Beverli Nunan MUZIKA U SRCU
~1~
Snažna vejavica je gotovo u potpunosti zaklonila vitku priliku koja je pokušavala da otvori masivna vrata. Pošto su devojčine ruke bile pune paketa, nikako nije uspevala u svojoj nameri. Ipak nije odustajala i posle tri neuspela pokušaja, snažno je povukla teška vrata prema sebi i otvorila ih. Međutim, iz ruku su joj ispali paketi i razleteli se po zaleđenim stepenicama. - Oh, dođavola! Samo mi je još ovo nedostajalo! - povikala je Bjanka Fejber. Ipak, na brzinu je pokupila pakete i celim telom ponovo gurnula masivno drveno krilo. Kada se našla unutra, sa olakšanjem je odahnula. U prostranom holu bilo je prijatno i toplo. Vejavica i mraz učinili su svoje, tako da joj je trebalo nekoliko trenutaka da se pribere. Kada se privikla na toplotu i tišinu, skinula je svoj stari krzneni kaput i okačila ga u plakar odmah kraj ulaza. Tu je ostavila i sve pakete. Da bi normalizovala cirkulaciju, dobro je protrljala obraze i ruke. Svuda okolo je vladao savršeni mir i samo je ona svojim kretanjem remetila tišinu ogromne prostorije. Nekoliko puta se osvrnula oko sebe. Nigde nikoga... Kroz prozore je dopirala slaba svetlost sa ulice. A ona je odjednom osetila strahoviti umor. Nije mogla da se seti kada je poslednji put imala priliku da sedi i ništa ne radi. Čak i u ovom trenutku neki unutrašnji glas ju je podsećao da je ovamo došla zbog posla. Međutim, Bjanka Fejber je ovoga puta rešila da ne posluša glas koji ju je neprestano požurivao. Morala je malo da odahne. Sela je na jednu klupu i za trenutak zatvorila oči. Dok je sanjivim pogledom posmatrala raznobojne staklene vitraže na prozorima, osetila je kako joj se napeti mišići opuštaju... Posle nekoliko minuta, ustala je i protegnula se. Gde li se samo zadržao taj Gejlen? Pogledala je na sat, bilo je tačno pola šest. Bila je zadovoljna što je, uprkos snažnoj vejavici, na vreme uspela da stigne u koncertnu salu. Tu je imala važan poslovni sastanak. A taj uvaženi gospodin Gejlen kasni! Kada je krenula prema prednjem delu, svetio je iznenada zatreperilo. To „treptanje” trajalo je nekoliko sekundi, a onda je ogromna prostorija iznenada utonula u tamu. - Zaboga... mora da su zaboravih da plate račun... - promrmljala je gledaju ći kroz prozore kroz koje je do maločas dopirala svetlost uličnih svetiljki. Sada je i te svetlosti nestalo i u zgradi je zavladala potpuna tama. Dok je pokušavala da se nekako privikne na mrak, Bjanka je još uvek stajala na istom mestu lagano se osvrćući oko sebe. Razmišljala je šta da radi. Da li da se vrati do ulaza, pokupi svoje stvari i kroz mećavu krene kući, da sedi i čeka profesora Erharta, vlasnika ove dvorane ili pak sačeka da dođe svetio. Doduše, palo joj je na pamet da ima još jednu mogućnost. Gore, na balkonu, nalazio se pijanino na kome je mogla da vežba i opusti se dok struja ~2~
ne dođe. Bilo je očigledno da se taj Gejlen neće pojaviti... A ako malo odvežba na klaviru, bar joj poslepodne neće biti sasvim izgubljeno. Da, da, biće najbolje da to učinim, zaključila je i odmah se setila mesta na kome su držali svece koje su, zbog atmosfere, palili prilikom važnijih koncerata. Zato se okrenula, dohvatila jednu sveću i zapalila je. Zatim je, pažljivu zaklanjajući plamen rukom, lagano krenula uz stepenice. Penjala se veoma oprezno, a kada je stigla na vrh, polako je otvorila mala vrata. Istog trenutka, strujanje vazduhakoje se osetilo čim je stupila u gornju prostoriju za tili čas je ugasilo plamen. - Oh, dođa... - zaustila je, ali nije dovršila rečenicu. - Baš sam pomislio da je neka dobra vila došla da me spase - začula je prijatan muški glas iz tame - ali vidim da sam pogrešio. Bjanka je uplašeno ustuknula, pa onda nesigurno koraknula napred. Međutim, izgubivši ravnotežu, zapela je za prag i poletela napred. Sigurno bi se ispružila koliko je duga da je dve snažne ruke nisu dočekale i uspravile. - Uplašili ste me na smrt! - povikala je ljutito. - Mislila sam da sam sama! Zašto se niste javili ranije? - Jesam li imao prilike za to? - Pa, mogli ste... da... niste čak ni rekli... - Bjanka je zamucala i za trenutak zastala da se pribere. Jer, srce joj je još uvek udaralo kao ludo i trebalo joj je malo vremena da zaista dođe k sebi. - Hvala, sada mogu i sama da stojim - najzad je kazala i odmakla njegove ruke od sebe. - Bila sam dole i čekala vas još od pola šest. Zar me niste videli? - Čekali ste me? - upitao je čovek glasom u kome se osećala zbunjenost. Pročistila je grlo lagano se nakašljavši. - Ja sam Bjanka Fejber - kazala je. - Zar vam profesor Erhart nije rekao da ću danas biti ovde? Znate da on odlučuje o svemu što je u vezi sa horom! Polako se odmicala unazad, želeći da se još više udalji od njega. A onda se opet saplela i on ju je ponovo pridržao. Da nije bilo tih čvrstih ruku, verovatno bi se skotrljala niz stepenice. - Zar vam je toliko teško da stojite uspravno, Bjanka? - upitao je i ona za trenutak oseti blago ruganje u njegovom glasu. - Nije mi teško - nabusito je odvratila. - Čudim se samo da vam profesor Erhart nije rekao za mene... - glasno je razmišljala. - Jeste, kazao mi je - odvratio je čovek, još uvek ne skidajući ruke sa njenih ramena. I samoj Bjanki je bilo čudno što se ne oseća neprijatno. Naprotiv, neka slatka jeza „klizila” joj je niz leđa. Ipak se trgla kada mu je ruka krenula napred, a onda sa olakšanjem shvatila da samo želi da uzme sveću od nje. - Dajte to meni - kazao je. - Imate li šibicu? Ćutke je odmahnula glavom, a tek onda shvatila da on u mraku ne može da vidi ovakav njen odgovor. ~3~
Onda je zavladala tišina. Po šumovima koje je čula oko sebe, Bjanka je zaključila da on pipa po okolnim stvarima. - Poznato je da muzičari krišom puše u sali - rekao je. - Mora da drže šibice negde oko instrumenata. Nezgodno je da po ovom mraku idemo dole... I zaista, klavir prema kome su se uputili, izgledao je beskrajno daleko. Ipak, uspeh su da stignu do njega bez ikakvih problema. Dok je Bjanka lagano izvlačila fioku komode u kojoj su stajale note, čula je kresanje šibice iza sebe. Već sledećeg trenutka, žuti plamen je obasjao prostoriju. - Vaši prijatelji nisu naročito diskretni - govorio je čovek dok je palio sveću. Ostavili su šibice na samoj Mavijaturi. Ona ga je zbunjeno posmatrala pod svetlošću sveće. Odlučno lice pravilnih crta i oštrog pogleda. Zašto li je mislila da je Gejlen običan trgovac klavirima? Hm... ni za trenutak joj nije palo na pamet da bi mogao ovako da izgleda... Pokušala je da se seti šta je profesor Erhart rekao o Gejlenu. Iako je radio kao trgovac, imao je muzičko obrazovanje i želeo da počne da radi kao dirigent dečijeg hora. Pošto je ona u junu završavala studije, Gejlen bi nastavio da radi sa decom. „Ovaj posao mnogo bi mu značio”, nekoliko puta joj je ponovio dobri profesor Erhart. „On je rođeni gubitnik i zato treba da mu izađemo u susret”. Bjanka se zamisli. Iako je dobro pamtila svaku profesorovu reč, tu se nešto nije slagalo. Jer, čovek koji je stajao kraj nje, ličio joj je na sve drugo samo ne na „rođenog gubitnika”. Na sebi je imao odelo koje je verovatno koštalo više nego što trgovac klavirima zaradi za pola godine, a kosu mu sigurno nije šišao lokalni berberin. Da, tu se nije varala, ovaj čovek je izgledao kao hodajuća priča o uspehu. Zato joj nije bilo jasno kako je profesor Erhart mogao da ga opiše na ovakav način, pogotovo što se iskusan čovek poput njega nije lako varao kada su ljudi bili u pitanju. Naravno, nepoznati je primetio da ga ona pomno posmatra. - Želite li da me osmotrite još malo bolje? - upitao je tobože ozbiljno. Hoćete li da vam, možda, dam i otiske prstiju? - dodao je uz osmeh, dok je Bjanka osetila kako crveni... Pa, čovek je bio u pravu, jer je ona stvarno zurila u njega. - Izvinite. U stvari... - promrmljala je. - Samo sam pokušala... da priviknem oči na ovo svetio - odvratila je nesigurno. Lagano je podigao sveću malo više kao da je želeo da bolje prouči njeno lice. - Sada je red da se i moje oči priviknu - kazao je posmatrajući je. - I mogu vam reći da mi se dopada ono što vidim.
~4~
Napravila se kao da nije čula njegov komentar i zvanično odvratila - Pa, kada smo već ovde, mislim da bi bilo dobro da porazgovaramo o stvarima zbog kojih smo se po ovom kijametu i sastali. - Aha... - rekao je on tek da nešto kaže. - Samo, ne znam zbog čega bi to trebalo da smo došli... - Pa... šta vam je rekao profesor Erhart? - Da vi vodite dečji hor i studirate pevanje na konzervatorijumu. Da, kazao mi je da ću vas možda videti ovde. Bjanka nervozno zabaci svoju dugu kovrdžavu kosu boje bakra. Bilo je očigledno da profesor nije objasnio Gejlenu da ona treba da ga uvede u posao. Hm... možda je želeo da poštedi čoveka nelagodnosti, pomislila je. Zato je i sama pokušala da bude taktičnija. - Znate, ja imam dosta iskustva sa horovima. Zbog toga je profesor smatrao da treba da vas poučim stvarima u tom poslu - dodala je obazrivo. On je pogleda s nedoumicom. - Mislite da možete da me poučite? - upitao je smešeći se. - I to baš o horovima? - dodao je i prasnuo u iskren, veseo smeh. Bjanka se zbunila. - Zar vam je tako teško da u to poverujete? - upitala je, na jedvite jade pokušavajući da se osmehne. On se uozbilji. - Ja sam siguran da ste vi stručnjak u svom poslu. Ali, stvarno ne mogu da poverujem da mi možete reći bilo šta novo u vezi sa horovima. Ovo će biti teže nego što sam mislila, pomislila je devojka i jedva čujno uzdahnula. Hm, izgleda da je kod ovog „gubitnika” prisutna ona najgora osobina, a to je preterana samouverenost. Oh, ovakvi tipovi izgleda uvek znaju sve najbolje i ne oklevaju da pokažu kakvi su stručnjaci... Smatraju sebe centrom svega i sve stvari i događaje podređuju svojim ciljevima, čak i kada nižu samo neuspehe. A Henk Gejlen je očigledno primer baš takvog čoveka. To je objašnjavalo i način njegovog odevanja, ali i držanja uopšte. Uprkos svemu, Bjanka je rešila da i dalje bude ljubazna. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog starog profesora kome je zaista puno dugovala. Nekoliko časaka je ćutala trudeći se da se obuzda. - To nije važno - rekla je pomirljivo. - Vidite... profesor je smatrao da vam je potrebna moja pomoć, a ja sam naučila da verujem njegovom sudu. - Očigledno je da ne patite od skromnosti - nasmejao se čovek. - Oh, priznajem da se već dugo ruko nije tako zaštitnički ponašao prema meni. To je greška, pomisli Bjanka ljutito. Jer, da su se ljudi drugačije ponašali, on sada ne bi bio ovakav. A ličio joj je na neko razmaženo dete koje je naučilo da sve tera po svome. ~5~
- Ja se samo trudim da održim reč, rekla je, jedva se trudeći da ne plane. Uostalom, obećala sam profesoru da ću vam pomoći. Naime, do juna bi trebalo da budete sasvim osposobljeni da sami vodite hor. - U maju je priredba. Dakle, do maja. Ona odmahnu glavom. - Moraćete da sačekate do juna. Ne bih volela da dirigujete dok se ne uvelim da ste to zaista u stanju. Čovek se ponovo slatko nasmeja, a zvuk njegovog smeha dugo je odzvanjao pod svodovima velike akustične dvorane. - Ovaj razgovor postaje sve zanimljiviji - rekao je. Bjanka je taman zaustila da odgovori kada ju je iznenadio bljesak svetla koji je odjednom obasjao celu unutrašnjost velike dvorane. - Odlično... bar ću moći bolje da vas vidim - osmehnuo se čovek. I Bjanka je sada mogla dobro da ga osmotri. Bio je visok, snažno građen, plave kose i očiju i šarmantnih, odlučnih crta lica. Sa njim će sigurno biti teško, zaključila je i valjda zato nije htela da popusti. - Ovde sam ja ta koja donosi odluke i ako želite da radimo zajedno, biće onako kako ja kažem. Dok je gasio sveću, osmeh mu nikako nije silazio s lica. Koraknuo je napred i Bjanka uzdrhta. Sada je stajao suviše blizu nje i nije mogla reći da se oseća baš najprijatnije. - E, mislim da tako neće biti... Možda je i za vas vreme da naučite kako postoje ljudi koji znaju nešto više od vas. Ja sam čuo da ste vi jedna talentovana mlada žena. Samo, ne dozvolite da vam sujeta stane na put i tako uništi sve što ste postigli. Bjanka ga je posmatrala sa nevericom. Nije se pomerila ni za milimetar kada joj je on stavio ruke na ramena. - Znate li da ste veoma lepi? - promrmljao je neočekivano. - Mislim da bismo se mnogo bolje složili, ako biste pristali da srušimo neke barijere. Ona ljutito odmahnu glavom. - Zar ne vidite da ste preterali? Čak sam pokušala da budem ljubazna, zar ne? Međutim, ne vredi. Zato ću odmah potražiti profesora i obavestiti ga da sa vama ne želim da radim. Rekavši to, okrenula se i pošla niz stepenice. Međutim, nije napravila ni tri koraka, a svetio se ponovo ugasilo. Stisnula je usne i zaustavila se. - Ostanite tu gde ste! - čula je njegov glas. - Neću! - promrmljala je prkosno i produžila dole, niz stepenice. Prvih nekoliko je prešla sasvim dobro, a onda joj se zavrtelo u glavi. Već sledećeg časa se saplela i poletela unazad. U poslednjem trenu je osetila kako je neko hvata za pulover i povlači prema sebi. - Na vreme... opet! - dobacio je.
~6~
- Baš vam hvala! - odvratila je zvanično. - Ali, sada mi je sasvim dobro i možete me pustiti! - Nema potrebe - kazao je mirno. - Samo se oslonite na mene. - Ni u ludilu! Čovek je snažno povukao prema sebi i za trenutak su stajali tako, telo uz telo. Njegov glas joj je odjeknuo uz samo uho. - Da li se uvek tako ponašate prema muškarcima koji vam se nađu na putu? Bjanka nije odgovorila na pitanje, već se potpuno koncentrisala da se odmakne što dalje od njega. Međutim, dodir tog tela bio je suviše snažan i uzbuđujući, čak i u ovom trenutku, kada je bila toliko besna. Nije ni čudo što je toliko samouveren, zaključila je. Verovatno zna kako njegovo prisustvo deluje na žene... U podnožje stepenica stigli su u istom času kada se svetio upalilo. Bjanka je energičnim pokretom sklonila njegovu ruku. - Kladim se da ćete mi se sada zahvaliti? - dobacio je podrugljivo. Ćutke ga je odmerila. - Prvo ću da potražim profesora - kazala je mirno. - Hoćete da vam pomognem, Bjanka? Glasno je uzdahnula. - Mislim da bi za vas bilo najbolje da sada odete, gospodine Gejlene. Želela bih nasamo da razgovaram sa... - Gejlene? - prekinuo je, dok mu se na licu ogledala zbunjenost. - Pa... nemam nameru da vas oslovljavam po imenu kao i vi mene... Gejlene - odbrusila je. - Ja se zovem Dejvid Lester. - Ma nemojte? - odvratila je zajedljivo. - Da li vam to ime pomaže da prodate više klavira? - Klavira? - ponovio je uz osmeh. - Mislim da nije vreme za šale, Gejlene! - dobacila je ljutito. Čovek odmahnu glavom. - Draga moja, ja bih makar zbog vas voleo da je to šala. Ali, mogu vam reći da sam sasvim ozbiljan. Gle, evo nekoga ko će to i potvrditi! Rukom je pokazao prema levoj strani sale odakle se približavala niska figura sedokosog profesora Larija Erharta. - Zar Gejlen nije došao?- upitao je simpatični profesor i ljubazno klimnuo glavom. - O, drago mi je što vas vidim! - obratio se plavokosom čoveku i onda kratko odmerio Bjanku. - Upoznali ste se? - Jesmo. ~7~
- Oh, dobro. Žao mi je što sam malo zakasnio. Imah smo nekih problema na fakultetu, a onda je nestalo svetla. U svakom slučaju, drago mi je što je sve proteklo u redu, jer ćete vas dvoje narednih meseci sarađivati i... - Ne bi se baš moglo reći da je tako - prekinula ga je Bjanka odlučno. - Ovaj čovek... - Kao što ste čuli, ovaj čovek je Dejvid Lester - dobaci profesor Erhart uz osmeh. - On je kompozitor i dirigent koji će sledeći semestar provesti na našem Konzervatorijumu. Da znate, planirali smo nekoliko horskih koncerata i to baš u ovoj dvorani. Akustika je savršena i nadam se da ćemo biti uspešni. Bjanka je osetila kako je čovek netremice posmatra, očigledno uživajući u zbunjenosti koja joj se mogla videti na licu. Zatim se osmehnuo i prilično zajedljivo dodao: - Zaista mi je drago što smo se upoznali. Ona je za trenutak zatvorila oči. Ipak, smogla je snage da podigne pogled. - A ja sam mislila da se radi o Gejlenu, dojučerašnjem prodavcu klavira... *** Penjanje uz stepenice prema horskoj loži učinilo joj se duže od milje. Samo neko lud kao ja mogao je da izađe iz stana po ovakvom vremenu da bi se sastao sa prodavcem klavira. Oh, i onda da napravim takvu grešku! Još uvek nije mogla da se povrati od šoka. Od svih ljudi na ovom svetu, da pogrešim baš kod Dejvida Lestera... Ne, tako nešto joj se nikada ranije nije desilo. Da li je ikada načinila takvu katastrofalnu grešku? Kao student muzike i to veoma siromašan student, veoma rano je shvatila da greške mogu da budu fatalne. Svaka greška vezana za školovanje mogla je da rezultira gubitkom stipendije, što bi za nju značilo momentalni prekid studija. A ako pogreši u ličnom životu... Oh, šta ja to pričam, prekorela je samu sebe. Kakvom ličnom životu? U okolnostima u kojima je ona živela, svaki lični život bi bio greška. Jednoga dana će, možda, moći i da dozvoli sebi taj luksuz kao što je zbližavanje sa nekim muškarcem. Naravno, to za sada nije dolazilo u obzir. Ali, zbog čega joj, odjednom, padaju na pamet muškarci? A u ovom času i sam Dejvid Lester... I zbog čega ga nije upitala za ime pre nego što je počela razgovor? Valjda zato što je od početka smatrala da on mora biti taj prokleti Gejlen. A možda se sve dogodilo zbog šoka koji je doživela kada joj se on obratio u tami... Ušla je u ložu i za trenutak zastala kod ograde. Profesor Erhart i Dejvid Lester stajali su nasred hola i razgovarali. Uzdahnula je i prišla malom spinetu smeštenom u samom uglu. Sela je na ~8~
stolicu i počela polako da prebira po dirkama. Međutim, osećala je da joj ne ide... Izgledalo je kao da je potpuno izgubila moć koncentracije... Umesto da se usredsredi na klavijaturu pred sobom, osećala se kao da je uhvaćena u neku mašinu koja ju je vrtela u krug. Grešila je i konačno shvatila da će joj biti najbolje da se danas ostavi sviranja. Ljutito je ustala sa stolice i pomislila da bi bilo najbolje da krene kući. Dole, u sali, vladala je savršena tišina. Na drugom kraju su se otvorila i zatvorila neka vrata, podsećajući je da ipak nije sama. Međutim, bila je sigurna da na putu do izlaza neće morati ni sa kim da se sretne. Okrenula se i pošla, a onda shvatila da joj je neko preprečio put. Podigla je glavu i pred sobom ugledala Dejvida Lestera. - Čuo sam vas malopre kako svirate - kazao je. - Ne treba da izvodite Mendelsona, ako niste spremni za njega. Stojeći u senci, netremice ga je posmatrala, pitajući se šta li je to uradila da zasluži dan kao što je ovaj. - Slušah ste me, gospodine Lester? - upitala je pokušavajući da deluje opušteno. - Koliko dugo? - Dovoljno da čujem sve greške koje ste napravih. Imam utisak da niste bili sasvim koncentrisani. - U pravu ste - odvratila je iskreno. - Danas očigledno nije moj dan. Ipak, da sam znala da slušate, verovatno bih se više potrudila. Prišao joj je bliže. - Nemojte sada o tome. Mislim da za sve ima vremena. Nego, vidim da ste spremni da pođete. Ako nemate ništa protiv, ja bih vas ispratio. Bjanka je samo krenula, a on ju je bez reči pratio kroz celu dvoranu. U foajeu je zastala. - Zaista mi je žao, gospodine Lestere - kazala je tiho. - Još uvek mi nije jasno kako sam mogla onako da pogrešim. Ali, mora da me smatrate budalom... - Nikako, draga moja. Ličili ste mi na šarmantno dete koje se trudi da bude odraslo. To je sve. - Ja nisam dete, gospodine Lestere. Imam pune dvadeset i tri godine i uskoro ću završiti konzervatorijum. Jedva primetno se nasmešio. - Da, to sada i ja znam. Vi, naravno, niste dete. Bjanka je videla kakvim pogledom je odmerava i odjednom pocrvenela do ušiju. - Gospodine Lestere... - Molim vas, zovite me Dejvid - prekinuo je. - Mislim da se već dovoljno znamo i da možemo da izostavimo te formalnosti. ~9~
Neodlučno je slegla ramenima. - Pa... ne znam da li bih se osećala sasvim prijatno. Ne smatram da je normalno da se student obraća profesoru na takav način. Nije odgovorio.Samo je sačekao da se obuče i otvorio joj velika masivna vrata. Tek kada je izašla na ulicu, Bjanka je shvatila da je u svom uzbuđenju potpuno zaboravila kakva mećava besni napolju. - Oh, bože! - glasno je uzdahnula. - Kakva noć za šetnju! - U pravu ste, vreme je zaista strašno - dodao je. - Moja kola su tu, iza ugla. Dozvolite mi da vas odvedem kući. Ako ništa drugo, to bi mi bila prilika da vam se izvinim - dodao je Lester prihvatajući je za ruku, dok je silazila zaleđenim stepenicama. Čim je stala na trotoar, udaljila se korak dalje i pokušala da se nasmeši. - Sasvim mi je dobro, hvala - kazala je. - Otići ću kući pešice. To mi neće biti prvi put - dodala je, mahnula mu rukom i pošla. Međutim, on je požurio za njom. - Bjanka, stanite! - povikao je stigavši je u dva-tri koraka. - Ja sam poreklom sa juga i kao takav, ne mogu da ostavim damu u neprilici. Vama je potreban prevoz, a moja kola su tu, iza ugla. Zar ne mislite da bi bilo bolje da vas odvezem, nego da se bespotrebno smrzavate? Tek tada je Bjanka prvi put primetila njegov južnjački akcenat. Okrenula se tako da joj vetar ne duva u lice i odvratila. - Gospodine Lestere, i ja sam takođe sa juga, da znate. Kao što vi govorite o svojim nazorima, da vam kažem nešto i o mojim - svaka južnjačka devojka zna da ne može da prihvati društvo muškarca sa kojim se ne oseća bezbedno. I zato, ako nemate ništa protiv, sada bih želela da vas pozdravim. Okrenula se i pošla napred onoliko brzo, koliko joj je to zaleđeni trotoar dozvoljavao. Ipak, Dejvid Lester je bio brži. - Moram priznati da vas donekle razumem. Ali, ako se bojite muškaraca u tolikoj meri, onda svakako ne biste smeli ni da budete sami sa profesorom u sali. Ljutito se okrenula i taman zaustila nešto da kaže kada je osetila da joj se izmiče tlo pod nogama. Sve oko nje se zavrtelo, ali je i ovoga puta Dejvid reagovao na vreme. Njegova ruka je zgrabila oko struka i zadržala da ne padne. - Ako baš nećete da vas odvezem kući, bar mi dozvolite da vas zagrejem dobacio je i odlučno je privukao uz sebe. Onda je obgrlio i drugom rukom, a zatim su im se usne dotakle. Bjanka je bila toliko zbunjena da joj se u jednom trenutku učinilo da je izgubila svest. Ipak, on se udaljio pre nego što je uspela da se snađe i odgurne ga od sebe. ~ 10 ~
- Sledeći put imajte na umu da muškarci vole kada im se na poljubac uzvrati - kazao je uz smešak. - Pored toga, mislim da taj izraz uvređene nevinosti nikako ne pristaje devojci vašeg uzrasta. - A ni takvo ponašanje jednom džentlmenu s juga - odvratila je ljutito. - Kavaljerstvo ipak nije sasvim izumrlo, draga moja - rekao je, a zatim uzeo rukavice i pružio joj. - Onda uzmite bar ovo, gospođice. Pritom ih joj je stavio u ruke pre nego što se pribrala, a onda se okrenuo i odlučnim korakom pošao na drugu stranu. Nekoliko trenutaka je mirno stajala na trotoaru i posmatrala ga kako odlazi. Bila je zbunjena kao nikada do tada. Ali, hladnoća je učinila svoje i ona se iznenađeno prenula. Odlučnim korakom je pošla prema stanu, još uvek osećajući u sebi snažnu vatru. Ponovo je pomislila na poljubac, nasmešila se i požurila, pošto je mećava postajala sve jača. Činilo joj se da put do kuće nikada nije prešla tako brzo, bez obzira na nevreme koje je besnelo. Kada je stigla do ulaza, ipak je odahnula sa olakšanjem. Pogledala je pahulje koje su „sipale” s neba i zapitala se kada će sve stati... Kuća u kojoj je delila stan sa drugom studentkinjom konzervatorijuma, nalazila se u bloku zgrada sagrađenih početkom ovog veka. Nekada su to bile porodične kuće pripadnika srednjeg staleža koji je posle velike krize prilično osiromašio. Zgradama je već odavno bilo potrebno kompletno renoviranje, ali njihovi vlasnici nisu imah sredstava za to. Bjanka je izvadila ključ i oslušnula. Iz stana je dopirala muzika. Sasvim lepo je čula klarinet, što je značilo da njena cimerka vežba. Brzo je otključala vrata i ušla, a zatim malo zastala u predsoblju... Pokucala je na vrata druge sobe i s osmehom dobacila: - Čini mi se da postaješ sve bolja, Besi. - Hej, Bjanka, ti si? Izvini, toliko sam se zanela da te nisam čula kada si ušla! Bože, pa ti si potpuno prekrivena snegom! Bjanka je skinula šešir i pogledala se u ogledalo. Kosa joj je bila prekrivena belim pahuljama, obrazi crveni, dok su joj oči blistale. - Što se tebe tiče, treba da je svaki dan mećava - dobacila je Besi. - Zaista se ne sećam kada si tako lepo izgledala, draga moja! Ali, bolje stresi taj sneg u predsoblju. Kada se presvučeš, skuvaću ti kafu. Vidim da nisi imala prilike da bilo šta kupiš u piljarnici... Bjanka se tek tada setila paketa koje je ostavila u plakaru. Slegnula je ramenima, nadajući da nikome neće smetati do sutra. Stresla je sneg sa odeće, izula se i požurila da se presvuče. Pritom je ostavila Dejvidove rukavice pored sebe, nadajući se da će se uskoro osušiti. Zatim se u sobi pojavila Besi, noseći u rukama poslužavnik sa sendvičima i kafom.
~ 11 ~
- Bila sam gladna, pa te nisam čekala. Malopre je bio Piter i zajedno smo spremili sendviče - objašnjavala je Besi. - Ali, mogla bih da se zakunem da se danas nešto sa tobom dogodilo. Nećeš da mi pričaš? Bjanka je srknula kafu i slegla ramenima. - Ne bi mi poverovala kada bih ti ispričala, draga. Ali, sada mi je dovoljno to što sam kod kuće, tako da ne želim da mislim ni na šta drugo. Kako sa tobom stoje stvari? - Kao i obično. Vežbala sam toliko da mi se u jednom času učinilo da se pretvaram u klarinet. Piter je samo svratio, jer ima neke probe. A i vreme je tako očajno da čovek ne želi ni da proviri iz kuće. - Da, da, neko bi trebalo da snimi film o „interesantnom” životu studenata konzervatorijuma - odvratila je Bjanka. Plavokosa Besi se nasmeja. - Tačno tako. Mogh bi da ga nazovu „Prokletstvo konzervatorijuma”, zar ne? Nego, draga moja, znaš li šta sam danas čula? - Šta? Da cela naša generacija dobija mesto u Metropohten operi? - Oh, Bjanka, budi ozbiljna! - Ozbiljna? Otkud sada to? Pa ti mi stalno prigovaraš da sam suviše ozbiljna, klarinetistkinjo! Besi pomalo uvređeno napući usne. - Pa, ako te ne interesuje da... - De, de, Besi, nemoj da si nakraj srca. Evo, sva sam se pretvorila u uvo... U svakom slučaju, potrebno mi je nešto kako bih zaboravila današnje popodne. Devojka glasno uzdahnu i odmeri Bjanku sa osmehom. - E, draga moja... iz Vašingtona nam je došao poseban profesor koji će sa nama ostati ceo poslednji semestar. Danas su svi pričah samo o njemu... Bjanka oseti kako joj se magli pred očima. - U pitanju je Dejvid Lester - nastavila je njena drugarica lagano. Naravno, sigurno si već čula za njega? Poznat je kompozitor, cenjen i popularan i van muzičkih krugova. Međutim, najvažnije je to što je visok, plavokos i... pa, strašno dobro izgleda! Čula sam da je iza sebe ostavio mnoga slomljena srca. Zamisli, ostaće kod nas čitav semestar! - Da li je ostalo nešto od sinoćne pite, Besi? - Bjanka, ti si zaista nemoguća! - povikala je njena drugarica. Najprivlačniji tip od svih profesora za koje znam dolazi na naš konzervatorijum, a ti misliš samo na svoj stomak! Ta vest bi trebala da ti stimuliše neki drugi deo tela... dušu, mislim - nasmejala se. Ona je tiho uzdahnula, a onda ustala i pošla u kuhinju. Besi ju je pratila u stopu i pričala.
~ 12 ~
- Sve devojke na fakultetu jedva čekaju sutrašnji dan, draga. Biće priređen koncert na kome će on svirati svoje kompozicije. Bjanka se okrete. - Da li je on zaista takav osvajač žena? - upitala je, trudeći se da joj glas zvuči nezainteresovano. - Možda je u pitanju samo vešta reklama? Besi je stajala na pragu i posmatrala kako njena drugarica pere sudove. - Osećam li ja to tračak radoznalosti, draga? Možda je taj tajanstveni čovek ipak uspeo da probudi tvoju romantičnu prirodu? - Nije to u pitanju. I sama znaš da o profesorima uvek kruže raznorazne glasine... - Ne znam da li su baš glasine, ali čula sam da je imao avanturu sa Šeril Hini, pevačicom koja je studirala kod nas. Posle toga je bila na redu čelistkinja iz Filharmonije, pa onda... - Nećeš valjda da mi kažeš da je osvojio i ceo ženski hor vašingtonske opere? Besi se nasmeja. - Baš sam to htela da ti kažem, draga. Vratile su se u dnevnu sobu. Besi slučajno baci pogled na fotelju i podiže glavu. - Kakve su ti ovo rukavice, draga? - upitala je. - Pozajmica od nekog iz sale. - Da li i one imaju veze sa interesantnim poslepodnevom? - dodala je sumnjičavo. - Samo delimično - odgovorila je Bjanka i iskreno se nasmejala, ugledavši izraz razočarenja na drugaricinom licu. Hm... na svetu nisu postojale dve osobe koje su se razlikovale toliko koliko ona i Besi. Međutim, upravo je ta različitost karaktera bila presudna za njihovo prijateljstvo koje je trajalo gotovo od prvog dana studija. U stvari, Besi je bila jedina prava prijateljica koju je Bjanka imala. U svetu Mensfild konzervatorijuma, gde je rivalstvo bilo iznad svega, istinski prijatelj ih prijateljica bih su prava retkost. Zato je Bjanka sa nežnošću odmerila svoju cimerku. - Ti znaš koliko si mi draga i koliko te poštujem, Besi? Zato ti obećavam da ćeš biti prva kojoj ću ispričati ako se nešto dogodi. A sada imam drugog posla. Treba da pripremim materijal za muzički kviz. - Sutra nema nikakvog kviza - odvrati Besi sumnjičavo. - A ni predavanja nisu počela. - Onda je vreme za krevet. - Tek je osam sati. - Moram da operem kosu... - Idi dođavola, Bjanka! ~ 13 ~
*** Sunčevi zraci su se „provukli” kroz razmaknute zavese, tako da se Bjanka probudila ranije nego što je planirala. Ustala je, pogledala kroz prozor, a onda se osmehnula. Sunce usred zime! U poslednje vreme skoro je zaboravila da je i to moguće. A danas je bio prvi dan njenog završnog semestra. Kako je samo teško radila da bi sve to postigla! Bila je to prava borba, ali, na sreću, sada je skoro sve bilo okončano. Još samo nekoliko meseci i imaće ono za čim je toliko žudela. Dok se lagano oblačila, razmišljala je o svemu što je očekivalo tog dana... Kako li će pogledati u oči onom čoveku? Šta da mu kaže ili učini? Doduše, pomislila je, sigurno postoji bar neki način da izbegne susret s njim. Međutim, sada, kao za inat, nije mogla da se seti nijednog. - Kladim se da ćeš biti u grupi kod Dejvida Lestera - rekla joj je Besi za vreme doručka. - Ovde će raditi prvenstveno sa vokalistima. - Pa, naravno, on uglavnom i komponuje vokalnu muziku. - Ah, znači da si ipak čula za njega? Bjanka je nastavila da maže hleb puterom od kikirikija. - A ko nije čuo za njega? - upitala je slegnuvši ramenima. - Naravno, oni detalji koje si mi sinoć saopštila bili su mi sasvim nepoznati. - Pa... mislim da to nije ništa loše - nasmejala se Besi. - Možda je lakše raditi sa takvim čovekom. Sada mi je iskreno žao što ne umem da pevam. Bjanka odmahnu rukom. - Ja jesam vokalista, ali i sama znaš koliko imamo obaveza. Osim toga, nije mi jasno kako će sve to da izgleda - dodala je i počela da priča o vremenu samo da bi promenila temu i zaboravila na Dejvida Lestera. Završila je doručak, na brzinu se spremila i pošla. Uprkos hladnoći i snežnom pokrivaču, dan je bio svetao i sunčan. Kada je ušla u hodnik zgrade, dočekala je čitava „zbirka ” različitih zvukova. Prošla je hodnikom i lagano zakucala na jedna vrata sa leve strane. - Uđite, ako baš morate. Polako je otvorila vrata i osmehnula se doktoru Dekeru. - Ako imate posla, doći ću kasnije. - Za tebe sam uvek slobodan, draga moja. Uđi samo - ljubazno je dodao profesor sa naočarima na vrh nosa. - Da U si spremna za finalni semestar? - Nadam se da je tako. Praznike sam provela vežbajući one delove koje ste mi vi odredili. Kada diplomiram... oh, već sanjam o Njujorku i radu u tom fascinantnom gradu! - Lepo je što si uvek imala volje i ambicije - odvrati profesor uz osmeh. Sanjaš o uspehu i to je divna stvar. Jer, snovi su nam potrebni kao piće i hrana. ~ 14 ~
Oni nas drže i daju nam nadu. Što se mene tiče, siguran sam da ćeš postići sve što želiš... naravno, sve u svoje vreme. Stidljivo se osmehnula. - Da, ali sada treba da nastavim sa radom. Zato bih vas molila da se dogovorimo o terminima. Stari profesor je odmeri sa simpatijama. - Šta bi rekla kada bih ti ponudio nešto vrednije od još dva semestra provedena na konzervatorijumu? Bjanka se zbuni. Nikako nije mogla da protumači taj zagonetni pogled. -Ja... bojim se da ne shvatam. A šta bi to moglo da bude? Profesor je ustao i prišao zidu na kome je visila uramljena slika. - Vidiš li ovu fotografiju? - upitao je. - To je Šeril Hini, moja bivša studentkinja. Nismo se videli godinama, ali često razgovaramo telefonom. Često mi ponavlja kako ju je školovanje ovde pripremilo na sve, ali ne i na jednu veoma bitnu stvar - kontakt sa stvarnim svetom. Kao što znaš, ipak je uspela da se izbori. U stvari, sjajno se probila. I sama znaš da je jedna od najboljih u svom poslu. Bjanka se setila šta joj je Besi rekla o Šeril Hini i u sebi se zapitala nije li njen odnos sa Dejvidom Lesterom doprineo tom uspehu. - Imate li nameru da me još tokom poslednjeg semestra pošaljete u svet, profesore Deker? - nasmešila se. - Možda u Vašington? - To još ne mogu, draga moja, ali ću učiniti nešto isto tako dobro. Sredio sam da imaš posebne časove sa našim „gostujućim” profesorom, Lesterom. Izraz na Bjankinom licu odavao je krajnju nevericu i zbunjenost. - Zaista...? - uspela je da izusti. Profesor se nasmeja. - Kao što već znaš, naš fakultet ima sreću da će ovde boraviti bar nekoliko meseci. Međutim, pošto ima veoma malo slobodnog vremena, radiće nasamo samo sa dva ili tri studenta... Dakle, morao sam svojski da se potrudim, pošto je svaki profesor želeo da isto to obezbedi za najboljeg studenta iz svoje grupe. Međutim, Lester je, pre svega, želeo da radi sa onima koji studiraju pevanje i komponovanje. I eto... ti si odabrana među vokalistima. Ona je i dalje netremice zurila u jednu tačku. Kada je progovorila, glas joj nije bio jači od šapata. - Ja... stvarno sam zbunjena. - Znao sam da ćeš biti. - Ali... zar ne postoji način da se sve to izmeni? - Ne brini, Bjanka, sve je sređeno. Niko više ne može da izmeni dogovoreni raspored - odvratio je profesor koji je očigledno pogrešno razumeo.
~ 15 ~
Ona uzdahnu i laganim koracima priđe klaviru. Nekoliko trenutaka je posmatrala glatku drvenu površinu, a onda podigla glavu. - Ne znam kako to da protumačim... - promucala je zbunjeno. - Samo... Znate... ja ne mogu da prihvatim tu ponudu - uspela je da izgovori. Na njegovom licu videlo se zaprepašćenje. - Šta to sada treba da znači? Oh, naravno da ćeš je prihvatiti... Uostalom, ja sam tvoj profesor i treba da se složiš sa mojim savetima i sugestijama. Nije valjda da misliš kako nisi dovoljno dobra za to? - Ne zato, profesore... ja... - Zašto? - pomalo nervozno ju je prekinuo sedokosi Deker. - Mislim da ti lažna skromnost nikako ne priliči. Bjanka! Ti si zaslužila ovako nešto i red je da prihvatiš priliku i iskoristiš je dok možeš. Ne zaboravu da ti Dejvid Lester može dati mnogo više... Osim toga, imaš priliku da radiš sa jednim izuzetno talentovanim kompozitorom. I sama znaš da tako nešto može da bude od neprocenjive vrednosti. - Ali, ja to ne želim. - Zašto? - ponovio je profesor zaprepašćeno, dok mu se u glasu osećala nervoza. U tom času, Bjanka je shvatila da je otišla predaleko. Međutim, pomisao da će danima morati da sedi pored nadmenog Lestera, bacila ju je u paniku. - Ja... ne dopada mi se to što sam čula o njemu. Ovaj... pričali su mi da je veliki... veliki ženskaroš. Izvinite... U stvari, najviše bih volela da ostanem ovde i radim sa vama. - Bjanka, Bjanka... - zavrteo je glavom namršteni starčić. - Ponašaš se prilično detinjasto. Profesor Lester ima u Vašingtonu profesionalne veze koje se samo mogu poželeti... Osim toga, radi se o velikom muzičaru. Pruža ti se prilika da izvučeš jedinstvenu korist iz svega toga, zar ne shvataš? Ali, Bjanka je bila uporna. - Ja ne želim njegovu pomoć - ponovila je, sama sebi se čudeći što je tako ćudljiva. On je strogo odmeri. - Ja sam već sve uredio i moraćeš da postupiš kako ti kažem. Dozvoli da primetim da sam ti ja mentor i da imam pravo da procenjujem šta je dobro za tvoje školovanje, a šta ne. Uostalom, ti si još uvek studentkinja ovog konzervatorijuma. Nisi položila sve ispite, zar ne? Da li sam bio jasan? - Bojim se da jeste - odvratila je Bjanka kiselo se osmehujući. Pritom je kratko klimnula glavom, znajući da više ne može da se odupire već donetoj odluci. Uostalom, znala je da su njena obra zloženja lažna i neiskrena i pretposta vila je da su to drugi osetili. ~ 16 ~
*** Prostrana sala za koncerte bila je u mraku i Bjanka je jedva uspela da pronađe slobodno sedište. Taman kada se osvrnula oko sebe u želji da potraži nekog poznatog, zavesa je počela da se diže. Već sledećeg trenutka, Dejvid Lester je stajao na sceni i smešio se studentima. Bjanka je bila srećna što je tama krije od njegovog pogleda, ali i zadovoljna što ima priliku da ga dobro i pažljivo osmotri. Na njeno čuđenje, na sceni je izgledao još privlačnije i ona nehotice uzdahnu. Bio je visok, snažan, plavokos i plavook, s osmehom koji „ruši sve pred sobom”. A ona je trebalo dosta vremena da provede u njegovoj blizini. Još jednom je uzdahnula, nastojeći da razmišlja prvenstveno o svojoj karijeri. U stvari, bio je to koncert koji je Lester priredio da bi se upoznao sa budućim studentima. Prvo je svirao svoje najranije klavirske kompozicije, zatim one koje je komponovao nešto kasnije i koje su svi poznavali - da bi završio sa najnovijim delima. Bio je to, u stvari, kompletan pregled njegovog stvaralačkog rada. Naravno, studenti su sa velikim zanimanjem pratili njegovo izvođenje. Osim toga, mladi ljudi kojima je muzika predstavljala i budući poziv, mogli su lako da uoče kako se jedan, sada već zreo umetnik, razvijao po etapama. Mada je koncert potrajao gotovo tri sata, niko se nije vrpoljio, bio umoran, niti primetio da je proteklo toliko vremena. Kada se svetio konačno upalilo, začuo se snažan aplauz, a nekoliko profesora popelo se na pozornicu želeći da čestita Lesteru i rukuje se s njim. Bjanka je požurila prema izlaznim vratima, ali nije mogla tek tako da se probije. Pritisnuta masom sa svih strana, mogla je da čuje brojne zadivljene komentare. Studenti muzike, koji su uvek bili spremni da kritički analiziraju neko delo, ovoga puta su bili sasvim osvojeni. Spontano su izražavah oduševljenje koje, na kraju krajeva, ni ona nije mogla da sakrije. Najzad se našla u holu i neodlučno zastala. Razmišljala je u stvari, na koju stranu da krene. Da li da svrati u vežbaonicu i još malo radi ili požuri kući i razmisli kako će se „uklopiti” sa svojim novim profesorom? Zamislila se, a u stvarnost ju je vratio glas profesora Dekera. - Bjanka, dođi ovamo! - pozvao je. - Želim da te predstavim... U opštoj gužvi nije mogla odmah da razabere odakle glas dolazi. I baš kada se okrenula prema prozoru, osetila je ruku na ramenima. - Bjanka - obratio joj se profesor Deker pored koga je stajala jedna plavokosa prilika. Oh, ne, pomislila je... A taman sam htela da se izvučem... - Mislio sam da si nas videla - dodade profesor nameštajući naočare. Hoću da ti predstavim Dejvida Lestera.
~ 17 ~
- Zdravo, Bjanka! - preduhitrio je Lester i uz osmeh joj pružio ruku. - Po onome što sam čuo od svog starijeg kolege, vi ste jedna sposobna mlada dama. U stvari, profesor Deker kaže da nikada ranije nije imao studenta koji je takav perfekcionista. Ona se u međuvremenu već pribrala. - Drago mi je, gospodine Lestere - odvratila je prihvatajući njegovu ruku. Hoću da kažem da sam zaista uživala u vašem koncertu. Kada sam povremeno zatvarala oči, imala sam utisak da sam na nekom drugom svetu. Dejvid ju je odmerio od glave do pete. - Nema sumnje da vas muzika opčinjava, zar ne? Čujem da ćemo se družiti na časovima? Naravno, tu će biti i ostalih stvari - kada to bude potrebno, provodićemo vreme u studiju, a vi ćete mi pomagati u pripremama za koncerte i probe. Uveravam vas da ćete od te saradnje imati dosta koristi. Shvativši da je posebno naglasio poslednju rečenicu, Bjanka zbunjeno zatrepta. - Gospodine Lestere, ja zaista mislim... - počela je, ali je odmah zatim „uhvatila” ljutiti Dekerov pogled. - Da, biće mi drago - brzo je dodala i tako se spretno izvukla. Profesor je pogledao na sat. - Ako si spreman, možemo poći na sastanak, Lestere. A ti, Bjanka, vidi kada je moj mladi kolega sutra slobodan! - Naravno, naravno - odvratila je i okrenula se prema Lesteru. - Dakle, profesore... On je odmahnuo rukom i blago je prekinuo. - Odmah da vam kažem da me zovete Dejvid, Bjanka. Radićemo pod... specijalnim okolnostima i mislim da sebi možemo dozvoliti manje konvencionalnosti. Ako vam odgovara, čekam vas u studiju sutra u devet. - Naravno da mi odgovara - složila se Bjanka. Lester se okrenuo i požurio za profesorom Dekerom. Dok su se studenti gurali za njim, ona je stajala kao skamenjena i nepomično zurila u njegova leđa. *** Doručak sledećeg jutra predstavljao je pravi užas. Dvopek je bio prepečen, a jogurt se pokvario. Besi je imala temperaturu i bila prehlađena, dok je Bjanka bila slomljena i osećala se potpuno iscrpljeno. Činilo joj se kao da celu noć nije spavala. Ipak, nekako su završile sa jelom i Bjanka poče da sklanja posuđe. Besi se nakašlja i kritički je odmeri. ~ 18 ~
- Šta se to događa, draga? Izgledaš nervozno kao mlada pred prvu bračnu noć - bockala je. Ona slegnu ramenima. - Pa... danas imam prvi čas kod novog profesora, tako da... - Novog profesora? - prekinu je Besi nestrpljivo. - Ništa mi nisi rekla o tome. A sa kojim profesorom radiš? - Sa Dejvidom Lesterom. Njena drugarica se zakašlja. - Sa... Lesterom? - iznenađeno ponovi kada se pribrala. - I ćutala si o tome? Prosto ne mogu da verujem! - Nisam smatrala da je to nešto naročito važno - kazala je, unapred znajući da joj Besi neće verovati. Pošto je drugarica ćutala i nekoliko puta u neverici odmahnula glavom, ona dodade: - U redu, u redu... nadala sam se da neću morati sa njim da vežbam uzdahnula je. - Međutim, nisam mogla da smislim bilo koji izgovor koji bi me toga oslobodio. Besi se nakašlja i obrisa čelo maramicom. - Očigledno je da se ovde dešava nešto što ja nisam u stanju da razumem dodala je zbunjeno. - Oh, bože, svaka studentkinja na konzervatorijumu dala bi sve što ima samo da može da mu bude đak bar tri dana! A ti...? Ne razumem. Ponašaš se kao da te vode na električnu stolicu... Da li misliš da znaš više od njega? - Ne, nije stvar u tome... - pokuša Bjanka da se izvuče. - Jednostavno se osećam... kao da mi neko drugi određuje sudbinu. Kao da nisam svoj gospodar. - Bože, koliko ti preteruješ! - prekorno joj je dobacila Besi. - Ako želiš moje mišljenje, reći ću ti da ti je potrebno malo više samokritičnosti, draga. Oh, nikada nisam videla nekoga ko je tako siguran u sebe, zadovoljan i ubeđen da mu niko nije potreban. - Nemoj tako, Besi. Pričamo o studijama, a ne o životu. - U svakom slučaju... - Odmah se vrati u krevet, draga - prekinula je svaku dalju diskusiju. - Ne izgledaš baš najbolje, to da znaš. A ja sada moram da idem - dodala je obukavši kaput i na brzinu dohvativši knjige. Gurnula je Dejvidove rukavice u džep i otvorila vrata. - Želiš li nešto sa fakulteta? - povikala je polazeći. - Samo odgovore na neka pitanja - dobacila je Besi iz kreveta. Napolju je bilo veoma hladno. Sunce koje je, uprkos snegu, juče onako lepo sijalo, sada se nije moglo ni nazreti. Međutim, Bjanka nije mnogo osećala ~ 19 ~
tu hladnoću. Bila je toliko napeta i uzbuđena zbog predstojećeg događaja, da je u trenu prešla rastojanje od svog stana do fakulteta. Kada je ušla u ogromnu staru zgradu, za trenutak je zastala. Još uvek je osećala neodoljivu želju da se okrene i vrati nazad, mada je znala da to ne sme da učini. Lagano se popela uz stepenice i sa uzdahom zastala pred vratima na kojima je sijala pločica od mesinga sa njegovim imenom. - Dobro jutro, gospodine Lestere - rekla je ulazeći. Dejvid se okrenuo. Na licu mu je lebdeo jedva primetan osmeh, a oči su gledale radoznalo i prijateljski. Na sebi je imao pantalone od mekog štofa i vuneni džemper nešto svetlije boje. Tako obučen izgledao je još bolje i privlačnije nego u elegantnom odelu. Bjanka je primorala sebe da mu uzvrati osmeh, ali to joj je slabo pošlo za rukom. - Drago mi je što ste tačni - kazao je učtivo. - Sa većinom studenata to nikako nije slučaj. Došli ste tačno u minut, što zaista mnogo govori o vama dodao je. - Drago mi je što ste stekli prve pozitivne utiske - odvratila je, trudeći se da joj glas zvuči što zvaničnije. - Evo, vraćam vam rukavice koje ste mi pozajmili. - Zagrejale su vas? - Naravno. Mnogo su mi pomogle. Nasmejao se. - Odlično! Lep način da se počne radni dan! Profesor Deker mi je rekao da ste odlični, ali vam je kao i svakom studentu, preko potrebno iskustvo. Nadam se da ću moći da se pobrinem za to. Bjanka se očajnički trudila da zadrži mir i ne pocrveni. Mirno je prišla klaviru na kome se nalazila hrpa notnih svezaka. Odnekud se čula violina. - Ovde je uvek veoma živo, zar ne? Klimnula je glavom. - Da, studenti svuda neprekidno vežbaju. Osim toga, zgrada je dosta stara i mnoge učionice nisu prilagođene za sviranje. Međutim, mi smo već naučili i možemo da se isključimo... Ali, možda će vama smetati... - Ništa se ne brinite - kazao je. - Nisam baš tako probirljiv. Osim toga, kada počnem da sviram, zaboravim na sve ostalo - dodao je prilazeći. Nekoliko sledećih trenutaka pažljivo ju je posmatrao i ona oseti kako crveni. Zašto to radi? Znala je da u suknji i džemperu sasvim pristojno izgleda, ali... ona se nikada nije oblačila sa namerom da se nekome dopadne. Uostalom, odeću je kupovala uglavnom na rasprodajama i nije mogla da se pohvali da prati neke modne trendove. - Koliko vam je godina? - Dvadeset i tri pune... - Da, da... sećam se da ste to već pomenuli. Samo... dvadeset tri... Nešto ste stariji od vaših kolega studenata? Propustili se koju godinu? Bjanka klimnu glavom. ~ 20 ~
- Dobila sam stipendiju kada sam završila srednju školu, ali to nije bilo dovoljno za sve troškove na konzervatorijumu kakav je ovaj. Zato sam dve godine radila dok nisam sakupila dovoljno novca... - Pretpostavljam da nije bilo lako - odvratio je Dejvid ozbiljno. Međutim, u svakom slučaju dodao je mnogo veselije - pretpostavljam da ćemo lepo sarađivati. Ja, inače, nemam običaj da predajem i takve pozive sam prihvatio samo nekoliko puta. Što se pojedinačnog rada tiče, mislim da bi jedna prijateljska atmosfera pomogla oboma u zajedničkom radu. Bjanka odahnu sa olakšanjem. - Uverena sam da ste u pravu. On se osmehnu. - Naravno da sam u pravu i drago mi je što više nemate onaj preplašen izraz lica, gospođice. Da li je za to bilo razloga? Zbunila se. - Nije, ali... Pa... to sve što sam čula o vama - promucala je i tek onda shvatila da je još više „zabrljala”. On prelete pogledom preko njenog lepog lica, zelenih očiju i kose boje bakra. Zatim joj stavi ruke na ramena. - Nikada nisam imao običaj da bilo šta imam sa studentkinjama, niti sa koleginicama sa kojima radim - kazao je tiho. - Te stvari što ste čuli o meni... ne biste trebali da ih uzimate ozbiljno. S druge strane, ne mogu da kažem da sam ravnodušan kada vas pogledam, to nikako... Bjanka je bila zaprepašćena takvom otvorenošću. Bilo joj je izuzetno teško da sačuva unutrašnji mir i istovremeno se bori protiv čudnog osećaja neke slatke jeze koja joj je strujala niz leđa kada bi se našla u njegovoj blizini. Konačno je odvratila: - Slušajte, ja se ne snalazim u svemu ovome - mucala je. - Sigurno ste svesni činjenice da će mnoge žene pokušati da vas osvoje i zato... ne treba da gubite vreme sa mnom - dodala je i odlučnim pokretom skinula njegove ruke sa svojih ramena. - Veoma ste energični. - Naravno - odvratila je prkosno zabacivši glavu. - Odmah vam mogu reći da nisam „pala u nesvest” kada sam čula da ste ovde gostujući profesor. Možda ste navikli da devojke uzdišu za vama, ali ja sam uglavnom zrelija od svojih vršnjakinja, tako da... očekujem da naš odnos bude strogo profesionalan. Iako se trudila da deluje energično, izgleda da ga nije ubedila. - Mogao sam da se kladim da ćete baš to reći - kazao je jednostavno. Međutim, Bjanka nije želela da obraća pažnju na ovu njegovu upadicu. Odlučila je da bude ozbiljna i jasna, čak pomalo stroga... Da bi zaboravila da joj kolena klecaju, a srce se penje u grlo, odlučno je nastavila: ~ 21 ~
-Vi ste poznat i svuda cenjen muzičar. Ako se oboje potrudimo, ubeđena sam da će vreme provedeno sa vama za mene mnogo značiti u profesionalnom smislu. I nikako ne želim da se dogodi nešto, neka... - za trenutak je zastala i ugrizla se za jezik. - Avantura? - dopunio je direktno i bez imalo okolišenja. - Hm... recimo... Jer to bi mi samo otežavalo da se koncentrišem na ono što treba da naučim od vas - dodala je i neodlučno zastala ugledavši kako se on smeši. - Ništa ne brinite, Bjanka. Posao i privatni život nikada ne mešam, mada ne mogu poreći da ima mnogo drugih stvari kojima bih vas rado naučio. Ako smem da kažem svoje mišljenje, bez obzira na položaj i zvanje koje trenutno imam... pa, izgleda da nas dvoje imamo puno zajedničkih osobina. - Nisam baš sigurna - odvratila je Bjanka tiho. - A ja sam opet ubeđen da oboje od života želimo isto. Uostalom, posao ne treba da ometaju neke druge stvari. Razumete li? Bjanka jedva primetno klimnu glavom. Za sada je sve bilo dobro... sve dok se on bude držao podalje... Naime, osećala je da se sa njom nešto čudno dešava kad god bi joj prišao ili je dotakao. To je već počinjalo da je plaši, ali istovremeno i ljuti. - Dobro, de, dosta priče - rekao je sa osmehom. - Treba da počnemo, gospođice Bjanka. Izvolite, da vas čujem kako pevate! Odjednom joj se učinilo kao da joj je pao kamen sa srca. - Naravno - kratko je uzvratila i odahnula sa olakšanjem. Tu je već bila na „svom terenu” i nije imala čega da se plaši. Čim je uzela svoju notnu svesku, izgledalo je kao da se našla na nekom drugom mestu, u potpuno drugom vremenu. Sada je bila važna samo muzika i ona joj se prepustila. To je bila ta moć talenta, sposobnost transformacije koju je nosila u sebi. Osećala je muziku svom svojom dušom i potpuno joj se predavala. Dok je pevala, za nju nije postojalo ništa drugo. Tek kada je poslednji zvuk utihnuo, okrenula se i pogledala Dejvida. A onda se zbunila shvativši da je pesmom izrazila svoju dušu i stavila je ovom čoveku na dlan. Ujedan mah joj je bilo neprijatno, jer je i ovako već znao previše o njoj. U studiju je vladala tišina. Dejvid joj je lagano prišao. Posmatrajući ga, ona oseti izuzetnu slabost u nogama i brzo se nasloni na klavir. Odjednom ju je uhvatila panika - činilo joj se da joj ceo život zavisi od onoga šta je on imao da joj kaže. Pitala se zbog čega joj je to toliko važno... - Čuo sam da ste dobri - obratio joj se on najzad. - Ali... niko me nije pripremio na toliki talenat. Moram priznati da je vaš dar zaista veličanstven. Arija koju ste pevali izgledala je tako... pa, kao da ste kroz nju živeli. Profesor ~ 22 ~
Deker je bio u pravu - bio bi pravi greh ne razviti takav talenat do maksimuma. Bjanka je bila zadovoljna, ali... ipak je osetila neki neobičan prizvuk u njegovom glasu. Zbog toga je bila pomalo razočarana, mada ni sama nije mogla da objasni zašto. Po načinu na koji je govorio, osećala je da je iskren i zaista impresioniran njenim sposobnostima, ali... - Ipak... nešto nije u redu, zar ne? - prisilila je sebe da upita. - Ne... ne, ništa! Možda to i jeste problem. - Bojim se da ne znam šta ste time hteli da kažete, Dejvide. Odjednom joj je bilo sasvim normalno da ga oslovi imenom. Međutim, ta mala intimnost izgleda da je ostala neprimećena. - Ne znam da li biste razumeli - odvratio je oklevajući. - Osim toga, to nije stvar zbog koje bi trebalo da budete zabrinuti. Recimo da nisam očekivao da ću se naći pred jednim takvim talentom. To jednostavno menja neke stvari. - Kakve stvari? Samo je klimnuo glavom i pogledao na sat. Zatim je lagano prišao radnom stolu. - Mislim da ću morati da razmislim o načinu na koji ću raditi sa vama. Napraviću plan kako da vam najbolje pomognem - dodao je i za tren zaćutao. - Zašto ne biste došli sutra, kako bismo počeli sa ozbiljnim radom? - dodao je. - Puno vam hvala što ste došli i tako lepo pevali, gospođice. Zaista sam impresioniran. Bjanka je shvatila da treba da ode. Promrmljala je nešto što je ličilo na pozdrav, uzela kaput i brzo napustila studio. Kada je zatvorila vrata, pokušala je da „vrati film” i objasni sebi zbog čega je bila tako nesigurna, uzbuđena i ranjiva. Iako se trudila, ipak nije pronašla pravo objašnjenje. Pošto je imala pred sobom još skoro čitav dan, rešila je da ode u malu salu i vežba klasične arije koje joj je preporučio profesor Deker. Iako je u vežbaonici bila sama, to joj nije mnogo pomoglo. Nikako nije uspevala da se koncentriše na ono što je radila. Neprestano je mislila na Dejvida Lestera. Posle izvesnog vremena, odustala je od pevanja arija i potražila note sa napohtanskim pesmama. Upravo je počela da se zagreva, kada su se vrata otvorila i na ulazu se pojavila lepa, crnokosa devojka, duge kose i očiju tamnih kao noć. Oštrim pogledom je odmerila i obratila joj se hladnim, bezbojnim glasom. - Zdravo, Bjanka - kazala je. - Čula sam te spolja kako vežbaš. - Zdravo, Selest - odvratila je Bjanka trudeći se da ne pokaže svoje nezadovoljstvo i nervozu. - Imam dosta toga da uradim. ~ 23 ~
Selest Džolson je ušla unutra i ležerno se spustila na stolicu. - Ti si uvek tako zaposlena - kazala je. - Još nikada nisam videla nekoga ko toliko radi. Kao da i danju i noću misliš samo na muziku. - To i jeste tačno, Selest - kazala je mirno, pomislivši istog trenutka na priče po kuloarima koje govore o tome kako Selest provodi svoje dane... i noći. Bila je javna tajna” da ta devojka menja ljubavnike kao bluze, ali... i to je neka sposobnost, zaključila je. Za to vreme, koleginica ju je pažljivo odmeravala od glave do pete. - Znaš, moguće je da se čovek sav preda poslu i da zaboravi na druge stvari u životu. Hm... izgledaš umorno... kao da baš nisi brinula o sebi. Bjanka uzdahnu. Zaista je osećala umor, ali to nije bilo zbog muzike. Ako je htela da bude iskrena prema sebi, morala je da prizna da nije dobro spavala još od prvog susreta sa Lesterom u mračnoj sali. - Hvala što se brineš o meni - rekla je trudeći se da zvuči ljubazno. - Ali, da li postoji još neki razlog zbog kog si navratila? - Pa... u stvari - Selest se pravila kao da zeva, ali to je više podsećalo na protezanje mačke koja se sprema na odlučujući skok. - Pronose se glasovi da si baš ti počela da radiš sa Dejvidom Lesterom. Doduše, znaš i sama šta ja mislim o glasinama. Ne verujem im, pa sam zato došla da te pitam u čemu je stvar. - Da, istina je, Selest - odvratila je Bjanka mirno. - Postoji li još nešto što bi želela da znaš? Devojka se namršti. - Oho, znači tako! Da mi je znati koje si samo veze morala da potegneš? Na fakultetu ima četiri stotine studenata i samo ste ti i onaj debeli flautista dobili takvu izuzetnu priliku! Hm, može li se znati šta si morala da uradiš da ti pripadne tolika čast? Bjanka se nasmeši. - Jako mi je žao, draga moja Selest. A da li si ti želela da radiš sa gospodinom Lesterom? Kladim se da si to i mogla da dobiješ, samo da si nekoga obavestila da ozbiljno nameravaš da se baviš pevanjem. - Hm, mislim da sam to mogla da ostvarim, samo da sam lično rekla Dejvidu. Znaš... on i ja smo stari prijatelji. - Stvarno? - Prošlog leta smo bih zajedno na muzičkom festivalu u Kanadi. - To je lepo. - Znaš li da uopšte nisi njegov tip? Bjanka prkosno podiže glavu. - Nije mi potrebno da budem njegov tip da bih napredovala na vežbama. Selest je ustala i krenula prema vratima.
~ 24 ~
- Nisam baš iznenađena što su se glasine pokazale istinitim - kazala je pakosno. - Znam kako dobro stojiš sa matorim Dekerom. Izgleda da ti uspeva da ga nagovoriš da učini sve što želiš. Ah, sluša te kao kuče! Pitam se samo zašto? - dodala je i značajno se osmehnula. - Ah, da! - nastavila je u istom tonu. - Zanima me da li Dejvid Lester postupa sa tobom na isti način? I iz istih razloga? Rekavši to, okrenula se i izašla zalupivši vratima. Bjanka glasno uzdahnu. Nije verovala da čak i Selest može da bude toliko ljubomorna. Što se vređanja tiče, znala je da je u tome pravi majstor. Međutim, dosad sa njom nije imala problema. Zašto baš sada? Baš šteta, pomislila je. Selest je divan sopran. Mogla bi da ima sjajnu karijeru samo kada bi malo više radila... Uostalom, ovaj svet je prostran i ima dovoljno mesta za sve. Zašto baš muzičari moraju da budu toliko ljubomorni jedni na druge, pitala se. Nije znala da li da nastavi sa vežbanjem, jer joj se raspoloženje potpuno pokvarilo. Nekoliko trenutaka se premišljala, a onda ipak odlučila da nastavi. Njena gvozdena volja je pobedila i minut-dva kasnije, nastavila je da peva. *** - Još jednom! - pljesnula je Bjanka rukama obraćajući se dečijem horu. - Još jednom otpevajte taj poslednji stav i puštam vas! Deni! Kako misliš da pevaš sa tom žvakaćom gumom u ustima? Molim te da je odmah izbaciš! Samo je uzdahnula kada je dečačić izvadio žvakaću gumu iz usta i zalepio je na naslon stolice ispred sebe. Konačno joj je uspelo da ih smiri i natera da ponove celu stvar. Posle završene probe, stajala je naslonjena na prozor i pomalo rezignirano posmatrala decu koja su se igrala u dvorištu. Namerno ih je pustila da odahnu i sa nestrpljenjem očekivala roditelje koji su svaki čas trebah da stignu po njih. Zamišljeno ih je posmatrala osećajući kako je sve više obuzima umor. Onaj Gejlen, prodavac klavira, najzad se pojavio, radio sa njom na dve probe, a onda se izgubio bez traga. Bila je ubeđena da je shvatio da ne može da radi sa toliko dece, ali nije želela ništa da govori profesoru Erhartu. Kada je i poslednje dete otišlo, vratila se u salu i umorno spustila na klupu. Bila je iscrpljena, pošto u poslednje vreme gotovo da i nije imala odmora. Naime, njen rad sa Lesterom od koga je toliko strepela odvijao se bez ikakvih problema. U profesionalnom smislu, sve je bilo besprekorno, a već posle nekoliko časova, počela je da upoznaje neke njegove talente kojih ranije nije bila svesna. To je doprinelo da počne da ga ceni na sasvim poseban način. Umorno je uzdahnula i prišla velikim orguljama. Sela je na klupu i počela lagano da prebira po klavijaturi, znalački izvlačeći tihe, duboke tonove. ~ 25 ~
Odjednom je iza sebe začula poznati glas. - Nisam znao da svirate orgulje. Uplašeno se okrenula i ugledala Dejvida Lestera koji je stajao na svega nekoliko koraka iza nje. - Oh, zaista ste me prepali! - kazala je iskreno. - Nisam vas očekivala na ovom mestu. A što se orgulja tiče... ja, u stvari, nisam svirala... Ćutke je prišao i seo na klupu pored nje. - Čuo sam vas kako svirate. Zato, bez lažne skromnosti, molim. Bjanka oseti kako je ponovo obuzima onaj stari, slatki osećaj koji bi se javljao uvek kada bi joj se on suviše približio. - I ne pokušavam da budem skromna - kazala je. - Ja zaista ne sviram orgulje. Ako ste primetili, nisam čak ni koristila pedale. I samo prebiranje po klavijaturi mi je dovoljno, jer naprosto, uživam u zvucima tog instrumenta. - Hajde, svirajte malo. Ja ću raditi pedalama umesto vas. Čim je dodirnula prve dirke, opustila se i nastavila. Dejvid je pokretao pedale i s vremena na vreme joj pokazivao kako treba da koristi neku od klavijatura. Kako su minuti prolazili, sricala je sve više samopouzdanja i svirala sve slobodnije. Ali, kada je stigla do komplikovanijeg dela, na brzinu je improvizovala finale i uspešno se „izvukla”. - Bilo je odlično! - uskliknula je zadovoljno. Okrenula se i tek tada shvatila koliko su im lica blizu. Toliko blizu da je mogla da vidi sjajne iskrice u tim zagonetnim modrim očima. Onda je nesvesno zatvorila oči, a on je dotakao njene usne svojima. - U pravu si - kazao je tiho. Bjanka je konačno je otvorila oči i pogledala ga. - Oh, i sama sam iznenađena kako mi je krenulo... - Ne bi trebalo da budeš iznenađena - odvratio je i nežno je pomilovao po kosi. Trudila se da joj se u glasu ne oseti uzbuđenje. - Da, ali ste ime zato „maltretirali” ceo mesec, profesore. Zaista nisam očekivala poljubac. - Zar sam bio toliko strašan? - upitao je uz osmeh. - Bio si pravi gonič robova. Hm... čak sam počela da se pitam da li ja to plaćam kaznu za neki neznani greh. Prsti su mu lagano klizili niz njen vrat. Zatim joj je nežno dotakao bradu i podigao glavu naviše. - A ja sam se borio sa onim što osećam prema tebi - kazao je. - Mislim da si odlično radio svoj posao, Dejvide - nasmešila se. Ovoga puta ju je poljubio sa više strasti, ali se odmakao čim je nazreo senku tuge u njenim očima. - Tuga? Da li sam dobro video? Je li rad sa mnom kriv za to? - upitao je i dotakao joj lice prstom. ~ 26 ~
Ona ćutke klimnu glavom. Osećala je kako joj srce luđački udara i plašila se da on to ne primeti. - Da, da... samo... ja ne bih smela da se žalim. Naučila sam mnogo toga. - Ali ne sve - odvratio je i ponovo joj se približio. - A pošto si tako naporno radila, gotovo sam siguran da nisi imala vremena za odmor. - Odmor? - ponovila je. - To je reč za koju sam zaboravila da postoji. - Zaista? A šta radiš da bi se zabavila i odmorila? - I te reči su mi potpuno nepoznate. Oh, nemam vremena za malo bolji odmor, a kamoli za zabavu. Nju sam izbacila iz svoga života i tako će biti sve dok se okolnosti sasvim ne promene. Dejvid ju je zamišljeno posmatrao. - Kada si poslednji put pojela pristojan obrok? Bjanka se priseti svih onih obroka koje je pojela na brzinu i zaista... nikako nije mogla da se seti kada je poslednji put natenane ručala ili večerala. Naravno, njeno oklevanje bilo je suviše rečito, tako da nije morala ništa ni da kaže. - Pa, to je stvarno neozbiljno od tebe! - čula je njegov zabrinuti glas. - Da li razmišljaš kuda to vodi? - Pokušavam da prođem kroz jedan ozbiljan semestar - odvratila je ne dižući pogled. - Dajem sve od sebe, umorna sam i... ove tvoje lekcije mi zaista nisu potrebne. Ionako ih svakodnevno slušam. Pokušala je da se odmakne malo dalje i ustane, ali ju je on čvrsto uhvatio za ruku. - Samo polakao... - počeo je nežno. - Izledaš kao da ćeš svakog trenutka briznuti u plač, samo da znaš! Premorena si i na ivici histerije. - Upravo sam na ivici toga da ti kažem šta da uradiš sa svojim savetima. Veselo se nasmejao. - Ali, vidi se da imaš duha. To je više nego dobar znak. I odmah da ti kažem, imam nameru da učinim i nešto više od pukog deljenja saveta. Večeras te vodim na večeru. Odmahnula je rukom. - Bolje mi kupi bočicu sa vitaminima. Jednostavnije je i iziskuje znatno manje troškove. - Da li si čula da je u pitanju večera? I veruj mi, potrudiću se da pojedeš sve do poslednje mrvice. Budi spremna u sedam sati. - A nije ti palo na pamet da imam možda nekih drugih obaveza? - A zar tebi nije palo na pamet da te ja već dobro poznajem i da ne verujem u to? - odvratio je uz osmeh.
~ 27 ~
Naravno, u pravu je, pomislila je Bjanka. Izuzetno je oštrouman i sve primećuje... Samo, nadam se da neće shvatiti kako mi je i šta stvarno osećam... Nadam se da je tako, inače... *** Kasno tog poslepodneva, Bjanka je ušla u hol konzervatorijuma. Tamo, pored desnog zida, stajala je Selest okružena gomilom udvarača. Mirno je pošla prema stepenicama nadajući se da će ostati neprimećena, ali Selestinom pogledu izgleda da ništa nije moglo da promakne. - Bjanka, čekaj, želim da razgovaram sa tobom! - povikala je Selest i požurila za njom. Tada je zastala i okrenula se. - Reci - promrmljala je, ne naročito ljubazno. - Šta mogu da učinim za tebe? Selest je energično zabacila kosu unazad i zauzela stav koji je govorio da je spremna za borbu. - Hoću da porazgovaramo o takmičenju za solo ulogu na horskom koncertu čiji je autor Dejvid Lester. Mislim da si trebala da me obavestiš o tome! - dodala je ljutito. Bjanka iznenađeno podiže obrve. - Molim? Uopšte ne znam o čemu govoriš. Kakva je to solo uloga? Selest joj dade znak da pođu uz stepenice kako bi se odmakle od grupe mladića sa kojima je ona do maločas stajala. Kada su stigle do prvog sprata, Selest zastade. - Čula sam da, pored ostalog, Lester komponuje pesmu za sopran i da će ona biti prvi put izvedena na tom koncertu. Zato će biti organizovano takmičenje za solo ulogu... Zaista mi je teško da poverujem da o tome ništa ne znaš - dodala je crnokosa devojka posmatrajući Bjankino iznenađeno lice. - Ali... zaista nemam pojma - odvratila je ona iskreno. - A sada ćeš morati da me izviniš, jer imam mnogo posla. Khmnula je glavom u znak pozdrava i lagano krenula napred. Međutim, Selest je pošla za njom. - Samo još jedan časak, Bjanka! - dobacila je. Iako joj je bilo dosta Selest, Bjanka ponovo zastade. - Mislim da ti je jasno da nemam mnogo vremena. Znaš i sama da su popodnevni termini strogo određeni i zato ne želim više da ćaskam u hodniku. - Verujem da žuriš, da, da... Nego, nameravaš li da vežbaš za to takmičenje? Možda ti je već poznato šta će se pevati? Bjanka glasno uzdahnu.
~ 28 ~
- Već sam ti rekla da nemam pojma o čemu govoriš. Ali, ako te ta stvar toliko interesuje, zašto sama ne pitaš Dejvida? Tako ćeš dobiti informacije iz prve ruke. Selest se zlobno isceri. - Pa, draga moja... Nema svaka od nas tako direktne kontakte sa Dejvidom kao ti. Izgleda da taj lepotan ima vremena samo za tebe, a ne i za ostale... Sigurno si veoma dobro informisana, zar ne? Zašto mi onda sama ne ispričaš sve što znaš o tom takmičenju? Sada je na nju bio red da se podsmehne. - Baš me iznenađuješ, Selest. Pošto si mi i sama rekla da ste ti i Dejvid dobri prijatelji, smatrala sam da sva obaveštenja možeš da dobiješ direktno od njega. Bjanka je osećala da se sve teže kontroliše i da se u glasu primećuje ljutnja kombinovana sa nestrpljenjem. To je značilo da neće još dugo moći da ostane mirna. Ali, Selest joj je uzvratila istom merom. - Očigledno je da on od tebe dobija sve što mu je potrebno, draga moja dobacila je prelazeći u otvoren napad. - Kladim se da će mi se obratiti čim bude shvatio šta sve gubi dok je sa tobom. U međuvremenu, želim da saznam sve o tom takmičenju. - Sada već počinješ da vređaš, Selest - odvratila je Bjanka hladno. Uostalom, više neću da gubim vreme sa tobom. Ako te nešto interesuje, stani ispred vrata i prisluškuj. Možda ćeš tako čuti nešto što te zanima. Rekavši to, energično se okrenula i pošla prema vežbaonici. Crnokosa Selest ju je neko vreme posmatrala i činilo se kao da razmišlja da li da krene za njom. Ipak, nije se odlučila na tako nešto. *** Kada se, konačno, našla sama u vežbaonici, Bjanka je sela za klavir ali ga nije otvorila. Razmišljala je o svom razgovoru sa Selest i o onome što je čula. Znači, biće organizovano takmičenje! A Dejvid će pobednika častiti nastupom na koncertu! Znala je da to nije mala stvar. Jer, svako izvođenje Dejvidovih dela na sceni privući će ljude iz različitih krajeva zemlje. Na taj način, solistima će se pružiti prilika da kontaktiraju sa najvećim muzičkim stručnjacima i kritičarima. Zato i nije bilo čudno što je Selest tako besna, jer ništa nije znala o svemu tome. Međutim, i ona je bila u nedoumici, pitajući se zbog čega joj Dejvid ništa nije rekao. Rukom je lagano pomilovala obraz, baš na mestu gde su je jutros milovali Dejvidovi prsti. Hm... nešto čudno se događalo sa njom... Nervoza koju je je ~ 29 ~
osećala prilikom prvih susreta sa Dejvidom lagano je prerasla u iskrenu i nedvosmislenu želju. Instinktivno je osećala da bi ljubavna veza sa njim bila pun pogodak. Dejvid Lester je, bez ikakvog preterivanja, bio čovek koga je svaka žena mogla samo da poželi. Iako ga je sanjala i stalno mislila o njemu, bilo joj je jasno da bi za takvog čoveka bila samo kratka avantura. Rekao joj je da mu se dopada, ali... Prekinula je da razmišlja o tome, ljuta na samu sebe što na tako nešto troši vreme. Pa zar da postane jedna od mnogih? Ne, to je poslednje što bi poželela samoj sebi, bez obzira koliko muškarac bio šarmantan i privlačan... Slegla je ramenima i odsvirala nekoliko akorda. Zapevala je, ali joj je glas bio slabašan, bez one uobičajene energije. Uzbuđenje je jednostavno uzelo svoj danak. Bilo je krajnje vreme da se sredi. Ako žeh da ostane budna tokom predstojeće večere sa Dejvidom, onda će biti najbolje da ode kući i malo odspava. Pokušala je da se seti kada je poslednji put sebi mogla da dozvoli takav luksuz kakav je spavanje posle podne. Možda bi to ipak bilo najbolje, pomislila je. *** Sada je stajala pred ogledalom. Sve je bilo gotovo. Ostalo joj je još da sredi kosu. Spustila je glavu napred i elastičnom trakom skupila svoje guste kovrdže. Sada je izgledala sasvim drugačije, nekako zrelije i elegantnije. Bila je zadovoljna, jer je smatrala da joj je baš to potrebno. Zvono na ulaznim vratima se oglasilo i Bjanka se nasmeja pri pomisli kako će se Besi iznenaditi kada na vratima ugleda Dejvida Lestera. Naravno, nije joj rekla ništa unapred, pošto je znala da bi je zasula kišom pitanja. - Bjanka! - začula je uzbuđeni glas. - Evo me! - odvratila je i još jednom se pogledala u ogledalo. Zadovoljno je klimnula glavom i baš tada Besi je sva zajapurena uletela usobu. - Znaš li ko je stigao? - upitala je, a onda vragolasto zažmirila. - Pa, da, naravno da znaš. Samo, nije mi jasno zbog čega si bila tako tajanstvena dodala je napućivši usne. Stegla ju je za ruku i nasmešila se. - Pričaću ti o svemu, obećavam. Besi je netremice posmatrala, odmahujući glavom. - Igraš se vatrom, draga. Pazi se! Bjanka je prošla pored nje i provukla joj prste kroz kosu. - Prvi put u životu radim nešto uzbudljivo.
~ 30 ~
Nasmejale su se i požurile u dnevnu sobu. Tamo je stajao Dejvid i čekao je. Za trenutak je iznenađeno osmotrio, jer je bila potpuno drugačija u zelenoj haljini sa tamnocrvenom jaknom koja se slagala sa bojom njene bujne kose. - Ovo je zaista promena - kazao je sa divljenjem. - Hvala - odvratila je kratko - videći mu divljenje u očima. - Mogu li da ti ponudim piće? - Ne, hvala - odvratio je ljubazno. - Mislim da je bolje da pođemo. Jedva čekam da vidim kako će ti se svideti restoran koji sam odabrao. Napolju je bilo hladno. Vazduh je bio leden i Bjanka još čvršće priveza kaiš kaputa. Međutim, Dejvidova kola su bila blizu, tako da se brzo našla u njihovoj prijatnoj unutrašnjosti. Restoran je bio prilično daleko, ali Bjanki to nije smetalo. Iako su uglavnom ćutali, osećala se lepo i prijatno. Najzad su se zaustavili ispred zgrade sa fasadom od crvene cigle ispred koje se nalazio parking okružen zimzelenim drvećem. Dejvid je bio ljubazan, jer je prvo sam izašao iz kola, a onda joj otvorio vrata. Ćutke joj je ponudio ruku i krenuli su prema ulazu. - Nadam se da će ti se dopasti - kazao je dok su ostavljali odeću. - Znaš li gde smo? Bjanka se osvrte po prostranom holu. Zidovi su takođe bili od cigle ukrašeni starim oružjem i divnim fotografijama. Pretpostavila je da su negde iz Južne Amerike, ali nije bila sigurna. Restoran je takođe bio divno uređen, prepun nekog neobičnog puzavičastog rastinja koje je kao zavesa odvajalo stolove. U jednom uglu se nalazio klavir pored koga su stajali svirači i pripremali svoje instrumente. Bjanki se sve činilo veoma poznatim, mada nikada ranije tu nije bila. - Kako se zove ovo mesto? - upitala je dok su sedali za sto. - „Sirena”, poznati restoran sa morskim specijalitetima - odvratio je on sa osmehom. - Pre nekoliko dana si rekla da vohš te stvari... - Tačno - osmehnula se, pomalo iznenađena što je zapamtio njenu uzgrednu opasku koju je izrekla kada su pomenuli hranu. - Ha, izgleda da sa tobom čovek mora da bude veoma oprezan. Pamtiš i najmanju sitnicu, zar ne? A ja ne mogu ni da se setim kada smo pričah o tome! Za predjelo su poslužene sveže ostrige i Bjanka je zaista uživala. - Odavno nisam jela nešto tako izvanredno - kazala je iskreno. - U stvari, u poslednje vreme jedem samo žitarice, jogurt i puter od kikirikija. Dejvid se nasmeja. - Ne znam čime se hraniš, ali izvrsno izgledaš. Naravno, i sama znaš da ishrana ne sme da bude tako jednolična. Hm... ali ne znam baš da li je ta linija dobra za tvoj poziv. Iznenađeno ga je odmerila. ~ 31 ~
- Pa, zar ne vidiš da skoro sve operske zvezde imaju višak kilograma? dobacio je sa osmehom. - Nije to bez veze, znaš. Mnogo je bolja rezonanca. - Ja bih volela da prvo postanem zvezda - odvratila je u šali. - I prestani tako da me gledaš, Dejvide. Nisam bolesna i još uvek imam puno energije. U stvari, odavno sam sebe naučila da sam jedino sama odgovorna za sve što mi se događa. Dejvid Lester se uozbilji. - Dobro, to je tvoj stav i ja ga poštujem. Nego, hteo sam nešto da te pitam. Šta misliš da bi moglo da ti se dogodi, ako bi ti se neko suviše približio? Ona odmahnu glavom. - Ne bojim se da će mi se bilo šta dogoditi, Dejvide, pošto u mom životu jednostavno nema mesta za takve stvari. Ali... zašto uopšte razgovaramo o tome? Bolje da uživamo u večeri i prijatnoj muzici, zar ne? On je još uvek ispitivački posmatrao. - Očigledno je da menjaš temu, čim neko pokuša da ti se približi. Ali, dobro, prihvatiću tvoj predlog i uživaćemo u izvrsnoj večeri. - Meni je zaista lepo - odvratila je i za trenutak mu dodirnula ruku. Zatim je sledio zubatac u vinu, sa rakovima garniranim na poseban način. Uz to je bio serviran topao i hrskav francuski hleb koji se Bjanki strahovito dopao. Neusiljeno su ćaskah o svemu i svačemu, ali ipak najviše o Dejvidovom radu na konzervatorijumu. Bjanka je očekivala da će on nešto reći o predstojećem solističkom takmičenju za osvajanje uloge glavnog soliste na koncertu. Međutim, Dejvid tako nešto nije ni pomenuo i ona se dvoumila na koji način da ga pita, a da ne bude napadna. - Kuda si odlutala, Bjanka? - trgao ju je njegov glas iz misli. - Rekao sam nešto što nije u redu? Nasmešila se. - Ne, ne, ne postoji nikakav problem, veruj mi... U stvari, danas mi je jedna studentkinja rekla da komponuješ resital u kome će ti za glavnu ulogu biti neophodan sopran. I tako... baš sam se pitala zbog čega mi nisi rekao ništa o tome. - Imao sam nekoliko razloga - odvratio je on spremno. - Ali, prvo ti meni odgovori. Kada si saznala za to? - Danas posle podne, čim sam se vratila na konzervatorijum. A zašto? Zar je to tako važno? - Ne, nego sam hteo da znam da li je bilo pre ili posle moje ponude za večeru. Bjanka ljutito nabra obrve.
~ 32 ~
- Misliš da sam ovde da bih od tebe izvukla informacije? Oh, ne... Pitala sam te, jer sam izgleda ja jedina studentkinja pevanja na konzervatorijumu koja o tome ništa ne zna! Nije mi bilo ni na kraj pameti da bi mogao da pomisliš da te koristim... Dejvid se zavalio u stolicu i pažljivo je posmatrao. - Koristili su me mnogi koji su želeli da napreduju u karijeri - odvratio je zamišljeno. - Zbog toga se u meni stvorio neki otpor i uvek sam na oprezu kada su takve stvari u pitanju. A pogotovo ako se radi o nekome ko je tako talentovan kao ti... Zar to nije shvatljivo? *** Bjanka ga pogleda u oči i ponosno podiže glavu. - Pa, čuveni gospodine Lestere, htela bih da znaš jednu stvar - nisi mi potreban ni ti, niti bilo ko drugi da bih napredovala u karijeri! Znam da ću uspeti, jer puno radim i stoga mi nije neophodno da manipulišem ljudima. Izraz na Dejvidovom licu kao da je postao blaži, ali u glasu mu se još osećala oštrina. - Takvi ljudi ne postoje, draga moja. Svakome je potreban neko da mu pokaže prvi korak. Pa i tebi će koristiti ovo poznanstvo sa mnom, zar ne? Nemoj da se ljutiš, ali ja ne vidim razlog da ne budem iskren. Konačno, tako je to u životu i oboje smo toga svesni. Zašto bi u ovom slučaju nešto bilo drugačije? Mislim da je i tebi to poznato. Klimnula je glavom. - Naravno da jeste, ali ja to gledam na drugačiji način. Sve što sam radila u poslednje četiri godine, radila sam u svoju korist, želeći da postignem što bolje rezultate. Ali, hoću da znaš da bez obzira što imam prednost, jer pored redovnih časova radim i sa tobom, nikada ne bih pokušala to da zloupotrebim! Posmatrala je kako mu je izraz postajao sve blaži, da bu mu se na licu konačno pojavilo nešto kao osmeh. - Drago mi je što to čujem - kazao je. - Znaš, čoveku nije prijatno da nekome koristi kao stepenik na putu ka uspehu. Priznajem da imam dosta veza i uticaja u muzičkim krugovima, ali nikada ih ne bi upotrebio za nekoga ko to ne zaslužuje. Osoba mora da ima talenta, puno da radi i... Ali, nećemo sada o tome. Mislim da bismo mogli da popijemo kafu, zar ne? Bjanka je ćutke sedela i razmišljala o razgovoru. Osećala se pomalo uvređeno, pošto joj ruje bilo jasno zbog čega je baš njoj „očitao ovu lekciju”... Došlo joj je da odbrusi šta misli o svemu, ali se ipak uzdržala. Pokušala je da shvati složenu situaciju u kojoj se nalazio Dejvid Lester, odnosno, da ga
~ 33 ~
razume. Uostalom, po onome kako ga je malopre ispitivala, moglo se zaključiti da je želela da ga iskoristi... makar u najmanjoj mogućoj meri. Iz razmišljanja je prenuo Dejvidov glas. Tek kada je podigla glavu, videla je da stoji pored nje sa ispruženom rukom. - Da zaplešemo, makar dok ne stigne kafa - predložio je. Pružila mu je ruku i prepustila se ritmu poznate, lagane melodije. Nežno ju je uhvatio oko struka... Morala je da prizna da joj je strašno prijatno u njegovom zagrljaju, pa se nije opirala kada je osetila da je privlači sve bliže i bliže. Telom joj se razlila toplina i ponovo ju je obuzela prijatna, slatka drhtavica. Naslonila se na njegovo rame uveravajući sebe da se telom i dušom predaje muzici, a ne ovom uzbudljivom zagrljaju. - Moraću da zapamtim ovaj divan trenutak - prošaputao je on tiho i Bjanka oseti kako joj se za trenutak muti u glavi. - Šta to? - s mukom je prošaputala. - Da je najlakši put do tvog srca, ipak, muzika. Ona se trže, pomislivši kako se zanela. Što se Dejvida tiče, koliko god bile nežne, njegove reči su pokazivale da vlada situacijom. Baš tada je orkestar prestao da svira i ona sa olakšanjem odahnu. Pauza joj je bila i te kako potrebna. Uz kafu su se ponovo opustili i ona se nadala da će povesti miran, neobavezujući razgovor. Međutim, Dejvid ju je nekoliko minuta samo posmatrao. - Zaista nisi onakva ledena devojka kako sam u prvi mah ocenio. U tebi je pravi vulkan koji najlakše može da pokrene muzika... Sigurno znaš da si neobično lepa... Čudi me samo kako se do sada nisi vezala za nekog muškarca? - Mislim da je pitanje previše direktno - mirno je odvratila. - Uostalom, otkud znaš da nisam? On se nasmeja. - Po tebi se vidi, draga moja. Veruj mi da se tako nešto odmah prepoznaje. - I... onda? Šta se dešava? To izaziva tvoj instinkt lovca? - Ne. To izaziva samo moju radoznalost. Pomalo rezignirano je uzdahnula. - Ja sam pohađala školu internatskog tipa, a ti dobro znaš šta je to. Do svoje osamnaeste godine upoznala sam vrlo malo muškaraca. A posle toga sam imala previše posla da bih zaradila za studije. Kada sam se upisala, ponovo su me čekali sati vežbanja i rada... - Zaista? - Da, da... nisam imala vremena za nešto drugo, osim za muziku... - Hoćeš da kažeš da nisi imala vremena za ljubav? ~ 34 ~
- Shvati to kako želiš - odvratila je i odmahnula rukom. - Što se tebe tiče, odmah se primeti da imaš bogato iskustvo, zar ne? Ili možda grešim? - Ovaj... ne... - zbunio se za trenutak. - Zaista, ne mogu poreći da sam imao prilično doživljaja... te vrste. Ali, nikada ništa ozbiljno i nikada na duže vreme. U stvari, tek treba da sretnem ženu pored koje ću moći da se skrasim. Iskreno rečeno, ni ja baš nisam imao vremena za ozbiljnu vezu. - Onda sigurno znaš kako je to. Uhvatio je za ruku i zagledao joj se u oči. - Da, znam sasvim dobro. Ali, zato se ljudima u životu dešavaju i lepe stvari. Mislim da je naše poznanstvo jedna od njih. Nije stigla da mu odgovori, jer je orkestar ponovo zasvirao. - Hoćeš li da igramo? - upitao je. Odlučno je odmahnula glavom. - Ne, hvala ti. Veče je bilo fantastično, ali mislim da je vreme da krenemo kući. Sutra je radni dan. - U pravu si - složio se. - Međutim, ja mislim da za to postoji jedan drugačiji razlog. Pogledaj kroz prozor. Bjanka se okrenu i pogleda prema velikim staklenim vratima koja su vodila na terasu. Krupne kamene ploče bile su prekrivene debelim slojem snega, a guste pahuljice su i dalje padale... - Oh, kada je ovo počelo? Nisam imala pojma da ponovo veje! A danas je bilo tako mirno i već sam počela da sanjam o proleću... - Da, da, dan je bio prijatan, ali je predveče naglo zahladnelo. Zato se slažem sa tobom i mislim da je najbolje da odmah krenemo. Hm... moglo bi nam se dogoditi da ne stignemo kući i da noć provedemo u obližnjem motelu. Smesta je ustala, pošto joj se ovo poslednje nije ni najmanje dopalo. - Da, stvarno treba da pođemo - složila se kratko, uz jedva čujan uzdah se okrenuvši oko sebe. Izgledalo je kao da želi da zapamti svaki detalj ovog mesta na kome se nekoliko sati osećala tako prijatno. *** - Mrzim sneg - kazala je, dok su išli preko klizavog parkinga. - Nisam ga volela kao dete, ne podnosim ga ni sada i mislim da ću ga mrzeti do kraja života. Nakašljao se. - Koliko se sećam, bila je mećava i onog dana kada smo se upoznali. Jedva si čekala da kreneš kući... i to pešice. Kratko se nasmejala, pazeći da se ne oklizne. - Ne znam kako ćeš voziti po ovome. - Ništa se ne brini - odvratio je Dejvid ulazeći u auto. - Imam dosta iskustva u sličnim situacijama. ~ 35 ~
Polako su krenuli, ali nije bilo nimalo lako, jer se sneg ledio, a kolovozi bili strašno klizavi. Međutim, Dejvid je uspevao da održi pravac, mada su napredovali veoma lagano. - Kažeš da ne voliš sneg? - dobacio je želeći da joj na bilo koji način skrene misli na nešto drugo. - Nikako - odvratila je, spremno prihvatajući razgovor koji je bio zanimljiviji od posmatranja zaleđenog kolovoza. - Pošto su mi roditelji rano umrli, preselila sam se kod tetke u Minesotu. Prva zima koju sam tamo doživela bila je strahovito duga i hladna. Sneg je neprestano padao i činilo mi se da nikada neće prestati. Eto, od tada sam ga zamrzela... - Zar se nisi sankala i skijala? Pa, trebala si naučiti da uživaš u zimskim čarolijama. - Možda, ali... na to baš nisam mogla da utičem. Naime, moja tetka Ajda je smatrala da sam suviše slabog zdravlja i da ne smem dugo da se zadržavam napolju. Zato sam veći deo zime provodila u sobi i posmatrala drugu decu kako se sankaju, grudvaju ili prave sneška. Tako sam zamrzela zimu, snag i čitav taj kraj... - Mrzela si Minesotu ili ono što te je tamo odvelo? Bjanka slegnu ramenima. - Kao dete, nisam mnogo razmišljala o tome i mnoge stvari su mi bile tako... neobjašnjive. - A kasnije? - Pa, ostala je navika. I kada sam otišla u internat, nalazila sam brojne razloge da se tokom zime bavim nečim zbog čega bih morala da ostajem u sobi. I to je obično uspevalo. Tako sam mogla da zamišljam da se nalazim negde gde je uvek toplo i sneg nikada ne pada. Nervozno se nasmejala i pokrila usta rukom. Kola su malo kliznula, a onda nastavila sasvim normalno. - Mora da sam se zaista uplašila, čim toliko pričam - kazala je. - Ja volim da čujem kako sneg škripi pod točkovima kola - odvrati Dejvid tiho. - U stvari, volim da izazivam majku Prirodu - dodao je. - Ali, ako ikada budem želeo da saznam neku od tvojih tajni, znaću kako da postupim. Nije ga baš najbolje razumela, ali nije htela bilo šta da mu kaže. Polako su nastavili dalje... Neko vreme je sedela potpuno nepomično, a onda mu se primakla malo bliže. Odmah je osetila izvesno olakšanje i odahnula. Međutim, vejavica je bila sve jača, a temperatura je i dalje padala. Ulice su izgledale kao prekrivene staklom ispod paperjastog sloja novog snega. Kako su napredovali, automobil je sve jače klizio, tako da je Dejvid sve teže održavao kontrolu. U jednom trenutku je skoro udario u saobraćajni znak i Bjanka ga je čula kako je nešto promrmljao kroz zube. Konačno je prišao ivičnjaku i parkirao automobil. ~ 36 ~
- Izgleda da je majka Priroda ovoga puta pobedila - kazao je konačno. Sa olakšanjem je odahnula. - Bolje da ostanemo u kolima i sačekamo mašine za čišćenje snega - rekla je. - Pretpostavljam da će se ubrzo pojaviti. Dejvid odmahnu rukom. - Ne verujem. Neće krenuti dok sneg ne prestane da pada. - Šta onda da radimo? - upitala je zabrinuto. - U kolima će uskoro postati hladno. On se zagonetno osmehnu. - Očigledno sam nešto zaboravio da ti kažem. -Šta to? Uzdahnuo je i uspravio se. - Zakopčaj taj kaput i vidi imaš li rukavice. Ako nemaš, opet ću morati da ti ih pozajmim. Iznenađeno ga je pogledala. - Kuda to idemo? Miljama smo daleko od kuće - odvratila je tražeći u tašni rukavice, mada joj je bilo jasno da ih je zaboravila kod kuće. - Ali, nismo daleko od mog stana - objasnio je Dejvid. - Udaljen je svega nekoliko blokova. Otići ćemo tamo dok sneg ne prestane. Da li ti odgovara? Samo je slegla ramenima. Izbora zaista nije bilo. Dok su zaključavali kola i kretali niz ulicu, zasipale su ih velike snežne pahuljice. Bjanka je požalila što sa sobom nije ponela bar kaljače koje je mogla da ostavi u autu, dok su bili u restoranu. Ovako su joj se, u lakim večernjim cipelama, noge „zaledile” za nekoliko koraka. Pošto se kretala veoma teško, Dejvid ju je držao oko struka da ne bi pala. Kada su prošli prvi blok zgrada, noge više nije osećala. - Nadam se da znaš lek protiv promrzlina? - upitala je bledo se osmehnuvši. - Biće sve u redu, ne brini. Za nekoliko minuta smo kod kuće. Možeš li? Samo je klimnula glavom pokušavajući da ostane pribrana. Jer, bol u nogama bio je sve jači i jači. - I ti imaš večernje cipele - kazala je tiho. - Zar ti ne zebu noge? - Cipele jesu večernje, ali su duboke i mnogo deblje nego tvoje. Ti si se obula kao da ideš na bal, draga moja. Međutim, ne brini, već smo na ulazu. Ušli su u zgradu i ona je odahnula. Kada je Dejvid zatvorio vrata za sobom, bez reči se skljokala u najbližu fotelju. Već sledećeg trenutka, on je bio pored nje, skinuo joj je cipele i počeo snažno da joj masira stopala. - Osećaš li cirkulaciju? Da li je sada malo bolje? - Kao da su mi stopala u vatri. Ipak, pretpostavljam da je i to bolje nego ništa. ~ 37 ~
- Odmah skini i čarape, a ja ću sipati u kadu toplu vodu. Mislim da je to najbolje za zagrevanje stopala. Okrenuo se i nestao u kupatilu iz koga se ubrzo začulo šuštanje vode. Vratio se posle nekoliko trenutaka i dao joj znak da dođe. - Tako... sedi ovde na ivicu kade i ne vraćaj se dok ti noge ne dobiju normalnu temperaturu. Poslušaj me, jer promrzline nisu šala. Izašao je iz kupatila, ali se vratio već posle nekoliko minuta. U ruci je nosio posudu sa kafom i šolju. - I ovo će ti dobro doći - rekao je. - Ako to popijem, noćas uopšte neću moći da spavam - odvratila je, udišući sa uživanjem miris vrele kafe. Nasmejao se. - U redu. Onda ćemo morati da pronađemo drugi način kako da provedemo vreme. - Da igramo monopol? - upita šaljivo. - To bi bilo baš uzbudljivo. - Hm... ne verujem - procedio je vragolasto. - Ja sam na umu imao neke druge zanimacije. Bjanka je osetila kako joj se prsti polako zagrevaju. Jedan po jedan, vraćah su normalnu pokretljivost... - Evo, sada je mnogo bolje - kazala je tiho. - Hvala ti... Ipak, biću najsrećnija kada odem kući i presvučeni ovu mokru odeću. Tek tada ću se osećati bolje. Dejvid pokaza na prozorčić u desnom uglu. Pahuljice su i dalje padale nesmanjenom žestinom. - Izgleda da će proći dosta vremena pre nego što se vratiš kući. U međuvremenu ćeš se poslužiti odećom koja će ti sasvim odgovarati. Bjanka se trže kao oparena. Znači, on je u svom stanu imao i žensku odeću! Oh, bože, ko zna koliko je žena prodefilovalo ovim prostorijama. Međutim, to nije trebalo da je iznenađuje. Konačno, živi sam, nezavisan je i veoma lepo izgleda. Uprkos tome, ton joj je bio hladan i zvaničan. - Ne, hvala. Više bih volela da ne oblačim odeću koja pripada drugoj ženi. Ne želim da se neko ljuti na tebe zbog toga. On ju je nekoliko trenutaka posmatrao sa nerazumevanjem. Onda je shvatio šta je mislila i nasmejao se iz sveg glasa. - Govorim o svojoj odeći, draga moja! Imam jedne farmerke, košulju i džemper koji su mi mali i koje uopšte nisam oblačio. Siguran sam da će ti sasvim odgovarati. Bjanka je pocrvenela i promrmljala nešto nerazumljivo, a on je bez reči izašao i posle nekoliko trenutaka se vratio sa odećom. Pored džempera i pantalona, doneo je i toplu flanelsku košulju. ~ 38 ~
- Obuci ovo i ne prepiri se. Ne želim da navučeš prehladu i da ja budem kriv za to. Pomisli samo šta bi jedna upala grla značila za tvoj rad! Poslušala ga je bez reči i posle nekoliko minuta izašla iz kupatila u sasvim drugom izdanju. Sve joj je pristajalo kao saliveno i osećala se veoma prijatno. Stan u kome je Dejvid živeo bio je prostran, lepo namešten i funkcionalan. Sada joj je bilo bolje, pa je sve mogla na miru da razgleda. U uglu dnevne sobe primetila je klavir na čijem poklopcu se nalazila gomila svezaka sa notama. Pored listova, mirno je dremala mačka, ne hajući za to šta se dešava oko nje. - Hej, tebi je ovde baš lepo - prokomentarisala je Bjanka sa osmehom i nežno pogladila životinju. - Istražuješ? - začula je glas iza sebe i brzo se okrenula. I Dejvid je na sebi imao iste farmerice, kockastu flanelsku košulju i pulover. - Već sam počela da se pitam gde si se izgubio? - Vidim da si upoznala Karmen - odvratio je uz osmeh. - Divna je - odgovorila je Bjanka i dalje milujući životinju. - Izgleda da je veoma mirna. - Tačno, a klavir je mesto na kome najradije spava. Nego, hajde ovamo, priđi kaminu. Kao što vidiš, upalio sam vatru i mislim da ćeš se konačno ugrejati. Ćutke je prišla ogromnom kaminu u kome je privlačno pucketala vatra. Sela je na sofu sa mnoštvom jastučića, a Dejvid je pustio tihu, prijatnu muziku. - Vreme je za uživanje - promrmljao je i seo pored nje. - Hajde, nasloni se na mene. Tako ćeš se pre ugrejati. Sedeli su u tišini i ćutke posmatrali plamen. Dejvid je očigledno bio opušten i zadovoljan, dok je Bjanka bila zbunjena i nesigurna. Njegovo prisustvo uzburkalo je sva njena čula, uprkos tome što je pokušavala da ostane mirna i prirodna. Nije znala kako da nazove to čudno osećanje, ali... nije želela nikakve komplikacije. Zato je ovo neobjašnjivo stanje zbunjivalo i pomalo plašilo. Iako ništa nije rekla, Dejvid je osetio njenu nervozu. - U čemu je problem, Bjanka? Zašto si tako nervozna? Da li ti je još uvek hladno? Hajde, osmehni se, molim te! Izgledaš tako lepo kada se smeješ. Za trenutak je podigla glavu i pogledi su im se sreli. U njegovim očima prepoznala je iskrenu brigu i to ju je malo smirilo. - Bojim se da nisam u stanju da se smejem - odvratila je tiho. Sklopila je oči, a on se nagnuo i nežno je poljubio. Uhvatio ju je za ramena i okrenuo prema sebi. Pritisak njegovih usana postajao je sve jači i telo joj je obuzela ona prijatna, slatka drhtavica. Samo jednim delom svojih čula bila je svesna da joj Dejvid otkopčava košulju. ~ 39 ~
Osetila je njegovu toplu šaku na svom golom ramenu, a onda je ta prijatna, umirujuća ruka krenula naniže. Tog trenutka nekako nesvesno se zgrčila i pokušala da se uspravi. I on je reagovao u trenu i smesta odmakao ruku. - Zašto se plašiš? - prošaputao je tiho. - Pa, nemam nameru da ti učinim bilo šta nažao... - Bojim se da nisam spremna za ovo, Dejvide - odvratila je drhtavim glasom. - To ne bi bilo dobro ni za jedno od nas. - Grešiš... - šapnuo je. - Meni se čini da ti je u ovom času baš potrebna veza sa nekim muškarcem. Ljutito ga je odmerila, a onda se energično odmakla. Žurno je počela da zakopčava košulju, dok ju je on posmatrao nekako praznim, bezizražajnim pogledom. - Očigledno misliš da sam lak plen - prokomentarisala je besno. - Sigurna zabava za neko veče kada nisi raspoložen da radiš! - Hajde, Bjanka, ne preteruj, molim te... Nego, znaš šta? Mislim da si još lepša kada si ljuta. Uostalom, veruj mi da znam da usrećim ženu - dodao je i ponovo pokušao da je privuče k sebi. Međutim, to nije „upalilo”. - Odakle si to pokupio, Dejvide? Imaš neki priručnik u kome piše šta se radi u ovakvim situacijama? Da znaš da si me tek sada razljutio! Hm... izgleda da ne možeš baš da se pohvališ skromnošću! Iako je ustala, uspeo je da je uhvati za ruku. - Ne moram da se služim frazama iz knjiga - rekao je. - I nemoj odmah da si na kraj srca. Samo sam se šalio... Dozvoli da ti objasnim. - Ne volim takve šale na svoj račun, a bojim se da više nisam raspoložena za sve ovo - odvratila je i dalje pokušavajući da se odmakne. - Onda ću morati da te oraspoložim - odgovorio joj je Dejvid odlučno i povukao je nazad na jastuke. Pokušala je da se osobodi, ali ju je on čvrsto držao prislanjajući joj usne uz vrat. - Da znaš kako ti koža miriše... - šaputao je. - Mislim da bi bilo bolje da prestaneš - kazala je, ali ne dovoljno odlučno. Popustila je i već sledećeg trenutka ležala je pored njega. - Zar ovako nije lepo? - upitao je. - I ne boj se, Bjanka, neću uraditi ništa što ne želiš. - Dobro... - promucala je jedva čujno. - Nasloni glavu na moje rame... slobodno. Zar ti nije prijatno? Čuješ kako pucketa vatra? Još zadihana, spustila mu je glavu na grudi, dok joj je srce udaralo kao ludo. Ipak, nije se pomerala plašeći se da na taj način ne izazove neku neželjenu reakciju. I ponovo je osetila onu zbunjenost... ~ 40 ~
Dejvid je prvi progovorio. - Malopre si rekla da veza ne bi bila dobra ni za jedno od nas. Mogu li da znam šta si time stvarno mislila? Bjanka se okrenula na stranu tako da je mogla dobro da mu vidi lice. Setila se kako je i sam rekao da ne želi da ga bilo šta ometa u radu i stvaranju. Pretpostavila je da je imao određene ciljeve kojima je težio i da u tim planovima za nju ne bi bilo mesta. - Sećam se da si mi jednom prilikom kazao da ti je najvažnija karijera prošaputala je. - Da, da... još si naglasio da ne želiš da te bilo ko sputava, da ti smeta ili te iskoristi. Zar se ne bojiš da bih i ja to pokušala? Za tren se namrštio. - Pa... u odnosu profesora i učenice takve stvari su moguće. Samo, ko kaže da bi ovo među nama moralo da bude tako? Znam da razmišljaš o karijeri posle konzervatorijuma i da ti je ona na prvom mestu. To je u redu, jer si mlada i talentovana. Što se mene tiče, zaista ne volim da me neko iskorišćava. Ali, zar ne misliš da sam dovoljno sposoban da se brinem o tome? To znači da takve pokušaje mogu da „provalim”, bez obzira od koga dolazili. Bjanka je razmišljala o onome što je rekao i posle kraćeg premišljanja morala je da prizna da je Dejvid u pravu. Naime, kakav razlog ih je sprečavao da ne dožive nešto prijatno? A ona je svim srcem osećala da je Dejvid pravi čovek za vezu koju nikada nije imala... Znala je kako njegova blizina utiče na njenu ličnost, kako ti nežni i topli dodiri pale u njoj vatre za koje nije ni znala da postoje... I zaista, kakve bi štete neko našao u svemu tome? Zar to ruje bilo baš ono što joj je trebalo? Ipak, duboko u duši, nešto je pritiskalo. Uzalud je pokušavala da bude realna i da racionalno priđe celoj stvari. Ako je sve tako, pitala se, zašto su je ipak razočarale njegove reči? - Ćutiš - kazao je Dejvid najzad. - Da čujem o čemu tako duboko razmišljaš? Lagano ga je pomilovala po kosi. Kako bi bilo lako prepustiti se svojim osećanjima i željama, pomislila je. Bez obzira koliko je sebe ubeđivala da je bezrazložan bilo kakav oprez, nešto ju je sprečavalo. Iako su oboje bih zreli i slobodni ljudi, iako ju je on strahovito privlačio... Ni samoj sebi nije umela da objasni o čemu se radi. Samo je uzdahnula i rekla: - Dejvide, ja... ne znam da li da... Hoću da kažem da sam zbunjena, nesigurna... Podigao se na lakat i pogledao je. - Nije valjda da se plašiš? ~ 41 ~
Šta da mu odgovori? U čemu je bila nesigurna? Šta ju je stvarno plašilo? Ni sama nije imala odgovore na ta pitanja. - Nije to... - procedila je jedva čujno. - Mislim... ne znam... jednostavno... nisam spremna. - Jesi, spremna si - odvratio je muklo. - I znam da me želiš, isto kao i ja tebe. Ali, nešto te sprečava. Da nije neko... Zagrlio je i privukao k sebi, tako da joj se glava ponovo našla na njegovim grudima. - Izgleda da samu sebe ne poznaješ - šapnuo joj je na uho. - Toliko si udaljena od vlastitih emocija. To me čudi, jer kada pevaš, imaš sposobnost da se savršeno uživiš u osećanja lika koji tumačiš. Alih, tvoja vlastita osećanja kao da su nešto drugo. Njih izgleda nisi ni svesna... - Pa... da budem iskrena... do sada nisam ni razmišljala o svojim osećanjima - kazala je, mada joj se u sledećem trenutku to učinilo glupo. Ali, bila je iskrena i kazala je pravu istinu. Sve dok nije upoznala Dejvida Lestera, nije ozbiljnije razmišljala o bilo kakvoj vezi. U stvari, nije ni imala vremena da misli na to, pošto su joj pevanje i konzervatorijum bih najvažnije i jedine preokupacije. - A da li uživaš u ovome? - šapnuo je ljubeći joj vrat, dok su mu ruke kliznule nadole, nežno milujući njeno vitko telo. Nije ništa rekla, ali je zadrhtala od zadovoljstva. - Tako je lako otkriti šta osećaš, mada se ti trudiš da to ne pokažeš - rekao je. - Zar ti to još niko nije rekao? - Niko... - jedva je izustila, jednostavno nemajući vremena da razmišlja o njegovim rečima. Izgledalo je kao da su je sve misli napustile i kao da zna samo za jedno - bila je to luda i bezumna želja. Sad ga je želela kao nikoga drugog u životu. Osećala je to snažno telo uz svoje i sama žudeći da ga istraži i miluje. Već je podigla ruku, a onda je ponovo proradila neka skrivena kočnica. - Nemoj, Dejvide - procedila je jedva čujno. Naravno, on je istog trenutka stao. Zavladala je napeta, pomalo neprijatna tišina. Sklopila je oči, a kada ih je posle nekoliko trenutaka otvorila, videla je da je netremice posmatra. - Žao mi je - kazala je tiho. - Zbog čega? - upitao je odmičući se. - Zato što si rekla „ne”? Ili zato što si shvatila da ni sama ne znaš šta želiš? - Ovaj... sve ovo je sasvim novo za mene - odvratila je nesigurno. - Osećam se kao šiparica na prvom sastanku i bojim se da nemam baš iskustva u svemu tome. ~ 42 ~
- Ali zato savršeno dobro znaš šta hoćeš kada je posao u pitanju prokomentarisao je pomalo jetko. - Međutim, ne mari - dodao je nešto blaže. Ja mogu da čekam, draga moja. - Ne ljutiš se? - Nimalo. Noćas ćemo samo ležati i posmatrati vatru. Bićemo mirnu, a ja ću izbrojati do sto svaki put kada mi neprilične misli padnu na pamet. Mnogo kasnije, kada se prenula iz sna, Bjanka se zapitala kako joj se moglo desiti da zaspi u Dejvidovom naručju. A onda se nasmešila, jer je odgovor bio više nego lagan - u njegovom zagrljaju bilo je tako toplo, sneg je napolju padao, a ona se osetila sigurnom i zaštićenom. Kada se drugi put probudila, shvatila je da je Dejvid uvio u ćebe i preneo na kauč. Pogledala je oko sebe. Zora se rađala i u sobu je nadirala svetlost. Iz daljine se čulo brujanje teških mašina. To putari čiste sneg, pomislila je, sanjivo se promeškoljila i ponovo zatvorila oči. Bilo je tako prijatno da je ponovo utonula u san. *** Kada je ponovo otvorila oči, sunčevi zraci su prodirali kroz prozor, a u sobi su se čuli tihi zvuci Bramsove muzike. Mirno je ležala i razgledala stvari oko sebe. Pomislila je na to kako izgleda, razbarušene kose u Dejvidovim farmerkama i košulji. Na trenutak je pomislila da klisne u kupatilo i brzo obuče haljinu, ali već sledećeg časa odbacila je tu mogućnost. Svečana haljina koju je nosila u restoranu ne bi bila prikladna garderoba za ovo snežno, hladno jutro. Onda su se vrata otvorila i Dejvid se pojavio na pragu. - Dobro jutro, uspavana lepotice - obratio joj se smešeći se. Na sebi je imao plavu košulju i iste takve somotske pantalone i izgledao kao da je došao iz nekog butika. - Milo mi je što si se probudila - kazao je srdačno. - Doručak te čeka. - Oh, hvala ti, baš si ljubazan! Ali, moram bar da se očešljam. - Mislim da i ovako divno izgledaš - promrmljao je uz osmeh. - Dobro, dobro. Ipak me moraš pustiti u kupatilo! - Naravno, ali požuri. Sve je spremno i čeka te! Pošto se istuširala i očešljala, Bjanka se pogledala u ogledalo. Isto lice, bez ikakve razlike. Koješta, pomislila je. A zašto bi bilo drugačije? Pa, među njima se nije ništa dogodilo. Nekoliko trenutaka je neodlučno stajala strepeći od ponovnog susreta sa Dejvidom. Međutim, znala je da ne može u beskraj da okleva i odlučno je uhvatila kvaku. ~ 43 ~
Čim je kročila u kuhinju, osetila je prijatan miris hrane. - Nadam se da voliš omlet - osmehnuo se. To je delovalo, pa se i sama malo opustila. - Mmmm... miriše divno. Zar te ne mrzi da se toliko trudiš i u svemu budeš tako dobar? Iznenađeno je podigao obrve. - A otkud znaš da sam u svemu tako dobar? Napravila se da nije čula pitanje i prihvatila se jela. Omlet sa šunkom bio je savršen i morala je da prizna da je Dejvid zaista umeo da kuva. -Stvarno je izvanredno - promrmljala je. - Da li si specijalista samo za omlete ih je ovo deo šireg repertoara? - Kuvam sve i svašta. U jednom trenutku mi je dojadilo da izlazim u grad svaki put kada sam gladan, pa sam, malo po malo, naučio da kuvam. Drugog izlaza nije bilo. Bjanka se osmehnula i nastavila da jede sa apetitom razmišljajući o ovom, drugom aspektu Dejvidove ličnosti. - Ipak se čudim - prokomentarisala je posle par zalogaja. - Kuvanje baš i nije privlačan hobi za nekoga ko živi tako aktivno kao ti. Priznajem da sam zbunjena. - Nužda zakon menja, draga moja. A ti govoriš kao moja majka... Ona nikako nije mogla da shvati da dečak koji nije znao da namaže ni parče hleba odjednom postaje dobar kuvar. Bjanka ga upitno pogleda. - Zar si zaista bio tako bespomoćan kao dete? - Pa, bio sam najmlađi od trojice braće - odvratio je. - I prilično u senci onih starijih - dodao je zamišljeno. - Ipak, o meni su brinuli roditelji, braća, gomila posluge i posebna dadilja koja me je čuvala sve do polaska u školu. I pošto sam sa svih strana bio okružen pažnjom i brigom, nisam morao preterano da se staram o sebi. - Kako si, onda, uopšte uspeo da odrasteš? - upitala je Bjanka sipajući kafu. - Pa, iako sam s jedne strane bio razmaženo derište, moji roditelji su ipak bili razumni ljudi. Zato su se postarali da zaista naučim one stvari koje sam morao da znam. Bjanka ga odmeri sa nežnošću. - Po načinu na koji govoriš o njima, rekla bih da ste i dalje vrlo bliski. Jesu li srećni što si postao poznat kompozitor? Nasmejao se i sipao joj još kafe. - Bojim se da oni do sada nisu stekli pravu predstavu o tome kakav sam uspeh ostvario. Da bih tako nešto postigao, verovatno bih trebao svaki dan da
~ 44 ~
dobijem poneko priznanje i time im mašem ispred očiju. Možda bi onda upalilo... Bjanka zastade. - Ne izgledaš kao da ti je krivo zbog toga? Klimnuo je glavom. - Pa... to je zato što su roditelji uvek podržavali moje planove i želje. Kada sam im kazao da hoću da budem muzičar, smesta su se složili sa mnom. Da sam im umesto toga rekao da hoću da budem dreser pasa, mislim da bi se isto tako složili. Znaš, oni su zaista jedinstveni ljudi. - Mislim da roditelji i treba takvi da budu - prihvati Bjanka sa razumevanjem. - Zaista je lepo rasti u tolerantnoj i srećnoj atmosferi. - U pravu si. Mislim da je atmosfera razumevanja veoma bitna za nekoga ko odrasta i sazreva. Bilo je lepo što nisam morao da se suočavam sa bilo kakvom sumnjom. Bjanka je ustala i kada se Dejvid okrenuo, zadovoljno se protegla. Osećala se odlično, a kafa i doručak su joj izvanredno prijah. Zatim je počela da sklanja posuđe. - Dozvoli da se ja pobrinem za ovo - kazala je kao da je to najnormalnija stvar na svetu. - Posle toga ću se presvući. Nadam se da ćeš moći da me odvedeš kući? - Moći ću, ali nemoj odmah da se presvlačiš. Imam neke planove u koje se ona tvoja haljina od sinoć baš ne uklapa - dodao je i izašao iz kuhinje, ostavljajući je da odgonetne šta su te reči trebale da znače. Baš kada je završila sa posuđem, on se vratio. U rukama je nosio njen kaput i rukavice. On sam je takođe bio obučen za izlazak. - Hej, šta se dešava? - upitala je Bjanka. - Idemo li čim... - počela je, a onda zastala i pažljivo ga odmerila. - Ali... ti nešto drugo nameravaš, zar ne? - Evo ti kaput, gospođice. Hajde, hajde, oblači se i ne zapitkuj previše. - Ali... šta se dešava? Neću nikuda da idem ovako obučena! - Bjanka, molim te! Evo, obećavam ti da te neće videti niko osim mene. Hajde, oblači se! - Oh, bože! Jesi li zaboravio da nemam čizme? Neću valjda na sneg u onim tankim cipelicama? - Ne brini se, mislio sam na sve. U predsoblju su jedne debele čarape i duboke cipele koje sam jednom prilikom kupio za bratića koji me je posetio u Vašingtonu. Mislim da će ti pristajati kao salivene. Bjanka je grčevito razmišljala kako da se provuče, ali nije mogla ništa pametno da smisli. - Ja stvarno mrzim sneg... rekla sam ti. Uostalom, Besi će brinuti i...
~ 45 ~
Dejvid je ćutao, mirno je posmatrao i još uvek držao kaput. Naravno, nije bilo druge, pa je uzdahnula i pružila ruke. Posle nekoliko minuta, bila je obučena za sneg i mogli su bez bojazni da krenu napolje. U stražnjem dvorištu iza zgrade sneg je bio preko članaka. Zbunjeno se osvrtala okolo, ne shvatajući zbog čega ju je doveo na ovakvo mesto. - I dobro... - kazala je oklevajući. - Videla sam da imaš dvorište. Sneg je svuda i... stvarno je lepo. A sada bih želela da uđem unutra. Smrznuću se, a to nije dobro za grlo i... - Izveo sam te ovamo sa određenom namerom - prekinuo je blago. - Evo, naučiću te da praviš sneška. - Šta kažeš? I čitavu ovu gužvu si napravio samo zato? Dejvid se sagnuo i zgrabio pregršt snega. Pre nego što je Bjanka stigla da se snađe, rastresiti sneg se rasuo po njenom licu. Iznenađeno se trgla. - Ti si poludeo! - uzviknula je i sama smesta zgrabivši sneg da mu uzvrati. Bila je veoma uspešna, jer je ovoga puta napravila čvrstu grudvu. Međutim, Dejvid se sagnuo i u poslednjem času izbegao „projektil”. - Ne bi mogla da pogodiš ni zid šupe... - rugao joj se. - Oho, ne bi ga pogodila ni da je metar ispred tebe! Pritom se stalno smejao i neprestano je gađao grudvama. Ona je pokušala da mu uzvrati i u isto vreme izbegne njegove grudve. Ali, to joj nije baš najbolje polazilo za rukom. Konačno se okrenula potrčala prema kući. - Ah, ne, nećeš! - uzviknuo je Dejvid i uhvatio je. Trenutak kasnije, oboje su ležali na belom snežnom tepihu. - Pošto smo već ovde - dobacio je i uhvatio je za ruke - pokazaću ti kako se prave figure od snega. Istoga trenutka je vrisnula, jer joj je sneg zapao za vrat. - Oh, bože, skloni se od mene, Dejvide! Zaista si poludeo! Samo se nasmejao i tobože je odgurnuo. Bila je svesna toga da se odlično zabavlja i čudila se kako mu sneg uopšte ne smeta. U stvari, imala je čudan utisak da on uopšte ne oseća hladnoću. Doduše... sada i njoj nije bilo hladno kao malopre. Izgleda da ju je Dejvidovo prisustvo na čudan način grejalo. - U redu, u redu... pobedio si... - rekla je za nekoliko minuta, jer je posle kraće „tuče” ponovo pala u sneg. - Učiniću sve, samo me pusti da ustanem. Hajde, zajedno ćemo napraviti sneška! Dejvid se sagnuo i poljubio je. - Mmm... ne znam. Možda je vreme za... pravljenje sneška - dodala je i oboje su prasnuh u smeh. Bilo je očigledno da on okleva, ali je ipak sa osmehom ustao i brzo joj pružio ruku. Sneg je bio vlažan i lepljiv i za kratko vreme načinili su veliku belu loptu koja je trebala da posluži kao telo. Sada već zagrejana za ceo „poduhvat”, ~ 46 ~
Bjanka je odmah počela da pravi i drugu. Dejvid je za to vreme stajao i posmatrao je. - Znaš, mislim da si grešila što si do sada izbegavala zimske aktivnosti kazao je. - Očigledno je da ti ovako nešto prija. Osim toga, izgledaš zaista divno. Prišao joj je i nežno je uhvatio za ruke. Taman kada je počeo da je privlači uz sebe, Bjanka je primetila pokret u uglu dvorišta i hitro se odmakla. Kada se okrenula, videla je da se radi o dečaku i devojčici koji su prvo zastali, a onda im prišli na nekoliko koraka. - Oh, Keti, Džejmi, dođite da se upoznate sa gospođicom Fejber! Ona je takođe muzičar. Bjanka ovo su moji mali prijatelji. - Dobar dan! - javila su se deca uglas, dok je devojčica podigla pogled i pažljivo osmotrila Bjanku. - Da li i vi svirate klavir? - upitala je direktno i bez ikakvog stida. Gospodin Lester je mene i Džejmija učio da sviramo. Oh, bilo je tako zanimljivo! Samo... mada smo se trudili, gospodin Lester je i dalje mnogo bolji od nas. Bjanka se osmehnu. - Da biste bili kao gospodin Lester, morate vežbati bar godinu dana odvratila je i pogledala u Dejvida. - Da li često daješ časove? - Svaki dan - dobaci dečak brzo. - Iako se naša mama nekada ljuti, mi... ovaj... pa, mi mislimo da ne davimo gospodina Lestera. Mala Keti je za to vreme još uvek radoznalo odmeravala Bjanku. Uzvratila joj je osmeh, a onda upitala što je ljubaznije mogla: - Hoćete li se vi udati za gospodina Lestera? Bjanka je bila toliko iznenađena da u prvi mah nije znala šta da kaže. To je iskoristio Dejvid i odgovorio umesto nje. - Danas sigurno neće uraditi tako nešto, dušo. Pre nego što se uda za mene, gospođica Fejber će naučiti da pravi lepog i velikog sneška. Dok je govorio, Dejvid se smešio i nežno milovao devojčicu po kosi. - Nas dvoje sada moramo unutra - dobacila je Bjanka, srećna što je dobila priliku da se udalji sa snega. - Vi se i dalje igrajte, deco! Mahnula im je jednom rukom i ne osvrćući se, pošla prema ulazu. Čula je kako se Dejvid pozdravlja sa njima, što je značilo da je pošao za njom. Kada je ušla u topao stan, sa olakšanjem je odahnula. Sela je u dnevnu sobu pored kamina i zadovoljno zatvorila oči. Napolju nije bilo tako strašno, ali ipak... Iz misli ju je preneo šum koraka i privlačan miris kafe. Podigla je glavu i ugledala Dejvida kako stavlja šolje na sto. - Mislim da će ti prijati - kazao je kratko. - Kako je bilo napolju? ~ 47 ~
- Odlično, samo... Mislim da je unutra još bolje. Oh, Keti i Džejmi su zaista simpatični. Iskreno rečeno... nisam očekivala da mnogo mariš za decu... Iznenađeno ju je pogledao. - Eh, tu si se prevarila... časna reč. Naime, ja naprosto obožavam decu. Mala Keti me podseća na moju bratanicu Širli koja je prava lutkica. Znaš, oba brata su mi oženjena i imaju porodice, tako da mogu da kažem da sa klincima imam dosta iskustva. A ovo dvoje su veoma talentovani i zaista mi je veliko zadovoljstvo da vežbam sa njima. Pili su kafu i još malo proćaskali o najmlađima. Kada su završili, Dejvid je pogledao na sat. - Oho, već je deset! Mislim da moram da te odvezem kući, pošto imam predavanje u jedanaest! Ćutke joj je pružio ruku i pomogao da ustane. Za trenutak su stajali jedno naspram drugog i bez reči se posmatrali. - Priznaću ti da mi nije bilo lako u tvojoj blizini - šapnuo je. - Ali, održao sam obećanje. Nežno ju je poljubio, a onda se ponovo odmakao. - Za sada će mi ovaj poljubac biti dovoljan. Samo... mislim da će to trajati prilično kratko. *** - Bar si mogla da se javiš telefonom - kazala je Besi ljutito. - Znaš li samo koliko sam brinula? Ma, to je zaista... Bjanka je iznenađeno posmatrala svoju drugaricu. Nikada je nije videla tako ljutu i uvređenu. - Izvini, Besi, molim te. Zaista sam bila nepromišljena. Trebalo je da znam da ćeš brinuti - kazala je pokunjeno. - Ali, ni sama ne znam... Skinula je kaput i duboko uzdahnula. Osećalaje da će joj nedostajati reči kojima bi mgla da objasni svoje ponašanje. Oh, bože, na kakav čudan način je Dejvid uticao na nju! Tek sada je priznala samoj sebi da joj Besi uopšte nije pala na pamet. Niti bilo šta drugo... Zar je moguće da je mislila samo na njega? To saznanje ju je zaista zaprepastilo. - Mislim da mi duguješ neka objašnjenja - kazala je Besi uvređeno. - Naravno - potvrdila je, rešena da svojoj najboljoj drugarici ništa ne prećuti. - Ispričaću ti šta se dogodilo, draga. I zaista, pošto su se udobno smestile u dnevnoj sobi, Bjanka je svojoj cimerki ispričala sve - od početka do kraja. Kada je završila, neko vreme je vladala tišina. Besi je ćutala i delovala nekako zabrinuto. Onda se na njenom licu pojavio osmeh. ~ 48 ~
- Drago mi je što je tako - rekla je. - Samo... - dodala je ponovo se uozbiljivši - ipak moram i da te upoznam sa pričom koju sam čula da kruži među studentima. Nemoj pogrešno da me shvatiš, ali mislim da mi je to obaveza, draga moja. Bjanka je zbunjeno pogleda. Zaista nije znala ni za kakvu priču, niti mogla da pretpostavi o čemu se uopšte radi. - Naravno da cenim što si iskrena, ali... stvarao ne znam o čemu se radi. Međutim, ne bi me začudilo da je Selest Džolson aktivirala neku laž. Besi klimnu glavom. - Verovatno si u pravu, mada mislim da sada i nije važno odakle je sve poteklo. Znaš... na fakultetu se priča da spavaš sa Dejvidom Lesterom samo zato da bi ti on dao ulogu na svom solo koncertu. Kažu da je stvar uveliko odmakla i... vlada opšte uvrenje da ćeš ti tu ulogu i dobiti. Bjanka je bila zaprepašćena. - Pa, to je samo jedna obična solo deonica! Zar misle da bih sa nekim spavala zbog jednog koncerta? To je najobičnija glupost i ti to vrlo dobro znaš. - Znam, draga, znam. Ali, i tebi je jasno da se ne radi samo o toj ariji. Pošto će na pomenutom koncertu Dejvid Lester predstaviti svoja najnovija ostvarenja, biće prisutno dosta važnih ličnosti iz oblasti muzike. To bi mogla da bude izvanredna šansa za jednog solistu. Bjanka se setila razgovora sa Dejvidom. - Svi već znaju za tu prokletu ulogu, a on mi ništa nije rekao! Čak ni kada sam ga otvoreno pitala! Izgleda da mu je veoma stalo da ja o tome najmanje znam. Oh, Besi, kakvo je ovo zamešateljstvo? Prosto ne znam šta da kažem ili uradim... Drugarica ju je posmatrala sa tugom u očima. - Žao mi je što sam ti ja baš rekla, ali... bolje je da znaš. Ne znam ni sama, ali čini mi se da ćeš izgubiti... kako god da stvari krenu. Neko vreme su sedele u tišini, a onda Bjanka ustade. - Idem u sobu da se presvučeni i malo prilegnem. Sada sam suviše umorna da bih razmišljala o bilo čemu - kazala je tiho. *** Bjanka je energičnim korakom prolazila kroz prostrani hol, otvarajući vežbaonice sa jedne i druge strane i ljutito zatvarajući vrata kada bi videla da u prostoriji nije onaj koga je tražila. Naime, nekoliko studenata su joj rekli da su videli Selest na prvom spratu i ona je čvrsto resila da je pronađe. Nastavila je dalje hodnikom, a onda zastala i oslušnula. Iz poslednje vežbaonice na desnoj strani dopirao je jasan i zvonak Selestin glas. Spremna za obračun, za trenutak je zastala i ušla bez kucanja. ~ 49 ~
- Selest - kazala je ni ne pozdravivši je. - Ti i ja bismo morale o nečemu da porazgovaramo. - Oh, baš mi se sviđa što tako upadaš u vežbaonicu! Nisam znala da još uvek imaš vremena za razgovor sa kolegama - zlobno je dobacila. Bjanka je bila toliko ljuta da je prenebregla unutrašnji „glas razuma” koji ju je savetovao na oprez. - Znam šta si sve zamesila - počela je jetko. - I hoću odmah da ti kažem da nemam nameru da trpim tako nešto! Kako si se samo usudila da lansiraš tu lažnu priču o meni? Selest se lagano okrenula, naslonivši se rukama na poklopac klavira. - Kakvu to priču spominješ? - zacvrkutala je. Ona je prezrivo odmeri. - Znaš ti dobro o čemu se radi, da, da... I kao što sam ti rekla, nemam nameru da trpim tako nešto. Selest šmrknu i prkosno napući usne. - Ne verujem da imaš bilo kakav dokaz da sam ja nešto rekla. Zato će ti biti bolje da pretiš nekom drugom. Uostalom, ja imam ozbiljnijeg posla... - Neka tvoj posao sada malo sačeka! I do sada si uspevala da „preživiš” bez mnogo truda! - presekla je Bjanka ljutito. - Oh, bože, samo se pogledaj! Talentovana si, lepa i pametna i nije mi jasno šta ti je potrebno da izmišljaš laži i štetiš drugima? Kada bi samo malo više radila i bez spletki bi dobila sve što želiš. Uostalom, šta sam ti ja uradila kada si baš mene odabrala za žrtvu? Selest se zbog njenih reči nije nimalo uzbudila. - Samo gubiš vreme sa tim nepotrebnim pridikama - odvratila je hladno. Ja nemam nikakve veze sa tvojim smešnim optužbama. Nego, sigurna sam da ti je poznata ona poslovica koja kaže da „gde ima dima, ima i vatre”, zar ne? Hm... ne verujem da bi te sve toliko pogodilo da nemaš baš ništa sa Dejvidom Lesterom. Bjanka se grčevito trudila da sačuva hladnokrvnost. - Oho, vidiš da ipak znaš o čemu govorim, „nevinašce”? Ali, nije stvar u tome da li između mene i Lestera ima nešto ili ne, nije to... Reč je, u stvari, o tvojoj tvrdnji da ću tu eventualnu vezu iskoristiti da dobijem... da postignem neke svoje ciljeve. Naravno, jasno mi je da bi, kada bi imala priliku, ti tako nešto učinila bez oklevanja. Samo, znaj da svi ljudi nisu isti. Selest je uspela da se osmehne, mada je Bjanka primetila kako je prebledela i kako joj je brada zadrhtala za tren. - Ako si završila, ja bih da se vratim svojim vežbama! - odbrusila je oštro. - U redu, draga koleginice, samo izvoli! Ali znaj da te pratim... Ako se ogovaranja nastave, neće više biti sumnje ko je autor. Onda ćeš imati prilike da vidiš na šta sam sve sposobna kada me ljudi izvedu iz takta! ~ 50 ~
Odmah zatim se okrenula i izašla iz vežbaonice ljutito zalupivši vrata za sobom. Međutim, pošto je pripadala onim osobama koje nisu mogle dugo da ostanu besne, stigavši do kabineta profesora Dekera, bila je već sasvim smirena. Pošto je stigla nekoliko minuta pre kraja prethodnog časa, sela je na klupu pored zida i zamislila se. Trgla se tek kada ju je neko kucnuo po ramenu. Prenula se i pred sobom ugledala dobroćudno profesorovo lice. - Oh, izvinite, nešto sam se zamislila - kazala je ustajući. Profesor je sa zanimanjem odmerio. - Danas izgledaš... nekako drugačije - kazao je zamišljeno. Bjanka baci pogled na staru sportsku suknju i bluzu sa rol-kragnom. - Drugačije...? - ponovila je zbunjeno. - Pa, mislim da ste me u ovome već videli i... Sedokosi starčić joj tobože pripreti prstom. - Ne izvodi, mlada damo - dobacio je. - Kada sam rekao „drugačije”, nisam mislio na odeću. Hm... nešto ti se, očigledno, dogodilo. Bio bih spreman da se opkladim da se u tvom životu pojavio neki momak. Da, da, to je ta promena o kojoj govorim. Ona oseti kako je obliva rumenilo. U trenutku se prepala pitajući se da li su i do profesora Dekera stigle one Selestine priče... - Zar samo momak mora da bude razlog nekoj promeni kod žene? upitala je pomalo nespretno. Profesor se slatko nasmeja. - Ne znam, ali ja pripadam takozvanoj „staroj školi” i imam svoj način posmatranja stvari. Zatim su počeli sa radom i više nisu razgovarali na tu temu. Bjanka je uvek volela časove kod profesora Dekera koji su bili zanimljivi i na neki način neponovljivi. Tako je bilo i sada - sat joj je protekao kao minut. Kada su završili i poslednji zadatak, profesor joj je dao znak da sedne. - Pretpostavljam da si već čula za audiciju, odnosno izbor pevača koji će nastupiti na Lesterovom koncertu? Klimnula je glavom, sa strahom iščekujući dalje profesorove reči. - Hoćeš li izaći na audiciju? - pitao je. - Pa... nameravala sam - odvratila je tiho. - Eh, to mi je drago - kazao je profesor Deker nameštajući naočare. - Ne bih voleo da se povučeš, drago dete. Budi čvrsta i bori se za sebe. Ipak, pazi šta radiš sledećih nekoliko nedelja. Ne daj da neko pomisli da si ulogu dobila na bilo koji drugi način, sem fer borbom i svojim pevačkim kvalitethna. - Ako pobedim, to će biti samo zato i nikako drugačije.
~ 51 ~
- Mene ne treba da uveravaš, jer poznajem raskoš tvoga talenta. Ali, budi oprezna, draga moja. Mnogo toga je u pitanju, da znaš. - Jasno mi je, profesore. *** Dok je lagano koračala preko dvorišta, Bjanka je u sebi osećala neku čudnu napetost. Bilo je već kasno posle podne i na konzervatorijumu je bilo veoma malo studenata. Penjući se stepenicama na prvi sprat, osetila je kako joj srce tuče sve brže i brže. Ni sama nije znala zašto, ali je instinktivno osećala da se Dejvid zadržao u svom kabinetu. Došavši do vrata, duboko je uzdahnula i zakucala. Trenutak kasnije, on je već stajao na pragu. Ljubazno je pozdravio i rukom joj dao znak da uđe. - Kako to izgledaš? - upitao je bez ikakvog uvoda. - Kao senka... bio bi dovoljan dašak vetra da te obori. Mada pretpostavljam zašto si došla, sačekaću da mi to sama kažeš. I ona je jedva čekala da što pre kaže šta je tišti. - Na fakultetu se priča da sam ti... da sam te zavela da bih kao solista nastupila na tvom koncertu - „izručila” je u jednom dahu. - To nas oboje stavlja u nezgodan položaj i mislim da bi bilo dobro da znaš. Nervozno je ustala sa stolice i pogledala ga pravo u oči. - Da nisam tako premorena, možda bi mi sve ovo izgledalo glupo. Međutim, priznajem da su me sve te priče prilično poremetile. - To sam i pretpostavljao. - Znači i ti si čuo? Klimnuo je glavom. - Profesor Deker mi je sve ispričao za vreme ručka. Najobičnije gluposti... rekao je. - Ne misliš valjda da preduzimaš nešto? Glasno je uzdahnula. - Već sam razgovarala sa devojkom koja je lansirala celu priču. - Zar? - upitao je začuđeno. - I je li bilo od koristi? - dodao je sumnjičavo, otvoreno joj dajući do znanja da ne odobrava to što je učinila. - Pretpostavljam... samo sa moralnog aspekta - Znam, znam, tako sam i sama dolila ulje na vatru! Možda nije trebalo da pokažem da su mi sve te priče poznate. - Naravno. Lepo si mogla i bez toga. - Možda... Nego, pomislila sam da jednostavno ne učestvujem na toj audiciji. Ali, odmah posle toga palo mi je na pamet da to baš nije hrabar potez. - I... kakva je konačna odluka? Zastala je oklevajući. Jednostavno nije znala kako da formuliše ono što je želela da kaže. ~ 52 ~
- Mislim da bi za nas dvoje bilo najbolje da, osim na časovima, ne provodimo vreme zajedno. Videla je kako se namrštio. - Ove priče su te navele na tu mudru odluku? - Ja... jednostavno mislim da je tako najbolje - odvratila je i sama iznenađena oštrim bolom koji je osetila u grudima. - Zbog toga... - Vidiš - prekinuo je odlučno - ja sam ubeđen da ti to služi samo kao izgovor. Hoćeš li da ti kažem zbog čega izbegavaš da provodiš vreme sa mnom? Bjanka je bila iznenađena tonom u kome je osećala prizvuk gneva, iako se na osnovu njegovog ponašanja tako nešto nije moglo zaključiti. - Mislim da je i tebi jasno da bi svako ko bi nas video samo mogao da „nadogradi” glasine koje već kruže - kazala je. - Sigurna sam da ne želiš da te optuže da najbolje uloge daješ onim devojkama koje ti najviše nude. Ja, opet, želim da uspem u svom poslu bez ičije protekcije. Preko njegovog lica prešla je tamna senka. - Pobogu, Bjanka! Znaš li ti da je moja profesionalna reputacija bez ikakve mrlje i da niko ko me poznaje ne bi poverovao u bilo kakve priče? Samo... čudim se tebi, da znaš. Nije mi jasno da želiš da se povučeš zbog lažnih priča pakosnih i pokvarenih ljudi. Ne, zaista nisam očekivao da ćeš se tako poneti. Videla je da je ljut i zadrhtala je zbog oštrine kojom joj se obratio. Shvatila je da je bio u pravu i bilo joj je krivo što je bila spremna da napravi budalu od sebe. Suze su joj navrle na oči, ali je uspela da se savlada. U trenutku je poželela da se okrene, otvori vrata i pobegne, ali je ipak uspela da se uzdrži. Oboje su ćutali, svako sa svojim mislima. Pošto je cela situacija počela da biva mučna, prva mu se obratila. - Žao mi je što sam se ponela pomalo nezrelo, Dejvide. Ali, to me je toliko šokiralo, da nisam bila u stanju da se smirim... Prišao joj je sasvim blizu. - Pogledaj me, Bjanka - kazao je i ona je lagano podigla glavu. - Ovakve stvari će ti se i ubuduće dešavati. Koliko tvoj talenat bude veća pretnja ostalima, toliko više će se truditi da ti naude. - Ali, to tako boli, Dejvide. Nikada nisam učinila ništa nažao tim ljudima... nikada ništa zbog čega bi imali pravo da se ovako ponašaju prema meni. Samo želim da radim svoj posao kako najbolje znam i umem. Na svetu ima mesta za sve, zar ne? Dejvid ju je ćuteći posmatrao, a zatim je nežno uhvatio za ruke. - Mnogi ljudi će se radovati tvom uspehu - kazao je blago. - Ali, budi spremna i na to da će neki biti pakosni ili će im biti strašno krivo. Život je takav i moraš se navikavati na to da će neko želeti da ti naškodi kako bi na taj način kompenzovao svoj neuspeh. ~ 53 ~
U očima mu se ogledala nežnost i ona oseti kako joj srce lupa sve jače i jače. - Znaš li da si veoma mio kada pokušavaš da budeš ovako blag promrmljala je tiho. Dejvid se nagnuo i poljubio je. - Molim te, prestani da me se plašiš, Bjanka. Nikada te ne bih povredio, niti pokušao da te sprečim da u životu radiš ono što voliš. A te budalaštine neće ni doći do nas, osim ako im to sami ne dozvolimo. Bjanka je bila toliko zbunjena i uzbuđena istovremeno, da nije ni shvatila šta je želeo da joj kaže. Zašto bi ona želela da im se „te budalaštine” ispreče na putu? Osećala je da je u svemu tome bilo istine, ali je bila suviše uzrujana da ono što je rekao Dejvid primi na pravi način. Taman kada je uspela malo da se pribere, on je nastavio: - Zbog razloga koji se potpuno razlikuju od tvojih i ja mislim da bi naša veza trebala da se, za izvesno vreme, svede samo na rad. Jednostavno ne želim da te i dalje pritiskam - dodao je, a ona ga je iznenađeno pogledala. Iako je video pitanje u njenim očima, bio je potpuno miran. - Kao što sam ti već rekao - nastavio je razložno - ne želim da te požurujem. - Ako hoću da te dobijem, to može biti samo tvojom slobodnom voljom. Nemam nameru da izigravam nekog fatalnog zavodnika... - Ali, ja... - počela je, ali grlo joj se steglo i nije mogla da završi rečenicu. - Znaš, nisam navikao da gledam sebe u ulozi zavodnika neiskusnih devojaka - dodao je, dok mu je na licu zaigrao vragolast osmeh. - Zato ćemo se viđati samo na časovima. Bjanka se okrenula da pođe, čudeći se samoj sebi što joj nije smetalo da Dejvid na takav način govori sa njom. Pogledala ga je još jednom. - Potpuno sam ošamućena - kazala je tiho. - Ah, kao da imam dvanaest godina! Očigledno je da nisam navikla na ovakve situacije. - Da imaš dvanaest, tvoja zbunjenost bi bila šarmantna. Ali, pošto imaš dva deset i tri, ona ti jednostavno ne priliči - dobacio joj je. - Doću ću sutra... na pevanje - kazala je tiho i pošla prema vratima. - U redu, videćemo se - čula je njegov glas iza sebe i već sledećeg trenutka se našla u hodniku. Zastala je ne znajući kuda da krene i duboko uzdahnula. Razgovor sa Dejvidom nimalo joj nije pomogao. Naprotiv, još više je povećao zbrku koja joj je vladala u glavi. U stomaku je osetila grč, dok joj se grlo sasvim osušilo. Tiho se nakašljala i lagano krenula dugim hodnikom.
~ 54 ~
Ovo mi baš nije trebalo, pomislila je. Prebacila je jaknu preko ramena i krenula. Bila je toliko umorna da se u jednom trenutku upitala hoće li uopšte stići. *** Mart je već prošao, a april je obećavao da će proleće biti divno. Idući na fakultet, Bjanka je prolazila kroz veliki park i uživala u divnim bojama cveća. U sebi je pevušila neku veselu pesmicu koja joj se već danima vrzmala po glavi. Išla je brže nego obično i bila divno raspoložena. Uostalom, danas je trebalo da se vidi sa Dejvidom. I mada je znala da će taj čas, kao i mnogi pre njega, proteći radno, nije mogla da sakrije uzbuđenje zbog ponovnog susreta sa njim. Naime, tokom proteklih nekoliko nedelja, konačno je imala vremena da shvati koliko joj on znači. Zgrada fakulteta delovala je nekako sumorno i činilo se da u njoj nema ni žive duše. Posmatralaje ogromno drveće u parku i uživala u novim, još siromašnim lisnatim haljinama koje su se stidljivo pojavile na granama. Kada je ušla u zgradu, žurno se popela na sprat, hitro preskačući po dve stepenice. - Mogu li? - upitala je promolivši glavu kroz vrata Dejvidovog kabineta. - Ah... evo naše buduće zvezde - odvratio je. - Za svaku pohvalu, gospođice! Tačna kao i uvek. - Oh, Dejvide, ti si jedina osoba koja stvari može da prikaže tako da moja tačnost izgleda smešno - dobacila je Bjanka veselo. - Ah, draga moja, preterana tačnost kombinovana sa drugim osobinama može ponekad da ti uništi život... Ljupko se nasmešila. - U redu je, kada ti tako kažeš. Od sada ću se truditi da kasnim bar petnaest minuta - odvratila je Bjanka veselo. - Da... i što se tiče odlaska, mogu ti reći da danas nikuda ne žurim, ako ti to ne smeta. Želim pre svega da se dobro pripremim. - Baš mi je drago što želiš da se posvetiš radu - odvratio je klimajući glavom. - Hajde onda, na posao! Kada završimo ono što smo planirali, možemo otići negde na ručak. Mislim da smo posle nekoliko nedelja napornog rada, oboje zaslužili malo opuštanja. Ručali su u jednom malom restoranu punom šarma u kome su se služila jela nacionalne kuhinje. Hrana je zaista bila ukusna, a miris začina činio je atmosferu pomalo posebnom. Međutim, Bjanka nije obraćala pažnju na to. Bilo joj je dovoljno što može da sedi pored Dejvida, što može da ga gleda i sluša, što je sa njim. ~ 55 ~
Posle ručka su krenuli da pešice obiđu trgovački centar. Prodavnice su se nizale jedna za drugom, pa su svaki čas zastajali pred nekim izlogom i posmatrali izložene stvari. - Ovde je zaista lepo - kazala je pijuckajući vino posle jela. - Tačno. Tiho i prijatno mesto za one koji žele da razgovaraju uz obrok. Međutim, mislim da je vreme da se krene kući! Ti treba još malo da se odmoriš, a večeras imaš posla na fakultetu. Nadam se da to nisi zaboravila? Bjanka je sažaljenjem uzdahnula. Zaista, za uveče je bila zakazana neka priredba na kojoj je trebalo da peva. Iako joj se sada nije išlo, bilo joj je jasno da će morati da održi reč. - Da, tako je - odvratila je mrzovoljno. - Samo... tako mi se ne ide. Desetak minuta kasnije, uz uzdah olakšanja se zavalila na sedište do vozača i lagano zatvorila oči. Dok je Dejvid vozio, ona je sklopila oči i utonula u razmišljanje. Prenula se kada su stali i odmah shvatila da je Dejvid zaustavio kola pred svojom kućom. - Kada si rekao „idemo kući” to si stvarno i mislio - promrmljala je. - Bilo bi glupo da sam te odvezao u stan. Od Besinog klarineta ne bi mogla da se odmoriš ni trenutka. Ovde je tiho i mirno i možeš fino da se opustiš. Trebala je da mu bude zahvalna na pažnji, ali morala je da prizna da je bila pomalo razočarana. On je, izgleda, bio zabrinut za njeno pevanje. Ipak, ni uzdahu nije dozvolila da je oda. Ušli su u predvorje i ona ponovo oseti ono isto uzbuđenje. Pošto joj je pomogao da skine kaput, Dejvid ju je ovlaš poljubio, ali to je bilo sve. Međutim, on se nasmešio i rekao: - Priznajem da sam odavno čeznuo za poljupcem. Zar ti nije žao što smo izgubili toliko vremena? Bjanka je kratko uzdahnula i spustila mu glavu na rame. - Izgleda da mi je trebalo dosta vremena da odrastem. Ali, možda nisam ni ja kriva, već okolnosti koje... Uhvatio je za ruku i blago prekinuo. - Šta je bilo, bilo je, nećemo sada o tome. Slažeš li se? A sada dođi ovamo, imam nešto da ti pokažem. Žurno je ustao i požurio do klavira, odakle je uzeo svesku sa notama. - Ovo je koncert koji sam upravo završio. Tu je i ona solo pesma zbog koje će biti audicija. Želeo sam da ti to lično odsviram. Bjanki je zastao dah. Među studentima se već duže vreme pričalo o njegovom odugovlačenju u vezi sa najnovijom koncertom. Ni ona ništa nije znala o tome, jer Dejvid nikada nije govorio na čemu trenutno radi i šta ga okupira.
~ 56 ~
- Nemoj, Dejvide - odmahnula je rukom. - Ne čini to. Ako mi odsviraš, smatraću da imam prednost u odnosu na ostale. On se nasmeja. - Ne brini se ti za to, Bjanka. Već sam podelio kopije svim predavačima, tako da neki već vežbaju sa svojim studentima koji žele na audiciju. Prema tome, ne verujem da ćeš biti u nekoj posebnoj prednosti, ako to čuješ baš od mene. Čim su odjeknuli prvi akordi, Bjanka je zaboravila na svoju nesigurnost. Sobu su ispunili čarobni zvuči klavira i njoj se činilo da joj se pred očima otvorio novi svet, neispitan, divan i istovremeno tajanstven. Utonula je u zvuke zaboravljajući sve oko sebe. Sedela je tako gotovo dvadeset pet minuta, a onda je, posle žestokog vrhunca, muzika lagano utihnula. - Oh, Dejvide, to je fantastično - uspela je da kaže. On je stavio prst na usne i počeo drugi stav. Kada je završio, bila je zaista zadivljena. - Fantastično, stvarno fantastično! - kazala je kada je podigao ruke sa klavijature. - Izvanredno! Veruj mi da nikada u životu nisam čula nešto ovako lepo... On zadovoljno klimnu glavom. - Ako mi ikada bude potreban kritičar, znaću kome treba da se obratim kazao je. - Ipak, hvala ti. Drago mi je što čujem da ti se dopada. Nadam se samo da će i ostali deliti tvoje mišljenje. Radoznalo ga je odmerila. - Da li ti je, zaista, stalo do mišljenja ostalih? - upitala ga je. - Mislila sam... pa, kada čovek napravi karijeru kao što je tvoja, onda je najvažnije da on sam bude zadovoljan. Dejvid ju je ovlaš zagrlio i tako su krenuli u drugu sobu. - Uglavnom si u pravu, Bjanka - odvratio je ozbiljno. - Ipak, postoje ljudi do čijeg mišljenja mi je veoma stalo. Da... hteo sam nešto da te pitam. Da li ti, kada pevaš, razmišljaš o utisku koji ćeš ostaviti na slušaoce? - Samo kada su neki u pitanju - odvratila je iskreno. - Naime, radi se o ljudima čija reč o mom pevanju može da bude odlučujuća. Ipak, daleko mi je važnije samo pevanje, nego neki utisak koji ostavljam. Zastala je i okrenula se. Njegova blizina sada je predstavljala za nju pravo mučenje... Ipak, ni za šta na svetu nije želela da se udalji. - Maločas mi se učinilo da je i kod tebe tako, to jest, da komponuješ i sviraš prvenstveno za sebe. Osećala sam tako nešto još dok te nisam poznavala, mislim... dok sam slušala tvoju muziku. Ona valjda zato i deluje tako iskreno, odnosno, govori o tome ko si i kakav si. Originalna je i nepredvidiva i... zato sam valjda još ranije bila tvoj obožavalac. ~ 57 ~
Prvi put otkako ga je upoznala, primetila mu je na licu nešto nalik na zbunjenost. - Mislim da je ovo najsličnije komplimentu koji sam mogao da očekujem od tebe - nasmejao se. - Ali, bolje je da prestaneš, inače bih to divljenje mogao da zloupotrebim. - Ne bi se usudio. Ne zaboravi da je večeras priredba i da moram biti mirna i pribrana - odvratila je upola ozbiljno, upola u šah. - Samo sam se šalio, Bjanka. Znam da je vreme da se uozbiljimo, jer treba da se odmoriš pred večerašnji nastup. Hajde, lezi ovde i pokrij se. Ćutke je klimnula glavom i spustila se na sofu. U očima mu je videla želju da ostane sa njom, ali ipak to nije učinio. Nežno ju je pokrio, a onda se tiho udaljio. Uskoro su se iz dnevne sobe čuli tihi zvuči klavira. Predala se mislima i uskoro utonula u san. - Vreme je da se spremiš - probudio ju je Dejvidov glas i ona sanjivo otvori oči. Tek tada je shvatila da je malo odspavala i odmah primetila da se oseća bolje. Dok je ustajala, nežno ju je obgrlio oko struka. - Ne volim što odlaziš - kazao je tiho i njoj se učini da oseća neki novi prizvuk u njegovom glasu. - Više bih voleo da ostaneš ovde, na mojoj sofi. Za trenutak je zastao i provukao joj prste kroz kosu. - Vrati se kod mene posle priredbe - zamolio je promuklim glasom. - Vrati se i provedi noć sa mnom. - Znaš da i sama to želim - prošaputala je, osetivši da odjednom više nema nikakvog ustručavanja niti ustezanja. Ona je tako nešto stvarno želela i nije bilo razloga da tu želju krije. - Onda bolje da krenemo - nasmešio se. - Inače se može dogoditi da priredbe uopšte ne bude. Nego... kada se predstava završi, doći ću po tebe. Nežno ga je pomilovala po kosi. - Možda će biti bolje da me sačekaš u kolima - kazala je. - Ne bih želela da opet krenu raznorazne priče. - Kako ti kažeš. Ako je potrebno, pravićemo se da se ne poznajemo. Važno mi je šta se dešava među nama. Kada se večeras vratiš, voleo bih da budeš onakva kakva si sada - lepa, uzbudljiva, poželjna i moja... *** Priredba koja se te večeri održavala nije bila naročito bitna, ali je Bjanka morala da učestvuje, pošto je to obećala mnogo ranije. Kao i uvek do sada, muzika je uspela da je odvoji od realnosti, tako da joj je vreme prošlo za tren. Zato se, ne obraćajući pažnju na uzbuđenje svojih kolega koji su žagorili u garderobi posle predstave, iskrala napolje i požurila na dogovoreno mesto na kome ju je čekao Dejvid. Gorela je od nestrpljenja da ponovo bude sa njim, ~ 58 ~
oseti njegovo telo uz svoje i okusi slast poljubaca koji su u njoj budili divna, slatka osećanja. U mraku je čula zujanje motora, a odmah zatim ugledala je automobil i začula Dejvidov glas. - Ulazi! - dobacio joj je veselo i širom otvorio vrata. - Smesta idemo kući, tvojoj ih mojoj, koju izabereš! Bjanki jurnu krv u obraze. Ipak, bilo joj je drago što je mrak i što on to ne može da vidi. Međutim, znala je da u ovom slučaju ne treba mnogo da se premišlja. U stvari, ona je već ranije odlučila šta će da uradi. - Tvojoj - rekla je tiho. Zavalila se na sedište odmah pored Dejvida i naslonila mu glavu na rame. Istog trenutka, nestale su sve sumnje i nedoumice. Njegova blizina naprosto ju je opijala i... znala je da ne može da se odupre. Samo se u trenutku upitala kako će se osećati kada se sutra probudi. Svetlost iznad ulaza osvetljavala je Dejvida dok je otključavao vrata. Delovao je sasvim mirno i pribrano. - Jesi li gladna? - upitao je kada su ušli u dnevnu sobu. - Večeras još ništa nisi jela. Bjanka odmahnu glavom. Bila je to istina, jer ona zaista nije osećala glad. Uostalom, uzburkana osećanja koja su je obuzela, nisu joj ostavljala mesta za hranu. - Onda da zapalim vatru - kazao je Dejvid tiho. - Prilično je sveže i mislim da će nam prijati. Sela je na sofu i posmatrala ga kako vešto slaže drva u ognjište kamina. Već posle nekoliko minuta, tišinu sobe narušilo je veselo pucketanje plamena. Dejvid je seo pored nje i neko vreme ćutke posmatrao vatru. - Što si se tako ukočila? - prošaputao je zagrlivši je. - Primetio si? - upitala je Bjanka, a zatim ustala i polako prišla kaminu. To je zato... pa ja još nisam imala iskustvo te vrste... Kako je bila okrenuta leđima, nije ni osetila kada joj je prišao i zagrlio je obema rukama. - Znao sam. A zbog čega si to želela da mi kažeš? Bjanka se naslonila na njega, mada je i dalje nastavila da posmatra plamen. - Pa zato... zato što mislim da među ljudima sve treba da je čisto i iskreno. Ne bih želela da moje ustručavanje protumačiš na neki drugi način... Kod mene se jednostavno radi o nedostatku iskustva. Sada mi se čim da sam godinama bila zatvorena u nekom svom svetu u kome je sve bilo dobro i predvidljivo dok... dok se ti nisi pojavio. - Da li je sada drugačije? - upitao je nežno.
~ 59 ~
- Da, drugačije je. Pomogao si mi da na pravi način osetim neke stvari. U jednom trenutku nisam bila sigurna da li je to dobro, odnosno... plašila sam se da će mi svi planovi biti poremećeni... Naravno, mislim na muziku. - A sada? - Sada sam sasvim zbunjena. Eto, vidiš li šta si uradio? Nikada ranije nisam bila zbunjena. Uvek sam znala šta želim i šta mi je potrebno, dok sada... sada zaista ne znam. - Ja, vidiš, znam šta želim - kazao je Dejvid i nežno je privukao k sebi. Želim tebe. - Znam. - Ali, neću te večeras požurivati, Bjanka. Trudiću se da budem nežan i strpljiv, a ti... pa, možeš me zaustaviti u svakom trenutku. Naravno, ako za to budeš imala razloga. Lagano ju je poljubio, mada je još uvek stajala zbunjena i nepomična. Osećala je toplotu koja se širila iz kamina, ali i onu drugu koja je naprosto zračila iz Dejvidovog tela. On joj je milovao kosu uživajući u igri plamičaka na njenim dugim, tamnocrvenim kovrdžama. Bio je fascininiran prelivima koje je pravio plamen vatre i posmatrao je sa divljenjem. - Bila si divna na pozornici - šapnuo je iskreno. - Moram priznati da ni u jednoj predstavi nisam toliko uživao. Njegov tihi šapat, vatra koja stvara čudne senke, nežni pokreti i milovanja... zapalili su vatru u Bjankinom telu. Slatka drhtavica ju je u potpunosti obuzela, tako da je zaboravila sve i prepustila se osećanjima. Sada se potpuno priljubila uz njega, kao da je želela da im se tela zauvek stope u jedno. A on? On je ljubio, nežno je milovao i govorio joj slatke ljubavne reči. U potpunosti je uživala, gotovo sasvim ošamućena od novih, uzbuđujućih osećanja koja su je prožimala. Bezuspešno je pokušala da kontroliše svoje misli i osećanja, a onda se sasvim prepustila. Onda su njegovi poljupci postajali sve strasniji. Bio je uz nju, otvoren, izazovan, iskren i svojim telom tražio od nje da se preda slasti darivanja ljubavi, odnosno oblaku strasti koji ih je obuzeo i koji je rušio sve barijere koje su mogle da se nađu između dvoje ljudi. I ona je to učinila... Ni sama nije znala kako su se našli na sofi. Osetila je njegove ruke na svojoj koži i zadrhtala od uzbuđenja koje je bivalo sve jače i jače. Bila je prijatno iznenađena, pošto nije ni sanjala da tako nešto može da doživi... Ipak, nije se zbunila kada se Dejvid okrenuo i našao se nad njom. Izvila je telo u luk u želji da sretne njegovo. Dok joj je divlji, neukrotivi ritam „tutnjao” u venama, u njoj nije bilo mesta za bilo kakva kontrolisana osećanja. Umesto toga, samo se jedna jedina polusvesna misao probila do njenog uma. Naime, u ~ 60 ~
magnovenju je shvatila da je ludo, gotovo očajnički zaljubljena u toga čoveka. I ta činjenica bila je isključivi i jedini razlog što je večeras bila u njegovom naručju. Oh, bože, kako to nije videla ranije? I kako je mogla da misli da je sa njim samo zbog fizičke privlačnosti? Iznenadno spoznavanje te ljubavi učinilo je da zadrhti kao prut. Pa, ona je kod njega došla iz sasvim drugih razloga... Da li je sada u redu da nastavi, iako je znala da će taj čovek za koju nedelju sasvim nestati iz njenog života? Počela je još jače da drhti. - U čemu je stvar, Bjanka? - čila je njegov tihi šapat i onda lagano otvorila oči. Nekoliko trenutaka ga je posmatrala, a onda skrenula pogled i pokušala da ustane. Međutim, Dejvid je snažno uhvatio za ruku i zadržao. - Pogledaj me! - naredio joj je. Pogledala ga je u oči, a kada je shvatila šta je videla, tiho je jeknula. Bilo je to isto ono osećanje kog je postala svesna malopre, ali sada u njegovom pogledu. Bila je zaprepašćena, začuđena... - Ne gledaj me tako - rekao je. - Nemam nameru da te povredim, veruj mi. - Verujem, ali... to bi ipak moglo da se desi - odgovorila je, duboko u duši znajući da je to prava istina. Tiho je uzdahnula i pomislila kako prvi put otkako je odrasla, neko ima moć da utiče na njen život. Dejvid je bio ključ njene sreće i to je morala da prizna samoj sebi. Sada više nije samo ona bila odgovorna za ono što joj se dešavalo. To saznanje ju je porazilo i nije znala kako da reaguje. Posmatrala je kako se izraz na njegovom licu polako menja. Videla je da mu je ponos povređen zbog njenog čudnog ponašanja kome, naravno, nije mogao da zna pravi razlog. Časak kasnije, uspravio se i seo odmahujući glavom. - Odvešću te kući - promrmljao je prilično hladno. - Zašto? - upitala ga je. - Ja to ne tražim. - Bojim se da me je odjednom preplavilo neko zaštitničko osećanje odvratio je i nežno je pomilovao po kosi. - Ja sam kriva, zar ne? - procedila je jedva čujno. - Uradila sam nešto pogrešno i to... Oh, izvini, izgleda da se nisam snašla! Ali, ne mora to... - Sve je savršeno, Bjanka - prekinuo je blago. - Ti si zaista sve ono što bi jedan muškarac mogao da poželi. A sada je stvarno vreme da te odvedem kući! Ustao je i pružio joj ruku kako bi joj pomogao da ustane. Mada nije bila nimalo raspoložena da priča o svojim osećanjema, činilo se da nije mogla da ćuti. - Dejvide... nisam sigurna da li želim da me štitiš od sebe samog, pogotovo ako to znači prekid naše veze - kazala je u jednom dahu. ~ 61 ~
- Biće bolje ako prekinemo priču, Bjanka - odvratio je trudeći se da deluje energično. - Ali, bojim se da nijedno od nas ne zna šta je najbolje - dodao je zamišljeno. Odahnula je sa olakšanjem i pogledala ga ispod oka. Nažalost, na njegovom licu nije se moglo ništa pročitati - bilo je potpuno bezizražajno. - Mislim da je za večeras dosta diskusije - kazao je mirno. - Sačekaj, doneću ti kaput. Dok je Dejvid vozio prema kući, Bjanka se od cele večeri sećala samo dve stvari. Prva je bila da se mesec zaklonio iza oblaka, pa je noć izgledala beznadežno crna, druga je bila činjenica da Dejvid nije izgovorio ni reč, sve dok je nije dopratio do vrata. - Videćemo se sutra - rekao je kratko. - Međutim, oboje znamo da bi bilo najbolje da to izbegnemo. Zatim se sagnuo, poljubio je za laku noć i brzo se udaljio. *** Sutradan je bilo prilično uzbudljivo. Bio je to dan audicije i u dvorištu konzervatorijuma sakupio se priličan broj studenata. Naravno, bilo je tu mnogo više onih koji nisu učestvovali, ali su došli da vide šta će se desiti i ko će pobediti. Odnekud se proneo glas da glavnu reč na ispitu neće imati Dejvid, već ovdašnja bivša studentkinja, Šeril Hini, sada već čuvena pevačica koja je doputovala prethodnog dana. Bjanka pogleda na sat. Do početka je ostalo četrdesetak minuta. Zato je našla jednu klupu u uglu dvorišta, sela i iz torbe izvadila sendvič. Osećala je veliku napetost i nervozu, pa je zato pokušavala da pojede bar nekoliko zalogaja. Međutim, uopšte joj nije išlo, jednostavno nije mogla da guta. - Hej, pa gde ti je uobičajeni apetit, Bjanka? - začula je poznati glas i brzo se okrenula. Na udaljenosti od nekoliko koraka igledala je Dejvida Lestera U društvu tamnokose žene kratke kose i divnih tamnih očiju. Naravno, odmah ju je prepoznala, jer je imala priliku da bezbroj puta vidi njenu fotografiju u novinama i časopisima. - Mislim da znam zašto nemam apetita - odvratila je sa smeškom, a zatim brzo ustala i prišla ženi koja ju je radoznalo posmatrala. - Gospođo Hini, ja sam Bjanka Fejber - predstavila se. Žena se ljubazno osmehnu. - Drago mi je što smo se upoznale - odvratila je. - Dejvid mi je dosta pričao o tvom pevanju, tako da jedva čekam da te čujem. Zbunjeno se osmehnula i pogledala u Dejvida na čijem licu je lebdeo neki tajanstveni osmeh. ~ 62 ~
- Treba da pođemo - rekao je. - Šeril mora da se pripremi, a i tebi bih preporučio da pokušaš da se koncentrišeš. Ostalo je još manje od sata. Bjanka je dugo i zamišljeno gledala za njima pokušavajući da se seti svih onih priča koje je slušala o Dejvidu i Šeril. Šta li je od toga istina, pitala se... Uostalom, on će za manje od nedelju dana otputovati u Vašington i to će biti kraj svih dilema i mučnih nagađanja. Kada bude daleko od nje, moraće ga zaboraviti... Tada je neće zanimati ni uloga prelepe Šeril Hini u njegovom životu. Doduše, znala je da bi Dejvid lako mogao da joj nađe posao u Vašingtonu, ali ni po koju cenu to ne bi tražila od njega. U jednom trenutku je poželela da mu kaže da hoće da pođe sa njim i bude u njegovoj blizini, ali je već u sledećem shvatila da je to potpuno beznadežno. Malopre, kada ga je ugledala sa Šeril Hini, osetila je oštar bol. Naravno, slavna pevačica je bila žena sa kojom nije mogla da se takmiči. Bila je bogata, lepa, talentovana i poznata. A šta je ona mogla da mu ponudi? Uzdahnula je i lagano krenula prema sali u kojoj se održavala audicija. Što se više približavala, osećala je kako je sve više ispunjava samopouzdanje, odnosno osećaj koji joj je bio poznat od ranije. Naime, uvek je u važnim situacijama mogla da se smiri i koncentriše na zadatak koji ju je čekao. Polako je ušla u prostrani hol i zastala u podnožju stepenica. Kao i svi studenti koji su učestvovah u nadmetanju, još juče je dobila termin i instrukcije da čeka u holu dok je ne pozovu. Tek tada je mogla da se popne u malu salu u kojoj je zasedao žiri. Dok je čekala tu, u prizemlju, jasno je čula glasove sa sprata. Zatim se jedan kristalno jasan glas izdvojio, nadjačao sve ostale i naprosto ispunio vazduh. Bjanka se iznenađeno prenu. Ko li je to bio? Selest Džolson? Ovaj delić je otpevala savršeno, pomislila je kada je glas ubrzo utihnuo. Ni sama nije bila načisto... Da li je to stvarno Selest? Ranije nije tako pevala, ali ko zna... Ako se vredno spremala... Tek sada je shvatila koliko će audicija biti teška i neizvesna. Nastala je kratka pauza i ponovo se začuo neki žamor. Verovatno je na redu bila druga arija. Opet se začuo glas, ali je ovoga puta bilo sasvim drugačije. Kontrast je bio zaprepašćujući. Šta li se to moglo dogoditi, pitala se. Posle nekoliko minuta tišine, ugledala je Selest kako silazi niz stepenice. Baš tada su je prozvali preko razglasa, pa je ustala i krenula prema gore. Kada su se srele, za trenutak su se odmerile, a onda je svaka progunđala nešto što je ličilo na pozdrav. Bjanka je još uvek bila pod utiskom onoga što je čula, pa je dodala: - Ono prvo, po slobodnom izboru, bilo je zaista izvanredno, Selest. Nikada nisam čula ništa lepše. ~ 63 ~
U Selestinim tamnim očima bljesnuo je gnev. - Poštedi me bezobraznika - prošištala je, a zatim prkosno podigla glavu i požurila prema izlazu. Bjanka je nekoliko sekundi zbunjeno gledala za njom. Onda je odmahnula rukom i pohitala uz stepenice. Šeril Hini sedela je za stolom, zajedno sa još nekoliko članova žirija. Naravno, bio je tu i profesor Deker. - Dobar dan, gospođice Fejber - pozdravila je Šeril. - Prvo ćete sami odabrati i otpevati pesmu po izboru, a zatim ćemo vam mi zadati ariju. Bjanka je klimnula glavom. Pošto nije želela da peva onu koja je Selest maločas tako sjajno izvela, odabrala je drugu koja je savršeno odgovarala njenom glasu. Ubrzo je zapevala, a muzika je ispunila prostor oko nje. U tom času, za nju je postojala samo pesma i ništa drugo. Bio je zaista veličanstven dar to što je mogla dušom i srcem da se unese u interpretaciju. - Hvala vam, bilo je vrlo lepo - kazala joj je Šeril kada je završila i okrenula se prema članovima žirija. - Sada ćemo vam reći šta želimo da nam otpevate sledeće. Mirno je stajala dok su se „sudije” dogovarale. Onda joj se Šeril ponovo obratila: - Reći ću vam koju ariju hoćemo i pokazati na koju intonaciju želimo da obratite pažnju. Graciozno je ustala i žustrim korakom prišla klaviru. Kada je zapevala, Bjanka je zinula od zaprepašćenja - bila je to ona ista pesma za koju je mislila da je izvodi Selest Džolson. Tek tada je shvatila da je i malopre pevala Šeril. Doduše, i crnooka Selest je imala sličan glas, ali joj je nedostajala vežba i stalno brušenje talenta koji je posedovala. Dok je Bjanka pevala, Šeril ju je lično pratila na klaviru. A ona je, kao i uvek, u pesmu unela svu svoju dušu i kada je završila, sama je imala utisak da se vratila sa dugog putovanja u neko drugo vreme, na neko drugo mesto. - To bi bilo sve, gospođice Fejber - kazala je Šeril kada je završila. Prepustićemo gospodinu Lesteru da sutra objavi ime pobednika. Hvala što ste došli! Čim je zatvorila vrata, ona odahnu. Međutim, dok je silazila niz stepenice, obuzelo ju je čudno osećanje praznine. Činilo joj se da je sve izgubljeno. A koliko je naporno radila i spremala se za sve ovo? Sada je i to bilo gotovo, pa se osećala kao da je iz nje sve iščilelo, ispraznilo joj dušu. Čak joj ni Dejvid nije nedostajao. Ipak, zašto nije došao na audiciju? - Žurno je otvorila vrata i uzašla na dvorište. Iznenađeno je zastala kada se on odjednom stvorio pred njom. ~ 64 ~
- Kako je bilo? - upitao je učtivo, ali bez uzbuđenja i radoznalosti. Ipak, njoj se za tren učinilo da je ispod te ljubazne maske uočila neki nemir. - Dobro, mislim - odvratila je kratko. - To baš i nije neki odgovor. Pričaj mi kako je bilo. Zajedno su krenuli preko dvorišta. - Pričaj, Bjanka - sada je već insistirao. - Ako si već toliko zainteresovan za audiciju, Dejvide, zašto nisi došao da čuješ kako pevam? - Oh, ne budi takva, Bjanka. - Da li si se plašio da bi tvoje prisustvo moglo da pokrene nove priče? - Nije stvar u tome - odvratio je on odmahujući glavom. - Međutim, mislim da ne treba da gubimo vreme pričajući o mojim motivima. Bjanka je bila prilično zbunjena, tako da nije insistirala na daljem razgovoru. Shvatila je da on ima svoje razloge i da zbog nečega ne želi da ih saopšti. - Mislim da sam dobro pevala - kazala je. - Šeril Hini mi je pokazala kakvu interpretaciju žele i... eto. Oh, ona ima divan glas, Dejvide! - Da, da, ona je sada na vrhuncu. Poznajem je godinama i veruj mi da se uvek iznova iznenadim kada je čujem kako peva. Čini mi se da je svaki put sve bolja. Skrenuli su iza ugla i Bjanka ugleda njegov automobil. Zastala je i upitno ga pogledala. - Kuda ćemo? - upitala je. - Zar ne moraš da prisustvuješ glasanju? - Ne. Oni će odluku doneti bez mene. I siguran sam da će valjano obaviti svoj posao. - Onda... dobro. Nego, odavde mogu kući i pešice. Ali, on ju je uhvatio za ruku i skoro dovukao do kola. - Ulazi unutra! - kratko je naredio. - Hajde, bez premišljanja! - dodao je otvarajući vrata. Dok su se vozili gradskim ulicama, svako je bio obuzet svojim mislima. Kada su stali pred Dejvidovom kućom, Bjanka se okrenula i pogledala ga. Na licu mu se videla tuga „kombinovana” sa nekim sanjalačkim, pomalo tajanstvenim pogledom. Pružio joj je ruku da izađe i ćutke ju je prihvatila. - Posle ove audicije, s tobom se osećam zaista neobično - kazala je. Izgleda kao... - Ne brini za audiciju - prekinuo ju je blago. - Šeril će mi kasnije telefonirati i reći šta su odlučili. Uostalom, niko živ ne zna da si ovde. Pored toga, hoću da porazgovaramo o planovima koje imaš za sledeću godinu. ~ 65 ~
Bjanka pretrnu. Za trenutak joj se činilo da joj je srce stalo. Prosto nije mogla da se snađe, niti da reaguje na odgovarajući način. - Još se ništa nije pojavilo - najzad je kazala nesigurno. - S obzirom na to, još ovo leto ću raditi sa horom kao dirigent. Posle toga mislim da odem u vašington i pronađem neki posao. - Da li se profesor Deker ponudio da ti pomogne? - Oh, da! Već mi je kazao da će kontaktirati sa svojim prijateljima u Vašingtonu i zamoliti ih da mi se nađu kada stignem... Uostalom, ako od svega toga ne bude ništa, slobodna sam da idem kuda hoću. - Možda bih ja mogao da ti pomognem? - Nikada tako nešto ne bih tražila od tebe! - Verujem, ali bih i pored toga želeo. Imaš raskošan talenat i strašno si posvećena poslu. Bjanki je bilo drago što to čuje, ali se setila njegovih ranijih reči o tome da ne želi da ga neko iskorišćava. - Vidiš, s tobom mi je bilo zaista lepo - kazala je gledajući ga pravo u oči. Međutim, ne smatram da mi bilo šta duguješ, da znaš... Niti želim, niti očekujem bilo nešto od tebe, Dejvide. On je nekoliko trenutaka zamišljeno posmatrao i u jedan mah joj se učinilo da mu je preko lica prešla senka tuge. Onda je podigao ruku i nežno joj dotakao obraz. - Ti stvarno ništa ne shvataš, zar ne? Bjanka ga je zbunjeno pogledala i spustila se na sofu. U tom trenutku, zazvonio je telefon i Dejvid je požurio da se javi. Kada se vratio, oči su mu blistale. - Bila je to Šeril - kazao je sa osmehom. - Pobedila si na audiciji, draga moja! Odluka je bila jednoglasna, tako da neće biti nikakvih nedoumica niti pitanja. - Oh, koliko sam srećna! - povikala je veselo, a zatim skočila i zagrlila ga. Nadala sam se, samo... bilo je i drugih koji su imali velike šanse - dodala je i za trenutak se odmakla od njega. - Sada mi je jasno zašto nisi hteo da učestvuješ u radu - kazala je tiho. - Nisi želeo da te neko optuži da me favorizuješ, zar ne? On klimnu glavom. - Da, ali to je samo deo problema. O ostalom ne bih sada... Nego, hajde, izvešću te na večeru! Ovo treba proslaviti, zar ne? - dodao je i ponovo je zagrlio. Bjanka je bila razočarana. Očekivala je da će joj predložiti da ostanu u stanu... - Pa, ne mora tako da bude - kazala je mazno. - Veruj mi da je ovo jedini način - odvratio je odlučno. - A sada da razmislimo o restoranu! ~ 66 ~
Razočarano je oborila glavu. Nije joj bilo pravo, ali pokušala je da ubedi sebe da treba da ga posluša. U ovom trenutku, kao i tokom sledeće nedelje, Dejvid će biti samo njen. I ma šta da se dogodi, kada se sve završi, ona će se truditi da te uspomene sačuva do kraja života. *** Vrata Dejvidovog kabineta bila su zatvorena, ali je Bjanka unutra čula razgovor i pokucala. - Slobodno! - začuo se muški glas, a onda je otvorila vrata i ušla. Dejvid je stajao pored klavira, dok su u foteljama sedele Šeril Hini i još jedna simpatična sredovečna žena. Bjanka ih je ljubazno pozdravila, razmišljajući gde je videla ovu ženu koja joj se odmah učinila poznatom. - Zdravo, Bjanka, tačna si kao i uvek - ljubazno je dobacio Dejvid. - Dobar dan svima - odvratila je ljubazno, još uvek ispod oka odmeravajući nepoznatu ženu. Međutim, Dejvid je odmah razrešio tu dilemu. - Bjanka, voleo bih da upoznaš Agnes Irvin. Gospođo Irvin, ovo je devojka o kojoj sam vam govorio. Bjanka je zapanjeno posmatrala simpatičnu ženu svetlih očiju. Agnes Irvin je bila najpoznatije ime u muzičkim krugovima Vašingtona i jedna od najmoćnijih ličnosti u muzičkom svetu uopšte. Pratio ju je glas da je stvarala zvezde, tako da su mnogi mladi muzičari pokušavali sve i svašta, samo da bi se probili do nje i bili joj predstavljeni. - Drago mi je što sam te upoznala, Bjanka - obratila joj se Agnes ljubazno, a oči su joj zaiskrile. - Ne znam da li si primetila da sam i ja prisustvovala audiciji? Šeril i Dejvid su me nagovorili da dođem, tvrdeći da će vredeti da čujem kako pevaš. Moram priznati da nisu nimalo preterali. Volela bih da me sledeće nedelje pozoveš kada dođeš u Vašington. Spremna sam da ti pomognem u svemu, draga moja. Bjanka je bila toliko zbunjena da se samo nasmejala ne znajući šta bi mogla da kaže. Još uvek joj se činilo da sanja i da nije moguće da joj se obratila Agnes Irvin... Sva sreća, Šeril je primetila šta se sa njom dešava i dodala kako joj je žao što Agnes odlazi. Potom je Dejvid napomenuo da će je odvesti do aerodroma, sledilo je rukovanje, a onda su dve žene ostale same. Tek tada se Bjanka malo povratila. - Još uvek ne verujem da se tako nešto dogodilo - šapnula je i okrenula se prema Šeril. - Potpuno te razumem, draga - odvrati čuvena pevačica sa osmehom. - Stvarno? ~ 67 ~
- Da, ali ja sada mislim na nešto drugo - kazala je i ispitivački odmerila crvenokosu devojku. - Vašington će biti pust bez Dejvida. Hm... kako bi bilo da ostaviš sve to i pođeš sa njim u Memfis? - U Memfis? - Zar ti nije rekao? - Šta to? - nestrpljivo je dobacila Bjanka. - Pa, Dejvid odlazi da živi u Memfisu. Namerava da komponuje operu sa temom iz građanskog rata. - Zašto mi... to nije rekao? - promucala je Bjanka zaprepašćeno. - Možda nije želeo da te stavi pred dilemu. Oh, ti još dosta toga treba da naučiš o njemu, draga moja. I šta bih više mogla da ti kažem? Veruj njegovim osećanjima... i svojim. Kada je izašla napolje, Bjanka je bila potpuno zbunjena. Na kapiji se gotovo sudarila sa Dejvidom. - Hej, otkuda ti? - Agnes je otišla taksijem. Hoćeš li da te povezem? - Može... ne, ne... mislim da mi je potrebna šetnja - promrmljam je nekako odsutno. - Šta je? Nešto se desilo? Hoćemo li se videti kasnije? - Ništa... samo... Dobro, dođi po mene zajedno sat vremena - dodala je i požurila prema kući. - Sačekaj! - potrčao je i uhvatio za ruku. - Ne mogu tek tako da pustim nekoga koga volim! Imam neko čudno predosećanje da... Bjanka pretrnu. - Da li je to istina? On je bio toliko uzbuđen, da nije bio ni svestan na šta ona misli. - Šta, mila? - Da me voliš? - Naravno da je istina. Zaljubio sam se u tebe čim sam te ugledao. Naravno, to nisam shvatio odmah, ali... zašto ti sve ovo pričam? Ne želim da se namećem, niti... - I ja tebe volim, Dejvide - prekinula ga je i sklopila mu ruke oko vrata. - Mila! - prošaputao je i počeo da je ljubi. - Ne želim da se više krijemo! - Naravno da ne... - mrmljala je srećno. - Hoću odmah da te zaprosim! Udaćeš se za mene, iako se selim u Memfis? - Ako ideš i na kraj sveta - odvratila je ljubeći ga. - A tvoja karijera?
~ 68 ~
- Zato postoje avioni, dragi. Osim toga, Memfis je veliki grad u kome skoro nikada nema snega. Oboje se od srca nasmejaše i uhvatiše za ruke. Znali su da je pred njima srećna budućnost. KRAJ
~ 69 ~
