Lendovisanje Životne teme => Bolesti => Temu započeo: coka 24.05.2008. 15:37
Naslov: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 15:37 Afazija Uzrok nastanka Uzrok afazije je poznato ili nepoznato moždano oštećenje (oštećenje koje je minorno, tj. molekularno ili neurobiohemijsko, pa je morfološki nevidljivo, odnosno ne može se dokazati dijagnostičkim postupcima). Najčešći uzrok afazija je moždani udar. Uzroci su obično vaskularne lezije, tumori, traume, degenerativne bolesti CNS-a. Može nastupiti i povredom glave, udarcem ili infekcijom. Klinička slika Afazija je nesposobnost upotrebe jezika: kao takva, ona se manifestuje kroz sve jezičke modalitete: pogađa sposobnost slušanja i govora, čitanja i pisanja, a ne zavisi od sluha i vida. Broc-ova afazija (motorna) - Retko se javlja u čistoj formi i tada je reč o vrlo uskoj i preciznoj moždanoj leziji. Broc-ovu afaziju karakterišu: redukcija govornog izraza, osoba razume govor, može da čita u sebi ali ne može da se izrazi govorom, govor je nefluentan i isprekidan, dizartričan, negramatički organizovan i telegrafski. Poremećeni su: čitanje na glas, pisanje, ponavljanje. Pacijent je svestan stanja i to mu smeta. Kod motorne afazije bolesnik razume sve što mu se govori ili čita. Razumevanje govora je sačuvano, ali onemogućen je spontani govor tj. govorno oblikovanje misli. Teže oblike motorne afazije označava i nemogućnost izvođenja svesnih, namernih pokreta govornim organima. Lakše oblike motorne afazije obeležava otežana verbalizacija, usporeni govor (bradilaličan), izražavanje vrlo kratkim rečenicama (telegrafski stil). Rukopis mu je težak, često puta i nespretan. Motornu afaziju dosta često prate oduzetost desne strane tela, oduzetost artikulacijskih organa, što još više otežava sliku bolesti i usporava rehabilitaciju. Wernicke-ova afazija (senzorna) - takođe se retko javlja u čistoj formi. Primarno je prisutan poremećaj razumevanja. Ovde treba napomenuti da se ne radi o smanjenju nivoa opšte inteligencije. U ovom slučaju poremećaj razumevanja karakteriše to da pacijent : ne razume govor, ima fluentan i dobro artikulisan govor, sintaksa je očuvana, ali je opšti utisak da je govor isprazan, čitanje na glas, ponavljanje i imenovanje takođe su otežani. Kod senzorne afazije bolesnik nema problema s govorom, ali nedostaje smisao govora pa ni sam bolesnik ne zna šta je zapravo rekao. Nerazumevanje govora, svoga i tuđeg, rezultuje upotrebom besmislenih reči (neologizmi) i njihovom pogrešnom upotrebom tj. ispremeštanjem slogova u rečima (parafazija). Sam govor je moguć, ali takav bolesnik često mnogo govori (često kažemo da je logoroičan), ali, nažalost, bez smisla i nerazumljivim rečnikom. Tu se često javlja i problem s čitanjem. Pacijent nije svestan svog stanja. Konduktivna afazija - (tzv. senzo-motorina) nastaje kao posledica prekida anatomskih veza između senzornih i motornih delova mozga. Karakteristike ove
afazije su: govor je uglavnom fluentan, dolazi do poremećaja imenovanja, nemogućnost ponavljanja reči, razumevanje delimično očuvano, čitanje moguće u sebi, ali ne i na glas. Pacijent je obično svestan problema i pokušava se ispraviti . Globalna afazija - radi se o najčešćoj formi afazije. Uglavnom se javlja kao posledica infarkta mozga posle začepljenja glavne grane arterije cerebri medije. Karakteristike su: pacijent ne govori, ne razume govor, ne čita, ne piše, ne ponavlja reči, ne imenuje viđeni predmet. Lečenje Neophodno je da se što pre traži pomoć logopeda koji će nastaviti u bolnici već započetu terapiju ili će je tek započeti. Bilo bi dobro početi što ranije, jer čekanje negativno deluje na rezultat i trajanje terapije. Može se reći da je rehabilitacija skoro nezamisliva bez saradnje porodice, koja mora biti stalna, uporna, bez prekida, što nije lako, jer rehabilitacija traje godinama. Članovi porodice sa bolesnikom moraju ponavljati ono što je radio kod logopeda i pomagati mu u savladavanju pismenih i usmenih zadataka. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 15:39 Agnozija Uzrok nastanka Agnozija nastaje kao posledica disfunkcije sekundarnih senzornih područja u mozgu (okcipitalni i parijetalni režanj). Uzrok nastanka mogu biti različita patološka stanja koja dovode do oštećenja mozga (insult, demencija, neurološki poremećaji). Klinička slika Postoji nekoliko vrsta agnozija: Auditivne agnozije - nesposobnost prepoznavanja zvukova i/ili glasova. • Agnozija zvukova (psihička gluvoća) • Agnozija muzike (amuzija) • Agnozija reči (gluvoća za reči): ne razume glasan govor, ne može da ponovi reči, ne može da piše po diktatu. Vizuelne agnozije– nemogućnost prepoznavanja predmeta i oblika na osnovu vidnih informacija. • ne • • • • •
Simultanoagnozija-iako osoba može dobro da vidi pojedine delove predmeta, može ih strukturisati u jednu celinu. Agnozija predmeta Agnozija boja Agnozija lica (prosopagnosia) Agnozija grafičkih simbola (alexia) Agnozija prostora (spacijalna agnozija)
Taktilne agnozije ili astereognozije – nemogućnost prepozavnavanja
predmeta čulom dodira • Hemi-asomatognozija • Anozognozija • Autotopoagnozia • Agnozija prstiju • Agnozija ekstremiteta desno-levo Lečenje Lečenje je simptomatsko i suportivno. Cilj terapije je da se ukloni primarni poremećaj koji je uzrokovao agnoziju. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 15:41 Alchajmerova bolest Simptomi U tipičnim slučajevima Alchajmerova bolest počinje sa smetnjama pamćenja, teškoćama nalaženja reči ili izmenama raspoloženja. Posle najmanje šest meseci uočavaju se problemi za razliku od obične zaboravnosti koja se ne pogoršava. Sa napredovanjem bolesti mogu da se razviju i drugi problemi: Stalno zaboravljanje skorašnjih događaja, sastanaka, imena i lica kao i teškoće da razumeju šta je rečeno. Postaju konfuzni u rukovanju sa novcem, vožnji automobila ili upotrebi kućnih aparata. Nastaju izmene ličnosti, prestaju da brinu za osobe iz neposredne okoline, postaju razdražljivi ili ravnodušni. Mogu da se jave promene raspoloženja sa plačljivošću, postaju sumnjičavi, misle da ih neko potkrada ili želi da im naudi. U kasnijoj fazi bolesti mogu da postanu uznemireni, ustaju noću, spremaju se da idu negde, odlutaju I izgube se ili se stalno šetaju u istom prostoru. Vremenom gube normalne inhibicije, skidaju se pred drugim ljudima, ponašaju se agresivno ili ispoljavaju druge promene ponašanja. U završnoj fazi demencije bolesnici su vezani za postelju, gubi se normalna komunikacija, ne kontrolišu više mokrenje i stolicu. Ličnost može da se u toj meri promeni da bliske osobe imaju utisak kao da se radi o stranoj osobi. Uzroci Alchajmerove bolesti Tačni uzroci Alchajmerove bolesti nisu poznati i verovatno da je većina slučajeva uslovljena sa više udruženih činilaca. Pojave koje čine Alchajmerovu bolest verovatnijom nazivaju se faktori rizika. Starije životno doba je najveći faktor rizika, naročito posle 65 godina, kada je učestalost oko 5%, a posle 80 godina je preko 20%. Ipak, preko polovine osoba u svojim devedesetim godinama nisu dementne. Teže ili ponovljene povrede mozga mogu da dovedu do demencije. Nasledni faktor je dokazan za manji broj obolelih gde se demencija javlja porodično ukoliko članovi porodice dožive odgovarajući uzrast. Radi se o promenama (mutacijama) gena na hromozomima 23, 14 i 1 koje neizostavno dovode do bolesti. Ove osobe obično oboljevaju ranije, nekad već u tridesetim godinama. Kod osoba u starijim godinama može da se nasledi sklonost, ali je neophodno dejstvo spoljnih faktora da bi nastala demencija. Faktor rizika je apolipoprotein E4 koji povećava sklonost ka nastajanju demencije, ali je ne uzrokuje. Takođe su otkriveni i neki manje značajni faktori. Demencije su nešto češće kod manje obrazovanih ljudi, ali svako može da razvije ovakav poremećaj.
Dijagnoza Zaboravnost nije uvek znak bolesti i ako se tokom bar šest meseci ne pogoršava i ne dovodi do smetnji u profesiji i svakodnevnom radu najverovatnije nije reč o početnoj demenciji. Ukoliko se zaboravnost pogoršava i dovodi do problema potrebno je medicinsko ispitivanje. Ispitivanje bolesnika sa demencijom se sastoji od neurološkog i psihijatrijskog pregleda, neuropsiholoških testova, odgovarajućih laboratorijskih analiza krvi, skenera mozga i drugih analiza prema potrebi i pretpostavljenoj vrsti demencije. Lečenje Za sada nisu poznate mere koje bi sigurno štitile od nastanka demencije, ali su u toku mnogobrojna istraživanja u ovom pravcu. Ne postoji ni jedan lek koji bi izlečio demenciju. Postoje medikamenti koji mogu da poprave ponašanje ovih bolesnika, da uspore napredovanje bolesti i da donekle poboljšaju intelektualno funkcionisanje. Osim toga, intenzivno se istražuju nove mogućnosti lečenja. Davanje inhibitora holinesteraze (Arisept, Ekselon i drugi) povećava nivo acetilholina u mozgu i deluje povoljno na pamćenje i ponašanje. Vitamin E ili donepezil usporavaju donekle napredovanje bolesti. Neuroleptici nove generacije uspešno ublažavaju poremećaje ponašanja bez značajnijih neželjenih dejstava. Osobe sa Alchajmerovom bolešću treba da vode što normalniji život, u početku samostalan, ali im je tokom bolesti potrebna sve veća pomoć. Okolina bolesnika i svakodnevna rutina treba da ostanu po mogućstvu isti jer je njihova sposobnost prilagođavanja smanjena. Potrebno je da se obavlja stalna umerena fizička aktivnost i hobiji što povoljno utiče na ponašanje. Emocionalna podrška je takođe veoma važna i smanjuje strahove, depresivnost i osećaj napuštenosti. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 15:42 Aleksija Reč aleksija nastala je od grčkog prefiksa "a-" (bez, ne) i reči "lexis" (reč). Aleksija je neurološki poremećaj koji se karakteriše nemogućnošću čitanja ili razumevanja pisanih reči. Uzrok nastanka Za jezičke funkcije mozga, dakle, i za čitanje i pisanje, zadužena je leva moždana polovina koja se još naziva analitička. Kod aleksičara zbog kašnjenja razvoja leve polovine jezičke funkcije preuzima desna. Kako desna polovina primarno vrši funkcije sinteze vizuelnog i auditivnog tipa, pojavljuju se teškoće pri analizi reči, a to objašnjava zbog čega aleksičari misle na neverbalan ili vizuealan način. Uzrok nastanka može biti i oštećenje vizuelno-asocijativne areje na zadnjem delu mozga. Može biti posledica traume, šloga i sl. Klinička slika Aleksija se javlja u najranijem detinjstvu i obično se otkriva u ranom školskom dobu, kada dete počinje da savladava veštine čitanja i pisanja. Ova deca ne znaju da pročitaju reči, nekada čak mogu da pročitaju slovo po slovo, ali ne mogu da slova spoje u celinu niti da razumeju značenje pročitane reči. Kod odraslih, koji su znali da čitaju a posle neke traume oboleli od alekesije, postoji još uvek sećanje pisanja i čitanja i jezičke funkcije su očuvane. Ove
osobe prepoznaju reči kada im neko drugi speluje na glas, ali ne prepoznaju kada ih sami čitaju. Dijagnoza Posumnjate li da neko dete ima aleksiju, potražite stručno mišljenje logopeda ili defektologa. Danas postoje vrlo jednostavni testovi pomoću kojih se može sa sigurnošću utvrditi aleksija. Lečenje Ne postoje univerzalni programi pomoći, nego je program i pristup za svako dete individualan. Specifični programi se temelje na rezultatima logopedskih procena, sistemski su, postupni i razvojno primereni. Jezičko-govorni tretman je temeljan i u njega se ugrađuju vežbe za podsticanje nerazvijenih veština i sposobnosti (vidnih, slušnih, grafomotoričkih, pažnje, pamćenja...). Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 15:47 Angelmanov sindrom Uzrok nastanka Angelmanov sindrom mastaje usled mutacije gena, ali još nije utvrđen tačan način nasleđivanja. Klinička slika Novorođenčad sa Angelmanovim sindromom na rođenju izgledaju normalno, ali ubrzo nastaju problemi sa hranjenjem i primetan je zastoj u razvoju. Simptomi i znaci ovog sindroma su: spastičan hod, spastični pokreti, flaping (podrhtavanje, lepršanje) ruku, zaostajanje u razvoju, poremećaj govora (neka deca izgovaraju samo par reči), poremećaji spavanja, hiperaktivnost, napadi smeha, mikrocefalija (mala glava). Veoma rano se može razviti epilepsija, između 2. i 3. godine, kao i poremećaji ravnoteže. Dijagnoza Postavlja se na osnovu kliničke slike i citogenetskih ispitivanja. Moguća su i prenatalna testiranja. Lečenje Nema specifične terapije. Epilepsija se leči antikonvulzivima. Ostalo je simptomataska terapija- fizikalna, bihevioralna, radna, terapija govora i dr, da bi se izvukao maksimum radi poboljšanja kvaliteta života ove dece. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 15:48 Anosmija Uzrok nastanka
Anosmija može biti urođena (nasledna) i stečena. Uzroci anosmije mogu biti meningeomi, tumori baze čeonog režnja, intrakranijalni procesi, rinitisi i dr. Klinička slika Gubitak osećaja mirisa može biti jednostran ili obostran. Jednostrane anosmije nastaju kod meningeoma olfaktivnog grebena, tumora baze čeonog režnja. Obostrana anosmija nastaje kod lokalnih procesa na nosnoj sluzokoži (rinitis). Ako su praćene glavoboljom znak su su intrakranijalnog procesa. Neki ljudi mogu biti neosetljivi na neki određeni miris. To se zove specifična anosmija i može biti određena nasleđem. Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, neurološkog pregleda, rendgenografije, CT-a (kompjuterizovana tomografija) i NMR-a (nukearna magnetna rezonanca). Lečenje Leči se osnovno oboljenje koje je dovelo do anosmije. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 15:53 Anterogradna amnezija Gledano klinički, postoje tri vrste pamćenja koje se razlikuju u trajanju sećanja: -neposredno pamćenje - trajanje sećanja iznosi nekoliko sekundi, npr. sećanje imena osoba ili telefonskog broja -kratkotrajno, recentno pamćenje - prisećanje događaja posle nekoliko minuta, sati ili dana; kratkotrajno pamćenje može se definisati i kao sposobnost učenja i spremanja novih informacija i mogućnosti njihove reprodukcije nakon nekog vremenskog intervala, npr. minuta, nekoliko sati ili dana -dugotrajno pamćenje - sećanje nekoliko meseci ili godina nakon događaja. Uzrok nastanka Amnezija može biti organskog porekla, posledica traume mozga ili patoloških promena u nekim moždanim područjima, ali može se javiti i kao posledica preteranog uzimanja psihoaktivnih sredstava, usled oštećenja centralnog nervnog sistema ili staračkih promena ili psihogena, nastala obično posle nekog teškog emocionalnog šoka. U praksi se organska amnezija najčešće vidi zbog oštećenja dubljih moždanih struktura ili moždane kore, i to posle povreda (potresa mozga, nagnječenja ili kontuzije mozga), davljenja ili neuspelog vešanja ili posle težih trovanja, epileptičkog napada, delirantnih pomućenja svesti ili sumračnih stanja, poremećaja moždane cirkulacije ili degenerativnih promena pojedinih delova mozga. Klinička slika Ako osobe posle povrede glave deluju svesno i razgovaraju, ali se posle tih
događaja ne sećaju, reč je o anterogradnoj amneziji. Te osobe nisu sposobne da zapamte nove događaje. Ovaj oblik amnezije pokriva izvesno vreme i posle očiglednog vraćanja svesti i uspostavljanja kontakta sa okolinom. Najčešće se vidi posle pretrpljenog potresa ili nagnječenja mozga, kad može biti udružena s retrogradnom amnezijom. Anterogradna amnezija izazvana je nesposobnošću stvaranja slika sećanja i njihovg zadržavanja. Ovaj oblik amnezije jedan je od pouzdanih kriterijuma za procenu težine oštećenja, odnosno povrede mozga. Dijagnoza Kod bolesnika koji imaju izražen poremećaj pamćenja pre svega treba isključiti organski uzrok. Zato posle uzimanja podataka o smetnjama (dobijenih od samog bolesnika i/ili njegove pratnje) i kliničkog neurološkog pregleda, koji uključuje i detaljno ispitivanje bolesnikovog pamćenja, sledi obrada koja se sastoji od: laboratorijske analize krvi i moždane tečnosti, snimanja električne moždane aktivnosti (EEG), kompjuterizovane tomografije (CT) ili magnetne rezonance (NMR) mozga. Neurološki status se nadograđuje testovima mentalnog statusa. Najčešće se orijentacijski koristi opšteprihvaćen, tzv. minimentalni status koji omogućava kvantifikaciju oštećenja. Lečenje Lečenje amnezija u svakom slučaju zavisi od uzroka koji je doveo do poremećaja tj. oštećenja pamćenja. Zapravo se leči sam uzrok. U nekim slučajevima rezultat je potpuni oporavak pamćenja, ali nekada oštećenje ostavlja trajne posledice na pamćenje. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 15:55 Apces mozga Uzrok nastanka Najčešće je zastupljeno više uzročnika u istog bolesnika. Streptokokne infekcije se nalaze u dve trećine slučajeva, slede stafilokoke, enterobakterije, gljivice, amebe, toksoplazma. Veoma često se nalaze anaerobni bacili. Kod otogenih apscesa infekcija prodire direktno preko osteomijelitisa, a zatim u mozak perivaskularnim prostorima. Kod dece nastaju apscesi u cerebelumu (malom mozgu), a kod odraslih u temporalnom režnju. Iz paranazalnih šupljina infekcija prelazi u frontalni režanj. Metastatski apscesi su češće multipli (sepsa, endokarditis). Multipli su i kod imunodeficijencije. Klinička slika U prvoj fazi nastaju zapaljenja moždanog tkiva u određenoj regiji. Sledi kolikvacija moždanog tkiva sa formiranjem gnojne kolekcije ograničene kapsulom. Apscesi mogu biti mikroskopski i makroskopski, solitarni ili multipli. Progresivna glavobolja je najčešći simptom. U kasnijoj fazi ona je praćena mukom i povraćanjem. Povećani intrakranijalni pritisak se manifestuje papilom stagnans, somnolencijom, konfuznošću ili komom. Umerena febrilnost se javlja u jednom procentu slučajeva. Moguća je pojava konvulzija. Prognoza je u celini relativno loša-mortalitet je visok, naročito u komatoznih bolesnika. Najčešća sekvela je epilepsija koja se javlja u više od 50%. Fokalni
neurološki deficit zaostaje u 25-50% preživelih, a mentalne promene u oko 20%. Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, laboratorijskih analiza (pregled krvi i likvora), CT-a (skener) ili NMR-a (nuklearna magnetna rezonanca). Lečenje Što se pre započne sa terapijom bolji su izgledi za izlečenje. U prvoj fazi treba primeniti velike doze antibiotika (penicilin, hloramfenikol, tetraciklini, cefalosporini, metronidazol). Lečenje se mora sprovoditi dovoljno dugo, 4-6 nedelja. Simptomatska terapija se sprovodi po potrebi. Kod inkapsuliranih apscesa takođe se primenjuje antibiotska terapija, kako pre tako i posle operacije koja je obavezna. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 15:58 Apraksija Uzrok nastanka Apraksija nastaje kao posledica disfunkcije delova mozga, naročito parijetalnog režnja, koje mogu nastati zbog različitih oboljenja mozga (šlog, demencija, tumori i dr). Klinička slika Postoji više oblika apraksija: Motorna apraksija - Oštećenje kontralateralne senzo-motorne regije (prednji i zadnji region oko centralne brazde) - Teškoće izvođenja naizmeničnih, finih pokreta - Pokreti gube melokinetičnost, izvode se sporo, sa naporom, neprecizno - Pogođenost vremenske dimenzije pokreta Ideomotorna apraksija - Oštećenje levog parijetalnog režnja - Pacijent ne može da izvede jednostavne gestove na nalog (vojnički pozdrav, da se prekrsti itd. ) ali ih izvodi automatski, - Izvođenje složenih pokreta je otežano jer je otežano izvođenja jednostavnih u okviru složenih pokreta Ideatorna apraksija - Difuzna oštećenja P-T-O raskršća - Jednostavni pokreti se izvode korektno ali postoji nemogućnost izvođenja složenih pokreta zbog poremećenog redosleda jednostavnih pokreta koji ih čine ( ne može da upali sveću ili cigaretu sa šibicom). - Izgubljena šema, plan za izvođenje složenog pokreta Konstruktivna apraksija - Oštećenje levog, desnog ili oba parijetalna režnja - Nesposobnost konstrukcije (slaganje) elemenata u prostoru, dvo- ili
trodimenzionalnom (crtež, slaganje šibica, kocki) - Razlike između konstruktvna apraksije levog i desnog parijetalnog režnja - U sklopu Gerstmann-ovog sindroma Specijalizovane apraksije: - Apraksija oblačenja, hoda, buko-facijalna Dijagnoza Postavlja se na osnovu kliničke slike, neurološkog pregleda, laboratorijskih analiza, rendgenografije, CT-a (kompjuterizovana tomografija), NMR-a (nuklearna magnetna rezonanca) mozga, EEG-a (elektroencefalografija), EMNG (elektromioneurografija) i drugih ispitivanja. Lečenje Lečenje uključuje fizikalnu i govornu terapiju i lečenje osnovne bolesti čiji je simptom apraksija. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 15:59 Arnold-Chiarijeva malformacija
Podela Ova se malformacija deli u odnosu na stepen pomeranja i uzrok. Tip I malformacija podrazumeva spuštanje dela malog mozga koji se naziva tonzila kroz otvor lobanje koji vodi u kanal kičmene moždine. Druge strukture mozga nisu pomerene. Tip II ACM odlikuju se većim pomeranjem moždanih struktura. Osim tonzila malog mozga, postoji pomeranj donjeg dela vermisa (središnji deo malog mozga koji spaja njegove dve hemisfere), četvrte moždane komore, horoidnog pleksusa (proizvodi moždanu tečnost) i produžene moždine. Ovaj tip se obično javlja u sklopu težih razvojnih poremećaja kao što je mijelodisplazija (spina bifida). Tip III je poseban oblik kod koga postoji spina bifida (rascep koštanog kanala kičmene moždine) u vratu zajedno s ispadanjem moždanih ovojnica i struktura kroz taj otvor. Ponekad se spominje i tip IV malformacije, nepotpun ili potpun izostanak razvoja donjih moždanih struktura, međutim, za razliku od prva tri tipa ovaj tip uopšte nije povezan sa pomeranjem moždanih struktura. Klinička slika Tip I- najčešći simptomi su: glavobolja, bol u bazi lobanje/gornjem delu vrata, progresivna skolioza , oštećena funkcija malog mozga (poremećaji ravnoteže, koordinacije, mišićnog tonusa), pritisak na donji deo moždanog stabla: promena glasa, česte infekcije respiratornog sistema, poremećaj gutanja, ako postoji
hidromijelija, cista u kičmenoj moždini, zbog pritiska i rastezanja nastaju: promene osećaja dodira(npr. ruke mogu biti pogođene, a noge ne), mišićna slabost koja više pogađa ruke nego noge, abnormalno povećan mišićni tonus. Anomalije baze mozga koje se javljaju s ovim tipom ACM u 30-50% slučajeva su: bazilarna impresija (pritisak baze lobanje na gornji deo kičmenog stuba), atlantookcipitalna fuzija (spajanje prvog pršljena sa bazom lobanje), atlanto-aksijalna asimilacija (delimično spajanje prvog i drugog vratnog pršljena), Klippel-Feilova deformacija (defekt u razvoju vratnih pršljenova s kratkim vratom kao glavnim obeležjem i njegovom ograničenom pokretljivošću), skolioza. Poremećaj moždanog stabla javlja se u 10-47% slučajeva ACM. Nastaje zbog pritiska pomerenih moždanih struktura na moždano stablo u kome se nalaze mnogi vitalni centri i simptomi mogu biti sledeći: drop atak (iznenadan gubitak mišićnog tonusa i padanje na pod), glavobolje, vidni poremećaji, nistagmus (titranje očnih jabučica), diplopije (duple slike), ukočeni mišići, senzorni i motoriški ispadi, poremećaj ravnoteže i koordinacije, otežan govor (dizartrija), otežano gutanje (disfagija). Tip II-Ovaj se tip ACM obično javlja zajedno sa spinom bifidom. Simptomi se mogu javiti rano u detinjstvu ili kasnije. Mlađa deca razvijaju simptome nedeljama ili mesecima posle rođenja. Porodica primećuje otežano zvučno disanje i viši ton pri plaču. Mogu se javiti periodi bez disanja. Ako se nešta ne preduzme, javljaju se teškoće s gutanjem, vraćanjem hrane na nos ili udisanje hrane (aspiracija). Telo obično postavljaju u neobične položaje, s glavom i leđima u luku prema nazad i glavom okrenutom na jednu stranu. Kod starije dece i adolescenata se javljaju glavobolje i slabost jezika, glasa i gutanja s epizodama nesvestica i abnormalnih pokreta očiju. Ako nastane hidromijelija razvija se spastičnost mišića i poremećaj senzibiliteta i motorike na ekstremiteta. Dijagnoza Na ACM se posumnja na osnovu simptoma i propratnih malformacija. Dokazuje se rendgenskim snimkom glave i kičme, mijelografijom, magnetnom rezonancom (MR), kompjuterizovanom tomografijom (CT). Lečenje Lečenje je hirurško. ACM se može lečiti na više načina i pri tom je terapijski uspeh 70%. Ako postoji cista u kičmenoj moždini (hidromijelija, siringomijelija), preporučljivo je uz ACM odmah i nju lečiti.Hirurški zahvati ACM prilično su uspešni, a nuspojave retke. Kod pacijenata se dve godine posle operacije mogu ponovno javiti simptomi pa je potrebna redovna kontrola. Deca kod kojih postoji spina bifida (mijelomeningokela) i ACM tip II imaju visoku smrtnost čak i nakon operacije. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:01 Aspergerov sindrom
Uzrok nastanka Niko ne zna šta uzrokuje pojavu AS, iako mnogi naučnici prepoznaju genetske
faktore. Sprovode se brojna istraživanja čija je svrha povećanje razumevanja ovih bolesti i nalaženje načina za njihovo lečenje i sprečavanje. Klinička slika AS je razvojni poremećaj obeležen nesposobnošću razumevanja-kako se ponašati u društvu. Druga obeležja su nespretnost i neusklađeni pokreti, poremećaj društvenog kontakta s ekstremnom egocentričnošću, ograničenim interesima i/ili neuobičajenim interesovanjima, ponavljanim rutinama i ritualima, pogotovu govora i jezika i neverbalnim komunikacionim problemima. Uopšteno, deca sa Aspergerovim sindromom pokazuju vrlo malo izraza lica osim ljutnje i žalosti. Mnoga deca imaju izvrsnu memoriju i talentovani su za umetnost (muzika, slikarstvo, književnost) pa ih zanimaju jedno ili dva područja. Mogu nadugo i naširoko razgovarati o omiljenoj stvari, ili ponavljati reč ili frazu nebrojeno mnogo puta. Deca sa AS sklona su boravku u "sopstvenom svetu" i zaokupljena sobom i svojim rasporedom. Njihova čula su intenzivnija, snažnije osećaju površine, temperaturu i ukus, a misli su im usmerenije. AS se obično primećuje u trećoj godini. Deca s Aspergerovim sindromom imaju bolju prognozu od ostalih oblika razvojnih poremećaja i imaju veću verovatnoću odrastanja i nezavisnog samostalnog funkcionisanja. Ipak će ove osobe u većini slučajeva i dalje pokazivati blage poremećaje pri društvenim kontaktima. Takođe je povećan rizik za razvoj psihoza (mentalni poremećaj) i/ili poremećaja raspoloženja kao što je depresija u kasnijim godinama. Iako odrasli s AS imaju uspešne karijere i zanimljive živote, uvek će ih smatrati neobičnim ljudima. Dijagnoza Nedostaci uzrokovani Aspergerovim sindromom ne uoče se uvek lako, pogotovu u blažim oblicima. Dete je obično prosečne ili natprosečne inteligencije, ali nema uobičajene potrebe za drugom decom, niti nagone. Lečenje Ne postoji specifično lečenje za Aspergerov sindrom. Lečenje je simptomatsko i rehabilitaciono i uključuje psiho-socijalne i psiho-farmakološke intervencije kao što su: psihoterapija, edukacija roditelja, promena ponašanja, vežbanje društvenih veština, edukacija i/ili primena lekova (psihostimulansi, antidepresivi, beta blokatori). Specijalizovani terapeuti za autistične poremećaje postoje, ali u većini slučajeva, roditelji su ti koji moraju najviše povući. Roditelji moraju popuniti praznine u nedostatku odgovarajućih programa radeći kod kuće sa decom.Terapija lekovima preporučuje se samo u slučajevima ekstremnog ponašanja koje se mora kontrolisati. Ali ti lekovi ne leče uzroke ovog sindroma. Iako se neki simptomi mogu ukloniti lekovima, glavni problem još uvek ostaje. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:03 Autizam Učestalost Autizam se otkriva obično u prvih 30 meseci starosti, a obavezno do treće
godine. Često se otkriva onda kada se roditelji zabrinu da je njihovo dete možda gluvo, zašto još ne govori, odoleva grljenju, i izbegava kontakt s drugima. Uzrok nastanka Uzrok autizma još uvek je nepoznat, iako sadašnje teorije ukazuju na problem u funkciji ili strukturi centralnog nervnog sistema. Ono što, medjutim, znamo je da roditelji nisu uzrok autizma. Klinička slika Dete pretškolskog uzrasta koje ima “klasični”autizam generalno je povučeno, odsutno, i ne ostvaruje reakciju prema drugim ljudima. Mnoga od dece sa ovim poremećajem neće ostvariti kontakt čak ni očima. Takodje, ona mogu izvoditi čudna ili ritualna ponašanja kao što su “klaćenje”, mahanje rukama, ili opsesivna potreba da se održava red. Mnoga deca sa autizmom uopšte ne govore. Ona koja govore mogu govoriti rimujući, mogu imati eholaliju (ponavljanje nečijih reči kao eho), mogu da govore o sebi u trećem licu (“on” ili “ona”), ili da koriste neobičan jezik. Ozbiljnost autizma široko varira, od blagog do ozbiljnog. Neka deca su vrlo pametna i dobro im ide u školi, iako imaju problem školskog prilagodjavanja. Oni mogu biti sposobni da samostalno žive kad odrastu. Druga, pak, deca sa autizmom funkcionišu na mnogo nižem nivou. Mentalna zaostalost je često povezana sa autizmom. Ponekad, dete sa autizmom može pokazati poseban talenat u likovnoj umetnosti, muzici ili drugoj specifičnoj oblasti. Lečenje Deca sa autizmom zahtevaju iscrpnu dijagnostičku procenu i specijalizovane edukativne programe i programe modifikacije ponašanja. Nekoj deci sa autizmom mogu pomoći i lekovi. Dečji i adolescentni psihijatri su edukovani da dijagnostikuju autizam, i da pomognu porodicama da naprave i realizuju odgovarajući plan lečenja. Oni, takodje, pomažu porodicama da se nose sa stresom koji može biti vezan za odgajanje autističnog deteta. Iako za autizam nema leka, odgovarajući tretman može imati pozitivan uticaj na detetov razvoj i da dovede do celokupnog smanjenja problematičnih ponašanja i simptoma. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:04 Cerebralna amiloidna angiopatija Uzrok nastanka Uzrok nastanka je nepoznat. Najčešće se javlja kod starijih ljudi, iznad 60 godina. Klinička slika Cerebralna amioloidna angiopatija često uzrokuje lobarnu intracerebralnu hemoragiju (krvarenje u lokalizovanoj arei mozga, manji šlog). Simptomi i znakovi su: glavobolja, mučnina, povraćanje, demencija, pospanost, diplopije (duple slike), poremećaji vida, otežan govor, slabost, paraliza, promene
senzibiliteta, epi napadi, stupor, koma (retko). Oboljenje je progresivno. Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, neurološkog pregleda, CT-a (kompjuterizovana tomografija), NMR-a (nuklerana magnetna rezonanca), angiografije. Ne može se utvrditi tačna dijagnoza do nalaza amiloida pri obdukciji. LečenjeNema specifičnog lečenja amiloidoze. Lečenje je suportivno i zasniva se na kontroli simptoma. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:05 Diskus hernija
Uzrok nastanka Prerano starenje i degenerativne promene intervertebralnog (međupršljenskog) diskusa su svakako osnovni razlog ove bolesti. Najčečće pri podizanju tereta iz nezgodnog položaja tela (pogrešan pokret) dolazi do pucanja fibroznog prstena diskusa i prolapsa njegovog središnjeg dela-nukleus pulpozusa koji vrši kompresiju na odgovarajući kičmeni koren (mesto odakle polaze nervi). Predilekciono mesto je između petog lumbalnog i prvog sakralnog pršljena sa pritiskom na prvi sakralni koren. Ređi je prolaps između četvrtog i petog lumbalnog pršljena sa kompresijom petog lumbalnog korena, a još ređi između trećeg i četvrtog ili drugog i trećeg lumbalnog pršljena. Klinička slika U anamnezi ima više nastupa bolova u lumbalnom delu kičme (lumbago), obično posle naprezanja. Aktuelni bol je lokalizovan u istom predelu i širi se ka zglobu kuka, niz potkolenicu i list noge sve do prstiju. Parestezije (izmenjeni osećaj, osećaj mravinjanja), nekad i hipestezija (smanjen osećaj za dodir) u palcu noge govore da je u pitanju lezija korena L5, odnosno oštećenje diskusa između četvrtog i petog lumbalnog pršljena.Kada se ove smetnje jave na spoljnoj strani stopala i malom prstu ,reč je o oštećenju korena S1. Ahilov refleks je snižen ili ugašen i to je najpouzdaniji znak. Bolovi se pojačavaju pokretima i naprezanjem (kašalj, kijanje, smeh). Istezanje išijadičnog živca (podizanjem ispružene noge) dovodi do pojačavanja bola (pozitivan Lazarevićev znak). Mogu se naći i raznovrsni motorni znaci-najčešći nalaz je refleksni spazam paravertebralne muskulature koja predstvalja odbrambenu reakciju od bolnih pokreta. Pokretljivost ovog dela kičme je ograničena, naročito unazad. Može se javiti i hipotonija mišića, npr.glutealnih a nekada i mišića cele noge. Nemogućnost stajanja na prstima i peti posledica je slabosti fleksora i ekstenzora palca i fleksora stopala. Prolaps između drugog i trećeg i trećeg i četvrtog lumbalnog pršljena daje simptomatologiju od strane nervusa femoralisa-sniženje odnosno gašenje patelarnog refleksa, smanjenje snage, hipotonija i hipotrofija mišića kvadricepsa. Dijagnoza Osim kliničke slike za dijagnostiku su značajni EMG-koja može da identifikuje ledirane korenove i da odredi stepen njihovog oštećenja; nativni snimak lumbosakralne kičme obično pokazuju suženje intervertebralnog prostora, ali i
druge degenerativne promene na kičmenom stubu. Suverena metoda koja pokazuje nivo i veličinu prolapsa je NMR (nuklearna magnetna rezonanca). Odličan prikaz prolapsa u ovoj regiji obezbeđuje i lumbalna radikulografija. Lečenje Akutna bolna faza zahteva hitnu terapiju zbog težine bolova, koji su u velikom broju slučajeva nepodnošljivi. Najefikasnija mera je infiltracija paravertebralne muskulature u blizini bolnih tačaka analgeticima i kortikosteroidima. Posle infiltracije treba grejati lumbalni predeo toplim termoforom. Korisna je primena i miorelaksantnih sredstava sa sedativnim dejstvom. Često se daju i injekcije vitamina B1, B6 i B12. U akutnoj fazi najkorisnije je postavljanje u položaj na leđima sa natkolenicama u vertikalnom i potkolenicama u horizontalnom položajuWilliamsov položaj. Po smirivanju bolova primenjuje se fizikalna terapija sa ciljem jačanja paravertebralne muskulature. Bolesnika treba savetovati da spava na ravnoj postelji, da izbegava podizanje tereta pri ispravljanju, da ne pravi nagle pokrete i da sam sprovodi odgovarajuće vežbe. Ako postoji poremećaj funkcije sfinktera i potencije, značajne slabosti mišića i atrofije, znaci kompresije kičmene moždine i dugotrajni bolovi potrebna je hirurška intervencija. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:07 Distonija Uzrok nastanka Primarna distonija je nasledno oboljenje i može se prenositi autosomno recesivno (nastaje u ranom detinjstvu, brzo napreduje, javlja se samo kod Jevreja) ili dominantno (počinje kasnije, često u adolescenciji, napreduje sporije, javljanje nije vezano za nacionalnost). Simptomatska distonija se može videti kod Wilsonove bolesti, Huntingtonove horeje, Hallervorden-Spatzove bolesti, porođajnih trauma, primene neuroleptika i raznih drugih oštećenja bazalnih ganglija. Klinička slika Distonični nevoljni pokreti su relativno spori i dugotrajni tako da se održavaju abnormalni (distonični) položaji tela i/ili ekstremiteta (uvrtanje). Zahvaćena je muskulatura trupa (aksijalna muskulatura) i muskulatura ekstremiteta. Pokreti su često repetitivni. Kod dystoniae musculorum deformans distonija je generalizovana. Najčešći početni simptom je akciona distonija noge koja se superponira sa voljnim pokretom. Dete povremeno izvrće nogu i stopalo na neprirodan način. Ako ovi pokreti zahvate obe noge hod može da liči na spastičan ili makazast. Nekada se javljaju trzaji ramena ili grimasiranje. Kasnije se uključuju mišići trupa, ramenog i karličnog pojasa. U početku se spazmi (grčevi) javljaju retko, zatim sve češće da bi postali stalni. Mišići glave su takođe zahvaćeni te mogu biti pormećene funkcije govora i gutanja, a može se javiti i blefarospazam (grč kapka). Osim distoničnih mogući su mioklnični trzaji, blaga horeo-atetoza (neusklađeni pokreti) ekstremiteta, tortikolis (krivošija). Hereditarna distonija je progresivna bolest, dok simptomatska nije uvek. U nekim slučajevima generalizovani distonični simptomi postaju tako česti i teški
da su ovakva stanja nazvana distonični status (status dystonicus). Neki od ovih bolesnika zahtevaju veštačko disanje, a nije redak ni letalan ishod. Lečenje U mladih bolesnika mora se isključiti distonija koja reaguje na levodopu, dakle mora se primeniti 600 mg levodope tokom najmanje tri meseca. Lečenje antiholinergicima (artane) može biti efikasno ali se mora postići dovoljna doza. U nekim slučajevima korisni su baclofen ili benzodijazepini. U teškim slučajevima baclofen se može davati intratekalno. Povoljni efekti mogu se postići stereotaksičnom operacijom, koja se sastoji iz kriotalamotomije ili hemotalamotomije usmerene na ventrolateralna jedra talamusa, iz palidotomije ili stimulacije paliduma. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:08 Dizartrija Dizartrija se opisuje kao organski poremećaj govora koji se ispoljava smetnjama u stvaranju glasova, a koji se zasniva na nervno-mišićnom oštećenju govorne muskulature. Uzrok nastanka Dizartrija se javlja kao posledica piramidnih lezija i bolesti ekstrapiramidnih puteva, cerebralne paralize, Parkinsove bolesti, multiple skleroze, šloga, povrede mozga, tumora mozga, dugotrajnog konzumiranja alkohola i droga. Kao posledica ovih bolesti nastaju paralize, slabosti ili inkoordinacije mišića jezika, usana, nepca, larinksa. Klinička slika Dizartrični govor se karakteriše kao usporeni govor, spazmatičan, izopačen, nerazgovetnan, slabo artikulisan, postoji teško kontrolisanje jačine i visine glasa, promukao glas, postoje i problemi sa žvakanjem i gutanjem. Dijagnoza Dijagnozu dizartrije postavlja logoped, zatim se vrše ispitivanja da bi se otkrio uzrok nastanka (neurološki pregled, laboratorijske analize, CT, NMR). Lečenje Lečenje podrazumeva vežbe artikulacije i glasa. U lečenje se mora uključiti i porodica i škola (kod dece). Uz to se leči i osnovna bolest koja je uzrokovala dizartriju. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:09 Elejalde sindrom
Uzrok nastanka Uzrok nastanka je još uvek nepoznat. Klinička slika ES se može manifestovati već u prvom mesecu života ili u ranom detinjstvu. Najčešće su zahvaćeni koža i nervni sistem. Jedna grupa obolelih ima tešku psihmotornu retardaciju od rođenja. Ne prepoznaju svoje roditelje, nepokretni su, hipotonični i ne reaguju na spoljašnje nadražaje. Druga grupa se u početku razvija normalno. Ali između 3. i 11. godine razvijaju se rapidno regresivni psihomotorni procesi. Ne mogu da govore, da hodaju, sami da se hrane, vezani su za krevet. Drugi simptomi su: migrene praćene hemiparezama, slabost mišića nogu do potpune hipotonije, koja zahvata celo telo, epizode konvulzija. Javljaju se i nistagmus (ritmičko podrhtavanje očnih jabučica), diplopija (duplo viđenje) ili urođena amauroza (slepilo). Kosa, obrve, trepavice i dlake po celom telu imaju srebrnkastu boju, a koža dobija bronzanu ili jako preplanulu boju nakon izlaganja suncu. Dijagnoza Postavlja se na osnovu kliničkog pregleda, CT-a (skenera), NMR-a (nuklearne magnetne rezonance), EEG-a, patohistoloških nalaza, pregleda koštane srži. Lečenje Primenjuju se steroidi, antikonvulzivi i antipiretici, ali i dalje sa ograničenim uspehom. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:11 Encefalitis
Uzrok nastanka Zapaljenske promene mozga i kičmene moždine mogu izazvati različiti izazivači. Kao najčešći uzročnici encefalitisa navode se virusi (varicella-zoster virus, herpes simplex 1 i 2, enterovirusi, rubella, Epstein-Barr, adenovirusi, citomegalo, influenca i dr). Pored virusa kao uzrokovači se mogu identifikovati hlamidije, rikecije, bakterije, protozoe, gljivice, različiti toksini, alergeni, radioaktivni zraci. Klinička slika Bolest se najčešće javlja iznenada, može da prati neku poznatu infekciju ili joj prethodi, a ponekad nastaje i kao komplikacija vakcinacija. Često se anamnezom dobiju podaci o prethodnoj infekciji gornjih respiratornih puteva, enterokolitisu ili nekoj lokalizovanoj infekciji na sluznici, koži ili limfnim žlezama. Neke generalizovane bolesti kao što su osipne groznice mogu prethoditi ili pratiti encefalitis. Nekada je početak bolesti postepen, jer više časova ili dana pre pojave manifestnih znakova bolesti, bolesnik se žali na psihički zamor, smanjenu
koncentraciju, poremećaj raspoloženja, preosetljivost, poremećaj sna, uznemirenost, strah. Nakon ovog prodromalnog sindroma javlja se nagli skok temperature, glavobolja, povraćanje, poremećaj govora i hoda, uznemirenost ili pospanost. Poremećaj svesti je čest pratilac encefalitisa i kreće se od blage dezorjentisanosti, preko somnolencije do duboke kome. Javljaju se fascikulacije (trzaji) mišića ili generalizovani epi napadi. Takođe se kao znak oštećenja centralnog nervnog sistema mogu javiti hemipareze, hemiplegije (oduzetost jedne strane), pozitivan znak babinskog i skoro 100% odsustvo kožnih trbušnih refleksa. Moguć je nalaz oštećenja kranijalnih nerava uz prisutne bazilarne znake (ptoza-spušten kapak, strabizam-skretanje oka u jednu stranu, anizokorija-nejednake zenice, diplopijeduplo viđenje, pareza facijalisa). Lečenje Procenjuje se efikasnost disanja i cirkulacije i po potrebi primenjuje kardiopulmonalana reanimacija, zatim se bolesnik hitno transportuje u bolnicu. Kod encefalitisa uzrokovanih poznatim bakterijskim uzročnicima (lues, borelioza) treba primeniti specifičnu antibiotsku terapiju. Ne postoji puna saglasnost o korisnosti kortikosteroida u lečenju cerebralnog edema kod encefalitisa. U veoma teškim slučajevima sa velikim edemom mozga, pored kortikosteroida treba primeniti i drugu antedematoznu terapiju. Za tu svrhu koristan je manitol. Vertiginozne smetnje se mogu kupirati ampulama klometola. Primena antivirusnih lekova opravdana je u slučajevima sa dokazanom virusnom etiologijom. Aciklovir se smatra lekom izbora u lečenju Herpes simplex i Varicela zoster virusne infekcije. Kod bolesnika sa konvulzijama treba primeniti fenobarbiton natrijum, diazepam ili midazolam. Ekstrapiramidene hiperkinezije leče se haloperidolom ili hlorpromazinom. U slučaju psihomotornog nemira treba primeniti ampule haloperidola, klozapin ili hlorpromazin i druge neuroleptike. Kod većine bolesnika, naročito onih sa poremećajem svesti treba dati antibiotike širokog spektra radi zaštite od sekundarnih infekcija. Ukoliko bolesnk nije u stanju da uzima hranu i tečnost na usta, treba davati infuzije fiziološkog rastvora, glukoze i natrijum hlorida u dovoljnim količinama. Posle nekoliko dana mora se pribeći hranjenju pomoću nosno-želudačne sonde. Nega bolesnika usmerena je na mere protiv dekubitusa i sprečavanje respiratorne i urinarne infekcije. Motorne slabosti se moraju što pre lečiti fizikalno, a govorni defekti logopedski. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:34 Epilepsija Epileptički napad Napad podrazumeva intermitentnu paroksizmalnu, kratkotrajnu i stereotipnu izmenu motorne aktivnosti, senzibiliteta, ponašanja, emocija ili svesnosti uzrokovana abnormalnom električnom hipersinhronom hiperaktivnošću grupe neurona. Simptomi koji se pri tom javljaju su raznovrsni i zavise od dela mozga koji je obuhvaćen pražnjenjem Učestalost Epilepsija je česta bolest od koje boluje oko 1% ukupne populacije. Učestalost
izolovanog spontanog epileptičkog napada bilo kada u životu je 3%, a provociranih epileptičkih napada oko 5%. Incidencija je najveća u prvoj godini života i kod starijih od 60 godina. Uzrok nastanka Epileptički napadi se javljaju usled gubitka ravnoteže između ekscitatornih i inhibitornih mehanizama u CNS-u. Oni se češće javljaju ukoliko su bolesnici izloženi provokativnim faktorima. Česti provokacioni faktori su deprivacija spavanja, korišćenje alkohola, hormonske izmene vezane za početak menstruacije ili upotreba nekih medikamenata. Simptomi Ukoliko se neki simptom javi paroksizmalno (naglo), spontano (neprovocirano i neočekivano), traje relativno kratko (minuti), praćen je postiktalnim umorom i ponavlja se na stereotipan način, onda se sa velikom verovatnoćom postavlja kvalitativna klinička dijagnoza epilepsije. Najčešći simptomi su: -
pomućenje ili gubitak svesti konvulzije mioklonizmi ritmički treptaji epigastrična aura
Dijagnoza EEG je najvažniji dopunski dijagnostički postupak. Normalan interiktalan EEG nikako ne isključuje dijagnozu epilepsije. Indikovani su snimci mozga kompjuterizovanom tomografijom ili sa većom preciznošću magnetskom rezonancom. Neepileptički napad Podrazumeva paroksizmalnu i stereotipnu izmenu motorne aktivnosti, senzibiliteta, ponašanja ili svesnosti koja nije posledica abnormalne električne hiperaktivnosti neurona. Obuhvata sinkope, intoksikacije, hipoglikemiju, narkolepsiju, tranzitorne ishemijčke atake i druga stanja koja se razmatraju u diferencijalnoj dijagnozi epileptičkog napada. Klasifikacija epileptičkih napada: Fokalni (parcijalni) napadi -jednostavni parcijalni -kompleksni parcijalni -sekundarni generalizovani Generalizovani napadi -apsansni (tipični,atipični) -mioklonički -klonički -tonički -toničko-klonički -atonički
Generalizovani napadi - apsansni napadiIshodište napada je od samog početka bilateralno.Krucijalna karakteristika tipičnih apsansnih napada je iznenadni početak, prekid započete aktivnosti, i ukočen, prazan pogled, sa lakom devijacijom pogleda put gore. Napad traje od nekoliko sekundi do nekoliko desetina sekundi. Generalizovani napadi Toničko-klonički napadi Predstavljaju najčešći tip generalizovanog napada. Iz istorijskih razloga se još uvek koristi termin grand mal napad.Može da počne kao parcijalni napad koji napreduje do velikog napada (sekundarni GTK) ili da od početka počne kao veliki napad (primarni GTK). Generalizovani napad -Toničko-klonički napad -Veliki ili Grand mal napad Bolesnik gubi svesti a istovremeno počinju jake toničke kontrakcije svih mišića, često sa krikom, ječanjem ili produženim ekspiratornim stridorom. Disajni pokreti prestaju, javlja se cijanoza, često ugriz jezika, krvava pena na ustima i nevoljno umokravanje. Tonička faza traje od nekoliko do 40-tak sekundi, posle čega tonički grč popušta i slede klonički grčevi u trajanju od 30-tak sekundi do nekoliko minuta. Na kraju svi grčevi prestaju, a pacijent zaostaje u komi, u stanju dubokog, ubrzanog i čujnog disanja. Pacijent se budi ili zaostaje ustanju konfuznosti sa mogućim automatizmima, a potom se razbistrava, uz osećaj izrazite malaksalosti i opšte slabosti. Parcijalni napadi Parcijalni napadi se u zavisnosti od stepena očuvanosti (odnosno pomućenosti) svesti dele na jednostavne i kompleksne. Simptomi jednostavnog napada obuhvataju grčeve delova tela (posebnu retku grupu čine Džeksonovi napadi), poremećaj govora, autonomne, vegetativne, afektivne, kognitivne ili psihičke fenomene, somatosenzorne, vizuelne, auditivne, olfaktivne ili gustativne iluzije ili halucinacije, ili njihovu kombinaciju. Epileptički status Epileptički status predstavlja najteže stanje u epileptologiji i podrazumeva stanje u kome je epileptička aktivnost prisutna tokom 30 minuta ili duže. Kod 65-75% bolesnika etiologija statusa može da se utvrdi (simptomatski statusi) dok kod preostalih 25-35% ostaje nepoznat (kriptogeni statusi). Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:36 Facijalna miokimija
Uzrok nastanka Uzrok je nepoznat. Nastanak miokimija može se povezati sa prethodnim stresom, premorom i prekomernim konzumiranjem kofeina i alkohola. Klinička slika Najčešće se javlja miokimija mišića očnih kapaka. Bolesnici osećaju sporadično poskakivanje ili grčenje jednog od donjih očnih kapaka. I gornji očni kapci mogu biti zahvaćeni. Uglavnom kontrakcije nisu mnogo jake i intermitentno se pojavljuju. Ređe, kontrakcije su tako snažne da uzrokuju pokretanje očne jabučice i dovode do stanja nalik nistagmusu. Ukoliko se javljaju i kontrakcije drugih mišića lica, može nastati i blefarospazam, suženja palpebralnih otvora, talasanje površine kože lica (opisuje se kao vreća sa crvima), hemifacijalni spazam (spazam polovine lica) i spastično-paretične kontrakture lica. Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, neurološkog pregleda. Lečenje Ukoliko su identifikovani precipitirajući faktori, neophodna je njihova redukcija ili eliminacija. Uglavnom lečenje nije potrebno, injekcija botoksa (botulinum toxin A) daju izvesno olakšanje. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:37 Fascikulacije Fascikuklacije su fini, brzi treperavi drhtaji pojedinih snopova mišićnih vlakana, koji mogu biti neznatni i teško uočljivi. Uzrok nastanka Fascikularni trzaji se viđaju kod propadanja ćelija motornih neurona prednjih rogova kičmene moždine. Najkarakterističnije bolesti koje oštećuju spinomuskularni sistem na nivou prednjih rogova kičmene moždine su poliomijelitis anterior acuta, progresivna spinalna mišićna atrofija (hronični poliomijelitis) i amiotrofična lateralna skleroza. Zapaljenski i toksički, a možda i alergijski i metabolički agensi, mogu da oštete samo prednje korenove (radiculitis) ili motorna vlakna perifernog živca (neuritis). Klinička slika Ako je sinomuskularni sistem oštećen, bilo na kome nivou počev od: prednjih rogova kičmene moždine ili na ma kojoj visini od kičmene moždine do mišića, posledica će biti prestanak mišićnog odgovora. Čim bude mišić odvojen od živca preko kojeg je stimulisan, javiće se paraliza tj. gubitak motorne snage, atonija, odnosno gubitak tonusa, atrofija ili propadanje mišićnih vlakana sa smnajenjem zapremine mišića, pri čemu se javljaju spontane kontrakcije denervisanih mišićnih vlakana ili snopića-fascikulacije (ili fibriliacije). Ovi drhtaji mišićnih vlakana su obično nepravilni i nestalni. Nekada se teško uočavaju, a nekada se vode kao da
mišić igra pod kožom. Mogu se izazvati mehaničkom silom- npr. lupkanjem neurološkim čekićem po mišiću. Dijagnoza Postavlja se na osnovu kliničke slike, neurološkog pregleda, EMNG-a (elektromioneurografija), elektrofizioloških ispitivanja Lečenje Leči se osnovno oboljenje koje je uzrokovalo pojavu fascikulacja. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:38 Fridrajhova ataksija Uzrok nastanka Fridrajhova ataksija se nasleđuje po autozomno recesivnom tipu. Patološki, postoji degeneracija i skleroza sa atrofijom zadnjih funikula, spinocerebelarnih i kortikospinalnih puteva. Klinička slika Početak bolesti pada između 8 i 16 godina, u pravilu počinje sa ataksijom stajanja i hoda (teturav hod, na široj osnovi, nestabilan), slede ataksija ruku, zatim dizartrija (poremećaj govora, izgovora). Bolest je progresivna. Unutar prvih 15 godina evolucije, najveći broj bolesnika postaje nepokretan i tada većina nema više od 44 godine života. Međutim, neki bolesnici preživljavaju do šeste ili sedme decenije. Vibracioni i pozicioni senzibilitet su oštećeni kao znak zahvaćenosti zadnjih snopova kičmene moždine. Mišićni refleksi su sniženi i kasnije ugašeni. Sindrom mišićne hipotonije i arefleksije sa pozitivnim znakom Babinskog zove se Kruzonov (Crouson) sindrom i vidi se samo kod funikularne mijeloze i veoma retko kod multiple skleroze. Atrofija nerva optikusa se javlja u jedne četvrtine bolesnika, nistagmus (titranje očnih jabučica) u 20%, gluvoća u 10% i dijabetes melitus u 10%. Od koštanih deformiteta, kifoskolioza se nalazi u više od 75% bolesnika. Deformacija stopala u obliku tzv. Fridrajhovog stopala, sreće se u polovine bolesnika. Svod stopala je visok, taban udubljen (pes cavus), palac dorzalno flektiran u metatarzofalangealnom zglobu, a plantarno flektiran u interfalangealnom zglobu, slično čekiću ili obaraču na starim puškama. Ovi deformiteti se mogu javiti pre neuroloških simptoma ili posle njih. Dve trećine ovih bolesnika ima znake kardiomiopatije koja je najčešće i uzrok smrti. Otkrivaju se hipertrofija ili dilatacija srca i EKG promene su česte. U nekih bolesnika stopala postaju hladna, cijanotična (modra) i edematozna (otečena). Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, neurološkog pregleda, laboratrijskih analiza, EMNG-a (elektromioneurografije), CT-a (skener) ili NMR-a (nulearne magnetne rezonance).
Lečenje Levohydroxytryptophan je dovodio u nekim slučajevima do blagog poboljšanja koordinacije. Pošto je sadržaj gvožđa u mitohondrijama povećan, primenjivana su helatna sredstva. Vršeni su pokušaji sa TRH, holinom, lecitinom, fizostigminom i dijetom, ali bez značajnog efekta. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:40 Gilles de la Tourette sindrom
Uzrok nastanka Pre svega smatra se da je oboljenje nasledno, ali se po nekim istraživanjima povezuje i sa streptokoknim i drugim infekcijama. Klinička slika Tikovi su stereotipni pokreti koji se neodoljivo nameću bolesniku, a mogu biti u vidu treptanja, iskašljavanja, grimasiranja, pokreta glavom, šmrkanja, isturanja brade i slično. Tikovi su praćeni izgovaranjem nepristojnih reči (coprolalia), nevoljnom vokalizacijom, ponavljanjem sopstvenih ili tuđih reči (eholalia), nekada sa agresivnim i seksualnim impulsima. Javljaju se i čulna hipersenzitivnost (npr. ne podnosi nabrčkane čarape, prihvata samo blagu hranu, seče dugmeta sa svoje ili tuđe garderobe), otežano učenje, strah od odlaska u školu, socijalno neprikladno ponašanje, napadi besa, institira na svojim ritualima-opsesivno kompulsivni sindrom (uvek istim putem ide do kuće i sl) Često su prisutni poremećaji pažnje i percepcije, blagi neurološki ispadi i znaci organiciteta na psihološkim testovima i EEG-u. Počinje u detinjstvu i vremenom se obogaćuje novom simptomatologijom. Nekada se javlja familijarno.Moguće su remisije i spontano povlačenje. Dijagnoza Postavlja se na osnovu heteroanamneze (podaci se uzimaju od roditelja), kliničke slike (često je potrebno da porodica donese snimke na kojima se vidi ponašanje obolelog, jer je pri direktnom posmatranju bolesnik obično miran) , prema dijagnostičkim kriterijumima, psihološkim ispitivanjima i EEG-a. Dijagnostički kriterijumi su: više motornih i jedan tip ili više vokalnih tikova, tikovi se javljaju skoro svakodnevno najmanje godinu dana, i u tom periodu nije bilo više od tri meseca bez javljanja tikova, početak bolesti pre 18. godine. Lečenje Ne postoji specifična, kauzalna terapija. Primenjuje se simptomatsko lečenje. Pre svega se radi na edukaciji samog bolesnika, ali i roditelja i okoline. Nekada medikamntozno lečenje i nije potrebno kod dobre adaptacije. Medikamentozna terapija uključuje neuroleptike, antagoniste dopamina i imunomodulatore. Pored toga neophodne su psihoterapeutske metode i kognitivne terapije. Još uvek se ispituju terapija hormonima, laseroterapija, akupunktura i hirurški pristup lečenja.
Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:41 Hallervorden-Spatzova bolest Klinička slika Osnov kliničke slike čine piramidni i ekstrapiramidni znaci. U piramidne spadaju spastična slabost mišića (otežano pisanje), mišićna hiperreefleksija, pojava Babinskog, a u ekstrapiramidne-rigidnost mišića, distonija, horeoatetoza (nehotični, besciljni, spastični pokreti). Postoje i intelektualna oštećenja, dezorjentacija, stupor, demencija, a može biti zahvaćena i bulbarna muskulatura (otežano gutanje, otežan govor). U nekim slučajevima nalazi se i retinitis pigmentosa (u početku noćno, a kasnije totalno slepilo). Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, neurološkog pregleda, NMR-a (nuklearna magnetna rezonanca). Lečenje Ne postoji specifično lečenje, tretman je simptomatski i suportivni (fizikalna terapija, vitamini, antioksidanti). Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:45 Hantingtonova bolest
Uzrok nastanka Bolest je nasledna, po pravilu se dominantno nasleđuje i izuzetno se može javiti u osoba koje su imale zdrave roditelje. Klinička slika Bolest najčešće počinje u četvrtoj ili petoj deceniji, ali je moguća pojava i u detinjstvu. Kod starijih bolest sporije napreduje. Klinička slika ima dve osnovne komponente-nevoljne pokrete i psihičke promene. Međutim, ove promene se ne moraju javiti istovremeno niti moraju biti istog intenziteta. Horeični pokreti (drhtanje, klimanje mišića) prvo zahvataju ruke i lice, da bi kasnije obuhvatili celokupnu muskulaturu. Govor postaje dizartričan i eksplozivan. Kod rigidne forme sa akinezijom klinička slika odgovara parkinsonizmu. Češće se javlja kod dece, ali se vidi i u odmakloj bolesti, posle horeične faze. Od psihičkih promena u ranijoj fazi se javljaju karakterne promene i izmene emocionalnog života. Mogu biti sumnjičavi, impulsivni, razdražljivi, ekscentrični ili depresivni. Ranije ili kasnije počinje intelektualno propadanje, ali ono ne mora da bude tako izraženo. Demencija u ove bolesti se navodi kao prototip tzv. subkortikalnih demencija čije su osnovne karakteristike teško oštećenje pamćenja, smanjenje frontalnih egzekutivnih sposobnosti kao i vizuoprostorne i perceptivne moći, apatija,
inercija, bradipsihija. Ovi se bolesnici često povređuju i neki umiru od subduralnog hematoma. Inače, bolest je progresivna i u proseku završava letalno za 15 godina. Lečenje Nažalost, ne postoji lečenje koje može da uspori ili zaustavi bolest, niti da utiče na već razvijene kognitivne ispade. Zato je terapija usmerena na poboljšanje motornih, emocionalnih i psihotičnih poremećaja. Lek izbora za horeične pokrete je haloperidol. Horeične pokrete treba suzbijati tek kada postanu izraženi i kada ometaju motoriku bolesnika jer neželjeni efekti neuroleptika mogu biti neprijatni. Emocionalni i psihotični poremećaji mogu se lečiti i drugim antipsihoticima, a koriste se i sedativi i antidepresivni lekovi. Novija saopštenja ukazuju da Rilusol može da dovede do trajnijeg poboljšanja psihomotorne brzine i ponašanja ovih bolesnika. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:48 Heraditarna spastična paraplegija Uzrok nastanka Bolest se nasleđuje autozomno dominantno, ređe autozomno recesivno. Klinička slika Kod ove bolesti postepeno se razvija spastična slabost donjih ekstremiteta. Početak je obično u mlađem odraslom dobu, ali može biti u detinjstvu ili sedmoj deceniji. Klinička slika je jednostavna i sastoji se samo iz znakova lezije centralnih motornih neurona: slabost, spastična hipertonija mišića, mišićna hiperrefleksija i pozitivan znak Babinskog. Spasticitet je znatno izraženiji nego slabost. Ruke su retko zahvaćene, a bulbarna muskulatura skoro nikad. Bolesnici hodaju sve teže, spastično parestično (kao na štapovima) i žale se na bolove u lumbalnom delu zbog spasticiteta i poremećene statike. Proprioceptivni senzibiltet može biti blago oštećen. Bolest napreduje veoma sporo, 20-30 godina. Kod recesivnog nasleđivanja, opisana spastična parapareza može biti udružena sa mentalnom reterdacijom, demencijom, atrofijom optikusa, ekstrapiramidnim znacima, senzornom neuropatijom, distalnom amiotrofijom ili ataksijom. Dijagnoza Postavlja se isključenjem drugih oboljenja u prvom redu strukturnih lezija centralnog nervnog sistema (CNS), demijelinizacionih bolesti, anomalija kraniocervikalnog prelaza i nekih infekcija CNS-a. Lečenje Lečenje je simptomatsko, ali veoma je interesantno da bolesnici veoma slabo reaguju na miotonolitike. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:52
Hidrocefalus
Podela Postoje različite podele hidrocefalusa: prema vremenu kad se javlja razlikujemo urođeni i stečeni, prema pritisku u lobanji onaj s visokim (hipertenzivni) i niskim pritiskom (normotenzivni). Dalje, prema razvoju bolesti deli se na opstruktivni, malresorptivni i hipersekretorni. Opstruktivni hidrocefalus nastaje zbog prepreke (opstrukcije) u oticanu likvora. Najčešći uzroci opstruktivnog hidrocefalusa su ožiljci, tumori, tromboza gornjeg sagitalnog sinusa, kongenitalne anomalije. Malresorptivni hidrocefalus nastaje zbog poremećaja upijanja (resorpcije), odnosno odstranjivanja likvora iz mozga. Taj tip nastaje nakon krvarenja u mozgu, upala, povreda i operacija. Hipersekretorni hidrocefalus nastaje zbog preteranog izlučivanja (hipersekrecije) likvora, obično kod tumora dela mozga koji stvara likvor. Klinička slika U ranom detinjstvu se hidrocefalus prepoznaje zbog brzog rasta glave deteta. Otvoreni šavovi kostiju glave omogućavaju povećanje lobanje tako da hidrocefalus kod novorođenčadi karakteriše povećanje glave, razmicanje šavova, širenje fontanele, napetost kože glave, pojačana izraženost vena glave. Ako se hidrocefalus razvija brže, javljaju se razdražljivost i plač, povraćanje, poremećaj svesti. Kod odraslih su kosti lobanje srasle pa se glava ne može povećavati. Zato se nakupljanje likvora manifesuje znakovima akutnog ili hroničnog povećanja pritiska u lobanji. U lobanji se nalaze mozak, krv i likvor pa se povećanjem količine likvora mora smanjiti količina mozga i krvi. Zbog toga se moždane mase pomeraju prema kanalu kičmene moždine, a to uzrokuje oštećenje, uklještenje i smrt. Povećanje pritiska u glavi karakteriše se mučninom, povraćanjen, glavoboljom, smetnjama vida, ataksijom (poremećaj hoda) i oštećenjem kranijalnih živaca. Dijagnoza Postavlja se CT-om (skenerom) ili NMR-om (nuklearnom magnetnom rezonancom) i merenjem pritiska likvora, posle lumbalne punkcije. Lečenje Može biti usmereno na: -smanjenje stvaranja likvora kauterizacijom ili ekscizijom horioidnog pleksusa. Acetazolamid takođe smanjuje stvaranje likvora. -povećanje oticanja likvora davanjem diuretika ili lumbalnom punkcijom -smanjenje intrakranijalnog pritiska kortikosteroidima i hipertoničnim rastvorima -operativne procedure stvaranja šanta. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:53
Hidromijelija Uzrok nastanka Najčešće je po sredi kongenitalna abnormalnost mada je nekad šupljina posledica nekroze tumora. Klinička slika šupljina je ispunjena tečnošću i vrši pritisak na ćelije prednjih rogova kičmene moždine, piramidne puteve i ascedentne, senzitivne puteve dovodeći do njihove degeneracije. Razvoj šupljine dovodi do destrukcije centralne sive mase kičmene moždine i prekida vlakana spinotalamičnog puta koji kroz nju prolaze na putu za suprotnu stranu u odgovarajućim segmentima kičmene moždine. Klinička slika je rezultat navedenih lezija: oštećenje osetljivosti za bol i termičke senzacije uz očuvanost senzibiliteta za dodir u odgovarajućim dermatomima, najčešće na rukama, simptomatologija oštećenja perifernih motornih neurona u odgovarajućim miotomima (hipotrofija malih mišića šaka), znaci oštećenja kortikospinalnih puteva na nogama, trofičke promene na koži, potkožnom tkivu i kostima ruku. U nešto više od jedne trećine slučajeva javljaju se disestezije u vidu palećeg bola. Bolne disestezije se javljaju u dermatomima koji odgovaraju segmentima u kojima sirinks zahvata dorzolteralni kvadrant kičmene moždine sa iste strane. U više od polovine slučajeva hirurška intervencija koja dovodi do kolapsa sirinksa daje olakšanje bolova. Propagacija šupljine ka produženoj moždini oštećuje senzitivna jedra trigeminusa i dovodi do siringomiječične disocijacije senzibiliteta na licu. Dijagnoza Osim na kliničkoj slici, dijagnoza se zasniva na savremenim metodama slikanja nervnog tkiva. CT (skener) može biti od pomoći, ali je snimanje NMR-om (nuklearna magnetna rezonanca) metoda izbora. Lečenje Lečenje ne dovodi do značajnijeg uspeha. Hirurška intervencija se može sastojati iz obične incizije šupljine sa uspostavljanjem drenaže, ili subokcitipalne dekompresije kod Arnold-Kjarijeve malformacije. Kod hidromijelije sa udruženim hidrocefalusom preporučuje se ventrikuloperitonealni šant. Bolesnici sa teškim neurološkim ispadima ili nepokretni i sa stacionarnim stanjem nisu kandidati za operaciju. Bolesnicima se mora ukazati na mogućnost neopaženih povreda analgetičnih delova ruku. Takođe treba da izbegavaju nagle i snažne pokrete, jer to povećava mogućnost nastanka artropatija. U odmaklom stadijumu primenjuju se miotonolitici i vodi se briga o funkcionisanju sfinktera odnosno, o redovnom pražnjenju bešike i creva. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:55 Holms - Adiejev sindrom Uzrok nastanka
Sindrom može biti nasledan ili je nepoznatog uzroka. U svakom slu;aju nasta je degeneraciija živaca koji inrvišu mišiće zenice. Klinička slika U Holms-Adiejevom sindromu postoji tonična zenica, koj je uvek midrijatična (proširena) i koja vrlo sporo reaguje na svetlost i konvergenciju. Često nedostaje akomodacija, a uz to i jedan ili više mišićnih refleksa (najčešće patelarni i Ahilov, nekada čak svi). Prvo što oboleli primete jeste zamagljenje vida pri pogledu na blizinu. Ovaj sindrom nije progresivan niti ugrožava zdravlje i život. Dijagnoza Postavlja se na osnovu oftalmološkog pregleda. Lečenje Nema specifičnog lečenja. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:56 Hornerov sindrom
Uzrok nastanka Hornerov sindrom može biti posledica: lezije primarnog neurona, šloga, tumora mozga, traume brahijalnog pleksusa, Pancoast tumora, infekcije vrha pluća, lezije postganglijskog neurona, disekcije karotidne arterije, migrene, neoplazme srednje lobanjske jame. Može biti udružen sa lezijama u hipotalamusu, meduli oblongati, demijelinizacijom i dr. Klinička slika Sastoji se iz ptoze (spušten kapak) zbog slabosti glatkog mišića podizača gornjeg očnog kapka-m. tarsalisa, mioze (sužena zenica) zbog prevage parasimpatikusa oka, enoftalmusa (udubljeno oko) i crvenila i anhidroze (nemogućnost znojenja) lica. Lečenje Lečenje zavisi od samog uzroka nastanka ovog sindroma. U mnogim slučajevima još uvek nema efektne terapije. Cilj jeste lečenje ili uklanjanje procesa koji je uzročnik. Npr. hirurško lečenje se sprovodi kod aneurizme ili disekcije karotidne arterije. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 16:58 Kanavanova bolest Uzrok nastanka
Kanavanova bolest je nasledna i nasleđuje se autosomno recesivno. Deficijencija enzima aspartacilaze dovodi do akumulacije N-acetilaspartične kiseline u mozgu i oštećenja bele mase mozga i stvaranja sunđerstog tkiva. Spada u leukodistrofije. Klinička slika Simptomi počinju još u prvoj godini života. Prvo se primećuje da dete ne počinje da drži glavu. Takođe je poremećen tonus svih mišića (postoji ili ukočenost ili mlitavost), naglo se povećava obim glave i nastaje makrocefalija (velika glava). Javljaju se problemi sa uzimanjem hrane, hrana se vraća kroz nos (nazalna regurgitacija), gubitak vida i sluha, epileptični napadi. Ova deca ne mogu da puze, sede, hodaju i pričaju. Vremenom mogu nastati paralize, mentalna retardacija i potpuno slepilo. Većina dece ne živi više od deset godina, mada neki pacijenti dožive i tinejdžerske godine ili čak i odraslo doba. Dijagnoza Postavlja se na osnovu kliničke slike, pregleda, laboratorijskih analiza, CT-a (skener) ili NMR-a (nuklearna magnetna rezonanca). Može se dijgnostikovati i prenatalno. Lečenje Nema specifičnog lečenja, terapija je simptomatska i suportivna. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:00 Kernikterus Bilirubin nastaje u organizmu iz hemoglobina cirkulišućih eritrocita (80%), a oko 20% nastaje iz drugih hem proteina i slobodnog hema u jetri i od uništenih eritrocitnih prekursora u koštanoj srži ili ubrzo nakon njihovog otpuštanja u cirkulaciju. Razgradnja hema do bilirubina zahteva prisutnost kiseonika i NADPH. Katalizator te reakcije je hemoksigenaza. U organizmu nalazimo tri oblika bilirubina: nekonjugovani, mono i dikonjugovani. Nekonjugovani (vezani ili indirektni) bilirubin se u krvi većinom prenosi vezan za albumine plazme. Dinamička ravnoteža postoji između slobodnog i vezanog bilirubina, a zavisi od brojnih faktora. Koncentracija slobodnog bilirubina određuje toksično dejstvo bilirubina na ćelije mozga. Uzrok nastanka Uzroci se mogu podeliti na one koje povećavaju produkciju bilirubina i na one koje smanjuju njegovo izlučivanje. Kod pojedinih bolesti mogu oba uzroka biti udružena. Najčešći uzroci su: RH izoimunizacija (majka je RH negativna, a dete pozitivno), ređe ABO inkompatibilnost (nepodudaranje krvne grupe), nedostatak glukoza -6 fosfat –dehidrogenaze, nedostatak piruvat kinaze, septikemija, nasledna sferocitoza, nasledna eliuptocitoza, ekstravaskularna krv (kod postporođajne traume), policitemija (često kada majka boluje od dijabetesa), kongenitalna hipotireoza, Crigler-Najjar sindrom, galaktozemija, tirozinemija, fruktozemija, Niemann-Pickova bolest, Gaucherova bolest, glikogenoza tip IV, cisticka fibroza i dr.
Klinička slika Povišena koncentracija bilirubina je toksična za sve ćelije u organizmu, a najviše za ćelije centralnog nervnog sistema (CNS) zbog prodora slobodnog bilirubina kroz hematoencefalnu barijeru. Još 1875.godine uočen je patološki nalaz obojenosti bilirubinom bazalnih ganglija uz neuronsku degeneraciju i nekrozu što je nazvano kernikterus. Klinička slika novorođenčeta koje ima kernikterus ogleda se u vidu pospanosti, hipotonije, plača, a kasnije sledi nemir, hipertonus, opistotonus i konvulzije. Bolest može biti fatalna ili ostaju posledice trajnog oštećenja u smislu cerebralne paralize, mentalne retardacije i oštećenja sluha i to naročito za visokofrekventne zvukove. Posledice ne moraju uvek biti tako teške, ponekad mogu biti u blažem obliku kao neurološke disfunkcije, hiperkineza ili smetnje u učenju. Lečenje Postupci za snižavanje koncentracije bilirubina u serumu: Hidracija-ideja da se davanjem tečnosti dovede do razređenja seruma i posledično smanjenje bilirubina nije dokazana istraživanjima. Kod novorođenčadi sa malim unosom hrane na usta može se sprečiti dehidracija ali i pojačati motilitet creva i na taj način se rešiti fotoprodukta putem mokraće i stolice. Fototerapija-1958.g.je prvi put primenjena i najčešći je način terapije hiperbilirubinemije. Eksangvinotransfuzija-konačni terapijski postupak za sprečavanje neurotoksičnosti bilirubina. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:02 Koma Koma je najteži kvantitativni poremećaj svesti koji može trajati godinama. Uzrok nastanka Koma je posledica teškog poremećaja funkcije vitalnih organa (centralni nervni sistem, srce, pluća, bubrezi, endokrini poremećaji) izazvani različitim noksama kao što su traume, trovanja, infekcije, poremećaji cirkulacije, metabolizma, tumori i dr. Klinička slika U komi, pacijent je bez svesti i ne reaguje čak ni na najjače bolne nadražaje (npr. štipanje i uvrtanje bradavice dojki, jak pritisak na stiloidni nastavak iza mastoidnog dela temporalne kosti). Neurološkim pregledom se potvrđuju ugašeni mišićni refleksi i nereagovanje zenica na svetlost. Refleks gutanja je ugašen, očuvane su jedino vitalne funkcije (disanje i krvotok), koje mogu biti povremeno poremećene. Dijagnoza Stepen dubine kome se najčešće utvrđuje vrednošću Glazgoveske koma skale (GCS), a u novije vrieme i specijalnom skalom tzv. FOUR (Full Outline of
UnResponsiveness), koja je jako precizna i praktična. Uz to su potrebni svi pregledi, laboratorijske analize, rendgenografija, CT (kompjuterizovana tomografija), NMR (nuklearna magnetna rezonanca) i dr. Lečenje Bolesniku u komi je potrebna dugotrajna nega. Radi se na očuvanju vitalnih funkcija i otklanjanju uzroka koji je doveo do kome. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:04 Kraniosinostoza Uzrok nastanka Kraniosinostoza nastaje u ranom embrionalnom razvoju, moguće pod uticajem gena, a ponekad i pod uticajem spoljašnjih faktora među kojima je (prema današnjim saznanjima) pušenje najznačajniji. U većini slučajeva je pojava sporadična. Sekundarna kraniostenoza se javlja zbog slabog razvoja mozga i kod raznih metaboličkih oboljenja i sindroma. Tu spadaju: hipertireoidizam, hipofosfatemija, nedostatak vitamina D, renalna osteodistrofija, hiperkalcemija, hematološka oboljenja i dr. Klinička slika Neke karniosinostoze ne dovode do smetnji u razvoju mozga, a uzrokuju " estetski defekt". Primarne kraniostenoze su prisutne već na rođenju, rast lobanje je ograničen preko zahvaćenih sutura. Pored deformacije oblika lobanje može biti ograničen i rast mozga, što dovodi do neuroloških poremećaja. Kliničku sliku kranistenoza određuje prisustvo intrakranijalne hipertenzije, zbog onemogućavanja normalnog rasta mozga, kao i pridružene anomalije lica i orbita. U odsustvu funkcionalnih poremećaja, može da se samo razmatra estetski defekt. Sagitalna sinostoza (skafocefalija, dolihocefalija) – anteroposteriorni dijametar lobanje je povećan, a transverzalni smanjen. Ovo je najčešća sinostoza. Poremećaj je prisutan već na rođenju, duž suture se palpira koštani greben. Neurološki nalaz je normalan kod većine dece. Koronarna sinostoza (brahicefalija) – druga je po učestalosti. Glava je kraća u anteroposteriornom smeru, a proširena bočno i ima visok svod lobanje. Čeoni i potiljačni deo su zaravnjeni. Velika fontanela je pomerena unapred. Neurološki poremećaji, naročito kod nelečene dece, jesu proptoza, strabizam, zastojna papila ili atrofija optikusa. Plagiocefalija – unilateralna sinostoza koronarne, lambdoidne ili obe suture, dovode do asimterije lobanje. Metopična sinostoza (trigonocefalija – trouglasta glava) – čelo je zašiljeno, uže, po sredini frontalne kosti se palpira greben, razmak između očiju je manji. Lobanja ima triangularni izgled kada se posmatra odozgo. Kod većine dece defekt je kozmetički. Oksicefalija (akrocefalija, turicefalija) – sve suture su prerano zatvorene, glava je uzana i visoka. Može da se javi intrakranijalna hipertenzija, sa neuorološkim
poremećajima. Dijagnoza Roditelji prvo primete rano zatvaranje velike fontanele i neobičan oblik glave deteta. Pregledom se, pored diskranije, otkriva rano zatvaranje fontanela i prisustvo koštanog grebena duž sraslih sutura. Zatim se rade rendgenografija lobanje (kraniogram) i CT (komjuterizovna tomografija). Lečenje Terapija je isključivo hirurška. Time se omogućava normalan rast mozga, sprečava se razvoj intrakranijalne hipertenzije i oštećenje vida i sluha, koriguje se estetski deformitet. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:06 Lesch-Nyhanov sindrom Uzrok nastanka LNS se nasleđuje preko X hromozoma, što znači da su majke prenosioci a da sinovi obolevaju. Klinička slika LNS se manifestuje odmah na rođenju. Najčešće se prvo primete narandžasto prebojeni kristali na pelenama. Nedostatak HPRT dovodi do povišenog nivoa mokraćne kiseline i gihta, slabe mišićne kontrole i umerene retardacije koja počinje u prvoj godini života. Značajna karakteristika LNS je samopovređivanjeova deca od druge godine života grizu prste i usne, udaraju glavu. Zbog visokog nivoa mokraćne kiseline stvaraju se kristali koji se nakupljaju u zglobovima (bol i otok), bubrezima (kamen u bubregu), centralnom nervnom sistemu i drugim tkivima i organima. Od neuroloških simptoma se javljaju grimasiranje, nevoljni pokreti ekstremiteta (kao kod Hantingtonove horeje), disfagija (otežano gutanje), atetoza, hipotonija. Ređe, zbog slabije utilizacije vitamina B12 u organizmu nastaje megaloblastna anemija. Prognoza je loša, smrt nastupa u prvoj, ređe u drugoj dekadi života. Dijagnoza Postavlja se na osnovu kliničke slike, laboratorijskih analiza, naročito pregleda mokraće i seruma. Lečenje Lečenje je simptomatsko. Koriste se alopurinol za postojeći giht, zbog postojanja kamena u bubregu primenjuje se litotripsija, a za neurološke simptome se mogu primeniti levodopa, diazepam, phenobarbital ili haloperidol. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:17
Malakoplakija
Uzrok nastanka Nastaje sekundarno posle infekcije najčešće sa Escherichiom coli, a ređe sa Proteus mirabilisom ili Klebsiellom pneumonie. Klinička slika Na ovo oboljenje se posumnja kada se uprkos uspešnom lečenju infekcije antibioticima nastave simptomi učestalog mokrenja i dizurije (bol pri mokrenju) sa mikroskopskom hematurijom (prisustvi krvi u mokraći). Može se javiti i stenoza uretera sa simptomima opstruktivne uropatije ili pionefrosa. Bubrežni parenhim može biti zahvaćen, ali obično u imunosuprimiranih bolesnika i tada se javljaju simptomi karakteristični za akutni pijelonefritis (groznica, visoka temperatura, muka, gađenje, povraćanje, bol u mišićima, bol u krstima). Dijagnoza Postavlja se na osnovu cistoskopskog nalaza žutih ili crvenih intravezikalnih plakova. Patohistološki se ovi plakovi odlikuju submukoznom agregacijom makrofaga koji sadrže inkluziona telašca- Michaelis-Gutman telašca. Na intravenskoj urografiji ureteralna i pelvična malakoplakija se uočava kao mali defekt u punjenju, a dijagnoza se potvrđuje biopsijom lezija u mokraćnoj bešici. Lečenje Sprovodi se agresivnom produženom antibiotskom terapijom. Početno lečenje antibioticima se sprovodi 6 nedelja, a potom se 12 meseci nastavlja sa profilaktičkim dozama. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:18 Melkersson-Rosentalov sindrom Uzrok nastanka Nepoznate je etiologije. Javlja se u detinjstvu ili adolescenciji. Klinička slika Paraliza facijalisa se manifestuje mlitavom slabošću polovine lica. Simptomi nastaju akutno-obrva je spuštena i bolesnik ne može da nabere čelo. Oko je otvoreno, donji kapak visi i pri pokušaju da se zatvori- jabučica krene prema gore i upolje, suze se prelivaju preko donjeg očnog kapka. Usna je opuštena na bolesnoj strani, hrana se nakuplja između obraza i desni, pri pokazivanju zuba evidentna je slabost polovine m. orbicularis orisa. Između napada paraliza facijalisa mogu proći dani ili godine, i dalje perzistira otok lica i usana. Usne otvrdnjavaju, nastaju fisure (rascepi) i crveno-braon diskoloracija. Jezik je izbrazdan i naboran, izgledom podseća na scrotum (lingua scrotalis)
Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, laboratoriskih analiza, neurološkog pregleda. Lečenje Lečenje je simptomatsko, mogu se primeniti nesteroidni antiinflamatorni lekovi i kortikosteroidi, masaža i elektrostimulaciija. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:19 Miastenija gravis Klinička slika U kliničkoj slici se javljaju mišićna slabost i vrlo je česta ptoza očnog kapka (spušten kapak). Osim slabosti mišića, najčešće mišića ekstremiteta, mogu se još javiti i dizartrija (otežan govor), kao i disfagija (otežano gutanje) i ove tegobe mogu biti isprovocirane opterećenjem. Ukoliko je ovom bolešću zahvaćena i disajna muskulatura onda su ovi bolesnici i životno ugroženi i tada govorimo o mijasteničnoj krizi. Dijagnoza Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike, EMG (elektromiografije), nalaza antitela na acetilholinske receptore, elektrofizioloskih ispitivanja. Lečenje Terapija ove bolesti je vrlo kompleksna, zahteva dug proces lečenja i podrazumeva uključivanje velikog broja različitih lekova. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:21 Migrena Glavobolje su izuzetno učestale tegobe kod čoveka. Delimo ih u četiri grupe: -Vaskularne -Tenzione -Neuralgije -Simptomatske glavobolje. Klinička slika Aura je predsignal za početak migrenoznog bola i manifestuje se u vidu pojave tačke u vidnom polju, ispadom vidnog polja, poremećajem osećaja ili motorike koji
je najčešće jednostran, poremećajem govora. Može trajati nekoliko minuta do najviše sat vremena. Nastaje promena raspoloženja u vidu depresije ili euforije, poremećaj koncentracije, nemir. Može se javiti patološka glad, naročito potreba za slatkim. Nakon aure, razvija se pulsirajuća glavobolja, ali bol može biti i tup ili probadajući. Kod više od 90% bolesnika bol je praćen mučninom i povraćanjem. Velik broj bolesnika se žali na tzv, fotofobiju (preosetljivost očiju na svetlost), jak zvuk ili jak miris. Pri kraju napada kod nekih bolesnika dolazi do poliurije (izmokre veću količinu mokraće). Napad migrene uglavnom traje nekoliko sati, ali se u većini slučajeva završava unutar 24 sata. Dijagnoza Dijagnoza migrene se postavlja na osnovu dobro uzete anamneze od bolesnika, tj. na osnovu karakteristične kliničke slike. Lečenje Terapija migrene podrazumeva: -terapiju lekovima (podrazumeva lečenje akutnog napada migrene i prevenciju napada), -promenu načina života i ishrane, psihoterapiju, akupunkturu. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:23 Mišićna distrofija
Podela Klasifikacija je načinjena na osnovu više kriterijuma od kojih su najvažniji topografija zahvaćenosti muskulature, vreme početka, način nasleđivanja, prisustvo pseudohipertrofija, brzina evolucije. Posebno se izdvajaju Dišenova i Bekerova distrofija pod nazivom distrofinopatije, jer pored kliničke slike uslov za dijagnozu je nalaz mutacije gena za distrofin ili nalaz smanjene količine i molekulske težine distrofina-produkta ovog mutirnog gena u uzorku biopsije mišrća. Ostale mišićne distrofije su: facioskapulohumeralna mišićna distrofija, skapulohumeralna i pelvifemoralna distrofija, progresivmna oftalmoplegija, okulofaringealna distrofija, distalne miopatije, Kongenitalna mišićna distrofija idr. Klinička slika najčešćih distrofija Dišenov oblik (Dystrophia musculorum progressiva)-nasleđuje se vezano za pol, žene su nosioci gena, muškarci obolevaju. Bolest je prisutna na rođenju, ali se prve smetnje uočavaju između 3. i 5. godine. Abnormalnost se uočava pri trčanju ili skakanju deteta, pri ustajanju sa poda dete se rukama penje uz natkolenice (Gowersov manevar). Mišići listova nogu izgledaju voluminozniji zbog nakupljanja masnog i vezivnog tkiva (pseudohipertrofija), tvrdi su kao guma. Slabost se progresivno razvija i izraženija je u karličnom nego u ramenom pojasu. Javljaju se i kontrakture zglobova, dok je skolioza (bočna iskrivljenost kičme) sve izraženija. Do 10. godine većina dece koristi pomagala, a do 12. većina je vezana za kolica. Pre 20. godine su već veoma skloni komplikacijama i smrt nastaje zbog teškog zapaljenja pluća, aspiracije hrane ili akutne dilatacije želuca
do 25. godine života. Bekerov tip mišićne distrofije-to je tip Dišenove distrofije, počinje kasnije, tok je benigniji, i završava se letalno u 4. ili 5- deceniji. Facioskapulohumeralna mišićna distrofija-počinje slabošću mišića lica tako da bolesnik ne može čvrsto da zatvori oči, da se smeje ili zviždi. Usne su ispupčene, sledi zahvaćenost mišića ramenog pojasa i nadlaktica. Podizanje ruku je otežano, nadlaktice su tanje nego podlaktice. Kasnije mogu biti zahvaćeni distalni mišići nogu sa visećim stopalima. Mogu se javiti i nervna gluvoća i povišen krvni pritisak. Napreduje sporo i može da se zaustavi. Progresivna oftalmoplegija-svi očni mišići su istovremeno zahvaćeni tako da su očne jabučice centralno postavljenje, spušteni su očni kapci i bolesnik nabire čelo da bi mogao da gleda. Ređe su zahvaćeni ostali mišići lica, bolest je progresivna do potpune nepokretnosti očnih jabučica. Kongenitalna mišićna distrofija- manifestje se odmah po rođenju, deca su slaba, militava, teško sisaju i gutaju, polovina ove dece nikada se ne osposobi za samostalno stajanje. Bolest je uvek progresivna i deca umiru zbog respiratorne insuficijencije. Dijagnoza Postavlja se na osnovu klinčke slike,a potvrđuje nalazom smanjene količine i veličine molekula distrofina u uzorku biopsije mišića, nivo kreatin kinaze je 20-100 puta uvećan, EMG ima tipičan nalaz, a histološki nalaz pokazuje grupe nekrotičnih mišićnih vlakana. Lečenje Nijedan lek se do sada nije pokazao efikasnim. Kod nekih bolesnika prednison značajno umanjuje napredovanje bolesti. Blage fizičke vežbe treba stalno sprovoditi radi sprečavanja kontraktura i očuvanja pokretljivosti. U odmakloj fazi dolaze u obzir korektivne operacije.Veoma je značajno i genetsko savetovanje. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:25 Morton neuroma (Interdigitalni neurom) Uzrok nastanka Različiti faktori precipitiraju ovo stanje: hronična iritacija nerva, naročito kod prekomerne dorzifleksije prsiju, neudobna obuća, dugotrajno hodanje, trčanje, čučanje i neprirodni položaji prstiju (kod balerina). Klinička slika Najčešći simptomi na koje se pacijenti žale su bolovi i izmenjeni senzibilitet prednjeg dela stopala i prstiju. Bol se opisuje kao oštar i u vidu paljenja, može biti udružen sa grčevima ili ukočenošću. Bol se javlja intermitentno i epizode mogu trajati od nekoliko minuta do nekoliko sati, posle čega slede dugi intervali (nedelje, meseci) bez bolova. Masiranjem zahvaćene regije tegobe nestaju ili se stišavaju. Tesne ili cipele sa visokim štiklama pogoršavaju simptome.
Karakteristično je da se pri pritisku na neurom oseti pokretanje neuroma između metatarzalnih kostiju u dorzalnom smeru (Mulder klik). Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, kliničkog pregleda i NMR-a (nuklearne magnetne rezonance). Lečenje Lečenje može biti konzervativno i hirurško. Konzervativno podrazumeva pre svega promenu obuće, koja mora biti udobna, poželjno je sa ulošcima koji bi izdigli nogu. Primenjuju se krioterapija, ultrazvuk, masaža i vežbe za istezanje. Kada je konzervativna terapija neuspešna, primenjuje se hirurška. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:26 Moždana aneurizma Uzrok nastanka Vremenom zid arterije postaje na nekom mestu slabiji i tada zbog pritiska nastaje proširenje koje može biti u obliku vreće (tada se naziva sakularna aneurizma i predstavlja najčešći oblik) ili u obliku vretena (fuziformna aneurzima). Kako proširenje raste tako se „vreća“ širi i stvara se vrat kojim je vezana za arteriju. Kada su male ne predstavljaju veću opasnost, ali kako rastu i postaju veće, postaji opasnost od puknuća (rupture) i izlivanja krvi u područje između mozga i ovojnice koja ga odvaja od lobanje, što se naziva subarahnoidalno krvarenje. Postoji nekoliko faktora za koje se smatra da mogu s vremenom ubrzati nastanak aneurizme : pušenje, povrede glave, alkohol i neke droge, oralni kontraceptivi, genetske i nasledne bolesti (policistični bubrezi, Marfanov sindrom, koarktacija aorte, AV malformacije itd.) Klinička slika U jednom broju slučajeva osobe s aneurizmom nemaju baš nikakve simptome. Budući da svojim rastom aneurizma može pritisnuti okolno tkivo, mogu se javiti simptomi kao što su: glavobolja, diplopije (duple slike), spušten očni kapak, bol iza ili iznad oka, neuralgija trigeminusa, nejednake zenice Simptomi kod rupture aneurizme: iznenadna, izrazito (kao nikada do sada) jaka glavobolja, mučnina, povraćanje, kočenje vrata, promene svesti do kome. Masivno intraventrikularno krvarenje najčešće daje veoma tešku kliničku sliku: duboka koma, hiperpireksija, decerebraciona rigidnost, bilateralni Babinski. Skoro uvek se završava smrtno. Dijagnoza Postavlja se na osnovu kliničke slike, neurološkog pregleda, pregleda očnog dna, laboratorijskih nalaza, ultrazvuka, CT-a (skener) i NMR-a (nuklearna magnetna rezonanca. Najpouzdanija metoda za prikaz aneurizmi je angiografija. Lečenje U slučajevima kada se otkrije da osoba ima malu, nesimptomatsku aneurizmu, zavisi od veličine, mesta, rasta aneurizme, uzrasta bolesnika hoće li se odmah
pristupiti hirurškoj intervenciji ili će se aneurizma neko vreme pratiti.Kod rupture aneurizme pre svega je neophodna hitna reakcija, stabilizacija pacijenta a kada je potrebno i reanimacija.Konačna terapija je hirurška i podrazumeva ugrađivanje klipova ili endovaskularnu embolizaciju (spiralom ili latex balonom). Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:28 Moždani udar (Cerebrovaskularni insult, Šlog) Epidemiološki status Moždani udar je treći uzrok smrtnosti u zemljama zapadne Europe, prvi uzrok invaliditeta u svetu i kod nas i vodeći uzrok demencije. . Incidenca se u Evropi kreće od 2 do 4 promila, u nekim zemljama i do 8, a smrtnost od oko 25 odsto. I pored dijagnostičkih i terapeutskih napredaka, danas je cerebrovaskularni insult bolest na trećem mestu uzroka smrtnosti u svetu (iza srčanih i malignih bolesti), a na drugom mestu uzroka invaliditeta (iza traume, povreda) Klinička slika Postoje dva tipa moždanog udara: ishemijski i hemoragijski (krvareći). Uzrok ishemijskog moždanog udara je začepljenje nekog od arterijskih krvnih sudova mozga najčešće aterosklerotskim materijalom ili krvnim ugruškom koji potekne sa izmenjene karotidne arterije. Posledica ovoga je da deo mozga ostaje bez snabdevanja krvlju koja donosi kiseonik, što dovodi do smrti ćelija sa posledičnim neurološkim defektima ili smrtnim ishodom. Kod krvarećeg moždanog udara dolazi do izliva krvi u neki od likvorskih prostora unutar lobanje ili u moždano tkivo sa teškom kliničkom slikom zbog pritiska na moždano tkivo, otoka okolnog moždanog tkiva i nepovoljnih efekata razgradnih produkata krvni na tonus krvnih sudova mozga. Do krvarenja može doći iz neke od sitnijih arterijskih grana, nenormalne komunikacije arterija i vena (arterio-venska malformacija) ili nenormalnog proširenja arterijskog krvnog suda (intrakranijalna aneurizma). Rezultat pucanja (rupture) je intrakranijalno krvarenje koje se klinički manifestuje jakom glavoboljom (najgora u životu) koja može, ali i ne mora biti praćena mukom, povraćanjem, ukočenošću vrata, neurološkim promenama. Nažalost, značajan broj (i do polovine bolesnika) ne bude na vreme dijagnostikovan. Bez ispravnog lečenja krvarenje može dovesti do smrtnog ishoda u do 50% bolesnika. Lečenje Moždani udar je hitno medicinsko stanje i zahteva hitan prevoz i zbrinjavanje bolesnika u adekvatno opremljenoj zdravstvenoj ustanovi. Danas je moguće primeniti i specifičnu terapiju za ishemijski moždani udar: primenjuju se lekovi koji mogu otopiti ugrušak koji je blokirao krvni sud. Na taj način omogućuje se ponovno uspostavljanje krvotoka i sprečava se odumiranje nervnih ćelija. Ova terapija može se primeniti unutar prva tri sata od nastanka ishemijskog moždanog udara nakon učinjene potrebne dijagnostičke obrade u adekvatno opremljenim centrima. Prevencija U tretmanu cerebrovaskularnih bolesti prevencija ima ključno mesto, i s pravom možemo da kažemo da ove bolesti više nisu igra sudbine, već odraz naših zdravstvenih navika. Primarna prevencija je borba protiv faktora rizika (godine,
pol, pušenje, gojaznost i fizička neaktivnost, povišen krvni pritisak, upotreba kontreceptiva, poremećaji srčanog ritma, šum nad karotidnom arterijom na vratu, raniji insult, povećan hematokrit, socijalni problemi). Ova primarna prevencija ima za cilj da spreči razvoj bolesti kod osobe sa nekim ili više nabrojanih faktora rizika. Sekundarna prevencija obuhvata lečenje od moždanog udara, dobru rehabilitaciju (uključuje timski red neurologa, fizijatra, logopeda, psihologa, psihijatra, kardiologa], borbu protiv faktora rizika... Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:29 Multipla skleroza Učestalost Multipla skleroza se može pojaviti u svakom životnom dobu. Bolest se obično pojavljuje između 20. i 40. godine života i češća je kod žena nego kod muškaraca. Trenutno u svetu ima 2.5 miliona ljudi koji boluju od ove bolesti. Uzrok nastanka Mijelin je bela supstanca koja obavija nervno vlakno i formira mijelinsku opnu. Osnovna funkcija ove opne je izolacija i ubrzavanje prenosa nervnih signala kroz čitav centralni nervni sistem. Destrukcijom mijelinske opne u multiploj sklerozi dolazi do prekida u prenosu nervnih signala, tako da nastaju različite neurološke smetnje. Ukoliko se demijelinizacija odigra na nervnoj mreži koja prenosi poruke između mišića i mozga, tada mogu nastati problemi sa pokretljivošću. Ako se proces demijelinizacije dešava na nervima koji prenose senzorne informacije ka mozgu, multipla skleroza može prozrokovati probleme sa senzornim funkcijama, kao što je vid. Tačan uzrok nastanka bolesti I dalje nije poznat savremenoj medicini, mada se pretpostavlja da genetski faktor igra važnu ulogu u nastajanju MS-a. Takođe, jedan od mogućih uzročnika je I pad imunog sistema u kombinaciji sa nekim infektivnim agensom. Ipak, većina lekara zastupa stav da zajedničkim dejstvom navedenih faktora dolazi do nastanka multiple skleroze. Simptomi Simptomi multiple skleroze ispoljavaju individualno. Ipak postoji određen broj simptoma koji je vrlo karakterističan za većinu bolesnika, a to su: slabost, zamor, ukočenost, inkoordinaciju, drhtanje, nejasan govor, depresiju, spazam mišića, probleme sa ravnotežom, vidom, bubrezima i bešikom, seksualnom funkcijom, pamćenjem i misaonim tokom, ili je moguća kompletna paraliza. Vrlo često se MS javlja u vidu slabog pojedinačnog simptoma, kao što su zamućen vid ili klecanje nogu. Za mnoge ljude sa MS, simptomi se javljaju i nestaju na nepredvidiv način. Dok kod jednih dalji razvoj bolesti ne utiče znatno na njihov način života, kod drugih se javljaju različiti simptomi koji mogu ugroziti njihove fizičke i mentalne sposobnosti, nezavisnost ili život. Tok bolesti je vrlo nepredvidiv i satavljen je od faza smirivanja (bez prisustva simptoma) i faza pogoršanja bolesti. U početku faze smirivanja mogu trajati godinama, čak i više od 10 god. Kod bolesnika koji imaju česte napade bolesti, pogotovo ako bolest počne u srednjim godinama, tok može biti izrazito ubrzan i u kratkom roku dovesti do razvoja invaliditeta. Multipla skleroza se najčešće ispoljava u takozvanom povratnom obliku. Kod osobe se javljaju napadi simptoma, koji se zatim kompletno ili parcijalno ublažuju do sledećeg napada. Kod polovine onih koji poseduju ovaj oblik bolesti MS, kasnije će se razviti sekundarni progresivni oblik MS, koji se manifestuje kao progresivno
pogoršanje simptoma sa njihovim povremenim slabljenjem. Manje je čest oblik primarne progresivne MS, koja se javlja kao uporno pogoršavanje stanja osobe sa MS, koje može dovesti do hendikepa, bolnog spazma mišića, urinarne inkotencije, ili eventualno do paralizovanosti. Drugi oblik MS, koji se isto retko javlja je progresivna povratna MS, koja počinje sa upornim pogoršavanjem stanja, a na bliceve je moguće i poboljšanje. Dijagnoza Dijagnoza multiple skleroze se postavlja poprilično teško. Lekar pre svega na osnovu kliničke slike i čestih ponovnih javljanja karakterističnih simptoma postavlja dijagnozu. Putem magnetne rezonance mogu se otkriti karakteristične povrede u mozgu, gde se dogodilo ili je u toku zapaljenje. Da bi se dala dijagnoza MS, doktori moraju naći dokaze za najmenje dve povrede na različitim mestima centralnog nervnog sistema. Mada, postoje i slučajevi kada je potvrđena dijagnoza MS, a same povrede nisu vidljive. Lečenje Multipla skleroza je bolest kod koje ne postoji izlečenje, ali se adekvatnom terapijom otklanjaju simptomi i poboljšava kvalitet života bolesnika. Najčešće se u terapiji koriste kortikosteroidi (prednizon), koji mogu olakšati simptome između napada bolesti, ali ne utiču na moguću pojavu dugotrajne invalidnosti. Dugotrajna terapija kortikosteroidima retko je opravdana, jer može dovesti do brojnih komplikacija kao što su osteoporoza, šećerna bolest i čir. Vrlo često se primenjuje terapija beta-interferonom koja smanjuje učestalost recidiva. Ukoliko navedene terapije ne daju rezultate mogu se davati gamaglobulin, jednom mesečno intravenski, koji pomažu u kontroli ponovne pojave bolesti. Mešavina sintetičkih polimera služi kao prevara za imuni sistem i na taj način smanjuje njegove napade na mijelinsku opnu. Nekoliko lekova može se koristiti za olakšavanje spazma, zamora i problema sa bešikom. Ljudi sa MS često govore da im tretmani u kojima se ne koriste lekovi, kao što su vežbe i adekvatan odmor, pomažu da svoj život održe aktivnim. Fizička aktivnost i vežbe mogu znatno ojačati oslabljenu muskulaturu i poboljšati koordinaciju. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:31 Narkolepsija
Uzrok nastanka Narkolepsiju uzrokuje gubitak ćelija u hipotalamusu mozga koje sadrže protein hipokretin (oreksin). Ovo je genetski uslovljen poremećaj i javlja se familijarno. Klinička slika Može se manifestovati sledećim simptomima koji čine tzv. narkoleptičnu tetradu: -hipersomnolencija- napadi spavanja, radi se o neodoljivoj želji za spavanjem u trenutku kada osoba želi biti budna, san je neodoljiv i javlja se u hodu, pri vožnji automobila, razgovoru, jelu, radu. Naročito se lako pada u san pri čitanju novina i gledanju televizije. Lako se mogu probuditi.
-katapleksija-pojava mišićnih slabosti posle jake emocije (najčešće smeh, zatim zadovoljstvo, ljutnja, iznenađenje, orgazam). Slabost može biti generalizovana, ali i lokalizovana na licu ili nogama, potpuna ili blaga. Bolesnik je svestan za vreme napada. -hipnagogne halucinacije-pojava optičkih ili akustičnih halucinacija u vreme između budnosti i spavanja, odnosno pri uspavljivanju ili buđenju, često zajedno sa hipnagognim paralizama. Mogu se javiti i kod zdravih osoba. -hipnagogna paraliza-napad nepokretnosti koja se javlja u vreme kada se javljaju i hipnagogne halucinacije. Takođe se mogu javiti i kod zdravih osoba. Bolest se javlja najčešće u detinjstvu, ali se može javiti u bilo koje doba. Sa malim kolebanjima traje čitavog života. Značajna je jer ometa socijalni život, u prvom redu posao. Može naročito biti opasna za vozače. Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, porodične anamneze, neurofizioloških ispitivanja. Najviše se koristi ponovljeni test latencije spavanja. Lečenje Najčešće se upotrebljavaju agripnotici sa ciljem da se bolesnik održi u budnom stanju tokom dana (metilfenidat, metamfetamin, imipramin, mazindol, selegilin, zimelidin, viloksazin). U svim slučajevima hipersomnije savetuje se uklanjanje uslova koji izazivaju pospanost (npr. toplota), redovno popodnevno spavanje, bavljenje sportom, izbegavanje monotonih poslova. Bolesnici od narkolepsije nisu sposobni za zanimanja gde je potrebna stalna budnost, npr. za vozače, pilote, mašinovođe i sl. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 17:33 Nekontrolisana defekacija (Enkopreza)
Uzrok nastanka Ne vezuje se za nasleđe, najčešće samo jedan član u porodici ispoljava taj problem. Može da predstavlja nedostatak adekvatne obuke ili nedostatak adekvatnog odgovora na obuku, sa anamnezom o stalnom neuspehu da se kontrola creva ikada uspostavi. Može da bude psihološki uslovljen poremećaj, pri čemu postoji normalna fiziološka kontrola defekacije,ali iz nekog razloga se javlja protivljenje, otpor, ili nemogućnost da se zadovolje socijalne norme za defekacijom na prigodnim mestima. Može biti posledica psihološkog zadržavanja pri čemu se feces sabija, uz sekundarno prelivanje i odlaganje na neodgovarajućim mestima. Ovakva retencija može proisteći kao posledica borbe na relaciji roditelj-dete oko uspostavljanja kontrole creva, zadržavanje fecesa usled bolne defekacije (npr. zbog analne fisure) ili nekih drugih razloga. Preterana preokupacija roditelja oko ekskretornih funkcija, bolesti digestivnog sistema u vreme navikavanja na čistoću mogu otežati detetu tu razvojnu fazu i dati svemu veću važnost nego što je to je potrebno. Neka deca nesvesno biraju takvo ponašanje da bi izrazila osećajni poremećaj koji kod njih nastaje nakon rođenja
mlađeg deteta. To je samo njegov način da "kazni" svoje roditelje "jer sada više vole drugo dete", ali istovremeno i da privuče pažnju roditelja na sebe, da oponaša novorođenče, nastojeći da ponovo postane mala beba koju roditelji privileguju. Enkopreza može da bude reakcija deteta na atmosferu u porodici i ličnost roditelja-vaspitača, ali i reakcija na dešavanja u široj okolini,vrtiću, školi i među vršnjacima. Klinička slika Ne postoji određeni tip deteta sa enkoprezom, mada se najčešće uz takvu decu pominju osobine poput: plašljivo, pasivno, sklono sanjarenju ili sklono ekscesima, s malom tolerancijom na osećenja i ne najbolje uklopljeno među vršnjake. Javlja se ponavljano voljno ili nevoljno ispuštanje fecesa, normalne ili skoro normalne koenzistencije, na mestima neprikladnim toj svrsi u socio-kulturnoj sredini individue. Stanje može da predstavlja nenormalan produžetak normalne dečje inkontinencije, gubitak već stečene kontrole, ili namernu defekaciju na neprikladnim mestima uprkos postojanju normalne fiziološke kontrole creva. Stanje se može pojaviti u vidu monosimptomatskog poremećaja, ili može biti deo drugih poremećaja, naročito emocionalnih ili poremećaja ponašanja. Dete može biti i izolovano od svojih vršnjaka, pokazivati vrlo nisko samopoštovanje i kontinuirani osećaj odbačenosti. U izvesnim slučajevima enkopreza može biti praćenja mazanjem fecesa po telu ili okolini,a ređe diranjem prstima analne regije ili masturbacijom. Obično postoji izvestan stepen udruženog emocionalnog poremećaja ili poremećaja ponašanja. Ne postoji jasna linija razdvajanja izmedju enkopreze udružene sa nekim emocionalnim poremećajem ili poremećajem ponašanja i nekog drugog psihijatrijskog poremećaja koji ima enkoprezu kao sekundaran simptom. Lečenje Pre početka lečenja enkopreze potrebno je isključiti eventualni organski uzrok (npr. Hirschprungova bolest), iako su organski uzroci retki. Lečenje enkopreze je psihoterapijsko. Enkopreza obično izaziva veliku tenziju kod roditelja i ostalih članova porodice. U porodici treba uspostaviti atmosferu sigurnosti, kažnjavanje deteta ne pomaže. Menjanje zaprljanog veša treba činiti mirno, bez vikanja i slično. Koristan je bihevioralni pristup; dete se u redovnim vremenskim intervalima stavlja na nošu i tako pokušava uspostaviti redovni ritam pražnjenja creva. Psihoterapija pomaže detetu da savlada prateću anksioznost, nisko samopoštovanje i osećaj socijalne izolacije. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:14 Nekontrolisano mokrenje (Eneureza)
Uzrok nastanka Biološki uzroci odnose se na porodičnu sklonost. Oko 75% dece s enurezom ima rođaka u prvom kolenu koji ima ili je imao isti poremećaj. Emocionalni uzroci su reakcija na neugodne događaje kao što su smrt u porodici, razvod braka roditelja, rođenje brata ili sestre, promena škole, boravak u bolnici itd. Kod ovih se događaja često javlja tzv. privremena regresija - dete se "vraća" u ranije razdoblje detinjstva.
Društveni uzroci odnose se na proces sticanja navike kontrole mokrenja, odnosno neprimereni postupci detetove okoline pri vežbanju kontrole nužde. Nasilni, prestrogi i netolerantni postupci poput "dresure" će u neke dece izazvati podsvesni protest u obliku upornog noćnog mokrenja. Isto tako i zanemarivanje potreba deteta i nezanimanje za pokušaje uspostavljanja kontrole mokrenja može uzrokovati enurezu. Organski uzroci podrazumevaju postojanje bolesti mokraćnog sistema. Organski uzroci mogu biti: oštećenja donjeg dela kičmene moždine, urođene malformacije genitourinarnog trakta, infekcije mokraćnog sistema, šećerna bolest. Klinička slika Dijagnoza enureze se postavlja ako se nekontrolisano mokrenje javlja redovno (barem dvaput nedeljno) tokom dužeg perioda (par meseci). Enureza se deli na primarnu i sekundarnu. Primarna enureza je naziv za nekontrolisano mokrenje kod deteta koje nikad nije uspostavilo kontrolu mokrenja. Sekundarna enureza još se naziva regresijska, a nastaje naknadno, nakon što je neko vreme postojala kontrola mokrenja. Najčešće se javlja u dobi od 5-8 godina. Prognoza enureze je povoljna jer ona u velikoj većini slučajeva prestaje tokom odrastanja, odnosno, deca je prerastu. Potrebno je mnogo strpljenja s roditeljima koji su obično vrlo zabrinuti. Dijagnoza U dijagnostici neophodno je isključiti organska oboljenja urotrakta i centralnog nervnog sistema. Potrebno je i urodinamsko ispitivanje. Lečenje U terapiji primenjuje se dijetetski režim, trening bešike, psiho i farmakoterapija. Ukoliko se ne postigne uspeh, naročito ako se radi o dugotrajnoj enurezi, lečenje se sprovodi alarmnim uređajima, lekovima i psihoterapijom. Posebni alarmni uređaj, tzv. "bedwetting alarm", se uključuje nakon što počne mokrenje i tako budi dete. Dete spava na posebnoj podlozi koja se oglašava zvučnim signalom kad se nakvasi. Ova metoda uči dete da reaguje na punu bešiku, a deluje po principu izazivanja uslovnog refleksa. Lekovi koji se danas koriste su imipramin (antidepresiv) i DDAVP (sintetski antidiuretski hormon, dezamino-D-arginin-vazopresin;). Ovi lekovi deluju samo dok ih dete uzima. Imaju i nuspojave pa se nikako ne bi smeli uzimati bez preporuke lekara i pregleda deteta. Koriste se kad nijedna druga terapija nije uspešna ili u posebnim situacijama, kad npr. dete spava kod nekog drugog ili ide na izlet, ekskurziju. Psihoterapija može se sprovoditi individualno ili porodično, a preporučuje se kad dete ima dodatnih emocionalnih problema, nedostatak samopouzdanja i slabiji društveni kontakt. U odnosu sa detetom treba se pridržavati: ne kriviti dete niti mu nametati grižu savesti zbog mokrenja u krevetu, dete se zbog toga ne sme kažnjavati, a treba osigurati da ga niko zbog toga ne ponižava i sramoti, roditelji mlađe dece mogu zajedno s njima voditi dnevnik mokrenja i nagrađivati ih za svaku suvu noć nekom malom, simboličnom nagradom, nakon poslednjeg obroka uzetog pre spavanja dete ne bi smelo da unosi tečnost, dete treba da mokri neposredno pre spavanja, dete treba da pokuša da poveća razmak između mokrenja tokom dana kako bi se mokraćna bešika proširila i kako bi naučilo da zadrži mokraću preko noći.
Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:18 Neuralgija trigeminusa Uzrok nastanka Kod simptomatskih neuralgija posredi su poznati uzroci nadražaja ovog živca: tumor pontocerebelarnog ugla, tumor Gasserovog gangliona, zapaljenski procesi, multipla skleroza, bolesti zuba i sinusa i dr. Bolest zuba, kao uzrok neuralgičnog bola lica, često je precenjena i nisu retki bolesnici kojima je nepotrebno i neopravdano izvađeno više zuba pre nego što je postavljena pravilna dijagnoza idiopatske neuralgije. Uzrok idiopatske neuralgije je nepoznat. Jedno od objašnjenja bilo je da je posredi zatezanje donje grane trigeminusa zbog asimetrične protruzije donje vilice. To dovodi do povlačenja i ostale dve grane i njihovog naslanjanja na ivicu kosti i tvrde moždane opne. Međutim, danas preovladaava mišljenje da je idiopatska neuralgija izazvana demijelinizacijom senzitivnih vlakana korenova n. trigemunsa u pontocerebelarnom uglu zbog kompresije od strane arterija i vena koje leže na njima. Klinička slika Bolest se najčešće javlja posle 40. godine života, dvostruko češće u žena. Bol je vrlo oštar, kao udar nožem ili električnom strujom i najčešće se javlja u predelu gornje vilice, ređe donje a najređe u predelu čela i oka. Karakteristična je pojava grča mišića lica zbog bolova (tic douloureux, bolni tik). Nekada se istovremeno javljaju crvenilo lica, vlaženje oka i sekret iz nosa. Bol najčešće zahvata samo jednu polovinu lica. Napadi bolova traju od nekoliko sekundi do jednog minuta, a kasnije nešto duže. Između napada nema nikakvih smetnji. Bolovi se javljaju više puta dnevno tokom nekoliko nedelja, a zatim nastupa miran period koji traje različito dugo. Često na licu, usni ili jeziku postoji tačka sa koje se blagim dodirom može izazvati napad bola. Bol takođe mogu izazvati hladan vetar, žvakanje, gutanje, umivanje, zevanje ili govor. Lečenje Napadi bolova se najčešće mogu kontrolisati karbamazepinom koji se daje do prestanka bolova. Ukoliko ovaj lek nema efekta, može se primeniti difetoin, valproati ili baclofen. Novi antiepileptiok gabapentin pokazao se veoma efikasnim u kupiranju neuralgičnih bolova. Hirurške metode se primenjuju kada medikamentno lečenje ne dovede do željenog efekta (blokada pojedinih grana trigeminusa, presecanje vlakana za bol i dr) . Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:23 Pareza facijalisa
Uzrok nastanka Etiologija nije poznata. Često se kao uzrok navodi prehlada, npr.sedenje pored otvorenog prozora u automobilu ili vozu. Do lezije živca mogu dovesti i sledeći uzroci: prelom piramide temporalne kosti,
zapaljenje srednjeg uva, tumor pontocerebelarnog ugla, sarkom baze lobanje, poliradikuloneuritis, leukoze, demijelinizacione lezije u moždanom stablu (multipla skleroza), tumori moždanog stabla, zapaljenja moždanog stabla, vaskularne lezije moždanog stabla, sarkoidoza, neuroborelioza, lepra, herpes zoster i dr. Klinička slika Bellova paraliza je akutno oboljenje n.facialisa koje se manifestuje mlitavom slabošću polovine lica. Simptomi nastaju akutno-obrva je spuštena i bolesnik ne može da nabere čelo. Oko je otvoreno, donji kapak visi i pri pokušaju da se zatvori- jabučica krene prema gore i upolje (Bellov fenomen), suze se prelivaju preko donjeg očnog kapka. Usna je opuštena na bolesnoj strani, hrana se nakuplja između obraza i desni, pri pokazivanju zuba evidentna je slabost polovine m. orbicularis orisa. U zavisnosti od lokalizacije lezije može se javiti čista motorna slabost, ili se osim slabosti može javiti i gubitak ukusa na prednje dve trećine iste strane jezika i bolna hiperakuzija. U 7% ovih bolesnka paraliza može da se javi dva ili više puta. Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, kliničkog pregleda, rendgenskog snimka, otološkog pregleda, sve u zavisnosti od mogućeg uzroka. Nalaz u likvoru je najčešće normalan. Pleocitoza ukazuje na to da nije u pitanju idiopatska Bellova paraliza već neki poznati uzrok paralize facijalisa (HIV, borelioza, herpes zoster, sarkoidoza). Lečenje U lečenju se primenjuju kortikosteroidi ili ACTH u kratkim kurama. Preporučuju se i fizikalne mere koje mora da sprovodi sam bolesnik-zagrevanje polovine lica postavljanjem toplog (ne vrelog!) termofora ispred uva, masaža lica i voljna aktivacija bolesnih mišića pred ogledalom (nabiranje čela, zatvaranje očiju, pokazivanje zuba). Posle dve nedelje treba sprovoditi galvansku stimulaciju nerva. Preko noći treba oko zatvoriti i pokriti gazom da ne dođe do sušenja oka. Oporavak je dobar u oko 80% slučajeva i zato je potrebno nekoliko nedelja do nekoliko meseci, a kod straijih osoba 1-2 godine. Kod teških paraliza koje održavaju više od pola godine dolazi u obzir plastična korektivna operacija lica. Melkersson-Rosentalov sindrom - rekurentna paraliza facijalisa, otok lica, naročito usana sa fisurama (naprsline) sluzokože usana i lingua scrotalis (jezik nalik na mošnice). Javlja se u detinjstvu ili adolescenciji i nepoznate je etiologije. Ramsay-Hunt sindrom - izaziva ga herpes zoster, javlja se erupcija vezikula (mehurić) i jaki bolovi u spoljašnjem ušnom kanalu , na uvu, između uva i mastoida ili na bubnoj opni. U nekim slučajevima se javlja paraliza facijalisa, a u nekim i znaci oštećenja osmog živca (oštećenja sluha, vrtoglavica). Hemifacijani spazam - javlja se u obliku nevoljnih, povremenih, neritmičkih kontrakcija mišića inervisanh od strane facijalisa. Najčešće počinje sa donjim očnim kapkom, zatim su zahvaćeni obraz i muskulatura oko obraza. Bolesnicima najviše smeta nevoljno zatvaranje oka zbog ometanja vida i okoline. Bolest je neprijatna ali benigna. Češća je kod žena i po pravilu je jednostrana. Lečenjeneki bolesnici povoljno reaguju na antiepileptike, a izvesno poboljšanje se može postići i specijalnim vežbama. Aplikacija botulinum toksina daje izrazito do umereno poboljšanje,ali je efekat kratkotrajan, pa se injekcije moraju ponavljati. Mikrohirurška dekompresija nerva je uspešna u većini slučajeva.
Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:26 Parkinsonova bolest Simptomi Bolest se obično polagano razvija pa može proći i nekoliko meseci, a i godina pre nego bolesnik ustanovi da ima tegoba. Jedan od prvih simptoma često je lagano podrhtavanje ruku ili prstiju, koje se polagano razvije u nevoljno ritmično podrhtavanje. Istovremeno, izvođenje komplikovanijeg pokreta postaje otežano uz ograničenja pokreta, a mišići su ukočeniji uz nespretne, rigidne pokrete. Tri su glavna simptoma Parkinsonove bolesti: tremor (drhtanje), rigor (ukočenost mišića ruku, nogu i vrata) i usporenje pokreta. No, ne moraju istovremeno biti prisutna sva tri simptoma niti se oni javljaju jednakim intenzitetom. Važno je zapamtiti da drhtanje može biti različita porekla tako da nemaju svi bolesnici koji osećaju drhtanje Parkinsonovu bolest. Često je prisutna depresija, smetnje sna, mokrenja i stolice. Brzina napredovanja intenziteta simptoma i same bolesti različita je i zavisi od pojedinca. Kod nekih bolesnika čak i duže vreme bolest ne utiče na sposobnost obavljanja svakodnevnih aktivnosti. Važno je na vreme otkriti bolest i lečiti njene simptome propisanim lekovima. Dijagnoza Nema laboratorijskog testa ili RTG nalaza koji bi potvrdili Parkinosnovu bolest. Zato je za uspešno lečenje neophodno kontaktirati lekara-specijalistu za ovo područje neurologije. Lečenje Važno je naglasiti da bolest nije fatalna; postoje delotvorni lekovi. Lečenje simptoma bolesti uspešno je posebno u ranom stadijumu bolesti. Ali lečenje ne zaustavlja napredovanje bolesti. Važna je rana dijagnoza bolesti, uzimanje specifičnih lekova, način ishrane vežbanje. Lekovi značajno smanjuju simptome bolesti. Lekar specijalista preporučuje specifičnu kombinaciju lekova koja se razlikuje kod pojedinih bolesnika, a često zahteva vreme i strpljenje. Lekovi uzrokuju i neželjena dejstva. 1. Levodopa: jedan od najdelotvornijih lekova. Podiže nivo dopamina, supstanci koja nedostaje u mozgu obolelih. 2. Dopaminergički agonisti: bromokriptin, apomorfin, pramipeksol, ropinirol. Direktno stimulišu receptore i zamenjuju ulogu dopamina u mozgu. U ranoj fazi bolesti uzimaju se kao monoterapija. Kasnije u kombinaciji s levodopom pojačavaju njen učinak. 3. MAO inhibitor (deprenil): usporava razgradnju dopamina. U ranoj fazi odlaže primenu levodope. 4. COMT inhibitor (entakapon): blokira razgradnju levodope pre ulaska u mozak. Uzima se samo uz levodopu, te značajno produžuje njen učinak. 5. NMDA antagonisti (amantadin, mementin): u ranoj fazi uzima se kao
monoterapija, kasnije u kombinaciji s levodopom. 6. Hirurško lečenje i ugradnja stimulatora (poput “pacemakera” za srce) primenjuju se samo kod bolesnika koji se ne mogu uspešno lečiti lekovima ili su razvili nekontrolisane pokrete koji se ne mogu suzbiti lekovima. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:27 Pikova (Pick) demencija Uzrok bolesti Uzrok bolesti nije poznat. Radi se o degenerativnoj demenciji. Bolest se češće javlja u žena. Klinička slika Demencije predstavljaju sekundarna oštećenja inteligencije u osoba u kojih je postojao njen uspon ili se razvoj završio. Osnovni elementi u kliničkoj slici su oštećenje pamćenja, shvatanja i orjentacije. Bolest počinje između 40 i 60. godine života. Vrlo postepen i tih ulazak u demenciju je ovde kombinovan sa fokalnom simptomatologijom, zavisno od zahvaćenog lobusa. Tako se kod frontalne atrofije nalaze dezinhibicioni fenomeni (refleksi sisanja i hvatanja), apatija, abulija (gubitak volje) i poremećaji stajanja i hoda (frontalni Pik). Kod temporalnog Pika dolazi do postepene deterioracije govora sve do potpune afazije (nemogućnost govora). Mogu se javiti poremećaji seksualnog ponašanja i bulimija. Postoje određene razlike u ponašanju ovih bolesnika. Dok su jedni bezbrižni i veseli, živahni, govorljivi ili anksiozni, stalno u pokretu, dotle su drugi pasivni, bez inicijative, tihi, emocionalno tupi. Dijagnoza Dijagnoza se postavlja na osnovu simptoma, testiranja bolesnika prema dijagnostičkim kriterijumima (gubitak intelektualnih sposobnosti dovoljan da omete socijalno i profesionalno funkcionisanje, smanjenje pamćenja, smkanjena sposobnost apstraktnog mišljenja, smanjena sposobnost rasuđivanja, očuvana svest i dr.) i patohistološkog nalaza (gubitak neurona, dok se u preostalim mogu videti otok i tau pozitivna, ubikvitin pozitivna Pikova tela u citoplazmi, gubitak vlakana u beloj masi i astroglioza). Lečenje Lečenje ne postoji. Bolesnici zahtevaju negu. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:29 Poliradiculoneuritis
Uzrok nastanka
Uzrok nastanka nije jasan. Dosta je izvesno da su imunski mehanizmi uključeni u patogenezu, i to kako se pretpostavlja, mogu obuhvatiti humoralni i celularni imuni odgovor. Iako je nepoznate etiologije, virusna etiologija nije isključena, a može se videti i u prisustvu nekih poznatih noksi, kao što su porfirija, neuroleukoza i druge. Klinička slika Pojavi neuološke simptomatologije može prethoditi febrilna epizoda. Glavni simptom je mišićna slabost koja zahvata ekstremitete, trup i glavu. Slabost je uglavnom simetrična i ima dve karakteristike: -često ima ascedentni tok-počinje sa nogama i postepeno zahvata sve proksimalnije delove da bi na kraju došlo do paralize facijalnog nerva. Ovaj tip paralize naziva se ascedentni ili Landryjev tip. Znatno ređe paraliza se širi descedentno ili su svi mišići zahvaćeni praktično istovremeno. Zahvaćenost respiratorne muskulature dovodi do insuficijencije i paralize disanja kada je neophodno asistirano disanje. -za razliku od polineuropatije gde su više zahvaćeni distalni mišići, ovde je slabija proksimalna muskulatura ili su bar podjednako slabi svi mišići elstremiteta. Mišići su mlitavi, a mišićni refleksi sniženi i kasnije ugašeni. Bolest se razvija za nekoliko dana ili jednu do dve nedelje kada dostiže maksimum. U akutnoj fazi nema atrofije mišića, ona se javlja kasnije. Nekoliko dana pre pojave slabosti javljaju se bolovi u butinama i donjem delu leđa, kao posle vežbanja. Bolovi se javljaju u više od polovine slučajeva, pretežno noću. Parestezije su česte u početku, ali kasnije nestaju. Moguć je i gubitak senzibiliteta, pretežo dubokog. Mišići su često preosetljivi na pritisak. Vegetativni poremećaji u vidu kolebanja krvnog pritiska, tahikardije (ubrzan rad srca) ili bradikardije (usporen rad srca), hiperhidroze ili suvoće kože, promene boje kože, obično su kratkotrajni i retki. Bolesnici koji zahtevaju asistirano disanje, oko 20% svih slučajeva, imaju nešto drugačiju kliničku sliku. U više od polovine ovih slučajeva bolest počinje senzitivnim simptomima, u svih su zahvaćeni kranijalni nervi, najčešće facijalis, tri četvrtine imaju oštećenje senzibiliteta, često imaju autonomne poremećajehipertenziju i tahikardiju. Sekvele su utoliko teže ukoliko je reč o težem obliku u akutnoj fazi, tj. ukoliko su izraženije slabosti i oštećenje aksona. Dijagnoza Postavlja se na osnovu ananeze, kliničkog pregeleda, laboratorijskih nalaza(albuminocitološka disocijacija, hiperproteinorahija, pleocitoza), EMNG-a (elektromioneurografija). Lečenje Ove bolesnike treba lečiti u ustanovama gde je moguće primeniti asistirano disanje. Razume se da je ovde neophodna specijalna nega respiratornih puteva da bi se očuvala prohodnost i izbegla sekundarna infekcija. Takođe je neophodna nega kože i sluzokože. Sklonost nepokretnih bolesnika dubokim venskim trombozama je velika, zato treba preventivno pasivno pokretati oduzete ekstremitete i davati po 5000 jedinica heparina potkožno, dva puta dnevno. Terapijska izmena plazme-plazmafereza, skraćuje period oporavka funkcije disanja i hoda u bolesnika u kojih je primenjena blagovremeno tj. prvih dana
bolesti. Jednako dobri rezultati dobijaju se intravenskim davanjem imunoglobulina. Fizikalna terapija se mora sprovoditi odmah po prestanku akutne faze. Od početka se mora korigovati položaj ekstremiteta da se izbegnu kontrakture, a treba sprovoditi i pasivne pokrete oduzetih ekstremiteta. Kasnije se sprovodi aktivna fizikalna terapija u neurološkom odeljenju i rehabilitacionim centrima. Uz ovakvo lečenje i negu oporavlja se najveći broj bolesnika. Lakši slučajevi se oporavljaju i spontano. Dužina oporavka zavisi od težine oboljenja i životnog doba bolesnika. Nekada su potrebni meseci pa i 1,5-2 godine za potpun oporavak. Moguće su i sekvele. Ipak u 2% slučajeva bolest se završava letalno, najčešće zbog komplikacija-sekundarne infekcije i embolije pluća. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:30 Progresivna multifokalna leukoencefalopatija Patoanatomski, nalaze se multipla demijelazciona žarišta s očuvanim aksonima i pojavom fagocitoze, ponekad sa blagom perivaskularnom infiltracijom, rasuta po celom centralnom nervnom sistemu prosečne veličine 2- 5 mm. U daljem toku konfluiraju i mogu zahvatiti ceo lobus. Broj oligodendrocita je smanjen te se pretpostavlja da virusi direktno napadaju ove ćelije i da je to uzrok demijelinizacije. Klinička slika Klinička slika obuhvata razne neurološke simptome-slabosti, ataksiju, oštećenja vida, poremećaje govora, horeoatetozu, epilepsiju, promene ličnosti i intelektualno propadanje. Tok je progresivan i bolest se u pravilu završava letalno posle evolucije od 2 do 12 meseci. Retko preživljavanje je preživljavanje od nekoliko godina, a najduže zabeleženo je 6 godina. Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, pregleda krvi i likvora, EEG-a, CT-a (skener), NMR-a (nuklearne magnetne rezonance). Lečenje Lečenje se usmerava ka poboljšanju imunskih funkcija kada je to moguće, a koriste se i antivirusna sredstva. Pojedinačni slučajevi su povoljno reagovali na citarabin i interferon-alfa. Moguća su prolazna spontana poboljšanja. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:32 Refsumova bolest Uzrok nastanka Nasleđuje se autosomno recesivno i počinje u adolescenciji, nešto ranije ili nešto kasnije. Osnovni poremećaj je nemogućnost oksidacije fitanske kiseline, tako da su povišeni nivo fitanske kiseline u krvi, mozgu i drugim tkivima.
Klinička slika Klinička slika se sastoji iz simetrične senzomotorne polineuropatije, retinitis pigmentosa (noćno a kasnije i potpuno slepilo) i cerebelarne ataksije (poremećaj koordinacije i hoda), ali se može naći čitav niz drugih abnormalnosti kao što su kardiomiopatija, nervna gluvoća, katarakta, anomalija zenica, nistagmus (podrhtavanje očnih jabučica), anosmija (gubitak čula mirisa), ihtioza (koža u vidu krljušti) i drugo. Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, laboratorijskih, analiza, NMR-a (nuklearna magnetna rezonanca), EKG-a. Lečenje Za lečenje se preporučuje dijeta bez phytola, odnosno izbegavaju se mlečni proizvodi, zeleno voće i povrće, goveđe i jagnjeće meso, tuna, bakalar. S obzirom da se fitanska kiselina ne proizvodi u organizmu, već se samo unosi hranom, držanje dijete dovodi do poboljšanja simptoma u vezi sa neuropatijom i ihtiozom. Kod nekih osoba je potrebna i plazmafereza. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:34 Rejov sindrom
Uzrok nastanka Uzrok bolesti nije poznat. Navode se toksični agensi, salicilati (aspirin!) i virusi. Klinička slika Bolest počinje znacima respiratorne infekcije, sa upornim povraćanjem i razvojem stupora (poremećaj svesti), generalizovanih konfuzija i kome. Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, pregleda, ultrazvuka-jetra je uvećana sa karakterističnim histološkim promenama. U laboratorijskim testovima dominira povećana aktivnost transaminaza u serumu, snižen nivo šećera u krvi, povišenje amonijaka u serumu i metabolička acidoza. Lečenje Sastoji se od davanja infuzija glukoze i sveže smrznute plazme, i u merama za suzbijanje edema mozga (infuzije manitola). Prognoza Bolest je vrlo ozbiljna, a smrtnost dostiže 50%.
Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:35 Retrogradna amnezija Gledano klinički, postoje tri vrste pamćenja koje se razlikuju u trajanju sećanja: -neposredno pamćenje - trajanje sećanja iznosi nekoliko sekundi, npr. sećanje imena osoba ili telefonskog broja -kratkotrajno, recentno pamćenje - prisećanje događaja posle nekoliko minuta, sati ili dana; kratkotrajno pamćenje može se definisati i kao sposobnost učenja i spremanja novih informacija i mogućnosti njihove reprodukcije nakon nekog vremenskog intervala, npr. minuta, nekoliko sati ili dana -dugotrajno pamćenje - sećanje nekoliko meseci ili godina nakon događaja. Uzrok nastanka Amnezija može biti organskog porekla, posledica traume mozga ili patoloških promena u nekim moždanim područjima, ali može se javiti i kao posledica preteranog uzimanja psihoaktivnih sredstava, usled oštećenja centralnog nervnog sistema ili staračkih promena ili psihogena, nastala obično posle nekog teškog emocionalnog šoka. U praksi se organska amnezija najčešće vidi zbog oštećenja dubljih moždanih struktura ili moždane kore, i to posle povreda (potresa mozga, nagnječenja ili kontuzije mozga), davljenja ili neuspelog vešanja ili posle težih trovanja, epileptičkog napada, delirantnih pomućenja svesti ili sumračnih stanja, poremećaja moždane cirkulacije ili degenerativnih promena pojedinih delova mozga. Klinička slika Ako se osobe ne mogu prisetiti događaja neposredno pre povrede, tj. traume, govorimo o - retrogradnoj amneziji. Ona pokriva različito dug vremenski interval pre nastanka povrede, najčešće nekoliko sekundi ili minuta, retko nešto duže. Retrogradna amnezija upućuje na to da se i nakon završenog procesa opažanja još neko vreme nastavlja tzv. mnestički proces – vreme potrebno da se fiksiraju slike sećanja. Uzrok retrogradnoj amneziji može biti trovanje, udarac u glavu, krvarenje u moždano tkivo kod CVI-a. Dijagnoza Kod bolesnika koji imaju izražen poremećaj pamćenja pre svega treba isključiti organski uzrok. Zato posle uzimanja podataka o smetnjama (dobijenih od samog bolesnika i/ili njegove pratnje) i kliničkog neurološkog pregleda, koji uključuje i detaljno ispitivanje bolesnikovog pamćenja, sledi obrada koja se sastoji od: laboratorijske analize krvi i moždane tečnosti, snimanja električne moždane aktivnosti (EEG), kompjuterizovane tomografije (CT) ili magnetne rezonance (NMR) mozga. Neurološki status se nadograđuje testovima mentalnog statusa. Najčešće se orijentacijski koristi opšteprihvaćen, tzv. minimentalni status koji omogućava kvantifikaciju oštećenja. Lečenje Lečenje amnezija u svakom slučaju zavisi od uzroka koji je doveo do poremećaja tj. oštećenja pamćenja. Zapravo se leči sam uzrok. U nekim slučajevima rezultat je potpuni oporavak pamćenja, ali nekada oštećenje ostavlja trajne posledice na
pamćenje. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:37 Rettov sindrom Uzrok nastanka Rettov sindrom je genetski poremećaj. To je verovatno najčešći genetski uzrokovan teški intelektualni i fizički hendikep koji se događa kod ženske dece u 1 od 10.000 slučajeva. Nedavno je otkriveno da veliki deo obolelih od Rettovog sindroma ima mutaciju ili grešku na MECP2 genu X hromosoma. Klinička slika Tipična istorija bolesti devojčice sa Rettovim sindromom podrazumeva normalan ante- peri i rani postnatalni period. Na uzrastu između 6 i 18 meseci, najčešće oko godinu dana, nastaje stagnacija u razvoju, najviše izražena na planu motornih funkcija. Ova faza razvoja poremećaja često prođe neopaženo. Nekoliko nedelja ili meseci nakon toga, postepeno se javljaju znaci regresije: devojčica gubi do tada stečene sposobnosti, u prvom redu na planu komunikacije i socijalnih interakcija. Broj do tada naučenih reči se smanjuje, ređe se ili nikako ne odaziva na poziv, ona gubi interes za kontakt sa roditeljima i okolinom, kao i interes za igru. Kontakt pogledom postaje redak i kratak. Devojčica je zatvorena u svom svetu i njeno ponašanje se, praktično, ne razlikuje od autističnog. U ovoj fazi, česti su emocionalni poremećaji – iznenadni i, naizgled, bezrazložni napadi dugotrajnog plakanja, vrištanja ili smejanja. Ritam spavanja je poremećen, a ukupna količina spavanja smanjena. U početku neupadljivo i retko, ali vremenom sve češće i izraženije, javljaju se stereotipni pokreti rukama u vidu tapšanja, gnječenja dlanova, stavljanja prstiju u usta ili uplitanja prstiju, što ubrzo postaje dominantna nevoljna aktivnost. Istovremeno, funkcija hvatanja postaje sve lošija: devojčica grabi predmete celom šakom, relativno kratko ih zadržava i ispušta ili baca, do potpunog prekida korišćenja ruku za bilo koju aktivnost, uključujući i reakcije odbrane. Ukoliko je prohodala, hod postaje ataksičan (teturav), a ataksija trupa se zapaža i u stojećem i u sedećem stavu. Karakteristično je klaćenje devojčica sa noge na nogu pre propulzije. Poremećaj ritma disanja može da bude prisutan od samog početka razvoja sindroma ili nastaje kasnije. Najupadljiviji su hiperventilacija, krize apneje i forsirano izduvavanje vazduha. U ovoj fazi, kontakt pogledom se produžava i intenzivira i često je praćen osmehom. Ret devojčice jasno pokazuju izraze zadovoljstva i nezadovoljstva. Poremećaj simpatičke inervacije ispoljava se promenama periferne cirkulacije i trofičkim promenama na ekstremitetima, pretežno donjim. Stopala Ret devojčica su mala, hladna i lividna. Iako se devojčice rađaju sa normalnim obimom lobanje, smatra se da već od drugog meseca rast lobanje počinje da stagnira. Mikrocefalija umerenog stepena karakteristika je Retovog sindroma na starijem uzrastu. Telesni rast je takođe usporen, što postaje naročito uočljivo u kasnom detinjstvu i adolescenciji. Iako devojčice sa Retovim sindromom imaju izražene probleme sa ishranom – njihovo žvakanje i gutanje je otežano, crevna peristaltika usporena, česti su meteorizam i opstipacije – retardacija rasta se ne smatra posledicom nedovoljnog i neadekvatnog unosa kalorija. Epileptične krize, različitog izgleda i učestalosti, prisutne su u oko 70-80%
devojčica sa Retovim sindromom. Nakon nekoliko godina ili decenija, motorni i koštano-zglobni poremećaji su uznapredovali do te mere da obolela osoba postaje potpuno nepokretna i vezana je za kolica. U ovom stadijumu poremećaja, stereotipije rukama se smanjuju, ruke su sada najčešće mirne i spojene ispred grudi ili ispod brade; hiperventilacija je slabije izražena ili odsutna; epileptični napadi se proređuju ili potpuno nestaju. Na hipomimičnom licu još samo intenzivan pogled, iako sa usporenom fiksacijom, ostaje znak kontakta sa okolinom. U celini, odrasla osoba sa Retovim sindromom je nepokretna, telesno nedovoljno razvijena, sa izraženim deformitetima kičmenog stuba i, pretežno, donjih ekstremiteta, duboko mentalno retardirana. Dijagnoza Dijagnoza je klinička i utvrđuje se putem znakova i ponašanja. U mnogim se slučajevima danas potvrđuje genetskim testom. Lečenje Kao i kod većine razvojnih poremećaja, specifično medikamentno lečenje Retovog sindroma ne postoji. Bromokriptin, dopaminergični agonist, u nekoliko slučajeva doveo je do poboljšanja u motornim i kognitivnim funkcijama. Buspiron, agonist serotonina, uz pojačavanje GABA-ergicke inhibicije, može da bude koristan u smanjenju poremećaja disanja. Primena melatonina kod ograničenog broja pacijentkinja poboljšala je dužinu i kvalitet spavanja. L-karnitin kod starijih devojaka sa Retovim sindromom dao je izvesna poboljšanja motorike. Fizikalna terapija jedan je od osnovnih oblika tretmana Ret devojčica i ona treba da se sprovodi kontinuirano. Masaža, sprovođenje pasivnih i aktivnih vežbi pomaže perifernu cirkulaciju, održavanje punog opsega pokreta u zglobovima, odlaže nastanak kontraktura i deformiteta. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:39 Sekundarni parkinsonizam Uzrok nastanka Sekundarni parkinsonizam ima drugačiju etiologiju i patologiju od Parkinsonove bolesti. Uzroci mogu biti: -Infektivni (AIDS, postencefalitički, Creutzfeldt-Jakobova bolest, subakutni sklerozirajući panenecefalitis) -Arterioskleroza -Medikamentozni (litijum, rezerpin, blokatori dopaminskih receptora) -Toksični (ugljenik monoksid, ugljenik dioksid, mangan, živa, cijanid, metanol, etanol) -Vaskularni (multiinfarktna stanja, Binswangerova bolest) -Trauma -Drugo (poremećaji paratiroideje, hipotireoidizam, stečena hepatocerebralna degeneracija, tumori mozga, normotenzivni i nekomunikantni hidrocefalus i dr.) Međutim, u svim navedenim slučajevima moraju biti ispunjen određene pretpostavke: 1. postojanje određene predispozicije u vidu manje vrednosti odgovarajućih neuronskih sistema ili postojanje rane, subkliničke forme bolresti, i 2. jasno oštećenje, anatomsko ili funkcionalno, nigro-strijatnog dopaminergičnog sistema.
Klinička slika Kardinalni znaci parkinsonovog sindroma su rigor, bradikinezija, tremor u miru i oštećenje posturalnih refleksa. Bolesnik zauzima karakterističan poguren stav sa rukama flektiranim u laktovima i adukovanim uz telo. Lice mu je ukočeno kao maska. Hoda sitnim koracima. Svi pokreti su usporeni i otežani. Naročito je upadljivo pri hodu i okretanju u hodu ili u krevetu (bradikinezija). Upadljivo je osiromašenje automatskih pokreta, npr. nedostaje mahanje rukama pri hodu, čak je i treptanje retko (hipokinezija). Rigor je posebna vrsta mišićne hipertonije koja se manifestuje ujednačenim otporom pri pasivnim pokretima (olovna šipka) ili povremenim popuštanjem tonusa kao da se u zglobu nalazi zupčasti točak (Negroov fenomen). Najlakše se uočava na vratu i rukama. Tremor (podrhtavanje) u miru je grub, najčešće velike amplitude, 4 Hz. Jako je promenljiv, pojačava se sa uzbuđenjem, a nestaje pri voljnim radnjama i u snu. Stari neurolozi su ga opisivali ka "pravljenje pilula" ili "brojanje novca" na rukama, odnosno "gaženje pedala" na nogama. Ređe su zahvaćeni vilica, jezik i kapci. Druga vrsta tremora koja se takođe može naći, je finiji tremor, lako iregularan tremor ruku, koji se održava za vreme voljnog pokreta i gubi se kod relaksacije. Oštećenje posturalnih refleksa se manifestuje nestabilnošću i zanošenjem pri hodanju, naročito pri okretanju. Nekada se pri hodu bolesnici naginju, kao da ih nešto vuče napred (anteropulsio), nazad (retropulsio) ili na stranu (lateropulsio). Nekada ubrzavaju hod (festinatio) ili postaju jako brzi kad se uzbude, npr. kad se uplaše od gaženja vozilom (kinesis paradoxica). Rukopis se menja, postaje sitan i drhtav. Govor vremenom postaje monoton, slabo modulisan, sliven, tih i na kraju nerazumljiv. Kod ovih bolesnika može se naći hiperhidroza, curenje pljuvačke, masno, seboroično lice. Značajan broj bolesnika ima depresiju, a u oko jedne trećine može se registrovati i intelektualno propadanje-demencija. Lečenje Lečenje simptoma bolesti uspešno je posebno u ranom stadijumu bolesti. Ali lečenje ne zaustavlja napredovanje bolesti. 1. Levodopa: jedan od najdelotvornijih lekova. Podiže nivo dopamina, supstanci koja nedostaje u mozgu obolelih. 2. Dopaminergički agonisti: bromokriptin, apomorfin, pramipeksol, ropinirol. Direktno stimulišu receptore i zamenjuju ulogu dopamina u mozgu. U ranoj fazi bolesti uzimaju se kao monoterapija. Kasnije u kombinaciji s levodopom pojačavaju njen učinak. 3. MAO inhibitor (deprenil): usporava razgradnju dopamina. U ranoj fazi odlaže primenu levodope. 4. COMT inhibitor (entakapon): blokira razgradnju levodope pre ulaska u mozak. Uzima se samo uz levodopu, te značajno produžuje njen učinak. 5. NMDA antagonisti (amantadin, mementin): u ranoj fazi uzima se kao monoterapija, kasnije u kombinaciji s levodopom. 6. Hirurško lečenje i ugradnja stimulatora (poput “pacemakera” za srce) primenjuju se samo kod bolesnika koji se ne mogu uspešno lečiti lekovima ili su razvili nekontrolisane pokrete koji se ne mogu suzbiti lekovima. Uz lečenje simptoma, leči se i osnovno ooboljenje ili stanje koje je dovelo do sekundarnog parkinsonizma. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:40
Senilnost Uzrok nastanka Senilnost može nastati usled oštećenja mozga ili sekundarno usled postojanja drugih bolesti i stanja (depresija, hormonalna neravnoteža, ateroskleroza, moždani udar i dr) Klinička slika Opšti simptomi senilnosti su: opadanje intelektualnih sposobnosti, psihička inertnost, teškoće u pamćenju, fiksacija za događaje iz prošlosti, teškoće u prilagođavanju i sl. U tipičnim slučajevima počinje sa smetnjama pamćenja, teškoćama nalaženja reči ili izmenama raspoloženja. Posle najmanje šest meseci uočavaju se problemi za razliku od obične zaboravnosti koja se ne pogoršava. Sa napredovanjem bolesti mogu da se razviju i drugi problemi: Stalno zaboravljanje skorašnjih događaja, sastanaka, imena i lica kao i teškoće da razumeju šta je rečeno. Postaju konfuzni u rukovanju sa novcem, vožnji automobila ili upotrebi kućnih aparata. Nastaju izmene ličnosti, prestaju da brinu za osobe iz neposredne okoline, postaju razdražljivi ili ravnodušni. Mogu da se jave promene raspoloženja sa plačljivošću, postaju sumnjičavi, misle da ih neko potkrada ili želi da im naudi. U kasnijoj fazi bolesti mogu da postanu uznemireni, ustaju noću, spremaju se da idu negde, odlutaju i izgube se ili se stalno šetaju u istom prostoru. U završnoj fazi senilnosti bolesnici su vezani za postelju, gubi se normalna komunikacija, ne kontrolišu više mokrenje i stolicu. Ličnost može da se u toj meri promeni da bliske osobe imaju utisak kao da se radi o stranoj osobi. Dijagnoza Ispitivanje bolesnika se sastoji od neurološkog i psihijatrijskog pregleda, neuropsiholoških testova, odgovarajućih laboratorijskih analiza krvi, skenera mozga i drugih analiza prema potrebi. Lečenje Za sada nisu poznate mere koje bi sigurno štitile od senilnosti, ali su u toku mnogobrojna istraživanja u ovom pravcu. Ne postoji ni jedan lek koji bi izlečio demenciju. Postoje medikamenti koji mogu da poprave ponašanje ovih bolesnika, da uspore napredovanje bolesti i da donekle poboljšaju intelektualno funkcionisanje. Osim toga, intenzivno se istražuju nove mogućnosti lečenja. Davanje inhibitora holinesteraze (Arisept, Ekselon i drugi) povećava nivo acetilholina u mozgu i deluje povoljno na pamćenje i ponašanje. Vitamin E ili donepezil usporavaju donekle napredovanje bolesti. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:41 Sindrom karpalnog tunela
Uzrok nastanka Svaki neželjeni nadražaj kao što je povreda, upala, degenerativna promena, spoljašnji pritisak na tunel, može izazvati zadebljanje ovojnice, što smanjuje
prostor u karpalnom tunelu dovodeći do pritiska i gnječenja medianusa. Do kompresije n.medianusa mogu dovesti i miksedem, akromegalija, reumatoidni artritis, trudnoća i prelomi. Ovaj sindrom se najčešće javlja kod žena srednjeg životnog doba. Klinička slika Ako pritisak dostigne stepen na kom nerv ne može da obavlja funkciju, javljaju se trnci i osećaj žarenja u prva tri prsta i polovini četvrtog prsta šake i bol kojije naročito izražen noću. Bol i trnci šire se u dlan i prste, ali se mogu širiti i u lakat i rame. Ako je kompresija dugotrajna ili intezivna dolazi do promena na mišićima šake, oni hipotrofiraju što dovodi do gubitka snage i nesigurnosti pri hvatanju prstima i slabljenja i gubitka osećaja. Dijagnoza Veoma korisna dijagnostička metoda je elektromioneurografija tj. merenje brzine sprovođenja impulsa kroz n. medianus. Na mestu kompresije nerva postojaće jasno usporenje brzine sprovođenja impulsa. Lečenje Može biti konzervativno i hirurško. Konzervativne mere su imobilizacija i lokalna aplikacija kortikosteroida.Ukoliko su tegobe uporne mora se pribeći hirurškom lečenju-presecanju fleksora. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:43 Siringomijelija i siringobulbija Uzrok nastanka Najčešće je po sredi kongenitalna abnormalnost mada je nekad šupljina posledica nekroze tumora. Može biti deo složenijeg sindroma kongenitalne prirode kao što je Arnold-Kjarijeva (Arnold-Chiari) malformacija. Ovaj sindrom i ostale siringomijelije udružene sa opstrukcijom foramen occipitale magnum spadaju u tip I siringomijelije. Idiopatska siringomijelija bez opstrukcije foramen occipitale magnum, predstavlja tip II siringomijelije. Siringomijelija tipa III udružena je sa tumorom, traumatskim arahnoiditisom ili pahimeningitisom. Tip IV predstavlja hidromijeliju koja može biti udružena sa hidrocefalusom. Hidromijelija je proširenje samog centralnog kanala. Klinička slika Siringomijelična šupljina je ispunjena tečnošću i vrši pritisak na ćelije prednjih rogova kičmene moždine, piramidne puteve i ascedentne, senzitivne puteve dovodeći do njihove degeneracije. Razvoj šupljine dovodi do destrukcije centralne sive mase kičmene moždine i prekida vlakana spinotalamičnog puta koji kroz nju prolaze na putu za suprotnu stranu u odgovarajućim segmentima kičmene moždine. Klinička slika je rezultat navedenih lezija: oštećenje osetljivosti za bol i termičke senzacije uz očuvanost senzibiliteta za dodir u odgovarajućim dermatomima,
najčešće na rukama, simptomatologija oštećenja perifernih motornih neurona u odgovarajućim miotomima (hipotrofija malih mišića šaka), znaci oštećenja kortikospinalnih puteva na nogama, trofičke promene na koži, potkožnom tkivu i kostima ruku. U nešto više od jedne trećine slučajeva javljaju se disestezije u vidu palećeg bola. Bolne disestezije se javljaju u dermatomima koji odgovaraju segmentima u kojima sirinks zahvata dorzolteralni kvadrant kičmene moždine sa iste strane. U više od polovine slučajeva hirurška intervencija koja dovodi do kolapsa sirinksa daje olakšanje bolova. Propagacija šupljine ka produženoj moždini oštećuje senzitivna jedra trigeminusa i dovodi do siringomiječične disocijacije senzibiliteta na licu. Dijagnoza Osim na kliničkoj slici, dijagnoza siringomijelije se zasniva na savremenim metodama slikanja nervnog tkiva. CT (skener) može biti od pomoći, ali je snimanje NMR-om (nuklearna magnetna rezonanca) metoda izbora. Lečenje Lečenje ne dovodi do značajnijeg uspeha. Hirurška intervencija se može sastojati iz obične incizije šupljine-siringotomije ili siringostomije sa uspostavljanjem drenaže, ili subokcitipalne dekompresije kod Arnold-Kjarijeve malformacije. Kod hidromijelije sa udruženim hidrocefalusom preporučuje se ventrikuloperitonealni šant. Bolesnici sa teškim neurološkim ispadima ili nepokretni i sa stacionarnim stanjem nisu kandidati za operaciju. Bolesnicima se mora ukazati na mogućnost neopaženih povreda analgetičnih delova ruku. Takođe treba da izbegavaju nagle i snažne pokrete, jer to povećava mogućnost nastanka artropatija. U odmaklom stadijumu primenjuju se miotonolitici i vodi se briga o funkcionisanju sfinktera odnosno, o redovnom pražnjenju bešike i creva. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:44 Somnolencija Somnolencija je najblaži oblik kvantitativnog poremećaja svesti, kada je bolesnik pospan, nezainteresovan za događaje u okolini. Uzrok nastanka Somnolentnost se javlja kod trovanja ugljen-monoksidom (CO), kod predoziranja ili trovanja sedativima, barbituratima, neurolepticima, kod izraženog gubitka krvi, ili nakon teških fizičkih napora, dugotrajnih nesanica. Klinička slika Bolesnik je pospan, slabije draži ne izazivaju reakciju, lako zapada u san nakon prestanka jačih draži, i može se bez teškoća ponovo probuditi. Pažnja je oslabljena, sporo reaguje na pitanja, odgovara teško, usporeno sa zakašnjenjem, očni kapci su zatvoreni, lice opušteno, pospano. Teško može održati pažnju za neki predmet ili pojavu. Nesigurno je orijentisan u prostoru i vremenu. Često se kaže da je bradipsihičan ističući usporenost pokreta, govora i rasuđivanja.
Lečenje Leči se osnovni poremećaj koji je doveo do somnolencije. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:47 Spinalna mišićna atrofija SMA tip II-počinje nešto kasnije, do 6 meseci, manje je teška, napredovanje je nešto sporije, a kliničke razlike sa tipom jedan su minimalne. Nekada se spontano zaustavlja. SMA tip III (Kugelberg-Welanderova bolest)-klinički postoji sporo progresivna slabost mišića, nekad sa hipertrofijom listova pa liči na mišićnu distrofiju. Postepeno ali progresivno ispoljava se slabost i atrofija mišića, naročito karličnog pojasa zbog degenerativnih promena i iščezavanja motornih ćelija prdnjih rogova kičmene moždine. Fascikulacije se vide u polovine slučajeva. Životni vek ne mora biti skraćen. SMA tip IV (proksimalni oblici sa početkom u odraslom dobu)-nasleđuju se autosomno recesivno ili dominantno a počinju između 15. i 60. godine. Mogu da se pomešaju sa mišićniom distrofijom ili amiotrofičnom lateralnom sklerozom. Progresija je stalna ali nije teška. Distalna spinalna mišićna atrofija-nasleđuje se autosomno recesivno ili dominantno. Do sada je izdvojeno osam tipova vezanih za razne genetske lokuse. Većina dominantno nasleđenih počinje pre 20. godine. Mišići ispod kolena atrofiraju i stopala vise mlitavo. Ruke su manje zahvaćene, mada ima familija u kojih su ruke više zahvaćene. Senzibilitet je očuvan a senzitivne brzine sprovođenja su normalne. Bolest sporo napreduje. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:49 Status epilepticus Podela i klinička slika Gran mal status (status epilepticus major, generalizovani tončko-klonični SE) predstavlja jedno od najdramatičnijih i najurgentnijih stanja u medicini i definiše se kao jedan napad koji traje duže od pola sata ili više napada između kojih bolesnik ne dolazi svesti. Ukoliko se bolesnik osvesti između napada govori se o seriji napada. Međutim, i nekoliko velikih napada dnevno predstavlja urgentno stanje, jer lako može da preraste u SE. Precipitirajući faktori mogu da budu nagli prekid antiepileptične terapije, uzimanje alkohola, infekcije ili unošenje konvulzivnih sredstava. SE je često prva manifestacija simptomatske epilepsije. Među najčešće uzroke navode se tumori, teške traume glave, vaskularni poremećaji, encefalitis i alkoholizam. SE obično počinje serijom napada koji se javljaju sve češće. Trajanje pojedinih napada raste na 2-3 minuta, dok pauze traju 20 do 30 minuta. Tonična faza raste na račun klonične. (Tonična faza koja je zapravo trajna kontrakcija svih mišića obuhvata kratkotrajno savijanje trupa unapred, a zatim duže savijanje
trupa unazad, podignute očne kapke i oči koje su okrenute naviše, naizmenično grčenje mišića jezika i donje vilice kada može doći do ugriza jezika, kontrakcije mišića grudnog koša i produžen ekspirijum što dovodi do stvaranja „epileptičnog krika" vegetativne fenomene: ubrzanje pulsa, povišenje krvnog pritiska, povećanje pritiska u bešici, proširenje zenica, bledu, a zatim cijanotičnu boju lica. Klonična faza počinje blagim drhtanjem i napreduje do snažnih kontrakcija i grčeva svih mišića tela i lica kao i vilice i jezika što dovodi do krvave pene u ustima). Postoji obilje vegetativnih poremećaja. Disanje može biti deprimirano osnovnom bolešću i lekovima koji se koriste za kupiranje SE, tahikardija (ubrzan rad srca) je veoma izražena, kao i hipertenzija (povišen krvni pritisak), zenice su midrijatične (raširene), postoje hipersalivacija (povećana izlučivanje pljuvačke), i traheo-bronhijalna hipersekrecija. Moguć je i edem pluća. Mišićna aktivnost i poremećaj vegetativnog sistema dovode do hiperpireksije i moguće mioglobinuruje. Nastaju metaboličiki poremećaji. Koma, prava ili vigilna, može trajati satima po prestanku napada, a doprinose joj i antikonvulzivni lekovi i osnovna bolest. Ređe se status završava konfuznim ili sumračnim stanjem. Prognoza zavisi od etiologije i terapijskog pristupa. Smrtnost je velika oko 6-8%. Uzroci letalnog ishoda su osnovna moždana bolest, cirkulatorni kolaps i zastoj disanja. Pti mal status (status epilepticus minor): -Apsans status-klinički se najčešće manifestuje pomućenjem svesti do izraženog konfuznog stanja kada je bolesnik u stuporu. Ređa je pojava automatizama, fuge, anksioznosti ili manično-depresivnog stanja. Ovakva stanja mogu trajati satima, danima ili nedeljama. -Mioklonični generalizovani status-manifestuje se ritmičnim, ponovljenim, generalizovanim mioklonizmima (kratkotrajne kontrakcije mišića) praćenim odgovarajućim promenama na EEG-u. -Džeksonov status (SE focalis Jacksoni, parcijalni somatomotorni status)predstavlja ponavljane Džeksonove napade koji mogu trajati satima ili danima. Svest je očuvana, mada budnost može ponekada da bude i smanjena. -Psihomotorni status-manifestuje se dugotrajnim automatizmima, fugama ili psihozom. Dijagnoza Postavlja se na osnovu kliničke slike, anamnestičkih podataka o ranijoj epilepsiji i EEG-a (elektroencefalografije). Lečenje Kod svih vrsta SE suvereno sredstvo je diazepam (bensendin, apaurin, valium), koji se daje intravenski, ne brže od 5mg/min zbog depresivnog dejstva na centar za disanje. S obzirom da je diazepam i veoma snažan miorelaksans mora se voditi računa da omlitavljen jezik ne zapadne u ždrelo, zato glavu bolesnika treba okrenuti na stranu i eventualno fiksirati jezik. Injekcije diazepama mogu se ponavljati na pola sata do prekidanja statusa. Efekat diazepama je kratkotrajan. Dugotrajan efekat se postiže paralelnom primenom fenobarbiton natrijuma. Ni jedan slučaj ES koji se ne prekine posle opisanog načina lečenja u prvih pola do jednog sata, ne bi se smeo lečiti bez uslova za renimaciju. U ovakvim slučajevima najbolje je bolesnika odmah intubirati i uvesti u narkozu. Ostale neophodne mere su oslobađanje disajnih puteva aspiracijom, borba protiv kolapsa i moždanog edema, nadgledanje kardiovaskularnog aparata i primena kardiotonika kada je to potrebno, korekcija vodeno-sonog balansa i drugo.
Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:50 Stupor Stupor označava odsutnost svake voljne aktivnosti, takva osoba ne reaguje ni na kakve draži, ne izvodi pokrete, liči na nepokretnu lutku. Uzrok nastanka Stupor može nastati kod povreda glave, infekcija CNS-a (centralnog nervnog sistema), shizofrenije, šloga, tumora ili apscesa mozga, infarkta srca, kardiak aresta, kod konzumiranja nekih lekova (sedativi). Klinička slika Stupor je stanje utrnulosti gotovo svih funkcija ličnosti, praćeno ukočenošću, letargijom i abulijom (bezvoljnost). Osoba u stanju stupora prepoznaje se po tome što neprestano ćuti, uopšte ne reaguje na draži, odbija hranu, ima nepomično držanje tela, lice nepokretno poput maske, sumoran i odsutan pogled. Osobu koja je u stuporu možemo da dozovemo samo glasnim dozivanjem, jakim drmusanjem i sličnim dražima. Razlikuju se katatoni, depresivni, histerični i organski stupor. Katatoni stupor je stanje potpunog gubitka spontanog i aktivnog pokretanja, bolesnik satima ukočeno stoji, sedi, ne uzima hranu, ne govori ali registruje sve što se oko njega događa jer mu svest nije pomućena. Dijagnoza Postavlja se na osnovu heteroanamneze (podaci se uzimaju od rođaka ili očevidaca), kliničkog pregleda, laboratorijskih analiza, CT-a (kompjuterizovana tomografija) i NMR-a (nuklearna magnetna rezonanca). Lečenje Kada se dovede osoba koja je u stanju stupora prvo se regulišu vitalne funkcije (kiseonik, venska linija, zaustavljanje krvarenja i sl), a zatim se traga za uzrokom nastanka i primenjuje se kauzalna terapija u zavisnosti od uzroka. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:51 Tetanija Pod tetanijom se podrazumeva kliničko stanje povećane razdražljivosti centralnog i perifernog nervnog sistema - kod abnormalnih koncentracija jona u tečnostima koje natapaju nervne ćelije. Uzrok nastanka Iako skoro svi elektroliti (natrijum, kalijum, magnezijum, kalcijum, fosfor) mogu da daju slične simptome, u praksi se tetanija najčešće sreće kod sniženog nivoa kalcijuma u krvi. Tetanija može biti udružena sa hiperventilacijiom, hipoparatireoidizmom, rahitisom, uremijom i drugim stanjima.
Klinička slika Tetanija se karakteriše mišićnim trzajevima, grčevima i karpopedalnim spazmima, naročito na gornjim ekstremitetima i šakama, zatim hiperrefleksijom, a uteškim oblicima mogu nastati i laringospazam i konvulzije. Ako su zahvaćeni i disajni mišići, može da nastupiti apneja (prestanak disanja duži od 20 sekundi). Tetaniju prati i izmenjen senzibilitet, kao što je parestezija (izmenjeni osećaj dodira) na usnama, jeziku, prstima i stopalima, i bol u zahvaćenim mišićima. Dijagnoza Postavlja se na osnovu kliničke slike, kliničkog pregleda, laboratorijskih ispitivanja (određivanje nivoa elektrolita), elektromiografije, EEG-a i drugih neuroloških ispitivanja. Lečenje Lečenje zavisi od uzroka. Koriguju se nivoi elektroliota koji su doveli do tetanije ili se leči osnovna bolest. Kod akutne hipokalcemije se daje kalcijum intravenski. Glavni prirodni izvori kalcijuma su mleko i mlečni proizvodi, voda, ali, pri konzumiranju mora se voditi računa o nivou resorpcije kalcijuma i uticaju druge vrste hrane i lekova sa hranom i preparatima bogatim kalcijumom. Dnevne potrebe kalcijuma iznose 1200 mg za odrasle do 24 godine, 800 mg za odrasle preko 25 godina, dok je za žene u periodu trudnoće i laktacije preporućeno 1200 mg. Kritični periodi menopauza i postmenopauza, zahtevaju povećanu količinu unosa kalcijuma od 1100 mg do 1200 mg dnevno. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:53 Tikovi Većina tikova malo je primetna i javljaju se u kraćem razdoblju života deteta takvi tikovi najčešće sami i nestanu. Roditelji ih često mogu povezati s promenom u životu koja je uzrokovala stres, npr. polazak u vrtić, selidba ili dolazak brata/sestre. Najveći deo tikova prolazi samo od sebe, ali neki se pogoršavaju u anksioznim stanjima, umoru ili kod upotrebe nekih medikamenata. Podela i klinička slika Jednostavni motorni tikovi javljaju se u vidu iznenadnih, brzih kretnji pojedinačnih mišićnih grupa za šta su najbolji primeri trepkanje, pućenje usana, plaženje jezika, trzaji glave, “izvijanje” ramena, grimasiranje, škljocanje zubima itd. U malom broju slučajeva motorni tikovi proizvode samopovređivanje kod dece koja stalno grizu jezik ili usnu. Složeni motorni tikovi, za razliku od prethodnih, se javljaju kao ponavljani obrasci kretnji koje uključuju veći broj mišićnih grupa. Deca koja imaju ovakvu vrstu tikova mogu ljuljati glavu s jedne na drugu stranu, ili je uporno okretati desnolevo. Veliki broj dece ima i kreveljenje, skakanje, ponavljano doticanje nekog dela tela, “njuškanje” predmeta ili dela tela, “tapkanje” nogama, izvijanje trupa. Dete može satima ispisivati isto slovo ili neku reč, ili može uporno cepati sveske ili knjige.
Jednostavni glasovni tikovi su takođe vrlo raznoliki: može se raditi o besmislenim zvucima koje dete ponavljano produkuje, ali može da se radi i o određenoj vrsti reči. Ovakav tip tikova se može dijagnostikovati u vidu nakašljavanja, “pročišćavanja” grla, šmrkanja, podvriskivanja, “pucketanja” jezikom. Nekada deca ponavljaju izraze poput “uh, uh” ili “eee”. Određeni broj dece u sklopu kliničke slike imaju i izgovaranje bezobraznih reči (koprolalija) dok druga deca uporno ponavljaju tuđe reči. Oblik tika kod koga postoje, ili su postojali, složeni motorni tikovi i jedan ili više glasovnih tikova se naziva sindrom Gilles de la Tourette. Ovaj vid tik poremećaja je veoma onesposobljavajući za dete koje je obolelo, ali na sreću relativno retko se sreće u svakodnevnoj kliničkoj praksi. Bolest se obično javlja između šeste i devete godine života i ima nasledan karakter. Ako jedan roditelj ima ovaj sindrom postoji 50% šanse da i deca naslede bolest. Tikove nepravedno nazivamo “nevoljni pokreti” jer oni nisu potpuno izvan kontrole pošto ih dete može odložiti na određeno vreme i po tome se oni razllikuju od neke druge vrste grčeva (npr. grčeva u toku epileptičkog napada). Deca koja imaju tikove su sposobna da ih obuzdavaju i satima, ali nakon toga dolazi do naglog pogoršanja, pa oni postaju jači i duže traju. Prolazni motorni tikovi se javljaju više puta dnevno gotovo svakog dana tokom najmanje četiri nedelje, ali ne duže od 12 meseci. Početak je uvek pre 18. godine. Prolazni motorni tikovi su u najvećem broju slučajeva i jednostavni, tj. zahvataju samo određenu grupu mišića. Prolazni tikovi su u većini slučajeva psihogenog porekla što znači da nastaju kao posledica stresa ili nekog drugog psihičkog uzroka. Obično se pojačavaju u toku nekog konflikta, a skloni su i spontanom vraćanju kliničke slike. Lečenje prolaznih motornih tikova u blagim slučajevima nije potrebno, dok se u težim slučajevima mogu primeniti tehnike relaksacije, antistres programi, autogeni trening i psihoterapija (razgradnja emotivnih problema koji su prouzrokovani tikovima). Hronični motorni tikovi su, u stvari, sindrom Gilles de la Tourette koji smo već opisali. Kod njih se u preko 50% slučajeva nalaze EEG nenormalnosti i dopaminski poremećaji (poremećaj u lučenju hemijski supstanci u mozgu). Lečenje Ukoliko tik ne traje duže od mesec dana, nije potrebno potražiti posebnu stručnu pomoć, a roditelj može detetu pomoći da nauči tehnike relaksacije i prevladavanja stresnog događaja. Tik poremećaji se leče na više načina. U svakodnevnoj kliničkoj praksi su najčešći medikamentozni, psihoterapijski i reeduakaciono- psihomotorni način lečenja (vežbama). Lečenje hroničnih motornih tikova se sastoji u davanju lekova kao što su dopaminski antagonisti (Haloperidol) ili triciklički antidepresivi (Imipramin) ili psihostimulansi (Metilfenidat) uz obavezan dodatak psihoterapije i vežba relaksacije. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:55 Tortikolis
Uzroci nastanka Postoji više različitih uzroka tortikolisa i prema njima tortikolis može da bude: urođen i stečen.
Etiologija i vrste stečenog tortikolisa su različiti: 1. oftalmološki (zbog diplopija ) 2. dezmogeni (zbog ožiljaka na koži ) 3. mišićni (usled kontrakture mišića vrata) 4. koštani ( zbog anomalija vratnih pršljenova) 5. inflamatorni (zbog limfadenitisa) 6. kompenzatorni (kod skolioze) 7. neurološki (zbog poremećaja inervacije) 8. posturalni (usled lošeg držanja) 9. histerični (zbog psihičkog oboljenja) 10. traumatski (usled povrede) 11. reumatski (kod reumatoloških oboljenja) i 12. tuberkulozni (kod Potove bolesti). Klinička slika Urođeni tortikolis- razlog ovoj pojavi je položaj bebe u stomaku u poslednjim mesecima trudnoće. Druga mogućnost nastanka tortikolisa je porođajna trauma. Do istezanja mišića vrata može da dođe ako bebina glava prebrzo izađe, ili presporo pa je neophodno njeno izvlačenje i vrlo često kada se prvo rađa karlica pa tek onda glava. Tada dolazi do pucanja mišićnih vlakana zbog prevelikog istezanja mišića vrata što se ne vidi odmah. Posledica je hematom (oteklina) unutar mišića koji se stvori uglavnom u trećoj nedelji bebinog života i može da se vidi i opipa na vratu. Osnovni znaci urođenog tortikolisa su: asimetrija lica i čela sa hipotrofijom na zahvaćenoj strani, što je najčešce prisutno na samom rođenju, bezbolan tumefakt veličine lešnika u donjoj polovini m.sternocleidomastoideusa koji se javlja obično oko 2. nedelje, a spontano iščezava posle 2. meseca po rođenju, vrpčasto skraćenje i zategnutost m.sternocleidomastoideusa koje kasnije nastaje i nagnutost glave na obolelu stranu sa potiljkom prema ramenu na zahvaćenoj strani, a lice okrenuto nagore i na suprotnu stranu. Kao posledica urođenog tortikolisa javlja se kompenzatorna skolioza sa konkavitetom na zahvaćenoj strani. Dijagnoza Radigrafskim pregledom vratne kicme utvrduje se prisustvo anomalija vratnih pršljenova (hemivertebra, unilateralna atlantookcipitalna fuzija, Klippel-Feilov sindrom. U cilju diferencijalne dijagnoze razlicitih uzroka sekundarnog tortikolisa potrebni su odgovarajuci dopunski dijagnosticki i konsultativni pregledi. Lečenje Fizikalnom terapijom, što znači vežbama, pozicioniranjem glave, parafinom i elektroforezom kalijum-jodida. Parafinom se zagreva mišić i tako priprema za pasivno istezanje. Primenjuje se kod većih skraćenja kada ne možemo da dobijemo pun obim pokreta. Elektroforeza kalijum-jodida se primenjuje kada postoji otok na vratu i to je unošenje leka putem struje. Nakon ovih procedura obavezno idu vežbe i to pasivne kada terapeut ili roditelj isteže skraćeni mišić tako što naginje glavu na suprotnu stranu. Ova vežba može da se izvodi u dva položaja, kada je beba na leđima ili na boku, što zavisi pre svega od uzrasta. U prvim mesecima jednostavnije je da leži na leđima, ali kasnije kada počne samostalno da se okreće da bi ste mogli istovremeno da fiksirate rame i nagnete glavu do drugog ramena, možete to iz položaja na boku. Druga pasivna vežba je okretanje lica na istu stranu na kojoj je skraćeni mišić i to možete uspešno da sprovedete u položaju na stomaku, tako što jednom rukom fiksirate rame a drugom spustite glavu tako da brada ide ka ramenu. Ovo je položaj u kome beba može i da spava što znači da se sve vreme skraćeni mišić isteže. Pored pasivnog istezanja neophodno je beba aktivno jača drugu stranu vrata uz našu pomoć. Pomeranjem trupa dovodimo je u položaj na boku kada ona treba da podigne glavu kao da hoće da se okrene na stomak. Ležeći položaj na stomaku sa
osloncem na rukama omogućava podizanje glave i gornjeg dela tela što jača mišiće vrata i leđa. Dok beba leži na stomaku, pokazujte joj omiljenu igračku i navodite je da okreće glavu na stranu na kojoj je skraćeni mišić. U slučaju neuspeha fizikalne terapije ili kasno započetog lečenja indikovano je hirurško lečenje koje se obavlja dezinsercijom proksimalnog ili distalnog pripoja m.sternocleidomastoideusa, produženjem skraćenog mišica "Z" plastikom ili potpunim odstranjenjem mišića. Posle operacije sprovodi se kratkotrajna imobilizacija Šancovom kragnom i potom nastavlja fizikalna terapija. Torticollis spastica - reč je o nevoljnim kontrakcijama mišića vrata koje dovode do produžene devijacije glave. Može se manifestovati toničnom, kloničnom ili kombinovanom devijacijom glave. Glava može da se okreće ili naginje na stranu. Kontrakcija se javlja povremeno, sa različitim ritmom. Prolazno ispravljanje glave može se postići blagim kontrapritiskom glave brade prstom. Lečenje-najčešće se koriste benzodiazepini, antihlinergici, miotonolitici. Ukoliko medikamentozno lečenje nije uspešno, pribegava se hirurškom lečenju. Primenjuje se korekcija m. sternocleidomastoideusa, presecanje n. accessoriusa, prednja ili zadnja bilateralna cervikalna rizotomija ili talamotomija. Dugotrajni neprirodni položaj glave nekada izaziva bol te su neophodni analgetici i fizikalna terapija, a nekada i psihoterapija zbog socijalnih poremećaja do kojih dovodi bizaran položaj glave. Povremeno nošenje plastične "kragne" može biti korisno. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:56 Tranzitorni ishemični atak (TIA)
Uzrok nastanka Ranije se pretpostavljalo da je uzrok ishemičnog tranzitornog ataka spontani vazospazam u određenoj regiji mozga. Međutim, arteriografska ispitivanja nisu potvrdila ovu pretpostavku, već je otkriven niz drugih uzroka TIA: -Komlikovani ulcerisani aterom (naslaga masti na zidu krvnih sudova) na račvama magistralnih krvnih sudova vrata. Sadržaj ateroma (kristali hlesterola i dr) ili agregati trombocita i fibrina koji se talože na ulcerisanom ateromu, otkidaju se i krvotokom dospevaju do malih krvnih sudova u mozgu kroz koje više ne mogu da prođu već izazivaju ishemiju (slab dovod krvi). -Kompresija na krvni sud (npr. osteofitom) -Prekid krvotoka kroz "prelomljenu" arteriju -Mala krvavljenja iz mikroaneurizmi -Hemodinamski poremećaji, pad krvnog pritiska i dekompenzacija krvotoka iznad mesta stenoze arterije Klinička slika Prolazne ishemije u oblasti karotidnog sliva mogu dati sledeće ispade-prolazno
slepilo, hemipareza (laka oduzetost polovine tela), hemiparestezije ili hemihipestezija (smanjen ili izmenjen osećaj u polovini tela), dizartrija (poremećaj govora), hemianopsija (poremećaj vida sa gubitkom jedne polovine vidnog polja), psihički poremećaji u vidu konfuznih stanja. Dijagnoza Dijagnoza stanja krvnih sudova mozga mora da obuhvati detaljnu anamnezu, klinički pregled, kardiološko ispitivanje, EKG, pregled očnog dna, ultrazvuk, scintigrafiju, CT (skener), NMR (nuklarna magnetna rezonanca). Od laboratorijskih pregleda treba ispitati masti u krvi i glikemiju, hematokrit, fibrinogen, agregabilnost trombocita, elastičnost eritrocita. Lečenje Lečenje TIA je uglavnom usmereno na prevenciju novih ataka i javljanja kompletnog ishemičnog inzulta. U prvom redu treba se boriti protiv arterijske hipertenzije, borba protiv pušenja i alkoholizma mogu smanjiti broj obolelih. Zdrava ishrana je veoma bitan faktor i podrazumeva ishranu bogatu biljnim vlaknima i vitaminima sa malo masti životinjskog porekla. Lečenje srčanih bolesti, šećerne bolesti, hiperlipidemija (povećane količine masti u krvi) takođe spada u veoma značajne preventivne mere. Od lekova u upotrebi su vazoaktivni lekovi, antiagregaciona terapija, kalcijum blokatori i sve zastupljenije hirurško lečenjeuklanjanje ateroma, odnosno korekcija stenoze karotidnih arterija. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:58 Tremor Za razliku od klonusa koji je monofazičan (kontrakcija i dekontrakcija grupe mišića), tremor je bifazičan (naizmenična kontrakcija agonista i antagonista). Amplituda ovih oscilacija može biti veoma mala, jedva vidljiva ili veoma velika do potpune nesposobnosti pacijenta. Društvo za poremećaje pokreta bazira klasifikaciju na razlikovanju između tremora u miru, posturalnog, prostog kinetičkog i intencionog (pri ciljanim pokretima) tremora. U okvirima pojedinih kliničkih sindroma mogu se izdvojiti pojačani fiziološki tremor, klasični esencijalni tremor, primarni ortostatski tremor, specifični tremori-ciljni i pozicioni, distonični tremor, tremor kod ili u Parkinsonove bolesti, cerebelarni tremor, Holmesov tremor, palatalni tremor, medikamentni i toksični tremor, tremor kod perifernih neuropatija i psihogeni tremor. 1. Statički (položajni) tremor - javlja se pri ispruženim rukama i najbolje se uočava kada se prsti rašire. Može se lepo osetiti ako se dlanovi ispitivača naslone na vrhove bolesnikovih ispruženih prstiju. Oscilacije se mogu učiniti vidljivim ako se na prste ispruženih ruku stave listovi papira. Pomoću posebnih sprava-akcelerometra mogu se meriti frekvenca i amplituda tremora. Ova vrsta tremora se najčešće sreće kao fiziološki tremor. On nastaje pri održavanju istog položaja i predstavlja smetnju kada je preteran, npr. kod treme pri nastupu pred publikom. Frekvenca mu je 8-12 Hz. Statički tremor se javlja i kao simptom neuroze, alkoholizma ili tireotoksikoze. Bolest sui generis se zove esencijalni tremor. Ukoliko se javi u senijumu posle 65. godine naziva se senilni tremor, a ako se javlja familijarno-familijarni tremor. Nasleđuje se autozomno dominantno i može da se javi u bilo kom životnom dobu. Ima spor tok. Najčešće se javlja na prstima ruku, ali može da zahvati i glavu i glasne žice kada daje
drhtav (tremoliran) glas. Obično je statički, ali može da bude intencioni, a nekada se javlja i pri mirovanju. Sa uzimanjem alkohola se smanjuje, ali se po prestanku njegovog dejstva pogoršava. U slučaju tremora u miru moguća je pogrešna dijagnoza Parkinsonove bolesti. Za lečenje se koriste beta blokatori (propranolol i drugi), clonazepam i primidon. 2. Tremor u miru - opisan u Parkinsonovom sindromu. 3. Intenciomi, kinetički, akcioni tremor - nastaje kod oštećenja cerebeluma (mali mozak). Najčešće se sreće kod multiple skleroze. U nekim slučajevima može biti ogromnih amplituda pa se svaki voljni pokret pretvara u pravo mlataranje ekstremitetom. Intencioni tremor je čest znak hepato-cerebralne degeneracije (Wilsonova bolest). 4. Alternirajući, posturalni ili rubralni tremor - javlja se pri zauzimanju određenog položaja, npr. ovaj tremor se javlja na rukama kada se one ispruže. Ovo je grub tremor celih ekstremiteta u vertikalnom smeru sa progresivnim uvećanjem amplitude. Glavu i trup zahvata pri sedećem položaju. Znak je disfunkcije dentato-rubro-talamo-kortikalnog puta. Občino se vidi kod multiple skleroze. Osim ovih vrsta organskih tremora postoji i histerični tremor, koji je nepravilan, grub, promenljiv, gubi se sa odvraćanjem pažnje. Najčešće ga je teško razlikovati od organskog tremora. Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 18:59 Tropska spastična parapareza Uzrok nastanka Uzročnik je HTLV I, čija se antitela nalaze u krvi i likvoru ovih bolesnika. U endemskiom tropskim krajevima seropozitivno je do 10% stanovnika, ali manje od 1% razvija bolest. Patološki, postoji hronična progresivna inflamacija najizraženija u torakalnoj kičmenoj moždini, ali se može naći i u meduli oblongati, ponsu i beloj masi velikog i malog mozga. Klinička slika Klinički postoji progresivna, simetrična, spastična parapareza, slabost mišića, bolne parestezije nogu i poremećaj sfinktera. Mogu se raziviti i uveitis, artritis, pulmonarni limfocitni alveolitis, polimiozitis, keratokonjunktivitis, dermatitis. Dijagnoza Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, neurološkog pregleda, laboratorijskih analiza, seroloških testova, CT-a (skener) ili NMR-a (nuklearna magnetna rezonanca). Lečenje Nema uspešnog lečenja. Nekada se primenjuju kortikosteroidi. Zbog spasticiteta se primenjuju miotonolitici, a disfunkcije sfinktera oxibutinin.
Naslov: Odg: Bolesti nervnog sistema (Neurologija) Poruka od: coka 24.05.2008. 19:02 Vertigo (Vrtoglavica) Uzrok nastanka Vrtoglavica nije bolest. To je stanje koje može izazvati više od 300 uzroka.Najčešći su: položajna vrtoglavica, upala vestibularnog nerva, Meniereova bolest, tumor slušnog nerva, poremećaji protoka krvi u mozgu, promene tkiva vratne kičme, povrede, prekomerna naprezanja mišića, starije životno doba, napetost, stresna vrtoglavica i dr. Klinička slika Osobe koje imaju vrtoglavicu najčešće opisuju poremećaj ravnoteže na dva načina: kao osećaj okretanja oko glave ili u glavi, ili kao gubitak orijentacije u prostoru. Smetnje se pogoršavaju okretanjem glave i promenom položaja tela, a često su praćene poremećajem sluha i šumom u uhu i mučninom. Specifični poremećaji su kretanje i bežanje predmeta pred očima ili osećaj okretanja vlastitog tela u prostoru, zatim osećaj gubljenja u prostoru, propadanja, uzdizanja i zanošenja u stranu ili napred - nazad. Kod vrtoglavica uzrokovanih bolestima unutrašnjeg uva (otogenih vrtoglavica), predmeti koje gledamo vrte se vodoravno od bolesnog prema zdravom uhu, a ravnoteža je poremećena kod bolesnog uva. Nespecifični poremećaj ravnoteže ili lažna vrtoglavica karakteriše se svetlećim zvezdicama ili mračenjem pred očima (omaglica), nesvesticom, osećajem punoće i pritiskom u glavi i ušima. Najčešći im je uzrok kratkotrajni izostanak ili smanjeni protok krvi u mozgu ili u vratu. Položajna vrtoglavica- najučestalija je od svih, a uzrokuje je neprimeren pokret ili položaj glave, pri ležanju, okretanju u postelji ili zabacivanju glave unazad. Traje svega minut ili kraće, a može biti praćena ritmičnim treperenjem očiju dok sluh ostaje očuvan. Može se pojavljivati svakih nekoliko dana, ali i nakon nekoliko meseci. Upala vestibularnog nerva- napad žestoke vrtoglavice traje nekoliko dana, a zatim postupno popušta kroz nekoliko nedelja. Iako uzrok poremećaja i mesto oštećenja nisu dokazani, većina lekara smatra da je reč o upali živca vestibuluma labirinta unutrašnjeg uva. Meniereova bolest- radi se o poremećaju mikrocirkulacije u unutašnjem uvu. Bolest se karakteriše iznenadnim napadima vrtoglavice, koji mogu trajati od nekoliko minuta do nekoliko sati. Napad može biti tako žestok da bolesnik mora da legne. Žestoka vrtoglavica obično je kratkotrajna. Prate je muka, povraćanje, šum u uvu, gubitak ravnoteže nekada diplopije (duple slike). Tumor slušnog živca karakteriše se stalnom vrtoglavicom čija se izraženost može meriti. Drugi znaci koji ukazuju na tumor su oštećenje sluha i poremećaji funkcije drugih nerava mozga. Dijagnoza U dijagnostici uzroka vrtoglavice učestvuju stručnjaci raznih specijalnosti: otoneurolog, neurolog, neurotraumatolog, fizijatar i kod dece neuropedijatar. Od neprocenjive je važnosti opis obolelog o prirodi vrtoglavice, o njegovom radnom mestu, aktivnostima neposredno pre napada, mogućim povredama glave i vrata i hroničnim bolestima. Postavljanje tačne dijagnoze omogućuje niz dijagnostičkih postupaka: od pregleda oba uva, nosa, ždrela i grkljana, preko neurološkog i
očnog pregleda, nalaza fizijatra ili ortopeda, pretraga srca i krvnih sudova, pa sve do psihijatrijskog ispitivanja. Nakon što se utvrdi uzrok, određuje se način lečenja Lečenje Osobu koja ima napade vrtoglavice prvo treba smiriti i oprezno staviti u najzgodniji položaj za glavu. U protivnom može pasti i povrediti se. Tegobe se ublažavaju strogim mirovanjem zatvorenih očiju i hladnim oblozima, a po potrebi uzimanjem sredstava za smirenje i onih protiv povraćanja. Nikotin, alkohol i crna kafa najstrože su zabranjeni, a prvih 24 sata treba uzimati neslanu hranu. Korisno je postupno opuštanje mišića uz ispravno disanje, psihičko opuštanje, masaža glave i vrata. Powe re d by SMF 1.1.11 | SMF © 2006-2009, Sim ple Machine s LLC
