Jesen u mom gradu Dok sam se vracala s' letovanja nazad kuci, znala sam da je u moj grad vec zakoracila ona mracna jesen, i jednostavno deo mene je zeleo da se vise nikada ne vratim. Ali sta je tu je, moramo da se vratimo svojim obavezama, navikama, radu. Jutro je,budim se, al' u Priboju; i posle mesec dana ponovo sam u svom krevetu na koji nikako da se naviknem. Sunce se stidljivo probija kroz zavesu,kao da i ono govori da ne voli jesen. Sve je uobicajeno za ovo doba godine, tiho. Posle odredjenog vremena otisla sam da prosetam gradom. Bilo je suvo i pomalo hladno vreme. Nisam sigurna koliko dugo sam setala, onako izmorena od same sebe i od jesenje tmurnosti sela sam na klupu pored reke. Ona je bila u svojoj punoj snazi, mutna, brza i silna. Sada je njeno vreme, ona je sada najbucnija i najmocnija. Pored mene prolaze zaljubljeniparovi,koji su bez obzira na vreme srecni, nasmejanji sa prepoznatljivim sjajem u ocima koji samo ljubav moze da stvori. Magla grli okolna brda i ceo prizor deluje tako nestvarno. Grad kao da se odmara od leta, Sunca i vrucine i sada pocinje vreme harmonije, mira i tisine. Svi se polako zatvaraju u porodicni krug, u toplinu svojih domova, u prijatnu atmosferu stvorenu ljubavlju ukucana i svi prkosimo p rkosimo hladnoci. Sedimo u svojim domovima i punimo srce. To je moj Priboj! Kao sto u malim domovima ima najvise ljubavi,tako u malim gradovima ima najvise na jvise harmonije,koju po svemu sudeci donosi jesen. Mozda je jesen tmurna, siva, hladna, ali za moj grad ona znachi ljubav, toplinu, trajnost. A sta ima lepse od ljubavi, pa makar to znacilo mokre ulice, hladnocu i maglu?!
Nije lako biti tinejdzer “Biti covek, rodjen bez svog znanja I bez svoje volje, bacen u okean postojanja. Morati plivati, postojati. Ukratko: Biti covek.” - Andric. Mladost je nazadrziva, poletna skoro neobuzdana I divlja I ako je snagom svoje volje ne ukrotis I zagospodaris njenim mocima, bices izgubljen, a sve one cari I lepote koje ima, gube znacaj I nemaju dubinu. Te svemoguce godine nas mogu napraviti gospodarom svih svetova, a ujedno I robom ozloglasenih poroka. Vise noseni voljom tela nego snagom uma, ponekad nerealno sagledamo situaciju, a to najcesce uvidimo kada nastanu posledice. Danas nije pohvalno setati ulicama koje su prepune mracnih haustora u kojima misteriozno nestaju ljudi. Ti zamraceni kutci bi trebali da kriju neke lepse tajne, tajne ukradenih poljubaca I dugih pogleda, a ne crnu hroniku. Svaki izlazak u grad bi mogao biti koban I poslednji, a mozda smo toga premalo svesni, ili jednostavno ne izgovaramo glasno ono o cemu svi potajno mislimo. Imamo slobodu kretanja, misli, govora, ali nisam siguran da li je to zaista tako. Samo sebi dajemo slobodu, ali je istovremeno uskracujemo I otimamo. Moja generacija nema timskog duha I pozitivnog entuzijazma koji bi samo sa mladoscu mogao biti nepobediv. Tek nekoliko pojedinaca cini da ovo drustvo ne bude potpuno izgubljeno. Droga, prostitucija I alkohol su slobodna tema mojih drugara o kojoj se isuvise otvoreno razgovara. Svaki tabu je srusen a predrasude potpuno nestale. Sloboda je izgleda krivo shvacena. Tesko je naci svoje mesto pod suncem, posebno sada kada mogu I treba da zivim punim plucima. Nemamo izbor da biramo vreme u kojem cemo da zivimo, ali imamo mogucnost da promenimo sve sto bi ucinilo detinjstvo bezbriznijim, mladost rasterecenijom, a starost dostojanstvenom. Mi ne treba da menjamo svet, vec sami sebe. To jeste kap u moru postojanja, ali zar more ne cine upravo te kapi?...
Jesen
Daklem, Jesen je stigla u moju ulicu. Drveće je zaprepašćeno. Jeste da je leto bilo kilavo i nervozno, ali lišću niko nije najavio deset stepeni niotkuda. Na foto-tapetu prozora u dnevnoj sobi vide se Kamniški Alpi, čiji su vrhovi već izdajnički pokriveni snegom. Ulicom, brzim korakom štrikaju prolaznici, modno zbunjeni temperaturom. Gore jakne, a dole mrazom nakostrešene dlake na nogama. Jutranji komšijski klinci, oni dokolenski, tapkaju u obdanište zadundani u sve što se našlo u letnjoj garderobi. Obučeni kao lukac, stiskaju smrznute plišane mede i krpene zečeve, kojima uši venu od nenajavljene hladnoće. Za njima cupkaju devojke, sa bubrezima i jajnicima na izvol'te, sa jaknicama čiji šnir nema ni pet zuba i koje bi se pravednije mogle zvati kaišem sa kapuljačom. Vesnik Jeseni u našoj maloj zajednici, prošle noći, bio je Žmu. Za razliku od mene, koja sam se opremila sa dva ćebeta, duksom i čarapicamanikadneznaš, Žmu se sportski, junački ogrnuo letnjim ćebencetom, dizajnerski vrlo osmišljenim, ali nebitnim za održavanje poželjne telesne temperature. U zla doba noći, bez buđenja, instinkt za opstankom lansirao je Žmua, elegantnim šutom, iz kreveta u orman. Usput je Žmu porušio šta se srušiti dalo, ostvarivši blizak kontakt sa zidovima i retkim nameštajem, osvetljen samo zaprepašćenim fluorescentnim pogledom prestravljenih mačaka. Posle kratke borbe sa netraženom posteljinom, Žmu je stilom Braunovog Šredera dovukao za sobom tačkasti, normalno bračni jorgan. Jesen mora da se kočila od smeha, dok se Žmu, sve u snu, panično zamotavao, dok nije postigao izgled mutirane sarme. Ono što mi nedostaje u jesenjoj idili, koja očito umarširava u septembar, je topli miris pečenja crvenih paprika. Miris u koji se zamotaju beogradska stepeništa, koji ih zagreje i privremeno protera latentnu memlu starih zgrada. Ovde ga nema, jedini miris Jeseni je miris hladnog, koji se srozava sa planina i nagoveštava skoru zimu. Od njega se lišće još brže gužva i krcka. Samo u selima ledenom disanju planina se odupire omaman miris grožđa. To je vreme kada čvorci, kao seme maka bačeno iz ruke, nasrću na pocrnele zrelošću vinograde. Tada prolupaju »klopotci«, drveni čuvari grožđa od ptičijih alavaca. Klopotci su kombinacija mlina i vetrenjače, sa preprekom za vrteće se letvice, čime se postiže klepetava galama, koja u zasenak baca sve seoske torokuše. Od tog neprestanog, bandrljivog zvuka, koji ni noću ne spava, ja lako pobrljavim. Zato kada vidim grožđe i na pijaci, dođe mi da zapušim uši i izvinim se vlasniku vinograda na grešnim mislima protivpravnog otuđivanja njegove pokretne imovine, zvane grožđe. Kako je gladnim čvorcima i ostalim naslednicima dinosaurusa, samo oni znaju. Ipak, ako postoji doba kada su ovi krajevi lepi, lepi do nestvarnog kiča, to je Jesen. Ni ledena jutra, ni hladni dani ne mogu ništa toploj, zlaćanoj boji šuma, od koje i vazduh dobije zrelu, toplu boju. Šume više no ikad počnu da mirišu na praistorijsku vlagu, lisnati tepih podižu glave pečuraka, a žbunje se okiti perlama crvenih i crnih kapljastih plodova. Nad šumama prelivenim bojama od crvene do sunčano žute, preko poludragog okera do braon čokoladnih bombona, lebde snežne kape planina, sa nebeskom plavom pozadinom, koja zri zajedno sa vazduhom, sve dok se jednog
dana ne ukoči od velikih mrazeva i postane stakleno plava, kao led. Tada se i jesenje maglice, koje se pramenasto kače po drveću, pretvore u prvo inje, pošećerivši kristalima medene, prezrele boje. Oktobarske boje Oktobar se razmahnuo, vlada u punoj svojoj lepoti I zanosu. Svojim zlatnozutim bojama, ukrasio je nasu okolinu I podario joj neobicnu zivost I razdraganost. Oblaci umorno I tromo prelaze preko neba ,kao da ne zele da pokvare veselu igru dece. Jutra su hladna, a izmaglica laka I cipkasta polako ustupa mesto suncu. Sunce kao velika zuta lopta rasipa svoje blede zrake na zemlju. Setajuci se kroz parkic, pogled mi pada na drvece, koje je prelepih boja,ali je ipak tuzno I klonulo. Sprema se za san, polako odbacujuci zuto bakarno lisce. Kise cesto znaju da budu dosane I tuzne. Livade mi tada lice na lelujavo more, a zuti listici na male brze barke. Sada je sve drukcije Ulice su pune zutog lisca, ptice krecu na jug,dok poneki vrabac ih svojim cvrkutom ispraca na daleki put. Dok list pada I reka Sava slabije tece, dan bledi I dolazi jesenje vece. Ponoc Ponoc.Vracam se kuci, promrzao I gladan. U autobusu neuobicajena guzva. Nije ni cudno.Napolju je poceo da veje sneg I da duva hladan vetar. Gledam kroz prozor kako promicu zgradei ne prestajem da mislim na krevet I toplu sobu. Iz razmisljanja me prenu glas: “ E, brate, imas koji dinar”. Okrenuo sam se I ugledao crnpurastog klinca od jedva desetak godina . Bio je prljav,u nekoj kratkoj letnjoh jaknici. Usne su mu pomodrele od hladnoce.Nestrpljivo je poskakivao sa noge na nogu. Gledao me je nezaineresovano.Kao da mu je bilo svejedno da li ce dobiti pare. Izvadio sam deset dinara iz dzepa I pruzio mu. Zgrabio je novac iz moje ruke I promrmljao :”Hvala, brate” I zurno smugnuo u gomilu. Nakon dve stanice, zacuo sam gromoglasni smeh sa zadnje platforme Izdigao sam se na prste I ugledao gomilu momaka kako se smeju onom klincu. Napravili su krug oko njega I terali ga da skace ne bi li dohvatio novcanicu od pedeset dinara. Utom se autobus zausstavio na mojoj stanici I ja sam sisao. Dok su se zatvarala vrata iza mene, cuo sam na moment glas onog decaka: “Ajde brate, sto me mucis.Ako dohvatim,da mi das jos toliko”. Gurnuo sam ruke dublje u dzepove I uvukao vrat u jaknu. Koracam polako ka kuci dok se ledene pahulje kovitlaju oko mene, a hladan vetar mi unosi nemir u dusu. Pitam se :“ Sta li ce biti sa onim decakom.? Zar zivot prema njemu nije dovoljno surov? Promrzao,gladan,mozda bez roditelja. On sigurno nece u toplom domu kititi jelku I ocekivati poklon u najludjoj noci. I u kakve ljude ce odrasti oni mladici koji su mu se smejali?’ Pozeleo sam da se vratim I izvucem ga iz onog autobusa. Da ga dovedem kuci,obucem nahranim I poklonim mu nesto od svojih starih igracaka. Hladan vetar mi tera suze na
oci. Ja cu veceras , I svake sledece veceri spavati u svom toplom krevetu. Okruzen ljudima koji me vole. A on. Mali crnpurasti decak? Sta l ice biti sa njim? Gde li ce on prespavati nocas? Da li ce dobiti onih pedeset dinar? Hoce li uspeti da odraste i otrgne se iz kandzi ulice? Hoce li.ikada imati lep i dobar zivot? Davno sam prestao da verujem u Deda-Mraza. A, evo , sada bih voleo da postoji.Da mi ispuni najvecu zelju. Da malom decaku iz autobusa pokloni topli dom.I zaborav. Da zaboravi sve ono ruzno sto mu se dogodilo u zivotu.Da ga sretnem jos jednom i vidim osmeh u njegovim crnim ocima.
Jedan trenutak pozne jeseni... Svuda je tisina,sve je tako tiho,tako carobno. Priroda je obukla svoju najlepsu haljinu koja neprestano zraci bojama koje svako zivo bice voli-bojama jeseni.Cela priroda je potopljena veselim bojama zlatnog Sunca.Taj carobni prizor ogleda se u mojim ocima.Priroda je ukrasena senkama visokog drveca,leptirima,raznim sitnim stvorenjima,Suncem....Suncem koje se nalazi medju oblacima, i pticama,na ostrom plavom horizontu.U tom plavom prostranstvu oseca se nepoznati miris.Reka u kojoj se niko ke kupa sluzi kao ogledalo za mlado sunce.Osecam kao da mogu da ga dodirnem.Kao da mogu da spojim ono sto je daleko.Sve veca tisina.Tisina u kojoj se cuje sve veci uzdah. Stojim pred tom galerijom prelepih slika i unosim se u neki novi svet. Stojim u mestu kao omadjijana i obuzima me to osecanje radosti.
Nagla oluja Strasna vrucina!Nigde cvrkuta pticice,nigde daska vetra.U mom kraju to se cesto dogadja leti. Na drvecu,lisce je vec suvo,kao da je jesen! trava moli za milost,za malo kisice,za malo svezeg vazduha.Na livadama,ulicama,trotoarima nigde zive duse.Svi su se posakrivali u kuce i sklonista.Cak se i klasje zita ukrutilo,ne mrda. Sunce przi kao u pecnici,kao u samom paklu,kao da zemlja otvorila i propala u pakao. Najednom,tracak nade se pojavi.Nad zemljom se nadvijao crni oblak.Svima se vratio osmeh na lica.Poce lagana kisica.Zivotinjice izadjose da se osveze.Vrapcici skakutase po ulici,ptice su plesale svoj ples na nebu,macke i psi su se druzili.Sve je bilo veselo. Ali,ta kisica,taj tracak nade u toj vrucini,se pretvorio u najgori kosmar ikad.Iz oblacka napravi se dva,iz dva cetiri.Oblaci crni prekrise nebo.Poce padati jaka kisa,kakvu niko u tom gradu video nije.Dunu sila vjetar i drveca se povijahu sve do zemlje.Poce grad.Ljudi koji su do malopre bili veseli zbog kisice sada su se opet posakrivali u svoje kuce,plaseci se strasne oluje.Oluja je bivala sve jaca i jaca.Drvece je letelo,crepovi kuca i delovi fasade su se vukli po ulicama.Blokiran je saobracaj. Konacno,i taj kosmar prodje.Sveje delovalo kao ruzan san,a posledice su bile katastrofalne.Sve,apsolutno sve kuce su bile unistene,park je izgledao kao Sahara,a same
ulice opustosene.Sve je izgledalo tako tuzno.Ljudi su plakali prepustajuci se nemilosrdnoj sudbini.Mnogi su ostali bez domova. I tako se,od same jedne zelje za malom,slabasnom kisicom,sve pretvorilo u najgoru nocnu moru.To je dokaz da ponekad dobijemo mnogo vise nego sto zaista zelimo,i sto nam moze doneti velike posledice.
