svijetu. Moraš popiti za to. –  Nije  Nije pošteno.  – Znam.  – Znam. Ţivjeli. –  Počeo je piti i potom spus tio šalicu kako bi je pogledao preko ruba. –  Znaš što se dogodi kad netko odbije popiti u ime zdravice?  –  Ne,  Ne, što?  – Dobiješ  – Dobiješ dlakavu bradavicu na vrhu nosa i nokti ti postanu ţuti.

 – O, mili Boţe. Stvarno?  –  Jesam li ti ikada lagao?  Nije znala zbog čega joj je tako nemogu će odoljeti, ali ipak jest.  – Ţivjeli. –   Otpila je mali gutljaj, uvjeravajući samu sebe kako joj mala koli čina vina ne moţe naškoditi.  – Evo još jedne zdravice koju ne moţeš ignorirati. Za uspjeh u pronalaţenju naše djece, ţive i zdrave. Ellie je svakako morala popiti u to ime. I tako je nastavila. Prije nego što se snašla, kosa joj se osušila, potpuno se smračilo i Tucker joj je iznova punio šalicu. –  Zaista više ne bih trebala  piti. Svejedno joj je natočio vino.  – Ma daj. Ţivni malo, uţivaj u ţivotu. Svi imamo samo jedan

ţivot. Zašto ga ne proţiviš sa mnom?  – Pokušala sam već , sjećaš se? Nekako smo zajedno došli na raskriţje, ali svatko je krenuo na svoju stranu.  –   Zajedno smo bili i tada, Ellie. Toliko se ipak sje ćam... zurili smo jedno u drugo, ali se

više nismo razumjeli.  –  Valjda nam se prekinula komunikacija.  Napunio je i svoju šalicu i odloţio bocu na tlo pored sebe. –  Valjda. Što misliš, zašto se to dogodilo?

Otpila je još jedan gutljaj merlota. –  Nije zato što sam rekla: 'Ne ţelim pr ičati o tome.' Toliko barem znam. Tucker je zario petu u blato.  – Zašto

onda? Teţina joj je ispunila prsa. Tankim glasom je rekla: – Ti si otišao. Samo si se ustao i otišao.  – Kucnula je svojom šalicom o njegovu. –  Za prisjećanje. Nije li divno? Ovog puta Tucker nije popio u to ime. Jedan dugi trenutak samo je blijedo zurio u vino. Tada joj je konačno dobacio grub pogled. Pod slabašnim svjetlom vatre, njegove oč i kao da su mogle rezati staklo. – Zašto to radiš?

 – A što to?  –  Pričaš kao da sam te n apustio.  – Zato što jesi. –   Njegov kameni izraz lica nagnao ju je da doda:  – Oprosti. Moţda nisam dobro zapamtila. Mogla sam se zakleti da sam ja bila ta koja je ostala sama stajati u dnevnom

 boravku dok mi se u ušima prolamao zvuk glasnog lupanja vratima. Ispravi me ako griješim.  –  Prokletstvo.  –   Evo, pijem u to ime.  –  Nagnula je glavu unatrag kako bi do dna iskapila svoju šalicu. Potom ju je pruţila prema njemu da je napuni. –  Ţelim još malo. Postoji toliko stvari zbog kojih treba nazdraviti, kao na primjer, činjenica da si me ostavio i evo nas sad ovdje, pokušavaš me uvjeriti da bismo trebali pokušati još jednom. Kao da sam ja ta koja je tebe ostavila, kao da sam ja prva digla ruke od našeg braka? –  Kako joj nije ponovno napunio šalicu, svejedno je kucnula o njegovu.  –   Zaista mislim da bismo trebali popiti u to ime, Tuckeru. Kakva klasika, zar ne? Čisti Tucker Grant. Ti si se predomislio i zato bih ja trebala promijeniti slijed razmišljanja, opet preokrenuti svoj ţivot naglavač ke i pasti ti u naru č je.  –  Namjerno ovo radiš. Ţeliš se posvaĎati. Ako me uspiješ razljutiti, osjeć at ćeš se sigurnom.

Opet je svojom šalicom dotakla njegovu. – Za bilo što samo da djeluje. Prosuo je ostatak svog vina dok su mu se o či caklile od bijesa.  –  Ako se ţeliš svaĎ ati, nemam ništa protiv. Samo što ć e ovog puta vrijediti druga pravila.  Nije joj se sviĎalo ovo. –  A koja to pravila?  – Pravila poštene igre. Nema mazanja oč iju. Nema laganja. Nema preskakanja pravih  problema. Još uvijek si u igri? Ili si se ipak uplašila?  –  Ne bojim te se i nikada ti nisam mazala oči.  – Sereš. Stalno to radiš. Na primjer, uzmi naš brak i moj odlazak iz kuć e. Kako to da si sve okrenula naopako i mene okrivila?

 – Zašto ti moraš biti u centru svega? –  vikala mu je nazad.  – Eto, vidiš? –   Gorko se nasmijao.  –  Umjesto da odgovoriš na pitanje, ti automatski  postavljaš novo. To je sjajno, posebno kad dolazi od kraljice optuţivanja. Bilo je to tako nepošteno da nije mogla vjerovati da je to rekao. Prije nego što je uspjela odgovoriti, poţurio je dodati: –   Bez obzira koliko ti bila kriva, uvijek nekako samu sebe uvjeriš kako nema šanse da ti nisi potpuno nevina. Uzmi za primjer ovaj problem s djecom. Kad sam te nazvao i rekao ti za njihov bijeg, najprije si pomislila da sam sigurno ja učinio nešto zbog č ega su po bjegli. Prva misao koja ti je prošla glavom jest ta da sam ševio Liz na kauč u u dnevnom boravku dok su oni gledali televiziju.

 –  Nikada ne bih pomislila da moţeš biti takvo čudovište.  – I to ti je opravdanje? Nije. Nikad ti nije palo na pamet da si moţda t i postavila temelje za ovu zbrku s njima.

Ellie nije mogla vjerovati da je sve posloţio u svojoj glavi i na kraju ipak nju za sve okrivio. Sad je došao red na nju da se razbjesni. –  Molim? –  rekla je ledeno.  –  Za početak, selidba u Springfield. Misliš li da sam ţelio da odvedeš djecu tamo? Misliš li da sam ţelio ovoliko malo vremena provoditi s njima? Zar iskreno vjeruješ, duboko u sebi, da sam mislio kako će im razdvojenost od mene zapravo činiti dobro?  –   Imamo zajedničko skrbništvo. Ako si mislio da ć e im to biti toliko loše, mogao si me spriječiti u odlasku.  – I pustiti te da me mrziš jer ti nisam dopustio da odeš iz Benda? Ionako je protiv mene  bilo bezbroj drugih stvari. Nisam na tvoj popis ţelio dodati još jednu. Rekla si da te ubija ostanak u onoj ku ći, sjećaš se? TakoĎer i da loše utječ e na djecu. Rekla si mi da te sve unutra  podsjeća na Sammyja i da misliš kako bi bilo puno lakše kada biste vas troje poč eli negdje iz  početka. Novo okruţenje, novi prijatelji, nova iskustva. Sjećaš li se onog telefonsk og razgovora, Ellie? Što sam trebao uč initi, biti gad i re ći ne?  – Tako dakle,  –   rekla je.  –  Znači cijela ova zbrka s djecom nema nikakve veze sa Sammyjem niti s našim razvodom. Čitav problem je ustvari u našem preseljenju u Springfield, za što nisi nimalo odgovoran. Ako se nešto dogodi, drţat ćeš me jedinom odgovornom.  –  Da. Kako se sad osje ćaš? Ellie se osjećala kao da ju je ošamario. Poloţila je ruku preko srca i samo se zagledala u njega.  –   Da, poslala sam prijavu za novi posao,  –   priznala je drhtavo,  –   i da, preselila sam se. Izgubila sam dijete, ako se sje ćaš, a ubrzo nakon toga i muţa.  –   Oprosti, ali Sammy je bio i moje dijete. Čini se da to stalno zaboravljaš. TakoĎ er te  podsjećam da se nije raspao samo tvoj brak.  –  Nikad nisam zaboravila, čak ni na trenutak, da je Sammy i tvoj sin. Samo mislim da smo se zajedno trebali nositi s boli zbog njegova gubitka, onako kako roditelji obi čno i rade, jedno  pored drugoga, me Ďusobno si pomaţuć i u tolikoj patnji. Umjesto toga, ti si me napustio i ostavio samu da se nosim s tim.

 – A misliš da ja nisam bio sam? –  odgovorio je.  –  Ne na isti na čin kao ja.  –  S tobom su barem djeca ostala.  –  O, da. Kakva mi je to utjeha bila. Dvoje djece čiji se svijet raspao. Dvoje djece koja nisu samo izgubila brata ve ć i oca. U to sam vrijeme jedva mogla funkcionirati. Svagdje gdje sam  pogledala, postojalo je tisuću uspomena koje su me progonile. Nisam mogla pobje ći od njih kao što si ti napravio. Čak i pod ovako slabim osvjetljenjem, vidjela je kako mu krv nestaje iz lica.  –  Preko glave mi je tvojih insinuacija da sam te ostavio. Dosta je. Dovraga, krivi me za sve što ţeliš, ali ne moţeš me kriviti za naš razvod! Nisi ti izgubila muţa, Ellie. Ti si ga izbacila. Bilo je ovo uţasno i nezamislivo da se nije mogla sjetiti o dgovora.  – Ja sam bio taj koji je otišao, –   nastavljao je.  –   Kriv sam za to i priznajem! Ali ti me natjerala na to.

 –  Ja sam te natjerala na to?  – Tako je, kvragu. Leţao sam kraj tebe svake noći i svaki puta sam osjetio kako se napinješ kada bi pomislila da bih te mogao slu čajno dotaknuti. Što si oč ekivala od mene, Ellie, da ostanem tamo i ţivim s tvojim konstantnim osuĎ ivanjem?  –  Nikada te nisam osuĎivala. – U grlu joj je skupila bol pomiješana s bijesom. On je bio taj koji je osuĎivao nju, a ne obratno.  – Kako to moţeš reć i?  – Ma daj, Ellie. Toliko si me mrzila da si me jedva podnosila. Ja sam ubio našeg deč ka, zaboga miloga! Ne misliš li da je ta spoznaja, kao i činjenica da svake sekunde moram ţivjeti s njom, dovoljna kazna bez da me ti razapinješ na kriţ svakog puta kada se stvori prilika? Pomakla je usne, ali riječi nisu izlazile. Spašavajuć i je da ne mora pri čati, poţurio je reći:  – Došlo mi je preko glave. –  Podigao je ruku iznad glave.  – Priznajem krivnju za Sammyja. Nisam te poslušao i kupio sam mu  prokleti motor. TakoĎer sam zaboravio zaključati garaţu kako ne bi mogao uć i unutra. Zbog moje gluposti i nemara je poginuo. I zbog toga se svakog dana izjedam iznutra. Za sve sam to ja kriv

i ţalit ću do kraja ţivota! Ali ne ţelim priznati krivnju za naš razvod. Nema šanse. Ti si ta koja  je prekinula naš brak, koja je meni okrenula leĎa. Nije se uzimalo u obzir da sam i ja isto poput tebe volio našeg sina. Kao i sve one ţrtve koje sam podnio do tada kako bih bio dobar muţ i otac!

 –   Patila si. Razumijem to. Nisi mi mogla oprostiti za Sammyjevu smrt i to sam tako Ďer razumio. Ali neka sam proklet ako ću samo stajati ovdje mirno i dopustiti ti da na moj popis grijeha dodaš i napuštanje! Otišao sam jer si mi ostanak uč inila nemogućim! Otišao je u tamu, ostavljaj ući je da glupavo gleda za njim. Tucker je sebe krivio za Sammyjevu smrt? Nije mogla vjerovati svojim ušima. Kao što ju je nebrojeno puta podsjetio, ona je bila kod ku će. Ona je bila ta koja ga nije dovoljno pazila. Da nije bilo njezina nemara, njihov sin se ne bi mogao ušuljati u garaţu i odvesti se na motoru bez pratnje. Ellie je rukom prekrila usta i čvrsto stisnula oči. Toliko se tresla da su je noge jedva drţale. O, Boţe. O, mili Boţe. Sve ovo vrijeme je vjerovala da Tucker nju smatra krivom. Zato što  je u to toliko čvrsto vjerovala, nikada nije uspjela skupiti dovoljno snage da mu kaţe što se tog  poslijepodneva točno dogodilo. Bojala se da će je zbog toga još više mrziti. Sada je shvatila da je nikada nije ni krivio. 

 – Moţeš li vjerovati da se svaĎ aju? –  rekao je Kody nezadovoljno.  – Trebali bi se miriti. Što im je to tako teško za shvatiti? Ponovno leţeći na trbuhu i kroz grmlje zure ći u roditelje, Zach je mogao samo zatresti glavom. Izgovaraju ći očevu najomiljeniju rečenicu, rekao je:  –  Moţda se stvari moraju  pogoršati prije nego što se poprave. Kody se namrštio. – Koliko se situacija još moţe pogoršati? Bilo je to pitanje na koje Zach nije ţelio odgovoriti. Imao je loš predosjeć aj da se situacija itekako moţe pogoršati i zakomplicirati. Nikada prije nije vidio tatu da se tako naljutio na mamu da je počeo drhtati i stiskati šake. –  Ne znam, –  rekao je. –  Tko uop će razumije odrasle?  Njihova majka se skupila dolje pored vatre. Ovijajući ruke oko skupljenih koljena, ljuljala se u ritmu i izgledala je tako tuţno da je Zach poţelio otić i do nje i zagrliti je. Ova luda Kodyjeva ideja se u gradu činila skroz u redu, ali Zach je sada ozbiljno sumnjao u njezinu mudrost. Njihovi roditelji su ve ć dosta propatili. Činilo mu se da su Kody i on uspjeli samo ih  još više rastuţiti.  –   Ovo je kraj,  –  prošaptao je Zach kad je vidio lagano pomicanje majč inih ramena.  –  Mama plače. Obustavljam ovu akciju. Kody je brzo ispruţio ruku i zgrabio Zachovu. –   Ne, čekaj! Ustaje se. Vidiš? Otić i će za njim.

Zach nije bio siguran da je to nešto dobro. Koliko je on znao, mama i tata se nikada nisu fizički obračunavali za vrijeme svaĎa, ali uvijek postoji prvi put. Tata je prili čno ljut. Tucker Grant nije vjerovao u u daranje ţena, ali što ako se toliko razbjesni da zaboravi vlastito pravilo?

 –  Hajde, –  rekao je svom bratu. Kody ga je pogledao s nevjericom.  –  Kamo?

Zach još nije smislio. Samo je znao da mora brata odvesti odavde. Č ak iako njihovi roditelji budu samo vri štali i vikali jedno na drugo, sigurno ć e se čuti mnogo ruţnih riječi koje nipošto nisu za Kodyjeve uši.  –  Hajde, rekao sam. Saznat ćeš kamo idemo kad stignemo tamo. POGLAV LJE 13

Tucker je s glavom naslonjenom na rukama sjedio na deblu pored rje čice. Zvuk protjecanja vode nije ga smirivao onako kako se nadao da ho će. A potpuna tišina velike č istine takoĎer nije djelovala čarobno. Bio je bijesan i sumnjao je da će ga taj osjećaj skoro napustiti.  Nije znao je li bjesniji na sebe ili na Ellie. Manevrirala je n jime poput šahovske figure i on

 joj je to dopustio. Trebao je zadrţati kontrolu i smijati se njezinim pokušajima da ga razljuti. Ali, ne, on joj je dopustio da ga povrijedi tamo gdje najviše boli i potpuno je izgubio kontrolu, što joj je i bio cilj od samog početka. Gotovo ju je mogao vidjeti kako briše ruke od prljavštine i smješka se jer je savršeno obavila posao. Nije bilo romanti čne večeri, ni šetnje stazom uspomena, niti briga da će moţda  pasti u iskušenje i voditi ljubav s njim. Jednostavno je bio riješen. Vjerojatno se već  sklupčala u svojoj vreći za spavanje, ţvač ući svoju večeru i podlo se smješkajuć i vlastitoj lukavosti.  –  Tucker?  Na zvuk njezina glasa, skoro je iskočio iz vlastite koţe. Naglo se ispravivši, okrenuo se  prema njoj. Stajala je od njega udaljena nekoliko metara, pognutih ramena i ruku ovijenih oko rebara. Podsjetila ga je na glumicu iz filma s vampirima, o či su joj bile sjajni duboki bazeni

tame na blijedom licu, a koţa na jagodicama tako napeta da je djelovala poput kostura. Shvatio  je da je to vjerojatno trik mjesečine.  –   Ja, ovaj... htjela sam... razgovarati s tobom.  –   Glas joj je bio jezivo visok, a svaka intonacija drhtava. – Moţeš li me saslušati?  –  Za večeras mi je dosta razgovora. Ako imaš bilo što za reć i, sačuvaj to za sutra. Pognula je glavu.  –   Ne... ne, mogu. Moram to sada re ći. Izgubit ću hrabrost ako budem čekala.  –   Ramena su joj se naglo trznula.  –  Ţao mi je, jako mi je ţao. Ne oč ekujem da mi oprostiš, ali stvarno mi je jako ţao! Tucker je opet stisnuo šake, boreć i se s potrebom da ode do nje. Oduvijek je bio slab na suze, moţda zato što ih je ona rijetko upotrebljavala u svoju korist. U tih nekoliko puta kada je znala zaplakati, nikada nije izdrţao dugo, uvijek bi se prestao ljutiti na nju. Pa, ovog puta ništa od toga. Bio  je bijesan, vraški bijesan i takav će i ostati. Moţe plakati do sutra ako hoće. Kako se usuĎuje kriviti ga da ju je ostavio? Još gore, optuţila ga je da je  pobjegao od uspomena i boli. Kao da se to uop će i moţe? Svijet nije dovoljno velik da se moţe  pobjeći od takve velike boli, a on nije ni pokušao.  –  Sutra ćeš mi reći koliko ti je ţao, –   procijedio je kroz zube.  –   Trenutno sam ovoliko  blizu,  –  pokazao je palcem i kaţiprstom, –  gubljenja kontrole i razuma da bi Hirošima mogla izgledati kao mala nesreća naspram ovoga. Ako si pametna, povu ći ćeš se i ostaviti me na miru.

 –  Ne mogu to u činiti. Moram ovo reći.  Nije se iznenadio. U ţivotu se povukla od vrlo malo stvari, a on nikada nije bio jedan od njih. Prekriţio je ruke, uvjeravajuć i samoga sebe kako je to s amo mjera predostroţnosti da je slučajno ne zadavi, a ne kako bi joj se pribliţio i primio je u svoje naruč je. Trese se, shvatio je, uţasno se trese i na koncu se pokazalo da njezina bljedoć a nije trik mjesečine.  –  Ja, ovaj...  –   Dah joj je zastajao u grlu i teško je progutala kako bi smirila glas. –   Uvijek sam mislila da mene okrivljuješ za ono što se dogodilo.

Podigla je glavu kako bi ga opet pogledala. Još nikada u neč ijim očima nije vidio ovoliku  bol.

 – Mislila sam da me kriviš jer nisam dovoljno dobro p azila na Sammyja,  –   nastavljala je drhtavo.  –   To si mi i rekao.  –   Zamahnula je rukom.  –   Rekao si mi da se to nikada ne bi ni dogodilo da sam ga bolje pazila. Sje ćaš se? Sjećao se i od sveg srca je poţelio da nije tako. Osjetio je mučninu. Zašto? To pitanje mu se motalo po glavi. Zašto, tisuću puta, zašto? Nije mu slič no da prema bilo kome namjerno  bude okrutan, a ipak je namjerno povrijedio Ellie, osobu koju je najviše volio. Tada se to, na  jedan neshvatljiv na čin, činilo vrlo vaţnim za vlastito stanje uma.  On je bio odgovoran za smrt njihova djeteta, vidio je u njezinim o čima optuţivanje i to ga je toliko boljelo da mu je bilo  potrebno prenijeti dio te krivnje na nju, povrijediti je jednako kao što je i ona njega.  –  Zato ti ovo nikada nisam rekla,  –   nastavila je s tim uţasnim, drhtavim glasom od kojega se jeţio. –  Odmah moraš nešto shvatiti. Ja, ovaj, nisam te namjerno povrijedila. Samo nisam znala da bi to išta promijenilo. Da sam ti rekla, mislim. Mislila sam da ćeš me zbog toga mrziti  još više, a već si me dovoljno mrzio. I zato ti nikad nisam rekla. Tucker nije imao pojma što ć e mu reći. Samo je znao da ţeli da mu ne kaţe. Izgledala je tako sitno i uţasno krhko. Nije se mogao otresti osjećaja da bi se s još samo jednom izgovorenom rije či mogla rasprsnuti poput stakla i on je više nikada neć e moći sastaviti u jednu cjelinu. Jedva je osjećao vlastite noge kad je zakora čio prema njoj. –  Ellie, nemojmo ovo raditi. Podigla je drhtavu ruku.  – Moram. Moraš znati. Već  sam ti ranije htjela reći. Da sam znala da sebe kriviš za sve što se dogodilo, ne bih ti to tajila, kunem ti se. Ali s obzirom da sam mislila kako za sve mene kriviš, smatrala sam da nema nikakve potrebe reć i ti to. –  Progutala je knedlu, potom rukom prekrila o či dok su joj se prsti tresli kao da joj kroz tijelo prolaze strujni udari.  –   Sada shvaćam da sam ti prouzro čila mnogo nepotrebne muke. Kad si me napustio, trebala sam ti reći. Sada to znam. Ali jednostavno nisam imala hrabrosti.

Evo je opet, optuţba da ju je napustio. Kad su bili pored vatre, ta optuţba ga je razbjesnila. A sada pak osjeća samo mučninu. Ona je na to zaista tako gledala. Po njezinu mišljenju,  jednostavno se pokupio i ostavio je bez ijednog pravog razloga. To je bilo tako daleko od

istine, ţelio se prepirati u vezi toga, ali obrana se više nije doimala vaţnom. Razlozi njihova razvoda nikada ni nisu bili temeljeni na činjenicama, nego na osje ćajima. Trenutno se na to treba usredotočiti, na to kako se tada morala osje ćati, ispravno ili u krivu i kako je to utjecalo na njezine sveopće ponašanje i razmišljanje. Zadrţala je dah i oči pune suza su joj se zaustavile na njegovima dok se suzdrţavala od  jecanja. Cijelo tijelo joj se počelo tresti  –  vrlo snaţno zbog čega se umalo srušila na tlo. Konačno je, uhvativš i dovoljno zraka, uspjela viknuti:  –  Ja sam ga ubila. –  Glas joj je bio toliko nejasan da ju je jedva mogao razumjeti.  –  Nije kriv motor, nisi kriv ti.  – Stisnuli su joj se mišići uzduţ grla. Zaljuljala se i uhvatila ravnoteţu. –  Ja sam to u činila. Zbog toga te nisam mogla ni  pogledati. Ne zato što sam te mrzila, Tucker, već zato što sam mrzila sebe. Tucker nije bio siguran što je toč no očekivao da će reći, ali ovo definitivno nije bilo to. Kako je mogu će da sebe krivi? On je bio taj koji je Sammyju kupio motor i bio je kriv jer nije zaključao garaţu.  –  O, Ellie,  –  prošaptao je. –   Nemoj uopće pričati o tome, dušo. Koliko si ga samo voljela.  Nemojmo sada...  –  Hoćeš li me saslušati! –  povikala je. – Samo te molim za jednu minutu. Više nikada neć u skupiti ovu hrabrost. Molim te. Moraš me saslušati. Zato što je vidio koliko joj znači da završi ovo što ima za reć i, potvrdno je klimnuo glavom. – Oprosti. Slušam te. Naravno da te slušam. Ispreplela je prste. –  Rekao si da nisam dovoljno pazila na njega, ali jesam. Gledala sam ga kroz prozor dok sam mu pripremala ro Ďendansku ve čeru, gledala sam ga dok se vozio na motoru.

Tucker se u nevjerici zagledao u nju.  –   Kako si ga mogla gledati?  –   Zatresao je glavom.  –  To nije mogu će, Ellie. On je...  –  Nije se iskrao u garaţu i  uzeo motor bez pitanja.  –   Glas joj je postao čudno jednoli čan, oči prazne i staklaste, kao da moţe vidjeti stvari koje on ne moţe. –  To ste svi mislili, to sam dopustila da mislite, ali istina je da je ušao unutra, preklinjao me da se provoza na motoru i  ja sam mu dala dopuštenje. –  Mu čno ga je gledala.  –  Nisi ti zaboravio zaključati, Tucker. Ja sam mu dala ključ. Nakon što je skinuo lokot, vratio ga je meni u kuć u. Te njezine riječi su pogodile Tuckera kao šake u pleksus, izbivši mu zrak iz pluć a i oduzevši mu osjećaj u nogama. Samo je stajao tamo, zure ći u nju, dok mu je srce glasno lupalo u ušima. – Što? –   viknuo je.  –   Izričito sam naredio da ne smije voziti motor dok mene nema.

Znala si to. Zaboga miloga, zašto si mu dopustila? Lice joj je promijenilo b olnu grimasu i mišići oko usta su zatitrali. –  Zato,  –  rekla je nisko.  –  Pokušavala sam sve pripremiti za njegovu zabavu, a on mi je stalno stajao na putu,  preklinjući me da mu dopustim voziti motor. Samo u ogra Ďenom prostoru, rekao je. Unutra nije imao u što udariti, nije bilo nijednog drveta, nič ega. Bio mu je ro Ďendan, a više nije bio mala  beba. –  Prinijela je prste usnama, a tihi, zatomljeni i bolni jecaj joj se za čuo iz grudi. Progutala  je i toliko snaţno kroz nos uvukla zrak da su joj se nosnice vidno  pomicale.  –  Htjela sam ga se nakratko riješiti. –   Glas joj je postao neprepoznatljiv dok je izgovarala te zadnje rije či i čvrsto  je zatvorila oči dok su joj suze slobodno klizile niz obraze. Zastala je, hvataju ći zrak. Potom je  bolnim šapatom rekla: –  Paz i što ţeliš, Tucker. Moglo bi se i ostvariti. Riješila sam ga se sad, ali zauvijek.

 – Mili Boţe. –  Po čeo je shvaćati značenje svega ovoga što mu je sad isprič ala i bijes ga je  posve obuzeo.  –   Kako si mi to mogla tajiti, Ellie? Ne tri dana niti tri tjedna, već  proklete tri godine? Kako si mogla? Imaš li uopć e pojma kolike sam no ći leţao budan, proklinjući se što sam ostavio otključana vrata? Zatresla je glavom.  –   Nisam znala, Tucker. Kunem ti se, rekla bih ti. Nikada nisam ni  pomislila da se kriviš za to. Da sam imala pojma...  –  Nikada nisi ni pomislila.  –  Tuckerovo cijelo tijelo se napelo.  –  Naš sin se ubio na motoru koji mu je trebao biti nedostupan, a ti nijednom nisi pomislila kako se moţda krivim što sam ostavio ta prokleta vrata otključana? Kao da su njegove rije či bile oštrice noţa, trzala se i okrenula u tami. Napravila je tek tri koraka prije nego što su joj prsti zapeli za odlomljenu granu o koju se spotaknula i pala. Kad je vidio njezin pad i čuo kako joj se tijelo glasno ruši na tlo, Tucker je doša o k sebi i bijes je iz njega iscurio poput vode iz probušene kante.  –  Ellie, čekaj. Ja...  –  Oprosti! –  vikala je. – Ţao mi je! Tucker je potr čao za njom, ali ona se poput divljakinje odmah pridigla i po čela bjeţati od njega da još nije potpuno ni stala na noge.  –  Ellie! –  vikao je za njom. Prije nego što ju je uspio sustići, otišla je. Progutala ju je tama. Nestala je. Tuckerova prva reakcija je bila panika. Mogao je čuti njezine korake dok je tr čala kroz šumu. Prisjeć ajući se njezinog slabog no ćnog vida, n apeo se. Šuma je bila prepuna zapreka koje ona nije u stanju vidjeti.  –   Ellie, nisam tako mislio!  –   Riječi su mu se vraćale nazad poput bumeranga.  –   Ellie?  Nemoj ići u mrak! Ozlijedit ćeš se tamo!  Nije bilo odgovora. Sude ći po zvukovima, nije čak ni usporila. Trude ći se slijediti zvukove, pošao je za njom, a njegove č izme su doticale tlo s tolikom snagom da je trnce osjećao u čitavom tijelu. Jedna grana ga je opalila po čelu i umalo ga srušila. Zaljuljao se,

 potom uhvatio ravnoteţu i nastavio naprijed.  –  Ellie?

I sam je toliko bu čio da nju više nije mogao čuti. Zastao je, zadrţao dah i osluškivao. S lijeve strane je čuo lomljenje grana, ali sada su se činile jako daleko.  –  Ellie!  –   vikao je.  –   Kvragu, ne radi ovo! Nisam tako mislio! Čuješ li me? Nisam tako mislio! Smiri se, on mora ostati smiren. Tr čala je naslijepo, prvo na jednu, pa na drugu stranu. Samo Bog zna kamo bi se sad mogla zaputiti. Nije ju morao samo slijediti, ve ć pomno pratiti i njezina skretanja. Na taj način će, čak iako je izgubi u mraku, zn ati njezino krajnje odredište.  –  Ellie!  –   povikao je, znaju ći čak i dok ju je zazivao da ne će odgovoriti, a moţda ga od uzrujanosti neće niti čuti. –  Ellie, molim te! Opet je potr čao i u glavi mu se vrtjelo samo jedno pitanje. Dovraga, kamo se ona to zaputila? Dalje od njega, bio je jedini odgovor koji mu je trenutno padao na pamet, dalje od  boli. A zašto i ne bi? Pune tri godine je čuvala u sebi tu uţasnu tajnu, bojeć i se njegove reakcije. A što je on uč inio kad je kona čno pronašla hrabrost? Prve riječ i ko je su mu izašle iz usta bile su bijesne i optuţujuć e.

Tucker je imao duţe noge, imao je na svojoj strani prednost brzine, ali zbunilo ga je njezino vrludanje. Dok je tr čao za njom, u glavi su mu se rojile tisu će misli, a najstrašnija od njih je bio njegov bojazan da će biti kriv ukoliko se ona ozlijedi. Svoje priznanje je upotpunila objašnjenjem zbog čega je sve to tajila od njega. Mislila sam da mene kriviš i da ćeš me samo više mrziti. Na površini se to doimalo slabom izlikom. Ali nije li on ustvari uč inio istu stvar? Da, učinio je to i iz sličnih razloga. Kako joj onda moţe zamjeriti? U njemu su se sudarali valovi kajanja dok se probijao kroz drve će. Neka mu Bog oprosti. Ako Ellie padne i ubode se na oštru granu, morat će ţivjeti s time do kraja ţivota. Zvuk ispred njega naglo je stao. I on se zaustavio i na ćulio uši. Pluća bi mu tiho zapištala svakog puta kada bi udahnuo i zbog tog zvuka mu je bilo teško čuti bilo što oko sebe. Otišla je,  pomislio je. Jednostavno je nestala. Ludilo. I ona je od krvi i me sa.

Dopuštao je strahu da razmišlja umjesto njega. Ţena ne moţe samo tako nestati. Još prije par sekundi je mogao č uti njezine korake. To znači da je pala ili je prestala tr čati, a ne da je nestala. To tako Ďer znači da ga moţda i č uje  –   ako nije u nesvijesti.  –  Ellie?  – Tucker je napravio mali krug dok mu je srce još ţestoko kucalo da je vrlo malo mogao čuti. Zamišljao ju je kako leţi dolje, bila je teško ozlijeĎ ena ili mrtva. Ti prizori su bili toliko stravični da ih je ljutito odbacio.  – Srce, zašto mi ne odgovoriš? – Stisnuo je šake, ţeleć i da mu se obrati. –  Vratimo se do vatre, popijmo malo vina i porazgovarajmo o svemu.  –  Zastao

 je, osluškujući. Jedva je zadrţao samokontrolu. –  Ellie, prokletstvo, nasmrt si me preplašila. Barem mi reci da si dobro.  –  Do... dobro sam. Činilo se da se njezin glas odbija od drve će oko njega, drhtavo šaputanje koje je podsjeć alo na vjetar u krošnjama. Frustriran i zaista uplašen za nju, potrčao je, pokušavajuć i shvatiti gdje  bi mogla biti. Zamislio ju je kako se skriva iza jednog drveta.  –  Odlazi, Tucker, molim te? Sada moram biti sama.  Naglo se okrenuo nalijevo i zagledao se u mrkli mrak dok ga o či nisu zaboljele. Ništa. Zvučala je kao da je blizu  – svega nekoliko metara dalje od njega. Samo što nije znao na koju stranu krenuti. –  Upravo nas je ovo i dovelo u ovu zbrku, povla čenje i napuštanje onog drugog.  –   Frustriran, uhvatio se za most nosa.  – Moramo raščistiti ovo, Ellie. Sjesti i porazgovarati o svemu.  –  Ne mogu. Već si bijesan i ne krivim te! Da ti kaţem ostatak, prezi rat ćeš me.  –  Nisam bijesan, Ellie.  –  Pomaknuo se prema istoku.  –  Samo si me ulovila nespremnog, to  je sve.

 – Da, baš! Samo odlazi odavde. Ostavi me na miru.  Njezin glas je dopirao s njegove desne strane. Okrenuo se i zagledao kroz sjene.  –  Ne mogu te prezirati zbog ni čega što mi imaš za reć i, Ellie.

 –  Ne znam. Ti jednostavno ne znaš. Tucker je shvatio da je krajnje vrijeme da sazna. Pune tri godine u sebi nosi tu strašnu tajnu, gušeći se u osjećaju krivnje. I navodno postoji još toga što mu ima potrebu reć i. Neće je ostaviti, ne ovoga puta. Bez obzira što je uč inila  –   ili nije  –   Sammyjeva smrt nije njezina krivica. To dijete je voljela cijelim svojim bi ćem, baš kao i on. Znao je da nikada ne bi uč inila ništa kako bi ga povrijedila. Barem ne namjerno.  –  Znam da nije lako pri čati o tome, –  rekao je. –  Znam da boli.  – Da. Duboko u duši, tamo gdje nitko ne vidi, toliko boli da poţelim umrijeti.  Nastavio je pratiti njezin glas. Koţa mu se najeţila i čula su postala izrazito osjetljiva. Pazeći da ne proizvodi nikakve zvukove, nastavio se kretati prema njoj.  –  Ne moţemo umrijeti, Ellie. To bi bilo prejednostavno, a ţivot ne funkcionira na taj način. Tisuću puta sam poţelio umrijeti. Ţelio sam otići na spavanje i više se nikada ne probuditi. Ali  jutro bi uvijek došlo, a u meni bi ti osje ćaji ostajali i dalje. Nakon nekog vremena sam nau čio ţivjeti s njima.  –  Da.  – Oboje imamo svoje demone s kojima moramo ţivjeti, –   nastavljao je.  –  Ne vjeruješ valjda da si ti jedina s uţasnom tajnom, zar ne? –  Tucker je progutao knedlu. S tolikom tamom oko njega, nije bilo tako teško suoč iti se s uspomenama i prona ći riječi.  –  Znaš što mene  progoni? Riskirao sam ţivot našeg sina kako bih uštedio nekoliko dolara. Pokušavala si mi reć i da je taj motor prevelik za njega, ali ja sam samo r azmišljao o tome koliko brzo raste i da ć u na kraju za svega par mjeseci morati ponovno kupiti motor, ali ve ći i da ću zbog toga izgubiti nekoliko stotina dolara. Mislio sam da će biti sve u redu ako mu objasnim pravila sigurne voţnje, ako ga pratim dok se  privikava na veliki motor i zato sam ignorirao tvoja upozorenja.  –  Duboko je udahnuo hvataju ći zrak i zatvorio oči.  – Ubio sam našeg sina kako bih uštedio par dolara.  –  O, Tucker. – Čuo je kako hvata zrak i tihi jecaj.  – O, Boţe.  –  Istina je.  –  Toliko se snaţno tresao da mu je glas podrhtavao. –  Nikad ti to nisam mogao reći. Ţelio sam to i pokušavao, ali riječ i nisu izlazile iz usta. Bojao sam se, mislim. Da ćeš me  prezirati i da mi nikada ne ćeš oprostiti. – Prešao je drhtavom rukom preko oč iju.  –  Trebao sam mu kupiti manji motor. Umjesto toga sam tebe uvjeravao kako je taj ve ći siguran i sve zato što nisam ţelio izgubiti novce. – Kroz prsa mu je prošla uţasna, parajuća bol. – Znaš li, Ellie, kako sam se osjećao zbog toga? Na pogrebu i kasnije na groblju; Isuse Kriste. Stalno sam mislio na novčanice; na osjećaj kad ih drţim na dlanu; bili su to samo komadići papira koji ništa ne znače. Kako si ikada mogu oprostiti za to? Tišina. Pulsirala mu je u ušima, udarala u sljepoočnicama. Zadrţao je dah, č ekajući da mu

kaţe nešto, bilo što, pa makar i vrištala na njega. Umjesto svega toga, ona je samo izgovorila njegovo ime s glasom koji je odavao groznu nervozu kakvu je i sam osje ćao. Osjećao se iscijeĎenim, ispraţnjenim i potpuno iscrpljenim.  – Ţao mi je, –  rekao je isprekidano.  – Tako mi je ţao, Ellie. Da mogu išta popraviti, uč inio  bih to. Mislio sam samo da sam prakti čan. Rastao je tako brzo. Jednostavno mi se činilo glupo kupiti mu manji motor koji bi mu na prolje će već bio premalen. Ţao mi je.  – Da sam slušala tv oja pravila,  –   rekla je tupo,  –   ne bi poginuo. Nisi ti kriv. Ja sam kriva, samo ja. Glas joj je nestao u tami. Tucker se nastavio kretati prema njemu.  – Moţda bismo trebali završiti s time i izvlačiti slamke.  – Što? –  Nevjerica joj se čula u glasu.  –  Kako bismo odlu čili tko je više kriv. Ja sam uvjeren da sam ja, a ti da si ti kriva. Mora  postojati pošteni način da to utvrdimo, jednom zauvijek, tko je od nas dvoje grozan roditelj.  –  Ne trebaju nam slamke da do Ďemo do tog zaklju čka. Ja pobjeĎujem. Moţeš re ći što god

ţeliš u vezi onog novca, ali istina je zapravo da bi ti za njega prodao sve što smo posjedovali; ostao bi bez ijednog novčića i zbog njega bi bio u stanju ţivjeti u šupi.

 –   Isto vrijedi i za tebe.  –   Tucker je uzdahnuo i pognuo glavu.  –  Ţeljela si ga se riješiti, Ellie? Ne mogu vjerovati da si to uop će rekla. Umrla bi za tog de čka i sve bi učinila za njega. Kako si mogla i pomisliti na to?

 – Zato što je to istina.  – Ellie, slušaj me, –   rekao je.  – Ja tebe slušam. Sada bi od tebe bilo pošteno da mi pruţiš  priliku.  –   Tucker je jedan trenutak sačekao, ţeleći da mu nešto kaţe. Kako je ostala šutjeti,  pokušao je sabrati misli i nastaviti. –  Nije kao da si Sammyju dala dozvolu da ode s našeg  posjeda. Rekla si mu da se moţe provozati u ograĎ enom dijelu  pokraj naše kuć e. Osim toga,  još si ga gledala kroz prozor. I po svemu tome, trebao je bio na sigurnom.  –  Nije se trebao vozati dok tebe nema! Ja sam prekršila pravilo i sad je on mrtav!  –   Naletio je na rupu. Neiskusni voza či se tada u panici podignu na jedan kota č. Kad je Sammy to u činio, izgubio je kontrolu. To se moglo dogoditi i...  –   Nisam mu trebala dopustiti da uop će sjedne na motor,  –   ubacila je uz jecaj, prekidajući ga. – Reci što god ţeliš, ali trebala sam znati bolje, a svejedno sam mu dala dopuš tenje. Glas joj je zvučao sve bliţi sa svakim njegovim novim korakom. –  Donijela si lošu odluku. Dušo, ponekad svi griješimo. Kad su djeca u pitanju, to se jednostavno podrazumijeva.  – Donijela sam lošu odluku koja ga je ubila i to zbog č ega? Kako bih impresionirala ljude?  –  Impresionirala ljude? –  ponovio je.  – Da! Znaš kakva sam onda bila. Vanjski dojmovi su mi znač ili sve. Bio mu je roĎendan i svi roĎaci su nam dolazili u goste. Ţeljela sam da sve bude savršeno. Tuckerovo srce se stisnulo. Paze ći gdje staje, nastavio je hodati prema njoj.  – Znaš čega se sjećam, Ellie? Tvog napornog rada kako bi ta ve čer bila posebna. Danima unaprijed si planirala večeru, pokušavajuć i odlučiti kako ćeš mu ukrasiti tortu. Sve si napravila s posebnom  preciznošću. Bio je to njegov veliki dan. Sje ćaš se koliko je bio uzbuĎ en?  –  Detalji! –  povikala je. –  Glupi detalji! Jedna grana je pukla pod njegovom čizmom. Trgnuvši se, zastao je kako bi osluhnuo hoć e li se ona opet dati u bijeg. Kad nije ništa č uo, nastavio je prema njoj.  –   Sammyju to nisu bili glupi detalji. Trebao je navršiti dvanaest godina. Bio je to njemu veliki dan i ti si planirala veliku zabavu kako bismo ga proslavili. Kao da nije ni pri čao, poţurila je reći:  –  Toga dana sam imala uţasno naporno jutro u dućanu i debelo sam zaostajala po rasporedu. Stigla sam ku ći sa zakašnjenjem preko sat vremena, trebala nam je do ći hrpa ljudi i utrkivala sam se s vremenom kako bih dovršila večeru. Nazvao si me da mi kaţeš kako ćeš i ti kasniti. Uplašila sam se da nećeš uspjeti na vrijeme otići u slastičarnicu po tortu. Glas joj je postao uţasno drhtav i odjednom je zašutjela. Č uo je kako hvata zrak, trude ći se nastaviti.  –  Sjećam se kao da je jučer bilo. Tih zadnjih trenutaka. Urezali su mi se u pam ćenje. Čak i mirisa njegove kose; te predivne mješavine znoja, trave i šampona. Tucker je osjetio ţar u oč ima. Znao je na koji miris misli i prisje ćanje na njega ga je strano

zaboljelo. O, Boţe. Sammy. Hoće li se bol zbog gubitka ikada ublaţiti?  –  Nijedan njegov poklon još nije bio umotan, –  nastavila je drhtavim, uplakanim glasom.  –  I za to sam se morala pobrinuti, uz pospremanje ku će i pripremanje večere. Praktički je cijela obitelj dolazila na zabavu; tvoji i moji roditelji i sva tvoja bra ća sa svojim obiteljima. Znaš kakva sam onda bila kad se radilo o čistoći kuće, posebice kad smo o čekivali društvo. Ţeljela sam da sve bude na svom mjestu.  –   Kajanje joj je ispunilo glas.  –   Sad to zvuči tako glupo. Pripremanje savršenog jela, postavljanje ništa manje savršenog stola i briga da kupaonice s jaje od čistoće. Nijedna od tih stvari zapravo nije bila vaţna. Ali tada su se činile vaţnima. Bila sam  posve izvan sebe, ţivci su mi bili napeti i trč ala sam po kuhinji poput pileta bez glave. Upravo sam bila pripremila meso za pravljenje odreska Stroganoff.  –  Stroganoff, –  promrmljao je. –  To mu je bilo najomiljenije jelo.

 – Da, to je najviše volio, –  poţurila je. –   Iako bi on bio jednako zadovoljan i s pizzom ili hot-dogom. Ali ne, morala sam raditi veliku stvar od toga.  –  Naravno da jesi. –  Tucker je zaobišao jednu stablo i konač no je ugledao ispred sebe kako sjedi na jednom deblu, skupljenih koljena do brade i ovijenih ruku oko njih. Zurila je u prazno,

lice joj je sada bilo karikatura lica koje je nekada poznavao, svaka crta joj je odraţavala tugu. –  Bio mu je roĎendan, –  podsjetio ju je,  –  a to je pak pravo vrijeme za takve stvari.  –  Nije se uopće radilo o njemu. Nego o meni. Onda je to uvijek bilo tako. Činjenica da je to Sammyjev dan je u mojim o čima potpuno izblijedjela i ja sam stalno mislila na tu glupu zabavu. –  Zabacila je glavu unatrag.  – Zaista sve ovo ţeliš č uti? Kasnije ćeš me mrziti. Tucker u tom trenutku nije mogao izgovoriti ni rije č, čak i da je pokušao. Promatrajuć i je sada s tim mučeničkim izrazima koji su joj prelazili licem, volio ju  je kao što nikada nikoga nije volio i patio je zbog nje čak i više nego zbog sebe. Da je mrzi? Nikad. Sve što je ţelio bilo  je čvrsto je uhvatiti i nikada je ne pustiti  – nekako joj olakšati bol, iako još nije shvatio kako umanjiti svoju.  –   Tada sam bila super- ţena bez premca, vješto sam ţonglirala s bračnim duţnostima, majčinstvom i zahtjevnom karijerom, i sve to bez imalo problema. Prisjetio se tih dana  –  i koliko je bio ponosan što ju ima za ţenu. Ellie Frost, najljepša djevojka u srednjoj školi Newton, k ćerka liječnika okruţena bogatstvom koja se udala za sina  jadnog drvosječe. Nikada nije mogao vjerovati svojoj sre ći, nikada mu to čudo nije posve sjelo.

Bila je njegova, bila mu je jedina ispravna stvar u ţivotu.  – Ţeljela sam da me svi pogledaju i kaţu:  'Opa, kako joj to sve uspijeva?'  –   priznala je.  –  Ţeljela sam da ti braća kaţu koliko si sretan. I, Boţe, Tucker, što je najgore od svega, ţeljela sam zasjeniti njihove ţene jer nijedna nije radila.  –  Ti ih i jesi zasjenila, –  rekao je. –  Samo s pola truda, Ellie, sve si ih zasjenila. Tada je osjetila njegovu blizinu i brzo je okretala glavu u stranu kako bi ga ugledala u tmini oko sebe. Mjese čina joj je obasjavala suze na obrazima, pretvaraju ći ih u srebro. O či su  joj bile duboki bazeni v elike boli. Toliko je ţudio da joj priĎ e i uzme u svoje naru č je. To je trebao učiniti i prije tri godine. Sada to zna. Naţalost, tada je u njezinim oč ima vidio samo optuţivanje i to ga je drţalo podalje od nje. Gotovo se bojeć i udahnuti zbog njezina mogu ćeg

 bijega, naslonio se ramenom na stablo i prekriţio noge.  –   Uporno mi je smetao,  –  bolno je prošaptala. –   'Molim te, mama, molim te', rekao je. Sjećaš se kako je to radio? Tucker je potvrdno klimnuo glavom. I on se ponekad poput Ellie osje ćao kao da su mu uspomene urezane u pam ćenje. Podigla je ruke i bespomo ćno slegnula ramenima.  –   Pomislila sam da je u pravu kad je rekao da više nije mala beba i zato sam mislila da ć e biti sasvim u redu ako malo zaobi Ďemo  pravila i dopustim mu voţnju u ograĎenom dijelu dok ga promatram kroz prozor. Tucker je uzdahnuo i zagledao se gore u nebo posuto zvijezdama. Nije znao što da joj kaţe. Ţelio je da zna, ali i dalje postoji tuţna č injenica da ne postoje rije či koje bi im umanjile  bol ili napravile smisao tog gubitka. Nekako će jednostavno morati ţivjeti s tim. Dosad im to  baš i nije uspijevalo. Osjećao je veliki umor. Boţe, grozno se osjeća, uţasno umorno. Nakratko se zapitao osjeć a li se i ona isto i skoro je dopustio da mu misao pobjegne kad je naglo odlu čio shvatiti zbog čega se ona uopće i pojavila. Navika, pretpostavio je. Kad je nešto ovako bolno, bilo je puno lakše ne izraţavati svoje osjećaje, koncentrirati se samo na preţivljavanje, korak po korak, zato što duboko razmišljanje o bilo čemu samo pogoršava stvari. Sad, kad je zaista prekasno, zapitao se da li ga Ellie onda trebala da razgovara s njom o Sammyjevoj smrti, da podijeli osje ćaje s njom. Vjerojatno. A on ju je isklju čio iz svega. Dok su stajali pored vatre, optuţila ga je za bijeg od uspomena i boli i on joj  je odgovorio s bijesnim

nijekanjem. Ali moţda je u toj njezinoj optuţbi bilo više istine nego što je ţelio priznati. Na  jedan način on zaista jest pobjegao od osje ćaja time što je odbijao prič ati o njima.

 –  Ellie, –  rekao je osorno, –  koliko ćemo si dugo raditi ovo? Hvatajući zubima donju usnu, samo je gledala u njega, o či su joj odavale bezbroj emocija, a najviše ga je dirnulo beznadno kajanje koje je i sam osjetio mnogo puta.  –  Ne moţemo se vratiti nazad, dušo, –  njeţno je istaknuo. –  Ništa od toga ne moţemo  promijeniti, bez obzira koliko ţeljeli.  –  Tako je, – sloţila se s njim. – Dala bih sve na svijetu da moţemo, ali ne moţemo. Tucker se odmaknuo od drveta i krenuo joj se pribliţavati. –  Da se moţeš vratiti, što bi napravila druk čije?  –   Sve! Odreske Stroganoff bih poslala kvragu i napravila hot-dogove. I ostavila bih ku ću na miru. Ne bih se zabrinjavala zbog sitnica i ne bih marila za detalje i to čka i jednostavno...  –  ramena su joj se trznula,  –  bih ga zagrlila. Samo bih ga zagrlila. Tucker je sjeo na zemlju pored nje. Emocije su mu stisnule grlo i kad su mu se o či opet ispunile suzama, nije ih mogao treptanjem otjerati, a čak nije bio ni siguran ţeli li uopće. Već se ionako prokleto dugo skriva iza svog macho imidţa, strogo se drţeći pravila o muškoj čvrstini kojemu ga je podu čio otac – da se suze za ţene, a muškarci moraju biti č vrsti. Kakvo sranje. Ellie ga je trebala da pla če zajedno s njom, a on je ustvari drţao vlastite osjećaje skrivene dok je sreĎivao stvari u vezi pogreba i razgovarao s policijom, istodobno se  ponoseći samim sobom kako je to sve besprijekorno uspio.  –  DoĎi ovamo, mala moja Ellie.  – Poloţio je dlan na njezina leĎ a.  –  Ne moţeš se vratiti i zagrliti Sammyja. Ali meni bi trenutno tvoj zagrljaj dobro došao. Uz tihi jecaj se bacila na njegova prsa i tankim rukama mu se ovila oko vrata.  – Ţao mi je,  jako mi je ţao, –  jecala je. –  Sve ovo vrijeme si sebe krivio. Trebala sam ti re ći. Ţao mi je. Tucker ju je primio u zagrljaj i zario lice u udubinu kod njezina vrata. Oduvijek mu je to omiljeno mjesto za maţenje. Povukao je njezino lagano tijelo na svoje krilo i č vrsto ga stisnuo uz sebe, oboţavajuć i taj osjećaj nje na sebi. Upravo je ovdje i pripadala, oduvijek je ovdje  pripadala. Neko vrijeme je to smaknuo s uma, ali zakleo se da to nikad viš e neće ponoviti.  –   Svejedno bih sebe krivio, Ellie,  –   uvjeravao ju je.  – Još uvijek je tako. I mislim da ć e tako zauvijek i ostati.  –  I ja isto, –  vrisnula je. –  I ja.

 – Znaš li što bih promijenio kad bih se mogao vratiti i ispraviti jednu stvar? Zatresla je glavom.

Prošao je drhtavom rukom kroz njezinu kosu. –   Plakao bih s tobom. Sve bih ostavio i ovako bih te drţao u naruč ju i jednostavno plakao s tobom.  –  O, Tucker, –  prošaptala je.  –   Pretpostavljam da si pomislila kako bih promijenio činjenicu da mu ne bih ni kupio motor.  –  Ne. Nisam to rekla.

 –  Ni ne moraš. I sam to bezbroj puta poţelio. Stvarno sam zaribao kad sam ga kupio. Ali znaš što, Ellie? Dugo sam razmišljao o tome i mislim da bismo ga svakako morali izgubiti. Na tom motoru ili na nekom manjem; pa čak i na obi čnom biciklu; moţda bi se to svakako dogodilo, bez obzira na koji na čin. Nikada neću shvatiti zašto niti prihvatiti tu činjenicu, ali vjerujem da bi nas Sammy svakako napustio, da mu je bilo su Ďeno otići od nas. Utisnuo joj je poljubac u kosu i duboko udahnuo njezin miris.  –   S obzirom da je tako, ne  bih uzaludno protratio jedinu mogućnost da promijenim nešto što se ionako ne bi moglo. Ali rado bih promijenio one stvari poslije nesre će i bio bih uz tebe kao što sam trebao biti. Ţao mi  je što nisam. Stavljajući ruku na njezin potiljak, Tucker ju je po čeo ljuljati kako bi umirio nju ili sebe, nije bio siguran. Zaista nije bilo ni vaţno. Opet ju drţi u svom naruč ju i krilu. I jedino je to bilo vaţno. Sada su sve one stvari koje su ga dosad mu čile dobile svoj smisao  –   njezino izbjegavanje razgovora o Sammyju, njezina obrambenost, drasti čna promjena izgleda. Cijelim svojim bi ćem

 je vjerovala da je vlastitog sina ţrtvovala na oltaru savršenstva i otada ţudi za ispravljanje m greške. Zbog toga ima dječ ačku frizuru, zbog toga se ne šminka, zato nije obrijala noge i više ne nosi atraktivnu odjeću. Na jedan na čin to moţe razumjeti samo drugi roditelj koji je izgubio dijete, ona se pokušavala iskupiti za svoj grijeh.  –   Volim te, Ellie. Uvijek sam te volio. I ništa ne moţeš uč initi kako bi me natjerala da  prestanem.  –  Nasmiješio se, naslonjen na njezinu kosu. –   Zauvijek, mala moja Ellie. Sve dok rijeke ne prestanu teći i oceani ne presuše, uvijek ć u te, uvijek voljeti. Čvršće ga je uhvatila oko vrata i ramena su joj se pomicala od tihih jecaja.  –  O, Tucker, i ja tebe volim, –  jedva je izgovorila.  –  I ja tebe volim. To je bilo sve što je trebao č uti. Ostalo će doći s vremenom. Prije tri godine, Ellie nije mogla plakati, a čini se da sada ne moţe prestati. Prilijepivši svoje tijelo uz Tuckerovo, čvrsto je ovila ruke oko njega, zarila lice u njegovo rame i pustila  bolne i dugo zatomljivane krikove koji su joj tresli čitavo tijelo. Potiho psuju ći, Tucker joj je  poloţio veliki dlan na potiljak, zario svoje lice u njezin vrat i po čeo plakati zajedno s njom. Konačno je Ellie shvatila da je on ljulja  –  polako, u ritmu naprijed-nazad, naprijed-nazad  –   bilo je to ljuljanje koje joj je pruţalo veliku utjehu. Ovo se trebalo dogoditi i prije, pomi slila je tuţno. Upravo su se ovako trebali drţati jedno drugoga, meĎusobno se tješiti i čvrsto se drţati zajedno. Moţda bi si tako uspjeli zaliječ iti rane. Osjećala se tako ispravno u njegovu naru č ju. Tako predivno ispravno. Ellie ga je ja če stisnula, ţeleći da taj zagrljaj nikad ne prekine. Kasnije nije znala reći koliko su dugo plakali. Moglo je to trajati minutu ili čak cijeli sat. Vrijeme nije bilo vaţno. Stvarnost im je tada bila daleka. Jednostavno su sjedili tamo, zarobljeni u čvrstom zagrljaju, rješavajući se stare boli koja se toliko duboko urezala u njih da  je nisu mogli riječima izraziti. Bila je to bol koju su samo njih dvoje mogli shvatiti i podijeliti  –  nepovratni gubitak djeteta kojeg su voljeli više od sebe. Kad je oluja kona čno prošla i kad su se razdvojili, nastavili su sjediti na tlu leĎima naslonjeni na panj i obasjani mjese činom. – Znaš li što smo sada saznali? –  pitao je blago.  – Što?  –   Potrebna nam je pomo ć.  –  Usta su mu se raširila u slabašan osmijeh. –   Tebi na tvoj način, a meni na mo j. Ne misliš li da je konačno došlo vrijeme da je i potraţimo?  –  Pričaš li o savjetovanju? –  Klimnuo je glavom. Mišići u trbuhu su joj se stisnuli poput šaka. –  Razmislit ću o tome, Tucker. Nisam sigurna da je to pravi put za mene.  –  A koji je pravi put za tebe?  –  Zaista ne znam.

Posegnuo je rukom kako bi joj zagladio kosu odostraga i potom joj prešao palcem preko usana.  –   Dok ne odlu čiš, dopusti mi da ti još nešto kaţem. Bila si divna majka tom dječ aku, najbolja. Ako ne vjeruješ meni, pitaj onda osobe koje  to moraju najbolje znati, a to su druga dva sina.

Ellie ga je uhvatila za zapešć e.  – Hvala ti na ovome, Tucker, ali najtuţnije je to da znam  bolje od toga, a mislim da mi nijedan psiholog ne moţe promijeniti mišljenje. –   Zastala je na trenutak. Potom je prošaptala: – Čula sam škripu koč nica kamiona. Jesi li znao to? Potpuno se umirio.  –  Ne, nisam to znao. Pustila mu je ruku i prešla dlanom preko svog koljena. –  Brisala sam štednjak. Č ula sam škripu kočnica i potom onaj uţasan tupi udarac. U noć nim morama sam to čula još tisuću puta. Znaš li od čega je došao taj uţasan tupi udarac, Tucker? Odvratio je pogled, progutao knedlu i nakratko zaţmirio. – O, Boţe.  – Ja sam u tom trenutku glancala štednjak. –  Trebala joj je sva snaga koju je posjedovala za završetak. – Sjajila sam štednjak kad je poginuo. Nisam bila divna majka. Voljela sam ga, da, to je istina. Ali nisam bila majka kakvu je zasluţivao. Marila sam za pregršt nepotrebnih i nebitnih stvari.

Ispustio je drhtavi uzdah. –  Ah, Ellie.  – Štednjak mi je u posl jednje vrijeme koma,  –   priznala je.  –   Ustvari, cijela kuća je katastrofalna. Baš me briga. Naučila sam lekciju. Samo mi je ţao što sam je prekasno nauč ila.  – Znaš što mislim? –  Nagnuo se prema njoj kako bi je natjerao da ga pogleda.  –  Mislim da smo bili dobri roditelji jer bolji nismo znali biti. Vjerujem da će nam to reći i savjetnik, da smo dali sve od sebe. Svi roditelji griješe. U jednom trenutku svatko moţe loše odluč iti. Ali razlika

 je u tome što je, na nesreću, naša greška nas stajala voljenog sina. Ellie je znala da je vjerojatno u pravu. Mogu se do kraja ţivota utapati u osjeć aju krivnje, ali zapravo je ono što se dogodilo Sammyju, jedna stravič na nesretna okolnost. Nijedno od njih nije moglo to predvidjeti; nijedno od njih nije moglo to sprije čiti. To se jednostavno dogodilo i ništa ne moţe to promijeniti niti ga vratiti. Moţda i ima istine u onoj Tuckerovoj tvrdnji da je Sammyju bilo su Ďeno napustiti ih. Sada je sigurno u raju, on je poseban Boţji anĎeo i više ga ništa ne moţe povrijediti. Ispunio ju je osje ćaj spokoja  –   isprva slab, ali dobivao je na snazi kad je gledala u Tuckerove oči. Moţda je to bila sudbina; moţda Boţja volja. Nije znala. Pretpostavljala je da nikada ni neće. Samo je znala da je za oboje došlo vrijeme da zakopaju duhove i kren u naprijed. Kao da joj je čitao misli, utisnuo joj je poljubac na čelo i ustao se.  –  Postaje hladno ovdje.

 Ne ţelim da se prehladiš. Ellie mu je dopustila da ju povu če na noge. Kad se ustala, nagnula se na njega kad joj je

struk obujmio svojom snaţnom rukom. Osjetila je toplinu oko sebe. Prešao je rukom preko njezinih leĎa i teško uzdahnuo, kao da je potpuno istrošen. Isto se tako i sama osjeć ala. Noge kao da su joj bile bez kostiju, a tijelo mlohavo. Čudno, nije joj bilo vaţno. Tama im nije mogla ništa. Hladnoća ih nije mogla dotaknuti. Sve dok imaju jedno drugo, imaju sve. Ellie nije mogla reći koliko su dugo stajali tamo. Kad se kona čno okrenuo, nastavio je čvrsto drţati ruku oko njezina struka dok su kretali. Osjeć ala se tako dobro, hodaju ći s njim kroz mračnu šumu. Njihova tijela su ubrzo našla zajednič ki ritam, a to im je omogu ćilo meĎusobno dobro poznavanje. Kad su se vratili u kamp, sjeo je dolje na tlo pored vatre i povukao nju me Ďu svoja koljena. Kad se smjestila, naslonio je bradu na njezinu glavu i prisno joj ovio ruku oko struka.  –  Nedostajalo mi je ovo,  –  prošaptao je. –  Ti si mi nedostajala. Ne mogu ti ni re ći koliko. Ellie je uzdahnula i naslonila se na njegova čvrsta prsa. Njegova velika ruka joj je stajala s  jedne strane na rebrima dok su ju široka, pognuta ramena štitila od hladnoć e. Osjećala se kao da je nakon dugo vremena kona čno našla put kući. Na tu pomisao su joj navrle suze na o či, zbog čega joj je sve postalo mutno i vatra joj se doimala poput velikog bazena teku ćeg jantara. Sanjarski se zagledala ispred sebe, razmišljajuć i o tome kako se lijepo osje ća s njegovim rukama na sebi. Srce mu je zadrţalo miran ritam i na leĎ ima je osjetila njegove vibracije. Tucker. Mirisao  je na vjetar, borovinu, travu, dim logorske vatre, u z dodatak mirisa snaţne muškosti. Snaga mu  je isijavala iz tijela, čak i dok se odmarao, zbog čega se osjećala blagoslovljenom i zaštić enom. Strašno ga puno voli –   a to je osjećaj koji je dolazio ne samo iz njezina srca, ve ć i tijela i uma, toliko je obuzevši da su   je kosti po čele boljeti. Stisnula se bliţe njemu, jednostavno se

ţeljela stopiti s njim. Pomisao da bi opet mogla ostati bez njega stvarala je paniku. Lagano je prešao prstima kroz njezinu kosu i ti njegovi dugi prsti bili su veoma njeţni. Oboţavala je njegov grubi, radom istrošeni dlan, debljinu njegova zapešć a, posebnu moć koju  je osjećala u njegovim jagodicama prstiju dok joj je prelazio preko sljepoo čnice. Nije si mogla  pomoći, morala se zapitati kakav bi osje ćaj bio kad bi je na ovaj na čin dodirivao svuda po tijelu. Loš tajming. Ovo nije trenutak za fizičku ljubav. Trebali su samo još malo ostati ovako, apsorbirajući činjenicu da su ponovno zajedno.  Noćni povjetarac se podigao i zamrsio im pramenove kose. Ellie je gledala u zvijezde, na trenutak se pitajući je li Sammy sada tamo gore, odakle ih gleda i smije se. U svom srcu je

znala da on nipošto ne bi volio da nisu zajedno i da mu je, ako ih gleda, sad sigurno drago što ih opet vidi zajedno.

Ali dosta toga. Sammyja više nema, a več eras se moraju uhvatiti u koštac sa ţivotom.  –  Volim te, Tucker. Pognuo je glavu kako bi je zario kod njezina vrata. Osjetila je kako mu se usne šire u osmijeh.  –   Znam,  –  prošaptao je. –   Tome sam se jedino nadao ova zadnja dva dana; znao sam da ljubav još mora postojati negdje u tebi, da nije mogla jednostavno umrijeti.  Nakrenula je glavu kako bi svojim obrazom dotakla i mazila njegovu kosu. O či su joj se  polako zatvorile.  –   Uvijek je bila ovdje. Samo sam je zakopala duboko u sebe.  –   Progutala je knedlu i sačekala trenutak.  –  Jesi li bio ozbiljan kad si rekao da ni sa kim nisi bio od našeg razvoda?

Osjetila je kako mu se osmijeh širi. – Još uvijek si ljubomorna na Jennifer i njezin piercing na jeziku? Ellie se ukočila, zbog čega se naglas nasmijao.

Čvršće ju je stisnuo uz sebe.  –  Nikamo ti ne ideš, gospoĎo. I da, naravno da sam bio ozbiljan. Za mene je uvijek postojala samo jedna ţena.  – Oponašajući njezin jutrošnji napad, rekao je: –  Predivna? Plava? Krupne plave o či za utopiti se u njima? Sjećaš li se sada?  – A što je s mojim divnim tijelom? Uzdahnuo je. –  I to takoĎer, ali trenutno pokušavam ne misliti na njega.  – Zašto?  – Zato što ću te u suprotnome odnijeti u šator i napasti, a mislim da sad nije dobro vrijeme za to. I Ellie je pomislila isto to, ali to nekako nije umanjilo n jezinu potrebu za njim. Ništa joj se od ovoga ne će činiti stvarnim dok ne budu opet vodili ljubav, a ona je ţarko ţeljela vjerovati da  je to stvarno. Gricnuo joj je uho. Potom je uzdahnuo. –  Ne osjećaš li se iscrpljeno?  –   Da. Samo...  –   Prekinula je, boje ći se da bi njezine misli, kad bi ih izgovorila naglas, mogle zvučati glupavo.

 – Samo, što? –  poţurivao ju je.  – Trebam te da me drţiš. Da u svom srcu znam kako se ovo stvarno dogaĎ a i trebam te da me drţiš. Znam da zvuči glupo, ali...  –  Uopće ne zvuči glupo.  – Još jače ju je privio uz sebe.  –  Točno znam što misliš. Okrenula se kako bi ga pogledala u o či. Ljubav koju je ugledala u tim sme Ďim dubinama razgalila joj je srce i odjednom joj se ovo uop će više nije činilo lošim tajmingom za fizič ku ljubav.  –   Vodi l jubav sa mnom, Tucker. Molim te? Imaš li uopće pojma koliko je dugo prošlo otkad sam zadnji puta vodila ljubav? Zagledao joj se u o či. –  Ne, koliko?

 – Tri godine, dvadeset dana, šesnaest sati, č etrdeset jedna minuta i tri...  –   pogledala je na ručni sat, –  ispravak, četiri sekunde. –  Protrljala je vrh nosa o njegov.  –  A vrijeme i dalje teče. Zagun Ďao je. –  Ne radi to. Pokidat ću ti svu odje ću i uzeti te odmah ovdje, na zemlji. Opet je protrljala nos o njegov.  –  Upozoravam te. Ne mogu odoljeti tom nosu.  –  Odmaknuo se.  – Zar mi pokušavaš reć i da ni ti nisi bila ni sa kim drugim, Ellie?  Na njegovom licu je pročitala nevjerojatnu nadu i zbog toga su joj navrle suze na o či.  –  Izgledam li ti kao ţderačica muškaraca, gospodine Grant? Naravno da nisam bila ni sa kim .  Naslonio je svoju sljepoočnicu na njezinu i čvrsto je drţao uz srce. Nakon dosta vremena je

 prošaptao: – Moţeš skočiti u moj krevet kad god poţeliš. Samo izaberi vrijeme.  –  Voljela bih to. A vrijeme je sada.  –  Neka mi Bog pomogne, imam posla sa zaista na paljenom ţenom.  – Tako je. I što namjeravaš poduzeti u vezi toga?

Spustio je ruku kako bi joj uhvatio dojku. Bradavica joj se ukrutila istog trenutka kad ju je dotaknuo. Njegove sme Ďe oči su potamnjele od uzbu Ďenja. Ellie je zastao dah u grlu. Pustila je glavu da joj padne na njegovo rame. Otkop čao joj je košulju i zavukao ruku unutra kako bi joj

zadirkivao poţudno tijelo, zbog čega se trzala svakog puta kada bi prošao prstima preko nje.  –  E, to je ve ć ozbiljan problem, –  promrmljao je promuklo.  –  Noćas imam pune ruke posla.  –  Da, –  rekla je veselo. –  I ako noćas ţeliš malo odrijemati, bolje ti je da se baciš na njega.  – Imaš planove za mene, zar ne?  –  Imam. Povukao je ruku s nje.  –  Problem. – Što?  –  Naša djeca. Što ako su ovdje negdje i špijuniraju nas? –  Ellie se napela. – Misliš?  –  Da, mogu će je.  –  Pa, kvragu.  Nasmijao se njezinim riječima. – Moţemo otići u šator. Lagano se opustila. – Moţe i tako.  –  Ili...  –   Jedan trenutak je to ostavio visjeti u zraku me Ďu njima.  – Moţemo otići gore do izvora. Ne mogu na m se pribliţiti dovoljno bez da ih prethodno vidimo. Ellie je razmislila o mogu ćnostima.  –   Izvori,  –   rekla je, prisjećajući se njihova medena mjeseca. Činilo joj se u redu zapo četi ovo na mjestu za koje ih veţe toliko lijepih uspomena. –  Definitivno idemo do izvora.

Tucker je opustio stisak oko njezina struka. Nakon što se okretom odmakla od njega, lagano ju je opet privukao k sebi. Prije nego što je Ellie uspjela shvatiti što namjerava uč initi, sagnuo se, uhvatio je iza koljena i prebacio joj guzu preko svog ramena. Vrisnula je i nasmijala se. – Zaboga miloga, pa što to radiš?  –  Nosim te do izvora.

Krenuo je prema rtu od lave. U samom središtu je zaobišao kamenje kako bi pokupio neotvorenu bocu vina i vadi čep. Ellie se čvrsto primila za njegov remen kako bi se malo  podigla i spriječila krv da joj se iscijedi u glavu.  – Sigurno me ne namjeravaš nositi sve do gore.  –  Nosio sam te onamo i prije šesnaest godina.  –  Ali ne ovako.  – Tada nisam imao vino koje sam morao nositi.  –   Lagano je posko čio kako bi joj omogu ćio da se bolje primi za njega prije nego što je krenuo preko kamenja. –  Čvrsto se drţi, lady Godiva s ošišanom kosom. Ellie se nacerila. –  Nisam gola.  –  Uskoro ćeš biti. POGLAV LJE 14

Dok je Tucker prelazio zadnje metre terena do izvora, Ellie je iskretala vrat kako bi vidjela ispred njih. U mraku i okrenuta naglava čke, uskoro je odustala od tog pothvata. Ne samo da nije mogla ništa vidjeti, već  je i od samog pokušavanja osjetila vrtoglavicu. Još čvršć e se  primila za Tuckerov remen kad je produljio korake i skakao s kamena na kamen kako bi došao na cilj.  –  Zaboga, kako uop će vidiš kamo ideš?  – Samo zato što si ti po noć i slijepa ne znači da smo svi. Ja dobro vidim.

Osjetila je promjenu zraka i prije nego što je mogla vidjeti izvore ili čuti ţuborenje vode. Iznenada ih je obavila toplina pare. Ta vodena para bila je miomirisna. S velikom sigurnošć u, Tucker je nastavio kroz neravan teren, preska čući preko kamenja sve dok nije stigao na sami rub. S jednim brzim potezom ju je spustio dolje. Kad je odloţio vino na sami rub, pitao je:  –   Koliko si se točno udebljala u ove zadnje tri godine?

 –  Ah, ti! –  Udarila ga je u ruku.  –  Ni grama.  –  Skini tu odje ću. Pusti da sam procijenim. Oblak je zakrilio mjesec i svijetlost je bila veoma slaba. Ellie je od njega mogla vidjeti samo veliku siluetu. Ali s druge strane, Tucker je imao oko sokolovo. Stavila je ruku preko grudi. Gledajući prema vodi, ispravila se kako bi vidjela gdje je smješteno kamenje koje je formiralo bazen. Ali vidjela je samo crnilo. Slabašan miris mineralizir ane vode penjao joj se u nosnice.  –   Trebamo li raditi ovo?  –   pitala je.  –  Naši sinovi su tamo negdje. Čini mi se nekako neodgovornim čak i razmišljati o ovome... Poskočila je kad joj je iznenada dlanovima prekrio obraze.  –  Naši sinovi su tamo negdje upravo iz razloga kako bismo ovo u činili. Ne mogu ih prona ći po mraku, Ellie. Do zore ne

moţemo učiniti ništa više za njih.  –  Znam. Samo... osje ćam se krivom, valjda.  –  Nemoj. Ovo su oni i ţeljeli. –  Spustio je ruke kako bi joj raskop čao košulju. –  Nisi valjda nervozna, zar ne? Osjetila je prohladan zrak na svojim grudima. U sljede ćem trenutku je flanelska košulja  počela kliziti niz njezine ruke. Zadrhtala je kad je skliznula na tlo, ostavljaju ći je samo u grudnjaku i trapericama. –  O, ne. –  Potom je s drhtavicom u glasu rekla:  – Moţda samo malo. – 

Traţila je njegov pogled u tami. – Prošlo je toliko dugo otkad smo...  –   Volim te, Ellie.  –   Sagnuo se kako bi joj poljubio vrat, zatim ramena dok je spretnim  prstima posezao iza kako bi joj otkopčao grudnjak i skinuo ga. Kad se ispravio, bacio je tu čipkastu stvar dolje na kamenje. – Mili Boţe, tako si lijepa. Skoro sam zaboravio. Potpuno svjesna sebe i svoje okoline, rukama je prekrila gole grudi. Kosa joj je sigurno

uţasna, pomislila je. Da se i ne spominje kako je prošlo više od tri godine otkad je zadnji puta vidio njezino tijelo. Tri preduge godine neprospavanih no ći i depresije koje su ostavile traga na njezinoj koţi i licu.  – Kako itko moţe biti tako savršen? –   Uhvatio ju je za nadlaktice kako bi je odmaknuo korak unazad i potom je polako zaobišao, gledajući svoj zgoditak.  –   O, Tucker, nemoj.  –   Odmakla je kosu.  –   Nikako ne izgledam.  –  Shvatila je u što se zagledao i opet rukama prekrila grudi.  –   Nemoj se tako zagledati. U tridesetpetoj, gravitacija  počinje dobivati rat. Stavio joj je prst na usta. Glas mu je bio natopljen iskrenošću kad je prošaptao: –   Ellie, hoćeš li prestati? –   Kad mu je dobacila upitan pogled, primio ju je za bradu, podigao lice i  pribliţio joj se kako bi joj utisnuo sitne poljupce po cijelom obraz u.  – Prekrasna si. Najljepša ţena koju sam ikada vidio. I kad budeš imala devedeset, isto ću tako misliti. Zar to ne znaš?  –  O, Tucker. – Zaţmirila je. Spustio je ruke dolje uz njezino tijelo. Potom su njegove velike, tople ruke primile njezinu mekoću. Zastao joj je dah. Zabacila je glavu iza, ne mogavši odoljeti nač inu na koji ju je dirao. Uvijek je bilo ovako. Sa samo jednim dodirom, uspijevao ju je natjerati da zaboravi sve osim njega. Palčevima je prešao preko vrhova njezinih ukruć enih bradavica i potom ih zavrtio me Ďu  prstima. Uţitak joj je prostrujao tijelom poput strujnog udara, zbog č ega je osjetila vrtoglavicu i slabost u koljenima. Dok je pokušavala doć i k sebi, otkop čao joj je traperice i spustio ih niz njezine noge.  –  Maštam o ovome još od onog p rvog jutra.

 – Što?  –   Kad si se zalila kavom,  – objašnjavao joj je. –   Kad sam ti naglo skinuo traperice. Onaj  prizor tebe... kvragu... jedva sam se suzdrţao. Na sebi si imala one gać ice...  –   Prekinuo je, zagledavši se u trokutastu čipku koja je štitila najţ enstveniji dio nje od pogleda.  – Još uvijek ih imaš.  –  Ovo su druge.

 –  I ove su dovoljno privla čne za bilo kojeg muškarca. Ellie se nervozno nacerila. –  Ti si mi ih kupio.  –  Da?  – Za Boţić, naše zadnje godine. Sjećaš se? Sakrila sam ih nakon razvoda, ali o nda sam sve svoje praktične istrošila, a pošto si nove nisam mogla priuštiti, prije par tjedana sam ih  ponovno stavila u uporabu. Još uvijek čučeći ispred nje, gorljivo je gledao tu čipku. –  Drago mi je. Gotovo su jednako dobre kao one bijele.  –  Nacerio se i namignuo joj. – Usput da ti kaţem, nisi se izvukla. Več eras nam nisu u planu, ali definitivno ih namjeravam vidjeti na tebi.  – Moţda kad se vratimo u civilizaciju, –  pristala je na kompromis i zadrhtala, zbog čega je  protrljala ruke. – Ovdje je previše hladno za takve stvari.  –  Istina,  –  sloţio se. Potom se zloč esto nacerio.  –   U redu je i to. Imam se barem čemu radovati.  –  Lagano je prešao rukama preko njezinih nogu sve do č lanaka.  –   Obrijala si noge danas.  –  Imala sam britvice. Stoga sam se ipak odlučila na higijenu.  – I zbog toga mi je drago. Koţa ti je glatka poput satena. –  Dok joj je oslobaĎao noge iz traperica, prošaptao je: –  Tresem se.

 – Zašto?  – Zašto? –  ponovio je u nevjerici. Uspravio se i njeţno je poljubio. –   Nisi samo ti nervozna. Sanjao sam te, ţudio za tobom i sad kad smo zajedno, ne mogu vjerovati da je ovo stvarnost. Što ako samo sanjam? Što ako se probudim i vidim da sam opet sam? Točno je razumjela kako se osje ća.  –  O, Tucker, ne sanjaš. Ovo je stvarnost. Ja sam stvarna.  –  Obećaj mi. Reci mi da ne više nikada nećeš ostaviti.

U prsima joj se nešto strašno stisnulo i jedva je uspjela izgovoriti: –   Nikad te ni nisam napustila, ali svejedno ti obe ćavam. Samo te molim da me više nikada ne ostaviš.  –  Nikada,  –   uvjeravao ju je.  –   Na to sigurno moţeš računati, dušo. Odsad pa nadalje, zaglavila si sa mnom. Upravo je to i trebala čuti.  –  Ovo me podsjeća na naš prvi put, –  rekao je. –  Sjećaš se? Kako bi mogla zaboraviti? Dvoje klinaca, prtljaju s patentima i dugmadi, toliko nervozni

da su jedva išta uspijevali. Srameţljivo otkrivanje dijelova tijela dok su obrazi gorjeli od neugode, a pogledi su se spuštali dolje. Ona neosporiva slatkoć a kad su se po prvi puta dotakli. Tada su bili tek tinejdţeri, ali tako strašno zaljubljeni. Ellie se još sjeć ala kako je naglo i uplašeno zastao kad je vrisnula od boli i kako ga je morala nagovarati da ponovno pokuša. Ţeljela ga je jednako snaţno kao i on nju. Bila je to potreba koja ju nikada nije napustila, ve čeras jednako snaţno kao i prije skoro dvadeset godina. O blaci su još uvijek

prekrivali mjesec. Trudeć i se vidjeti njegovo lice u tami, čula je kako skida košulju i tihi zvuk metalnih gumba dok je otkopč avao Levisice. Zadrhtala je i obgrlila se kako bi se zaštitila od hladnoć e dok je on balansirao prvo na jednoj, a potom i na drugoj nozi, skidajući traperice i čizme.  – Koliko god prelijepo izgledaš u tim trapericama, moţeš li ih sada skinuti sa sebe? –  pitao  je s osmijehom.  –  Oh.  –   Ellie je ugurala pal čeve pod pojas i promeškoljivši bokovima, ubrzo ih je skinula.  –  Oprosti.

 – Dragi Boţe. Mogla je osjetiti njegov pogled na sebi i opet se osje ćala

izloţenom i ranjivom. Konač no  joj je prišao. Vrelina njegove koţe prislonjene na njezinu bila je velika promjena od nedavne hladnoće. Uzdahnula je kad je ovio ruku oko nje, vode ći je prema vodi. Još jednom je uzdahnula kad je sjela na hladno kamenje.

Istog trenutka kad je ušla u vruć u vodu, osje ćala se kao da je ušla u raj. –  O, Tucker, ovo je savršenstvo! Upravo su se u tom trenutku oblaci razišli i mjeseč ina se prolila po stijenama iznad nje. Vidjela je Tuckera kako prekopava dţepove svojih traperica u potrazi za neč im. Vidjela je napete mišiće njegovih ruku i ramena, mjese čina se prelijeva po njima. Kosa mu se sjajila  poput otopljene mjedi. Sa svakim pokretom ruku, pramenovi su se pomicali. Posebno je

oboţavala njegove noge. Bile su duge i vitke, a opet veoma snaţne. Kad se kona čno okrenuo prema njoj, pored boce vina je stavio sapun.  –  Ponio si sapun!  – Ranije sam ga stavio u dţep, misleć i kako ću kasnije doći ovamo i okupati se.  – Poloţivši ruku na kamen, spretno je ušao u vodu. Trenutač no zapljuskivanje vode ju je iznenadilo i borila se za zrak. Prije nego što se potpuno sabrala, već   ju je uhvatio oko struka.  –   Samo nisam mogao ni zamisliti da ću imati ovako lijepo društvo za kupanje. Tišina, prekinuta samo zvukom njihova disanja i mreškanja vode, koja se ovijala oko njih zajedno s teškim osjećajima koje nijedno od njih nije znalo izraziti: ljubav  –  tako puno ljubavi  –   i osjećaj čuĎenja što su ponovno zajedno. Ovo njihovo ponovno zajedništvo bilo je takvo čudo, nešto za čim su oboje ţudjeli, ali nisu vjerovali da ć e se ikada ostvariti. Vrlo njeţno joj je pritisnuo leĎa na stijenu i potom se malo odmaknuo od nje. Prelazio joj  je dlanovima preko ruku, a osje ćao je kao da dodiruje svilu. Srce joj je toliko snaţno tuklo da je vjerovala kako ga i on moţe č uti. Gorljivo je udahnula kad joj je prstima prelazio preko ramena i spustio se do klju čne kosti. Vrlo sporo je spuštao ruku prema njezinim grudima.  –  Moram se ispraviti,  – rekao je promuklim glasom proţetim radošć u. –  Ovo je puno bolje od prvog puta. Tada si mi bila samo obe ćanje, mala moja Ellie. A sada je to obe ćanje ispunjeno. Znaš li uopć e koliko te jako volim?  –  Znam samo koliko ja tebe volim. Bogatstvo osjećaja vidjelo mu se u o čima. Rukom joj je zagladio kosu i poloţio dlan na obraz. S promuklim glasom od njeţnosti, rekao je: –  Biti ponovno s tobom... to je neprocjenjivi dar. Ne samo sada, ma koliko god to sjajno bilo, ve ć  spoznaja da ću zauvijek biti s tobom.  Nisam se osjećao potpunom i cijelom osobom pune tri godine, a sada se odjednom osje ćam.  – 

Traţio je njezin pogled. – Što misliš, što je to? Osjećaj stiskanja u grudima jedva joj je dozvoljavao pri čati.  – Zato što smo suĎ eni jedno drugome? Klimnuo je glavom, prešao joj rukom po ramenu i prislonio svoje č elo na njezino.  –   Da,  pripadamo jedno drugome,  –  prošaptao je. –  Cijelog ţivota slušam ljude kako prič aju o  parovima iz snova. Sve do ovog trenutka, mislim da nisam shva ćao što su toč no mislili. Mi smo stvoreni jedno za drugo, draga moja Ellie. Bez tebe sam samo polovica onoga što trebam  biti. Suze su joj ispunile o či. –  A zajedno smo dinamit. Čvršće ju je primio za rame. Osjetila je kako mu se tijelo napinje. Povukao ju je prema sebi i samo je jedan tren utak tako drţao. Ellie je osjetila kako se trese i poč ela se brinuti za njega.  –  Tucker, jesi li dobro?

 – Savršeno. Samo sam... daj mi sekundu. Moram se zahvaliti za nešto jako vaţno prije nego što odemo dalje s ovime. Ellie je naslonila bradu na njegova p rsa i zaţmirila, i sama u sebi zahvaljujuć i Bogu. Po svjetskim standardima, moţda se njihovo pomirenje i ne moţe kvalificirati kao č udo, ali po njoj i Tuckeru, bilo je to najve će svjetsko čudo. Opet ju je drţao u svom naruč ju.  –  Volim te, – drhtavo je prošaptao. Ellie je ovila ruke oko njegova vrata i privila se uz njega. On je poja čao svoj stisak. Vrijeme i svijet oko njih su na neko vrijeme prestali postojati i samo su stajali tamo, upijaju ći miris onog drugog i pokušavajuć i asimilirati činjenicu da se nemoguće dogodilo.

 Nije bila sigurna koliko dugo su se tako drţali. Samo je znala da ni cijeli ţivot s njegovim rukama na njoj ne bi bio dovoljan. Kona čno se Tucker malo odmaknuo. Kad je Ellie podigla  pogled, vidjela ga je kako se smije.  –  Tako smo sretni.  –  Blagoslovljeni, –  ispravila ga je.

Poljubio joj je vrh nosa. Potom je njeţno počeo spuštati ruku s njezina ramena kako bi joj milovao ruku. Pretraţujući mu oči, Ellie je zaboravila na sve brige oko svog izgleda i  prepustila se čistoj radosti što je opet s  njim. Njegov dodir se doimao tako ispravnim  –   tako  predivno savršenim –  dok je prelazio preko njezina bedra.  –   Kad smo bili razdvojeni,  –  prošaptao je, –  mučio sam se, razmišljajući o svim onim stvarima koje ti nisam pruţio. O krupnim stvarima, ali i sitnicama. To me je toliko rastuţivalo  jer nisam mislio da ću više ikada dobiti priliku za ispravak. A evo nas sada, ovdje smo zajedno i proklet bio ako znam odakle po četi.  –  Samo po čni od po četka, Tucker. Ako i ne pogodimo iz prvog puta, imamo ostatak ţivota da ponovno nau čimo.  Nasmijao se i uhvatio je za struk kako bi je visoko podigao. Primila se za njegova ramena, zagledavši se dolje u njegovo mjeseč inom obasjano lice kroz kapljice vode koje su joj visjele na trepavicama. Sjajne i tamne, oči su mu jedan dugi trenutak prodorno gledale u njezine. Potom ju je spustio nazad u vodu, puštajuć i da joj tijelo klizi niz njegovo dok joj noge nisu

 pronašle uporište na kamenu pod vodom.  – Ţudim za tobom, –  prošaptao je promuklo, – ali nema šanse da ću poţurivati ovo.  – Pita li se mene nešto?  –  Ne, – rekao je sa smiješkom. Poigravao se njezinim prstima, potom joj je prstom prelazio preko dlana u krug, zatim je došao do zapešća, pa prešao na nadlakticu i konač no stigao do osjetljivog ruba njezinih obrva. Osmijeh mu je nestao s tamnog lica i zamijenio ga je osje ćaj oboţavanja, koji je bio usredotočen potpuno na nju. Oluja osjećaja bila je toliko jaka da je Ellie jedva mogla razmišljati. Prelazio je preko njezina tijela kao da je ţelio da mu se u pamćenje ureţe sva ka, pa i najmanja, pojedinost

njezine koţe.  –  Ah, Ellie, ljubavi moja. Isprekidani uzdah joj se oteo iz grudi. Čeznula je da mu se pribliţi, da osjeti njegovu vrelinu i snagu. Kao da je to osjetio, vratio je ruke na njezin struk i čvrsto je pritisnuo o stijene.  – Ţelim uţivati u tebi, –  prošaptao je. –   Moram te ponovno u činiti svojom. Razumiješ li me? Poţeljela mu je reći kako je uvijek i bila njegova. Uvijek. Ali rije či nisu ţeljele izaći.  Njegove velike, snaţne ruke polako su joj prešle preko bokova, a dl anovi su mu bili

hrapavi tek toliko da bi stvarali savršeno ugodan osjećaj na koţi. Dugim prstima joj je hvatao meso, duboko se zarivši u njega, potom ga puštajuć i, ali gorljivi osjećaj bi ostajao dugo nakon što bi ih premjestio na drugo mjesto. Površina v oda joj je sezala do ispod grudi, njezina toplina se prelijevala s pokretima preko vrhova njezinih bradavica i potom ih ostavljala da se suočavaju s hladnim zrakom. Uzbu Ďivao ju je kontrast topline i hladno će, mučeći joj ţivčane

završetke i jeţio joj koţu i prije nego što ju je Tucker obasipao poljupcima. Kraljeţnica joj se izvila u luk kad joj je velikim dlanom prešao s unutrašnje strane bedra. Kad su mu prsti došli do samog početka nogu, poţuda joj je zgrč ila trbuh i njezina tajna, unutrašnja mjesta zatitrala su od išč ekivanja. Na njezino veliko razo čarenje, upravo je tamo zastao, umjesto da i drugu ruku uvu če do unutrašnje strane drugog bedra. Ellie se čvrsto drţala za njegova ramena. Dah joj je postao ubrzan i isprekidan. Razdvojila  je usne, osjećajući se dezorijentirano. Nasmiješio se i nakrenuo glavu kako bi je poljubio, isprva njeţno i potom dublje, jezikom je pretraţivao svaki milimetar njezinih usta.

Stenjala je i još se više privijala uz njega, osjeć ajući kao da je on jedina čvrsta stvar u ovom tekućem svijetu. Prislonio ju je na svoja prsa i zakora čio u dublju vodu, gdje je jedino on mogao dotaknuti dno. Maglovito je shvatila da ţeli imati potpunu kontrolu. Nije marila za to. Ovo je ipak Tucker, njezina jedina prava ljubav. Vjerovala mu je kao nikome drugome.

Lagano je podignuvši, prešao je s njezinih usta na sisanje dojki. Ellie je opet zastenjala. Odmah se ukrutila, bradavice su joj nabrekle i dozivale ga. Zubima je uhvatio jednu izazivačicu i njeţnim ugrizima joj slao trnce niz cijelo tijelo. Sa savršenim pokretima jezika  preko vrha, nastavio je sa svojim slatkim mučenjem, zbog kojega je vrištala od uţitka.  –  Tucker?  – Sada potpuno slijepa od potrebe, stisnula je šake u njegovoj kosi i podala mu se, još više nakrivljujući kraljeţnicu kako bi ju lakše dohvatio ustima. –  O, Tucker.

 Nije mogla izgovoriti zamolbu. Samo je znala da ga ţeli, i to jako. A on ju je ipak zadirkivao i izazivao. Dok joj dah ne zastane u grlu. Dok ju tijelo ne zaboli od nezadovoljene  potrebe. Gladilo je svojim usnama, dohvatila njegove i ţurno mu prelazila prstima po tijelu, dok su joj se u glavi slatko sudarale uspomene na njegovo tijelo i njega. Tucker. Jedva je mogla vjerovati da je on opet ovdje s njom. Svaki put s Tuckerom bilo bi putovanje u nova otkri ća i ni sada nije bilo druk čije. Ovdje su

sami njih dvoje, baš kako i treba biti. Maglovito je postala svjesna kako je podiţe da bi sjela na glatku stijenu kod ruba vode. Izbezumljena, nije se mogla sjetiti što namjerava napraviti sve dok joj nije raširio noge i poč eo  je zadovoljavati prstima. S prvim valom osje ćaja, Ellie je vrisnula. Čvrsto mu je primila kosu u šaku, povlačeći ga prema sebi, u nemogu ćnosti učiniti bilo što osim mu se predati. Kad je pomislila da ovo više ne moţe podnijeti, gurnuo ju je s ruba. Orgazam joj je  prostrujao tijelom.

Poslije toga, prije nego što joj se um uspio razbistriti, povukao ju je natrag u vodu i ruke ovijao oko nje poput čeličnih hvataljki. Ellie je bila previše potrošena da bi mu mogla uzvratiti zagrljaj. Umjesto toga, samo je plutala uz njega, namjeravajući se potpuno prepustiti vodi i njemu. Bilo gdje. Duboko u sebi je osje ćala pripadanje. Znala je da se i on isto osjeća prema na činu na koji ju je drţao, čvrsto stisnuvši ruke oko nje i napevši č itavo tijelo. Poljubio joj je kosu i stavio veliki dlan na rame, prstima ju je škakljao, milovao i zadirkivao te joj tako slao elektricitet niz cijelo tijelo. Drţao ju je tako ne zna se koliko dugo, č inilo se beskrajno, sve dok joj se disanje nije ujednačilo. Potom je, hvataju ći je iza koljena, podigao kako bi ga zajašila i jednim vještim  pokretom zabio je u nju svoju muškost. Šok te penetracije natjerao ju je na glasan vrisak pun zadovoljstva. Prošlo je dugo –  toliko dugo vremena. Um joj je odlutao u tamno, vrtoglavo mjesto koje je samo Tucker mogao stvoriti. Čvrsto se primila za njegova ramena, uţivajući u uţitku. Zbog ovoga je ona i roĎ ena kao ţena – da bude s ovim muškarcem na toč no ovaj na čin  –   kad je postala jedno s njim, srce  joj je mahnito kucalo u iscrpljujućem taktu, a neujedna čeni ritmovi su stvorili savršenu harmoniju.

Podigla se i potom opet potonula, on se istovremeno i dalje zabijao u nju i ona je uţivala u tom osjećaju ispunjenja i vatre. Kad se iznenada uko čio, sva osjetila su joj se skupila ujedno i ostajući bez daha, kona čno je opet vrisnula. Pod dlanovima su se njegovi mišić i na ramenima i leĎima odjednom stvrdnuti poput kamena. Potom je s velikom, pulsiraju ćom brzinom, vrelina navrla u njezino tijelo i ponijela ju zajedno s njim u vrtlog čiste ekstaze. Kad je završilo, ostali su pril ijepljeni jedno za drugo, voda je svojim isparavanjem činila zaštitnu zavjesu oko njihovih glava kako bi im omogućila privatnost. Prislonivši svoj obraz na njegov vrat, Ellie se osje ćala malaksalo, tijelo joj se slobodno njihalo u vodi do njegovog. S desne je strane čula kapanje vode  –  bio je to mirni, ujedna čeni zvuk zbog kojega su joj se kapci  počeli spuštati. Nije imala pojma koliko je minuta prošlo, samo je shvatila da im se disanje ujednačilo i srce je poprimilo uobi čajeni ritam.  – Znaš što? –  konačno je prošaptao.

 – Što? –  promrmljala je. Osjetila je kako mu se usne šire u smiješak dok su stajale prislonjene na njezinu kosu. –  Zaboravili smo piti vino, a nismo upotrijebili ni prokleti sapun.

 Nasmijala se i umorno prešla obrazom po njegovu vratu. –  Je li to sve? Na jedan uţasan trenutak sam mislila da ćeš reći kako smo zaboravili koristiti zaštitu. Uspravio se. –  Nisam se toga ni sjetio.  –  Ni ja, –  rekla je, jedva skrivajući osmijeh.  –  Jesi na pilulama?  Nakon razvoda, emocionalni stres joj je poremetio mjesečnicu i liječnik joj je prepisao kontracepcijske pilule kako bi zadrţala redovitost. Ali bilo je tako zabavno zadirkivati ga da nije mogla odoljeti. – Zašto bih bila na pilulama? Nisam ni bila izloţena .  –  Prokletstvo,  –   promrmljao je.  –  Bez zaštite nikad nisam smio ni skinuti hlač e, a da zatrudniš. Ellie nije mogla potisnuti smijeh ni sekundu duţe. Kad je shvatio da se cereka, duboko je zagunĎao i potopio je. Kad su se vratili u kamp, Ellie je bila stra šno umorna i pospana da je samo ţeljela leć i i spavati. Očito je i Tucker mislio isto. Nakon što je ponovno zapalio vatru i pridruţio joj se u šatoru, izvršivši njezinu zamolbu da im spoji vreće za spavanje i tada su još kratko razgovarali.  –  Ako su krenul i prema planini Tabletop kao što mislim, skoro su došli do mjesta odakle nema povratka. Postoji samo jedan put prema vrhu i samo jedan za povratak dolje. Ne će se moći vratiti nazad i proći nas. Ellie se molila u sebi da su dje čaci sigurno stigli. Prisjećajući se stjenovitog terena i velikih litica, zadrhtala je na pomisao da su se probijali onuda bez pomo ći njihova oca. Završivši sa svojim zatvarač em, Tucker je sjeo na pete i oslonio se dlanovima na koljena.  –  Sutra ćemo ih na ći,  –  uvjeravao ju je.  –  Bez problema ću im prona ći tragove. Kad jednom u Ďu u kanjon, bit će zatvoreni. Neće više biti sporednih putova i neće više moći kruţiti okolo kako  bi nas špijunirali. Otvorio je vreću za spavanje, okrenuo se kako bi sjeo i izuo čizme. Nakon što se uvukao u krevet potpuno odjeven, pruţio joj je ruku. –  DoĎi ovamo. Skinula je košulju i pruţila se pokraj njega. Njeţno ju je povukao na svoja prsa i poljubio  je u čelo. Promeškoljila se i zarila svoje lice u njegovo rame. –   Zagrli me, Tucker. Molim te, samo me drţi uz sebe. Učinio je što je traţila, rukama je stvarao topli raj oko nje. Prislanjajuć i usne na njezinu kosu, rekao je:  –  Sutra ću ih prona ći. Obećavam ti. Sutra navečer će biti kod ku će, ţivi i zdravi.  –   Namjestio se udobnije i pogledao je.  –   Tvoja jedina briga treba biti u koju ćemo ih kuću odvesti.

 Na trenutak se Ellie nije mogla sjetiti na što on to misli. Potom joj je sinulo da su razvedeni i ţive u različitim gradovima. Sad je imala razdvojen ţivot od njega, drugi posao i nove odgovornosti. – O, Boţe, nisam još o tome stigla razmišljati.  –   Pa, počni,  –  prošaptao je. –   Kad pronaĎemo djecu, moramo znati na koji ćemo način izgladiti situaciju.  –  Čvršće ju je privio k sebi. Tišina se nadvila nad njih. Nakon dugo vremena, progutao je knedlu i rekao:  – Ţelim da daš otkaz i vratiš se kuć i u Bend, Ellie. I ona je to ţeljela. Više od ič ega. Ali kako će to napraviti? Tucker je prilično dobro zaraĎivao, ali njegova pla ća ne bi mogla pokrivati troškove dva kuć anstva. Iako bude prazna, kuća u Springfieldu će svejedno skupo stajati, uzimajući u obzir mjese čne račune za struju, vodu, rate osiguranja protiv mogu ćeg poţara i rate kredita, a sve ć e to stizati dok je ne kupi netko drugi. A to bi moglo potrajati mjesecima. Zaboljela ju je pomisao da bi mogla toliko dugo biti odvojena od Tuckera. Ne sad kad su se tek pomirili.

 –  Vjenčat ćemo se ponovno čim prije uspijemo,  –  prošaptao je. –   Moja kuća je dovoljno velika za sve nas. Budu ći da su mi de čki dolazili dvaput na mjesec i pozivali sve svoje  prijatelje, kupio sam kuću s četiri spavaće sobe. Nije nešto osobito; ima tanke zidove i jeftine sagove. Neće ti se svidjeti. Ali posluţit će svrsi dok ne prona Ďemo nešto bolje s č ime ćeš biti sretnija.

 – Kako se uspijevaš nositi s tolikom kuć om?  –  Svakog dana pospremim jednu sobu, a dvaput mjese čno imam veliko pospremanje.  – Ti imaš veliko pospremanje? Nisam znala da to znaš. Uštipnuo ju je za straţnjicu kroz traperice. –  Nau čio sam gledajući tebe.  –  Uzdahnuo je.  –  Mislim da bih se moţda trebao oduč iti nekih stvari. Večeras, dok sam te slušao, palo mi je na  pamet da sam sada moţda ja postao perfekcionist koji se zamara nepotrebnim stvarima. Nisam našim dečkima olakšavao ţivot, nastojeći biti savršen otac. –   Ispričao joj je o svojim kupovinama samo zdravih namirnica i rekao joj za popis ku ćnih pravila koji je zalijepio za unutrašnju stranu kuhinjskog ormarića. – Mislim da im više uopć e nisam zabavan.  –  Ja sam naučila igrati nogomet.  – Što? Zadnji put kad sam te odveo na utakmicu, glasno si navijala kad je klinac  pogrešnom stranom dotrčao s loptom. Ellie se nasmijala.  –   Da, sjećaš se toga. Otada sam puno nauč ila. Kupila sam Nogomet za glupane i pročitala sam je, od korice do korice. Radila sam sa Zachom na njegovim udarcima i  bila sam na većini njegovih treninga. Bila sam uglavnom jedina mama koja je dolazil a.  – Mili Boţe, nije ni čudo da su nam djeca tako nesretna. Roditelji su im zamijenili uloge.  Nogomet, Ellie?

 – I košarka. Savršeno driblam.  –  To moram vidjeti.  Nasmijala se. Kao i uvijek, Tucker je na nju čarobno djelovao. Trenutak ranije se lu Ďački  brinula za dječake.  –   Voljela bih se vratiti ku ći s tobom,  –   priznala je.  –   Ali najprije trebam najaviti otkaz i prodati ku ću. Zaprepastio ju je podizanjem na jedan lakat nakon čega ju je gurnuo na le Ďa. S prsima ju je

drţao dolje i unio svoje lice u njezino. –  Nema proklete šanse. Od ovog trenutka nema teorije da ću ijednu no ć provesti bez tebe. Moţeš dati otkaz i bez prethodne najave, a kuću moţemo  prodavati i iz Benda.  –  To nije razuman na čin za rješavanje ove situacije.  –  Ne ţelim ni biti razuman, –  odgovorio je.  – Zar se ne ţeliš vratiti kuć i?  –  O, itekako, – rekla je njeţno.

 – Onda je dogovoreno. Moţeš od mene nazvati šefa i javiti mu loše vijesti. Č im se vratimo, upisat ćemo klince u njihovu staru školu. Bit će presretni zbog toga. Ellie se sneno nasmiješila, a pogled joj je ostao usredotoč en na igru svjetlosti od logorske vatre na stropu šatora. –   Skupo će nas stajati selidba svih stvari natrag u Bend. A ako se kuća ne proda odmah, imat ćemo duple mjesečne troškove. Zaista bih trebala zadrţati posao, Tuckeru. Što ćemo raditi bez moje pla će?  –  Jest ćemo makarone sa sirom i pun čom od jaja. Ellie je prasnula u smijeh. – Koledţ. Sjećam se. Nestalo nam je mlijeka i netko nam je dao  punč od jaja i to smo upotrijebili.  – Jednostavnost. Nemoj misliti na poteškoće. Samo se moramo dočekati na noge. Sagnuo se kako bi je poljubio, ţeljno, glasno i duboko. –   Dala si mi povjerenje da se  brinem za tebe kad sam imao samo devetnaest. Vjeruj mi i sada da ću uspjeti. Podiţući po gled prema njemu, Ellie je znala da mu slobodno moţe povjeriti svoj ţivot. A  bilo to praktično ili ne, nije ţeljela biti udaljena od njega puna tri sata voţnje automobilom. –  U redu. –  Grudi joj je ispunio predivan osje ćaj lakoće. –  Dovraga s razumnom karijeristicom. Dat ću otkaz i čim prije pronaći novi posao u Bendu.

 –  Ne,  –   rekao je, zavodni čki joj grickajući usne.  –   Barem mjesec dana ću te drţati  prikovanu za krevet kako bih mogao uţivati u tebi stotinu puta na dan.  Nacerila se.  –  Pa, kad si to tako rek ao, moţda i hoć u sa čekati mjesec dana prije potrage za novim poslom.

 –  Ne ţelim da se vratiš na posao, –  rekao je.  – Barem ne da radiš za nekoga drugog. Spojit ću svoju polovicu novca koju sam dobio kad smo prodali našu staru kuću sa ovim što imam sada. S time mogu nadoknaditi manjak novca dok ne prodamo tvoju ku ću u Springfieldu.  –  Ali, Tucker, ja volim svoj posao.  – Oduvijek si ţeljela vlastiti biznis. Kad prodamo tvoju kuć u, imat ćemo ekstra gotovinu koju moţeš uloţiti u vlastiti posao.  –   Potrebno je pun o vremena da jedan dizajner unutrašnjeg ureĎ enja skupi klijentelu,  –  istaknula je.  – Koliko god ţeljela pokušati, bit ć emo bez druge pla će još mjesecima, ako ne i cijelu godinu.  –  Ja ću se pobrinuti za sve. Mi smo obitelj, Ellie. Vaţno je da sada budemo za jedno, ne samo nama već i dečkima. A ti nikada nisi sanjala o tome da radiš za nekoga drugoga. Ovo je novi početak. Zašto se ne veseliš?  –  Budući da dečki idu u školu, neću imati što raditi. Dok ne pronaĎem klijente, što ć u raditi sa sobom po cijele dane?

 – Moţeš se brinuti za bebu. Ellie je trepnula, uvjerena kako ga nije dobro čula. –  Koju bebu?  –  Našu bebu, onu koju ćemo napraviti zajedno.  –   Polizao joj je donju usnu.  –  Ţelim još  jedno dijete. Blijedo je zurila u njegovo tamno lice.  –  Kad si to odlu čio?  –  Večeras, kad si me pustila da mislim kako sam bez ikakve zaštite vodio ljubav s tobom. –  Glas mu se pretvorio u duboki tenor.  – Prvo sam pomislio: 'O, Boţe, zatrudnjet ć e.' I odmah nakon toga sam shvatio kako bi mi bilo drago.  –  O, Tucker.  –   Rukama mu je uhvatila lice, voleći ga kao nikad nikoga osim njega.  –   Sad

imam trideset pet godina. Biološki sat mi polako prestaje kucati.  Namignuo joj je i nasmijao se. – Ako sam u nešto potpuno siguran da mogu napraviti, onda  je to da te mogu bez imalo problema učiniti trudnom. Ako se odmah bacimo na posao, ne ćeš  biti u nikakvoj opasnosti što se zdravlja tiče.  – Kad budeš išao u mirovinu, još ćeš imati dijete na koledţu.  – Što znači da ću imati pregršt vremena za posvetiti mu se. Bit ć e puno slobodnih vikenda koje ćemo provoditi zajedno, i ći na dobrotvorne ve čere i utakmice. Biti u mirovini ne zna či nuţno umrijeti.  –  Znači, ako budeš imao ograničena sredstva, a nedovoljno za koledţ.  –  Osnovat ću još jedan fond za koledţ, a dotad ć e tvoj posao procvjetati. Kad ga nakon toga prodamo, opet ćemo uloţiti novac. Tada nam školarina neć e predstavljati nikakav  problem. Samo razmisli malo, Ellie. Naša beba. Moţemo popuniti praznu sobu. Mladi smo. Zašto ne? Moţda dobijemo curicu koja ć e biti ista ti. Sve do tada, Ellie nije razm išljala o još jednom djetetu. Zašto joj se to onda sada č ini poput sna koji joj je zagrijao srce i kojega se toliko čvrsto uhvatila? Beba. Mala osoba koju će voljeti, ne zamjena za dijete koje su izgubili, ve ć  potpuno novi ţivot koji će im upotpuniti obitelj.  Nakon svega što su ona i Tucker prošli, činilo se ispravnim, predivno i savršeno ispravnim,  početi ispočetka, a koji je po četak bolji od stvaranja novog ţivota? Ellie je gotovo mogla pred o čima vidjeti bucmastu malu curicu s tamnim kovr čama i svijetlosmeĎim očima kako sjedi u dje č jem stolcu. Mogla je zamisliti kako bi bilo predivno drţati je u svom naruč ju  –   kako bi slatka bila nakon kupanja, sva topla i mokra, umotana u meki ručnik.  – Mogla bi izgledati baš poput tebe, –  rekla je. –  Dječaci izgledaju.  – Boţe sačuvaj. Djevojka s mojim nosom?

Ellie se nasmijala i zagrlila ga oko vrata.  – Mislim da ne moţemo naruč iti. Sad kad malo  bolje razmislim, čini mi se da tvoj nos ipak ne bi odgovarao jednoj djevoj čici. Moţda bih ipak trebala ostati na piluli.  –  Ona jamči samo devedeset devet posto zaštite.  – Što znači?  – Što znači da je mojim pliva čima dovoljan i taj jedan posto.  –   Usnama joj je prelazio  preko vrata. – A kad bolje razmislim, moţda bih upravo sada mogao i krenuti u akciju.  –  Sada? Odgovorio joj je uvla čenjem ruke u grudnjak i strastvenim poljupcem. Bio je to jedini odgovor kojega je trebala. 

Zach je sa spuštenom glavom na rukama snuţdeno sjeo pored njihove male vatrice. Zato što se nije usudio dodati više drva u vatru kako ih otac ne bi spazio, mali plamenovi su tinjali i  pruţali malo topline, ali i to je bilo bolje od ničega. Noćni vjetar im se poput ledenim oštrica  probijao kroz odjeću. Kody se skupio pored Zacha, gutaju ći suhe ţitne pahuljice. –  Sve je propalo,  –  rekao je po  petnaesti put. U punim ustima, zadnje riječi su se stopile u jednu, ali Zach ih je shvatio.  –  Toliko su ljuti jedno na drugo da se moţda nikada ne pomire. Očajan i potpuno obeshrabren, Zach se uspravio i zagledao u brata.  –   Samo nemoj mene kriviti. Ovog puta nisam kriv. Sammy je kriv za s ve. On je umro. I on je taj koji je za nas ostale sve upropastio. Mrzim ga. Kody je problijedio.  – Kako to moţeš reći? Nije Sammy kriv što je poginuo.  –   A tko je onda kriv? Ti? Ja definitivno nisam. On se popeo na onaj glupi motor. On je

 probio ogradu dvorišta i podletio pod kamion jer nije slušao tatina pravila. A oni sad mare samo za njega. Ako nije on kriv za sve, tko je onda? Kody je brzo odvratio pogled. Zach je bio prev iše uzrujan da bi mario za bratov problem. Počelo je izgledati kao da su sve ovo prošli uzalud. Sad se njihovi starci moţda više nikada ne  pomire, bez obzira što oni odlučili sljedeće učiniti. Stavljajući vrećicu ţitnih pahuljica na stranu, Kody je ostatak  iz šake bacio Buckyju.  Nakon što je obrisao ruke o traperice, rekao je: – Što ćemo sada?  –  Ne znam. –  Zach je skupio pljuva čku i pljunuo u vatru. Pljuva čka je stvorila šuštavi zvuk kad je pala na ţar. –  Nastaviti dalje, valjda. Moţda se za dva dana presta nu ljutiti jedno na drugo.  – Moţda. – Kody je teško uzdahnuo. –  Već mi je polako dosta svega ovoga. Zašto se ne mogu jednostavno pomiriti da se svi vratimo ku ći?  –  Ne znam.  –  Vole se.  – Kako ti to znaš? Osjeć aji se mijenjaju.  –   Ali ne njihovi!  –  rekao je Kody bojaţljivo. –   Samo su nesretni jer je Sammy umro i meĎusobno se okrivljavaju. A zapravo se još vole. Nitko se ne ljuti na nekoga koga ne voli. Ako je to istina, Zach se nadao da taj osje ćaj nikada neće iskusiti. Zbog njega se ljudi  ponašaju poput luĎaka.  –  Ne moţemo odustati, –  rekao je Kody.  –  Ne sada kada smo tako blizu. Ako ne ustrajemo, maturirat ćemo u Springfieldu.  – Uţas, – rekao je Zach. Nije da je Springfield tako uţasan grad, već  samo nije dom. Skupio je šake. Moţda je on pogriješio što je starcima pričao sve one laţi kako bi ih uč inio

ljubomornima i moţda je glupo to što su pobjegli, ali barem je pokušao ispraviti stvari. A to nije mogao reći ni za jedno od njih. Bilo mu je dosta da mu je ţivot upropašten zbog Sammyja. Njihovi mama i tata su imali troje djece, ne samo jedno i došlo je vrijeme da to poč nu shvaćati.

POGLAV LJE 15

Hladan zrak je štipao Ellie za obraze. Još uvijek u polusnu, uvukla se pod pokrivač e i  privila uz veliko, toplo tijelo pored sebe. Tek kad joj je ruka prešla preko dlakavih, mišić avih  prsa, potpuno se razbudila. Što to muškarac radi u njezinu krevetu? Širom je otvorila oči. Izvirila je ispod pokriva ča, očekujući da vidi poznate, beţ zidove svoje spavaće sobe. Umjesto toga je ugledala okruţenje plave boje. Prve z rake sunca su se  probijale kroz aţurni najlon, jedva osvjetljujući unutrašnjost.  Na trenutak se nije mogla sjetiti gdje se nalazi. Potom joj je sinulo. Dje čaci su pobjegli  –  ona i Tucker se motaju po divljini i pokušavaju ih pronaći –  sinoć su vodili ljubav.  Napetost joj je nestala iz tijela i čvršće je primila Tuckera, uţivajuć i u mogućnosti da ga dira. Poloţila je ruku preko njegovih prsa i prislonila svoj obraz na njegovu lopaticu. Bilo je to najveće čudo, ona je ponovno s njim. Sada su joj jedino sinovi nedostajali za potpunu sre ću.  –  Dobro jutro,  –  rekao je snenim glasom. Ellie je prinijela usne do njegove koţe i duboko udahnula njegov miris, kojega je  poznavala kao svoj. –  Dobro jutro. Okrenuo se prema njoj. Ruke su mu bile teške i predivne kad su se s pustile malo iznad njezina boka. Dodir njegove ruke u činio je da joj koţa zapjevuši od svjesnosti. Sneno joj se nasmiješio, svijetlosmeĎe o či bile su mu samo napola otvorene, a tamne trepavice su treperile.  – Boţe, Ellie, kako mi je dobro s tobom. Ne mogu vjerovati da si stvarno ovdje. Budući da je i ona isto mislila za njega, samo je uzdahnula.  –  Volio bih da se ne moramo ustati,  –  prošaptao je, povlačeći joj ruku preko le Ďa. –  Kad je dlanom njeţno prešao na prednju stranu njezina tijela, prstima se polako došuljao do njezinih golih grudi.  –  Tako si sjajna. Ţeljela je iskriviti kraljeţnicu nudeć i mu pozivnicu, ali sunce je polako izlazilo i imaju mnogo vaţniju stvar za obaviti. – Da su ţelje konji, siromasi bi jahali. Moramo pronać i dečke. Zastenjao je i pomilovao joj kosu.  –  Idemo? Ovila je ruke oko njegova vrata.  –  Da, moramo. Došao joj je usnama do uha i potom se podigao na jedan lakat kako bi joj prišao usnama. Ellie je morala dati sve od sebe kako bi skratila taj poljubac jer je dobro znala da bi se on lako mogao pretvoriti u ponovno vo Ďenje ljubavi, za koje sada nisu imali vremena. Koliko god je to

ţeljela, jednostavno si nije mogla priuštiti.  – Ti si okrutna ţena bez srca, –  izjavio je s glasom ve ć promuklim od uzbu Ďenosti i ţelje.  Nasmijala se i odmakla od njega kako bi sjela.  –   I meni je ovo bolno kao i tebi.  –   Drhteći od hladno će, prevrtala je po hrpi odje će na podu šatora. Kad je pronašla svoj grudnjak, ugurala  je ruke pod naramenice i posegnula iza kako bi ga zakopčala.  –   Tako je hladno da sam se sva najeţila.  Nacerio se i takoĎer sjeo. Poseţuć i pokraj nje, uhvatio je svoje bokserice i traperice.  –  Upalit ću vatru. Zašto ne ostaneš pokrivena dok se ne razgori? Ellie je odoljela iskušenju. Negdje na ovoj planini i njezinim sinovima je jako hladno. Št o ih ona i Tucker prije prona Ďu, to će se ona bolje osje ćati. 

Zach se zagledao u brzu, duboku rje čicu ispod njih. Veliko deblo je spajalo dvije obale. On i Kody su mnogo puta prije pr ešli preko toga kad su hodali sa tatom i bili su puno mlaĎ i nego sada i Zach nije oklijevao ponoviti taj pothvat. Tata je uvijek govorio kako su ovi prirodni mostovi jednako čvrsti i sigurni kao i bilo koji moderni most kojega je dizajnirao inţenjer.  –  Ti i Bucky idete prvi,  –  rekao je Zach Kodyju.  –  Tako vam mogu pomo ći ako se po čnete

ljuljati i gubiti ravnoteţu.  – Da, baš. Vjerojatno bi upao zajedno sa mnom. Kody je stao na deblo. Voda ispod prirodnog mosta bila je duboka i brza.  –  Budi oprezan! –  povikao je Zach.  –  Ne ţelim da se ozlijediš. Mama i tata bi me ubili.

 –  Neću pasti.  –   Upravo kad je Kody to izgovorio, deblo se malo okrenulo i on je umalo upao u vodu. Zamahnuo je rukama kako bi uhvatio ravnoteţu. – Opa! Što se dogodilo?  –  Ne znam. Moţda  je ovo deblo počelo truniti. Hajde, samo polako. Čekat ću dok ne  prijeĎeš na drugu stranu. Kody je ostatak puta prešao bez ikakvih poteškoć a. Zach je namjeravao učiniti isto kad se iznenada sjetio. Skinuo je ruksak, pogledao po dţepovima i izvukao list pa pira. S druge strane je Kody povikao:  – Što je sad? Samo su par sati iza nas! Moramo nastaviti dalje!

 – Pišem tati poruku da ga upozorim na deblo! Kody je klimnuo glavom.  –   Dobra ideja.  –   Pogledao je dolje u opasnu vodu.  –   Bilo bi grozno da pukne! Kad je završio, Zach je presavijeni list papira pričvrstio za stršeć e korijenje stabla. Odmičući se kako bi pogledao svojih ruku djelo, na trenutak se zabrinuo ho će li snaţan vjetar odnijeti papir.  – Što je sada? –  vikao je Kody.  – Što ako ne ostane ovdje? –  doviknuo mu je Zach.  –  Ostat će. Dobili su sve ostale poruke. Zach se nadao da je Kody u pravu. Vratio je ruksak na ramena, čvršće stegnuo pojas i

okrenuo se prema deblu. Nakon što ga je vidio kako se okreće pod Kodyjevom teţinom, nekako se po čeo bojati. Skupljajući snagu, promeškoljio je prste, čvrsto stisnuo šake i zatim ih opustio. Tada je konačno stao na deblo. Druga strana je djelovala strašno daleko. 

Sunce je bilo ravno ispred njih kad je Tucker napravio stanku za ru čak.

Nakon više od  petosatnog neprekidnog hodanja, Ellie je bila i više nego spremna za odmor i samo se srušila  pod veliki bor.

 – Strašno sam umorna, –  rekla je očajno. –  Zapravo mislim da sam mrtva i da je ovo raj.  –  Kako tvoja peta?  – Ţulj mi je sad najmanja briga. Boli me cijelo tijelo.  Namignuo joj je.  –   Kladim se da ve čeras nećeš odbiti masaţu. –   Ellie se trgnula dok se namještala u indijanski stil sjedanja. –  Spremna sam i sad za jednu.  –   Nemoj tako dovoditi čovjeka u iskušenje. –   Tucker se nacerio sjedaju ći pored nje na ţućkastu travu. Nakon što se ramenom oslonio na veliko stablo, otvorio je svoj ruksak kako bi izvadio nešto hrane. – Što kaţeš da se zamijenimo za namirnice? Ja imam suho voć e. Ellie je izvadila svoje breskve iz dţepa. – Imaš li jabuka? Zagledao se u njezinu ruku punu breskvi, namignuo joj i potom dodao vre ćicu sa sendvičima. –  Začinjene s cimetom, baš kakve voliš. Dirnulo ju je što se sjetio. Predala mu je svoje breskve i potom otvorila njegovu vreć icu.  –   Njam, njam. Jesi li ih sam osušio?  –  Jesam.  – Široko joj se nasmiješio. – Poslije razvoda sam si kupio sušilicu. Namuč io sam se pokušavajući, ali nakon toliko muke kona čno sam uspio napraviti kako treba. Još uvijek nisu dobre kao tvoje, ali jestive su.

 – Isuse. Sada kada si toliko napredovao u kuhinjskim poslovima, moţda me više nećeš ni ţeljeli nakon što se početno uzbuĎenje potroši.  Namrštio se, pretvarajući se da razmišlja o tome. Potom joj je namignuo. –   Ne privlače mene tvoje kulinarsko umije će. Ellie se nacerila i slegnula ramenima. Potom se posluţila šakom punom hrane. –  Ţeliš li malo sira?  –  Cheddar?

 – Ekstra oštar. Uzeo joj je vrećicu iz krila.  –   Trebali smo ju čer podijeliti hranu. Raznovrsnost je puno  bolja.

Ellie se naslonila na stablo kako  bi mogla ugodnije ţvakati jabuke. Bilo je smiješno kako je uspjela zaboraviti neke sitnice o njemu, a sada su joj se sve te uspomene vratile kad se pomirila s njim. Svakog puta kada bi uzeo zalogaj, obrisao bi ruke o traperice.

Strašno joj je nedostajao. O, Boţe, kako joj je nedostajao. Kad su malo utaţili glad, otvorio je svoj kanistar i ponudio ju s filtriranom vodom. –  Imam svoju, hvala ti.  –   Posegnula je za svojim kanistrom i otpila nekoliko gutljaja. Grlo joj je zapištalo kad je poč ela hvatati zrak. –  Ah, kako je dobra.  – Sve je dobro kad se nalaziš ovdje. –   Vratio je vodu u svoj ruksak.  – Meni bi sada šalica vruće kave savršeno prijala.  –  Mmm.  – Protrljala je ruke, osjetivši hladnoću od prohladnog povjetarca.  – Čini li ti se da  je danas malo hladnije?  –  Malo, valjda. Zabrinut izraz mu se prelio preko lica. Ellie je i bez pitanja znala da je pomislio na njihove sinove. –  Volio bih da su sada ovdje s nama.  –   Nastojala sam imati pozitivan stav,  –   rekla mu je,  – i uglavnom sam bila uspješna. Ali svako malo me oblije val panike i onda jedva mogu disati. Poţeljela je da ju moţe razuvjeriti. Ali umjesto toga, oč i su mu potamnile od tuge.  –  Kad sam bio mla Ďi,  –   rekao je grubim glasom,  – nisam mislio da nam se moţe dogoditi išta loše. Naši dečki su bili zdravi, odlazili su svake nedjelje u crkvu, zajedno smo se molili i

davali smo sve od sebe kako bismo bili dobri roditelji. Nekako sam zamišljao da nas Bog više  pazi i čuva od svih ostalih jer se toliko trudimo činiti samo prave stvari. Kao da smo imali neki  pakt s njim, razumiješ? I mislio sam da će se Bog drţati svog dijela dogovora sve dok se mi  budemo drţali svog. –  Progutao je knedlu i pro čistio grlo.  –   Znam da zvu či loše, ali onda, kada bih č uo vijest da su neki roditelji izgubili dijete,  potajno sam mislio da su moţda sami krivi za to, da moţda nisu bili dovoljno briţni ili da moţda nisu dovoljno pazili. Ellie je opet protrljala ruke.

 – Znao sam da nije lijepo tako razmišljati, –  rekao je potiho,  –   i tjerao sam te misli čim bi se pojavile, ali svakako su mi se , bez upozorenja, ušuljale nazad u glavu. Boţe, Ellie, bio sam tako nepošten.  – Mislim da smo svi takvi dok nam se ne dogodi nešto uţasno, –  rekla je.  –   Lako je biti nepošten kad ti ţivot nije zadao nijedan teţak udarac.  –   Sad sam stariji i malo mudriji,  –   nastavio je.  –   Shvaćam se da loše stvari dogaĎ aju savršeno normalnim, dobrim ljudima, unatoč njihovom oprezu i brizi. Redoviti odlazak u crkvu i biti dobar čovjek nije nikakvo osiguranje od nesre ća u ţivotu.  –  Nije, – rekla je tuţno.  – Ukratko, ţivot je k ocka. Neki ljudi imaju sreće, neki nemaju i nitko od nas tu ne moţe ništa učiniti. Ellie se nije mogla sjetiti što reć i. –  Tucker, jesi li izgubio vjeru? Trebala mu je vje čnost za odgovor.  –   Jesam na neko vrijeme,  –   priznao je.  –   Sada opet vjerujem, ali na druk čiji način. Bog nam je dao slobodnu volju da donosimo odluke o vlastitom ţivotu. I ako donesemo pogrešne, sami smo krivi, nije On. Evo ga opet  –   osjećaj krivnje oštar poput britve. Ellie nije mogla pojesti jabuku do kraja i zato ju je bacila vjevericama. I ona i Tucker su donosili pogrešne odluke i zbog toga su izgubili sina. TakoĎer su izgubili jedno drugo na dugo vremensko razdoblje. Prisjetila se kako je Tucker punu godinu dana radio prekovremeno kako bi mogao kupiti te motore. Bio mu je san oti ći sa obitelji na voţnju kroz prirodu -jednostavno otići i negdje se

utaboriti pored vode. Tog istog poslijepodneva nakon što su kupili motore, otišli su na obiteljsku voţnju. Sammy je bez problema upravljao motorom kojega mu je Tucker kupio, koji  je uvelike prelazio Elline granice brzine i jačine.

Koliko su se samo zabavljali tada. Zato što je to bilo toliko bolno, Ellie si nije dopuštala često razmišljati o tom danu –  sve do sada. Smijali su se dok im je vjetar šibao lica. Brzo su  prelazili preko laganih uzbr dica kako bi osjetili ţeluce u grlu. Cerekali su se i vikali jedno na drugo u potpunom uţivanju. Bilo je to poslijepodne za sjećanje do kraja ţivota. Tuckerov san se ostvario  – ili loš izbor? To je bilo pitanje. Toliko se namuč io kako bi ga omogu ćio. I namjere su mu bile najbolje  –  pruţiti svojim sinovima zabavu i provesti s njima slobodno vrijeme kako bi ih zaokupio i odmaknuo od nevolje. Grant de čki nisu smjeli ni blizu  bandi i droge. Tucker je sprje čavanju toga uloţio svu svoju energiju, vodeć i djecu u crkvu, učeći ih što je dobro, a što nije i što je najvaţnije od svega, trudio im se biti prijatelj jednako kao i otac. Drugi ljudi su kupili svojoj djeci brze bicikle i nitko nije poginuo. Drugi ljudi su svojoj djeci dopuštali voţnju na skateboardu  i nitko nije poginuo.

A zašto je onda kupnja motora bila tako loš izbor?  – Ţao mi je, –  rekao je tmurno.  – Zašto uvijek završimo na ovome? Ellie je umalo istakla kako je upravo suprotno; nisu ni pribliţno dovoljno razgovarali o tome. Previše ih je boljelo . Sada kada je bol malo otupjela, po čeli su se otvarati. I opet krvariti.  –  Nisi donio pogrešku odluku, Tucker, –   rekla je.  –  Bio si i još uvijek jesi najbolji otac kojega znam.

I on je sada prestao jesti. Zaţmirivši i napravivši grimasu, naslonio je glavu  na stablo iza sebe. – Bojiš li se, Ellie?  Nije znala što točno misli. Otvorio je jedno oko.  –   Ne samo sada. Očito je da smo trenutno oboje zabrinuti. Mislim inače. Ulovim se kako djeci štošta ne dopuštam jer se bojim. Na primjer, koturanje. Prije dva tjedna su me preklinjali da ih pustim s prijateljima. Prije smo ih uvijek puštali. Sjećaš se? Gospoda Robinson se ponudila da će doći po njih i dovesti ih nazad. Znao sam sve de čke i znam da su dobra djeca. Ali odbio sam. Pomisao da ih pustim da odu stvorila je u meni paniku. Pročitao sam negdje kako se neki klinac ozlijedio dok je radio okret. Znaš ono što rade, drţe se meĎusobno za ruke i brzo voze u krug? Ispustio je ruku drugog klinca i zabio se u zid. Ozlijedio je glavu. Ellie se trgnula na prizor koji joj se stvorio pred o čima dok je pričao. –  Mislila sam da su to zabranili.  –  Nisu svagdje, valjda. I umro je,  –  rekao je. –  Nije se dogodilo u Bendu. Negdje drugdje... ne mogu se sada sjetiti gdje. Ali samo tako, dijete je umrlo. Dok sam to čitao u novinama, neprestano sam mislio na njegove roditelje i na to kako se moraju osje ćati. Hoće li do kraja ţivota ţaliti što su ga pustili na koturanje? -Stisnuo je usne i slegnuo ramenima.  –  Koturanje je opasno. Većina roditelja pušta djecu, ali svi znamo da je opasno. Što oni misle o tome?  – Ja ih više ne puštam često na voţnju biciklima, –  priznala je. –  Pustim ih nekad samo po susjedstvu i isključivo po plo čniku. I potpuno je zabranjena voţnja u predveč erje kad se promet u susjedstvu naglo pove ća. Zach to mrzi. Staln o mi govori da više nije mala beba. –  Glas joj se stanjio. –  Točno to mi je Sammy rekao prije nesre će. 'Mama, nisam više mala beba.'

Uzdahnuo je ponovno zaţmirio. – Loše smo. Nije ni čudo što su nam djeca očajna. Voţnja  biciklima i koturanje nije ništa opasnije od nečeg drugog. –  Grlo mu se stisnulo dok je gutao.  –  Kako moţemo od njih oč ekivati da se snaĎu u svijetu odraslih ako ih sada štitimo od svake  proklete stvari?

 – Samo ţelim da preţive djetinjstvo kako bi se mogli brinuti kad odrastu. Zabrektao je, smijeh ga je ulovio nespremnog i zamalo se ugušio. Ellie, koja se osjeć ala tako plačljivo i sentimentalno, na trenutak je ostala zapanjena. Sve je to bilo tako uţasno –  tako srceparajuće – kako je on to mogao smatrati smiješnim? Samo što odjednom i jest bilo. Moţda na neki nač in i srceparajuće, ali isto tako i smiješno, razmišljala je dok je zatomljivala smiješak koji se nakon kratkog vremena pretvorio u gromoglasan smijeh. Odgajanje djece  – kako je itko mogao to preţivjeti i ostati normalan?

Kad joj se smi jeh stišao dovoljno da moţe progovoriti, jedva je izustila: –   Kody tr či po kući s četkicom za zube u ustima. Stalno mu govorim da je to opasno, a on me ignorira. Jednom sam se toliko razljutila da sam ga udarila. Tucker se nacerio.  –  Pa, dokazala si ono što misliš. Trč anje okolo s četkicom za zube u ustima i jest opasno. Odjednom su se opet smijali  –   histerično, sve dok ih slezene nisu zaboljele, a suze su im klizile niz obraze. Ellie nije bila sigurna čemu se smiju. Nekako to nije ni bilo vaţno. Osjeć aj je  bio dobar. Zar im nije ponekad dopušteno dobro se osjeć ati? Konačno, kad su se iscrpljeni oslonili na drvo iza njih, Tucker je rekao:  – Moţda su dečki

 bili u pravu, moţda nam je stvarno potrebno bračno savjetovanje. Nismo djeci dopuštali da  budu normalna djeca.  –  Sinoć sam ti rekla da ću razmisliti, ali da ti iskreno kaţem, nisam posve za.  – Zašto? –  pitao je.  – Kako nam moţe pomoći neki savjetnik koji nije izgubio dijete?  –   pitala je.  –   Na kojoj stranici knjige postoji opis lijeka za bu Ďenje usred noći kako bih provjerila djecu i na koncu naĎem jedan prazan krevet? Usne su mu ostale bez boje.  – Ljudi mi govore da rašč istim Sammyjevu sobu,  –  poţurila je. –  Jesi li znao to? 'Baci sve što je bilo njegovo', govore mi. –   Ljutito je odmakla kosu s lica.  –   Kako moţeš baciti svoje dijete? Prokleti svi oni, zajedno sa svojim savjetima i banalnostima. Oni ne znaju. Nemaju

 pojma. Još uvijek imam njegove stvari, spremljene na tavanu. I duboko u jednoj ladici ormara stoji zadnja majica koju je nosio. Drţim je zatvorenu u vrećici kako njegov miris ne bi nestao.  – O, dušo, –  prošaptao je. Trepnula je kako bi razbistrila o či.  –   Ponekad, kad sam sigurna da me nitko ne će uloviti, drţim je na licu i udišem njegov miris. I onda plačem do iznemoglosti. Ali više ne tako č esto.  Ni pribliţno toliko često. Ali svejedno to ponekad činim.  Na toj majici je krv  –   njegova krv. On joj je prvoro Ďenac. Sammy, njezina mala ljubav.  Nikad ga neće odbaciti. Nikada.  –  Voljela bih da dje čaci nisu napravili ovo, – šaptala je. –  Zar ne znaju koliko ih volimo?  –  Naravno da znaju.  –   Suze su mu se pojavile u o čima.  –   U ove zadnje tri godine to mi je  bila jedina utjeha. Koliko god da smo zaribali, Sammy je uvijek znao da ga neizmjerno volimo.  Nikada nisam ni na minutu posumnjao u to. Ellie se sloţila. Sammy je to znao. Muč ila se s osjećajem krivnje na tisuću drugih na čina, ali za razliku od mnogih tuguju ćih roditelja, barem nije ţalila što se toga tič e. I Tucker i ona su Sammyju svakodnevno govorili koliko ga vole i davali su sve od sebe kako bi mu to i pokazali. Čak je i motor, koji ga je ubio, bio dar iz ljubavi. Tucker joj je prekinuo misli, govore ći:  – Mislim da se još uvijek kreć u prema Tabletopu. Barem nisu promijenili smjer. Ellie se prisjetila tog mjesta. Tamo postoji predivno malo jezero krcato pastrvama.  – Misliš li da ćeš uspjeti do vrha? –  pitao je.  –  Da, uspjet ću, –  rekla je. – Moţda ih udavim kad ih ugledam, ali ipak ć u uspjeti.  Nasmijao se.  –   Priznajem, bit će teško. Ali ako će te imalo utješiti, do teškog dijela terena nećemo stići sve do kasnijeg poslijepodneva.  –   Mislila sam da ćemo ih danas prona ći,  –   podsjetila ga je. Protrljao je rukom lice i trepnuo. –  Da, tako smo planirali. Slegnuo je ramenima.  –  Nismo prešli onoliko koliko sam se nadao da hoć emo. Mali huligani nas namjerno vode preko najteţeg moguć eg terena kojega su uspjeli prona ći. Ellie je pognula glavu. Znala je da ga usporava. Da nema nje, Tucker ih bi do sada

vjerojatno i pronašao. – Moţda bih se trebala ovdje utaboriti i pustiti te samog gore.  –  I noćas ostati sama? Nema šanse.  –  Bolje ja nego dje čaci.

Podigao je obrvu.  –  Po čijoj procjeni? Naši dečki se ovdje savršeno snalaze. Za razliku od tebe. Ne ostavljam te samu.  –  Bit ću dobro, Tuckeru. Sigurno. Ako te budem usporavala, moţda ih danas ne uspiješ  pronaći.  –  Onda neću. To je barem jednostavno. Vratio je svu hranu u ruksak i ustao se.  –  Spremi stvari. Vrijeme je za polazak.

Ellie se ţeljela ljutiti na njega jer se ponio tako diktatorski, ali duboko u sebi je znala da sad ne bi bili u ovoj situaciji da nema njezine tvrdoglavosti. Inzistirala je na dolasku ovamo, glupo zanemaruju ći sva njegova upozorenja.  –  Oprosti, –  rekla je tiho dok je zatvarala patentni zatvarač na ruksaku. –  Trebala sam ostati kod kuće.  –  Hoćeš li prestati? Sad si ovdje. Nać i ćemo ih. Bez brige. Samo će nam trebati malo duţe

nego što sam se nadao, ali to je sve. 

Sat vremena kasnije, Ellie je zamolila Tuckera da zastane kako bi iz ruksaka mogla uzeti  jaknu.  –   Hladno je danas,  –  poţalila se. –  Obično mi bude jako vru će i u ovo doba dana uglavnom umirem od vru ćine. A sad se smrzavam.  –  Penjemo se, – objašnjavao joj je. – Što se više popnemo, to ć e biti sve hladnije. Dok je Ellie prekopavala po stvarima kako bi pronašla svoju jaknu,  Tucker se zagledao u  planine. Kad se ispravila, pogledao ju je. –  Vjetrovito je. Ellie je na to podigla glavu.  –   U pravu si. Primijetila sam to ve ć  za ručkom. Ne misliš valjda da će nam se vrijeme pogoršati? Pogledao je nebo.  –   Ne vidim tamne oblake. Kad ponovno stanemo na odmor, okrenut ću

radio na prognozu i vidjeti što nam se piše. Prebacio je oba ruksaka preko ramena. Potom je krenuo. Ellie je primijetila da je ubrzao korake dok ga je pratila. Osjetila je, bez da joj je rekao, da je postao zabrinut zbog mogu ćeg nevremena. –  Koliko je daleko ono jezero koje moramo prije ći?  – Još samo par minuta. Kad ga jednom prijeĎ emo, postojat će samo jedan put kroz kanjon. Ako se budu pokušali vratiti, samo ć e naletjeti na nas.

Baš kako je Tucker i predvidio, stigli su do jezera za manje od deset minuta. Zato što se  bojala visina, Ellie nikad nije voljela prelaziti preko prirodnih mostova. Kad su se ona i,Tucker  pribliţili vodi, osjetila je grčenje u ţelucu. Pokušala je samoj sebi reć i da je smiješna. Čak i ako  padne, ne će to biti pad s neke velike visine. Ali bez obzira, kad je stala na deblo, osje ćala se kao da je na vrhu nebodera.  –  Nisam sigurna da sam spremna na ovo. Dobacio joj je poznati osmijeh.  –  OdgaĎanje ti neće pomoći. On nije oklijevao stati na deblo. Po čeo je prelaziti preko vode sa zadivljuju ćom sigurnošću i stabilnošću za tako krupnog čovjeka. Kad je shvatio da Ellie nije pošla za njim, prebacio je ruksake i okrenuo se. – Hajde, dušo. Uvijek radiš ovo i baš je glupo.  Njoj se nije činilo glupim. Zakora čila je na deblo dok joj je srce snaţno lupalo i koljena klecala.  – Samo sam nervozna, ništa više. Znam da je dosta široko i da vjerojatno neć u pasti, ali uvijek mislim da postoji mogu ćnost.  Nagnuo se prema njoj kako bi je primio za ruku. Njegov stisak joj je ulio samopouzdanje i

 pribliţila mu se sa samo tri velika koraka. Sagnuo se kako bi je poljubio. Upravo kad je to učinio, Ellie se mogla zakleti da je čula pucanje debla. Ţivci su joj odmah reagirali. –  Što je to bilo? –   Pogledala je dolje, po čela osjećati vrtoglavicu i odmah podigla pogled do Tuckerovog nasmijanog lica.  – O, Boţe. Jednog dana će se ovo deblo raspasti. Znam to.  –  Neće još dugo. Ovo staro deblo je čvršć e od kamena. Kako bi joj dokazao svoje rije či, Tucker ju je čvr šće uhvatio i pognuo koljena, spremaju ći se na mali skok.  –  Ne, nemoj! –  viknula je Ellie. – O, Boţe. Molim te,

nemoj, Tucker.

 – Vidiš? –  rekao je samouvjereno se smiju ći dok je poskakivao.  – Čvrsto je kao ka... Zrakom se prolomio oštar zvuk raskola, poput pucnja puške i u sljedećem trenutku je deblo nestalo pod Ellienim nogama. Vrisnula je. Tucker ju je mahnito hvatao. I zatim su oboje po čeli  padati.

Padali su dolje, nisko, nisko. Ellie se skamenila od šoka. Tucker ju je ispustio iz ruku. Voda je bila mračna, tako stravično mračna. Divlje je zamahivala rukama, pitaju ći se kojim  putem do površine, osjećajući da bi joj se plu ća mogla rasprsnuti. Iznenada je izbila na površinu. Jaka struja ju je ulovila u svoj zagrljaj dok je mahnito  pregledavala po površini vode.  –  Tucker! – vrištala je. –  Tucker? On je izašao na površinu nekoliko metara iza nje, još uvijek se oslobaĎ ajući ruksaka. Kad  je konačno obje ruke oslobodio od naramenica, plave vre ćice iz ruksaka su isplivale i voda ih  je ponijela pokraj Ellie, koja je panično zamahivala rukama kako bi se othrvala struji i ostala uz Tuckera.  –  Plivaj prema obali! –  povikao je. Kosa mu je bila slijepljena uz glavu. Voda mu se cijedila niz lice. Borio se do ći do zraka dok je plivao prema stijenama. Ellie je takoĎer zamahivala rukama, dajući sve od sebe kako bi  plivala za njim, ali struja je bila jača. Da joj Tucker nije zgrabio kraj košulje, voda bi je odnijela daleko od njega. Zajedno su se popeli na stijene, drhte ći od hladnoće i istovremeno panično hvatajući zrak. Voda se slijevala na tlo s njihove potpuno mokre odje će. Dok su se tako cijedili, Tucker ju je čvrsto zagrlio.  –  Jesi li dobro? Jesi ozlijeĎena? Je li te drvo udarilo?  – Do…dobro sam. –  Elliena pluća su traţila kisik. Jedan trenutak se samo snaţno drţala za njega, preslaba za išta drugo. –  Dobro sam. Ka... kako si ti?  –  I ja sam dobro.  –  Cijedio joj je vodu iz kose.  – Dovraga, što se dogodilo? –  Ellie se histerično nasmijala.  –  Deblo je puklo. Iza tebe, na drugoj strani, mislim. Posko čio sam i deblo se prepolovilo. Tucker je gledao uzvodno u ono što im je donedavno bilo prirodni most. Oč i su mu posve  potamnile, a zjenice se smanjile i pretvorile se u dvije sitne točkice.  –   Ne mogu vjerovati da

sam napravio nešto tako glupo.  –  Godinama već skakućeš po njemu, –  podsjetila ga je.  –  Točno tako. Ništa ne traje vječno. Trebao sam ga pobliţe pregledati prije nego što sam  počeo skakati. Uhvatio ju je za ruku i krenuo uz obalu. Ellie je pošla za njim. –  Kamo idemo? Ne trebamo li prvo naći ruksake?  –  Najprije prva stvar . Moramo se riješiti ove mokre odjeće prije nego što promrznemo.  –  Ali nemamo drugu odje ću.  –  Objesit ćemo ovu, zapaliti vatru.  –   Kad su stigli do uzvisine, pustio joj je ruku i po čeo skupljati granje. –  Hvala Bogu da je kresivo kod mene. Ţeleći mu pomoći, Ellie je takoĎer počela skupljati granje. Kad su skupili dovoljno za vatru, Tucker ih je namjestio i po čeo paliti vatru. Nakon što je gladnom plamenu dodao još drva, uspravio se i sa sebe skinuo košulju i jaknu. –  I ti se skidaj, –  naredio je. Osjetivši njegovu ţurbu, Ellie je poč ela skidati svoju jaknu i bluzu. Na njezino iznenaĎenje, vjetar je bio topliji na mokroj odje ći nego sama natopljena odje ća. Kad je preko grane objesio svoju posve mokru jaknu, ocijedio je košulju i opet je obukao. Potom je iz Ellienih drhtavih ruku uzeo njezinu jaknu i bluzu i iz njih tako Ďer iscijedio vodu. Vraćajući joj stvari, rekao je: – Još uvijek je mokro, ali barem se ne cijedi voda. Dok ne naĎ em ruksake, morat ćemo izdrţati mokre traperice. Ellie se ponovno obukla.  –  Ne mogu vjerovati koliko je hladno, –  rekla je, drhteći.

 –   Kad se jednom po čneš kretati, bit će ti toplije.  –   Pomogao joj je prevu ći jaknu preko ramena. – Ţelim da počneš skupljati granje kako bismo pored vatre napravili zaklon od vjetra.  Ni pod kojim uvjetima ne ţelim da se prestaneš kretati, Ellie. Kad završiš s gradnjom zaklona, hodaj u krug oko vatre ako budeš morala, samo nemoj stajati mirno. Moraš imati dobru cirkulaciju da bi ti bilo toplo. Ina če ćeš loše proć i.  Nije joj trebao govoriti koliko to moţe biti opasno. Klimajući glavom i zakop čavajući  bluzu, pretraţivala mu je pogled. – Što ćeš ti raditi dok ja budem gradila zaklon? Pokazao joj je rukom uzvodno.  – Idem potraţiti ruksake. Bez njih smo nadrapali.  –  Ne bih li trebala po ći s tobom? Ne znamo koliko su daleko otplutali s tom brzom vodom. Zatresao je glavom.  – Postoji velika šansa da su zapeli kod stijena i da nisu jako daleko. Vjerojatno ću se brzo vratiti. Nastavi skupljati granje za vatru i nešto prikladno za gradnju zaklona od vjetra. Kad se vratim, trebat će mi toplina i zaklon da mi se temperatura podigne na normalu. U tom trenutku je Ellie sinulo u koliko se ozbiljnoj situaciji nalaze. Nemaju suhu odje ću,

šator i hranu, a na ovoj visini je temperatura za nekoliko stupnjeva niţa od one dolje. Kada sunce kasnije potone iza planine, temperatura će se spustiti čak i niţe.  –  Budi oprezan, –  rekla mu je. – Ako se ozlijediš, bit ć emo u nevolji.  –  Bit ću oprezan.  – Obišao je malu vatru i brzo je zagrlio. –   Skroz ću se kretati. To će me drţati toplim. I ti se samo kreći. Obećavaš? Ellie je ovila obje ruke oko njegova vrata kako bi mu uzvratila zagrljaj.  –  Nemoj se brinuti za mene. Toliko ću marljivo skupljati granje da ne ću ni imati vremena za mirno stajanje. Prislonio je svoje hladno lice u udubinu kod njezina vrata. Dah mu je plesao po njezinoj ledenoj koţi, zbog čega je poţeljela da mu se moţe još bliţe primać i. –  Volim te,  –  rekao je.  –  Samo se kreći. Podigni zaklon od vjetra kako bih se odmah mogao ugrijati kad se vratim.  –  Brinut ću se sve dok se ne vr atiš. –   Odmakla je glavu kako bi mu pogledala lice.  – Što ako ne uspiješ pronać i ruksake?  –  Ne mogu se ne nalazi u mom vokabularu.  Nakon kilometar i pol i pregršt psovki, Tucker je opazio plutajuć i ruksak u malom bazenu kojeg su formirale okolne stijene. N edaleko odatle, pronašao je i Ellien ruksak, zakvač en za

odlomljenu granu drveta spuštenu preko vode.  Nekim čudom su ruksaci ostali zatvoreni i nisu izgubili ništa od stvari. Tu su čuda završila. Plastične vrećice su pomogle u zaštiti njihove vreć e za spavanje i odjeće od potpunog natapanja vodom, ali zapravo je sve na nekim mjestima bilo mokro ili barem vlaţno. Tucker nije ţelio gubiti vrijeme, odmah se poč eo vraćati na mjesto gdje je ostavio Ellie. Bio je zadovoljan ugledavši da je u blizini vatre podigla  zaklon od visokih, uspravno poredanih grana koji će ih štititi od vjetra.  –  Našao si ih! –  povikala je kad ga je ugledala kako se vra ća s ruksacima prebačenim preko ramena.  –  Posrećilo nam se, –  povikao je nazad. –  Nisu se otvorili i zato nismo ništa izgu bili.

Kad je stigao do vatre, spustio je ruksake na tlo. Ellie mu se ţurno pridruţila u vaĎ enju stvari. S iznenadnom promjenom fizi čke aktivnosti, počela je cvokotati zubima zbog čega se Tucker zagledao u nju.  – Usne su ti poplavile. Moramo te š to prije ugrijati. Skupio je još granja i bacio ih u vatru i potom je poč eo kopati po njezinu ruksaku, nadaju ći se pronaći suhu odje ću. Traperice i majice su joj se smočile, ali pronašao je svoju košulju koja  je bila nešto više suha. Potom si je dao u zada tak da svuče Ellie do koţe, skidajuć i joj i čizme i  pomaţući joj uvući se u suhu odje ću.  – Što ćeš ti? –  pitala ga je kroz cvokotave zube. I sebe je tada po čeo skidati i odijevati suhu odje ću.  –   Morat ćemo izdrţati s mokrim čizmama.  –   Ugurao joj je noge u čizme.  –   S polusuhim čarapama moţda i neć e biti tako strašno.

 –  Već se bolje osjećam,  –   odgovorila je gurajući jednu nogu u mokru čizmu.  – Vlaţno je  puno bolje od potpuno mokrog. Tucker se morao naceriti. Ellie nitko nikada ne bi mogao nazvati cmizdravicom. Znao je da se sigurno smrzava i u ovoj odje ći, ali barem joj usne više nisu plave. –  Moţeš li početi skupljati još granja kako bismo mogli osušiti stvari? –   pitao je, nazuvaju ći čizme.  –   Moramo objesiti vreće za spavanje. Tvoja je mokra na mjestima, ali moja je samo vlaţna. Objesit ć emo  je najbliţe vatri kako bismo noćas imali barem jednu suhu za spavanje. Zavezala je vezice čizama i odšetala u šumu. Kad je otišla, Tucker je izvadio svoj mobitel, kojega je čvrsto zavezao u plastičnu vrećicu. Nakon što se uvjerio da je ostao suh, prekopavao  je po ruksaku kako bi pronašao radio i s olakšanjem uzdahnuo, ugledavši ga č vrsto zatvorenog u plastičnoj vrećici. Kad se Ellie vratila, vuku ći za sobom nekoliko velikih grana, pomogao joj je uspraviti ih i objesiti njihove stvari. – Mobitel i radio su mi preţivjeli utapanje,  –  Dobro.  –  Očistila je ruke i odmakla se kako bi pogledala njihovih ruku djelo.  –   Sve u

svemu, nismo prouzrokovali puno štete. Pored vatre su raširili njegovu vreću za spavanje. Potom su skupili još granja kako bi i druge stvari raširili pored vatre. Rezultat toga je bio ugodan zaklon svuda oko njih, koji je  blokirao najgore nalete vjetra i drţao toplinu. Tucker se vidno opustio kad su to postigli.  –   Sad ćemo biti dobro,  –   rekao joj je. Hipotermija mi je bila najveća briga. U mokroj odje ći na hladnom vjetru, čovjek moţe izgubiti tjelesnu temperaturu i brzo se na ći u velikoj nevolji, čak i pored vatre. Ellie je raširila ruke prema plamenovima. –  Vjerujem. Čak i sad imam osjećaj da su mi se traperice sledila i zalijepile za straţnjicu.  Nacerio se.  –   To je dobar znak. Najve ći problem kad se toliko smrzneš jest da više uopć e ništa ne osjećaš. Iskesivši zube kako bi spriječila daljnje cvokotanje, okrenula se ţeleć i ugrijati pozadinu.  –  Znači, dobro je što mi  se guza smrzava? Podigao je pogled sa svog ruksaka.  –  Za sekundu ću ti je pomo ći ugrijati.  Nasmiješila se. –  Za sekundu ću se već pretvoriti u ljudsku sigu. Smiješeći se, podigao se na noge i prišao joj. Stojeć i joj iza leĎa, ovio je obje ruke oko nje. Ok ruţila ju je toplina njegova tijela i uzdahnula je, privijajuć i se uz njega.  –  Bolje?  –  Puno,  – sloţila se. –  Samo se nadam da će nam se krevet osušiti. Što ć emo noćas ako se ne osuši?  –  S ovim zaklonom oko nas, imat ćemo dovoljno topline,  –  uvjeravao ju je.  –  Skupit ćemo  još granja. Ako se vreće za spavanje ne osuše, onda ć emo se cijele noći maziti ovdje pored vatre.  –  Mmm,  –  promrmljala je, uţivajući u toplini koju je primala od njegovog velikog tijela.  –  Zvuči dobro.  – Maţenje s tobom uvijek zvuč i dobro, –  prošaptao joj je blizu uha.

Ostali su tako stisnuti jedno uz drugo dok najgora jeza i drhtavica nije prošla. Potom ju je ostavio i vratio se prekopavanju svog ruksaka kako bi pronašao još nešto odjeć e. Ellie se činilo kao da je prošla vječ nost prije nego što se vratio s djelomično vlaţnim puloverom. Nakon što ga je prevukao preko njezine glave, pomogao joj je i prevu ći rukave preko ruku.  –  A ti?  – Ima i jedna košulja, –  uvjeravao ju je.  –  Ostani ovdje pored vatre, u redu? Grij se dok se  ja ne obučem. Vratio joj se nekoliko minuta kasnije. Povukavši je ponovno u svoje naruč je, cijelim tijelom se prislonio na njezina leĎa.  –   Vatra će osušiti vlaţne dijelove, –   uvjeravao ju je.  –  Moja vreća za spavanje i nije tako loša. Bit ć e upotrebljiva za par sati. Uglavnom prije mraka.  Noćas će biti sve u redu. Ne će nam biti prvi put da dijelimo vre ću za spavanje. Je li tako?

 –  Ta... tako je, –  rekla je Ellie i dalje drhteći. –  Bit ćemo dobro. Tri očajna dana, razmak izmeĎu zore i sumraka Ellie se činio kao vje čnost. Sad kad im je svjetlo dana bio jedini spas, činilo joj se kao da sunce ţurno zalazi iza planina. Tucker je prije  potpunog mraka ulovio ribu za ve čeru. Dok ju je pripremao, Ellie je blizu vatre drţala i okretala njihov šator kako bi se prije osušio. Zaklon im je bio suh koliko god je to bilo mogu će dok je Tucker završio s pripremanjem več ere.  – Imali smo vraške sreće što su nam ruksaci ostali zatvoreni tako da nas se hrana nije smočila,  –   rekao je, uzimajući vilicom zalogaj riţe i ribe. –   Da je vrećica s riţom pukla, ne  bismo sad uţivali u ovakvoj več eri, to je sigurno. Ellie je uzdahnula. Po prvi puta u zadnjih nekoliko sati se osje ćala napola toplo, a hrana je  bila odlična. – Što bih sad dala za bocu Marvinova cabarneta. Tucker je podigao obrvu.  –   Ja nemam cabarnet, a ostavio sam merlot, ali imam pljosku viskija.  –  Viskija?  Namignuo joj je. – Za medicinske svrhe, jasno. Ţeliš se igrati doktora sa  Nacerila se. –  Ma ne.

mnom?

Rastuţio se. –  Ma daj. Zašto ne? Zapeli smo ovdje. Naša djeca su se pobrinula z a to. Moţemo onda i uţivati. Završio je s jelom, očistio svoj tanjur, odšetao do vode, isprao ga i potom se vratio kako bi  podigao šator. Kad im je zaklon bio podignut i unutra smještana suha vreć a za spavanje, počeo  je pretraţivati po svom ruksaku i iz nj ega izvadio plosnatu bocu viskija.  –   Voila,  –   rekao je, otvarajući je. –  Jeftin je, ali svejedno grije. Sjeo je pored nje, otpio veliki gutljaj viskija i potom joj dodao bocu.  –  Naiskap, damo.  – Ţeliš li me napiti ili zagrijati?  –   Pomalo od svega. Ve čeras  je vraški hladno. –   Usmjerio je pogled prema gotovo crnom nebu. Obrve su mu se skupile kad se namrštio. –  Bojim se da će doći oluja. Ellie je uzela gutljaj viskija i predala mu pljosku.  –  Nemoj to čak ni govoriti. Loša sreć a. Otpio je još jedan gutljaj i zadrţao bocu. – Moţda je bolje da provjerim prognozu. Ellie je napeto pogledala u nebo. Oluja bi sad bila strašna, ne samo za njih već  i za djecu.  –  O, Tucker, plašiš me. Prekopavajući po ruksaku u potrazi za radijem, rekao je:  – Trebao sam te ranije posluš ati. Jest hladnije, Ellie. Ne sviĎa mi predosjećaj u zraku.  – Čučnuo je s druge strane vatre i okrenuo frekvenciju meteorološke stanice. – Moţda nam je toliko hladno jer smo se smoč ili. Ellie nije dijelila njegovo mišljenje. Sad kad malo bolje razmisli, još sinoć   je zamijetila  promjenu temperature dok se grijala pored vatre, iako to tada nije registrirala kao znak za dolazak nevremena. Dok je Tucker pr čkao oko radija, ona se zagledala u tmurno nebo. Još nema nijedne zvijezde. Mjesec nije nigdje na vidiku. T o moţda znač i da su se gusti oblaci smjestili ispred njega i prekrili ga. U grudima joj se pojavio bolan, hladan predosje ćaj.  –  O, Tucker, misliš li da bi moglo

zasnijeţiti?  – Vraški se nadam da neć e.  – Ovlaţio je prst i podigao ga. –  Iako dovoljno štipa. –   Vratio se nazad kako bi namjestio radio signal. Radio je zapištao. Trenutak kasnije, primao je vremensku prognozu, isprekidanu, ali ipak čujnu. Tucker je drţao radio na uhu i mršteć i se slušao prognozu.  – Ovo je baš sjajno, –   rekao je, skidajući antenu.  – Pribliţava nam se oluja. Stić i će nas noćas ili sutra. Ellie nije trebao reći što bi to trebalo znač iti. Na ovim visinama, ve ćina oluja sa sobom je donosila i snijeg, ponekad čak i usred ljeta. Uspravno je sjela na deku. –  Je li Zach ponio radio?

Tucker je klimnuo glavom.  –  Vjerojatno je ve ć sve provjerio i tako Ďer saznao da se sprema oluja. Naučio sam ga da provjeri informacije ukoliko osjeti promjenu u zraku.  –  Usne su mu se stanjile u tanku liniju.  –  Pitanje je, hoće li se drţati upozorenja? Ellie se u plašila da Zach neće. On i Kody su na misiji i ništa, uključ ujući i nevrijeme, neće ih natjerati na predaju. Srce joj je zastalo na pomisao da će njezinu djecu uloviti snjeţna oluja visoko gore u planinama. Temperatura moţe strašno pasti, a putovi za penja nje mogu postati

veoma sklizavi i teško prohodni. Zaţmirila je, osjećajući mučninu. –  O, Tucker, oni ne će odustati. Znaš i sam da neć e.  –  Neće, – sloţio se. – Ovo im je previše vaţno da bi odustali. Stavljajuć i ruku iznad obrve, Ellie je sjedila nalaktivši  se jednom rukom na uzdignuto koljeno.  – O, Boţe, što ćemo učiniti? Glas mu je bio prazan.  – Mislim da je došlo vrijeme za predaju. Ellie se naglo trgnula i zagledala u njega.  – Kako to misliš?  –  Ako ti se odje ća ne osuši do sutra, ne moţ emo nastaviti. Jakne su nam posve mokre, a i čizme su prilično vlaţne. Na ovim temperaturama ć emo odmah dobiti hipotermiju ukoliko se maknemo od vatre. Mislim da je vrijeme za pozivanje konjaništva. Posegnuo je rukom i dţep i izvadio svoj mobitel. Dok ga j e vadio iz vre ćice i uključivao, rekao je: –  Jedno je bilo kad su se djeca igrala skriva ča i ostavljala nam poruke. Tada sam znao da su dobro i da su nam vrlo blizu. Ali ovo je nešto potpuno drugo. Pogledao je u ekran mobitela. – Isuse Boţe.  – Što je?  –  Nema signala.  – Misliš, ne radi?  –  Siguran sam da mora biti signala.  –  Pogledao je oko njih.  –  U blizini smo kanjona. Ovdje smo u rupi i zato ne moţemo uhvatiti signal. Ellieno srce se počelo ispunjavati strahom. Kad je Tucker odlu čio pozvati pomo ć u traganju, znači da se stvarno zabrinuo.  –  Moţda moţemo pronaći uzvisinu i odatle pozvati  pomoć.  – Mi ništa ne moţemo. –   Ustao se.  –  Ti ostaješ pored vatre. Ja idem nazad sve dok ne ulovim signal.

 – Što?  –   Moram to učiniti, Ellie. Ne znam kolika će nas oluja sustići. Vjerojatno će snijega biti  jako malo koji će se odmah otopiti. Ali ne smijem riskirati kad su nam de čki tamo negdje. Moţda se sprema i prava lavina.  – Ali jedina suha stvar na tebi je košulja, a to nije... Podigao je ruku. –  Moja tjelesna masa to moţe nadoknaditi. Tvoja ne moţe. Vjerojatno neć u ni morati daleko oti ći. Ellie je znala da laţe. Vidjela mu je to u oč ima. Prema njezinu saznanju, bio je to prvi put kad joj je lagao u o či. Ali takoĎer je znala da se veoma zabrinuo za njihove sinove. Riskirat će hipotermiju s tim odlaskom od vatre.

Prije nego što je otišao, skupio je još granja za vatru. Ellie je okolo hodala s njim, puneć i ruke s granama, gran čicama, korom drveta i svime ostalim što je smatrala da bi moglo pomoć i odrţati vatru. Kad su pored vat re poslagali dovoljno drva da vatra traje do jutra, uzeo ju je u naruč je.  –  Volim te, mala moja Ellie. Prislonila je svoje lice na njegovo rame, s uţasom primijetivši da mu je košulja puno vlaţnija od njezine. Ranije to nije primijetila. Sada je tek shvati la da je njoj dao bolju. Ovila je rake oko njegova vrata, ne mogavši riječ ima opisati ljubav koju osje ća prema njemu.  –  Zamijenit ćemo se za košulje, –   inzistirala je, odmičući se od njega. Ne dajući mu vremena za prepirku, odmah je skinula košulju i ostal a stajati ispred njega tako polugola, čekajući ga da i on skine svoju.  –  Bez prepirke, Tuckeru. Mene će grijati vatra. Tebe ne će.  – Sasvim mi je dobro u ovoj košulji.

Gurnula mu je svoju bliţe. –  Zamijeni se sa mnom ili me gledaj kako se pretvaram u santu leda. Ovu ne ću ponovno obu ći na sebe. Uzdahnuo je i svukao sa sebe vlaţniju košulju. Oboje su se ţurno odjenuli, pokreti su im  bili brzi zbog veoma hladnog zraka. Kad su i to napravili, opet ju je zagrlio.  Njegove svijetlosmeĎe oči duboko su se zagledale u njezine.  –   Planina Tabletop je na zapadu. Ako ti se nešto dogodi s kompasom, kreni prema njoj. Doć i ćeš do kanjona i proć i kroz njega. Ellie se tresla. Znala je da joj Tucker ne bi sada ovo govorio da je siguran u svoj povratak.

 – Plašiš me.  –  Nemaš se č ega bojati. Ovo je samo mjera opreza. Ako se ne vratim do zore, netko mora krenuti za tom djecom, a u tom slu čaju bi to bila ti.  –  Rukama joj je obujmio lice.  –  Pazi se dok  budeš hodala. Nemoj se puno udaljavati od ravnog puta kako bi otišla obaviti nuţdu. Čuješ me? Dobro obrati pozornost na okolinu u kojoj se nalaziš. Ellie je klimnula glavom. Grudima joj se razlio uţasan, bolan osjeć aj.  – Što misliš, koliko te dugo ne će biti?  –  Nisam siguran. Ne ću ostati duţe nego što bude potrebno. Moţda i ne budem morao otići daleko kako bih pronašao uzvisinu.  –   Pognuo je glavu kako bi joj poljubio vrh nosa.  –   Bit ću dobro, Ellie. Čak iako se ne vratim do zore, moţeš biti sigurna da ć u te nastaviti slijediti kroz kanjon.  – Što ako dobiješ hipotermiju?  –  Ma neću. Imam magnezij i kremen. Ako bilo što krene po zlu, zapalit ć u vatru i ugrijati se. –  U očima mu se pojavio mali sjaj.  –  Hej, ja sam suvremeni Daniel Boone, sje ćaš se? Duboko ju je poljubio. Potom je uzeo svoj vlaţnu jaknu i obukao je. –  Bolje nego ništa, –  rekao joj je. –  Temperatura mog tijela će biti podstava, a jakna zaštita od vjetra. Ellie nije ţeljela da ode. Nije se brinula za sebe, ali bila je uţasno zabrinuta za njega. Gotovo ga je po čela preklinjati da ostane. Ali tada bi pomislila na svoju djecu i ostala je šutke. Izgubili su jedno dijete. Razumjela je Tuckerovu odlu čnost da neće dopustiti da im se to opet dogodi. Radije bi on umro  –  i ona se isto osjećala. Ovo je nešto što mora uč initi. I neće mu to sada

oteţavati.  –  Ovdje će sve biti u redu,  –  uvjeravala ga je. – Drţat ću upaljenu vatru i topao krevet. Dobacio joj je slabašan osmijeh. –  To će vrijediti povratka.  –  Na kraju čistine je oklijevao.  –  Sjećaš se one več eri kad smo čuli zavijanje kojota i kad sam rekao da su to moţda vukovi? S nelagodom je pogledala preko ramena.  –  Da.  – Lagao sam. Nekolicina ih je bila opaţena u Oregonu, ali koliko znam, nijedan u ovom  područ ju. Ellie ga je zapanjeno gledala.  – Zašto si lagao?  – Da bi se uplašila i privila se bliţe meni. –  Slegnuo je ramenima.  –   Tada mi se to činilo sjajnom idejom. Ellie je iznenada prasnula u smijeh, prisjećajući se kako se skoro uvukla u njegove traperice dok su se spuštali do rječ ice. –  Tucker Grant, trebao bi se sramiti!

Dobacio joj je seksi smiješak. Potom je nestao u tami.  Naredna četiri sata bila su meĎu najduţima u Ellienu ţivotu. Prešetavala se pokraj vatre, osluškujući svaki, pa i najmanji, zvuk iz šume koja ju okruţuje. Grane su konstantno pucketale u tami. Prvih nekoliko puta se zaista uplašila da ima nečega u šumi. Nakon neko liko stotina  ponovljenih zvukova, navikla se na njih.

Zamišljala je Tuckera kako hoda tamo gdje su nedavno zajedno hodali, dah mu magli ledeni noćni zrak i odje ća mu postaje hladna kao led zbog niske temperature. Koliko će daleko morati otići dok ne na Ďe signal? Isprva se molila da neće morati daleko otići. Nakon tri i pol sata, samo se molila Bogu da ga čuva.

Tek su prošla dvadeset tri sata kad se iznenada pojavio pod svjetlosti vatre. Kretao se  polako, gotovo drveno. Kako se pribliţavao vatri, uoč ila je n jegovu gotovo sivu koţu i neprirodno svijetle oči.  Tucker!  –  povikala   povikala je od dragosti i odmah potr čala, zaobišavši vatru kako bi ga zagrlila.  –  Tucker! Kad je stavila ruke na njegove rukave od jakne, osjetila je inje koje se pohvatalo na traperu.  –  O, Tucker, smrzavaš se. Jesi li uspostavio vezu? Čudno ju je gledao. Ellie je srce presko čilo otkucaj. Prestrašio ju je zbunjeni izraz njegovih očiju.  pitala ga je. –  Tucker?  Tucker?  – Što  – Što ti je? –  pitala Usne su mu se razdvojile, ali nije odmah progovorio. Činilo se da traţi riječi.  –   Nisam mogao nazvati. Nema signala. Ellie je srce zaboljelo. –  O,  O, ne.

 – Hodao  – Hodao sam i hodao. Dugo. Uporno sam išao dalje. Nisam uspio. –  Progutao je knedlu i naslonio čelo na njezino.  – Ellie?  Da? – Slušaj  – Ellie? rekao je njeţno. –  Da?  – Slušaj me dobro. Imam hipotermiju.   Uzdahnuo je kao da je preumoran za nastavak.  – Moraš Još nije ništa strašno. Moraš... –  Uzdahnuo  –  Moraš me ugrijati. Tekućina, hrana. Zapali vatru, donesi vre ću za spavanje, Moramo se svući i leći jedno uz drugo.

Strašno se bojala. – O, –  O, Boţe, Tucker.   Moram se ugrijati,  –   rekao je, zvučeći kao da mu je za svaku izgovorenu rije č  trebala  –  Moram maksimalna snaga, –  ili  ili ću pasti u šok. Loše vijesti. Razumiješ li? Drţi me pored vatre, podijeli sa mnom svoju tjelesnu toplinu. Vjerojatno sam i dehidrirao. Potrebno mi je puno vode. Ellie mu je rukama obujmila lice. Obrazi su mu bili hladni poput leda.  –  U  Učinit ću to.

Kao da ga noge više ne mogu drţati, samo se srušio na tlo pored vatre. Nije Ni je drhtao. Negdje  je pročitala da je to veoma loš znak. Otrčala je u šator š ator donijeti vreć u za spavanje. Tucker je odlutao u vrlo tanak i proziran svijet prizora u kojem se ništa nije doimalo stvarnim. Ţelio je spavati, ali Ellie mu nije dopuštala. Stalno mu je postavljala pitanja. Njeţno mu je tresla bradu. Svakog puta kad bi pokušao odlutati, ona bi ga pozvala   nazad. Ellie, okupana svjetlosti vatre. Ellie, drţi vodu kod njegovih usana i tjera ga da pije. Ellie, gura mu toplu hranu u usta. Bila je pravo zlato, njegova mala Ellie. Kad se uvukla gola pored njega u vre ću za spavanje, Tucker se osjećao kao da je sunce

leglo pored njega. Drţao je se zbog topline – drţao –  drţao je se zbog utjehe. Nije ţelio ništa više osim se maziti s njom i zaspati. Ali ona mu ne dopušta da zaţmiri.  – Moraš  – Moraš ostati budan, Tucker. Negdje sam proč itala da je vrlo opasno zaspati u ovakvom stanju.

 Nešto kasnije, Tuckeru Tuckeru se um dovoljno razbistrio da je mogao mogao pogledati na ruč ni sat. Vidio  je da je skoro tri sata. sat a. Nije imao pojma koliko se dugo Ellie skrbila za njega. Samo je znao da  joj je vraški dobro išlo. Vatra je još uvijek dobro gorjela, š to mu je govorilo da ju je stalno  pazila i da se konstantno ustajala kako bi stavljala drvlje u plamenove. Boca u blizini njegove glave stajala je puna, a to mu je bio pokazatelj da je bila do rje čice i opet je napunila. S obzirom na činjenicu da trenutno gola leţi pored njega, mogao je samo zamisliti kakva joj je noć  bila, skidala se kako bi mu pruţila svoju tjelesnu toplinu, potom se odijevala kako bi se  pobrinula za vatru vatru i svjeţu pročišćenu vodu i tako stalno iznova.

Um mu je sada dosta bistriji. Što je još je  još vaţnije, njezino tijelo pored njegovoga se više nije doimalo toplo poput sunca, što mu je govorilo da mu se temperatura podigla, unatoč  još uvijek hladnoj koţi.  Hej, –  prošaptala  Vratio si se meĎu ţive.  –  Hej,  prošaptala je. –  Vratio  Sad ćeš me pustiti da malo odspavam, ti mala vještice? Jedva se nasmiješio. –  Sad  Neću. Još uvijek si hladan. Moć i ćeš spavati kad se Prešla je dlanom preko njegove ruke. –  Ne ugriješ. Pod ovakvim plavi častim svjetlom koje su plamenovi bacali preko njih, bila je tako lijepa s tim svojim sitnim licem, krupnim plavim o čima i grivom zamršene zlatne kose. Tucker je znao

da će preţivjeti kad je na prsima osjetio bockanje njezinih ukruć enih bradavica i kao odgovor na to, odreĎeni dio tijela mu se ukrutio.  Ako mi ne ćeš dopustiti da spavam, onda mi daj dobar razlog da ostanem budan.  –  Nosom  Nosom  –  Ako  joj je podragao uho.  –  Znao   Znao sam da ću te uspjeti nagovoriti da se igraš doktora sa mnom ako sve izvedem kako treba.  Nacerila se. Potom mu je malo odgurnula odgurnula glavu.  – Budi  – Budi dobar. Imaš hipotermiju. Jezikom joj je izazivao mjesto ispod usne resice.  –  Kroni   Kroničnu. I to je druga čije od akutne i samo u početnim stadijima. Kad se poboljša do ove točke, najbolje je za odrţavanje tjelesne

temperature upravo vjeţba.  Nacerila se. – Hmm.  – Hmm. Moţda bi se trebao ustati i optrč ati nekoliko krugova oko vatre. Ljubio joj je vrat sve do klju čne kosti. – Ja  – Ja sam razmišljao o nekom drugom tipu vjeţbi. Sanjivo se nasmiješila. Usne su joj se razdvojile. Uzdahnula je i on ju je okrenuo na leĎ a. Spustio se i zubima joj uhvatio jednu krutu bradavicu. Trgnula se kao da ju je dodirnuo ne čim naelektriziranim. Njezine njeţne ruke su se zavukle u njegovu kosu. Kad se izvila, nude ći mu se, zadao si je da je u potpunosti uzme i zadovolji, zabijaju ći se u njezinu ugodnu i vlaţnu toplinu i odnoseći ih oboje preko ruba neopisivog uţitka. Kasnije je ovila ruku oko njegova vrata, zarila lice u njegovo rame i prošaptala:  Da se nisi usudio dobiti hipotermiju ni s kim osim sa mnom.  –  Da Tucker se još uvijek smijao i konačno zaspao. POGLAV POGLAV LJE 16

Zora se upravo probijala. Od vatre je ostalo sam par naran častih plamenova. Nebo, koje je

naglašavalo oluju, u predjelu iznad planina pa nadalje preko njihovih glava, postajalo je sve tamnije i tamnije. Ellie se promeškoljila u Tuckerovu zagrljaju, namrštila se i potom zavukla glavu pod vre ću za spavanje kako bi pobjegla od nekih ledenih kapljica koje su joj padale po licu. Onog trenutka kad je zavukla glavu, shvatila je. Snijeg! Uspravila se, zgrabila Tuckerovu ruku i počela ga buditi.  Pada snijeg. Moramo se ustati!  –  Pada Razgovor nije bio potreban. Odmah su sko čili na noge, oboje istovremeno i odmah se  počeli odijevati, ali u još uvijek vlaţnu odjeć u, nakon čega su po čeli spremati i kamp. Ovog  jutra preskaču kavu. Nema zastajkivanja. Nema ni maţenja. Sve su ugurali nazad u ruksake,  bez obzira  jesu li stvari bile suhe ili vlaţne i u roku deset minuta već  su bili na putu prema svojim sinovima.

Hodali su kilometar i pol prije nego što su pronašli prirodni most preko jezera, bilo je to još  jedno deblo zbog kojega kojega se Ellie stisnulo grlo i uko čile noge dok ga je prelazila. Kad su kona čno prešli na drugu obalu, Ellie je s olakšanjem izdahnula, ali ubrzo joj je opet  postalo teško kad su su se poč eli probijati kroz kanjon. Put je bio strm, a snijeg je njihovo hodanje samo oteţavao jer su se č esto sklizali. Dok je slijedila Tuckera uzbrdo, u sebi se tiho molila da su im sinovi prošli ovuda prije nego što je poč eo padati snijeg. Ako se dobro sje ća, ţdrijelo Tabletopa je udubina s pukotinama u stijenama od lave, l ave, a mnoge od njih su bile veoma široke. Dok su se kretali okolo tih raspuklina, probijaju ći se gore, Ellie je na stijenama traţila tamnoplave mrlje. Dječaci su na sebi imali tamnoplave jakne. Kad su stigli do mjesta na kojem je uspon po čeo biti posebno strm, Ellie se poskliznula. Pala je i otkotrljala se nekoliko metara dolje. Tucker joj je odmah potr čao u pomoć.  Jesi li dobro?  –  Jesi Ostala je bez zraka, ali osim toga, Ellie je bila posve sigurna da nije imala ve ćih ozljeda. Čak i da jest, ništa je ne bi smetalo u nastavku potrage. Njezini dječ aci su bili negdje gore ispred njih. U njezinoj glavi, zamišljeni sat je polako otkucavao. Ako ju je ţulj još i bolio, ona

nije osjećala. Ako su joj plu ća mahnito hvatala zrak, ona je odlu čila ignorirati peckanje. Igra skrivača je iznenada postala smrtonosna.  Nije osjećala ništa, nije ni vidjela ništa osim staze koja se penjala ispred njih. Zaklela se da će se uspjeti popeti gore, makar se morala spustiti na sve četiri. 

  Moramo se vratiti.  – Zach  –  Moramo  –  Zach je zateturao, poskliznuvši se na ledu. Kad se uspravio tek je onda vidio koliko je bio blizu ruba staze i koliko mu je trebalo da padne u provaliju gdje su ga čekale oštre stijene lave. Sinoć kad su postavili kamp na najniţem dijelu staze kanjona, Za ch je  poslušao vremensku prognozu. Pokušao je reć i Kodyju da će po četi padati snijeg. Ali Kody je   Ovo je ludost, Kody. Koja korist od maminog i tatinog pomirenja ako obojica odbio slušati. –  Ovo  poginemo? Kody je stajao nekoliko metara niţe od njega. Hvatajuć i zrak, oslonio se rukom na Buckyjevu glavu i prsti su mu se uhvatili za pse ću meku dlaku.  – Hajde,  –  Hajde, vrati se ako ţeliš. Ja ću nastaviti sam. Snijeg je padao po njima i pahuljice su poja čavale zabrinutost. Inače, u drugim okolnostima, Zach bi mislio da su predivne. Većinu svog ţivota je proveo u središnjem Oregonu i odmalena je oboţavao snijeg. A sada kada je počeo ţivjeti juţno od Benda, ili si volio taj bijeli bij eli snijeg ili si cijelu zimu oč o čajan.   Zach je osjetio da je Kody puno odlu čniji od njega,  – Kako  – Kako to misliš, sam ćeš nastaviti? –  Zach

da su njemu ulozi nekako puno viši. Ali ovo im je prvi put da su ovako razišli u mišljenjima. –  U ovome smo zajedno i ja sam stariji. Ako kaţem da odustajemo, onda odustajemo! Pada snijeg, Kody. Nevrijeme moţe biti još gore. Ţeliš zaglaviti ovdje i slediti se do smrti? U Kodyjevim o čima je postojao neki smiješni, gorljivi pogled. Prekasno je Zach shvatio da su pogriješili. Nikada nije ni trebao pristati na ovu ludost.  – Baš  – Baš me briga ako se smrznem, –   rekao je Kody.  –  Više mi nije vaţno. Znam da ne razumiješ. I to je u redu. Sam mogu nastaviti dalje.  Na Zachovo razočaranje, Kody se nastavio penjati prema njemu. Kad su Kody i Bucky došli do vrha i počeli se spuštati niz drugu stranu, Zach je povikao za njim. –  Čekaj! Ako ti nastavljaš, onda nastavljam i ja! Kody je zastao i okrenuo se. Iz daljine su mu o či izgledale poput goru ćih ţeravica na  blijedom licu.  –  Ne  Ne moraš. Ne ţelim da i ti nastradaš. Moţda bi bilo najbolje da se ipak vratiš dolje.

Zach nije mogao shvatiti na što toč no Kody misli. Koliko on zna, nitko još nije nastradao. Brat mu priča nepovezano.  Nije ni vaţno. Bez obzira što Kody prič a, ipak mu je mladi brat i Zach se osje ćao odgovornim za njega. Nije ga mogao pustiti samoga da nastavi pješač enje kroz kanjon.  Mi smo Grantovi,  – rekao  –  Mi  – rekao je oštro. – U – U dobru i zlu, drţimo se zajedno! 

Kad su Tucker i Ellie kona čno stigli do vrha, nadali su se da će ugledati svoje sinove. Umjesto njih su vidjeli samo njihove stope jasno utisnute u snijegu koje su se kretale prema istoku. Teško dišuć i zbog penjanja, Ellie nije imala drugog izbora, morala je zastati kako bi uhvatila zrak. Mnogo iza granice rasta, stabla s tabla su na uzvisini izgledala iz gledala puno manja od onih dolje na planini i šikara je mnogo rjeĎ a, zbog čega je vidljivost bolja. Ostavši bez daha od zadivljujućeg prizora, potom je gledala udaljene dijelove planine u potrazi za bilo kakvim

 pokretom. Kad nije opazila ništa, nije joj preostalo ništa drugo nego uzdahnuti. uzdahnuti.  Barem znamo da su ovdje gore,  –  rekao   rekao je Tucker, hvataju ći zrak. Poloţio joj je ruku na  –  Barem rame i lagano ga stisnuo.  – Sad  – Sad male lopuţe moramo samo pronać i. Opet su krenuli čim se ona malo ispuhala.  – Č  –  Čini mi se kao da vje čno pratim ove tragove. Ako se ovo još odulji, mislim da ću ih i sanjati. Tucker se nacerio.  –  Znam,   Znam, ali uskoro će se sve završiti. Ovog puta su se prešli. Jedini put  prema vrhu vodi kroz ovaj kanjon. A to zna či da ćemo ih opaziti ako se odlu če vratiti dolje.  –  Dobacio joj je osmijeh preko ramena . Snjeţne pahulje su mu ukrasile kosu i jaknu. –  Sad  Sad mi je

krivo što sam bacio one paketić e s toplom čokoladom. Još kada bismo uz to dodali i mesni umak s tjesteninom, bilo bi savršeno. Ellie ga nije mogla kriviti što si je olakšao prtljagu. Već   dva dana nosi i njezin i svoj ruksak, ili moţda tri? Nevjerojatno, shvatila je da je izgubila pojam o vremenu koje je provela ovdje.  –   Uspjet ćemo i bez toga.  –   Promatrala je nebo. Zasad je snijeg padao ujedna čenim ritmom, ali tamni oblaci, koji su se skupljali iznad njih, nisu upu ćivali na dobro.  –   Ako snijeg nastavi padati, hoćemo li se moći spustiti s planine?  –   Ako ne uspijemo, uvijek mogu pozvati pomo ć. Kad budemo gore bez problema ćemo hvatati signal. Najvjerojatnije što bi nam se moglo dogoditi jest da moramo gore provesti jednu noć. A to nam neće predstavljati neki problem. Mogu sagraditi neku vrstu zaklona koji će nam čuvati šatore od naslaga snijega. I kad ujutro izaĎ e sunce, snijeg će se početi otapati i  jednostavno ćemo se spustiti dolje. Ellie se prisjetila svih onih uskih, strmih staza koje ih čekaju na povratku prema dolje i ţeludac joj se zgrčio od zabrinutosti. Na silu se prestala ţivcirati zbog toga. Ako staza postane opasno skliska, Tucker će se pobrinuti da nitko ne padne tako što ć e ih sve povezati uţetom. Uskoro će pronaći svoje sinove. Kad je Tucker glavni, sve će biti u redu.  Nekoliko minuta kasnije, opet je zastao kako bi joj dao priliku za odmor. Zahvalna na stajanju, Ellie se spustila na stijenu prekrivenu snijegom. Hladno ća joj se probijala k roz još

uvijek vlaţne traperice i kad se oslonila rukama na ledeno hladnu stijenu prsti su je odmah  počeli boljeti. – Baš me zanima kolika je temperatura zraka.  –  Vjerojatno prilično niska. Zadrhtala je i uvukla ruke skroz u rukave jakne.  –  Nije ni čudno da je ovdje tako hladno.  Namrštio se pregledavajući teren ispred njih. – Sad je još topio u usporedbi s onime što nas noćas očekuje.  –  Pretpostavit ću da misliš kako ć e snijeg početi jače padati.  –  Moguće. –  Kad joj je susreo pogled, o či su mu se ispunile razumijevanjem.  –  Znam da ti  je kao majci posao da se brineš, ali u redu je sad se malo opustiti. Ne mogu više biti toliko daleko ispred nas. Pronaći ćemo ih prije nego što se vrijeme pogorša. Ellie se nasmiješila i zakolutala očima. –  Jesam li toliko prozirna?  –  Poput stakla.  –  Oprosti. Čini se da si ne mogu pomo ći. Uporno razmišljam o tome da imamo drugu  priliku i da je moramo što bolje iskoristiti, ali stalno mi se u glavu vrać aju misli kako će se nešto dogoditi i sve nam to upropasti ti.  –  Bez negativnih misli. To je zapovijed.  –  Da, gospodine. –  Podrugljivo mu je salutirala.  –  Neću više cendrati, obeć avam.  –   Kad ih kona čno naĎemo, zapalit ću veliku vatru,  –   uvjeravao ju je.  –  Nećemo se smrznuti, a moglo bi nam biti i zabavno. Kao u dobra stara vremena. Mislim da idu prema

našem starom mjestu kampiranja. Ellie je pogledom pratila tragove njihovih sinova. Grlo joj se stisnulo kad su joj se uspomene počele vraćati. Prizori sa Sammyjem su joj se automatski prikazali pred o čima. Upravo su ovdje zadnji puta kampirali s njim  – ovdje su zadnji put plivali s njim, išli u ribolov s njim i pekli hrenovke s njim. Boljelo je biti ovdje.  –  O, Tucker.  –  Nemoj. Novi početci, sjećaš se? Ellie je potvrdno zaklimala glavom, znaju ći da je u pravu.  –   Ponekad je to lakše reć i nego učiniti. Ispruţio je ruku da joj pomogne. –  Znam. Vjeruj mi, znam. Ali i to je u redu. Mi smo ipak samo ljudi.  –  Pognuo je glavu kako bi je poljubio u obraz i potom je povukao kako bi nastavila hodati.  –  Mislim da je vrijeme da si počnemo opraštati što nismo savršeni, ne misliš li tako?

Oboje su po čeli

proizvoditi škripave zvukove gazeć i po snijegu.  –   Mislim da je vrijeme već i prošlo. – Uspjela mu se nasmiješiti.  –  Moramo sada krenuti dalje, kao prava obitelj. Trideset minuta kasnije, Tucker je stajao ispred velikog, usamljenog i zaobljenog kamena,

zaštićenog od vjetra s tri strane još većeg kamena. Tuţno se zagledao u aranţman koji su njegova djeca ostavila za sobom  –   tri uokvirene fotografije, jednu ve ću sa Sammyjem i dvije manje na kojima su bili Zach i Kody. Ono što ga je najviše uznemirilo i rastuţilo u ovom  prizoru bila je Sammyjeva veća fotografija postavljena na sredini kamena, a Kodyjeva i Zachova su bile stavljene postrance, zapravo gotovo skrivene od pogleda. Tucker se osjećao kao da je upravo primio teţak i bolan udarac. Prepoznao je te fotografije, uzeli su ih iz njegova dnevnog boravka. Sve do ovog trenutka nije shva ćao da je Sammyjeva toliko veća od njihovih niti je spoznao kakvu to poruku šalje svojim sinovima. Sammy je najvaţniji.

 Njega sam najviše volio. Bez obzira što učinili –  ili koliko napredovali  –  nikada mi nećete značiti kao on. Ellie je stala pored njega. Kad je ugledala poslagane fotografije i sama je progutala knedlu.

 – O, mili Boţe, –  prošaptala je. Snjeţne pahulje su padale na Tuckerovo lice. Uţasna bol mu se razlila u prsima. Nikada nije ţelio da se Zach i Kody osjeć aju zapostavljenima ili manje vrijednima. Nikada. Volio je Sammyja više nego što se riječima moţe opisati, da, tako je. Ali i njih dvojicu ne voli ništa manje. Pogledom je zastao na Sammyjevoj fotografiji. Svijetlosme Ďe oči, uvelike nalik njegovima, uzvraćale su mu pogled. Mnogo lijepih uspomena mu je navrlo u glavu. Sammy, tek je prohodao. Sammy, vozi svoj prvi tricikl. Bile su to stvari koje otac nikad ne zaboravlja,

stvari koje su ga kasnije progonile, kad mu je dijete otišlo. U svojoj tuzi je postavio Sammyjevu veliku fotografiju na svoj ormar, stvaraju ći tako neku vrstu oltara s kojim se kaţnjavao. Na koncu, Sammy je mrtav zbog njega. Kakav b i to otac mogao zaboraviti? Tuckeru sve do sad nije palo na pamet da su se druga dva njegova sina zbog toga osje ćala

manje voljenima. Ipak su oni još s njim, a Sammyjeva fotografija je bila sve što mu je ostalo od njega.

 – O, Ellie. Zaboga, što sam to uč inio? Osjetio je njezine dlanove na svojim rukama i prste je zabijala u njegovu koţu kroz vlaţnu  jaknu. –  Nisi samo ti. I ja sam to radila. Neka mi Bog oprosti, i ja sam to radila.  Naslonili su se jedno na drugo. Ledeni vjetar je hu čao kroz ravnicu, vijore ći im odjeću i hladeći ih do kosti. Čudno, razmišljao je, kako krivnja moţe zaslijepiti č ovjeka. Tri godine je bio utopljen u njoj, kriveći samoga sebe i kaţnjavajući se, a nijednom se nije zapitao što to radi osobama oko sebe. Bio je toliko zato čen u vlastitoj boli  –   i zaokupljen svojim osje ćajima da nije mario za nikoga drugoga. Tucker je s drhtavim rukama posegnuo za pismom kojega su de čki ostavili za sobom. Nije ga ţelio pročitati. I ove fotografije su bile dovoljno bolne. Ali nekako je znao ga ipak mora  pročitati. Još uvijek se drţeć i za njegov rukav, Ellie je stajala pored njega i čekala dok je on iz  plastičnog omota vadio list papira. Prve rije či su bile od Zacha. S tuţnim glasom, Tucker se natjerao na č itanje. Dragi mama i tata: pretpostavljam da ste oboje sada bijesni na mene. Ţelio sam se vratiti kad sam čuo vremensku prognozu i saznao da se pribliţava oluja. Vjerujte mi da jesam. Ali Kody je poludio i zaprijetio da će nastaviti bez mene. I evo me s njim.

 Nešto se dogaĎa s njim. Već se duţe vrijeme  brinem zbog njega. On ustvari samo gleda televiziju. To i piše u svoju glupu biljeţnicu. Znao sam da to nije normalno, ali što sam drugo mogao? Vas nikada nije bilo da primijetite.  –   O, Tucker.  –   Ellie je prislonila lice na njegovu ruku. Prsti su joj se sn aţno zabijali u njegovu ruku kroz tvrdu tkaninu jakne.  – Radila sam šest dana u tjednu. Istina je. Jedva da sam  bila s njima.  –  Morala si zaraĎivati za ţivot, –  rekao je.  –  A od razvoda ti nisam pomagao. I naravno da su djeca češće ostajala sama. Hajdemo nešto raščistiti, u redu? Nisu oni jedina djeca razvedenih roditelja na zemlji, daleko od toga.  –  Nekako se zbog toga ne osje ćam bolje.  Ni Tucker se nije osjećao bolje. Ve ćina djece raspadnutih domova su se tako Ďer borila s gubitkom brata ili sestre. Trbuh ga je zapekao kao da je upravo progutao kiselinu. Pročišćavajući grlo kako bi smirio glas, nastavio je čitati. Kody se dosjetio ovog bijega u divljinu. Utuvio si je u glavu da biste se vi ponovno mogli zaljubiti jedno u drugo ako mi pobjegnemo od ku će. Nisam mislio da ćemo uspjeti, ali kad sam već bio onoliko zabrljao, pokušavajući vas napraviti ljubomornima, a nije kao da sam ja imao

 bolju ideju. On je bio uz mene i nije me odavao dok sam vam govorio onolike laţi. I zato mi se činilo poštenim poduprijeti ga u ovome. Što se tiče mojih laţi koje sam vam rekao. Pretpostavljam da ste dosad već  shvatili kako sam izmislio puno toga. Mislio sam da će vas ljubomora natjerati da shvatite koliko se još uvijek volite. Meni i Kodyju je to bilo potpuno o čito. Kad se ljudi vole kao vas dvoje, glupo je  biti razveden. Samo što vas ni sa č ime nismo mogli natjerati da to sami vidite. I zato sam vas  pokušao učiniti ljubomornima. Rekao bih da mi je ţao, ali nije. Barem sam pokušao popraviti situaciju. Tucker je opet morao zastati s čitanjem. Pogledao je preko pisma u poslagane fotografije svojih sinova. Jasno se sje ćao kad mu je Ellie rekla da je trudna sa svakim od njih trojice i osjećaja koje je imao kad ih je po prvi puta drţao u rukama. Tada je imao takve planove –  velike snove i očekivanja. I kako je sada završio ovdje, ispunjen samo kajanjem? Tucker je nastavio s čitanjem. Oboje se sada već neko vrijeme vi Ďate s drugim ljudima. Kody se uplašio da ć e nam Liz  postati pomajka, a Marvin očuh. Ali i ja sam se toga bojao. Bez uvrede, ali od njih nam se  povraća. Mrzimo ţivjeti u Springfieldu. Mrzimo što moramo stajati izmeĎ u vas dvoje, kao da se dobacujete s nama. Odlu čili smo da moramo učiniti nešto i to vrlo brzo, prije nego što jedno od vas napravi nešto stvarno glupo, kao na pr imjer, ponovno se vjen ča. Kad se to jednom dogodi, znamo da smo propali. Uglavnom, zbog svega toga je i došlo do ovoga. Znam da sam stariji i da ć ete oboje kriviti mene. I to je u redu. Navikao sam. U zadnje vrijeme snosim krivnju za sve, pa zašto onda ne i za ovo?  –  Prokletstvo, –  prošaptao je Tucker. –  Je li to istina? Krivimo li njega za sve? Ellie je problijedila. Treptala je. Kad je susrela Tuckerov pogled, o či su joj potamnile od kajanja. –  Kad odem na posao, ostavljam mu puno obaveza i na njemu ostaje sva odgovornost. Tucker je ţelio reći kako to u njegovoj ku ći nije slučaj. Ali kad bi zaista razmislio o tome, znao je da je to laţ. Č esto je subotama morao raditi, čak i kad bi de čki bili kod njega preko vikenda i tada je Zacha ostavljao deţurnim za sve .  –   Valjda sam i ja radio isto,  –  priznao je.  –  Suzdrţavao sam se od cjepidlač enja. Nisu bili kod mene toliko često, ali zadnju godinu sam zaista pazio na red u ku ći, ţeleći je odrţavati u redu.  –  I izabrali smo Zacha da nosi taj teret. Tucker je potvrdno klimnuo glavom i bilo mu je drago sada što je proč itao ovo pismo prije

nego što je bijesno nastavio potragu za djecom. Koliko god to bilo teško priznati, on i Ellie su napravili neke strašne pogreške i već je i prošlo vrijeme da ih isprave.

Ostatak Zachova  pisma bio je uvod načina, uvelike precizniji od roditeljskog.

u tinejdţerski pogled ţivota koji je bio, na mnogo

Znam da još uvijek patite za Sammyjem i ne ţelim da se osjećate još gore, ali postoje stvari koje jednostavno moram re ći. Prva je da sam i ja volio Sammyja. Čini se da oboje zaboravljate to. Bio je moj stariji brat. Uvijek smo se zajedno igrali jer je bila mala razlika u godinama.

Iznenada je otišao. To mi je bilo jako, jako teško. I da bi sve bilo još gore, izgubio sam i roditelje. Znam. Oboje mislite da to nije istina. Ali izgubio sam vas, mama i tata, ne samo zbog razvoda već i zbog drugih stvari. Sve se zaustavilo kad je Sammy umro. Tata se riješio motora.  Nakon toga više nas nikada niste vodili sa sobom kao što ste to prije radili, bili smo obitelj.

Ţivite odvojeno i uvijek ste tuţni. Tuge mi je ve ć  preko glave. I meni nedostaje Sammy. Svima nam nedostaje. Ali to ne znači da naši ţivoti moraju stati. Zbog vas sam se osjećao kao ništavan, kao netko tko nije vaţan, a i Kody isto. Moţda niste ht jeli da se tako osje ćamo, ali ipak je tako. Sada se sve vrti oko Sammyja, a ne oko nas. Sje ćate se kad je Sammy ovo napravio? Sje ćate se kad je Sammy ono napravio? Gledate nas i mislite na njega. Boţić   je katastrofalan. Čak su i naši roĎ endani  postali grozni. Kao da svakog puta ponovno proţivljavate Sammyjev zadnji roĎ endan,  prisjećajući se njegove smrti, umjesto da ste sretni zbog mene i Kodyja. Što mislite kako se mi tada osjećamo? TakoĎer mi je dosta da se više uopć e ne smijem zabavljati. Znam da je to u ţasno od mene, ali počeo sam mrziti Sammyja. Njegova smrt je potpuno uništila moj ţivot. Oboje se bojite da mi se nešto ne dogodi i više mi ništa ne dopuštate. Ne mogu na klizanje. Ne mogu voziti bicikl.  Ne mogu voziti motor. Ne mogu gotovo ništa. Mama čak više ne voli ni da prespavam kod  prijatelja. Kao da se boji da će mi se dogoditi nešto strašno ako nisam u njezinu vidokrugu.  Nesreće se dogaĎaju. Sammy je doţivio nesreć u i umro je. To ne zna či da ćemo i ja i Kody umrijeti. Sad imam četrnaest. Sljedeće godine ću dobiti voza čku dozvolu. To će vas sigurno strašno potresti. Moţda mi, ako mi se posreći, dopustite da vozim kad navršim dvadeset jednu. Trebao bih smjeti oti ći biciklom do grada ako ţelim i ić i na plivanje s prijateljima. Vi mi ne dopuštate da budem normalan. To je sve što traţim. Samo ţelim biti normalan. I volio bih da opet budemo obitelj. Ali umjesto da se pokušate pomiriti kako smo Kody i ja zamolili, vi se ponašate poput luĎ aka. Vidjeli smo vas kako urlate jedno na drugo. Ako mislite da ćemo se vratiti kući dok ste takvi, varate se. Drţat ćemo se zajedno i nećemo odustati dok ne odlu čite ispuniti naše zahtjeve. Mislim da je to sve što sam imao za reći. Ne znam jesam li sve dobro rekao. Voli vas Zach. Tucker je počeo guţvati papir u šaci. P otom se predomislio i izravnao ga, te ga uredno vratio nazad u zaštitnu vreć icu. Ovo pismo je vrijedilo pro čitati nekoliko puta, ne samo  jednom. Zach im je otvorio srce, potpuno, a iako su se neke optuţbe činile neosnovanima, još su pokazivale kako se morao osje ćati. I on i Ellie moraju dobro razmisliti o tome. Kodyjevo pismo je bilo malo opuštenije, ali čak i više srceparajuć e, bila je to zamolba  jedanaestogodišnjaka za ljubav. Ellie je jecala dok ga je Tucker č itao naglas.  Ne mogu biti Sammy. Dugo, dugo s am to pokušavao jer sam znao koliko vam nedostaje i zbog toga sam se loše osjećao. Bez obţira koliko se trudio, nikad nisam uspijevao biti tako dobar u nogometu ili košarci. I nikada neću biti dobar u matematici kao on. Ţao mi je što je on umro, a ne ja. Nikad vam to nisam rekao, ali ja sam kriv za ono što mu se dogodilo. Bojao sam vam se reći. Znam da biste me zbog toga zamrzili. Volio bih da mogu promijeniti stvari, vratiti ga da budete sretni, ali ne mogu. Mogu samo vas dvoje pomiriti da opet budete zajedno. A

moţda čak ne mogu ni to. Ţao mi je. Kad je pročitao oba pisma, Tucker ih je ugurao u dţep i poč eo hodati, a na pameti mu je  bila samo ţelja da pronaĎe neko mjesto gdje moţe biti sam. Napravio je tek dva koraka prije nego što je shvatio što radi i po tom se vratio te povukao Ellie u svoje naru č je.

 –  Oprosti,  –   rekao joj je.  –  Teško se riješiti starih navika. Neću više tako. Od sada pa nadalje, zajedno se suočavamo sa svime. U redu? Cijelo tijelo joj se treslo. Privio ju je čvršće k sebi, osjećajući olakšanje kad mu je ovila ruke oko vrata. Zajedno. Tu su prije pogriješili, pomislio je. Pustili su da bol meĎ u njima stvori zid.

 –   O, Tucker,  –   rekla je,  –  zašto Kody sebe krivi? Zaboga miloga, zašto misli da je on odgovoran?  –  Nemam pojma. Stvarno nemam pojma. Nema smisla. Ali opet, kad malo bolje razmislim,

ni naše okrivljavanje nije imalo smisla. Ja sam krivio sebe, ti sebe, Kody sebe. Valjda ni ne mora imati smisla. Svejedno jednako boli.  –  Muči me što je pokušavao biti poput Sammyja. Što smo radili da je  on osjećao potrebu za tim? Bilo je to pitanje na koje Tucker nije znao odgovoriti. Prema njegovu sje ćanju, nikada nije Kodyja usporedio sa Sammyjem ili izrazio svoje razo čarenje u njega i takoĎer nije mogao vjerovati da bi Ellie to ikad učinila. Ali nakon što je vidio one poslagane fotografije, shvatio je da su djeci poslali mnoge poruke koje nikako nisu namjeravali.  –   Idemo iz početka,  –   uspio je reći.  –   Moramo ih prona ći i uvjeriti se da su dobro. Onda ćemo se brinuti za sve ostalo. Čvršće ga je stisnula. –  Ne znam što im reći.

Tucker joj je prošao rukom kroz kosu, potpuno svjestan otopljenih snjeţnih pahulja koje su mu se topile pod prstima. Oluja će uskoro do ći. Ako na ovoj planini namjeravaju provesti umjereno ugodnu no ć, moraju prona ći de čke i on treba izgraditi neku vrstu zaklona prije nego što napada još više snijega.  –  Reći ćemo im da nam je ţao i da ih puno volimo, –   rekao je.  –   Kad čovjek razmisli o svemu ovome, što se više ima za reć i? Odmakla se od njega i obrisala obraze. Potom je klimnula glav om i slabašno mu se osmjehnula. –  Zvuči dobro za početak. Okrećući se prema kamenju, drhtavom rukom je posegnula prema fotografijama, odguravajući Sammyjevu fotografiju odostraga i povla čeći Kodyjevu i Zachovu naprijed. Kad  je završila s preslagivanjem, ljepota njihova mrtva sina bila je gotovo skrivena iza nasmiješenih lica njegove braće. Tako je i trebalo biti. Tuckerove oči bile su pune suza, ali opet, osje ćao je u sebi pravednost. Nikada ne će zaboraviti Sammyja, nikad ga ne će prestati voljeti – ali došlo je vrijeme da se oproste od njega.  –  Sada će sve biti u redu,  – sloţio se Tucker. –  Zajedno smo i u dobru i u zlu. Samo smo to zaboravili na neko vrijeme. POGLAV LJE 17

Tucker je primio Ellienu ruku. Vode ći je pored sebe, opet je po čeo slijediti tragove n jihovih sinova. Njezini prsti su bili ledeni u njegovoj šaci, opet ga podsjeć ajući na sve niţu temperaturu i vlaţnu odjeću.  –  IznenaĎena sam da su otišli odavde, –  rekla je. – Što misliš kamo su se sad zaputili? Tucker se usredotočio na tragove ispred njih, koji su se kretali ravno prema sjeveru.  –   Nemam odgovor na to pitanje,  –  rekao je, ubrzavajući korake.  –  Nema tamo ni čega posebnoga, samo stjenovita čistina i nekoliko grmova.  –  Jesi li siguran da je ovaj prolaz kroz kanjon jedini za vra ćanje dolje?  –  Potpuno. Naravno, osim ako imaš krila. Sjeverna strana Tabletopa je č vrsta i ravna  površina poput granita, a ništa bolje nije ni s juţne ili zapadne strane. –  Vodio ju je okolo hrpe kamenja.  –  Vidio sam nekolicinu planinara kako se spuštaju, ali inač e su ti dijelovi posve neprohodni.

Dok je Tucker to izgovarao, u grlu mu se skupio osje ćaj mučnine. Malo se namrštio,  prisjećajući se Zachovog pisma. Ako mislite da ćemo se vratiti kući dok ste takvi, varate se. Zvučalo je kao da je Zach potpuno siguran u uspjeh njihova bijega. Uzimaju ći u obzir da je put kroz kanjon jedini put koji je vodio s Tabletopa, to nije imalo smisla. Zach je morao znati da bi ih opazili kad bi se po čeli vraćati.  – O, Boţe, – rekao je Tucker. Prsa su mu odjednom postala tijesna i teš ka i srce je počelo mahnito lupati. –  O, Isuse Kriste. Ellie je zarila prste u njegov dlan.  – Što je?  –  Ljetos smo se de čki i ja malo penjali po stijenama.  Njezine plave oči su se razrogačile. – Što ste radili?  –  Ništa pretjerano, – objašnjavao joj je. –   Samo sam im pokazao osnove, stvari koje svaki dobar šumar mora znati u sluč aju opasnosti. Zastao je. Nije ţelio vjerovati da bi njegovi deč ki mogli učiniti nešto tako glupo, ali jedan dio njega se upravo toga i bojao. Drţat ć emo se zajedno i nećemo odustati dok ne odlu čite

ispuniti naše zahtjeve, napisao je Zach. Kako je mogao biti toliko siguran u uspjeh kad postoji samo jedan put za silazak s ove planine?

Radio je sa svojim sinovima prošlog ljeta, pokazujući im penjanje s uţadi. Obojica su dobro svladala t ehniku. Tucker ih je upozorio da to nikada sami ne pokušavaju, osim u sluč aju nuţde. Ali nije li ova situacija njima bila upravo to, slučaj nuţde? Borili su se kako bi spasili svoju obitelj i da bi uspjeli u tome, odlu čili su se na rizično i vrlo opasno sp uštanje niz liticu radije nego da budu uhva ćeni. Upravo kad je Tucker to zaklju čio, začuo je Buckyjev laveţ. Pogledao je gore i ugledao  psa kako mahnito tr či prema njima, probijaju ći se kroz visoki snijeg. Kad je australski ov čar stigao do njih, zubima je uhvatio Tuckerove traperice, upro se straţnjim nogama i snaţno ga  počeo vuči. Tucker je ispustio Ellienu ruku, oslobodio se psa i po čeo brzo tr čati za njim.  –   Odvedi me k njima, Bucky! Prona Ďi Zacha i Kodyja! Ovčar je radosno zalajao i nastavio tr čati naprijed. Tucker je tr čao za njim, zahvaljujući Bogu da ih je pas pronašao. Bucky ć e ih odvesti ravno do dje čaka i tako im uštedjeti dragocjeno vrijeme.

 – Ellie, pokušavaju se spustiti niz sjevernu stranu! –   vikao je preko ramena.  –   Prati moje tragove. Moram ih na ći prije nego što se počnu spuštati! Ellie nikada nije mogla brzo tr čati, ali strah joj je dao brzinu koju nije ni znala da  posjeduje. Ovaj snijeg je učinio stijene na sjevernoj strani skliskima, zbog čega se uvelike  povećala opasnost. Ako ju sje ćanje dobro sluţi, na nekim mjestima postoji i provalija od nekoliko stotina metara. Ako jedan od njih padne  –  o, dragi Boţe, ako jedan od njih padne, mogao bi umrijeti. S brzim nogama i uzdrhtalim srcem, mahnito se moleći u sebi, tr čala je preklinjući Boga da im ne uzme još jedno dijete. Oprosti, oprosti. Nikada nije ţeljela da se Zach i Kody osjeć aju

manje vaţnima od Sammyja. Ne moţe ni zamisliti da bi ona i Tucker mogli izgubiti još jedno ili oboje djece zato što su previše tugovali za izgubljenim Sammyjem. Zašto se nisu usredotoč ili i bili zahvalni na druga dva sina? Da, izgubili su jedno dijete. Ali  još su im ostala dvojica za voljeti. Zašto se moralo dogoditi ovako nešto da konač no shvate kako se ţivot mora nastaviti? Bucky ga je vodio cijelim putem, a nakon nekog vremena, kad je postao nevidljiv zbog

velikih naslaga snijega, njegov laveţ im je odavao ispravan put. Tuckerove puno dulje noge nisu mu davale veliku prednost nad njom. Ellie je tr čala za njim, posve svjesna peckanja u  plućima dok je hvatala zrak. Mogla je misliti samo na pronalazak dje čaka. Skupljenih šaka zamahujući rukama, gotovo da je letjela preko snijegom prekrivenog kamenja.

Kad se ispred njih pojavila sjeverna strana planine, pomno je pregledala teren, traţeć i njihove sinove. Ništa. Na samoj  litici uz rub provalije postojalo je toliko veliko kamenje da su stvarali tamne sjene u snijegu. Dvoje djece u tamnim jaknama se uop će ne moraju isticati.  – Vidiš li ih, Tuckeru? –  Iako je glasno viknula, njezin glas je svejedno bio jedva čujan jer se umorila od tr čanja. –  Jesu li tamo? Ako ju je i čuo, nije reagirao. Umjesto toga se naglo okrenuo ulijevo i ubrzao trk. Dosta zaostajući za njim i Ellie je promijenila smjer kretanja, iskre ćući vrat kako bi vidjela ispred njega. Konačno je opazila plavu mrlju. Kody je kle čao na samoj litici. Kad su se pribliţili, mogla  je čuti njegove jecaje. Bucky je ve ć stigao do djeteta. Nakon što je pregledao Kodyja u potrazi za ozljedama, Bucky se trkom vratio do Tuckera i Ellie, laveţ mu je bio uspanič en i jeziv, a noge u stalnom pokretu. Pas je tr čao oko njih, pruţajuć i im pratnju preostalim putem. Kad se Tucker na nekoliko metara pribliţio Kodyju, povikao je: –   Gdje je Zach?  –   Kad dijete nije odgovorilo, ponovio je pitanje:  –  Kody, gdje je Zach?  –  On... on je pao!  –  jecao je Kody. –  Ispustio je u-uţad i... i pao je!  – O, mili Boţe. –  Tucker se spustio na trbuh pored sina kako bi pogledao niz liticu. Kad je Ellie stigla pored njih, ispruţio je ruku. –  Makni se od ruba. Veoma je strmo. Ellie je pala na koljena i zgrabila K odyja kako bi ga povukla u sigurnost. Strašno jecajuć i, dijete je ovilo ruke oko njezina vrata.  –   Mama, j-jako se ozlijedio. Mislim da je mrtav. Ja... ja sam kr-kriv! Za sve sam ja kriv! Prvo sam ubio Sammyja i sada Zacha. Ellie je osjećala kao da se zemlja pomakla pod nogama. Čvrsto je zagrlila svog sina i mahnito razmišljala o njegovim riječ ima.  –  Ne. O, Kody, ne. Nisi ti kriv za Sammyjevu nesre ću, dušo, baš kao ni za ovo.

 – Jesam! Ne znaš jer ti nikad nisam rekao. Nije izgubio kontrolu nad motorom jer je naišao na rupu. On je...  – Kody je zastao i teško progutao. –   Izazivao sam ga da izvede trik. Bojao se da ću ga prozvati kukavicom ako ne pokuša! –  Nakon što je to jedva izgovorio, dodao je: –  Rekao je da ne zna, ali ja sam ga svejedno nagovarao. Onda je u jednom trenutku skupio hrabrost, nagazio na gas i podigao se na zadnji kota č. Motor se skoro srušio na njega. Izgubio  je kontrolu i kad se prednja guma spustila na tlo, nije pustio gas. Motor je projurio kroz ogradu i izletio je ravno pred kamion! U tom trenutku su godine iznenada nestale i Ellie je opet stajala na cesti pored svog mrtvog

sina. Ni za ţivu glavu se nije mogla sjetiti gdje je Kody tada bio i neka joj Bog oprosti, nije se sjećala njega ni nakon toga. Jedino što je mogla vidjeti bio je Sammy i osjećala je samo bol. Druga dva sina su tog poslijepodneva tako Ďer bili kod ku će, ali odmah nakon nesre će, svi su za nju prestali postojati. Maglovito se sje ćala Tuckerovog brata Jeffa koji je došao po Zacha i Kodyja i odvezao ih k sebi. Nekad poslije pogreba, vratio ih je ku ći. U meĎuvremenu je osjećala samo olakšanje jer nije morala misliti na njih.  Niti jednom nije pomislila da bi Zach ili Kody mogli imati osje ćaj krivnje za smrt svog  brata.  –   O, Kody,  –  prošaptala je slomljeno. –   O, slatki moj mali. Bio si jako mali kad se to dogodilo. Bez obzira što si rekao ili uč inio, nisi ti kriv. Nisi ti kriv! Kodyjevo tijelo se treslo od jecanja. –  Ne mrziš me? Nisi ljuta na mene? O, Boţe – O, Boţe. Drţao je u sebi tu ruţnu tajnu pune tri godine, plašeć i se priznanja, ne mogavši priznati svoj umišljeni grijeh. Poloţivši dlan preko njegova potiljka, Ellie ga je č vrsto  privila k sebi i susrela Tuckerov mu čni pogled. Na samo jedan trenutak, činilo se da je svijet stao. Bili su sleĎeni tamo, poput kipova na lede noj površini, a njihove pogreške i nemari su odjednom postali kristalno jasni.  –  Nikada te ne bismo mogli mrziti,  – rekao je Tucker odrješito, – i nikada, ali baš nikada se ne bismo mogli ljutiti na tebe za što uopć e i nisi ti kriv.

Ellie je osjećala da se Kody trese –  bila je to grozna, strašno grozna trešnja, onakva koja se  pojavljuje samo kao rezultat velikog straha ili šoka. –  U redu je. Sve će biti u redu,  –  opet ga je uvjeravala.  –  Nemoj dopustiti da Zach umre, tata. Molim te, nemoj ga pustiti da umre. Molim te, spasi ga!  – Ššš, ššš, –  Ellie ga je umirivala. –  Naravno da neće umrijeti. Nemoj ni pomišljati na to.

Tucker se ustao. Preko vrha Kodyjeve glave, još jednom je susreo Ellie pogled.  – Pad mu je zaustavio stršeć i kamen. Izgleda da mu je ruka slomljena. Ovo se ne doga Ďa, pomislila je Ellie glupavo. Nemogu će. Sve ovo samo sanjam. Ali nije  bilo tako. Ovo je stvarnost. I nekako će se morati nositi s njom.  –  Onesvijestio se? –  prisilila se pitati. Tucker je potvrdno zatresao glavom. I potom je, znaju ći kako to strašno mora zvuč ati, dodao: – Hvala Bogu na tome. Ovako ga barem ništa ne boli.  –  Kre-krenuo se p- prvi spuštati zato što je sta-stariji, –  jecao je Kody. –  Kad se on spusti, ja sam mu tre-trebao spustiti Buckyja i našu opremu. I onda bi on meni p omogao da se spuspustim. Tucker je počeo povlačiti uţe zavezano za ogromni kamen nekoliko metara

iza njih. Nakon što ga je provjerio hoće li izdrţati njegovu teţinu, provukao ga je kroz noge prema naprijed, omotao ga oko struka, potom ga postavio preko prsa, nakon toga preko jednog ramena i s druge strane spustio niz leĎa.  – Kody, partneru, trebam te da me usmjeravaš, –   rekao je. Kody je negoduju ći zatresao glavom.  –   Usmje-usmjeravao sam i Z-Z- Zacha i vidi što se dogo -dogodilo! Neka mama to učini. Ellie se počela ustajati, ali Tucker joj je dobacio pogled zbog kojeg se skamenila. Prebacujući pogled na njihova sina, rekao je:  – Mama ne zna kako se to radi. Ti znaš. Trebat ć e mi tvoja pomoć da brata dovučem gore. Kody se odmaknuo od Ellie. Lice mu je bilo uţa sno blijedo, s plavim podo čnjacima ispod očiju crvenih od pla ča. Ellie se poţeljela umiješati, reć i Tuckeru da ne treba dijete sada dodatno opterećivati. Ali čim ju je onako pogledao, predomislila se. Tada je shvatila kako Tucker osjeća kako Kody treba i ţ eli pomoći, da bi uloga u spašavanju bratova ţivota za njega

mogla biti veoma vaţna.  –  Dobro, –  pristao je Kody bojaţljivo. Tucker je zaklimao glavom.  –   Znao sam da mogu ra čunati na tebe. Koje je prvo pravilo u hitnoj situaciji? Kody se ustao. Gutaju ći jecaj, rekao je: – Zadrţi razum.  –  Koje je drugo pravilo?  – Razmisli i shvati što se prvo treba uč initi,  –   rekao je Kody drhtavim glasom,  –   potom  pronaĎi način kako to u činiti bez dovo Ďenja sebe u opasnost. Tucker je klimnuo glavom.  –   Upravo tako.  – Ispruţio  je ruku i oslonio dlan na Kodyjevu glavu. Povlačeći ga naprijed, snaţno ga je zagrlio i razbarušio mu kosu. –  Što misliš, zašto je netko izmislio ta pravila? Kody je zario lice u o čevu jaknu.  – Zato što se ponekad nesreć e dogaĎaju i m-moramo zzznati što učiniti.  –   Tako je. Nesre će se dogaĎaju. Danas je Zach doţivio nesreć u. Nije on kriv. Nisi ni ti kriv. Jednostavno se dogodilo. Shva ćaš li što govorim? –   Kad je Kody potvrdno klimnuo glavom, Tucker mu je uhvatio bradu i lagano je podigao.  –  Bez daljnjeg okrivljavanja. U redu?

Sada moraš biti jak za Zacha, baš kao i za mene.  –  Dobro, –  rekao je Kody.  –  Dat ću sve od sebe.  –  Znam da ho ćeš. Moraš biti moje oči,  –  rekao je Tucker, saginju ći se kako bi se prebacio na drugu stranu ruba.  –  Neću moći vidjeti iza leĎa kad se počnem spuštati.  –  Znam. – Kody je kleknuo i prišao rubu. –  Znam kako se ovo radi, tata.

Tucker je opet pogledao Ellie.  –  Morat ćeš pomoći Kodyju povu ći Zacha gore. Spusti se na

trbuh. Prije nego se ponovno uspraviš na noge, dobrano se odmakni od ruba. Ne ţelim da nijedno od vas iznenada dobije vrtoglavicu i padne u provaliju.  –  Budi oprezan, –  povikala je. Lijevom rukom je čvrsto primio uţe, omotao ga oko lijevog zapešća kako bi dobio dodatnu stabilnost i počeo se s puštati. –  Uvijek nastojim biti oprezan. U sljedećem trenutku je nestao. Puzeći s laktovima i koljenima po zemlji, Ellie je legla  pored Kodyja. Kad je pogledala preko ruba, isprva je mogla vidjeti samo Tuckera kako se  polako spušta. Sa široko raširenim nogama, izvio se od stijene u jedan čudan poloţaj, puštajući

uţetu oko struka i bedra da mu drţi svu teţinu. Polako se spuštajući, osiguravao si je uporište, drţeći dio uţeta u desnoj šaci. Od samoga promatranja Ellie je protrnula od straha. Nikad ga nije vidjela kako planinari.  Nikako iznenaĎenje, ovaj zadatak je izvodio s istom onom sigurnom gracioznošć u kao i sve ostalo, zbog čega je ovo djelovalo veoma lagano. Ellie je znala da nije tako. Potrebna je samo

 jedna jedina pogreška i on moţe pasti u ponor.  –  Malo više na desno, tata! –  vikao je Kody. Slijedeći Kodyjeve upute, Tucker se zaljuljao u stranu. Ta promjena njegova poloţaja omogu ćila je Ellie da vidi Zacha. Bilo joj je drago što leţi jer se umalo onesvijestila. Ispruţen na leĎima, njezin sin je leţao na samom rubu kamena širokog poput njegovih ramena. Kosa mu  je prekrivena snjeţnim pahuljama. Jedna noga mu je već  visjela s ruba tog izbočenog kamena i u smrt bi ga mogao poslati i najmanji pokret. Osjetila je mučninu. Zarila je prste u snijeg, jedva osje ćajući hladnoću. Oštro zaokrenuta u laktu, Zachova desna ruka je bila neprirodno izvrnuta od tijela pod četrdeset pet stupnjeva. Debela jakna je blokirala pogled na slomljene dijelove, ali Ellie je znala da ima nekoliko lomova. Nakon trinaest godina braka s Tuckerom, i ona je postala dovoljno upoznata s prvom  pomoći da zna kako dvije slomljene kosti u ruci, ako se pomaknu, mogu presje ći glavnu arteriju i rezultirati gotovo sigurnom smr ću. Uplašenim pogledom je promatrala Zachovo lice –  uţasnu mirnoću blijedog lica, njeţno  plavu boju na njegovim ina če ruţičastim usnama. Izgleda – o, Boţe, –  izgleda kao da je mrtav. Crne mrlje su joj prekrile vid. Jedan uţasan trenutak je osjeć ala kao da joj je glava odvojena od tijela. Čvrsto je zatvorila oči, stisnula zube i kroz nos uvukla dah.  –  Dobro si, mama?  –  pitao je Kody drhtavim glasom. Grlo ju je peklo kao da je upravo ispila punu bocu kiseline. Progutala je knedlu i glasnice su se rastegnule. –  Jesam. –  Duboki udasi. Duboki, duboki udasi.  –  Dobro sam.  –  Nije mrtav, –  uvjeravao ju je Kody. –  Nije, mama. Vidiš? Gledaj mu prsa. Ellie se pokušala usredotočiti. Ali nije mogla. – On diše? Kody joj je potvrdio.  – Mislim da nije strašno udario glavom. Kad je pao, bio je budan, ali nije mogao pri čati. Tek se kasnije onesvijes tio, kad je pokušao sjesti. Mislim da ga je ruka jako  boljela. Povraćat će. Panično gutajući kako bi se suzdrţala, ponovno je zatvorila oč i.  –  Dobro! –  povikao je Tucker.  –  Kako mi ide, Kode?  –  Nalazi se točno ispod tebe,  –  povikao je.  – Još samo metar. Tucker je iskrenuo vrat, pokušavajuć i vidjeti. Očito ne uspjevši u naumu, opet je pogledao gore.  –   Dobro, ljudi, sada postaje komplicirano. Moram stati na kamen, ali ne smijem stati na njega niti ga pomaknuti. Nema baš puno mjesta i zato mi morate govoriti k amo točno smijem stati. Kody se još više pribliţio rubu. –  Ovdje je Zach pao,  –  prošaptao je. Potom je povikao ocu:  –  Pazi tamo, tata. Mislim da je kamen zale Ďen. Kody nije ni uspio završiti s upozorenjem kad je Tucker sam saznao da je taj dio zaleĎ en  jer mu je noga skliznula. Tijelom se snaţno zabio u stijenu. Nekoliko sekundi je samo visio tamo, hvatajući zrak bez kojega je ostao zbog udarca.

 –  Nemoj izgubiti uţe, tata! –  vikao je Kody.  –  Nemoj ga pustiti! Ellie je u ušima čula vlastiti puls. Svaki mišić  u tijelu joj se napinjao zajedno s Tuckerom dok se borio kako bi pronašao uporište za noge. Na njezin uţas, č izme su mu stalno klizili sa stijene, onemogućavajući mu da se stabilizira.  – O, Boţe, –  prošaptala je. – O, moj Boţe.  – Stijena ovdje strši i na n ju je napadao snijeg,  –  povikao je.  – Strašno je sklisko. Sigurno se otopio i zaledio. Vjetar mu je zahvatio tijelo, okrećući ga i petljajući mu uţe. Ellie je zač ula čudan zvuk od njegove teţine. Mogla se samo nadati da nijedan oštar rub stijene neć e zahvatiti uţe na kojem Tucker visi. Tucker je pogledao prema rubu litice.  –   Zaljuljat ću se u stranu, pokušati se maknuti od leda.  –  Ne moţe još dugo tako visjeti. Vjetar je leden, –   rekao je Kody napetim glasom.  –   Ako mu se ruke smrznu, izgubit će uţe i pasti, mama, baš kao Zach.

Ellie nije mogla odmaknuti pogled s Tuckera kako bi utješila sina. Koristeći uţe poput ljuljačke, počeo je micati nogama, pokušavajući se zaljuljati u stranu. Shvatila je da uţe više nije tako čvrsto kao što je bilo kad se počeo spuštati. Nije mu više pruţao takav oslonac. Umjesto toga, uţe se ovilo oko njegova bedra, što je sigurno bilo bolno. Kako bi smanjio urezivanje, davao je sve od sebe kako bi se što više pridrţavao rukama i većinu svoje teţine njima pridrţavao. Ellie je znala da je za to potrebna nevjerojatna snaga. Manji čovjek bi pao  –  baš kao što se Zachu dogodilo.

Ali ne i Tucker. Isprva se jedva pomicao, ali onda je njegovo premještanje teţine poč elo davati rezultate. Kako se počeo ljuljati sve šire, nogama je prov jeravao stijenu. Konačno je  pronašao mjesto koje nije zaleĎeno, omogu ćavajući si novo uporište za noge. Lagano se oslonivši, uzeo je trenutak za odmor. Potom je pretresao desnu nogu kako bi mu  proradila cirkulacija. –  Opa! –  rekao je. Pogledavaju ći dolje preko lijevog ramena, promatrao je stijenu koja je stajala izmeĎu njega i Zacha.  – Kako bih zaobišao led, moram se spustiti skroz dolje točno odavde i potom se nekako sna ći i popeti do njega,  –   povikao je. Njegove svijetlosmeĎe oči traţile su Ellie. –  Ali za to mi treba još uţeta. Do tog trenutka, Ellie nije shva ćala da on na raspolaganju ima još samo malo uţeta.  – Zach je zaboravio još jedno vrlo vaţno pravilo planinarenja, provjeriti ima li dovoljno uţeta da se spusti do kraja. Ellie se preokrenuo ţeludac kao da se i sama spuštala dolje niz liticu. Njezin sin se poč eo spuštati niz planinu bez dovoljno dugačkog uţeta? –  Kako ti moţemo dati još uţeta? –  povikala  je.

 –  Morate ga privezati za ovo.  –  Prebacio je pogled na Kodyja.  – Imaš li ti uţe, sine?  –  Imam. –  Kody se podigao na ruke i noge.  –  Ali nisam naučio sve čvorove!  –   Tvoja mama zna vezati čvorove.  –  Tucker je dobacio još jedan pogled prema Ellie. –   Nije tako teško, dušo. Najteţi dio je onaj da moraš otpustiti ovo moje uţe oko kamena kako bi za njega mogla privezati drugo. To znači da ćete ti i Kody morati drţati mene dok budeš vezala čvor. Kody zna kako se treba drţati. Moţe ti pokazati.  –  Tucker, ne mogu svezati čvor koji će izdrţati tvoju teţinu! O, Boţe, nemoj me to traţiti. Molim te. Što ako ne izdrţi?  – Izdrţat će. –  Zagledao se u nju s potpuno smirenim izrazom.  –  Običan čvor će vjerojatno izdrţati.  –  Vjerojatno?  – Loš izbor riječi. Moţeš ti to, Ellie. Moraš to uč initi.  – Dobacio joj je slabašan osmijeh. –  Oprosti, srce. Napravio sam najgluplju stva r koju se moţe napraviti. Prvo pravilo u

 planinarenju je uvijek prethodno provjeri vlastiti opremu. Pretpostavio sam da Zach zna kako

treba odmjeriti dovoljno uţeta.  –  Izmjerio ga je, –  povikao je Kody prema dolje.  – Samo što nismo znali koliko je daleko. Tucker je zrakom napunio usta i napuhao obraze.  –   Da, postoji puno stvari koje se moraju naučiti prije samostalnog pokušaja spuštanja niz planinu. Toč no odreĎivanje visine zahtijeva dosta iskustva. Ellie se takoĎer digla na ruke i koljena.  –  Nemoj stajati blizu ruba! –  vikao je Tucker.  –  Neću.

Otpuzala je od ruba prije nego što je stala na noge. Noge su joj klecale od straha i ruke su  joj se strašno tresle, sumnjala je da moţe drţati uţe, a kamoli zavezati č vrsti čvor.  Nema izbora. I Tucker i Zach se nalaze u smrtnoj opasnosti, a ona je jedina osoba koja ih moţe izvući. Kody je otr čao kako bi iz Zachovog ruksaka uzeo dodatno uţe i potom je s Ellie otišao do velikog kamena. Bucky je plesao oko Ellienih nogu i usporavao je.  –   Sjedni!  –   glasno je viknula. Po pr vi puta otkad je bio štene, Bucky ju je istog trenutka poslušao. Ellie je samoj sebi rekla da ga mora nagraditi za posluh s velikom kosti kad se vrate ku ći. Obrisala je ruke o svoje traperice. –  Dobro, Kody, kako se to radi?  –  Nije tako teško, mama. Moţemo  mi to.  –   Pokazao joj je da zaobi Ďe kamen.  –   Kad odveţem uţe, oboje ga hvatamo, ti sprijeda, a ja odavde. Č vrsto se upri nogama u zemlju i guraj leĎa odostraga, koristeći svu svoju teţinu. Kad odveţem uţe, ja ć u preuzeti, naravno, uz  pomoć kamena, i onda ćeš ti odvezati sa svoje strane i potom stati iza mene i zavezati č vor.

Tucker je bio puno teţi od Kodyja. – Što ako ga ne budeš mogao drţati?  – Mogu. S uţetom djelomično zavezanim oko kamena, imam šansu. –  Očito je shvatio njezin sumnjičavi pogled.  –  Već  sam ovo radio, mama. Tata me ljetos nau čio. Uspjet ćemo. Obećavam ti. Nije bitna snaga ni teţina, već  snaga poluge. Ellie se mogla samo nadati da je to istina.

Čvrsto je objema rukama primila jedan kraj uţeta i oduprla se nogama o zemlju.  –  U redu. Otpusti malo. Krajičkom oka je vidjela Kodyja kako petlja s druge strane kamena. Trenutak kasnije, uţe se naglo pomaklo u njezinim rukama i osjetila je peckanje jer joj je oderao koţu s dlanova. Još čvršće ga je primila i odupirala se svom svojom snagom. Iznenada je napetost uţeta popustila.  –  Dobro, –  rekao je Kody trijumfalno.  –  Sve je pod kontrolom. Ellie mu je preko ramena dobacila pogled pun nevjerice.  – Imam ga, mama. Ti sada moţeš otpustiti i doĎ i ovamo zavezati čvor. Spremna opet uhvatiti uţ e, u slučaju da Kody bude imao problema, Ellie

je polako puštala.

 – Vidiš? – rekao je Kody kad je sasvim pustila uţe. – Drţim ga. Ellie je potr čala i zaobišla kamen. S drhtavim rukama i gumenim prstima, petljala je s dva kraja uţeta, panično pokušavajući zavezati čvrsti čvor. Kad je završila, snaţno je povukla kako  bi provjerila čvrstoću, razmišljajući kako će pravi test biti Tuckerova teţina.  –  Gotova? Ellie je pokušavala potvrdno odgovoriti. Ali glas ju je izdao. Mogla mu je samo klimnuti glavom.  –  Onda dobro. Bacimo smo, tata. Počni vuči uţe!

mu uţe. –  Iskrenuo je vrat kako bi povikao preko ramena.  –  Gotovi

Ellie se srce popelo u grlo kad su mu dobacili kraj uţeta. Svakog trenutka je oč ekivala Tuckerov vrisak dok pada niz stijenu. Kad se ništa nije dogodi lo, noge su je umalo izdale. Čvor kojega je zavezala je čvrst i drţi ga. Hvala Bogu.

Kad su i to obavili, Ellie je pomogla svom sinu ponovno zavezati uţe za veliki kamen. Dok su se vratili do ruba litice, Tucker je uspješno izbjegao dio ledene stijene i već   se probijao  prema Zachu.

Ellie je zadrţala dah kad je njezin muţ spustio nogu na kamen na kojem je Zach leţao i  potom se, zajedno s njihovim sinom, po čeo penjati. Kad joj je pokazao znak podizanjem palca, Elliene oči su se napunile suzama. Olakšanje, str ah, radost  –  mješavina emocija je buktala u njoj i nije ih mogla jasno definirati. S jedne strane, radovala se što je konačno došao do Zacha, ali s druge strane, uţasno se bojala jer su morali prijeći dosta puta prije nego što obojica stignu na sigurno tlo. Sljedećih trideset minuta, Ellie i Kody su bili zaposleni traţenjem grana, granč ica i kore drveta koje će Tucker moći upotrijebiti za imobilizaciju Zachove ruke kako bi ga mogao podi ći gore. S obzirom na činjenicu da se nalaze iznad granice rasta drve ća, kojih je ovdje bilo vrlo malo, morali su oti ći sve do isto čnog ruba čistine, odmah iznad kanjona, kako bi pronašli  potrebne stvari. Tijekom potrage, Ellie se po stoti put zahvaljivala Bogu što je Tucker tako dobro obuč en za pruţanje prve pomoć i. Zach je gadno ozlije Ďen; nije se zavaravala. Ali budući da je Tucker ovdje, imao je izgleda. Kasnije, promatrajući Tuckera kako radi na njihovu sinu, Ellie je znala da je itekako zasluţio njezino povjerenje. Samo uz pomoć  kutijice prve pomo ći, uţeta i trakama tkani ne koje  je iskidao od njihove odje će, Tucker je imobilizirao Zachovu slomljenu ruku, iskoristivši koru za potporanj i grane koje je postavio sa svake strane. Bio je to dugotrajan proces i povremeno se Ellie pribojavala kako im Tucker nikada ne će dati znak da po čnu vuči Zacha gore.

Prije nego što je došao taj trenutak, Zach je došao k svijesti, ali samo kako bi se opet onesvijestio od strašne boli kad ga je Tucker poč eo micati. Ellieno srce je htjelo isko čiti iz grudi dok su ona i Kody vukli njegova starijeg a brata u sigurnost. Ako uţe pukne –   ako vjetar zapuše jače –  ako Zach doĎe opet k svijesti i uspani či se –  mogao bi pasti i umrijeti. Moţda su postojali anĎeli koji su mu dali krila ili je to moţda bila pravedna ruka Boţja ili moţda samo Tuckerovo umijeć e, ali ništa nije pošlo po zlu. Uţe nije puklo, vjetar je bio umjeren i uskoro je Zach bio na sigurnom.

 – Hvala ti, Boţe, – vrisnula je Ellie, kleknuvši pored svojeg ozlijeĎ enog djeteta. –  Hvala ti, hvala ti, hvala ti. Pregledala je Zacha po cijelom tijelom, traţeći i druge ozlijede. Micanje od njega bila joj je

 jedna od najteţih stvari u ţivotu. Ali dok se Tucker ne vrati gore do njih, nije imala drugog izbora. Puzeći na trbuhu, Ellie je ostavila sinove i vratila se do ruba dok se  penje polako, ali sigurno. Da, moj muţ, pomislila je kad

kako bi gledala svog muţa se u sebi poč ela ispravljati. Moţda su ona i Tucker zakonski razvedeni, ali sada zna da u srcima nikada nisu ni bili rastavljeni. Samo su na neko vrijeme otišli na različ ite strane. Kad je konačno stigao do vrha i zabacio jednu nogu preko ruba, Ellie ga je čvrsto uhvatila za jaknu kako bi mu pomogla prebaciti se preko ruba. Uspješno se prebacio preko ruba i legao na leĎa. Jecajući od olakšanja, nadvila se nad njega i poč ela ga ljubiti po cijelom licu, bez obzira što je njezino bilo vlaţno od suza.  – O, Tucker, nikada se nisam ovako uplašila. Ovio je jednu ruku oko njezina vrata i povukao ju na sebe. Jedan trenutak su samo leţali tamo, prsa na prsima, srce na srcu, i bili su sretni, strašno sretni što su ţivi.  –  Izvući će se,  –  prošaptao je Tucker blizu njezina uha. –  Ima samo slomljenu ruku, dušo. Bit će on sasvim dobro. Ellie je mogla samo zatresti glavom.

Tucker je uzdahnuo i maknuo ruku s njezina vrata kako bi sjeo. Nakon š to je stao na noge,  povukao ju je k sebi i zajedno su poţurili prema sinovima. Zach je opet došao k svijesti i uspio im se slabašno nasmiješiti prije nego što su mu se oč i zatvorile. Tucker ga je pregledao.

 –  U redu je, Ellie, –  konačno je izjavio. –  Ruka ga sigurno vraški boli, ali oporavit će se. Dok je Tucker mobitelom pozivao pomo ć, Ellie je sjedila pored nosila, drţeć i Zachovu neozlijeĎenu ruku dok je s drugom zagrlila Kodyja.  – Tata kaţe da ć e sve biti u redu,  –  rekla je jedanaestogodišnjaku. –   Jesi li čuo? Dobre vijesti, ha? Suze su se pojavile u Kodyjevim o čima. Brada mu je podrhtavala dok je klimao glavom.  –  Aha, to su stvarno dobre vijesti. Mislio sam da će moţda umrijeti i opet bi ja bio kriv. On se

ţelio vratiti, a ja nisam. Ellie je naslonila ob raz na Kodyjevu glavu, poţeljevši da je izuzetno pametna kako bi sada znala što treba reći.  – Dušo, nisi ti kriv za Sammyjevu nesreću. Nitko nije kriv.  –  Ni ona, ni Tucker, a najmanje Kody. – Uvijek sam sebe krivila za to što se dogodilo, –  prošaptala je. –  Jesi li znao to? Kody je klimnuo glavom.  –   Pretpostavio sam. Puno puta sam ti htio re ći da sam ja uzrokovao tu nesre ću, ali bojao sam se da ćeš me onda mrziti.  –  Nikada, –  rekla je Ellie, čvrsto ga stisnuvši uz sebe kako bi mu i pokazala. –  Nikada te ne  bih mogla mrziti, Kody. Ni za milijun godina.  –  Ali rekao sam mu da je kukavica,  –  plakao je Kody.  –  Da nije mene ne bi se podigao na zadnji kotač i projurio kroz ogradu.  –   A da nije mene ne bi niti bio na tom motoru,  –   nastavljala je Ellie.  –  Prekršila sam  pravilo i pustila ga da se vozi dok vaš tata nije bio kod kuć e. Upravo im je tada prišao i Tucker. –  Ja sam vas oboje pobijedio. Ne bi bilo ni motora da ga  ja nisam kupio. Ellie se nasmiješila i razbarušila Kodyjevu kosu. –  Eto, vidiš? Svi smo sebe krivi li, svatko na svoj način. Što misliš, tko je od nas više kriv? Moţda bismo trebali izvlač iti slamke i tko izvuče najmanju, on je kriv.  –  To bi bilo glupo, –  rekao je Kody.  – Ali ništa gluplje od toga da svi troje do kraja ţivota mislimo kako smo skrivili n jegovu nesreću, da smo krivi za nešto što nismo ni ţeljeli da se dogodi. –  Tucker je čučnuo kako bi  pogledao svog najmla Ďeg sina ravno u o či.  –  Sammy je otišao, Kody. Uvijek ć e nam nedostajati. Duboko u srcima ćemo svi ţeljeti da se to nije dogodilo. Ali ne moţemo dopustiti da nam to uništi ţivote. Sammy to ne bi ţelio. Taj osjeć aj krivnje nas sve razdvaja. Vrijeme je da prestanemo s time. Kody je klimnuo glavom.  – Volio bih to. Uţasno se osjeć am.  –   Oprostite, ali ja ovdje umirem,  –   progovorio je Zach.  –   Barem jednom zaboravite na

Sammyja i mislite na mene, moţete li to? Tucker je namignuo Ellie i posegnuo pored nje kako bi opipao Zachov puis.  –   Nikad nisi

rekao ništa pametnije. Kako se osjećaš, kompa?  – Uţasno. Boli me ruka. Tucker je klimnuo glavom.  –   Znam da te boli. Uskoro dolazi spasila čki helikopter. Prije nego što se okreneš, slatka mala medicinska sestra će te hraniti ţeleom.  –  Ne ţelim ţele. –  Zach je zavrnuo nosom.  – Tri dana nisam pošteno jeo. Umirem od gladi.  –  Glad je vrlo dobar znak,  –  uvjeravao ga je Tucker.  –  Rekao bih da ćeš preţivjeti.  –   I bolje mi je.  – Zach je zaţmirio, oč ito preumoran.  – Ako ne preţivim, vas troje ć ete se opet pune tri godine raspadati od osje ćaja krivnje. Riječi su ostale visjeti u zraku, jake i brutalno istinite. Ellie je na jedan trenutak ostala toliko zatečena da nije znala kako reagirati i potom je prasnula u smijeh. Uskoro joj se i Tucker  pridruţio. Kodyju je trebalo malo duţe, ali ubrzo se i on poč eo cerekati. Zach se takoĎer počeo smijati, ali i dalje drţeć i zatvorene oči.  –   Ovo je prekrasan zvuk,  –  rekao je slabašno. Ovo je savršen zvuk, pomislila je Ellie. Ustvari, najsavršeniji zvuk na svijetu. Grantovi su opet sretna obitelj.

EPILOG Zlatne sunčeve zrake su se probijale kroz granje drve ća, kupajući vjetrovitu, pra šnjavu cestu ţutom bojom. Polako vozeć i motor iza Tuckera i dje čaka, koji su vozili motore vrlo sporo kako ne bi podizali previše prašine, Ellie je podigla lice primajući povjetarac, uţivajuć i u svim predivnim mirisima obliţnje šume. Borovina i smreka, ţal fija i manzanita, mirisi doma. Ovdje je roĎena i odrasla i ovdje su ona i Tucker odlu čili podizati djecu. Malo čudo. Središnji

Oregon, po njezinu mišljenju, jedno je od najljepših mjesta na svijetu. Orao je preletio iznad njih, a bjelina njegova trbuha i donjeg dijela krila jasno su vidljivi kad se spustio do grana drveća. Više od zvuka motora, njegovo glasanje bilo je č ujnije i proparalo je zrak, zbog čega se

oglasila i jedna porodica drugih ptica iz obliţnjeg gnijezda. Tucker im je signalizirao da skrenu desno, vodeći svoje voljene na divnu livadu okruţenu gustom šumom. Ogladnjevši, Ellie i dečki su parkirali svoje motore iza njegovoga, ugasili ih i skinuli kacige. Odjednom ih je okruţila blagoslovljena tišina šume, koja uopć e nije bila tiha kad bi se pomn ije poslušalo. Kristalno jasna maglica se uzdizala nad travom, svojom čarobnom ljepotom uljepšavajuć i ionako savršeno poslijepodne. Orao je još kruţio iznad njih, dozivajuć i svoju djecu. Povjetarac  je šaputao u šumi i pojedine ptice su zajedno s njim šuška le.  – Ovo je savršeno, –  povikala je Ellie Tuckeru, koji je odvezivao uţe s kojim je prič vrstio njihovu košaru s namirnicama na straţnjem dijelu motora. Raširila je ruke i zavrtjela se u krug.  –  Ne mogu vjerovati koliko je prekrasno.  –  Pogledajte tog orla! –  povikao je Zach.  –  Zar se oni ne gnijezde blizu jezera? Tucker je uzeo deku i raširio je preko trave. –  Tako je, pored jezera ili rje čica. –  Zamahnuo  je glavom. – Otprilike kilometar odavde je jezero Hazel. Mirno je i savršeno mjesto za lov orla. Ellie  je nakrenula glavu kako bi mogla promatrati pticu koja je neumorno traţila hranu. S gnijezdom punim mladunaca, orao se mora dobrano pomu čiti. Proljeće je tako lijepo godišnje doba. Bilo gdje da čovjek pogleda vidi novi znak ţivota, raĎ anje mladosti. Čak je i drveće dobilo svijetlozelenu boju.

Kad je Ellie otišla pomoć i Tuckeru rasporediti hranu, podbo čila se rukom o struk i nasmiješila se. Tucker je podigao pogled i zabrinuto se smrknuo. – Loše ti je?  –   Nije, predivno se osjećam!  –  Čudno, ali to je bila istina. Zasad nije imala jutarnje mučnine. Naravno, još je prerano za to. Kleknula je na deku kako bi ispraznila košaru. Dozivajući de čke, koji su odšetali dalje od njih, istraţujuć i okolinu, rekla je:  –   Tko prvi do Ďe,  prvi i jede! Ako ţelite pojesti svoj dio, bolje se poţurite. Jer ja umirem od gladi! Tucker se nacerio i posluţio se pilećim batkom. Nakon što je odgrizao komad, rekao je: –  Tvoj apetit se stvarno poja čao. Pazi se, gospo Ďo. Svi Ďaš mi se baš ovakva. Ellie ga je moţda i mogla obavijestiti kako ć e se njezin struk uskoro veoma raširiti, ali ipak  je tu vijest ţeljela objaviti kad budu sami. I ona je tek jučer saznala. Ţeljela je č uvati tu tajnu za sebe još samo malo. Tada su im se na deci pridruţili i deč ki. Uskoro su svi postali prezaposleni jelom da bi mogli pričati. Kad je Tucker o čistio prste o traperice, Kody je ponovio te kretnje za njim i Ellie se nasmijala. Tako je dobro biti ovdje ponovno kao prava obitelj i uţivati u ovakvoj prirodi.  Nema više osjećaja krivnje. Nema više tuge. Kody je sada no rmalan, sretan dječak koji rijetko ima vremena za gledanje televizije ili pisanje dnevnika. Zach je polako napredovao, rješavajući se osjećaja mrţnje prema Sammyju, kojega je, perverzno, kratkotrajno zamijenio osjećaj krivnje i ostao je u njemu sve dok ga psiholog nije uvjerio kako je to sve normalno.

A što se tiče nje i Tuckera, ni oni se više nisu krivili za ono što se dogodilo. Sammyjeva smrt je bila strašna nesreć a  –  nešto što nijedno od njih nije moglo spriječ iti. Kao roditelji, moraju se sada opustiti i pustiti drugo dvoje sinova da uţivaju u ţivotu, makar to znač ilo  ponekad i riskirati. Ţivot, prema Zachovu shvaćanju, nije ni vrijedan ţivljenja ako se ne moţeš zabavljati. Ellie je pretpostavljala da u tome ima puno istine. Bilo je to dugo putovanje, ono koje je trajalo čitavu zimu, ali njihovo tjedno savjetovanje učinilo je čuda. Po uputama Harolda Mooneya, njihova psihologa, ona, Tucker i njihova djeca

su svakodnevno napredovali korak po korak. Zach i Kody su dobili ve ću slobodu kretanja. Sada im je dopušteno voziti se biciklima u grad, kupili su mi klizaljke i redovito su odlazili na

klizanje s prijateljima. Ellie je još uvijek imala trenutke strašne zabrinutosti za njih, ali sa svakim novim danom, postajalo joj je sve lakše i pretpostavljala je da je  i s Tuckerom isto. Prije tri mjeseca je napravila ogroman korak naprijed, otišavši u frizerski salon na lijepo oblikovanje frizure. Tucker je proslavio promjenu njezina izgleda tako što ih je te več eri odvezao na ve čeru, ali na omiljenu brzu hranu, što je  pak za njega bila velika promjena. Kad se tjedan dana kasnije počela šminkati, označio je tu prigodu pobacavši iz kuhinjskih ormarić a sve ţitarice i groţĎice. Što se pak ticalo njihove kuće, Ellie si više nikada neć e dopustiti pad u zamku i ponovno postati perfekcionist, ali ona i Tucker su ipak svakog tjedna pospremali po  jednu sobu, ali radeći zajedno, jedno pored drugoga. Ono što ju je najviše dirnulo u njegovoj volji da joj pomogne doga Ďalo se svake večeri dok bi pospremali kuhinju. Tucker joj još nijednom nije dopustio da opere štednjak. Jednog dana, uskoro, Ellie se zaklela, opet će sama očistiti štednjak, ali nigdje joj se ne ţuri. Ako je išta naučila iz savjetovanja onda je to bila činjenica da mora biti strpljiva sa sobom i sa svojom obitelji. Ali sve u svemu, osje ćala je da su puno napredovali. Sada, nakon mjeseci terapije, kona čno su prodali ku ću u Springfieldu i ponovno si

dopustili najteţu stvar od svega dosad, kupnju novih motora. Ovaj današnji put je im je prvi nakon tragedije. Kratka voţnja na koju su nedavno otišli više je bila u svrhu svladavanja vještine voţnje nego uţitka. Ellie nije ni oč ekivala da će uţivati. Bila je uvjerena da ć e joj sve to samo vratiti bolna sje ćanja. Ali umjesto toga, osje ćala se radosno i slobodno.  –  Ja ću ovaj, –  r ekao je Tucker uzevši kolač  za desert.  – Razmišljam kako je ovo zabavno.  Namignuo joj je. Brzo proţvakavši kolač , Tucker se ustao i ponudio joj ruku.  –   Idemo u šetnju. Ellie je pogledala djecu. –  Hoćete li biti dobro?  – A što bi nam se moglo dogoditi, mama, moţda se moţemo utopiti u vodi koja nam seţe do koljena, ha? –  pitao je Zach.  – Shvatila sam.  –  Ellie se nasmijala i primila Tuckerovu ispruţenu ruku. Lako ju je  podigao na noge. Sretno i zadovoljno se nagnula na njega kad je svoju snaţnu ruku njeţno ovi o oko njezinih ramena.  –   Ali bez obzira, klonite se vode dok se ne vratimo!  –   povikala je preko ramena.

Kad su ušli u šumu, nešto je zašuškalo. Ellie je zamislila male vjeverice koje su izašle iz svojih skloništa i uplašeno ih gledaju. –  O, Tucker, nije li ovo nešto divno? –  rekla je. –  Tako je lijepo ovdje da se bojim povjerovati.  –   Ti si lijepa,  –   rekao joj je promuklim glasom i bez ikakvog upozorenja ju je okrenuo i leĎima prislonio na deblo.  –   Tako lijepa. Nakon tri godine gladovanja za tobom, čini se da se nikako ne mogu zasititi. Ellie se nacerila i dala mu packu po zlo čestoj, radoznaloj ruci.  –   Budi pristojan. De čki su nas moţda slijedili. Što ć e pomisliti?  –  Da je njihov tata jedan sretan čovjek. Tada ju je poljubio  –   bilo je to sporo, slatko spajanje usana zbog kojeg joj je srce po čelo

 brţe kucati. Ellie se potpuno predala. Bio joj je sve, sanjarski je razmišljala, druga polovica nje. Kad je zastao kako bi uhvatio zrak, pogledala je gore u njegovo tamno lice. Mali šum ski stanovnici nastavili su sa svojim svakidašnjim aktivnostima. U blizini je vjeverica skupljala hranu, Ellie je osje ćala da je na grani iznad njezine glave. Opet se za čuo krik orla, plove ći na  povjetarcu. Ellie je u posebnom trenutku planirala Tuckeru re ći novu vijest, ali sada je shvatila da ne će  biti posebnijeg trenutka od ovoga. Duboko se zagledala u njegove svijetlosme Ďe oči. Srce joj je od radosti preskočilo otkucaj.  –   Moram s tobom podijeliti jednu zaista predivnu vijest,  –   prošaptala je. –  Sjećaš se one noći na izvorima, kad si shvatio da ţeliš još jedno dijete?

 planinarenju je uvijek prethodno provjeri vlastiti opremu. Pretpostavio sam da Zach zna kako

treba odmjeriti dovoljno uţeta.  –  Izmjerio ga je, –  povikao je Kody prema dolje.  – Samo što nismo znali koliko je daleko. Tucker je zrakom napunio usta i napuhao obraze.  –   Da, postoji puno stvari koje se moraju naučiti prije samostalnog pokušaja spuštanja niz planinu. Toč no odreĎivanje visine zahtijeva dosta iskustva. Ellie se takoĎer digla na ruke i koljena.  –  Nemoj stajati blizu ruba! –  vikao je Tucker.  –  Neću.

Otpuzala je od ruba prije nego što je stala na noge. Noge su joj klecale od straha i ruke su  joj se strašno tresle, sumnjala je da moţe drţati uţe, a kamoli zavezati č vrsti čvor.  Nema izbora. I Tucker i Zach se nalaze u smrtnoj opasnosti, a ona je jedina osoba koja ih moţe izvući. Kody je otr čao kako bi iz Zachovog ruksaka uzeo dodatno uţe i potom je s Ellie otišao do velikog kamena. Bucky je plesao oko Ellienih nogu i usporavao je.  –   Sjedni!  –   glasno je viknula. Po pr vi puta otkad je bio štene, Bucky ju je istog trenutka poslušao. Ellie je samoj sebi rekla da ga mora nagraditi za posluh s velikom kosti kad se vrate ku ći. Obrisala je ruke o svoje traperice. –  Dobro, Kody, kako se to radi?  –  Nije tako teško, mama. Moţemo  mi to.  –   Pokazao joj je da zaobi Ďe kamen.  –   Kad odveţem uţe, oboje ga hvatamo, ti sprijeda, a ja odavde. Č vrsto se upri nogama u zemlju i guraj leĎa odostraga, koristeći svu svoju teţinu. Kad odveţem uţe, ja ć u preuzeti, naravno, uz  pomoć kamena, i onda ćeš ti odvezati sa svoje strane i potom stati iza mene i zavezati č vor.

Tucker je bio puno teţi od Kodyja. – Što ako ga ne budeš mogao drţati?  – Mogu. S uţetom djelomično zavezanim oko kamena, imam šansu. –  Očito je shvatio njezin sumnjičavi pogled.  –  Već  sam ovo radio, mama. Tata me ljetos nau čio. Uspjet ćemo. Obećavam ti. Nije bitna snaga ni teţina, već  snaga poluge. Ellie se mogla samo nadati da je to istina.

Čvrsto je objema rukama primila jedan kraj uţeta i oduprla se nogama o zemlju.  –  U redu. Otpusti malo. Krajičkom oka je vidjela Kodyja kako petlja s druge strane kamena. Trenutak kasnije, uţe se naglo pomaklo u njezinim rukama i osjetila je peckanje jer joj je oderao koţu s dlanova. Još čvršće ga je primila i odupirala se svom svojom snagom. Iznenada je napetost uţeta popustila.  –  Dobro, –  rekao je Kody trijumfalno.  –  Sve je pod kontrolom. Ellie mu je preko ramena dobacila pogled pun nevjerice.  – Imam ga, mama. Ti sada moţeš otpustiti i doĎ i ovamo zavezati čvor. Spremna opet uhvatiti uţ e, u slučaju da Kody bude imao problema, Ellie

je polako puštala.

 – Vidiš? – rekao je Kody kad je sasvim pustila uţe. – Drţim ga. Ellie je potr čala i zaobišla kamen. S drhtavim rukama i gumenim prstima, petljala je s dva kraja uţeta, panično pokušavajući zavezati čvrsti čvor. Kad je završila, snaţno je povukla kako  bi provjerila čvrstoću, razmišljajući kako će pravi test biti Tuckerova teţina.  –  Gotova? Ellie je pokušavala potvrdno odgovoriti. Ali glas ju je izdao. Mogla mu je samo klimnuti glavom.  –  Onda dobro. Bacimo smo, tata. Počni vuči uţe!

mu uţe. –  Iskrenuo je vrat kako bi povikao preko ramena.  –  Gotovi

Ellie se srce popelo u grlo kad su mu dobacili kraj uţeta. Svakog trenutka je oč ekivala Tuckerov vrisak dok pada niz stijenu. Kad se ništa nije dogodi lo, noge su je umalo izdale. Čvor kojega je zavezala je čvrst i drţi ga. Hvala Bogu.

Kad su i to obavili, Ellie je pomogla svom sinu ponovno zavezati uţe za veliki kamen. Dok su se vratili do ruba litice, Tucker je uspješno izbjegao dio ledene stijene i već   se probijao  prema Zachu.

Ellie je zadrţala dah kad je njezin muţ spustio nogu na kamen na kojem je Zach leţao i  potom se, zajedno s njihovim sinom, po čeo penjati. Kad joj je pokazao znak podizanjem palca, Elliene oči su se napunile suzama. Olakšanje, str ah, radost  –  mješavina emocija je buktala u njoj i nije ih mogla jasno definirati. S jedne strane, radovala se što je konačno došao do Zacha, ali s druge strane, uţasno se bojala jer su morali prijeći dosta puta prije nego što obojica stignu na sigurno tlo. Sljedećih trideset minuta, Ellie i Kody su bili zaposleni traţenjem grana, granč ica i kore drveta koje će Tucker moći upotrijebiti za imobilizaciju Zachove ruke kako bi ga mogao podi ći gore. S obzirom na činjenicu da se nalaze iznad granice rasta drve ća, kojih je ovdje bilo vrlo malo, morali su oti ći sve do isto čnog ruba čistine, odmah iznad kanjona, kako bi pronašli  potrebne stvari. Tijekom potrage, Ellie se po stoti put zahvaljivala Bogu što je Tucker tako dobro obuč en za pruţanje prve pomoć i. Zach je gadno ozlije Ďen; nije se zavaravala. Ali budući da je Tucker ovdje, imao je izgleda. Kasnije, promatrajući Tuckera kako radi na njihovu sinu, Ellie je znala da je itekako zasluţio njezino povjerenje. Samo uz pomoć  kutijice prve pomo ći, uţeta i trakama tkani ne koje  je iskidao od njihove odje će, Tucker je imobilizirao Zachovu slomljenu ruku, iskoristivši koru za potporanj i grane koje je postavio sa svake strane. Bio je to dugotrajan proces i povremeno se Ellie pribojavala kako im Tucker nikada ne će dati znak da po čnu vuči Zacha gore.

Prije nego što je došao taj trenutak, Zach je došao k svijesti, ali samo kako bi se opet onesvijestio od strašne boli kad ga je Tucker poč eo micati. Ellieno srce je htjelo isko čiti iz grudi dok su ona i Kody vukli njegova starijeg a brata u sigurnost. Ako uţe pukne –   ako vjetar zapuše jače –  ako Zach doĎe opet k svijesti i uspani či se –  mogao bi pasti i umrijeti. Moţda su postojali anĎeli koji su mu dali krila ili je to moţda bila pravedna ruka Boţja ili moţda samo Tuckerovo umijeć e, ali ništa nije pošlo po zlu. Uţe nije puklo, vjetar je bio umjeren i uskoro je Zach bio na sigurnom.

 – Hvala ti, Boţe, – vrisnula je Ellie, kleknuvši pored svojeg ozlijeĎ enog djeteta. –  Hvala ti, hvala ti, hvala ti. Pregledala je Zacha po cijelom tijelom, traţeći i druge ozlijede. Micanje od njega bila joj je

 jedna od najteţih stvari u ţivotu. Ali dok se Tucker ne vrati gore do njih, nije imala drugog izbora. Puzeći na trbuhu, Ellie je ostavila sinove i vratila se do ruba dok se  penje polako, ali sigurno. Da, moj muţ, pomislila je kad

kako bi gledala svog muţa se u sebi poč ela ispravljati. Moţda su ona i Tucker zakonski razvedeni, ali sada zna da u srcima nikada nisu ni bili rastavljeni. Samo su na neko vrijeme otišli na različ ite strane. Kad je konačno stigao do vrha i zabacio jednu nogu preko ruba, Ellie ga je čvrsto uhvatila za jaknu kako bi mu pomogla prebaciti se preko ruba. Uspješno se prebacio preko ruba i legao na leĎa. Jecajući od olakšanja, nadvila se nad njega i poč ela ga ljubiti po cijelom licu, bez obzira što je njezino bilo vlaţno od suza.  – O, Tucker, nikada se nisam ovako uplašila. Ovio je jednu ruku oko njezina vrata i povukao ju na sebe. Jedan trenutak su samo leţali tamo, prsa na prsima, srce na srcu, i bili su sretni, strašno sretni što su ţivi.  –  Izvući će se,  –  prošaptao je Tucker blizu njezina uha. –  Ima samo slomljenu ruku, dušo. Bit će on sasvim dobro. Ellie je mogla samo zatresti glavom.

Tucker je uzdahnuo i maknuo ruku s njezina vrata kako bi sjeo. Nakon š to je stao na noge,  povukao ju je k sebi i zajedno su poţurili prema sinovima. Zach je opet došao k svijesti i uspio im se slabašno nasmiješiti prije nego što su mu se oč i zatvorile. Tucker ga je pregledao.

 –  U redu je, Ellie, –  konačno je izjavio. –  Ruka ga sigurno vraški boli, ali oporavit će se. Dok je Tucker mobitelom pozivao pomo ć, Ellie je sjedila pored nosila, drţeć i Zachovu neozlijeĎenu ruku dok je s drugom zagrlila Kodyja.  – Tata kaţe da ć e sve biti u redu,  –  rekla je jedanaestogodišnjaku. –   Jesi li čuo? Dobre vijesti, ha? Suze su se pojavile u Kodyjevim o čima. Brada mu je podrhtavala dok je klimao glavom.  –  Aha, to su stvarno dobre vijesti. Mislio sam da će moţda umrijeti i opet bi ja bio kriv. On se

ţelio vratiti, a ja nisam. Ellie je naslonila ob raz na Kodyjevu glavu, poţeljevši da je izuzetno pametna kako bi sada znala što treba reći.  – Dušo, nisi ti kriv za Sammyjevu nesreću. Nitko nije kriv.  –  Ni ona, ni Tucker, a najmanje Kody. – Uvijek sam sebe krivila za to što se dogodilo, –  prošaptala je. –  Jesi li znao to? Kody je klimnuo glavom.  –   Pretpostavio sam. Puno puta sam ti htio re ći da sam ja uzrokovao tu nesre ću, ali bojao sam se da ćeš me onda mrziti.  –  Nikada, –  rekla je Ellie, čvrsto ga stisnuvši uz sebe kako bi mu i pokazala. –  Nikada te ne  bih mogla mrziti, Kody. Ni za milijun godina.  –  Ali rekao sam mu da je kukavica,  –  plakao je Kody.  –  Da nije mene ne bi se podigao na zadnji kotač i projurio kroz ogradu.  –   A da nije mene ne bi niti bio na tom motoru,  –   nastavljala je Ellie.  –  Prekršila sam  pravilo i pustila ga da se vozi dok vaš tata nije bio kod kuć e. Upravo im je tada prišao i Tucker. –  Ja sam vas oboje pobijedio. Ne bi bilo ni motora da ga  ja nisam kupio. Ellie se nasmiješila i razbarušila Kodyjevu kosu. –  Eto, vidiš? Svi smo sebe krivi li, svatko na svoj način. Što misliš, tko je od nas više kriv? Moţda bismo trebali izvlač iti slamke i tko izvuče najmanju, on je kriv.  –  To bi bilo glupo, –  rekao je Kody.  – Ali ništa gluplje od toga da svi troje do kraja ţivota mislimo kako smo skrivili n jegovu nesreću, da smo krivi za nešto što nismo ni ţeljeli da se dogodi. –  Tucker je čučnuo kako bi  pogledao svog najmla Ďeg sina ravno u o či.  –  Sammy je otišao, Kody. Uvijek ć e nam nedostajati. Duboko u srcima ćemo svi ţeljeti da se to nije dogodilo. Ali ne moţemo dopustiti da nam to uništi ţivote. Sammy to ne bi ţelio. Taj osjeć aj krivnje nas sve razdvaja. Vrijeme je da prestanemo s time. Kody je klimnuo glavom.  – Volio bih to. Uţasno se osjeć am.  –   Oprostite, ali ja ovdje umirem,  –   progovorio je Zach.  –   Barem jednom zaboravite na

Sammyja i mislite na mene, moţete li to? Tucker je namignuo Ellie i posegnuo pored nje kako bi opipao Zachov puis.  –   Nikad nisi

rekao ništa pametnije. Kako se osjećaš, kompa?  – Uţasno. Boli me ruka. Tucker je klimnuo glavom.  –   Znam da te boli. Uskoro dolazi spasila čki helikopter. Prije nego što se okreneš, slatka mala medicinska sestra će te hraniti ţeleom.  –  Ne ţelim ţele. –  Zach je zavrnuo nosom.  – Tri dana nisam pošteno jeo. Umirem od gladi.  –  Glad je vrlo dobar znak,  –  uvjeravao ga je Tucker.  –  Rekao bih da ćeš preţivjeti.  –   I bolje mi je.  – Zach je zaţmirio, oč ito preumoran.  – Ako ne preţivim, vas troje ć ete se opet pune tri godine raspadati od osje ćaja krivnje. Riječi su ostale visjeti u zraku, jake i brutalno istinite. Ellie je na jedan trenutak ostala toliko zatečena da nije znala kako reagirati i potom je prasnula u smijeh. Uskoro joj se i Tucker  pridruţio. Kodyju je trebalo malo duţe, ali ubrzo se i on poč eo cerekati. Zach se takoĎer počeo smijati, ali i dalje drţeć i zatvorene oči.  –   Ovo je prekrasan zvuk,  –  rekao je slabašno. Ovo je savršen zvuk, pomislila je Ellie. Ustvari, najsavršeniji zvuk na svijetu. Grantovi su opet sretna obitelj.