Arhimandrit Lazar Vitanijski O TAJNIM BOLESTIMA DUSE Kako demoni mogu da nas hvataju u svoje zamke, naizgled nam predlazuci dobro
Iako i najlepsa dela mogu ne donositi dusi nikakvu korist i cak joj stetiti, ipak se bez spoljasnjih dela, bez prinudjivanja sebe na dusekorisne podvige i trudove nikako ne sme biti, i bez tih dela ne moze postojati unutrasnji zivot. Tu svestenu i tajanstvenu vezu izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg treba napipati, potraziti kada se ovo i ono nadopunjuju, medjusobno potkrepljuju, sto se takodje stice kroz iskustvo, kroz molitvu, blagodacu Bozijom se daje onome koji zahteva i moli. Da bi nasa dela dostizala glavni cilj, to jest ispravljala, lecila naseg unutrasnjeg coveka, i da ne bi bila besmisleno bijenje vazduha (1. Kor. 9, 26), neophodno je pazljivo pratiti svaki pokret srca, stalno se truditi da primetimo kakva pomisao i osecanje su iskrsli u dusi i privukli nas ovom ili onom postupku, reci, zelji i, polazeci od toga, suditi sta je tu korisno i sta stetno. Ako se tako pazi na sebe, otkriva se da nije svako ponasanje, prividno pohvalno, zaista dobro, te da je ponekad neugledno zivljenje, jednostavno, koje spolja nije nimalo privlacno, u samoj stvari veoma dusekorisno. Za izgledom korisnih dela i dobrih namera cesto se skriva nesto vrlo opasno i stetno. Car Solomon govori u Pricama (16, 25): "Ima puteva koji se coveku cine pravi, ali im svrseci gledaju u dno adovo", i car David u Psalmima (141): "Na putu ovom po kome hodih, sakrise mi zamku." Ti koji sakrise su besovi, koji se najcesce trude da nas ulove predlazuci nam nesto na prvi pogled veoma korisno, svetlo i junacko. I daleko cesce hriscani padaju prevareni laznim vrlinama, nego sablaznjeni ociglednim gresima; i pored toga je jos izaci iz takve prevare mnogo teze nego podici se iz ociglednog pada u neki greh, posto ovde sama steta nije uvek vidljiva. Kako mnogo takvih primera - raznih najistancanijih djavoljih smicalica i podlosti srecemo u pripovedanjima svetih Otaca, u zitijima. Kako cesto, skoro svakog dana i svakog casa, takvi lukavi saveti i dosaptavanja djavolja nastoje da skrenu svakog hriscanina, da ga odvuku na krivi put. Demoni lako stupaju u razgovor sa nasim umom, pri tome se skrivaju, a svoje savete prikazuju kao najobicniju nasu sopstvenu misao, pa smo stoga cesto izlozeni opasnosti da prihvatimo neku sjajnu, kitnjastu misao, dusevni nagon, razgorenje cuvstva - za nesto istinito, za spasonosno i blagodatno ozarenje. Besovi obicno nastoje da nas obmanu lukavim pomislima i laznim osecanjima, a podviznike, otselnike i one svetovnjake koji na sebe uzimaju osobite podvige, kao i one koji nemajuci podviga ipak imaju o sebi visoko misljenje, demoni cesto varaju laznim vidjenjima i otkrivenjima, javljajuci im se ili u vidu svetih andjela ili u vidu ljudi. Medjutim u celini, i ove i one spletke su iste naravi i na svoj mamac u dusi coveka hvataju njegovu tajnu, duboku uverenost u vlastitu pravednost, osecanje licnog dostojanstva. Da bismo dobili
narocit oprez i trezvenost prema raznovrsnim svetlim i blistavim pojavama unutar nas, navescemo ovde nekoliko vrlo poucnih prica iz otackih spisa, koje raskrivaju raznolikost, prepredenost i podmuklost besovskih prevara. Sveti episkop Ignatije Brjancanjinov kaze da se demoni trude da uvedu coveka u opstenje sa njima i u potcinjavanje njima ne uvek izrazito grehovnim pomislima; oni s pocetka nagovaraju na dejstva koja naizgled nemaju u sebi nista prekorno, cesto naizgled dobra, a zatim, kad vec steknu uticaj i vlast nad covekom, bacaju ga u bezakonja koja su dakle posledice prvobitnog povodjenja za demonskim nagovorima. To pokazuje kako je uzak i mukotrpan duhovni put, s kakvom trezvenoscu treba po njemu hoditi. Jedan starac je ispricao ovakvu pricu: jedan momak, umolivsi svog oca da ga otpusti, stupi u manastir, u kome poce da se naporno podvizava, zadivljujuci svojim strogim zivotom cak i nastojatelja. Uskoro za tim stade da moli da ide u pustinju na otselnicki zivot. Postigavsi naposletku razresenje, zaputi se u pustinju i naseli na jednom mestu koje mu Gospod ukaza na cudesan nacin. Tamo se on naseli i poce podvizavati, te tako prozivi u otselnistvu sest godina, nikoga ne videci. I gle, jednom ti dodje njemu djavo u vidu starca, ave; lice mu bese stravicno. Videvsi ga, brat se uplasi, pade nicice na zemlju i poce da se moli, pa onda ustade. Djavo rece: - Pomolimo se jos, brate. Pomolise se, i kada zavrsise molitvu djavo ga upita: - Koliko vremena zivis ovde? On odgovori: - Sest godina. Djavo rece: - Pa ti si moj sused, a ja sam tek pre cetiri dana saznao da ti ovde zivis. Moja kelija je nedaleko odavde, jedanaest godina nisam izlazio iz nje. Izasao sam tek danas, saznavsi da ti zivis u susedstvu. Na takvu vest, pomislio sam u sebi: otici cu do toga Bozjeg coveka i popricacu sa njim o koristi nasih dusa. Kazacu mu i to da nam nase otselnistvo ne donosi nikakve koristi, posto se ne pricescujemo svetim Telom i Krvlju Hristovom; da se bojim da se ne otudjimo od Hrista ako se udaljimo od te Svete Tajne. Znaj, brate, da je na tri milje odavde manastir koji ima svestenika: podjimo tamo u nedelju, pricestimo se Telu i Krvi Hristovoj, pa se vratimo u nase kelije. Savet se svide bratu. Kad nastupi nedelja, djavo opet dodje, i oni se zajedno zaputise u onaj manastir, udjose u crkvu, stadose na molitvu. Po svrsetku molitve, brat ne nadje onoga koji ga dovede, poce da ga trazi, da se raspituje kod brace gde je onaj ava sto je sa njim usao u crkvu? Oni odgovarahu: - Mi ne videsmo nikoga, videli smo samo tebe samog. Tad brat shvati da je ono bio demon, pa rece sam sebi: - Pazi s kakvim me lukavstvom izvuce djavo iz moje kelije! Pa sta ima veze, dosao sam do dobrog dela: pricesticu se Hristovim Telom i Krvlju i vraticu se u moju keliju. Brat se pricesti, a zatim bi prisiljen da podeli trpezu sa bratijom manastira, pa se naposletku vrati u svoju keliju. I tako prodje neko vreme, i opet mu dodje djavo, sada u liku svetovnog mladica, poce da ga razgleda od glave do nogu i govori: - To je bas on! Onda ga opet poce razgledati.
Brat ga upita: - Zbog cega tako gledas na mene? On odgovori: - Mislim da me neces prepoznati. Uostalom, kako bi me i prepoznao posle tako dugo vremena! Ja sam sused tvog oca, sin toga i toga. Nego sta! Ne zove li se tvoj otac tako i tako? A ime tvoje majke nije li bilo to i to? Sestra ti se tako i tako zvala, tvoje proslo ime je bilo to i to. Majka ti i sestra umrle su pre vise od tri godine, a otac tek sto je umro, i tebe je odredio za svog naslednika, govoreci: kome cu ostaviti svoje imanje nego sinu svome, coveku svetom, koji je ostavio svet i vodi otselnicki zivot Boga radi; njemu prepustam sva svoja blaga. Zatim nas je zamolio da mu nadjemo sina i da ga obavestimo, da bi ti dosao i primio imanje, i razdelio sirotinji zbog svoje duse i zbog njega. Mnogi su te trazili i nisu te nasli, a ja, dosavsi ovamo svojim poslom, saznadoh za tebe. Ne oklevaj, podji, prodaj sve i ispuni volju svog oca. Brat odgovori: - Ja ne treba da se vracam u svet. Djavo rece: - Ako ne podjes, imanje ce propasti, a ti ces za to dati odgovor pred Bogom. Sta ti lose govorim kad ti kazem: idi i razdeli imanje ubogim i sirotim, kao dobri upravitelj, da ne bi bludnice i razvratnici razgrabili to sto bednik ostavi. I tako, tim recima prevarivsi brata, djavo ga vrati u svet, doprati ga do grada i tu ostavi. Monah htede da udje u dom svoga oca kao vec umrlog, kad gle - sam otac njegov izlazi mu u susret. Ugledavsi ga, otac ga ne prepoznade i strogo ga upita: - Ko si ti? Monah se zbuni i ne mogase nista da odgovori. Poce otac da ga ispituje, a monah tad u zbunjenosti rece: - Ja sam tvoj sin. Otac mu odvrati: - Iz kakvog razloga si se vratio ovamo? Monah se zastide da objasnjava pravi razlog svog povratka, pa rece: - Ljubav prema tebi me naterala da se vratim, zato sto sam mnogo ceznuo za tobom. Ostade on u ocinskom domu, kad prodje neko vreme upade u preljubu i otac ga podvrgnu teskoj kazni. On se, nesrecnik, ne obrati pokajanju, nego ostade u svetu. Komentarisuci ovu pripovest, sveti episkop Ignatije ukazuje na to da je glavni uzrok monahovog pada bilo njegovo preuranjeno i samovoljno stupanje u otselnistvo, za koje ne bese jos dozreo. Takodje primecuje da djavo na otselnike cesto deluje otvoreno, a na one koji zive u opstezicu obicno pomislima, ali je to delovanje u sustini jedno te isto. Da bi pogubio coveka, upotrebljava cesto najpristalije predloge, oslikava obilje dobra i koristi, a baca u teske grehove i propast. Koliko je vrag lukav i dalekovid! Otselnikov prvi izlazak nije bajagi nosio nista pogibeljno, cak se i svrsio, cinilo se, obilnom koriscu. Ipak, steta je bila u tome sto je dusi oduzet spasonosni oprez, pokazana joj je neskodljivost izlazaka. Tako djavo neretko svoju zrtvu, izvodeci je na pogubni put, moze dugo da priprema, skrivajuci od nje svaku stetu, i da joj predocava sve dobrobiti toga puta, dok na kraju ne dobije priliku da tad vec nepopravljivo osteti hriscanina koji je izgubio oprez. Episkop Ignatije podseca na iskusenje koje je snaslo prepodobnog Petra Atonskog. I tog oca je vesto iskusavao zli demon, koji se nasao pred njim u liku njegovog srodnika i krasnorecivo ga nagovarao da ostavi tihovanje i ode u postojbinu da tamo spasava zemljake koji propadaju. Sveti Petar je odbacio tu varku i posramio djavola. Sveti Ignatije kaze: - Sveti su mogli da odbijaju
napade vraga iskljucivo po milosti Bozijoj, sadejstvom blagodati Bozije koja zivi u svetima i prosvecuje ih; a kako izdrzati te napade tek uz slepo samopouzdanje, uz krajnju nepronicljivost, uz samoumisljenost koja sebi uvek laska i obmanjuje se? Kako izdrzati te napade nalazeci se svojim unutrasnjim covekom u duhovnom mraku, u zarobljenistvu i podjarmljenosti kod djavola? Nije na odmet primetiti da je pravda plotskog mudrovanja koju propovedaju duhovi, i koja je istovetna sa pravdom koju propoveda Bogu neprijateljski svet, protivna pravdi evandjelskoj. On navodi i drugi slucaj demonskog iskusavanja: demoni su se, poprimajuci izgled andjela, javljali jednom bratu, budili ga, pokazivali mu svetlost i zvali na bozanstvenu sluzbu. Ali on je, izmolivsi savet od starca, posramio besove i nije ih poslusao, iako su oni bajagi predlagali dobro. Tad besovi pocese da klevecu onog starca koji je bratu otkrio njihove smicalice. Oni govorahu bratu: - Tvoj je starac licemer, on je imao novac i nije ga dao jednom bratu rekavsi da ga nema. Brat je i ovo rano ujutro prepricao starcu. Starac rece: - Da sam imao novaca, to je istina, a bratu koji je od mene trazio pozajmicu nisam dao, znajuci da cu mu pozlediti dusu ako mu dam. Smatrao sam da je bolje da narusim jednu zapovest, nego da upadnem u narusavanje njih deset. Iz toga je mogla da proistekne velika pometnja, ciji uzrok bi bio taj novac. A ti ne slusaj demone koji hoce da te prevare. Niposto se ne treba baviti dobrodeteljima koje predlazu demoni - osvrce se na tu pricu vladika Ignatije - ma kako da su te dobrodetelji uzvisene i sjajne. Sve sto predlazu demoni treba odbacivati, bez ijednog izuzetka. Hotimicno povinjavanje demonima, cak i ako se ono desi po njihovom pozivu i nastojanju, potcinjava coveka demonima, lisava coveka duhovne slobode, cini ga njihovim orudjem. Velika je beda podjarmiti se demonima i naciniti se njihovim orudjem! Beda koja obuhvata svet i svet je ne shvata. Zanimljive i vrlo poucne slucajeve opisuje jedan Svetogorac, monah koji je ziveo na Atosu u XIX veku i posetio puno znamenitih mesta na Svetoj Gori, te opisao svoje utiske u pismima svojim drugovima u Rusiji. Kada se autor pisama zaputio sa jednim svetogorskim monahom u njegovu keliju, prolazeci putem pored divovske stene koja se nadnosila nad provalijom, ovaj mu isprica jednu pricu povezanu sa tim mestom: pre zadnjeg turskog rata ovde se spasavao jedan Grk koji je bio od znatnog roda, ali je, odrekavsi se svih svojih prava na svetsku slavu i pocasti, izabrao pustinjacki zivot. Mora se pretpostaviti da je u podvizima bio vanredno silan, inace ne bi razdrazio besa. Nakon sto su se besu svi pokusaji u duhovnom ratu sa pustinjakom izjalovili, on mu je ipak nasao slabu tacku i upotrebio njegovo sopstveno srce i razum kao orudja njegovog cudnovatog pada. Bes je zavrteo pamet pustinjaku mislima o uzvisenosti njegovih podviga, ubedio mu razum predstavljanjem njihove raznolikosti i strogoce i mnostva, i tako je malo-pomalo, vremenom doveo nesrecnika do takve zablude da je ovaj poceo da zeli tajanstvena vidjenja i ocigledno iskustvo ispoljenja duhovnog sveta. Kada se na taj nacin u njemu duboko ukorenila gordost i umisljenost, demon je poceo da deluje odlucno! Poceo je da se javlja pustinjaku u vidu andjela i da besedi sa njim. Nesrecnik je toliko verovao andjelskim recima i svojoj sopstvenoj misli, da je poceo da prizeljkuje sluzenje Crkvi u arhijerejskom cinu, kojeg je, po andjelovim recima, on odavno dostojan, i za koji ga je predodredio sam Gospod. Znacaj njegove
rodbine u svetu mnogo je obuzimao njegovu uobrazilju i slava njenog imena je golicala misao zanesenog podviznika. Samo je jos nedostajao slucaj koji bi ga mogao izmamiti iz pustinje u svet. No besa to sigurno nece zaustaviti. Jednom kada je pustinjak bio veoma zauzet svojim visokim predodredjenjem za buducnost i, smisljajuci sredstva za postizanje svog cilja, bese utonuo u duboku zamisljenost, iznenada neko zakuca vratnim prstenom. Pustinjak se trgnu, prekrsti se i, sapcuci molitvu, pridje vratima: - Ko je to? - upita. - Ti i ti - odgovorise iza vrata - mi smo iz tvog rodnog kraja, doneli smo ti poklon od tvoje rodbine i joa stosta. Imamo vaznu poruku za tebe; dozvoli da udjemo kod tebe i porazgovaramo sa tobom, sveti oce. Pustinjak otvori vrata i dva neznanca ga dolicno pozdravise. - Izvolite, molim - skromno rece pustinjak otvarajuci vrata. Neznanci udjose. Domacin posadi svoje goste na rogozni divan i sam sede nasuprot njih. Naposletku ih pustinjak upita za razlog njihove posete, a neznanci stadose da govore: Evo sta treba da ti kazemo, sveti oce: ti znas kako mi stradamo pod Portom, kako smo potlaceni mi, nase porodice, nasa vera i sama nasa Crkva. Ti to, naravno, i sam znas. - Da, jeste - saosecajno prozbori pustinjak, - i sta dakle? - Ti valjda znas i to - produzi onaj isti neznanac - da se rat Turaka sa Rusijom zavrsio mirom, vanredno povoljnim za nas, sad nam je data mogucnost i sloboda da zivimo hriscanski. Ali, evo u cemu je nevolja: kod nas, u tvom zavicaju, nema episkopa. A moze li Crkva biti bez episkopa, jesmo li mi dovoljno jaki da upravljamo sami sobom? Ko ce nas ograditi od turske grabezljivosti? Medjutim, mi znamo tvoju rodbinu, znamo i tebe i tvoj zivot; i zato nam oprosti sto smo te mi, bez tvoje saglasnosti, izmolili za svog episkopa. Evo za to i turskog fermana, a uz njega jos i patrijarhove povelje. Neznanci izvadise hartije i predadose ih pustinjaku. - Smilujte se! - odvrati pustinjak, smerno oborivsi oci, iako je bio spreman da skace od radosti. - Zar ja da primim zezal pastirske vlasti, kad nisam sposoban ni sam sobom da vladam? Zar ja da uzmem na sebe breme apostolske sluzbe, kad osecam svoj vlastite nemoci i mnostvo grehova? Ne, ceda, odricem se toga sto je iznad mojih snaga! Povrh toga, moja pustinja mi je raj, dao sam i obecanje pred Bogom da cu ovde umreti. - Ma kako ti o sebi mislio, sveti oce - odgovorise neznanci - ali: glas naroda je glas Bozji, volja vlasti je volja Bozja! Ti znas da je drustvena korist vaznija od nase licne. A sta sa fermanom? Ne, oce, ne odrici se!.. Crkva te zove. Ako te nista ne dira, ni narodne nevolje, ni nasi porodicni jadi, zar ti ni nuzda Crkve nista ne znaci? - Kad je tako - odgovori najzad pustinjak nakon kraceg razmisljanja, - slazem se.
- Onda, oce, pozuri! - nabacise gosti. - Sto brze podjemo, to bolje; nedaleko odavde nas na putu cekaju mazge i pratioci. Dok se pustinjak spremao, ubacivao ponesto u svoju torbu, neznanci ga neprestano pozurivahu. Na kraju pocese da se penju tom stazicom na sami vrh stene. Teska zalost i nejasno predosecanje stiskali su podviznikova prsa; zalio je zbog rastanka sa svojom pustinjom. Kada su se popeli tuda na najvisu tacku stene, nesrecnik nije hteo da krene dok jos jednom ne vidi nezemaljsku lepotu svoje stroge pustinje; sve troje su stajali na steni, pred nogama im je lezala provalija. Pustinjak je bio toliko neoprezan da u razgovoru sa neznancima bese prisao najstrmijem kraju stene. I tad ga snazni udarac u ledja zbaci u bezdan, kao kad vihor strga jesenji listic. Sa stene se zacu zvizduk, i satanski kikot odjeknu nad pustinjom. Nesrecnik se, medjutim, nije ugruvao na smrt. Bog mu je dao vremena za pokajanje i poslao mu inoka iz susedne kelije. Baceni je bio sav polomljen, lobanja razbijena, krv je potocima tekla iz rana, ali je ipak imao dovoljno vremena i snage da isprica pojedinosti iz svog zivota i iskusenja. Molio je da ga poznati mu otselnici pominju i mole se za njega, pa je na rukama uplakanog inoka ispustio duh. Posle svog uzasnog iskusenja nije ziveo vise od tri casa. Svetogorac koji je saslusao taj strasni slucaj, stojeci na istoj steni, vise se cudio tome sto je, padajuci sa takve visine, taj nesrecni monah jos ostao ziv: verovatno je imao svojih vrlina radi kojih ga Gospod nije ostavio da umre bez pokajanja - zavrsava autor pisma ovu pripovest. I opet: iz pisama tog Svetogorca je ocigledno da niposto nije uvek slucaj da se demoni boje nasih molitava, nego mogu cak i podstrekivati mnoge nase nepravilne molitvene napore. Demon nije toliko mocan, koliko je prepreden i mnogostran u iskusenjima - kaze Atonac i navodi sledecu pricu: Ziveo je kod njih u manastiru jedan ruski starac. U srcu je imao naklonost prema molitvi, ali nije shvatao dostojanstvo i vaznost poslusanja, te je poceo da se izvlaci od opstih manastirskih poslusanja i da odlazi u sumu na moljenje. Pomisao mu je sve cesce i cesce tvrdila da je molitva svojstvo andjelskog duha i dusevna hrana, a rad tek zitejska potreba, svetovna i sujetna. Tako je sve vise i vise zastranjivao u samovolju, dok mu se ne pocese radjati misli o visini sopstvenog podviga i zivota. Naposletku poce da mu se javlja svetli andjeo i blagosilja njegov molitveni podvig, najubedljivijim razlozima velicajuci molitvu i unizavajuci bratsko poslusanje. Ne zna se kako bi se stvar zavrsila da na bratovljevo ponasanje nije obratio paznju jedan od grckih staraca. Podrobno je ispitao brata i uplasio se za njega, cuvsi za njegova vidjenja. Tad mu on strogo ocita bukvicu ovim recima: Pogubice te demon, izbezumice te zbog tvojih samovoljnih molitvenih podviga, molitva ti se ubraja u greh i omogucuje demonu slobodan pristup do tebe. Tebi se javlja satana, a ne andjeo. Proveri to, ako hoces: nemoj ici u sumu, radi sa bratijom, kelijno pravilo ispunjavaj u svojoj keliji, a kad se taj andjeo pojavi pred tobom, ne obracaj na njega nikakvu paznju i strogo se drzi svoje molitve. I jos mnogo toga je u istom duhu kazao starac, tako da se onaj ruski monah ozbiljno uplasio i poslusao ga. Ucinio je bas tako;
radivsi sa bratijom, posao je da se moli u svoju keliju. I zaista, andjeo se opet javi, a starac mu ne pokloni nikakvu paznju, cak ga ni ne gledase. A svetli andjeo se razbesni i umesto lepog i munjolikog mladica najednom se obrete gadni etiop sa poput ognja sevajucim ocima i stade da skace pred bratom koji se moljase. Uzalud se ovaj krstase i umnozavase poklone, nadajuci se da ce oterati demona - onaj ne odlazase i ne dopustase mu da izvrsi pravilo. Na kraju brat iz negodovanja svom silom osinu besa brojanicom, a ovaj sapom udari monaha po uhu i iscile kao dim. Otada je nesrecni brat ogluveo, pa i dosad - prica Svetogorac - na to uho nista ne cuje. Odmah posle ove pripovesti autor pisama primecuje da su iskusenja monaha u osami jos opasnija, te je zbog toga na Atosu prihvaceno kao pravilo da svaki koji odlazi u divljinu na tihovanje odlucno ne prima nikakva vidjenja i smernom svescu o svojoj nedostojnosti odbacuje javljanja iz duhovnog sveta, ma kakva da su ona. Dalje on navodi naredne slucajeve. Pustinjak visokog zivota i retkih podviga jednom tiho saputase molitvu uvece u svojoj keliji. Iznenada se razli pred njim zaslepljujuca svetlost i mladic andjelske lepote stade pred pustinjaka. Usvojivsi za pravilo da se klone culnih javljanja, ma kakve vrste ona bila, pustinjak je mirno ostao na svom mestu i, saputajuci molitvu, nije obracao paznju na prikazanje. Medjutim, mladic nije nestajao. Pustinjaka jos vise zacudi to sto se dosljak ne bojase ni krsta ni molitve. - Ko si ti? - strogo ga najzad upita pustinjak. - Ja sam tvoj andjeo cuvar - krotko odgovori pojava. - Pa sta ces ovde? - zapita pustinjak. - Naredjeno mi je od Gospoda Boga - rece on - da te posetim u svom pravom oblicju, i ja ti dodjoh. - Meni to ne treba - primeti pustinjak, ustade i poce da se moli. Andjeo nije iscezavao i cinilo se da se i sam moli sa starcem dok se on moljase. Pustinjak nije shvatao kakvo je to cudno javljanje. Ako je to demon, razmisljase on u sebi, krst i molitva bi ga svakako nadjacali i unistili prividjenje. - Cim ces me uveriti - upita nakon kraceg razmisljanja pustinjak pojavu - da si ti stvarno andjeo Boziji? - Bilo cime - odgovori ovaj. - Ti znas - nastavi andjeo - da se demoni boje sile krsta, a ja se ne bojim... Ja se poklanjam Bogu, poklanjam se, kao sto vidis, i krstu. Tu se andjeo prekrsti i u umilnoj poboznosti pade pred izobrazenje Hristova krsta. Pustinjak se pokoleba. - Sta jos zahtevas od mene? - zapita ga andjeo, uzdigavsi se od zemlje. - Vidis da ne samo da se ne bojim krsta, nego mu se i poklanjam: znaci, ja sam tvoj andjeo cuvar.
- Moze biti - mirno rece pustinjak, - ali mi svejedno nisi potreban u tvom culnom vidu: kod nas su andjeli cuvari nevidljivi! - Dakle, ti mi jos ne verujes? - ponovo zapita andjeo pustinjaka. - Necu nikad ni poverovati - odlucno odgovori starac. - S Bogom, otidji od mene, ma ko da si, makar i sami arhandjeo. Nemam potrebe za tvojim vidljivim prisustvom. Odvlacis me od molitve, a vec samo to dokazuje da ti nisi andjeo. - Uzalud! - odvrati onaj. - Necu otici od tebe, zato sto mi je naredjeno da ostanem uz tebe. - Tvoja volja - hladnokrvno rece pustinjak, - bez pitanja duhovnika i njegovog naloga ja necu ni da te znam, odlazi od mene! Nisi mi potreban u tom oblicju. I pustinjak ustade na molitvu, a andjeo u medjuvremenu postade nevidljiv, obecavajuci da ce se iduce noci opet javiti na isti nacin. Kada svanu, pustinjak ode do svog duhovnika i isprica mu o vidjenju. Duhovnik se zamisli: poklanjati se krstu, znamenovati se krstom i ne bojati se molitve - to nisu svojstva demonskih dejstava. Ipak, duhovnik mu zabrani i da govori i da se bavi vidjenjem ako se ono ponovi, nego da zna samo za molitvu i ne obraca paznju na ispoljenje duhovnog sveta. Tako pustinjak i postupi. Medjutim, da bi resio svoje nedoumice u vezi pustinjakovog vidjenja, duhovnik se obrati jednome starcu, koji je ovde na Svetoj Gori cuven po iskustvu sazrcateljnog zivota, daru rasudjivanja i strogom osmatranju demonskih nasrtaja, te ga zamoli za savet: sta da radi pustinjak kod takvih javljanja? - Nista - odgovori on, - znati samo za sebe i Boga. - A sta ti mislis o poklanjanju krstu mladica koji se javio: je li on zaista andjeo? - upita duhovnik starca. - Mozda - odgovori, - no bice pre da je to demon. - A krsno znamenje kojeg se mladic ne boji? A celivanje krsta? - doceka duhovnik. - Sta na to kazes? - Isto sto i o samom vidjenju - odvrati starac. Zatim nakon kraceg razmisljanja dodade: Ti znas i svakako se slazes da sto je visi nas put ka Bogu, to je opasniji i raznolikiji nas boj sa satanom; da bi pokazao Svoju silu u nama i ujedno razotkrio nemoc satane, Bog mu ponekad dopusta da deluje i ratuje protiv nas tako kako samo on, lukavi, hoce i moze. Usled takvog dopustenja Bozijeg, i sam krst moze besu da ne bude strasan, da ne bude strasno ni sve ono sto je u drugim slucajevima za njega grozno i ubitacno, kao Bozji gnev.
- A sta preostaje pustinjaku da cini ako se vidjenje bude ponavljalo? - upita duhovnik starca. - Mozda mu se stvarno i javlja andjeo? - Da taj koji se javlja poprimi oblicje i samog Hrista - rece starac, - sta mari? Po Gospodovom vaznesenju za nas je je korisnija vera u Njega, nego vidjenje. Ovde je potrebno samo jedno: ne obracati paznju na javljanje, vec se baviti svojim poslom, to jest molitvom. Pa neka se javlja i andjeo, sta mari? Mi imamo posao i molitveni odnos sa Bogom, sa nasim Vladikom i Gospodom, a andjeo nije nista vise do Njegov sluga i sluzitelj. Pa promisli: valja li prekidati besedu sa Gospodom i baviti se Njegovim slugom? Ako se i zaista tvome pustinjaku javlja andjeo Bozji, neka ga ne prima! Andjeo se nikada nece uvrediti nasom nepaznjom prema njemu za vreme molitve, zato sto on zna bozansku vaznost nasih molitvenih odnosa sa Bogom, i ne samo da nas nikada nece odvlaciti od njih, nego je, naprotiv, duzan da ih jos vise podstice na njihovo tacno i postojano ispunjavanje. A ako se andjeo ogorcava nasom hladnokrvnoscu prema njegovom prisustvu i ometa nase molitvene besede sa Bogom, takav andjeo, pa makar on sam bio sav u krstovima, a ne samo celivao krst - ne primaj ga, on je protivnik! I tako, moj savet je isti: ne samo ne primati, nego ne treba cak ni zeleti culne projave duhovnog sveta, zato sto nemamo potrebe za njima, ni koristi od njih, a opasnosti je silesija. U nasem duhovnom boju mi najbolje vidimo delovanja medjusobno suprotnih sila; mi u njemu znamo kakav je satana u svojoj bestidnosti i skvernim pomislima, i jasno vidimo kako su svetli, cisti i neporocni andjeli u projavljivanju mirnih i spokojnih misli koje oni navode na nase srce, dok nas satana zapljuskuje svim mogucim necistotama razmetljivih, koristoljubivih i bludnih mastanja, sumanutoscu gneva, i tako dalje, i tako dalje. Sta tu jos treba? Cemu culno javljanje andjela ili satane, kad ih mi suvise dobro znamo i bez toga? - Da bih te ubedio u istinitost mojih reci - nastavi starac, - odnosno da se ne trebaju primati javljanja zato sto su opasna, slusaj sta cu ti reci o svom susedu pustinjaku. Njemu se nocu, tek sto bi ustao na molitvu, cinilo da krst koji je visio u prednjem uglu kelije iznenada razgoreva zaslepljujucom svetloscu, blestavijom od sunca. Sijanje te slave, tj. svetla krsta tako je delovalo na srce molitvenika da je on bivao van sebe od radosti. Kad mi se sused u vezi toga poverio, ja sam vec iz prve takvo javljanje pripisao demonskoj igri. Ipak, pozeleo sam da vidjenje proverim opitom. Upravo zbog toga sam se pred vece uputio svome susedu. Dok se smrkavalo, posedali smo po uglovima kelije. - Slusaj, brate - velim ja domacinu, - mislim da ce zbog moje nedostojnosti svetlost koja izlazi iz tvog krsta meni biti nevidljiva, pa zato, kad po obicaju primetis to cudo, kazi mi. Domacin izusti: - Dobro. Mi cuteci pocesmo da prebiremo brojanice u dubokoj tami pustinjske veceri. Ne prodje ni jedan sat, kad moj domacin pobednickim glasom uskliknu: - Oce! Svetlo izlazi iz krsta; ne mogu cak ni da ga gledam. Radost mog srca je neiskaziva. Van sebe sam od duhovnog ushicenja ovim vidjenjem, od toplote bozanske svetlosti! Prekrsti se, prosaputah mu. - Ne mogu, oce - uzviknu on, - radost me toliko onesposobila da ne mogu ni ruku da podignem! - Nesrecnice! - gorko prozborih i, bacivsi se k njemu, zakrstih ga. - Nesrecnice!, ponovih ja. - Do cega si se doveo svojom nerasudnoscu i svojom gordoscu! Traje li jos svetlost ili je vise nema? - upitah zatim svog suseda. Nema nista - odgovori on, - sada je tamno kao i pre. - Eto vidis sta se desava sa nasim bratom - rece starac duhovniku.
Kada mi je duhovnik prepricavao svoj razgovor sa starcem - kaze autor pisama - njegove reci sam primio sa potpunom uverenoscu, dovodeci u secanje svetog Nikitu, kijevskog zatvornika. I tog su otselnika opominjali na satanska iskusenja; moze se, znaci, verovatno pretpostaviti da je i Nikita zahtevao od andjela koji mu se javio znamenje krsta, a i sama neprestana molitva kojom se bavio bes, naocigled zatvornika, neizostavno je morala biti na izvesnim mestima propracena krstom i poklanjanjem pred ikonom, koju je sveti Nikita morao imati. Kad ne bi bilo tih obelezja u andjelovoj molitvi, zatvornik bi odmah mogao da se doseti i uvidi ispod svetlog vidjenja andjela tame. Dakle, desavaju se i iskusenja takve vrste gde Bog dopusta satani da deluje tako da mu ni molitva ni krst ne ulivaju strah ili uzbudjenje. To su, naravno, nedokucive sudbe nasega Boga. Samo se jedno moze zakljuciti iz toga: da je sve, sta god Gospod s nama cinio, sta god dopustao satani, sve je zbog toga da bismo mi, prolazeci razlicite stepene iskusenja, samim iskustvom opravdali istinitost njegovih reci: "Sila se moja u nemoci pokazuje savrsena" (2. Kor 12, 9). Sa starcem Ilarionom Gruzinom bilo je ovako: taj otac se podvizavao na Svetoj Gori u XIX veku; kad je ziveo u potpunom zatvornistvu u kuli, nikoga ne primajuci i nigde ne iduci, tad su besi protiv njega vodili najzesci rat. Jedared su kroz prozor kod starca nastojali da se uvuku neki hodocasnici da bi od njega dobili blagoslov, ali se starac sakrio od njih. Demoni su se okoristili tim slucajem i otpoceli svoju opsadu. Jednom se u oblicju hodocasnika provukose kroz prozor i nagrnuvsi ka starcu, pocese govoriti da behu prinudjeni da preduzmu taj korak stoga sto on nikoga ne pusta, a oni bi ga kao svog zemljaka vrlo rado videli. Zbog njega su oni, navodno, dosli iz tako daleke zemlje da se posavetuju o raznim stvarima. Drzeci ih za prave hodocasnike, stupio je sa njima u razgovor, a demoni su samo to i cekali. Zapodeli su dugu besedu o neprilikama svog naroda i Crkve, a na svrsetku su se starcu strasno narugali, tako ga prebivsi da je dva meseca lezao potpuno nem. Takvim zestokim iskusenjima, cesto sa dugotrajnim posledicama, podvrgavaju se ne samo monasi i otselnici koji vode osamljeni zivot, vec i hriscani u svetu kada ne po razumu primaju na sebe visoke podvige. Tim svojim naporima oni razdrazuju demone, ali posto su im podvizi neispravni, ne donose ono glavno, odnosno ponizujuci telo ne ponizuju dusu, nego neprimetno u njoj zacaruju najsilniju gordost i umisljenost, pa ni blagodat Bozja ne cuva takve delatnike, vec im radi njihovog urazumljenja dopusta da budu prevareni i ismejani od strane besova, da bi ih preko toga ponizila. Episkop Ignatije opisuje jedan savremeni mu slucaj: u Aleksandro-Nevsku Lavru je kod oca Joanikija zbog duhovnih uputstava dolazio neki vojnik (u to vreme je i sam buduci vladika Ignatije dolazio kod tog nastavnika po duhovni savet), zvao se Pavle i bio jedan od onih koji su se nedavno odvratili od staroobrednickog raskola, a ranije je, kao pismen, kod raskolnika bio cak i nastavnik. Pavlovo lice je sijalo od radosti. Ali, on se iz silnog usrdja koje se razgorelo u njemu predao neumerenom telesnom podvigu, neprikladnom za njegovu spremu, nemajuci dovoljno pojma o dusevnom podvigu. Jedne noce stajase Pavle na molitvi. Iznenada se oko ikona pojavi suncolika svetlost i usred svetlosti golub koji je sijao od beline. Od goluba se zacu glas: - Primi me: ja, Sveti Duh, dosao sam da te nacinim svojim obitalistem. Pavle radosno pristade. Golub udje u
njega kroz usta, i Pavle, iznuren postom i bdenjem, najednom oseti u sebi mocnu bludnu strast; ostavi molitvu i otrca u bludiliste. Njegova gladna strast ucinila je zadovoljavanje strasti neutoljivim. Postao je stalna musterija svih bludilista i svih njemu dostupnih bludnica. Naposletku on dodje sebi. Svoju zavedenost besovskim javljanjem i oskvrnjenje usled prelesti izlozio je u pismu jeroshimonahu Leonidu. U pismu se ocrtavalo nekadasnje visoko duhovno stanje paloga. Sam episkop Ignatije imao je priliku da procita to pismo. - Treba primetiti - kaze vladika Ignatije - da pali duh, zeleci da ovlada Hristovim podviznikom, ne deluje vlastodrzno, nego nastoji da pridobije covekovu saglasnost za predlozenu prelest i po dobivanju saglasnosti ovladava onim ko je saglasnost dao, a Sveti Duh deluje samovlasno, kao Bog: dolazi tada kad covek koji se ponizio i prezreo sebe uopste ne ocekuje Njegov dolazak. Iznenada menja um, menja srce. Svojim delovanjem obuhvata svu volju i sve sposobnosti coveka, koji nema mogucnost da razmislja o delovanju koje se u njemu odvija. Evo jedan slucaj koji se dogodio sasvim nedavno, ispricao ga je jedan inok. Ta tragicna prica desila se njegovom rodjenom bratu, skupa s kojim se on ne tako davno obratio veri, pa su poceli da posecuju hram, da zajedno idu na poklonistva po svetim mestima, da borave u manastirima. Braca su se stala baviti i citanjem Svetih Otaca i Isusovom molitvom. No inokov brat se, ocigledno, udaljio sa pravog puta i upao u umisljenost, zbog cega se i zbilo sledeca stvar. Jednom kad je bio sam kod kuce i upraznjavao molitvu, ukazao se pred njim odvratni bes i poceo da mu ometa molitvu. Brat se nije uplasio, nego je smelo poveo sa besom razgovor. Poceo je da ubedjuje besa da se pokaje, da mu govori o neizrecivom milosrdju Bozjem, da ga Bog moze, ako se on, bes, pokaje, cak i pomilovati. I jos je kojecim u istom smislu poucavao besa. Bes je toboze pazljivo slusao, pa se zatim ozbiljno zamislio i na kraju poprimio izgled pokajnika, poceo da se moli, da jeci, da se poklanja pred ikonom, uopste, svim svojim izgledom izrazavao je duboku skrusenost, pokajanje zbog ucinjenog zla, i prikazivao se kao da zudi za skorim pomilovanjem. Brat je ocaran pratio njegove postupke (ocito iznutra likujuci). I gle, odista, na besa kroz neko vreme kao da sidje nekakav svetli oblak, kao neka svetlost, kao blagodat, i on se pred ocima likujuceg mladica pretvori u svetlog andjela. I gle, taj andjeo poce da se vatreno zahvaljuje bratu, da mu se klanja pred nogama. Nazivase ga svojim spasiteljem: zahvaljujuci njegovoj pouci on je spasen, on je opet sveti andjeo, i najzad, on mora da se oduzi bratu; bivsi bes predlozi da bude njegov svagdasnji verni cuvar, da udje u njega i svagda ga cuva i pomaze svojom preporodjenom andjelskom silom. Brat bese u neopisivom odusevljenju, van sebe od srece, pristade. Andjeo udje i - brat poce da besni, urla, psuje strasne psovke, lomi ikone, baca ih u prozor, cini druge grozne stvari. Sada se on nalazi u psihijatrijskoj bolnici. Povremeno bude i kuci sa svojima, ali kada se bolest pogorsa, moraju ga voziti u kliniku, posto mu je ponasanje tada odvratno. Kad mu, pak, bude bolje, moze malo i da se pomoli. Brat njegov, inok, poslao je mnogim manastirima molbu da se mole za njegovog nesrecnog brata. A evo i primera za to kako istinska poniznost lako izbegava slicne zamke.
Nekom bratu se javio djavo, pretvorivsi se u andjela svetlosti, i rekao mu: - Ja sam arhandjeo Gavril, poslat tebi. Monah na to odgovori: - Pazi! Da nisi kome drugom poslat? Zato sto sam ja nedostojan toga da mi se salju andjeli. Djavo istog trena isceze. (Starci su govorili: ako ti se i uistinu javi andjeo, ne primaj ga lakoverno, nego se ponizi, govoreci: ja sam, ziveci u gresima, nedostojan da vidim andjela.) O jednom drugom starcu su kazivali kako je tihovao u svojoj keliji, trpeci besovska iskusenja, Njemu su se ocevidno javljali besovi, ali on ih je prezirao. Djavo, videci da ga je starac pobedio, javi mu se i rece: - Ja sam Hristos! Starac zatvori oci. Djavo mu ponovi: - Ja sam Hristos, zasto si zatvorio oci? Starac odgovori: - Ja ne zelim da vidim Hrista ovde, vec u buducem zivotu. Posle toga se djavo vise nije prikazivao. Valja primetiti da pravo javljanje svetih andjela od Boga biva samo poniznim i krotkim hriscanima, koji se vec nalaze van opasnosti da se pogorde, da upadnu u umisljenost i tako se povrede. Jednom kad je prep. Makarije Veliki sedeo u svojoj keliji, stade pred njega andjeo, poslat od Boga, i rece: - Makarije, ne boj se napada nevidljivih neprijatelja, zato sto nas blagi Vladika nece odstupiti od tebe i nece te prestati podrzavati; ohrabri se, ukrepi se, hrabro pobedjuj protivnicka nacelstva i vlasti, ali se tvojim delanjem ne uznosi, da te bozanska pomoc ne bi ostavila i da ne bi pao cudnovatim padom. Blazeni Makarije odgovori, zalevajuci se suzama: - Cime ja da se uznosim, kad mi se dusa, poput razvratne bludnice, hrani smradom necistih pomisli koje donose besovi. U takvu duboku poniznost, veli sveti Ignatije, prepodobnog je doveo duboki samouvid, koji mu je pruzalo umno delanje. U sebi je on opazao covekov pad i njegovo opstenje sa demonima. Nemoguce je coveku koji se jos nalazi u oblasti plotskog mudrovanja (pise sveti Ignatije), koji nije stekao duhovni pogled na palu ljudsku prirodu, da ne pridaje neku vrednost svojim delima, da ne pripisuje sebi neku zasluznost, ma koliko poniznih reci da izgovara takav covek i ma kako da se naizgled cini poniznim. Istinska poniznost nije svojstvena plotskom mudrovanju i njemu je nemoguca: poniznost je svojina duhovnog razuma. Prepodobni Marko Podviznik kaze: "Oni koji se ne smatraju duznicima svake zapovesti Hristove, postuju zakon Bozji telesno, ne razumejuci ni to sto govore, ni to na cem se zasnivaju, zato i misle da ce ga ispuniti delima." Iz reci prepodobnog oca je jasno da se onaj ko sebi pripisuje bilo kakvo dobro delo nalazi u stanju samoobmane. To stanje samoobmane sluzi kao osnova besovske prelesti: pali andjeo u hriscaninovom laznom, gordom shvatanju nalazi pristaniste, na to shvatanje lako kalemi svoju obmanu, a posredstvom obmane potcinjava coveka svojoj vlasti, baca ga u takozvanu besovsku prelest. Iz gorenavedenih iskustava se vidi da nijedan od onih koji su se prelastili nije sebe priznao nedostojnim vidjenja andjela, te je stoga priznavao u sebi neku zasluznost, dostojnost. Drugacije ni ne moze da o sebi sudi plotski i dusevni covek.
Tako se, dakle, ne moze verovati svakom dobrom pokretu i podsticaju u nama, kakvim se on nama cini, nego treba tacno razlikovati istinsko hriscansko, evandjelsko dobro, od dobra laznog, duseskodljivog, koje udaljuje od Boga.
prevod s ruskog: A.
