Jill Mansell
TRI NEVJEROJATNE STVARI O TEBI Prevela s engleskoga Dijana Matulić
ZAHVALA
Duboko zahvaljujem dr. Joanni Cannon što je pročitala ovu knjigu dok je bila tek u fazi rukopisa, kako bi provjerila jesam li napravila kakvu sramotnu pogrešku iz medicinske struke. Hvala i dr. Keiri Shiels, koja je ljubazno odgovorila na moja pitanja vezana za bolesti, i Helen Davies za savjete u vezi s pitanjima o nasljeđivanju poslije smrti. Na koncu, htjela bih se zahvaliti inspirativnom Oliju Lewingtonu, čija je autobiografija Smile Through It (Pobijedi osmijehom), o životu s cističnom fibrozom, pri pisanju ove knjige za mene bila od neprocjenjive važnosti. Sve ostale moguće pogreške, naravno, isključivo su moje.
PRVO POGLAVLJE
Sada Okej, to je to, došlo je je vrijeme za moje priznanje. U posljednje dvije godine tražila sam svakoga od vas da mi kaže tri stvari o sebi. A zauzvrat, ja vam nikad ništa nisam rekla o sebi. Što i nije baš poštene, zar ne? Sada je jedan sat ujutro, a ja sjedim na zadnjem sjedalu automobila kojim se vozim u London i napokon sam odlučila razotkriti se. Pa evo, krenimo. 1. Imam dvadeset osam godina i imam cističnu fibrozu i zapravo nikad nisam očekivala da ću ovoliko dugo živjeti. 2. Klinički koordinator za transplantaciju zvao me prije dva sata – imaju pluća za mene. 3. Nikad u životu nisam se bojala kao danas. Nikad nisam bila ni ovoliko uzbuđena. Ali uglavnom sam samo prestrašena, jer ovo je jako velika stvar, a kako sam ja kukavica, ne mogu prestati zamišljati najgori mogući scenariju. Tako, sad znate razlog zbog kojeg sam vam ispričala svoju priču. Jer ako ovo bude posljednje što ćete pročitati na ovoj stranici, znate ćete zašto je tako. A vjerojatno ne moram naglasit da se doista nadam da neće biti poslednje što ću napisat. Još nešto. Hvala, hvala, HVALA predivnoj obitelji darovatelja koja mi je dala ovaj dar, tu nevjerojatnu priliku. Bit ću im zahvalna do smrti i… Hallie je zastala, ponovo pročitala što je napisala i izbrisala posljednju rečenicu. Umjesto toga, napisala je: Nadam se da znate koliko ste prekrasni.
Zauvijek ću pamtiti vašu hrabrost, dobrotu i velikodušnost. Kapi blage ljetne kiše su prošarale prednje staklo automobila. Hallie je zurila u toplu noć dok se iz tame nije ukazao znak koji je upućivao da su od Londona udaljeni četrdeset kilometara. Ulične lampe bacale su jantarnu svjetlost, a svjetla u kućama tek su ponegdje bila upaljena; gotovo su svi već spavali. Uskoro će sunce osvijetliti nebo, budilice probuditi spavače, a oni će nastaviti voditi svoje normalne živote a da ni načas ne pomisle koliko su čudesni njihovi životi. Već je samo to što mogu disati poprilično čudesno... Najednom ju je pogodila konačnost onoga što će se dogoditi. Naravno, postojala je mogućnost da se tkiva neće dovoljno podudarati i da stoga transplantacija neće biti moguća. Što je i bio razlog zbog kojeg još uvijek svoju objavu nije stavila na stranicu. No, za koji sat, mogla bi biti u operacijskoj sali i primiti pluća druge osobe. I tko zna što će biti poslije toga? Koliko će ljudi pročitati to što je napisala? Što će misliti? Naslonivši se u sjedalu, Hallie je razmišljala o rečenici koju je bila izbrisala i poželjela da jednako lako može izbrisati pjesmu koja joj se cijelo vrijeme vrtjela po glavi. Bila je to sjajna pjesma, jedna od onih koje ljudi vole pjevati na karaokama. Svi uvijek uglas pjevaju njezin refren. Nije znala sve riječi, ali zadnji stih koji se ponavlja ide otprilike ovako: This could be the day that I die... this could be the day that I die... Pa dobro. Barem nije izgubila smisao za humor. Prije »Hej, kak si? Što radiš?« Hallie se odmah razvedrila čuvši Bein glas. »Stvarno želiš znati? Okej, reći ću ti. Ali upozoravam te, bit ćeš jaaako ljubomorna.« »Samo daj.«
»U Veneciji sam, sjedim vani za stolom u kafiću Florian na Trgu sv. Marka. Sunce sja, zvone zvona s crkava, a konobar mi je taman otvorio bocu ledeno hladnog Prosecca.« »Je li zgodan?« »A što misliš? U Veneciji sam! Naravno da je zgodan. Gleda me onim zavodničkim konobarskim pogledom«, rekla je Hallie. »Svojim prekrasnim očima.« »Hm, a je l’ čuje to što mi sad govoriš?« »Sve je pod kontrolom, ne zna ni riječ engleskog. Možda ga poslije zavedem. Sliči malo Bradleyju Cooperu.« »Misliš Tommyju Cooperu?« »Začepi.« »Ima golubova oko tebe?« »Da, nebrojeno.« »Moja je mama jednom bila ondje. Golub joj se posrao na glavu.« »Baš slatko.« »Užasno se bila naljutila«, rekla je Bea. »Napravila si je frizuru posebno za taj put. Ne bih se previše zadržavala na tom mjestu. Pobjegni dok možeš. Ti golubovi su zeznuti.« »U redu, uvjerila si me. Skočit ću do helikoptera i požuriti kući.« »Mislim da bi trebala. Da svratim do tebe večeras poslije posla?« »Može, to bi bilo odlično.« »Oko sedam onda. Vidimo se poslije. Ćaooo!« Hallie je spustila mobitel i izravnala poplun, koji se opet bio nabrao. Namjestila se u udobniji položaj za sjedenje te, koliko je uspjela, popravila i jastuke. Sjediti i ležati u krevetu bez potrebe za stalnim preuređivanjem i namještanjem sasvim je sigurno bila umjetnost koju je tek trebala svladati. Cijelo vrijeme se protezala, istezala ruke, micala guzom, kružila vratom. Kad je izvela sve vježbe kojih se mogla sjetiti i donekle se namjestila,
pogledala je u modroplavo nebo na koje se spustila tama. Bio je tjedan prije Božića i već su sve šarene lampice i svijetleći ukrasi bili upaljeni. Odavde je zasigurno imala najbolji pogled na selo: slijeva na glavnu ulicu; a zdesna na rijeku Windrush iznad koje se nalazio mali kameni most, a uz nju na obali bili su nanizani redovi dućana s fasadama medeno smeđe boje, kao i hoteli i kuće. Mogla je promatrati ljude kako dolaze i odlaze, one koje je poznavala, ali i pratiti koliko je turista došlo u obilazak Carranforda, tog posebnog dragulja na sjeveru cotswoidsove krune. Posjetitelja nije bilo mnogo jer bili su zimski mjeseci, ali ipak ih je bilo dovoljno da promatračima poput nje bude zabavno i da trgovine sa suvenirima budu otvorene. Trenutačno se uokolo vrzmala jedna skupina posjetitelja koji su neprestano fotografirali, ulazili i izlazili iz dućana sa suvenirima koji im nisu trebali, kao i s božićnim darovima za prijatelje i rodbinu. Činilo se da će veći broj ljudi ovaj za Božić odmotati svečano upakiran kišobran s uzorkom Carranfordova krajolika. Mora da ih je Bea samo danas prodala desetak. Osam dana je do Božića. Hallie je pokušala ne razmišljati o tome hoće li taj Božić biti posljednji koji će doživjeti jer zapravo nije mogla znati odgovor na to pitanje, a takvo joj razmišljanje ionako nikad nije pomoglo; odgovor je uvijek bio isti: možda. A uz to, to se isto mogao zapitati i bilo koji drugi čovjek na svijetu. Odagnavši te misli, upalila je iPad kako bi provjerila e-poštu. Stiglo je nekoliko novih e-mailova posjetitelja njezine web-stranice. Sjajno, barem nešto što će je zaokupiti dok ne dođe Bea. Nije vrijeme za zamaranje o tome je li joj ovaj Božić doista posljednji; sada je morala prionuti na rješavanje mnogo važnijih problema, kao što su primjerice kako da se djevojka nosi s otkrićem da je, ne znajući, cijelo vrijeme izlazila s blizancima, ili kako da sredovječni muškarac organizira svoj godišnji odmor i bude i sa svojom dosadnom suprugom i sa svojom očaravajućom ljubavnicom. Hallie je svoju internetsku stranicu napravila za vrijeme dugotrajnog i napornog boravka u bolnici. Zar nisu svi voljeli čitati savjete u časopisima? Ona oduvijek jest. Obožavala ih je, a voljela je i sama pronalaziti najbolja rješenja. Kada bi kolumnist zakazao i ne bi pružio neki dobar savjet, uvijek
bi joj bilo krivo što ne može upasti i onome kome je potrebno dati svoje viđenje i odgovor na gorući problem. Rješenje njezina problema bilo je dakle u tome da kreira svoju vlastitu web-stranicu na kojoj će savjetovati ljude u nevolji. Nije se predstavila kao jadna, nesretna Hallie s bolesnim plućima i ograničenim životnim vijekom. To bi samo sprečavalo ljude da postavljaju pitanja: to joj je bilo jasno od početka. Ne, kad ljudi imaju problema, ti problemi su za njih najvažniji i svatko bi to trebao poštovati. U svakom slučaju, ne bi se smjeli osjećati kao da se njihovi problemi ne mogu uspoređivati s problemima s kojima se nosi osoba koja im daje savjete. Zato je odlučila djelovati u anonimnosti, te je anonimna ostala sve do danas. Čitatelji su znali da je žena. Njezina web-stranica zvala se: www.tristvariotebi.com, te je sve koji su tražili njezin savjet ona tražila da zauzvrat kažu tri stvari o sebi. Na njima je bila odluka o tome hoće li otkriti nešto veliko ili tek pokoju sitnicu, ali to je uvijek bio zanimljiv pokazatelj karaktera, a Hallie se njima koristila kako bi bolje razumjela ljude koji su je molili da im pomogne. Prvih nekoliko tjedana, naravno, nije bilo posjetitelja niti je itko tražio savjet, zbog jednostavnog razloga - zato što nitko nije znao da stranica uopće postoji. Trebala je izmišljati sumnje, prekrajati i prtlagodavati pitanja iz starih časopisa te odgovarati na njih ljudima koji joj se nikad i nisu povjerili. No uskoro je zanimanje počelo rasti. Zahvaljujući utjecaju i raširenosti društvenih mreža, ljudi su polako počeli otkrivati njezinu web-stranicu, i kad su zaključili da im se sviđa, nastavili je preporučivati svojim prijateljima. Broj posjetitelja polako se povećavao, a čitatelji su počeli pisati o svojim problemima, što je Hallie motiviralo da istražuje i promišlja o najboljim mogućim rješenjima. Od tada, popularnost web-stranice nastavila je rasti. Hallie je čitateljima bila poznata pod imenom Rose, što je bilo njezino srednje ime. I sami posjetitelji su si međusobno mogli dijeliti savjete, no ona je bila ta koja je odlučivala što će se objaviti. Opće je mišljenje bilo da su
Roseini savjeti bili sjajni i da doista zna ostvariti povezanost s ljudima koji traže njezinu pomoć. Imala je toplinu, lucidnost i suosjećanje i čitatelji su je zbog toga voljeli. Gotovo onoliko koliko je Hallie voljela njih. Kliknula je na prvi e-mail. Draga Rose, 1. Vatrogasac sam. 2. Igram ragbi. 3. Bojim se mraka. Imam četrdeset šest godina, u braku sam gotovo dvadeset godina, a moja supruga ne zna da volim nositi žensko donje rublje. Pa, zapravo, nitko to ne zna. Problem je u tome što je prošli tjedan moja punica odlučila oprati i očistiti moj automobil dok sam ja imao nekih poslovnih obveza. Kako je moja punica pedantna i temeljita, podignula je i rezervnu gumu u prtljažniku i ispod nje pronašla grudnjak i gaćice. Optužila me da imam ljubavnicu i sad od mene zahtijeva da sve priznam svojoj supruzi. Znam kakva je - neće se smiriti dok to ne napravim. Pa, što misliš da bih trebao priznati, Rose? To da sam nevjerni suprug ili da sam transvestit? Doista ne znam što bi od toga bilo lakše prihvatiti. Okeeej. Sljedeći e-mail: Draga Rose, 1. Ružna sam. 2. Debela sam. 3. Mrzim svoj život.
Postoji taj jedan dečko u mom razredu koji mi se jako sviđa, ali koji me ne primjećuje. Mislila sam da je to zato što nisam dovoljno mršava, jer čini se da on voli samo takve djevojke, pa sam od listopada prestala jesti i do sada izgubila gotovo dvadeset kila, ali on još uvijek ne pokazuje zanimanje za mene. Što nije u redu sa mnom i kako da ga navedem da se zaljubi u mene? Samo želim biti sretna. Misliš li da će se to dogoditi ako izgubim još kila? Pomogni mi, Rose, toliko sam jadna da je jedino što želim umrijeti. Molim te, reci mi što da radim. * * * Hallieino srce stisnulo se od priče te nesretne i očajne tinejdžerice. Njoj će prvoj odgovoriti. Jadna djevojka, dobro će joj doći malo podrške i pažnje.
DRUGO POGLAVLJE
Bio je Badnjak, a Tasha Skyes shvatila je da odlazak u šoping tri sata prije odlaska u zračnu luku vjerojatno i nije najbolja ideja koja joj je pala na pamet. Ali bilo je nekoliko stvari koje je trebala kupiti, a nije očekivala baš toliko ljudi koji su kao i ona čekali da obave sve u zadnji tren. U trgovinama je bilo zagušljivo i vruće, dok ju je vani ledena hladnoća grizla za nos, a mobitel joj svako malo vibrirao od poruka koje su joj slali prijatelji zahtjevajući od nje da im objasni zašto je sinoć onako rano otišla sa zabave. Tasha je ignorirala poruke, nije da njezini prijatelji nisu dosad već znali kakva je. Činilo se da je njezin status solarice mučio više njih negoli nju te su joj stalno pokušavali srediti spojeve sa muškarcima sa kojima nije imala želju ići na spojeve. I sinoć je bilo slično, nekoliko zdravih koktela u Harysteadu, sve sami parovi osim jedne nesumnjive osobe koju su namamili i namjenili je njoj. Jadan momak. O Bože, kakvaa noćna mora. A stvar je u tome što je bio tako drag. Zvao se Tom i izgledao je pristojno. Bio je računovođa, a netko ko zna sa financijama sad bi joj dobro došao. Bio je pristojan, zanimao se za nju,bio je ugodno društvo i bio je ljepo odjeven. Gotovo se mogla zamisliti- gotovo- da ode na spoj s njim samo da nije bilo jedne sitnice. »Njegove što?« Prosiktala je Jeannie u kuhinji. »Njegove uši? Što ne valja sa njegovim ušima?« »Dlakave su« Nije joj se sviđalo to što je rekla, znala je kako je to zvučalo. Jeannie je gestama rekla : Pa što? » Muškarac je, oni često imaju dlakave uši.« » Da ali malo je ljigavo. Ne volim to.«
»Pa onda nemoj gledati u nji! « »Ali sve jedno ću znati da su tamo.« »I to je jedina stvar koja na njemu ne valja?« Tasha je bespomoćno slegnula ramenima, vjerojatno to nije bilo jedino, ali bilo je svakako jedino na šta se ona fokusirala. » Ne mogu promjeniti to kako se osjećam.« »Kad ga malo bolje upoznaš, možda ga nagovoriš da ih obrije«, predložila je Jeannie. »Nakon maženja, mogla bi ih možda sama srediti kremom za depilaciju!« »Znaš li uopće koliko to odvratno zvuči?« Tasha se stresla od same pomisli na to. »I ja sam se prije jednako tako osjećala u vezi s Barryjevim noktima na nogama, ali sad mi ne smetaju.« Sve gore i gore. »Trebam ranije večeras u krevet. Polako ću se iskrasti.« »Previše si sitničava, u tome je problem. Mi ti nađemo sve te drage muškarce, a ti im ne želiš dati priliku. Uvijek nešto nije u redu u vezi s njima.« »Nisam sitničava. Samo bi trebali biti... pravi.« »Misliš savršeni.« Jeannie je bila potpuno izravna. »I tu leži tvoj problem. Ni ti nisi savršena. Nitko nije. Ako u glavi imaš tog muškarca s kojim je baš sve u redu... pa, slobodno možeš odustati već sada, jer taj ne postoji.« To je sasvim sigurno bila istina, ali Tasha nije mogla promijeniti svoje mišljenje. A osim toga, dlakave uši. Uf! Do podneva je gotovo bila završila s kupnjom, no ostalo je još nekoliko stvari s popisa koje je trebala riješiti. Napustila je Marks & Spencer natovarena poput magarca, s pregršt vrećica u rukama, dok su je na izlazu iz trgovine umalo prikliještila automatska vrata. Bilo joj je vruće te se u svom velikom ružičastom kaputu sada osjećala poprilično klaustrofobično. A što se tiče ruku, pa, dvije joj jednostavno nisu bile dovoljne. Boljele su je od nošenja svih tih stvari koje je kupila i koje su
zauzimale toliko prostora da se svim tim vrećicama i paketima sudarala s ljudima dok je hodala... U redu, ovo se treba malo preurediti. Tri stvari koje je naručila preko interneta, a pokupila u trgovini bili su mnogo manji nego kutije u kojima su bili zapakirani. Donijela je odluku i spustila svu tu golemu hrpu na pod, oslobodila se viška vrećica i paketa i sve reorganizirala u manji broj vrećica. Evo ga. Ovo je mnogo bolje. Oduševljena svojim organizacijskim vještinama, utrpala je nepotrebno kartonsko pakiranje u obližnju kantu za smeće, a potom u nju ubacila i prazne vrećice. A onda je, nakon što je okružila ramenima, pokupila preostale dupkom pune vrećice. Okej, još je teško, ali lakše je nositi i manje vjerojatno da će putem srušiti neko dijete. I... sve je opet pod kontrolom. Jedino što je još preostalo jest kupiti kutiju s božićnim pucketalicama te srebrni šal za mamu, i onda je gotova. Zadovoljna, skrenula je lijevo i hodala prema posljednjoj trgovini. Kad je otvorila vrata, čula je svoju omiljenu božićnu pjesmu, a pluća joj je ispunio nalet svježeg, mirisnog zraka. Čula je djevojčicu koja je rekla: »Mamice, pogledaj onu ženu u ružičastom kaputu, baš je lijepa«, i upravo u tom trenutku sve se činilo onako kako je trebalo biti. Obuzela ju je radost. Danas poslijepodne leti na jug Francuske u posjet svojoj mami i tamo će zajedno s njom provesti Božić... što je moglo biti ljepšu od toga? Dvadeset minuta kasnije više ništa nije bilo onako kako je trebalo biti, a njezino srce kao da su stiskali neki ledeni prsti, dok su njezini vlastiti već po treći put u očajničkoj potrazi prebirali po torbici i džepovima. »Tu je negdje. Mora biti tu, imala sam je u zadnjoj trgovini...« Ljudi u redu iza nje već su se počeli meškoljiti. »Bolje pogledajte jeste li je možda onda ostavili ondje«, rekla je nevjerojatno nesimpatična djevojka za blagajnom. »Ali znam da je nisam ostavila, imala sam je u ruci...« Bilo je nemoguće prisjetiti se svoje rute dok je Slade urlao MERRY CHRIIIIIIIISSSTMAAAAAS iz zvučnika, a ona doživljavala težak napadaj panike. Muškarac iza nje glasno je rekao: »Oprostite, istječe mi vrijeme za
parking, mogu li ja platiti svoje?« »Možete.« Djevojka iza blagajničkog pulta odgurnula je Tashine stvari sa strane i posegnula za košaricom drugog kupca. O Bože, gdje je njezina kreditna kartica? Što je napravila s njom? Postalo joj je slabo, no opet je pretražila džepove. Prije tri dana njezina je debitna kartica pukla jer je, luđakinja, njome krenula strugati led s prednjeg stakla automobila, a nova joj još nije stigla. A sad joj je nestala i kreditna kartica. Noćna mora. Noćna. Mora. »Ako vam ju je netko ukrao, morate je otkazati«, podsjetila ju je žena u redu. Ukrao... Tashin mozak preplavili su prizori u kojima je zamišljala kako joj je kartica pala na pod, i kako ju je potom netko krišom uzeo. Toliko bi novca mogli dignuti, čak i u samo dvadeset minuta. Kimnula je i rekla: »Ne znam broj na koji bih se javila i prijavila krađu«. »Ne znam ni ja«, rekla je žena ljubazno dodavši, »no znam da je otisnut na poleđini kartice.« Pokupivši vrećice, Tasha se okrenula i pojurila iz trgovine. Kad je ono bila pokušala pokupiti sve iz M&S-a, sjetila se, odustala je od pokušaja da ugura karticu u prepunu torbicu. Sve joj se sada počelo polako vraćati; umjesto toga stavila ju je u jednu od vrećica. Srce joj je brže zakucalo od novog naleta optimizma, kad je u istom trenu shvatila da je ta vrećica bila jedna od onih koje je bacila nakon preslagivanja u maniri Tetrisa. Što je značilo, uz malo sreće... da bi se još uvijek trebala nalaziti u kanti za smeće. Zadihana i bez zraka, Tasha je stajala i zurila u kantu, s osjećajem olakšanja što je još nitko nije bio ispraznio, no ipak malo obeshrabrena dodatnom količinom smeća koje je bilo bačeno otkad je posljednji put bila ovdje, a ponajviše s otvorenom i preokrenutom stiroporskom kutijom s koje su curili nepojedeni ostaci kebaba i prelijevali se na smeće koje je bilo ispod. A život bi isto tako bio jednostavniji da je ovo bila jedna od onih otvorenih kanta za smeće. Ali ne, ova je, naravno, bila pravokutnog oblika s
poklopcem i otvorima sa strane, kao kod poštanskih sandučića. Iako, srećom, bili su malo širi od otvora za poštanske sandučiće. A što sad, bolje što prije krenuti s tim. Tasha je odložila svoje brojne vrećice na pod, skinula ružičasti kaput i zavrnula rukave crne haljine... Uhhhh, ovo je stvarno odvratno. Istoga trena ruke su joj postale ljepljive od umaka od čilija, komadići salate visjeli su joj s jedne ruke, na koju se uz to izlio i sladoled iz McDonald’sa. Unutra je bilo i opušaka, krumpirića natopljenih umakom od octa i nešto odvratno ljigavo što se nije dalo identificirati. »Gladni smo, ha? Ako si toliko očajna, kupit ću ti hamburger!« Izvrsno, baš ono što joj je trebalo. Ruganje tinejdžera na skejtovima i romobilima koji su se skupili oko nje i sve promatrali. »Vidio sam maloprije nekog pijanca kako riga u to«, viknuo je jedan od dječaka. »Još se i popišao«, pridružio mu se prijatelj, a svi ostali stali su pucati od smijeha. Okej, to nije bila istina. Samo se zafrkavaju s njom. Odlučila ih je ignorirati i sagnula se i oslonila o ledenu metalnu kantu gurnuvši ruku u njezine grozomorne dubine. Dečki su se još uvijek hihotali, dok su kupci na izlasku iz trgovina zastajali zureći u nju, a ona je bespomoćno tumarala rukom u mraku u nastojanju da osjeti tu jednu jedinu kreditnu karticu koja se nalazila u plastičnoj vrećici. »Možete li pomaknuti ruku?« viknula je žena izduljenog lica držeći u ruci šalicu kave. »Samo da nešto nađem.« »Pa, ja trebam ovo baciti u smeće i jako se žurim.« »Oprostite, ali...« Prekasno: žena je već ubacila papirnatu šalicu u kantu, ostavivši Tashu s mlakim kapučinom koji joj se upravo izlio po ruci. Ispod glasa je promrmljala: »Sretan Božić i vama.«
»Kladim se da unutra ima i prećih govana. « Momci su se previjali od smijeha, natječući se tko će je dovbinuti odvratnoj šali. Jedan od njih je počeo kružiti skejtom oko kante, a zvuk kotača koji su prijeteće zujali oko njetinih nogu, tek koji centimetar udaljeni od njih, činili su cijelu situaciju još mučnijom. »Okej, ekipa, dosta je bilo. Crta.« Glas je bio strog te je pripadao nekom tko se nimalo nije dao zbuniti gomilom tinejdžera s kapuljačama i tko je istog trena preuzeo kontrolu nad situacijom. Kako je glas dolazio njoj s leđa, Tasha nije mogla vidjeti tog čovjeka, ali bilo joj je neizmjerno drago što se pojavio.
TREĆE POGLAVLJE
»Pa«, rekao je muški glas kad su tinejdžeri napokon nevoljko odskejtali dalje, »želiš li mi reći što se događa?« »Preskočila sam doručak, pa evo tražim krumpiriće.« Izvukavši ruku iz kante i okrenuvši se kako bi ga pogledala, Tasha je uvidjela da autoritativni glas nije pripadao policijskom službeniku. Pa, barem ne uniformiranom. Njezin spasitelj bio je otprilike njezinih godina, u srednjim do kasnim dvadesetima, i zapravo je bio poprilično zgodan na neki ležeran, sportski način. Nasmijao se njezinu duhovitom komentaru. »Imaš sreće, našao sam jedan.« Uslužno je pokazao prema njezinoj ruci. »Jedan krumpirić ti se zalijepio za lakat.« O, savršeno. Ispružila je ruku i otresla krumpirić. Licem mu se razvukao osmijeh. »Znaš kako sad izgledaš?« »Kao veterinar koji se pretpostavljam.«
sprema ugurati ruku u kravlje dupe,
»Uzela si mi riječi iz usta. Usput, promatrali smo te iz kafića s druge strane ceste. Kladili se što pokušavaš izvesti.« »I umirali od smijeha.« Izgledao je povrijeđeno. »Neee. Pa, možda malo da. No, to su bili drugi. Ne ja.« »Da, jako mi je drago što sam vas zabavila. Moj najluđi božićni san napokon se ostvario.« »Hej, došao sam da vidim kako ti mogu pomoći.« Tasha ga je pogledala u oči. »Ako želiš čeprkati po smeću u potrazi za mojom kreditnom karticom, dobro došao.« Sada kad ga je pogledala s više pozornosti, zapanjile su je njegove predivne oči; bile su bistre, svijetlozelene
boje, ali i s tamnijim nijansama koje su prstenasto okruživale zjenice. Imao je nevjerojatno guste, tamne trepavice, kao da je žena. »Uzmi u obzir to da se nisam ponudio dati ti ruku.« Usta su mu se trznula kad je iz džepa izvukao presavijenu crnu vrećicu za smeće, protresao je i otvorio. »Ali rado ću ti pridržati vrećicu tako da možeš isptazniti smeće u nju. Inače ćeš preturati stalno jedno te isto, unedogled.« To što je govorio imalo je smisla. Bila je to dobra ideja. Bacili su se na posao. Tasha je upitala: »I ti tako nosiš tu crnu vrećicu za smeće kamo god išao, u slučaju da nekome zatreba?« »Uvijek.« Ulovio je njezin pogled. »Okej, upitao sam konobaricu u kafiću može li mi dati jednu.« »I onda si se spustio tu na mjesto nesreće poput Supermana.« »Otprilike. Hvala ti«, dodao je suho kad je ona izvukla stiroporsku kutijicu s kebabom kroz otvor, slučajno mu zalivši zapešće umakom od čilija. »Žao mi je.« Nije joj bilo baš toliko žao. »E, usput, kreditna kartica ti je stvarno tu?« »Stvarno se nadam.« Stražnji dio vrata svrbio ju je od znoja. Izvukla je punu šaku natopljenog smeća i još se jedanput uspjela poprskati umakom po haljini. »Zar ti ne bi bilo jednostavnije otkazati karticu i naručiti novu?« »Da, bilo bi, ali treba mi sada. Odavde idem direktno na Luton.« Superman je podignuo obrvu. »Letiš na Badnjak? Na odmor?« »Provest ću tjedan sa svojom mamom na Saint-Tropezu. A jedinu drugu karticu koju imam uspjela sam polomiti. Uvijek se tako nešto dogodi kad ti najviše treba.« »Sasvim sigurno ćeš na Saint-Tropezu trebati karticu.« Kimnuo je prema njoj jer je najednom stala s kopanjem. Tasha se usredotočila na ono što su njezini prsti upravo bili napipali. I dalje je napipavala i dohvatila zgužvanu plastičnu vrećicu s nečim plosnatim unutra... O, molim te, molim te, daj da je to kartica...
Jedva dišući, istraživala je rubove, uhvatila taj plošni predmet i provukla ga kroz sve otpatke iz smeća. »To!« Pobjedonosno je uzviknula, povukla vrećicu kroz otvor, izvukla svoju kreditnu karticu i... pa, ne, nije ju baš poljubila, ali došlo joj je da to napravi. »Fantastično.« Superman se nasmiješio kad je čuo njezin uzdah olakšanja i kad je privinula karticu uz grudi, kao da je olimpijska medalja. Zatvorio je vrećicu koju je držao, spljoštio je koliko god je mogao i s manjom teškoćom je ugurao u kantu za smeće. »Hvala Bogu.« Izvlačeći maramicu iz džepa, Tasha je dala sve od sebe da obriše najgroznije ostatke hrane sa svoje desne ruke. »Sjajno!« Malo je oklijevao. »Mogu li te nešto pitati?« Oh, želi me upitati za broj mobitela? Kao da se ni najmanje nije upitala tako nešto, začuđeno je odgovorila: »Naravno da možeš! Što te zanima?« Rukom je pokazao iza nje. »Vidiš tamo ljude u kafiću koji su nas cijelo vrijeme gledali? Možeš li im mahnuti?« »Oh!« Okrenuvši se, Tasha je vidjela da je doista imala publiku. Kako bi prikrila razočarenje time što je nije upitao za broj, podigla je kreditnu karticu i mahnula njome kako bi im dala do znanja zbog čega je izvela ovaj pothvat. Zapljeskali su joj i odmahnuli, što je bilo prilično slatko. »Poznaješ te ljude?« Divila se njihovu oduševljenju. »Ne, nikad ih dosad nisam vidio. Mislim da ih je jednostavno obuzelo slavljeničko raspoloženje.« Slegnuo je ramenima. »Ili to ili su malo popili.« Tasha je stavila karticu u novčanik, čvrsto stisnula svoju torbu, popravila rukav haljine i odjenula kaput. »Ako želiš ići oprati ruke, idi, ja ti mogu pričuvati stvari.« Pogledala je na sat, svjesna da je izgubila mnogo vremena u traženju kartice. Osim toga, on nije izgledao kao netko tko bi pobjegao s ludim božićnim darovima kupljenima u zadnji čas, no može li čovjek ikad bid siguran u to? Nepouzdani muškarci često znaju izgledati kao da im možeš
vjerovati. »U redu je, imam cijeli paket maramica u pretincu. I doista bih trebala krenuti.« Kimnuo je. »Ne želim da propustiš let. Mogu ti pomoći odnijeti vrećice do auta ako želiš.« Tasha se razvedrila. »O, pa to...« Mobitel mu je zazvonio prije nego što je uspjela nastaviti, i on se javio. »Bok. Da, nema problema. Pokupit ću te. Za dvadeset minuta, okej?« Nije prisluškivala, no nije mogla ne čuti ženski glas koji je sve više negodovao kako se razgovor bližio kraju. »U redu, pet minuta. Samo pričekaj ispred trgovine, doći ću tamo.« Toliko o tome što se nadala da će tražiti njezin broj. »U redu je, dobro sam. Bolje da odeš za svojim poslom.« Dok je on završavao razgovor, Tasha se sagnula kako bi pokupila šaroliku zbirku vrećica. »Uglavnom, hvala ti što si me došao spasiti. Dobro djelo za danas si napravio, Supermane.« Pogledi su im se sreli, i ona je, na djelić sekunde, zbog nečeg na njegovu licu, pomislila da će se možda između njih ipak dogoditi neka čarolija. Zrak između njih bio je nabijen elektricitetom. Zadržala je dah. A u sljedećem trenu na nos joj je sletjela mala snježna pahuljica, koja ju je trgnula i u potpunosti razbila čaroliju. »Počinje sniježiti.« Pogledala je prema nebu i ugledala pahuljice kako se spuštaju s blijedosivog neba. »U svakom slučaju, hvala ti još jednom. Sad stvarno moram krenuti.« Kimnuvši prema mobitelu u njegovoj ruci, rekla je: »A moraš i ti«. »Pretpostavljam da trebam. Lijepo se provedi u Saint-Tropezu.« »Hvala, hoću.« Pokupila je i posljednje vrećice s poda, još uvijek zbunjena onim što se zamalo dogodilo. »Pa, bok. I sretan Božić, Supermanu!« Oklijevao je odgovoriti, a velike, paperjaste pahuljice padale su po njegovoj tamnoj kosi, no u njegovim zelenim očima nije mogla ništa pročitati. A onda je, kad mu je mobitel ponovno zazvonio, podignuo ruku i odmahnuo
joj u znak pozdrava. »Da, bok. I tebi!« Na letu za Nicu Tasha se našla prignječena između pretilog sredovječnog Francuza koji je vonjao kao da je grlo isprao češnjakom i premršavog mlađeg muškarca koji je smrdio po ustajalom dimu i koji je zaspao na njezinu ramenu i hrkao poput auspuha. U svakom slučaju, tako nije zamišljala fantaziju s dva Francuza. Okej, razlozi zbog kojih treba prestati misliti o muškarcu iz kafića. Za početak, ne zna ni kako se zove. Koliko god se sad to činilo ludim, nekako se nadala da će joj se sam predstaviti pa da ga neće trebati pitati za tu informaciju. Ali nije, tako da, to je to. Nije ni on nju pitao kako se zove. Očito je imao napornu djevojku koja je voljela prigovarati. Pa, nije baš bila sasvim sigurna da je tako, ali sudeći po onome što je čula preko telefona, mogla je zaključiti da je takva. Ali zaboga, kako je mogla odmah postati opsjednuta nekim koga je vidjela tek na deset minuta? Ništa nije znala o njemu. Mogao je imati milijun iritantnih navika koje nije mogla primijetiti za vrijeme njihova kratkog susreta. Duboko je izdahnula. Više ga ionako nikad neće vidjeti, činilo se da je to ipak najvažniji razlog. Nije znala tko je on, a ni on nije znao ništa o njoj. Nevažno je što se činio drag i što nije imao dlakave uši. Imao je prilike upitati je za broj, a nije. Na njegovu dušu. Kvragu!
ČETVRTO POGLAVLJE
Pa, ovo je svakako bila neugodna situacija. Otišli su i posljednji ožalošćeni, a Flo je bila u kuhinji, skinula sa sebe svoje visoke potpetice i prala posuđe. U dnevnoj sobi je izvršiteljica Elsine oporuke upravo Elsinoj unučadi priopćila loše vijesti, a po glasovima koji su se mogli čuti činilo se da ih nisu primili dobro. »Što?« Lenin glas bio je u vrištećoj skali, ispunjen nevjericom. »O, molim vas, recite mi da se šalite!« Flo je isprala čašu s dugim stalkom i postavila je na postolje da se osuši. Činilo se da će Lena eksplodirati, kao netko tko upravo nije dobio prostrani stan na prvom katu u luksuznoj četvrti Clifton u Bristolu. Barem ne još. »Ali to nije PRAVEDNO«, izderala se Lena. »Ne možete TO učiniti.« Flo je izmijenila pogled s Jeremyjem, koji se ispružio na svom uobičajenom mjestu ispred radijatora. »O, dragi, pripremi se. Čini se da netko nije baš sretan zbog tebe.« Jeremy je trepnuo i lijeno naprijed-nazad mahnuo repom. Bio je poprilično opušten tip koji je većinu toga primao smireno. Kuhinjska vrata širom su se otvorila, a na njima se pojavila Lena Travis, a tako visoka i uglata u svom crnom odijelu po mjeri nalikovala je na mahnitu bogomoljku. »Ti si, znači, cijelo vrijeme znala za ovo.« Njezine ledeno plave oči gledale su je s prijezirom. »Vjerojatno to i jest bila tvoja ideja. Moj Bože, zlo mi je od ljudi kao što si ti.« Flo je posušila ruke i rekla: »To nije bila moja ideja«. Srećom, bila je navikla da na nju viču ljudi koji misle da znaju više i bolje od nje pa je Lenin izljev bijesa nije prestrašio.
Barem ne jako. »Bolje da dođeš ovamo.« Lena je pokazala prema dnevnoj sobi. »I samo da znaš. Borit ću se do samog kraja.« U dnevnoj sobi, koja je imala visok strop, Elsina prijateljica poslužila se kavom iz srebrnog lončića sa stolića za posluživanje. Elegantna i okretna, bila je u kasnim šezdesetima, a Elsu je poznavala više od trideset godina. Uz prozorsko okno, s pogledom na Caledonia Place, stajao je Elsin unuk Zander, dvije godine mlađi od sestre, ali vrlo nalik na nju. S crnom kosom, istaknutim jagodicama, sitnim plavim očima i naglašenim tamnim obrvama podsjećali su na vampire. Bilo je čudno to što ih Flo nikad prije nije vidjela uživo uzevši u obzir činjenicu da su živjeli s druge strane trga, ali njihovi se putevi jednostavno dosad nisu ukrstili. Brat se barem činio smirenijim i manje uzrujanim, iako se prema njegovu izrazu lica moglo vidjeti da nije oduševljen onime što je čuo. »U redu«, rekla je Mary, koja je zastupala Elsu i koja je bila izvršiteljica oporuke. »Samo da naglasim da je Elsa samostalno donijela sve odluke u vezi sa svojim nasljedstvom. Ni na koji način nije bila prisiljena nešto napraviti niti ju je itko pokušao nagovoriti na što. Flo, koliko je prošlo otkad si upoznala Elsu?« »Dvije godine. Nešto malo više«, rekla je Flo. »U listopadu.« »A meni je Elsa rekla što će napraviti prije pet godina. Već je tad sve bila odlučila.« »Ali ona moju baku poznaje tek dvije godine! I sad je dobila ovaj stan. Kako to može biti u redu?« »Šššš«, Zander je iznervirano odmahnuo glavom. »Prestani vikati.« »Vikat ću ako to želim!« odbrusila je Lena. »Ovo je najapsurdnija situacija IKAD.« Kakvi su divni brat i sestra njih dvoje bili. Flo je popravila kosu koju je prije sprovoda bila pomno isfenirala, no koja se sada, zahvaljujući kiši, ponovno vratila u svoje prirodno stanje razbarušenih uvojitih kovrča.
»Gledajte, ja nisam dobila ovaj stan.« »O, zbilja?« odmah je uzvratila Lena. »Meni se čini da jesi.« »Dosta«, Zander je ljuto zurio u nju. »Razgovarat ću sa svojim odvjetnikom o ovome. Pravim odvjetnikom.« »Pozvani ste da to učinite«, rekla je Mary. »Ali da vam odmah kažem, to neće ništa promijeniti. Ja sam poprilično sposobna napisati pravomoćnu oporuku. A ova je k tome i neosporiva.« »Pa, to je ne čini manje apsurdnom.« Lena je zgrabila torbicu i izvukla svoj mobitel. »Pa, kvragu, kako mi je to mogla napraviti? Ona je jebena mačka!« Htjela se isključiti iz ove rasprave. Flo se zato prisjetila trenutka kad je prvi put upoznala Elsu Travis, nakon što se javila na oglas postavljen u obližnjem poštanskom uredu. »Problem s osamdesetdvogodišnjacima je da znaju sve«, objasnila je Elsa. »Ali ne mogu više sve raditi. Nismo više tako... agilni. U osnovi trebam nekoga koga mogu nazvati kad god mi nešto treba.« »Nešto poput jako dobrog susjeda«, dodala je Flo. »Točno. Shvatili ste. A moji susjedi su dobri, jako dragi ljudi. Ali uvijek su zaposleni, imaju svoje živote i čak i da mi silno žele pomoći, nemaju vremena za to.« Elsine oči izgledale su živo i vedro. »A zadnje što želim jest smetati ili gnjaviti ljude. Radije ću platiti nekoga tko će napraviti sve što je potrebno u stanu i oko njega i obaviti stvari koje ja ne mogu.« »Ima smisla«, Flo je kimnula sa suosjećanjem. »Naravno da ima. Zato ću to i napraviti. Gdje živite?« »U Ulici Batrow. Tri minute vožnje biciklom.« »Koliko imate godina?« »Trideset.« »A posljednjih pet godina radite u staračkom domu. Zašto?« »Zašto ne? Sviđa mi se.«
»Zbilja?« Elsa je podignula obrvu. »FLo je skraćenica od?« »Florence.« »Neobično ime za djevojku od trideset godina.« »Čekajte dok čujete moje srednje ime.« »A koje je vaše srednje ime?« »Ako dobijem ovaj posao«, odvratila je Flo, »reći ću vam ga.« Elsa je zurila u nju jedan dulji trenutak, a zatim se stala smijati. »Hajde, onda. Primljena si. Sad mi reci.« Floin izraz lica ostao je nepromijenjen. »Elsa.« »O, gospode.« »Znam. Moja majka je imala dvjesto godina kad me rodila.« »Čudo da nisi pobjegla od kuće.« Tako je izgledao njihov prvi susret i tako je sve počelo. Elsa je imala svojih trenutaka; znala se lako naljutiti i biti nestrpljiva, ali njih dvije razvile su kvalitetan odnos s mnogo smijeha. Dvaput dnevno, ovisno o smjenama u staračkom domu, Flo bi nazvala da provjeri kako je, kupila što joj je trebalo, obavila sve sitnice koje je trebalo obaviti, pokupila lijekove iz ljekarne i usisala za Jeremyjem koji se nevjerojatno linjao. Jeremy je bio Elsina velika ljubav i razlog zbog kojeg je odlučno odbijala da se preseli u starački dom. »Ali postoji mnogo domova koji dopuštaju kućne ljubimce«, Flo je objašnjavala kad bi ta tema došla na dnevni red. »Možda«, frknula je Elsa. »Ali Jeremyju se tamo ne bi sviđalo.« Bili su posebni njih dvoje, savršen par, oboje svojeglavi i povučeni. Jeremy nije mario za druženja s drugim mačkama i mačcima, dok su Elsi drugi stariji ljudi uglavnom bili strašno dosadni. Bilo im je sasvim dobro zajedno, hvala na pitanju. Jeremyju se, srećom, svidjela Flo, koja je njegov preziran zamor od svijeta smatrala zabavnim, a Jeremy je zauzvrat nju tolerirao. Sve dok se jedne večeri, u toj prvoj godini poznanstva, nije pojavio na večeri. Bio je takvo
biće navike da je bilo jasno da se nešto dogodilo. Nakon sedam sati traganja po vjetrovitoj, kišnoj noći, Flo ga je napokon pronašla kako tiho mijauče pokraj ograde na Sion Hillu. Netko ga je bio udario automobilom i ostavio da ugine na cesti. Jeremy je pretrpio nekoliko prijeloma i nekoliko unutrašnjih ozljeda. Još sat ili dva i bilo bi prekasno za njega. Veterinar ih je upozorio da se možda ni sada neće izvući, ali Elsa je, krajnje izbezumljena, inzistirala da se napravi sve kako bi ga se spasilo. Novac nije bio problem. Jeremy nije mogao - nije smio umrijeti. Preživio je, očito. Trebalo je vremena, mnogo brige i toliko novca koliko neki ljudi zarade u godini dana. Ali polako se oporavio. A Elsa je upamtila s koliko je ljubavi i privrženosti Flo obasula njezina najdražeg ljubimca. »Imam jedan prijedlog za tebe.« Rekla je s uobičajenom ravnodušnošću. »Ako umrem prije Jeremyja, hoćeš li ti paziti na njega?« »Naravno da hoću.« Dirnuta time što ju je smatrala vrijednom takve časti, Flo je rekla: »Moram samo provjeriti sa svojim stanodavcem. Znam da nam nije dopušteno imati pse, ali sigurna sam da bi mu - « »Bože dragi, jesi luda?« Elsa se prenerazila. »Jeremy ne bi htio živjeti u nekom groznom, vlažnom podrumskom stanu. Mislila sam da se ti preseliš tu.« »Tu? Oh! Na koliko dugo?« »Koliko god on bude živ, naravno. Ovo je njegov dom. Ovdje je sretan.« »Aha. Znači, bila bih Jeremyjeva... cimerica.« »Točno. Sigurno je ovdje ipak ljepše nego tamo gdje ti sada živiš. A i ne bi trebala plaćati stanarinu. Kako ti se to čini?« Pa, sasvim je sigurno bila u pravu da je prostran stan u georgijanskom stilu u Caledonia Placeu bio koju razinu bolji od njezine vlažne podrumske garsonijere u Ulici Barrow. »A Jeremyju je tek devet godina«, istaknula je Elsa. »Kad bih sutra umrla, ti bi mogla biti u ovome stanu sljedećih deset godina. Mislim da to nije loša ponuda.«
Flo je razmislila o tome. Zapravo je to bila vrlo dobra ponuda. »Ovo nudim samo zato što znam da ćeš se dobro brinuti o njemu«, nastavila je Elsa. »Možda ga nećeš voljeti kao ja, ali ti si sljedeća osoba poslije mene koja će mu odgovarati.« »Okej, dobro, dogovoreno.« Flo je kimnula i nasmiješila se. Koliko bi samo mogla uštedjeti na stanarini. »Kad Jeremy umre, stan će naslijediti moji unuci. Tad ćeš se, jasno, morati odseliti.« »Naravno.« Zabavljala se zamišljajući sebe kako ostaje, kako odbija otići, kako se vezuje za radijator. »Pametna cura. Onda je sve sređeno.« Zadovoljna dogovorom, Elsa je rekla: »Nazvat ću Mary i reći joj da to doda u oporuku.« Što je Mary i učinila. Flo se ponovno uključila u aktualnu dramu; Lena je sad bila na mobitelu s nekim bespomoćnim pravnim stručnjakom koji joj očito nije govorio ono što je htjela čuti. Nanovo je pobjesnila i odbrusila: »O, Marcuse, ti si takav pompozni šupak da nije nikakvo čudo da te Arabella ostavila«, i silovito prekinula razgovor. »Pretpostavljam da se Marcus slaže sa mnom«, rekla je Mary suhim glasom. »On je jadnik i kukavica.« U Leni je i dalje ključao bijes. »Ono što me pogađa jest to što je Elsa cijelo vrijeme tajila ovaj svoj suludi plan. Mislim, pobogu, pa zašto nam nije rekla?« Brat joj je odgovorio bezvoljnim glasom: »Ti to ozbiljno pitaš? Daj se samo poslušaj.« »Uglavnom, ovo je bio strašno grozan dan i meni je dosta.« Zgrabila je svoju skupu crnu torbicu. »Ajde, nema smisla više ostajati tu. Idemo.« Flo je promatrala kroz prozor dok su odlazili pločnikom u smjeru svog stana s druge strane Mall Gardensa.
Kad su joj nestali iz vidokruga, Mary je rekla: »Pa, dobro je završilo. Javi mi ako ti budu radili bilo kakve daljnje probleme.« »Hoću. Nadajmo se da će se ipak smiriti.« Jeremy im se pridružio u dnevnoj sobi; u prolazu se očešao o Floinu nogu, a ona se sagnula kako bi ga podignula. »Jadničak moj, nedostaje ti Elsa, ha?« Jeremy je nadmeno trepnuo i okrenuo glavu. »Trebala bih i ja ići. Hoće vam biti dobro tu?« »Bit će sve u redu.« Pogladila je mačka po mekanom krznu na glavi. »Ali mislim da ću njemu, za svaki slučaj, kupiti malu pancirku.«
PETO POGLAVLJE
Zvono na vratima zazvonilo je u osam sati navečer. »Bok, Zander je.« »O«, Flo je pričekala, držeći prst na portafonu. »Mogu li doći gore?« »Ovisi. Misliš li vikati na mene?« »Ne. Bože, ne. Obećavam.« »Okej.« Pritisnula je tipku za otključavanje vrata i gledala Zandera Travisa kako žuri stubištem prema njoj. Iz tamnog odijela uskočio je u traperice i svijetlosivu majicu, što je umanjilo njegovu sličnost s vampirom. No naglašene jagodice i izrazito plave oči još su uvijek na nju imale uznemirujući efekt. »Pa, hej, još jednom.« Zastao je. »Mislio sam da bih trebao svratiti i ispričati ti se.« Flo je nagnula glavu u stranu. »Mislio si da bi trebao?« Zander se kratko nasmiješio, priznavši da je imao loš odabir riječi. »Htio sam. Žao mi je. I mojoj sestri je isto žao.« »Zbilja?« Još jedna stanka. »Smirit će se ona. To je bio šok. Ako je ne poznaješ, teško je objasniti kakva je ona zaista.« Flo je rekla: »O, mislim da sam dobila određenu sliku o tome.« »Da, pa, Lena je oduvijek bila malo... napeta.« Slegnuo je ramenima. »Kad je Elsa umrla... pa, naravno da je bila uznemirena...« »Mhm«, Floin odgovor bio je neodređen. »I pretpostavljala je da će stan naslijediti ona.« »I ti.«
Kimnuo je. »Okej, oboje, da. Ali ja već imam svoj stan. Lena nema.« »Činilo se da ni ti nisi primio vijest s oduševljenjem.« »Da, pa, mislim da to ima veze s činjenicom što moja sestra živi sa mnom već cijelu godinu.« Prošao je prstima kroz kosu. »Iskreno, nije mi bilo lako. Veselio sam se da će se napokon odseliti i da ću ponovno imati stan samo za sebe.« Flo je rekla: »Ona je odrasla osoba. Sve što joj trebaš reći jest da treba pronaći neko drugo mjesto gdje će živjeti.« »Čovjek bi pomislio da je tako, zar ne? Ali nije tako lako.« »Pa, žao mi je, ali ja ti ne mogu tu puno pomoći.« S daškom humora, upitao ju je: »Pretpostavljam da ne tražiš cimera?« »Začudo, potpuno si u pravu.« »Pa, javi mi ako se predomisliš.« Ogledao se po sobi. »Gdje je Jeremy uopće?« »U spavaćoj sobi, gleda EastEnderse. Stvarno«, rekla je Flo kad se Zander nasmijao. »Čim začuje uvodnu glazbu, prilijepi se za ekran.« »Zbilja? Mogu li?« Pokazao je prema vratima spavaće sobe. »Slobodno.« Flo ga je slijedila hodnikom do Elsine spavaće sobe. Otvorio je vrata i u tišini promatrao Jeremyja kako udobno sjedi na sredini velikog bračnog kreveta. Jeremy ih je pogledao, polako trepnuo očima i ponovno svu svoju pozornost usmjerio na televizor na kojem je divlji londonski obračun bio u punome jeku. »Kakva buka«, rekao je Zander. »Njemu se sviđa.« »A što se Jeremyju sviđa, to i dobije.« Trenutak kasnije, Zander je upitao: »I kako je, zdravstveno?« »Dobro. Jako dobro.«
»Dobro.« »Oprosti, je l’ to možda bio pogrešan odgovor?« »Čuj, nisam baš takvo čudovište. I zapravo poprilično volim mačke. Da je Elsa ostavila Jeremyja meni, rado bih ga udomio.« Slegnuo je ramenima. »To bi barem olakšalo ovaj pakao.« Poprilično volim mačke. Eto ti odgovora zašto nije, sam si ga rekao. »Možda. Ali nije.« Zatvorila je vrata sobe ostavivši Jeremyja da u miru odgleda svoju seriju do kraja. »Srećom za tebe.« Ton glasa bio mu je neodređen, a pogled ju je jezivo podsjećao na Jeremyja. Zbog načina na koji ju je gledao osjećala se... čudno. Podsjećao ju je na slatkorječivog tipa iz nekog filma, za kojeg nisi znao možeš li mu vjerovati ili ne. »Da, srećom za mene«, rekla je Flo. »I jako ću se dobro brinuti o njemu.« Što mu je osmijeh bio širi, to mu je manje vjerovala. Dok se okretao kako bi izašao iz stana, rekao je: »O, siguran sam da hoćeš«. Najbolja proslava dočeka Nove godine u Carranfordu održavala se u White Hartu. Imah su bend uživo, komičare, natjecanje za najljepšu haljinu i disco klub. Šator, koji se nalazio u stražnjem dijelu puba, tresao se od glasne glazbe, dok je skupina pasa i razigrane djece različitog uzrasta jurcala oko plesnog podija. I Hallieina invalidska kolica vrtjela su se ukrug, ali nije ona bila u njima. Ona je sjedila na klupi, pila cider i jela čips te promatrala Beu koja je u njima vozila svoju malu rođakinju. »Užasno voziš«, rekla je Bei kad su doletjele do nje. »Trebalo bi ti dati znak za opasnost za cesti«. »Malo smo bezobrazni, ha? Bolje skrij to piće«, rekla je Bea. »Doktor te gleda.« »O, sranje, stvarno? Tko?« Hallie si nije mogla pomoći: imala je dvadeset
osam godina i još uvijek bi uzdrhtala od straha na spomen doktorice West. Nevjerojatno, bila je to jedna od onih pavlovljevskih uvjetovanih reakcija koje se nisu dale kontrolirati. Dr. Jennifer West bila je žena u svojim četrdesetima te je malo podsjećala na Jeremyja Paxmana; voljela je kritizirati i ispitivati, a njezino ophođenje s pacijentima bilo je takvo da su je se bojali i odrasli muškarci. »Ne brini se.« Bea se nasmijala kad je vidjela njezin izraz lica. »Samo Luke.« Hvala Bogu. Hallie se opustila te ipak nije prolila piće u teglu s biljkom iza sebe. Adrenalin joj je pojurio žilama zbog sasvim drugog razloga; iako to ne bi ni u ludilu priznala nikome živome, već je nekoliko mjeseci bila pomalo zaljubljena u doktora Lukea Hiltona. Bila je to nemoguća i neostvariva veza, jasno; ali bila je, eto, dovoljno bezopasna. Luke je bio tako drag i kad bi ga vidjela, to bi joj uvijek uljepšalo dan. Isto tako je, za razliku od dr. West, bilo malo vjerojatno da će joj na proslavi dočeka Nove godine održati bukvicu o opasnostima dehidracije zbog konzumiranja alkohola. Ugledavši Lukea u gužvi, Hallie mu je mahnula i promatrala ga dok se probijao plesnim podijem do nje. Nosio je prugastu zeleno-bijelu košulju, tamne hlače i crnu kožnatu jaknu. Kosa mu je bila svijetla, ošišana na neki uredan, doktorski način, a u ruci je nosio bocu bezalkoholnog piva, što je po svoj prilici značilo da je dežuran. »Bok. Stigla si, znači, dolje, ha?« »Jesam.« Hallie se nasmiješila; imao je tako lijepe oči, sivkasto plave boje, tople i brižne. »Nisam bila sigurna hoću li moći, ali odlučila sam pokušati.« Pokazala je na svoju čašu. »I usput, ovo mi je prvo piće.« Luke je slegnuo ramenima. »Neću ti držati predavanja.« »Hvala. U svakom slučaju, došla sam kolicima. Možda odem oko devet, malo se odmorim i vratim se poslije, ako ne zaspim.« Hallie je napravila smiješan izraz lica. »Ludilo, je l’ da? Rock ‘n’ roll.« »Dobro je što radiš po osjećaju.« Kimnuo je prema vrećici u njezinoj lijevoj ruci.
»Hoćeš me ponuditi tim čipsom ili ne?« Hallie je ispružila ruku s vrećicom. Taman kad je stavio ruku u vrećicu, zazvonio mu je mobitel. »Da... da...« Slušao je glas s druge strane. Napokon je rekao: »Nema problema, dolazim odmah.« »Sebični pacijenti«, rekla je Hallie kad je spustio piće. »Em su bolesni, em ti pokvare večer. Nadam se da neće trajati dugo.« »To se nikad ne zna. U svakom slučaju, odoh ja.« Zgrabio je par čipseva za po putu. »Ako se ne vratim večeras, sretna ti Nova godina.« »Hvala.« Hoće li biti? Tko zna? Hallie se nasmiješila i tekla: »I tebi«.
ŠESTO POGLAVLJE
Okej, ovo se pretvara u ludilo od silvestarske noći. Ali ne dobro ludilo. Rory McAndrew bio je nestrpljive naravi. Mrzio je čekati u redu. Mrzio je čekati općenito. To je tako besmisleno, mislio je, takav nepotreban gubitak vremena, čemu čekanje kad se umjesto toga može raditi nešto zanimljivo, zaabavno ili konstruktivno? Ovog puta je pak čekao s razlogom. Cjeli je dio s čekanjem bio dozlaboga dosadan, ali ako izdrži, možda će mu se isplatiti. A on je namjeravao izdržati, poslije četrnaets sati nema šanse da sad odustane. Iako ga je kombinacija dosade i iščekivanja ubijala u pojam. No ovo je bila jedina mogućnost da je ponovo pronađe, i nije ju mislio propustiti. Lupkao je prstima po papirnatoj šalici za kavu, gledao u zaslon sa dolaznim letovima i vidio da će zrakoplov na odgođenom letu iz Nice napokon sjleteti. Ovo je bila njegova jedina prilika u koju je položio cjelovečernju nadu, iako je možda postojala mogućnost da je bila prisiljena uhvatiti neizravni let. Ali on je potpuno odbacio mogućnost da bi mogla sljeteti u neku drugu zračnu luku. Ili to da je tjedan dana , kako je rekla, možda značilo šest dana, ili osam... U redu dosta je kave, nije htio riskirati da ne bude u prvom redu tačno u trnutku kada ona izađe kroz za dolazne letove, prije nego što u nekoliko trenutaka ne nestane u sjeru parkirališta. Žena koja je radila u knjižari na aerodromu prošla je pored njega i veselo upitala »Još si tu srce?« Rory joj se osmjehnuo, provjela je dan za pultom prodavajući mu Colu,
gumu za žvakanje i gumene bombone. A osim toga imala je pravo. Jedino što se on nadao jest da uz njega neće biti i još jedan muškarac koji će na dolaznim letovima čekati istu djevojku kao i on. Kada su se pokretna vrata nakon trideset minuta otvorila i kad ju je ugledao, osjetio je kao da ga je netko snažno lopatom udario u prsa, ushićenje što je njegov ludi plan uspio, u kombinaciji sa olakšanjem da je nepodnošljivom čekanju napokon došao kraj. Ipak mu se isplatilo, nije kampirao u pogrešnoj zračnoj luci u pogrešno vreme. Stigla je. Još bolje od toga, nitko je nije grlio i ljubio: »Dobro došla kući, draga, toliko si nedostajala i meni i djeci!« Rory je sve promatrao s mjesta na kojem je stajao, udaljena desetak metara od izlaza, a ona je zastala kako bi otvorila kovčeg i uzela šal i rukavice. Bogme će ih i trebati; vani je bilo ledeno. O, ali pogledajte je, samo je pogledajte: imala je takvo lice da je istog trena znao da ga se neće moći zasititi. Nosila je crnu beretku, crni džemper, crne čarape i nabranu ružičastu suknjicu, onakvu kakve nose klizačice. I crne čizmice od antilopa s malom potpeticom. Izgledala je sjajno. I opušteno. I sad, kad je navukla rukavice, bila je spremna otići odavde... Okej, akcija. Krenuo je prema izlazu u isto vrijeme kao i ona, kao dvije strelice koje će se sresti pokraj okretnih vrata. Kad ju je sustigao, nogom je udario o kotačić njezina kovčega i rekao - potpuno neuvjerljivo: »O, oprosti... hej, zdravo!« Okrenula se, a usta su joj se od iznenađenja napola otvorila: »Vau. To si ti! Zdravo!« »Ne mogu vjerovati. Kakva slučajnost.« Rory je odmahivao glavom od nevjerice. »Ovo je nevjerojatno. Jesi se ti upravo vratila s odmora iz... kamo si ono rekla da ideš? Pariz?« Vidite? Super opušteno, super kul.
»Saint-Tropez.« Smijala se, jednako zadivljena tom slučajnošću. »Ovo je tako čudno! Što radiš tu?« »Dovezo sam prijatelja. Lovi let za Frankfurt.« »Pa to je baš lijepo od tebe. Posebno s obzirom na to da je Silvestrovo.« »Što da kažem?« Rory je slegnuo ramenima hineći skromnost. »Kad sam sav drag i dobar.« »U to sam se već uvjerila. Uvijek na pomoći.« »Kako kreditna kartica? Jesi je držala na oku?« Pomaknuli su se s desne strane okretnih vrata kako ne bi smetali drugim ljudima. »Jako sam pazila na nju.« Njezine su plave oči blistale. »Nije bilo kanti, bit će ti drago čuti.« »Sjajno. I, kako si provela Božić?« »Bilo nam je divno, hvala na pitanju. Ti?« Vidite kako želi nastaviti razgovarati? Postavlja nova pitanja? Ovo je išlo u dobrom smjeru, vrlo dobrom smjeru. Kimao je, ohrabren time kako sve ide glatko. »Da, odlično. Usput, nisam se predstavio prošli put. Rory. Rory McAndrew.« »A ja sam Natasha. Tasha. Tash.« Slegnula je ramenima i raširila ruke. »Kako god. Izaberi.« »Sviđaju mi se sva tri. Lijepa imena.« Već je njezin glas bio očaravajući. »Pa, voljela bih naletjeti još koji put slučajno na tebe. Još uvijek ne mogu vjerovati.« »Znam, ni ja. Možda je to sudbina.« Toliko puta je vježbao tu posljednju rečenicu. »E, što kažeš na to da...« »O, sjajno, napokon se pojavila. Tako mi je drago zbog tebe.« Ispred njih stajala je brbljava žena iz knjižare, sada u debelom kaputu i s torbicom u ruci. Gledajući u Natashu, rekla je. »Bio je tu otkad mi je počela smjena rano ujutro i čekao cijeli dan. Mora da se zaljubio!« Veselo odmahnuvši rukom, nestala je iza okretnih vrata ostavivši Roryja da se utapa u neugodnosti.
Nije mogao pogledati u Tashu, ali bio je potpuno svjestan njezina pogleda. »Cijeli dan? Zbilja?« Kimnuo je. O, Bože! »Nešto kao Tom Hanks u onom filmu Terminal? Živiš ovdje na aerodromu?« Prisilio se pogledati je. A ona se trudila ne smijati. »Ta luda žena. Okej, ovako. Nisam te špijunirao i nisam nikakav luđak. Zovem se Rory McAndrew i živini u Hampsteadu, i radim kao savjetnik za investicijska ulaganja. Potpuno sam normalan, uvjeravam te.« Sad kad je trebao improvizirati, riječi više nisu tekle tako lako. »Nikad nisam napravio ništa slično ovome, ali ono prošli tjedan... s tobom i kantom za smeće... pa, nakon što si otišla, nisam više mogao prestati misliti o tebi... i osjećao sam kao da bi to što se nisam upoznao s tobom mogla biti najveća pogreška u mom životu.« »Vau«, rekla je Tasha. »Ali sjetio sam se da si rekla da putuješ na tjedan dana, pa sam pomislio da bih te, ako dođem, uz malo sreće mogao ponovno sresti. Nije se činilo idealnim, ali postojala je mogućnost.« Slegnuo je ramenima. »I tako sam došao; zgrabio priliku.« »I upalilo je. Sreli smo se.« Namrštila se. »Oprosti, ali stvarno kasnim.« »Sve u redu. Viđaš li se s nekim?« Zadržao je dah; ovo je bila druga moguća prepreka. To što nije spomenula dečka nije značilo i da ga nema. »Um, nisam sigurna«, rekla je Tasha. »Mislim da da.« »Oh.« Oh. Jebemti. »A ti?« Rory je odmahnuo glavom. »Ne. Ne viđam se ni sa kim.« »A tko te zvao ono prošli tjedan? Da odeš i da je pokupiš, neka žena?« »Moja teta Mel. Slomila je nogu u studenom i otada je moram vozikati cijelo vrijeme amo-tamo, kako joj što zatreba. Poprilično je naporna.« »Aha. Pa, bi li htio moj broj?« »Da.« Ali što da radi s tim potencijalnim prokletim dečkom?
»Bi li htio da izađemo jednom van?« Rory je kimnuo. »Da.« Je li ovo nekakav trik? »Fantastično«, rekla je Tasha. »Što kažeš na to da odemo sad?« »Što? Misliš...večeras?« »Sad je večeras. Tako da... da. Samo ako to želiš, natavno.« »Želim.« Trebao je pitati. »Samo, što je s tim dečkom kojeg misliš da imaš?« A ona je zataknula kosu iza uha, ljubazno se nasmiješila i pogledom mu pokazala da nastave hodati. »Pa, ovo može biti pomalo istrčavanje pred rudo, ali nekako sam se nadala da bi to mogao biti ti.« Rory je trebao ponoviti rečenicu u glavi kako bi se uvjerio da je mislila ono što je on mislio da je mislila. Neuobičajenim oprezom rekao je: »Stvarno to misliš?« Tasha se široko osmjehnula. »Trudio si se biti kul i ležeran, pretvarajući se da smo se slučajno sreli. A onda je došla ona žena i razotkrila te. Tako da ti ja sad uzvraćam uslugu i ne glumim da sam kul. Sve što si rekao, o tome kako si se osjećao prošlog tjedna... znaš, to da si žalio što nisi uzeo moj broj mobitela i pitao se hoćeš li me ikad više vidjeti?« »Da?« Rory je još jedanput zadržao dah; je li ovo onaj osjećaj kad izvuku tvojih pet brojeva na lutriji, a šesti se još prevrće i upravo će upasti u žlijeb? Tasha mu se primaknula bliže i nježno položila dlan na njegova prsa. Plave oči blistavo su ga gledale. »I ja sam se tako osjećala.« Kimnula je kako bi to naglasila. »Baš kao ti.«
SEDMO POGLAVLJE
U dvanaest minuta do ponoći zazvonilo je zvono na ulaznim vratima u zgradu. Hallie je pritisnula dugme na parlafonu i upitala: »Da?« »Video sam da ti u stanu gori svijetlo.« Bio je to Lukeov opušten i prijateljski glas. »Ne vraćaš se u pub?« »Ne, odlućila sam se ne mučiti. Prenaporno mi je.« »Mogu te odvesti dotamo ako želiš.« »Havala ti, ne treba.« Nasmešila se dirnuta njegovom ponudom. »Dobro mi je tu.« Okljevao je. »U tom slućaju želiš društvo?« »Da, naravno. Može Leonardo DiCaprio?« »Pa...« »Šala mala«, rekla je Hallie. »Puštam te unutra. Dođi gore.« Sjedela je na krevetu još uvijek odјevena u crvenu haljinu. Kad se Luke pojavio na vratima, upitala je: »Kako je pacijent?« »Bit će dobro.« Luke nije vole ulaziti u detalje, znala je to. Bio je suviše diskretan. »Sjedni. Privuci stolac.« Halie je pokazala prema širom razgranutim prozorima. »Odavde imamo fantastičan pogled na vatromet.« »Savršemo.« »A imamo i ovo da nazdravimo novoj godini.« U ruci je držala neotvorenu malu bočicu Moëta ukrašenu kristalima Swarovski. »Bea mi ju je darovala za Božić, zar nije predivna? Možemo je zajedno popiti.« Vani su se ljudi počeli okupljati ispred White Hana spremajući se za vatromet koji će uskoro otpočeti s kamenog mosta na sijeci. Hallie je upalaila televizor kako bi paraleno gledala i vatromet u Londonu.
»Što je s novogodišnjim odlukama?« kimnula je prema Lukeu. »Jesi donio neke?« »Samo one uobićajene, pretpostavljam. Raditi najbolje što znam, pokušati spasiti koji život.« Slegnuo je ramenima. »Pokušati ne ubiti previše ljudi.« Hallie se osmijehnla. »Većina se ljudi u mom društvu boji šaliti na račun smrti. To je tako dosadno, kad znaš da cijelo vrijeme paze što govore.« »Ajde, onda«, rekao je Luke. »A što je s tvojim odlukama?« »Pa, dosta sam razmišljala o tome i skužila da ja trebam pokušati ubiti što više ljudi. Barem one koji su prijavljeni kao darivatelji organa.« Slegnula je ramenima. »Inače nema smisla.« Kimnuo je, potvrdivši njezino razmišljanje. »I trebaju se podudarati s tvojom krvnom grupom.« »Jasno.« »Samo pazi da te ne ulove. Masovni ubojice vjerojatno teže završavaju među prvima na listi za transplantaciju.« »Da, još sam ja sva smotana, tako da bih sigurno ostavila tragove za sobom i tako se odala. Neću se time gnjaviti. Prenaporno je.« Hallie je napravila grimasu. »Okej, moja novogodišnja odluka je da proživim sljedećih dvanaest mjeseci i doživim sljedeći novogodišnji vatromet.« Zastala je i pogledala u Lukea. »Misliš da hoću?« Nije nimalo ustuknuo: »Hoće li itko od nas? Nema jasnog odgovora na to pitanje. Svi se tome nadamo.« »Kad si posljednji put spasio nečiji život?« Luke je razmislio. »Doslovno oživio nekoga? Prije nekoliko godina. Uočio simptome i pobrinuo se da pacijent dobije pravi lijek... pa, to se događa nešto češće.« »Kakav je to osjećaj?« »Iskreno? Poprilično fantastičan.« »Da, mora da je sjajan. Voljela bih da i ja imam priliku za tako nešto.« Sagnuvši se, Hallie je otvorila ladicu noćnog ormarića i izvukla vrećicu
bombona od sladića. »Kad bi sad progutao jedan i kad bi ti zapeo u grlu, mogla bih izvesti Heimlichov zahvat i spasiti te. Hoćeš pokušati?« »Tako da mi možeš spasiti život?« »Da!« »A kako mogu biti siguran da to nije samo dio tvog opakog plana u kojem me ubiješ tako da možeš dobiti moje organe?« »Mislim stvarno, užasno si sumnjičav. Ooo, skoro će ponoć, idemo. Otvori prozor da možemo čuti...« Ispred puba je sada bilo nekoliko stotina ljudi. Trafalgar Square, koji je bio prikazan na televiziji, bio je preplavljen tisućama slavljenika. Počelo je odbrojavanje, a glasovi i buka bili su sve veći. Osam. »O, neee.« Hallie se borila odmotati žicu zavijenu oko čepa na šampanjcu. »Ne mogu je skinuti...« Sedam. »Čekaj, daj meni.« Luke je uzeo bočicu iz njezinih ruku. Šest. »Odvrćeš je u krivom smjeru!« Pet. »Folija se ne može strgnuti, ne mogu vidjeti u kojem smjeru - ah, imam je!« Četiri. »Sva sreća da nisi kirurg. Ooo, čaše...« Tri. »Sad čep ne želi van.« Dva. »Daj meni!« Hallie je zgrabila bocu i odvrtala čep svom snagom. Jedan.
Puk! Čep se začuo taman u trenutku kad je kucnula ponoć, a uzvici izvana došli do usijanja. Hallie je oduševljeno uskliknula u trenutku kad se pjena šampanjca prelila iz boce, a čep udario o strop i pao na krevet. Na televiziji su svi vikali, smijali se i međusobno se ljubili. Kroz prozor su mogli vidjeti i stanovnike Carranforda kako slave na sličan način. U njezinoj spavaćoj sobi pak, kako se poljubiti svog liječnika nije smatralo društveno prikladnim ponašanjem - čak i unatoč tome što je bila zaljubljena u njega - Hallie je ulila ostatak Moëta u dvije čaše i rekla: »Uzdravlje! Sretna nova godina!« »Sretna nova godina!« Luke je kucnuo čašom o njezinu dok se na TV-u i vani na mostu čuo vatromet popraćen glasnim pjevanjem pjesme Auld Lang Syne. »Za najbolju godinu ikad.« Hallie je još jedanput kucnula u njegovu čašu, tako da je rukom dotakla njegove prste. »Tako je«, rekao je Luke. »Njihov je vatromet veći«, pokazala je prema televizoru, gdje se prikazivao London, spektakularno osvijetljen u raznim bojama, »ali meni se više sviđa ovaj naš.« Čuli su se uzvici divljenja i oduševljenja promatrača u trenucima kad bi se rakete ispucale u tamu, odletjele visoko iznad drveća, a potom osvijetlile tamnomodro nebo iznad Gloucestershirea. Vijugave bijele rakete izmjenjivale su se sa šuštećim crvenim i žutim bojama, a zatim bi se iz pušaka začuli i vidjeli prasci zelenog svjetla ra-ta-ta-ta kako lete u zraku i onda - bum prekrasni plavi i žarko narančasti traci boja eksplodirali bi u svoj svojoj raskoši, nakon čega bi promatrači slavili i pljeskali. Na televiziji je vatromet i dalje trajao, ali budući da su vatrometi skupi, onaj u Carranfordu stigao je do svog kraja. »Naš je bio bolji«, rekao je Luke. »Ne treba to ni spominjati.« Hallie je otpila još jedan gutljaj šampanjca. »Pa, hvala ti na društvu.« Nasmijao se. »Nema na čemu. Gdje ti je mama večeras?« »Prijatelji su je pozvali na zabavu u Tetbury. Rekla sam joj da ću ja biti u pubu, inače ne bi otišla.«
»Smeta li ti dim? Da zatvorim prozor?« Hallie je odmahnula glavom. »Volim miris vatrometa. Čini me mlađom.« »Još si mlada«, rekao je Luke. »Znam. Samo se ponašam poput starice. Pogledaj nas, sjedimo ovdje poput dva starca.« Samo, ona nikada neće doista ostarjeti, zar ne? Koža na licu nikad joj se neće ovjesiti, nikada neće imati bore ili neočekivane dlake na njemu. Ha, nije da se itko tome raduje. »Ne brini o tome.« Luke ju je ponovno promatrao, očito je znao što misli. Blagim glasom je rekao: »Dan po dan.« Kako bi bilo poljubiti ga? Kakav bi osjećaj bio osjetiti mu usne na svojima? Ta misao joj je i ranije prolazila glavom, ali želja da to otkrije postajala je sve snažnijom. Neće nikada saznati, naravno. To je bila isključivo njezina maštarija i ne bi se nikad usudila provesti je u djelo. Osjetila je da joj je postalo vruće, pa se još jedanput morala podsjetiti na to da je Luke njezin liječnik te da je samim time i zabranjen. Ne, to se nikada neće dogoditi. Prije nego što je stigao u Carranford i počeo raditi u klinici, ona je bila u nadležnosti svoje liječnice opće prakse Jennifer West, a to je priča u koju se sasvim sigurno ne želi vratiti. Osim toga, njezina ljubav bila je tajna i zbog još jednog važnog razloga: u osnovi, teško da se nju moglo smatrati »dobrim ulovom«. Nije vjerovala da bi Luke mogao biti imalo zainteresiran za bilo kakav dublji odnos s njom. Budimo iskreni, kad ste dvadesetosmogodišnjakinja s bolesnim plućima koja se opasno bliži isteku roka trajanja... pa, niste baš obasuti erotskom pažnjom suprotnog spola. »O čemu razmišljaš?« upitao je Luke. Ha, nema šanse. »Samo se pitam kako bih izgledala da imam osamdeset tri godine. Nadam se da ne bih nosila prevelike stare hulahupke i ružne papuče.« »Isto vrijedi i za mene. A posebno za hulahupke.« U trenutku kad je to tekao, oboje su začuli glasno kloparanje cipela na pločniku. Sljedeći tren
zazvonilo je zvono: DINGDINGDINGDINGDINNGGG... Hallie je pritisnula portafon. »Da?« »Sretna nova godinaaaa! Mi smo! Je l’ spavaš?« »Ovako se osjećaju stari ljudi kad im njihove galamdžije od unuka dolaze čestitati blagdan?« Lukeov glas bio je smiren. Slušali su nešto što je zvučalo kao da krdo krava galopira stubama. »Gore od toga. Glasni unuci obično ne dolaze u posjet nakon što u sebe uliju nekoliko litara cidera i tko zna koliko još s nogu.« »Ta-daaa!« Vrata su se širom otvorila, a šestero njezinih prijatelja upalo je u sobu. Bea je, ljuljajući se na petama, širom raširila ruke. »Rekla si da ćeš se vratit na zabavu, a nisi! Pa smo pomislili da donesemo zabavu tebi! Sretna nova godinaaaa!« Kad je sve zagrlila i poljubila, rekla je: »Dolje u frižideru ima vina ako želite ići po njega. I donesite još čaša, u ormariću su pokraj sudopera.« »Zašto je Luke tu? Jesi dobro?« »Dobro sam. Samo mi je pravio društvo. Gledali smo vatromet.« »Bolje da ja sad odem.« Ustao je. »Dežuran sam cijeli dan. Koji sat sna sad mi se čini kao dobra ideja.« »Bok. Hvala ti.« Mahnula mu je osjetivši kako joj je želudac napravio salto. »Vidimo se uskoro.« »O, otvorila si ga.« Bea je ugledala bočicu Moëta. »I prazna je - sve si popila!« Hallie je zbunjeno upitala: »Zar nisam trebala?« »Bila je stvarno skupa«, zajadikovala je Bea. »Trebala si je čuvati za posebnu prigodu!« »Oprosti.« Hallie je jako voljela Beu, čak i unatoč tome što je ponekad stvarno znala biti nesmotrena. Jer tko zna koliko je posebnih prigoda nekima ostalo. »U redu je, opraštam ti. Ali nemoj to više raditi.« Dok je Luke pokušao proći pokraj nje, Bea je ispružila ruku, zapriječivši mu put. »Hej hej hej, ne tako brzo, dr. Hiltone. Mislim da ima nešto važno što ste zaboravili, zar ne?«
»Što?« Luke je izgledao zbunjeno. »Ovo!« Bacivši mu se rukama oko vrata, Bea ga je poljubila u usta, koja to sasvim sigurno nisu očekivala, a ovog se puta Halliein trbuh preokrenuo mnogo žešće - bio je to mnogo veći i, iskreno, ljubomorni salto mortale. »Mua.« Vedro i lepršavo pustila ga je od sebe. »Sretna nova godina! Oprosti, jednostavno sam morala napraviti to! Nisam mogla odoljeti!«
OSMO POGLAVLJE
»Pogledaj ovo.« Rory je Tashi pokazao poruku koja mu je upravo stigla na mobitel: Di si, stari? Propuštaš luuudu zabavu. Dolazi ovamo ODMAH!!! »Tko je to?« »Moj najbolji prijatelj, Joe. Gledaj sad ovo.« Tasha je gledala kako mu Rory odgovara. Bilo je pet sati ujutro, a ona još uvijek nije vjerovala da su posljednjih sedam sati bili stvarnost. Ono za što je očekivala da će ni po čemu biti posebna proslava Nove godine ispostavilo se kao najposebnija, najmagičnija proslava ikad. Osjećala se kao da lebdi. Okej, stvarno se nadam da ovo nije san. To bi doista bilo preokrutno. Praznovjerna, uštipnula se za ruku, samo da bude sigurna. Okej, dobro je. Rory je završio s pisanjem poruke i približio joj mobitel tako da može pročitati: Joe, ne propuštam apsolutno ništa. Tu sam s jednom nevjerojatno predivnom djevojkom. To je to, ona je ta s kojom želim provesti ostatak svog života. Hoćeš li mi biti kum? Svaki centimetar Tashine kože naježio se kad je to pročitala. Okej, to s kumom je bila šala, možda je i prethodna rečenica bila šala, ali to je sad nevažno. Bilo je važno to što je on mislio da je ona nevjerojatno divna. Snažnim glasom je rekla: »Nasmrt ćeš ga prepasti.« »Istina.« Rory je pritisnuo tipku za slanje. »Jadan Joe.« »I mislim to.« Pogledao ju je. »U slučaju da se pitaš.« »Da?« Zinnnggg... »Od riječi do riječi. Čak ne znam ni kako je to moguće. Jednostavno znam da je tako.« »Muškarci obično ne govore takve stvari.«
»Znam.« Smijao se očima. »Nikad dosad nisam napravio ništa slično. Čudim se da me to nimalo ne straši.« Mobitel je zapištao te su zajedno pročitali Joeovu poruku: Sranje, jesi se ti to totalno razbio? Trebam te spasiti? Rory je odgovorio: Ama baš ništa nisam popio. Sasvim sigurno ne želim da me spasiš. Za manje od dvadeset sekunda zazvonio mu je mobitel. »I, krećemo!« Rory je upalio spikerfon tako da ga i ona može čuti. »Pripremi se.« Tasha ga je stisnula za ruku. »Spremna sam.« »Ej, čovječe, što se događa?« Joe je vikao kako bi nadglasao pozadinsku slavljeničku buku. »Kao što sam ti i rekao«, rekao je Rory. »Dogodilo se. Pronašao sam je.« »Gdje si je pronašao? I tko je, kvragu, ona? Hoćeš mi reći da si je upoznao večeras? Jesi već spavao s njom?« OK, mali neugodnjak. »Ne«, rekao je Rory. »Nisam.« »Ha! Pa, jesi li onda siguran da je žena?« Rory je nečujno oblikujući usnama rekao Tashi Oprosti, a ona je kimnuvši, kao da ga uvjerava da je sve u redu, također nečujno odvratila: Žena sam. »Poprilično sam siguran da je. Joe, slušaj. To je ona o kojoj sam ti pričao. Od prošlog tjedna. Pronašao sam je.« Uslijedila je dulja tišina. Nekoliko sekunda mogli su se čuti samo glazba i smijeh sa zabave. Joe je napokon progovorio: »Misliš Djevojka s kantom?« Tasha je pogledala u Roryja. Djevojka s kantom? Oh, kako glamurozno... »Da.« Rory je napravio grimasu kao da se ispričava. »Zove se Tasha.« »I ponovno si je pronašao. Kako?« »Visio sam na aerodromu dok nije stigla. Nisam trebao puno čekati«, rekao je Rory.
»Tek nekih četrnaest sati.« »Bio si na aerodromu četrnaest sat? Ti si lud.« »Ne, nisam. To je najbolja stvar koju sam ikad napravio.« »Svejedno propuštaš sjajnu zabavu. Je l’ ona sad tu s tobom?« »Je.« »Daj mi je da porazgovaram s njom.« Rory joj je dodao mobitel. »Bok, Joe«, rekla je Tasha. »Ja sam, Djevojka s kantom.« Nasmijao se. »Hej, Djevojko s kantom. Što si, kvragu, učinila mom prijatelju?« »Nemam pojma. Ovo je bila luda noć.« »I nisi muško?« »Sasvim sigurno nisam muško.« »Imaš nekih drugih prljavih tajni koje bi htjela podijeliti sa mnom? U redu je, neću nikome reći.« »Obećavaš?« »Apsolutno.« »Okej, imam tajnu«, rekla je Tasha. »Šestero djece? Opasnog muža? Probleme s drogom?« »Ne.« »Hajde onda, reci mi«, rekao je Joe. »Mislim da sam našla muškarca kojeg sam čekala.« Dok je izgovarala te riječi, Tashin pogled se susreo s Roryjevim, a lice joj se raširilo u osmijeh. »O, Isuse, vama nema pomoći, zaslužujete se takvi.« Hineći gadljivost, dodao je: »Ostavit ću vas sada i vratiti se slavlju. Sretna nova godina, Djevojko s kantom.« Tasha se nasmijala. »Hvala, Joe. I tebi.«
DEVETO POGLAVLJE
»Ovo je strašno«, rekla je Tasha »Ne mogu vjerovati koliko sma nervozna.« »Znam.« Rori ju je ispod stola uhvatio za ruku. »I ja. Nikad prije me to nije brinulo.« Naručio je još jedno piće. »Jer je zapravo bilo nevažno.« Vrata puba otvorila su se, a Tasha joj je još čvršće stisnula ruku. »Okej, krećemo Evo Carmel.« Bilo je nešto između gotovog čina i vrlo važnog razgovora za posao. Zaljubljivanje u Roryja bilo je lakši deo priče; sada su trebali susresti svoje najbolje prijatelje i nadati se da le i to proći dobro. Svi su znali da nema ništa gore od toga da se tvoji najbliži prijatelji ne slažu s tvojim novim ljubavnim partnerom. Znalo se dogoditi da ih ne podnose. A znalo je biti i netrpeljivosti među njima samima. Činilo se da je najbolje da se sve vidi odmah na početku. Sada je bila srijeda, osam sati navečer trečega siječnja, a Rory se dogovorio naći se s Joeom u kafiću Frog and Shovel u Hampsteadu. Tasha je dogovorila isto sa svojom prijateljicom Carmel. Il' spokoj il' pokolj; ili će proći sjajno ili će to biti noć dugih noževa. Tasha je ustala i mahnula svojoj prijateljici pa je Carmel krenula prema njima. Još si se jedanput otvorila vrata, a Rorz je rekao: »Pa, ovbo je iznenađenje; i Joe je stigao na vrijeme.« Carmel je bila visoka djevojka uskih bokova, s dugom skandinavski svijetlopalvom kosom koja joj je padala niz leđa; oči je diskretno iscrtala tušem, a usta namazala ružem i svjetloružičastoj nijansi i nosila napraktičan kaput krem boje, a ispod njega traperice i crni džemper. Bile su prijateljice još od školskih dana i mežusobno upoznale sve svoje dečke, s različitim uspjehom. Tasha se molila da ova večer prođe dobro. Ovako na prvu, nije se mogla sjetiti nijednog razloga zbog kojg se Rory ne bi svideo Carmel, ali nikada se
ne yna; jednom joj se nije svideo jedan Tashin dečko zbog jednostavnog razloga, nije joj se sviđao način na koji je gladio bradu. Ali to je bio Colin, za kojega se i ovako i onako spostavilo da je totalni kreten. A ako ćemo iskreno, Tasha se sjetila kako je jednom i jedan Carmelin dečko nju jako odbijao samo što joj se nije sviđalo kakve ke cipele nosio. Iskreno, s obzirom na njih dvije i njihovu sitničavost, zar je bilo imalo čudno to što je bila nervozna? Svi četvero su sjeli, međusobno se predstavili - »Bok, Djevojko s kantom!« - naručili pića i sada je ozbiljan posao međusobnog upoznavanja mogao otpočeti. »Mora da se puno baviš sportom?« započeo je Joe. »Što te zanima? Bordanje na snijegu, paraglajding, maraton?« Carmel se suzdržala od smijeha. »Pitaš to Tashu? Maraton ležanja, recimo. Maraton gledanja televizije s vrećicom čipsa pokraj sebe...« »Okej«, Tasha ju je brzo prekinula, »dosta.« »Haha.« Carmelin pogled bio je vrckav. »Samo te pokušavam zamisliti kako se baviš sportom.« »Ne, ali ozbiljno.« Joe se činio iskreno iznenađenim. »Sigurno se baviš nekakvim sportom.« Tasha je slegnula ramenima. »Bavim se svačim. Samo ne nužno baš... takvim stvarima.« Hoće li je nakon ovoga pustiti na miru? »Plivaš li?« »Znam plivati. Ali preferiram sunčanje. Skočim u vodu da se osvježim, ali ne bih pedeset puta preplivala bazen.« »Jesi znao za to?« Joe je sada pozornost usmjerio na Roryja. »Da, rekla mi je.« »I?« Rory je slegnuo ramenima. »Ja sam okej s tim.« »Čekaj, da nešto raščistimo. Ti si ovisnik o adrenalinu.« Joe je lupnuo svog prijatelja po podlaktici. »Stalno si u nekoj akciji. I potpuno si lud za
ovom curom tu, ali ona se ne bavi nikakvim sportskim aktivnostima.« Kimnuo je glavom prema Tashi, kao da joj se ispričava. »Bez uvrede, siguran sam da si divna osoba, ali nisi nimalo sportski tip i ne baviš se ničim što Rory voli.« Promatrao ih je sumnjičavo dok se naslonio na stolac i otpio gudjaj piva. »Hej«, rekla je Carmel žustro, skočivši odmah u Tashinu obranu. »Zašto razgovaraš s njom kao da je ona kriva za nešto? Je li tvoj dragi prijatelj zainteresiran za književne festivale i umjetničke galerije i stari Egipat? Ne, pretpostavljam da nije, ali nije zbog toga ni lošija ni bolja osoba. Jednostavno su različiti. Suprotnosti se privlače, okej? A ove dvije suprotnosti već su se privukle.« Pogledala ga je prezrivo. »Tako da ćemo trebati izvući najbolje od ovoga.« O Bože, sukob je planuo u trenu. »Odakle si to izvukla?« Joe je u trenu krenuo u svoju obranu. »Sama si započela«, istaknuo je, »šaleći se o njezinu maratonskom gledanju TV-a.« »Tasha je moja najbolja prijateljica.« Pogledala ga je podcjenjivačkim, razumiješ-li? pogledom. »Ja se mogu šaliti na njezin račun. A ti to nećeš moći raditi dok je ne budeš poznavao puno duže nego što je poznaješ sada, okej?« Nekoliko sekunda zurili su jedno u drugo. Napokon je Joe rekao: »Koliko?« »Godinu dana«, rekla je Carmel. »Barem.« Odmahnuo je glavom. »Nema šanse. Ne mogu toliko dugo čekati. Brzinom kojom su oni krenuli... do tada već mogu biti u braku i imati djecu.« Tashi je zastao dah. Zamisli... »Samo budi dobar s mojom prijateljicom, to je sve što želim reći.« Carmel je još uvijek bila u napadačkom stavu. »Ili ćeš odgovarati meni.« »U redu.« Joe je podignuo ruke u znak predaje. »Žao mi je, okej? Bože, jesi zastrašujuća.« Ali moglo se primijetiti kako su mu oči zasjale dok je to govorio. Okrenuvši se prema Tashi, dodao je: »Djevojko s kantom, ispričavam se, okej? Najiskrenije.«
»I ne zovi je više tako.« »Zapravo, počinje mi se sviđati taj nadimak.« Joe je svečano rekao: »Meni ćeš uvijek biti Djevojka s kantom.« »Pa, što mislite, kako nam ide?« upitao je Rory. »Oni bi htjeli da se dobro slažemo«, Joe je rekao Carmel. »Puno im to znači.« »U pravu si«, kimnula je Carmel. »Vjerojatno bismo trebali biti dobri jedno prema drugome, zbog njih.« »Poljubimo se onda«, rekao je Joe. On se šalio, ali Carmel se ustala i nagnula se preko stola, stavila mu dlanove na lice i prilijepila usne uz njegove. »Vau«, rekao je Joe kad ga je pustila i sjela ponovno u svoj stolac. »Pa, ovo je ublažilo seksualnu napetost.« Carmel se nacerila. »Nema seksualne napetosti. Nisi mi nimalo napet, kao ni ja tebi. Ali drag si. Mislim da bismo mogli biti prijatelji, je l’ da?« Tasha se u sebi nasmijala kad je Joe, još uvijek zbunjen od poljupca, prošao svojim snažnim ragbijaškim prstima kroz gustu crvenkastu kosu. »Vjerojatno bismo mogli. Uh... te tvoje trepavice. Jesu prave?« »Naravno da nisu, bistri. Čak bi i majmun prepoznao da su umjetne.« »A jesi uvijek ovako ljubazna?« »Volim za sebe reći da sam iznenađujuće iskrena«, rekla je Carmel. »To svakako jesi«, rekao je Joe podignuvši čašu i kucnuvši se s njom. »Uzdravlje, Iskrena.« »Uzdravlje. Hoće li mi se svidjeti tvoj prijatelj, što misliš?« »Ne vidim zašto ne bi. On je dobar tip.« »Oh, ali hoće li slomiti srce mojoj prijateljici?« »Hej, oprostite?« Tasha je pročistila grlo. »Mi smo tu, znate. Unutar vašeg... kako se zove? O da, slušnog polja.« Joe i Carmel uopće se nisu obazreli na nju. »Iskreno?« rekao je Joe. »Pa,
imao je određen broj djevojaka i odigrao određen broj utakmica u prošlosti. Ali način na koji govori o njoj... ona je sigurno u posebnoj ligi. Nikad ga nisam vidio ovakvog.« »Ako je ikad rastuži«, Carmel je rekla odsječno, »morat će odgovarati meni.« Osjetila je topao dah na obraz, Rory joj je šapnuo u uho: »Nisam ti planirao stvarati tugu«. »I bolje.« Tashu su prošli trnci od njegove blizine. »Carmel ima crni pojas u karateu.« Slučajno čuvši što mu je rekla, Joe se okrenuo i pogledao Carmel s novostečenim poštovanjem. »Zbilja? Vau.« »Znam biti jako naporna«, rekla je Carmel. »Zato je dobro znati obraniti se.« »Ha.« Bio je impresioniran. »Imam osjećaj da uvijek pobjeđuješ.« »O da.« Prekrižila je svoje duge noge i pogledala ga veselim pogledom. »Uvijek.« Je li bila namjerno nedvosmislena? Vjerojatno. Tasha je promatrala Joea, koji je ostao zatečen, očito se pitajući isto. Nakon koje sekunde okrenuo se prema njoj i rekao: »A ti, Djevojko s kantom, znaš li i ti borilačke vještine?« »Ja znam vještine šminkanja«, rekla je Tasha, brzo dodavši: »Kad bi me netko napao, ubola bih ga u oči četkicom maskare«. Dvadeset minuta kasnije Rory i Joe su otišli do šanka po novu rundu pića. Čim su ostale same, Tasha je rekla: »Sad će razgovarati o nama«. »To je u redu. I mi ćemo razgovarati o njima.« »I?« Tasha je pucala od želje. »Kakva je presuda?« »Sviđa mi se! Sjajan je.« Carmeline oči bile su širom otvorene. »Zbilja mi se sviđa.« »Znala sam, znala sam, tako mi je drago!« Fiju. Odišući olakšanjem, Tasha je rekla: »Hvala Bogu na tome. A kakav ti je Joe?«
»O.« Carmel je izgledala zbunjeno. »I mislila sam da razgovaramo o Joeu.« »Ne, luđakinjo! Pusti sad njega - želim znati što misliš o Roryju!« Carmel je slegnula ramenima. »Pa, sviđa mi se i on. Jako je drag. Zgodan, zabavan, mogu vidjeti zašto si tako oduševljena...« »Ali«, upala je Tasha, odmah se osjetivši loše. »Vidim da sad ide ali. Reci mi što.« »O, ma daj, već znaš što je. Nemoj me gledati tako... o, molim te, ne tim bambijevskim pogledom. I Joe je to rekao, zar ne?« Carmel je malo spustila glas. »Znam da ste ludi jedno za drugim i da je sve to novo i uzbudljivo, ali vas dvoje nekako jeste dva suprotna svijeta. Svi ti ekstremni sportovi o kojima je on ovisan... Mislim, tebe to ne zanima.« »Zar je to doista najvažnija stvar? I sama si rekla: suprotnosti se privlače.« Prsnim košem uspinjao joj se rastući osjećaj tjeskobe; a toliko se trudila držati ga pod kontrolom. »Ljudi ne moraju biti u potpunosti slični da bi imali dobru vezu i... mi se smijemo oženjenim parovima koji se gotovo isto odijevaju i koji se pretvaraju u istu osobu...« »Znam, znam, i znam kako se osjećaš u vezi s njim. Samo sam malo zabrinuta da ste vas dvoje tako jako različiti... O Bože, oprosti, ne slušaj me.« Carmel je sklopila rake kao da ju moli za ispriku. »Dobar je i sviđa mi se. Sigurna sam da ćete uspjeti riješiti sve eventualne probleme. I nisam uočila nikakvu iritantnu naviku kao da, recimo, stalno gladi bradu ili da se smije kao deva kojoj se štuca.« Devin smijeh pripadao je Harryju, dioničarskom brokeru s kojim se Tasha viđala nekoliko tjedana prošle godine; isprva je, lukavo, uspijevao to sakriti. Ali kad je izašlo na vidjelo, bila je to prijelomna točka i definitivan kraj. Trebao je otpasti. »I ne nosi one čudne sredovječne cipele.« Tasha joj se pridružila kako bi joj pokazala da je njezina izravnost nije uvrijedila. »Čuj, znam da smo različiti, ali bit će to dobro. Možda ću zavoljeti ekstremne sportove.« »Što?« »Mislim, gledati ih. Ne mislim se baviti njima.« Napravila je grimasu.
»Očito. Znači, tebi se sviđa i Joe. To je dobro.« »Da, sviđa mi se.« »Kao prijatelj? Ili nešto više?« »Samo kao prijatelj.« »Zbilja? Ali poljubila si ga.« »Znam. To je bila samo zezancija. Nije on moj tip.« »A vidiš, ja mislim da on možda je tvoj tip.« Carmel je slegnula ramenima. »Ostavimo sada stvari ovakvima kakve jesu. Ako se predomislim u vezi s njim... pa, svašta se može dogoditi u međuvremenu...« Poznavale su se petnaest godina. Tasha je podignula obrvu. »Misliš, Rory i ja bismo mogli prekinuti u međuvremenu? To misliš?« »Moguće.« Carmelin osmijeh bio je nemilosrdan. »Samo, mi nećemo prekinuti.« Tasha nije očekivala da joj Carmel povjeruje, ali u sebi je bila sigurna da je to prava istina. »Stvarno.« Kimnula je svojoj najboljoj prijateljici. »Obećavam. To se neće dogoditi.« S druge strane bara, još uvijek čekajući u redu, Joe je pitao: »I što misliš, koliko dugo će to između tebe i Djevojke s kantom trajati?« Rory ga je sažaljivo pogledao. »Vjeruj mi. Potrajat će.« »Mislim, nemoj me krivo shvatiti. Cura mi se sviđa. Ali ona stvarno nije tvoj tip. Sportovi je nimalo ne zanimaju.« »Stvarno me nije briga za to.« »Vau, stvarno si se zalijepio.« »Jesam.« Sretno je kimnuo kako bi potvrdio. »Što misliš o njezinoj prijateljici?« »Carmel? Jako je privlačna.« »Znači li to da ćeš spavati s njom?«
»Moguće, moguće. Vidjet ćemo.« Joe je zastao. »Je li to okej s tobom?« »Radi što god želiš.« Slegnuvši jednim ramenom, rekao je: »Vjerojatno ti je bolje ne ljutiti je, ipak, s obzirom na crni pojas u karateu«. * * * Kad su napustili bar negdje oko ponoći, Rory i Tasha krenuli su sporednim ulicama prema glavnoj, u kojoj su mogli uloviti taksi. Iza njih išli su Joe i Carmel. »Hej.« Joe je povukao Carmel sa strane pločnika, a iz usta mu je izlazio oblak dima od ledenog zraka u toj hladnoj noći. »Želiš li svratiti do mene na piće?« Carmel je prestala hodati. »Misliš želim li svratiti na seks?« »Pa, okej.« Rubovi usana zarezali su mu se u osmijeh. »Ako baš inzistiraš.« »Slušaj me.« Polako, Carmel je pokazala na Roryja i Tashu koji su i dalje bili ispred njih. »Vidiš njih? Ljubav u zraku. A sad vidi nas. Ljubav nije u zraku. Apsolutno ništa romantično neće se dogoditi između nas, ikad, to ti obećavam.« »Oh.« Pokunjeno, a onda s nadom, rekao je: »Je l’ ti to glumiš nedostižnu?« »Ne.« »Onda šteta.« »Da, mogu misliti. Ne brini, preživjet ćeš. Bit ćemo samo prijatelji i olakšati život njima dvoma.« »Neće trajati ni pet minuta. Vidiš to, zar ne?« »Naravno«, rekla je Carmel. »Ali udovoljit ćemo im. To se inače zove ljubaznost. Kao kad su mala djeca uzbuđena zbog Djeda Božićnjaka. Ne želiš im pokvariti veselje.« »Okej«, kimnuo je Joe. »Da, u pravu si.«
»Ja sam uvijek u pravu«, rekla je Carmel. Kad su došli na kraj sporedne ulice, Rory i Tasha uspjeli su dozvati taksi te su vikali prema njima neka požure ako žele prijevoz. »Zapravo, ja idem u drugom smjeru«, rekao je Joe. Izvadio je ruku i svečano joj je pružio. »Dovoljno prijateljski za tebe?« Carmel se nasmijala. »Savršeno. Vidimo se.« Kad je potrčala prema njima, Joe je viknuo za njom: »Carmel!« Okrenula se. »Da?« »On je dobro, zar ne?« »Tko?« »Djed Božićnjak.« Kakav luđak! Carmel se nasmijala i odgovorila: »Ne brini se. Dobro je.«
DESETO POGLAVLJE
U sedam godina, otkako je Flo počela radit kao skrbnica u staračkom domu u Nairnu koji je gledao na cliftonske brežuljke, dogodila se jedna značajna promjena u ponašanju i navikama njegovih stanara. Prije su se međusobno družili, čitali novine i knjige, igrali pametne kartaške igre poput mau-maua ili kanasete, gledali televiziju ili slušali glazbu. No onda su u njihove živote ušla tehnologija, uz svjetlosnu brzu bežičnu mrežu, tako da je danas gotovo polovica stanara imala tablete. Naravno ne one koje bi popili sa čajem. Flo je zabavljalo vidjeti dvadesetšestogodišnjake kako prevladavaju strah od nepoznatoga i kako se otiskuju u vrli novi elektronićni svet intertneta. Margot, jedna od njezinih omiljenih stanarki,u isto je vreme preko Skupea razgovarala s umirovljenim talijanskim arhologom, rešavala kompliciranu online križaljku i s provesorom povjesti iz Zagreba na Twiteru raspravljala o kvaliteit Bombay Sappphire džina u usporedbi s tangaray London Dry džinom. Kad bi barem mogla nagovoriti Elsu da dođe živjeti u Nairn u prekrasnim aparatmanima s vrtom. Flo je bila sigurna da bi ona i Margot ubržo postale nerazdvojne. »Sedmi red, horizontalno. Svijetli, anagram od palma. Pet slova.« Dok je to govorila, Margot je pogledla u Flo. »Imaš kakvu ideju, draga?« »O, Bože, znaš da sam grozna s križaljkama.« Flo je bila zaokupljena mijenjanjem vode u kristalnoj vazi i aranžiranjem buketa ruža. »Um, nešto što ima veze sa svetlošću?« »Znaam ja odgovor na to.« Talijanski arheolog sa simpatičnim naglaskom priskočio je u pomoć preko Skypea čuvši Margotino pitanje. »To je lampa.«
»Naravno. Hvala ti, Paolo. Okej, dvanaest vodoravno, tri slova. Kad diraš u osinjak, zabadaš u zdravu nogu.« Mislim stvarno, otkud ljudi znaju te stvari? Flo je bila u potpunosti lišena enigmatskog gena. »Ha, prelako«, rekao je paolo iz svoje vile u Firenci. »Pa to je trn.« I to sve na nematerinjem jeziku. »Znaš, nisi nimalo loš u ovome, s obzirom na to da si stranac!« Nasmijala se i utipkala odgovor, a zatim se prebacila na twitterašku raspravu s Erikom u Zagrebu i poprilično brzo otipkala: Sad si me podsjetio, jednom sam pila martini s Davidom Nivenom u Hotel du Capu. Kakav šarmantan muškarac. Sretni dani. U sljedećih dvadeset minuta Flo je očistila apartman, oprala posuđe i na krevete stavila nove plahte koje je Margot naručila preko interneta na Libertyju. Slušala je kako je Margot završavala križaljku, zaključila razgovor s Paolom i odjavila se s Twittera. »Divno ga je slušati kako priča.« »Paola? Znam. Super je i chatati s njim. Ali šteta što nije baš zgodan. Podsjeća malo na napuhanog žapca. Zato ga imam samo na zvučniku, bez slike.« Nije se činilo da joj je žao zbog toga što je rekla. »Ipak, nitko nije savršen. Nisam ni ja više Mona Lisa.« Margot je svoju kosu splela u glatku punđicu; imala je mrenaste ali vedre oči, uzak duži nos, i tanke, uočljive usne. Nosila je dugu, elegantnu odjeću i raskošan nakit. Flo je iskreno izjavila: »Kad budem imala devedeset, voljela bih izgledati kao vi.« »O, draga, baš si ljubazna. Ponekad u potpunosti zaboravim koliko godina imam, tako da se šokiram kad ugledam svoj odraz u zrcalu.« »O, pa to se i meni dogodi. Jeste doista pili martinije s Davidom Nivenom?« »Jesam! Davno, kad je život još bio prepun pustolovina. Vidi, evo, objavila sam i neke fotografije iz tog vremena...« Fotografije su prikazivale Margot kao tridesetogodišnjakinju s dugim
nogama, glamuroznu poput filmske dive. Upravo kad je završila s pregledavanjem slika na iPadu, začuo se ting, objavivši da je u ulaznu poštu stigla nova poruka. »Ooo, sjajno, moja omiljena. Čuj, moraš ovo poslušati.« S velikim zadovoljstvom, Margot je počela čitati naglas: Draga Rose, okej, evo tri stvari o meni. Imam dvadeset šest godina, za šest tjedana imam vjenčanje, a moja mama se uporno trudi sve upropastiti. Trebala bi vidjeti kakvu si je haljinu kupila... Rose, ona je majka mladenke, a napravit će karneval od mog slavlja. Mjesecima sam planirala sve do najmanjeg detalja i odlučila da će sve biti u nijansama slonovače, svijetloružičaste i svijetloplave boje. Rekla sam mami da odabere odjeću koja će se slagati s tim bojama. Također sam naglasila da odabere nešto elegantno i decentno, kako i priliči toj prigodi. Uglavnom, ona je došla kući s narančastom haljinom do iznad koljena i najjeftinijim cipelama. Totalna noćna mora. Uvijek se grozno odijevala i milijun puta sam joj rekla koliko mi je neugodno zbog toga. Kad sam joj rekla da neće obući tu haljinu na vjenčanje, ona je odjednom počela plakati. Rose, je li u redu da zabranim majci, koja me sramoti gdje stigne, da dođe na vjenčanje? Ako dođe, uništit će mi cijeli dan i nijedna fotografija neće valjati. I molim te, samo mi nemoj reći da zamolim tatu da porazgovara s njom - on je otišao prije nego što sam se rodila i ona od tada nije imala nikoga. Uznemirena iz Southamptona. »Hajde, nastavi«, rekla je Flo. »Koji je odgovor?« Otkad se Margot prijavila na stranicu www.tristvariotebi.com, čitanje pitanja i raspravljanje o odgovorima postao je njihov uobičajen ritual. »Nadam se da će joj očitati bukvicu«, frknula je Margot. »U redu, evo ga: Draga Uznemirena, vidim da se nisi previše trudila oko toga da mi kažeš tri stvari o sebi. Srećom, ostatak tvog pisma otkrio mi je gotovo sve što bih o tebi trebala znati.
O, dušo, jadna ti, kako se tvoja mama uopće usuđuje pojaviti na tvojem vjenčanju u jeftinim cipelama? Čini se kao da se trudila odricati se i štedjeti tako da bi nekom drugom mogla priuštiti sve što poželi! Tvoja mama je prava sretnica što ima tako dragu i brižnu kćer poput tebe. Što tvoj zaručnik misli o cijeloj situaciji? Ako se on slaže s tobom da bi tvojoj majci trebalo zabraniti ulaz na vjenčanje zato što ima haljinu pogrešne boje, onda ste vas dvoje doista stvoreni jedno za drugo. Da mi je tvoja majka pisala, savjetovala bih joj da obrubi haljinu neonski žutim resicama i skine te svoje jeftine cipele kad bude plesala po stolu. Uostalom, imat će razloga za slavlje jer je uspjela svoju sebičnu, nezahvalnu kćer skinuti s vrata i predati je nekome drugome. Ozbiljno, trebala bi se ispričati svojoj mami, reći joj da je voliš i dopustiti joj da odjene što god želi. A onda bi joj možda mogla zahvaliti i na tome što je posljednjih dvadeset i nešto godina provela odgajajući te i podižući te kao samohrana majka. »Dobar odgovor«, rekla je Flo. »Sjajan.« Margot je zadovoljno kimnula. Margor je bila pravi znalac u oblasti savjetodavnih kolumni: prijavila se na nekoliko takvih stranica na internetu, ali ova joj je bila najdraža. »Rose uvijek pogodi bit.« »Voljela bih znati kako izgleda. U mojoj glavi, ona je neka draga i umiljata žena u šezdesetima, s ružičastim obrazima i ljubaznim licem.« »Ali koja se ne libi reći svoje mišljenje. Otpiliti unuke ako su bezobrazni. Mogla bi biti Irkinja.« Margot je zastala kako bi razmislila o toj mogućnosti. »Ili iz Cornwalla.« »Ili neki golem, kršan vozač kamiona koji se skriva iza imena Rose.« Flo je provjerila sat; smjena joj je završavala za pet minuta. »Morat ću uskoro krenuti, Margot. Mogu li vam još kako pomoći prije nego odem?« »Ne, draga, hvala, dobro sam. Jedino što sam gotovo ostala bez Tabasca... kad sljedeći put budeš išla u trgovinu, možeš li biti toliko draga pa mi kupiti još nekoliko bočica?«
»Nema problema. Samo, neću doći prije nedjelje. Hoćete li moći izdržati do tada?« Margotina ovisnost o Tabasco umaku, koji je stavljala na svako jelo, bila je takvih razmjera da je, kamo god išla, u torbi nosila nekoliko bočica u strahu da ne ostane bez njega. »Hoću. Ah, baš si dobra.« Margot joj se nasmiješila ispod elegantnog srebrnog okvira naočala za čitanje. »Uzmi tri bočice. To će mi biti taman.«
JEDANAESTO POGLAVLJE
»Ta-daaaa!« Bea je upala u dnevnu sobu, gdje je Hallie kričavim lakom lakirala nokte na nogama. »Pogodi što ću raditi za svoj trideseti rođendan!?« Hallie se uspravila. »Već si mi rekla. Napravit ćeš zabavu u White Hartu.« »To je bio plan. Ali sad imam novi. Idem u Pariz.« »Zbilja? Vau, sjajno. To je idealno za tebe«, rekla je Hallie. »Čula sam da Francuzi vole starije žene.« »Baš si zločesta.« Bea je pokazala prema plastičnim cjevčicama koje su joj izvirale iz nosne kanile i bile priključene za spremnik s kisikom. »Mogu te isključiti, znaš. Uglavnom, znaš tko ide sa mnom?« »Opet Bradley Cooper? Jadničak, zar već nije dovoljno pretrpio?« »Ovog puta samo cure. Ide Sarah.« Bea je počela prebrojavati prstima. »I Jen. I Poppy i Clara. I ja, očito.« »Bit će vam predivno.« Bea je nastavila brojiti prstima. »I ti.« Hallie je potonula. »O, Bea, ne. Ne mogu ja to.« »Možeš.« Kako da joj objasni? »Čuj, hvala ti što misliš na mene, ali to jednostavno neće... funkcionirati.« »Hoće. Provjerila sam s Lukeom. I pitala tvoju mamu. Nema razloga da ne ideš s nama.« »Ali to je tako... komplicirano.« »Ali nije nemoguće. Ljudima s cističnom fibrozom dopušteno je putovati u inozemstvo; rade to cijelo vrijeme. Znaš da je tako.« Hallie se naslonila na jastuke s golim ispruženim nogama i raširenim
nožnim prstima kako joj se žarki lak ne bi razmazao. »Znam, i stvarno je lijepo od tebe što si me pozvala, ali ne želim vam kvariti odmor. Samo bih vas zadržavala i onda se osjećala krivom...« »Vou. Stani malo. Pogledaj kako to izgleda iz moje perspektive.« Bea je odmahnula glavom prema njoj. »Ti si moja najbolja prijateljica, i ako odbiješ ići sa mnom u Pariz, onda doista hoćeš sve pokvariti. Stvarno to mislim«, nastavila je prije nego što je Hallie uspjela progovoriti. »Moja će rođendanska proslava propasti i za to ćeš ti biti kriva.« Bila je ozbiljna. »Jesi sigurna?« »Naravno da jesam. Moraš ići s nama. Ne želim dočekati tridesetu bez tebe.« Hallie je rijetko plakala, ali oči su joj sada bile pune suza. Dirnuta njezinom gestom, rekla je: »Okej. Ako stvarno to želiš, poći ću s vama.« »Stvarno to želim. Dođi ovamo, ludice.« Bea ju je nježno zagrlila kako ne bi nehotice isključila cijev s kisikom ili joj izazvala napadaj kašlja. »I ni drugim curama to ne smeta? Sigurno i one žele da idem?« »Sasvim sigurno. Ti si naš najpoželjniji ovosezonski modni dodatak.« »Trebat ću nabaviti putno osiguranje.« Što će vjerojatno stajati cijelo bogatstvo. »Postoje tvrtke specijalizirane za takva osiguranja. To nije problem.« Pa, to sigurno nije bila istina. Bea je mogla biti tako vedra i lepršava, no Hallie je znala da će putovanje uključivati invalidska kolica, spremnik s kisikom, masku za lice i sva ostala pripadajuća medicinska pomagala. Ali ako Bea baš toliko želi da ide s njom... pa, napravit će i te dodatne napore. »Okej, ajmo to napraviti.« Pariz! Kako čarobno! »Jesi već odlučila gdje ćemo odsjesti?« »Imam brošure i imam čokoladu.« Iz svoje velike svjetlucave torbe Bea je izvukla oboje. »A sad imam i tebe koja ćeš mi ga pomoći odabrati. Pa«, oči su joj se zasjale, »hoćemo li odmah početi?«
Bilo je podne, a od Roryja ni riječi. Tasha je već pedeseti put provjerila svoj mobitel kako bi vidjela nije li možda poruka kojim slučajem stigla a da ju ona nije vidjela. Ne, još uvijek ništa, iako joj je iskreno obećao da će joj se javljati. Ne mogavši više izdržati, ona je poslala poruku: Molim te, javi da si još uvijek živ. xxx »Izgledaš zabrinuto.« Moira, televizijska menadžerica koja je trebala organiziran današnje snimanje, promatrala ju je u zrcalu. »Sve u redu?« »Ma, samo moj dečko. Trebao mi se do sada već javiti, a nije.« Je li zvučala neurotično? »Na putu je za Edinburgh.« »A, možda onda nema signala.« Moira je bila žena u četrdesetima, simpatična, brbljava i ugodno društvo. »Leti?« Tasha je odmahnula glavom. »Ne. Vozi se svojim Harley-Davidsonom.« »Što? O Bože.« S užasnutim izrazom na licu rekla je: »Nije ni čudo da si sva na iglama. Toliki put. A motori su tako opasni. Sin mog susjeda prošle je godine doživio strašnu nesreću motorom, skoro je umro. Na kraju su mu trebali amputirati obje noge.« »O Bože!« Ponekad je Moira bila i previše brbljava. Tasha je osjetila kako joj se zgrčio želudac. »A zatim i tetka moje prijateljice koja se razbila motorom o zid i otad joj je jedna ruka skroz disfunkcionalna, osušena!« »Aha.« »I Alan iz golf-kluba kojeg je pokupio autobus s ceste dok je bio na motoru. Na mjestu ga je ubio. O, oprosti.« Moira je stavila ruku na usta, očito napokon shvativši kako su njezini komentari bili i više nego nesmotreni. Naposljetku je rekla: »Sigurna sam da je s tvojim dečkom sve u redu.« Fotografiranje za ženski časopis beskonačno se razvuklo. Prošao je jedan sat, potom dva sata poslijepodne, a još uvijek se nije bila čula s Roryjem. Tashin želudac nastavio se grčiti od neizvjesnosti. Izvana je izgledalo kao da smireno radi svoj posao šminkajući modele za snimanje, no u njezinoj glavi samo su navirale zastrašujuće slike prometne
nesreće na motoru... dijelovi razbijenog motocikla razasuti po autocesti... sirene s policijskih automobila... tmurna lica bolničara koji odmahuju glavama... »Tash! Je l’ mi se to čelo počelo sjajiti? Možeš li mi staviti malo pudera?« Ponovno Moira. Tasha je otišla do nje kako bi joj popravila šminku. »Ima kakvih vijesti od dečka?« »Još ništa.« »Oh, ali sigurna sam da je dobro!« Želeći se iskupiti za prijašnju nepromišljenost, sad ju je potapšala po ramenu. »Nemoj se brinuti.« »Zašto?« Fotograf je bio zaposlen namještanjem nove pozadine za modele. »Je li u bolnici?« »Nadamo se da nije!« Moira je žustro odmahnula glavom prema fotografu. »Nije, naravno da nije! Jutros je krenuo za Edinburgh na svom motoru, a naša Tasha se otad nije čula s njim. Ni riječi od njega! Užasno je zabrinuta da nije doživio neku užasnu nesreću!« Samo zato što si mi ti praktički rekla da vjerojatno je. Jedva se oduprla želji da Moiru lupi četkicom po glavi. »Ah, nemoj paničariti srce, bit će on dobro.« Fotograf je uzeo svoj fotoaparat u ruke i namignuo joj: »Ako je prezauzet da ti se ne može javiti, vjerojatno je to zato što je u krevetu s drugom ženom«. »Super, hvala ti, sad se osjećam puno bolje.« Tasha se začudila njegovu nedostatku takta, no, srećom, nije bila ljubomorni tip. Nacerio se. »Ili muškarcem.« To je bilo, morala mu je priznati, poprilično smiješno. No u pet sati poslijepodne više joj nije bilo do smijeha. Ovo je bilo strašno. U posljednjih nekoliko sati srce joj je otkucalo više otkucaja nego u prijašnjih tjedan dana. Uvjerena u to da je Rory već mrtav, pronašla je broj Joeove stomatološke ordinacije i ustrajavala da ju se spoji s njim. »Čuj, jesi li se čuo s Roryjem? Rekao je da će me nazvati, ali nije. I znam da je grozno, ali brinem se da nije doživio nesreću.«
»Čekaj da ga nazovem.« Očito je izvadio mobitel i odabrao njegov broj u imeniku. »Ne«, rekao je nekoliko sekunda poslije, »spaja me s govornom poštom. Možda mu je iscurila baterija.« »Misliš li da se ponašam neurotično?« »Iskreno? Malo da«, rekao je Joe, ali na ljubazan način. »Zabrinuta sam.« Duboko je udahnula; je li se samo ona tako osjećala? »Stvarno zabrinuta. Što ako je već u bolnici, priključen na aparate?« »Okej, ali samo promisli malo«, rekao je, »zar u bolnici ne pregledavaju mobitele u potrazi za kontaktom obitelji ili bliske rodbine?« »Ali ja nisam ni jedno ni drugo! Neće zvati mene!« »Vau, smiri se. Zvali bi mene. Ali nitko to nije napravio. Tako da mislim da se možeš opustiti i prestati paničariti.« »Osim ako ne leži u komi, a mobitel mu pri sudaru nije izletio iz džepa koji je onda pregazio kamion od deset tona.« Nastupio je trenutak tišine u kojem je Joe razmotrio i tu mogućnost. Naposljetku je rekao: »Hej, siguran sam da će ti se javiti čim bude mogao!« »Je l’ se ti to meni rugaš?« »Malkice.« I doista, tko bi ga mogao kriviti zbog toga? »Obično nisam ovakva, kunem se.« »Ako ti tako kažeš.« Doista je zvučao kao da se smije. »Okej, mogu li sada ići? Ostavio sam pacijenta s bušilicom u zubalu.« Vuuups. »Oprosti«, rekla je Tasha. »Bok.« Sat vremena kasnije zazvonilo je zvonce na vratima. Dok je hodala da ih otvori, zamišljala je Joea, blijedog kao smrt, kako stoji na pragu u pratnji dvojice policajaca koji su joj trebali priopćiti loše vijesti, od kojih je jedan u ruci držao smrskane dijelove Roryjeva mobitela... Duboko je udahnula i otvorila vrata.
»Hej!« Rory je bio odjeven u kožnatu odjeću, s kacigom ispod ruke. Imao je osmijeh od uha do uha. »Kakvo je to sjajno putovanje bilo. Sjajno. Daj mi poljubac.« Približio joj se kako bi je zagrlio. »Kako si ti provela dan?« Tasha je sada bila u takvom stanju da je poželjela da je doživio neku nesreću - barem neku manju - jer onda bi barem imao nekakvo opravdanje za svu muku koju joj je priuštio. Sad kad je znala da je živ, mogla se izvikati na njega. Okej, ne baš izvikati se. Ali dozvati ga pameti. »Gdje ti je mobitel?« »Možeš li vjerovati? Zaboravio sam ga uzeti sa sobom... nisam ga se sjetio. Nisam još ni bio kod kuće... vjerojatno mi je ostao na krevetu. Zašto, zvala si me?« Govorio je istinu, i Tasha je to znala. On doista nije imao pojma što je ona proživjela. »Da, zvala sam te.« Jedno tristo pedeset puta. »Rekao si da ćeš mi se javiti.« »Znam da jesam, ali nisam mogao, zar ne? Nisam imao mobitel sa sobom«, rekao je slegnuvši ramenima. Iskreno nije imao pojma. »Bila sam zabrinuta.« Prisilila se ostati smirena. »Skoro sam poludjela od brige. Motori su opasni.« Sad su već bili u hodniku, a on je još uvijek izgledao zbunjeno. »Čuj, nisam nikad dosad pao s motora. Ne moraš se brinuti za mene.« »Ne moram? A je li mi dopušteno brinuti se oko svih drugih idiota na cesti koji su se mogli zabiti u tebe? Cijeli dan mi je to prolazilo kroz glavu«, rekla je iznervirano. »I žao mi je ako zvučim kako luđakinja, ali tek sam te upoznala.« Glas joj je pukao dok se trudila objasniti. »I sad me užasno strah da će ti se dogoditi nešto loše i da ću te izgubiti.« »O Bože, žao mi je.« Rory ju je zagrlio. »Ništa mi se neće dogoditi, obećavam.« Je li mislio da je totalno poludjela? Je li ga ovime do kraja prestrašila? »I meni je žao. Ne mogu si pomoći. Mrzim kad sam ovakva.« Tasha ga je
snažno pritisnula, udahnuvši miris kože, benzina i njegova toplog tijela. »Previše se brinem i imam previše bujnu maštu.« Nije mu rekla, ali već je bila zamislila i njegov pogreb; kad bi to znao, sigurno bi je ostavio. No kad su stara sjećanja i osjećaji tako snažno navrli, teško ih je bilo zaustaviti. Bespomoćno je rekla; »Sjećaš se da sam ti pričala kako su se moji mama i tata rastali kad mi je bilo šest godina? Pa, stvar je u tome da moja majka tada nije znala kako mi reći da je otišao pa mi je rekla da je otišao raditi u inozemstvo. A ja sam ga onda čekala da se vrati, što se nikad nije dogodilo... Mjesecima sam imala čvor u želucu i pitala se jesam li nešto loše napravila i je li uopće još živ...« Zastala je, bilo joj je teško o tome pričati. »Naravno da je bio živ. Samo je bio jako zaokupljen svojom novom djevojkom pa je zaboravio na staru obitelj koju je imao.« »Koji gad, Isuse! A sad me slušaj.« Rory je duboko izdahnuo. »Ja sam sebičan i često nepromišljen - ne znam stati i promisliti o stvarima. Stvarno mi nije palo na pamet da bi se mogla brinuti.« Pogledao ju je dubokim pogledom. »Više ti nikada to neću napraviti, obećavam. Zapamtit ću tvoj broj mobitela tako da te u bilo kojem trenutku mogu nazvati. I zvat ću te, tako da više nikad ne budeš ovako uznemirena zbog mene.« »Hvala ti.« Tasha je pomaknula glavu s njegovih ramena kako bi ga mogla poljubiti. »Je li te ovo ohladilo od mene? Možeš biti iskren.« »Iskreno? Ne.« Ponovno se osmjehnuo. »Ako sad odigraš s pravim kartama, možda još imaš šanse.« »To su dobre vijesti. Hoćeš li večeras tu prespavati?« »Volio bih. Jako.« Pomilovao ju je po licu. »Ali moram prvo doma, istuširati se i presvući. Vratit ću se za sat vremena, okej?« Izašao je. A poslije dvadeset pet minuta zazvonio je Tashin mobitel. »Ja sam. Bio sam po tušem, sad se oblačim.« »Odlično.« »Upravo oblačim čistu košulju.«
»Sjajno.« »Stići ću otprilike u devet i deset.« Stanka. »Prije možda devet i dvanaest. Sigurno ne iza devet i petnaest.« »Nemoj me zafrkavati«, rekla je Tasha. »Znam da mi nema pomoći.« »Vidio sam Joeovu poruku koji mi je napisao da se brineš za mene.« »Znam, zvala sam ga. Bila sam očajna.« Rory je zvučao kao da se zabavlja. »A imao sam i četrdeset šest propuštenih poziva.« Toliko? Bila je sama u stanu, obrazi su joj gorjeli; ovo je sasvim sigurno nervoza koju će trebati prevladati. »Neka luđakinja vjerojatno. Ignoriraj je.« »Idem sad do auta. Hoćeš da te nazovem negdje na pola puta?« »Samo se nacrtaj ovdje i prestani me više zafrkavati«, rekla je Tasha. »Ili bi se mogao probuditi bez obrva.«
DVANAESTO POGLAVLJE
Na hladnom pločniku sjedio je beskućnik u srednjim godinama koji je izgledao vrlo potišteno, a ispred sebe imao je šešir u kojem je stajalo nekoliko razbacanih novčića. Smračivalo se u to subotnje poslijepodne kad je Flo prolazila pokraj njega, ali svjetlost koja je dolazila od ulične lampe i prozora puba osvijetlila je njegovu sijedu kosu i ramena pogrbljena od poraženosti životom. Zastala je, pretražila džepove kaputa i pronašla jednu zalutalu kovanicu od jedne funte. »Hvala lijepa.« Muškarac joj je zahvalno kimnuo. Flo se nadala da to neće potrošiti na piće ih drogu. U tom se trenutku iz puba začula strašna buka koja je gotovo zatresla prozore. Kafić je bio pun navijača ragbija koju su unutra pratili utakmicu na televiziji. »Je li vam teško slušati sve to a da ne možete vidjeti što se događa?« Muškarac je odmahnuo glavom. »Nisam neki ljubitelj ragbija. Ali ako su oni zadovoljni razvojem utakmice, onda su to vjerojatno i za mene dobre vijesti.« Flo je kimnula; isplati se pretrpjeti malo više galame ako to znači da će razdragani navijači s kojom popijenom čašicom više ubaciti i koji novčić više u šešir. Rekla je. »Doviđenja onda«, i krenula niz ulicu dok su se povici i uzvici veselja nastavljali probijati. Po uzvicima se činilo da su svi podržavali pobjedničku ekipu. U trgovini je pokupila bočicu Tabasca za Margot, tome dodala juhu i vrećicu karamela te nekoliko limenki tune, one koju je Jeremy najviše volio. A potom je uzela baguette, komad zrelog Camemberta, crno grožđe i kutiju sladoleda s različitim okusima. Za sebe, ne za Jeremyja. Večeras će biti jedna od onih blaženo lijenih noći koje će provesti u krevetu, samo njih dvoje, s
hrpom DVD-a. Kad je platila, krenula se vraćati istim putem. Vidjela je skupinu muškaraca koji su stajali na pločniku, vjerojatno su izašli kako bi popušili koju cigaretu. Kako im se približila, promotrila je njihovu skupu odjeću, čula njihov otmjen govor i prepoznala o kojem je tipu muškaraca bila riječ. Clifton je za Bristol bio ono što je Chelsea za London; sve je vrvjelo privilegiranim tipovima iz bogatih obitelji koji su voljeli govoriti mnogo GLASNIJE i samouvjerenije od običnih ljudi. Neki su posebno voljeli gledati utakmice ragbija s podignutim ovratnicima na košuljama koji su virili ispod njihovih skupih dizajnerskih džempera, a običavali su u sebe ulijevati goleme količine alkohola, uglavnom piva, koje su izmjenjivali sa šampanjcem. Kako je tu živjela već nekoliko godina, Flo je dobro poznavala tu sortu ljudi. Isto tako, njakali su poput magaraca kad god bi im nešto bilo smiješno. Kao primjerice sada. Beskućnik je, srećom, zaklonjen od njezina pogleda, sigurno požnjeo plodove njihova živahnog raspoloženja. Kad je došla bliže kafiću, čula je nekoliko njakajućih glasova koji su skandirali: »Ajde...ajde... ajde«, nakon čega je jedan glas uzviknuo: »Isuse Kriste, daj mi sekundu, netko mi je upravo prolio jebeno piće. Tko ga želi polizati?« »Daaaj, Giles, izvadi taj novčanik i ajmo to više napraviti, šta ne? Malo je jebenica tu vani!« »Da, jebenica! Ajdeee, Giles!« Flo je prikrila osmijeh jer bili su tako otmjeni da su svi izgovarali njegovo ime kao Đaaahlz. No barem je napokon otvorio novčanik. Vau, a gle što je vadio; to čak nije bila novčanica od dvadeset funti. Uz svjetlost s ulične lampe, sada kad je bila tek koji metar udaljena od njih, mogla je vidjeti da je to sasvim sigurno bilo pedeset funti. Možete reći što god želite o tim glasnim bogatašićima, ali kad bi ih obuzelo alkoholno
veselje, znali su biti vrlo velikodušni. »Hajde, Henry, obavi svoju dužnost, stari!« Jedan od njih počeo je preturati po džepovima svojih traperica - a kakvih drugih nego Armanijevih. Giles je ležerno držao novčanicu od pedeset funti i njome mahao ispred beskućnika. Flo je prebacila vrećicu u drugu ruku i gledala kako je Henry Armani dodao Gilesu neki sitan predmet. Obuzeo ju je val dragosti prema njima; ti su se muškarci možda ponekad ponašali kao najgori pijanci, ali imali su srca. Ali... to što mu je Henry dodao nije bio novac. Začuo se klik, a zatim je ugledala plamen. Ostali su se smijali i nagovarali Gilesa da nastavi. A Giles je sada polako mahao novčanicom i približavao je upaljaču. Što? Što? »Ajde, učini to! Učini to! Učini!« Flo im se približila kako bi ih bolje vidjela. Da nije možda halucinirala? Bilo je to kao da promatra nekoga tko trči kako bi spasio osobu koja će pasti s litice... a onda zapravo gleda kako ju je gurnuo da padne. Plamen se pojačao i proširio kad je vatra zahvatila donji rub novčanice. Vatra se raspirila u nekoliko sekundi, a Giles je i dalje njome mahao pred licem tog beskućnika, grohotom se smijući i govoreći mu: »Kladim se da bi i ti volio da imaš toliko love da je možeš spaliti ako želiš, je l’ tako, stari? Hahahahaha.« »Zašto? Zašto je to učinio?« Flo je upitala jednoga od njih kada ju je pogledao i vidio da imaju svjedoka. »Malo zeke-peke, šta fali?« Slegnuo je ramenima i nacerio se. »Pravila pijančevanja u baru. Ako te netko izazove da nešto napraviš, moraš to napraviti.« Flo se tresla od bijesa. Najgore od svega bilo je vidjeti beskućnikov ravnodušan, rezigniran izraz lica. On je bio jedan, a njih su bila šestorica; što je uopće mogao napraviti? Isto je tako znala da što god da kaže, neće imati nikakvu važnost. Kad bi se izderala na Gilesa, on bi joj se samo nasmijao u facu. U milisekundi kroz glavu su joj prošle sve mogućnosti. Iz vrećice je uzela limenku i istrgnula poklopac s prstenastim otvaračem. Zazvala ga je:
»Hej, Giles!« te mu se približila, dok se on iznenađeno okrenuo da vidi tko ga zove. SVUUUUŠ! začulo se kad je sadržaj Heinzove juhe od rajčice poletio u velikom crvenom valu uvis, a potom se razletio po Gilesu, prekrivši ga od glave do pete. »Vuuu!« Prijatelji su se izmaknuli osjetivši novopridošlu opasnost. Flo, koja u životu nije napravila ništa ni približno slično tome, pripremila se na posljedice. Koje su mogle biti velike. »Koji kurac...?« Giles je buljio u nju poput lika iz crtića, sa svom tom gustom sluzavom tekućinom koja mu je niz lice kapala na košulju. »Koji kurac si ti upravo izvela?« »Oprosti.« Pokazala je prema novčanici, koja je još uvijek gorjela u njegovoj lijevoj ruci. »Bojala sam se da se ne zapališ.« »Ne seri.« Gotovo je ispljunuo riječi iz usta. »Nemoj mene zajebavati.« »U redu onda, neću.« Još uvijek drhteći od ljutnje, Flo je zamahnula glavom i rekla: »Napravila sam to jer nisam mogla vjerovati svojim očima što si napravio. Ti si jedno pokvareno derište. Kako možeš napraviti nešto tako zločesto?« »Slušaj me.« Primaknuo joj se jedan korak, s napetom i isturenom čeljusti. »To je moja lova. Zaradio sam je i imam pravo raditi s njom što god hoću. Jesi u stariju to shvatiti?« »Načelno si u pravu. Ali praktično, to znači da si svinja.« »O, Isuse, daj se poslušaj. Što si ti, neka božja službenica koja u svoje slobodno vrijeme gnjavi sve okolo?« Nadvio se nad nju, a smrdio je na alkohol i gotovo pljuvao u nju dok je govorio. »Ili si ti jedna od onih koja salijeće ljude na cesti da kupe primjerak socijalističkog časopisa? Bljuje mi se od takvih.« »Kakva slučajnost«, oštro mu je uzvratila Flo zauzevši borbeni stav, a istodobno se pitajući je li potpuno skrenula s uma što se tako postavila. »Kvragu, vidi što si mi učinila košulji.« Giles se malo bolje pogledao.
»To je Dolce i Gabbana, jebote! Platio sam je četiristo funti.« Bila je to obična bijela košulja. Flo se počela nekontrolirano smijati. Razjaren, došao je do nje i obrisao dlan svoje ruke cijelom dužinom njezina ovratnika. Sada je i njezin svijetloplavi džemper bio sav zamrljan juhom od rajčice. »Moja vesta je iz Primarka. Platila sam je pet i pol funti.« Ne mogavši odoljeti, dodala je: »Ja sam pobijedila«. »Jebena komunjara«, podrugljivo je rekao Giles. »Nitko mene ne pobjeđuje. Zovem policiju.« Okej, ovo sada više nije bilo baš zabavno. Izvana je Flo izgledala odlučno, no u sebi se brinula i pitala mogu li je uhititi zbog ovoga. To ne bi lijepo izgledalo u njezinu životopisu. »Pusti, Đaaaajlz.« Jedan od njegovih prijatelja je, hvala Bogu, odmahivao glavom. »Vjerojatno to nije dobra ideja, stari. Ne treba nam još ta briga.« Brišući preostale ostatke juhe sa svog lica, Giles je zarežao: »Ma zajebi ovo, odoh ja«, i odjurio gore uz ulicu prema taksi stajalištu. Fiju. »I ako ijedan od vas ima imalo pristojnosti, iskupit će se za ovo što je vaš dragi prijatelj upravo napravio.« Osjetivši ponovno isti nalet odvažnosti, Flo je izvukla novčanik, izvadila novčanicu od deset funti i dala je beskućniku. Posramljena, nekolicina njih napravila je isto, prije nego što su otišli u tišini dolje niz cestu do sljedećeg puba. »Gadovi«, promrsila je za sebe. »Hvala. Žao mi je što vam se nisam pridružio.« Beskućnik se naklonio u znak isprike. »Oni bi samo... pa...« »U redu je, znam.« Nije si mogao priuštiti da im se odupre; i ona je to razumjela. »Žao mi je što su bili tako odvratni.« »Hej, ne trebate mi vi davati novac.« Držao je novčanicu koju je bila
ubacila i inzistirao na tome da je uzme. »Natjerali ste njih da to naprave, to je dosta.« Vidjela je da misli ozbiljno i, potajno osjetivši olakšanje zbog toga, uzela je novčanicu. »Okej, ali...« »O Bože, to si ti.« Iznenađeno se okrenula kako bi vidjela tko ju je upravo prepoznao, i našla se licem u lice s bratom vampirom. Okej, nije u redu da ga tako zove. Njegovo je ime Zander Travis. »O, bok.« »Što je to bilo?« Pokazao je u smjeru taksija, gdje se Giles trenutačno trudio nagovoriti vozače - u tom svom prljavom stanju - da ga povezu sa sobom. Da mu krene objašnjavati? Neće. Odmahnula je glavom i rekla: »Ništa važno«. »Sigurna si?« Zander ju je promatrao namrštenim pogledom. »Meni se nije tako činilo. Je l’ ti to dečko?« O, sad joj se dalo objašnjavati. Fuj, zamisli, dečko. »Naravno da nije«, rekla je stresavši se. Muškarac koji je sjedio na pločniku dodao je: »Založila se za mene. Zapalio je novčanicu od pedeset funti tu ispred mene, iz zabave.« »I obrisao se o tebe?« Zander je s nevjericom zurio u mrlje na njezinu džemperu. »To je napad, rekao bih.« Mislim, ti Travisovi i njihova ljubav prema pravnom sustavu. Jesu li im svima pravnici bili na brzom biranju? »Mislim da je bolje da ne zovemo policiju«, rekla je Flo. »Ako ćemo iskreno, ja sam njega prva zalila juhom iz konzerve.« Zanderovo lice govorilo je samo za sebe. Pokazala je na nasumične tragove crvenih kapljica koje su se bljeskale na pločniku. »Heinzova juha od rajčica.« Za njezine žrtve samo najbolje.
Tračak osmijeha ublažio je Zanderove oštre crte lice. »Bolje nego krv, pretpostavljam. Znaš li tko je on?« Flo je odmahnula glavom. »Nikad ga prije nisam vidjela.« Zadrhtala je od naleta ledenog vjetra koji joj je prostrujio kostima u pretankom kaputiću. »Iskreno se nadam da ga više nikad neću vidjeti.« Brz pogled prema stajalištu i uvjerila se da je Giles nestao - neki taksist ga je ipak odbacio, ili je otišao pješke nekom pustom ulicom. »Ideš prema doma?« Slijedivši njezin pogled, Zander je očito mislio što i ona. »Hajde, otpratit ću te do stana.«
TRINAESTO POGLAVLJE
Za nekoliko minuta stigli su do Caledonia Placea. Činjenica što je već bilo pet sati poslijepodne zbog nekog je razloga olakšala Flo da može reći: »Ako bi htio ući i popiti kavu…?« Zander je odgovorio jednako prirodno: »Hvala, to bi bilo sjajno.« A sad, poslije nekoliko šalica kave i paketića keksa, bilo je već devet sati. Flo je u nevjerici odmahnula glavom. Cijelo su vrijeme razgovarali, o svemu i svačemu, a njezin plan o mirnoj večeri u dvoje u Jeremyjevi društvu pretvorio se u veseli ménage à trois. Ne onaj ménage, naravno. Ali iznenadila ju je lakoća s kojom su razgovarali. Osjećala se ugodno u njegovu društvu. Zander je sjedio na kauču, a Jeremy ležao ispružen na tepihiću, blizu njegovih nogu, što je bio veliki kompliment od strane Zandera. Doznala je nešto više o njemu, kao i on o njoj. Oboje su ostali bez roditelja u dvadesetima. Otad se brine za sestru koja je dvije godine starija od njega, no ipak manje sposobna brinuti se o sebi. Lena je, koliko je shvatila, bila neobična kombinacija nekoga tko je volio zapovijedati drugima, no istodobno želio da se netko brine o njemu, nekoga tko je krhak i labilan, no istodobno odlučan i tvrdoglav. Nekad sam htjela imati sestru», rekla mu je Flo sa suosjećanjem. «No možda biti jedinac i nije tako loše. » »Tko bi ga znao«, Zander je prepolovio i posljednji keksić. »Jesu li mama i tata htjeli da upišeš fakultet?« »Da, jesu.« »Zašto onda nisi?« »Jesam.« »Zbilja?« izgledao je iznenađeno. »Što si studirala?«
»Francuski. « »Profesorica si francuskog jezika? Ali radiš kao skrbnica u staračkom domu?« Sad je doista bio iznenađen. »Živjela sam u Normandiji, radila za farmaceutsku tvrtku u Rouenu, a onda mi se mama razboljela. Dala sam otkaz i vratila se kako bih brinula o njoj. Poslije, nakon njezine smrti, više nije bilo lako naći drugi posao u Francuskoj. Tako sam počela privremeno raditi u Nairnu, da se prehranim, i shvatila da mi se taj posao sviđa.« Nagnula je glavu u stranu. »Sedam godina je prošlo, a ja sam još tu.« »Ali sigurno radiš za kikiriki.« »Je l’ ti radiš za kikiriki?« On je radio u međunarodnoj agenciji za nekretnine. »Ne, naravno da ne.« »A je l’ apsolutno totalno voliš svoj posao, svaki i najmanji trenutak?« »Pa, ne...« »Vidiš?« rekla je Flo. »Eto ti odgovora. Ja to mogu reći, što znači da sam pobijedila.« Zander je kimnuo i prihvatio poraz. »Touché. Možda i jesi.« U tom trenutku Jeremy se protegnuo, skočio na kauč i namjestio se u posjetiteljevo krilo. »Pa vidi vidi«, komentirao je Zander. »Baš sam počašćen.« »I trebao bi biti. To je kao da si osvojio Oscara.« Otišao je u deset i petnaest, da bi se vratio pola sata kasnije nakon što je uzeo dostavu iz kineskog restorana u Ulici Regent. Flo je osjetila kako joj je srce poskočilo kad je pritisnula gumb na portafonu i ponovno ga pustila u stan. A donio je i vino. Je li to bila njezina mašta ili je on zapravo bio mnogo simpatičniji negoli je ona očekivala? Ili je samo dobro glumio? Možda je imao plan da je napije, a zatim je suptilno nagovori da prepiše brigu o starateljstvu nad Jeremyjem njemu. Pržena riža. Veliki škampi na sechuanski način. Tom Yum juha s lignjama. Singapurski rezanci. Junetina s indijskim oraščićima u umaku od žutoga
graha. I krekeri od škampi. Flo je podignula obrvu. »Siguran si da nam je to dosta?« »Oprosti.« Dobroćudno je slegnuo ramenima. »Nisam znao što bi htjela jesti. Pa sam uzeo nekoliko jela da možeš birati.« »Volim sve. Mogu od svega pomalo?« Zander je kimnuo. »Samo daj.« Zajedno su rasporedili hranu iz kartonskih kutija na tanjure. Noseći sve u rukama, na putu prema dnevnoj sobi, rekao je: »Prošle sam godine izlazio s djevojkom koja je voljela samo piletinu. Jela ju je svaki dan. U kojem god restoranu da smo bili.« »Ne znam kako joj nije dosadilo. Ja sam previše pohlepna«, rekla je Flo. »Volim svu hranu. Poludjela bih kad bih sad trebala suziti izbor. E, usput, ove lignje su predobre.« »Sjajno.« Imao je osmijeh na licu dok ju je promatrao kako jede, što je, nadala se, značilo da nije mislio da je proždrljivica. »Koliko dugo ste bili zajedno?« »Četiri mjeseca? Pet?« »Što je pošlo krivo? Je l’ zbog te priče o piletini?« »Više zbog priče o sestri. Leni se nije sviđala. A ni Lena njoj. Nakon nekog vremena činilo mi se da je lakše prekinuti.« »Mogu nešto reći? Ne bi trebao dopustiti da ti sestra određuje s kim ćeš se viđati. To je tvoja stvar.« »Znam. Ali nije bilo samo zbog Lene. Bilo je i zbog piletine.« Zastao je. »I time da je za samu sebe voljela govoriti da je ›praktički vegetarijanka‹.« »Ha, i mi smo imali jednog takvog u domu. Stalno je brbljao i brbljao kako je on vegan, a onda bi se svakog nedjeljnog jutra iskrao do lokalnog kafića gdje bi pojeo sendvič sa slaninom.« »Da. Uglavnom, kao što vjerojatno kužiš, nije bio velik gubitak. Nisam baš žalio. Bilo je to prošle godine.« Dodao je malo sojina umaka na singapurske rezance. »A ti? Viđaš li se s nekim?« Mislio je da bi ona sjedila s njim i jela večeru iz kineskog restorana da se
viđa s nekim drugim? Okej, ovo nije bio spoj, no ipak... »Ne viđam.« Otpila je gutljaj vina - bilo je sjajno, osvježavajući novozelandski Sauvignon Blanc - i odmahnula glavom. »A što se dogodilo s tobom i tvojim posljednjim dečkom?« »Je l’ mi sad kao dijelimo svoje tragične sudbine?« »Meni se samo to čini pošteno.« Zander je viljuškom nabo jedan veliki škamp, a zatim na pola puta do usta zastao. »Oh. Je li tvoja doista tragična?« Osmjehnula se. »Nije tragična. Samo jedan od onih dosadnih prekida zbog uobičajenih razloga.« »Varao te?« »Ne zbog tog razloga.« »Pa, sad sam znatiželjan. Želiš razgovarati o tome? Ili radije ne bi?« Flo je pomislila bi li možda mogla na brzinu izmisliti neku drugu priču, neku za koju nije toliko izgledno da će izazvati trnce užasa duž kralježnice svakog muškarca. Mogla bi reći da su se bili udaljili, dosadili jedno drugom, da je vatra polako nestajala, a onda se i ugasila, bla-bla-bla. Ma, kvragu. Zašto jednostavno ne reći istinu? »Zvao se Marcus. Bio je star kao i ja. Bili smo zajedno dvije godine i sve je bilo sjajno... pa, barem sam ja tako mislila.« Još jedan gudjaj, za sreću. »A zatim smo jedne večeri izašli van s prijateljima, razgovarali o raznim temama, da bi me netko od njih upitao želim li imati djecu. Rekla sam da, jednog dana. Pa, Marcus je u trenu zašutio i pogledao me... i to je manje-više sve. Rekao je da on ne želi imati djecu, nikad. A ja sam rekla da želim, ali sigurno ne još. A jedan od dečki za stolom u šali je rekao: ›Pazi se, žene u tridesetima su ti kao tempirane bombe, ta jajašca ne traju vječno.‹ Na to su se svi nasmijali.« Zastala je prisjetivši se kako je Marcus reagirao nakon toga. »Uglavnom, on je odlučio da mi ne može vjerovati, rekao je da odakle zna da ga neću prevariti i namjerno ostati trudna s njim. Ne bih nikad ni pomislila napraviti tako nešto. Ali ako je on već mislio da jesam u stanju to napraviti; bilo mi je jasno da i nismo u nekoj dobroj vezi.«
»I to je bio kraj«, rekao je Zander. »Da. Nakon dvije sretne godine veze odljubili smo se u dvije minute. Sljedeći dan smo prekinuli.« »Vau.« Kako joj je čaša s vinom bila prazna, Zander se ponudio da joj je napuni. »Da. Smiješno kako se život tako brzo može promijeniti.« »I jesi li bila tužna nakon toga?« »Začudo ne. Ali jesam bila šokirana ispočetka. No to je kao kad ugasiš svjetlo.« Slegnula je ramenima. »Dogodilo se i znala sam da se više nikad neću vratiti.« »Znaš li što je sada s njim?« »O, da, izlazi s dvadesettrogodišnjakinjom. Jedan užasno zločest dio mene želi da slučajno zatrudni.« Zander se nasmijao. »Bogme si iskrena.« »Uvijek sam. Inače ti ne bih rekla stvaran razlog zbog kojeg smo prekinuli.« »I to je bilo prije godinu dana?« »Malo više. Tad sam imala trideset jednu. Sada imam trideset dvije.« Flo je napravila grimasu. »Zamisli koliko sam jajašaca propustila.« »To nije puno godina.« »Je kad muškarci misle da si postala očajna zbog toga. Čudno da sam slobodna, je l’ da?« Poslužio se preostalom prženom rižom. »Nisi očajna.« »Ja to znam. Ali oni ne znaju.« Zanderov mobitel je zazvonio i on ga je izvukao iz džepa košulje. Kad je vidio tko ga zove, odmah mu se stisnula čeljust. »Tko je?« Nije da je imala pravo to pitati, ali ju je zanimalo. »Lena. Pustit ću da odzvoni. Poslat će poruku ako je hitno.« Prestalo je zvoniti. Zander je odložio mobitel na stolić tako oprezno kao
da je riječ o eksplozivnoj napravi. Pet sekundi kasnije oboje su se trznuli jer je ponovno zazvonio. »Bolje se javi«, rekla je Flo. Odgovaranje na svakakve pozive bila je njezina posebna slabost. »Bok, što je bilo?« Zander je slušao bujicu riječi s druge strane linije. Napokon je rekao: »Okej, smiri se, na putu sam. Doći ću za deset minuta.« Uslijedila je još jedna, manja bujica, a onda: »Na večeri sam. S prijateljem.« Stanka. »Nema veze s kojim. Idem sada.« Prekinuo je poziv i pogledao u Flo. »Ne može ući u stan. Zaboravila je ponijeti ključ. Ponovno.« »Vani je ledeno. Idi.« »Uvijek zaboravi ključ.« Dok je ustajao, pogledao je u ostatke hrane. »Srećom da smo uglavnom sve pojeli.« Gotovo ničega više nije bilo u kutijama, samo još malo vina u boci. Pogledao je na sat. »Samo... pa, tek je jedanaest i petnaest. Mogao bih otići, otključati joj stan i onda se vratiti...?« »Okej, ali stvarno moraš paziti što govoriš tridesetdvogodišnoj ženi koja očajnički želi dijete.« U trenutku kad su joj riječi izašle iz usta, poželjela je da ih može povući. O Bože, što ju je to obuzelo? Osim praktički prazne boce vina koja joj je dala malo vjetra u leđa i jedan od onih nemoj-me-zajebavat’ pogleda? »Uh, oprosti zbog toga«, rekla je Flo. »Trebalo je biti smiješno, a ne utjerati ti strah u kosti. Jedna od onih situacija u kojima ti jednostavno izleti glupost.« Kao da joj je glava prepuna požudnih misli o njemu koje jednostavno više ne može kontrolirati. »Nema problema.« Zander je prošao prstima kroz kosu, i kao i ona izgledao malo iznenađeno i u nelagodi. »Onda... hm, da pustim sestru u stan i vratim se na kavu, ili da ostanemo na ovome?« Okej, ovo je sad stvarno neugodno. Jadan čovjek je bio sasvim prestrašen.
»Vjerojatno bolje da pustimo. Već je prošlo jedanaest, a ja se moram sutra probuditi u šest...« Sad je zvučala kao da je starija od stanara staračkog doma u kojem je radila. »Dobro, ima smisla. U redu. Idem ja onda.« Uzeo je jaknu i odjenuo je. Dolje, na ulaznim vratima, zastao je i ljubazno je poljubio u obraz, a ona je osjetila da joj se lice trznulo i da joj se ubrzao puls, koji je već i bio poprilično snažan od prijašnjeg faux pasa. A osim toga, njegove su oči bile tako nevjerojatno plave. »Hvala ti. Bila je ovo divna večer.« Zander je zastao. »Stvarno sam uživao.« A ona je sada postala u potpunosti svjesna njegove lijeve ruke, koja je nenametljivo počinula na njezinu ramenu. Pocrvenjelih obraza, Flo je kimnula i rekla: »Bilo je zabavno«. Otvorila je vrata i otpratila ga do praga, zadrhtavši od vala ledenog zraka koji ih je u trenu okružio. »Onda, bok.« Zander je podignuo ruku u znak pozdrava: »Bok.« Flo je zatvorila vrata, popela se stepenicama i odšetala do prozora u dnevnoj sobi. Eno ga, gdje odlučnim korakom grabi prema Caledonia Placeu. Dotaknula se na mjestu na kojem ju je poljubio, dozvavši u svijest osjećaj... Opa, stao je, okrenuo se i pogledao prema prozoru s kojega ga je ona promatrala. U dvojbi od toga je li bolje da se odmakne od prozora ili se sagne, učinila je oboje, izgubila ravnotežu i pala na pod. Izgledala je poput nezgrapne bube koja je mahala nožicama u zraku jer se preokrenula na leđa. Jeremy ju je promatrao posve nezainteresirano, nedovoljno impresioniran čak i da mahne repom. Flo se nasmijala na pomisao kako je to zasigurno izgledalo iz njegova kuta; barem nitko od ljudskog roda nije svjedočio toj njezinoj blamaži. Uočivši na podu nekoliko zrna riže, ispravila se u sjedeći položaj, pokupila mrvice i ustala. Začula je zvono i u trenu se smrzla. Što? Što? Srce joj je tutnjalo, prešla je
sobu, pritisnula tipku na portafonu i rekla: »Tko je?« »Ja sam. Zaboravio sam nešto.« Što je to mogao zaboraviti? Otključala mu je ulazna vrata i čula kako se uspinje stepenicama. I eto, sad je već stajao pred njom. Pogledala ga je u oči, osjećajući hladnoću koju je donio izvana, ali i miris njegova tijela. Privukao ju je k sebi i poljubio. Oh, oh, vau, ovo je bilo divno... hladan, čvrst pritisak njegovih usana i toplina njegova jezika ostavili su na nju očaravajući dojam, dlanom joj je obuhvatio potiljak, a mogla je čuti i osjetiti otkucaje njegova srca... Napokon se udaljio, no nježno ju je pogladio palcem po obrazu. »Nisam imao petlje napraviti to ranije. Tek kad sam se okrenuo i vidio da me gledaš, skupio sam dovoljno hrabrosti da se vratim.« Tko bi uopće na prvi pogled uočio da mu nedostaje samopouzdanja! Ljudi s tako savršenim jagodicama i obrvama ne bi trebali biti sramežljivi. »Drago mi je što jesi.« O Bože, daj me čuj, zvučim ko neka uspaljenica! »Ali sad stvarno moram ići.« Još ju je jedanput kratko poljubio. »Prije nego moja sestra umre na pragu svog doma od zime. Što je ovo?« »Što je što?« Flo se okrenula kako bi pogledao što je našao, ali njegova ruka je i dalje bila u njezinoj kosi. »Nemoj se micati, nešto je tu... Okej, uhvatio sam...« Oboje su pogledali što je uhvatio: dva zrna riže i komadić rezanaca. S poda. O Bože, i gnjide bi je manje posramile. One su barem imale razloga biti u kosi. »Otkud se ovo tu stvorilo?« namrštio se Zander, iskreno zbunjen. »Nemam pojma. Taman kad si zazvonio, ja sam bila uzela Jeremyja u ruke. Vjerojatno mi je krao hranu s tanjura pa su mu se ostaci zalijepili za brkove.« Flo je strogo pogledala u Jeremyja i rekla: »Ne ostavljaj mi više rižu u kosi, okej! To je grozno.« Jeremy je podignuo uši i usmjerio ih prema njoj. Bilo je jadno što je
svalila krivnju na njega, ali bila je sigurna u to da ga nije bilo previše briga što je on ispao žrtveni jarac. »Idem.« Bacio je sporne ostatke u smeće. »Sad za ozbiljno.« »Okej.« Nasmijao se. »Kakva večer. Čuj, sutra letim za Toronto, poslovno. Ostat ću tamo nekoliko tjedana. Ali javit ću ti se čim se vratim.« Što je ono bila rekla ranije o životu koji se može promijeniti u trenu? Tko bi ikad mogao predvidjeti ovako nešto? I najbolje od svega, Flo je znala da će obećanje da će joj se javiti i ispuniti. Sva rumena i sa sjajem u očima, rekla je: »Može«.
ČETRNAESTO POGLAVLJE
Draga Rose, tri stvari o meni: obožavam svog muža. Ne mogu podnijeti svoju svekrvu. I ne izgledam dobro u kupaćem kostimu. Moja punica želi da sam ljepša, više nalik na nju. Ona je superglamurozna, a ja nisam. Za Božić mi je dala poklon-bon za plastičnu operaciju te mi je odmah rekla da će mi, kad napravim liposukciju, uplatiti i operaciju nosa. (Ne može joj se prigovoriti da nije velikodušna!) Ja sam zadovoljna svojim izgledom, ali zlo mi je od takvih zlonamjernih ponuda. Svake godine moji svekar i svekrva uplate nam put za Barbados, da im se pridružimo u njihovoj vili. Ja sam poprilično sportski tip, uživam u raznim aktivnostima, ali od nas se očekuje da cijelo vrijeme provedemo s njima ležeći pokraj bazena. Danju se sunčamo, a noću jedemo i pijemo... i to je to. Voljela bih da ne moramo ići tamo, ali moj suprug kaže da ćemo ih povrijediti ako ih odbijemo, a on to ne želi. A mi si sami ne možemo priuštiti takav odmor. Molim te, pomozi. Ne znam što da napravim. S ljubavlju, Laura. Draga Laura, o Bože, na neki način mi je žao svih vas. Zasigurno nije zabavno ni tvojoj svekrvi biti s gostima koji se naizgled dosađuju na mrtvo ime. Možda ona samo želi biti pristojna, pa vas zove da provedete godišnji s njima iako bi zapravo htjela da im kažete da ne možete doći. Njezin izbor poklona očito je grozan, ali možda ni to nije osobno, možda ti ona iskreno želi pomoći. Da, ostavljam mogućnost da je nevina dok se ne utvrdi suprotno, ali istina je i da ljudi imaju poprilično različite životne prioritete. Evo mog prijedloga: reci roditeljima svog supruga da možeš dobiti samo dva tjedna slobodno i da si to vrijeme odlučila iskoristiti tako da napraviš tu
plastičnu operaciju. A zatim traži povrat novca od poklon-bona za operaciju i potroši novac na fantastičan odmor u dvoje sa svojim suprugom. Reci svojoj svekrvi da si napravila liposukciju, pričekaj koji tjedan, a zatim ponosno pokaži svoj novi izgled. Ako kaže da ne može primijetiti razliku... pa, to je njezin problem, ne tvoj. (Ako kaže da ne vidi nikakve ožiljke, reci joj da je kirurg jednostavno genijalan.) Želim ti sjajan odmor! S ljubavlju, Rose. Red za prijavu za let u zračnoj luci bio je nevjerojatno dug te je podsjećao na vijugavi labirint načinjen od stotina putnika koji su izražavali različite stupnjeve nestrpljivosti. Rory, koji se već bio prijavio na svoj kratki dvodnevni poslovni let za Zürich, čekao je da se sastane sa svojim kolegama. Promatrao je malo dijete koje je zagrizlo sendvič od jaja, napravilo grimasu i vratilo ga nezamotan u svoj ruksak. Skupina muškaraca koja je odlazila na neko muško vikend-druženje nestrpljivo je čekala dokopati se kafića na odlascima te je glasno negodovala zbog čekanja. Tinejdžeri koji su se trudili da ne izgledaju kao da su s roditeljima stajali su sa slušalicama u ušima, izgubljeni u svijetu glazbe. I silno zaljubljeni djevojka i mladić, par koji su vjerojatno bili na medenom mjesecu, cijelo su vrijeme čekali zagrljeni, pripijeni jedno uz drugo. Što ne bi bilo tako loš prizor da se cijelo vrijeme nisu ljubili. Glasno. Kao dvije slinave deve. A što sad, svakome njegovo veselje. Krajevi Roryjevih usana trznuli su se kad se par razdvojio i kad je žena, gledajući u svog muškarca sanjivim pogledom, prošaptala: »Vojim te«. O Bože, nemoj, molim te, nemoj to reći... Muškarac se priljubio uz nju te su se pomilovali nosovima. »I ja tebe vojim.« Uhhh, rekao je. A da nitko drugi u redu nije to primijetio.
No potom je ipak vidio da nije jedini koji je to vidio; na kraju reda stajala je skupina djevojaka u kasnim dvadesetima od kojih je jedna bila u invalidskim kolicima. Bila je to crvenokosa djevojka s kratko ošišanom kovrčavom kosom, koja je na licu imala kanilu s plastičnim cijevima i spremnikom za kisik s pomoću kojih je disala. Bila je blijede puti i sa sitnim, raspršenim pjegicama, ali i uočljivim tamnoljubičastim sjenama ispod očiju, no i ona je promatrala taj par i trudila se suspregnuti smijeh. U sljedećem trenutku pogled joj se sreo s Roryjevim te su prešutno podijelili taj dragocjeni komični trenutak koji je svima drugima promaknuo. Izgledala je slabo, tako mršavo i krhko da se Rory u sebi zapitao je li uopće bila u stanju putovati. No bila je tu, stajala je u redu, pa je valjda mogla. I unatoč vidljivoj slabosti, očito je i dalje imala smisao za humor. Kad je par u redu razmijenio još jedan sočan poljubac - mmmmuuuaaa - djevojka je tiho rekla Vojim te i uperila svoj tanak prst prema grlu. I ja tebe vojim, Rory je pokazao usnama, i ona se počela smijati, a potom i kašljati. Službenik zračne luke pristupio je djevojci koja je držala medicinski karton u rukama: »Dobar dan, vi ne morate čekati red! Dođite sa mnom, ja ću vas provući odmah.« »Zbilja? Sjajno!« Prijateljica je okrenula kolica i izašla iz reda uz negodovanje skupine ljudi koja je čekala u redu. »Hej, stanite! Samo zato što je u kolicima ona može proći odmah? A mi smo tu zaglavili u redu i čekamo već pola sata...« Djevojka se zakašljala, pogledala ih i blago se osmjehnuvši rekla: »Znam da to nije pošteno. Pretpostavljam da sam sretnica.« Koja hrpa kretena! Nastavili su zanovijetati i žaliti se cijelim putem dok djevojka nije stigla do pulta. Kad se nakratko podignula iz kolica kako bi rasplela remen s torbe koji se zamotao oko plastičnih cijevi, nanovo su iskazali svoje negodovanje zbog toga što nije bila sasvim nepokretna i što je mogla ustati. »Bolje joj je da ne leti s nama«, frknuo je netko iz jedne obitelji. »Vidio sam nekog tko je izgledao baš kao ona na jednoj od onih emisija o zdravlju.
Ispostavilo se da je imao sidu.« Isuse. »Gledajte, i sad je još netko vozi u tim kolicima sve do odlazaka. Vjerojatno samo glumi da je bolesna kako bi prije stigla.« Rory je bio zadivljen njihovim zadivljujućim nedostatkom empatije. Nije imao pojma što je djevojci, ali bilo je jasno da je teško bolesna. Zamislite da ste tako bolesni i da se uz to morate nositi s takvim nerazumijevanjem okoline. Možda će stati i porazgovarati s njom ako se ponovno sretnu. No u međuvremenu, upravo su dolazili Den i Ehjaz... Ostatak djevojačke skupine bio je presretan što su bile u zračnoj luci i upravo se spremale za trodnevni let u Pariz u kojem će proslaviti Bein rođendan. Hallie se također radovala tome; kad je napokon odlučila da ide, shvatila je da je bila sve više i više uzbuđena zbog puta. Rezervirali su sobe na Montmartreu, a ona je proučila web-stranicu hotela toliko da je poznavala i najmanji kutak, a uz to su ljudi koji su već posjetili Pariz na stranici preporučili toliko divnih restorana i sjajnih mjesta koje je trebalo posjetiti. Već sutra idu na izlet brodom po Seini... Činilo se da sve ide kako treba. Ovaj posljednji tjedan molila se da bude dovoljno zdrava za putovanje, i zapravo se i osjećala jako dobro, čak malo bolje nego inače. Barem sve do jutros, kad se probudila malo manje dobro osjetivši poznate početne simptome i shvativši da joj prijeti nova upala. Pravo je pitanje bilo hoće li je njezin imunitet uspjeti pobijediti. Možda je u srcu znala istinu, ali iz očaja ju je pokušala zanijekati. Kao kad bi se probudila usred noći osjećajući mučninu i kad bi pokušala ponovno zaspati nadajući se da će možda ona nekim čudom nestati, Hallie je i ovaj put odlučno ignorirala simptome. No pet sati kasnije upala je pokazala da se nema namjeru povući. Preslabo za borbu, činilo se da se njezino umorno i nejako tijelo u potpunosti predalo. Osjećala je drhtavicu i potpunu malaksalost, boljele su je oči, a u
prsima ju je stezalo na njoj već vrlo poznat način. U skučenom toaletu za invalide Hallie je iz svoje torbice za hitnu pomoć izvadila toplomjer, i stavila ga pod jezik. Već je znala da ima temperaturu. Po svoj prilici, oko 38 i pol. Ok, da vidimo... Kvragu, 39.2 °C. Izvadila je mobitel, nazvala odjel kirurgije i zatražila Mary na recepciji da vidi može li se ikako čuti s Lukeom. On je, naravno, znao gdje je ona i što radi. Prošlo je tek dvadesetak sekunda, a onda je začula njegov glas. »Hallie. Što je bilo?« »Na aerodromu sam. Ali loše se osjećam. Upravo sam izmjerila temperaturu i imam trideset devet s dva.« Stanka na drugom kraju linije, a onda: »Pa, možeš potražiti pomoć od bolničara na aerodromu, ali mislim da već znaš što trebaš napraviti.« »Znam.« Nije imalo smisla uznemiravati se, ljutiti ili žaliti (Zašto ja?). Nije mogla na put, a čak i kad bi stigla do Pariza, ne bi mogla uživati u njemu. »Žao mi je«, rekao je Luke suosjećajno. »Znam. I meni.« Koliko uzalud potrošenog slatkog iščekivanja; sve to veselje koje se neće dogoditi. »Jesi već rekla curama?« »Nisam.« Nemoćno je zakašljala. »Čak ni mami. O Bože, sad ću opet poremetiti i njezine planove.« Njezina majka je iskoristila to što je neće biti te si je rezervirala slobodan vikend u Edinburghu. Što će otkazati u tren oka, naravno, ali Hallie si nije mogla pomoći da ne osjeća krivnju zbog toga. Njezina jadna mama imala je toliko malo slobodnog vremena u životu zbog nje. Luke, koji je to sve također znao, rekao je: »Čuj, nemoj odmah zvati Fay. Hajdemo vidjeti možemo li smisliti nešto drugo. Možda ti ja mogu pomoći.« »Okej, hvala ti. Idem reći curama.«
Izašla je iz toaleta i krenula prema odjeljku s odlascima do šanka sa šampanjcima gdje su Bea i ostale djevojke slavile prije polaska. »Evo je! Nije te bilo sto godina. Ajde, sustigni nas, popij ovo.« Bea joj je ponudila punu čašu pjenušave tekućine. »Užasno mi je žao, ne mogu ići, dobila sam upalu.« Halliein glas je pukao; kako je samo mrzila biti glasnik loših vijesti. »Sjajno ćete se zabaviti i bez mene. Ja ne mogu letjeti.« E pa, barem neće trebati platiti neumjesno velik račun za putno osiguranje. Ali očito hoće neumjestan račun za taksi do Carranforda. Bolničar u zračnoj luci koji ju je pregledao potvrdio je da nije u mogućnosti ići na put, a potom je Hallie ispunila svu potrebnu papirologiju i dopustila osoblju zračne luke da je otprate do taksija. Dok su čekali slobodno vozilo, zazvonio joj je mobitel. Javila se s glumljenim blagdanskim veseljem u glasu: »Bok, mama! Sve u redu?« »Samo sam htjela čuti kako si, dušo. Da provjerim da nisi štogod zaboravila. Iako nije da možeš napraviti nešto sada po tom pitanju!« Hallie je duboko suosjećala sa svojom mamom, koja se cijeli život brinula o njoj. Kao što bi gotovo svaki roditelj i napravio pod danim okolnostima. Ali kako su imale samo jedna drugu, Fay i Hallie Kingsley protiv cijeloga svijeta, možda je time briga bila veća. Luke je bio u pravu: nije mogla dopustiti da njezina majka otkaže svoje planove za vikend. Zaslužila je odmor više od ikoga. »Imam sve što mi treba. Upravo smo pile šampanjac.« Pa, prisilila se popiti nekoliko malih gutljaja. »I sad su nas zvali na ukrcaj tako da ćemo u avion za koju minutu. A ja moram ići među prvima.« Cvrkutavim glasom dodala je: »Zato što sam jaaako posebna!« »Jesi, da! Lijepo mi se provedi, dušice.« »Hoću. Kada ti krećeš za Edinburgh?« »Ne prije šest. Pete ne može prije.« Šest? Sranje. Hallie je pogledala na zidni sat. Vucaranje po zračnoj luci i nije toliko zabavno kada imaš treskavicu i groznicu i kad na njemu takva
moraš provesti sljedeća tri sata. Ali njezina majka se toliko radovala tom putovanju sa svojim dečkom Peteom da joj ništa i nitko neće to pokvariti! Glasno je rekla: »Ooo, bolje da krenem, zovu me na terminal. Vidimo se u nedjelju navečer, okej? Zabavi se!«
PETNAESTO POGLAVLJE
Sve je u redu, govorio je Luke samome sebi. Sve je bilo u potpunosti u redu i nije imao razloga osjećati se krivim. Nije ništa loše napravio, Hallie mu je bila prijateljica. Prijateljica koja je trenutačno trebala pomoć, a sve što je on napravio bilo je to da joj je tu pomoć i ponudio. Činjenica da je ona uz to bila i njegova pacijentica sada je bila sasvim nebitna. Neće se dogoditi ništa neočekivano ili loše. Otišao je s odjela u tri sata poslijepodne i stigao do kuće na kraju sela koju je bio iznajmio kad se preselio u Carranford. Hallie mu je poslala poruku rekavši da će biti ondje za dvadeset minuta. Pomalo u panici pogledao je svoj dom njezinim očima. Kako nije očekivao posjetitelje, trebao je brzinski pospremiti. Otključao je ulazna vrata, brzo pogledom preletio po prostoru i krenu prema kuhinji. Dobro, okej, idemo. Petnaestak minuta čistio je brzinom munje. Sve je pospremio u kuhinjske ormariće te otvorio prozore kako bi se prostorija provjetrila od ustajalog mirisa ribe i prženih krumpirića koje je jeo sinoć. Ne želeći Hallieina plića izložiti dodatnom nadraživanju, nije raspršio osvježivač zraka po kuhinji već ja na zavjese kapnuo tek koju kap svog najboljeg mirisa poslije brijanja. Sakupio je i posložio časopise, nekoliko prazni šalica i tanjura odnio u sudoper, a u dnevnoj sobi vratio jastuke kojima se nije koristio na njihova mjesta, pokraj naslona za ruke na kauči. Nije bilo vremena da usisa pod, ali je pokupio nekoliko mrvica s tepiha i brzo pobrisao prašinu, sportsku odjeću i tenisice potrpao je u svoju sportsku torbu, koju je gurnuo u ostvu, u koš je baci i praznu kutijicu Pringlesa s paprikom. Bože dragi, pospremanje kuće za neočekivane posjetitelje bilo je poprilično iscrpljujuće. Taman kada je završio, začuo je zvuk guma na šljunku i pogledao kroz prozor – sjajno, ptica je ostavila svoj trag duž cijelog prozorskog stakla . te ugledao taksi kako se zaustavio na prilazu. Hallie je stigla.
Izašao je da je pozdravi. Bila je blijeda, u groznici, iscrpljena. »Puno ti hvala. Žao mi je što te gnjavim. Osjećam se kao Pale sam na svijetu.« Zakašljala je u rupčić i uspjela se blago nasmijati. »Hej, nije problem. Drago mi je što mogu pomoći.« Izvadio je kolica iz taksija, kao i kutije s medicinskom opremom i njezin kovčeg. »I osim toga, nisi sama, imaš prijatelje. Samo su svi oni sad u Parizu.« »I ti si, eto, uskočio. Kao pravi heroj. Čim moja mama ode, ići ću kući.« »Ne moraš. Dobrodošla si ovdje.« »Znam. Ali ne volim smetati.« Slegnula je ramenima i zakašljala se. »I ti si zaslužio svoj odmor za vikend.« Luke je odmahnuo glavom. »Hajde, za početak uđimo u kuću. Nije ti dobro. Poslije možemo raspravljati oko odmora.« Ponio je sve sa sobom u kuću, zatvorio prozore, smjestio Hallie na kauč s jastucima i namjestio spremnik s kisikom. Sljedeću dozu lijekova primila je intravenozno kroz kateter na prsima. »A sad, što da ti donesem? Kavu, čaj? Hoćeš nešto pojesti?« »Ne brini se, stvarno. Osjećam se dosta umorno. Sve to pretvaranje da sam dobro... poprilično me iscrpilo.« Nabacila je poluosmijeh. »Usput, što god da si spremao, mislim da je gotovo.« »Što? O Bože...« u svom očajnom pokušaju da prikrije miris ribe i krumpirića upalio je pećnicu i ubacio komadić kruha kako mu je nekad bio preporučio agent za nekretnine, da se osjeti miris doma. No kruh se sada pretvorio u ugljen. Osjećajući se kao potpuna budala, ponovno je otvorio prozore i kuhinjskom krpom snažno rastjerao oblake dima iz pećnice. Kad je razvjetrio kuhinju, napravio čaj, servirao tortu koju je kupio u trgovini - pa nije Superman - i odnio sve u dnevnu sobu - Hallie je već bila zaspala. Zastao je na pragu, držeći pladanj pred sobom. Ležala je na tom kauču izblijedjele crvene boje, dišući plitko no pravilno. Kanile u nosu stajale su dobro, osiguravajući joj tako nekoliko litara kisika u minuti. Ako bude
trebalo, može staviti i masku koju je raspakirao i stavio joj na stolić s lijeve strane. No zasad će je pustiti da se odmara u miru, da spava i da dođe k sebi. Izgledala je lijepo, s jednim obrazom položenim na nadlakticu jedne ruke i s drugom koja je padala s kauča. Crne trepavice prekrile su joj tamnu sjenu ispod očiju, a njezina gracilna struktura kostiju bila je naglašena blagom svjetlošću svjetiljke koja se nalazila iza nje. Nosila je modri džemper i suknju, modre čarape i tamno ružičastu dugu vestu na preklapanje. Čizme je već bila skinula. Jesu li joj noge bile hladne? Nije imala dobru cirkulaciju... Ma daj me pogledaj, stojim tu na pragu dnevne sobe kao neka domaćica... Luke je pogledao pladanj koji je nosio, okrenuo se i vratio u kuhinju. Riješit će neki administrativni posao u svom uredu, pustiti Hallie da spava i za sat vremena provjeriti kako se osjeća. U devet sati još uvijek je čvrsto spavala. Luke ju je redovito provjeravao, između administracije, spremanja pečenja i praćenja fascinantnog dokumentarca o plastičnoj kirurgiji na Beverly Hillsu na malom televizoru u kuhinji. Kako su neki ljudi čudni. Sva ta bol koju su spremni proći! Jedna žena podvrgnula se i sedmom zahvatu kako bi ispravila svoje neznatno asimetrične nožne prste. Pile je bilo gotovo, spremno za rezanje, umak napravljen, a povrće je stajalo u pećnici kako se ne bi ohladilo. Vratio se u dnevnu sobu i vidio da je zatreptala kad su vrata zaškripala. Nije napravio ništa pogrešno time što joj je ponudio da ostane kod njega, zar ne? Ali osjećao je u sebi tračak krivnje jer su njegovi osjećaji, bez obzira na to što nije ni pomišljao priznati joj ih, svejedno postojali. I da nije njegova pacijentica, da su samo dvoje prijatelja koji žive u istom gradiću i da uživaju u zajedničkim druženjima... pa, onda bi joj sasvim sigurno u nekom trenutku rekao što osjeća. Luke je osjetio kako su mu se trbušni mišići stisnuli od te pomisli. Je li ona zainteresirana za njega opet je sasvim drugo pitanje, ali kako se između njih nikad ništa neće dogoditi, to nije ni važno.
On je liječnik, a Hallie Kingsley njegova je pacijentica. Osim što je jednom bila na ginekološkom pregledu kod njegove kolegice Jennifer; otkad je stigao u Carranford, liječio ju je samo on. A osim toga, po onome što mu je rekla njezina majka, znao je koliko je Hallie odahnula što se više nije morala nositi sa strogim i krutim karakterom dr. Jennifer. Njegova kolegica je možda bila sjajna liječnica, ali način ophođenja s pacijentima bio joj je poprilično loš. U svakom slučaju, situacija je bila takva kakva je i u vezi s tim neće se ništa promijeniti. Izdahnuo je. Za dobrobit svih uključenih odlučio je potisnuti emocije. Ona nikad neće saznati koliko mu... »Koliko je sati?« Hallie je otvorila svoje tamne oči te je nekoliko puta trepnula pokušavajući shvatiti gdje se nalazi. »Devet sati navečer.« »Vau. Baš sam bila umorna.« Protegnula je ruke i sjela. »Žao mi je.« »Nema ti za što biti žao. Treba ti odmor. Kako se osjećaš?« »Malo bolje.« Nasmijala se. »Gladno.« »Odlično. Spremio sam nešto za jelo.« »Znam, osjetila sam. Moje izvanredne moći kažu mi da je to pečena piletina.« Skromno je slegnuo ramenima. »Moj specijalitet.« »Zbilja?« Gledala ga je nevino. »Mislila sam da je tvoj specijalitet izgoreni kruh.« Pa vau, Luke je doista znao kuhati. Bilo je jedanaest sati, a Hallie je završavala već drugi pun tanjur hrane. »Ovi pečeni krumpiri su sjajni«, oduševljeno je rekla. »I to je doista pohvala jer ja sam stručnjak za krumpiriće. Zbilja, gotovo su kao moji.« »Onda sam stvarno počašćen.« Oraspoloženo joj je na tanjur stavio i posljednji krumpirić. »Probaj ovaj, ovaj je možda još bolji.« »O Bože, mama me ponovno zove.« Halliein mobitel još se jedanput oglasio zvukom za poruku. Lice joj se iskrivilo; sve pozive bila je preusmjerila na glasovnu poštu kako ton dolaznih poziva ne bi odao činjenicu da nije u Francuskoj, ali više nije mogla odgađati javljanje. »Morat ću je
nazvati.« Nazvala je njezin broj, no prije toga se iskašljala kako bi pročistila grlo i zvučala dobro. »A tu si!« uzviknula je njezina majka. »Zašto se ranije nisi javljala? Zabrinula sam se!« »Mama, sve je u redu. Bile smo vani u jednom restoranu. Sad smo se vratile u hotel.« Godine strepnje i brige izoštrile su Fayine uši za ton njezina glasa. »Sigurno si dobro? Zvučiš kao da te muči kašalj.« »Sjajno sam. Samo sam umorna. Zato sam u krevetu.« Kako bi joj odvratila pozornost sa svojih pluća, rekla je: »Hotel je fantastičan, a soba divna!« Pa, barem je tako izgledalo na internetu. »O, dušo, baš bih to voljela vidjeti! Sjetila sam se, zašto se ne bismo vidjele na Skypeu? Tako ćeš mi sve moći pokazati!« Uuuuhhh. »Rado, ali ne možemo. Bea je probala ranije, no nije dobar signal.« »Oh, baš šteta. Ali barem onda pošalji fotografije! Uslikaj se i pošalji mi ih sada!« »Um..« Sranje, sranje. Hallie se prebacila na spikerfon kako bi i Luke mogao čuti što se događa. »Možeš to napraviti i dok razgovaraš sa mnom.« Fay nije posustajala. »Ajde, dušo, fotografiraj tako da vidim tu divnu sobu!«
ŠESNAESTO POGLAVLJE
»Ok, pričekaj trenutak.« Brzo razmislivši, Hallie se osvrnula po Lukeovoj sobi i pronašla kutak koji joj se učinio prikladnim za fotografiranje. Upalila je kameru i, držeći mobitel u ruci, usmjerila ga prema dijelu sobe s udobnim plavim kaučem s lijeve strane, stolićem ispred njega i prozorom sa zavjesama s desne strane. Na zidu je visjelo i nekoliko uokvirenih slika. Uuups, i jedan medicinski časopis. Žurno je dala Lukeu znak da ga makne, a zatim uslikala prostor i mejlala mami fotografiju. »Evo, poslano. Kako je u Edinburghu?« »Sjajno, dušo. Malo pada kiša, ali je tako lijepo. Kad smo kod toga, Pete te puno pozdravlja, baš se dobro provodimo... vau, fotografija je stigla, bogme je bilo brzo. Mislila sam da nemaš dobar signal. O Bože, rekla si da ti je soba divna!« »Mama, i je.« Kvragu, spikerfon je imao i svojih mana. »Oprosti, nisam tako mislila. Samo sam mislila da je to neki jako moderan hotel. Pretpostavljam da sam očekivala malo više blještavila i glamura.« »Znam, da, i ostatak hotela i je takav, ali ja sam u posebnom dijelu zbog kolica. I taj dio je baš lijep«, naglasila je Hallie. »Ugodan i topao. Više mi se sviđa ovakav tip sobe.« »Što god da tebe usrećuje, dušo.« No sumnjičavo je još upitala: »Ali ne izgleda mi sve to baš ›francuski‹. Je li ti krevet dobar?« »Naravno da je!« »Mislim, je li čist?« »Mama...« Zakašljala se. »O, dušo, ipak te muči kašalj. Daj se uslikaj da te vidim. Je li krevet u francuskom stilu? Ja obožavam one s izrezbarenim uzglavljem.« Srećom, Luke je znao koliko njezina majka zna biti zabrinuta. Odmah je pokazao prema stubištu i podignuo spremnik s kisikom. Hallie je kimnula i
ustala pa su zajedno polako, povezani plastičnom cijevi, krenuli na gornji kat. Spavaća soba bila je mala, ali jako uredna. Prekrivač na krevetu bio je tamnocrvene boje, a jastučnice plave s bijelim crtama, krevet bračni. Spustio je spremnik na pod pokraj kreveta, razgrnuo prekrivač i pomogao Hallie da se smjesti u krevet. Njezina majka je brbljala o Edinburghu i Ulici prinčeva, dok je Luke protresao jastuke, a ona ih namjestila ispod leđa. Držeći mobitel u rukama, uslikala se kako sjedi udobno smještena u Lukeovu krevetu. Kako to samo zvuči... »Ovoj sad treba duže da stigne«, rekla je mama. »Oh, evo je!« Nastupila je tišina; očito je proučavala fotografiju. »Hmmm, ako ti kažeš da ti je divna, u redu. Malo je neobično što u hotelu imaju jastučnice s uzorkom.« Okej, gospođice Marple. Odlučnim glasom Hallie je rekla: »Ja volim neobično. I sasvim je logično, crvena, bijela i plava, kao i francuska zastava.« »Gdje su druge curke?« »Dolje su u baru. Ja ću se odmarati i spremati se za sutra. Bit ću u najboljoj kondiciji, jedina bez mamurluka.« »Dobro, pazi samo da se previše ne umoriš. Laku noć, slatkice. Nazvat ću te opet sutra da te čujem. Neka ti mobitel bude uključen.« Kad je razgovor završio, Luke je opet uzeo spremnik i ponio ga dolje u dnevnu sobu, a Hallie ga je slijedila. Ponovno je sjela na kauč i rekla: »Oprosti, znam da je ovo bilo glupo. Ali to mi je mama.« »Sve je redu.« »Imam dvadeset osam godina.« Slegnula je ramenima. »A po njoj imam šest.« »Nikad se neće prestati brinuti za tebe.« »Zato što ne zna koliko će dugo to još moći raditi.« Čim je Hallie to izgovorila, oglasila se još jedna poruka. »Ponovno mama?« »Ne. Nick.«
»Nick, bivši dečko?« Luke se sjećao njegova imena; razgovarali su o njemu prije. »Gdje je on sada?« »U Melbourneu. Vozi se na jahti. Pliva s dupinima, roni s tuljanima. Zabavlja se.« I Nick je poslao fotografiju na kojoj zajedno s prijateljima slavi kraj savršenog dana provedenog na jahti. Njihova lica blistala su od sreće, svi su bili potamnjeli i u sjajnoj fizičkoj formi i s podignutim bocama piva pozirali u kameru, dok se u pozadini vidio zalazak sunca i njegova svjetlost koja se mreškala po blještavoj površini savršeno plavog mora... Hallie je okrenula mobitel da i Lukeu pokaže sliku. »Za razliku od naših lažnjaka, ovo je prava stvar.« »Kako se osjećaš u vezi s tim?« Zastala je, a onda hladno rekla: »Drago mi je što smo u kontaktu. Ali ponekad... pa, bilo bi lakše bez podsjetnika na prošlost.« Luke je otišao u kuhinju kako bi skuhao kavu, a Hallie je još jedanput pogledala Nickovu fotografiju. Kako je išao onaj poznati citat: Nemoj biti tužna što je gotovo, budi sretna što se tako dogodilo. Tako nekako. I doista, trudila se živjeti prema toj uzrečici, ali ponekad joj je bilo teško ostati pozitivnom uz svu surovu životnu stvarnost koja ju je pritiskala. Nickova poruka bila je ovakva: Hej, ti! Kako je? Danas nisam ulovio nijednog klokana - ne znam ŠTO ne radim kako treba! Možda mi treba drugačiji mamac?? xxx Hallie je odgovorila: Drago mi je što se sjajno zabavljaš. Ovdje sve dobro. I da, trebaš staviti čokoladnu torticu na udicu - klokani je obožavaju, xxx Odgovorivši na tu njegovu veselu poruku s jednakim brojem poljubaca, uredno je izbrisala i nju i fotografiju. Luke se vratio iz kuhinje i zatekao je dok je to radila. »Što se dogodilo s vama dvoma? Ako te smijem pitati.«
»Naravno da smiješ. Želiš da ti sve ispričam?« Pričekala ga je da se udobno smjesti sa svojom šalicom kave. »Nick je bio moj prvi pravi dečko. Njegova se obitelj preselila u Carranford... Isuse, mora da ima već osam godina od tada. Ja sam imala dvadeset, Nick devetnaest. Sreli smo se jedne večeri u pubu i bilo je baš... vau. Ljubav na prvi pogled.« Osmjehnula se sjetivši se tog dugog vrućeg ljeta; nije trebala Lukeu napomenuti da joj tad pluća nisu bila ni približno u ovako lošem stanju kao sada. Bila je u mnogo boljoj formi, a iskra između nje i Nicka bila je obostrana i trenutačna. »Bio je tako bezbrižan i entuzijastičan oko svega. Zaljubili smo se. Nismo imali puno toga zajedničkog, ali koga je bilo briga za to.« Zastala je i napravila grimasu. »Pa, osim Nickovu obitelj i moju mamu. Njegovi nisu htjeli da se njihov savršeni sin petlja s nekim tko ima ozbiljnih zdravstvenih problema. A moja je mama znala da ću ja biti ta koja će na kraju biti povrijeđena. Očajnički me htjela zaštititi. A ja sam bila dvadesetogodišnjakinja, tako da je bilo očito da nju neću slušati. A ja i Nick; mi smo bili Romeo i Julija. Svi su nas pokušavali razdvojiti, što nas je samo činilo odlučnijima u namjeri da uspijemo. Nickova se mama užasno bojala da ću zatrudnjeti i da ću ga na taj način vezati za sebe. Nikako nije mogla shvatiti zašto bi on htio biti u vezi s nekim tko ima CF kada je bilo toliko potpuno normalnih cura koje je mogao izabrati.« Lukea nije zanimala uobičajena ljudska površnost. »I koliko ste ostali zajedno?« »Dvije godine. Valjda dok strast nije presušila.« »Nick je otišao na Sveučilište Bath, postao student i radio sve ono što studenti inače rade. Bio je sportski tip, volio je putovati... Pretpostavljam da je u nekom trenutku shvatio da ja neću nekim čudom ozdraviti. A zatim su mu, nakon što je diplomirao, roditelji dali novac da godinu dana putuje po svijetu. I to je manje-više bilo to. Htio je putovati, ja ga nisam ni htjela ni mogla zaustaviti. Tada smo prekinuli, A nekoliko tjedana nakon što je on otišao, njegovi su roditelji stavili kuću na prodaju i odselili se u Manchester.« Luke je zazviždao. »Da spriječe vaše eventualno pomirenje kad se on vrati?«
»Tko zna? Uglavnom, svi u Carranfordu su me jako žalili.« Hallieine tamne oči vragolasto su zasjale. »I svi smo bili sretni kad su kuću prodali za dvadeset tisuća funti manje nego kad su je kupili.« »A kako si ti to podnijela?« »Misliš kad je Nick otišao? Ne baš hrabro, ako me to pitaš. Jedno vrijeme sam bila u pravoj drami. Puno sam pila, puuuno plakala, čak sam i spavala s jednim od Nickovih prijatelja, samo da mu se osvetim. Ali to mi nije pomoglo, i onda sam se počela osjećati kao odbačena krpa.« Posegnuvši za svojom šalicom kave i slegnuvši ramenima, nastavila je: »Tada sam shvatila da će mi život biti puno jednostavniji ako se više ni sa kim ne spetljam. Uglavnom, nije bilo vrijedno sve te muke. Shvatila sam da će mi biti bolje ako budem solo.« Luke se namrštio. »I još uvijek to misliš?« »Pa, nije teško misliti tako. Nisam baš neka prilika.« Hallie je odmahnula glavom; bilo je vrijeme da promijene temu. »Ajde sad. Dosta o meni. Sad si ti na redu. Zašto se ti dosad nisi sredio?« Izgledao je zainteresirano za njihov razgovor. »Prezaposlen sam. Previše prekovremenih.« »Jeste li zato ti i Christina prekinuli?« Vau, čuj mene, kako postavljam pitanje na koje već mjesecima želim saznati odgovor. Ali ovdje na Lukeovu imanju, u ovo doba noći, nekako se činilo normalno to upitati. Sa zakašnjenjem je dodala: »Ne moraš mi reći ako ne želiš. Previše sam radoznala.« Jer izgledao je kao da mu je neugodno govoriti o tome. Bože, grozno, što ako su prekinuli zbog nekog neugodnog razloga seksualne prirode? »Sve u redu. Nije neka velika tajna. Bilo smo zajedno jer smo se sviđali jedno drugome i zato što su nam svi govorili kako smo sjajan par. I život s njom bio je jednostavan i nikad se nismo svađali, i sve je bilo dobro.« Luke je slegnuo ramenima. »Ali trebalo bi biti više nego dobro, zar ne? To nije bila... znaš, ljubavna veza za pamćenje. Mi nismo bili Romeo i Julija.« »Nije bilo dovoljno jako.« »Da, otprilike tako.« Zastao je. »A onda još i zmije.«
»Molim, što?« »Dobro si čula.« Luke se nasmiješio vidjevši izraz na njezinu licu. »Držala ih je kao ljubimce. Burmonskog i kraljevskog pitona i dvije kukuruzne zmije. Slobodnu sobu pretvorila je u vivarij. I voljela ih je. Vjerojatno puno više nego što je voljela mene.« Govorio je ravnodušnim tonom. »U osnovi je to da mi je bilo teško opustiti se u toj kući. Ne bojim se zmija, ali ne mogu ih ni voljeti. Nikad nisam razumio takve ljude.« »I to je bio razlog više da prekinete.« »Ajmo reći da nam nije pomogao. Nakon nekih godinu dana viđanja ona je predložila da živimo zajedno i onda sam shvatio da mi je prva pomisao na to Ne. Pa, zapravo, O Bože, ne s tim prokletim zmijama. Ali da sam je više volio, mislim da bih se mogao nositi i s tim. Nakon toga oboje smo shvatili da to neće ići. Ona još uvijek živi u Cheltenhamu«, rekao je Luke. »S Audrey, Danielom, Artemidom i Trevorom.« »Tako se zovu?« »Da.« »Ludilo! A nitko od nas nije znao ništa o tome«, Hallie je rekla začuđeno. »Što samo potvrđuje izreku da doista ne možemo znati što se događa iza tuđih vrata.« »U Christininu slučaju, hranjenje pitona mrtvim miševima i štakorima. Što baš i nije najdivniji prizor. Izgledaš umorno«, rekao je Luke. »Vrijeme je za lijekove. I donio sam neopozivu odluku«, dodao je. »Ne puštam te kući. Ostaješ tu.« Hallie je kimnula. Bio je u pravu. Virus ju je izmučio. Unatoč tome što je prespavala cijelo poslijepodne, ponovno je bila iscrpljena i spremna srušiti se u krevet. Trebala je intravenozno primiti lijekove i staviti masku umjesto kanile ako želi izbjeći podizanje razine ugljičnog dioksida i neizbježnu pulsirajuću glavobolju sutra ujutro. Oh, te beskrajne radosti koje ti bolest može priuštiti... »Osjećam se loše ako te ostavim samoga sa svim tim posuđem koje treba oprati. Ako ti ne smeta, samo ga ostavi u sudoperu pa ću ga ja oprati ujutro.« »Da nisi ni pomislila na to. Ti se samo usredotoči na svoj oporavak. Ja ću
te sada pustiti da u miru spavaš. Kupaonica je tamo. Sve drugo što bi ti moglo zatrebati tu je u dnevnoj sobi. I imaš mobitel«, rekao je Luke. »Ako bude bilo kakvih problema, viči. Ako ne možeš vikati, nazovi.« Uzeo je svoj mobitel, ustao i krenuo prema kuhinji. Izgledao je sjajno odostraga; u trapericama, imao je lijepu stražnjicu. »Puno ti hvala na ovome«, rekla je Hallie. Zastao je na vratima i okrenuo se. »Hoćeš li mi prestati zahvaljivati? Nema potrebe.« Ponovno je zastao. »I mogu li još nešto reći?« »Samo daj.« »Nisu svi muškarci kao Nick. Ne bježe svi. Mnogo ljudi s cističnom fibrozom živi u sasvim normalnim i zdravim vezama.« Bio je tako ljubazan, tako pun suosjećanja. Hallie je osjetila u prsima tajni stisak emocija; kako bi bilo da Luke nije njezin doktor i da se ona njemu sviđa toliko kao on njoj. On bi bio, znala je to istog trena, jedan od tih dobrih momaka, jedan od onih u koje možeš imati povjerenja i koji ti nikad neće slomiti srce i pobjeći. A koliko muškaraca uopće ima na ovom svijetu u koje žena može imati povjerenja? Čak i ako je potpuno zdrava? Ne mnogo. A ako se tome pridoda činjenica da ona doista ima tešku bolest s mogućim smrtnim ishodom, izgledi da nađe nekoga time se nemjerljivo smanjuju. Zaljubiti se i biti ostavljena ponovno - nije u tome bilo ničeg lijepoga. Možda je, ako očekuješ da ćeš živjeti sljedećih šezdeset godina, nekoliko mjeseci boli i patnje sasvim podnošljivo. Ali ako ti je ostalo možda samo nekoliko mjeseci na ovom svijetu... pa... To onda nije visoko na popisu stvari koje želiš doživjeti. Tko bi htio biti jadan do kraja svog života? Hallie je pogledala u Lukea i dopustila si kratku maštariju. Što bi napravio kad bi mu rukom dala znak da dođe k njoj, stavila mu ruke oko vrata i privukla ga k sebi kako bi ga poljubila? Što bi rekao kad bi mu šapnula: »Hoćeš me odvesti gote? Da spavamo zajedno? Ako obećam da neću nikome reći ni riječ, možemo li to napraviti? Samo večeras?« Ok, skuliraj se. Kraj fantazije.
A što kada bi, uz sve druge moguće scenarije, on na to užasnuto ustuknuo, podignuo ruku da je zaustavi i rekao: »Šališ se, zar ne?« O Bože, kada te odbiju i u mašti, to je doista dno dna. Hallie se pribrala i kimnula. »Znam da je tako. Ne obaziri se na mene, tako se trenutačno osjećam. A ja sam velika kukavica.« Luke ju je mirno promatrao nekoliko trenutaka prije nego je odmahnuo glavom. »Ne, nije istina. Ti si sve samo ne to.« Dohvatio je kvaku. »Noć.« Dok je u kuhinji prao brdo nakupljenog posuđa, začuo je Hallie kako se šeće po dnevnoj sobi. Sprema se za krevet, uzima lijekove, namješta spremnik i masku s kisikom i priprema se za spavanje. Srećom je taj stari kauč dovoljno velik da se može cijela ispružiti na njemu: bio bi joj bez razmišljanja ponudio svoj krevet, no kako je kupaonica na donjem katu, većeg je smisla imalo da ona spava dolje. Ova je večer istodobno bila jedna od najljepših i najtežih u njegovu životu. Nekako joj je čak uspio reći i to da ne bi trebala odustati od ljubavi i ohrabrio je da pronađe nekog posebnog tko će je usrećiti. Nekog posebnog drugog. Ne njega. Iako bi mu se od same pomisli na Hallie s drugim muškarcem prikliještilo srce i ispunilo ga ljubomorom. Pokupio je čašu iz koje je pila vino i prolio posljednje kapi u sudoper. A ako nađe nekoga, on će se morati pretvarati kako je sretan zbog nje... Isuse, sigurno sam mazohist...
SEDAMNAESTO POGLAVLJE
Kada otkriješ da netko tko ti je drag nije pogledao tvoj najdraži film svih vremena, onda postoji samo jedna stvar koju u tom trenutku možeš napraviti. A to je da prisiliš ti osobu da sjedne s tobom i da zajedno pogledate taj film. »Ozbiljno? Kako nisi pogledao Iskupljenje u Shawshanku? To je klasik!« »Muškarac završi u zatvoru zbog ubojstva koje nije počinio. Ne znam.« Slegnuo je ramenima. »Valjda mi nije zvučalo baš veselo.« »Ali film je fantastičan, a Tim Robbins briljantan. Kao i Morgan Freeman. Daj ajde.« Hallie je pokazala prstom na kauč. »Skinula sam ga već. Svidjet će ti se, sigurna sam u to.« I doista, je li postojalo išta bolje nego subotnju večer provesti gledajući film? Danas se osjećala bolje, još uvijek pomalo bolesno, a li odmorno te nimalo mrzovoljno i iscrpljeno kao jučer. Mami je poslala poruku da se sjajno provodi dok je guraju kolicima kroz Elizejske poljane. A u stvarnosti, Luke je napravio palačinke za ručak, a navečer će naručiti pizzu iz novog talijanskog restorana iz obližnjega gradića. Vani je pao mrak i bilo je hladno, a u kućici je bilo tako toplo i ugodno – vatra je pucketala u kaminu, a u zraku se osjećao miris limuna iz palačinki. Dok su gledali film, Hallie je nekoliko puta pogledala Lukea. To je doista jedna od najljepših stvari u životu – upoznati nekoga s nečim što znaš da će mu se svidjeti. A kako mu se i ne bi svidio taj film? Luke je topla, zrela, osjećajna osoba; bio je savršen gledatelj tog filma. Nije bilo moguće da ga ne dotakne. »Možeš li mi dodati maramicu?« promrmljala je dok je na ekranu gledala kako Andy Dufresne stoji sam u uredu upravitelja zatvora i kroz prozor gleda u dvorište. Luke je posegnuo za kutijom na stoliću. »Jesi li dobro?« O, kakav glamurozan trenutak: mislio je da se treba iskašljati.
»Dobro sam.« Hallie se pokušavala pribrati; na ovu bi scenu uvijek zaplakala. Htjela je vidjeti hoće li se i njega tako dojmiti. Andy Dufresne je pronašao ploču i izvadio iz prašnjavog omota. Pažljivo ju je postavio na gramofon i slušao prvih nekolko veličanstvenih taktova iz Mozartova Figarova pira. A zatim je uključio velike zvučnike kako bi glazba odjeknula po cijelom zatvoru i naslonio se duboko u naslonjač te pustio da ga ponese ljepota te arije, jednako kao i ostale zatvorenike, koji su slušali u nevjerici. A zatim je došao čuvar bijesno lupajući na vrata i vikao da prekine glazbu, na što ju je Andy još više pojačao. U tih nekoliko čarobnih minuta on više nije bio zatvotenik... Potajice brišući suze, Hallie je krajičkom oka pogledala Lukea i vidjela da teško diše pokušavajući savladati naviruće emocije. Čeljust mu je bila čvrsto stisnuta, a oči se caklile... o da, i njega je dirnula ta scena. Nije se mogla oduprijeti pa se primakla k njemu, nježno ga pogurnula i šapnula: »Jesi dobro?« »Odlično, hvala. Savršeno dobro.« Dok je mrmljao svoj odgovor, njegov pogled je i dalje bio prikovan za ekran. »Nimalo pod dojmom.« Nasmiješila se. »Ne brini, bit će toga. Ovo je tek početak.« DDDDRRRRINNNNGGGG. Prekinulo ih je zvono na vratima. Oboje su poskočili u mjestu. »Što da radim?« Pogledala ga je. »Da se sakrijem?« Nisu napravili ništa loše, no ona jest trebala biti u Parizu. »Daj da vidim tko je. Sve je okej, neću nikoga pustiti unutra.« Već je bio na nogama i krenuo prema ulaznim vratima. Hallie je uzela upravljač, stisnula pauzu i pozorno slušala. Nadala se da će se riješiti toga posjetitelja, tko god on bio, i da će moći nastaviti gledati film. Ako mu se do sada već svidio, što će tek biti kada dođu pred kraja kada... »Oh.« Čula je iznenađen Lukeov glas. »Zdravo...« Što ako je Christina? A zatim je čula glas posjetitelja, točnije posjetiteljice. »Zdravo, Luke,
mogu li ući?« a od šoka joj je upravljač ispao iz ruku. Pao je na stakleni stolić, a zatim se odbio od površine i pao na tepih pokraj njezinih nogu. »Mogao bi me pustiti unutra«, posjetiteljica je nastavila. »Znam da je ovdje.« Hallie je čula kako idu prema dnevnoj sobi. Luke i njezina majka. Okej, ovo je skroz ludo... »A tu si.« Njezina mama nije izgledala nimalo sretno što je vidi. »Što se događa?« »Ništa, samo sam...« »Samo si mi lagala. Ne mogu vjerovati da si to napravila. Hallie, slušaj me, ovo je ozbiljna stvar. Luke je tvoj doktor i ako ste u bilo kakvom ljubavnom odnosu, on može dobiti otkaz!« »Mama, prestani!« O Bože, kakvo poniženje; Hallie je mogla osjetiti kako se sva zacrvenjela. Ako je postojalo išta gore od toga da te nepravedno optuže da imaš vezu s nekim, onda je to da te optuže za to upravo pred tom osobom. A ako ima još išta gore od toga, onda je to da ti se ta osoba doista i sviđa i da si potajno zaljubljen u nju. »Fay, nema ništa takvoga među nama«, rekao je mirno Luke. »Nisam u vezi s vašom kćeri.« Fay je zurila u njega. »A što onda ona radi tu? Zašto bi mi rekla da putuje u Pariz... zašto bi mi lagala da je ondje...?« »Zato što ti nisam htjela pokvariti odmor«, ubacila se Hallie. »Jer znam da bi ga otkazala da si znala da nisam išla u Francusku. Mama, ne gledaj me tako, to je istina. Stigli smo do aerodroma, ali ja sam se počela osjećati jako loše, a nisam mogla odsjesti ni kod jedne svoje prijateljice jer su sve putovale u Pariz. Tako da sam nazvala Lukea, a on mi je rekao da mogu doći njemu... I da, mogla sam otići kući, ali zapravo mi je ovo došlo kao ugodna promjena okoline.« Rukom je pokazala na lijepu, vatrom osvijetljenu dnevnu sobu. »Ali moraš mi vjerovati, ništa nema među nama, a neugodno mi je što si uopće i pomislila na takvo što.«
»Oh.« Njezina majka više nije bila bijesna. »Kuneš se da je to istina?« Hallie i Luke uglas su rekli: »Da.« Fay se ugrizla za usnu. »Okej, bolje da ti to kažem odmah, nisam jedina koja to zna.« »Što?« Hallie se uspravila na kauču. »Nemoj me tako gledati. Ti si pogriješila što si mi poslala one fotografije.« »Zašto? Što si napravila?« »Pa, jutros me nazvala Marilyn da popričamo, a ja sam joj rekla da se baš lijepo provodimo u Edinburghu i da sam malo zabrinuta jer mislim da su vas tamo u hotelu u Parizu oderali za dobre novce, a tebe ubacili u neku jadnu sobu koja nije uređena kao ostale sobe u hotelu. Pa me je Marilyn upitala da joj pošaljem fotke i to sam i napravila. A čim ih je vidjela, rekla je da to nije nikakva hotelska soba u Parizu već spavaća soba Lukea Hiltona!« O Bože, od svih ljudi kojima je mogla pokazati fotografije ona je morala odabrati baš Marilyn, koja je živjela upravo u toj kući prije nego što se Luke preselio u Carranford. Kako tipično. A Marilyn, koja je živjela iznad puba koji je ujedno i vodila, bila je divna osoba, ali je i voljela tračati. Hallie je odlučno rekla: »Morat ćeš joj reći istinu i moliti je da ne širi lažne glasine. Znaš kakvi su ljudi tu. To nije pošteno prema Lukeu.« »U redu. Napravit ću to.« Fay je kimnula, ali nije djelovala uvjerljivo. »Okej, ovaj, stvar je u tome da kad sam rekla da sam poslala Marilyn slike... pa, zapravo sam ih objavila na Facebooku.« Hallie je nakratko sklopila oči. »Zbilja? Rekla si mi da ne znaš kako staviti fotografije na Facebook!« »Znam, i nisam, ali Marilyn mi je pokazala prošli tjedan. Zbilja je lako. Nisam imala pojma!« »Tako da su ih svi vidjeli«, rekla je Hallie. »Pa, da. Tako smo doznali da si u Lukeovu krevetu. Lynette je isti tren prepoznala jastučnicu i prekrivač.« »Ne mogu vjerovati!« Hallie je protrnula i okrenula se prema Lukeu.
»Otkud ona zna kakvu posteljinu imaš?« Jer, bez predrasuda, ali ipak, Lynette sa savršenom trajnom na glavi bila je žena u pedesetima, i Hallie doista nije mogla zamisliti da je ona Lukeov tip. »Zato što mi Lynette pere rublje«, izdahnuo je Luke. »Pere i pegla, jednom tjedno.« »Kad nije na Faceu«, rekla je Hallie. Ali stvarno, što žene poput njezine mame ili Lynette uopće imaju tražiti na društvenim mrežama? Zar ne znaju da su prestare da bi se bakćale s nečim takvim? »Pa nisam znala, je l’ tako?« Fay se sada branila. »Mislila sam da si u Parizu!« »Morat ćeš izbrisati te fotografije«, rekla je Hallie. »Okej, naravno.« Ali prema izrazu lica nije bilo teško pogoditi koja je misao njezinoj majci upravo prošla glavom. »Ali to je objavljeno ujutro tako da je sad već prekasno«, rekla je Hallie. »Svi su ih već vidjeli.« Fayino lice se iskrivilo. »Da, vjerojatno. Samo ćemo im reći istinu. Bit će to u redu.« »Da.« »Pa«, Fay je vedro rekla, »barem niste u ljubavnoj vezi. Bit će sve dobro.« I da, još uvijek joj je bilo neugodno. Rekla je: »Mama, možeš li, molim te, prestati to govoriti?« »Okej. Uglavnom, bolje da skupimo tvoje stvari i da odemo kući.« »Što, sad? Ali upravo gledamo film. Shawshank!« »O, taj film. Već si ga milijun puta pogledala.« Zauzevši šefovski stav, zazveckala je ključevima. »I ja sam se sad vratila, tako da trebaš ići kući sa mnom ako ne želiš da cijelo mjesto počne brujiti da ste zajedno. Jako ljubazno od tebe što si pazio na nju, Luke, ali sad ćemo te pustiti da se na miru odmoriš i uživaš u ostatku vikenda. O, da, usput, pogodi koga je
Marilyn srela neki dan u Cheitenhamu? Christinu!« »Zbilja?« Luke je rekao primjereno zainteresirano i ljubazno. »Kod frizerke. Marilyn je rekla da izgleda fantastično. I još je uvijek slobodna«, nastavila je Fay dok je ubacivala Hallieine stvari u kovčeg. »Znaš, vas dvoje biste se stvarno trebali pomiriti. Svima ste nama sjajan par!« I to je bilo to. Nakon deset minuta sve je bilo utrpano u automobil, a Hallie se vozila kući. Bez Shaivshanka, lijepe vatrice iz kamina, pizze i ugodnog razgovora... Okej, možda to nije bilo fer. Bila je s mamom, koja je prekinula svoj kratki odmor kako bi dotrčala i spasila je iz kandži beskrupuloznog i pokvarenog liječnika. I njih dvije će provesti lijepu večer zajedno, bila je sigurna u to. Ali ona se radovala provesti još jedan dan s Lukeom, a sada se to neće dogoditi. Hallie je prekrižila dlanove u krilu. Ipak je bila samo čovjek od krvi i mesa; sa životom koji je imao nešto manje ljepših strana i dosta više ružnih, a ovo je bila razočaravajuća promjena plana i to je sve.
OSAMNAESTO POGLAVLJE
»O, bok, jesam li dobio Tashu? Ovdje Joe, Roryjev prijatelj. Samo zovem da ti javim da je on dobro.« »Bok, Joe, imaš sreće što na sebi imam svoj omiljeni šal«, odgovorila je strpljivo Tasha. »U protivnom bih te zadavila njime.« Joe se stao smijati u mobitel. Njih četvero vozili su se autocestom M4 prema Bristolu. Rory je vozio, Joe je bio na suvozačkom sjedalu, točno ispred Tashe, a s desna Carmel, koja je okretala očima i smijala se iako nije htjela jer ju je Joeova beskrajna spremnost na glupe šale izluđivala, ali ponekad je ipak morala priznati da je duhovit. »Uuuuhhhh«,Joe se primio za vrat kao da ga je omotala šalom i počela daviti kao James Bond svoje neprijatelje. »Bristol, dvadeset i pet kilometara.« Tahsa je pokazala na znak. »Skoro smo stigli.« »Sjajno«, rekla je Carmel. »Dovoljno vremena da Joe odmota cijelo uže za penjanje.« Neki ljudi doista su imali jako čudne ideje o tome što znači kvalitetno provedeno slobodno vrijeme. Bio je hladan dan u veljači, snijeg i led još se nisu bili otopili, a Rory i Joe planirali su cijeli dan provesti planinareći kanjonom rijeke Avon. Luđaci! Tasha je utišala nemir u sebi koliko je mogla. Ah, ima nas svakakvih! Odlučila je ovoga puta biti hrabra, a u ostalom, barem ih neće gledati dok to rade. Dok njih dvojica budu gore na hladnoći riskirali svoje živote, ona i Carmel namjeravale su šetati i istraživati Bristol, ići u šoping po Cliftonu i uživati u sjajnom ručku. Kada su stigli do centra Cliftona, Rory je zaustavio automobil kako bi ih ostavio, a on i Joe nastavit će prema odmorištu gdje su ih čekali drugi planinari. Kada je Rory izašao iz auta, Tashin mobitel je opet zazvonio, još
jednom s nepoznatim brojem na ekranu. »Halo?« »Bok, ovdje Joe, samo da ti kažem da je Rory upravo izašao iz auta. Au«, dodao je kada se Carmel nagnula i lupila ga po uhu. »Okej, lijepo se provedite«, Tasha je podigla glavu kako bi se poljubila s Roryjem. »Vidimo se uskoro.« A zatim znakovito pogledala Joea: »I bez šaljivih poziva, okej? Obećaj. Inače se neću moći opustiti.« »Okej.« Joe je kimnuo jer je znao kakva je kad joj nije do šale. »Ne brini se, ja mu neću dopustiti. Nazvat ćemo vas kad budemo gotovi.« Rory ju je još jedanput zagrlio i poljubio. »I vas dvije se zabavite.« Joe je poslao Carmel zračni poljubac. »Nemojte zaboraviti, imate sjajan restoran u Town Houseu na Whiteladies Roadu. Nećete požaliti ako odete tamo.« Carmel je slegnula ramenima. »Možda hoćemo, možda nećemo. Možda pronađemo neko drugo mjesto koje će nam se više svidjeti.« Joe se nacerio. »Volim kad glumiš ledenu kraljicu.« »A vi se zabavite sa svojim stijenama«, Carmel je blago odgovorila. »Slomi nogu. Zapravo, slomi što god želiš.« »Vas dvoje, mislim stvarno!« Tasha je Carmel odmahnula glavom nekoliko puta dok su oni nestajali iz njihova vidokruga. Prepirke i prepucavanja između njih bili su beskonačni, iako je Carmel još uvijek tvrdila da joj se Joe ne sviđa. »Znam. Ajmo ne otić ipak u taj restoran. Ako odemo, on će misliti da je pobijedio.« Poslije dva sata, nakon što su prošetale visećim mostom i vratile se istim putem natrag, istražile područje Cliftona i okolice i vratile se na Blackboy Hill i Whiteladies Road, naišle su na restoran Town House. Jelovnik koji je stajao na ulazu zvučao je fantastično. Miris je bio omamljujući. Bio je jedan sat i sve je bilo puno.
»Izgleda sjajno«, rekla je Tasha. Na što se oglasio i njezin trbuh. »Ali ima stotine drugih restorana.« Carmel je pokazala na jedan s druge strane ceste. »Onaj je možda bolji.« »Ionako je ovdje vjerojatno sve rezervirano. Mogu samo vidjeti imaju li slobodan stol?« Kako je Carmel oklijevala, Tasha je rekla: »Imam ideju! Možemo jesti ovdje, a onda reći Joeu da smo jele negdje drugdje, ako će te to usrećiti.« Zbilja, dječje priče ili što? Kao da joj je ponovno sedamnaest. Bio je jedan slobodan stol za dvoje. Na meniju su bile i pržene jakobove kapice -Tashino omiljeno jelo - a atmosfera je bila vesela i živahna. Naručile su i bocu vina. »Uzdravlje.« Kucnule su se. »Dok smo mi tu, Rory i Joe su na hladnoći, licem u lice sa strmim stijenama. Znam gdje bih ja radije bila.« Carmel se nasmiješila. »Mi smo pobijedile.« Sat i pol kasnije upitale su konobara za račun. »Ne trebate ništa vaditi«, rekao je Tashi koja je taman izvukla svoju kreditnu karticu. »Račun je već plaćen.« »Što? Tko ga je platio?« Carmel se okrenula uokolo u potrazi za mogućim obožavateljem u restoranu. »Mislim da je to jedan od vaših prijatelja. Joseph James.« »Ozbiljno? Gdje je on?« »Nazvao je restoran ranije, opisao mi kako ste odjevene i molio me da ga nazovem ako se pojavite. Napravili smo to, a on je bio oduševljen što ste svratile. Dao nam je podatke sa svoje kartice, tako da je račun podmiren.« »O Bože«, zavapila je Carmel. »Kako iritantno.« Tasha se začudila nad definicijom iritantnog svoje prijateljice. »Počastio nas je ručkom. Zar je to tako loše?« »Mislit će da smo došle tu zato što nam je on to rekao. Opet će biti onako
pun sebe.« »Bit će i ovako i onako«, rekla je Tasha. »A sad idemo u šoping, a ovo znači da ćemo imati više novca za odjeću.« Uzele su taksi kojim su se ponovno odvezle do Cliftona, i krenule u odlučan pohod na trgovine. Dok je Carmen plaćala račun vozaču u Ulici princeze Victorije, Tashinu pozornost zaokupila je djevojka s dugom ljubičastom kovrčavom kosom koja se šetala noseći u rukama crveni transporter za kućne ljubimce. A iz njega se moglo čuti bijesno mijaukanje. Djevojka u trapericama i ružičastoj jakni zastala je i podigla transporter u razini očiju i odlučnim glasom rekla: »Jeremy, sramotiš me. Prestani.« »Ne vole kada ih se nosi u tome.« Jezik joj se raspetljao od vina koje je popila za ručkom, na što inače nije bila naviknuta pa je dodala: »Moja je mama imala istu takvu mačku. Jednom je mijaukao cijelim putem od Londona do Manchestera.« Djevojka se nasmijala. »Jeremy bi radio galamu odavde do Timbuktua koliko ga mrzi. Je li tako, šećeru moj?« S tim prćastim nosićem priljubljenim uz plastične rešetke transportera i svojim zelenim očima koje su isijavale mržnjom, Jeremy je izgledao kao da ih želi ubiti. »Hajde, što prije stignemo do veterinara, to ćeš prije moći iskaliti svoj bijes na njemu.« Djevojka je spustila transporter u ruci i veselo rekla: »Ah, užici života s mačkama!« Ali voljela ga je, to se jasno vidjelo. »Sretno«, rekla je Tasha. »Hvala, bogme će mi trebati.« Djevojka se zaputila dolje niz ulicu dok je Jeremy i dalje zavijao kao duh u svom kavezu. Kad je platila taksi, Carmel se zaustavila, a njezin je ushićen pogled zaokupio predivan svjetlosni zaslon u izlogu odmah njima zdesna. »I... šoping počinje... sada. O Bože, pogledaj onaj prekrasni baršunasti šal...« Poziv je uslijedio deset minuta kasnije dok je Tasha u kabini isprobavala plavu svilenu haljinu za izlazak. Kabina je bila mala tako da je Carmel stajala ispred nje pridržavajući Tashine stvari. A onda je Tasha čula da joj zvoni mobitel.
»Možeš li se javiti? Je li to Rory?« Patentni zatvarač s jedne strane haljine malo je zapeo. Dok je okretala privjesak i istodobno pridržavala rubove, poželjela je da ima tri ruke. »Nepoznat broj«, odgovorila je Carmen. »Želiš da se svejedno javim?« »Da, javi se. Ali ako je Joe, samo prekini poziv. Obećao je da me neće zezati.« Ako je to opet Joe, onda će se stvarno naljutiti. »A ako zove kako bi se naslađivao zbog restorana, reći ću mu da smo računu dodale i tri boce skupog šampanjca.« Pritisnula je prihvat poziva i rekla: »Halo?« Dvije sekunde poslije rekla je. »Koji vrag?« Tasha je otvorila vrata kabine. »Je li to Joe?« »Ne znam. Ne znam tko je.« Zbunjena, Carmel je upalila spikerfon tako da obje mogu čuti. Prvo što je Tasha pomislila bilo je da su zvukovi bili slični onima koje je proizvodila mačka malo ranije, samo što su sad dolazili od ljudi. »Možda se neki klinci zezaju«, pretpostavila je Carmen. Možda da. Tasha je zgrabila mobitel. »Halo, tko je? Što se događa?« Prigušeni jauci i vika su se nastavili, isprekidani s povremenim zvukovima rušenja i udaraca. A zatim neki dragi glas: »Jebemti, daj me spusti dolje, spusti me dolje. Je li on dobro?« Tashi se sledila krv, jer to je bez sumnje bio Joe. I zvučao je uspaničeno. O Bože, što se dogodilo? Je li govorio o Roryju? Je li se nešto str... »Drži ga, ne puštaj, nemoj da se njiše... neka netko zove hitnu...« »Halo? Halo!« Zgrabivši mobitel natrag, Carmel je vikala u njega, ali bez uspjeha; sa svom tom bukom koja se čula s druge strane, oni njih nikako nisu mogli čuti. S mučninom i gotovo već u nesvjestici, još uvijek na vratima kabine, Tasha je slušala viku, rušenje i panične uzvike. Njezina pretjerana mašta odmah je zamislila Roryja koji se u nesvjestici njiše na užetu dok mu iz glave curi krv i kapa po stijenama. Očito je nešto strašno pošlo po zlu. Mogao je čak biti i mrtav. O Bože, ovo je više nego što ona može podnijeti...
DEVETNAESTO POGLAVLJE
Bol je bio strašan, gotovo nepodnošljiv. Rory se trudio ostati smiren. Jednog trenutka sve je bilo u savršenom redu, penjali su se po stijeni i sve je išlo po planu. A onda se jedan od penjača poskliznuo, otkrhnuo komadić stijene i u jednom nepromišljenom trenutku poviknuo u znak uzbune. Da nije bio pogledao prema gore, sada je to Roryju bilo jasno, ništa mu se ne bi bilo dogodilo; komad stijene odbio bi se o njegovu zaštitnu kacigu. No umjesto toga, taj komad je sletio na njegovu jagodičnu kost, i u tom je trenutku odmah izgubio ravnotežu, a jedino što ga je pridržavalo da s visine od stotinjak metara ne padne na tlo bilo je uže kojim je bio svezan, no svejedno je propao nekoliko metara i udario o stijenu. Viseći tako ošamućen od udarca, osjetio je preplavljujuću bol po cijelome tijelu i u istom trenutku shvatio što se dogodilo. Nije mu to bio prvi put, bilo je slično grubom obaranju u ragbiju, koji je igrao u srednjoj školi. I ako je sad boljelo kao sam vrag, to je ništa u usporedbi s onime kako će boljeti poslije. Ljudi su vikali, davali upute spasiteljskom timu koji mu je krenuo pomoći. Nakon nekoliko minuta Rory je već bio na zemlji, a liječnik iz ekipe ga je pregledao. Hitna pomoć trebala je stići svakog trena. Iza liječnika vidio je Joea kako govori drugim planinarima; »Jebote, ne mogu vjerovati«. Jedan od njih, koji je bio vidljivo potresen, rekao je: »Pogledaj mu lice«. Rory je znao da ima krvi, ali nije znao koliko. O Bože, što mu se dogodilo s licem? Liječnik je čučnuo pokraj njega i umirujuće mu rekao: »Ne brini, nije loše kao što izgleda. Samo ima dosta krvi. Jesi li ikad iščašio rame?« »S osamnaest. U ragbiju.« Udahnuo je zraka iz maske s kisikom. »Pokušat ću ga sada namjestiti. Je l’ se slažeš?« Rory je još nekoliko puta duboko udahnuo, kimnuo i pripremio se na ono
što slijedi. »Spreman sam.« Stravično će boljeti, ali što prije, to bolje. »U redu, idemo. Stisni zube.« Roryja je obuzela sasvim drugačija vrsta boli. Uzviknuo je iz želuca kako je agonija osnažila, a u sljedećih nekoliko sekunda bio je tek nejasno svjestan okoline u kojoj se nalazio jer je svaka živčana sinapsa na njegovu tijelu bila napregnuta do krajnjih granica koje je ljudsko tijelo moglo podnijeti. Negdje duboko u sebi možda je bio svjestan da je zahvalan barem što Tasha nije bila tu i što nije svjedočila tom prizoru i čula ga kako urliče poput divlje životinje uhvaćene u zamku. »Evo ga, gotovi smo«, rekao je liječnik. I kao čarolijom, bol je nestala. Nevjerojatno, ali zglob se vratio u čašicu i rame je ponovno bilo zdravo. Pa, natečeno, da, ali u komadu.4»Jeboteeee«, izdahnuo je Joe. »Da.« Osjetio je slabost sad kad mu je sinulo da je najgore završilo. Kimnuo je. Stvarno jebote. Zvuk sirene hitne pomoći bio je sve glasniji, a on je zatvorio oči. Dvadeset minuta poslije medicinsko osoblje ga je pregledalo i stavilo u vozilo hitne pomoći. »Moramo javiti djevojkama da ćemo ih pokupiti malo kasnije. Možeš li nazvati Tash?« »Okej.« Joe je izvadio mobitel iz stražnjeg džepa svojih traperica. »Nemoj je odmah prestrašiti. Kad se javi, nemoj reći da sam imao nesreću. Reci joj da sam dobro, ali da trebam ići u bolnicu da mi obave kompletan pregled.« »U redu.« Ali Joe se namrštio vidjevši mobitel, očito zbunjen. Kad je s druge strane linije začuo neku nerazgovijetnu buku, poskočio je i oprezno primaknuo mobitel uhu. »Halo? Tko je to?« Čuo je nejasnu viku visokih tonova. »Što? Ali nisam vas zvao. Koliko dugo ste slušale? Pa, nisam to namjerno napravio, valjda je mobitel slučajno nazvao. Smiri se, zaboga. Naravno da je dobro. Daj mi Tashu.« Napravivši grimasu prema Roryju, rekao je: »Bože, ta
cura me izluđuje. Kao da sam to napravio namjerno!« »Želiš reći da su sve čule?« Protrnuo je na samu pomisao na to. »Da.« Sad kad se sve smirilo, Joe se mogao nasmijati. »Uključujući tebe kako vičeš ko curica.« Bila je već ponoć kad su stigli kući, čime je završio jedan od najtežih dana u Tashinu životu. Joe ih je odvezao u London, prvo ostavivši Carmen, a onda nju i Roryja. Rory je u kupaonici u njezinu stanu proučavao svoj odraz u ogledalu. »Boli te?« Tasha je pokraj njega također proučavala njegove ozljede. Ako je prije izgledalo loše, sada je izgledalo i gore. U posljednjih nekoliko sati lice mu je oteklo, a masnice su već poprimile modroljubičastu boju. Lijevo oko bilo mu je natečeno i zatvoreno, a šavovi na obrazu izgledali su stisnuto i nazubljeno; ovratnik košulje bio je natopljen osušenom krvi, a lijevo rame imobilizirano kako ne bi ponovno iskočilo. »Ne.« Rory je odmahnuo glavom. »To nije istina.« Zar je stvarno mislio da je glupa? »Boli samo malo. U usporedbi s namještanjem, ovo je mačji kašalj.« Znakovito ga je pogledala. »Znači, barem se sada više nikad nećeš penjati po stijenama. I to je nešto.« »Ne znam. Vjerojatno hoću.« Pogledi su im se susreli u ogledalu. »Sve do sada bilo je sjajno. Uživao sam u svakom trenutku.« »Doista?« Tasha nije znala smije li joj se ili plače. To što je čula svu onu viku i paničnu atmosferu nakon nesreće gotovo ju je dokrajčilo; u jednom trenutku tamo u kabini, zbog užasa i nemoći koje je osjećala, izdale su je noge. »To je bio samo nesretan slučaj. Nema razloga da se takvo što ponovi.« Glas mu je bio umirujući te ju je obuhvatio oko struka. »Jako si se uznemirila samo zato što te Joe slučajno nazvao.« Nije joj promaknula ironija. Prošli put se toliko uznemirila kada nije primila poziv. A ovaj put zato što ga jest primila.
»Svejedno, mogao si umrijeti«, napomenula je. »Hej. Bili smo tamo i nešto smo radili. Mogao sam ostati kod kuće i ne izaći iz kreveta cijeli dan. Bio bih sigurniji.« Slegnuo je ramenima. »Ali to nije život, zar ne?« »Ovisan si o adrenalinu.« Kimnuo je. »Jesam.« »I nikad nećeš odustati od svih tih... vratolomija.« »Istina.« Potražio je njezin pogled. »Možeš li to prihvatiti?« Tasha se tresla iznutra, jer to je i bila poanta svega, zar ne? Zapravo je imala dva izbora. Ili prestati viđati Roryja i prestati brinuti se o njemu ili ga nastaviti viđati pod svim tim uvjetima i okolnostima. »Neću se prestati viđati s tobom«, rekla mu je. Vidjela je izraz olakšanja koji mu je prešao neozlijeđenim dijelom lica. »Ne mogu.« »Dobro.« Nastavio je nježnijim tonom. »Hvala Bogu na tome.« »Zar ne bi vrhunac ironije bio da se zbog brige i stresa oko tebe meni nešto dogodi, neki moždani ili srčani udar primjerice?« Poljubio ju je. »Bi, ali to se neće dogoditi.« »I bolje ti je.« Želeći se opustiti, Tasha se nasmijala i poljubila ga u usta. »Jer, da ti odmah kažem, ako se to dogodi i ja umrem, bit ću nemilosrdna u osveti!«
DVADESETO POGLAVLJE
»Okej, svi smo bili uzbuđeni kad si nam rekla za tog novog muškarca u svom životu, ali otad su prošla već četiri tjedna.« Bridget se nagnula preko stola i pogledala Flo s dignutom obrvom u stilu »reci nam što se događa«. »I zašto se onda niste vidjeli od tada?« »Znaš što ja mislim?« rekla je Annie. »Mislim da on ne postoji. On je njezin imaginarni dečko, izmislila ga je.« Flo već dugo nije imala dečka i bila je navikla da se njezine kolegice šale u vezi s tim. Bridget je imala muža, petero djece i mnogo unučadi. Annie je bila rastavljena i trenutačno uživala u spojevima preko interneta, a Mavis se upravo treći put udala. Njih četiri večeras su izašle u restoran u Redlandu kako bi proslavile Bridgetin šezdeseti rođendan. Bridget je na proslavu pozvala sve kolege iz doma, ali mladi se dio ekipe brže-bolje ispričao da ne može doći, želeći dragocjen petak radije provesti po klubovima opijajući se do besvijesti s ljudima svojih godina. Flo je također bila pozvana na jednu zabavu u klubu, ali joj je bilo žao Bridget kad je vidjela da joj većina kolega neće doći na proslavu. I tako je odlučila provesti večer na ovaj način. S trima ženama koje bi joj mogle biti mame. Pa eto, možda se neće ludo zabaviti, ali bit će joj lijepo i zabavno na drugi način. A i hrana je, uz to, dobra. »Trebao je ići u Toronto«, mirno je odgovorila. »Na poslovni put. Mislio je da će ostati tamo koji tjedan, ali potrajalo je duže negó što je očekivao.« Sve im je to već bila rekla, ali njezine su je kolegice stvarno voljele zadirkivati. »Našao si je novu djevojku ondje«, Annie je veselo objavila. »Mislim da je to ono što se dogodilo.« »Možda i je. A osim toga, ja mu i nisam djevojka«, rekla je Flo. »Proveli
smo samo jednu večer zajedno. Sviđa mi se. A čini se da se i ja njemu sviđam. I to je sve.« A u svojoj glavi, čula je glas koji je šapnuo, Do sada... »Jesi li već spavala s njim?« Bridget, koja je bila vrlo direktna, prijeteći je podignula prst. »Ne smiješ nikad spavati s dečkom na prvom spoju. Time sve ostalo pada u vodu.« »Nisam spavala s njim! I to nije bio spoj.« Mislim stvarno, ove žene... »Jeste se ljubili?« »Neću vam reći.« Flo je osjetila kako su joj se obrazi zažarili. »Ljubili su se«, Mavis je zahihotala. »Jezicima?« » Mavis!« »Ah, daj je pogledaj, sva se zacrvenjela. Blažena bila!« Sasvim očekivano, njima je ovo bilo zabavno. Vječno optimistična Annie rekla je: »Možda se vratio iz Toronta prije dva tjedna, ali ti se nije javio.« »Možda, da.« Flo se nasmijala. Zander joj je jučer bio poslao poruku da će se sigurno vratiti u srijedu te su se već dogovorili da će se vidjeti te večeri. No, nije joj nije padalo na pamet da to podijeli s njima kad je vidjela koliko su bile znatiželjne i koliko su voljele postavljati intimna pitanja jer to bi samo raspirilo njihove šale. »Zaboravila sam njegovo ime.« Bridget se namrštila. »Ooo, kako se ono zvao? Znam da je nešto otmjeno...« »Precival. Quentin. Boris! Ooh, volim otmjena imena, stvarno«. Mavis je rekla s užitkom. »Peregrine! Tarquin!« »Zander!« Annie se napokon sjetila. Pobjedonosno je promijenila način izgovora kako bi zvučala otmjenije. »Oh, Zaaaaarnder, što se kriješ u Torontu? Zar ne znaš koliko dugo Flo čeka na svog muškarca? Očajnički žudi za tobom.« Rođena i odrasla u Briscolu, Annie je imala izražen dijalektalni naglasak, ali i dar oponašanja, tako da su ih njezini preobražaji u druge osobe uvijek
nasmijavali. Bridget se zagrcnula od smijeha tako da ju je Mavis morala nekoliko puta potapšati po leđima. U tom trenutku otvorila su se vrata restorana unijevši nalet hladnog zraka i dva nova gosta. O Bože, Lena. »Što je?« upitala je Annie vidjevši njezin užasnut izraz lica. »Koga si vidjela?« »Šššš.« Flo je odmahnula glavom i pogledala ih s bolnim izrazom lica. »Nemojte ništa govoriti. Ušla je njegova sestra.« Kao da u Wimbledonu gledaju tenis, tri glave u istom su se trenutku okrenule i pogledale Lenu koja je upravo skidala svoj crni kaput i dodavala ga konobaru. Na sebi je imala usku haljinu u smaragdno zelenoj boji i crne štikle od antilopa - bila je savršeno našminkana, a kosa joj je bila svezana u otmjenu punđu kakvu nose balerine - izgledala je zapanjujuće. »Vau.« Njezine kolegice očito su mislile isto jer je Annie upravo šapnula: »Izgleda li i Zander tako?« »Pa, nije baš da nosi štikle i da je našminkan«, šapatom je uzvratila je Flo. »Ali sve ostalo... da.« I nije mogla ne osjećati se bar trunčicu ponosno zbog činjenice da su bile vidljivo impresionirane. »Čekaj malo, je li ovo ona koja je luda i koja želi ubiti Jeremyja?« upitala je Mavis. »Da.« Flo je stavila prst na usta jer je konobar upravo uvodio Lenu i njezinu pratnju u restoran. »Šššš.« A onda je pogledala Leninu pratnju, zbog čega joj je gotovo ispala vilica iz ruku. Što stvarno? Nema šanse. Ali bilo je šanse; to je bio on. Kako ironično; a one su se upravo bile šalile na račun neobičnosti Zanderova imena. Jer s kim bi Lena uopće mogla otići na večeru? Zašto ne s tipom kojeg je Flo zalila juhom po skupoj košulji? I, kako tipično, konobar ih je vodio prema stolu tik do njihova.
Flo je zadržala dah. Tek kad je sjela i udobno se smjestila na stolici, Lena je pogledala oko sebe i primijetila je. I kao da nije mogla vjerovati svojim očima. »Bože dragi, to si ti! Što radiš ovdje?« Je li stvarno očekivala odgovor na to pitanje? Oh, ovdje dolazimo vježbati aerobik... »Evo na večeri sam s prijateljicama«, odgovorila je Flo. Lena je svojim svijetlim plavim očima u trenu sve poskenirala, sve do i najmanjeg detalja: od Bridgetine ručno pletene duge veste u boji breskve, preko Annieina naboranog dekoltea do Mavisinih pretjerano našminkanih kapaka u svjetlucavo ljubičastoj boji. »Aha. Kužim.« Okrenula se prema Gilesu i šapnula mu, nedovoljno tiho. »I mislila sam da je ovo neko večernje sijelo starih kokoši.« Annie je podigla obrvu u nevjerici od toga što je upravo čula. Flo je diskretno odmahnula glavom dajući do znanja da izravan okršaj sada, u njihovu najdražem restoranu, možda i nije najbolja ideja. Srećom, njezine su kolegice čule sve o Leni te su, zahvaljujući svom radnom iskustvu i poslu koji su obavljale, bile savršeno sposobne podnositi uvrede dostojanstveno i sa smiješkom na licu. »Sad mi je sve jasno«. Mavis je tiho promrmljala. »Baš je šarmantna.« »To je ona ženska o kojoj sam ti pričala«, Lena je sad objašnjavala Gilesu. »Ona koja se brine o onom prokletom mačku.« »Aha.« Flo je vidjela da je Giles sada pomnije promatra. »Znaš što, siguran sam da mi je odnekud poznata. Negdje sam je već vidio.« Vuuups, ovo bi moglo biti zanimljivo. Flo je skrenula pogled na svoj tanjur s jelom. Ona je bila trijezna onog predvečerja kad su se njih dvoje upoznali tako da joj je bilo lako prepoznati gospodina Đaaahlza. Ali on je bio pijan, zbog čega mu je vjerojatno mnogo toga ostalo u izmaglici. O, ali koliko god da je onda bila grozna na svoj način, sigurno bi se i Lena zaprepastila da je znala koliko se nisko njezin pratitelj mogao spustiti. »Krenut ćemo s bocom Saint-Émihona«, rekao je Giles konobaru. »A ja
ću uz to i pivo. Donesite oboje odmah, ha?« »Molim«, prozborila je Mavis ispod glasa šokirana njegovim nedostatkom manira. »Ti.« Giles je pucnuo prstima, a Flo je shvatila da se obratio njoj. »Čini mi se da te odnekud poznajem. Radiš li možda u nekom pubu u Cliftonu?« »Ja? Ne«, odmahnula je glavom. »A je l’ radiš onda u nekoj banci?« »Naravno da ne.« U Leninu glasu osjetila se mješavina zabavljenosti i prijezira. »Već sam ti rekla da zarađuje za život tako što briše guzice starcima u staračkom domu. Bljak.« Stresla se od gađenja. »Ne znam kako ljudi mogu raditi takvo što. Meni se želudac okrene od same pomisli na to.« Pokraj Flo sjedila je Annie, koja je odmah rekla: »Pa, nismo svi tako osjetljivi poput tebe, zar ne? Uvijek će biti ljudi kojima će trebati brisati dupe.« Širokim osmijehom dodala je: »Možda će jednom i vama to trebati raditi.« Leni se lice u potpunosti iskrivilo na užasnu mogućnost nečega takvoga. Giles je rekao: »Istina, istina, i svaka čast. Zahvalni smo ljudima koji rade takvu vrstu poslova.« »Znam«, Annie je ljubazno kimnula, ali glas joj i nije bio takav. »Pa zar nismo sretnice? Ponekad nam naši poslodavci za to isplate čak i minimalnu plaću.« »Mesadames? M’sieur? Je li sve u redu?« Primijetivši razgovor između dvaju stolova, šef restorana pojavio se kako bi provjerio jesu li gosti zadovoljni. »Bof, ça va«, odgovorila je pristojno Flo. »Ils manquent un peu du charme et des manières mais vous inquiétez pas, nous pouvons le surmonter. Il est simplement ignorant et condescendant; pourtant nous nous habituons aux personnes comme ça. Aussi nous avons presque fini notre diner, vingt minutes de plus et nous allons partir.« Ukratko, odgovorila mu je da je sve u najboljem redu, da se mogu nositi s ovo dvoje nepristojnih ljudi kojima je nedostajalo kućnog odgoja i manira i da će za dvadesetak minuta ionako otići. Rekavši to u dahu, nadala se da Lena i Giles neće razumjeti što je rekla.
»Ah, oui. Merci, madame, merci Beucoup. I u potpunosti se slažem s vama u vezi s pristojnošću.« Šef restorana osmjehnuo se, blago se naklonio i otišao. Nije bio indiskretan tako da je i posljednju rečenicu izgovorio na francuskom. Pogled na Lenu i Gilesa nakon toga bio je divan prizor. »Ti si Francuskinja?« Lena je u nevjerici zurila u Flo. »Ne.« »Otkud onda znaš francuski?« »Naučila sam ga u školi. A onda još malo više na fakultetu.« Lena je izgledala kao da je progutala ježa. »I što si rekla onom liku?« »Ništa, samo da je sve u redu i da uživamo u večeri. Hrana je sjajna. Imaju briljantnog šefa kuhinje...« I Giles je zurio u nju, očito se još uvijek pokušavajući sjetiti otkuda je poznaje. Flo se okrenula prema Bridget, Annie i Mavis, a u to je do Lene i Gilesa stigao konobar s menijima. Djelomično prisluškujući, čula je kako im je rekao: »Preporučio bih vam školjke, izvrsne su i svježe te možete birati, bilo u bijelom vinu ili u marinara umaku. A za predjelo imamo sjajnu juhu od cvjetače s tostiranim bademima.« »Bljak«, rekla je Lena, ponovno zgađena. »Zvuči grozno, ne podnosim cvjetaču. Cvjetača smrdi.« Tako divni gosti. Osoblje restorana može doista biti presretno što su im došli. A zatim je Flo vidjela izraz Gilesova punačkog lica; namrštio se dok je ispijao piće, izgubljen u svojim mislima koja je nehotice potaknuo konobar te se sad gotovo dosjetio odgovora na pitanje koje ga je mučilo cijelo vrijeme. »Juha...« promrmljao je, a onda podignuo glavu. »Oh, Đaaajlz, nemoj uzeti juhu, i od samog njezina mirisa bit će mi zlo.« Uskoro smo tamo. Flo se pripremila. Napokon ju je pogledao, sada
pogledom razjarenog bika. »To si bila ti«, rekao je usporeno. »To si bila ti, je li tako? Ti si me zalila juhom.« »Što?« Lena je spustila meni. »Koji vrag ti sad pričaš?« »Da.« Kimnula je Flo. »To sam bila ja.« »Okej, ja sad stvarno ne znam što se tu događa. Kakva juha? Kakvo zalijevanje? Jeste li se sreli u nekom drugom restoranu?« Lena je bijesno zurila u Flo izravno pokazujući da je netko poput nje mogao raditi još samo kao konobar. »Ne u restoranu. Na ulici«, rekao je Giles. »Nikad je prije u životu nisam vidio. U jednom se trenu pretvorila u luđakinju i počela me vrijeđati na ulici. A sljedeće čega se sjećam jest da je potrgala poklopac s juhe u konzervi i jebeno me zalila njom. I to juhom od rajčica. Sjebala mi je Dolce i Gabanna košulju koja me koštala petsto funti.« Flo je podignula obrvu. »Prošli put si rekao da je koštala četiristo funti.« »Ozbiljno?« Lena je širom otvorenih očiju drhtala od bijesa. »Iz čista te mira napala na ulici? Kad se to dogodilo? Nadam se da si zvao policiju i da su je uhitili.« Odmahujući glavom u šoku, okrenula se prema Flo. »Što je tebi? Jesi ti poremećena? Bože dragi, a ti živiš u našem stanu - to tako nije fer. Da je moja baka znala kakva si doista, ne bi te nikad pustila u stan.« Srećom, ovo nije bio jedan od restorana gdje bi svi ostali gosti za stolom zašutjeli na povišene tonove; bilo je dovoljno živahno da njihov razgovor ne dođe u središte pozornosti. Zato je Flo odmah odgovorila: »To se dogodilo prije nekoliko tjedana i nije da je bilo ničim izazvano. Na cesti ispred puba sjedio je beskućnik, a tvoj je dragi prijatelj mislio da bi bilo zabavno pred očima mu zapaliti novčanicu od pedeset funta.« Eto, rekla je. Lena je zaslužila doznati ružnu istinu o svojoj večernjoj pratnji. Pa što ako ga je javno ponizila? Zaslužio je to. I da, Lenine oči još su se više raširile od nevjerice i... »Buahahahaha, pa kad je jebeno smiješno!« Dok je govorio, Giles je pljuckao u piće i nacerio se prema Leni. »Na tu se uvijek dobro nasmijemo. Najbolje su stare šale! Jebeno smiješno...«
Toliko o tome da se osjećao poniženo. Ali sigurno ga se već do sada i Lena posramila. No po njezinu izrazu lica nije se činilo da je tako. Trenutačni izraz zaprepaštenosti - mogućnost da postoji ljudskosti u njoj netragom je nestao te je ona sad s obožavanjem gledala u Gilesa, sa smiješkom koji joj je igrao oko usana. Kad je još jedanput puknuo u smijeh, ona je veselo dodala: »O, da, znam tu, Peregrine Hamilton-Carr ju je izveo ono jutro poslije Blue Moon Balla... presmiješna je!« »Pa da, zar nije?« Giles se zavalio u stolici, a oči su mu se sjajile od zadovoljstva. »Legendarna šala!« Flo je odmahnula glavom; Lena je očito bila jedna od onih djevojaka koje se ni u snu ne bi suprotstavile svom dečku već će radije odobravati što god da on kaže. »O Bože, kakav kreten«, rekla je Annie. »A ona se ponaša kao da je upravo osvojio Olimpijsku medalju«, rekla je Bridget. »Za prvaka svih kretena«, frknula je Mavis. »Upravo mi je nešto palo na pamet«, rekla je Annie zgrabivši je za ruku. »Ako se ti i Zander vjenčate, to znači da...« »Što?« Lena se u trenu okrenula i prostrijelila ih pogledom. »Što ste upravo rekli? Okej, otkud uopće znate za mog brata i zašto bi se on ikad oženio njome?« Vuuups. Flo se sledila. To se nije smjelo dogoditi. Kako da se izvuče iz gliba? No podcijenila je Annie, koja je bila najspremnija kad je bilo najpotrebnije. »Oprosti, o čemu govoriš? Ja nemam pojma tko je i što je tvoj brat.« Odmahnula je glavom prema Leni hineći začuđenost. »Govorim o tome da bi bilo sjajno ako se Flo uda za mog sina.« »Vašeg sina.« Lena je već bila primijetila Annienu izblajhanu kosu, prenapadnu haljinu i ružičasti lak za nokte. A čuvši njezin jak bristolski naglasak i glasan smijeh, bila je u najmanju ruku skeptična. »I vi mi ozbiljno
kažete da se vaš sin zove Zander?« »Moj najstariji sin, da«, rekla je Annie. »Druga dvojica zovu se Tristram i Tarquin.« Bacila je pogled na svoj dekolte i obrisala nekoliko mrvica focaccie prije nego što joj se ponovno obratila. »Nisam ih mogla sve nazvati Zander, zar ne? To bi bilo malo glupo.« * * * »O Bože dragi, taj tip je stvarno svjetski kreten! A kakva je tek ona krava!« Izletjele su iz restotana, gurkajući jedna drugu u nekontroliranim napadajima smijeha. Jedva došavši do daha, Bridget je rekla: »Jeste vidjeli njezino lice kad je Annie ispalila ona imena? Mislila sam da ću se upišati od smijeha!« »Misliš da je povjerovala?« Annie, čiji su se sinovi zvali Lee, Dennis i Jason, sad je oponašala Lenin glas. »Ali kako je moguće da se vaša djeca tako zovu kad ste vi tako obični?« Flo je rekla: »Ne zna što da misli sad kad si joj rekla da ti je biološki otac bio grof. Tako si uvjerljivo to izvela! Čak sam ti i ja skoro povjerovala.« »Moja mama je bila služavka. Radila je u dvorcu Kilburton«, Annie se nasmijala. »Znala mi je govoriti da sam grofova kći, kao u šali, ali poznavajući je, mislim da je to bila istina.« »Trebala bi nositi tijaru!« rekla je Bridget. »Cijeli dan, svaki dan.« »I dok brišem tuđe guzice.« Annie je napravila izraz gađenja na licu kakav je imala Lena. »Ali, dovraga, ja se samo nadam da je taj Zander ugodniji od svoje sestre.« »Je.« Flo je potvrdila to i kimanjem glave dok su dolazili do stajališta taksija na Park Streetu. »Puno ugodniji.« »Dobro onda, ali dobro ćeš se namučiti ako se nastavite viđati. Kako ćeš se nositi sa svime time? Njegova sestra te nimalo ne voli.« »Još je rano misliti o tome.« Flo se trudila zvučati bezbrižno i lepršavo. »Prerano je da se brinem kad još nismo u ozbiljnoj vezi.« A onda je duhovito
dodala: »Kao što si rekla, možda je već našao neku drugu u Kanadi.« »Znam, samo kažem. Oko nje se čovjek mora baš naraditi.« »Da, možda i je problem u tome što se svi narade s njom, dok ona ne radi ništa.« Flo se kiselo osmjehnula zamislivši svoje i Zanderovo vjenčanje, i Lenu kao djeverušu s onim zlobnim sjajem u oku i pištoljem iza leđa. »Uglavnom, sretno. Ne bih ti bila u koži«, rekla je Annie. »Ta ti neće olakšati život. Prava je vještica.«
DVADESET PRVO POGLAVLJE
Draga Rose, volim raditi u vrtu. Po prirodi sam sramežljiva. Jednoga dana htjela bih iznenaditi sve koji me poznaju i učiniti nešto neočekivano i fantastično, želim se ponositi sobom. Moj je muž bio ljubav mog života, ali me prije tri godine ostavio zbog druge žene. To me skršilo i nisam mislila da ću to ikad preboljeti, ali čini se da jesam. Htjela bih upoznati nekog novog, ali ne vjerujem da će se to dogoditi jer ne znam tko bi me uopće htio. I nisam baš neka prilika. Moj je život poprilično dosadan, ali mi je okej, navikla sam biti sama. Pa, pišem ti zapravo zato što sam neki dan u gradu naletjela na bivšeg muža pa smo otišli na kavu. Nije sretan sa svojom novom djevojkom te mi je rekao da mu nedostajem. Htio bi doći do mene u petak navečer. Da se poseksamo, pretpostavljam. Znam, nije baš romantično, je l’ da? Trebala bih mu reći da se gubi. Sad sam svjesna da ga više ne volim, ali nedostaje mi biti intimna s nekim i na neki način bih time poravnala račune što me onako naprasno ostavio. Rose, u iskušenju sam da to napravim, ali pitam se hoću li se poslije toga ponovno osjećati loše. On je već dao naslutiti da bi to bio redovan dogovor (njegova djevojka misli da petkom ide van s dečkima igrati pikado). Pomozi mi, molim te. Što da radim? Julia. Draga Julia, djeluješ mi kao snažna žena. A tvoj bivši muž mi se čini kao slabić koji ti je jako narušio samopouzdanje, tako da ti je trebalo dosta vremena da ponovno dođeš k sebi. E pa sad, sigurna sam da bi ti većina savjetovala da ga glatko odbiješ jer si bolja od njega i jer ne zaslužuje priliku da bude s tobom i da te možda ponovno povrijedi. Niti zaslužuje seks s tobom. To je sve istina, ali ja mislim da ti zaslužuješ seks. I da bi bilo dobro da ti
staviš točku na tu priču. Uskratio te za ljubavni život i to bez ikakvog upozorenja. Ako možeš sama sebi obećati da će se to dogoditi samo jedanput, mislim da bi trebala spavati s njim. A onda mu nakon toga kaži da je gotovo. Iskoristi ga kao što je on tebe htio iskoristiti. Uzvrati mu istom mjerom i ostavi ga, osjećat ćeš se dobro kasnije. Već znaš da je jadnik i da zaslužuješ puno bolje. Zabij posljednji čavao u lijes. To je ono što bi Madonna napravila, zar ne? Okej, i pobrini se da stavi kondom. Napravi neočekivano, budi fantastična i iznenadi samu sebe. Oslobodi se u potpunosti. A onda pobjednički kreni u novi život! S ljubavlju, Rose, xxx »Bravo! Sa svime se slažem«, objavila je Margot kad je pročitala odgovor. »Koja zmija. Sredi ga, curo!« Njezine su tamne oči blistale. »Najbolje je završiti u velikom stilu!« »Nadam se da će nas obavijestiti o tome što je napravila.« Flo je zalijevala sobne biljke poredane na prozorskoj dasci Margotina apartmana; ponekad bi se ljudi ponovno javili Rose i obavijestili nju i čitatelje što se poslije dogodilo s njima i kakav je nastavak priča dobila. »Čim prije, tim bolje, nadam se. Voljela bih doznati prije nego otegnem papke.« Margot je poput ptice nagnula glavu u stranu, sa zanimanjem promatrajući Flo. »Jesi se ti to ošišala?« »Samo malo.« »A boja?« »Preljev. Zove je Jesensko lišće.« Flo je zadovoljno zamahnula glavom. »Sviđa ti se?« »Da, jako. A čini mi se i da si obrve obojila.« »To je bila frizerkina ideja.« »Lijepo. Pretpostavljam da imaš neki poseban razlog za to.« »Možda«, osmjehnula se Flo i nastavila zalijevati biljke.
»Tvoj gospon se vratio iz Toronta, ha?« Moj gospon... »Jutros je stigao. Vidjet ćemo se večeras.« Margot je rekla: »Misliš da je i on obojio obrve da bi te zadivio?« »Njegove već jesu crne.« Ne mogavši se suzdržati, Flo je dodala: »Zbilja, da ih samo vidiš! Ima fantastične obrve!« »Ah, daj se pogledaj! Sva sjajiš.« Margot je veselo nastavila: »I ti divno izgledaš, nemoj to zaboraviti. On je sretan gospon.« »Bok«, rekao je Zander kad je Flo otvorila ulazna vrata. »Bok.« Je li blistala od sreće kao idiot? Pa, svakako joj je bilo drago što ga ponovno vidi. »Vratio sam se.« »Vidim.« Zadivljeno je kimao glavom. »Sjajno izgledaš.« »Hvala. Obojila sam obrve i nikako da se naviknem na to. Svaki put se iznenadim kad ulovim svoje lice u ogledalu.« Okej, brbljaš, vrijeme je da staneš prije nego se izlaneš da si i noge izdepilirala. »Sviđaju mi se tvoje obrve.« Zander se smješkao. »Sviđaš mi se ti. Nedostajala si mi.« Ustreptala je od njegovih riječi; uživala je u njima. Naježila se od očekivanja onoga što slijedi, upijala miris Zanderova tijela, mirisa losiona poslije brijanja, njegove kožnate jakne. A onda ju je poljubio i sve je ponovno bilo kako treba biti... Pa, gotovo sve. Minutu poslije prestali su se ljubiti, a ona ga je, položivši mu ruke na ramena, upitala: »Oprosti, ali moram te nešto pitati. Jesi li se čuo s Lenom?« »Da. Rekla mi je što se dogodilo prošli tjedan. Je li bilo tako loše?«
»Pa recimo to ovako: baš joj se i ne sviđam. Je li Giles njezin novi dečko?« Zander je zvučao rezignirano: »Čini se da je.« »Jako loš tip.« »O, pa to ti je moja sestra. Daj joj red potencijalnih muškaraca za vezu i ona će odabrati najgoreg. Ko muha govno.« »Je li opet bila zaboravila ključeve i ostala na cesti dok te nije bilo?« Zander je napravio grimasu. »Nekoliko puta. Trebao sam svim susjedima ostaviti rezervne. Uglavnom, možemo ne razgovarati sada o mojoj sestri? Jako sam se radovao ovoj večeri. Nemojmo je pokvariti.« Kad je sat otkucao ponoć, njih dvoje ležali su priljubljeni jedno uz drugo u Floinu krevetu. Je li ovo bilo prebrzo? Vjerojatno jest, ali nije se činilo takvim. Bila je to jedna od najljepših večeri u njezinu životu. »O čemu razmišljaš?« upitao je Zander. »Razmišljam kako mi je drago što sam izdepilirala noge.« Nasmijao se. »Većina djevojaka ne bi se usudila to reći.« »Znam. Zato ja i jesam solo.« Još uvijek se smijući, Zander ju je privukao sebi i poljubio je u nos. »Ne bi se ni to usudile reći.« Baš u tom trenu začuli su žustro grebanje na vratima popraćeno mijaukanjem. »Jeremyju je vrijeme za spavanje«, rekla je Flo. »Neće prestati dok ga ne pustim unutra.« Promatrala je Zandera dok je izlazio iz kreveta, prošetao sobom i otvorio vrata. Kako je zgodan! Jeremy je sklisnuo pokraj njega, skočio na kraj kreveta i udobno se smjestio suočivši se s Flo i odašiljući negodovanje. »Čini se da nam je vrijeme isteklo«, rekao je Zander dok je ponovno ulazio u krevet. Jeremy je trepnuo i polako zavrtio repom. »Kao da imamo dežurnu dušebrižnicu s nama, koja će se pobrinuti da se ne dogode nikakve nečasne radnje.« »Cijeli je život proveo s bakom. Mislim da on ne zna što su to nečasne
radnje.« Flo ga je zaigrano trknula nogom ispod prekrivača. »Ajde, Jeremy, razvedri se malo, nema razloga da budeš tako mrzovoljan.« Jeremy je bio nepokolebljiv; i dalje ih je gledao ljutitim pogledom. Očito joj nije imao namjeru oprostiti. »Smislit ćemo nešto«, rekao je Zander. »Možda ćemo se trebati prebaciti u sobu za goste.« »Pa, u moj stan sasvim sigurno ne možemo. Ako se trebam odlučiti između Jeremyjeva i Lenina neodobravanja, znam čije ću radije podnositi.« »Hoćeš li joj reći za... nas?« O, sranje, je li upravo istrčala pred rudo? Jesu li oni uopće postojali? Tko zna, sada kad ju je zaveo s takvom lakoćom, možda ga više nikad neće vidjeti. »Nemoj me tako gledati. Nikamo neću otići.« Čitajući joj misli, Zander joj je podignuo ruku i poljubio je. »Ovo je tek početak. A svi znamo kakva je Lena. Kad ona čuje za nas, sigurno će se truditi otežati nam stvar. Za sada bih radije da ovo ostane između nas. Vjeruj mi, bit će nam ljepše i opuštenije.« Flo je kimnula i uzbuđeno rekla: »I ja tako mislim«. A iznutra ju je preplavljivala sreća, koja je navirala kao voda iz fontane. Vidi nas, Zander i ja smo u vezi... mi smo par!
DVADESET DRUGO POGLAVLJE
Kada te pripremanje sendviča od slanine može u potpunosti iscrpiti, onda znaš da nisi u dobrom stanju. Iako je Hallie to već odavno znala. Prošli je tjedan bila otišla u bolnicu na još jedan redovni pregled i znala je kakvi su joj nalazi. Kompletna krvna slika, zasićenost kisika u krvi, testovi za provjeru kapaciteta i funkcije pluća, rendgeni i intravenozne procjene... uglavnom, svi nalazi bili su loši. No nije joj ni to došlo kao iznenađenje. Kad živiš s cističnom fibrozom, onda si svjestan da se nećeš tek tako jednog dana probuditi - zdrav. No vidjeti sve te nalaze i vrijednosti i shvatiti do kojeg se stupnja tvoje zdravstveno stanje pogoršalo svakako nije bilo zabavno iskustvo. Fizička spremnost značajno joj je opala. Zasićenost kisika u krvi pala je na 90 posto. Dodatna fizikalna terapija djelovala je još manje nego prije. Pluća su joj bila otečena i osjetljiva, a podmukla i obeshrabrujuća neizbježnost situacije u kojoj se nalazila prouzročila joj je nalete goleme tuge i očajanja. Nemoj se samosažalijevati, govorila je samoj sebi. Usredotoči se na lijepe stvari u životu, čak i ako se ne čini da ih ima još mnogo. Srećom, sendvič od slanine bio je jedna od ljepših stvari. Isključila se sa spremnika za kisik u kuhinji i s tanjurom otišla do dnevne sobe, gdje se ponovno priključila na spremnik koji je bio tamo i sjela na kauč kako bi gledala Odgovor za 10. Maslac se otopio pod vrućom hrskavom slaninom dajući tako svježem bijelom kruhu slasnu sočnost. O da, ovo je bio prvoklasan sendvič. Taman kad ga je primaknula ustima i krenula zagristi prvi božanstveni zalogaj, zazvonilo je zvono. Ma nemoj me zezat’! Je li je netko špijunirao dvogledom i namjerno dizao s kauča? Ignoriraj i nastavi jesti sendvič.
Ali trenutak zadovoljstva bio je zauvijek uništen, Hallie je to znala; neće moći uživati jer zna da će taj netko zazvoniti i drugi put. Ooo da, a mogao bi biti i poštar s onim novim gležnjačama koje je naručila s ASOS-a. Odložila je sendvič, isključila cijev s kisikom i polako ustala. Još jedanput je zazvonilo. Okej, bolje da jesu gležnjače! Ali nisu bile. Bio je to Nick. S osmijehom od uha do uha ispružio je ruke prema njoj, dok su mu bijeli zubi blještali u kontrastu s nevjerojatno tamnim tenom. S pretjerano naglašenim australskim naglaskom rekao je: »Ej, stara, kak ide? Faca ti je ko u klokanića u nevolji.« Hallie je rekla začuđeno: »Ne vjerujem.« »Istina je! Jesi kad vidjela klokanića u nevolji?« Sad je govorio normalnim govorom, primaknuo joj se korak bliže i zagrlio je: »Kako si? Iznenađena što me vidiš?« »Malkice. Al trebao bi pripaziti, znaš; ja sam invalid. Mogla bih umrijeti od ovakvog šoka.« »Oprosti, samo sam htio vidjeti tvoj izraz lica. O, Hall...« Požurujući je da uđe unutra kako se ne bi prehladila, dodirnuo joj je obraze i kažiprstom prešao po liniji njezine vilice. »Tako je lijepo vidjeti te opet.« »Pa, evo, još sam tu. Nekako. Daj dođi, trebam kisik.« Hallie ih je odvela prema dnevnoj sobi i priključila se na spremnik. »Kako to da si se vratio?« »Došao sam vidjeti roditelje. Tata je imao operaciju žuči pa je mama htjela da dođem na nekoliko dana. Ali letio sam za Birmingham pa sam pomislio da svratim do tebe prije nego krenem dalje za Manchester.« »Ali to ti nije usput.« Trebat će se još jedanput vratiti u Birmingham, pa odande za Manchester. »Hej, ma unajmio sam superbrzi auto. A kad jednom počneš živjeti u Australiji, navikneš se na duga putovanja. Sve što je manje od šest sati je sitnica... Isuse, što je ono?«
Pokazao je prema prozoru. Dok je Hallie shvatila da je izveo najstariju prijevaru u povijesti, sendvič od slanine već je bio u njegovim rukama. »Ne mogu vjerovati da sam te digao na tu foru.« Nick je sažaljivo odmahnuo glavom. »Ni ja.« Odvraćanje pozornosti kako bi joj ukrao hranu oduvijek je bila jedna od njegovih omiljenih igara. »Nisam više u formi.« »Evo.« Vratio joj je sendvič. »No iskreno, ako si se taman bila spremala pojesti ovo, čudim se kako si uopće otvorila vrata.« »Skoro da nisam. U redu je, možeš uzeti griz. Ipak si stigao iz Australije...« Nick je odmahnuo glavom. »Ti uzmi prvi zalogaj. To je tvoj sendvič.« »Točan odgovor.« Hallie je sa zadovoljstvom zagrizla sendvič, dok ju je Nick smiješeći se promatrao. I možda slanina više nije bila tako vruća, ali i dalje je bilo ukusno. Kad je došao red da Nick zagrize, ona je sada promatrala njega. Njegovi vitki, dugi udovi ostali su isti kao oni kojih se sjećala, a plava je kosa kao i uvijek bila raščupana. Samo je njegov miris bio drugačiji. Svjestan da ga gleda, upitao je: »Što?« »Promijenio si losion poslije brijanja.« »Ovo?« Pomirisao je zapešće i iskrivio lice. »Isprobao sam ga u djutiću. Mirišem kao prodavač rabljenih automobila. Čini mi se da sad miriše još i jače nego kad sam ga stavio.« »Tako ti to ide. Što ga manje voliš, to te on više želi.« Hallie se nasmiješila. »Ali izgledaš isto.« »I ti.« Završivši sa sendvičem, odložio je prazan tanjur i nježno je stisnuo za ruku. »Hvala.« Ganuto je dodala: »Ali oboje znamo da to nije istina.« »Okej, možda nisi ista, ali kad te pogledam, ja vidim... tebe.« Krenuo je rukom prema njoj i nježno je dodirnuo po nosu. »Vidim tvoje pjegice, tvoje obraščiće i jagodice, kako su ti trepavice uvinute u kutovima očiju, oblik tvojih usana kad se nasmiješ. A tvoje oči... one se nikad neće promijeniti. Još
uvijek imaš najljepše oči koje sam ikad vidio.« »Ako je to tvoj način da mi kažeš kako bi htio još jedan sendvič«, rekla je Hallie, »trebat ćeš ga sam napraviti.« »Nisam zato to rekao.« Namignuo joj je. »Ali kad si već spomenula...« Sjela je za stol u kuhinji dok je Nick pripremao čaj i pržio preostale kriške slanine. Pričao joj je o pustolovinama u Australiji. Ona je njemu ispričala one manje uzbudljive o životu u Carranfordu. Nick je nazvao roditelje i rekao im da će stići do njih do devet. A dva i pol sata kasnije Hallie je rekla: »Vrijeme je za lijekove i fizioterapiju.« »U redu.« Ponovno je pomirisao zapešće i rukav svog džempera. »Zapravo, mogu li te nešto zamoliti? Bih li se mogao istuširati tu kod tebe? Da dođem k sebi i riješim se ovog odvratnog mirisa?« »Naravno. Znaš gdje je kupaonica«, rekla je Hallie. »Posluži se.« Nick je otišao do automobila, uzeo vrećicu s prljavom odjećom i čistu odjeću iz kovčega te otišao na gornji kat, a Hallie je za to vrijeme pripremala terapiju. I dok je to radila, shvatila je da jednom kada ti se neka suluda ideja uvuče u glavu, postaje nemoguće istrijebiti je. Nešto poput najzaraznije melodije koja ti se stalno vrti u glavi. Okej, nemoj misliti na to. Ali jednostavno ne moguuuuu. Znala je da je to bilo povezano s posljednjim pismom na koje je odgovorila na svojoj web-stranici. Jadna ostavljena Julia, koja je htjela krenuti dalje. I seks. I osvetu. Ali ipak krenuti dalje. I seks. Hallie je nastavila pripremati svoju terapiju, ali ideja je još uvijek tvrdoglavo odbijala nestati. Tko zna koliko joj je još života preostalo? Ne baš mnogo kako se čini, a posebno ne ako uskoro ne pronađu prikladnog
darivatelja. U posljednjih godinu dana jedini čovjek s kojim je htjela spavati bio je onaj s kojim to nije smjela napraviti. Na neki je način, uzevši u obzir sve dane okolnosti, i odustala od seksa. Više ga neće biti. Izvor mogućnosti zaobišlo ju je prije nego što je uopće shvatila da je posljednji put kad se ševila, doista i bio posljednji. Tužno, ali što se toga tiče, više se ništa nije moglo napraviti. Osim ako, osim ako... izvor opet neočekivano poteče? A gore na katu tekla je voda iz tuša. Ispod njega, posve gol, stajao je zgodan muškarac, a sapunica se slijevala njegovim prekrasnim tamnim tijelom. Još bolje, bilo je to tijelo koje je poznavala i koje joj je bilo blisko, tijelo dobrog prijatelja koji je jednako tako poznavao nju.
DVADESET TREĆE POGLAVLJE
Hallie je sljedećih sat vremena skupljala hrabrost da mu kaže svoj prijedlog. Na kraju je na brzinu izbrbljala: »Moram te nešto zamoliti. I okej je ako me odbiješ. Neću se uvrijediti.« »Što god.« Nick nije oklijevao. »Što je? Trebaš novca?« »Ne, malo je osobnije od toga. Ovo ima veze sa mnom i...« gestom je izrazila bespomoćnost, »mojom... situacijom.« Nick ju je primio za ruku i pogledao je duboko u oči. »Samo nastavi. Ne moraš se bojati.« Spustio je glas. »Ima li veze s tvojim pogrebom? Želiš da održim govor? Jer to je u redu, naravno da ću to učiniti...« »Voouu, stani, nisam te to htjela pitati. Šššš.« Hallie mu je stavila ruku na usta kad je zaustio pokušavši pogoditi iz drugog pokušaja. »Prestani govoriti i saslušaj me. Odlaziš u šest. Moja mama je na poslu i neće stići kući prije pola sedam. Sami smo. Nemam nikog drugog koga bih mogla ovo pitati, ali ima nešto što mi jako nedostaje. Sjećaš se kako smo nekad ležali zajedno u kreveti goli, jedno pokraj drugoga... ne brini, ne mislim na seks, samo na to da ležiš s nekim, jer, znaš, to je lijep osjećaj... i pomogao bi mi da se barem malo ponovno osjećam normalno... ali okej je, ne moraš ako ne želiš. Razumijem to.« Negdje sredinom tog nejasnog objašnjavanja oči su joj se napunile suzama te su se slile obrazima. Hallie, koja je rijetko plakala, odmah ih je obrisala znajući da je zaplakala zato što joj je bilo neugodno pitati to. Zato je promijenila molbu u to da samo leže zajedno u krevetu. Moliti za seks, shvatila je, bilo je više no što je mogla podnijeti. Jadan Nick, pokušava li sada panično smisliti neku razumnu ispriku kojom će se izvući iz ove situacije? A onda je vidjela da su i njemu oči zasjale. Sljedeći je trenutak već bio na nogama, uzeo je za ruku, iskopčao sa spremnika i podigao je u naručje. »Ti uvijek imaš najbolje ideje«, rekao je brzo. »Dođi. Nema ništa što bih želio
više od toga.« Položio ju je na krevet i navukao zavjese. Hallie se priključila na spremnik i polako se svukla. Nick joj je pomogao, a zatim se i on skinuo, ostavivši na sebi samo svoje Calvin Klein bokserice. Zatim se uvukao u krevet pokraj nje, pokrio ih poplunom i pažljivo, da ne iskopča cijev s kisikom, zagrlio je. Hallie se osjećala kao da gori; cijelo joj je tijelo odašiljalo različite senzacije. Osjećaj njegove tople kože na njezinoj bio je neopisivo lijep. To, to je ono što joj je toliko nedostajalo. Jednostavan fizički kontakt, koji toliko ljudi uzima zdravo za gotovo, a koji je toliko savršen sam po sebi, da mu ništa drugo ne treba. Nježno je prelazila prstima po njegovim leđima i ramenima i osjetila da Nick to isto radi njoj. Bilo je božanstveno. Takvog je okusa sreća. Dug zagrljaj, miris svježeg sapuna na koži, toplina kojom je njegovo tijelo grije, poput sunca... Šapnuo je, usnama joj okrznuvši uho: »Jesi ovo imala na umu?« »Da, točno to. Hvala ti.« »Hallie, molim te, nemoj mi zahvaljivati. Ali moram ti nešto reći.« I dalje ga je hipnotizirano mazila po prsima. »Samo daj.« »Ne znam jesi li htjela da idemo dalje od ovoga, ali moram ti reći da imam djevojku.« Treptala je od iznenađenosti. »Oh, u redu. Nisi je bio spomenuo.« A ona ga, glupo, nije ni pitala. »Znam. Nisam htio zvučati... pa, znaš, kao da se razmećem svojim sjajnim životom dok tvoj i nije baš tako sjajan. Zove se Emma i zajedno smo nekoliko mjeseci. Jako je draga. Ono što želim reći, pretpostavljam da je to da sam joj bio vjeran i da je ne bih htio ni na koji način uznemiriti, ali ako ti želiš da nastavimo... pa, nastavit ćemo.« »Zbilja? Napravio bi to za mene?« Nick je izdahnuo. »O, Hallie. Nije da i ja ne bih uživao. Ali to je tvoja odluka.« Osmjehnula se i pogladila ga po obrazu, dirnuta njegovom ponudom
i iskrenošću. »Hvala ti, ali u redu je, zaista. Ovo je bilo sasvim dovoljno. I ne bi bilo fer prema Emmi da to napravimo.« Iznenadila se shvativši da doista tako misli. A negdje duboko u sebi zapitala se bi li se ona osjećala kao da vara Lukea. Da, bilo je čudno pomisliti nešto takvo, ali nije mogla kontrolirati svoje misli. »Znaš, Emma je toliko pametna osoba da bi čak i razumjela«, rekao je Nick. »Pričao sam joj o tebi. Zna da sam te došao posjetiti.« »Mislim da bi to doista bilo previše tražiti i od koga. Ne brini. Ovo je bilo dovoljno.« Ako ćemo iskreno, draga Emma iz Australije sigurno ne bi bila oduševljena činjenicom da su ležali gotovo sasvim goli jedno pokraj drugoga. »Okej. Možemo ostati ovako ležati.« Zagrlivši je jednom rukom, rekao je: »Odmori glavu na mom ramenu. Samo se opusti. Neću nikamo otići. Sjećaš se kako smo nekad ovako znali zaspati zajedno?« Kimnula je smiješeći se. Sad kad je znala da neće ići dalje, zapravo se osjećala opuštenije. Bilo je lijepo, upravo ono što joj je trebalo, čista ugoda fizičke bliskosti. Sklopila je oči i kimnula još jedanput, osjetivši kako je nježno rukom miluje po ramenima i vratu dok je polako tonula u san... Luke je pokucao na vrata Hallieine kuće. Bilo je pet sati poslijepodne, vani je već bio pao mrak, a činilo se i da u kući vlada potpuni mir. Nije se čulo nikakvo kretanje. Je li bila izašla? Možda da samo ubaci knjigu kroz otvor za poštu... Na gornjem katu zavjese su bile navučene, a na slabom svjetlu ocrtavala se silueta osobe koja... pa, to nije bila Hallie. Zatečen, uvidio je da je riječ o muškarcu. Štoviše, o muškarcu koji na sebi nije imao mnogo odjeće. Okej, sasvim sigurno nije očekivao ovo. A činilo se da taj muškarac upravo silazi. Čuo je stupanje po stepenicama, a zatim su se otvorila i vrata, a Luke je uočio da je barem uspio na sebe navući majicu i traperice. Kosa mu je bila razbarušena - očito je bio spavao -
a lice mu je odnekud bilo poznato. »Zdravo.« Imao je upitan pogled dok je stajao bosonog na pragu. Luke je progutao knedlu. »Zdravo. Je li Hallie tu?« »Gore je. Spava. Želiš da je probudim?« Luke je oklijevao, a zatim odmahnuo glavom. »Ne treba, sve je u redu. Samo sam svratio da joj ovo vratim.« U ruci je držao knjigu u mekom uvezu s plavim ovitkom. »Posudila mi ju je prošli tjedan.« »U redu. Možeš je tu ostaviti, a ja ću se pobrinuti da je dobije.« »Dobro. Reci joj da mislim da je odlična. Puna vrijednih informacija.« Halliein gost uzeo je knjigu i pogledao naslovnicu na kojoj je bio prikazan pijesak kako curi iz staklenog pješčanog sata. Naslov je glasio Pobijedi smijehom: moja godina na listi za transplantaciju. »Mogu te nešto pitati?« rekao je Luke. »Jesi li ti Nick?« »Da, jesam.« »Iz Australije?« »Vratio sam se.« Nick se naočigled pitao je li i on njega trebao poznavati. »Jesmo se mi već negdje sreli?« Luke je odmahnuo glavom. »Ne. Hallie mi je samo pokazala tvoje fotografije. Ja sam dr. Hitlon, njezin liječnik.« »O, da, sad mi je jasno. Hallie mi je pričala o tebi.« Sa smiješkom na licu je rekao: »Ti si onaj dobri doktor. Za razliku od doktorice Gestapo.« »Nadam se da jesam«, rekao je Luke. »Znači, knjiga je dobra, ha?« Nick je bacio pogled na poleđinu naslovnice; autor knjige bio je mladi pacijent koji je bolovao od cistične fibroze i koji je čekao na drugu transplantaciju pluća. »Ima li sretan završetak?« »Da.« Kimnuo je. »Ima.« Tamo je također pisalo da na godinu umre oko tisuću ljudi čekajući na transplantaciju. A sam autor - Oli Lewingston - imao je tek dvadeset tri godine kad je dobio nova pluća. Hallie je sada imala dvadeset osam.
»Sve joj je lošije, zar ne?« upitao je Nick. Luke je oklijevao. »To je tako, nažalost.« Pogledi su im se susreli. »Znaš to.« Naravno da su obojica to znali. Sad je Nick oklijevao, no onda je ipak upitao: »Pa, kakve su šanse da uskoro dobije organ?« Luke je odmahnuo glavom. »To se nikad ne zna, može se dogoditi svaki čas. Što se više ljudi prijavi na listu darivatelja, šanse su veće.« Podignuo je obrvu. »Jesi li ti registrirani darivatelj?« Nick ga je s nevjericom pogledao: »Godinama poznajem Hallie. Naravno da jesam. I sve koje poznajem nagovaram da se priključe.« »Dobro. Pa, idem ja. Drago mi je što smo se upoznali.« Naravno da mu nije bilo drago, ali ponekad su se takve stvari morale govoriti. »Koliko dugo ostaješ?« dodao je, zadržavši dah. »Samo nekoliko dana. Idem posjetiti roditelje večeras. Svratio sam usput, da vidim kako je Hallie.« Uvjeravajući se da se nema prava osjećati ljubomornim, kimnuo je: »Pa, doviđenja«. Ali u sebi je pomislio: Samo nekoliko dana. Dobro je. Bilo joj je drago što joj je Nick svratio u posjet, ali kako se oprostiti od nekoga koga možda više nikad nećeš vidjeti? Isto onako kao da nikad nisi ni pomislila da se takvo što može dogoditi. Pa, barem neka tako izgleda. U dnevnoj sobi Hallie je grlila Nicka, udisala miris njegove kože i na koncu ga poljubila u obraze. A zatim i u usta, ali prijateljski. »Bok. Hvala ti što si došao.« Odmaknula se, tek toliko da ga može vidjeti. »I hvala ti na svemu drugome. Dao si mi i više no što si trebao.« »Nisam te mogao odbiti.« Nasmijao se. »Čuvaj se.« »Nadam se da će to između tebe i Emme potrajati. Čini se da je sjajna cura.« »I je.«
»Ali za svaki slučaj, nemoj joj reći za naše poslijepodne. Bit će za sve bolje tako.« »Kako god ti želiš.« Pomilovao ju je po licu. »Ali ja to nikad neću zaboraviti.« »Ni ja. Okej, mama i tata te čekaju, a čeka te još i dug put dotamo. Budi oprezan na autocesti.« Pustila ga je i pomaknula se korak unatrag, poljubila prste, a zatim utisnula poljubac na njegove tople usne, snažno odbijajući pomisliti da joj je ovo posljednji put da to radi. »Ajde, gibaj.«
DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE
»Ajde«, rekao je Rory, »priznaj. Nisi mi baš povjerovala.« Tasha se nasmiješila. »Naravno da nisam.« »Vidiš? Trebala bi više vjerovati svom dečku. Ja uvijek ispunim obećanja.« »Pa, iskreno, nije pomoglo ni to što je Rory stalno nabacivao nešto o zmajarenju.« »O, ali to je Joe. Moraš sumnjati u sve što dolazi iz njegovih usta.« Zaigrano ga je bocnula štapom koji je imala u ruci. »Osim ako me ne misliš u zadnji tren iznenaditi.« Ali nije htio, i ona je to znala. Bila je to prva nedjelja u ožujku, vikend iz snova. I što je najbolje od svega, bila je to Roryjeva ideja. Mislila je da će provesti vikend u Londonu, ali u petak poslijepodne rekao joj je da spakira mali kovčeg. A zatim ju je odveo u prekrasan mali hotel u predgrađu Batha. Iz sobe je pucao fantastičan pogled na vrt hotela i šumovita brda. A imali su i bračni krevet s baršunastim baldahinom. Potpuno zadivljena njegovim izborom, osvrnula se po sobi. »Zašto si ovo napravio?« A Rory joj je odgovorio ležerno slegnuvši ramenima: »Zato što to zaslužuješ. Vrijeme je za vikend po tvom guštu.« »Zbilja? O Bože...« Okej, to su bile riječi zbog kojih se zbilja možeš ozbiljno zaljubiti u nekoga. »Bez hodanja po špiljama, bez ragbija i brzog plivanja, bez skijanja na vodi i motora. Ovo je tvoj vikend. Samo ćemo se opustiti i raditi što god ti poželiš.« Pomno je promatrala njegovo lice, lice koje se tek oporavilo od penjanja po stijenama u kanjonu rijeke Avon.
»Nećeš umirati od dosade?« »Ne, bit ću s tobom.« Zagrlio ju je i zaljuljao u naručju. »A ti ćeš uživati. To mi je dosta.« »Zbilja?« »Hoćeš se više prestati brinuti? Bit će nam sjajno! Hoćemo li se ševiti?« »Naravno. Ševit ćemo se, dobro jesti, još bolje se zabavljati.« »Pa eto. Meni zvuči savršeno.« Tasha se potajice još uvijek brinula da će mu biti dosadno, ali njezini strahovi pokazali su se neutemeljenima. Proveli su predivan vikend; smijali su se, ljubili i još više se zbližili. Nikad prije s nekim nije osjetila takvu povezanost koja kao da je svakim satom bivala sve dublja i snažnija. Hrana u hotelu bila je izvrsna. A uz to, nakon vjetrovitih olujnih kiša i ledenih temperatura nastupio je prvi dašak proljeća; na vedrom nebu bez oblačka sjalo je sunce, bilo je toplo, a šafrani, visibabe i narcise cijelu su dolinu prekrili bojama. Jučer su cijelo poslijepodne hodali, otkrivali mala pitoreskna mjesta i duge pješačke staze za pse. Tasha nikad prije nije voljela šetati, osim ako nije šetala po trgovinama, ali ona je htjela da idu i, na svoje je iznenađenje, doista uživala u tome. Nije joj bilo nimalo dosadno: bilo je toliko toga za vidjeti i čuti. Ptice su cvrkutale i letjele nebom, na granama se probijalo tek proniklo lišće, bilo je toliko različitih vrsta stabala, a vidjeli su i dvije lisice koje su ih promatrale s kraja polja. Bilo je i sitnih životinjica; buba koje su jurcale ispod humaka otpalog lišća, a u jednom trenu pred njihovim nosom cestu je pretrčao miš, a na golemim prošaranim deblima stabala bila je smještena cijela kolonija paukova. »Uh!« Vidjevši da mu je jedan od većih sletio na čizmu, Rory je poskočio i pokušao ga otresti sa sebe. »O Bože!« Iskrivio se u licu; pauk mu je još uvijek stajao na čizmi. »Miruj.« Pokušavajući ne smijati se kad je ugledala njegov izraz lica, Tasha se sagnula i pažljivo navela pauka na svoj dlan. »Okej, imam ga.«
»Uuuuh.« Rory se stresao, a ona ga je nježno vratila na deblo, gdje je bio smješten ostatak njegova društva. »Kako si to uspjela?« »Volim paukove. Pogledaj te njihove divne nožice. Prekrasne su.« »Ti si prekrasna.« Privukao ju je sebi i poljubio. »Ali čudno. Kako to da se ne bojiš paukova, a bojiš se svega drugoga?« »Misliš penjanja po stijenama, bungee jumpinga i ekstremnih sportova na vodi?« Tasha je odmahnula glavom; zar doista nije razumio? »Ne bojim se tih stvari. Samo ih ne želim raditi.« »Jer se bojiš.« »Ne, nego zato što me nimalo ne zanimaju. Za to je potrebno uložiti puno napora, a ja ne volim biti u hladnoj vodi ili nositi neudobnu opremu na sebi. Ali kunem ti se da se ne bojim.« Rory joj je pomaknuo pramen kose s očiju i poljubio je u vrh nosa. »Volim te.« Na zvuk tih riječi cijelo joj se tijelo ispunilo srećom. »I ja tebe volim. Unatoč tome što se bojiš paukova.« Oči su mu zaigrano zasvjetlucale. »Oh, ne bojim se ja paukova. Samo me nimalo ne zanimaju, to je sve.« Nastavili su šetati, a onda zalutali slijedeći uske putiće i staze, kako bi im se u tom trenutku prohtjelo, i uživali u ostatku sunčanog poslijepodneva provedena u prirodi. Tasha je prva čula slabašan ženski glas koji je zazivao: »Blackie... Blackie...« »Što?« rekao je Rory kad je zastala. »Slušaj.« Podigla je prst i usmjerila ga prema dnu brda. »Dolazi iz onog smjera.« Pričekali su, a onda su ponovno začuli glas. Činilo se kao da neka starija gospođa traži svog izgubljenog ljubimca. »Blackie? Blackie! Oh, pa gdje si?« »Jadna žena«, rekao je Rory. »Zato te volim«, odvratila mu je Tasha kad su krenuli u smjeru odakle je
dolazilo zazivanje. »Ti si dobra osoba. Želiš pomoći ljudima.« »Zvuči uznemireno. Zar ne bi svatko napravio isto?« »A što ako je Blackie golemi pauk?« »Onda ću pobjeći u tren oka. I prepustiti tebi da riješiš situaciju.« Osmjehnula se. »Moj superjunak.« Hodali su obraslim putićem niz padinu dok napokon nisu stigli do uske zavojite staze. Stotinjak metara dalje došli su do male kućice na proplanku okružene drvećem. A u dvorištu je stajala sitna starica u haljini s cvjetnim uzorkom, u debeloj dugoj sivoj vesti i zelenim gumenim čizmama. Mršavim kvrgavim rukama na ustima nastavila je dozivati. Nije čula da joj netko prilazi pa je poskočila kad se okrenula i vidjela njih dvoje iza svojih leđa. »Zdravo«, rekao je Rory. »Koga ste izgubili?« »Što?« »Tko je Blackie?« »Oh, moj mačak.« Izgledala je kao žena u osamdesetim godinama života. »U petak je izašao i otad mu nema traga. Tako se brinem, nikad prije nije tako nešto napravio... Jučer i danas sam ga cijeli dan tražila po šumi. O, jadni moj Blackie. Što mu se dogodilo? Ne bih mogla podnijeti da...« »A koliko još mačaka imate?« pitao je Rory. »Što?« Povisio je glas i ponovno upitao: »Koliko još mačaka imate?« »Nijednu, samo Blackieja. Samo njega.« Staricu je izdao glas, a brada joj se počela tresti kao u djeteta. »O, Blackie...« »Jeste li malo nagluhi?« pitao je Rory. »Što?« »Jeste li MALO NAGLUHI?« Zurila je u njega. »Naravno da nisam gluha. Ne budi bezobrazan.«
Tasha i Rory su se pogledali; i ona je čula glas. Negdje u njihovoj blizini začulo se mačkovo mijaukanje. Zvučalo je kao da zvuk dolazi negdje odozgo. Glasno i razgovijetno Tasha je rekla starici: »Čujemo neko mijaukanje. Čujete li ga i vi?« »Što? Čujete mijaukanje? Gdje?« »Odozgo.« U isti tren pokazali su prema drveću. Pogledavši staricu, Tasha je primijetila slušno pomagalo na njezinu lijevom uhu. »Jeste možda zaboravili uključiti pomagalo?« »Što? A ne, namjerno ga držim isključeno da čuvam baterije. U redu je, i ne trebam ga. Nisam gluha.« Mijaukanje se nastavilo, sada slabije i tiše. Zaštitivši rukom oči od sunca, Hallie je pogledala prema granama stabala pokušavši locirati Blackieja. »Našao sam ga«, rekao je iznenada Rory, pokazujući prema raskošnom stablu lješnjaka s desne strane kuće. Okrenuo se prema starici. »Kakve je boje Blackie?« »A?« Starica je ipak uključila slušno pomagalo pa je Rory ponovio pitanje. »O, žute.« »Ali nije vam palo na pamet da ga nazovete Žuti?« Sijevnula je pogledom koji je govorio da misli da je poremećen. »Ne volim to ime. Sve svoje mačke zvala sam Blackie.« »U redu. Pa, eno ga gore.« Žena je podignula glavu, slijedeći njegov kažiprst, i pljesnula rukama ugledavši ga. »O, vidi ga! Je li cijelo vrijeme bio ondje?« »Pretpostavljam da je.« »O, jadan Blackie. Sad ga čujem!« Tasha je vidjela da se Rory ugrizao za jezik jedva se oduprijevši da kaže ženi kako bi njegovo ubogo mijaukanje čula već prije dva dana samo da je uključila svoje pomagalo. No nije više bilo važno, najvažnije je da su ga pronašli. O Bože, bio je tako visoko; sjedio je na tankoj nestabilnoj grani i
mahao svojim žutim repom. Izvadila je mobitel. »Zvat ćemo vatrogasce, oni će ga moći spustiti.« »Nema signala.« Rory je već bio provjerio svoj mobitel pa joj ga je pokazao da vidi zaslon. »Nema ni kod mene.« Pa, to i nije bilo čudno; nalazili su se u dubokoj udolini. »Čujte, imate telefon?« »Nemam. Ne volim telefone.« »Pa onda nam ništa drugo ne preostaje. Otići ćemo u hotel«, tekla je Tasha starici, »i odande nazvati vatrogasce. Recite nam svoju adresu tako da vas mogu pronaći.« »O, Blackie! A što ako padne sa stabla prije nego oni stignu? Gore je već dva dana bez hrane i vode!« Raširila je ruke. »Što ako se onesvijesti?« »Sigurna sam da će biti dobro«, uvjeravala ju je Tasha, No Rory je već skidao jaknu i procjenjivao to golemo stablo. »Mislim da ću ja to moći sam, znaš.« Je li on lud? »Molim te, nemoj pokušavati.« »A zašto ne?« oštro je upitala starica. »Ako misli da to može izvesti, neka proba.« Okej, možda to što je uključila slušno pomagalo i nije bila dobra ideja. »Zato što će se ubiti ako padne«, rekla je Tasha. »Sasvim sam siguran da se mogu popeti gore.« S rukama na bokovima, Rory se suočio sa stablom, očito se pripremajući za penjanje. »Ne«, rekla je Tasha. »Pogledaj što se dogodilo prošli put.« Okrenula se prema starici. »Penjao se po stijenama i iščašio rame. I posjekao se na stijeni po licu. Tek se oporavio.« Visoko gore na grani koja se njihala Blackie je ispustio tužan lelek. »Kad sam bio mali, stalno sam se penjao po stablima«, rekao je Rory. »Ajde, momče, idi gore.« Ratoborno je rekla: »Što si ti, muškarac ili miš?«
O, Bože blagi, na kakvu su oni to dragu staricu naletjeli? Ponudili su joj se za pomoć, a ona ih još podbada? »Nemaš uže ni sigurnosno remenje«, Tasha je podsjetila Roryja. »Ako padneš, stvarno si gotov.« »Neću pasti.« Zavrnuo je rukave džempera. »Daj da odem do najbliže kuće i nazovem odande.« To je bio njezin posljednji pokušaj, no bila je već svjesna da je bitka bila unaprijed izgubljena, kao da pokušava nagovoriti lisicu da ne ode u kokošinjac. Rory se već bio odlučio. Zapravo, nije mogao odoljeti izazovu. Okrenuo se prema njoj i nasmiješio se. »Hej, sve će biti u redu.« I to je bilo to; već sljedeći trenutak skakao je kako bi se uhvatio za prvu granu te se počeo penjati poput gimnastičara po asimetričnim šipkama. Tasha ga je promatrala puna strepnje; srce joj je zastalo u grlu. Tko zna koliko je kora stabla skliska. Kao da joj je nebo dalo odgovor, Roryju je u tom trenu skliznula ruka s grane, ali ju je ponovno uhvatio. Bože, ovo je bilo čisto mučenje; nije to mogla gledati. A uz nju, nekad mila i nemoćna starica vikala je: »Ajde, prestani se zezati i idi dalje.« Tashi je bilo slabo. »Slomit će obje noge ako padne.« »Hmm, bolje mu je da Blackie ne padne, to je sve što ja imam reći. Ili ću mu ja polomiti noge.« Osjećala se kao da je susrela Crvenkapičinu baku za koju se poslije ispostavilo da je vuk. »Mijau«, jauknuo je Blackie poluotvorenim svjetlucavim očima, sa svog vidikovca pozorno promatrajući što se dolje događa. Rory se penjao sve više i više, hvatajući se za tanke grane. Tasha je protrnula kad je začula pucanje jedne od njih prije nego je krenuo na sljedeću; htjela je zatvoriti oči, ali nije se usudila ne gledati jer se bojala da ga samo snaga njezine volje još drži da ne padne. Što ako svrne pogled, a on se sruši na tlo? A najgore od svega bilo je to što je vidjela da je uživao u tom izazovu, doista uživao. Što je bilo opasnije, to je on bio sretniji.
I da, to je privlačna osobina u muškaraca, ali je istodobno i zastrašujuća. U meni je problem. Ja sam kriva što se ovako osjećam. Morat ću se naviknuti na ovo. Suhih usta nastavila je pratiti Roryja prema nebeskim visinama. Sad je bio na razini s mačkom, ali se uži dio grane već povio pod njegovom težinom, a Blackie je još uvijek bio izvan dohvata. Ispružio se koliko je mogao zazivajući ga tihim, smirenim glasom na što se mačak uopće nije obazreo. Kvragu i ta životinja! No bio je ipak dovoljno blizu da zgrabi mačka svojom lijevom rukom. Blackie je na to ispustio ogorčen urlik i pokušao ga ogrepsti. Pridržavajući ga čvrsto da ne padne i privinuvši ga na prsa, Rory se nekako uspio vratiti do stabilnog dijela na grani i naslonio se leđima na stablo. A zatim je, još uvijek umirujući mačku, slobodnom rukom skinuo džemper. Njime je povio Blackieja kao bebu kako ga ne bi napao kandžama. A onda je Tasha opet ostala bez daha gledajući ga kako se polako spušta niz stablo, ovog puta noseći sa sobom i nimalo prijateljski raspoloženog mačka. Kad je stigao do najniže grane, sagnuo se kako bi joj ga dodao. A Tasha ga je onda dodala vlasnici. Sitna starica iznervirano je komentirala: »Nisi smio napraviti to s džemperom. Moj Blackie to ne voli.« Rory je veselo skočio s visine od barem dva metra. »Ni ja ne volim da mi netko izgrebe lice kandžama.« »O, Blackie, zločesti dečko. Hajde, idemo unutra da te napojimo.« Odmotala ga je, a potom vratila Roryju džemper. »Napravio je nekoliko rupa, ali to je tvoja krivnja, prestrašio si ga. Zbogom.« Okrenula se, prošla vrtom i ušla u kuću ne rekavši ni riječ. Zalupila je vratima. »Nije rekla ni hvala«, zapanjeno i ogorčeno rekla je Tasha. »Sigurno ti je drago što si riskirao život da njoj pomogneš.« Ali Rory se, kao što je i mogla pretpostaviti, na to samo nasmijao: »Nisam riskitao život, samo sam se popeo na drvo«.
»Nezahvalna stara baba!« rekla je Tasha. »Nije.« Odmahnuo je glavom. »Zahvalna je. Samo je zaboravila to reći.« Pogledala ga je. »Tebe iskreno nije briga za to, je l’ da?« »Naravno da nije.« Primila ga je i povukla prema sebi tako da je rupičasti, sada uništeni džemper, ostao između njih. »Zbog toga te volim. Ti si najbolja osoba koju poznajem.« »I ja tebe volim.« Iz njegovih je očiju zračila toplina. »Vidi«, Tasha je pokupila sitnu grančicu s njegove glave. »Da se ne bojiš paukova, bio bi savršen.« Iza njih širom se otvorio prozor na kućici te ih prekinuo u ljubljenju. Starica ih je pogledala s gnušanjem. »Što još radite u mom vrtu? Ovo je privatni posjed. Ajde, maknite se odavde.«
DVADESET PETO POGLAVLJE
Je li njihov odnos bio još uzbudljiviji zbog toga što je bio tajan? Kao zabranjena izvanbračna veza, samo bez braka? Flo je popila gutljaj kave i poskrivečki promatrala Zandera dok je čitao članak u poslovnom dijelu Sunday Timesa. Voljela je onu malu boru koja bi mu se napravila između obrva kad bi se koncentrirao, način na koji bi mu njegova glatka tamna kosa pala na čelo kad bi nagnuo glavu, i to kako bi joj, iako u potpunosti zadubljen u tekst, nježno prelazio palcem po zapešću, kao da joj želi dati do znanja da nije zaboravio da je ona još tu. O, ovo je bio život, pravo lijeno nedjeljno jutro u društvu novog dečka, a proljetno se sunce probija kroz prozore i obasjava unutrašnjost prostora. Ima li išta ljepše od ovoga? O da, a Jeremy je ležao u Zanderovu krilu, opušten, zadovoljno predući... bilo je to neobično, ali lijepo iznenađenje. I naravno da se moralo dogoditi nešto što će narušiti takvu idilu. Zazvonilo je zvono na vratima, zbog čega je Flo poskočila, a Jeremy je prostrijelio ubojitim pogledom. »Očekuješ nekoga?« upitao je Zander. »Vjerojatno me drugi dečko došao posjetiti.« »Pa, pošalji ga doma. Danas je moj dan. Želiš da popričam s njim, da mu kažem da ne bude tako naporan?« »Ne brini se, ja ću to napraviti.« Dignuvši se s kauča, prošla je dnevnom sobom i pravila se kao da je pritisnula gumb na portafonu. »Bok, Sebastiane, čuj, jako mi je žao, ali sad mi je drugi dečko tu. Što? Da, znam da si bogatiji i zgodniji od njega, ali svejedno te ne mogu pustiti da uđes. Zato sjedni u svoj Lamborghini i pusti nas na miru. Vidimo se sutra, okej?« »Lamborghini?« Užasnut, Zander je odložio novine. »Lamborghini je tako bezveze.«
»Znam«, rekla je Flo. »Ali je tamnoplave boje kako bi bio u skladu s njegovim helikopterom.« Ovaj put je doista pritisnula gumb na portafonu i rekla: »Da?« A zatim je zaprepašteno poskočila jer je čula tako poznat glas: »Bok, Florence, ovdje Lena. Možeš me, molim te, pustiti unutra?« »Hm, pa... stvar je u tome da, nisam odjevena.« »Nema problema, pričekat ću tu dolje. Nabaci neku odjeću na sebe i otvori kad se spremiš. A i trebala bi već biti odjevena«, odsječno je dodala Lena. »Skoro je podne.« Flo je pritisnula gumb na portafonu i pokazala Zanderu grimasu, a on je samo slegnuo ramenima rekavši: »Nemam pojma što hoće«. »Ni ja, ali sasvim sigurno neće otići. Što da radimo?« Jeremy je već bio na nogama. »Ja ću pričekati u sobi. Pokušaj je se što prije riješiti.« Bože, što bi još moglo poći po zlu? Ali nisu imali drugog izbora. Flo je pričekala dok Zander nije otišao u sobu. A zatim je pregledala dnevnu sobu, maknula njegovu dopola ispijenu šalicu s čajem sa stola i odnijela je u sudoper te pritisnula portafon kako bi otključala ulazna vrata. Pa dobro, čim Lena ode, moći će nastaviti uživati u lijenom, ugodnom nedjeljnom danu u miru. »Bok«, rekla je Flo kad je vidjela Lenu na vrhu stubišta; u svojoj uskoj zelenoj vesti boje lišća i uskim trapericama jednake boje podsjećala je na elegantnog skakavca. »Što nije u redu?« »Misliš, osim činjenice da bih ja trebala živjeti u ovome stanu? Osim toga, sve je sjajno. Kako je mačka?« »Jeremy? Dobro je.« »Mogu ga vidjeti?« »Zašto?« »Zašto?« Lena je podigla svoje savršeno uređene obrve. »Zato što se želim uvjeriti u to da je dobro. Sinoć sam pričala sa svojim prijateljima o
cijeloj ovoj situaciji pa mi je jedan od njih sugerirao da bih ga trebala stalno provjeravati. U protivnom, kako mogu znati da nije uginuo i da se ti samo praviš da je živ kako bi mogla nastaviti živjeti ovdje bez plaćanja najma?« »Prijatelj« je bez sumnje bio Giles. »Da, osim što nikad takvo što ne bih napravila«, rekla je Flo. »Ne bi?« upitala je Lena, koja sasvim sigurno bi. »Izgledaš mi nervozno.« I to bi trebalo biti iznenađujuće? Flo se maknula sa strane dajući joj rukom znak da uđe u dnevnu sobu. »Nisam nervozna. I Jeremy je živ. Eno, tamo je.« Jeremy se nije ni pomaknuo; još uvijek je mirno sjedio na kauču, gdje ga je Zander bio postavio. Ravnodušno je primio Lenin bljeskav pogled i namreškao brkove kad ga je krenula pogladiti. Vidljivo razočarana što je vidjela da on izgleda živo i zdravo, rekla je: »Baš je mršav«. »Uvijek je bio takav. Njegova težina se nije promijenila. Prije nekoliko tjedana bio je na pregledu kod veterinara«, rekla je Flo. »Dobro je.« »Uglavnom, odsad pa nadalje, dolazit ću svakih nekoliko tjedana vidjeti ga.« »U redu.« Nije bilo u redu, ali Flo je slegnula ramenima, ne pokazavši joj zabrinutost. »I ako se razboli, onda moraš napraviti ono što je najbolje za njega. Bez nekog suludog liječenja koje bi ga održalo živim samo zato da ti možeš dulje ostati u stanu. Ako životinja pati, treba je uspavati. Sve drugo je jednostavno okrutno.« Kakvo suosjećanje i briga za bespomoćnu životinju! Flo je kimnula i rekla: »Ne brini, znam. U svakom slučaju, to će ovisiti o veterinaru, ne o meni.« »O, Bože, oni su još gori«, Lena je iskrivila lice. »Sve o čemu se oni brinu je da potrošiš što više novca... napravit će sve da održe životinju na životu. Viđala sam se s jednim takvim. Čisti sadist.« Iako je došla u iskušenje da joj kaže kako doista nema sreće s
muškarcima, nije to napravila. U nadi da je posjetu došao kraj, krenula je prema vratima. »Pa, sad kad si ga već vidjela...« »Nisam još gotova s tobom. Ima još nešto što te želim pitati.« S rukama na bokovima upitala ju je; »Jesi u zadnje vrijeme vidjela mog brata?« Kvragu. »Nisam.« »Jeste se ikako čuli? Mobitelom možda?« Flo je odmahnula glavom. »Nismo, zašto?« »Zato što ne odobrava to što sam ja s Gilesom, a Giles nije učinio ništa čime bi zaslužio njegovu kritiku. Kaže da je čuo neke stvari o njemu, ali nije mi htio reći što niti od koga ih je čuo.« Gledala ju je nepokolebljivim pogledom. »A ja sam pitala sve ljude koje znam, ali svi su mi rekli da ne znaju ništa o tome. Pa sam se zapitala da to zlurado ogovaranje nije možda došlo od tebe.« Kako tako drag čovjek može imati tako groznu sestru? »Pa nije«, rekla je Flo. »Tako da ćeš se trebati raspitati malo bolje. Ali čula si što je napravio onom beskućniku.« Znala je da nije imalo smisla, ali morala je još jedanput pokušati doprijeti do Lene. »To nije bilo lijepo, zar ne? Pa onda valjda možeš razumjeti zašto se tvoj brat brine što si u vezi s čovjekom koji je sposoban napraviti tako nešto.« »O, Bože, hoćeš li ikad prestati drviti po tome? Dečki su se malo zabavljali! Giles je doista dobar tip i jako mi se sviđa, okej? Najbolji je dečko s kojim sam bila u posljednjih nekoliko godina i samo želim da budemo sretni. Tražim li previše?« Malo joj je bilo žao Lene, pa je rekla: »Pa, ako je dobar, sigurna sam da će se onda svidjeti Zanderu.« »Da, samo Zander ne želi da Giles dolazi k nama.« Izdahnula je, vidljivo iznervirana. »Što je malo nezgodno, da ne kažem da je prokleto nepravedno!« »Pa, stan je njegov. Valjda bi onda i odluka trebala biti na njemu. Zar ne možete bili u Gilesovu stanu?« Flo je znala da je Zander bio pod pritiskom
da dopusti Gilesu da prespava u stanu nekoliko puta na tjedan. »Ali to je tako sebično. I ne, ne možemo biti u Gilesovu stanu.« »Zašto ne?« »Zato što se to ne bi sviđalo njegovoj ženi.« Na licu joj se vidjela iritiranost. »Okej, jesi sretna sada? Ti si me natjerala da to kažem. I ne, nisam brakolomka; raskinuli su prije nekoliko mjeseci.« »Ali još uvijek žive zajedno?« »Ne, ne žive. Ali ona živi točno nasuprot kući njegove mame jer je to obiteljski posjed... znaš, dio imanja. A Giles živi sa svojom majkom koja je potpuno nerazumna i ne želi da ja dolazim tamo jer želi da se on pomiri sa ženom. A ona je bezobrazna kučka koja se ne želi iseliti jer joj je lijepo u toj obiteljskoj kući s djecom, uživa u luksuzu i tome da isisa i posljednji novčić od svog muža.« Vau, sad je sve izašlo na vidjelo. Ima ženu i djecu. »Isuse«, rekla je Flo. »Zar ne može iznajmiti stan i preseliti se tamo?« To je ipak bio čovjek koji je iz zabave zapalio novčanicu od pedeset funta. Jer mu je to bilo zabavno. »Ne, ne može, jer ona traži od njega da plaća sve... ali baš sve. Sate jahanja za kćer«, rekla je s prijezirom. »Učenje gitare za sina. Čak i putovanja, možeš vjerovati u to? Lova lova lova... Kunem se, sigurna sam da to radi namjerno, želi mu sve uzeti.« Raširila je ruke u znak očajanja. »Sad vidiš koliko je to sve nepravedno. Gilesova grozna žena živi u njegovoj kući, ti u mom stanu, Bože moj, kako da ne budem uznemirena?« Kratku tišinu koja je nastala nakon Lenine tirade prekinulo je kihanje. Koje nije došlo ni od koga tko se nalazio u toj prostoriji. »Još je netko tu«, rekla je Lena. Flo je kimnula. »Da.« »Skrivaš nekog muškarca u sobi?« »Ne bih rekla da skrivam.« »Znači imaš dečka.« Lenine ledeno plave oči prezirno su je pogledale. »Bolje ti je da ne živi tu. To ti nije dopušteno.«
»Ne živi«, rekla je Flo. »Kunem se.« »Pa, kako god, idem. Nije ni čudo da nisi bila odjevena kad sam pozvonila. Neki ljudi su jednostavno sretnici.« Ton glasa bio joj je zajedljiv, a upravo su izlazili iz dnevne sobe. U hodniku je zastala pokraj kuhinje, a onda se okrenula i pogledala Flo. »Jesi mi rekla istinu?« »Da«, kimnula je. Čeljust joj je bila čvrsto stisnuta: »Hmm.«
DVADESET ŠESTO POGLAVLJE
»Fiju.« Flo je otvorila vrata spavaće sobe. »Mislila sam da će uletjeti unutra.« »I ja. Ne mogu vjerovati da sam kihnuo.« Zander je odmahnuo glavom. »Bio bih katastrofalan tajni agent.« Otišli su u kuhinju i počeli pržiti slaninu i rajčice. Flo mu je ispričala sve o problemima njegove sestre, kao i za Gilesovu suprugu i djecu. »Ne znam kako nisam iznenađen! Kakva zbrka! Lena ništa ne radi bez buke i drame.« Pet minuta kasnije zazvonio mu je mobitel. Pogledao je u zaslon ekrana i izdahnuo. »O Bože, što je sada?« Flo je stajala pokraj njega, ali nije trebalo uključiti spikerfon da čuje Lenin paničan glas. »Zander? Zander! Upravo sam stigla do stana i vidjela da nam je netko razbio ulazna vrata... posvuda ima stakla i nestalo nam je mnogo stvari...« »Sranje!« Zander je problijedio. »Okej, nemoj ulaziti unutra, pričekaj me vani, za dvije minute stižem.« Pojurio je niz stepenice na donji kat, otvorio ulazna vrata i opet se zaustavio. Na vrhu stubišta Flo je čula kako je još jedanput uzdahnuo: »O, sranje!« »Pa, moglo bi se reći da je«, uzvratila je Lena, progurala se pokraj njega i tako silovito krenula drvenim stubištem da je bilo čudo što svojim visokim tankim petama nije probila pod. Ali to bi je barem zaustavilo, što bi u ovoj situaciji bilo više nego poželjno. No umjesto toga Flo je postala meta njezina ledenog pogleda. O Bože, Lena je stvarno znala ubijati njime. Zander, koji se nalazio iza Leninih leđa, rekao je: »Pretpostavljam da nitko
nije provalio u stan.« »Naravno da nije. Lagala sam. Čini se da sam imala i razloga.« Lena je s punom pozornošću gledala u Flo. »Mislim, stvarno si prepredena, je l’ da? Više nego što moj brat može i zamisliti, to je sigurno. Točno znam što pokušavaš napraviti.« »Lena, prestani. Flo nije učinila ništa loše.« »Vjeruj mi, nemaš blagog pojma.« Uprijevši prstom prema Flo, Lena je trijumfalno rekla: »A ona tvoja ofucana frendica u restoranu? Odmah sam znala da je i ona lagala. Kao da bi netko poput nje mogao djeci dati onakva imena...« Okej, ovo je sad postajalo opasno i sasvim je sigurno vodilo u pogrešnom smjeru... I Zander je postao nervozan. »O čemu ti pričaš?« »Oh, nije ti ništa rekla? Spetljao si se s pravom igračicom. Sve je ona unaprijed izračunala i isplanirala, znaš. Želi se udati za tebe.« Zander je, sasvim razumljivo, izgledao prilično iznenađeno. »Što?« I eto. Preplavili su je osjećaji poniženja i posramljenosti. »Bila je to šala...« »Meni nije zvučalo tako. Sasvim si jasno bila razgovarala o tome s prijateljicama. Ona sva naprlitana rekla je: Kad se udaš za Zandera, kao da je to već odlučeno.« Je li se Annie doista izrazila tim riječima? Flo se nije mogla sjetiti, ali je pouzdano znala da se dobrano zacrvenjela. I sve što je mogla napraviti bilo je da negira: »Ali ona se šalila«. »Naravno, možeš ti to i dalje to govoriti, ali ja sam bila ondje.« Pogledala je svog brata i nastavila: »Vjeruj mi, one su mislile ozbiljno. Ako vjeruješ njoj, onda si doista idiot. Ona želi ovaj stan i neće prezati ni od čega dok ga ne dobije.« Flo je izdahnuvši rekla: »Doista misliš da bih se udala za nekoga zbog stana?« »Zašto ne? Sigurna sam da još uvijek ne možeš vjerovati kako si uspjela uopće zainteresirati Zandera. Sljedeća stvar koju možemo očekivati jest da
ćeš kao slučajno zatrudnjeti. Kad mu napokon dosadiš, bit će već kasno, jer ćeš imati neka zakonska prava. I to je to, ode moj stan. Moj brat ne misli o takvim stvarima, ali ja mislim, jer sam pametna i jer znam kakve su žene.« Žene poput Gilesove supruge, pretpostavljam. »Ok, sad bi bilo dosta«, rekao je Zander. »Idi sada.« »Tako si naivan.« S podsmijehom je izgovorila te riječi. »A nije ni ona baš bistra. Jeste vas dvoje uopće prokljuvili kako to da sam znala da se baš ti kriješ u sobi?« Nastala je tišina. Očito oduševljena, samodopadno je rekla: »Vidite? Nemate pojma. Možda i bolje da vam ne kažem.« Ovo je sad stvarno postajalo frustrirajuće. »Nije me ni najmanje briga.« Odmahnuvši glavom, Zander se okrenuo. »Umireš od želje da saznaš«, narugala se. Flo je htjela znati, ali se nije usudila pitati. »Nisi bila sigurna da sam ja«, rekao je Zander prezrivo. »Slučajno si pogodila. Idi sada.« Lena se okrenula i nadmenim korakom pošla prema stepenicama. Zaustavila se u hodniku i pogledala ih. »Pogledaj tamo«, rekla je ne mogavši se oduprijeti želji da otkrije, i pokazala prema vratima kuhinje koja su bila poluotvorena. »Drugi put sakrij tu limenku.« A onda je, sa zlobnim smiješkom na licu, otišla. Ulazna vrata napokon su se zalupila, a Zander je stavio ruke iza glave i sklopio oči. Nekoliko trenutaka kasnije rekao je: »Mislim da ti sad postaje malo jasnije kakva je.« »Pa, nekako se već dalo naslutiti«, rekla je Flo. »Ali upozoravam te da će biti i gora.« »Ipak, bila je u pravu u vezi s limenkom.« U kuhinji je pokupila limenu kutijicu čaja Lost Malawi Rare Tea Companyja. To je bila Zanderova omiljena čajna mješavina; naručio ju je preko interneta i donio sa sobom neku večer. »Kobni dokaz. Nije mi palo na pamet da ga sakrijem. Ja sam kriva.«
»Ili ja, što sam izvoljevao oko toga kakav čaj pijem.« Flo se pokušala nasmijati; prošli tjedan ga je zadirkivala zato što nije mogao tolerirati obične čajeve koje je ona pila. No, slon je bio u sobi i trebala se osvrnuti i na to. »Čuj, moraš mi vjerovati. Lena nije u pravu u vezi s onim što je čula u restoranu.« Zander joj je htio vjerovati, vidjela je to, ali u njegovim plavim očima nazirala se nepovjerljivost. »Tvoja prijateljica nije to rekla?« »Pa, na neki način je. Ali to je bila šala, kunem se. Sigurno nisam skovala opak plan da zatrudnim, prisilim te da se oženiš mnome, a onda se rastanemo i ja do kraja života nastavim sretno živjeti u ovome stanu.« »Dobro. Pa, laknulo mi je.« Kratko je kimnuo, a zatim je zagrlio jednom rukom. »Uglavnom, ovo nije bio najugodniji početak dana. Da promijenimo temu?« »Možda je to dobra ideja«, rekla je Flo. Ali kako je dan protjecao, iako više nisu spominjali Lenu, činilo se da je slon i dalje bio u sobi, i Flo je znala da se Zander ipak negdje pita ima li istine u onome što je rekla njegova sestra. Najdraža Rose, sviđaju mi se tvoji savjeti. Nadam se da će i meni pomoći. Evo tri stvari: 1. Rođena sam i odrasla u Wolverhamptonu. 2. U slobodno vrijeme volim peći torte i raditi u vrtu. 3. Ako to zvuči ekstremno dosadno, nekad sam radila kao akrobatkinja u cirkusu. (Imam šezdeset pet godina i još uvijek mogu šetati na žici.)
A sad, da krenem ispočetka. Suprug mi je umro prije deset godina. Bilo smo jako sretni i nikad nisam mogla ni zamisliti da ću upoznati - ili uopće htjeti upoznati - nekog drugoga. Ali nekim čudom prije osamnaest mjeseci dogodilo se i to, i iskreno, toliko nam je lijepo da ne mogu to ni opisati riječima. Zove se Bili, ima šezdeset osam godina, također je udovac i mislim da je moja srodna duša. Uživamo u zajedničkom društvu i htjeli bismo početi živjeti zajedno, možda se čak i vjenčati. A sad, koji je problem? Billovi sin i kći. Ukratko, dala sam sve od sebe, ali oni me i dalje ni na koji način ne odobravaju. Oni imaju novca, a ja nemam. Ja živim u socijalnom stanu i govorim wolver-hamptonškim naglaskom. A da bude još gore (očito za njih!), zovem se Tracey. Bili je bogat i uglađen. Voli me, ali voli i svoju djecu. Ništa što napravim neće promijeniti njihovo mišljenje o meni - oni su šokirani njegovim izborom i uvjereni da sam zainteresirana samo za njegov novac. Ali nisam; sve što bih htjela jest da budu barem malo sretni zbog nas. No to se neće dogoditi, a ja se jako brinem za Billa, jer sve to loše utječe na njegovo zdravlje. (Trebala bih reći i da je već napisao oporuku i sve im ostavio, ali oni su i dalje uvjereni da ću ga ja nagovoriti da napiše novu, za koju oni neće znati. Iako mi takvo što ne bi palo na pamet!) Grozno se osjećam zato što sam ja taj kamen spoticanja između njih. Možda bih, za njegovo dobro, trebala otići pa da se Bili i djeca pomire? Ako ti misliš da to trebam napraviti, Rose, napravit ću to. Draga Tracey, tvoje me pismo rasplakalo. Ti zračiš osobnošću, i očito je da si divna osoba, i ti i Bili zaslužujete biti sretni. Slušaj me, nisi ti kamen spoticanja i uzrok svađa; njegova djeca su. Kako bi se oni osjećali kad bi im Bili rekao da ne odobrava njihov izbor partnera i kad bi zahtijevao da prekinu taj odnos? Što misliš, bi li ga poslušali? Naravno da ne bi! Dirnuta sam što me cijeniš toliko da želiš postupiti prema mom savjetu. Molim te, nemoj odustati od Billa i veze koja vam je oboma donijela toliko sreće. Nastavite se viđati, živite zajedno i vjenčajte se ako to želite. Ako se njegova djeca ne budu prema tebi ponašala civilizirano, nemoj ih viđati.
Naravno da su zabrinuti za svog oca, ali moraju shvatiti da u ovom slučaju nemaju razloga za brigu. Mislim da bi trebala pokazati Billu ovu web-stranicu, sa svojim pismom. A onda mislim da će on to pokazati svojoj djeci. Kad vide da si bila toliko zabrinuta za njihova oca da si bila spremna prekinuti vezu s njim, nadam se da će se urazumiti i shvatiti koliko je neizmjerno sretan što je našao nekog toliko brižnog i nesebičnog poput tebe. Sigurna sam da će ti svatko tko ovo pročita poželjeti svu sreću svijeta. I, molim te, javi nam što je bilo. Svi želimo znati! Hallie je objavila svoj odgovor i ugasila laptop. Eto, gotovo. Bio je jedan sat, a Bea je trebala stići svaki tren da odu u pub. Do večeras, mnogo ljudi će pročitati Traceyno pismo i poslati ohrabrujuća pisma podrške; pročitat će ih kad se vrati i objaviti ona najbolja. Ako itko zaslužuje malo sreće, onda su to Tracey i Bili.
DVADESET SEDMO POGLAVLJE
Sad kad je napokon stigao travanj, broj turista u Carranfordu svakim je danom bio sve veći. Mnoštvo ljudi uživalo je sjedeći na suncu na terasi puba. Kad je napokon završio s operacijom - sa želucem koji mu je krulio već sat vremena - na kasni ručak u White Hart stigao je i Luke. A tamo su već bile Hallie i Bea; sjedile su za jednim stolom zadubljene u razgovor. Pričekao je da ga vide i mahnu mu, ali je ostao iznenađen vidjevši izraz Hallieina lica. Oči su joj bile crvene, a vidio je i kako ih je kradomice obrisala rukavom svoje blijedoplave traper-košulje. Bea joj je nešto tihim glasom govorila, položila ruku na njezina krhka ramena i zagrlila je. Nisu ga vidjele. Luke je krenuo prema šanku. O čemu je tamo bila riječ? Možda nešto u vezi s Nickom? Nije ništa pitao Hallie, ali onaj Nickov posjet - to što ga je vidio gotovo bez odjeće - nastavio ga je proganjati. Hallie je bila spomenula da je Nick svratio, ali ne i ostale živopisne detalje. To je bila privatna stvar između nje i njezina bivšeg dečka, koji joj je godinama prije slomio srce. Je li ponovno to učinio? Je li netko drugi to učinio? Luke je naručio mesnu pitu i sok od naranče, a zatim je s pićem u ruci izašao na terasu. Da, htio je znati zbog čega je Hallie bila uzrujana. Ali ne, nije htio ispitivati. Svi stolovi bili su puni, ali za Hallieinim i Beinim stolom bila su dva slobodna mjesta. Ovaj put su ga primijetile, a Bea je, vidjevši da oklijeva, povikala: »Ovdje smo, daj, pridruži nam se.« Sjeo je pokraj Bee, nasuprot Hallie, čije oči nisu više bile uplakane, ali su još uvijek bile crvene. »Je li sve u redu?« To je sve što se usudio upitati; ako mu ne želi reći, neće pitati.
»Dobro sam.« Hallie je kimnula i napola se osmjehnula, a zatim bacila pogled na mobitel, koji je držala u lijevoj ruci. »Samo sam primila lošu vijest. Umrla je Suze.« Suze. Ime mu je bilo poznato. Oklijevao je, a potom rekao: »Suze iz New Yorka?« »Da, ona.« Ponovno je kimnula i pokazala mu fotografiju na mobitelu; prekrasna djevojka u ranim dvadesetima S gustim svijetloplavim kovrčama, koja se šali dok u naručju drži svoj spremnik s kisikom kao da je ponosna majka koja pokazuje svoju novorođenu bebu. »Upravo sam primila mail njezina brata. Jutros je umrla. Ipak nije uspjela dobiti pluća.« »Jako mi je žao.« Luke je samo mogao zamisliti kako se netko, tko isto tako ima cističnu fibrozu, može osjećati. Suze je imala blog na kojem je pisala o svom životu u New Yorku te je godinama bila Hallieina prijateljica, iako se nikada nisu srele uživo. Upoznale su se preko interneta kao i toliko drugih ljudi diljem svijeta koji su dijelili istu bolest. Suosjećale su jedna s drugom, podupirale se i ohrabrivale u dobrim i lošim danima. »Jadna Suze.« Hallie je pobrisala kondenzirane kapljice na čaši. »Nikad se nije prestala nadati. Razgovarale smo kako da organiziramo svoj susret. Hoću li ja letjeti za New York ili da Suze dođe tu k meni. Jako je htjela upoznati princa Harryja.« Zastala je, a zatim popila gutljaj vina. »I znaš što? Bila je tako zabavna i pametna da sam sigurna da bi mu se svidjela. Jadan Harry, zbilja; sad više neće imati priliku upoznati je.« Što je uopće mogao reći na to? Nije ni pokušao. Neko vrijeme sjedili su u tišini, dok su ostali ljudi koji su sjedili u kafiću čavrljali i smijali se. A zatim je Hallie odložila mobitel na stol i popravila cjevčicu s kisikom zakačenu iza uha. »Uglavnom, iskoristiti svaki dan najviše što mogu, to ću napraviti. Raditi što želim, prestati se brinuti o tome što bi moglo poći po zlu, jednostavno ići dalje i raditi što želim, proživjeti još koju pustolovinu. Prije negoli bude prekasno.« »Kakvu pustolovinu?« upitala je Bea. »Misliš nešto kao zmajarenje?« »Ne to. Samo... ne znam, iskoristiti dan. Manje biti kod kuće.« Tražeći
inspiraciju, Hallie je prešla pogledom po stolovima koji su ih okruživali. »Mogla bih posjetiti London, kao turistkinja, vidjeti sva mjesta koja je Suze htjela vidjeti. Ići u kazalište... rezervirati najbolja mjesta za Jadnike... letjeti helikopterom niz Temzu.« »O Bože, to bi bilo tako cool.« Energično se uspravila u stolcu. »I ja bih išla s tobom!« Jedan entuzijastični američki turist pregledavao je lokalne novine sa svojom suprugom. »Draga, kako se zove ono mjesto gdje je živio Will Shakespeare?« »Stratfort-upon-Avon. Thelma je bila ondje prošle godine, rekla je da je baš zgodno. Tamo ćemo sutra, George, a onda u petak do Batha.« »A ima i neka izložba konja za vikend... pogledaj.« George je pokazao na drugu stranicu. »Gdje je Denleigh? Mogli bismo i tamo otići.« »O, George, ne možemo! U subotu idemo u Škotsku, u nedjelju u Irsku, sjećaš se? Trebamo se držati rasporeda, dragi. Inače će doći ponedjeljak, a mi nećemo stići sve pogledati.« Lukeu nije promaknulo zanimanje u Hallieinim očima. Denleigh je bilo malo mjesto, tek tridesetak kilometara udaljeno od Carranfbrda, u kojem se održavalo dvodnevno međunarodno natjecanje konja, događaj koji je okupljao natjecatelje i posjetitelje iz cijelog svijeta. Svakog je vikenda tamo bilo između sto i dvjesto tisuća ljudi; njihovi automobili bili su nagurani u kilometarskoj koloni u blizini Denleigh Parka. Osim natjecateljskog dijela, cijelo mjesto bilo je pretvoreno u veliki sajam sa štandovima na kojima se prodavalo svašta: od luksuznih automobila do jahaćih čizama; bilo je nekoliko desetaka štandova s hranom, golemim televizijskim ekranima i zabavnim parkom. Bilo je to iznimno popularno izletište. »Nikad nisam bila u Denleighu«, rekla je Hallie. »Nikad?« iznenadio se Luke. »ja sam bio prije dvije godine. Sjajno je.« »Ja sam uvijek htjela otići, ali ili se nisam osjećala dobro ili je vrijeme bilo grozno.«
»Podsjeća na Glastonbury kad pada kiša«, rekla je Bea napravivši grimasu. »Svi gacaju i padaju po blatu.« A onda je vedro dodala: »No ovaj se vikend očekuje lijepo vrijeme. Trebali bismo otići tamo!« »Voljela bih, ako stvarno neće padati kiša.« Izgledala je nesigurno. »Ali svejedno bi me trebala gurati u kolicima. Tebi neće biti zabavno.« »Ponudio bih se da i ja idem s vama i pomognem vam«, rekao je Luke, »ali Jennifer ide na neko vjenčanje ovaj vikend tako da sam dežuran.« »Hej, pa nije problem, snaći ćemo se. Mišićava sam ja.« Bea je s ponosom napela nadlakticu. »Mogu se ja izboriti s kolicima. A ako mi ona bude stvarala previše problema, samo je lagano gurnem u jezero. Oooh... upravo sam nešto shvatila!« Hallie je imala upitan pogled. »Što? Sad već gubim volju.« Bea je slavodobitno pokazivala na Suzeinu fotografiju na Hallieinu mobitelu. »Tko ide u Denleight na izložbu konja?« »Pa, jako puno ljudi«, rekao je Luke. »Kraljevska obitelj! Prinčevi! Razmisli... možda naletimo na Harryja!« Luke je vidio kako joj se osmijeh pomiješao s tugom i kako je u mislima otišla k njoj; nije bio prvi put da joj je bolest uzela prijateljicu, ista ona bolest koja je uništavala i njezino tijelo. »Ok, izgledi vjerojatno i nisu sjajni«, dodala je Bea, priznavši ono što je svima bilo očito. »Ali nikad ne znaš.« Hallie se sada jače osmjehnula. »U pravu si. To je istina.« Podigla je čašu da se kucnu. »Mislim da bismo trebale otići, za Suze.« »Došla si!« uzviknula je Margot kad je Flo ušla u apartman. »Kasniš.« »Oprosti, zadržali su me u uredu na sastanku s upraviteljem. Trebaš li me nešto?« »Ništa važno. Samo sam se pitala što radiš u subotu. Jesi na poslu?« Flo je odmahnula glavom i zasukala rukave, spremna baciti se na čišćenje
Margotine kuhinje. »Nisam. Zašto?« »Hoćeš starici učiniti jednu uslugu?« upitala je svojim bistrim pogledom. »Ako budem mogla. O čemu je riječ?« »Pa, zapravo je to usluga za mog nećaka, Patricka. On ima onaj darovni dućan u Thornburyju, sjećaš se?« »Sjećam se.« Flo je Patricka bila srela nekoliko puta kad bi bio došao posjetiti svoju tetku. Bio je u kasnim tridesetima, ljubazan, veseo i zapravo poprilično zgodan na neki razbarušen, nekonvencionalan način. Njegov stil odijevanja bio je čvrsto utemeljen u ljubavi prema košuljama s kockastim uzorkom i hlačama od samta. »Pa, ovaj vikend ima svoj štand na natjecanju konja u Denleighu. Taj štand ga je koštao cijelo bogatstvo, ali moglo bi mu se itekako isplatiti. Uglavnom, djevojka koja je trebala voditi štand zajedno s njim, pa, ipak neće moći raditi. Sinoć je pala i slomila nogu. Patrick nije uspio pronaći nikoga tko bi mu uskočio pa sam se sjetila da bi možda ti mogla. Ali ako imaš druge planove, ne brini, potražit ćemo dalje.« Flo je razmislila o toj ponudi. Zander je ovu subotu radio, a ona nije imala nikakvih drugih planova. »Mogla bih«, rekla je Margot. »Samo ne znam kako da dođem dotamo.« »O, to nije problem. Patrick će te pokupiti i poslije te odvesti kući. On živi u Failandu tako da mu je zapravo usput. A plaća ti osam funti po satu.« »U tom slučaju«, Flo je hitro odgovorila, »dogovorili smo se.« »Sjajno!« Uzela je mobitel, pritisnula nekoliko tipki i pričekala da joj se nećak javi. »Dušo? Nema panike. Flo je pristala. Znam, briljantna sam.« S osmijehom je dodala: »Dat ću ti sad nju da se dogovorite.« Za nekoliko munuta sve je bilo dogovoreno. Zahvalan što će mu pomoći, Patrick je rekao da će je pokupiti u šest i trideset u subotu ujutro i vratiti kući nakon nekih dvanaest sati. Bit će to dug dan s mnogo posla, ali, nadala se, i s mnogo užitka.
»Jedva čekam«, rekla je Flo. »Baš se veselim.« »Zabavit ćete se«, uvjeravala ju je Margot. »Patrick je ugodno društvo; kupci ga vole. Ali moram te upozoriti.« »Što?« Margot je zabavljeno pokazala svojim manikiranim kažiprstom na njezinu glavu. »Natjerat će te da nosiš šešir.«
DVADESET OSMO POGLAVLJE
Prvi put u mnogo godina vrijeme je bilo lijepo, a Denleight napokon nije bio prekriven muljem i kišom. Kad su ih usmjerili na dio parkirališta rezerviran za osobe s invaliditetom, Bea je izašla iz auta i izvukla invalidska kolica. »Hvala ti što si došla sa mnom.« Hallie je namjestila bocu s kisikom, udahnula nekoliko puta i smjestila se u kolica. »Nemoj paničariti, nećeš me trebati gurati uz brdo.« »Ne brini se«, rekla je Bea. »Ako se umorim, zamijenit ćemo mjesta. Ja ću sjesti u kolica, a ti ćeš gurati.« Bilo je tek pola deset. Kako bi izbjegle prometne gužve, odlučile su krenuti ranije i vratiti se ranije. Naravno, tisuće drugih ljudi razmišljale su isto; na okolnim poljima bih su parkirani redovi automobila, a masa ljudi sa psima već se probijala kroz glavna vrata. »Još nisam vidjela princa Harryja«, rekla je Hallie. Bea je pokazala na zračnu pistu s njihove desne strane, pokraj koje su bile postavljene narančaste vjetrulje te brojni helikopteri i manji zrakoplovi. »Mislim da će on stići odozgo.« Natjecanje je trebalo početi u podne. Konjušari i jahači šetali su stazom, prigodno odjeveni u smeđe nijanse konjičkih odijela kakva su se tradicionalno nosila na takvim natjecanjima. U izložbenom dijelu sajma u zraku su se osjećali mirisi raznih jela, kobasica i naglo pečenih odrezaka s crvenim i zelenim papričicama, raznim začinima i češnjakom. Jezero se zrcalilo srebrnkasto plavom bojom, dok su u njemu bile postavljene višestruke prepreke i prepone za skakanje, a na kopnu oko jezera već su sjedili brojni entuzijasti koji su planirali sva događanja promatrati odande. A u kupovnom dijelu sajma... pa, tamo se nalazilo mnogo različitih štandova; neki su stajali sami za sebe, dok su drugi stajali poredani s drugim
štandovima ispod velikih šatora nalik na šatore za vjenčanja. Od kupki do finih čarapa od angore, od dragocjenog dijamantnog nakita do povodaca za pse, na njima se moglo naći za svakoga ponešto i nije se uopće moglo pretpostaviti na što se sljedeće može naići. Bea i Hallie cijeli su se sat divile štandovima na kojima su se prodavale cipele optočene dragim kamenjem, luksuzni ljetnikovci, domaće nougat čokolade, žičane skulpture konja u prirodnoj veličini i najrazličitije vrste senfa. »Bljuv, senf.« Odmahujući glavom od gađenja, Hallie je za oko zapeo štand koji se šarenio od boja. »Hajmo pogledati onaj tamo.« Ovo je bilo bolje, o da, ovo je bilo upravo ono što je ona voljela. Na prednjem dijelu štanda visjele su zastavice i papirnati pomponi u različitim bojama. A kad su ušli unutra, vidjeli su umjetničke plakate, svjetiljke od bojena stakla, nizove sitnih blagdanskih svjećica, baršunaste rukavice, svilene šalove, masivni statement nakit i velik izbor šešira. Muškarac koji je vodio štand na sebi je imao moderan crni fedora šešir s crvenom vrpcom i upravo je u srebrnast papir zamatao svijećnjake, a onda ih spakirao u ružičastu kartonsku kutijicu s ručkama od konopa smaragdno zelene boje. »Srce me boli što ovo prodajem. Ne mogu vjerovati da ih više nikada neću vidjeti.« Dodao je kutijicu kupcu. »Doviđenja, ljubljene, sad ćete imati novu obitelj.« Kad je žena otišla, njegova pomoćnica, koja je na glavi imala ljubičasti šešir, posegnula je ispod pulta i slavodobitno uzviknula; »Ta-daaa!« te je izvukla dva identična svijećnjaka. »Ah, pa izvela si čudo!« Zapljeskao joj je. »Skoro kao ono s kruhovima i ribama. Pozdrav, drage dame, jeste me došle olakšati za obiteljsko naslijeđe i ponovno mi slomiti srce?« Hallie se obratila djevojci s ljubičastim šeširom: »Je li uvijek ovakav?« »Pa, ovo mi je prvi put da radim s njim, ali poprilično sam sigurna da je.« »Zbilja mi se sviđa tvoj šešir.« Djevojci je bilo drago. »Još jedna njegova ideja.«
»Zašto?« Muškarac se nadovezao. »Zato što prodajemo šešire. Ako kupci ugledaju nešto što im se sviđa, ne žele biti i jedini koji će ga nositi. Kad smo već kod toga, slobodno isprobajte neki. Osim ako nemate uši.« Ali Hallieinu pozornost privukao je svileni šal zavezan oko grane stabla prebojenog srebrnom bojom u središnjem dijelu šatora. »Oh, pogledaj ovo, prekrasno je!« Približila se kolicima i nježno dodirnula šal, osjećajući kako joj svilena tkanina klizi između prstiju. Tamnozelena, ružičasta, ljubičasta i zlatna boja bliještile su poput vatrometa na tamnomodroj podlozi. Taj šal podsjećao ju je na večer dočeka Nove godine, kad su ona i Luke promatrali proslavu u Carranfordu s prozora njezine spavaće sobe. »Taj mi je najljepši«, rekla je djevojka. »I meni.« Našla je sitnu oznaku s cijenom i okrenula je, prekriživši prste u nadi da će nekim čudom na njemu pisati 6.50 funti. Pa, uvijek se može sanjati. Naravno da nije pisalo 6.50 funti. Šal je koštao osamdeset pet funti. Što je bila basnoslovna cijena bez obzira na to što je šal bio prelijep. »Boje bi ti doista pristajale.« Pridruživši joj se, i Bea je provjerila cijenu i napravila grimasu. »Auč.« »Znam.« Djevojka s ljubičastim šeširom bila je puna razumijevanja. »Ručno ga je dizajnirao i obojio dizajner u Cornwallu, tako da je unikat.« »Mogao bih spustiti cijenu na sedamdeset funti«, rekao je prodavač, »ako će vam to nešto značiti.« I dalje je bilo previše. Ožalošćena, pustila je šal i okrenula se prema nakitu na stolu. Zazvonio je prodavačev mobitel, pa ga je izvadio iz džepa. »Margot! Je l’ zoveš da vidiš jesam li je već otpustio? Ne, ne, ide joj sjajno, upravo se bori s kradljivcem. Flo, pusti jadnog čovjeka, nisi ni svjesna koliko si jaka!« »A kako ti se sviđa ova ogrlica?« Bea je podignula dugu nisku s perlama različitih boja te ohrabrujuće rekla: »Košta samo osamnaest funti«.
Hallie je slegnula ramenima, jer ogrlica je bila lijepa, ali nije se mogla uspoređivati sa šalom. »Vidi, možeš je upotrebljavati kao laso!« Vitlajući po zraku, Bea je dodala: »Ako vidiš princa Harryja, mogla bi ga uhvatiti. Neće ti se moći oduprijeti.« Hallie se široko osmjehnula. »A onda ga mogu zavezati cijevima za kisik.« »Je li on tu?« zanimala se Flo. »To bi bilo uzbudljivo!« »Nismo sigurne, ali nastavit ćemo budno promatrati. Bilo bi genijalno vidjeti ga, pa i samo iz daljine.« Hallie se kolicima odvezla prema natrag, maknuvši se od stola. »Pa, dajte da razmislim o ogrlici. Možda ćemo se vratiti.« Obje su znale da je to samo uobičajena ljubazna rečenica kupca koji govori Nemam se namjeru vratiti, ali želim to reći na lijep način. »Nema problema«, rekla je Flo, koja je imala prijateljsko lice i divlje ljubičaste kovrče. »Uživajte u ostatku dana. I sretno s pronalaskom Harryja. Ako na vijestima čujem da ga je netko privezao i oteo, znat ću o kome je bila riječ.« »Ali nemojte nikome reći, okej?« Hallie je mahnula i ona i Bea su otišle sa štanda. »Doviđenja!« Do dva sata poslijepodne Flo je prodala četiri unikatno obojena šala. Bilo je smiješno to što je osjećala; znala je da se djevojka u kolicima neće vratiti, ali se ipak nadala da neće naići nitko tko će kupiti šal koji se njoj bio svidio. Na štandovima je bila sve veća gužva, tisuće kupaca dolazili su i odlazili, a blagajna je zvonila cijelo vrijeme. Patrick je bio sjajan prodavač; nasmijavao je kupce, pridobivao ih i opuštao kako bi lakše otvorili novčanike. Bio je zabavno društvo, šarmantan na neki opušten, nenametljiv način te se jako dobro znao šaliti na svoj račun. Kad su jutros putovali u kombiju, Flo je saznala sve o njegovu životu; rastao se prije tri godine, on i
njegova bivša žena Dawn ostali su u tako dobrim odnosima da ga je gotovo svaki tjedan zvala na večeru, redovito je igrao golf s njezinim novim suprugom te ju je čak na njezinu drugom vjenčanju odveo do oltara. »Ah, ona je divna žena. To što nam brak nije uspio ne znači da ne možemo biti prijatelji.« »To je doista lijepo.« Flo je bila dirnuta njegovim riječima. I sigurno je bilo lakše živjeti tako, a osim toga, i beskonačno ugodnije nego, primjerice, s Leninim konstantnim napadima, ljubomorom i problematičnim ponašanjem. Razmišljala je i dalje o tome tijekom dana. Zander joj je bio poslao poruku u kojoj je napisao da je Lena imala bijesni ispad na čistača prozora te ga je odbila isplatiti jer ju je probudio u podne dok je čistio prozore njezine spavaće sobe. Ukratko, bilo je jasno da se ona neće promijeniti. Lena je Lena, i to kakva je ona značilo je da njezina veza sa Zanderom nikada neće biti laka. Pomislila je koliko bi joj život bio jednostavniji i bezbrižniji da je u ljubavnoj vezi s nekim poput Patricka. Promatrajući ga sada, kako s lakoćom razgovara s jednom jahačicom konja i njezinom kćeri o tome koje posebno izdanje knjige da kupe, Flo je na trenutak zamislila da je u vezi s Patrickom, da zajedno s njim uživa u veselim večerama s njegovom bivšom ženom i Margot, koja dolazi k njima preko vikenda, te se svi lijepo druže i zabavljaju. Bez stresa, bez napetosti, bez straha da će neka rasprava eskalirati u svađu. Patrick je bio tako drag i ljubazan, uvijek dobre volje. Okej, možda nije bio zgodan poput Zandera, vjerojatno nije imao definirane trbušne mišiće poput njega ili nebeski plave oči s dugim crnim trepavicama. Ali bio je istinski kvalitetna osoba... Invalidska kolica ponekad su imala svojih prednosti. Jedan od ljubaznih organizatora, uočivši da Hallie i Bea bezuspješno traže dobro mjesto s kojeg bi mogle vidjeti skokove s preponama, odriješio je uže i pustio ih u ograđeno područje. »Pogodak«, rekla je Hallie za sebe, vidjevši svjež travnjak i elegantne bijele stolice i stolove.
»Oh, vau!« Sagnuvši se prema njoj, Bea joj je šapnula: »Mi smo u VIP zoni. S ljudima iz visokog društva. Ovo bi mogla biti naša prva prava prilika...« Taj odijeljen dio bio je pod bijelim šatorom, s udobnim sjedalicama i muškarcima koji su nosili lanene jakne i crvene hlače. Sve je bilo puno lijepih plavih djevojaka vrtoglavo dugih nogu, konobari su točili šampanjac, a brojni psi pili su vodu iz srebrnih zdjelica poredanih uz rub natkrivenog dijela. »Ako Harry ožedni i bude htio popiti piće«, rekla je Hallie, »ovo je mjesto na koje će doći.« »Samo se nadam da neće piti iz onih zdjela... o Bože«, ciknula joj je Bea u uho, upirući prstom prema grupi glamuroznih djevojaka i bučnih, ali pristojnih mladića. »Onaj koji nam je okrenut leđima... bijela košulja, crvena kosa... je li to on?« »Nije.« Nada se probudila i utihnula u jednoj sekundi, a Hallie je odmahnula glavom. Ali je izvadila mobitel i za svaki slučaj uključila kameru, ako se Harry ipak pojavi. Možda je malo jadno slikati ga tako, ali u usporedbi sa svim tim bogatašima, ona ionako već jest izgledala poprilično jadno. No imale su sjajan pogled na skakače. Hallie je odlučila uživati i radije fotografirati konje koji su se natjecali. Svakih nekoliko minuta začuo bi se zvižduk i sljedeći bi natjecatelj gromoglasno prošao pokraj njih; kopita su rovala po stazi dok su konji jurišali uz obalu jezera. Jahač bi konja onda usmjerio prema golemoj preponi od drva i bačava, a onda bi konj svom snagom skočio. Nakon toga uslijedila bi strma padina, a trenutak kasnije i manja prepona prije nego bi zagazio u vodu, blagim kasom prešao plitkim dijelom jezera, a onda ponovno preskočio i treću prepreku dok je voda prskala okolo i uvis, a publika pljeskala... ili tužno uzdisala ako ne bi završilo dobro. Gledale su tako nekih dvadesetak minuta, kad je Hallie začula neko njuškanje te ubrzo vidjela kako jedan psić istražuje desni kotač na njezinim kolicima. Sagnula se i ugledala bijelog terijera sa svijetlosmeđim očima kako zuri u nju, a njegove nježne uši odavale su da je još uvijek štene.
»Bok!« Sagnula se da ga pozdravi, škakljajući ga ispod brade i smijući se kad je vidjela da joj se odmah pokušao popeti u krilo. Bio je zavezan pomičnom uzicom koja je vodila do vlasnika. Okrenula se, a onda joj je gotovo opala vilica od iznenađenja. Taj iznenadni pokret natjerao je i Beu da se okrene. Nekoliko trenutaka obje su zapanjeno šutjele. A onda, u nevjerici i širom otvorenih očiju, Bea je rekla: »Nemoguće!«
DVADESET DEVETO POGLAVLJE
»Hallie! I Bea - o Bože dragi, tako mi je drago što sam vas srela! Kako si, Hallie?« Nitko tko je ikad postavio takvo pitanje nije htio čuti pravu istinu; to zasigurno nije bila želja za izvješće o vrijednostima saturacije kisika u krvi. »Dobio sam, hvala. Ti izgledaš fantastično. Je li ovo tvoj pas?« Potapšala je koljena i navela psa da joj se popne u krilo. »Predivan je.« »Znam«, rekla je Christina ponosno. »Zar nije savršen? I nemoj pasti u nesvijest, ali to zaista je moj pas!« Christina, Lukeova bivša djevojka. Oduvijek je imala plavu kosu i bila elegantna te se nije trebala previše truditi oko svog izgleda. Danas je izgledala posebno glamurozno u svijetloružičastoj haljini i kaputiću iste boje te ružičastim balerinkama koje su naglašavale njezine vitke preplanule noge. Imala je raspuštenu blistavu kosu i diskretan make up. Ali vidjelo se u pogledu, dok je gledala u psa, da je nešto s njom drugačije; bila je zaljubljena. »Čekaj malo«, rekla je Bea. »Mislila sam da ti ne voliš pse.« »Znam, i ja sam mislila tako!« Nekoliko mještana Carranforda znalo je povremeno u White Hart doći sa svojim krupnim ljubimcima i Christina bi uvijek protrnula kad bi ih vidjela te ih je zaobilazila u širokom luku. A sad je samo veselo slegnula ramenima. »Ispostavilo se da nisam voljela tuđe velike pse. Moja mama mi je poklonila ovoga za rođendan u siječnju, a ja nisam mogla vjerovati; rekla sam joj da ne želim psa! Ali ona mi je rekla da bih trebala pokušati živjeti s njim barem tjedan dana i vidjeti kako stvari idu, pa ako ga ni poslije toga ne budem htjela, onda će ga ona preuzeti« Christina je s obožavanjem gledala u oči svog rođendanskog iznenađenja. »I to je bilo to. Već prvu večer sam se zaljubila. Zove se Daley, i sad ne mogu ni zamisliti život bez njega... on je
moja mala ljubav, je l’ tako? O da, jesi!« Ushićeno ga je poljubila nekoliko puta i veselo dodala: »Stvarno, postala sam druga osoba. A moja je mama presretna!« Prišao im je konobar te su naručile piće, a Christina je svoju stolicu privukla njima. Na natjecanje su je bili pozvali susjedi koji su zaljubljenici u konje i koji su imali kartu viška, a upravo su bili otišli prošetati po stazi. »Imaš li još uvijek i zmije?« upitala je Hallie. »Ne.« Kao da se nakratko posramila, odmahnula je glavom. »To je bilo pomalo ludo. Audrey je uginula taman prije Božića - moj burmanski piton - i htjela sam odmah kupiti drugu, ali moja se mama jako uznemirila. Rekla mi je da sam opsjednuta zmijama i da ne mogu tako živjeti. I tako mi je u siječnju kupila Daleyja. Učinila je to namjerno, naravno, takve su mame.« Pomazila je Daleyja po ušima. »A zapravo je bila u pravu: ispalo je da su psi puno zabavniji od zmija. Ali nije bilo jednostavno istodobno imati i jedne i druge -Daley je znao lajati kao lud, što je sigurno bilo stresno za njih, tako da je krajnji ishod bio taj da sam ih dala obitelji za koju sam znala da će se dobro brinuti o njima.« Zastala je i slegnula ramenima. »I to je bilo to, kraj lude čuvarice zmija. Sad imam Daleyja.« »I sretnu mamu«, dodala je Bea veselo. »O Bože, puno sretniju. Počela je već paničariti da nijedan muškarac neće htjeti biti sa mnom.« Vedro je rekla: »Što je, ako ćemo iskreno, možda bila i istina, s obzirom na to da ni sa kim nisam izašla otkako smo Luke i ja prekinuli.« »Zbilja?« Bea je upitala sa zanimanjem. »Je li se to promijenilo otkad imaš psa? Jesi li upoznala nekog zanimljivog?« Grmljenje kopita najavilo je da novi konj izlazi na stazu; razgovori su zastali, a sve glave ispružile su se kako bi vidjele snažnoga sivog konja koji je preskočio prvu prepreku, galopirao jezerom, a zatim se spotaknuo i oborio jahača, a onda se podignuo i, kao da se ništa nije dogodilo, izašao na obalu. »Oba su dobro«, rekla je Hallie kad je i jahač ustao, izlio vodu iz šešira i krenuo za konjem. »A da ti odgovorim na pitanje«, nastavila je Christina, »Ne, nema novog
muškarca. Nažalost. Iako vjerojatno znam koji je razlog tome.« Neko daleko zvono upozorenja zazvonilo je u Hallieinoj glavi; izraz na Christininu licu odao joj je što će sljedeće reći. »Reci mi«, rekla je Bea. »Koji je razlog?« Christina je slegnula ramenima i blago se osmjehnula. »Kako je Luke?« I eto. »Dobro je.« Hallie je kimnula; voljela bi da nije bila u pravu. »Pa, to je dobro. A ima li... znaš, viđa li se s nekim?« »Ne«, Bea je odmahnula glavom, a zatim uzviknula kad je napokon shvatila: »O, da, sad mi je jasno, nisi našla nikog drugog jer si još uvijek zaljubljena u Lukea!« Christina se naslonila dublje u sjedalici s tužnim izrazom lica. »Pa da, pretpostavljam da je to razlog. Ali ovo ostaje između nas, okej? Ne smijete mu reći.« Ne, ne smijemo, ne smijemo... »Zašto ne?« upitala je Bea. »Ozbiljno! Vas dvoje ste izgledali kao sjajan par, svi su to mislili.« »Stvarno?« Christinino se lice razvedrilo. »Isuse, da. Svi smo bili razočarani kad ste prekinuli. Bili ste baš savršen par!« »O, tako lijepo od tebe da to kažeš. Da, bili smo sretni zajedno. Ponekad tek kad izgubiš nešto, shvatiš koliko ti je bilo važno.« »A nije ni Luke bio ni sa kim drugim, što sigurno znači nešto. Pitam se razmišlja li on možda isto kao i ti? Vidi, ne mora to biti tako očito«, rekla je Bea, »možemo jednostavno reći kako smo slučajno naletjele na tebe, reći mu da izgledaš fantastično, nabaciti tako nešto, na suptilan način... Ako i ti njemu potajno nedostaješ, možda će ga to malo ohrabriti da poduzme prvi korak.« »To bi moglo biti dobro.« Christina je izgledala jako zainteresirano. »Posebno ako nije bio ni s jednom djevojkom nakon mene. Nisam to znala.« »Nije bio ni sa kim«; rekla je Bea. »Pa, osim s Hallie, naravno.« Christina
se uspravila u sjedalici i ponovno ih pogledala. »Što?« O, sjajno, baš ti hvala. »Nisi ništa čula o tome? O da, to je bio trač mjeseca!« Bea se nasmijala. »Svi su mislili da je Hallie na odmoru u Parizu, a onda je njezina mama saznala da se zapravo skriva kod Lukea, u njegovoj kući... i to je bilo to, fotografije su bile objavljene na Facebooku, tako da su svi znali...« »Ozbiljno?« Christinine obrve ovaj su se put podigle gotovo do gornje linije čela. »Je li to istina?« »Ha, bilo je baš zabavno.« Bea je odložila čašu s pićem. »Naravno da nije bila istina! Hallie je bila previše bolesna da putuje za Pariz, a njezina je mama taj vikend otišla u Edinburgh, tako da nije bilo nikoga kod koga bi mogla biti pa je trebala odsjesti kod Lukea. A onda se njezina mama pojavila kod njega doma i optužila ih da su zajedno, možeš li zamisliti? Kao da smo u EastEndersima! Dok smo se mi vratili iz Pariza, sve se već bilo razriješilo i smirilo, ali taj vikend svi su mislili da su Hallie i Luke u tajnoj ljubavnoj vezi!« »O, ne, presmiješno!« Christina je pogladila Hallie po nadlaktici i stala se smijati zajedno s Beom. »O, blažena...« To vjerojatno nije trebalo zvučati tako patronizirajuće, ali Hallie se svejedno zbog toga osjećala kao posljednja djevojka na svijetu s kojom bi neki muškarac poželio biti. Jer, budimo iskreni, tko bi pri zdravome razumu htio biti s njom? Uspjela se blago osmjehnuti, a onda popravila kanilu u nosu i nervozno namještala cjevčice iza ušiju. I pogledala na sat. »Što misliš kada bi bilo najbolje da odemo ako ne želimo upasti u gužvu?« »Ne moramo ići prije četiri. Uglavnom«, Bea je ponovno svoju pozornost usmjerila prema Christini, »onda smo odlučile. Ti i Luke se trebate pomiriti. Mi ćemo porazgovarati s njim, pomoći mu da shvati što propušta.« »U redu onda. Ali budite suptilne«, zamolila je Christina. »Suptilnost je moje drugo ime. Ha, to sam ja, Bea Suptilnost.« Nasmijavši se na svoju šalu, dodala je; »Ne brini se, prepusti sve nama. Izvest ćemo čaroliju, samo pričekaj i vidjet ćeš...«
»U redu, hoću.« Oči su joj zaigrale od veselja. »Baš se veselim tome.« »A kad se ti i Luke budete ženili, možeš nam zahvaliti tako što ćemo biti tvoje prekrasne djeveruše.« Od pokušaja da zadrži isforsiran osmijeh, Hallie su počeli boljeti mišići lica. Kao da je predosjetio da joj treba utjeha, Daley je položio svoje nježne šape na njezina prsa i pokušao je liznuti po licu, ali spriječile su ga cjevčice s kisikom. Christina je podignula čašu i kucnula se s Beom. »Ako dođe do toga, dogovoreno!« radosno je rekla. Kad su napustile gledalište za uzvišene goste, Bea je rekla: »Zar nije draga? Baš sam sretna što smo je srele. Stvarno, ponekad se ovakve stvari dogode iz vedra neba, za koje onda pomisliš da su sudbinske, da je možda baš tako trebalo biti. Osjećam se kao neka dobra vila! Zar ne bi bilo sjajno da Luke i Christina ponovno budu zajedno i da mi budemo zaslužne za to?« »Da, bi.« Hallie je bilo drago što je Bea iza nje i što je gura u kolicima preko grbave zemlje. Dok su išle do parkirališta, ponovno su prošle pokraj sajma. Hallie je ispružila ruku i pokazala prema štandu. »Pet minuta neće napraviti neku razliku, je l’ da? Možemo li stati kod onog lijepog štanda sa šalovima gdje smo bile prije?« Djevojka s ljubičastim šeširom - zvala se Flo - oduševljeno ih je pozdravila. »Dobar dan! Nisam mislila da ćete se vratiti! Jeste li odlučile kupiti ogrlicu?« Ne. Nemam nikakvog muškarca pokraj sebe, osuđena sam na to da život provedem kao usamljena usidjelica koja od života ne može očekivati ništa doli tugu i bol, tako da sam shvatila da se barem mogu počastiti bezobrazno skupim šalom. Odvezla se do stola pokraj kojega su sa srebrnih grana padali šalovi u različitim bojama te je Hallie dohvatila i odmotala svoj šal. »Uzet ću ovo.« »O, tako mi je drago! Savršeno vam pristaje«, Flo je bila iskreno
oduševljena. »A ponudili smo vam i neki popust, zar ne?« Muškarac koji je vodio štand uzeo joj je šal iz ruku. »Rekli smo da ćemo ga prodati za šezdeset funti?« Hallie je već brojila novčanice i rekla: »Sedamdeset«. »Ne, griješite. Sasvim sigurno smo rekli šezdeset.« Muškarac s crnim fedora šeširom namignuo je i utipkao račun. »Jeste li imale sreće s kraljevskom obitelji?« upitala je Flo. »jeste li vidjele princa Harryja?« »Nismo.« Tužno se osmjehnula. »Bilo bi lijepo, ali, nažalost, nismo imale sreće.« »On je na gubitku«, rekla je Bea veselo. »Uglavnom, srele smo nekoga koga dugo nismo vidjele i baš smo sretne zbog toga.« Hmmm, jesu bile sretne? Hallie i nije bila baš sigurna. Ali nije takvo što mogla priznati Bei. »Evo ga.« Flo joj je dodala šal koji je spakirala u jednu od onih prekrasnih kutijica s ručkama od konopa. »Uživajte. I nemojte ga nositi samo u posebnim prigodama. Takav šal je za pokazivanje i divljenje. Osjećat ćete se prekrasno svaki put kad ga budete nosili.« »Hvala.« Na trenutak je Hallie osjetila navalu emocija a da nije znala zbog čega. Djevojka je bila u pravu: nešto što je tako lijepo treba se nositi često. Možda bi netko tko više izlazi bio bolji kupac, ali to sada više nije važno. »I vratite nam se sljedeće godine«, rekao je veseli muškarac. Zar ljudi nisu znali biti divni? Dirnuta njihovom ljubaznošću, nasmiješila se i rekla: »Hoću«. Ako još uvijek budem tu.
TRIDESETO POGLAVLJE
Bilo je šest sati poslijepodne, natjecanje je završilo, a ljudi su se spremali kući. Neki su još uvijek bili na sajmu, pokušavajući kupiti nešto u zadnji tren, ali gužve su se već bile prorijedile, a štandovi se počeli raspremati. »U redu, brzo, trebala bih dar za svoju susjedu.« Žena u srednjim godinama u preuskom sportskom gornjem dijelu trenirke bila je u žurbi. »Zaboravila sam da joj je danas rođendan, a doći će večeras k nama. Što mogu kupiti za nekih desetak funti?« »Oooh...« Flo je prešla pogledom po stvarima koje je cijeli dan prodavala. »Kakvi vam se čine oni okviri za slike?« »Preblještavi su.« Žena je napravila grimasu i odmahnula glavom. »Ona voli samo neke obične stvari. Sva kuća joj je u nekoj bež nijansi.« »Pa, imamo ovo.« Dohvatila je notes s reljefnom podlogom svijetložute nijanse i stranicama obojenim srebrom i upitala: »Dovoljno bež?« »Nisam sigurna zbog tog srebra... ah, ono će biti dobro, uzet ću ono.« Žena je uočila posložen komplet svijetlosivih kuhinjskih krpa na jednom od stolova. »Možete li ih umotati kao dar? Ali nekako lijepo, da izgledaju skupo?« »Hm... možda da ih prvo pogledate. Imate neki natpis na njoj«, objasnila je Flo. »Evo, vidite.« Flo je rasprostrla jednu krpu držeći je u rukama, velikim tiskanim slovima pisalo je: AKO NE MOŽEŠ PODNIJETI DA JE VRUĆE... A onda dolje, manjim, pisanim slovima... onda odjebi iz moje kuhinje. »Da, da, to je u redu, samo ih zapakirajte, molim.« Flo je pogledala u Patricka, koji je kimnuo i slegnuo ramenima. Utipkala je cijenu, uzela novac i počela omatati krpe žarko žutim ukrasnim papirom. Dok je usredotočeno radila, režući vrpcu boje slonovače i škaricama
kovrčajući njezine rubove, Flo je začula neki prijateljski glas kako pozdravlja Patricka: »Hej, Patrick! Kako si?« Žena u uskoj jakni sad je već razgovarala na mobitel te je zvučala poprilično iziritirano. »Prestani se žaliti, bit ću tamo za dvije minute... Malcolme, da si me ranije podsjetio, ne bih sad trebala kupovati, zar ne? Zato me pusti na miru.« Iza njih nalazio se Patrick koji je veselo čavrljao s čovjekom koji ga je pozdravio. Radeći što je brže mogla, Flo je završila s dekoracijom, dodala ženi dar i promatrala je kako žuri do svog supruga, koji ju je nestrpljivo čekao na parkiralištu. Okrenula se prema Patricku taman u trenutku kad je muškarac odlazio sa svojim prijateljima. Nakratko se bio okrenuo, a ona se nasmiješila i podigla ruku u znak pozdrava, a onda krenula u suprotnom smjeru, u kojem je otišla i gospođa u ružičastoj jakni. Na trenutak se zapitala je li možda bila žrtva kakve neslane šale? Je li bilo nekakvih skrivenih kamera koje su snimile njezinu zbunjenu reakciju? Je li ovo jedna od onih televizijskih emisija u kojima nastupaju dvojnici poznatih osoba, koji nasamare nekoga, a onda se svi tome smiju? Ne, zasigurno nije. »Tko je bio onaj muškarac s kojim si sad razgovarao?« napokon je upitala. Patrick je na trenutak izgledao kao da mu je malo neugodno. »A vidjela si, zar ne? Inače ne bi pitala.« Još uvijek je htjela potvrdu pa je upitala: »Je li to bio princ Harry?« »Pa... da.« Prvi put je primijetila da su mu se obrazi zacrvenjeli. »Ti ga poznaješ?« Okej, to je očito bilo glupo pitanje. Izostavivši upitnu intonaciju, ponovila je: »Mislim, poznaješ ga«. »Hej, pa nije baš da smo najbolji prijatelji.« Odmahnuo je glavom kao da negoduje. »Zbilja, nebitno je. Prije nego što sam otvorio dućan, vodio sam pub nedaleko od Tetburyja. Neki članovi kraljevske obitelji znali su povremeno
svratiti jer im je obiteljska rezidencija udaljena samo nekoliko kilometara. To je sve. On je dobat tip. Prijateljski raspoložen i S nogama na zemlji.« »Vau, fantastično. O, a djevojka u invalidskim kolicima«, uzviknula je Flo. »Jesi čuo kad je rekla kako bi voljela vidjeti princa Harryja?« »Da, čuo sam je. Ali tad nije bio tu.« »Ipak, mogao si joj reći da ga poznaješ! Sigurno bi bila impresionirana!« »O, ne.« Patrick se nasmiješio, naočigled užasnut tom idejom. »Bilo bi to nepotrebno hvalisanje. Nitko ne voli ljude koji se razmeću prijateljstvima s poznatim osobama. A sad, hoćemo li se početi pakirati?« Kad su se napokon vratili u Bristol, zazvonio je Patrickov mobitel. Pogledavši u svijetleći zaslon ekrana, rekao je: »To je Dawn, pita se gdje sam. Možeš li se ti javiti?« S malom nelagodom Flo se javila. »Bok, Patrick trenutačno vozi. Za dvadeset minuta smo u Bristolu. Kaže da će doći do devet sati.« »O, pa to je sjajno, puno hvala. Je li to Flo?« Dawn je zvučala prijateljski. »A sad mi reci, što nosi? Izgleda li imalo pristojno?« Flo je oklijevala, a onda rekla: »Dobar je«. »Nosi li sive samtene hlače?« »Tamnozelene.« »Crvenu košulju?« »I crvenu košulju«, potvrdila je Flo, zabavljena time što je vidjela kako je Patrick zakolutao očima. I dalje usredotočen na vožnju, promrmljao je: »Ona misli da je nekakav Modni Guru ili nešto.« »Mrzim tu crvenu košulju. Rukavi su mu izlizani. Okej, reci mu da skoči kući, istušira se i presvuče se u crne hlače i bijelu košulju sa zelenim prugama koju sam mu ja bila kupila. Dogovorila sam mu spoj s jednom jako zgodnom ženom koju treba impresionirati.« »Okej, primljeno na znanje«, rekla je Flo.
»Hvala. I podsjeti ga da stavi i neki parfem. Nešto dobro, ne onaj koji mu je sestra poklonila za Božić. Hvala ti, Flo. Jeste imali uspješan dan?« »Da, jako uspješan.« »Sjajno. O, i reci mu da se zove Jade. Instruktorica je aerobika, ima trideset tri godine i živi u Almondsburyju. I genijalna je, tako da ćemo mu držati palčeve - naći ću mu neku sjajnu ženu pa koliko košta, košta. Okej, bok!« Flo je iznijela sve detalje njihova razgovora Patricku, koji je rezignirano odmahnuo glavom. »O Bože, ta nikad neće prestari.« »Ali Jade se čini kao dobra cura.« »Znam. I siguran sam da je sjajna. Samo, ona je... instruktorica aerobika.« Izdahnuo je. »Što znači da će jesti samo jako zdravu hranu.« Za vrijeme njihova dugog radnog dana, Flo je vidjela Patricka kako jede organski burger od bizona, sendvič s kobasicom, burrito s piletinom i kolač od limuna. Što je vjerojatno objašnjavalo njegov trbuščić. Pa, ne baš tako mali. »Nikad ne znaš, možda se sjajno provedeš.« »Istina. Ali svejedno je malo smiješno da ti bivša supruga dogovara spoj na slijepo.« »Pa zašto onda sam ne nađeš nekoga?« »Čovjek bi pomislio da je to jednostavno, zar ne?« Patrick se tužno osmjehnuo. »Nije. Svaki put kad upoznam nekoga ispostavi se da je ona već u vezi s nekim drugim.« »Zbilja. Svaki put?« »O, da.« Zastao je, a onda pojačao jačinu zvuka na radiju. »Volim ovu pjesmu. Ne smeta ti da je poslušamo, je l’ da?« Nastavili su se voziti autocestom prema Bristolu. Kad su konačno stigli do Cliftona, Patrick je skrenuo prema Caledonia Placeu. »Mogu li ti postaviti jedno pitanje?« rekao je. Očekujući da će je pitati nešto u vezi s Margot, kimnula je. »Naravno«.
»Viđaš li se ti trenutačno s nekim?« Pa to jest došlo kao grom iz vedra neba. Uhvatio ju je nespremnu pa je promrmijala: »Oh! Hm... pa, da, da... viđam se.« Jako elokventno. »I mislio sam da se viđaš.« Ciničnim osmijehom i glasom rekao je: »Vidiš? Sve je jasno, niz se samo nastavlja.« Upravo joj je priznao da mu se sviđa. Proveli su doista ugodan dan jedno s drugim. Bilo joj je lijepo s njim i bio je privlačan na neki ležeran, prijateljski način. Imao je i prekrasnu tetu i dobru bivšu suprugu. Na trenutak Flo je zavidjela Jade koja će ga večeras susresti prvi put. Gotovo je poželjela da je ponovno sama, da se ne mora baviti problemima koje joj stvara Lena Travis, da se može opustiti u normalnoj, jednostavnoj, bezbrižnoj vezi... Ali... onda ne bi bila sa Zanderom, a to nije mogla ni zamisliti. Koliko god grozna bila njegova sestra, Flo je znala da ne bi mogla podnijeti da njih dvoje prekinu. A kako je Lena neizbježno dolazila u paketu s njim, nije joj bilo druge nego da je prihvati i nekako se nosi s time. Bila je zaljubljena u Zandera Travisa. To je bila činjenica. Patrick je zaustavio kombi ispred njezina stana, a ona mu je s osmijehom na licu rekla: »Hvala ti. I samo da znaš, da sam slobodna i da me pozoveš van, pristala bih.« »A ja stvarno ne znam je l’ se zbog te činjenice osjećam bolje ili gore.« Oko očiju mu se naboralo od osmijeha. »Ah, tako mi je uvijek. Uglavnom, hvala ti što si mi pomogla danas. Bilo je zabavno raditi s tobom.« »Također.« Kad je izašla iz automobila, rekla je: »I sretno večeras na spoju«. Široko se osmjehnuo. »Kakve sam sreće, natjerat će me da radim trbušnjake.«
TRIDESET PRVO POGLAVLJE
Bila je nedjelja krajem travnja, a desetero njih slavilo je u restoranu River u prestižnom hotelu Savoy; kroz prozor se vidjelo bljeskanje sunčeve svjetlost po površini rijeke Temze. Brodovi su plovili uzvodno i nizvodno, turisti fotografirali najljepše prizore, a na južnoj obali, Londonsko oko polagano se vrtjelo u susret vedrom nebu prošaranom savršeno bijelim oblacima. Istodobno u restoranu, Joe je ustao, i lupkajući vilicom po čaši, pročistio grlo kako bi osvojio pozornost publike. »Dame i gospodo, i ostali koji ne pripadaju navedenim kategorijama, okupili smo se danas kako bismo proslavili rođendan mog najboljeg prijatelja Roryja McAndrewa, a ja osjećam potrebu da tim povodom nešto i kažem.« »O Bože«, Tasha je šapnula Carmel dok su ostali pozdravljali govornika; bilo je nešto u zraku oko Joea danas, nešto što joj je stvaralo nervozu. »Ne brini se.« Carmel je kao i uvijek izgledala kao da je sve pod kontrolom. »Neću mu dopustiti da kaže išta posramljujuće.« »Joe?« Tasha ga je ipak htjela upozoriti. »Nećeš sad valjda ispričati priču s Rupertove momačke večeri u Amsterdamu, je l’ tako.« Tu rečenicu izrekla je kao naredbu, a ne pitanje, kako bi pokazala koliko ozbiljno to misli. »Neću?« »Nećeš.« Priča je bila zabavna, ali potpuno neprikladna za Savoy. »U redu je, nisam im ni mislio ispričati baš tu.« Nacerio joj se. »Onda dobro.« Namignuo joj je. »Tu sam im, uostalom, već ispričao.« Bio je nemoguć. Tasha se osmjehnula, odustala od borbe i opušteno se naslonila u stolici. U osnovi, ako je Joe htio zabaviti publiku svojim provokacijama, ona nije tu mogla napraviti baš ništa; reći će što god želi. »U redu, evo nas, pa da ispričam. Rory je moj najbolji prijatelj i poznajemo se već nekoliko godina. Sjajan je tip, uvijek spreman za šalu i
izazov, i zajedno smo doživjeli dosta... pustolovina.« Zastavši kako bi podignuo obrvu, Joe je dodao: »A neke od njih uključivale su i razne djevojke«. O Bože, što će sad provaliti? »A onda, prije nekoliko mjeseci, na Badnjak zapravo, upoznao je djevojku koja je bila drugačija od prijašnjih, koja se zove... kvragu, kako se zove...« Pretvarao se kao da se nikako ne može sjetiti, dok su se ostali za stolom već smijali. »Okej, sjetio sam se, zove se Tasha, i otkad ju je upoznao, Rory je postao drugi čovjek. Kao što već svi znamo, zaljubio se u tu djevojku. I za početak, moram reći da sam bio zabrinut. Jer mislio sam, što ako se moj najbolji prijatelj više neće družiti sa mnom? Što ako Tasha ne bude htjela da se ja družim s njezinim dečkom? Što ako me pokuša uvaliti svojoj najboljoj prijateljici, a ja je ne budem mogao ni vidjeti - au.« »O, tako mi je žao.« Nakon što ga je vilicom bocnula u ruku, Carmel mu se osmjehnula širokim osmijehom. »Slučajno sam te.« »Ali, nasreću, doista nasreću, ništa od toga nije se dogodilo. Tasha je divna osoba i volim je kao sestru. Ona i Rory savršeni su jedno za drugo, sve to već znamo. A Carmel se totalno zapalila za mene, zbog potpuno razumljivih razloga, ali ja za sada ne reagiram jer... pa, jer sam jednostavno takav, smiren, cool tip.« Svi su se još više nasmijali na tu tvrdnju, jer ako Joe nešto nije bio, onda nije bio smiren. »Uglavnom«, nastavio je, »Rory danas slavi dvadeset šesti rođendan, a njegov život i dalje je jedna fantastična pustolovina. Zato vas molim da svi podignemo čaše svome slavljeniku i poželimo mu sve najbolje!« S čašom, visoko u zraku, Joe je svečano nazdravio: »Sretan ti rođendan, i neka ti ova godina bude još bolja od prošle!« Svi su se kucnuli i uglas rekli: »Još bolja od prošle!« A onda su zapjevali Sretan rođendan ti, još jedanput nazdravili i zapljeskali. Čak su se i neki drugi ljudi iz restorana pridružili čestitkama. »Hvala«, rekao je Rory kad je buka utihnula. »Lijep govor. Mogao bih te sad poljubiti, ali ipak bih radije poljubio svoju djevojku.«
»To nije u redu«, rekao je Joe. »Zapravo, to je vrlo seksistički od tebe.« Tasha ga je snažno poljubila u usta - muaaa - a onda rekla: »To je zato što ga ja ne bockam bradom«. »Ja smatram da je to diskriminacija usmjerena protiv muškaraca koji se zaborave obrijati ujutro. Uglavnom«, rekao je izvadivši iz džepa svoje jakne kuvertu i dodao je prijatelju. »Evo ti rođendanski dar.« Rory ju je otvorio, bacio pogled unutra i nasmijao se. »Što je to?« Carmel se nagnula preko Joea, pokušavajući virnuti u kuvertu. »Idem skakati padobranom. Mi idemo skakati padobranom«, ispravio se Rory. Podignuo je vaučere tako da ih svi mogu vidjeti. »Joe je uzeo dva, da se pobrine da i on ide sa mnom. Kao da bih uopće pomislio ići s kim drugim.« Potapšavši ga po ramenu, rekao je: »Joe, ovo je fantastično. Briljantno! Ovo je nešto što sam oduvijek htio napraviti. Zbilja, hvala ti.« »Drago mi je što ti se sviđa. I naravno da ću ići s tobom. Ali neću ja skakati padobranom«, rekao je Joe. »Što? Zašto ne?« Rory se nasmijao. »O Bože, nemoj mi reći da si trudan.« »Ne brini se, to je samo hrana i pivo.« Joe se ponosno potapšao po trbuhu, a potom pogledao prema Tashi, koja je u tom trenutku točno znala što slijedi. »Ne, ja neću skakati s Roryjem iz aviona. Mislim da bi to trebala napraviti Tasha.« I eto, bila je u pravu. Koji gad. »Nema šanse«, rekla je. »Moglo bi ti se svidjeti«, rekao je Joe. »Neće mi se svidjeti jer to neću napraviti!« »Ma daj, nisi si ni dala priliku. Živi malo, osjeti adrenalin, iskusi uzbuđenje. Rekla si Roryju da se ne bojiš nego da samo ne želiš to raditi.« »Istina.« Tasha je kimnula, ali osjetila je kako su joj dlanovi počeli bridjeti. »Samo mislim da je došlo vrijeme da pokušaš, da vidiš hoćeš li se
predomishti. Nikad ne znaš, moglo bi ti se svidjeti. Moći ćeš podijeliti to iskustvo s Roryjem. Zar nije to bolje nego odmah reći ne svemu novome?« Joe je očito bio čovjek s misijom. Tasha je rekla: »Ne možeš me natjerati da napravim nešto što ne želim.« Slegnuo je ramenima. »Znam to. Samo ti dajem priliku da nas iznenadiš. Da sebe iznenadiš. Okej, imam ideju: možeš to napraviti u dobrotvorne svrhe. Sakupit ćemo novac za nešto do čega je tebi stalo. Ja ću ga priložiti.« Osvrnuo se oko sebe. »Svi ćemo.« Gadan gad. »Hej, djevojko, ja ću ti platiti skok padobranom.« Jedan američki turist s vrlo dugom bradom podignuo je ruku i mahnuo. »Petsto dolara za početak, kako se to čini?« Njegova supruga uslužno se pridružila. »Trebate se registrirati na internetskoj stranici Just Giving tako da ljudi mogu donirati preko interneta. O, dušo, nemoj me tako gledati, zbilja je lako to napraviti. Traje samo nekoliko minuta.« Kao da je to što joj je srce udaralo tako snažno kao da će iskočiti iz prsa bilo od straha kako napraviti ponudu za donaciju na internetu. A k tome su svi sad oduševljeno kimali i obećavali da će joj dati novac... ali samo ako želi to učiniti, naravno. Nekoliko sekunda kasnije jedan od Roryjevih prijatelja veselo je rekao: »Znači, već smo sakupili tri tisuće funti. To je briljantno!« Sasvim sigurno riječ briljatno nije bila riječ koja je prolazila Tashinom glavom. Rory ju je stisnuo za ruku. »Ne brini, možeš reći ne. U redu je«, rekao je ispod glasa. »Dajte mi nekoliko minuta.« Odmaknula je stolicu te se ispričala i otišla do ženskog toaleta. Kad je ušla, položila je znojne dlanove na hladan mramorni umivaonik i proučavala svoj odraz u ogledalu. Toliko o njezinu uvjerenju da nikad nije sudjelovala u ekstremnim sportovima samo zato što je to nije zanimalo. Sad kad je došlo do toga, kad je rukavica bila bačena, postalo joj je savršeno jasno da se cijelo vrijeme samozavaravala. Ono što je sad osjećala bio je totalni i sveobuhvatni strah.
I? Što ćeš napraviti? Reći ne, naravno. Stvarno? Mislim stvarno? Da, zato što nisam luda. Zašto bih se, zaboga, htjela baciti iz aviona? U redu onda. Samo reci ne. Odlučno je kimnula svom odrazu u zrcalu. Hvala. I hoću. Otvorila su se vrata; na vratima je stajala Carmel. »Mislim stvarno, on je takav kreten. Jesi dobro?« Tasha je kimnula. »Jesam.« »Pretpostavljam da je mislio da ćeš se na ovaj način lakše složiti s tom idejom. Ali ne moraš, uopće ne moraš... samo mu reci da zašuti.« Tashin mobitel zazvonio je zvukom za poruku. Pogledala je u poruku koju joj poslao Joe: Oprosti, je l’ me sada mrziš? Nisam te ni na koji način htio osramotiti. Stvarno sam mislio da bi to bila dobra ideja. Rory te voli. Pomislio sam da bi te zbog toga mogao zavoljeti još i više... xx. »Hmm«, rekla je Carmel kad je pročitala poruku. »I?« »Što i?« Tasha se okrenula i pogledala je. »Je li u pravu?« »Čuj, samo ga ignoriraj.« »Da, ali je li u pravu?« »Ne znam.« »Mislim da znaš«, rekla je Tasha. »Okej, možda malo i je. Ali to ne znači da bi trebala obraćati pozornost na njega.« Tasha je razmišljala o svom trenutačnom suparniku, sa svom tom njegovom drskom pojavom, glasnim govorom i frajerskim ponašanjem. Prošli tjedan je bio svratio k Roryju na večeru; kad se vratila iz kuhinje, našla ga je kako čuči i pokušava privoljeti bubu da mu se popne na dlan kako bi je
mogao odnijeti van, kako slučajno ne bi nagazio na nju. I to je bila glavna karakterna osobina Joea Jamesa. Nije uvijek bio suptilan, ali je nedvojbeno imao dobro srce. A i bio je u pravu. Nije se slagala s time da će je Rory voljeti više ako bude skakala padobranom. Ali više će je poštovati. Svi će. Pa čak i ona samu sebe. O, jebemti. Dok se vraćala za stol, Tasha je bila svjesna da su sve oči uprte u nju. Ona i Carmel napokon su sjele. Uzela je gutljaj vina. »Svi su zamuknuli. Jeste dobro?« vedro je upitala. Roryjev prijatelj Nell znakovitim je tonom upitao: »I?« Ako joj je srce prije snažno tuklo, sada je udaralo dvostruko jače. Uspjevši u potpunosti zadržati smirenost, odmahnula je kosom i rekla: »O, misliš u vezi sa skakanjem padobranom? Odlučila sam da idem.« Na to su se podigle čaše. Joe se veselo nasmiješio: »Carica si. A osim toga, sad smo već na četiri i pol tisuće.« Rory ju je zagrlio. »Ne moraš to raditi«, ponovno je rekao. »Znam. Ali želim«, rekla je Tasha. A to, naravno, nije bilo ni blizu istini.
TRIDESET DRUGO POGLAVLJE
Otkad je preuzela upravljanje White Hartom, Marilyn se pobrinula da nijedan stanovnik Carranforda ne propusti proslavu njezina rođendana. Ni ova godina po tome nije bila iznimka. Probudivši se kasno ujutro u petak, sedamnaestog svibnja, Hallie je iz svoje spavaće sobe vidjela da je ulaz u pub bio već bogato ukrašen zastavicama, trakicama i golemim balonima. Ljudi će cijeli dan ulaziti i izlaziti kako bi poželjeli sve najbolje živahnoj gazdarici puba, a iste će večeri Marilyn, žena nepresušne energije, napraviti veliku zabavu kako bi proslavila činjenicu što bi se, iako ima pedeset pet godina, po glamuroznosti mogla natjecati s najvećim filmskim zvijezdama. Pa, barem onima zrelije dobi. Negdje za vrijeme ručka Bea je nazvala Hallie da provjeri kako se osjeća. »Kako si? Osjećaš li se bolje?« »Da, bolje sam. Ne znam samo izgledam li tako«, rekla je Hallie. Jučerašnji dan bio ju je iscrpio, tako da je rano otišla spavati i spavala punih dvanaest sati, što joj je malo pomoglo. »Ajde šuti, sigurno dobro izgledaš. Pokupit ću te poslije posla pa možemo ići zajedno do puba. Kada otprilike da budemo tamo?« Marilyna zabava potrajat će do sitnih noćnih sati. Hallie je trebala razmisliti. »Mislila sam negdje oko devet, ali ako želiš, idi ti ranije.« »Nema šanse, idemo zajedno. Ali mislim da bismo trebale krenuti oko osam. Ne želim da nešto propustimo.« »Misliš na zabavu ili na hranu?« Bila je to već uobičajena šala koja se odnosila na događaj kad se Bea strašno uznemirila jer je jednom prilikom nestalo domaće pripremljenih škotskih jaja. »Kako me uopće možeš pitati tako nešto?« Bea je izgledala ljutilo. »Oboje!« rekla je. »Hajde, idemo, ne želim da zakasnimo!«
To što je rekla bilo je posebno impresivno s obzirom na to da je dolazilo od djevojke koja nikad nikamo nije stigla na vrijeme. »Još dvije minute«, rekla je Hallie. Bilo je tek deset do osam. »Jedna minuta.« Bea je dodatno naglasila to što je rekla time što je podigla kažiprst. »Dok se mi tu natežemo, ljudi su možda već pojeli jaja.« Hallie se pogledala u ogledalo iznad kamina, ne mogavši ne divjeti se još koji trenutak onome što je vidjela. Bog je znao da takvih dana nije bilo mnogo, ali ova je večer dobro započela; nekim čudom, ona je zapravo izgledala... pa, nimalo loše. Usko krojena svijetložuta haljina pristajala je njezinoj liniji i isticala joj obline. Posljednji tjedan je bilo sunčano pa je dobila i malo boje, što je zasigurno pomoglo da izgleda vitalnije. Ali najveću razliku činila je dobra frizura i to što joj je Bea pomogla da se lijepo našminka. Tonirana krema, rumenilo i puder učinili su njezin ten besprijekornim. Oči su joj bile istaknute i blistave, a ljubičaste podočnjake prekrila je korektorom, i to je napravilo veliku razliku. Bea joj je vješto nanijela nekoliko boja sjenila za oči, a efekt je bio vrlo... dobar. Napokon je izgledala kao da je zdrava. »Spremna?« rekla je Bea. »Dobro izgledam.« To nije nešto što možeš reći baš pred svima, ali Bea je bila njezina najbolja prijateljica. Bein izraz lica se smekšao; razumjela ju je. »I bolje nego dobro. Izgledaš prelijepo.« Pa, čak bi se moglo reći i normalno. Ako se izostave cjevčice u nosu. I invalidska kolica. »Okej, idemo.« Pokazujući na sat i opet zauzevši šefovski stav, Bea je zgrabila invalidska kolica. »Upadaj.« Kao da je iscrpljena majka koja naređuje nestašnom djetetu da uđe u svoja kolica.
Namirisala se parfemom i pokorila se Beinoj naredbi, isključivši cjevčice sa spremnika u kući i priključivši se na onaj pokretni, koji će biti s njom i praviti joj društvo na zabavi. Kad su izlazile iz kuće, okrenula se i pogledala u Beu: »Ovo doista ima veze s tim da ne propustimo škotska jaja ili je nešto drugo u igri?« »Ha, ništa ti ne može promaknuti, je l’ da, Sherlock? Uglavnom, nemoj se truditi postavljan mi daljnja pitanja jer ti neću odgovoriti.« Gurajući je prema ulaznom pragu i zatvorivši vrata za sobom, Bea je radosno dodala; »To je iznenađenje!« Kad su stigle, zabava je već bila u punom jeku. Marilyn je bila na pozornici s bendom i izgledala kao Tina Turner, u svojoj srebrnoj haljini s blještavim resicama i vrtoglavim potpeticama od petnaest centimetara. Cijeli Carranford je bio tamo; pub je bio pun ljudi, a bilo ih je i vani pod šatorom te u vrtu iza njega. Bilo je poprilično bučno, atmosfera je bila živahna, a cijeli je pub bio okićen blagdanskim svjećicama i ukrasima. Zabava je bila puna Marilynih dvojnika i dvojnica, što je stvaralo gotovo nadrealan dojam - nekoliko desetaka ljudi nosili su maske s njezinim likom razgovarali su, vrzmali se okolo i plesali na podiju. Hallie je ugledala Lukea koji je stajao s druge strane šanka i osjetila kako ju je štrecnulo u srcu, kao i svaki put kad bi ga ugledala i što, kao i uvijek, nitko nije znao. A on je večeras bio vrlo zgodan, s tom kosom koju je zagladio prema natrag. Nosio je tamnoplavu lanenu jaknu, krem košulju i traperice. I najbolje od svega, nije nosio masku s Marilynim likom, tako da je mogla vidjeti kad ju je primijetio i toplo joj se osmjehnuo. Podignuvši ruku u znak pozdrava, krenuo je prema njoj. »Večer! Kako si? Sjajno izgledaš.« »I ja«, rekla je Bea prije no što je Hallie uopće stigla otvoriti usta. »I ja izgledam fantastično!« Luke joj se osmjehnuo. »Naravno. To se ne mora ni spomenuti. Obje izgledate fantastično. Mogu li vas počastiti pićem?« »Jedno bijelo vino, molim«, rekla je Hallie. »Frascati.« »Može dva. Ooo...« Bea je izvukla mobitel i pročitala poruku koja joj je
upravo stigla. Izgledala je zadovoljno zbog nečega, odmah odgovorila, a onda promatrala Lukea kako se probija do šanka kroz skupinu igrača kriketa. Potapšala je Hallie po ramenu. »Bit će zabavno večeras.« »Voljela bih da mi kažeš što se događa.« »A ja bih voljela da ti nisi toliko znatiželjna. Moraš se malo strpjeti. Vjeruj mi, vrijedit će.« Hallie je znala kako Bein mozak funkcionira; obožavala je priređivati iznenađenja. Prošle godine je za šezdeseti rođendan svog tate okupila sve njegove školske prijatelje i organizirala im zabavu. Prema tome kako je izgledala i kako se ponašala, Hallie je pretpostavila da je sad u tajnosti organizirala zabavu njihovih starih prijatelja večeras. Što bi bilo sjajno, osim ako ne pozove Martina Ormeroda, dečka koji se grozno rugao Hallieinim napadajima kašlja i zvao je Mala Pepeljarka tijekom cijeloga njihova školovanja. Za njega je to bila vrhunska šala. Uglavnom zato što je bio kreten. Dvadeset minuta kasnije Hallie je shvatila da je loša strana briljantnog iznenađenja ta da, iako odmah pomisliš da je ono namijenjeno tebi, to ne mora uvijek biti tako. Kao što to, primjerice, danas nije bio slučaj. Dok su se svi oko njih veselo zabavljali, Bea se neprestano vrtjela oko Lukea i tazgovarala s njim kao da je jedini čovjek u prostoriji, i to takvim žarom da joj Luke nije mogao nimalo izmaknuti. Hallie je ispočetka bila zbunjena, nije joj bilo jasno što se događa. A onda više nije toliko obraćala pozornost na to jer su brojne Marilynke bile zabavnije od Beinih bezbrojnih pitanja o kolesterolu. Sve joj je postalo jasno u trenutku kad joj je pogled odlutao od bučne skupine igrača kriketa koji su demonstrirali vještine miješanja bokovima na plesnom podiju - zbilja nelijep prizor - prema ženi koja im je upravo prilazila i bila tek nekoliko metara udaljena od Bee i Lukea. Nosila je jednu od maski s Marilynim likom i prilazila im s pićem u ruci,
ali odale su je noge: lijepe, elegantne, savršeno oblikovane... noge koje su nesumnjivo upućivale na... »Pa, bok!« Uzviknula je Bea, prekinuvši tako razgovor koji je vodila s Lukeom i odglumivši iznenađenje. Čak ju je i dvaput dobro pogledala od glave do pete kako bi se tobože uvjerila da je to ona. »O Bože dragi, ne mogu vjerovati! Drago mi je vidjeti te ovdje!« A ona je bila prisiljena sjediti i gledati ih kako se grle i ljube, zarobljena i u nemogućnosti za bijeg, jer su joj kolica bila zakočena. Je li Luke samo bio ljubazan ili je i nešto drugo bilo u igri? Je li Christini bilo drago što je skupila hrabrost i došla na zabavu? I je li ovo doista Beina ideja savršenoga genijalnog iznenađenja? Odgovor na to posljednje pitanje očito je bio da, jer Bea je pljeskala od sreće. Sagnuvši se do Hallie, procvrkutala je: »Ha, zar nije ovo najbolji plan ikada? Zar nije savršen? Znala sam da će se i tebi svidjeti!« Hallie, kojoj se to nije nimalo sviđalo, divila se samoj sebi kako je dobro to naizgled podnijela. Jer nekako se ipak uspijevala smiješiti i izgledati oduševljeno dok je u prsnome košu osjećala kao da se cement suši i pritišće joj pluća. Koja su već ionako bila potrošena. Sad su se i ljudi počeli okretali jer su prepoznali Christinu, gurkajući jedno drugo i pokazujući prema sretnom, ponovno sjedinjenom paru. Christina je milovala Lukea po leđima, smijući se nečemu što je upravo rekao i odmahujući glavom u nevjerici. Gore na pozornici, Marilyn je primijetila što se dogodilo i prestala s pjevanjem River Deep, Mountain High kako bi viknula: »Ooo, pa vidi tko nam je došao! Zdravo, draga Christina, dugo se ne vidjesmo!« Hallie je zadržala sretan izraz lica koji je osjećala poput maske, dok je Christina uzvratila pozdrav Marilyn odmahnuvši joj, a onda se okrenula i osmjehnula svim ljudima koje je prepoznala i koje nije vidjela mjesecima. I ne samo Luke; svi su bili oduševljeni što je vide. O Bože. Kao da se razmetna kći vratila kući.
TRIDESET TREĆE POGLAVLJE
»Dođi van.« Uzevši ga za ruku, Christina mu je šapnula u uho: »Moram ti nešto pokazati«. Izašli su na sporedna vrata. Christina ga je vodila kroz gužvu na parkiralištu. Na kraju parkirališta prepoznao je crveni audi. U sljedećem se trenu začuo lavež i Luke je vidio malog psa kako veselo skakuće gore-dolje kao da mu je sjedište automobila trampolin. »Okej, ne znam hoće li te ovo uznemiriti, ali čini se da imaš psa u autu.« Christina mu se široko osmjehnula. »Znam.« »Pa hoćemo zvati 112? Ili zoološki vrt? Vjerojatno bismo mogli pozvati čuvare s mrežama ili puškama za uspavljivanje.« Otključala je automobil, otvorila suvozačka vrata i uhvatila psa, a on joj je oduševljeno skočio u naručje. »Ne mogu vjerovati«, rekao je Luke. »A što da ti kažem?« Christina je zračila sjajem dok ju je psić lickao po obrazu. »Postala sam potpuno druga žena. Zove se Daley i najbolja je stvar koja mi se dogodila u životu.« Ovo je bila revolucionarna promjena. »I ne smetaju mu zmije?« »Nema zmija. Gotovo je s njima.« »Zbilja?« »Znam.« Smijala se vidjevši izraz njegova lica. »Ne bi mogli funkcionirati zajedno. Znaš da sam voljela svoje zmije, ali morala sam ih udomiti jer sam Daleyja zavoljela još i više. On je moja najsvjetlija točka i nisam više mogla zamisliti život bez njega.« Zastala je kako bi se nosom protrljala o njegovu njušku i pogladila ga po šapama te dodala: »Nisam, je l’ da? Nisam, jer si ti moja prekrasna bebica, zar ne? O da, jesi!«
»Sladak je.« Luke ga je pogladio po mekom, vižljastom tijelu; bio je to doista divan psić i vidio je čime ju je osvojio. »Mogu li te upitati kako je Bea povezana s tim što si se pojavila večeras?« Oči su joj zasjale. »Naletjela sam na Beu i Hallie prošli tjedan na Denleightu. Malo smo razgovarale o raznim stvarima... Daleyju... životu... tebi...« »Aha. I što si im rekla u vezi sa mnom?« »Nisam ništa, Bea je rekla. Rekla mi je da nisi bio ni sa kim otkad smo prekinuli. A ja sam rekla da nisam ni ja. Onda su one počele govoriti o tome kako smo oduvijek bili savršen par i kako je šteta što više nismo zajedno i pitale su me jesam li ikad požalila zbog toga.« Christina je zastala, gledajući ga u oči. »A ja sam rekla da jesam.« »Aha.« Ostavši bez riječi, Luke je shvatio da se ponavlja. »Oprosti, znaš da inače nisam ovako izravna, ali pomislila sam da je možda najbolje da budem iskrena i jednostavno kažem kako je. Jer tako stvari stoje.« Zataknula je pramen kose iza uha i nastavila: »I uglavnom, čini se da su Bea i Hallie mislile da postoji velika šansa da se i ti tako osjećaš. Htjele su malo ispipati teren i vidjeti jesu li u pravu. A kako sam ja bila isto nekako znatiželjna, rekla sam im da mogu to napraviti, dokle god to naptave suptilno. Bile su tako uzbuđene zbog toga!« Nasmijala se, odmahujući glavom dok se prisjećala. »I ja sam bila. Dok sutradan nisam dobila poziv da mi je mama u bolnici.« »O, ne. Što se dogodilo. Je li dobro?« Christinina majka, Annabel, bila je dobra žena koja je živjela u Edinburghu otkad joj je prije tri godine preminuo suprug. »Sad je dobro. Samo je pala s ljestava čisteći žljebove na kući i slomila nogu. Ništa strašno, ali nije mogla biti sama u kući. Što je značilo da sam trebala otići u Škotsku i brinuti se o njoj.« Napravila je grimasu. »Što nije bio nikakav problem, osim što sam trebala nazvati Beu i reći njoj i Hallie da odgode cijeli pothvat. Nije imalo smisla da išta poduzimaju dok sam ja stotinama milja daleko. Ali obavila sam svoju dužnost. Mama je ozdravila, a ja sam se vratila kući. Kad sam poslala Bei poruku da joj to javim, ona se sjetila da Marylin uskoro slavi rođendan. Znala je da ćeš i ti doći te je mislila
da je najbolje da se pojavim i iznenadim te. Da vidiš kako ćeš se osjećati kad me ponovno vidiš.« Stanka. »A i svi drugi.« Stala je, i trepćući svrnula pogled. Pomazivši licem Daleyja po vratu, podigla je glavu i rekla: »Pretpostavljam da je to to veliko pitanje. Jesi li sretan što me vidiš?« Kakvo pitanje! Što da kaže? Kako da odgovori na to? »Naravno da sam sretan što te vidim.« Kao da se vrijeme usporilo dok je izgovarao te riječi, a u glavi su mu se misli samo rojile, jureći munjevitom brzinom. Bila je to istina: bilo mu je drago vidjeti Christinu, nije bilo nikakvog razloga da ne bude tako. Bio je pretpostavio da je nastavila sa svojim životom, upoznala nekog novog, ali očito se to nije dogodilo. Koliko je ona znala, i on se nalazio u istoj situaciji. Nije mogla znati - jer nitko to nije znao - da je imao osjećaje prema drugoj djevojci. Ali ta se veza nikad neće realizirati, tako da nije imalo smisla dalje se baviti njome. A činilo se da su Bea i Hallie poticale Christinu da napravi taj prvi korak u pokušaju da obnove svoju vezu. A uz to, nije više bilo ni zmija. Što je bio, mora se priznati, poprilično značajan dodatak prići. »O, Luke. Tako si mi nedostajao.« Christina je izdahnula s olakšanjem kao da je već sve sređeno. Što? A onda opet, možda se on treba malo srediti. To što je samac nije mu pomoglo da razriješi svoje osjećaje prema Hallie, zar ne? Štoviše, možda mu je zbog toga bilo i teže. Zato bi, govoreći teoretski, obnova veze s Christinom mogla biti dobro rješenje. Pa čak i ako nije bilo jako romantično... pa, možda će se sad bez zmija situacija ipak malo promijeniti. Na početku im je ipak bilo dobro; zabavljali su se. Smijali se, išli na zabave, putovanja. Proveli su nekoliko sjajnih trenutaka zajedno. A ljubav se može oživjeti, svi to znaju. Vjerojatno je postojala mogućnost, zar ne, da se pomire i žive sretno do kraja života. Udahnuo je cvjetni miris parfema koji je Christina uvijek nosila. Trebalo
je hrabrosti da se pojavi tu večeras, da mu se praktički ponudi na tanjuru. Bio je to doista odvažan potez. A vrijeme je u međuvremenu nemilosrdno protjecalo, što je situaciju činilo potencijalno neugodnom. Luke je duboko udahnuo i rekao: »I ti si meni nedostajala«. »Zbilja?« Ozarila se. »I što da radimo? Da se pomirimo? Damo si još jednu priliku?« Kako se činilo kao da je to svršena stvar i da bi to mogao biti odgovor za kojim je tragao, Luke se nasmiješio i kimnuo: »Ajmo to napraviti«. »O, hvala Bogu!« Još uvijek čvrsto držeći Daleyja u naručju tako da se nalazio kao u sendviču između njih, nagnula se prema njemu da mu da poljubac. Pravi francuski. Luke je shvatio da joj ga je uzvratio. Bilo je lijepo. Poznato. Da. Poznato je dobro. Kad su se prestali ljubiti, Christina je rekla: »Vau, a ja sam mislila da nikad neću imati priliku ponovno to učiniti«. Podignuvši ruku, dodirnula ga je po licu, dlanom mu prešavši duž linije čeljusti. »Nemaš pojma koliko sam sretna. Možemo uspjeti, znam da možemo.« Luke je kimnuo. Mogu li doista? Nadao se da je to istina, zbilja jest, za njihovo dobro. Vuf vuf . Daley je ushićeno mahao repom i lizao Christinin dlan. »Čini se da Daley odobrava naš čin«, rekao je Luke. »On jako dobro procjenjuje situacije. Hajde, moramo se vratiti na zabavu.« Christina ga je uzela za ruku. »Hallie i Bea jedva čekaju da čuju je li im plan uspio.« Široko se osmjehnula. »Vrijeme je da im damo do znanja da smo se zahvaljujući njima dvjema pomirili!«
TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE
Hallie je već imala mnogo iskustva sa skrivanjem svojih najdubljih osjećaja i prikazivanjem sebe kao snažne, hrabre osobe. I ove je večeri trebalo nastaviti tim putem. Smijati se. Biti vesela. Biti oduševljena zbog Christine i Lukea. Pretvarati se da se zabavlja bolje nego ikad. I da, bilo joj je drago zbog Lukea, jer među njima se ionako nikad ništa nije moglo dogoditi, a on zaslužuje biti sretan. Ali to je nije spriječilo da osjeti žalac ljubomore i da poželi da je ona na tom mjesni. Zurila je u bend na pozornici koji je upravo pjevao svoju verziju pjesme Eltona Johna I’m Still Standing. Što je bilo poprilično ironično, s obzirom na to da je ona sjedila u invalidskim kolicima i nekako se opet našla stjerana u kut iza glasne skupine ljudi koji su joj okrenuli leđa. Koliko god joj se činilo primamljivim zabiti se kolicima među njih, Hallie se ipak isključila sa spremnika za kisik i ustala, ostavivši cjevčice na sjedalici kolica. Trebala je u toalet i činilo joj se jednostavnijim kroz gužvu u kafiću proći bez njih. Tri minute poslije, kad je odlazila iz toaleta, otvorila je vrata koja su vodila u hodnik, ali je naišla na otpor i čula kako je netko rekao: »Ou!« Bilo je riskantno ići tim uskim hodnikom jer su se vrata mogla neočekivano otvoriti u bilo kojem trenu. Redoviti posjetitelji to su znali, ali strani gosti lako bi nagrabusili. »Vuuups, oprosti.« Vrativši se unatrag, Hallie je primijetila tri stvari: Žrtva je nosila veliku kriglu piva i čašu limunade. Nekim čudom uspio je ne proliti ni jedno ni drugo. Bio je prezgodan. Fiju.
»Odlično si to izveo«, rekla je. »Nema štete, dobro si.« Izgledao je i više nego dobro, ali nema veze. »Jedva sam se izvukao.« Njegove tamnoplave oči su zablistale, činilo se da upija svaki detalj na njoj. »Što se, bojim se, ne može reći za tebe.« »Što? Zašto?« Pogledala se i provjerila prednji dio haljine. Sve je bilo u redu. »Ne ispred. Tu.« Držao je čašu s pivom u ruci i uperio kažiprst prema njezinu lijevom ramenu. Okrenula je glavu i ugledala ono što je on pokazao. Prateći rizik osobe koja izlazi u invalidskim kolicima u pub pun ljudi bio je taj što se lako moglo dogoditi da je ostali gosti nehotice zaliju pićem. Ove večeri netko je to učinio crnim vinom u blizini ovratnika njezine svijetložute haljine. Ili nisu primijetili ili im je bilo preneugodno da joj skrenu pozornost na to. »O, sjajno«, izdahnula je Hallie. »A tek sam je prošli tjedan kupila.« »Srećom, naletjela si na pravu osobu. Dođi sa mnom.« Muškarac s tamnoplavim očima i razoružavajućim smiješkom dodao je: »Vjeruj mi, ja sam stručnjak za mrlje.« Bila je već oko četiri minute bez dodatnog kisika i već je počela osjećati posljedice, ali mogla je izdržati još malo. Krenula je za njim do kraja hodnika i stigla do vrta koji se nalazio iza puba, tamo gdje je bio šator. »Sjedni«, rekao je muškarac kad su stigli do slobodnog stola na najudaljenijem dijelu vrta. »I usput, ja sam Ross.« »Ross. Bok, ja sam...« »Ljepotica.« Napravio je grimasu, odmahnuo glavom i rekao: »O Bože, ne mogu vjerovati da sam stvarno to rekao; nema nade za mene. Upravo sam to pomislio i u istom trenu riječi su mi izletjele iz usta. Tako mi je žao, molim te, nemoj odmah pobjeći.« »Ja sam Hallie.« Nije mogla skinuti osmijeh s lica, jer postalo joj je tako očito jasno kakav je Ross: izravan, samouvjeren, nevjerojatno privlačan i iznimno sklon zavođenju. Već ga je bio odao nestašan pogled; gledao ju je kao da je jedina djevojka na svijetu. Bio je zločesti dečko koji je volio
razbijati društvene konvencije i znao da je da će mu to uvijek poći za rukom. »Hallie. Drago mi je. A sad mi dođi bliže s tim ramenom i ajmo riješiti mrlju.« Izvukavši čist rupčić iz džepa, umočio ga je u manju od dviju čaša koje je nosio sa sobom. »Limunada?« Odmahnuo je glavnom. »Mineralna. Vjeruj mi, bolja je od svega drugoga. Ugljični dioksid pomaže ukloniti mrlje.« Pogledala je oko sebe. »Čije je to piće trebalo biti?« »Ne brini, oba su moja. Kasno sam stigao. Marilynin sin me pozvao... znamo se godinama. Još ga nisam uspio sresti.« Hallie je pokazala na osvijetljeni šator. »Unutra je s prijateljima.« »U redu je, poslije ću se naći s njim. Radije bih ostao razgovarati s tobom.« Nagnuo joj je bliže, tapkajući rupčićem s mineralnom po haljini, čiji je dio držao drugom rukom kako ne bi došao u doticaj s kožom te strpljivo uklanjao mrlju od crnog vina sve dok većim dijelom nije nestala. »Treba ti ostati vlažno jer ćeš je tako lakše moći oprati u potpunosti kad se vratiš kući.« »Pa, ti si ili vrhunski stručnjak za mrlje ili nespretnjaković«, rekla je Hallie. »Onda, što je od toga dvoga istina?« Roos se nasmijao. »To je na tebi da otkriješ. Čini se da me moraš bolje upoznati. Imaš predivne oči.« »Nespretan s pićem, spretan s komplimentima.« Možda čak i suviše spretan, ali Hallie se ipak smiješila; teško je ostati ravnodušan kad te netko gleda u oči na takav način. »Volio bih da je to istina. Ali znam zeznuti i s komplimentima. Jednom sam, pomalo napet i nervozan, jednoj djevojci rekao da ima prekrasne duge zube i bijele noge.« Rezignirano je slegnuo ramenima. »Baš čudno što sam još uvijek solo.« U pubu su svi skakali, plesali i pjevali na taktove pjesme Glorije Gaynor I Will Survive - jedne od Marilynih omiljenih pjesama. Hallie je oduvijek bilo teško pjevati tu pjesmu; činilo joj se kao da izaziva sudbinu.
»Bi li htjela ući unutra?« Ross ju je promatrao kako sluša pjesmu. »Ako tako očajnički želiš pobjeći od mene, u redu je, ne brini. Razumijem to.« Šalio se, naravno; je li ikad ijedna djevojka htjela pobjeći od njega? Kad izgledaš tako dobro kao on, teško da se može zamisliti takav scenarij. Kao da bi uopće mogla ustati i otići plesati, sve i kad bi htjela; nedostatak kisika ostavljao je sve veći trag na njoj. Nema veze, samo ignoriraj. Snaga uma. »Radije ću ostati.« Zatekla se kako zuri u njegova usta; to su vjerojatno bila jedna od najljepših usta koje je ikada vidjela. »Drago mi je što ćeš ostati«, rekao je Ross. »Zapravo, jako mi je drago što ćeš ostati. Možemo ostati tu cijelu noć i bolje se upoznati? Bi li ti to odgovaralo? Hoćemo li se skriti tu negdje u kutu vrta i zbilja se upoznati? Uuuhhh.« Pljesnuo se dlanom po čelu. »Vidiš što mislim? Ponovno sam se izlanuo... to što sam rekao zvuči zbilja grozno. Mislio sam na pristojan, nefizički način, samo da razgovaramo, kunem se.« Iznad njih, na granama stabla pokraj kojega su se nalazili, visjele su raznobojne blagdanske svjećice, a na živici oko vrta topla žuta svjetla koja su sjala uvis. Prostor oko njih bio je diskretno osvijetljen tako da su gotovo stajali u mraku. Da su bili usred dana, Ross bi mogao vidjeti modru nijansu njezinih usana - nije trebala ogledalo da vidi da joj je razina zasićenosti kisikom pala. Pritisak u prsima i otežano disanje bili su jasan znak. No svjetlo je bilo slabo, tako da je bila poprilično sigurna da on to neće primijetiti. Barem jednom u životu može flertovati s privlačnim muškarcem koji ne zna ništa o njezinu stanju. Što se njega ticalo, ona je bila tek djevojka u dvadesetima. Mislio je da je normalna, odnosio se prema njoj na takav način, i ako je suditi po svemu do sada, htjet će raditi posve normalne stvari s njom. Neće ipak stići do toga, ali njezinu egu godilo je ono što je on htio. Bože, bio je to doista sjajan osjećaj. Vidiš? Ovako bi bilo da si zdrava. Ovako bi izgledale tvoje večeri.
»Što je bilo?« Ross je nagnuo glavu. »Zašto se tako smješkaš?« Zato što misliš da sam normalna. No naglas je ipak rekla: »Zato što mi je lijepo.« Pokazala je na svoje rame. »Hvala ti što si mi maknuo mrlju.« »Pa, barem djelomice.« Još je nešto bilo ostalo, ali na to je stavio vlažan rupčić. »Imaš li muža?« Hallie je podigla lijevu ruku, na kojoj nije bilo prstena. »Nemam«. »Dečka?« »Ne.« »Samo provjeravam. Sviđaju mi se tvoji odgovori. Gdje živiš?« »Tu, u Carranfordu.« »Super«, rekao je Ross. »Ja živim u Oxfordu. A čime se inače baviš?« Hmm, da vidimo. Mnogo kašljem. Danima ležim u krevetu sa zgodnim plastičnim cijevima koje mi izviru iz nosa. Borim se s upalama i uzimam više antibiotika godišnje negoli neki ljudi uzmu za cijeloga života. Zamišljam svoj pogreb i što će ljudi pričati na njemu kad umrem. Je li to bio taj primamljiv popis zabavnih aktivnosti koje će očarati i zavesti nekog potencijalnog dečka? Ne. Zbilja nije.
TRIDESET PETO POGLAVLJE
»Radim u IT-u. Nešto kao... eliminacija problema.« Hallie je zamislila svoju stranicu www.tristvariotebi.com. I to je moglo proći pod IT, zar ne? »Znači rješavateljica problema«, rekao je Ross. »Da, točno.« Čvrsto je kimnula; rješavateljica problema emotivne naravi bilo je upravo ono što je ona radila. »A ti?« »Ja? Bi li me mrzila ako ti kažem da sam agent za nekretnine?« Naslonio se u stolici, podignuvši i prekriživši ruke kao u samoobrani. »Jedan od onih bezobzirnih koji prevare ljude nekom sjajnom ponudom, a onda im sruše snove?« »Ja sam jedan od onih dobrih, koji pomažu ljudima da ostvare snove. Vjerovala ili ne«, povjerio joj se, »ne želimo da nam nekretnine propadnu. Uglavnom zato što time gubimo i svoj udio.« »Onda te neću mrziti«, rekla je Hallie. »Isto možeš očekivati i ti od mene.« Vragolasto se nasmiješio. »Neću te mrziti zato što si računalna štreberica.« Kimnula je u ozbiljnoj maniri. »Hvala ti.« »Iako ne izgledaš baš kao štreberica.« »Izgled zna varati.« »Uglavnom, drago mi je što sam tu večeras. Zamisli da nisam. Jesam li opet preizravan?« »Jesi, ali nemoj stati.« »Što je bilo s tvojim posljednjim dečkom?« »Preselio se u Australiju. Ja sam odabrala ostati tu.« »Gadna pogreška«, rekao je Ross.
»Još uvijek smo prijatelji«, Hallie je slegnula ramenima. »Sad je red na tebi.« Oči su mu zasvjetlucale. »Red je na meni da ti budem dečko?« »Znaš što sam mislila.« »O Bože. Sigurno želiš znati?« »Sad kad si to tako rekao, i više nego prije«, rekla je Hallie. Ross je duboko izdahnuo. »To je jako tužna priča tako da se moraš pripremiti. Zvala se Eva i bila je lijepa. Savršena. Jako smo se dobro slagali.« »Nastavi.« »Onda je odlučila prodati svoj stan i molila me da ga stavim u prodaju. Pokazao sam stan potencijalnom kupcu dok je ona još bila u stanu, a on mi je potom rekao da je jako zainteresiran.« Ross je podignuo obrvu. »Tek nekoliko tjedana poslije saznao sam da nije stan bio ono što je pobudilo njegov snažan interes.« »O, ne. Jesu li još uvijek zajedno?« Kimnuo je. »Još uvijek.« »Je li ti to slomilo srce?« »Smrskalo ga u komadiće za cijelu vječnost. Pa«, dodao je s osmijehom, »barem za sljedeća dva tjedna.« »Jadan.« »Znam.« Ohrabreno je kimnuo. Hallie je rekla: »Ali to nije istina, zar ne? Izmislio si.« Ross se stao smijati. »Kako si znala?« »Intuicija. Uvijek prepoznam kad netko laže.« »To je ujedno i impresivno i zastrašujuće.« »Daj da pokušam pogoditi. Djevojka ti dosadi, ostaviš je i prijeđeš na drugu.« »Istina.« Kimnuo je. »Zato što uvijek tražim nešto više, nekog tko će me doista razumjeti. Oduvijek sam znao da će doći dan kad ću upoznati svoju srodnu dušu.« Nasmijao se očima. »Trebalo je samo biti strpljiv i pričekati da se pojavi.«
Bilo je dobro što je došla u pub večeras, ako ništa, samo zbog ovoga. Da se osjeća poput normalne djevojke. Iako joj je bilo sve teže disati. »I moram reći, trebalo ti je vremena.« Zubi su mu bliještali u mraku, a on se nagnuo prema naprijed i prošaptao: »Ali bolje ikad nego nikad«. »A TU JE ONA«, začulo se s druge strane vrta. »U redu je, našla sam je! Tamo je!« I to je bio trenutak u kojem se prestala osjećati normalnom. Hallie se okrenula i vidjela Beu kako stoji na pragu puba i kako je širom otvorila vrata da bi mogla izvući invalidska kolica. »Bože dragi, užasno si nas prestrašila«, vikala je Bea, čija je kosa vijorila dok je trčala preko travnjaka. »Bili smo na plesnom podiju i mislili da si negdje u kutu i da razgovaraš s Wilkinsonovima, no onda su se oni pomaknuli, a ja sam vidjela da te nema, da su samo kolica tamo. A nitko nije znao kamo si otišla. Ne možeš to raditi...« Beu je u korak slijedio Luke, koji je gurao kolica tolikom brzinom da su snažno poskakivala po neravnom tlu pa je spremnik s kisikom klepetao udarajući o naslon. A da bi pratnja bila potpuna, pobrinula se Christina, koja se sa zabrinutim izrazom lica probijala u svojim elegantnim štiklama. Izgledali su kao tim hitne pomoći koji je stigao na poprište nesreće. Rossovo lice se skamenilo dok ih je promatrao kako jure prema njima. »Možeš li stajati? Bea, uzmi je za drugu ruku. Polako...« Luke ju je podignuo s mjesta na kojem je sjedila i vodio je prema kolicima, odmotao zapetljane cjevčice i postavio joj kanilu na nos. Uključio je spremnik i odmaknuo se kako bi provjerio je li sve u redu s disanjem. Hallie je znala da je predugo bila bez spremnika. Kako su minute prolazile, svaki je njezin udah bio teži, ali se prisilila oduprijeti nagonu da snažno udahne i pokuša unijeti u sebe veće količine kisika jer bi zadahtala i to bi je odalo, a Ross bi se pitao koji vrag se s njom događa. Kao što se to pitao sada. »Nemoj više nikada napravit nešto tako glupo«, naredila je Bea. »Tako smo se zabrinuli. Tko zna što se sve moglo dogoditi, a mi ne bismo imali pojma.«
Hallie je gledala mimo njih i šutjela, usredotočivši se na disanje i normalizaciju kisika u plućima. »Isuse«, rekao je napokon Ross i pogledao u Lukea. »Što nije u redu s njom?« I eto opet te rečenice. Koliko ju je samo puta čula u posljednjih nekoliko godina otkad su kolica postala njezino osnovno prijevozno sredstvo? A ako se njima još doda spremnik za kisik i cijevi oko njezina lica, toliko je ljudi ne svi, ali više nego što bi čovjek pomislio - odmah pretpostavilo da ne možeš odgovoriti na jednostavno pitanje. Pogledala je u Rossa. »Imam CF.« Doista je izgledao iznenađen činjenicom što govori. »Što je to?« »Cistična fibroza. Jesi čuo za to?« »Naravno da jesam. Pluća, je li tako?« Na licu mu se mogla očitati neka mješavina užasa i suosjećanja dok mu je ta informacija sjedala. »Točno.« Kimnula je. »Bravo.« »Vau.« Prignuo se, uzeo čašu s pivom sa stola i zatim je ponovno odložio. »Zašto mi ništa nisi rekla?« Zbilja nije ni naslućivao odgovor na to pitanje? Slegnula je ramenima. »Oprosti. Zaboravila sam.« »Kako se osjećaš?« Luke ju je upitao s profesionalnim tonom u glasu. Kako se osjećam? Razočarano. A što sad, barem joj ništa nije došlo kao veliko iznenađenje. Ali naglas je rekla: »Okej.« Nakon toga nastupila je neugodna tišina koju je prekinula Bea rekavši: »Pa, što bi ti sada? Hoćeš ući s nama unutra? Ili ćeš još malo ostati tu vani?« Pogledala je u Rossa. »Jer ako želiš ostati tu, u redu je...« Rossov govor tijela bio je takav da je izgledao kao da se upravo zabavljao i flertovao s djevojkom za koju se ispostavilo da mu je polusestra. Kako bi ga poštedjela muke, Hallie je odgovorila Bei: »Sve okej, idem s vama«.
»Sigurno?« »Skroz.« Susrela se s Rossom kojem se u očima vidjelo da se osjeća nelagodno i da se pokušava osmjehnuti iskrenim smiješkom. I ona se njemu kratko osmjehnula samo da mu pokaže da ga razumije. »U redu je. Radije bih ušla. Bok.« Kad je Luke okrenuo kolica kako bi je odvezao unutra, Hallie mu je mahnula. »Bilo je ugodno razgovarati s tobom.« »Da. I s tobom također.« Ross je kimnuo; u glasu mu se osjetilo olakšanje, njegova su se jaka pleća opustila ispod savršeno izglačane Ralph Lauren košulje. Bila su to fizički jaka pleća, primijetila je Hallie, ali ne i simbolički jaka. Ah, pa, što se može? Ipak je on samo agent nekretninama.
TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE
Zabava u White Harm još je uvijek bila u punome jeku. Kroz otvoren prozor sobe Hallie je čula glazbu, uzvike i smijeh i druge zvukove s proslave. Svi su se sjajno zabavljali; Marilyn je ponovno proslavila svoj rođendan u velikom stilu. A Ross je dosad bez sumnje već pronašao neku dragu djevojku za razgovor. Upalila je laptop i pokušala se ne osjećati kao da propušta najbolji dio zabave. Pokazatelj da su joj pluća bila u sve gorem stanju bilo je to što se nakon dvadesetak minuta bez dodatnog kisika osjećala kao da ju je netko istukao. A sutra će se, znala je to već iz iskustva, osjećati još gore. Je li onda bilo vrijedno toga, toga da se barem jedanput ponovno osjeća kao normalna osoba i da dobije malo pažnje od nekoga tko se, kad je istina izašla na vidjelo, nije mogao ohladiti brže ni da mu je rekla da ima neku groznu zaraznu bolest? Da, ako će biti iskrena, jest. Jadan Ross, gotovo joj ga je bilo žao. U nekoliko navrata, kad su se vratili u pub, uhvatila ga je da ju gleda, a kad bi mu uzvratila pogled, on bi joj samo posramljeno kimnuo i osmjehnuo se. Ono što on nije shvaćao bilo je to da ona nije ni očekivala ništa, nije čak ni potajice žudjela za tim da kaže: »Koga briga za cističnu fibrozu? Želim te ponovno vidjeti!« Jer ni ona njega nije htjela vidjeti. Bio je zabavan, ali nije bio njezin tip. Možda je i bio privlačan muškarac, ali nju nije uspio privući, ni fizički ni psihički. Ta je upitna čast - na njezinu žalost, i neupućenost svih ostalih, čini se bila rezervirana samo za Lukea Hiltona. Hallie je pokušavala srediti zbrku u glavi. Okej, nemoj misliti sad na to. Na Lukea i Christinu. Oni su sad ponovno sretan par. A kako nije bilo
razloga ni da bude ljubomorna na Christinu - jer ovo nije bila jedna od onih ili ja ili ona situacija - moglo joj je čak biti i drago zbog njih, kao što se uostalom i cijelu večer pretvarala da jest. Možda joj je zapravo i olakšavalo situaciju i konačno dokrajčilo njezine beznadne fantazije koje se nisu mogle realizirati. Usredotočila je sada svoju pozornost na mailove; stiglo je nekoliko novih pisama pa ih je počela čitati: Draga Rose, 1. Imam trideset sedam godina i htjela bih se srediti i osnovati obitelj. 2. Volim svoje tri mačke više od svega. 3. Prije šest mjeseci upoznala sam divnog muškarca. I evo problema; savršen je u svakom pogledu... osim u jednom. On zbilja mrzi životinje, a posebno mačke. Kaže da možemo živjeti zajedno, ali samo ako ih se riješim. Ali, Rose, meni je tako teško to napraviti. To je kao da me traži da se riješim svoje djece. On je zaista divan čovjek i znam da bismo bili sretni zajedno, ali pomisao na život bez ijedne mačke pokraj mene nezamisliv mi je. (Nije alergičan na njih, samo ih ne voli.) Ova situacija mi slama srce. Ako ne počnemo živjeti zajedno, on kaže da ćemo trebati prekinuti. A ovo je moja posljednja prilika da imam djecu. Tako sam zbunjena. Što misliš da bih trebala napraviti? Tvoja Maggie. Ponekad su odgovori bili tako laki da su se pisali sami od sebe. Hallie je tipkala silovitom brzinom. Draga Maggie, žao mi je, i ne želim reći da ne vjerujem tvojoj procjeni, ali
jesi li sasvim sigurna da je tvoj novi dečko divan, dobar čovjek i, uopće, savršen u svakom smislu riječi? Jer ne mogu reći da se meni čini takvim. Da meni netko postavi ulrimatum kakav je on tebi postavio, bojim se da bih mu zauzvrat postavila svoj ultimatum, nešto u stilu: »Molim te, gubi se odavde i nemoj ni pokušati ponovno stupiti u kontakt sa mnom«. Sasvim sigurno ne bih ostala nadajući se da će mi jajašca oploditi takav šarmer - zamisli samo kakav bi otac on mogao biti. Ako zaključi da ne voli baš ni djecu, možda će zahtijevati i da se njih riješiš. Ozbiljno, zaslužuješ puno bolje. Je li to bilo pregrubo? Hallie je sačuvala odgovor, ali ga nije poslala. Pročitat će ga još jedanput sutra ujutro, a onda odlučiti hoće li ga objaviti na stranici. Okej, sljedeći. Draga Rose, 1. Imala sam dvanaest godina kada sam doživjela strašnu automobilsku nesreću. 2. Znam koliko sam sretna što sam ostala živa. 3. Ponekad, kad mi ljudi kažu kolika sam sretnica zbog toga, poželim se izderati na njih i reći im da umuknu. Pretpostavljam da me to čini lošom osobom. Ja mislim da vjerojatno i jesam loša. Ali znaš, imam dvadeset tri godine, a prošle sam godine upoznala muškarca svojih snova. No nisam izašla van s njim. Problem je u tome što se ispostavilo da moje snove dijeli i moja najbolja prijateljica tako da su njih dvoje sada u vezi, i doista su sretni. Plačem dok ti ovo pišem jer se osjećam kao zla osoba, ali voljela bih da se barem jednom ja nekome svidim. Ali znam da se to nikad neće dogoditi, zbog toga kako izgledam. Moje je lice bilo teško nastradalo u automobilskoj nesreći tako da
više nikad neće izgledati normalno. Toliko sam ružna da bih mogla briznuti u plač svaki put kad se pogledam u ogledalu. Nikad me nitko neće pogledati i pomisliti: Vau, lijepa je. Umjesto toga, ljudi u mene upiru prstom i šapuću. Neki se ismijavaju i oponašaju Quasimoda. Drugi mi se samo suosjećajno nasmiješe. (Što mi je ponekad još i gore.) Uglavnom, pretpostavljam da nema rješenja za mene. Sretna sam što sam živa, ali voljela bih da mi lice nije takvo kakvo jest. Volim svoju najbolju prijateljicu i ona ne zna ništa o mojim osjećajima prema njezinu dečku. A i on se lijepo ponaša prema meni, zato što je jednostavno takav - dobar. Voljela bih da mogu biti sretna zbog njih. Misliš li da će mi s vremenom ta situacija biti lakša ili sam osuđena osjećati se ovako do kraja života? Fran, x Najdraža Fran, o draga, da barem imam čarobni štapić pa da mogu jednim zamahom promijeniti stvari, ali nemam. Kao što kažeš, nema nekog dobrog rješenja, ali želim da znaš da nisi sama. Točno znam kako se osjećaš. I slažem se s tobom, teško je osjećati se neželjeno zbog nečega što je izvan tvoje kontrole. Ali ali ali... moraš biti svjesna da se to isto događa i ljudima koji nemaju lice s ožiljcima i koji su u potpunosti zdravi. Diljem svijeta, milijuni ljudi potajice su zaljubljeni u partnera svog prijatelja. Nisi jedina! Kao drugo, možda veza tvoje prijateljice neće potrajati. Sasvim je moguće da neće biti zauvijek zajedno. (Da, ovo može biti tužno za nju, ali tebi će olakšati situaciju.) Treće, zvučiš kao zbilja draga osoba i mogu razumjeti kako se osjećaš sada, ali nema razloga zašto se ne bi jednoga dana zaljubila i zašto se netko divan ne bi zaljubio u tebe. Pogledaj malo na internetu i vidjet ćeš stotine priča o ljudima koji su se brinuli da zbog svoga fizičkog izgleda neće nikada pronaći partnera. Ali... pogodi što? Jesu! Zato što na ovome svijetu ima mnogo ljudskih bića koja mogu zaviriti ispod površine. I ona su tim vrednija tvoje pozornosti jer posjeduju taj dar. Nastavi biti svoja, Fran, i jednoga dana će se dogoditi, znam da hoće.
Obećaj mi samo da ćeš nam javiti kad se to ostvari! S ljubavlju, Rose xxx Hallie je pročitala što je napisala, a onda dodala: PS. U slučaju da se pitaš, ne, ja nemam ožiljke na licu. Ali vjeruj mi, imam jedno stanje zbog kojeg znam kako se osjećaš. Ovaj put nije htjela čekati do jutra. Objavila je Franino pismo i svoj odgovor. A onda je ugasila računalo i zapitala se hoće li joj se Fran javiti kad pronađe svoju ljubav. Ono što se namjerno odbila zapitati bilo je hoće li ona još uvijek biti tu.
TRIDESET SEDMO POGLAVLJE
»Ooo, trebala si jučer biti ovdje«, uskliknula je Margot u trenutku kad je Flo ušla u njezin stan. »Nikad nećeš pogoditi tko je bio ovdje!« »Donald Trump«, rekla je Flo. »Barbara Windsor. Jeremy Paxman.« »Bolje od toga.« Margot je odložila sa strane svjetlucavi časopis koji je čitala i dohvatila svoj iPad. »Patrick je doveo Jade da je upoznamo. Takvo lijepo iznenađenje!« »Zbilja? Sjajno!« Protivno svim očekivanjima, spoj na slijepo koji je ugovorila Patrickova bivša supruga prije šest mjeseci isplatio se; ispostavilo se da to što je Jade bila instruktorica aerobika nije značilo da je i gnjavatorica. Činila se kao jako draga osoba kojoj nimalo nije smetalo to što drugi nisu bili ludi za aerobikom kao ona. »Baš je šarmantna«, odgovorila je Margot veselo. »Jako mi se svidjela. Donijela mi je ono cvijeće na stolu. Daj dođi i pogledaj ovo prije nego kreneš u kuhinju.« Flo je došla do Margot da pogleda fotografije na njezinu iPadu. Margot ju je obavještavala o razvoju odnosa sve od prve večere kad su izašli dan nakon natjecanja u Denleightu. Bila je upoznata i s njihovim daljnjim susretima i bilo joj je doista drago zbog Patricka. Poanta je priče da nikad ne znaš tko će biti dobar partner za tebe i gdje ga i kako možeš upoznati. Sagnula se pokraj naslonjača presvučenog baršunom i gledala kako Margot pregledava jučerašnje fotografije na kojima su Patrick i Jade. Patrick, sa svojom razbarušenom kosom, širokim osmijehom i omiljenim vrećastim zelenim hlačama od samta. I Jade u usko krojenoj ljetnoj ružičastoj haljini i lijepim balerinkama s cvjetnim uzorkom i kosom zaglađenom u savršen konjski repić. Odjevno nisu bili najskladniji par, ali su doista izgledali sretno. »Držimo im palčeve da uspiju«, rekla je Margot. »Zaslužio je.« »Zbilja je.«
»A kako ste ti i tvoj dragi dečko? Sve dobro?« »Jako dobro.« Flo se osmjehnula jer više nije bilo Leninih posjeta, što je bila vrlo dobra stvar. Uz malo sreće, možda će Lena dostojanstveno odustati i prihvatiti novu situaciju. Pa, nada umire posljednja. »Odlično. Čini se da bih si mogla kupiti novi šešir onda. Možda i dva.« Margotine oči zasjale su vragolastim sjajem. »Volim lijepa vjenčanja.« Desetak sati kasnije, u svom stanu, Flo je ležala u kadi i čula kako se polako otvaraju vrata kupaonice. Na sekundu se prisjetila horor filma koji je davno bila gledala, u kojem je žena, poludjela od ljubomore, provalila u stan svog bivšeg supruga i upala u kupaonicu u kojoj je u kadi ležala njegova nova supruga, potpuno bezbrižna, u neznanju da će joj ti trenuci ujedno biti i posljednji. Osjetila je kako su joj se trnci uspeli bedrima; što ako je to Lena koja u ruci drži nož za kruh recimo? No sljedećeg trenutka iza vrata izvirila je Jeremyjeya bijesna njuškica. Potrčao je kupaonicom nadmeno mašući repom, a onda se susrela s njegovim zelenim svjetlucavim pogledom. Nije nosio nož za kruh. Flo je izdahnula i negodujući odmahivala glavom prema njemu, a on je skočio i udobno se smjestio na podstavljen poklopac košare za rublje. »Protrnula sam. Mislila sam da je Lena.« Na to je on samo trznuo jednim uhom pa drugim i pogledao je jednim od svojih arogantnih pogleda koji je govorio: Zaboga, kako možeš biti tako glupa? Bio je u pravu, naravno. Lena ne bi napravila tako nešto. Nadala se da je dosad već imala vremena naviknuti se da su ona i Zander zajedno i da se neće prestati viđati samo zato što ona to ne odobrava. Nikad se ne zna: s vremenom možda čak uvidi da je bila u krivu i da se njezin brat zaljubio u pravu osobu. Nisu trebale biti u neprijateljskim odnosima... mogle bi postati prijateljice, uživati u zajedničkim ženskim ručkovima, ići zajedno u šoping ...
Okej, možda je ipak otišla predaleko u razmišljanjima. Prekinula je s time i vratila se sretnijim mislima o Patricku i Jade koji su uživali u počecima svoje ljubavi. Bila je iskreno sretna zbog njega. Stvarno se ne može znati, zar ne, kad i kako neki par može kliknuti? Dvadeset minuta kasnije zazvonilo je zvono na vratima. Nasreću, Flo je već bila izašla iz kade i navukla na sebe kućni ogrtač. Na nesreću, upravo je nanijela debeli sloj kreme na stopala, što je zahtijevalo da se po drvenom podu kreće poput patke, i da se svim silama trudi održati ravnotežu. Pritisnuvši portafon, rekla je: »Da?« »Dobar dan, ja sam Julia. Htjela bih vas zamoliti bih li mogla razgovarati s vama o Zanderu Travisu?« Iznenađena, Flo je upitala: »O Zanderu? Što u vezi s njim?« »Molim vas. Samo kratko. A ako me ne želite pustiti unutra, možemo se naći u kafiću na uglu.« Kafić na uglu značio je da bi se trebala presvući, osušiti kosu i barem se malo našminkati. A trebala bi obrisati i kremu sa stopala. Nakon kraćeg oklijevanja Flo je pritisnula dugme za otvaranje vrata i rekla: »Dođite gore«. Julia je bila vitka, lijepa i vjerojatno nekoliko godina mlađa od nje. Nosila je skupu plavu košulju, hlače krem boje i bež prsluk od antilopa. Plava kosa prošarana pramenovima padala joj je do ispod ramena. Imala je lijepe zube. A uz to joj je malo - ali samo malo - bila poznata. Jesu li se trebale rukovati? Neodlučna, pričekala je da Julia napravi prvi korak. Okej, neće se rukovati. »Hvala ti što si me primila«, rekla je Juha. I stala. »Ne znam zašto sam te primila.« Flo je gurnula ruke duboko u mekane džepove svog čupavog ogrtača. »Pa... mislim da ti neće biti drago čuti, ali mislim da je fer da znaš.« Podignuvši bradu, rekla je: »Stvar je o tome da te Zander vara«. »Da? S kim?« »Sa mnom.«
»Oh.« »Žao mi je. Ali tako je.« Srce joj je počelo ubrzano udarati, a istodobno su je preplavile proturječne emocije. S jedne strane, to su bile šokantne vijesti, katastrofalne zapravo. No s druge strane, neki glas u njoj govorio joj je da je nešto u svemu tome ipak sumnjivo... Kao prvo, Zander joj se jednostavno nije činio kao tip koji vara. »Lagao ti je«, rekla je Julia. »I meni. Rekao mi je da nema nikoga. A onda mi je netko rekao da je u vezi i s tobom i sa mnom. Niste se vidjeli u ponedjeljak, je l’ da?« Ponedjeljak, ponedjeljak... »Nismo.« Odmahnula je glavom. »Zato što se tada vidio sa mnom. On je lažov i varalica«, rekla je Julia. »Nisam mogla vjerovati kad sam saznala, ali to je istina.« Lice joj je bilo odnekud poznato, ali nije se mogla sjetiti odakle. Izluđivalo ju je to što je nije nigdje mogla smjestiti. »Mora da si skršena«, nastavila je Julia. »I ja sam bila. Zašto muškarci misle da se mogu izvući s tim? Zato što im uvijek uspije izvući se, zar ne?! Pritisnula sam Zandera da mi prizna, a on mi je mrtav-hladan rekao da se ne viđa ni sa kim drugim. Sigurna sam da bi i tebi rekao isto kad bi ga pitala. Koji gad! I ovce i novce, to je jedino važno.« Sve je to izgovorila, ali nije joj zvučala uvjerljivo. Flo je zurila u njezine uši, vrat, njezin ozbiljan, ljut izraz lica. Nešto je bilo krivo, ali nije mogla shvatiti što. Ruke su joj bile osunčane i imala je tanka zapešća. Sve je riječi izgovorila točno i razgovijetno, a u isto je vrijeme stezala remen svoje male kožnate krem torbice. Nešto u vezi s njom podsjećalo ju je na cvijeće... »Kako si znala gdje ćeš me naći?« »Mislim da to ne bih trebala otkriti. Ne želim nikoga uvaliti u nevolje. I onda, što ćeš napraviti?« upitala je Julia. »Jednom varalica, uvijek varalica. Nikad mu više nećeš moći vjerovati. Mislim da bismo ga obje trebale ostaviti, zar ne? Samo je to zaslužio!«
Cvijeće... cvijeće... a zbog nekog razloga u misli su joj dolazile i deve. To ju je sad stvarno izluđivalo! »Jesmo li se nas dvije već srele?« »Što, mi? Ti i ja? Ne, sigurno ne.« Julia je odmahivala glavom. »Nikad.« »Jesi li ti cvjećarka?« »Ne.« Okej, još jedan pokušaj. »Radiš li u zoološkom vrtu?« Julia je sad izgledala uvrijeđeno. »O Bože, ne, ne radim tamo!« U tom trenutku kad je uzviknula i izgubila kontrolu nad glasom, Flo je shvatila da joj je samo njezino lice bilo poznato, no ne i glas. U sljedećem trenu već je znala otkud je poznaje.
TRIDESET OSMO POGLAVLJE
Okej, možda nije bila sasvim sigurna u to. Možda je najbolje da prvo provjeri. Dohvativši mobitel, Flo je prvo provjerila vrijeme - da, Margot se dosad već vratila u sobu - i poslala joj kratku poruku. »Što radiš?« upitala je Julia. »Raspituješ se kod Zandera za mene? Već sam ti rekla, on će sve zanijekati. Baš je ljigavac.« Da joj prođe vrijeme više nego i zbog čega drugog, Flo ju je upitala: »Reci mi kako ste se vas dvoje upoznali«. A potom je Julia krenula brbljati o noći kad ju je zaustavio i započeo razgovor s njom u Park Streetu. Srećom, Margot nije gubila vrijeme. Privici su iskočili, a Flo ih je otvorila kako bi vidjela sadržaj. I eto, dobila je traženu potvrdu. Ipak je bila u pravu. »Što?« Julia je pokušala pogledati u zaslon. »Što gledaš?« »Tvoje fotografije«, rekla je Flo. Julijino lice istoga je trena promijenilo boju. »Ne razumijem što želiš reći.« »Ne? Možda je samo netko tko ti jako sliči. Oooh«, rekla je Flo, »ili je možda tvoja mama imala blizanke, a onda jednu od vas dala nekom drugom da je odgaja!« »Daj da vidim«, rekla je Julia. »Meni je ova dobra; ti u Egiptu, s piramidama u pozadini. Pokraj deve.« Julia se počešala po donjem dijelu vrata, koje je prekrilo crvenilo. »Ovo je smiješno.« »A posebno mi se sviđa ova, uslikana na tvom vjenčanju. Prošlog ljeta, zar ne? Izgledaš jako lijepo«, rekla je Flo. »A i tvoj suprug mi se čini simpatičan. Zna li i on za tebe i Zandera?« Okrenula je mobitel prema njoj kako bi vidjela fotografiju sa svog vjenčanja koju je gledala, uslikanu na
trijemu crkve. Drveni stupovi postavljeni s obiju strana vrata od drevnog hrastova drveta bili su ukrašeni cvjetnim vijencima. Julia je nosila veo na kojem su bili prikačeni žuti pupoljci, dok su iza nje, u visokim srebrnim vazama na kamenim izbočinama, stajali aranžirani buketi s ružičastim i žutim ružama. Cvijeće. Deve. Mozak je doista bio čudesan mehanizam. »O Bože, ne mogu vjerovati.« Julijino oholo držanje nestalo je u trenu. Posramljena i ponižena, odmahnula je glavom. »Čuj, oprosti. Nisam u vezi s tvojim dečkom.« »Znam«, rekla je Flo. »Kako si, pobogu, došla do tih slika?« »Nisam se mogla odmah sjetiti, ali znala sam da sam te negdje već vidjela.« Flo je zastala, nakratko se zapitavši je li bolje da je ipak ostavi u neznanju. Ali ne, nije mogla. »Radim u staračkom domu Nairn.« »Nairn... oh.« Julijino lice se razbistrilo. »Moja baka je u Nairnu.« Flo je kimnula. »Beryl. Tvoje fotografije uokvirene su i postavljene na zidu u njezinoj dnevnoj sobi. Vidim ih svaki dan.« »Samo da pokušam pogoditi«, rekla je Flo, »ali je li te možda Lena nagovorila da ovo napraviš?« Julia je posramljeno kimnula. »Ona mi je prijateljica. Zapravo prijateljeva prijateljica. Njezin dečko Giles igra kriket s mojim mužem. Kad je čula da se amaterski bavim glumom, odlučila je da moram doći k tebi i odglumiti da sam Zanderova druga djevojka. Stvar je u tome da kad Lena nešto želi, ne odustaje. Nisam htjela to napraviti, ali nju je jako teško odbiti.« »Da, znam.« »Iskreno, zna biti i zastrašujuća.« »Znam i to.« »Jako mi je žao«, ponovila je Julia.
»Sve je u redu.« »Iz onoga što nam je Lena rekla o tebi, mi smo stekli dojam kao da si neko čudovište. Ali ne činiš mi se...« »Jako čudovišno?« Julia je napravila grimasu. »Pa da.« »Lena me ne voli. Kao ni Giles«, dodala je Flo. »Giles je grozan. Ne mogu ga podnijeti.« Na Floinu mobitelu iskočila je još jedna poruka: Umirem od znatiželje! Zašto si trebala fotke? Flo se nasmiješila; molila je Margot da ode u Berylin stan, uslika fotografije i pošalje joj ih. Odgovorila je: Naletjela na Berylinu unuku i prepoznala je, to je sve. Hvala ti što si mi to napravila! Nekoliko sekundi kasnije stigao je Margotin odgovor: Sa zadovoljstvom! Kad odrastem, mislim da bih mogla postati međunarodna špijunka. Nekoliko sati nakon što je Julija otišla, zazvonio je Floin mobitel. »Bok«, rekla je Lena. »Jesi okej?« »Super sam. Zašto?« »Samo sam se pitala jesi čula glasine koje kruže o Zanderu? Ja inače ne širim tračeve, ali mislila sam da bi trebala znati što se priča.« »Bože. Što se priča?« »Pa, ne znam je li istina, ali navodno se viđa s još nekom curom.« »Ah, misliš na Juliju«, rekla je Flo. »Da, posjetila me večeras i priznala mi. Istina je.« »Oh!!« Iznenađena, Lena je rekla: »Pa... to je onda grozno! Jadna ti! Mora da si skršena.« »Pa, bila sam malo u šoku kad mi je to rekla, ali onda sam stala i razmislila o svemu i zaključila da to uopće i nije tako strašno.« »Jesi sišla s uma?« Lena je zvučala potpuno šokirano. »Bože moj, on te
vara! Kako to nije strašno?« »Da, ali ja ga volim. I mislim da on voli mene. Tako da neću dopustiti da se to ispriječi između nas«, rekla je Flo. »Sigurna sam da će mu Julia uskoro dosaditi i da će ponovno biti samo moj.« »Znači, on spava s drugom ženom, a ti si to odlučila prihvatiti? To je smiješno«, rekla je Lena. »Radi budalu od tebe!« »Nije me briga«, rekla je Flo. »Ja ću na kraju pobijediti. On je vrijedan toga.« U bijesu zbog propasti svog plana Lena je dodala: »Pa ti si stvarno luzerica«, a potom je naprasno prekinula razgovor. Flo je odložila mobitel i shvatila da se smije sama sebi. Je li se pretvarala u Lenu? Nadigravanje, laganje - malo zločesto od nje. O, ali ponekad je bilo zabavno biti malo zločest. Vraćajući se kući u stan oko ponoći, Zander je otključao ulazna vrata i od pomiješanog mirisa izgorenog tosta i Chanela No. 5 u istom trenu znao da je Lena kod kuće. Zahvatio ga je poznat osjećaj rezignacije, napetosti i očaja. Kako bi bilo imati sestru koja ti ne otežava život? »Bok! Kasniš! Smrdi li ti u stanu po izgorenom tostu? Pokušala sam prikriti vonj parfemom... Ne znam zašto taj glupi toster stalno meni to radi. Jesi gladan? Hoćeš tosta? Ima i malo džema od marelice...« »Razgovarao sam s Flo.« Zander ju je pogledao smirenim no odlučnim pogledom dok je skidao jaknu. »Znam da je to bilo tvoje maslo.« Kao što je pretpostavio, Lena je bila krajnje iznenađena. »Što, oprosti? Nemam pojma o čemu govoriš.« »Slušaj, o meni je riječ. A ja znam da ne varam Flo. Tko bi htio izmisliti takvu priču?« Istodobno je negirala i slegnula ramenima rekavši: »O, molim te, glupa je. Ona ne bi marila sve i da imaš nekog drugoga. Pa sad reci da nije jadna.
Kako god, mrzim je.« Koliko su puta već prošli kroz ovo? »Flo ti nije ništa učinila«, rekao je Zander. »Hej, halo? Ona živi u našem stanu!« To je bio osnovni problem s Lenom; njezin radar nije registrirao glas razuma. Činjenica da je njihova baka detaljno obrazložila svoju oporuku, bila je u potpunosti nevažna za njegovu sestru. »Službeno, ona živi u Jeremyjevu stanu. Kojem taj stan pripada dok ne ugine.« »A to je još najluđe od svega.« Lenina tanka usta napućila su se od ljutnje. »Glupa mačka.« Zander je prošao prstima kroz kosu. »Slušaj me. To kako se ponašaš ne pomaže nikome. Možeš prezirati Flo koliko god hoćeš, ali to me neće spriječiti da se viđam s njom. Ona mi se zbilja zbilja sviđa. Jako.« »Ne. Samo misliš da ti se sviđa. Vjerojatno to radiš samo zato da meni napakostiš.« »Nećeš nam upropastiti vezu. Neću ti to dopustiti.« »Kako si naivan«, rekla je Lena. »Zar ne vidiš kakva je? Zaslužuješ toliko bolje od nje.« »Zaslužujem toliko bolje od ovoga.« Zander je odmahnuo glavom prema svojoj napornoj sestri. »Ti živiš u mom stanu. Mogao bih te izbaciti.« »Ali ne možeš to napraviti. Gdje ću onda živjeti?« A koliko su puta tek o tome razgovarali? Na desetke? Stotine? Umorno je odgovorio: »Mogao bih to napraviti. Lena, imaš trideset šest godina. Vrijeme je da staneš na svoje noge.« »I hoću, samo da se ona kuja iseli iz našeg stana. Uglavnom, ne možeš me izbaciti. Obećao si to mami, sjećaš se.« I eto. Argument koji je bio njezin adut, onaj za koji je znala da ga Zander neće imati srca ignorirati. Kad im je majka umirala od raka, molila ga je da
se pobrine za Lenu i on je pristao. Očito. Možda bi bio u malo boljoj situaciji da majka nije odmah podijelila to obećanje s Lenom. S jedne strane, razumio je da je htjela otići mirna. No s druge strane, to je Leni dalo kartu na koju se mogla izvlačiti do kraja svog života. »Idem u krevet. Laku noć.« Umoran i utučen, Zander je ostavio svoju sestru u dnevnom boravku; nije imalo smisla nadalje se raspravljati njom. Bio je to beskrajan krug koji ga je ispunjavao frustracijom, to što i trebao biti odgovoran za nekog starijega od sebe. Kako se čini, bit će osuđen na nju barem do svoje osamdesete.
TRIDESET DEVETO POGLAVLJE
Vjetar je šibao Tashino lice dok je padala s velike visine. Padobran se već trebao otvoriti, ali još je uvijek bio čvrsto zapakiran u naprtnjači na njezinim leđima, a užeta za otvaranje nije bilo. Mahnito je napipavala pokušavajući ga pronaći, ali bez uspjeha, pa je odustala i počela umjesto toga mahati rukama... ako bude zamahivala dovoljno brzo, možda bi se mogla spasiti... Ali do se približavalo munjevitom brzinom. O Bože, prekasno, srušit će se... Tasha je progutala knedlu, grčevito udahnula da dođe do zraka i probudila se. Sva se stresla od olakšanja, jer bila je u svom krevetu, a ne negdje rasuta na tlu. Bože, koje olakšanje. Još je živa. Iako, sudeći po tome koliko joj je snažno srce udaralo u prsima, možda i neće još dugo. A Rory je pokraj nje spavao dubokim snom i mirno i ujednačeno disao. Začudo, nije ga probudila dok je mahala i mlatila uokolo. Uh, stvarno, ima li što gore na ovom svijetu od tog užasnog osjećaja padanja s velike visine? Nema, sigurno nema. Želudac joj je još uvijek bio zgrčen, dlanovi su je peckali i bila je oblivena hladnim znojem. Okej, samo sklopi oči i opusti se. Prestani misliti na to. Idi spavati. Deset minuta kasnije, kako se nije opustila a ni nastavila spavati, Tasha je ustala iz kreveta i otišla u kuhinju. Zavrila je vodu u čajniku, napravila si čaj i sjela u dnevnu sobu s laptopom ispred sebe. Bio je četvrtak, četiri sata ujutro. Za tri dana skakanje padobranom bit će prošlost. Uz malo sreće padobran će se otvoriti i ona će ostati među živima. Nadala se i da će, jednom kad to grozno iskustvo bude iza nje, večerašnji san, koji se u zadnje vrijeme više puta ponovio, prestati i da će ponovno moći spavati normalno, kao i prije. »A tu si.« Češkajući se po kosi razbarušenoj od spavanja, Rory joj se pridružio na kauču. »Probudio sam se, a tebe nije bilo. Pomislio sam da si pobjegla s drugim.«
»Pokupit će me za sat vremena.« Tasha je položila svoje noge na njega i promatrala kako joj masira lijevo koljeno. »Jesi ponovno sanjala onaj san?« »Ne.« Odmahnula je glavom i osjetila kako ju je nježno stisnuo za koljeno. »Možda.« Znao je za taj san; prošli put je tako ludo mahala rukama da ga je odalamila po glavi. »Ne moraš to napraviti, znaš. Možeš otkazati.« »Neću.« »Ali bojiš se.« To je bila istina. Kad je odlučila da će skočiti, bila je sigurna da se neće bojati. Ali to je bilo prije negoli joj je Joe u šali dobacio: »Što god da radiš, nemoj guglati Nesreće u skakanju padobranom«. Jer to doista nimalo ne pomaže. San koji se ponavljao - samo što to nije bio san nego noćna mora - pojavio se odmah te noći. »Dovde čujem kako ti lupa srce«, rekao je sad Rory. »Ozbiljno, nemoj se forsirati. Možeš se predomisliti.« Tasha je okrenula laptop tako da može vidjeti zaslon na kojem je bila prikazana njezina stranica za donacije. Otkad se registrirala, donacije su samo pristizale, najviše zahvaljujući Joeu i Roryju i tome što su bez srama povlačili za rukav svoje prijatelje i kolege u Londonu. »Prikupili smo osam i pol tisuća funti. Neću odustati.« »To te muči?« Rory ju je privukao k sebi tako da može nasloniti glavu na njegovo rame. »Stvarno, nemoj da te to obvezuje. Ako im kažeš da je skakanje otkazano i ponudiš se vratiti im novac, garantiram ti da ga nitko neće htjeti uzeti natrag.« O Bože, baš je bila u iskušenju. Detalji pretrage nesreća po Googleu već su bili gotovo tetovirani u njezinoj glavi. Jedan je čovjek poginuo jer mu se pojas otkopčao za vrijeme pada... jednoj skakačici padobran se nije otvorio... jedan početnik i njegov instruktor zajedno su poginuli jer im je zakazala oprema...
Odmahnula je glavom. Takvo razmišljanje nije vodilo ničemu; rekla je da će skočiti i skočit će, makar je to ubilo. A naravno da se nadala da ipak neće. Uspravila se, zatvorila laptop i susrela se s Roryjevim zeleno-smeđim očima. »Hej, napravit ćemo to. Nema šanse da odustanem.« Snažan zvuk motora odjekivao je u Tashinim ušima kad se avion spremao za uzlijetanje. Sunčeva svjetlost probijala se kroz prašnjave prozore i na trenutak je trebala zatvoriti oči. Zbilja će se dogoditi. Kad stignu na visinu od oko četiri tisuće metara, otvorit će vrata i ljudi će se početi bacati iz aviona. Osjećala je isto što je osjećala u snu, samo što je ovoga puta to bila stvarnost. Oči su joj još uvijek bile sklopljene kad je osjetila da ju je Rory uzeo za ruku, da su im se prsti isprepleli, i njegov topao dah pokraj uha. »Još ima vremena da se predomisliš.« Tasha je otvorila oči i nasmijala se: on je skakao iz čiste želje za uzbuđenjem, zato što je to želio. Nije mu ni palo na pamet da bi mogao umrijeti. Stisnula mu je ruku čvršće i rekla: »Skočit ću«. »Meni to nije važno. Znaš to, zar ne? Bez obzira na to skočila ili ne, volim te.« »I ja tebe volim.« Oboje su nosili zaštitne naočale; to svakako nije bio najljepši poljubac jer dok su se ljubili, one su im se sudarale, ali Tasha se na tren ipak osjećala bolje. »Izgledajte sretno«, rekao je jedan od instruktora s kamerom u ruci, »Danas je veliki dan!« Tasha se nadala da to neće biti dan koji će se pamtiti po tome što se ispovraćala od straha po unajmljenom plavom odijelu za skakanje. Letjeli su sve više i više, do četiri tisuće metara. Što i nije zvučalo toliko grozno dok netko nije veselo primijetio: »Možete li vjerovati? Četiri kilometra smo udaljeni od tla!«
Cijela četiri kilometra. O Bože, sad ju je i tjeme počelo svrbjeti od straha... »Okej, hajmo se spremiti.« Njezin instruktor, s kojim će skakati u paru, krenuo je prema njoj. Zvao se Graham i izgledao poput veselog seljaka. Tasha mu je dala da još jedanput pregleda sigurnosni pojas, a onda ju je prikopčao za svoj. »Sjećaš se što trebaš napraviti?« upitao je Graham. Prije leta bili su pogledali video, a uz to joj je dao i sve potrebne naputke. Tasha je kimnula; nikad u životu nije obratila više pozornosti na nešto od ovoga. Metar dalje Roryjev instruktor privezao je Roryja za sebe, na što mu se Rory široko osmjehnuo i podignuo oba palca u znak slaganja. Vidite? Bez brige i pameti. Potom je netko zaviknuo: »Otvorite vrata«, te su ih ona dvojica koji su se nalazili pokraj vrata i podignuli. Bez imalo oklijevanja skočili su i nestali iz vidokruga. A sada su se prema njima probijali skakački parovi, koji su izgledali potpuno čudno dok su hodali tako privezani jedni za druge te su sjeli u blizini vrata. Jedna je žena počela ubrzano disati i vikati kako ona to ne može napraviti pa ju je instruktor izvukao iz reda. Što ju nimalo nije smirilo. A potom je na red stigao Rory, koji joj je stigao dobaciti tek kratak osmijeh prije nego što ga je instruktor povukao sa sobom u skok. »Jesi okej?« Graham joj je položio ruku na rame. »Dobro sam.« Zubi su joj nekontrolirano cvokotali. Upravo u tom trenutku Rory je letio prema tlu. Što ako mu se padobran zaglavi i ne otvori? Što ako se meni to dogodi? Stigli su do vrata. Iza svojih leđa čula je ženu koja je i dalje hiperventilirala i plačnim glasom govorila: »Ne mogu to napraviti, molim vas, nemojte me tjerati na to«. Povlačeći je polako za sobom, Graham je glasno poviknuo tako da nadjača glasan vjetar: »Samo se opusti i prekriži ruke na prsima«.
Nogu su joj sad visjele iz aviona, a snažni naleti vjetra udarali su u njih. Osjetila je kako se Graham nagnuo i kako se onda i ona pomaknula. Potom se nagnuo prema nazad, pa prema naprijed... a potom više nije osjećala da sjedi. Bili su u zraku, vjetar ih je šibao, a oni su padali. U tom trenutku Tasha je bila sigurna da je njezin život završio. Ona će, to je sad već bilo sasvim jasno, umrijeti. A zatim ju je Graham potapšao po ramenima, što je bio znak da se postavi u poziciju za slobodan pad. Tasha je raširila ruke i noge i podigla glavu tako da su joj leđa i noge bili savinuti. Vjetar ju je šibao po licu, kosa joj je bila svezana u rep, ali pramenovi su ispadali i šibali je po obrazima. Padali su, znala je to, brzinom od 200 kilometra na sat. Padat će tako još barem nekih četrdesetak sekundi. Kako neće umrijeti barem sljedećih nekoliko minuta, pogledala je prema dolje i ugledala zelene pašnjake, stogove sijena te šume i zgrade nešto dalje. A iznad nje i oko nje protezalo se očaravajuće prostranstvo vedrog plavog neba. Nije ni shvatila kad se to dogodilo. Jedne minute strah i užas obuzeli su je u potpunosti dok su u drugome trenutku sasvim nestali. Jurili su visinama, i to je bio jedan od najčudesnijih i najljepših osjećaja koji je ikad osjetila. Letjela je. Pa, nije baš letjela. Ali strah je u potpunosti bio nestao. A onda je na nekih tisuću i petsto metara Graham povukao uže za otvaranje padobrana i on se otvorio. Osjetila je kako ju je povukao gore, i kako je silovito padanje prešlo u nježno silazno plutanje. O vau, ovo je bilo nevjerojatno. Gledala je kako se svjetlost bljeska od površine vjetrobranskih stakala na automobilima, male, sitne ljude dolje, ptice koje su letjele uvis i ponovno se spuštale. Ispod njih nalazilo se polje na koje su trebali sletjeti; vidjela je veliki bijeli križ, prostrt na tlu kao znak gdje moraju sletjeti. Kao da je nešto napisano na njemu, vidjela je, dok su se spuštali sve toplijim zrakom. Graham je pokazao rukom iza njezina ramena. »Vidiš li što piše?« Odmahnula je glavom; vjerojatno je nešto kao: »Molim vas da tu sletite i bili bismo vam zahvalni da pritom ne polomite noge«.
Tridesetak sekundi kasnije, kad su bili dosta bliže, maglovita crna slova postala su jasna i sada je mogla pročitati što piše. A pisalo je: T A S H HOĆEŠSEUDATI Z A M E N E ? ?
ČETRDESETO POGLAVLJE
Iza zaštitnih naočala Tashine oči bile su ispunjene suzama. Oh, vau. Jednostavno... vau. Devedeset sekunda kasnije bili su nadomak tlu i spremali se za slijetanje. Podignuvši noge i gotovo odletjevši u Grahamovo krilo, Tasha je uspjela sletjeti bez prevelike muke. Napravili su to školski; bijeli padobran valjao se iza njih. »Pa?« upitao je Graham otkopčavši je, a potom joj pomogao skinuti pojas. »Bilo je fantastično. Hvala ti puno. Uživala sam!« »Drago mi je.« Smješkao joj se, a njegovi veseli obrazi su se sjajili. »Zapravo, više sam mislio na to kako si doživjela poruku koja te dočekala?« Otpočetka je znao za nju, nije se iznenadio kad je ugledao pitanje na križu. Tasha je skinula zaštitne naočale i rekla: »Uzbudljivo, zar ne? Netko se želi vjenčati sa mnom!« Oči su joj zaigrale. »Sad samo moramo otkriti tko!« A onda se okrenula jer je znala da je Rory čeka kod zaštitne ograde za slijetanje u društvu Joea i Carmel. Srce joj je zaigralo i preplavilo je ljubavlju jer on je doista ispunjavao njezin život u svakom smislu te riječi. Kad je stigla do njih, Joe je kimnuo prema mobitelu koji je držao u rukama. »Usput, sve snimam, za buduće potomstvo. Zato vas molim da budete pristojni.« Tasha je zadrhtala kad joj je Rory uzeo lijevu ruku. Gledao ju je ravno u oči i rekao: »Napravit ću ovo kako treba«, i kleknuo jednim koljenom na zemlju. »O Bože«, uskliknula je Carmel, »ovo je tako romantično.« »Nemoj prekidati.« Pogurnuo ju je Joe.
»Volim te više nego što sam mislio da ikoga mogu voljeti«, rekao je Rory. »Hvala«, odgovorio je Joe. »To je zato što sam sjajan frajer.« »Promijenila si mi život, Tash. Tako mi je drago što sam te vidio kako kopaš po onoj kanti za smeće na Badnjak. Da nisi bacila kreditnu karticu, ne bismo se nikad upoznali.« Rory je odmahnuo glavom. »Ne mogu na takvo što više ni pomisliti. Volim te i želim s tobom provesti ostatak svog života. Onda, hoćeš me učiniti najsretnijim čovjekom na svijetu i postati mi žena?« Tashi se na licu ocrtao osmijeh koji više nije mogla pomaknuti. »O, da, naravno. Da, da, da.« Kleknula je kako bi ga zagrlila. »Apsolutno da!« Između poljubaca koje su poneki promatrači popratili uzvicima i pljeskom, Rory je rekao: »I samo da znaš, ne radim ovo zato što si skočila padobranom. Mislio sam to napraviti u svakom slučaju.« Otvorio je džepić svog plavog odijela za skakanje i izvadio malu kutijicu svezanu bijelom vrpcom. Kad je vidjela boju te kutijice - nježnu nijansu svijetloplave boje usta su joj se osušila. Otvorio ju je, a ona se počela smijati jer se na posteljici od bijelog satena nalazio gumeni bombon u obliku prstena. »Evo.« Prišao im je Joe i dodao nešto Rorvju. »Ja sam ga nagovorio na to u slučaju da se padobran ne otvori.« Namignuo je Tashi. »Nisam htio nikakve probleme.« »Pametno«, odgovorila je Tasha. Rory je maknuo bombon iz kutije - A Joe ga je, kako se moglo i očekivati, pojeo i zamijenio ga pravim prstenom. Držao ga je na trenutak u ruci da ga Tasha vidi, a zatim ju je uzeo za ruke u nježno joj ga stavio na prst. Pa, ne baš nježno. Prsten joj je bio malo uzak, ali nakon nekoliko nelagodnih sekunda, uspio je proći zglob. Fiju. »Ne mogu vjerovati. Kako si ga uspio odabrati?« Dijamant se sjajio na suncu više negoli ijedan dijamant ikad prije. Prsten je bio jednostavan a opet poseban, točno onakav kakav bi ona sama sebi izabrala. »Poveo sam Joea u dućane na Old Bond Streetu.« »Dali su nam šampanjac«, samozadovoljno je rekao Joe. »U deset sati
ujutro. Bilo je sjajno!« »A on je usput pokušao zavesti prodavačicu«, rekao je Rory. »Bezuspješno.« »O, ali bilo je zabavno pokušati.« »Uglavnom«, nastavio je Rory, »možeš ga zamijeniti ako ti se ne sviđa. Neću zamjeriti - želim da nosiš ono što ti se sviđa.« Bila je dirnuta time što su on i Joe tumarali Tiffanyjem i odlučivali koji je prsten najbolji za nju, i zato je samo odmahnula glavom. »Ovaj mi je predivan. Ne želim drugi. Nikad ga neću skinuti.« Ponovno je poljubila Roryja, a onda rekla: »I ti si mi predivan. Mislim da sam u ovome trenutku doista najsretnija djevojka na planetu.« Carmel je imala sklopljene dlanove na prsima. »Ovo je tako predivno da mislim da ću se rasplakati. Zašto se ovako nešto ne može dogoditi meni?« »Hoćeš da te zaprosim?« upitao je Joe. Carmel je zaigrano preokrenula očima. »Dobro da me pitaš. Ne.« »Okej, dosta snimanja.« Joe je pritisnuo tipku za zaustavljanje. »Ovo zadnje ćemo izbrisati.« »I bolje«, rekla je Carmel. »Ali jednog ćeš dana pristati, znam da hoćeš.« »Neću.« Odmahnula je glavom i pokazala prema Tashi i Roryju. »Vidiš ih? Oni imaju ono nešto. To želim.« Pomogavši Tashi da ustane, Rory ju je zagrlio oko struka i šapnuo: »Jesi čula? Imamo ono nešto.« Te riječi bile su okusa čokolade koja se topila u ustima, jer bio je u pravu. Začudo, ono nešto je postojalo između njih. »Želim da uvijek ostane tako.« »O, hoće, vjeruj mi.« Rory ju je stisnuo uz sebe, a onda je osjetila njegov dah kad joj je šapnuo u uho. »To je to sada, u dobru i silu. Dok nas smrt ne rastavi.«
U ponoć su bili u svom omiljenom kafiću u Belsize Parku i još uvijek slavili veliki događaj toga dana. Pridružili su im se ostali prijatelji, šampanjci su bili otvarani, a na velikom ekranu iza šanka prikazivao se video u kojem je Tash skakala padobranom i Roryjeva prosidba koja je potom uslijedila. Dijamantni prsten iz Tiffanyja sjajio je jednakim sjajem. Nije ga mogla prestati gledati. Svaki put kad bi joj netko čestitao, osjetila bi isto uzbuđenje. Kad ih je netko upitao kada će se vjenčati, Rory je rekao: »Kad Tasha bude htjela. Što se mene tiče, što prije, to bolje.« Bio je to nevjerojatan dan. Tasha je htjela da traje zauvijek. Skočila je padobranom i prikupila više od osam tisuća funti koje će dati u humanitarne svrhe. Dobila je zaručnika, i to ne bilo kakvoga. Rory McAndrew bio je sve što je ikad poželjela, pa i više od toga. Iako, ako će stvarno biti sitničava, bilo bi ljepše da sutra ne mora ustati u sedam ujutro i otići na posao šminkati mladenku za vjenčanje u Berkshireu. Pola sata poslije ponoći Rory je upitao: »Da nazovem taksi?« »Ne!« Pobunio se Joe, koji još nije bio spreman otići. »Ne možete još ići!« »Strgan sam«, rekao je Rory. »A ja sutra radim«, rekla je Tasha. Joe ju je pogledao. »To je možda istina.« A onda je uperio prst prema Roryju. »Ali to što ti govoriš nije. Nema šanse da si toliko strgan. Želiš pobjeći kući tako da se možeš ševiti sa svojom zaručnicom.« Rory se široko nasmijao. »Moguće.« Pozdravili su se sa svima. Došavši do Joea, Tasha ga je čvrsto zagrlila. »Hvala ti. Zaista.« Uzvratio joj je zagrljaj. »Sa zadovoljstvom, draga. Vas ste dvoje savršen par. Jako sam sretan zbog vas.« Poljubila ga je u obraz. »Sjajan si.« »Znam.« Ali izgledao je nezadovoljno. »Možeš li to, molim te, objasniti onoj noćnoj mori od svoje prijateljice? Sva ta njezina odbijanja narušavaju moje samopouzdanje.«
Namjerno je rekao to dovoljno glasno da ga Carmel može čuti. A ona ga je potapšala po ruci. »Jadničak.« »Sad se ismijavaš sa mnom, ali pričekaj malo«, rekao joj je Joe. »Vidjet ćeš kad budeš stara i sama i kad se budeš njihala u svom naslonjaču, sjećat ćeš se ovog trenutka i žaliti što mi nisi dala priliku.« »Možda si u pravu«, kimnula je Carmel. »Znaš što, ajde ovako, ako za trideset godina oboje ne budemo imali nikoga, bit ćemo zajedno.« »Sjajno. Iako bismo vjerojatno trebali isprobati i prije toga, čisto da vidimo jesmo li kompatibilni. Ako želiš«, nastavio je Joe, »možemo pokušati već večeras, da se riješimo toga.« »Ti nikad ne odustaješ, je l’ da?« Carmel mu se ironično osmjehnula. »Samo u tvojim najluđim snovima.« »Koje sanja svake večeri«, rekao je Rory smiješeći se.
ČETRDESET PRVO POGLAVLJE
»Hej, što je ovo? O vau, jesi li se ti to upravo zaručila? Čestitam!« Alice, buduća mladenka koju je Tasha šminkala za njezino vjenčanje koje će se odviti to poslijepodne, uočila je prsten u zrcalu i okrenula se u stolici kako bi bolje pogledala njezinu lijevu ruku. Tasha je veselo rekla: »Sve se dogodilo jučer, u trenu. Još uvijek ne mogu vjerovati.« »Pa, sad je jasno zašto tako sjajiš.« Aliceine oči zaigrano su je gledale. »A sad znamo i što si sinoć radila.« Tasha ju je pustila da to i misli. Zapravo, nakon što su se vratili kući, divlji seks o kojem su svi pričali nije se dogodio. Dok se ona sredila i izašla iz kupaonice, spremna da proslave svoju večer, Rory je već bio zaspao. Pa, bio je to dug dan; nije se uvrijedila. A i zar je bilo važno? Imali su cijeli život pred sobom da to nadoknade. Spavali su dok ih budilica nije probudila u sedam sati. Rory se stisnuo uz nju, poljubio je i rekao: »Oprosti što sam sinoć zaspao«. »Nema veze.« Pomazila ga je po prsima. »I ja sam bila umorna. Što ćeš ti danas raditi?« Istegnuo se, malo protresao glavom. »Idem u teretanu. Možda kasnije malo trčati. Bole me mišići od onog skoka. Kad se ti vraćaš?« »Negdje oko pet, mislim.« »Da nam spremim neku večeru?« »To bi bilo sjajno«, rekla je Tasha. »Pečena piletina s krumpirima i povrćem, umak od kruha i pečenja?« »Znaš što?« Približila mu se i ponovno ga poljubila. »Već to je dovoljan razlog da se udam za tebe odmah.« »A poslije večere ćemo nadoknaditi propušteno i dugo se ševiti.«
Da barem sad imaju vremena za to. No, nažalost, nisu imali. Tasha je ustala. »Dogovoreno. « Ali buduća mladenka Alice nije morala znati sve detalje, pa je Tasha veselo rekla: »Dobro smo se zabavili. A prsten je iz Tiffanyja, možeš vjerovati?« »Fantastično! Imaš njegove slike? Želim vidjeti kako izgleda!« I tako je, usred šminkanja za vjenčanje, Tasha odložila kistove i prestala raditi kako bi Alice pokazala Roryjeve fotografije. »Prezgodan je. Čini se i kao uzbudljiv tip. Imat ćete prelijepu djecu.« Potom je Alice uzela u ruke svoj mobitel i pokazala joj fotografije svog zaručnika Ericka. Odvjetnika za ljudska prava, mršavog, plave kose i pomalo štreberskog izgleda. »I tvoj je zgodan.« Tashi je Rory bio mnogo zgodniji. »Je.« Alice je veselo kimnula. »I obožavam ga. Baš smo sretnice, zar ne?« Zastala je nad jednom fotografijom koju je uslikala prošle noći u kafiću u kojem su sjedili, na kojoj se Rory, glave zabačenom unatrag, smije nečemu što su njegovi prijatelji upravo rekli. Bože, bio je savršen. I bio je samo njezin. Ponosno je rekla: »O, da.« Vjenčanje je bilo trijumfalno. Ako se zanemari to što je jedna djeveruša previše popila pa povratila u buket, sve ostalo je prošlo bez problema. Zamolili su je da ostane na vjenčanju kako bi mladenka, njezine djeveruše i majka izgledale najljepše što mogu na primanju pa je Tasha bila zaposlena popravljanjem pudera, ruževa i sjajila i razmazanih maskara. Bilo je to lijep dan, i odmah je bila uočila iskre koje su se stvorile između kuma i mladenkine mlađe sestre. Kad je odlazila, vidjela ih je kako se u tajnosti ljube na hotelskom parkiralištu. I to je bila najljepša stvar u vezi s ljubavlju; nikad se ne može znati kada će se i gdje pojaviti. Zamislite, za godinu ili dvije možda će je netko angažirati za šminkanje na nekom
vjenčanju, a to će biti upravo oni. Na putu prema kući Tasha je shvatila da jedva čeka vidjeti Roryja. Nije pojela ništa osim nekoliko kanapeića tako da se veselila i večeri. Njezin zaručnik (ha, vidi me!) bit će u kuhinji, zaokupljen kuhanjem, u svojoj omiljenoj plavoj majici i izblijedjelim trapericama, vidjet će ga kako pjeva slušajući radio nakon što je premazao piletinu masnoćom od pečenja, izvadio krumpire, a onda sve zalio crnim vinom i flambirao prije nego što napravi umak od pečenja. Mislim, koliko zgodnih ovisnika o adrenalinu i uzbuđenju i super sportskih tipova ujedno zna napraviti fantastičan umak od pečenja? Stvarno, može ih se valjda nabrojiti na prste. Ali kad je stavila ključ u vrata i otvorila ih, opijajućeg mirisa jela nije bilo. U zraku je vonjalo na... ništa. Je li Rory zaboravio na večeru i izašao s Joeom? Jesu li možda sreli prijatelje u teretani i poslije vježbanja otišli na piće? Ili se predomislio oko večere i odlučio da umjesto toga odu u svoj omiljeni restoran? »Halo?« Ne, kuhinja je bila prazna, kao i dnevna soba. »Jesi tu?« U sljedećem trenu začula je kako je zaškripao krevet u spavaćoj sobi. Znači, tu je. Ovo je imalo sve manje smisla osim ako - smrznula se sjetivši se što se dogodilo jednoj Carmelinoj prijateljici prošli tjedan. Neočekivano se vratila kući, otišla u sobu i uhvatila dečka u krevetu s djevojkom koja je živjela kat iznad njih. Pa, barem neće biti isti scenarij jer Roryjev susjed iznad njega bio je učitelj od šezdeset godina s golemim trbuhom i dugom bradom u stilu ZZ Topovaca. Otvarajući vrata spavaće sobe, rekla je: »Okej, ako se seksaš s Bradatim Bernardom, onda si u gadnoj nevolji«. »Ha? O Bože, koliko je sati?« Rory se okrenuo na leđa i protresao se dok je otvarao oči. »Je li već pet?« »Skoro pet i pol. O jadni moj, bolestan si.« Napravio je tužnu grimasu i kimnuo. »Oprosti, nisam mislio ovoliko
spavati. Htio sam nam napraviti večeru.« »Nikad te nisam vidjela bolesnog.« Sjevši na krevet do njega, Tasha mu je maknula kosu s čela. »Zato što nikad i nisam bio bolestan. Sinoć sam se počeo osjećati slabo, ali sam mislio da ću se do sada već osjećati bolje.« Ponovno se naslonio glavom na jastuk. »Ali ne osjećam se.« »Baš grozno.« »Mislim da imam gripu.« Tasha se nasmijala jer je pretpostavila da će to reći. »Vjerojatno nije gripa, nije to doba godine. Moguće da je neka jača prehlada.« »Ali osjećam se kao da imam gripu«, rekao je Rory. Izgledao je tako tužno, kako da mu ne udovolji? »Okej, možda je imaš.« »Kako je bilo na vjenčanju?« »Odlično. Jedna djeveruša je malo bljuvala, ali sve je drugo bilo u redu. Hotel je sjajan; sve je bilo točno u minutu i osoblje je divno.« »Što želiš reći?« Nasmiješio se. »Ne bi imala ništa protiv da se i mi tamo vjenčamo?« »Tko zna? Mislim da bismo ga mogli ostaviti kao jednu od mogućnosti.« Ispreplela je prste s njegovima, uživajući u pogledu na njihove ruke i načinu na koji se dijamant blista. »Žao mi je što ti nisam kupio točnu veličinu.« Dodirnuo je prsten. »Ali možemo to riješiti, nije problem.« Tasha je odmahnula glavom. »Nema šanse, neću im ga vratiti, pa čak ni na jedan dan. Radije ću prestati jesti da mi prsti omršave.« Pomilovao ju je po nadlanici. »Oprosti za večeru.« »Ma ne budi lud. Spremit ću nešto nabrzinu. A ti, jesi li gladan?« Rory je zakašljao i umorno odmahnuo glavom. »Ali dobro bi mi došla šalica čaja.« Tasha ga je pustila da se odmara i otišla u kuhinju. No nekoliko minuta
poslije, kad je počela peći slaninu i mazati maslac na kruh, čula ga je kako je doviknuo: »Je l’ to radiš sendvič od slanine? Vjerojatno bih i ja mogao pojesti jedan.« Naravno da bi. Nasmijavši se, izvadila je još nekoliko kriški i stavila ih na vruću tavu. Muškarci: nikad nisu toliko bolesni koliko misle da jesu.
ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE
Bea doista nije bila dobra u čuvanju tajni. »Je li sve u redu?« upitala je Hallie, sa zanimanjem je gledajući kako je sjela na krevet i u rukama prevrtala omot čokoladnog bombona. »Sve je super.« Kimnula je pretjerano veselo. »Da, super sam!« Sve je bilo toliko očito da je slobodno mogla nositi plakat na kojem piše: IMAM GRIŽNJU SAVJESTI I POKUŠAVAM JE PRIKRITI. »Uzmi još koji bombon.« Hallie je gurnula vrećicu koja je stajala na krevetu prema Bei. »Posluži se.« Bea je od omota prvog bombona napravila čvrst čvor. Odmahnula je glavom. »Gle, očito se nešto događa«, rekla je Hallie. »Zašto mi ne kažeš o čemu je riječ? Samo kaži.« »Okej, nešto se je dogodilo.« Bea je duboko izdahnula i počela se igrati narukvicama na zapešću. »Znam, poprilično je očito. A osim toga, već je utorak i nisam te vidjela od subote.« Hallie ju je blago trknula nogom. »Jesi si možda pronašla novu najbolju prijateljicu?« »Nisam.« Izgledala je snuždeno. »Ali imam novog dečka.« »Da? Jeee, pa to je sjajno! Zašto mi nisi prije rekla?« I onda ponovno izraz lica na kojem se očitavala krivnja. Bea je ponovno duboko udahnula i izdahnula. »Čuj, žao mi je, stvarno se osjećam jako loše zbog ovoga. Ali to je netko koga ti poznaješ.« Okej, ovo sasvim sigurno nije očekivala. Srce joj je počelo ubrzano tući, jer postojala je samo jedna osoba zbog koje se Bea mogla osjećati loše u ovakvoj situaciji.
Luke. Sigurno nije on? Ali kako bi Bea mogla osjećati grižnju savjesti zbog njega kad nije ni znala za osjećaje koje Hallie gaji prema Lukeu? A osim toga. Luke je sada bio u vezi s Christinom. Ponovno su bili par. Tako da sigurno nije on. »Ne pada mi nitko na pamet.« Hallie je slegnula ramenima. »Nemam ideju. Morat ćeš mi sama reći.« Bea je progutala. »Ross.« Ross. Na trenutak i dalje nije znala o kome je riječ. A onda se sjetila. »Onaj s Marilyna rođendana? Agent nekretninama s Oxforda? Taj Ross?« »Okej, znam, ali daj da ti objasnim što se dogodilo«, Bea je požurila objasniti. »Vidjela sam što se dogodilo te večeri i vidjela sam da ti se svidio pa sam ga, kad si otišla, izgrdila zbog načina na koji se ponio prema tebi. A njemu je stvarno zbog toga bilo jako žao, stalno se ispričavao... osjećao se jako loše zbog toga, ali kad je vidio invalidska kolica i cijevi za kisik, uspaničio se. Uglavnom, činilo mi se da mu je iskreno žao pa smo nastavili razgovarati i stekla sam dojam da je drag dečko, no onda me upitao želim li da se ponovno vidimo, a ja sam rekla da nema teorije, zbog toga kako se ponašao prema tebi, i...« »Hej«, Hallie ju je zaustavila jer je vidjela da se Bea sva usplahirila. »U redu je. Stvarno. Nije mi napravio ništa loše.« »I uglavnom, on je bio uporan, a ja sam uporno odgovarala da neću, a onda je zatražio broj mog mobitela, koji sam mu dala samo da ga skinem s vrata. Kad je zabava završila, on je otišao, i ja sam mislila da je to to, da se više nikad neću čuti s njim, činio mi je kao jedan od onih koji vole flertovati.« »Ali ste se čuli«, rekla je Hallie. »Poslao mi je nekoliko poruka. Ne onih poruka. Samo ono, nekih zbilja zabavnih i slatkih poruka. Nakon nekoliko dana ponovno me pozvao da izađemo i ono, pretpostavljam da sam bila znatiželjna... pa sam pristala.«
»I bilo vam je lijepo.« »O Bože, bilo nam je sjajno. Ima nešto u vezi s njim zbog čega se osjećam... znaš...« Bea je prekrižila dlanove na prsima. »Ali osjećala sam krivnju, jer sam znala da se sviđao i tebi...« »Pa i nije zapravo«, odgovorila je Hallie. »Bilo mi je ugodno razgovarati s njim, ali to je bilo sve. I strašno je zgodan, ali nije moj tip. Vjeruj mi, sve je u redu. Nisam ljubomorna ni uznemirena niti išta slično.« Nasmijala se. »Možeš uživati u njemu koliko god hoćeš.« »O Bože, koje olakšanje! Jako sam se bojala priznati ti to.« Bacila se na krevet, raširenih ruku S nogama podignutima u zrak. »Prošli tjedan bio mi je užasan, tako sam htjela razgovarati s tobom, a nisam mogla. I u pravu si, strašno je zgodan.« Vani se kroz otvoren prozor čulo lajanje psa i ženski glas koji je vikao: »Daley, ne, prestani!« Bea se ispravila u sjedeći položaj i skočila s kreveta, a zatim provirila kroz prozor i mahnula Christini. »Hej, vidi nas, gore smo! Što to Daley izvodi?« »Hej! Oh, grozan je, pokušava loviti patke. Sjedni, Daley. Ponašaj se pristojno, zloćko jedan. Kako je Hallie?« »Dobro je. Sve je super.« »Večeras je kviz u pubu«, rekla je Christina. »Hoćete doći?« »Ooo, dobra ideja. Mogli bismo oformiti ekipu. Briljantno«, veselo je rekla Bea. »Vidimo se kasnije.« Ponovno joj je mahnula i skočila na Halliein krevet. »To bi bilo zabavno, zar ne? A osim toga, Luke je jako pametan tako da imamo šanse čak i da pobijedimo. Jesi doista sigurna da je u redu da se viđam s Rossom?« »Apsolutno.« Još ju je jedanput ponudila čokoladnim bombonima, i ovoga je puta Bea uzela jedan. »Pa mogao bi onda i doći na kviz, zar ne? I on je pametan. Mogli bismo biti Nepobjediva Petorka!«
Hallie je oklijevala. Ako je intuicija ne vara, u neko dogledno vrijeme zgodni šarmantni Ross prebacit će se na neku drugu djevojku i ostaviti Beu skršenu u komadiće, a ona će se zaklinjati da više nikada neće pasti na nekog zgodnog šarmantnoga gada poput njega. No sada se nalazila u jeku polusvjesnog, vrtoglavog, adrenalinskog medenog početka. A Hallie nije bila sigurna u to da joj se da biti sama za stolom s ushićeno sretnim parovima. »Ne znam. Iskreno, ne osjećam se baš najbolje.« Je li izazivala sudbinu time što se pretvarala da joj je gore nego što je uistinu bilo? Protrljala je grlo, zakašljala i iscrpljenim ali čvrstim glasom rekla: »Mislim da sam ulovila nekakvu virozu. Bolje da ostanem kod kuće.« »O, ne, jadna moja! Da otkažem Rossa? Ako želiš da ostanem i pravim ti društvo, hoću.« I bi. Hallie se nasmiješila jer Bea joj je zaista bila prava prijateljica i jako ju je voljela. Odmahnula je glavom. »Ne, nemoj ništa otkazivati. Otići ću rano u krevet. Vi se lijepo zabavite u pubu i pobijedite na kvizu kao Nepobjediva Četvorka.« Vrativši se kući s posla, Tasha je zatekla Roryja kako spava na kauču. Izgledao je bolesnije nego ikad. Okej, ovo je bio već četvrti dan. Nema više izlika. Nježno ga je prodrmala po ramenu dok nije otvorio oči. »Hm? Ej, bok. Kako je bilo na poslu?« »Pusti sad to. Kako si ti? Jesi dogovorio pregled kod doktora?« Rory je napravio grimasu i odmahnuo glavom. »Nije potrebno. To je samo gripa.« »Možda, ali treba provjeriti.« Osjećala je kako joj sve iznutra zvoni na uzbunu. Uzela je mobitel u ruke. »Zovem kirurški odjel.« »Ne trebam ići doktoru. Od muhe radiš slona. Daj mi još nekoliko dana i bit ću dobro.« Dok je bila na liniji i čekala da joj se netko s druge strane javi, on je i dalje prosvjedovao: »Neću ići«. »Okej, slušaj me. Bolestan si.« Tasha ga je pogledala izrazom koji je govorio da ovaj put doista misli ozbiljno. »Ili ćeš otići u bolnicu ili ću zvati
doktora da te dođe tu pregledati.« Rory je sklopio oči; bilo je očito da je ovu bitku izgubio. »Okej, okej, dogovori pregled. Otići ću.« »Hvala ti.« Izdahnula je od olakšanja i prikrila brigu blagim smiješkom. »Ovo je svjetsko čudo - muškarac koji je pristao ići doktoru. Objavit ću to u medijima.« »Jako smiješno«, progunđao je Rory. »Luke? Dr. West bi htjela popričati s tobom prije nego odeš.« Luke je kimnuo Susie, koja je stajala na recepciji. »Okej, hvala ti.« Na odjelu kirurgije uobičajeno je bilo da se svi oslovljavaju imenima, ali on je jedini bio dovoljno hrabar zvati Jennifer njezinim imenom. No svejedno mu to nije išlo glatko jer bio je siguran da bi ona radije da je oslovljava s »gospođo«. »Uđite«, rekla je Jennifer kad je pokucao na vrata njezine ordinacije. »Oh, Luke. Sjedni. Moram ti nešto reći.« »Okej.« Je li došlo do nekog problema? Je li netko imao pritužbi na liječenje? Zbog Jenniferina autoritarnog stava i općenitog nedostatka topline bilo je nemoguće ocijeniti o čemu je riječ. Skinula je naočale za čitanje i nekoliko puta snažno zatreptala na način koji je podsjećao na treptanje ptice grabljivice. »Odlazim iz Carranforda, odlazim s kirurgije. Zapravo, odlazim iz države.« Kakvo iznenađenje! »Vau«, rekao je Luke naglas. »Da, da.« Odmahnula je jednom rukom kao da to nije vrijedno pozornosti. »Sigurna sam da ću ti strašno nedostajati. Uglavnom, ti svakako moraš biti upoznat s time, i zato ti i govorim. Dala sam otkaz i sada moram još odraditi otkazni rok od tri mjeseca. Moramo pronaći dobru zamjenu, to je jasno.« »Jasno«, rekao je Luke. Nekog manje zastrašujućeg ako je moguće. »Odlazim negdje sredinom rujna.«
Još je uvijek bio zatečen tom novosti. Nekako je pretpostavljao da će Jennifer ostati u Carranfordu do mirovine, učinkovita i bezdušna do posljednjeg daha. »Nisi me ni pitao zašto idem«, rekla je Jennifer. »Oprosti. Zašto?« »Dozlogrdilo mi je nositi se s pacijentima koji nisu doista bolesni.« Prekrižila je svoje vitke noge i odmahnula glavom. »Muškarcima koji se žale na to da su predebeli, ali ne žele vježbati ni manje jesti. Roditeljima koji mi dolaze sa svojom djecom koja ostaju budna do kasno u noć jer igraju kompjutorske igrice, a onda se ne mogu sutradan probuditi da idu u školu. Žena koje hoće da im dam uputnicu za estetskog kirurga jer im se ne sviđa kako im visi podbradak. A da i ne govorim o djevojkama u dvadesetima koje žele veće grudi ili botoks.« »Ali ipak nisu svi takvi«, rekao je Luke. »Dovoljno ih je da me izlude.« Napućila je usnice. »Uglavnom, shvatila sam da život može biti bolji. A iskreno, svi o ovom mjestu pričaju kako je ugodno za život, ali ja se ne bih složila s time; ne dijelim to iskustvo. Polovica njih su hipohondri koji se stalno nešto žale i plaču, a ostala polovica su alkoholičari.« Je li imalo smisla da joj pokuša objasniti zašto se nije bolje uklopila u Carranfordu? Luke je procijenio da vjerojatno nije. »Ali rekla si da odlaziš iz Velike Britanije? Znaš li kamo?« »Naravno da znam kamo idem, Luke. Bila bih stvarno budala da ne znam. U Afriku.« Glas joj je bio odlučan. »Točnije, u Ugandu. Ponudila sam svoje usluge jednoj bolnici, kao volonterka. Jedva čekam! Sad ću napokon iskoristiti znanje i iskustvo kako bih pomogla onima kojima je moja pomoć doista potrebna.« Lukeov je mobitel zavibrirao na znak poruke, a on je više osjetio negoli vidio kako je Jennifer u trenu zakolutala očima kada je pogledao u zaslon mobitela. Hej, upravo strpala lososa u pećnicu. Dođeš uskoro? I nemoj zaboraviti da imamo kviz večeras - u ekipi s Beom i Hallie! xx Bila je to Christina, koja ga je čekala kod kuće da se vrati s posla. Stresao
se na spomen Hallie i Bee. »Pa, očito je da si zauzet.« Poravnavši stog papira na stolu, Jeniffer je nastavila: »Uglavnom, sad znaš kako stvari stoje. Molim te, nemoj još nikome ništa govoriti - nema potrebe da u ovom trenutku to svi znaju. I još nešto, kad dođe vrijeme za odlazak, doista ne bih htjela da mi priredite jednu od onih groznih zabava iznenađenja.« »Dobro, sve znam. Neću dopustiti takvo što.« Luke je ozbiljno kimnuo i nekako uspio zvučati iskreno. »Ali svaka čast zbog volontiranja. Hvalevrijedan čin.« »Tamo doista mogu promijeniti nešto, utjecati na ljude«, složila se Jennifer. »Liječiti ih i učiti na koji da se način brinu o zdravlju.« Nije sumnjao u to; ona je doista bila dobra liječnica. Luke je rekao: »Sretno ti bilo.« I sretno svima u Ugandi. Trebat će im.
ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE
Prsten iz Tiffanyja prije nekog vremena bio joj je preuzak. A sada, tek deset dana poslije, gotovo joj je padao s prsta. Tasha ga je vrtjela oko prsta i izbrojila novi okretaj svaki put kad bi se pojavio dijamantni kamen. Više se nije sjajio kao prije. Skinula ga je i podigla, promatrajući ga pod jakim lampama na stropu. »Je li sve u redu?« upitala je medicinska sestra. »Prije se više blistao. Kao da je izgubio sjaj.« Sestra je pokazala na antiseptički gel. »Od toga ga je izgubio, mazali ste ruke tim groznim sredstvom. Dobro ga izribajte nekim deterdžentom i starom četkicom i u tren oka bit će kao nov.« U tren oka bit će kao nov. Kad bi se barem isto moglo reći i za Roryja. Tasha je progutala i nagnula se prema njemu kako bi bolje promotrila njegove poluzatvorene oči, te prekrasne zelene šarenice i duge tamne trepavice, koje je toliko voljela. Ali nisu joj se na njemu sviđale samo oči; voljela je sve na Roryju, sve do i najmanjeg detalja. Od nožnih prstiju, preko ramena i ušiju, do svilenkasro meke kože na unutrašnjem dijelu zapešća... voljela ga je cijeloga. Uhvatila ga je za ruku i ispreplela prste s njegovima te ga blago stisnula i osjetila kako joj je uzvratio sasvim malenim stiskom. U tom trenutku to je bila sva snaga koju je imao. Bože dragi. Još uvijek se činilo potpuno nevjerojatno da se tako nešto može dogoditi nekome kao što je Rory. Nakon toliko hazarderskih ludorija i riskantnih pothvata koje je poduzeo, kako je moguće da ga jedan mikroskopski majušan virus može tako bespomoćno privezati za krevet? Ali upravo se to dogodilo. Ispostavilo se da je nosio virus gripe, neugodan osjećaj u prsima prešao je u ozbiljan bol i jako je teško disao. Uvijek u najboljoj formi, postao je preumoran da napravi i nekoliko koraka. Dok ga
Tasha nije uspjela uvjeriti - da, u tome je bio tipični muškarac - da treba posjetiti liječnika, bolest je uznapredovala, kao i bol u prsima. Uslijedila je hitna medicinska intervencija nakon koje su uspostavili dijagnozu. Većina ljudi zarazila bi se virusom i osjećala se loše nekoliko dana, ali onda bi čudesni imunološki sustav na čaroban način pobijedio virus i sve bi se opet vratilo u normalno stanje. Ali u Roryjevu slučaju virus je nemilosrdno napao srce. Bila je to vrlo rijetka komplikacija, ali povremeno se ipak događala, a on je pripadao nesretnicima kojima se to dogodilo. Upala srčanog mišića, i to ne bezazlena, tako je glasila dijagnoza. Znakovi i simptomi upale bili su ozbiljni i uključivali brze i nepravilne otkucaje srca, umor, kratak dah i visoku temperaturu. Čim su ga primili u bolnicu, prošao je brojne pretrage; od rendgenskog slikanja prsnog koša i krvnih pretraga preko ultrazvuka srca, EKG-a i biopsije srčanog mišića. Kad su stigli nalazi, medicinsko osoblje koje se brinulo za Roryja izgledalo je još zabrinutije. Ovo je bilo ozbiljnije nego što je itko ispočetka mislio. I samo se nastavilo, poput najgore noćne more iz koje se ne može probuditi. Nedostajala joj je Roryjeva podrška, ali trebala se sada snalaziti sama jer on je bio toliko bolestan da je jedino što je mogao bilo ležati u krevetu i disati. Analgetici i lijekovi za smirenje doveli su do toga da nije imao snage ni govoriti. Tijelo mu je bilo puno žica i cijevi kojima je bio priključen za medicinske aparate. I ostali pacijenti na kardiološkom odjelu bili su priključeni za aparate; neki su bili budni, neki su spavali. Većina je bila starija od Roryja. Liječnici i medicinske sestre vrijedno su radili i bili vrlo ljubazni. Objasnili su Tashi sve postupke i pretrage i poticali je da se odmori i brine se za sebe. Bili su divni, ali jedino što joj nisu mogli obećati jest da će Rory bili dobro i da će se u potpunosti oporaviti. A to je bilo jedino što je htjela čuti. Tasha je progutala; nije samo ona htjela to čuti. Svi koji su poznavali Roryja htjeli su da ozdravi. Nije imao roditelje, ali njegova teta Mel, koja je prije Božića bila slomila nogu, bila je izvan sebe od brige i posjećivala ga je redovito. Kao i Joe, koji joj je bio od velike pomoći i koji će se vratiti pogledala je na sat - kroz koju minutu. Na početku, medicinsko osoblje nije
ga htjelo pustiti na odjel, dok Joe nije suosjećajno rekao: »Puštate braću, zar ne? Pa mi smo i više od toga; bliži smo nego braća. Morate mi dopustiti da ga vidim.« Iskreno, nije znala što bi da nije bilo njega. Njegova potpora bila je neizmjerna. Cijelo vrijeme bila je na liniji s mamom, ali ona se morala brinuti o svojim ljubimcima u Francuskoj koje nikom drugom nije mogla prepustiti na brigu, tako da nije mogla doći i biti s njom u ovim teškim trenucima. Stigao je Joe, otvorili su mu vrata strogo zatvorenog dijela intenzivne njege, oprao je ruke u umivaoniku na ulazu, osušio ili i namazao ih antiseptičkim gelom. U bolnici su postojala posebna higijenska pravila koja su se činila neobičnima, ali koja je vrlo skoro postalo nezamislivo ne primjenjivati. Nitko ne želi riskirati kad samo jedna pogreška može biti fatalna. Joe ju je kratko zagrlio, a Tasha je osjetila miris čistog i svježeg zraka na njemu. »Kako je?« »Ne znam. Isto, valjda. Ponekad su otkucaji srca nešto nepravilniji.« Pokazala je na elektronički zaslon na aparatu nasuprot njima. »Čekaju još nekoliko nalaza prije nego što odluče što će dalje napraviti.« Joe je kimnuo i svojom velikom šakom uhvatio Roryja za zapešće. »Hej, ja sam. Tu sam s Tashom. Jesi budan?« Nakon nekoliko sekundi Rory je slabašno kimnuo. »Jesi okej?« Joe nije skidao pogled s lica svog prijatelja. Pričekali su, a onda je Rory ovlažio usne i šapnuo: »Nikad bolje«. »Uskoro ćeš izaći odavde. Idemo na skijanje helikopterom«, rekao je Joe. Ali ovaj put odgovora nije bilo; Rory je opet pao u san. Sve vrijeme otkad ih je viđala zajedno njih dvojica šalili su se i smijali gotovo cijelo vrijeme. Sada je to nestalo. Joe nikad nije bio ozbiljniji. Tasha je vidjela kako mu se čeljust stisnula dok je prstima prelazio po Roryjevoj podlaktici tako mu dajući do znanja da je još tu. »Jesi što jela?« upitao ju je Joe. Odmahnula je glavom. »Nisam.«
»Trebala bi, znaš.« »Ne mogu. Sada doista ne mogu.« Nije joj promaknula ironija situacije; šalila se kako mora na dijetu kako bi joj zaručnički prsten bolje pristajao. Otad je izgubila četiri kilograma, uglavnom zato što nije mogla gutati hranu od stresa. Živjela je na kavi iz aparata u bolnici. »Moraš povratiti snagu.« Tasha je bespomoćno slegnula ramenima. Koju snagu? »U pravu je.« Medicinska sestra došla je kako bi provjerila Roryja. »Trebaš nešto pojesti. Nećeš nikome biti na pomoći ako se srušiš.« »Hajde«, rekao je Joe. »Vodim te u restoran.« Dohvatio ju je za ruku i ustao. »Vratit ćemo se za pola sata.« »Odlično.« Sestra, koja je vjerojatno nije više mogla gledati takvu, ohrabrujuće se nasmiješila; »Idite«.
ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE
»Što će biti s njim? Hoće li uskoro ozdraviti?« »Ne znam odgovote na ta pitanja«, rekao je Joe. »Nitko ne zna.« »O Bože.« Sjedili su jedno nasuprot drugome za narančastim plastičnim stolom u bolničkom restoranu. Tasha je uzela prženi krumpirić, umočila ga u majonezu i pokušala prikupiti dovoljno entuzijazma da ga pojede. »Jesi li što spavala?« »Ne, zapravo. Voljela bih da mogu... ono, izvaditi baterije i probuditi se dvanaest sati kasnije.« »Mogla bi upitati sestru da ti daju neke tablete za spavanje«, rekao je Joe. »Ali ne želim propustiti ništa važno. Što ako se nešto dogodi dok budem spavala?« Kimnuo je davši joj do znanja da je razumije. »Znam. I ja se osjećam tako. Ali jako se dobro držiš.« »Ali ne osjećam se tako.« »Odlično se držiš.« Zastao je. »Nisam te vidio ni da plačeš.« Tasha je odmahnula glavom. Dosad i nije bila zaplakala, čak ni kad bi bila sama doma. Svu snagu i osjećaje usmjerila je u to da Rory ozdravi. Strahovala je da bi je plakanje moglo odvratiti od tog cilja. A osim toga, morala je tako zbog njega. Biti jaka. »Znaš da ja nisam od nekih sentimentalnih riječi«, rekao je Joe »ali on te jako voli. Zbilja je tako.« Kimnula je. »Znam. I ja njega volim.« »Hoćeš pojesti još malo?« Primaknuo joj je tanjur.
To je bilo posljednje što je htjela. Ali Joe je bio u pravu: Rory ju je trebao, a ona je zauzvrat trebala - nekako - preživjeti. Progutala je zalogaj koji je osjećala poput kuglice za golf, pribrala se i uzela još jedan krumpirić. Nije joj bilo važno što joj nisu godili. Pogledala je u Joea. »O, da. Pojest ću sve.« Kad su se vratili na odjel, zatekli su Mel, koja je sjedila pokraj Roryjeva kreveta. Odmah je ustala i došla do njih na ulazu. S obzirom na to da je bolničko osoblje htjelo da u sobi istodobno ne bude više od dvoje posjetitelja, Joe je rekao: »Idem ja sad, pa ću se vratiti poslije«. »Ne, nemoj. Njegov je liječnik upravo zvao odjel da vidi jesmo li svi tu. Želi da ga zajedno pričekamo i rekao je da će nas posjetiti čim stigne u bolnicu. Očekuju ga negdje oko pet sati.« »Zašto želi porazgovarati sa svima?« »Ne znam.« »Je l’ nas čekaju dobre ili loše vijesti?« Čim je postavila to pitanje, poželjela je da ipak nije. U istom trenu osjetila je nagon za povraćanje. »O, dušo, ne znam.« Melino lice preplavila je zabrinutost. »Morat ćemo pričekati i vidjeti.« Sljedećih sat vremena Tasha je provela tako što je pričala Roryju, držala ga za ruku, pokušavajući uvjeriti samu sebe da izgleda bolje. Ali nije izgledao bolje, znala je da nije. Kao što je znala da nije izgledno da kardiolog zove da pita jesu li svi troje u sobi tako da im osobno može priopćiti da je kritično stanje iza njih i da je Rory na puru oporavka. Nekakvih vijesti u vezi s liječenjem moralo je biti, ali sumnjala je da su tako dobre. Vrijeme je, sasvim očekivano, prolazilo sve sporije. Otkucalo je pet sati, a svaka minuta poslije tekla je beskrajno sporo. Je li samo umislila ili su sestre izbjegavale njezin pogled? Jesu li znale više nego što su im rekle? O Bože, o Bože! U pet sati i četrdeset tri minute liječnik je ušao na odjel, a Tashina koljena
počela su se tresti od straha. Skupila je noge i ispravila se. Što god ima reći, sigurno nije tako loše, zar ne? »Dobar dan, dobar dan, oprostite što ste me čekali. Užasna je gužva u prometu.« Dr. White imao je tople oči, velik grbav nos te je zračio nekom smirenom samouvjerenošću. Rukovao se sa svakim od njih. »Dobili smo posljednje nalaze pa bih htio porazgovarati s vama.« Pogledao je prema Roryju, koji je imao sklopljene oči, ali koji ih je svejedno mogao čuti, pa im se ponovno obratio: »Dođite za mnom, možemo o tome u mom uredu«. »Ne mogu vjerovati«, rekla je Carmel dva sata poslije kad su već bile u Tashinu stanu. »Mislim, Rory. Od svih ljudi, baš on.« »Znam.« Dr. White i sestre inzistirali su na tome da ode iz bolnice i vrati se kući kako bi malo odspavala. Tasha nije mogla ni zamisliti da ode spavati, ali znala je da imaju pravo. Kao i s jelom, morala je paziti na svoje zdravlje kako bi Roryju mogla biti prava potpora. Joe ju je odvezao kući, a Carmel je došla uskoro nakon nje. Medicinske sestre obećale su da će je nazvati ako se Roryjevo stanje tijekom noći promijeni. Bilo joj je čudno da je kod kuće. No s druge strane, sve je postalo čudno; normalnost je iščeznula iz njezina života. Samo da nabroji nekoliko stvari koje su na to upućivale: Na stolu ispred nje stajala je čaša crnog vina koju nije imala želje popiti. Upravo je primila poruku u kojoj je mole da odleti u Barcelonu na snimanje videospota jedne od najuspješnijih svjetskih zvijezda, koji je odbila bez imalo razmišljanja. Oh, da, i Roryju je otkazivalo srce. Oslabjele su i funkcije drugih organa. Stanje mu se toliko pogoršalo da su ga stavili na listu za transplantaciju. Surovo, ali istinito. Prava transplantacija srca. Najstrašnije od svega bilo je to da je to jedino moguće rješenje. Jer ako ne dobije novo srce, Rory će umrijeti.
»Nećeš popiti ovo vino, je l’ da?« Carmel je pokupila čašu kako bi je odnijela u kuhinju. Potpuno obuzeta željom da joj nekako pomogne, rekla je: »Reci mi što bi htjela, i ja ću ti donijeri«. Htjela bih novo srce za Roryja. Ali obje su bile svjesne toga; reći to naglas neće nikome pomoći. Tasha se prisilila razmisliti o onome što je realno. »Mislim da na najvišoj polici ima jedna teglica s kremom od vanilije. Možda bih mogla to pojesti?« Bila je gotovo sigurna da će to moći probaviti. Carmel je kimnula. »Hoćeš hladnu ili toplu?« »Toplu. Molim te.« Još od djetinjstva voljela je kremu od vanilije, nije je se mogla zasititi. »Joe? Hoćeš i ti nešto?« Odmahnuo je glavom. »Ne, hvala.« Gledajući ih, Tasha se prisjetila prve noći kad su se Joe i Carmel upoznali, kako su se međusobno zadirkivali i podbadali. A onda se u sljedećem trenutku sjetila kako je Joe uvjeravao nepovjerljivu Carmel da Rory nije igrač, kako je doista očaran Tashom. Dok ga je Carmel, braneći svoju najbolju prijateljicu, upozorila: »Ako je ikad rastuži, meni će odgovarati«. I Rory, koji ju je potom zagrlio i njegov topao dah na obrazu, i kako joj je tiho šapnuo: »Nisam ti planirao stvarati tugu«. Od čega je uzdrhtala od sreće. Ali nije se baš pridržavao svog plana, zar ne? Ovo je bilo više tuge nego što je očekivala. Tasha se u sebi divila ironiji sudbine. Nakon svih tih godina u kojima je strepila od najgoreg, to najgore se upravo i dogodilo. Ali kako se nije smjela raspasti sada, jedino što je mogla bilo je dignuti glavu i suočiti se s onim što slijedi najbolje što može.
ČETRDESET PETO POGLAVLJE
»Mora da je ovako kad si slavan«, rekao je Zander ispod glasa. »Ljudi zure u mene gdje god da pogledam. Osjećam se kao Brad Pitt.« Flo se nasmijala, jer to je bila istina: danas je bio u središtu pozornosti. A kad su stari ljudi zainteresirani za nekoga, nema govora o skrivanju. »Mjesecima su čekali na ovo, otkad su čuli za tebe. Oprosti što nisu baš diskretni.« »Sve u redu. Upozorila si me.« »Ne izlaze baš često. I vole tračati. A ti si velika novost.« »Dan, Flo. Znači to je dečko?« Eunice Allsopp prišla je iza Zanderovih leđa i privukla mu pozornost tako što ga je bocnula svojim štapom od crnoga hrasta: »Ajde, okreni se da te bolje vidimo«. Zander je pristojno pričekao dok Eunice nije odabrala prave naočale iz niza onih koje su visjele oko njezina vrata. Kad ih je nataknula, sumnjičavo ga je promotrila: »Je l’ ti to nosiš maskaru, mladiću?« »Ne.« Usta su mu se trznula. »Ne nosim.« »Hmm.« Očito je nije uvjerio u to jer je Eunice pogledala preko vrha naočala u Flo. »Je l’ on gej?« »Nije gej«, odgovorila je Flo. »To je moj dečko.« »Pa? Svejedno može biti gej. Jedan od mojih muževa je bio. Divan tip«, rekla je Eunice. »Lijepo smo se slagali. Ima to i svojih prednosti, dakako. Nije me stalno gnjavio, ako razumiješ što želim reći.« »Razumijem.« Zander je ozbiljno kimnuo. »Ali svejedno nisam gej.« »O, gledaj«, rekla je Flo prije nego je Eunice uspjela nastaviti sa svojim ispitivanjem, »eno Margot, obećala sam joj da ću te upoznati s njom. Jedva
to čeka!« U sklopu doma Nairn oduvijek se organizirao velik i impresivan ljetni sajam kako bi se sadašnji stanari Nairna zabavili i možda privukli neki novi. Sajam se svugdje reklamirao i osiguravao raznolike zabavne aktivnosti tijekom cijelog dana. Srećom, vrijeme je ove godine bilo lijepo pa je privuklo još više posjetitelja negoli prethodnih godina. Štandovi su bih puni, travnjaci su izgledali besprijekorno, ružičasto-bijeli prugasti šator za ispijanje čaja bio je pun, a plesni podij pokazao se kao pun pogodak; gostujući plesači upravo su zabavljali publiku strastvenim tangom. »Bok, dušo«, rekla je Margot kad su Flo i Zander stigli do nje kod štanda na kojem se prodavao nakit. »I bok tebi.« S velikim je zanimanjem pogledala Zandera. »Ako već nisi čuo što su stare babe pričale o tebi, moram reći da je opće mišljenje da si pravi komad.« »Hvala vam«, rekao je Zander rukujući se s njom. »I vi ste.« Je li bilo išta ljepše nego promatrati dvoje ljudi koji su se od prvog razgovora svidjeli jedno drugom? Potajice je cvjetala od ponosa i zadovoljstva dok je pregledavala nakit posložen na sklopivim stolićima presvučenima baršunom i slušala kako Zander i Margot čavrljaju. Na nekoliko minuta Margotinu je pozornost odvratila jedna od stanarki doma koja ju je molila da joj pomogne s kopčom na narukvici. Kad se ponovno okrenula prema Flo i Zanderu, vidjela je da je čekaju da završi. »U redu, imamo natjecanje u kojem ćemo vidjeti tko te od nas dvoje bolje poznaje.« Margot je pokazala na stolić pokraj Flo. »Svatko od nas izabrao je jednu ogrlicu za koju misli da bi ti se svidjela. Moraš odlučiti koja ti je bolja.« »Okej. Koju si ti odabrala?« Margot je odmahnula glavom. »Ma daj, neću ti to reći.« »Što znači da ću nekoga od vas uvrijediti.« »Nećeš«, rekao je Zander, »odrasli smo ljudi.« Kimnuo je prema ogrlicama. »Ajde, odaberi.« Ona slijeva bila je sastavljena od dviju niski na kojima je bilo poslagano tamnoplavo i srebrno kamenje, bljeskala se na svjetlu i elegantno joj visjela u
ruci. Flo ju je odložila i uzela u ruke drugu, kraću i okruglastog oblika s mnoštvom sićušnih bisera i ponekom staklenom perlom između njih. »Okej, obje mi se sviđaju. Ali ova mi je draža.« »Ha!« Margot je pljesnula rukama. »Sjajno!« »Izabrala sam tvoju?« »Ne, moja je bila tamnoplava. Drago mi je što si izabrala Zanderovu.« Veselog pogleda, nastavila je: »Što znači da zna što radi, da je pravi čovjek za tebe. A sad, koji je ono štand tamo? Je l’ to Sredi štakora? Odlično!« Sljedećih sat vremena proveli su šećući se i obilazeći štandove s tortama i antiknim posuđem, promatrali djecu kako se voze na starinskom vrtuljku i one koju godinu starije kako se bacaju po dvorcu na napuhavanje. Bend je na čeličnim bubnjevima svirao calypso, jedna je djevojka pjevala pjesme Celine Dion, žongler je žonglirao povrćem, a nova plesna skupina na podiju plesala je break dance. Na štandu s kokosima Zander je uspio pogoditi jedan kokos i osvojiti ga. Pili su punč s rumom. »Vuuups«, rekla je Flo ispod glasa kad je ugledala dvije žene, jednu stariju a drugu mlađu, kako im idu u susret. »Tko je to?« promrmljao je Zander. »Starija od njih je Beryl, a ona koja izgleda kao da joj je neugodno njezina unuka Julia. To je ona s kojom si imao strastvenu vezu meni iza leđa.« »Ha.« Nasmiješio se Juliji, a ona je pogledala prema njima. »Jadna, vrat joj se nečim osuo.« Njima u susret trčala je i Annie. Njezina nakovrčana plava kosa tresla se na glavi, a nosila je uski top s naramenicama s leopardovim uzorkom, uske bijele traperice, kričavo ružičasti ruž i goleme naušnice u obliku prstenja koje su zveckale dok je govorila. »O Bože moj, upravo sam bila kod vidovnjakinje! Rekla mi je da ću otići na odmor u tople krajeve čije ime počinje s B i tamo u noćnom klubu upoznati muškarca svojih snova! A kamo ja idem sljedeći tjedan? Nigdje drugdje negoli u Benidorm! O živote, jesi dobar!« »To je sjajno!« rekla je Flo. »Znam! Ne mogu dočekati da dođem tamo - već je vrijeme da si nađem
nekog pristojnog tipa! Jesi ti ikad bila kod vidovnjakinje?« »Pa ne, ja...« »O, ali moraš. Ozbiljno, idi sada, dok nije velika gužva. Hajde, ona će ti reći sve što trebaš znati!« Annie ju je praktički odvukla do malenog žuto-bijelog šatora; gotovo da ju je dostavila kao paket. »A ja ću tvog zgodnog dečka za to vrijeme odvesti na čaj i malo ga bolje upoznati.« Uhvatila je Zandera pod ruku i maknula mu u znak pozdrava. »Dođi do nas kad završiš, ako dotad već ne pobjegnemo u Benidorm!« Unutrašnjost šatora bila je presvučena crnim baršunom, a u sredini se nalazio mali okrugli stol prekriven grimiznim satenom. Madam Zara, negdje u šezdesetima, bila je odjevena u dugu široku crno-crvenu haljinu; na sebi je imala mnogo nakita i bogato nanesen tuš na kapcima. Na jednom oku poprilično bogato nanesen. »Dobro, dušo moja, znači, čitanje košta deset funti«, rekla je. »Imam dobar osjećaj u vezi s tobom, odmah to vidim.« Deset funti za sjedenje u zagušljivom, pregrijanom šatoru i slušanje nekakvih naklapanja koje netko izmišlja na licu mjesta. Mislim stvarno, kakva pljačka. Ali bila je u zamci i nije joj bilo izlaza. Flo je udisala težak, intenzivan miris njezina parfema i poželjela da se nije toliko zapljusnula. »Daj mi ruku, dušice. O, vidim da trenutačno uživaš u životu, zar ne? Puno ti se lijepih stvari događa sada.« »Mmm.« Flo je neodređeno slegnula ramenima i zapitala se koliko je toj informaciji pridonijela činjenica da je Annie spomenula njezina zgodnog dečka Zandera. »Imaš divnog psa«, rekla je gospođa Zara. »Crnog.« »Ne, nemam.« Flo je pogledala u dlan kako bi vidjela nije li joj možda neka Jeremyjeva dlaka ostala na ruci. »Ah, znači to se još nije dogodilo«, Zara je mudro kimnula. »Onda ćeš imati divnog psa. Bit će ti toliko drag da ćeš se pitati kako si dosad mogla živjeti bez njega. A vidim i sretnu vezu i brak. Crkvu i prekrasno vjenčanje.
Tri djeveruše.« »Oh.« Flo je izgledala razočarano. »Samo tri?« »Tri male«, rekla je Žara. »I nekoliko odraslih. Sve su odjevene u prekrasne plave haljine.« »Znate li gdje ćemo za medeni mjesec? Hoćemo li u Veneciju?« »O, da.« Zara je potvrdno kimnula. »Definitivno Venecija. Vozit ćete se na gondoli i bit će sve strašno romantično...« »A hoćemo li imati djecu?« »Da, naravno. Dvoje«, tekla je Zara. »Sina i kćer. Neću ti ipak otkriti njihova imena, dušo. Ne želim ti pokvariti iznenađenje.« »Naravno«, rekla je Flo. »Bolje je pričekati dok ne dođu na svijet.« »Bit ćete jako sretni zajedno, tu nema sumnje.« Zara je kimnula. »Jasno je kao dan. Poprilično ti zavidim.« Flo je znala da su to gluposti. Ali nije si mogla pomoći, kad joj je vidovnjakinja sve to rekla - čak iako je sve bilo izmišljeno - osjetila je neku toplinu u trbuhu. Jer nikad se ne zna, možda tako i bude. Ali za deset funti očito se nije moglo razgovarati previše. Vrijeme joj je isteklo. Gospođa Zara je rekla: »Eto, dušo moja, to je to. Možeš li kad budeš izlazila reći idućem da uđe?« Flo se užasnula kada je izašla na danje svjetlo i shvatila da Annie i Zander nisu bili otišli na čaj već su cijelo vrijeme stajali pokraj šatora i bezočno ih prisluškivali. I nije potrebno ni naglasiti, pri tome se odlično zabavljali. »Jebemu, stvarno nisi gubila vrijeme ondje«, Annie je jedva dočekala reći. »Bila si kao Jeremy Paxman! Stvarno, nisam znala da ćeš je tako početi ispitivati. Posebno u vezi s vjenčanjem!« Nikad nije bila diskretna pa je uz to i veselo pogurnula Zandera. »Din-don, ha? Čini se da ću si morati kupiti neki otmjen šešir!«
Bilo je sedam navečer i većina ljudi nalazila se na cliftonskim brežuljcima; radili su piknike, roštiljali, igrali društvene igre ili se samo divili pogledu na viseći most koji se protezao iznad kanjona Avon. Ispod njih vijugala je rijeka, srebrnasta voda odražavala je nebesko plavetnilo. Iznad njih letjeli su baloni na topli zrak koji su lijeno dolazili iz smjera dvorca Ashton, iskorištavajući savršene uvjete za letenje. Psi su skakali i žustro lajali dok su baloni prolazili iznad njih, a plinski plamenici grmjeli poput zmajeva, na opće veselje sve djece. »Nikad se nisam vozio u balonu«, rekao je Zander. »A volio bi?« »Da.« Flo je spremila tu informaciju za neko vrijeme u budućnosti kada joj bude trebala. Zanderov rođendan je krajem kolovoza. Ako i dalje budu zajedno, vožnja balonom bit će lijepo rođendansko iznenađenje. To jest, ako je dotad ne ostavi i ne prekine sve kontakte s ludom usidjelicom koja misli samo na to kako se udati. »Oprosti«, rekla je, ne prvi put otkad su napustili ljetni sajam. Ne čak ni deseti put, vjerojatno. Zander se nasmijao i odmahnuo glavom. »Hoćeš se prestati više ispričavati, molim te?« »Još me to muči.« »Nemoj da te muči.« »Ne mogu si pomoći. Svaki put kad pomislim na to, poželim umrijeti od srama.« »Okej, slušaj me.« Okrenuo se prema njoj i uzeo je za ruku. »Drago mi je što si postavila ona pitanja. Znaš kako je kad ti se netko doista sviđa, ali se bojiš to priznati u slučaju da on ili ona isto ne osjeća za tebe?« Flo je gledala u njegove mirne plave oči i osjetila kako su joj se osušila usta. Kimnula je. »Da.« »Pa, riječ je o meni. Htio sam ti teći neke stvari, ali sam se bojao da ću te prestrašiti.« Zastao je. »Poput ideje koja bi bila najbolje rješenje za sve nas,
ali nisam htio da pomisliš da je predlažem zato što bi meni tako bilo lakše. Jer nisam zato razmišljao o tome, kunem se.« I u tom je trenutku znala da je došao do jednake spoznaje do koje je došla i ona, ali se jednako tako bojala predložiti mu je, iz straha da ne ispadne kao da ga požuruje ili kao da joj je previše stalo. Kimnula je, odjednom se osjećajući ohrabreno. »Lena ostane živjeti u tvom stanu, a ti se doseliš k meni.« Tek kad je Zander izdahnuo shvatila je da je cijelo vrijeme držao dah. »Upravo to.« »I ja sam to htjela predložiti.« »Stvarno?« Ah, te tamne obrve. »Stvarno.« Sad još odvažnija, rekla je: »Poprilično mi se sviđaš, znaš«. »A ja sam se bojao da ćeš pomisliti da je to prebrzo.« »I ja.« Je li bilo prebrzo? Nije se takvim činilo. »Volim te«, rekao je Zander. »I ja tebe volim.« »Ne mogu se sjetiti ničeg drugog što bih htio više nego da živim s tobom.« »Ni ja.« Udahnuo je. »I... nisam o tome razmišljao dok sam bio u drugim vezama, ali kad je već vidovnjakinja danas to rekla, mogu nas zamisliti da imamo djecu.« »Vau«, rekla je Flo. »Jednu djevojčicu, jednog dječaka. Meni zvuči dobro. Kad dođe vrijeme za to«, dodao je Zander s naherenim osmijehom. »Ne nužno odmah.« Kad je to rekao, jedan je balon, ovaj put s ljubičastim i zelenim kvadratićima, prošao iznad njih. Dvoje je djece trčalo za njim, radosno mašući i vičući. Flo je osjetila kako ju je preplavio osjećaj sreće. Nakon svih ovih godina naišao je jedan divan muškarac za kojega je znala da je neće iznevjeriti. Zajedno mogu prevladati i sve probleme s Lenom.
A kad bude imala Zanderov stan samo za sebe, iako to i nije stan koji je htjela, možda će zauzvrat olabaviti malo i promijeniti odnos prema Flo. »Znači to je to?« Flo je zagrlila Zandera oko struka. »Sve smo riješili? Spakirat ćeš se i preseliti k meni i Jeremyju?« »Ako misliš da će Jeremy biti okej s tim. Možda da prije toga provjeriš.« »Voli te. Bit će dobro. Dočekat će te otvorenih kandži.« »Pa«, rekao je Zander, »onda smo se sve dogovorili.« Vratili su se zajedno do automobila. »Pričekaj trenutak. Nikad se ne sjetim napraviti ovo, a zbilja bih koji put trebala.« Zastala je, izvadila mobitel i pridržala ga kako bi snimila fotografiju. Uhvatila ih je u kadar zajedno s prelijepim kanjonom i visećim mostom u pozadini i golemim narančastim balonom u zraku. Kamera je kliknula i taj je trenutak bio sačuvan za vječnost. »Nekad u budućnosti tu ćemo sliku pokazati našoj djeci«, rekao je Zander. »Usput, kako ćemo ih nazvati? Imaš kakvu ideju?« »Sve sam smislila«, rekla je Flo. »Gaviscon i Petunia. Tako će se zvati. Reći ćemo im da je ovo bio dan kad smo odlučili da ćemo ih dobiti.« Stisnuo ju je za rame. »Kako god bilo, ovo je bio sjajan dan.« Flo je maknula mobitel i utisnula mu vragolast poljubac u obraz. »I što je još bolje, nije gotov.«
ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE
Draga Rose, tri stvari o meni: Ne poznajem nikoga tko je pametniji od mene. Iz zabave sastavljam kriptične križaljke. Nervira me kad ljudi misle da znaju više od mene, posebno onda kada to nije slučaj. Moja najbolja prijateljica Sally me izluđuje. Znamo se od malih nogu, a sad oboje imamo dvadeset šest godina. Već posljednjih deset godina ona bira krive dečke za sebe, ali kad joj to kažem, ne želi slušati. A ja sam uvijek u pravu. Zašto mi ne vjeruje? To bi je poštedjelo patnje. Sve najbolje, David Dragi Davide, ljudi trebaju učiti na svojim pogreškama, inače će biti uvjereni u to da su njihovi izbori bili dobri. Uvijek mislimo da znamo što je najbolje - takva je ljudska priroda. Da se Sally svidi netko, ali odbije izaći s tom osobom zato što si joj ti rekao da to napravi, ona bi bila uvjerena u to da je to bila ljubav njezina života. Ali u potpunosti te razumijem. Da, naravno da je frustrirajuće, ali u njezinoj koži ti bi se jednako ponio. Jedino što možeš napraviti jest da budeš uz nju kad je krivi dečko iznevjeri. A nadamo se da će jednoga dana tvoja najbolja prijateljica upoznati onog pravog koji neće. S ljubavlju, Rose. P. S. Pitam se nadaš li se potajice možda da si ti taj? Možda i jesi, ali pripremi se da prihvatiš i mogućnost da nisi. Jadan David, zaljubljen u svoju najbolju prijateljicu i u bojazni da njegovi
potisnuti osjećaji neće biti uzvraćeni. Sally možda jest njegova najbolja prijateljica, ali kako ona njega doživljava? Hallie je objavila svoj odgovor i pretpostavila da neće zadovoljiti Davida; neće ga zadovoljiti dok god ne čuje ono što je htio čuti. Ali, što da se radi? Sjela je na kraj kauča i opustila ramena i leđa. Prošli tjedan bila je na fizioterapiji koja joj je pomogla olakšati bolove u prsnom košu, ali još je uvijek disala s naporom. Ljepša je strana bila da se danas osjećala manje ošamućeno, nakon što je popila lijekove uspjela je ostati budna i udebljala se gotovo dva kilograma, što je bio velik napredak. Borba s težinom bila je izvor velikog stresa u njezinu životu. A sad je i ažurirala web-stranicu. Odličan napredak s obzirom na to da se posljednjih dana osjećala kao stara krpa. Zazvonio joj je mobitel pa se javila. »Hej«, pozdravila ju je Bea. »Gdje si?« »U Tanzaniji, letim u balonu iznad Serengetija. Mislim, trebala bi vidjeti ovo«, rekla je. »Predivno je. Gledam krda divljih životinja kako trče nizinama...« »Ponovno si gledala Fawlty Towers. Jesi doma?« »Jesam.« »Dobro, onda otvori vrata. Imaš posjetitelje.« Množina? Bea i tko još? Pola minuce kasnije otkrila je tko. »Hallie, Hallie, divna Hallie. Ovo je za tebe, sitnica od mene.« Miris skupog losiona poslije brijanja, šuštanje ukrasnog celofana i najveći buket koji je vidjela u posljednje vrijeme, koji joj je prekrio cijelo vidno polje. »Iznenađenje!« rekla je Bea dok je Hallie primala dva Rossova zračna poljupca. »Pomislili smo da bi bilo zabavno da te malo posjetimo!« Pretpostavljam zato da se razbije nelagoda oko toga što su njih dvoje sada par. Hallie je veselo uzela cvijeće. »Vau, hvala, prekrasno je. Baš lijepo od
vas! Drago mi je što te ponovno vidim. Hajde, uđite.« Otišli su u dnevnu sobu i Hallie se ponovno priključila na spremnik za kisik. Buket je doista bio prekrasan, egzotičan i ekstravagantan; šteta samo da je sadržavao ljiljane jer njihov ju je intenzivan miris podsjećao na smrt. Nema veze, važna je dobra volja. »Vau, izgledaš sjajno.« Ross je to rekao malo previše entuzijastično. Hallie, koja je znala da to nije istina, odgovorila je: »Hvala, i ti isto«. A to je bila istina. U maslinastozelenoj, naravno dizajnerskoj košulji i tamnomodrim hlačama te sunčanim naočalama zataknutima na glavu, tamnoput i u najboljoj formi, Ross je izgledao sjajno. Pokraj njega je stajala Bea, vidljivo ushićena. »Upravo smo bili u Abingdonu na ručku s Rossovim roditeljima«, rekla je Bea. »Divni su. Jako mi se sviđaju!« »I ti njima. E usput, nemoj zaboraviti na karte za kazalište«, podsjetio ju je Ross. »Čim budeš doznala kad možeš ić, reci mami i ona će ih rezervirati.« Okrenuo se kako bi uključio Hallie u razgovor. »Les Misérables u Londonu. Nije to moja furka, ali mama to voli.« Hallie se nasmiješila. Les Misérables je bio mjuzikl koji je najviše željela vidjeti. Nakon Suzeine smrti, obećala si je da će ga pogledati zbog Suze, ali kao i svaki suviše ambiciozan plan, i ovaj je pao u zaborav. Shvativši isto to sa zakašnjenjem, Bea je uzviknula: »O, pa to je tvoj omiljeni mjuzikl. Mogla bi i ti s nama!« Ali Hallie je odmahnula glavom. »Ne, ne bih mogla to izdržati... cijelo bih vrijeme kašljala. A nitko ne voli ljude koji kašlju u publici, zar ne?« To je bila istina; koliko god da je htjela ići, nije htjela upropastiti užitak drugima. »Ali idi ti s Rossovom mamom pa ćeš mi ispričati kakav je.« Sat kasnije, kada su bili na odlasku, Ross je pogledao Hallie dubokim, iskrenim pogledom. »Bilo je lijepo vidjeti te ponovno. Stvarno. Pazi na sebe.« Kao da je bila devedesetogodišnja prabaka. Zaigran glas i flertujući
pogledi između njih nestali su zasvagda. Što je bilo sasvim prikladno, s obzirom na to da su Bea i on sad bili zajedno, ali svejedno se zbog toga osjećala manje ženstveno. »Hoću, a ti pazi na Beu. Ako se budeš poigravao njome, meni ćeš odgovarati!« »Ma ne pada mi na pamet.« Široko se osmjehnuo na način na koji se neki muškarci osmjehnu kada su sasvim sigurni da će se poigravati sa svojom djevojkom jer to se događalo svaki put do sada, bez iznimke. A onda je on krenuo, ostavivši Beu da se pozdravi s njom. »Pa, što ti se čini? Izgleda da je zagrijan, zar ne? Izgledamo li ti kao dobar par? On je toliko bolji od Phila...« Što, uzevši u obzir činjenicu da ju je Phil varao s barem četiri djevojke u šest mjeseci, koliko su proveli zajedno, i nije bila najpohvalnija izjava na svijetu. Ali Beine oči su blistale, a optimizam kojim je zračila ništa nije moglo uništiti. »Dobar je i izgledate kao divan par.« Hallie ju je zagrlila na pragu primijenivši na sebe savjet koji je dala Davidu na web-stranici. »Zabavite se. Vidimo se uskoro.«
ČETRDESET SEDMO POGLAVLJE
Zander je potonuo čim je vidio kako ime njegove sestre svijetli na zaslonu mobitela u nedjelju navečer. Hoće li ikad oguglati na to? To je bilo pitanje od milijun dolara. Iskreno, sumnjao je da hoće. »Hajde, javi se«, ohrabrila ga je Flo vidjevši da oklijeva. »Možda je ponovno ostala zaključana.« Flo je, kao i uvijek, bila u pravu. Provesti nekoliko sati pitajući se što se dogodilo bilo je gore nego suočiti se s time odmah. Naslonio se na jastuke, pritisnuo tipku i umornim glasom rekao: »Ponoć je, Lena. Što želiš?« »Zander, moraš me pokupiti.« Govorila je užurbanim glasom. »Možeš doći odmah?« »Što? Ne, ne mogu. Gdje si uopće? Što se dogodilo?« Čuo je glasove u pozadini, kao i povišene tonove. »Okej, samo da znaš da nisam ništa kriva, okej? Gilesova je žena trebala otputovati na nekoliko dana svojoj mami u Plymouth, tako da me Giles pozvao da dođem k njemu dok je nema, ali ona se vratila ranije i totalno pošandrcala kad me vidjela... onda je nazvala Gilesovu mamu pa su se obje počele derati na mene... ne bi vjerovao što su mi sve rekle, totalna noćna mora, a ja nisam ništa skrivila...« Zander je na trenutak sklopio oči. Ništa se nije promijenilo. Jedno od najranijih sjećanja iz djetinjstva bilo je kad se njihova majka pokušavala ispričati neutješnoj Leninoj prijateljici jer je Lena otkinula ruku njezinoj omiljenoj lutki. »Slušaj me, gdje se točno nalaziš? Daj mi adresu.« Lena mu je izdiktirala i dodala: »Požuri, molim te, prije nego ih obje ošamarim.«
»Samo pričekaj i ne šamaraj nikoga. Zovem taksi da te tamo pokupi.« »Ne, neću taksi, ne želim taksi!« »A ja ne želim sada ustajati iz kreveta.« »Zander, molim te!« »Zašto te Giles ne odveze kući?« »Zato što je popio nekoliko boca vina i sad mu njegova grozna mama ne da.« Zander je nakratko razmotrio mogućnost da kaže da je i on pio, ali Lena je znala prepoznati kad joj laže. Pokušao je na drugi način: »Taksijem ćeš stići prije; samo da ih nazovem i...« »O Bože, kako si tako naporan?« zajadikovala je Lena. »Okej, okej, reći ću ti što se dogodilo. Slučajno sam razbila sat u kući i ako ne dođeš i ne platiš Gilesovoj mami nekih dvjesto funti, stara vještica će pozvati policiju!« I eto, to je bio razlog zbog kojeg je morao ustati iz kreveta. Odbiti je i pustiti da snosi posljedice svog ponašanja, znao je već iz iskustva, samo bi još više svima zagorčalo život. Zander je osjetio ruku na ramenu, okrenuo se i pogledao u Flo, koja je čula cijeli razgovor. Kimnula je, blago mu se osmjehnula i nijemim mu glasom rekla: Bolje idi. Osjetio je val olakšanja; njegove bivše djevojke nisu imale ni približno toliko razumijevanja kao Flo. Zbog čega su, uostalom, i pripadale prošlosti. I zbog čega će Flo pripadati budućnosti. »Dobro, krećem«, rekao je Leni. »Tamo sam za dvadeset minuta.« »Požuri koliko god možeš«, tekla je Lena. »Izludjet će me ove dvije kreštalice.« Četiri minute kasnije, odjeven u traperice i crnu polo majicu, sagnuo se i poljubio Flo u usta. »Vratit ću se do jedan, a nadam se možda i prije.« »Okej, bit ću budna.« Volio je način na koji su ga njezine oči tako zaigrano gledale. »Ne moraš me čekati.«
»Možda želim«, rekla je Flo. Sada se on zaigrano nasmijao. Oboje su znali zašto; imali su nedovršenog posla u spavaćoj sobi na koji su htjeli prionuti. »Vidimo se onda uskoro.« Zander ju je još jedanput poljubio. »Nemoj zaboraviti otići na bankomat. Đaaalzova mama ne prima kreditne kartice«, rekla je Flo. Sipila je blaga kišica dok je Zander podizao dvjesto funti s bankomata i ušao u auto. U ovo doba noći neće mu trebati više od petnaest minuta da stigne do mjesta gdje se nalazila Lena. Izašao je iz Cliftona i krenuo brežuljcima prema sjevernom Bristolu. Krenuo je preko mosta Cribbs do raskršća na autocesti i onda prema Easter Comptonu. Cesta je bila čista; automobil je jurio. Zander je upalio CD player i nasmiješio se u sebi na Floin odabir kad je glazba prostrujila zvučnicima. Ta će ga pjesma uvijek podsjećati na nju, znao je to. Tko bi na prvi pogled pomislio da je njezina najdraža stvar Titanium Davida Guette? Nije potrebno ni reći da će se Lena, onog trenutka kad sjedne na suvozačko sjedalo i čuje pjesmu, stresti od užasa i reći: »Kakva je to buka? Ugasi to.« Ali za sada može uživati u glazbi i podesiti je na koju god jačinu želi. Pojačao je još malo i pustio da ga glazba ponese. Ako sve prođe bez dodatnih problema, odvest će Lenu kući i biti u krevetu s Flo do jedan. A sutra, kad se prašina malo slegne, reći će Leni da se seli k njoj. Uz malo sreće shvatit će... Na cestu je iskočila lisica taman u trenutku kad je skrenuo u zavoj, a Zander je u istome trenutku zaokrenuo volan ulijevo i stisnuo kočnicu. Cesta je bila dosta skliska od kiše i začulo se kako su gume zaškripale po asfaltu. U usporenim sekundama prije sudara Zanderu su kroz glavu prošle tri misli: Sranje, prebrzo sam vozio. Lena će biti ljuta ako se ne pojavim. I konačno, jer je znao da će nastradati: O, Flo, volim te, oprosti mi...
A onda se začulo kako se automobil, u velikoj brzini, zabio u zid. Flo je kuhala čaj i radila tost kad je zazvonio mobitel. »Dobro, što Zander sad izigrava? Gdje je on? Jer ako misli da se ja tu zabavljam, reci mu da nije tako.« »Što? Pa davno je otišao.« Flo je odložila nož za maslac i pogledala na sat. »Trebao je već biti tamo. Pokušaj ga nazvati.« »O molim te, misliš da već nisam? Zvoni i zvoni, ali nitko se ne javlja.« »Možda zato što se još vozi«, rekla je Flo. »A možda ne može naći bankomat koji sad radi. Trebao je uzeti novac, sjećaš se.« Dvije stotine funti, zapravo. »Pa, trebao bi se jebeno požuriti«, obznanila je Lena, »jer kažem ti, ove će me vještice uništiti.« Nešto nije bilo u redu, Floini prsti tresli su se dok je birala Zanderov broj i čula kako mobitel zvoni. I ponovno. Zašto joj se nije javljao? Već je trebao stići, zar ne? Da nazove taksi da vidi može li ga pronaći, ili bi to bilo... Poskočila je kad je prestalo zvoniti. Napokon se javio. Preplavilo ju je olakšanje, rekla je: »Zander? Gdje si? O Bože, već sam se zabrinula...« Ali kad je s druge strane čula muški glas, obuzeo ju je strah, snažniji nego ikad prije. Jer to nije bio Zanderov glas. S olovno sivog neba kiša je padala sve jače. Flo je zurila kroz prozor čekaonice i čula dvije sestre u hodniku koje su pokušavale smiriti Lenu. Na trenutak je sklopila oči kad se sjetila što se dogodilo. Zander je doživio nesreću i sada je ležao bez svijesti na odjelu intenzivnog liječenja. Policija je bila nazvala Lenu pa su otišli po nju u kuću Gilesove majke i doveli je u bolnicu. Jedan policajac napokon se bio javio na mobitel nakon što je Flo birala Zanderov broj, valjda dvadeseti put, kako bi doznala gdje je. Potom je nazvala taksi i stigla u bolnicu sat poslije Lene. Sada je već bilo sedam ujutro, a činilo se da Lena krivi sestre za to što je njezin brat u komi.
Srećom, bili su navikli nositi se s teškom rodbinom. »Dobro.« Lena je širom otvorila vrata čekaonice. »Umorna sam, idem doma malo odspavati. Što ćeš ti?« »Ja ću ostati još malo.« »Pa jasno da bih i ja ostala još malo, ali sam iscrpljena.« »Znam, u redu je. Čujemo se poslije.« Lena je pokupila svoju jaknu. »Pošalji mi poruku čim se probudi, molim te. Pitala sam sestre kad će to biti, ali odbile su mi išta reći.« »Zato što ne znaju kad bi se to moglo dogoditi«, rekla je Flo. Lena je okrenula očima na nesposobnost bolničkog osoblja. »Pa, trebale bi znati.« Kad je Lena otišla, Flo je sjela pokraj Zanderova kleveta i promatrala ga kako spava. Okej, nije spavao, ali izgledao je kao da spava. Ozljeda glave bila je unutrašnja tako da nije bilo vidljivih ozljeda na licu. Njegova ravna sjajna kosa i dalje mu je padala na čelo, a visoke jagodice na obrazima i dalje su bile prelijepe. Oči su mu bile sklopljene, a disao je s pomoću respiratora. Gledajući ga tako, činilo joj se potpuno vjerojatnim da će se probuditi za koju minutu. No liječnici su joj rekli da će ga uskoro opremiti u neurokiruršku dvoranu kako bi mu probušili rupu u lubanji i uveli uređaj kojim će izmjeriti intrakarijalni tlak. Jer za sada stvari nisu izgledale dobro. U jedanaest sati ujutro operacijska sala bila je spremna pa je Flo napustila bolnicu. Trebala se istuširati, presvući, nahraniti Jeremyja i pobrinuti se da se netko pobrine za njega dok je nema. Možda odspavati sat-dva ako bude mogla. »Nazvat ću vas istog trena ako bude nekih novosti«, rekla je ljubazna medicinska sestra. Tišim glasom dodala je: »Znam da bih prvo trebala nazvati najbližu rodbinu, ali njegova je sestra nekako uzrujana i... razdražljiva. Pa, znate na što mislim.« Flo je kimnula: »O da, vjerujte mi, znam.« »Malo je teška, zar ne?«
»Više nego malo.« Je li bilo u redu tako govoriti o Leni iza njezinih leđa? Vjerojatno nije, ali htjela je da znaju da je uvijek takva. »Takvog je karaktera. Ne može si pomoći.« Bilo je to iracionalno, ali nije htjela da činjenica što Zander ima zahtjevnu sestru utječe na to da se lošije brinu za njega. Kao da joj je pročitala misli, sestra ju je blago potapšala po ramenu. »Naravno, razumijemo. Ne brinite, sve nam je jasno.« Flo se uspjela vratiti do Cliftona i tek je u sigurnosti svog stana briznula u plač. Jeremy ju je promatrao s uzvišenim prijezirom, a onda mirno odšetao. Kad je stigao do kuhinje, sjeo je pokraj prazne zdjelice za hranu i pogledao je jednim od svojih jako-sam-se-razočarao-u-tebe pogleda. »Znam, oprosti. Samo samo užasno zabrinuta za Zandera.« Upravo se ispričavala mački. Brišući suze rukavom majice, krenula je oprati plavu keramičku zdjelu, a potom je napuniti hranom. Kad je završila i kad mu je servirala jelo, uspravila se: »Evo ga«. Na što se Jeremy još jedanput okrenuo i napustio kuhinju sporo odmahnuvši repom kako bi iskazao svoje gađenje. Četiri sata kasnije Flo je stajala na pragu Lenina i Zanderova stana, naizmjenično zvoneći i lupajući na vrata. Napokon se pojavila Lena, odjevena u ljubičasti kućni ogrtač. »Što je bilo? Probudila si me.« »Zvali su iz bolnice. Moramo se vratiti.« Lenino se blijedo čelo nabralo. »Ali zašto? Spavala sam.« »Nešto se dogodilo, a ne žele mi reći što. Trebamo otići tamo.« Flo je čula kako joj glas drhti od straha. »Zašto mene nisu nazvali? Ja sam mu najbliža rodbina.« »Pokušavali su te dobiti, ali se nisi javljala.« »Misliš da se probudio?« upitala je Lena. »Ne znam.« Ali iz toga kako su joj zvučali, nije to ni na tren pomislila.
»Ajde, odjeni se i idemo. Naručila sam taksi.« * * * »Zašutite više, o čemu vi uopče govorite?« zaviknula je Lena dok je u nevjerici zurila u liječnika s druge strane stola. »Vi ste tu da mu poboljšate stanje, a ne da mu ga pogoršate! Ne možete sjediti tu i govoriti mi da će mi brat umrijeti.« Flo je zurila u jeftin grub tepih i usredotočila se na ono što je liječnik upravo bio rekao; bilo joj je važno razumjeti svaku riječ iako joj je to što je govorio bilo posve neshvatljivo. »Žao mi je, Lena, ali ponekad jednostavno nema pomoći.« Liječnikov glas bio je suosjećajan, ali odlučan. »Početna ozljeda uzrokovala je unutrašnje krvarenje u mozgu, a šteta koju je napravila prevelika je da bi se mogao oporaviti. U takvim slučajevima jednostavno se više ne može ništa učiniti. Jedino što vam mogu sa sigurnošću reći jest da nije patio. Nije ga ništa boljelo.« »Ako ćemo vjerovati vama«, rekla je Lena. Flo se uhvatila za koljena i rekla: »Fukcionira li mu mozak?« Doktor je odmahnuo glavom. »Ne.« »Ne može umrijeti«, rekla je Lena. »Jednostavno ne može.« Ali naravno da može. Zander je bio na aparatima koji su ga održavali na životu; zapravo je već bio mrtav. Htjeli-ne htjeli, to je bila stvarnost. »I što će se sad dogoditi?« Flo je uspjela potisnuti rastući napadaj panike. »Hoćete ugasiti aparate?« »Ne još. Moramo ponoviti sve nalaze.« Liječnik, koji je bio negdje u pedesetima, s gustom sijedom kosom i jakom čeljusti zastao je na trenutak, a onda rekao: »I moramo razgovarati s vama o još nečemu... ne znam znate li Alexanderov stav o darivanju organa...« »Što? Zato tako jako želite ugasiti aparate? O ne, bogme nećete«, rekla je Lena. »Ne, ne, nećete mu uzeti organe! Neće on nikome ništa darivati.«
»Lena, znam kako se...« »Nema šanse.« Lena je ljutito odmahivala glavom. »Neće dati organe. NE NE NE.« »On bi to htio, Lena«, rekla je Flo. »Prije nekoliko tjedana smo razgovarali o tome. Nosi darivateljsku karticu u džepu.« »BAŠ ME BRIGA«, zaurlala je Lena. »Neću im to dopustiti. Ne želim da ga režu.« »Okej, pustimo sad to. U redu je, ne brinite, nećemo napraviti ništa s čim se vi ne slažete«, rekao je liječnik. »Obećavam.« Lena izraz lica bio je izraz divlje životinje stjerane u kut. »I bolje vam je.« »Ne mogu vjerovati da se ovo događa.« Odmahujući glavom, Lena je odgurnula od sebe šalicu s čajem. Bila je ponoć, a njih dvije sjedile su u Zanderovu stanu. Kontaktirale su njegove prijatelje i kolege i obavijestile ih o onome što se dogodilo. Bili su, naravno, šokirani i užasnuti; takvo što je najgora noćna mora svakog čovjeka. Flo se osjećala iscrpljeno, ali je odlučila ne predati se tako brzo. »Znam. Ali saslušaj me.« Glas joj je bio blag. »Da trebaš bubreg i da ti liječnici kažu da imaju jedan za tebe, bi li ga uzela? Ili bi rekla da nećeš?« »Nemoj ponovno o tome.« »Moram, Lena, zato što nemamo puno vremena. To je ono što bi Zander htio. Ako odbijemo darovati njegove organe, to ga neće spasiti. A znam i da obiteljima koje daju suglasnost za to poslije bude drago što su to napravile jer imaju osjećaj da je nešto dobro proizišlo iz... nečeg lošeg. Sama činjenica da su pomogli nekome drugome... pa... bude im malo lakše.« Leninim uskim bljedolikim licem potekle su suze, ali ona nije marila da ih pobriše. »Baš me briga za druge ljude.« »Znam, znam. Ali u godinama koje dolaze bit će ti lakše zbog toga, to je ono što ti govorim. A sada, ili ćemo dati organe ili nećemo. U jednom ili u
drugom slučaju, to neće promijeniti Zanderovo stanje.« Zastala joj je knedla u grlu na pomisao o tome. »Svejedno će umrijeti.« »Prestani.« Lena je odmahnula glavom kao malo dijete koje ne želi nešto prihvatiti. »A bila bi šteta da ne uzmu njegove organe.« »Ne želim da ih uzmu«, zaplakala je Lena. »Ne želim da Zander umre. Ne mogu to podnijeti.« »Znam, znam. Čuj, ja sad idem.« Ustala je i na trenutak je oklijevala. Današnji dan bio je zasigurno najgori dan u njihovu životu. Na izlazu iz stana okrenula se i zagrlila Lenu. Ispočetka se ukočila i odmaknula; kao da je zagrlila nekakvu metalnu konstrukciju. A onda je, jedva progutavši jecaj, čvrsto zagrlila Flo i zarila joj lice u rame. Stajale su tako nekoliko sekundi pripijene jedna uz drugu i plakale za muškarcem kojega su voljele. Nakon nekog vremena Lena je nešto nerazumljivo promrmljala pa je Flo upitala: »Što?« »Nesreća. Ja sam kriva za nju.« Potpuno skršena, gušila se dok je govorila: »Da ga nisam nazvala da dođe po mene, ništa se od ovoga ne bi dd-do-godilo.« »Ššš, nemoj tako razmišljati.« Suze su samo tekle s Lenina lica. »Ali sve bi bilo dobro da nije bilo mene!« »Slušaj me, ne možeš sebe krivici zbog toga. Ja nisam htjela da ustane iz kreveta kako bi otišao po tebe«, rekla je Flo. »Misliš da ne razmišljam o tome zašto nisam bila odlučnija i spriječila ga, nego sam ga pustila da ode? Naravno da razmišljam! Ali znači li to da sam ja kriva za nesreću?« Lena je bespomoćno odmahnula glavom. »N-ne...« »Eto vidiš. A nisi ni ti kriva. Jednostavno se dogodilo.« Srce joj se kidalo
dok je brisala suze s Lenina lica; nije bila sigurna je li uopće vjerovala u to što govori, ali znala je da je to morala reći. »Zato se to i zove nesreća.« Spavala je isprekidanim snom kad joj je u četiri sata ujutro zazvonio mobitel. Na djelić sekunde pomislila je da je sigurno zovu iz bolnice s vijestima - Ne, molim vas, nemojte mi reći da je umro prije nego što sam stigla oprostiti se s njim - a onda je vidjela Lenino ime kako svijetli na zaslonu mobitela. Iako, mogućnost za takvu vijest i dalje nije bila isključena. Lena je prva trebala doznati vijesti. Usta su joj se osušila. »Da?« »Samo da znaš da sam razgovarala s dežurnom liječnicom. Rekla sam joj da ću potpisati suglasnost za darivanje organa.« »Zbilja? Hvala ti.« Dirnuta Leninim odlukom, Flo je vidjela kako je Jeremy svjetlucavim očima promatra s kraja kreveta. »Kunem se da nećeš požaliti.« Lenin glas bio je promukao od tuge i iscrpljenosti. »Nadam se da si u pravu.« Flo je pomirisala jastuk do sebe i udahnula bolno opijajući miris Zanderova losiona poslije brijanja. Nije mogla ni zamisliti kako će ovo preživjeti. Ali znala je da nema izbora; znala je da mora. Polako izdahnuvši, nježnim je glasom rekla: »Znam da sam u pravu«.
ČETRDESET OSMO POGLAVLJE
Čim je Hallie vidjela tko zove, srce joj je počelo brže kucati. Jonathan je bio njezin koordinator za transplantaciju, a bio je ponedjeljak, deset sati navečer. Bilo je, dakle, poprilično nevjerojatno da je zove kako bi prijateljski popričali. Šest minuta kasnije Hallie je otvorila vrata majčine spavaće sobe. »Mama? Bi li me mogla odvesti nekamo?« Fay je sjedila u krevetu s ružičastim viklerima u kosi, čitala knjigu i jela svoje omiljene grickalice. Odložila je knjigu i pogledala je upitnim izrazom lica. »Što? Misliš sada? Pa kamo bi sad, zaboga, išla?« Hallie se sva tresla. »U bolnicu. Jonathan je upravo zvao. Misle da imaju prikladnog darivatelja.« »O BOŽE DRAGI...« Fay je prekrila usta dlanovima. Grickalice su poletjele, a knjiga tupo udarila o pod kad je razgrnula prekrivač i skočila iz kreveta. Onda je zagrlila Hallie te su obje drhtale i dalje ne vjerujući da je napokon došao dan kad će dobiti nova pluća. »Još nisu sasvim sigurni. Možda mi ipak neće odgovarati.« Hallie je znala da postoji i ta mogućnost, ali sada je nije čak htjela ni razmotriti; intuicija joj je govorila da će joj pluća odgovarati, da će joj ih transplantirati. »O, dušo moja, ne mogu vjerovati. Nakon sveg ovog vremena. O Bože, pogledaj mi ruke...« Fay je podigla šake da joj pokaže kako joj se tresu. »Možeš li voziti? Ili da uzmemo taksi?« »Ne, ne, mogu voziti. Daj mi samo pet minuta da se odjenem... o Bože, moja glava, ne znam što da mislim. U potpunom sam šoku...« »O, mama.« Hallie ju je ponovno zagrlila i začula hrskanje pod nogama. »Izgazile smo grickalice po tepihu.« »Moja prelijepa djevojčica.« Dok ju je tako čvrsto držala u zagrljaju, Fay
joj je šapnula u uho: »Toliko te volim«. Bilo je gotovo, doista je bilo gotovo. I bila je u pravu kad je rekla da je jučerašnji dan bio najgori dan u njezinu životu, ali Flo je znala da teži dani mnogo teških dana - tek slijede. Bilo je rano ujutro, kiša koja je padala posljednjih dana napokon je prestala i sunce se pomaljalo iznad krovova zgrada. Kao da je osjetio da joj treba potpora, Jeremy se smjestio u njezino naručje predući i nježno je dodirujući šapama po prsima. Što nikad prije nije radio. S druge strane ulice u Zanderovu stanu bila je Lena s Gilesom. Jučer su nekako uspjeli proći kroz svu administraciju, a medicinsko osoblje: sestre i liječnici, bili su jako ljubazni. Medicinska sestra s odjela za darivatelje organa stigla je iz transplantacijskog centra i sve dogovorila. Bila je divna; s mnogo strpljenja objasnila je svaki korak postupka istodobno organiziravši sve potrebne testove i pretrage. Kad je napokon sva dokumentacija bila riješena i sve sređeno do i najmanjeg detalja, Flo i Lena su se oprostile od Zandera. Nakon toga odveli su ga u operacijsku dvoranu u kojoj su mu izvadili organe. Odande su njegovo tijelo - o Bože, ta riječ - odveli u mrtvačnicu, a medicinska sestra koja je spakirala organe organizirala je da ih odnesu tamo gdje će biti potrebni. Nije mogla biti ljubaznija i suosjećajnija, i to im je zbilja pomoglo. Barem koliko je to bilo moguće. Tamo negdje, neki ljudi dobit će priliku za život. Molim te, Bože, daj da to cijene. Niz Floin obraz potekla je suza i zastala joj na bradi. Kapnula je na vrh Jeremyjeve glave nakon čega je trznuo ušima. A onda se njezin mobitel oglasio zvukom za poruku, a Jeremy je na to iziritirano zijevnuo i skočio na pod. Flo je otključala mobitel i pročitala mail koji joj je upravo bio stigao.
O, najdraža moja djevojko, upravo sam ćula tužne vijesti o tvom dragom dečku. Koja strašna tragedija, tako mi je žao. Znam kako su riječi sasvim nedovoljne u ovom trenutku, ali ovo je ono što doista osjećam. Znam da neko vrijeme nećeš biti na poslu, ali ako ikad zatrebaš ljude koji znaju kako se osjećaš, dođi do nas - većina nas u Nairnu prošla je to kroz što ti sada prolaziš. S puno ljubavi, Margot xxx O Bože, bol je bila jednostavno nepodnošljiva. U subotu prijepodne svi su oni tek upoznali Zandera. Sad je bio utorak ujutro, a njega više nije bilo. Kako će ovo preživjeti? Sama u stanu, slomljena tugom i očajem, Flo je prekrila lice rukama i zajecala. »Pronašli su srce za Roryja. Napravili su sve potrebne pretrage i izgleda da su pronašli prikladnog darivatelja. Za dva sata ide na operaciju.« Tasha je srela Joea na ulazu u odjel i vidjela kako se njegov izraz lica promijenio dok je pokušavao shvatiti što mu je ona upravo izbrbljala. »Znam! Zar to nije sjajna vijest? Mislim, strašno se bojim, ali ovo je njegova jedina šansa. Nisam mislila da će se to dogoditi... ali izgleda da je...« »Hvala Bogu.« Zagrlili su se, a Joeovo lice se ozarilo te je osjetila kako mu napetost postupno iščezava iz tijela. »O, hvala Bogu.« »Nemoj me prejako stiskati. Bit će mi zlo.« »Oprosti. Presretan sam, zato.« Pustio ju je, a ona je vidjela kako su mu se oči napunile suzama. »I ja sam mislio da ga neće naći na vrijeme.« Tasha je kimnula, osjećaji su joj navrli i nije mogla govoriti. Dok su se nadali najboljemu, oboje su bili prisiljeni zamišljati najgori mogući scenarij. »Ali jesu«, rekao je Joe. »Imaju srce za njega.« Glas mu je još drhtao. »Znaju li čije je?« »Ne znam.« Tasha je odmahnula glavom. »Možda znaju, ali ne žele nam reći.«
* * * »A sad se potpišite tu pokraj križića«, rekao je Jonathan, »i gotovi smo.« Hallie je potpisala formular koji je stajao ispred nje. U bolnicu je stigla u sitne jutarnje sate i tad su je smjestili u sobu, gdje su joj nekoliko puta izvadili krv. Uzeli su joj i uzroke sluznice iz svakog raspoloživog dijela djela kojeg su mogli. Nakon toga su je istuširali, obrijali i ponovno oprali klorheksidinom. A onda su čekali... i čekali... dok nisu stigli nalazi pretraga. Napokon su stigle vijesti koje su očekivali. Moglo se krenuti s transplantacijom. Ali neće samo primiti nova pluća; dobit će i novo srce. Nije joj to bila iznenađujuća informacija; Hallie je čula za slučajeve u kojima su se transplantirala oba organa. Riječ je o tome da je kirurgu jednostavnije transplantirati srce i jedno plućno krilo negoli oba plućna krila. A s druge će strane ona darovati svoje srce nekome kome treba. To se u medicini zvalo domino transplantacija. Pluća su joj oštećena zbog cistične fibroze, ali srce joj je savršeno zdravo. Ako nešto s operacijom pođe po zlu, neće joj se moći vratiti njezino staro srce. Upravo je potpisala da ga daje zauvijek. Nasmiješila se Jonathanu i dodala mu olovku. »Hvala. Reci im da se dobro brinu o njemu.« »Ne brini.« Jonathan joj je namignuo dok se pripremao otići iz sobe. »Ja ću se pobrinuti za to.« A onda je ponovno ostala sama u maloj sivo-bijeloj sobi koja je vonjala po medicinskim lijekovima i otopinama. Mama je bila vani, nazivala sve koje je znala unatoč tome što je bilo tek šest i pol sati ujutro i što je većina njih još spavala, s mobitelima podešenima na nečujno. Hallie je poslala poruke svojim prijateljima, ali i objavila svoju priču na web-stranici. U vrlom novom elektroničkom svijetu, pratitelji stranice www.tristvariotebi.com iz cijeloga svijeta odgovarali su na njezinu objavu i slali joj prekrasne komentare u kojima su joj željeli sreću. I da, možda su to bili ljudi koje nije poznavala, ali svaku od tih poruka doživjela je kao zagrljaj podrške. I možda ni oni nju nisu poznavali, ali njihove riječi time nisu bile manje iskrene.
I u tom trenutku zbilja su joj bile potrebne. U jednom trenutku dobila je i Lukeovu poruku: Hej, upravo sam čuo novosti. Sretno! Kako si? Kratko i jasno, ali Hallie je zurila u mobitel i zamislila ga kako izgovara te riječi. Gdje se sada nalazio? U krevetu? Dolje u kuhinji čekao da zavrije voda u čajniku? Je li Christina bila s njim? Kako god bilo, nije bilo važno. Bilo joj je drago što joj se javio. Osjećala se dobro, voljeno, zaštićeno i nevjerojatno sretno, pa je stisnula tipku »odgovori« i otipkala: Hvala, sve je sjajno. Jedva čekam. Danas je prvi dan ostatka mog novog života. Zastala je, osmjehnuvši se kad je zamislila njegov zabrinut izraz lica: A onda je još dodala. Zbilja, dobro sam, xxx Sve poruke koje je slala tog jutra završavala je trima poljupcima. Tek kad je poslala poruku, shvatila je da je i njemu poslala takvu. Vuuups. O pa, možda će joj, kad ga sljedeći put vidi, biti neugodno. Ali danas je, iskreno, imala važnijih stvari na pameti.
ČETRDESET DEVETO POGLAVLJE
Flo je šetala Ulicom princeze Viktorije u Clirtonu, maknuvši se sa strane kako bi izbjegla pretilog muškarca s malim talijanskim hrptom na crvenoj uzici. Prošla je pokraj cvjećarnice, mahnula i nijemo pozdravila ljubaznu i dragu djevojku koja ju je vodila. Pomiješani mirisi raznovrsnog cvijeća poredanog u pocinčane kante podsjećali su je na nešto na što je nije trebalo podsjećati jer je bilo duboko usađeno u njezinu umu zauvijek. Prije dva tjedna stajala je ispred krematorija poslije Zanderova pogreba, zureći u redove vijenaca i celofanom omotanih buketa, dok su padale nemirne kišne kapi, a tamni sivi oblaci jurili nebom. Danas je, za razliku od tada, bilo više od dvadeset sedam stupnjeva Celzijevih, sunce je nepopustljivo pržilo tako da se Flo zalijepila kosa na vratu. Završila je s poslom u Nairnu i sad je trebala otići do trgovine. Ispočetka je mislila uzeti nekoliko tjedana slobodno, ali to se nije pokazalo dobrim rješenjem. Sjediti kod kuće i ne baviti se ničim što bi joj okupiralo misli bilo joj je kao da se nalazi u zatvorskoj samici. Trebala je raditi nešto korisno i spas je našla u poslu, posebno zato što je - kako je Margot mudro primijetila - većina stanovnika Naima točno znala kroz što prolazi. Nikome nije smetalo što je s vremena na vrijeme znala zaplakati. Razumjeli su da neće biti vesela kao prije. I cijelo vrijeme su je nudili keksićima i kolačima koje nije imala volje jesti. Uglavnom, trgovina. Barem se može veseliti rashladnom uređaju. Flo je nekoliko puta duboko udahnula i stala kako bi izvadila bocu vode iz torbe. Otvorila ju je i popila gutljaj. Uhhh, topla. Još gore od toga, vidno polje su joj prekrile male crne točkice i počelo joj se vrtjeti u glavi. O Bože, neće se sad valjda onesvijestiti; ovo joj se nije dogodilo od tinejdžerskih dana za vrijeme napornoga jutarnjeg školskog programa. U panici, skrenula je u mirniju Ulicu Waterloo i naslonila se na ružičasto ožbukan zid jedne trgovine antikvitetima. Ali crne točkice sve su se više širile, počelo joj je zujati u ušima sve glasnije i glasnije, a noge su joj počele
drhtati... Kad je u sljedećem trenutku otvorila oči, vidjela je da leži na nekoj kaldrmi i kako su joj stvari iz torbice porazbacane svuda uokolo, a prazna bočica vode u jarku. Netko ju je držao za glavu i istodobno dohvatio njezin tirkizno plavi novčanik. »O, molim vas, nemojte ga uzeti...« Flo se pokušala uspraviti u sjedeći položaj i zaustaviti ga; nije joj bio važan novac, ali novčanik je bio Zanderov dar. »Molim vas.« »Neću vam ništa ukrasti, vraćam vam ga. Jeste se ikad prije onesvijestili?« »U školi, kad sam imala trinaest godina.« Ostala je ležati i pokušavala se pribrati te je promatrala muškarca koji je skupio sve rasute stvari i vratio ih u torbu. Drugom ju je rukom držao ispod glave, kako joj ne bi bila na pločniku. Trebalo je još nekoliko sekundi proći dok nije shvatila da ga poznaje. »O, to si ti. Zdravo.« Nije znala kako se zove, ali taj joj čovjek nije bio stranac. Od kobnog događaja s juhom od rajčice koji se zbio u siječnju vidjela ga je još nekoliko puta, ali nikad više ispred puba u Ulici princeze Victorije. »Bok. Pitao bih te kako se osjećaš, ali to je vjerojatno glupo pitanje.« »Pa, imala sam i boljih dana.« Uspjela se kratko nasmiješiti. »Zapravo, sad i nisam tako loše.« Stigla je i žena iz trgovine antikvitetima i donijela joj čašu hladne vode, koju je Flo ispila u jednom gutljaju. »Gdje živiš?« upitao je čovjek. »Na Caledonia Placeu.« »Okej, možeš li stajati? Daj da te otpratim do kuće.« Flo je nekoliko puta duboko udahnula. Kad je stala na noge i postala sigurnija da neće ponovno pasti u nesvijest, polako su krenuli prema glavnoj ulici. »Hvala«, promrmljala je dok su hodali. »Oprosti što sam ovako spora. Još
mi se malo vrti u glavi.« »Vjerojatno ćeš se osjećati loše neko vrijeme. Iscrpljeno. Samo polako.« Držao ju je ispod ruke dok je ona teturala lijevo-desno. »Usput, zovem se Jason.« »A ja sam Flo. Nisam te viđala u zadnje vrijeme.« »To je zato što sam se zaposlio.« S ponosom je to objavio. »Perem posuđe u novom talijanskom restoranu koji se otvorio malo dolje niz cestu. Oprosti, zvučim li kao da se hvalim? Vjerojatno zato što je to istina, hvalim se.« Nasmijala se. »To je sjajno, bravo!« Putem do stana Flo se oznojila i ponovno osjetila blagu vrtoglavicu tako da je trebala Jasonovu pomoć kako bi se uspela stubama. »Ovo je stvarno jako lijepo od tebe«, rekla je dok ju je pratio do dnevne sobe i do kauča. Nestabilnih nogu, u trenu se srušila na kauč. O, koje olakšanje što može sjesti. »Nije problem. Mogu li ti donijeti nešto?« Usta su joj bila potpuno suha. »Voljela bih popiti šalicu čaja. S dva šećera, molim.« Pola minute kasnije vratio se iz kuhinje, držeći u ruci gotovo prazan tetrapak mlijeka iz hladnjaka. »Mislim da je ovo pokvareno. Ukiselilo se.« »Bože, da, oprosti. Da, znam.« Trenutačno joj je život bio tako naporan; bilo je toliko stvari kojih se trebala sjetiti, a ona je jedva držala glavu iznad vode. »Taman sam bila krenula u trgovinu kad sam se onesvijestila.« »Je li onaj list papira koji ti je ispao iz torbe bio popis namirnica? Ti nisi u stanju ići sada u trgovinu«, rekao je Jason. »Hoćeš da ja to obavim?« Malo je oklijevala. »Ne želim te gnjaviti.« »Ozbiljno, nije mi problem. Rado ću ti pomoći. Evo.« Dodao joj je torbu, a Flo mu je dala popis koji je sastavila, a onda otvorila novčanik. Kad je zastala na trenutak, Jason je rekao: »Sve je u redu, neću pobjeći s novcem«. »Nije mi to ni palo na pamet.« Nije se mogla sjetiti što je sve zapisala pa
mu je dodala tri novčanice od dvadeset funti. »To bi trebalo biti dovoljno. Puno ti hvala.« »Nema na čemu.« Je li se u sebi zapitao zašto tako grozno izgleda? Ako i jest, nije ništa spomenuo. Bacivši pogled na popis namirnica za kupnju, rekao je: »Vraćam se za pola sata. Ti ostani tu gdje jesi.« Slabost i vrtoglavica već su malo bili popustili, kad je poslije dvadeset pet minuta zazvonilo zvono. Flo ga je pustila unutra i rekla: »Zbilja, puno ti hvala na ovome«, a on je odnio vrećice u kuhinju. »Dosta s time. Znaš li kako se dobro osjećam kad napokon ja mogu nekome pomoći?« Jason je bio muškarac u četrdesetima, mršav i žilav, s mišićavim rukama i ožiljkom iznad lijevog oka. Ali glas mu je bio nježan, izraz lica pun suosjećanja. »I ti si meni bila pomogla. Drago mi je što sam dobio priliku uzvratiti ti uslugu.« Dok je govorio, raspakiravao je vrećice. Uglavnom joj je ponestalo svih namirnica tako da se na stolu sad našlo svježe mlijeko, kruh, maslac, jaja, kava i maramice, zajedno sa šunkom, dvjema vrećicama bombona od sladića i tri boce Tabasco umaka. »Okej, taj čili nije za mene.« Osjetila je potrebu da nadalje objasni pa je rekla: »Radim u domu za starije osobe Nairn pa me jedna od stanarki zamolila da joj ga kupim. Voli imati zalihe... oh.« Glas joj je promijenio boju kad je Jason izvukao posljednju stvar iz vrećice i rekao: »Je li i ovo za jednu od njih?« Flo je sjela i osjetila kako joj tutnji u ušima. Popis je bila sastavila za vrijeme stanke za ručak dok je sjedila u vrtu s Annie i Bridget. Annie je, znatiželjna kakva je, provirila u popis i upitala: »Dva paketa bombona od sladića? Zbilja?« »Pojela sam Margotine pa sam joj ih htjela vratiti. Jedni su za nju, a drugi za mene.« »Nisam znala da voliš te bombone«, rekla je Bridget. Flo je slegnula ramenima: »Htjela sam ih za promjenu probati.«
A Annie, kojoj je jezik uvijek bio brži od misli, izlanula je: »O, dušo, da nisi možda trudna?« Bilo je to potpuno suludo pitanje. Na trenutak je ta misao prošla i Floinom glavom... Ali pazili su, zar ne? S druge strane, menstruacija joj je kasnila, no uzevši u obzir stres koji je proživjela u posljednje vrijeme, to se moglo i očekivati. O ne, nije htjela ni pomisliti da je takvo što moguće; odlučno je odmahnula glavom, pustila da ta misao nestane i rekla: »Ne, naravno da nisam«. Ali dok je na popis upisivala Tabasco umak, bila je svjesna kako su se Annie i Bridget znakovito pogledale. Moglo se dogoditi. Ali odbija misliti o tome. Ruke su joj pomalo drhtale kad ga je zamolila: »Možeš li mi, molim te, dodati popis?« Na popisu su bile sve namirnice koje je ona bila zapisala plavom kemijskom olovkom. Ali na dnu stranice stajalo je Annienim rukopisom i crnom kemijskom napisano: test za trudnoću. Suptilna da suptilnija ne može biti. »Oprosti.« Jason je pogledao u smjeru u kojem je gledala i ona. »Nisam to trebao kupiti?« »Ne, u redu je. Dobro što si kupio.« O Bože, a još se i onesvijestila; je l’ i to bio znak? »Onda dobro.« Napravio je grimasu. »Na trenutak sam pomislio da je šala.« »Nije.« Od napora koji je uložila da ne zamišlja nezamislivo, osušila su joj se usta i zaboljela ju je čeljust koliko je bila stisnuta. »Hvala što si mi ga donio.« »Neki su se malo iznenadili, moram reći.« Jasonovo lice raširilo se u osmijeh. »Svi me poznaju tamo u trgovini, a znaš kako ljudi u Cliftonu vole tračati. Mary, koja radi na blagajni, šapnula mi je: ›O sretno ti, dušo‹, a onda ubacila test u vrećicu. U svakom slučaju, tu je.« Ponovno je zavrio vodu u čajniku i poslužio joj šalicu čaja. »Idem ja sada. Hoćeš da ti ponesem ovo u dnevnu sobu?«
»Hvala ti.« Flo ga je slijedila niz hodnik i ponovno se smjestila na kauču. »Još uvijek ne izgledaš dobro«, rekao je Jason. »Možda bi trebala otići doktoru. Posebno ako si...« Pogledom je pokazao na svoj ravan trbuh. »Hoću.« Flo je kimnula i vidjela da je tek tada primijetio brojne telegrame s izrazima sućuti koji su bili poslagani na okviru kamina. Okrenuo se prema njoj i pun suosjećanja rekao: »O, draga, jadna ti, čini se da se sve dogodilo odjednom. Tko je umro?« Sasvim sigurno nije bio spreman za odgovor koji će mu dati. »Moj dečko«, rekla je Flo. »Evo nas.« Flo je držala u rukama bočice s Tabasco umakom. »Jesi mislila da ću zaboraviti?« »Iskreno?« upitala je Margot. »Jesam. Nije da je toliko važno«, nastavila je dok je Flo slagala bočice na radnu plohu. »I ne bih te nimalo krivila da jesi. Nakon Yvesove smrti moje pamćenje se rasulo u komadiće. Jedva sam se mogla sjetiti kako se zovem.« »Tako se i ja osjećam. Zato sam i sastavila popis. A kupila sam ti i ovo.« Stavila je na stol vrećicu bombona od sladića. »Da ti vratim za one koje sam pojela.« »O, dušo, pa nisi trebala.« »Bolje da jesam. Ovako ću se moći zasladiti dok radim.« Zastala je. »A prije ih nisam voljela.« »Nisi?« Flo je odmahnula glavom. »Kad sam rekla Annie da su mi sad odlični, upitala me jesam li trudna.« Margot je odložila svoj iPad i skinula naočale. »I?« »Sinoć sam napravila test.« Tek je oko ponoći skupila snage da to napravi. »I?« ponovno je upitala Margot. Samo reci. Flo je duboko udahnula. »I... čini se da je Annie bila u pravu.«
»O Bože dragi. O, dušo...« Margot je ispružila ruke kako bi je uhvatila. »Znaš da se ne događa često da ostanem bez riječi, ali ovo je jedan od tih trenutaka.« »Ti si prva kojoj sam rekla.« »I, kako se osjećaš?« »Šokirano. Prestrašeno. Zbrčkano.« Flo je zastala pogledavši u vrećicu koja se nalazila na kuhinjskoj radnoj plohi i žudjela za tim da je otvori. »Zbunjeno. Sinoć sam to doznala. A onda sam otišla u krevet misleći kako sigurno neću moći zaspati. Ali jesam, i to nikad bolje otkad se sve ovo dogodilo. A onda sam se ujutro probudila i odjednom mi se to učinilo kao dobra stvar, kao savršen Zanderov dar. I jako mi je drago što se tako dogodilo, zbilja je.« Margot je zadovoljno kimnula. »U tom slučaju, dođi ovamo...« Bacila je ruke oko nje i čvrsto je zagrlila. »To je sjajna stvar, znaš. Najljepši dar iznenađenja koji si mogla dobiti. Čestitam!« »Hvala ti.« Neće joj biti lako, Flo je bila svjesna toga, ali činilo joj se da je to doista divan dar i odlučila je dati sve od sebe da izvuče najbolje iz toga. »Upravo sam se nečeg sjetila«, rekla je Margot. »Ona smiješna vidovnjakinja sa sajma koja je sve pogriješila...« »Znam.« Nije joj promaknula ironičnost u Margotinu govoru. »Je l’ ona ono rekla da ćete ti i Zander imati dvoje djece?« Kako su se samo smijale očajno netalentiranoj Madam Zari s njezinim suludim nagađanjima i grozno našminkanim očima. Flo je iskrivila lice. »Nisam sigurna da bih se baš mogla nositi s blizancima sada.«
PEDESETO POGLAVLJE
Bio je posljednji tjedan u rujnu, i nazirali su se prvi znakovi jeseni. Kroz prozore se pomaljalo lišće u raznim nijansama žućkaste, ružičaste i smeđe boje. Hallie je zazvonio mobitel. Vidjela je tko zove i pritisnula tipku »odgovori«. »Bok.« »Bok«, rekla je Bea. »Gdje si? Što radiš?!« Pitanja koja je njezina najbolja prijateljica godinama postavljala. »Pa, ništa posebno. Upravo sam istrčala pet kilometara. Sad idem na bazen, vjerojatno ću napraviti dvadeset ili trideset krugova. A onda planiram ići u jedan lijep restoran na ručak sa svojom prijateljicom, zaboravila sam kako se zove...« »Zove se Bea i pita se jesi li primijetila tipa pokraj sebe, s desne strane.« »Kojeg tipa?« »Onog na steperu. Crna majica, divni bicepsi. Divno sve.« »Možda jesam.« »Jee!« »Ne, nije jee.« Okrenula se kako bi pogledala u Beu koja je bila na spravi za veslanje na drugom kraju teretane i rekla: »Ali primijetila sam i vjenčani prsten«. »O, sranje, baš šteta. Jer mogla si ga pitati da nam se pridruži na ručku.« »Hoćeš više prestati s pokušajima da me spojiš s nekim? Da želim frajera, sama bih ga našla.« »Okej, dobro. Kako se osjećaš?« Hallie se nasmiješila jer upravo je bila rekla Bei da je prešla pet kilometara na traci za trčanje i to je bila istina. »Sjajno.« I to je također bila istina. Nije sve bilo lako ispočetka, naravno. Dani
poslije operacije prošli su joj kroz maglu od svih tih lijekova, sjećala se samo nelagode, bola i brojnih cijevi i da su je stalno budili dok je jedino što je ona htjela bilo da nastavi spavati. Ali liječnici su joj odmah rekli da je operacija prošla iznimno uspješno, a Hallie je čak i pod lijekovima bila svjesna da lakše diše, da je osjećaj težine u njezinim plućima, glavni simptom cistične fibroze, netragom nestao. Nasreću, nije bila uhvatila nikakvu infekciju. Poslije početnog postoperativnog razdoblja, oporavak je prošao glatko; gotovo čudesno. Glava joj se razbistrila, pojačali su joj fizioterapiju, a posjetitelji više nisu morali nositi zaštitne maske i sterilnu odjeću u njezinu društvu. Srce i pluća jednog stranca radili su fantastično u njezinim prsima, a negdje drugdje, nadala se, u nečijem tuđem tijelu, tuklo je njezino srce. Bila je to zadivljujuća stvar... ali uopće se nije činila takvom; činilo joj se sve potpuno normalnim i kao da baš tako treba biti. Dva i pol tjedna nakon operacije otpustili su je iz bolnice. I trebala je i dalje piti brojne lijekove i proći brojne testove - to nije trebalo ni spominjati ali to nije bilo važno; bila je to mala cijena u usporedbi s onim što je dobila. I sada, tri mjeseca kasnije, Hallie je shvatila kako joj je svaki novi dan sve dragocjeniji; kako trči i vozi bicikl i kako se svi dive njezinim postignućima. Ovo doista jest bio novi život, život za koji je mislila da neće dobiti priliku proživjeti ga, i zato sada neće potratiti ni jedan njegov trenutak. Uskoro je planirala iskušati sve što drugi ljudi uzimaju zdravo za gotovo pronaći neki posao, otići na odmor... čak je i osnivanje obitelji sada dolazilo u obzir. Jer, zapravo, tko zna što nosi budućnost? Dok su se vozile natrag u Carranford, Bea je rekla: »Čitala sam neka od pitanja na tvojoj stranici sinoć«. Otkad je Hallie u noći prije operacije otkrila svoju priču, svima je postalo jasno da je ona »draga Rose«; čak su i internetu nevični stanovnici Carranforda znali za web-stranicu www.tristvariotebi.com. Hallie je rekla: »O, da?«
»Ali osjećam se loše zbog nečeg što sam vidjela tamo.« Hallie je zainteresirano pogledala u Beu. »Okej, reci.« »Vidjela sam pismo jedne djevojke, Fran se zove, kojoj je lice puno ožiljaka od automobilske nesreće i koja je zaljubljena u dečka svoje najbolje prijateljice, ali misli da se ona njemu nikada ne bi mogla svidjeti.« »Sjećam se toga.« »A ti si joj odgovorila da točno znaš kako se osjeća.« »Točno.« Hallie je zbunjeno kimnula glavom. »Zašto se tako čudno ponašaš? Kakve to ima veze?« »Zato što si mi rekla da ti se Ross ne sviđa, ali kad sam to pročitala, shvatila sam da sam... jednostavno sam se osjećala grozno zbog toga što sam...« Hallie se počela smijati. »Pa slobodno možeš prestati jer nisam govorila o Rossu!« A onda se odjednom prestala smijati jer ju je Bea još jedanput sumnjičavo pogledala i podigla obrvu u stilu gospođice Marple. »Ne? O kome si onda govorila?« »Ni o kome. Ali svakako ne o Rossu.« »Ma daj, čula sam ton kojim si to rekla. Nisi mi rekla da nije riječ ni o kome, samo si naglasila da to nije Ross. Baš si njegovo ime naglasila«, rekla je Bea. »Kao, nije Ross, ali postoji netko drugi.« Obrve su joj još uvijek bile podignute. »Vidiš? Znam da sam u pravu. Nisam glupa.« O Bože, nju nisi mogao skinuti s ramena kad si nešto uvrti u glavu. Kako bi promijenila temu, Hallie je rekla: »Iako smo izgubili na prošlom kvizu zato što si ti mislila da se glavni grad Azerbejdžana zove Baklava«. »A sad pokušavaš promijeniti temu.« Bea je imala pobjedonosni izraz lica. »Ali neće ti uspjeti. Zato što neću odustati dok mi ne otkriješ o kome je riječ.« »Pa, sretno ti s tim.« Hallie je potajice obrisala dlanove o traperice jer su joj se oznojili. »Zato što nema nikog drugoga. Izmislila sam to kako bi toj djevojci bilo lakše.«
»Ne vjerujem ti.« Suženih očiju kuckala je prstima po upravljaču automobila kao da malo dublje promišlja. »Okej, je li Brendan?« Brendan je bio vlasnik hotela s druge strane rijeke, nasuprot pubu. »Da, on je.« Hallie je kimnula. »Daj šuti, nije. A Den Simpson?« »Da, riječ je o Denu Simpsonu.« »Okej, nije ni on. Je li Steve iz ragbi kluba?« »Da, definitivno je on. Svih ovih godina ja sam potajice zaljubljena u Stevea Bigginsa.« »Znam da nisi. Ne sviđaju ti se njegove uši.« Zar je to neobično uzevši u obzir to da su tako čudnog i zavojitog oblika da podsjećaju na kuhane puževe? Hallie je rekla: »Možda sam samo glumila da mi se ne sviđaju njegove uši. Možda su mi te krivine na njima potpuno neodoljive.« »Nemoj me ismijavati. Prije ili poslije skužit ću o kome je riječ. Ooo, vidi, eno Christine.« Prošavši pokraj Lukeove kuće, Bea je zatrubila i mahnula Christini, koja je s Daleyjem upravo izlazila iz automobila. »Uglavnom, idemo li u pub sutra navečer? Luke ima ono svoje, sjećaš se.« Luke. Hallie je opet iznutra štrecnulo, pripremivši se odmah na daljnje ispitivanje, koje ipak nije uslijedilo. Bea je završila s tim za sada; ovaj put se tema zbilja promijenila, a Bea se usredotočila na sutrašnje druženje. »Trebale bismo ići.« Hallie je kimnula u znak potvrde. »Svi će drugi ići. A znam da Marilyn priprema neku hranu.« Kao što je i pretpostavila, Beine oči su zasjale. »Sjajno. Pitam se hoće li biti škotskih jaja«, rekla je Bea. Luke je bio u dnevnoj sobi, čitao i odgovarao na mailove, brinući se da primopredaja prođe dobro. Jučer je njegova bivša kolegica Jennifer otišla iz Carranforda i u ovom je trenutku letjela za Ugandu. Sutra navečer će se osoba koja će ju zamijeniti predstaviti mještanima na neformalnom druženju
u White Hartu. Što možda i nije bila najuobičajenija praksa predstavljanja liječnika. Ali se svejedno činilo kao dobra ideja. Dr. Tess Hannigan bila je dijametralno suprotnog karaktera u odnosu na svoju prethodnicu. Prošli tjedan Jennifer West je napućenim usnama rekla: »Hmmm, nisam sigurna, stvarno želite nekog takvog da radi tu?« Na što je Luke odlučnim glasom odgovorio: »O da«. Tess je bila žena u četrdesetima, sretno razvedena, druželjubiva i prijateljski raspoložena, s kovrčavom kosom boje lješnjaka, tamnocrvenim ružem i masivnim nakitom. Debeljuškasta i s oblinama, sklona svjetlijim tonovima odjeće i zanimljivim cipelama, bila je ekstrovertirana, a u isto vrijeme vedra, odlučna i radišna. A što je najvažnije od svega, Luke je znao da će se svidjeti mještanima Carranforda. Stisnuo je tipku za ispis, a pisač do njega oglasio se životom. Vrata su bila pritvorena, no sad su se otvorila u trenutku kad se mala odlučna životinja provukla kroz poluotvoren prolaz. Luke se okrenuo u trenutku kad je Daley protrčkarao sobom i skočio mu u krilo. »Hej, ti, bok! Gdje si bio? Polako sada...« Okrenuo se u stolici prije nego što Daley ushićenim mahanjem repom ne raznese sve papire koji su izlazili iz pisača. Zatim ga je poškakljao po ušima i podigao mu šape uvis. »Pogledaj mi ga, tko je moj dobri dečko?« »Bok«, rekla je Christina promatrajući ih s vrata. Luke joj se osmjehnuo. »Bok.« »Što je ovo?« Došavši do njega, uzela je jedan papir s pisača. »To je Tess. Htjela je da je uslikam kako bi ljudi znali kako izgleda. Pa sam je danas poslijepodne fotografirao.« Christina je proučavala fotografije. »Hmmm. Mislila sam da će biti ljepša. Mislim, pretpostavljam da nije ružna, ako voliš takav tip žene. Ali nije baš lijepa.« »Ali je jako dobra osoba«, rekao je Luke. »Veseliš se raditi s njom, zar ne?« Osjetila joj se nervoza u glasu. »Da.« Luke je kimnuo, potpuno smiren. U njegovoj glavi, međutim,
upalila se žaruljica, već je bio donio odluku. Došlo je vrijeme za to; jednostavno više nije mogao ovako. Zato je rekao: »Okej, mislim da moramo razgovarati.« »O čemu?« Mirno ju je gledao. »Ma daj, znaš odgovor na to pitanje. Ovo ne funkcionira, zar ne?« Smrznula se. »Zar ona? Tess?« »Ne. Apsolutno ne. Ali nisi ti kriva. Nitko nije kriv«, rekao je Luke. »Dali smo sve od sebe, ali ne ide. Znaš i sama da je tako.« Ramena su joj se napokon opustila i mirno je kimnula glavom. »O Bože, pretpostavljam da si u pravu.« »Žao mi je«, rekao je Luke. To je doista i mislio; otkad su obnovili vezu, oboje su se trudili i pokušavali se pretvarati da je sve u redu, ali nedostajao je najvažniji dio - iskrena ljubav - nje jednostavno nije bilo. Nadali su se da će se pojaviti, ali to se nije dogodilo. »U redu je. Mislila sam da sam napravila veliki romantični pothvat onda kad sam se pojavila na Marilynoj zabavi.« Christinini vitki prsti vrtjeli su lagani svileni šal svijetlozelene boje. »Vjerojatno sam mislila da ćeš me zbog toga više zavoljeti. Ali jedino što sam napravila je da sam te uvukla u nešto što zapravo nisi htio. Nisi htio da svi vide kako sam napravila budalu od sebe pa si se pretvarao da si sretan zbog toga.« »To nije istina.« Luke je odmahnuo glavom. »Ne želim da tako misliš. Nisam se pretvarao da sam sretan. Doista sam mislio da bismo mogli uspjeti. Oboje smo dali najbolje od sebe.« »Ali to nije bilo dovoljno«, rekla je Christina. U njezinu glasu bilo je tuge, ali i razumijevanja. »Ne«, malodušno je rekao. »Nije.« »Šteta.« Uspjela se osmjehnuti. »Ali barem smo pokušali. Da ti kažem nešto što mi se čini ironičnim?« »Reci.« »Kad smo prošli put prekinuli, to je dijelom bilo zato što nisi volio moje drage zmije.« Christina je pogledala u Daleyja, koji je još uvijek sretno ležao
naslonjen na Lukeova prsa. »A ovaj put mislim da si ostao malo duže nego što si htio jer si zavolio mog dragog psa.« Imala je pravo u vezi s tim; znao je da će mu Daley nedostajati više od nje. »Ne moraš ništa reći«, hladno je nastavila. »Pogledaj samo kako si njega dočekao kad si nas ugledao. A kako si dočekao mene.« Osjećao se loše zbog toga pa joj je ponovno ispričao. Ali temeljni osjećaj koji je osjećao bilo je olakšanje. Napokon je rekao što mu je na duši; muci je došao kraj. »Nema veze, nema nam pomoći. Primijetila sam da si se posljednjih tjedana udaljio.« Njegovana glatka kosa pala joj je prema naprijed kad je još jedanput bacila pogled na fotografiju koju je držala u ruci. »Sigurno nije ona?« Kroz prozore su se probijale posljednje zrake zalazećeg sunca i odbijale se o sjajnu površinu fotografije na kojoj je bila dr. Tess Hannigan sa svojom kovrčavom kosom, širokim osmijehom i punačkim ružičastim obrazima. »Kunem se da nije«, rekao je Luke. Tišina, a onda još jedan podcjenjivački pogled na fotografiju. »Dobro onda«, rekla je Christina. »Jer ona stvarno nije tvoj tip.«
PEDESET PRVO POGLAVLJE
Luke se nije trebao pripremati da održi govor dobrodošlice i predstavi dr. Tess Hannigan svojim sumještanima, koji su u velikom broju došli te večeri u pub kako bi je upoznali. Tess se sama uspela na pozornicu i održala govor, pozdravivši sve u Carranfordu i izrazivši zadovoljstvo što je ondje. Poslije toga krenula se upoznavati i razgovarati posebno sa svakim od prisutnih. Obavila je fantastičan PR posao; u nekoliko minuta osvojila je čak i potencijalno najzahtjevnije pacijente. Luke je krenuo prema šanku kako bi uzeo još jedno piće i tamo susreo Hallie. »I?« Pokazao je glavom prema Tess, koja je stajala na suprotnoj strani prostorije. »Kakva je presuda?« »Sjajna je, baš je topla i draga osoba.« Hallie ga je suosjećajno pogledala. »A dosad si ti bio najdraži doktor. Jasno ti je što će se sada dogoditi, zar ne?« »Misliš, svi moji pacijenti htjet će prijeći k njoj? Znam.« »Zamisli koliko ćeš slobodnog vremena imati.« Hallieine oči su zasjale. »Moći ćeš igrati golf.« Luke se nasmiješio jer ona je znala koliko je mrzio golf; to je bila jedna od njihovih glavnih šala. »Dobro izgledaš.« »Hvala ti. Dobro se i osjećam. Još uvijek se privikavam na to da nisam više priključena za spremnik s kisikom. I dalje radim ovo.« Pokazala je kako namješta nosnu kanilu i stavlja cjevčice iza uha. »Mislim da si se sjajno oporavila«, rekao je Luke. Ako je suditi po fizičkom izgledu, promjena je bila dramatična: nestalo je tamnih podočnjaka ispod očiju, pogled joj je odisao životom, a kosa joj je bila sjajnija. Zračila je pozitivnom energijom i joie de vivreom. »Jučer sam trčala pet kilometara na traci i preplivala dvadeset pet krugova u bazenu. Jako sam ponosna na sebe zbog toga.« Zastala je na
trenutak. »Jučer smo susreli Christinu ispred kuće. Mislila sam da će doći večeras. Dolazi kasnije?« Luke je okolišao; je li sad vrijeme da joj kaže? »Ne... neće. Ne večeras.« »Oh, okej. Ma rekla je da bi htjela gledati Les Misérables na DVD-u pa sam joj rekla da ću joj ga posuditi.« Hallie je otvorila svoju torbicu i počela prekapati po njoj. »Zato sam ga i ponijela sa sobom. Ali mogu ga onda tebi dati, zar ne? Možete ga gledati zajedno!« Izgleda da će joj ipak trebati reći. »Zapravo, nema smisla da ga daješ meni.« Odmahnuo je glavom u trenutku kad je ona, napokon, slavodobitno izvadila DVD iz torbice. »Neću vidjeti Christinu neko vrijeme... pa vjerojatno neko duže vrijeme... um, vjerojatno nikada, zapravo.« O da, ovo si baš dobro izveo, kao pravi profesionalac. Ma bravo. Hallie je iznenađeno zurila u njega. »Što? Zašto?« Zato što sam je zavezao i zaključao u podrum. Naglas, Luke je rekao: »Zato što nije funkcioniralo. Mi... prekinuli smo.« »O, ne! Baš šteta. Žao mi je.« Zvučala je iskreno, a on je slegnuo ramenima. »U redu je. Mislim, nije nam bilo dobro zajedno.« »Da, dobro, nisam to znala.« Pozorno je proučavala izraz njegova lica, od očiju do usana, pokušavajući shvatiti razlog. »Svi smo mislili da se... znaš...« Obrisao je kondenzirane kapljice na čaši. »Da, pa izgleda da nije bilo tako.« »Jesi uznemiren zbog toga?« »Iskreno? Nisam.« »Onda dobro.« Treptaj osmijeha. »Ali žao mi je zbog Daleyja.« »Znam.« Kimnuo je. »I meni je žao.« »Volio te.«
U trenutku kad je to izrekla začuo se smijeh skupine ljudi koja je stajala pokraj prozora. Na djelić sekunde Luke je pomislio kako je rekla: Volim te. Racionalni dio mozga odmah ga je upozorio da nije riječ o tome, ali adrenalinska injekcija već je krenula tijelom. Progutao je i pročistio grlo. »Nedostajat će mi. Jako.« Hallie je opet automatski pokušala namjestiti cjevčice za nosu i iza uha, ali se prenula i umjesto toga popila gutljaj vina. »Možda je vrijeme da si nabaviš psa.« Luke je oklijevao. To mu je već bilo palo na pamet. »To bi bilo sjajno, ali ne znam bi li bilo u redu prema tom psu, s obzirom na moje radno vrijeme...« »Pa, ako se odlučiš za to, rado ću ti ga ponekad pričuvati ili prošetati. Ha, čuj me samo«, Hallie se čudila samoj sebi odmahujući glavom. »Ne mogu vjerovati da ovo govorim, nudim se da šećem psa. Ne vjerujem čak ni da ja mogu hodati... kao da se dogodilo čudo.« Oči su joj bile vesele, na krajevima usana nazirao se osmijeh. Koliko je samo žudio za tim da je dotakne. »Hvala ti, imat ću to na umu ako...« »O, kvragu sve, možeš vjerovati?« Bea je ljutito upala. »Upravo me nazvao Ross. Ipak neće moći doći večeras. Neki glupi klijent može vidjeti neku kuću tek u devet navečer i želi da je Ross s njim obiđe.« Hallie je izgledala kao da suosjeća s njom. »Baš bezveze, ali zar Ross to nije mogao odgoditi za neku drugu večer?« »Riječ je o imanju u georgijanskom stilu u Winchcombeu vrijednome tri milijuna funti.« Bea je napravila grimasu. »Kad je takav iznos u igri, kupac diktira igru. A što se može. Valjda je posao sada važniji.« Hallie nije htjela više piti, ali je otišla po piće za Beu te je napokon minutu ili dvije ostala sama sa svojim mislima. Bilo joj je teško usredotočiti se na to što joj je njezina prijateljica govorila kad je njezin mozak brujio od vijesti o prekidu Lukea i Christine. »Evo ga.« Dodala je Bei veliku čašu Pinot Noira. »Hoćemo otići tamo uzeti nešto za jelo? Jesi već probala škotska jaja?«
»Ne. O, koga ja zavaravam? Ovo je već treći put u posljednja dva tjedna.« Bea je duboko izdahnula, klonula u stolici i prestala s glumom. »Kaže da će doći, a onda otkaže u zadnji tren.« Kad se Luke odmaknuo od njih i kad su ostale same, mogla je priznati istinu. »Provjerila sam i webstranicu agencije u kojoj radi. Među ponudama nema nikakvog imanja u georgijanskom stilu.« »O Bože.« Jadna Bea; Hallie je iskreno suosjećala s njom. Nije bilo prvi put da joj se tako nešto dogodilo. »Da ga nazovem?« A ni to pitanje nije postavila prvi put. Hallie je odmahnula glavom. »Ne, nemoj.« »Trebala bih uzeti taksi i otići do njega.« Još jedan otprije poznat plan. Kao da je ikada upalio. »Slušaj me«, rekla je Hallie. »TO nije dobra ideja.« »Ali...« »Zbilja.« Bilo je vrijeme da bude ozbiljna i čvrsta. »Ne.« »Ok, ovo je malčice neugodno«, rekla je Bea. »Da?« upitala je Tess Hannigan sa zanimanjem. »Zašto?« Hallie je nečujno sklonila nekoliko praznih čaša prije no što ih Bea poruši u uzbuđenom mahanju rukama koje je bilo uobičajeno kada bi popila čašu više. Sad je bilo deset i pol i došlo je njihovo vrijeme za razgovor s novom liječnicom. »Zato što sam popila nekoliko pića pa sam malo omamljena...« Kad je bila u »omamljenom« stanju, Bea je imala naviku treptati poput sove; upravo je sada treptala svom snagom. »A vi ste stigli tu razgovarati s nama i ne znate nas otprije pa ćete sad misliti da sam ja nekakva mjesna alkosica, ali kunem se da nisam. To je istina, je l’ da?« Okrenula se prema Hallie kako bi dobila potvrdu od nje. »Inače sam vrlo umjerena i znam granicu, ali današnja večer, iskreno, bila mi je strašna. Pretpostavljam da ste čuli da Hallie ima novo srce? Pa, moje je staro i
slomljeno.« Bea je položila dlanove na lijevu stranu prsnog koša. »Evo tu. Smrskano u komadiće. To mi je moj dečko učinio. Pa, zapravo sada već bivši dečko. Gad.« Hallie je pogledala novu liječnicu s izrazom lica koji je govorio da joj se ispričava. Ona je pogriješila; da joj je zaplijenila mobitel, Bea se ne bi zaključala u toalet i nazvala Rossa. Hallie je s druge strane vrata čula kako ga je Bea drhtavim glasom upitala: »Ross, reci mi istinu, viđaš li se s nekim drugim?« Hallie je bila zadržala dah dok je slušala tišinu, a onda Bein glas: »O, znala sam«. Nakon toga je potpuno potonula. A sada je, prilično pripita, objašnjavala liječnici da je s njezinom jetrom sve u redu. Poslije toga oteturala je u vrt iza puba, ostavivši Hallie nasamo s Tess Hannigan. »Rekla je istinu«, dodala je Hallie. »Znam, jasno mi je«, Tess je kimnula. »Sve je u redu, ni sam da pomognem ljudima, ne da ih osuđujem.« Doista se mnogo razlikovala od svoje prethodnice. Hallie se opustila. »Lijepo je to čuti.« »A ti si Hallie Kingsley. Luke mi je ispričao mnogo toga o tebi.« Zastala je i nasmiješila se. »Izgledaš jako dobro.« »Hvala. Tako se i osjećam. Ali čudno je naviknuti se na to da više nisi bolestan. Mislim, na primjer sada, pogledajte.« Hallie je pokazala na svoje noge. »Stojim na nogama! Nema dodatnog kisika, nema invalidskih kolica, ne kašljem da bih pročistila pluća. Nevjerojatno sam sretna. Kao da se dogodilo čudo!« »Sada je pred tobom jedan sasvim novi život«, rekla je Tess toplim glasom. »Da.« »Imaš dečka?« »Ne.« Hallie je odmahnula glavom.
»Ljubavni život ti je sigurno bio koma, zar ne?« »Moglo bi se reći, da. Pa«, uspjela se nasmiješiti, »nije mi bio u prvome planu.« Tessine plavo-sivkaste oči su zasjale. »Onda imaš nešto čemu se ubuduće možeš radovati. Sve će to uskoro doći na svoje. Nego, ima netko na koga si bacila oko?« Doista nije okolišala s pitanjima. Izravna da izravnija ne može biti. S nadom da se nije zacrvenjela, Hallie je rekla: »Ne, ne još«. »O, pa dobro, ima vremena.« * * * Do jedanaest sati i četrdeset pet minuta svi su već bili napustili pub. Luke i Tess otišli su zajedno do Tessina automobila; ponudila se da ga poveze kući. »Pa, ovo je bilo uspješno«, tekao je Luke dok su se vozili prema izlazu iz mjesta do njegova imanja. »Svi te vole.« »To je zato što sam sjajna osoba.« Tess je spretno zaokrenula automobil kako bi izbjegla ježa koji je upravo prelazio cestu. »Ali osim toga, vrlo sam pronicava.« »Pronicava?« Poprilično neobična riječ u danom trenutku. Zabavljen time što je rekla, Luke je upitao: »U čemu?« »Govoru tijela. Nijansama u izrazu lica. To je neki moj dar. Primjećujem stvari koje drugi ljudi ne vide. Lijevo ili desno?« Bili su na križanju. »Lijevo«, rekao je Luke. »A moje imanje je upravo tamo... ono s plavim vratima.« Pričekao je dok nije zaustavila automobil, a onda nastavio: »Reci dakle; što je tvoje pronicavo oko primijetilo?« Tess se blago osmjehnula. »Promatrala sam tebe i Hallie dok ste razgovarali. Primijetila sam da postoji neka veza između vas.« Luke se odmah napeo. »Ja sam njezin liječnik. Ona je moja pacijentica. I prošla je svašta. I nikad se ne žali ni oko čega.«
»Ona je krasna cura.« »Nikad ništa nije bilo među nama.« Osjetio je potrebu da to razjasni. Bila je to ozbiljna tema, a Tess očito nije imala namjeru neobavezno čavrljati. »Ali gajiš neke osjećaje prema njoj.« Bože, ovo je bilo stvarno neugodno. Postojalo je i nešto što je prelazilo granicu pronicavosti. Ukočeno je i ozbiljno rekao: »Nikad ne bih napravio nešto što bi moglo ugroziti moj posao i poziv.« »O, Luke, opusti se. Ne optužujem te ni za što! Samo kažem da mi je jasno da ti se sviđa. Mislim, da ti se jako sviđa.« Zastala je, a onda dodala: »A i ti se njoj jako sviđaš«. Pogledao ju je u oči; to nije bio očekivao. »Što?« »Daj, pa čuo si me. Zanimanje je obostrano. Zar doista nisi to već do sad shvatio?« »Ne.« Odmahnuo je glavom, potpuno zapanjen. »To sad izmišljaš?« »Naravno da ne. Kao što sam ti rekla, jezik tijela i sitne nijanse u ophođenju. Sve je tu, jasno kao dan. Barem meni.« veselo je dodala: »Ali očito ne i tebi.« »O, sranje. Ali i nitko drugi to nije primijetio. Znam da nije«, rekao je Luke, »jer da je, vjeruj mi, svi bi znali za to. Cijelo mjesto.« »Svi već godinama poznaju Hallie. Navikli su na to da je bolesna. Nije im palo na pamet da pogledaju bolje. A ja sam nova, i gledam sasvim drugačijim očima«, objasnila je Tess. »A osim toga, kao što sam rekla, imam i posebne čarobne moći.« Oči su joj veselo zaigrale. »Ponekad je to stvarno lijep dar.« »O Bože, stvarno nisam ni slutio. Jesi sigurna?« »O, da. Sve što ti osjećaš, osjeća i ona. Sigurna sam.« Luke nije mogao govoriti; prevrtao je u glavi sve prošle događaje. Imao je osjećaj kao da u prsnom košu nema dovoljno mjesta za sve što je sada osjećao. Pogledao je u svoju novu kolegicu. »Kunem se, nisam imao pojma.« »Onda mi je drago što sam ti ja to priopćila. Možda bih je ja mogla preuzeti kao pacijenticu. Onda više ne bi bio njezin liječnik. A kad dođe
vrijeme... pa, mogao bi joj pristupiti s prijedlogom.« Tess je iskrivila lice. »Bože dragi, pristupiti joj s prijedlogom zvuči poprilično ukočeno i suhoparno. Treba biti puno romantičnije od toga.« »Što ako me odbije?« upitao je Luke. »Pa, život je pun rizika. Odrastao si čovjek. Preboljet ćeš to. Ali čisto sumnjam da će se to dogoditi. Osjećaji koje gajite obostrani su. Imaj malo vjere«, rekla je Tess sa širokim osmijehom. »Vjeruj meni. Ja sam doktorica.«
PEDESET DRUGO POGLAVLJE
Srce mu je lupalo. Okej, ovo je bilo ludo, ali bolje da se odvaži sada nego da čeka i sakuplja hrabrost za neko neodređeno vrijeme u budućnosti. A kako nikako nije mogao zaspati, mogao bi to obaviti odmah. Trebalo mu je petnaest minuta da dođe do sela. Nebo je bilo vedro, iznad crkvenog tornja vidio se mjesec u uštapu, a zvijezde gorjele punim sjajem. Hallie je još uvijek bila budna. Znao je to jer je vidio da se na Twitteru dopisivala sa svojom prijateljicom iz Arizone. Nikog nije susreo dok je prolazio starim kamenim mostom do Hallieine kuće. Pogledao je prema gornjem katu; svjetlo u spavaćoj sobi bilo je upaljeno. Na mobitelu je vidio da je još uvijek razgovarala s prijateljicom. Utipkao je: Hej, tu sam vani. Htio sam te pitati imaš malo vremena da porazgovaramo? Oko pet sekundi kasnije Hallie je bila na prozoru. Uočivši ga, mahnula mu je i rukom ga pozvala da dođe do vrata. U sljedećem trenutku dobio je poruku: Naravno! Uđi. Luke je duboko udahnuo i pripremio se na ono što slijedi; sljedeće minute bit će ili najbolje ili najgore u njegovu životu dosad. O Bože, bolje da Tess Hannigan ima dobru intuiciju. * * * Hailie je bacila pogled prema zrcalu, popravila frizuru i obrisala nekoliko mrvica keksa s majice. Bilo je pola sata poslije ponoći; zašto ju je, zaboga, Luke htio vidjeti baš sada? No ipak joj je bilo drago - pomisao da će provesti vrijeme u njegovu društvu izazvala je poznat joj adrenalinski nalet u krvotoku.
Dok je silazila stubama preskačući dvije stepenice odjednom, palo joj je na pamet da je možda došao kako bi razgovarao o Christini. Možda se predomišljao u vezi s prekidom... možda je htio njezin savjet u vezi s eventualnim pomirenjem... Uh, molim te, Bože, da nije to. Otvorila je vrata, a njezino je srce poskočilo od radosti poput dupina. Iako je sada imala drugo srce, ono je vrlo brzo naučilo instinktivno reagirati na jednak način kao i staro. Veselo ga je pozdravila: »Zdravo!« »Jesam li došao u krivo vrijeme?« Izgledao je zabrinuto. »Nije kasno?« »U redu je, budna sam kao u pola dana. A mama mi je kod Petea, tako da ćemo biti sami.« Pokazala mu je da je slijedi prema kuhinji, vedro dodavši: »Možemo slobodno glasno puštati glazbu i plesati i nikome nećemo smetati«. »Pa, nisam planirao baš to, ali ideja nije za odbaciti.« »Neko piće? Čaj, kava? Viski?« Luke je oklijevao, a onda kimnuo glavom. »Dobro bi mi došao jedan viski, hvala ti. Bez leda.« Hallie je ulila malo Glenfiddicha, koji je njezina majka voljela piti. Dok mu je pružala čašu, vidjela je da joj se ruke tresu. Kako bi to skrila od Lukea i odvratila mu pozornost, požurila je reći: »Riječ je o Christini?« Rekao je: »Ne«, a potom je slegnuo ramenima i nastavio: »Pa, ne baš. Prije bih rekao da je riječ o Tess.« »Oh.« O Tess? Bože dragi, kamo ovo vodi? »Razgovarali smo večeras o... raznim stvarima.« »Ti i Tess.« Hallie je još uvijek pokušavala suživjeti se s tim scenarijem, koji se pojavio potpuno neočekivano, kao grom iz vedra neba. »Mislim da je ona sjajna žena«, rekao je Luke. »Slažeš se?« Vidjela je kako su mu oči zablistale. O Bože... »Da, sjajna je.« Kimnula je i pripremila se na još jedno razočarenje. Činilo se da Luke nije imao namjeru gubiti vrijeme. Prvo Christina, a potom odmah Tess. Ali nije ni pomislila da bi Tess mogla biti njegov tip.
Ali... zašto ju je onda gledao na ovaj način, kao da joj mora reći još nešto? Želim li uopće čuti o čemu je riječ? »Ona misli da ti više ne bi trebala biti moja pacijentica«, rekao je Luke. »Što?« To ju je sasvim zbunilo; pokušavala je shvatiti zašto bi Tess to htjela. Je li Tess Hannigan bila patološki ljubomorna? Je li posesivno htjela Lukea samo za sebe i odlučila da će odsad viđati samo muške pacijente i one starije od sedamdeset godina? Prošao je prstima kroz kosu i rekao bez i najmanje trunke žaljenja: »Misli da bi bilo najbolje da te ona preuzme.« Možda zato što je luda i što se želi osvećivati? Osupnuta tom nepravdom, Hallie je rekla: »I ona sama i jedina odlučuje o svemu, je li? A ti ćeš se jednostavno složiti s tim?« Odmahnuo je glavom. »To nije odluka, samo prijedlog. Tess nas je promatrala danas, znaš, dok smo razgovarali na zabavi. Ona misli da nešto postoji... znaš što mislim, da postoji nešto između nas. Navodno ima taj dar da primjećuje takve stvari.« Hallieina usta sasvim su se osušila. Luke ju je gledao ravno u oči, a ona nije znala gdje bi sa sobom. Osjećala se neugodno pa je požurila reći: »Pa, to jednostavno nije istina«. »Nije?« »Mislim, drag si mi, ali ne na način na koji ona misli.« »Aha.« Luke je kimnuo, a potom odmahnuo glavom. Mišić u čeljusti mu je treperio. »Okej.« »Znači, ona nije zainteresirana za tebe u romantičnom smislu?« »Što? Ne, Bože, ne!« Onda je to pogrešno shvatila. Fiju. »Ali nas je promatrala i pomislila da ja jesam?« »Ona misli da smo oboje zainteresirani.« Dodao je: »Jedno za drugo.«
Je li Tess bila u pravu? Je li doista postojala privlačnost između njih koju nije samo izmislila? Je li bilo moguće da je ona - oduvijek - bila obostrana? Počela su joj drhtati koljena. Sve ovo vrijeme čuvala je to kao svoju najveću tajnu jer to su bili osjećaji koje nikome nije mogla priznati. Ali sada... oh, ali sada... iz načina na koji ju je gledao, je li postojala mogućnost da se između njih nešto ipak dogodi? »A što si ti pomislio kad ti je to bila rekla?« Nije mogla vjerovati da se uopće usudila postaviti mu takvo pitanje. Luke je zastao, otpio velik gudjaj viskija i progutao. »Ponadao sam se da je u pravu.« Pogladio se po čeljusti, a onda ju je pogledao ravno u oči i rekao: »Doista sam se nadao da je to istina«. Je li se čulo neko zujanje u zraku ili je to bilo samo u njezinoj glavi? Hallie je mogla osjetiti drveni naslon stolice koji ju je vjerojatno pridržavao da se ne sruši na pod. No ako je on mogao skupiti dovoljno hrabrosti, može i ona. »Nisam ti to mogla reći.« Osjetio joj se nemir u glasu. »Ni ja.« »Ali htjela sam, jako.« »I ja.« Kimnuo je. »Već dugo.« »I ja. Mogu te nešto pitati?« »Bilo što.« »Ti i Nick.« »Što sa mnom i Nickom?« »Još uvijek osjećaš nešto za njega? Mislim, je l’ još uvijek želiš...« Luke je oklijevao, nesiguran u to kako da formulira pitanje. »Je li to... sasvim gotovo ili ima još nešto između vas?« Znači, to je bilo ono što ga je mučilo. Nick joj je bio spomenuo da je upoznao Lukea dok je spavala ono poslijepodne kad ju je došao posjetiti. Odmahnula je glavom. »Ništa se nije dogodilo tog dana. On se ponudio, ali
sam ga odbila. Uvijek ćemo biti prijatelji, ali nema ničeg drugog među nama.« Luke je kimnuo i duboko izdahnuo; očito mu je laknulo. »Pa, to je korisna informacija.« Njezino novo srce snažno je lupalo. »A ti si siguran da nećeš imati problema ako ne budem tvoja pacijentica?« »Da, to ne bi trebao biti problem«, rekao je Luke. »Ne mogu vjerovati da je Tess to primijetila dok nitko drugi nije.« »Uključujući i mene.« »I mene.« Hallie se osmjehnula. »Možda je vještica.« »Ako i je, drago mi je što je tako ispalo. U protivnom, možda bismo nastavili do u beskonačnost ovako kao dosad; nijedno od nas ne bi ništa reklo da nije nje.« Primaknuo se bliže njoj i uzeo je za ruku. »A to bi doista bilo strašno.« Osjetila je kako su joj trnci prošli rukama kad su se njegovi topli prsti isprepleli s njezinima. O Bože, pomislila je, kad su se jedno drugom već sasvim približili i kad se prvi put poljubila s Lukeom Hiltonom. U stvarnosti... Prije je takvo što bilo potpuno nezamislivo, ali sada se upravo dogodilo. I osjećaj je bio savršen. O, da, neke se stvari u životu isplati čekati.
PEDESET TREĆE POGLAVLJE
»Kamo idemo?« Sjedeći do njega na suvozačkom sjedalu, Tasha je okretala glavom poput merkata. »Ovo nije pravi put.« Rory je slegnuo ramenima glumeći da ne zna o čemu govori i nastavio voziti u istome smjeru. Bio je Badnjak, a on je imao plan. Pokraj njega sjedila je Tasha odjevena u srebrnasto sivi kaputić od umjetnog krzna i crveni baršunasti šal te vunenu haljinu krem boje i izgledala prekrasno kao i uvijek. Ona je mislila da idu na dosadno, ali neizbježno piće s njegovim jednako neizbježnim bivšim šefom i njegovom suprugom. Roryju se kod Tashe sviđalo to što se, unatoč tome što je išla na druženje na koje joj se nije dalo ići, potrudila srediti i predstaviti se u svom najboljem izdanju. Sviđalo mu se i to što je čokoladne trufflese, koje je sama napravila, zamotala u ukrasni papirić kao mali dar za ljude koje nikad u životu nije srela, a vjerojatno više nikad i neće. Zapravo mu se sviđalo sve u vezi s Tashom Skyes, njegovom zaručnicom, djevojkom s kojom je htio provesti ostatak svog života. Sad je prošlo već više od šest mjeseci od transplantacije, no prvi tjedni mu nisu bili laki. Nije bio navikao na to da nije u vrhunskoj formi pa je teško podnosio posljedice operacije. Bio je zahvalan što je preživio, dakako, ali njegov put oporavka nije išao glatko. Trebao se i fizički i psihički prilagoditi novom životnom stilu i priviknuti se na kompliciran režim lijekova. Uz pomoć kardiološkog rehabilitacijskog programa napokon se počeo oporavljati i osjećao da se lakše može uhvatiti ukoštac sa svime što se bilo dogodilo. Fizioterapija mu je pomogla vratiti izdržljivost i snagu. Budućnost mu se napokon činila kako izazov kojem može odgovoriti na pravi način. A sve to vrijeme uz njega je bila Tasha, koja ga je podupirala na svakom koraku. Ništa je nije uznemiravalo; shvaćala je da će imati i loših dana i ohrabrivala ga, nasmijavala i bila neizmjerno strpljiva.
Sad kad je najgore bilo iza njih, ponovno su počeli raditi, a budućnost kojoj su krenuli u susret činila se vedrom i lijepom; dobio je novu priliku za život i nije namjeravao potratiti ni jedan dan. »Hoćeš li mi reći kamo idemo?« ponovno je upitala Tasha. Rory ju je dodirnuo za koljeno. »Nemoj biti tako nestrpljiva. Uskoro ćeš saznati.« »O Bože.« Nasmijala se. »Ne mogu vjerovati.« Rory je parkirao automobil, a onda je poveo kroz labirint manjih ulica. Tek kad su stigli do trgovine u koju su ušli na stražnji ulaz te potom potom na prednja vrata i na glavnu cestu, prepoznala je gdje su došli i zašto ju je doveo ovamo. Sve je izgledalo potpuno isto, glazba koja je svirala bila je ista, kao i gužva. Jedino što danas, dvanaest mjeseci kasnije, nije sniježilo. Rory ju je uzeo za ruku. »Ovdje smo se upoznali, točno prije godinu dana.« »Da.« Dirnuta njegovom gestom, Tasha mu se naslonila na prsa i poljubila ga u vrat. »Evo naše kantice. Ovo će uvijek biti naša kanta.« Vodeći je za ruku u susret njoj, rekao je: »Da nije bilo nje, nikad se ne bismo upoznali«. Tasha je pokazala na kartonski omot KFC-a koji se vidio na gomili smeća. »Hoćeš krumpirić?« »Hm, možda ipak ne. Ali ne bih odbio šalicu kave. Oprostite...« Rory je krenuo prema muškarcu u srednjim godinama koji je upravo prolazio pokraj njih. »Možete li nam napraviti malu uslugu? Možete li fotografirati mene i moju zaručnicu?« Muškarac je stao i uzeo njegov mobitel. »Pomaknite se od kante.« Stajali su svatko sa svoje strane kao ponosni roditelji svog jedinog djeteta. »Ne, u redu je, želimo da kanta bude na fotografiji«, rekao je Rory. Vidjevši zbunjen izraz lica na muškarčevu licu, Tasha je pogladila metalni
poklopac. »Ona je razlog zbog kojeg i jesmo tu«, objasnila je. »Sigurno misli da smo potpuno ludi«, rekao je Rory kad je muškarac završio s fotografiranjem, vratio mu mobitel i požurio svojim putem. »Koga briga? Pogledaj samo.« Tasha je s ljubavlju pogledala prema kanti. »Naša slatka kantica.« »Hoćemo popiti tu kavu? Sjećaš se kafića?« Primivši je za ruku i povukavši je za sobom, rekao je: »To je mjesto na kojem sam te prvi put ugledao, vidio te kako zavrćeš rukave i kopaš po smeću«. »Salata od kupusa i opušci cigareta. Hladna kava i kečap koji su mi curili s dlanova. Kako da to zaboravim?« rekla je Tasha. Otvorio je vrata kafića i pustio je da uđe prije njega. Kad je ušla, Tasha je ugledala Carmel i Joea kako sjede za stolom do prozora. I drže se za rake. Stvarno se drže za ruke? Zastala je od iznenađenja tako da se Rory sudario u nju. Pokazala je prema njima. »Gledaj!« »Što?« »Pa to su Carmel i Joe!« »Da, vidim.« »Ali... ali... drže se za ruke.« »Vidim.« Nije zvučao iznenađeno. Tasha je shvatila da je sve bilo namješteno. Okrenula se i rekla u nevjerici: »Ti si znao za ovo?« »Za što?« »Za ruke!« »Joe mi je sinoć rekao.«
Joe i Carmel su je gledali i smijali se njezinu zbunjenom izrazu lica. Kad su stigli do njih, rekla je: »Okej, a sad mi sve ispričajte«. »Htjeli smo doći proslaviti s vama vašu prvu godišnjicu«, rekao je Joe. »A ovo?« Pokazala je prema njihovim rukama. »Danas objavljujemo da smo u vezi.« Carmel je imala širok osmijeh na licu, toliko širok da Tasha nikad nije vidjela širi osmijeh na njoj. »Sad smo i službeno par.« »Napokon! Hura!« Oboje ih je zagrlila. »Već je bilo i vrijeme!« »Prava je sretnica«, složio se Joe. »I to ste tek sinoć odlučili?« »Da.« Carmel se okrenula prema Joeu. »Jesmo, zar ne?« »O, da.« »Fantastično«, rekla je Tasha. »Ali moram reći«, dodao je Joe, »da spavamo zajedno već nekoliko mjeseci.« »Što?« Tasha je zurila u oboje. »Mora da se šalite?« »Ja sam je molio da budemo zajedno, ona me odbijala.« Namignuo je. »Zbog nekog razloga nije bila sigurna u to može li mi vjerovati.« »Nisam mislila da ćemo funkcionirati«, Carmel je objasnila slegnuvši ramenima. »On nije moj tip muškarca.« »Ali na kraju sam je uspio osvojiti. Nije mogla odoljeti mojim tjelesnim dražima.« »Ali svejedno nisam htjela biti u vezi s njim«, upala je Carmel. »Pa smo se odlučili na to da budemo prijatelji s povlasticama. Što nam je oboma odgovaralo«, rekao je Joe. Tasha je odmahivala glavom diveći se njihovu okolišanju. »I cijelo vrijeme ste to skrivali?« »Imala si mnogo važnijih briga. A osim toga, nisam očekivala da će potrajati«, rekla je Carmel. »Mislim, to i nije bila prava veza. Nismo mislili
da će biti.« Joe je rekao: »Uz to, bilo nam je zabavno to što je to bila tajna. Nešto što znamo samo nas dvoje. Ali naravno, na kraju sam je osvojio.« »Svojom čuvenom skromnošću i šarmom.« Carmel je veselo okrenula očima, ali je zapravo blistala od sreće. »A da i ne govorimo o mojim impresivnim seksualnim vještinama.« Podbola ga je. »Hm, bolje da o tome ne govorimo.« »To je sjajno!« Sjela je do Carmel i pogledom obuhvatila i Joea i Roryja koji su sjedili s druge strane stola. »Ne mogu vjerovati da nam niste rekli, ali uljepšali ste mi dan.« »Objavili smo vam sada tako da vam ne moram kupiti dar za Božić; ovo je moj dar«, rekao je Joe. Carmel se prislonila uz Tashu. »Da ti kažem čime me je doista osvojio? Time kako se brinuo o Roryju dok je on bio u bolnici, ali i poslije, nakon operacije. Bio je tako drag i dobar prema njemu da me to sasvim smekšalo. Tad sam shvatila da je kvalitetna osoba. Brižan. Strpljiv. Bolji nego što sam mislila.« »To ću si ugravirati na grobu«, rekao je Joe. »Ovdje počiva Joseph James. Bolji nego što ste mislili da jest.« Zastao je. »I fantastičan u krevetu.« Konobarica u srednjim godinama koja je stigla kako bi uzela narudžbu uperila je vrh olovke prema Roryju i uskliknula: »Vau! Upravo sam shvatila tko ste vi!« Rory je podignuo pogled prema njoj. »Sigurno mislite da je Ryan Reynolds, zar ne?« upitao je Joe. »Žao mi je, nije. Ali ja sam Brad Pitt.« »A ja sam Angelina Jolie«, rekla je konobarica. Pozornost je opet usmjerila prema Roryju. »Vidjela sam vas prošle godine u ovo vrijeme. Bila je jedna djevojka pokraj kante tamo vani... svi smo je promatrali dok je prekopavala po njoj, a vi ste onda izašli s plastičnom vrećicom kako biste joj pomogli pronaći ono što je tražila.« »Bila je izgubila kreditnu karticu«, rekao je Rory. »Gnjavili su je neki tinejdžeri na skejtovima. Vi ste ih otjerali. Kad je
napokon pronašla karticu, rekli ste joj da mahne nama u kafiću! I mi smo onda mahnuli njoj!« »Da«, kimnuo je Rory. »Sjećam se toga.« »A onda ste oboje otišli svojim putem, a mi smo svi tu uzdahnuli od tuge jer smo htjeli da odete zajedno, kao u nekom od onih divnih božićnih filmova koje gledamo na televiziji. Ali niste«, rekla je konobarica. »Bili smo baš razočarani.« »E pa, nema veze«, rekao je Joe. »Ipak si je na kraju uspio naći djevojku.« »Naravno da je, zgodan dečko kao on, nisam ni sumnjala. I ti si prekrasna, dušo.« Plastični slavljenički rogovi koje je konobarica nosila na glavi tresli su se dok je kimala i osmjehivala se Tashi. »Hvala.« A zatim je podigla desnu ruku. »Zaručeni smo!« »Pa to je lijep kamenčić! Samo da se ispričam, nisam htjela nikoga povrijediti - vi ste mu suđeni i s vama treba biti.« Tasha se nasmiješila, nije se uvrijedila; kosa joj je bila mnogo dulja nego prošle godine. Obojila ju je u nešto svjetliju nijansu. A konobarica ju nije ni vidjela izbliza da bi je mogla prepoznati. »Zove se Tasha«, rekao je Rory konobarici. »Pitajte me kako smo se upoznali.« »Ooo, nešto romantično? Hajde, ispričajte mi.« Ohrabrujuće mu je kimnula. »Volim takve priče.« »Pa«, rekao je Rory, odugovlačeći koji trenutak, »bio je Badnjak, a Tasha je kupovala darove u zadnji tren i izgubila kreditnu karticu u kanti za smeće...« »O Bože dragi!« Ženine usne zaokružile su se od iznenađenja. »Zbilja? To ste bili vi?« »Da, to sam bila ja«, potvrdila je Tasha. »Zato je i zovemo Djevojka s Kantom«, priskočio je u pomoć Joe. »Zato je ti zoveš Djevojka s Kantom.« Carmel ga je gurnula laktom. »Svi
ostali zovemo je njezinim pravim imenom.« »Pa ovo je nevjerojatno!« Konobarica je izgledala zbilja uzbuđeno. »Ali i pomalo frustrirajuće - htjela bih reći svima koji su taj dan bili tu da ste vas dvoje na koncu ipak završili zajedno, ali nema tih ljudi. No kako god, uljepšali ste mi dan. To je prekrasno! Nije ni čudo da tako blistate.« Rogovi su joj gotovo pali kad je uspravila glavu. »Ovo je zasigurno jedna od najboljih godina u vašem životu.« Tasha je prislonila svoju nogu uz Roryjevu. Nasmiješili su se. A Tasha je naglas rekla: »O da, zasigurno je.«
PEDESET ČETVRTO POGLAVLJE
»Okej, sada tiskaj«, naredila joj je starija, šefovski raspoložena babica. »Ne želim. Booooli me.« Flo je zajauknula i uhvatila se za šipku kreveta u trenutku kad ju je novi nalet boli ščepao iznutra poput snažnoga željeznog stiska. »Ajde, još samo malo, možeš ti to.« Mlada babica gladila ju je po ruci prihvaćajući ulogu dobrog policajca dok ju je ohrabrivala. »Ne mogu, ne mogu.« Flo je odmahnula glavom dok joj je znoj s čela kapao po ušima. Ali znala je da imaju pravo. Možda joj se činilo nevjerojatnim, ali nekako će, za nekoliko minuta, proviriti glavica njezina djeteta. Starija sestra pratila je monitore. »Evo još malo, stiže još jedna kontrakcija. Ajmo to sad riješiti.« Sakupljajući snagu i hrabreći se te ščepavši mladu babicu za ruku, Flo je duboko udahnula i usredotočila se na to da istisne malo ljudsko biće iz svog tijela... U znojnoj izmaglici od buke, svjetla, ruku, tiskanja i nemoguće boli, napokon se i to dogodilo; beba je izašla, uz sluzavu tekućinu i snažan urlik plača. »O moj Bože...« Rekla je napuklim glasom kad je starija babica prerezala pupčanu vrpcu, užurbano obrisala bebu ručnikom i stavila joj je na prsa. Suze su joj potekle niz lice, a iz pluća se istisnuo jauk, no u isto se vrijeme i smijala, preplavljena osjećajima, baš kao što su joj i govorili da će biti. Ali kako se mogla pripremiti za ovakvo što, kako je mogla znati da će emocije biti ovoliko snažne? »Bravo.« Starija babica se nasmijala; napokon se opustila. »Uspjela si. Rodila si prekrasnu malu djevojčicu.«
Flo je istodobno plakala i smijala se, jer taj osjećaj rođenja djeteta doista je bio neopisiv, no ipak je prevladavala radost. Nekoliko ljudi joj je u proteklih nekoliko mjeseci reklo da će Zander duhom biti s njom kad rodi dijete, ali znala je da su je samo pokušavali odobrovoljiti. Nije osjećala da je s njom. Znala je da bi volio da je bio, ali nije. Još uvijek joj je strahovito nedostajao, ali morat će dijete odgajati sama. Nije bila ni prva ni zadnja koja se našla u ovakvoj situaciji. Ali imala je Zanderovo dijete i to je za nju bila čudesna činjenica zbog koje je bila nevjerojatno sretna. A ono što joj je oduzimalo dah bilo je to koliko je sličila Zanderu. Što su se više gledale, to je Flo uočavala više sličnosti... od dugih tamnih i gustih trepavica do oblika njezinih kobaltno plavih očiju, kuta pod kojim joj se obrve zaokreću i načina na koji joj je zakrivljena gornja usnica. »Zdravo«, prošaptala je Flo i usnama je pomazila po čelu, još više je privivši uz sebe. »Ti si moja bebica, a ja tvoja mama.« Pomirisala je miris kože svoje novorođene djevojčice i pregledala njezine sićušne, gotovo prozirne prste. »Samo se pogledaj, savršena si.« Soba koja nije bila u glavnom krilu bolnice imala je samo dva kreveta. Flo je pretpostavljala da su je prebacili kako se ne bi osjećala loše kad očevi budu dolazili u posjet s gomilom cvijeća, balonima napunjenima helijem i darovima za svoje supruge ili djevojke. Umjesto toga dijelila je sobu s lijepom, vrlo prizemljenom samohranom majkom troje djece koju je još jedanput iznevjerio otac njezine tek rođene bebe. »Kunem se, mislila sam da sam napokon pronašla nekog pristojnog«, povjerila joj se Ceecee. »Bio je dobar s mojom drugom djecom, nije volio nogomet... imao je čak i posao, što je, moram reći, bila ugodna promjena. Činilo mi se i da je bio sretan kad sam zatrudnjela. Bila sam sretna, mislila sam da će ostati uz mene. A onda je prošli mjesec počeo izlaziti svaku večer... to nije bio dobar znak, ali nisam ga gnjavila u vezi s tim.« Napravila je grimasu. »No prije dva tjedna je izašao i više se nije vratio. Sutradan mi je bio poslao poruku u kojoj mi je rekao da je među nama gotovo i da se viđa s
nekom drugom. Nije mi čak rekao ni oprosti, žao mi je, gad bezobrazni. I eto, sad smo tu gdje jesmo, ponovno ispočetka, moja djeca i ja. Ali oni su najvažniji, zar ne? Dokle god su oni dobro, ja sam sretna.« »Istina.« Flo je kimnula, zadivljena njezinim pozitivnim stavom. Život možda ne ispadne onakav kakav si ti zamislio, ali svejedno moraš ići dalje. »Čuj, žao mi je zbog tvog dečka«, rekla je Ceecee. »Sestre su mi ispričale što se dogodilo, vjerojatno kako te, ne znajući za cijelu priču, ne bih pitala nešto što će ti teško pasti.« »Hvala ti.« »Imaš možda neku njegovu fotografiju da vidim kako je izgledao?« »Imam.« Dohvatila je torbu kako bi izvadila telefon. »Ja ću tebi pokazati svog, a ti meni svog.« Izvadivši svoj mobitel, Ceecee je počela prelaziti prstom kroz galeriju fotografija, a onda otišla do Flo i sjela do nje na njezin krevet. »Evo ga, to je Matt.« Matt je ležao na kožnatom kauču odjeven u ružičastu polo majicu i traperice te s naherenim smiješkom gledao u kameru s podignuta dva prsta u znaku mira. Flo je pak pokazala zajedničku fotografiju na kojoj su Zander i ona na brežuljcima, s visećim mostom u pozadini i balonom koji leti iznad njih. »Ah, baš lijepo. Čini se kao dobar tip«, rekla je Ceecee. »Što ti misliš o mom?« Što da kaže? »I on se čini dobar«, rekla je Flo. »Misliš?« Ceecee ju je veselo podbola. »Ha, meni izgleda kao lažljivi gad.« »O, dušo moja, pogledaj se samo!« Margot je ušla na odjel poput kraljice, ruku pod ruku s medicinskom sestrom. »Sva blistaš.« Poljubila ju je u obraz, a Flo je osjetila miris džina, a potom se Margot polako smjestila na jednu od stolica za posjetitelje. »A sad, da vidim tvoju bebicu. Ooo, pa zdravo, Alexandra. Prava si ljepotica! Mogu li je pridržati?« Flo joj je dodala Alexandru. Bilo je nečeg posebno lijepog u prizoru novorođenčeta u naručju osamdesetogodišnjakinje. Srce joj se ispunilo
ljubavlju i ponosom kad je vidjela kako se Margot divi njezinoj dvanaest sati staroj kćerkici. »Kako si došla dovde? Taksijem?« »Ne, Patrick me je dovezao. Otišao je parkirati auto. Svi iz doma te pozdravljaju, naravno. Sigurna sam da ćeš uskoro dobiti pletiva raznih oblika i uzoraka. Ako kako ja ne pletem, pomislila sam da bih Alexandra mogla donijeti nešto drugo što će joj se sviđati.« Flo je otvorila luksuznu kutijicu za nakit. A tamo je, na satenskoj posteljici boje slonovače, ležao par dijamantnih naušnica, s malim, ali savršeno oblikovanim kamenčićima. »O Bože dragi, Margot, nemoj mi to davati.« »Pa ne dajem ih tebi, nego njoj. A osim toga, inzistiram.« Pogled joj se smekšao. »Daj joj ih na njezin osamnaesti rođendan. Mene tad sigurno neće biti, ali veseli me što će ih ponovno nositi jedna lijepa mlada dama. Meni su ih poklonili moji roditelji na dvadeset prvi rođendan. Nosila sam ih na svom prvom balu. Ne, nemoj me tako gledati. Želim da ih tvoja kći nosi. I molim te, nemoj se raspravljati sa mnom oko toga jer obje znamo da ćeš izgubiti.« »Pa, u tom slučaju, hvala ti. Prekrasne su. To je najljepši dar koji je dobila.« Flo se nagnula i ponovno je zagrlila. »A kako se ti osjećaš, dušo?« »Sretno i tužno. Dobro sam.« »Bit će sve dobro, znam da hoće. Ti si borac«, rekla je Margot. »O, evo Patricka.« Flo mu je mahnula kad je vidjela da se ustručava ući. »Hej, samo uđi.« Susrela se s Patrickom nekoliko puta u Nairnu, prije nego što je otišla na porodiljski dopust. Taman prije Božića prekinuo je vezu s instruktoricom Jade tako da je sada ponovno mogao nositi svoje demodirane samterice i omiljene stare košulje. »Čestitam. Evo jedne sitnice za bebu.« Dodao joj je kartonsku kutijicu na preklapanje iz svoje trgovine. »Žao mi je, ali nisu dijamanti.« Bio je to maleni ružičasto-zeleni vuneni šeširić s izvezenim ružama i
lišćem. »Prekrasan je«, rekla je Flo, iskreno dirnuta.. »Puno ti hvala.« »A tebi sam bio kupio buket tulipana, ali sam ih slučajno ostavio na krovu auta kad sam tražio ključeve. Čim sam skrenuo na autocestu, pali su mi s krova.« Tužno je odmahnuo glavom. »Pregazio ih je dostavni kamion.« »Nema veze. Bitna je namjera«, rekla je Flo sa smiješkom. »I?« Margot je malo nakrivila Alexandra kako bi joj se mogao diviti. »Što misliš?« »Čini se kao mala beba.« »To nije dovoljno dobro, Patrick!« Namignuo je Flo. »Izgleda... slatko. Bravo.« »Tipičan muškarac«, hinjeno je negodovala Margot. »A sad dođi, fotografiraj nas što više kako bismo mogli pokazati svima u domu. Osjećam se kao ponosna baka.« »Kakav je bio... znaš, kako je prošao porod i to?« upitao je Patrick. »Bilo je prilično iscrpljujuće. Želiš da ti opišem sve do najgroznijih detalja?« Trgnuo se. »Možda bolje ne.« Trideset minuta poslije stigla je Lena. Pogledala je prvo u Margot, a onda u Patricka i rekla: »Tko ste vi?« »Moji prijatelji«, rekla je Flo smireno. »Margot živi u Nairnu, a Patrick je njezin nećak.« »Dobro. Pa ja sam išla nešto kupiti bebi, ali nisam znala što pa na kraju nisam ništa donijela.« »U redu je«, rekla je Flo. Uhvativši trenutak u kojem su se Margot i Patrick znakovito pogledali, Lena je upitala: »A što ste joj vi kupili?« »Dijamantne naušnice«, mirno je odgovorila Margot. »Iz Cartiera.« »Pa to je grozno.« Lenine ih je prostrijelila pogledom. »Bebama se ne smiju bušiti uši; to je prebrutalno.«
»Ti si sigurno Lena.« Patrick joj se približio kako bi se rukovao i njom. »Čuli smo puno toga o tebi.« »O pa, ako je rekla nešto ružno, ignorirajte je, jer to nije istina.« Flo je upitala: »Bi li htjela vidjeti Alexandru?« jer dosad je Lena tek ovlaš bacila pogled na nećakinju. »Koga? Oh, bebu. Okej, ajmo to pogledati.« »To je djevojčica«, podsjetila ju je Flo nagnuvši Alexandru prema Leni tako da je bolje vidi. »Bi li je htjela pridržati?« »Ne, hvala. Premala je. Možda mi ispadne iz ruku.« Lena se okrenula i nekoliko trenutaka gledala u bebu. Napokon je rekla: »Izgleda da nema potrebe za DNK testom.« Zar je doista mislila to napraviti? A opet, s Lenom se nikad ne zna. Flo je nježnim glasom na to rekla: »Nikad nije ni bilo potrebe za tim.« »Pretpostavljam da nije.« Duboko je izdahnula. »Okej, ajde, daj da je pridržim.« Flo joj je pružila bebu i pokazala joj kako da je pridržava ispod glave. »Eto tako. Ne brini, lijepo si je uzela.« Lena se smekšala. »Ista je Zander.« »Da, doista je.« »Jako mi nedostaje.« U oku joj je zatreperila suza. »Znam.« Flo je kimnula; i Leni je ovo bilo jako teško razdoblje. Ona je Zandera poznavala i voljela tek šest mjeseci, ali Lena je svog brata znala trideset četiri godine. »Nikad dosad nisam držala bebu u rukama«, rekla je Lena. »Dosta lijep osjećaj.« Flo je s osmijehom odgovorila: »Da, zar nije tako?« »Tko se sad brine o Jeremyju dok si ti u bolnici?« »Sarah, susjeda s donjeg kata.« »Možeš uvijek mene pitati da ga pričuvam, znaš. Neću ga ubiti.« Nadamo se da je tako. Flo je ipak rekla samo: »Znam, ali Sarah je zgodnije jer živi bliže. Mora
samo skoknuti gore da ga provjeri. A osim toga, vjerojatno ću sutra ići kući.« Kad joj je odvjetnica Mary rekla da će Zanderovo dijete naslijediti njegov stan, Lena je to primila s popriličnim šokom. Ali uskoro se ipak bila primirila. Flo se složila s time da ona može nastaviti živjeti u Zanderovu stanu i činilo se da joj je Lena bila zahvalna zbog toga. Kao što je Mary odrješito istaknula na zajedničkom sastanku, trebala je biti sretna što još uopće ima krov nad glavom. Lena je kimnula. »Okej. Kad ćete vi otići iz bolnice?« Obratila se Patricku, koji je pomaknuo rukav košulje i pogledao na sat. »Za nekih pola sata? Posjeti traju do osam.« »Pa, hoćete me moći povesti do Cliftona?« upitala je Lena. »Trebala sam uzeti bus da dođem dovde. Grozno iskustvo.« Zabavljen izrazom gađenja i jeze na njezinu licu, Patrick je kimnuo. »Može, nije nam toliko daleko«. »Hvala.« Lena je sad poprijeko pogledala u rukav na njegovoj košulji. »Rukavi su ti pohabani.« Patrick ju je gledao smirenim pogledom. »Bojim se da jesu. Pohabani su.« »Ali kako možeš nositi takvo što?« Lena je naočigled bila užasnuta. »Izgledaš kao propalica! Zašto ne kupiš drugu košulju?« »Zato što mi se ova sviđa.« Nimalo uvrijeđen time što je rekla, dodao je: »Ovo je moja omiljena košulja«. »Ali važno je izgledati lijepo. Vjeruj mi, kad ova beba bude dovoljno odrasla da nosi normalnu odjeću, ja ću se osobno pobrinuti za to da se odijeva sa stilom. To je važno.« Slegnuo je ramenima. »Tebi možda je. Meni nije.« »Trebao bi se više potruditi oko svog izgleda«, uzvratila je Lena. »Zvučiš kao moja bivša žena«, rekao je Patrick. Flo je sjedila u krevetu i njišući Alexandru u naručju, oduševljeno slušala kako se Patrick nije dao zastrašiti. Potajno je razmijenila smiješak s Margot. »Ja samo govorim ono što svi drugi misle«, rekla je Lena.
»A mene nije briga za to. I zato, ako ne želiš loviti bus za Clifton«, rekao je Patrick, »možda bi bilo bolje da svoja mišljenja, odsad pa nadalje, zadržiš za sebe.« O da, znao se nositi s njom.
PEDESET PETO POGLAVLJE
»Ok, idem ja. Imam puno posla. Neki od nas moraju raditi od jutra.« Tasha je otvorila oči i sneno se osmjehnula. Bilo je sedam sati i petnaest minuta, a on se već istuširao i odjenuo za posao. Podigla je glavu kako bi ga poljubila. »Tako ti i treba kad imaš normalan posao. Ja ne trebam doći na svoj prije podne.« »Sretnice. Doći ću kući do šest.« Još su se jedanput poljubili. »Vidimo se poslije.« »Bok.« Kad je izašao iz stana, Tasha je poslala poruku Sandri, fotografkinji s kojom je danas trebala raditi. Jedna od poznatijih tabloidnih novina imala je posebno nedjeljno izdanje, a odabrali su njih dvije da obave posao: Hej, samo da provjerim. Hotel Carrick u Chelseaju u podne, da? Minutu poslije Sandra je odgovorila: Tako je. Vidimo se x Hotel Carrick bio je smješten u Park Laneu s fantastičnim pogledom na Hyde Park. Crveni londonski autobusi, crni taksiji i tisuće automobila prolazili su cestama u beskrajnom nizu. A u samome parku ljudi su trčali, hodali, šetali sa psima i... da, kupili njihove izmete. Hallie se divila živosti tog prizora. Mogao si tu stajati pokraj prozora na petom katu i provesti cijeli dan promatrajući što se sve događa vani. Bilo je sasvim drugačije nego u Carranfordu. A ona je sad napokon bila tu, u glavnom gradu i njegovu ludilu. I to sasvim sama. Do prije godine dana pomisao na to da nekamo otputuje bila je nezamisliva. Ali život je danas, srećom, bio sasvim drugačiji. Bio je posljednji tjedan u svibnju; približavali su se obilježavanju godišnjice čudesne transplantacije. Sva se uzbudila kad ju je novinska kuća
pozvala da dođe u London kako bi je intervjuirali i fotografirali za dodatak njihovu nedjeljnom izdanju jer bilo joj je to fantastično; otmjen hotel, pa čak i vizažistica koja će ju profesionalno našminkati. Luke nije mogao ići s njom jer je trebao raditi, kao i njezina mama i Bea. Ali to joj nije tako teško palo; jednostavno je otišla sama na put. Kao što bi učinila svaka normalna osoba! Danas navečer vratit će se u Carranford, u kuću u kojoj je živjela s Lukeom. Kao sasvim normalna osoba. A sa sobom je ponijela i tri različite odjevne kombinacije u kojima će je fotografirati. Što je također savršeno normalno! Sat vremena kasnije s recepcije su joj javili da su svi stigli pa je otvorila vrata kako bi pozdravila fotografkinju, vizažisticu i novinarku koja će je intervjuirati za članak. Novinarka Jean, žena u pedesetima, otišla je razgovarati na balkon. »To je fascinantno.« Hallie se oduševila kad je vizažistica imenom Tasha otvorila svoj kovčežić i počela slagati zapanjujući asortiman kistova, bočica, spužvi i raznih kozmetičkih preparata. »Nikad me nitko nije profesionalno našminkao.« Tasha je nastavila s raspakiravanjem. »Pa, nadam se da će ti se svidjeti!« veselo je rekla. »Obično ne nosim puno šminke.« »Ne brini se.« Tasha se ohrabrujuće nasmiješila. »Neću te našminkati da izgledaš dramatično. Izgledat ćeš isto, samo još ljepše.« Sljedećih deset minuta iskusnom joj je rukom na lice nanijela podlogu, zatim fiksator za šminku, pa nekoliko nijansi pudera i usput joj objašnjavala sve što radi. Bilo je složenije nego što bi čovjek pomislio. Hallie je gledala u osvijetljeno zrcalo pred sobom dok se Tasha kretala oko nje, saginjala se i ispravljala, a zatim udaljavala da iz daljine vidi što je napravila. Bila je u kasnim dvadesetima, činilo se, imala je kosu boje meda s pomno izvučenim svjetlijim pramenovima koja je bila zavezana u visoki rep. Oči su joj bile izraženo plave boje, imala je savršen ten i nosila prozračan parfem s citrusnom notom. »Usput, znam za tvoju web-stranicu«, rekla je. »Jedna od mojih klijentica
ju je pratila.« »O, hvala.« Hallie je primijetila da je Jean završila s pozivom i sad se napokon vratila u sobu. »U zadnjih godinu dana vidjelo ju je dosta ljudi. Pa pretpostavljam da su se zato i mediji zainteresirali.« Jean ih je promatrala s glavom nakrivljenom u stranu. »Vas dvije još niste shvatile što imate zajedničko?« »Oprosti?« S podignutim obrvama Tasha je podigla glavu i pogledala je. »Ne, što?« »Hallie je prošle godine imala transplantaciju srca i plućnog krila.« »Što? Jesi?« Okrenula se prema Hallie. »Stvarno?« »Pa, da.« Očito je i Tashi zbog nekog razloga to bilo važno, ali nije znala zašto. »I mom je zaručniku transplantirano srce!« uzviknula je Tasha. »Vau!« Okej, sad joj je bilo jasno. Hallie je odmahnula glavom. »Kakva slučajnost!« »Pa i nije baš slučajnost«, rekla je Jean s poluosmijehom. »Urednica fotografije htjela je angažirati drugu vizažisticu za današnje snimanje, ali ja sam joj predložila da angažira tebe s obzirom na to da si sa svojim zaručnikom prošla sličan put koji je prošla i Hallie.« »Pa svejedno je poprilično nevjerojatno.« Hallie je bila dirnuta što su se toga sjetili. »Ipak nas nema mnogo. Kako je on?« »Sjajno. Pa znaš, ispočetka je bilo teško, ali sada je sve dobro. Vratio se na posao, još uvijek treba ići na redovite preglede, naravno, ali... sad će uskoro biti godina dana...« »I meni«, rekla je Hallie. »Nije još puna godina. Jedanaest mjeseci.« Tasha je sad zurila u Halliein odraz u zrcalu. »Rory je imao operaciju 25. lipnja.« Riječi su stajale i odzvanjale u zraku između njih. Ostale su u istom
položaju netremice zureći jedna u drugu. Hallie se uhvatila za drške stolice u kojoj je sjedila i tiho tekla. »I ja.« Srce joj je udaralo, usta su joj bila suha poput pustinje, mozak je pokušao odvrtjeti sve događaje iz prošlosti. Jean je svrnula pogled s mobitela i pogledala ih. »Pa to već jest slučajnost, dvoje ljudi koji su isti dan dobili novo srce!« Fotografkinja Sandra zastala je i prestala namještati svjetla za snimanje te rekla: »Vau, baš neobično! Da je bila riječ o bubrezima, možda bi ih dobili od iste osobe. Ali nitko nema dva srca koja može dati!« Hallie je zanijemjela. Vrijeme se rascjepkalo, istodobno se ubrzalo i usporilo. Tasha je još uvijek zurila u njezin odraz u zrcalu. I znala je. Naravno da je znala. Većina ljudi nikad nije čula za domino transplantaciju, ali ona i Tasha su itekako bile upoznate s cijelim postupkom. O moj Bože... »Pitam se je li se tad dogodila neka velika prometna nesreća u kojoj je više ljudi poginulo?« Širom otvorenih i sjajnih očiju Jean je upitala: »To bi mogla biti zanimljiva priča. Možemo li ikako to saznati?« Vou, polako... »Ne«, rekla je Hallie čvrsto. »Nikad ne otkrivaju imena darivatelja. Vrlo su strogi što se toga tiče. Sve se dogovara isključivo s koordinatorom za transplantaciju i često se događa da se primatelji i ne čuju s obitelji darivatelja.« »Obično kažu da se treba pričekati nekih godinu dana dok se ne pokuša stupiti u kontakt s njima«, dodala je Tasha. »Onda, jeste li već pisali obitelji darivatelja?« upitala je Jean koja je kao novinarka očito imala nos za priču. »Ne još«, odgovorila je Tasha. Hallie je odmahnula glavom. »Nisam ni ja.« Tasha se nekako uspjela pribrati i nanijeti podlogu za šminku na Hallieino lice. Tajna koju su otkrile u potpunosti ih je obuzela. Tek kad se Sandra vratila svom poslu, a Jean ponovno otišla razgovarati na balkon, Tasha je
stisnula Hallie za rame i tiho tekla: »Ovo je nevjerojatno«. Hallie je odvratila: »Znam.« »Razgovarat ćemo kad one odu, okej?« »Okej.« Jean se vratila kako bi napokon počeli s intervjuom, Tasha je nastavila s radom uređujući Hallieinu kosu i šminkajući je, a Sandra je napravila nekoliko pokusnih snimaka. Zajedno su izabrale odjeću za snimanje; lagani tamnomodri top, široku suknju s naborima i tamno ružičaste sandale. »Ne mogu se odlučiti je li mi bolje sa šalom ili s ogrlicom«, rekla je Sandra, »pa ću uslikati nekoliko fotografija s jednim, nekoliko s drugim, a nekoliko bez dodataka.« »Ja volim čiste linije.« Jean je bila izravna. »Ne trebaju vam modni dodaci. Dovoljno je uslikati lice.« »Znam, ali trebali bismo dati uredniku fotografije nekakav izbor, da može birati«, rekla je Sandra diplomatski. Bože, kako je čudno kad te fotografira netko koga ne poznaješ; bilo joj je neizmjerno teško smješkati se, a odgovaranje na Jeanina pitanja zahtijevalo je nadnaravnu koncentraciju. Stajala je naslonjena pokraj prozora, a onda sjedila na velikom bračnom krevetu i pretvarala se da tipka odgovore ljudima koji su joj se javili sa svojim problemima na www.tristvariotebi.com. Uslijedilo je nekoliko fotografija u krupnom planu na kojima je sjedila unatraške na stolici, a Sandra je oblijetala oko nje, fotografirajući je iz svih mogućih kutova. Jedva je čekala da sve napokon završi... Molim vas, dosta je bilo, vrijeme je da se odmorim, a vama da odete... Napokon je završilo. Sandra je snimila stotine fotografija Završili su s intervjuom. Na odlasku, Jean je rekla: »Drago mi je što smo se upoznale. Intervju će biti objavljen krajem lipnja. I čuj.« Izvadila je vizitku iz torbe i dodala joj je. »Ako ikad stupiš u kontakt s obitelji darivatelja, voljela bih da se ponovno čujemo i objavimo nastavak priče. Javi mi se.« »Hvala. I meni je drago što smo se upoznale.« Rukovale su se i Jean je
napokon otišla. Sandra je sad pospremala svoju opremu. Kao i Tasha, koja je to radila vrlo sporo. »O da, zaboravila sam, htjela si da ti pokažem kako da sama staviš umjetne trepavice.« Držeći plastičnu kutijicu u ruci, veselo je dodala: »Ne žuri mi se. Hoćeš da ti sad pokažem?« »Sjajno«, rekla je Hallie. »Ajmo probat.« Sandra je stajala s torbama punima opreme na ramenima te ih je veselo pozdravila i napustila hotelsku sobu. Napokon su ostale same. »O Bože dragi, puna tri sata.« Tasha je stavila ruku na usta. »Ne mogu vjerovati da smo izdržale toliko. Mislila sam da ću eksplodirati.« »Koja je Roryjeva krvna grupa?« upitala je Hallie, samo da provjeri. »O.« Hallie je kimnula. »I moja.« »Dođi ovamo.« Tasha ju je zagrlila objema rukama i čvrsto je stisnula uza se. Šapnula joj je na uho: »Ovo je čudesno. Dala si Roryju svoje srce. Umro bi da nije bilo tebe.« Hallie je niz lice potekla suza. »Hvala ti, jako.« »Ali nisam ja ta kojoj trebaš zahvaljivati. Obje trebamo zahvaliti obitelji drugog darivatelja. Poslala sam im zahvalnicu preko koordinatora za transplantaciju, ali čekam da istekne ta prva godina da im mogu napisati pravo pismo.« Hallie je znala da će to biti pismo biti vrlo teško sastaviti. »A oni možda nikad i ne odgovore na njega... nema jamstva za to.« »Ali u međuvremenu, pronašli smo tebe. O Bože, ne mogu vjerovati!« »Nazvat ću Jonathana da vidim može li mi potvrditi da je riječ o Roryju.« Pet minuta kasnije završila je s pozivom i rekla smiješeći se: »Pa, izgleda da ne može«. »Ali ipak se smiješ.« »Poznajem Jonathana dovoljno dugo da znam kakav je kad skriva nešto. Zna«, rekla je Hallie, »ali mi ne smije reći. Rekao je da Rory treba postaviti to pitanje svom koordinatoru za transplantaciju.«
Veselo je odmahnula glavom. »Jadan Jonathan, on je uvijek tako pribran i smiren. Ali ovo ga je potpuno smelo.« »I što sada?« upitala je Tasha. »Mislim da bi Rory trebao obaviti taj poziv, zar ne? Nek napravi to što je Jonathan rekao, pa da su svi mirni. I onda, kad on završava s poslom?« upitala je Hallie. »Mislim da bih htjela upoznati čovjeka koji ima moje srce.«
PEDESET ŠESTO POGLAVLJE
»O, daj pogledaj to slatko malo lice! Zdravo, djevojčice! Hoćeš li nam se nasmijati?« Bio je to jedan od onih trenutaka kad je sve moglo poći po zlu, a moglo je i ispasti dobro. Flo je zadržala dah i nadala se da će proći dobro. Srećom, i jest. Njezina kći, sada dvanaest tjedana stara, nije bila prestrašena licima starih ljudi koja su zurila u nju na način koji bi, iskreno, mogao prestrašiti i odrasle. Alexandra se široko nasmijala i mahala ručicama prema devedesetosmogodišnjoj Esmi Carpenter, trenutačno najstarijoj stanovnici doma Nairn. »Ah, vidi je, preslatka je! Flo, dobila si malog anđela. Tako mi je drago kad nam dođeš s njom u posjet. Uljepša mi dan u potpunosti. Doista je predivna!« Dok je bila na porodiljskom dopustu, Flo ih je posjećivala obično jedanput ili dvaput tjedno. Bilo joj je drago dolaziti u Nairn i vidjeti sva ta ozarena lica koja su promatrala Alexandru s golemom radošću i oduševljenjem. Danas su sjedile na terasi zajedno s nekoliko stanara. Slijeva je sjedila Esme, a njoj zdesna Margot, koja ju je fotografirala iPadom. »Lijepa djevojka«, zagrmio je Thomas koji je sjedio nasuprot njima. »Ali malo premršava ipak. Trebala bi pojesti koji komad pite. Ne kao ti«, nastavio je kad je Bridget došla s kolicima s čajem. »Ti si pojela i više nego što ti je trebalo.« Thomas je bio najnoviji stanovnik doma, umirovljeni brodski kapetan sa snažnim glasom i čvrstim nepromjenjivim stavovima o svemu. »Još jednom kaži nešto slično i odrezat ću ti bradu dok budeš spavao«, mirno je rekla Bridget. »Uglavnom, na koju si lijepu djevojku mislio? Govorio si o Flo?« »Ne, naravno da nisam. Mislio sam na ovu!« Thomas je prstom pokazao
na sliku u časopisu koji je čitao. Provirivši da pogleda sliku, Bridget je rekla: »O, doista je lijepa. Ali uopće nije premršava.« »Hmm. Ne slažem se sa svim ovim transplantacijskim glupostima«, frknuo je Thomas. »Sve je to pogrešno, ako mene pitaš, poigravanje s prirodom. Doktori koji misle da su bogovi, manipuliraju životima ljudi samo zato što im se tako prohtjelo.« Flo je razmijenila pogled s Margot koja je odmahnula glavom i jasnim glasom rekla: »Thomase, je li ti ikad palo na pamet da razmisliš o nečemu prije nego otvoriš usta?« »Što? O, nemoj mi opet počinjati soliti pamet, ženo. Ista si kao moja druga žena.« Uzrujan, ustao je iz stolice i dohvatio štap za hodanje. »Mislim da imam malo više sreće nego ona«, osvrnula se Margot na to. »Barem nisam morala biti u braku s tobom.« Mrmljajući sebi u bradu, Thomas se okrenuo i vratio se u unutrašnju prostoriju. Bridget je položila svoju ruku na Floino rame. »Ne obaziri se na njega. Daj nam još tjedan ili dva i već ćemo mi staro gunđalo dovesti u red.« »U redu je.« Flo je kimnula prema časopisu koji je Thomas ostavio otvoren na rešetkasto-metalnom vrtnom stolu. »Možeš mi ga dodati da pogledam?« »Je li sad moj red da uzmem Alexandru?« Spustivši iPad, Margot je uzela bebu u ruke, a Bridget je dodala časopis Flo. Naslov je glasio: Tri nevjerojatne stvari o Hallie. Nekoliko sekunda kasnije Flo je uzviknula: »O moj Bože, pa to je Draga Rose.« »Što?!« Margot je bacila pogled prema otvorenoj naslovnici članka. »Ova djevojka. Zove se Hallie. Ona je postavila onu stranicu koju smo pratile. Znaš da smo se pitali tko je. Nitko nije znao, bila je anonimna.« »Naravno da se sjećam«, rekla je Margot. »Svaki tjedan smo čitali pitanja
i njezine odgovore. A onda sam trebala resetirati iPad i tako izgubila sve zabilješke svojih omiljenih stranica.« »Bolovala je od cistične fibroze.« Još uvijek je čitala, prelazeći prstima po stranici, te je u jednom trenutku osjetila kako joj se ubrzao dah. »Prije godinu dana imala je transplantaciju srca i pluća, što joj je spasilo život.« »Pa zar to nije divno? Kad pomisliš da je cijelo vrijeme pomagala drugim ljudima dok je sama prolazila kroz takvo što.« Kako je bila vješta u obavljanju više stvari istodobno, Margot je držala Alexandra u jednoj ruci, a drugom pretraživala web-stranice na iPadu. U nekoliko sekundi pronašla je isti članak i na internetu te ga i sama počela čitati. »Je li ti palo na pamet...« Flo je znala da je Zander pomogao ženskoj osobi, ali to je bilo sve što je znala o primatelju njegovih organa. Ta je osoba poslala predivnu zahvalnicu Leni, ali koliko je bila upoznata, Lena joj nije odgovorila. A s obzirom na to da je Lena bila njegov najbliži rod, nije mogla učiniti ništa u vezi s tim. »Pa, ovo me nervira; nigdje ne piše kada se to dogodilo.« Margot ju je već pretekla; sad je bila na stranici www.tristvariotebi.com i tražila starije objave. A onda je naglo stala. »Evo ga. O, dušo moja, daj pogledaj...« Srce joj je tuklo kao ludo kad je vidjela tu objavu. Brzo ju je pročitala... 1. Imam dvadeset osam godina i imam cističnu fibrozu i zapravo nikad nisam očekivala da ću ovoliko dugo živjeti. 2. Klinički koordinator za transplantaciju zvao me prije dva sata - imaju pluća za mene. 3. Nikad se u životu nisam bojala kao danas. Nikad nisam bila ni ovako uzbuđena. Ali uglavnom sam samo prestrašena. Jer ovo je jako velika stvar, a kako sam ja kukavica, ne mogu prestati zamišljati najgori mogući scenarij. ... Hvala, hvala, HVALA predivnoj obitelji darivatelja organa koja mi je dala taj dar, tu nevjerojatnu priliku. Nadam se da znate koliko ste prekrasni. Zauvijek ću pamtiti vašu hrabrost, dobrotu i velikodušnost.
* * * Vidjela je datum, iako je već znala što piše. Utorak, 25. lipnja. »To je ona, To je ona. Ona je primila njegove organe. Ne mogu vjerovati. Pogledaj je!« Flo se stala nekotrolirano smijati dok je proučavala fotografiju lijepe, zdrave djevojke s kratkom tamnom kosom, velikim blistavim očima poput bambija i očaravajućim smiješkom. Na sebi je nosila tamnomodri kostimić i jedan upečatljiv šal sa živim bojama koje su podsjećale na vatromet rasut na tamnomodrom nebu. U tom je trenutku shvatila da joj je poznata. Zurila je u smeđe oči djevojke na fotografiji, a potom ponovno u šal. »Možeš li se, molim te, vratiti na članak?« Flo je upitala Margot. Margot ju je poslušala i dodala joj iPad. Povećala je fotografiju te ju je i dalje proučavala. Šal je bio tamnomodre boje s eksplozivnim tragovima ružičaste, tamnozelene, ljubičaste i zlatne boje. Bio je to poseban šal. Koštao je više nego što je djevojka mogla dati za njega, ali nije mu mogla odoljeti pa se tog poslijepodneva vratila na štand i kupila ga. Flo je nakratko sklopila oči pokušavši u potpunosti dozvati u svijest prizor s djevojkom u invalidskim kolicima, upadljivo blijedo lice i ljubičaste podočnjake te plastične cijevi kojima je kisik iz spremnika dolazio u njezina teško bolesna pluća. No unatoč teškom zdravstvenom stanju, djevojka je bila vesela, draga i simpatična. Osoba s kojom poželiš sprijateljiti se. Dok je Alexandra nešto mumljala, Margot se nagnula i upitala Flo: »Dušo, jesi dobro?« Kimnuvši, Flo je osjetila kako su joj se oči ispunile suzama, ali ovaj put suzama sreće. »Dobro sam. Ne mogu vjerovati da smo otkrile to na ovakav način, ali doista mi je drago i osjećam se sjajno.«
»Izgleda kao dobra cura. A i zvuči tako.« »Da«, rekla je Flo. Čekaj još kad ispriča Patricku. »I znaš što? Već sam je upoznala.« Ruka joj je drhtala dok je kažiprstom pokazivala na fotografiju. »Zapravo, ja sam joj prodala taj šal.«
PEDESET SEDMO POGLAVLJE
Draga Rose (da, znam da si Hallie, ali meni ćeš uvijek biti Rose!), htjela sam ti se javiti s novostima. Vjerojatno se ne sjećaš, ali prošle godine obratila sam ti se s problemom koji sam imala. Da skratim priču, ja sam voljela svoje mačke dok ih je moj divni dečko mrzio i tražio me da ih se riješim. A ti si mi rekla kako uopće nije divan dečko. Uglavnom, plakala sam kad sam vidjela tvoj odgovor, ali sam shvatila da si u pravu. Nije mogao vjerovati kad sam prekinula s njim i nekoliko mjeseci poslije osjećala sam se poprilično jadno. Moram priznati i da sam poželjela da nisam to napravila. Ali negdje u rujnu bila sam otišla u udomiteljski dom za mačke kako bih pogledala nove mačiće koji su došli i tamo počela razgovarati s muškarcem po imenu Paul, koji je došao zbog istog razloga. Na kraju smo posvojili po jednog mačića iz istog legla. I pogodi što? Ispostavilo se da je Paul mnogo bolji čovjek od mog prijašnjeg dečka. Ostali smo u kontaktu kako bismo mogli usporediti kako napreduju mačići (zovu se Bo i Marvin), a onda smo se zaljubili. Sad živimo zajedno - sa svim mačkama! - i nikad u životu nismo bili sretniji. Zato, hvala ti na dragim riječima i sjajnom savjetu koji si mi dala. Bila si u pravu, i Paul i ja smo ti neizmjerno zahvalni zbog toga! Isto tako smo sretni što je tvoj život sada bolji. Ti si fantastična žena! S puno ljubavi, Maggie xxx Pa, sjajno za Maggie i Paula. Hallie je zastavicom označila e-mail kako joj se ne bi izgubio u ulaznoj pošti. Novosti su uvijek bile dobrodošle, ali radije je primala one sa sretnim krajem negoli one druge.
Otpila je gudjaj čaja, pojela komadić prepečenca i nakratko uživala u činjenici da može ležati u krevetu zato što želi, a ne zato što ne može ustati iz njega. Okej, bilo je deset sati. Uskoro će morati ustati i pokupiti mamu i Beu kako bi otišle u Oxford u poslijepodnevni šoping. Veselilo ju je to što će obilaziti lijepe trgovine i uživati u predmetima svim osjetilima, a ne kupovati ih preko interneta; i to joj veselje još nije izblijedjelo. Popila je čaj i otvorila sljedeći e-mail. Draga Hallie, Prvo, evo tri stvari o meni: 1. Imam prekrasnu kćer od dvanaest tjedana koja je svjetlo mog života. 2. Ti i ja smo se jednom vidjele, ali ja sam tek sada to shvatila. Zanimljiva je priča, svidjet će ti se. 3. Jako sam sretna što ti pišem ovu poruku. Nadam se da ćeš i ti osjećati isto kada saznaš zašto. A evo odgovora. Ja sam Flo Fenwick i živim u Bristolu sa svojom malom djevojčicom Alexandrom. Prije gotovo osamnaest mjeseci zaljubila sam se u prekrasnog muškarca. Bili smo jako sretni zajedno i veselili se svojoj zajedničkoj budućnosti, no onda je on poginuo u prometnoj nesreći i moj se sretni novi život srušio preko noći. Upravo sam u časopisu čitak članak o tebi. Izgledaš i zvučiš kao jako draga osoba. I prije sam čitala pisma koja su ljudi slali Dragoj Rose i tvoje briljantne odgovore, ali moram priznati da sam nakon smrti svog dečka poprilično izgubila zanimanje za probleme drugih ljudi. I zato me razveselilo kad sam pročitala taj članak i otkrila da si upravo ti Draga Rose. Rekla si da bi voljela stupiti u kontakt s obitelji svog darivatelja, što je sigurna sam da si dosad već to shvatila - razlog zbog kojeg ti danas pišem. Možda strogo uzevši i ne pripadam obitelji, ali Zander je bio najvažnija
osoba u mom životu. A nakon njegove smrti saznala sam da sam trudna i da nosim naše dijete. U svakom slučaju, htjela sam ti reći da sam strašno sretna što je tvoja transplantacija uspješno prošla. Ako želiš vidjeti Zanderove fotografije, rado ću ti ih poslati. (A kao svaka ponosna majka, imam i brdo fotografija njegove kćeri!) Nadam se da te ovo pismo neće uznemiriti, da ćeš ga dobro primiri. Prošla godina bila je dosta teška, ali sada mi je ipak lakše. A svakako mi je pomoglo i to što sam tebe pronašla. O, i ako se pitaš kad smo se i gdje vidjele, podsjetit ću te na prošlu godinu i natjecanje konja u Denleightu. Štand na kojem si bila kupila šal? Žena koja je radila na tom štandu i koju je šef natjerao da nosi ljubičasti šešir? Da, to sam bila ja. (Usput, propustila si vidjeti princa Harryja - bio je svratio nedugo nakon što si ti otišla. Zbilja!) Eto, toliko od mene, uzmi vremena da udahneš i probaviš sve ovo. Kad se oporaviš od šoka, voljela bih da mi se javiš. S ljubavlju i najljepšim željama, Flo xxx Vau. Pa ovo je stvarno... Naslonila se na jastučiće i ponovno pročitala pismo. Flo joj je zvučala vrlo prijateljski. A još nije znala ni polovicu priče! Kad je malo došla k sebi, Hallie je započela pisati svoj odgovor. Najdraža Flo, hvala ti, hvala ti. Tako sam sretna što si mi se javila. Imamo toliko toga o čemu možemo razgovarati. Mogu te nazvati? Bi li ti to odgovaralo? Možemo li se možda i vidjeti?
PEDESET OSMO POGLAVLJE
Bio je to neuobičajen način upoznavanja darivatelja, ali sve je na kraju dobro završilo. Hallie se nasmijala kad se prisjetila kako ju je Jonathan s nevjericom gledao kad mu je rekla da se vidjela s Flo. »S time treba ići polako i oprezno«, bio joj je rekao odmahujući glavom. »To je iznimno emotivno teška situacija i najbolje je kad je obave stručne osobe. Zato smo mi tu.« »Znam, ali otkrile smo jedna za drugu sasvim slučajno. Bilo je to kao da nam je sudbina dala znak, kao da samo se trebale upoznati.« Trudila mu se objasniti i pritom je snažno gestikulirala rukama. »Osjećale smo da to trebamo napraviti. Čim sam joj ispričala za Roryja, htjela je i njega upoznati. I to je bilo to, dogovorile smo se da ćemo svi otići u Bristol. Našli smo se u njezinu stanu u Cliftonu. Bio je to fantastičan dan!« Doista je bio. Rory i Tasha su doputovali iz Londona. Ona i Luke došli su iz Carranforda. Predstavili su se Flo, svjesni na kakav su nevjerojatan način njihovi životi sada povezani, Hallie je uzela Flo za ruku i stavila joj je na svoja prsa kako bi osjetila otkucaje Zanderova srca. A onda su obje čule kako Hallieino srce kuca u Roryjevu prsnom košu. A sve to zahvaljujući Zanderu. Pa, Zanderu i Flo, koja je bila odlučna u namjeri da daruju njegove organe. Već prvog dana uspostavili su neraskidivu vezu. Usprkos svim očekivanjima, Flo je bila zahvalna njima jednako kao i oni njoj. Te večeri rodilo se prijateljstvo i otad su bili u stalnome kontaktu. A danas je bio 28. travnja, prekrasan proljetni dan i rođendan Roryja McAndrewa. S prijateljima i obitelji otišli su na zabavu koja će se održati u njegovu i Tashinu stanu. Hallie je rekla: »Sad smo u Hampsteadu. Uskoro ćemo stići«, i osjetila uzbuđenje što će opet sve vidjeti.
I stigli su, upravo su bili pred ulaznim vratima, zvonili i pozdravljali se s Tashom. Pojavio se i Rory. »Nova obitelji! Uđite!« Prošle godine ih je tako nazvao kako bi zapečatili međusobnu povezanost. Hallie ga je zagrlila i rekla: »Sretan ti rođendan! Izgledaš fantastično!« Roryjeve zelene oči blistale su. »Ti isto! Sve u redu?« Poštujući njihov novoobiteljski ritual, Hallie je prislonila dlan na njegova prsa i osjetila otkucaje svog srca. »Sve je vrlo dobro. O vau, već je čujem!« Oboje su se okrenuli kako bi vidjeli Alexandru kako se smije i viče BABAAAGAADAAVUUUU dok ju je Joe nosio na ramenima do dnevne sobe. Ugledavši Hallie i Lukea, povisila je glas za još jednu nijansu i vrzmala se kako bi pokazala da želi doći do njih. »Evo, hvala ti«, rekao je Joe kad je Hallie podigla ruke kako bi je uzela. »Probit će mi uši.« Alexandra je imala trinaest mjeseci i bila je sretna i glasna beba koja je rijetko plakala i obožavala je druženja. »Lijepo da vježbaš«, rekao je Luke Joeu jer Carmel je sad već bila u sedmom mjesecu trudnoće. »Pričaj mi o tome.« Joe se široko nasmiješio. »Do lipnja nećemo znati što nas je snašlo.« Hallie je mazila Alexandru i udisala ugodan bebast miris njezine nježne tamne kose. »Bok, ljepotice! Vidi kako si mi slatka!« »Gadabuu«, rekla je Alexandra, pokušavši dohvatiti Hallieinu srebrnu naušnicu u obliku prstena. »Gadabuu i tebi.« Hallie se pretvarala da gricka Alexandrine tanke prstiće, što je kod Alexandre izazvalo snažan smijeh. »Je l’ netko vidio neku bebu ovdje? Bučno malo stvorenje u crvenom bodiju?« Flo se probijala kroz pretrpanu dnevnu sobu. »Oh, našla sam je... bok, Hallie!« Snažno su se zagrlile, a Hallie je rekla: »Kako si?«
»Odlično. Rastu joj zubi, moram ti reći, možda će te htjeti ugristi za ruku. Kako vam je bilo na odmoru?« »Bilo nam je predivno, zar ne?« Hallie se okrenula prema Lukeu, koji ju je u ožujku poveo na putovanje iznenađenja u Veneciju. »Bilo je briljantno; kad me Bea nazvala da me upita gdje se nalazim, rekla sam joj da sam na Trgu sv. Marka gdje me poslužuje zgodni konobar. I to je doista bila istina.« »O, pa to je fantastično! A kako je na poslu?« »O, obožavam ga. Mogu naređivati Lukeu i Tess i govoriti im što trebaju raditi i još usto uspijem ugurati nekoliko dodatnih pregleda ako mislim da su nekim pacijentima potrebni.« Je li bio nepotizam to što se prijavila kao recepcionarka na kirurgiji kada se oslobodilo to radno mjesto? Ha, vjerojatno je, ali iskupila se za to predanošću, učinkovitošću i teškim i upornim radom. »A kako je Bea?« »Kao i uvijek.« Hallie se široko nasmijala, jer sad ne samo da su se međusobno upoznali već su upoznali i svoje prijatelje. »Upoznala je divnog muškarca u teretani, tjednima flertovala s njim na spravama za veslanje, a onda ju je on pozvao van i ona je bila tako uzbuđena...« Flo je zastala. »O Bože, što se dogodilo?« »Pa, ona ga je dotad bila vidjela samo u odjeći za vježbanje... znaš, u kratkim hlačama i odjeći za trčanje. I bio joj je super. No onda su izašli van, a on se pojavio u svijetloružičastim hlačama. Jadan dečko, to je bilo to, čavao u lijes.« »Znači, Bea je ponovno solo.« »Za sada. Ali pronašla je nekog novog tipa za kojim može uzdisati, ali taj će joj sigurno slomiti srce.« »Zbilja to misliš?« Luke se namrštio. »Tko je to?« Hallie se osmjehnula. Luke ga još nije bio upoznao. »Novi konobar u pubu. Zove se Angelo, radio je kao striper, a svoju posljednju djevojku upoznao je kad ga je angažirala na svojoj djevojačkoj zabavi.« »Oh«, rekao je Luke. »Okej, pobijedila si. Sigurno će joj slomiti srce.« »Ja uvijek pobjeđujem jer sam uvijek u pravu.« Hallie je namignula Flo.
»A kako funkcionira tvoj odnos s Lenom?« »Nećeš vjerovati, ali nije loše, nimalo. Zbilja se trudi ponašati se normalnije.« Nije bilo teško pretpostaviti, nakon svega što je čula o Zanderovoj sestri, koji je razlog promjene u njezinu ponašanju: kad je napokon postala svjesna da više pokraj sebe nema brata na kojeg će se uvijek moći osloniti i koji će je izvlačiti iz svake rupe u koju upadne, napokon je odlučila zauzdati svoj karakter. Hallie je kimnula. »Dobro, odlično.« »Ali to nije sve«, rekla je Flo. »Našla si je čak i posao!« To je definitivno bila velika vijest. »Vau, a radi što? Zida zidove? Postavlja tepihe? Dostavlja mlijeko?« »Ha, možeš to zamisliti? Ne, radi u jednoj od onih otmjenih galerija gdje po cijele dane sjediš za stolom i razgovaraš s prijateljicama na mobitel jer jedva da ti uđe ijedan kupac. Ali ovo je prvi put da ju nešto drži više od tri dana. Osjećam se kao ponosna majka!« Hallie ju je još jedanput zagrlila jer je znala da je Flo jednostavno mogla od Lene, ali nije. »I vjerujem da si samo i isključivo ti za to zaslužna. Usput, gdje je Patrick, nisam ga vidjela?« »Trebao je otići po pošiljku lustera iz skladišta na Primrose Hillu.« Floini obrazi malo su se zacrvenjeli kad je to izgovorila. »Uskoro će doći.« Zabava se nastavljala, a Flo je u jednome trenutku pogledala kroz prozor svoje dnevne sobe i vidjela kako Patrick parkira svoj automobil između sivog Porchea i Fiata 500. Srce joj je poskočilo kao i uvijek kad bi ga vidjela. Patrick joj je uljepšao život toliko da to nije mogla ni zamisliti. Istina, nije ga se moglo zamijeniti za muškog modela, ali bio je jedan od najugodnijih i najdražih muškaraca koje je upoznala. I bio je divan prema Alexandri. Njegova opuštenost i sposobnost da se smije samome sebi osvojili su je od prvog trena. Osjećala se bolje u njegovu društvu, čak i u prvim mjesecima poslije Zanderove smrti. Kad je prvi put stupila u kontakt s Hallie i čula se s njom, jedini ljudi s kojima je to htjela podijeliti bili su Patrick i Margot. Nakon što je razgovarala o tome s
Margot, još je dulje razgovarala o tome s Patrickom. U mjesecima koji su uslijedili njihovo blisko prijateljstvo postalo je i više od toga. Kad je čula u kojem se smjeru taj odnos razvija, Margot je bila presretna. I evo ih, stigli su do travnja, i sve se činilo dobro. Flo je gledala kako je Patrick pogledao prema prozoru i kako su mu se, kad ju je ugledao, usta razvukla u osmijeh. Nešto joj je zaigralo u trbuhu i kao da joj se na tren zavrtjelo u glavi. Nije bilo ni bolje ni gore od Zandera; osjećaj je jednostavno bio drugačiji. I dobro da je bilo drugačije. Radije bi provodili vrijeme zajedno nego i sa kim drugim. Ne računajući Alexandru, naravno, Patrick je sad nestao iz njezina vidokruga i ušao u kuću te se uspinjao stubama. Flo se radovala što će čuti njegov glas kada uđe u dnevnu sobu. Kao što će se tome radovati i Alexandra. Zbilja, tko bi mogao tražiti više od toga? »Evo ga, krećemo«, promrmljao je Rory stisnuvši Tashu za ruku u trenutku kad je Joe pokušao privući pozornost tako što je kucao nožem o čašu. »Upozorio me da će održati govor.« »Upozorio je i mene.« Tasha mu je uzvratila stisak. »Prvi put otkad ga znam. Znaš li o čemu će govoriti?« Rory je odmahnuo glavom; je li itko ikada mogao znati što će sljedeće izaći iz Joeovih usta? »Dame i gospodo, molim vas za trenutak pozornosti. Nema razgovora tamo u zadnjem redu. Htio bih reći nekoliko riječi, ako je to u redu.« »A što ako nije?« Carmel je uzviknula s drugog kraja sobe. »Pa to bi bila šteta jer ću svejedno reći što želim«, odgovorio je Joe. Svi su se smijali. Tasha je šapnula: »Nadam se da nas neće opet tjerati da skačemo iz aviona.« Rory se nasmijao i privukao je bliže sebi. Tasha je doista bila ljubav
njegova života. Bi li uopće preživio prošlu godinu da nije bilo nje? Vjerojatno bi. Ali bi li bio i trunku sretan kao što je bio sretan s njom? Sigurno ne bi. »Moj najbolji prijatelj Rory danas slavi dvadeset sedmi rođendan«, objavio je Joe, na što su se prolomili uzvici oduševljenja okupljene družine. »I mislim da ćemo se svi složiti da su posljednje dvije godine bile ispunjene raznim promjenama.« Carmel, koja je držala jednu ruku položenu na svoj veliki trbuh, suho je rekla: »I meni su bile ispunjene«. Ponovno su se svi nasmijali. Rory je krajičkom oka pogledao u Flo, koja mu se smiješila, držeći se za ruku s Patrickom. Pokraj njih je stajala Hallie, koja je još uvijek držala Alexandru u naručju, a čija je lijeva ruka sada bila na Hallieinim prsima. I eto ih, svi su bili tu, njegova nova obitelj, potpuni stranci koji su si međusobno spasili živote. Dugovao im je sve što ima. »Uglavnom, neću duljiti o tome, jer znate sve detalje«, nastavio je Joe. »Ali htio bih reći da nitko od nas ne zna koliko mu je života preostalo. Može biti pedeset sati ili pedeset godina. Ali znam da nam je drago što smo danas tu. I da nećemo zaboraviti one koji nisu.« Zastao je i podignuo čašu. »Za odsutne prijatelje. A posebno za Zandera.« Svi ostali su nazdravili i otpili iz čaša. A onda je Rory osjetio kako je Tasha povukla svoj dlan iz njegova te u šuštavoj safirnoj svili zakoračila prema sredini prostorije i pogledala sve njihove goste. »Rory neće potratiti priliku koja mu je pružena. Nije vam to htio reći jer je mislio da može zvučati kao da se hvali, ali zato ću vam ja reći. Sljedeće godine trčat će Londonski maraton. Nada se da će predstavljati Englesku na Svjetskim sportskim igrama transplantiranih. Isto tako, planira voziti bicikl od John O’Groatsa do Lands Enda, kako bi povećao svijest o važnosti darivanja organa. Ne mogu biti ponosnija na njega nego što jesam, zbilja ne mogu.« Tashine oči su sjajile kad se okrenula, kako bi mu se nasmiješila. »On je nevjerojatan. Nikad se neće promijeniti i ja ne želim da se promijeni.«
Osjećao je kao da mu je kuglica emocija zapela u grlu; na trenutak je zadrhtao. O Bože... »Nemoj ga sad rasplakati, Djevojko s Kantom.« Kao i svaki put, u pomoć je priskočio Joe. »Nećemo ga nikad pustit na miru ako se to dogodi.« »Evo, za Roryja.« Flo je zakoračila i podigla čašu. Kad su mu nazdravili, Rory je rekao: »I za Hallie«. A Hallie je dodala: »I za Flo i Alexandru.« I na kraju, stigavši do njih i kucnuvši se u čaše sa svakim posebno, Flo je jednostavno rekla: »Za sve nas«.
