T Mastnak EVROPA Istorija Politickog Pojma Krstaški Ratovi

Žak Derida, Odmetničke države Peter Sloterdajk, Ukoliko se Evropa probudi Etien Balibar, Mi, građani Evrope? Urlih Bek & Edgar Grande, Kosmopolitska Evropa Šejla Benhabib, Drugi kosmopolitizam Martin MekKvilan, Kako nazvati Evropu Zigmunt Bauman, Evropa: nedovršena pustolovina Tomaž Mastnak, Evropa: istorija političkog pojma Obrad Savić ur., Evropa koja će doći Aleš Debeljak, Evropa bez Evropljana

Tomaž Mastnak Evropa: istorija političkog pojma

biblioteka NA GRANICAMA EVROPE

Tomaž Mastnak, naučni savetnik, Filozofski institut, Centar za

znanstveno istraživanje Slovenačke akademije nauka i umetnosti u Ljubljani, Slovenija. Trenutno je gostujući predavač na Remarque Institute na New York University.

Evropa kao kolektivni politički entitet jeste ekskluzivistička zajednica koja je nastala na osnovu zamisli o čišćenju teritorije i “čistote krvi”, na osnovu mržnje prema spoljnim narodima i spoljnom svetu, prema kojima je ona nastupila izrazito destruktivno. (...) Time ne omalovažavamo takozvane evropske ideale i vrednosti. Naprotiv, ako želimo da ih shvatamo ozbiljno, onda ih treba sagledati u tom kontekstu. Oni su njegov integralni deo. Njihov univerzalizam temelji se na evropskom destruktivnom ekskluzivizmu i njime je obeležen.

Tomaž Mastnak Na granicama Evrope

Knjige: Križarski mir: Kršćanstvo, muslimanski svijet i zapadni politički poredak, Zagreb, 2005; alSalaam al-saleebi : al-jamaaà al-masihiyya wa al-àlam al-ìslami wa al-nizam al-siyasi al-gharbi. Cairo, 2003; Crusading peace: Christendom, the Muslim world, and Western Political Order, Berkeley & Los Angeles, 2002; Evropa: med evolucijo in evtanazijo, Ljubljana, 1998; Kristjanstvo in muslimani, Ljubljana, 1996; Orobba Wa Tadmeer Al Akhar: Al Honood Al Homr Wal Atrak Wal Bosnawyoun, Cairo, 1995; El-Islam Wa Khalq Al-Hawiyya Al-’Orobiyya, Alexandria, 1995; Islam and the Creation of European Identity, London, 1994; Vzhodno od raja: Civilna družba pod komunizmom in po njem, Ljubljana, 1992; H kritiki stalinizma, Ljubljana 1982.

9 788682 299769

Evropa: istorija političkog pojma

Biblioteka Na granicama Evrope

Centar za medije i komunikacije

Beogradski krug


Prevod: Milan Đorđević & Dušan Đorđević Mileusnić

Tomaž Mastnak Evropa: istorija političkog pojma Beogradski krug & Centar za medije i komunikacije, Beograd 2007 Naslov originala: Tomaž Mastnak, Evropa: med evolucijo in evtanazijo Studia humanitatis, Apes 8, Ljubljana 1998 Biblioteka: Na granicama Evrope © Obrad Savić Uređivački kolegijum: Obrad Savić, Dušan Đorđević Mileusnić, Ana Miljanić, Borut Vild Izdavači: Časopis Beogradski krug & Centar za medije i komunikacije Bulevar kralja Aleksandra 79, 11000 Beograd, Srbija tel/fax: (381 11) 24 23 545 e-mail: [email protected], [email protected] www.usm.maine.edu/~bcj, www.belgradecircle.org Prevod: Milan Đorđević Dušan Đorđević Mileusnić Lektura i korektura: Dušan Đorđević Mileusnić Oblikovanje: Borut Vild Štampa: Čigoja Štampa, Beograd, 2007 Tiraž: 500 ISBN 978-86-82299-76-9 Napomena izdavača: Knjiga Evropa: istorija političkog pojma, predstavlja prerađenu i dopunjenu verziju Mastnakove knjige Evropa: med evolucijo in evtanazijo, Studia Humanitatis, Apes 8, Ljubljana, 1998. Knjigu je sa slovenačkog jezika preveo Milan Đorđević. Drugo, novo poglavlje knjige, kao i Predgovor za izdanje na srpskom jeziku, napisani su na engleskom jeziku. Ove delove je preveo Dušan Đorđević Mileusnić. Izdavač se zahvaljuje profesoru Tomažu Mastnaku na autorskoj pomoći u pripremi ove knjige. * Izdavanje ove knjige pomoglo je Ministarstvo za kulturo Republike Slovenije

Sadržaj 7 | Biblioteka Na granicama Evrope Obrad Savić: Evropa koja će doći 9 | Tomaž Mastnak: Predgovor za izdanje na srpskom jeziku

(preveo Dušan Đorđević Mileusnić, s. 9-12)

13 | Uvod: Novo evropsko jednoumlje 23 | I Konstituisanje neprijatelja

(preveo Milan Đorđević, s. 13-36)

(preveo Dušan Đorđević Mileusnić, s. 37-54)

(preveo Milan Đorđević, s. 55-116)

37 | II Kratka istorija imena Evrope 55 69 83 111

| | | |

III Formiranje Evrope kao političke zajednice IV Evropske unije i afirmisanje Evrope V Od “progona Turčina iz Evrope” do “etničkog ćišćenja” Zaključak: Put u Evropu i odricanje od slovenačke države

117 | Literatura 145 | Tomaž Mastnak: Bibliografija

6|

Biblioteka Na granicama Evrope

Obrad Savić: EVROPA KOJA ĆE DOĆI “Demokratija u dolasku: potrebno je da ona dâ vreme koje ne postoji.” (Jacques Derrida, Rogues) Biblioteka “Na granicama Evrope” pokrenuta je s namerom da svestrano pripremi akademsku, kulturnu i političku javnost Srbije za odlučujući događaj koji će doći: pristupanje Evropskoj Uniji, i preko njega, povratak svetskoj zajednici. Redakcija nove edicije je preuzela zadatak da bude glasnik nove Evrope, onog evropskog prostora koji je postao “trajno gradilište demokratije”. Ova biblioteka namerava da promoviše ideju jedne nove, različite Evrope, one Evrope koja će doći, mada za nju još uvek nismo spremni! “Ukoliko se ispostavi da nam duh nove Evrope izmiče, da ne uspevamo da ga iznutra prisvojimo” (kako je najavljeno u programskom uvodniku za prvi broj časopisa Beogradski krug, No. 0/1994.) “nećemo se ustručavati da ga uporno najavljujemo”. Ovaj izdavački, u određenoj meri i edukativni projekt, nastao je u trenutku kada se proširila sumnja u novu političku konstrukciju koja je primereno nazvana: “Post-nacionalna Evropa”. Pri tom, novi talas sumnje u Evropu nije nastao samo na osnovu akumuliranih nesporazuma i sukoba koje smo nasledili iz bliske prošlosti. Upravo obrnuto, obnovljena strepnja, čak i neprijateljstvo prema ideji Evrope, povezano je sa našim negativnim anticipacijama novog, nepoznatog lica Evrope. Ono što najviše uznemirava u vezi sa temom Evrope kao “nedovršenim političkim projektom”, tiče se jedinstvenog preobraćanja Evrope, ili onog što još uvek nazivamo Evropom. Jer ono što se dešava sa današnjom Evropom izgleda nam bez istorijskog presedana: evropski čovek u nastajanju po prvi put je odlučno stavio u pitanje teško nasleđe imperijalizma koje je nerazdvojno povezano sa dramatičnom istorijom kolonijalizma. Ovaj odvažan poziv na refleksivnu distancu spram vlastite prošlosti, štaviše, zahtev da se civilizacijska odgovornost Evrope misli s onu stranu bilo kojeg evropocentrizma, među “starim Evropljanima” izaziva evrofobiju i panično nepoverenje. Smela samodramatizacija evropskog građanstva, koje se odreklo svog evropocentričkog nasleđa, ne nudi “kandidatima za EU” ne nudi sigurno i umirujuće političko utočište. Kako se priključiti novoj, postnacionalnoj Evropi koja je digla ruke od sebe, koja je digla ruke na sebe i protiv sebe! Šta će ostati od evropskog samopouzdanja ukoliko se nova, postnacionalna Evropa univerzalno asimiluje, kosmopolituzuje!

|7

Najveća zbunjenost se odnosi na činjenicu da je današnja Evropa, traumatizovana dvadesetim vekom, postala “ponosna na svoj kolektivni stid”. U duhu nove “kulture izvinjenja” savremena Evropa se upustila u rizično pripovedanje vlastitih grešaka prošlosti. Kako da sa entuzijazmom, otovorenog srca, sanjamo o novoj Evropi koja radije oglašava svoje strašne zločine nego što insistira na svojim velikim, neprevladanim istorijskim postignućima! Da li mi Drugi, koji se još uvek nalazimo izvan zidina, izvan granica Evropske Unije, imamo pravo da se nadamo da ćemo poput ostalih Drugih biti politički miljenici pokajničke Evrope! Biblioteka “Na granicama Evrope” upravo namerava da pokrene odlučujuće pitanje današnje Evrope, Evrope Razlika i beskonačnog mnoštva. Posle pokajničkog samoispovedanja evropocentričkog užasa koji je porodila kolonijalna arogancija, ekspanzivni nacionalizmi i totalitarizmi, nova Evropa nije spremna da bude taoc vlastite prošlosti, “spornog istorijskog nasleđa”. Oni koji su upravo u ime etničkog, nacionalnog, kulturnog, hrišćanskog identiteta upleteni u bezobzirna nasilja (zločini ksenofobije, rasizma, antisemitizma, nacionalističkog i religioznog fanatizma) ne mogu se nadati da će im Postsekularna Evropa odati sentimentalnu počast, bezuslovno utočište. U središtu “postnacionalnih konstelacija” savremene Evrope ne nalazi se pitanje izabranog i neizabranog naroda, već pitanje normalnih i nenormalnih, odnosno, odmetničkih, otpadničkih država. Uprkos romantičnom diskursu drugosti, koji je zavladao evropskim kulturnim prostorom, odmetničke države ne mogu da računaju na naklonost i simpatije nove Evrope. Naročito one države i društva koje na granicama Evrope dejstvuju poput razularenog Drugog, (neuračunljiva mržnja spram vlastitog Drugog) nemaju izglede da prisvoje ekskluzivni status Evropske Drugosti. Nezaustavljiv proces evropskog “putovanja u zemlju drugosti“ (cinici govore o “nekontrolisanoj kreolizaciji Evrope”) nije nastao u slavu identitetskog obnovljanja Hrišćanske, Postsekularne Evrope. Upravo obrnuto, savremena, postnacionalna Evropa otvara se prema jednoj novoj istoriji, urgentnoj budućnosti, koja nastaje iz “samokritičke destabilizacije” antagonističkih identiteta koji su iscrpli sve mogućnosti vlastitog teorijskog diskursa i kontra-diskursa. U tom pogledu se može reći da je pokretanje naše biblioteke motivisano činom rađanja nove Evrope, i istovremeno se poklapa sa njim, Evrope koja još uvek ne postoji i koja će doći. Beograd, 17. april 2007.


Predgovor izdanju na srpskom jeziku

K

|9

njige imaju svoju sudbinu; to je stara humanistička izreka. Ništa manje nije istina da, često, naše sudbine imaju svoje knjige. Ovo je jedna takva mala knjiga – povezana sa sudbinom. Napisao sam je sa jednim okom na ratu u Bosni, koji se tada upravo završio, i sa drugim na priključenju moje zemlje Evropskoj uniji, koje je tada bilo u toku. Po mom mišljenju, ta dva iskustva bila su u povezana. Ono prvo je bilo užasavajuće, ovo drugo video sam kao kao ono što baš i ne donosi nešto naročito dobro. Ovo drugo sam u velikoj meri smatrao nezdravim i nekorisnim zbog uloge koju je ta “Evropa”, kojoj će se Slovenci pridružiti, igrala u užasima onog prvog. Pre raspada SFRJ i nasilja koje ga je pratilo, ja sam bio sasvim dobar Evropljanin. To jest, spontano sam prihvatao egzaltiranu sliku koju je veliko kolektivno telo koje zovemo Evropa imalo o sebi, i koju nastavlja da ima o sebi. Nikada nisam sanjario o Evropi i bio sam kritičan u pogledu ovog ili onog aspekta njene istorije ili njene savremene stvarnosti, ali sam živeo unutar evropske ideologije. Rat je sve to razmrskao. Uopšte uzev, čini se da je istina, barem za naš moderni zapadni svet, da su ratovi oblikovali naše temeljne percepcije i predstave imaginarnog i duhovnog, i da su bili odlučujući zamajac svim kritičkim intelektualnim i konceptualnim inovacijama i kretanjima. Za mene lično, ratovi putem kojih se Jugoslavija raspala, a naročito rat u Bosni, naterali su me da ponovo promislim mnoge od mojih gledišta, ideja i uverenja, da preispitam moje političke i teorijske pozicije. Nije mnogo toga ostalo postojano, i malo toga je ostalo netaknuto. Na neki način, od tada sam pročešljavao i raščišćavao sav taj krš, i još uvek nisam siguran šta je od svega toga preživelo. “Evropa” svakako nije. U početku sam mislio da se “Evropa”, zahvaljujući nekom neobjašnjivom neporazumu i nerazumevanju, odnosno grešci, zatekla u tome da oprašta, omogućava i potpomaže brutalni i, na kraju krajeva, genocidni rat – sve to u ime mira. Moj vlastiti duševni mir, međutim, bio je izgubljen kada sam shvatio

10 |

Tomaž Mastnak, Evropa: istorija politočkog pojma

da je nerazumevanje u potpunosti bilo moje. Da bih razumeo mir koji je “Evropa” tada ‘pravila’ na Balkanu, počeo sam da proučavam evropske ideje o miru i njihovu istoriju. Antologije o tom predmetu koje sam prvo konsultovao bile su preplavljene večnom težnjom ka miru i elokventnim osudama rata. Ono što mi je upalo u oči bile su elizije u tekstovima. Došao sam do originalnih izvora i shvatio da su upravo ta izostavljanja, ta brisanja, ono što je omogućavalo da evropska priča o miru nastavi da teče. Jer ono što je izbrisano bili su pozivi na rat koji su bili istovremeni sa molitvama i projektima za mir. Po pravilu, rat na koji se pozivalo bio je rat protiv Muslimana; tu i tamo, divljaci i varvari su ih ili zamenjivali ili su ih dopunjavali. Rat protiv Muslimana – osvajački i istrebljivački rat – uvek i iznova je predstavljan kao uslov evropskog mira i evropske dobrobiti. Ta logika nikada nije bila prekinuta. Došao sam do uverenja da na Balkanu, u Bosni, pred mojim očima, Evropa nije upala u kobnu grešku, nego da je delovala iz svog najunutrašnjijeg sopstva. A tu najunutarnjiju srž evropskog identiteta ja nisam bio voljan da prihvatim. Naravno, kada pogledam unazad na kasne 1990e, i na moje propitivanje političke mudrosti i moralne uzvišenosti “pridruživanja Evropi”, moram sebi da se nasmejem. U pretežno antisemitskoj i, pre svega, islamofobnoj zemlji, preplavljenoj iznova pronađenim provincijalizmom i potmulim, svagda prisutnim čaršijskim pričama, ukazivanje na duboko ukorenjeno evropsko neprijateljstvo prema Muslimanima mora da je došlo kao neka reklama za članstvo u EZ, pre nego kao upozorenje protiv njega. Ne žalim zbog onog što sam rekao – to ide pod izreku “Dixi et salvavi animam meam” – i u tom pogledu nisam izmenio ništa za prevod na srpski jezik. Niti sam menjao išta u pogledu onoga što sam tada napisao o ratu u Bosni, iako bih danas veći deo toga izrazio drugačije. Kao politička intervencija vezana za određeno vreme i mesto, ova knjižica jeste istorijski dokument i, u tom smislu, ne treba je revidirati. Moja gledišta – i naša gledišta – o toj istoriji verovatno bi trebalo iznova propitati. Mnogo toga se od tada promenilo, ali skoro ništa na bolje. Rat koji mi sada ne izlazi iz glave jeste rat u Iraku. Na trenutak, onih meseci kada se invazija na Irak pripremala i kada administracija SAD nije uspela da dobije podršku “Evrope”, imao sam tračak nade da bi “Evropa” mogla da ugrabi istorijsku priliku da se suoči i preispita neke tamnije – ili najtamnije – strane svo-

Predgovor izdanju na srpskom jeziku

| 11

je vlastite istorije i svog vlastitog identiteta. To se nije desilo. Podeljena na “staru Evropu” i “novu Evropu”, sa kvislinzima Vašingtona u obema (ali brojnijim u ovoj drugoj), ova Evropa se postepeno postrojila iza pogubne globalne politike SAD. To ne znači da se sada sve evropske zemlje priklanjaju američkom krstaškom ratu, ali nijedna se, za sada, nije odrekla globalne misije Zapada. Moja sopstvena zemlja, država Slovenija, članica EZ i NATO, nedavno je poslala vojnike u Irak. Moja demokratski izabrana vlada, koja se najbolje može opisati u smislu rimo-katoličkog neoliberalizma, uvukla je sve nas, kao građane, u zločin ogromnih razmera. A razmišljanje o ovom zločinu, čiju širinu i dubinu još uvek ne možemo shvatiti, potvrđuje moje ubeđenje da postoji kontinuitet između rata u Bosni i ratova novog “američkog veka”.* Taj kontinuitet leži u prirodi ovih ratova. Dok je besneo rat u Bosni, zapanjujuće mnogo ljudi, širom političkog spektra, tešilo se pozivajući se na “balkanske aveti”, to jest, na povratak divlje predmoderne prošlosti. To je svakako bila delotvorna strategija za distanciranje, onih koji sebe ubrajaju u evro-američku civilizaciju, od brutalnosti balkanskih siledžija, kao i za zatvaranje očiju pred saučesništvom, odnosno učešćem njihovih sopstvenih zemalja – odnosno međunarodne zajednice – u toj brutalnosti. Tih godina sam ukazivao na to da je rat u Bosni zapravo postmoderni rat i da je, kao takav, rat novog tipa, i model za ratove do kojih će doći. Daleko od toga da je klizila natrag u prošlost, Miloševićeva Srbija je utrla put nečem novom. Ono što karakteriše ove nove ratove jeste to što su u njima meta uglavnom civili (skoro da bi se moglo reći da su vojne žrtve, u stvari, kolateralna šteta) i civilna infrastruktura. Oni su upereni na uništavanje države qua države. Oni su demokratski. Oni uključuju veliki broj ne-državnih i ne-vladinih aktera. Oni imaju izrazitu rasnu, etničku, ili civilizacijsku dimenziju, koja je na različite načine slivena sa religijom, ili natopljena njom. Oni su bremeniti genocidom. Oni nisu obavezani međunarodnim pravom, u stvari, oni metodično uklanjaju pravna ograničenja vođenju rata i na taj način namerno uništavaju međunarodno pravo. Takav je bio rat u Bosni, takav je bio rat u Ruandi, takvo je, u izvesnom stepenu, bilo NATO bombardovanje ostatka Jugoslavije, takav je bio rat Izraela protiv Libana i takav je rat Izraela protiv Palestinaca, takav je rat u Darfuru, i takav je rat SAD u Iraku. Lista se može proširiti. Šaljući ovaj predgovor izdanju na srpskom jeziku, želeo bih


12 |

da Srbija, koja je bila neka vrsta istorijske prethodnice gurajući nas u današnju baruštinu, možda isto tako može da odigra vodeću ulogu u traženju puta iz ove nevolje. Ali s obzirom na moćne aktere, koji su sada preuzeli vođstvo na putu uništenja, izgleda da je ta želja malo prejaka. * * * Iako ništa što bi se ticalo onoga što je ovu malu knjigu učinilo političkom intervencijom nije izmenjeno za ovaj prevod, napravio sam veći broj poboljšanja i ispravki s obzirom na akademsku stranu čitave stvari. Glava 2 je skoro potpuno iznova napisana. Zahvalan sam što su mi urednici dopustili da ovo učinim u veoma kasnoj fazi proizvodnog procesa knjige. Hteo bih da se zahvalim Beogradskom Krugu što je odabrao ovaj tekst za objavljivanje; to je zaista čast. Naročito bih hteo da se zahvalim Obradu Saviću što je inicirao ovaj projekt i što ga je ispratio do kraja; Milanu Đorđeviću na odličnom prevodu; i Dušanu Đorđeviću Mileusniću na njegovom uredničkom umeću i strpljenju – bilo je zadovoljstvo raditi s njim. Njujork, 11. oktobar 2006.

Napomena * – Izraz neokonzervativaca za njihov vlastiti politički projekt, koji

za cilj ima neospornu američku dominaciju nad ostatkom sveta. | 13

14 |


Uvod

Novo evropsko jednoumlje

K

oliko daleko dopire moje pamćenje, nije bilo većeg jednoumlja od ovoga koje je u ovim krajevima zavladalo sa takozvanim približavanjem Evropi i uključivanjem u Evropsku uniju. “Evropa” je postala alfa i omega. Merilo svega, vrhovno dobro, summa svih vrednosti. Liberali i klerikalci, komunisti i antikomunisti, oni na vlasti i oni u opoziciji, oni vladini i oni nevladini, politički i nepolitički, verni i nevernici, literarni i nepismeni, domoljubi i kosmopoliti, ksenofobi i multikulturalisti, svi se zaklinju u nju i svi žele u nju. “Evropa” je postala strateški cilj politike bez strategije. Narod koji sada tvrdi da je deo “Evrope” i da je to uvek bio, svim se silama i svim uverenjima koje ima, uputio u “Evropu”. Kuda vodi taj put – nepotreban kao što se vidi – nikome nije naročito jasno. Otišli smo toliko daleko da nam biva toplo pri srcu kad kažemo “Evropa”. Pozivanjem na “Evropu” sebe hrabrimo, ispunjavamo sebe verom. Čak i zbrkana ili jeftina misao postaje značajna i neopoziva čim je označe kao “evropsku”. Kad se neko ili nešto pohvali, pohvaljenoj stvari ili osobi laska se da je na “evropskom nivou”. Kad nekoga želimo da pregazimo, odreći ćemo mu “evropskost”. Kad političari žele da priprete svom protivniku, upozore ga da njegovo delovanje udaljava od “Evrope” naš jadni narod i ovu nesrećnu zemlju. Pošto danas ovo predstavlja anatemu, nju često izriče i crkva koja je u svom grabljenju za svetovnim bogatstvom liberalnija od inače beskompromisnih liberala, u svojoj kultur-revolucionarnosti još

Uvod: Novo evropsko jednoumlje

| 15

je temeljnija od onoga što smo doživeli u “olovnim sedamdesetim”, a u svom “evropejstvu” pravovernija nego u hrišćanstvu. A inače sve naše idiotizme znamo da objasnimo i sebi oprostimo jer sad već znamo da se rađaju u onim zakucima koje još nije obasjala “Evropa”. “Evropa” će nas opametiti i naučiti lepim manirima. Ono “evropsko” je dobro, a ono što je dobro, “evropsko” je. Samo, nikome nije naročito jasno šta je ta “Evropa”. U tome, naravno, počiva moć evropskog jednoumlja. Njegova demokratska ispraznost je kultivisana. Slovenačka vlada i njeni briselski mentori su za to kultivisanje – za “osvešćivanje javnosti”, kojim žele da postignu “spremnost za potpomaganje unutrašnjih promena, reformi i prilagođavanja u Sloveniji s obzirom na moguće punopravno članstvo Slovenije u Evropskoj uniji” – tokom poslednje dve godine odredili milion ekija (u šta se ne ubrajaju sredstva iz slovenačkog budžeta).1 “Ciljna javnost” ovog programa kultivisanja su “opšta javnost; mladi (pre svega đaci i studenti) i njihovi učitelji; seljaci; novinari i urednici slovenačkih medija; viši državni službenici; političari i parlamentarci; univerzitetska, akademska sfera; ‘poslovna’ javnost”. Vlada priprema intenzivnu publicističku aktivnost (mesečnik o uključivanju u Evropsku uniju i “razne specijalizovane brošure i druge publikacije”) uvođenje “EU-info telefonske linije”, “home page na interenetu”, “sufinansiranje posebnih emisija na TV i posebnih strana odnosno priloga u štampanim medijima (kako nacionalnim, lokalnim tako i komercijalnim...)”, “organizovanje EU događaja sa međunarodnim učešćem”, “posebno servisiranje medija” odgovarajućim informacijama, “oglašavanje (plakati, TV spotovi)” – što će sve biti “na početku isključivo u funkciji podsticanja interesovanja za ovu temu kod opšte javnosti”. Pored toga “podstaći će aktivnost različitih nevladinih organizacija tako što će sufinansirati njihove informativne komunikacione i obrazovne aktivnosti povezane sa Evropskom unijom”.2 Dok su visokoškolske studije u veoma jadnom stanju, vlada već upozorava Univerzitet da će “morati da razmisli o osnivanju samostalne katedre za Evropske integracije”, i dok za istraživačku delatnost određuje sve manje sredstava, u inostranstvo već šalje “slovenačke kadrove” na “produbljeno studiranje na područjima pravnih, ekonomskih, političkih i administrativnih nauka o Evropskoj uniji”.3 Dobro podmazana mašinerija, dakle, brine da u spontanoj evropskoj ideologiji ništa važno ne bude prepušteno spon tanosti. U poređenju sa njom “komunistički totalitarizam” je

16 |


bio amaterska igra. Pored toga evropskoj ideologiji ne može se doskočiti argumentima, ona je neosetljiva na njih – nasuprot komunističkoj koja je bila naslednica prosvetiteljstva i racionalna, pa su reči mogle da je povrede. Ravnodušnost prema racionalnoj argumentaciji zato može da bude institucionalizovana kao sloboda govora i štampe. Prema tome, poprilično je prazna nada da se sadašnjem evropskom jednoumlju može uspešno suprotstaviti upravo argumentima. Ali to vredi pokušati jer nam još samo gubitak nade može dati nadu. Tekst koji objavljujem možda će doprineti stvaranju prilika za kritiku evropske ideologije. Ne ciljam na nešto više. Kako kod nas tako i tamo gde bismo voleli da budemo, “u evropskoj Evropi”,4 ovakvo ujedinjenje Evrope ima iznenađujuće kratko istorijsko pamćenje. Propaganda za slovenačku upotrebu kaže: “Ideja o tesnijem povezivanju evropskih država tražila je na raz ličite načine svoj politički izraz u istoriji. Ali tek kraj Drugog svetskog rata uspostavio je uslove za sasvim novi početak i za odlučniji pristup preoblikovanju Evrope”.5 Ono što danas žele da prodaju kao “sasvim novi počrtak”, bilo je, onda kada je, posle Drugog svetskog rata, trebalo počinjati sve iznova, naglašeno uključeno u dugu istoriju evropskog ujedinjavanja i prikazano kao nastavljanje te istorije.6 Ali rečita je jedna i jedina rečenica u citiranom dokumentu o istoriji evropskog povezivanja. Vera u “Evropu” danas je tako jaka jer je prazna, na kraju krajeva, i istorijski ispražnjena. Razume se, istoriju je moguće pisati apologetski, ali takva apologija danas očigledno nije potrebna. Apologetski delotvornije i sigurnije je brisanje istorijskog pamćenja. Istorija evropskog ujedinjavanja je, naime, prepuna detalja koji kvare današnju sliku evropske političke podobnosti. Važnije je to da tek u istorijskoj perspektivi možemo dobro da shvatimo logiku formiranja Evrope i različitih evropskih povezivanja i da se “Evropa” i sadašnji evropski procesi unifikacije, čim nam se konture ove logike počnu pokazivati, ne mogu više pojavljivati a da se ne dovode u pitanje kao vrhovno dobro i idealni “kraj istorije”. Tekst koji predstavljamo javnosti je doslovno esej: pokušaj da se ukratko ocrta istorija Evrope. Ali meni nije stalo do istorije događaja. Istorija koju pokušavam da rekonstruišem, pre svega je istorija govora o Evropi. I otkad je Evropa bila formirana kao istorijska i politička zajednica, govor o Evropi postao je gotovo isključivo evropski govor. Tako veći deo ovog teksta predstavlja opis istorije evropskog diskursa. “Veći deo”, stoga što


| 17

je govorenje o Evropi bilo starije od Evrope i evropskog diskursa, čemu ću posvetiti ponešto pažnje. Reč Evropa je poštovanja vredne starosti i traženje njenog porekla vodilo bi nas i do antičke Mesopotamije. Evropa kao istorijsko telo, kao politička zajednica, mnogo je mlađa. Nastala je onda – tačnije: počela je da nastaje onda – kad su zapadni, latinski hrišćani počeli da govore o Evropi kao o najširoj zajednici kojoj su po vlastitom uverenju pripadali, a o sebi da govore kao o Evropljanima. To se dogodilo približno pre pola milenija, tako da se, u strogom značenju reči, više ne može govoriti o “srednjovekovnoj Evropi”. Još je problematičnije uključivati antičku Grčku u “evropsku istoriju” ili o njoj govoriti kao o kolevki Evrope, evropske kulture odnosno evropske civilizacije. Ovo je problematično ne samo zato što je anahronično, nego još više zbog toga što je na kraju krajeva i rasističko. Govorenje o Grčkoj kao izvoru “evropske kulture” kreće se u okvirima arijevskog mita kojeg su posle francuske revolucije iskonstruisali nemački intelektualci.7 Već iz ovih napomena može se videti da je moje razu mevanje istorije Evrope polemičko. Polemički treba videti i moje poimanje Evrope. Evropa kao kolektivni politički entitet (a to je Evropa u kakvoj živimo i kakvu poznajemo i danas) jeste ekskluzivistička zajednica koja je nastala na osnovu zamisli o čišćenju teritorije i “čistote krvi”,8 na osnovu mržnje prema spoljnim narodima i spoljnom svetu, prema kojima je ona nastupila izrazito destruktivno, i ne kao poslednje, na osnovu gušenja tradicionalnih kultura na evropskoj teritoriji.9 Time ne omalovažavam takozvane evropske ideale i vrednosti. Naprotiv, ako želim da ih shvatam ozbiljno, onda ih treba sagledati u tom kontekstu. Oni su njegov integralni deo. Njihov univerzalizam temelji se na evropskom destruktivnom ekskluzivizmu i njime je obeležen. Istorija formiranja Evrope je “istorija budućnosti”.10 Logi ka nastanka Evrope je logika njenog postojanja. Ali od ključne važnosti za konstituisanje Evrope – a naročito za artikulisanje evropskog diskursa – bilo je neprijateljstvo prema muslimanima. Kao što ću pokušati da pokažem, neprijateljstvo zapadnih hrišćana prema muslimanima bilo je starije od Evrope, a igralo je centralnu ulogu prilikom formiranja Evrope kao jednog od istorijskih oblika zapadnog jedinstva. O tom se neprijateljstvu u konvencionalnim ili popularnim istorijama Evrope po pravilu ne govori, odnosno govori se što manje, a ukoliko se govori, onda se najradije govori tako što su hrišćani i Evropljani prikazani kao žrtve muslimanskog nasilja. Evropsku istoriju ne može-

18 |


mo da shvatimo ako evropskom neprijateljstvu prema muslimanima ne posvetimo pažnju koju zaslužuje kao ključna snaga pri formiranju Evrope. Zbog toga je neprijateljski odnos Evropljana prema muslimanskom svetu glavna tema moje priče. Od početka krstaških ratova na dalje, mržnja prema muslima nima na zapadu jeste nešto nalik prirodnoj datosti. A zapravo je kontingentna, kao što je sve u ljudskoj istoriji kontingentno. Pošto zapadni hrišćani i Evropljani, od jedanaestog veka na dalje, gledaju na muslimanski svet kao na dijametralnu suprotnost svom svetu, kao na antitetički društveni sistem, onda je teško zamišljati da je islam bio deo istog kulturnog i političkog sveta kao hrišćanstvo. Ovakvo gledanje ne samo da je tipično, nego je direktno nužno za reprodukciju evropske istorije – onog gledanja na prošlost koje su oblikovali Evropljani – a time za čuvanje istorijske zasnovanosti evropskog identiteta. Malo ko ga je uverljivije i veličanstvenije artikulisao od velikog predratnog belgijskog (i evropskog) istoričara Anrija Pirena (Pirenne). Piren je arapsko osvajanje prikazao (pri čemu je govorio o islamu, a ne o islamskoj imperiji, što naravno nije bez značaja) kao napad na “Evropu”. Potrudio se da Arape naslika kao narod koji je bio tuđ ne samo “Evropi”, nego i Persijancima i onim “helenizovanim oblastima u Aziji” koje je svojevremeno osvojio Aleksandar Veliki i koje su otada, tobože, gravitirale “Evropi”.11 Bili su nomadski narod koji je živeo gotovo nepoznat u kamenoj pustinji i svi su ga nipodaštavali dok ga Muhamed nije ispunio “verskim entuzijazmom” odnosno fanatizmom.12 Njihova osvajanja je Piren izjednačio sa pljačkaškim pohodima u kojima su arapska plemena u vremenima pre proroka jedna drugima krala kamile i koze, čak i žene: bili su “racija” univerzuma, razzia de l’Univers.13 Za zlo im se uzimala, kao što se vidi, čak i verska trpeljivost – to što Arapi na osvojenim teritorijama nisu nametali pobeđenima da pređu u islam, već su od njih tražili samo spoljašnje pokoravanje. Upravo to bi trebalo za nemuslimana pod islamskim carstvom da bude nepodnošljivo i demorališuće: “Ne napadaju njegovu veru, ignorišu je”.14 Naravno, Pirenu ne treba poricati zasluge da je jasno pokazao da istoriju Evrope ne možemo da razumemo ako ne vodimo računa o njenom odnosu prema muslimanskom svetu.15 Ali to važi za Evropu kao istorijski entitet, kao političku zajednicu, a ne za kasnoantički svet u kojem Evropa kao takva još nije postojala. Pošto su muslimani, onda kad se Evropa formirala, bili viđeni kao normativni neprijatelji, Piren ih je, sasvim u skladu


| 19

sa evropskim duhom, ali istorijski nekorektno, anahrono predstavio kao neprijatelje Evrope, čim su se prikazali na istorijskoj pozornici. Antagonizam između Evrope i muslimana on je preslikao na svet u kome muslimani (kao što ću pokušati da pokažem u 1. poglavlju) nisu imali nekakav naročiti status među narodima koji su ratovali protiv zapadnih hrišćana (nisu bili “normativni neprijatelj”), i u kome, da ponovim, Evrope kao političkog i istorijskog entiteta još nije bilo. I pored toga Piren ih je prikazao ne samo kao antagonističke neprijatelje, nego im je pripisao odlučujući uticaj na evropsku istoriju. Prema čuvenoj Pirenovoj tezi koja je, od kada je bila prvi put objavljena, bila izložena brojnim kritikama,16 ali koja je i za istoričare, koji su inače u velikoj meri promenili naše shvatanje kasne antike, ostala u osnovi važeća,17 islamska ekspanzija koja je u sedmom i osmom veku preko Afrike došla do Španije i današnje južne Francuske, razbila je antičko jedinstvo sredozemnog sveta i zapečatila doba antike18 i “osovinu zapadne civilizacije” pomerila prema severu.19 Ova teza je geografski ograničena i ne vodi računa o političkoj dinamici kasnoantičkog sveta. Borba za nadzor nad istočnim Sredozemljem od koga je zavisilo sredozemno jedinstvo, odvijala se u “plodnom polumesecu”, na teritoriji kojoj, grubo rečeno, na severu čine granicu planinski lanci pored Crnog mora, na istoku planinski lanci Zagros uz Persijski zaliv, na zapadu planine koje se uzdižu iznad sredozemne obale i pustinja pored Nila, a obuhvata Mesopotamiju, Siriju, arabijsko poluostrvo, Egipat, Nubiju i Etiopiju. I ako je nadzor nad istočnim Sredozemljem obezbeđen prevlašću “plodnog polumeseca”, kontrolisanje ove teritorije zavisi od nadziranja Iranskog platoa. Ova teritorija je predstavljala arenu u kojoj se odigravala politička dinamika antičkog sveta: borba za uspostavljanje carstva nad celokupnim (poznatim) svetom. Nakon pojave misionarskih monoteizama, nakon uspostavljanja hrišćanskog carstva pod Konstantinom, za svetsku imperiju zauzimali su se i borili Vizantija, islamsko carstvo i zapadno hrišćanstvo.20 Ni geografski, a ni politički, niti sa kulturne i verske strane, ni Arapi, ni islam a ni kalifat, nisu bili strana tela u kasnoantičkom svetu, sila, koja bi u njega prodrla od spolja.21 Islamsko carstvo je bilo jedan od tri naslednika rimskog carstva.22 Uspostavljanje islamskog carstva nije razbilo sredozemno jedinstvo, već je Sredozemlju donelo veće jedinstvo.23 Muslimani nisu doveli do kraja antičko doba, već su bili otelotvorenje

20 |


osnovne težnje kasnoantičkog sveta; islamsko carstvo ne samo da nije bilo suprotstavljeno silnicama kasnorimske istorije, već mu je, bar za neko veme, uspelo ono što Rimu – to jest, drugom Rimu, Konstantinopolju – nije uspelo: postalo je svetska politička i kulturna imperija koja je zavladala teritorijom od Inda do Španije.24 Ako bi muslimani trebalo da važe za strance koji su prodrli u rimski svet, onda taj rimski svet treba prinudno zgrčiti, a istoriju kasne antike silom ograničiti na uže sredozemno područje. I ako bi grčka i rimska kultura trebalo da budu izvor evropske kulture (ako već ne i sáma evropska kultura) onda ih treba veštački izdvojiti iz njihovog bliskoistočnog konteksta. Tu se sreću arijevski mit, koji pokušava da zapadnu, geografsko-evropsku civilizaciju odseče od njenih “afro-azijskih korena”,25 i konstrukcija muslimanskog sveta kao antiteza zapadnom hrišćanstvu i Evropi. U stvari, muslimani nisu bili samo integralni deo kasnoantičkog sveta, islam i islamsko carstvo nisu bili samo momenat one političke i kulturne dinamike koju su uveli nastup hrišćanstva i njegovo povezivanje sa carstvom,26 islamski svet, dakle, nije bio samo jedan od naslednika rimskog carstva, već je bio i deo nasleđa kasne antike. To važi kako na političkoj tako i na verskoj i kulturnoj ravni. Islamsko carstvo je, zajedno sa rimskim i vizantijskim, sačuvalo u životu ideju carstva koja je u srednjem veku igrala veoma važnu ulogu. A islamska politea, politička zajednica u kojoj se razlabavilo carstvo, istovremeno je sa vizantijskom i latinsko-hrišćanskom političkom zajednicom, ocrtala praktični okvir unutar koga su u različitim vezama koegzistirale različite tvorevine vladanja a koji je omogućio kretanje osoba, ideja i roba.27 Islam je sebe smatrao najčistijim od monoteizama, a monoteizam je jedno od “permanentnih nasleđa kasne antike”. Ostavljam po strani pitanje koliko su islamski polemičari možda doprinosili obnavljanju proučavanja Biblije i anticipirali modernu egzegezu Svetog pisma.28 Ali na horizontalnoj ravni islam je kao monoteizam legitimisao i podsticao “multietničke političko kulturne federacije” i uspostavio određeni odnos između vere i velikih političkih struktura, što je i danas aktuelno pitanje.29 Sa aspekta kulture, na islam je moguće gledati kao na “nastavljanje i očuvanje hrišćansko-antičkog helenizma”.30 U bagdadskim školama su naučnici prerađivali grčku i judeo-hrišćansku prošlost i inkorporirali je u islam.31 Kad je u šestom veku sa Justinijanovim reformama u vizantijskom


| 21

carstvu znanje postajalo sve više isključivo crkvena stvar, kad su posle carevog naređenja zatvorili akademiju u Atini i počeli da spaljuju paganske knjige, preživeli filozofi su potražili utočište u Persiji gde su platonističku filozofiju predavali i u vreme bagdadskog kalifata.32 Bagdad je u poslednja dva veka prvog milenijuma bio “naučna prestonica sredozemnog sveta”.33 Grčku nauku i filozofiju, a i hrišćanske spise – sačuvane u hebrejskim, sirijskim, jermenskim, gruzijskim, koptskim i, naročito, u arapskim prevodima – islamski “plodni polumesec” je, kao što je dobro poznato, postepeno preneo na zapad, gde su bili prevođeni na latinski jezik.34 Posle ovih napomena možda je jasnije zbog čega tvrdim da je evropsko neprijateljstvo prema muslimanskom svetu, istorijski gledano, kontingentno. A s obzirom na to kako je bila formirana Evropa, s obzirom na ključnu ulogu koju je neprijateljstvo prema muslimanima igralo prilikom formiranja Evrope, otkad se Evropa konstituisala, ovo neprijateljstvo je postalo nužno za njenu produkciju i reprodukciju. I zato, kao što je rečeno, ono otvara važnu perspektivu za razumevanje evropske istorije a time i prirode Evrope kao istorijske političke zajednice. Napomene 1. “Strategija Republike Slovenije za vključevanje v evropsko unijo“, Poročevalec Državnega zbora republike Slovenije, god. XXIV, br. 4, Ljubljana, 16. januar 1988, str. 77-8. 2. Ibid, str. 78. 3. Ibid., str. 80, 81. 4. Izraz “l’Europe européenne“, korišćen je u: Reynold 1944–45, vol. I, str. 55, da bi se, naravno, označila zapadnu Evropu. 5. “Strategija Republike Slovenije”, str. 5. 6. O tome videti 4. pogl., naraočito tekst uz n. 44; cf., 2. pogl., n. 9, o interesovanju istoričara za ovu istoriju. 7. G. Bernal 1987. 8. O “limpieza de sangre” i kasnosrednjovekovnom i ranomodernom rasizmu, videti: Bartlett 1993, 9. pogl.; Hannaford 1996, str. 122 sq.; Netanyahu 1997, 1. pogl. 9. Ovo je glavna tema u: Fontana 1995. 10. Izraz Historia Futurorum upotrebio je Lajbnic u svom projektu za osvajanje Egipta. Videti: Synopsis meditationis, u: Leibniz,

22 |


Sämtliche Schriften. IV, sv. 1, str. 225. (O ovom projektu govorim u 5. poglavlju.) 11. “[...] graviter dans l’orbite de l’Europe” /“[...] kretale u evropskoj orbiti“/. Pirenne 1939, str. 19. 12. Pirenne 1939, str. 19. Piren se ovde gotovo doslovno slaže sa Gibonom: “The Arabs or Saracens, who spread their conquests from India to Spain, had languished in poverty and contempt, till Mahomet breathed into these savage bodies the soul of enthusiasm” /“Arapi, odnosno Saraceni, koji su proširili svoja osvajanja od Indije do Španije, bili su ogrezli u siromaštvu i preziru prema svemu, dok Muhamed u njihova divljačka tela nije udahnuo dušu verskog zanosa“/. Videti: Edward Gibbon, The Decline and Fall, pogl. XXXVIII, “General Observations”, I. 13. Pirenne 1939, str. 20. 14. Pirenne 1937, str. 131. 15. Piren ostaje jedan od onih autora koji su uvideli da “‘hrišćanstvo’ i ‘Evropu’ ne možemo da razumemo ako ne razumemo njihove interakcije sa islamom”. Pokok (Pocock) 1993, str. 149. 16. Videti, naročito: Dennett 1976; Hodges/Whitehouse 1983. 17. Peter Brown, “Muhammad and Charlemagne by Henri Pirenne”, u: Society and the Holy in Late Antiquity, London 1982, citirano u: Herrin 1987, str. 134, gde se izražava slaganje sa tim da Pirenova teza “remains valid /ostaje valjana/“. Cf. ibid., str. 6. 18. “L’Islam a rompu l’unité méditeranéeanne que les invasion germaniques avait laissé subsister. C’est le fait le plus essentiel que se soit passé dans l’histoire européenne depuis les guerres puniques. C’est la fin de la tradition antique. C’est le commencement du Moyen Age [...].” /“Islam je razbio jedinstvo mediteranskog sveta koje je germanska invazija zaobišla. To je činjenica koja će imati najsuštinskiji značaj za evropsku istoriju posle punskih ratova. Bio je to kraj antičke tradicije, i može se smatrati da je time počeo Srednji vek [...].”/ Pirenne 1937, str. 143. 19. Pirenne 1937, str. 163. Time je Piren u središte evropske istorije postavio Francusku jer je baš njoj pripala uloga onoga koji će da zaustavi kontinentalnu ekspanziju islama na zapad. Ibid. str. 165. 20. Videti: Fowden 1993. Cf., Hodgson 1993, str. 8 sq. 21. Islam “continues to be treated as an intrusion, [...] rather than as rooted in antiquity, even consummating it [...]“ /“se i dalje posmatra kao najezda, [...] a ne kao nešto što je ukorenjeno u antici, nešto što je čak dovodi do kraja, usavršava“/. Fowden 1993, str. 10. 22. Cf., Herrin 1987. 23. Fowden 1993, str. 141.

24. Fowden 1993, str. 142, 157.

| 23

25. Videti: Bernal 1987; Springborg 1992, Uvod i I deo. 26. Videti: Fowden 1993, str. 5. 27. Videti: Fowden 1993, str. 169. 28. Videti: Bouamama 1988, str. 226. 29. Videti: Fowden 1993, str. 169-70. 30. “[...] die Weiterbildung und Konservierung des christlichantiken Hellenismus. [...] Es wird eine Zeit kommen, in der man rückwärtsschauend aus der islamischen Tradition heraus den späten Hellenismus wird verstehen lernen” /[...] PREVEDI Doći će vreme kada ćemo, ako budemo imali u vidu islamsku tradiciju, naučiti da razumemo kasni helenizam“/. C. H. Becker, “Grundlinien der wirtschaftlichen Entwicklung Ägyptens in den ersten Jahrhunderten des Islam“, u: Becker 1924, str. 201; Fowden 1993, str. 142. 31. Fowden 1993, str. 152; Watt 1972, str. 41; Gutas 1998. 32. Cf., Cameron 1991, str. 195-6, 207. 33. Wolff 1968, str. 134. 34. Cf., Haskins 1967, naročito 9. pogl.; Watt 1972, naročito 5. pogl.; Hodgson 1974, str. 362sq.

24 |


I

Konstituisanje neprijatelja

F

undamentalističko neprijateljstvo prema muslimanima nije oživela arapska1 ekspanzija u sedmom i osmom veku. Naprotiv, rodilo se u unutrašnjoj drami latinskog hrišćanskog sveta nekoliko vekova pošto su muslimani prvi put došli do evropskog poluostrva. Muslimansko prisustvo u severnom Sredozemlju bilo je naravno istorijska novina, a nikako preokret u “istoriji Evrope”; nasuprot Pirenovoj tezi2 treba reći da car Karlo Veliki na kraju krajeva nije imao mnogo posla sa Muhamedom. Zapadnjaci su muslimane, koji su se pojavili u njihovom svetu, ubrojali u mase pagana i nevernika koji su naseljavali latinsko hrišćanski imaginarni svet, i u brojne neprijatelje protiv kojih su vodili nebrojene ratove. Ipak, tada muslimanima nije među paganima, nevernicima i neprijateljima bio dat nekakav privilegovan položaj. Zapadni hrišćani nisu na njih gledali kao na nekakvu naročitu pretnju. I ukoliko rana reagovanja latinskih hrišćana na pojavu muslimana u njihovoj istoriji upoređujemo sa jezikom koji su počeli da koriste u vreme krstaških ratova, onda vidimo da je ton ovih prvih reakcija veoma umeren.3 U merovinškoj Fredegarovoj hronici, recimo, Sarracleni odnosno Saraceni se najpre javljaju u biblijskim genealogijama kao zapadnjački narod sa sopstvenim jezikom. Na njih se gleda kao na potomke Ismaela, Avramovog prvog deteta koga je starozavetni praotac začeo sa svojom egipatskom robinjom Agarom. Odatle potiče njihovo ime: “Ismaeliti, onda Agareni, potom Saraceni”.4 Barem od vremena Josifa Flavija, na dalje, to je bila konvencionalna genealogija Arapa, čiji dalji odjek nala-


| 25

zimo i kod Voltera.5 Kad je Fredegar iz svete istorije ušao u onu profanu, zabeležio je da su Agarrini, qui et Saracini, obrezani narod, tokom vladavine cara Heraklija počeli da uznemiravaju carstvo,6 a sredinom sedmog veka i da ga pustoše. Osvojili su Jerusalim i mnoge druge gradove, preplavili su gornji i donji Egipat, osvojili i razorili Aleksandriju i prisvojili celu Afriku. Carstvo je izgubilo obimnu teritoriju i car Konstans je postao poreski obveznik Saracena.7 Ipak, hroničar sve te ratove predstavlja kao sekularne ratove, nimalo drugačije od brojnih drugih o kojima izveštava i o njima piše objektivno. Govoru o religiji osvajača ponajviše se približava kad pominje da su obrezani. Ali nigde ne ide tako daleko da Saracene nazove “psima”, kako je nazvao slovenske Vende.8 Kad je arapska ekspanzija došla do franačke zemlje, jezik kojim nastavljač Fredegarove hronike piše o ratnim sukobima između Franaka i Saracena postao je oštriji. U izveštaju o bici između Karla Martela i emira Abd Al-Rahmana, 733. godine, kod Poatjea, hroničar Saracene predstavlja kao “narod nevernika”: perfidni stvorovi su spaljivali crkve i izazivali patnje stanovništva dok ih Carlus princeps nije pobedio “uz pomoć Hrista”.9 Moderni istoričari su oko ove bitke izgradili mit u kojem je Martelova pobeda prikazana kao događaj koji je spasao hrišćansku Evropu od muslimana.10 Po Edvardu Gibonu (Gibbon), ona je promenila pravac svetske istorije. Da nije bilo Martela, pisao je Gibon uz nemalo mašte, u njegovim danima bi po oksfordskim školama proučavali Kuran, a sa propovedaonica u Oksfordu bi obrezanom narodu dokazivali svetost i istinu Muhamedovog otkrovenja.11 A savremenici su bitku kod Poatjea jedva primetili. Ovaj sukob sa Saracenima je u nastavku Fredegarove hronike prikazan samo kao jedan u celom nizu ratova koje su franački vladari vodili zbog plena, vlasti i teritorije. A pošto je hroničar verovao da su Franci iza sebe imali božiju pomoć i u sukobima sa hrišćanskim vladarima,12 Hristova pomoć Karlu Martelu kod Poatjea ne znači da su na Saracene i rat protiv njih gledali kao na nešto naročito. Štaviše, bitka protiv Saracena u poatjeovskom suburbiu bila je sporedna predstava. Glavna borba vodila se između vojvode Euda i Karla Martela, a radilo se o uspehu ili neuspehu uspostavljanja karolinške vladavine u Akvitaniji. Eudo je sklopio savez sa Saracenima. Saracene je, mogli bismo reći, pozvao na hrišćansku teritoriju jer se nadao da će Karolinzima tako lakše osujetiti planove za potčinjavanje Akvitanije. A Karolinzi su ratne pohode protiv Saracena

26 |


koristili za jačanje svoje vlasti na jugu današnje Francuske. A pošto karolinška vojska nije mogla znati šta će od njene pobede kod Poatjea napraviti kasniji istoričari, svoj vojnički uspeh proslavila je pljačkanjem svoje hrišćanske sabraće u tim nesrećnim krajevima.13 Ako dakle hronika, koju ukratko opisujem, u kontekstu o kojem govorim, Saracene naziva perfidnim, onda je ova teška reč barem delimično bila upućena hrišćanskom vojvodi koji se povezao sa njima.14 Ovaj je bio pravi verolomnik.15 Verom odnosno neverništvom “hrabrog ismaelitskog naroda” koji se po rđavoj navici naziva Sarracinos,16 hronika se ne bavi. Nema razlike u tonu izveštavanja o ratovima protiv Saracena i drugih franačkih ratnih aktivnosti. Objektivan, skoro hladan jezik kojim su tada beleženi saracenski upadi, još je izrazitiji u analima ‘Monaha iz Sankt Galena’ od onoga u nastavku Fredegarove hronike. Ovaj pisac anala pisao je ovako: “721. Teudo je proterao Saracene iz Akvitanije. [...] 725. Saraceni su prvi put došli. [...] 732. Karl [Martel] borio se protiv Saracena u subotu kod Poatjea”.17 Pogledajmo još Bedu Časnoga (Beda Venerabilis), velikog ranosrednjovekovnog naučnika i egzegetu Biblije iz Nortumbrije. Saraceni, kao što se može videti, nisu na njega ostavili nekakav dubok utisak. Mada je živeo u vreme njihovih osvajanja i važi za dobro obaveštenog čoveka, sa velikim – za ono vreme izuzetnim – smislom za istoriju, veoma malo je znao o arapskim upadima u južnu i zapadnu Franačku.18 O Saracenima i njihovim ratnim podvizima nije baš mnogo razmišljao – označio ih je samo kao jednu od onih nesreća i tegoba sličnih kugi koje su morile grešni hrišćanski svet.19 U svojoj Crkvenoj istoriji zapisao je da su se, 729. godine, pored sunca pojavile dve komete i najavile su strašno pustošenje kako na istoku tako i na zapadu. “Saraceni su kao jako teška kuga pustošili Franačku i izazvali su takvo razaranje da je čoveku jako teško pri srcu, a malo posle toga bili su za svoje bezverje pravedno kažnjeni u toj istoj zemlji.”20 Kao i brojni savremenici i Beda je imao utisak da Saraceni neće ostati u hrišćanskim zemljama, da će otići kao što su i došli. Čak i kad su 711. godine osvojili Španiju, oni sa druge strane Pirineja još uvek su na njih i na njihova osvajanja gledali kao na pojavu koja će brzo proći. Saksonskoj dami iz južne Britanije koja je tada kretala na put u Sredozemlje, bilo je savetovano da radije odloži putovanje “dok se ne smire napadi i pretnje Saracena koji su se u poslednje vreme manifestovali u


| 27

zemljama Rimljana”.21 Nije poznato da li je dama uvažavala ovaj savet. Ali znamo da arapska osvajanja nisu onemogućila hodočašća u Svetu zemlju. Franački biskup koji je posetio Siriju oko 680. godine, izvestio je da su “bezverni Saraceni” u Damasku sebi izgradili “crkvu” – i nije mu se činilo potrebno da nešto više kaže.22 Utisak o privremenosti arapske prisutnosti u severnom Sredozemlju može da nam pomogne da objasnimo zašto Bedu nije više zanimalo “bezverje” saracenskih osvajača.23 Kao njegovi savremenici na latinskom zapadu, o islamu nije znao ništa,24 a na Saracene je gledao kao na nevernike čija okrutnost nije bila ništa veća od okrutnosti drugih nevernika.25 U njemu se nije rasplamsavala strast dok je pisao o njima. U Velikoj hronici, recimo, pod godištem 4639 (po njegovom računanju godina posle stvaranja sveta Isus se rodio 3952. godine) zabeležio je da su Arapi “upali u Siriju i vratili se u Aleksandriju sa ogromnim plenom”. Još interesantniji je zapis za 4649. godinu. Tu Beda izveštava da je car Justinijan II “sklopio sa Arapima desetogodišnji mir na kopnu i na moru, a afričku provinciju, koja je bila potčinjena rimskom caru, Arapi su napali i zauzeli i uništili i sámu Kartaginu”. Ali dok je Beda pokrštavanje Frigijaca trijumfalno opisao kao događaj koji je đavolu svakog dana nanosio gubitke a hrišćanskoj veri donosio dobit, arapska osvajanja nije predstavio kao pobede đavola.26 Bedu je interesovalo poreklo Saracena koje je, razume se, tumačio u okviru biblijskih genealogija. Mada su se hrišćanski (i ne samo hrišćanski) pisci bavili time pre njega,27 on je smatrao da je ovo pitanje vredno i njegove pažnje. Ako su Saraceni potomci Agare, njenog vanbračnog sina Ismaila koga je dobila sa Avramom, zašto se, pitao se, zovu Saraceni, kao da su porod Avramove zakonite žene Saraje, a ne Agareni. A kao potomcima Ismaela treba ih zvati Ismaeliti.28 Ali kakvo god da je njihovo ime, predak Saracena je bio izvan zaveta. Bio je “čovek sličan divljem magarcu” i njegova ruka je bila protiv svih, a ruka svih protiv njega.29 To je bila baština Ismailovog roda, Saracena, što ga je Bog uvećao toliko da ga zbog množine nije bilo moguće prebrojati.30 Ipak, Saraceni su čak i u tako nelaskavoj konstelaciji prepoznati kao Avramovi potomci.31 Kao predmetu etimoloških tumačenja i biblijskih egzegeza bila im je određena “manja nusprostorija u hrišćanskoj istoriji”. Značenje ovoga ne treba potcenjivati. Dok su bili deo svete istorije, dihotomija između hrišćana i muslimana, karaktersitična za kasnija razdoblja, nije

28 |


mogla postojati.32 Karolinški literati su nasledili ovaj objektivni pristup Saracenima, karakterističan za merovinške hroničare i za Bedu. Možda se može reći da njihovo pisanje o ovim nevernicima svedoči o određenoj ravnodušnosti.33 Za Karla Velikog i njegove savremenike Saraceni su samo jedna grupa u roju neprijatelja, i to ne oni zbog kojih nastaju najveće brige.34 U karolinškim predstavljanjima kosmičkog sukoba između dobra i zla Saraceni nisu igrali glavnu ulogu. Istina je da su Karolinzi vodili ratove protiv muslimana, ali negovali su i diplomatske odnose sa njima.35 A treba voditi računa o tome da je popularna predstava o karolinškim odnosima sa muslimanima iskrivljena jer je nekoliko ratnih pohoda protiv Saracena pod karolinškom zastavom prešlo u legendu. Bitku kod Poatjea već sam pomenuo. Druga čuvena epizoda je vojni pohod, 778. godine, mladog Karla Velikog preko Pirineja. Budući car je tada dozvolio da ga pobunjenici protiv prvog omajadskog emira u Andaluziji nagovore da se umeša u dinastičke sukobe u muslimanskoj Španiji. Karlova vojna ekspedicija bila je potpuna katastrofa, ali kasnije je ona opevana u spevu Pesma o Rolanu, gde je “naš veliki car” osvojio ponosnu špansku zemlju sve do mora.36 U stvari, većina karolinške vojničke energije trošila se u ratovima protiv Lombarda, Saksonaca, Avara, Normana, Danaca i Slovena.37 Hrišćani su ratovali protiv labave, amorfne mase koju su označavali rečima pagani, gentiles, infideles i barbari,38 a u te bitke sigurno ih nisu nagonili nekakvi čisto verski motivi.39 Promene hrišćanskih gledanja na muslimane primećujemo sredinom devetog veka. Podsticaj za ovu promenu došao je iz Rima, gde je papa Jovan VIII kao deo svoje crkvene politike počeo da uvodi novo, nepomirljivo neprijateljsko gledanje na muslimane.40 Međutim, čak ni tu muslimani još nisu postali samo i direktno Neprijatelj, već su bili najgori među neprijateljima. Papa Jovan je, recimo, kao neprijatelje Hristovog krsta označio Normane.41 I Saraceni su za njega inimici crucis, ali se po ovom svojstvu nisu razlikovali od Normana. Simbolični status Saracena promenio se kad su počeli da nižu ratne uspehe u južnoj Italiji i počeli da ugrožavaju i Rim. A njihovi upadi na hrišćansku teritoriju bili su za papu toliko preteći jer su hrišćani u krajevima koje je ugrožavala muslimanska vojska, u nadi da će otkloniti opasnost od svojih domova, sklapali pogodbe i savezništva sa napadačima. Među hrišćanskim vladarima koji su na taj način tražili bezbednost bili su, naravno, i biskupi. I


| 29

ta savezništva, foedera, papa je najoštrije osuđivao i odbacivao. Moralnu osudu povezivanja hrišćana sa nevernicima nalazimo već u Svetom pismu, u drugoj Pavlovoj poslanici Korinćanima,42 a sažeto su je izložili i neki crkveni oci koji su se protivili venčanjima hrišćana (naročito hrišćanki) i pagana.43 Ali Jovan VIII je bio prvi koji je zauzeo jasan doktrinarni stav u odnosu na ovo pitanje.44 Po njegovom tumačenju Pavlovog pisma Korinćanima božiji zakon je zabranjivao svako društveno povezivanje vernika i nevernika. Hrišćani koji sklapaju “zla savezništva” sa nevernicima, deluju ne samo protiv apostolske zapovesti, nego i protiv sámog Hrista.45 Jovan VIII je “bezbožna savezništva” neopozivo zabranjivao i pokušao hrišćanske vladare da primora da ponište sporazume koje su napravili sa Saracenima. Svaki dodir sa nevernicima, odlučio je papa, zagađuje telo hrišćanskog društva. Svako savezništvo sa bezbožnicima je kužno. U nastojanju da disciplinuje hrišćane, Jovan VIII je dijabolizovao nehrišćane. Nevernici – a kad je o njima govorio, sad je naročito mislio na Saracene – bili su đavolski, pokvaren i nečisti narod, “sinovi bludničenja”, “đavolovi udovi”, “Belijarovi sinovi”, “đavolsko telo”, “potčinjeni dijaboličnom zakonu”.46 Svaki ugovor sa njima doneo bi propast duši i uništenje hrišćanskog društva.47 Svako savezništvo između Hristovog tela, čiji su udovi hrišćani, i đavolovog tela bilo bi bezbožni zločin.48 Zabrana društvenih kontakta između vernika i nevernika rađala je zamisao o njihovom razdvajanju. Ona je u sebi sadržavala aktivnu ideju čišćenja hrišćanske teritorije. Jovan VIII je “tražio” i želeo da “naročitom molitvom izmoli” da uz božiju pomoć “bezbožni narod bude proteran sa naših teritorija”.49 U ovakvim zahtevima i pozivima sadržana je klica podele sveta na dva nepomirljiva suprotstavljena dela.50 Ali papa Jovan VIII išao je ispred svog vremena. Njegovi pozivi su naišli na gluve uši, njegova nastojanja da se raskinu “bezbožni savezi” bili su jalovi.51 Hrišćani u Italiji i Španiji su i dalje zaključivali ugovore i saveze sa muslimanima, i to ne samo do preloma milenijuma,52 već sve do kraja jedanaestog veka, kada su već pokršteni Normani osvojili Siciliju pomoću oružja i mirovnih ugovora.53 Destrukcija suživota između hrišćana i nehrišćana u Španiji (što god da je u stvari bila ta convivencia)54 dobila je podsticaj tek uz spoljnu pomoć. U tome su se naročito isticali francuski monasi koje je verska gorljivost, što ju je u desetom veku raspalila reforma samostana, terala da prelaze Pirineje da bi se dokopali mošeja ili jednostavno “ubili nekog

30 |


Mavara”.55 Naročito poznati primer uvezene netrpeljivosti, ako smem na trenutak da prestignem razvoj događanja, bilo je zaposedanje glavne toledske mošeje 1085. godine. Kralj Alfonso IV je u dogovoru o predaji Toleda obećao meštanima da će muslimani moći i dalje da koriste glavnu mošeju. Dok kralja nije bilo u gradu, Bernar de Sedirak (de Sédirac), ‘Monah iz Klinija’ u dogovoru sa Alfonsovom ženom Francuskinjom i uz podršku hrišćanske vojske upao je u mošeju. Kad je zgradu “očistio od Muhamedove prljavštine [spurcitia Mahometi] postavio je oltar hrišćanske vere i u glavnoj kuli namestio zvona tako da su hrišćani mogli da budu pozivani na bogosluženje”.56 Ovakvo zaoštravanje verske isključivosti i militantnosti počelo se dešavati krajem jedanaestog veka. Pre nego što dođemo do tog perioda, moramo se još malo zadržati u svetu u kojem hrišćani nisu bili previše zaneseni da igraju po taktu koji im je diktirao Jovan VIII. U hronikama iz poslednjeg veka pre krstaških ratova, koje su izveštavale o sukobima između hrišćana i Saracena, oni su bili prikazivani na isti način kao drugi neprijatelji.57 Nisu im bile pripisivane osobine zbog kojih bi izgledali kao gori od drugih nehrišćana. Sličnu neodređenost nalazimo još i sredinom jedanaestog veka. Za papu Lava IX Normani su bili gori od pagana.58 Za Gregora VII i njegove polemičare, najgori neprijatelji su bili rđavi hrišćani. Oni su bili više vredni prezira nego Jevreji i pagani, među kojima su Saraceni jedva ikada bili pominjani.59 Pisma koja je papa Gregor slao u severnu Afriku, tamošnjim hrišćanima, preporučivala su trpeljivo podnošenje patnje za veru. U njima nema ničeg što bi upućivalo da će se u svakom trenutku razviti “krstaška ideja”.60 Gregor je u čuvenom pismu, koje je adresovao na berberskog vladara AlNasirija, čak govorio o ljubavi koju su hrišćani i muslimani dužni da iskazuju jedni prema drugima zato što “slave i ispovedaju istog Boga, mada na različite načine”.61 Pisci koji su sredinom jedanaestog veka svojim literarnim veštinama služili carstvu, isto tako nisu pokazivali nekakvo naročito neprijateljstvo prema muslimanima. Za vreme vladavine Hajnriha III, a i tokom maloletnosti Hajnriha IV, Saraceni su se u imperijalnoj lietraturi pojavljivali kao jedan od mnogih naroda na koje se gledalo kao na potencijalne careve podanike.62 Kod Benza iz Albe, koji je tada bio možda najartikulisaniji branitelj carske ideje, Saraceni su gurnuti na kraj vidika, tako da ih je imperijalni pogled jedva primećivao. Graničili su se sa svetom čuda, pa je stoga Benzo pisao o njima povezujući ih sa Amazonkama.63


| 31

Neprijateljstvo prema nehrišćanima, da sažmem ono što je do sada rečeno, nesumnjivo je na latinskom zapadu postojalo i u periodu pre krstaških ratova. Ali bilo je nefokusirano, raspršeno. Muslimani još nisu bili izabrani narod neprijatelja. Latinski hrišćani su uopšte bili ravnodušni prema kulturi i veri o kojima ni obrazovani među njima pre 1100-te nisu znali gotovo ništa.64 To neznanje nije bilo teže ugroženo kad su krajem jedanaestog veka bili prevladani širina i neodređenost sa kojima su se dotad bavili neprijateljem. Latinski zapad je tada uglavnom doživeo duboku društvenu transformaciju i redistribuciju vlasti koje su se odvijale negde od preloma milenijuma u atmosferi ispunjenoj milenarističkim, eshatološkim, apokaliptičkim i hilijastičkim strahovima i očekivanjima, i sad je sa novim snagama stvarao jedinstvo i mir među hrišćanima. I u tom istorijskom trenutku stvoren je od muslimana Neprijatelj hrišćanstva i hršćanskog sveta. Pretvaranje muslimana u Neprijatelja bilo je u stvari konstitutivno za formiranje hrišćanstva, onog ujedinjenog hrišćanskog društva koje je stvoreno u krstaškom ratu. Ovaj novi svet ne bi bio moguć ukoliko ne bi bila stvorena nova i oštra slika neprijatelja.65 Dok su tradicionalni sveti ratovi bili borbe protiv nevernika uopšte, novi sveti rat, krstaški rat, bio je barem na početku i po svojoj ideji, rat hrišćanstva protiv muslimana.66 Ali dok je neprijatelj po definiciji onaj drugi, sa krstaškim ratom konkretni, partikularni drugi bio je postavljen za opšteg – “normativnog”67 – neprijatelja. Muslimansko ime je postalo generičko ime za sve neprijatelje hrišćanstva.68 Od kraja jedanaestog veka, na dalje, odnos hrišćana prema muslimanima je drugačiji od odnosa prema drugim poznatim nehrišćanskim narodima, čak i onim orijentalnim. Specifična crta odnosa hrišćana prema muslimanima bila je njegova u osnovi antagonistička priroda.69 Kad su muslimani bili postavljeni za kvintesenciju neprijateljstva prema hrišćanstvu i hršćanskom svetu, počeli su da predstavljaju sámo bezverje. Na njih su gledali kao na fundamentalnog neprijatelja, kao na personifikaciju antihristove religije. Muslimanski svet je direktno postao “antitetički sistem, društveni antihrist”.70

Napomene 1. U ovom tekstu uglavnom upotrebljavam izraze kojim su latinski


32 |

hrišćani i Evropljani označavali muslimane u razdobljima kojima se bavim. Tako se muslimani najčešće pojavljuju kao Saraceni, Turci, muhamedanci, nevernici, pagani i varvari. 2. “Il est donc rigoureusement vrai de dire que, sans Mahomet, Charlemagne est inconcevable.” /“Strogo rečeno, tačno je da bi bez Muhameda karlo Veliki bio nezamisliv“. U: Pirenne 1937, str. 210, Videti: Uvod, tekst uz n. 11 i dalje. 3. Schwinges 1977, str. 98; Southern 1962, str. 16; Daniel 1975, pogl. 1; Kritzek 1964, str. 15-6; Finucane 1983, str. 147 sq. 4. Chronicarum quae dicuntur Fredegarii Scholastici libri IV, I, 6, 9; II, 2 (u: Fredegarii et aliorum chronica). 5. Funicane 1983, str. 148; Voltaire, Dictionairre philosophique, u; Ouvres complètes, vol. 17, str. 76. O ranoj islamskoj interpretaciji ove genealogije, videti: Fowden 1993, str. 145 sq. 6. Chronicarum, IV, 66. 7. Ibid., IV, 81. 8. Ibid., IV, 68. 9. Chronicarum ... Fredegarii Scholastici continuationes, 13 (u: Fredegarii et aliorum chronica). 10. Videti: Cardini 1981, str. 269. 11. Decline and Fall, pogl. LII; cf., Haskins 1967, str. 231. Naravno da ni nova enciklopedija “evropskog duha” (cf., 2 pogl., n. 5), nije sebi mogla da dozvoli ovakav promašaj, naime, da ne uključi odrednice o Poatjeu. Videti: Compagnon/Seebacher 1993, vol. 1, str. 50-5. 12. Pipin III je, na primer, pobedio akvitanskog vojvodu Vaifara (Waifar) “Deo auxiliante”. Chronicarum ... continuationes, 44. 13. Brown 1996, str. 255. 14. Chronicarum ... continuationes, 13. 15. O tome da je kod Franaka postojala ideja da sklapanje saveza između hrišćana i nevernika nije dozvoljeno, svedoči priča o kralju Samu. Kad su odnosi između Franaka i Venda bili napeti i Samo je dao do znanja da je spreman da obeća da bude odan Francima ako bi oni sa njim sklopili savez, Siharius (Sycharius), legat kralja Dagoberta odgovorio mu je da hrišćani ne mogu da uspostavljaju prijateljstvo sa (nevernim) psima: “Non est possebelem, ut christiani et Dei servi cum canebus amicicias conlocare possint“. Chronicarum, IV, 68. Epizoda je prepisana u: Gesta Dagoberti I. Regis Francorum, 27 (u: Fredegarii et al. chronica). U: Vismara 1974, str. 16, objašnjava se da amicicia u vezi sa ovim znači savezništvo. 16. Chronicarum ... continuationes, 20.


| 33

17. Citirano u: Haskins 1967, str. 231. 18. Beda Venerabilis, The Ecclesiastical History, i Greater Chronicle, Oxford Worlds’s Classics, uredničke napomene, str. 418, 425. 19. Metlitzki 1977, str. 14. 20. Eccl. Hist., V, 23 (Beda, Hist. Writings, vol. 2). 21. Brown 1996, str. 196-7; cf., Daniel 1975, str. 17. 22. Brown 1996, str.196, cf., str. 197 o saskom hodočašću 724. godine. 23. Metlitzki 1977, str. 14. 24. Eccl. Hist., Oxford World’s Classics, uredničke napomene, str.418. 25. Southern 1962, str.16. 26. Greater Chronicle, str. 334, 336. Ali videti: Finucane 1983, str. 149-50, gde se kaže da se u Bedinim kasnijim spisima smirenost povukla pred denuncijacijama. Ali i pored toga Bedini spisi pokazuju malo od one “histerične hrišćanske gorljivosti koja je postala toliko uobičajena posle 1095. godine”. 27. Videti npr.: Hieronim, Comment. in Ezechielem, VII, 25, col. 233; Sozomen, The Ecclestiastical History, VI, 38. Prema ovim tumačenjima, Ismaeliti su prisvojili “pogrešno ime” prema Saraji da bi “sakrili sramotu svog porekla”, jer je njihova prava majka bila robinja Agara. 28. Southern 1962, str. 16-8; Schwinges 1977, str. 98-9, cf. str. 70. Cf., Isidor de Sevilla, Etymologiarvm, IX,ii,6. 29. 1 Mz 16, 12. 30. 1 Mz 16, 10. 31. Papa Gregor VII bio je dugo vremena poslednji crkveni velikodostojnik koji se u pozitivnom smislu pozivao na Avramovo očinstvo muslimana. Dok su drugi hrišćanski pisci, od Jovana VIII, na dalje, a naročito u vreme krstaških ratova, iskorišćavali biblijsku genealogiju Saracena da bi ih vređali kao “sinove bludničenja”, Gregor je 1076. godine u pismu “mauritanskom kralju” Al-Nasiru pisao ovako: Bog zna “kako vam iskreno želimo sreću i slavu kako u ovom tako i u budućem životu i kako predano molimo kako našim usnama tako i u našem srcu da vas sâm Bog, kad istekne dugo putovanje ovog života, odnese u naručje najsvetijeg praoca Avrama”. Register, III, 21, str. 288. 32. Southern 1962, str. 17. 33. Southern 1962, str.18-9, gde se govori o odsustvu mržnje u njihovom govoru o Saracenima. Cf. , Metlitzki 1977, str. 14. 34. Hentsch 1992, str. 18.

34 |


35. Videti: Einhard, The Life, XVI; cf., Buckler 1931; Pirenne 1937, str. 140; Borgolte 1976; Herrin 1987, str. 299-300; Riché 1993, str. 115. 36. “Carles li reis, nostre emperere magnes,/ Set anz tuz pleins ad estét en Espagne./ Tresqu’en la mer conquist la tere altaigne.” Muslimanski “kralj” Saragose, jedinog grada što ga pesnički Karlo nije osvojio, nije voleo Boga i služio je Muhamedu i slavio Apolona: “Mahumet sert e Apollin recleimet”. Smith 1988-89, I, str. 30-1. O ekspediciji, vidseti: Reilly 1993, str. 77; Riché 1993, str. 44, 115-6; Metlitzki 1977, str. 117 sq. U Einhard, The Life, ix, daje se trezveni izveštaj iz devetog veka. 37. Cf., Morisi 1963, str. 164 sq.; McKitterick 1983, pogl. 3, 5, 9; Wallace-Hadrill 1983, pogl. 11, 13, str. 411-9. 38. Delaruelle 1980, str. 24; Douglas 1969, str. 92. 39. Cf., Erdmann 1955, str. 24, str. 20; Wallace-Hadrill 1983, str. 181, 184; Morrison 1969, str. 378; McKitterick 1983, str. 62. 40. “Mučenici iz Kordobe” – hrišćanski fanatici iz pedesetih godina devetog veka kojima je uspelo da ih vlast kazni zbog vređanja islama i sramoćenja Muhameda – nisu uticali na savremenike niti su imali neposrednog uticaja na kasnije generacije, mada se u njihovim izjavama može naći mnogo od onog neprijateljskog odnosa prema muslimanima koji je procvetao u vreme krstaških ratova. Videti: Daniel 1975, pogl. 2; Southern 1962, str. 20 sq. Schwinges 1977, str. 85 sq. (gde se navodi literaturu o ovom pitanju); Smith 1988-89. I, str. 42-7; i monografije: Colbert 1962, i Wolf 1988. 41. Becker 1988, str. 365-6. 42. “Ne vucite u tuđemu jarmu nevjernika; jer šta ima pravda s bezakonjem? Ili kakvu zajednicu ima vidjelo s tamom? Kako li se slaže Hristos s Velijarom? Ili kakav dijel ima vjerni s nevjernikom?” (prev. Vuk Stef. Karadžić) 2 Kor 6, 14-15. 43. Videti, npr.: sv. Hieronim Pismo CXXIII, 5; Protiv Jovinijana, I, 10 (u: St. Hieronymus, Principal Works, str. 231, 353). 44. Schwinges 1977, str. 246; Vismara 1974, str. 58. Jedan od Jovanovih prethodnika, papa Nikola I, gledao je na ovakve pogodbe kao na korisne za hrišćanski narod. Videti: Vismara 1974, str. 18, op. 32. Beda, kao što smo videli, nije se skandalizovao zbog mirovne pogodbe koju je car Justinijan zaključio sa Arapima. Videti: n. 26. 45. Jovan VIII. Napolitancima, Salernitancima i Amalfitancima, 875. godine, Epistolae et decreta, IX, col. 655, Cf., Vismara 1974, str. 19 sq.; Delaruelle 1980, str. 30-1. 46. Videti: Epistolae et decreta, LXVIII, col. 722; LXII, col. 716; LX, col. 714; CCLXXIII, col. 893. cf., Vismara 1974, str. 40-2.


| 35

47. Epistolae et decreta, CCLIII, col. 878; CCLXXXVIII, col. 901. 48. Za ova i brojna druga obeležja sličnog kova, videti: Vismara 1974, str. 42-7. Cf., Schwinges 1977, str. 246; Daniel 1975, str. 77; Rupp 1939, str. 38. 49. Pismo Vigbodu, biskupu u Parmi, april 877, Epistolae et decreta,LXVII, col. 721. Cf., Daniel 1975, 78. 50. Delaruelle 1980, str. 29. 51. Vismara 1974, str. 58. 52. Erdmann 1955, str. 90, 98-9; Schwinges 1977, str. 85 sq.; Vismara 1974, str. 65 sq. 53. Abulafia 1992, str.26; cf., Douglas 1969, str. 107. 54. Premda – ili baš zbog toga jer – iz dana u dan slušamo pojanje sirena o multikulturalizmu, moramo biti oprezni da ne skliznemo u idealizovanje ovog suživota. Upozorenje u odnosu na to je konačno i sentimentalizacija “suživota” u Bosni koju kultivišu oni koji ili ne žele ili ne mogu da zauzmu stav u odnosu na rat i posleratna dešavanja u toj državi, a naročito se boje da daju podršku bosanskim “muslimanima”. Videti: Nirenberg 1996, studiju o nasilju kojim je bio opterećen život različitih konfesionalnih grupa u srednjevekovnoj Španiji. 55. Schwinges 1977, str. 97; Becker 1988, str.289-90; Haskins 1967, str. 42-3; Le Goff 1990, str. 64. 56. De rebus Hispaniae, VI, 24, u: Smith 1988–89, sv. I, str. 88-9. 57. Daniel 1975, str. 73. 58. Housley 1985, str. 18. 59. Videti: Manegold de Lautenbach, Ad Geberhardum liber, citirano u: Arquillière 1934, str.322-3; Gregorovo pismo opatu Igu iz Klinija, 22. januara 1075., Register, II, 49, str.189. Cf., Erdmann 1955, str. 246, 155; Becker 1988, str.288, 315. Gregorovim stavovima bavimo se detaljnije u: Mastnak 2002, str. 79-90. 60. Pisma sveštenstvu i narodu iz Kartagine, 15. septembar 1073.; biskupu Kirijaku (Cyriac) iz Kartagine, 15. septembar 1073.; nadbiskupu Kirijaku (Cyriac) iz Kartagine jun 1076.; sveštenstvu i narodu iz Buzee (Bidjaya, Bougie), maj 1076. (Register, I, 22, str. 37; I, 23, str. 39; III, 19, str. 285; II, 20, str. 286-7). Cf., Kedar 1984, str. 56-7; Becker 1988, str. 293. 61. Pismo Anaziru, 1076., Correspondence, str. 94; Register, III, str. 21, str. 288. 62. Schramm 1992, str.257, gde se citira spis Rhetorimacihio Anselma iz Besate, i anonimno delo Exhortatio ad proceres regni.

63. Ibid., str.260, op.3. 64. Videti: Daniel 1975, str. 73; Daniel 1993; Southern 1962, naročito str. 14-5; d’Alverny 1965; Becker 1988, str. 334, 361; Schwinges 1977, str. 95-8; Kritzeck 1964; Metlitzki 1977; Munro 1931; Prawer 1986, str.34; Davis 1973, str. 71; Pavlović 1992, str. 96; Morris 1991, str. 153, 286. Previše optimističko (ili neutemeljeno dobronamerno) gledanje, u: Rodinson 1991, str. 12 sq., 23 sq., koje se sledi u: Hentsch 1992, pogl. 2. 65. O tome raspravljam u: Mastnak 2002, naročito glava 3, gde je navedena dodatna literatura. 66. Videti, naročito: Rousset 1945, str. 17, 20-21, 151, 175. 67. Purcell 1975, str. 14-5. 68. Još krajem jedanaestog veka su Normane često nazivali Agareni. Videti: Erdmann 1932, str. 407. U dvanaestom veku je postalo češće označavanje različitih neprijatelja zapadnih hrišćana sa “Saraceni”. Sredinom dvanaestog veka (približno onda kad je sv. Bernard propovedao krstaški rat protiv Slovena) izraz “Saraceni” koristili su za nedefinisane neprijatelje hrišćanstva u današnjoj Istočnoj Evropi. Videti: Purcell 1975, str. 15-6, n. 19. Jedan monah je tada u Engleskoj pisao da (još nepokršteni) Sasi slave “maumete”. “Sarazins” u King Horn, najstarijoj poznatoj romansi u govornom engleskom jeziku, po opštoj pretpostavci, su Vikinzi. A u francuskim romansama “Saraceni” su povezani sa mestima gde noga stvarnih Saracena nije nikada kročila. Videti: Metlitzki 1977, str. 119, 120, 126. 69. Phillips 1994, str. 54-5. 70. Videti: Manselli 1965, str. 136; Cardini 1992, str. 396; Vismara 1974, str. 13.

| 37

38 |


II

Kratka istorija imena Evropa

F

undamentalistička mržnja prema muslimanima oblikovala se početkom krstaških ratova. Ona je bila unutrašnja snaga krstaštva, a istovremeno su je krstaški ratovi rađali i jačali. Ta mržnja je postala nasleđe Evropljana koji je nose sa sobom i obnavljaju sve do danas, jer je igrala ključnu ulogu pri formiranju Evrope kao političke zajednice. Ovde ne govorim o tome kakvu ulogu je ta mržnja igrala u konstituisanju hrišćanstva (christianitas).1 Ali nadam se da ću uspeti da pokažem kako je ne samo preživela raspad ovog istorijskog oblika zapadnog jedinstva koje nazivamo hrišćanstvo, već i kako je, mnogo više od toga, upregla svoje snage u stvaranje nove zapadne zajednice – Evrope. Time ću, naravno, dirnuti u stvari koje su u našim vremenima politički osetljive, te se o njima radije ne govori. A istovremeno ću verovatno ozlovoljiti i ponekog među profesionalnim intelektualcima. Problematizovaću, naime, onu još uvek preovlađajuću ideju da evropska istorija seže u nazad do antičke Grčke, ako ne i dalje. Današnje političke osetljivosti su predmet za sebe i o njima ovde ne raspravljam. Da samo pomenem da sam kritički raspoložen prema “evropskoj ideologiji” i da ne vidim razloge za slavljenje takozvanog evropskog povezivanja. Po mom mišljenju liberalna i demokratska “political corectness” veoma lagodno koegzistira sa islamofobijom i pri tom pruža ruke otvorenim rasistima – takođe i crkvenim dostojanstvenicima.2 Užasnu priču o tome kako se u Bosni (i drugde) ostvarivalo sve ono što jeste Evropa, mogli smo da gledamo i na televiziji. Ali koliko god


| 39

sam kritički raspoložen prema Evropi, ne želim da se ono što pišem čita kao da kažem da su Evropljani “loši” jer su mrzeli i mrze muslimane, ili kao da pretpostavljam da su muslimani (da pozajmim Kantov izraz) napravljeni od nešto manje “čvornovatog drveta” nego Evropljani. Sve što kažem jeste, jednostavno, da je duboka mržnja prema muslimanima igrala ključnu ulogu u formiranju Evrope. Ako bismo ovu mržnju želeli da analiziramo kao reakciju na otomansko prisustvo na nekim teritorijama koje obuhvata geografski pojam Evrope, izgubili bismo bitni aspekt formiranja Evrope kao političke zajednice. Kao što sam pokušao da pokažem, ili barem da naznačim u prethodnom poglavlju, mržnja prema muslimanima, koja je u konstitutivnom jezgru Evrope, oblikovala se u vreme kad je zapadni hrišćanski svet obuzela krstaška opsednutost. “Prva zapadna unija”, kako je veliki američki istoričar nazvao krstašku vojsku,3 nije bila odgovor na spoljnu pretnju; muslimani nisu dali nikakvog povoda za krstaške ratove.4 Ovu mržnju prema muslimanima zapadni hrišćani su uzeli kao svoju i obnovili je kad su počeli da se pretvaraju u Evropljane. Pošto ta transmigracija iz hrišćanstva (christianitas) u Evropu nije bitno promenila antimuslimansko držanje zapadnih hrišćana, u evropskoj mržnji prema muslimanima nije bilo ničeg naročito novog i specifičnog. Da ponovim, nije ova mržnja, kao takva, bila odgovor na otomanska osvajanja u geografskoj Evropi. Naprotiv, zapadnjački odgovor na otomanska osvajanja u geografskoj Evropi vezivao se za već postojeću mržnju prema muslimanima i oslanjao se na nju. Renesansa ove mržnje – inače deo renesanse – stvarala je osećaj zapadnog jedinstva i zajedništva. Specifična crta evropske – dakle, ne više hrišćanske, mada još uvek hrišćanske – mržnje prema muslimanima (a time i dinamična crta uobličavanja zapadnog jedinstva i zajedništva kao Evrope) bilo je povezivanje ove mržnje sa programskim zahtevom za “izgonom Turaka iz Evrope”. To je bilo ono novo. Novina je, dakle, bila da je “Evropa” postala referentna tačka uobličavanja svesti latinskih hrišćana o “našosti” i zajednici, uperena protiv “Turčina” koji je kao simbolična slika muslimana negde krajem četrnaestog veka počeo da zamenjuje i ubrzo zamenio “Saracena”. Moj stav o tome koliko je duga evropska istorija, jednostavan je: evropska istorija nije starija od Evrope – od Evrope koja je bila svesna sebe kao kolektivnog tela aktivnog u istoriji. Koliko god izgleda da je ovaj stav nešto što se samo po sebi

40 |


podrazumeva, sa njim ulazim u polemiku. Istoričari operišu različitim pojmovima Evrope i daju, svako svome pojmu, odgovarajuće odgovore na pitanje kad je nastala Evropa. Ukoliko sámi nisu skloni spekulacijama, onda tu i tamo pozovu u pomoć filozofe koji znaju i da govore – i rado govore – o “evropskom duhu”. Pošto je taj duh po pravilu duh slobode,5 oni sebi daju priličnu slobodu prilikom svog bavljenja Evropom. Međutim, njihova Evropa, ili radije: njihove Evrope, jednostavno su projekcije njihovih ličnih idealnih predstava o “Evropi”, ne samo na evropsku, nego i neevropsku – ili predevropsku – prošlost ovih terirorija koje danas, sa više ili manje saglasnosti, ubrajamo u Evropu. Umesto da koliko god je moguće oslušnu jezike kojima su govorili oni što su prebivali na tim teritorijama u više ili manje dalekoj prošlosti, i pokušaju da ih rekonstruišu, oni prošlim generacijama stavljaju u usta anahronizme. A ako govor o istoriji Evrope ne bi trebalo da bude samo unakažavanje i prekrajanje prošlosti, valjalo bi se zapitati kada se u istoriji počelo govoriti o Evropi kao obliku zapadne zajednice i kad i u kojim kontekstima se ime Evrope pre toga pojavilo. Kad tvrdim da evropska istorija nije starija od Evrope, suprotstavljam se kolonizaciji predevropske istorije geografskog entiteta koji nazivamo Evropom.6 Nasuprot traženju “korena” evropskog “nasleđa” “daleko u predistoriji”,7 zagovaram tezu da je Evropa kao entitet, koji je sámog sebe svestan, nastala kad su latinski hrišćani počeli da govore o Evropi kao o najširoj zajednici kojoj pripadaju, a o sebi kao o Evropljanima, i to se dogodilo pre dobrih petsto godina.8 Ali pre detaljnijeg bavljenja ovim istorijskim trenutkom treba pogledati kako su ime Evrope upotrebljavali pre toga. Kratak pregled istorija imena Evrope9 pokazuje da je Evropa inače klasična reč koja je u antičkom sredozemnom svetu bila od sporednog značaja i bez univerzalizujuće i integrativne snage.10 Pregled grčkih i rimskih izvora, pružiće nam, naravno, iznijansiraniju sliku. Posle više vekova marljivih istraživanja, kao i čudnovatih spekulacija, i dalje ne znamo odakle dolazi reč “Evropa”. Može se naići na nagoveštaje da je ime po prvi put iskovano u područjima Trakije i Makedonije;11 da je nastalo u Tesaliji12 ili u Skitiji;13 ili da je kimerijskog porekla.14 Drugi su se odlučili za keltsko15 ili feničansko poreklo16 reči. U današnje vreme, nijednom od ovih objašnjenja ne daje se mnogo poverenja. Danas postoji spor između onih filologa koji reči “Evropa” traže pore-


| 41

klo u drevnim semitskim jezicima i onih koji je izvode iz grčkog jezika.17 Rasprava između njih je bremenita političkim implikacijama – što, u najgorem slučaju, dovodi do pitanja antisemitizma – i stoga je često burna. Ali budući da pokušaji da se ime Evrope izvede iz grčkog jezika nisu bili ubedljivi, a semitska izvođenja imena takođe nisu naišla na opšte prihvatanje, poreklo reči Evropa ostaje nepoznato.18 U postojećim izvorima, reč “Evropa” se po prvi put pojavljuje u Hesiodovom spisu Teogonija, koji je verovatno napisan ne mnogo pre, ili posle, 700. godine p. n. e.19 Tu je Evropa jedna od Okeanida: jedna od tri hiljade “vitkonogih devojaka” koje je Tetida rodila Okeanu.20 Ova Evropa je mitska figura, ali nije mitska Evropa na koju obično mislimo kada se pominje mit o Evropi: feničanska princeza, koju je Zevs, preobražen u bika, ugrabio sa tirskih obala i silovao. Na taj mit se, u postojećim izvorima, po prvi put upućuje u spevu Ilijada,21 ali Homer, verovatni autor koji je verovatno živeo u osmom veku p. n. e., nije koristio to ime. Kada je ime dospelo u upotrebu ono je moralo da se takmiči sa desetinom drugih Evropa, od kojih je većina danas poznata samo antikvarima. Priči o silovanju, međutim, bilo je suđeno da postane utemeljujući mit o Evropi.22 Od kada je prvi put pomenut,23 mit je bio prepričavan u više varijanti i pretrpeo je brojna tumačenja. Tokom vremena, on je postao omiljeni primer ranim hrišćanskim apologetima, kada su korili izopačenost paganske religije. Živopisna slika vrhovnog boga koji uzima oblik životinje kako bi silovao smrtnu devicu lako je pretvorena u razornu polemiku.24 No, tokom hiljadu godina mit je hristijanizovan. Pjer Bersuir (Bersuire), dominikanac iz četrnaestog veka, protumačio je otmicu kao putovanje duše iz ovozemaljskog života ka njenom višem usudu: Zevs/Jupiter predstavljao je sina božjeg, čiji je probražaj u najdivnijeg bika bio alegorija preuzimanja ljudskog obličja istinskog boga kako bi sišao na zemlju; Evropa je bila duša obdarena razumom; itd..25 Za Erazma Roterdamskog, povezivanje mita o Evropi sa Hrišćanstvom bilo je nešto dato, ali je on upotrebio slikoviti govor mita za svoju kritiku Crkve. Po njegovom tumačenju, Rimska Crkva je ona koja je silovala Evropu. Erazmo je bio zadivljen crtežom silovanja Evrope Konrada Šmita (Schmitt). Na levoj strani slike bila je sinhrona predstava otmice Evrope: u “Fenikiji”, Merkur tera na morsku obalu krdo stoke; devojke koje su se igrale sa Evropom nariču zbog otmice; bik odnosi Evropu na svojim leđima, hitajući ka Kritu, smešten u sredinu

42 |


slike. Na desnoj strani, kao druga obala, naslikana je Evropa, deo sveta, predstavljena ženskom figurom koju drže papa, kardinal, biskup, i monasi raznih redova, koji joj, ispred pećine, skidaju odeću. Erazmov epigramski komentar slike sastoji se od tri dela. “Ako je priča istinita”, kaže se u prvom epigramu, kojim se komentariše leva strana slike, “Jupiter je vešto obmanuo Evropu prevarnim obličjem bika; ali redovnici je sada podjarmljuju, o sramote!, i to nije bajka, lažnom vanjštinom bezazlenog jagnjeta”. Ispod desne strane, u prvom epigramu upućuje se složeno pitanje Evropi: “Evropo, bestidna bludnice sveštenička, ti koja, slavljena, nekada pripadaše Jupiteru jedino, reci mi, zaklinjem te, gde je tvoj izgled iz pređašnjih vremena?, gde je tvoja blistava i divotna odežda?, zašto si se ovako pogrbila?, zašto si tako zapuštena?”. Čemu Evropa odgovara: “Zar ne vidiš kakva se rulja okupila oko mene? Oni orobiše lepotu moga lice, i darove koje pređe primih od boga. Srećne se zemlje Azije i Libije kojima takva besramna gomila ne čini nikakvo zlo”.26 Čuveni flamanski kartograf Merkator (Mercator), međutim, pišući oko pola veka posle Erazma, nije imao nikakve teškoće sa prihvatanjem tog mitskog bika kao prikladne predstave o prirodi Evropljana.27 To nije bio stav kojem je bilo suđeno da bude često ponavljan, ali ga zapravo niko nije osporavao.28 Među našim savremenim istoričarima ideje Evrope, naišao sam samo na jednog koji je osetio potrebu da mit o Evropi okarakteriše kao odbojan.29 Osim što je bila mitska figura, Evropa je, u antičkom svetu, bila i geografski pojam. Za drevne Grke, Evropa je bila oznaka jednog od dva ili tri kontinenta, na koje su oni podelili svet. Podela sveta na kontinente i, na taj način, ‘pronalazak’ Evrope kao kontinenta, verovatno nastaje sa jednim od najranijih jonskih logografa, Hekatejem. On je sačinio kartu, možda kartu sveta, i, da bi je pojasnio, napisao delo Periegesis, “put oko sveta”, to jest, “opis zemalja i naroda koji se mogu susresti na putovanju po obalama Mediteranskog i Crnog Mora, sa nekoliko skretanja u unutrašnjost, sve do Indije, Persije i Skitije”. Delo, napisano oko 540. g. p. n. e., koje je preživelo samo u fragmentima, sastojalo se od dve knjige, jedne o “Evropi” i druge o “Aziji i Libiji”.30 Ali kada se ime Evrope po prvi put pojavilo kao geografsko ime, u šestom veku pre naše ere, u Homerskoj himni Apolonu Pitijskom, bilo je upotrebljeno da opiše predele koji su bili u severoistočnom delu današnje Grčke.31 Taj pojam Evrope kao dela Balkana, u svetu koji je govorio grčki jezik, po-


| 43

stojao je zajedno sa Evropom kao imenom za kontinent sve do Renesanse.32 Možda je poslednji koji ga je upotrebio bio turski sultan Bajazit II, koji je u svojoj zvaničnoj prepisci sebe nazivao “Dei gracia” imperatorom Azije i Evrope.33 U vreme kasne Rimske Imperije, Evropa je bila jedna od provincija i, kao takva, deo Trakije. Amijan Marcelin nazivao ju je najudaljenijom provincijom: “Europa omnium ultima”.34 To je danas, otprilike, onaj mali deo Turske koji je već u Evropi. Iako je, po mišljenju savremenog stručnjaka, Hekatejeva karta bila “prilično tačna”,35 to nije poštedelo grčkog protogeografa, ili druge jonske kartografe, od Herodotove kritike. Herodot je ismejavao one koji su pravili mape zato što nisu bili sigurni koliko je bilo kontinenata, zato što nisu znali njihovu pravu veličinu, i zato što im njihove granice nisu bile poznate. Poslednja primedba odnosila se naročito na Evropu. “Niko ne zna”, pisao je Herodot, gde leže njene severne i istočne granice, jer “niko nikada nije odredio da li, ili ne, postoje mora bilo na istoku ili na severu od nje”.36 Istočna granica Evrope ostaje otvoreno pitanje čak i danas, i odgovori na to pitanje zavise od političkih sklonosti i predrasuda. A ni mi ništa bolje od Herodota ne znamo ko je ovom kontinentu dao ime Evropa. Razlika je u tome što je veliki grčki sholarh otvoreno priznao svoje vlastito neznanje – kao i neznanje svojih savremenika. “Što se tiče Evrope, niko ne zna”, kaže Herodot, “odakle je dobila ime, niti ko joj ga je dao, jedino možemo da pretpostavimo da je ono došlo od Evrope, žene iz Tira, i da je pre toga bila bezimena, kao i sve ostalo. Ovo, međutim, nije verovatno; jer Evropa je bila azijatkinja i nikada nije posetila zemlju koju mi danas zovemo Evropa, nego je samo plovila od Fenikije do Krita, i sa Krita do Likije”. Uz ovu ogradu, Herodot se složio da “upotrebljava imena koje je običaj učinio poznatim”.37 Geografija i mitologija, za drevne Grke, bile su blisko povezane,38 i bilo je, u stvari, više od jednog pokušaja da se kontinenti povežu sa mitom. Povezanost između mitološke Evrope i jednog od kontinenata prvi put je uspostavio Hipija iz Eleje (oko 485–415. g. p. n. e.), koji je, navodno, izvodio “imena kontinenata (naime, Azije i Evrope) od Azije i Evrope, kćerki Okeana”.39 U postojećim izvorima, feničansku princezu Evropu prvi put je sa kontinentom doveo u vezu Herodot u uvodnim odeljcima svojih istorija. Čini se da je ta povezanost bila opšte prihvaćena tokom aleksandrijskog perioda.40 Možemo je naći kod Kalimaha (rođenog krajem četvrtog veka i aktivnog u trećem veku),41 kod

44 |


Likofrona (rođen oko 320. g. p. n. e.),42 i Moskosa (koji je bio u naponu snage oko 150. g. p. n. e.).43 Povezanost između feničanske Evrope i kontinenta Evrope ćvršće je uspostavljena u rimskoj književnosti, počevši sa Hora cijem i Ovidijem. Kod Horacija, silovanoj Evropi je rečeno da će deo sveta biti nazvan po njoj,44 dok se kod Ovidija njoj kaže da će “treći deo sveta” nositi njeno ime.45 Manilije je pevao da je geografsko ime Evropa bilo spomenik Jupiterovom mitskom seksualnom poduhvatu: Evropa je “prvi put ‘primila’ Jupitera dok je on plivao kroz talase i dopustila biku da olakša svoju pohotu, snoseći to kako bi smirila njegovu žúd, i sjedinila je s navalom njenom. Bog je dodelio devojčino ime obali, koju je on tim nazivom posvetio kao spomen svojoj lubavi”.46 Dok je, na latinskom Zapadu, Horacijev epilog silovanju Evrope postao predmet komentara,47 na grčkom Istoku je isto ričar i retor Joanes Malalas (oko 491.–578.) obznanio svoju “sekularuzovanu” verziju silovanja Evrope – u kojoj je “bik” (tauros) koji je oteo princezu bio kritski kralj, a ne Zevs, kako su pesnici govorili – sa objašnjenjem porekla geografskog imena: “Tauros, kralj Krita, napao je grad Tir; vodio je bitku na moru i uveče ga osvojio. On opljačka grad i zarobi mnoge, među kojima beše i Evropa, kći kralja Agenora ... Tauros odvede Evropu u svoju zemlju i učini je svojom ženom, jer beše devica i beše predivna. Te predele je, po njoj, nazvao ‘evropskim’. Imao je sina sa Evropom, imenom Minoj, što mnogo učeni Euripid opisa poetički. On kaže, ‘Zevs, preobražen u bika (Tauros), odnese Evropu’”.48 I antički mit o Evropi i Evropa kao geografski pojam preneti su u Srednji vek, i kroz Srednji vek do rano-modernog sveta. Isidor iz Sevilje, kojem Srednji vek duguje toliko mnogo svog poznavanja drevnih znanja, napravio je mali obrt u mitu o Evropi, koji nije ostavio neki duboki trag u kasnijim gene racijama.49 Uopšte uzev, međutim, srednjevekovni pisci i učenjaci nisu napravili nikakve značajne promene u odnosu na antički materijal. Neke čudnovate ideje ipak se mogu pronaći. Jedan od primera jeste objašnjenje u ranosrednjevekovnim sholijama za Horacijev spev Oda Galateji. Ovde je Evropa ćerka kralja Grka. Dok je brala cveće na livadi, što je i bio običaj mladih devojaka, Jupiter, preobražen u divnog bika, imao je snošaj sa njom.50 Kada je on bio zadovoljen i kada se bacio u more, ona se, usplamtela od ljubavi prema njemu,51 ukrcala na brod da ga traži i, gonjena nepovoljnim vetrovima, konačno pristigla


| 45

na Krit.52 Originalno je, takođe, i objašnjenje mita o Evropi koje je dao Teodul u devetom veku (ili, možda, u ranom desetom veku). Po njegovom kazivanju priče, Jupitera je obuzela snažna strast za uzvišenom lepotom Evrope, promenio je svoj božanski izgled u izgled bika, i obeščastio devicu. Njen ljutiti otac pošao je za njim, a Jupiter, zato što nije bio ravan Agenorovoj vojsci, dade silovanoj ženi ime trećeg dela sveta.53 Ova smušena priča svedoči o neprekidnom interesu za povezivanje imena mitskih ličnosti sa geografskim entitetima. Stoleće ili više pre Teodula, merovinški pesnik, kako bi objasnio ime kontinenta, pozivao se na mit o Evropi, proizvodeći još veću zbrku. Euruppa, pisao je on, bila je Agenorova kći, koju je Jov oteo i odveo u Grčku. Pošto ju je potkupio zlatom, on dade njeno ime zemlji.54 Takvi primeri nisu ništa više do kurioziteti, zato što nisu ostavili nikakav postojani trag ni na našu recepciju mita o Evropi, ni na zapadne geografske pojmove sve do duboko u takozvano ‘doba otkrića’. Ali u kojoj meri je, pri upotrebi reči Evropa, bilo kao mitskog ili kao geografskog imena, došlo do artikulisanja osećaja onoga “mi”, “nas”, “našosti”, pre nego što je Srednji vek okončan? Ponekad nalazimo na tvrdnje da je “Evropa” u Herodotovoj istoriji već imala konotaciju “kulturnog prostora” i da to važi i za Hipokratovu raspravu o Evropi u kontekstu njegovog uče nja o podnebljima.55 Drugi su dokazivali da je Klaudijan upo trebljvao reč Evropa u više nego isključivo geografskom smislu.56 Slično se gleda i na ono što kaže hroničar iz Kordobe, koji je, u svom izveštaju o bici kod Poatjea,57 franačku vojsku nazvao “Evropljani”.58 Mnogi istoričari su bili mnenja da se, u karolinškom carstvu, može pronaći “politički pojam Evrope”.59 Konačno, dokazivalo se da prelaz na više političko shvatanje Evrope nalazimo u spisima Aleksandra iz Roesa, carskog publiciste60 s kraja trinaestog veka koji je Evropu identifikovao sa hrišćanskom republikom.61 Neka od ovih gledišta modernih istoričara bila su uverljivo prikazana. Listu bismo mogli čak i proširiti. Što se tiče antičkog sveta, najistaknutiji slučaj “političke upotrebe” termina Evropa jeste Isokrat, koji je, na primer, okarakterisao Trojanski rat kao rat u kojem su Trojanci “zastupali stvar Azije”, a Grci “stvar Evrope”.62 U opisima Evrope kao zdravije, plodnije, i pogodnije za obdelavanje i usavršavanje od Azije,63 ili čak u opisivanju divljih zveri Evrope kao hrabrijih (ali manje okrutnih) od

46 |


onih iz Azije, zapravo možemo uočiti kulturno vrednovanje.64 Međutim, pažljivim čitanjem onoga što grčki i rimski izvori govore o Evropi ne bi se baš lako moglo zaključiti da je termin bio upotrebljavan kako bi označio političku zajednicu. I kada je upotreba imena Evropa došla najbliže opisivanju zajedničke političke pripadnosti, ta “Evropa” je bila nešto što je bilo nesamerljivo sa “našom” “Evropom”. Kada dođemo do Srednjeg veka, sud istoričara, da je izraz Evropa, posle sloma rimskog carstva, bio “sitna ideja o kojoj su razmišljali oni veoma retki”,65 treba smatrati tačnim sve dok dalje istraživanje ovog nedovoljno ispitanog predmeta ne bude dovelo do zahteva za revizijom. Stavovi o “karolinškoj Evropi” – ili o karolinškom carstvu kao “prvoj Evropi”, ili kao dobu rođenja “evropske ideje” na Zapadu – ne počivaju na čvrstoj građi.66 Karlo Veliki, koga su opevali kao “oca Evrope”, slavili kao “vrh” ili “svetionik” Evrope i sl.,67 uvek je “samo trpeo” takav jezik,68 a sâm ga nije upotrebljavao. To svakako nije bio zvanični jezik Carstva (a znamo da je jezik moćno oruđe imperijalne vladavine). Tokom čitavog devetog veka samo jedan papa je upotrebio reč Evropa, i to samo jedan jedini put.69 “Evropa” u vreme karolinškog carstva u stvarnosti nije bila jasan geografski i etnički pojam, a utoliko je manje bila politički pojam. Pre ovoga bila je “topos u panegiricima, kulturni amblem”, znak učenosti koji je nalazio nadahnuće kod antičkih autora. Pošto je nisu koristili moćni, onda su je utoliko više koristili oni koji su im laskali: “Sa njom su se šepurili stalno bez zadrške kad su oslovljavali velike i ulagivali im se i hvalili ih”.70 Pored toga što je otvorena za takve prigovore, teza o “karolinškoj Evropi” takođe je politički motivisana. S jedne strane, tezu su gajili oni koji su baštinili Nemačko Sveto Rimsko Carstvo. Oto fon Habsburg (von Habsburg), na primer, shvata Karolinško carstvo kao “ujedinjenu Evropu od pre hiljadu godina”. Karlo Veliki je, po mišljenju Ota fon Habsburga, “Evropljanin u najistinskijem smislu reči”, čije je delovanje smeralo ka “stvaranju Evrope”. Kao takav, on pred nama stoji kao model evropske integracije i predstavlja “našu zajedničku istoriju”.71 S druge strane, apologeti tekućih integracionih procesa u Evropi, takođe, objašnjavaju politiku Karla Velikog kao “koren ideje Evropske zajednice”, dok se za njegovu carsku krunu kaže da je simbolizovala “evropsko jedinstvo”.72 Na bilo koji način da razumemeo to “jedinstvo”, ono nije


| 47

trajalo dugo. Kada je karolinško carstvo počelo da se usitnjava, “Evropa” je uglavnom preživela u uspomenama na svetla vremena Karla Velikog.73 Kad je zapadno carstvo pod Otonima ponovo uspostavljeno, “Evropa” se uklonila pred imaginarijumom “obnovljenog” rimskog carstva.74 U jedaneastom veku korišćenje pojma Evrope postalo je retko. Za krstaše, u njihovom “herojskom” periodu, Evropa nije postojala.75 Krstaški ratovi su vođeni u ime, i za, christianitas, ne u ime Evrope i za Evropu.76 Termin Evropa pojavljivao se u krstaškoj literaturi samo u geografskom smislu, a čak i tako ne često.77 U onovremenim spisima koji su bili manje ‘ratnički’, sekularnim kao i crkvenim, reč Evropa je upotrebljavana ili sa upućivanjima na grčki mit ili na geografski kontekst, ali ni u jednom slučaju ne previše često. Možemo zaključiti da se reč “Evropa” u prvih dve hiljade godina svoje istorije upotrebljavala samo sporadično, da nije imala posebnu težinu i da “ljudima nije mnogo značila”.78 Ovo se može objasniti pomoću tri glavna faktora. Prvo, ako uzmemo da je Evropa ekskluzivistički pojam koji uvek uključuje samo na taj način što isključuje,79 i ako se osvrnemo na diskurzivne mehanizme uključivanja/isključivanja u pomenutom periodu, vidimo da se “Evropa” pre sumraka hrišćanstva nije pojavljivala kao ovakav mehanizam. Opozicije koje najčešće srećemo do kraja srednjeg veka su Grci : varvari; Rimljani : varvari; hrišćani : nevernici; pagani i Jevreji, jeretici i otpadnici; Latini : Grci ili Zapadnjaci : Istočnjaci; hrišćani (latinski hrišćani, katolici) : Saraceni (Agareni).80 Naravno, suprotnosti ove vrste su od ključnog značaja za artikulisanje predstava o najširoj zajednici kojoj oni, koji sebe vide na jednoj strani, po sopstvenom uverenju pripadaju. Drugo, ako pogledamo koje su predstave bile o takvim sveobuhvatnim zajednicama koje su negovane na područjima geografske Evrope pre kraja srednjeg veka, među njima ne nalazimo “Evropu”. Najuticajnije među ovim predstavama o “našosti” posle sumraka klasičnog republikanizma bile su: rimski svet, orbis Romanus; carstvo, imperium; Zapad, Occidens; crkva, ecclesia; latinski svet, latinitas; i hrišćanstvo, christianitas; čiji sinonim je često hrišćanska republika, respublica christiana.81 Ukoliko se “Evropa” uopšte pojavljivala u tekstovima iz tog vremena, ona nije imala ni integrativnu ni mobilizacijsku snagu koju su imale ove druge kategorije. Treće, “Evropa” kao takva nije bila programski pojam. Pre kraja srednjeg veka pojam Evrope nije “nikada služio kao sadržaj programskih zahteva, nikada nije imao zadatak da na određeni način ukazuje na

48 |


cilj, ideal koji bi vredelo ostvariti pomoću određenih ustanova ili mera ili ih barem sačuvati”.82 Stvari su počele da se menjaju u četrnaestom veku i presudno su se promenile u drugoj polovini petnaestog veka. Napomene 1. U vezi sa ovim ponovo upućujem na: Mastnak 2002, glava 3. 2. Ljubljanski nadbiskup je po povratku iz Amerike, novembra 1997. godine, novinaru Radija Slovenija izjavio da su ga razgovori sa američkim Slovencima uverili da bi oni bili voljni da se vrate u domovinu ako bi se stvari kod nas uredile kako treba. A ako ne bude ništa od povratka naših zemljaka, u Sloveniju će početi da dolaze ljudi iz Turske i severne Afrike. 3. Strayer 1971, str. 334. 4. Videti, npr.: Mayer 1993, str. 5-6; Peters 1985, str. 251, 253; Purcell 1975, str. 14. S obzirom na to, u pitanje je doveden argument koji se brani u: Reuter 1992, naime, da je specifično “osećanje našosti” zvano Evropa, od 300. godine do 1300/1700., uvek bilo odgovor na spoljašnju pretnju. 5. Ovaj duh slobode komponovan je od starogrčke i rimske kulture i hrišćanstva. Videti, npr.: Halecki 1962, 1. izd. 1950. Iz ovog perioda videti i: Benda et al. 1947; i tematski broj časopisa Humanitas, god. V (1950), br. 8-9, Che cosè l’ Europa?. Brojne druge reference navode se u: Curcio 1958; videti i Baraklafove zajedljive primedbe o The European Inheritance, 3 vols. , ur. E. Barker et al. (1954): “Onquest of Europe”, u: Barraclough 1984 (1. izd. 1956). Huserlove (Husserl) meditacije o Evropi danas su posredno aktuelizovane prevođenjem Patočke sa češkog jezika na “evropske” jezike, i neposredno znaju da nadahnu ponekog “radikalnog demokratu” (cf. Tassin 1992). Današnje stanje “duha” manifestuje se u: Compagnon/Seebacher 1993. 6. Već prva istorija Evrope, Istoria d’Europa, koju je napisao Pjerfrančesko Đambulari (Giambullari) i štampao je 1566. godine, jedan vek nakon što je “Evropa” poprimila značenje “domovine” hrišćana, uvela je ovu kolonizaciju predevropske istorije na područje geografske Evrope. Za Đambularija je Evropa bila, sasvim konvencionalno, “jedan od tri glavna dela sveta”, a njegova “istorija Evrope” bavila se istorijom ovog dela sveta između 800. i 913. godine, ali u to je bila uključena i priča o arapskoj ekspanziji. Giambullari, Istoria, str. 43, 81 sq. 7. Jacques Le Goff, “Predgovor urednika”, uz biblioteku The Making of Europe, reprezentativnom sveevropskom poduhvatu “pet izdavačkih kuća različitih jezika i nacionalnosti”, posvećenom “ključnim pitanjima sa kojima se suočavaju oni koji učestvuju u preoblikovanju Evrope”. Po mišljenju urednika, istoričari bi, pri tom, trebalo svim


| 49

svojim snagama da pomognu jer “oni koji su se posvetili ovom evropskom poduhvatu neće biti uspešni ukoliko njihov pogled na budućnost ne bude ukorenjen u shvatanju prošlosti” (“Series Editor’s Preface”, u, npr.: Brown 1996). Dok se Le Gof uključio u današnji “evropski poduhvat” (i uzeo u zakup spontanu ideologiju preovlađujućeg dela istoriografije Evrope), još uvek se mogu naći istoričari koji razmišljaju o pritiscima ovog “poduhvata” na rad istoričara i pokušavaju da se odupru tim pritiscima. Videti, npr.: Balzaretti 1992. 8. To znači da se ne može govoriti o “srednjovekovnoj Evropi”: videti: Hay 1953; cf. Gollwitzer 1964, pogl. II. 2. O “dekonstrukciji” mita o antičkoj Grčkoj kao mestu rođenja Evropske civilizacije, videti: Bernal 1987, cf. Springborg 1992; Fontana 1995, pogl. 1. 9. Pionirsko delo je: Fritzmeyer 1931; u Wallach 1928, govori se o imenu Evrope samo na zaključnim stranama te studije; “Evropa” i “Zapad” su predmet rasprave u: Rosenstock-Huessy 1951 (1.izdanje 1931). Među ranim prilozima proučavanju ovog pitanja je i: Reynold 1944–45. Među delima objavljenim tokom prvih desetak godina posle Drugog svetskog rata treba da pomenem Šaboova (Chabod) predavanja iz 1943–44. i 1947–48. godine (koristim 10 izd., Chabod 1991); Brezzi 1954; Gollwitzer 1951, i Gollwitzer 1951a (2. izd. 1964); Fischer 1957; Hay 1957, i Hay 1968 (1. izd. 1957); Curcio 1958 (najobimnija među ovim istorijama); Annoni 1959; Voyenne 1964 (1.izd. 1953, pod naslovom Petite histoire de lìdée européenne). Čini se da je interesovanje za istoriju evropske ideje posle pedesetih godina ovog veka opalo. Među publikacijama iz ovog drugog posle ratnog razdoblja izdvajaju se: de Rougemont 1961 (prigodnih spisa ovog autora o evropskim temama ima za nekoliko knjiga); Duroselle 1965; Schmidt 1966; Foerster 1967; Tazbir 1977; Actes du colloque intern. sur la notion dÈurope; Sattler 1971; La conscience européenne au XVe et XVIe siècle; tematski broj časopisa History of European Ideas, god. 1 (1980), br. 1. Devedesetih godina opet ima nešto više publikacija o istoriji evropske ideje, ali te publikacije se lako gube u poplavi evrofilske literature. Videti, npr.: Münckler 1991; Ka rageorgos 1992; Führmann 1994; Leyser 1994; Liessmann 1994; Delanty 1995; Hale 1995, pogl. 1; tematski brojevi časopisa Past and Present, br. 137, 1992; History Workshop Journal, br. 33, 1992; Filozofski vestnik, god. 14 (1993), br. 2; The Wilson Quarterly, god. 21 (1997), br. 1. 10. Hay 1980, str. 1; Fuhrmann 1994, str. 14. 11. Miltner 1954. 12. Ally 1914, 74. 13. Ludwig Friedrich Heyd, Etymologische Versuche für Alterthumswissenschaft und Sprachkunde, Tübingen 1824, cited in Forbiger 1842-77, 3: 1 n. 3. 14. Na taj način su Merkator, u Historia mundi: or Mercator’s Atlas,

50 |


p. 8, i Ortelijus, u Parergon, VIIIr, interpretirali i popularizovali Goropijusova razmišljanja. Goropijus je objavio svoje etimološko rešenje (prema kojem “Evropa” označava “izvanrednu nadu u zakoniti brak”, kojim je Hrist venčao svoju Crkvu sa Evropom) u: Goropius, Hieroglyphica, book I, p. 11, i: Francica, book IV, p. 105. 15. Ortelius, Parergon, VIIIr. 16. Ovo gledište seže unatrag do Bochart, Geographiae sacrae pars prior IV, xxiii Sinopsis (p. 333), i kasnije je zastupano, na primer, u: Encyclopédie, vol. 6, odrednica “Evropa”. 17. Dobri pregledi o ovoj temi jesu: Dombrowski 1984; Luciani 1986; Milani 1986 i 1998. 18. Za merodavan iskaz o ovom zaključku, videti: Chantraine 196880, 2: 388. 19. Međutim, varijacija reči Evropa bila je naslov izgubljenog dela korintskog pesnika Eumelusa, Europia. Videti: Evmelus T2, i Evropia F1-3, u: Epicorum Graecorum Fragmenta (Davies). Za Eumelusa se kaže da je bio u naponu snage oko 730. g. p. n. e., ali se njegovo datiranje u osmi vek “može dovesti u pitanje”. Videti: Burgess 2001, 251 n. 105. 20. Hesiod Theogony 357, 364. 21. Homer Iliad XIV,321-22. 22. Videti: Mastnak 2001. 23. Prvo, nešto opsežnije pripovedanje mita o Evropi, koje je dospelo do nas, može se naći u hesiodovskom, ili pseudo-hesiodovskom spisu Catalogues of Women ili Ehoiai. Videti: Hesiod, Fragmenta hesiodea, frag. 140-141. 24. Najzajedljivija od tih polemika možda je ona Arnobijeva, u kojoj se kaže kako se vrhovni paganski bog “obožava ... a ima rogove vola, trese svojim dlakavim ušima, noge mu se završavaju papcima, žvaće zelenu travu, a rep, sapi i gležnjevi su mu uprljani izmetom, i sav je uprskan bljizgavim izmetom što izleće na sve strane”. Arnobius, Seven Books against the Heathen V, 23. 25. Pierre Bersuire, “Ovidius moralizatus”, str. 61. 26. Erasmus, In Evropae monachis svbactae pictvram (in Opuscula, 34). Videti reprodukciju i opis slike u: Guthmüller 1992, 15-16; 1997, 317, i ilustraciju 92; cf. Ferguson, Opuscula, 33. 27. Mercator, Atlas, str. 31. 28. Kada je, u šesnaestom veku, Postel (Postel), francuski polihistor, predložio da se kontinent Evropa nazove Japétie, Jafetija (videti: Postel, De ce qui est premier, str. 168), to verovatno treba videti kao zamenu grčkog mita legendom o Nojevim sinovima i podeli sveta između njih – to jest, politizacijom biblijskih genealogija – pre nego


| 51

kao razdruživanje Evrope od mita o silovanju. O recepciji ove legende u vreme od renesanse do prosvetiteljstva, videti: Allen 1963. 29. Duroselle 1965, 20: “mythe plutôt repugnant dans lequel je me refuse à voir quelque symbole que se soitdes vertus de notre continent” / “pre bih rekao, odvratan mit, u kojem odbijam da vidim nekakav simbol osobina našeg kontinenta”. 30. Videti: Hecateus, Fragmenta. 31. To Pythian Apollo 251, 291, (u: The Homeric Hymns). 32. Ja to nazivam balkanski pojam Evrope. Videti: Mastnak 2001a. 33. Videti prepisku u: Monumenta medii aevi historica res gestas Poloniae illustrantia, vol. 19, passim. 34. Rerum gestarum XXVII,iv,12, u: Ammianus Marcellinus. 35. Dicks 1960, str. 20. 36. Herodotus Histories II,16; IV,36-45. 37. Herodotus Histories, IV,45. 38. Cf. Ramin 1979; Merkelbach 1996. 39. Eustathius Commentarii 270 = DK 86 B 8 (= Diels 1934-37). 40. Granarolo 1992, 425-26. 41. Frag. 622 = shol. Evr. Rhes. 29, u: Callimachus, Fragmenta. Isto gledište je izrazio Zenodotus, verovatno Zenodotus iz Aleksandrije. Videti: Zenodotus = FGrHist 19 F 3 = Schol. Eur. Rhes. 29 (Die Fragmente der griechischen Historiker, ed. Jacoby). Za identitet autora, videti: Jacoby, ad loc. 42. Prema Eustatiju, Likofron je tvrdio da područje Evrope ima ime od Evrope – Agenorove kćeri. Eustathius, Commentarii 270. 43. Moschus, Europa 8-15. 44. “Tua sectus orbis nomina ducet”. Carmina III,xxvii,75-76 (Horace, Odes et Épodes). 45. “…tuum terrae tertia nomen habet”. Ovid, Fasti V,617-18 (J. G. Frazer). 46. Manilius Astronomica IV,681-85. 47. Videti, na primer, Porphyrion, Commentum Carm. III, xxvii, 7576: “ab huius nomine pars orbis Europa appellata est”. 48. Malalas, The Chronicle II,8. (Referenca je na: Euripides Phrixos, frag. 817, u: Tragicorvm Graecorvm Fragmenta). Drugi vizantijski pisci nudili su slična objašnjenja. Cf. Chron. Paschale 42c-43a (1,7677 Dindorf); Bühler 1968, 35. 49. Isidor je pisao da je Jov oteo Evropu iz Afrike. Ima logike u ovom

52 |


prikazu, koja, međutim, ništa ne oduzima njegovoj ekscentičnosti: Isidor je mislio da je Agenor kralj Libije, jer je on bio Libijin sin. Libija je vladala u Africi, a zemlji je dato njeno ime – Libija je bila Afrika. Evropa je bila Agenorova kći, što je bilo preovlađujuće mišljenje u Isidorovo vreme, i mora da se zato za njom tragalo u Africi. Isidore Etymologiarvm XIV, iv,1; v,1. 50. Jedini raniji izvor koji sam pronašao, u kojem je naznačeno da je Zevs kopulirao sa Evropom kao bik, takođe pripada hrišćanskom piscu. Videti: Pseudo-Clement, Les Reconaissances X, xxii, 4 = Hom.V, xiii, 5. Deo citirane sholije kopirao je takozvani Prvi Vatikanski Mitograf negde između 875. godine i 1075. godine. Videti: Le prémier mytographe du Vatican II,46 = Mythographvs I,145 (Mythographi vaticani I et II). Cf. Mythographvs II,96-97, ibid. 51. U naše vreme, ovo izgleda kao stav vlade SAD i ljudi koji su je izabrali. Oni siluju stranu zemlju, a za uzvrat očekuju ljubav. 52. Sholija uz: Horace Odes III, xxvii, 25, 27 (u: Scholia in Horatium λφψ). 53. Theodul, Ecloga141-44. 54. Versvs de Asia 15. 55. Videti, na primer, Fuhrmann 1994, str. 12-13. 56. Fischer 1957, str 41. 57. O ovoj bici, videti: pogl. 1, napomene 9-13. 58. Pošto je bitka besnela sedam dana, pisao je pisac anala, “diluculo prospiciunt Europenses Arabum temtoria”; kad su videli da su šatori prazni i da se arapska vojska povukla, “Europeneses vero [...] in suas se leti recipiunt patrias”. Anonimus iz Kordobe, Chronique rimée, verzi 1413, 1427. 59. Fischer 1957, str. 77 sq.; cf. Gollwitzer 1964, str. 27-28; Münkler 1991, str. 530; Oakley 1979, str. 29; Fichtenau 1978, str. 64. 60. Publicist: poznavalac državnog i međunarodnog prava i uređenja; onaj koji se bavi stvarima od javnog, opšteg interesa. – Prim. Red. 61. Videti: Fuhrmann 1994, str. 25 sq.; cf. Woolf 1913, str. 253-4, gde se citira Noticia seculi (sada pripisana Aleksandru iz Roesa). 62. Helen, 51, u: Isocrates, III, p. 89. Najbolja rasprava o Isokratovim gledištima o Evropi još uvek je: Momigliano 1966 (prvi put objavljeno 1933.); cf. Hay 1968, str. 3. 63. Videti, na primer, Varro, On Agriculture I, ii, 3-4: “Eratosten, sledeći najprirodniju podelu, zemlju, to jest, svet, podelio je na dva dela, jedan na jugu i drugi na severu; i pošto je severni deo nesumnjivo zdraviji nego južni, a deo koji je zdraviji jeste plodniji, moramo se složiti da je Italija, u najmanju ruku, bila pogodnija za obdelavanje


| 53

i usavršavanje od Azije. Na prvom mestu, ona je u Evropi; a na sledećem mestu, taj deo Evrope ima mnogo umereniju klimu nego što to nalazimo u unutrašnjosti kopna. Jer je zima skoro neprestana u unutrašnjosti”, itd. 64. Aristotel, Historia animalium VIII, 28 (606b). 65. Balzaretti 1992, str. 186. 66. Cf. Tellenbach 1943, str. 181; Burns 1947; Riché 1993. O upotrebi “Evrope” u karolinškom carstvu, videti naročito: Fischer 1957; Mastnak 2000. 67. O Karlu Velikom kao “vrhuncu” i “pater Europae”, i kao “Europae veneranda pharus”, videti: Angilbert, Karolus Magnus et Leo Papa, verzi 93, 169, 504 (u: Monumenta Germaniae Historica, Poetae 1, str. 368, 370, 379. 68. Fischer 1957, str. 78. 69. Pismo Lava IV, patrijarhu Ignaciju, oko 853. godine (Monumenta Germaniae Historica, Epistolae, 5, str. 607). 70. Leyser 1994, str. 10; Fuhrmann 1994, str. 24; Gollwitzer 1951, str. 165; u: Chabod 1991, str. 29, brani se gledište da je ovaj izraz u tom periodu uvek bio korišćen u geografskom smislu. 71. Habsburg 1976, str. 19-22. 72. Gehl & Reichertz 1995, str. 9. 73. Fuhrmann 1994, str. 25; Fischer 1957, str. 88 sq. 74. Ibid.,str. 94, 99 sq.; cf. Schramm 1992, str. 99, 123. 75. To će se desiti jedino u periodu njihovog opadanja. Videti: Glava 3, napomena 9. 76. Videti: Mastnak 2002. 77. Videti, npr.: Foucher de Chartres, Historia, str. 321 (“in universis Europiae partibus mala multimoda vacillante fide inolescerent”). Papa Urban II je zapisao da “[n]ostris siquidem diebus (Deus) in Asia Turcos in Europa Mauros christianorum viribus debellavit” (citirano u: Becker 1988, str 334, 348-9, 383). Cf., navod iz Viljema iz Malmesberija, u: Hay 1968, str. 32. Petar Časni (Petrus Venerabilis) je pisao da je muhamedanska furija najpre otrovala skoro celu Aziju, zatim je potčinila Egipat, Libiju i “celu Afriku”, a na kraju je provalila u Španiju tako da ni treći deo sveta koji se zove Evropa nije bio ostavljen samo hrišćanima. Liber, str. 226. I Ana Komnena, koja sa vizantijskog gledišta izveštava o prvom krstaškom pohodu, koristi geografski pojam Evrope, ali za krstaše, varvarske zapadnjake, na koje gleda zgroženo i s visine, kaže da su navalili iz “skoro svih keltskih zemalja” i naziva ih Kelti, a ne Evropljani. Alexiad, X, v, x. Ibn Haldun ih je nazvao Franci, a engleski i francuski prevodioci su al-Ifranj prevodili sa “evropski hrišćani” i “hrišćanska Evropa”.

Cf., The Miqqaddimah, vol. I, pogl. 1, 3; Discours, vol. I, str. 149. Za objašnjenje u vezi ovoga zahvaljujem se Bašeru el Sibaiju. O upotrebi termina Evropa u krstaškoj literaturi, videti: Mastnak 2000a. 78. Za neke primere geografskih upotreba termina, videti: Latini, Li livres, I, cxxiii, 1 (“Europe est une partie de la terre” /“Evropa je jedan deo zemlje”/, etc.); Dante, De vulgari eloquentia, I, viii; Monarchia, II, iii, 11, 17; II, viii, 7; iii, xiv, 7; Epistola VII, 11. Cf. Fritzmeyer 1931, str. 79; Chabod 1991, str. 35 sq.; Curcio 1958, str. 149 sq. 79. Ovaj ekskluzivizam naročito se ističe u: Münkler 1991, str. 530. Nasuprot ovakvim pogledima, Delanti (Delanty) se opredelio za prevladavanje ekskluzivističke Evrope i konstruisanje utopijske, koja bi bila otelotvorenje radikalno demokratskih vrednosti. Sebi je postavio zadatak da “ponovo vrednuje evropske ideje”, da napravi takvu “redefiniciju evropejstva koje ne isključuje stranca”, da pronađe “postnacionalno evropsko građanstvo”, “Društvenu Evropu” (nasuprot Evropi država), “Evropu Građana” i evropejstvo, “povezano sa politikom društva u smislu ‘civilnog društva’”, kakve god da su još ovakve dobrohotne zamisli, odnosno besmislice. Delanty 1995, str. 9-15, pogl. 10. Za više filozofski prilog iste škole mišljenja, videti: Tassin 1992. Fontana je još jedan predstavnik onih evropskih intelektualaca koji veruju u mogućnost dobre Evrope. On se bori za “multidimenzionalnu istoriju” i “ponovno uspostavljanje raznolikosti naše evropske kulture” uz veliku naklonjenost gledanju “odozdo”, za Evropu s one strane neprijatnih strana “evropske” istorije (koja se i ovde vuče nazad do stare Grčke). Videti: Fontana 1995, str. 168. Ali i pored svega toga, ova knjiga je dostojna akademska tvorevina i interesantno istorijsko delo. 80. U Reuter 1992, str. 179., tvrdi se da je pogrešno sumnjati da su ove polarnosti isključivale upotrebu Evrope. Ali, nažalost, ne navode se nikakvi dokazi da se Evropa između 300. i 1300. godine, stvarno pojavljivala kao jedan pol u ovakvim opozicijama. 81. Videti, naročito: Wallach 1928; Fontana 1995, pogl. 1 i 2; Fischer 1957; Fritzmeyer 1931, uvodno pogl.; Chabod 1991, pogl. 1. U Hay 1957, str. 50, i 1968, pogl. 2-4, te Chabod 1991, str. 33, 42, 47, nesumnjivo se upozorava i pokazuje da je christianitas bio onaj pojam koji je bio korišćen za opisivanje (poslekarolinškog) srednjevekovnog jedinstva zapada. Cf., Burke 1980, str. 23, gde se zaključuje da je “Evropa” u “srednjevekovnom repertoaru koncepata, koji su izražavali grupni identitet, zauzimala relativno nevažno mesto”. 82. Fuhrmann 1994. str. 25.

| 55

56 |


III

Formiranje Evrope kao političke zajednice

U

četrnaestom i petnaestom veku reč Evropa je počela da dobija sve izrazitije emotivne prizvuke i mobilizacijsku snagu. Sredinom petnaestog veka sve češće su je koristili u pozivima latinskih hrišćana na zajedničku akciju i postala je pojam koji je počeo da deluje kao nosilac zajedničke, kolektivne, “političke svesti Zapada”.1 Događaj oko koga se iskristalisala ova promena bilo je otomansko osvajanje Konstantinopolja 1453. godine. Ova promena, koja je rađala zajedničku evropsku svest, i sáma je bila evropski fenomen. Ne radi se samo o tome da je pad Konstantinopolja i vizantijskog carstva odjeknuo i živo se osetio i u današnjoj istočnoj Evropi.2 Pre svega se radi o tome da novo shvatanje Evrope, koje se počelo intenzivno artikulisati u reagovanjima na ovaj događaj, nije bilo ograničeno na latinski Zapad već se, uz češće korišćenje reči Evropa, pojavilo i raširilo u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, i u Litvaniji i Šleziji.3 I ukoliko je moguće reći da je neki pojedinac bio naročito zaslužan za artikulisanje novog shvatanja Evrope i time za pronalazak Evrope kao političke zajednice, onda takve zasluge ima Eneja Silvije Pikolomini (Piccolomini), humanista koji je svoju političku karijeru krunisao time što se popeo na papski presto i, od 1458. do 1464., vodio vaseljensku crkvu kao Pije II. Od pada Konstantinopolja do smrti bio je naročito aktivan, a papski položaj je njegovoj aktivnosti obezbeđivao nezanemarujući uticaj.4 Kako god da gledamo na “ulogu ličnosti u istoriji”, na


| 57

Pikolominijevu ulogu u artikulisanju novog – mogli bismo reći geopolitičkog – shvatanja zapadnog hrišćanskog sveta kao Evrope moramo gledati u širem istorijskom kontekstu. Humanisti su već u deceniji pre konačnog sloma vitantijskog carstva razvili posebne književne vrste: “govori protiv Turaka” i “krstaška pisma”.5 Sâm Pikolomini bio je opsednut Turcima dugo pre nego što je do njega stigla “strašna vest o gubitku Konstantinopolja”.6 Od svih ciljeva života koji su mu bili na srcu, najdraži mu je bio jedan: “podići hrišćane protiv Turaka i objaviti im rat”. Tako je Pikolomini, već kao Pije II, pisao o sebi u objektivnom trećem licu.7 Ipak, živeti u to vreme za sveti rat nije bilo ništa jedinstveno, niti je raspredanje humanističkih razmišljanja o Turcima bilo Pikolominijeva specijalnost.8 Pikolominijev osnovni doprinos evropskoj istoriji – doprinos koji je tek zasnivao evropsku istoriju kao takvu – jeste u tome da je posle pada Konstantinopolja uverljivo povezao rat protiv Turaka, koji je shvatao kao sveti rat, sa “Evropom”.9 “Evropa” je postala mobilizacioni pojam. Pikolominijev program je bio: Evropu očistiti od Turaka. Evropa o kojoj je govorio Pikolomini,10 bila je geografski određena preciznije nego ikada ranije. Od naročitog značaja je da su po Pikolominijevom mišljenju u Evropu nesumnjivo spadale i balkanske zemlje koje su nedugo pre toga još bile bela mrlja na geografskoj karti sveta.11 Upravo na Balkanu treba braniti Evropu od manje vrednih azijskih naroda,12 zato je Pikolomini ovom delu sveta posvetio posebnu pažnju. Ali Pikolominijeva “Evropa” je bila mnogo više nego isključivo geografski pojam. Bila je i kulturno i verski jedinstveni prostor, kulturna i verska celina. Smisao Pikolominijevog predstavljanja Evrope kao kulturne celine moći ćemo dobro da razumemo ako ne zaboravimo na duboki raskol između Rima i Konstantinopolja, koji je naročito od sredine jedanaestog veka na dalje ostavljao pečat na odnosima između hrišćanskog zapada i istoka. Uzajamno nepoverenje i prezir između Latina i Grka, koje je stvaralo ovaj raskol, nisu se smanjivali čak ni onda kad je tridesetih godina petnaestog veka, posle dugih pregovora postignut sporazum o crkvenoj uniji, to jest, o jedinstvu zapadne i istočne crkve.13 Sâm Pikolomini je u izvesnoj meri bio opterećen antigrčkim sentimentima.14 Ali kad su nekulturni Turci – Turci koji su bili bez kulture, jer su jeli konjsko meso, mrzeli nauku i gušili himanističke studije15 – zauzeli Konstantinopolj, Pikolomini je dobio nadahnuće i počeo je da piše o grčkoj kulturi kao izvo-

58 |


ru evropske nauke i umetnosti. Kad je prestonica vizantijskog carstva pala u ruke Turcima, Homera, Pindara, Menandera i druge sjajne pesnike, zadesila je druga smrt. Tako je jadikovao Pikolomini, ispunjen strahom da će i grčka filozofija biti sasvim uništena.16 Grčka nesreća je sada bila udarac evropskoj kulturi. Evropa je postala i verska celina – zbog muslimanskih osvajanja zbog kojih su hrišćani izgubili teritorije u Africi i Aziji. Pošto su hrišćani posle gubitka Afrike “sramotno izgubili” i sve što su posedovali u Aziji, pisao je Pikolomini, hrišćanstvo je bilo ograničeno na Evropu. Hrišćanski svet je sada postao istovetan sa Evropom, a sudbina hrišćanstva je zavisila od sudbine Evrope. I čak ni u Evropi hrišćani više nisu imali mira.17 Ako bi Turci potčinili “celu Evropu”, hrišćanstvo bi bilo uništeno.18 Zato je bilo nužno uspostaviti mir među hrišćanima i krenuti u rat protiv Turaka. Pikolomini je neumoljivo pozivao na mir i na rat: mir među hrišćanima i rat protiv Turaka. Njegov glas nije bio glas vapijućeg u pustinji. Mir je bio uslov za rat, što je naglavačke postavilo tradicionalno hrišćansko učenje o ratu,19 a rat koji je postao nužnost i dobro koje se ne dovodi u pitanje, bio je rat u kojem bi Evropa morala da ratuje za Evropu. Evropa, geografski precizno određena i percipirana kao kulturna i verska celina, postala je nosilac i pretvorila se u arenu političke delatnosti. Pojam Evrope počeo je da deluje kao politički pojam. Pikolomini je prikazao Evropu kao domovinu hrišćana. Ona je postala njihova jedna i jedina patria, otadžbina. Udaljenost između stanovišta i zapisa anonimnog pisca anala iz osmog veka koji je izveštavao o bici među Francima i Saracenima kod Poatjea, teško je izmeriti. Ogromna je razlika između dva prividno uporediva gledanja. Ovaj pisac anala je, kao što smo videli, zapisao da su se “Evropljani” posle pobede nad Saracenima vratili u svoje “domovine”.20 Gibon je rekao, slikovito, i pogađajući: “u svoje domaće šume”.21 Za Pikolominija je sada domovina “Evropljana” (ovaj izraz je koristio kao nešto što se podrazumeva),22 njihova rodna zemlja, bila jedna i jedina: Evropa. Kad je nastupio kao carski govornik na imperijalnom kongresu krajem 1454., u Frankfurtu, u dvočasovnom govoru contra Turcos između ostalog dotakao se turske pobede nad Grcima koja je, kaže, bila poniženje i za Latine, i izjavio je: “U ranijim vremenima bili smo, naime, potučeni samo u Aziji i Africi, to jest, na stranoj zemlji, a sad nas je ono najteže pogodilo u Evropi, to jest, u našoj domovini, u sopstvenoj kući, u našem prebivalištu”.23 Pikolomini je prvi put formuli-


| 59

sao ovu misao godinu dana ranije kad su do njega stigle vesti o padu Konstantinopolja. Tada je pisao papi Nikoli V da gubitak Jerusalima, Ake i Antiohije nije moguće upoređivati sa savremenom katastrofom. Dok su naši stari gradovi bili izgubljeni u Aziji i na stranoj zemlji, objasnio je, neprijateljska ruka nas je sada porazila “u Evropi, na našem vlastitom tlu”.24 Sada, u Frankfurtu, Pikolomini je razmišljao o akcijama za spasavanje domovine hrišćana. Podgrejao je standardnu temu o zavadama među hrišćanima koje su omogućile uspehe neprijateljske vere, i zaključio je da bi “Turke bilo moguće prognati iz Evrope”,25 samo ako bi hrišćani zbili svoje snage. Ni carski sabor u Frankfurtu ni kongres u Regensburgu pola godine ranije, a ni onaj u Nojštatu pola godine posle frankfurtskog, nisu uspeli da pokrenu novi krstaški rat. Ali Pikolomini nije očajavao, mada ga je činilo žalosnim to što mnogoglavo hrišćanstvo, u kojem je svaki grad imao kralja, u kojem je bilo toliko vladara koliko je bilo kuća, a gde su papa i car – nekada glave hrišćanskog sveta – postali fikcije (“ficta nomina, picta capita”), nije moglo da udruži snage za zajednički ratni podvig.26 Čim je postao Pije II, sazvao je sabor koji se posle mnogih peripetija sakupio 1458. godine u Mantovi, i koji je morao da prihvati konkretne mere za odbranu hrišćanske republike.27 I ovo zasedanje je sa praktičnog aspekta bilo veliki neuspeh, ali to nije kompromitovalo principe. Naprotiv, baš zbog toga što je na putu ka krstaškom ratu bilo toliko prepreka, trebalo je beskompromisno artikulisati princip evropskog svetog rata. Tako je Pije II, kad je o skupu u Mantovi izveštavao franjevce, napisao čuvenu rečenicu o tome kako “smo” sa mnogo troškova, truda i neprijatnosti svi prisutni saglasno “obznanili da ćemo s božjom pomoći oterati Turčina iz Evrope”.28 To je sad bila formula. Njenu novinu bismo znali dobro da ocenimo samo kad bismo povezivanje rata protiv Turaka sa Evropom koja je bila artikulisana pedesetih godina petnaestog veka uporedili sa diskursom o borbi protiv Turaka pre otomanskog zauzimanja Konstantinopolja u kojem ova borba nije referisala na Evropu.29 Ovakvo poređenje prevazilazi cilj ovog teksta. U nastavku ovog poglavlja pokušaću da pokažem, ili bar da stvorim predstavu o tome, kako se često nova formula sada evropskog svetog rata počela da pojavljuje u drugoj polovini petnaestog veka. Sâm Pikolomini je mnogo puta govorio o progonu Turaka iz Evrope.30 U Komentarima, koje je pisao tokom svog ponti-

60 |


fikata, čitamo da Turke treba “primorati da odu iz Evrope”,31 a sultana Mehmeda – za kojeg je Pikolomini tvrdio da žudi za “suverenošću nad celom Evropom”32 – “pobediti i do kraja prognati iz Evrope”.33 U pismu koje je iz Mantove poslao venecijanskom duždu, humanistički papa Pije II govorio je o “izgonu Turaka iz Evrope”, a Filipu Burgundskom pisao je da Turke treba oterati sa granica Evrope.34 A kad se to bude dogodilo i kad Grčka bude oslobođena – ovako se Pije molio Bogu i molio ga da sa sažaljenjem pogleda svoj narod i pokloni mu pobedu u ratu što ga ovaj narod vodi za njega protiv njegovih neprijatelja – “po celoj Evropi pevaćemo hvalospeve tebi u čast”.35 Dakle, Pikolomini je predstavio Evropu i kao zajedničku domovinu hrišćana čiju je slobodu, kulturu i način života36 ugrožavao Turčin, i kao zajednicu koja se bori za izgon Turaka sa svoje terirorije. To je bila inovacija sa najdalekosežnijim posledicama. Uobličen je pojam Evrope koji je postao okvir i određivao je samorazumevanje zapadnih hrišćana kao Evropljana u ranomodernom razdoblju, a i kasnije. I to je u velikoj meri bilo Pikolominijevo dostignuće.37 Međutim ova inovacija ne bi bila toliko uspešna i ne bi se tako brzo afirmisala38 da Pikolominijevi savremenici nisu na veoma sličan način razmišljali o Evropi i ratu protiv Turaka. “U svesti tadašnjeg sveta uvek je bila prisutna misao da Turke treba konačno prognati iz Evrope.”39 Da li je Pikolomini uticao na svoje savremenike i ako jeste, koliki je bio taj uticaj, pitanje je koje moramo ostaviti otvoreno. Ali činjenica je da je sa većinom onih koje ćemo navesti u sledećim redovima u tekstu, komunicirao i da njegov uticaj na njih stoga nije moguće isključiti. Pogledajmo, dakle, kako su o Evropi razmišljali Pikolo minijevi savremenici, i najpre pogledajmo njegove prethodnike na svetoj stolici. Nikola V je imao tu nesreću da je tokom njegove papske vladavine Konstantinopolj pao u otomanske ruke. Da se to nije desilo, Nikola bi se u istoriju upisao kao idealni humanistički papa koji je ambiciozno posegao u arhitektonsku sliku Rima, koji je plaćao prevođenje starih grčkih tekstova i formirao uglednu biblioteku za šta je sve izdašno angažovao humaniste. Dok je lično, barem u očima svog biografa Manetija (Manetti), predstavljao idealnu sintezu klasične i hrišćanske kulture,40 kao mecena nauke i umetnosti koji je otvorio vrata rimske kurije humanistima od karijere, on je humanističku kulturu tesno povezao sa hrišćanstvom.41 Ali pad Konstantinopolja bacio je senku na njegov pontifikat. O tome je Pikolomini – tada u carevoj

Formiranje Evrope kao političke zajednicer

| 61

službi – pisao papi da bi ga što jače pritisnuo i pripremio ga za dela kojima bi oprao svoje ime.42 Nikola bi morao da deluje – a i delovao je – kao mirovnjak i kao vojskovođa. Morao je da uspostavi mir ili barem primirje između “družbenika u veri” da bi se hrišćansko oružje moglo uperiti protiv “neprijatelja spasonosnog krsta”.43 Prilikom uspostavljanja mira nije bio neuspešan, a septembra 1453., objavio je i krstašku bulu u kojoj je proroka nazvao sinom Satane a sultana glasnikom antihrista.44 Ubrzo posle toga pisao je da Turke treba “prognati sa granica Evrope”.45 Nikolin naslednik Kalikst III bio je manje kulturno pro svetljen, ali Turke je mrzeo još više. Važi za jedinog papu u petnaestom veku koji je – pored toga što je kao svi drugi u ratu protiv Turaka video sredstvo za jačanje vlasti svete stolice – u stvari mrzeo islam. Da bi prikupio sredstva za rat protiv musli mana, založio je tijaru, prodao mitru i skoro ceo pribor za jelo, a nije poštedeo ni knjige koje je sakupio Nikola V.46 Novi papa je o Muhamedu pisao kao o đavoljem sinu. Razmišljao je o “istrebljenju dijabolične sekte odbačenog i verolomnog Muhameda in partibus Orientalibus”, i kao pisac psalama zaklinjao se da mu se osuši desna ruka ako zaboravi Jerusalim. Pred očima je imao “potpuno brisanje muhamedanskog naroda”.47 Turke je hteo “do kraja da progna” ne samo iz Konstantinopolja, nego i “sa granica Evrope”.48 Ali “granice Evrope” nisu ograničavale njegove vizije i njegova htenja. U pismu firentinskom nadbiskupu pisao je o tome kako će hrišćani “ne samo ponovo osvojiti Konstantinopolj, nego će takođe osloboditi Evropu, Aziju i Svetu zemlju”.49 Kalikst je govorio o “oslobađanju celokupne Evrope” i u pismu francuskom kralju on je i ovu svetlu ideju opet povezao sa ponovnim osvajanjem Svete zemlje. Predviđao je ili povratak na dobar put celokupne Azije i drugih neverničkih zemalja ili istrebljenje nevernika.50 Ali pri tom nije zaboravio da saveznike za rat protiv Turaka traži i van Evrope. Ovakvog mogućeg saveznika video je u etiopskom kralju koga je upoznao sa tim kako “naši hrišćani u Evropi vode rat protiv Turaka”.51 Na razmišljanje o ponovnom osvajanju Svete zemlje Kaliksta je mogao da nadahne Jovan iz Kapistrana, franjevac koji je sav izgarao za krstaški rat, a njegov biograf ga je skoro dve stotine godina kasnije nazvao “apostolom Evrope”.52 Posle pobede nad Turcima 1456., ispred Beograda, Jovan je, ispunjen oduševljenjem, pisao papi: “[Ovo] sad je dan spasenja hrišćanskog naroda; sad je vreme da se ispune želje Vaše svetosti da

62 |


marširamo dalje i ponovo osvojimo ne samo Grčku i Evropu, nego Svetu zemlju Jerusalim”.53 Ratni uspesi pred Beogradom, gde je Jovan iz Kapistrana pored mađarskog regenta Hunjadija bio predvodnik hrišćanskih ratnika, kao što se vidi, raspalio je maštu ovog svetog čoveka. Jer dok je Jovan godinu dana ranije razmišljao o “oslobađanju Evrope”, bio je zadovoljan sa donekle manje velikopoteznom vizijom “progona nevernika iz Evrope”.54 Kako god bilo, “oslobađanje Evrope” bilo je jedan od predmeta Jovanove korespondencije. O njoj je i pisao i čitao. Čitao je, na primer, u pismu koje je primio od krakovskog biskupa u leto 1454. godine.55 Jovan iz Kapistrana je bio krstaški aktivista. A njegovi intelektualniji savremenici, humanistička inteligencija, nisu bili ništa manje aktivno oduševljeni ratom protiv Turaka. Na njega nisu samo pozivali – nego su se za njega i pripremali kad su mogli. A ako su se humanisti prema onima koji su imali vlast i koji su bili uticajni u njihovom delu sveta ponašali kao krotke domaće životinje, Turcima su pokazivali zube i patetično su nudili svoje usluge za spasavanje evropske kulture.56 Hrišćanske vladare su zasipali pismima-budnicama, sastavljali su istorije Turaka i krstaških ratova (u kojima, značajno je, nisu marili za “tekstualnu kritiku” koja im je inače donela toliku slavu), učestvovali su na antiturskim zborovima i osnivali vojničke redove za borbu protiv Turaka.57 Recimo, Pođo Bračolini (Bracciolini) je u pismu Alfonsu Aragonskom, februara 1455., govorio o izgonu “Trojanaca” iz Evrope.58 Kralj Alfonso je privlačio i druge humaniste koji su ga podsticali da povede krstašku vojsku protiv Turaka. Oracio Romano (Romano) ga je predstavio kao jedinu nadu da Evropa i hrišćanstvo prežive, a u sličnom duhu je pred napuljskim kraljem nastupio sa govorom Andrea Kontrario (Contrario). I Nikolo Sagundino (Sagundino) i Flavio Bjondo (Biondo) davali su mu savete za krstaški rat. Panormitanus (Panormitanus), veliki pravnik koji je često isticao Alfonsovu zagrejanost za krstaški rat, u jednom od prvih pisama koje je napisao kad je postao kraljev sekretar, javio je savetu kardinala da je njegov gospodar spreman da progna Turke iz Grčke i da ih prati i preko granica Evrope.59 Kad je Jovan Vitez, 1455. godine, na skupu u Nojštatu nagovarao cara i podsticao ga na rat protiv Turaka, prvo mu je objasnio da su oni “odavno već došli u hrišćanski svet, najpre se preselivši iz Skitije u Aziju, a onda upavši u Evropu”. U nastavku, Jovan je više aktuelistički nabrajao koje su sve zemlje “u Evropi” zauzeli Turci, i onda je još ponovio


| 63

da su Turci “zauzeli zemlje Evrope tamo do Dunava”.60 Kardinal Besarion (Bessarion), bliski saradnik Pija II, na mantovanskom kongresu trudio se da na najbolji mogući način oduševi prisutne za progon Turaka ne samo iz Evrope, nego i iz Azije, i za ponovno osvajanje Svetog groba.61 Frančesko Filelfo (Filelfo) koji je po količini svojih spisa o “turskom pitanju” nadmašio svoje humanističke savremenike, želeo je da Turke izbace iz svih krajeva u Evropi i da ih po svaku cenu prognaju iz Evrope. Koliko mi je poznato, jedino je on među tadašnjim publicistima rekao gde su te granice preko kojih bi trebalo prognati Turke kad bi ih izgnali iz Evrope. Granica je bila na Kavkazu.62 Zamisao da Turke treba izgnati iz Evrope nije bila (kao što smo inače već videli) samo izmišljotina književnika. O njoj su raspravljali na brojnim kongresima. Visoke ličnosti, koje su se skupile u proleće 1454. godine u Regensburgu, razmišljale su o formiranju hrišćanske vojske koja bi bila dovoljno jaka za ofanzivni rat tako da bi mogla da potuče Turke i “otera ih u bekstvo iz Evrope”.63 Istom mišlju su se nosili gradonačelnici Ulma i savezničkih gradova nešto kasnije iste godine. Treba prikupiti vojsku, zaključili su, “jaku i veliku, tako da bi se mogla ne samo odupreti Turcima, nego ih sasvim oterati iz Evrope”.64 Već smo videli kako je Pije II ocenio dostignuća kongresa u Mantovi.65 Besarionov rezime događanja na kongresu gotovo se doslovno podudara sa onim Pija i govori o jednoglasno prihvaćenoj odluci da treba ići u rat, ponovo zauzeti Konstantinopolj i Turke prognati iz Evrope.66 Uputstva koja su venecijanski senatori slali svojim predstavnicima na ovom kongresu govorila su da treba “izbrisati tursko ime iz Evrope”67 i “izgnati i istrebiti iz Evrope tog moćnog i drskog neprijatelja”, naime, Turčina.68 Ubrzo su posle mantovanskog kongresa o oslobađanju Konstantinopolja i progonu Turaka iz Evrope raspravljali na bečkom carskom dvoru.69 Govor o izgonu Turaka iz Evrope prešao je u hronike i istorije. Tako je, na primer, Matje D’Eskuši (d’Escouchy) izveštavao kako je car u poslanici vojvodi Burgundskom, 1454. godine, pisao da treba prikupiti hrišćansku vojsku koja će biti dovoljno jaka ne samo za odbranu od Turaka, “nego i za osvajanje zemalja koje su oni zauzeli i za njihov progon iz zemalja Evrope”.70 O nastojanjima da se sastavi hrišćanska vojska za borbu protiv Turaka, koje vredi “izgnati iz Evrope”, čitamo u Češkoj hronici.71 Lodrisio Kriveli (Crivelli) je u De expeditione Pii Papae II adversus Turcos otišao daleko nazad u istoriju tamo do arapske ek-


64 |

spanzije i do borbi sa Saracenima u “Evropi”,72 a kad je njegova pripovest došla do bitke kod Beograda, palo mu je na pamet da bi bilo moguće “izgnati Turke iz cele Evrope”.73 Koliko je “tursko pitanje” tad bilo na dnevnom redu svedoči najzad i prva nemačka knjiga, koju je štampao Gutenberg,74 takozvani “Turski kalendar” za 1455. godinu, gde stihovi za svaki mesec pozivaju nekog hrišćanskog vladara ili narod u borbu protiv Turaka. A neposredno pre kraja u toj knjižici možemo da pročitamo molbu Bogu da pomogne da se prognaju zli Turčin i njegov narod tako da niko od njih ne ostane živ “ni u Turskoj, Grčkoj, Aziji, ni u Evropi”.75

Napomene 1. Hay 1968, str. 72-3; Fritzmeyer 1931, str. 28; Karageorgos 1992, str. 144. 2. Videti: tematski broj Byzantinoslavice, god. 14 (1953), posvećen petstogodišnjici pada Konstantinopolja. Videti i: Pertusi 1976. 3. Videti Gjejštorov (Gieysztor) prilog raspravi u: Actes du colloque, str. 8; Waclaw Grzybowski, “Ili senso della solidarietà europea nel pensiero polacco dal 500 in poi”, u: Convergno, sv. I, str. 194 sq. 4. Među istoričarima koji se bave ovim pitanjem vlada velika saglasnost kako o tome kad je bio artikulisan novi pojam Evrope, tako i o Pikolominijevoj ulozu u tome. Cf., Wallach 1928, str. 51-52; Fritzmeyer 1931, str. 18-29; Gollwitzer 1951, str. 166, 167; Gollwitzer 1951a, str. 41, 46; Hay 1957, str. 51; Hay 1968, pogl. 5; Hay 1980, str. 2; Curcio 1948, str. 481, Curcio 1958, str. 180 sq.; Foerster 1967, str. 81 sq.; Münkler 1991, 531; Fuhrmann 1994, str. 37; Hale 1995, str. 3; Burke 1980, str 23; Fischer 1957, str. 151. Među retkim izuzecima su: Chabod 1991, str. 48 sq., gde se zasluge za odlučujući pomak u shvatanju pojma Evrope pripisuju Makijaveliju (Machiavelli) (ali na str. 44, priznaje ih i Pikolominiju); i Voyenne 1964, ali čije delo ne izdržava kritike (cf. Curcio 1958; str. 43; i Hay 1980, str. 2-3). 5. Videti: Voigt 1856-63, sv. II, str. 92; Black 1985, str. 232; dobar primer ovog žanra je Oratio exercitationes gratia Alamana Rinučinija, (u: Rinuccini 1953, str. 3-10; cf. Giustiniani 1965, str. 87 sq.). 6. Pikolomini je govorio o turskoj pretnji već na crkvenom koncilu u Bazelu 1436. Videti: Black 1985, str. 228-229, i brojna pominjanja Turaka u Pikolominijevoj korespondenciji (Der Briefwechsel); “nova horribila”: pismo Stefanu Kačiju (Cacci), 12. jul 1453, Briefwechsel, vol. III, str.188.


| 65

7. The Commentaries of Pius II, knjiga II, str. 115. Pikolomini je i umro nastojeći da dođe do rata protiv Turaka. Njegov epitaf glasi: “moritur dum in Turcos bella parat”. Cit. u: Pastor 1894, str. 372. 8. O humanistima i “turskom pitanju” u petnaestom veku, videti: Black 1985; Schwoebel 1967; Schmugge 1987; Babinger 1966; Cavallarin 1980; Gualdo Rosa 1968; Crivelli, De expeditione, naročito predgovor urednika, str. xxx-xxxi; Gualdo Rosa et. al., 1982; Setton 1978; Sabbadini 1916; Vast 1878; Mohler 1923, i Mohler 1942; Smith 1966; Patrides 1963; upor. i D’Amico 1991, i Göllner 1968-78. 9. O “svetom ratu”, videti, npr., Pikolominijeve stavove u: Raynaldus, str. 1a, 2b. Pikolomini je rat protiv Turaka shvatio kao krstaški rat, a ovaj je konvencionalno shvatao kao ratni pohod protiv nevernika koji je predvodio papa. Videti: Piccolomini, Die Geschichte, vol. II, str. 103. U Yapp 1992, str. 138, se pogrešno tvrdi da krstaške poruke nije bilo moguće izraziti evropskim rečnikom (“the crusading message [...] could not be couched in European terms”). 10. O Pikolominijevoj čestoj upotrebi reči Evropa, videti: Hay 1968, str. 86; o njegovom pronalasku prideva “evropski”, videti: Fritzmeyer 1931, str. 28, i Hay 1968, str. 86-7. 11. Videti: Latini, Li livres, I, cxxiii, 15, gde se Evropa završava na Balkanu. Latinijevom opisu geografski evropskih Grčke/Makedonije i Dalmacije sledi napomena da je u unutrašnjosti Trakija, gde žive varvari: “la terre de Trace, ou li barbarin sont”. 12. Videti: Fritzmeyer 1931, str. 24; Karageorgos 1992, str. 147 sq. Pažnja i briga koje je Pikolomini posvećivao Balkanu nisu pomogli bosanskom kraljevstvu koje je uzalud molilo papu za pomoć pre otomanske vojne ofanzive. Ako su Bošnjaci danas “muslimani”, tada su bili loši hrišćani. A Pikolominijevi Komentari su poučno štivo i za shvatanje današnje evropske politike prema Bosni. O bosanskim “jereticima”, videti: Kniewald 1949. 13. O pregovorima, videti: Nicol 1993, str. 351-9; o njihovim rezultatima, videti: ibid., str. 368: ”Unija zaključena u Firenci dovela je na kraju krajeva do toga da su Vizantinci bili kako fizički tako i duhovno još više odvojeni od zapadnog sveta”. 14. Videti: Meuthen 1984, str. 39. 15. Videti: ibid., str. 40. Cf., “De Turci potentia” etc., literarnu tvorevinu koju je Piju II poslao Laurus Kvirinus (Quirinus): “Natura itaque Teucorum dura ac barbara, sine humanitate, sine litteris” etc. Iorga 1915, str. 220. 16. Videti pisma kardinalu Nikolausu Kuzanusu, 21. jul 1453., i papi Nikoli V, 19. jun i 12. jul 1453., Briefwechsel, vol. III, str. 209 sq., 200. 17. Pismo Kuzanusu, 21. jul 1453, Briefwechsel, vol. III, str. 211-2; cf., pismo Jovanu Vitézu, leto 1454., ibid., str. 544.

66 |


18. Commentaries, knjiga II, str. 192. 19. Po Avgustinu, koji je postavio autoritativno tradicionalno hrišćansko učenje o ratu, ratovi su se vodili da bi se postigao mir. “Mir ne tražimo,” pisao je, npr., Avgustin, “da bismo rasplamsali rat, nego vodimo rat da bismo postigli mir”. Epistola CLXXXIX, 6 (Bonifaciju, 1, 418), u: Select Letters, str. 328/330; cf., De civitate Dei, XIX, 12. Uporediti: Gratian, Decretum, C. XXIII q. i c. 6. 20. Videti: 2. poglavlje, n. 29. 21. Decline and Fall, vol. 3, str. 255. 22. Ovaj izraz se, među Pikolominijevim savremenicima koristio, recimo, u: Lampo Birago, Ad Nicolaum Quintum pontificem maximum Lampi Biragi Strategicon adversum Turcos. Videti u: Pertusi 1976, sv. II, str.116, 120. 23. “[...] in Europa, id est patria, in domo propria, in sede nostra [...] .” Cit. u: Widmer 1960, str. 82. 24. Pošto su Turci osvojili najmoćniji hrišćanski grad, i to u Evropi, “[s]ad Mehmed vlada među nama”, čitamo u Pikolominijevim pismima Nikoli V, od 19. juna i 12. jula 1453., Briefwechsel., vol. III, str. 201. Cf., pismo Kuzanusu, 23. jul 1453., ibid., str. 212: ma kako da su gubici u Aziji bili neizmerni, ipak je podnošljivije izgubiti gradove koje su hrišćani imali na neprijateljskoj teritoriji, nego biti izgnan iz onih koji su “osnovani na našem tlu, nekada pripadali hrišćanima”. (U oba slučaja Pikolomini koristi reč solum koja može da označava i domovinu.) 25. Raynaldus, str. 4a. 26. Videti pismo Leonardu dei Benvoljentiju (dei Benvoglienti), majoktobar 1454., u: Papst Pius II Ausg. Texte, str. 454-6. 27. Commentaries, knjiga II, str. 117; knjiga VIII, str. 515. O ovim kongresima, videti: Setton 1978, pogl. 5, 7. 28. Raynaldus, str. 281a; Wadding, vol. XIII, str.180. 29. Izuzetan rani primer ideje o “izgonu Turaka iz Evrope” našao sam kod Dominikanca Jovana iz Dubrovnika. On je, 1436. godine, pisao iz Konstantinopolja bazelskom koncilu da bi trebalo prikupiti dosta novca za izgon turskog tiranina “de tota Ewropa”. U: Iorga 1915, str. 29. Očigledno je uslov za afirmaciju ove ideje ubedljiva reprezentacija Evrope kao celine, kao verski, kulturno i politički jedinstvenog entiteta, što se, kako se vidi, dogodilo tek posle pada Konstantinopolja. O Jovanu iz Dubrovnika, videti: Madrigal Terrazas, La ecclesiologia de Juan Ragusa, O. p. (1390/95–1443), Madrid 1995. 30. Pored mesta koja citiram, cf., Opera inedita, str. 55, 116, 130, 132; De viris illvstribvs, str. 52; Briefwechsel, vol. III, str. 550.


| 67

31. Commentaries, knjiga XII, str. 816. 32. Ibid., knjiga II, str. 115. U Epistola ad Mahomatem, XIX, 210, Pikolomini je zapisao da je Mehmed želeo da postigne slavu i vlast “naročito nad Evropljanima i zapadnim narodima”. 33. Commentaries, knjiga XII, str. 816. 34. Picotti 1912, dokumenti XII i XVII, str. 415, 424. Cf., pismo cara Fridriha papi Nikoli V (koje je napisao Pikolomini), 1. januar 1454., u kojem se govori o tome da treba “prognati prljave obožavaoce Mahumeta daleko od granica Evrope”. Briefwechsel, sv. III, str. 601. 35. Pii ad Deum oratio, u: Raynaldus, str. 362a. 36. Cf., Epistola ad Mahomatem, III, 23, o tome kako hrišćanin ratuje protiv hrišćanina za zemlju, kraljevstvo, vlast i slavu, dok se protiv Turčina bori za veru, slobodu i način života. 37. Sattler 1971, str. 35-36. Cf., Karageorgos 1992, str. 150, gde se kaže da je “humanistički papa Pije II uspeo da pokrene pobedonosni pohod reči Evropa u novom veku”; videti i ibid., str. 146. 38. “Već u periodu [cara] Karla V, ovaj novi pojam Evrope, koga je konceptualizovao Eneja Silvije Pikolomini, u velikoj meri je odomaćen među obrazovanima i politički odgovornima.” U: Sattler 1971, str. 36. 39. Berza 1942, str. 59. 40. Ova humanistička veza između antičke i hrišćanske kulture postala je osnova za isto ovakvo shvatanje “evropske kulture” (cf., 2. pogl., n. 5). Lorenco Vala (Valla) je u spisu Oratio in principio sui studii (pristupno predavanje na rimskom univerzitetu 1455. godine) paradigmatično artikulisao jedinstvo antičke rimske kulture, latinštine i hrišćanastva, a Đanoco Maneti (Manetti) je ovoj sintezi u spisu Vita Nicolai V dodao i grčku dimenziju. Videti: D’Amico 1991, str. 118-22. 41. Videti: Schimmelpfennig 1992, str. 241 sq.; D’Amico 1991, str. 120-2. 42. Pikolomini je diplomatski zasladio teške reči o senci nad Nikolinim pontifikatom time što je dodao da su za katastrofu krivi “hrišćanski kraljevi” upleteni u sukobe i ratove jednih protiv drugih. Dakle, papa je bio bez krivice kriv: “itaque luet vestra fama sisne vestra culpa”. Pismo papi Nikoli, 19. jun i 12. jul 1453., Briefwechsel, vol. III, str. 201. 43. Pismo papi Nikoli V, 19. jun i 12. jul 1453., Briefwechsel, vol. III, str. 201. 44. Videti: Voigt 1856-63, sv. II, str. 95. O doprinosu Nikole V borbi protiv Turaka, videti: Pleyer 1927, str. 108 sq.; Schwoebel 1967, str.


68 |

30 sq.; Setton 1978, str. 149 sq.; Schimmelpfennig 1992, str. 249. 45. Pismo braći nadbiskupima, biskupima, etc., 9. oktobar 1453., u: Wadding, vol. XII, str. 204. 46. Pfefferman 1946, str. 34, 39; Schimmelpfennig 1992, str. 249; Setton 1978, pogl. 6; Hofer 1936, str. 590. 47. Videti, npr.: Wadding, sv. XII, str. 284, 440; Iorga 1915, str. 118, 154. 48. Pismo mađarskom kralju Ladislavu, 14. april 1455., u: Iorga 1915, str. 118. 49. Raynaldus, str. 82a, gde se ista misao izražava bez korišćenja reči Evropa. U Hay 1968 str. 85, se pogrešno kaže da je Pikolominijev program progona Turaka iz Evrope odstupao od klasičnog krstaškog cilja osvajanja Svete zemlje. Videti Kalikstovo pismo od dana 20. oktobra 1457., koje je diktirao Pikolomini, tada kardinal: pošto Turci budu prognani iz Grčke i “cela Evropa bude u potpunosti istrgnuta iz njihove čeljusti”, hrišćanska vojska će umarširati u Aziju i Siriju i ponovo osvojiti sveta mesta i grob Gospoda. U: Opera inedita, str. 132. Pikolomini je razmišljao i o ratu protiv “naroda s Orijenta”; o pobedi nad Turcima, ali naravno i nad “Saracenima i drugim varvarskim narodima”; i o ponovnom osvajanju ne samo Grčke, nego i Azije, Libije i Egipta. Videti: pismo Kuzanskom, 21. jul 1453., Briefwechsel, vol. III, str. 215; Commentaries, knjiga III, str. 226; knjiga XII, str.817. Planirao je kako će evropske sile raskomadati Tursku. Videti: Pastor 1894, str. 324. 50. Wadding, vol. XII, str. 440. 51. Ibid., str. 487. 52. O Kapistranovom (Capistrano) organizovanju krstaškog rata, videti: Hofer 1936, pogl. 13, 14; Jacob 1903, str. 112-157. Ocu Jakobu nije se dopadalo što je Kapistrano Turke uvek nazivao samo “psi” i “čak se naljutio kad bi neko o Muhamedu govorio drugačije od ‘čovek pasje naravi’”. Ibid. str. 135. Kapistrana je za “apostolus Europae” proglasio G. Barbiero, nastojeći da ovaj bude kanonizovan. U: ibid. str. 214, n. 285. Međutim, već 1462. godine, kada je kampanja za kanonizaciju Jovana iz Kapistrana tek počela, dva njegova savremenika, krakovski biskup i jedan vlastelin iz istog grada, među argumentima za nju naveli su da je Kapistrano – pošto je bio aktivan i u današnjoj istočnoj Evropi – delovao u “većem delu Evrope” odnosno u “celoj Evropi”. U: Wadding, vol. XIII, str. 254, 258. 53. Raynaldus, str. 81a; Wadding, vol. XII, str. 431. Cf., “Lettre de Saint Jean de Capistran au Duc de Bourgogne, 19. mars 1454”, Ann.Bull. Soc. Hist., 1864, str. 161, 165. 54. Pismo Kalikstu III., 21. jul 1455., u: Wadding, vol. XII, str. 295.

Jovan iz Kapistrana je o Evropi govorio i u pismu koje je ranije po-| 69 slao na istu adresu. Videti: str. 293. 55. 16. avgust 1454., ibid., str. 232. 56. Schmugge 1987, str. 6; Meuthen 1984, str. 39. 57. Cf., n. 8, i Colazzo, Il libro; o Kuzanusu, videti: Meuthen 1958, str. 47-55, 104, 213; Biechler 1975, str. 41-2. Videti i komentare u: Schwoebel 1067, str. 147-8; Setton 1978, str. 257 sq.; Cardini 1979, str. 473. 58. Lettere, sv. III, str. 323; cf., pismo Fridriha III, decembar 1455 – januar 1456, ibid., str. 382-3. Pođo Bračolini piše Teucri, “Trojanci”, u skladu sa teorijom o trojanskom poreklu Turaka. 59. Bentley 1987, str. 163-166. O Kontrariju, cf., Sabbadini 1916; o Bjondu, cf., Black 1985, str. 228 sq.; Schmugge 1987, str. 8 sq. 60. Joan. Vitéz de Zredna, Orationes, str. 16, 19. Cf., govor mađarskih izaslanika u Nojštatu, u: Iorga 1915, str. 106 sq. (Jovan Vitéz bio je primalac dugog Pikolominijevog pisma o antiturskim raspravama na kongresu u Regensburgu. Videti: Briefwechsel, vol. III, str. 492-563.) 61. Vast 1878, str. 239. 62. Filelfo, “De imbecilitate et jgnavia Turchorum”, 1464, u: Iorga 1915, str. 236-7, 239. Mišljenje Ulrika iz Grafeneka, nemačkog vojnog zapovednika, da bi Turke trebalo prognati – samo i jednostavno – nazad u Tursku (in die Turckej getriben), kako izgleda, izuzetno je, ako ne i unikatno. U: ibid., str. 262. O Filelfu, videti: Schwoebel 1967, str. 150 sq. 63. Iorga 1915, str. 90. 64. Ibid., str.94. 65. Videti: n. 28. 66. Orationes, u: Mohler 1942, str.389. 67. Picotti 1912, dokument XXIII, str. 448; cf. dokument XXVIII, str. 462. 68. Ibid., dokument XXIIII, str. 452. 69. Iorga 1915, str. 186. 70. Cronique, sv. 2, str. 363. 71. Česka kronika, str. 46-47. 72. De expeditione, str. 15, 16, 27. 73. Ibid., str.71. 74. Veliku ulogu, koju su novi mediji igrali u antiturskoj propagandi, pominju se i proučavaju u: Schwoebel 1967, str. 166 sq.; Göllner 1968-78, sv. 3; Meuthen 1984, str. 45. 75. “Den vblen tirken vnd sin folck zuuertriben/ Vnd dz sie ir keinen lebendig lassen blyben/ Wedder in turky, grecie, asye noch eropa.”


70 |

Türkenkalender, str. 22 (v. 188-90).

IV

Evropske unije i afirmisanje Evrope

D

o sada smo pokušavali da pokažemo da je mržnja prema “Turčinu” igrala ključnu ulogu prilikom invencije Evrope kao političke zajednice i da su antimuslimanske ideje i sentimenti bili od glavnog značaja prilikom formiranja evropskog kolektivnog identiteta. Pošto je Evropa bila pronađena, moralo je proteći još neko vreme pre nego što se ovaj novi pojam najšire zajednice zapadnih hrišćana (koji su se uz oklevanje i sa pomešanim osećanjima otvarali prema istoku i uključivali deo onih zemalja koje danas leže u istočnoj Evropi)1 i afirmisao. Tokom procesa afirmisanja pojma Evrope, a isto tako i posle njegovog afirmisanja, mržnja protiv muslimana je i dalje igrala vidljivu, važnu ulogu u evropskoj politici i političkoj imaginaciji. Ona je postala evropska i bila je sve pre nego prepuštena prošlosti. Naprotiv, krstaški duh – ako ovim izrazom označimo sažetak fundamentalističkog negativnog odnosa prema muslimanima – preživeo je sve do naših dana. U nastavku ću ukratko opisati kako je ovaj krstaški duh živeo i izražavao se posle pada Konstantinopolja i prvih zapadnih reagovanja na propast vizantijskog carstva. Ali najpre ću ukratko predstaviti kako se afirmisao i kako je afirmisan pojam Evrope kao političke zajednice. Još neka dva veka pošto je pojam Evrope počeo da označava najveće zapadno političko telo, “Evropa” je koegzistirala sa “hrišćanstvom” (christianitas), a ovi pojmovi su upotrebljavani manje-više sinonimno. Ali brzo se pokazalo kuda duva vetar. Čuveni kartograf Ortelius (Ortelius) je, mada posredno, već dao


| 71

prednost Evropi. U njegovom delu Synonymia geographica je, 1578, godine, pod odrednicom “hrišćani” jednostavno pisalo “vide Europaei” (vidi Evropljani).2 Hrišćanstvo je, naravno, bilo sveto, sainte crestienté, kao što su pisali u krstaškoj književnosti. Ali sáma Evropa je ubrzo, i to pre nego što je Ortelius hrišćane preveo u Evropljane, počela da poprima svete crte. Luj Le Roa (Le Roy), francuski naučnik, koji je, aristotelovski nadahnut, nastojao da “nauka politike” ponovo oživi, 1559. godine je u jednoj od svojih beseda pozvao hrišćanske vladare da stišaju međusobne mržnje i prestanu da se bore jedan protiv drugoga i zaustave muhamedanska osvajanja u Evropi. U Le Roaovom apelu Evropa je poprimila oblik “naše zajedničke majke” koja nagovara hrišćanske vladare “svetim glasom”. Naučnik, čiji je predmet istraživanja bila politika, i koji, u želji da retorički bude što efikasniji, drži besede, odnosno, ‘propovedi’, preklinjao je evropske vladare: “Samo saslušajte sveti glas Evrope”.3 Kad je zajednička majka Evropa počela da govori svetim glasom, hrišćanstvu je bilo suđeno da postane arhaična reč. Ona “zajednička tvrđava pred svim spoljnim neprijateljima”, o kojoj je pisao Komenski (Komensky) 1667. godine, u svom spisu Angelus pacis, kad je bodrio Engleze i Holanđane da sklope mir, bila je tvrđava “svih hrišćana u Evropi” – postepeno je postala Evropa sáma.4 Utrehtski mirovni ugovor iz 1713. godine, važi za poslednji značajan diplomatski dokument u kome je još bio upotrebljen izraz “hrišćanska republika” (sinonim sa hrišćanstvo). Međutim, dok su se odvijali dogovori iz kojih se rodio ovaj ugovor koji je napisan konzervativnim jezikom diplomata, politički publicisti koji su se bavili ovim dogovorima (a pre toga evropskim dinastičkim ratovima zbog kojih su mirovni dogovori bili potrebni) već su govorili drugim jezikom. Džonatan Svift (Swift), recimo, pisao je o “ravnoteži [snaga] u Evropi” kao o prvom uslovu za “dobro i mir u Evropi”, za “spokojstvo Evrope” i za “mir Evrope”.5 Danijel Defo (Defoe), koji je dozvolio da ga u tadašnjoj engleskoj politici unajmi suprotna stranka, isto tako je pisao o “ravnoteži snaga” u Evropi kao “osnovi za bezbedan i trajan mir u Evropi” i govorio je o savremenim “stvarima u Evropi” nasuprot stvarima “nekada u hrišćanstvu”.6 Kad je Bolingbrouk (Bolingbroke), tridesetih godina osamnaestog veka, analizirao i interpretirao dinastičke ratove, koji su se završili mirovnim ugovorom u Utrehtu, njega je pre svega interesovao “celokupni politički sistem Evrope”. Ovi ratovi bili su “zajednička stvar Evrope” tako da englesko učešće u

72 |


njima nije bilo teško objasniti kao angažovanje “in the common cause of Europe” /“u zajedničkoj stvari Evrope”/.7 Vrlo slično i izrazito modernim jezikom o ovim stvarima pisao je i Čarls Dejvnant (Davenant) samo što je to bilo onda kad se ratovima još nije nazirao kraj. Govorio je o “interesu Evrope” i dokazivao da je uloga Engleske bila da “sačuva Evropu i da održi naše mesto onoga koji održava ravnotežu” što je po njemu od Engleza očekivala “cela Evropa”.8 Najkasnije od vojvode Silija (Sully) pa nadalje, planovi i projekti za jedinstvo i mir na zapadu bili su planovi i projekti za evropsko jedinstvo odnosno uniju i evropski mir. Sili, ministar francuskog kralja Anrija IV u poslednjim godinama njegove vladavine, početkom sedamnaestog veka napisao je, kao ozlojeđeni penzioner, svoj “Veliki plan”, Grand Dessein, za mir u Evropi koji je pripisao ubijenom kralju. Prema ovom planu “cela Evropa” bi trebalo da bude “uređena i da se vlada kao jedna jedina velika porodica”.9 Silijeva zamisao o tome da bi brojnim “različitim komadanjima”, “ustupanjima, zamenama i prenošenjima” teritorija ravnomerno “podelili Evropu” “između određenog broja sila na takav način da niti jedna ne bi mogla da ima razloga niti za zavist u odnosu na posed drugih niti za bojazan pred drugim silama”,10 nadahnjivala je kako one koji su pisali o političkim problemima, tako i državnike i u našem veku.11 I Rišelje (Richelieu), “siva eminencija” na dvoru Luja XIII, koji je dugo godina odlučujuće uticao na francusku unutrašnju i spoljnu politiku, imao je pred očima evropsko jedinstvo i mir, a njegove zamisli o tome predstavio je patetično loš pozorišni komad Evropa, možda eksperimentalno izveden na sceni samo jednom, malo pre kardinalove smrti.12 Ako su evropsko jedinstvo i mir ovde bili u interesu francuskog vladanja u Evropi, ideju o jedinstvu i miru u Evropi to nije nikako kompromitovalo jer je ova ideja po definiciji ideja vladanja. Jedan od čuvenih planova za jedinstvo i mir u Evropi napisao je Vilijem Pen (Penn) 1693. godine. U svom spisu Essay Towards the Present and Future Peace of Europe, pokušao je da dokaže da bi u interesu mira i pravde imalo smisla da “suvereni vladari Evrope” saglasno odluče da osnuju evropski parlament ili državu – “the Sovereign or Imperial Diet, Parlament, or State of Europe” – koji bi posle prihvatanja pravila pravednosti uređivali svoje odnose i rešavali sporove tako da više ne bi trebalo da pribegavaju ratu.13 Pen je srčano želeo da čast predlaganja i ostvarivanja “ovako velikog i dobrog plana” – koji bi doveo do


| 73

“Evropskog saveza ili konfederacije” – među “svim zemljama u Evropi” pripadne Engleskoj, mada nije zaboravio ni mudrost francuskog Anrija IV koji je prokrčio put ovakvom razmišljanju.14 O “Evropskoj zemlji” je ubrzo posle Pena razmišljao i jedan drugi kveker, Džon Belers (Bellers), koji je 1710. godine objavio svoja nadanja da će engleska kraljica ujediniti sile Evrope u miru.15 Među projektima ove vrste iz osamnaestog veka najslavnije i najuticajnije, ali i jako razvučeno, takoreći beskonačno bilo je delo opata Sen-Pjera (Saint-Pierre). Pošto je ovaj projekat tipičan za projekte ove vrste,16 vredelo bi da se kod njega na trenutak zadržimo.17 Sen-Pjerova rasprava o “večnom miru u Evropi” vrtela se oko dva cilja: onemogućiti rat, što bi trebalo postići formiranjem “evropske unije”, “evropskog tela”, “evropske konfederacije” i sl.;18 i dokazati da je ovakav mirovni savez najviše u interesu evropskih vladara. Sen-Pjer je inače poverio čitaocu da je prvo mislio na udruživanje “svih država sveta”, ali da su ga prijatelji uverili da bi projekat tada izgledao neostvarljiv jer vremena kad će afrički i azijski suvereni zamoliti da pristupe uniji bila su još uvek daleko. Tako je zaključio da je “Evropi dovoljna Unija Evrope da bi je zauvek sačuvala u miru i da bi bila dovoljno jaka za očuvanje njenog trgovanja u Aziji i Africi uprkos onima koji bi hteli da ga remete”.19 Koren zla za Sen-Pjera – kao i za sve mirovnjake i većinu evropskih unionista – bile su suverene države. Problem (ali ne za njega) bio je u tome što nije imao jasni koncept suverenosti, a ni određeni pojam države. Tačnije, bili su mu strani kako moderni pojam države tako i moderni pojam suverenosti.20 Pored toga nije dobro znao da li bi “suverene države”, kako ih je inače shvatao, trebalo sačuvati ili prevladati. Pošto su za njega “suverene” bile ličnosti kraljeva i kraljevske porodice21 i pošto je cilj Evropske unije bio da se sačuvaju njihove titule i posedi i da ih, ako treba, brane od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, onda je, naravno, bilo moguće uveravati da Unija ne bi ograničavala suverenost. Ali čim koristimo moderni pojam države,22 postaje jasno da u Evropskoj uniji već tada ne bi baš mnogo ostalo ni od suverenosti ni od države. Ukoliko bi Sen-Pjerov projekat bio realizovan, države bi prestale da postoje kao samostalni zakonski i zakonodavni entiteti. Evropska unija kako ju je zamislio Sen-Pjer, bila je, naime, “vrhovna država [un Etat suprème], sastavljena od različitih

74 |


suverenih država”.23 Ali nadležnosti “vrhovne države” bile su takve da “suverene države” od kojih je sastavljena nisu bile ni suverene ni države. Evropska unija bi, naime, preuzela u svoje ruke više ili manje celu jurisdikciju. Suverenima bi bilo dozvoljeno da zaključuju ugovore samo ako bi se sa njima slagale tri četvrtine članica Unije; Unija bi donela nove zakone za uređivanje trgovanja: odredila bi jačinu oružanih snaga; priznavala bi provincije koje bi se otcepile od “neprijateljskog suverena” i ovakvog suverena i njegove sledbenike postavila pred svoje zakonodavstvo; a problemi sukcesije trebalo bi da se rešavaju s obzirom na interese Unije.24 Pravdu među članicama delio bi “permanentni sud” Unije.25 Pošto je Sen-Pjer bio kritički raspoložen prema pojmu ravnoteže snaga (koji je pretpostavljao postojanje suverenih država), zamislio je Evropsku uniju kao alternativu ovom Systême de lÉquilibre i kao zamenu za međudržavne veze i savezništva.26 Onim državama koje ne bi želele da se pridruže Evropskoj uniji dogodilo bi se isto što i onima koje bi kršile njene zakone ili bi htele da se od nje odvoje. Oni koji krše zakone morali bi da se suoče sa “vojskom cele Evrope”.27 Onoga ko ne bi hteo da se pridruži, Unija bi “proglasila za neprijatelja mira u Evropi i protiv njega bi ratovala sve dok ne bi ušao u nju”.28 A separatisti bi bili obrađivani kao “zajednički neprijatelj svih saveznika”.29 I njih bi pameti učila čvrsta ruka: ujedinjena evropska sila. Evropska unija bi dakle imala zajedničku politiku bezbednosti i zajedničku vojsku: “mnogo dobrih četa koje bi svojom snagom ulivale strah svakome ko bi želeo da remeti mir Evrope”.30 Evropska unija bi tako postala “svemoguće i besmrtno društvo”, koje je Sen-Pjer nazvao evropskom republikom ili državom: “la République Europeine”, ili takođe, “l’Etat Europeine”.31 To su bili prosvetiteljski pojmovi. Sen-Pjer je prvu verziju svog projekta za večni mir u Evropi objavio 1713. godine u Utrehtu, gde je valjda imao nekakva posla na mirovnim pregovorima. Pisao je na početku prosvetiteljskog doba u kojem su na Evropu počeli da gledaju kao na “neku vrstu velike republike, podeljenu na određeni broj država”, koje su se međusobno razlikovale po obliku vladavine, ali su se podudarale i slagale jedna s drugom jer su sve stajale na istoj verskoj osnovi i imale iste principe javnog prava i politike kakvi su bili nepoznati u drugim delovima sveta.32 Nekoliko godina pre kraja osamnaestog veka Edmund Berk (Burke) je napisao da su “po celoj Evropi” vera, zakoni i običaji bili “u osnovi [...] isti” i da “celokupni po-


| 75

litički sistem i ekonomija svake zemlje u Evropi” proizlaze “iz istih izvora”.33 Ovakva Evropa je izgledala kao kulturna jedinica, zajedničko društvo i jedinstvena civilizacija,34 a kao civilizacija – odnosno čak Civilizacija – bila je i civilizacijska snaga.35 Pošto su “načini opštenja i celokupan oblik i stil života” u svim evropskim državama bili toliko slični, onda “nijedan građanin Evrope ni u jednom njenom delu nije mogao da se oseća kao potpuni izgnanik”.36 Posle francuske revolucije, tokom romantičarske reakcije na prosvetiteljstvo i uspostavljanje novog evropskog uređenja posle napoleonskih ratova, desilo se tu i tamo da se opet postavilo pitanje: “hrišćanstvo ili Evropa”;37 da je jedan od izdanaka ove zajedničke evropske osnove, o kojoj su govorili prosvetitelji, neko proglasio za “najgoreg neprijatelja Evrope”;38 ili da je neko drugi tvrdio da Evropa nije bila zajedničko, “ustavno telo”.39 Ovakva gledanja i stavovi mogli bi da stvore utisak da je vera u Evropu na prelazu iz osamnaestog u devetnaesti vek bila poljuljana. Međutim, Evropa je tada već bila čvrsto ukorenjen i afirmisan pojam. Kada se na Bečkom kongresu, posle Napoleonovog pada, sklapala nova slika Evrope, Taljeran (Talleyrand), konstanta francuske politike tokom svih revolucionarnih i kontrarevolucionarnih potresa, a tada kraljev ministar, verovatno je sa zadovoljstvom pročitao u jednom od svojih glasila, Moniteur universel, kako se čitaocima govori da na Evropu gledaju u “njenoj celini” i, ukoliko ona predstavlja “opšti sistem temeljnih odnosa”, kao “na društvo, porodicu, republiku vladara i naroda”.40 Približno u isto vreme politički publicisti su počeli da razmišljaju o formiranju Sjedinjenih država Evrope.41 Na haške mirovne konferencije, od kojih se prva sastala 1899. godine, druga osam godina kasnije, često se gleda kao na nastavak i vrhunac – čak i ispunjenje – dotadašnjih viševekovnih evropskih nastojanja da se postignu mir i jedinstvo. Dva svetska rata (prvi se rasplamsao pre nego što se uspelo da se nešto izrodi iz preporuka druge haške mirovne konferencije da se sazove treća) morali su biti sa gledišta vere u neprestani napredak Evrope ka jedinstvu i miru doživljeni kao težak udarac. Ipak, ideja Evrope, vodilja i ono što je povezivalo sva ta nastojanja da se postignu mir i jedinstvo, u ovim ratovima nije bila pogođena. Neka zvuči neprijatno, ali one snage koje su crpele svoju moć iz neuspeha koji je doneo Prvi svetski rat i koje su ubrzo zakuvale drugi, negovale su evropsku ideju. Bile su – ukoliko se radi o istoriji ideja o Evropi odnosno o istoriji evropske

76 |


ideje koju u ovom tekstu pokušavamo u grubim crtama da rekonstruišemo – snage kontinuiteta, a ne sile preloma. Italijanski fašisti su, 1932. godine, u Rimu ugostili ambiciozni i dobro posećeni međunarodni naučni skup o Evropi. Sazvali su ga da bi se ugledni stručnjaci iz cele Evrope bavili dubokom istorijskom krizom koja je tada zahvatila takozvani stari kontinent, te su nadajući se izlasku iz nje, odredili “istorijsko i duhovno jedinstvo Evrope”.42 Sámi nacisti su svoje delo shvatili kao nastojanje da “preporode Evropu”, da dođe do njenog “ponovnog rođenja”. Radili su za organsko jedinstvo Evrope čiji je osnovni princip bio da svaki narod (naravno, očišćen od onih stranih elemenata koje ne bi mogao da asimiluje) mora da živi u skladu sa svojim “životnim zakonima”. Na ovom temelju bi potom različiti evropski narodi stupali u međusobne odnose u duhu “intimnog viteštva” i približavali se idealu Evrope koja bi bila “raznolika prema unutra, a jedinstvena prema spolja”.43 Ideja jedinstvene Evrope, dakle, preživela je nesreće dva svetska rata – to jest, evropskih ratova, u koje su Evropljani uvukli dobar deo sveta – te iskustvo fašizma i nacizma, ne samo neoštećena, nego i obogaćena; odmah posle završetka drugog rata počela je da buja i pretvara se u sveobuhvatnu ideologiju (ako ne čak i mistiku),44 i materijalizuje u nesavladlivim birokratskim institucionalnim telima. Na haškom kongresu, 1948. godine, a kongres je bio značajna uvertira u posleratno ujedinjavanje Evrope, Čerčil (Churchill) se u svom govoru o ideji Sjedinjene Evrope vratio izvorima. Hvalio je Silija i izjavio da “smo svi mi sluge Velikog plana”.45 A biti “sluga” Silijevog Grand Dessein znači uzeti kao svoje niz prividno različitih ideja koje su jedne s drugima stvarno blisko povezane i jedne od drugih zavise. Ali iz Silijevog plana nije moguće uzeti samo one ideje koje su u nekom trenutku politički prikladnije, te sa njima nastupati u javnosti, a ostale prekriti ćutanjem. Jer ako se to desi – a dešavalo se previše često – ćutanje postaje štit ispod kojeg te ideje, o kojima nećemo da govorimo, obavljaju svoje poslove nesmetano, u miru. Sili je hteo da sačuva “mir u Evropi” uspostavljanjem i održavanjem ravnoteže snaga.46 Naravno, mir prihvatamo kao univerzalnu vrednost i dobro koje se ne dovodi u pitanje, a princip ravnoteže snaga predstavlja državničku spretnost određenog istorijskog perioda. Dakle, iz tog aspekta bi se o Siliju teško moglo reći nešto loše. Nastojanje da se dođe do mira uživa opšte pohvale, te je izrada “projekta za ujedinjavanje svih vlada-


| 77

ra i država Evrope, čiji je interes smanjivanje snage austrijske [vladarske] kuće” (to je, naime, bilo praktično jezgro Grand Dessein),47 prihvaćena kao politički mudra ili bar spretna. Ali ako pogledamo i druge Silijeve zamisli, pored mira i ravnoteže sila, naći ćemo se na području gde je teško izbeći nelagodu. Tu je najpre pitanje koje je Sili, razume se, sebi postavio, a to je: da li bi one zemlje, koje danas nazivam istočnoevropskim, trebalo pustiti u jedinstvenu i mirnu Evropu. Pitanje istočne granice Evrope odavno je izazivalo zabune jer nikada nije bilo na zadovoljavajući način rešeno, i još i danas uznemirava kako “evropske Evropljane”48 tako i one koji sebe i inače smatraju Evropljanima, a žele da ih kao takve prepoznaju oni za koje važi da su Evropljani i “objektivno”, a ne samo po svom subjektivnom uverenju ili osećanju. Silijev odgovor na ovo pitanje nije bio izuzetak. Narodi, pisao je, koji žive u tim zemljama, delimično su idolopoklonički a delimično šizmatički i “spadaju u Aziju bar onoliko koliko i u Evropu”. Pošto su skoro varvarski, treba ih zajedno sa njihovim “nevernim vladarima koji odbacuju prihvatanje bilo kakvog hrišćanskog verskog učenja” prisiliti da se sasvim uklone iz Evrope.49 Ništa manje važno od verskih razloga za ovakvo mišljenje nisu bili oni civilizacijski (ako smem da upotrebim bar donekle anahroničan izraz). Poljaci, Prusi, Livonci, Moskoviti i Transilvanci imali su dodire sa Turcima i Tatarima. I zbog ovih dodira pomenuti narodi – čak i ako su dolazili u dodir sa Turcima i Tatarima onda kad su protiv njih ratovali – bili su “na neki način strani onim iz zapadnih delova Evrope”.50 Pored toga što je izrazio evropski ekskluzivizam, Sili je artikulisao vladarski i agresivan odnos Evropljana prema neevropskom svetu. Tako je razmišljao kako će evropska vojska čim ispuni svoj najplemenitiji zadatak: izvođenje Velikog plana,51 prognati “strance” iz Evrope i osvojiti “one delove Azije koji imaju najpovoljniji položaj, a naročito afričku obalu koja leži suviše blizu nas da nam ne bi često stvarala neprijatnosti”.52 I na kraju, logika dinamike uspostavljanja mira u Evropi bila je da se “neprestani ratovi među njenim različitim vladarima preobraze u neprekidni rat protiv nevernika”.53 Silijev “neprekidni rat protiv nevernika” bio je samo jedan izraz permanentnog krstaškog rata – krstaškog rata koji je više puta bio imaginaran nego realan, ipak realan u svom imaginarnom postojanju. Silijeva zamisao je bila izraz krstaškog rata koji se stalno čuvao kultivisanjem i cirkulacijom antimuslimanskih osećanja i ideja.54 Istina je da su u takozvanom praktičnom ži-


78 |

votu pojedine evropske sile povremeno sklapale savezništva sa otomanskim carstvom i da, naročito od šesnaestog veka na dalje, to nije bilo tako neobično kao što je još uvek bilo skandalozno.55 Često je evropske vladare i njihove savetnike neposrednije interesovala i brinula ravnoteža snaga u Evropi nego zajednički rat protiv Turaka.56 U polemikama između katolika i protestanata, a kasnije i u prosvetiteljskim napadima na crkvu, često se dešavalo da je hrišćanski protivnik bio prikazan kao lošiji i gori od Turčina. Ali isto tako bilo je istina i to da je većina evropskih državnika “i dalje merila Turke starim merilima”;57 da Evropljani nisu ni približno prestali da prave planove za osvajanje i komadanje Turske;58 da su se verske razlike i raskoli u Evropi prirodno povukli u pozadinu kad god je izgledalo da je nužno ujediniti hrišćanske snage za borbu protiv zajedničkog neprijatelja, krvavog i okrutnog Turčina; i da je duboko ukorenjena mržnja prema muslimanima postala snažno prisutna, da su je izražavali različitim političkim jezicima u različitim istorijskim razdobljima i da je bila zajednički imenitelj verskih, političkih i ideoloških protivnika i neprijatelja. Ove tvrdnje pokušaću da obrazložim u sledećem poglavlju.

Napomene 1. Prosvetiteljski odnos prema istočnoj Evropi obrađuje se u: Wolff 1994, ali zapadnjačka nesigurnost u pogledu toga gde na istoku prestaje Evropa ima dužu istoriju no što bi se možda moglo zaključiti samo na osnovu ovog dela. 2. Ortelius, Synonymia geographica, str. 95. 3. Louis Le Roy, Oratio [[ad invictissimos potentissimosque principes Henricum II. Franc. & Philippum Hispan. Reges, de Pace et concordia nuper inter eos initia, & bello religionis Christianae hostibus inferendo (Paris, 1559)]], str. 18. Videti: Hay 1968, 6. pogl.; Hale 1995, str. 5-7. 4. Komensky, The Angel of Peace, str. 49. O tome kako se smisao pojma hrišćanstvo menjao u renesansnoj Engleskoj, i o traženju izraza koji bi prikladnije od hrišćanstva označavao ideje ujedinjenog evropskog društva, videti: Baumer 1945. 5. “Balance of Europe”, “Good and Quiet of Europe”, “Tranquility of Europe”, “Repose of Europe”. Swift, The History, str. 50, 54; cf., str. 131, 148; The Conduct of the Allies, str. 64; An Enquiry, str. 167; cf., str. 188, 194. Opšte o pojmu “ravnoteža sila”, videti u: Gollwitzer


| 79

1972, str. 243sq.; Anderson 1970; J. Black 1983; cf., J. Black 1990; Holsti 1991. 6. Defoe, Reasons, str. 111, 117. Slikovito uobličavanje “evropske ravnoteže snaga” nalazimo u Defoovom Review, VI, 7 (19. april 1709), 14. knjiga faksim. izd., str. 26, gde su evropske sile prikazane kao psi u lovu na onu državu koja je postala premoćna: “THE CHASE is Exorbitant Power, all the Powers of Europe are the Hounds” / “HAJKA je Prekomerna Moć, sve Sile Evrope su lovački psi”/. 7. Letters, pismo VII, str. 85. 8. Essays, str. 4, 87, 40. 9. Sully, Memoirs, sv. V, str. 124. 10. Ibid., str. 141, 143-4; cf. sv. II, str. 368 sq. 11. Cf., n. 44. 12. Videti: Najam 1956. 13. Penn, An Essay, str. 7-8; na str. 18 Pen govori o “European Imperial Diet, Parliament, or Estates”. 14. Ibid., str.13, 21-2. 15. “[...] Use Her endeavours for Uniting the Powers of Europe in the peaceable Settlement.” /“[...] Upotrebi Svoj trud za Ujedinjenje sila Evrope oko Ugovora o miru.”/. U: Bellers, Some Reasons, str 135. Dok je Belers, zagovornik ujedinjenja Engleske i Škotske, želeo da podeli Evropu na “100 jednakih kantona ili provincija” (ibid., str. 140), Endrju Flečer (Fletcher), verovatno najartikulisaniji protivnik potpunog ujedinjenja – “incorporating Union” – Škotlanđana i Engleza, predlagao je podelu Evrope na deset delova. Njegovi politički razlozi (o njima videti u: Robertson 1995) bili su drugačiji od Belersovih, ali idealni konačni cilj je isti: očuvanje mira, “common Tranquility” /“zajednički Mir”. Fletcher, An Account, str. 61- 4. Oba autora su se pozivala na Silijev “Veliki plan”. 16. Solidan pregled drugih projekata ove vrste moguće je naći u: Ter Meulen 1917; Lange 1927; Hemleben 1943; Heater 1992; cf., Constantinescu-Bagdat 1925; Silberner 1939. 17. Sen-Pjerovim projektom bavim se detaljnije u: Mastnak 1998. Sen-Pjerov Projet pour rendre la paix perpétuelle en Europe, Utrecht 1713 (koji citiram kao Projet) i Projet de traitè pour rendre la paix perpétuelle entre les souverains chretiens, pour maintenir toujours le Commerce libre entre les nations; pour afermir beaucoup davantage les Maisons Souveraines sur la Trône. Proposé autre fois par Henry le Grand Roy de France. Agréé par la Reine Elisabeth, par Jaques I, Roi d’Angleterre son Successeur, & par le plûpart des autres Potentats d’Europe, Utrecht 1717 (koji citiram kao Projet de traité), navodim prema lakše dostupnom izdanju: S.Goyard-Fabre, Abbé de SaintPierre, Projet pour rendre la Paix perpétuelle en Europe, Corpus des


80 |

oeuvres de la philosophie en langue française, Pariz 1986. 18. Memoires, str. [34]; Vue generale des efets merveilleux que produiroit nécessairement en Europe Le Nouveau plan de Gouvernement des Etats, u: Ouvrajes, vol. VI, str. 316; Abrejé du Projet, u: Ouvrajes, vol. I, str. 244. 19. Memoires, str. [35], [36]. 20. Mada je Sen-Pjer Bodenov spis Republika stavio iznad Platonovog dijaloga Država (Observasions Sur le progrèz continuël de la Raizon Universelle, u: Ouvrajes, sv. XI, str. 277), u njemu bismo teško prepoznali Bodenovog sledbenika. 21. Za Sen-Pjera suverenost nije bila nezavisnost od više vlasti izvan države, odnosno političke zajednice, već samo nezavisnost suverena od moći velikaša, “Grands”, unutar njegovog dominiona. Memoires, str. 139. Države su identične sa “Maisons Souveraines” /“vladarskim kućama”/, a suvereni su “Chefs de ces Maisons” /“glave tih kuća”/. Cf., Projet, “Troisiéme discours”. 22. Literatura o ovom pitanju je obimna, ali još veći su komotnost i zbrka uz koje se najčešće govori o suverenosti i državi. Nekoliko studija važnih za tačnije određenje ovih pojmova: Mattingly 1959; Quaritsch 1970; Shennan 1974; Mansfield 1983; Skinner 1989; Fell, prvih 5 svezaka Origins of Legislative Sovereignty and the Legislative State, naročito: Fell 1987 i Fell 1991. 23. Suplement a l’Abrejé, u: Ouvrajes, sv. II, str. 48. 24. Memoires, str. 12, 63, 64 sq., “art. necessaires” /“obavezni članovi”/, IV, V, VI; Abrege, str. 29. 25. Abrege, str. 12. 26. U tom smislu i u mnogim drugim, verovatno je promašeno govoriti o Sen-Pjerovom mirovnom projektu kao o delu značajnom za međunarodno pravo, kao što se to, recimo, čini u: Collinet 1927, str. 2. 27. Abrege, str. 37. 28. Projet, str. 183. 29. Abrege, str. 35, 40.. 30. “Le plus beau de tous les Titres séroit le titre de Pacificateur de l’Europe” /“Među svim titulama verovatno najlaskavija bila bi ona Mirotvorca Evrope”/, Pansées diverses, u: Ouvrajes, sv. XII, str. 99. 31. Abrege, str. 174, 175.. 32. Voltaire, Le siècle, pogl. II (str. 620). Cf., Toze, Der gegenwärtige Zustand, gde se kaže da savremenu evropsku zajednicu nije ujedinjavala samo vera (str. 78), nego i ravnoteža sila koja je prikopčala evropske države zajedno kao karike u lancu (str. 144-5).

Predgovor

| 81

33. Three Letters, str. 214. Berk je smatrao da postoje dobri razlozi da se “aggregate of nations” /“skupina nacija”/ nazove republikom, “commonwealth” /“zajednicom”/. 34. Ubedljivo i rečito uobličavanje Evrope kao istorijski formiranog društva, “société des Peuples de l’Europe” /“društvo naroda Evrope”/, nalazimo kod Rusoa (Rousseau), Extrait, str.565 sq. Cf., razmatranja o Monteskjeu (Montesquie) i “question de l’Europe” /“pitanju Evrope”, u: Goyard-Fabre 1993, str. 232 sq.; opšta razmišljanja o ovoj problematici: Saitta 1948, pogl. 3; Pomeau 1966; Pocock 1997, str. 20 sq. Pre nego što je bio skovan izraz “civilizacija,” Evropu je označavana kao “civilnost”, civility. U spisu A brief and general consideration of Europe, objavljenom u: Purchase, Hakluytus posthumus (1625), autor je postavio “the pristine barbarism and incivility” /“vajkadašnji varvarizam i tromost”/ Azije i Afrike nasuprot “that civility of manners, and glory of arts and acts” /“uljudnosti ponašanja i slavi umeća i déla”/, koje su karaktersitične za Evropu. Videti: Baumer 1945, str. 149. 35. Defo je, recimo, pisao o “civilizing the Nations where we & others Europeans are already settled; bringing the naked Savages to Clothe, & instructing barbarous Nations how to live” /“civilizovanju Nacija kod kojih smo se mi i drugi Evropljani već naselili; stavljanju Odeće na nage Divljake, i podučavajući varvarske Nacije kako da žive”/. Po njegovom mišljenju ništa nije bilo “očiglednije” od toga da je ovo civilizovanje bilo u interesu engleske trgovine. Ipak je Defo upozorio i da je interes “evropske trgovine”, “Trade of Europe”, viši od nacionalnih interesa jer je donosio bogatstvo u “sve delove Evrope”. Ako bi slobodna trgovina koja donosi mir prevladala, onda bi se bogatstvo afričkog i američkog sveta “usredotočilo u Evropi”. A Plan, str. x; A General History, str. 29-30. 36. “From this resemblance in the modes of intercourse, and in the whole form and fashion of life, no citizen of Europe could be altogether an exile in any part of it.” U: Burke, Three Letters, str. 215. 37. Videti: Novalis, Die Christenheit oder Europa. 38. De Mestr (De Maistre) je u zaključku svog dela Du Pape nazvao protestantizam “le plus grand ennemie de l’Europe” /“najvećim neprijateljem Evrope”. Textes choisis, str. 109 sq. 39. Aleksander Fon Humbolt (von Humboldt) (koji nije negirao da postoji “opšti evropski interes”), citirano u: Osiander 1994, str. 182-3. 40. Moniteur universel, jul 1815, citirano u: Osiander 1994, str. 172. Pradije-Foder (Pradier-Fodéré), prevodilac Grocijusovog (Grotius) De jure belli ac pacis na francuski, u jednoj od napomena uz prevod upozorio je da su se članovi osnovnog akta “germanske konfederacije koju je 1815. ustanovio bečki kongres” gotovo doslovno podudarali sa Sen-Pjerovim projektom. Le droit de la guerre et de la paix, Pariz 1867, sv. II, str. 560.

41. Cf., Wehberg 1984. 42. Convegno, sv. I, str. 14-5. Ova “idea direttiva” /“ideja vodilja”/ ovog skupa doživela je divljenje i pohvale učesnika. Cf., na primer, reči V. Gžibovskog (Grzybowski) o tome kako je od jednog do drugog kraja evropskog kontinenta preovladavalo sve dublje uverenje da treba proučiti zajedničke i opšte probleme i opasnosti i o njima raspravljati i zajedno potražiti lek za njih. Ibid., str. 194. Uporediti izveštaj o ovom događaju u: Nazionalsozialistische Monatshefte, god. 3 (1932), br. 33. 43. A. Rosenberg, Convegno, sv. I, str. 110, 276; detaljnije o nacističkom shvatanju Evrope, videti: Kluke 1955. 44. Izraz “mystique of ‘Europe’” /“mistika ‘Evrope’”/, koristi se u: Seton-Watson 1985; a kritički u: Pocock 1991. 45. Citirano u: Heater 1992, str. 38. Cf. Wolff 1994, str. 1-2, koji citira znameniti Čerčilov govor o “gvozdenoj zavesi” iz 1946. godine, u kojem se govori i o “jedinstvu u Evropi” i o odbrani “hrišćanske civilizacije”. 46. Memoirs, vol. V, str. 120; o ravnoteži snaga, cf., str. 148. 47. Ibid., str. 167; cf. str. 126-7. Videti: Kükelhaus 1893; Pfister 1894; Buisseret 1968. 48. Cf., Uvod, n. 4. 49. Memoirs, vol. V, str. 132, 134. 50. Ibid., vol. III, str. 169. 51. Ibid., vol. V, str. 134 sq., cf., str. 152. 52. Ibid., str.135-6. Austrijsku vladarsku kuću bi obeštetili za gubitke teritorija u Evropi tako što bi je “proglasili za jedinog vlasnika svega što poznajemo i što još možemo da otkrijemo” u “ostala tri dela sveta” – pod uslovom da ne ograničava slobodnu trgovinu. Ibid., str.136, 138. 53. Ibid., str. 150. 54. Priličan izuzetak među zapadnim autorima bio je Emerik Kruse (Crucé), veliki zagovornik univerzalne slobode trgovine, jer je evropsko neprijateljstvo i destruktivnost umesto prema Turcima usmerio prema “divljacima” – plašeći se da bi ovi politički neorganizovani narodi svojim golim postojanjem mogli da ograničavaju slobodan protok ljudi, roba i ideja. Zato bi ih trebalo, ako bi uporno istrajali na svom divljačkom životu, sa opštom saglasnošću “napasti i pobiti kao bedne zveri u njihovim brlozima”: “La guerre sera tousiours bonne contr’eux, si on ne les peut reduire à la raison.” /“Protiv njih će uvek biti ispravno zaratiti ukoliko se ne mogu urazumiti”/. U: Le Nouveau Cynée, str. 33, 65-7. 55. Videti: Vaughan 1954; i reference u: Baumer 1944, str. 26-7.

56. Cf., ibid., str. 29. 57. Ibid., str. 27. 58. Videti: Djuvara 1914.

| 83


84 |

V

Od “progona Turčina iz Evrope” do “etničkog čišćenja”

O

no što sledi može iz više razloga biti problematično. Pre nego što nastavim, ukratko ću da objasnim o čemu je reč na stranicama koje slede. Na ovim stranicama nabrajam imena publicista, klerika i državnka i navodim njihove poglede na “tursko pitanje”. Izbor je arbitraran, ali to niti jedan izbor ne može u potpunosti da izbegne. Svestan sam količine građe koju bih mogao da dodam, a možda bih morao da je dodam onoj koja je ovde predstavljena. Sa metodološkog aspekta problematičnije je što je kontekst u kojem su bile izrečene i u kome su delovale izjave koje navodim, jedva nešto više nego samo naznačen. Ali više od toga prevazilazilo bi okvire ovog teksta. U svoju odbranu mogu reći da se glasovi koje citiram u stvari prepliću pretvarajući se u prepoznatljivi govor, stvarajući sopstveni specifični diskurzivni kontekst. I upravo taj antimuslimanski diskurs, kojeg rekonstruišem, tako reći po pravilu je odsutan, utišan u različitim prikazima evropske istorije. Glasovi koje citiram govore ono što je u istorijama Evrope najčešće bilo prećutano. I zato moj izbor nije samo arbitraran, nego i tendenciozan. Ali isto tako je tendenciozno, samo u većem obimu, i suzbijanje, odnosno, u najboljem slučaju, marginalizacija građe, kakva je ova koju predstavljam u nastavku, u onome što važi i što bi htelo da bude prihvaćeno kao istorija Evrope. Nadam se da je moja tendencioznost osnovana i da se može opravdati. Jasno mi je da će danas gledanja na “Turke”, koja ispunjavaju sledeće strane, veoma teško u akademskim i političkim


| 85

krugovima naći poštovanja vrednog zagovornika. Privatno bi se možda i moglo slagati sa takvim gledištima, ali javno verovatno ne. Ova gledanja su sa aspekta političke kulture u vreme liberalnog i demokratskog trijumfalizma stvarno prilično neprijatna. Ali nije mi ni do pranja prljavog veša “naše zajedničke majke” Evrope ni do toga da iritiram kolege i koleginice prikazivanjem nekih njihovih intelektualnih heroja u svetlosti u kojoj izgledaju najmanje divljenja vredni. Još manje se na ovim stranama radi o polemici protiv hrišćanstva: o veri ovde uopšte ne govorim, ali govorim o njenoj upotrebi ili zloupotrebi u svetovne svrhe. Naravno, ne skrivam da nemam simpatija ni za mržnju prema muslimanima u evropskoj prošlosti ni za savremenu islamofobiju. Ne bih voleo da se ovo što pišem shvati kao da želim da kažem da Evropljani ne bi smeli da mrze muslimane. Svet bi verovatno bio bolji nego što jeste da ih nisu mrzeli. Ali mrzeli su ih. O tome svedoči građa koju predstavljam. Evropljani bi morali da priznaju činjenicu da u njihovoj prošlosti postoji duga i duboko ukorenjena tradicija mržnje prema muslimanima i da se suoče sa njom. Po mom mišljenju, ova mržnja ne može se odvajati od najviše slavljenih i veličanih evropskih ideala slobode, prava, pravednosti, mira, itd. Naprotiv, ona je deo, integralni deo iste kompleksne misaone mreže kao ovi ideali. Dokle god postojanje antimuslimanskih ideja i sentimenata bude negirano, kompleksnost takozvane evropske misli biće nam nedohvatljiva; bićemo osuđeni na prežvakavanje banalnosti; ideale slobode, mira, itd., neće biti moguće uzimati ozbiljno; a njihovo ostvarenje, bilo željeno ili nametnuto, i dalje će uništavati ovaj svet. Da se sada vratim ovoj priči i u nju uvedem priču o Erazmu Roterdamskom. Erazmo, najuticajniji među takozvanim hrišćanskim humanistima, bio je inače sposoban da gleda na Turke kao na ljude (homines), a kao civilizovani Evropljanin na njih je gledao kao na varvare, nazivao ih je čudovišne zveri, neprijatelji crkve i smatrao ih je za narod koji je zaražen svim vrstama zločina i sramotnih navika.1 Tačnije, Erazmo, samozvani građanin sveta, sebe je smatrao Evropljaninom samo u suprotstavljanju Turcima.2 Štaviše, koliko god je uvek bio hvaljen kao pacifista zbog svog navodno beskompromisnog odbacivanja rata, on se ratu protiv Turaka nije protivio. Dok je rat među hrišćanima za njega nesumnjivo bio neprihvatljiv, on je rat protiv Turaka dopuštao – i to ne samo odbrambeni rat.3 Donekle rezigniran, Erazmo je došao do toga da je na rat gledao kao na “kobnu bo-

86 |


lest ljudske prirode”. A ako ljudska priroda zaista nije mogla da živi bez ratova, zašto, retorički je pitao, “ne bi te zle strasti oslobodili protiv Turaka”. Ako je rat zaista bio “sasvim neizbežan”, kao što je izgledalo, onda bi rat protiv Turaka – kao što je argumentovao Erazmo – bio “manje zlo nego sadašnji nesveti sporovi i sukobi među hrišćanima”.4 I tako je Erazmo u pismima koje je slao evropskim vladarima uvek iznova pozivao na slogu među hrišćanima i na upotrebu njihovog oružja protiv Turaka.5 Erazmov prijatelj Tomas Mor (More) je vrlo slično gledao na stvari. Turke je smatrao za “sramotnu, praznovernu sektu”, za “gnusnu sektu” Hristovih “zakletih” “smrtnih neprijatelja” koji su predstavljali sile mraka i Beliara.6 Proganjale su ga renesansne jeftine priče o “krvavom i okrutnom Turčinu”.7 “Ispred oka našega srca uvek nanovo dolazi strašna predstava o užasnoj stvari: njegova silna snaga i moć, njegova velika zloba i mržnja te njegova besprimerna okrutnost”, pisao je.8 Po Moru su Turci ugrožavali “celokupno telo hrišćanstva”,9 zato se pridružio svim onima koji su pozivali hrišćane na mir i slogu, jer samo mir i sloga omogućili bi im da se uspešno bore protiv zajedničkog neprijatelja i brane božije ime.10 Kad je reč o Turcima, za Mora je Hristova zapovest o nenasilju bila dovedena u pitanje ili je čak bila nevažeća – barem u smislu kako su je interpretirali luteranci. Oni su, kako ih je razumeo Mor, tvrdili da je Hristova “volja i želja da ne bismo smeli da se branimo od jeretika i nevernika, makar to bili pagani, Turci ili Saraceni. Koliko manje bismo protiv njih smeli da se borimo i da ih ubijamo, toliko više bismo morali da istrajemo i svedočimo bezvernicima i nevernicima o njegovoj veri onako kao što je nekada on sâm činio”.11 A sâm Mor je tvrdio da nema razloga da mislimo da bi “hrišćanski vladari morali da dopuštaju da katolički hrišćanski narod zatiru Turci ili jeretici koji su gori od Turaka”.12 Naprotiv, “kako priroda tako i razum i božja zapovest od vladara i dalje iziskuju da čuva svoj narod bez obzira na opasnost kojoj se izlaže, onako kao što je [Bog] učio Mojsija, pa je znao da Egipćane mora da ubije da bi odbranio Hebrejca i onda od svakog čoveka traži da pomaže dobrom i nevinom susedu i brani ga od zlobe i okrutnosti zločinaca”. Zato rat protiv Turaka – “bitka kojom branim hrišćanske zemlje od Turaka” – nije bio samo opravdan. On je bio zapovedan.13 Pohvala koja je izrečena Erazmu i njegovim prijateljima da “dalekovidost i zrelost njihove evropske vizije” tada niko nije prevazilazio, naročito važi za najmlađeg među njima, Huana


| 87

Luisa Vivesa (Vives), koji je sebe smatrao kosmopolitom, a inače je puno razmišljao o ujedinjenju Evrope.14 Vives je bio uveren da se Evropi neprestanim ratovima među hrišćanskim vladarima nanosi golema šteta. Za njega ovi ratovi uopšte nisu bili ratovi već ludost: insania, non bella.15 Njihov jedini rezultat je bilo to da su omogućavali turske ratne uspehe.16 On je muslimanima bio direktno opsednut. Rat je bio jedini odnos prema njima koji je on, kao Evropljanin i hrišćanin, umeo da zamišlja.17 Ako bi hrišćanski vladari, umesto što su se zapleli u međusobne sukobe, pošli u rat protiv Turaka, oni bi, po Vivesovom uverenju, sigurno pobedili. Jer Evropljani su bili rasa više vrednosti. Čak su i psi u Evropi bili oštriji nego u Africi.18 Vivesovi spisi, a naročito De Europae dissidiis et bello turcico, bili su budnica Evropi da se trgne iz sna, ujedini snage protiv Turčina i “s oružjem u ruci navali na njega i uništi ga”.19 Vivesova mašta se vinula dalje od željenog oslobađanja evropskih naroda od turskog jarma. Želeo je osvajanja. Umesto što su se borili jedni protiv drugih za pregršt zemlje, Evropljani bi morali kao ujedinjena hrišćanska vojska da marširaju protiv Turaka, da slome njihovu moć i da prisvoje zemlje i bogatstva kojih je u Aziji bilo u izobilju. Kad se već govori o osvajanjima, vredi reći da su i otkriće Amerike i njena kolonizacija u velikoj meri zasnovane i reflektovane u okviru krstaške imaginacije. Kristifor Kolumbo, koji se potpisivao kao “prenosilac Hrista” (Xpo FERENS), po sopstvenim rečima otplovio je na zapad kad je bilo uništeno “poslednje mavarsko kraljevstvo na evropskom tlu”. Na njegovu misiju poslali su ga španski kralj i kraljica, “katolički hrišćani i vladari koji su bili predani svetoj hrišćanskoj veri i posvetili su se njenom širenju i borbi protiv Mahometove vere i svih idolopoklonstava i jeresi”.20 I sâm Kolumbo je svoj “indijski poduhvat”, empresa de las Indias, shvatio kao korak ka ponovnom osvajanju Jerusalima.21 Pri tom je mislio da će zapadnim putem prispeti u Indiju, doći u dodir sa prohrišćanskim mongolskim velikim kanom, opkoliti muslimane, i lakše ih pobediti i osloboditi sveta mesta. A kad je umesto toga otkrio Ameriku, pokazalo se da je ovaj “raj” bio toliko bogat da bi se tim bogatstvom moglo da opremi sto hiljada pešadinaca i deset hiljada konjanika koji bi opet osvojili Jerusalim.22 A inače su Španci svet i narod što su ih otkrili s one strane okeana, pošto im je sve bilo nepoznato i strano, u početku opisivali arapskim rečima. Na američke Indijance su gledali kao na transatlantsku vrstu Mavara.23 A odgovor na pitanje, kako sa njima postupati zavisio je od toga – kao što sve-

88 |


doči čuveni disput između Las Kasasa (Las Casas) i Sepulveda (Sepúlveda) – da li ih se videlo kao slične Turcima ili kao drugačije od njih. Las Kasas i Sepulveda su mrzeli muslimane, ali iz ove zajedničke osnove oni su u odnosu na Indijance izvukli suprotne zaključke. Sepulveda je evropski odnos prema Turcima preneo na Indijance, a argumente u prilog ratu protiv Turaka koristio je za dokazivanje opravdanosti rata protiv Indijanaca.24 A Las Kasas je i danas na glasu kao “apostol Indijanaca” i veliki branitelj njihovih prava jer se – u skladu sa teorijama teologa iz Salamanke25 – trudio da dokaže da Indijanci nisu bili Turci i da stoga prem njima treba postupati drugačije nego sa Turcima, to jest, miroljubivo. Međutim, ovaj Indijancima naklonjeni pacifizam zasnivao se na Las Kasasovoj želji za borbom i mržnji prema Turcima, Mavarima i Saracenima. Kad je govorio o muslimanima čija bezbožnost je bila suprotna od božijih i prirodnih zakona, nije štedeo na uvredama.26 Samo ime muslimana za njega je bilo uvreda, a Sepulveda je optužio da u Americi želi da širi veru po “muhamedanskom metodu”, to jest, “smrću i i strahom”.27 Divljaštvo konkvistadora je osudio tako što je njihova dela opisao kao “gora od napada u koje je krenuo Turčin u pokušaju da uništi hrišćanstvo”, i kao mavarsko varvarstvo.28 Ali ništa ga nije zaustavilo da metod, koji je nazivao muhamedanskim, preporuči protiv muhamedanaca. Za Las Kasasa je rat protiv muslimana dopušten i legitiman, kao i za Sepulveda.29 Kad se radilo o muhamedancima, i osvajanje je bilo dopušteno i pravedno. Pošto je sáma reč osvajanje, konvkista, “tiranska, muhamedanska, uvredljiva, neprimerna i paklena”, argumentovao je Las Kasas, osvajanje je dolazilo u obzir samo protiv “Mavara iz Afrike, Turaka i jeretika koji prisvajaju naše zemlje, proganjaju hrišćane i nastoje da unište našu veru”.30 A kad se radi o Americi, “ne sme se govoriti o osvajanju kao da su Indijanci bili afrički Mavari ili Turci, već sámo propovedanje Hristovih jevanđelja [mora biti] ´milim i božijim rečima´”.31 Španski zakon iz 1573. godine je stvarno zabranjivao reč konkvista (i zamenio je rečju “pacifikacija”), ali uništavanje američkih Indijanaca se nastavljalo, a nastavljala se i opsednutost Turcima. Ali Evropljani u šesnaestom veku mnogo više su se razilazili u pogledu sámog jevanđelja nego u pogledu toga kako širiti jevanđelja među američkim Indijancima. Međutim, ma koliko da su te verske razlike – i njihove političke implikacije i konsekvence – bile važne, Evropljani u “periodu reformacije” bili su


| 89

iznenađujuće jedinstveni u svom odnosu prema Turcima. Kako za protestante tako i za katolike, Turčin je bio personifikacija greha, zlo sámo.32 Razilazili su se samo u pogledu toga ko su bili “naši hrišćanski Turci” (nasuprot “muhamedanskim Turcima”) – protestanti ili katolici.33 Nazvati hrišćanskog verskog protivnika “Turčinom” značilo je identifikovati ga sa antihristom i osuditi kao Hristovog neprijatelja. Opštepoznata je istina da je Reformacija potresla Evropu; ali ona nije uzdrmala osnovni evropski odnos prema “turskom pitanju”. U vreme kad je čak nekoliko katoličkih vladara pregovaralo sa otomanskim carem i sa njim sklapalo i savezništva, protestanti su se, bar dok je Luter (Luther) bio živ, držali starih principa i u takva savezništva nisu se upuštali.34 Ipak su protestanti izazvali pomeranja u ustaljenom zapadnom odnosu prema muslimanima. Doduše, nisu promenili osnovno evropsko držanje prema Turcima, ali zato su uticali na njegove praktične, organizacione aspekte. Luterova problematizacija papske vlasti, osuda kleričkog učestvovanja u ratu i odbacivanje ideje da dobra dela doprinose spasenju pojedinca, razbile su doktrinarni temelj krstaškog rata. Krstaški rat je, naime, bio papin rat, rat pod njegovim vrhovnim zapovedništvom, u njemu su učestvovali klerici, a laici su se nadali da će se ratovanjem za svetu stvar, dakle, dobrim delima, oprati od grehova i sebi odškrinuti vrata neba. Lutera su njegova teološka gledišta dovela do suprotstavljanja krstaškom ratu. Za njega su turski ratni uspesi u Evropi bili božija kazna koja je hrišćane zadesila zbog grešnog života, i u svojim mlađim godinama stoga nije dopuštao ni odbranu od turskih napada. “Boriti se protiv Turaka,” pisao je, “znači suprotstavljati se sudbini kojom nas Bog kažnjava zbog naše pokvarenosti”.35 Ali Luter je ubrzo promenio svoja gledišta. Nije doduše prihvatio krstaški rat, ali zato je ovaj papski i klerički rat zamenio “ratom protiv Turaka”, Türkenkrieg, u kojem su zapovedali i koji su vodili svetovni vladari. Kad su Turci 1529. godine opsedali Beč, Luter je nesumnjivo već podržavao Türkenkrieg – i optužio papu da nikada nije ozbiljno mislio da se bori protiv Turaka.36 Ali, iako su rat protiv Turaka sada vodili svetovni, sekularni vladari, ovaj rat je po svojoj prirodi bio božiji: gotseligen Krieg.37 Mogli bismo reći da su protestanti presudno uticali na sekularizaciju, ali ne i na desakralizaciju rata protiv Turaka. Sveti rat je preživeo Reformaciju. Nema nikakve sumnje da su Luter i njegovi saradnici kao i svi drugi hrišćani mrzeli muslimane i islam.38 Za Lutera su Turci

90 |


bili đavolje sluge, sredstvo u đavoljim rukama, divlji narod pod kojim hrišćanska vera nije mogla da preživi. Kako Muhamed, tako i “turski car”, bili su opsednuti đavolom, a njihove vojske su bile đavolje vojske. Turska vera je bila skandalozna, apsurdna i prljava. Kuran je bio smrdljiva, sramotna, gnusna knjiga koja je izopačavala hrišćanstvo čak i onda kad je hvalila Isusa i Mariju. Ova knjiga je poučavala razuzdanom učenju o svetovnoj vlasti i Turcima zapovedala da pljačkaju i ubijaju, proždiru i uništavaju sve do čega dođu. Turski Regiment nije bio, kao sve druge vlasti, postavljen od Boga. Mahmet, prorok, bio je đavolji sin i apostol. Razlika između njega i pape bila je u tome što je Mahmet bio neotesan, grub đavo, grobe Teuffel, dok je papa bio “prefinjeni đavo”. Muhamedanci, Mahmetisten, koji su prihvatali laži iz Kurana, nisu zaslužili da ih nazivaju ljudima.39 Ali nisu se svi protestanti suprotstavljali krstaškom ratu. Ovakvom krstaškom ratu bio je naklonjen protestant Fransoa De la Nue (de la Noue), bretonski hugenot, a u vreme u kome je živeo, politički prilično važna ličnost. On je 1580. godine pao u špansko ropstvo. Da bi obezbedio slobodu, on je svojim tamničarima predlagao da posle puštanja na slobodu ode u Mađarsku i tamo se o svom trošku bori protiv Turaka.40 Pošto od toga nije bilo ništa, u zarobljeništvu je napisao krstašku raspravu u kojoj je dokazivao da bi hrišćanski vladari, ukoliko bi ujedinili svoje snage, mogli “za četiri godine da prognaju Turke iz Evrope”.41 Njegov najviši cilj je bilo “osvajanje Konstantinopolja i izgon Turaka iz Evrope”.42 Naravno, to nije bilo ništa naročito, jer je slične zamisli gajila većina De la Nueovih savremenika. Ali De la Nueova krstaška rasprava ima nekoliko karakterističnih stvari po kojima se izdvaja iz tadašnje krstaške književnosti. Ona predstavlja zanimljivu mešavinu “krstaških opštih mesta”43 i – kada autora ne ponesu njegove krstaške fantazije i gorljivost – “realističke” političke analize. De la Nue nastavlja tradiciju žaljenja zbog svađa među hrišćanskim vladarima i pozivanja na jedinstvo hrišćana. Ali u njegovoj raspravi pored ovih opštih mesta nalazimo i vrlo trezvenu ocenu prepreka na putu ka oblikovanju “konfederacije” evropskih sila. De la Nue najpre moralistički suprotstavlja idealna stara vremena kad su ljudi izgarali za “pravedne stvari” (ili bar one koje su “izgledale kao takve”), i savremenost u kojoj čovek gleda samo sebe. Njegova originalnost, odnosno ono što ga odlikuje, jeste u tome što u središte analize postavlja očuvanje države, jer je upravo briga o državi, barem potencijalno, najviše otežavala


| 91

organizovanje krstaškog rata. Sigurnost države, la secureté de l’Estat, ponekad je – kao što je morao da prizna De la Nue – iziskivala prihvatanje moralno sumnjivih odluka. Takvu odluku je predstavljalo francusko sklapanje savezništva sa Turcima.44 De la Nue je dobro shvatio da bi krstaški pohod u kasnom šesnaestom veku mogli da izvedu samo “kraljevi i drugi potentati koji imaju suverenu vlast nad svojim narodom”, a da je sve bilo pre nego jednostavno da se ti suvereni vladari – “les princes qui ne dependent que d’eux” – pripreme da prihvate obaveze koje su nužne za formiranje “konfederacije” hrišćanskih snaga bez kojih krstaški rat ne bi bio moguć.45 Ovakva “konfederacija” bi, naime, posegla u suverenost vladara. De la Nue se nadao da će možda premostiti ovaj problem ako suverene bude uverio da im je baš kao suverenima bila dužnost da idu u rat protiv Turaka. Bog ih je, naime, postavio da brinu o bezbednosti i dobru svojih podanika. A pošto su turska osvajanja donosila hrišćanskom narodu patnje i ugnjetavanje, suvereni bi po božijoj volji morali da zaustave turska osvajanja. Najlošije što bi suvereni mogli da urade bilo je da ništa ne urade, jer ako ništa ne bi uradili, dozvolili bi Turcima da postepeno progutaju hrišćane.46 Krstaški rat koji je zamislio De la Nue bio je – kao što je već iziskivao žanr krstaških rasprava – pravedan, nužan i, ukoliko bi bio dobro pripremljen, takođe lako izvodljiv. Na to da je bio veća čast hrišćanskim vladarima i da im je donosio veću korist od svađa sa njihovim susedima, nije trebalo trošiti previše reči. Ali barem je De la Nueu bilo jasno i to da ni verski sukobi među hrišćanima ne bi smeli da spreče izvođenje “putovanja” (“voyage”: ovako je nazivao krstaški rat) koje je tako brižljivo planirao. Jer uprkos verskoj neslozi, katolici i evangelisti “nisu prestali da budu braća, kalemljeni na isto stablo koje je Isus Hristos”. A pošto su svi hrišćani, ne bi smeli da imaju ništa zajedničko sa bogohulnim muhamedancima koji slave imaginarnog Boga koji je zapravo đavo, i koji zagađuju vrlinu i pljačkaju ceo svet. Ne jedan s drugim, nego “sa ovim neprijateljima koji su pljačkaši naših dobara, koljači naših tela i trovači naših duša, moramo ukrštati naše mačeve”.47 Sa De la Nueom smo već ušli u svet novih humanista koji više nisu tražili nadahnuće kod moraliste Cicerona, nego radije kod političkog realiste Tacita.48 Ali sigurno su nešto imali zajedničko sa renesansnim humanistima. Niti jedni niti drugi nisu žalili vreme i energiju potrošenu na razmišljanje o zajedničkom evropskoj ratnoj akciji protiv Turaka. Justus Lipsius (Lipsius),

92 |


središnja ličnost ove nove škole mišljenja, bio je iznenađujuće konvencionalan kad se radilo o “turskom pitanju”. U svom delu De magnitudine Romana (1598) pisao je o tome kako se Evropa slomila pod teretom neprestanih ratova i sukoba, i video je rešenje u tome da ona opet ima “jednu glavu” koja bi se pobrinula za “versko jedinstvo, blagostanje svih svojih podanika i za borbu protiv zajedničkog neprijatelja, Turaka”.49 Ovaj veliki humanista je pod stare dane opsesivno razmišljao o krstaškom ratu.50 U takvom razmišljanju nije bio usamljen. U šesnaestom veku, koji se završavao, i na početku sedamnaestog, bili su česti pozivi na evropsko ujedinjavanje protiv Turaka, a planovi za krstaški rat bili su sve drugo samo ne malobrojni.51 Za ljude kakvi su bili Botero (Botero), Amirato (Ammirato) i Kampanela (Campanella), vodeće ličnosti u drugoj generaciji ovih novih humanista, hrišćansko i evropsko jedinstvo, upereno protiv Turaka, ostalo je jedna od središnjih briga.52 Botero, na primer, nije okolišao u vezi toga da su oružane snage od životnog značaja za odbranu i očuvanje države, a u ratu je video najbolje sredstvo da se rasprši loše raspoloženje i da se ljudi odvrate od opasnih misli. Za njega se samo postavljalo pitanje protiv koga bi bilo moguće legitimno upotrebiti oružje. Srećom, objasnio je, hrišćanski vladar će uvek imati legitiman razlog za rat, jer nikada neće nedostajati Turaka, Mavara i Saracena protiv kojih će rat uvek biti pravedan, opravdan i univerzalno zakonit.53 Njegov savet je bio da je Turke bolje napasti kod njihove kuće nego čekati da se pojave ispred hrišćanskih domova.54 U dobro mu treba ubrojati da je nasuprot mnogim propagandistima krstaškog rata znao realistički da proceni otomansku vojničku snagu. A pošto je ta snaga bila velika, on je u ratu protiv Turaka video izazov: “Ko hoće da ratuje, ne mora da se pravda da nema javnog neprijatelja [nemico publico], protiv koga bi mogao da pokaže svoju hrabrost; neprijatelja koji nikada ne misli ni na šta drugo sem na uništavanja hrišćanstva; i ima toliku silu da bi otpor ovoj sili, a kamoli pobeda nad njom, donela mnogo veću slavu no što bi se bilo kad mogla dobiti oružanom borbom protiv hrišćana. Turčin je pred našim vratima, nadohvat ruke: možemo li da imamo pravedniji, časniji razlog za rat?”.55 U Boterovim očima su Turci među svim nevernicima bili najviše strani hrišćanskoj veri. Bili su neprijatelji hrišćanstva, ali i države.56 Za Botera je, naime, država bila centralno pitanje. Kao jedan od pionira teoretisanja o državi bio je izrazito moderan mislilac. Ipak se nostalgično okretao prošlosti, “herojskim


| 93

danima” krstaških ratova kad su se hrišćanski vladari ujedinili i prikupili brojne vojske za napad na Turke, a pri tom nisu imali “drugi interes osim časti Boga i slavljenja crkve”.57 Tada “nije bilo [vladarske] kuće u hrišćanstvu, nije bilo slavnog vojnika, ni časnoga plemića”, koji ne bi učestvovao u takvom “svetom poduhvatu”. Krstaški rat je bio u slavu “ne samo Francuske, nego i Evrope i celokupnog hrišćanstva”.58 Na drugom kraju Evrope, u Engleskoj, među onima na koje je uticao novi humanizam bili su Edvin Sendis (Sandys) i Frensis Bekon (Bacon). Obojica su razmišljali i o ratu protiv Turaka. Izgleda da su se njihova razmišljanja o ovom pitanju njihala između ideala hrišćanskog, odnosno, evropskog jedinstva (koje u verski i politički podeljenoj poslereformacijskoj Evropi nije potonulo)59 i obaveza i lojalnosti koje im je nalagala vita activa. Sandis je izjavljivao da je njegova najveća želja bila da “vidi hrišćanstvo pomireno”, i u svom spisu Europae speculum objavio je nacrt detaljnog plana za evropsku uniju. I on i njegovi savremenici zamišljali su ovakvu uniju samo kad su sebi predočavali “tursku pretnju”. Sandis je zapisao da spoljni neprijatelj miri braću – “foreign enemy is a reconciler of brethern” – i smatrao je da zajednička opasnost, koju su predstavljali Turci, može da pripremi katolike i protestante da se ujedine. Evropska unija, pokazivao je, jeste jedini način na koji hrišćani mogu da se suprotstave Turcima. Mada je želeo ovakvu uniju, sumnjao je u to da je nju moguće oživeti. Kao anglikanac nije pomišljao da za predviđeni neuspeh okrivljuje katoličku crkvu. I kako god bilo, kao što smo videli, nije želeo ništa više do pomirenje među hrišćanskom braćom, a prvi uslov za to bilo je da se rimska crkva baci na kolena i da se slomi moć Španije, katoličke velesile. Tek tada bi Evropa bila oslobođena verskih svađa i mogla bi da se okrene protiv Turaka i porazi ih.60 Sendisova knjiga je prvi put objavljena 1605., i spaljena kasnije te iste godine. Kralju Džejmsu VI (Škotske) i I (Engleske) ona se nije svidela zato što je bila protivna njegovoj politici približavanja i izmirenja sa Španijom i papstvom, politici koja je i sáma bila sastavni deo njegovih nadanja u pogledu ponovnog ujedinjenja hrišćanskog sveta.61 Kralj je, i pre stupanja na engleski presto, izrazio želju da okupi hrišćanske suverene u zajedničku akciju protiv Turaka.62 Kao kralj Engleske on je nastavio da razmišlja o formiranju lige hrišćanskih vladara protiv nevernika.63 Dok se odvijalo pogađanje o venčanju princa Čarlsa i španske infantkinje, Bekon, koji je tada bio kraljev ministar, pisao je

94 |


o otopljenju odnosa i približavanju između Engleske i Španije kao o osnovi za uspostavljanje opšteg mira “među vladarima i državama [estates] hrišćanstva” i saveza protiv Turaka. Pred očima su mu bili “početak i seme [...] svetog rata protiv Turčina”.64 Sedam godina kasnije, 1624. godine, kad su se odnosi između Engleske i Španije opet zaoštrili, Bekon je odlučio da pomirenje među ovim državama nije moguće, i počeo je da razmišlja o ratu protiv Španije umesto o ratu protiv Turaka. Ali sveti rat nije prestao da ga interesuje. Njime se bavio i kao literata. U svojoj istoriji vladavine Henrija VII, Bekon je dao primernu tacitovsku analizu pogađanja između pape i engleskog kralja oko organizovanja krstaškog rata. Henri VII je tu prikazan kao vešt državnik jer je umeo da izbegne papine pritiske da učestvuje u krstaškom pohodu, a da pri tom ne izgubi dobru reputaciju. Papskom nunciju, koji je došao da ga regrutuje za “ovaj sveti poduhvat”, kralj je dao “odgovor koji je više bio svečan nego ozbiljan”. Izjavio je da “što se tiče njega lično i svih njegovih snaga i bogatstva, nijedan vladar na svetu ne bi mogao biti više od njega naklonjen i zavetovan tome da uđe u ovaj sveti rat”, ali izbegao je da uradi bilo šta konkretno, a u svemu tome ne samo da je sačuvao nego je još i povećao svoj ugled.65 Ovaj prilično ciničan izveštaj (ukoliko Bekon nije to sve zajedno izmislio) treba gledati u kontekstu protestantske kritike papske vlasti i shvatiti ga kao distanciranje od svetog rata samo onoliko koliko ga je prisvajao papa. Iste godine kad i Istoriju Henrija VII, 1622., Bekon je pisao i raspravu o svetom ratu. Mada tekst nije dovršio, pobrinuo se da latinski prevod bude objavljen u Opera moralia et civilia, a engleski tekst bio je štampan u posthumnom izboru Bekonovih dela (Certain miscellany works itd.) 1629. godine.66 Ovaj fragment svedoči o Bekonovom ozbiljnom interesovanju za sveti rat, a naročito za argumente za i protiv njega. Kasni šesnaesti i rani sedamnaesti vek važni su ne samo zbog priloga riznici krstaške literature, nego i zbog priloga istoriografiji krstaških ratova. I jedno i drugo čuvali su krstaški duh. Prvu veliku zbirku izvora za istoriju krstaških ratova, Geste Dei per Francos, objavio je 1611. godine francuski diplomata i humanista Žak Bongar (Bongars). Popularno delo anglikanskog pastora Tomasa Fulera (Fuller), The History of the Holy Warre, izašlo je 1639. godine. Naslovna strana prvog izdanja ove knjige je ikonografski prikazala krstaški rat kao zajednički evropski poduhvat. Pisac je bio kritički raspoložen prema papstvu i pre-


| 95

ma krstaškim ratovima koje je vodio papa, a ponovno osvajanje Palestine, Svete Zemlje – ma koliko željeno – nije smatrao hitnim zadatkom “vladara Evrope” onog vremena. “Pred nama je mnogo potrebitiji posao”, ukazivao je on, a to je, “odupreti se invaziji Turaka na Evropu”. Ta je hitnost zahtevala kraj razmiricama među hrišćanskim vladarima, tako da bi mogli da se bore protiv “zajedničkog neprijatelja”.67 Otac Žozef (Père Joseph) je u krstašku istoriju uvrstio sv. Franju Asiškog68 – po mom mišljenju ne bez razloga.69 Ali oca Žozefa se ne sećamo po tome. On je bio Rišeljeova siva eminencija, inače i sâm “apostol krstaškog rata”. Kao kapucin verovao je da slediti stope sv. Franje znači nastojati da se Turci izgnaju iz cele Evrope (ex universa Europa) i iz svetih mesta. Njegova dužnost redovnika bila bi da pošalje Muhamedove sektaše u grob.70 U drugoj deceniji sedamnaestog veka zajedno sa Šarlom Gonzagom, vojvodom od Nevera, posvetio se organizovanju vaseljenskog krstaškog rata, u kojem ne bi učestvovale samo evropske sile, nego i protivnici otomanskog carstva iz Azije i Afrike.71 Ključ uspeha ovog velikog projekta bio je naravno u Evropi gde bi trebalo stvoriti mir. Mir u Evropi je bio prvi uslov za krstaški rat, a istovremeno je krstaški rat bio “odlično sredstvo” za kanalisanje hrišćanske vojničke aktivnosti u “veliki evropski pokret protiv islamizma” i, prema tome, za “očuvanje hrišćanstva u miru”.72 Kada je otac Žozef pridobijao francuskog kralja za ovo “sveto delo” i ubeđivao ga da prekine savezništvo sa otomanskim carstvom, obećao mu je mnogo koristi i blaga kojim bi najhrišćanskiji kralj bio isplaćen za oslobađanje hrišćana koji su patili pod turskim jarmom, a i za dobrotu koju bi iskazao “dušama u Africi”. U ovom “svetom nastojanju” (u najboljoj tradiciji francuskog kraljevstva) najveće bi bilo hvale vredno ujedinjavanje Evrope koje bi ono donelo, a time bi donelo i “sigurnost i čvrstinu mira među hrišćanima”. Naime, otac Žozef je očekivao da će “civilno društvo svetovnog oružja” (société civile d’armes temporelles), koje će pobediti najmoćnijeg neprijatelja hrišćanstva, pomiriti neprijateljstva između katolika i protestanata i doneti “veliko ublažavanje te tako štetne zaoštrenosti među onima koji pripadaju suprotnim verama koje nose hrišćansko ime”.73 Treba reći da je Hrišćanska milicija – vojnički red koga su tokom priprema za veliki krstaški rat osnovali otac Žozef i vojvoda od Nevera – poslat protiv protestanata kad je na kraju došlo do rata. Ipak, bila bi greška, kako je upozorio već Žozefov bi-

96 |


ograf, ako bi ovaj krstaški projekat odbacili kao zamisao koja je izgubila dodir sa realnošću.74 Na kraju krajeva, otac Žozef je bio u sámom središtu francuske i evropske politike onog vremena. Njegove zamisli delili su mnogi. “Turskim pitanjem” su se ozbiljno bavili u čitavoj Evropi, i brojni ljudi su sa velikim oduševljenjem raspravljali o njemu.75 Najvećim evropskim umovima nije bilo ispod časti da se posvete “turskoj pretnji” i ratu protiv Turaka. Jedan od njih bio je Lajbnic (Leibniz). Lajbnic nije izbegavao javni život. Pored toga što je bio veliki filozof, on je bio i nemački carski patriota i diplomata. Čitavog života se zalagao za mir. Samo kad se radilo o Turcima, hteo je protiv njih da ratuje i pri tom je pokazao ambiciju oficira iz vrhovne komande.76 Njegov najambiciozniji plan za krstaški rat bio je diplomatski neuspeh. U želji da odvrati francusku agresiju protiv Holandije, da obezbedi sigurnost nemačkog carstva i spreči rat u Evropi koji je za njega bio nešto strašno, predlagao je Luju XIV da osvoji Egipat. Dokazivao je da nema druge zemlje čije osvajanje bi donelo veće prednosti i koristi. Ako bi zauzeo Egipat, francuski kralj bi mogao da dobije titulu i prerogative Cara Istoka i podelio bi svet između sebe i austrijske dinastije.77 Osvajanje Egipta je bilo i od ogromnog strateškog značaja. Upravo u Egiptu je, naime, otomansko carstvo bilo najranjivije. I prilike u otomanskom carstvu pozivale su na ovakvu akciju. Sultan je bio na putu da reformiše carstvo što je trebalo sprečiti vojnom akcijom u Egiptu. Opšte dobro hrišćanstva i bezbednost Evrope iziskivali su da do reforme otomanskog carstva ne dođe jer bi samo tako bilo moguće postići da Turci ostanu uronjeni u dremež neznanja.78 I dok su ratovi u Evropi bili ne samo skandalozni, nego i besmisleni, rat protiv varvarskih nevernike bio je, naravno, pravedan.79 Francuski kralj nije postupao po Lajbnicovom savetu, što nije razlog da argumentaciju filozofa ne shvatamo ozbiljno. Lajbnic je u svom “egipatskom projektu” sabrao i mobilisao ideje koje je mogao da nađe u obimnoj zapadnoj literaturi o miru i ratu protiv Turaka i koje su bile u opticaju i među njegovim savremenicima.80 Teme koje je razvio u ovom mladalačkom delu, ostale su pored toga konstanta njegovih kasnijih spisa.81 Jedina razlika koju vredi pomenuti jeste to da je Lajbnic u “egipatskom projektu” vodeću ulogu u borbi protiv Turaka poverio francuskom najhrišćanskijem kralju, dok je u njegovim drugim spisima car onaj koji nastupa kao “rođeni predvodnik hrišćana protiv nevernika”.82 Ali važno je da je Lajbnic – bez obzi-


| 97

ra koga je u nekom trenutku izabrao za zapovednika u borbi protiv Turaka – gledao na zapadne hrišćanske zemlje kao na jedinstveno telo, “hrišćansku republiku”.83 Jedinstvo evropskih naroda i mir u Evropi bili su, naravno, u velikoj meri ideal. U Lajbnicovim nastojanjima na njegovom artikulisanju i ostvarivanju ključnu ulogu je igrao rat protiv Turaka. To je bila ona pozicija na koju se oslanjala argumentacija o jedinstvu i miru u Evropi.84 Ali Lajbnic je razmišljao o ratu protiv Turaka i kao nemački imperijalni patriota, a ne samo kao hrišćanski republikanac. Kad se zabrinuo zbog opadanja vojničkog duha među Nemcima, predlagao je formiranje novog tevtonskog vojničkog reda čiji bi zadatak bila borba protiv türcken i drugih neprijatelja. U idealnom slučaju bi rat protiv Turaka morao da bude permanentan: neprekidno ratovanje.85 A stari i rezignirani Lajbnic je kao Evropljanin pisao Sen-Pjeru da bi lek za zlo ratova koji su potresali Evropu, moglo da bude da se “pomogne caru da progna Turke iz Evrope”.86 Projekti za evropske unije samo izuzetno nisu bili planovi za krstaške ratove. Ovakvi retki izuzeci bili su, recimo, Penov i Belersov projekat.87 Međutim, i Pen se u svojoj argumentaciji oslanjao na nevernike i Turke. Kad je nabrajao prednosti koje bi doneli unija i mir u Evropi, pomenuo je da bi u očima nevernika povećali ugled hrišćanstva što su mu brojni ratovi među hrišćanima naneli teške štete. Pored toga, ujedinjavanje evropskih vladara u miru donelo bi hrišćanima “veliku bezbednost [...] od upada Turaka”.88 A opat Sen-Pjer sigurno nije bio tako benigni projektant, makar ga hvalili kao blagu dušu i miroljubivog čoveka. Dalamber (D’Alambert) koji je Sen-Pjera hvalio kao “neprijatelja verske netrpeljivosti”, u svojoj pohvali rekao je i to da se ovaj abbé kao “zakleti neprijatelj svih zabluda koje ponižavaju i nagrizaju ljudski rod”, “zakleo na posebno suprotstavljanje muslimanskoj veri”. Sen-Pjer je islam smatrao za “jedno od najgorih nevolja čovečanstva” i hteo je da “istrebi muhamedanstvo”. “Ubrzavanje uništenja muhamedanstva”, “veoma često mu je bilo na umu”.89 Portret koji je pravio Dalamber nije bio klevetnički. Sen-Pjer je uistinu verovao da je Mahometisme više propadao ukoliko je među muhamedanskim narodima jačao “univerzalni um”. Očekivao je da će se u svetlosti razuma rasplinuti sve što je pogrešno, mračnjačko, besmisleno i neshvatljivo u islamu – u veri koju je zasnovao varalica, zavodljivac, fanatik i ludak. Muslimani tako više ne bi trebalo da idu na hodoča-

98 |


šće u Meku, da obavljaju svakodnevne molitve, više ne bi bilo obrezivanja, posta tokom Ramazana i pranja, mogli bi da jedu svinjetinu i piju vino, bili bi oslobođeni verske netrpeljivosti za koje je Sen-Pjer naročito optuživao muhamedanstvo. Posle ovih promena postali bi razumni, a kao Mahometans rézonables bilo bi moguće tolerisati ih.90 Ali dok se to ne desi, upozorio je SenPjer, Evropljani bi morali da se oslobode iluzije da su “Arapi ljudi kao mi””, te kao “užasne neznalice”, kakvi su bili, treba ih postaviti na mesto koje im pripada.91 Ovaj imperativ – da muslimane treba postaviti na mesto koje im priliči – možemo da vidimo kao Sen-Pjerovu vodilju pri rešavanju “muslimanskog pitanja” u njegovom projektu za evropsku uniju i mir u Evropi. Sen-Pjer je u verziji svog mirovnog projekta, koji je objavio 1713. godine, nerado i ne previše odlučno odbacio ideju o progonu Turaka iz Evrope, jer je tobože smatrao da bi se ona teško sprovela.92 Četiri godine kasnije vratio se na ovo pitanje u novoj varijanti projekta i samokritički je priznao da se varao kad je mislio da je “nemoguće prognati Turke iz Evrope”. Pošto je “neko vreme razmišljao o ovom predmetu”, počeo je da “veruje da je ova stvar mogućna”.93 Jedini uslov koji bi trebalo ispuniti pre nego što bi se nje latili, bilo je osnivanje Evropske unije jer “ti nevernici su osvajali u Evropi samo zato što su hrišćanski vladari zavideli jedan drugome i bili međusobno podeljeni”. Evropska unija, objasnio je Sen-Pjer, bila je “neraskidiva veza svih hrišćanskih vladara radi njihove uzajamne zaštite ne samo od Turaka nego i od njihovih drugih neprijatelja”. Ali ova priča o odbrani bila je samo zavesa iza koje je Sen-Pjer pripremao ono do čega mu je stalo: “ofanzivni savez za istrebljenje Turaka”. Odlučno je dokazivao da je “ovaj projekat za istrebljenje Turaka manje zahtevan no što bi to iko pomislio”. Njegova argumentacija je bila retorika. Šta je ikada bilo “sjajnije i važnije za hrišćanstvo”, pitao je, od “uspostavljanja neprolaznog mira između svih hrišćanskih vladara, sa jedne strane, i njihove uposlenosti istrebljenjem ovih nevernika, sa druge”?94 Sen-Pjer je tražio podršku kod Anrija IV, čija je hrabra želja bila da “stvori večni mir i progna Turčina iz Evrope” (kako je pisao Sili u svom “Velikom planu”)95 i predlagao formiranje evropske “Ligue totale” koja bi okončala opšti krstaški rat. Projekat za Evropsku uniju, koji je priredio jedan od najvećih evropskih pacifista, dostigao je tako vrhunac u zaključku da je ići u rat za “izgon Turčina iz Evrope i iz Azije i Afrike” nešto što se može izvesti i što će hrišćanskim “suverenima” doneti


| 99

korist i slavu.96 Posle više od hiljadu strana teksta, kroz koji je skoro nemoguće probiti se, Sen-Pjerova Evropska unija se pokazala kao sredstvo za “pripremanje puta univerzalnom krstaškom ratu koji je neuporedivo temeljitiji i usklađeniji od svih ranijih”.97 Veliki cilj prosvećenog krstaškog rata je bilo “osvajanje svega što Turci poseduju u Evropi i na sredozemnim ostrvima, u Aziji i Africi”.98 Sen-Pjer je razmišljao o tome kako će na ruševinama turskog carstva uspostaviti “brojne nove hrišćanske suverene vladavine”,99 i definisao Evropsku uniju i evropski mir kao “jedino sredstvo koje će omogućiti Evropi i evropskom političkom poretku [la police Europaine] da vlada u svim delovima sveta”.100 Sen-Pjeru su se često podsmevali, ali njegova popularnost i njegov uticaj bili su veliki. U mnogim pogledima on je bio čovek svog vremena, i takav je bio i njegov krstaški projekat. Nije bio ni ekscentrična izmišljotina ni anahronizam. Krstaški duh nije bio toliko stran “dobu razuma” kao što bismo možda mogli da zaključimo na osnovu Gibonove napomene da je “hladnoj filozofiji modernog vremena” teško da se uživi u grozničavu gorljivost sa kojom se “grešan i fanatičan svet” odazvao na propovedanje prvog krstaškog rata.101 Istina je da sada nisu toliko propovedali krstaški rat, koliko su ga “projektovali”. Ali krstaški “projektanti” nisu dolazili samo iz literarnih krugova. I državnici, kakvi su, na primer, bili kardinal Alberoni (Alberoni), koji je bio španski prvi ministar, i markiz D’Arženson (d’Argenson), ministar spoljnih poslova Luja XV, dali su doprinos evropskoj krstaškoj tradiciji. Alberoni se pozivao na “interese” vladara i država hrišćanstva – jer “niti ono što nalaže čovečnost, niti verske dužnosti” nisu ništa pomerili – da bi ih pripremili na to da se prihvate “svetog i oslobađajućeg rada” na osvajanju i komadanju Turske. Podsetio ih je na “istoriju krstaških ratova [Cruzades]” i skrenuo pažnju na slabost turskog carstva, zbog čega bi osvajački rat “mogao biti izvodljiv”. Ništa drugo im nije nedostajalo da izvedu osvajanje Turske, “osim nesebične unije hrišćanskih sila”.102 Alberoni je bio obuzet “gorljivom željom da razvije zastave Isusa Hrista u neverničkom svetu”, i uzdisao je zbog “nerazumnih, kao i neprirodnih ratova” koje su evropski vladari vodili jedni protiv drugih i pri tom “prolivali potoke hrišćanske krvi”, dok su “okoreli i zakleti neprijatelji hrišćanstva” bili “gospodari nekih velikih i bogatih provincija i kraljevina u Evropi i Africi i [...] vlastela skoro cele Azije”.103 Protivotrov koji je predlagao

100 |


Alberoni, bio je savez evropskih sila koji bi regulisao “stalni kongres”, a koji bi imao ovlašćenje da “prijateljskim putem” rešava “sve sporove i nesuglasice” među evropskim saveznicima i da brine o očuvanju ravnoteže snaga. Ovakav savez, odnosno unija, koji bi uspostavio mir u Evropi, bio je “jedini temelj za sve nade i očekivanja u budućnosti i jedini arcanum koji je mogao da utre put za osvajanje turskog carstva u Aziji i Africi”.104 Ali prvi cilj pravednog rata protiv Turaka, koji su među svim narodima sveta bili “najsavršeniji fanatici i robovi praznoverja” i koji “nisu posedovali ni stopu zemlje na ovom svetu koja nije bila dobijena svetogrđem i prevarom, nasiljem, izdajstvom i ugnjetavanjem” koji su “uzurpirali” sve svoje posede “suprotno od svih prava čovečanstva”, bio je naravno da se napadnu Turci u Evropi.105 D’Arženson, koji se pozivao na “Veliki plan” Anrija IV (to jest, Silija), i hvalio Sen-Pjera kao “velikog genija u politique”,106 razmišljao je o ustanovljavanju “evropskog tribunala” – u kojem je video sredstvo za uspostavljanje Francuske kao vrhovnog sudije, “arbitre universel”107 – i organizovanju “istinskog krstaškog rata” koji bi se izveo kao zajednički evropski poduhvat, Bogu ugodan, a narodu privlačan. Cilj ovog “velikog projekta” je osvajanje Turske, koje se D’Aržensonu ukazalo kao “prva velika evropska revolucija”.108 Ova revolucija, u koju su polagane nade, zavisila je od udruživanja i ujedinjavanja Evrope. Kako kod Sen-Pjera, tako i kod D’Aržensona, evropska unija je bila blisko povezana sa vizijom evropske ekspanzije i gospodarenja svetom. D’Arženson je zamišljao da “ćemo korak po korak naseliti, disciplinovati, pokrstiti, učiniti uglađenom celokupnu zemlju gde se može boraviti”, i nije sumnjao da će to biti u “korist kako neba tako i zemlje. To će biti veliki i veličanstveni plod osnivanja evropske republike”.109 U drugoj polovini osamnaestog veka je nedostatak evropske odlučnosti da se ujedine snage, koje bi omogućile “da se Turci prognaju iz Evrope” i “da se unište severnoafrički razbojnici”, popunjavan brigama prosvećenog, mada ne naročito poznatog Nemca, fon Lilienfelda (von Lilienfeld).110 Dakle, i on se nadao da će se Evropa upustiti u rat, a osnovu za ovakav vojni poduhvat video je u miru u Evropi, te je, stoga, i on napravio plan za uspostavljanje “jedinstva, miroljubivosti i sigurnosti” među hrišćanskim silama koji je naravno isključivao “varvare”.111 Ove Barbaren unapred je isključio iz mira i sigurnosti jer je bio uveren da će oni odbaciti evropsku mirovnu inicijativu. I kao ne-


| 101

prijatelji mira, objašnjavao je, moraće da okrivljuju samo sebe što su “ujedinjenim vojničkim redovima” dali povod za napad na njih. Lilienfeld je u svojoj glavi iznova oživljavao stare krstaške vojničke redove koji bi sada predstavljali udarne jedinice udružene, miroljubive i bezbedne Evrope. Zamišljao je da će ti redovi, kad budu krenuli u akciju, “ne samo osvojiti bogat plen, nego i očistiti preostale nehrišćanske delove Evrope od muslimana i, ako treba, nastaviti osvajanja i ponovo muslimanima oduzeti i Kipar i čak Svetu zemlju”.112 Lilienfeld je, kao i SenPjer, bio uveren da će prosvetiteljski krstaški rat biti uspešniji i efikasniji od svojih istorijskih prethodnika. Sličnim, samo malo manje krvoločnim razmišljanjima bavili su se i drugi u Nemačkoj. Na primer, Johan Gotfrid Šindler (Schindler), teolog iz Šlezije, objavio je 1788. godine mirovni plan u kojem je dokazivao da je rešenje “turskog pitanja” conditio sine qua non za mirnu i ujedinjenu Evropu. I vodeći nemački fiziokrata Johan Avgust Šletvajn (Schlettwein) objavio je “sistem trajnog mira među evropskim državama” i u njega je bio spreman da uključi čak i Tursku ali samo pod jednim uslovom. Turska bi morala da prihvati hrišćansko zakonodavstvo. A ukoliko to ne bi htela da uradi, evropske države bi je raskomadale i njenu teritoriju podelile među sobom.113 Ali u Francuskoj je približno u isto vreme, između ostalih, Simon Nikolas Anri Lenže (Linguet), inače teoretičar prava i novinar, planirao izgon Turaka iz Evrope.114 Danas ova imena ne znače mnogo. Međutim, i oni čija su imena dobro znana, izražavali su neprijateljske poglede na muslimane i zamisli o evropskom ratu protiv Turaka. Dobar primer je Volter (Voltaire), simbol prosvetiteljstva. Volter je pisao da su Turci pored kuge bili najveće prokletstvo na zemlji, i želeo je da ih izbrišu sa njene površine. “Nije dovoljno da ih ponižavaju,” izjavio je, “treba ih uništiti”.115 Žalio je zbog činjenice da su “hrišćanske sile, umesto da unište zajedničke neprijatelje, zauzete time da jedna drugu guraju u propast”. Sa kraljem-filozofom Fridrihom II, Volter, kralj među philosophes, dopisivao se o radosti koju bi doživeo kad bi, kao što su se njih dvojica nadali, “muslimani bili prognani iz Evrope”.116 Volter se u pismu ruskoj carici Katarini II poverio rečima koje su sve drugo nego dvosmislene: “Pobedite Turke, i umreću zadovoljan”. Dok mu se bližio kraj, ovaj veliki prosvetiteljski filozof je, kao što se vidi, imao utisak da njegov život stvarno nije bio ispunjen, da bi mogao da uradi više nego što je uradio. “Želeo bih,” pisao je

102 |


carici, “da samo mogu da vam pomognem da ubijete nekoliko Turaka.”117 Francuski naučnik i političar Volnej (Volney) je, 1788. godine, deset godina posle Volterove smrti i godinu dana pre revolucije, želeo da Francusku odvrati od učešća u ratu između Rusije i Turske. Ipak, uopšte uzev, Volnej nije nastupao protiv rata sa Turcima. U njegovom delu ima nešto novih tonova, a naročito tamo gde govori o procesu univerzalizacije civilizacije (čije je žarište, naravno, bilo u Evropi) i postepenom formiranju “velikog društva” čovečanstva, a još više na stranicama koje osuđuju pustošenje sveta koje su izazvale države što se nazivaju civilizovanim.118 Međutim, stare antimuslimanske teme nalazimo i ovde. Za Volneja je prepreka na putu napredovanja ljudskog roda bio “azijski despotizam”,119 a otomanske “varvare” je smatrao kugom, i to veoma opasnom kugom zato što su “svojim glupim fanatizmom čuvali zarazu u životu time što su obnavljali njene bacile”. Naravno, Turke treba “izgnati iz Evrope”. Volnej je samo hteo i očekivao da Francuska ne treba da obavi ovaj posao, da će druge sile biti one koje će poraziti Turke i upasti u Tursku. Veliku ulogu pri tom trebalo bi da igra Rusija, zato je Volnej sa zadovoljstvom zamišljao da bi Katarina II mogla da postane “carica Konstantinopolja i obnoviteljka grčkog carstva” i da bi se “drugi narodi” ustalili tamo gde su svojevremeno živeli Turci.120 Francuska revolucija je po Berkovim rečima značila “nasilan slom zajednice Evrope”, pretila je da “uništi čitavu Evropu”.121 Ipak, izgleda da bi revolucija izazvala bilo kakve drastične promene u evropskom odnosu prema muslimanima.122 Nova republika je na kraju ostvarila neke stare ideje, među njima osvajanje Egipta, mada je ta operacija sada bila koncipirana u kontekstu sve izrazitijeg rivalstva među kolonijalnim silama.123 Francusko osvajanje Egipta bilo je prvi veliki korak u procesu u kojem je nešto više od stotinu godina tri četvrtine muslimanskog stanovništva sveta došlo pod evropsku vlast.124 Pošto su kolonijalni apetiti i sukobi već doveli do jednog svetskog rata, veliki istoričar krstaških ratova u knjizi namenjenoj širokoj publici, nadahnuto je opisao francuske i engleske mahinacije na Bliskom istoku kao ponavljanje i dopunjavanje starih krstaških ratova. Pisao je, 1914. godine “franačka” noga je opet stupila na sirijsko tle, a četiri godine kasnije su “Franci” “oslobodili Tripoli, Bejrut i Tir, grad Remona iz Sen-Žila, grad Žana iz Ibelina, grad Filipa de Monfora. A što se tiče Jerusalima, 9. decembra 1917. ‘ponovo


| 103

su ga osvojili’ potomci kralja Ričarda pod komandom maršala Alenbija (Allenby)”.125 I mada se evropski političari zalažu za multikulturalizam, još od nacista, sve do danas,126 današnjim evrokratima nedostaje diplomatskog takta kada počnu da govore o članstvu Turske u Evropskoj uniji. Tursku ne prihvataju kao državu kandidata jer, kao što je jedan od njih objasnio, “mi stvaramo Evropsku uniju. To je evropski projekt”.127 Jezik krstaških ratova opet je isplivao na površinu sa ratom protiv Bosne. Izraz krstaški rat upotrebljavali su kako oni koji su sprovodili genocid da bi sámima sebi, i Evropljanima i Amerikancima, na koje su se oslonili, osmislili ono što su počinili, tako i oni protiv kojih je taj zločin čovečanstva uperen i koji su se takođe trudili da shvate šta ih je snašlo.128 Izjave srpskih i hrvatskih planera rata, da su tobože rat protiv Bosne zamislili i vodili kao Evropljani, u ime Evrope i za Evropu,129 ili one stare i čuvene o odbrani hrišćanstva, možda su na prvi pogled izgledale previše nategnute, ali uistinu su u velikoj meri tačne i smislene. Rat protiv Bosne je bio evropski rat par excellence. I kao što nam ovaj rat mnogo govori o Evropi, tako je i razumevanje Evrope ključ za razumevanje rata protiv Bosne. Pomalo su toga bili su svesni čak i u Evropi, mada se ta svest izražavala prilično naopako. Našli su se Evropljani koji su tu i tamo tvrdili da su u ratu protiv Bosne stavljene na kocku “evropske vrednosti”. Po njihovom mišljenju, brutalnost rata je ove “vrednosti” negirala. Neki su čak dramatično upozoravali da u Bosni “umire Evropa”. Bili su u pravu, ali istovremeno nisu bili u pravu. Bili su u pravu ukoliko su Evropu povezivali sa ovim ratom. Varali su se jer Evropa u tom ratu nije bila nemoćni posmatrač i nesrećna žrtva, već je u njemu bila aktivna. Evropa u Bosni sigurno nije umirala, već je pomagala da se ubijaju i “čiste” oni koje su evroideolozi (u jedan glas sa srpskom, – a kasnije i hrvatskom – ratnom propagandom) odlučili da zovu muslimanima – svoj pra-strah i pra-mržnju. Svo to jadikovanje o ugroženosti sudbine Evrope u Bosni nije dotaklo iluzije koje su oni Evropljani koje je to pogodilo imali o svojoj sopstvenoj, evropskoj, zajednici. Žan Bodrijar (Baudrillard) je predstavljao veliki izuzetak među evropskim intelektualcima kad je, kao Evropljanin, Srbe jasno nazvao “naši”: bili su, “objektivno gledano, naši saradnici u etničkom čišćenju Evrope”.130 I sámi Bosanci su imali iluzije o Evropi. Sebe su videli kao ljude koji žive i brane “evropske vrednosti”, i zato su verovali da će ih “Evropa” braniti. Ovu iluziju su skupo platili. I iluzije su

104 |


polako izbledele. “Mi, Bosanci”, pisao je Alija Isaković, “jesmo ono što bi morala biti Evropa, ona gotovo nemoguća međuljudskost, ono što Evropa naziva internacionalno i univerzalno, ono što označava rječima humano i trpeljivo, bez obzira šta pod tim razumije. Kao takvi možemo biti opasan primjer, takav smo već primjer, i takvi možemo da uzburkamo talase od Irske preko Bretanje i Baskije do Korzike i Transilvanije ili Erdelja, i zato sa tim treba rasčistiti dok je vrijeme, kao sa Kordobom i Granadom pre pet stotina godina, i ‘humanizovati’ kao civilizaciju Maja i civilizaciju crvenokožaca”.131 Isaković je rat protiv Bosne povezao sa ranijim ratovima protiv muslimana u Evropi. On između izgona muslimana i Jevreja iz Španije i “etničkog čišćenja” u Bosni vidi kontinuitet. I Evropa je tako razočarana, a Bosanci mogu reći ko su i gde su: “Mi, Bošnjaci-Muslimani, nismo europski narod”. I, “kad je riječ o nama, ili nema Europe i europskog duha, ili nema nas”.132 Napomene 1. Vtilissima consvltatio, str. 52; Opvs epistolarvm, Ep. 2285, str. 384. 2. Videti: Bataillon 1991, str. 90 sq. Halkin 1970, str. 99. Cf., Vtilissima consvltatio, str. 52-8. 3. Odbrambeni argument: “To ne znači da se apsolutno suprotstavljam ratu protiv Turaka ako nas napadnu”. Dulce bellum inexpertis, ispušteno u Erasmus against War, str. 57, citirano u: Adams 1962, str. 209; cf., Herding 1988, str. 25. 4. Qverela pacis, str. 90; videti: Vtilissima consvlt. 5. Cf., Setton 1962, str. 155. 6. Thomas More, A Dialogue of Comfort, str. 196-8, 236. Cf., Responsio, I, 13 (str. 224/225) gde se kaže da je vera Turaka “od đavola”. 7. Patrides 1963. 8. A Dialogue of Comfort, str. 6. 9. [...] “the whole corps of Christendom”. Ibid., str. 8, 40; cf., Baumer 1944. 10. Cf., A Dialogue of Comfort, str. 40. 11. A Dialogue Concerning Heresies, I, 1 (str. 32); cf., IV, 14 (str. 411). 12. Ibid., IV, 13 (str. 407).


| 105

13. [...] “bothe nature / reason / and goddys byheste byndeth / fyrste the prynce to the sauegarde of hys peple with the parell of hym selfe / as he taught Moyses to know hym selfe bounden to kyll Egypcans in the defence of Hebrewe / and after he byndeth euery man to the helpe & defence of his good & harmles neyghbour / agaynst the malyce and cruelty of the wronge doer”. Ibid. IV, 14 (str. 414-5). 14. Noreña 1970, str. 223; Adams 1962, str. 264. 15. De la insolidaridad de Europa y de la guerra contra el Turco (De Europae dissidiis et bello turcico), u: Obras completas, vol. II, str. 48. Cf., Gibert 1961, str. 159. 16. Concordia y discordia en el linaje humano (De concordia et discordia in humano genere) u: Vives, Obras completas, vol. II, str. 75; De la insolidaridad, str. 43, 46, 50. 17. De la insolidaridad, str. 52; Gilbert 1961, str. 159; . Noreña 1970, str. 225, 226. 18. De la insolidaridad, str. 58. 19. Ibid., str.50. 20. Kolumbov Dnevnik, Predgovor, u: Cummins 1992, str. 81. 21. Videti: Hamdani 1979. 22. Weckmann 1951, str. 132. 23. Videti: Cummins 1992, str. 207-8, op. 6; cf., Weckmann 1951; Muldoon 1979, str. 136; Padgen 1993, str. 78-9. 24. Losada 1971, str.301. 25. Videti: Hanke 1959, str. 107, gde se kaže da su “Indijanci imali sreću da je Las Kasas (Las Casas) kao i Fransisko de Vitoria (de Vitoria) i Domingo de Soto (de Soto), isticao veliku razliku između ratova protiv Indijanaca i onih protiv Mavara i Turaka”. Podrobnije o kontroverzi između Sepulveda i Las Kasasa, videti: Mastnak 1994a. 26. Cf., Apologia, str.222, 231, 153. 27. Ibid., str 338, 342. 28. A Short Account, str. 43; cf., Pagden 1994, str.xxxix. 29. Losada 1971, str. 283, 293. 30. “Memorial de los remedios” (1542), citirano u: Pagden 1993, str.79. 31. Carro 1971, str.275. 32. Cf., Setton 1962, str. 147. 33. O hrišćanskim i Mahmetische Turcima, videti: Luther, Verlegung, str. 391. 34. Cf., Setton 1962, str. 164.

106 |


35. “Praeliari adversus Turcas est repugnare Deo visitanti iniquitates nostras per illos.” Ovu formulaciju je potpisao papa Lav X u buli Exsurge domine, kojom je, 1520. godine, osudio “zablude Martina Lutera”. Mirbt/Aland 1967, br. 789, str 507. Za Luterovu manje preciznu formulaciju, videti Resolutiones poznatih 95 teza u: D. Martin Luthers Werke. Kritische Gesamtausgabe, vol. I, str. 535 (videti: Setton 1062, str. 142). Cf., Buchanan 1956, str. 142 sq. 36. Vom Kriege widder den Türcken, čemu j iste godine usledilo Ein Heerpredigt widder den Türcken; o optužbi papstva, videti, npr.: Vom Kriege, str. 110. 37. Vermanunge, str. 620. 38. Setton 1962, str. 148, gde se citiraju i Melanhtonove reči da mi hrišćani “moramo da se borimo sa Turcima ne samo za odbranu naše slobode, naših zakona i drugih uglađenosti civilizacije, nego i za našu veru, oltare i domove”. 39. Vom Kriege, str. 120.4; Eine Heerpredigt, str. 161 sq., 173; Vermanunge, str. 617; Vorwort, str. 207; Verlegung, str. 276, 388-9, 394-5. 40. Ter Meulen 1917, str. 140. 41. Discours politiques et militaires, Discours XXII. 42. Heath 1987, str. 32; cf. str. 9, gde je rečeno da je “u šesnaestom veku skoro svaki pisac imao šta da kaže o tom pitanju”. Za potpunije proučavanje Turaka u “francuskoj istoriji, misli i literaturi”, videti: Rouillard s.a.; Atkinson 1935. 43. Izraz se koristi u: Heath 1986; u tom delu moguće je naći detaljniju raspravu o De la Nueu. 44. Discours, str. 447-9; cf., Discours XXI, u kojem De la Nue navodi argumente protiv savezništva među hrišćanskim vladarima i mahumetistes, glavnim neprijateljima hrišćanskog imena, i izražava nadu da francuski kralj neće istrajati “na prijateljstvu sa tim varvarima”, nego će radije slediti korake svojih kraljevskih prethodnika koji su bili predani “istrebljenju i uništavanju neprijatelja hrišćanstva” (str. 435-6). 45. Ibid., str. 456, 515. 46. Ibid., str. 444, 490. 47. Ibid., str. 515-6. 48. O tome, videti: Tuck 1990, i: Tuck 1993. 49. Citirano u: Tuck 1993, str. 62. 50. Coron 1977, str. 454. 51. Videti: Tuck 1993, str. 62; Djuvara 1914; Baumer 1994, str. 43 sq.;


| 107

Kükelhaus 1893, str. 47 sq., 56. sq.; Fagniez 1894, vol. I, pogl. 3; Iorga 1894, str. 181; Raumer 1953, str. 65 sq. 52. Cf., ibid., str. 65-82; Pagden 1990, str. 46-54. 53. Della Ragion di Stato, izd. 1589, I, 8; II, 6; III, 3; IX, 2; izd. 1606, X, 9. O tome da je legitimni razlog za rat protiv Turaka uvek bio prisutan, cf., Gentili, De iure belli, I, 12: mada nijedan rat nije bio prirodan, te “je za nas skoro prirodno da ratujemo protiv Turaka, isto kao što je za Grke bilo prirodno da se sukobljavaju sa varvarima”, jer Turci se ponašaju tako da “neprestano imamo legitiman razlog za rat” protiv njih. 54. Della Ragion di Stato, izd. 1589, VI, 7. 55. Della Ragion di Stato, izd. 1606, X, 9. 56. Della Ragion di Stato, izd. 1589, V, 3; cf., II, 15-6. 57. Ibid., VIII, 14, cf. izd. 1606, X, 9. 58. La prima parte de ´Prencipi Christiani, str. 6-7. 59. Videti: Baumer 1944; 1944 a; 1945. 60. Videti: Baumer 1944 a; str. 13; Baumer 1945., str. 139, 140; Tuck 1993, str. 117. 61. Videti: Tuck 1993, str. 117; Patterson 1997. 62. Baumer 1944, str. 43-45; Patterson 1997, str. 29. 63. Baumer 1944, str. 45; Patterson 1997, str. 34 sq. 64. Bekonov memorandum je priključen njegovom pismu kralju Džekmsu od 23, marta 1617. Videti: Works of Lord Bacon, vol. 2, str. 185. 65. Bacon, The History, str. 177-8; cf. str. 95 sq. O Bekonovom tacitizmu cf.: Tuck 1993, str. 105 sq. 66. An Advertisement; predgovor gl. urednika u: Works of Francis Bacon, vol. VII, str. 5. 67. Fuller, History of the Holy War, str. 292. Cf., Boehm 1957, str. 624; Cardini 1993, str. 468-9; Tyerman 1998, str. 104 sq. 68. Stih 568 u IV knjizi Žozefove Turciados glasi: “Francia, Franciscus, fatalia nomina Turcis”. Citirano u: Dedouvres 1894, str. 35. 69. Cf., Mastnak 2002, str. 183 sq. 70. Dedouvres 1932, vol. 1, pogl. 12-5; str. 356 sq., 457-9; Dedouvres 1894, str. 38. 71. Detaljni prikaz ovog projekta u: Fagniez 1894, vol. I, pogl. 3; cf., Žozefov Mémoire présenté au Roi o njegovoj diplomatskoj misiji u

108 |


Rimu gde je o svom krstaškom projektu raspravljao s papom i nekim italijanskim vladarima, ibid., vol. II, str. 467 sq. 72. Fagniez 1894, vol. I, str. 140; i Mémoire, l. c. str. 467. 73. Ibid., str. 468, 476-80. 74. Fagniez 1894, vol. I, str. 180-1. 75. Tapié 1988, str. 111. 76. Ernst Benz, Leibniz und Peter der Grosse, videti u: Wiedeburg 1970, vol. III, 202. 77. Projet de conquête de l’Égypte, u: Oeuvres, vol. V, str. 7, 32, 57. 78. Ibid., str. 256-7. 79. Kad je Lajbnic u završnom delu svog “egipatskog projekta” dokazivao da se tu radi o pravednoj stvari, pozivao se na Bekonov fragment o svetom ratu. Justa dissertatio, u: Sämtliche Schriften, IV, sv. 1, str. 379. 80. O Lajbnicovim savremenicima, videti uvod urednika u: Oeuvres, vol. V, str. xxvi, xxviii, i Wiedeburg 1970, vol. I, str. 403 sq.; o tradiciji na koju se nadovezivao, videti: ibid., str. 378 sq. Lajbnic je, recimo, želeo da Luj XIV sprovede “Veliki plan” Anrija IV (to jest, Silija). Synopsis meditationis, u: Sämtliche Schriften, IV, vol. 1, str. 227. 81. Riley 1988, str. 34. 82. Caesarinus Füstenerius, u: Polit. Writings, str. 111. 83. Cf., Riley 1988, str. 30 sq.; Schneider 1977, str. 222-3; Wiedeburg 1970, vol. I, str. 430 sq. 84. Cf., Wiedeburg 1970, sv. I, str. 416, gde se govori o trijadi pojmova: savez naroda – krstaški rat – mir. 85. Gedancken zum Entwurf der Teutschen Kriegsverfassung, u: Sämtliche Schriften, IV, vol. 2, str. 579, 593. 86. Pismo Sen-Pjeru, 7. februar 1715., u: Oeuvres, vol. IV, str. 326. U Wiedeburg 1970, vol. IV, str. 478, pokazuje se tesna povezanost Lajbnicovog “egipatskog projekta” i njegovih napomena uz SenPjerov mirovni projekat. Osim citiranog pisma, videti: Observations sur le Projet d’une paix perpétuelle de M. l’Abbé de Saint-Pierre, Oeuvres, vol. IV, str. 328 sq. 87. Flečer, koga sam pomenuo u vezi Belersa (vid. 4. pogl., n. 14) nije bio ovakav izuzetak. U svom Discorso delle cose di Spagna upozorio je, doduše, da je jedan od razloga za zalazak španskog kraljevstva bio progon Jevreja i Mavara, a onda je savetovao da bi jedno od prvih dela kojim bi novi kralj zadobio legitimitet i autoritet trebalo da bude vojna ekspedicija protiv berberskih Mavara po ugledu na Ferdinandovo zauzimanje Granade. Ovakav rat protiv nevernika uživao bi i podršku evropskih država. Discorso, str. 183, 193, 232,


| 109

333 [= 233], 338 [=238]. 88. An Essay, str. 15, 18. 89. D’Alembert, Éloge, str. 261, 267, 278, 279. 90. “Aneantissement futur. Du Mahometisme & des autres Religions humaines par le progrèz continuel de la Rézon humaine universelle”, Pensées diverses, u: Ouvrajes, sv. XIII, str. 204-5, 210, 218, 219, 327; Discours contre le Mahometisme, u: Ouvrajes, sv. V, str. 121; cf., Observasions Sur le progrèz continuël de la Raizon Universelle, u: Ouvrajes, sv. XI, str. 282, 284. 91. Discours contre le Mahometisme, str. 131. 92. Projet, str. 306-7. 93. Projet de traité, str. 549. 94. Ibid., str. 613. 95. Ibid., str. 677, 679. 96. Ibid., str. 689; cf. str. 690, gde Sen-Pjer zamišlja da će Turke ista evropska armada, koja će ih prognati iz Evrope, sa lakoćom prognati i iz Egipta i većeg dela Azije. 97. Ibid., str.693. Cf., Vue generale des efets mervelleux que produiroit nécessairement en Europe Le Nouveau plan de Gouvernement des Etats, u: Ouvrajes, sv. VI, str. 326-7, gde Sen-Pjer tvrdi da bi krstaški ratovi, onda kad su započeti, ukoliko bi među hrišćanskim vladarima bila ustanovljena Unija kakvu je on sâm projektovao, koštali manje ljudskih života i novca, a muhamedanski i varvarski narodi bi u vreme u kojem je Sen-Pjer živeo bili hrišćanski i dobro uređeni. 98. Projet de traité, str. 690. 99. Suplement a l’ Abrejé, u: Ouvrajes, vol. II, str. 69. 100. Abrejé du projet, u: Ouvrajes, vol. I, str. 295. 101. Gibbon, The Decline and Fall, pogl. LVIII; o prosvetiteljskim istorijama krstaških ratova, videti: Cardini 1993. 102. Cardinal Alberoni’s Scheme (objavljeno najpre na francuskom, 1735. godine, kao Système de paix générale dans la présente conjoncture), str. 1-4. 103. Ibid., str. 5, 10-1, 54. 104. Ibid., str. 40-1, 52-4. 105. Ibid., str. 6, 9, 51, 58. 106. Mémoires et journal, vol. V, str. 259, 270. 107. “Essai”, str. 200. 108. Mémoires et journal, vol. V, str. 384; Journal et mémoires, vol. I,

110 |


Appendice, str. 361-2 109. Mémoires et journal, str. 385. 110. Lilienfeld, Neues Staats-Gebaude, “Vorrede” (bez paginacije). I Sen-Pjera su muhamedanski pirati iz severne Afrike pokrenuli da razmišlja. Videti: Projet pour l’Extirpation des Corsaires de Barbarie, u: Ouvrajes, vol. II. 111. Neues Staats-Gebäude, str. 265. 112. Ibid., str. 334. 113. Videti: Meulen 1917, str. 298, 312. 114. Videti: Projet d’expulsion des Turcs de l’Europe et d’un nouvel équilibre politique, u: Djuvara 1914, str. 308-14; cf., Charles-Roux 1922, str. 161 sq. 115. Meyer 1976, str. 49, 99. 116. Ibid., str. 82; i pismo Fridriha II Volteru, 29. februar 1773., u: Correspondence, vol. LXXXIV, str. 136. 117. Meyer 1976, str. 49. 118. Les Ruines, str. 243-5, 248-9; Considérations, str. 440. Pitanje koliko su ova razmišljanja dugovala Didrou (Diderot) i Rejnalu (Raynal), ovde ne možemo načinjati. 119. Les Ruines, str. 249. O “orijentalnom despotizmu”, pojmu koji je bio veoma popularan među prosvetiteljima, videti: Venturi 1972, str. 41 sq.; videti i: Grosrichard 1985. 120. Considerations, str. 379, 397, 404, 440. 121. Three Letters, str. 215, 257. 122. Ne bavim se evropskim gledanjima na “orijent” posle osamnaestog veka. O tome, videti, npr.: Said 1996; Hourani 1991; Rodinson 1991; Djait 1985; Hentsch 1992. Videti i: Sells 1996, pogl. 2, gde se govori o tome kako su srpski nacionalisti u devetnaestom veku proizveli muslimane-Slovene u ubice Hrista, i o tadašnjoj ideji čišćenja hrišćanske zemlje od “poturica”. Videti i: Rizvić 1995, o Andrićevoj slici bosanskih muslimana. 123. Cf., Charles-Roux 1922, pogl. 16. Da ne bismo potcenjivali kompleksnost francuske ekspedicije u Egipat, videti: Bernal 1987, str. 183 sq. 124. Cf., C. A. Nallino, “Il mondo musulmano in relazione con l’Europa”, u: Convegno, vol. I, str. 434. 125. Grousset 1939, str. 384-5. 126. Cf., A. Rosenberg, “Krisis und Neugeburt Europas”, Convegno, vol. I, str. 272 sq. Rozenberg navodi argumente protiv nametanja

kulturnog i duhovnog monizma i zato da bi “raznolikost” načina| 111 života bila “priznata bez ograda”, kao nužni uslov svakog jedinstva Evrope koje je moguće zamisliti: za Evropu koja bi bila “vielgestaltig nach innen und einig nach aussen” /“mnogolika iznutra i jedinstvena prema spolja”/. Rozenbergu je princip o nedodirljivosti pluralnosti kulture bio vodilja i prilikom koncipiranja evropskih odnosa prema Aziji i Africi. Evropa mora da prizna, govorio je, “sve postojeće kulture”, i da se odrekne bilo kakvog pokušaja da “nameće duhovni život belog čoveka narodima drugih rasa”. To naravno nije značilo da se Rozenberg odrekao i evropskog vladanja Azijom i Afrikom. Naprotiv, to vladanje trebalo je obezbediti pomoću udružene volje Evrope. Ibid., str. 274-6, 283. 127. Videti: New York Times International, 11. mart 1997; cf., izveštaj u istim novinama, 27. mart 1997. (Na referenci se zahvaljujem Mari Tomas (Thomas).) 128. Da se u Bosni nije radilo o zločinu protiv čovečnosti, nego o zločinu čovečanstva protiv Bosne, upozorio je Ervin Hladnik Milharčič. 129. Nekoliko primera ove retorike navodi se u: Sells 1996, str. 113, 121-2. 130. “Naši Srbi”, Ljiljan, god. IV, br. 132, 26. juli – 2. avgust 1995. 131. “Europa i mi”, videti: Isaković 1994, str. 344-345. 132. Ibid., str. 344. Videti i optimistički nastavak: “Međutim, mi smo još živi, premda desetkovani, ali Europa više nije živa [...]”.

112 |


Zaključak

Put u Evropu i odricanje od slovenačke države

N

aravno, Slovenci su “evropski narod”, a kad je reč o pridruživanju Evropskoj uniji, perspektiva koja čeka Sloveniju nije mnogo drugačija od alternative koju je izrekao Isaković za Bošnjake: ili neće biti Evrope i evropskog duha ili neće biti nas. Postoji bitna razlika. Priključivanje Evropskoj uniji ne ugrožava slovenačku kulturu. Ne preti joj ništa slično “etničkom čišćenju”, istrebljenju naroda i uništavanju materijalne i duhovne kulture. Ova kultura je zaista previše evropska da bi je evropeizacija morala ili mogla izbrisati kao što je više vekova brisala istorijsku kulturu na Balkanu.1 A kad je reč o evropskim zemljama, sadašnji procesi evropskog povezivanja, što se kulture tiče, verno slede model koji su prvi postavili nacisti: multikulturna Evropa prema unutra, jedinstveni blok vladanja prema spolja.2 Slovenačka država je ono što ugrožava priključivanje Evropskoj uniji. Tu je alternativa: ili Slovenija neće biti u Evropskoj uniji ili neće biti slovenačke države. U četvrtom poglavlju sam kod prikaza Sen-Pjerovog projekta za Evropsku uniju napisao da bi, ukoliko bi se njegove zamisli ostvarile, suverene države prestale da postoje. Sen-Pjerov projekt, tvrdio sam, bio je tipičan za planove povezivanja Evrope. Evropski unionizam je po svojoj prirodi suprotnost suverenosti i državi. Oni autori u istoriji evropske političke misli koji su artikulisali pojam države, po pravilu nisu kumovali ideji o ovakvoj ili drugačijoj evropskoj uniji. Invencija pojma države podsticala je razvoj prava naroda i međunarodnog prava koje bi regulisalo odnose među državama, a ne izmišljanja nad-državnih entiteta, “vrhovnih država”.3 Pisci koji nisu tražili i projektovali evropske

Zaključak: Put u Evropu i odricanje od slovenačke države

| 113

unije, bili su po pravilu tolerantni prema “Turcima” – bar pre poznatljivo tolerantniji od svojih savremenika.4 Pošto ih je interesovala država, onda su na tursko carstvo znali da gledaju kao na državu od koje je bilo moguće učiti.5 Sa aspekta međudržavnih odnosa, sa turskim carstvom je bilo moguće zamišljati kako rat tako i mir, dakle normalne odnose. Evropske unije, zauzete uspostavljanjem mira u Evropi (osim vrlo retkih izuzetaka), uvek su donosile rat sa ne-evropskim svetom. Evropski unionizam je po svojoj prirodi ostao suprotan suverenosti i državi. Sadašnji takozvani procesi povezivanja postepeno otklanjaju suverenost i razgrađuju državu. Država koja se uključuje u Evropsku uniju, odriče se samostalnog zakonodavstva, samostalne spoljne i bezbednosne politike i sopstvene monetarne politike. To su bitne karakteristike suverenosti. Prenošenjem ovih kompetencija na Evropsku uniju suverenost se ne smanjuje, nego se ukida. Propaganda inače autoritarno govori o “opšte prihvaćenoj činjenici” da je “područje apsolutne nacionalne suverenosti prošlost”.6 Ali suverenost kao najviša vlast koja nad sobom ne priznaje nikakvu višu vlast ili politički autoritet ili je nedeljiva i apsolutna (bez obzira kakva je unutrašnja konstitucija države) ili je pak nema. A ukoliko se uklanja suverenost, uklanja se država. Suverenost je, naime, bitna karakteristika države kao tipično modernog oblika javne vlasti. Država je ili suverena ili je nema. Problem razgradnje države u ime, odnosno, u interesu formiranja Evropske unije jeste u tome da se ne uspostavljaju novi institucionalni mehanizmi koji bi preuzeli sprovođenje onih funkcija koje je dosad obavljala država: u tome da država nije zamenjena drugim oblicima javne vlasti. Javna vlast nestaje, a sa njom nestaje politika. Neka branitelji i akteri “politike civilnog društva”, nevladine politike, politike “ličnog”, jednom rečju: svi mikrofizičari antietatizma misle šta hoće, okvir, cilj i glavni akter politike, kakvu nam je ostavila Moderna, jeste javna vlast, država. I nedržavne politike su politike ako možemo da ih praktikujemo kao građanke i građani, ako imamo status koji možemo da imamo samo u državi, dakle, ako imamo državu. Jedan od poslednjih velikih modernih istoričara je pre trijumfa novoliberalnih revolucionara zapisao: “U današnjem svetu, najgore što može snaći čoveka jeste da je bez države. [...] Ukoliko je bez države, nije ništa. Nema ni prava, ni sigurnosti i skoro nikakve mogućnosti da u životu postigne nešto korisno. Na zemlji nema rešenja izvan okvira organizovane države”.7 Njegov

114 |


“današnji svet” je postao prošlost, a sa njim nestaje rešenje koje nam je na ovom svetu obezbeđivala država. Sve više ljudi je ništa, da bi nekolicina njih moglo da bude sve. Danas je pomodno govoriti o “evropskom građanstvu”, o “građanima Evrope”, [to je potpuni besmisao, a naročito stoga što nas oni koji šire ove priče istovremeno ubeđuju da ujedinjena Evropa nije, odnosno, neće biti država. Jedino zrno istine u ovom novogovoru jeste to da nam posredno poručuje da je sa državom gotovo. A ovaj uspeh evropskog ujedinjavanja je i jedna od klica propasti ujedinjene Evrope. Dekonstruisanjem države, koja nije zamenjena novim oblikom javne vlasti, i nestajanjem politike kao medija odlučivanja o zajedničkim stvarima, o Evropi neće biti moguće odlučivati kao o zajedničkoj i javnoj stvari, niti će u Evropi biti moguće odlučivati o zajedničkim i javnim stvarima.8 Time se Evropa kao zajednica osuđuje na neuspeh. Demontaža države je odstranjivanje nacionalne suverenosti kao prepreke slobodnom tržištu. U modernom razdoblju je postojanje suverenih država predstavljalo uslov za slobodnu trgovinu. O slobodnoj trgovini uvek se razmišljalo u vezi sa državom. To što se sada dešava, jeste nešto drugo. Slobodno tržište sebi ne podređuje državni sistem političkog odlučivanja, već ga razjeda i odstranjuje. Sáme institucije političkog odlučivanja preobražavaju se u poslovne korporacije koje obezbeđuju svoje mesto na slobodnom tržištu. Ova sloboda je sada neograničena, i u tome je suština evropskog ujedinjavanja: “Unutrašnje tržište EU je bez granica, na kojem je obezbeđen slobodan protok robe, lica, usluga i kapitala (“četiri slobode”), a to je suština integracionog procesa EU”.9 I u toj “suštini” je druga glavna klica budućeg neuspeha sadašnje Evropske unije. Sve apsolutnije slobodno tržište je, naravno, globalno tržište, zato je evropska predstava o neograničenom “unutrašnjem” tržištu Evropske unije privid. Formiranjem neograničenog “unutrašnjeg tržišta”, koje se zasniva na uništavanju nacionalne suverenosti, Evropa stvara uslove za njegovu apsorpciju u globalno tržište “bez granica”. Ako bismo do kraja sledili logiku koju je sadašnje ujedinjavanje pokrenulo, od evropske unije pre ili kasnije ne bi ostalo ništa; ako bi htela da se sačuva, morala bi da negira sopstvene principe, što će je dovesti do unutrašnjeg raspada i konflikta sa ne-evropskim svetom. Kakvi će biti ti konflikti sa ne-evropljanima, dobro je pokazao rat u Bosni. Ali dok je rat protiv Bosne u evropskom duhu razbijao državu i institucije javne vlasti, u ujedinjenoj Evropi odsustvo javne vla-

Zaključak: Put u Evropu i odricanje od slovenačke države

| 115

sti proizvodiće konflikte krajnje neprijatnog tipa. Unifikovanje Evrope, sa svom propagandom koja je na delu, proizvodi jednog od aktera makro-identitetne poltike, jednog od aktera za koje je bio napisan scenario “sukoba civilizacija”. Slovenke i Slovenci, zajedno sa Neslovenkama i Neslovenci ma kojima je dato da žive u Sloveniji, uključivanjem u Evropsku uniju odriču se suverenosti i sopstvene države, dakle, uslova za mogućnost da kao politička zajednica odlučuju o tome kako bi želeli da žive. Velike su nade u pogledu toga šta će sve dobro doneti članstvo u Evropskoj uniji. Ali logika po kojoj se Evropa ujedinjuje ne daje nikakvu garanciju da će taj veliki poduhvat, kada bude ostvaren, uspešno delovati. Naprotiv, ukazuje na njegovu propast. Put u Evropu stanovništva ove zemlje, koja neće da bude država, zato podseća na put leminga.

Napomene 1. O tome, videti: Jezernik 1998. 2. Cf., 5. pog., n. 124. 3. Grocijus je, inače, pišući o arbitraži, sugerisao da bi bilo korisno kad bi hrišćanske sile bile povezane i kad bi u okviru ovakvih povezivanja rešavale međusobne sukobe na miran način. De iure belli, 2. knjiga, XXIII, viii, 4. Kristijan Volf (Wolff) je pisao o civitas maxima, monarhističkoj, ali demokratskoj (quidam popularis), svetskoj državi. Videti: Jus gentium, Prolegomena, §§ 9-10, 19, 21. Emerih De Vatel (de Vattel) je u: Le Droit des Gens – “prvoj prepoznatljivo modernoj knjizi o međunarodnom pravu” (Hinsley 1966, str. 194) – ovu ideju odlučno odbacio. Videti: Le Droit des Gens, Préface, str. xvii-xiii. 4. Videti, naročito: Bodin, Colloquium. 5. Cf., naročito, Machiavelli, Il principe (npr., pogl. 3, 6, 19); i Bodin, Le Six Livres. 6. “Strategija Republike Slovenije za vključevanje v evropsko unijo” (“Strategija Republike Slovenije za uključivanje u evropsku uniju”), l.c. str. 5. 7. Strayer 1970, str. 3. 8. Propaganda, naravno, govori drukčije: “Metod koji razvija Evropska unija, i koji uključuje stalno odmeravanje nacionalnih i zajedničkih interesa i poštovanje različitih nacionalnih tradicija, danas je aktuelniji nego ikada ranije.” U: “Strategija Republike Slovenije za vključevanje v evropsko unijo” (“Strategija Republike Slovenije za uključivanje u evropsku uniju”), str. 5. Neka razume ko može, i neka poveruje ko hoće. 9. “Strategija Republike Slovenije za vključevanje v evropsko unijo”, str. 14.

| 117

118 |


Literatura

Abulafia, David, 1992: Frederick II: a medieval emperor, New York, Oxford. Actes du colloque international sur la notion d’Europe, Paris 1963. Adams, Robert P., 1962: The Better Part of Valor. More, Erasmus, Colet and Vives, on Humanism, War, and Peace, 1496–1535, Seattle. Alberoni, Giulio, Cardinal Alberoni’s Scheme for Reducing the Turkish Empire to the Obedience of Christian Princes: And for a Partition of the Conquests. Together with a Scheme of a Perpetual Dyet for establishing the Publick Tranquility, London 1736. Alen, Don Cameron, 1963: The Legend of Noah, Renaissance Rationalism in Art, Science, and Letters, Urbana. Aly, Wolf, 1914: “Lexikalische Streifzüge”, Glotta 5. Ammianus Marcellinus, Ammianus Marcellinus, ed. & trans. J. C. Rolfe, Cambridge, Mass., 1982-86. Anna Comnena, The Alexiad of Anna Comnena, Harmondsworth 1969. Anderson, M. S., 1970: ”Eighteenth-Century Theories of the Balance of Power“, Studies in Diplomatic History: Essays in memory of David Bayne Horn, eds. R. Hatton & M. S. Anderson, London. Annoni, Ada, 1959: L’Europa nelpensiero italiano del settecento, Milano. Anonyme de Cordoue, Chronique rimée des derniers rois de Tolède et de la conquête de l’Espagne par les Arabes, ed. P. J. Tailhan, Paris 1885. Aristotel, Histoire des animaux, ed. P. Louis, Paris 1964-69. Arnobius, The Seven Books of Arnobius against the Heathen, u: The

Literatura

| 119

Ante-Nicene Fathers, ur. A. Roberts & J. Donaldson, vol. VI, Grand Rapids 1993 (reprint). Arquillière, H.-X., 1934: Saint Grégoire VII. Essai sur sa conception du pouvoir pontifical, Paris. Atkinson, Geoffroy, 1935: Les Nouveaux horizons de la Renaissance francaise, Paris. Augustine, The City of God, The Loeb Classical Library, Cambridge, MA, London 1960. Augustine, Select Letters, The Loeb Classical Library, Cambridge, MA, London 1980. Babinger, Franz, 1966: ”Maometto il Conquistadore e gli umanisti d’Italia“, u: Venezia e l’Oriente fra tardo Medioevo e Rinascimento, ed. A. Pertusi, Venezia. Bacon, Francis, An Advertisement Touching an Holy War, u: The Works of Francis Bacon, eds. J. Spedding, R. L. Ellis, D. D. Heath, vol. VII, London, 1861. Bacon, Francis, The History of the Reign of King Henry the Seventh, ed. J. Weinberger, Ithaca, London, 1996. Bacon, Francis, The Works of Lord Bacon, London 1846. Bacon, Roger, The Opus Majus, ed. R. B. Burke, New York 1962. Balzaretti, Ross, 1992: ”The Creation of Europe“, History Workshop Journal, no. 33. Barraclough, Geoffrey, 1984: History in a Changing World, Westport, Conn. Bartlett, Robert, 1993: The Making of Europe. Conquest, Colonization and Cultural Change 950–1350, Princeton, N. J. Bataillon, Marcel, 1991: ”Erasmo ¿europeo? (1467–1536)“, u: Erasme et l’Espagne, ed. Ch. Amiel, vol. III, Genève. Baumer, Franklin Le Van, 1944: ”England, the Turk, and the Common Corps of Christendom“, The American Historical Review, vol. 50. Baumer, Franklin Le Van, 1944 a: ”The Church of England and the Common Corps of Christendom“, The Journal of Modern History, vol. 16, no. 1. Baumer, Franklin Le Van, 1945: ”The Conception of Christendom in Renaissance England“, Journal of the History of Ideas, vol. 4, no.2.

120 |


Becker, A., 1988: Papst Urban II. (1088–1099), Teil 2: Der Papst, die griechische Christenheit und der Kreuzzug, Stuttgart. Becker, C. H., 1924: Islamstudien: Vom Werden und Wesen der islamischen Welt, Leipzig (reprint: Hildesheim 1967). Bede, The Ecclesiastical History of the English People; The Greater Chronicle; Bede’s Letter to Egbert, eds. J. McClure, R. Collins, Oxford, New York 1994. Bede, Historical Writings, The Loeb Classical Library, Cambridge, MA, London 1930. Bellers, John, Some Reasons for an European State, Proposed to the Powers of Europe, By an Universal Guarantee, and an Annual Congress, Senate, Dyet, or Parliament, etc., u: John Bellers. His Life, Times and Writings, ed. G. Clarke, London, New York 1987. Benda, Bernanos, Jaspers, Spender, Guéhenno, Flora, Rougemont, Salis, Lukács, 1947: L’Esprit européen, Rencontres internationales de Geneve 1946, Neuchâtel. Bentley, Jerry H., 1987: Politics and Culture in Renaissance Naples, Princeton, N. J. Bernal, Martin, 1987: Black Athena. TheAfroasiatic Roots of Classical Civilization, vol. I: The Fabrication of Ancient Greece 1785–1985, New Brunswick, N. J. Berza, M., 1942: ”Der Kreuzzug gegen die Türken – ein europäisches Problem“, Revue historique du sud-est européen, Année 19, no. 1. Biechler, James E., 1975: The Religious Language of Nicholas of Cusa, Missoula, Montana. Black, Jeremy, 1983: ”The theory of the balance of power in the first half of the eighteenth century“, Review of International Studies, vol. 9, no. 1. Black, Jeremy, 1990: The Rise of the European Powers 1679–1793, London. Black, Robert, 1985: Benedetto Accolti and the Florentine Renaissance, Cambridge. Bochart, Samuel, Geographiae sacrae pars prior Phaleg sev de dispersione gentivm et terrarvm divisone factain aedificatione turris Babel, Cadomi 1651 Bodin, Jean, Colloquium of the Seven about Secrets of the Sublime,

Literatura

| 121

trans. & ed. M. Leathers Daniels Kuntz, Princeton, N.J., 1975. Bodin, Jean, Les Six Livres de la Republique, Paris 1986. Boehm, Laetitia, 1957: ”‘Gesta Dei per Francos’ – oder ‘Gesta Francorum’? Die Kreuzzuge als historiographisches Problem“, Saeculum, VIII. Bolingbroke, Letters on the Study and Use of History, etc., London, New York, s. a. Borgolte, Michael, 1976: Der Gesandtenaustausch der Karolinger mit den Abbasiden und mit den Patriarchen von Jerusalem, München. Botero Giovanni, Della Ragion di Stato Libri Dieci, Con Tre Libri delle Cause della Grandezza, e Magnificenza delle Citta, Venezia 1589. Botero, Giovanni, Della Ragion di Stato Libri Dieci, Con Tre Libri delle Cause della Grandezza, e Magnificenza delle Citta, Venezia 1606. Botero, Giovanni, La prima parte de’ Prencipi Christiani, Torino 1601. Bouamama, Ali, 1988: Le litterature polémique musulmane contre le christianisme depuis ses origines jusqu’au XIIIe siècle, Algiers. Bracciolini, Poggio, Lettere, ed. H. Harth, vol. III, Firenze 1987. Brezzi, Paolo, 1954: Realtà e mito dell’Europa dall’ antichità ai giorni nostri, Roma. Brown, P. R. L., 1996: The Rise of Western Christendom. Triumph and Diversity, AD 200–1000, Cambridge, MA., Oxford. Brunetto Latini, Li livres dou tresor, ed. F. J. Carmody, Berkeley, Los Angeles 1948. Buchanan, Harvey, 1956: ”Luther and the Turks 1519–l529“, Archiv für Reformationsgeschichte, Jg. 47, no. 1. Buckler, F. W., 1931: Harunu’l-Rashid and Charles the Great. Cambridge, Mass. Bühler, Winfried, 1968: Europa: Ein Überblick über die Zeugnisse des Mythos in der antiken Literatur und Kunst, München. Buisseret, David, 1968: Sully and the growth of centralized government in France 1598–1610, London. Burgess, Jonathan S., 2001: The Tradition of Trojan War in Homer

122 |


and the Epic Cycle, Baltimore. Burke, Edmund, Three Letters Addressed to a Member of the Present Parliament, on the Proposals for Peace with the Regicide Directory of France, u: The Works, Bohnova, vol. V, London 1855. Burke, Peter, 1980: ”Did Europe Exist before 1700“, History of European Ideas, vol. 1, no. 1. Burns, C. Delisle, 1947: The First Europe: A Study of the Establishment of Medieval Christendom, A. D. 400-800, London. Callimachus, Fragmenta, ed. R. Pfeiffer, Oxford 1949. Cameron, Averil, 1991: Christianity and the Rhetoric of the Empire. The Development of Christian Discourse, Berkeley, Los Angeles, Oxford. Cardini, Franco, 1979: ”La repubblica di Firenze e la crociata di Pio II“, Rivista di storia della chiesa in Italia, XXXIII, no. 2. Cardini, Franco, 1981: Alle radici della cavalleria medievale, Firenze. Cardini, Franco, 1992: ”La guerra santa nella cristianita“, u: ”Militia Christi“ e Crociata nei secoli XI–XIII, Milano 1992. Cardini, Franco, 1993: ”Le crociate tra Illuminismo ed eta napoleonica“, u: Cardini, Studi sulla storia esull’idea di crociata, Roma. Carro, Venancio D., 1971: ”The Spanish Theological-Juridical Renaissance and the Ideology of Bartolomé de Las Casas“, u: J. Friede, B. Keen, eds., Bartolomé de Las Casas in History. Toward an Understanding of the Man and His Work, DeKalb. Cavallarin, Anna Maria, 1980: ”L’umanesimo e I Turchi“, Lettere italiane, XXXII, no. 1. Chabod, Federico, 1991: Storia dell’idea d’Europa, eds. E. Sestan & A. Saitta, Bari 1991. Chantraine, Pierre, 1968-80: Dictionnaire étymologique de la langue grecque: Histoire des mots. Paris. Charles-Roux, François, 1922: L’Angleterre, l’isthme de Suez et l’Egypte au XVIIIe siècle, Paris. Chronicon Paschale, hrsg. L. Dindorf. Bonn 1832. Chronique de Mathieu d’Escouchy, ed. G. du Fresne de Beaucourt,

Literatura

| 123

vol. 2, Paris 1863. Colazzo, Pietro Apollonio, Il libro sin qui inedito delle epistole a Pio II per la crociata contro i Turchi, ed. S. Grosso, Novara 1877. Colbert, Edward, 1962: The Martyrs of Cordoba (850–859): A Study of Sources, Washington, D.C. Collinet, Paul, 1927: ”Introduction“, u: Selections from the second edition of the Abrégé du Projet de Paix Perpetuelle. By C. I. Castel de Saint-Pierre, Abbot of Tiron. 1738, The Grotius Society Publications, vol. 5, London. Compagnon, Antoine, u: Seebacher, Jacques, 1993: L’Esprit de l’Europe, 3 vols., Paris. Constantinescu-Bagdat, Elise, 1925: Études d’histoire pacifiste, vol. II: De Vauban à Voltaire, Paris. Convegno di scienze morali e storiche, 14–20 Novembre 1932–IX, Tema: L’Europa, 2 vols., Roma 1933. Coron, Antoine, 1977: ”Juste Lipse juge des pouvoirs politiques éuropéens à la lumière de sa correspondence“, u: Théorie et pratique politiques à la Renaissance, XVIIe Colloque international de Tours, Paris. Crivelli, Lodrisio, De expeditione Pii Papae adversus Turcos, ed. G. C. Zimolo, u: Muratori, Rerum italicum scriptores, novo izdanje, eds. G. Carducci, V. Fiorini, P. Fedele, vol. XXIII, 5. parte, Bologna 1950. Crucé, Émeric, Le Nouveau Cynée ou Discours d’Estat représentant les occasions et moyens d’establir une paix generalle, et la liberté du commerce par tout le monde. Aux Monarques et Princessouverains de ce temps, u: Le Novveav Cynée de Émeric Crucé. Réimpression du texte original de 1623 avec introduction et traduction anglaise, ed. T. W. Balch, Philadelphia 1909. Cummins, John, 1992: The Voyage of Christopher Columbus. Columbus’ Own Journal of Discovery Newly Restored and Translated, New York. Curcio, Carlo, 1948: ”Formazione e sviluppi dell’idea europea“, Ulisse, II, no. 4. Curcio, Carlo, 1958: Europa. Storia di un idea, 2 vols., Firenze. Česká kronika Benedikta Johnsdorfa, ed. J. Mikulka, Ostrava 1959. D’Alembert, Éloge de Saint-Pierre, u: Oeuvres de D’Alembert, vols.

124 |


III, 1. partie, Paris 1821. D’Alverny, Marie Therese, 1965: ”La connaissance de l’Islam en Occident du IXe au milieu du XIIe siècle“, u: L’Occidente e l’Islam nell’alto medioevo, vol. II, Spoleto. D’Amico, John F., 1991: Renaissance Humanism in Papal Rome. Humanists and Churchmen on the Eve of Reformation, Baltimore, London. Daniel, N., 1975: The Arabs and Mediaeval Europe, London, Beirut. Daniel, N., 1993: Islam and the West The Making of an Image, 2. ed., Oxford. Dante, Alighieri, Opere, ed. F. Chiapelli, Milano 1967. D’Argenson, Marquis, ”Essai de l’Exercise du Tribunal Européen par la France seule. Pour la pacification universelle appliquée au temps courant“, u: d’Argenson, Considérations sur le gouvernement ancien et présent de la France, Amsterdam 1765. D’Argenson, Journal et mémoires du marquis d’Argenson, ed. E. J. B. Rathery, Paris 1859. D’Argenson, Mémoires et journal inédit du marquis d’Argenson, Ministre des affaires étrangères sous Louis XV, ed. M. le marquis d’Argenson, Paris 1858. Davenant, Charles, Essays upon I. The Ballance of Power. II. The Right of Making War, Peace, & Alliances. III. Universal Monarchy, etc., London 1701. Davis, R. H. C, 1973: ”William of Tyre“, u: Relations between East and West in the Middle Ages, ed. D. Baker, Edinburgh. Dedouvres, Louis, 1894: De Patris Josephi Turciados libris quinque, Angers. Dedouvres, Louis, 1932: Le Père Joseph de Paris, capucin, l’éminence grise, 2 vols., Paris, Angers. Defoe, Daniel, Defoe’s Review, ed. A. Secord, New York 1938. Defoe, Daniel, A General History of Trade, & Especially Consider’d as it Respects the British Commerce, as well at Home, as to all Parts of the World, etc., London 1713. Defoe, Daniel, A Plan of the English Commerce. Being a Compleat Prospect of the Trade of this Nation, as well the Home Trade as the Foreign, etc., London 1728. Defoe, Daniel, Reasons Why This Nation Ought to Put a Speedy

Literatura

| 125

End to This Expensive War, &c, u: The Versatile Defoe. An Anthology of Uncollected Writings by Daniel Defoe, ed. L. A. Curtis, London 1979. Delanty, Gerard, 1995: Inventing Europe. Idea, Identity, Reality, New York. Delaruelle, Étienne, 1980: L’idée de croisade au moyen âge, Torino. De Maistre, Joseph, Textes choisis, ed. E. M. Cioran, Monaco 1957. Dennett, Jr., Daniel C., 1976: ”Pirenne and Muhammad“, u: The Pirenne Thesis. Analysis, Criticism, and Revision, ed. A. F. Havighurst, 3. ed., Lexington. Dicks, D. R., 1960: “Introduction”, u: The Geographical Fragments of Hipparchus, London. Die Fragmente der griechischen Historiker, hrsg. F. Jacoby, Leiden 1957. Diels, Hermann, 1934-37: Fragmente der Vorsokratiker, 5. Aufl., hrsg. W. Kranz, Berlin. Djaït, Hichem, 1985: Europe and Islam, Berkeley, Los Angeles, London. Djuvara, T. G, 1914: Cent projets de partage de la Turquie (1281– 1913), Paris. Dombrowski, Bruno W. W, 1984: Der Name Europa auf seinem griechischen und altsyrischen Hintergrund: Ein Beitrag zur ostmediterraranen Kultur- und Religionsgeschichte in frühgriechischer Zeit, Amsterdam Douglas, David C, 1969: The Norman Achievement, 1050–1100, Berkeley, Los Angeles. Duroselle, J. B., 1965: L’idée d’Europe dans l’histoire, Paris 1965. Einhard, The Life of Charlemagne, Ann Arbor 1960. Encyclopédie ou dictionnaire raisoné des scineces, des arts et des métiers, 1. ed, Paris 1751-80. Epicorum Graecorum Fragmenta, hrsg. M. Davies, Göttingen 1988. Erasmo de Rotterdam, Erasmus against War, ed. J. W. Mackail, Boston 1907.

Erasmo de Rotterdam, Qverela pacis, ed. O. Herding, Opera omnia Desiderii Erasmi Roterodami, IV-2, Amsterdam, Oxford 1977.

126 |


Erasmo de Rotterdam, Opuscula: A Supplement to the Opera Omnia, ed. W. K. Ferguson, Den Haag 1933.

Erasmo de Rotterdam, Opvs epistolarvm Des. Erasmi Roterodami, ed. P. S. Allen & H. M. Allen, vol. VIII, Oxford 1934.

Erasmo de Rotterdam, Vtilissima consvltatio de bello Tvrcis inferendo, et obiter ennaratvs Psalmvs XXVIII, ed. A. G. Weiler, Opera omnia Desiderii Erasmi Roterodami, V-3, Amsterdam, New York, Oxford, Tokio 1986. Erdmann, Carl, 1932: ”Endkaiserglaube und Kreuzzugsgedanke im 11. Jahrhundert“, Zeitschrift für Kirchengeschichte, 3. Folge, Bd. 51, Stuttgart. Erdmann, Carl, 1955: Die Entstehung des Kreuzzugsgedankens, Stuttgart. Eustathius. Commentarii, u: Geographi Graeci minores, ed. C. Muller. Paris 1855-61, vol. 2. Fagniez, Gustave, 1894: Le Pere Joseph et Richelieu (1577-1638), Paris. Fell, A. London, 1987; Origins of Legislative Sovereignty and the Legislative State, vol. III: Bodin’s Humanistic Legal System and Rejection of ”Medieval Political Theology“, Boston. Fell, A. London, 1991: Origins of Legislative Sovereignty and the Legislative State, vol. IV: Medieval or Renaissance Origins? Historiographical Debates and Deconstructions, NewYotk. Fichtenau, Heinrich, 1987: The Carolingian Empire, Toronto, Buffalo, London. Finucane, Ronald C, 1983: Soldiers of Faith. Crusaders and Moslems at War, New York. Fischer, Jürgen, 1957: Oriens – Occidens – Europa. Begriff und Gedanke ”Europa“ in der späten Antike und im frühen Mittetalter, Wiesbaden. Fletcher, Andrew, An Account of a Conversation concerning a right Regulation of Governments for the Common Good of Mankind, etc., Edinburgh 1704. Fletcher, Andrew, Discorso delle cose di Spagna. Scritto nel mese di Luglio 1698, u: The Political Works of Andrew Fletcher, Esq., London 1737. Foerster, R. H., 1967: Europa. Geschichte einer politischen Idee,

Literatura

| 127

München. Fontana, Josep, 1995: The Distorted Past. A Reinterpretation of Europe, Oxford, Cambridge, MA. Forbiger, Albert, 1842-77: Handbuch der alten Geographie, aus den Quellen bearbeitet. 3 Bde. Leipzig. Fowden, Garth, 1993: Empire to Commonwealth. Consequences of Monotheism in Late Antiquity, Princeton, N. J. Fredegarii et aliorvm chronica. Vitaesanctorvm, ed. B. Krusch, MGH, SS rer. merov., Bd. II, Hannover 1888. Fritzmeyer, Werner, 1931: Christenheit und Europa, Zur Geschichte des europäischen Gemeinschaftsgefühls von Dante bis Leibniz, München, Berlin. Fuhrmann, Manfred, 1994: Alexander von Roes: ein Wegbereiter des Europagedankens?, Heidelberg. Fulcher de Chartres, Historia Iherosolymitana, u: Recueil des historiens des croisades. Historiens occidentaux, vol. 3, Paris 1866. Fuller, Thomas, The History of the Holy War, London 1840. Gehl, Günther & Mathilde Reichertz, 1995: “Vorwort”, u: Die Karolinger als Stammväter Europas, hrsg. G. Gehl & M. Reichertz, Weimar. Gentili, Alberico, De iure belli libri tres, The Classics of International Law, Oxford, London, 1933. Giambullari, Pierfrancesco, Istoria d’Europa, Torino 1853. Gibbon, Edward, The Decline and Fall of the Roman Empire, verbatim reprint, 3 vols., London s. a. Gibert, Rafael, 1961: ”Lulio y Vives sobre la paz“, La paix, Receuils de la Societe Jean Bodin, vol. XV, Bruxelles. Giustiniani,VitoR., 1965: Alamanno Rinuccini, 1426–1499, Materialien und Forschungen zur Geschichte des florentinischen Humanismus, Köln, Graz. Gollner, Carl, 1968-78: Tvrcica, vols. I-II: Die europäische Türkendrucke des XVI. Jahrhunderts, vol. III: Die Türkenfrage in der öffentlichen Meinung Europas im 16. Jahrhundert, Bucuresti, Baden-Baden. Gollwitzer, Heinz, 1951: ”Zur Wortgeschichte und Sinndeutung von ‘Europa’“, Saeculum, II, no. 1.

128 |


Gollwitzer, Heinz, 1951 a: Europabild und Europagedanke, Beiträge zur deutschen Geistesgeschichte des 18. und 19. Jahrhunderts, München. Gollwitzer, Heinz, 1964: Europabild und Europagedanke. Beiträge zur deutschen Geistesgeschichte des 18. und 19. Jahrhunderts, 2. Aufl., Miinchen. Gollwitzer, Heinz, 1972: Geschichte des weltpolitischen Denkens, Band I: Vom Zeitalter des Entdeckungen bis zum Beginn des Imperialismus, Göttingen. Goropius, Ioannes, Francica, u: Ioannis Goropii Becani Opera hactemus in lucem non edita, 5. deo, Antwerpen 1580. Goropius, Ioannes, Hieroglyphica, u: Ioannis Goropii Becani Opera hactemus in lucem non edita, 2. pars, Antwerpen 1580. Goyard-Fabre, Simone, 1993: Montesquieu: la Nature, les Lois, la Liberté, Paris. Granarolo, Jean, 1992: “Europa”, u: Companion to Literary Myths, Heroes and Archetypes, ed. P. Brunel, trans. W. Allatson et al. London. Gratianus, Decretum magistri Gratiani, Corpus iuris canonici, hrsg. E. Friedberg, vol. I, Graz 1959. Gregory VII., The Correspondence of Gregory VII. Selected Letters from the Registrum, ed. E. Emerton, New York 1990. Gregor VII, Das Register Gregors VII., ed. E. Caspar, MGH, Epistolae selectae, 2 vols, 2. Aufl., Berlin 1955. Grosrichard, Alain, 1985: Struktura seraja, prev. E. Bahovec & M. Dolar, Ljubljana. Grotius, Hugo, De jure belli ac pacis libri tres, The Classics of International Law, Oxford 1925. Grousset, Rene, 1939; L’épopee des croisades, Paris. Gualdo Rosa, Lucia, 1968: ”Il Filelfo e I Turchi. Un inedito storico dell’Archivio Vaticano“, Annali della Facoltà di lettere e filosofia, XI (1964–68), Napoli. Gualdo Rosa, L., Nuovo, I., u: Defilippis, D., ed., 1982: Gli umanisti e laguerra otrantina. Testi dei secoli XV e XVI, Bari. Gutas, Dimitri, 1998: Greek Thought, Arabic Culture: The GraecoArabic Translation Movement in Baghdad and Early ‘Abbasid Society (2nd-4th/8th-10th centuries), London.

Literatura

| 129

Guthmüller, Bodo, 1992: “Europa – Kontinent und antiker Mythos”, u: Der Europa-Gedanke, hrsg. A. Buck. Tübingen. Guthmüller, Bodo, 1997: Mito, poesia, arte: Saggi sulla tradizione ovidiana nel Rinascimento, Roma. Habsburg, Otto, 1976: Idee Europa: Angebot der Freiheit, München & Wien. Hale, John, 1995: The Civilization of Europe in the Renaissance, New York. Halecki, Oscar, 1962: The Limits and Divisions of European History, Notre Dame. Halkin, L.-E., 1970: ”Erasme et l’Europe“, u: Commémoration nationale d’Erasme. Actes, Bruxelles. Hamdani, Abbas, 1979: ”Columbus and the Recovery of Jerusalem“, Journal of the American Oriental Society, vol. 99, no. 1. Hanke, Lewis, 1959: Aristotle and the American Indians. A Study in Race Prejudice in the Modern World, London. Hannaford, Ivan, 1996: Race. The History of an Idea in the West, Washington, D. C, Baltimore. Haskins, Charles Homer, 1967: The Renaissance of the Twelfth Century, Cleveland, New York. Hay, Denys, 1953: From Roman Empire to Renaissance Europe, London. Hay, Denys, 1957: ”Sur un problème de terminologie historique: ‘Europe’ et ‘chrétiente’“, Diogène, no. 17. Hay, Denys, 1968: Europe. The Emergence of an Idea, 2. ed., Edinburgh. Hay, Denys, 1980: ”Europe Revisited: 1979“, History of European Ideas, vol. 1, no. 1. Hay, Denys, 1995: Evropa: rojstvo ideje, prev. S. Knop, Ljubljana. Heater, Derek, 1992: The Idea of European Unity, Leicester, London. Heath, Michael J., 1986: Crusading Commonplaces: La Noue, Lucinge and Rhetoric against the Turks, Genève. Hecataeus Milesius, Fragmenta, ed. G. Nenci, Firenze 1954. Hemleben, Sylvester, 1943: Plans for World Peace through Six

130 |


Centuries, Chicago. Hentsch, Thierry, 1992: Imagining the Middle East, Montreal, New York. Herding, Otto, 1988: ”Erasmus – Frieden und Krieg“, u: Erasmus und Europa, hrsg. A. Buck, Wiesbaden. Herodotus, The Histories, prev. A. de Sélincourt, ur. J. Marincola. Harmondsworth: 1972. Herrin, Judith, 1987: The Formation of Christendom, Oxford. Hesiod, Fragmenta Hesiodea, eds. R. Merkelbach & M. L. West, Oxford 1967. Hesiod, Theogony, u: The Poems of Hesiod, trans. R. M. Frazer, Norman 1983. St. Hieronymus, Commentariorum in Ezechielem prophetam, u: Patrologia latina, ed. J.–P. Migne, vol. 25, Paris 1845. St. Hieronymus, The Principal Works of St. Jerome, u: The Nicene and Post-Nicene Fathers, ed. Ph. Schaff, u: H. Wace, 2. Coll., vol. VI, Grand Rapids 1996. Hinsley, F. H., 1966: Sovereignty, London. Hodges, Richard, u: Whitehouse, David, 1983: Mohammed, Charlemagne and the Origins of Europe. Archeology and the Pirenne Thesis, London. Hodgson, Marshall G. S., 1974: The Venture of Islam. Conscience and History in a World Civilization, vol. 2: The Expansion of Islam in the Middle Periods, Chicago. Hodgson, Marshall, 1993: Rethinking World History. Essays on Europe, Islam, and World History, ed. E. Burke III., Cambridge. Hofer, Johannes, 1926: Johannes von Capestrano. Ein Leben im Kampfum die Reform der Kirche, Innsbruck, Wien, München. Höffner, Joseph, 1972: Kolonialismus und Evangelium. Spanische Kolonialethik im Goldenen Zeitalter, 3. Aufl., Trier. Holsti, Kalevi J., 1991: Peace and war: armed conflicts and international order 1648–1989, Cambridge. Homer, The Illiad, prev. A. T. Murray, Cambridge, Mass., 1954-57. The Homeric Hymns, ur. Allen, Thomas W., Edward E. Silkes, & William R. Halliday, 2. ed., Oxford 1936.

Literatura

| 131

Horace, Odes et Épodes, ed. F. Villeneuve. 9. ed., Paris 1970. Hourani, Albert, 1991: Islam in European thought, Cambridge. Housley, Norman, 1985: ”Crusades Against Christians: their Origins and Early Development, c. 1000–1216“, u: Crusade and Settlement, ed. P. W. Edbury, Cardiff. Ibn Khaldun, Discours sur l’histoire universelle (Al-Muqaddima), 3 vols., Beirut 1969. Ibn Khaldun, The Muqaddimah. An Introduction to History, 3 vols., Princeton, N. J. Iorga, N., 1894: ”Un projet relatif à la conquête de Jerusalem, 1609“, Revue de l’Orient Latin, god. 2. Iorga, N., 1915: Notes et extraitspourservir l’histoire des croisades au XVe siècle. Quatrième série (1453–1476), Bucuresti. Isakovic, Alija, 1994: Antologija zla, Sarajevo, Ljubljana. Isidorus Hispalensis (de Sevilla), Etymologiarvm sive originvm libri XX, ed. W. M. Lindsay, Oxford 1911. Isocrates, Isocrates, trans. G. Norlin & L. van Hook, London 192845. Jacob, Eugen, 1903: Johannes von Capistrano, I. Teil: Das Leben und Wirken Capistrans, Breslau. Joannis VIII, Joannis Papae VIII Epistolae et decreta, u: Patrologia latina, ed. J.–P. Migne, vol. 126, Paris 1852. Jezernik, Bozidar, 1998: Dezela, kjer je vse narobe, Ljubljana. Joannes Vitéz de Zredna, Orationes in causa expeditionis contra Turcas habitae item Aenae Syhii epistolae ad eundem exaratae. 1453–1457, Budapest 1878. Karageorgos, Basileios, 1992: ”Der Begriff Europa im Hochund Spätmittelalter“, Deutsches Arhiv für Erforschung des Mittelalters, Jahr 48. Kedar, Benjamin Z., 1984: Crusade and Mission. European Approaches toward the Muslims, Princeton, N. J. Kluke, P., 1955: ”Nationalsozialistische Europa ideologie“, Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte, Jg. 3. Kniewald, Dragutin, 1949: Vjerodostojnost latinskih izvora o bosanskim kristjanima, Zagreb.

132 |


Komensky, Jan Amos, The Angel of Peace sent to the Peace Ambassadors of England and the Netherlands in Breda, Whence it is intended for transmission to all the Christians in Europe and thereafter to all the nations throughout the world, that they should call a halt, cease to wage war, And make way for the Prince of Peace, Christ, who now desireth to announce peace to the nations, ed. M. Safranek, New York s. a. Kritzeck, James, 1964: Peter the Venerable and Islam, Princeton, N. J. Kükelhaus, Theodor, 1893: Der Ursprung des Planes vom ewigen Frieden in den Memoiren des Herzogs von Sully, Berlin. La conscience européenne au XVe et XVIe siècle. Actes du Colloque international organisé à l’Ecole Normale Supérieure de Jeunes Filles (30. septembre – 3. octobre 1980), Paris l982. Lactantius, The Divine Institutes, u: The Ante-Nicene Fathers, eds. A. Roberts & J. Donaldson, vol. VII, Grand Rapids, 1994. Lange, Chr., 1927: Histoire de la doctrine pacifique et de son influence sur le développement du droit international, Académie de droit international, Recueil de cours 1926, Paris. La Noue, Francois, Discours politiques et militaires, ed. F. E. Sutcliffe, Genève 1967. Las Casas, Bartolomé de, Apologia, u: Sepúlveda/Las Casas, Apologia, ed. A. Losada, Madrid 1975. Las Casas, Bartolomé de, A Short Account of the Destruction of the Indies, ed. & trans. N. Griffin, Harmondsworth 1994. Le Goff, Jacques, 1990: Medieval Civilization 400–1500, Oxford, Cambridge, MA. Leibniz, Gottfried Wilhelm, Oeuvres de Leibniz, ed. L. A. Foucher de Careil, Paris 1859–75. Leibniz, Gottfried Wilhelm, Political Writings, ed. P. Riley, 2. izd. Cambridge 1988. Leibniz, Gottfried Wilhelm, Sämtliche Schriften und Briefe, ed. Akademie der Wissenschaften der DDR, IV. Teil, vol. 1 & 2, Berlin 1963,1983. Le Roy, Louis, Oratio ad invictissimos potentissimosque principes Henricum II. Franc. & Philippum Hispan. Reges, de Pace et

Literatura

| 133

concordia nuper inter eos initia, & bello religionis Christianae hostibus inferendo, Paris 1559. Leyser, Karl, 1994: ”Concepts of Europe in the Early and High Middle Ages“, u: Leyser, Communications and Power in Medieval Europe. The Carolingian and Ottonian Centuries, ed. T. Reuter, London, Rio Grande. Liessmann, Konrad Paul, 1994: Der Aufgang des Abendlandes. Eine Rekonstruktion Europas, Wien. Lilienfeld, von, Neues Staats-Gebäude. In drey Büchern, Leipzig 1767. Losada, Angel, 1971: ”The Controversy between Sepúlveda and Las Casas in the junta of Valladolid“, u: J. Friede, B. Keen, eds., Bartolomé de Las Casas in History. Toward an Understanding of the Man and His Work, DeKalb. Luciani, Ferdinando, 1986: “La presunta origine semitica del nome Europa”, u: L’Europa nel mondo antico, ed. M. Sordi, Milano. Luther, Martin, Eine Heerpredigt widder den Türcken, u: D. Martin Luthers Werke. Kritische Gesamtausgabe, Bd. 30, Weimar 1909. Luther, Martin, Verlegung des Alcoran Bruder Richardi, u: D. Martin Luthers Werke. Kritische Gesamtausgabe, Bd. 53, Weimar 1920. Luther, Martin, Vermanunge zum Gebet Wider den Türcken, u: D. Martin Luthers Werke. Kritische Gesamtausgabe, Bd. 30, Weimar 1909. Luther, Martin, Vom Kriege widder die Türcken, u: D. Martin Luthers Werke. Kritische Gesamtausgabe, Bd. 51, Weimar 1914. Luther, Martin, Vorwort zu dem Libellus de ritu et moribus Turcorum, u: D. Martin Luthers Werke. Kritische Gesamtausgabe, Bd. 30, Weimar 1909. Machiavelli, Niccolò, Il principe/Scritti politicli, ed. L. Fiorentino, Milano 1969. Madrigal Terrazas, J. Santiago, 1995: La ecclesiologia de Juan Ragusa, O. p. (1390/95-1443), Madrid Malalas, Ioannes, The Chronicle of John Malalas, trans. E. Jeffreys, M. Jeffreys & R. Scott, Melbourne 1986.

134 |


Manilius. Astronomica, trans. G. P. Goold, Cambridge, Mass. 1977. Manselli, Raoul, 1965: ”La res publica cristiana e l’slam“, u: L’Occidente e l’Islam nell’alto medioevo, Spoleto. Mansfield, Harvey C, Jr., 1983: ”On the Impersonality of the Modern State: A Comment on Machiavelli’s Use of Stato“, The American Political Science Review, vol. 77. Mastnak, Tomaž, 1994a: ”Fictions in Political Thought: Las Casas, Sepúlveda, the Indians, and the Turks“, Filozofski vestnik, god. 15, st. 2. Mastnak, Tomaž, 1998: ”Abbé de Saint-Pierre: European Union and the Turk“, History of Political Thought, vol. 19, br. 4. Mastnak, Tomaž, 2000: “Karolinška ‘Evropa’?: prispevek k zgodovini evropske ideje”, Filozofski vestnik, god. 21, br. 1. Mastnak, Tomaž, 2000a: “’Evropa’ in prva križarska vojna”, Filozofski vestnik, god. 21, br. 3, Mastnak, Tomaž, 2001: “Mit o Evropi: udomačevanje posilstva”, Filozofski vestnik god. 22, br. 1. Mastnak, Tomaž, 2001: “Balkanska Evropa”, časopis 2000, br. 135/136. Mastnak, Tomaž, 2002: Crusading Peace: Christendom, the Muslim World, and Western Political Order, Berkeley & Los Angeles. Mattingly, Gerrett, 1959: ”Changing Attitudes towards the State during Renaissance“, u: Facets of the Renaissance, ed. W. H. Werkmeister, London. Mayer, Hans Eberhard, 1993: The Crusades, 2. ed., Oxford. McKitterick, Rosamond, 1983: The Frankish Kingdoms under the Carolingians, 751–987, London, New York. Mercator, Gerhardus, Atlas sive cosmographicae meditationes de fabrica mvndi et fabricati figvra, Amsterdam, 1613. Mercator, Gerhardus, Historia mundi: or Mercator’s Atlas, containing his cosmographicall Description of the Fabricke & Figure of the World. Lately rectified in diverse places, as also beautified & enlarged with new Mappes & Tables; by the studious industry of Ivdocus Hondu, London, 1635. Merkelbach, Reinhold, 1996: “Les papyrus d’Hésiode et la géographie mythologique de la Grèce,” u: idem, Hestia und Erigone: Vorträge und Aufsätze, hrsg. W. Blümel, B. Kramer, J.

Literatura

| 135

Kramer & C. E. Römer. Stuttgart & Leipzig. Metlitzki, Dorothee, 1977: The Matter of Araby in Medieval England, New Haven, London. Meuthen, Erich, 1958: Die letzten Jahre des Nicholaus von Kues. Biographische Untersuchungen nach neuen Quellen, Köln, Opladen. Meuthen, Erich, 1984: ”Der Fall von Konstantinopel und der lateinische Westen“, u: Der Friede unter den Religionen nach Nikolaus von Kues, hrsg. R. Haubst, Mainz. Meyer, Henry, 1976: Voltaire on War and Peace, Studies in Voltaire and the Eighteenth Century, vol. CXLIV, Banbury. Milani, Celestina, 1986: “Note etimologice su Europe”, u: L’Europa nel mondo antico, ed. M. Sordi, Milano. Milani, Celestina,1998: “Questions étymologiques d’Europe et de l’Europe”, u: D’Europe à l’Europe I: le mythe d’Europe dans l’art et la culture de l’Antiquitee au XVIIIe siècle, Actes du colloque tenu à l’ENS, Paris (24-26 avril 1997), ed. R. Poignault & O. Wattel-de Croizant, Tours. Miltner, Franz, 1954: “Aus der Frühgeschichte des Namens Europa,” Orpheus 1. Mirbt, Carl & Aland, Kurt, ed., 1967: Quellen zur Geschichte des Papsttums und des römischen Katholizismus, 6. Aufl., Tübingen. Mohler, Ludwig, 1923: Kardinal Bessarion als Theologe. Humanist und Staatsmann, vol. I: Darstellung, Paderborn. Mohler, Ludwig, ed., 1942: Aus Bessarions Gelehrtenkreis. Abhandlungen, Reden und Briefe von Bessarion, Theodoros Gazes, Michael Apostolios, Andronikos Kallistos, Georgius Trapezuntios, Niccolò Perotti, Niccolò Capranica, Paderborn. Momigliano, Arnaldo, 1966: “L’Europa comme concetto politico presso Isocrate e gli isocratei”, u: Momigliano, Terzo contributo alla storia degli studi classici e del mondo antico. Roma. Monumenta Germaniae Historica, München & Köln 1819-1969. Monumenta medii aevi historica res gestas Poloniae illustrantia, Kraków.1874-1927. More, Thomas, A Dialogue Concerning Heresies, u: The Complete Works of St. Thomas More, vol. 6, 1. part, New Haven, London 1981.

136 |


More, Thomas, A Dialogue of Comfort against Tribulation, u: Selected Works, New Haven, London 1977. More, Thomas, Responsio ad Lutherum, u: The Complete Works of St. Thomas More, vol. 5, 1. part, New Haven, London 1969. Morisi, Anna, 1963: La guerra nel pensiero cristiano dalle origini alle crociate, Firenze. Morris, Colin, 1991: The Papal Monarchy. The Western Church from 1050 to 1250, Oxford. Morrison, Karl F., 1969: Tradition and Authority in the Western Church, 300–1140, Princeton, N. J. Moschus, “Europa, von Moschos aus Sizilien”, u: W. Bühler, Die Europa des Moschos, Wiesbaden 1960. Muldoon, James, 1979: Popes, Lawyers, and Infidels, The Church and the Non-Christian World 1250–1550, Liverpool. Münkler, Herfried, 1991: ”Europa als politische Idee. Ideengeschichtliche Facetten des Europabegriffs und deren aktuelle Bedeutung“, Leviathan, Jg. 19, no. 4. Munro, D. C, 1931: ”The Western Attitude toward Islam during the Period of the Crusades“, Speculum, VI. Mythographi vaticani I et II, ur. P. Kulcsár. Corpus christianorum, Series latina, t. 91c. Turnhout 1987. Najam, Edward W., 1956: ”Europe: Richelieu’s Blueprint for Unity and Peace“, Studies in Philology, vol. 53, no. 1. Netanyahu, Benzion, 1997: Toward the Inquisition. Essays on Jewish and Converso History in Late Medieval Spain, Ithaca & London. Nicol, Donald M., 1993: The Last Centuries of Byzantium, 1261– 1453, Cambridge. Nirenberg, David, 1996: Communities of Violence. Persecution of Minorities in the Middle Ages, Princeton, N. J. Noreña, Carlos G., 1970: Juan Luis Vives, Den Haag. Novalis, Die Christenheit oder Europa, u: Gesammelte Werke, hrsg. H. & W. Kohlschmidt, Gutersloh 1967. Oakley, Francis, 1979: The Crucial Centuries. The Mediaeval Experience, London. Origen, Against Celsus, u: TheAnte-Nicene Fathers, eds. A. Robertson & J. Donaldson, vol. IV, Grand Rapids 1994.

Literatura

| 137

Ortelius, Abraham, Parergon, sive veteris geographiae aliqvot tabvlae, London 1606. Ortelius, Abraham, Synonymia geographica, sive Popvlorvm, regionvm, Insvlarvm, Vrbium, Opidorum, Montium, Promontorium, Silvarum, Pontium, Marium, Sinuum, Lacuum, Paludum, Fluviourum, Fontium, , &c. variae, pro Auctorum traditionibus, saeculorum intervballis, Gentilamque idimatis & migrationibus, appellationes & nomina, Antwerpen 1578. Osiander, Andreas, 1994: The States System of Europe, 1640–1990. Peacemaking and Conditions of International Stability, Oxford. Ovid, Fastorum libri sex, ed. J. G. Frazer. London 1929. Pagden, Anthony, 1990: Spanish Imperialism and the Political Imagination. Studies in European and Spanish-American Social and Political Theory 1513–1830, New Haven, London. Pagden, Anthony, 1993: European Encounters with the New World. From Renaissance to Romanticism, New Haven, London. Pagden, Anthony, 1994: ”Introduction“, u: LasCasas, A Short Account of the Destruction of the Indies. Pastor, Ludwig, 1894: The History of Popes, from the Close of the Middle Ages, vol. III, London. Patrides, C. A., 1963: ”‘The Bloody and Cruell Turke’: the Background of a Renaissance Conamonplace“, Studies in the Renaissance, god. 10. Patterson, W. B., 1997: King James VI and I and the Reunion of Christendom, Cambridge. Pavlovic, Augustin, 1992: ”Uvod“, u: Akvinski, Razgovor s pravoslavnima i muslimanima: Protiv zabluda Grka. O razlozima vjere (protiv Saracena), Zagreb. Penn, William, An Essay Towards the Present and Future Peace of Europe By the Establishment of an European Diet, Parliament, or Estates, u: The Peace of Europe, the Fruits of Solitude and Other Writings by William Penn, London, Toronto, New York 1916. Pertusi, Agostino, ed., 1976: La caduta di Constantinopoli, vol. I: Le testimonianze dei contemporanei, vol. II: L’eco nel mondo, Verona. Petrus Venerabilis, Liber contra sectam sive haeresim Saracenorum,

138 |


u: Kritzeck 1964. Peters, Francis E., 1985: Jerusalem. The Holy City in the Eyes of Chroniclers, Visitors, Pilgrims, and Prophets from the Days of Abraham to the Beginnings of Modern Times, Princeton, N. J. Pfeffermann, Hans, 1946: Die Zusammenarbeit der Renaissancepäpste mit den Türken, Winterthur. Pfister, Christian, 1894: ”Les ‘Économies Royales’ de Sully et le Grand Dessein de Henri IV.“, Revue historique, god. 19, no. 54, 55, 56. Phillips, Seymour, 1994: ”The outer world of the European Middle Ages“, u: Implicit Understandings. Observing, Reporting, and Reflecting on the Encounters Between Europeans and Other Peoples in the Early Modern Era, ed. S. B. Schwartz, Cambridge. Piccolomini, Enea Silvio, Der Briefwechsel des Eneas Silvius Piccolomini, hrsg. R. Wolkan, Fontes rerum austriacarum, vol. 61 (I/1), 62 (I/2), 67 (II), 68 (III), Wien 1909–18. Piccolomini, Enea Silvio, The Commentaries of Pius II, ed. L. C. Gabel & F. A. Gragg, Smith College Studies in History, vols. 22, 25, 30, 35, 43, Northampton, MA., 1936–57. Piccolomini, Enea Silvio, Epistola ad Mahomatem II (Epistle To Mohammed II), ed. A. R. Baca, New York 1990. Piccolomini, Enea Silvio, Die Geschichte Kaiser Friedrichs III, 2 Bde., Leipzig 1889–90. Piccolomini, Enea Silvo, Opera inedita, ed. J. Cugnoni, Roma 1883. Piccolomini, Enea Silvio, Papst Pius II. Ausgewählte Texte aus seinen Schrifien, hrsg. B. Widmer, Basel, Stuttgart 1960. Piccolomini, Enea Silvio, De viris illvstribvs, ed. A. van Heck, Citta del Vaticano 1991. Picotti, G. B., 1912: La dieta di Mantova e la politico de’Veneziani, Venezia. Pierre Bersuire, “Ovidius moralizatus” = Reductorium morale, Liber XV, cap. ii-xv, naar de Parijse druk van 1509: Metamorphosis Ouidiana Moraliter a Magistro Thoma Walleys Anglico de professione preadicatorum sub sanctissimo patre Dominico: explanata, Utrecht 1962. Pirenne, Henri, 1937: Mahomet et Charlemagne, 3. ed., Paris,

Literatura

| 139

Bruxelles. Pirenne, Henri, 1939: Histoire de l’Europe des invasions auXVe siècle, 14. ed., Paris, Bruxelles. Pleyer, Kleo, 1927: Die Politik Nikolaus V, Stuttgart. Pocock, J. G. A., 1991: ”Deconstructing Europe“, London Review of Books, 19. decemmber. Pocock, J. G. A., 1993: ”Vous autres Européens – or Inventing Europe“, Filozofski Vestnik, god. 14, st. 2. Pocock. J. G. A., 1997: ”What Do We Mean by Europe?“, Wilson Quarterly, vol. 21, no. 1. Pomeau, René, 1966: L’Europe des lumières. Cosmopolitisme et unité européenne an 18e siècle, Paris. Porphyrion, Commentum in Horatium Flaccum, hrsg. A. Holder, Innsbruck 1894. Postel, Guillame, De ce gui est premier pour reformer le monde, u: C.–B. Dubois, Celtes et Gaulois au XVIe siècle. Le dévelopment littéraire d’un mythe nationaliste, Paris 1972. Prawer, J., 1986: ”The Roots of Medieval Colonialism“, u: The Meeting of Two Worlds, ed. V. P. Goss, Ch. Verzár Bornstein, Kalamazoo. Pseudo-Clement, Homilies, u Ante-Nicene Fathers, ur. A. Roberts i J. Donaldson, reprint, Grand Rapids, Mich. 1993-96, Vol. 8. Pseudo-Clement, Les Reconaissances du pseudo Clément, ed. L. Cirillo, trad. A. Schneider, Turnhout 1999. Purcell, Maureen, 1915: Papal Crusading Policy. The Chief Instruments of Papal Crusading Policy and Crusade to the Holy Land from the final loss of Jerusalem to the fall of Acre, 1244–1291, Leiden. Quaritsch, Helmut, 1970: Staat und Souveränität. Band I: Grundlagen, Frankfurt/M. Ramin, J., 1979: Mythologie et géographie, Paris. Raumer, Kurt von, 1953: Ewiger Friede. Friedensrufe und Friedenspläne seit der Renaissance, Freiburg, München. Raynaldus, Odoricus, Annales ecclesiastici ab anno MCXCVIII, vol. 10, Lucca 1753. Reilly, Bernard K, 1993: The Medieval Spains, Cambridge.

140 |


Reuter, Timothy, 1992: ”Medieval Ideas of Europe and their Modern Historians“, History Workshop Journal, no. 33. Reynold, Gonzague de, [1944-45]: La Formation de l’Europe, Fribourg en Suisse. Riche, Pierre, 1993: The Carolingians. A Family Who Forged Europe, Philadelphia. Riley, Patrick, 1988: ”Introduction“, u: Leibniz, Political Writings. Rinuccini, Alamanno, Lettere ed orazioni, ed. V. R. Giustiniani, Firenze 1953. Rizvić, Muhsin, 1995: Bosanski muslimani u Andrićevu svijetu, Sarajevo. Robertson, John, 1995: ”An elusive sovereignty. The Course of the Union debate in Scotland 1698–1707“, u: A Union for Empire, Political Thought and the British Union of 1707, ed. J. Robertson, Cambridge. Rodinson, Maxime, 1991: Europe and the Mystique of Islam, Seattle, London. Rosenstock-Huessy, Eugen, 1951: Die europäische Revolutionen und der Charakter der Nationen, Zürich, Wien. Rougemont, Denis de, 1961: Vingt-huit siècles d’Europe. La conscience européenne à trovers les textes d’Hesiode a nos jours, Paris. Rouillard, Clarence Dana, s.a.: The Turk in French History, Thought, and Literature (1520–1660), Paris. Rousseau, Jean-Jacques, Extrait du Projet de paix perpetuelle de Monsieur l’abbe de Saint-Pierre, u: Oeuvres completes, ed. B. Gagnebin, M. Raymond, Pleiade, vol. III, Paris 1964. Rousset, P., 1945: Les origines et les charactères de la première croisade, Neuchâtel. Rupp, Jean, 1939: L’idee de chrétienté dans la pensée pontificale des origines à Innocent III, Paris. Sabbadini, Remigio, 1916: ”Andrea Contrario“, Nuovo archivio veneto (Nuova serie), XVI, no. 62. Said, Edward W., 1996: Orientalizem. Zahodnjaški pogledi na Orient, prev. L. Bogovič, B. Lešnik, I. Zabel, Ljubljana.

Literatura

| 141

Saint-Pierre, Abbe de, Abrege du Projet de Paix Per-petuelle, Inventé par le Roi Henri le Grand, Aprouvé par la Reine Elisabeth, par le Roi Jaques son Succeseur, par les Republiques & par divers autres Potentats. Approprié à l’État présent des Affaires génerales de l’Europe, etc., Rotterdam 1729. Saint-Pierre, Abbe de, Memoires pour rendre la paix perpétuelle en Europe, Köln 1712. Saint-Pierre, Abbe de, Projet pour rendre la Paix perpétulle en Europe, Paris 1986. Saint-Pierre, Abbe de, Ouvrajes de Politique [& de Morale], 16 vols., Rotterdam 1733–41. Saitta, Armando, 1948: Dalla Res publica christiana agli Stati uniti di Europa. Sviluppo dell’idea pacifista in Francia nei secoli XVII–XIX, Roma. Sandys, Edwin, Europae Speculum: Or a View or Survey of the State of Religion in the Western Parts of the World, London 1673. Sattler, Rolf-Joachim, 1971: Europa, Geschichte und Aktualität des Begriffes, Braunschweig. Schimmelpfennig, Bernhard, 1992: The Papacy, New York. Schmidt, H. D., 1966: ”The Establishment of ‘Europe’ as a Political Expression“, The Historical Journal, vol. 9, no. 2. Schneider, Hans-Peter, 1977: ”Gottfried Wilhelm Leibniz“, u: Staatsdenker im 17. und 18. Jahrhundert. Reichspublizistik, Politik, Naturrecht, hrsg. M. Stolleis, Frankfurt/M. Scholia in Horatium λφψ codicum parisinorum latinorum 7972, 7974, 7971, ed. H. J. Botschuyver, Amsterdam 1935. Schramm, Percy Ernst, 1992: Kaiser, Rom und Renovatio. Studien zur Geschichte des römischen Erneuerungsgedankens vom Ende des Karolingischen Reiches bis zum Investiturstreit, Darmstadt. Schmugge, Ludwig, 1987: Die Kreuzzüge aus der Sicht humanistischer Geschichtsschreiber, Basel, Frankfurt/M. Schwinges, Rainer Ch., 1977: Kreuzzugsideologie und Toleranz. Studien zu Wilhelm von Tyrus, Stuttgart. Schwoebel, Robert, 1967: The Shadow of the Crescent. The Renaissance Image of the Turk (1453–1517), Nieuwkoop. Shennan, J. H., 1974: The Origins of the Modern European State 1450–1725, London.

142 |


Sells, Michael A., 1996: The Bridge Betrayed. Religion and Genocide in Bosnia, Berkeley, Los Angeles, London. Seton-Watson, Hugh, 1985: “What is Europe, Where is Europe? From Mystique to Politique”, The eleventh Martin Wight Lecture as delivered at the Royal Institute of International Affairs, 23 April 1985, Encounter, July-August. Setton, Kenneth H., 1962: ”Lutheranism and the Turkish Peril“, Balkan Studies, vol. 3. Setton, Kenneth H., 1978: Tha Papacy and the Levant (1204– 1571), vol. II: The Fifteenth century, Philadelphia. Silberner, Edmond, 1939: La guerre dans la pensée economique du XVIe au XVIIIe siècle, Paris. Skinner, Quentin, 1989: ”The State“, u: Political Innovation and Conceptual Change, eds. T. Ball, J. Farr & R. L. Hanson, Cambridge. Smith, Colin, 1988–89: Christians and Moors in Spain, 2 vols., Warminster. Smith, Leslie E, 1966: ”Pope Pius II’s Use of Turkish Atrocities“, The Southern Social Science Quarterly, vol. 46, no. 4. Southern, R. W., 1962: Western Views of Islam in the Middle Ages, Cambridge, MA. Sozomen, The Ecclesiastical History, u: The Nicene and Post-Nicene Fathers, eds. Ph. Schaff & H. Wace, 2. zbirka, vol. II, Grand Rapids 1997. Springborg, Patricia, 1992: Western Republicanism and the Oriental Prince, Cambridge. Strayer, Joseph R., 1970: On the Medieval Origins of the Modern State, Princeton, N.J. Strayer, Joseph R., 1971: Medieval Statecraft and the Perspectives of History, Princeton, N. J. Sully, Duc de, Memoirs of Maximilian de Bethune, Duke of Sully, Prime Minister to Henry the Great. Containing The History of the Life and Reign of that Monarch, And his own Administration under Him, London 1757. Swift, Jonathan, The Conduct of the Allies, and of the Late Ministry, in Beginning and Carrying on the Present War, u: The Prose Works of Jonathan Swift, ed. H. Davis, vol. VI, Oxford 1951.

Literatura

| 143

Swift, Jonathan, An Enquiry into the Behaviour of the Queen’s Last Ministry, u: The Prose Works, ed. H. Davis, vol. VIII, Oxford 1951. Swift, Jonathan, The History of the Four Last Years of the Queen, u: The Prose Works, ed. H. Davis, vol. VII, Oxford 1951. Tapié, Victor–L., 1988: France in the Age of Louis XIII and Richelieu, Cambridge. Tassin, Etienne, 1992: ”Europe: A Political Community?“, u: Dimensions of Radical Democracy. Pluralism, Citizenship, Community, ed. Ch. Mouffe, Paris, New York. Tazbir, Janusz, 1977: ”Poland and the Concept of Europe in the Sixteenth-Eighteenth Centuries“, European Studies Review, vol. 7. Tellenbach, Gerd, 1943: “Von der Tradition des fränkischen Reiches in der deutschen und französischen Geschichte des Hohen Mittelalters”, u: Der Vertrag von Verdun 843: Neun Aufsätze zur Begründung der europäischen Völker- und Staatenwelt, hrsg. Th. Mayer, Leipzig. Ter Meulen, Jacob, 1917: Der Gedanke der intemationalen Organisation in seiner Entwicklung 1300–1800, Den Haag. Tertulianus, On the Pallium, u: The Ante-Nicene Fathers, eds. A. Roberts & J. Donaldson, vol. IV, Grand Rapids 1994. Teodulo, Ecloga: Il canto della verità e della menzogna, ed. F. Mosetti Casaretto. Firenze 1997. Toze, M. E., Der gegenwärtige Zustand von Europa, worin die natürliche und politische Verschaffenheit der Europäischen Reiche und Staaten aus bewährten Nachrichten beschreiben wird, I. Teil, Butzow, Wismar 1767. Tragicorvm Graecorvm Fragmenta, hrsg. A. Nauck. Leipzig 1856. Tuck, Richard, 1990: ”Humanism and Political Thought“, u: The Impact of Humanism on Western Europe, eds. A. Goodman & A. MacKay, London/New York. Tuck, Richard, 1993: Philosophy and Government 1572–1651, Cambridge. Türkenkalender auf das Jahr 1455, ed. A. Bieling, Wien 1873. Tyerman, Christopher, 1998: The Invention of the Crusades, Toronto. Ullmann, Walter, 1955: The Growth of Papal Government in the Middle Ages. A study in the ideological relation of clerical to lay power, London.

Varro, On Agriculture, ed. & trans. W. D. Hooper & H. B. Ash, u: Marcus Porcius Cato, On Agriculture, i Marcus Terentius Varro, On Agriculture, Cambridge, Mass. 1979. Vast, Henri, 1878: Le Cardinal Bessarion (1402–1472). Étude sur la chrétienté et la Renaissance vers le milieu duXVe siècle. Paris. Vattel Emmerich de, Le Droit des Gens ou principes de la Loi Naturelle, appliqués à la conduite & aux affaires des Nations & des Souverains, The Classics of International Law, Washington 1916. Vaughan, Dorothy M., 1954: Europe and the Turk. A Pattern of Alliances 1350–1700, Liverpool. Venturi, Franco, 1972: Italy and the Enlightenment. Studies in a Cosmopolitan Century, New York. Versvs de Asia et de vniversi mvndi rota, ur. Fr. Glorie, u: Itineraria et alia geographica, Corpus christianorum, Series latina, vol. 175, 176, Turnhout 1965. Vismara, Giulio, 1974: Impium foeudus. Le origini della ”respublica christiana“, Milano. Vives, Juan Luis, Obras completas, ed. L. Riber, vol. II, Madrid 1948. Voigt, Georg, 1856-63: Enea Silvio de’ Piccolomini als Papst Pius der Zweite, und sein Zeitalter, 3 vols., Berlin. Volney, C. F., Considérations sur la guerre des Turks, en 1788, u: Oeuvres de C. F. Volney, 2. ed., vol. III, Paris 1825. Volney, C. F., Les Ruines ou Méditation sur les révolution des Empires, u: Oeuvres, vol. I, Paris 1989. Voltaire, Correspondence, ed. Th. Berterman, Genève 1953–65. Voltaire, Dictionnaire philosophique, u: Oeuvres completes, Paris 1877–85. Voltaire, Le siècle de Louis XIV, u: Oeuvres historiques, ed. R. Pomeau, Pléiade, Paris 1957. Voyenne, Bernard, 1964: Histoire de l’idee européenne, 3. ed., Paris. Wadding, Luca, Annales minorum seu Trium ordinum a S. Francisco institutorum, 3. popravljeno izdanje, vol. XII–XIII, Quaracchi 1932. Wallace-Hadrill, J. M., 1983: The Frankish Church, Oxford.

| 145 Wallach, Richard, 1928: Das abendländische Gemeinschaftsbewusstsein im Mittelalter, Leipzig, Berlin.

Watt, W. Montgomery, 1972: The Influence of Islam on Medieval Europe, Edinburgh. Weckmann, Luis, 1951: ”The Middle Ages in the Conquest of America“, Speculum, XXVI. Wehberg, Hans, 1984: Ideen und Projekte betr. die Vereinigten Staaten von Europa in den letzten 100 Jahren, Bremen. Widmer, B., 1960: ”Biographische Einleitung“, u: Piccolomini, Papst Pius II. Wiedeburg, Paul, 1970: Der junge Leibniz. Das Reich und Europa. II. Teil: Paris, 4 vols., Wiesbaden. Wolf; Kenneth Baxter, 1988: Christian Martyrs in Muslim Spain, Cambridge. Wolff, Christian, Jus gentium methodo scientifica pertractatum, The Classics of International Law, London 1934. Wolff, Larry, 1994: Inventing Eastern Europe. The Map of Civilization on the Mind of the Enlightenment, Stanford. Wolff, Philippe, 1968; The Awakening of Europe, The Pelican History of European Thought, vol. I, Harmondsworth. Woolf, Cecil N. Sidney, 1913: Bartolus of Sassoferrato: His Position in the History of Medieval Political Thought, Cambridge. Wright, John Kirtland, 1925: The Geographical Lore of the Time of the Crusades. A Study in the History of Medieval Science and Tradition in Western Europe, New York. Yapp, M. E, 1992: ”Europe in the Turkish Mirror“, Past & Present, no. 137.

146 |


Tomaž Mastnak : Bibliografija

Knjige Križarski mir: Kršćanstvo, muslimanski svijet i zapadni politički poredak, Zagreb: Prometej, 2005. al-Salaam al-saleebi : al-jamaaà al-masihiyya wa al-àlam alìslami wa al-nizam al-siyasi al-gharbi. Cairo: Al-Majlis alaàla, 2003. Crusading peace: Christendom, the Muslim world, and Western Political Order. Berkeley & Los Angeles: University of California Press, 2002. Evropa: med evolucijo in evtanazijo, Studia Humanitatis, Ljubljana 1998. Kristjanstvo in muslimani, ZPS, Ljubljana 1996. Orobba Wa Tadmeer Al Akhar: Al Honood Al Homr Wal Atrak Wal Bosnawyoun [Evropa i destrukcija Drugog: Indijanci, Turci i Bošnjaci], Misr Al Arabiyya, Cairo 1995. El-Islam Wa Khalq Al-Hawiyya Al-’Orobiyya [Islam i stvaranje evropskog identiteta], El-Nil Publishing House, Alexandria 1995. Islam and the Creation of European Identity, CSD Perspectives, University of Westminster, London 1994. Vzhodno od raja: Civilna družba pod komunizmom in po njem, DZS, Ljubljana 1992. H kritiki stalinizma, Ljubljana 1982. Priređeni zbornici i časopisi, i prevodi (izbor) Behemoth. Filozofski vestnik 24 (2003), no. 2. Questioning Europe, tematski broj časopisa Filozofski vestnik/Acta philosophica, XIV (1993), 2. Ko-urednik.

Bibliografija

| 147

John Keane, Despotizem in demokracija. Civilna družba od zgodnje moderne do poznega socializma, Ljubljana 1990. Urednik. Zakaj je treba kralja ubiti?, Filozofski vestnik, X (1989), broj posvećen dvestogodišnjici Francuske revolucije. Urednik. Karl Marx, H kritiki politične ekonomije 1858-1861, MC CK ZKS, Ljubljana 1989. Urednik. The Subject in Democracy, Centre for Scientific Research, Slovene Academy of Sciences and Arts, Ljubljana, 1988. Ko-urednik. Gisela Bock, “Drugo” delavsko gibanje v ZDA od 1905 do 1922, Studia humanitatis, Ljubljana 1987. Prevod. Karl Marx, Očrti za kritiko politične ekonomije [Grundrisse der Kritik der politischen Oekonomie], MC CK ZKS, Ljubljana 1986. Prevod, Deo III. Boj proti delu, Ljubljana 1985. Ko-urednik. Socialistična civilna družba?, Ljubljana 1985. Urednik. Antonio Negri, Delavci in država/Gospostvo in sabotaža/Marx onkraj Marxa, Ljubljana 1984. Ko-urednik. Karl Marx, Cenzura in svoboda tiska, Ljubljana 1984. Ko-urednik. Delavska opozicija, Ljubljana 1983. Ko-urednik. Poljska, Ljubljana 1982. Ko-urednik. Aleksandra Kollontaj, Ženska v socializmu, Ljubljana 1982. Urednik. Tekstovi (izbor) “The Reinvention of Civil Society in Eastern Europe: Through the Looking Glass of Democracy”, Archives européennes de sociologie/ European Journal of Sociology 46 (2005), no. 2, pp. 323-355. “Hostes Humani Generis?”, u: Discussing Transatlantic Gap: The Future of Euro-American Relations, ed. Gorazd Kovačič, Ljubljana: Mirovni inštitut, 2005, pp. 83-95. “Nastanek levice” [“Nastanak levice”], u: Levica : zbornik predavanj 4. letnika Delavsko-punkerske univerze, ed. C. Oberstar & T. Kuzmanič. Ljubljana: Mirovni inštitut, 2004, pp. 57-83. “Europe and the Muslims: The Permanent Crusade?”, u: The New Crusades: Constructing the Muslim Enemy, ed. E. Qureshi & M. A. Sells. New York: Columbia University Press, 2003, pp.

148 |


205-248. “Behemoth: democraticals and religious fanatics”, Filozofski vestnik 24 (2003), no. 2, pp. 139-168. “Posvetna in duhovna oblast v zgodovini zahodne politične misli” [Sekularna i duhovna moć u istoriji političke misli”], u: Država in cerkev: izbrani zgodovinski in pravni vidiki: mednarodni posvet, 21. in 22. junija 2001 / State and Church: selected historical and legal issues : international conference, June 21 and 22, 2001 [Država i crkva: odabrana istorijska i pravna pitanja: međunarodna konferencija, 21. i 22. jun, 2001], ed. A. Selih & J. Pleterski. Ljubljana: Slovenska akademija znanosti in umetnosti, 2002, pp. 17-32. “Mit o Evropi: udomačevanje posilstva” [Mit o Evropi: odomaćenje silovanja], Filozofski vestnik 22 (2001), no. 1, pp. 183-204 “‘Evropa’ in prva križarska vojna” [“‘Europe’ i Prvi krstaški rat”], Filozofski vestnik 21 (2000), no. 3, pp. 123-136 “The disembodiment of politics and the formation of political space : questioning Lefort’s concept of democracy”, Filozofski vestnik 21 (2000), no. 2, pp. 127-150 “Karolinška ‘Evropa’? : prispevek k zgodovini evropske ideje” [“Karolinška ‘Europe’? Prilog istoriji ideje Evrope”], Filozofski vestnik 21 (2000), no. 1, pp. 7-23. “Abbé de Saint-Pierre: European Union and the Turk”, History of Political Thought 19 (1998), no. 4, pp. 570-598. “De docta ignorantia ali Kako misliti liberalizem” [“De docta ignorantia: Kako misliti o liberalizmu”], Pogovor za izdanje na slovenačkom jeziku knjige: Pierre Rosanvallon, Le libéralisme économique. Histoire de l’idée de marché, Ljubljana: Studia humanitatis, 1998, pp. 215-244. “Sekularizem, resakralizacija posvetne oblasti in civilna religija” [“Sekularizam, resekularizacija moći i civilna religija”], Filozofski vestnik 19 (1998), no. 3, pp. 159-175. “Iznajdba posvetne oblasti: prispevek k religiozni zgodovini sekularizma” [“Izumevanje sekularne moći: ka religijskoj istoriji sekularizma”], Filozofski vestnik/Acta philosophica, XVIII (1997), No. 3, pp. 115-130. “Iznajdba Evrope: humanisti in vojna proti Turkom” [“Izumevanje Evrope: himanisti i rat protiv Turaka”], Filozofski vestnik/Acta philosophica, XVIII (1997), No. 1, pp. 9-24. “Fascists, Liberals, and Anti-nationalism”, u: Europe’s New

Bibliografija

| 149

Nationalism. States and Minorities in Conflict, ed. R. Caplan & J. Feffer, Oxford University Press, New York & London 1996, pp. 59-74 “‘Etnično čiščenje’ kot temelj Evrope” [“‘Etničko čišćenje’ kao temelj Evrope”], Pogovor za izdanje na slovenačkom jeziku knjige: Denys Hay, Europe. The Emergence of an Idea, ZPS, Ljubljana 1995, pp. 135-156. “Fictions in Political Thought: Las Casas, Sepúlveda, the Indians, and the Turks”, Filozofski vestnik/Acta philosophica, XV (1994), 2, pp. 127-149. “From Social Movements to National Sovereignty”, u: Independent Slovenia: Origins, Movements, Prospects, eds. J. Benderly & E. Kraft, St. Martin’s Press, New York 1994, pp. 93-111. “De jaren van de plaag: Notities over Europees anti-nationalisme”, AS (Antwerpen), No. 122, July-August 1994, pp. 12-17. “The Slovene Story”, Praxis International, XIII (1994), 4, pp. 373388. “Notica o univerzalni monarhiji” [“Beleška o univerzalnoj monarhiji”], Filozofski vestnik/Acta philosophica, XIV (1993), 1, pp. 43-58. “A Journal of the Plague Years: Notes on European Antinationalism”, Lusitania (New York) 5, Fall 1993, pp. 83-92. “Veba yillari günlügü: Avrupa anti-milliyetçiligi üzerine notlar”, Birikim (Istanbul), 1993, No. 54, pp. 39-49. “Civil Society at War”, War Report (London), No. 16, November/ December 1992. “Finis Yugoslaviae”, East European Reporter, V (1992), No. 1, pp. 3-7. “From Parallel Polis to Polis”, u: The Founding Session, Helsinki Citizens’ Assembly Publication Series, Prague [1992], pp. 2429. “Is the nation-state really obsolete?”, The Times Literary Supplement, London, 7 August, 1992. “Civil Society in Slovenia: From Opposition to Power”, u: Democracy and Civil Society in Eastern Europe, ed. P. G. Lewis, MacMillan/St. Martin’s Press, Houndmills, Basingstoke/New York 1992, pp. 134-151. (Preštampano

150 |


u: Tragedy of Yugoslavia, eds. J. Seroka & V. Pavlović, M. E. Sharp, Armonk, New York 1992, pp. 49-66.) “Kant eirenikós: Republicanism, Commerce and the Law of Nations”, Filozofski Vestnik, XIII (1992), 2, pp. 115-134. “The powerless in power: political identity in post-communist Eastern Europe”, Media, Culture and Society, XIII (1991), 3, pp. 399-405. “From the new social movements to political parties”, u: Yugoslavia in Turmoil. After Self-Management, eds. J. Simmie & J. Dekleva, Pinter Publishers, London/New York, 1991, pp. 45-64. “Civil Society in Power”, u: After the Wall. Democracy and Movement Politics in the New Europe, eds. P. Burke, M. Thompson & H. Wainwright, Transnational Institute, Amsterdam 1991, pp. 31-34, 145. “Dvesto let spornosti revolucije. Edmund Burke in angleška revolucijska kontroverza” [“Dve stotine godina spornosti revolucije: Edmund Berk i kontroverza o Engleskoj revoluciji], Uvod za knjigu: Edmund Burke, Razmišljanja o revoluciji v Franciji [Prevod na slovenački jezik knjige: Reflections on the Revolution in France], KRT, Ljubljana 1990, pp. 7-76. “Civil Society in Slovenia: From Opposition to Power”, Studies in Comparative Communism, XXIII (1990), 3/4, pp. 305-17. “O moči in nemoči demokracije” [“Snaga i slabost demokratije”], rasprava sa Džonom Kinom, u: John Keane, Despotizem in demokracija, KRT, Ljubljana 1990, pp. 209-247. “Kriminalna demokracija. Teze o sojenju Ludviku XVI. in njegovi dekapitaciji” [“Zločinačka demokratija: teze o suđenju i pogubljenju Luja XVI”], Filozofski vestnik, X (1989), 1, pp. 73-90. “Pravice žensk in demokraticna revolucija” [“Prava žena i demokratska revolucija”], Revija za sociologiju (Zagreb), XX (1989), 3-4, pp. 299-312. “O moči nemočnih” [“O moći nemoćnih: refleksije o demokratskoj opoziciji u Češkoj”], Katedra (Maribor), XXVII (1988), 7-8, pp. 12-13. “Geht es noch darum, die Gesellschaft zu verändern?”, Vestnik IMS, IX (1988), 1, pp. 23-33. “Feminizacija demokratične revolucije. Poskus interpretacije A Vindication of the Rights of Woman” [“Feminizovanje demo-

kratske revolucije. Tumačenje – Meri Vulstonkraft Odbrana prava žene”], Vestnik IMS, IX (1988), 2, pp. 5-35. “Vprašanje o razsvetljenstvu” [“Pitanje Prosvetiteljstva”], Vestnik IMS, VIII (1987), 1, pp. 94-102. “Postmarksizem, madžarski primer” [“Postmarksizam: slučaj Mađarske”], Vestnik IMS, VIII (1987), 2, pp. 88-106. “K dekonstrukciji špontane sociologije delavskega gibanja” [“Ka dekonstrukciji spontane sociologije radničkog pokreta”], Pogovor za knjigu: Gisela Bock, “Drugo” delavsko gibanje v ZDA od 1905 do 1922, Ljubljana 1987, pp. 209-238. “Signum remmemorativum, demonstrativum, prognosticon ali nova družbena gibanja v socializmu” [“Signum remmemorativum, demonstrativum, prognosticon, ili novi društveni pokreti u socijalizmu”], Pogovor za izdanje na slovenačkom jeziku knjige: Claus Offe, New Social Movements: a challenge to the boundaries of the institutionalized politics, Delavska enotnost, Ljubljana 1987, pp. 65-72. “Pred koncem revizionizma in ponovnim rojstvom civilne družbe” [“Na kraju revizionizma i ponovno rođenje civilnog društva”], Uvod za izdanje na slovenačkom jeziku knjige: Marc Rakovski, Towards an East European Marxism, Komunist, Ljubljana 1987, pp. 5-25. “H kritiki Marxovega pojma ‘bürgerliche Gesellschaft’ v Ocrtih kritike politicne ekonomije” [“Ka kritici Marksovog pojma ‘bürgerliche Gesellschaft’ u Osnovi kritike političke ekonomije], Vestnik IMS, VII (1986), 1-2, pp. 66-70. “H kritiki Židovskega vprašanja” [“Ka kritici ‘jevrejskog pitanja’”], Problemi, XXIII (1985), 1, pp. 37-41. “De la démocratie en Yougoslavie”, Problemi, XXIII (1985), 7, pp. 43-55. “Vprašanja razvoja kapitalizma in socialistična kritika. Ob Marxovi kritiki Friedricha Lista” [“Problemi razvoja kapitalizma i socijalistička kritika: primedbe o Marksovoj kritici Fridriha Lista], Casopis za kritiko znanosti, X (1982), 53-54, pp. 31-81. Prikazi “David S. Bachrach. Religion and the conduct of war c. 300-1215. Rochester,

N.Y.: Boydell. 2003. Pp. 216 (Warfare in history.)”. Prikaz, American Historical Review 109 (2004), no. 3, p. 1293.

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 321.011(4) 316.7(4) 341.1/2(4) МАСТНАК, Томаж Evropa: istorija političkog pojma / Tomaž Mastnak; prevod Milan Đorđević & Dušan Đorđević Mileusnić. – Beograd: Beogradski krug: Centar za medije i komunikacije, 2007 (Beograd: Čigoja štampa). – 150 str.; 24 cm. – (Biblioteka Na granicama Evrope) Prevod dela: Evropa: med evolucijo in evtanazijo. – Tiraž 500. – Str. 6-7: Evropa koja će doći / Obrad Savić. – Napomene i bibliografske reference uz svako poglavlje. – Bibliografija: str. 117-143. - Tomaž Mastnak: bibliografija: str. 145-150. ISBN 978-86-82299-76-9 (BK) а) Европа COBISS.SR-ID 139800332

T Mastnak EVROPA Istorija Politickog Pojma Krstaški Ratovi

Recommend Documents