DUŠAN T. BATAKOVIĆ - NOVA ISTORIJA SRPSKOG NARODA.pdf

1* НОВА ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА ПРИРЕДИО

ДУШАН Т. БАТАКОВИЋ

Н АШ

ДОМ

1/АСЕ 0'НОММЕ

ПРИСТУП Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење. Танка, али нераскидива нит којом је традиција спајана са садашњошћу, била је извор његове виталности и његове вештине да у неповољним околностима очува свој идентитет и буде свестан свога места у оквирима словенског и православног света и европске цивилизације. Вертикала српске историје почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери (Српској православној цркви), ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића и празновање крсне славе. Једновремено, та традиција се, у европским размерама, складно уклапала у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизациј ом. Раскид са основним обележјима традиције је код Срба, по правилу, имао за последицу утапање у туђе средине и у друге верске и етничке групе. Изузеци по којима српски идентитет није везан за верску припадност феномени су савременог доба, и ограничени углавном на елиту, која српско порекло ставља испред верских опредељења. Верношћу традицијама средњег века, које су у доба османске владавине биле оснажене косовским предањем - моралним ставом библијског надахнућа о немирењу с ропством - сачувано је, упркос честим сеобама, расељавањима и прогонима, језгро српског народа. Н а тим темељима, положеним у доба Немањића, а допуњеним у доба туђинске власти, настао је модерни српски идентитет који је, у последња два века, из етничког, верско-етничког и протонационалног прерастао у национални идентитет. Стара баштина била је, у том раздобљу, допуњена вредностима заједничким модерној европској цивилизацији: монархијско уређење, демократске установе, права и слободе човека и грађанина, као и тежња за слободом као обједињујућим националним и политичким идеалом. Резултат тих укрштених стремљења у XIX веку било је стварање две српске државе, једне у Приморју - у Црној Гори, друге у

Подунављу - у Србији. Две кнежевине, Црна Гора и Србија независност су стекле на Берлинском конгресу 1878, у доба када је у свету било свега тридесетак независних држава. Покушај превазилажења верских разлика, као вододелнице за стварање модерних нација, ради ширења основе интеграције сродних етничких група у српску нацију, водио је, заједно с међународним околностима, ка стварању једне широке државне заједнице. Српско питање било је решено стварањем заједничке државе Јужних Словена, којом је, сматрало се, окончан процес уједињавања српских земаља започет 1804. Уласком у југословенски оквир, схваћен као природни продужетак Краљевине Србије, српска културна и политичка елита је на себе узела улогу државотворног чиниоца који преузима главну одговорност за опстанак државе у чије темеље је уграђена независност две српске краљевине. Био је то почетак једног великог историјског неспоразума који је дугорочно одредио неповољан развој српског питања. У Краљевини Југославији - која је била израз српског схватања југословенства развијали су се и продубљивали антагонизми који ће се у Другом светском рату разрешити у страшном међуетничком сукобу и геноциду над српским народом. Победа комуниста у грађанском рату (19411945) и васпостављање Југославије у облику федерације - као израза хрватског схватања југословенства - довела је српски народ у двоструку зависност: као браниоци државног јединства по сваку цену, они су, отуђени од вредности изграђених у претходном столећу, постали и таоци тоталитарног режима. После обрачуна с политичком елитом демократских уверења, већина народа је од новог режима наивно очекивала да обнови основе заједничког живљења на темељима једне стране идеологије комунистичке утопије, која се показала кобном за многе европске народе. Утопљен у недемократску идеологију комунистичког југословенства, идентитет Срба је, постепено постајао све удаљенији од својих традиционалних вредности и од својих трајних моралних упоришта. Српске политичке

традиције доживеле су, као и читаво раздобље између светских ратова, беспризивну идеолошку осуду. Систематско потискивање, поново из идеолошких разлога, није заобишло ни основна људска права (право на својину, слободу збора и договора, слободу речи, слободно исповедање вере, итд.). Слика историје била је не само грубо поједностављена и сужена, него и идеолошки пресликана у дубоку прошлост. Зарад званичне идеологије, истицане су блискости, а прећуткиване разлике између народа у југословенској држави, с намером да се потисне у заборав старија прошлост, јер нова ера почиње с доласком комуниста на власт. Такав развој трајао је деценијама, оставивши у свести неколико нараштаја веома дубоке последице. Покушај обнове српског идентитета под знамењима комунизма током претпоследње деценије овога века, показао је, несумњиво, да је баштина српске историје неспојива с било којим обликом комунистичке идеологије. Намера писаца и издавача ове књиге била је да, на једном месту, у сажетом облику, уз тумачења основних процеса и посредством одломака из историјских докумената, склопи једну целовиту слику српске прошлости. У њој су истакнуте оне вредности које су, као аутентично српске. у додиру с европским. заједничке цивилизацији којој припадамо. Ослоњени на богату баштину српске историграфије, прве на Балкану, која је тумачење историје засновала на критичком промишљању сопствене прошлости, од Стојана Новаковића и Слободана Јовановића до Владимира Ћоровића. Потоње раздобље писци су настојали да прикажу изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни озбиљне несагласности између историјске свести народа и достигнућа научне историографије нашега доба, писци овог приручника настојали су да историју Југославије анализују у свим њеним димензијама и недовољно објашњеним противуречностима. Писци су уверени да је приступ прожет не само критичким

преиспитивањем, него и основним либералним уверењима, најбољи пут за разумевање различитих слојева сложених историјских процеса. У деценијама једнопартијске диктатуре, насупрот достигнућима историјске науке, у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких ритуала, писаних и електронских медија, створена је једна замагљена слика прошлости, остављајући у равни општих представа о себи, дубоке недоумице о српском културном и националном идентитету. Формални раскид са једнопартијском владавином донео је пожељне слободе изражавања, али је за последицу имао, управо због одсуства неговане критичке свести, поједностављен приступ некадашњим забрањеним или погрешно протумаченим темама. Овај приручник је, стога, и покушај да се одреди права мера у разумевању кључних процеса, издвоје важне етапе у развоју народа и расветле затамњена и недовољно растумачена раздобља наше прошлости. Приказ последњих деценија српске историје је, због одсуства архивске документације, урађен методологијом ближом политичким наукама него научној историографији, али је, због критичке дистанце, сагледан као једна целина која се, лишена претходних идеолошких ограничења, може ваљано објаснити. Отвореност одређених закључака, као и шири изводи из доступне документације, изнети су као допуна тумачењима процеса о којима још нема довољне количине доступне архивске грађе. Тиме се ово издање сматра покушајем синтезе која остаје отворена за даља тумачења и допуне. Схваћен као покушај целовитог сагледавања наше историје. овај приручник ће испунити своју намену ако код домаћих читалаца развије склоност за критичко размишљање о сопственој историји и месту Срба у породици европских народа. Душан Т. Батаковић

САДРЖАЈ Приступ Први део

СРЕДЊИ ВЕК ОД НАСЕЉАВАЊА ДО СЛОМА ДЕСПОТОВИНЕ (У-ХУ ВЕК) ПОРЕКЛО, НАСЕЉАВАЊЕ И ЗАЧЕЦИ ДРЖАВНОСТИ

3

Порекло и прапостојбина____________________ 3 Словени у прапостојбини 3 Досељавање Словена на Балкан 4 Словени и Авари 4 Опсада Цариграда 5 Зачеци државности_________________________ 5 Српски племенски савез 5 Срби и староседеоци 6 Почеци државног организовања 7 Прва српска династија 8 Кнез Часлав Клонимировић 8 Христијанизација Срба______________________ 9 Ћирило и Методије 10 Српска држава Дукља______________________ 10 Кнез Војислав 10 Краљ Михаило 11 Краљ Бодин и крсташи 11 Опадање Дукље 11 Рашка у борби за државно осамостаљење 12 Велики жупан Вукан 12 Између Византије и Угарске 13 Србија у доба великих жупана 13 ДОБА НЕМАЊИЋА СТЕФАН НЕМАЊА (1166-1196) Порекло и породица Долазак Немање на власт Борба за ослобођење и самосталност Рашке »Дукља и Далмација« Стефан Немања и Фридрих Барбароса Битка на Морави 1190. Улазак у византиј ски »Комонвелт« Немањино повлачење с власти Симеон и Сава Смрт и канонизација

14 14 14 14 15 15 16 16 17 18 18 19

СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ (1196-1228) 19 Сукоб око престола: Стефан и Вукан 19 Спољна политика Стефана Немањића до 1217. 20 Стефан Немањић, краљ Првовенчани (1217) 20 Самосталност српске цркве (1219) 21 Прве српске епископије у Приморју 21 Српска православна црква__________________ 22 »Крмчија Светога Саве« 23 Први српски просветитељ 23 Између Византије и Бугарске (1228-1243)______________________________ 24 Краљ Радослав (1228-1234) 24 Краљ Владислав (1234-1243) 24 Повлачење и смрт Саве Немањића 24 Крај владавине краља Владислава 25 Успон Србије_____________________________ 25 УРОШ И НЕМАЊИЋ (1243-1276) 25 Вазал угарског краља 25 Обнова Византије 26 Избор трећег српског архиепископа 26 Дубровачка и барска надбискупија 27 Крај владавине Уроша I 27 СТЕФАН ДРАГУТИН (1276-1282) 27 Подела Србије и ослонац на Угарску 27 Краљ Драгутин и краљ Милутин 28 СТЕФАН УРОШ II МИЛУТИН (1282-1321) 29 Цар Михаило и краљ Милутин 29 Милутинова освајања и спољна политика 29 Милутин и Симонида 29 Питање наследника 31 Најзнатнији српски задужбинар 32 Прва лоза Немањића 33 Милутиново законодавство 34 Исход Милутинове владавине 34

СТЕФАН УРОШ III ДЕЧАНСКИ (1322-1331) 36 Стефан и Владислав 36 Битка код Велбужда (1330) 36 Богатство Србије_________________________37 Пољопривреда 37 Занати 38 Путеви робе и новца 38 Тргови и градови 39 СРПСКО ЦАРСТВО СТЕФАН ДУШАН, КРАЉ И ЦАР (1331-1355) Прва Душанова освајања Стефан Душан и Јован Кантакузин Проглашење царства Цар и његов савладар У годинама »Црне смрти« Рат с Кантакузином Почеци турских претњи ЦАР УРОШ I НЕМАЊИЋ (1355-1371)

41

СРПСКА ДЕСПОТОВИНА

41 41 41 42 43 44 45 45 46

Владавина цара Симеона Превласт обласних господара Краљ Вукашин Мрњавчевић Никола Алтомановић Битка на Марици Нестанак српског царства Свакодневни живот у доба Немањића________________________ Владари и властела Стварност сиромашних Превласт обласних господара Краљ Марко Мрњавчевић Област Драгаша Осамостаљење Зете______________________ Ђурађ I Балшић Успон Босне____________________________ Етнички идентитет Крунисање краља Стефана Твртка

49 49 51 52 52 52 53 53 54 55 56

СРБИЈА КНЕЗА ЛАЗАРА

58

УСПОН ЛАЗАРА ХРЕБЕЉАНОВИЋА Измирење Српске и Васељенске патријаршије

46 46 46 47 48 49

58 59

ПРИВРЕДА СРБИЈЕ КНЕЗА ЛАЗАРА 59 Ковање новца 61 Спољна политика кнеза Лазара. Србија и Угарска 61 Обнова турских насртаја 61 Косовска битка__________________________ 63 Сукоб на Косову пољу 64 Први одјеци битке 65 Вук Бранковић и питање косовске издаје 65 67

Последице Косовске битке и култјунака 67 Србија као турски вазал___________________ 68 Вук Бранковић и Турци 68 Почеци турских освајања у Зети 68 СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ 68 Смрт Вука Бранковића 69 »Венац деспотскога достојанства« 69 Утврђивање власти 70 Приближавање Угарској 71 СРПСКИ БЕОГРАД 71 Сукоби и поделе 73 Пријезда од Сталаћа 74 Владарска идеологија деспота Стефана 74 Сједињење Зете са Деспотовином 75 Утврђивање наслеђа 76 Уметност у доба Деспотовине______________ 76 Цивилизација и црквена уметност 76 Процват књижевности 78 Деспот Ђурађ Бранковић и слом српске деспотовине________________ 79 Предаја Београда Угарској 79 Зидање Смедерева 79 Предаја Котора Млечанима (1420) 80 Успон босанских великаша 81 Први пад Деспотовине 82 Невоље у Зети 83 Успех крсташа 83 Последња обнова Деспотовине 84 Пад Византије 85 Пад Новог Брда 86 Отпор Београда 86 Смрт Ђурђа Бранковића 86

Пропаст српских земаља___________________ 87 Страдања, сеобе и расељавања 87 Даља освајања српских земаља 88 ПОСЛЕДЊИ ЦРНОЈЕВИЋИ 89

Жаришта православља ван Србије___________ 91 Света Гора 91 Хиландар 91 Света Земља 93

Други део

ПОД ТУЂИНСКОМ ВЛАШЋУ (ХУТ-ХУШ ВЕК) У ВРТЛОГУ ТУРСКО-УГАРСКИХ РАТОВА Почеци сеоба Срба Угарски Бранковићи Змај Огњени Вук Пад Београда и Шапца ФРУШКОГОРСКИ МАНАСТИРИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ

97 97 97 98 98 101 103

Османски управни систем__________________103 Хијерархиј е власти 103 Вера и власт 105 Положај раје 105 Исламизација___________________________ 107 Основе османског поретка 107 Продор ислама у Босни и Херцеговини 108 Исламизација на Косову 109 Данак у крви 109 Црква: замирање и обнова__________________110 Обнављање Пећке патријаршије 111 Обнова и изградња манастира 112 Прва српска штампарија 113 Успон српске чаршије у градовима____________________________ 113 У АУСТРИЈСКО-ТУРСКИМ РАТОВИМА

115

Дуги рат 1593-1606______________________ 115 Велики бечки рат 1683-1699_______________ 116 Позив Србима из Беча 117 Рат 1714-1718___________________________ 118 Рат 1736-1739__________________________ 118 Рат 1788-1791 (Кочина крајина, Дубички рат)______________ 119

ЦРНА ГОРА

120

Отпор и тражење савезника Постанак лозе Петровић-Његош Шћепан Мали

120 121 121

ДУБРОВАЧКА РЕПУБЛИКА

123

Златно доба Дубровника Дубровник и Ренесанса Опадање Дубровачке републике ХАБСБУРШКО ЦАРСТВО

123 123 124 125

У Хрватској и Славонији__________________ 125 Стварање Војне крајине 125 Права и повластице српског становништва 126 Влашки статути 126 Угрожавање повластица и нереди 127 Одбрана угрожене вере од католичког прозелитизма 127 У јужној Угарској_______________________ 128 Мађарски притисци и српска реаговања 128 Од Мале Влашке до Русије 129 Друштвени успон Срба 129 Српски сабори 130 Карловачка Митрополија 130 Културна прожимања 131 ВЕНЕЦИЈАНСКА РЕПУБЛИКА

132

Млетачки ратови Пресељавање у Истру Аграрна питања

132 133 134

Трећи део

БОРБЕ ЗА НЕЗАВИСНОСТ И УЈЕДИЊЕЊЕ (1804-1918) ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК 1804-1813

ДИНАСТИЈСКЕ БОРБЕ 137

ОКОЛНОСТИ И УЗРОЦИ УСТАНКА 137 Очување и јачање националне свести 138 БУНА НА ДАХИЈЕ 139 Ширење устанка 139 РАТ ЗА НОВУ СРПСКУ ДРЖАВУ 140 Ичков мир (1806-1807) 140 Правитељствујушчи совјет 141 Крахустанка 142 ПУТ КА АУТОНОМИЈИ 1815-1830

144

Други српски устанак: наставак Српске револуције 144 Договор у Бјелици: основе аутономије 144 Аутономија под јемством Русије 145 Акерманска конвенција 146 Међународне гарантије српске аутономије 147 ОБНОВА ДРЖАВНОСТИ

148

Владавина кнеза Милоша Обреновића 1830-1839___________________ 148 Милетина буна 149 Сретењски устав 1835. 149 Од Турског устава до намесништва 150 УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА (1839-1858)

151

Прва владавина Михаила Обреновића (1839-1842)__________________151 Почетак владавине Александра Карађорђевића 152 Олигархијски режим 152 Српски грађански законик 153 НАЦИОНАЛНА ПОЛИТИКА 154 »Начертаниј е« Илиј е Гарашанина 155 Сарадња с пољском емиграцијом 156 Петровска скупштина 156 Кримски рат 157 Сукоби и побуне 157 Светоандрејска скупштина (1858) 158 »Паризлије« и »Немачкари« 159

161

Друга владавина Милоша Обреновића (1858-1860)___________ 161 Уставобранитељи против либерала 161 Друга владавина Михаила Обреновића (1860-1868)___________________162 Закони и реформе 162 Међународне прилике 163 Ослобођење градова (1867) 164 НАРОДНОСНА ШАРОЛИКОСТ СРПСКЕ ЧАРШИЈЕ 165 СПОЉНА ПОЛИТИКА КНЕЗА МИХАИЛА 167 Први Балкански савез (1866-1868) 168 Сарадња са Загребом 168 УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА КНЕЗА МИХАИЛА 169 Нови Сад: престоница либерала 170 Политичко раслојавање 170 Просвећене реформе 171 Убиство кнеза Михаила 171 Владавина Милана Обреновића (1868-1889)_____________________________ 172 Устав од 1869. (Намеснички устав) 172 Социјализам Светозара Марковића 173 Млади конзервативци 174 Сељачки трибуни 174 РАТОВИ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ С ТУРСКОМ (1876-1878) 175 Други руско-турски рат 176 БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС 176 ПРОГРАМИ СТРАНАКА У СРБИЈИ 177 Народна радикална странка 178 Напредњаци 179 Тајна конвенција (1881) 180 ТИМОЧКА БУНА 181 СРПСКО-БУГАРСКИ РАТ 1885. 181 Устав од 1888. и парламентарна демократија 182 Владавина Александра Обреновића (1889-1903)_____________________________ 183 Државни удари и укидање Устава 183

Владавина Петра Караћорћевића (1903-1914)____________________________ 185 Мајски преврат (1903) 185 Устав од 1903. 187 Скупштина, странке, избори______________ 189 Две радикалне странке: старорадикали и самосталци 190 Улога војних кругова 191 Измећу сукобљених блокова сила___________________________ 192 Четничка акција у Македонији 193 Царински рат с Аустро-Угарском (1906-1911) 194 Књижевност, наука, култура______________ 195 ВЕЛИКИ СРПСКИ НАУЧНИЦИ С КРАЈА XIX ВЕКА 199 У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ

201

Национални покрет Срба у Херцеговини и Босни (1804-1878)_____________________________ 201 Устанци у доба Карађорђа 201 Аграрно незадовољство и национални захтеви 202 Неуспех реформи 203 Буне у Босанској крајини 204 Херцеговачки устанак (1852-1862) 204 ИСТОЧНА КРИЗА (1875-1878) 206 Устанак у Босни 207 Обраћања Русији и Србији 207 Проглас сједињења Херцеговине с Црном Гором 208 Одјеци у Европи 208 Страдање становништва 208 Берлински конгрес 209 Окупација 209 У Старој Србији_________________________ 210 У Хрватској, Славонији и Крајини__________ 211 ХРВАТСКА ПОЛИТИКА И ИДЕОЛОГИЈА 211 Идеологија праваша 212 Политика бискупа Штросмајера 213 Признавање српске народности 213 Политичко организовање 213 СУКОБИ И ПОГРОМИ 214 »Српски закон« 214 Погроми у Загребу 1902. 214

Срби у Далмацији Срби католици Сукоби с Хрватима ЈУГОСЛОВЕНСКА САРАДЊА Задарска резолуција УСПОН ЦРНЕ ГОРЕ Реформе Петра I Сарадња са Србијом Петар II Петровић Његош Књаз Данило Књаз и краљ Никола УСТАНОВЕ, ПРОСВЕТА И КУЛТУРА Политичке странке Бомбашка афера (1907) СТВАРАЊЕ ВОЈВОДИНЕ Стање пре 1848. МАЂАРСКА БУНА 1848. И СРПСКИ ОТПОР Мајска скупштина Сарадња с Хрватима Рат с Маћарима Слом устанка ВОЈВОДСТВО СРБИЈЕ И ТАМИШКОГ БАНАТА Благовештенски сабор Уједињена омладина српска Замирање Војводине Укидање црквено-школске аутономије (1912) СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ВЛАДАВИНА БЕЊАМИНА КАЛАЈА (1882-1903) Покушај стварања босанске нације Бројчана предност и привредна предузимљивост Покрет за црквено-школску аутономију Потискивање православља Споразум с муслиманима Опредељивања муслимана Културни успон Колонијални статус АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

215 215 216 217 217 218 218 218 219 220 221 222 223 223 224 224 224 225 225 225 226 226 227 227 228 229 230 230 230 230 231 232 232 233 233 234 235

Велеиздајнички процес у Загребу Реакције у Србији и Црној Гори Демонстрације у Црној Гори Признање анексије ПРОГОНИ, ОТПОРИ, ДИСКРИМИНАЦИЈА Млада Босна Политички процеси Одјек Првог балканског рата Ванредно стање (1912) БАЛКАНСКИ РАТОВИ

235 236 236 237 237 237 238 239 239 240

Међународне околности Ратне победе Ослобађање Косова, Метохије и Македониј е Стварање албанске државе Лондонска конференција Сукоб Србије и Бугарске Други балкански рат

240 241 241 242 243 243 244

У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

245

АТЕНТАТ У САРАЈЕВУ Улога »Црне Руке« Политика Беча Сарајевски атентат ЈУЛСКА КРИЗА И ДРЖАЊЕ СРБИЈЕ Повод за рат Објава рата 28. јула 1914.

245 245 245 246 247 248 248

Подршка Црне Горе ПРВА ГОДИНА РАТОВАЊА: ОДЛУЧАН ОТПОР Церска битка Четнички одреди Колубарска битка ТОТАЛНИ РАТ: ОДМАЗДЕ И МАСАКРИ Хајка на Србе у Аустро-Угарској Затирање српске културе Преки судови Интернација у логоре Масовна суђења Судбина атентатора Ратно затишје Солидарност савезничких држава СТАВ АНТАНТЕ И РАТ 1915. Слом војне одбране Мојковачка битка АЛБАНСКА ГОЛГОТА Солунски фронт (1916-1917) Солунски процес : обрачун са »Црном Руком« ОКУПАЦИЈА, РЕПРЕСАЛИЈЕ И ОТПОРИ Топлички устанак (1917) ПРОБОЈ И ОСЛОБОЂЕЊЕ Улазак у Босну ПРОБОЈ СОЛУНСКОГФРОНТА (Из ратник успомена Станислава Кракова)

249 250 250 251 251 253 253 254 255 255 256 256 256 257 257 257 258 259 259 260 262 262 263 264 263

Четврти део

СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈИ (1918-1991) СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1918-1921

269

Југословенски програми__________________ 269 ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА 269 Положај Срба у Аустро-Угарској 269 Југословенство у идејама елите у Србији 270 ЈУГОСЛАВИЈА КАО РАТНИ ЦИЉ СРБИЈЕ 271

Нишка декларација Понуде сила Антанте Лондонски уговор Савезници и српско питање Крфска декларација Ставови Николе Пашића Хрватски интереси Стварање југословенске државе____________ Женевска декларација Границе нове државе

271 272 273 274 274 275 276 276 276 278

У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ 1921-1941 Политичке странке: супротстављена схватања државе Националне странке Социјалне странке Интегрално југословенство Национализам и југословенство Видовдански устав Југословенство, парламентаризам и централизам Негирање националних аутономија СПОРОВИ ОКО ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА Хрватски блок Стјепан Радић и Федералистички блок Забрана ХРСС Избори 1925. Избори 1927. »Пречански фронт« Пуцњи у Скупштини: крај парламентаризма Оспоравање Југославије КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА »Обзнана« Атентати и реакција власти Сарадња комуниста и ХСС-а Повезивање комуниста с усташким покретом Зачеци национал-комунизма Пробугарски тероризам у Македониј и Лични режим краља Александра Криза парламента 1928/29. Увођење личног режима Устав из 1931. Странпутице интегралног југословенства Владавина кнеза Павла (1934-1941) Економија и национални захтеви Хрвата Хрватски захтеви КОНКОРДАТСКА КРИЗА СТВАРАЊЕ БАНОВИНЕ ХРВАТСКЕ (1939) Протести и отпори Срба Српски културни клуб РАЗВОЈ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

ОКУПАЦИЈА 279 279 279 281 282 282 283 283 284 284 284 285 286 286 287 288 288 289 289 289 290 292 292 293 293 294 294 295 296 297 297 298 298 299 300 301 303 304

306

Априлски рат (6-17. април 1941)_____________306 Немачки притисци на Југославију 306 Недоумице Кнеза Павла 306 Пуч од 27. марта 1941. 307 Војно кажњавање Југославије 308 Геноцид у Независној Држави Хрватској 1941-1945_____________________ 310 ОЗАКОЊЕЊЕ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ 312 Злочини великих размера 313 ЈАСЕНОВАЦ 314 Таласи насиља 315 Страдање православне цркве 316 Депортација 316 Број жртава 317 Грађански рат 1941-1945: пут ка успостављању комунистичке диктатуре_____ 318 Влада у емиграцији 319 ПРВИ ОТПОР ОКУПАТОРУ 320 Војна стратегија комуниста 322 Југословенска војска у отаџбини 324 РЕЖИМ ГЕНЕРАЛА МИЛАНА НЕДИЋА 325 МЕЂУНАРОДНЕ ОКОЛНОСТИ 327 Стратегија западних савезника 327 Улога Москве 328 Улога британских мисија 330 Споразум Тито-Шубашић 332 Црвена армија на Балкану 332 Исход грађанског рата 333 Влада у емиграцији: сукоби и поделе 333 ИКОНОГРАФИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ 335 КОМУНИСТИЧКА ЈУГОСЛАВИЈА

337

Изостанак денацификације у земљи_________337 Прогони на селу и уништавање градова 338 ПОЛОЖАЈ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 339 Односи с римокатоличком црквом 340 ЛИЧНОСТ ЈОСИПА БРОЗА ТИТА 341 Титоизам и национално питање____________ 342 Обрачун са грађанством 342 Успостављање тоталитарног режима 343 НАЦИОНАЛНА ПОЛИТИКА И УНУТРАШЊЕ РАЗГРАНИЧЕЊЕ 344 Поништавање прве Југославије 344 Издвајање Војводине и »Космета« 345

Унитарна и проширена Хрватска 346 Уређење Босне и Херцеговине 346 Тито и аустроугарско политичко наслеђе 347 Распарчавање Србије 348 Срби у Македонији 349 Сукоб са Стаљином______________________ 350 Савез са Западом 350 Унутрашња чистка и репресија 351 Политика Александра Ранковића 352 Идеологија национал-комунизма___________ 353 Титова лична владавина 353 Идеолошки апарат 355 КРИЗЕ И ОСПОРАВАЊА

356

Уставни развој Југославије 1943-1974_______ 356 Федерализација Југославије 356 Одлуке без правне основе 357 Републичке номенклатуре као носиоци суверенитета 357 Устав из 1974: право на самоопредељење? 358 Отпор уставној реформи у Србији 359 Обнова националних сукоба________________ 359 ИДЕОЛОШКО ОСПОРАВАЊЕ: СТУДЕНТСКЕ ДЕМОНСТРАЦИЈЕ 1968. 359 ЗОВ НАЦИОНАЛИЗМА: КОСОВСКЕ ДЕМОНСТРАЦИЈЕ 1968. 360

ХРВАТСКИ СЕПАРАТИЗАМ - МАСПОК 362 Београд према Маспоку 363 Идеолошки изазов у Србији: »Анархолиберали« 364 Обрачун с »анархо-либералима« 364 Послушно руководство 365 СТВАРАЊЕ МУСЛИМАНСКЕ НАЦИЈЕ 365 ТИТОИЗАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ 367 Благостање без слободе___________________ 367 Јачање ауторитаризма 367 Миљеник Запада 368 Национална политика и миграције 368 Пораст броја декларисаних Југословена 369 Одсуство политичких слобода 369 СРБИ У ДИЈАСПОРИ 371 ПОЧЕТАК РАСПАДА

373

Демонстрације косовских Албанаца 373 Корени потреса 373 Идеолошки надзор 374 Интернационализација југословенске кризе_______________________ 375 Национализам и комунизам 375 Обнова верских подела 376 Недоумице српског народа 377 Срби у Хрватској: почетак сукоба 378 РАЗВОЈ СРПСКЕ КУЛТУРЕ 380

Закључак Уместо поговора Додатак : Бора Карапанџић Контакт : поуа184ог1ја@уаћоо.сот

1п тетогјат Боривоју Караџићу-Буци (1930-1998) сапатнику у изгнанству, великом другу, родољубу и весељаку, првом претплатнику ове књиге. Владимир Димитријевић

П рви део

СРЕДЊИ ВЕК ОД Н А С ЕЉ А ВА Њ А ДО СЛ О М А Д ЕС П О ТО В И Н Е (У - Х У В Е К )

порекло, насељавање И ЗАЧЕЦИ ДРЖАВНОСТИ

П орекло и прапостојбина рби су део велике породице индоевропских народа и припадају њеном словенском огранку. Њихов излазак на позорје историје одиграо се у оном раздобљу кад су се у колебљивој маси европског становништва почели назирати изданци потоњих народа. Они су се појавили унутар царстава насталих из Римског царства: Византије на истоку и Франачке државе на западу. Римску империју је поделио цар Теодосије / 395, како би његови наследници лакше управљали њеним пространствима и бранили је од варвара. Граница (Јтез) између Источног и Западног римског царства није ишла, како се обично мисли, долином реке Дрине, већ од ушћа реке Колубаре у Саву на југ, с тим што је долина Ибра припадала Источном римском царству. Потом се граница спуштала до Котора, пресецајући затим басен Средоземног мора.

С

Помени Словена у Антици У V веку пре наше ере грчки историчар Херодот указао је на Сколоте који су живели између реке Дњепра и планинског венца Карпата. Корен речи сколо могао се лако претворити у скла, које се налази у основи најстаријег словенског имена Склавинои, забележеног у VI веку после Христа. Римски писци I и II века навели су да су територију на којој су доцније живели Словени настањивали и Венети. Отуд се Венети сматрају једном од скупина словенских племена. Немци су Словене и доцније називали ^еп^еп. Најзад, чувени научник Птоломеј је поменуо народ Суобенои, који би такође, из основе тога назива, могао да буде словенски.

Срби су потекли од Словена, велике групе племена из које су настали словенски народи. О најстаријој историји Словена постоје скромна и недовољно јасна сазнања. Њихово име први пут је забележено тек у VI веку после Христа, кад су о Словенима и њима сродним Антима почели да пишу византијски савременици.

Словени у прапостојбини Словени су живели на пространој територији између слива Одре на западу и Дњепра на истоку, обале Балтичког мора на северу и Карпата на југу. У VI веку они су, за ондашња схватања, били велики народ. Отуд се претпоставља да њихово порекло задире у дубоку прошлост. У својој прапостојбини, Словени су живели најмање 1.500 година, о чему сведоче сачувани археолошки налази. Северна племена заостајала су за јужним код којих се, на простору између Карпата и средњег Дњепра, осећао утицај напредних грчких колонија и, у доцнијем времену, римских градова. Заједнички живот словенских племена учинио је да она стекну блиске језичке и културне особине. Словенски језици, као и романски и германски, спадају у групу индоевропских језика. Стари Словени су били многобошци. У њиховим божанствима биле су оличене природне појаве. Врховни бог

био је Перун или Световид, громовник (као грчки Зевс или римски Јупитер). Бог Сунца био је Дажбог, богиња пролећа Весна, а богиња смрти и зиме Морана. Разнолики свет живописне словенске маште настањивала су и речна божанства, виле, вилењаци, вукодлаци, вештице, аждаје. Боговима су приносили на жртву животиње, и при том врачали. То су чинили у природи, јер храмове нису подизали. Своје мртве су у најстарије доба спаљивали, а у доцнијем времену су почели да их сахрањују.

Досељавање Словена на Балкан Своју прапостојбину поједина словенска племена почела су да напуштају средином IV века, а у знатнијем броју покренули су се у V веку. Пораст становништва произвео је потребу за новим, плодним просторима. Примитивна обрада није допуштала да се земљиште којим су располагали значајније искористи. На премештање их је, свакако, навела сеоба народа, масован продор племена различитог порекла из Азије у Европу. Многа словенска племена нашла су се у саставу великог савеза Хуна који су у Европу провалили средином IV века. После смрти хунског краља Атиле, 453, словенска и германска племена напустила су савез и наставила свако својим путем.

Склавиније Византинци су читав простор настањен Словенима називали заједничким именом склавиније. (То име сачувано је у називу данашње Славоније.) Колико је склавинија било и како су биле распоређене немогуће је утврдити. Највише помена остало је о склавинијама на подручју данашње Грчке, поглавито у залеђу Солуна. Склавиније су биле словенске насеобине организоване као самосталне области. Донекле су сачувани подаци о онима у видокругу византијских градова, и оним склавинијама с којима су византијске власти долазиле у додир.

Од средине V до краја VI века, око век и по, словенска племена настањивала су ободе Балканског полуострва. У другој половини V века почели су да насељавају и десну обалу Дунава. При том су се залетали, ради пљачке, дубоко у унутрашњост Балкана. Византијски цар Јустинијан (527-565), био је заузет ратовима у Италији и Персији, и Словени су сламали отпор недовољних пограничних трупа. Није помогао ни појас утврђења који је Јустинијан подигао на северној балканској крајини свога царства.

Словени и Авари Авари су били азијски народ. номади који су живели од освајања и пљачке. Из области на северној обали Црног мора они су средином VI века провалили у Панонију и покорили Словене, с којима су закључили неку врсту племенског савеза. Аварски поглавица, каган (кан или хан), пренео је своје седиште између Тисе и Дунава, где су га раније имали Хуни. Унутар савеза, Словени су сачували своје племенске организације, али су према Аварима били подређени. У свакодневном животу, у позадини, Словени су били ратари и сточари. Напретком занатства, и захваљујући трајнијој насељености, временом су напуштали првобитне заједнице повезане крвним сродством, и почињали да се окупљају у територијалним општинама. Византијски извори сведоче да су Словени живели у једнакости, у »демократији« и слободи. Сви чланови заједнице равноправно су располагали шумама, пашњацима и водама, а обрадиву

Трагови српског имена Установљена још у њиховој постојбини, стара словенска имена раширила су се по читавом балканском тлу на којем су се Словени привремено или заувек настанили. Српска имена остала су забележена у топономастици, тј. у називима градова и насеља све до Пелопонеза, чак у Малој Азији. У сеобама у VII веку, у доба цара Ираклија, једна скупина Срба зауставила се у области северно од Олимпа, где им је цар дозволио да се настане. Центар њихове насеобине звао се Србица (Сервија, Серфиље). Од те или неке друге групе Византинци су издвојили један део и преселили га у Малу Азију где је, у имену града Гордосервон у Битинији, сачувано најраније сведочанство о Србима који су се населили на Балкан (забележен 680-681). Име српског племена први пут у повесници се помиње у вези са кнезом словенског савеза Самом (владао 623-658) коме се након 632. придружио Дрвак кнез Лужичких Срба. »^их §еп!е бигћш тт, ^иае ех депеге бс1аутотт егап!« (Кнез племена Срба који беху од рода Словена).

земљу делили су на привремено уживање »великим породицама«. Још увек код Словена није било приватне својине. Међутим, услед мноштва старешина које су заступале поједине заједнице, долазило је до честих завада и сукоба. Крвна освета обично је била једина заштита појединца. Најзад, захваљујући честим ратовима, настала је имовинска неједнакост која је племенским и војним првацима омогућавала да се уздигну изнад осталих. Словени су, ипак, били и сложни и упорни кад су, уједињујући племена у снажне савезе, Склавиније, нападали богате градове унутар Византије. Током последње две деценије VI века аварскословенске трупе стизале су до зидина Цариграда и опседале Солун, други по значају византијски град. Од почетка VII века, услед политичких превирања и сукоба у Византији, и обнове ратова против Персије, за владавине цара Ираклија (610-641). олакшан је пут у унутрашњост Царства. Словени су преплавили северне области Балканског полуострва, а у знатном броју допрли у саму Грчку. Авари су се при том враћали у Панонију, односећи плен, док су се Словени насељавали у новој земљи.

Опсада Цариграда Византија је у VII веку изгубила надзор над Балканским полуострвом. безмало у потпуности. Њена власт држала се једино у Истри и неколико приморских градова и острва. Словени и Авари су 626. опсели саму престоницу, Цариград. Одбијањем напада заустављено је њихово даље ширење. Неуспех под Цариградом Словени су искористили како би се ослободили аварског туторства. Њима је тешко падала аварска свирепост. док су везе са Аварима оних Словена који су се већ усталили на Балканском полуострву, услед удаљености. значајно попустиле. Сазрели су услови за стварање самосталних. трајних и чврстих племенских савеза.

Зачеци држ авности Српски племенски савез радомовина Срба простирала се око реке Висле и њених притока (данашња Пољска). На тлу Балканског полуострва. које су населили за владавине византијског цара Ираклија (610641), Срби бораве безмало 14 столећа. У прво време српски племенски савез није обухватао све области које су у доцнијој историји постале српски етнички простор. Срби су се, испрва, настанили у области између реке Врбаса на западу и долине реке Ибра на истоку, између реке Саве на северу и обала Јадранског мора на југу, и између ушћа река Цетине и Бојане. Име балканских Срба први пут се, у западним изворима, помиње у Аналима Франачког краљевства из 822. Срби се именују као Сораби: »за који се народ казује да држи велики део Далмације«. Овај

П

Црква Св. Петра у Завали (ЕХ-Х в.), мотив са олтара

Српско име Своје народно име Срби су стекли у прадомовини, пренели га на нова станишта и до данас га сачували. Срби су већ у својој прадомовини имали наследног владара, кнеза. Наслеђивали су га синови или најближи рођаци. Владалачки род хумског кнеза Михаила Вишевића, који је владао једним делом српских земаља на прелазу из IX у X век, управо је потицао од првобитних српских династа. Из постојања владалачког рода и устаљеног племенског језгра претпоставља се да су већ у прадомовини изникли зачеци српске државности. Шафарик је (после Добровског) налазио у имену Срб, Србадија, истоветност са именом Сармати, а касније у корену сер(санскртски - су) у значењу рођаци, сродници, народ. Позивао се на руску и малоруску реч па-серб и пољску ра-згегд: момак, пасторак. Тврдио је да је име Срб првобитно било заједничко за све Словене и да је према томе оно најстарије. Ово схватање је напуштено у науци. Ђуро Даничић је изводио име Србин од истог корена Сар (као и име Хрват) с детерминацијом (бранитељ, борац). сарбх Постоје и друге теорије без коначне сагласности о првобитном значењу појма Срб или Србин.

Србија у првој половини X века - (границе делимично утврђене).

помен везан је за опис догађаја када је кнез Панонске Хрватске, Људевит Посавски, 822, након слома устанка против франачке превласти, пребегао неком српском кнезу у Босну. Затим је «ипо а ^исЉиб еогиш а дио гесерШб еб! рег ^о1иш т1егГес1о» (једног од њихових вођа, који су га примили, преваром убио). Под именом Далмација подразумевала се некадашња римска провинција, коју је у то време држала Византија. Византијска Далмација захватала је целу источну обалу Јадранског мора, с копненим залеђем, укључујући, дакле, данашњу Далмацију, Босну, Херцеговину, Црну Гору, Србију с Косовом и Војводином, као и већи део Крајине, Хрватске и Славоније.

Срби и староседеоци Срби су настанили углавном жупске, равничарске крајеве. Староседеоцима су остављали брдске и планинске пределе, у којима су ови наставили живот сточара полуномада, окупљени у својим родовским заједницама. Ни ранија римска власт, као ни она византијска, није успевала да измени односе у њиховом друштву. Потомке романизованих староседелаца, углавном Трачана и Илира, Словени су називали Власима. Током векова заједничког живота Власи су, делимично или сасвим, словенизовани, али је назив Влах опстао, тако што је уместо етничког добио социјално обележје: означавао је све сточаре полуномаде. Власи, тј.

сточари, зиму су проводили у својим сталним стаништима (катунима), а лети изводили стоку на испашу, и даље се селили, тражећи погодне просторе. Романизовано староседелачко становништво опстало је и у приморским градовима, где су се чувале римске традиције и наслеђена градска самоуправа. Користили су и узан појас земљишта изван града, за који су плаћали дажбине словенским господарима. Тај обичај настављен је и у доцнијем времену кад су, под притиском становништва из залеђа, које се непрестано досељавало, приморски градови, до XV века, изгубили свој романски етнички карактер.

Словенско писмо, Темнићки натпис у камену, X век.

Порекло Арбанаса није поуздано утврђено. Претпоставља се да су настали од брдских староседелачких племена кој а су делимично или потпуно романизована. Из подручја данашње Албаније они су се ширили преко планине Војуше и Скадарског језера, потискујући Романе и Словене. Тамо где су били већина, Словени су асимиловали затечено становништво. Тамо где је доцнија колонизација изменила бројчани однос живља на њихову штету, Словени су се утопили и потпуно нестали, као у Албанији, Грчкој или у Дакији (данашња Румунија). Од њих су преостали само словенски трагови у топономастици (називима места), као и у утицају који су Словени извршили на језике домородаца.

Константин VII Порфирогенит Византијски цар Константин VII Порфирогенит (р. 905, владао 912-959) код Срба је остао познатији као писац него као владар. За свога сина Романа, да би га подучио у умећу владања, написао је око 950. своје чувено дело Ве аЈтМ$1гапЉ трепо, »О управљању царством«. Оригинални наслов био је, на грчком, Пер1 'Е6у№>, »О народима«. Ту је, сажимајући податке сакупљене у списима разних византијскнх хроничара и историчара, описао све народе који су живели у непосредној близини Византије, њихову историју, обичаје, друштвено уређење. Нарочито су драгоцени подаци које је оставио о Србима и Хрватима, посебно о обиму њиховог распростирања, мада су, понекад, у описима обичаја, затамњени наносима ондашњих легенди, предања или предрасуда.

Почеци државног организовања Особеност запоседнутог тла задуго није допуштала државно обједињавање досељених словенских племена. Поврх свега, византијске власти радиле су на њиховом распарчавању. Балканско полуострво испресецано је планинским венцима и масивима, и стрмим речним усецима, а у оно доба било је обрасло густим шумама, и услед свега тога тешко проходно. Суочени с природним препрекама, Срби су створили неколико заједница из којих ће настати државне целине. На обали Јадранског мора, између река Цетине и Неретве настала је област Неретљана, која се називала и Паганија. Између Неретве и Дубровника била је област Захумље. Од Дубровника до Боке которске, били су Травунија и Конавле, а од Боке до реке Бојане, Дукља. Дубље у унутрашњости, између река Саве (на северу), Врбаса (на западу) и Ибра (на истоку), простирала се Рашка или Србија, област у којој је настала најпостојанија српска етничка целина. Већ током IX века у политичке оквире Србије ушле су Травунија (данашња Херцеговина, с Требињем), Конавле и област Неретљана која обухвата и острва Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. Византијски цар Константин VII Порфирогенит је у свом спису »О народима« посведочио је да је област Босна, између река Дрине и Босне, била неодвојиви део ондашње Србије. Нарочито је помињао град Салинес или Соли (данашња Тузла), као једно од важних средишта Срба у области Босна.

Климент ( | 910) и Наум ( | 916)

ПРВИ СРПСКИ ВЛАДАРСКИ РОД

Покрштавању и описмењавању Словена, пре свега оних у северној и јужној Македонији, нарочито су допринели ученици словенских мисионара, Климент и Наум. Климент је тридесет година радио на учвршћивању црквене организације, отварању школа, превођењу црквених књига, и изради новог писма, ћирилице, којом се и данас служи део словенског света (Срби, Руси, Бугари, Украјинци и Белоруси).

Вишеслав (Војислав) Радослав Просигој Властимир (сред. IX века)

Крсна слава Обичај празновања »крсне славе«, т.ј. прославе хришћанског свеца који се сматра за породичног или родовског заштитника, је обичај свих православних Срба, донедавно и свих македонских Словена. местимично је има и код Хрвата римокатолика (доња Херцеговина, средња Босна, Далмација, Лика. Славонија), код римокатоличких северних Арбанаса и код Румуна у североисточној Србији. Најстарија вест о слави потиче с почетка XI века из предела Девола, јужно од Охридског језера. Српска православна црква и неки научници сматрају да је слава празновање спомена на дан када је неки род примио хришћанство. Постоје и мишљења да је она црквени уступак ранијем култу домаћих, кућних богова, да је светковина сећања на покојне претке, или пак да потиче од трачког култа хероја. Свака српска хришћанска породица празнује једног од светаца у календару као заштитника своје породице. Најраспрострањеније славе су Св. Никола, Св. Јован, Св. Димитрије (Митровдан), Св. Ђорђе (Ђурђевдан) и Св. Арханђел Михаило (Аранђеловдан)

Мутимир (друга пол. IX в.-891/2)

Стројимнр

Прибислав (892) Бран

Клонимир

Захарије Павле Брановић (920/1-924) (917/8-920/1)

Стефан

Гојник

Петар Гојниковнћ (892-917/8) Часлав Клонимировић (927/8-око 950)

Прва српска династија Први по имену познат српски владар био је кнез Вишеслав (или Војислав). Владао је вероватно Србијом у последњим деценијама УШ века, и био савременик франачког цара Карла Великог (768814). У процепу између Византије и Бугара, његови наследници настојали су да одрже државну самосталност. Крајем IX века почео је период династичких борби. Бугарски цар Симеон (893-927), који је настојао да сруши Византијско царство и за себе прибави њено империјално наслеђе, привремено је 924. потчинио Рашку. Три године након његове смрти, Србија је поново повратила самосталност. Кнез Часлав Клонимировић Последњи изданак прве српске династије Вишеславића или Властимировића био је кнез Часлав Клонимировић. Часлав је искористио смрт цара Симеона, побегао из бугарског ропства и, помаган од Византије, обновио српску државу. Његова кнежевина обухватала је и Травунију и Босну, простирући се на западу до реке Пливе, на северу до Саве, а на истоку око Западне Мораве. Једино је владар Захумља, до тад бугарски савезник, одржао самосталност, пристанком Византије. Под заштитом византијског цара Константина Порфирогенита, кнез Часлав је успешно одолевао мађарским упадима у Босну све док, око 950, није погинуо у једном од многих сукоба с Мађарима. Србија је била најснажнија и највећа од првих српских држава. Река Дрина, у то доба, била је у њеном самом средишту. Босна је била само западна област Србије. Захумље и Дукља, српске земље у приморју, биле су мање и слабије. Ипак, за неколико година бугарске власти над Србијом, 924-927, успеле су да задрже самосталност. У другој половини X века Србија је попустила под притиском Угарске и Бугарске. Источни део Србије је у потоњем периоду добио посебну политичку организацију са средиштем у Рашкој.

Глагољнца и ћирилица Глагољица је најстарије словенско писмо, чији је творац Св. Константин - Ћирило. Назив за глагољицу првобитно је био ћирилица. Данас се сматра да глагољица потиче од грчке минускуле. Доласком већине ученика Ћирила и Методија у бугарску државу, глагољицу замењује ћирилица и то за владавине кнеза, касније цара Симеона (893-927). Средиште ћирилске писмености постаје бугарска престоница Преслав, одакле ће се ћирилица проширити на остале Словене. Климент и Наум, са својом охридском школом, остају верни глагољици, али је она полако устукла пред ћирилицом, да би се дуже очувала једино код Хрвата. Најзначајнији хрватски споменици до краја XV века писани су глагољицом. Изворно српско писмо је ћирилица, изворно хрватско писмо је глагољица. Из књига писаних овим писмима ширена је хришћанска наука међу Србима и Хрватима. Ћирилица је и хрватско народно писмо које се међу Хрватима било толико одомаћило да је у једном немачком документу из 1582. забележено да је неки инвентар писан »на ћирилици или на хрватском језику«. Али римокатоличка црква је упорним настојањем успела да избаци народна писма из употребе у Хрвата, и да им наметне латинско писмо. Затим је отпочела наметањем латинског писма Србима у Војној крајини и на свим територијама под њеном јурисдикцијом.

У делу Србије западно од Дрине успостављена је локална власт коју је заступао бан. Босна је, према прилици, признавала власт околних држава, Византије, Угарске, Хрватске, Дукље.

Х р и сти јан и зац и ја Срба о казивању византијског цара Константина VII Порфирогенита, још је цар Ираклије, у првој половини VII века. почео да покрштава тек досељене Србе, и то посредством свештеника из Рима. О христијанизацији Срба нису сачувани поуздани подаци. Једино је извесно да је тај процес трајао неколико векова. Примање хришћанства било је повезано са успостављањем црквене организације на читавом простору нових насеобина. развитком писмености и културе уопште. најзад и појавом првих српских државних заједница.

П

Покушаји Цариградске патријаршије да рашири хришћанство међу српским племенима на Балкану имали су успеха најпре у приморским градовима где се одржао византијски утицај. На јадранско приморје Византија је обратила посебну пажњу услед опасности која је претила од Рима. Страховало се да ће Римска курија, т.ј. папа, уместо Цариградске патријаршије, организовати верски живот балканских Словена. Једно од поузданих сведочанстава о прихватању хришћанства било је усвајање имена светитеља која су понели припадници српског владалачког рода. Властимирови синови Мутимир, Стројимир и Гојник прихватили су хришћанску веру око 870, у првим годинама владавине византијског цара Василија I (867-886). Хришћанска имена први су добили најмлађи Мутимиров син Стефан и Гојников син Петар, који су највероватније рођени између 870. и 874 године. Примањем хришћанства нестале су одређене племенске подвојености засноване на разликама у паганским обредима, и створени основи за заједнички културни развој. Верска надлежност над српским кнежевинама била је поверена црквеним средиштима у Сплиту и Сирмијуму (Сремска Митровица). Христијанизација владарских породица отворила је процес масовног покрштавања које је Србе увело у европску цивилизацију. Подела цркве и судбина Босне

Етнички простор Срба био је, само два века после примања хришћанства, пресечен на два дела. Коначно раздвајање јединствене хришћанске цркве на источну и западну, односно на православну и римокатоличку (1054), имало је најтеже последице на судбину Босне која је, оставши без снажне црквене организације, извесно време била у једном примитивном облику хришћанства. Етнички и политички део Србије до почетка XIII века, Босна је због јачања римокатоличке пропаганде од XII века постала простор пријемчив за учење богомила. Под владавином бана Кулина (1180-1204), Босна је (без данашње Херцеговине) полако почињала самосталан политички живот, снажно обележен верским супротностима. У следећем веку, против босанских »јеретика«, римокатоличка црква покретала је, из Угарске, праве мале крсташке ратове.

Од тог времена, све до данас, више од једног миленијума, већина Срба, с изузетком оних који су у потоњим вековима примили другу веру, припадају европској хришћанској цивилизацији источног обреда и хришћанској православној култури.

Ћирило и Методије

Катедрала Светог Трипуна у Котору Саборна црква Светог Трипуна, заштитника Котора, освештана је 1166, у свечаности којој је присуствовао, на истом месту, велики број римокатоличких прелата и византијских свештеника. Подизање катедрале Светог Трипуна у, још увек, византијском граду, имало је значење видног преокрета у развитку српске средњовековне архитектуре.

Стицајем прилика, Византија је радила на ширењу источног хришћанства и изван подручја свога непосредног утицаја. Кнез Моравске (област у данашњој Чешкој) који је, тежећи политичкој независности од Франачког царства, одбијао немачке мисионаре, обратио се Византији за помоћ. Цариград је 862. поверио двојици браће, Константину и Методију, да се припреме за мисионарски рад мећу моравским Словенима. Константин је био наставник философије, библиотекар Цариградске патријаршије, а старији Методије био је високи чиновник (управник архонтије) у области Солуна. Константин и Методије су живели у Солуну, у словенском окружењу, и добро познавали словенски језик. Константин, који се доцније замонашио и узео име Ђирило, саставио је прву словенску азбуку, глагољицу. Била је то варијанта грчког алфабета допуњена с четрнаест слова за словенске гласове којих није било у грчком језику. У Моравској, где су дошли 863, солунска браћа су наишла на жесток отпор немачког свештенства и племства. Морали су да иду у Рим и пред папом Хадријаном II, под чијом је јурисдикцијом била Моравска, добију одобрење за своју мисију. После Ћирилове смрти, Методије је наставио да ради, не само у Моравској него и у Панонији. Али отпор немачких бискупа није јењавао, па је Методије неколико година провео у затвору. Кад је Методије умро, 885, папа је забранио употребу словенског језика у цркви, а немачки свештеници протерали су његове ученике из Моравске. Упркос прогонима, ученици Ћирила и Методија, мећу којима су најважнији Наум, Климент, Ангелар и Горазд, наставили су, после напуштања Моравске и Паноније, свој мисионарски рад у бугарским, српским и приморским крајевима. Имали су успеха, посебно у Бугарској, а затим и у данашњој горњој Македонији и Охридској области (тек припојеној Бугарској), јер су се народу обраћали разумљивим језиком.

ДУКЉАНСКИ И ЗЕТСКИ ВЛАДАРИ Јован Владимир (крај X века - 1016) Стефан Војислав (око 1040 - пре 1055) Михаило (око 1052 - 1081. краљ од 1077) Константин Бодин (око 1061 - 1101)

С р п ска држ ава Д укљ а Кнез Војислав падање византијске моћи, после Василија II, Срби су искористили да се 1037, после неколико побуна, поново осамостале у Захумљу, Травунији и Дукљи. На челу Дукље био је кнез Војислав, који се помињао као »Србин«, »Травуњанин« (Требињац) и »Дукљанин«.

О

Предводећи устанак против Византије, он је поражен (1036) и допао је ропства, али је успео да побегне из Цариграда, и ослободи Дукљу у новом устанку крајем 1037. или почетком 1038. Византија је у више наврата безуспешно покушала да освоји Дукљу, да би Војислав, на крају, признао врховну власт византијског цара.

Краљ Михаило

Црква Светог Михаила у Стону Краљ Михаило је од оца наследио залеђе Дубровника са Стоном, а после 1077. вероватно је својој власти потчинио и Дубровник. Своју задужбину, цркву Светог Михаила у Стону, подигао је око 1080.

О дукљанском краљу Бодину Затим Бодин, узевши краљевство, продре у Зету и поче да савлађује своје рођаке... Пошто би углављен мир, Бодин са браћом оде у Рашку и оружјем је доби, па загосподари њоме. Тамо је поставио два жупана из редова својих дворјаника: Вукана и Марка, који му се закуну да ће и они и њихови синови бити нарочити приврженици њему и његовим синовима или насљедницима. Потом узме Босну и тамо постави кнеза Стевана. Из Летописа попа Дукљанина

Војислава је, пре 1055, наследио син Михаило и обновио вазални уговор с византијским царем. Настојећи да се осамостали од Византије, Михаило је вероватно од папе добио краљевску круну. Ако је то тачно, онда би Михаило био први српски краљ. Папа Гргур VII писао му је почетком 1077. као »Михаилу, краљу Словена, дукљанском владару«, и ставио му у изглед даривање папске заставе. Застава Светог Петра, коју је Михаило тражио од папе, била је знак стављања под заштиту Свете столице, можда и ступања у вазални однос.

Краљ Бодин и крсташи Краља Михаила наследио је син Бодин. Он је настојао да се од Византије осамостали и у црквеном погледу. На његову молбу папа Климент III поставио је 1089. дукљанског надбискупа. Дукљанској надбискупији припале су епископије (бискупије) у Дукљи, Бару, Котору, Улцињу, Свачу, Скадру, Дривасту, Пилоту, и по Србији, Босни и Травунији. На сабору у јужнофранцуском граду Клермону, папа је позвао хришћане да ослободе Христов гроб у Јерусалиму и целу Свету земљу, тј. Палестину, од »неверника«, Турака Селџука. Наредне године, 1096, почео је Први крсташки рат. Главнина крсташа прошла је кроз Угарску, код Београда се пребацила преко Саве, и потом војничким путем (из времена Римског царства) доспела до Цариграда. Одред крсташа под заповедништвом француског грофа Рајмона Тулуског ишао је преко Далмације и Дукље. Становништво на које су наилазили, у тешко проходним пределима, крсташе је дочекивало неповерљиво и непријатељски. У близини Скадра, краљ Бодин је грофа Рајмона срдачно примио и с њим се чак побратимио. Рајмон га је заузврат даривао, очекујући да ће му Бодин обезбедити даљи пролазак до Драча, међутим поново је, успут, наилазио на отпор.

Опадање Дукље Више се о Бодину, на основу сачуваних извора, ништа не зна. После његове смрти. оставши без снажног владара, Дукља је незадрживо опадала. Из њеног састава издвојиле су се постепено и Босна и Рашка. Под својим бановима, Босна је, још од почетка XI века, имала посебну администрацију, повремено улазећи у састав хрватске или српске државе. Пошто се 1102. Хрватска дефинитивно утопила у Угарској, Босна је такође пала под угарску власт.

Црква Светог Петра код Новог Пазара (1Х-Х век) наслеђе рашке државе.

Мирослављево јеванђеље Мирослављево јеванђеље, или Мирослављев евангелистар, најстарији је писани споменик старог српског језика. Састављено је за хумског кнеза Мирослава, крајем XII века, на 181 листу. Чува се у Народном музеју у Београду. Једино је 165. лист Јеванђеља остао у Државној библиотеци у Петрограду. Мирослављево јеванђеље записали су писар Григорије и још неколико анонимних писара. Поред књижевне и историјске, дело има велику уметничку вредност, захваљујући иницијалима (великим, исцртаним словима на почетку појединих одељака), и минијатурама (мали цртежи, у боји), којима је украшено. Стил је претежно романички.

Рашка у борби за државно осамостаљење У доба опадања Дукље, ново српско упориште у борби за државно осамостаљење од Византије постала је планинска земља Рашка. Ново упориште српске државности, Рашка је, током XII века, учврстила свој положај и поставила темељ потоње моћи Србије под династијом Немањића. У времену после Василија II, Византија је знатно ослабила. Своје снаге обновила је за владавине династије Комнина, 10811185, захваљујући, пре свега, новом феудалном уређењу. У накнаду за војну службу, феудалац је добијао пронију (византијски феуд), на доживотно уживање, а заузврат био дужан да врши војну службу и опреми одред пратилаца сразмеран величини имања. Уводећи систем пронија, Византија је добила јаку феудалну војску којом је могла да обузда западне ритере, који су у првом крсташком рату допрли до самих зидина Цариграда, и обнови власт над земљама које је у међувремену изгубила. Византији Комнина испречила се, на северу, Угарска, која је 1102. присајединила Хрватску, а потом и византијска острва и градове у Далмацији. Угарска је 1138. своју власт проширила и на Босну. Рашки велики жупани, до тад византијски вазали, окренули су се угарским краљевима, и политичко савезништво ојачали породичним везама. Велики жупан Вукан Први од познатих великих жупана Рашке био је Вукан. Он се, с почетка, у савезу с дукљанским краљем Бодином, опирао Византији да би после Бодиновог измирења с Цариградом борбу наставио сам. Цар Алексије I Комнин (1081-1118) био је принуђен да, пред Вуканом, војно обезбеђује несигурну границу према Србији. Српски велики жупани почели су да својој рашкој држави припајају области данашњег Косова и Метохије. Изричити и поуздани подаци о староседелачком становништву које је затечено српским освајањем Косова нису сачувани. Доцнија сведочанства о земљи и становништву, прецизна и детаљна, пре свега повеље српских владара, откривају да су оне убрзо стекле изглед једне хришћанске и српске области, густо насељене и привредно напредне која ће убрзо постати главно средиште српске културе. Од времена великог жупана Вукана почело је постепено ширење Рашке у правцу југоистока. преко линије Рас-Звечан-Пећ, тј. преко граница Византијског царства. Вукан је 1091. ушао у погранично подручје Зигос, које је обухватало потоње Косово поље с Липљаном, и заузео град Звечан. Затим је 1093. освојио и спалио Липљан, стари царски град, али се пред снажним византијским одредима морао зауставити. Од краја XI века Рашка је несумњиво била најмоћнија српска област. За њу се, од тога времена, све више везивао појам Србије. Нарочит значај Рашка је добила после смрти дукљанског краља Бодина (око 1101), кад се Вукан уплео у тамошње обрачуне,

У име Оца и Сина и Светога духа, ја син Завидин, а именом раб божији Стјепан Мирослав, кнез хумски саздах цркву светог апостола Петра, ох. Запис кнеза Мирослава на цркви у Бијелом пољу (1170-1190. год.)

Ја грешни Григорије дијак, недостојни нарећи се дијак, украсих ово јеванђеље златом кнезу великославноме Мирославу, сину Завидину. А мене, Господе, не заборави грешнога, но сачувај ме себи, јер ево где ми је господине жао теби работавши, кнезу својему господину, што ме пазиш грешна. Григорије Дијак на Мирослављевом Јеванђељу (око 1190)

и по своме нахођењу почео да поставља дукљанске краљеве. После смрти великог жупана Вукана, Византија је на почетку владавине цара Јована II Комнина (1118-1143) поново потчинила Рашку. Срби су успели да закратко ослободе Рас, користећи се ратом између Византије и Угарске 1127-1129. Уследила је, убрзо, византијска одмазда. Велики број заробљеника одведен је у Малу Азију, а Рашка је опљачкана и приморана да још једном призна врховну власт Византије.

Између Византије и Угарске Узимајући учешћа у византијско-угарским ратовима XII века. на угарској страни, Рашка је повремено била изложена пустошењима, али је, временом, утврђивала своју државну самосталност. Ратови које је водио против војнички све снажније Византије навели су угарског краља Стефана II (1116-1131) да закључи династички савез са српском владарском породицом. Вероватно 1130. склопљен је брак између његовог сина, престолонаследника и будућег краља Беле II, и Јелене, кћери српског великог жупана Уроша I. Тај догађај био је за српску страну утолико значајан што је Јелена, као потоња угарска краљица, постала утицајна личност на угарском двору и драгоцен посредник у српско-угарским односима. Јеленин брат Белош је на угарском двору стекао највиша достојанства и положај. Био је угарски палатин, хрватски бан, и за кратко (1160-1162) велики жупан Србије.

Србија у доба великих жупана Доба своје изразите превласти над Рашком, кад је, без сувише отпора постављао и смењивао српске велике жупане, између 1155. и 1163, византијски цар Манојло I (1143-1180) крунисао је победом над Угарском, савезницом Србије. Византија је тада поново завладала, мада привремено, већим делом Хрватске и Далмације, Босном, Рашком и некадашњом Дукљом, тј. зетским приморјем.

Плоча са ктиторским натписом Кулина Бана (1185). пронађена 1898. код Високог. »Ову цркву бан Кулин зида кад плени Кучевско Загорје и наиђе на њ гром у подгори Слепичишту. И постави свој образ над прагом. Бог дај бану Кулину здравље и баници Војисави.« Бан Кулин на каменој плочи (1185).

Настој ања српских великих жупана да се ослободе превласти и надзора Византије тада су се, наизглед, могла чинити узалудним. Они нису успели да српску државу прошире јужно од линије РасЗвечан-Пећ, нити да освоје област коју су, доцније, назвали Косово. Ипак, граница Србије је значајно померена у правцу истока. У X веку Србија је једва допирала до реке Ибра, да би средином XII века њене границе биле постављене источно од планине Копаоника, местимично захватале долину Топлице, и допирале до леве обале Јужне Мораве. Северно од Топлице, Србија се простирала до планине Јастребац, и обухватала Западну Мораву све до планине Рудник. Велики жупани Рашке нису имали довољно моћи да остваре своје намере, али су, свакако, утрли пут својим наследницима, из којих је потекла династија Немањића, да поставе темеље снажној српској држави.

ДОБА НЕМАЊИЋА СТЕФАН НЕМАЊА (1166-1196) Порекло и породица Немањића владала је две стотине година и учинила Д инастија Србију једном од знатних европских држава у средњем веку.

Стефан Немања, фреска из манастира Богородице Љевишке у Призрену.

Из Немањине повеље Хиландару Искони Бог створи небо и земљу и људе на њој, и благослови их и да им власт над сваком творевином својом. И постави ове царевима, друге кнезовима, ине владарима, и свакоме да пасти стадо своје и чувати га од сваког зла које наваљује на њега. Због тога браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима и сваки народ оделивши и закон давши, и обичаје установи и владаре над њима по обичају и закону раставивши својом премудрошћу. Због тога... и постави ме за великога жупана, нареченог у светом крштењу Стефана Немању. И обнових своју дед (ов) ину и боље утврдих Божјом помоћу и својом мудрошћу... и стекох: од морске земље Зету и с Градовима, а од Арбанаса Пилот, а од Грчке земље Лаб с Липљаном, Глобочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу...

Родоначелник династије био је велики жупан Рашке Стефан Немања. Његова породица постала је значајна у оном раздобљу потчињености Србије Византији, које је наступило средином XII века. После политичких превирања и сукоба око власти, велики жупан Деса био је заточен и свргнут. Његов настављач постао је Тихомир, син великаша Завиде. Тихомир се задржао на власти неколико месеци крајем 1165. и почетком 1166. Према обичају, Тихомирова браћа Страцимир, Мирослав и Немања имали су своја удеона кнештва и признавали врховну власт великог жупана. Браћа су била у сродству с лозом великог жупана Уроша II (1146-1156), и дукљанском краљевском породицом. Завида се још око 1112. (после смрти жупана Вукана), настанио у Дукљи. У Рибници (данас Подгорица), родио се његов најмлађи син Стефан Немања, који је најпре крштен по римокатоличком обреду. Кад су му то прилике у Србији омогућиле, Завида се вратио у Рас, где је у цркви Св. Петра поново крстио свога сина, сада по источном, православном обреду.

Долазак Немање на власт Немањина власт захватала је источне крајеве Србије. Вероватно 1163, византијски цар Манојло I је у Нишу Немањи подарио жупу Дубочицу као лични и наследни посед, и владалачко звање жупана. Тиме је Немања званично стекао политичку самосталност у односу на своју браћу. Један од поступака којим је Немања доказао своју независност, али и бригу за учвршћење православног хришћанства у Србији, било је подизање манастира Светог Николе код Куршумлије; недалеко одатле сазидао је и цркву посвећену Богородици. Браћа су, на то, позвала Немању да објасни своју самовољу, и заточили га у једној пећини у близини Раса. Немања је ипак успео да се избави, окупи своје присталице, протера браћу и прогласи се великим жупаном. То је учинио 1166. Цар Манојло I пружио је Немањиној браћи уточиште и помоћ. Уз подршку византијске војске збачени велики жупан Тихомир кренуо је да се с Немањом обрачуна. Завађена браћа сударила су се у бици која се одиграла септембра 1168. код села Пантина, у близини Звечана. Немања је однео победу, а Тихомир се удавио у реци Ситници.

ВЛАДАРИ ИЗ ДИНАСТИЈЕ НЕМАЊИЋА Стефан Немања (велики жупан 1166-1196)

Стефан Првовенчани (велики жупан 1196-1217, краљ 1217-1228)

Немања је затим кренуо да се ослобађа византијског надзора. Прва прилика коју је покушао да искористи био је рат који је 1171. избио између Византије и Венеције. Угарска је подржала Немању против Византије. Међутим, у Угарској је, нешто доцније, дошло до промене на престолу и у спољној политици. Немања је остао сам против Византије. Лишен савезника, српски жупан је настојао да избегне сукоб на бојном пољу. Изишао је у сусрет Манојлу I и изразио му своју покорност. Цар му је опростио и повео га у Цариград. Немања се вратио у Србију овенчан достојанством великог жупана које му је цар даривао. Своју реч је одржао, и до краја царевог живота остао му одан.

Стефан Радослав (краљ 1228-1234)

Стефан Владислав (краљ 1234-1243)

Стефан Урош I (краљ 1243-1276)

Стефан Драгутин (краљ 1276-1282)

Стефан (Урош II) Милутин (краљ 1282-1321)

Стефан (Урош III) Дечански

Борба за ослобођење и самосталност Рашке Манојло I умро је 1180, и у Византији су избили нереди. Угарска је успела да већ наредне године врати у свој посед део Хрватске. Далмацију и Срем. Босански бан Кулин (1180-1204) одметнуо се од Византије и признао врховну власт Угарске. Немања се укључио у нови рат који је 1183. избио између Византије и Угарске. Угри су прешли Дунав и настојали да овладају долином реке Мораве. Угарска и српска војска опустошиле су околину Ниша (тада византијског утврђења), и допрле до Софије. Али онда се, наједном, угарски краљ нагодио с византијским царем и вратио у Угарску. Немања је наставио да припаја српске земље. Тада је већ држао крајеве између Западне и Велике Мораве, област око Врања, Косово, Лаб и Хвосно (Метохија). Потом је кренуо на Дукљу.

(краљ 1322-1331)

»Дукља и Далмација« Стефан Душан (Урош IV) (краљ 1331-1345/46, цар 1346-1355)

Стефан Урош V (цар 1355-1371)

О потпадању »Дукље и Далмације« под Немањину врховну власт посведочио је и натпис, из 1195, на малој православној цркви Светог Луке у Котору. Дукља и Далмација ту се помињу у саставу владарске титулатуре Немањиног сина Вукана, који је од оца добио Дукљу на управу. Дукљу је, у то доба, »силом држао грчки народ«, чак је прозвана »грчка област«. Немања, који је рођен у Дукљи, сматрао је ту земљу својим отачаством (очевином), и правом дедовином. Српска војска је 1186. освојила и разорила градове Дањ, Сард, Скадар, Свач и Улцињ, а Бар нешто доцније. Уклоњене су присталице византијског цара, док су градски оци који су исказали оданост Немањи остављени на својим положајима. Котор, у који је Немања сместио свој двор, једну од својих резиденција, поштеђен је разарања. Немања је затим, с браћом Мирославом и Страцимиром, у два наврата покушао да заузме Дубровник, 1184. и 1185, али без успеха. Дубровачка република, поникла у српском народном залеђу, убрзо је захваљујући приливу српског становништва добила словенски етнички карактер. Нарочито привлачна била су богатства која су Дубровчани стекли тргујући у источном Средоземљу и унутрашњости Балкана.

Студеница Манастир Студеница је задужбина Стефана Немање. Немања је, у Студеници, подигао Богородичину цркву, уз коју су подигнуте у различитим временима и црква Светог Николе и Краљева црква. Читав манастир опасан је зидинама. Мошти Стефана Немање, Светог Симеона, почивају у Студеници: у њој су сахрањени и Немањин син Вукан, Вуканов син Стефан, средњи Немањин син краљ Стефан Првовенчани, краљ Радослав и син краља Уроша Стефан.

Стефан Немања и Фридрих Барбароса

Богородичина црква у Студеници по стилу градње припада рашкој школи. То је једнобродна грађевина с припратом (предворјем), истуреним бочним вестибилима (уздужни ходници), дванаестостраним византијским кубетом (куполом), и троделном апсидом (полукружни испуст на источној страни у којем је смештен олтарски простор). Грађена је у камену са оплатом од белог и брижно тесаног мермера, украшеног богатом пластиком (рељефна декорација). У доба краља Радослава на цркву је дограђена велика спољна припрата с монументалним порталом (врата опточена рељефним украсом), у романич-

До краја 1189. Немања је знатно проширио границе Рашке на истоку и југоистоку. Доспео је готово до Софије, извесно време држао је Скопље, Призрен и градове у области Полога (северозападна Македонија). Најзад је са Угрима освојио Софију. Затим је покушао да искористи присуство војске немачког цара Фридриха I Барбаросе (1152-1190). На походу који је добио назив Трећи крсташки рат, Барбароса је требало да прође кроз Србију. Уз Барбаросу, да ослободе Јерусалим који су недавно, 1187, заузели муслимани, кренули су енглески краљ Ричард I Плантагенет (Ричард Лављег Срца) и француски краљ Филип II Август. Српски посланици су децембра 1188, били на немачком царском двору у Нирнбергу, Барбароси пренели велико задовољство Немањино поводом предстојећег царевог доласка у Србију. Вероватно су понудили повољне услове снабдевања за немачку војску. Немања је писао цару да му припрема свечан дочек у Нишу, у најзнатнијем од својих градова, који намерава да учини престоницом Србије. Посланици су одлично примљени, на највишем државном нивоу, и богато даривани. Таквим церемонијалом Србији је признат висок ранг међу ондашњим европским државама. Немања и Барбароса састали су се у Нишу јула 1189. Немања је цару понудио да заједно нападну Византију, а заузврат ће постати његов вазал. Барбароса на то није био спреман, и одбио га је, али су остали у пријатељству.

Битка на Морави 1190. После неуспеха крсташког похода, 1190. Барбароса се, на повратку из Свете земље, утопио у једној речици у Малој Азији. Одлазак крсташа омогућио је византијском цару Исаку II Анђелу (1185-1195) да се посвети обрачуну с Немањом.

Сабор у средњовековној Србији У Србији Немањића сабор је био врховно државно и судско веће, у који је улазио већи број угледника, високо племство и свештенство. Сабор је обично разматрао државна питања од нарочитог значаја. На саборима 1349. и 1354. на пример, донет је и допуњен Законик цара Стефана Душана. Сазивани су и црквени сабори. На њима се расправљало о најважнијим питањима верског учења, духовног живота и црквене организације. Решавало се о протеривању јеретика богомила, о уздизању српске цркве на ниво архиепископије (1219), потом и

Света гора Света гора налази се на полуострву Атос, трећем, најисточнијем испусту полуострва Халкидики у Грчкој. То је најзначајније светилиште православног хришћанства. Први манастир, Лавра, саграђен је у X веку. Данас на Светој гори има 20 манастира: 17 су грчки, и по један српски (Хиландар), донедавно и бугарски (Зограф) и руски (Св. Пантелејмон). Сви манастири били су обезбеђени јаким зидинама које су штитиле од нападача, освајача, гусара или разбојника. Сваки манастир има посед од којег се издржава. У манастирима, осим цркве, постоје конаци, тј. зграде за становање и смештање гостију, библиотеке, подруми, магацини. Света гора била је под српском влашћу у доба српског царства, 1346-1371. Данас има неку врсту аутономије, са управним седиштем у граду Кареји, унутар грчке државе.

У позну јесен 1190, у бици која се одиграла негде на Јужној Морави, Исак II поразио је српску војску. Мада поражен, Немања је сачувао већину својих земаља, од којих је само мањи део пристао да врати Византији. Под српском влашћу остао је велики простор, од долине Мораве до обале мора. Између осталог, Немања је задржао Зету (Дукљу), јадранско приморје од Зете до ушћа Цетине (изузев Дубровника), и читаво Косово и Метохију (изузев Призрена). На северу, српска држава простирала се између Дрине и Велике Мораве. Византија је признала границе Србије, тиме и њену политичку самосталност. Стефан Немања, у својству великог жупана Рашке, постао је њен истински господар. У том смислу, Византија је отворила могућност међународног признавања српске самосталности. Политичку независност српске државе, Немања је идеолошки објашњавао постојањем хијерархијске структуре, коју је изложио у оснивачкој повељи манастира Хиландара. Бог је одређене владаре поставио за цареве и краљеве (»утврди Грке царевима, Угре краљевима«), док је на владарској лествици њему доделио нешто ниже звање, поставивши га да влада »овом земљом српском«, за »великог жупана«.

Улазак у византијски »Комонвелт« Добри односи Србије и Византије утврђени су династичким браком. Средњи Немањин син Стефан оженио је византијску принцезу Евдокију, синовицу Исака II, и кћерку будућег цара Алексија III. Била је то прва византијска принцеза која је удата за сина једног српског владара. Стефан је, вероватно, већ тад одређен за престолонаследника. Кад је Алексије III 1195. постао византијски цар, Стефану је доделио високо достојанство севастократора, које је по рангу било одмах после цара и деспота. Задужбине Стефана Немање и постанак рашког стила Оснивач независне рашке државе и родоначелник династије Немањића, велики жупан Стефан Немања, оставио је. у Рашкој, три значајне задужбине: Свети Никола у Топлици, Ђурђеви Ступови код Раса и Богородичина црква у Студеници. Немањине задужбине обележиле су почетно раздобље у развитку рашке градитељске школе. Црква Светог Николе грађена је по узору на већину ондашњих цариградских храмова. Свети Ђорђе и Студеница, отвориле су пут приморским мајсторима у рашку средину. Оплемењујући западне, романичке, и источне, византијске утицаје. новим, рашким духом, Немања је дао подстрека рођењу и развитку једнога новог стила, и, више од тога, једне сасвим особене културе средњовековне Србије. Постанку рашког стила претходио је сасвим опипљив, политички разлог. После победе над братом Тихомиром, Немања је одлучио да своју захвалност Светоме Ђорђу изрази подизањем задужбине на врху брда које се уздизало изнад његове нове престонице. града Раса. Међутим, обрачун са братом пореметио је Немањине односе са Византијом. Зидајући Ђурђеве Ступове, Немања више није могао да дође до грчких неимара, па се обратио приморским мајсторима, највероватније Которанима. Приморски мајстори су византијску основу, и композицију простора, заоденули романичким облицима.

Немањино повлачење с власти Немања је владао Рашком три деценије. У својим осамдесетим годинама био је, за ондашње прилике, у необично одмаклој старости. Пошто се на византијском престолу усталио Алексије III (1195-1203), чија је ћерка удата за његовог сина и наследника Стефана, Немања је проценио да је дошао тренутак да се повуче с престола. На државном сабору, највишем државном телу које је окупљало повлашћене сталеже друштва, Немања се 1196. одрекао власти, у корист свога средњег сина Стефана. Окупивши чланове своје породице, властелу и припаднике војничког и црквеног реда, саопштио је жељу да се посвети монашком животу. Његов најстарији син Вукан требало је да господари Зетом. као велики кнез, а најмлађи, Растко, да управља Захумљем (потоња Херцеговина).

Симеон и Сава Кад се замонашио, Немања је узео име Симеон. Једно време је боравио у манастиру Студеници. Пре њега се замонашио и његов најмлађи син Растко који је узео име Сава. Растко је оставио Вукану да влада Хумом и повукао се у Свету гору. На синовљев позив Симеон му се придружио у Светој Гори, у манастиру Ватопеду (1197).

Св. Сава, XV век.

Пренос моштију Светог Симеона Мироточивог

На Светој Гори, Симеон и Сава посветили су се духовном животу и градитељској делатности. Богато су обдарили или обновили многе светогорске манастире који су почели да их сматрају својим другим ктиторима. Одлучили су да на Светој Гори подигну и један српски манастир, који би њима и Србији донео знатан углед у православном свету. Симеон и Сава су пронашли један стар и сасвим запуштен манастир, Хеландарион (Хиландар), који су, по дозволи из Цариграда, 1198. обновили и проширили. У томе им је помогао и Немањин наследник, велики жупан Стефан Немањић. Византијски цар Алексије III Анђео (1195-1203) обдарио је Хиландар пуном аутономијом, какву су уживали најугледнији светогорски манастири. У хрисовуљи коју је Алексије III издао Симеону и Сави наводи се да им додељује Хиландар и Милеју, област око манастира, »да Србима буде на вечни поклон«. Хиландар је имао и своје властелинство. То имање, које је манастиру доносило издржавање. мањим делом било је на Светој Гори, а оним већим у Србији, у околини Призрена. У доцнијој историји хиландарски поседи у Србији су се увећавали. Црква манастира Хиландара посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице. Служба је држана на српском језику. Самим тим што је био заштићен од свих потреса у друштву, династичких преврата. ратова. похаре и освајања. Хиландар је, временом, постао кула светиља читавог духовног и културног живота српског народа.

Смрт и канонизација Као велики жупан, Стефан Немања утврдио је државну самосталност Србије и поставио темеље њеној политичкој моћи. Као монах Симеон, он је дао снажан подстицај узлету српске духовности, и исписао важну страницу историје српске православне цркве. Стефан Немања - монах Симеон, умро је у Хиландару, у присуству сина Саве, 13. фебруара 1199. Његови синови почели су да раде на томе да се он прогласи за светитеља. То је било потребно једнако из верских и политичких разлога. Да би то учинили, било је потребно да строго поштују поступак канонизације, и приложе доказе о његовој светости. Било је потребно да тело, после смрти, остане цело, и да из њега потекне миришљаво уље, свето миро; требало је да тело има чудотворну моћ, да исцељује болести.

На молбу своје браће Стефана и Вукана, после њиховог измирења. Сава Немањић је 1207. пренео очеве мошти из Свете горе у Србију. Испуњавајући њихове жеље, зарад општег српског мира, Сава се није вратио у Свету Гору, него је остао у Србији, управљајући Студеницом као архимандрит наредних десет година. У томе периоду Сава је водио бригу не само о духовном и културном напретку Србије, него је предводио и неколико важних дипломатских посланстава, водећи преговоре са страним владарима. У задужбини потоњег српског краља Уроша I, манастиру Сопоћани код Новог Пазара (довршен почетком XIV века), на северном своду јужне капеле, осликана је, око 1265. фреска која приказује пренос моштију Светог Симеона из Хиландара у Студеницу.

Сава је, у Немањиној биографији коју је доцније написао, посведочио да се све то са очевим телом заиста догодило. После неколико година, он је почетком 1207. тело пренео из Хиландара у манастир Студеницу у Рашкој. Ту се појавило и свето миро, мирисно уље које, после смрти, потече из тела светитеља. Тако је Симеон понео назив Мироточиви, а било је, тврди се, и неколико случајева чудесног исцељења. Средњи Немањин син Стефан, доцније српски краљ Првовенчани, забележио је у Житију Светог Симеона како му је отац неколико пута помогао, заштитивши тиме и српску државу. Свети Симеон Мироточиви постао је заступник пред Господом српских владара, државе и народа. Њему се, у светости. доцније придружио и син Сава, тако да су отац и син били истинско знамење и упориште државности, културе и православне духовности српског народа у читавом средњем веку и у потоњој историји.

СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ (1196-1228) Сукоб око престола: Стефан и Вукан рпска држава коју је за собом оставио Немања обухватала је, осим Рашке. која је била у њеном језгру, Захумље и Зету (Дукљу), области које су раније имале извесну самосталност. Захумљем је најпре управљао Немањин брат Мирослав, а затим најмлађи син Растко (Сава). Зета је припала Немањином најстаријем сину Вукану, који је понео краљевску титулу својих претходника, владара Дукље. Ту титулу признао му је папа Иноћентије III (1198-1216), сматрајући га владарем »Дукље и Далмације«. Немањина владалачка права, најзад, наследио је његов средњи син Стефан, који је постављен да управља Рашком у звању великог жупана.

С

Сукоб два брата Немањића, Стефана и Вукана, постао је сасвим известан. У обрачун су се уплеле Угарска и Бугарска. које су покушале да искористе пометњу како би отеле

Жича Задужбина српског краља Стефана Првовенчаног, манастир Жича, седиште прве српске архиепископије, посвећен је Вазнесењу Господњем. Изградња манастира почела је после повратка Светог Саве са Свете Горе, 1208. Храм је добио своје основне облике до 1219, кад је Жича постала архиепископија. Потом су убрзани завршни радови, који су окончани тек 1230, кад је подигнута припрата, с кулом, на западној страни. Црква Светог Спаса манастира Жиче припада рашкој градитељској школи. Црква је крајем XIII века горела, потом је и запустела. Нов живопис урађен је у доба краља Милутина, у првим деценијама XIV века. И он је доцније страдао. Остаци тог сликарства сачувани су на источном зиду пролаза испод куле, као ктиторске композиције краља Стефана Првовенчаног и краља Радослава.

Присаједињење Дукље Поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар. А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога. Стефан Првовенчани, Живот Светог Симеона

неки део српских земаља, и утицале на развој политичких збивања. 1202. Вукан се удружио са угарским краљем Емериком и поразио Стефана, након чега је Емерик увео у угарску краљевску титулу и Србију. Тек 1205, пошто је Србија услед грађанског рата претрпела тешка разарања. браћа су се измирила. Стефан Немањић остао је велики жупан, располажући врховном влашћу у целој српској држави. Вукан је, с титулом краља, и убудуће господарио Дукљом која се сада назива Зетом.

Спољна политика Стефана Немањића до 1217. Стефан Немањић успевао је да се снађе у новим приликама, и из њих извуче користи. за себе и за Србију. После смрти бугарског цара Калојана, 1207. вратио је под српску власт Ниш и нишку област, Врање и Полог. и стратешки важан град Призрен. Тиме је овладао великим делом Војничког пута од Београда до Цариграда. У спољној политици. Стефан Немањић начинио је значајан заокрет окренувши се новим савезницима, Млетачкој републици и папи. На самом почетку века, он се раставио са својом женом Евдокијом, византијском принцезом; после неколико година, оженио се Аном, унуком млетачког дужда Енрика Дандола. Ослобођен притиска Византије, која је, по крсташком освајању Цариграда, привремено нестала, од папе је очекивао краљевску круну, и, да би је добио, повео је преговоре.

Стефан Немањић, краљ Првовенчани (1217) Српски велики жупан Стефан Немањић добио је краљевску круну 1217. од папе Хонорија III (1216-1227). Круну су у Србију донели папски посланици. Стефан Немањић настојао је да успостави нову традицију као први круном овенчани владар читавог српског народа.

Богомили Богомили су били хришћански јеретици, присталице покрета који је водио борбу против владајућег верског учења и црквеног поретка. Покрет је настао у X веку, и добио назив по проповеднику попу Јеремији Богомилу из Бугарске. Богомили су се побунили против правоверне хришћанске догме по којој постоји само један Бог, творац свега видљивог и невидљивог. Јеремија Богомил учио је да постоје бог добра и бог зла. Бог зла, Мамон или Сотона, створио је сав опипљив свет, па и тело човека; бог добра удахнуо је човеку душу. Богомилско учење почива на источњачким јересима, које су дуалистичке: оне проповедају двојство добра и зла, материјалног и духовног света. Богомили су одбацивали све молитве, изузев Оченаша, и нису поштовали распеће и иконе (као предмете од материје). Нису признавали цркве за домове Божје, него су се састајали по кућама, да се моле и проповедају. Мада су одбацивали црквену хијерархију, имали су своје старешине: у Босни, то је био дјед. Покрет се из Бугарске проширио на северну Македонију, Рашку, Босну (где се нарочито укоренио), и Приморје. Преко Италије и Алпа, доспео је до јужне Француске. У Србији су богомиле погрдно називали безбожни и погани бабуни. У Босни су имали име крестјани (хришћани), у Италији катари (на грчком чисти), у Француској булгари или албижани (по граду Алби, где их је било највише). Стефан Немања повео је велики рат против богомилске »јереси« пошто су је прихватили и неки од његових велможа. На Сабору властеле, Немања је осудио јерес и послао војску против јеретика: »једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје, и сва имања сакупив, разда прокаженима и убогим«.

Управо стога, савременици су га назвали првовенчани краљ. До тада су краљевску титулу носили и владари Дукље, али је њихово краљевско достојанство било ограничено на ту област. Будући да је Дукља, као краљевина, била Немањина очевина и дедовина, Стефан и његов брат Сава су у преговорима са Светом столицом наглашавали да код Срба постоји традиција краљевске власти. Упркос западном пореклу своје краљевске титуле, и мада је држао до своје владарске и државне самосталности, Стефан Првовенчани није у потпуности одбацио византијску државну традицију. После свога краљевског крунисања, у званичним документима, он је почео да употребљава назив »самодржац«, који је дослован превод византијског царског епитета »автократор«. Тиме је желео јасно да одреди свој независан положај у односу на остатак византиј ског света.

Самосталност српске цркве (1219) Сава Немањић, који је у време братовљевог крунисања боравио на Светој Гори, није одобравао прибављање краљевске круне из Рима. Браћа су се, ипак, убрзо затим измирила, и Сава се упутио у своје ново посланство, у Никеју, васељенском патријарху. После пада Цариграда и доброг дела Византије под власт крсташких ритера (1204), уточиште цариградске патријаршије, такође и царског престола, био је град Никеја у Малој Азији. Појединости о боравку Саве Немањића у Никеји нису познате. Одлично се сналазећи у пометњи свога времена, Сава је 1219. од никејског цара Теодора I Ласкариса и васељенског патријарха Манојла добио пристанак да се српској цркви подари аутокефалност - црквена самосталност. Једино је васељенски патријарх, први међу једнакима, по части, од свих православних патријараха, могао да додели једној народној цркви управну самосталност. Сава је, у исто време, постављен за првог српског архиепископа. Актом о аутокефалности српски епископи добили су право да сами бирају и постављају свог архиепископа, без уплитања Васељенске патријаршије и византијског цара. Из Никеје, Сава се вратио у Србију. Прву српску архиепископију он је сместио у тек довршеној задужбини свога брата, краља Стефана, у манастиру Жичи. Српска црква установљена је на читавом пространству српске државе. Осим постојеће три епископије (Рашка, Призренска и Липљанска), Сава је установио нових седам епископија (Зетска, Хумска, Дабарска, Моравичка, Будимљанска, Хвостанска, Топличка). Жича је, са својом засебном епархијом, била једанаеста епископија самосталне српске цркве.

Прве српске епископије у Приморју Одређујући седишта седам нових српских епископија, Сава Немањић је изабрао два упоришта на јадранској обали. Седиште Зетске епископије било је у цркви Светог Арханђела Михаила на полуострву Превлаци, на уласку у Боку Которску.

Седиште Хумске епископије постала је црква Свете Богородице у Стону, тамо где почиње полуострво Пељешац.

С р п ска православна црква ава Немањић је, на челу самосталне српске архиепископије, пре свега намеравао да учвршћује и продубљује учење православног хришћанства у српском народу. Срби су, у том времену, носили сећање на паганску веру и обреде. У Босни је било богомила, припадника цркве босанске, које је још Стефан Немања сурово прогонио. Макар у Рашкој, Немања је успео да их потпуно потисне. Сава је вредно подизао нове цркве и старе обнављао, доводио учене монахе из Свете горе, и школовао нове у домаћим манастирима, пре свега у Студеници.

С

Српско ћирилично писмо из XIII века (»Босанско Јеванђеље« из збирке А. Ф. Гиљфердинга)

Јриу« ■' Бранич«»о

Р<мау Доравзди Ж-чЈ Ск. Н*«ола

ЗАХУ

Агкхтож*

:ивтш|ће

фБогоровк«. С*. Апсстодг

I

б4С ТрЧО «Ј

ТР АВУНИЈ А

Понгмн01

Оногоил # С . Ђ оЛ е/ I

(

&огородиц. 1

Х м с ч и е т .Т

ЗЕТА Рчвн.иа

Скоп/.в

Границе после бнтке на Моравн 1190. Границе за време Стефана Првовенманог

»Крмчија Светога Саве«

Манастир Морача Манастир Морача код Колашина (1252) је задужбина кнеза Стефана, Вукановог сина, унука Стефана Немање. У саставу манастира се налази знаменита црква Успења Богородице. Уз њу је подигнута и мала црква Светог Николе. Градња цркве Успења припада рашкој школи. Црква је једнобродна; припрата и капела су на северној страни. Зидана је у камену. Фасада и портал су украшени скромном романичком пластиком. Цркву је обновио кнез Вучић Вучетић са игуманом Томом. 1574. Поправке су трајале неколико деценија. Овај свети храм пресвете деве Богородице саздах и украсих на име успења њенога ја, Стефан,син великога кнеза Вука, унук светога Симеона Немање. И то беше у дане благочестивога краља нашега Уроша, године 6760, индикта десетог. Стефан, син Вуканов, на довратку цркве у манастиру Морачи (1252)

Пошто је за српску цркву 1219. постигао статус аутокефалности, Сава се латио послова око њене унутрашње организације, заправо њеног канонског, тј. правног утемељења. На Светој Гори и у Солуну он је зато саставио, довршивши га 1220, свој Номоканон (Законоправило) или Крмчију, зборник црквених и грађанских (цивилних) закона, с тумачењима. Крмчија је сачињена на основама византијског правног наслеђа и прилагођена потребама српске цркве. И у Крмчији је оставио трага Савин концепт сагласја (симфоније) световне и духовне власти, концепт који је од његовог времена остаје трајно обележје владања у средњовековној Србији. Сава се противио црквеној и духовној свевласти којој је тежила васељенска патријаршија у Цариграду. Сава Немањић је затим, 1221. у Жичи, објавио и Чин обновљења истините вере православне или Синодик православља. Синодик православља утврдио је ортодоксију српске цркве, излагањем догми, вечних истина православног хришћанства. Ортодоксија источног хришћанства се позива на учења светих отаца и одредбе васељенских сабора, на којима је иначе постављена православна догма. Истовремено, Сава је осудио јеретичка учења, какво је, међу осталим, било и богомилство у Бугарској и Босни. Крмчија Светога Саве и Чин или Синодик православља постали су носећи правни и духовни стубови српске православне самосталности, аутокефалиј е.

Први српски просветитељ Сава и његов брат, српски краљ Стефан Првовенчани, били су међу најобразованијим Европљанима свога времена. Стефан је написао биографију свога оца, Житије Светога Симеона, којом је оставио сведочанство о својим богатим знањима и књижевном дару. Описао је Немањин живот, забележивши драгоцене појединости о његовој владавини, задужбинарству и освајањима, уопште о заслугама за српску државу. Такође је писао о оцу као светитељу, нарочито о чудима која су посведочила Симеонову светост. Житије Светога Симеона високог литерарног квалитета написао је и Сава Немањић. Сава је најзаслужнији за образовање књижевних и школских средишта која су се појавила у манастирима Хиландару, Студеници, Жичи, Милешеви и Пећи (седиште потоње Патријаршије). Богослужење је захтевало писменост, како би се читало из црквених књига, а утемељење самосталне државе свакако је морало почивати на образованим управитељима и чиновницима. У манастирима су преписиване и превођене, обично са грчког, црквене књиге: Јеванђеље, житија светих, псалтири, требници, литургијари, октоиси. Најученији и најдаровитији међу монасима састављали су и службе светитељима, и писали њихова житија. Манастири нису били једине школе у Србији. Обични

свештеници, пароси, пружали су образовање млађим дечацима, и имали обавезу да једног од својих синова, или неког другог, описмене за богослужење у парохијској цркви. Световне школе су била училишта, где су стицали писменост и остала знања одраслији дечаци и младићи. О училиштима се мало зна. Вероватно су оснивана у већим насељима или на дворовима властеле.

И зм еђу В и за н ти је и Б угар ске (1228 - 1243) Краљ Владислав, са фреске у Милешеви (Цртеж А. Дерока).

Произађоше на светлост словенског језика богонадахнуте ове књиге назване номоканон, Јер помрачене беху раније облаком мудрости јелинског језика, сада пак заблисташе, што Не рећи, истумачене бише и благодаћу божијом јасно сијају незнања одгонежи и све просветљавајући светлошћу разумном и од грехова избављајући... Изађе, дакле, на светлост нашег језика божанствени овај спис старањем и љубављу освештанога и благочастива и ореосвештенога и првога архпепископа све српске земље кир Саве, сина преподобнога оиа Симеона, првог наставника све српске земље. Овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и осветта у српској земљи. А писане беху књиге ове мужем веома грешним, који беше образом монах, архијереј чином, епископ будимаљски Теофил, живот њему пак би у дому светога великога страстотрпца Христова Георгија... Смерни епископ будимаљски Теофил, коме је отчаство Гроб. Епископ Теофил, уз препис Крмчије Светога Саве (1252)

Краљ Радослав (1228 - 1234) тефан Првовенчани је умро 1228. Његовог најстаријег сина и савладара Стефана Радослава крунисао је Сава Немањић, у својству српског архиепископа. Син византијске принцезе Евдокије, Радослав је од раног детињства васпитаван у византијском духу. Ожењен је Аном, ћерком епирског цара Теодора1 Анђела. Српски краљ Стефан Радослав био је, речима монаха и писца Теодосија, испочетка »добар владар«, али је доцније пао под »рђав утицај« своје жене. Чак је уз своје име додао византијско царско презиме Дука, и потписивао се на грчком. Име Дука појављује се и на новцу који је ковао.

С

Пораз, од Бугара, епирског цара Теодора I Анђела, у бици на реци Клокотници (притока Марице), 1230, отворио је, у Србији, простор бугарском утицају. Бугарском је тада владао моћни цар Јован II Асен (1218-1241). Рашки великаши збацили су 1233. Радослава с престола и узнели његовог млађег брата Владислава. Радослав је, привремено. боравио у Дубровнику и Драчу. Затим се вратио у Србију, и замонашио под именом Јован. Сахрањен је у Студеници.

Краљ Владислав (1234 - 1243) Стефан Владислав (1234-1243) је остао запамћен пре свега као ктитор манастира Милешеве, једног од упоришта, у доцнијој историји, српске писмености и културе. И Владислав је својом женидбом одредио усмерење своје спољне политике. Оженио се Белославом, ћерком бугарског цара Јована II Асена, победника код Клокотнице.

Повлачење и смрт Саве Немањића Сава се одрекао архиепископског трона 1234. у корист јеромонаха Арсенија Сремца. Као други српски архиепископ, Арсеније је управљао српском црквом до 1263. На последњем од својих путовања, пошто се поклонио Христовом гробу у Јерусалиму, Сава Немањић је, на повратку у Србију, свратио у Трново код бугарског цара Јована II Асена. Између осталог, цара је обавестио о свом раду на признавању бугарске патријаршије.

Сопоћани Манастир Свете Тројице у Сопоћанима, задужбина краља Уроша I, је подигнут у седмој деценији ХШ века. Припрата, с кулом-звоником, дозидана је у првој половини XIV века. Спољни део припрате осликан је у доба Стефана Душана. Манастир је, истовремено, маузолеј. У њему су сахрањени краљева мајка Ана Дандоло, архиепископ Јоаникије и краљ Урош I. Црква Свете Тројице је једнобродна, с полукружном апсидом на источној, и припратом на западној страни. Брод је, уздужно, подељен на три травеја. На крају средишњег травеја уздиже се купола. Сопоћани подсећају на романичко градитељство. Портал и прозори урађени су од камена. Црква је споља била омалтерисана. Вероватно су је радили приморски мајстори. Сопоћани су знаменити по својим фрескама. Фреске Сопоћана израз су највиших сликарских домета свога доба. Тек су сликари италијанске ренесансе успели да достигну постигнућа сопоћанских мајстора. у цртежу и колориту.

Византијско рачунање времена Срби су, у средњем веку, време рачунали по византијској ери. Њена почетна година била је година стварања света. 5508. пре Христа. Док се у Рашкој претежно користила византијска ера, у Зети се упоредо уважавала и хришћанска ера (од године Христовог рођења). Година византијске ере почињала је од 1. септембра. Због тога се, када је датум између 1. јануара и 31. августа, од византијске ере одузимало 5508 година, а кад је датум од 1. септембра до 31. децембра, одузимало се 5509 година.

Вољом судбине, у Трнову је Сава провео своје последње дане. Умро је 14. јануара 1236, и сахрањен је у трновској цркви Четрдесет мученика. После дугих преговора, српски краљ Владислав је 1237. успео да стричеве мошти пребаци у своју задужбину Милешеву и тамо их поново сахрани.

Крај владавине краља Владислава Смрћу бугарског цара Јована II, 1241, Владислав је остао без моћног заштитника. У пролеће исте године провалили су Татари (Монголи) у Угарску, настављајући до јадранске обале. Напали су Трогир, Сплит, Дубровник и Котор. На повратку до Црног Мора, почетком 1242, прегазили су Србију и Бугарску. Лишен, у метежу, сваког ослонца власти, у новој побуни племства, 1243, краљ Владислав је збачен с престола. Нови краљ српски и поморски постао је млађи брат Радослава и Владислава, Стефан Урош. Владислав је преживео побуну и умро тек после две деценије.

У сп о н С рбије

УРОШ НЕМАЊИЋ (1243 - 1276) Вазал угарског краља Српски краљ Стефан Урош I био је четврти, најмлађи син Стефана Првовенчаног. На престо је ступио после своје старије браће, Радослава и Владислава. Почеци његове владавине су протекли мирно. Угарска и Бугарска су биле опустошене у татарској најезди (1242-1244); Цариград су држали Латини, док су се Никејско и Епирско царство отимали око првенства на византијско наслеђе.

Србија је била упућена на савезништво с Никејцима, али је, истовремено, водила рачуна о своме северном суседу, Угарској. Опорављена, Угарска је образовала Мачванску бановину, управну област око доњег тока Саве, која је постала једно од упоришта даљег ширења. Урош I је 1268. напао и опустошио Мачву. Угри су узвратили и у пролеће исте године поразили српску војску, а краља заробили. Избављајући се из заточеништва, Урош I је вероватно морао да обнови ранији вазални уговор са угарским краљем. У договор је укључено и склапање брака између српског престолонаследника »Стефана, младог краља Србије« (доцније краљ Драгутин), и Каталине, унуке угарског краља Беле IV. Брак Драгутина и Каталине био је чврст и трајан.

Обнова Византије Градац на Ибру Градац на Ибру, код Брвеника, с Богородичином црквом је задужбина краљице Јелене Анжујске, супруге Уроша I. Она је у тој цркви сахрањена. Манастир је сачуван у рушевном стању. Црква је осликана по студеничком узору. Њен живопис припада оновременом монументалном стилу, нарочито ктиторска композиција (ликови краљице Јелене и Уроша I, са синовима), и Поклоњење Агнецу, из циклуса посвећеном животу Богородице. Црква је сазидана пре 1276.

Сарадња Уроша I с Никејцима постала је опипљива предност пошто је 1261. цар Михаило VIII Палеолог ослободио Цариград од Латина. Михаило VIII је намеравао да династичким браковима врати некадашњу снагу и утицај Византије на Балкану. Тако се повезао с бугарским царем и татарским ханом. Да би за себе везао Србију, одлучио је да своју млађу ћерку Ану уда за Милутина, другог сина Уроша I. Међутим, кад је српски краљ сачекао свадбену поворку, остао је непријатно затечен пред византијском раскоши. Нарочито се гнушао евнуха којих је било чак у принцезиној пратњи. Приметио је да »нама није уобичајено такво понашање«. Византинцима је, опет, српски двор. скроман и патријархалан, изгледао припрост и сиромашан. Уследили су замршени преговори, у којима је предочено да је Драгутин, а не Милутин, наследник српског престола. Србија је најзад одустала. То је значило заоштравање односа с Византијом.

Избор трећег српског архиепископа Византија није могла озбиљније да науди Србији, осим што је, намером да Васељенску патријаршију потчини Римској курији, Михаило VIII угрозио самосталност српске цркве. Урош I је одговорио постављајући за новог архиепископа свога брата Предислава који је постао архиепископ Сава II. Док су се на краљевском престолу изређала чак тројица синова Стефана Првовенчаног, Владислав. Радослав. па Урош, на челу српске цркве био је Савин ученик, архиепископ Арсеније I. Тиме је одржавана сталност у развитку црквене организације, нарочито епископија, помагање монаштва, а нарочито продужавање живих веза с манастиром Хиландаром на Светој гори. Настављена је традиција оснивања великих краљевских задужбина: угледајући се на своје претходнике, око 1265. Урош I је подигао Сопоћане. Због тешке болести, 1263. стари архиепископ Арсеније I морао се повући. Урош I је на његово место поставио свога брата, архиепископа Саву II (1263-1271). Сава се раније замонашио и постао хумски епископ.

Поново су двојица браће Немањића стала на чело цркве и државе, остварујући идеал из времена њиховог оца Стефана Првовенчаног и стрица Саве.

Дубровачка и барска надбискупија Сукоби српског краља и Дубровчана само су наносили штете обема странама. Још један њихов неспоразум је избио услед обнављања старог спора Дубровачке и Барске надбискупије. Кад је Барска надбискупија 1247. остала, на извесно време, без свог поглавара, дубровачки надбискуп је захтевао од папе да му се Барска надбискупија потчини. Дубровачко изасланство дочекано је, у Бару, узвицима грађана и свештенства: »Шта је папа, наш господин краљ Урош је нама папа!«.

Краљица Јелена, фреска у Грачаници, око 1321.

Спор се одужио у наредним годинама. Папа је за барског надбискупа поставио Ђованија Карпинија (Ошуапш Сагр1ш), чувеног по својој мисији међу Монголима. Дубровчани су најзад одустали од тужби, и неспоразум је 1255. превазиђен без коначне одлуке. То је одговарало Барској надбискупији, која је задржала своја ранија права.

Крај владавине Уроша I

Теодосије Монах манастира Хиландара Теодосије живео је у XIII веку и ушао у историју српске књижевности поглавито захваљујући своме Житију светога Саве. Присно везан за јунака своје приповести, писао је живо и допадљиво, уносећи сликовите призоре из Савиног живота и онога времена. Житије је саставио служећи се књижевном грађом истоименог Доментијановог дела. Мање је познато да је Теодосије био аутор још неколико књижевно вредних и занимљивих списа, још једног житија, и неколико »похвала«, »канона« и »служби«:

Похвала Симеону и Сави, Канон општи Симеону и Сави, Служба Симеону, Служба Сави, Житије Петра Коритког, Служба Петру Коришком.

Владавина Уроша I. обележена општим напретком Србије, окончана је превратом, уобичајеним код Немањића. Против њега се окренуо старији син Драгутин, незадовољан очевим одбијањем да му, по угарском обичају, као младом краљу, престолонаследнику, додели на управу један део државе. Урош I иначе није дозвољавао никакво територијално издвајање, потискивао је припаднике бочних грана Немањића, и потпуно избрисао самосталност области какве су биле Дукља, Травунија и Захумље. Драгутин је позвао, да се умеша, угарску војску, и победио оца »у земљи званој Гацко«. То се збило 1276. Урош се повукао у Хумску земљу, замонашио се, и већ наредне године умро, као монах Симеон.

СТЕФАН ДРАГУТИН (1276-1282) Подела Србије и ослонац на Угарску преврат није наишао на одобравање српске властеле Д рагутинов и цркве. Такође није прихватана зависност Србије од Угарске. Не могавши да чвршће утемељи своју власт, Драгутин је био приморан да државну територију раздели на три области. Зету, Требиње и крајеве око Плава и Горњег Ибра уступио је својој мајци, краљици Јелени. Она је њима заиста владала, пуне три деценије. Будући да је била из породице Анжујских, »од рода фрушког«, тј. француског, штитила је римокатолике, и са Дубровником склопила уговор о сарадњи и пријатељству.

Свој део очевог наследства добио је и Драгутинов млађи брат Милутин. Највећи део српских земаља Драгутин је оставио себи. Драгутин је, за своје краткотрајне владавине, у недостатку унутрашње подршке, потпору нашао у Угарској. Био је ожењен угарском принцезом Каталином, ћерком угарског краља Стефана V. (Истовремено је византијски престолонаследник Андроник ожењен другом ћерком угарског краља.) Добри односи са Угарском и Византијом нису одговарали српској властели, жељној освајања.

Краљ Драгутин и краљ Милутин

Милутин Ђурђеви Ступови У једном тренутку свог живота, Краљ Драгутин је задужбину свога деде Стефана Немање Ђурђеви Ступови (код ондашњег Раса), одредио себи за гробницу, и кренуо да храм преуреди. Кулу која је стајала на улазу у манастир претворио је у малу капелу. Драгутин је у лову, 1282, сломио ногу, која је лоше зарастала, а своје патње је схватио као Божију опомену, да се одрекне престола у корист млађег брата Милутина. Његова болест учинила је да, у капели, једини осликани светитељи, поред Христовог лика, буду свети лекари Кузма и Дамјан. На своду су приказана четири српска државна сабора. На првом сабору, Немања предаје престо сину Стефану (потоњем Првовенчаном). На другом је устоличење Уроша I, Драгутиновог оца. На трећем, Драгутин постаје краљ. На четвртој фресци је сабор одржан у месту Дежеви, у близини Ђурђевих Ступова. Ктиторска композиција укључена у хоризонталну поворку владара на западном зиду капеле илуструје и начело наслеђивања престола који је, после Драгутинове смрти, требало да припадне једном од Драгутинових синова, вероватно најстаријем, Владиславу.

Драгутинова мирољубива владавина је огорчила српску властелу, која га је принудила да престо преда Милутину. Према одлуци сабора у Дежеву 1282, Милутину је препуштено да влада доживотно. После његове и Драгутинове смрти српска круна је имала да припадне Драгутиновом сину Владиславу. Драгутин је остао да влада северном Србијом. Од угарског краља је добио на управу Мачву, Београд, Срем, и Усору и Соли у Босни. Београд је тада први пут припао једном српском владару. Кад је Милутин показао да ће да погази онај део уговора који је одређивао начин наслеђивања престола, Драгутин се упустио у рат против сопственог брата, и рат изгубио. Завађену браћу помирио је архиепископ Данило II. Закључење мира није донело промене у односу на стање које је сукобу претходило. Драгутину се није посрећило да ужива у благодетима овоземаљског мира. За читавог живота, чини се, дубоко побожан, притиснут болешћу, он се пред смрт замонашио и узео име Теоктист. На сабору властеле и свештенства своје државе, власт је предао сину Владиславу. Умро је у пролеће 1316.

После смрти. његови дворани су открили да је годинама. из покоре. испод одоре носио грубу ланену тканину, и појас од сламе који му се дубоко усекао у тело.

СТЕФАН УРОШ II МИЛУТИН (1282-1321) Цар Михаило и краљ Милутин

Симонида Портрети Милутина и Симониде, осликани у манастиру Грачаници, верно су дочарали њихов изглед, одећу, помало и стање духа. Милутин је стасит, одлучан и проницљив. У рукама држи веома леп модел Грачанице. Његова раскошна одора украшена је драгим камењем, бисерима и златом. Симонида такође блиста у богатству и сјају. Она је млада и лепа, чврстог и самоувереног држања. Ја раб божији Стефан Урош, праунук светога господина Симеона и унук првовенчанога краља Стефана, син великог краља Уроша и краљ свих српских земаља, и поморских, саздах овај храм у име светих праведника и прародитеља Христових, Јоакима и Ане у лето 6882, индикта 12 и све што приложих овоме светоме храму у хрисовуљу писах. Ко ли ово измени, да је проклет од Бога и мене грешног. Амин. И овај се храм сазда старањем архимандрита и протосинђела игумана Јована. Краљ Милутин на камену цркве цв. Јоакима и Ане у Студеници (1314. год.)

адашњи цар Палеолог сакупи велику војску и крене на " Србију, хвалећи се у своме безумљу да ће не само озлобити отачаство овога благочастивога, него да се неће више ни спомињати његово име у његовој држави, а није ни сам знао шта ће му се догодити и да ће, противно његову лукаву веровању да ће се прославити у туђем наследству, убрзо изненадном смрћу свршити«. Архиепископ српски Данило II је у житију краља Милутина описао припреме Михаила VIII Палеолога за поход на Србију. На то се цар одлучио после приступања Србије савезу западних сила у Орвијету, и српског заузимања »града славног«, Скопља. Михаило VIII је умро на почетку похода, 11. децембра 1282, у једном трачком селу, усред још недовршених ратних припрема. Краљ Милутин је, доцније, подигао двор у Скопљу учинивши га једним од својих престоних градова. Милутинова освајања и спољна политика У наредних неколико година Милутин се снажно залетао у дубине Византије. Своја највећа освајања је довршио 1284, припајајући данашњу северну и средњу Македонију. Јужна граница Србије се протезала линијом Охрид-Прилеп-Штип. Затим је, од Бугара, заједно са братом Драгутином, освојио Ждрело на Дунаву, и цело Браничево са Кучевом (данашња источна Србија). То се одиграло у годинама кад је Бугарска била поцепана на неколико самосталних области које су признавале врховну власт татарског хана Ногаја. Милутин је, пошто је од Татара узео Видин, успео да се споразуме с бугарским кнезом Шишманом. Шишману је вратио Видин, и пристао да с њим ступи у родбинске везе. Тиме је добар део Бугарске прешао под покровитељство Србије. На српско уплитање, хан Ногај је кренуо на Србију, али га је Милутин предухитрио својим мировним посланством. Да би умирио татарског хана, послао је сина Стефана као таоца на татарски двор, и неколико угледних властелина. Они су тамо боравили до Ногајеве смрти, 1299.

Милутин и Симонида После освајања, уследили су мировни преговори краља Милутина с византијским царем Андроником II Палеологом. Да би, од Византије, добио званично признање својих освајања, а свакако је веома држао до византијске државне традиције, Милутин је захтевао брак с једном од византијских принцеза.

И помоћу Божјом управљани, неповређено прешавши таку пучину, и изишавши од мора, уђоше у саму ту Анатолију, у државу безбожних. И пошто је био велики рат међу њима победише их, секући њихова нечастива тела као траву пољску. И сасвим уништивши њихов спомен, све њихово богатство и славу уграбише у своје руке, и градове њихове и станове до основа порушити, и испунивши сву вољу и жељу господина свога превисокога краља, вратише се у своју државу са великом славом. Архиепископ Данило, Житије краља Милутина

Пошто га је Евдокија, сестра Андроника II, одбила, цару није преостало друго него да Милутину понуди своју шестогодишњу кћер Симониду. Брак Милутина и Симониде, закључен 1299, значио је и обнову добрих односа Србије и Византије. Милутин је задржао највећи део освојених земаља. Милутин је једнако одржавао добре односе с Византијом и латинским западом. Преговори с папом око преласка Србије у римокатоличанство имали су смисао дипломатских натезања. Византија је поново била угрожена. Турци Османлије су узели највећи део Мале Азије, док је цар Андроник II покушавао да им се одупре тако што је унајмљивао плаћенике. Највише невоља имао је, од најамника, с Каталанцима. Пошто их није редовно плаћао, они су се одметнули и почели да пљачкају по Тракији, Светој Гори и Тесалији. Три године су Каталанци нападали Свету Гору, 13071310. Многи су манастири страдали и опљачкани. Српски Хиландар је бранио његов игуман, доцније архиепископ, Данило. Он је био једнако одважан ратник колико угледан монах и даровит писац житија српских владара и архиепископа.

Овај блажени и крепки краљ Стефан Урош видећи помоћ Божју и покров на себи од маздодавца Христа, и од тада подстаче себе на већу љубав и на виши подвиг ка своме љубитељу Христу, те поче зидати мноштво светих цркава не само у своме отачаству, но и у светоме граду Јерусалиму и у Светој Гори Атонској, и у самом Царском Граду, и почевши и друге свете цркве по свима изабраним местима и сврши, и испунивши не малим но великим богатством и просвећењем, и све утврдивши постављаше на сваком добром закону. Архиепископ Данило, Житије Краља Милутина

Грачаница Манастир Грачаница вероватно је најлепша од многобројних задужбина најпредузимљивијег српског ктитора краља Милутина. Грачаница је довршена и живописана до 1321. године. Црква има основу уписаног крста с пет кубета, зидана од наизменичних слојева камена и опеке. Живопис из Милутиновог времена је очуван скоро у целини. Истичу се портрети ктитора. Милутина и његове жене Симониде, као и композиције из Христовог живота. Живописаније Грачанице припада дворском сликарству ренесансе Палеолога, с веома присутним класицистичким појединостима, али и реалистичним призорима из свакодневног живота.

Данило је читаво манастирско благо, под оружаном пратњом, изнео из Хиландара, и, опирући се нападима разбојника, успео да га пребаци на сигурно, у Србију. Потом су Каталанци одустали од даљих напада на Свету Гору, и загосподарили, на превару, Атинским војводством, усамљеним остатком некадашњег Латинског царства у Византији. На позиве свога таста, цара Андроника II, Милутин је против Турака Османлија послао, у Малу Азију, корпус војске коју је предводио велики војвода Новак Гребострек. Титула војводе тада се први пут помиње код Срба. Српска војска, која је бројала, вероватно, неколико хиљада ратника, боравила је у Малој Азији безмало годину дана. Вратила се у Србију 1313, испраћена царевом захвалношћу.

Питање наследника Милутин се, пре Симониде, женио четири пута. Са Симонидом није имао деце. За свога наследника одредио је сина Стефана, који је управљао земљама које је раније уживала његова баба Јелена Анжујска. Међутим, после Милутиновог помирења с Драгутином, Стефан се узнемирио. Са одређеним круговима међу властелом почео је договоре око збацивања оца с престола. Милутин је одговорио одлучно и немилосрдно. Упао је, 1314, с војском у Зету, и заробио сина. Том приликом, отац га је загрлио, али му није опростио. Везаног га је одвео у Скопље и дао да га ослепе. Ослепљен, Стефан није могао да полаже права на престо. Било је то правило које је преузето из Византије. Са женом и двојицом малих синова, Стефана су послали у Цариград, Андронику II, у заточеништво. Један од Стефанових синова био је Душан, будући српски цар.

Краљева црква у Студеници Од знаменитих Милутинових задужбина, једна је подигнута унутар манастира Студенице, прелепа црква Светог Јоакима и Ане, познатија као Краљева црква. Изграђена је 1314. То је сасвим мала црква, готово квадратне основе (4,20 х 4,40 м). Одлично је очувана. Споља, одликује се белом фасадом и црвеним кубетом које намерно подсећа на куполу Богородичине цркве, Немањине задужбине у Студеници. Краљева црква је посебно славна по својим фрескама.

Стефаново прогонство покушала је да искористи царица Ирина, која је одржавала пријатељске везе с Милутином. Она је на српски двор послала двојицу својих синова, једног за другим, очекујући да ће се допасти Милутину и домоћи се српског престола. Одбијени су, вероватно, услед већ устаљеног уверења, у Србији, да престо припада искључиво припадницима светородне династије Немањиних потомака. После смрти краља Драгутина, 1316, његовом облашћу наставио је да влада његов син Владислав. Милутин је зазирао од могућности да га наследи синовац, те је и њега ухватио и заточио, припојивши његову државну област. Као престолонаследник тада је истакнут други Милутинов син Константин. Заробљавањем Владислава Милутин је изазвао рат са Угарском. Не оклевајући, Милутин је запосео Рудник, Липник (рударско насеље у Подрињу), град Мачву и Београд. Тиме је против себе окренуо читав савез у који су ушли, између осталих, папа и хрватски бан Младен II Брибирски. Милутин је успео да избаци Хрвате из Хума, и зароби бановог брата, приморавши Младена II на измирење. Такође је предухитрио папину намеру да против њега окрене албанске великаше, и задржао северну Албанију где је послао додатне трупе. У наставку рата против Угарске, 1319, Милутин је изгубио Београд и Мачву, али је задржао Браничево, Кучево и читав ток Велике Мораве, све до њеног ушћа у Дунав.

Најзнатнији српски задужбинар У житију краља Милутина, архиепископ Данило II је забележио да је Милутин приљежно обнављао старе цркве, и подигао неколико нових у старим хришћанским светилиштима: Свете Арханђеле у Јерусалиму, цркве Светог Николе и Светог Ђорђа у Солуну, заједно са двором у којем је, боравећи у Солуну, одседао; Рударство у средњовековној Србији Рударство у средњовековној Србији доживело је успон за време владавине краља Уроша I у другој половини ХШ века, пре свега захваљујући доласку Саса. Саси су били народ германског порекла. Доселивши се из Трансилваније у Србију, пренели су своју марљивост, знање и искуство. Најважнији метал који се добијао у српским рудницима било је сребро; уз сребро је ишао и известан проценат злата. Њиховим извозом Србија је постепено од сиромашне земље постала просперитетна краљевина. И гвожђа је било довољно, мада само за домаће потребе, и није се извозило. Највећи и најпознатији рудник сребра у Србији Немањића је било Брсково, у близини данашњег Мојковца. Рудник Брсково први пут се помиње 1254, кад су се тамо, највероватније, појавили Саси. Право да тамо ваде и прерађују руду, дао им је Урош I посебном повељом. У том документу Саси се први пут званично помињу у средњовековној Србији. Од осамдесетих година ХШ века Брсково је било богат рудник који је живо радио једно цело столеће. Успон Србије у доба првих краљева из династије Немањића, много је дуговао богатству стеченом експлоатацијом богатих рудника сребра.

Када је прошло много времена, п када је требало да се изврши божанствена воља, дође цару напрасно нека болест, и када се осећаше зло и да више неће живети, заповеди да буде однесен у свој му манастир, где оставши мало дана остави живот, и ту би погребен у од њега сазданом манастиру, месту званом Бањска, због топлих текућих вода, а црква која је тамо, посвећена је првомученику Стефану. А када је цар издисао, многи су брзо притицали ка Стефану, и јављали му што се догађа. А он мишљаше да је то превара, јер не беше тако лак на измену, од чега многи страдају лакошћу разума. А када сазнаде да је очева смрт истинита, одмах бацивши убрус од очију, показа се онима који су се сакупили светао лицем, а још светлији очима, и препаса се на достојно му српско царство. Данилов Зборник

затим цркву, палате и одмаралиште за странце и болесне у манастиру Светог Продрома у Цариграду - архиепископ Данило каже како »многе веште лекаре нашавши даде им много злато и што им је на потребу, да непрестано надзиравају болеснике, лечећи их«. Данило II примећује и како је Милутин из основа обновио и украсио Хиландар на Светој Гори, да је покрај Хиландара подигао пирг са црквом Вазнесења, и још један пирг на путу за Хиландар, који и данас носи Милутиново име.

Прва лоза Немањића Попут других средњовековних владара и Немањићи су трагали за божанским пореклом своје власти. Отуд лозе Немањића, осликане у неколико српских манастира, нису биле обичне генеалогије (стабла предака), оне су носиле и нескривену поруку о старини и светородности династије. По угледу на лозу Јесејеву, лоза Немањића је израстала из тела Симеона Немање, родоначелника и светитеља, који је потомцима обезбедио светородност, углед и моћ. Пред крај свога живота Милутин је у својој задужбини Грачаници дао да се ослика прва од лоза Немањића, као најсмелије могуће објашњење божанског порекла своје власти. На лози је 16 ликова. Христос благосиља Милутина, чланове његове породице, Симониду и младог Константина, могућег наследника престола. Краљеви преци су приказани у медаљонима од вреже. Стефан, потоњи Дечански, на лози није приказан, стога се и претпоставља да је лоза урађена пре његовог повратка из прогонства, 1321. Манастир Бањска, са црквом посвећеном Светом Стефану, био је једно време седиште епископије, и у њој је Милутин сахрањен. Бањској је подарио огромно властелинство, са више од седамдесет села и катуна, и више од пет стотина домаћинстава. Ј103А Н ЕМ АЊ ИЋ А (владари) Завида

I------------------1-------------------1--------------------------------- 1 Страцимир Стефан Мирослав Стефан Немања I------------------------- 1---------------------------------------------1 Вукан Стефан (Првовенчани) Растко (Свети Сава)

Тихомир Фра Вита, мали брат протомајстор из Котора, града краљева, сазида ову цркву светога Пантократора господину краљу Стефану Урошу Трећему (Дечанском) и његовом сину светломе и превеликоме и преславноме господину краљу Стефану (Душану). Сазида се за осам годишта и доспела је сасвим црква у лето 6483. Натпис фра Вите на вратима Високих Дечана(1355)

I------------------------- 1~ ' "~1------------------------------------1 Стефан Владислав Стефан Урош I

Стефан Радослав

I-----------------------------------------------------------------------1 Стефан Урош II Милутин

Стефан Драгутин

I---------------------------------- 1

Стефан Урош III Дечански

I----------------------------------- 1----------------------------------- 1 Симеон (Синиша)

Стефан Урош IV Душан

I

Стефан Урош V

I

Јован Урош Дука Палеолог

Високи Дечани Српски краљ Стефан Урош III, управо је по својој знаменитој задужбини, манастиру Високи Дечани, добио свој надимак Дечански. Црква Христа Пантократора (Сведржитеља) је почела да се гради 1327, поред речице Бистрице, испод планина Проклетија. Главни неимар, протомајстор, био је фра Вита из Котора, који је окупио мноштво вештих

Дечани, детаљ. уметника и мајстора. Радове је надзирао архиепископ српски Данило II. Ктиторском повељом из 1330. Стефан Дечански је богато обдарио своју задужбину, чије довршење није доживео. Градњу Дечана привео је крају његов син Стефан Душан, 1335. Саграђени су, истовремено, конаци и монументална трпезарија, а читав манастир ограђен је висо-

Учвршћујући српску црквену организацију, Милутин се нарочито усредсредио на изградњу епископалних цркава. У Призрену је тако подигнута Богородица Љевишка, на основама старије цркве. Грачаница је била седиште Липљанске епископије, а Богородица Тројеручица седиште Скопске архиепископије.

Милутиново законодавство Под Милутином је деловала посебна канцеларија која је издавала исправе о обавезама разних категорија становништва, од потврђивања поседа до давања повластица. Поједине одредбе из обичајног права, записане у посебну исправу, имале су снагу закона на које су се Милутинови наследници, Стефан Дечански и Стефан Душан, често позивали. »Закони светога краља« Милутина уређивали су и судски поступак, затим састав и надлежности пороте, биране у зависности од сталежа којем припадају парничари. Исход Милутинове владавине Краљ Милутин је владао дуго, учинивши Србију једном од знатних европских држава. Поред тога што је проширио њене границе, и на северу и на југу, Милутин је Србију увео у ред оних држава које су о своме свеопштем напретку оставиле трага у уметничком изразу, у подизању велелепних грађевина, једнако храмова и дворова, али и у тежњи да се унутрашњи живот уреди увођењем јединствених закона и државне управе. Милутинова Србија свакако је била под изузетним утицајем Византије, њене традиције и културе, нарочито оних последњих настојања тога царства да заблиста у своме пуном сјају, која се обично називају ренесансом Палеолога. Од Византије су преузете, добрим делом, њене правне установе, облици локалне управе, и начин рада Архиепископ Даннло II Знаменити биограф краља Милутина је био на челу српске цркве тек у периоду после Милутинове смрти (1324-1337). Ипак, својом политичком и књижевном делатношћу он се везује за раздобље Милутинове владавине. Рођен је, око 1279. у угледној властеоској породици. Стекао је добро образовање и постао краљев дворанин. Пошто му се дворска служба није свидела он се замонашио. и временом заслужио почаст да постане игуман манастира Хиландара (1305). Истицао се и као монах и као војник. Успешно је одбранио Хиландар од напада побуњених најамника Каталанаца (1307-1309), и одважним продором кроз њихове редове повукао се у Србију спасавајући манастирско благо. Милутин га је поставио за епископа Бањског, да би управљао изградњом цркве Светог Стефана и чувао краљевску ризницу. Доцније се Данило вратио у Хиландар, али га је краљ поново позвао у Србију и поставио за епископа хумског (1317-1324). Потом је, 1324, добио и звање српског архиепископа. Као писац, Данило је оставио драгоцена сведочанства о своме времену у делу Животи краљева и архиепископа српских (познато и као Данилов зборник). Ту је сместио житија краља Уроша I, краљице Јелене, краља Драгутина, краља Милутина, архиепископа Арсенија I, Јоаникија I и Јевстатија I. Данилови настављачи придодали су, овоме, и житија Душана, као краља, и првог српског патријарха Јоаникија.

Високи Дечани ким зидом, с кулом на улазу. Дечанска црква је један од највећих српских средњовековних храмова, а свакако је највиша. Дужина износи преко 36, ширина је 24, а висина кубета досеже 29 метара. У припрати, на сводовима, је осликан циклус Седам васељенских сабора. На западном зиду је Лоза Немањића. Стефан Немања, родоначелник лозе, је осликан у подножју, а навише, следе његови потомци. Ктитори манастира, Стефан Дечански и краљ Душан, приказани су на неколико места: Дечански четири, а Душан чак пет пута. Дечанско сликарство је дело више мајстора. Упркос стилској неуједначености, и неједнаком уметничком домету, дечанске фреске су без премца, нарочито по својој очуваности, у читавом српском средњовековном сликарству. Дечани располажу и ризницом, која је. по својој разноврсности, богатству, историјској и уметничкој вредности, највреднија од свих српских манастирских ризница. Дечанску ризницу сачињавају раскошни, драгоцени и прелепи црквени, литургијски и уметнички предмети. Сачувана је и читава галерија икона, насталих између XIV и XIX века. Нарочито је вредан игумански престо из 1335, и кивот за мошти светог Краља (Стефана Дечанског), урађен у истом времену; или велики крст цара Душана. У благо Дечана спада и збирка старих рукописних и штампаних књига, такође из раздобља између XIV и XIX века.

дворске канцеларије. Његову владавину обележава и процес убрзане византинизације Србије - прихватања византијских вредности и обичаја - што је највидљивије било на српском двору, од етикеције и титула (логотети, протовестијари) до обележја краљевске власти, једнаких оним цариградских царева. Прихваћена су и начела византијског феудализма, који је почивао на систему пронија. Проније су биле имања која су додељивана, на уживање, најспособнијим ратницима. Они су, заузврат, пратили владара у војним походима, а деобом пронија подстицан је, уопште, ратнички дух и жеља за освајањем. Краљ Милутин се изненада разболео, изгубивши, у својим последњим данима, и моћ говора. Србију су почели да потресају нереди, разбојништва и пљачкашки обрачуни. Краљ Милутин умро је у Неродимљу, 29. октобра 1321. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Бањској на Косову. После смрти краља Милутина уследиле су борбе око престола. Владислав, син Драгутинов, избавио се из заточеништва, да би у очевој области био признат за краља. У игри је био и Милутинов син Константин. Ипак, црква и већи део властеле определио се у корист Стефана, старијег Милутиновог сина. Он је, доцније, у својој Дечанској повељи, забележио како му је Господ вратио очињи вид и поставио га за владара, али је сасвим вероватно да његово ослепљење није било потпуно, и да се он у међувремену опоравио. Борбе око престола нису потрајале. Стефан Урош III, познатији као Дечански, крунисан је 6. јануара 1322. за краља свих српских и поморских земаља.

СРПСКИ АРХИЕПИСКОПИ Сава (1219-1234) Арсеније I Сремац (1234-1263) Сава II (1263-феб. 1271) ДанилоI (1271-јесен 1272) Јоаникије I (1272-1276) Јевстатије I (1279-1286) Јаков (1286-1292) Јевстатије II (1292-1309) Сава III (1309-1316) Никодим (1317-1324) Данило II (1324-дец. 1337)

СРПСКИ ПАТРИЈАРСИ Јоаникије II (архиепископ 1338-1346 патријарх 1346-1354) СаваIV (1354-1375) Јефрем (1375-1380/1389-1390) Спиридон (1380-авг. 1389) Данило III (1390-1396?) Сава V (после 7.4.1396-7.10.1409?) Кирил (после 7.10.1409-27.12.1418) Никон (1419-после 1435) Никодим II (1445-1455?) Арсеније II (1457?-1463?)

СТЕФАН УРОШ III ДЕЧАНСКИ (1322-1331) Стефан и Владислав очеци Стефанове владавине протекли су у сенци присуства његовог брата од стрица Владислава, који је и даље владао својом облашћу, имао краљевску титулу и двор, ковао сопствени новац и издавао царине. Већ 1323. између њих је избио сукоб око Рудника, који је потрајао све до 1326. После тога се Владиславу губи траг. Највероватније се склонио у Угарску.

П

Битка код Велбужда (1330) Стефан Дечански се 1327. умешао у рат који је, у Византији, избио око престола, помогавши старог Андроника П против његовог унука Андроника Ш. Бугарски цар Михаило Шишмановић је стао на страну унука, споразумевиши се са Андроником III да заједнички нападну Србију. Стефан Дечански је, са српском војском (посебно елитним одредом коњице коју је Душан обучио за борбу), помогнутом шпанским и тевтонским најамницима, кренуо усусрет бугарској војсци која је пустошила око изворишног тока реке Струме. У бици код Велбужда, 28. јула 1330. Бугари су страховито поражени. Цар Михаило био је убијен у току битке. Исход битке далеко је одјекнуо, најављујући значајну промену у поретку снага на европском југоистоку. На томе се, међутим, Стефан Дечански безмало зауставио. На бугарски престо је довео сина своје сестре Ане, Ивана Стефана, а потом повукао војску. Затим је поново кренуо против Византије, освојивши Велес, Просек, Штип и Добрун. Потом се посветио изградњи своје знамените задужбине, манастира Дечана, и заокруживању дечанског властелинства. Почео је да зида велелепну цркву, подиже манастирско утврђење и помоћне зграде. Крајем 1330. Стефан Дечански је објавио две Дечанске хрисовуље (повеље оверене златним печатом), од којих је једном озваничено оснивање манастира, а другом донет попис села и становника дечанског властелинства. Ова друга је драгоцен извор за познавање ондашњег народног живота, етничког састава становништва, имена људи и насеља, као и структуре привреде. Стефан Дечански није доживео да своју задужбину види довршену. Његов син, млади краљ Душан, један од јунака битке код Велбужда, изазвао је нереде у Србији и, после краткотрајног помирења, збацио оца с престола. Стефан Дечански заточен је у Звечану, где је умро под неразјашњеним околностима. Зидање Дечана окончано је тек четири године доцније. У Сврчину, 21. септембра 1331, Душан је понео круну и назив новог краља свих српских и поморских земаља. Нови владар имао је само двадесет и две године.

Краткотрајна владавина Стефана Дечанског протекла је у сенци његових сукоба са оцем, краљем Милутином, и потоњих отимања о краљевски престо. Окончана је превратом, кад га је син, Стефан Душан, збацио с престола, затворио га у Звечан и тамо га, највероватније, отровао. Али, било је и важних догађаја, какви су велика победа над Бугарима, или подизање чудесно лепе задужбине, манастира Дечани. Прва жена Стефана Дечанског била је Теодора, мајка будућег цара Душана, с којом је провео године цариградског изгнанства. Потом се оженио сасвим младом Маријом Палеолог, ћерком панхиперсеваста Јована, синовца цара Андроника II, и Ирине, ћерке Теодора Метохита који је тада био велики логотет (високи дворски чиновник) и десна рука царева. Из другог брака Стефан Дечански је имао сина Симеона (Синишу).

Пастири, фреска из Пећке

Б о гатство С рбије

Патријаршије

а преласку из XIII у XIV век, Србија није била само војничка сила, која је запуштена балканска пространства оплеменила храмовима чудесне лепоте. Она је развила и живу привредну делатност, узидану у темеље свих њених успеха.

Н

Пољопривреда Као и у осталим друштвима средњовековне Европе, пољопривредом се бавила већина становника Србије. Сељаци су располагали сопственим земљиштем, које их је издржавало, и истовремено обрађивали деонице својих феудалних господара, или им давали дажбине у натури. Давања су се временом увећавала, и све чешће се убирала у новцу. Сеоски живот водио се у оквирима нарочитих географских и привредних средина, у жупама. Жупе су обухватале обрадиве површине у долинама река. Располажући војном и политичком

Српски Војници, Цртеж А. Дерока.

моћи, властела је запосела значајан део жупа, и присвојили искључиво право њиховог коришћења. Преостало земљиште оставили су сељацима, везавши их за себе и за земљу мноштвом обавеза.

Наруквица, XIV век.

Путовања Светог Саве, цртеж Александра Дерока

Занати Занатима се бавило претежно сеоско становништво. Прерађивали су лан и конопљу, и правили алатке и оруђа од дрвета. Металне предмете израђивали су сеоски ковачи, који су уједно били земљорадници. Нарочито су посвећени својим занатима били зидари, дрводеље, грнчари, стргуни (прерађивачи коже), уздари и седлари. Шавци су били кројачи. Временом, највештије занатлије су прелазиле у градове. У њима је било и месара, пекара, крчмара. Занатлије су се називале општим именом мајстори; они највештији су звани протомајстори. Путеви робе и новца Немањићи су почели да кују бакарни и сребрни новац у првој половини XIII века. Србија је обиловала сребрном рудом. Сваки рудник је био у обавези да даје владару око једне десетине изливених метала (урбура). Уз саме руднике, никле су ковнице новца, у Брскову, Руднику, Новом Брду. Званични назив новца у Србији је био динар. Већа обрачунска јединица је била перпера, која је износила 12 динара.

/^ р у с а л м м горг?

0*Г»»А

|*АМЧ

-ДРПГМА НПК,«Ј4

'^МГПОЈСПј^ ^ Ч4. С .V**' с4**4Г-»4 ^ л

Ц 1 Д Ј(П е

П ^ Р ов ам > а БвТО Г^Л Ее

Име Стефана Дечанског, са свећњака у Дечанима.

У време Уроша I, Драгутина и Милутина динар је био изузетног квалитета, тежине и финоће израде. Доцније, новац се кварио, тако што се, у њему, смањивала количина сребра, тиме и тежина. Динари су тежили и до два грама, да би се потом свели на грам, и мање. Због непостојаности вредности новца, појавиле су се нове обрачунске јединице, на основи тежине новца, унча (28,1 грам) и литра (12 унчи). Ковање новца из сопствених извора омогућавало је владарима да улажу у развитак привреде, трговине и саобраћаја, и увозе различиту робу из иностранства. Трговачки путеви претежно су водили до приморских градова. Дрински пут је водио од Дубровника преко Требиња. Билеће, Гацка, Фоче и Вишеграда, где се прелазила Дрина. Од Фоче, један део пута се одвајао за Полимље, а одатле за Сјеницу, Рас и долину Ибра. Из долине Ибра путеви су се гранали на неколико страна. После Милутинових освајања, још једном је оживео и антички пут, Цариградски или Војнички друм од Београда, преко Ниша и Софије, до Цариграда. Средњовековна Србија извозила је кожу, крзна, восак, сир, живу стоку, житарице. Сребро, олово и бакар, које су набављали у Србији, Дубровчани и Которани су продавали у градовима Италије. У Србију су допремали добра вина, оружје на цени, фине вунене штофове и свилу, и шарене тканине за сиромашније, накит, вредно посуђе, бисер, драго камење, корале, јужно воће, маслиново уље, морску рибу, зачине, мирисе, стаклене посуде и разне предмете од метала.

Тргови и градови

Новац краља Радослава

Новац краља Уроша I, Ковану Брскову.

У средњовековној Србији роба се продавала на градским и манастирским трговима. Појам трга подразумевао је и тржницу, место где се роба продавала, и саму робу, којом се трговало. Осим на трговима, трговало се и по градовима, одређеног дана у недељи или свакодневно. У Приморју и Зети најзначајнији градови били су Стон, Дубровник, Цавтат, Котор, Будва, Бар, Улцињ, Скадар, Дриваст, Дањ и Сард. Њихови житељи су потицали од старог романизованог градског становништва. У Србији су називани заједничким именом Латини. У унутрашњости Србије, њој су рано припали градови уређени по византијском узору, Призрен, Липљан и Ниш, а потом и Скопље, Велес и Штип. Саси су оснивали градска насеља у близини рударских налазишта: Брсково, Рудник и Ново Брдо, Рас, Звечан и Брвеник настали су као стратешка утврђења, обично на тешко приступачним узвишењима. Свакодневни живот одвијао се тик уз њихове зидине, у подграђима.

Б е о гр а д ,

р

•Д е б р и

Ждрев?

,<

Раеио

,# Р л з ч а

ПријепоЈ Ноен

_л Г

ј

| • Т ревчв

Зво Ј3ч '\ '

Котор

П р « ш гк н аф ,

5 Уарица

■удеа

^ОЈгип

*Д Ч Мел: Ст{>1ГМмца ОГ • ПетЈмГД7Р

#Радот»нш те

ч^ч^Пвритеорио! а&Ксанти Јјјјј^рнс т о с * Ш Ј

а'нУ Н

Кзнина

СКО М О Р Е Јанжнна

еопаграс

Л атрас

Душаново царство, XIV век.

СРПСКО ЦАРСТВО СТЕФАН ДУШАН, КРАЉ И ЦАР (1331-1355) Прва Душанова освајања лади краљ Душан је од оца преузео велику, богату и моћну државу. Властела, која је подржала преврат, очекивала је нова освајања. Душан је, пре покретања нових похода, морао да уреди односе унутар саме Србије, гушећи побуну једног дела властеле у Зети. Затим да онемогући да босански бан, који је још увек држао Хум, заузме Пељешац и Стон. Душан је већ тад чини се, увићао све предности привредне сарадње са Дубровачком републиком. Дубровчанима је, зато, 1333. уступио Пељешац, Стон и цело Приморје од Стона до тадашње границе Републике. Дубровчани су, заузврат, исплатили 8.000 перпера и обавезали се да ће Србији плаћати годишњи данак од 500 перпера. За сваки случај, исту надокнаду Дубровчани су обећали босанском бану. У међувремену се Душан повезао са Бугарском, договарајући венчање са Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра. Обезбедивши се с бугарске стране, могао је да почне своја прва освајања суседних византијских области. Већ 1332. српски одреди допрли су до обале Егејског мора и узели Струмицу. Кад се на његовом двору појавио византијски великаш Сиргијан, који је управљао пограничним подручјем, и понудио своје савете и помоћ, Душан је могао да се усредсреди на значајније подухвате. Смерајући да заузме Солун, 1334. повео је војску и освојио Прилеп, Охрид и Костур, али се пред Солуном морао зауставити и започети мировне преговоре. Андроник III и Душан споразумели су се да Прилеп, Охрид и Струмица остану Србији. Српски владар је своју моћ показао у судару с Угарском, на чији је напад на северне границе одговорио одлучним ударом и привременим запоседањем Београда.

М

Стефан Душан и Јован Кантакузин После изненадне смрти цара Андроника III Палеолога, 1341, Византијом је остао да влада малолетни Јован V. Почело је отимање о право регентства. Први се наметнуо тадашњи најмоћнији византијски великаш Јован Кантакузин, који се прогласио за цара-савладара малолетног Јована V, објављујући да намерава да заштити његова права. Био је то почетак грађанског рата у Византији, рата који је исцрпео готово све њене унутрашње снаге. Јован Кантакузин је одлучио да новог савезника потражи у српском краљу Стефану Душану. Са својом малом војском, почетком 1342. Кантакузин је прешао у Србију где је с Душаном уговорио савез против намесничке владе у Цариграду, под

М1нИ11

1’|Ц\>г1|1и1п

(цкмпмм |ц .к т « г и 1м и^.ммЛк

11«111{мМ*пп • 1*4 к«у 1Ј^, 1кл*ак<м. м.К« »•лс1јј<<*л« м(мк<л) п«^л<^-«ммк

нагодбом да свако задржи оно што буде сам освојио. Душан је себи обезбедио изговор да настави освајање византијских земаља у име испуњавања савезничких обавеза, ставивши на располагање свом савезнику велику војску да заузму велики, богат и значајан град Сер, у долини реке Струме, који је чувао прилазе Солуну. Међутим, прва опсада Сера завршила се неуспешно, јер се под бедемима града на српску војску обрушила дизентерија која је покосила 1.500 људи. Ни поновљени напад у пролеће 1343. није успео, кад су град бранили Кантакузинови противници. На другој страни, за то време, 1342-1343, Душан је освојио, у Албанији, градове Кроју, Берат и Канину, и читаву Албанију изузев Драча; затим Воден, Костур и Хлерин, градове у северној Грчкој.

"Л-Г.ф-«<^Л<к<и<Л«угК1<к<Л<к : Т , (Ј'им ц к к м т а нцгрлслл« . мјг*.*Л1«гД » |€ « |« Н И |? <А. >Л К*1'Л
<им»гтЧ>гм.м<к«лм м к с л к т ■•г<рм . киЈНПмЛ г^ у « в Н к у р .■

Закон олаговернаго цара Душана Предах у освајањима Душан је искористио да би своје царство изнутра уредио. То је, пре свега, учинио доносећи Законик, проглашен на државном сабору у Скопљу 21. маја 1349. Том свечаном чину присуствовали су патријарх Јоаникије, високи црквени достојанственици, и властела, »мала и велика«. Законик је имао 135 чланова; потом је, 1354, допуњен са још 66. Закон благовернаго цара Душана био је најважнији зборник закона феудалне Србије и један од знатнијих европских средњовековних правних споменика уопште. Састављачи закона руководили су се захтевима крупне властеле којој је одговарало држање зависних сељака, себара, у строгој покорности; затим, потребама учвршћивања српске власти у освојеним областима, и трајним заокруживањем јединствене државне организације. Законик је настао на основу византијског права које је прилагођено начелима и пракси установљеним у српским правним документима и зборницима. Уз законик, приложена су и два византијска правна документа: скраћена Синтагма Матије Властара, и Закон цара Јустинијана. Значајно место у Душановом законику, првих 38 чланова, посвећено је цркви и православљу

Проглашење царства После три године безуспешних покушаја, 25. септембра 1345. Душан је освојио Сер, важно управно средиште области чијим је запоседањем Душан дошао у посед путева који су водили у Тракију, и целог полуострва Халкидики, са Светом Гором. Подршка светогорских монаха, који су га прихватили за свога новог владара, требало је да буде једно од упоришта његовим тежњама да се домогне царске титуле на које су искључиво право полагали византијски цареви. Своје царске претензије Душан је отворено поставио у тренутку кад су у саставу српског краљевства били добар део данашње Србије (без Београда и излаза на Дунав), Херцеговина, Црна Гора, Албанија, Македонија без Солуна и део Тракије. Југоисточна граница будуће Душанове империје простирала се обалом Егејског мора, све до једног кланца у близини града Христопоља (данас Кавала). По свој прилици на Божић 1345, Душан се у Серу прогласио за цара. Царску титулу требало је да потврди црква, по милости божијој која се очитовала кроз обреде крунисања и миропомазања. Душан није могао рачунати на подршку васељенског патријарха у Цариграду, нити на папу. Због тога је одлучио да српску цркву уздигне у ранг патријаршије. Већ почетком 1346. српски архиепископ Јоаникије проглашен је патријархом. Државни сабор, одржан у Скопљу, прихватио је проглашење српског царства и патријаршије. Из руку првог српског патријарха, Душан је у Скопљу, на Васкрс, 16. априла 1346. примио царску круну. Душаново царско крунисање признале су Бугарска и Света Гора, Венеција и Дубровник су благонаклоно примили његов поступак, а босански бан признао је Душану титулу »рашки цар«. За папу и европске владаре једини законити император био је римско-немачки цар, или цар Светог Римског Царства. Исто тако је и источно царство, Византија, оспоравало Душану право на царску круну. На подстицај Јована Кантакузина, цариградски патријарх бацио је 1350. на Душана, српског патријарха и свештенство

Душан и Јелена, детаљ ^ Фреске у Дечанима.

темељима државе и друштва. Законик садржи строге одредбе против обраћања у римокатоличанство, које се третира као јерес латинска. На пример, мешовити брак био је дозвољен само у случају да полуверац, тј. римокатолик, пређе у православље. После оних о вери и цркви, следе одредбе које се односе на повластице властеле, и њихове дужности према држави, владару и цркви. Затим, чланови посвећени обавезама зависних људи, себара и меропаха; о судству и праву судија, о казнама за разне врсте кривичних преступа. Себар је био општи назив за зависног сељака у средњовековној Србији. Себар је морао да своме господару (владару, властелину или цркви), даје све врсте ренте, и радну, и новчану и натуралну (у приносу). Према врсти посла којим су се бавили, делили су се на меропхе, влахе (сточаре), занатлије, сокалнике (послуга) и отроке (средњовековне робове). Меропах је био зависни сељак; меропхе су називали и Сербљи, земљани људи, људи властелисци. Обавезани су да раде за свога властелина, и дају му натуралну ренту. Закон је обавезао меропхе да раде за господара два дана у недељи, да му косе сено, окопавају виноград, и годишње дају цару перперу. Закон забрањује да им се било шта преко прописаног одузима. Меропах је био везан за земљу, коју није смео напустити; није имао могућности да пређе у други друштвени слој. Имао је право да се суди с господарем или царем, уколико господар претера у својим захтевима за радом или давањем. Изворни рукопис Закона није сачуван. Постоји око 20 преписа Законика, од којих су најзначајнији Призренски и Струшки.

анатему искључивши их из заједнице православних хришћана. Душан се анатеми супротставио склапајући савез са законитим византијским царем Јованом V Палеологом, против узурпатора Кантакузина. Заузврат, Јован V је назвао Душана »преузвишеним царем Србије«, и својим »вољеним стрицем«. Дејство анатеме знатно је ублажено, и она је сведена на односе Васељенске и Српске патријаршије. (Анатема је скинута тек 1375, у доба кнеза Лазара.)

Цар и његов савладар После царског крунисања, Душан је постепено мењао своју владарску титулатуру. У повељама које је издавао на српском језику, потписивао се као »цар Србљем и Грком« (цар Срба и Грка); на оним грчким, био је цар Србије и Романије (тј. оног дела Византије који се налазио у саставу његове државе). Он се, међутим, није потписивао и као цар Ромеја, остављајући ту традиционалну титулу законитом византијском владару. Тиме је ограничавао, у територијалном погледу, своје царске прерогативе на онај део византијске територије којим је управљао. Византијска државна идеологија и владарска хијерархија допуштали су да наследник престола, поневши титулу савладара, ужива у, макар формалном, учешћу у врховној власти; тиме је, такође, обезбеђивана мирна смена на престолу. И средњовековно српско царство познавало је установу савладарства. На државном сабору у Скопљу 1346, приликом царског крунисања Душановог, његов син Урош примио је одличја краљевског достојанства и постао очев савладар и озваничен као једини наследник царског престола Немањића. Од тада су, у документима које је издавала царска канцеларија, тргови називани царевим и краљевим, властела царева и краљева, и земље цареве и краљеве.

...Зато и ја, најоданији роб Господа мога Христа, Б О Г О М венчани и благоверни цар Стефан, царски скиптар с вером држећи у рукама, и с најљубљенијим сином царства ми, краљем Урошем, и богом дарованом царицом Јеленом, пожелих некоје врлине и најитинитије и православне вере законе поставити, како их треба држати и бранити по светој и свесаборној и апостолској цркви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, по земљама и градовима, да се не би умножила у области царства нашега нека злоба, зло домишљање и лукава мржња, него да сви поживимо у пуној тишини и мирноме животу... Амин. Душанов Законик (1349/1354)

У годинама »Црне смрти« Највеће узнемирење због Душановог царског крунисања показао је византијски узурпатор Јован Кантакузин који је коначно заузео Цариград и у мају 1347, пошто је законитог цара, Јована V, оженио својом ћерком, трећи пут се крунисао за византијског цара. Овога пута круну је примио од васељенског патријарха. Догађаји који су уследили потресли су читав европски простор. Почетком 1348. појавила се, из Азије, црна куга. Харајући Цариградом, она је свој смртоносни поход наставила по градовима и обалама Егејског, Јонског и Јадранског мора, а одатле се преносила у унутрашњост Балкана. Европу су обузели ужас и паника. Рачуна се да се за две године харања те пошасти, европско становништво умањило за једну трећину. О владавини Црне смрти у Србији нису сачувана ондашња сведочанства. Вероватно да су последице помора уграђене у доцније слабљење њених моћи и подлегање најезди Османлија. Турци су располагали огромним, за оно доба, изворима људства, које су довлачили из дубина Азије. У данима навале Црне куге, Душан се, с царицом Јеленом, крајем 1347. и почетком 1348, бавио у Светој гори. (Сматра се да због присуства царице Јелене на Светој гори, где је женама забрањен приступ, Душан никад није проглашен за српског светитеља, као сви остали владари из рода Немањића.) Светогорским манастирима, највише Хиландару, даривао је нова имања и повластице. Потом се окренуо новим освајањима. Пре краја 1348. српска војска заузела је Епир и Тесалију.

Из Закона благовернаго цара Стефана (Душанов Законик)

У години 6587 (=1349) индикта 2, на празник Вазнесења Господња, месеца маја, 21 дан. Овај Законик постављамо од православног сабора нашега, с преосвећеним патријархом, господином Јанићијем, и свима архијерејима и клирицима, малима и великима, и са мном, благоверним царем Стефаном, и са свима властелама царства ми, малима и великима. Овима су законима одредбе... 43. О баштини слободној И баштине да су слободне од свих работа и данака царству ми, осим да даје соће и војску да војују по закону. 45. О баштини слободној И властела и други људи, који имају баштинске цркве у својим баштинама, да није властан господин цар, ни патријарх, ни други епископ подложити те цркве под Велику цркву, осим да је властан баштиник да постави свога калуђера и да га доведе епископу да Га благослови епископ у чијој буде нурији, и да управља епископ у тој цркви духовним послом. 105. О писмима царевим Писма царева, која се доносе пред судије за што било, а побија их законик царства ми, што сам написао које било писмо, она писма, које побије суд, та писма да узму судије и да их донесу пред царство ми. 118. О тргу Трговци који иду по царевој земљи, да није властан никоји властелин ни било који човек силом им сметати, или шчепати робу, а новац му силом наметнути; ко ли се нађе да је силом растоварио или растурио да плати пет сто перпера. 181. О парничењу пред царем Заповест царска судијама: Ако се нађе велико дело, и не узмогне расудити ни решити, који било велики суд да буде, да иде од судија један с оном обојицом парничара пред цара; и што ће кому судити судије, сваку осуду да уписује, како не би било некоје потворе, да се решава по закону цареву.

Живота мојега дело Па тако и ја, унук и син њихов...да се назовем раб Христов Стефан, у Христу Богу благоверни цар свима Србима и Грцима и странама бугарским, и свему Западу, Поморију, Фругији такође и Арбанасима, милошћу и помоћу божјом самодржавни цар и заиста целу истину изречићу живота мојега дело, од младости моје... Стога и свеистини раб владике мојега Христа, Богом венчани и благоверни цар Стефан, царски скиптар с вером држах у рукама и са свељубљеним сином царства ми, краљем Урошем, и благодарованим сином царства ми и богодарованом царицом кир Јеленом заисках нека добра дела и свеистините и православне вере законе поставити као што приличи имати и потпомоћи по светој и свесаборној апостолској цркви... а по земљама и градовима, да се не умножи у држави царства нашег неко неваљалство и зло измишљање и лукава мржња, но шта више да поживимо у свакој тихости и мирном животу и у православне вере животу са свима људима царства нашега, малим и великим, и получимо царство небесно у будућем оном веку, амин. Стефан Душан

Повољна, за освајање, била је околност да је куга однела византијског намесника тих области, севастократора Јована Анђела. Српско царство сад се простирало од Коринтског залива на југу до Дунава на северу, и од Јадрана на западу до Егејског мора на истоку. Тесалију је Душан доделио на управу војводи Прељубу, а Епир своме полубрату Симеону - Синиши. Јужне делове Албаније добио је царичин брат деспот Јован Асен. Нови намесници повезали су се, женидбеним везама, са угледним византијским породицама. Од Византије су остали само Цариград са околином, и Тракија, опустошена у минулим ратовима.

Рат с Кантакузином Јован VI Кантакузин обновио је грађански рат у Византији, тако што је, после вишегодишњих напада, 1350. освојио Солун. Том приликом пало је неколико тврђавица у околини, које су држали Срби, и значајнија српска утврђења Верија (Бер) и Воден (Едеса). Пољуљане српске редове учврстио је Душан, својом појавом, пресекавши преговоре које су заповедници појединих његових утврђења већ повели с Кантакузином. Његов војсковођа Прељуб онемогућио је Кантакузину пролаз у Тесалију. У новим сукобима, Кантакузин се борио против Срба на страни Турака.

Почеци турских претњи Покушај Душана да, удајом своје кћери за једног од султанових синова, успостави добре односа са Османлијама, пропао је. Две војске судариле су се код Димошике, у јесен 1352. Срби су у бици поражени, претрпевши велике губитке. Турци су се вратили у Малу Азију, али су, две године доцније, запосели, после једног земљотреса, Галипољ, на истоименом полуострву које држи улаз у Дарданеле, и трајно се усталили на европском тлу. Предосећајући каква опасност прети од Турака, Душан је покушао да савезника потражи у папи. Папе су тада столовале у Авињону. Душан је 1354. упутио изасланство Иноћентију VI, исказујући спремност да папску столицу призна за апостолског наследника и врховног поглавара хришћанске цркве. Заузврат, да га папа призна за капетана у борби против Турака. Папа је српски предлог благонаклоно примио, и узвратио својим посланством, али напослетку није дошло до споразума. Душан је преминуо изненада, 20. децембра 1355, вероватно у пуној снази, под неразјашњеним околностима. Не зна се, чак, ни где је умро. Сахрањен је у манастиру Светих Арханђела код Призрена, који је у доба османске владавине сравњен до темеља.

о цару Душану и наследницима његове империје И по престављењу патријарха кир Јоаникија Стефан (Душан) цар сабра сабор српски и грчки у граду Серу и постави Саву патријархом на престолу Св. Саве. И док је он пребивао у Дому Спасовом (Пећком манастиру), овај цар Стефан венча се на царство и патријарха себи изабра српског не по закону ни с благословом царигардског патријарха, као што треба, но поиска благослов неуредно од патријарха трновског и од архиепископа охридског, и са сабором српским... После овог (Душана) прими царство син његов Урот, и мало у добру бивши, беду прими велику од властеле своје, и мало година царствовавши од живота овог преставп се, ништа о напредреченом злу не учинивши. Царство његово прими један део кнез Лазар, а други део Вукашин који на краљевство се дрзнувши, ништа се није бринуо о проклетству Св. Саве. А грчке пределе и градове прими Угљеша. И после овог сакупивши се, изиђоше у Македонију и од Турака убијени бише, и тако скончаше. Данилов настављач (друга пол. XIV века)

ЦАР УРОШ I НЕМАЊИЋ (1355-1371) акав је утисак на савременике произвела ненадана смрт Душанова, није остало забележено. Душанов законити наследник био је његов једини син Урош стар око деветнаест година. Стасит и крупан, риђе косе и браде, био је »красан телом«, али не и разумом. Сумње у његове владалачке способности и сналажљивост у бурном раздобљу које је обележило његову владавину, свакако да су недовољно узимале у обзир сложене околности унутар државе коју је преузео.

К

Владавина цара Симеона Већ 1356. Урош I је изгубио Тесалију. Српски намесник у Епиру деспот Симеон (Синиша), Душанов полубрат, склонио се у Костур и пред војском од пет хиљада ратника, углавном Срба, Грка и Арбанаса, прогласио се »царем Ромеја и Срба«. У наредним годинама успео је да освоји Епир и Тесалију, и коначно издвоји те области из састава српског царства. Прихватила га је тамошња српска властела, као сина Стефана Дечанског, а византијска властела као сина византијске принцезе Марије Палеолог, друге жене Стефана Дечанског.

Превласт обласних господара Растакање пространог царства Урош је успео да заустави, али само привремено. Од 1360. српски велможа Радослав Хлапен, господар Бера и Водена, недвосмислено је исказивао своју независност, једнако од Уроша и од цара Симеона. Царица Јелена је од Серске области начинила засебну државу. У јужној Албанији, осамосталио се њен брат, деспот Јован Асен, господар градова Канине и Валоне. Он се држао уз цара Симеона, чији је био рођак. Издвојено су се, од тога времена, држали и Балшићи у некадашњој Зети, чија се тадашња област сводила на појас између Скадарског језера и мора. Кнез Војислав Војиновић држао је, с братом Алтоманом, подручје између Дрине и Рудника, на северу, и дуж јадранске обале, од Дубровника до Боке, на југу. Његова област заправо је обухватала некадашњу Рашку и Травунију. Кнез Војислав је изненада умро септембра 1363. Његова област распала се на јужни део, који је остао његовој удовици и малолетним синовима, а северне је преузео Никола Алтомановић, кнежев синовац, тада такође малолетан.

Краљ Вукашин Мрњавчевић Вукашин Мрњавчевић био је угледан српски велможа родом из Хума. Још за Душанове владавине, био је, 1350, жупан у Прилепу. Управљао је западним делом северне Македоније, од Костура до Призрена, и од реке Вардара до албанских планина. Господарио је Скопљем и Призреном.

Велики и најславнији српски народ »Беше и ово великог и најславнијег српског народа, не само да војинственим силама друге народе превасходи, и славом и богатством и красотом места и величанством да оне који су около преодолева, но и царевима најблагочастивијим и премудрим да се украшује и похваљује, ка којима шта више има и љубав... Корен добра овај, као што рекох, Симеон довољне наследнике остави царству. У своје време сваки од ових началство је примио, не измужујужи цркву као велико Константина синови и нећаци јеретичким валима и јелинским смрадом од жртава и баснама, но благочастиво и богомудро и богољубазно управљајући војинством и осталим урученим стадом.« Григорије Цамблак, (почетак XV века)

Урош је осетио потребу за новим унутрашњим савезником. Окренуо се властели у грчкој земљи, на југу српског царства, којој је поделио највише титуле, преузете из Византије, кесара, севастократора и деспота. Од њих, најзнатнији били су Радослав Хлапен, кесар Војихна (господар Драме, области у сливу река Струме и Месте), деспот Дејан и његови синови Јован Драгаш и господин Константин који су управљали источном Македонијом (Жеглигово и Прешево, североисточно од Скопља и на исток до Ћустендила). Најмоћнији међу њима била су браћа Мрњавчевићи, Вукашин и Угљеша. Угљеша је свој успон такође започео у Душаново доба. После Душанове смрти постао је велики војвода у Серској области, којом је владала Душанова удовица Јелена. Царицу је убрзо истиснуо, и остао да Сером влада сам. Женидбом Јеленом, кћери угледног великаша ћесара Војихне, ородио се са бочном граном Немањића. Браћа Мрњавчевићи су свој утицај поглавито утемељили склапајући пријатељске и сродничке везе с најзнатнијим великашким породицама у грчким земљама и у Зети. Кад је осетио да више није у стању да сам влада, цар Урош је настојао да у њима нађе потребну подршку. Даривао их је највишим државним звањима, и уступио им онај део владарске моћи којим, у стварности, више није располагао. У августу или септембру 1365. Урош је Вукашину доделио титулу краља и свога савладара. Угљеша, као господар Сера и краљев брат, добио је, по висини одмах иза краљевске, титулу деспота. Јован Угљеша био је угледан и моћан обласни господар, светогорски добротвор, и »вољени нећак преузвишене деспине Србије«, заправо царице Јелене. Без обзира на то у каквим је стварним односима с царицом био, Јован Угљеша је 1365, поневши титулу деспота, од ње преузео власт у Серској области. Серска област се у његово доба проширила источно од христопољских кланаца, тако да се у њеним оквирима нашло читаво полуострво Халкидики са Светом Г ором.

Никола Алтомановић У склопу узбурканих односа у српском царству, које је под слабим царем Урошем губило своје државно јединство, успон Вукашина и Угљеше сматран је истицањем политичке превласти »грчких земаља«. Властела из Рашке и Травуније окупила се око великог жупана Николе Алтомановића, који је тек постао пунолетан. До 1368. он је овладао читавом облашћу коју је наследио од свога стрица кнеза Војислава. Сабирајући снаге матичних српских земаља, Рашке, Травуније и Хума, Алтомановић се убрзо сукобио са свим својим суседима: босанским баном Твртком, Дубровчанима, Балшићима (у Зети), краљем Вукашином, најзад и са кнезом Лазаром Хребељановићем. Једна од последица међусобних обрачуна српских великаша било је ново потискивање цара Уроша и његово удаљавање од

Свети Архангели код Призрена Своју најзначајнију задужбину, Свете Архангеле код Призрена, Душан је почео да зида док је био краљ. Манастир је довршен после његовог царског крунисања. Замишљен је да буде царски маузолеј, црква-гробница велелепна у својој раскоши и лепоти. Подигнут је у клисури реке Бистрице. У цркви је лежао и Душанов гроб, мермерни саркофаг са д[шп1 - лежећом фигуром самог цара. Манастир је Душан даривао богатим поседима: шездесетак села, осам влашких и девет арбанашких катуна, и још око двадесет цркава. Манастир су разорили Турци крајем XVI века. Од материјала су изградили Синан-пашину џамију у Призрену.

Вукашина. Вукашин је своме сину Марку доделио титулу младог краља (у народној епици овековечен као Краљевић Марко). Међутим, Вукашинове припреме да се, у савезу с Дубровчанима и Балшићима, обрачуна са Алтомановићем, омели су Турци Османлије који су, надирући с југоистока, озбиљно угрозили земље Мрњавчевића.

Битка на Марици

Свети Архангели, реконституција фасаде

Створи (Дутан) и цркву преславну светим архистратизима у Бистрици взше Призрена, којој слично под сунцем не мислим да је ишта. И таква доброта грехова мојих близу је разорења. Добротом и уметношћу превазилази Дечанску цркву изузев мрамора, и величином боља Дечанска. Стога и говоре становници краја тог да Призренске цркве патос и Дечанска црква, и пећска припрата и бањско злато, и ресавско писање (живопис) не налази се нигде. Београђанин, почетак XV века.

Царство Уроша I узмицало је пред налетима Турака Османлија, док су га изнутра слабили оснажени обласни господари. Турци су после Галипоља освојили Једрене и Пловдив: Султан Мурат I (1359-1389) је у Једренама сместио своју нову престоницу. Османско царство се полако укорењивало на европском тлу, насељавајући Турке у долини Марице до граница Серске области. Српске земље које су се прве нашле на удару Османовића припадале су деспоту Јовану Угљеши, брату краља Вукашина Мрњавчевића. Битка на реци Марици била је први озбиљан покушај да се заустави навала Османлија. Међутим, савременици су о бици забележили мало, не више од датума, места и исхода. Српску бројчану надмоћ османски заповедници Лала Шахин-паша и Евренос-бег превазишли су лукавим препадом. Код места Чрномен, на реци Марици, Турци су српску војску изненадили у зору 26. септембра 1371. Деспот Угљеша и краљ Вукашин су своју неопрезност платили погибијом. Потоње народно предање о Мрњавчевићима је, из перспективе исхода, судило немилосрдно. Мада је између цара Уроша и браће Мрњавчевића био установљен законит савладарски однос, Вукашин је, са својим братом деспотом Угљешом, остао упамћен као узурпатор и насилник. Народни певач их је неправедно оптужио да су убили цара Уроша како би приграбили престо и узели сву власт у земљи. Оно у чему певач није погрешио, било је његово схватање озбиљности догађаја који је наговестио крај

Процват Дубровачке републике У почетку мало насеље рибара поникло на морској хриди, Дубровник је, захваљујући столећима преданог труда, постао значајно трговачко и поморско упориште. Од краја XII века Дубровачка република почела је да добија повластице које су се тицале слобода трговине по Босни и Србији. Везујући се за сигурно залеђе Дубровачка република је свој привредни успон првенствено везивала за трговину са српским земљама, у којима је оснивала своје колоније, стална пословна и дипломатска упоришта. Чак су преузели експлоатацију рудних богатстава. Душан је 1333. продао Дубровчанима Стон и Пељешац, а цар Урош им уступио још један погранични појас земљишта. Босански краљ Остоја продао је 1399. приморје до Стона, да би, најзад, великаши Радослав Павловић и Сандаљ Хранић Дубровчанима продали и Конавле (1419. и 1426). Више као чин признавања моћи српске државе Дубровчани су српским владарима исплаћивали неколико годишњих трибута, обично везаних за уживање одређених поседа и привилегија. Светодмитарски доходак био је порез од 11.000 златних перпера годишње који је Дубровник плаћао српској круни на дан Светог Димитрија, 26. октобра. На основу Задарског уговора из 1358. између Венеције и Угарске, Дубровник је потпао под врховну угарску власт. Под формалном влашћу угарске круне Дубровник је остао све до пропасти угарске краљевине на Мохачу 1526. Тада је Дубровник постао турски вазал.

српског царства.

Нестанак српског царства Последњи владар српске династије Немањића, цар Стефан Урош умро је природном смрћу, 2. или 4. децембра 1371. У то доба законит владар сматран је народним заступником пред хришћанским светом и пред Господом. У народној епици прозван Нејаки, Урош је био цар без истинске власти. Његов одлазак збио се у тишини и није изазвао видљиве политичке потресе. Последице су се почеле осећати тек у збивањима која су уследила. Више него Србију, пораз на Марици непосредно је погодио Византију, која је била приморана да призна врховну власт Османовића. Византија је била растрзана династичким ратовима и неслогом племства. Њен државни простор неумитно се сужавао. Византиј ско друштво се осипало, а привреда пропадала. Турци су гутали пространства Византије, а Млетачка република и Ђенова, посредством својих трговачких упоришта, црпеле остатке њених богатстава. После Марице, Турци су се чврсто усталили на европском тлу. Византијски цар Јован V Палеолог обавезао се на годишњи данак султану и давање војне помоћи за будуће походе Османлија. Византија је постала османски вазал.

Свакодневни ж ивот у доба Н ем ањ ића Владари и властела Све до Милутиновог времена, престоница Немањића био је Рас (изнад данашњег Новог Пазара). Ширењем српске државе, у доба Милутина и, потом, Душана, политичко и привредно тежиште померало се, постепено, на југ. Рас је изгубио свој некадашњи значај. Владари су, све чешће, боравили у Скопљу или Призрену. Тамо су подигли своје дворце, на извесно време столовали и управљали државном политиком. Ондашња сведочанства не остављају довољно података о њиховом боравку у градским насељима. Радије су, вероватно, време проводили окружени својом свитом, и у сигурности дворских зидина. Милутин је једну од својих резиденција подигао у Неродимљи (у близини данашњег Урошевца, на Косову). Другу у Сврчину (на острву некадашњег Сврчинског језера), и, недалеко одатле, раскошни двор у Паунима. Четврти Милутинов двор био је у Штимљу. Сви дворови постављени су један близу другог, око језера на Косову. У њима су одседали и Милутинови наследници. О изгледу Душановог двора, и дворском церемонијалу, драгоцене појединости оставио је Јован

Кантакузин. Душан је био окружен властелом, и према високим гостима односио се са брижним поштовањем. Гости, међутим, нису одседали у царској палати. У њој су своје приватне одаје имали искључиво владар и његова супруга. У палати су, у посебној просторији, одржаване седнице краљевског савета, у којем је заседало двадесетчетири велможа. У свечаним одајама приређиване су свечане гозбе с мноштвом званица.

Аван, са двоглавим орлом (XIV век

Ја, раб Христов Јован Оливер по милости божјој и господина ми краља Стефана [Душана] бих у Србаља велики начелник, потом велики слуга, потом велики војевода, потом велики севастократор, за верно њему залагање по милости божјој и велики деспот све српске земље и поморске и учесник грчки. Натпис уз портрет деспота Јована Оливера у Леснову (1341)

Деспот Јован Оливер у ктиторском портрету

Највећом раскошју, чини се, био је окружен краљ Милутин. Богатство и сјај његове одеће свакако су одговарали укусу ондашњег времена, који је диктирала Византија. »Цео двор је блештао од свилених и златом везених тканина«, забележио је један византијски савременик. Милутин је одећу украшавао »драгим камењем, бисером и, нарочито, златом, колико год је могао«. Таква је била и одора краљице Симониде. Њена мајка, византијска царица Ирина, често је слала »скупоцене и раскошне хаљине«. Властела је настојала да опонаша своје владаре, па и у одевању. О изгледу одеће владара и властеле сведоче портрети, свакако верно осликани, на манастирским фрескама. Милутинов биограф, савременик и пријатељ, потоњи архиепископ српски Данило, описао је посету коју је краљица Симонида учинила Драгутиновој жени Кателини, која је боравила у Београду. Сви су се дивили Симониди, и њеној гиздавој пратњи. Све је блистало у преливима златних украса на одећи, у одсјају бисера, драгог камења и царског пурпура. Основна обележја, у одевању, владарског и властеоског достојанства. и отмености, били су свита бисерна (огртач), и појас златан. У знак највише пажње, српски владари су властели и угледним гостима даривали царска одела и појасеве златне.

Зими су богати носили скупоцена крзна. Бунде су закопчавали златним спонама, брижљиво израђеним. Властелинке су обавезно покривале косу. Од накита, сачуване су наушнице од злата, сребра или позлаћеног сребра. Украшаване су бисером или драгим каменом. Властелинке су, у свечаним приликама, носиле сребрне или златне дијадеме, или круне. Прстење, и крст око врата, имали су и мушкарци и жене. Прстеном печатником владари и властелини утискивали су своје знамење (обично грбове), у воску, којим су печатили своја писма, повеље и друга документа. Симболи, исцртани на њиховим грбовима, истицали су племенитост порекла њихових породица. На двору краља Милутина служило се из златних и сребрних тањира и посуда. Храна и пиће на владарским и властеоским дворовима одавали су, издашношћу и разноврсношћу, богатство и добар укус. Особито се ценила дивљач. У време поста јела се риба. Богати су пили углавном вино. Служила се и медовина, пиће чији је начин справљања у доцнијем времену заборављен, и остао је тајна.

Стварност сиромашних

Прстен, XIV век

Грб Јована Оливера

Стварност живота сиромашних слојева била је заједничка на читавом европском простору у средњем веку. Људи средњега века живели су под притиском веома раширеног сујеверја и различитих страхова - од болести, глади, напада непријатеља, странаца, глади, шуме, ноћи, Страшног суда. Тим страховима придружио се, од средине XV века и страх од Турака. Свакодневни живот био је уоквирен начином привређивања и социјалним оквирима у сталешки уређеном друштву. Владаре и властелу, и њихове зависне поданике, осим положаја у друштву, и правима које су прописивали закони, раздвајало је сиромаштво ових потоњих. Сељаци су обитавали у кућама грађеним од дрвета, укопаним у земљу, у чијем је средишту горело огњиште. Одећу су израђивали сами, од лана или вуне. Посуђе, које су користили, било је скромно, од дрвета или печене глине, а сасвим ретко од метала. Њихова исхрана била је скромна и једноставна. Пшенични хлеб, или погача, и различито поврће - сочиво, боб, грашак, купус, лук и нешто мање врста воћа. Месо се јело само у особитим приликама. Ловила се риба, а дивљач само са дозволом господара. Упркос суровим казнама, било је доста случајева криволова. Без обзира на повољне услове, које су пружали клима и земљиште, глад је била једина извесност у ондашњој сеоској свакодневици. Оскудицу је могла да изазове само једна неродна, или сушна, година.

ПРЕВЛАСТ ОБЛАСНИХ ГОСПОДАРА естанком царства, српске земље остале су распарчане на области великих властелина. Већ за Урошева живота, одвојили су се Епир и Тесалија. После битке на Марици, Турци су запосели источни део земаља деспота Јована Угљеше, а остатак, са градом Сером, византијски управитељ Солуна деспот Манојло. Србија је, истовремено, наставила да се протеже ка северу. Тамо је имала још једнога опасног суседа, угарског краља Лајоша I. Држао је Београд, а пограничне области Мачву и Браничево, њему одана властела. Под царством, изникло је моћно српско племство које је, на својим доменима, стицало искључиву власт, а на двору углед и утицај. Сваки племић располагао је наследним породичним имањем, баштином. Према богатству и положају, разликовала се велика и мала властела, велможе и властеличићи. После Марице, више није било ни нових освајања. Властела је настојала да, на штету суседа, размакне границе својих поседа. Присвајали су владарска права и водили самосталну спољну политику. При том су настојали да себе прикажу као носиоце државног наслеђа династије Немањића.

Н

Цар Урош и краљ Вукашин са фреске у манастиру Псача, 1365-1369.

Запис на цркви у Прилепу (око 1400. г.) И када мину господство благочастивих тих господара хришћанских, цара Стефана (Душана) и сина његовог цар Уроша, преузе господство ове земље благоверни краљ Вукашин и син његов Марко... И по представљењу тих господара, поче господарити велики амира Пајазит [Бајазид], и ово свето место поче се разарати и пустети...

Краљ Марко Мрњавчевић Пошто је мушка лоза Немањића изумрла, на врху хијерархије власти појавио се Марко Мрњавчевић, син царевог савладара краља Вукашина. У народном предању потекао је читав циклус песама о Краљевићу Марку. Још за живота, Вукашин је Марка одредио за престолонаследника и савладара, прогласивши га за младог краља. Према схватањима онога времена, кад цара више није било, Марко је требало да, као краљ, завлада читавом српском државом. Међутим, моћни великаши оспорили су његова владалачка права. Још на почетку Урошеве владавине, у Зети су се осамосталили браћа Балшићи. После цареве смрти, Ђурађ Балшић узео је Призрен, а Вук Бранковић Скопље. Нимало случајно, стало им је управо до царских градова. Поседи краља Марка сводили су се на уску област у северозападној Македонији, с Прилепом у средишту. Немоћан пред турском претњом, Марко је признао врховну власт султана, и остао да управља својим земљама с мајком Јеленом и браћом Андријашем и Дмитром.

Област Драгаша У времену после Маричке битке нарочито је важна и утицајна постала породица Дејановића, блиски сродници династије

Краљ Марко У Марковом манастиру је око 1380. насликана наочита, снажна и стасита фигура Марка Мрњавчевића. Краљ Марко био је један од оних владара који су своју историјску величину и славу стекли тек у потоњим временима.

Немањића. Њен родоначелник био је севастократор, потом и деспот Дејан. Био је ожењен Теодором, сестром цара Душана, и веома угледан властелин. О томе су водила рачуна и страна посланства, која су долазила у Србију, да са царем преговарају. Синови деспота Дејана себе су називали Драгашима. Јован Драгаш је титулу деспота, коју је носио и његов отац, добио од цара Уроша. Драгаши су, после Марице, знатно проширили своју област у источној Македонији, нарочито између Вардара и Струме. Заједно су управљали породичним добрима, све до Јованове смрти, после 1378. По његовом брату, који је дочекао турска времена, њихова област понела је име Константинова земља. Немоћни да се с Турцима понесу сами, Драгаши су признали њихову врховну власт и постали султанови вазали. Своје име Драгаши су оставили у наслеђе и завршници византијске историје. Константинова кћи Јелена удала се 1392. за византијског цара Манојла II Палеолога, као прва Српкиња на византијском престолу. Последњи византијски цареви, Јован VIII и Константин XI, били су њени синови. Константин је, по своме деди, понео надимак Драгаш, којим су га у Цариграду обично ословљавали. Његовом јуначком погибијом, и другим падом Цариграда, 1453, закључена је хиљадугодишња историја источног римског царства, Византије.

О сам остаљ ењ е Зете .

,Ј

хЛ‘ У ;-ј Свети Андреја на Тресци Манастир Светог Андреје на реци Тресци задужбина је Андрејаша Мрњавчевића, Вукашиновог сина и Марковог брата, који је био обласни господар у северозападној Македонији. О њему се мало зна, а остао је запамћен и у усменој народној епици, у циклусу песама о Краљевићу Марку (Краљевић Марко и брат му Андријаш). Пошто је своју задужбину обдарио многобројним селима. Андријаш је дао да се речи даровне повеље испишу на тракама које као хоризонтални венци украшавају зидове изнутра и споља. Унутрашњост храма осликали су митрополит Јован Зограф и његов помоћник монах Григорије. Свој труд они су довршили 1388-89, потписавши се крупним и читким ћириличним словима.

Ђурађ I Балшић спон Балшића у Зети одвијао се за владавине цара Уроша. Балшићи су, на штету својих суседа, проширивали своју матичну област, испрва узан појас између Скадарског језера и Јадранског мора. Родоначелник породице имао је три сина: Ђурђа, Страцимира и Балшу II који су се сродничким везама повезивали с моћним српским великашким породицама. Ђурађ I Балшић оженио се Оливером, ћерком краља Вукашина, а Страцимир другом Вукашиновом ћерком, Милицом. Затим су, 1370, ушли у савез, с Вукашином и Дубровчанима, против жупана Николе Алтомановића. Међутим, заједнички подухват онемогућен је провалом Турака, и погибијом Мрњавчевића (1371). Ђурађ Балшић тада је узео царски град Призрен, а Вук Бранковић, још један од великаша у успону, такође српски престони град, Скопље. Обрачун са Алтомановићем запао је, потом, у удео кнезу Лазару Хребељановићу. Слом Николе Алтомановића, 1373, Ђурађ је искористио како би запосео Требиње, и, тада српске, приморске жупе Конавле и Драчевицу. Поставши непосредни сусед Дубровчана, од њих је, као што је учинио и Алтомановић, изнудио плаћање Светодмитарског дохотка. Ђурађ је потврдио повластице које су

У

Стећци су претежно хришћански надгробни споменици у Херцеговини и делом у Босни, који су углавном погрешно приписивани богомилима. У питању су обележја, најчешће с урезаним крстом и натписом, која су подизали својим сродницима углавном православни, и реће, католички угледници из ових крајева. Ево лежи раба божија Полихранија, а звана мирским именом госпођа Радача жупана Нењца Чихорића кулница, а невеста (јетрва) жупана Вратка и слуге Дабижива, а тепчије Стипка, а кћи жупана Милтена Драживојевића, а казнацу Снику сестра. А постави белег овај ње син Дабижив с Божјом помоћу сам са својим људима, а у дане господина краља Твртка. Надгробни натпис из Попова поља (1383-1391)

Дубровчанима давали Немањићи, и јемчио слободе кретања и трговине, и наплату само оних царина које су важиле за Душанове владавине. Ђурађ I извео је породицу Балшића на врхунце њене моћи. Он је владао читавом јадранском обалом јужно од Дубровника, изузев Котора, и дубоким залеђем, до Пећи и Призрена. Његовом облашћу пролазили су сви важни путеви којима је ишла караванска трговина, у богатом промету између Србије и Дубровника. Ђурађ I успевао је да одржава сопствену спољну политику. Израз његове државне самосталности било је и одбијање да призна Твртка I који се 1377. у Милешеви крунисао за српског краља. Мада су се осамосталили од остатака српског царства, и опирали се Тврку I, који је покушао да обнови јединствену српску државу, и Балшићи су држали до српске државне традиције. Они нису полагали претензије на српски престо, али се нису ослањали ни на дукљанско државно наслеђе. Себе су сматрали великашима Рашког краљевства, и сродницима Немањића. Ковали су новац с натписима на ћирилици и латиници. Ђурађ I прихватио је римски обред, и признао папу, али се држао српске православне заједнице. То је недвосмислено показао кад је 1375. с кнезом Лазарем сазвао црквени сабор ради бирања новог патријарха Српске православне цркве. Ђурађ I умро је 1378. Дубровачко залеђе изгубио је претходне године, 1377, кад је припало босанском и српском краљу Твртку I Зато се његов наследник, Балша II проширио на другој страни, добивши у мираз градове на албанској обали да би 1385, пошто је завладао и Драчом, понео титулу дука драчки. Балшићи су узалуд покушавали да се домогну Котора који се ставио под врховну власт угарског краља Лајоша I, коју је признавала и Дубровачка република.

У сп о н Босне Немањића оставила је дубок траг у српској историји, Д инастија а њихова епоха снажан утисак успешног и дуготрајног српског окупљања под једним државним кровом. Нестанак српског царства није значио и крај српске државне идеје. Као што оспоравање владарских права краља Марка, који је постао турски вазал, није схватано као одустајање од српске државне обнове: требало је да се појави једна нова личност, која ће у подухват унети више угледа и моћи, а чији су корени удаљени од области непосредно угрожених најездом Османлија. Своје претензије на српски престо истакао је моћни босански бан Твртко I Котроманић, наследник бана Стјепана II Котроманића (1322-1353). Обновитељ политичке моћи Босне, Стјепан II је за кратко време удвостручио своју територију заузимањем подручја између Цетине и Неретве, а затим и делом Хумске земље, завладао »од мора до реке Саве и од Цетине

КОТРОМАНИЋИ Степан I (Бан, 1290-1310)

Степан II (бан 1314-1353)

Стефан Твртко (бан 1353-1377, краљ Србљем и Босни од 26.10.1377 до 1391)

Стефан Дабиша (краљ 1391-1395)

Стефан Остоја (краљ 1398-1404)

Стефан Твртко II (краљ 1404-1409, 1414-1415)

Стефан Томаш (краљ 1443-1461)

Стефан Томашевић (краљ 1461-1463)

Порекло краља Твртка I ...Стефан, провенчани краљ, роди с кћерком кир Алексија цара 4 сина: Радослава, Владислава, Стефана, Предислава. А овај Предислав свештенички и иночки лик прими и наречен би Сава други, архиепископ српски. А овога брат Стефан, син првовенчаног Стефана краља, роди сина и назва га Бела Урош. А овај би први Урош, храпави краљ, и роди са својом супружницом Јеленом, ћерком краља угарског, Стефана краља, који је држао Сремску земљу и Усорску. Други његов син Милутин. А четврти син Стефана првовенчаног, Владислав, краљ би по очевој смрти, братанац св. Саве првог, који и тело његово пренесе од Трнова, и сазида Милешеву, где и тело св. Саве лежи... Стефан краљ... који Срем држаше са својом супружницом Каталеном, ћерком краља угарског, Владислава роди. Урошица и Јелисавету. И Јелисавета роди 3 сина: Стефана, босанског бана, Иносава (Нинослава) и Владислава. И Владислав роди Твртка бана и Вукића (Вука)... Кратка историја владара српских, XIV век.

Босна у XIII веку

до Дрине«, оставивши просперитетну државу.

свом

наследнику

пространу

и

Етнички идентитет Премда је Босна од почетка XIII века имала засебан политички статус (с изузетком Хума и Травуније - данас источне Херцеговине - који су остали под влашћу владара Рашке), њени владари су су се, заједно са својим поданицима, сматрали, у етничком смислу Србима. Политичко удаљавање и верске разлике дошле су услед спољних притисака. Већина владара је под снажним утицајем суседне Угарске и латинских мисионара из Рима била формално римокатоличке вере, али је толерисала крстјане, тзв. богомиле и православне и међу властелом и међу становништвом. Први значајнији бан Босне у XIII веку Матеј Нинослав (12321250) морао је да се прилагођава и да своје католичанство потврђује сталним даривањем локалној босанској бискупији (1244) што није било довољно да спречи нови крсташки поход против неверника на подстицај римокатоличких великодостојника из Мађарске. Бан Матеј Нинослав је, међутим, у три повеље издате у размаку од 18 година, јасно назначио да себе и своје поданике, у етничком смислу сматра Србима (Сербљи). То осећање етничке

И књигу ову светога Дионисија, велим у добра времена понех, када божанствене цркве и Света Гора рају подобно цветаху, као неки сад крај извора увек напајан; а сврших ту у најгоре од свих злих времена, онда када разгневи Бог хришћане западних крајева, и подиже деспот Угљеша све српске и Грчке војнике, и брата свога Вукатина краља, и друге велможе многе, негде до шездесет тисућа изабране војске, и пођоше у Македонију на изгнање Турака, не судивши се Гневу божју нико није моћан противставптп. Те не изгнање, но сами од њих убијени бише, и тамо кости њихове падоше, и непогребени осташе, и веома много мноштво једни од оштрице мача умреше, и други у ропство одведени бише; неки од њих спасоше се бекством и дођоше. И толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне, колико ни уши не слушаше, ни очи видеше... Оста земља од свих добра пуста: и људи и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника међу људима ни да их избавља ни спасава, но сви се испунише страхом измаилћанским, и срца храбра јуначких људи у најслабија срца женска претворише се. У то време и српске господе седми, мислим, род крај прими. Запис инока Исаије на преводу Дионисија Псеудо-Ареопагита (1371)

етничке истоветности са Србима у Рашкој посведочавају и исправе и титуле других босанских владара, који су, после извесног раздобља мађарске доминације, под династијом Котроманића, постепено ширили границе своје државе. Слична сведочанства оставиле су и босанске велможе, којима регионални босански идентитет, није био неспојив с осећањем етничког заједништва са Србима у Рашкој и Зети. Са Србијом је Босну спајала и заједничка култура, као и иста ћириличка азбука, која се, тек од XIX века, почела, из политичких разлога, да проглашава посебним писмом (босанница), премда се радило о истом типу ћирилице који су у својој канцеларији употребљавали рашки владари. Премда се Босна у XIV в. постепено ширила и на суседне области некадашње Хрватске, тада у саставу Угарске, већина босанске властеле потицала је, уз можда један изузетак (Хрвоје Вукчић Хрватинић), из српских породица (Хранићи-Косаче, Павловићи, Златоносовићи, Ковачевићи, Радивојевићи, Дињичићи итд.). То је посебно дошло до изражаја почетком и средином XV века, када је у кругу најмоћније породице међу босанским великашима, Косачама, стварањем војводства од Светог Саве (Херцеговина), поново потврђен етнички идентитет босанске властеле. Моћни босански бан Твртко I Котроманић (бан 1353-1377) окупио је под својом влашћу значајне територије. У састав Босне уврстио је 1373. области пораженог Николе Алтомановића, горње Подриње, део Полимља и Гацко. Затим је, 1377, припојио Требиње, Конавле и Драчевицу. Тиме је Твртко заокружио, под својом влашћу, домен који је, два столећа раније, од оца Немање добио Растко (Свети Сава), земљу која је, доцније, добила име Херцеговина. Од српских манастира, који су припали Твртку , за његов политички успон свакако је кључни био манастир Милешева, где су почивале мошти Светог Саве. Твртко I могао је да наступи у својству обновитеља идеје и државе својих славних предака, будући да је заиста био потомак Немањића, по женској линији, као праунук краља Драгутина. Своју одлуку да се крунише за краља Србљем, Босни, Приморју и Западним странама, он је, отуд, и могао да објасни следећим речима:

»...кад ме је Господ Бог удостојио наследити престо мојих прародитеља, господе српске, јер ми беху прародитељи у земаљском царству царствовали и на небесно царство преселили се - видим ја земљу прародитеља мојих после њих стављену и не имајући својега пастира. И одох у Српску земљу, желећи и хотећи укрепити престородитеља мојих.« Крунисање краља Стефана Твртка Твртко I крунисан је у Милешеви 1377. по православном обреду, сугубим венцем, двоструком круном, која је била симбол власти над двема српским земљама, Србијом и Босном. Узео је и владарско име Немањића, Стефан. Краљ Стефан Твртко I (1371-1391) је изричито тежио да обнови

и оснажи ослабљену државу Немањића, као легитимни наследник српске светородне династије. Он је преузео и нека од српских владалачких права. Дубровчане је обавезао да му исплаћују Светодмитарски доходак, и настојао да овлада Котором. Најзад, послао је војску која је учествовала у Боју на Косову 1389. Потом је писао, у Италију, да је над Турцима однета победа, коју је, због учешћа босанских трупа, приписао себи. Страни владари прихватили су Твртка I за новог српског краља. Дубровчани су му исплаћивали Светодмитарски доходак. Осећали су олакшање због његовог усредсређивања на српске матичне земље, уместо да их угрожава у непосредном залеђу републике. Венеција га је називала рашким краљем. Угарски краљ је почетком XV века захтевао да, у својству врховног господара Босне, буде и он овенчан српском круном, као што је учинио Твртко I.

Србија и Зета на почетку XV века

Голубац Мви)гдн| Заохик

'орњвк

Н«««

Срвбрииц.

фПзрабки

Високо

|

Ч«чз«

Вишогрв,

#0 «џр

Арило ш

т

'Пиоођо 6и

Ј ^ В О Ј

САНПАЉ

:иштв*

Глукввицвф

Л еековзц#

.Зовчз«?

ууууу/.

[репчз

НоаоБрао

ШША Двчакц ( ИЋИ

• Хоиз

В в л бу *л # Зр и з р о н

ЋЕСАР УГЉЕША |Сколшв

Шгип

МЛЕТАЧКИ -ПОСЕДИ

СРБИЈА КНЕЗА ЛАЗАРА УСПОН ЛАЗАРА ХРЕБЕЉАНОВИЋА пркос крунисању за краља над моштима највећег српског светитеља, Твртко I није располагао истинском влашћу над целином српских земаља. Он је остао моћни обласни господар, који је управљао Босном и оним делом земаља Немањића припојеним његовој држави. Друге српске земље држале су велике властеоске породице: кнез Лазар Хребељановић, Вук Бранковић и Балшићи. Једна од личности које су дале печат српској историји у времену после нестанка српског царства, и, више од тога, добиле истакнуто место у потоњем народном предању, свакако је био Лазар Хребељановић. Роћен је око 1329, недалеко од града Прилепца, у близини Новог Брда, на Косову. Његов отац Прибац Хребељановић био је логотет (канцелар) на двору цара Душана. Лазар је такође започео службу на царском двору. Посебно се истакао за владавине цара Уроша, кад је стекао углед и утицај, и високу титулу кнеза. Свој успон Лазар је, према обичају онога времена, такође обезбедио женидбеним и родбинским везама. Оженио се Милицом, која је припадала побочној грани владалачког рода Немањића. Његова сестра Драгана удала се за челника Мусу, властелина који је држао област у доњем току Ибра. Најстарија од његових кћери, Мара, удата је за Вука Бранковића, још једног од велможа чији је успон уследио после пропасти царства. Област Вука Бранковића протезала се од Скопља, преко Призрена и Приштине, до Вучитрна и старог Раса, обухватајући и горњи ток реке Мораче, Плав и Гусиње. Према Вуку Бранковићу Лазар се односио покровитељски, и у томе су наликовали западним ритерима: Лазар је Вука називао сином, а овај њега господином. Земље које је кнез Лазар добио од угарског краља Лајоша I (Мачва и део Браничевско-кучевске бановине), ушле су у границе његове државе после 1382. Тако је, упоредо с државом краља твртка, ново политичко и културно средиште српских земаља постала моравска Србија, која је обухватала области кроз које су пролазиле три Мораве. У оно време, она је добила назив Лазарева земља. То име доцније су и Турци прихватили. У међународним односима, кнез Лазар сматран је богатим и утицајним владарем. У Угарској је добио назив кнез краљевине Рашке. Лазар се приближио страним државницима и династичким везама. Једна његова кћи била је удата за угарског палатина Николу Горјанског Млађег, веома утицајног на угарском двору, а друга

У

Грб кнеза Лазара, на фасади католикона у Хиландару.

Новац кнеза Лазара

Моравска школа српске уметности У Србији кнеза Лазара настао је нови стил у српској уметности. Свој назив добио је по области у којој су постављени и темељи нове српске државности, по моравској Србији. У архитектури, моравски стил настао је из византијских корена, светогорских утицаја, и, већ устаљених, српских традиција. Моравски стил је сасвим особен, оригиналан српски средњовековни израз, и у архитектури и у сликарству. Нову школу у сликарству и архитектури најавиле су две Лазареве задужбине: дворска црква Светог Стефана у Крушевцу, познатија као Лазарица, и манастир Вазнесења Христовог у Раваници. Изграђени су измећу 1376. и 1378. Првим деценијама моравског стила припада и Љубостиња, задужбина кнеза Лазара и кнегиње Милице.

Камена пластика Моравске школе (Крушевац, црква Св.

за Александра Шишмановића, сина бугарског цара. За политичку моћ кнеза Лазара, од нарочитог значаја била је чињеница да су у саставу његове државе била и знаменита светилишта, Студеница, Жича и сама Пећка патријаршија: због тога се сматрао позваним да изведе помирење српске цркве са Васељенском патријаршијом у Цариграду.

Измирење Српске и Васељенске патријаршије За столеће и по своје самосталности, српска црква је, држећи се начела која је поставио Свети Сава, одржавала унутрашњи склад у држави Немањића, духовни, културни и политички. Црква је задржала извесне слободе, у односу на световну власт, чувајући идеју државног јединства. Феудално распарчавање српских земаља, којим је најављен крај српског царства, није значајније успело да наруши унутрашњу црквену организацију. На трону Пећке патријаршије столовао је патријарх свих Срба, Грка и Поморја, како се говорило. Једно од кључних питања било је уређење нарушених односа измећу Српске и Цариградске, тј. Васељенске патријаршије. До раскола двеју православних цркава дошло је пошто је 1346, Душан уздигао српску цркву на ранг патријаршије. Томе су присуствовали трновски (бугарски) патријарх, охридски архиепископ и представник Свете Горе. На Душанов акт Цариградска патријаршија реаговала је изрицањем проклетства, анатеме коју је васељенски патријарх, неколико година касније, бацио на српску цркву. Раскол је произвео крупне тешкоће у свакодневном животу, нарочито тамо где су под јурисдикцијом Цариградске патријаршије остали српски свештеници. Нелагодност се осећала и у Светој Гори, коју настањују, једни недалеко од других, грчки и српски монаси. Преговоре о измирењу започео је сам Душан, затим и деспот Јован Угљеша. Кнезу Лазару остало је да, за помирење, придобије врх српске цркве, Пећку патријаршију. Пошто је постигнут договор унутар српске цркве и почети преговори са Цариградом, васељенски патријарх признао је Српску патријаршију, уз услов да се грчке црквене области убудуће не припајају српским. Измирење је свечано проглашено 1375. на гробу цара Душана у цркви Светих Архангела у Призрену.

Стефана-Милентија).

ПРИВРЕДА СРБИЈЕ КНЕЗА ЛАЗАРА азар Хребељановић до смрти је носио само титулу кнеза, коју је добио од цара Уроша. Истовремено је, како је стицао нове поседе, а његова моћ увећавала, преузимао владарска обележја епохе Немањића. Понео је, и он, владарско име Стефан, као што је учинио и краљ Твртко I.

Л

Раваница Лепота Раванице задивила је још кнежеве савременике. Један од њих назвао је Раваницу цветом неувелим. Изнутра, фреске су осликане између 1385. и 1387. Оне нису дело само једног уметника. Ктиторски портрет кнеза Лазара, с његовом породицом, настао је на зиду западног наоса. Лазар и Милица држе модел храма у рукама, а с њима су и њихови синови, тада још дечаци, Стефан и Вук. Неки сматрају да је ктиторска представа осликана посмртно, после Косовске битке. Лазар је дочаран са свим владарским обележјима, од којих поједина наликују онима која су носили Немањићи. Мошти кнеза Лазара почивале су најпре, кратко време, у храму Светог Спаса у Приштини, а затим су пренете у Раваницу која је постала место ходочашћа. Због тога је, у доба турске власти, неколико пута страдавала, 1396, 1398. и 1436. Још једном, Раваницу су Турци опљачкали и разорили после коначног пада српске деспотовине. Потом је, током XVI века, манастир обновљен, и у њему је обитавало више од тридесет монаха. Нове невоље донели су ратови које су Хабсбурговци водили, на српској земљи, против Турака, у којима су учествовали и Срби, на хришћанској страни. У годинама великих турских пораза, које су претрпели у Великом бечком рату (1683-1699), неколико монаха Турци су убили, а манастир, са свим здањима, разорили. Током Велике сеобе Срба (1690), раванички монаси пренели су, са преосталим драгоценостима, и Лазареве мошти, и склонили их на сигурно, најпре у Сентандреју, а седам година касније у манастир Врдник на Фрушкој Гори, који се отада називао и Нова Раваница. Мошти кнеза Лазара почиваће у том манастиру од 1697. до 1942. када су, да би биле заштићене од усташког терора, пренете у Београд. Коначно, 1989, мошти су прошавши све српске

Да би нагласио своју владарску и државну самосталност, почео је да користи и назив »самодржац«, сматрајући себе владарем све српске земље. На зиду његове задужбине, манастира Раванице, осликан је са свим одличјима владарског достојанства: власт прима од Бога, носи жезло у руци и круну на глави. Удружена са областима Вука Бранковића, Србија кнеза Лазара постала је напредна и богата држава. Обухватала је значајан простор и стицала углед сигурног прибежишта за све оне који су, угрожени османском најездом, у њој потражили уточиште. Били су то сасвим обични људи, али и они племенитог порекла, као и учени, који су напуштали Византију, Бугарску, или су долазили из Свете Горе. Они су оставили видног трага у свим видовима свакодневног живота. Њихово дело опстало је, поглавито, у књижевности и уметности. Једна од последица поремећаја у привреди и друштву, било је повећање цене сребра, за једну четвртину. Захваљујући вредности тог племенитог метала, и његовом поглавитом учешћу у оптицају новца, богатији трговци куповали су деонице рударских окана и погона за производњу, уз подношење трошкова, и поделу добити. Нарочито су то чинили Дубровчани, који су се, све чешће, настањивали у рударским местима. Одатле су водили своје послове, и временом се прилагођавали новој средини. Одржавали су се стари рудници, као Рудник, Трепча, Јањево и Ново Брдо, и отварали нови, Црнча, Плана, Копорићи, Сребрница код Рудника. Србија је извозила племените метале, а увозила скупоцену текстилну и занатску робу. Дубровчани су извозили из Србије и восак, вуну и коже. Од кнеза Лазара добили су потврду својих

земље враћене у задужбину кнеза Лазара. Раваница је након сеобе Срба била сасвим опустела. Тек 1717. у Раваницу се вратио Стефан Даскал, једини преживели раванички монах, писац чувеног сведочанства о Великој сеоби.

старих права, која су уживали у доба Немањића: слободу кретања и трговања, судску самосталност, дозволу за продају соли, али на одређеним местима, итд. Исте повластице добили су и од Вука Бранковића. Уз насеља рудара настајали су тргови, које су заузимали трговци и занатлије. На трговима је наплаћивана и царина. Окупљање око рудника и тргова водило је стварању нових насеобина, временом и читавих градова. Ново Брдо постало је, временом, значајнији град од царског Призрена. Из некадашњих тргова развили су се у напредне градове још и Приштина, Вучитрн, Пећ, Крушевац, Параћин и Ваљево.

Ковање новца

Манастир је затекао зарастао у шипражје и дрвеће, а припрата је до темеља срушена. Све до своје смрти, 1729, Стефан је манастир вредно обнављао. Пристизало је ново братство, и отворена је манастирска школа. Поново су Турци насртали, у годинама Првог српског устанка (18041813). И још једном је Раваница обновљена, средином XIX века, кад је подигнут и конак, који и данас постоји. Нове тешке дане донео је Други светски рат. Између осталих злочина, немачки нацисти мучили су и убили игумана Раванице, архимандрита Макарија, у логору у Јајинцима, 24. фебруара 1943.

Ктиторска представа Хребељановића према фресци из Раванице

Како се српска држава растакала на области појединих великаша, тако се распадао и њен јединствени новчани систем из доба Немањића. Новац су ковали кнез Лазар, Вук Бранковић, Балшићи, Драгаши, краљ Марко и Андријаш Мрњавчевић, чак и нека властела, па и сам српски патријарх. Новац су издавали и градови као Призрен и Скопље. Ковнице су обично радиле у насељима поред рудника. Највећу новчану масу, у Србији, издавали су кнез Лазар и Вук Бранковић, близу 90%, и то претежно кнез Лазар. Та чињеница сведочи о њиховој привредној и политичкој моћи, и о богатству њихових области.

Спољна политика кнеза Лазара. Србија и Угарска Владајући, истовремено, српским земљама, кнез Лазар и краљ Твртко I опстајали су у супарништву које се никад није изродило у непосредне сукобе. Најзад их је турска опасност ујединила. У Дубровнику, или у Угарској, кнез Лазар поштован је као утицајна и снажна личност. У Угарској су га ословљавали као кнеза Краљевине Рашке. Већ седамдесетих година XIV века кнез Лазар је био и вазал угарског краља Лајоша I. Увиђајући силину турске претње, Лазар је био приморан да уђе у посебне односе са моћним северним суседом. После Марице, српска држава је узмицала према Посавини и Подунављу. Гранични појас на југу угарски краљеви насељавали су својим сродницима и оданом властелом, међу којом је било и српских великаша. Од Срба је најзнатнији био Радич Бранковић, из породице Растиславића, у области Браничева. Као вазал Лајоша I, кнез Лазар је успео да овлада Мачвом. Почетком осамдесетих избио је на обале Саве и Дунава. Угарској је, јужно од тих великих река, остао само Београд са околином, и тврђава Голубац на Дунаву.

Обнова турских насртаја У осамдесетим годинама XIV века Турци су наставили да заузимају део по део земаља које су припадале византијском свету. Освојили су 1383. Сер,а у наредним годинама залетали су се све до

Љубостиња Према народном предању, Љубостиња је подигнута на месту где је Милица први пут срела кнеза Лазара, на дан Светог архиђакона Стефана. Градња је почела 1388. или 1389. такође у стилу моравске школе. Основа је у облику крста, с једном куполом; на западној страни је правоугаона припрата. Неимар Љубостиње, протомајстор Раде Боровић, велики труд је уложио да би је споља украсио. Црква је живописана пред сам Косовски бој, али су те фреске сачуване само на појединим местима. Кнегиња Милица је, пошто се после Лазареве погибије замонашила, наставила да заједничку задужбину уређује, кад је 1403. позвала зографа Макарија који је поново осликао целу цркву. На западном зиду припрате портретисао је, на једној страни, Лазара и Милицу, а на другој њихове синове, деспота Стефана Лазаревића и господина Вука. Сви они носе знамења владарског достојанства.

БАЛШИЋИ (Зетски господари) Страцимир (1360-?)

Ђурађ (?-1378)

Балша II (1378-1385)

Ђурађ II Страцимировић (1385-1403)

Балша III (1403-1421)

јадранског залеђа. У лето 1385. Турци су напали Балшу II. Он је од Венеције без успеха тражио галије, пре него што је погинуо у бици с Турцима на Саурском пољу, код Берата, 18. септембра 1385. Држава Балше II распала се на неколико мањих области, које се Турцима, појединачно, нису могле успешно супротставити. Наследио га је Ђурађ II Страцимировић Балшић, који је задржао Зету и делове северне Албаније. Столовао је у Улцињу. Ђурађ II био је ожењен ћерком кнеза Лазара, Јеленом, и био унук краља Вукашина. Свестан свога владалачког достојанства, које је више потицало из његовог порекла него из истинске моћи, настојао је да онемогући властелу да се осамостаљује, и опирао се Турцима. Истовремено, Турци су почели да угрожавају земље кнеза Лазара. Први окршај одиграо се 1381. на Дубравици код Параћина, где су Турци разбијени. Кнез Лазар је, потом, 1386, поразио султана Мурата I у бици код Плочника, на реци Топлици. »Побеже Мурат«, ликовао је српски летописац. Турци су, међутим, наставили да гутају остатке Византије: пролећа 1387, после дуге опсаде, заузели су накратко Солун, и продрли у Мореју (Пелопонез). Други турски напад на Босну, 1388, нагнао је и Дубровчане да се припремају за одбрану. Одлучили су да унутар својих зидина приме бегунце, и предложили Ђурђу II преговоре о савезу, »због Турака«. Код Билеће, војвода Твртка I Влатко Вуковић, крајем августа 1388. поразио је турску војску коју је предводио Лала Шахин.

Кнежева вечера Тада (кнез Лазар) шаље по благородне своје и велможе и војводе и војнике, велике и мале. К себи призвавши, о безбројној иноплеменој најезди овима сказа. Тада у тишини тихом и слатком речју свима заједно на слушање говораше: »Ви о другови и браћо, велможи и благородни, војини, војводе, велики и мали, сами сведоци и посматрач јесте, колика нам добра Бог у овом животу дарова, и ничега што је красно и слатко на овоме свету, ни славе ни богатства, ни свега сто је човеку потребно не личи, но шта више умножи, па ако нам то скрбно и болно буде, не будемо незахвални н неблагородни за ово Богу. Но ако ма, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко за Христа и за благочашће отачаства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, да поживимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне.« А велехвални и мужаствени, и благородни, које породи и подиже Српска земља... овако слатком и прељубезном свом господину одговараху: »Што је много за те и за благочестије, и за отачаство нам умрети? Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овога отићи и с прахом помешати се. Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловременим и обамљивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом... Ми с Исмаилћанима борити се имамо.« Патријарх Данило III,

Похвала кнезу Лазару

К о со вска битка ојединости о Косовској бици, која се одиграла на Видовдан, 15. јуна 1389, остале су мало познате, и недовољно поуздане. Испуњено трагичном симболиком, усмено народно памћење је, посредством црквене традиције, предање о Косовском боју уградило у темеље библијског начела о потреби жртвовања зарад општег добра и вечног живота у »царству небеском«. Премда је битка, истовремено, била значајан догађај европске историје, сачувана оновремена сведочанства остала су штура, недоречена, каткад и противречна. Извештаји оних који су у борби учествовали нису сачувани. Инострани савременици, који су се занимали за догађај и његов исход, казивања су темељили на основу туђих сведочанстава, а понекад су давали и машти на вољу. Како је време одмицало, занимљиво је, расле су процене о броју учесника. Француски савременик Филип де Мезијер оставио је податак о 20.000 мртвих, на обе стране. У једној Хроници, насталој почетком XV века у Фиренци, тврдило се да је султан Мурат послао на Србију 140.000 ратника, а да је кнез Лазар извео упола мање снаге, и да је изгинуло чак 30.000 Срба и 70.000 Турака; од њих, 20.000 Османлија побили су житељи земаља кроз које су се повлачили. У сваком случају, неподељено је мишљење свих ондашњих посматрача, и доцнијих писаца, да се између Турака и Срба одиграо крупан обрачун, чије су последице морале да буду дубоке и судбоносне. На основу данашњих анализа, о стварним могућностима и једних и других, да подигну војну силу, дошло се до скромнијих процена. У средњем веку, најзнатније европске државе имале су свега по неколико милиона становника, и европски и азијски живаљ умањен је за читаву трећину, понегде и више, у пошасти

П

Косовски бој у исказу краља Твртка Племенитим и поштованим мужевима господин начелнику, судијама, већу града Трогира, предрагим пријатељима, господин Стефан Твртко, милошћу Божјом Рашке, Босне и Приморја, итд. краљ. (...) Онај надмени син Сотонин и служитељ, непријатељ Христовог имена и целог људског рода, а понајвише хришћанског народа и праве вере, неверни, наиме, Амурат, који је себи већ потчинио многе народе, и свакодневно попут гује или змије уздигнуте шије из уста и носа напрезао се да се колико може избаци отрова, гојио се и намеравао да узнемирава, напада, тлачи и уништава све хришћане и поштоваоце речене вере, већ је доспео да наше земље стварно узнемирава, сматрајући и наумивши да после нападне и ваше; дошао је са два сина и са следбеницима турским. Али, заметнувши са њим битку дана 20. (15) јуна што је протекао, пошто нам је божанска десница помогла и била нам наклоњена, задобивши с тријумфом бојно поље поразили смо, победили и на земљу бацили, побили, да их је мало живих преостало. Богу хвала, уз погибију наших, али не многих. Што овим писмом вама, као нама благонаклоним и пријатељима, на основу пријатељског поверења, по нашем човеку, посебном Гласнику, наиме доносиоцу писма, јављамо на весеље и радост и нудимо се да са вољом и радошћу учинимо све што би вама било мило. Дато у нашем двору Сутјесци првог дана месеца августа године 1389.

црне куге, средином века. Изразито је било и привредно опадање. Султан Мурат, отуд, није могао имати више од 30.000 ратника. Кнез Лазар је, са савезничким одредима, могао да окупи свега 15.000 до 20.000. Он је успео да придобије већину српских великаша, пре свега своје савезнике, сроднике и вазале. Ту су били Вук Бранковић и његови сестрићи, браћа Стефан и Лазар Мусић. Твртко I послао је војску коју је предводио прослављени војвода Влатко Вуковић; у њој су били окупљени и припадници најзнатнијих властеоских породица из Босне. Помоћ са стране, међутим, није стигла. Доцнији писци, нарочито турски, преувеличавали су снагу српске војске, и набрајали разне народе који су приступили њеним редовима (Бугари, Угри, Немци, Чеси, Власи, Албанци). Такви подаци су, углавном, неосновани. У обрачун се није уплела ни суседна Угарска, која је требало да буде следећи, по реду, плен турског освајача. (То је и постала, столеће и по доцније.) Лазар се, можда, у времену пре битке, измирио са угарским краљем, али је утисак дугогодишњег непријатељства, и Лазаревог преузимања области под угарском влашћу, вероватно био сувише снажан.

Сукоб на Косову пољу Султан Мурат1 је пролећа 1389. повео на Лазареву Србију у пратњи двојице синова, Јакуба и Бајазита, велику војску у којој је било и његових хришћанских вазала. Кад је избио на Косово поље, на пут му је стала српска војска. То се догодило 15. јуна (28. по данашњем календару), на дан Светог Вида, на Видовдан, на узвишици изнад Приштине. Турци су, касније, то место назвали Гази Местан. Један од српских витезова, у народном предању упамћен као Милош Обилић, успео је да се пробије до султановог шатора. Према једном сведочанству, тамо је, представивши се као пребег из српске војске, пришао Мурату и мачем га посекао; по другом извору, у пратњи дванаесторице одважних племића, разбио је султанову гарду, пресекао ланац повезаних камила, а Мурата смртно ранио. О подвигу Обилића раширио се глас далеко изван Србије. Муратова погибија унела је пометњу у редовима турске војске и изазвала обрачун између његових синова. Бајазит је наредио да убију Јакуба, како би престо сачувао за себе, и наставио битку, »до изнемоглости«. На српској страни, кнез Лазар није узмицао: Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот!, записао је, наводно његове речи, патријарх Данило III. Напокон, Лазар је био заробљен, и по Бајазитовој заповести убијен. Константин Филозоф, биограф његовог сина Стефана Лазаревића, приметио је да су Лазареви саборци, који су такође допали ропства, захтевали да буду погубљени пре њега, да не гледају кнежеву смрт. Уз Лазара, погинули су и његови сестрићи, браћа Мусићи. Страдао је, несумњиво, и велики део српске војске. Вук Бранковић и војвода Влатко Вуковић су преживели бој. Из те околности,

вероватно, потекло је доцније предање о Вуковој издаји.

Први одјеци битке

Стефан Мусић

Лазар Мусић

Портрети Стефана и Лазара Мусића, сестрића кнеза Лазара, јунака Косовског боја, који су били синови Лазареве сестре Драгане и властелина Мусе, осликани су у њиховој задужбини, у цркви Ваведења Богородице у манастиру Нова Павлица.

Упркос у војном смислу нерешеном исходу, хришћанску Европу запљускивали су таласи охрабрујућих вести. Твртко I је јавио да је српска војска имала сразмерно мале губитке, а у писму Фиренци, поново је известио о српском успеху да би 20. октобра примио честитке за победу. О тој, наводној, победи, писали су Фирентинци, »одавно« су стизали гласови и писма »многих људи«. За само бојиште рекли су да је то блажено поље оноликога покоља што ће кроз многа столећа чувати кости побијених као спомен победи. У Паризу, звона манастира Сен Дени објавила су велику хришћанску победу. Различите су биле и процене о броју изгинулих. Турци су имали жртава и приликом повлачења. Бајазит је хитао натраг, у азијски део свога царства, да би утврдио своју владавину. Један руски ходочасник посведочио је, још крајем јуна, о немирима који су тамо избили после Муратовог одласка у војну на Србију. Нарочито су у Византији с помном пажњом испратили исход битке. Од судбине обрачуна Срба и Турака зависио је и опстанак остатака Источног римског царства. (Византијом је још увек, званично. владао Јован V Палеолог.) Знаменити византијски ретор Димитрије Кидон је у своме писму прогнаном византијском цару Манојлу II Палеологу писао о Косовској бици и погибији султана Мурата, жалећи што и Византија не нападне на Турке. Вести о турском поразу свакако да су потицале из чињенице да је турски султан погинуо, а да се турска војска повукла са бојишта. Свакако да је такво гледиште одговарало жељама хришћанских савременика, да се стане на пут османској најезди. Отуд је и највећа пажња поклоњена околности, која није подлегала сумњи, да је турско напредовање заиста, макар привремено, заустављено, и да је њихова сила устукнула пред српским отпором. У Србији је вест о Лазаревој погибији оставила дубок утисак. Култ његове мученичке смрти потекао је из Косовског опредељења, које је после његове смрти развила црква: Косовско опредељење, ослоњено на библијске мотиве, налаже жртвовање у корист општег добра државе и народа, и вечне, небеске славе, уместо да се, у служби одржања земаљске власти, пристане на покорност туђину. Својим небеским опредељењем, Лазар је у потоњој народној усменој традицији заслужио царску титулу.

Вук Бранковић и питање косовске издаје Један од оних који је преживео Косовски бој и појавио се као знатан српски великаш, био је Вук Бранковић. Уз кнеза Лазара, на српској страни, он је био најзнатнији учесник догађаја. Савременици, међутим, не помињу његово држање за време битке. То је учинио, али тек почетком XVII века, дубровачки писац Мавро Орбин у своме делу Краљевство Словена. Он је први писао о тајним Вуковим преговорима са султаном Муратом, и издаји

Речи на мермерном стубу на Косову (одломак)

Човече који Српском земљом ступаш, било да си дошљак или овдашњи, ма ко да си и ма шта да си, када дођеш на поље ово које се зове Косово, по свему ћешугледати много костију мртвих, те са њима и камену природу, мене крстозначног и као стег видећеш како посред поља усправно стојим. Да не проминеш и да не превидиш као нешто залудно и ништавно, но молим те, приђи и приближи се мени, о вољени, иразмотри речи које ти приносим... Овде негда (бејаше) велики самодржац, чудо земаљско ирига српски, звани Лазар, кнез велики И тако сложно велико безбројно мноштво заједно с добрим и великим господином, добром душом и вером најтврђом, као на дворану красну и многомирисну храну на непријатеља се устремише и правог змаја згазише иумртвише дивљу звер и великог противника и неситог ада свепрождрљивца, велим Амурата и сина његова аспидин и гујин пород, штене лавово и василисково, па са њима и не мало других. О, чуда Божијих судбина, ухваћен би храбри страдалац безаконим агаренским рукама и крај страдању лепо сам прима

кнеза Лазара. То је Вук, наводно, учинио »да би се докопао његове власти«. Претпоставља се да је мотив косовске издаје заживео у народном предању тек пошто се појавило Орбиново дело. О Вуковој издаји не би се могло говорити ни на основу његовог доцнијег понашања, кад је постао политички супарник синовима кнеза Лазара. Његова издаја могла би се непобитно утврдити само са становишта морала витешког феудалног друштва. Према схватањима онога времена, Вук је издао свога господара самим тим што, уз њега, није погинуо. Потоња српска народна епика задржала је средњовековно поимање витешке оданости. На том становишту највероватније почива предање о издаји Вука Бранковића, и о косовској издаји уопште. Друга могућност је да је Вуку Бранковићу приписана улога његовог сина, деспота Ђурђа Бранковића који је, у другој Косовској бици, 1448, изневерио хришћанску војску под вођством Јанка Хуњадија; да је ситуација из 1448. пренесена на претходну битку из 1389.

Дмтроецн 10ГРАД

Лмхпале

ОмогоштА

Србија 1422.

и мученик Христов постаје велики кнез Лазар. Не посече га нико други, о вољени, да сама рука мога убице, сина Амуратова. И све ово речено сврши се лета 6897, индикта 12, месецајуна 15. дан, у уторак, а часје био шести или седми, не знам, Бог зна. Стефан Лазаревић (1400-1404) Натпис на стубу косовском Стефан Лазаревић саставио је како би сачувао од заборава место велике погибије, и жртву свога оца, кнеза Лазара. Водила га је жеља да каже »све што се збило«. Казивање је свечано и реторско. Стефан је вероватно написао и

Надгробно ридање над кнезом Лазаром, чији је само почетни део сачуван. Од његових књижевних дела, најчувеније је, свакако, Слово љубве (1404-1409), које припада једном друкчијем, потоњем времену.

Руке кнеза Лазара Вековима чуване на Фрушкој Гори да би избегле турска уништавања, мошти кнеза Лазара су током II светског рата, након усташког скрнављења, 1942. пренете у Патријаршију Српске православне цркве у Београду. 1989. су свечано враћене у кнежеву задужбину Раваницу, где и данас почивају као једна од највећих светиња српског народа.

СРПСКА ДЕСПОТОВИНА Последице Косовске битке и култ јунака а Косову је, несумњиво, изгинуо цвет српског племства. Био је то снажан ударац српском друштву, које је почивало на феудалном поретку. У недостатку извора и изричитих сведочанстава, последице су, упркос нерешеном исходу на бојном пољу, биле велике. Пре свега, значајно је била ослабљена војна и одбрамбена моћ Србије. У првим годинама после погибије кнеза Лазара, настало је десетак дела у којима је утемељен култ његовог јунаштва, жртвовања и мучеништва. »Слово о кнезу Лазару« патријарха Данила III заправо је кнежево житије, али неуобичајеног садржаја и унутрашњих облика. Ту су кнежево порекло, животни пут, и породичне прилике, али је највише места добило његово косовско страдање. Ту житије добија особеност драмског дела. Писац уводи дијалог, а читаоца држи у напрегнутој пажњи, нарочито сценом кнежевог обраћања велможама, уочи битке, кад их храбри и упозорава, а они одговарају ускликом »умримо, да вечно живимо!« Похвала кнезу Лазару монахиње Јефимије (Јелене), удовице деспота Угљеше Мрњавчевића, настала је 1402, тако што је извезена на покрову за кнежев ћивот у Раваници. Јефимија је прва српска песникиња. Њена песничка порука преточена је у молитву, која одаје њено дубоко узнемирење и тугу, и општу стрепњу. Дивљење Лазару проткано је вапајем да се помогне роду, који је у опасности, а има помена и о ондашњој великашкој неслози. Кнез Лазар оставио је двојицу синова, Стефана, који је имао дванаест година и Вука, још млађег. Управу српском кнежевином, у њихово име, преузела је кнежева удовица Милица. Она је потицала из рода Немањића. Свој углед она је оправдала одлучношћу којом је водила све државне послове. Уз Милицу, стао је српски патријарх Спиридон, који је учествовао у доношењу најважнијих државних одлука. Како је световна власт, мада привремено, замирала, тако је српска црква преузимала своју историјску улогу. Свакако да је Косовска битка најзначајнији догађај који се 1389. одиграо у Србији, и на читавом европском тлу. Не само што су политичке последице српског пораза биле дубоке и далекосежне, него се и свест да се тада заиста одиграло нешто драматично и судбоносно, дубоко урезала у памћење потоњих нараштаја, као општи симбол овоземаљских патњи и страдања, и завет борбе и опстанка. Стога је и остало мање познато да је Србију, у истој години, задесила још једна страна инвазија. Угарски краљ Жигмунд I Луксембуршки у октобру 1389. прешао је Саву, продро у Србију и освојио неке градове на њеном северу.

Н

Похвала кнезу Лазару

У красном света овог васпитао си се од младости твоје, о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња међу свом господом земаљском крепка и славна показа те. Господствовао с земљом отачаства свог и у сваком добру развеселио си уручене ти хришћане. И мужаственим срцем и жељом за благочашће пошто си на змаја и противника божанствених цркава, расудивши да је неотрпимо за срце твоје гледати хришћане отачаства твога да буду овладани од Измаилћана. (...) Но иако си прешао из живота овог, невоље и страдања чеда твојих знаш, и као мученик смелост имаш ка Господу. Преклони колена пред Господом који те је венчао (венцем мучеништва), моли да вазљубљена ти чеда проводе Богоугодно многолетан живот у добру, моли да православна вера хришћанска неоскудно стоји у отачаству твоме, моли да победитељ Бог победу пода вазљубљенпм ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, на невидиме и видиме непријатеље, јер ако (...) А сада двоструко молим: да ме исхраниш и да утишаш буру љуту душе и тела мога. Јефимија усрдно приноси ово теби, свети. Монахиња Јефимија (1402)

ДЕСПОТИ СРБИЈЕ

С р б и ја као тур ски вазал епосредно после Косова, Србија је остала неспособна да се брани, и од Турака и од Угара. Вук Бранковић није прикривао своје владарске тежње. На подстрек српског патријарха Спиридона, а уз сагласност српске цркве, кнегиња Милица и кнежев наследник Стефан пошли су 1390. султану, да се нагоде. Бајазиту I обећано је плаћање данка, и помоћ српских одреда у турским ратовима. Уговорен је и династички брак, ради спаса угроженог народа, како је приметио један савременик. Султану је обећана Оливера, најмлађа кћи кнегиње Милице. Прихватање турског вазалства није, међутим, заштитило Србију од нових турских и угарских упада, који су се понављали из године у годину.

Н

Вук Бранковић и Турци Србија је тешко успостављала унутрашње политичко јединство. На једној страни, били су Лазаревићи, које је подржавала српска црква. Изабран је и нови патријарх, Данило III. Насупрот њима, стајао је Вук Бранковић, чији су углед и моћ расли. Пошто су у јануару 1392. узели и српски престони град Скопље, Турци су наставили су да упадају у околне крајеве, заузимајући области северно од Шар-планине. Вук Бранковић био је приморан да са султаном закључи вазални уговор и, привремено, одложи турско напредовање.

Почеци турских освајања у Зети Потчињавањем Вука Бранковића граница турских вазалних области померила се до реке Лима и граница Босне. Следећа на удару, била је област Балшића. Пред турском претњом, и притиском околних великаша, Ђурађ II Страцимировић Балшић, »господар Зете у краљевини Рашкој« обратио се, безуспешно, за подршку папи Бонифацију IX. Током преговора 1392. Турци су га заробили, и приморали да им преда Скадар, Дриваст и Свети Срђ на реци Бојани. Упркос позивима, Венеција није послала помоћ. Ђурађ II се успео избавити из ропства, а Турци су избили на јадранску обалу. Доцније (1395) зетски господар успео је да од Турака преотме приморске градове.

Стефан Лазаревић (1402-1427)

Ђурађ Бранковић

СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

(1427-1456)

Лазар Бранковић (1456-1458)

Стефан Бранковић (1458-1459)

Стефан Томашевић (1459)

рема схватањима онога времена, законити наследник кнеза Лазара, у владарским правима и звањима, био је његов прворођени син Стефан рођен 1377, по мајци потомак најстаријег Немањиног сина Вукана. Отуд је и добио владалачко име Немањића, Стефан. Млади кнез, којем је мајка Милица у прво

П

Деспот Стефан

време била савладар, стасао је у чврстог и одважног витеза, али песничког срца и богатог књижевног дара. »Наочит човек, разноврсно обдарен, постао је временом витез европског кова, последњи у српској средњовековној историји.« Стефан је почео да самостално влада најкасније 1395, кад се његова мајка Милица замонашила и узела име Јевгенија. Она је, ипак, све до своје смрти, 1405, очувала утицај на државне послове. Приликом сусрета са султаном Бајазитом у Серу, где су се окупили византијски цар Манојло II Палеолог и његов савладар Јован VII Палеолог, млади кнез Стефан Лазаревић и Константин Драгаш, Бајазит је изненада наредио да се побију сви хришћански владари. Наредба није одмах извршена, да би Бајазит на крају попустио и одустао. Захваљујући том искуству, Стефан је убудуће добро пазио да поштује своје споразуме с Турцима, мада се и у својим зрелим годинама жалио како не може да заборави та »жестока и неиздржљива искушења«.

Смрт Вука Бранковића

Молитва краља Марка

Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату. У своме Житију Деспота Стефана, Константин Философ је пренео да је, како се говорило, током турског похода против угарског краља Жигмунда и збаченог влашког војводе Јоана Мирче, наведене речи саопштио краљ Марко Мрњавчевић Господину Константину Драгашу. Код места Ровине у Влашкој, 17. маја 1395. Бајазит I је поражен, а краљ Марко и Господин Константин, који су се као султанови вазали борили на турској страни, у боју су погинули.

Једини могући такмац Стефану Лазаревићу, у настојању да осигура своја владарска права, остао је Вук Бранковић. Турци су га непрестано потискивали да би се сукоб окончао Вуковим заробљавањем и смрћу у турском ропству, 6. октобра 1397. Његова породица успела је да задржи само мањи део његових земаља. Остатак су преузели Лазаревићи, пошто су Турци запосели сва важнија места. Синови Вука Бранковића су 1402. признали врховну султанову власт, поставши, и они, турски вазали. Неочекивани отпор Вука Бранковића султановој самовољи потиснут је потоњим предањем о косовској издаји. Мотив издаје свакако је потицао из Вуковог избављења из косовске погибије. Осуда, у народном памћењу, такође је могла да се позива на његово доцније држање, којим је спутавао државно уједињење под влашћу Лазаревића. У заборав су га потиснули већ хроничари ондашњих збивања, бележећи једино његов нестанак.

»Венац деспотскога достојанства« На самом почетку XV столећа, српске земље, које је очекивала турска инвазија, стекле су важан предах да се опораве, и још неколико деценија опстану, у раздобљу делимичног мира и самосталности. Повољне околности произвели су догађаји у Османском царству. Незадовољни владавином Бајазита I, турски емири у Малој Азији почели су да прилазе монголском хану Тимуру (Тамерлану). Бајазит I је сакупио војску, у којој су били и Стефан Лазаревић и синови Вука Бранковића, али је у бици код Ангоре (Анкаре), крајем јула 1402, страховито поражен и заробљен. Стефан Лазаревић се у бици држао храбро да би се после турског пораза с братом Вуком и својом малом војском повукао до Цариграда, где им се придружио и Ђурађ Бранковић. (Гргур Бранковић пао је у монголско ропство, али се доцније избавио;

Женидба деспота Стефана

»Тада је овај превисоки о коме нам је реч, угледао и кћер овога владара, коју после узе за жену. Јер по матери је и ова нећака цару Мануилу, од кога се и господа и тај род називају Палеолози.« У

своме

Стефана

Житију деспота Лазаревића, Кон-

стантин Философ забележио је и ове речи о деспотовој женидби. Деспот се оженио Јеленом, која је била кћи Франческа II Гатилузија, господара острва Лезбоса. Преговори о женидби поведени су у Цариграду лета 1402. кад је Стефан од византијског цара Јована VII Палеолога добио византијску титулу деспота. Брак, којим се Стефан везао за царску породицу Палеолога, остварен је нешто касније. Иначе се необично мало зна о деспотовој жени. У сваком случају, она није одиграла значајнију улогу у његовом животу. То није било уобичајено за српске средњовековне дворове, на којима су владарке често заузимале, нарочито за схватања оног времена, једно изузетно место.

Голубац на Дунаву

ропства је допала и Лазарева сестра Оливера, која се, такође, спасена, вратила у Србију.) Владар Србије могао је на извесно време да одахне, ослобођен вазалства и османског туторства. У намери да изгради блиске односе с рушевним Византијским царством, и да, поштујући византијско државно наслеђе, на традиционалним основама утемељи знамења своје власти, Стефан Лазаревић се обратио византијском цару Јовану VII Палеологу који га је августа 1402. даривао знацима деспотског достојанства. Титулу је, потом, 1410, деспоту Стефану потврдио и цар Манојло II Палеолог. Титула деспота додељивана је византијским великодостојницима, углавном царевим сродницима. Деспот је имао ранг величанства, и право да у документима користи ознаку царство ми. Већ после свога повратка у Србију, Стефан Лазаревић је своју државну самосталност изражавао и појмом самодржац, или ознаком самодржавни деспот. Додељивање титуле деспота било је потврда угледа који је Стефан Лазаревић уживао на византијском двору. Његов одлазак василевсу био је сведочанство о опстанку поштовања који је Византија још увек имала у хришћанском свету, и одјек њене некадашње моћи. У том смислу, Стефан Лазаревић потврдио је схватање о врховном месту Византије у хијерархији хришћанских држава.

Утврђивање власти После Ангоре, заоштрио се сукоб Лазаревића и Бранковића. Неспоразуми између Стефана и Ђурђа избили су још у Цариграду. Ђурађ је одлучио да се власти дочепа уз помоћ Бајазитовог

Деспот Стефан постаје вазал краља Жигмунда

...обилазећи земљу отачства својега и смиривши околне крајеве, учини их пријатељима. И оне који се било када макар називали српскима, и њих припоји. А неке и покори. Чувши то, западни цар посла изасланике као ради љубави. А овај, нашавши да је време погодно да му буде пријатељ, поклисара прими с поштовањем и угости довољно, како му обичај беше, и са посланицима утврди љубав. Онда, као што рекосмо, обилазећи и разгледајући земљу своју нађе место поменутога Београда, измоли га од Угара, пошто се он, мада лежи у границама српским, налази као на срцу и плећима земље угарске. Због тога и завет са овим закључује и прелази на посао. Утврђује и остале своје градове, обилазећи их, а оне које су Измаилћани пре тога самовласно отргли, њих заузе. А судије које су они послали раније, сами побегоше. Константин Философ је у Житију деспота Стефана дочарао напоре које је деспот предузео, после повратка из Цариграда у Србију, да сломије отпор појединих српских властелина, и учврсти власт. Нарочито место посветио је добијању Београда, где је деспот сместио свој двор. Београд је постао нови српски престони град. Деспотов биограф поменуо је и преузимање појединих градова које су узели Турци, Измаилћани; судије, у овом случају, су кадије, обласни управитељи, који су имали и судску власт.

наследника, султана Сулејмана. Стефан је подршку добио код свога зета, Ђурђа II Страцимировића Балшића, господара Зете. Крајем новембра 1402, код манастира Грачанице, сударили су се Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић. Стефан је однео победу, међутим, догађај је отворио сукоб с братом Вуком, а покушај мајке Милице да их помири, није успео. Вук је, крајем године, такође прешао Турцима. Заузет сукобима с браћом у Малој Азији, султан Сулејман није био расположен да се уплиће у збивања у Србији. Византија је искористила прилику да врати изгубљене градове на обалама Црног и Мраморног мора, и Солун са околином. Деспот Стефан обновио је вазални уговор с Турцима, ослободивши се обавезе да учествује у султановим походима. У наредним годинама, до 1405, наставио је да заводи ред у земљи. Чак је протерао турске локалне власти из околних крајева.

Приближавање Угарској Под утиском злосрећне крсташке пустоловине и хришћанског пораза, угарски краљ Жигмунд I могао је да закључи да је, на читавом Југоистоку, једина способна да задржи турску провалу остала српска деспотовина. Преговори између Угарске и Србије вођени су још од последњих година истеклог столећа, а обновљени су после турског пораза код Ангоре. Стефан Лазаревић прихватио је угарско вазалство, а заузврат добио Мачву и Београд. У својству вазала Жигмунда I, који је, нешто доцније, 1411, постао и римско-немачки цар, Стефан Лазаревић укључио се у пространу мрежу личних односа европског племства. Начелима покровитељства сениора, и оданости вазала, повезивале су се аристократске и владарске породице, а исто тако и поједине државе. (Други начин повезивања били су династички бракови.) Вазални уговор са угарским краљем укључивао је и обавезу деспота Стефана на помоћ и савет, што ће рећи, да му помаже, кад је потребно, слањем трупа, и да се, у одређеним приликама, појављује на угарском двору.

СРПСКИ БЕОГРАД еоград се први пут у својој историји нашао под влашћу српског владара за владавине краља Драгутина, који је 1284. од угарског краља добио Београд и Мачву. Драгутин је у Београду провео наредне три деценије. После његове смрти, марта 1316, читаву Драгутинову област, са Београдом, узео је његов брат Милутин. Тиме се Милутин сукобио са угарским краљем, будући да је Драгутин држао Београд у својству сродника угарске краљевске породице (као муж Каталине, ћерке Стефана V). Град је остао у Милутиновом поседу до 1319.

Б

До краја XIV века Београд је био угарско погранично утврђење са малим градским насељем. Деспот је затекао тврђаву у рушевном стању, и запустео град. Да би привукао, у своју престоницу, нове становнике, деспот је 1405. издао граду хрисовуљу која је давала привредне олакшице, ослобађање од разних дажбина и царина, и јемчила слободе кретања и пословања. Сваки грађанин добијао је посебну исправу, књигу с печатом, која је сведочила о његовом идентитету.

Култ Свете Петке Култ моштију Свете Петке, као симбол плодности и исцељења који се и данас поштује, проширио се у Србију преко Бугарске. Григорије Цамблак (око 13641420), писац Повести о преношењу моштију Свете Петке (1404. или 1405), своје дело је посветио значајном догађају преноса моштију Свете Петке из Видина (1398) у Србију. То су учиниле монахиње Јевгенија (књегиња Милица), и Јефимија (Јелена, удовица депота Јована Угљеше), као залогу спасења српске земље. Црква Свете Петке подигнута је пре 1417. у Доњем граду београдске тврђаве. После турског освајања Београда, мошти Свете Петке су, с делом становника Београда, пресељене у Цариград, одакле су 1641. пренесене у Јаши, у Румунију.

Повеља граду Београду Од Косова бејах покорен исмаплћанском народу, док не дође цар Персијанаца и Татара и њих разби, а мене из њихових руку БО Г милошћу својом ослободи. Одакле, дакле, дошавши, нађох најлепше место, од давнина превелики град Београд, случајно разрушен и запустео, саздах га и посветпх пресветој Богородици. Од Повеље је сачуван само овај одломак који наводи Константин Филозоф у

Житију Деспота Стефана

Већина нових становника Београда били су Срби, деспотови поданици. Придолазили су и Дубровчани, са својим капиталом, и разгранатим пословним везама. На београдском тржишту нудили су разноврсну робу, често веома скупоцену. Од знатних дубровачких породица, појавили су се Градићи, Бобаљевићи, Гундулићи. Подизали су куће, и оснивали трговачка друштва. У раздобљима процвата дубровачке колоније у Београду, радило је до десет трговачких кућа, које су располагале баснословним богатствима. Београд је остао значајна дубровачка колонија и у доцнијој историји, пошто је допао Турцима. Дубровачки трговци махом су водили београдску трговину све до краја XVII века. Београд се састојао из тврђаве и подграђа. Београдску тврђаву чиниле су две одвојене целине, Доњи и Горњи град. Горњи град простирао се од високог гребена који се уздиже изнад ушћа Саве у Дунав, спуштајући се низ његове падине. У Горњем граду се налазио унутрашњи град, или кула (кула у средњовековном значењу, као утврђење); био је то, заправо, преуређени римски сазггит. У унутрашњем граду био је деспотов двор, као самостална утврђена целина. Недалеко од владарског двора, живела је властела. У саставу утврђеног двора била је и најснажнија од фортификационих грађевина, кула, ступ, или пирг Небојша. Кула Небојша била је чудо за оновремене посматраче, вишеспратно здање, опремљено звонима, ради узбуне, истовремено и осматрачница, и последње упориште у одбрани града. (Данашња кула Небојша подигнута је, на истом месту, знатно доцније). На копненој страни, град су штитили двоструки бедеми, с високим кулама, и дубоки одбрамбен јарак. Преко јарка се прелазило покретним мостовима, који су спуштани или подизани ланцима. На главној, источној капији, налазио се лик Богородице, заштитнице Београда. Српски Београд добијао је нове духовне обрисе. Деспот Стефан је подстицао и помагао изградњу православних храмова. Најпре је обновљена стара саборна црква Успења Богородице, која је била и седиште београдског митрополита. У цркви Свете Петке, у којој су смештене њене мошти, зачет је чувени култ женске плодности и исцељења, који се одржао до данашњих дана. Значај Београда у српској историји растао је како се ближила пропаст српске деспотовине. Управо је Београд постао оличење сједињених напора да се Турцима онемогући продор у Панонију и само средиште европског копна. Нимало случајно, током наредног

Деспот у Будиму После избора Жигмунда I за римско-немачког цара, 1411, уз невоље са расцепом у немачкој цркви, одржање добрих односа са српском деспотовином било је известан предуслов безбедности угарских земаља. Лета 1411. деспот Стефан је у Будиму, у пратњи најугледније српске властеле, утврдио добре међусобне односе и заузврат био дариван огромним имањима и богатим рудницима, у Угарској; у наредним годинама добио је и рудник Сребреницу, у источној Босни. На својим имањима населио је Србе, као управитеље и чиновнике. Постао је и власник једне палате у центру Будима, у Италијанској улици, недалеко од катедрале. Делови деспотове палате, израђени у стилу позне угарске готике, очувани су до данашњих дана. Вазал и близак сарадник римско-немачког цара и угарског краља, деспот Стефан постао је, у правом смислу, европски племић, који је имао прилике да упозна многе од ондашњих владара. Та прилика указала се већ 1412, на једном од сабора владара и племства, који је сазван у Будиму. Окупили су се великодостојници из Пољске, Чешке, Пруске, Литве, Влашке, Молдавије, Немачке, Француске, Италије, Босне и Србије. Под утиском таквих сусрета, деспот Стефан је и сам све више наликовао на западног ритера. Западњачки укус прихваћен је и на његовом двору у Београду. Вероватно су Београђани радо прихватали и западњачку моду, а све је више ницало грађевина у стилу позне готике.

Београд у XVI веку Из књиге Себастијана Минстера СозтодгарМа итувгхаЊ, Базел, 1544.

столећа, у XVI веку, настајала је, у Европи, читава литература посвећена турском питању. Исписани су томови надахнути замислима о протеривању Турака са европског тла и оснивању хришћанског царства на Истоку. И у ондашњим списима, и у крупним политичким плановима, Београд је имао посебно место заслужено стратешки изузетним положајем. Господар његових зидина имао је отворен пут у Подунавље и Панонску низију, или, обратно, у дубину Балканског полуострва. Освајање Београда увек је било пресудан догађај у борбама око превласти на европском југоистоку. Како је, током XV века, одолевао турским насртајима, Београд је понео ласкав назив »кључ Угарске«, и »бедем хришћанства«.

Сукоби и поделе Од повратка у Србију, после Ангоре, деспот Стефан био је у лошим односима са својим братом Вуком. Захтевајући да му брат уступи део породичних земаља и владарских права. Вук се окренуо Турцима. Султан Сулејман га је прихватио, истовремено помажући Бранковиће који су се такође опирали деспотовој тежњи да под својом влашћу уједини српске земље. Први велики обрачун одиграо се на Косову, око Приштине, крајем јануара 1409. Сукоб је привремено окончан поделом земаља. Вук Лазаревић је добио јужне крајеве Србије, и, заједно са Бранковићима, признао султанову власт. Нови потреси у Србији настали су услед рата који је избио између Бајазитових синова, Сулејмана и Мусе, који је поделио

Слово љубве 2.

Лето и пролеће Господ сазда, као што и певач рече, у њима и красоте многе птицама брзо и весеља пуно прелетање и горама врхове, и луговима пространства, и пољима ширине, и ваздуха тананог дивним неким гласовима оглашење, а и земаљске дароносе од мирисавих цветова, и травоносне; но и саме људске природе обновљење и разиграње долично ко да искаже? 3.

Али све ово и ина чудодела Божија, што ни оштровидни ум сагледати не може, љубав превазилази, и није чудо, јер Бог се зове љубав, као што рече Јован Громов. 10.

Опет да се сакупимо, опет да се видимо, опет с љубављу да се сјединимо у том самом Христу Богу нашем, коме слава са Оцем, и са светим Духом у бесконачне векове, амин. Стефан Лазаревић (1404-1409)

Свој несумњив и нарочит књижевни дар Стефан Лазаревић је, у лирским тоновима, исказао у својој посланици у стиху Слово љубве, коју је објавио као образац за састављање писама. Основни мотив је духовна љубав, коју је дочарао једноставним и отменим стиховима. Својим песничким умећем, нарочито љупким дочаравањем природе, Стефан Лазаревић приближио се високим стремљењима које је постављала поезија италијанске ренесансе.

српске великаше на присталице два зараћена табора. Сулејман је 1410. у Србију упутио Вука Лазаревића и Лазара Бранковића, како би пре деспотовог повратка из Цариграда преузели власт. На путу, пресрели су их војници принца Мусе, који је наредио да Вук Лазаревић и Лазар Бранковић буду погубљени. Муса је 1411. успео да победи Сулејмана, а деспот Стефан је, за подршку новом султану, добио сагласност да преузме братовљеве земље. Своје војничке и дипломатске успехе деспот Стефан је, у јесен 1412, овенчао споразумом са Ђурђем Бранковићем. Савременици су забележили да је деспот прихватио сестрића као сина, а касније га одредио за наследника престола. Од тог времена они су најтешње сарађивали у свим државним пословима.

Пријезда од Сталаћа Султан Муса потом је кренуо у одлучан напад, да покори Србе. У фебруару 1413. одиграла се одлучна битка, код Сталаћа. Деспотов војвода Пријезда јуначки је, »као неки од старих јунака«, бранио град и одбијао да се преда. Савладан, изгорео је у градској кули. Народни певач опевао га је као војводу Пријезду од Сталаћа. Турци су затим продрли и у Браничево, Поморавље и долину Топлице. Деспот Стефан је подигао војску и позвао савезнике. Истовремено је подржао принца Мехмеда, који се побунио против брата Мусе. Главну команду над српским снагама, у које се укључио и босански војвода Сандаљ Хранић, добио је Ђурађ Бранковић. Почетком јула 1413. Муса је поражен, савладан и убијен. Нови турски султан постао ј е Мехмед I (1413-1421). Деспот Стефан је признао његову врховну власт, а заузврат добио град Копријан код Ниша, и област Знепоље (дуж данашње границе са Бугарском). У Србији је наступило још једно раздобље мира.

Владарска идеологија деспота Стефана После Косова, врховна власт у Србији Лазара Хребељановића требало је да припадне кнежевим наследницима. Врховно законодавно тело били су, и даље, сабори на којима су доношене одлуке о вођењу спољне политике, или сужавању државног суверенитета тако што се признавала врховна османска власт. На саборима се, иначе, утврђивао наследник престола, и бирали се сви патријарси. Тако је 1393, сазивањем државног сабора, црквеним обредом и византијским церемонијалом обележено пунолетство Стефана Лазаревића. Била је то изузетна свечаност којом је, благословом патријарха Данила III, установљен његов владарски легитимитет. Тим чином Стефан Лазаревић постао је пуноправни владар, али једино у областима које је од оца наследио (»отачаско ждребије«). Међутим, његове претензије биле су озбиљније, и протезале су се на свеукупно пространство (»ширине«) српских земаља. А право старатељства над читавом српском земљом могло

Ресава (Манасија) Манастир Ресава, са црквом Свете Тројице, доцније познат и као Манасија, задужбина је деспота Стефана Лазаревића. Зидана је и живописана између 1407. и 1418. Опасана је снажним зидинама и кулама. У манастиру је деспот Стефан начинио и гробницу, у којој је сахрањен 1429. Ресава је највећи споменик моравске школе. Црква је изузетно висока. Кубе достиже висину од 25 метара. Од свих српских средњовековних храмова, једино су Дечани виши. Услед неколико разарања, временом је уништена, безмало, половина живописа. Сликарство Ресаве сматра се врхунцем српске уметности познога средњег века. Имена сликара нису забележена. На западном зиду храма, лево од улаза, је ктиторска композиција, деспот Стефан како носи модел Свете Тројице. Настала у времену ломова, претњи и ишчекивања нове турске инвазије, Ресава је била опасана големим и снажним зидинама са десет кула.

је припасти само праунуку родоначелника династије Немањића, какав је био Стефан Лазаревић, по мајчиној линији. Пошто је добио византијску титулу деспота, Стефан је успео да прибави и легитимитет који му је остао од, како је сам истицао, светих »господара и отаца и прародитеља и ктитора Симеона и Саве«, како би заиста постао »господин свих Срба и Подунавља«. Заиста, деспота Стефана прихватили су, 1405, монаси Немањине задужбине, манастира Хиландара, за свога новог ктитора, који то постаје по праву наслеђа. У документима писаним на латинском, називао се »Божијом милошћу, деспот Рашке«. Суседи су га називали »деспот Краљевине Рашке«. У том смислу он је превазишао ограничења која је деспотској титули давала византијска државноправна идеологија.

Сједињење Зете са Деспотовином

Остаци тврђаве Сталаћа

На самом истеку другог рата с Млетачком републиком, ток догађаја пореметила је изненадна болест Балше III. Он је, чини се изненада, одлучио да 1421. напусти Зету и повуче се у Србију, на двор свога ујака деспота Стефана. Последњи припадник угледне и моћне породице Балшића, Балша III је Зету завештао, у наслеђе, Стефану Лазаревићу, уверен да ће српски деспот бити у моћи да одолева насртајима Млечана. Балша III је преминуо на двору деспота Србије, 28. априла 1421. Његовим одласком уједињене су, под влашћу деспота Стефана, земље Лазаревића. Бранковића и Балшића. Од зетске властеле, најутицајнији остали су Ђурашевићи

Задужбине Балшића на Скадарском језеру Српска средњовековна властеоска породица Балшића владала је самостално Зетом после распада српског царства, све до 1421, кад се, смрћу Балше III, зетска династија угасила. Зета је, његовом последњом вољом, поново прикључена матици, српској деспотовини. Балшићи су у Зети оставили прелепе задужбине. На обали Скадарског језера и језерским острвцима подигли су у последњој четвртини XIV и почетком XV века неколико задуж-

(Црнојевићи), који су признали власт деспота Стефана. Ђурађ и Алекса Ђурашевић добили су од деспота звања војвода.

Утврђивање наслеђа Маја 1426. деспот Стефан се споразумео са Жигмундом I у бањи Тати да, у случају да деспот умре без законитих мушких потомака, за наследника српског престола буде признат његов сестрић Ђурађ Бранковић, и да буде увршћен у ред угарске властеле и наследи ујакове поседе у Угарској, све под условом да се обнови вазални положај српске деспотовине у односу на угарску круну, и да се после деспотове смрти Угарској врате Београд, Голубац и крајеви западно од реке Дрине. Деспот Стефан је сестрића Ђурђа Бранковића званично прогласио за свога наследника на сабору у Сребрници код Страгара (испод Рудника). Свечану литургију и молитву служио је српски патријарх Никон (1419-1435). Патријарх Никон одиграо је важну улогу и у наступајућим догађајима, који су обележили смену власти у српској деспотовини.

У м е тн о ст у доба Д еспотовине Цивилизација и црквена уметност

Грб Балшића бина: Богородичин манастир на острву Старчеву (до 1378.), Свети Ђорђе на Горици (довршен тек

средином

XV века), Богородица Крајинска (из XI века, обновљена после 1403), и

Богородичина црква на острву Морачнику (помиње се 1417). Сматра се да је један од најлепших оновремених споменика била црква Свете Богородице, подигнута 1439. на острву Горици на Скадарском језеру. Храм је изидан на рушевинама једне старе базилике. Бочни бродови старе цркве при том су претворени у капеле за сахрањивање, које су биле уобичајене у храмовима на Скадарском језеру.

Обнова српског друштва, за владавине деспота Стефана Лазаревића, и брз привредни развитак, нашли су одраза у раскоши и сјају, једнако у уметности и у свакодневном животу. Привреда деспотовине Основа богатства Србије остала је у пољопривреди и рудама. Напредак пољопривреде у XV веку подстакнут је развитак и богаћење градова. Привреда је. опет, почивала на рударству. Услед пада производње сребра у Европи, од средине XIV века, и поремећаја у средоземној трговини, сребро је поскупело, за читаву четвртину. Била је то права прилика да Србија постане значајан учесник у европском промету сребром. Српска деспотовина давала је петину европске производње. Само посредством Дубровника, извозила је више од пет тона сребра годишње. У Србији су рудници давали велике количине сребрне руде изврсног квалитета. Ново Брдо, рудник између огранака Копаоника и Скопске Црне горе, један савременик је описао као »град сребрни, уистину и златни«. Сребро које се тамо добијало имало је извесну количину злата у себи, и називали су га гламско сребро. Деспот је из Новог брда извлачио приход између 120.000 и 200.000 дуката годишње. Гламско сребро вадило се и у Јањеву. Значајни рудници били су, још, Трепча. рудници у копаоничкој области (Плана, Копорићи, итд.), Рудник, Крупањ, Зајача, Црнча. Деспот Стефан издао је 1412. Закон орудницима, и Закон (статут) НовогБрда. Њима је потврдио одредбе рударског права, које је иначе важило у Србији; оно је преузето из немачког рударског права, које су донели Саси.

’М*№*С1

Доврун,

■Ст»*«|| #Бо»»н Нрушомц

П р»р»М |

гоп;""5-4

|р«шт*тд V » •

Н о м Зрдо

љ

ПрмЈр*» СМЈЈР

Граинис 1451

Деспотовина средином XV века

Двор деспота Стефана уређен је по строгом церемонијалу, који је прописивао ред и елеганцију. Деспот је тачно одредио каква се одећа сме носити, и она је остала осликана на зидовима храмова подигнутих за његове владавине. Светитељи, нарочито свети ратници, одевени су у одежде деспотовог доба. На двору у Београду гостовала је страна властела. Деспот Стефан појављивао се на витешким турнирима у Угарској, где је својом стаситом појавом и отменим држањем пленио погледе и пажњу, исто тако и његова пратња. Забележено је да су српски витезови у мегданима често односили победе. Прве деценије XV века донеле су појаву зрелог моравског стила. Манастири Каленић и Ресава најупечатљивији су примери високе уметности епохе моравског стила, у архитектури, сликарству и декоративној пластици.

Смрт деспота Стефана Подигавши се иђаше ка Београду. Када је био на месту званом Главица, обедовавши, изиђе да лови; и док је још ловио, узео је крагујца у руку своју. Узевши га, није га носио како треба, он, који је досада све како треба и на удивљење изводио и чинио; и нагибао се наједну и другу страну као да ће са коња пасти. Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана. И кад је био у шатору, он лежаше - а то беше свима дирљив призор —испустивши само један глас: »По Ђурђа, по Ђурђа« - говораше. И тако ништа није говорио до ујутро, када и дух свој предаде Господу. Представи се године 6935. у 19. дан, месеца јула, у суботу, у пети час дана. Када је са коња би скинут, био је у граду наједанпут такав страшан гром изненада, какав никада нисмо чули; од тога часа и тама би у целом том крају тако да се мислило да је ноћ која се у залазак сунца мало просветлила. А ово бешеу подне... Старе српске биографије

Процват књижевности Деспот Стефан није био само изузетан владар, отмен племић, ратник и витез. Он се огледао и у поезији највиших домета, нарочито својим стиховима Слова љубави (Слово љубве). Писао је, и преводио са грчког. Био је заштитник домаћих и страних писаца, које је окупљао на своме двору, помагао и подстицао. У томе је подсећао на владаре ренесансне Италије, под чијим окриљем је, управо у то доба, настајао хуманистички покрет. Један од плодова његовог залагања, била је велика библиотека, на двору у Београду, која је располагала десетинама рукописних књига верске садржине, књижевних и историјских дела. Истовремено је у српској деспотовини наставила свој живот и монашка књижевност. У манастирима се преводило, и преписиване су верске књиге, а с њима и дела световне књижевности, које су привлачиле пажњу савременика. Тиме су неговани, и очувани, сви ондашњи књижевни жанрови. Григорије Цамблак био је један од образованих монаха који су, почетком XV века, склањајући се из Бугарске, нашли уточиште у српској деспотовини. Потицао је из угледне породице (стриц му је био кијевски митрополит). Пре него што се обрео у Србији, боравио је у Цариграду и на Светој гори. У Србији, изабран је (после 1402), за игумана манастира Дечана. У наредним годинама, у Дечанима је написао она своја дела која припадају српској књижевности: Житије Стефана Дечанског и Служба Стефану Дечанском; саставио је и Слово о преносу моштију Свете Петке. Житије Стефана Дечанског настало је на богатој традицији Двор деспота Стефана

Спомен-камен подигнут након смрти Деспота Стефана у Црквинама код Младеновца (1427).

Деспот Стефан Лазаревић наставио је очев начин владавине, тако што је, за разлику од Немањића, имао јединствен двор и престони град. Немањићи су обично имали по неколико дворова, толико и престоница. Лазар Хребељановић столовао је у Крушевцу. а деспот Стефан у Београду. Деспотов двор у Београду био је, истовремено, седиште државне управе. Својим ауторитетом и одлучношћу, деспот Стефан је централизовао власт у Србији. Зачеци монархијског апсолутизма. захваљујући опадању моћи племства. запажали су се, у то доба, и у државама на европском западу (Француска, Енглеска, Шпанија). Државну управу водили су дворски начелници, или, како су их називали Дубровчани, дворска властела господина деспота. Они су, заправо. били државни чиновници. Деспот Стефан је државну управу устројио поделивши све чиновнике у три групе: начелници појединих управних одељења, телесна гарда, и локална управа. Дворски чиновници носили су наслеђена византијска звања, или су добијали нова, српска. Двородржица је био управитељ двора; временом, добио је нови назив, велики челник, или сотех ра1аИпш. Управник двора бавио се уређењем, одржавањем и снабдевањем двора, а некад. уместо владара, обављао судске послове. Протовестијар, звање византијског порекла, бавио се владаревим приходима и расходима, био је нека врста министра финансија. У XV веку, протовестијар је постао ризничар, или челник ризнички. Дворски канцелар још увек је имао звање логотет. Он је пре свега водио владареву преписку. Под собом је имао писаре, дијаке. Деспот је имао и свога латинског секретара.

владарских животописа, наслеђеној из епохе Немањића. Својом даровитошћу писац је постигао изузетан унутрашњи склад, прожет рафинираним књижевним изразом. Дело поседује психолошку продубљеност, којом је настојао да проникне у личност јунака своје хагиографске приповести.

Каленић Манастир Каленић сазидан између 1407. и 1413, задужбина је протовестијара Богдана, његове жене Милице и брата му Петра. Налази се у Левачком крају. Начин градње надовезује се на наслеће доба кнеза Лазара. Каленић је живописан непосредно после завршетка изградње. Радило је неколико сликара. На северном зиду припрате је ктиторска композиција, на којој су протовестијар Богдан, његова жена Милица и брат Петар; испод њих је лик деспота Стефана. Ликови осликани у Каленићу одишу једним миром и спокојством, необичним за доба у којем су настали.

Константин из Костенеца, прозван, у Србији, Филозоф, такође је дошао из Бугарске. Његово Житије деспота Стефана настало је на подстицај патријарха Никона, између 1433. и 1439. Житије напушта хагиографски приступ, приближавајући се жанру световних биграфија. Константин Филозоф је боравио на деспотовом двору у Београду, у својству преводиоца и учитеља. Из потребе да се предложи једна правописна реформа, којом би се обновила старословенска писменост, сачинио је граматички састав Сказаније о писменима (1423-1426). Из његових схватања је, делом, настао Ресавски правопис, у преписивачкој и преводилачкој писарници манастира Ресаве (Манасије).

Д есп от Ђ урађ Бранковић и слом српске деспотовине П редаја Београда У гарској Деспотов наследник Ђурађ Бранковић је упркос негодовању становника Београда, по споразуму у Тати, град предао угарским војницима. Престао је да ради двор, у који се уселила нова управа. Од важних установа српске деспотовине, остала је једино Београдска митрополија. Почетком новембра 1427. Жигмунд I је могао да Београд сматра, у потпуности, својим градом. У доцнијој историји (све док није допао Турцима, 1521), Београд је остао једно од угарских пограничних упоришта. Краљеви позиви угарским колонистима, или дубровачким трговцима, да се у граду настане, нису имали очекивани одјек. За разлику од Београда, Мачва је остала у саставу српске државе, коју је угарски краљ оставио Србима, да је од Турака бране. (Заиста, Београд и Мачва дуго су одолевали. Турци су освојили Шабац, кад и Београд, тек 1521.) Зидањ е Смедерева У турској најезди, 1427-1429, Србија је изгубила своју престоницу Крушевац. Деспот Ђурађ морао је да призна врховну власт Мурата II и да као његов вазал плаћа 50.000 дуката годишње и султану, кад затреба, пошаље одред од 11.000 коњаника, под заповедништвом једнога од својих синова или војвода. Деспот Ђурађ је као престоницу намеравао да изгради један нов град, на ушћу реке Језаве у Дунав. Зидање Смедерева почело је већ 1428, а довршено за свега две године, 1430.

Помен Црне Горе У преговорима 1433-1435, деспот Ђурађ захтевао је да му Млечани предају, са Светомихољском метохијом, и катуне »Паштровића и Ластве« (данас Петровац). Млечани су, међутим, тврдили да су Паштровићи сишли у Приморје са брда које се зове Црна Гора, а оно по разграничењу припада Венецији: отуд, она полаже права и на Паштровиће. Деспот је прихватио да Венеција задржи део Паштровића. У уговору је записано да »сви поменути катуни Црне Г оре припадају пресветлом господину дужду и млетачкој влади«. Назив Црна Гора први пут се помиње у једној повељи краља Милутина (1281-1321). И тада се односила само на планински предео који се простире поврх Рисанског залива, преко висова над Грбљем, све до Будве, изнад Паштровића, с највишим врхом Ловћеном. Тек пошто су Црнојевићи проширили своје поседе у залеђу Котора, назив Црна Гора почео је да замењује старо име Зете.

Обновљена је стара кметска обавеза градозиданија. Журба, којом је Смедерево подизано, изгледа да је произвела огорчење, запамћено у потоњој народној епици, нарочито чињеница да је радовима заповедао Византинац Ђорђе Кантакузин, брат деспотове жене Јерине. Занимљиво да се народни бес, због кулучења, усредсредио на Јерину, која је добила надимак Проклета. Смедерево је 1430. постало нова српска престоница. У њему је деспот установио седиште »власти«, и отворио ковницу новца. У Смедереву је издао највише својих повеља. Смедерево је постало и средиште митрополије, која је премештена из угарског Београда. После пада Цариграда, 1453, у Смедерево су, у саборну цркву Свете Богородице, пренете мошти Светог Луке, апостола и јеванђелисте. Црква је, потом, у турско време, преобраћена у џамију, а доцније је порушена. Смедерево је брзо стекло углед и славу, безмало, новог Цариграда. Постало је толико омиљено, да су га савременици називали, једноставно, град, јер подразумевало се на који се град мисли. Звали су га и богохраними град, по угледу на хришћанска упоришта на Блиском истоку, чак и Константинов град, кад су се његова величина и важност желели поредити са Цариградом. Деспот Ђурађ је у Смедереву одмах установио свој двор, који је имао све потребне службе, и две канцеларије, српску и латинску. У граду је живела српска и дубровачка властела. Штитећи своје интересе, које је племство угрожавало, грађански сталеж је организовао сопствену општину. Дубровчани су се, временом, све радије насељавали у Смедереву (од 1439, а нарочито од 1449). Ступали су у службу српског деспота, а неки од њих заузимали високе положаје на двору.

Предаја Котора Млечанима (1420) У оквирима српске средњовековне државе Котор се нашао у време Немањиних освајања византијских градова у Дукљи и Далмацији, средином осме деценије XII века. Рашки велики жупан дао је тада посебне повластице Котору, сместивши у овом граду свој владарски двор. И касније, у држави Немањића, Котор је задржао привилегован статус. У данима пред Маричку битку, пошто су Балшићи опседали град који је цар Урош I претходно посебно узео у своју заштиту, Котор је 1370. или 1371. признао врховну власт Угарске. Которани тиме, међутим, нису успели да остану изван ратова који су трајали током читаве седме деценије XIV века, успоравајући привредни развитак града. Уговор о предаји Котора Млечанима састављен је у дуждевој палати у Венецији, 15. марта 1420. Потом је Млетачка република пристала на неке додатне захтеве Которана, тако да је важност уговора, који је допуњен, потврђена у мају исте године. Уговором се Венеција обавезала да ће поштовати градски статут, законик, пристала је да отплаћује градски дуг, и Которанима признала

право на подручје Светомихољске метохије. Под млетачком влашћу Котор је остао скоро три столећа, све до пропасти Републике, 1797.

Почеци владавине деспота Ђурђа

Ђурађ Бранковић са женом и сином, на златном печату повеље

Од свога ујака, Стефана Лазаревића, Ђурађ Бранковић наследио је пространу и значајну државу која се простирала од Саве и Дунава на северу до обале Јадрана у Зети на југу. Непосредни суседи били су Турска, Угарска и, у приморју, Млетачка република. Тада су, већ, Србију од Византије оделили Турци. Све осетније политичко окретање западном, европском свету, и просторно удаљавање од Византије, није, међутим, значило напуштање византијских утицаја и традиције. Напротив, заједничка претња зближила је Византију и Србију присније, можда, него у читавој дотадашњој историји. Деспот Ђурађ признавао је византијском цару, још увек, првенство у целом хришћанском свету. Ђурађ је деспотску титулу званично затражио, и 1429. добио, од византијског цара Јована VIII Палеолога.

Успон босанских великаша Тврди град Смедерево Смедерево је грађено према узорима византијске фортификације. Прво је настао Мали град, на простору који окружују Дунав и Језава. Деспотов двор подигнут је уз бедем на дунавској страни. Двор је доцније разрушен, и од њега су сачувани само дводелни прозори, урађени у камену, опточени готским луковима. Нацрт града израђен је по узору на цариградску тврђаву: троугао чија је једна страна упоредна на Дунав (550 м), друга на Језаву (400 м), а трећа (502 м) окренута према југу. Градња је започела у пролеће 1429, а завршена је 1430. То је највећа средњовековна српска тврђава, површине 10 хектара. Ширина зидина достизала је четири метра, а висина више од десет; куле су досезале преко двадесет метара. Зидине су, временом, прилагођаване захтевима коришћења топова, и одбране од бомбардовања. Куле су засведене на врху, како би се поставили топови, а неке од њихових страница су закошене, како би се ђулад одбијала. Постојало је и бродоградилиште на Дунаву.

Упоредо са насртајима на српску деспотовину, Турци су своје нападе усмеравали на Босну. После смрти краља Твртка1, 1391, у Босни је ослабила државна власт. Увиђајући близину турских претњи, и суочен с великашком самовољом, наследник Твртка I, краљ Стефан Дабиша, признао је 1394. врховну власт Угарске. Налик Србији, и Босна се распадала на области моћних властеоских породица. Војвода Хрвоје Вукнић држао је западне пределе Босне. Некадашње области Немањића. које је Твртко I припојио Босни после 1371, углавном су припале војводи Сандаљу Хранићу и, мањим делом, кнезу Павлу Раденовићу. Последњи из генерације великаша који су од краја XIV века

Сусрет с деспотом Ђурђем Стигох у једну варош звану Никодем, варош сличну селу, у врло лепом и добром крају. И борави речени деспот Расије у тој реченој вароши стога што се она налази у врло лепим шумарцима и рекама погодним за сваки лов на дивљан и за лов са соколима. И затекосмо у пољу реченога господара, који је пошао да лови са соколима на реци, а са њим су била и његова три сина и око педесет коњаника, а и један Турчин који је дошао да тражи у име Великог Турчина (султана) да му пошаље свога сина и своје људе на војску, као што је био уобичајио. Јер поред данка који плаћа, он треба да пошаље, кад му Турчин затражи, свога другог сина, а са њим и 1.000 или 800 коњаника. Поред тога, он му је даоједну своју кћер за жену, па се ипак страхује да му не би одузели целу државу. И би ми речено да су неки то помињали Турчину (султану), а да је овај одговорио да овако добија више коњаника него да је (држава) у његовој руци, јер би је морао дати неком свом робу и (онда) не би имао ништа. И би ми речено да је та војска, коју Турчин сакупља, била за Арбанију, пошто је оних 10.000, које је тамо послао кад је био у Серу, било потучено, како ми рекоше. Тај Господар деспот има око 58 до 60 година и веомаје леп владар и крупан човек и има троје мушке деце и две кћери, од којих је једна удата за Турчина (султана), а друга за грофа од Сеја (Улрих Цељски). И деца су му врло лепа, а најстарији може имати двадесет година, а од остале двојице један шеснаест, а други четрнаест; за кћери не знам какве су. А кад га речени изасланик, са којим сам ја био, поздрави у пољу, он му и руку пољуби, па га ија пољубих у руку, јер је такав обичај. А сутрадан оде поменути изасланик на његов двор да му учини подворење, а са њим одох и ја тамо где је било доста његових, који су веома лепи

унутар босанске државе оснивали самосталне области, војвода Сандаљ Хранић (1392-1435) је више од четири деценије имао важну улогу у српским земљама. Његова област почињала је источно од Омиша и простирала се до Дрине, Лима и обала Боке. Његовом смрћу, 15. марта 1435, цео тај простор, којим су пролазили најважнији путеви спајајући јадранску обалу и унутрашњост Балкана, постао је плен отимања свих околних владара и феудалних господара, изузев српског деспота. Ђурађ Бранковић је једини поштовао права његовог наследника. Био је то Стефан Вукчић, његов најстарији синовац, из породице Косача, син Вукца Хранића. Стефан Вукчић Косача (1435-1466), углавном уз турску помоћ, успео је да очува највећи део породичних добара. Временом се, чак, проширивао. Престао је да признаје власт босанског краља, и прихватио за врховног суверена напуљског краља. Позивајући се на српску државну традицију, и наслеђе Немањића, узео је 1448. титулу херцег од Светог Саве. Култ Светог Саве поштовао је као господар области коју је оснивач српске цркве најпре добио од оца на управу. По Косачиној титули, та земља добила је име Херцеговина. У окриљу Косачиних земаља био је и манастир Милешева, средиште светосавског култа.

Први пад Деспотовине У тридесетим годинама XV века, водећа личност која је могла да окупи снаге хришћанског света против Турака, био је угарски краљ Жигмунд I. Син римско-немачког цара и чешког краља Карла IV, Жигмунд I Луксембуршки носио је од 1387. титулу угарског краља. После очеве смрти, 1411, постао је римско-немачки цар. У својој спољној политици он се често ослањао на српску деспотовину која је признавала угарску врховну власт, и служила му као одбрамбени бедем, и простор који је својим богатством могао да обезбеди поуздано залеђе у честим походима које су предузимале угарске и крсташке војске у обрачунима с Турцима. Нарочита потврда његовом угледу било је царско крунисање 1433, којим је потврђен за врховног поглавара Светог римског цара немачког народа. Царским крунисањем Жигмунд I преузео је и обавезу одбране од Турака читавог западног хришћанства. У међувремену, Османско царство опорављало се од потреса које су произвели ратови око наследства престола. Султан Мурат II није крио намере да настави освајања, која су привремено била обустављена. Султан је 1438. заузео велики део српске деспотовине, разорио тврде градове и манастир Раваницу, а Смедерево се, после опсаде 1439. предало Турцима. Тиме је постало средиште новог санџака, управне јединице османског царства; за смедеревског санџак-бега, постављен је Исак-бег из Скопља. У следећој војни, 1440, султан упркос великој војсци није успео да освоји Београд који је огорчено бранила српска посада.

и стасити људи и носе дуге косе и браде, јер се сви држе грчке вере. Бертрандон де ла Брокијер,

Путовања

У лето 6954. ја, раб Христу Богу, господин херцег Стефан, подигох храм светога великомученика Христова Георгија, молећи се њему да помоли се за мене грешнога владици мојем Христу. Натпис херцега Стефана Вукчића Косаче у Горажду (1454)

Невоље у Зети Још пре првог пада Смедерева, 1439, деспот Ђурађ Бранковић отишао је у Угарску, да тражи помоћ од Турака. Да уместо њега влада Србијом, оставио је свога најстаријег сина Гргура. Деспот Ђурађ се умешао у борбу за престо истакавши кандидатуру свог сина Лазара. Када се престола домогао пољски краљ Владислав, он се Ђурђу осветио одузимањем дела добара у Угарској. Деспот се повукао у Зету, једину слободну од његових земаља, како би одатле наставио борбу против Турака. Султан је расписао награду за његову главу, и наредио да његове синове Гргура и Стефана ухвате и ослепе. После обнове деспотовине и измирења са Стефаном Вукчићем, 1444, деспот Ђурађ се усредсредио на сређивање прилика у Зети. Сва своја управна и судска права он је пренео на војводу, свога намесника који је столовао у Подгорици. Политичку подршку тражио је код ситне властеле и сеоског живља, слојева који су држали до српског наслеђа и очувања православља. Стефан Црнојевић у потпуности се одметнуо кад је 1451. прешао у службу Венеције - Млетачке републике. Добио је звање војводе и годишњу плату од 500 дуката. Потом су, 1455, заступници 51 дружине или општине, назвавши се зетски збор, заједно с Црнојевићем, закључили посебан уговор с Млетачком републиком, признавши њену врховну власт. Обавезали су се да ће ратовати за рачун Венеције, и плаћати порез. Ипак, Црнојевићи су изричито настојали на очувању православља, и припадности Српској православној цркви, заложивши се за опстанак Зетске митрополије.

Успех крсташа Прва турска опсада Београда (1440) и турски упади у пограничне пределе Угарске, схваћени су, на латинском западу, као озбиљна претња европској сигурности. Окосница новога крсташког окупљања био је папа Евгеније IV. Позивима су се, међутим, одазвали само они непосредно угрожени, Угарска, Пољска и Влашка. Врховни заповедник крсташке војске био је пољски и угарски краљ Владислав. Предводили су је, уз њега, деспот Ђурађ и прослављени угарски витез Јанош Хуњади, окупивши септембра 1443. уз српске трупе, још око 25.000 војника у Београду. Први судар с турском војском одиграо се између Алексинца и Ниша. Турци су разбијени, и крсташи су наставили према Софији. Крсташи су, повлачећи се због зиме, још једном поразили Турке, и почетком 1444. вратили се у Београд. Одатле је Владислав, са деспотом Ђурђем - који се залагао за настављање борби у Србији и Јаношом Хуњадијем вратио у Будим. Новац

деспота

Ђурђа

Успех крсташа приморао је Мурата II да преговара о миру. Један од посредника била је султанија, царица Мара, деспотова

Почеци убирања данка крви Вероватно 1438, у јеку освајања српске деспотовине, султан Мурат II почео је да у Србији узима данак у крви. Обичај узимања данка у крви (на турском девширме), Турци су увели како би, сакупљањем хришћанске деце. попуњавали јаничарски ред. Јаничари су били главна турска пешадија. Ред је основао султан Осман у XIV веку. Прве јаничаре Турци су регрутовали од заробљеника вичних ратовању, и вољних да то убудуће чине за њих. Касније, јаничарски ред се почео изграђивати системом данка у крви, отимањем деце султанових поданика хришћана. Деца одабрана за јаничарски ред васпитавана су и обучавана у Цариграду. Децу су одводили према потреби, сваке треће, пете или седме године. У једном маху, данак је најчешће узиман у једној покрајини, али понекад се то чинило и у целој држави. Купљена су искључиво здрава мушка деца. Најбољи међу васпитаницима остајали су у престоници, а остале су распоређивали као војнике у посадама градова.

кћи. Српско-угарско посланство уговорило је мир, на десет година, у Једренама, у априлу 1444. Деспоту Ђурђу Турци су вратили земље које су заузели, с двадесет и четири града, а обновљен је био и вазални уговор који је деспот имао са султаном.

Последња обнова Деспотовине Деспот Ђурађ вратио се 1444. у Србију која се поново простирала од Скадарског језера до Саве и Дунава. Те јесени био је покренут још један крсташки поход, али је деспот, упознавши све слабости таквих подухвата, и домете османске силе, овога пута остао по страни. У бици код Варне, Мурат II је страховито поразио крсташку војску, која је напредовала према Црном мору. У наредним годинама Јанош Хуњади жестоко се светио Турцима. Кад је 1448. одлучио да борбе с Турцима пренесе у Србију, наишао је на противљење деспота Ђурђа који се држао вазалног уговора, и обавеза према султану. Поврх тога, сматрао је да ће се хришћанска војска, коју води Хуњади, разбити о турску силу. Септембра 1448. Хуњади је на челу крсташа и најамника из Угарске, Пољске, Влашке, Чешке и Немачке, прошао Србијом и доспео до Косова. (Клисура између Копаоника и Јастрепца по њему је добила име, Јанкова клисура.) На Косову, 17. октобра 1448. одиграла се још једна велика битка с Турцима. У српском народу тај догађај упамћен је по узречици »провео се као Јанко на Косову«. Крсташи су били страховито поражени. После пораза крсташких снага на Косову, деспот Ђурађ посредовао је у мировним преговорима између Угарске и Турске

Данак господски (унча) Једна од дажбина које је плаћало целокупно зависно становништво у средњовековној српској држави била је унча или унца. Био је то данак господски или, једноставно, данак, који је исплаћиван у два годишња рока, па се према годишњим добима називао данак зимски и данак летњи. Данак господски или унчу увео је Стефан Лазаревић између 1392. и 1395. У једну обрачунску унчу улазило је по 20 српских динара или по 20 турских акчи (аспри); у оно доба унча је вредела и пола млетачког дуката. Унча се плаћала искључиво за подмиривање војних расхода. Занимљиво је да од давања нових дажбина нису били ослобођени ни странци. Дубровчани који су живели у Сребрници и поседовали некретнине морали су деспоту плаћати дукат годишње. Стефан је убирао и старо соће доходак царски, тако да је од соћа и унчи извлачио приход од неколико десетина хиљада дуката годишње.

1451, којим су биле обухваћене и земље које су признавале турску или угарску врховну власт: Влашка, Србија и Босна. Ђурађ Бранковић обновио је добре односе са угарском круном, док је султан признао постојећи вазални уговор, и право деспота на поседе у Босни.

Пад Византије Нови турски султан Мехмед II (1451-1481), који је добио надимак Освајач, од самих почетака своје владавине показивао је озбиљну намеру да се обрачуна са остатком Византије. Средином XV века, под Романијом, источним римским царством, подразумевао се пре свега Цариград са околином. Цариград, Други Рим, пао је у пролеће 1453. У борби је јуначки изгубио главу и последњи византијски цар, Константин X I Драгаш. Од Византије су преостала само усамљена упоришта у Мореји (на Пелопонезу), и у Трапезунту, која су нестала, крајем педесетих година XV века. Вести о паду Цариграда и погибија последњег византијског цара Константина XI Драгаша, у српској деспотовини одјекнуле су снажно и болно. Византија је од оснивања српске државе за Србе била мера свих вредности којима се тежи, средиште не само високе културе и блиставе цивилизације, него и упориште православне духовности. Један српски летописац забележио ја како је заузет »свети Цариград«. Деспот се затворио у своје одаје, и три дана никог није примао. Као султанов вазал, Ђурађ је морао да упути званично посланство у Једрене, и султану Мехмеду Освајачу честита победу. Том приликом његови посланици су избавили стотину грчких монахиња, и, по изричитој жељи деспотовој, и његове супруге Ирине, дали новац многим византијским племићима који су, пошто су допали турског ропства, могли да откупе своју слободу. После Цариграда, следећа велика препрека у освајачком замаху Мехмеда II био је Београд, али се султан суочио с одбијањем деспота Ђурђа да учествује у његовој опсади. Турци су, зато, 1454, напали Србију и опсели Смедерево. Деспот се склонио у Угарску, а Србија је још једном опустошена: око педесет хиљада душа Турци су одвели у робље. Турци, ипак, нису успели да освоје Смедерево јер је Јанош Хуњади, из Београда, одговорио снажним противударом. с неких 20.000 ратника, и војском српског деспота. Турци су тешко поражени код Крушевца, да би Хуњади наставио продор у правцу Ниша и Видина. Од српских војсковођа, истакао се Никола Скобаљић, чије су јунаштво Турци добро запамтили. Код Новог Брда (16. новембра 1454), Никола Скобаљић је сучен с вишеструко надмоћним Турцима, заробљен и набијен на колац.

Ново Брдо

Бранковићи

Први син њен (књегиње Милице) Стефан, деспот Срба и с обе стране Подунавља. И сазида цркву Ресаву и ту лежи. И сестра његова би дата Вуку Бранковићу. И кад је на самрти Стефан био, изручи деспотсво сестричићу Ђурђу, вука Бранковића сину... И цар Мурат измами на веру од Ђурђа деспота два сина, Гргура и Стефана новог мученика, и ослепи их. И њихов отац... једва могаде те осплепљене својим недрима повратити... И кад је овај од живота отишао, трећи син његов, шта више најмлађи, Лазар име његово, овај прејемник (наследник) власти оца својега би. И овај мало господвовавши, отровом од своје властеле убијен би... А после овога браћа његова, Стефан и Гргур који су слепи, Гргур иночко житије на се прими, и Герман монах преименова (назван) би... А Стефан, брат његов, по разрушењу отачаства његовог, иде у Арбанаску земљу. И тамо узе себи жену по имену Ангелину, кћер Аранита, те Арбанаске земље војводе и начелника. Од ње роди сина два: Ђурђа, Јована и кћер једну. И после рођења те деце и отхрањења, блажену своју душу, после многих страдања и озлобљења и из отачаства изгнанија, у руке господње преда... А синови његови Ђурађ и Јован, властела и прејемници (наследници) свога отачаства по Божијем промишљању бивају. Иако ипак, и не самодржавно, но под руком угарскога краља...« Сремац, крај XV века

Пад Новог Брда Наредне године, 1455. почела је турска опсада Новог Брда под командом Мехмеда Освајача. Упркос споразуму о предаји Турци нису поштедели становнике града. Сву страхоту турског варварства описао је један од бранилаца Новог Брда, Константин Михаиловић, који је тада и сам пао у турско ропство. Турци су га одвели у Анадолију, и уврстили га у јаничарски корпус. Он је првом приликом утекао из турске војске, и склонио се чак у Пољску. У Пољској је написао своје чувене мемоаре, Јаничарове успомене. Ту је, између осталог, забележио како је султан, пошто се Ново Брдо предало, највиђеније грађане одмах погубио; 704 жене разделио је војницима, а 320 младића, међу њима и Константина, одвео у јаничаре. Исте године султан је наставио освајање Србије, тако што је запосео матичну област Бранковића, с Приштином и Призреном. Мир закључен 1455. оставио је деспоту Ђурђу само још подручје северно од Крушевца, са Смедеревом, Голупцем, Ресавом и Рудником.

Отпор Београда У хришћанској Европи пад Византије је покренуо нову лавину страха, и изнова, мада незнатно, пробудио крсташку савест. У пролеће 1456. пристигла је, у Земун, крсташка војска, претежно састављена од сиротиње, сакупљене по Немачкој, Пољској, Чешкој, Угарској и Аустрији. Турској опсади Београда којом је командовао сам Мехмед Освајач супроставила се хришћанска флота, која је 14. јула 1456. разбила поредак турских лађа, док су у пресудном тренутку, мали српски бродови ударили Турцима с леђа. Султанова флота је растурена и добрим делом потопљена. Срчана одбрана Београда прослављена је у хришћанском свету. Београд је понео ласкав и частан назив бедем хришћанства, који је задржао у неколико столећа своје историје. После турског повлачења, у Земуну је, оболео од куге, умро и Јанко Хуњади, у српском предању запамћен као Сибињанин Јанко, јунак који се храбро носио с Турцима.

Смрт Ђурђа Бранковића Док се сенка нове турске претње надвијала над српском деспотовином, 24. децембра 1456. умро је, у Угарској, у осамдесетој години, деспот Ђурађ Бранковић. Наследио га је најмлађи син Лазар, једини којег нису ослепили Турци. Деспот је имао четворицу синова: Гргура, Лазара, Стефана и Тодора. Гргура и Стефана Турци су после првог заузећа Смедерева ослепели. (Његове ћерке биле су Мара и Катарина; Мару су дали у харем султану Мурату II, а Катарина је удата за грофа Улриха П Цељског.) Своју владавину господин Србљем деспот Лазар Бранковић

Предаја Скадра Турцима (1479) Пошто су крајем XIV века узели Скадар од Балшића, Млечани су добар део наредног столећа провели у огорченој одбрани, од турских насртаја, тога значајног стратешког и привредног упоришта. Напокон, ни Млечани, исцрпљени, али и игром случаја, нису издржали. После шеснаестогодишњег рата, 14631479, заведени лажним извештајима посаде Скадра о извесној и скорој пропасти града, али и заморени ратовањем, Млечани су мировним уговором 25. јануара 1479. жртвовали Скадар и обавезали се на данак од 10.000 дуката којим су Турци гарантовали слободу трговине, и на плаћање ратне одштете од 100.000 дуката. Скадар су предали марта 1479. Пошто је дочекан с почастима, скадарски кнез, чија су малодушна писма навела Млечане да се одрекну даље одбране града, осуђен је на годину дана тамнице и лишавање свих права.

започео је споразумом са султаном, почетком 1457. Мехмед Освајач рачунао је да ће га нови српски деспот, као вазал, подржати у предстојећим обрачунима са Угарском. Одлазак Ђурђа Бранковића отворио је расцеп у његовој породици. Деспотова удовица Ирина (Јерина) Кантакузин умрла је већ следеће године, 1547. Србију су напустили, и отишли султану, слепи Гргур, бивша султанија Мара, и Иринин брат Тома Кантакузин. У Србији су остали деспот Лазар и његов брат Стефан. Они су, потајно, били склони савезу са Угарском. У породичне односе уплели су се и двојица браће, Михаило и Махмуд Анђеловић, потомци угледне византијске породице из Тесалије, по мајци српског порекла. Михаило је био великодостојник на српском, а Махмуд на турском двору. Махмуд је постао беглербег, врховни намесник Румелије (европска провинција Османског царства, по Романији, тј. Византији), а затим и велики везир.

П ропаст ср п ски х земаља осле смрти деспота Лазара Бранковића у јануару 1458. босански краљ Стефан Томаш узео је Сребреницу и још 11 околних утврђења. У Србији је власт преузело намесништво: деспотова удовица Јелена Палеолог и Стефан Бранковић очекивали су потпору Угарске, док је трећи члан намесништва Михаило Анђеловић, у звању великог војводе, остао на турској страни. Мехмед Освајач је у пролеће 1458. освојио Ресаву, Жрнов (Авалу), Белу Стену код Ваљева, доцније и Голубац.

П

У политичке обрачуне, који су се водили око наслеђа српске деспотовине, уплели су се Угарска и босански краљ Стефан Томаш. Стефан Томашевић, син босанског краља, уз сагласност угарског двора, ожењен је ћерком деспота Лазара Бранковића. Крајем марта 1459. Стефан Томашевић је, као нови деспот »уз сагласност свих Срба» преузео власт у Смедереву. Слепи Стефан Бранковић био је протеран. После нове опсаде, султан је одобрио мирну предају града, допустивши да се Стефан Томашевић с породицом повуче. Мехмед Освајач је 20. јуна 1459. тријумфално ушао у српску престоницу. Падом Смедерева нестало је српске деспотовине.

Страдања, сеобе и расељавања ЦРНОЈЕВИЋИ (господари Зете) Стефан(ица) (1451-1465)

Иван (Иванбег) (бан 1465-1490)

Ђурађ (1490-1496)

Сваки од турских похода Србијом био је праћен небројеним зверствима, убиствима, пљачком и робљењем. У години пада деспотовине одвели су из Србије око 60.000 људи. Број оних који су »у страху од Турака« остављали све и бежали, и правце којим су се кретали, данас је, у појединостима, теже докучити. Највише их се склањало на јадранској обали, или у Угарској. Дубровчани су нерадо примали дошљаке, али су им ипак одобравали да извесно

Јакшићи

Јакшићи беху највеће велможе у царева и краљева и војвода српских и све до деспота, од племена њиховог и од родова водише се, краљевског. Стефан војвода роди Марка војводу и Стефана и три кћери: књегињу Глинску, и Јелену деспотицу и Ирину Госпођу, која би за нућем за херцегом господарем Миклеушом Баошићем на западном Поморју. А друга кћи Стефана Јакшића, књегиња Ана, коју узе за себе кнез Василије Лавовић у Литавско краљевство. И роди кнез Василије и књегиња Ана велику књегињу Јелену, и роди од ње два сина, великог кнеза Ивана, самодршца целе Русије, уистину великог Константина који уздиже нови и васкрсе венац царски целог новог Израиља... Потом Марко војвода, син старог војводе Стефана Јакшића беше благообразан и сваком благошћу украшен, и тај рођени беше брат књегиње Глинске. И он ожени се од Венеције и роди три кћери и сина, и он почину у Господу. А госпођа његова Поликсена с трима кћерима овлада земљом и градовима, све до последњих у угарској земљи, и остало. Родослов из Подунавља, друга половина XVI века

време проведу у градској околини, или на острвима, и једва чекали да оду. Са обале, многи од српских изгнаника пребацивали су се у Италију. Лакше доступна била је Угарска. Српски деспоти били су, уједно, угарски великаши, и тамо располагали огромним поседима, такође и део српске властеле. Једно од српских станишта, после првог пада деспотовине, постало је острво на Дунаву, код Будима, названо Српски Ковин. Угарски краљеви подстицали су насељавање српских избеглица, како би оживели запустеле пределе свога краљевства, и створили снажан одбрамбени бедем према турској инвазији. Рачуна се да се у другој половини XV века у Угарској настанило око 100.000 Срба који су, најпре, ступали у редове војске. Служили су као лака коњица, хусари, и у дунавској флоти, као шајкаши, или насадисти. Ипак, пред Турцима је избегао мањи део народа, док је већина остала да живи под османском влашћу. Градови под турском влашћу почели су да добијају све изразитије муслиманско и левантско обележје. Земља је раздељена турским феудалцима, тимарницима, или је, ако је остајала у поседу самога султана, понела назив царског хаса. Цркве су претваране у џамије, а градско становништво је протеривано и пресељавано. Многе од српских богомоља Турци су сравнили са земљом. Османски освајач гутао је једну блиставу културу, која је спадала у врхове европске средњовековне цивилизације. Д аљ а освајањ а српских земаљ а Исте године кад је пало Смедерево, 1459, Турци су освојили и поседе српске деспотовине западно од Дрине. Од српских земаља, наредна на удару, лежала је држава Стефана Вукчића, херцега од светог Саве. Српска Херцеговина простирала се, у приморју, од реке Цетине до Боке Которске, а у залеђу до Коњица, Горажда и Милешеве. Херцег Стефан, моћни владар и задужбинар (подигао је преко десет православних храмова) слутио је развој догађаја. У једном писму Млетачкој републици, с почетка 1461, Стефан Вукчић је написао: »Приближава се време кад ће ме прождрати као и толике друге владаоце и господаре, јер наше границе нису ни велике планине ни велике воде, не могу га својим богатством заситити нити му се својом силом одупрети«. Ту је мислио на Мехмеда Освајача, који је у Босну већ закорачио, заузимањем деспотских земаља западно од Дрине. Пошто су пала преостала византијска упоришта у Мореји и Трапезунту, Стефан Вукчић је тачно предвидео да предстоји нов султанов поход, Већ 1463, предао се Бобовац, престони град последњег босанског краља Стефана Томашевића. Повукао се у Кључ где је, после његовог пада, по изричитој султановој наредби краљ Стефан Томашевић био погубљен. У лето 1463, херцег Стефан Вукчић је, са синовима Влатком и

'СТ

' М « -—

О Л С КС КС Тр О нџ н П 0 К А 4 М К( М Ј Н

чг!. [(го к^ м .А сл и н н тж со

Ш

»цРга.МДл^тонмнкоАглмн

'^ ЈсЦ п ч ^ тјсЈсгл сл го г**«

, ив нгмитнннмн пцпојпш

: р<0(1и('1 |ј{5(ти п н > з г и :т и г

___

___ ј № *Н , г јт п .ј Ј дД пЈ ш « н Ј ^

фпфш нрЈддЈ#Гкмс ЈГЈ^ Јн схи п тЦ и ^ И Ј* кносјп поатТшпНми г? п63Цсј АликскТмкт-кЖ ткпкм црнкЈм ■ ипктмт сђОАТкПлнгкнспЛтшс м&глама- «икплч»(ПЈ(ило(дАк|>от*(гХит»г О С Ц д С к т ПОКАЈПН(М4ГОвЖ(Тв4-МЛ(СЖ(КЧ(Н п а к з р к т тк ЛстлјЈс. тд тсп ци* клнкчсгТмосксИ клнтккгциАжж^ТнАнжгмвлнтн .пЈаксотп рднатопчмкивВШЈЛдТлокХвлмтн. дЈЉкоД рднптотдфланВШлскдТлокХвлмтн. дЈЉсо«

Владиславом, кренуо да враћа области које су Турци узели, чак је запосео и неке нове. Уследила је угарска офанзива. Угарски краљ Матија Корвин (1458-1490) одлучно је наступио у намери да се одупре турској најезди. Угарска војска узела је око 60 турских утврђења у Босни, а наредне године, 1464, пало је и Јајце. Султан је истог лета напао Јајце, али није успео да га заузме. На освојеним подручјима у Босни Матија Корвин је образовао две бановине (једну са средиштем у Јајцу, а другу у Сребрнику). Слом Стефана Вукчића најављен је 1465, кад су Турци освојили највећи део Херцеговине, и допрли до близине Дубровника. Херцегу су остали долина Неретве, и, на обали, Нови и Рисан. Стефан Вукчић умро је у Новом крајем маја 1466, а остатке Херцеговине бранио је његов син херцег Влатко, све до 1481. Падом Новог (Херцег-Нови), Зета под Црнојевићима остала је једина непокорена српска држава.

слЈггцн»чл(ГрЛгожоасл сплнлоацсЈ- сТголтл ш г * м ж т н и ЈД^0ГЛ1Т»МчХ(ТЛЈ-ЛМ0Ж1({И.ГК то м шјЈјн м о , Јмјгт [ ] оалтгћм гпјмнгкогн

[Ј1р(«оЛнтЈ51п**1<1р(лос«п4гам#ири, *с<*о д «лв:јд ск. гџ4 цгасђснпом

ПОСЛЕДЊИ ЦРНОЈЕВИЋИ

мнт*Јполнт( ;(т«

«0М(СТЈ1Ј1Ј'Ј|.11А*Т 0^ЈкрГСХНЦ,Ј л*«1, Ј '

Цетињски Октоих петогласник (1494)

Видевши ја, у Христа бога благоверни и богом чувани војевода Зете, господин Ђурађ Црнојевић, умаљање светих књига услед разграбљења и уништавања од стране агаренских [турских] потомака потрудих се дејством светога Духа и саставих [штампарске] форме и на њима за једну годину осморпца људи завршише октоих од четвртог гласа, да се песмама прослави Бог који нас оснажује. И трудих се о овоме и рукоделисах ово смерни свештеник, мних Макарије од чрне Горе по наредби господина ми Ђурђа Црнојевића, при преосвештеноме зетском митрополиту кир Вавили. Ђурађ Црнојевић и мних Макарије у поговору Октоиха (1494)

рпска средњовековна култура и заметак државности опстали су, истовремено, у Зети, у којој су се Црнојевићи одржали током, безмало, читаве друге половине XV века. Турци су први пут узели Зету 1479, а њен владар Иван Црнојевић тада је побегао у Италију. Али већ 1481, после смрти Мехмеда Освајача, Иван Црнојевић се вратио у Зету, која се подигла, и обновио своју власт. С Турцима је закључио вазални уговор, а своју престоницу сместио, прво, у Ободу (Ријека Црнојевића), да би је потом преместио на Цетиње. Уз двор Црнојевића, изграђен је и Цетињски манастир, где и данас столује црногорско-приморски митрополит Српске православне цркве.

С

Цетињски манастир постао је значајно верско и културно средиште. Иванов син, Ђурађ Црнојевић, у Венецији је 1493. набавио штампарски алат и пресу, док су оловна слова и матрице за украсе рукописа израђени у Зети. Прва српска штампана књига, Октоих петогласник, појавила се 4. јануара 1494. Штампаријом је управљао монах Макарије. Мада је радила свега три године, до нестанка Зете и одласка Ђурђевог у Италију, штампарија је имала известан утицај на штампање ћириличних књига у Србији и Босни током наредног столећа. Ћириличне штампарије радиле су, током XVI века, у Горажду, Рујну, Грачаници, Скадру, Мркшиној цркви, манастиру Милешеви и Београду. Штампања српских књига, осим Божидара Вуковића и његовог сина Вићенца, чије су књиге штампане у Венецији имале значајан утицај на европском југоистоку, прихватили су се Ђурађ и Теодор Љубавић: 1519. су штампали у Горажду Служебник а 1523. Псалтир с последовањем. Била је то прва од укупно осам штампарија српских књига током XVI века у Османском царству. До данас је сачувано око четрдесет издања, искључиво богослужбених књига. Услед одсуства подршке, штампарије су се брзо гасиле, да би се са штампањем

Држава Црнојевића 1481-1496

књига за потребе српске цркве наставило у Влашкој и Молдавији, све до средине ХУШ века. Обновљена држава Црнојевића (1481-1496), настављала се на државне традиције и културно наслеђе епохе Немањића. Преузета су, између осталог, висока звања са српског двора, као војвода, двородржица, логотет и дијак. Иван Црнојевић установио је Суд царски и патријаршијски, по угледу на уређење врховне власти из доба Царства, и примењивао одредбе Душановог законика. Утолико је коначни слом Црнојевића, 1496, значио и нестанак последњег средњовековног облика државног организовања српског народа.

Зидине Хиландара

Ж ар и ш та православљ а ван С рбије С вета Гора Милутин устројава Хиландар

»У Гори Атонској, нема ниједног манастира кога (Милутин) не обдари и не приложи сасуде црквене и сваке друге богате потребе, које су на нужну потребу да се хране. Но и од прародитеља његових сазданог манастира који се зове Хиландар од основе подиже цркву у име пречисте п много опеване Богоматере. Пирговима (кулама) и сваким ограђењима њу утврди. А цркву и обитељ иноцимау име... Вазнесења сазида и преславно устроји тврдим стенама и пирговима утврди. Лежи покрај мора, где је и пристаниште вишереченог манастира Хиландара. Метохије (манастирско имање) и пиргове обилно устроји реченим манастирима. Њима је отуда и до данас оно што је за нужне потребе за живот и исхрану.« Данило Млађи, крај XIV века

ао средиште византијског духовног живота и културни образац православног Истока, Света Гора је извршила немерљив утицај на развој српске духовности и обликовање српске средњовековне књижевности и уметности. Трајно српско присуство на том монашком полуострву почело је оног тренутка када је принц Растко Немањић стигао у Манастир св. Пантелејмона око 1191. године. Ту се замонашио па је потом прешао у манастир Ватопед, где му се неколико година касније придружио отац. Творци српске државе и будуће српске самосталне цркве у потпуности су разумели значај Свете Горе као једног од најважнијих изворишта православног хришћанства, па су решили да на њеном тлу подигну један снажан српски манастир.

К

Х иландар Већ 1198. године византијски цар Алексије поклонио им је запустели и порушени Хиландар, који су они обновили и богато даривали. Симеон Немања је 1199. године сахрањен у хиландарском храму, и ту је остао све док му мошти нису пренете у Студеницу. Сава је типиком (манастирским уставом) прописао унутрашње уређење манастира и начин живота у њему. Познајући светогорске обичаје и потребе, Сава је подигао и келију испосницу - у Кареји, административном средишту Свете Горе. Најстарији документ који се данас чува у Хиландару јесте типик ове испоснице.

У њој је доцније монах Доментијан написао знаменито Житије Светог Саве. Ниједан владар Србије, све до њене пропасти, није пропуштао да богато обдари, обнови и догради Хиландар. Током XIV и XV века он је израстао у један од најцењенијих светогорских манастира. Поседовао је бројне метохе (манастирска имања) како у самој српској држави, тако и на Халкидику, па и самој Светој Гори. О њему су водили бригу и византијски цареви и други православни властелини. О томе сведоче до данас сачуване 172 грчке, 154 српске и две бугарске повеље. Краљ Милутин је задужио Хиландар више него иједан други владар. Поред уступања поседа и прихода, изградио је саборни храм и подигао два пирга (одбрамбене куле) 1302. године: Св. Василија код пристаништа и тзв. »Милутинов пирг« на пола пута од мора до манастира. Цар Душан је манастиру потврдио све старе поседе и даривао га новим. На прелому XIII и XIV столећа међу хиландарским братством налазио се и други велики српски књижевник, монах Теодосије. Иза њега је остала драгоцена књижевна баштина: Житије Светог Саве и Житије светог Петра Коришког, као и многа дела црквеног карактера. Дугачак је низ учених људи, Хиландараца, који су дали немерљив допринос српској култури. Међу њима се мора истаћи бар још један: игуман, доцније архиепископ Данило II, писац Живота краљева и архиепископа српских. После Немањића, и поред несређених прилика у Србији насталих због турских провала, кнез Лазар, а потом и деспот Богородица Тројеручица Највише поштована икона у Манастиру Хиландару је Богородица Тројеручица. По легенди ова чудотворна икона је Јовану Дамаскину, славном борцу против противника икона, зацелила одсечену руку. У знак захвалности, Јован Дамаскин је додао трећу руку на златно-сребрни оков иконе, сачињену од сребра. Икону Богородице Тројеручице је, по предању, у Св. Гору донео Свети Сава, а затим је у Душаново доба пренесена у царско Скопље где је поштована као заштитница Србије, да би се, после османских освајања, поново чудом, обрела у Хиландару. Српска црква ову икону сматра традиционалном заштитницом Србије и српског народа. Постоје претпоставке да је у питању икона копирана руком византијског мајстора у доба Стефана Душана.

Стефан, као и Бранковићи, успевали су и даље да помажу Хиландар и одржавају са њим чврсте везе. Српски владари и племићи водили су бригу и о другим манастирима на Светој Гори. Неке од њих су чак и сами подигли: деспот Угљеша Мрњавчевић је основао Симонопетру, син охридског севастократора Бранка Младеновића (родоначелника Бранковића), хиландарски монах Роман, откупио је неке рушевине и поставио темељ манастиру Св. Павла. Сви Бранковићи су богато даривали како Хиландар и Св. Павла, тако и друге манастире, а међу њима се посебно истицала султанија Мара. Челник Радич Поступович, ктитор Враћевшнице, постао је 1420. и нови ктитор обновилац светогорског манастира Кастамонита.

Из хиландарске библиотеке: Јеванђеље патријарха Саве IV, XIV век.

У време турске владавине Хиландар је знатно осиромашио, мада су о њему у недостатку српских великаша прилично бринули руски цареви, те влашке и молдавске војводе. Већ крајем XVII и почетком ХУШ века ојачао је српски грађански сталеж па је Хиландар опет постао стециште бројних ходочасника. Међутим, велики пожар, који је 1722. године уништио већину старих здања, бацио је манастир у крајњу беду. У њему су крајем XVIII века чак превладали бројем бугарски монаси. После огромних тешкоћа којима је био изложен током грчког устанка 1826. следила је дуга и жилава борба за његов повратак у српске руке. У томе се успело тек пред сам крај XIX века захваљујући великој бризи српске државе и самог краља Александра Обреновића. И данас као и некад, Хиландар је матица српске духовности и пребогата ризница српске историје и културе. Уз њега, ту су и други светогорски манастири, од којих сваки поседује бар неки траг негдашњег српског присуства. С вета Земљ а Света Земља се налази на простору данашњег Израела и обухвата сва места поменута у Новом Завету која су на неки начин везана за живот и дело Исуса Христа. Као извориште хришћанске вере, Света Земља је постала средиште цивилизацијског круга целокупног хришћанског света. Један од најзначајнијих корака које су први Немањићи начинили када су постављали темеље српској средњовековној држави и цркви био је да се Србија уведе у тај хришћански цивилизацијски круг. Успостављањем веза и подизањем споменика, то је учинио Сава Немањић. Први помен српског имена на Светој Земљи пада у 1229. годину, када се хришћанским светињама поклонио Сава Немањић, тада већ архиепископ. Уз многобројна богоугодна дела, он је основао и задужбине, којима је утро пут будућим српским ходочасницима. Од католика је откупио манастир Св. Ђорђа у луци Акра (Ако), потом је подигао конаке у грузијском манастиру Св. Крста код Јерусалима и на крају, успео је да издејствује дозволу да купи земљиште на Сиону, једном од јерусалимских брежуљака, где је подигао српски манастир посвећен Св. Јовану

Богослову. Све то ставио је под заштиту велике лавре Св. Саве Освећеног, једног од најстаријих и најугледнијих пустињских манастира, у коме је кратко време провео као сабрат. (Своје монашко име Растко је добио управо по оснивачу те Лавре, великом испоснику светом Сави Освећеном који је живео у V веку.) Можда најзначајнији подстицај за српску православну заједницу на Светој Земљи био је оснивање новог манастира у Јерусалиму, у непосредној близини Светог Гроба. Краљ Милутин га је подигао 1313-1315. године и посветио Светим Арханђелима Михаилу и Гаврилу. После краља Милутина, и други српски владари и црквени великодостојници богато су даривали те задужбине и старали се о њима докле год су имали моћи и средстава. Тако су чинили и Стефан Дечански и цар Душан, који је, уз бројне новчане дарове, 1348. године српском јерусалимском манастиру приложио цркву Св. Николе на Врањини (Скадарско језеро) са свим њеним метосима. Јерусалим, свети град хришћанства.

Време када је српска држава досегла зенит своје моћи на Балкану оставило је трага и на Светој Земљи. Српска монашка заједница проширена је за два нова манастира. Први српски патријарх, Јоаникије (1346-1354), подигао је још две цркве, једну на Кармелској гори, посвећену св. Пророку Илији, и другу, на Таворској гори, посвећену св. Николи. После пропасти српске државе бригу о манастиру Св. Арханђела преузели су руски владари и племићи. Ипак, то је било доба сталне немаштине. Нагли успон забележен је 1504. године, када су његови монаси успели да преузму и припоје велику лавру Св. Саве Освећеног. Велика пустињска Лавра, незаштићена, била је изложена честим нападима разбојника и бедуинских племена. То је био разлог за подизање друге одбрамбене куле 1612. године, у којој је на једном од спратова уређена црквица посвећена св. Симеону Немањи. Трошкови око обнове претворили су се и велики и неисплатив дуг, што је уз сталне пљачкашке препаде, и можда више од свега, снажне непрекидне притиске других хришћанских заједница, приморало монахе да око 1625. године напусте манастир. Више нису могли да одолевају непрестаним сплеткама и подмићивањима власти, од стране ривалских монашких заједница, поготово грчке и фрањевачке, које су желеле да преузму потпуну контролу над целокупном Светом Земљом. Српски манастири на Светој Земљи представљали су снажан религијски и културни центар, у коме је преписано мноштво богослужбених књига. Гашење манастира није утицало на смањивање броја српских ходочасника. Штавише, на поклоничка путовања су, поред архијереја, од XVIII века све више кретали и представници ојачалог српског грађанског сталежа. Поклоњење Светом Гробу је, поред несумњивог духовног дела, све више постајало и питање угледа.

Д р уги део

ПОД ТУЂИНСКОМ ВЛАШЋУ (Х У Т - Х У Ш В Е К )

У ВРТЛОГУ ТУРСКОУГАРСКИХ РАТОВА ад Смедерева 1459. године означио је крај српске Деспотовине. Неколико година касније, 1463, незадржива турска сила освојила је Босну, потом Херцеговину 1481, а пред сам крај XV века, 1499, коначно је потчинила и већ увелико зависну Зету под Црнојевићима. Тиме су уништени последњи одблесци некадашње српске средњовековне државе. Остала је само титула деспота, поглавара српских ратничких одреда у Угарској, мада и она у власти угарског краља.

П

Почеци сеоба Срба С почетка пљачкашки продори, а потом и освајања Османлија, изазвали су велики страх и неизвесност у српским земљама. Борба за сурови опстанак потерала је народ у сеобе, које су, нарочито после Косовске битке, учестале и постале све многољудније. Српска држава је све више потискивана на север, и то је у почетку одредило главни правац сеоба. Многе од њих су се још у доба Деспотовине завршавале у јужним крајевима Угарске, преко Саве, док су друге продужавале и даље уз Дунав и Тису. Највећи талас избеглица, изазван пропашћу Деспотовине, није се стога нашао у потпуно непознатом окружењу, нарочито не у Срему, где је српски живаљ већ увелико превладао бројем. Гладно становништво разорених и опустошених западних и приморских крајева покушало је да пронађе своје уточиште иза тврдих зидина Дубровника и других обалских градова, тада већином у рукама Венецијанаца. Нити су били радо примани, нити је за све било места, па се највећи број окренуо ка јадранским острвима или наставио даље, преко мора, у средњу Италију. Иако су се брзо утапали и губили у околној домородачкој средини, њихови трагови се и данас понегде могу пронаћи у забитим селима северно од Монте Гаргана.

Угарски Бранковићи

Грб Србије, рад Христифора Жефаровића

Пребегавање Бранковића и остале виђеније властеле било је од огромног значаја за српски народ у Угарској. Живот на новим просторима почео је да се организује по узору на онај некадашњи. Бранковићи су подизањем и даривањем манастира свесно претварали Фрушку Гору у средиште српског духовног живота. Сакупили су народ, прегруписали га у војничке одреде на граници и отпочели нове битке.

Сеобе Срба у XVI веку Турска освајања и даље су одређивала правце српских сеоба. Ако су се после пада Деспотовине највеће групе и заустављале у близини границе, преко Саве и Дунава, пљачкашки продори су их касније терали да потраже сигурнија склоништа. Почетком XVI века српске насеобине су расуте свуда по Угарској до Будима, мада има оних које су осниване и знатно северније. У време освајања Баната, средином XVI века. Срби су већ чинили претежан део његовог становништва. Српско становништво које у време ратних похода није избегло пред турском војском, било је остављено на милост и немилост освајачу. Највеће казне сустизале су оне који су се најжешће одупирали. Повест турских освајања, пре и после пада Деспотовине, препуна је података о одвођењу робља и њиховом продавању на анадолским пијацама. Било је и осмишљеног одвођења већих група са задатком да населе и култивишу одређене запустеле крајеве. Такав је пример сремског робља, упућеног на Галипољско полуострво, које се као целина одржало све до Балканских ратова не губећи свест о свом пореклу. Робље из освојене Београдске тврђаве насељено је у Цариграду и његовој околини, да би се бринуло о одржавању цариградског водовода. Хватање робља спадало је под ратни плен; оно је било последица самог чина освајања. Чим су територије потпале под османску власт, уколико би прихватили нови поредак, хришћани су добијали статус зимија (штићеника).

Сузбијајући турска напредовања и наносећи им знатније поразе, гајили су и ширили наду у доцнију обнову Деспотовине. Поред Бранковића, одреде су предводили истакнути српски ратници браћа Јакшићи и Милош Белмужевић.

Змај Огњени Вук Први српски деспот у Угарској од 1471. године био је унук Ђурђа Бранковића, Вук Гргуревић, коме је народ због ратних подвига дао име Змај Огњени Вук. Његови одреди су прогонили турске пљачкашке чете и успешно били бојеве на широком простору од Уне, преко Зворника и Сребренице, Врхбосне (Сарајева), све до Тисе и дунавских прелаза код Влашке. У то време границе су биле на Сави и Дунаву, са чијих десних страна су у угарским рукама остали једино још Шабац и Београд, капија свих потоњих турских освајања. Вукова слава привлачила је све веће групе избеглица са турске територије, мада од угарских власти ни издалека нису добијали очекиване и обећаване повластице и олакшице. После Вукове смрти 1485, деспотско достојанство понели су, са ништа мање успеха, прво Ђорђе, а потом и Јован Бранковић. Јовановом смрћу 1502. године завршила се епоха сремских Бранковића и са њом свака нада у обнову државе. Угарски краљ је титулу деспота пренео на Иваниша Бериславића, хрватског великаша, оженивши га Јовановом удовицом. Њега је после 1514. наследио малолетни син Стефан, који је, недорастао околностима, допринео да деспотско достојанство умногоме изгуби свој некадашњи значај.

Пад Београда и Шапца Још од пада Деспотовине, угарски краљеви нису посвећивали одговарајућу пажњу утврђивању јужне границе, нити су превише бринули око војничких плата. Чак су и Турцима вичне ратнике, Србе, терали да за њих гину у ратовима са Чешком и Пољском. Када је Сулејман Величанствени покренуо силну ордију да коначно припоји своме Царству и те крајеве, није наишао на очекивани отпор. Београд и Шабац су освојили 1521, а потом су на Мохачком пољу 1526. хришћанској војсци нанели катастрофалан пораз, који им је отворио врата самог Будима. Хришћанска неслога, борба претендената на угарски престо, у којој су на своју жалост учествовали и Срби, докрајчила је сваки организовани отпор. Ту су се Срби опет нашли на раскршћу, које их је по ко зна који пут опет окренуло једне против других. Неки су, као Радич Божић, ратовали уз угарског великаша Јована Запољу, кога су подржавали Турци, док су други са Стефаном Бериславићем, остали уз другог претендента, аустријског надвојводу Фердинанда.

Разочарање и незадовољство утицали су да све већи број српских заповедника полако прелази на страну Османлија где су добијали више положаје и веће плате. Међусобна борба за власт само је допринела ширењу страха и несигурности. Опште расуло отворило је пут издизању Јована Ненада, човека загонетног порекла, пророчких визија и приличних војничких способности. Прогласивши се за Божјег посланика и цара, нудећи чуда, спас али и коначно ослобођење од Турака, око себе је 1526. године окупио велике масе незадовољних Срба. Почетну славу стекао је у првим борбама са угарском властелом. За кратко време његова војска је нарасла на преко 15.000 војника, сељака, бескућника и страдалника сваке врсте. Загосподарио је приличним делом Бачке и Баната, са седиштем у Суботици. Међутим, покрет »Црног човека«, како су га још звали, био је кратког даха. Антифеудални карактер његове борбе привукао је присталице и из других народа, али је истовремено предодредио његов брзи крах. Самозвани цар умешао се у грађански рат, прво на Запољиној, а потом на Фердинандовој страни, чиме је изгубио подршку у народу. Већ у пролеће 1527. Јован Ненад поражен је на бојном пољу и убијен. Његови одреди пришли су другим војскама.

Турска опсада Београда 1521.

Док се српско животно ткиво трошило у глибовитим угарским мочварама, Турцима се све више отварао пролаз ка Бечу, који је на краЈу и опседнут 1529, мада без успеха.

Хајдуци

...Наш народ мисли и пјева да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде. Да речемо да гдје који отиде у хајдуке и без невоље, да се наноси хаљина и оружја по својој вољи, или коме да се освети, али је и то цијела истина да што је год влада турска боља и човечнија то је и хајдука у земљи мање... хајдуци чине зло и народу своме, који их према Турцима љуби и жали, али се и данас чини хајдуку највећа срамота и поруга кад му се рече да је лопов и пржибаба. У стара су времена хајдуци, као што се и у пјесмама пјева, најрадије дочекивали Турке кад носе новце од дације [пореза], али је то у наше вријеме слабо бивало, него дочекују трговце и друге путнике... Вук Стефановић Караџић, Српскирјечник, Беч 1818.

У време аустријско-турских ратова хајдучија је прерастала у праве буне и устанке. Хајдучке харамбаше тада се претварају у војне заповеднике над четама побуњеног народа. Прави пример јесте Дуги рат (1593-1606), у коме су хајдучке чете предвођене Баба-Новаком (Старина Новаком) и Дели-Марком одиграле важне улоге. Због сличног начина четничког ратовања, израз хајдуци користио се да означи и припаднике пограничне војске како на угарској, тако и на млетачкој територији. У Далмацији су их звали и ускоцима.

Сремски Бранковићи, ктитори манастира Крушедола. Бакрорез X. Жефаровића, 1746.

Кључни тренуци турских освајања били су победа над аустријском војском код Горјана 1537 (у Славонији), где је изгубио живот последњи српски деспот, велики ратник Павле Бакић, а потом узимање Будима 1541. и његовог дубоког залеђа 1544. године. Освојена подручја Османлије су припојили своме Царству и од њих образовали Будимски беглербеглук. Са мањим или већим померањима на самој граници, стање је остало непромењено све до Великог бечког рата (1683-1699). Северозападне границе Османског Царства проширене су у рату 1551-52, после кога је на простору Баната и јужног Ердеља основан Темишварски беглербеглук.

ФРУШКОГОРСКИ МАНАСТИРИ

Ново Хопово

Кувеждин

Корене српском православном средишту на обронцима Фрушке Горе треба тражити у дозволи папе Николе V (1447-1455) деспоту Ђурђу Бранковићу да може подићи девет манастира за српске калуђере. Други снажан подстицај јесте пресељење Бранковића на сремске поседе, а нарочито замонашење младог деспота Ђорђа 1496. године. У монаштву Максим, као епископ, потом и архиепископ, уз свесрдну помоћ мајке Ангелине препородио је духовни живот Срба у Срему. Оснивањем манастира Крушедола наставио је традицију српског владарског задужбинарства, и истовремено, пружио је подстрек својој властели и рођацима да учине исте кораке. За Бранковиће се везују, иако нема поузданих података, још Гргетег, Старо и Ново Хопово, Јазак, Ђипша (Дивша), Привина Глава. Крајем XV и почетком XVI века подигнути су, или обновљени на разрушеним темељима: Кувеждин, Беочин, Велика Ремета, Шишатовац, Петковица, а доцније и Бешеново, Раковац, Врдник и Фенек. Сви ови манастири одиграли су одлучујућу улогу у очувању српске националне свести под турском влашћу. Неговали су култове и чували мошти: сремских Бранковића у Крушедолу, светог кнеза Лазара у Врднику (од 1697), св. Стефана Штиљановића у Шишатовцу, св. цара Уроша у Јаску (од 1705). Били су центри преписивачке делатности и расадници писмености. Уз њихове темеље почивају неке од најзначајнијих личности наше историје (у Крушедолу: патријарх Арсеније III Црнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније IV, гроф Ђорће Бранковић, и знатно доцније књегиња Љубица и краљ Милан Обреновић, у ТТТитттатовпу: Јован Монастерлија и Секула Витковић, у Раковцу: митрополит Викентије Јовановић). Страховита разарања и смишљену пљачку доживели су у време усташког терора 1941. Многи од манастира ни до данас нису обновљени.

Мала Ремета

Крушедол, Бакрорез Захарије Орфелин (1775)

Нова Раваница

Раковац

Ново Хопово, фреска (XVII век)

У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ

О см ански управни систем освојеним земљама Османлије су успостављале своје војноуправно и судско уређење. Основна војно-управна територијална јединица звала се санџак. Пре него што је одређено подручје било организовано у санџак, па и знатно после тога, оно је у прелазном периоду од освајања па до потпуног учвршћивања власти и обезбеђења граница од непријатељских упада, често било укључивано у крајиште. Тако је на српским подручјима дуго постојало Скопско крајиште, доцније проширено Босанским и Херцеговачким крајиштем. На подручјима која су остала гранична, као што је било босанско, статус крајишта није био никад укинут. Области насељене Србима биле су подељене у више санџака. Крајем XIV и почетком XV века основани су Скопски, Охридски, Ћустендилски и Видински санџак, током друге половине XV века, Вучитрнски, Призренски, Крушевачки, Смедеревски, Босански, Зворнички, Херцеговачки, Дукађински и Скадарски, у време освајања јужне Угарске, Сремски, Пожешки. Чазмански (Пакрачки), потом и Клишки, а тек пред сам крај XVI века, Крчки (Лички) и Бихаћки санџак. На подручјима бивше Угарске налазили су се Мохачки, Будимски, Сегедински, Бечкеречки, Чанадски, Темишварски и други удаљенији санџаци. Више санџака чинило је један беглербеглук (тј. ејалет, пашалук), на чијем је челу био султанов намесник беглербег (паша). Првобитно су готово сви санџаци у европском делу Турске били укључени у Румелијски ејалет, а касније је направљена прерасподела када су основани Будимски (1541), Темишварски (1552), Босански (1580) и још два ејалета у некадашњим угарским земљама.

У

Хијерархије власти

Турски војници - пешаци

Санџаком је управљао санџак-бег, који је своја наређења примао непосредно од султана. Његово основно задужење било је да, као врховни заповедник, води бригу о војним снагама санџака и да стоји на челу управе. Санџак се делио на нахије, најмање управне јединице, чије су се границе често поклапале са некадашњим српским средњовековним жупама. Судску власт вршиле су кадије. Санџаци су били подељени на по неколико кадилука, од којих је сваки обухватао више нахија. Број кадилука у санџаку зависио је од густине насељености муслимана. Кадија је био постављан непосредно из Цариграда и деловао је независно од санџак-бега.

Београд

Лепант

Багдад Јерусалим^

НајвеКи достигнути опсег

Ширење Османског царства од 1450. до 1683.

Ипак, као представници судске и извршне власти, они су у свом раду били упућени један на другога. Санџак-бег није смео да изврши ниједну казну, а да од кадије претходно није добио судско решење, као што ни кадија није могао сам спровести у дело своју пресуду без бега. На тај начин, у једном санџаку је била успостављена двострука контрола од стране централних власти. Кадија је био дужан да суди према исламском верском закону шеријату и према османском кануну, тј. султанским указима са законском снагом. Канун је допуњаван обичајним правом и понеким правним установама покореног народа, наравно у оној мери у којој се то не би супротстављало шеријату. Тако је готово у потпуности преузет некадашњи српски рударски статут, те бројни законски прописи о влашкој организацији, локалној управи и одређеним дажбинама. Османско војно уређење почивало је на тимарском систему. Његова суштина била је у обезбеђивању средстава за издржавање спахија (тимарника) - коњаника који су чинили главнину османске војске. Свако истицање у рату награђивало се проширивањем тимара. Спахије су, у зависности од прихода, били у обавези да са собом воде једног или неколико оклопника. Тимаром су називани поседи са приходом до 20.000 акчи годишње; поседи од 20.000 до 100.000 акчи били су зеамети, а преко тога хасови, које су већином држали султани, везири, паше, санџак-бегови и други достојанственици.

Вера и власт Све до средине XVI века у српским земљама су се у приличном броју сретали и спахије хришћанске вере. Османска политика освајања подразумевала је прихватање бројних затечених установа у почетном периоду власти. Један од најважнијих принципа био је да лаганим и поступним променама врше сва прилагођавања новој власти, да не би дошло до снажног и организованог отпора. Тако је и хришћанској властели у освојеним крајевима било омогућено да задрже своје поседе, додуше само у својству спахија. Међутим, када су се ти крајеви потпуно уклопили у османски управни систем, поготово када су изгубили статус крајишта на граници, престајала је и потреба за даљом толеранцијом, тако да су хришћани спахије најчешће били приморани да приме ислам не би ли задржали свој статус, или да пребегну у Угарску.

Јаничар (XV век) и јаничарски ага

Посед који је спахији уступан није био наследан, нити је спахија над њим имао право власништва. Њему је, у ствари, држава само уступала приход са одређене површине земље. Приход једног тимара, у зависности од његове величине, најчешће су чиниле дажбине узимане од сељака једног или више села.

Положај раје Сељаци који су обрађивали земљу и давали дажбине спадали су у рају, без обзира да ли су били хришћани или муслимани. Градско становништво и сточарски номади нису имали тај статус. Највећи део сељака добијао је земљу довољне површине да издржава целу породицу. Земљиште у рукама хришћанске раје називало се баштином, а оно у рукама муслиманске раје чифтлуком. Како је земља била државно власништво, сељак је имао само право плодоуживања у статусу доживотног наследног закупца. Своја права на земљу доказивао је тапијом, документом који му је издавао спахија. Сељак је губио право на своју баштину уколико је три године не би обрађивао. Тада би је спахија уступио другоме. Основне дажбине што их је сељак давао спахији биле су испениа (такса на баштину) и ушур (десетак) од свих пољопривредних производа, уз које су ишле још и разне таксе на сено, стоку, кошнице и друго. Сви одрасли и радно способни немуслимански поданици Османског Царства морали су држави да плаћају харач (џизју), најважнији редовни годишњи данак. Тиме су постајали зимије (дословно »штићеници«), што значи да је држава била обавезна да им пружи сваку врсту личне и имовинске заштите. У зависности од крајева у којима се убирао, статуса и богатства становништва, те политичких потреба, харач је имао различите видове и био је различите висине. Плаћање харача хришћане је ослобађало обавезе вршења војне службе. Уколико су били укључени у разне војничке или полу-војничке редове, хришћани су били ослобађани или харача или неких

Делије Делије су пустолови, као лаки коњаници, којима је занат да траже пустоловине на најопаснијим местима, где им се пружа прилика да својим ратничким подвизима докажу своју храброст и јунаштво. Због тога они радо следе султанову војску без икакве плате. Ипак се већина од њих храни и издржава на трошак паша, беглер-бегова и санџак-бегова, јер сваки од ових држи у својој пратњи известан број најхрабријих и најсрчанијих делија. Они се налазе у пределима Босне и Србије... Турци их називају делијама, што значи луди и смели. Међутим, између себе, они се зову заточници... Првог делију сам видео у Једрену... у сарају Рустем-паше, великог везира... На глави је имао капу... од пегаве леопардове коже. На њу је прикачио једно широко орлово крило како би изгледао што страшније. Два друга крила била су причвршћена великим позлаћеним клинцима на његовом штиту који је носио са стране, обесивши га о појас. Његово оружје била је ћорда и јатаган, док је у десној руци држао буздован, тј. топуз, са златним перима... Био сам, усто, радознао да га упитам преко драгомана коме народу припада и коју веру исповеда. Он ми, на то, на мудар начин даде на знање да је по народности Србин... А што се тиче његове вере, он се, рече, само претвара кад живи с Турцима по њиховом закону, јер је он хришћанин и рођењем, и срцем и својом вољом. И да би ме у то боље уверио, он изговори на народном грчком и на словенском језику Оче наш, Богородице дјево, и Символ вере.« Никола де Николе, »О пустоловима званим делије или заточници«, из Бродарења и путовања по Турској..., Анверс 1576.

других данака. Војници су вршили коњушарску и караванску службу, а неки су учествовали у војним походима. Мартолоси су, поред посадничке службе по тврђавама, служили као граничари и шајкаши на Дунаву, а у унутрашњости и као нека врста полиције. Хришћана је било међу азапима (лаком пешадијом), акинџијама (пљачкашка лака коњица) и многим другим полу-војним редовима који су обезбеђивали комору, вукли топове, старали се о оружју и коњима. Велике повластице имали су они који су гајили соколове и јастребе за потребе царског двора (доганџије, шахинџије). Некада су и читава села била укључена у различите службе, што им је доносило многе пореске олакшице: обезбеђивали су несметан пролаз кроз кланце, преко мостова и других опасних места (дербенџије, ћуприџије), служили су као скелари и возари на рекама, радили у рудницима (маденџије, ћумурџије), учествовали у градњи и поправци утврђења (мереметније, дунђери, неџари) или израђивали различите врсте оружја (стрелари, лукари, штитари). Јединице војнука и мартолоса најчешће су биле попуњаване из редова номадског сточарског становништва српских земаља. Такво становништво Османлије су називале власима, исто онако како су се они звали у средњовековној српској држави. Власи су били остаци романизованог старобалканског становништва које су још током сеобе Словени преплавили и потиснули у приморске градове, на острва и у планине. Већ у Законику цара Душана они су убележени само као категорија сточарског становништва са посебним правним статусом. Турска администрација је преузела ту одредбу, а власима, као сточарском становништву, одредила је нарочито место у управном, фискалном и војном устројству Царства. Нема никаквих основа да се у називу влах тражи било какво етничко обележје; они су у Србији и српским крајевима Босне и Херцеговине већ у средњем веку били асимиловани у већински српски народ. У опљачкане и опустеле земље освојене српске Деспотовине, Турци су населили мноштво сточарских група највише из Старог Влаха и горњег Подриња. Оне нису биле укључене у тимарски систем. Власи су били подељени у катуне и давали су само мали порез на стоку, кожне покровце, уларе и масло, као и један дукат (филурију) по кући уместо харача. Сваких пет кућа опремало је једног војника за сталну стражарску службу, а у ратне походе кретали су сви и то на коњима. Старешине влаха били су кнезови, који су сами скупљали порез од народа и предавали га Турцима. Њихови помоћници звали су се примићури. Неки кнезови су чак добијали тимаре, док је већина имала баштине слободне од свих дажбина. Када је Смедеревском санџаку укинут статус крајишта, истовремено је том становништву укинут влашки статус и оно је преведено у рају. На Старом Влаху, црногорским Брдима, Херцеговини и Босни установа влаха је наставила да живи, а одатле је сеобама била преношена и у новоосвојене крајеве.

Постављење за мартолоса Ралосава, сина Мијанова (1592)

Нахија Димитровица у Сремском саниаку; Село Марковци; мартолос Мијан син Радише. ... Пошто је овај Радосав затражио да буде уписан као мартолос споменутог села с ослобођењем од плаћања десетка, пореза те диванских и обичајних намета на баштину коју је држао његов покојни отац Мијан син Радише, уз услов да враћа рају одбеглу из поменутог села, насељава је и са стране доводи оне који лутају да би обрађивали и оживљавали земљу и врти остала мартолоска задужења: да иде на војни поход, прикупља царске приходе и служи за сличне важне послове, да у брдима поменутог санџака хвата разбојнике - поставља се за мартолоса на место свог покојног оца Мијана..., све док на утврђени начин без остатка врши службу, он и његови синови и браћа који нису другоме уписани као раја, биће ослобођени харача, испенџе, десетка, пореза, те диванских и обичајних намета...

Мартолос, хришћански војник у турској служби

И слам изација

сламизација српског народа започела је још пре коначног пада Деспотовине, на освојеним подручјима Косова, Метохије и Македоније и трајала је све до коначног ослобођења током Балканских ратова. Није подједнако захватила све крајеве, нити је била увек исте снаге, што је зависило од географских услова, историјских околности и многих друштвених и економских чинилаца.

И

Основе османскогпоретка Османска држава је била чврсто утемељена на исламској религији која је прожимала све облике друштвеног живота, без изузетка. Муслимани су се сматрали повлашћеним припадницима државе, пред којима су се отварале бројне могућности уздизања на друштвеној лествици. Насупрот њима, хришћани (и Јевреји) били су претворени у поданике другог реда, сабијени и затворени у свом верском и цивилизацијском кругу, готово одсечени од сваког јавног живота. Само у том кругу они су се слободно понашали, испуњавали своје верске обавезе, па и то скромно и у потаји, само уколико вршењем обреда нису вређали муслиманску околину. Били су подређени у сваком погледу, верском, привредном, културном, чак им је прописивано и како да се облаче. Сам систем османске државе тиме је у себи носио принуду да се прихвати ислам, без обзира да ли је то ради одржања живота, опстанка, или због трагања за бољим условима живота. Преверавање је још на самом почетку било олакшано општим страхом, губитком наде, понегде и падом морала после узастопних страховитих пораза хришћанских војски, пустошења, пљачки, одвођења робља, и на крају коначног учвршћивања турске власти. Ислам се више прихватао у крајевима у којима се није довољно снажно осећала делатност српске цркве. Такав случај био је са Босном, у којој је духовни живот већ био оптерећен јеретичким наслеђем, па и са Гором код Призрена, после укидања Пећке патријаршије (1766) и доласка незаинтересованих грчких владика на пећки престо. Исламизацији су пут отварали, с једне стране, припадници неких дервишких редова, борбени проповедници нове вере, а с друге стране колонизација муслиманског становништва из Мале Азије, која није ишла даље од простора данашње Македоније, Метохије и Косова. Преверавање је мање захватало сеоска подручја. Главна упоришта османске државе били су градови, који су тада имали искључиво исламски карактер, са огромном муслиманском већином, где се дискриминација највише очитавала, а потом и паланке и тврђаве, нарочито дуж стратешких саобраћајница.

Затечена ситна властела, која се, добивши тимаре, уклопила у османски систем, најчешће је већ у првом колену поклекла, чим је осетила да због вере може изгубити свој статус. Припадници бројних плаћеничких војничких редова добро су знали да им само нова вера може омогућити напредовање у служби. Робљу, хватаном у ратовима, једино је прихватање ислама давало изгледе да се нађе на слободи. Многи хајдуци и разбојници, ухвађени и осуђени, тако су спасавали главе, а неки од њих су се потом чак укључивали у полицијски систем. У изузетно сиромашним крајевима дешавало се да читава села приме ислам, макар само површно, да би се ослободили плаћања харача и других терета. ГТосебан притисак, који многи нису могли да издрже, владао је у току и после аустријско-турских ратова, због турских одмазди над целокупним становништвом, поготово над оним побуњеним и одметнутим.

Продор ислама у Босни и Херцеговини

Мехмед Соколовић У блиставо доба турске историје једно од најпочаснијих места припада Мехмед-паши Соколовићу. Многи савременици сматрају га за највећег државника његове епохе. Рођен је у селу Соколовићима, у близини касабе Рудо. Код свог рођака у манастиру Милешеви већ је изучио књигу када су га скупљачи данка у крви повели са собом у Цариград. Тада је имао близу осамнаест година, довољно да доцније не заборави свој језик, основе хришћанске вере и историјска предања слушана у младости. Морао је дуго и стрпљиво да се доказује у многим дворским задужењима да би узнапредовао до положаја великог везира. Претходно је био капудан-паша (заповедник морнарице), румелијски беглер-бег (од 1551), а потом и везир Порте (од 1555). Заповедао је освајањем Баната и Ердеља, прославио се у персијским походима и био награђен руком султанове кћери. Највећа султанова милост обасјала га је 1565, када је именован великим везиром. Беспрекорно је руководио Царским Диваном четрнаест година служећи три султана, све

У неким крајевима исламизација је узела широког маха, као у Босни и Херцеговини, старој Рашкој, на Косову и Метохији и у деловима Македоније. Особити случај представљају Босна и Херцеговина, где је народ масовно прешао у нову веру још у току самог освајања. Ово се објашњава слабошћу и сиромаштвом цркве, како православне, тако и римокатоличке, које нису успеле да спрече продор јеретичког богумилског учења у средњем веку. Српски језик и ћирилица (ХУ1-ХУП век) Српскословенски књижевни језик наставио је да живи у цркви: у обредима, углавном преписивачкој богослужбеној књижевности и документима. Народни српски језик остао је сачуван у кратким пословним документима, понеким писмима и кратким записима. Интересантно је да се после пада српске средњовековне државе српски народни језик знатно раширио ван географских граница Српства. Више путописаца сведочи да се у XVI веку на цариградском двору чешће чуо српски језик него турски, чак и међу везирима и другим високим званичницима. Сачуване су многе султанске заповести (фермани) и писма турских заповедника на српском језику упућена Дубровнику или угарским официрима. Мехмед-паша Соколовић је изричито нагласио заповеднику угарске војске Баторију: »И што ми посилаш [шаљеш] листова и све ми србскем језиком посилај«. Средином XV века у доба Мехмеда Освајача, направљен је и један арапско-персијско-српски речник и приручник. Канцеларија на влашком и молдавском двору све до почетка XVII века користила се српским језиком и српским писарима. Може се закључити да је српски језик тада служио као нека врста дипломатског језика југоисточне Европе. Српски језик су користили и њиме писали потурчењаци у Босни и Херцеговини. Чак је настала и посебна рукописна књижевност на српском језику писана арапским словима (арабицом). УХ1Х веку за ћирилицу у западним крајевима уведен је назив босанчица. Тај термин је злоупотребљен у политичке сврхе, без икаквог научног оправдања, да би се показало како је то посебна азбука. а не оно што јесте - само варијанта брзописне ћирилице.

до 1579. године. Сматра се да само захваљујући његовој дугој мудрој управи Царство није доспело у кризу у време слабих и пороцима подложних султана Селима II и Мурата III. Подигао је многе задужбине »од Бечкерека до Медине«, од којих је највеличанственија мост на Дрини, код Вишеграда. На Порти је око себе окупио много рођака и земљака, такође потурчених, који су доспели до високих положаја.

Несређене црквене прилике, сасвим сигурно, помутиле су ионако површна верска осећања. Један од разлога је могао бити и неразвијеност пронијарског система, насупрот раширености племениташких баштина и везаности власника за њих. На ислам су прелазили сви подједнако и не постоји никакво научно оправдање за тезу да су муслимани словенског порекла искључиво потомци богумила, који су преверавањем себи само обезбедили континуитет верске посебности, тако да данас наводно представљају најаутентичнији остатак средњовековне босанске државности. То је теза чији се корени налазе у политици а немају потврду у науци.

Исламизација на Косову Становништво крајева захваћених масовном исламизацијом ипак је сачувало свој језик, традиције и усмену народну књижевност, по својим облицима истоветну са српском. Томе није узрок само већинско српско окружење него и данас жива свест о негдашњем пореклу. Исламизација српског живља на Косову и Метохији довела је до још страшнијих последица: била је само увод у потоњу још снажнију и бескрупулознију албанизацију. Изразито насилни облик исламизације био је данак у крви (девширма).

Данак у крви Османско Царство почивало је на специфичном систему султанових »робова-слугу«, беспоговорних извршилаца царске воље. На њих не треба гледати као на робове у класичном смислу, већ као на султанове часнике, слуге. То је била посебна привилегија, јер су се из њихових редова, васпитавањем и пажљивим одабирањем. уздизали сви државни достојанственици и војне старешине, сви санџак-бегови, паше и везири. Султан је на њих преносио своју власт, господарио њиховим каријерама и животима, а они су му дуговали недвосмислену верност. У XIV и XV веку ти робови су већином потицали од ратних заробљеника, мада је било и деце аристократских породица из новоосвојених земаља, која су узимана као таоци (нпр. син херцега Стефана Вукчића Косаче, потоњи велики везир Ахмед-паша Херцеговић; син Ивана Црнојевића, доцнији санџак-бег Црне Горе Скендер-бег Црнојевић). Већ током друге половине XV века главнина робова обезбеђивала се девширмом, данком у крви прикупљаном од султанових поданика. Данком у крви прикупљала су се само деца из хришћанских породица, као и из породица босанских потурчењака. Ту су босански муслимани били једини изузетак у целом Царству, јер се, по правилу, из муслиманских породица тај данак није узимао, да касније не би долазило до злоупотребе рођачких веза. Од данка су били изузети јединци, да земља не би запустела, градска деца и дечаци из понеких села са важним полувојничким задужењима.

Пут од Дубровника до Софије 1548. Затим стигосмо у Фочу у земљи Србији, велико село са врло јаком трговином и богато. Онда смо прошли кроз шуме веома опасне због разбојника, где стално има сељака који су изузети од свих давања, а који су обавезни да цео дан стражаре и иду шумом мотрећи има ли ту разбојника; они ударају у један мали добош којим дају на знање пролазницима да је ту све у реду и да нема никакве опасности... и прођосмо поред Манастира св. Саве [Милешева], где има неколико калуђера грчког закона и пролазницима показују тело Св. Саве које је још читаво и лепо, па га и сами Турци увелико поштују и чине многу милостињу. Жак Гасо, Разматрање о путу од Млетака до Цариграда, Париз 1550.

Посебно именовани царски службеници долазили би у село, издвајали сву мушку децу од седам до двадесет година и међу њима бирали само наочите и развијене, чак и манастирске ђаке, све по могућству из истакнутих и угледних сеоских и свештеничких породица. Потом су их у групама од по стотинак слали најбржим путем на цариградски двор. Сматра се да је на тај начин сваке године у Цариград стизало од једне до три хиљаде дечака. У исту област залазило се сваке треће до седме године, зависно од потребе. Најбољи међу њима остављани су на султановим дворовима у Цариграду и Једрену, где су као пажеви, стицали неопходно исламско образовање и учили се ратним вештинама. Васпитачи су их пажљиво пратили, разврставали према њиховим способностима и вршили строге селекције, да би после дугог низа година само најспособнији од њих доспели до највиших положаја. Они који нису били упућени на двор изнајмљивани су турским сељацима из Анадолије, где су радећи учили језик и обичаје. Њима су се доцније попуњавали јаничарски корпуси. Јаничари су сачињавали одабрану личну султанову војску, под сталном платом, која је у битке улазила у најодсуднијим тренуцима. Почетком XVI века било их је око 12.000, да би крајем наредног столећа њихов број нарастао на преко 50.000. То је била велика почетна предност турске државе, јер у Европи тога доба није било сталне регуларне пешадије. Тек у позније доба, од средине XVII века, дисциплина је попустила, допуштено им је да се жене и да се баве занатима, а у њихове редове су због повластица улазили прави Турци. Велики бројем, вечито незадовољни, постали су стална претећа опасност по поредак. Један део дечака током школовања је заборављао свој језик и порекло. Ипак, извори говоре да је огроман број њих задржао сећања на завичај. Средином XVI века Османским Царством су управљали везири претежно српског порекла, од којих је свакако најистакнутији био дугогодишњи велики везир Мехмед Соколовић.

Ц рква: замирање и обнова д пада Деспотовине па све до 1557. српска црква се налазила у можда најтежем и најмрачнијем раздобљу своје историје. Изгледа да је неко време, и то не у целини, била припојена Охридској архиепископији. То раздобље обележила је борба српског свештенства за самосталност цркве, а против превласти грчке цркве. Отпор је достигао свој врхунац крајем двадесетих година XVI века у буни смедеревског митрополита Павла, који је, изгледа, покушао да одвоји и осамостали Пећку патријаршију.

О

Патријарх Макарије, фреска из цркве у селу Будисавци код Пећи (1568).

Обнављање Пећке патријаршије Османлије су коначно одлучиле да реше питање црквених организација на Балкану тиме што су дозволиле обнављање Пећке патријаршије 1557. У томе је свакако имао удела и Мехмед-паша Соколовић, чији је рођак Макарије тада изабран за патријарха. Пећка патријаршија је, као и Цариградска, била зависна од турске власти и давала јој је годишњи данак. Иако су патријарси и митрополити изабирани на саборима, сваки од њих је морао да извади посебан документ (берат) у Цариграду. Бератом су се потврђивала права на скупљање црквених дажбина, и истовремено, преузимала се обавеза исплате годишње одрезане суме за исту епархију.

Земље под јурисдикцијом Пећке патријаршије у XVII веку.

Како се српски народ селио на север и запад, тако су се редом оснивале нове епархије. Патријаршија се проширила и изван граница Османског Царства укључивши Србе у Хрватској и Далмацији. Чинило ју је преко 40 митрополија и епархија.

• * С*. П*»*р'

СРПСКИ ПАТРИЈАРСИ 1557-1766 Макарије Соколовић 1557-1571

Антоније Соколовић 1571-1575

Герасим Соколовић 1575-1580. 1580/81-1581/82. 1586/87

Саватије Соколовић 1580/81, 1581/82-1585/6

Никанор ?

Јеротеј 1589-1591

Филип 1591-

1592

Јован II Кантул 1592-

1614

Пајсије Јањевац 1614-1647

Гаврило I Рајић 1648-1655/6

Максим 1655/6-1674

Арсеније III Црнојевић 1674-1690

Калиник 1691-1710

Готово да је обухватила целокупан српски народ на простору од Велеса на југу, до више Будима и Темишвара на северу, од Ћустендила и Софије на истоку, до Јадранског мора на западу. Патријарси су с правом понели титулу: патријарх Срба, Бугара, поморских и северних страна. Многе цркве и манастири јесу били опљачкани и опустошени, али то се најчешће дешавало у ратним временима, током самог освајања и доцније, као одмазда за учешће околног живља у отвореним побунама. Највеће и најлепше цркве у градским насељима махом су биле претваране у џамије још на самом почетку турске власти, јер се хришћани нису смели дичити вреднијим храмовима од муслиманских. Ван градова као муслиманских средишта, црквама и манастирима остављани су њихови поседи, мада знатно умањени. Уклапањем обновљене Српске патријаршије у законске оквире Османског Царства, стекли су се услови да црква неометано настави свој духовни, национални и просветитељски рад. Борба за опстанак спутавала је и усмеравала духовни узлет. Као најважнијем, црква се окренула чувању и развијању старих средњовековних немањићких традиција. како у књижевности, тако и у градитељству и сликарству, али је исто тако прихватала и нове области културног деловања. Трудећи се да у народу сачува веру. у вековима који су се чинили толико безнадежним, она га је штитила од претње потпуног расипања, под притисцима исламизације, унијаћења и покатоличавања. Као једина установа која је у целини окупљала српски народ. црква је превазишла свој искључиво духовни карактер. Поред пружања утехе и неопходног моралног подстицаја, црква је неговањем култа свете лозе Немањића и заветне Лазареве мисли одржавала самосвест народа непрекидно га подсећајући на некадашњу државу и светлу историју.

Атанасије 1711-

1712

Обнова и изградња манастира

Мојсије Рајовић 1712- 1726

Арсеније IV Јовановић Шакабента 1726-1737

Јоаникије III Караџа (Грк) 1739-1746

Атанасије II Гавриловић 1746-1752

Гаврило II 1752

Гаврило III 1752-1758 Кирило II (Грк) 1758-1763

Василије Јовановић Бркић 1763-1765

Калиник II (Грк) 1765-1766

Већ у доба патријарха Макарија Соколовића започето је са обновом разрушених па и градњом нових цркава и манастира. Поред Фрушке Горе, никло је још једно ново средиште српске православне духовности, које је чинила група манастира у Овчарско-кабларској клисури. По предању делом још из XIV века, тек са турском влашћу постали су значајни грудобрани православља у Херцеговини и Босни: Житомислић, Завала, Тврдош, а од XVI века: Папраћа, Тамна, Озрен, Возућа, Гомионица, Ртањ. Најснажнија упоришта српске духовне и културне делатности и даље су остали моћни манастири Хиландар, Милешева, Дечани. Грачаница, и уз њих многи други. Српска ресавска варијанта старословенског језика, захваљујући наглашеној преписивачкој и књижевној делатности, продрла је и превладала у широком појасу суседних арбанашких, бугарских и румунских области. У XVI веку је на српском језику, према проценама, преписано више од 700 књига претежно богослужбене

Патријарх Пајсије Јањевац (1614-1647) . Патријарх који се најдуже задржао на пећком трону. Ревносно је обилазио паству и у најудаљенијим областима патријаршије. Велики књижевник, али и књигољубац, који је уложио немерљив труд у ширење преписивачке и повезивачке делатности. После народних устанака и отворене противтурске политике патријарха Јована, правце својих деловања усмерио је ка смиривању народа и његовој заштити, развоју традиционалних православних вредности, неговању и обнављању култова српских средњовековних владара и угледних свештених лица. Успешно се опирао свим напорима папских визитатора који су проповедали унију. чак је папи послао једно писмо на ћирилици у коме је оспорио учење римокатоличке цркве и навео разлоге због којих је унија немогућа. Написавши Житије цара Уроша и Службу, увео је последњег Немањића у ред светитеља и створио његов култ. Поред тих кључних дела. саставио је Службу преподобном Симону (Стефану Првовенчаном) и уз њу Пролошко житије Симоново.

Патријарх Арсеније Црнојевић:

садржине. Нарочити подстицај развоју књижевности давао је велики књигољубац, патријарх Пајсије Јањевац.

Прва српска штампарија Прву српску штампарију основао је на Цетињу зетски господар Ђурђе Црнојевић већ 1493, и у њој је још исте године одштампана и прва књига Октоих првогласник. Касније су отворене штампарије у Горажду, Београду, Скадру, манастирима Рујну, Грачаници и Милешеви. Можда највећи допринос дала је млетачка штампарија Божидара Вуковића Подгоричанина, која је српско тржиште снабдевала кроз готово читав XVI век. У Венецији је 1597. године изашао и први српски буквар, једина штампана књига која није била верске садржине. Целокупно градитељско и културно прегалаштво су својим даровима с једне стране високи достојанственици цркве, а с друге, не мали број српских кнезова, војвода и других виђених и богатијих људи, нарочито трговаца, који су, сви заједно, неговањем установе ктиторства, наставили најсветлије средњовековне аристократске традиције. Отворена сарадња патријарха Арсенија Црнојевића (познатог и као Чарнојевић) са аустријском војском током Великог бечког рата (1683-1699) и његова одлука да пред одмаздом с народом пребегне под окриље хабсбуршке круне, умногоме су погоршали положај Српске цркве у Турском Царству. Уместо непоузданих српских патријараха Порта је на пећки престо често постављала грчке владике, које је могла лакше да контролише. Коначан ударац Српској цркви задат је 1766. године, када су Грци код султана израдили ферман о припајању Пећке патријаршије Цариградској. Незаинтересовани за било какав духовни и културни рад, изузев за приљежно скупљање дажбина, грчке владике и патриј арси уносили су немир у народ и одбијали га од цркве.

У сп о н српске чарш ије у градовим а

Молитва заспалом Господу

И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом, од места до места, као лађа на пучини великог океана бекству се дајемо, чекајући када ће заћи сунце и преклонити се дан и проћи тамна ноћ и зимска беда која лежи над нама...

оком друге половине XVI века, а нарочито у XVIII веку, некад сиромашно и незапажено српско становништво по градовима и варошима, ако није ојачало бројем, знатно се издигло по свом економском положају. То су постигли захваљујући пре свега успешном бављењу многим занатима и трговином. Оснаживши економски, постали су све значајнији друштвени и национални чинилац. Сарајево је типичан пример организованости и успона српског грађанског слоја, какав се може пратити и у Београду, Ваљеву, Ужицу, Нишу, Кратову, Скопљу, Пљевљима, Мостару, Требињу,

Т

Ферман султана Ахмеда III о поправци српске цркве у Сарајеву (1729)

Султан наређује сарајевском кадији: »...Пре извесног времена је на Вароши потпуно изгорела стара црква која припада српско православној раји, па је с одобрењем поправљен један њен део. Пошто би они хтели да је поправе на старом темељу и у пређашњем облику, онако како је у шеријатској дозволи, то се приликом увиђаја и мерења на лицу места показало да је стара црква била дуга 23 аршина, широка 21, а висока 13 аршина, те да је имала 8 прозора и троја врата. Пошто у њеној близини нема друге цркве и пошто се због ње раја усталила на том месту, садашњи беглер-бег је замолио да се дозволи њена поправка. Зато сам... наредио да провериш све, па ако је црква заиста у њиховим рукама још од освојења, да их нико не омета у градњи и поправљању на старом темељу.... Али строго да пазиш да не дође до било каквог проширивања или прекорачења (поменутих мера) ....«

Српски војник у Срему (1742)

Бањалуци и многим другим градским средиштима. У Сарајеву су средином XVIII века најпознатији били ћурчије (крзнари), кујунџије, механџије, дунђери (градитељи), терзије (кројачи), екмекчије (пекари), ковачи, самарџије и сапунџије. Били су организовани у своја струковна удружења - еснафе. Сваки еснаф имао је своја посебна правила, скупљена у Устав мајсторски, свога свеца заштитника, старао се о својим члановима, о градској сиротињи, болеснима, а нарочито о цркви. Из редова занатлија израсли су трговци, међу којима је било и таквих који су се сретали не само на територији Османског Царства, посебно Дубровника, него и на трговима Беча, Трста, Венеције, Анконе... Тако су знатне иметке стекли Будимлићи, Поњавице, хаџи Јован Арнаутовић, Јован Милетић, Ђуро Хаџи-Симић, Арсеније Лазаревић и многи други. Сви Срби у Сарајеву били су окупљени у велику и јаку црквену општину, којом је управљао сабор састављен од најугледнијих грађана, црквених кметова и свештеника. Често је сабору председавао митрополит дабро-босанске епархије, чије је седиште почетком XVIII века било управо у Сарајеву. Сабор је одлучивао о најкрупнијим питањима везаним за опстанак општине: бирао је црквене кметове, утврђивао приходе и одобравао трошкове, мирио завађене и одлучивао од цркве отпаднике. Средиште општине била је црква Св. Арханђела Михаила и Гаврила. Послове цркве и општине водили су црквени кметови, њих дванаест, бирани међу најчаснијим имућним грађанима. Они су водили рачуна о општинској каси, школи (постоји од XVI века), сиротињи, удовицама, откупу робља из тамница, прославама Божића и Ускрса, одржавању цркве и свим свакодневним пословима од општег значаја за заједницу. Свршавали су послове са турским властима, гарантовали за појединце, преговарали о висини новоуведених намета, подмићивали турске главешине и тако се откупљивали од нових пореза и зулума. Турске власти су допуштале такво организовање све док се не би супротставило шеријатским прописима. Неупоредиво лакше (и исплативије) било им је да уведу колективну одговорност и заврше све спорне ствари с богатом општином него да се натежу са појединцима. Заузврат, општина је имала одређену самоуправу, чиме је на најбољи могући начин штитила интересе српске православне заједнице. Богати трговци често су путовали уздуж и попреко целог Османског и Аустријског Царства. Тргујући, учвршћивали су старе и успостављали нове везе међу расејаним групама српског народа. Будећи националну свест, постављали су основе будућем српском националном покрету. Тестаментима су завештавали велике суме новца српским општинама у разним градовима, манастирима (Хиландару, Студеници, Дечанима, Житомислићу), једном речју чинили су све што је било у њиховој моћи да на најбољи начин помогну свом народу.

Пустошење српске земље

Би дакле, када допусти Бог Турцима и овладаше многим грчким крајевима. А потом се устремише на српску земљу, и опираху им се Срби све до 50 година, и тако божјим допуштењем изнемогоше. И победише Турци. И тада у та времена би разорена сва српска земља. И не оста десети део људи. А манастири велики сви заплењени и разорени бише. А богатства црквена све разграбише Турци п Татари, као што сведочи летописац српски Георгије, архимандрит раванички. Пише овако; Када, рече, наш манастир разорише Турци, сабраше све сребро и злато које беше у цркви и напунише 12 камила и отидоше. И бише сви манастири пусти кроз сто година. И опет за другу стотину година земља српска је под влашћу турском била, и опет су се били људи умножили и обогатили, п данак не велики Турци узимали. А манастири су неоскудни били. И људи хришћани су довољно давали милостињу црквама и манастирима. Атанасије Даскал Србин (друга половина XVII века)

Крајишко утврђење

У АУСТРИЈСКО-ТУРСКИМ РАТОВИМА ратовима са Османлијама европске силе (Аустрија, Венеција, доцније Русија) увек су рачунале на Србе као на савезнике који би према потреби дизали буне и устанке и на тај начин изнутра растакали Османско Царство. Пред велике подухвате Србе су често обилазили њихови агенти, пуни лепих речи и обећања о војничкој помоћи и коначном ослобођењу, за која се на крају увек испостављало да су празна и нестварна. А Срби су им увек веровали, дизали се и гинули, да би сваки мир дочекали десетковани, препуштени безобзирној освети турских власти, или би, бежећи пред њом, затирали своја огњишта и кретали у неизвесне сеобе.

У

Д уги рат 1593-1606 рби су се први пут вратили на светску историјску позорницу у »Дугом рату« вођеном између Аустрије и Турске (1593-1606). Подизали су се у неколико махова, неповезано и на различитим просторима. Најширих размера, али и огромних последица по српски народ био јеу стан ак у Банату 1594, где су Срби закратко

С

Ј&Ш С?)аин4)1Г.с1) ОогН

ји

Спаљивање моштију Светог Саве И идуће године 7103-ће, када се догоди објављење светоме, и тада је био велики рат на будимској страни, мислим Јанок, и те године сажегоше прекрасне и чудотворне мошти светога Саве Српскога. Неки бег по ђаволском научењу, који од искона мрзи добро, п дође ка сердару Синан-паши, Арбанас беше ту дошао да зимује у Београду, и буну подиже и лаже п говори: »Верују Турци светоме Сави и крсте се.« И посла сердар улаке, и дођоше изненада у манастир Милешеву, а нико није за ово знао, и узеше свету раку са моштима и однесоше у Београд чудотворне и прекрасне мошти, и сажегоше их, ох мени грешноме, на пољу Врачареву месеца априла 27, дан на светога Спмеона сродника Господња и свештеномученика. Тада је било неко знамење, бура ветра и градно камење, тако да су се чудили многи, п једва су побегли у своје домове. Постаде светитељ и преподобан, и још у житију жељаше да прими мученички живот и не лиши га Господ, и венцем мученичким увеза се. И потом бише велики ратови и нереди до данас. Патријарх Пајсије, Одломак о спаљивању моштију Светог Саве, из Житија цара Уроша (1642)

време, поред велике територије, освојили и неколико важних утврђених градова, као Темишвар, Липову, Бечкерек и Бечеј. Међутим, аустријска војска и ердељски кнезови нису им пружили правовремену помоћ, а они сами нису могли дуго издржати против многобројније и организованије турске војске. Народ је страдао у бруталној одмазди, а његови предводници су одвођени у робље, или остављани да умиру у страховитим мукама. Најстрашнија казна Србе је стигла још у току устанка, као упозорење. Везир Синан-паша, заповедник турске војске, наредио је да се мошти Светог Саве украду из манастира Милешеве и донесу у Београд. На Врачарском брду, да би се надалеко видело, 27. априла 1594, спалио је мошти Светог Саве, највећу народну светињу, симбол српске средњовековне државности. Премда је сам устанак био угушен, одреди српских хајдука, на чијем челу су се налазили Дели Марко, Старина Новак, Ђорђе Рац Сланкаменац и многи други, и даље су проваљивали дубоко у турске територије, палећи све до Софије и Једрена. У ликовима ових хајдука Срби су добили нове јунаке, израсле из самог народа, који су своје место одмах нашли у епској песми. Њихови подвизи, мегдани, а нарочито високи морални квалитети, васпитавали су генерације поробљеног народа и одржавали му чврстину духа. Војвода Грдан из Никшића и митрополит Висарион подигли су у Херцеговини 1597. брђанска племена против Турака, али ни тај устанак није дуго потрајао. Средишња личност покрета балканских хришћана био је српски патријарх Јован, око кога се сплела најгушћа мрежа бело-светских занесењака и подбуњивача изасланих из Беча и Ватикана. Патријарх и херцеговачки прваци преговарали су са римским папом, аустријским војводама, шпанским краљем, многим италијанским кнежевима, али никога од њих нису успели да приволе на брже и одлучније деловање. Своје учешће у ослободилачким покретима патријарх Јован није успео да скрије: смртна казна стигла га је 1614. у Цариграду.

В е ли ки бечки рат 1683-1699

аредни рат, који је из темеља потресао цело Балканско полуострво, започео је неуспешном турском опсадом Беча. Разбивши нападаче, аустријске снаге су кренуле у незауставиви противнапад узимајући турске градове један за другим. За неколико година заузели су Славонију, Барању, Бачку и Срем, а 1688. и Београд. Успеси Аустријанаца, у чијој војсци је било много Срба, охрабрили су народ да се и сам подигне на оружје. Скоро да су сами Срби ослободили Мачву, источну Србију и постигли велике успехе код Сјенице и Новог Пазара.

Н

Арсеније III Чарнојевић

Запис на рукопису из манастира Св. Павла на Светој Гори

И тада [1599] подигоше се Турци с множеством војне агарјанске... на Угре... и вративши се прођоше кроз српске земље, тада ђаво не трпе христијанског рода тишину, уздиже безбожне и љуте Татаре. Ах, каква беше скрб у земљи тој!... села и градове палише, и цркве многе опустеше, и свете иконе покраше, и света места оскрнавише и ископаше, и тада у љуто зимско време свлачите [људе] наге и бијаху их, неке наге везаше и коњима их вукоше, једне сасекоше а друге стрељаше. И не беше места где мртви не лежаше, по брдима, долинама, вртовима и пољима, све беше тада испуњено мртвим телима. Неке у туђу земљу одводише... Беше тада горко ридање и плач, брата од брата одводише, сина од оца и мати од сина... Јао и тешко нама, говораху, боље би нам било да нас је све примио један гроб него што нас одводе у туђу земљу. И запусте земља та сасвим. Атанасије Даскал Србин описује последице Великог бечког рата И тако кроз десет година, од тог љутог рата, много-плодна и изобилна и много-родна земља српска запусте сва, и градови сви и села сва запустеше, и манастири царски велики и цркве красне писане златом запустеше, и жртвеници и олтари свети... тамо сада звери дивље и нечисте плоде се. Пустио је Господ на српску земљу прво помор, и потом и опет мач и помор заједно, и плењење и глад љуту, да су јели људи српски месо псеће и месо људи мртвих који су помрли од глади. Све ово у дане моје би п очп моје видеше... И тако скончаше и не оста ни десети део људи. Они ко]и су остали избегоше од своје земље и оставише је пусту сву.

Такви успеси изазвали су амбиције о стварању сопствене државне творевине на ослобођеном простору. Хабсбурзима је била неопходна српска војничка помоћ, али су нове територије хтели за себе. Да би боље организовали Србе, прихватили су Ђорђа Бранковића, племића из Ердеља који је себе прогласио потомком српских деспота, дали му титулу и позвали га да подстиче устанке у српским земљама. Међутим, затворили су га у Бечу чим је почео да гради планове о самосталној Србији. Идеја о слободној и независној држави показала се као незрела и још увек неостварива.

Позив Србима из Беча У исто време, Беч се обратио и патријарху Арсенију III Црнојевићу, који је имао огромног утицаја у народу. Уз помоћ Срба, аустријска војска је стигла чак до Скопља и Велеса. У околини Криве Паланке и Куманова, 1689. плануо је устанак под вођством некадашњег хајдука и мартолоса Карпоша. Међутим, још исте године, чим је турска војска средила своје редове, устанак је угушен, а Карпош ухваћен и набијен на колац. Реорганизована турска војска већ почетком 1690. почела је да наноси озбиљне поразе хабсбуршким трупама. Убрзо је повратила Скопље, Приштину, Призрен и Ниш. С разлогом страхујући од освете, народ се пред војском безглаво повлачио ка северу. На великом народно-црквеном сабору у Београду решено је да се прихвати позив цара Леополда на борбу и настави рат против заједничког непријатеља, али са територије Угарске. Сабор је признао аустријског цара за српског краља, али је уз то од Беча затражио да потврди црквену аутономију и јурисдикцију патријарха над целокупним српским живљем у Монархији. Цар је то одобрио и августа 1690. године двор је издао прву привилегију српском народу. Немајући куда назад, јер је турска војска већ повратила целу Србију, уздајући се у привилегију, патријарх Арсеније је повео народ у Велику сеобу. Сматра се да је за њим у тај мах пошло до 60.000 душа. Огромне колоне избеглица, различитог економског и друштвеног статуса, од бескућника и најсиромашнијих сељака, преко занатлија до кнезова и високог клера, кренули су на север пешице, чамцима и колима, носећи остатке имовине, мошти кнеза Лазара и друга народна знамења. Пљачкани од хајдука, опхрвани умором и глађу расипали су се и насељавали уз пут, а они најупорнији успели су да стигну до Будима и Сентандреје. Турска и татарска војска крваво су се светиле заосталом становништву. Земља је потпуно запустела и замрла, манастири и цркве опљачкани и разрушени. Некадашњим средиштем српске средњовековне државе, Косовом и Метохијом, одакле су читава села побегла, преовладали су Арнаути. У одлучујућим биткама, код Сланкамена (1691) и Сенте (1697), којима су нанети велики порази турској војсци, веома се истакла српска милиција (како су називани српски одреди), под вођством

подвојводе Јована Монастерлије и капетана Јована Поповића Текелије. Треба поменути и пуковника Павла Несторовића Деака, капетане Пану Божића, Продана Штету али и многе друге који су тај рат испунили својим подвизима. Немајући више снаге да наставе борбу, два Царства су 1699. године у Сремским Карловцима склопила мир. Турци су изгубили много својих пређашњих територија повукавши се на нове границе, реке Саву и Тису. На западу, Аустрији су препустили Лику са Крбавом.

Р а т 1714-1718 апочео је сукобима Османлија и Венецијанаца, а Аустрија се у њега умешала тек 1716. године. После кључне победе код Петроварадина, аустријска војска је успешно напредовала кроз Банат, освојила Београд (1717) и потисла Турке дубоко у Србију. Турци су били принуђени да склопе мир, потписан у Пожаревцу 1718. године. Тада су се одрекли Баната, северне Србије до Западне Мораве и уског појаса земље са десне стране Саве и Уне. Прелазак под аустријску власт Србима није побољшао општи положај. Старог господара, на кога су се одавно навикли, заменио је нови, још крући и безобзирнији при одређивању и прикупљању дажбина. Уз све то, становништво се нашло пред новим, дотад непознатим искушењем: насилним обраћањем у католичку веру. Зато и није чудо да има примера како су сељаци бежали преко границе, на турску територију.

З

Гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711) Током Великог бечког рата из политичких разлога прогласио се за потомка племићке лозе Бранковића. Аустријанци су му дали грофовску титулу 1688, а Срби су га извикали за војводу 1691. године. Хабсбурзи су преко њега покушали да организују и подстакну Србе у борби против Турака. Међутим, када је гроф иза леђа Аустрије кренуо да прави велике планове о независној српској држави, они су га затворили (1689) и онемогућили му сваки политички рад. У притвору је написао обимне Славеносербске хронике на око 2.700 страна. То је била прва веома широко схваћена световна историј а Срба.

Аустријанци су област од Београда до Западне Мораве назвали Србија, и тада је први пут тај назив ушао и у званичне државне документе. Пре тога, углавном у српским изворима, често се користио много шири термин српске земље, што се односило на сав простор у коме су преовлађивали Срби.

Р а т 1736-1739 устрија је у рат ушла недовољно припремљена, више због тога да јој Русија, њен савезник у рату, не би евентуалним освајањима угрозила интересе на Балкану. После преговора са патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом, цар је објавио проглас којим је позвао све хришћанске народе у Турској да се подигну на општи устанак. И опет су Срби масовно устали, под вођством патријарха и старовлашког кнеза Атанасија Рашковића. Чак су имали и одређене почетне успехе: освојили су Ниш, Пирот, Нови Пазар и још нека места. Али када се турска сила сабрала, за кратко време повратила је све што је изгубила, чак и оно у претходном рату. Одлучујући пораз нанет је аустријској сили

А

1739. године код Гроцке, после чега је одмах пао и Београд. Миром склопљеним у Београду (Београдски мир), Турци су опет изашли на Саву и Дунав. И опет, по ко зна који пут, прича се поновила. Због неодлучности и небриге Аустријанаца, незаштићен народ у Старој Србији, Брдима и на Старом Влаху остављен је турској одмазди. Многи су тада избегли на аустријску страну, скупа са патријархом, и населили се махом у Срему.

Р а т 1788-1791 (К о ч и н а крајина, Д уб ички р ат) ако се за овај рат Аустрија дуго припремала, у њега је ушла споро, без добре организације, са неспретним и непокретним војсковођама. У Босни је остао упамћен као Дубички рат, јер се углавном водио на самој граници, око Дубице, Новог и Градишке, са незнатним аустријским успехом. У Србији. пак, назван је Кочином крајином, према капетану Кочи Анђелковићу, једном од вођа српских фрајкора (добровољачких јединица под врховном аустријском командом). Капетан Коча и Михаило Михаљевић организовали су устанке у Србији са приличним почетним успесима. Освојени су Пожаревац. Ћуприја. Параћин. Кладово, Неготин, а један одред, у којем се налазио и Ђорђе Петровић (потоњи Карађорђе) стигао је чак до Новог Пазара. Западну Србију ослободио је обор-кнез (над-кнез) Алекса Ненадовић. Овог пута, за разлику од прошлих ратова. борбу у Србији водили су готово искључиво сами Срби. Неочекивани мир који је Аустрија склопила у Свиштову, повлачење фрајкора из Србије, и препуштање народа турској освети. изазвали су велико огорчење код Срба. Многи су у почетку спас потражили у бегу преко Саве и Дунава. Опште стање и размишљање српског народа, можда најсликовитије, огледа се у чувеном одговору кнеза Алексе Ненадовића, датом после претходног пребацивања за то што жели да се врати у Србију чиме би, тобоже, »издао« цара: ... Ја своје заклетве не преступам нити цара изневеравам и остављам, но цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали, зато идем натраг преко Саве, а немам писара нити других учених људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу да у сваком манастиру запишу, да више никад тко је Србин Немцу не верује. У том рату Срби су последњи пут устали да се боре за интересе другога.

И

Патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента

Алекса Ненадовић (?-1804) Обор-кнез Ваљева, један од најугледнијих људи у Србији пред Први устанак. Одржавао сталне везе с Аустријом, лично предводио народ у биткама током Аустријско-турског рата (17881791). Веома се разочарао одредбама закљученог мира, када су Аустријанци Србе оставили на милост и немилост Турцима. Вратио се у Србију, где је у време хаџи Мустафа-паше, опремао и предводио народну војску против одметника Пазваноглуа. Као једног од могућих предводника будућег устанка, дахије су га на превару ухватиле и погубиле у чувеној »сечи кнезова« 1804.

ЦРНА ГОРА адом државе Црнојевића под власт Османлија, територија Црне Горе прикључена је Скадарском санџаку. Због структуре земљишта, неприступачног и кршевитог терена, Црна Гора, као целина, претворена је у царски хас, а народу је, највећим делом, дат повлашћени влашки статус филуриџија, што значи да се од сваке куће узимала одређена сума на име свих пореза. Црна Гора је цео свој порез (харач) плаћала царским чиновницима одсеком једанпут годишње. Тимарски систем је био карактеристичан првенствено за плодне скадарске и зетске области. У самој Црној Гори. која се почетком XVII века делила на пет нахија: Катуни (Цетиње), Пјешивци, Љешко поље, Ријека и Црмница, Турака готово да није ни било. Они су били распоређени у околним тврђавама Новом (Херцег-Нови). Никшићу, Подгорици, Медуну, па су ти крајеви били највише изложени исламизацији. Порез су прикупљали домаћи кнезови, а о народним питањима одлучивао је општи црногорски збор и народни суд. Султан је именовао једног спахију из редова домаћих старешина за одговорну »главу« читаве Црне Горе. Обавезе Црногораца завршавале су се чувањем границе и одласком на војне походе. Основе црногорске самоуправе, проистекле првенствено из статуса царског хаса (статуса једне ограничене административне јединице), постале су темељ на којем ће се заснивати сви доцнији захтеви за потпуном аутономијом.

П

Владика Данило (1697-1735) Тек доцније је прозван Петровићем. Општи црногорски збор изабрао га је 1697. за цетињског митрополита, што је Арсеније III Црнојевић потврдио 1700. године. На челу Црногораца нашао се у изузетно тешко и осетљиво време руско-турског (1710-1714) и млетачко-турског рата (17141718). Не желећи да се ограничи само на млетачку помоћ, у Бечу. Отпутовао је у Русију 1714. и тиме ударио темеље будућим руско-црногорским односима.

Адмирал Матија Змајевић (1680-1735) Због учешћа у завери побегао из родног Пераста. Руски цар Петар Велики доделио му је заповедништво прво над једним бродом, а потом и над флотом. када се истакао у борби против Швеђана 1714. године. Унапређен је у вицеадмирала 1721, а у адмирала 1727. Посебна почаст учињена му је када је на погребу цара Петра 1725. носио круну Романова. Исте године царица Катарина доделила му је орден Александра Невског. Његовом заслугом организована је руска балтичка флота, основана јужна речна флота и унапређен рад у бродоградилиштима.

Отпор и тражење савезника Сукоби са турским властима настајали су због нередовног исплаћивања харача. што је од XVII века, а нарочито у XVIII веку постало готово правило. После неколико година неисплаћиваног харача. Османлије су обично опремале војску која је у највећем броју случајева, и поред јуначког отпора, потпуно опустошила доступне пределе Црне Горе и палила само Цетиње. Кад год би то међународне прилике дозвољавале. најчешће током хришћанско-турских ратова, Црногорци су нудили своју помоћ, прво Венецији, а доцније у XVIII веку Русији, па и Аустрији. Заузврат, тражили су њихов протекторат да би некако добили потврду за своју аутономију у оквиру Османског Царства. Међутим, такве гаранције им нико није давао. У Кандијском рату (1645-1669), поједини крајеви Црне Горе (Грбаљ, Маини и Побори) отворено су се ставили на страну Млечана. Хајдучки одреди Баја Николића Пивљанина, Лима Бајрактара и других јунака, загосподарили су широким залеђем Дубровника и Боке Которске. Током Великог бечког рата (16831699), званог и Морејски рат, цео црногорски збор на челу са

Бајо Николић Пивљанин У време Кандијског рата (16451669) образовано је велико хајдучко гнездо у Боки, одакле су хајдуци проваљивали до Сарајева, Пиве и Сјенице. Највећу славу међу њима тада је стекао харамбаша Бајо Николић, чије су чете уносиле грдан страх у дубровачко залеђе. По закључењу мира. да не би самовољно узнемиравао границу, пресељен је са групом херцеговачких хајдука и њиховим породицама у Истру. Када су се због лоших услова побунили. пребацили су их у Задар. У пролеће 1684. када је Венеција ушла у рат, вратили су га у Боку Которску да у њеном залеђу подигне народни устанак. Погинуо је у боју на Вртијељци 1685. године. Колико је његова смрт погодила Венецију сведоче речи которског провидура: »Од

како је нестало харамбаше Баја, на Крајини нема старешине који би знао руковати хајдучким четама«. Опеван је у многим народним песмама као велики јунак и мегдашдија.

Документ на српском језику из 1667. године:

Договор о томе да спор не суди кадија него патријарх На лето 7175. Да се зна када дође санџак, који бјеше бег од Скендерије, и пође жена Раткова са дјецом пред бега на Подгорицу, и плакаше [жалише] се на нас да им узимамо баштину. И донеше два нишана [документа] од бега и од кадије. И нас позваше и ми пођосмо. А они нас затекоше на пут, Никола Радичев са синови Ратковијем, на Боково. Ту нас молише и кумише да се не пре[пире]мо пред бега. И ми послушасмо и тако учинисмо да се не премо, него да пођемо у Пећ патријарху, да нам он суди, а да не идемо на Турке. Тому сведоци поп Расав Бајица, и поп Расав Цуца, и поп Расав Станисалић.

владиком Висарионом решио је да збаци султанову и призна млетачку власт. Морејски рат био је нека врста прекретнице, јер је изазвао зближавање црногорских племена и међусобно и са околним брдским племенима, Бјелопавлићима. Ровцима, Горњом и Доњом Морачом, Васојевићима, Братоножићима и Кучима. Проглас Петра Великог балканским хришћанима, када је Русија 1710. заратила с Турском, и долазак његових официра Милорадовића и Лукачевића подигао је целу Црну Гору на отворени устанак, који је донекле умирен тек после два велика и крвава турска казнена похода 1712. и 1714. године. За њим се одмах наставио Млетачко-турски рат (1714-1718), после кога су Пожаревачким миром Грбаљ, Маини, Побори и Брајићи припали Венецији.

Постанак лозе Петровић-Његош У доба цетињског владике Данила (1697-1735) успостављене су везе са руским царским двором и обезбеђена стална годишња потпора владици, главарима и Цетињском манастиру. То је био један од кључних догађаја који је одредио даљу историју Црне Горе. Ове везе су се наставиле и развијале током целог XVIII века. Почев од владике Данила, на челу Цетињске митрополије смењивали су се углавном митрополити из куће Петровића, које су увек потврђивали пећки патријарси. Иако су владике били само духовни поглавари Црне Горе, они временом постају најзначајније политичке личности, организатори и носиоци централне власти. Један од њих, Василије, објавио је 1754. године у Москви кратку Историју о Черној Гори, покушавајући да што више заинтересује руски двор и издејствује протекторат над Црном Гором. У XVIII веку духовна надлежност владика проширена је и на области под млетачком управом. Упоредо са владикама, постојала је и установа гувернадура, у почетку често представника млетачких интереса, чији је значај порастао тек крајем XVIII века.

Шћепан Мали Изразито јаки култ Русије и велика анархија каква је владала у тадашњој Црној Гори били су основни узроци који су допринели несхватљиво брзој популарности и успеху лажног цара Шћепана Малог (1767-1773). Подржан од групе главара и околног народа, овај самозванац, непознатог порекла, прогласио се у Маинама за руског цара Петра III. Његовој брзој слави, помућеној после неславне битке с Турцима 1768, много је допринело што је за кратко време успео да измири племена, примора их на послушност и успостави ред и мир. Уз помоћ свог одреда претњама и казнама готово да је искоренио крвну освету и отимачину. Његова појава одмах је засметала Русији, а потом и Венецији и Турској. После неколико година отрован је по налогу скадарског паше.

Епископ Василије Јовановић (Свети Василије Острошки)

Иако је његово деловање било кратког века, оно је оставило важне и трајне последице. Први пут у историји црногорских нахија почела је да функционише нека врста централне световне власти, независна од племенских утицаја.

Епископ захумски и скендеријски (1631-1671). Пребивао прво у Требињском манастиру, а потом у Оногошту (Никшићу). Правећи планове за ослобођење од Турака преговарао с Римом (1661, 1671) и молио за помоћ. Велики народни посленик и прегалац. Мудром и смиреном речју бодрио је и поучавао народ у тешким временима. После смрти проглашен је за свеца. Култ Св. Василија брзо се проширио по свим српским земљама. Његове мошти, које се чувају у манастиру Острогу код Никшића, сматрају се за велику светињу.

После смрти Шћепана Малог, најзначајнија личност Црне Горе постао је владика Петар I Петровић, рукоположен 1784. године. Његова огромна заслуга је та што је успео да у борби против Турака уједини црногорска и брдска племена, успостави територијално јединство и удари темеље црногорској државности. Томе су знатно допринеле две блиставе победе на Мартинићима и Крусима 1796. године, у којима су Црногорци до ногу поразили вишеструко бројније снаге скадарског паше. Тим великим српским победама најављено је ново доба борбе за национално ослобођење, које ће, уз Црну Гору, убрзо захватити и Србију.

Нолгшии

о

Г олрн, а Морача Морача

ЛО Го р њ и -

- Острог

Г рахоео

'Д о ч .и -

ЛШ

Брскут

У Р Лбд»иице\.

Гусиње

чЧ ЗаглрамХ.

* У6лиС<*ШеРа^ \ •ЛсабиибД^ч.1 ?? \ * \1 Т .Њ егуш и \ Ч.Ак* « • Г—

Селца

/ • • Номаим

•МбДу! • Подгорица

1етин»е

I \

^ • * ±*јУОраипи

\

утј/

л

■чва п&ЗУггг?*.

Настелг

Ластва

Сиадарј

Граиица са Веиецијом —. — .

Ф Пуиа

;

Граиица старе Црие Горе

; : ! г г г г . г г . ; Граиица између племеиа

.

Граница између иахија; ; *

паселе \\\\\\\\\\\\\* 1 ;Х ;Х ; Маиастир

Дубровачки летопис

Нека се зна када се поче Дубровник градити от града Цавтата 626 годишта Христова. Нека се зна када се донесе глава от светога Власи [Влаха] у Дубровник на 1018 љета Христова. Нека се зна када се поче Света Госпођа зидати... и зида се 30 годишта и коста 80 тисућа на 1160. Нека се зна како дарова цар Стјепан Дубровнику град Стон на 1333 љета Христова. Нека се зна како Угљеша деспота и брата му Вукашина бијеше боје на ријеци Марици днем у петак 1361 [1371] љета. Нека се зна како има Дубровник рат с Николом [Алтомановићем] жупаном на 1370 лита. Дубровчанин, крај XVI века

ДУБРОВАЧКА РЕПУБЛИКА се на миран начин потчинио Турцима 1481. године. Д убровник Обавезао се на плаћање годишњег харача у износу од 12.500 дуката. Тиме је сачувао одређену аутономију и своје старо унутрашње уређење на челу са кнезом и стекао право на велике трговинске повластице. Његовим грађанима је гарантована пуна заштита широм Османског Царства. У исто време, Дубровник је успоставио и развио снажне политичке и економске везе пре свега са Шпанијом, а потом и са Млетачком Републиком. Па ипак, видевши у њему јаког трговинског супарника, Венецијанци су у свим критичним историјским тренуцима, најчешће у доба великих хришћанско-турских ратова, покушавали да га на разне начине присаједине својим далматинским поседима.

Златно доба Дубровника Током XVI века Дубровачка Република је досегла зенит свог економског развоја. Развила је густу мрежу својих трговинских колонија - представништава - у готово свим великим турским градовима, како у европском делу тако и у Анадолији и на афричкој обали. Захваљујући мањим царинама и другим трговинским олакшицама у Турској, а уживајући заштиту шпанског двора и морнарице, Дубровчани су се развили у највеће трговачке посреднике измећу Истока и Запада. Из Турске су извозили сировине: вуну, кожу, крзна, ћебад, восак, сир, а понекад и метале и житарице, мада је то најчешће било забрањивано. Увозили су различиту западну робу, али највише текстилне производе разне врсте, некад у вредности и до 200.000 дуката годишње. Њихова флота је бројила и до 200 бродова различите величине, који су пловили не само по Средоземљу, него и до француских и енглеских лука, па и до Јужне Америке. У самом Дубровнику, поред трговачких послова, бавили су се најчешће пратећим банкарским пословима, кредитима и осигурањем. Од посебног интереса била је производња соли у стонским соланама.

Дубровник и Ренесанса

Дубровачки трговац

Дубровник је у потпуности спадао у широки културни круг који се образовао око италијанских ренесансних центара. Образовање, књижевност, уметност, али и наука, без заостајања пратили су сва савремена европска кретања. Лиричари Шиме Менчетић, Џоре Држић, комедиограф Марин Држић (1508-1567), песник и астроном Никола Наљешковић, филозоф Никша Гучетић (15491610), математичар Марин Геталдић (1568-1626), правник и дипломата Франо Гундулић, сликар Никола Божидаревић, обележили су XVI век. На њих су се надовезали

Дубровник има у хисторији нашег народног живота уопште, а нарочито у хисторији литературе, сасвим одвојен положај. Изникавши као неко острво, на које се спасе нешто романског елемента, што надживе словенску поплаву, Дубровник се није нигда сасвим изједначио са својом српском околицом: политичкој самосталности дуго помагаше и етнографска одвојеност, а кад се стари романски град, нешто пресељавањем Срба са стране, а нешто посрбљивањем домородаца, мало по мало, барем у погледу језика претвара у српски град, Дубровник опет сачуваше своју индивидуалност... Српски се у Дубровнику поче писати тек при крају XV вијека. Милан Решетар, Преглед дубровачке лирике. 1894.

Руђер Бошковић (1711-1781) Спада међу најистакнутије научнике свога доба. Многа од његових достигнућа ушла су у историју светске науке. Рођен је у Дубровнику, али је образовање стицао широм Европе. Припадник језуитског реда римокатоличке цркве. Математичар. филозоф, астроном, физичар, геодет. али и песник и дипломата. Оснивач Брерске астрономске опсерваторије код Милана, директор Оптичког института француске морнарице и професор универзитета. Написао је велики број научних радова, од којих се најважнијим сматра Тћеопа рћпозорМез итсат 1едет утит т па1ига ехпз1епИит (1758).

Џиво Гундулић (1589-1638), један од највећих песника, аутор епоса Осман и Сузе сина разметнога, историчар Мавро Орбин (?-1611) са својим надалеко чувеним Царством Словена, Џиво Бунић (15911657), Џоно и Јакета Палмотић (1607-1657; 1623-80), а потом и највећи међу њима, Руђер Бошковић (1711-1781). Опадање Дубровачке републике

Нијесу ли припознали и сами велики књижевници хрватски, као Броз, Гај, Прерадовић, Мажуранић и др., што се тиче језика књижевнога, да им се треба обрнути на српске изворе, а надасве на књижевност дубровачку, којаје прворођена кћи српска. Не, заиста, ради своје кривице, Хрвати нијесу могли развијати малену културу словинску, или боље средства праве културе; стога су у њих већ давно изумрле у већем дијелу њихове пјесме народне, и уопће све праве народне умотворине. Дум Иво Стојановић, Дубровачка књижевност, 1900.

Велики земљотрес 1667. године, који је из темеља порушио Дубровник, означио је почетак опадања Дубровачке Републике. Последице земљотреса биле су толике да су се осећале и током наредних векова. Осиромашени Дубровник једва је успео да сачува своју неутралност и самосталност под врховном турском влашћу. И поред свега наставио је све своје трговачке послове. Током XVIII века потресали су га друштвени сукоби, које су изазивале групе обогаћених грађана, желећи да поред властеле и оне учествују у политичкој власти. Најимућнији грађански слој, који ни по чему није заостајао за властелом, чинили су такозвани антунини. Доцније се образовао још један утицајни обогаћени слој грађана - лазарини - пореклом из нижих друштвених слојева па и из редова сељака. Властела се са њима није мешала нити је желела да им уступи део власти. Свој новац је повлачила из трговачких подухвата и улагала у мање рискантне рентијерске послове. Морнарица је све мање превозила робу дубровачких власника, окренувши се пружању превозничких услуга страним трговачким кућама. Опадање привреде и промена њене структуре, много више него дипломатске неприлике, обележили су последњи век Републике. Нове идеје и слободоумне мисли стизале су и даље у Дубровник, најчешће преко заинтересованих трговаца из редова грађанства. Своју независност и вишевековно друштвено уређење Дубровник је коначно изгубио 1806. године када су Наполенови војници окупирали град. Две године доцније званично су укинули Републику, припојивши је својим Илирским провинцијама.

О оснивању манастира Грабовца

Летопис манастира светоарханђелског Грабовца, који се налази у епархији будимској, близу вароши Сексарда и реке Шарвиза..., од рођења Христова 1593. при игуману Пајсију, поче да се знаменује [бележи] и пише редом... После заузећа од агаранскога рода угарске земље... Турци овладаху многим странама, а највише родом нашим српским, као у Србији, Босни, Славонији и Далмацији, одакле дођоше многи хришћани, наши Срби, у ову земљу мађарску, идући за Турцима, својим спахијама, по заповести турског цара који је тада владао, и напунише до самога Јанока [Ђур] вароши и села и насеља сво]а створише, цркве и домове себи подигоше... наши из Далмације дођоше и населише се... и извештише нас који смо још били у манастиру Драговићу, који је у Далмацији, да ова земља мађарска је прекрасна и лепа... Одосмо и ми, а на име ја недостојни Пајсеј са Јевстатијем и Стефаном и Герасимом и Дионисијем... Године... од рођења Христова 1602. послати пре две године Герасим јеромонах тада дође од Московске земље и донесе отуда украшења црквена, књиге и одежде и остало. Пајсије Грабовички, око 1603.

Тврди град Карловац

ХАБСБУРШКО ЦАРСТВО У Х р в атско ј и С лавонији рби су у приличном броју населили поједине делове Славоније још пре турских провала, бежећи испред њих и трагајући за сигурнијим уточиштем. Успостављање османске власти донело је даље промене: један део Срба пред њима повукао се даље на запад, а други, који су остали на турском делу, бројно су ојачали јер су Османлије у запустеле крајеве доводили велике групе народа да осигурају и утврде границу. Све те групе имале су повлашћени влашки сточарски статус због својих војничких и снабдевачких обавеза. Било их је у тој мери да је крај између Пожеге и Пакраца по њима добио име »Мала Влашка«, или »Мала Србија«.

С

Слично се дешавало и на хрватској страни. Продирући из Босне, Турци су освојили огроман део некадашњих хрватских територија, укључивши их у Клишки (1537), Крчки или Лички (1578-80) и Бихаћки санџак (1592). И овде су у крајишким санџацима, ради ојачања одбране, насељаване бројне влашке скупине, претежно српског карактера.

Стварање Војне крајине Хрватска је била сведена на »остатке остатака«, без довољно војске и финансијских средстава за одбрану. Одбрана, а и сама граница, постајале су све зависније од аустријског краља. Како се постојећи систем одбране показао потпуно неефикасним, предузете су мере да се створи нови систем Војне крајине, чију би основу чинио непробојан кордон становништва посвећеног искључиво војничком начину живота. У сталном мањку потребног становништва. аустријски заповедници радо су дочекивали велике групе пребега са турске територије, поготово зато што су то све били људи вични оружју. Иако су сеобе биле готово непрекидне, највећи таласи кренули су преко границе као последица турских освајања тридесетих годинаХУ1 века, и потом, пред крај столећа и током »Дугог рата«. У изворима се јављају под различитим називима, као пребези, ускоци, Срби, Рашани, али најчешће као власи. Документи потврђују да су ти власи у огромној већини Срби. Прве веће скупине Срба, избеглих из области око горњих токова Уне и Цетине, насељене су после 1530. године у Жумберку, на крањско-хрватској граници, јер су то били слободни хабсбуршки поседи. Ускоци су тражили и добили повластице једнаке, па чак и веће од оних какве су имали у Турској.

Унијаћење Унијаћење је процес црквеног сједињавања православних хришћана са римокатоличком црквом. Сматра се за прелазни степен ка потпуном покатоличењу. У државама римокатоличког круга, црква је предузимала мере да што већи број припадника православних народа отргне од матичних цркава и подвргне својој контроли. Стога је оснивала тзв. Гркокатоличке цркве, које су признавале примат папе и његову јурисдикцију. Како би привукле што већи део народа, дозвољено им је да задрже свој језик, литургију и поједине канонске прописе. Њихови свештеници, за разлику од римокатоличких, имали су право да се жене. У хабсбуршким земљама превођење припадника српског народа у унију имало је одређеног успеха. Посебно трагично било је насилно унијаћење Срба у Жумберку. праћено мучењима и другим суровим језуитским методама. У далматинским крајевима под венецијанском влашћу није се толико настојало на унијаћењу колико се радило на безусловном покатоличавању.

О српским привилегијама ...Стога ваља настојати, али без велике галаме и вређања, да се тај илирски или рашки народ помало сједини са римском црквом... Наиме, ако се те привилегије већ не могу изменити или скратити, то нека се бар од рени до речи потврде али таквим тамним изразима и двосмисленим речима изложе, које би се у разна времена могле сад овако, а сад онако разумети и тумачити; уз то ваљало би све то само привремено и са извесним клаузулама потврдити, како би касније, у згодно време, ти шизматици, као и остали акатолици... са црквом римокатоличком, и против воље њихове, лакше се спојити могли... Кардинал гроф Леополд Колонић (1706)

Добили су слободне, наследне поседе, и били ослобођени свих дажбина и работа. Заузврат, обавезали су се да ратују када год то краљу затреба. Добијали су и делили две трећине ратног плена, док је једна трећина ишла за одржавање Војне крајине. Тај фонд је служио за откупљивање из ропства и делење плата у ратним месецима.

Права и повластице српског становништва Током Дугог рата (1593-1606), уз нова масовна пресељења, Крајина се конституисала као посебна, одвојена територија, над којом Хрватска није имала никаква права. У то доба постојало је неколико крајина: Хрватска крајина, коју су чиниле капетаније од мора до Купе, са Жумберком, према седишту прозвана Карловачки генералат, затим Приморска крајина, што се простирала од мора до Капеле, зависна од Карловачког генералата, Банска крајина, од Карловца до Иванића, и Славонска крајина, од Иванића до Драве, касниј е позната и као Вараждински генералат. Основни проблем био је да се пронађе станиште за стално насељавање све већих скупина влаха. Још док су били у Турској њима су обећаване све могуће слободе. Међутим, како није било довољно земљишта у хабсбуршком поседу, краљеви су морали да га откупљују од хрватске властеле. До краја ХУ1 века већина влаха била је насељена на царским поседима. Када је понестало земље, крајишки заповедници су их насељавали и на пустим имањима хрватских феудалаца уз обећање привилегија које нису могли до краја да испуне. До сукоба је долазило јер су феудалци од насељеника тражили дажбине и кулук, као и од својих зависних сељака. Негде су пребези прихватали статус зависних сељака, а негде су успевали да издејствују веће и знатније повластице, што је, с друге стране, код хрватских кметова стварало омразу. Ипак, највећи број Срба жестоко је бранио своје привелигије и слободу, признавајући једино бечке владаре за своје господаре. Ови су то вешто искоришћавали и преко њих вршили притисак на хрватску властелу.

Влашки статути Хабсбурзи су на разне начине покушавали да реше статус граничара, или бар да одгоде коначна решења док се евентуално не пронађе начин да се помире интереси хрватских феудалаца и досељеника. Један од најуспешнијих покушаја јесу Влашки статути (бЈаШа Уа1асћогиш) из 1630. којима су обухваћени сви Срби у Вараждинском генералату. Иако ни ти Статути нису решили важна питања сопствености над насељеним земљиштем, власи су потпали под царску заштиту, чиме су изузети из власти хрватског сабора и бана. Власима је дата одређена унутрашња самоуправа. Селима су управљали кнезови са административносудским надлежностима. Кнезове је бирао сам народ сваке године. Сви кнезови једне капетаније изгласавали су врховног великог судију са знатним овлашћењима.

Међутим, забрањени су им било какви зборови и скупови изузев оних за избор кнезова. У случају опасности сви су били дужни да устану на оружје и да учествују у изградњи утврђења. И поред свих покушаја да се реши статус крајишника, побуне су непрестано избијале, најчешће због непоштовања привилегија, глобљења, мешања у унутрашње ствари и разних злоупотреба заповедника.

Угрожавање повластица и нереди

Митрополит Исаија Ђаковић (? - 20.7.1708) Епископ арадско-јенопољски и темишварски, изабран 1708. за првог »врховног« митрополита карловачког, тј. за првог врховног митрополита свих Срба под аустријском влашћу. Један од најистакнутијих представника Срба у тешким временима Велике сеобе. Уживао је безгранично поверење патријарха Арсенија III. па је као народни пуномоћник слат у Беч да заступа српске интересе.

Митрополит Вићентије Јовановић (? - 1737) Један од најистакнутијих карловачких митрополита (17311737) и црквено-народних реформатора. Поред редовних основних школа успео је да отвори прву гимназију у Карловцима и грчку школу у Београду. Унапредио је и побољшао рад парохијских свештеника и пружао снажан отпор унијаћењу. Одлучно је бранио стечене народне и црквене повластице Срба. Његовом упорношћу добијена је дозвола за сазив два црквено-народна сабора (1732).

Током Великог бечког рата (1683-1699) Аустријанци су, поред осталог, заузели целу Славонију, крај између Купе и Уне, те Лику и Крбаву. Војна крајина је померена ближе граници, а поједини њени удаљени делови развојачени су и укључени у хрватски жупанијски систем. То је изазвало нарочите нереде и незадовољства. Нова Посавска и Подунавска граница биле су уређене на другачији начин. са тежњом да се крајишници претворе у редовну војску. Већина самоуправних повластица је укинута, а дажбине толико повећане да су граничари нагло осиромашили. Притом, нису ни стизали да обраде своју земљу због непрестаних дуготрајних одлазака на удаљене европске фронтове. Тешки услови живота изазвали су многе буне, а неретко и пресељења на турску територију. У XVIII веку било је преко тридесет покушаја регулације и осавремењивања Крајине, што указује да Аустрија никако није успевала да пронађе подесно решење.

Одбрана угрожене вере од католичког прозелитизма Један од основних услова које су истицале старешине српских пребега било је слободно исповедање православне вере. У Крајини су никли манастири Гомирје (1602) између Сења и Огулина, Марча (око 1609) код Иванића и Лепавина (око 1636) између Крижевца и Копривнице. То су била главна црквена и просветна средишта. Патријарх Јован је 1609. године основао епископију која је обухватила све Србе у Хрватској и Славонији. Била је позната под неколико назива, као Вретанијска, Марчанска и Ускочка. Сви њени епископи, од првог Симеона (1609-1630), до последњег Гаврила Мијакића (1661-1671) поред пећког патријарха, били су принуђени да формално признају и папу, што није имало никаквог утицаја на њихово деловање. Тек после Мијакића, оптуженог за учешће у буни Зринског и Франкопана, епископија је вољом власти одвојена од утицаја Пећке патријаршије. На њен трон су постављани само проверени унијати, што је изазивало незадовољства и побуне тамошњих Срба. Историја ове епископије је историја борбе крајишког народа против унијаћења. То је трајало све до 1753. када је манастир спаљен.

У јуж н о ј У га р ско ј елики бечки рат унео је огромне промене у живот српског народа у Хабсбуршкој Монархији. После Велике сеобе и аустријских освајања јужне Угарске и Славоније, Срби су прерасли у бројно веома снажну етничку групацију и постали значајан и незаобилазан политички чинилац, захваљујући пре свега Привилегијама. Привилегије су биле основа свих српских права, слобода и обавеза. Почев од Леополда (1690), сваки аустријски владар их је потврђивао, у зависности од потреба проширивао, а некада и сужавао. Гарантовани су слобода вере, употреба старог календара, ослобођење од плаћања католичке десетине и других феудалних дажбина, право избора архиепископа на народно-црквеном сабору, право архиепископа да рукополаже све остале црквене јереје, да подиже цркве и манастире, да наслеђује имовину не само епископа него и свих Срба умрлих без наследника. Србима у селима и градовима потврђена је самоуправа, слобода да могу живети по својим обичајима и под својим изабраним властима. Призната је јурисдикција српског патријарха (касније карловачког архиепископа) над свим Србима у Монархији, од Темишвара и Будима до хрватског приморја, и то не само у црквеним него делом и у световним стварима. Тако је црква постала чувар српског народног јединства, упорни борац за одржање политичких и верских слобода.

В

Доситеј Обрадовић (1740-1811) Доситеј заузима посебно истакнуто место међу српским писцима XVIII века. Као монах, израстао је у великог књижевника и активног националног радника, нарочито на пољу општенародног образовања. Својим делима, писаним разумљивим народним језиком, проповедао је и бранио европске грађанске идеје, утемељене на модерним рационалистичким и просветитељским филозофским правцима. Борио се против заосталости и ограничавајућих стега које су наметали тадашњи окоштали друштвени оквири. Зато је и сасвим разумљиво да многе његове идеје и тежње у почетку нису биле најбоље схваћене. Нови правац у српској књижевности отворио је својим главним делима: Живот и прикљученија (Лајпциг 1783), Совјети здраваго разума (Лајпциг 1784), Басне (Лајпциг 1788). Пред крај живота, понесен националним полетом. прешао је у Карађорђеву Србију да јој својим угледом и знањима помогне у организовању просветних и културних делатности. Манастир Марча, цртеж Предрага Ристића.

Мађарски притисци и српска реаговања Кључни проблеми настајали су због тога што су Мађари упорно настојали да досељенике подвргну надлежности угарског сабора, и да их претворе у кметове, будући да су се налазили на њиховим феудалним поседима. Стога властела нипошто није хтела да призна и озакони заштитне дипломе аустријских царева. Њима се придружила католичка црква насилно их преводећи у унију и тражећи обавезну десетину, као и од других поданика. Међутим, Срби то нису дозвољавали, уздајући се у царску заштиту, јер су се

Племићка породица Монастерлија Спадала је међу најстарије српске племићке породице у Угарској. Петар Монастерлија је племство добио од аустријског цара још 1665. Његов син Јован, истакнути официр, именован је за подвојводу српских одреда 1691. Прославио се исте године када је у бици код Сланкамена са 10.000 Срба до ногу потукао турску војску. Његовим стопама наставио је син Јосиф (1705-1749) ратујући за Аустријанце са Турцима, Французима и Шпанцима, где се посебно исказао као пуковник Варадинског пука.

Сава Поповић Текелија (1761-1842) Поникао је у чувеној српској војничкој племићкој породици. Један од најобразованијих Срба свога времена и први цивилни доктор права. Био је посланик на Темишварском сабору 1790, на коме се здушно залагао за грађанска права Срба у Угарској. Велики народни добротвор и родољуб. Своју изузетну библиотеку и велики део имовине завештао је за школовање и културно уздизање српске омладине. Написао је веома занимљиву аутобиографију (Описаније живота мога).

њему једино и потчинили, и то својевољно. У вазда сукобљеним интересима далеког Беча и непосредне мађарске околине, Срби су се увек ослањали на цара, а он их је вешто користио као средство притиска при спровођењу своје централистичке политике. Тако се у Угарској навлачила жестока међусобна мржња између Срба и Мађара.

Од Мале Влашке до Русије Све то утицало је да Срби 1694. затраже Малу Влашку као посебну територију, изузету из угарске власти, на којој би се они населили под управом патријарха и подвојводе. То им није дато, али се доцније, 1702. године, приступило оснивању Посавскоподунавске и Потиско-поморишке војне границе. Граничари су били изузети из жупанијске угарске власти и подељени у четири категорије, од активних до ислужених и војно неспособних, а свака категорија, сходно својој улози, имала је различите обавезе и плаћала различите дажбине. Политичка ситуација натерала је царицу Марију Терезију да 1749. године развојачи Потиско-поморишку границу, и приђе радикалним реформама у организовању крајина. То је унело велику несигурност и немир међу становништво, јер је оно највећим делом морало да се укључи у угарски жупанијски систем и тиме изгуби бројне повластице. Из тог незадовољства, подгреваног наговарањем с руске стране, родила се идеја о масовном пресељењу у Русију. Србима је била обећана засебна територија, на којој би уживали велике повластице, по угледу на некадашње крајишке. Сматра се да је између 1751. и 1753. године под вођством официра Јована Хорвата, Јована Шевића и Рајка Прерадовића отишло преко 3000 људи са породицама. Један део је насељен на десној обали Дњестра, у Новој Сербији, а други на левој обали Дона у Славјаносербији. Временом су се утопили у већинско руско становништво.

Друштвени успон Срба У Хабсбуршком Царству Србима су се отвориле нове могућности друштвеног раслојавања, примерене тадашњем европском цивилизацијском кругу. Бечки двор је мањем броју истакнутих војничких заповедника подарио високе чинове, племићке титуле и поседе. Међу најпознатије убрајали су се Чарнојевићи, Рашковићи (некадашњи старовлашки кнезови), Монастерлије и Поповићи-Текелије. Ипак, Срби су у граничарском официрском кору већином служили као нижи заповедници, са ситним поседима. Временом се веома развило и српско грађанство, састављено од трговаца и занатлија окупљених око својих струковних организација (цехова). Све снажнији, економски и утицајем, грађански сталеж је, уз цркву, постајао важан политички чинилац, носилац и представник модерних европских националних идеја и стремљења.

Јован Рајић (1726-1801)

ИС Т О Р 1 Н Г А 4И Ш Х *

СЛ А ВЕИ СК И Х Ђ

ИЛРОЛОВТ.

БОЛГЛРТ>, Х О Р В А Т О В Б ,

С Е Р БОБЂ Ш к ТЛШ ЈАБ8ЕИШ ИЈЛТАЛ ВО С 1*тг НСТОРНЧЕСИН

10АВ номт» р л и ч к м г ЛРХИМАНДР1ТОМЂ ••

(МТР ЈГХЈтГНО.Ш монж тМ

КовилЂ. ЧЈСТк

П ЕИ ЈМ

нн */1нн1; КАРЛОВАЧКИ МИТРОПОЛИТИ

(патријарх) Арсеније III Црнојевић 1690-1706)

Исаија Баковић 1708

Софроније Подгоричанин 1710-1711

Пра 4. Г »к С ш а н С ^ 1 м 1 , В , и , « н » ■ 1 | а ,<м п 1 «■*•»>

П|пакт ТпигиР** 79*

Архимандрит, песник, богословски писац и историчар. Написао је прву општу историју Јужних Словена која се завршава историјом српског народа Историја разних словенских народов наипаче Болгар, Хорватов и Сербов, 1-1У (Беч 1794-95). Та историја је извршила огроман утицај на историјски и културни препород Срба почетком XX века. Поред ње написао је историјски спев Бој змаја с орлови (1791) и путопис Мореплованије (1758).

Вићентије Поповић 1713-1725

Српски сабори

Мојсије Петровнћ 1726-1730

Вићентије Јовановић 1731-1737

(патријарх) Арсеније IV Јовановић Шакабента 1737-1748

Исаија Антоновић 1748-

1749

Павле Ненадовић 1749-

1768

Јован Георгијевић 1769-1773

Вићентије Јовановић Видак

У Крушедолу је 1708. године био одржан први српски народноцрквени сабор. Од тада, иако сазивани само због избора архиепископа, јер се другачије није ни смело, сабори су постали највиши органи на којима су се претресала темељна питања из области српске аутономије, права цркве, школства, и доносиле одлуке о безусловном отпору покмећивању и унијаћењу. Велики корак учињен је 1749, када су се у сабору нашли равноправно заступљени свештенство, официри и грађанство. Посебан значај имао је Темишварски сабор (1790) на коме су се супротставиле две струје од којих је једна, преовлађујућа, захтевала српску аутономну територију, док је друга, противно томе, сматрала да се напредак најпре може постићи признавањем угарске власти уз равноправан положај у угарском сабору. Прва струја је победила, али захтеви такве врсте оставили су Беч сасвим равнодушним.

1774-1780

Мојсије Путник

Карловачка Митрополија

1781-1790

Стефан Стратимировић 1790-1836

Карловачким миром (1699) све старе и новоосноване српске црквене области у Хабсбуршкој Монархији издвојиле су се у једну целину. После смрти патријарха Арсенија Црнојевића, од 1708. та

Симеон Кончаревић Писац и прота у Бенковцу кога су народни и црквени прваци изабрали за далматинског епископа. Рукоположен је по овлашћењу пећког патријарха 1751, и на том месту остао је до 1757. године. Млетачке власти су га прогласиле државним издајником јер им је сметао као чврст и непоколебљив борац против покатоличавања. Својим деловањем стекао велики углед у народу. Његовом заслугом отворене су школе у Скрадину (1734) и Бенковцу (1751). Једно време је далматинским црквеним животом руководио из суседне Лике, у којој је нашао склониште од млетачких прогона. Доцније је отишао у Русију, повевши са собом једну скупину далматинских Срба. Умро је у Кијеву 1769. Иза себе је оставио Љетопис грађанских и црквених догађаја, драгоцен извор за познавање тадашњих далматинских прилика.

Српски барок: царске двери православне цркве у Сегедину

целина названа је Карловачком митрополијом. Карловачки митрополити носили су титулу српских архиепископа, и мада им је званично била дата самосталност, они су и даље признавали врховну духовну власт пећког патријарха. После укидања Пећке патријаршије (1766), карловачки митрополити су, као највиши српски јереји, понели и титулу патријарха. Током XVIII века Карловачка митрополија је представљала најзначајнију српску установу, духовно и политичко средиште које је решавало сва кључна питања из историје српског народа у Монархији.

Културна прожимања На тлу Угарске Срби су се сусрели са савременим токовима европске културе. Приклонили су им се, подражавали их и обогатили оригиналним достигнућима својих представника. Иза епохе барока, рококоа и класицизма остали су изузетни споменици да сведоче о рађању модерне српске уметности и књижевности, која се развитком грађанског сталежа све више ослобађала дотле претежног црквеног утицаја. Првобитне богомоље од брвана и плетера замењене су раскошним зиданим црквама, опремљеним богатим иконостасима. Средином XVIII века у црквеним културним круговима потпуно је превладао руски утицај, највише захваљујући штампаним богослужбеним књигама. Тај утицај је најдубљег трага оставио на некадашњи српски језик, на чијој се основи образовао нови, црквенословенски језик, далек и не превише разумљив простом пуку. Већ 1726. основана је Карловачка богословија, а током друге половине века српска култура добила је нови замах оснивањем грађанских основних школа и гимназија. Прва српска штампана књига Стематографија (Грбовник) Христифора Жефаровића изашла је већ 1741, а за њом су следиле многе друге, међу којима су поједине, као Историја разних словенских народов наипаче Болгар, Хорватов и Сербов (1794-1795) Јована Рајића, биле од непроцењивог значаја за буђење и ширење националне свести.

Под утицајем римокатолицизма У додиру с католичком цивилизацијом средње Европе, православна уметност и архитектура, па и иконописање, потпали су под дубок утицај западних стилова (на слици: Јеванђелист Марко, рад Јована Поповића, црква Св. Николе у Сегедину). То спољно поистовећивање са културним окружењем није, међутим, успело да пољуља и корене српског бића: националну свест и православну догматику, литургију и предање.

Ватикански архив: Именовање мисионара за преобраћење православаца

Римска Конгрегација за пропаганду вере шаље писмо которском бискупу јер је сазнала да на територији Которске бискупије има неколико православних села. Бискупа опомињу да та села мора да покатоличи,како би им »задовољио духовне потребе«. За тај посао му предлаже мисионара Винченца Пасквалија. Писмо од 12. Августа 1624. У Луштици, Кртолама и Љешевићима има око 300 православних Срба. Њима служе 4 њихова свештеника. Када которски бискуп дође код њих, они га добро примају, али чим оде, перу олтаре на којимаје служио и позивају њиховог православног владику да их поново освети. Треба се потрудити да они приме римокатоличку веру, јер би то исто онда учинили и преко 2.000 православних Срба у Жупи грбаљској. Извод из извештаја опата Пасквалија, заведено5. јуна 1627.

Захарија Стефановић Орфелин (1726-1785) Историчар, песник, преводилац, штампар, издавач, уредник првог српског календара и првог српског часописа (Славеносербски магазин, Венеција 1768), уметник, цртач и гравер. Најсвестранији српски културни прегалац XVIII века. Главно дело му је богато илустрована монографија о животу Петра Великог (Венеција 1772.), ремекдело барокне историографије. Увео је ћирилицу у европску графичку породицу уметнички изрезавши у бакру Славеносербскају Калиграфију (прво издање 1759). То му је донело чланство у Бечкој уметничкој академији. Поред тога направио је и први приручник о прављењу вина Искусни подрумар (Беч 1783).

ВЕНЕЦИЈАНСКА РЕПУБЛИКА Х ^ веку Венецијанска Република (код нас чешће звана Млетачка Република) израсла је у значајну поморску и трговачку силу, чији су бродови господарили највећим делом Средоземља. Куповином поседа и ратовима, проширила се на целу далматинску обалу са острвима, заузела велики део Истре. Боку Которску, област Паштровића са Будвом и делове албанске обале. Северни поседи до ушћа Неретве носили су име Далмација, а они од Боке Которске ка југу Млетачка Арбанија (сасвим неоправдано тај назив је због албанских поседа био проширен на Паштровиће и Боку). Освојивши Босну и Херцеговину, Турци су постали велика и непрестана претња млетачким поседима. Отимали су им градове, узимали робље и све више их сабијали ка обали. Заузели су Обровац, Скрадин, Макарску, обалу од Цетине до Неретве, Херцег-Нови, а доцније Бар и Улцињ. Према сведочењима савременика, Далмација до Карловачког мира (1699) није била ништа друго до: »једна трака земље коју плаче море, на више места испрекидана са четири до пет приморских градова. Бескрајно дуга и узана.« Носиоци млетачке власти у тим крајевима били су кнезови, капетани и провидури. После 1597, целокупна војна и цивилна власт сједињене су у рукама генералног провидура са седиштем у Задру. Посна земља, глад, болештине, непрекидна борба за голи опстанак, и страх од турских провала учинили су живот несношљивим и крајње неизвесним. Па ипак, Далмација није запустела, јер су је непрекидно запљускивали таласи избеглица из суседних крајева под турском влашћу. Због свог некадашњег статуса у Турској, сви су они називани власима, или уобичајеније, морлацима. Највећи део морлакг чинили су православни Срби, мада је међу пребезима понекад било и римокатоличких група. Венеција је подстицала сеобе и додељивала морлацима земљу, али никада није успела да организује војну крајину попут оне какву је замислила Аустрија.

У

Млетачки ратови Иако се Венециј а више поуздала у дипломатску вештину и моћ новца. често је била приморана, макар и невољно, да води дуге и разарајуће ратове. Тада су на историјску позорницу ступали Срби, на чија би се плећа сваљивао скоро сав терет одбране њених јадранских поседа. Познатији под именима ускока и хајдука, нарочиту славу стекли су у три млетачко-турска рата: Кандијском (1645-1669), Морејском (1684-1699) и рату 1714-1718. године.

Стојан Јанковић Чувени ускочки харамбаша чији су подвизи опевани у народним песмама. Његов отац Јанко Митровић, такође велики јунак, пребегао је из Турске у млетачку Далмацију водећи са собом многе српске породице. Настрадао је у боју с Турцима 1659. Стојан се брзо истакао неустрашивим подвизима, због чега је именован сердаром ускока. У једном боју је заробљен и одведен у Цариград, одакле је после годину лана ропства успео да побегне. Због изузетних заслуга у рату Млечани су га 1670. одликовали златном колајном и произвели за витеза Св. Марка. Од Турака је освојио Сињ (1686), с успехом је водио борбе у Херцеговини (1688) и при освајању Лике и Крбаве (1689).

Тајни ватикански архив: Извод из извештаја од септембра 1685.

Сердари са задарске територије: Стојан Јанковић, Смољан Смиљанић, Бортолаци и Поседарац позвали су своје ратнике да иду у Босну и Лику и да тамо пустоше турску територију. На њихов позив одазвало се 11.500 ратника. Они су се састали у селу Врбици, одакле су кренули у петак 31. августа. Придружили су им се и они са територије Сплита, Клиса и Трогира. Наредног понедељка они су стигли у Билај, где су запалили тамошњу тврђаву и сломили турски отпор. Затим су, после пола дана хода, дошли у Вакуф и запалили га. Враћајући се за Далмацију, повели су и 500 српских породица из Срба у Лици. Они су се населили у околини Задра. Запаливши летину у селима кроз која су пролазили, поменути ратници су у Далмацију дотерали и 10.000 глава крупне и ситне стоке.

Предвођени сердарима и харамбашама залетали су се дубоко у турску територију, до Ливна, Сарајева, Фоче, а било је и група које су се заустављале тек на Сави. Робили су и палили турска насеља, пленили стоку и, што је за Далмацију било најважније, преводили велики део народа под заштиту Млетачке Републике. Од Равних Котара до Боке Которске сурова свакодневица дугог двадесетпетогодишњег Кандијског рата створила је нови сој непокорних, осионих и осветољубивих ратника, развила код њих склоност ка пушци и пљачки која није престајала ни у потоњим мирним временима. Није ни чудо што је такво доба прерасло у епско доба српске историје. Никада се толико песама у једном кратком периоду није испевало и никада оне већег утицаја на поколења нису имале. Ускочки циклус народних песама је права хроника Кандијског рата: готово да није било боја који није упамћен, нити јунака чији мегдан није опеван. То доба изнедрило је гласовите јунаке и сердаре Јанка Митровића, Стојана Јанковића, Илију Смиљанића, Вука Мандушића и хајдучке харамбаше Баја Николића Пивљанина, Лима Барјактара, војводу Лазарића.

Пресељавање у Истру Тек од Кандијског рата, захваљујући честим преласцима већих скупина, Срби су постали знатно бројнији и тиме значајнији политички чинилац у млетачкој Далмацији. У то доба млетачке

Одломак о становању Морлака ... Већини је постеља голо тле на које простру покривач, па се умотају пошто можда испод ставе мало сламе... Стока живиу истој колиби, одељена од господара плетером од шибља облепљеним блатом или говеђом балегом. Зидови колиба такође су од те грађе или од големих громада камења сложених на суво, један изнад другога. У средини колибе је огњиште; дим излази на врата јер обично нема других отвора. Стога су зидови у тим убогим колибама црни и сјајни и све у њима заудара на дим... Цела породица обично вечера око огњишта... и свако спава испруживти се на оном месту где је вечерао. У светиљкама пале масло уместо уља, али за светло у ноћи обично користе јелову луч, па им од њихова дима бркови чудновато поцрне... А. Фортис, Пут по Далмацији, Венеција 1774.

власти су, најчешће из својих јужних крајева, Боке и Паштровића, пресељавале мање групе народа у Истру, запустелу због суша и маларије. Такве групе црногорских колониста тешко су се уклапале у истарском окружењу - не само што су били десетковани болештинама, него је на њих био вршен и страховит притисак да пређу у католичанство, тако да су се многи вратили у свој завичај. Најдуже се одржала јака скупина црногорских колониста у Пероју, на западној обали Истре. Присуство Срба је у Далмацији постало нарочито уочљиво после Карловачког (1699) и Пожаревачког (1718) мира, према чијим одредбама су Венецији припали широко далматинско залеђе, скоро цела област од Зрмање па скоро до ушћа Неретве (укључујући Книн, Сињ, Имотски и Метковић), а на југу Херцег-Нови и Рисан са залеђем, те Грбаљ, Побори, Брајићи и Мајине.

Аграрна питања Тим проширењем завршени су већи сукоби с Турцима, па је народ требало одвикнути од пушке и привикнути на обрађивање новодобијене земље, које није било ни довољно, нити је била доброг квалитета. Међу многобројним покушајима регулисања аграрних питања најпознатији је Гриманијев закон (1755/56), мада се ни он није показао успешним. Готово цео XVIII век карактерише велико материјално опадање (у чему је Далмација само пратила Венецију), праћено повећавањем намета, па и пресељавањима како назад у Турску, тако и у Срем и Русију. Током друге половине истог столећа број православних Срба у Далмацији износио је између 30.000 и 50.000, скоро четвртину њеног укупног становништва. Сиромашан српски народ у Далмацији није могао имати јаку и богату цркву, па ипак је изградио преко 70 цркава и манастира, већином неугледних, дрвених, са најнеопходнијим црквеним сасудама. Под утицајем јаке римске пропаганде многе од њих биле су затваране, рушене или претваране у римокатоличке. Православни живаљ је био изложен непрекидном снажном притиску да промени веру, нашта су их приљежно и немилосрдно нагонили бискупи попут Вићентија Змајевића, и сами пореклом из истог народа. Таквим мисионарима успешно су се супротстављали велики борци за очување православља, епископи Стефан Љубибратић и Симеон Кончаревић. Средишта српске културне и верске делатности били су манастири Крка, Крупа и Драговић. У томе се нарочито истицала Крка, манастир чији настанак традиција везује за Јелену, сестру цара Душана, удату за хрватског великаша Шубића. Као расадник православља у тим крајевима, представљао је честу мету насилнички расположеним католичким црквеним поглаварима. Чак је био и срушен 1647, али је после неколико деценија, 1680, ипак обновљен. Миром у Кампо-Формију 1797. године Наполеон је укинуо Венецијанску Републику. Њени поседи у Далмацији и Боки прешли су тада у посед Аустријске Монархије.

Трећи део

БОРБЕ ЗА НЕЗАВИСНОСТ И УЈЕДИЊЕЊЕ ( 1804- 1918)

ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК 1804-1813 а прелому векова, када је Француска револуција усталасала читаву Европу, у сенци великих светских збивања на Балкану је почео да се рађа снажан национални покрет који је преобразио духовну и политичку свест српског народа и васкрснуо српску државу. Историјски значај Првог српског устанка огледа се првенствено у томе што је он већ 1805. прерастао у националну револуцију чији је основни циљ био ослобођење и уједињење свих Срба. Страховита ударна снага устанка, блиставе војничке победе и брзо ослобођење територија одјекнули су широм Балкана и утицали су на национално буђење свих околних народа. Обликовање устаничког програма у правцу стварања државе утрло је пут политичкој мисији Србије као језгру покрета за уједињење расејаног српског народа. Тиме је Србији одређена улога која је обележила њену историју у XIX и XX веку.

Н

Станоје Главаш Гласовити хајдучки харамбаша од кога су стрепели сви Турци у Шумадији. Није прихватио вођство у Устанку иако је оно прво њему понуђено. И поред све славе није се мешао у државне послове нити је тражио било какве положаје. После 1813. остао је у Србији и предао се Турцима. У почетку су га поставили на место чувара Цариградског друма, међутим, негде пред Други устанак ипак су га убили.

Писмо травничког везира Порти из 1806. У писму је приложен исказ помоћника ваљевског кадије који је годину и по дана провео затворен »међу одметницима« код »проклетог Јакова«. Оно сведочи о томе колико је косовска порука била неугасиво надахнуће и истински покретач отпора:

...Њихове су зле намере да отежу до Ђурђевдана, а после тога, као што је некад краљ Лазар изишао на Косово, сви ће на Косово изићи. Они стално држе у рукама књиге о историји споменутог краља и он је велики покретач буне у њиховом разуму.

ОКОЛНОСТИ И УЗРОЦИ УСТАНКА устријско-турски рат 1788-1791, код српског народа познатији као Кочина крајина, омогућио је хиљадама људи да прођу кроз аустријску војну школу и стекну неопходно искуство у борби с Турцима. Велика количина оружја остала је тада скривена код народа. Кратко време по завршетку рата, 1793. године, султан Селим III дао је извесну аутономију Смедеревском санџаку (код савременика често називаном и Београдски пашалук). Потврђене су нахијске и кнежинске самоуправе, а укупни данак, што се давао одсеком, скупљали су српски кнезови. Представници власти и спахије готово да нису излазили из утврђених градова. Укинути су читлучки односи и сељак је опет постао уживалац своје баштине. Самовољни јаничари, као основна препрека завођењу праведне власти, протерани су из санџака. Штавише, нови београдски паша, хаџи Мустафа, основао је народну српску војску, са кнезовима и буљубашама на челу. Она је уз редовну царску војску 1797-98. године понела главни терет у борбама против одметнутих јаничара под вођством видинског паше Османа Пазваноглуа. У искуству такве народне војске, и стеченом самопоуздању, треба тражити корене доцнијој брзини и зрелости испољеној при организовању устанка. Међутим, рат са Француском (Наполеонов упад у Египат) донео је преокрет: султан је 1799. био принуђен да због смиривања

А

унутрашњих сукоба попусти и дозволи јаничарима повратак у Смедеревски санџак. То је означило почетак свих српских невоља. У земљи је завладало безакоње, насиље и пљачка. После убиства угледног кнеза Ранка Лазаревића у Шапцу, јаничари су се толико осилили да су ударили и на самог београдског пашу, погубили га 1801, и завладали Београдом. Предводили су их четворица дахија (дахија: силник, јаничарски официр): Аганлија, Кучук Алија, Фочић Мехмед-ага и Мула Јусуф. Дахијски зулум се није више могао трпети, па је Шумадија убрзо била преплављена хајдуцима. Предводили су их славом овенчани харамбаше Ђорђе Ћурчија, Станоје Главаш и браћа Недић.

Очување и јачање националне свести

Миленко Стојковић (? - 1831?) Рођен је у селу Кличевцу у Пожаревачкој нахији. У време хаџи Мустафа-паше био је буљубаша народне војске. Подигао је на устанак читаво Подунавље. Кренуо у потеру за дахијама 1804. ухватио их на Адакалеу и погубио. Имао је велике војничке и организационе способности. Нарочито се истакао при освајању Пожаревца и у биткама код Иванковца, Штубика и на Малајници. Заповедао је читавим Поречјем, Кључем и Крајином. Био је један од највећих оспоравалаца Карађорђеве врховне власти. Протеран је 1811. године када је одбио послушност и одрекао се места попечитеља просвете. Живео је неко време у Влашкој, а потом у Русији, где је и умро. У народу је упамћен и по томе што је држао огроман харем, попут турског паше.

Непрестано досељавање угњетаваног народа из разних крајева Балкана, а најчешће из Брда и Херцеговине, увећало је неколико пута становништво Србије у последњим деценијама XVIII века. Оно је са собом доносило јаку патријархалну свест, очувану у кућним задругама и кнежинској и племенској самоуправи. Што је још важније, доносило је свест о припадању једном народу. Народни певач је одржавао сећање на изгубљену државу, ширио култ свете државотворне лозе Немањића и величао јунаштво српских хајдука. Кроз епску песму неговао се један високи морални образац на коме су се васпитавали нараштаји. Косовска етика је развила колективно осећање одговорности за пораз. а окајање греха и Лазарева заветна мисао подразумевали су заједничку жртву чији је циљ постало рушење Турског Царства и стварање слободне државе. Поред епске песме једнако важне духовне претпоставке српске револуције биле су штампане историје српског народа, од којих је најчитанија била Рајићева Историја (1794), утемељена на модерним просвећеним погледима. Њу је с хералдичке стране успешно допуњавала гласовита Жефаровићева Стематографија (1741). Читлучење Читлучење је претварање сељачких баштина у читлук (чифтлик). Оно представља кварење утврђеног тимарског система, јер се између спахије и сељака увлачио још и господар чифтлука (читлук-сахибија). Читлуксахибија је до баштина долазио на разне начине: узимао је уз тапију напуштену сељачку земљу или је откупљивао милом или силом. Најчешће је у питању била обична отимачина, јер су се сељаци тек после претњи и уцена одрицали својих тапија. У време слабљења централне власти и раста самовоље локалних моћника, не би ли се некако заштитили, не ретко су сами сељаци нудили читлук-сахибији своју земљу, очекујући од њега неку врсту заштите. Тако је сељак претваран у беземљаша, кмета, потпуно зависног од новог господара. Осим обавезних давања спахији, сада је још морао да подмири и власника читлука, најчешће са једном деветином производа и кулуком (бесплатним радом). Порта је забрањивала овакве злоупотребе и поништавала читлучење, међутим без великог успеха. У Босни се читлучење јавило већ у XVI веку, у Скопском санцаку у XVII веку, а у северној Србији тек у другој половини XVIII века.

БУНА НА ДАХИЈЕ јесен 1803, уз подршку Турака оданих султановим реформама, Срби су почели да се припремају за отворену побуну. Дахије су ипак осетиле да се нешто крупно спрема, па су одлучиле да побију највиђеније Србе и тиме обезглаве народ. Сматрали су да им највећа опасност прети од обор-кнезова Алексе Ненадовића и Илије Бирнанина. Изузетан углед који су уживали, њихово богатство, али и везе с Аустријом, озбиљно су их препоручивали за будуће вође. Заједно са њима, јануара 1804, дахије су на превару ухватиле и посекле око 70 кнезова и других српских одличника, па чак и свештених лица (Хаџи Ђера, Хаџи Рувим). Међутим, сеча кнезова није уплашила Србе, напротив, имала је сасвим супротан учинак. Изазвала је устанак који је букнуо неочекиваном жестином. Та силина и решеност устаника јасно су сведочиле о преломном историјском тренутку у који је улазио српски народ. Одлуку о подизању устанка донели су народни прваци на збору у Орашцу, одржаном на Сретење, 2.(14) фебруара 1804. За вођу је изабран Ђорђе Петровић, који се већ тада наметао ауторитетом, чврстим ставом и искуством у борбама.

У

Илија Бирчанин (1764? - 1804) Оборкнез ваљевске Подгорине. Човек од изузетног угледа у народу. Због тога је међу првима настрадао у »сечи кнезова«. Погазивши веру погубио га је дахија Фочић Мехмед-ага, у исто време кад и кнеза Алексу Ненадовића. Народна песма га је запамтила као јунака који је изазивао огромно страхопоштовање код Турака:

»Он буздован о ункашу носи, а бркове под калпаком држи; он Турнину неда у кнежину, кад Турчина у кнежини нађе, топузом му ребра испребија. Онје паша, аја сам субаша,« Доситеј Обрадовић, Востани Србије

Востани Сербије, мати наша мила! И постани опет што си прије била! Сербска теби вопију пскрена нада, Која храбро војују за тебе сада. Востани Сербије! Давно си заспала, Умраку лежала; Сада се пробуди И Сербе возбуди! Босна, сестра твоја, на тебе гледа! Херцегова земља и Чернаја Гора...

Ширење устанка Устанак се брзо распламсао у свим крајевима Београдског пашалука. За два и по месеца устаници су ослободили десет нахија. Извојевали су значајне победе на Бељину, Свилеуви, Дубоком Потоку, на Умовима. Били су чврсти, организовани, пуни самопоуздања, на челу са одличним војводама Јаковом Ненадовићем, Васом Чарапићем, Симом Марковићем, Ђушом Вулићевићем, Луком Лазаревићем, Миленком Стојковићем, Петром Добрњцем и многим другим јунацима. Знајући да сами не би могли дуго да се одрже, устаници су се обратили за помоћ прво Аустрији, а потом и Русији. Интернационализација заплета натерала је Порту да пожури, међутим, босански везир Бећир-паша није успео да заведе редовну управу. Нити су његови чиновници могли да уђу у јаничарски Београд, нити су Срби хтели да положе оружје. Једино што је Миленко Стојковић, уз пашино одобрење, ухватио дахије и погубио их на Ада-Калеу. Свесни турске немоћи, Срби су септембра 1804. послали депутацију у Петроград и отворено затражили руску подршку њиховим захтевима за сада већ сасвим проширеном аутономијом, попут оне какву су имала Јонска острва.

Јаков Ненадовић (1765-1836)

РАТ ЗА НОВУ СРПСКУ ДРЖАВУ

Млађи брат Алексе Ненадовића. најугледнији господар у западној Србији, један од најпознатијих војвода Првог устанка. Сам је са својом војском ослободио Шабац од Турака. Захваљујући ранијим трговачким везама успешно је допремао оружје и муницију из аустријског Срема. Из властољубља и зависти вероломно је убио гласовитог јунака Ђорђа Ћурчију. Био је један од главних вођа опозиције која је хтела да спута Карађорђеву моћ. Прихватио је место попечитеља (министра) унутрашњих послова 1811. године. Од 1813. делио је избегличку судбину заједно са осталим војводама. У Србију се вратио тек 1831.

рајем априла 1805, састала се Народна скупштина у Пећанима. Тада донесене одлуке јасно показују да је буна почела да прераста у отворени устанак против турске власти. За разлику од захтева са претходне скупштине. затражена је аутономија без присуства турске војске у пашалуку. Покренуте су шире акције да се устанак протегне и на околне крајеве, чак до Црне Горе. Општи национални полет захватио је све Србе широко расејане у два царства. Пробуђено српство проговарало је кроз Доситејеву надахнуту песму Востани Сербије.

Почетак буне против дахија (одломак)

Боже мили, чуда великога! Кад се ћаше по земљи Србији, По Србији земљи да преврне И да друга постане судија, Ту кнезови нису ради кавзи, Нит' суради Турци изјелице. Ал 'је рада сиротиња раја. Која глоба давати не може, Нити трпити турскога зулума; Иради су Божји угодници, Јер је крвца из земље проврела, Земан дош'о ваља војевати, За крст часни крвцу прољевати, Сваки своје да покаје старе.

К

Порта не само што није пристала на српске захтеве, него је заповедила нишком Хафиз-паши да угуши устанак. Међутим, устаници под вођством Миленка Стојковића и Петра Добрњца сачекали су 6. августа Турке код Иванковца, недалеко од Ћуприје, и нанели им историјски пораз. Битка на Иванковцу је у много чему кључна битка целог Устанка. Срби су се ту први пут супротставили регуларној турској војсци и потпуно је поразили. Тиме су објавили отворени рат Царству. Побуна против неправди прерасла је у националну револуцију, у борбу за ослобођење од турске власти. Политичке прилике у Европи 1806. године ишле су на руку Србима. Руси су све више почели да их помажу, рачунајући на њих у доцнијим сукобима са Наполеоном и Турском. То је била година највећих српских успеха. Две сјајне победе, на Мишару (1. августа) и на Делиграду (22-23. августа), против неупоредиво јаче турске војске покренуле су читаве таласе побуна широм Балкана. Крајем исте године коначно је освојен Београд и ослобођен читав пашалук. И чков мир (1806-1807) Српски опуномоћеник Петар Ичко издејствовао је 1806. и 1807. године повољне одредбе за успостављање мира: да Србија плаћа данак одсеком, да данак прикупљају Срби, који би вршили све јавне службе и чували границе, да се из Србије протерају јаничари и крџалије, да Србија добије наследног обор-кнеза и изборне нахијске кнезове, да Турци немају право слободног кретања по унутрашњости, већ да бораве само у тврђавама и то са само 500 војника. Срби су одуговлачили с одговором и на крају нису прихватили ту понуду, него су кренули у даље битке, охрабрени руским обећањима и потоњим избијањем Руско-турског рата 1807. Избијањем руско-турског рата 1807, Србија је ступила у отворено савезништво са Русијом и тиме се потпуно везала за њену судбину. На турске предлоге, који су садржали бројне повластице, кнез Сима Марковић, председник Совјета, одлучно је одговорио: »Србија себе сматра за независну државу, никаква данка не пристаје дати, нити ће дизати оружја на своју једноверну браћу и савезнике.« После тешких и крвавих битака на Малајници и Штубику ослобођени су Кључ и Крајина и утврђене источне границе. Ове борбе овенчале су славом хајдук-Вељка Петровића.

Можда најзначајније од свега, оне су означиле почетак српскоруске војне сарадње, јер је коначна победа извојевана уз помоћ одреда генерала Исајева.

Правитељствујушчи совјет

Прота Матеја Ненадовић (1777-1854) Војвода, дипломата, државник и списатељ. Син кнеза Алексе, а отац Љубомира Ненадовића. Послат је као депутат у Русију 1804. да издејствује помоћ устаницима. Организовао је Правитељствујушчи совјет 1805. и постао његов први председник. Био је војвода устаницима који су 1811. чували границу с Босном. И он је 1813. напустио Србију, али је наставио да се бори за српску ствар. Обилазио је многе европске министре у време Бечког конгреса покушавајући да их заинтересује за помоћ. Када је Милош подигао Други устанак, и њему је помагао, и саветом и у борби. Био је члан Државног савета 1839, 1842-1852. Његови Мемоари представљају драгоцени извор за проучавање Устанка, али и свеукупног положаја српског народа на прелому два века.

Иван Кнежевић(1760?-1840) Кнез у Семберији, велики добротвор, чију су мудру и благу реч поштовали и Срби и Турци. Када је Кулин капетан 1806. поробио Јадар и Подриње и одвео у Босну силно робље, кнез Иво је за откуп преко 300 душа приложио сав свој новац и још понешто што је са стране прикупио. У Карађорђево време био је војвода, а од 1815. члан Окружног суда у Шапцу. Народ му се одужио песмом »Кнез Иван откупљује робље од Турака«.

Рат са Наполеоном приморао је Русију да брзо склопи мир са Турском. Настао је период затишја који су Карађорђе и устаници искористили да организују и учврсте своје органе власти. У успостављању кључних установа, темеља државности, помогли су учени Срби из Угарске, Доситеј Обрадовић, Иван Југовић и Божидар Грујовић, али и Константин Константинович Родофиникин, руски изасланик и саветник. Још у јесен 1805. године основан је Правитељствујушчи совјет, који је имао врховну власт. Први његов председник био је прота Матија Ненадовић. Све важне одлуке Совјет је могао донети само уз сагласност врховног вожда Карађорђа. Августа 1807. године направљена је Основа правитељства српског, нека врста првог устава нове српске државе. Потом је крајем 1808. године Карађорђе признат за »первог и верховног сербског предводитеља« заједно са својим потомством. Већ 1811. обнародован је нови устав, реформисан Совјет тиме што су основана попечитељства (министарства) и основан је Велики земаљски суд. Суштина промена била је да се јакој централној власти подреде сви представници локалне власти, јер су многи велики кнезови проширивали своје области и у њима самовољно владали. Неки од истакнутих вођа желели су да ограниче Карађорђеву власт и прошире свој утицај. Јаков Ненадовић, Миленко Стојковић и Петар Добрњац нису пристали на овакве промене, па су прогнани из земље. Готово неприкосновеном Карађорђевом влашћу учвршћени су темељи монархичког начела, као оличења јединства будуће Србије. Ипак, колико год да су Карађорђеви потези били потребни, очигледан раздор међу старешинама уносио је малодушност и умањивао отпорну моћ устаника. Руско-турски рат је настављен 1809. године, а с њим су се распламсале и устаничке борбе. Карађорђе је начинио велики продор ка Старој Рашкој, освојио Сјеницу и зауставио се пред Новим Пазаром. Међутим, није успео да покрене Црну Гору на ширу заједничку акцију. Пораз на нишком фронту, на Каменици (19. маја), и херојска смрт војводе Синђелића довели су до нових несагласја у команди што је прилично умањило устанички полет. Од тада, устанак губи офанзиван карактер и ограничава се на одбрану постојећих територија. Судбина Србије све више је зависила од дипломатске игре великих сила чији су се интереси преламали у решавању проблема опстанка Турског Царства на Балкану. Почетак отвореног руског мешања у унутрашње српске ствари натерао је вођство да развије везе са Аустријом и успостави контакте с Наполеоном, што није донело никакве користи.

Наредне године, 1810, устаници су забележили неколико великих успеха: освојени су Кладово и Црна Река, јужна турска војска поражена је код Варварина (6. септембра), а босанска на Тичару код Лознице (6. октобра).

Крах устанка

Хајдук Вељко Петровић (1780?-1813) Један од највећих јунака Првог устанка. Пре избијања Буне хајдуковао је са Станојем Главашем. Подигао је целу неготинску Крајину на устанак, стизао у сваку битку, а Турке гонио све до Видина. Његова неустрашивост, необузданост легендарна храброст одмах су ушле у народну песму. Одликовао се у борбама код Бање. Варварина и приликом опсаде Неготина 1813. када је погинуо од турског ђулета. Тврдоглав и прек, није много волео војничку стегу. Замерао се многим старешинама, па су га награде често мимоилазиле, мада он за њих, као ни за положаје, није ни марио.

Све наде у помоћ од Русије биле су коначно покопане када је она због Наполеоновог похода на Москву склопила мир са Турском 16. маја 1812. године у Букурешту. Од српских устаника дуго су скриване његове неповољне одредбе. У 8. члану Уговора предвиђени су општа амнестија, предаја оружја, повратак Турака у градове и само нека неизвесна аутономна права, у виду народне управе и скупљања данка. О независној Србији није било ни говора. Срби су били изненађени, затечени у веома тешкој ситуацији, без наде и заштите. Безнађе је захватило и саме старешине. Више нико није веровао у успех устанка. Турци су навалили са три стране са дотле невиђеном војском. И поред херојског отпора 1813. године код Неготина (смрт хајдук-Вељка), на Лешници, код Лознице и нарочито на Засавици (која је прославила Зеку буљубашу и његове »голаће«) Турци су редом освајали утврђена места, а у Београд су ушли чак и без борбе. Карађорђе и већина старешина повукли су се преко Саве у аустријски Срем. Крај устанка означила је предаја Милоша Обреновића, последњег заповедника из ранга »господара«. Настали су тешки дани по Србију. Земља је била опљачкана, поробљена и потпуно пуста, што због пребегавања, што због хватања робља и одмазде. У први мах чинило се да су сви напори и жртве српског народа били узалудни. Међутим, бриљантне победе нису могле бити лако заборављене. Кључна тековина устанка био је духовни преображај српског народа, који се огледао у прихватању идеје о коначном ослобођењу и успостављању слободне државе. Чак и 8. чланом Букурешког уговора, без обзира што га Турска није прихватила, Србији је призната одређена унутрашња аутономија, а испуњење овог уговора јемчила је Русија. Та тековина, мада није одмах уочена, само годину дана доцније постала је ослонац Милошеве дипломатске борбе.

Био је то врло необичан човек. Седео је понекад данима не говорећи ништа и грицкајући нокте. Кад би неко хтео да говори с њим, он је окретао главу у страну и није одговарао ништа. Кад би попио мало вина, постајао је разговоран. Ако би се развеселио, водио је коло. До украса и сјаја није му било стало. И у доба највеће моћи носио је увек старе плаве чакшире, стари изношен ћурак, добро познату шубару. И његова ћерка је, док је он владао Србијом, ишла са ведром на воду као и све друге девојке у селу. Па ипак он, зачудо, није био неосетљив према дражима злата. (...) Тек у борби је постајао ратник. Кад би га Срби видели да долази окружен момцима (...) охрабрили би се. Он би скочио с коња, јер се најрадије борио пешке. Иако му је лева шака била остала крива од неке ране из хајдучког времена, ипак је изврсно руковао пушком. Где би се он појавио, Турке је обузимао страх. Веровали су да је победа с њим. Леополд Ранке о Карађорђу. Српска револуција, 1829.

Ђ О РЂ Е ПЕТРО ВИЋ КАРАЂ ОРЂЕ (1752-1817) преломним тренуцима када је српски народ изашао на европску политичку сцену, у преломним годинама отпочињања борбе за коначно ослобођење и васкрс државе, појавио се на челу раје човек који је смео, могао и знао да предводи народ. Није био ни кнез, ни хајдук, нити је имао посебног образовања. Вредан српски домаћин, искушан у претходном рату. Разумео је своје време и у потпуности одговарао његовим захтевима. изузетно храбар и упоран, самопоуздан и одлучан. Војнички изузетно обдарен, више него политички вешт, био је једновремено визионар новог доба и утемељитељ нове државе. Пре устанка, иза себе је имао искуство из фрајкора, у Кочиној крајини, где се истакао ратујући под капетаном Радичем Петровичем. После рата засновао је дом у Тополи и уз обрађивања земље бавио се извозом стоке. У Хаџи-Мустафино време, као буљукбаша народне војске, потврдио је своје јунаштво у борбама против јаничара. Премда се налазио на списку за »сечу кнезова«, Карађорђе је разбио турску потеру и побегао у шуму. Од када је на збору у Орашцу извикан за вођу, вожда, његов живот сраста с историјом Србије. Карађорђа је био изузетно талентован војсковођа. Познавање терена и људи, бриљантна стратегијска решења, нарочито на Мишару, одлучност, осведочено јунаштво и лично учешће у свим великим биткама, створили су му ореол непобедивости. У политичку борбу против супарника ушао је да би учврстио и ојачао државну управу суочену с опасношћу нахијске подвојености и војводског самовлашћа. Врховни старешина устанка од 1804, командант и предводитељ народа, наследан владар од 1808, тек 1811. био је коначно потврђен као врховни вожд од војних и цивилних власти. Болест која га је ломила читаве 1813, одбацивање његовог плана еластичне одбране, уз неповољне вести са фронтова довели су га у стање тешке депресије. Тада је у часу највеће невоље напустио Србију. Затварају га и надзиру, спроводе у Русију, селе. Удаљен од Србије, с грижом савести, потпуно неприпремљен на нове околности, он је прихватио план грчких хетериста (устаника) да заједнички, поново, крену у устанак. Међутим, када је прешао у Србију, по Милошевом наређењу био је убијен мучки, на спавању, уј улу 1817. Мученичка смрт Карађорђа, човека који је после неколико векова васкрснуо Србију и пробудио неслућену националну енергију била је резултат промењене политичке ситуације, али је вожд на Балкану запамћен као покретач ланца националних револуција.

У

Печат Правитељствујушчег Совјета

Причања Гаја Пантелића (одломак о Карађорђу)

Од господара Ђорђа није било већег ни вишег човека, ни дужи ногу ни руку... У раду нико није могао с њим радити нит га је ко могао надкачити. Ћутао је много, па смишљао шта ће говорити, није млого џакао; а кад је што рекао онако је било и нико није могао рећи да није тако... Као господар судио је право и строго; но био је више пута милостив и праштао, особито јунаку. Пазио је и почитовао људе учене и мајсторе.

Петар Петровић Његош, Горски вијенац

(одломак о Карађорђу)

Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, Из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души. Ево тајна бесмртника! Даде Србу сталне Груди, Од витештва одвикнута У њим лафска срца буди!

ПУТ КА АУТОНОМИЈИ 1815-1830 сторијски значај српске револуције 1804-1815, која је, у европским оквирима. остала у дубокој сенци наполеонових ратова, био је многострук. За балканске народе она је значила француску револуцију прилагођену локалним оквирима: начело суверености народа супротстављено је начелу легитимизма; створено је ново друштво у којем се, у одсуству аристократије и развијеног грађанства, аграрни егалитаризам складно спајао с менталитетом модерне нације по француском узору. Социјални покрет сељаштва, оличен у борби за слободан сељачки посед против феудализма, одредио је политичку стратегију будућих националних покрета на Балкану, од Босне и Србије до Бугарске и Грчке. Источно питање - проблем поделе турског наслеђа у Европи међу заинтересованим европским силама - добило је нови елемент: ослободилачке покрете малих народа који теже независности.

И

Поп Лука Лазаревић (1774-1852) Рођен је у селу Свилеуви у Шабачкој нахији. Врло брзо се прославио у биткама па га је Карађорђе поставио за војводу Тамнавцима и Посавцима. Кључну улогу је одиграо на Мишару 1806. где је његов коњички удар с бока одлучио битку. По ослобођењу Шапца 1807. постао је његов први командант. Од 1813. до 1832. живео је у избеглиштву. Са променом династије 1842. постављен за члана Државног савета. Спадао је међу оне велике јунаке који нису жудели за влашћу. нити су свој образ икада укаљали било каквом сплетком.

Други српски устанак: наставак С рпске револуције Исход првог устанка био је отрежњујуће искуство за становништво Србије. Међутим, бруталне турске одмазде праћене низом масакара изазвале су поновно комешање: неуспешан покушај организовања побуне у септембру 1814. извео је Хаџи Продан Глигоријевић. Када је репресиј а прешла границе трпљења, у споразуму са црквеним и обласним старешинама, нови општи устанак, 24. априла 1815, повео је Милош Обреновић, богати трговац, један од ретких устаничких вођа који је по слому 1813. остао у земљи. »Ево мене, ето вас, рат Турцима«, био је његов мото на састанку старешина у Такову. Устаници су брзо овладали селима и путевима, освојили градове Чачак, Палеж (Обреновац) и Рудник, сатерали Турке у градове. Без подршке великих сила, они су имали мало наде за успех. Недостатак оружја и муниције, глад, заразе и општа запуштеност земље, уз опасност од нове војне експедиције Турака из Босне и Румелије на Србију, означила је одлучну прекретницу у начину даљег решавања српског питања. Договор у Б јелици: основе аутономије Устанички вођ Милош Обреновић остао је без активне стране подршке и заштите Русије. Зато је одлучио да се директно нагоди са Турцима око будућег статуса београдског пашалука. Страховања од новог рата са Русијом знатно су допринела одлуци Порте да нови београдски везир Марашли Али-паша са устаничким вођством утврди посебан споразум.

Усменим договором Милоша и Марашли Али паше у Бјелици 1815, Србима је била зајемчена стална аутономија: данак султану прикупљаће српске старешине, а Народна канцеларија од 12 српских кнезова у Београду, као највише административно и судско тело, имала је да потврди спремност Порте да задобијене повластице постану сталне. Тражено укидање феудализма, главног социјалног мотива српске револуције, није било спроведено, али је српска администрација стално отежавала поновно успостављање већ раније разореног спахијског система.

Аутономија под јемством Русије

Света Алијанса је политички савез потписан 1815. између владара Русије. Пруске и Аустрије. »у име Пресвете и Недељиве Тројице«, ради одбране »начела правде, хришћанског милосрђа и мира«. После немира и разарања изазваних Француском револуцијом и Наполеоновим походима, апсолутне монархије су, под вођством аустријског министра, принца Клеменса фон Метерниха, установиле систем сарадње и уједињења против либералних и националних покрета по Европи. Континенталним силама ће се убрзо прикључити и Велика Британија, чиме ће тројни савез прерасти у Четворну Алијансу. Верна Алијанси, Русија је у решавању српског питања оклевала између два сукобљена интереса: с једне стране, радило се о ослобађању оданог православног народа од османске доминације, али, је истовремено српски покрет показивао и забрињавајућу склоност ка револуционарним и националним идејама које су, по скупу цену, сузбијане у ратовима против Француске. Тек је талас револуција у Европи 1848. срушио »Метернихов систем« конзервативне реакције.

Милошева одлука да поступно и без револуционарних захтева издејствује пуну аутономију уклопила се у важећу међународну констелацију великих сила, у тзв. Метернихов систем успостављен на Бечком конресу 1815. После трауматичног искуства с француском револуцијом и Наполеоновим ратовима, уследила је рестаурација. Света Алијанса је будно надзирала поштовање легитимизма у Европи. Кнез Милош је и за своје скромне захтеве према Порти морао да осигура страну подршку. У фебруару 1816. у Санкт Петерсбург тајно је послао Михаила Тодоровића Германа да од цара Александра I издејствује заштиту несигурне српске аутономије. На царев захтев, цариградски посланик Строганов је од 1816. редовно подсећао Порту на неиспуњена права Срба, загарантована одредбама мировног уговора у Букурешту 1812. Повластице које је Порта затим јемчила Србима низом посебних фермана имале су за циљ да избегну сваки наговештај споразума о аутономији. Проширивање аутономије, кнез Милош - по одлуци свенародне скупштине старешина донете у јесен 1817 »врховни кнез и управитељ народа« - спроводио је вештим маневрисањем на два упоредна плана. У Србији је гвозденом руком учвршћивао своју власт и сламао сваку опозицију, спречавајући и гушећи нове побуне: 25. јула 1817. по његовом налогу погубљен је легендарни вођ устанка Карађорђе. У договору са грчким патриотима из Филики Хетерије Карађорђе се из Русије кришом вратио у Србију. Његов циљ је био да, можда и у споразуму с руским двором, подигне нови устанак. Према Турцима Милош се, стално у опасности да падне у немилост, показивао подједнако покоран и дарежљив, спремнији да проблеме решава новцем (поткупљивањем) него на војном пољу. Као залогу верности, кнез Милош је одрубљену Карађорђеву главу послао султану у Цариград, где се још са страхопоштовањем памтила војничка способност »Црнога Ђорђа«. Да би питање аутономије држао стално отвореним Милош је другу депутацију упућену у Цариград 1820. овластио да тражи потпуну самоуправу у домаћим пословима: да се годишњи трибут плаћа одсеком, а да аутономна администрација обухвати и шест нахија које је 1813. држао Карађорђе.

Грана Србина

Грчки устанак 1821. довео је Милошеву делегацију на саму ивицу погубљења: страхујући од српске подршке грчким устаницима, султан Махмуд II је Милошеве изасланике ставио у притвор.

Србин воли своје дрвеће као што Швајиарац воли своје планине, и као што Данац воли море. Народни прваци састају се једном годишње са кнезом МилоиАем под лиснатим засторима; дрвеће шири своје гране над судницом! Млада и младожења пграју под дрветом. Као џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснапш застор грана пружа се изнад деце која се играју. Ова шумовита земља је зелена грана живота на османлијском стаблу, али грана која се држи још само танким жилицама за готово иструлело стабло. Грана је пустила корење и, ако јо ј буде дозвољено да се развија, рашће смело као једно од првих краљевских дрвећа Европе. Ханс Кристијан Андерсен, Пловидба Дунавом од Црног мора до Мохача.

Акерманска конвенција Поновно отварање Источног питања, подстакнуто грчким устанком, покренуо је нови руски цар Никола I. Његови ултиматуми Турској из 1826. били су везани за питање статуса румунских кнежевина и Србије, јер грчки интереси нису били обухваћени Букурешким миром из 1812. Ултиматуми Порти дошли су у време великих отпора конзервативних слојева османског друштва европски замишљеним реформама и оружаних побуна због укидања јаничарског реда - преторијанске гарде која је одавно измакла свакој контроли. Ослабљена и војно неспремна, Османска империја се по конвенцији с Русијом потписаном 7. октобра 1826. у Акерману, обавезала, у V члану, с позивом на VIII тачку Букурешког мировног уговора из 1812, да ће за 18 месеци Србима гарантовати и потврдити хатишерифом следеће повластице: слободу вере, самостално организовање управе, независну администрацију и судство, враћање шест нахија, слободу несметаног кретања и трговања, право на подизање цркава, школа, болница и штампарија, да ће муслиманска имања бити напуштена, а прихваћено једнократно плаћање годишњег

Србија у доба Првог устанка

Беогоад Г ро«*о<

гуна*

ТокОДЈ•

Смм|н1Ц'|

®С|р«<1рн •ВфОћооштеи«

Б1ГОННН«

Кр*ГујО О*1.

Јагорми«

Ћ упри ј*

Заја^ар1 ПараКии

• Чајотмиа

‘Д ааиград

,Г у р г у с о а а ц

Ирушоооч

Сар<МГ|

V

Г

N

*

_______

мг

— ............ _________________________

трибута (2.300.000 гроша) и, на крају, да ће споразум потврдити хатишерифом. У Акерманску конвенцију од српских захтева није ушло само Милошево тражење да буде признат за наследног кнеза: у Букурешком миру 1812. није било поменуто питање владара Србије.

Међународне гарантије српске аутономије

Милош Обреновић (1780-1860) Вођ другог устанка у Такову 1815. Наредио да се убије Карађорђе 1817. Уместо устанака, борбу за аутономију водио дипломатским средствима, у споразуму с Русијом и Турцима. Хатишериф 1830. донео је Србији аутономију, а Милошу посебним бератом наследну титулу кнеза. Припојио 1833. још шест нахија. Одмах извео аграрну реформу. Владао по турском обичају, избегавајући увођење модерних државних установа, збачен 1839. Монополом над извозом постао један од најбогатијих људи на Балкану. Вратио се, тријумфално, на власт 1858. Умро као кнез Србије 1860. Милош Обреновић обновио је државност Србије, али би она била немогућа да јој није претходило велико дело вожда Карађорђа.

У новом руско-турском рату 1827-1829, Србија је на захтев Русије, која је, у складу с начелима Св. Алијансе, страховала од српских захтева за независношћу, остала неутрална, уз гаранцију да ће питање њене аутономије бити разматрано. По одредбама Једренског мировног уговора од 14. септембра 1829, Турска се обавезала да »са највећом тачношћу« изврши обавезе прописане Акерманском конвенцијом у року од месец дана. Русији је изричито признато право силе заштитнице, а руски генерал Дибич је решио да руске трупе остану у Једрену све док се не изврше најважнији услови из мировног споразума, укључујући и успостављање српске аутономије. Једренски мировни уговор означио је не само међународно признање српске аутономије, него је обезбедио и континуитет са захтевима устанка из 1804. Претходни акт о самоуправи издат је већ 30. септембра, а султан Махмуд II је хатишериф припремио 11. октобра 1829. чекајући руску сагласност. Хатишериф о аутономији стигао је у Крагујевац, престоницу кнеза Милоша у децембру, да би 6. фебруара 1830, пред Народном скупштином, био свечано објављен. Непосредна последица проглашења аутономије био је масован егзодус разочараних и уплашених Турака из Србије. У Цариград је упућена нова делегација да од руског посланика захтева нови хатишериф који ће детаљно утаначити српску аутономију, а огроман новац употребљен је за поткупљивање турских званичника да Милошу признају наследну кнежевску титулу. После руско-турског споразума да питање шест спорних округа накнадно решава српско-турска комисија, Махмуд II је 30. октобра 1830. потписао нови хатишериф: акт о аутономији свечано је прочитан у Београду 12. децембра, на светог Андрију Првозваног 1830, на дан када су Срби 1806. заузели београдску тврђаву. Непосредно пре издавања хатишерифа, на Порти је, на руски захтев, потписан берат којим је кнезу Милошу признато наследно кнежевско достојанство, под турским суверенитетом и руском заштитом. Модерна српска држава, као аутономна кнежевина, обновљена је на истом простору на којем се четири века раније угасила деспотовина Лазаревића и Бранковића.

ОБНОВА ДРЖАВНОСТ В ладави н а кнеза М илош а Обреновића 1830-1839 хатишериф, којим је Србија најзад стекла аутономију, Царски свечано је објављен 1830. на Ташмајдану у Београду пред Јоаким Вујић (1772-1847) Књижевник и позоришни писац. Давао је представе међу Србима у Угарској желећи да им тако очува националну свест. У Будиму 1828. објавио је своје путописе кроз Србију. На позив кнеза Милоша прешао коначно у Србију 1835. године. Основао је прво српско позориште у Крагујевцу, где је преносио романтичарски дух Европе приказујући и своје и стране комаде.

кнезом Милошем и београдским пашом уз присуство многих турских чиновника и српских старешина. Следећих неколико година Милош је суверено владао Србијом ослањајући се на стари метод аутократске владавине. Први Обреновић је посебно радио на утемељењу државних установа и успостављању правних односа у земљи. Најзначајнија питања, у првој етапи, била су везана за исељавање Турака, претварање сељачке баштине у приватну својину, утврђивање границе између Србије и Турске, присаједињавање шест одузетих нахија и признавање српске цркве од васељенског патријарха у Цариграду. Трећи султанов хатишериф из 1833. коначно је уобличио политички статус и правни карактер Кнежевине Србије. Овим документом припојено је шест спорних нахија (Крајина с Кључем; Црна Река с Гургусовцем, Бањом и Сврљигом; Алексинац с Ражњем и Параћином; Крушевац; део Старог Влаха с делом Новог Пазара; Јадар и Рађевина), а посебним бератом Милош је добио достојанство српског наследног кнеза. Период Милошеве владавине после 1833. био је обележен борбом великаша за ограничавање кнежеве апсолутне власти. Милош је упорно оклевао да оформи Државни савет премда је по хатишерифима био обавезан да то учини. Када је 1834. био принуђен да образује попечитељства (министарства), није им дао никаква стварна овлашћења. Тиме се, међутим, у начину управе земљом ништа битно није променило. Кнез је и даље владао самостално издајући уредбе, указе и наредбе.

Димитрије Давидовић (1789-1838) Уредник Новина Србских у Бечу 1813-1822. Кратко време министар просвете и уредник првих новина у Милошевој Србији. Аутор Сретењског устава из 1835.

Најбоље резултате Милошева управа имала је у административној организацији. Већ 1834. читава државна територија била је подељена на пет сердарстава. Тиме су прекинути сви претходни облици локалне организације преостали из турских времена, а управа је у доброј мери преуређена и централизована. Милош је упоредо радио и на јачању војне моћи Србије. Створио је народну војску: свака пореска глава била је дужна да има пушку и војни прибор. Милош је проширио своју војну пратњу, тзв. »кнежеву гарду«. Скривајући од Турака, кнез је управо тих година набављао топове из Русије.

Тада је створен и први официрски кадар кнежевине, састављен од Срба, бивших аустријских војника из Војне крајине. М илетина буна

Устав Књажества Сербије из 1835. године чл. 111.

Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима србским, како у одбрани тако и у казни на свим судовима од најмањег до највећег. чл. 118.

Како роб ступи на србску земљу, од онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побјегао. чл. 119.

Имање сваког Србина, било какво му драго, јесте неприкосновено. Ко се покуси својевољно дирнути и туђе добро и имање, и или присвајати га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и од куда му драго.

Упркос тим достигнућима, већина народних старешина била је у опозицији према кнежевој аутократској власти. У јануару 1835. избила је буна коју је предводио Милета Радојковић, велики сердар расински. Буни се придружио и знатан број утицајних личности, међу њима Аврам Петронијевић, главни дипломата Кнежевине, али и кнегиња Љубица и Милошев брат Јеврем. Милетина буна почела је у Крушевцу и Јагодини да би захватила ћупријску, јагодинску и крагујевачку нахију. Када су устаници стигли у сам Крагујевац, тадашњу српску престоницу, побуњеници су почели преговоре с Томом Вучићем-Перишићем, командантом кнежеве гарде. Преговори су се завршили споразумом. Кнез је, уплашен, обећао опрост побуњеницима, смањивање пореза, хитно сазивање Народне скупштине и доношење устава. Бунтовници су, заузврат, пристали да се мирно врате кућама и обуставе даље нереде. С ретењ ски устав 1835. Народна скупштина сазвана је у Крагујевцу на Сретење, фебруара 1835. Та скупштина донела је први устав у модерној српској историји познат под именом Сретењски устав. Уставни документ израдио је, без консултовања Русије као силе заштитнице и Турске као сизеренског двора, кнежев секретар Димитрије Давидовић по угледу на либералне уставе оног времена. Мада није било могуће прогласити Србију за суверену државу, Кнежевина је уставом била одређена као политичка целина у врло лабавој вези с Турском. Сретењски устав предвидео је сталну Народну скупштину поред кнеза и Савет као орган извршне власти. Правосуђе је требало да буде потпуно независно. Поједини државни послови пренети су у надлежност министарстава. Устав је јамчио широка грађанска права. Био је то један од напреднијих уставних аката оног времена у Европи. Век Сретењског устава био је кратак: није опстао ни неколико недеља. Хабсбуршка Монархија и Руско Царство нису имали разумевања за либерализам Давидовићевог документа, сумњајући да је инспирисан решењима из француске револуције. Српска застава, предвиђена уставом (црвена-бела-плава), имала је боје француске тробојке. Милошу није било тешко да, користећи противљење великих сила, после месец дана укине први српски устав. Тако је дошло до коначног разлаза између Милоша и истакнутих народних старешина.

Турски Устав (1839)

...чл. 17. Оних 17 чланова неће моћи бити збачени без узрока, докле не би било доказано код моје високе Порте, да су се они учинили повини због каквог преступленија, или због нарушенија закона и уредба земаљских. чл. 27. Моја нарочна вољајест, да житељи Сербије, поданици моје високе Порте, буду заштиштени у њинима добрима, њиним лицама, њиховој чести и њиовом достоинству. И ова иста воља Царска противна је тому, да какво лице, буди које, без суда буде лишено своји права граждански устројити у Земљи више родова Судова, за казнити кривце, или за дати правицу свакому лицу јавному или приватному... (Турски устав 1838)

На основу Устава од 1838. Милош је морао да именује четири попечатеља. То су били: Аврам Петронијевић за инострана дела, Ђорђе Протић за унутрашња дела, Алекса Симић за финансије и Стеван Стефановић-Тенка за правосуђе и просвету. Истовремено, Милош је морао да именује и седамнаест чланова Совјета и Великог Суда, углавном из редова својих противника.

Милошеви супарници међу српским вођама убрзо су стекли назив »уставобранитељи« управо због чињенице што су упорно бранили укинути устав од 1835. То име остаће симбол у српској историји за групу виђених српских старешина чија је борба против Милошеве самовоље створила претечу модерних политичких странака у Србији.

Од Турског устава до намесништва Покушаји да се Милошева лична власт ограничи нису се завршили укидањем Сретењског устава. Кнез Милош се 1837. ослонио на британског конзула који је хтео да ограничи руски утицај на политички живот Кнежевине. Први британски конзул у Београду, пуковник Хоџес, саветовао је кнезу да не прихвати установу доживотних саветника, што је био императивни захтев Русије. Руска дипломатија, незадовољна Милошевим покушајима да без њеног надзора води државну политику, настојала је да преко Савета очува свој утицај у Србији. Уз заједнички притисак Русије, Порте и кнежевих противника, Милош је 1838. био приморан да прихвати тзв. »Турски устав« у форми султановог хатишерифа за Провинцију Сербију. Наметнут споља и лишен либералних идеја устава од 1835, Турски устав је, осим судских институција, установио и Државни Савет (Совјет) којим је била ограничена апсолутна кнежева власт. Саветници, изабрани међу најугледнијим народним старешинама, били су именовани доживотно, а Милош их није могао сменити без изричитог пристанка Порте. Кнез Милош није могао да се помири с новим стањем у којем је морао да дели власт са Совјетом. Сви његови напори да обори устав и укине Совјет остали су без успеха. Невољан да попусти, Милош је, не успевши да изазове народну буну, у јуну 1839. дефинитивно напустио Србију и прешао у Земун. Наследио га је старији, тешко оболели, син Милан. Одређено је и намесништво које је требало да влада у име новог кнеза. У његов састав ушли су: Јеврем Обреновић, Аврам Петронијевић и Тома Вучић-Перишић. Кнез Милан је издахнуо само неколико недеља пошто је изабран за српског владара. Намесници су недуго затим позвали Милошевог млађег сина Михаила да ступи на српски престо. До доласка новога кнеза, уставобранитељи су учврстили своју власт у земљи. Следећих двадесет година Милош је провео у изгнанству, углавном на својим имањима у Влашкој. У том периоду Србијом су владали уставобранитељи, по којима је то раздобље српске историје и добило назив.

ПРВИ ЧЛАНОВИ СОВЈЕТА Тома Вучић-Перишић Милутин Г арашанин

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА (1839-1858)

Прота Матеја Ненадовић Лаза Теодоровић Стојан Симић Милета Радојковић Милосав Здравковић Вуле Глигоријевић

П рва владавина М и хаи ла Обреновића 1839-1842

Ранко Мајсторовић Станко Јуришић Петар Туцаковић Илија Поповић Иветко Рајовић Ђорђе Парезан Стеван Стојановић-Ћоса Анта Протић Јеврем Обреновић (Овај последњи био је и председник Совјета)

лади кнез Михаило Обреновић је, пошто се претходно представио султану у Цариграду, у марту 1840. преузео власт. Тада је имао непуних седамнаест година. Због тога су му као саветници постављени Тома Вучић-Перишић и Аврам Петронијевић, два најпознатија уставобранитељска првака.

М

Сукоб измећу две струје у борби за власт никако није престајао. Млади кнез потпомогнут присталицама свога оца и уз подршку свога стрица господара Јеврема, супротставио се утицају уставобранитеља. Ситуација је претила да се претвори у отворени обрачун. Да би некако смирила немирну Србију, Порта је послала једног изасланика у Београд са задатком да разреши кризу. Мусаефендија, султанов емисар, успео је да окупи Народну скупштину у којој је већина била одана Обреновићима. Немајући куд, Мусаефендија је најзад одлучио да се врати у Цариград и да 37 уставобранитељских воћа, најистакнутијих противника династије, на челу с Вучићем и Петронијевићем, поведе са собом. Привремена победа младог Обреновића није обећавала мир у Србији. Високи порези и захтеви неразвијеног државног апарата поново су изазвали незадовољство народа и непосредно помагали уставобранитељским плановима. Са спољашњег гледишта, режим кнеза Михаила западао је у све веће тешкоће. Под притиском Русије млади кнез морао је, у пролеће 1842, да дозволи повратак уставобранитељским првацима. Ни у Цариграду Михаилов положај није био ништа бољи. У очима Турака, он је постао пуко оруђе у рукама Русије. Незадовољство режимом, и унутрашње и спољашње, довело је, и то врло брзо, до коначног краха прве владавине кнеза Михаила у Србији. Главну улогу у извршењу овога циља имао је опет Тома Вучић-Перишић. У касно лето 1842, Вучић је прешао из Аустрије у Смедерево и одмах почео да окупља људе и подбуњује народ. За кратко време његова војска је толико нарасла да је Вучић лако стигао до Крагујевца. До пресудног судара с редовном војском дошло је у околини Милошеве престонице. Кнез Михаило и

Вукова реформа Вук Ст. Караџић уочио је да не постоји јединствен начин писања у српској књижевности. Већина је писала рускословенским, који је, понегде, допуњаван народним језиком. Сваки је писац писао сопственим правописом. Из ревности према »српском књижеству« и љубави према матерњем језику, Вук је 1814. у Бечу објавио прву граматику српског народног језика: Писменицу сербскога језика. Упрошћавању азбуке, Вук је, следећи покушај Саве Мркаља, настојао да сваки глас буде означен једним правописним знаком. Код Мркаља нису били разрешени знаци за ћ, ђ, љ и њ. Вук је узео ћ из средњовековних списа, знаке љ и њ сачинио по Мркаљевим двознацима, док је слово ђ створено по нацрту владике Лукијана Мушицког. Слово џ узето је из румунских ћирилских књига, док је из латинског узето слово ј. Слово х убачено је кад га је Вук чуо у Црној Гори и у Дубровнику. Од 1839. Вук користи неизвршено јотовање (дјевојка уместо ђевојка, тјерати уместо ћерати). Српски рјечник, штампан 1818. у Бечу, садржао је око 27.000 речи народног српског језика. Вукови противници, од српских писаца у Угарској (око Матице српске, нпр. Јован Хаџић) и црквене јерархије Карловачке митрополије (митрополит Ст. Стратимировић) сматрали су да је Вук, под патронатом бечког филолога Јернеј а Копитара, стао у службу римокатоличке пропаганда која језичком реформом настоји да Србе одвоји од Руса и приближи Бечу и Хрватима као узданици римокатоличке монархије Хабсбурга у заједници народа на словенском југу.

његови помагачи поражени су због издаје у војсци, пошто је један део кнежевих снага пребегао Вучићу. Немајући куд, Михаило је, заједно са стричевима и својим чиновницима, избегао у Аустрију. Београдски паша и Порта признали су нову власт у Србији. Тако је Вучићева буна свргла династију Обреновића, али су међународни чиниоци стајали у сенци његовог успеха.

Почетак владавине Александра Карађорђевића У септембру те 1842. сазвана је нова Народна Скупштина овог пута састављена од уставобранитељских присталица. За кнеза је изгласан Александар Карађорђевић, син вожда Карађорђа. Тријумф уставобранитеља био је потпун, а њихов први човек, Тома Вучић-Перишић, на врхунцу свог политичког утицаја. Владавина уставобранитеља трајала је читавих шеснаест година. Она је означила раскид с патријархалним, скоро турским деспотизмом кнеза Милоша и стварањем бирократског апарата и модерних установа, увела Србију у ред европских држава. Кнез Александар Карађорђевић навршио је тридесет и шест година живота када је ступио на српски престо, коначном потврдом из Цариграда. Његове политичке способности и државничко искуство нису одговарале ни имену које је носио, ни захтевима националног тренутка. За све време своје владавине остао је збуњен и неуспешан, неспреман да Србију предводи у тешким и несигурним водама борбе за коначно остварење државних циљева. Са своје стране, и уставобранитељи, мада победници, нису загосподарили Србијом како су претходно замишљали. Најзад, ни међународне околности нису ишле Србији на руку. Велике силе показивале су све више интересовања за ситуацију на Балкану, у првом реду Русија и Турска. Отварање страних конзулата у Србији поткрај Милошеве владавине, најавило је активнију улогу европских сила у политичком животу Кнежевине. Русија се супротставила избору Александра Карађорђевића јер је његов избор протумачен као револуционарни акт свргавања легитимне династије. Династија Обреновића владала је Србијом по актима којима је Русија била међународни гарант. Због тога је захтевано поновно сазивање Народне скупштине. Под утицајем уставо-бранитељске већине и друга скупштина потврдила је кнежевску титулу Карађорђевом сину. Русија је задржала непријатељско држање према новом режиму, иако су на њено инсистирање Вучић и Петронијевић морали поново у емиграцију.

Олигархијски режим Укупно стање у земљи није обећавало побољшање. Народни захтев да се скупштина претвори у стално представничко тело засновано на самоуправном начелу, уставобранитељи нису прихватили.

Као заступници идеје о олигархијском облику државне управе, упорно су избегавали да се скупштина састане у следећих неколико година, све до револуционарних догађаја у Европи 1848. Осоран став власти према народним правима озлоједио је и онај део сељаштва који је био наклоњен уставобранитељима. Опозиција одана Обреновићима такође је упорно радила против новог режима. Читаво време коване су завере и дизане буне против кнеза Карађорђевића, (буна Цветка Рајовића и Катанска буна, обе у крви угушене 1844). Подстицане или организоване из емиграције, ове побуне нису успеле да збаце постојећу власт, али су јасно указивале на снагу и предузимљивост супарничке струје. У позадини свих смутњи четрдесетих година прошлог века, по правилу је стајао стари кнез Милош који се није мирио са новонасталим стањем у Србији. Тома Вучић-Перишић (1787/8-1859) Један од вођа уставобранитеља. Учествовао у Првом устанку. У Другом устанку је био Милошев »момак«. Задужен за гушење буна током двадесетих и тридесетих година. Његова буна, мећутим, успела је да збаци кнеза Михаила и доведе кнеза Александра Карађорћевића 1842. године. Саветник, министар унутрашњих дела, намесник. Сматран за русофила. Припремио је Светоандрејску скупштину, али није могао да спречи Милошев повратак на српски престо. Одмах потом је ухапшен и вероватно отрован у затвору. Вук Караџић о Вучићу:

»Велики јунак, али поносит, бијесан и прави крвопилац људски.«

Убрзо су се политички чиниоци у самој Србији поделили на интересне групе. Овога пута се то догодило на основу подршке коју су уживали или коју су очекивали споља. Тако су се издвојила три средишта: туркофилски, неутрални и русофилски. Адам Петронијевић, по повратку из емиграције, показао се као представник туркофилске струје. Његов дугогодишњи саборац Тома Вучић-Перишић, пошто се разишао с кнезом, прешао је у изразите русофиле. У борби за превласт у Србији и једни и други надали су се помоћи из иностранства.

Српски грађански законик Упркос свим тешкоћама, у Србији је текао процес изградње државе. Најзначајнији акт уставобранитељског режима, Српски грађански законик, донет је 1844. Овај документ, састављен под утицајем аустријског цивилног законодавства, утемељио је у Србији приватну својину, као неограничену, заштићену и апсолутну категорију, какву је познавало римско право. Тиме је створен основ за слободан развој привредног живота, једнако пресудан за изградњу модерне државе колико и политичка стабилност. Српски грађански законик остао је као најдуготрајнија законодавна тековина из периода уставобранитељске владавине. Још је Устав од 1838. успоставио систем судова у Србији. По њему су постојали општински (примирителни), првостепени, окружни и апелациони судови. Године 1846. образован је и касациони суд као врховно судско тело. Под уставобранитељима, 1853. донет је и Закон о грађанско-судском поступку, али је судска процедура и даље била спора и недовољно плодотворна. Затим је утврђен и положај државног чиновништва које је израсло у друштвени слој првог реда по утицају на државне послове. У земљи, у којој осим сељаштва и понеког имућнијег трговца још није било грађанског слоја, чиновници су постали она друштвена група која има повлашћен положај и располаже највећом влашћу. Мада је било неуједначено образовано и склоно честим злоупотребама власти, чиновништво је успоставило

Вук Стефановић-Караџић (1787-1864) Реформатор српског језика и ћириличног писма. У Првом устанку био је писар војводи Ћурчији, затим Јакову Ненадовићу и у Правитељствујушчем совјету. После пропасти устанка прешао је у Беч где га је Ј. Копитар, царски цензор новина. подстакао на реформу језика и писма. Друговао је с истакнутим научницима и књижевницима свога доба у Русији, Немачкој и Аустрији, а посебно с Његошем и Људевитом Гајом. Вуков рад на реформи српског језика, којом је народни језик узет као основ за српски књижевни језик, највеће је културно достигнуће у модерној историји Срба. Тиме је Вук ударио темељ савременог књижевног израза. Прикупио је и објавио целокупну усмену народну поезију, записивајући песме од народних гуслара. Вук је објавио први речник српског језика и превео Нови завет. За собом је оставио непрегледне историјске и књижевне списе о прошлости Срба, али и о свом добу. Главна дела: Писменица серпскога језика (1814), Народна српска пјеснарица (1815), Српски рјечник (1818), Српске народне приповјетке (1821), Српске народне пјесме (1823-33), Народне српске пословице (1836). Његова реформа српског алфабета коначно је, после делимичног одобрења за приватна (1859) и за државна издања (1860) прихваћена у Србији после 1868.

Сава Мркаљ (1783-1833) Зачетник правописне реформе српског језика. Главно дело, Сало

дебелога јера либо језикопретрес, објавио у Будиму 1810. Значајно утицао на Вука и Копитара.

Матија Бан (1818-1903) Писац и политичар, родом из Дубровника. Дошао у Србију 1844, близак сарадник Илије Гарашанина у пословима националне пропаганде и поверљивим мисијама. Професор француског језика у београдском Лицеју, шеф Пресбироа. Написао око 40.000 стихова, 13 драма и трагедија (Смрт Уроша Петог, Краљ Вукашин, Цар Лазар), превођен на разне словенске језике. Умро сасвим заборављен.

одређени ред у државној служби. У Србији је стварањем бирократије процес изградње државе добио важан замах. У исто време, почетак друштвеног раслојавања имао је за последицу сукоб интереса двеју друштвених група: чиновништва и сељаштва. Током уставобранитељског режима разгранала се и унутрашња и спољашња трговина. И поред неизграђеног тржишта, путева и привредних токова, један број Срба окренуо се извозу стоке и пољопривредних производа на суседна аустријска тржишта. Постепено се стварао и слој имућних трговаца проистекао или из редова виспрених сељака или од појединих вештих чиновника. Стидљиви покушаји изградње индустрије (фабрика стакла у Јагодини, фабрике пива у Београду и тополивница у Крагујевцу) били су изузеци. У Србији је, за разлику од западне Европе, доминирао трговачки, а не индустријски капитал.

НАЦИОНАЛНА ПОЛИТИКА време уставобранитељске владе Србија је развила широку националну политику. Кнез Милош је, као и Карађорђе, тежио уједињењу свих Срба. помишљајући увек на Херцеговину, Босну и Стару Србију (Косово, Метохија. Стара Рашка, северна и западна Македонија). У доба легитимизма у Европи (1815-1848) обележене конзервативном идеологијом аустријског канцелара кнеза Метерниха, такве идеје одлучно су сузбијане. Начела суверености народа и националног ослобођења сматрана су опасним

У

субверзивним идејама француске револуције. Међутим, идеја националног уједињења, која је преплавила читаву Европу, имала је значајан одјек и међу Србима. Као највиши државни циљ указује се тежња за стварањем националне државе. Готово све европске нације, с мање или више успеха, кренуле су тим путем. Идеја националног ослобођења дала је деветнаестом столећу обележје века национализма. Борба за националну еманципацију водила је ка неумитном распаду многонационалних држава преживелих из ранијих времена. Све до Првог светског рата, Европа се налазила у сталном политичком врењу у којем су се судариле легитимистичке и националне идеје и покрети, али и националне идеје међу собом. Оне слабије су тражиле ослонца за своју борбу везујући своју националну политику за интересе појединих великих сила. »Н ачертаније« И лије Г араш анина Илија Гарашанин (1812-1874) Један од вођа уставобранитеља 1842-1858. Творац спољнополитичког и националног програма (Начертаније, 1844.) Гарашанин је био присталица независног курса у спољној политици и ослонца не искључиво на Русију, него и на западне силе, Француску и В. Британију. Био је организатор управног и полицијског апарата Кнежевине и иницијатор широке заграничне националне акције до 1853. када је, осумњичен као франкофил, на захтев Русије смењен. Као председник владе 1861-67 под кнезом Михаилом главни је организатор Балканског савеза и припрема за устанак у Турској. Служио се бирократским средствима у остварењу политичких циљева. Носилац пропазадног курса у српској политици. Први велики српски политичар деветнаестог века.

...Нема ниједног Србина којег Српство (више) искрено љуби и почитује (поштује) од Вас, а нема ни једног Србина који Вас више од мене љуби и почитује. Петар II Петровић Његош И. Г арашанину, Цетиње 1850.

Мада су уставобранитељи дошли на власт под окриљем Порте и остали формално одани Османској царевини, они су покушавали да створе основе за самостално вођење спољне политике. Од свих националних програма насталих у модерном добу, највећи значај имало је Начертаније (Нацрт) Илије Гарашанина, састављено 1844. То је био нацрт политичког плана који је одређивао правце спољне политике Србије и према националном уједињењу, и према суседним државама, и према великим силама. Начертаније је, као опште начело, служило као темељ српске спољне политике све до Првог светског рата. Сви доцнији покушаји да се уради национални програм полазили су од Начертанија и, у ствари, били његове осавремењене, демократским начелима допуњене верзије. Илија Гарашанин био је дугогодишњи министар унутрашњих дела у уставобранитељским владама и истакнути првак ове политичке групације. Начертаније није било оригинални спис. Оно је настало из сарадње с агентима пољске емиграције која је на Балкану деловала под патронатом француске и британске дипломатије. Прва упутства Србији упутио је шеф пољских

Јединство кроз просвету и културу

Начертаније је, у погледу средстава којима се национални циљеви могу остварити, на прво место стављало културну и просветну делатност преко повереника у свим крајевима у којима су живели Срби. Таква активност, која би исказивала оданост Турској, истовремено је омогућавала ширење српског утицаја међу неослобођеним Србима. То је вредело и за Србе у Хабсбуршкој монархији. Јужнословенска сарадња остала је општи оквир даљег рада, посебно око успостављања српског утицаја у Босни. Гарашанин је посебно настојао и на сарадњи са Бугарима. Начертаније је, први пут у српској политици, истакло начело уједињења Српства као највише начело државне политике. Тако је Србија закорачила стазом којом је развијена Европа већ дубоко загазила у доба своје историје познато као епоха национализма.

емиграната, гроф Адам Чарториски. Пољаци су замислили стварање једне велике јужнословенске државе којој би стожер била Србија, тада једина словенска аутономна Кнежевина на Балкану. Та држава означила би потискивање с Балкана Русије и Хабсбуршке Монархије, двеју сила које су поделиле Пољску. Помагањем Срба и јужнословенског зближавања, Пољаци су настојали да створе услове за реализацију својих националних циљева - обнову самосталности своје земље. С арадњ а с пољском емиграцијом

Франтишек Александар Зах (1807-1892) Чех, завршио филозофију у Брну и права у Бечу. Борио се у устанку у Пољској 1830. Протеран из Аустрије 1832. У својству емисара пољског кнеза Адама Чарториског био у Београду почетком 1844. На захтев Илије Гарашанина саставио један спис, План словенске политике за Србију. Био је то један од докумената који су послужили као основ за израду Начертанија. У Београду је остао и доцније постављен за управника тек отворене артиљеријске школе. Начелник главног Генералштаба постао је почетком 1876. Припремио војску за први рат с Турцима. У том рату био је командант Ибарске војске (западно-моравска дивизија). Као генерал пензионисан 1880. и вратио се у Брно.

Најпре је гроф Чарториски упутио српској влади своје Савете, којима би Кнежевина своју политику поставила на широке европске темеље и израдила себи план за будућност. Чарториски је средство за сузбијање аустријског и руског утицаја у Србији видео у њеном ослањању на Француску и Велику Британију - силе које нису имале непосредних интереса на Балкану. Истовремено је предлагао увођење просвећених реформи у управу земљом и јачање националне акције у суседним јужнословенским покрајинама. Агент Чарториског у Србији, моравски Чех Фрања Зах, ушавши у блиску везу са хрватским илирцима у Београду, припремио је, на захтев Гарашанина, нацрт спољне политике под именом План словенске политике Србије. Гарашанин је од Заховог предлога преузео оно што је сматрао да одговара потребама Србије и њеним националним тежњама. Други уставобранитељи сматрали су да је тај план исувише амбициозан за скромне политичке могућности Србије. Захов нацрт био је заснован на панславистичком обрасцу јужнословенске (илирско-словенске) заједнице која ће заменити распадајуће Турско царство. Насупрот Заху, Гарашанин је направио српски национални програм, замењујући јужнословенски план српским националним циљевима. Јужнословенски карактер (који је подразумевао рушење Аустрије), Гарашанин је преобликовао у реалан програм уједињења провинција под турском влашћу (Херцеговина, Босна, Стара Србија, северна Албанија) у јединствену српску државу. Од Чарториског и Заха, Гарашанин је прихватио идеју да се Србија, у остварењу српског уједињења, мора ослањати на Велику Британију и Француску, и да јој је Хабсбуршка Монархија (Аустрија) стратешки непријатељ. За разлику од Чарториског и Заха, Гарашанин је оставио могућност сарадње руске и српске политике на Балкану под условом да Русија своју политику води искрено. У том случају, по Гарашанину, Србија би ту политику требало да прихвати са захвалношћу. П етровска скупш тина Народна скупштина се поново састала на Петровдан, 12. јула 1848. и поновила основни захтев из 1842: редовно сазивање скупштине. На Петровданској скупштини први пут су се појавили

и захтеви из појединих округа да се у Србији уведе слобода штампе. Народни изасланици су инсистирали на побољшању услова за трговину и уређењу пореских обавеза. По питању ограничења власти и злоупотреба чиновника, Скупштина је донела низ одлука којима је требало уредити права, обавезе и положај државне администрације. Петровданска скупштина није успела да реши до краја ниједно питање које је поставила. Сукоб међу уставобранитељским вођама није изглађен, а захтев за редовним сазивањем Народне скупштине није усвојен. К рим ски рат

Ђура Даничић (1825-1882) Филолог, рођен у Новом Саду, у свештеничкој породици Поповића, узео презиме Даничић по часопису »Даница«. Главни сарадник Вука Ст. Караџића у реформи језика и граматике. Аутор славних расправа Рат за српски језик и правоппс (1847) и

Разлике између језика српског и хрватског (1857), као и Рјечника из књижевних старина српских у три тома (1863-1864), веома је заслужан за коначну победу Вукових идеја о језику после 1868. Професор на београдском Лицеју и Великој школи, а затим, на позив Штросмајера, први секретар ЈАЗУ 1866. у Загребу. где је израдио концепцију и уредио прве томове Рјечника

хрватског или српског језика. Неуморан рад на научним истраживањима сматрао је и патриотском обавезом: »Што сам год радио, радио сам по дужности својој... За отаџбину се може умирати на сваком корисном раду«.

Спољашња криза поново је надјачала унутрашње проблеме. Избијање Кримског рата 1853. између Русије и Турске поново је отворило Источно питање. Бојећи се продора Русије у Средоземље, Западне силе стале су на страну Турске и заједничким снагама успеле да поразе руску војску. Париским миром потписаним 1856. Србија је прешла под заштиту гарантних сила, које су, уз Русију, биле Француска, Аустрија, Пруска и Пијемонт-Сардинија. Очигледна намера лежала је у томе да се сузбије руски утицај на читавом Балкану, а у Србији посебно. Као најзначајнија последица Кримског рата и Париског мира остало је то што је српско питање коначно постављено као европско питање сукобљених интереса великих сила. Од Париског мира, турски гарнизони у Србији могли су се смењивати само Дунавом, а забрањен је пролазак сваке туђе војске кроз Србију без сагласности гарантних сила. Сукоби и побуне Нови, знатно повољнији међународни статус Србије није знатније утицао на смиривање унутрашњих прилика. Сукоб кнеза Александра са најутицајнијим члановима Савета, отворио је борбу за превласт у управи државом. Супротстављајући се Гарашанину, који је имао подршку Француске, и Вучићу, којег је подржавала Русија, кнез је ослонац за успостављање свог личног режима потражио у Аустрији. Мањи број саветника, тзв. »конаковци«, подржавао је кнеза, а већи, тзв. »кајмакамци«, предвођен Вучићем, Гарашанином и капетан-Мишом Анастасијевићем, заговарао је свргавање Александра, успостављање трочланог намесништва или довођење новог кнеза који не би био ни из династије Обреновић, нити Карађорђевић. Уз кнежеве противнике стала је и млађа интелигенција, школована на Западу, тражећи либералне реформе. Гарашанин је 1852-1856 настојао да Србију што јаче веже за Француску. Приликом посете Паризу, указујући на слабости кнежеве унутрашње и спољне политике, предлагао је његово свргавање, а успео је такође да обезбеди и подршку Порте за ограничавање кнежеве власти. У јеку кризе септембра 1857, откривена је још једна завера у којој су учествовали најважнији државни чиновници.

Друштво српске словесности, претеча Академије наука, основано је 31. маја 1842. када је и одржана прва седница Друштва. Припреме су текле још од септембра 1841. Оснивачи су били драмски писац и песник Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић. Циљеви Друштва састојали су се у ширењу научних сазнања и усавршавању народног језика. (Слика: Анастас Јовановић, Свечана седница Друштва српске словесности, 1842.)

Калетан Миша Анастасијевић (1803-1885) Трговац и добротвор, обогатио се тргујући монополски сољу с кнезом Милошем. Звање »дунавског капетана« добио је 1833, а поседовао чак 73 лађе. Подигао у центру Београда велелепну зграду, првобитно намењену кћери за мираз, потом, 1863, поклоњену »свом отечеству«. У Капетан-Мишином здању били су Велика Школа, Музеј и Библиотека, потом Филозофски факултет. Данас је то ректорат Универзитета у Београду.

На челу овог покрета налазио се председник Савета, Стефан Стефановић-Тенка, по коме је завера и добила назив Тенкина завера. Предводници овог покрета припремали су убиство кнеза Александра и повратак Милоша Обреновића на престо. Вође побуне су похватане и прво осуђене на смрт, а затим им је казна преиначена на доживотну робију. Тада се у сукоб умешала Порта. Њен изасланик Етем-паша, позивајући се на право Порте да поставља и разрешава чланове Савета, приморао је кнеза да помилује осуђене саветнике и врати их у службу. Реактивирани су и сви пензионисани саветници. Тако су се Вучић и Гарашанин, у пролеће 1858, вратили на највише државне положаје - Вучић као председник Савета, а Гарашанин као министар унутрашњих дела. Кнежева власт и лични углед сасвим су попустили. Крај Александрове владавине био је извеснији него икад. С ветоандрејска скупш тина (1858) Тешке прилике у Србији могла је да поправи само нова Народна скупштина. И поред противљења Кнеза и Порте, Гарашанин је успео да издејствује сазивање скупштине у новембру 1858. На основу закона донетог само за ту прилику, Скупштина се састојала од већине изабраних чланова и релативно малог броја скупштинара по положају. Обе струје у опозицији, и конзервативна и либерална, сложиле су се у захтеву да се Скупштина сазове, али су им циљеви били различити. Светоандрејска скупштина са 370 делегата, бираних директно (у градовима) и индиректно (у унутрашњости), заседала је од 11. децембра 1858. до 31. јануара 1859.

Председавао је капетан Миша Анастасијевић, богати београдски трговац и стари конзервативац, док је за његовог заменика изабран Стевча Михаиловић, повереник кнеза Милоша. Секретари су били либерали Јеврем Грујић и Јован Илић. Либерали, група младих људи школованих у иностранству, припремили су закон о Народној скупштини по којем је Скупштина требало да се састаје сваке године са одређеним законодавним овлашћењима ,у питањима државног буџета и министарске одговорности. Овом пројекту успротивили су се конзервативци, па је усвојено средње решење. Државни савет је остао највише законодавно тело, а Скупштини је био дат само саветодавни карактер.

Александар Карађорђевић (1806-1885) Карађорђев син. После слома Првог српског устанка (1813) живео у изгнанству до 1839. када се вратио у Србију, поставши ађутант кнеза Михаила. На скупштини у логору на Врачару (13. септембра 1842.) проглашен за кнеза. За његове владавине (1842-1858) почињу озбиљне реформе у Србији и њена модернизација. Али сам кнез је за то био мало заслужан. По општој оцени, он је био мало способан и слабе воље.

Аврам Петронијевић (1791-1852) Један од највиђенијих уставобранитеља, близак Порти. Представник туркофилске струје. Члан Државног савета, министар и кнежевски намесник.

На дан 22. децембра, Скупштина је затражила оставку од кнеза Александра. После једног дана размишљања, немајући избора, Александар Карађорђевић склонио се у Београдску тврђаву под заштиту турског паше. Сутрадан је Скупштина и званично прогласила његово збацивање и на српски трон вратила кнеза Милоша. До повратка Милошевог у Србију именовано је намесништво у саставу: Илија Гарашанин, Стевча Михаиловић и Илија Угричић. Светоандрејска скупштина извршила је смену династија у Србији, али није успела у намери да обезбеди њену законодавну надлежност и редовно сазивање. Захтеви либерала о слободи штампе и политичким слободама, сасвим налик захтевима либералне револуције из 1848. у Европи, изневерени су по повратку Обреновића. »П аризлије« и »Н ем ачкари« Либерали, иако неуспешни у својим жељама да уведу државу у воде европске демократије, показали су којим путем ће Србија тежити у будућности. Европске политичке идеје стизале су у Србију споро, с муком, неразумевањем и отпором, али су ипак стизале. Либерали, предвођени паризлијама (младим интелектуалцима школованим у Француској), били су весници нових идеја и новог духа. Они су веровали у народни геније и његову способност да патријархални демократизам задружног живота примени у прихватању парламентарних институција Запада. Паризлије су веровале у способност народа да учествује у политичком одлучивању. Насупрот њима, Немачкари, како су погрдно називани Срби из Аустрије, који су под Милошем и Уставобранитељима доминирали бирократским апаратом, оличавали су строги полицијски надзор над народом који је сматран недораслим за политичке слободе. У различитим приступима паризлија и немачкара, сукобила су се два погледа на управу државом - либерални, задојен духом 1848, и ауторитарни, пресликан из искуства Хабсбуршке Монархије. П олитички напредак Србије Са политичког становишта, Србија је закорачила стазом аутономног државног развоја који је, бурно и кривудаво, водио

коначном уобличењу Србије као европске државе. Упоредо с тим, Срби су у овом добу успели да одреде основне правце своје националне политике. Српство се поступно приближавало оном моделу нације који је већ био захватио читаву Европу. Најзад, српско питање је прерасло у питање од међународног значаја. Излазећи из оквира унутрашњег проблема Османског царства, Србија је постала предмет интересовања великих сила и мета њихових сукобљених интереса.

ПРОСВЕТА, КЊИЖЕВНОСТ, УМЕТНОСТ

Јеврем Грујић (1826-1895) Политичар, правник, дипломата. У младости један од оснивача »Дружине младежи српске« (1847). Идеолог либерала прве генерације, »паризлија«, секретар Светоандрејске скупштине 1858. Више пута министар. Председник скупштине »Уједињене омладине српске« (Београд 1867). За време ратова с Турцима члан ратног кабинета. Написао успомене у три књиге (Записи Јеврема Грујића). Један од најспремнијих и најспособнијих српских политичара средине деветнаестог века.

Милован Видаковић (1780-1841) Први писац модерне српске књижевности. Рођен у Србији, за Кочине крајине пребегао је у Угарску, где се школује и постаје професор српске гимназије у Новом Саду. Уз Јоакима Вујића, најплоднији у прве две деценије XIX века. Творац романа у српској књижевности. Написао је десетак широко читаних романа

(Усамљени јуноша, Велимир и Босиљка, Љубомир у Елисијуму). Угледао се на немачке витешке приче и филозофско-педагошке романе.

Унутрашњи токови у Србији, и политички и економски и културни, који се често називају европским развојем, били су много снажнији и трајнији од пуке смене на престолу. Политика је била најзначајнији вид изградње националне државе. Али тај процес био би недоречен, па и немогућан, без стварања националне културе. Национална култура подразумева све колективне делатности, и јавне и приватне, које доприносе развијању колективне националне свести једног народа. Под уставобранитељима су започети широки послови на стварању основних установа националне културе. Наравно да су и раније чињени напори у овом правцу. Ипак, тек се у време уставобранитеља приступило организованом раду у овој области. Сам кнез Милош помагао је многе српске књижевнике и културне посленике као што су били Вук Караџић, Сима Милутиновић Сарајлија, Лукијан Мушицки, Милован Видаковић, Јоаким Вујић. Кнез је одржавао тесне везе и давао помоћ Матици Српској у Пешти и Новом Саду, најстаријој српској културној институцији основаној 1826. Први Обреновић посебно је водио рачуна о црквеним пословима. Пружао је материјалну потпору црквама и манастирима који су остали на територији Турске. То је у првом реду важило за Хиландар на Светој Гори, Пећку Патријаршију, Дечане, Грачаницу и Прохор Пчињски. Милош је такође помагао манастире у Македонији а затим и у Бугарској и примао избегле бугарске монахе смештајући их по српским манастирима. У Србији су, у то време, издавани списи и књиге бугарских писаца и књижевника чија дела нису могла бити штампана у Бугарској. Утицај који је Милош имао на хришћански свет у Босни и Румелији сврстао га је у ред утицајних господара европског дела Турске. Из Србије се ширио ослободилачки дух на све хришћане који су још увек живели под Османлијама. Свестан свог положаја, Милош је предано радио да тај свој утицај и своје водеће место учврсти и ојача. Основно школовање преуређено је 1834-1835. Основне школе делиле су се у три групе: државне, општинске и сеоске. Држава се старала о постављању учитеља, издавању учила и обезбеђивању просторија. Били су то први, али важни кораци у стварању модерног просветног система. У Крагујевцу је од 1834. радио Књажевско-србски театар, прво позориште у Србији. На његовом челу налазио се Јоаким Вујић, глумац, режисер и један од првих драмских писаца у Срба.

ДИНАСТИЈСКЕ БОРБЕ Д р уга владавина М илош а Обреновића 1858-1860 тари Кнез Милош вратио се на српски престо, али само на кратко. Његова друга влада није трајала ни пуне две године. Већ септембра 1860, први владалац обновљене Србије умро је у дубокој старости с навршених осамдесет година. Ни у свом позном добу, Милош се није одрекао свог начина владања. Ни после две деценије изгнанства, он није хтео да призна слово Турског устава од 1838, због којег је и напустио Србију. И војску и полицију ставио је непосредно под своју управу, а у судском поступку опет је себи дао право коначне одлуке. Али је увео и важне мере у корист српског сељака. Умањио је и укинуо нешто од пореза и такса који су притискали пољопривредно становништво. Увео је тзв. »општинске кошеве«, где су сељаци сваке године били обавезни да дају одређене количине жита за случај глади, суше, поплаве или рата, када се ово жито имало бесплатно делити народу.

С

Јован Стерија Поповић (1806-1856) Значајан писац историјских драма и трагедија (Смрт Стефана Дечанског, Сан Краљевића Марка) и први велики српски комедиограф и сатиричар (Лажа и паралажа, Покондирена Тиква, Тврдица - кир Јања, Родољупци), аутор песама и романа. Родом из Вршца. Начелник министарства просвете у Србији (1842-1848), реформатор школства, оснивач Друштва српске словесности, утемељитељ Народног позоришта и Народног музеја.

Прве гимназије у Србији Године 1835. у Крагујевцу је основана прва гимназија у Србији. Прво је имала само четири разреда, доцније и свих шест, а у њој су предавали највиђенији српски учени људи. Већ 1838. основана је и друга гимназија, она у Београду. Три полугимназије отворене су годину дана раније и то у Шапцу, Чачку и Зајечару. У школској 1838-1839. почео је да ради београдски Лицеј, претеча Велике школе и Универзитета. Војна академија отворена је у Пожаревцу 1837. да би се већ наредне године преселила у Београд. Богословија је радила још од 1836. У то време имала је 47 ђака и 2 професора.

У ставобранитељ и против либерала У Србији су се и под Милошем сукобиле две главне политичке струје: уставобранитељи (странка Совјета) и либерали (странка Скупштине). Тај сукоб Милош је искористио да учврсти сопствени положај. Ни једна од две групе није имала значајан утицај у народу, па се Милош, ослонивши се на своју популарност међу обичним светом, појавио као неспорни вођ. Нарочито су били добро примљени његови потези којима се разрачунавао са злоупотребама локалних државних чиновника. МИНИСТАРСКИ САВЕТИ (ВЛАДЕ) У КНЕЖЕВИНИ СРБИЈИ Ф. Христић 1835-1839 К. Марковић 1860-1861 И. Гарашанин 1839-1840 А. Петронијевић 1861-1867 1840-1842 Ђ. Протић 1867 Ј. Ристић А. Петронијевић Н. Христић 1842 1867-1868 1842-1843 А. Петронијевић 1868-1869 Ђ. Д. Ценић Р. Милојковић 1843-1844 А. Симић 1869-1872 М Блазнавац-Ј. Ристић 1844-1852 А. Петронијевић 1872-1873 Ј. Ристић 1852-1853 И. Гарашанин 1873 1853-1855 А. Симић 1873-1874 Ј. Мариновић А. Чумић 1855-1856 А. Јанковић 1874-1875 1856-1857 Сг. Марковић-А Симић 1875 (01/08) Д. Стефановић Ст. Марковић Ст. Михаиловић 1857-1858 1875 (08/09) 1858-1859 Ст. Магазиновић 1875-1876 Љ. Каљевић 1859-1860

Ц. Рајовић

1876-1878

Ст. Михаиловић Ј. Ристић

Вештим маневрисањем с Портом, Милош је успео да обезбеди наследни престо за своју династију. Иако није добио нов султанов берат, он се понашао као да је онај стари од 1830. и даље на снази. Милош је до смрти Србију схватао као своју личну својину и бринуо се о њој на начин на који се један патријархални домаћин брине о свом имању и породици. Своје непријатеље је сурово кажњавао. Тома Вучић-Перишић допао је затвора и у њему умро. Милошева друга владавина била је, уствари, кратак покушај да се Србија врати уназад и да се искушења изградње сопствене државе избегну повратком »старог господара«, чији су ауторитет и поштовање у народу још били велики. Ново доба изискивало је нове институције и нов начин владања.

Михаило Обреновић (1823-1868) Други син кнеза Милоша. Његов старији брат Милан умро је убрзо по очевој абдикацији и Михаило је био кнез од 1839 до 1842. После Вучићеве буне је прогнан из земље. Поново постао кнез 1860. после смрти кнеза Милоша. Аутократ и просвећени апсолутиста у епохи националног романтизма, наглашавао је да је »закон највиша воља у Србији«. Извршио је значајне реформе у државној управи и војсци, европеизовао земљу, установио Народни музеј и Народно позориште. Водио је амбициозну спољну политику окончану стварањем Балканског савеза 1866 - 1867. Издејствовао повлачење турских гарнизона из шест градова 1867. чиме је нестао сваки турски утицај у Србији. Његове законске реформе биле су далекосежне. Њима је, фактички, био укинут Турски устав. Сукобљавао се са »Уједињеном омладином српском« и либералима. Убијен у Кошутњаку 1868. Пошто није имао законских наследника, власт је прешла на потомке Милошевог брата Јеврема.

Д р уга владавина М и хаи ла Обреновића 1860-1868

неза Милоша је 1860. наследио његов млађи син Михаило, сада зрелији и искуснији. Некадашњи младић уских политичких назора, вратио се као образован и просвећен европски господин, добро упућен у европске идејне и политичке токове. Од самог почетка, нови владар Србије најавио је раскид с патријархалним деспотизмом свог оца. Михаило је у Србији завео централизовани режим по узору на просвећени апсолутизам пруског краља Фридриха II Великог, а у спољној политици покушавао да примени начело народности попут француског цара Наполеона III. Закон је, по Михаиловој прокламацији издатој поводом ступања на престо, требало да постане највиша воља у Србији. Али, за Михаила, то није значило увођење либералних установа. Напротив, он је сматрао да државни преображај мора бити извршен одозго. Сва власт и даље остаје владаоцу, од њега долазе све одлуке битне за народ. Државни апарат мора бити дисциплинован и строго подређен њему лично. Србија је, по Михаиловом уверењу, и културно и привредно била једна заостала земља у којој је још било рано за демократске промене.

К

Стегу у унутрашњој политици, Михаило је сматрао оправданом ради остварења великог националног циља: рата против Турака за ослобођење читавог Балкана и уједињење свих Срба. Читаво раздобље његове друге владе било је обележено припремањем тог плана. Закони и реформе По угледу на Милоша, и Михаило је улогу кнеза разумео аутократски. Али, за разлику од оца, он је хтео Србију под својом влашћу да унапреди и реформише тако да се она што више

приближи европским узорима. Михаило је, за разлику од оца, успео да чиновништво подреди свом ауторитету и да од слоја огорчених Милошевих противника створи главни ослонац своје власти. И у потоње две генерације династије Обреновића, ово Михаилово достигнуће ће се сачувати. Борба за демократске слободе и ограничење власти владаоца биће, у ствари, борба против бирократске самовоље у служби аутократског режима владаоца.

Леополд фон Ранке (1794-1886) Велики немачки историчар, проф. Берлинског универзитета, познат по критичком методу у историографији ослоњеном на историјско-филолошку анализу. Написао је 54 тома књига о разним раздобљима немачке и европске историје. Преко Ј. Копитара упознао Вука Караџића, који му је уступио грађу за писање Српске револуције (1829.). Допуњено издање објављено је 1844. а треће, под насловом Србија и Турска у X IX веку објављено је 1879. Српска револуција преведена је на више европских језика.

ДИНАСТИЈА ОБРЕНОВИЋА Милош Обреновић (1815-1839, 1858-1860)

Милан Обреновић (кнез 1839)

Михаило Обреновић (1839-1842, 1860-1868)

Милан Обреновић (кнез 1868-1882, краљ 1882-1889)

Александар Обреновић (краљ 1889-1903)

Михаило је посебним законима одузео моћ двема главним политичким институцијама - Савету и Скупштини. Свемоћни Савет (по Уставу од 1838.) је Законом о Државном савету био претворен у административни орган који се израдом закона бави искључиво по кнежевим жељама и пресуђује у административним споровима. Закон о Народној скупштини је ову традиционалну народну установу свео на саветодавно тело чији закључци немају законску снагу. Предвиђено је било да се састаје сваке три године, а на њен састав велики утицај су имале полицијске власти. М еђународне прилике Михаило је за главне сараднике изабрао некадашње противнике свог оца. Од уставобранитеља је изабрао Илију Гарашанина и поверио му вођење спољашње политике. Полицију и унутрашњу управу је дао у руке вештом полицијском чиновнику Николи Христићу. Припремајући свој план за рат с Турцима, Михаило је на првом кораку створио народну војску. Још је било рано за организацију стајаће војске, а Србија није имала професионалних официра. Поред тога, војничка опрема и наоружање су били слаби и недовољни. Зато је за војног министра постављен француски пуковник Иполит Монден. Састав војске подељен је у три позива и на територијално размештене батаљоне. Свако окружно место имало је свој батаљон. Поред редовног војног рока, обвезници су позивани сваке године на вежбе. Војска се служила у родном крају. Известан број млађих старешина послат је на школовање у Русију, Пруску и Француску, како би у Србију донели знања и искуства великих европских држава у устројству оружаних снага. Наглом јачању војне силе Србије нарочито су се противиле две суседне царевине: Аустрија и Турска. Оне су се трудиле да, на сваки начин, ако не могу да спрече, а оно бар отежају озбиљно наоружавање српске војске. Посебно су стварале неприлике код набавке топова. На другој страни, овај подухват је захтевао огромне издатке који су често били већи од стварне снаге привреде, тако да је неминовно морало доћи до повећања пореза, које је, разумљиво, изазивало огорчење сељаштва. Спољашња политика Кнеза Михаила била је управљена у два смера. Он је планирао велики балкански савез Србије, Црне Горе и Грчке, уз помоћ ослободилачких покрета народа који су још увек били под османском окупацијом.

У тим плановима, важну улогу имали су Бугари. Упоредо с тим, Михаило је живо радио на потпуном исељењу Турака из Србије и коначном стицању независности. Његови дугорочнији планови подразумевали су и стварање једне велике словенске државе на Балкану под његовим жезлом. И овде је Михаило претежно мислио на Бугаре, а потом и на Хрвате. С Црном Гором је био склопљен и тајни споразум о подели Босне и Херцеговине, по којем би Босна припала Србији, а Херцеговина Црној Гори. Године 1862, за време кризе између Црне Горе и Турске и херцеговачке буне, Србија је по наговору Аустрије остала неутрална, што је изазвало привремено погоршање односа између две српске државе.

Јован Ристић (1831-1899) Политичар, државник, историчар, академик. По образовању историчар, ученик Леополда Ранкеа. Вођ десног крила либерала, русофилски настројен. Успешно водио преговоре приликом ослобођења шест градова у Србији 1867. Намесник малолетном кнезу Милану 1868-1872. Знатно допринео да се донесе Устав 1869. Представник Србије на Берлинском конгресу 1878. Председник владе 1873, 1878-80. и 1887. Намесник малолетном краљу Александру Обреновићу 18891893. Написао Дипломатску историју Србије 1875-1878. Воћа конзервативног крила либерала, био је присталица практичне политике у садејству с Круном. Амбициозан и ауторитативан политичар, Ристић је био скептичан према демократским потенцијалима у Србији. Са Илијом Гарашанином и Николом Пашићем, најутицајнији српски политичар.

Кнезу је било посебно значајно да побољша односе с Русијом. Петроград није добро гледао на Србију због њеног унутрашњег поретка, дајући предност русофилској, либералној опозицији. У сукобу између кнеза и либерала до којег је ускоро дошло, Русија је узела либерале у заштиту. Либерали су, са своје стране, озбиљно размишљали о збацивању Обреновића и довођењу на српски престо једног руског кнеза. Ослобођење градова (1867) У тежњи да Турке коначно уклони из Србије, Михаило је искористио један немио догађај на Чукур-чесми у Београду 1862. када је турски војник, усмртивши једног српског дечака, изазвао сукоб ширих размера. Турци су са београдске тврђаве где је био њихов гарнизон, чак и бомбардовали градску варош. На конференцији амбасадора великих сила у Цариграду уз захтев Србије за исељење Турака стали су Француска и Русија, али су се супротставиле Велика Британија и Аустрија. Привремено поражен, кнез Михаило се решио на дуготрајну дипломатску акцију. Српски посланик (капућехаја) на Порти, Јован Ристић, захтевао је од великих сила да изврше притисак на султана, упоредо преговарајући с великим везиром. Владимир Јовановић, послат да посредује у европским престоницама, објавио је на енглеском књижицу под насловом Српски народ и источно питање, којом је желео да утиче на енглеско јавно мњење у корист српских интереса. Дуги преговори с Турском окончани су 1867, када је, користећи заплет у Турској, изазван устанком на Криту, кнез Михаило успео да постигне споразум са Портом. Турске посаде споразумно су напустиле српске градове: Београд, Шабац, Соко, Ужице, Смедерево и Кладово. Нарочити турски изасланик свечано је, 6. априла 1867. на Калемегдану, предао кнезу Михаилу кључеве ових градова. Као симбол османске суверености над Србијом, остала је још само турска застава уз српску на зидинама београдске тврђаве.

НАРОДНОСНА Ш А РО Л И К О С Т С РП С К Е Ч А РШ И ЈЕ Српски народ је сеобом из 1690. претрпео велики ударац у крајевима под турском влашћу. Најспособнији и најпредузмљивији део становништва напустио је тада старе српске земље и населио се у крајевима преко Саве и Дунава. У старим српским земљама Срби су било готово искључиво земљорадничко становништво. Зато су Срби, када су ослободили градове по Србији у Првом српском устанку. затекли етнички врло разнолика места, у којима су други народи водили прву реч у трговини и градском животу. Како је 1827. приметио Вук Караџић: »Народ Српски нема других људи осим сељака. Оно мало Срба што живи по варошима, као трговци... и мајстори... зову се варошани, и будући да се турски носе, и по турском обичају живе, а уз буне и ратове или се затворе с Турцима у градове, или с новцима бјеже у Њемачку, зато они не само што се не броје међу народ Српски, него ји народ још и презире...« У српским варошима и паланкама влада-ла је народносна шароликост која је одражавала етничку сложеност Балкана. Махом су у њима живели Грци и Цинцари, ређе Јермени и Јевреји, а осим њих било је и Турака-Османлија. Грци Грци или Јелини су преко своје развијене културе и црквене организације вршили знатан утицај на православне народе у Османском царству. Након укидања Пећке патријаршије (1766), сви православни народи нашли су се под влашћу Цариградске Васељенске патријаршије. Црквени великодостојници у словенским крајевима убрзо су постали Грци који ни у потпуно српским областима често нису знали ни речи српског. Између српског народа и свештенства које је било грчко убрзо су покидане многе везе. Грци нису могли преко Васељенске патријаршије наметнути свој утицај и у Хабсбуршком царству где су се православци налазили под карловачким српским митрополитом. Зато је по црквеном питању стално било сукоба између Срба и Грка (и погрчених Цинцара), широм Хабсбуршке монархије. У овом сукобу на страни Грка били су и Цинцари који су потпуно примили грчку културу. Током османске владавине Грци су у српским варошима били готово једини трговачки слој становништва. Већ тада су речи Грк и трговац постале синоними. Грчка превласт у трговини, упркос њиховом малом броју на нашим селима и градовима одржала се до средине XIX века. У већим селима живео би по један, највише два до три Грка, у варошицама пет до десет, у знатнијим насељима највише око стотину

Лица. Прилив Грка у српске крајеве наступио је након неуспелих грчких буна против Турака 1769, 1788. и 1821. Када је 1769. расељен град Москопоље, у наше крајеве населио се предузимљиви део становништва. Уопште, српски Грци махом су били из Македоније, а тек понеки из Епира. Због своје богате културе привлачили су друге православне народе који су волели да се представљају као Грци. Бити Грк имало је и једну друштвену, а не само народносну вредност. У српској престоници, у Београду, дуги низ година Грци су господарили чаршијом. Држали су готово сву велику трговину, и пре свега финансијске послове. Најистакнутије међу грчким породицама биле су Ичко, Герман, Георгијевић, Тоска, Кумануди, Антула, Христодуло, Боди. До средине XIX века у нашој се чаршији доста говорило грчки, и то не само међу Грцима и онима који су себе сматрали за Грке. На грчком језику вођене су трговачке књиге, а неретко су и опоруке писане на грчком. Многи су Срби уместо у српске, слали децу у тада боље, грчке школе. За разлику од културе где су Грци утицали на Србе, у ослободилачком раду Грци су, почетком века, били надахнути од Срба. Од самог почетка Првог српског устанка поједини су грчки прваци пажљиво пратили рад устаника, помагали их и били са њима у вези. Штавише, Карађорђе је 1817. пребачен у Србију захваљујући једној револуционарној грчкој организацији (Филики Хетерија), с циљем да подигне нови устанак који би захватио читав Балкан. Кнез Милош, међутим, није волео Грке и то како због грчких веза са Карађорђем тако и због тога што није трпео успешне и образоване људе. Ипак, колики је, у то време, био грчки утицај види се и по томе што су зетови Милошеви били готово одреда Грци, или погрчени и посрбљени Цинцари, а исто тако и зетови његовог брата Јеврема. Са успоном српске националне државе и културе, Грко-Цинцари су се временом посрбили, мешањем са Србима. Жене Српкиње обично су успевале да приволе супруга Грка или Цинцарина да прихвати крсну славу чиме је он фактички постајао Србин. Цинцари Цинцари представљају малобројни остатак романског балканског становништва. Њихово народно име је Аромуни што долази од латинског Романус (Римљанин). Осим тога познати су и под именом Влаха и Куцовлаха. У новије доба,

упоредо са стварањем балканских националних држава, претопили су се у великом броју у друге православне народе: Грке, Румуне, Бугаре и Србе. Тако је њихов број на Бал-кану спао са око 400-500.000 почетком XIX века на око 160.000 крајем истог столећа. Цинцари говоре романским језиком који се развио из вулгарнолатинског, али који је мешањем са другим балканским језицима попримио особине тих језика. Најближи је румунском језику. Родовска имена Цинцара махом су двосложна и завршавају се отвореним слогом: Пачу, Питу, Сина, Мучи, Коко. Историјски Цинцари махом су били сточари. У српске крајеве долазе као печалбари да би брзо постали занатлије, механџије и трговци. Насељавали су се првенствено у градове и паланке. У српским земљама живели су у Београду, Сарајеву, Нишу, Призрену, Крагујевцу, Шапцу, Варварину, Земуну, Панчеву, Вршцу, Новом Саду, Осијеку, Славонском Броду, Карловцу итд. У нашој чаршији лако су се погрчавали и издавали за Грке, узимајући и грчка имена. Иако Романи по језику, варошки Цинцари су по култури и осећању били Грци, па су се зато и борили у црквеном спору око богослужбеног језика са Грцима против Срба. Због припадности Цинцара грчкој култури често је немогуће разлучити ко је био Цинцарин, а ко Грк у нашим варошима, па се зато често и употребљава компромисни назив ГркоЦинцари. У пречанским варошима, у којима су живели са Србима, врхунац њиховог утицаја спада под крај XVIII и почетак XIX века. На сабору у Темишвару 1790. Грко-Цинцари су покушали да озваниче свој утицај у Карловачкој митрополији, што им није пошло за руком, иако су они били велики приложници митрополије. И у српским земљама под Турцима, Цинцари су у исто време били изузетно важан чинилац у варошима. Често су, уз Грке, били готово једино писмено православно становништво, а уз то су владали великим бројем језика. Са избијањем Првог српског устанка и стварањем првих државних установа, Цинцари су одмах добијали места писара, секретара и преводилаца. Са Цинцарима су, у сеобама, заједно долазиле у вароши. у фпским крајевима, и друге словенске етничке групе. које су се најбрже претапале у Србе. Будући да су Цинцари живели раштркано, и Цинцари грчке кулуре су се уклопили у српски национални идентитет. Овај процес је у Подунављу нарочито јак од тридесетих година XIX века. У време револуције 1848. Цинцари су већ једнодушно са Србима. До шездесетих година XIX века готово сасвим су се претопили у Србе у пречанским крајевима, а до осамдесетих и у самој

Србији. Јевреји

Јевреји су, после Грка, становништво са најдужим континуитетом живљења на Балкану где их срећемо већ у римско доба. Када је шпанска краљица Изабела католичка прогнала Јевреје из Шпаније 1492, они су се на позив Бајазита II населили у Османској царевини. То су били Јевреји сефарди који су говорили шпански и били прожети шпанском културом. Били су способни трговци и занатлије. У српске земље Јевреји долазе од средине XVI века. У Сарајеву су први пут забележени 1557. а десет година касније и у Београду. Сефарди су убрзо асимиловали остале Јевреје на Балкану. Иако способни трговци, били су иза Грка у трговачким пословима. Сефради су били одани Турској, будући да су у њој нашли уточиште. Страдавали су и од хабсбуршких римокатоличких власти у време ратова Аустрије и Турске, и од српских устаника приликом ослобођења Београда у децембру 1806. После слома Првог српског устанка враћају се у Србију. Кнез Милош је у више наврата узимао Јевреје у своју заштиту, али им се положај у Србији погоршао с доласком Уставобранитеља на власт, када је, уредбом из новембра 1846, било забрањено насељавање Јевреја у унутрашњости. Кнез Милош је за своје друге владе суспендовао ову одлуку, али је под другом владом кнеза Михаила уредба обновљена 1861, а затим ублажена: престала је да се односи на Јевреје већ насељене у унутрашњости. Србија је на Берлинском конгресу (1878) прихватила увођење верских слобода и равноправности Јевреја што је ушло у XXXIV и XXXV члан Берлинског уговора. Коначно, уставом из 1888. Јевреји су изједначени у правима са Србима. Интеграција Јевреја почиње пре тога њиховим пријемом у српску војску (по Уставу из 1869). Известан број Јевреја борио се у рату против Турака, 1876. Већ 4. марта 1877. изабран је први народни посланик Јеврејин, на напредњачкој листи. То је био Аврам Озер(овић), председник сефардске београдске општине. Јевреји се због верске посебности нису лако утапали у Србе, попут Грко-Цинцара. Али, већ од прве половине XIX века поједини се Јевреји покрштавају и тиме посрбљују. Од краја XIX века многи Јевреји посрбљују презимена, додајући им »ић« и прихватају српски национални идентитет, задржавајући верску посебност. Тако настаје нови идентитет »Срба Мојсијеве вере«.

Задруге Главни облик организовања сељачких домаћинстава, на читавом српском простору, биле су породичне задруге, које су под једним кровом окупљале по неколико генерација сродника. Те сложне заједнице (од 10 до 80 душа) обрађивале су велико породично имање под вођством старешине породице, а у одлукама су учествовали и други мушки чланови задруге. До распадања породичних задруга најпре је дошло у Србији где је, после 1860, дељење задруга због економских разлога сматрано немилом појавом, али нужном последицом економског напретка. Дељењем задруга је, међутим, стално био уситњаван сељачки посед, постајући недовољан за самоиздржавање и увођење савремене аграрне технологије. Од 1861. до 1863. било је 4469 случајева деобе задруга док је до 1867. број подељених задруга порастао за још 5024. Некада снажна имања су се тиме смањивала, слабећи отпорну моћ сељаштва према зеленашком капиталу. Задруге су се знатно дуже одржале у Крајини, Херцеговини, Црној Гори и Босни, све до краја Другог светског рата, а понегде (као на Косову и Метохији) и у каснијем раздобљу.

Српска делегација на преговорима у Цариграду 1867.

СПОЉНА ПОЛИТИКА КНЕЗА МИХАИЛА пољну политику кнеза Михаила, с великом енергијом и дипломатском умешношћу водио је први министар Илија Гарашанин (1861-1867). Главни циљ те политике био је сједињење Босне и Херцеговине са Србијом. Гарашанин је успоставио присније везе с Русијом, да би искористио помоћ словенске империје у припремама општег устанка. У Београду је 1860-1862 деловао »Српско-босански одбор«, задужен за националну пропаганду у суседним земљама. Тајна упоришта била су створена у Сарајеву, Бања Луци, Маглају и Травнику. Према пројектима устанка, Срби су рачунали на подршку и сарадњу једног дела босанских муслимана. Већ тада су се припремали планови за дизање општег устанка у Босни, Херцеговини, Старој Србији (Косово, Метохија, Рашка област, северна Македонија) и Бугарској. После бомбардовања Београда 1862. створен је добровољачки корпус јачине 3000 људи, састављен од добровољаца из неослобођених земаља, а образована је и нарочита бугарска легија јер су тада Бугари у Србији налазили широку подршку својим националним циљевима. Криза изазвана устанком на Криту оживела је и планове за подизање општег устанка у Босни. У Сарајеву је био створен српски одбор са циљем да припреми устанак. Реактивиран је и стари одбор у Београду да припреми устанак у Турској. Створен је и посебан Централни одбор подељен на седам главних и три мања повереништва. Планирано је било да почетне базе за устанак у Херцеговини, Босни и Старој Србији, буду стациониране у Војној Крајини и Далмацији. Према једном војном пројекту, у Београду се рачунало на 52.000 устаника. Покушај подизања устанка у Босни почетком 1867. наишао је на одлучно противљење великих сила, па је Србија, без спољне подршке, одустала од рата.

С

Уговор о савезу између Србије и Црне Горе од 23. септембра (5. октобра) 1866. Чл. I. Њихове Свјетлости Књаз Србије и Књаз Црне Горе обавезују се и залажу један другом ријеч, да ће у највећој сагласности и искрености радити, да се што прије спреми устанак противу Турске пак да се цио српски народ у Турској ослободи од турског јарма и у једну српску државу споји.

Чл. II. Ако са Божијом помоћу буде крунисано ово предузеће са подпуним успјехом, то јест да се цио српски народ у Турској ослободи и уједини у будућу велику Србију онда и под тим условом Књаз Црне Горе свечано обећава да ће Црну Гору придружити и ујединити с том великом државом признавајући Књаза Михаила за владаоца те целокупне српске државе.

Чл. Ш. У таквом случају цјенећи високо племенито и патриотско пожртвовање Њ . С. Књаза Црне Горе, Њ. С. Књаз Србије обећава најсвечаније у своје име и у име Србије, да ће Њ. С. Књаз Црне Горе и његова породица не само задржати своје књажевско достојанство него да ће и Његова особита брига бити да сада владајућем Књазу Црне Горе створи у новој српској држави и морално и материјално сјајно положеније...

П рви Б алкански савез (1866-1868) Устанак у Босни и другим покрајинама под османском влашћу био је део пројекта о балканском савезу. Покретачи идеје о савезу балканских хришћана били су Грци, који су још 1860. предложили Београду заједничку акцију. Гарашанин је прихватио предлог, а већ следеће године у Цариграду су вођени српско-грчки разговори: разматрана су питања о укључивању Црне Горе и Румуније у савез, о стварању Бугарске, дипломатској акцији, обезбеђењу немешања великих сила и потоњем територијалном разграничењу. Због унутрашњих криза у Грчкој и затегнутости у међу-балканским (грчко-румунским) односима, преговори са Атином су, после обнове веза 1863-1864, настављени тек 1866. Устанак на Криту и аустро-пруски рат (1866) били су важан подстицај склапању савеза балканских држава. Први уговор о сарадњи остварен је октобра 1866. са Црном Гором, а кнез Никола пристао је да се, у случају уједињења две српске кнежевине, одрекне престола у корист Михаила, док би сам задржао »ранг принца у владајућој породици«. Србија је Црној Гори испоручила одређену количину оружја и муниције, и успоставила сарадњу са племенским главарима северне Албаније. Споразум са бугарском емиграцијом Крсте Раковског, 1867, имао је за циљ стварање јужнословенског царства, с кнезом Михаилом као владаром. Круна балканског савеза, био је уговор са Грчком, најпре споразум о савезу (августа 1867), а затим и војна конвенција (фебруара 1868). У случају рата и заједничке акције у њему, Грчкој би припали Епир и Тесалија, а Србији Босна и Херцеговина. Балкански савез заокружен је 1868. (са годину дана закашњења због пада Илије Гарашанина 1867) склапањем уговора о пријатељству с Румунијом, преко које се Србија снабдевала муницијом (1863) и која је повезивала остале балканске земље са Русијом. Крајем 1867, због сложене ситуације у Европи, конзули великих сила у Београду извршили су акт званичног супротстављања ратним припремама Србије. Русија је такође опоменула српску владу јануара 1868. да ратни план одложи за повољнија времена јер су Енглеска, Аустрија и Француска спремне да оружано помогну Турској. С арадњ а са Загребом Годину дана раније, дакле 1861, успостављене су везе с бискупом Јосипом Јурајем Штросмајером (1815-1905) и Народном странком у Хрватској, једном од оних организација која је пропагирала идеју јужнословенског јединства. Сарадња са Штросмајером била је у функцији настојања да се Босна и Херцеговина припоје Србији, као први корак ка будућем југословенском зближавању. Незадовољни Нагодбом између Аустријанаца и Мађара 1867, Хрвати су, уместо очекиваног федералног преустројства, били сведоци поделе власти између два најјача народа у Хабсбуршкој Монархији која се преобразила у Аустро-Угарску. Хрватска са Славонијом била је препуштена

угарском делу Двојне Монархије. По тајном споразуму са Гарашанином из 1867, Штросмајер је прихватио стварање једне заједничке савезне државе Срба и Хрвата и Гарашанинов план о присаједињењу Босне и Херцеговине Србији, као почетни корак у будућем југословенском уједињењу. У Загребу је требало да делује један од важних одбора за помагање будућег устанка у Босни. Заокрет ка коначном одустајању од рата за Босну уследио је после сусрета кнеза Михаила са грофом Андрашијем, мађарским председником владе, у Иванци, на имању српскога кнеза. Да би одвратио кнеза од везивања за Русију и од сарадње с хрватским покретом, Андраши му је обећао подршку у дипломатском задобијању Босне и Херцеговине, под условом да са Угарском ступи у политички савез.

УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА КНЕЗА МИХАИЛА Турци предају кључеве градова српским властима (1867)

ајвеће незадовољство вођењем државних послова под Михаилом показивала је либерална интелигенција. Извршиоци промене на Светоандрејској скупштини 1858. не само што нису одобравали Михаилов режим, него су још сматрали да су

Н

преварени. Њихова очекивања била су изневерена. Уместо демократских реформи за које су се либерали прве генерације залагали, дошла је нова аутократија.

Владимир Јовановић (1833-1922) Политичар и економиста. Либерал, министар финансија 1876-1880. један од најобразованијих Срба свог времена. Истакнути либерал од Светоандрејске скупштине 1858. Почетком шездесетих боравио у Лондону и објавио књигу Српски народ и источно питање на енглеском. Друговао с многим познатим именима европског либерализма, а у првом реду с Мацинијем. Познавао Вилијема Гледстона и многе француске републиканце. Као противник аутократије у Србији често био у изгнанству, углавном у Швајцарској и Новом Саду. Покренуо неколико листова. Као министар финансија исковао прве златнике у Србији. Написао Политички речник 1872. Својој деци је дао имена Слободан и Правда. Први Слободан у Србији био је његов син, велики правник и историчар Слободан Јовановић.

Михаилова аутократија била је уређенија и дисциплинованија од Милошеве и националнија од уставобранитељске, али још увек апсолутистичка. Либерали предвођени Јевремом Грујићем, Милованом Јанковићем и Владимиром Јовановићем били су већ на почетку политичку борбе онемогућени прогонима и цензуром. Њихова предност била је у надмоћној образованости, тако да су под видом научних радова и под окриљем научних установа ширили опозиционе идеје. Окупили су се у Српском ученом друштву (претеча Српске краљевске академије), али је и ово друштво Михаило у јануару 1864. распустио, после једног антирежимског предавања Владимира Јовановића. Нови Сад: престоница либерала Заустављени у Србији, либерали су тежиште свог деловања пренели у Нови Сад. Светозар Милетић и његови истомишљеници дали су им помоћ и подршку. Либералне идеје шире се преко Милетићевог листа Застава. Владимир Јовановић одлази у Швајцарску и оснива лист Слобода. Власти у Србији одмах су забраниле њихово ширење у земљи. Они либерали који су остали у Србији покушали су да делују преко Уједињене омладине српске. То је била организација младежи формирана 1861. с једним циљем: ослобођење и уједињење свих Срба. Кнез је у први мах био спреман да га чак и новчано помогне. И Омладинци су подржавали Михаилову националну политику и активно учествовали у формирању тајних одбора за устанак у Босни. После бомбардовања Београда, Омладина је храбрила српског кнеза да уђе у рат с Турском. Разочарани његовим избором дипломатског пута уместо оружаног сукоба, Омладина и Михаило се полако удаљују, да би убрзо постали отворени непријатељи. Надахнути одјецима европског либерализма, омладинци су унутрашњу и спољашњу политику видели као две стране једне медаље. Кнежево оклевање у погледу националног ослобођења и отворени деспотизам у унутрашњем уређењу уверили су присталице Омладине да су њихове наде у новог владаоца изневерене. П олитичко раслојавањ е Под Михаилом се назиру и обриси две будуће политичке странке, конзервативне око Илије Гарашанина и Јована Мариновића и либералне, произашле из интелектуалног језгра Светоандрејске скупштине, око три њена најистакнутија првака, »паризлија«: Јеврема Грујића, Јована Илића и Милована Јанковића. Док су конзервативци, ослоњени на бирократски апарат тежили умереним реформама, либерали су одсудно тражили слободу штампе, устројство скупштине са законодавним

Култ Косова Култ Косова, негован у прошлости посредством цркве, био је средишњи верскополитички култ у српском народу. Црквени помен косовским јунацима, страдалим у бици из 1389, постао је заштитни знак националне идеологије Срба у XIX веку. Његош је у Горском вијенцу наглашавао да је у Срба, уз име Божје, најчешће помињана реч било Косово. Симболи Косова били су и на црногорској капи коју је лично Његош обликовао: црни оквир означава тугу за царством изгубљеним на Косову и црну стварност »турскога ропства«, црвено теме означава крв проливену за слободу, а српски грб са оцилима, обавијен златним зрацима, симболише пут спасења. У црногорској химни, коју је спевао кнез Никола, сав је садржај у покличу за »осветом Косова«. Косовски култ је у Србији постао званична државна идеологија тек после проглашења краљевине 1882, али је пре тога уткан у уџбенике и читанке који су, тајно или слободно, растурани по свим српским земљама под аустријском или османском влашћу. Био је то обједињујући култ модерног српског национализма. Посебну снагу култ је имао у Војводини где је био интегрални део црквеношколског образовања, а ликови косовских јунака, обавезни украси сваког српског дома. Видовдан и Косово су свуда, преко епске и верске традиције, претакани у општеприхваћену тежњу за националном слободом. Косовски завет добио је своје пуно оправдање у Првом балканском рату, који је, због култа Косова, био најпопуларнији рат у српској историји, а победа на Куманову схваћена као коначна освета за битку из 1389. којом је најављен нестанак српске независности. Косовска идеологија значајно је утицала на сарајевске атентаторе 1914, да, следећи пример Обилића, себе жртвују зарад националне слободе.

овлашћењима и слободу политичког удруживања. Вођство у либералној странци касније ће преузети Михаилов дипломата Јован Ристић, ученик великог немачког историчара Леополда Ранкеа, који ће либералне захтеве постепено прилагодити својим конзервативним назорима. Кризу режима појачало је кнежево породично питање. Кнез Михаило је, после неуспешног брака с мађарском племкињом Јулијом Хуњади, намеравао да ожени своју рођаку у петом колену Катарину, кћер своје сестре од стрица Анке Константиновић. За патријархалну Србију, брак између блиских сродника био је супротан и обичајним нормама и црквеном закону. Најгласнији противници Михаиловог развода и поновног венчања били су Илија Гарашанин и митрополит Михаило. Управо због тога је Михаило отпустио Гарашанина и одрекао се једног од најспособнијих српских политичара оног доба. Пред саму погибију 1868, Михаило је, свестан слабости апсолутног режима, размишљао о увођењу Србије у уставне оквире. За његовог живота израђен је и нацрт устава који у многоме подсећа на тзв. »Намеснички устав« донет 1869, само годину дана после Михаилове погибије. То није био документ који би Србији донео демократско устројство, али би свакако ограничио власт бар утолико што би морала да се држи слова устава. П росвећене реформе У економској политици, Михаило се суочио с великом тешкоћом зеленашких дугова. Распад породичних задруга, нарочито убразан после доношења Грађанског законика 1844, имао је за последицу дељење често исувише малих имања па су се бивши задругари, без довољно земље за самосталан живот задуживали код зеленаша, и то уз огромне камате јер банака није било. Зеленашке камате достизале су 30%, па и 40% годишње, а номинални износи меница некад су били већи од оних које је дужник примио. Да би некако сузбио зеленаше, Михаило је покушао давањем незеленашких кредита : 1862. формирана је Управа фондова, као установа под државним надзором која је одобравала зајмове на залогу земљишта по 6% годишње. Али, ни овај потез није сузбио зеленаштво, што због висине минималног зајма, што због лоше организације и сложеног поступка. Модерна држава чија је власт имала велике претензије у спољној политици, неминовно је морала бити скупа. Добар део тог терета пао је на леђа сељаштва. Убиство кнеза М ихаила Атентат на кнеза Михаила изведен је 29. маја 1868. у Топчидеру. Кнез је био у пратњи Томаније, жене господар Јеврема Обреновића, њене кћери Анке Константиновић и унуке Катарине. Сасвим изненада из густе топчидерске шуме излетела је група

атентатора. Михаило је, заједно с Анком, на месту остао мртав, док је Катарина само рањена. На челу завере био је београдски адвокат и бивши посланик Павле Радовановић с три своја брата и још неколико особа сумњиве прошлости. План о преузимању власти није успео зато што вест о кнежевој погибији није на време дошла до осталих завереника у Београду. Главни извршиоци убиства су ухапшени, одмах осуђени и стрељани на Карабурми. За учестовање у завери, оптужени су и бивши кнез Александар Карађорђевић и неки од либералних првака. Београдски суд је бившег кнеза нашао кривим и осудио га на осам година тамнице у одсуству. Процес је покренут и у Пешти, где је врховни суд Угарске 1871. кнеза ослободио оптужбе. Милан Обреновић (1854-1901) Под намесништвом 1868-1872. Кнез Србије 1872-1882, краљ 1882-1889. Добио четири округа на Берлинском конгресу 1878. Аутократа, ослања се на стајаћу војску и напредњаке. У крви угушио Тимочку буну 1883. и доживео пораз на Сливници у непотребном рату с Бугарском 1885. Абдицирао 1889. Вратио се и постао командант активне војске 1897-1900. Умро у Бечу 1901. У спољашњој политици потпуно се окренуо Аустроугарској и Србију претворио у њеног експонента. Закључио с Бечом Тајну конвенцију 1881. којом је ограничена независност Србије у корист Аустро-Угарске. Био је владар слабог морала, расипник и развратник. За његово име везани су многи скандали по европским престоницама које је посећивао. Заклети непријатељ демократских промена и Народне радикалне странке. Устројио после 1897. модерну српску војску.

В ладави н а М илана Обреновића 1868-1889

омандант војске Миливоје Блазнавац је одмах по Михаиловом убиству одредио намесништво и прогласио за владара Србије најближег мушког сродника кнеза Михаила - Милана Обреновића. Унук Милошевог брата, господара Јеврема Обреновића, кнез Милан, четрнаестогодишњак, тада се налазио на школовању у Паризу. За намеснике Обреновићу изабрани су: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Намесништво је одмах приступило припреми новог устава за Кнежевину Србију.

К

У став од 1869. (Н амеснички устав) Устав проглашен 1869. био је једна врста нагодбе између намесника и либералне опозиције. Прогањани под Михаиловим режимом, либерали су овом приликом показали готовост за политички компромис. Намеснички устав увео је Србију у доба уставности, мада јој није дао и парламентарно устројство. У начелу, устав је јемчио сва политичка права и слободе, али је законима препуштао конкретно уређење прокламованих принципа. Законодавна власт предата је Народној скупштини и владаоцу, али је иницијатива за доношење закона припадала искључиво министарском савету (влади). Две трећине народних посланика бирали су гласачи, а једну трећину је, по свом нахођењу, именовао кнез. Уведен је врло висок изборни цензус, што је значило да право гласа стичу само они грађани који плаћају порез преко одређеног износа. Гласање се није вршило тајно и непосредно, него јавно и посредно, преко повереника. Тиме је власт могла пресудно да утиче на резултате избора. Из изборног права искључени су државни чиновници, пензионери и адвокати, међу

којима је био велики број опозиционара. Војне старешине нису имале право гласа, нити су могли бити бирани (активно и пасивно изборно право), али су зато могли бити кнежеви посланици. Устав од 1869. представљао је корак напред у односу на Милошев самодржавље и Михаилов лични режим, али још увек далеко од истинске демократије. Министарска одговорност је први пут дошла до изражаја 1874, када је једној влади Скупштина скоро изгласала неповерење, после чега је кабинет поднео оставку. С оцијализам С ветозара М арковића

Светозар Марковић (1846-1875) Оснивач социјалистичког покрета у Србији. Школовао се у Београду, Петрограду и Цириху. Његов спис Србија на Истоку (1872) обележио је разлаз с либералним романтизмом. Борио се за народну самоуправу и социјалну једнакост, али је претеча радикалног покрета у Србији. Умро од туберколозе у Трсту 26. фебруара 1875. Оснивач читавог низа опозиционих листова у Србији: »Раденик«, »Јавност«, »Ослобођење« и др. Био под различитим европским утицајима, прво руским (Чернишевски), а потом и западним (Џон Стјуарт Мил, Прудон, Маркс).

Није прошло много времена пре него што су се појавиле оштре критике намесничког устава. У томе је предњачио млади студент Светозар Марковић који је, исте године кад је и донет устав, објавио чланак »Наше обмане« у којем је отворено напао највиши правни акт у Србији. Марковић је био припадник друге генерације српских школараца образованих у иностранству. Надахнут идејама радикалног социјализма и руског народњаштва, Светозар је сматран за весника новог политичког таласа у Србији. Док је још био у Цириху, с групом истомишљеника, српских ђака, основао је прву радикалну странку и написао њен програм. У тој групи налазили су се и доцнији оснивачи и прваци Народне радикалне странке Никола П. Пашић и Петар Велимировић. По повратку, Марковић је покренуо лист »Раденик«, а потом и још неколико политичких гласила (»Јавност«, »Глас јавности«, »Ослобођење«). Све ове листове власти су убрзо забраниле, али те препреке Марковића, фанатично оданог својим идејама нису могле да поколебају. Светозар је стајао на челу левог крила Уједињене омладине српске дошавши у сукоб с другим челником овог омладинског покрета, Владимиром Јовановићем.

Устав Кнежевине Србије 1869.

баконодавна власт

Пзвршна власт законодавна

шкнз

иницијатива

/

Народна скупиггина ( 1 / 4 погтавлл Нњаз

3/4 иаабраних погланнка)

Устав за књажество Србију из 1869. године чл. 54.

Законодавну скупштину врши Народна скупштина са Књазом. Она не може узимати у свој круг рада друге предмете осим оних који су јој уставом додељени, или оних које би јој Краљ нарочито предао.

Министарски (лвет

<

}фжавни савет (11-15 ч.шнона ноггавља Кн>аз)

И.им)|шо право: поресжи обвелници 3 0 дин. нореза

Њихов разлаз био је идејне природе. Они су представљали српске изданке две европске идеологије: радикал-социјализма и либерализма. Најзначајније Марковићево дело била је књига Србија на истоку (1873). Главна порука била је да једино ослобођена и демократски преуређена Србија може постати српски и балкански Пијемонт, тј. да је унутрашња слобода први услов спољашњег ослобођења. Марковић се залагао за локалну самоуправу, али у српском сељаштву није било одзива за његов план о колективном власништву над земљом. М лади конзервативци Јеврем Марковић (1840-1878) Официр и политичар. Старији брат Светозара Марковића. Као официр, на војној пракси у Пруској. Борио се 1863. у устанку у Пољској. Професор артиљеријске школе у Београду. Као радикал-социјалиста народни посланик 1876-77. У чину потпуковника јунак у рату против Турака 1877-78. Ослободио Пирот и Белу Паланку. Оптужен без основа да је учествовао у Тополској буни. Његова смртна пресуда и стрељање 31. маја 1878. прави су пример политичког убиства.

Упркос ограничењима власти, у Србији се опозиција појављује у два табора. Један су следбеници Светозара Марковића, млада интелигенција наклоњена идејама европског социјализма и демократским идеалима. Други су чинили конзервативци који нису саучествовали у нагодби Блазнавац-Ристић. У овом табору, издвајала се група младоконзервативаца предвођена Миланом Пироћанцем и Стојаном Новаковићем чији се конзерватизам огледао у умереним реформама одозго, пре свега у садејству с владарским ауторитетом. Сматрали су да су Срби необразован и неписмен народ који тек треба просветити и научити политичком понашању, а то може извести само интелектуална елита предвођена монархом. Из ова два опозициона табора нешто доцније ће се формирати прве политичке странке у Србији. Трећу ће представљати либерали. С ељ ачки трибуни

Адам Богосављевић (1844-1880)

Године 1874. у јавности се појавила једна сељачка група народних трибуна и огласила се у Скупштини. Предводили су је Адам Богосављевић и Милија Миловановић. Ова група изнела је упрошћен античиновнички програм, залажући се за драстично смањење пореских обавеза и широку општинску самоуправу. Свој програм они су углавном преузели од Марковића и другова, истовремено остављајући по страни њихов економски програм који је предвиђао неку врсту колективизације сељачког поседа. Године 1875. Светозар Марковић умире у Трсту од туберкулозе у двадесет деветој години. Између Светозаревог крила и групе сељачких трибуна постојала је изразита блискост, и лична и идејна.

Народни трибун, посланик у Скупштини, школски друг Светозара Марковића и Николе Пашића. Велики противник бирократије, увек је бранио интересе сељака. Чувен по својим парламентарним беседама. Умро под неразјашњеним околностима.

На изборима 1875. Марковићева дружина осваја локалну власт у Крагујевцу. У великом одушевљењу, на улицама Крагујевца пронета је застава с великим натписом »Самоуправа«. Режим је у овој манифестацији препознао почетак насилне побуне, отерао нову општинску власт, а коловође демонстрација извео поред суд. Догађај је остао познат у историји као крагујевачки »Црвени барјак«.

РАТОВИ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ С ТУРСКОМ (1876-1878) одине 1875. избио је устанак Срба у Херцеговини, а затим и у Босни. Као реакција, у Србији се појавио снажан покрет за рат с Турском. Аустро-Угарска и Русија саветовале су кнеза Милана (од 1872. Милан је преузео кнежевску власт од намесништва и почео да влада самостално јер је тада навршио осамнаест година) да остане неутралан. На другој страни, словенофилски одбори из Русије, па и сам руски амбасадор у Цариграду, гроф Игњатијев, наводили су Србију на рат.

Г

Пера Тодоровић (1852-1907) Политичар и новинар. Важио као један од најбољих новинара свога доба. После Тимочке буне 1883. пред преким судом у Зајечару држао се веома храбро. После договора са Миланом пуштен на слободу 1886. као и остали радикали. Обећао кнезу да ће радити на договору радикала и напредњака. Крајем 1886. искључен из странке, пошто је обновио лист »Самоуправа« и нападао радикале. Све до 1903. издавао »Мале новине« које су биле први пример сензационалистичке штампе у Србији. Радикали га нападали као отпадника и као новинарског најамника. Добровољац у српско-турском рату 1876-1878, даровит писац, аутор радикалског програма 1881. и статута странке.

Битка на Вучјем Долу 1876.

У лето 1876. Србија и Црна Гора су, под притиском јавности, ушле у рат против Османског царства. Руски комитети су послали материјалну помоћ и један број официра добровољаца под командом словенофилског генерала Черњајева, кога је Милан поставио на место главног команданта српске војске. Војно и финансијски неспремна, српска војска је после одустајања да главни удар усмери ка побуњеној Босни, изабрала јужни правац, према турским трупама и арбанашким добровољцима. После губитка Зајечара и Књажевца доживела је тежак пораз код Ђуниса. Србија је била приморана да Турцима понуди примирје које је, под притиском великих сила, Порта прихватила. Сељаштво у Србији, упркос прихватању рата за национално ослобођење, још увек није било ни политички ни економски спремно да понесе главни терет у његовом остварењу. Стално у сукобу с бирократским режимом, сељаштво још није имало поверења у државу која му је више била терет него носилац узвишене националне мисије. Црна Гора, која је са Србијом склопила уговор о војном садејству, имала је више успеха. Храбри горштаци су, предвођени кнезом Николом, успели да помогну херцеговачке устанике и да

ослободе неколико градова у Зети и суседним областима. Други руско-турски рат

Михаило Григорович Черњајев (1828-1898) Руски генерал, потом и генерал српске војске. Заступао панславистичке идеје у јавности и у штампи. Понудивши своје услуге српској влади, добио је српско држављанство 1876. и чин генерала. Кад је Србија објавила рат Турској 18. јуна, добио команду над Моравском војском, а доцније и овлашћења врховног команданта. Иако лично храбар, претрпео је велики пораз од Турака код Ђуниса. Напустио команду и позвао руске официредобровољце да се врате у Русију. Кривицу за неуспех бацио на српску војску.

Јован Белимарковић (1827-1906) Намесник 1889-1893, генерал, више пута министар војни. Командант шумадијске војске у рату са Турцима 1877-78. Заузео Горицу и највише допринео ослобођању Ниша. Либерал.

Берлински конгрес

Године 1877. Русија објављује рат Турској. У међувремену је између Петрограда и Беча постигнут договор о подели интересних сфера на Балкану у случају распада Османске империје. Србија је због унутрашње нестабилности изазване изгубљеним ратом оклевала да се одазове на позив Русије и поново зарати с Турском. Тек после руске победе код Плевне, Србија се придружила Русији. Продирући на југ, српска војска је у једном замаху ослободила Ниш и Пирот, Врање и Лесковац а њене јединице стигле су до манастира Грачанице, надомак Приштине. Неспремност српске војске за одлучнији продор ка југу имао је, у следећим деценијама, тешке последице по развој српског питања јужно од граница тек незнатно увећане кнежевине, пре свега на Косову, Метохији и Македонији, областима које су остале под турском влашћу све до 1912.

БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС одршка Русије националним покретима на европском југоистоку била је мотивисана пре свега њеним интересом да избије на Средоземно море. Мир који је марта 1878. у Сан Стефану наметнула Турској стварањем велике Бугарске, био је покушај Русије да оствари своје давнашње намере. Остале велике силе су у великој Бугарској виделе продужену руку Русије. У јуну 1878. отворен је Берлински конгрес где су највиши представници свих европских сила (Немачка, Аустро-Угарска, Русија, Енглеска и Француска) успоставили нов однос снага на југоистоку Европе. Главну реч је водио немачки канцелар Ото фон Бизмарк. Представницима балканских народа и држава није био дозвољено ни учешће ни присуство на седницама.

П

Берлински конгрес успоставио је следеће стање: од велике Бугарске остале су две мале аутономне јединице обе под врховном влашћу султана; Србија и Црна Гора стекле су међународно признање као независне државе; Црна Гора је добила значајна територијална проширења (Подгорица, Никшић, Бар), а Србија је добила пиротски, нишки, топлички и врањски округ; Косово и Метохија, као и вардарска Македонија, остали су у саставу Османског царства; Аустро-Угарска је, уз подршку Немачке и В. Британије, добила мандат да изврши окупацију Босне и Херцеговине и уведе трупе у новопазарски Санџак. Тајним протоколом Србија је потпала под аустроугарску сферу утицаја, а царству Хабсбурга одобрено је да у повољном тренутку анектира Босну и Херцеговину, која је формално остала под турским суверенитетом. Чедомиљ Мијатовић (1842-1932) Политичар и академик, књижевник, историчар, економиста, дипломата и преводилац. Као министар у напредњачким владама увео значајне реформе у српску привреду, с циљем да земљу приближи европским стандардима. Потписао Тајну конвенцију 1881. Професор Велике школе, писац историјских списа (Ђурађ Бранковић) и веома омиљених романтичарских романа, један од зачетника економске науке у Србији. После 1903, као обреновићевац, живео стално у Лондону. Оставио мемоаре на енглеском (Успомене балканског дипломате).

Елодија Лоти Мијатовић (Е1оШе Еаи1оп М1ја1оУ1С8, 1835-1908) Родом Енглескиња, у младости боравила у САД где се истакла као борац за ослобођење робова. У Лајпцигу срела Чедомиља Мијатовића за кога се убрзо удала (1864). Преводила са енглеског на српски и обратно. Много радила на пропагирању српских интереса у Енглеској. Објавила 1872. на енглеском Историју модерне Србије, а касније збирке српских народних приповедака и народних песама о косовском боју.

Србија је из ратова с Турцима изашла без остварења главних циљева, ослобођења и уједињења с Босном, Херцеговином и Старом Србијом. Улазак Аустро-Угарске у Босну и Херцеговину и Санџак задуго је разбио српске снове о прикључењу ових територија Србији, раздвојио је од Црне Горе и најавио даљи продор Беча у дубину Балкана. Ни на југу Србија није добила оно што је очекивала. Стара и доња Јужна Србија остале су под турском влашћу. Мала Србија, напуштена од Русије, морала је да се споразумева с Аустро-Угарском, која је најавила успостављање своје хегемоније на Балкану. Положај Србије после 1878. био је незавидан. Са 48.300 км2 и 1,9 милиона становника била је једна од ретких европских земаља без излаза на море. Од укупног броја Срба више од половине живело је ван граница Србије и Црне Горе. Један француски дипломата нагласио је да је Србија опкољена земља а Срби опкољен народ. После 1878, Србија је била привредно неразвијена земља, етнички и социјално хомогена. Због ситног сељачког поседа, Србија је од једног путописца добила име »рај сиромашних људи«. Сељаштво је чинило 87,5 % становништва. У градовима је живело свега 12,5% становништва, али су само Београд и Ниш имали више од 10.000 становника. Од 1875. до 1906. отворено је 146 индустријских предузећа, а број неписмених је, упркос бесплатном школовању уведеном почетком осамдесетих година, био око 80%. Уместо економског напретка, Србију је обележавала ужарена политичка борба против апсолутизма последњих Обреновића, Милана и Александра.

ПРОГРАМИ СТРАНАКА У СРБИЈИ еђу посланицима Народне скупштине Кнежевине Србије крајем седме деценије деветнаестог века, развила су се два клуба. Први су сачињавале присталице Светозара Марковића и сељачких трибуна, а други младоконзервативци ојачани понеким

М

младолибералом. Из та два клуба, почетком 1881. формиране су прве политичке странке у Србији. Од првог клуба настала је Народна радикална странка (1881), а само три дана доцније из другог клуба основана је Напредна странка. Нешто доцније образована је и трећа политичка партија - Либерална странка у коју се удружила већина оних који су у претходном периоду припадали неорганизованом либераном покрету из претходних деценија. Тако је Србија све до почетка двадесетог столећа имала три доминантне парламентарне странке. Н ародна радикална странка Лаза Костић (1841-1910) Песник, драмски писац, преводилац и дипломата. Пештански доктор права, Милетићев присталица, посланик у угарском сабору, саветник кнеза Николе у Црној Гори. Секретар Јована Ристића на Берлинском конгресу 1878. Неуморан борац за српско уједињење. Писац политичких чланака, уредник листова у Црној Гори, Војводини и Србији. Најбољи представник романтизма, најспремнији и најобразованији песнику свом нараштају.

Милан Пироћанац (1837-1897) Политичар и шеф напредњака 1881-86. Председник владе 188083. Дипломирао права у Паризу. Под његовом владом потписана Тајна конвенција 1881, проглашена Краљевина 1882, а изграђена је и прва жељезничка пруга. Када су напредњаци катастрофално изгубили изборе од радикала септембра 1883. поднео оставку. Повукао се из политике 1886. и радио као адвокат.

Програм радикалне странке заснивао се на демократском преображају Србије и ослобођењу и уједињењу свих Срба. На првом месту радикали су истакли уставну реформу која је подразумевала да сва законодавна власт буде у надлежности скупштине, а да се земља уреди по начелу локалне самоуправе. То је укратко значило да се сви општински органи власти бирају, а не да буду постављени одозго. Радикали су најавили и строгу државну штедњу, смањење пореза и такси, да би се што више смањила оптерећења сељака. Радикална странка је прва схватила огроман политички потенцијал који је лежао у до тада политички пасивном сељаштву. Спајајући начела француског радикализма и домаћих потреба, радикали су од сељаштва за кратко време створили дисциплиновану страначку војску, коју је под контролом држала централистички устројена странка, с разгранатом мрежом локалних одбора. На ретким слободним изборима до краја века, радикали су добијали до пет шестина гласова бирача. После неуспеха у Тимочкој буни 1883, странка је прихватила парламентаризам као једини могући пут у остваривању демократских слобода. У спољној политици Народна радикална странка је била изразито наклоњена Русији, а противна Аустро-Угарској. Али, радикалско русофилство у националном питању треба јасно одвојити од идејне сродности с демократским радикализмом у Великој Британији и Француској. У погледима на унутрашње уређење Народна радикална странка је, после младалачких заноса њених оснивача руским народњаштвом, била западњачка, а у међународним односима проруска. Окренути превасходно народу, радикали су врло брзо направили разгранату мрежу својих одбора по читавој Србији и у том погледу далеко надмашили остале две странке. На самом почетку, радикали су у многоме прихватили политичке идеје Светозара Марковића, кога су увек сматрали за претечу. На чело Народне радикалне странке стао је већ 1881. Никола Пашић и остао председник странке све до своје смрти 1926. У то рано доба, други човек и по делу и по утицају био је Пера Тодоровић, писац програма и кључна личност у организацији партије и популарисању њених идеја у првим годинама страначког рада. Радикали су, упоредо с оснивањем странке, покренули и своје гласило под називом »Самоуправа«.

Програм Народне радикалне странке Као циљ нашег државног уређења сматрамо: унутра народно благостање, и споља државну независност и ослобођење и уједињење и осталих делова Српства. Да се тај циљ постигне, треба да се развије материјална, умна и морална снага народна... 1. Скупштину састављају само посланици народом изабрани; избор је непосредан, а право бирања имају сви пунолетни грађани српски... 3. Законодавној скупштини уставом да се ујемчи пуна законодавна власт... 5. Да се укине Државни савет идасене може заменити никаквим другим домом. ...Спољна политика има се водити тако... да се што пре постигне споразум са Црном Гором и Бугарском; да се организује културно потпомагање раскомаданих и неослобођених делова Српства, као и живо буђење свести о нашем народном јединству у удаљеним покрајинама српским, које су изложене страним елементима... Захтеви који се имају усвојити... пре мењања устава. 1. Потпуна слобода штампе. 2. Слобода збора и договора. 3. Слобода удружења. 4. Општинска самоуправа. 5. Ујемчена лична и имовинска безбедност.. »Самоуправа«, 20 јануар 1881.

Радикалски »одисај« После пада напредњачке владе 1887, уследио је општи прогон омражених напредњака широм Србије. Напредњаци су побројали 142 убијених и више стотина злостављаних, углавном у унутрашњости, где су поједини напредњаци били упрезани и јахани, а понегде чак натицани на ражањ. »Народни одисај« протегао се и на следеће године када је у локалним обрачунима до 1889 побијено укупно 365 напредњака. Народни одисај показао је низак ниво политичке културе у Србији.

Напредњаци Напредњаци су били елитна група европски образованих интелектуалаца која је истакла програм либералних унутрашњих промена за модернизацију земље, али ниј е сматрала да се оне могу постићи увођењем демократије. Они су пут ка поступном преображају Србије видели у ограниченом бирачком праву и улози владаоца као чиниоца стабилности у једном политички још недовољно развијеном друштву. Напредњаци су за седам година власти (1881-1887), низом либералних закона Србију увели у ред модерних држава, али су од закона о политичким слободама брзо одустали, суочени с огромном премоћу радикала. У државној политици били су и остали аустрофили, а у сваком смислу одани српском монарху и династији Обреновића. Међу њима су се налазили најшколованији српски интелектуалци: Стојан Новаковић, Милан Пироћанац, Милан Кујунџић, Милан Ђ. Милићевић, Владан Ђорђевић, Чедомиљ Мијатовић и други. На челу странке био је Милутин Гарашанин, син творца Начертанија и дугогодишњег министра Илије Гарашанина. Због својег схватања политике, напредњаци нису марили за масовно чланство и ширење страначке структуре. Са одређеном подршком у бирократском апарату, они су остали један скуп одабраних, чији су моћ и утицај долазили од владаоца, а не од народа. Либерали Либерале је предводио уважени дипломата и политичар Јован Ристић, који је, од либерала у младости, постајао све ближи конзервативним начелима. Под његовим вођством странка је изгубила готово све од својих некадашњих идеја о народу као здравом, инстинктивно демократском темељу, пријемчивом за либералне институције и претворила се у странку прагматизма с надмоћним искуством у вођењу политике. Либерали, који су до почетка осамдесетих година једини прошли кроз сва искушења владања, имали су подршку углавном у кругу сеоских газда и богатих трговаца. Ни они нису имали организацију која се могла мерити с радикалском, али су у појединим већим градовима по правилу односили изборне победе. СЕО С К О И ГРАДСКО СТАНОВНИШ ТВО У С Р Б И ЈИ

год.

градско становништво

сеоско становништво

1834

41.347 (6,1%)

636.845 (93,9%)

1859

86.841 (8,1%)

991.827 (91,9%)

1874

138.710 (10,2%)

1.215.180 (89,8%)

1895

319.375 (13,8%)

1.993.110 (862%)

1900

351.015 (14.1%)

2.141.867 (85,9%)

1910

382.882 (13,1%)

2.528.819 (86,9%)

Програм Српске напредне странке

Србија је уставна држава. Али шта би била уставност онде где закони не би били светиња и за мале и за велике?... Закон, слобода, напредак, то су три главне боје у застави, коју ево развијамо, то су три неразлучна основа истините уставности... Уверени будући да је светиња закона једини основ снаге како у природи тако и у друштву, ми овом приликом изјављујемо: Да је народна династија и као знамење историјског живота народног, и као јемство сталности, узвишена изнад сваке уставне борбе. Исто тако ...дизаћемо свога гласа: прво, за слободу говора и гласања о свим јавним или друштвеним појавама. Друго, за слободу састанака и удружења. Треће, за потпуно ујамчење имовне и личне безбедности. Четврто, за стварну уставну одговорност министарску. Пето, да се у представништво народно отвори приступ људима од науке по народном избору. Шесто, да се ујамчи потпуна судска независност од сваког личног обзира. Седмо,да се општинском самоуправом, колико год већма допуштају обзири на државну заједницу, отвори школа за прави уставни живот... »Видело«, Београд, 14. јануар 1880.

Међу њеним првацима посебно су се, уз Владимира Јовановића, истицали Јован Авакумовић, Стојан Рибарац, митрополит Михаило и Алимпије Васиљевић. У спољној политици су, као и радикали, важили за одлучне русофиле. Т ајн а конвенција (1881) Године 1881. су, по вољи кнежевој, либерале на власти заменили напредњаци, док су опозицију представљали радикали. Захваљујући законима о слободи окупљања и политичког организовања који су донели напредњаци, Народна радикална странка је, предвођена способним агитаторима који су успешно покретали до тада пасивно сељаштво, била у прилици да свом силином критикује режим и самог монарха, не обазирући се на забране и казне које су, убрзо почеле да стижу од напредњачке владе. Напади на власт у Скупштини, на јавним скуповима и по новинама достигли су тачку усијања. Кнез је у радикалима видео највећу опасност по свој престо, а радикали у кнезу свог главног непријатеља. У настојању да свој положај учврсти, Милан је 1882. Србију прогласио за Краљевину. Он је образовао и стајаћу војску уместо народне, како би се и оружано обезбедио од могућег радикалског преврата. Скривајући чак и од већине својих министара, Милан је још 1881. закључио Тајну конвенцију с Аустро-Угарском. На основу те конвенције, Србија је одустала од сваке агитације у Босни и Херцеговини и стављала се потпуно под надзор Хабсбуршке монархије, јер се обавезала да не закључује ниједан међународни споразум супротан интересима Беча. Заузврат, Милан је добио подршку у проглашењу краљевине, независност Српске православне цркве од Цариградске патријаршије, гаранцију за себе и своје потомке, позамашну своту новца и неизвесна обећања о будућем ширењу Србије ка југу. Конвенција је остала тајна за српску јавност све до почетка двадесетог века. Велики скандал догодио се 1882. када је избила тзв. Бонтуова афера. Генерална унија - француска компанија код које се српска влада задужила за изградњу железнице - прогласила је банкротство. Тиме је била угрожена читава инвестиција и државне финансије Србије. Радикалски посланици у Скупштини захтевали су извештај владе и одговорност министара, али је краљ то спречио распуштањем парламента, којим су већ доминирале радикалске присталице. Постојале су основане сумње да су поједини министри, па и сам Милан, примили новац да би се закључио неповољни зајам. Када је установљено да је иза Генералне уније и њеног директора Бонтуа стајала бечка Лендербанка, краљ и напредњаци су осумњичени за отворену издају државних интереса. Јаз између Милана и радикала све се више продубљивао, претећи да се изроди у крвав обрачун.

Програм Народно-либералне странке

Пошто је сваком народу за његов опстанак и за развитак његових природних извора и свеколике његове животне снаге битни услов његово уједпњење, то и они (либерали) држе да и српском народу мора бити главна брига и непрекидно старање, уједно највиша и најсветија цељ: да раскомадане делове државе и земље своје на Балканском полуострву уједини у природним и етнографским границама, а у облику старе историјске славе и моћи, како на политичком, тако и на црквеном пољу... У погледу на унутрашња питања, ми мислимо, да понајпре треба да чувамо и развијамо слободоумне тековине, које је Србија у току свог политичког живота до сада добила... наша странка стараће се и радити, да се уставом и законом гарантоване слободе наше развијају поступно и измерено...да се народно представништво (Скупштина) и у погледу независности и у погледу стручности знања појача, и у погледу избора уздигне, да буде прави и потпуни израз жеља народних... »Српска независност«, Београд, 13. октобар 1881.

ТИМОЧКА БУНА имочка буна избила је у јесен 1883. у најсиромашнијој области, у источној Србији. Повод је била одлука власти о одузимању оружја које је дотад било поверено свим војним обвезницима (народна војска). За подстрекавање и организацију буне оптужени су локални радикалски прваци, али и Главни одбор странке. Побуна је у крви угушена немилосрдном акцијом стајаће војске, после месец дана. Вође су ухапшене и стрељане. Међу њима је било истакнутих радикала, чак и бивших народних посланика. Неки су успели да измакну полицији и пребегну у Бугарску. У Београду су похапшени чланови главног одбора Народне радикалне странке, осим Пашића који је у последњем часу прешао у Земун и Дунавом се спустио у Видин.

Т

Преки суд у Зајечару осудио је вође радикала као главне кривце за избијање Тимочке буне. Над избеглим Пашићем остала је изречена пресуда: смрт стрељањем. Обезглављена и десеткована, радикална странка се нашла на беспућу. С ухапшеним вођама, председником у емиграцији и оптужбом да је покушала насилну револуцију, њена је организација била уздрмана из темеља. Било је потребно неколико година да се поново успостави и учврсти партијска структура и припреми повратак на политичку сцену.

СРПСКО-БУГАРСКИ РАТ 1885. одине 1885. избио је српско-бугарски рат. Краљ Милан и његова влада сматрали су да је уједињењем Источне Румелије и Кнежевине Бугарске нарушена равнотежа снага на Балкану. Уместо да умаршира у Стару Србију Милан је, насупрот расположењу у народу и војсци, објавио рат Бугарима. Српска војска је доживела тежак пораз у бици на Сливници и спасена је интервенцијом бечке дипломатије. Ова неславна и политички непромишљена авантура окрњила је углед и краља и напредњака. Истовремено овај пораз помогао је поновном снажењу Радикалне странке. Краљ Милан је био присиљен да чини уступке на које

Г

Привредна кретања у Србији Српска привреда била је током читавог века обележена уситњавањем већ ситног земљишног поседа, због чега је изостала обимнија модернизација. Висок прираштај становништва и стални прилив усељеника створили су аграрну пренасељеност и стагнацију у привреди с ниском продуктивношћу и високом задуженошћу код зеленаша. Србија је од стицања независности 1878. до Првог светског рата подигла двадесет и шест зајмова у иностранству, од којих је десет употребљено за покривање дугова (316,5 милиона динара), осам је потрошено на војску и наоружање (443,5 милиона динара), док је само осам преосталих употребљено за унапређење привреде (304 милиона динара). Држава је банкротирала 1895. када је уз подршку страних зајмодаваца извршена конверзија српских државних дугова. Обимнија страна улагања у привреду уследила су 1904-1910: француски капитал уложен је у експлоатацију рудника Мајданпек, британски капитал у металуршки комплекс Смедерево, белгијски у експлоатацију угља у руднику Алексинац. За рудник бакра у Бору такође је био уложен француски капитал који је коришћен и за производњу угља и цемента. Само три одсто страних зајмова (62 милиона динара) било је уложено у 470 мањих фабрика и радионица.

Устав за Краљевину Србију од 1888. године чл. 2. Грб је Краљевине Србије двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавога белог орла стоји круна краљевска ; испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Кнежевине Србије »бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста«. Народне су боје : црвена, плава и бела. чл. 7. Сви су Срби пред закономједнаки. чл. 22. Сваки Србин има право да у границама закона искаже своју мисао : говором, писмено, штампом или у сликама. Штампа је слободна. Не може се установити ни цензура ни каква друга превентивна мера која спречава излазак, продају или растурање списа и новина. За издавање новина није потребно претходно одобрење власти. чл. 126. Скупштини припада искључиво право да у својој средини одржава ред преко својега председника. Никаква оружана сила не може се поставити у згради Народне скупштине нити у њезином дворишту. чл. 137. И Краљ и Народна скупштина имају право да оптуже министре: 1. за издају земље и владаоца; 2. за повреду Устава и уставних права српских Грађана; 3. за примање мита; 4. за оштећење државе из користољубља; 5. за повреду закона у случајевима које буде одредио нарочити закон о министарској одговорности.

иначе не би пристао. У пролеће наредне 1886 године, дошло је до споразума радикала и либерала. Две странке су се договориле да у будуће теже међусобној сарадњи, укључујући и могућност образовања коалиционе владе. Радикалима је било неопходно да пронађу партнера који ће им помоћи да са себе скину ружну слику превратника. Либералима је за повратак на власт била неопходна изборна масовност радикала. Први коалициони либералнорадикални кабинет образован је 1887, а недуго затим и први хомогени радикални министарски савет под председништвом умереног радикала Саве Грујића. У став од 1888 и парлам ентарна дем ократија Године 1888, под снажним притиском радикала, краљ је дозволио да се приступи промени устава. Он је претходно продужио важење Тајне конвенције за још пет година и размишљао о абдикацији у корист свог малолетног сина Александра. Устав је донет 22. децембра 1888. (по старом календару, 3. јануара 1889. по новом), формалном сагласношћу све три политичке партије. Уставотворна скупштина га је усвојила »од корица до корица« без расправе, јер је владалац на томе посебно инсистирао. Милан се надао да ће широке политичке слободе гарантоване уставом убрзо показати да је Србијом немогуће владати без чврсте руке. Овај документ, који је у основи одражавао кључне елементе радикалског програма, увео је у Србију парламентарну демократију. То је значило да се влада образује на основу односа снага појединих партија у Народној скупштини, а не по нахођењу краљевом. Избори су имали бити тајни, непосредни и слободни с Никола П. Пашић (1845-1926) Политичар, оснивач и вођа Народне радикалне странке 1881-1926. Противник апсолутизма Обреновића и њихове аустрофилске политике. После Тимочке буне осуђен на смрт у одсуству. У емиграцији у Бугарској остао до 1889. када је помилован. Завршио техничке науке у Београду и Политехнику у Цириху. Народни посланик од 1878. Први пут председник владе 1891. Посланик у Петрограду 1893. Градоначелник Београда. Попустио под притиском пред преким судом после Ивандањског атентата 1899, и једно време био изолован у сопственој странци. Избио поново на врх после Мајског преврата 1903. Саставио 22 владе у време три краља: Александра Обреновића, Петра и Александра Карађорђевића. Успешно провео земљу кроз два Балканска рата 1912-13. и кроз Први светски рат 1914-18. Шеф делегације на Конференцији мира у Версају 1919-20. Један од најзначајнијих политичара у историји Србије и Југославије.

врло ниским цензусом, тако да је практично уведено опште право гласа. Законодавна иницијатива подељена је равноправно између Круне и парламента. Министри су двојако одговарали: политички пред Скупштином и кривично пред редовним судом. Укинути су краљеви посланици, што је значило да сви посланици морају бити изборни. Устав је гарантовао сва грађанска права и политичке слободе. Укинута је смртна казна за политичка кривична дела. Локална организација државе уређена је на принципима самоуправе у општинама и окрузима. Писан по угледу на белгијски устав од 1831, акт из 1888. широм је отворио врата демократије у Србији. Милутин Г арашанин (1843-1898) Политичар, син Илије Гарашанина. Вођ напредњака. Подржавао политику краља Милана. Министар унутрашњих дела 188183, председник владе 1885-87, председник скупштине 1895. Посланик у Паризу. Академик од 1893. Уредник листа »Видело«. Официр, школован у Француској. Конзервативац. Сматрао, као и његова странка, да политичке промене у Србији треба спровести одозго вољом Краља и образоване елите.

В ладави н а А лексан др а Обреновића 1889-1903

ебруара 1889, краљ Милан је објавио своју абдикацију и напустио Србију. У име малолетног краља Александра Обреновића владало је намесништво у које су именовани: Јован Ристић, ђенерал Коста Протић и ђенерал Јован Белимарковић. Тек после тога, Никола Пашић се тријумфално вратио у земљу и преузео вођство Радикалне странке. Прво је изабран за председника Народне скупштине (1890), а свој први кабинет саставио је 1891. Радикалске владе су се, насупрот Милановим очекивањима, показале способним да компетентно воде државне послове.

Ф

Држ авни удари и укидањ е У става

76Г

ЛТ I

Михаило (1826-1898) Митрополит Србије 1859-1881. и 1889-1899. Рођен у Соко-бањи, умро у Београду. Због сукоба са краљем Миланом уклоњен с положаја 1881. Либерал, русофил и противник проаустријске политике краља Милана. Смењен с положаја митрополита одлази у емиграцију 1883-1889. Вратио се на положај митрополита после абдикације краља Милана 1899. Он је први поглавар аутокефалне Српске цркве, пошто је 1879. Васељенска патријаршија дала Српској цркви аутокефалност.

Када је 13. априла 1893. на једној вечери у свом двору млади краљ прогласио државни удар, преузимајући власт од намесништва иако није напунио осамнаест година, многи радикали су његов корак дочекали с одобравањем. Већ следеће године млади краљ је, у намери да заведе лични режим, извео још један државни удар: укинуо је слободоумни устав од 1888, и васпоставио Намеснички устав од 1869. Разочарана радикалска опозиција окренула се против младог монарха. Александар је био растрзан супротстављеним утицајима својих родитеља који не само што су се развели, него су били у непријатељским односима. Краљица Наталија је била присталица ослањања на Русију и сину саветовала споразум с радикалима док је Милан предлагао ослон на Беч и прогоне радикала. Милан се ипак вратио у Србију, мада је више пута обећавао да се никад више неће враћати. Постао је 1897. командант војске, тако да је Србија за неко време имала два краља: једног који је владао и другог који је доносио најважније одлуке. Неуспео атентат на Милана, изведен

Стеван Сремац (1855-1906) Професор и књижевник, завршио је историјско-филолошки одсек Велике школе и постављен је за предавача у гимназији у Нишу. Познат и признат писацхумориста постао је 1895. када је свет угледала његова чувена приповетка Ивкова слава. Стекао је широк круг читалаца, а истичу се његове приповетке Лимунација

на селу, Поп Ћира и поп Спира, Вукадин и Зона Замфирова. Две најзанимљивије и најпопуларније,

Ивкова слава и Зона Замфирова, постављене су и на позорницу и деценијама су биле главне тачке у домаћем репертоару. Либерал.

Др Владан Ђорђевић (1844-1930) Лекар и политичар. Председник владе у време диктатуре два краља 1897-1900. (»владановштина«). Спровео прогон радикала после Ивандањског атентата. 1899. Поднео оставку када је краљ Александар Обреновић саопштио да ће се оженити удовицом Драгом Машин. 1906. осуђен на шест месеци затвора због одавања државних тајни. Водио изразито аустрофилску политику. Оснивач војног санитета и покретач књижевног часописа »Отаџбина«. Спада у најплодније српске писце. Написао књигу Крај једне династије, низ историјских романа и стручних радова из медицине.

на Ивањдан 1899. искоришћен је за поновни разрачун с радикалима који су оптужени за инспирисање и припрему атентата. На суду се најслабије држао Никола Пашић и под притиском признао да је могуће да су написи и деловања његових другова навели злочинца на извршење недела. Стојан Протић и Љубомир Живковић, писац анонимне брошуре против Милана (»Демон Србије«), добили су по двадесет година робије у оковима. Пашићу је казна преиначена у условну. У покушају да пронађу излаз из личног режима, радикали су 1901. пристали на споразум с напредњацима. Тај споразум предвиђао је усвајање новог компромисног устава и формирање заједничког министарског савета. Ова тзв. »фузија« довела је у априлу до устава од 1901. Овај документ није изгласала Велика народна скупштина као онај од 1888, него је проглашен указом краља који је народу »даровао« устав (октроисани устав). Премда није вратио парламентаризам, овај документ је државу извео из неуставног стања и увео у стање уставности. Октроисани устав био је на пола пута између Устава од 1869. и Устава од 1888. Посебна особина овог акта састојала се у томе што је уведено дводомно народно представништво: Сенат као горњи и Скупштина као доњи дом. Док је Скупштина била изборна по угледу на устав од 1888, дотле је Сенат чинило две трећине сенатора које је директно постављао краљ, а само једна трећина бирана је на изборима. По том питању дошло је до раскола унутар Народне радикалне странке. Млађи чланови странке сматрали су да је уласком у »фузију« и пристанком на устав, вођство странке погазило радикални програм од 1888. Тако се издвојио део чланства из којег ће настати Самостална радикална странка. Она ће после 1903. постати главни такмац старим радикалима у политичкој борби. Разлазу је допринело и то што самосталци нису Пашићу опростили понизно држање на преком суду поводом Ивањданског

атентата. Уз предводника будућих самосталаца Љубомира Живковића, у редове самосталцима су, од виђенијих страначких првака, пришли и Љубомир Стојановић, Љубомир Давидовић, Јаша Продановић, Јован Жујовић и генерал Сава Грујић.

В ладави н а П етра Карађорђевића 1903-1914 М ајски преврат (1903) глуво доба ноћи између 10. и 11 јуна 1903. (28. и 29. маја по старом календару) убијени су краљ Александар Обреновић и краљица Драга. Краљеубиство је извршено на исти дан када је тридесет и пет година раније убијен кнез Михаило Обреновић. О тој подударности, извршиоци атентата 1903, по сопственом признању, уопште нису водили рачуна.

У

Драгутин Димитријевић Апис (1863-1917) Генералштабни пуковник, као капетан био вођ завереника у Мајском преврату 1903. Основао 1911. тајну организацију »Уједињење или смрт«, названу »Црна рука« с циљем да се упркос оклевању политичких чинилаца, оствари програм свесрпског уједињења борбеним методама. Шеф контраобавештајне војне службе. Умешан у припремање Сарајевског атентата. На Солунском процесу осуђен на смрт и стрељан 1917. заједно с мајором Љубомиром Вуловићем и добровољцем Радетом Малобабићем. Процес је, да би се компромитовао предратни режим династије Карађорђевића. Обновљен у Београду 1953. и сви осуђени су рехабилитовани. Апис је најпротивречнија личност новије српске историје. У своје доба је имао огроман политички утицај, независно од положаја који је формално заузимао.

Једна завера официра, припремана још од 1901. најзад је успела да оствари своје превратничке намере. Њих двадесет осам, на чијем челу је стајао поручник Драгутин Димитријевић Апис, упало је у београдски двор око два сата после поноћи. Дошло је до пуцњаве и погибије у одајама дома последњих Обреновића. Петар Карађорђевић (1844-1921) Краљ Србије 1903-1918. и краљ Срба, Хрвата и Словенаца 1918-1921. Унук Карађорђев, трећи син кнеза Александра Карађорђевића. Школовао се у Београду, Женеви, Паризу. Завршио војну школу Сен-Сир. Ступио у француску Легију странаца, учествовао у рату с Прусима 1870-71. и одликован за храброст. Под именом Петар Мркоњић борио се са својом четом у босанском устанку 1875. На Цетињу боравио од 1883. до 1890. Оженио се Зорком, најстаријом кћери црногорског кнеза Николе Петровића Његоша. Од ње добио два сина, Ђорђа и Александра, и једну кћер, Јелену. После Зоркине смрти живео у Женеви. За краља Србије изабрала га Народна скупштина јуна 1903, после Мајског преврата. Као владалац поштовао Устав и парламентарну демократију. Свим средствима помагао националну политику и наоружање војске. У спољним односима ослањао се на Русију. као и на Француску и Енглеску. Крунисан је септембра 1904. Успешно водио Србију кроз Балканске ратове 1912-13. Повукао се с власти 22. јуна 1914. када је његов други син Александар постао регент. Под његовим краљевским скиптром, створена је краљевина СХС 1918, због чега је назван »Велики Ослободилац«. Умро је 29. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини, храму Св. Ђорђа на Опленцу.

Краљ и краљица пали су погођени хицима из револвера. Истог јутра, убијени су и председник владе, генерал Димитрије ЦинцарМарковић, министар војске Милован Павловић и оба брата краљичина - Никола и Никодије Луњевице. Прва два убиства наредио је пуковник Александар Машин, брат првог мужа краљице Драге и један од главних завереника. Ликвидацију браће Луњевице обавио је Војислав Танкосић.

Михаило Вујић (1853-1913) Политичар, дипломата, академик, професор економије на Великој школи. Председник владе 1901. и 1902, опуномоћени посланик у Бечу, Берлину и Риму. Због сукоба с Пашићем пензионисан 1907. Највећи финансијски стручњак мећу радикалима пре Лазара Пачуа. Близак двору и либералима.

Завера је потекла из војних кругова нижег ранга. Грађански део завере окупио је мали број српских политичара на чијем врху се налазио бивши министар, либерал Ђорђе Генчић. Последњих година нагло се погоршало материјално стање у војсци, а скандал са лажном трудноћом краљице Драге и гласови да ће један од њене браће бити именован за престолонаследника, изазвали су лавину огорчења у српској јавности. Успостављене су везе са кнезом Петром Карађорђевићем, за кога се веровало да, попут оца, неће водити политику супротну интересима Беча. Аустро-Угарска и Русија знале су за припрему пуча. Због приближавања Русији, Александар је у Бечу сматран, за разлику од краља Милана, који је умро 1901, непоузданим штићеником, а краљица Драга, руским шпијуном. Русија је била спремна да прихвати кнеза Петра за владара због Александрове неспремности да владу повери русофилски настројеним радикалима. Мајски преврат био је револуционаран по последицама, као један од ретких пучева који је, уместо војне диктатуре, власт препустио демократски изабраним представницима народа. Међутим, крвав начин на који је изведен произвео је веома негативну слику о Србији у Европи, која је дуго остала. Нова влада састављена је сутрадан по извршеном пучу. У коалициону владу Јована Авакумовића ушли су представници свих политичких странака, док су завереници задржали контролу над

Јован Авакумовић (1841-1928) Правник и политичар. Један од вођа Либералне странке. Писац првог српског уџбеника кривичног права (Теорија казненог права). Председник владе 1892. и 1903. (прве владе после Мајског преврата).

Демократија у Србији 1903-1914 Владавина Петра I Карађорђевића (1903-1914) запамћена је као »златно доба« или »Периклеова ера« Србије због убрзаног политичког, националног и културног успона, праћеног постепеним снажењем привредне самосталности. Устав од 1888. враћен у употребу, незнатно допуњен, обезбедио је размах политичких слобода. Бирачким правом био је обухваћен највећи део мушке популације старије од 21 године, због симболичног пореског ценза (15 дин.): на изборима 1903, учествовало је 53% уписаних бирача, а пет година касније чак 70%. По европским нормама, избори су били веома слободни, иако је понегде полицијска машинерија могла, додуше у ограниченом обиму, да утиче на изборе посланика. Сељаци су чинили око 30% народних посланика: у скупштинским клупама седело је преко 30% адвоката, учитеља, трговаца и свештеника.

Улога војске Одсуство развијене средње класе, створило је одређени вакуум који је, у функцији идеала средњих слојева, попунила војска као самопроглашени аутентични тумач националних идеала. Мешање војних чинилаца из круга блиских завереницима из 1903, као и њихови стални притисци на краља, имали су за последицу политичку нестабилност која је, све до 1914, озбиљно угрожавала крхке установе парламентарне демократије у Србији. Премда узбуркан и праћен разним неправилностима, систем парламентарне демократије у Србији, претежно аграрној земљи, ипак је био на високом нивоу, не само у балканским оквирима.

два министарства, укључујући и војни ресор. На свега десет дана пред Мајски преврат 1903, одржани су општи избори за Народну скупштину Краљевине Србије, пошто је претходно краљ, незадовољан односом снага у парламенту, укинуо устав још 24. марта исте године и то само на двадесет и четири часа. Тако су у овај нови сазив ушли углавном представници странака блиских Александровом режиму. Али, уместо ове Скупштине, влада је одлучила да сазове чланове народног представништва изабране пре 24. марта. Парламент у оба дома, Сенату и Скупштини, заседао је већ 15. јуна 1903. Тог првог дана, пошто је војска већ прогласила кнеза Петра I Карађорђевића за краља, гласањем је једногласно (158 народних посланика и 39 сенатора) потврђен његов избор. Одмах је обавештен и сам нови краљ, који се у то доба налазио у Женеви. У став од 1903. Долазак новог владара, међутим, био је успорен уставним питањем. На захтев радикала, доношење новог устава имало се извршити пре доласка краљевог, како би он положио заклетву на већ усвојен устав. Измене и допуне устава од 1888. усвојене су онако како их је Скупштина предложила. То је био по духу и главним одредбама исти онај највиши правни и политички акт усвојен »од корица до корица« пред абдикацију краља Милана, који је у Србију увео парламентарну демократију и који је укинуо краљ Александар 1894. Тако се догодило да устав од 1903. нема потпис владаоца. По томе се види да је тиме изведен својеврсни уставни прекид са претходним стањем, не само по питању династије, већ у укупном правном и политичком поретку. Модерним речником би се то могло назвати - уставноправним дисконтинуитетом. Дана 25. јуна краљ Петар је без икаквог приговора положио прописану заклетву на овај устав. Лични режим Обреновића замењен је парламентарном демократијом. Друге две српске политичке групације, напредњаци и либерали, полако су препуштале главну улогу двема радикалним партијама. САСТАВ СРПСКЕ СКУПШТИНЕ ПО ЗАНИМАЊУ занимање Државни службеници Приватници Инжењери Адвокати Свештеници Лекари и апотекари Земљорадници Учитељи и професори Трговци Индустријалци Занатлије Непознато

1903

1905

1910

19 1 1 20 12 6 41 12 43 1 3 13

19 1 2 13 5 6 44 14 48 2 1 -

26 1 2 17 5 2 44 18 40 3 2 -

Њихова организација и чланство нису били засновани на масовности и чврстој структури. Штавише, ударна снага и напредњака и либерала долазила је од истакнутих појединаца у врховима обе странке. Доба парламентаризма захтевало је, међутим, модерне и бројчано велике странке. Положај монарха у парламентарној демократији није био, ни изблиза, занемарљив. Чињеница да је по слову устава законодавна иницијатива припадала равноправно и Народној скупштини и краљу довољна је да укаже на значај владаоца у политичком одлучивању. Осим тога, краљу је још остало и право да распусти парламент тј. да прихвати или одбије оставку владе. То су биле, а и данас су, основне особине парламентарне монархије.

Ранко Тајсић (1843-1903) Народни трибун, радикал, народни посланик. Због противљења Обреновићима често допадао у затвор. После Ивандањског атентата 1899. осуђен на смрт у одсуству. Склонио се на Цетиње. Умро у свом селу поремећеног ума.

Уопште гледано, краљ Петар се строго држао својих уставних овлашћења. Када је требало, он је преузимао улогу уставног чиниоца, али се слабо мешао у политички живот. Што је време више одмицало, то је слика о Србији као парламентарној држави постајала јасниј а. Иако је на власти до 1914. углавном била Народна радикална странка, што самостално, што у коалицији, однос између ривалских група у Скупштини и ван ње био је сасвим уравнотежен. Идеал британске демократије двопартијског система у којем су странке приближне бројчане снаге, готово да је остварен у Србији оног доба. Изборни резултати су по правилу били тесни, тако да је влада могла бити образована или слабом већином или у коалицији са другом странком. Под уставом 1903. прво се покушало са коалиционим владама радикала и самосталаца, али је тај покушај био кратког века. У новембру 1904. састављен је чисто радикалски кабинет. Потом је безмало годину дана на влади била хомогена самосталска влада, од маја 1904. до априла 1905. године. Самосталце су поново заменили радикали и владали земљом пуне две и по године. Тек је анексиона криза 1908. приморала политичке чиниоце да размишљају о Главне одредбе Устава 1903.

Љубомир Живковић (1863-1930) Адвокат и политичар. Први шеф Самосталне радикалне странке 1901-1905. После Ивандањског атентата осуђен на двадесет година робије. Министар правде 1903. после Мајског преврата. Написао књижицу Демон Србије у којој је приказао краља Милана огрезлог у порок. Рано се повукао из политичког живота (1905).

1. Јемство свих политичких и грађанских права која се остварују вишестраначког система; 2. Слободни и равноправни избори свих народних представника (скоро опште право гласа, с ниским цензусом од 15 динара) и једнодомно народно представништво (Народна скупштина); 3. Двојство законодавне иницијативе: Скупштина и Краљ; 4. Апсолутно право Народне скупштине да надгледа рад министарског савета (интерпелација. изгласавање неповерења, редовни извештаји, скупштинска питања); 5. Потпуна министарска одговорност: политичка и кривична; 6. Апсолутно право Народне скупштине да доноси буџет; 7. Локална организација државне територије на начелу локалне самоуправе у срезовима и општинама; 8. Апсолутна слобода штампе, политичког удруживања и јавног окупљања; 9. Обавезно и бесплатно основно школовање; 10. Укидање смртне казне за политичка кривична дела.

Из Устава 1903. чл. 121.

Скупштина има право анкете, као и истраге у изборним и чисто административним питањима. Сваки посланик има право управљати министрима питања и интерпелације. Министри су дужни дати на њих одговор у току истога сазива.

широкој коалицији. Тада је и дошло до новог споразума радикала и самосталаца који је трајао све до 1911. У балканске ратове Србија улази и излази као победник предвођена радикалима, да би се коалиција образовала по трећи пут тек у новембру 1914. када је већ увелико почео Први светски рат. Сарајевски атентат, аустроугарски ултиматум и избијање ратног сукоба спречили су парламентарне изборе. Током рата опстојавала је једна већ распуштена Народна скупштина. Радикалско-самосталски кабинет распао се 1917, а до уједињења 1918. на власти су опет сами радикали.

чл. 135.

Министри су одговорни Краљу и Народној скупштини за своја службена дела. Писмена или усмена наредба Краљева не може ни у каквом случају заклонити министре ни друге државне службенике од законске одговорности. чл. 184.

Сваки је чиновник одговоран за своја службена дела, без обзира на то по чијим је наредбама радио.

С к уп ш ти н а , странке, избори

аздобље од 1903. до 1914. у савременој историји Србије запамћено је као њено златно доба. Прва деценија двадесетог века била је, међутим, раздобље испуњено бурним догађајима и великим осцилацијама. Политички живот слободан И разбарушен, остављао је у јавности утисак нестабилности. Динамика политичких борби, као мотор развоја, и јесте главна одлика парламентарне демократије.

Р

Уопште узев, историја Србије деветнаестог века била је обележена, изнад свега, борбом против апсолутне власти владаоца. Напослетку, та борба је крунисана победом. Период 1903-1914. показао је да је Србија најзад решила основно питање свог унутрашњег устројства.

Београд на почетку XX века Београд је 1910. имао око 90.000 становника. Грађански сталеж, бројем невелик, живео је искључиво по градовима. У Београду су 1905. само 2% грађана били државни службеници, 23% занатлије и 13% трговци. Главно научно и културно средиште била је Српска краљевска академија, основана после 1886, док је Велика школа 1905. уздигнута у ранг универзитета, са пет факултета. Уочи Првог светског рата универзитет је имао 80 професора и 1.600 студената.

У парламенту Краљевине Србије 1903-1904. однос две највеће странке био је следећи: 75 радикала и 66 самосталаца имало је већину у Скупштини од 160 посланика. Прва, револуционарна влада (јун 1903) била је концентрациона. Друга влада (октобар 1903 - фебруар 1904) била је коалициона, под председништвом умереног радикала, генерала Саве Грујића. Овај кабинет реконструисан је после неколико месеци (фебруар - децембар 1904). Тек четврту, хомогену радикалску владу, предводио је Никола Пашић (децембар 1904 - мај 1905). После Пашићеве оставке, краљ је понудио мандат другој по снази партији у парламенту. Тако је Љубомир Стојановић, председник Самосталне радикалне странке, први пут постао и председник владе (мај - август 1905), са обавезом да одмах припреми парламентарне изборе. Избори су самосталцима дали већину од једног посланика и формирали кабинет опет под председништвом Љ. Стојановића (август 1905 - март 1906). На месец дана пре пада самосталске владе, радикалска опозиција најавила је излазак из Народне скупштине и опструкцију њеног рада, због одбијања владе да одговори на интерпелацију поводом прекинутих односа са Великом Британијом. Нову владу поново је саставио Сава Грујић, али само до избора (март - јун 1906). На

изборима 1906. од 160 места, стари радикали освојили су убедљиву већину - 91 посланички мандат.

Димитрије Туцовић (1881-1914) Социјалистички политичар и публициста. Дипломирао права у Београду 1906. Један од оснивача Српске социјал-демократске странке августа 1903. Секретар странке до 1912. Духовни вођа Прве балканске социјалистичке конференције 1910. Као резервни потпоручник храбро се борио у Балканским ратовима. Демобилисан августа 1913. Члан Међународног социјалистичког бироа 1914. Погинуо у Колубарској бици 1914.

На основу ове победе стари радикали формирали су хомогену владу Николе Пашића (јун 1906 - јул 1908). Ово министарство једном је реконструисано, априла 1908. Само тако оно је успело да избегне пад, суочено са опструкцијом опозиције проглашеном фебруара исте године. Опструкција је проглашена још једном, два месеца доцније уз захтев за распуштањем Скупштине и расписивањем нових избора. Нови избори одржани 13.јуна 1908. дали су изненађујући исход: стари радикали су једва остварили већину од 84 посланичка мандата. Снага две супарничке странке, старих радикала и самосталаца била је приближно једнака, па је министарска криза била на помолу. После дугих преговора, дошло се до коалиционе владе Пере Велимировића (јул 1908 - фебруар 1909). Анексиона криза натерала је сукобљене политичке чиниоце на четворну коалицију (радикали, самосталци, напредњаци, СКУПШТИНА СРБИЈЕ: МАНДАТИ год.

ст. рад.

сам. рад.

либерали

напред.

остали

укупно

1903 1905 1906 1908 1912

75 55 91 85 84

66 81 47 48 39

17 17 16 19 22

1 4 5 7 12

1 3 1 1 9

160 160 160 160 166

либерали) на чијем челу се налазио Стојан Новаковић (фебруар октобар 1909). После тога наступило је дуже раздобље радикалскосамосталске споразумне владе под председништвом Николе Пашића (октобар 1909 - јул 1911). Затим следе четири хомогена радикалска кабинета: прва два под председништвом Милована Ђ. Миловановића (јул 1911 - фебруар 1912. и фебруар - јун 1912), трећи Марка Трифковића (у н - септембар 1912) и четврти под Николом Пашићем (септембар 1912 - децембар 1914). Две радикалне странке: старо-радикали и самосталци Обе фракције радикала проистекле су из једног политичког покрета. И стари радикали и самосталци имали су истоветне погледе на основна питања државног уређења. Уз то, били су и дугогодишњи пријатељи и саборци из времена личних режима последња два Обреновића. И једни и други задржали су кључни идеолошки придев »радикална« исказујући тиме своју верност првобитним политичким начелима. Покушај да се две гране радикализма поново уједине 1904. пропао је. Изгледало је као да парламентарни живот има неку своју логику која је старија од свега другог, па и од идејне сличности и личног пријатељства. Једино су самосталци од свих политичких чинилаца имали моћи да се супротставе радикалима у трци за власт. Да су се ујединили, то би довело у опасност темеље парламентаризма, јер би заједно стално побеђивали на изборима без правог супарника.

И радикали и самосталци остали су одани не само изворним принципима радикализма, већ и темељима демократије. У међусобној борби упорно су се придржавали парламентарне форме. У опозицији, самосталци су користили све методе укључујући и опструкцију парламента.

Лазар Пачу (1855-1915) Лекар и политичар. Један од првака Народне радикалне странке. Министар финансија 1904-08. и 1912-15. Финансијски стручњак првог реда. Изузетно строг у одобравању новчаних средстава из буџета. Способан преговарач за добијање кредита у иностранству. Одличан парламентарац. Сматран за члана ударне радикалске тројке: Пашић, Протић, Пачу. Био је један од најутицајнијих министара, чији је ауторитет далеко превазилазио оквире ресора финансија.

Обе радикалне странке слагале су се у националном питању. Стављале су на прво место одбрану Србије и њене независности. Потом су, као истински националисти, споразумно радили на остварењу националног идеала - уједињењу свег српства. За разлику од осталих странака, самостални радикали су већ првих година после 1903. постали одлучне присталице југословенског уједињења и теорије која је долазила из либералних кругова у Далмацији и Хрватској, да су Срби и Хрвати, заједно са Словенцима, три племена једног народа. Ентузијазам самосталаца за југословенско уједињење није имало широку подршку у другим странкама, нити у народу који је прижељкивао уједињење свих Срба. Али је, због њихове доминације на Београдском универзитету имао значајан одјек у кругу млађе интелигенције. Период парламентаризма у Србији, једва дужи од једне деценије, није био довољан за коначно утемељење демократских установа. Већину становништва, близу 90%, још увек су чинили сељаци, претежно власници малих имања, а празнину изазвану одсуством снажне грађанске класе попунила је војска, наметнувши се као моћан, али ванпарламентарни чинилац у једном демократском поретку. За тих десет година Србија је направила само први корак у том правцу. Али, био је то корак од седам миља. У лога војних кругова Улога официра-завереника из 1903 у политичком животу, временом је расла због њихових покушаја да одлучују у доношењу политичких одлука у влади. Због одбијања краља Петра да пензионише главне заверенике, Србија је до 1906, била под СТАНОВНИШТВО СРБИЈЕ 1834-1910 година 1834 1841 1843 1846 1850 1854 1859 1863 1866 1874 1884 1890 1895 1900 1905 1910

км2 37.841 37.841 37.841 37.841 37.841 37.841 37.841 37.841 37.841 37.841 48.303 48.303 48.303 48.303 48.303 48.303

становника

стан/км^

678.192 828.895 859.545 915.080 956.893 998.919 1.078.281 1.108.668 1.216.281 1.353.890 1.901.736 2.161.961 2.312.484 2.492.882 2.688.025 2.911.701

17,9 21,9 22,7 24,2 25,3 26,4 28,5 29,3 32,1 35,8 39,4 44,7 47,9 51,6 55,6 60,3

Љубомир Стојановић (1860-1929) Политичар и филолог, академик, професор Велике школе. Шеф Самосталне радикалне странке 1905-12. После Мајског преврата 1903. министар просвете. Председник владе 1905-06. Од 1913. до 1923. секретар Српске академије наука. Написао најпотпунију биографију Вука Караџића, објавио важан корпус средњовековних извора. После Првог светског један од оснивача Републиканске странке.

дипломатским ембаргом европских дворова, пре свих В. Британије, на чији захтев су коначно пензионисани старији официри међу завереницима. Млађе крило завереника, предвођено Аписом, умешало се у политички живот после анексије Босне и Херцеговине, незадовољно брзином рада на националном ослобођењу. У мају 1911, они су основали тајну организацију »Уједињење или смрт«, у јавности прозвану »Црна рука« која је у прво време водила четничку акцију у Македонији и контролисала рад српских повереника у Босни. Њихов утицај порастао је после Балканских ратова, када су, истакавши се у рату, себе сматрали јединим аутентичним носиоцима мисије националног уједињења. Незадовољни страначким сукобима који успоравају национално уједињење, црнорукци су вршили отворен притисак на радикалску владу, претећи пучем у новим крајевима на југу, да би на крају, мимо њеног знања, помогли члановима »Младе Босне« у припреми атентата у Сарајеву. Саучесништво високих војних официра у припреми атентата који је био повод за Први светски рат, веома неповољно је утицао на углед Србије у свету.

И зм еђу сукобљ ених блокова сила азлике између великих сила постале су сасвим очигледне крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Њихово ривалство се, пре свега, показало у подручју источног Медитерана, северне Африке и Балканског полуострва под османском влашћу. Тако је у Европи, у освит нашег столећа, дошло до оштре поделе на два табора. Немачке амбиције ка истоку (Игаид пасћ Об1еп) приближили су давнашње противнике Велику Британију и Француску. Њихов споразум из 1904. био је основ за стварање велике Антанте, којој се придружила и Русија, после пораза у рату с Јапаном и револуционарних догађаја (1905). Споразум између Петрограда и Лондона закључен је 1907, чиме је било заокружено стварање блока сила Антанте.

Р

Поларизација у Европи натерала је балканске државе да се определе између Антанте и Централних сила (Немачка, АустроУгарска, Италија). Србија није имала великог избора: њен спољнополитички положај доводио је у непосредни сукоб са немачким тежњама ка истоку; њена жеља за еманципацијом и националним уједињењем угрожавала је легитимистичке темеље вишенационалне аустро-угарске Монархије. Упорно инсистирање енглеских власти да се нови поредак у Србији не призна све док се извршиоци краљеубиства не изведу пред лице правде, отежало је статус Србије, али није могло да обрне правац српске спољне политике. Најзад, најважније је било то што се царска Русија, потиснута на Далеком Истоку, као традиционални заштитник

националних интереса балканских народа, после 1905. вратила активнијој политици на Балкану. Истовремено, Двојна Монархија је заокружила своје интересне сфере у југоисточној Европи. Србија се нашла опкољена са свих страна. Пресудни аустријски утицај осећао се и у Албанији, и на Косову и у Македонији и у Бугарској и у Румунији. На северозападној граници Србије већ су су налазиле искључиво аустријске карауле (Војводина, Босна, Санџак). Објављујући своје претензије за ширење према Солуну, Аустро-Угарска је пресекла Србији пут на југ и тиме је коначно учинила својим не само противником, него и непомирљивим непријатељем. У таквом, нимало повољном окружењу, Србија је била присиљена да тражи подршку међу западним силама.

Иларион Руварац (1832-1905) Архимандрит и историчар. Завршио богословију у Сремским Карловцима и права у Бечу. Професор и ректор Карловачке богословије, од 1882. Архимандрит манастира Гргетега. Установио критичку школу у српској историографији, уводећи филолошки метод у анализу историјских извора. Водио дуге полемике с представницима романтичарске, некритичке историографије (Панта Срећковић). Писац многих расправа и студија (Преглед домаћих извора старе српске повеснице).

Панта Срећковић (1834-1903) Историчар. професор Велике школе. Романтичарске оријентације, Срећковић је изучавање историје схватао као средство за јачање националне свести и патриотизма. Оштро бранио народну традицију као историјски извор, без довољне критичности, удешавајући разне догађаје потребама савременог доба. У полемикама с Љубом Ковачевићем и Иларионом Руварцем, доказана је непоузданост његовог метода. Била је то победа критичког правца у српској историографији, важна за будуће нараштаје. Срећковић је остао запамћен као слаб историк али заслужан национални радник.

Упоредо с тим, на Балкану је текао процес развоја националне свести балканских народа и, последично, жеље за коначним решењем националног питања. У националном развоју, најдаље је отишла Србија тражећи путеве и начине за ослобођење неослобођених крајева, још увек под турском влашћу. Зато је српска политика била управљена првенствено ка југу. Ти неослобођени крајеви биле су области Косова и Метохије, Рашке (Новопазарског Санџака) и јужне Србије (Македоније). Пред Србијом су стајали велики посао и огромне препреке. Требало је учврстити тек успостављени унутрашњи систем, придобити помоћ и симпатије великих сила и најзад остварити национално ослобођење. Почетком века, Македонија је избила у први план међусобних односа балканских држава. Убрзо је та територија постала поприште укрштених интереса Србије и Бугарске, али и европских сила, пре свих Аустрије и Русије. Ч етн ичка ак ц и ја у М акедонији Од 1870, када је створена бугарска црквена организација у Турској (Егзархија), Бугари су вешто потискивали тамошње Србе и отварање словенских школа користили да бугаризују становништва, док су у црквама с ликовима српских владара и светаца, премазивали или скидали фреске и уништавали иконе. Борба око Македоније посебно се појачала после стварања бугарског »Друштва за убијање Срба« у Солуну, које је почело с атентатима на српске прваке. Српска акција била је просветног карактера, под вођством »Друштва Св. Саве« из Београда, задуженог за помагање српских школа и цркава ван граница Србије. До 1902. агенти бугарске пропаганде (тзв. ВМРО) убили су 43 и ранили 52 власника српских школа, учитеља, свештеника, да би после 1903. страдало још преко сто српских првака. У околини Скопља и Битоља створена је почетком XX века »Српска одбрана« на чијем врху су се налазила два одбора, један у Старој Србији и један у Македонији. Комите су биле обучаване и припремане у Србији. Одреде су сачињавали искључиво добровљци под командом официра српске војске или локалних четовођа - војвода.

Најпознатије војводе били су Јован Станојковић-Довезенски, Глигор Соколовић, Јован Бабунски, војвода Брана и Ђорче Скопљанче, а читав покрет је као сопствену химну узео песму »Спремте, се спремте четници«, која је славила њихову борбу с Турцима и Бугарима у областима Пореч и Полог. Њихово деловање финансирало се из поверљивих извора које је одобравала Народна скупштина Краљевине Србије и из прилога имућних србијанских трговаца пореклом из јужних крајева. Ова акција, коју су поред Србије развиле и остале балканске државе, нарочито се распламсала у периоду 1904-1908. Ц арински рат с А устро-Угарском (1906-1911)

Јован Стојковић Бабунски (1878-1920) Четнички војвода у Македонији, родом из велешке области. Школован у Србији, учитељ у Македонији, од 1905. у четничкој акцији за заштиту Срба у Македонији. Одбранио је десну обалу Вардара од бугарских комита, заштитио прогоњене Србе, после 1908. повремено хајдуковао и вратио се у Србију. Невероватно храбар и поуздан, истакао се у Балканским ратовима и Првом светском рату, посебно на Солунском фронту. У Велесу му је 1924. подигнут споменик.

Царински рат између Србије и Аустро-Угарске избио је 1906. као последица свих нагомиланих супротности између две државе. Суштина сукоба била је двострука: политичка и економска. Дугогодишња аустријска доминација над Србијом испречила се на путу српске државне и националне еманципације. Намера Беча да заустави овај процес показала се поводом потписивања царинског уговора Србије и Бугарске. Почетком 1906. аустријски министар спољних послова, гроф Голуховски, упутио је ултиматум српској влади да раскине уговор с Бугарском, образлажући да је тај споразум супротан статусу Аустро-Угарске као најповлашћенијег партнера Србије. Компромисно држање Београда није наишло на разумевање у хабсбуршкој престоници. После неколико дана из Беча је уследила наредба о затварању границе према Србији. Немајући куд, Београд је устукнуо (86% укупног српског извоза ишло је на аустроугарска тржишта). Упућена је нота бугарској влади у којој је ратификовање међусобног уговора стављено под услов да се српска влада »неће сматрати обавезном овим уговором ако он изазове нератификовање уговора Србије са другим државама«.

МИНИСТАРСКИ САВЕТИ У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ 1878-1918 1878-1880 1880-1883 1883-1884 1884-1885 1885-1886 1886-1887 1887 1887-1888 1888-1889 1889 1889-1890 1890-1891 1891-1892 1892 1892-1893 1893 1893-1894

Ј. Ристић М. Пироћанац Н. Христић М. Гарашанин М. Гарашанин М. Гарашанин Ј. Ристић С. Грујић Н. Христић К. С. Протић С. Грујић С. Грујић Н. П. Пашић Н. П. Пашић Ј. Ђ. Авакумовић Л. Ђ. Докић С. Грујић

1894 (01/03) 1894 (03/10) 1894-1895 1895-1896 1896-1897 1897-1900 1900-1901 1901 1901-1902 1902 (05/10) 1902 (10/11) 1902-1903 1903 (05/06) 1903 (06/09) 1903-1904 1904 1904-1905

Ђ. С. Симић Св. Николајевић Н. Христић Ст. Новаковић Ђ. С. Симић Вл. Ђорђевић А. С.Јовановић А. С.Јовановић М. В. Вујић М. В. Вујић П. Велимировић Д. Цинцар-Марковић Ј. Ђ. Авакумовић Ј. Ђ. Авакумовић С. Грујић С. Грујић Н. П. Пашић

1905 1905-1906 1906 1906-1907 1907-1908 1908 1908-1909 1909 1909-1911 1911-1912 1912 (01/06) 1912 (06/08) 1912-1914 1914-1917 1917-1918 1918 (03/11) 1918 (11/12)

Љ. Стојановић Љ. Стојановић С. Грујић Н. П. Пашић Н. П. Пашић Н. П. Пашић П. Велимировић Ст. Новаковић Н. П. Пашић М. Ђ. Миловановић М. Ђ. Миловановић М. Трифковић Н. П. Пашић Н. П. Пашић Н. П. Пашић Н. П. Пашић Н. П. Пашић

Марта 1906. обе стране, и српска и аустријска повукле су ограничења у пограничном промету. Ово привремено решење није дуго опстало. Средином 1906. поново је избило тзв. »топовско питање«. Одлуком Србије да топове купи од француских произвођача, била је погођена аустријска индустрија. Зато је Беч тражио од Београда да своју одлуку промени. Још једном је српска влада покушала да нађе помирљив излаз, дајући Аустрији предност у осталим војним поруџбинама, али без успеха. На дан 7. јула 1906. аустријска влада је поновила наредбу из јануара и затворила границу. Изговор је нашла у измишљеној сточној зарази која је наводно захватила Србију.

Стојан Новаковић (1842-1915) Научник и политичар. У политици доследан напредњак и конзервативац. Министар просвете, унутрашњих дела и иностраних послова. Председник владе у два маха 1895-1896. и 1909. када је на челу концентрационе владе у анексионој кризи. Шеф српске делегације приликом потписивања мировног уговора у Лондону 1912. после победе над Турском у Балканском рату. Био је посланик у Цариграду (два пута), Петрограду и Паризу. Као научник, члан је Академије наука од 1887. Следбеник Ђуре Даничића - израдио прву потпуну граматику српског језика. Објавио законик цара Стефана Душана. У историји књижевности написао студије о Доситеју Обрадовићу и Јовану Стерији Поповићу. Од историјских радова најпознатија су му дела Устанак на дахије и васкрс државе српске, Турско

царство пред први српски устанак, Село, политичке студије Балканска питања, као и расправа мемоарског карактера Двадесет година уставне политике у Србији. Објавио корпус средњовековних докумената, написао безбројне расправе, огледе и чланке. Најпоштованији научник свога доба.

Присиљена да прави привредни продор ван оквира Хабсбуршке монархије, српска влада кренула је у офанзиву. Почетком новембра 1906. окончани су преговори у Француској о набавци топова и железничког материјала. Србија је од тамошњих банака добила повољан кредит у висини од 95 милиона франака. Прекид трговинских односа са Двојном Монархијом натерао је српске власти и привреднике да се упусте у пробијање на нова, удаљена и непозната тржишта Медитерана и западне Европе. Изазов је био велики, а исход крајње неизвестан. Пронађени су нови правци за извоз српске робе: железницом преко Бугарске ка Црном мору и преко Турске за Солун: доњим Дунавом до Сулине и средњим Дунавом до Регенсбурга. До 1907. закључени су економски уговори са већином западноевропских земаља, Русијом и северном Европом. Упоредо с тим, српске власти почеле су велики посао око уређивања унутрашњег тржишта: саобраћаја, извозне контроле, трговачких кредита и сл. Царински рат који је у почетку тешко погодио српску привреду, убрзо је помогао укупно ослобођење Србије од аустроугарске економске доминације.

К њ и ж евн о ст, н аука, кул тур а ко је Краљевина Србија доживела политички и привредни преображај у периоду 1903-1914, још је видљивији био њен успон у науци и култури.

А

Наилазила је једна непоновљива генерација српских научника, мислилаца и књижевника, који су српску мисао и културу подигли на степен сасвим близак оновременим европским узорима. Српска наука и њени резултати углавном су се скупили око Српске краљевске академије и Београдског универзитета, који је 1905. образован из Велике школе. Нарочиту пажњу привлачила су »посебна издања« Академије у којима су објављене значајне научне студије из различитих области: Геологија Србије Јована Жујовића (1893, 1900), Гроф Ђорђе Бранковић и његово време Јована Радонића (1911), Уставобранитељи и њихова влада

ПРОЦВАТ КЊИГЕ И ШТАМПЕ Либерални закон о штампи (1904) обезбедио је неограничену слободу штампе за коју су многи страни посланици тврдили да је чак и претерана. Од 218 српских листова 1911. у Србији их је било 125, растураних у 50 милиона примерака. Само је у Београду тада излазило 90 листова, од којих 15 дневних и 15 периодичних, међу којима су најутицајнији били »Политика«, основана 1904, и радикалска гласила »Самоуправа« и »Одјек«. Престижно књижевно гласило био је »Српски књижевни гласник«, а водећа издавачка кућа, Српска књижевна задруга. основана 1892, која је имала чак 11.000 претплатника у свим српским земљама.

Јован Скерлић (1877-1914) Књижевни критичар и политичар. Студирао у Београду и Лозани, а докторирао у Паризу. Професор српске књижевности на Филозофском факултету. За народног посланика изабран 1912. у крагујевачком округу. Члан Самосталне радикалне странке. Истакао се као говорник у Народној скупштини. Један од оснивача Српског књижевног гласника и најдаровитијих списатеља. Такође истакнути представник београдског књижевног стила. Предлагао као компромис да Хрвати прихвате екавско наречје, а Срби латиницу. Писац одличне Историје српске књижевности, есејиста и полемичар племенитог кова.

(На слици: насловне стране опозиционих листова.)

ОДБРАНА

'олни лжШ јо Пслишику, аријреду, аросјошу и

Јован Жујовић (1856-1936) Геолог и политичар, радикал, од 1901. самосталац. Министар 190506. и 1909. Председник Академије наука. Научник светског гласа. Пријатељ Светозара Марковића са студија. Докторирао на Сорбони. После 1918. прешао у Републиканску странку заједно с још два виђена самосталца: Љубомиром Стојановићем и Јашом Продановићем. Објављен је његов Дневник у два тома.

ОДЈЕК

Положај жена у Србији У патријархалном друштву Србије, жене нису биле правно изједначене са мушкарцима. По Грађанском законику (1844). жене су биле иза мушких потомака по законском реду наслеђивања. После смрти мужа, жена је могла само да ужива (користи) његову имовину, а не и да је наследи. Законском уредбом од 1846, установљене су женске школе: прва женска основна школа отворена је 1846. а друга 1856. Прва средња школа за женску децу отворена је 1863, заслугом министра Љубомира Ненадовића. Разлике у школским програмима са мушким школама уклоњене су 1871, а од 1905, жене се равноправно уписују на универзитет у Београду. Од 1425 основних школа у Србији 1913. било је 163 школе за женску децу, а од око 140.000 ђака, било је близу 30.000 ученица.

Слободана Јовановића (1912), Законски споменици српских држава средњег века Стојана Новаковића (1912), Основи за географију и геологију Македоније и Старе Србије (1906-1911) Јована Цвијића, Уједињена омладина и њена књижевност Јована Скерлића (1906), Елементи математичке феноменологије Михаила ПетровићаАласа (1911). Поред ових дела, у »посебним издањима« објављене су и знамените студије Милутина Миланковића, Павла Поповића, Александра Белића, Станоја Станојевића и других. У књижевном изразу темељне промене дошле су радом млађих писаца и критичара окупљених око гласовитог »Српског књижевног гласника« (1901). Стварањем тзв. београдског стила, чији су најизразитији представници били књижевни критичари Богдан Поповић и Јован Скерлић, правни писац и историчар Слободан Јовановић и песник Јован Дучић, положене су основе новог српског списатељства. Ослободивши писани језик крутости немачког утицаја и приближивши га француском стилском моделу, представници београдског стила наједном су отворили велике могућности у развоју језичких средстава и мисаоног исказа. Међу филозофима Бранислав Петронијевић привукао је посебну пажњу. Његово главно дело Принципи метафизике објављени су на немачком 1904. и 1912. Поред Петронијевића треба још поменути Божидара Кнежевића (Мисли, 1902; Принципи историје, 1898. и 1910, у два тома). У археологији, науци чији је зачетник у Србији био Михаило Валтровић, почетком века појавио се још један истакнути научник - Милоје Васић. Историјска наука у овом добу била је сва у превирању. Борба за примену критичког приступа историји, и међу академицима и међу универзитетским професорима, завршена је још крајем XIX века

БРОЈ ЈЕВРЕЈА У КНЕЖЕВИНИ И КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ И БЕОГРАДУ Год . 1834. 1844. 1874. 1884. 1890. 1895. 1900. 1910

1) -

1.353.890 1.901.736 2.161.961 2.312.484 2.492.882 2.911.701

2) 2.000 -

2.049 4.160 4.652 5.102 5.729 5.997

3)

4)

5)

-

-

-

-

-

-

0,15% 0,22% 0,22% 0,22% 0,23% 0,21%

27.605 35.483 54.249 59.115 69.769 89.876

2,04% 1,87% 2,51% 2,56% 2,80% 3,09%

6)

7)

1.500 1.724 1.754 2.177 2.729 3.097 3.730 4.192

7,00% 6,35% 6,14% 5,03% 5,24% 5,35% 4,66%

1) Становништво Србије. 2) , 3) Јевреји у Србији и проценти у укупном становништву. 4), 5) Становништво Београда и проценти у укупном становништву Србије. 6), 7) Јевреји у Београду и проценти у становништву Београда.

-

Превирања у српском друштву

У већини средина је примитивна, културни ниво скроман и грађанско друштво преконоћ произишло из опанака, шарено. Нушићеви срески капетани из ере казни батинања, патријархално село и зеленашка паланка, велике фигуре сељачких трибуна у Скупштини, ћате, надриадвокати и доктори са париске Сорбоне: све је то у слици на истом плану. И све то тако наоко подељено, у суштини једва овлаш диференцирано, у својој сељачкој сировини, корака заједно напред, упркос препрекама, или пак захваљујући њима, подстицано баш тим препрекама у свом нагону самоодржања... Под тим сталним претњама, национализам србијански, кроз деценије смириван и уразумљиван, од Светозара Марковића до Јована Скерлића, ускрсава сад с новом снагом. Јер се јасно осећало да овога пута није више била реч о проширењу граница него опстанку, о месту под сунцем. И та Србија која се кроз четврт века весело сама себи смејала у типовима Глишићевим, Нушићевим и Сремчевим, да у једном тренутку буде горко исмејана у Домановићевој Страдији, затреперила је сад трагичним атавизмом на крик Косовке девојке у Војновићевој Смрт мајке Југовића... Само што је стала на ноге, Србија се поново осетила угрожена... Она је јасно видела како се један гвоздени обруч кује око ње. На Сави и Дунаву економски притисак, поглед преко Дрине затворен Анексијом, у Санџаку брана према Црној Гори, и једна брана тешка и кроз године и године крвљу натапана према Косову и долини Вардара. Милан Грол,

Из предратне Србије.

победом критичког правца чији су главни представници били Иларион Руварац и Љубомир Ковачевић. Почетком XX века започета су велика истраживања у европским архивима. Од историчара овог периода темељним студијама и новим резултатима посебно су се истакли Михаило Гавриловић књигама о Милошевој владавини, Миленко Вукићевић монографијом о Карађорђу, Станоје Станојевић истраживањем средњег века, Алекса Ивић и Гргур Јакшић испитивањем дипломатске историје. Уз Стојана Новаковића, који је важио за првог српског историчара и филолога, Слободан Јовановић је својим студијама и огледима о историји Србије у XIX веку убрзо стекао велики углед међу писцима историје, издвајајући се модерним приступом и блиставим литерарним стилом. Из велике групе истакнутих научника с почетка века, посебно место заузима географ Јован Цвијић. Осим огромног посла на изучавању географије, геоморфологије и геологије Балканског полуострва, Цвијић је био и оснивач модерне етнологије и антропогеографиј е. И филологија је у периоду 1903-1914. доживела своје звездане тренутке. После великог језикословца Ђуре Даничића и његових следбеника Стојана Новаковића и Стојана Бошковића, дошла је нова генерација коју су предводили Љубомир Стојановић и Александар Белић. Стојановић се посебно занимао за старе, средњовековне рукописе, па је тако приредио и објавио две књиге описа старих рукописа, а од 1902. он је обављао замашан посао прикупљања и штампања Старих српских записа и натписа у шест књига (1902-1926). На Правном факултету су, уз Слободана Јовановића, Живојин Перић (1868-1953) и Тома Живановић (1884-1971) поставили европске стандарде у изучавању правних дисциплина. У природним наукама место међу светским великанима стекли су Михаило Петровић-Алас, творац математичке феноменологије, теорије математичких спектара и теорије размака. Посебну пажњу иностране научне јавност скренуо је својим указивањем на могућности тзв. проширене математике. Каријеру на Београдском универзитету започео је и Милутин Миланковић 1909, као геофизичар, теоретичар небеске механике, аутор математичке ГРАДОВИ У СРБИЈИ 1834-1910. (са преко 10.000 становника 1910.)

град Београд Ниш Крагујевац Лесковац Пожаревац Шабац Пирот Врање

1834

1866

1890

1900

1910

7.033 19.877 2.235 12.312 2.941 3.398 9.930 -

24.768 24.573 6.386 13.643 6.909 6.516 10.395 9.500

54.249 24.949 12.669 14.266 11.134 9.669 10.737 10.586

69.769 15.586 12.980 11.084 10.487

89.876 18.376 13.613 11.541 -

теорије земљине климе и историчар астрономије. Међу европски признатим научницима онога доба били су још и хемичар Сима Лозанић, професор на Великој школи и универзитету пуних педесет година (1872-1924) и Јован Жујовић, геолог, оснивач модерне српске геолошке науке и професор Велике школе 18801899. Слави српске науке посебно су допринела два велика научника у расејању, Никола Тесла и Михаило Пупин, који су се на почетку ХХ века у Америци прославили истраживањима у области физике. Теслина посета Београду 1892. била је прослављена у јавности као велики празник, уз силне почасти »српском Едисону«. И Пупин и Тесла одржавали су везе са српском дијаспором у Америци, где су се, због економске оскудице у Аустро-Угарској, крајем века иселили бројни Срби из Крајине и Далмације. Сима Лозанић

ВЕЛИКИ СРПСКИ НАУЧНИЦИ С КРАЈА XIX ВЕКА НиколаТесла (1856-1943) Рођен у Смиљану у Лици, у српској свештеничкој породици, Тесла је 1877. отишао на студије у Грац, а 1884. прелази у САД. У лабораторијама »Вестингхауса«, касније и у сопственој лабораторији у Колорадо Спрингсу, Тесла је усавршио и делимично патентирао многе изуме, од трансформатора и поли-фазног система до струја високих фреквенција (прва примена у генератору за хидроцентралу на Нијагариним водопадима), бежичног преноса енергије, а затим и модела турбина без лопатица и разних пумпи. Многи његови изуми су, због Теслине незаинтересованости за економску примену нових открића. приписани или другима (Маркони), или урађени у коауторству. Светску славу научника потврдила је, уз низ закаснелих награда и почасних доктората из других земаља, и Едисонова награда 1917, највеће признање за науку у САД. Умро је, помало заборављен. на Божић 1943. у Њујорку, забринут развојем грађанског рата у земљи, посебно покољем над Србима у НДХ. Тесла је написао и кратку биографију која је више пута прештампавана. Највећи српски научник свих времена.

Михаило Пупин (1854-1935) Родом из Идвора у Војводини. Студије електротехнике завршио на Колумбијском универзитету, у САД, где се иселио као двадесетогодишњак. Усавршавао се у Кембриџу, Берлину, био професор на Колумбијском универзитету, а својим изумима из телеграфије, телефоније, радио технике, и посебно о вештачким водовима, стекао светску славу и богатство. Сарађивао с Николом Теслом на низу проналазака. Објавио аутобиографију Од исељеника до проналазача која је у Америци овенчана Пулицеровом наградом. Именован за српског почасног конзула у САД 1912. Током Првог светског рата активно је помагао српске циљеве својим везама с америчким званичницима, као и остварење плана о заједничкој југословенској држави. Оснивао фондове и финансијски помагао родни крај. Уз Теслу и Миланковића. највећи српски научник модерног доба.

Јосиф Панчић (1814-1888) Лекар и ботаничар, родом из Херцеговине, докторирао у Пешти, прелази у Србију 1846. где остаје до ради као професор на Лицеју и Великој школи, где је предавао ботанику, биологију и геологију. Члан и председник »Српског ученог друштва« из којег ће 1887. проистећи »Српска краљевска академија«. Изучавао је и научно обрадио велики број биљака, птица и минерала у Србији и суседним земљама. Најпознатија дела су му Флора Кнежевине Србије и Оморика, нова фела четинара у Србији. Пионир у систематском изучавању природних наука у Србији.

Михаило Петровић Алас (1868-1943) Математичар, париски доктор, професор Велике школе и Универзитета у Београду, међународно признати стручњак за теорију диференцијалних једначина, теорије редова, нумеричких и бројевних спектара, аутор многих патената за војску и риболов којим се страсно бавио (отуда надимак Алас). У Србији је с правом уживао велики углед као један од водећих научника у свом подручју у Европи. Пријатељ принца Ђорђа Карађорђевића.

Милутин Миланковић (1879-1968) Родом из Даља, инжењер, математичар и климатолог светске репутације, члан Српске краљевске академије. Интерниран, као Србин. за време првог светског рата. Његова теорија о климатским променама, о »кривуљи осенчавања«, тј. цикличним променама у јачини осветљавања земље. објављена 1912. у Београду, призната је, после много оспоравања, у САД тек после његове смрти. Популаризатор науке, написао је и књигу сећања Успомене, доживљаји и сазнања. Данас све признатији у свету.

Бранислав Петронијевић (1875-1954) Филозоф, школован у Лајпцигу где је и докторирао у 23. години. Професор Велике школе у Београду, потом Универзитета. Главно дело Принципи метафизике објављено му је на немачком (Хајделберг 1904-1912), тек однедавно доступно и на српском језику. Писац Историје новије филозофије (Београд 1903), Петронијевић је штампао и низ својих есеја и студија о разним филозофским питањима, системима и личностима. Бавио се такође биологијом и палеонтологијом где је имао низ запажених открића, затим математиком, астрономијом и механиком. Оригиналан мислилац, Петронијевић је саставио сопствени филозофски систем подељен на чисту филозофију (метафизичку сферу), научну филозофију (посредну сферу) и посебне науке (емпиријску сферу).

У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ Н ационални покрет Срба у Херцеговини и Босни (1804-1878)

У станци у доба К арађорђа Националне тежње Срба из Босне најсажетије је око 1815. изразио Филип Вишњић, српски гуслар из источне Босне:

Дрино водо, племенита међо, измеђ' Босне и измеђ' Србије, Наскоро ће и то време доћи Када ћу и ја и тебе прећи и честиту Босну полазити.

припреми Првог српског устанка активно су учествовали и Срби у Босни и Херцеговини. Један од главних устаничких вођа, прота Матија Ненадовић, преговарао је 1803. у Сарајеву са истакнутим босанским Србима о заједничком устанку и с њима се договорио да се два устаничка покрета »састану у Сарајеву«. Везе Срба из Босне и Срба из Србије биле су вишеструке. Знатан део становништва и устаничких вођа из граничних области западне Србије потицао је из Босне. Међу православним Србима у Херцеговини и Босни, где су се већ у лето 1804. певале песме о Карађорђевим подвизима и одакле су у Србију стално пристизали многи добровољци, а често и читаве породице, очекивања су била велика. Православни Срби били су већина становништва у Босни, а њихова највећа концентрација била је у Босанској Крајини, с леве стране реке Босне, од српских целина у Херцеговини раздвојена муслиманском масом у средњој и источној Босни. Тек 1806. после велике српске победе на Мишару, у којој је изгинуо велики број муслиманских првака из Босне, капетана и бегова - победе у којој је први пут после три века раја до ногу потукла моћну царску војску - Срби у Босни су се уверили да устанак у Србији није само још једна у дугом низу неуспешних српских буна. Један свештеник из Приједора писао је 1806: »Стрпљиво сам подносио турски јарам као и сви православни, надајући се да Карађорђе и нас ослободи и под своје покровитељство прими.« Прва српска буна избила је 1807, у источном подручју, уз реку Дрину, када је српска војска упала у Босну. Уз употребу регуларне војске буна је у крви угушена, а за одмазду спаљено је неколико села и манастир Тавна. Нова, обимом већа и још од 1806. планирана буна, тзв. Јанчићева буна, планула је на западу, у Босанској Крајини 1809. Припремање буне извео је пушкар Јован Јанчић звани Сарајлија. Из Војне Крајине у Славонији, Јанчић је кријумчарио оружје у Босанску крајину, тражио помоћ од Србије и Аустрије, преговарао и с Русима и с Французима у Далмацији. Прва најава устанка било је убиство бањалучког капетана које је изазвало муслимане на погроме над хришћанима: само из Бања

У

Православни Србин, ма гдје он живио - у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској (Војводина), Кнежевини Србији - има, сем цркве, једну велику домовину, српску земљу, истина подијељену између многих господара, али она постоји идеално, као земља једног православног српског народа. Он има своје усмено предање, традицију : зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за јунака Краљевића Марка. Његов садашњи живот почива на народним темељима и проткан је пређашњим историјским животом нације. Србин католик одбацује све српско као православно. Он не познаје српске домовине ни српске прошлости. Он зна само за уску, регионалну домовину, назива се Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према покрајини у којој се родио... Сем уже покрајине, за њега постоји само једна отаџбина римокатоличка црква. А. Хилфердинг, Путовање по Босни, Херцеговини и Старој Србији, 1858.

Луке тада је протерано око 300 српских породица. Све до септембра 1809, Јанчић је с муком обуздавао Србе да не подигну устанак. Устанак је поведен с великом енергијом, али је због помањкања координације међу неповезаним жариштима побуне и хаотичне организације, брзо и у крви угушен. Сам Јанчић био је ухваћен и погубљен. Срби из Херцеговине, заједно са суседним брдским и црногорским племенима, ушли су у сукобе с Турцима с нешто више полетности и с бољом ратничком спремом, али су, због оклевања црногорског митрополита Петра I Петровића Његоша, њихови војни напори - услед недовољне координације с устаничким покретом у Србији и суседним областима Босне остали без већег дејства. Упркос плановима да се устаници из Србије и Босне »састану у Сарајеву« и продору Карађорђеве војске у Санџак и Босну 1809, општи устанак Срба у Босни и Херцеговини је изостао. Било је немогуће да се рат истовремено води на више фронтова, без војног садејства и без дипломатске и финансијске подршке са стране. Прилив муслимана избеглих из Србије преплавио је источну Босну (област Тузле и Сарајева) стварајући један зид који је онемогућавао зближавање Срба с обе стране Дрине. А грарно незадовољство и национални захтеви После пропасти српског устанка 1813 и постепеног пута ка аутономији Србије под кнезом Милошем Обреновићем (после 1815), ситуација у Босни и Херцеговини ушла је у раздобље двоструких сукоба. Уз хришћанске побуне, учестали су и отпори муслимана. Реформе европског карактера наметане из Цариграда наилазиле су на јак отпор босанских муслимана, док је, једновремено, расла и затегнутост у муслиманско-хришћанским односима. Знатан број српских породица иселио се, током тридесетих година XIX века, на просторе Крајине у Славонији. Укидање старог облика државног власништва над земљом 1833. није означило и укидање зависности хришћанског кмета од муслиманског господара. У Босни, као и у Албанији, а делом на Косову и у западној Македонији, из анархије у власничким односима наметнуо се слој нових земљишних власника читлук сахибија. Као локални заштитници хришћанских села од разних војски и одметнутих дружина које су неометано харале и глобиле рају, они су се наметнули као нови господари кметовима убирајући од њих додатне порезе. Велики број читлук-сахибија распоређен на непромењен број кметова, додатно је погоршао статус Срба хришћана. Учестала насиља босанских бегова и читлук-сахибија над српским кметовима, изазвали су нову буну 1833, која је захватила округе (нахије) бањалучки, бијељински и тузлански. Буна, под вођством свештеника из Дервенте Јовице Илића, избила је у марту 1834, захватајући области између Бања Луке, Бијељине, Тузле и Дервенте. Упркос почетној подршци кнеза Милоша, устанак је,

због склопа околности, остао ограничен само на северне делове Босне. Неколико хиљада устаника, од којих око 500 под командом попа Јовице, предвођени домаћим свештеницима и недовољно наоружани, били су потучени већ после првих сукоба с локалним муслиманима: у околини Бања Луке, главе побуњених првака биле су, за опомену, одсечене и обешене о дрвеће.

Омерпаша Латас (1806-1871) Турски генерал српског порекла. Пре преласка у ислам звао се Михаило Латас. Завршио кадетску школу у Аустрији и због новчаних проблема пребегао у Босну, где је примио ислам. Наставник техничког цртања у Цариграду, учитељ султана Абдула Мепида, потом његов везир. Сломио отпор босанског беговата 1850-1851; од хиљаду ага и бегова, скоро половину у оковима послао у Цариград.

Босански муслимани, од бегова и капетана до грађана и сељака, говорили су, у највећем броју, искључиво српским језиком. Користили су народни језик - штокавски дијалект који је Вук Караџић почетком XIX века установио као српски књижевни језик, а писали ћириличним писмом које се називало »стара Србија«. Само занемарљив број учених људи међу босанским муслиманима говорио је и писао на турском или арапском језику. Босански бегови, познати по храбрости у ратовима, али и окрутности према кметовима-хришћанима, у највећем броју осећали су се Османлијама. Некадашњи сународници босанских бегова, сада су били њихови кметови. У највећем броју Срби (преко 80%), кметови су у муслиманима видели само домаћу варијанту омражених Турака, отпадника (»потурица гори од Турчина«) који их, за рачун туђинске власти, непрестано угњетавају. Неуспех реформи Средином XIX века, Босна и Херцеговина је била у крупним превирањима изазваним отпорима конзервативних муслиманских слојева новим реформним пројектима Порте и растућим аграрним незадовољством, који су за последицу имали нове устанке Срба и узвратне, казнене експедиције турских трупа. По сламању великих српских устанака јужно од граница кнежевине Србије (»Нишка буна«), трупе регуларне турске војске кренуле су на Босну. Омерпаша Латас енергичним војним походима сломио је отпор босанских капетана и бегова и гвозденом руком заводио прокламоване реформе. Да би спречила посредовање великих сила, Порта је по свршетку Кримског рата (1853-1856) објавила 1856. уставни закон - Хати хумајун - који је поданицима јамчио правну једнакост, личну безбедност, слободу вере и сигурност имовине. Али у пракси, уставни закон није значајније смањио обим Становништво Босне и Херцеговине Средином XIX века у Босни и Херцеговини било је од 1.070.000 становника: око 400.000 православних, 328.000 муслимана и 178.000 римокатолика. уз око 2.000 Јевреја сефарда настањених углавном у Сарајеву. До 1878, у Босни је било око 7.000 беговских муслиманских и око 70.000 кметовских породица. До 1850. главним градом босанског вилајета сматран је Травник, потом је то Сарајево. Градови су били мешаног етничког и верског састава, свака од верских заједница живи у посебним квартовима, који имају мало узајамних додира. Градови су. међутим, били насељени претежно муслиманским становништвом.

свакодневних злоупотреба, прогона и насиља над хришћанима. Буне у Босанској крајини

Лука Вукаловић (1823-1873) Херцеговачки војвода из племена Зупци, вођ херцеговачких устаника. Пушкар по занимању, Вукаловић је у Херцеговини 1857, уз подршку Црне Горе, дигао велики устанак, који је одјекнуо широм Европе, да би после новог устанка 1861. био поређен са Гарибалдијем. После сукоба с кнезом Николом, Вукаловић је пасиван у рату Црне Горе с Турцима (1862), и неуспешно покушава нови устанак 1864. Неуспешно преговарао о повластицама Херцеговаца с турским властима. Напустио Херцеговину и преко Црне Горе и Србије отишао у Русију.

Арнауташи у Старој Србији

знатној мери вршено је исламизирање Срба, поглавито у ранијим вековима, али се поједини случајеви дешавају и данас. Исламизирани Срби узимају жене из арбанашких фисова, уђу у фисну заједницу, постепено приме језик и постају Арбанасима. Њих Срби дуго зову Арнауташима док се успомена на њихово српско порекло не изгуби. Они поред арбанашког знају и српски, често и у трећем и четвртом колену, а кадшто много боље но арбанашки; као други посматрачи ија сам познавао Арнауташе, који, по тврђењу зналаца, арбанашки говоре као страни језик... У

Јован Цвијић, 1911.

Велика аграрна буна Срба у Босанској Крајини и Посавини крајем 1857. разбуктала се у велики устанак током 1858. Устаницима се придружио и део сељаштва римокатоличке вероисповести покренут многоструким аграрним злоупотребама. Средином 1858, под вођством Петра Петровића Пеције, устаничке снаге имале су око 4.000 људи. После почетних успеха, буна је у крви угушена. Устанци у северној Босни изазвали су комешање и у Војној Крајини одакле су официри 1858. долазили у Београд и тражили финансијску подршку за спремање граничарских официра који би упали у Босну и тамо помогли устанак. Турске власти су настојале да терет сукоба са устаницима поднесе локално муслиманско становништво. Уместо слања редовне војске (низам), разбуктавање верске мржње између муслимана и хришћана сматрано је ефикаснијим средством у гушењу побуне. Ипак, побуна је коначно сломљена тек после доласка регуларних турских трупа из Херцеговине. Упоредо с тим, почело се са расељавањем старих муслиманских породица, које су сматране за недовољно борбене. Уместо њих, довођење су нове да би се створила »нека врста заштите од хришћанских утицаја из суседних држава« и исламским зидом уз границу одвојила Босна од Србије. Х ерцеговачки устанак (1852-1862) У Херцеговини је устанак Срба, под вођством Луке Вукаловића, пушкара из Требиња и старешине из племена Зупци, с прекидима трајао пуних десет година (1852-1862). Успех устаничких акција зависио је највише од подршке суседне Црне Горе. Устанак је захватио просторе источно од Требиња где је преко 90% становништва било српско, прошарано малим муслиманским О положају хришћана у Херцеговини

Пошто је трпео због двоструке немоћи, друштвене и верске, хришћански кмет, или онај који обрађује земљу, у горем је положају од многих робова у нашим најмрачнијим временима, и потпуно је препуштен милости муслиманског власника земље као да је роб. У ствари, агаје по закону обавезан да склопи писмени споразум са кметом о висини дажбина и плаћању накнаде за рад, али чињеница је да је тај мали владар охоло одбијао да уђе у било какву сличну уговорну обавезу. Пошто турска влада врло добро зна да њеном поседу у Херцеговини нема дугог века у случају ако се озбиљно супротстави словенским муслиманима тамо рођеним, бег или ага може некажњено да крши закон. Њему је на тај начин допуштено да са кметом поступа као с покретном имовином. Он немилосрдно туче кмета, на начин на који нико други не би поступао ни са животињом. Било који комад земље који раја купи, кућу коју сагради, било који комад врта који је створио својим радом у кршу, ага граби како му се свиди. Артур Еванс, око 1870.

»Здраво Србијо!«

Здраво Србијо... Авај! Горким гласом, Срцем пуним празних речи што неће да лину, Стајем пред твој крст, јадни народе мучениче, Да ти пренесем поздрав Француске ми мајке. Авај! Да ли се за тебе заложила до краја? Не смем дајој судим. Мајка ми је. Опрости. Жан Ришпен (Јеап Ш сћерт), француски популарни песник и академик.

Херцеговачки бегунци. рад Уроша Предића.

енклавама. Устанак је почео после нарећења власти о прикупљању оружја од хришћана и наплати заосталих пореза. Ратовало се више година, а ратне операције јењавале су само захваљујући повременим уступцима турских власти. После Кримског рата (1853-1856), прикупљање пореза неопходних турској администрацији праћено реквизицијама и насиљем над цивилним становништвом проузроковало је нови устанак (1857) који је, због ширине територије захваћене устаничким операцијама, изазвао велику пажњу у Европи. И кнежевина Србија је, преко тајних одбора у Београду, затим Вуковару и Винковцима (где су српски трговци скупљали новац за помоћ устанку) утицала на устанак у Херцеговини, а преко ње је текао и руски утицај на устаничке воће и њихове планове. Црногорски књаз Данило намеравао је да се с кнезом Михаилом у Београду договори о заједничкој акцији, исказујући спремност да се бори као прост војник у српској војсци »само да видим велико и уједињено Српство«. Лука Вукаловић је, свестан ограничених могућности Црне Горе, после новог устанка 1861, покушао да примени политички образац кнеза Милоша из 1815: да успостави Српску Херцеговину као аутономну област којој би као локални војвода постепено издејствовао самосталност. Уследио је нови рат Турске са Црном Гором (1862) у којем је мала српска кнежевина претрпела велике губитке и на захтев Турака била приморана да се одрекне подршке

устаницима у Херцеговини. Савременици су устанак оцењивали као »пушка србска за крст светиј и слободу«, а Вукаловић је, у време кад је устанак био на врхунцу, поређен с чувеним борцем за италијанско уједињење Гарибалдијем.

ИСТОЧНА КРИЗА (1875-1878)

Пеко Павловић (око 1820-1903)

станци Срба у Херцеговини 1875, а затим и у Босни 1876, који су, као у Србији 1804, из социјалног револта брзо прерасли у рат за национално ослобођење, отворили су трогодишњу европску кризу која је далекосежно утицала на потоњу слику балканског простора. Српски устаници, и у Херцеговини и у Босни, захтевали су укидање османског феудализма и сједињење са Србијом и Црном Гором.

Црногорски војвода, организовао сарадњу херцеговачких и црногорских снага 1875, истакао се у бици на Вучјем долу, потом због личних сукоба отишао у Србију. Вратио се после 1885. у Црну Гору и живео повучено до смрти. Један од значајних војних команданата.

Устанак је плануо у лето 1875. у Херцеговини, код Невесиња, изазван насилним мерама турских закупаца пореза. Они су од српских сељака - који су већ две трећине укупних годишњих прихода давали за порез - силом покушали да наплате додатне феудалне дажбине (десетак). Познат под именом Невесињска пушка херцеговачки устанак се, под вођством Мића Љубибратића, првог сарадника Луке Вукаловића у претходним устанцима, брзо проширио на читаву Босну и Херцеговину.

У

Осим социјалних захтева (слобода вере, једнакост пред судовима, укидање наметнутих пореза), устаници у Херцеговини истакли су и јасан националан циљ - сједињење са суседном Црном Гором. Уз око 8.000 херцеговачких устаника одмах је стао црногорски кнез Никола I Петровић Његош, који је, као главнокомандујући координисао ратне операције. Устаницима је, уз оружје, упутио и способне војне команданте (Петар Вукотић, Пеко Павловић). Из редова самих Херцеговаца, војним и организационим способностима, нарочито се истакао војвода Богдан Зимоњић. Број устаника нарастао је убрзо на 12.000 људи. Устанку су се, тражећи социјалне промене, затим придружили и римокатолички сељаци у западној Херцеговини.

Друштвене прилике и географски положај Босне и Херцеговине заслужују у једнакој мери пажњу Конгреса. То су једине турске провинције у којима поседници земље имају, готово без изузетка, верско уверење различито од вере сељака. Устанак којије избио због тих супротности довео је до рата, а овај је Турској донео велика разарања, док мржња која раздваја две класе становништва није сад ништа мања него што је била пре три године. Ова огорчења појачана су страстима грађанског рата, а отпор влади је подстакнут недавним успесима две суседне кнежевине... Географски положај ових области има такође велику политичку важност. У случају да део тих области дође у руке једне од суседних кнежевина [Србија и Црна Гора], створио би се ланац словенских држава који би се проширио преко балканског полуострва, а њихове војне снаге угрожавале би становништво другихрасау јужним областима... Порта би стога, доказала највећу мудрост кад би се одрекла да се и даље оптерећује обавезама које превазилазе њене снаге... Због наведених разлога, влада Њеног Величанства [В. Британије] предлаже окупљеним силама да Конгрес одлучи да Аустро-Угарска окупира провинције Босну и Херцеговину и стави их под своју управу. Говор лорда Солзберија на Берлинском конгресу, 28. јун 1878.

У станак у Босни Талас устанка проширио се на Босанску крајину, око планине Козаре и Бања Луке, где су побуњене сељаке предводиле хајдучке харамбаше (Петар Поповић Пеција и Остоја Корманош на северном фронту) и истакнути народни прваци (Голуб Бабић на јужном фронту). Број устаника убрзо се попео на 15.000 људи под оружјем. У Босанској крајини је на Преображење, 19. августа 1875, створен »Главни одбор босанског устанка за ослобођење« који је одмах ступио у везу с тек оформљеним београдским »Главним одбором за помагање устаника«. У Босну је, да се стави на чело устанцима, стигао и Милета Деспотовић, Србин, пуковник руске царске гарде, који је у својству намесника српског кнеза преузео, на захтев устаника, команду над »цијелим србско-босанскијем устанком«. Богдан Зимоњић (1813-1909) Војвода гатачки, ратовао од 1858, заробљаван, ривал Луки Вукаловићу. Воћа херцеговачког устанка 1875, изузетно храбар.

Постаје неопходно привући пажњу европских влада на једну чињеницу, наоко толико ситну, да владе као да је и не примећују. Та чињеница је следећа: убија се један народ. Где? У Европи. Има ли сведока? Један сведок: цео свет. Да ли владе то виде? Не... Отуда ствари које се врше по Србији. Виктор Иго, 1876.

Петар Петровић Пеција (1826-1875) Чувени хајдук из Босанске Крајине, погинуо у првим борбама са турском војском, бранећи одступницу својим саборцима.

Под псеудонимом Петар Мркоњић, устаницима се у јесен 1875 придружио, створивши сопствени одред и кнез Петар Карађорђевић, унук вожда Карађорђа и претендент на српски престо. Устанак су подржали и Срби-трговци из крајинских градова: Приједора, Костајнице и Дубице. Устаничке снаге су за кратко ослободиле територију између Бања Луке, Приједора, Костајнице, Дубице и Босанске Градишке. Крајем августа 1875. побуна је планула и у северној Старој Србији (Рашка област или Санџак) - уском појасу који је раздвајао Србију и Црну Гору, региону од посебног стратешког значаја, који је био једини приступ турској војсци ка Босни. О браћањ а Русији и Србији Босански Срби су се за помоћ обраћали и руском владару. У првој молби упућеној цару, састављеној на Видовдан 1877, изражена је нада »да ће велики руски народ једновјерни и једнокрвни нама доћи и ослободити нас од варварског ига«. Пошто је молба писана у време када је руска војска прешла Дунав и заратила с Турском (бугарски фронт), босански Срби су цару изјавили да очекују »да заједно с нама ослободиш подјармљени народ после петстогодишњег робовања«. Молба је имала потписе и печате око 1500 народних првака. Друга молба, са стотинак потписа, састављена на скупштини устаника, марта 1878, уз изразе захвалности за руску подршку садржала је и јасан став да је »вјечита жеља... народа« да постане »саставни дио српских кнежевина«, и да, уколико је то у постојећим условима неоствариво, »бар постанемо засебна самостална вазална држава, као што и браћа Бугари постају... Уз то изјављујемо да ми ни под каквим видом са Аустро-Угарском у државну заједницу не можемо ступити, нити њене саме окупације желимо, па ма се она под којим видом смјерала учинити.« Ако је окупација заиста неопходана, устаничка скупштина предлаже да то учини српска војска »почем сви обитаоци ових земаља српским језиком говоре.« Петиција сличне садржине упућена је и српском кнезу Милану.

Представницима Србије: Са овим изј ављуј емо у име народа српског у Босни, представницима братске нам Кнежевпне Србије, и свему народу њеном, нај срдачниј у благородност како за материј алну припомоћ, тако и за оружну заштиту, кој у ј е Србпја са таким огромним пожртвовањем чинила и чини... У исто доба молимо представнике Србије да својски подејствују при углављивању мира са Турском, да ми постанемо саставни дио Српске државе, или ако би се из каквих узрока тој вјечитој жељи нашој на пут стало, да останемо самостална и засебна држава. Уз то, изјављујемо, да ми ни под којим видом не можемо пристати са АустроУгарском, нити њену окупацију желимо. Ако је баш нужна нека окупација, ради увађања новог поредка у нашој земљи, онда једино желимо окупацију са војском Кнежевине Србије, која је за нас најприличнија, почем сви обитаваоци Босне српским језиком говоре, и почем је она још у почетку овог вијека знала удесно уредити нову своју државу према духу времена и према потреби народа. Представка босанских Срба влади Србије 1878. ...чл. 25. Провинције Босну и Херцеговину окупираће АустроУгарска, која ће њима управљати. Пошто влада Аустро-Угарске не жели да преузме у Новопазарском санџаку... у њему ће остати отоманска управа... АустроУгарској се оставља право да ту држи гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. Берлински уговор. 13. јула 1878.

П роглас сједињ ењ а Босне са Србијом На учестале покушаје великих сила да смире устанак и побуњене провинције задрже у оквиру Турске, устаници у Босни одговорили су прогласом о сједињењу Босне са Србијом. Уједињење са Србијом је проглашено у јуну и јулу 1876. на четири различита места у Босни где је била сакупљена главнина устаничке војске. У манифесту је наглашено да устаници као једини »законити представници српске земље Босне, послије толико чекања и без наде за икакву помоћ рјешавамо - да од данас па за навијек кидамо са нехришћанском владом цариградском и желећи са браћом нашом Србима дијелити судбину, па ма каква она била«. Проглас о уједињењу Босне са Србијом, у побуњеном народу изазвао је »част и велико весеље«, а устаници су свечано полагали заклетву верности српском кнезу Милану Обреновићу. П роглас сједињ ењ а Х ерцеговине с Црном Гором У Херцеговини (27. јуна 1876) одлуком о уједињењу са Црном Гором, Херцеговци су црногорском господару упутили свечану делегацију с молбом да прихвати достојанство државног суверена Херцеговине. С великим ентузијазмом, прогласи о сједињењу Босне и Херцеговине са Србијом дочекани су и међу многобројним избеглицама које су се склониле на аустријску територију на левој обали реке Саве, али и у Црну Гору и Далмацију. Одјеци у Европи Устанци у Херцеговини и Босни изазвали су живо занимање европске јавности: помоћ устаницима сакупљана је преко комитета за помоћ формираних у Женеви, Лондону и у Паризу, а словенофили из Русије почели су да, уз помоћ, упућују и своје добровољце. Комитети за подршку устаницима образовани су и у Дубровнику, Боки Которској, и појединим градовима у Хрватској и Словенији. У Италији су формирани одреди »гарибалдинаца« за борбу на страни босанских устаника, а значајан број добровољаца, осим из Италије, дотицао је и из Чешке. У Хрватској и Славонији, где су хрватско-српски односи после кратког периода сарадње били веома затегнути, бан Иван Мажуранић све је чинио да спречи помагање устанка. Ускомешао се и хрватско-славонски сабор којем је цар морао да припрети распуштањем ако не одустане од расправе о припајању Босне и Херцеговине Хрватској. С традањ е становниш тва До европске јавности згрожене турским зверствима у Бугарској, тешко су продирале вести о великим покољима муслиманских трупа над Србима у Босни. Ипак, сер Артур Еванс, који је обилазио Босну и Херцеговину, израчунао је да је око 6.000 »стараца, жена и деце било хладнокрвно сасечено«, око 30.000

Избеглице у Аустро-Угарској Порта је децембра 1875, страхујући од интервенције великих сила, издала ферман о реформама за целу царевину, али је у Босни та одлука наишла на одлучан отпор конзервативних муслиманских слојева. Многобројне избеглице на аустријску територију одбиле су да се под таквим условима врате. Аустроугарске власти су стално премештале избеглице од села до села због чега је велики број избеглих, у сталном покрету, умирао. Од августа 1875, до априла 1876, само у Крајини било је преко 43. 000 избеглица од којих је умрло 7,63%. Хрватска штампа је током 1876. писала да се власти са избеглицама понашају као са марвом и да оне стално страдају. Многе критике, молбе и протести упућивани су војној команди Крајине и локалним властима у Загребу.

Друштво Светог Саве Основали су га 1886, угледни културни радници с циљем да створе организацију која би парирала бугарској пропаганди у Старој Србији и Македонији, као и прогону српских организација у Босни и Херцеговини. Мото друштва био је »Брат је мио које вере био«. Задатак друштва био је да путем просвете, преко књига и уџбеника, стипендирањем ђака и помагањем школа у српским земљама под страном влашћу, одбрани Србе од однарођавања. Друштво је издавало научно-популарни часопис »Братство«, као и посебне књиге из историје и етнографије. »Друштво Св. Саве« значајно је утицало на очување срског идентитета и српских установа у Турској и Аустро-Угарској. Друштво је радило до 1941.

протерано из попаљених села, а да је око 250.000 људи бежећи од одмазде, пребегло преко Саве, на аустријску страну. Преко 200.000 избеглица који су, често у таласима од преко хиљаду људи дневно, прелазили на аустро-угарску територију, чинили су око 15% укупног становништва Босне. Из пограничних области западне Босне исељавало се и до 80% свих становника, што је, по размерама, била највећа сеоба из ових крајева после сеоба у XVII веку. Број избеглица из Херцеговине који су се склонили у суседну Далмацију је, већ крајем 1876, прешао број од 10.000, да би у марту 1876 износио 28.438 лица. Однос према избегицама био је двојак: аустроугарска бирократија, након што је брзо укинула почетну помоћ, била је уобичајено крута и безосећајна према избеглицама, препуштајући многе лаганом умирању, док су тамошњи Срби прикупљањем помоћи покушавали да им помогну. Берлински конгрес Босна и Херцеговина је тајним споразумима између АустроУгарске и Русије у Рајхштату 1876. и Будимпешти 1877. била препуштена Двојној Монархији. На Берлинском конгресу (1878), Аустро-Угарска је као мандатор Европе добила право да окупира Босну и Херцеговину, с тим да обе провинције остану под суверенитетом Османске царевине. Као одговор на ту одлуку, састављена је у Сарајеву привремена влада Босне и Херцеговине, претежно од муслимана. Спремајући се за отпор аустроугарским трупама, та влада је забранила ношење европских одела, а у Мостару је прогласила увођење исламског, шеријатског права. У муслиманском вођству покрета, већином верским фанатицима, истицао се, у региону Сарајева, Хаџи Лојо, локални имам. О купација Срби, војно исцрпљени вишегодишњим ратовањем, понегде су покушавали да се одлучније одупру окупацији, често заједно с муслиманима. У почетку интервенције која је у трајању од неколико месеци извођена из три правца, аустро-угарске трупе ангажовале су 72.000 људи, да би њихов број био повећан на 160.000. Због огорченог српског отпора у Босанској крајини, који је трајао још месец дана после заузимања Сарајева (19. августа), број окупационих трупа нарастао је на 268.000 војника. Босна и Херцеговина је у Источној кризи изгубила око 150.000 становника, углавном Срба и домаћих муслимана. Окупацију Босне и Херцеговине покушала је да искористи хрватска политичка елита. Она је безуспешно настојала да од цара Фрање Јосифа издејствује одлуку да окупиране провинције припоји провинцијама Хрватској и Славонији.

У С тарој С рбији

осле образовања аутономне српске кнежевине 1830, делови Србиј е јужно од њених граница, Рашка област (новопазарски санџак), Косово с Метохијом и северна Македонија, названи су збирним именом Стара Србија, као простори на којима је у средњем веку настала моћна држава Немањића. У раздобљу од српског устанка 1804. до краја Источне кризе 1876, Стара Србија је била захваћена племенском анархијом. Читавим простором владали су одметнути албански бегови, који су хришћанима наметнули нове дажбине, док су бројне одметничке чете несметано пљачкале и харале по хришћанским селима. Српски покрет није могао да се организује због тога што су владике били грчки прелати, а притисак Арбанаса чији је број стално растао силаском брдских племена у равнице Метохије и Косова изузетно снажан. Многи Срби, суочени с превеликим дажбинама, таласима насиља, одсуством подршке из Београда, изабрали су исељавање у слободну кнежевину. О таласима насиља који су се појачавали током турских експедиција против одметнутих паша, остало је сведочанство дечанског архимандрита Серафима Ристића у књизи Плач Старе Србије (1864) с пописом разних насиља - од уцена пљачке и отмица девојака, до убистава и спаљивања кућа. Стални одлив становништва надокнађиван је високим наталитетом, јер се живело у задругама, од 10 до 80 чланова, али је поремећај у бројчаном односу између Срба и Арбанаса изазван сталним миграцијама био јасно видљив у градовима.

П

Сима Андрејевић Игуманов (1804-1882) Трговац и добротвор. С искуством трговине у Србији и Турској 1850. одлази у Русију где стиче велико богатство. Почетком шездесетих година XIX века почиње да плаћа школовање даровитих ђака у Србији. Уз подршку руског конзулата отвара Богословију на своје име. Тестаментом завештао имање издржавању Призренске Богословије и »Фонду С. А. Игуманов«, преко којег је новчано помагана.

Почетак политичког окупљања Срба означило је установљене Призренске Богословије (1870), коју је финансирао Сима Андрејевић-Игуманов, трговац који се обогатио у Русији. Посредством Богословије спроведена је обнова свештеничког кадра, обнова школа и успостављена стална веза с владом у Београду где је доцније установљен Фонд Симе Игуманова. Нови демографски поремећај уследио је током Источне кризе када се из ослобођених делова јужне Србије на Косово и Метохију досељава око 30.000 Арбанаса, а приближан или већи број усељава у Србију. Бројне петиције Берлинском конгресу и кнезу Милану

После српско-турског рата (1877-1878) расељавање у ширим размерама настало је из два узрока. Арнаути, становници Косова, узели су, због рата, ужасно се светити Србима који су им били раја. Одећи и враћајући се из рата, палили су им куће, отимали стоку и бешчастили чељад, те су Срби спасавали главу пребегавајући у Србију, преко границе која им се сада ближе примакла те и бекство више омогућила. С друге стране, из нових граница Србије протерани Арнаути почели су се у масама задржавати на Косову, као месту најближем својим имањима која су у Србији напустили. Ови нови насељеници, познати под именом мухаџера, поплавише Косово потискујући отуд силом Србе да би себи места учинили... Тако су дакле Арнаути једновремено са две стране плавили српска села : једни који су се све више спуштали ка Ситници, а други са српских граница. Данас се на прсте могу избројити селау којима нема Арнаута, а безбројна су селау којима нема Срба, а било ихје доскора. Б . Нушић , Косово - опис земље и народа.

да се Стара Србија припоји Србији, остале су без одјека. Током деловања Албанске лиге, која је 1876. основана у Призрену, у погромима њених чета страдао је велики број Срба. Страдања Срба наставила су се за владавине султана Абдулхамида II (1876-1909), који је за владарско начело узео панисламизам и подстицао Албанце-муслимане на обрачун са Србимахришћанима. Србија, осим отварања конзулата у Приштини није могла делотворније да помогне, или је, као 1899, њена дипломатска интервенција на Порти против арбанашких насиља над Србима у Старој Србији, премда оправдана, одбачена као неоснована.

Устрајном борбом стекао је наш народ уважења и дође час, да је могао - и ако не потпуно, а оно барем дјеломично - уживати плодове својијех трудова. И бат тада почела се порицати важност Српству и проповиједати, да нема у Далмацији Срба, или да се једино, као гости, претрпјети могу. Тихо и обзирно, али промишљенијем и из далека основанијем планом почело се поткопавати под српску народност.. Први дакле и поглавити задатак нашега листа има бити одбијање нападаја и одбрана Српства уопће, а особито на Приморју... Бранећи своје, у туђе нећемо задиривати... Слободу савјести ми имамо сврху свега и поштовати и бранити зато, што ће се усвајањем тога начела изгладити вјерске опреке и мржње, које су по Словене убитачне биле, а особито по нас Србе, кидајући нам народност на вјерске странке. Благотворан уплив слободе уклониће и ту препону нашој слози, и ми га већ данас осјећамо, кад можемо међу своје биљежиши одабрану киту Срба католика, у којима ћемо сигурно наћи пријатеља и од вјере и од узданице... истакли смо начело слободе и народности, по коме народ има непорециво право, да о својој судбини одлучује и о својој срећи задњу и одлучну ријеч води... Из програма српске странке у Далмацији, »Српски лист«, Задар, 1888.

Уз султана, Арбанасе је у насртајима на Србе подржавао Беч, у намери да албански покрет искористи као клин између две српске државе и мостобран за даљи продор у дубину Балкана. До 1900, по српској статистици, у Србију је избегло око 60.000 Срба, а тај процес се наставио и после реформне акције великих сила која је између 1903. и 1908. имала за циљ да заштити угрожене хришћане у европском делу Турске. Покушаји наоружавања српских села брзо су откривани, а упади четничких одреда сузбијани. Младотурска револуција 1908. означила је почетак политичког окупљања и стварања Организације отоманских Срба која је имала посланике у цариградском парламенту. Страдања Срба на Косову, изазвана новим устанцима Арбанаса, трајала су до 1912, када су српске и црногорске трупе дочекане као ослободиоци. Број Срба се, у периоду од 1830. до 1912, преполовио, а број Арбанаса удвостручио.

У Х р в а тс к о ј, С лавонији и К р аји н и

ХРВАТСКА П О Л И ТИ К А И И Д ЕО Л О ГИ ЈА рватско државно право« почивало је на правној фикцији о наводном хиљадугодишњем правном континуитету хрватске државности унутар Угарске (од 1102), и Хабсбуршке Монархије (од 1527). Акта преко којих је, замршеном правном анализом, доказиван тај континуитет, у већини случајева су биле локалне сталешке или муниципалне привилегије, а не државноправни документи. Многи од тих докумената били су фалсификати. РасШ СопуеШа, знаменити акт из 1102, којим су Хрвати ушли у »персоналну унију« с Мађарском, је, како је научно доказано, фалсификат из Х1У века. Хрвати су се угледали на мађарски модел националног покрета, преузимајући од њих и модел и теоријске поставке и начин спровођења. «Хрватско државно право« је, по угледу на Мађаре,

било темељ на којем су у XIX веку постављани сви национални захтеви "Хрвата." Док су, наспрам Мађара, поставке о »хрватском државном праву«, имала циљ да одбране хрватску посебност насупрот државном праву Угарске, исте поставке су, примењене на Србе порицале њихово постојање. Феудалне привилегије и »државни акти« (у већини повластице градовима) су, у односу према Србима, као виши по значају од њихових националних и грађанских права. Н а погубност таквих становишта упозоравале су ретке присталице југословенског уједињења међу Хрватима. И деологија праваш а

Отац екстремног хрватског национализма, порицао постојање Срба, а као идеолог истребљења Срба, узет за узор Павелићевом режиму у време НДХ (1941-1945). Старчевић је о Србима 1869. написао: »Они су сужањска

пасмина, скот гнуснији од икојег другог. Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разбора, ступањ ума, душевности. Славосерби нису подпуно достигли ни најнижи ступањ и из њега се не могу дигнути.« Али ни једно племе није (Старчевићевој) тако мрско кано што је Хрватима народније Српско. Та се мржња протеже на све што по историјском развитку чини неку засебност српског народа. Мрзи се српско име, мрзи се источно-православна вера, мрзи се писмо ћирилско, бијасмо овде у Загребу свједоци како Старчевићанска младеж снуби Бугарску на савез проти Срба. Ф. Рачки, Обзор, 1881. Било је једно вријеме - записао је у дневнику за 1902. хрватски политичар Исо Кршњави -када се

писало да треба све Србе сјекиром утући. Ова мисао имаде нешто за себе, и то је врло важно; она, наиме, изриче отворено и досљедно једини начин, којим би се дала провести хрватска мисао.

Код Анте Старчевића, тај метод био је доведен до крајности. Идеологија Анте Старчевића била је, уз наслеђену верску нетрпељивост римокатолика према православнима, темељно полазиште хрватског национализма, којим је Србима порицаног право на народну посебност. Од одушевљеног илирца у младости, Старчевић је, временом, као вођа Хрватске странке права, постао идеолог расне нетрпељивости и горљиви заступник теорије о »хрватском државном праву« као подлози за стварање независне хрватске државе под круном Хабсбурга. У хрватској држави, коју је замислио Старчевић, није било места за нехрватске народе. За њега су Срби били »раса робова, најгнуснији од свих зверова«, људи који »немају савести, не знају читати, ништа нису у стању да науче, не могу бити ни бољи ни гори но што јесу. Сви су потпуно исти, осим разлика у лукавству и окретности.« Своје поставке заснивао је на теорији о супериорним и инфериорним расама. Према њој, Хрвати су пореклом нордијска, господарећа раса, док су Срби, чије је име изводио, из латинског израза за робове, њихови »зароби«. Поткрај живота Старчевић је са Јосипом Франком основао Чисту странку права која је, на прелому векова, све зависнија од утицајних клерикалних кругова, постала носилац политике нескривене нетрпељивости према православним Србима. Још од осамдесетих година XIX века, Старчевићу је почело да прилази млађе свештенство, иако је вођ хрватских праваша у својим ранијим списима био одлучно антиклерикалан.

Српско становништво у Далмацији Почетком XX века, од 610.000 словенског становништа Далмације (од Книна до Котора) Срба је било око 120.000. Срби су чинили компактне етничке целине у Равним Котарима, Буковици, Книнској и Цетињској крајини (70.000 - 80.000 становника), као и на простору између Дубровника и Котора. Националне институције, од просветних установа до земљорадничких задруга и штедионица, осниване су у многим местима, међу њима и у Книну, где је 1901. основано просветнопривредно друштво Српска Зора. Главни листови далматинских Срба били су уз »Српски лист«, још и »Српски глас«, »Драшков рабош«, »Приморски српски лист«, »Срђ« и »Дубровник«.

П олитика бискупа Ш тросмајера Насупрот Старчевићу, политику јужнословенског окупљања заговарао је ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер, вођа Народне странке, која је доминирала политиком Хрватске и Славоније до почетка седамдесетих година XIX века. Штросмајерова политика хрватско-српског зближавања имала је, као крајњи циљ, никада јавно обзнањен, стварање предуслова да православни Срби, после прихватања југословенства, приме унију и признају власт римског папе. Пре свега добар римокатолик, па онда Хрват, Штросмајер је југословенско зближавање посматрао као нужну етапу на путу ка уједињењу двеју хришћанских цркава, римокатоличке и православне, у једну цркву која 6и стајала под јурисдикцијом Ватикана. Јосип Јурај Штросмајер (1815-1905) Ђаковачки бискуп, администратор католичке цркве у Србији, вођ Народне странке у Хрватској, оснивач Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Сарађивао активно током шездесетих година са Илијом Гарашанином на стварању једне савезне српско-хрватске државе. Идеолог југословенства и окупљања Јужних Словена око Загреба. Под девизом, »све за веру и домовину«, тежио је, посредством југословенства, превођењу православних на унију с Римом.

П ризнавањ е српске народности Питање признања националне индивидуалности Срба зависило је, не од зрелости хрватске политичке средине да Србима, као другом по бројности народу призна равноправност и национална права, већ од склопа међународних околности. Равноправност је била призната Србима током револуције 1848, и још једном 1867, када је уместо очекиваног федерализма у Аустрији преовладало дуалистичко решење. Тада је споразумом између Немаца и Мађара о подели власти у Монархији (Аустро-угарска нагодба 1867) постало јасно да јужни Словени остају под влашћу двоструких господара и да се неће остварити тријалистичке идеје о образовању посебне јужнословенске јединице унутар Монархије. Због тога је 1867. у хрватском сабору, назив језика »угословенски«, усвојен још 1861, преиначен у »хрватски или српски језик«. П олитичко организовањ е

Загреб као културни и економски центар Срба Почетком XX века у Хрватској (са Славонијом и Крајином) живело је 708.993 Срба, насупрот 467.247 Срба у читавој Угарској. До почетка XX века Загреб је од Новог Сада преузео привредно вођство, поставши главно средиште Срба у АустроУгарској. Оснивања занатског друштва »Привредник« и »Савеза српских земљорадничких задруга« 1897, и на крају »Српске банке« 1895, била су економски израз престижа Загреба као новог националног средишта Срба у југословенским покрајинама Двојне Монархије.

Војна Крајина је, по нестанку ратних опасности за Двојну Монархију, изгубила разлог постојања па је постепено, до 1883. била распуштена - развојачена. По припајању Крајине Хрватској и Славонији (1881), Срба је било 26,3%, односно 497.746 од 1.892.499 становника. Од 35 посланика из Крајине, (Срба је у хрватском сабору било 18, а укупно 28 који су важили за присталице Народне странке бискупа Штросмајера; они су, забринути за аутономна права свога народа »због тесногруде и шовенске политике« хрватских политичара 1883. основали Српски самостални клуб посланика. Њихово гласило од 1884. био је лист »Србобран«. Већина народа се определила за Српску самосталну странку, створену 1887. која је деловала на подручју Хрватске, Славоније, Срема и Крајине. Сматрајући се равноправним са хрватском народношћу, са којом су желели делатну сарадњу, самосталци су у свом програму нагласили да ће заступати и бранити »српску народну индивидуалност и право српског народа као народа на аутономију наше српске православне цркве и школе (...) ујемчену

...у Загребу је био јавни ред и мир на саблажњив начин поремећен на штету Срба. Старчевићева теорија о сјекири нашла је своју примјену на имовини Срба. Обистинила се изрека једног хрватског политичара да би рат са Србима био најпопуларнији код Хрвата. Дућани, трговине, радње, станови, »Српска банка«, српске школе и друго, данас пружају тужну слику ...Стога ми нисмо мишљења да је овај пут онај чланак из »Србобрана« могао бити поводом онако крупнијем нередима и немирима. То је само изговор да се прикрије прави узрок и право стање ствари... У Хрватској и Славонији по званичној статистици живи око 700.000 Срба, Према овом факту Срби имају право да у главном граду... оснивају и подржавају оне установе које су потребите за развитак и напредак тамошњег српског народа... »Дубровник«, 7. септембра 1902

Никола

Стојановић је, у спорном чланку објављеном у »Србобрану« 1902, наглашавао:

Борба која се по свему свету води између либерализма и ултрамонтанског (ултракатоличког) космополитизма оличена је код нас у борби Срба и Хрвата. Опрека између историјског државног права, које служи као подлога програмима свих хрватских странака, од којих нема ни једне либералне (сигурно јединствено у Европи), и природног права израженог у српској народној мисли, као подлози програмима српских странака, од којих нема ни једног клерикалноконзервативног, најбоље то показује.

равноправност православне вероисповести са (римо)католичком.« Лист »Србобран« је и званично постао гласило странке.

СУКОБИ И ПОГРОМИ охрваћивање, почев од владе бана Ивана Мажуранића (18731880), било је све наглашеније: школски систем се похрваћује од 1874, ћирилица се под различитим изговорима и на разне начине свуда потискује. Први прогони збили су се у Пакрацу, Карловцу, Осијеку и Дарувару, где су Срби, због коришћења српске заставе, грба и имена језика у школама били похапшени, а учитељи у Пакрацу после тога и отпуштени. Српска тробојка, коју присталице Старчевићеве странке погрдно називају »влашком крпом«, као национални симбол се забрањује.

П

»Српски закон« Извесно побољшање донео је, тзв »Српски закон« из 1887, за време бановања мађарског племића Куена Хедерварија. Тим законом Срби су добили црквено-школску аутономију, али не и право да своју цркву називају српском. Бан Куен је, дајући одређена права Србима, хтео да успостави равнотежу према Хрватима, и спроведе у дело политику која је била замишљена у Пешти. Када су, приликом посете Фрање Јосифа Загребу, октобра 1895, тамошњи Срби на православној цркви и црквеној општини истакли своју заставу, уследили су масовни напади на српске установе, под изговором да »у Хрватској може бити само Хрвата«. Нападе су предводиле Старчевићеве присталице. Захтеви Срба за слободну употребу ћирилице, верску и школску равноправност нису наишли на разумевање у хрватском сабору. Нови изгреди збили су се у Загребу јуна 1889, приликом прославе шездесетогодишњице књижевног рада српског песника Јована Јовановића Змаја, а затим, поново, фебруара 1900. после окончања расправе о захтевима Срба за равноправност. Погроми у Загребу 1902. Врхунац погромашког односа према Србима достигнут је септембра 1902, због новинског текста тада непознатог студента Николе Стојановића из Босне. Стојановић је Српска православна црква Српска православна црква у Хрватској, Славонији и Крајини, која је стално имала тешкоће с остваривањем верске равноправности, састојала се од две епархије, са седиштима у Пакрацу и Плашком. Шездесетих година XX века имала је 337 православних парохија и 466 цркава са 428 свештеника. Уобичајен, омаловажавајући израз за српско православље био је »грчко-несједињено вјероизповедање«, уз честе погрдне изразе за Србе, попут »Цигани«, »Власи«, »Шкипетари« (Шиптари), или описно, »они који себе крсте Србима«, итд.

Хрвате сматрао »туђинском авангардом«, а Србе представницима принципа »Балкан-балканским народима«. Премда је напис Стојановића био његово лично мишљење, искоришћен је као згодан повод да се три дана разбијају и пљачкају српске радње и станови, иако Срби на много теже и опасније оптужбе, које је свакодневно објављивала хрватска штампа, нису никада реаговали насиљем. У пљачкашком походу присталица Франка и Старчевића на више стотина Срба било је и теже повређених лица. До сличних погрома дошло је у Карловцу и Славонском Броду, а на узнемирене Србе у Крајини умирујуће су апеловали српски листови из Војводине. Срби у Д алм ацији Српска народна странка

Српска народна странка настала је 1880. око Српског листа у Задру, када је у хрватском крилу Народне странке преовладао правашки правац ослоњен на теорију о хрватском државном и историјском праву. Српска странка ослањала се на аутономистички далматински покрет либералног грађанства. Вођ Српске народне странке био је Сава Бјелановић, а њено радикално крило води епископ далматински Никодим Милаш, писац чувене Правос-

лавне Далмације.

Далмација је од 1815. била у саставу Хабсбуршке Монархије, а после дуалистичког преуређења 1867, остала као посебна провинција у саставу аустријског дела Монархије, под управом Беча. Верска нетрпељивост заменила је верску толеранцију из доба француске управе. Покушаји насилног унијаћења Срба обновљени су безуспешно 1821. и 1836. Очувању националне посебности Срба знатно је допринело отварање богословије у Задру 1833. Један од стожера националног окупљања био је Српско-далматински магазин (1836-1873), први српски часопис који је основао и уређивао Божидар (Теодор) Петрановић из Шибеника, а затим и Ђорђе Николајевић из Дубровника. У првој фази политичког организовања, Срби су сарађивали са Хрватима, борећи се за установе народне самоуправе. У Далматинском сабору, установљеном 1861, Срби су заједно с Хрватима добили већину посланичких места (1870). Срби католици Срби у Далмацији нису били искључиво православни; знатан део интелигенције, посебно градско становништво у Дубровнику, а делом и у Шибенику, Задру и Сплиту, иако римокатоличке

Медо Пуцић (1821-1882)

Унијати у Далмацији

Дубровачки властелин из једне од најугледнијих породица. Школован у Италији, од 1868. наставник кнеза Милана Обреновића. Вођа Срба-католика у Дубровнику и Далмацији, издао важан зборник докумената Споменици србски, састављао патриотске спевове (Кара-ђурђевка) и писао песничке приповетке (Цвијета). Овај »последњи бард дубровачки, васкрсавао је стару дубровачку књижевност и везивао је са новом српском књижевношћу«.

По званичној статистици, 1846. године у Далмацији је било 878унијата, и то: у политичкој опћини дрнишкој 694, врличкој 148, книнској 33, макарској 2 и задарској 1 унијат, поред 79.770 православних. Кад су начела вјерске слободе и равноправности усвојена билау Бечу, као начела правичности, и 25. априла 1848. год. објављен државни устав, епископ Мутибарић одлучио је одмах да се тим ускористи за цркву своју. У прољеће 1848 он предузме нову каноничну посјету своје епархије, и у Петровом пољу проведе двије недјеље, које је он употребио највише у проповиједању народу о оним начелима, која сада владају у австријској монархији, и како треба да се тијем сада ускористе сви они, који сматрају да су незаконито отргнути били од православне цркве. Проповијед ова епископова имала је за пошљедицу, да је 256 унијата дрнишкога среза одлучило замолити, да би им допуштено било повратити се у пређашњу своју вјеру. Никодим Милаш, Православна Далмација, Нови Сад, 1901.

вероисповести, изјашњавало се као српско. У наглашавању свога Српства, међу римокатолицима су се посебно истицали потомци старог дубровачког племства, али и поједини римокатолички свештеници. Средиште уједињења за њих је био само и искључиво Београд. Међу Србима католицима чији се број ценио на 100.000 на почетку XX века, најзнатнији су били Матија Бан, кнез Медо Пуцић, Лука Зоре, Лујо Војновић, дум Иво Стојановић и Никола Томасео. У Дубровнику је деловало више српских листова и друштава. Сукоби с Х рватим а

Нека се само у мислима повуче паралела између једне такве демократске државе као што је Србија, са каквом државом која је основана и којом урављају сталежи, племство, свештенство, а у доцније време још буржоазија, одмах се увиђају грдне разлике. Држава у којој су сви грађани једнаки пред законом, у којој сви имају једна права и дужности, у којој нема ни племства ни утврђених сталежа, ни спахилука, па чак ни великих ни многих буржоаза, - то је држава која се слаже с достојанством и чашћу сваког грађанина, свакога човека. Ту је живот пријатнији, ту је држава ближа срцу, ту се сваки грађанин осећа као господар а не роб, или какво ниже створење као у држави у којој има племства и спахилука у којој је власт у рукама не најспособнијих и најчаснијих грађана, већ у рукама које је рођење означило. Српска држава, то је права демократска држава... Српска је држава имала, и сад има, доста бирократског, али та је бирократија привремена и она је почела слабити и нестаће чим поодрасту слободни грађани који би надмашили знањем и свестраним искуством. Никола Пашић,

Слога Србо-Хрвата Војна Крајина у XIX веку

Значајнији сукоби између Срба и Хрвата на Приморју почели су око односа према окупацији Босне и Херцеговине. Међу Хрватима окупација Босне и Херцеговине поздрављена је као велика победа хабсбуршког цара као хрватског владара и истакнуто »хрватско право« на ове провинције. Сукобљавања су продубљена са снажењем правашке и клерикалне агитације. Дон Миховил Павлиновић, хрватски вођа у Далмацији, порицао је постојање Срба тврдњом да »у Хрватској, био тко вјере које хтио, звао се именом којим волио ипак се рађа Хрват«. Српско-хрватски сукоби у Далмацији, често ужарени, нису имали исти одјек као у Хрватској и Славонији. Уз сукобе у сабору, до спорова је долазило и на терену, као приликом откривања споменика Џиву Гундулићу, писцу славних спевова »Дубравка« и »Осман« у Дубровнику (1893), чије је подизање покренула Српска дубровачка омладина. До попуштања затегнутости дошло је тек после 1903, када су се, због двоструког притиска Беча и Пеште, Хрвати почели одрицати доктрине о »државном праву«.

Мене је у Загребу изненадило старчевићанство... У Загребу је било Срба око пет хиљада, а у земљи 20%, али се ни по чему није могло рећи да ту има Срба... Код свих манифестација, руље су урлале улицама »доле Власи« и разбијале би и мастилом мазале куће са српским фирмама. Ја нисам никада мислио да цео народ може постати жртвом политичке параноје, као старчевићански део Хрвата. Старчевићанство је начинило од Хрвата најнетолерантнији народ у Европи... Нас, студенте, звали су Власима, некад и влашким свињама, грешили се о академску слободу, и на Универзитету разбијали плочу академског Српског удружења... Иако сам 6ио млад, ја сам осетио да овај вулкан мржње мора једаред изригати своја сумпорна испарења на српски народ. Први покушај десио се на септембарским манифестацијама 1902. Два дана су избезумљене старчевићанске руље разарале и пљачкале српске радње и пребијале Србе због једног чланка у »Србобрану« с одобрењем врло строге цензуре. Од тог доба стално сам очекивао несрећу с те стране и радио на српско-хрватском јединству, које је отпочела српско-хрватска омладина 1907. г., да се неутралише ова опасност за Србе и срамота за Хрвате. Адам Прибићевић,

Мој живот.

Срби на задарској конференцији 1905.

ЈУГОСЛОВЕНСКА САРАДЊА езгро будуће хрватско-српске сарадње било је стварање »Уједињене хрватске и српске омладине« у Прагу 1896, која, под утицајем Томаша Масарика и становишта да су Срби и Хрвати »један народ са једним језиком«, од 1897. издаје свој алманах Народна мисао штампан ћирилицом и латиницом. Захваљујући новим сукобима Мађара са Бечом, где су обе стране покушавале да придобију Хрвате или Србе као савезнике, нови покрет за зближавање два народа започео је у Далмацији, где су традиције националних препорода више дуговале италијанском препороду него мађарско-хрватском феудалном легитимизму.

Ј

Задарска резолуција Подржавши мађарске тежње за државном самосталношћу хрватски политичари су у Ријеци, октобра 1905, донели резолуцију којом су истицали и своје захтеве за државним и националним правима. Срби у Далмацији су, у Задру, десетак дана касније донели своју резолуцију подржавши Ријечку резолуцију. Стварањем српско-хрватске коалиције у Далматинском сабору, створене су основе за сарадњу, која се, временом, уместо према Пешти и Бечу, све више окретала Београду, као стожеру будућег јужнословенског окупљања. У Далмацији је међу Хрватима југословенског опредељења настала доктрина о једном југословенском народу, састављеном од три племена, српског, хрватског и словеначког. Био је то одјек италијанског националног уједињења. Пијемонт југословенства за Далмацију постао је искључиво Београд. То зближавање утицало је на смиривање сукоба у Хрватској и Славонији где је 1905. била "образована Хрватско-српска коалиција. У Хрватском сабору, Коалиција је већ добила релативну већину на изборима, коју је, упркос разним искушењима, задржала све до уједињења 1918. Владавина коалиције била је могућа због ограниченог бирачког права: већина становништва није имала право гласа.

Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе; забацише владу и државу, за правило лудост изабраше... Српској капи свуд име погибе. Постадоше лафи ратарима, истурчи се плахи и лакоми млијеко их српско разгубало! што утече испод сабље турске, што на вјеру праву не похули, што се не хће у ланце везати, то се збјеже у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу. Петар II Петровић Његош,

Горски вијенац

ДИНАСТИЈА ПЕТРОВИЋ-ЊЕГОШ Данило I (владика 1697-1735)

Сава (владика 1735-1781)

Василије (владика 1750-1766)

Петар I (владика 1781-1830)

Петар II (владика 1830-1851)

Данило I (кнез 1851-1860)

НиколаI (кнез 1860-1910, краљ 1910-1918)

УСПОН ЦРНЕ ГОРЕ поредо са успостављањем аутономне кнежевине Србије, текао је процес политичке еманципације Црне Горе на путу од заједнице племена ка модерној држави. Од 1696. цетињски митрополити, господари Црне Горе и Брда, бирани су из породице Петровић-Његош. Они су снагом свог ауторитета обједињавали световну и духовну власт, преносећи владарско достојанство од стрица на синовца. Око 120.000 Црногораца, подељених у 36 племена црногорских и брдских, живело је на почетку XIX века, расуто на територији која је уз Цетиње обухватала још око 240 села. Политичка моћ митрополита Петра I Петровића Његоша (1782-1830), канонизованог недуго после смрти (Св. Петар Цетињски) није се заснивала само на његовом моралном и духовном ауторитету. Он је поседовао редак спој аутентичне духовности, политичке вештине и војне способности. Недостатак утврђених пореза Црној Гори надокнађивала је редовна годишња помоћ Русије (1.500 рубаља). Петар Први имао је три главна циља: 1) да сузбије племенски сепаратизам, 2) уведе модерно законодавство и политичка тела, 3) покрене борбу за национално ослобођење.

У

Реформе П етра I Био је усвојен низ важних аката и закона који су, уперени против племенске подвојености и крвне освете, поставили темеље модерне управне власти. То су на првом месту били Правитељство суда црногорског и брдског, (1798) и Законик који је донет у Стањевићима 1798, а допуњен на Цетињу 1803. Законик је, претежно окренут кривичном поступку, укинуо обичајно право. Владика Петар I имао је и Народну канцеларију са секретаром која је замењивала извршне органе власти. Унутрашњу консолидацију управе отежавало је извесно двовлашће: уз цетињског владику на световну управу Црном Гором претендовали су и гувернадури из породице Радоњић.

«Извиискра српске слободе«, никад до краја покорена. Црна Гора је настојала да горштачким јунаштвом надокнади сталну оскудицу у храни и новцу. У првим деценијама владавине владике Петра Првог, Црна Гора, иако стешњена у каменитим брдима, успела је да се успешно одупре покушајима моћних албанских паша из Скадра да је покоре. После победа у биткама на Мартинићима и Крусима 1796, Црној Гори су припојене области насељене племенима Пипери и Бјелопавлићи. С арадњ а са Србијом У превирањима изазваним устанком у Србији, Петар Први је непрестано настојао да синхронизује акције са Карађорђевим

Петар I Петровић Његош У лето 1816. владика Петар I је упутио писмо кнезу Милошу Обреновићу молећи га да дозволи насељавање црногорских породица из племена Дробњака у Србију:

Ја знам у каквој си муци, али код тебе има пустих области за моју сиротињу и она ће бити као вучад када треба кидисати на Турке. Крајем октобра кнез Милош је одговорио:

Ми смо једно и од једнога. Нека дођу и примићемо их као рођену браћу.

П.П. Његош Кнезу Александру о страним утицајима у Кнежевини :

О када би та срећа (за) српски род да су совјетници дичне Србије једнодушни, те да не трче к непријатељима, та њима шпијају и издају шта се у Совјету ради! То је грдна рака сваком добромислећем Србину по сриједи душе и срца. Да није ове несреће, ја знадем да Црна Гора не би Србији полусестра била, но цијела и родна сестра. А куд су друге напредности која та подла злоба збија. Цетиње 1851.

устаницима, у тежњи да се удруженим војним напорима спроведу заједничке тежње за обновом моћне српске државе. Црногорци су се сусрели с Карађорђем у Сјеници 1809, а владика је преписку са српским вождом одржавао и следећих година. Да би Црну Гору проширио присаједињењем плодне зетске долине и изласком на море, Петар Први је, под руском заштитом, 1806. ратовао у Боки Которској и око Дубровника.Уз садејство руске поморске ескадре, и општу подршку Бокеља, Црногорци су се супротставили француским освајањима, опсели Дубровник у који су умарширали Французи, и заузели острво Корчулу. Али, мировним уговором у Тилзиту 1807. Бока Которска је ипак препуштена Француској, па су се црногорске трупе повукле у своје планине. Велики планови цетињског владара, поверени руским званичницима, да по сједињењу са Боком Которском створи Славеносрпско царство (Црна Гора, Херцеговина, Бока Которска, Далмација) са престоницом у Дубровнику, срушени су по повлачењу руске флоте из Јадрана. Још један заједнички покушај уједињења с Боком Которском 1812. осујетио је Наполеонов пораз у Русији јер је Бока, на Бечком конгресу 1815. дефинитивно додељена Хабсбуршком Царству. Упркос знатном емиграционом таласу у плодну, тада ретко насељену Србију, сеоби изазваној великом оскудицом и глађу, Црногорци су 1820, нападнути од Турака, успели да припоје територије великих племена Роваца и Морачана. П етар II П етровић Њ егош Наследник Петра I, његов синовац и наследник Петар II Петровић Његош (1830-1851), био је успешан владар и значајан реформатор, али је заслужена слава највећег српског песника, писца знаменитих спевова Горског Вијенца (1845) и Луче Микрокозма (1846), засенила његов важан државнички рад. Уз помоћ руских изасланика црногорског порекла (Матеј Вучићевић, Иван Вукотић), Петар II је 1831. установио Правитељствујушчи сенат црногорски и брдски, састављен од 12 најугледнијих старешина, не по племенској припадности него по личним заслугама. Сенат је, уз владику, вршио управну, законодавну и судску власт. Протеривањем последњег гувернадура Радоњића (који је био присталица Хабсбуршке монархије) 1832. се окончао период двовлашћа. Његош је затим успоставио Гвардију, малу стајаћу војску (388 људи) која је вршила претежно полицијску службу и по налогу Сената мирила закрвљена племена. Редовни порез од једног талира уведен је 1833, а Његош је од младића из виђених главарских породица образовао престижну личну гарду: перјанике. Од 1837. Петар П уводи звање капетана којима је поверена војна судска и управна власт, а правна основа управе били су Закони отачаства. У настојању да ослаби турски утицај у средишту Балкана, Петар II је подржавао побуњенички покрет муслиманских феудалаца у Босни, успоставио блиске односе са херцеговачким намесником

Али-пашом Ризванбеговићем, преговарао с побуњеним скадарским пашом Мустафом Бушатлијом, да би, по његовом слому, покушао да овлада Подгорицом и зетском долином. По споразуму о разграничењу са Аустријом 1841. Црна Гора је први пут од једне велике силе добила признате државне међе, а у споразуму са херцеговачким намесником у Дубровнику 1842, црногорска држава први пут у историји названа је »независном облашћу«. Покушаји ширења црногорске територије (две опсаде Подгорице 1831-1832) и неуспешно ратовање с херцеговачким муслиманима око Грахова, са албанским пашама из Скадра (губитак два острва у Скадарском језеру 1843) одвијали су се у време наглашеног пријатељства Русије и Аустрије са цариградском Портом.

Петар II Петровић Његош

Моје племе сном мртвијем спава, Суза моја нема родитеља, Нада мномје небо затворено, Не прима ми плача ни молитве; У ад ми се свијет претворио, А сви људи паклени духови... Црни Дане, а црна судбино! О кукавно српство угашено, зла надживјех твоја сваколика а с најгорим хоћу да се борим! Горски Вијенац П.П. Његош - И. Гарашанину

...Српске ствари колико су назадне у нашем вијеку, није чудо е ме је готово уморила ова крвава и бурна катедра на којој сам се попео ево 20 година. Сваки је смртан и мора умријети. Мени ни е чеха сада жао не би било до што нијесам напредак у цијеломе народу нашем видио и што ми се није дало да на неки начин основу утврдим внутрешњему управленију црногорскому... Нема једног Србина којег Српство (више) искрено љуби и почитује од Вас, а нема ни једног Србина који Вас вите од мене љуби и почитује. Цетиње 1850.

Цетињске владике су по традицији, после укидања Пећке патријаршије 1766, хиротонисали српски митрополити у Сремским Карловцима. Његош је био једини црногорски митрополит који је, ради придобијања руске подршке, био хиротонисан у Русији (1833). Својом изузетном појавом Његош је освојио царски двор и стекао личну наклоност императора Николе I. Петар II је добро сарађивао са кнезом Милошем чији га политички прагматизам, посебно неспремност за војне акције ширих размера, за разлику од Карађорђевог епског јунаштва, није посебно привлачио. Са кнезом Александром Карађорђевићем и владом уставобранитеља Његош је успоставио срдачне односе. Десетине црногорских питомаца бесплатно су школовани у Београду, а у престоници Србије штампана је његова Луча Микрокозма. Цетињски господар, владика Раде како су га по крсном имену звали његови поданици, није крио да је за кнеза Александра Карађорђевића осећао срдачну, братску наклоност. Његош је ипак највише ценио државничку далековидост Илије Гарашанина којем је у једном писму написао: »Нема ниједног Србина који више за Српство послује и мисли од Вас«. Упућен у Гарашанинове планове о припремама устанка и уједињења српских земаља под турском влашћу, Његош је прихватио да у уједињеној држави, под династијом Карађорђевића, заузме положај пећког патријарха. К њ аз Данило Нови владар, Његошев синовац Данило (1851-1860), се уз руску сагласност прогласио за кнеза и постао први световни владар из породице Петровић-Његош. Књаз Данило је, новим законима и јачањем чиновничког апарата, створи модерну, лаичку државу. Суочен са племенским сепаратизмом (побуне у Бјелопавлићима и Кучима), књаз Данило је 1855. обнародовао Општи земаљски законик, у којем је дефинисао широке надлежности централне власти. Истовремено, створена је посебна гарда, а војска, склона хаотичном дејству, била је темељно реорганизована. Помагао је развој школства, нарочито основног и ради просвећивања земље слао је омладину на школовање у Србију и Русију.

Књаз Данило Иако у овој земљи нема никакве друге народности до једине српске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живјети и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати као сваки Црногорац и Брђанин што ужива. чл. 95, »Законик Данила Првог Књаза и Господара слободне Црне Горе и Брдах«, Цетиње 1855.

Кривошијски устанак Срби у Боки Которској, увек наслоњени на Црну Гору, у XIX веку подигли су четири буне против туђинске власти 1814, 1848, 1869. и 1882. Највећа је била трећа буна по реду, тзв. Кривошијски устанак у српском Приморју. Уз незадовољство аустријском управом, повод му је био нови војни закон у Аустро-Угарској, који је предвиђао да се српско становништво у Боки регрутује у редовну аустро-угарску војску. Уз Кривошије, у општини Рисан, придружили су се православна општина Грбаљ и три кнежевине у општини Будва: Маине, Побо-ри и Брајићи. Буна је 1870. у крви угушена, а вође устанка пребегле су у суседну Црну Гору.

Данило је водио веома активну спољну политику непрекидно се сукобљавајући с Турцима. Први сукоби почели су 1852. (Жабљак), да би се приширили следеће године после устанка Срба у Херцеговини. Кнежева подршка устаницима изазвала је напад Омер-паше Латаса на Црну Гору, који се окончао, уз посредовање великих сила, мировним споразумом у Подгорици. Кнез је неуспешно покушавао 1856. да у Паризу издејствује независност и територијално проширење Црне Горе, али је заштита ове Кнежевине, као и саме Србије, прешла, по Париском мировном уговору, под надлештво шест гарантних сила. Када је 1857. поново почео устанак Срба у Херцеговини под вођством Луке Вукаловића, кнез Данило је ушао у рат с Турцима. У том рату однесена је победа на Грахову 1858, где је војвода Мирко Петровић Његош тешко поразио Турке. На интервенцију сила, непријатељства су обустављена. Међународна комисија одредила је нову границу између Црне Горе и Турске, препуштајући кнезу Грахово, Рудине, Никшићку жупу, Липово, део Дробњака, део територије племена Васојевића и Куча (1859). Велике силе су од тада Црну Гору више уважавале као независну државу него као кнежевину под турским суверенитетом. Кнез Данило, који се стално сукобљавао са снажном опозицијом у Сенату, пао је 1861. у Котору, у атентату изведеном из личне освете. К њ аз и краљ Н икола За његовог наследника изабран је Никола Петровић Његош (кнез 1860-1910, краљ 1910-1918), син војводе Мирка, граховског јунака. Књаз Никола, песник и државник, наставио је с политиком подржавања херцеговачких устанака и сарадње са Србијом, посебно за владавине кнеза Михаила. У новом рату с Турцима 1862. Црногорци су били потиснути све до Цетиња, и од тешког пораза спасени су интервенцијом сила, посебно Русије. Кнез Никола није, међутим, одустајао од помоћи српским устаницима у Херцеговини, да би, после општег устанка (Невесињска пушка 1875), у сарадњи са Србијом, водио два успешна рата и знатно проширио територију Црне Горе. На Берлинском конгресу, Црна Гора добила је независност. У склопу планова о балканском савезу и српском уједињењу, Никола је исказао спремност да се одрекне свог владалачког права у корист кнеза Србије. Династичко ривалство Обреновића и Петровића уносило је, касније, значајне неспоразуме у односе Србије и Црне Горе, премда у народу није било никакве подвојености нити суревњивости. Односи између две српске државе постали су посебно затегнути за владе кнеза и потом краља Милана Обреновића, којем је Никола, сматрајући се представником најстарије српске династије, после Михаилове погибије оспоравао престо. Никола се сматрао неправедно заобиђеним при избору новога владара Србије. Односи су се додатно затегнули кад је главни династички супарник Обреновића, кнез Петар Карађорђевић, нашао уточиште на Цетињу, где се

оженио Николином најстаријом кћери Зорком и где су се родили кнежевићи Ђорђе (1886) и Александар Карађорђевић (1888), будући краљ Југославије. Односи са Обреновићима нормализовани су приликом књажеве посете Београду 1896, где му је, као новом Обилићу, био приређен величанствен дочек.

УСТАНОВЕ, ПРОСВЕТА И КУЛТУРА а прелазу векова, изградња државних и политичких установа, војних, верских и културних институција, добила је одређен замах. Сенат је укинут 1879, успостављена су министарства и Велики суд. Земља је била подељена на нахије којима су управљали окружни капетани као судска и административна власт. Нахије су се, даље, делиле на капетаније чији је број после поделе земље на пет области (1903) смањен на 56. Општи имовински законик усвојен 1888. израдио је Валтазар Богишић, правник из Цавтата. Стајаћа војска формирана је 1896, а официрска школа отворена 1903. на Цетињу. Први закон о устројству војске донесен је 1910. По попису из 1910, Црна Гора је имала 222.051 становника, већином православне вере уз око 10.000 муслимана и 5.000 римокатолика. После 1878, основана је и Захумско-рашка епархија, а крајем 1913. и Пећка митрополија.

Н

Свјестан славне улоге ових наших страна у историји српскога народа за вријеме моћних краљева и господара негдашње Зете, колијевке славнијех Немањића... ја одобравам... да се обнови старо краљевско достојанство мојој држави... ја примам краљевско достојанство... тврдо убијеђен да ће све Велесиле са благовољењем поздравити поред једне Краљевине у Српском Подунављу ову другу у Српском Приморју... а Словенство и сви Срби као једно још више јемство за опстанак и бољу будућност Српскога племена... Никола Први приликом проглашавања Црне Горе за Краљевину, 28. августа 1910.

Већина црногорске омладине школовала се, по традицији и сопственом избору, у Србији. У самој Црној Гори, уз богословскоучитељску школу, прва средња школа (нижа гимназија) основана је 1880. у Цетињу, да би 1902. прерасла у вишу гимназију. После Балканских ратова (1912-1913) основане су гимназије у Никшићу, Пећи и Беранама. Главни лист био је недељник Глас Црногорца (1873-1915), који је имао и функцију органа владе. Од 1879. до 1915, објављено је око хиљаду разних издања, претежно уџбеника, службених списа, часописа и нешто књига. Етнографско проучавање Црне Горе спровођено је, по упутствима и надзором Јована Цвијића, још од краја XIX века. Професионално позориште

Онамо онамо... за брда она Говоре, да је разорен двор Мојега цара, онамо веле, Био је негда јуначки збор.

Онамо, онамо... да виђу Призрен Та то је моје - дома ћу доћ' Старина мила тамо ме зове, Ту морам једном оружан поћ'...

Онамо онамо за брда она Милошев кажу пребива гроб; Онамо! покој добиће душа Кад Србин више не буде роб. (Никола Први Петровић Његош, Онамо онамо!)

Манастир Острог

установљено је 1910. у Цетињу. Омиљени комад био је Балканска царица, драма из пера самога господара Николе. П олитичке странке

Марко Миљанов Поповић (1833-1901) Војвода из племена Куча, један од највећих јунака у модерној српској историји, истакао се у тешким бојевима с Турцима 1862, 1876, 1878, као и герилским препадима (Подгорица 1874). Признати јунак, идеални херој епохе романтизма, Марко Миљанов је због велике популарности пао у немилост књаза Николе, коју је стоички издржавао. Описменио се под старе дане и написао најбоље моралне поуке у нашој прози: Примери чојства и јунаштва (1901), док је у другим списима оставио драгоцену грађу за историју Црне Горе.

Валтазар Богишић (1834-1908) Србин-католик из Цавтата, правник, писац научних дела о правној историји Јужних Словена, словенофил. Писац Општег имовинског законика и министар правде у црногорској влади (18931899). Прерађено издање Законика објављено је 1898. на Цетињу.

Никола I био је владар с најдужим владарским стажом у српској историји. Пуних 56 година владао је на аутократски начин, да би тек доношење конзервативног Устава 1905, формално ограничило његово самовлашће, али је и тај устав (састављен према Уставу Србије из 1869) књазу давао велика овлашћења. Владе и чиновнике постављао је лично кнез. После избора за законодавну скупштину 1906, јавиле су се две политичке струје - једна која је повлађивала кнезу, а друга која је тражила парламентарну владу и демократске слободе. Прва модерна политичка партија у Црној Гори, настала је из скупштинског клуба незадовољника кнежевим самовлашћем (клубаши). Из њихових редова настала је Народна странка основана 1907, која је окупљала већину у скупштини (38 од 62 посланика). Никола је основао Праву народну странку (праваши) од својих присталица, и дошао у сукоб с демократским тежњама Народне странке (влада Андрије Радовића). Кнез је наметао владе састављене од његових присталица (влада Лазара Томановића). Б ом баш ка аф ера (1907) Велики протести против аутократске владавине долазили су од црногорске омладине на школовању у Београду и Русији. Неки од њих набавили су бомбе за атентат на кнеза, али су били откривени (Бомбашка афера 1907). Кнез је аферу искористио за прогон присталица Народне странке која је окупљала највећи број гласача. Уследили су политички процеси завереницима, а званична Србија оптуживана је за подстицање терористичке активности у Црној Гори. На суду је поводом бомбашке афере сведочио и аустроугарски шпијун Ђорђе Настић, упућен из Беча да изазове раздор између две српске државе. Никола је још од 1903. био незадовољан чињеницом да је његова династија поново заобиђена приликом избора новог краља - његовог зета Петра I Карађорђевића. На педесету годишњицу своје владавине, књаз Никола је, уз подршку Народне Скупштине, Црну Гору уздигао у ранг краљевине. После балканских ратова, када су Црна Гора и Србија коначно добиле заједничку границу, због све израженијих тежњи народа за сједињењем са Србијом, краљ Никола је, суревњив на права и положај своје династије, ипак 1914. ушао у преговоре с Петром I о реалној унији Црне Горе са Србијом. Преговоре о уједињењу прекинуло је избијање Првог светског рата.

СТВАРАЊЕ ВОЈВОДИНЕ начајну прекретницу у српској националној акцији донела је револуција 1848-1849, која је, уз Србију и Црну Гору, означила настајање још једног моћног средишта борбе за национално ослобођење - Српске Војводине. За разлику од Срба у Србији, који су, стварајући државу националном револуцијом, заступали начело о самоопредељењу и суверености народа, Срби у Аустрији су, свесни међународних ограничења, деловали у оквиру хабсбуршког и ужег, мађарског легитимизма. Од достојанственика Српске православне цркве (Карловачка митрополија), малобројне аристократије и чиновничке бирократије, до многобројних граничарских официра и све моћнијег трговачког слоја, Срби у Угарској били су лојални политичком оквиру Монархије, унутар којег у настојали да као посебна народна заједница одбране старе и стекну нове привилегије.

З

Светозар Милетић (1826-1901) Политичар, новинар и вођа војвођанских Срба. Школован у Бечу и Пешти, прве политичке идеје примио је од словачког панслависте Људевита Штура. Учесник Мајске Скупштине 1848. Писац чувеног »Туцинданског чланка« (1860) објављеном поводом укидања Српске Војводине, где предлаже сарадњу с Мађарима против бечког апсолутизма. Градоначелник Новог Сада (1861), предводник либералне струје на Благовештенском сабору (1861). Покренуо чувени лист Заставу, водеће гласило војвођанских Срба. Један од покретача »Уједињене омладине српске«, оснивач »Српске народне слободоумне странке« (1869) и творац њеног Бечкеречког програма. Подржава устанак у Босни, ослободилачке ратове 1876-1878, и уједињење свих Срба у једну државу. Хапшен и затваран, после тортуре у затвору, излази оронулог здравља. Бескомпромисан бранилац српских права, Милетић је био аутентични вођ вој вођанских Срба до 1883. када се због болести повлачи из политичког живота.

С тањ е пре 1848. Под апсолутистичком владавином кнеза Метерниха (1815-1848), Срби нису имали посебно загарантована национална права. Мађари, под чијом су јурисдикцијом били од 1792, нису им допуштали ни сазивање црквено-народних сабора осим у два случаја (1837 и 1842), при избору нових митрополита (Стеван Станковић, Јосиф Рајачић). На неравноправност Срба у Угарској 1843. отворено се сабору у Пожуну (Братислава) жалио митрополит Рајачић: »Све части, сва плаћена чиновничка места (...) су резервисана за римокатолике и протестанте; припадницима грчко-источне вере остаје да траже срећу само у логору (војном) и манастирима.« Када се тежиште националног окупљања пренело у кнежевину Србију, знатан број учених Срба из Подунавља улази у српску службу која је вапила за образованим чиновницима и школским учитељима. Познати под именом »немачкари«, Срби из Аустрије су били, посебно у уставобранитељском периоду, један од стубова изградње модерног државног апарата у Србији.

МАЂАРСКА БУНА 1848. И СРПСКИ ОТПОР Револуција у Бечу марта 1848. и пад Метерниха заталасали су све народе у Монархији. Избијањем револуције у Мађарској, на почетку либералне и демократске, због наглашене великомађарске политике њеног вођства, отворено је питање статуса Срба у Јужној Угарској. У марту и априлу 1848, Срби у Пешти и Новом Саду истакли су, најпре опрезно и скромно, своје захтеве за црквеношколском аутономијом и за право на службену употребу српског

језика. Српске захтеве Мађари су одлучно одбили, сматрајући да на територији круне Св. Стефана постоји само један политички народ - мађарски. Скромне српске захтеве Мађари су, решени да у револуцији створе своју државу и спроведу мађаризацију мањина, сматрали опасним сепаратистичким тежњама. Лајош Кошут, идеолог мађарске револуције, подносиоцима српских захтева одговорио је да ће се спорна питања са Србима »решити мачем«. Борба Срба за национална права почела је у граничарским местима, Панчеву и Земуну: локалну власт преузели су Срби захтевајући социјалне слободе и национална права. М ајска скупш тина

Михаило Полит-Десанчић (1833-1920) Политичар у Војводини, публициста. Уз Светозара Милетића у вођству Српске народне слободоумне странке, предводник десног крила. Оно се по издвајању конституише у Либералну странку (1887), за разлику од радикалне фракције под вођством Јаше Томића. Посланик у угарском и хрватском Сабору, уредник гласила странке Браник. Писац низа значајних политичких списа. Оставио и занимљиве успомене.

На великој Мајској скупштини српских представника свих слојева становништва у Сремским Карловцима., седишту митрополије, од 13. до 15. маја 1848, истакнут је захтев за стварањем Српске Војводине у коју би ушли Банат, Бачка Срем и Барања. За српског војводу изабран је крајишки пуковник из огулинске регименте Стеван Шупљикац, карловачки митрополит Јосиф Рајачић проглашен је за патријарха, а на челу Српског главног одбора, као привременог органа власти стајао је официр Ђорђе Стратимировић који је стварао пододборе и припремао добровољце за евентуалну одбрану. Истовремено, у духу јужнословенске узајамности, прокламован је политички савез Српске Војводине са Хрватском, Славонијом и Далмацијом, »на темељу слободе и савршене једнакости«. Захтеви Мајског сабора нису излазили из оквира хабсбуршког легитимизма: »србски народ је народ политично слободан и независан под домом аустриским и обштом круном угарском.« С арадњ а с Х рватим а

Ми смо пријатељи заједничке, федерисане српске и хрватске државе у будућности, али ако 6и Хрвати другом стазом пошли, и хтели око себе прикупљати све што год би, било својом снагом, било помоћу туђе снаге прикупити могли, и ако би они од јужних племена, било с ове, било с оне стране откидали, да се некад сунчају на сунцу велико-хрватске државе, то ћемо ми, или који за нама дођу, шта је српско па како било... Ми смо дакле из све душе противни правцу »политичког јединства« Јужних Словена под хабзбуршком монархијом, јер Срби нису штуле кљакаве Аустрије... Светозар Милетић, »Још једанпут о јединству Јужних Словена«.

У Загребу, хрватски Сабор је прихватио одлуке Мајске скупштине и савез са Српском Војводином. Половину заступника у хрватском Сабору 1848. чинили су Срби (52 од 104), већином из Војне Границе и Славоније, а новог хрватског бана, Јосипа Јелачића, високог официра оданог бечком двору, у банску част инсталирао је јуна 1848. у Загребу српски патријарх Јосиф Рајачић. Заступници српско-хрватског зближавања били су хрватски идеолози илирског покрета под вођством Људевита Гаја. На Словенском конгресу у Прагу, којем су присуствовали и Срби и Хрвати, договорена је сарадња на основу словенске узајамности и истакнута потреба заједничке српско-хрватске борбе за национална права. Р ат с М ађарим а Одлукама Мајске скупштине су и цар Фердинанд и влада у Пешти оспорили легитимност. У Сремским Карловцима, Стратимировић је, следећи француски пример, позвао народ на борбу против опресије. Уз сагласност аустријског двора, мађарске

снаге кренуле су да војно сломе побуњене Србе. Први велики напад војске на Карловце, 12. јула, српски браниоци успешно су одбили, док су у помоћ почели да им пристижу добровољци из свих крајева Војводине и Србије. Велико охрабрење српском покрету, који је бројао око 15.000 бораца, значио је долазак 8.000 добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, саветника у уставобранитељском режиму. Учешће српских добровољаца у револуцији 1848/1849 био је први излазак Србије на међународну сцену, први искорак из оквира мале, вазалне кнежевине скучених спољнополитичких могућности.

Јаков Игњатовић (1822-1889) Писац и политичар, родом из Сентандреје. Учесник Мајске скупштине 1848. јавни бележник у Новом Саду, посланик у угарском Сабору. Важио за присталицу промађарске политике у Војводини (мађарон). Уређивао Српски летопис у Новом Саду. Писао поезију, путописе, књижевне есеје и историјске романе. Противник класицизма, тражи инспирацију у српској историји (Ђурађ Бранковић) и социјалним темама у савременом животу (Милан Наранџић, Трпен спасен, Васа Решпект). Посебно су значајни његови мемоари (Рапсодије из српског живота).

Срби из Војводине су уз помоћ добровољаца извојевали низ победа над мађарским снагама, најзначајнију при одбрани Сентомаша који је одмах преименован у Србобран. Борбе око Беле Цркве, Вршца, Титела и Перлеза, биле су жестоке и сурове, уз прогоне и убиства цивилног становништва, а мађарске снаге нису зазирале ни од потпуног спаљивања читавих насеља. Слом устанка Раскид Мађара с Бечом у јесен 1848, донео је промену аустријског става према српском покрету. Нови цар Фрања Јосиф је у децембру потврдио Јосифа Рајачића за патријарха али је Стевана Шупљикца именовао за »војводу српског народа«, избегавајући тако да призна територијално успостављање Војводине. Када је српски покрет дошао у потпуну зависност од Аустрије, Србија је фебруара 1849. под притиском Беча и Цариграда, била приморана да опозове своје добровољце. Книћанин је пре одласка издао проглас војвођанским Србима: »Наше снаге су недовољне да потуку наше непријатеље и непријатеље цара. Српство никада неће заборавити ваше жртве.« Маћари су у противофанзиви повратили знатан део Војводине, а највеће поразе српске трупе трпеле су у Банату. Крајем маја из тврђаве Петроварадин, на суседној обали Дунава. бомбардован је и потпуно разорен Нови Сад.

ВОЈВОДСТВО СРБИЈЕ И ТАМИШКОГ БАНАТА

Нови Сад: здање Матице Српске

По сламању револуционарног покрета у Италији и Чешкој, уследио је обрачун Беча са Мађарима. Команда над војском поверена је хрватском бану Јелачићу који је, предводећи крајишке одреде (око 40.000 војника), 7. септембра 1848. Кошуту објавио рат. Мађарске трупе пружиле су огорчен отпор па је Јелачић, после неколико узастопних кампања јула 1849, био принуђен на повлачење. У сукобима у Италији и са Мађарима погинуло је око 30.000 Срба граничара. У ратним сукобима са Мађарима током две револуционарне године, погинуло је око 100.000 Срба из

Војводине. Судбину мађарске револуције решила је тек одлучна интервенција руских трупа августа 1849, изведена у име одбране начела легитимизма у Европи.

Милица Стојадиновић Српкиња (1830-1878) Родом из Срема, прва жена међу српским писцима у XIX веку. Песникиња патриотских и моралних начела, веома популарна у Војводини. Главно дело дневник У Фрушкој гори објављен у три тома.

Нови Сад, жариште српске културе Војвођански Срби су у првој половини XIX века били далеко најпросвећенији и финансијски најјачи део српског народа. У Србији је 1850. живело 956.893, а у Хабсбуршком Царству око 1.000.000 Срба, од којих 890.000 на просторима под мађарском управом, а још 80.000 у Далмацији. У Војној Граници, која је делом обухватала и Војводину, највећи проценат војника чинили су Срби, укупно 32,43 %. Средишта српске културе у XIX веку кретала су се правцем од севера ка југу, од Беча и Пеште до Новог Сада и Београда. Будућа Војводина била је матица српске културе, а Вук Ст. Караџић сматрао је, с правом, Нови Сад највећим српским градом на свету.

Да би се додатно ослабио положај Мађара, Аустрија је новембра 1849. посебним царским патентом створила Војводство Србије и Тамишког Баната којим је привидно испунила главне захтеве Мајског сабора. У нову област није, међутим, ушла читава територија Војводине, већ само делови Бачке и Баната, а придодате су јој области у којима су Срби били изразита мањина; њено седиште било је у Темишвару, на челу Војводства налазио се аустријски гувернер, службени језик био је немачки, а титула војводе додељена је самом цару. Један савременик је иронично констатовао да су Срби, заједно са Хрватима »за 1848-1849 награђени оним чиме су Мађари кажњени«. Војводство Србије укинуто је и припојено Угарској 1860. када је криза у Монархији, изазвана поразима у Италији, решена поновним успостављањем савеза између Беча и Пеште. Благовеш тенски сабор Последњи покушај Срба да задобију аутономију збио се на Благовештенском сабору 1861, када је прихваћен услов Фрање Јосифа да сва будућа решавања српског питања неће излазити из оквира Угарске. Захтев да се поново успостави Српска Војводина у коју би ушли Срем, део Бачке и Банат са Војном Границом, којој би војводу бирали и Срби из Крајине и Далмације, био је одбијен. У Бечу се сматрало да идеја »оснивања једне велике српске државе тренутно загрева главе Срба и ствара код њих непријатељско расположење не само према Турској него и према Аустрији«. У једињ ена омладина српска Снажни подстицаји тежњама за коначним решавањем српског питања на Балкану, српској влади стизали су од либералне омладине у Србији, Црној Гори, Крајини и Војводини, која је 1866. у Новом Саду, »српској Атини«, по узору на Мацинијеву СТАНОВНИШТВО ВОЈВОДИНЕ ПО ВЕРСКОЈ ПРИПАДНОСТИ

Година Православни (Срби и Румуни) Римокатолици Грчки и јерменски католици Лутерани Реформирани Јевреји Остали Укупно

1851

1857

694.029 624.839 12.756 51.724 26.621 16.252 -

691.828 698.189 26.244 56.871 29.281 23.203 489

1.426.221

1.526.105

Црквено-школска аутономија Једини облик аутономије Срба у Војводини била је аутономија њене цркве. У Угарској је 1868. донет либерални закон на основу којег је Србима признато право да управљају самостално својом црквом и да имају аутономију за црквене, фондовске и школске послове. То је био значајан напредак у односу на закон из 1791. који је српско православље подводио под »грчконесједињено« исповедање. Али, у закону из 1868. постојала је и клаузула о томе да Срби управљају својом црквом уз државни надзор, што је била растегљива формула, погодна за многе злоупотребе. Отпорну снагу Срба у Војводини слабили су сукоби политичких странака са црквеном хијерархијом Карловачке митрополије. Појединим црквеним великодостојницима било је замерано да воде конзервативну политику оличену у пасивности према националним циљевима српског народа на простору јужне Угарске. Патријарх Герман Анђелић (18811889), а затим и патријарх Лукијан Богдановић (1908-1912) сматрани су, тако, за присталице мађарофилске струје. На црквеношколским саборима (1892-1902) вођене су оштре борбе око именовања црквених јерарха и политичког курса који треба заузети. Мађарске власти су на саборима преко царских комесара покушавале да наметну избор својих кандидата, док су преко насељавања Мађара у јужни Банат намеравале да додатно ослабе Србе.

Младу Италију основала сопствену организацију Уједињену омладину српску. Незадовољни војном неактивношћу Србије, у време аустро-немачког сукоба 1866, српски омладинци из Војводине одушевљавали су се Црном Гором (»челенка српства« израз једног од њених вођа Светозара Милетића) која се непрестано сукобљавала са Турском око пограничних територија. Омладина је под вођством Владимира Јовановића, идеолога либерала у Србији, и Светозара Милетића, будућег шефа прве националне странке Срба у Војводини, све до 1871, када је њен рад у Угарској забрањен, подгревала револуционарно расположење. Они су наглашавали да само спајањем унутрашње (демократија) и спољашње (независност) слободе, може Србију учинити Пијемонтом Српства и Јужних Словена. Окупљајући младе интелектуалце у Војводини и Србији, Омладина је брзо стекла велики број присталица у Херцеговини, Босни, Црној Гори и Далмацији. Делатност Омладине која се залагала за либералне идеје, парламентарни режим и пуну демократију, у Србији се убрзо сударила с апсолутизмом кнеза Михаила. Српски кнез је одсуство демократских институција у Србији правдао потребом окупљања свих снага за национално уједињење, и почео да сужава и ограничава делатност Омладине. У Војводини, омладинци су се убрзо сукобили с властима које су у њој почеле да гледају превратничку организацију. Ван граница Србије и Војводине, Омладина је више била национална и револуционарна организација чије су либералне идеје биле само општа подлога тежњи за ослобођењем од турске власти. Уз синхронизовану културну делатност, омладинци су тајно радили на војној акцији. Током француско-пруског рата 1870, повереници са терена поручивали су да је то прилика која се не сме пропустити, патриотска јавност се ускомешала, а војвођанска штампа поручила Београду »да је крајње време да Србија отпочне ослобођење Босне«. Светозар Милетић, прва личност Омладине, захтевао је неодложну акцију Србије и Црне Горе. У Црној Гори, на Цетињу је 1871. основана тајна организација »Дружина за ослобођење и уједињење српско«, али до општег устанка није дошло. Без подршке у Србији, којој је Русија налагала да остане мирна и да сузбије револуционарне тежње Омладине, без финансијске и организационе помоћи, омладинци нису могли извести никакву озбиљнију акцију и њихова организација је, уз сарадњу српске с угарском владом, насилно угашена. Зам ирањ е Војводине У Војводини, мађарске власти настојале су да што темељније спроведу мађаризацију српских школа. Вођа војвођанских Срба, Светозар Милетић, после хапшења и дугог тамновања био је психички и здравствено сломљен, а национални покрет, будно надзиран, није успевао да се, изузев преко живих културних веза,

Матица српска Најстарија српска културна установа, основана у Пешти 1826. са задатком да врши »распрострањеније књижества и просвештенија народа српског« и да се »књиге рукописне српске на свет издају и распрострањују«. На подстрек Јована Хаџића, основали су је шест српских трговаца. Покренут је часопис Летопис, 1825, под уредништвом Ђорђа Магарашевића, са четири свеске годишње. Фонд Матице српске посебно је ојачао када је 1845. примила велико наследство Саве Текелије, да би 1864. Матица била пресељена у Нови Сад. Од тада Матица српска шири своју делатност на штампање ширег избора књига (историја, етнологија, успомене), помагање читаоница и библиотека, стипендирање ћака До 1914, Матица је издала 300 свезака »Летописа«, 149 књига за народ. 46 књига Матице српске, као и низ календара. У међуратном и послератном раздобљу додатно шири обим свога рада.

политички делатније повеже са Србијом и Црном Гором. Раслојавање Милетићеве Српске народне слободоумне странке која је под његовим вођством више деловала као покрет, исказало се кроз различите концепције будућег развоја које су ослабиле заједнички фронт отпора према Мађарима. Присталице радикалног националног и социјалног програма (Бечкеречки програм 1869) рачунале су на изузетан војни потенцијал Срба у Војној Граници. Они су аустроугарски дуализам сматрали привременим решењем и зато заузели оштар опозициони став и према Немцима и према Мађарима. Круг око Милетићевог листа »Застава« и његовог уредника Јаше Томића (1856-1922) окупљен у Радикалној странци, тражио је ефикасније социјалне мере и тежио интегралном решењу српског питања. Насупрот њима, присталице сарадње с Мађарима (Великокикиндски програм 1884) окупиле су се око Српске либералне странке и листа »Браник«, под вођством ученог правника и далековидог политичара Михаила Полита-Десанчића (1833-1920). Либерали су сматрали да ће се Словени у Монархији сарадњом са Мађарима лакше одупрети главној опасности аустријској превласти. Период сарадње војвођанских Срба са хрватским странкама против немачко-мађарске превласти окончао се 1873, када је укинут угарски део Војне Границе, а Штросмајерова странка, по споразуму са Мађарима (ревизија угарско-хрватске Нагодбе од 1868) постала владајућа снага у Хрватској. Носиоци политике прилагођавања новим политичким реалностима били су тзв. нотабилитети из Срема (Черевићки програм 1878) који су потпуно одустали од Бечкеречког програма. Прихватање ситних уступака, чување снаге за будућу борбу, сарадња са баном Мажуранићем (1873-1880) а затим и режимом бана Куена Хедерварија у Хрватској и Славонији (1883-1903), уз ослонац на аустрофилски режим Обреновића у Србији, нису допринели побољшању односа са Хрватима. Политика нотабилитета означила је постепено јачање привредног утицаја Срба у Хрватској. У кидањ е црквено-ш колске аутономије (1912) Пошто је црквено-школска аутономија и поред извесних сукоба успешно функционисала као српска организација, њено укидање у јулу 1912. било је увод у даљу денационализацију војвођанских Срба. Намере мађарских власти биле су да преко стварања мађарске православне дијецезе, уз помађарене Грке и Влахе, у нову верску организацију укључе и компактне српске заједнице у Војводини. Тај процес прекинуло је избијање Првог светског рата.

»Летопис Матице српске«, који и данас редовно излази, најстарији је српски часопис.

СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ВЛАДАВИНА БЕЊАМИНА КАЛАЈА (1882-1903) рве године окупације прошле су у успостављању нове администрације, попису становништва и покушају мобилизације регрута, што је за последицу имало велики устанак Срба у Херцеговини 1882. Знатне војне снаге морале су да буду пребачене на фронт где су се насилној мобилизацији заједнички одупирали и православни Срби и домаћи муслимани.

П Бењамин Калај

Судски и административни чиновници, што у први мах дођоше у ову земљу... не имадоше преча посла, већ да овде шире »Великохрватство« (...) као да у овој земљи нема Срба. Ћирилица је забачена и презрена, а народу наметнута је »Хрватска латиница« за званично писмо, које велика већина босанског становништва никако не разумије, нити га зна читати (...) Осим писма презрена је и потлачена и наша српска народност, нарочито од стране подручних чиновника. Чиновници који су нам већином из Хрватске долазили, умјесто савјесног обављања своје дужности најрадије су се бавили политизирањем и ширењем »Великохрватства« међу нама Србима. Представка бањалучких Срба аустро-угарским окупационим властима 1882.

Босна и Херцеговина стављена је под управу Заједничког министарства финансија, чиме је озваничен подједнак удео у власти аустријског и угарског дела Монархије. За управника Босне и Херцеговине 1882. постављен је добар познавалац српских прилика, мађарски племић Бењамин Калај. Да би се, по плановима Беча, трајно одвојила Босна и Херцеговина од Србије и Црне Горе, требало је, макар и на силу, створити Босни њен посебан идентитет. Калајева идеологија за Босну, била је трагање за историјском основом политичког јединства. Калај је објашњавао да се историја Босне мора схватити »као један историјски организам који се потпуно самостално развијао«. П окуш ај стварањ а босанске нације Калај је нарочите наде полагао у могућност да се започне са образовањем посебне босанске нације, чији би носиоци били босански муслимани. Њих је требало прогласити директним потомцима старог богумилског племства које је, тобож, у већини примило ислам да би сачувало своје привилегије. Како је већина босанског племства уништена још у доба турске најезде, а муслимани у највећем броју били потомци исламизованих Срба или Хрвата (свака муслиманска породица, по породичној традицији, зна своје порекло), нова идеологија Б. Калаја, упркос великим настојањима и систематској пропаганди на политичком, школском и културном плану, није наишла на очекивани одзив. Б р о јч ан а предност и привредна предузимљивост Упркос многим мерама окупаторских власти да се бројчано преимућство Срба умањи, српски народ у Херцеговини и Босни стално је јачао: најпре бројем, као претежно сеоска популација, а затим и економски, као предузимљивији и способнији трговачки слој од локалних муслимана и Хрвата.

Иноверни, неправославни повереници присуствују седницама и учествују у решавањима; насилно скидају и светитељске иконе и историјске слике; забрањују куповање и катастарско преписивање непокретнина на црквено-школске општине без претходне дозволе политичких власти; ометају верске обреде; за свечаности Св. Саве исту распореде и на њима чине промене; не испуњавају наредбе које се односе на употребу ћирилице према црквено-школским општинама, већ натурају латиницу и хрваштину; ниште употребу српског имена и пријетњама намећу општинама назив босанског језика (нарочито у штампаним стварима за школске извештаје); ускраћују слободни избор пароха, растерују и премештају свештенике; глобе и гоне лично поједине чланове општина; зидање српских цркава отежава се и потискује са угледнијих места у вароши у неугледне или чак ван вароши; не дозвољавају се основања црквених певачких друштава ради украса обреда и богослужења (нпр. Босански Нови, Босанска Градишка, Брчко); отежавају се примања заклада и дарова, тражећи прије примања дозволу политичких власти; на цркве наше српско-православне општине примењују наредбе о корпорацијама, политичким друштвима, што се противи канонима цркве; намеће се појединим општинама без суделовања народа и свештенства такав статут, који се противи прописима православне цркве, и који сву власт црквене општине полаже у руке полицијских власти. Први меморандум босанских и херцеговачких Срба, 5. новембар 1895.

Премда су у градовима бројем преовладавали муслимани, ипак су предузимљиви трговачки слој, у скученим могућностима деловања, чинили претежно Срби. Премда је премоћна већина Срба у Босни била сеоско становништво (око 93%), само у Сарајеву је почетком XX века од 19 милионера било 17 Срба. Један од најумнијих аустријских државника (Бернрајтер), закључио је да су босански Срби »најбогатији, најенергичнији и пословно најспособнији људи у Босни и Херцеговини.« Мере потискивања Срба биле су следеће: 1) систематско насељавања чиновника римокатоличке вере из Хрватске, Чешке и Пољске да би се пореметила постојећа доминација Срба, 2) стално ометање рада, затварања и контрола програма српских школа, 3) наметање латинице, потискивање ћирилице и форсирање хрватског дијалекта, 4) затирање српске традиције преко прогона српског православља 5) забране рада националним и црквено-школским друштвима, 6) покушај да се вештачки и преко званичне пропаганде створи тзв. »босанска нација«, чије би језгро били муслимани, а затим у њу ушли и Срби и Хрвати. Сви ови облици потискивања нису дали очекивани резултат. Окупиране провинције биле су премрежене страним чиновницима и полицијским службеницима (у прво време најчешће из Хрватске и Славоније, а потом из Чешке и Пољске). Ради јачања римокатоличког утицаја, у Босну су 1881. доведени језуити, као борбенији у ширењу прозелитизма од домаћих фрањеваца који су, у претходним деценијама, добро сарађивали са православним Србима и властима у Србији. Уместо српско-хрватског, за службени језик проглашен је »бошњачки језик«, ћирилично писмо систематски је потискивано, а најбројнијим, српским школама, прављене су велике тешкоће у редовном раду. Школе су сматране важним средством за пропагирање нове идеологије. Калајеве идеје пропагирали су богато субвенционисани листови, с циљем да оформе босански сепаратизам. Уношење српских, а делом и хрватских листова из Црне Горе, Војводине, Далмације и Србије било је строго забрањено, а Калај је чак забранио и сопствену књигу Историја српског народа, где је исувише позитивно писао о Србима. Калај је у тој историји истакао »да је Босна српска земља, да је народ у њој српске народности, па да су и сами мухамеданци били Срби.« П окрет за црквено-ш колску аутономију Од 1896, уз помоћ војвођанских Срба и београдске владе, из језгра отпора кроатизацији међу Србима у Босни настао је покрет за. црквено-школску аутономију: Срби, под вођством Глигорија Јефтановића, Војислава Шоле, Стјепа Трифковића и Косте Кујунџића, упутили су три меморандума цару (1896, 1897, 1901) у којима су тражили аутономију, а затим и грађанске слободе, слободу штампе, слободу окупљања, и посебне уставне гаранције. Уследиле су репресивне мере према потписницима Меморандума

Православље у Босни и Херцеговини има два велика и отворена непријатеља који му сметају да живи: један је окупациона управа, други је католичка пропаганда. Њих се двоје утркују, ко ће у својим махинацијама бити безобзирнији, узајамно се помажући, они с времена на време, водећи политику крајности и нетрпељивости, испадају изван граница сношљивости... Првога часа, када се појавила АустроУгарска са својим бајонетима у Босни, она се показала врло пристрасна, сав свој уплив трошила је на то, да што више омаловажи религиозни култус православља и мухамеданства, и да на рачун њихов подигне католичанство. Ни у чему не поштујући, но потцењујући религију православну и мухамедову, она је свој политички утицај сасвим изгубила, и што га данас има, то је више од силе њеног тесака и песнице, но од добровољног поштовања. Преневши своје чиновнике, иначе врло покварене људе из Монархије у Босну и Херцеговину, преневши своју власт, она је пренела иједну заблуду, да ће једним ударцем срушити и православље и народност српску... она је одмах отворено нагласила, да народ види и осети, како њиме управља католичка власт... Данас је она толико офанзивна, тако далеко иде, да увлачи и само хрватство, и на силу Бога ствара појам хрватске народности, само да би с једне стране могла сузбијати дух српске народности, а с друге да би створила што претежнијим католичанство. П. М. Томић, Православље у Босни и Херцеговини, Београд. 1898.

Срби у Босни 1879. По првом попису из 1879, од 1.158.164 становника православни Срби су чинили релативну већину становништва: 496.485 лица, да би 1910, од укупно 1.898.044 становника, Срби, упркос расељавању, због високог наталитета, вишег од прираштаја међу муслиманима и Хрватима, опет били најбројнији део становништва: 825.918 лица. Апсолутну већину православни Срби су, по попису из 1879, имали на половини територије под аустро-угарском доминацијом. У Босни у срезовима: Бањалука 70,96%; Дубица. 82.44%; Градишка. 71.98%; Б. Крупа. 64,15%; Босански Нови, 76,06%; Босански Петровац, 78,83%; Кључ, 66,43%; Котор Варош, 63,49%; Маглај 53,55%, Приједор, 59,08%; Прњавор, 60,89%; Сарајево, 56,06%; Гламоч,77,26%; Варцар Вакуф (Мркоњић град), 79,61%; Бијељина, 70,57%, Власеница, 64,37%; Зворник 54,78%. У Херцеговини су апсолутну већину Срби имали у срезовима Мостар, 61.41%; Билећа, 81,27%; Љубиње, 58,40%; Невесиње, 73,06% и Требиње, 71,38%.

- од ометања њихових послова до »законског« одузимања радњи, радних дозвола и имања. Истовремено, приморавани су српски трговци да се потписивањем петиције против Меморандума ограде од његових иницијатора. То је изазвало поделу међу српским првацима на народне и владине људе. Владини људи постали су они који су, из бојазни од репресивних мера власти и у страху за своје разгранате послове, одлучили да се приклоне влади. П отискивањ е православљ а Упоредо с прогањањем српског националног покрета текло је потискивање њиховог православља. По закључењу Конкордата с Васељенском патријаршијом у Цариграду, марта 1880, окупационе власти добиле су право да постављају нове владике, с тим да су постојећа четири задржана на положају. Три митрополита убрзо су прогнана, да би потом иста судбина задесила и четвртог, митрополита Саву Косановића, који је 1881. српску владу, руски синод и бечко министарство обавестио да му је један службеник локалне владе нудио велики новац да заједно, са читавим српским народом прими унију и призна римског папу за врховног верског поглавара. Избила је велика афера. Косановић је Бечу поднео представку против »агресивног римокатолицизма« и, због директног сукоба с Калајем, 1885. био присиљен да поднесе оставку на свој положај и заувек напусти Босну. Нови епископи бирани су из хијерархије српске цркве у Хрватској и Војводини, од којих се очекивало да ће спроводити политику у знаку лојалности новим властима. Нове владике, међутим, нису могле потпуно да ставе под контролу ниже свештенство, одано националним идеалима. Споразум с муслиманима Пред заједничком угроженошћу од ширења римокатоличке пропаганде и убрзане кроатизације јавних служби, школског система и политичког живота, босански Срби су ушли у сарадњу

са аутономистичким покретом муслимана. Покушај превазилажења верских разлика између православних и муслимана, требало је да означи споразум с муслиманским првацима из 1902, закључен у Славонском Броду. Тада је договорена заједничка борба за аутономију Босне и Херцеговине као српских земаља: »Срби православне и муслиманске вере обавезују се радити и сав народ позвати да на томе ради да БиХ добију своју управу под врховном власти султана«; било је договорено да »народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица«. Било је предвиђено да Босном наизменично управљају један муслимански и православни гувернер, да се протерају сви римокатолички редови осим фрањеваца.

Петар Кочић (1877-1916) Писац и политичар. Свештенички син, родом из Змијања у Босанској крајини, школовао се у Босни, Србији и Аустрији. Предавао српски језик у Србији, после 1906. враћа се у Босну, у Бања Луци од 1907. издаје часопис Ошаџбина и предводи аграрни покрет Срба у Крајини. Посланик у босанком сабору, народни трибун. Значајнији као писац великог замаха него као политичар. Написао више књига приповедака, посебно Јауци из Змијања, сатиру Султанија и Јазавац пред судом. Умро, психички сломљен, у Србији. Својом драмом Јазавац пред судом (1903) исмевао је власт и кроз лик свога јунака, привидно наивног сељака Давида Штрпца порицао да је Фрања Јосиф његов цар и питао да ли се од српског краља или од црногорског кнеза може »истесати макар и један осредњи цар, јер смо се ми Срби одавно зажељели царева.«

Упркос низу опструкција и прогона од стране власти, српски аутономистички покрет је августа 1905. ипак стекао читаве претходне деценије захтевану црквено-просветну самосталност. Тиме је дефинитивно напуштен план о стварању посебне »босанске нације«. Назив језика је уместо »бошњачки« и »земаљски«, од 1907. званично називан »српско-хрватским«, мада је било покушаја да се редослед измени и назове »хрватскосрпским«. Нови управник Босне и Херцеговине, мађарски барон Иштван фон Буриан (1903-1912), настојао је да умекшавањем става према националном покрету Срба и верској еманципацији домаћих муслимана отупи оштрицу њиховог сукобљавања с влашћу. О предељ ивањ а муслимана Међу образованим муслиманима, свесним заједничке етничке и језичке традиције са Србима, јавио се слој просрпски настројених интелектуалаца. Од нарочитог значаја био је »Гајрет«, муслиманско друштво чији је истоимени лист (1907) био у одређеној мери просрпске оријентације. Уредник »Гајрета« Осман Ђикић сматрао се Србином муслиманске вере, и активно је, до смрти (1912) радио на зближавању Срба и муслимана. Уз Ђикића, читав низ муслиманских песника, углавном беговских и агинских синова од Авда Карабеговића Хасанбегова, Смаил-аге Џемаловића (власник и уредник »Српске омладине«), до Салиха Карабеговића, Али Ризе Даутовића и Омер-бег Сулејманпашића. У Сарајеву је 1898. Омер-бег Сулејманпашић штампао Српске народне приповјетке, да би се »народно благо« спасло од заборава и »да се стане на пут отмичарима српског народног блага, које туђинци својатају као своје.« К ултурни успон Уочи анексије 1908, Срби су као народ, премда само релативна већина, доминирали Босном и Херцеговином, сада и на плану културе. Књижевна гласила и друштва - од мостарске »Зоре« и њених првих песника Алексе Шантића и Јована Дучића, до листа »Босанска вила« и научног часописа »Преглед« у Сарајеву, били су јасан показатељ убрзаног културног и просветног успона херцеговачких и босанских Срба.

Становништво различитих вера у Босни и Херцеговини разликовало се међусобно, као и под турском влашћу, и по одећи која је била прописана као обавезна за припаднике одређених вера. Муслимани су тако могли да носе одела зелене, црвене и жуте боје, док је црна боја била обележје припадности другој вери. Боја ципела за муслимане била је црвена, за њихове жене жута, а за хришћане само црне. Још видљивије обележје верских разлика, била је боја феса муслимани су носили црвене, а сви остали црне фесове. Јевреји су имали капе љубичасте боје.

Преко културе, науке и књижевности, обновљене су и њихове везе са матицом Србијом, тада најјачим културним средиштем на словенском југу. С јачањем економске и културне моћи босанских Срба, расле су и тежње да се њихова политичка права доведу у склад с правима која су уживали други народи у Аустро-Угарској Монархији. У Бечу је с великом забринутошћу праћено снажење Срба, раст њихове националне самосвести и узајамне солидарности, негован преко школе, цркве и културе. К олонијални статус Босна и Херцеговина имала је, у саставу Аустро-Угарске, статус сличан колонијалном. Упркос значајном напретку у управи и комуникацијама, све мере биле су усмерене на експлоатисање њених богатстава. Грађени су, углавном, пруге и путеви како би се рудна и шумска богатства лакше транспортовала до коначног одредишта. Аграрно питање било је нерешено, јер је већина Срба још увек давала трећину земљопоседницима, а држави плаћала десетину, и то по режиму десетогодишњег просека, који је за њих

Српске школе у Босни и Херцеговини пред крај турске управе

>1нвж Поље

Градишка

рПриједор

Тиотињ е

/па

Ш амац^*^ ЛП«

Дерввмта'

Ш

Обудовац Зовик • М ачкоеац '“ ^ Скиповац •

С т а Ри Ма ј л а н

С аи ски М о с т в \

•В о д ен и ц е

\К олунић •

(

N.

\

С/

Чечава

V

0^ен>,

Петровац Ј Н љ уч *

Теш ањ

N

• М а г л а ј'4 .

За

П р и б о ј« •

• Б у"0вачЛ а Рц а р В а Ј у *

13еорник В о зућ а \^

Папраћа-Ј-

Герзово# Власеиицаф

Зен и ц а, Планица

'Доњи В а к уф

ламоч

Сребрницј

Високо •■ Касалић

Соколац В и ш е гр а д ^ \,

ГДувио

Ноњиц

Г оражде

остар, : М уш ка основна школа : : " ® М уш ка и ж енска основиа школа

:::: ’: 0 9 Г0с л0 в иј • : •;:: '•|'; ;'::':::::: |'; ; ; I !Г!ГГглТТтТТТТ.:: :: ::::’+ .:|Манастирска цјкола :: :::ј ::::::::: :^::: ЧЈУ : : : : : И : : Ш т а м п а р и ја ћирилских уџбеника Н Турско - српске новине .(м е с т о и з д а њ а )':;::::::- ': Ф ':: Д ухо вна ш ко ла:: : ’ : : '; Д рж авна граница:

певесињ е

+-У & '

Ж итом ислић •С то л а ц ГБубињ е I Требиње

+ Д у*'

Б и јело Бр; Цајииче—

Становништво Босне н Херцеговине у доба анексије У Босни и Херцеговини је по попису из 1910. било 1.898.044 становника; од тога 825.418 православних. 612.137 муслимана и 434.061 католика, претежно Хрвата, али и Чеха, Пољака и Немаца. Број муслимана, због ниског наталитета и константне емиграције у Турску, полако је опадао. Срби су, по истом попису, били претежна већина у 27 округа, а апсолутну већину чинили су у следећим окрузима: Босанска Дубица, 82%; Билећа 81.3%; Вардар Вакуф 79,6%; Босански Петровац 78.8%; Гламоч 77,3%; Босански Нови 76,1%; Босанска Градишка 72,0%; Требиње 71,4%; Невесиње 71,1%; Бања Лука 71,0%; Кључ 66,4%; Босанска Крупа 64,8%; Власеница 643%; Гацко 64,0%; Котор-Варош 63, 4%; Сански Мост 61,4%; Прњавор 60,9%; Приједор 59,1%; Љубиње 58,4%; Сарајево 56,1%; Зворник 54,8%, Маглај 53,5%.

Велеиздајнички процес 1909.

био изразито неповољан. Школским системом је још 1908. било обухваћено само 14,33% укупног броја деце. Културне иницијативе окупационих власти, од оснивања културних установа (Земаљски музеј Босне и Херцеговине) које су имале наглашено босански, регионални карактер, до покретања нових научних часописа и штампања наглашено луксузних издања у којима се, преко историјске, филолошке и књижевне литературе величала наводна самосвојност БиХ, имале су изразито политички циљ: да се створи регионални културни центар као противтежа растућем културном утицају Београда.

АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ нексија Босне и Херцеговине (6. октобра 1908), произишла је из унутрашњих и спољнополитичких потреба Аустро-Угарске. Почетак српско-хрватске политичке сарадње у Далмацији, Хрватској и Славонији, српски национални покрет за верску и просветну аутономију у Босни и Херцеговини, заједно са сличним покретом босанских муслимана, изазивали су бојазан да би даље развијање покрета за српско уједињење могло учинити идеју Србије као Пијемонта привлачном не само просвећеној елити југословенских народа унутар Двојне Монархије, него и ширим слојевима становништва.

А

В елеиздајнички процес у Загребу Јавно мњење Монархије припремано је за анексију монтираним Велеиздајничким процесом (1908-1909) у Загребу, против 53 водећа српска политичара у Славонији и Хрватској, за наводну завереничку делатност против Монархије у дослуху са владом у Београду. Оптуженима је на терет стављано и то што су проповедали српско име, ширили ћирилицу и носили српске заставе, оснивали новчане заводе, истицали српске грбове, иако ниједна од ових манифестација није била законом забрањена. Поново је оживљена хрватска теорија о наводном влашком пореклу Срба - да су Власи (Аромуни), које је преко изједначавања вере и нације претопила Пећка патријаршија. Процес је изгубио смисао када је нестало потребе да се њиме оправда евентуални рат са Србијом после анексије Босне и Херцеговине. Осуђени су помиловани царевим указом. У другом монтираном процесу у Бечу (Фридјунгова афера) непобитно је утврђено да су документи бечког историчара Фридјунга о умешаности Србије у разбијање Аустро-Угарске били само лоше припремљени фалсификати. Анексијом су биле једнострано нарушене одредбе Берлинског конгреса, али је она спроведена захваљујући нагодби са Русијом. Зарад несигурних гаранција око слободне пловидбе Мореузима

Први утисак тога догађаја на балканске народе у томе је што је он убио у њих сваку веру у правичност европских великих сила и у снагу међународних уговора и одредаба... Пошто се у аустроугарској, немачкој и мађарској журналистици увек пише о нама са злом вољом, с багателисањем, господа новинари се радују ако су гласови из Србије такви да миришу на барут. Изгледа да би се у Бечу и у Будимпешти желело да ми натрчимо на мамац, па да силом будемо разломљени и немоћни за свагда. Али се по аустријским редакцијама заборавља да и ми имамо по гдекога пријатеља (Русија). У Бечу се и у Будимпешти сувише потцењује и Србија и српски народ, и сувише се често заборавља да је потцењивање каткад врло опасна погрешка. Стојан Новаковић, интервју о анексији 1908.

Данима је Београд кључао у грозници. Данима смо ми сасвим напустили школу и крстарили београдским улицама, урлајући до промуклости против АустроУгарске. Сада је најчешће на челу јахао на белом коњу књижевник Нушић, најуспелији писац комедија, али сада врло драматичан, са једним широким бурским шеширом на глави и српском тробојком као лентом преко груди. Долазили смо често и пред стан престолонаследника Ђорђа и поздрављали га као будућег српског цара, позивајући га да објави рат Аустрији. Каткад се престолонаследник појављивао на балкону и поздрављао нас. Једном нам је одржао и ватрени говор, рекавши да је са нама и да, ако нема другог пута, онје и за рат кадје у питању Српство Босне и Херцеговине. Овај говор је направио велики дипломатски заплет, протестне ноте Аустро-Угарске су учестале, краљ Петар је одржао лекцију из државништва свом старијем сину... Станислав Краков, Живот човека на Балкану

(Босфор и Дарданели), Русија је начелно пристала на анексију. Била је то вешта дипломатска .победа аустроугарске дипломатије над руским министром спољних послова. Концепција руског министра, Извољског, о сазивању међународне конференције о ревизији Берлинског уговора (25. члан), брзо је, после негативне реакције из Берлина и Беча напуштена, а остала је само идеја о територијалним надокнадама Србији у Санџаку. Реакције у Србији и Црној Гори Реакција у Србији била је једнодушна и жестока. Српски престолонаследник Ђорђе демонстративно је спалио аустроугарску заставу на демонстрацијама у Београду. Јавност у Србији залагала се за ратни одговор изазову из Беча, па су чак биле образоване и добровољачке легије. На демонстрацијама у Београду, маса од 20.000 људи узвикивала је »На Дрину! Рат Аустрији!« Народна скупштина Краљевине Србије донела је резолуцију против анексије и нагласила да је солидарна с владом и да одобрава све мере које она буде предузела. У Београду је крајем октобра 1908. на иницијативу писца Бранислава Нушића спонтано створено патриотско друштво Народна одбрана које је, залагањем за активнију националну политику, све до рата ради одбране Босне и Херцеговине, стекло велики број присталица (око 220 одбора са 5.000 добровољаца). Одбори Народне одбране оснивани су и у земљама под турском и хабсбуршком влашћу, али је њихова делатност после признавања чина анексије сведена на културну делатност и националну пропаганду. Рад Народне одбране поново је оживео после 1909, али углавном усмерен на обновљену четничку акцију у Старој Србији и Македонији. Демонстрације у Црној Гори Талас жестоких демонстрација због анексије захватио је и другу српску државу, Црну Гору. Сматрало се да је анексијом угрожена будућност читавог српског народа, а опстанак обе српске државе доведен у непосредну зависност од воље непријатељски настројене бирократије у Бечу. На Цетињу, пред двором, демонстранти су од књаза Николе тражили »да их води у рат за српске земље и српско право«, а црногорска Скупштина усвојила је резолуцију са закључком да је анексијом »нанесен смртни ударац интересима цјелокупног српског народа«. Одмах по избијању анексионе кризе, затегнути односи Србије и Црне Горе нормализовани су и после размене мисија, прихваћен је предлог за склапање српскоцрногорског савеза који је подразумевао заједничку одбрану у случају избијања рата. У Босни и Херцеговини, вест о анексији и међу Србима и међу муслиманима примљена је с поражавајућим утиском, а узбуђење у земљи било је такво да се процењивало да је »готово цело становништво на страни Србије«. Мобилисан је сарајевски

О народном раду

Ми смо народ који у стварност не верује и који стварност не воли. Док је не познамо, сневамо о њој; а кад нам постане јасна, ми је потцењујемо... Вере и љубави никад немамо у њу. У томе смо слични само једном народу који такође не уме кућу да скући Ирцима... Код нас нема јединства између оног што треба и што мора да се ради. У мислима умемо бити стварни, у делима не. Силу мисли трошимо на расправљање неспоразума и несугласица... Гдегод нас је, свугде тешко живимо. Или се бранили, или се не бранили, зло пролазимо... Тако је с нама растуренима, сиромашнима и немарнима. Нама је стога потребан један нарочити морал и нарочити принципи и појмови о раду и љубави према народној ствари... Ми немамо времена да чекамо и рачунамо на природно сазревање генерација, ми морамо у свима живим генерацијама и сваковрсним оруђем одједаред и бранити и градити. Школа међу децом, а свесна и поштена интелигенција међу народом, морају проповедати тај нови морал перманентна рада без одмора. Без одмора, јер за народ радити, то је друмове орати... Исидора Секулић, 1911

гарнизон, доведено 30.000 резервиста, а од муслиманских и хрватских добровољаца створено је једанаест посебних »летећих одреда«. Присталице Чисте странке права Јосипа Франка у Загребу покушале су, без успеха, да оформе »Хрватску народну легију«, за евентуални рат са Србијом. Тада се први пут помињу »хрватске народне усташе«. Цар Фрања Јосиф одбио је захтев бечког генералштаба да се Србији прво упути ултиматум и потом објави рат. Врење мећу босанским Србима изразило се на више начина: најпре је група сељака из Херцеговине прешла у Црну Гору, спремна да ратује против Беча у случају избијања оружаног сукоба, док је из Босне већа група омладинаца са сличном мотивацијом прешла у Србију. Било је то први пут после 1882. да су босански Срби исказали отворену спремност за оружану борбу против Двојне Монархије. П ризнањ е анексије Без стране подршке, Србија је, заједно с Црном Гором, безуспешно покушавала да заинтересује велике силе за питање Босне и Херцеговине. Аустро-Угарска је уз помоћ Немачке изнудила од Русије, а затим и Србије, признање анексије. Безусловно попуштање Србије било је изазвано и отвореном ратном претњом. На границе Србије и Црне Горе, Аустро-Угарска је упутила армију вишеструко јачу од српске - преко милион војника. Србија је 31. марта 1909. била приморана да, по изјави састављеној у Бечу и упућеној у Београд на потпис, званично објави »да свршен чин створен у Босни и Херцеговини није повредио њена права«. Свака помисао на компензације (територијални или железнички спој с морем, коридор преко источне Босне до мора) била је искључена.

ПРОГОНИ, ОТПОРИ, ДИСКРИМИНАЦИЈА нексија је поново отворила стари српско-хрватски сукоб око припадности Босне и Херцеговине. Насупрот идејама о југословенском јединству, о историјској блискости Хрвата и Срба, хрватска историографија настојала је да »историјским доказима« докаже хрватски карактер Босне и Херцеговине, премда тамошњи римокатолици све до окупације Босне и Херцеговине нису имали јасно развијену националну свест. Клерикалне струје у Хрватској сматрале су босанске муслимане делом хрватског народа.

А

М лада Б осна За пројугословенску омладину у Босни узор постаје студент Богдан Жерајић, који је на дан отварања босанског сабора, 15. јуна 1910, у знак протеста, извео неуспешан атентат на поглавара земље и потом извршио самоубиство. Његов пример много је значио

Рођен у дну страдања и притиснутости Богдан Жерајић имао је огромну веру у српске патнике, сањао о њиховом буђењу и васкрсу... Просута крв и извршена револуција коју би извело неколико поколења из српског народа подигла би нову хармонију, створила нову пропорцију и нов живот. На великом делу треба да учествује цело Српство под свим маскама, у свим функцијама, неприметни геније свуда присутан, под кабаницом војника, тогом грађанина, мантијом српског свештеника, у животу српске мајке и души српске девојке, у дипломацији, у вароши, у малом селу... Такве мисли ћутале су у души Богдана Жерајића када су дошле вести о новој народној пропасти у анексији Босне и Херцеговине. Велика је народна трагедија раздрмала све запарложености, покренула све лености и апатије... цело српско друштво у дубоким осећањима инстинкта тражило је борбу за обнављање живота који је постављен у гроб пре неколико векова. В. Гаћиновић, Смрт једног хероја, Београд 1911.

омладинцима окупљеним у разним револуционарним организацијама које су се надахњивале револуционарном борбом против државног терора. Међу њима, главна је била »Млада Босна« образована 1910. Окупљајући, уз Србе, још и мањи део муслимана и Хрвата шире југословенске оријентације, у њеним редовима стасавао је и будући атентатор Гаврило Принцип. Главни идеолог »Младе Босне« у првим годинама њеног постојања био је Владимир Гаћиновић. Чланство »Младе Босне« чинили су углавном ђаци и студенти, васпитавани на литератури претежно анархистичког и руског народњачког порекла. Следећи Жерајићев пример, младобосанци су решили да одговоре револуционарним средствима на методе политичког насиља које је практиковала аустро-угарска власт: сједињење Босне и Херцеговине са Србијом сматрано је првом фазом југословенског уједињења. Током пријављивања у добровољце, а затим и учешћем у ратним операцијама српске војске у Балканским ратовима, поједини младобосанци су успоставили и везе са тајном официрском организацијом »Уједињење или Смрт« (»Црна Рука«), која је, убрзо по оснивању 1911. у Београду, преузела стару повереничку мрежу »Народне одбране« у Босни. П олитички процеси Повода за радикално решење било је на претек. Од анексије до избијања светског рата вођено је 148 политичких процеса против Срба под разним оптужбама за подривање суверенитета Двојне Монархије. Највише процеса, 60, вођено је у Бања Луци, 40 у Тузли, 20 у Мостару, 13 у Травнику, 8 у Сарајеву и 7 у Бихаћу. Политички процеси обухватили су пре свега грађанство и интелигенцију. Кад се томе придода свега неколико хиљада решених од 56.000 покренутих судских парница против сељакакметова, који су се 1910. побунили против начина решавања аграрног питања, непријатељски став Срба према окупационим властима постаје разумљивији. Против монтираних, политичких процеса, којима је била обухваћена и омладина због образовања патриотских удружења, побунили су се и најумеренији Срби у Босни и Херцеговини. Они су се јуна 1913. пожалили властима »како се њихове културне установе руше преко ноћи«. Резултат Првог балканског рата 1912. (ослобођење Старе Србије и Македоније), схваћен је међу Србима у Херцеговини и Босни као први корак ка српском националном уједињењу. Балкански рат је, међутим, означио и крај српско-муслиманске сарадње. Муслимани су у највећем броју, изузев оних који су се, међу омладином, осећали Србима, били солидарни с побеђеном Турском. Усамљени покушај зближавања са Србима предузео је Шукрија Куртовић, један из круга млађих муслиманских интелектуалаца који је, не признајући веру за народност, покушавао да докаже да босански муслимани своју будућност треба да заснују унутар

Србија признаје да /аН ассотрН (свршени чин) створен у Босни и Херцеговини није повредио њена права и она ће се према томе саобразити одлуци које силе донесу односно чл. 25 Берлинског уговора. Примајући савете Великих сила, Србија се још сада обавезује да напусти држање протеста и опозиције, које је заузела према анексији још од последње јесени, и, осим тога, обавезује се да промени правац своје садашње политике према Аустро-Угарској, како би убудуће живела са њом у односима доброг суседства. Изјава српске владе о признавању анексије, 31. март 1909.

Једина установа српског народа у Босни и Херцеговини, уз цркву, биле су црквеношколске општине: до краја века било их је 351, али активних свега 42. Уз њих је радило и 309 школа под управом локалног православног свештенства. За Србе под туђинском влашћу, црквеношколске општине биле су нека врста њихове »државе у држави«. Срби су тек 1902, када је Калајев притисак почео да попушта, основали своје прво значајно културно друштво »Просвјету« које ће, уз угледну мостарску »Зору«, бити њихов главни ослонац у даљој борби за национална права. Од 710 друштава у Босни и Херцеговини у 1910, српских је било чак 396.

српске нације. У брошури О национализовању муслимана (1914), Куртовић је указивао на »опасности по муслимански елеменат, ако радикално не прекине са свим предрасудама и не пође новим путем, који ће га повратити српском народу, од кога су га дијелили вијекови и историја...« Одјек П рвог балканског рата Ширење територија, утицаја и престижа Србије и Црне Горе било је велики изазов за аустроугарску политику, јер је означило јачање националних покрета на тлу Монархије. Неочекивану победу балканске коалиције и брзи слом Турске Беч је схватио као најаву сопствене пропасти. Један омладински лист је, знатно радикалније, 1913. писао: »Србија је извршила часно и херојски један део српског уједињења. Она треба сада да се оснажи, подигне и окрепи јер је чекају још увек велики задаци«. Ванредно стањ е (1912) Додатно подизање напетости донеле су мере аустро-угарских власти 1912. које су значиле увод у »ванредно стање« јер је сва власт била сконцентрисана у рукама војног гувернера који је сматран и за земаљског поглавара. Када је нестао и привид правне државе, из Босанског сабора, тела са сасвим ограниченим надлежностима, изашла је група најумеренијих Срба на челу с Глигоријем Јефтановићем. Уместо њих у сабор су ушли тзв. »лојални Срби« Данила Димовића који су, без већег утицаја у народу, у сабору практично представљали сами себе. У раздобљу од завођења ванредних мера у Босни и Херцеговини у мају 1913. (поводом Скадарске кризе и претње Беча да зарати са Србијом и Црном Гором), до сарајевског атентата, јуна 1914, поглавар Оскар фон Поћорек покушао је да монтира још једну серију велеиздајничких процеса у Бијељини, Фочи и Бањалуци. Забрањене су разне српске организације од певачких и соколских до верских и образовних. Од 710 удружења у Босни за које се сматрало да су у целини или већим делом под контролом Срба (396 српских, 230 мешовитих) већина је дошла под удар забране. Један од атентатора у Сарајеву на аустроугарског престолонаследника Фрању Фердинанда објаснио је да је сам атентат био логичан одговор на »ванредне мере«.

БАЛКАНСКИ РАТОВИ нексија Босне и Херцеговине трајно је угрозила српске интересе на Балкану. Да би спречила даље ширење аустроугарског утицаја, Србији је био неопходан балкански савез ради заједничког одупирања немачко-аустријском »Продору на исток«. Приближавање Беча и Софије значило би даље заокруживање Србије и увод у губитак њене независности. Истовремено с покушајем приближавања Бугарској уследила су настојања да се успостави блиска сарадња с традиционално пријатељским земљама, Грчком и Румунијом. За то време, ситуација у Македонији стално се погоршавала. Упоредо с бугарским, српским и грчким герилским покретом, деловао је арбанашки национални покрет, нарочито јак у југозападној области Македоније, око Кичева и Дебра, где је било највише Арбанаса. Они су се, уз подршку Беча, све отвореније бунили против асимилаторске политике младотурских власти.

А

Војвода Степа Степановић (1856-1929) Генерал постао 1907. а министар војни 1908. Командант Друге армије од Балканских ратова до краја Првог светског рата. После победе на Церу августа 1914. унапређен је у чин војводе. Извршио пробој Солунског фронта. разбио бугарску одбрану и веома допринео капитулацији Бугарске 29. септембра 1918. Ослободио Босну и Херцеговину, где је с армијом ушао на позив тамошњих народних већа. После рата живео скромно и повучено у Чачку. Одбијао да се појављује на највећим државним свечаностима.

Краљ Црне Горе и Краљ Србије, прожети увјерењем, да су интереси и судбина њихових држава и српског народа једнаки, а ријешени да удруженим снагама те интересе бране, сагласили су се у сљедећем... (чл. IV) Пошто влада Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије налазе, да је сада стање у Турској и опште прилике у Јевропи врло повољне за акцију у циљу ослобођења Срба испод турског јарма, то су сагласне да треба рат објавити Турској најдаље до 1. (14) октобра т.(екуће) године... (чл. VI) Политичка конвенција, Цетиње, 23. Септембра (6. октобра) 1912.

М еђународне околности У Србији се нарочито опасном сматрала тежња Аустро-Угарске да створи Велику Албанију која би се простирала од Јадрана до реке Вардар, и која би с југа угрозила српску независност. Албански устанци 1909-1912, којима је обновљен захтев да у аутономни албански вилајет уђу и словенске и грчке области под турском влашћу, показали су да су таква страховања оправдана. Друга бојазан долазила је од све мање скривених намера АустроУгарске да окупира Санџак и почне свој продор према Солуну. Камен спотицања приликом склапања бугарско-српског савеза била је подела Македоније. Србија је на крају попустила, тражећи излаз на Јадранско море преко Косова у албанско приморје, а Бугарској је препуштен већи део Македоније. По тајном додатку уговора о савезу од 13. марта 1912, Србији би припала »неспорна зона« северно и западно од Тар-планине, а Бугарској »неспорна зона« источно од Родопа и реке Струме до Охрида и Егејског мора. За остатак територије била је предвиђена или аутономија или подела у којој је Србији припадао западни део. У случају спора, коначна арбитража око разграничења припала би руском цару. Уследило је склапање грчко-бугарског савеза 29. маја 1912, у којем није ни споменута могућност аутономије централних делова Македоније, чему се Грчка најоштрије успротивила, а питање разграничења остављено је отвореним. Савез је заокружен најпре усменим споразумом Црне Горе и Бугарске, а потом и српскоцрногорским уговором потписаним 6. октобра 1912. Питање поделе спорних територија које је требало заузети остало је отворено.

Све територијалне тековине, које би се задобиле заједничким радом... падају под заједничку власт (сопЉттшт) обеју савезница и њихова ликвидација извршиће се одмах, а најдаље у року од три месеца пошто мир буде успостављен и то на следећим основама: Србија признаје бугарској право на територију источно од Родопа и реке Струме, а Бугарска Србији на територију северно од Шаре планине. Што се тиче територије између Шаре планине, Родопа, Архипелага и Охрпдског језера, ако би се обе стране увериле да је организовање те територије у засебну аутономну област немогућно с обзиром на опште интересе српске и бугарске народности или из других спољашњих или унутрашњих разлога, то ће се у погледу те територије поступити на основу следећих изјава: Србија се обавезује да не тражи ништа преко линије обележене на приложеној карти, а која почиње од турско-бугарске границе са Голема Врха (северно од Криве Паланке) и пружа се у опште у југозападном правцу до Охридског језера..., а Бугарска се обавезује да прими ту границу ако се Његово императорско Величанство Руски Цар, који ће бити умољен да буде врховни арбитар по том питању, изјави у корист те линије. Тајни додатак »Уговору о пријатељству и савезу између Краљевине Србије и Краљевине Бугарске«, Софија, 13. марта 1913.

Југоисточна Европа уочи Првог балканског рата: 1 - Аустро-Угарска 2 - Србија 3 - Црна Гора 4 - Румунија 5 - Турска 6 - Бугарска 7 - Грчка

Ратне победе Укупна снага балканских држава износила је 578.000 војника. Аустро-Угарска је запретила осталим великим силама да неће дозволити промену постојећег територијалног стања, док је Русија чврсто стала иза балканских држава. Упоредо с припремама за рат, ситуација у европској Турској се погоршавала: већ током лета дошло је до крвавих нереда у Кочанима, Беранама и Сјеници где су жртве били Срби. Користећи расуло у војној организацији и цивилној управи, албански побуњеници су, у августу 1912, скоро без борбе ушли у Приштину, Пећ, Призрен и Скопље. Истовремено, сукоби на граници Турске и Црне Горе претили су да прерасту у отворену конфронтацију. О слобађањ е Косова, М етохије и М акедоније Први балкански рат био је најпопуларнији рат у српској историји јер је означио довршење ослобођења некада средишњих земаља Душановог царства од турских завојевача - испуњење петовековних снова о националној слободи. Рат је доживљен као морално снажење после година сталног потискивања српских интереса на разним странама, од Босне и Хрватске, до Косова и Македоније. Одзив је био неочекиван, добровољци су похрлили из свих неослобођених земаља, посебно из Босне, Војводине и Далмације, одакле је стизала и значајна материјална помоћ у новцу и лековима за рањенике.

Србија је, од укупног броја становника (2.922.000), под оружје дигла 402.200 људи. Официрски кор, млад и жељан подвига, предњачио је у храбрости. Официри су лично предводили своје војнике, а команда за напад била је »За мном!«.

Милован Ђ. Миловановић (1863-1912) Политичар, правник и дипломата, један од првака мећу радикалима (умереним). Париски доктор права, професор Велике школе. Посланик у Букурешту и Риму. Министар спољних послова 19071912. Председник владе 1911. Секретар одбора за припрему Устава од 1888. и главни саветник у припреми Устава из 1901. Дипломата светског угледа, архитекта споразума о Балканском савезу са Бугарима 1912. Изненадна смрт 1912. прекинула је једну велику политичку каријеру. Обликовао је јасну концепцију парламентарне демократије, коју је усвојила Народна радикална странка.

Рат је, после ултиматума Турској да одмах прогласи реформе под надзором балканских држава и заштити угрожене хришћане, почео најпре операцијама црногорске војске 8. октобра, а затим су 18. октобра српска, грчка и бугарска армија прешле турску границу. Српске трупе су у бици код Куманова (23-24. октобра) нанеле турским снагама велики пораз и 26. октобра ушле у Скопље. С грчким трупама после победе код Битоља (Монастир) српска војска сусрела се код Флорине. Српске армије ослободиле су крајем октобра Косово и део Метохије, а на фронту у Санџаку код Новог Пазара спојиле се с црногорским трупама које су на јужном фронту ослободиле Метохију и Пећ. седиште старе Српске патријаршије. По ослобођењу Косова, српска војска је у две колоне, 9. новембра, прешла у Албанију, да обезбеди јадранску луку која ће Србију спасти гвозденог загрљаја Аустро-Угарске. У прогласу »Албанским трупама« српске војске записано је: »то је наша неодољива тежња, због тога и рат водимо... да нашој отаџбини отворимо слободан пут и за цео свет.« Српске трупе су у Албанији лако напредовале, не наилазећи на организован и озбиљнији отпор. Освајањем градова Тиране, Љеша и Драча, крајем новембра, Србија је нарушила начело народности на које се стално позивала. С изузетком социјалиста, преовлађивало је мишљење, које су делили Двор, влада, војска и знатан део интелигенције, да Албанци нису до краја оформљен народ, да је то скуп племена која се међусобно сатиру, подељених вером и обичајима, свуда измешаних са Србима и Грцима. Сматрало се да су управо зато Албанци лако постали оруђе у рукама великих сила. С тварањ е албанске држ аве Кад су 18. новембра српске трупе избиле на албанско приморје, Аустро-Угарска је преко својих албанских штићеника иницирала проглашење независне албанске државе 28. новембра у Валони, и Србији запретила ратом ако се из ње не повуче. Аутономна Албанија, у којој је убрзо почео грађански рат, за Беч је значила не само надокнаду за Санџак и Косово који су дошли под Србију, него и важно средство да с бока врши даљи притисак на Црну Гору и Србију. Војна странка у Бечу захтевала је рат са Србијом, и на границе са Србијом изведене су снажне аустроугарске трупе. Тражен је још само повод за рат. Излазак српских трупа на море превазилазио је локалне балканске интересе и заоштрио односе између Русије и АустроУгарске. Велика Британија и Француска саветовале су српској влади да се повуче из Албаније, а Русија је, усамљена пред притисцима Централних сила тражила начин да се Србија часно повуче с јадранског приморја.

Територијална проширења Србије и Црне Горе Коначно разграничење на Балкану дало је Србији велике територије: с изузетком северне Албаније, све области заузете у рату. Србија је територијално готово удвостручена: у северној Старој Рашкој (некадашњи Новопазарски санџак), Косову, делу Метохије, и вардарској Македонији, износило је укупно 39.000 км2 са 1.290.000 становника. Црној Гори припао је већи део Метохије (од Пећи до Ђаковице), јужни део Санџака са облашћу племена Васојевићи: укупно 11.000 км2 са 150.000 становника. Укупан број српских губитака био је 31.800 људи у Србији и око 6.000 у Црној Гори.

Лондонска конф еренција Опасност од европског рата нагнала је велике силе на брзо реаговање. На конференцији амбасадора великих сила у Лондону (1912-1913), сазваној на иницијативу француског председника Рејмона Поенкареа, требало је без рата решити сва спорна питања. Конференција је већ на првој седници, у децембру 1912, донела одлуку о признавању независне Албаније, чиме је без расправе решено питање повлачења српске војске с Јадрана. Русија, заједно с Француском, настојала је, насупрот Аустро-Угарској, да Србији обезбеди што веће територијално проширење, тражећи компромисно решење између аустроугарског и српског предлога. На Конференцији је, уз сагласност Русије, усвојено компромисно решење: да Ђаковица (претежно албански град на граници с Албанијом) припадне Србији, а Скадар да остане Албанији. Велике силе су, да би показале решеност око скадарског питања, извеле поморску блокаду Црне Горе - од Бара до ушћа реке Дрим. Српска влада је тада повукла своје трупе које су помагале Црногорцима али је краљ Никола упорно наставио с опсадом и крајем априла 1913. успео да освоји Скадар. Двојна Монархија запретила је црногорској војсци, у случају да одбије да се повуче, бомбардовањем с бродова на Јадрану. Суочен с могућношћу инвазије, црногорски краљ Никола је 4. маја 1913. Скадар предао међународним снагама. Сукоб Србије и Бугарске Опасност европског рата била је избегнута. Турска је 30. маја 1913. потписала мир у Лондону који јој је одузео све европске провинције до линије Енос-Мидија, а сукоби мећу балканским савезницима око разграничења водили су у нови рат. Вардарска Македонија већим делом је припала Србији која је, избачена из Албаније, тражила надокнаду у Македонији коју је скоро читаву сама ослободила.

Ђорђе Карађорђевић (1887-1972) Старији син краља Петра. Престолонаследник 1903-1909. Одрекао се престола 1909. после низа инцидената и неодмерених поступака. Као официр учествовао у Балканским ратовима и Првом светском рату. После ратова био под контролом у околини Ниша, ван јавног живота.

Бугари су захтевали простор између Криве Паланке и Охридског језера који би им омогућио територијални додир са Албанијом, а онемогућио заједничку српско-грчку границу. Истовремено, уследио је грчко-бугарски спор око југоисточних области и, посебно, око Солуна који су Бугари сматрали вратима западне Македониј е. Своје захтеве за ревизијом уговора Србија је правдала са четири разлога: 1) Бугарска није послала договорени контингент трупа на вардарско ратиште и Србија је сама поднела све жртве на овом бојишту; 2) Србија је покоравајући се захтеву великих сила напустила јадранско приморје и жртвовала своју неспорну зону како би и себе и Бугарску сачувала од новог рата који би поништио све дотадашње успехе; 3) мимо уговора, Србија је, на молбу Бугарске, послала 50.000 војника и велико артиљеријско оруђе на марички фронт; 4) Србија је три месеца наставила да помаже Бугарску, подршком при освојењу Једрена и области на које није

У Скупштини, Пашић је српске захтеве за ревизијом уговора с Бугарском образлагао овако:

Границе Србије морају се тако повући, како ће одговарати свима државним и економским интересима независне Србије. Биће мождаједан део насеља која ће бити турска, грчка, румунска и арбанашка, али се не може тражити да искључиво за Србију важе етнографске границе, кад тај принцип није важио и не важи за Бугарску и Румунију.

Српска во јска улази у Једрене 1913.

Наговештај предстојеће агресије Груба антисрпска пропаганда у аустро-угарској штампи, уочи I светског рата, под паролом »Србија мора да умре!«

претендовала приликом склапања уговора. Други балкански рат Русија је упорно радила на измирењу балканских савезника. Србија је упозоравана да ће изгубити све симпатије у Европи ако настави с инсистирањем на ревизији уговора. Пашић је, међутим, одговорио да Србија неће дозволити да се Бугарска испречи између Србије и Грчке и добије границу с Албанијом »па макар изгубила симпатије целог света«, јер не може дозволити да са свих страна буде окружена непријатељским државама. Бугарска је, охрабрена од Аустро-Угарске, одговорила истовременим, ненајављеним нападом на Србију и Грчку 30. јуна 1913. Поражена од Срба у бици на Брегалници осам дана касније, Бугарска се нашла у новом рату не само са својим балканским савезницима (укључујући и Румунију), него и са Турском која је успела да у противофанзиви поврати Једрене. Споразум о миру, на штету Бугарске као нападача, закључен је, после двадесет дана преговора, у Букурешту 10. августа 1913. Балкански ратови били су само увод у сукоб с АустроУгарском, која је проценила да ће »за Монархију бити немогуће задржати југословенске покрајине ако на Балкану постоји снажна Србија«. Због тога је бечка дипломатија безуспешно покушавала да преко ревизије Букурешког мировног уговора ослаби Србију, тражећи за Бугарску, Кочане, Штип, Радовиште и граничну исправку на Брегалници, са образложењем да та граница угрожава сигурност Софије.

У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ АТЕНТАТ У САРАЈЕВУ еф контраобавештајне војне службе Србије, потпуковник Драгутин Димитријевић Апис, обезбедио је да се два омладинца - припадника »Младе Босне« који су у Београду изјављивали да спремају атентат на аустроугарског престолонаследника - несметано, снабдевени с два пиштоља и шест бомби, неопажено врате у Босну почетком јуна 1914. Њихова веза, премда утврђена, не доказује координиран рад у извођењу атентата. Атентатори су на суду изјављивали да су у додир с људима из »Црне Руке« дошли зато што нису имали новаца да сами купе оружје. Аписови људи су у наоружавању будућих атентатора деловали самостално, мимо знања Врховне команде. Акција тајног пребацивања омладинаца у Босну изведена је, такође, без знања вођства »Народне Одбране« чији је и Апис био члан.

Ш

Франц Фердинанд, престолонаследник аустроугарски, у Сарајеву уочи атентата.

У лога »Црне Руке« Према разним сведочанствима, Апис је, мимо Пашићеве владе с којом је био у сукобу, о плану босанских омладинаца обавестио руског војног аташеа у Београду, Артаманова. Овај му је, наводно, одговорио да, у случају избијања аустро-српског рата као последице успешно изведеног атентата, Србија неће остати сама. Према другим, опет недовољно поузданим сведочанствима, Апис је покушао да уочи самог атентата преко Данила Илића, најстаријег међу Младо-босанцима, спречи његово извршење, али атентатори нису хтели да га послушају. Одређена документа указују да је, када је сазнало за припремање атентата, вођство Народне одбране захтевало од Аписа да поручи атентаторима да се од њега одустане. Без обзира на подршку тајних војних кругова у Београду, атентат је био аутентично дело српских омладинаца из Босне, а улога српских официра који су радили независно од знања владе, можда управо против ње, била је споредна. Нити Апис, нити било ко од људи из »Црне Руке« који су их снабдели и обучавали да рукују оружјем (Воја Танкосић, Милан Цигановић), није био старешина нити идејни вођ младобосанаца. Они су, једноставно, искористили »Црну Руку« да би спровели у дело своју замисао о атентату. П олитика Б еча

Група Младобосанаца

Атентатори су аустроугарског престолонаследника Фрању Фердинанда сматрали за вођу ратоборног крила у највишим државним круговима. Престолонаследник је војне маневре у Босни

и Херцеговини заказао уочи највећег националног празника Срба, Видовдана, јер је за 1914. била предвиђена прва прослава највећег националног празника на ослобођеном Косову. Војном демонстрацијом хтео је да покаже да српске аспирације за њега не представљају никакву препреку. Маневри у Босни у лето 1914. заиста су имали одређену функцију у припремању рата са Србијом. Сматрало се, и у војним и у политичким круговима Монархије, да би одустајање од рата са Србијом имало погубне последице: 1) коначно губљење ранга велике силе; 2) доказ неспособности Монархије као савезника; 3) трајну угроженост југословенских поседа Монархије од стране ојачалих балканских држава. С арајевски атентат

Гаврило Принцип Родом из Босанског Грахова, члан »Младе Босне«. Као гимназијалац, из Сарајева одлази у Србију с намером да се бори као добровољац у I Балканском рату, али је због слабе конституције одбијен. Поново се враћа 1914. у Србију, где је на сопствену иницијативу дошао у везу са представницима Црне Руке, који су га заједно са Недељком Чабриновићем и Трифком Грабежом обучавали за атентат на Фрању Фердинанда. На Видовдан 1914. убио је у Сарајеву аустроугарског престолонаследника. Осуђен због малолетства на 20 година робије. Умро, мучен и изгладњиван, у затвору у Терезијануму (данас Чешка).

Привођење сумњивих лица у Сарајеву након атентата

Сам атентат изведен је на Видовдан, 28. јуна у Сарајеву. После неуспеха Недељка Чабриновића да бомбом убије аустроугарског престолонаследника, други атентатор, кратковиди Гаврило Принцип, усмртио је, из непосредне близине, хицима из пиштоља Фрању Фердинанда и, случајно, његову жену Софију. У Србији је, као и у целој Европи, настало велико узбуђење. Учесници у атентату, с изузетком Мухамеда Мехмедбашића који је успешно пребегао у Црну Гору, били су брзо похватани и неколико месеци касније изведени на суђење. Група атентатора на Фрању Фердинанда осуђена је октобра 1914. у Сарајеву. Њихове изјаве на суду показивале су не само тежњу да се Босна и Херцеговина припоји Србији него и намеру да се на рушевинама АустроУгарске створи једна југословенска држава. Многи атентатори изјаснили су се, у националном смислу, као Србо-Хрвати, демонстрирајући тако своју приврженост највишим идеалима читавог нараштаја. Становништво у Босни и Херцеговини имало је различит став према ултиматуму и рату са Србијом и Црном Гором. Поћорек је обавестио Беч да је код Хрвата ултиматум Србији као акт који

импонује, изазвао одушевљење; да међу муслиманима преовлађује нешто песимистичнији став, док је код босанских Срба било живо уверење да Двојна Монархија неће постићи успех.

ЈУЛСКА КРИЗА И ДРЖАЊЕ СРБИЈЕ оложај Србије и Црне Горе после атентата био је незавидан. Србија званично није била чланица ни једног од великих савеза. Имала је само одбрамбени савез са Грчком, који је важио само у случају напада Бугарске. Србија је са сигурношћу могла да рачуна само с подршком Црне Горе. Са севера (Аустро-Угарска), истока (Бугарска) и југозапада (Албанија), могла је да очекује непријатељско држање. Једини могући ослонац у том тренутку била је Русија.

П

Недељко Чабриновић

...Краљевска (српска) влада се обавезује 1) Да забрани сваку публикацију, којом се изазива мржња и презрење Монархије, и нија је општа тежња упућена против територијалног интегритета Аустро-Угарске. 2) Да одмах распусти друштво звано »Народна одбрана«, да конфискује сва његова средства за пропаганду и да исто тако поступи са осталим друштвима и удружењима у Србији која се баве пропагандом против Аустро-Угарске Монархије... 3) Да избаци без одлагања из јавне наставе у Србији, како у погледу наставног особља тако и у погледу наставних средстава, све оно што служи или би могло да послужи стварању пропаганде против АустроУгарске. 4) Да уклони из војске и из администрације уопште све официре и чиновнике криве за пропаганду против Монархије Аустро-Угарске, чија имена и дела аустро-угарска Влада задржава себи право да накнадно саопшти српској влади. 5) Да прими сарадњу у Србији органа царско-краљевске владе ради угушивања превратничког покрета против територијалног интегритета Аустро-Угарске Монархије. 6) Да отвори судску истрагу над оним присталицама у завери од 15. (28) јуна 1914 год. који се налазе на територији српској; органи које упути аустроугарска влада узеће учешћа у овој истрази. 7) Да одмах притвори мајора Воју Танкосића и лице под именом Милана Цигановића, службеника српске државе, који су компромитовани резултатом сарајевске истраге. 8) Да спречи успешним мерама учешће српских власти у противзаконом протурању оружја и експлозива преко границе, да отпусти и строго казни пограничне чиновнике у Шапцу и Лозници који су криви што су помагали извршиоце сарајевског злочина олакшавши им прелазак преко границе. 9) Да да обавештења царско-краљевској влади о неоправданим изјавама виших државних чиновника, како у Србији тако и на страни, који се, мада су заузимали званичан положај, нису уздржавали да се после атентата од 15. (28) јуна непријатељски изражавају у интервјуима о Аустро-Угарској. 10) Да без одлагања извести царско-краљевску владу о извршењу мера поменутих у предњим тачкама. Царско-краљевска влада очекује одговор до суботе 12. (25) овог месеца до шест часова по подне... Ултиматум Аустро-Угарске Србији, 23. јул 1914.

... 6) Српска краљевска влада, разуме се по себи, сматра за своју дужност отворити истрагу противу свих оних који су, или који би били евентуално умешани у злочин од 15. (28) јуна, а налазили би се на територији Краљевине Србије. Што се тиче учешћа, у тој истрази, органа аустро-угарских власти, које би царска и краљевска влада делегирала, српска краљевска влада не може примити њихово учешће, јер би се тиме погазио Устав и Закон о поступку судском у кривичним делима. Међутим, у конкретним случајевима, могли би се органи Аустро-Угарске упознати са резултатима дотичне истраге... У случају да царска и краљевска влада не би била задовољна овим одговором, краљевска српска влада, сматрајући да је у општем интересу не пренагљивати у решењу овог питања, спремна је као и увек примити мирно споразумевање на тај начин што би се то питање изнело на решење пред међународни суд у Хагу или пред Велике силе које су узеле учешћа у доношењу декларације краљевске српске владе од 18. (31) марта 1909. године. Из српског одговора на ултиматум, Београд 25. јула 1914.

Мојим јуначким и драгим Србима! На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустро-Угарска нам је објавила рат. Невоље наше краљевине и нашег народа нису почеле од јуче. Кад је год Бечу требало, давана су најсвечанија обећања даће се са Србима и Хрватима праведно поступати, па је ипак све то остало неиспуњено... И Србија као држава и наш народ, где год био, свакад и свуда су сумњичени, и зато су увек запостављани другим народима. Пре тридесет и шест година заузела је Аустрија српску Босну и Херцеговину, које су устале биле, да се ослободе, а пре шест година коначно их је присвојила бесправно, обећавши им уставне слободе, које онакве какве су дане - нису ниуколико народ задовољиле. Све је то створило дубоко незадовољство у народу, нарочито у бујне и неразмишљене омладине, па је напослетку изазвало отпоре, па и сарајевски атентат.. С вером у Свевишњега Господа Бога, с надом у симпатије просвећеног света и у коначну победу наше правде, с поверењем у помоћ својих великих сродника и поузданих пријатеља [Русија] примимо, заједно с нашом јуначком браћом Србима Црне Горе борбу која нам је обесно наметнута. У нашој славној прошлости, и старијој и новијој, има доста сведочанстава, да Србин, кад је сложан, може победити и много већег противника... Срби, браните свом снагом своје огњиште и своје племе. Прокламација регента Александра, Ниш, 29. јула 1914.

Повод за рат Сарајевски атентат у Бечу је био дочекан као давно очекивани повод за рат против Србије. Шеф генералштаба Конрад фон Хецендорф препоручивао је, као и у време анексије 1908, да се испровоцира ратна криза, а српској влади упути неприхватљив ултиматум. Одмах после атентата у бечком министарству спољних послова настао је план да се атентат, после многих пропуштених прилика, искористи као повод за одлучни обрачун са Србијом. Немачка подршка ратној опцији Аустро-Угарске претежно је утицала на решеност Беча да иде до краја у обрачуну са Србијом. После подршке из Берлина, влади у Београду је 23. јула постављен неприхватљив ултиматум са захтевима изнесеним у 10 тачака с роком за одговор од 48 сати. Спремајући одговор, српска влада је преко руског посланства тражила да велике силе »заштите независност Србије«. Одговор на ултиматум био је дипломатски беспрекоран. Одбијен је само шести услов, неспојив са статусом независне земље - да делегирани истражни органи хабзбуршке полиције на српској територији са српском полицијом трагају за сукривцима за сарајевски атентат. Истовремено, преко британског посланика у Београду, српска влада изражавала је спремност да, уз незнатне исправке, испуни све захтеве из ултиматума. Аустроугарски посланик у Београду је, по инструкцијама из Беча, имао да напусти Београд без обзира на садржину одговора. Српска влада је одмах из Београда прешла у нову ратну престоницу Србије - Ниш. Црна Гора је, упркос настојањима Италије и Аустро-Угарске да је одвоје од Србије, одлучно стала уз братску краљевину. Пред предају одговора са Цетиња је упућена подршка Београду: »Судбина Србије и наша је судбина. Зло и добро нам је заједно са Србијом. Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ Црне Горе како у овом судбоносном часу за српски народ, тако и у сваком другом.« С највећим нестрпљењем се очекивало реаговање Русије. Престолонаследник Александар упутио је цару Николи II Романову драматичан телеграм: »Захтеви у аустроугарској ноти понижавају сасвим излишно Србију и не слажу се с њеним достојанством независне државе. Ми смо вољни примити аустроугарске захтеве који су у складу с положајем независне државе, а и оне које би нам саветовало Ваше Величанство.« Одговор цара Николе II од 27. јула примљен је с великим олакшањем. Цар је одговорио »да ни у коме случају Русија неће напустити Србију«. О бјава р ата 28. ју л а 1914. Српска влада обавештена је 28. јула о објави рата телеграмом који је упућен Пашићу у Ниш: »Пошто српска краљевска влада није дала повољан одговор на ноту коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду 23. јула 1914, царска и краљевска влада је

Званична објава I светског рата Заглавље телеграма којим аустријска влада објављује рат Србији.

...Док су ланци робовања стезали Словене у земљама Монархије, дотле су носиоци црно-жуте (аустро-угарске) боје чупали и исчупали срце Србиново, дивну Босну и Херцеговину. Крвљу српском заливени Скадар и Драч отели су нам својим интригама, а кад им све то није помагало, кад су се слободне српске земље, оснажене пошљедњим ратовима, хвала буди Богу и јунаштву српском... Аустрија је објавила нашој драгој Србији рат, објавила га је нама, објавила га је Српству и цијелом Словенству... Тко је јунак и слиједи корацима два стара српска краља, да гинемо и да крв пролијевамо за јединство и слободу златну. На нашој су страни Бог и правда. Ми смо хтјели мир, а наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, српски и јуначки, а благослови вашега старога краља пратит ће вас у свим вашим подвизима. Живјели моји мили Црногорци! Живјело наше мило Српство! Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници! Прокламација краља Николе, Цетиње, 6. августа 1914.

принуђена да се сама побрине за заштиту својих права и интереса и да у овом циљу прибегне сили оружја. Аустро-Угарска се сматра, дакле, од овог тренутка у рату са Србијом.« Пашић је добивши телеграм изјавио: »Аустрија нам је објавила рат. Наша ствар је праведна. Бог ће нам дати победу.« На тајној седници владе с челницима Скупштине и вођама политичких странака, Пашић је нагласио: »Ми рат нисмо хтели, јер смо сувише заморени и изморени од два прошла рата 1912. и 1913. Али смо принуђени наметнути рат примити у одбрану народне части и државног суверенитета. И приватан човек, нападнут од некога, па било то од јачега, мора се бранити и борити, ако иоле има части и поноса. Надамо се, уосталом, да нас неће баш цела Европа оставити на милост и немилост Аустро-Угарске. Али било шта било, ми ћемо се, ма и сами остали, бранити до последње капи крви.« Одлучност која је захватила све слојеве друштва, показала се при мобилизацији на коју су се одазвала већина војних обвезника. Речи једног официра јасно су одсликавале атмосферу: »Завршили смо мобилизацију, сад они могу да дођу. Ми их чекамо и победићемо.« Једини који су се супротставили рату били су, као заклети интернационалисти, српски социјалдемократи. Њихов утицај у народу био је незнатан: у Скупштини су од 166 посланичких места имали само два мандата. П одрш ка Ц рне Горе Црногорски краљ Никола одбио је понуде да остане неутралан. У прокламацији народу он је истакао »да понос српског племена није допустио да се иде даље у попуштању«. и нагласио: »Моји Црногорци спремни су да гину у одбрани наше независности«. Престолонаследник Александар у свом ратном прогласу подсетио је да је Аустро-Угарска »пре тридесет година заузела српску Босну и Херцеговину« да би их »пре шест година коначно и бесправно присвојила« и позвао народ да брани »свом снагом своје огњиште и српско племе«.

ПРВА ГОДИНА РАТОВАЊА: ОДЛУЧАН ОТПОР рбија је у лето 1914. била неприпремљена за рат, војно и финансијски исцрпљена напорима у Балканским ратовима. Војсци је недостајало преко 100.000 пушака, а болнице су још биле крцате великим бројем рањеника. »Нове Области« (Стара Србија и Македонија) на југу, биле су још увек далеко од уклопљености у државни и економски поредак земље. Посебну опасност представљали су упади наоружаних чета албанских одметника које су у Албанији наоружавали турски и аустроугарски инструктори и слали преко границе да изазову устанак на Косову и Метохији. Црна Гора, са близу 50.000 војника, је, по договору оба српска владара, прихватила заједнички план операција обе војске, који је израдио војвода Радомир Путник.

С

Војвода Радомир Путник (1847-1917) Велики војсковођа и стратег, војни министар, професор Војне академије, Начелник штаба Врховне команде (1912-1916), Путник је имао највише заслуга за српске победе у Балканским ратовима, због којих је произведен у чин војводе. Успешно организовао одбрану земље 1914, после слома српске одбране у зиму 1915, због болести смењен, умро на лечењу у Ници. Заштитник завереника у војсци, посебно »Црне Руке«.

Ц ерска битка Аустроугарска војска према Србији и Црној Гори поставила је три армије са 11 дивизија. Следећих годину дана српско ратиште везивало је једну трећину аустријских дивизија у којима је било и до 50% војника југословенског порекла. У борбама вођеним током 1914, на Србију је упућено 711.000 војника и огромна војна техника. Напад трупа Двојне Монархије, под командом генерала Поћорека, уследио је 12. августа, после бомбардовања Београда, у области уз реку Дрину и на Сави у близини Шапца. Главни удар није ишао преко Београда у моравску долину како се очекивало. Брзим прегруписањем, главнине српских снага пребачене су на положаје према Дрини и у бици на Текеришу изненадиле мађарске хонведе. Друга армија под командом генерала Степе Степановића однела је велику победу на Церу и широком фронту уз Дрину (16-20. августа), а аустроугарске трупе повукле су се у нереду преко Дрине. Преко 25.000 њених војника било је избачено из строја. Битка на Церу стајала је Србију око 16.000 рањених и мртвих војника. Одбачен је и нови покушај пробоја почетком септембра: хабсбуршка војска поражена је код Гучева и Мачковог Камена. Церска битка била је прва савезничка победа у Првом светском рату. Генерал Степановић, командант Друге армије, унапређен је у чин војводе, који одговара рангу фелдмаршала.

Армијски генерал Оскар Поћорек Пореклом Корушки Словенац, намесник Босне и Херцеговине и армијски инспектор у Сарајеву (1911). Командовао Балканском војском аустро-угарске армије. Поражен на Церу и Колубари.

На захтев савезника, да би се растеретио Источни фронт, српска војска је прешла, закратко, преко Саве у Срем. Тамошњи Срби су је одушевљено дочекали, а сличан дочек приређен је црногорским и српским трупама (Ужичка војска) које су прешавши Дрину, на путу према Сарајеву, 25. септембра стигле до Пала. Сарајево је било евакуисано, а Принцип и његови другови су из тамнице ослушкивали јеку српских топова с Романије. После пораза црногорских снага код Гласинца, недовољно бројне и организоване да задрже заузете области, обе српске армије су се

Аустријанци цивиле 1914.

вешају

српске

Рат нас води у земљу настањену људима који су надахнути фанатичном мржњом према нама, у земљу у којој се убиство, како је то катастрофа у Сарајеву још једном показала, толерише чак и међу припадницима виших класа које га уздижу као хероизам. У поступању са оваквим становништвом, свака хуманост и племенитост срца бесмислене су и чак штетне, јер би такви обзири, који понекад могу наћи своје место у ратовању, у овом случају довели наше трупе у опасност. Стога издајем наређење да се, у току целог рата, према сваком поступа крајње оштро, грубо и неповерљиво. Као прво, нећу толерисати заробљавање неуниформисаних, али зато наоружаних људи из ове непријатељске земље, било да се појаве појединачно било у групама. Они се безусловно морају убити... Приликом проласка кроз село морају се (таоци), по могућности довести у колони и треба их погубити по кратком поступку, чак и у случају да се на том месту на трупе испали један једини метак. »Инструкције у вези са поступањем са становништвом у Србији«, команданта аустроугарске армије у Србији, 1914, наведена код Рудолфа А. Рајса

крајем октобра повукле иза Дрине. У сукобима са аустроугарским снагама, често им се придруживало и локално српско становништво. Са црногорским трупама избегло је и доста босанских и херцеговачких Срба. Ч етнички одреди Избеглице и добровољци су још у августу 1914. били распоређени у четири комитска (четничка) одреда. Команда је била поверена истакнутим припадницима тајне организације »Црне Руке«, прекаљеним у борбама у Македонији и у Балканским ратовима (Коста Тодоровић, Војин Поповић-војвода Вук, Велимир Вемић и Воја Танкосић). Изненадним препадима на аустроугарске трупе, они су сејали велику пометњу у непријатељским редовима. Четнички одреди су у саставу редовне војске поднели велики терет у герилској борби, изгубивши око 60% укупног људства. К олубарска битка Нова аустроугарска офанзива уследила је, 6. новембра 1914, после консолидовања и попуњавања снага у њеним балканским трупама. Напад је требало да подстакне Бугарску да и сама загази у рат против Србије. Бројно премоћна, одлично опремљена и артиљеријски надмоћна, аустроугарска војска пробила је прву линију српске одбране, којој су недостајале тешка артиљерија и топовска муниција. Приморана на повлачење, српска војска се без борбе, 3. новембра, тактички повукла из Београда и непријатељу препустила области око реке Колубаре. Губици на српској страни били су велики. Тромесечно ратовање без престанка оставило је трага у моралу српске војске. У Берлину и Бечу пад српске престонице био је прослављен као велика победа. У очекивању коначног пада Србије припремљени су планови о њеном комадању: за будућег генералног гувернера именован је аустријски

Реаговање хрватских првака Лист праваша Јосипа Франка. Хрватска, је већ 3. јула 1914 писао: »Народ најављује Србима

борбу на живот и смрт и прогонство из Босне и Херцеговине«, а 29. јула исти циљ био је назначен још радикалније:

»С њима се морамо једном за увијек обрачунати и уништити их... Срби су љуте змије од којих си сигуран онда кад им одрубиш главу.« Радић је у гласилу странке Дом, неколико дана по атентату, писао да »су србски београдски

политичари у својој превеликој похлепности за Босном и у својој још већој мржњи на све што је хрватско, католичко и аустријско... наручили подло и подмукло убиство.« У загребачком сабору Радић је изјавио: »наши Срби имаду се приљубити мисли Хрватској и напустити мисао српску јер тко је пријатељ мисли српској, тај је непријатељ мисли хрватској«.

генерал хрватског порекла, Стјепан Саркотић. Српска влада одбила је предлог војводе Путника да размисли о склапању сепаратног мира. Пашић је запретио оставком, па је на заједничком саветовању усаглашена решеност војних и државних кругова за борбу до крајњих граница издржљивости. На бојиште је упућен Ђачки батаљон из Скопља, састављен од 1300 студената и ђака који су после кратке војне обуке произведени у капларе како би се ојачао нижи командни кадар. Они су знатно допринели обнови морала у војсци. У говору студентима 6. новембра 1914, регент Александар издао је наредбу »Ни корака назад!«. На истурене положаје српске војске, упркос непријатељској ватри у непосредној близини, изашао је, не стрепећи од непријатељских метака, и стари краљ Петар, дочекан одушевљеним овацијама међу војницима. Нови командант Прве српске армије генерал Живојин Мишић скратио је фронт брзим прегруписавањем снага код Горњег Милановца и тиме омогућио дуго очекивани предах исцрпљеним трупама Када је коначно стигла обећана француска муниција из Грчке, Мишић је 3. децембра наредио одлучан противнапад. Одмах затим уследили су и контранапади Друге и Треће армије. Српска офанзива заустављена је тек кад су, у потпуном расулу, аустроугарске трупе напустиле тло Србије. Том приликом било је заробљено 270 официра, преко 40.000 војника и 130 топова уз много војног материјала. Београд је ослобођен 12 дана после отпочињања контраофанзиве, 15. децембра. Генерал Живојин Мишић произведен је у војводу, а његово командовање битком на Колубари у савезничким круговима оцењено је као ремек-дело војне тактике. Кључни сведок: Рудолф Арчибалд Рајс Документацију на терену прикупио је, као независни истраживач, Рудолф Арчибалд Рајс, истакнути швајцарски научник немачког порекла. оснивач научне криминалистике. Рајс је у Извештају поднесеном српској влади о зверствима која је аустроугарска војска починила за време првог упада у Србију нагласио да је непобитна чињеница »да су официри систематски

припремали своје људе за вршење масакра.... Доказни материјали и документи такође потврђују чињеницу о предумишљају и веома дугим припремама... Укратко, масакре над цивилним становништвом, као и пљачке, систематски је организовала команда освајачке војске, а целокупна одговорност лежи на команди, као и срамота која ће у будућим временима пратити ову војску, војску једног народа који је тврдио да је на челу цивилизације, народа који је желео да наметне своју „културу" другима који је нису желели.« Потресен злочинима којима је излагано српско становништво, Рајс је дочекао крај рата као добровољац српске војске. У међувремену, његово стручно и непосредно извештавање са ратишта, објављивано у швајцарској штампи, придобило је српској борби симпатије многих неутралних личности и држава и пресудно деловало на раскринкавање аустроугарске масовне пропаганде, која је злочине сопствених трупа представљала као недела српске војске.

ТОТАЛНИ РАТ: ОДМАЗДЕ И МАСАКРИ ратним дејствима током 1914. Србија је претрпела велике губитке. Премда је практично добила рат против АустроУгарске (следећу офанзиву 1915. извеле су немачко-аустроугарске трупе у садејству с бугарском војском), Србија је и војно и материјално била изузетно исцрпљена. Од 250.000 људи под оружјем, из строја је било избачено око 132.000. Још погубније последице ратних разарања биле су 596.000 избеглица које су се повукле у унутрашњост земље. Победе на Церу и Колубари обезбедиле су стабилизацију фронта на Дрини и Сави, а народу Србије дуго жељено десетомесечно затишје. Начин вођења рата против Србије, уз прогоне Срба у Двојној Монархији, јасно је показао да се ради о покушају потпуног уништења српског отпора и дефинитивног затварања српског питања на Балкану. Репресалије над цивилним становништвом током краткотрајног аустроугарског запоседања српске територије крајем 1914. имале су сва обележја тешких ратних злочина: у њиховом извршавању, подстицани од немачких официра, предњачили су војници мађарске и хрватске народности. Под изговором да припремају и пружају отпор, српски цивили су масовно стрељани или брутално убијани хладним оружјем, без обзира на старост: подједнако су страдали и жене и старци и деца.

У

Војвода Живојин Мишић (1855-1921) Један од најбољих српских војсковођа. Учесник ратова 18761878 и 1885. Генералштабни пуковник 1901, пензионисан после 1903, као присталица Обреновића, реактивиран 1907, да би 1912. био унапређен у генерала. Командант Прве армије (19141915), Мишић је командовао операцијама у Колубарској бици, другој великој победи Срба над аустро-угарском војском, у новембру 1914. Унапређен у војводу. Сјајан стратег, омиљен у војсци, војни писац, преводилац, професор у Војној академији. Оставио недовршене успомене.

Словеначки

клерикални

лист

Словенец писао је 1914: Великосрпство тежи да оствари на развалинама Аустрије велику српску државу. То за католичке Југословене не би било »народно ослобођење« већ народно ропство и смрт. Сарајевски атентат треба да отрезни оне елементе међу омладином које је великосрпска пропаганда завела.

Х ајк а на Србе у Аустро-Угарској Прогони Срба као непоузданих поданика у Аустро-Угарској почели су одмах после атентата на надвојводу Фрању Фердинанда: у Сарајеву су демолиране скоро све српске радње, а у нападима на Србе предњачиле су присталице клерикалне струје међу Хрватима и верски фанатици међу босанским муслиманима. Демолиране су српске школе, приватне радње, културна и просветна друштва, похарани станови и домови, злостављани свештеници. У Загребу су четири дана трајале противсрпске демонстрације које су се претвориле у терор, пљачку и демолирање фирми, радњи и станова. Присталицама Чисте странке права Јосипа Франка у осуди атентата придружила се и Хрватска пучка сељачка странка Стјепана Радића. У заједничком прогласу хрватском народу оглашена је као кривац за сарајевски атентат »уротничка великосрбска политика на хрватском тлу, у границама монархије хабсбуршке«. Срби у Војводини били су изложени сличном таласу прогона, хапшења и стрељања, суђења без правих доказа и интернација, као и њихови сународници у Босни. Осим у Срему, где је после српске офанзиве 1914. спроведена стравична одмазда, хапшења и стрељања обухватила су и Банат, где се појавило тек неколико претходница српске војске. Распуштене су српске политичке странке, а низ процеса поведено је против ђака у Новом Саду, Кикинди, Сомбору и другим градовима.

Верска димензија Први светски рат на Балкану имао је и наглашену верску димензију. Српска православна црква, традиционало народна, стала је уз Србију и Црну Гору. Римокатоличка црква је подржавала агресивне претензије Беча у настојању да овлада Србијом и Црном Гором. Папа Пије тражио је коначни обрачун са Србијом да би се докрајчила »заразна болест која може, за извесно време, да угрози виталне нерве (Двојне) Монархије.« Турска, придруживши се Централним силама, објавила је свети рат џихад против »неверника« у Србији и Црној Гори. Муслимани Босне и Албаније, без обзира да ли су се борили под заштитом аустријског орла или зелене исламске заставе, добили су јасну поруку Србија и Црна Гора су њихови непријатељи.

У Угарском сабору упозоравано да је »великосрпски покрет« добио тако опасне размере да је сваког часа могло доћи до револуције, а да је циљ тог покрета уједињење 12 милиона Срба разједињених у оквирима Монархије и Краљевине Србије, и формирање велике словенске државе на штету Мађарске. Као против-мера, било је предложено да се подржавају национализми Словенаца и Хрвата у Монархији, насупрот југословенском покрету. Прогони Срба у Босни и Херцеговини, уз сагласност власти, осим у Сарајеву, спроведени су у Мостару, Стоцу, Коњицу, Тузли, Бугојну, Високом, Чапљини и Требињу. У таласу насиља је, уз уништавање имовине и физичко злостављање, било тешко повређених и убијених цивила. Уочи предавања ултиматума Србији, претресани су станови виђених Срба у Далмацији, Босни и Војводини, а одмах затим многи од њих били су узети као таоци према посебним списковима. Од муслиманских и хрватских добровољаца створене су заштитне снаге »шуцкори«, јачине 11.000 људи. Шуцкори су, добро наоружани, без суда злостављали, убијали и вешали сумњиве Србе широм Босне и Херцеговине. Да би се спречила »оружана побуна у земљи« 9.000 пушака подељено је искључиво муслиманима и римокатолицима, јер се сматрало да у Босни нема лојалних Срба. Затирањ е српске културе

Хрватске трупе у Србији

Упоредо с тим спровођено је систематско затирање српске културе и националног осећања: забрањена је већина српских листова и часописа, угашена су национална и културна друштва, а државне и културне институције отпустиле су већину српских чиновника. Хрватска влада је октобра 1914. забранила употребу ћирилице у основним школама - она је остала обавезна само за Србе - а исту уредбу донела је и босанска влада. У Хрватској и Славонији је име језика »хрватски или српски« замењено са »хрватски«, да би јануара 1915. ћирилица дефинитивно била избачена из јавне употребе. Због антимонархијских појава затворене су на годину дана српске гимназије у Тузли и Мостару, а са сличним образложењем распуштен је 1915. и властима одани Босански сабор.

Аустроугарске власти, и војне и цивилне, нарочито су настојале да продубе сукоб Срба и Хрвата. Због тога је у операцијама у Србији 1914. посебно место дато 42. хрватској домобранској пуковнији; инсистирало се да у евакуисани Београд прво уђу хрватске јединице 26. карловачки пешадијски пук. У операцијама на Дрини 1914, у саставу хрватских јединица, борио се и војник Јосип Броз, будући комунистички диктатор...

Процењује се, према непотпуној документацији, да је од 5.500 интернираних до краја јануара 1915. умрло 1.195 лица. Интернирци су смештани и у логоре у Добоју (око 46.000, од тога око 17.000 жена и деце - чланова породица оних који су били добровољци у српској војсци), Нежидеру (интернирци из Србије), Туроњу и Шопроњеку. Истовремено, босанско-херцеговачка влада вршила је систематско протеривање српских породица (искључених из поданства): само у фебруару 1915, поданства је лишено и протерано 5260 лица чија је имовина конфискована. Око 20.000 Срба је с периферије Монархије. са границе према Србији (из Срема), насилно пресељено и насељено у Барању, а још 60.000 пресељено је у Славонију.

П реки судови Успостављање преког суда у првим месецима рата омогућило је стрељање великог броја Срба. Из појединих крајева Босне, јављали су да се мирно држање Срба »не има се приписати лојалности српског пучанства него посљедици - вјешалима«. Одређене репресивне мере предузимане су и према Јеврејима. Аустроугарска војска је на самом почетку рата вршила стрељања Срба без суђења, нарочито у пограничним областима према Србији (Фоча, Горажде, Чајниче). Само у Фочи је 14. августа 1914. убијено 126 лица српске народности. Хапшење и интернација задесили су све оне Србе у Босни и Срему који су током офанзиве у источној Босни у лето 1914. српске и црногорске трупе поздрављали као ослободиоце. Преко сто цивила је само у првом таласу стрељано или избодено бајонетима на простору између Сарајева и реке Дрине. Немачки фелдмаршал Макензен

Војници, ви не полазите на ипшлијански фронт, или руски или француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља -опасног, жилавог и храброг. Ви полазите на српски фронт - на Србију, а Срби су народ који воли слободу и љуби своју отаџбину и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке војске. Упутство Мекензена трупама, октобра 1915.

Суђење атентаторима у Сарајеву 1914. Седе у првом реду, слева надесно: Грабеж, Чабриновић, Принцип, Илић и Кнежевић.

И нтернација у логоре Највећи број истакнутих Срба, понегде и читаве породице, одведени су у интернацију. Логори за интернирце у АустроУгарској, по поступку према утамниченима, сматрају се претечом концентрационих логора у нацистичкој Немачкој. Само на југословенским територијама Аустро-Угарске било је око 20 (од укупно 50 на тлу Монархије) концентрационих логора (прихватних и сталних) у којима је било интернирано неколико стотина хиљада цивила: Копривница, Вировитица, Осијек, Чепин, Тења, Борово, Вараждин, Даљ, Петроварадин, Бршадин, Белишће, Доњи Михољац, Плетерница, Пачетин, Бобота, Сисак, Турањ, Добој, Погановци итд. Највише Срба на почетку рата било је у логору у Араду (данас у Румунији) где су у тешким нехигијенским

условима интернирци масовно умирали. М асовна суђења

Војвода Петар Бојовић (1853-1945) Учествовао у свим ратовима од 1876. до 1912, када је унапређен у генерала. Начелник Генералштаба од 1915, командант у пробоју Солунског фронта септембра 1918. када је унапређен у чин војводе (26. новембра).

Само у току 1915, у Босни и Херцеговини било је неколико десетина масовних суђења (Бања Лука, Травник, Сарајево, Мостар) српским ђацима и њиховим наставницима, због оснивања ђачких дружина југословенске оријентације и њихове наводне везе са Београдом и Прагом. На новом процесу »за велеиздају« српским интелектуалцима претежно старије генерације у Бања Луци, у пролеће 1916, осуђено је, без правих доказа, 159 лица (међу њима 24 професора и учитеља, 21 свештеник, осам студената, седам чланова Сабора), од којих је шеснаесторо било осуђено на смрт, а остали на вишегодишње тамновање. На притисак светског јавног мњења, нови цар Карло их је ослободио, да би своју владавину, у време преговора о сепаратном миру са Француском, приказао као либералну. Судбина атентатора Група атентатора на Фрању Фердинанда осуђена је октобра 1914. у Сарајеву. Међу шеснаест пресуда, пет је гласило на смрт вешањем. Од пет осуђених, обешени су Данило Илић, Вељко Чубриловић и Мишко Јовановић, док је на доживотну робију преиначена казна Недељку Керовићу и Јакову Миловићу. Они су, међутим, систематски изгладњивани у затвору, умрли у пролеће 1916. Главни учесници атентата, Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж су, због малолетности, осуђени на двадесет година затвора, док су Цвјетко Поповић и Васо Чубриловић добили по дванаест година тешке робије. Принцип, Чабриновић и Грабеж су, мучени, још пре свршетка рата умрли у затвору у Терезину. Док је Двојна Монархија током суђења хтела да се свету прикаже као либерална и правна држава, инсистирајући на доследном поштовању закона, чим су атентатори допали затвора над њима је вршена смишљена тортура да не би живи дочекали свршетак рата. Ратно затиш је Од децембра 1914, када је аустроугарска војска протерана из Србије, до октобра 1915, када је уследила нова офанзива, уследило је затишје на фронтовима. Необјављени рат водио се на граници с Албанијом, одакле су у Србију упадале чете обучаване од аустроугарских и турских официра. Њихов циљ је био да изазову побуну Албанаца на Косову, Метохији и у западној Македонији. Да би избегла уступке Бугарима које су тражили сваезници у нади да ће привући Бугарску на своју страну, Србија је војно интервенисала у Албанији где је пламтео грађански рат. Србија је интервенцију правдала заштитом пријатељског режима Есад-паше Топтанија (1914-1916). Бугарска је, међутим, преговарала о савезу

— Ј\ЈмЕ 281ћ. —

589

К0880У0 ОАУ

!Н Ц |

са Централним силама и правила карте о подели Србије с АустроУгарском.

5 Е В В 1 А ^ ОДТ1СЖА1, ОАУ

Солидарност савезничких држ ава

НЕП01С 5ЕВВ1А.

»Херојска Србија«: најава прославе Видовдана (»Косовског дана«) у Великој Британији.

На међународном плану, успешно одбијање двеју офанизива Аустро-Угарске 1914, и херојска борба с вишеструко бројнијим непријатељем, високо су издигли престиж Србије мећу савезницима. У Француској је средином 1915. у свим школама био прослављен »српски дан«, а сличне манифестације су следеће године приређене и у Великој Британији. Разна хуманитарна друштва прикупљала су помоћ за рањенике, а бројне енглеске и шкотске медицинске мисије кренуле су у Србију да ублаже страдања цивилног становништва. Од 400.000 оболелих умрло је преко 100.000 грађана, око 35.000 војника и још 30.000 заробљених војника. Од тифуса је страдала и половина свих српских лекара (око 200 од 440), и знатан број болничарки. Међу жртвама епидемије тифуса била је и чувена сликарка Надежда Петровић, која је добровољно радила као болничарка у Ваљеву.

СТАВ АНТАНТЕ И РАТ 1915. еђународна позиција Србије била је, уочи нове инвазије, прилично неповољна. Савезници су вршили жесток притисак на владу да учини уступке Бугарској у Македонији. Најконкретнија понуда савезника учињена је августа 1915, када је, као компензација за уступке у Македонији, Србији после рата нуђено територијално проширење на читаву Босну и Херцеговину, Бачку, Срем, Славонију, Далмацију до близине Шибеника и један део северне Албаније. Српска влада је своје одбијање правдала притиском војске, народа и Скупштине који не би прихватили уступке Бугарској. Руски амбасадор у Паризу љутито је изјавио да Срби не разумеју »вишу и ширу политику«.

М

Слом војне одбране Нова искушења уследила су после слома српске одбране у јесен 1915. против заједничке аустро-немачке офанзиве са севера (5. октобра), под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена и бугарске са југоистока (14 октобра). Српска влада је, из обзира према Савезницима, одбила предлог војводе Путника да се изврши изненадни продор у Бугарску и тако спречи њена војна Одбрана Београда 1915. Војници, јунаци! Врховна командаје избрисала наш пук из свог бројног стања. Наш пукје жртвован за част Београда и славу Отаџбине. Живео Краљ! Живела Србија! Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину. Мајор Драгутин Гавриловић

Наредба мајора Драгутина Г авриловића, команданта 2. батаљона 10. пука српске војске.

Настао је тренутак кад се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију. Код наше војске су морал и дисциплина попустили и вера у спас Отаџбине изгубљена. Стање војске је уопште неповољно. Бојати се да сада, при повлачењу на Јадранско приморје, не наступи још већа клонулост и расуло код трупа, као и предавање непријатељу у већим размерама. Да не би до овог дошло, потребно је да се војницима објасни циљ овог нашег повлачења и да се они убеде у његову потребу. Капитулација би била најгоре решење, јер се њоме губи држава, а наши савезници би нас сасвим напустили и онда не би имао ко о нама да води рачуна, да нас снабдева новцем, оружјем и свим потребама, нити да заступа наше интересе. Ми бисмо били сасвим изгубљени... Држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, иако на туђем земљишту, докле год је ту владалац, влада и војска, па ма колика њена јачина била. Готовост савезника да нас до краја издрже и неисцрпна њихова снага на крају ће сломити заједничког непријатеља, а наша ће драга Отаџбина опет бити слободна иувећана. Образложење Врховне команде о повлачењу у Албанију, 25. новембар 1915.

Краљ Петар на воловским колима прелази Албанију

експедиција против Србије. Офанзива из два правца и недостатак муниције за српске топове приморали су српску војску на повлачење ка југу земље - према Косову и Скопљу. Бугарским надирањем према Скопљу, Србија је била одсечена од Грчке, одакле је, узалудно, очекивана савезничка помоћ. После прикупљања главнине трупа на Косову, српска војска је, по одлуци Врховне команде од 25. новембра 1915, почела даље повлачење. Један део јединица се извлачио преко Црне Горе, а други правац повлачења ишао је преко Албаније ка јадранском приморју. Војска се упутила ка албанској обали с циљем да се тамо реорганизује, али је накнадно решено да се савезничким бродовима пребаци на сигурно место. М ојковачка битка Бранећи одступницу српским трупама у повлачењу, црногорска војска је на православни Божић, 7. јануара 1916, на Мојковцу нанела велики пораз аустро-немачким трупама, али није могла одолети новом нападу који се завршио падом Ловћена. Црногорска скупштина донела је одлуку да треба следити пример Србије и повући се с војском, али је краљ Никола, сломљен и деморалисан почетком 1916, напустио земљу и прешао у Италију. Црна Гора је, мимо жеље већине становништва, потписала капитулацију. Краљ је оставио три министра у земљи да саопште народу наредбу о распуштању војске. Око 15.000 црногорских војника и цивила интернирано је у логоре. Мањи део црногорске војске придружио се српским трупама.

АЛБАНСКА ГОЛГОТА

овлачење српске војске у зиму 1915-1916. запамћено је као »Албанска голгота«: гладни, исцрпљени и неспремни за зиму, стално у сукобима с непријатељским албанским племенима, преко две стотине хиљада војника (међу њима и половина целе генерација регрута, око 15.000) и цивила, заувек је остало на завејаним превојима Албаније. Број жртава био би знатно већи да српској војсци нису пружиле помоћ снаге Есад-паше Топтанија запамћеног као »српска мајка«. Најмање 10.000 војника и цивила умрло је због одбијања италијанских војних власти да их евакуишу из северних лука. Уследио је погубан марш од Драча до Валоне. Одлучну улогу у спасавању српске војске имао је руски цар, који је запретио савезничким силама да ће, уколико се одмах не пошаљу бродови за евакуацију српских трупа, Русија изаћи из рата.

П

Голгота целог народа Војник носи нечије дете преко албанских гора.

Српска влада је, заједно са Скупштином, војском и цивилима (око 140.000 људи) евакуисана, претежно француским лађама, на грчко острво Крф, које су окупирали савезници. Од глади и изнурености умро је знатан број војника. Од 23. јануара до 23. марта 1916, близу 5.000 српских војника сахрањено је на самом острву Видо у непосредној близини Крфа, а још неколико хиљада сахрањено је у »плаву гробницу« коју је овековечио песник Милутин Бојић. Цивили су, с делом војних снага (око 12.000) лица, били пребачени у француске колоније (Бизерта), а ђаци и студенти у градове на француској ривијери где су наставили школовање. Српска војска је, у броју од око 115.000 људи, била реорганизована, наоружана и добро опремљена. Солунски фронт (1916-1917)

Живи костури Српски војници након преласка Албаније и у француској болници.

По образовању Солунског фронта у лето 1916. под врховном командом француског генерала Мориса Сараја, 122.600 српских војника је чинило трећину укупних савезничких (француских и британских) снага. Три српске армије биле су распоређене на линије фронта према Македонији, где је већ у првим значајнијим окршајима с Бугарима, у септембру 1916, постигнуто неколико значајних победа (Горничево, Кајмакчалан). У следећој савезничкој офанзиви, крајем исте године, заузимањем Битоља био је ослобођен и део српске државне територије. После тога борбе су замрле и прешло се, од децембра 1916. до јесени 1918, на исцрпљујући рововски рат. Због великих губитака у сукобима са снагама Централних сила, Трећа армија је марта 1917. расформирана а њеним људством попуњене су преостале две армије. Савезничке силе, изузев Француске, сматрале су Солунски фронт споредним ратиштем, док је Србија упорно настојала да се он одржи.

Добровољци Већина добровољаца у српској војсци били су Срби. Број Хрвата добровољаца регрутованих мећу заробљеницима у октобру 1914. износио је 26 лица. У српску војску је ступио и одређен број добровољаца из других словенских народа из Аустро-Угарске, пре свих Чеха и Словенаца. Од 70.000 заробљеника крајем 1914, око 20.000 је било југословенског порекла. У Црној Гори су, претежно од добровољаца из САД и избеглица из Херцеговине, образована четири добровољачка батаљона.

(На слици : муслимански добровољци-Југословени полажу заклетву пред хоџом у Одеси 1916.)

Плава гробница

Стојте галије царске! Спуштајте крме моћне! Газите тихим ходом Опело Гордо држим у добајезе ноћне над овом светом водом! Ту на дну, где шкољке уморан сан хвата И на мртве алге тресетница пада Лежи гробље храбрих, Лежи брат до брата, Прометеји наде, апостолијада. Милутин Бојић,

Плава гробница (одломак).

Солунски процес: обрачун са »Црном Руком« Сукоб војних и цивилних власти у Србији - ривалство легалне владе и тајне организације »Уједињење или Смрт« (»Црна Рука«) био је само одложен избијањем рата. Сукоб се у знатно оштријој форми обновио после војног слома Србије 1915. Тада су црнорукци оптуживали Пашићеву владу и самог престолонаследника Александра да су погрешно управљали политичким и војним пословима и одсудно допринели убрзаном и коначном слому. На Солунском фронту, црнорукци су јавно претили да ће у ослобођену Србију »кроз капију од сабаља« пуштати само оне који то буду заслужили. Утицај црнорукаца у добровољачким јединицама формираним у Русији и другим војним јединицама био је значајан. Страховало се да би, у повољним условима, тај утицај могао да буде искоришћен за пуч и завођење војне диктатуре. Сукоб се окончао монтираним процесом око наводног атентата на престолонаследника, за који су оптужени црнорукци. Судска ликвидација организације »Уједињење или смрт« у Солуну 1917. била је могућа тек пошто је и стари краљ Петар дао сагласност да се вође »Црне Руке« изведу пред суд. Најугледнији српски војсковођа, војвода Путник, сматран за заштитника црнорукаца, смењен због болести, био је у Француској на лечењу где је ускоро и умро. Пашић, који се с владом налазио на Крфу, није био спреман да тешко успостављени парламентаризам, у изгнанству, док је земља окупирана, жртвује мутном авантуризму официра који су претили да постану војна хунта. Пашић је склопио тактички савез с престолонаследником Александром и попустио пред његовим захтевом да се организује процес црнорукцима. Пред Војним судом у Солуну процес су организовали и лажне сведоке обезбедили официри из ривалске групе тзв. »Беле Руке«. То је била група млађих официра предвођених Петром

Фазе пробоја Солунског фронта

Живковићем која је после сукоба с Аписом 1911. окружила престолонаследника и створила неку врсту дворске клике. После опсежне истраге пред преки војни суд, састављен од челника »Беле Руке«, изведени су и осуђени сви главни чланови »Црне Руке«. Они су били похапшени по списку чланова организације који је нађен при претресу код Аписа. Током истраге откривено је да су Апис и још неки чланови организације помагали сарајевске атентаторе - снабдели их оружјем и тајно пребацили у Босну. Стрељана су само три првооптужена (пуковник Апис, мајор Љубомир Вуловић и добровољац Раде Малобабић), које је Престолонаследник одбио да помилује - сва тројица због подршке сарајевским атентаторима - док је већина утицајних чланова организације осуђена на дуже временске казне и била лишена официрског чина. Војислав Танкосић (1881-1915) Мајор српске војске и четнички војвода. Завереник 1903. Стрељао браћу краљице Драге, Николу и Никодија Луњевицу. Организовао четничке одреде у Македонији. У Прокупљу водио школу за обуку четника. Један од оснивача тајне организације »Уједињење или смрт« 1911. Оптужен за припремање Сарајевског атентата 1914. На захтев из Беча стављен у притвор крајем јула. По избијању рата командант четничких одреда. Погинуо приликом повлачења 1915.

ОКУПАЦИЈА, РЕПРЕСАЛИЈЕ И ОТПОРИ Гора је била је организована у »Генерални гувернман Црна Црна Гора« под аустроугарском војном влашћу. Србија Је била подељена на две зоне - једну под аустроугарском војном управом (»Војни генерални гувернман«), и другу јужно од Трстеника, под бугарском окупацијом (Моравска и Македонска војноинспекцијска област). Покушаји денационализације становништва (забрана употребе ћирилице) био је праћен систематском похаром културних добара. Опљачкане су или уништене драгоцености из библиотека, архива и манастирских ризница, од Жиче и Раванице, до Дечана и Охрида. Терор аустро-угарских и бугарских војних власти над цивилима узео је великог маха (интернације, хапшења, стрељања). Бугарски председник владе изјавио је да »може се Србија обновити, може Србија после рата да се повећа, али у Србији више неће бити Срба«. Већ почетком децембра 1915, Конрад фон Хецендорф упозоравао је да би »свако остављање једне ма колико смањене, самосталне Србије, у будућности имало за (Двојну) Монархију најтеже последице и могло би да уништи тековине тешко и с крвавим жртвама извојеване. Србија би увек стварала жариште за тежње националног уједињења и била центар за великосрпске идеје.« Топлички устанак (1917)

Комите у српској војсци

На покушај бугарске војске да изврши мобилизацију српских регрута у окупираним областима, плануо је у фебруару 1917. Топлички устанак. Велики устанак обухватио је широке просторе јужне Србије и суседних крајева - од Косова до долине Тимока. Под вођством Косте Војиновића - војводе Косовца и изасланика Врховне команде Косте Пећанца, у устанку су, као вође герилских одреда и борци, учествовали и добровољци из Црне Горе. Устанак је у почетку имао знатног успеха.

У неколико тешких бојева с бугарским снагама, устаници су однели значајне победе и успоставили контролу на ослобођеној територији која је названа комитском државом. Против устаника у Топлици упућене су значајне војне снаге. Устанак је, после погибије Косте Војиновића, крајем 1917. био у крви угушен, јер је изостао главни услов за његов опстанак и даље ширење очекивани пробој Солунског фронта. Одмазда окупатора над локалним становништвом била је изузетно сурова. Око 20.000 људи, укључујући жене и децу, је побијено или нестало, неколико десетина села између Прокупља и Лесковца је потпуно уништено. Већи део мушког становништва Ниша био је интерниран у концентрационе логоре. У окупираној Црној Гори, нарастао је већ од краја 1916. комитски покрет ношен идејом ослобођења и коначним уједињењем двеју српских држава. Коста Миловановић Пећанац (1871-1944) Четнички војвода. Завршио подофицирску школу. Као четник борио се у Македонији 1904. У чину поручника српске војске упућен авионом са Солунског фронта септембра 1916. у Топлицу. Заједно са Костом Војиновићем био вођа Топличког устанка 1917. Кад је угушен устанак, остао је скривен у једној земуници. Придружио се српској војсци 1918. Измећу два рата био председник удружења четника. У Другом светском рату пришао влади Милана Недића и сарађивао с Немцима. Осуђен на смрт и стрељан у близини Сокобање 1944. одлуком штаба корпуса Драже Михаиловића.

ПРОБОЈ И ОСЛОБОБЕЊЕ дивизије добровољаца, претежно Срба и, под српском Двекомандом, са нешто Хрвата, Словенаца и Чеха, пребачене су на Солунски фронт. Посебна »југословенска дивизија« створена је од добровољаца регрутованих претежно у Америци. Прве победе однешене су још у јесен 1916, али је заједничка савезничка офанзива, под командом Франше д'Епереа, уследила тек 15. септембра 1918. У блоку савезничких снага, српске трупе, под врховном француском командом, извеле су силовит продор фронта и до краја септембра пробиле немачко-бугарске линије. У пробоју је било заробљено око 90.000 непријатељских војника. Бугарска је 29. септембра била приморана да потпише примирје. За успех у пробоју фронта, генерал Петар Бојовић унапређен је у чин војводе. Српске трупе, уз садејство добровољаца и савезничких снага, ослободиле су 12. октобра Ниш, да би 1. новембра победоносно ушле у Београд. Надирање српске војске и француских трупа изазвало је спонтан устанак становништва на просторима којима су се приближавале ослободилачке снаге. За само месец дана, у непрекидном маршу, оне су ослободиле читаву Србију. Немачки цар, кајзер Вилхелм II беснео је због српских успеха. У телеграму упућеном бугарском владару после успешног српског пробоја, он је написао: »Срамота, 62.000 Срба решило је рат.« Од Југословенске дивизије су 21. октобра образоване Јадранске трупе које су преко Албаније и Црне Горе кренуле ка мору. Комитска акција и устанак народа у Метохији, Васојевићима, око Никшића, Подгорице и Пљеваља, знатно су допринели брзом ослобођењу Црне Горе. Главни допринос дале су комите из Васојевића под командом Бошка Ђуричанина. Цетиње је ослобођено 5. новембра, а борбе су настављене још неколико недеља у приморју.

Телеграми војводи Степи Степановићу

»На дан сједињења Босне и Херцеговине са Краљевином Србијом, поздравља те велики војводо народ Босанске крајине и поштује твоја неумрла дела.« Народно вијеће Босанског Новог, 27. новембра 1918

»Г. Војводо, данашњим даном прогласили смо вољом народа присаједињење Босне и Херцеговине Краљевини Србији под славном династијом Карађорђевића.« Народно вијеће у Приједору, 28. новембра 1918

»..Прогласили смо у свечаности сједињење са Краљевином Србијом и Црном Гором у једну државу под жезлом Њ. В. Краља Петра I.« Народно вијеће у Ливну, 1. децембра 1918

»Одбор Народног вијећа у Бања Луци покоравајући се неодољивој жељи Народа, без разлике вјере и имена, прокламовао је данас потпуно сједињење са Краљевином Србијом под жезлом Њ. В. Краља Петра Првог. Живео наш Петар Први.« Порука Народног вијећа Бања Луке војводи Степи Степановићу, Бањалука, 27. новембра 1918.

Србији

Данас пламсат само од крви најбољих што су ману дали своја тела справна; блештећи у духу и у чистој вољи, божанствена, света земљо православна. Тин Ујевић, хрватски песник.

Ратни напори и разарања Србија и Црна Гора су, током балканских и Првог светског рата, имале велики број жртава, процентуално један од највећих у Европи. Србија је за четири ратне године изгубила око 400.000 војника, док је у самој земљи страдало још око 845.000 цивила. Када се узме у обзир то да је Србија уочи балканских ратова имала свега 2.900.000 становника, размере страдања су јасно уочљиве. Број ратних инвалида био је већи од сто хиљада, а око пола милиона деце остало је без родитеља. Србија је изгубила око 43% укупног становништва и преко половине радно способног мушког становништва. У Црној Гори, чијих је 10.000 официра, грађана и цивила било од 1916. интернирано у логоре АустроУгарске, број жртава износио је 63.000 лица, односно четвртина укупног становништва. До краја XX века, Србија се није опоравила од ове демографске катастрофе. У Босни и Херцеговини, број жртава рата био је око 360.000, од тога у највећем проценту Срба.

Српски и савезнички успеси на Солунском фронту појачали су већ постојеће антихабсбуршко расположење унутар граница Аустро-Угарске. Још у фебруару 1918. против цара се побунила флота у Боки Которској, а у мају и једна словеначка регимента. У Хрватској је од војних бегунаца нагло настао покрет назван »зелени кадар« који је, ширећи антиратно расположење, из својих шумских склоништа нападао и палио имања велепоседника, тражећи социјалну правду. У лазак у Босну По васпостављању Краљевине Србије и ослобођењу Црне Горе, српска војска је на позив Народног вијећа из Сарајева 4. новембра ушла у Босну. Друга српска армија под командом војводе Степе Степановића два дана касније свечано је ушла у искићено Сарајево. Локална већа у Босни и Херцеговини су током новембра 1918. редом проглашавала уједињења босанских општина са Србијом: 42 од 54 општине (Бања Лука, Приједор, Бихаћ, Кључ, Јајце, Зворник, Бијељина, Вишеград Гацко, Невесиње, Рогатица итд.) до тада је прогласило непосредно сједињење са Београдом. Ланац уједињавања са Србијом трајао је све до 3. децембра, када се у Босни сазнало да је два дана раније у Београду проглашено стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Позив српској војсци упутило је 5. новембра и Народно вијеће из Загреба, тражећи заштиту становништва од унутрашњих немира и надирања италијанских трупа на јадранску обалу. Први српски батаљон стигао је у Загреб 14. новембра, а већ следећег дана у Ријеку, спречивши даље напредовање италијанских трупа. У Словенији је, на молбу тамошњих власти, од српских заробљеника који су се враћали из логора, под командом потпуковника Швабића створена јединица која је успешно спречила поход Италијана на Љубљану.

П Р О Б О Ј СО ЛУ Н С К О Г Ф РОН ТА Из ратних успомена С танислава К ракова 16,28 часова. Изгледа ми да казаљка за секунде иде истим испрекиданим скоковима као што бије и игра моје узнемирено срце. Данас је 2/15, септембар 1918. Велики дан је дошао. За друге дан Д. и час Ч. почели су још јуче у зору.

П ринц А лександар и Војвода М иш ић на положају Читаву ноћ је пламтео пожар неба и земље над блиском планином Соколом, на коју су наши пошли на јуриш као на средњевековни замак, носећи импровизоване лествице ради успињања уз утврђене стене. Урла ураган и тамо даље, код Доброг Поља, где наваљују две француске дивизије усред наших. То је била бесана ноћ са небом осветљеним севањем стотина топовских цеви, експлозијама које су се сустизале, мешале, удесетостручавале. Светлеће ракете су изгледале као распрсну-те звезде над покољем. Ове ноћи смо били у сенци тог убитачног ватромета. Данас, у зору, наш 2. батаљон 5. пука ушао је у уске камените ровове испод злогласне тачке 4. на Трнавској коси са које су се, усред разбијеног камења, дизала увис сува стабла голих борова. Са јутром се запалило небо и над нама. Са свих планинских висова и гребена иза нас дотле нечујне и невидљиве топовске цеви, довлачене већ недељама тајно ноћу, почеле су да сипају огањ. Поворке тешких зрна, готово сустижући се у лету, фијукале су изнад нас рушећи се у пламену и грмљави на беле ровове по ивици косе и на висове на које је наш налет требало данас да почне.

[..] Из ровова и заклона искачу људи који су сада ухваћени у замку. Цела падина између наших чета и нас сада се покрива правом људском реком. Осам стотина Бугара покушава да прође кроз нас. Ватра осам пушкомитраљеза, који почињу да бивају усијани у рукама мојих војника, обара целе њихове редове. Избезумљени људи бацају оружје, урлају, дижу увис руке и машу белим марамама. Цео бугарски јуришни батаљон се предаје. Остале чете нашег пука, према којима смо ми окренути лицем, долазе у трку и опкољавају ову групу која је завршила свој рат. Мој је задатак завршен. Нека други одводе заробљенике и пребрајају заплењене митраљезе. Тек касније сам сазнао да се међу 800 заробљених бугарских војника налазио и командант њиховог 28. пешадијског пука, да смо сем десетак бугарских, запленили и осам немачких митраљеза са свом немачком послугом и да је командир тог одељења, Прус, видећи пораз, испалио себи метак у главу, да не би био заробљен.

Српски авијатичари на Солунском фронту За нама је слом целог бугарског фронта. Сада су пале и Рововска и Браздаста коса, далеко у нашој позадини. Мојих шездесет добровољаца из Америке били су арбитри победе. [...] Не вичемо наше јуришне покличе јер је врх брега пред нама пуст, без бранилаца, али не и без тријумфа. Само пре четврт сата, или можда и мање, овде је било највише бугарско војно вођство, присуствујући слому свог фронта и градешничкој предаји. У једној колиби изнад

самог врха још на столу стоји сребрно посуђе са краљевском круном, сведочанство да је врховни заповедник целе бугарске оружане силе, престолонаследник Борис, био сведок наше победе и да није требало много па да га овде затекнемо. Његова два ловачка кера помамно су лајала пред колибом, јер пред нашим изненадним доласком није било толико времена да их одреше. Сиви брег, осматрачница бугарске Врховне команде, сада је само голи плато са кога шездесет младих људи из америчких индустријских градова, са одблеском поноса у очима, гледа како се под њима, у долини Црне Реке, као поплашени

П рестолонаследник А лександар улази у ослобођени Београд

С рпска војска улази у Загреб (доле лево)

Споменик краљ у П етру I и краљ у А лександру I у П аризу (доле десно)

мрави мешају растргнуте бугарске колоне које беже од изгубљених положаја. Са свих страна долазе, као поплава, наше и француске дивизије. Фронт је дефинитивно пробијен. Победа већа него што је ико слутио. Стојећи на једној страни, још мокар и задуван, скоро и не слутим да је ово најлепши моменат из мог седмогодишњег рата. Сигурно и чврсто смо на тлу наше земље. Изгнанство је завршено. Станислав Краков, Живот човека на Балкану.

&№ МИЛКИк|

Ч етвр ти део

СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈИ (1918-1991)

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1918-1921 Југо сло вен ски програми ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА деја о уједињењу Јужних Словена у једну државу старог је датума. Појавила се у Хрватској тридесетих година деветнаестог столећа, у виду илирског покрета, који је, под воћством Људевита Гаја, тежио да размакне границе Хрватске ван непосредног суседства жупанија око Загреба. Прихватањем штокавског наречја из источне Херцеговине, уобличеног језичком реформом Вука Караџића, хрватски национални покрет је, временом, раширио хрватско име на скоро све католике штокавског говора, најпре у Славонији и Далмацији, а затим у Босни и Војводини. Југословенска идеологија илирског покрета свела се, тако, на националну интеграцију Хрвата. Други пројект југословенског уједињења чији је носилац био бискуп Штросмајер, нудио је југословенско уједињење, али око Загреба као средишта окупљања, с далекосежном намером да православне Србе, у једној југословенској држави, приведе унији са римским папом као поглаваром уједињене хришћанске цркве. Поткрај XIX века, југословенски покрет у Хрватској и Славонији имао је за коначни циљ уједињење Југословена под скиптром династије Хабсбурга, најпре Јужних Словена унутар АустроУгарске, а на дугу стазу, и Србије и Црне Горе, опет под воћством Загреба. Преокрет је настао мећу либералном интелигенцијом школованом крајем XIX века у Прагу, која је, на таласу неославизма Томаша Масарика, чешког политичара, имала значајан утицај у Далмацији и Хрватској. Из тих кругова настала је теорија о јединству Срба, Хрвата и Словенаца као три племена једног, југословенског народа, нације у настајању, који се једино може ујединити око Београда. Идеологија југословенског унитаризма, настала је, дакле, мећу Хрватима. Тај покрет се после 1905. складно уклопио у политичке потребе Хрвата у Хрватској и Славонији, све угроженијих од Угарске којој су припадали, и Хрвата у Далмацији, који су припадали аустријском делу Двојне Монархије.

И

Јован Цвијић (1856-1927) Географ и чувени научник. Завршио природно-математички одсек Велике школе у Београду. Као државни питомац студирао географију и геологију 1889-1893. у Бечу где је и докторирао. Професор географије на Великој школи од 1893. Два пута ректор Универзитета у Београду, 1907. и 1919. Од 1895. дописни, а од 1899. редовни члан Српске академије наука. Од 1921. до смрти председник Академије. Почасни доктор Сорбоне у Паризу и Универзитета у Прагу. По позиву држао предавања на Сорбони 1917-18. На Конференцији мира у Версају 1919-20. председник територијалне комисије. Затим је председник комисије за плебисцит у Корушкој. Његово дело Балканско полуострво и јужнословенске земље, познато у свету, прво је објављено на француском језику 1918, затим и на српском језику у Београду 1922. Убеђени Југословен. С*«Ј*С 1-А

Р Е1 Ч Ш б 1 ЈЕЕ

ВА1ЖАМ101ЈЕ

Положај Срба у Аустро-Угарској Срби у царству Хабсбурга имали су јасно обликовану националну свест, своју цркву Карловачку митрополију, свој језик

Комисија за уједињење У комисију су на почетку рата ушли Љуба Јовановић, Александар Белић, Јован Цвијић, Никола Стојановић, Слободан Јовановић са још неколико истакнутих професора. 4. септембра, министарски савет је објавио основне правце тог програма: 1) једна јака централна држава неопходна је ради очувања будућег мира на Балкану и у Европи; 2) та држава треба да буде Србија с Босном и Херцеговином, Војводином, Далмацијом, Хрватском, Истром и Словенијом; 3) та ће држава чувати равнотежу на Јадранском мору и Средоземљу: 4) Бугарска се може придружити овој држави на основи федералистичкој или другој сличној. Сасвим прецизно било је упутство које је председник српске владе Никола Пашић издао истог дана: ...крајње концесије преко којих Србија не може и не сме ићи то су земље на источној страни Брегалнице до утока реке Лаковице, а отуда на југ вододелницом између источне стране Вардара и воде које иду у Струмицу до српско-бугарске границе на планини Беласици - и то под условом ако Тројни споразум победи и Србија добије све српско-хрватске земље у Аустро-Угарској.

и књижевност, заједничку везаност за идеологију Косова, распрострањену народним предањем. Упоредо с израстањем српске државе током минулог века, Срби из Аустрије и Угарске тежили су националном уједињењу с матицом, стављајући тако српску државну идеју на сам врх својих националних тежњи. Онемогућени у том циљу, неповољним међународним околностима, Срби из Далмације, Хрватске, Војводине, Босне и Херцеговине улазили су у споразуме с осталим јужнословенским народима Хабсбуршке царевине тражећи привремене путеве за своје национално организовање. Из тих побуда је успостављена блиска сарадња 1848, и настала Хрватско-српска коалиција 1905 Коначно, Србија као самостални државни чинилац упорно је стављала на прво место својих националних циљева ослобођење и уједињење свег Српства. Чак и онда када се на политичкој сцени појављују планови о балканској, а потом и југословенској заједници, о томе се размишљало као о општем оквиру унутар којег се може спровести српско уједињење. За Србију је југословенско уједињење могло доћи као логично продужење српске националне идеје, никако уместо ње.

Југословенство у идејама елите у Србији У Србији је политичка и културна елита сматрала да су Срби и Хрвати блиски народи, чак један народ, раздвојен вером и историјским традицијама. Илија Гарашанин је шездесетих година сматрао да су Срби и Хрвати један југословенски народ, раздвојен трима верама, док су Никола Пашић (спис »Слога Србо-Хрвата«) и Милован Миловановић (брошура »Срби и Хрвати«), подвлачећи сродност између Срба и Хрвата, сматрали да само Србија може понети терет уједињења. По ступању на престо 1903, краљ Петар I је изјавио да му је циљ уједињење свих Срба, не искључујући, следећих година, уједињење Јужних Словена. Школски уџбеници у Србији су, поједностављено, изједначавали Србе са Хрватима, а војни приручници све југословенске земље означавали као српске. Већина народа била је за српско уједињење, идеолошки неприпремљена за уједињење с другим народима који су сматрани или Србима или подвођени под опште име »наша браћа«. Код Срба су се, због честог поистовећивања Срба и Хрвата изрази Велика Србија и Југославија користили као синоними, али је било и значајних разлика у концепцијама уједињења. Све политичке странке у Србији истицале су као свој циљ уједињење Срба, и само су самостални радикали у програму имали одредбу о неговању југословенског заједништва. Уједињење Јужних Словена је, до балканских ратова, подразумевало и сједињење са Бугарском. Јачање идеје о југословенском уједињењу нагло је порасло после балканских ратова кад су из Далмације и Хрватске, а делом и од омладинских кругова у Словенији, стизале ужарене честитке краљу Петру, као будућем краљу Југославије.

Слободна и демократска, културно доминантна и војно моћна Краљевина Србија, после 1903. постаје идеал либералне омладине у Аустро-Угарској, укључујући и круг атентатора из »Младе Босне«. С избијањем светског рата, политичку елиту Србије захватила је ујединитељска еуфорија, у којој су и спољашње и унутрашње препреке уједињењу биле у доброј мери потцењене. На идеолошком плану, југословенску идеју су у јавности најупорније заступали самостални радикали.

ЈУГОСЛАВИЈА КАО РАТНИ ЦИЉ СРБИЈЕ рви пут се југословенско уједињење поставило као првенствени циљ српске државне политике 1914 године. На почетку светског рата Пашић се изјаснио за границе нове државе које би ишле линијом »Клагенфурт-Марибор-Сегедин«. Србији је, процењивао је Пашић, била потребна једна велика држава, у којој ће интереси Срба бити трајно заштићени наспрам германске претње у југоисточној Европи. Крајем августа 1914. влада Краљевине Србије образовала је комисију састављену од најбољих научника са задатком да изради програм југословенског уједињења.

П

Станислав Краков (1895-1968) Син пољског лекара-добровољца у српској војсци, ратник, приповедач, критичар, аутор путописа и филмски стваралац. Након добровољачког ратовања у Балканским ратовима и Првом светском рату, истакао се у оквиру српског модернистичког покрета својим приповеткама и романима Кроз буру и Крила. Сарадник многих авангардистичких часописа, аутор филма Голгота Србије (За част отаџбине). Присутан у свим подручјима културног живота био је између осталог и даровит филмски критичар - Станислав Краков је оставио драгоцена сведочења о ослободилачким ратовима српског XX века (Пламен четништва), писана ненадмашеним приповедачким стилом. Као рођак и поборник генерала Милана Недића, Краков је 1945. напустио земљу и завршио живот у Швајцарској. У емиграцији је између осталог написао биографију Милана Недића и књигу мемоара Живот човека на Балкану. Иако је био један од главних ликова културног живота прве Југославије, његово огромно дело и национално прегалаштво је из политичких разлога избрисано из српске књижевне историје.

Нишка декларација Југословенски програм уједињења коначно је уобличен у Декларацији српске владе у Нишу 7. децембра 1914. (Нишка декларација). У њој је било истакнуто следеће: »Уверена у поверење Народне скупштине, докле год своје силе ставља у службу велике ствари српске државе и српско-хрватског и словеначког племена... краљевска влада држи за своју главну дужност у овим пресудним моментима да обезбеди срећан свршетак ове огромне борбе која, кад се већ повела, постаје борбом ради ослобођења и уједињења све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца.« Српска званична политика је уместо српског националног уједињења на прво место својих циљева поставила стварање заједничке државе јужних Словена. Краљевина Србија се 1914. нашла у изразито неповољном положају ратног стања, супротстављена великој и снажној АустроУгарској. Југословенска идеја требало је да послужи као унутрашње оружје да би се ослабило унутрашње јединство Двојне Монархије и отупела оштрица њене војне силе у великом броју састављене од Југословена. На аустријској страни, у војсци Хабсбурга, током прве године рата против Србије и Црне Горе било је око 20-25% Срба и преко 50% Хрвата. Програм јужнословенског уједињења могао је да помогне интернационализовању српског питања и у националном и у државном смислу, посебно пред западним савезницима. Стварање велике државе на Балкану обезбедило би равнотежу на

Цвијићева мала југословенских територија. предложена 1915. савезницима.

Британски предлог У августу 1915. британски министар спољних послова предлаже да у случају савезничке победе следеће територије припадну Србији: Босна и Херцеговина, Славонија, Срем, Бачка, Јадранска обала до тачке 10 км јужно од Цавтата и острва Велики и Мали Жироне, Бује, Шолта, Брач, Јакљан и полуострво Пељешац. Овај план предвиђао је да се питање Баната реши мировним уговором у случају да се Румунија не придружи силама Антанте. Поновљен је захтев да Србија препусти Бугарској онај део Македоније који је додељен Бугарској по другој тачки тајног споразума из 1912. чиме је била онемогућена заједничка граница између Србије и Грчке.

Сукоб са Италијом Без обзира на то да ли је српска влада изабрала пут стварања »велике Србије« или пут југословенског уједињења, италијански захтеви ишли су насупрот српских националних интереса. Продор Италије на јадранску обалу значио би велику опасност и непремостиву препреку ратним циљевима Краљевине Србије. Решеност српске владе да истраје на југословенском уједињењу током читавог рата, нанела је велике штете самим Србима, које је Италија ометала и дипломатски и војним средствима. Српска војска је после голготе у албанским планинама, по доласку у приморје, била приморана на марш до јужних лука (Валона), што је за последицу имало ново страдање великог броја војника и избеглица.

Полуострву. Тиме се спречавао продор Италије на источну обалу Јадранског мора и одређени утицај у источном Медитерану. Аустро-Угарска би била удаљена са Балкана што би задало озбиљан ударац њеном опстанку као средњоевропске државе. Нишка декларација као почетни документ јужно-словенског уједињења била је више резултат политичких и војних прилика у којима се нашла Србија него израз дуговековних тежњи јужнословенских народа за заједничком државом. У условима сложене међународне ситуације, суочена с надмоћним непријатељем, Србија је покушала да пронађе излаз и обезбеди своју будућност. Сви напори српске владе били су усмерени том циљу. Југословенска идеја прихваћена је из изнудице, а не из убеђења. Само је неколико уважених научника и интелектуалаца развило концепцију јединства Јужних Словена и њихових заједничких националних и државних интереса и у ту концепцију искрено поверовало. Нишка декларација, увијена у рухо народног јединства Срба, Хрвата и Словенаца, била је мотивисана непосредним потребама Србије угрожене ратом за опстанак.

Понуде сила Антанте Силе из блока савезничке Антанте (В. Британија, Француска, Русија), на почетку рата нису предвиђале распад Аустро-Угарске империје, која је сматрана важним чиниоцем стабилности у југоисточној Европи. Посебно је Велика Британија била противна стварању велике словенске државе на Балкану. Још 1878. Лорд Солзбери истицао је да би »уједињење Србије и Црне Горе довело до стварања словенске конфедерације и на крају до велике словенске државе која би се простирала од Пирота до Јадранског

Подручје прслвиНсно за расподелу између Србије и Црне Горе

Могуће територијалне компензације Србији Обећања савезника 1915.

мора«. Отуда је и Нишка декларација примљена у Лондону врло резервисано. Крајем децембра 1914. Британци су први пут предложили српској влади територијалне уступке: Србија би добила Босну и Херцеговину, излаз на море и део Албаније, под условом да добар део Македоније препусти Бугарској. Русија је подржавала проширење Србије јер је била против уједињења православних Срба с римокатоличким Хрватима: најпре због тога што би изгубила традиционални утицај међу Србима, а затим и из процене да таква држава не би била повољна за руске штићенике у Београду и Цетињу.

Лондонски уговор Лондонски уговор, тајни споразум између В. Британије, Француске, Русије и Италије, потписан је на дан 26. априла 1915. Италија је, ушавши у блок Антанте, објавила рат Аустро-Угарској 23. маја 1915. Лондонски уговор који је стотине хиљада Хрвата и Словенаца препустио Италији, уплашио је хрватске политичаре и то је био главни разлог њиховог приближавања српској влади.

Велика Србија или мала Аустро-Угарска ? Пратећи свој традиционални правац равнотеже на Балкану, Британци су били против стварања »велике Србије« која би пореметила равнотежу снага на југоистоку Европе. Због тога су Британци упорно инсистирали да обе империје, и Хабсбуршка и Османска, преживе рат по сваку цену. Британци су на крају схватили да ће будућа уједињена Југославија бити Аустро-Угарска у малом - многонационална држава са унутрашњим тешкоћама сличним онима које је имала Двојна Монархија. Довољно велика да одржава стабилност на Балкану, а превише слаба изнутра да би прерасла у регионалну силу сама за себе. Начело које је вредело за Беч пренето је на Београд. Држава у којој би православни Срби били ограничени католичким Хрватима и Словенцима, спречила би Русију да, по окончању грађанског рата изазваног бољшевичком револуцијом 1917, као обновљена велика сила, преко »велике Србије« добије пресудан утицај на Балкану и на источној обали Јадрана.

Постало је извесно да јединство Хрвата и Словенаца, унутар једне државе, зависи само од успеха Србије. Током 1916. Британци су и даље стајали на становишту да Србији треба дати проширење у Босни и Херцеговини и Славонији, али увек уз услов да се Македонија препусти Бугарској. Смена владе у Лондону, децембра 1916, донела је минималну промену енглеске политике према српском питању, уз идеју о сепаратном миру с Аустро-Угарском. Истовремено, југословенска краљевина била је замишљена као федерална јединица у преуређеном царству Хабсбурга. Србији је, по том плану, била додељена Босна и Херцеговина и дозвољено уједињење с Црном Гором.

Савезници и српско питање Значајна прекретница у решавању југословенског питања настала је после револуције у Русији у новембру 1917. и њеног изласка из рата исте године. Србија је изгубила важан ослонац, оставши да се споразумева са западним савезницима, који још увек нису били сагласни око тога да ли Аустро-Угарску треба само смањити, или поделити на низ независних држава. Крајем 1917. британска политика према Србији и федералном преуређењу Аустро-Угарске јавља се у две различите варијанте. Једна група британских политичара предлагала је да Србија уђе у састав Аустро-Угарске. Друга струја остала је верна плановима из 1915. и 1916. Током преговора о сепаратном миру с Аустро-Угарском између енглеског генерала Сматса и Менсдорфа, Велика Британија се изјаснила против распада Двојне Монархије. Најзад, тек у лето 1918, када је и амерички председник Вудро Вилсон прихватио план о подели Аустро-Угарске, британски кабинет коначно се изјаснио у корист југословенског уједињења у јединствену и независну државу. Понуде сила Антанте за стварање »велике Србије« биле су у оптицају само док је рат трајао и док његов коначан исход није био известан. Али је свака понуда о ширењу Србије на запад и север подразумевала одустанак од значајне територија на југу. Британски планови нису предвиђали »велику Србију« него само њено делимично проширење, уз одређено померање граница Србије ка западу.

Крфска декларација

Др. Анте Трумбић (1864-1938)

Носилац идеје уједињења међу аустријским Југословенима био је Југословенски одбор, под председништвом далматинског политичара Анте Трумбића. Окупљајући Хрвате и Србе избегле из Аустро-Угарске, Југословенски одбор је имао финансијску подршку српске владе да код савезника пропагира идеју уједињења. Одлучујући корак ка стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца учињен је у лето 1917. на Крфу. Крфска конференција, на којој су са једне стране стајали

Закључци Хрватског сабора од 29. октобра 1918.

1. Престају сви државни односи између краљевине Хрватске, Славоније и Далмације с једне стране и краљевине Угарске и царевине Аустрије с друге стране; 2. Далмација, Хрватска, Славонија са Ријеком проглашује се посве независном државом, те према модерном начелу народности, а на темељу народног јединства Словенаца, Хрвата и Срба, приступа у заједничку народну суверену државу Словенаца, Хрвата и Срба; 3. Свеопћа народна уставотворна скупштина свега уједињенога народа Словенаца, Хрвата и Срба одлучит ће се унапред одређеном квалифицираном већином која потпуно заштићује од сваког мајоризирања коначно како о форми владавине, тако и о унутрашњем државном устројству наше државе, утемељене на потпуној равноправности Словенаца, Хрвата и Срба; 4. Хрватски сабор признаје Народноме вијећу врховну власт у држави Словенаца, Хрвата и Срба.

Одлуке Велике народне скупштине Војводине

...Прикључујемо се Краљевини Србији која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу не само нама, него и свима словенским, па и несловенским народима, који са нама живе. Овај наш искрени захтев хоће да помогне уједно тежњу свију Југословена, јер је наша искрена жеља да српска влада удружена са Народним већем из Загреба учини све, да дође до стварања јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под вођством краља Петра и његове династије. Нови Сад, 25. новембра 1918.

чланови Југословенског одбора, а са друге српска краљевска влада, објавила је изјаву о будућем устројству заједничке државе (Крфска декларација). Овај споразум узима се као основа југословенског уједињења мада је његов карактер и даље споран, са правног и са политичког становишта. Крфска конференција одржана је између 15. јуна и 20. јула 1917. После дуге и мучне расправе, на крају је сачињен један спис у којем су одређени основи за будуће уједињење. Декларација је пошла од претпоставке народног јединства Јужних Словена и ставила на врх право народног самоопредељења. За ово друго начело највише су били заинтересовани Хрвати. Споразум је предвиђао да се држава назове Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и да на њеном челу буде краљевска породица Карађорђевића. Договорено је и то да будућа заједница буде уставна, парламентарна и демократска монархија. Утврђено је опште право гласа и зајемчене су све грађанске и политичке слободе. На крају је договорено да ће о уставном уређењу одлучивати слободно изабрана Уставотворна скупштина и да ће се устав донети »бројно квалификованом већином«. Крфска декларација постала је темељ југословенског уједињења. Тачно је и то да су основна начела истакнута на Крфу пренесена у први устав Краљевине СХС из 1921. Али, побуде обеју страна биле су привремене, и у самој бити различите. Свака страна је у том споразуму видела оно што јој је у том тренутку било потребно и корисно.

Ставови Николе Пашића Пашић је упорно избегавао писмени уговор с Југословенским одбором све док је постојала царска Русија. Русија је једина била расположена за стварање једне проширене православне Србије на Балкану насупрот једној измешаној заједници римокатолика и православних. После слома Руског царства фебруара 1917, Пашић је потписао декларацију како би западним савезницима показао немогућност опстанка Аустро-Угарске. Ни сам Пашић, међутим, није мислио да иде даље од те декларације. Његово уверење о присаједињењу аустроугарских крајева Краљевини Србији у суштини није било поколебано. Разлика је била само у новој тактици у односу на промењене међународне прилике. Пашић је био притиснут опозицијом самосталних радикала који су увелико инсистирали на интегралном Југословенству. У спрези с Југословенским одбором, они су могли да угрозе примат радикала на кормилу Србије. Опозиција којом су доминирали самостални радикали, била је само за неколико посланика слабија од радикалне већине у српском парламенту. Српска влада је одбила предлог Југословенског одбора да се одржи један национални конгрес на којем би учествовали посланици Народне скупштине Србије, чланови Југословенског одбора и Црногорског одбора за народно уједињење, представници српске војске и осталих јужнословенских организација под председништвом регента Алек с андра.

Вилсонових »14 тачака« 1. Поништавање свих тајних дипломатских уговора: 2. Слободна пловидба свим морима; 3. Уклањање економских препрека у што већој могућој мери; 4. Смањење наоружања; 5. Непристрасно уређивање колонијалних захтева: 6. Ослобођење руске територије; 7. Обнова Белгије; 8. Ослобођење Француске и повраћај Алзас-Лорене; 9. Преправљање италијанских граница »дуж јасно препознатљивих националних линиј а«; 10. Аутономан развој народа Аустро-Угарске; 11. Ослобођење територија Румуније, Србије и Црне Горе уз излазак Србије на море; 12. Самоуправа народима у Османском царству и слободан пролаз кроз Дарданеле: 13. Стварање независне Пољске са слободним и безбедним изласком на море; 14. Организовање светске заједнице народа са циљем да се гарантује независност свих држава.

Пашић није био спреман да призна Југословенски одбор ни под којим условима, па чак ни у случају да се Југословенски одбор обавеже да ће следити политику српске владе. Из овога се јасно види да је Пашић Крфску декларацију узимао само као пожељан оквир за споразуме у будућности. У том тренутку сва власт морала је остати у надлежности српске владе. После капитулације Црне Горе 1916. под вођством Андрије Радовића створен је у изгнанству Црногорски одбор за народно уједињење, који се залагао за безусловно уједињење Србије и Црне Горе, док је избегли краљ Никола, из династичког разлога, заступао потребу обнове црногорске државности.

Хрватски интереси Хрвати су, захваљујући подршци Србије, своје национално питање наметнули европској дипломатији. У августу 1917. одржан је један скуп хрватских политичара у Загребу на којем је уздржано примљена Крфска декларација, али је јасно изражена потреба да се очува хрватска државност у новој држави. Насупрот Крфској декларацији, чији хрватски потписници нису имали мандат свог народа да такав споразум потпишу. Југословенски клуб у бечком парламенту је у мају 1917, донео тзв. Мајску декларацију, којом је тражено, на основу хрватског државног права, да се од југословенских покрајина Аустро-Угарске створи посебна федерална јединица у Царству под жезлом Хабсбурга.

Стварањ е југо сло ве н ске државе

еђународне прилике драстично су се измениле од почетка 1918. Априла месеца 1917, Сједињене Америчке Државе ушле су у рат на страни Антанте као »придружна сила«. Амерички председник Вудро Вилсон објавио је у јануару 1918. манифест ратних циљева САД изложених у чувених »Четрнаест тачака«. Овај програм послужио је доцније као основ за мировну конференцију у Паризу (јануар 1919 - јануар 1920). Ни Вилсонов манифест, ни ратни програм Велике Британије такође с почетка 1918, нису спомињали распад Аустро-Угарске него њено преуређење на федеративној основи. Тек 26. јуна 1918. америчка администрација је прихватила разбијање »вештачке аустријске империје«.

М

Женевска декларација

Грб Краљевине СХС

Српска влада је, без подршке Русије, била под притиском савезника и унутрашњих несугласица да прихвати хрватски и словеначки образац уједињења. У октобру 1918. у Загребу

Одлука Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори

»...српска Велика народна скупштина у Црној Гори, као вјеран тумач жеље и воље цјелокупног српског народа у њој, вјерна предањима и завјетима својих предака... једногласно и поименичним гласањем одлучује: 1. да се краљ Никола I Петровић Његош и његова династија збаци с ирногорског пријестола 2. Да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињена ступи у заједничку отаџбину нашег троплеменог народа Срба, Хрвата и Словенаца.« Подгорица, 26. новембра 1918.

У време Женевске декларације Стојан Протић је тачно оценио намере Хрвата и Словенаца: »Југословенски политичари су се ослободили српском и савезничком заслугом, али се нису ослободили духовно. Они су још у идеологији аустро-угарској... Намера југословенских политичара јесте да се Срби Босне и Херцеговине, Срема и Славоније, Далмације и Лике, Бачке, Баната и Барање одвоје од Србије, па да се направи фронт према Србији.«

1. децембар проглашење уједињења.

1918: свечано југословенског

проглашена је Држава Словенаца Хрвата и Срба на југословенским просторима Аустро-Угарске. Велике силе одговориле су одречно на молбу Народног вијећа да буде признато као влада Државе СХС, док их је српска влада прихватила као легитимне партнере у преговорима. Почетком новембра 1918. у Женеви, представници српске владе, Југословенског одбора и Народног вијећа усвојили су декларацију којом је био потврђен договор с Крфа да се државно устројство има уредити у Уставотворној скупштини. До њеног сазивања било је предвиђено постојање две државе (Србије и државе Словенаца Хрвата и Срба) које се добровољно удружују у заједницу као њене равноправне чланице. Црној Гори је остављено да сама одлучи хоће ли се придружити новој држави. Женевски документ је успоставио дуалистичко решење уједињења и посредно наговестио федерално уређење будуће државе. Решење из Женевске декларације било је преузето из аустро-угарске нагодбе из 1867. Под утицајем хрватских захтева, али и интегралног југословенства српске опозиције, Пашић је био приморан да попусти. Споразум, међутим, није прихваћен ни у Загребу, где му се успротивио Светозар Прибићевић, вођ Срба из Аустро-Угарске, ни на Крфу где су га одбацили и регент Александар и чланови српске владе. Пашић је с великим олакшањем прихватио одбацивање Женевске декларације. Он је настојао да пре стварања заједничке државе обезбеди претходно уједињење српских земаља: да прво створи »велику Србију«, да, како се једном изразио, кочићима омећи српску територију и да је затим, као неспоран српски простор уведе у заједничку југословенску државу. У том правцу кретало се и расположење највећег броја Срба ван Србије. Најпре је 25. новембра Велика народна скупштина прогласила безусловно сједињење Војводине (Банат, Бачка и Барања) са Србијом, а Срем

Александар Карађорђевић (1888-1934) Млађи син краља Петра и црногорске књегиње Зорке. Регент од 1914, краљ од 1921. Убијен у атентату у Марсеју 9. октобра 1934. који су извршиле усташе и македонски терористи уз помоћ и подршку фашистичке Италије. Војно образовање стекао у Пажевском корпусу у Петрограду. Проглашен је за престолонаследника 1909. Чим је постао регент трудио се да утиче на унутрашњу и спољну политику земље. Контролу над војском одмах је преузео. У новој држави лични режим завео 6. јануара 1929. Октроисани устав дао 3. септембра 1931. Посебним законом (3. октобра 1929) држава је добила име Југославија. Свакако најзначајнији владар двадесетог века. Убеђени Југословен.

је, формално у саставу Славоније, одлучио да се уједини са Србијом ако Загреб буде оклевао да се уједини са Београдом. Слична упозорења Народном вијећу у Загребу стизала су и из Далмације. Затим је 26. новембра и Црна Гора на великој скупштини у Подгорици прогласила свргавање династије Петровић Његош и безусловно уједињење са Србијом. Истовремено су 42 од 54 среза у Босни и Херцеговини, на глас да је српска војска на позив Народног вијећа из Сарајева прешла Дрину, прогласила директно сједињење са Србијом. Представници Народног вијећа СХС, суочени са таласом проглашења сједињења са Србијом, пожурили су у Београд да пренесу званични захтев за сједињење са Србијом. Регент Александар је 1. децембра 1918. прихватио молбу Народног вијећа и свечано, у име краља Петра, прогласио стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића. Пашићев образац уједињења био је, под утицајем регента Александра, напуштен: унутрашње уређење земље и решавање међунационалних супротности и унутрашњег разграничења остављено је за Уставотворну скупштину.

Признавање југословенске државе Прва међународна признања југословенеке државе дошла су од малих земаља Норвешке (26. јануара 1919), Грчке (крајем фебруара) и Швајцарске (почетком марта). Међу великим силама, Сједињене Државе су прве признале Краљевину СХС (7. фебруара 1919). На Конференцији мира у Паризу, међутим, представници великих сила су југословенску делегацију упорно називали српском, да би, тек од краја маја 1919, Генерални секретаријат Конференције акта почео да адресира на »српкохрватско-словеначку делегацију«. признање од стране В. Британије уследило је 1. јуна, а четири дана касније и од Француске. Први пут је име »Државе Срба, Хрвата и Словенаца« унето у мировни уговор са Немачком (28. јун 1919). Укупна површина Краљевине СХС била је 247.500 км2.

Границе нове државе На Конференцији мира у Паризу, Србију је (будући да је Југославија призната неколико месеци касније), заступао Пашић. Савезници су, после признања мањих европских држава почетком 1919, нешто касније признали нову југословенску краљевину. Разграничење са Аустријом извршено мировним уговором у Сен Жермену (10. септембар 1919), са Бугарском уговором у Нејиу (27. март 1919), са Мађарском уговором у Тријанону (4. ју н 1920), а плебисцитом у октобру 1920. Корушка се изјаснила за останак у Аустрији. Разграничење са савезничком силом Италијом, којим су Истра и део далматинске обале с острвима упркос жељама југословенске владе остали ван Краљевине СХС извршено је уговором у Рапалу 12. новембра 1920.

У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ 1921-1941 П о литичке странке: супротстављ ена схватањ а државе

Стојан Протић (1857-1923) Политичар и државник. Један од воћа борбеног крила радикала. Уредник листа »Самоуправа« 1881-83. и »Одјека« од 1884. Поводом Ивандањског атентата на краља Милана преки суд га осудио на 20 година робије. Министар унутрашњих дела постао 1903. Претходно одбио сваку везу са завереницима. Писац одговора на ултиматум 1914. Министар финансија од 1917. После уједињења председник прве владе 20. децембра 1918. Још једном образовао владу 1920. Разишао се с Пашићем око Обзнане и припрема за Устав 1921. Иступио из Радикалне странке априла 1921. Познат као новинар и писац. Стручњак за уставна питања, оштар полемичар и парламентарац. Упорно се залагао за увођење енглеског парламентаризма у Србију. Противник централизма по Видовданском уставу (1921).

рву владу Краљевине СХС образовао је 20. децембра 1918, уместо Пашића, архитекте уједињења, његов најближи сарадник Стојан Протић. Функцију Скупштине вршило је Привремено народно представништво, састављено од представника свих политичких странака с југословенског простора. Под председништвом Драгољуба М. Павловића, оно је до избора 1920. одржало 137 седница.

П

Националне странке Унутрашње уређење земље било је од самог уједињења извор сукоба и неспоразума. За Србе је југословенска држава била природни наставак Краљевине Србије, у којој се политичке слободе и националне слободе обезбеђују демократским путем - на изборима. За Хрвате и Словенце, нова држава је била само повољни оквир у којем ће наставити даље национално окупљање и јачање националних позиција. Главне странке код Хрвата и Словенаца биле су, због тога, више национални покрети него модерне политичке странке.

Хрватска републиканска сељачка странка - ХРСС (доцније Хрватска сељачка странка - ХСС) под вођством Стј епана Радића прерасла је, за свега неколико година у највећу и најутицајнију хрватску странку. Радић је, после покушаја да оспори стварање заједничке државе (прикупљањем потписа на петицији великим силама за стварање независне Хрватске), прешао на терен политичке агитације. Политички пасивно хрватско сељаштво, до тада под контролом цркве, Радић је - захваљујући општем праву гласа преузетом из српског устава из 1903. - успешно мобилисао у нову политичку снагу. Хрватски национализам добио је тако снагу и замах које раније није имао. Остале хрватске партије (Хрватска тежачка странка, Хрватска заједница и Хрватска странка права) биле су мале политичке групације, са слабим утицајем у народу, али су у питањима од националног значаја деловале уз ХСС као национални блок. Словенска људска странка окупљала је, под патронатом римокатоличке цркве, највећи број Словенаца (преко 60%). Словенци су извесно време подржавали српско-хрватски сукоб,

Национална распрострањеност Према претходним подацима из пописа 1921, само Словенци и условно узето Словени у Македонији (октроисани тек 1945. у посебну нацију. 1921. се различито изјашњавају о националној припадности), имају хомоген национални простор. Срби су живели расути на широком простору: у Србији (у границама пре балканских ратова, без Косова и Македоније) било их је 98.4%, у Босни и Херцеговини 43,9%, у Банату, Бачкој и Барањи 30%, у Хрватској 24,1%, у Далмацији 17%, у Црној Гори око 90%, на Косову 40%, у Македонији око 30%. Хрвати су у Хрватској чинили 72,7%, у Далмацији 82.8%, у Босни и Херцеговини 23,5%. Муслимана у Босни има 31,1%. Немци су значајна мањина у Банату, Бачкој и Барањи (23,8%), где су и Маћари знатан проценат становништва (27,7%). Трећа мањина по броју становништва су Албанци који на Косову и Македонији чине 28.4 % укупног становништва.

како би себи обезбедили одређену улогу, да би касније, ради уступака за неометан развој. ушле у сарадњу с Београдом против Загреба. Уместо за политичка начела и идеолошка уверења, водеће хрватске и словеначке странке су се, као и у Аустро-Угарској, бориле да својој нацији обезбеде не грађанска, него колективна, национална права. Српски национализам нашао се на брисаном простору, распет између националне интеграције и државног разлога. Уједињење је Хрвате, који су по први пут у историји постали равноправни чинилац у држави, приближило крајњем исходу - стварању националне државе. Србе који су се поистоветили с новом државом као природним продужењем Србије, уједињење је затекло разапете између лојалности држави и одбране националних циљева. Босански муслимани, предвођени бившим беговима, окупљени у Југословенску муслиманску организацију колебали су се у сукобу Хрвата и Срба. На крају су се одлучили на сарадњу с Београдом, који им је учинио уступке приликом спровођења аграрне реформе, којом су раздељена њихова некадашња велика имања. Вођство странке је у почетку било под утицајем просрпски опредељених личности, да би, с развојем међунационалних сукоба, под вођством Мехмеда Спаха, покушавало, пре свега, да обезбеди своје сталешке интересе. Мањи део муслимана налазио се у редовима Радикалне и Демократске странке, као и у појединим хрватским партијама. Међу странкама са српским обележјем, Народна радикална странка била је политичка организација са највећом традицијом и политичким искуством у Србији. Предвођена политичарима какви су били Никола Пашић, Стојан Протић и Миленко Веснић, она је задржала једно од најважнијих места на лествици политичких чинилаца. Нове присталице радикали су стекли у Босни где је култ Николе Пашића имао особиту снагу, али и у Војводини, где је радикална традиција, из предратног доба (Јаша Томић), имала снажно упориште. Демократска странка, основана почетком 1919, била је састављена је од припадника бивших самосталаца, напредњака, дела Хрватско-српске коалиције и још неколико предратних политичких људи. Једну струју, под вођством Милорада Драшковића, и касније Љубе Давидовића, чинили су прваци из Србије, највећим делом из некадашње Самосталне радикалне странке, а другу, под вођством Светозара Прибићевића, претежно бивши чланови Хрватско-српске коалиције, Срби из АустроУгарске. У Црној Гори где је почетком 1919. угушена мала оружана побуна присталица свргнутог краља Николе, помогнутих из Италије (Божићна побуна), становништво се опредељивало за српске странке. Изузетак су били малобројни федералисти, који су се сматрали Србима, али Карађорђевићима нису опраштали свргавање династије Петровић Његош, које је, у тадашњим околностима, било спроведено без спољних притисака и на један

демократски начин. Вођа црногорских присталица заједничке државе, Марко Даковић је, с друге стране, замерао регенту Александру што је посетио свога деду по мајци, бившег краља Николу, који је до смрти 1921. живео у Италији. Међу црногорским федералистима било је неколико крила која су различито гледала на будући положај Црне Горе у Југославији. Већи део залагао се за аутономију Црне Горе унутар Југославије, док је мањи део, сарађујући са Радићем, почео да пропагира тезе да Црногорци нису Срби. Они су прихватили старе теорије клерикалних кругова римокатолика у Далмацији, да су становници Црне Горе по пореклу »Црвени Хрвати«. Њихов вођ Секула Дрљевић је по жељи италијанских окупатора 12. јула 1941 прогласио »независност Црне Г оре«, а затим активно сарађивао са усташким режимом Анте Павелића у Загребу. Љубомир Давидовић (1863-1940) Радикал од 1901. Један од оснивача Самосталне радикалне странке. Њен шеф 1912-1919. Доцније председник Демократске странке до смрти. Председник владе 1919. и 1924. Министар просвете 1904, 1914-1917, 1918. Од 1929. један од предводника Удружене опозиције. Остао као симбол некорумпираности и политичке исправности.

Програм Народне радикалне странке из 1920.

Под једном јединственом државом разумемо државу с једним парламентом, коме одговара државна влада и који заједно с Краљем има неподељену суверену законодавну власт за целу земљу. Као даљу карактеристику ове јединствене државе Радикална странка сматра самоуправни принцип проведен кроз целу државну и друштвену машину..., с тим да је за велику област меродаван исти тај принцип самоуправе, тј. област треба да је толико велика да овај принцип може доћи до истинског изражаја свога, с једне стране, а с друге, да она својом величином и надлежношћу не стави у питање јединственост државе.

Социјалне странке Политички мозаик нове државе попуњавале су и странке које су предност давале социјалним решењима. Југословенска републиканска странка под вођством Љубе Стојановића и Јаше Продановића није имала много присталица јер је главним узроком свих проблема у држави сматрала монархијско уређење. Републиканци су признавали националну индивидуалност Србима, Хрватима и Словенцима, али су се залагали за решења која неће давати предност Србима као најбројнијем народу. Стојановић је, као филолог, сматрао да је македонски дијалект посебан, ни српски ни бугарски, а у извесним документима помињана је аутономија Македоније. Савез земљорадника под вођством бившег српског дипломате Јована М. Јовановића, окупљао је претежно српско сељаштво у централној Србији и Босанској крајини. Савез земљорадника је у свом програму прихватао унитарно уређење, захтевајући успостављање »задружне државе«, јер се већина становништва у земљи бавила пољопривредом. Земљорадници су се оштро супротстављали комунистима за које се сумњало да теже успостављању »градске диктатуре« у којој ће сељаци бити обесправљени. Премда је успевала да окупи део сељаштва, земљорадничка странка није успела да се наметне као заједничка на читавом југословенском простору. Албанско и турско сељаштво на Косову и у Македонији, стајало је у странци Џемијет под утицајем конзервативних бегова који су до 1925. покушавали да сарадњом с влашћу обезбеде себи одређене привилегије при спровођењу аграрне реформе. Знатан део албанског становништва, посебно уз границу с Албанијом, активно је помагао Косовски комитет са седиштем у Албанији, који је терористичким акцијама настојао да изазове устанак и спроведе припајање Косова и дела Македоније Албанији.

Интегрално југословенство Питање карактера заједничке државе поставило се као тежиште свих неспоразума. У основи тог проблема лежало је питање националних и државних права појединих народа који су ушли у нову државну заједницу. Српске и хрватске тежње полазиле су од супротстављених историјских и националних искустава. За већину Срба једино прихватљиво решење била је централизована држава по угледу на предратну Србију, док су Хрвати, с изузетком малог броја интегралних Југословена, желели федералну или конфедералну државу с наглашеном националном посебношћу.

Светозар Прибићевић (1875-1936) Вођ Српске самосталне странке у Хрватској. Један од оснивача Хрватско-српске коалиције 1905. За време Првог светског рата заступник у Хрватском сабору. Последњи приступа Народном вијећу. Изабран за потпредседника 29. октобра 1918, заједно са Др Антом Павелићем предводио делегацију Народног већа у Београду приликом проглашавања уједињења 1. децембра 1918. У првој влади постао министар унутрашњих дела. Један од оснивача Демократске странке 1919. Издвојио се 1924. и основао Самосталну демократску странку. До 1925. готово стално био министар, близак Двору. Када је краљ Александар завео лични режим 1929. био интерниран. Отишао затим у иностранство, а умро је у Прагу 1936. Написао књигу Диктатура краља Александра. Почео као ударна песница краља Александра, потом се удружио с Хрватима и постао заступник њихових интереса, да би завршио сасвим близак комунистима. Пример недоследног и превртљивог политичара коме ниједно средство није било страно у борби за власт.

Концепција интегралног југословенства била је нарочито распрострањена међу српском и хрватском интелигенцијом, али је слабо продирала у шире слојеве и једног и другог народа. За демократе и узак део хрватских унитариста, Срби, Хрвати и Словенци били су један народ који је низом историјских неприлика и вољом великих сила био подељен и остављен без своје националне државе. Разлике у вери, обичајима и политичком развоју настале су, по њиховом тумачењу, као последица тог насилног раздвајања. Због тога су се Југословени, временом, поделили на племена, а не на нације и отуда су неједнакости међу њима само племенске, а не националне. Уједињење је тумачено као остварење те давнашње и природне жеље за заједничким државним животом Јужних Словена. Држава с једним народом требало је да новим уставним устројством добије одговарајући уставни оквир. Ово гледиште темељило се на претпоставци о »троименом народу« и једном језику »српско-хрватско-словеначком«. Главни носилац овог гледишта била је Демократска странка, која је у својим редовима успела да окупи већину поборника ове идеје, али није успела да је претвори у општу националну идеологију.

Национализам и југословенство Тако су се на политичкој сцени сусрела три различита схватања карактера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Иза овог формалног размимоилажења криле су се три националне идеје. Две старије и историјске, српска и хрватска, и једна нова југословенска. Југословенска мисао била је више наднационална него чисто национална. Она је претпостављала брисање националних особина и историјских искустава која су Срби и Хрвати већ били стекли и на њима изградили своје идеологије. Југословени, свесни недовољне снаге свога уверења, инсистирали су на унитарној државној организацији као најпогоднијем средству којим се може учврстити југословенска идеологија. Разлике у погледима на државно уређење и решење националних ривалстава од самог почетка онемогућавале су стабилност нове државе, која је, истовремено била под притиском територијалних претензија суседних држава поражених у рату

(Аустрија, Бугарска, Мађарска) и Италије, као нове регионалне силе која је претендовала на пуну контролу над источном обалом Јадрана. Уместо да постане демократска заједница у којој ће сваки појединац, независно од националне припадности, моћи слободно да изражава своја политичка уверења, Југославија се претворила у бојно поље сукобљених националних интереса.

В и до вдан ски устав године ДвеСловенаца,

Милан Ракић (1876-1938) Песник и дипломата, угледао се на француску поезију. Службовао на Косову као конзул, да би као добровољац у српској војсци први ушао у ослобођену Приштину 1912. Из одушевљења балканским ратовима настале су његове најбоље родољубиве песме, косовске инспирације.

Изборно право Изборно право Краљевине СХС било је преузето, с извесним изменама, из српског изборног закона из 1903 (са допунама из 1910). Укинут је цензус, и право гласа су имали сви мушкарци с навршеном 21 годином. Државни чиновници, војници и жене нису имали бирачко право. Право да буду бирани (пасивно право) имали су грађани старији од 25 година. Кандидатске листе морале су да имају једно факултетски образовано лице: због високог степена неписмености, гласало се куглицама.

после стварања Краљевине Срба, Хрвата и 12. децембра 1920. састала се Уставотворна скупштина. На изборима од 28. новембра 1920, радикали и демократи добили су највише гласова, а тиме и највећи број посланика. Демократи - 319.448 гласова и 92 посланичка места, радикали - 284.575 гласова и 91 скупштински мандат. Радићева ХРСС добила је 50 мандата са 230.590 гласова, Југословенска муслиманска заједница 24 мандата са 110.895 гласова и Словенска људска странка 27 посланичких места са 111.274 гласа, Савез земљорадника 39 мандата са 151.603 гласа. Највеће изненађење приредили су комунисти који су освојили 59 мандата и 198.736 гласова. Одзив бирача био је веома висок: око 65% или, 1,6 милиона од укупно 2,5 милиона лица с бирачким правом. Рад Конституанте (Уставотворне скупштине), којом је председавао хрватски политичар Иван Рибар, трајао је више од шест месеци: окончан је доношењем Видовданског устава 28. јуна 1921. Од 419 посланика, после бојкота већине хрватских и словеначких посланика, Видовдански устав је усвојен са 223 гласа за и 35 против. За Устав је гласало 89 демократа, 87 радикала, 3 из Савеза земљорадника, 23 из ЈМО, 11 из Џемијета, 10 из Кметијске странке. Видовдански устав је доследно утемељио организацију засновану на претпоставци о јединственом народу, јединственом језику и јединственој држави. Југословенска концепција била је ближа српском гледишту него хрватском. Она је јемчила централну државу, да би се одрекла свог искључиво српског карактера. Српска идеја је великим делом постала државна, а све мање остајала национална. Југословенство, парлам ентаризам и централизам Видовдански устав установио је државу под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Претпоставка о народном јединству налазила се већ у члану 3: службени језик Краљевине одређен је као српско-хрватско-словеначки. У члану 19. који говори о једнакости свих грађана у државној служби понавља се израз »народност српско-хрватско-словеначка«. Из ове претпоставке интегралног југословенства произишло је уставно начело

Стјепан Радић 1904. са братом Антом основао Хрватску сељачку странку, која је имала свега неколико мандата у хрватском Сабору. После сарајевског атентата агитовао за сурово кажњавање Србије, а у фебруару 1919. захтевао стварање сељачке републике Хрватске за коју је прикупио 200.000 потписа и упутио петицију Конференцији мира у Паризу. У марту 1919. ухапшен, што га је учинило најпопуларнијим политичким вођом код Хрвата. Уживао је подршку оба крила Хрватске странке права. Сарађивао је са свим политичким групацијама у земљи и иностранству које су радиле на разбијању заједничке државе. У раздобљу 1918-1928. Радић је био неприкосновени вођ не само ХСС, него и већине хрватског сељаштва у Краљевини Југославији. Оспоравао Видовдански устав, да би га прихватио тек 1925. након помирења са двором. 1925-1926. министар образовања. Уочи његовог рањавања у Скупштини 1928. владала је напета атмосфера због учесталих увредљивих примедби хрватских посланика на српске жртве у Првом светском рату. Сумња се међутим, без довољно доказа, да су иза његовог убиства стајали одређени кругови у влади.

државног јединства, провучено кроз читав текст устава. Административне јединице дошле су уместо историјских покрајина. Те области могле су имати највише 800.000 становника и бити организоване искључиво према природним, социјалним и економским приликама. Тиме се спречавало да области послуже као основа за племенско груписање. Стало се на становиште да државно јединство зависи од односа централне власти и локалне управе. Срби, Хрвати и Словенци узети су, доследно принципу народног јединства, као једна јединствена нација. Различитости су сведене на племенске и признате словом устава само у имену, вери и писму. Видовдански устав утемељио је парламентаризам и локалну самоуправу. Устав је увео онај облик парламентаризма, преузет из српског устава од 1903, по којем се законодавна власт делила између краља и Народне скупштине. Самоуправе по уставу нису биле онолико широке као у појединим нацртима, али су у завршној верзији устава ипак обезбеђивале знатну самосталност областима. Те две полуге требало је да осигурају државно јединство. Учвршћење монархијског облика владавине такође је имало исту сврху. Краљ је важио за највиши симбол уједињене државе и зато му је дата улога уставног чиниоца равноправног с Народном скупштином. Најзад, под утицајем савременог законодавства, први југословенски устав посветио је посебну пажњу социјалном и економском уређењу. Угледајући се на нови немачки устав у Вајмарској републици, творци Видовданског документа унели су један читав одељак од 23 члана о социјалном уређењу. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца најчешће се одређивала као уставна и парламентарна, наследна монархија, као заједница грађана грађанска држава.

Негирање националних аутономија Видовдански устав је, међутим, ишао у праву супротном од хрватског схватања нације и државе. Он је у сваком погледу одрекао историјско право Хрватима на аутономију, а камоли на федерацију. Упоредо с тим, опште право гласа које Хрвати нису уживали у Аустро-Угарској, сада је дало полета хрватском националном покрету. Устав је донет у споразуму представника српског и југословенског опредељења, премда су његове одредбе одражавале гледишта искључиво ове друге концепције.

СПОРОВИ ОКО ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА Хрватски блок Већ 1921, три хрватске странке (Хрватска републиканска сељачка странка, Хрватска заједница и Хрватска странка права) основале су савез под називом - Хрватски блок у који је ушло 63 народна посланика. У јануару 1922. блок је објавиоуедан

Готово је то да Словенци, Хрвати и Херцег-Босна са 117 заступника, с којих 700.000 изборника, а са добрих пет милијуна пробуђенога и организиранога народа иду посве сложно против београдскому централизму за то да се не дијеле ни Словенија, ни Хрватска, ни Херцег-Босна; за то да ни у Љубљани, ни у Загребу, ни у Сарајеву не владају нити Пашићевци, нити ичији службеници, за то да Словенци као народ, и Хрвати као народ и Херцег-Босна каопосебна хисторијска земља, имају све оно за што је народ способан, што народ захтијева и за штоје народ гласовао са невиђеном слогом и одушевљењем. Стјепан Радић, поводом склапања Федералистичког блока.

Харизматични демагог: Стјепан Радић, неприкосновени вођа хрватског сељаштва, на збору.

меморандум у којем је истакнуто хрватско државно право као полазно начело хрватских претензија и поновљена стара тврдња о историјској државности Хрватске која »никада није правно прекидана«. Представницима светских сила је 1922. у Ђенови био поднесен меморандум са захтевом да се успостави суверена Хрватска, или унутар Југославије или као независна држава. Хрватски блок је већ у мају 1922. објавио још један проглас. По опробаном методу из Аустро-Угарске, Блок је покушао да покрене питање и осталих народних мањина у Југославији, захтевајући и за њих територијално груписање. У овом документу хрватски представници предлагали су и то да »...и Арнаути, који су најстарији становници Балкана, и Мађари који су у Подунављу преко 1.000 година, па и Турци (Османлије) и Нијемци који су у овим крајевима већ више стољећа, имају потпуну политичку мјесну самоуправу свуда гдје су у већини.«

Стјепан Радић и Федералистички блок Не наилазећи на велико расположење у иностраној јавности за хрватско питање, Стјепан Радић је крајем 1922. почео да ублажава свој став према Београду. Прво је у новембру искључио представнике Хрватске странке права из Хрватског блока, а затим је послао поруку у којој је указивао да Срби немају разлога да се прибојавају Хрвата и да њихове народне тековине нису угрожене. Сву одговорност за прекид у политичким односима Радић је ставио на терет Пашићу и Прибићевићу. За њих двојицу, који су образовали низ влада централистичког усмерења (1924-1927), Радић је тврдио да су носиоци »диктатуре«, али је поменуо и то да међу српским политичарима има и »часних појединачних изузетака«. Убрзо после парламентарних избора од 18. марта 1923. створен је нов, још снажнији савез федералистички оријентисаних политичких странака : ујединиле су се Хрватска републиканска сељачка странка, Словенска људска странка и Југословенска муслиманска организација.

О непросвећености становништва Ни у северним крајевима наш народ није био просвећен. Тешко је веровати колико је мало он знао о својим пословима, о међуплеменским односима, о међународним односима. Зато се он могао добро определити само онда када је била реч о оном што му је предала традиција, о борби за народну слободу, иначе, кад би наступило нормално време, он је имао само чежњу за бољим животом, али није знао којим путем ће доћи до њега. Морао се поверавати интелигенцији, која га је делом добро водила, а делом лагала. Он није ништа знао о тешком пореском систему, који му је крв пио. Није знао шта је директни и индиректни порез. Није имао појма о том какву кобну политику играју царине у његовом животу. Ни на крај памети му није било колико га некад упропашћује висока заштитна политика неких индустрија. Он није познавао састава своје земље. Не познајући га, демагози су му могли лагати и наводити га на погрешне кораке. Није имао прегледа светске политике. Турци су отишли у Азију, а нашао сам чичу који је сањао да још једаред опали метак на Турке... Такав народ стално је политички 6ио између диктатуре и анархије, између ропског тлачења на трбуху или буне... Адам Прибићевић

Покушај да се односи између Београда и Федералистичког блока уреде преговорима у Загребу, априла 1923, није се завршио успехом. Једино је договорено да словеначки и муслимански посланици уђу у народно представништво, док су заступници ХРСС остали и даље ван парламента (Марков протокол). Радић је остао упоран у свом одбијању да нађе споразум на основу Видовданског устава, на чему су настојали представници владе. ХРСС се ограничила на ванпарламентарно деловање, али је у сваком погодном часу користила демократске установе када јој је то одговарало. Забрана ХРСС Реакција из Београда уследила је крајем 1924. године. Влада Пашић-Прибићевић одлучила је да примени Закон о заштити државе (»Обзнана«) на Хрватску сељачку странку. На предлог министра унутрашњих послова Боже Максимовића, ХРСС је оптужена за повезивање са комунистичком интернационалом и антијугословенским организацијама, пре свих са ВМРО (Внутрешна македонска револуционарна организација) у Бугарској: 1. јануара 1925. ХРСС стављена је ван закона а њени прваци, укључујући и Радића, били су похапшени. Суђење вођству ХРСС пред окружним судом у Загребу одржано је уочи нових парламентарних избора. На изборе од 8. фебруара 1927. ХРСС је изишла заједно с Хрватском заједницом. Оптужбе опозиционих странака на регуларност избора биле су донекле оповргнуте резултатима гласања. Избори 1925. На изборе је изишло око 2,5 милиона гласача од уписаних 3.167.659 (77%). Народна радикална странка и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића добиле су заједно 162 мандата (радикали 123, коалициона листа 31, СДС 8; у накнадној расподели радикалима је припало 140, а Прибићевићу 22 мандата), ХРСС и Хрватска заједница 67, Демократска странка 36, Словенска људска странка 20, ЈМО 15 посланичких места. Притисак режима, који се наставио и после избора, убедио је Радића и његове још увек затворене сараднике, да је нагодба са Збирни резултати на скупштинским изборима 1920-1927 СТРАНКА Народна радикална странка Демократска странка Самостална демокр. странка Хрватска сељачка странка Комунистичка партија Савез земљорадника Социјалдемократска странка Републиканска странка

1920. 17,7% 19,9% 14,3% 12,4% 7,4% 2,9% 1,1%

1923. 25,6% 18,5% 21,9% 7,0% 2,2% 0,9%

1925. 25,6% 11,8% 9Д% 22,4% 4,5% 1,0% 0,2%

1927. 31,9% 16,5% 8,8% 15,8% 6,4% 1,0% 0,2%

АГРАРНА РЕФОРМА

Краљевина СХС укинула је феудалне односе декретом од 25. фебруара 1919, а због проблема са обештећењем бивших власника, Уредбом од фебруара 1920, сва велика имања стављена су под државни надзор. Бивши кметови у БиХ, већином Срби, добили су земљу бесплатно, а бивши власници су обештећени у новцу и државним обвезницама. У Босни и Херцеговини је око 113.000 породица добило 775.233 хектара земље, који су били у поседу око 4.000 ага и бегова, од тога више од пола милиона хектара под усевима. Известан број тзв. беглучара (54.728 породица) добило је близу 400.000 хектара Традиционално сеоско имање у Шумадији земље, а 13.860 породица ратних ветерана било је насељено на државној земљи. На Косову, Метохији, у Рашкој области (тзв. Санџак) и Македонији 20.547 породица некадашњих кметова (чифчија) добило је право на земљу коју обрађује. До краја 1936. одређено је за колонизацију око 350.000 хектара: у Македонији је око 50.000 породица домаћих и колониста добило земљу од око 290.000 турских власника и део земљишта у поседу државе. Село је у Краљевини СХС било пренасељено (вишак од 61,6%). Аграрна реформа само је делимично ублажила жеђ за земљом и велику оскудицу у сеоским слојевима становништва.

Краљ Александар је приликом прве званичне посете Црној Гори, на питање цетињских првака, зашто Црна Гора нема свог истакнутог политичког представника у Београду, спремно одговорио: »Ви имате краља«, јер је сам био рођен на Цетињу и у Београду сматран за типичног Црногорца.

Београдом неопходна. Положај ХРСС био је незавидан, упркос парламентарној снази ове странке. Прво је Павле Радић у име ХРСС дао изјаву у Народној скупштини којом странка прихвата и постојеће државно устројство и монархијски облик владавине. Из назива странке био је изостављен придев »републиканска«. Преговори између радикала и радићеваца током лета 1925. завршили су се закључењем народног споразума. Тако је и настала коалициона влада коју је образовао Никола Пашић 18. јула 1925. Стјепан Радић је пуштен на слободу. да би у влади заузео положај министра просвете (17. новембра). Радић је користио сваку јавну прилику да покаже своју дубоку оданост југословенском суверену. Чланови ХСС остали су у владама све до 1. фебруара 1927. Прво у Пашићевој (до 8. априла 1926), а затим у три владе Николе Узуновића: радићевци су се понашали као да и нису на власти већ »при власти«. Почетком 1927. повукли су се у опозицију враћајући се идејама федерализма. Избори 1927.

»Верска толеранција« у Босни: карикатура Пјера Крижанића (1927.)

Последњи слободни избори у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца одржани су 11. септембра 1927. На изборе је изишло 2.324.676 гласача од укупног броја установљеног на 3.373.593. Победу је поново однела Народна радикална странка са 112 посланичких места (742.111 гласова). ХСС је добила 61 мандат (367.570). Демократска странка је освојила 59 места (381.784) и још 11 мандата на заједничкој листи са Југословенском муслиманском организацијом (на самосталној листи ЈМО је добила додатних 9 мандата). Прибићевићева Самостална демократска странка остала је на 22 посланика (199.040), као и Словенска

Мала Антанта Нова Краљевина била је, с изузетком Румуније и Грчке, окружена непријатељски настројеним државама. Италија је постала нова регионална сила која је, после доласка Мусолинија на власт отворено претендовала на југословенске територије. Италија је помагала сепаратистичке покрете и координирала акције суседних земаља против југословенске државе. Мађарска је уз Италију, била најупорнија у оспоравању новог стања после 1918. Уз подршку Француске, Краљевина СХС ушла је у одбрамбени регионални савез, тзв. Малу Антанту, уперену против мађарских аспирација на суседне земље. Низом споразума и одбрамбених конвенција (19201921), успостављен је савез Краљевине СХС, Румуније и Чехословачке. Краљевина СХС је, заједно с новим државама, произашлим из распада АустроУгарске и Руског царства, чинила део »санитарног кордона« - појаса земаља на југоистоку и истоку Европе који је спречавао продор бољшевизма у дубину Европе. Мала Антанта је после доласка Хитлера на власт 1933. и успостављања новог односа снага међу европским земљама, закључно са судетском кризом, изгубила политичку важност.

људска странка са 20 освојених мандата (106.247). Тежак изборни пораз доживео је Савез земљорадника који је пао на 9 посланика (иако је добио 136.076 гласова). »П речански фронт« Велико изненађење било је стварање новог савеза у октобру 1927. Два дотадашња непријатеља, Светозар Прибићевић и Стјепан Радић, образовали су Сељачко-демократску коалицију. Сељачкодемократска коалиција (СДК) је била нека врста обнове Хрватскосрпске коалиције с почетка века са истим људима на челу и сличним циљевима. Ревизија уставног уређења на темељу федерализма постала је окосница споразума између Радића и Прибићевића. Није зато било случајно што је СДК названа пречански фронт. Светозар Прибићевић, творац видовданског режима и главни носилац идеје интегралног југословенства у првим годинама Краљевине СХС, одрекао се, због личних сукоба с Двором, својих централистичких гледишта о народном јединству и потпуно усвојио хрватско схватање карактера заједничке државе. П уцњ и у С купш тини: кр ај парлам ентаризм а СДК је у истој резолуцији предложила федерацију Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Србије и Македоније, ВЛАДЕ У КРАЉЕВИНИ СХС И КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ 1918-1945 1918-1919 1919 1919-1920 1920 (02/05) 1920 (05/08) 1920-1921 1921 (01У03) 1921 (03/12) 1921-22 1922-23 1923-1924 1924 (03/05) 1924 (05/07) 1924 (07/11) 1924-1925 1925 1925-1926 1926 (04) 1926 (04/12) 1926-1927 1927 1927-1928

Ст. М. Протић Љ. Давидовић Љ. Давидовић Ст. М. Протић Др М. Веснић Др М. Веснић Н. П. Пашић Н. П. Пашић Н. П. Пашић Н. П. Пашић Н. П. Пашић Н. П. Пашић Н. П. Пашић Љ. Давидовић Н. П. Пашић Н. П. Пашић Н. П. Пашић Н. Узуновић Н. Узуновић Н. Узуновић Н. Узуновић В. Вукићевић

1928 1928-1929 1929-1931 1931-1932 1932 (01704) 1932 (04/07) 1932 (07/11) 1932-1934 1934 (01/04) 1934 (04/10) 1934 (10/12) 1934-1935 1935-1936 1936-1939 1939 1939-1941 1941-1942 1942-1943 1943 1943-1944 1944

В. Вукићевић В. Вукићевић П. Живковић П. Живковић П. Живковић В. Маринковић М. Сршкић М. Сршкић Н. Узуновић Н. Узуновић Н. Узуновић Б. Јевтић М. Стојадиновић М. Стојадиновић Д. Цветковић Д. Цветковић Д. Симовић Сл.Јовановић М. Трифуновић Б. Пурић И. Шубашић

Комунистичко схватање Устава У расправама о новом уставу посланици КПЈ изнели су следећи став: Пролетеријат и радни народ се свуда мобилише и припрема за ту силу која ће извојевати совјетски устав, праву совјетску власт.. Совјетски устав, господо, који ми тражимо... не пише се у буржоаској Конституанти, него само у средини револуционарних радника и сељака. Тај устав не ниче из парламентарних преговора и прегањања са буржоазијом, него из револуционарне борбе радника и сељака против буржоазије. Револуција је мати совјетског устава! Те измене може учинити само и једино сам радни народ вароши и села и то онда када у отвореном сукобу са буржоазијом сломи отпор буржоазије, и победи њу и њене слуге и кад организује свој апарат, своју совјетску републику.

Намере КПЈ У политичком програму из 1920, комунисти су одредили свој главни циљ: • могућност оне социјалне револуције, која је крајњи циљ целокупне међународне комунистичке партије као свеснога израза класног покрета... • Неопходни услов за социјалну револуцију јесте диктатура пролетеријата... • КПЈ је начелни противник парламентаризма као средства своје класне владавине. По освајању политичке власти од стране пролетеријата, парламентаризамје немогућ... • Одмах после преузимања власти пролетеријат одузима буржоазији средства за производњу и претвара их у заједничку, државну својину.

на основу »историјских и народних индивидуалности.« Југословенски неспоразум ближио се свом крвавом исходу. Пуцњи Пунише Рачића у Народној скупштини 20. јуна 1928, којима су убијени хрватски прваци Павле Радић и Ђуро Басаричек, а смртно рањен сам Стјепан Радић, означили су крај парламентарног система у Југославији. Од последица атентата, предводник ХСС је издахнуо 8. августа 1928. Поредак успостављен Видовданским уставом је увођењем централизама помогао да се уобличе хрватски територијални и политички циљеви. Уместо споразума између Срба и Хрвата или разлаза, понуђено је решење које је ослабило српски, а оснажило хрватски блок. Период парламентарне демократије у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца трајао је свега десетак година и врло је мало наликовао истинском парламентаризму. У међувремену, народи који су ушли у Југославију упознали су сопствене разлике и искусили националну нетрпељивост. Југословенски парламент и укупан политички живот претворили су се у поприште сукоба између ривалских националних идеологија. Деценија после уједињења показала је да су две националне идеје међусобно непомирљиве. Хрвати су сматрали да их Српство спречава у остварењу идеала националне државе, а Срби су у Хрватима видели један непоуздан чинилац који руши државну грађевину. Хрвати, стога, нису долазили под удар закона као припадници једне одређене етничке групе, него, искључиво, као политичке личности или групе које угрожавају уставни поредак и државне границе.

Оспоравањ е Југо сл ави је КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА омунистичка партија Југославије основана је 1919. Југословенски комунисти су на изборима у новембру 1920. освојили скоро 200.000 гласова (58 посланичких мандата) и постали трећа политичка странка у Уставотворној скупштини. Да би потврдили своје мандате и ушли у Конституанту, комунистички посланици, као и сви други, били су дужни да поднесу заклетву регенту Александру. После кратког противљења, они су то и учинили 28. јануара 1921.

К

»Обзнана« »Црвена опасност«, како се онда називала стрепња од ширења бољшевичке револуције, приморала је радикално-демократску коалицију на оштре мере против комуниста. Претпоследњег дана 1920. године коалициона влада Миленка Веснића издала је чувену »Обзнану«. један недемократски акт, с превасходном намером да се сузбије утицај Комунистичке партиуе Југославиуе, нарочито

Национална припадност комунистичких кадрова

после њених успешних резултата на изборима за Конституанту, али и због комунистичке револуције у суседној Мађарској.

Од сто кадрова школованих у Москви 1928-1929, било је 40 Хрвата, 24 Срба, 14 Словенаца, 10 Црногораца, 5 Мађара, 4 Македонца и 2 Јеврејина. Три школске године касније, 19311932, у Москви је било 15 Хрвата, 12 Словенаца, шест Срба и шест других националности. Несразмера је била очигледна с обзиром на чињеницу да је московска централа инсистирала да број питомаца одговара сразмери становништва земље из које долазе. Тек с позивом на борбу против фашизма крајем тридесетих година, број Срба у партији ће порасти, али ће они и даље бити на нижим положајима у партији, под сталном хипотеком »великосрпске хегемоније«.

Обзнана је забранила све облике комунистичке делатности до доношења устава и прописала да се из државне службе отпусте сви они који шире и јавно заступају комунистичке идеје. Ипак, у »Обзнани« је поновљена владина спремност да очува слободу јавне речи и писања којима се не вређа сама држава. После бурне расправе, Скупштина је одобрила поступак владе и прихватила »Обзнану«. Неспорно је то да су комунисти одувек стављали насилну револуцију на највише место својих политичких циљева и да су, по угледу на совјетске бољшевике, замишљали диктатуру пролетаријата оличену у авангардној партији као једину могућу форму власти. Сасвим отворено, они су одбацивали све парламентарне и демократске институције, сматрајући их класним и буржоаским. Власт једне тек створене државе, која још није имала свог највишег правног акта, а која је имала амбицију да успостави парламентарну и демократску монархију, употребила је недемократска средства у обрачуну са странком која је јавно одбацивала парламентаризам и демократију.

Атентати и реакција власти Упркос Обзнани, посланици КПЈ су у Уставотворној скупштини узели активног учешћа. Из Скупштине су иступили свега седамнаест дана пре доношења Видовданског устава. Своје антидржавне намере комунисти су показали већ у лето 1921. Прво је 29. јуна Спасоје Стејић извршио неуспешан атентат на регента Александра који је полазио у Скупштину да поднесе заклетву на устав. Један други комуниста, Алија Алијагић, извео је атентат и усмртио министра унутрашњих послова у оставци, Милорада Драшковића, 21. јула исте године у Делницама. После ових догађаја, режим је почео озбиљан прогон чланова КПЈ. Скупштина је 4. августа поништила мандате комунистичких посланика, а покренут је и кривични поступак против комунистичких вођа за припремање ова два злочина.

Атентат од 21. јуна 1921. Ухваћени атентатор Спасоје Стејић, умрљан блатом (означен кругом).

Милорад Драшковић (1873-1921) Политичар и правник. Првак самосталаца, а од 1919. Демократске странке. Министар у разним владама од 1905. до 1921. Његово је дело »Обзнана« против комуниста и антидржавних елемената од 29. децембра 1920. Убијен у атентату у Делницама који су припремили комунисти 27. јула 1921, иако се девет дана раније повукао из владе Николе Пашића као министар унутрашњих дела.

Премда је било јасно да се иза ових терористичких радњи крије руководство КПЈ, оно је јавно одбијало сваку везу са атентатима. Реакција власти огледала се у доношењу Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави, 1. августа 1921. Овај акт је озаконио Обзнану и дао правног основа за коначно укидање Комунистичке партије. Предлог је, и овога пута, потекао од тадашњег министра унутрашњих дела, Светозара Прибићевића. Покушај да се обнови активност комуниста у Југославији уследио је почетком 1923. оснивањем Народне радничке партије Југославије: та нова странка забрањена је већ јула 1924. Југословенски комунисти су расправу о националном питању покренули тек на Трећој земаљској конференцији у Београду, у јануару 1924. Превагу је однела група крајње левице која је истицала право хрватске и словеначке нације на »самоопредељење до отцепљења«. Истовремено, усвојена је партијска линија Коминтерне о »великосрпској хегемонији српске буржоазије.« Била је предложена подела земље тако што ће се издвојити Словенија, Хрватска и Македонија. Размимоилажења и унутрашње борбе довели су до потпуног пропадања Комунистичке партије Југославије. Стављени ван закона и изложени прогонима власти, комунисти су убрзо сасвим нестали са политичке сцене. Године 1928. КПЈ није имала више од 2034 чланова, који су деловали углавном у иностранству.

Одлуке Петог конгреса Коминтерне 1924. (»Југословенско питање«)

1. Југославија је многонационална држава. Српска буржоазија која спроводи своју хегемонију представља народ који чини само 39 одсто целокупног становништва Југославије. Остали народи, који заједно представљају велику већину становништва, више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације. 2. Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија ојединственом троименом народу Срба, Хрвата и Словенаца, јесте само маска за великосрпски империјализам. 3. Задатак је КПЈ да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима и за самоопредељење народа, да подстиче народноослободилачке покрете стално тежећи да те покрете извуче испод утицаја буржоазије и да их повеже с општом борбомрадних маса против буржоазије и капитализма. 4. Национално питање у Југославији није уставно питање и стога се не може поистовећивати с питањем ревизије Видовданског устава. Оно је, прво, питање борбе национално угњетеног становништва за његово право на национално самоопредељење, и, друго, питање револуционарне борбе радних маса у целој Југославији. 5. Борба против националног угњетавања, за право на самоопредељења народа до отцепљења, и за радничку и за сељачку власт, мора бити повезана с општом борбом против реакционарне српске буржоазије, против монархије и против Видовданскогустава. 6. Мада национално питање не може бити решено ревизијом устава, КПЈ, упркос томе, мора активно учествовати у борби за ревизију устава у циљу обарања садашњег насилничког режима... објашњавајући масама да само радничко-сељачка власт може коначно дареши национално питање. 7. Пошто у Југославији постоји масовни покрет против националног угњетавања у свим његовим облицима, масовни покрет за право на самоопредељење, национално питање има актуелно и оштро обележје и непосредно дотиче интересе радних маса. Због тога се општа парола у вези с правом на самоопредељење, коју истиче КПЈ, мора изразити у облику издвајања Хрватске и Словеније и Македоније из састава Југославије и стварања независних република.

О политичком менталитету

Страначка дисциплина обуздавала је индивидуализам донекле, али у међустраначкој борби наша плаховитост и искључивост избијала је на видело. Отуда и склоност ка једностраним и претераним одлукама. Према Двору политичари били су или исувише савитљиви или сувише крути: или удворице или републиканци. Исте крајност представљали су, с једне стране, »реални политичари« који ради власти жртвују сва начела - а с друге стране политички идеалисти, који критикују све да не би морали примити одговорност ни за шта, а који се о свом чистунству, односно о својој популарности старају више него о државним интересима. Изгледало је да има да се бира између политичара који имају практичног смисла, али немају политичког поштења, и политичара који имају политичког поштења, али немају практичног смисла. Слободан Јовановић Сукоби омладинских организација Отежавајућа околност по стабилизацију политичког живота земље било је деловање низа омладинских организација које су се међусобно сукобљавале или нападале припаднике мањина. Изразито антикомунистички настројена била је Омладинска организација интегралних Југословена (ОРЈУНА) која је осим Срба окупљала и део хрватске омладине у Далмацији и нешто Словенаца. Насупрот њој, убрзо су организоване српска (СРНАО) и хрватска (ХРНАО) омладинска организација које су се сукобљавале на широком простору од Загреба до Новог Сада и од Книна до Скопља. (На слици: парада ОРЈУНЕу Београду 1924.)

Сарадња комуниста и ХСС-а Зближавање комунистичког вођства са ХСС-ом уследило је тек 1935, после дугих оклевања због неповољих извештаја изасланика Коминтерне о националној, а не социјалној идеологији ове странке. Радићев наследник на челу ХСС, Владко Мачек, нагласивши да се сељачка идеологија не слаже с комунистичком, пристао је на одређен вид сарадње јер је био »спреман ићи са сваким ко је за рушење данашњег стања«. Један истакнути хрватски комуниста нагласио је важност сарадње с овом странком: »ХСС није за комунисте туђа кућа...; то је кућа о којој ми комунисти морамо водити рачуна као о властитој кући.«

Повезивање комуниста с усташким покретом Као могући савезник, после 1929, због подударности интереса и ставова према југословенској држави, комунисти су рачунали с усташким покретом Анте Павелића. Његова странка је, по процени комуниста, била »објективно револуционарна« због следећих циљева: »1) Због тога што се бори против фашистичке диктатуре [краља Александра] и за буржоаско-демократски режим; 2) због тога што жели самосталну Хрватску; 3) због тога што је склона да у овој борби наступа и оружаном силом«. Неуспешан покушај групе усташа, убачених из Италије, да септембра 1932. у области Лике подигну устанак и побуне хрватски народ, комунисти су поздравили: тражили су од својих присталица да се солидаришу с усташама, док је партијско вођство из Беча планирало да организује одлазак својих људи у те крајеве. Комунисти су потом успоставили сарадњу с усташама у њиховим базама на далматинским острвима под италијанском влашћу и у Мађарској; поједини усташки прваци у иностранству повезали су се с југословенским комунистима, а један од усташких првака, Бранко Јелић, из Берлина је имао директну везу с Коминтерном. У југословенским затворима, усташе и комунисти су, како је касније сведочио и Милован Ђилас, успоставили »право пријатељство«. Усвајање новог партијског курса имало је за последицу осипање српског чланства у партији. Српски кадрови су, у већини, следећи традицију предратне српске социјал-демократије, предлагали федерализацију Југославије као први степеник ка стварању једне шире балканске федерације.

Смењени су, попут Симе Марковића, који је због измешаности становништва бранио опстанак Југославије, у класичним партијским чисткама, па је њихов број, после 1929, нагло опадао, а преостали чланови, као и нови, примани следећих година, нису активније учествовали у обликовању партијске политике.

Зачеци н а ц и о н а л -к о м у н и зм а

Сима Марковић

Формирањем националних комунистичких партија (Хрватске и Словеније), у КПЈ су положени темељи за модел националкомунизма, разрађиван и допуњаван после успостављања комунизма у Југославији. Његов први идеолог био је Словенац Едвард Кардељ. На примеру Словеније, он је национално питање поставио као питање »националне државности« и економске самосталности. За Кардеља Југославија је имала значаја за Словенце »само толико и дотле докле буду у њој осигурани словеначки национални интереси.« Пре Стаљиновог позива на устанак против Немаца, крајем јуна 1941, комунисти у Хрватској и Македонији прихватили су распад Југославије у априлу 1941. као испуњење националних захтева: исказали су спремност да раде у новим државним оквирима (НДХ и Велика Бугарска).

Пробугарски тероризам у Македонији Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО) по инспирацији пробугарска, све више је, после 1918, добијала одлике класичне терористичке организације. Њени вођи, Тодор Александров, Александар Протогеров, а затим Ванчо Михаилов, са седиштем у Софији до 1934. Убацивали су, као у турско доба, Политика и привреда Краљевина СХС је почетком 1920-их спровела опсежну аграрну реформу и подстакла насељавање сиромашних породица добровољаца из Крајине, Лике, Црне Горе и Херцеговине у Војводину, на Косово и, делимично, у Македонију. Осим економског, постојао је и политички циљ: заштита несигурних граница према Албанији и Мађарској и васпостављање пожељне демократске равнотеже. Растући међунационални напони су у великој мери упијали енергију политичке класе земље. С тим је ишло и одсуство доследне економске политике, заједничке социјалне политике и стратегије развоја у индустрији, занатству и рударству. Све то условило је спору модернизацију привреде: од 1918. до 1941. са темпом индустријског раста од свега 2% годишње, Југославија је била за трећину испод европског просека. Проценат аграрног становништва се од 1921. (78,9%) до 1941. (74,4%) незнатно смањио. Управо су аграрне зоне имале највећи наталитет: само у деценији пред Први светски рат број сељаштва се увећао за 1.450.000 лица. Неписменост је 1921. износила 51,5%, најмање у Словенији 8,8%, Војводини 23,3% и Хрватској 32,3%, у централној Србији око 60%, да би у Босни и Македонији прелазила преко 80%. Због тога, индустрија, занатство и рударство обухватали су 1921. тек 9,9% становништва а деценију касније 11%. Од 16 милиона становника, Југославија је 1941. имала свега 380.000 индустријских радника, 240.000 у занатству а 50.000 у рударству. Оазе модерности били су велики градови, пре свих Београд, Загреб и Љубљана, а одмах уз њих Нови Сад и Суботица. Београдски универзитет је за две деценије постојања Краљевине Југославије забележио раст студената за 50,84%, загребачки за 24,43%, а љубљански за 10,98%. Ако се томе придода знатан број српских студената који су се школовали у Француској и хрватских и словеначких који се најчешће школују на аустријским и немачким универзитетима, добија се значајан слој интелигенције која је, међутим, била мање оријентисана на економију: преовлађују студије права и хуманистичких наука. Узајамни однос елите и ширих слојева, међутим, није био усаглашен: проценат становништва обухваћеног основним и средњошколским образовањем био је изразито скроман - скоро упола мањи него у развијеним европским земљама. Основну школу похађало је 1938/1939. свега 9% становништва, а средњу тек 1,6%.

комите у источну Македонију, али нису успели да задобију одговарајућу подршку становништва и организују општи устанак. Од 1.675 припадника ВМРО убачених у Југославију 1925, њихов број је неколико година касније спао на око 200 лица. Мета напада пробугарских комита били су војна лица и државни службеници, као носиоци »великосрпске хегемоније«: од 1922. до 1930, ВМРО је извео 63 атентата. Међу жртвама су били и цивили који нису хтели да буду саучесници и сарадници бугарских терориста. ВМРО је упадао најчешће у источну Македонију где је постојало пробугарско расположење, док се у њеном западном делу највећи део словенског становништва осећао Србима. На суђењу групи омладинаца, присталица ВМРО, њихов бранилац је био будући шеф усташке државе др Анте Павелић. Лоша управа и економска заосталост, заједно с несигурним политичким приликама, успоравали су, и углавном онемогућавали, жељену интеграцију словенског становништва Македоније у српску нацију. Карактер власти Александра Карађорђевића Краљ Александар је завео поредак ауторитарне власти и тиме суспендовао не само парламентаризам, него и уставно уређење: био је то режим личне власти у којем су сва државна овлашћења била у рукама монарха. Али, то није била диктатура у пуном смислу, из два значајна разлога. Прво, лична власт се односила само на политичко деловање, а не и на остале области живота, тј. на привредна кретања, културу или просвету. Друго, режим краља Александра је трајао релативно кратко да би се могао обележити као диктатура: тачно две године и девет месеци. Већ 2. септембра 1931. Краљ је подарио народу нови устав и повратио државу у уставне оквире. Премда су комунисти краљев режим означавали као »монархо-фашистички«, сам краљ Александар је био једна од првих жртава фашизма у Европи. Актима од 6. јануара југословенски владар је на себе преузео све функције државне власти. Он је доносио законе и све остале правне акте, за своје радње није никоме одговарао, он је именовао министарски савет, а влада је била само њему одговорна.

Л ични режим краљ а А лександр а

К риза парлам ента 1928/29. После смрти Стјепана Радића, постало је извесно да југословенски парламентаризам више не може опстати: сам Радић је упућивао поруке Александру дајући му на знање да од њега очекује одлучан потез. Радићев наследник на челу ХСС, Др Владко Мачек, такође је препоручивао краљу да предузме радикалне мере: »Све је у рукама Краљевим, и штогод он сад учини добро је, ако није у смеру учвршћивања садашње ситуације.« Краљ Александар је добио чврста уверавања да ће ХСС добро дочекати увођење личног режима и да ће га прихватити »као једино разумно и могуће рјешење без икаквих потреса«. Страни посматрачи у Београду, али и неки домаћи савременици, закључивали су да се краљ Александар више прибојавао реакције и могућих последица у Србији, него отпора у Хрватској. На аудијенцији код краља, 4. јануара 1929, Мачек је изложио своје виђење уставне ревизије: нудио је или поделу државне територије на више равноправних јединица или споразум о дуалистичком преуређењу. Предложио је успостављање »државнокултурно-хисторијских индивидуалности са својим саборима и владама«. Те посебне јединице, Мачек је поређао у следећем редоследу: 1. Србија, 2. Хрватска, 3. Словенија, 4. Босна и Херцеговина, 5. Војводина, 6. Црна Гора, 7. Македонија. Светозар Прибићевић био је примљен одмах после Мачека.

Наступио је час кад између народа и Краља не може и не сме бити више посредника... Парламентаризам, који је као средство по традицијама од мог незаборављеног оца остао и мој идеал, почеле су заслепљене политичке страсти злоупотребљавати у тој мери да је постао сметња за сваки плодан рад у држави... Моја је света дужност да свим средствима чувам државно и народно јединство... Чувати јединство народно и целину државну, то је највиши циљ моје владавине, а то мора бити и највећи закон за мене и свакога... Ради тога решио сам и решавам да Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 28. јуна 1921. године престане важити... Народна скупштина изабрана 11. септембра 1927. године, распушта се... Шестојануарски проглас 1929.

Не би нико више волео од мене да није до овога дошло, али када се поремети ред и не осећа она идеја водиља јавља се свашта, нарочито центрифугално. Ја знам да ми се може рећи да излазим ван граница својих уставних атрибуција. Али, јесу ли моје уставне атрибуције да гледам како иде или да апелом на вас потражимо лека? Краљ Александар

Разлог се састојао у питању да ли Прибићевић у свему стоји иза захтева шефа ХСС. Одговор је био потврдан. Слободан Јовановић позван је на разговор са краљем вече уочи 6. јануара. Александар је желео да сазна стручно правно мишљење о Мачековим »увјетима«. Јовановићев одговор био је једноставан: то је реална унија, дуализам какав је постојао у Аустро-Угарској од 1867. Постојао је и алтернативни план о подели земље на линији Карловац-Шибеник, којим би се »ампутирао« остатак састављен од Хрватске и Словеније, али је краљ, на инсистирање српских и хрватских унитариста, одустао од овог плана.

Увођење личног режима На Бадњи дан, 6. јануара 1929, краљ Александар је укинуо Видовдански устав, распустио Народну скупштину и завео личну власт у држави. Новим законима био је забрањен рад свих политичких странака и свих удружења која су имала »верска или племенска« обележја. Проглашена је јединствена југословенска нација у недељивој краљевини. Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја донет је 3. октобра 1929. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца преименована је у Краљевину Југославију, а читава државна територија подељена је на девет великих области - бановина. Оне су, по угледу на француска решења унутрашње управе, носила, као и француски департмани, имена река. Словенија је, у целини, била у саставу Савске бановине са седиштем у Љубљани, Хрватска је подељена на Савску, са седиштем у Загребу и Приморску бановину са седиштем у Сплиту. Приморској бановини (није било довољно велике реке за збирно име) додат је и део западне Херцеговине, Босна је подељена на Врбаску и Дринску бановину (са додатим срезовима из Србије). Источна Херцеговина са Дубровником и Метохијом укључена је у састав Зетске Бановине са седиштем на Цетињу. Црна Гора је тако, захваљујући дарежљивости краља Александра, Војска и национални сукоби

Војска Краљевине Југославије патила је од истих проблема као и читав политички живот. У војску која је бројала око 140.000 сталног кадра. био је примљен највећи део црногорских официра, знатан број бивших официра аустроугарске војске као и руских официра царске војске. Крајем 1933, од 2.590 официра било је 950 бивших аустроугарских официра: до марта 1941. око 40 њих било је промовисано у ранг генерала, а још толико их је заузимало положаје у рангу генералских. У официрском кору је тињало међунационално неповерење. Официри српске националности с неповерењем су гледали на оне Хрвате и Словенце који су јавно изражавали сепаратистичке тежње: међу официрима примљеним у југословенску војску било је и имена са листе ратних злочинаца из Првог светског рата. Војна обавештајна служба је међу хрватским официрима уочила известан број оних који шпијунирају у корист других земаља. Таквима је био ускраћен приступ поверљивој документацији, а било је случајева оштрог кажњавања затвором и отпуштањем из војске. С друге стране, избор српских кадрова који су упућивани на високе војне функције у Хрватску и Словенију није увек био најсрећнији: бирани су, по протекцији, штићеници одређених војних кругова, из круга генерала Петра Живковића. Официри Хрвати жалили су се, не увек с довољно разлога, на »србизацију« војске и неравноправност при промоцији у више чинове, а хрватски политичари су у читавом раздобљу војску оптуживали да своје »великосрпско расположење« прикрива маском југословенства.

Устав Краљевине Југославије 3. септембар 1931.

Члан 1. Краљевина Југославија је наследна и уставна монархија. Члан 2. Грб је Краљевине двоглави Бели Орао у полету, на црвеном штиту. Врх обе главе Двоглавог Белог Орла стоји Круна Краљевине. На прсима Орла је штит, на коме су: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку, поред њега штит са 25 поља црвених и сребрнастих наизменце а испод њих плави штит са три златне шестокраке звезде и бели полумесец. Члан 3. Службени језик Краљевине је српско-хрватско-словеначки. Члан 29. Краљ је заточник народног јединства и државне целине; Он је чувар њихових свагдашњих интереса. Краљ потврђује и проглашује законе, поставља државне чиновнике и даје војне чинове по одредбама закона. Краљ је врховни заповедник све војне силе. Он даје ордене и друга одликовања.

Покушај стварања југословенске нације настао је у условима када се престала неговати демократска култура српског народа, тешко изборена у претходним деценијама XX века. Југословенство је, стога, у историји обележено недемократским карактером јер се наметало већини становништва недемократским средствима.

Атентат у Марсеју 1934.

имала највећу територију у својој укупној истбрији. Западни делови Србије ушли су у састав Моравске бановине, Војводина с делом Србије у Дунавску бановину, а по обиму највећа била је Вардарска бановина, с Македонијом, Косовом и делом данашње јужне Србије. Хрвати су сматрали да су границе бановина повучене тако да су у свакој, с изузетком Дравске и Савске, Срби чинили већину становништва, док су се Срби жалили да је некадашња Краљевина Србија сада раздељена између четири бановине. У став из 1931. Други устав у уједињеној држави донет је септембра 1931. Такозвани »октроисани« (подарени) устав није био дело Уставотворне скупштине, него је излазак из неуставне ситуације био учињен краљевом вољом. Краљевина Југославија је дефинисана као »наследна и уставна монархија« (чл. 1). Дводомно представничко тело састојало се од Сената и Народне скупштине. Једна половина сенатора била је изборна, а друга постављена краљевим указом. Изборно право за чланове Сената дато је само представницима власти у појединим бановинама (народним посланицима, банским посланицима, и председницима општина). По један сенатор биран је на сваких 300.000 становника. Једнак број сенатора именовао је сам Краљ. Посланици Народне скупштине бирани су на основу »општег, једнаког и непосредног« изборног права (чл.54). »Краљ именује и разрешава председника министарског савета и министре; председник министарског савета и министри чине министарски савет, који стоји непосредно под Краљем« (чл.77). Краљу су остала значајна овлашћења и у законодавној, и у управној, и у судској власти (одељак IV). Уређење уведено уставом из 1931. није представљало систем представничке демократије, него мешавину личне власти и елемената парламентаризма. Октроисани устав је, упркос мањкавостима и ограничењима, био највиши правни акт који је прописао, омеђио и уредио све државне органе и њихове функције.

Личност краља Александра Краљ Александар је био официр, образован у пажевском пуку у Петрограду. Као војник, он није имао много слуха за сложен и спор политички живот једног неуспешног парламентаризма. Александар није био спреман да прими улогу пасивног чиниоца у парламентарној монархији. Неповерење у политичаре и политичке странке нагнало га је да у тренутку потпуне блокаде политичког живота изведе државни удар и успоставио лични режим. Идеологија на којој се заснивала Александрова власт била је идеја интегралног југословенства. Оно што се није успело политичким средствима, морало се извести Краљевим ауторитетом. Александар је до погибије остао веран југословенској ствари, заснованој на државном јединству. Ради очувања државног јединства, краљ је жртвовао демократију и покушао да, посредством војске и бирократије, наметне нову наднационалну идеологију у држави тешко угроженој етничким и верским сукобима.

Краљевина Југославија вратила се у границе уставности.

Стрампутице интегралног југословенства Лична власт донела је, ипак, одређене резултате. За тих неколико година стање у земљи је смирено, а сама држава сачувана од распада. Ред је поново успостављен, али је то учињено одозго, вољом самог суверена. Међутим, и циљ, и људи и средства Александровог режима били су недорасли задацима и захтевима епохе. Спроводиоци краљеве воље биле су углавном компромитоване особе без посебног угледа и моралне чврстине. Његов поузданик, генерал Петар Живковић (вођа предратне војне клике »Бела Рука«), био је типичан пример корумпираног официра који је фаворизовао своје штићенике сумњивих војних способности и слабих моралних квалитета. Известан позитиван одјек лични режим имао је код Срба, који су изнад свега поштовали државу, док је изузев малог броја присталица међу хрватским унитаристима из Далмације, код већине Хрвата. а донекле и код Словенаца, »краљева диктатура« схватана као покушај насилне асимилације. Интегрално југословенство показало се као заблуда, супротна тежњама несрпских нација, носиоци поретка непоуздани, а свака лична власт непопуларна. Атентат у Марсеју 9. октобра 1934. у којем је уз краља Александра погинуо и француски министар Луј Барту, извеле су, уз подршку Мусолинијеве Италије, хрватске усташе уз садејство бугарских терориста из ВМРО. Краљ је, наводно, на самрти изјавио: »чувајте ми Југославију«. После Краљеве смрти идеологија »народног јединства« је, у новим међународним околностима, полако губила смисао.

В ладави н а кнеза П авла (1934-1941)

осле убиства краља Александра, вршење краљевске власти је у име његовог малолетног сина, краља Петра II, вршило трочлано намесништво. Први намесник био је брат од стрица блаженопочившег краља Павле Карађорђевић, син кнеза Арсена. Супротстављање Александровом моделу интегралног југословенства кретало се у два правца. Један део опозиције је свој отпор заснивао на националним захтевима, други, на тежњама за либералним и демократским реформама. Претежнији утицај имали су национални захтеви. Удружена опозиција састављена од Хрватске сељачке странке и српских опозиционих странака, у другој половини тридесетих година тражила је промену октроисаног устава из 1931. Док је Хрватска сељачка странка под вођством Др Владка Мачека преко супротстављања режиму

П

Три регента Принц Павле, Др Раденко Станковић и Др Иво Перовић полажу заклетву пред младим краљем Петром II.

настојала да постигне првенствено националне циљеве, српске странке су пре свега покушавале да земљи обезбеде демократски режим. На изборима маја 1935. удружена опозиција добила је 1,076.346 гласова, а владајућа партија Богољуба Јевтића (Југословенска национална заједница) само 1.746.982 гласа, највише захваљујући притиску на бираче приликом јавног гласања.

Павле Карађорђевић (1893-1976) Син кнеза Арсена, брат од стрица краља Александра, намесник краљевске власти 1934-1941. По краљевом тестаменту, који је сматран спорним, постао водећи члан трочланог Намесништва, с великим овлашћењима по уставу из 1931. Дотле скоро непознат, кнез Павле постаје главни чинилац на политичкој сцени земље. Напустио је идеологију троименог народа и споразумом о стварању Бановине Хрватске 1939. фактички започео федерализацију земље. У спољној политици, премда англофил, настојао да се прилагоди растућем утицају Хитлеровог режима у Европи. Под његовим надзором потписано је приступање Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. Кнез-намесник је, посредством Британаца, најпре био конфиниран у Кенији, одакле одлази у Велику Британију. Рафинирани познавалац уметности, образован у Енглеској, кнез Павле је, као личност без политичке харизме и потребног ауторитета, безуспешно тражио компромис који би смирио националне сукобе у земљи и отклонио спољну опасност.

Процес напуштања интегралног југословенства краља Александра, започет неуспехом владине странке на изборима 1936. довршио је први министар Милан Стојадиновић (1935-1938): образовао је Југословенску радикалну заједницу, у коју су, осим Срба, који су подржавали владу, ушле Словеначка људска странка и Југословенска муслиманска организација. Хрвати су тако, изузев малог броја присталица интегралног југословенства, били искључени из управе државом. На следећим изборима, децембра 1938, удружена опозиција састављена од присталица ХСС-а и опозиционих странака у Србији, освојила је 1.364.524 гласа, а државна листа Милана Стојадиновића само 300.000 гласова више: 1.643.738 гласова за владину листу обезбеђено је, поново, преко притисака и поткупљивања бирача.

Економија и национални захтеви Хрвата Национализам популистичког типа, чији је носилац била Хрватска сељачка странка, био је главна препрека успостављању демократског система као основе за превазилажење националних сукоба. Споразум опозиционих српских партија и Хрватске сељачке странке, склопљен 1937. због скупштинских избора 1938, само годину дана касније једнострано је прекршио Владко Мачек, бирајући директан споразум са Двором око решења хрватског питања, уместо заједничке борбе за демократију са српском опозицијом. За признавање Устава из 1931, кнез Павле му је обећао крупне уступке у заокружавању хрватске аутономије.

Хрватски захтеви Кључни спис који је оправдавао хрватске захтеве била је књига Рудолфа Бићанића Економска подлога хрватског питања, којој је предговор написао сам Мачек. Хрватски воћ је наглашавао да српски властодршци држе »све пречанске крајеве обичним колонијама с којима мисле да могу владати, па и владају без икакве одговорности.« Питање »пљачке Хрватске«, економски експерт Бићанић је покушао да поткрепи одговарајућим економским показатељима: порицао је постојање економских веза са Србијом, која је била главно тржиште за индустријску робу из Хрватске, прећуткивао чињеницу да се до светске економске кризе главнина финансијског капитала налазила управо у хрватским банкама. Захваљујући томе, хрватски крајеви су се знатно брже развијали од српских. С друге стране, Бићанић је подржавао гледиште да Хрватска новац који уплаћује у заједнички државни

фонд треба да троши само на сопственој територији. Бићанићева књига писана из бојазни да Стојадиновићева политика не искористи државу за успостављање економског примата Србије, постала је камен темељац хрватских политичких захтева уочи Другог светског рата. Захтеви ове врсте су поново постављени неколико деценија касније, у комунистичкој Југославији, крајем шездесетих година у маспоку. Хрватска национална идеологија имала је, дакле, јасно видљив континуитет.

КОНКОРДАТСКА КРИЗА ПатриЈарх Гаврило Дожић (1881-1950) Завршио теологију у Атини. Митрополит рашко-призренски постао 1911. Добровољац у црногорској војсци у Првом светском рату, организатор црногорског Црвеног Крста. Учесник Подгоричке скупштине 1918. Од 1913. до 1920. Митрополит Пећке епархије у Краљевини Црној Гори, а у новој држави постао Митрополит Црногорско-приморски. Патријарх српски 1938. Ухапшен у манастиру Острог 1941. Немци га интернирају у манастирима Раковица и Војловица и на крају у логору Дахау. Вратио се у Југославију 1946. због тешких околности. Сумња се да је отрован. Реакција Ватикана на конкордатску кризу Папа Пије XI је децембра 1937. дао изјаву око конкордата која је имала претеће тонове: Доћи ће дан - а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен доћи ће дан, када неће бити мален број душа, које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примиле тако велико добро као што је оно, које је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи и то не само ради црквене и верске слоге нације, већ и ради њене социјалне и политичке слоге, мада одлучно одбијамо да политика буде наша ствар, наш посао.

еђуверски односи били су један од значајнијих изворишта кризе у односима између Срба и Хрвата. Већи део римокатоличког клера у Хрватској и Словенији тешка срца је најкатоличкију монархију у Европи, Аустро-Угарску, заменио краљевином чији је владар био православне вере. Однос Ватикана према Југославији, посебно за време понтификата папе Пија X I (1922-1939), био је далеко од њеног уважавања као независне државе. По доласку Мусолинија на власт у Италији, његове тежње за продором на Балкан, заједно с тежњама Св. Столице да на истом простору, у верски плуралној држави утврди и оснажи свој утицај, нашли су се на пољу заједничког рада. Да би се смањиле напетости у односима са суседном апенинском силом, а са Св. Столицом нашао одређени компромис, власти Краљевине Југославије су од маја 1925. до јула 1935. преговарале о склапању конкордата.

М

Влада Милана Стојадиновића, која је пројект конкордата наследила од владе Богољуба Јевтића, била је коалиција српских, муслиманских и словеначких странака, створена уз подршку Двора, без учешћа хрватских странака и без већине у Народној Скупштини и Сенату. Због тога је ратификација конкордата била одложена за крај 1936, а његове одредбе дуго су држане у тајности. Када је Српска православна црква сазнала за његов садржај, патријарх Варнава званично је упозорио Стојадиновића да се конкордатом дају такве привилегије римокатолицима које негирају Српска православна црква Српска православна црква обновила је своје јединство, нарушено још 1766. када је била укинута Пећка патријаршија. Јединствена српска патријаршија васпостављена је 1920. За првог патријарха изабран је митрополит Димитрије Павловић (1920-1930). Патријаршија је имала 24 епархије и три митрополије (Сремски Карловци, Цетиње, Београд). Под Димитријевим наследником Варнавом Росићем (1930-1937) био је донет Црквени устав (1931), а следеће године црква је реорганизована у 27 епархија и један викаријат (Скадарски), с тим што су под заштитом српске православне цркве стајале и две православне епархије у Чехословачкој. У Српску цркву примљени су и многи руски свештеници и монаси који су се, после револуције, трајно настанили у Југославији. За трећег српског патријарха у Краљевини био је изабран популарни митрополит цетињско-приморски Гаврило Дожић (1937-1950).

равноправност других цркава загарантовану уставом: »римокатоличкој цркви даје (се) положај владајуће, доминирајуће државне цркве и услед тога све остале вероисповести, а нарочито црква релативне већине становништва у држави, црква православна, силазе на положај толерираних.« Стојадиновић је пак у конкордату видео средство за сузбијање »сепаратистичких тежњи извесних хрватских политичара«.

Антон Корошец (1872-1940) Католички фратар и политичар, шеф Словенске људске странке. Председник Народног већа у Загребу 1918. Потпредседник прве владе у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца. Председник владе 1928. У опозицији 1931. Једно време интерниран. Министар поново 1935-1940.

У току расправе у Народној скупштини, јула 1937, непосредно по усвајању нацрта конкордата умро је патријарх Варнава. У јавности се посумњало да је отрован због опирања ратификацији споразума са Ватиканом. У јеку расправе, у Београду су одржане велике демонстрације. По наређењу министра Корошеца полиција је оштро интервенисала: због знатног броја повређених владика и свештеника добиле су име - крвава литија. Демонстрације против конкордата организоване су још и у Сарајеву, Крагујевцу, Шапцу, Нишу, Ужицу и Чачку. Влада је попустила и одустала од изношења Конкордата пред горњи дом Скупштине - Сенат. Амнестија је затим проглашена за све ухапшене и прогањане због опирања конкордату. У фебруару 1938, Ватикан је уложио званичан протест због одбацивања конкордата, а бискупска конференција римокатоличког епископата у Загребу у мају 1938. изразила је своје жаљење због околности око конкордата, осудила држање Стојадиновићеве владе и Српске православне цркве, порицала тврдње да се њиме ограничава суверенитет државе и захтевала да се што пре уреде односи са Св. Столицом.

СТВАРАЊЕ БАНОВИНЕ ХРВАТСКЕ (1939) илан Стојадиновић је изненада смењен, не због наглашено пријатељских веза са Римом и Берлином, него због унутрашњих односа. Стојадиновићева политика неутрализације Хрвата унутрашњом коалицијом с муслиманима и Словенцима, и спољнополитичким везама са силама Тројног пакта, постала је препрека новом споразуму с Хрватима. Директним споразумом са новим председником владе Драгишом Цветковићем, 26. августа 1939. створена је Бановина Хрватска као уступак сепаратистичком покрету Хрвата који је, неколико дана уочи избијања Другог светског рата, требало да спаси јединство државе и неутралише претње Хрвата да ће се за подршку обратити Хитлеровој Немачкој, која је после припајања Аустрије 1938. (аншлус) избила на границе Југославије, и Мусолинијевој Италији, која је подржавала усташки покрет.

М

Споразум или неспоразум?

Споразум од 26. августа (1939) болује од тога што је рађен у тајности, што у њему нису учествовали прави представници српског народа, и што је изведен крње. Сматрало се да је главно да буду задовољени Хрвати без обзира на Србе. Да умири српске редове г. Цветковић је изјављивао како Срби могу бити спокојни, јер се зна које су српске земље. Али се он није усудио да их помене. »Српски глас«, 1940.

Споразумом од 26. августа, уместо народног јединства, тј. идеологије о једном »троименом народу«, призната је посебност трима народима, а Хрватској је спајањем савске и Приморске бановине, уз додавање неколико срезова у Босни, Славонији и Срему (Фојница, Травник, Градачац, Дервента, Брчко, Илок, Шид,

Бановине од 1929. и Бановина Хрватска 1939. Захтеви Срба из Крајине 1939-1940. Срби из некадашње Војне границе су, окупљени око друштва »Крајина«, захтевали да се из Бановине Хрватске Крајина изузме као посебна јединица у коју би ушло 25 срезова са српском већином становништва, и која би имала седиште у Бихаћу. Границе Крајине требало је да обухвате између осталих и области срезова Книн, Обровац, Бенковац, Костајница, Глина, Војнић, Вргин Мост, Удбина, Двор на Уни, Босански Петровац итд. Према попису из 1931. на том простору живело је 940.296 људи, од којих 580.379 Срба, 250.618 Хрвата и 102.410 муслимана.

и Дубровник), додељен статус посебног организма у држави: Мачек је постао потпредседник Цветковићеве владе у којој су министри Срби били миљеници кнежевог режима, а не аутентични представници српског народа, изабрани на слободним изборима. Хрватска сељачка странка је, насупрот њима, имала апсолутну подршку свога народа. Хрвати су у београдској влади имали право вета на одлуке које се тичу Бановине. Захваљујући одредбама Устава из 1931, Хрвати су учествовали и у доношењу одлука које су се непосредно односиле на унутрашња српска питања, док су истовремено имали пуну самосталност у управљању Бановином Хрватском.

Протести и отпори Срба Стварање Бановине Хрватске, којим је започет процес дефинитивног разграничења Срба и Хрвата, изазвало је бујицу страсти и врење међу Србима: незадовољство војних кругова, грађанских партија у опозицији и широких слојева становништва било је огромно. Срби у Врбаској бановини (са седиштем у Бања Луци) били су, новим територијалним преуређењем, са свих страна окружени Хрватском бановином, страхујући да ће се ускоро, захтеви Хрвата проширити и на Босанску крајину.

Бановина Хрватска - тријумф хрватских националних захтева

Разграничење Бановине Хрватске извођено је не на основу једног начела, него на основу свих који су Хрватима могли бити од користи. Хрвати су ван Приморске (с центром у Сплиту) и Савске бановине (центар у Загребу) тражили за себе сваки срез где су они били у већини, али у тим бановинама нису давали ниједног среза где су већину имали Срби. Тако се догодило да је 847.000 Срба остало у границама Хрватске, а свега 421.000 Хрвата у целој осталој држави, кад се сви (римо)католици урачунају у Хрвате. Кад је требало бранити те српске срезове, онда су се позивали на своје историјске границе, и узели су у помоћ тај принцип. Међутим, тај принцип енергично одбијају кад је у питању Дубровник, који није никад улазио у састав њихове историјске државе и који је по својој традицији сав »словенски«, а по својој прошлости у сталној гравитацији према српском подручју. Кад су Хрвати тражили и добили срезове Шид и Илок (у Срему) који су у већини српски, а по историјском праву неодбрањиви, они су напустили и етничко и историјско начело, па су захтевали та места као свој животни простор. Таква недоследност и неправичност изазвала је с правом протесте, који су се појачавали тим вите, што је у новим областима (под хрватском контролом) уведен отворено антисрпски режим. Побијени су и прогоњени многи људи, разбијене или онемогућене њихове установе, створено расположење за њихово потискивање и уклањање. С хрватске стране се наглашавало да је то граница националног поседа и националне државе. И што је још горе, с најодговорније њихове стране подвлачило се да је ово само етапа и да они имају нових претензија. Стављају у покрет, да добију Барању и северну Бачку, а свим средствима доказују да су босански муслимани само Хрвати п да Бановина Хрватска има право на нове срезове у Босни. Владимир Ћоровић, Историја Срба, књ. III, Београд 1989. Део босанских муслимана узвратио је, са своје стране, захтевом за стварањем посебне јединице Босне и Херцеговине, а поједине српске странке захтевале су да се изврши ново разграничење између Срба и Хрвата на етничкој основи. Почетком новембра 1939, Срби из Вуковарског среза, позивајући се на чињеницу да су у њему апсолутна већина становништва, донели су резолуцију којом се одвајају од Бановине Хрватске и припајају Дунавској бановини (данашња Војводина). Предлог је поднело 15 православних општина (Вуковар , Бобота , Борово , Трпиња, Вера, Бршадин, Острово, Слободан Јовановић (1869-1958) Правник и историчар, образован у Немачкој и Швајцарској, био је први Србин који је понео име Слободан, које му је дао отац Владимир, либерални идеолог у Србији. У дипломатској служби Краљевине Југославије био је од 1892. до 1897. Слободан Јовановић био је више од четири деценије професор уставног права на Великој школи и Универзитету, члан Српске краљевске академије и њен председник. Јовановић је био један од најбољих стилиста и главни носилац, уз Скерлића и Богдана Поповића, »београдског стила« који је, на почетку XX века, српски језик ослободио немачке граматичке конструкције и приближио француској синтакси. Историјски списи, посвећени историји Србије од 1804. до 1903, правне и политичке расправе, биографије и књижевни есеји Јовановићеви, објављени су у међуратном раздобљу да би поново, после полувековне забране, били штампани тек 1991. у 12 великих томова. Разлог забране била је његова политичка делатност: Јовановић је после 27. марта био потпредседник у влади генерала Симовића, а 1942-1943. председник југословенске владе, у којој је генерал Михаиловић био министар војске. Поново је потпредседник владе у кабинету Милоша Трифуновића. Због тих чињеница, Јовановића су нове комунистичке власти осудиле на 20 година затвора у одсуству. После рата, Јовановић је био на челу Југословеи ског народног одбора у Лондону, који је, састављен од изгнаних политичара, безуспешно покушавао да се наметне као алтернатива комунистичкој власти у земљи. Пред смрт, Јовановић је био изабран у чланство Института, уз Академију најугледније француске научне установе.

Слободан Јовановић је у гласилу клуба Српском гласу 1940. нстовремено упозоравао на опасности од националних подвајања и бранећи државну, југословенску идеју, предлагао модерна федеративна решења: Кад се обележава хрватска етничка целина, онда се неминовно мора обележити и српска етничка целина, Чим се отворило хрватско питање, отворило се и српско и Срби морају уједињеним снагама бранити оно што је њихово. Али би Срби грешили ако би мислили да се њихов задатак састоји само у одбрани српства. Они пмају да брину још о државној целини. У заузетости око уређивања своје бановине Хрвати су готово престали мислити на државну целину. Да би наша заједничка држава била трајна, није довољно имати само заједничку династију, заједничку војску и дипломатију, треба имати још и један Парламенат, биран општим гласањем, који ће поставити народ Југославије уцело, без обзира на разлике које постоје пзмеђу Срба, Хрвата и Словенаца. Те ће разлике доћи до израза у њиховим локалним парламентима, а у централном парламенту треба да дође до израза њихова спојеност, а не раздвојеност. Такав парламент постоји и у Швајцарској и у САД и уопште у свим федерацијама.

О индивидуализму интелектуалаца

Превелики индивидуализам наших интелектуалаца отежавао им је заједнички рад. Вило је професора који су умели да удесе спрегу студената за стручна истраживања, али ни на појединим факултетима, ни у стручним часописима сарадња није била координована, него је сваки вукао на своју страну. Станојевићева енциклопедија била је скоро јединствен пример, да се већи број професора удружи за заједнички посао, али и тује координација остала лабава. Уопште говорећи, на Београдском универзитету, том центру натег интелектуалног живота, било је више личне иницијативе него удруженог рада. Појединци су узимали исувише на себе, трошили снагу нештедимице и такорећи сагорели на послу. Слободан Јовановић Опатовац, Сотин, Маркушица, Негославци, Пачетина, Миклушевац, Чаковец, Маринци, Палаче) тадашњем министру војске генералу Милану Недићу.

Српски културни клуб Напуштање концепциј е унитарног југословенства међу Србима изазвало је потребу јасног одређивања националних интереса. У Београду је 1937. образован Српски културни клуб на иницијативу нестраначких интелектуалаца, под вођством Слободана Јовановића, историчара и правника беспрекорне репутације. Вођство клуба је имало амбиција да окупи што већи број чланова и да јачањем културне акције у народу постави чврсте основе за поновно преиспитивање националних приоритета. Под паролама »Срби на окуп« и »Јака Србија - Јака Југославија«, клуб је тражио прибирање националних снага, а после стварања Бановине Хрватске и обележавање посебне српске јединице у Југославији. У клубу нису прихватани екстремистички захтеви, какав је био пројект историчара Васе Чубриловића о постепеном исељавању албанске мањине у Турску, по потреби и применом прогона и притисака. Стварање Бановине Хрватске наметнуло је питање федералног преуређења Југославије у којој је створен посебан хрватски државни ентитет. Са српске стране долазили су предлози да се на основи тријалистичког начела држава преобрази у трочлану федерацију у којој би, уз Бановину Хрватску, посебне јединице биле још и Словенија, у границама Дравске бановине, и као трећа јединица, сједињене српске покрајине под именом Српске земље. У архиви је због рата остао и овај амбициозни пројект Српског културног клуба сачињен крајем 1940. По том плану бановине Врбаска, Дринска, Дунавска, Моравска, Зетска и Вардарска требало је да се споје у територијалну целину под именом »Српске земље« са центром у Скопљу и седиштима бановина у Сарајеву, Цетињу, Скопљу, Новом Саду и Нишу, где би се успоставили аутономни органи власти.

РАЗВОЈ СРПСКЕ КУЛТУРЕ Сјајни домети српске културе у деценијама пред Први светски рат добили су нови замах у међуратном раздобљу. Прихватањем нових покрета у књижевности и сликарству , с критичким преиспитивањем наслеђа из

Часопис »Зенит«

Плакат филма Голгота Србије

предратног раздобља, појавила се авангарда чији су предводници били Станислав Винавер, Милош Црњански, Растко Петровић и Момчило Настасијевић. Футуризам и дадаизам нашли су одјек у стваралаштву

ност стекао Стеван Јаковљевић ратном хроником Српска трилогија. Иво Андрић се издвојио својим приповеткама, а међу песницима разних усмерења, уз већ признате попут Јована Дучића, » кнеза српских

групе »Зенит« чији је идејни покретач био Љубомир Мицић. Значајан одзив међу млађим српским песницима и сликарима имао је и надреализам, који је одбацивао традиционалну поезију. Најбоља своја дела у том раздобљу (драме и романе) објавио је Борисав Станковић, осликавајући сложен свет српског југа. Међу приповедачима, који су преиспитивали ратна искуства и трауме рата, водеће место заузео је Драгиша Васић, док је широку популар -

Бранислав Нушић и Жанка Стокић

Петар Добровић: Вила на Хвару песника«, и Милана Ракића, јавности су се наметнули Милан Дединац и Десанка Максимовић. Исидора Секулић је у српску књижевност увела негован есеј, док су у позоришту суверено владале социјалне комедије Бранислава Нушића и драме Борисава Станковића. »Српски књижевни гласник« је, у новој серији, остао врхунско културно гласило.

Јован Бијелић

Милена Павловић Барили: Композиција Научни успон је ишао упоредо с уметничким: међу историчарима су доминирали Владимир Ћоровић, писац ретког талента и аутор замашних синтеза, Станоје Станојевић, истраживач средњег века, писац популарних прегледа и покретач прве СХС енциклопедије, затим Јован Радонић који је испитивао и средњи век и турски период, док је Васиљ Поповић, уз Ћоровића, који се огледао у изучавању свих историјских епоха, био најбољи стручњак за српско питање у међународним односима. Међу етнолозима. доминирао је Тихомир Ђорђевић, вредни аналитичар етнографског материјала, док је круг сарадника географа Јована Цвијића наставио и после његове смрти са систематским испитивањем насеља и становништва на читавом југословенском простору.

Сава Шумановић

У сликарству се после париских импресиониста (Милан Миловановић) и минхенских експресиониста (Надежда Петровић), појавила нова генерација сликара, померајући границе академског реализма ка поетском и интимистичком доживљају простора (Петар Добровић, Сава Шумановић, Марко Челебоновић, Милена ПавловићБарили, Милан Коњовић, Мило Милуновић, Јован Бијелић). Међу композиторима, који су, одвајајући се од фолклорне традиције Стевана Мокрањца, компоновали прве опере, посебно су били значајни Петар Коњовић и Стеван Христић.

Петар Коњовић

Владимир Ћоровић

ОКУПАЦИЈА А п р и лски рат (6-17. април -1941)

о закључењу примирја са Француском у Компијењу (22. јуна 1941) и након напуштања пројекта о инвазији Британских острва септембра 1941, нацистички вођа Адолф Хитлер своју пажњу је усмерио на источну Европу. Током посете совјетског министра Вјачеслава Молотова Берлину, 12-14. новембра 1940, постало је очигледно да СССР и Немачка имају сукобљене интересе у Источној Европи и Финској, те је Хитлер 18. децембра наложио немачком генералштабу да изврши припреме за напад на Совјетски Савез који би требало да почне 15. јуна 1941. Нападом на Грчку (28. октобра 1940) Италија је већ започела ратне акције на Балкану, да би после грчке противофанзиве (8. новембра) била приморана на повлачење и затражила помоћ од Хитлера. На састанку са Мусолинијем, 20. јануара 1941, у Бергхофу, Хитлер је обавестио Мусолинија да ће напасти Грчку.

П Драгиша Цветковић (1893-1969) Српски политичар, радикал из Ниша, члан Југословенске радикалне заједнице, председник владе 1939-1941. У име Двора, као наводни представник свих Срба, потписао је споразум о стварању Бановине Хрватске (20. августа, ратификован у Скупштини 26. августа 1939). Цветковић је у име коалиционе владе, у којој је Мачек био потпредседник. потписао 25. марта 1941. у Бечу приступање Краљевине Југославије Тројном пакту. Два дана касније, влада Цветковић-Мачек оборена је војним ударом. На слици горе: Цветковић приликом потписивања пакта с Рибентропом. Доле: свргнутог председника владе спроводи мајор Живан Кнежевић.

Немачки притисци на Југославију У намери да обезбеди своје десно крило за напад на Совјетски Савез, Хитлер је већ августа 1940. извршио притисак на Румунију, која је била приморана да уговором у Крајови преда јужну Добруџу Бугарској, да би потом Бечким споразумом предала Мађарској северну Трансилванију. Румунски краљ Карол II је био приморан да абдицира и власт препусти генералу Антонескуу. Румунија и Мађарска су новембра 1940. приступиле Тројном пакту Немачке, Италије и Јапана, закљученом 27. септембра 1940. Пошто су немачке трупе 27. фебруара 1941. продрле у бугарску територију, а бугарска влада званично приступила Тројном пакту 1. марта, једино је Југославија на Балкану остала ван немачког новог поретка. Хитлер је вршио велики притисак на кнезанамесника Павла Карађорђевића и на владу Драгише Цветковића и Владка Мачека да Југославија приступи Пакту. Председник владе, Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић отпутовали су почетком 1941. на разговоре са Хитлером и Рибентропом.

Недоумице Кнеза Павла Истовремено, упркос снажном британском и америчком притиску, кнез Павле је одбио да прихвати британску идеју о стварању балканског антинацистичког савеза заједно са Грчком и

Демонстрације у Београду 27. марта 1941.

Реакције на 27. март У Загребу, пуч је примљен као типично српска акција у коју се не треба мешати. Пуч је одушевљено поздрављен међу антинемачки настројеним Србима. Демонстранти у Београду, поздрављајући пуч узвикивали су пароле: »Боље роб него гроб« и »Боље рат него пакт«. Пуч је поздравио и српски патријарх Гаврило Дожић позивајући се на косовску традицију и опредељење за »царство небеско«.

Петар Живковић (1879-1947) Армијски генерал. Учесник мајског преврата 1903, поузданик регента и краља Александра Карађорђевића, Живковић је оснивач официрске клике »Бела рука«, која се, уз помоћ регента Александра, сукобила с ривалском »Црном руком«. За време Првог светског рата, командант коњичког пука и регентов ађутант, затим командант краљеве гарде (19191936). Председник владе (19291932), министар војни (19341936). Помоћник министра војске после 27. марта 1941. Умро у емиграцији.

Турском. Уверен да Велика Британија није у стању да пружи делатну војну помоћ Југославији, кнез-намесник је током фебруара у неколико наврата одбио да се сусретне са британским министром спољних послова Ентони Идном, већ је само изјавио да ће се Југославија бранити ако буде нападнута. Немачка је изричито захтевала да Југославија приступи Тројном пакту, те је кнезнамесник, пошто се по приступању Бугарске Тројном пакту Југославија нашла потпуно окружена силама Осовине, отпутовао 4. марта у Салцбург на разговоре са Хитлером. Немачки канцелар је био спреман да из текста уговора којим би Југославија приступила Тројном пакту изостави све војне клаузуле, али је захтевао да се пакт што пре потпише. По повратку у Београд кнез Павле је сазвао крунски савет, који је на седници од 6. марта донео одлуку да се пакт прихвати под условом да се немачка влада обавеже да неће захтевати улазак Југославије у рат на страни сила Осовине, нити да немачке трупе или војни транспорти уђу у Југославију. Пошто су током даљих преговора добијене тражене гаранције, крунски савет и југословенска влада су на одвојеним седницама од 20. марта донели коначну одлуку да Југославија приступи Тројном пакту. Пуч од 27. м арта 1941. Председник владе Цветковић и министар спољних послова Цинцар-Марковић су то приступање потписали 25. марта у Бечу. Међутим, уз британску подршку, група југословенских официра, родољуба, на челу са генералом Боривојем Мирковићем, у ноћи између 26. и 27. марта извела је државни удар. Политичку припрему пуча водио је Радоје Л. Кнежевић, а војно извођење мајор Живан Кнежевић. Кнез-намесник Павле био је приморан да се повуче и одмах је напустио земљу. Краљ Петар II Карађорђевић је проглашен прнолетним.

Владу је образовао генерал Душан Симовић, дотадашњи командант југословенског ваздухопловства и близак сарадник пучиста. У владу је после дужих преговора ушао и вођа ХСС Владко Мачек, под условом да нова влада не откаже Тројни пакт, и да настоји да поправи односе са Немачком. Симовић се убрзо уверио да Британија није у стању да пружи помоћ Југославији у трупама и материјалу, те је настојао да не пружи повод Немачкој да нападне Југославију. Симовићева влада је, ради смиривања духова, одмах изјавила да прима све обавезе пакта од 25. марта. Мобилизација, такође, није била благовремено извршена. Једино је, као узгредни успех, закључен споразум о савезу са СССР-ом, потписан у зору 6. априла, на сам дан немачког напада на Југославију. Народна библиотека у Београду пре рушења 1941.

Војно кажњавање Југославије

У погођеној библиотеци изгорело је више стотина средњовековних рукописа и повеља, ретка издања првих српских штампарија, а с њима и око 350.000 књига и близу 50.000 комплета новина и часописа.

Огорчен државним ударом у Београду, Хитлер већ 27. марта наређује да се Југославија нападне и казни. Стратешки циљ напада био је да немачка 12. армија ударом у Македонији раздвоји грчку и југословенску војску и пружи помоћ италијанским трупама у Грчкој. Истовремено је било предвиђено да у Југославију продру и немачке трупе из Аустрије и Румуније, као и италијанске, мађарске и бугарске трупе, свеукупно 51 дивизија (24 немачке, 22 италијанске и 5 мађарских). Немачки напад на Југославију почео је 6. априла бомбардовањем Београда, у коме је учествовало 500 бомбардера у пратњи 250 ловаца, иако је Београд био проглашен отвореним градом. Југословенска војска је дочекала немачки напад са незавршеном мобилизацијом, скромним материјалним средствима и стратегијом која је предвиђала истовремену одбрану свих граница, што се, имајући у виду бројчану надмоћ и савременију опрему непријатеља, показало као потпуно неоствариво. Изузетно бројна пета колона, као и неспремност великог дела несрпских официра да пруже организован отпор, допринеле су расулу југословенске војске.

Јуначка одбрана Београда Београд је у априлу 1941. јуначки бранио 6. ловачки пук са 43 авиона. У неравноправној борби са десетоструко надмоћнијим непријатељем изгубљено је 20 авиона, 13 је оштећено, погинуло је 11 а рањено 8 пилота. Само из састава 103. ловачке ескадриле страдало је свих 8 авиона и пилота.

Београд у рушевинама након 6. Априла

Владко Мачек, потпредседник југословенске владе, је 11. априла 1941. преко радио Загреба позвао Хрвате да поштују наредбе усташких власти, чиме је практично признао пораз југословенске војске. Иако је било појединачних случајева организованог отпора, Врховна команда је већ 14. априла 1941. била приморана да констатује бесмисленост даљег одупирања: послала је представнике у Београд да са немачком командом преговара о условима примирја. Нацисти су захтевали искључиво безусловну капитулацију. У име Југословенске војске, безусловну капитулацију су потписали у Београду 17. априла 1941. генерал Радивоје Јанковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић. Истога дана окупиране су Црна Гора, Херцеговина и Јужна Далмација, а дан касније, у подне, обустављене су борбе, сходно одредбама капитулације. Кажњавајући Србе као покретаче државног удара, народ који се

После разрушења Југославије у рату с Немачком у априлу 1941... немачки војници у свом напредовању ка Хрватској не наиђоше практично ни на какав отпор, већ су слављени као ослободиоци, Хрватска се конституисала као самостална држава, чије вођство преузе Анте Павелић... Док су се немачке трупе задржале у нешто мало места Хрватске, настаде са хрватске стране одмах дивљачки прогон православних. Немачки генерал Лотар Рендулиц

Распарчавање Југославије 1941.

се по други пут у XX веку енергично супротставио немачкој експанзији, Хитлер је Србију разделио савезницима Рајха: део Војводине уступио је Мађарима, Македонију и Јужну Србију Бугарима, Косово Албанцима под италијанским протекторатом. предајући целу Босну и Херцеговину, заједно с једним делом Војводине (Срем) - све области са релативном српском већином сателитском профашистичком режиму усташа Анте Павелића који је у Загребу прогласио Независну државу Хрватску. Смањена Србија, сужена на границе од оних из 1912, била је стављена под немачку окупацију и наметнути су јој доприноси за издржавање немачке управе. Док су Немци у пролеће 1941. у Загребу дочекани с цвећем и овацијама као ослободиоци, Београд је без објаве рата био систематски бомбардован и већ 6. априла темељно разрушен близу 2.700 мртвих у једном дану. Међу срушеним здањима била је и Народна библиотека у којој су изгорели сви драгоцени средњовековни рукописи, ретке књиге и архивска документација брижљиво сакупљени у свим српским земљама у читавом претходном столећу.

Геноцид у Н езависној Држ ави Х р в атско ј (1941-1945)

Усташке вође о Србима Шеф дипломатије НДХ је у Новој Градишки 1941. изјавио: Усташе! Ја говорим отворено: ова држава, ова наша домовина мора бити хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, ти треба и да оду. Догађаји кроз столећа, а особито ових двадесет година [Краљевине Југославије] показују да је ту сваки компромис искључен. Ово има бити земља Хрвата и никог другог и нема те методе, коју ми нећемо као усташе употребити да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба који су нас стотине година угрожавали и који би нас угрозили првом приликом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно што пише у усташким начелима. Усташки министар вера и образовања Миле Будак је у говору у Славонском Броду изјавио: Ми имамо не само право него и дужност тражити од овдашњег православног живља, да тај живаљ увиди, што јест и да се према томе снађе. Имамо зато право говорити, ако је тко Србин има Србију, и то је његова домовина.

езависна држава Хрватска« (НДХ) проглашена је, под патронатом Трећег Рајха, 10. априла 1941. у Загребу, четири дана после Хитлеровог напада на Краљевину Југославију, и недељу дана пре коначне капитулације њене војске. Проглас о њеном оснивању, осокољен доласком немачких претходница, прочитао је на загребачком радију бивши пуковник југословенске војске Славко Кватерник у име Анте Павелића, вође усташа хрватских фашиста - који су тада налазио у Фиренци. Одмах затим прочитан је и позив Владка Мачека, председника Хрватске сељанке странке и формално потпредседника југословенске краљевске владе, на поштовање нових власти. Мусолини је наредио да се Павелић са 250 усташа, који су читаву деценију уживали његову заштиту, пребаци у Хрватску, с тим да претходно пружи гаранције да ће Далмацију препустити Италији. Павелић је у Загреб стигао 15. априла и преузео власт. Уговором од 18. маја о »јемству и сарадњи између Краљевине Хрватске и Краљевине Италије«, Независна Држава Хрватска постала је протекторат Италије, а хрватска круна краља Звонимира понуђена је војводи Аимонеу од Сполета из савојске династије. Под именом Томислав II савојски војвода требало је да буде крунисан у Бањалуци - коју је Павелић изабрао за престоницу НДХ - али је он понуду с омаловажавањем одбио. Премда је по споразумима Хитлера и Мусолинија НДХ имала да буде италијанска интересна сфера, главну реч у Загребу имао је војни изасланик Рајха, бивши аустроугарски официр и војни историчар, Едмунд Глез фон Хорстенау. У састав нове државе, по споразуму са Хитлером и Мусолинијем, ушле су Хрватска, Славонија, део Далмације, од Сплита до Дубровника и три јадранска острва. Читаву Босну и Херцеговину немачка војска је 23. априла препустила Павелићу, а придодат је југозападни део Војводине - Срем, све до Земуна. Национални састав нове државе, према једној хрватској статистици из 1941. која је вероватно умањивала број Срба, био је следећи: Хрвати Срби Муслимани Остали

3.069.000 1,847.000 717.000 410.000

50,78% 30.56% 11,86% 6,80%

Главни проблем нових власти био је велики број Срба: они су (према резултатима пописа из 1931) чинили већину становништва у Босни и Херцеговини (44,3%), релативну већину на подручју

Улазак Анте Павелића у Загреб Пред катедралом Светог Марка, усташког вођу свечано дочекује загребачки надбискуп Степинац са окупљеним клером.

некадашње Војне Крајине и северне Далмације и преко 50% укупног становништва у Срему. Њихов број био је знатно већи од датог у званичној статистици. На територији која је ушла у НДХ, по попису из 1921. било је 1.570.000 православних Срба, а по попису из 1931, 1.850.000. С годишњим прираштајем од 1,8%, 1941. требало је да буде 2.180.000 Срба, а по неким проценама било их је и знатно више - укупно 2.200.000 душа. На састанку одржаном 7. јуна 1941, Хитлер је Павелићу саветовао да питање Срба у НДХ реши на исти начин као питање Пољака на источним границама Трећег Рајха. Присталица теорије о расној супериорности као предуслову стварања етнички чисте државе, Павелић је имао и домаће узоре у решавању међуетничких односа. До одласка у емиграцију 1929, присталица Хрватске странке права, тзв. франковаца, Павелић је заступао доктрину Анте Старчевића (1823-1896), првог правашког идеолога и оснивача странке. Идеологију Старчевића Павелић је уградио у »Начела« усташког покрета, а по доласку на власт свечано објавио његова изабрана дела. Сарајевски надбискуп Иван Шарић је на римокатолички Божић 1941. објавио у Загребу »Оду Поглавнику« упоредивши га са Антом Старчевићем.

Рушење српске цркве и синагоге у НДХ

Од Анте Старчевића, усташе су преузеле тезу о босанским Муслиманима као делу хрватског народа: »они су хрватске пасмине, они су најстарије и најчистије племство што га Еуропа има.« Усташки министар Јозо Думанџић је, у говору од 25. маја 1941. у Бањалуци, истакао: »Истом оном љубављу као Старчевић и наш Поглавник љуби браћу муслимане« Део политичког воћства (Осман и Џафер Куленовић) ушао је у усташку владу, а значајан део босанских муслимана био је организован у тзв »СС Ханџар дивизију« (1943) која је у последње две ратне године починила велике злочине над српским становништвом у Босни. Ипак, један део угледних муслимана се већ на почетку рата, забринут одметањем Срба у шуме и почетком међуверског сукоба, оградио од новог режима осуђујући злочине над Србима и Јеврејима и муслимане који су у њима учествовали.

Фратар Дионизије Јуричев који је до новембра 1941. руководио акцијом покатоличавања у једном говору је изјавио: У овој земљи не може више да живи ма тко осим Хрвата, јер је ово земља хрватска, а тко се неће покрстити, ми знадемо куд ћемо с њим... данас није грехота убити ни мало дијете од седам година, а које смета нашем усташком покрету... Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знадете да ја, кад је потребно, узмем стројнииу у своје руке и таманим све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти.

ОЗАКОЊЕЊЕ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ дмах по успостављању усташке администрације донесене су уредбе о расној припадности. За Србе је почетком маја издата законска одредба о прелазу из једне вере у другу. Био је то први законски пропис о присилном прекрштавању Срба. Законском одредбом за одбрану народа и државе (април 1941) били су основани »изванредни народни судови«. По једном хрватском сведочанству »довољно је да било који усташа пожели какву жидовску или српску радњу па да власника оптужи због „саботаже“ и изведе пред суд, гдје је одмах био проглашен велеиздајником и стријељан, а радња додељена томе усташи.« Убрзо је уследило оснивање »пријеких судова«, а крајем јуна 1941. оснивани су »покретни пријеки судови« пред којима су страдали највише Срби и Јевреји.

О

Одмах по доласку у Загреб Павелић је победоносно изјавио »Ја сам посјекао стабло [алузија на убиство краља Александра у Марсеју 1934] а ви крешите гране [српски народ]«. После Павелићевог програмског говора у Загребу 21. маја 1941. о будућности »нове Хрватске«, његови најближи сарадници, министри и војни функционери разрађивали су поставке Поглавника о српском питању. У Госпићу на великој скупштини

Поред затварања све већег броја Срба у логорима, гдје су се почела убрзо вршити масовна убиства, услиједили су на разним мјестима и масовни покољи. У селу Гудовцу, крај Бјеловара, усташе су . априла стрељали 184 сељака Србина. У Благају, на Кордуну, гђе су позвали одрасле Србе из Вељуна и околних заселака, усташе су поубијале око 250 сељака, који су се одазвали позиву. Неколико дана касније, 11/12. маја, извршен је масовни покољ око 300 Срба у Глини. У токујуна услиједили су нови већи покољи у Херцеговини. У околици Љубиња, усташе су 2. јуна отпочели масован покољ у којему је страдало око 140 сељака Срба. Три дана касније, усташе су поклали око 180 сељака из села Корита код Гацка. Затим, 23. јуна, поново близу Љубиња, убијено је 160 људи, а у три села близу Гацка око 80 мушкараца, жена и дјеце. Два дана касније услиједио је покољ око 260 људи, у неколико села округа Столац. У близини Љубушког побијено је 30. јуна око 90 Срба доведених из Чапљине. У јуну је дошло до покоља Срба на подручју Сјеверне Далмације. Покољи су започели великим хапшењима сељака Срба на подручју округа Дрниш и Книн. Најприје је 15. јунаухапшено у три села око 60 сељака Срба, који су затворени у тврђаву у Книну, а затимје над њима извршен покољ. Једна група од око 50 ухапшених Срба поубијана је на путу Книн-Грачац. У ноћи 19/20. јуна усташе су у Книну и Книнском пољу ухапсиле 76 Срба и поубијале их у Промини. У неким селима општина Врлика, Дрниш и Промина убијено је од краја јуна до средине јула око 250 Срба сељака, међу којима знатан број жена и дјеце. У четири села око Книнаубијено је до 12. јула око 70 Срба. У селу Просој код Сиња, ухапшено је око 90 особа, које су затим убијене. У токујула организиран је низ нових већих покоља, који досежу врхунац крајем мјесеца. У селу Сувају код Грачаца убијено је јула око 300 мушкараца, жена и дјеце. У селу Грабовцу код Петриње усташе су 24/25. јула побили око 1.200 људи. Ураздобљу од 20. до 27. јула убијено је у Пријебоју и околици неколико стотина људи. У Примишљу је у ноћи 27/28 ухапшено око 80 људи који су побијени у Слуњу. Сутрадан 28. јула, усташе су убиле око 180 Срба у близини Војнића. Истога данаје извршен покољ над групом од око 50 мушкараца и жена из села Полаче код Книна. Слиједио је 29. јула велики покољ неколико стотина Срба у цркви у Глини. Према неким подацима, крајем јула у Глини је било убијено око 2.000 Срба. Истовремено је дошло до масовног покоља око 500 Срба из Грачаца и околине. Највећи покољи у Босни збили су се крајем јула у западним подручјима. Процењује се да је тих дана у котарима Бихаћ, Босанска Крупа и Цазин убијено око 20.000 Срба, на подручју округа Сански Мост око 6.000, у котарима Приједор и Босански Брод још око 6.000. До великих покоља дошлоје у српским селима код Дувна, гдје су усташе побиле око 250 људи. Од 29. јула настају масовни покољи у округу Ливно, којима је у наредних мјесец дана обухваћено преко 1.000 Срба. Ф. Јелић-Бутић, Усташе и НДХ, Загреб 1978.

Присилно покатоличавање Најтешњу сарадњу са усташким властима остварио је високи клер римокатоличке цркве, на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем који је поздравио стварање нове државе и благословио Павелића. Већина бискупа активно је бранила усташки режим. а у усташким униформама био је одређен број свештеника и калуђера, посебно фрањеваца, који нису крили своје учешће у подстицању или извршењу злочина. »Државно равнатељство за понову - Вјерски одсјек«, планирало је да милион Срба преобрати у римокатоличку веру. Формалне одредбе закона о преласку на римокатоличку веру су забрањивале Католички фратар колективно насилну конверзију. али су насиље или страх од покрштава српске сељаке репресалија били главни мотиви »молби« за прелаз у нову веру. Један министар је наглашавао да НДХ »подупире акцију пријелаза гркоизточњака на католичку вјеру, јер је тај пријелаз само поврат пријашњој дедовској вјери«, да би закључио да онај који не жели »из било којих разлога признати ово повијесно стање, просто му стоји напустити териториј ове државе«: Тамо где превођење на римокатолички обред није успешно спровођено, настављало се са хапшењима и покољима. У фебруару 1942. усташке јединице су у околини извршиле покољ у којем је изгубило живот 3.200 Срба, а било је примера да се и покатоличени Срби спроводе у логоре. Крајем маја 1942. у концентрациони логор одведени су сви Срби из Босанске Дубице, укључујући и оне који су прешли на римокатоличку веру. Насилним преверавањем је, према Лист »Нова Хрватска« од 13. (ануара 1942. расположивим подацима, у раздобљу 1941-1942, било обухваћено око 240.000 Срба. одуш^ ш, извештава о Једшш 1 колективном покрштавању

Хрвати су силовали скоро све жене, удате или неудате, старе или младе. Децу су стављали на муке, грабили све што је било од вредности и трпали плен у камионе. Оно што би остало, уништавали су а затим би све од реда поубијали Истину говорим: све од реда. Жене, деца и старци, сви су усмрћени. Усташе су пронашле једну игру која се састојала у томе да истим пуцњем из пушке убију мајку и дете које се грчевито ње држало. Децу су вешали, черечили, разбијали им главу ударајући их кундаком, или бацајући их на земљу; најзад су све спалили... Сведочење једне старице, забележио официр италијанске војске Салваторе Лои, Југославија 1941, Торино 1953.

усташа 1941. Миле Будак је јавно изложио како ће се извршити »коначно решење« српског питања: »Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превјести у католичку веру и тако претопити у Хрвате.« Од почетка усташке владавине Срби су били подвргнути разним облицима дискриминације. Забрањена је употреба ћирилице, укинут је назив »српско-православна вера« и установљена нова »грчко-источна вјера«; забрањено им је кретање ноћу; исељени су сви Срби из богатих градских четврти, и морали су да, слично као и Јевреји (жута трака), носе траку на реверу, плаву са почетним словом П. Појединачна хапшења ускоро су постала групна, а већ крајем априла почела су масовна убиства и масакри.

Злочини великих размера У Пребиловцима и Шурманцима у Херцеговини убијено је 559 Срба, искључиво стари људи, жене и деца. Они су одведени до дубоке јаме зване »Голубинка« где су масакрирани и бачени у јаму. За пет година рата, у Херцеговини је од усташа, али и Немаца и Италијана убијено око 12.000 Срба, само од усташа око 7.000. Покољи нису заобишли ни Срем. У Руми је 12. августа 1942, убијено 90, у Сремској Митровици 19. августа 1942 шездесет, а 25.

ЈАСЕНОВАЦ

У логору Јасеновцу, који је подигнут на самом ушћу Уне у Саву, основана је једна од најстрашнијих фабрика смрти II светског рата, у којој су Према податку Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача рачуна се да се тај број креће око 500-600.000. Истраживања гробног комплекса која је вршило Спомен подручје Јасеновац утврдила су да је на досад испитаном простору од 57.000 м2 »покопано преко 360.000 погубљених заточеника... На основу просторних индикатора и тврдњи преживјелих заточеника, број од 700.000 уништених људи-заточеника је врло реалан.« У Јасеновцу је, само у периоду 19411942, нашло смрт око 200.000 људи. Током 1942. у Јасеновцу је било око 24.000 деце од којих је 12.000 убијено. Повереник за концентрационе логоре Вјекослав Лубурић је, на свечаном пријему за највише функционере НДХ, октобра 1942. изјавио: »И тако смо и у овој години овдје у Јасеновцу поклали више људи него отоманско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи.«

Жртве су најчешће убијане камом, секиром, маљем...

...или простије - глађу

Комплекс логора из ваздушне перспективе

Усташке су се такмичиле у масовном клању

Годинама је Сава избацивала људске лешеве. Неки су око врата носили и погрдне »честитке« за Београд

...170 џиновскихјама с посмртним остацима десетине хиљада жртава нацизма, недавно је откривено на месту некадашњег логора у Јасеновцу у Хрватској, што повећава број до данас овде ископаних јама на 289. Истраживања које је вршила екипа стручњака ЈНА показала су, захваљујући методи ултразвука, да само једна од ових јама садржи остатке 12-16.000 жена које су усташе убиле између 1942. и 1944. На основу усташких архивских докумената, која датирају с краја рата, данас се процењује да је у НДХ убијено 700.000 Југословена који нису били Хрвати. »Политика«, 31. август 1977.

Верски поглавари НДХ у посети код Павелића Иза надбискупа Степинца се разазнају загребачки муфтија и руски калуђер Гермоген, »патријарх« усташке »Хрватске православне цркве«.

августа у Вуковару је убијено 140 Срба. У једном од тих покоља страдао је и велики српски сликар Сава Шумановић. Размере злочина запањиле су италијанске и немачке представнике у НДХ. Детаљни извештаји италијанских војних власти из 1941. сведоче о великом броју жртава. Само у једном меморандуму наведен је 141 пример масовних убистава с пописом 46.286 убијених, а целокупна документација за раздобље априлавгуст 1941. показује да је број убијених, у великој већини Срба, био преко 80.000. Већ од лета 1941. основани су сабирни логори који су, по нацистичком узору, прерасли у концентрационе логоре. Највећи »логори смрти« били су у Јасеновцу, Јадовну код Госпића, Старој Градишки, Јастребарском. Таласи насиљ а У концентрационом логору Јадовно, до августа 1941. када је логор укинут, број убијених, највише Срба и Јевреја, достигао је 35.000 људи. Из логора у Лобограду, који је укинут 1942, знатан број Српкиња и око 1.300 Јеврејки заједно с децом упућен је у логор Аушвиц, а у логору у Старој Градишки »су особито обављани покољи жена и деце«. Око 4.500 Срба и 2.400 Јевреја било је интернирано у концентрациони логор на острву Пагу. Уочи предаје острва Италијанима, усташе су масакрирале око 4.500 затвореника. У концентрациони логор у Јастребарском усташе су 1942 довеле око 1.200 деце из области Баније и Кордуна, која су третирана с незамисливом бруталношћу. Од глади је убрзо умрло 486 деце, а само мањи део се спасао помора. Глез фон Хорстенау известио је фебруара 1942. да се процене о броју убијених Срба у НДХ крећу од 200.000 до 700.000, а да он сматра да је 300.000 тачна бројка. Хрватска влада тврдила је да је до почетка 1942. убијено око 250.000 Хрвата и 200.000 Срба, али је фон Хорстенау закључио да је први број превисок, а други исувише низак. Масовни покољи нису престајали ни следећих година. Један од највећих збио се 1942, на Козари, у северозападној Босни, када је у

заједничкој, немачко-усташкој акцији, побијено више десетина хиљада Срба, међу којима велики број деце. Од 53.500 Срба из северне Босне, депортованих у Славонију, око 16.500 је нестало. Рачуна се, према расположивим подацима, да је само у непосредним усташким покољима, уз 12.000 у Херцеговини, побијено још око 50.000 душа у источној Босни, преко 11.000, у средњој Босни 77.000, у Босанској крајини, на подручју Лике, Кордуна и Баније преко 55.000, у Славонији 33.000, а у Срему близу 12.000 Срба. С традањ е православне цркве Петар Зимоњић, Митрополит Дабробосански, заклан у Јасеновцу

Владика Бањалучки Платон Јовановић, дивљачки мучен и убијен

Лика, Кордун и Банија су јако порушени. У срезовима Оточац, Бриње, Огулин, Глина, Костајница, Двор на Уни и Бос. Крупа уништено је преко 50% српских кућа, а у срезу Грачац преко 70%. У срезовима Пак, Лапац, Удбина, Кореница, Госпић, Перуишћ, Слуњ, Војнић, Вргин-Мост, Бихаћ и Цазин, порушено је и попаљено преко 90% српских кућа...Нема парохије где усташе нису убиле бар 200 особа, већином одраслих мушкараца, а има места где су побили по 1.000-1.300 (Црквени Бок, Дубица, Бос. Добро Село), по 1.500 (Чемернииа, Дивосело), па и по 2.000 (Плашки). Кад се покупе сви подаци, слика епархије биће још потреснија и болнија... Из извештаја Светог Архијерејског синода Српске православне цркве, март 1947.

Посебна мета усташких напада били су великодостојници и свештеници Српске православне цркве. На територији НДХ било је 9 српских епископија, 1.100 цркава, 31 манастир, 800 свештеника и 160 калуђера. Три епископа, бањалучки Платон Јовановић, митрополит дабробосански Петар Зимоњић из Сарајева и горњокарловачки епископ Сава Трлајић брутално су убијени, док је загребачки митрополит Доситеј, после мучења, депортован у Београд. У епархији горњокарловачкој од 189 цркава, спаљено је, порушено или тешко оштећено 175, док је 14 сачувано; у епархији Пакрац од 99 цркава срушено је и запаљено 53, а оштећено 22; у далматинској епархији од 109 срушено је 18, а оштећено 55 цркава. Према званичној евиденцији Српске православне цркве, број оштећених и срушених цркава знатно је већи, а током рата, од 544 убијена свештеника, 171 страдало је од усташа. Према подацима који су почетком 1945. упућени Патријаршији у Београду, у бањалучкој епархији од 12 цркава пет је разрушено, а 6 тешко оштећено: број становника је од 32.687 спао на 13.286. На целој територији НДХ за пет година усташке владавине срушено је око 400 српских цркава, а многе, оскрнављене, служиле су као штале, складишта, клаонице стоке, јавни нужници. Порушена је или оскрнављена већина цркава и манастира на Фрушкој Гори, од којих многи ни до данас нису обновљени. Међу многим оскрнављеним гробљима, најтеже су оштећена, углавном уништена и преорана гробља у околини Бања Луке, у округу Чајниче, у Брчком, Травнику, Мостару, Љубињу, Славонском Броду Борову, Тењи... Д епортација Депортацијом Срба руководило је »Државно равнатељство за понову«, које је имало обавезу да прими део Словенаца из дела Словеније под немачком окупацијом и да обавља све послове »око исељавања страног живља из Независне Државе Хрватске«. Депортација Срба вршена је у више таласа. Према немачкој документацији у Србији је већ крајем јуна 1941. било око 137.000 бегунаца и исељених Срба из НДХ, али се рачунало да, пошто сви нису пријављени властима, њихов број досеже 180.000.

По подацима комесаријата за избеглице у Србији, њихов број је тада већ прелазио 200.000. Да би се потпуно угасило сећање на Србе, усташе су почетком априла 1942. основале и Хрватску православну цркву, на чело које су поставиле једног руског калуђера, емигранта под именом Гермоген. Организовано исељавање у Србију није могло бити спроведено по Павелићевом плану јер су му се успротивиле немачке власти у Србији. Немци су 22. септембра изјавили да се исељавање обуставља и да ће примити само оне Србе који су у појединим концентрационим логорима, око 3.200 особа у логорима у Бјеловару, Славонској Пожеги и Цампрагу, али се с »илегалним« депортовањем наставило и у следећим месецима. У легалним и илегалним транспортима, усташе су у Србију до краја 1941. пребациле 118.100 Срба. Број ж ртава Нови јаничари Српски дечачићи с Козаре. преобучени у усташке униформе, следе обуку у логору Јастребарско. ' 0 »> К О С Т У ГИ И Ц У П П И 1С 1Ч 1 СУ И Ј ј»МС ла Г а ју к о с ти

п т т с т о т а и н а и д с с г г *>л

О Н А У И А И ОКОЛИИХ СТЛА К О )[ ПОКЛАШ1 « к

■иг 1и 6

маја

<«41 г

уада с у убиднн никол ,

1УИИИ И УАДОШ КУШ ЧИ ћ ЧЛАМОИИ ОИРУЖ • » Г К О М И ТС ТА К.П I КАГЛОВАЦ >НИШГ(Н< М А > Н С И А КЕЛН1А И П ОД 1» Ч .’л *->»А И С»1 М УШ ААриИ ОД 1» ДО 6 0 ГОДИИА С 1 .1 А С> О С ТА Л А НА ОЈаЋГННМ МАЈКАМА

>Д( | ии ам а . и о је

с > храннде д ј е д у о с м г

Ш 1К) 1 1 С Л А Л 1 У В О )П О Д С Л А » Н Н У С Т А Н Н Ч КИ ААГГЛИ К.П Н О О Г А Т И Т А ОД 1 *4 I ДО 1«4А ИМ Н Ј ОвН1 У К>)>

тл

СЈЛА

ПУШИОЛ У РУЦИ »4 КОРАЦАНГУИСЖЛНЛаЦа ! УШ КОРД>на ШИОТ ЛНвНТИЈИ ПО »ОГНШГИМА КОГЛУИА.ЛИМ УС И С Е А Н Н Л Н Ж т М Г К А М

22 15

1

2

* СаЛ А иМ ртн « ” И*РОД * ?СПАГГИЈА ^ и»ГЕ1ИИ1« л« нв Г Рхо ГО М КОМ

-

■ Прикривање злочина

6. маја 1941. усташе су код Благаја поклале и бациле у јаму 520 Срба. На спомен-плочи подигнутој под комунистичким режимом национална припадност жртава нигде се не спомиње, а усташки злочинци су неодређено названи »фашистима«. Стотине јама расутих по целој територији НДХ обележене су на такав начин да се геноцид српског народа прикрије или преруши у обрачун са комунистичким партизанским покретом.

Број Срба страдалих од усташког терора у НДХ ни до данас није до краја утврђен, јер нису спроведена систематска истраживања свих локација на којима су злочини вршени. Грубе процене крећу се од 300.000 до 700.000. Ако број од око 38.000 Јевреја и око 25.000 Цигана није споран, број страдалих Срба је већ деценијама је предмет политичке манипулације. Преко умањења обима српског страдања тежило се или његовом потпуном порицању или минимизирању, којим би се систематски покољи над Србима ставили у исти ранг са повременим одмаздама четника над муслиманима у источној Босни (регион Фоче 1942-1943) или стрељањима заробљених белогардејаца и усташа које су на крају рата извеле Титове снаге (Блајбург, Кочевски рог, маја 1945). Набрајањем уз Србе, Цигане и Јевреје, још и процентуално незнатан број Хрвата страдалих у Јасеновцу, покушавано је релативизовање етничког порекла жртава усташког терора. Накнадни покушаји израчунавања броја жртава показали су се нетачним из више разлога. Прво, међуратни пописи који су узимани као полазна основа прорачуна нису били ни бројчано прецизни ни сасвим поуздани: пописи из 1921. и 1931, уз друге мањкавости (број новорођених није био редовно бележен, ни редовно достављан властима, посебно на подручју Српске православне цркве; није постојала тачна евиденција исељеног становништва) бележили су само верску, не и националну припадност што је онемогућавало одређивање националног идентитета сваког грађанина. С друге стране, границе Краљевине и комунистичке федерације нису се поклапале (Југославији је после 1945. додата Истра са острвима, као и град Задар, и уски појас словеначког приморја). Затим, прорачуни броја жртава подразумевали су процену наталитета која се не може осим приближно, тачније произвољно, одредити, тако да процене различитих статистичара о расту становништва међу појединим народима за период од 1931. до 1948, када је обављен следећи

Рат на Косову и Метохији Ратна разарања су, такође с посебном жестином, погодила Косово и Метохију, који су, с изузетком Косовске Митровице и рудника Трепче, формално под Србијом, и једног дела гњиланског краја (под Бугарском), били под албанском влашћу и италијанским протекторатом. Већ на самом почетку рата, запаљено је око 10.000 насељеничких кућа, и више десетина хиљада колониста и домаћих Срба прогнано у друге крајеве окупиране земље. После пада Италије, власт у »Великој Албанији« су преузеле снаге Трећег рајха. Од албанских добровољаца створена је 21. 88 дивизија »Скендербег«, која је починила велике масакре над српским становништвом. У етничком чишћењу Косова и Метохије од Срба, истакао се, уз 58 дивизију »Скендербег« »Косовски пук«, у саставу националистичке организације »Бали комбетар«.

Албанске масе сматрају фашистичке окупаторе, нарочито Немце, ослободиоцима и највећим пријатељима, јер су им дали школе на матерњем језику, чиновнике и администраторе, вратили им земљу, чак и право да убију оне који нису Албанци. Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију, 1944. На Конференцији у Бујану, у Албанији (2, јануара 1944), комунисти са Косова и из Албаније (43 Албанца. 7 Срба, један Муслиман) донели су одлуку да се после рата дозволи косовским Албанцима право на самоопредељење и прикључење Албанији. Из стратешких разлога, одлука је обеснажена у вођству КПЈ.

попис, варирају у бројевима који се разликују за неколико стотина хиљада. Истовремено, поједине верске или етничке групе су се другачије изјашњавале на пописима после рата (Муслимани, Црногорци, Македонци). Због тога су, добронамерни или тенденциозни, сви досадашњи статистички прорачуни изузетно непоуздани. С обзиром нато да нису извршена детаљна ископавања на масовним стратиштима, једини поуздани извор остаје историјска документација, пре свега немачка и италијанска, заједно с подацима које поседује Српска православна црква, и архива Комесаријата за избеглице у Недићевој Србији. По немачким проценама током рата, број страдалих Срба креће се у размери од 300.000 до 700.000 жртава. Извештаји немачке команде Југоистока из марта 1943, на пример, садрже процене о најмање 400.000500.000 хиљада убијених Срба у НДХ у прве две године рата. Хитлерови генерали помињали су број од 500.000 до 750.000 српских жртава. По процени Српске патријаршије број жртава био је већи од милион лица. Нема сумње да је усташки терор био обимом највећи у читавој југоисточној Европи и да је у питању био први тотални геноцид систематски спроведен у Другом светском рату, геноцид започет две године пре него што је Хитлер наредио коначно уништење Јевреј а.

Грађански рат 1941-1945: п у т ка успостављ ањ у ком унистичке ди ктатур е

аспарчавање Југославије после априлског слома 1941, изведено је брзо, према потребама нападача и окупатора - Трећег Рајха, Мусолинијеве Италије и њихових сателита на Балкану (Албанија, Бугарска, Мађарска). Словенија је подељена између самог Рајха и Италије, а Србија је с Банатом стављена под немачку управу. Део територија раздељен је заинтересованим савезницима Рајха који су заједнички извели инвазију и окупацију земље. Косово с делом Македоније додељено је Великој Албанији под италијанским протекторатом, већи део Македоније, с делом јужне Србије био је уступљен Бугарској, део Војводине (Бачка) препуштен Мађарској која је добила и минималну исправку граница у пограничном појасу с Хрватском и Словенијом. Изузетак је учињен једино при стварању НДХ која је требало да задовољи тежње оних народа који су, преко претежне већине националне елите, пришли Новом поретку - пре свих Хрвата, а знатним делом и босанских муслимана. Зато је највећа творевина настала из подељених југословенских земаља била НДХ.

Р

Драгољуб (Дража) Михаиловић (1893-1946) Родом из Ивањице, Драгољуб Михаиловић је завршио Војну академију у Београду, учествовао у Првом светском рату, био рањен и одликован. Завршио Генералштабну школу и служио до 1934. као трупни официр. Војни аташе у Софији и Прагу (1935-1937). Насупрот раширеном веровању, није се никада срео са генералом Де Голом. Док је Михаиловић као потпуковник 1930. похађао курс Више ратне школе у Паризу, мајор Де Гол био је у Либану. Михаиловић је предавао на Војној академији, и обављао дужност шефа Врховне војне инспекције. У рату 1941. пуковник, заменик команданта Друге армије. У чин бригадног генерала промовисан је 7. децембра 1941. Унапређен у дивизијског генерала 11. јануара 1941, а већ 19. јануара именован је за министра војног и команданта »Југословенске војске у отаџбини«. После успостављања комунистичке диктатуре ухваћен (1946) и после монтираног суђења погубљен 17. јула у Београду. Француски генерал Де Гол одликовао је Михаиловића 1943. »Ратним крстом«, а посмртно (1948) »Легијом за Југословенска влада у Јерусалиму 1941.

Кажњавајући Србе као инспираторе војног удара, народ који се по други пут у XX веку испречио германској експанзији, Хитлер је настојао да заувек уништи југословенску државу. Немачки окупатори износили су тезу о српском пореклу Југославије и несрпским народима се приказивали као ослободиоци који исправљају неправде нанете мировним решењима у Версају 1919. Они су тврдили да не долазе као противници већ пријатељи »угњетених народа«, као пријатељи који ће их сачувати од »српских шовиниста« који раде за британске интересе. Док је Београд био засипан бомбама, Немци су у Загребу дочекани с невиђеним одушевљењем и помпом - као ослободиоци. У логорима Рајха, по немачким изворима, налазило се 344.000 ратних заробљеника, већином Срба, официра и војника: сви други припадници југословенске војске који би изјавили да нису Срби били су одмах пуштани из логора. В лада у емиграцији Краљевска влада је, после Каира и Јерусалима, коначно смештена у Лондон. Министри краљевске владе су у Лондону наставили међусобне, претежно националне сукобе, остављајући мучан утисак на британског председника владе Винстона Черчила и његове сараднике. Представник Хрватске сељачке странке Јурај Крњевић покушавао је да се, мимо владе, директно споразуме са Британцима, оптужујући Србе да угрожавају хрватска права. Највећи сукоби избили су око става према усташким зверствима над Србима у НДХ. Хрватски министри упорно су настојали да умање размере усташких злочина, што је представљало крупан извор неспоразума са српским министрима у влади. Млади краљ Петар II, неискусан и недовољно политички изграђен, по Уставу из 1931. имао је велика овлашћења у односу на владу, и право да је смени. У клупку сплетака које су разне политичке фракције плеле око њега, деветнаестогодишњи краљ није се добро сналазио, стварајући тако нове неспоразуме који су додатно крњили његов почетни ауторитет.

ПРВИ ОТПОР ОКУПАТОРУ

осилац политичког континуитета Југославије у земљи био је једино покрет краљевских официра под вођством пуковника Драгољуба Драже Михаиловића, Први међу вишим официрима, Михаиловић је одбио да призна капитулацију са образложењем да та реч не постоји у српском језику. Већ средином маја 1941, са неколицином присталица, Михаиловић је прешао из Босне у западну Србију, да би, на простору око планине Равна гора, образовао герилске одреде и стварао мрежу повереника на терену. Михаиловић је први ушао у сукобе с Немцима. Национална политика његовог покрета заснивала се на одлучном опирању комадању земље и заштити интереса оних народа за које - попут Срба и Словенаца - није било места у Хитлеровом Новом поретку.

Н

Драгиша Васић (1885-1945) Адвокат и писац, аутор најуспешнијих приповедака о ратним и поратним траумама српских војника у »Великом рату« (Црвене магле). Као путописац и есејиста (Деветстотрећа, Карактер и менталитет једног поколења, Два месеца у југословенском Сибиру, Утисци из Русије), Васић је стекао заслужену славу. У Другом светском рату придружио се Равногорском покрету и до трагичне смрти у усташком ропству 1945. био један од главних сарадника генерала Михаиловића. На слици горе: Д. Васић са генералом Михаиловићем. На следећој страни: Васићев лист »Српски глас«, на дан 27. марта 1941.

Крагујевац, 21. септембар 1941.

Припадници немачке редовне војске воде цивилне таоце на стрељање.

У покрету пуковника Михаиловића од маја 1941. налазило се, зато, највише Срба и, сразмерно величини њихове нације, знатан број Словенаца. Изразито мали број Хрвата и босанских муслимана који су пришли Михаиловићу био је показатељ ниског степена њихове везаности за предратне установе и заједничку југословенску државу. У штабу генерала Михаиловића било је, ипак, и неколико угледних Срба-муслимана (Др Исмет Поповац, Мустафа Мулалић, Фехим Мусакадић) и Словенаца и Хрвата (Владимир Предавец, Ђуро Виловић, Звонко Бегић), а у Словенији је један четнички одред водио Словенац мајор Карел Новак. Међу Михаиловићевим снагама у Далмацији било је и Хрвата интегралних Југословена (међу њима и писац Нико Бартуловић). Током лета и јесени 1941, после успостављања веза са краљем Петром II и владом у Лондону, покрет је озваничен под именом »Југословенска војска у отаџбини« (ЈВО). Почетком 1942. пуковник Михаиловић је, унапређен у генерала, именован за

СРПСКИ глдс ЖИВЕО КРДЉ! П Р О Н Л А М А Ц И ЈА мпшг веднчлпствл кт>ш нт» вто шксдам. ш п ш « ививш

Срби, Хрвптн н Словевии!

Страдање Срба у Бачкој У Бачкој, која је била под мађарском окупацијом, од августа 1941. до почетка 1942. убијено је око 15.000 Срба, њих 70.000 било је протерано, а око 30.000 ухапшено или интернирано. Само у Новом Саду је почетком јануара 1942. побијено и у Дунав бачено преко 2.000 Срба и Јевреја.

војног министра у Југословенској влади у избеглиштву - кабинету којим је председавао Слободан Јовановић (1942-1943). Михаиловић је успео да за време рата оформи 68 корпуса неједнаке величине (од неколико хиљада до неколико стотина бораца) укупне јачине 70.000 људи, од чега су само у Србији деловала 34 корпуса са 45.000 бораца. При његовом штабу деловао је »Централни национални комитет«. Политички план покрета (који је касније назван Равногорски покрет) није била само обнова демократског поретка у Југославији, него и тројно федерално преуређење земље. На »Светосавском конгресу« у селу Ба, 27-28. јануара 1944. као циљ истакнуто је, уз хрватску и словеначку, стварање једне велике српске федералне јединице унутар Краљевине Југославије. Премда југословенски по начелној оријентацији, Михаиловићев покрет окупљао је претежно Србе, и стога је, касније, често означаван као »Трећи српски устанак«. У целини, Михаиловић је до доласка совјетских трупа 1944. контролисао само Србију и делове Црне Горе и источне Босне без градова. Михаиловићеви официри носили су чинове команданата и у народу су њихове јединице називане дражиновци. Самосталне формације, ван Михаиловићеве непосредне команде, углавном у Босни, Крајини и Далмацији носиле су име четници (као нпр. припадници »Динарске дивизије« у Книнској крајини), и за предводнике имале војводе. Име четници је касније, за потребе комуниста, узимано да се, као јединствени, означе оба ова покрета. Динарском дивизијом командовао је војвода Момчило Ђујић, свештеник, који се у сукобима с усташама и партизана често ослањао на италијанске снаге у Далмацији. Одлуке Светосавског конгреса (јануар 1944)

4) Конгрес поставља следећи општенародни програм: а) Да се у целини обнови Југословенска држава и прошири на територије на којима живе Срби, Хрвати и Словенци и да се као минимално тражење будућој Југославији, одреде границе, према тражењу Југословенске делегације на конференцији мира после Првог светског рата. б) Југославија треба да буде уређена као федеративна држава, у облику уставне и парламентарне народне монархије, са народном династијом Карађорђевића и са Краљем Петром Другим на челу. в) Конгрес сматра, да је солидност будуће Југославије условљена стварањем на демократски начин, једне српске јединице у државној заједници, која би на демократским основама окупила цео српски народ, на његовој територији. Исто начело треба да важи и за Хрвате и за Словене. г) У свима федеративним јединицама заједничке државе, има се народу дати могућност за задовољење посебних покрајинских: економских, културних, социјалних и других интереса и потреба кроз широке народне самоуправе. Разграничење између Срба и Хрвата, изражено без легитимних представника српског народа, као и сва друга фактична стања створена пред рат или у рату, под притиском насиља и диктатом окупатора, не признају се. д) Конгрес изражава жељу да се још у току стварања овакве државне организације, обезбеде предуслови за корените реформе: Привредне, социјалне и опште културне које дух времена намеће п које буду одговарале потребама народа српског, хрватског и словеначког, са циљем да се основна начела демократије проведу не само на политичком него и на привредном, социјалном и општекултурном пољу. ђ) Држављани Југославије уживаће сва она политична права и слободе, које ће гарантовати њихов одлучујући утицај на пословање државе и самоуправних тела. Сваком Југословену биће обезбеђен културни успон и могућност да привредним радом обезбеди себи и породици материјалну добробит и сигурност од свих врста незгода у животу.

Момчило Р. Вујић (1907-1999) Рођен у околини Книна, завршио богословију у Сремским Карловцима. 1933. постао парох у Стрмици, на тромеђи Далмације, Босне и Лике. Због терора хрватских усташа придружио се покрету отпора у Далмацији да би 1942. скинувши мантију постао командант Динарске четничке дивизије. Признао га генерал Михаиловић а војвода Илија Трифуновић-Бирчанин доделио му је титулу војводе. Ради заштите српских цивила ослањао се на италијанску подршку. Спасао од покоља српски народ на тромеђи и на граници између италијанске и немачке окупационе зоне. Извео око 10.000 бораца 1944. у Италију. (На слици: Момчило Ђујић и владика Николај Велимировић)

Партизански штаб у Јајцу 1943. Слева надесно: Иво Лола Рибар, Милован Ђилас, Сретен Ђуровић, Александар Ранковић, Тито, Андрија Хебранг, Моша Пијаде, Едвард Кардељ.

Михаиловићеви команданти у Босни били су мајори Бошко Тодоровић и Јездимир Дангић, а четнички команданти, само номинално под командом Михаиловића, Урош Дреновић, Лазар Тешановић и Раде Радић (Босанска крајина). У Црној Гори и Херцеговини, Михаиловић је имао знатна упоришта и велики број присталица, под командом генерала Блажа Ђукановића и пуковника Баја Станишића. После њихове погибије у сукобима с комунистима, мајор Павле Ђуришић, најбољи и најхрабрији Михаиловићев командант, и Добросав Јевђевић у Херцеговини, мање су усаглашавали своје акције с Михаиловићем, наслањајући се, по потреби, на Италијане у залеђу, што је, временом, компромитовало њихов отпор. Михаиловићеви команданти у Србији оштро су се сукобљавали с љотићевцима (војском профашистичке организације »Збор« Димитрија Љотића), који су деловали уз колаборантски режим генерала Милана Недића. Четничког војводу Косту Пећанца су, због сарадње с Немцима, 1944. ликвидирали Михаиловићеви људи, као и неке локалне команданте који су се, без знања и одобрења Михаиловића, светили на своју руку по Србији, Црној Гори и другим крајевима, убијали цивиле и идеолошке противнике, и пљачкали сељаке. Војна стратегија комуниста Националне и верске сукобе у условима окупације искористили су комунисти - присталице идеологије сасвим супротне југословенском друштву по начину практичног деловања. Комунисти су имали централизовану управну структуру и мотивисано и фанатизовано чланство. То им је давало велику предност у хаотичним приликама. Слепо следећи максиме и искуства Совјета, око 8.000 комуниста је ратни метеж, националне сукобе и страну окупацију - слично као и бољшевици 1917. искористило за војне акције чији основни циљ није био ослобођење земље него, искључиво, преузимање власти. Без чврстих патриотских ставова, комунисти су током немачке инвазије остали мирни јер су, због савезништва Стаљина с Хитлером (август 1939 - јун 1941) дисциплиновано чекали упутство из Москве. Позив на устанак уследио је 1. Јула, тек после

напада Немачке на Совјетски Савез (22. јуна 1941), три месеца по окончању априлског рата и два месеца после образовања Михаиловићевог покрета. За војне јединице изабрано је идеолошки неутрално име партизани. Искуства из грађанског рата у Шпанији, и агитаторске способности увежбаване у совјетској престоници, комунисти су вешто користили у ратним условима. Прикривајући своје уске идеолошке циљеве, комунисти су се приказивали народу као борци за слободу, за »братство и јединство«, како би стекли контролу над покретом отпора који се спонтано јавио у неколико крајева Босне, Херцеговине и Крајине, захваћених усташким геноцидом.

Павле Ђуришић Предратни официр Југословенске војске, организатор устанка против италијанских окупатора 1941, командант четничких одреда у Црној Гори и Рашкополимској области (Санџак). Заробљен од Немаца, побегао из заробљеништва. Убиле га у пролеће 1945. Павелићеве усташе, којима га је на превару предао вођа црногорских усташа Секула Дрљевић. Већи део његових снага и велики број цивила из Црне Горе страдали су у повлачењу у бици на Лијевчу пољу.

Морам овдје подвући чињеницу да се у редовима наше Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије од самог почетка па до данас, налазе у огромној већини баш Срби, умјесто да буде обратно. Баш српски, црногорски, босански и лички партизани и бригаде које су биле састављене искључиво од Срба водиле су и данас воде немилосрдну борбу против четника Драже Михаиловића и осталих непријатеља угњетених народа. Српски народ је дао ијош увијек даје највећи допринос у борби против окупатора и његових издајничких слугу. Ј.Б. Тито, »Пролетер«, 16. децембра 1942.

У редове партизанских јединица улазио је велики број поштених и једноставних људи који су слабо разумели политичке и идеолошке циљеве комуниста. У необавештеном и политички слабо изграђеном сељаштву, мало способном да разликује непосредне циљеве од далекосежних политичких планова, комунисти су се представљали као борци за слободу, прикривајући често своје идеолошке циљеве. Када су ти циљеви отворено заступани, били су увек приказивани кроз призму слободе и једнакости које су, наводно, владале у Совјетском Савезу. Сведочанства партизанских извора казују да је велики број припадника Титових снага наивно веровао да после рата неће бити ни новца ни пореза ни било којих других дажбина. Мандат Москве, која је стајала иза комуниста био је, у обичном народу, схватан као симбол Русије - вековима традиционалне заштитнице православних Словена - »мајке Русије«. Историјско искуство и мит о Русији који никада није био уздрман (јер се због непознавања правог стања у СССР-у узимало да је то природан наставак руске државе), учинили су да многи Срби остану чврсто уверени да им велика словенска држава не може учинити никакво зло, него, напротив, само помоћи кад их сви напусте. Проглас комунистичког вођства српском народу од 5. јула 1941. позивао је на борбу у савезништву са »непобедивом словенском Русијом«, а не са СССР-ом. Сам Стаљин, премда Грузијац, означен је као »велики син руског народа«. Тачно се процењивало да међу Србима СССР није схватан као идеолошки узор него као земља из које долази традиционална подршка словенској и православној браћи. Култ Русије био је посебно развијен у Црној Гори, где је устанак 13. јула најпре почео под вођством краљевских официра, да би се затим поделио на партизане и четнике. Слично је било и у Херцеговини где су устаници очекивали брзу победу Руса. Угроженост Срба у НДХ показала се као погодно тле за успешну пропаганду малобројних, али одлучних комуниста који су имали присталице у Херцеговини, централној Босни, на Кордуну и Банији. Комунисти су у Србији 1941. доживели први неуспех јер у народу није био широко прихваћен њихов покушај совјетизације (»Ужичка република«). Успели су, међутим, да се ставе на чело

Ми са нашим народноослободилачким покретом тежимо да створимо слободну Југославију у којој ће сва словенска племена имати сва права и у којој неће владати само Срби. Због тога у националном четничком покрету ми видимо натег највећег и најопаснијег непријатеља, пошто они теже да створе Велику Србију, а нас да истисну. Под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе, а такође и интересима саобраћаја. Ми не тражимо никакву противуслугу. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили... Изјава Титових изасланика у Загребу, Владимира Велебита и Милована Ђиласа, март 1943.

Идеологија Динарске дивизије у Далмацији и Крајини била је следећа: српска држава биће васпостављена на далматинском Косову, она ће обухватити уз Србију, Војводину и Црну Гору, још и Херцеговину, Босну, Далмацију до Шибеника и Лику.

Основица сваког успеха у Србији и целој југоисточној Европи лежи у уништењу Михаиловића. Употребите све снаге да М(ихаиловић) и његов штаб пронађете, како би он могао бити уништен. Свако средство које томе допринесе је згодно. Очекујем најтешњу сарадњу свих установа које долазе у обзир, од Полиције сигурности и Службе сигурности до 88-а и полиције. (Упутство X. Химлера, Хитлеровог најближег сарадника, од 17. јула 1942.)

спонтаног националног покрета знатног дела Срба западно од Дрине и да обликују његов политички, а затим и идеолошки карактер. У тој функцији били су и сукоби с окупатором и борбе с ривалским идеолошким снагама. Два сусрета Михаиловића с комунистима (Струганик и Брајићи 1941) уверили су га да циљ комунистичког вођства није ослобођење земље него, пре свега, преузимање власти, и да снаге лојалне краљу комунисти сматрају главним непријатељима. Михаиловић је дуго веровао да је Тито, због необичног нагласка, руски генерал, послат из Русије да подигне устанак на Балкану. Борба комуниста вођена је с фанатичним уверењем у праведност циља и с макијавелистичком неумољивошћу - без обзира на то колики ће бити број жртава и какве ће размере имати страдање цивилног становништва. Оправдање за велике губитке објашњавано је теоријом о бескомпромисности револуционарне борбе. Комунисти се, зато, нису устручавали од масовних стрељања стотина цивила лојалних краљу и Михаиловићу. Прве одмазде комуниста уследиле су већ 1941, а »обрачун с класним непријатељем« попримио је застрашујуће размере у Црној Гори, где су хиљаде њихових неистомишљеника, углавном цивила, стрељани и сахрањивани у заједничке необележене гробнице, тзв. »пасја гробља«. Револуционарну теорију примењену на домаће услове одавало је намерно изазивање сукоба и у областима где за то нису постојали услови: у таквим случајевима »успех« изазван одмаздама усташа, састојао се у растућем броју нових присталица. После партизанских акција сељаци су, у страху од одмазде окупатора или усташких власти, били практично приморани да се прикључе комунистичким јединицама. Југословенска војска у отаџбини Стратегија Михаиловићевог покрета била је дефанзивна, сасвим супротна револуционарној суровости комуниста. Михаиловићева стратегија заснивала се на очувању народа, избегавању непотребних жртава и чекању правог тренутка за општи устанак. После драконских мера немачких окупатора у Србији - стрељање сто талаца за једног убијеног немачког официра, и педесет талаца за једног војника - (у Крагујевцу, Краљеву, Шапцу), Михаиловићеве снаге су крајем 1941. обуставиле акције ширег обима, ограничавајући се на диверзантске акције и ширење повереничке мреже. Логори у Србији су до 1943. били пуњени Михаиловићевим присталицама, а немачке потернице за Михаиловићем - уцењеним на сто хиљада рајхсмарака у злату биле су, заједно са сликама комунистичког вође Ј. Б. Тита, излепљене широм Србије. Недостатак чврсте организационе структуре условио је да учинак Југословенске војске у отаџбини зависи од личних квалитета њених команданата. Настојећи, пре свега, да сачува српски (а делом и словеначки) народ од истребљења, Михаиловићев покрет је често био немоћан пред боље

»Равногорска Мисао« Орган 1. Равногорског Корпуса од 1. марта 1944. извештава о Светосавском конгресу.

Срби! Вођа одметника и бунтовника Дража Михаиловић, који на својој савести носи крв вите хиљада Срба и који је властитој земљи нанео бескрајну беду и невољу, после његове банде налази се у бекству, по свој прилииџ у правцу Босне. Због непредавања оружја, мобилизације илегалне војске, због његовог злочиначког удруживања са комунистима и због подизања оружаног устанка против немачких окупаторских власти, он је свој живот проиграо. Онај ко га ухвати добиће награду у износу од 200.000 динара. Немачка врховна команда (Прва потерница против Д. Михаиловића из децембра 1941)

организованим и фанатизованим следбеницима комуниста присталицама једне међународне идеологије. Комунисти су се током рата показали неосетљивим за страдања било које националне заједнице на југословенском простору. Једина константа у националном програму КПЈ била је борба против »великосрпске хегемоније«. То је, међутим, био само други начин да се означи борба комуниста за власт у земљи. Споразум о обустављању сукоба с Немцима, ради обрачуна с Михаиловићем, који су Титови изасланици у преговорима с Немцима уговорили у Загребу у марту 1943. то јасно показује. Партизани су до капитулације Италије (септембар 1943) били на ивици војног пораза. Њихове јединице су до краја 1943. већином чинили Срби, тако да је сукоб с Михаиловићем, због незнатног броја партизана међу Хрватима и муслиманима, више личио на братоубилачки међусрпски рат. Тек после италијанске капитулације, када су се комунисти домогли великих залиха њиховог оружја, и кад се већ назирало да ће Немци изгубити рат, партизански покрет (који је по њиховом тврдњама окупљао око 130.000 бораца) се војно консолидовао и почео да попуњава борцима других националности. Да би повећао број Хрвата у својим јединицама, Тито је још од јануара 1942. обећавао да ће »свим поштеним усташама« који уђу у партизанске одреде бити опроштено што су припадали усташком покрету. Масовније дезертирање из домобранских јединица (редовне војске НДХ) и усташа (партијске војске НДХ) наступило је крајем 1943, тако да је, по подацима совјетског радија, већ у априлу 1944. било око 80.000 Павелићевих официра и војника у партизанским редовима.

РЕЖИМ ГЕНЕРАЛА МИЛАНА НЕДИЋА купирана Србија је од 1941. била под строгим режимом немачке управе која је, затим, замењена комесарском управом којој је на челу стајао Милан Аћимовић. На страдања Срба у НДХ, чији су лешеви допливавали у гроздовима Савом до Београда, надовезала су се страдања Срба у Бачкој (под мађарском окупацијом) и у Банату. Када је комунистичка герила почела с диверзијама и нападима на Немце, одмах по позиву Москве на отпор, у Србији су уследила масовна стрељања цивила у знак одмазде. Тада је, на иницијативу Аћимовића, састављен Апел српском народу уперен против комуниста. Преко сто угледних српских интелектуалаца, писаца, научника, лекара, државних чиновника и привредника, потписало је Апел, позивајући на обустављање борби које ће, уз постојање Михаиловићевих снага, само изазвати грађански рат у земљи. Међу потписницима Апела били су, уз двојицу владика, и низ бивших министара, народних посланика и политичких првака. Апел се тумачио двојако, као пристајање на немачке захтеве с једне, и као мудро упозорење за

О

Босански добровољци из 88-»Ханџар« дивизије полажу заклетву Хитлеру (1943)

чување националних снага с друге стране. Било је потписивања и под притиском и из уверења, а број оних који су одбили да потпишу Апел био је веома мали (Исидора Секулић, Иво Андрић, Милош Н. Ђурић).

Милан Ђ. Недић (1877-1946) Армијски генерал, командант војних јединица у Првом светском рату, после 1918. командант бригаде, начелник армијских области, начелник Главног генералштаба (1934-1935), министар војни (1939-1940). Командант треће групе армија у Априлском рату. Германофил, председник владе под немачком окупацијом (1941-1944). Ухваћен у Аустрији и предат Титовим властима, извршио је, по сумњивој званичној верзији, самоубиство у затвору.

Да би се сузбио отпор у Србији (без Косова и Метохије, али с Банатом), крајем 1941. успостављена је, после комесарске управе, локална администрација којој је на челу био генерал Милан Недић. Осим групице бивших политичара Недић је имао активну подршку само у малобројним присталицама неутицајне предратне странке »Збор« Димитрија Љотића, у којој су се мешали утицаји сталешке државе фашистичког типа, француског десничарског монархизма и интегралног југословенства. У условима масовних репресалија над цивилима и већ започетог грађанског рата између Михаиловића и комуниста, на наговор, немачких власти, владу је, уз помоћ присталица Димитрија Љотића, августа 1941. формирао Недић, познат као националиста, антикомуниста, али и пронемачки настројен официр, фасциниран Хитлеровом војном машинеријом. Његова »влада националног спаса« позивала је Србе да не подлегну »безумној пропасти«, у коју их је водило приклањање агентима Москве (Титови партизани) и Лондона (Михаиловић), да забораве на »југословенску срамоту« и посвете се »Српству«. Сматрао је да Србија нема шта да тражи у обрачуну великих сила и да јој, по нестанку државе, прети да изгуби и народ. Недићевим режимом у Србији Немци су хтели да створе контрапројект Михаиловићевом и Титовом покрету који су се, сваки на свој начин, залагали за обнову Југославије. Недић је за разлику од комесарске управе Милана Аћимовића која му је претходила, имао нешто већу самосталност према Немцима, али су све важне одлуке ипак доношене у кругу немачке команде за Србију. Недић је покушавао да од Немаца издејствује припајање Србији источне Босне, Срема и Санџака, али су га Немци глатко одбили. По злу је остала запамћена његова »Специјална полиција«, посебно њен антикомунистички одсек. У логору у Јајинцима, крај Београда, нашло је смрт више десетина хиљада присталица Михаиловића и Тита. Специјална полиција хапсила је и у логоре упућивала четнике, партизане, њихове присталице, уопште све антифашистички оријентисане политичке личности и групације.

Апел српском народу 1941.

Српски народ доживљава тешке дане. У овим судбоносним часовима дужност је сваког Србина, сваког правог родољуба, да свим својим снагама помогне да се у земљи сачува мир и ред... У тренутку када већина нашег народа јасно увиђа да је то једини пут натег националног спасења, шака туђинских плаћеника и саботера по наредбама злочиначког бољшевизма својом безумном акцијом доводи у питање све напоре ка сређивању наших прилика и намерно покушава да у земљи изазове пожар уништења и истребљивања, у варљивој нади да ће тиме нешто помоћи својим господарима. Разбојничке банде, састављене од комуниста и одбеглих робијаша...Ти злочинци доводе у питање опстанак целокупног натег становништва, целе српске нације... Зато позивамо целокупан српски народ да одлучно у свакој прилици и свима средствима помогне наше власти у борби против ових злотвора српског народа и његове будућности. »Апел српском народу«, 11. август 1941.

У војне формације које је Недић оформио - »Српску државну стражу« - одреде који су чували унутрашњи ред у земљи, постепено су се убацивали Михаиловићеви људи, како би је слабили изнутра. Михаиловић је, осим Недића, посебно оштро осуђивао присталице Димитрија Љотића с чијим су се оружаним јединицама (»Добровољачки корпус«) његове снаге често сукобљавале. Тек поткрај рата, када је победа комуниста постала извесна и када су совјетске трупе ушле у Југославију, непријатељство Михаиловића према Недићу и Љотићу изгубило је у оштрини: успостављене су везе и тражен начин за заједничку борбу против надирућег комунистичког покрета.

Димитрије Љотић (1891-1945) Вођ југословенске, унитаристичке организације десне оријентације »Збор«, основане 1935. Главни идеолошки узор био му је десни монархизам Шарла Мораса из Француске. Љотић је противник демократије, либерализма и комунизма. Залагао се за сталешку државу, одбијао национални партикуларизам у Југославији, обједињујући мање групе десних групација сличне оријентације из Словеније и Хрватске, без већег утицаја у бирачком телу. Бивши министар правде, Љотић је личном харизмом највише допринео окупљању неколико хиљада присталица, мећу унитаристички опредељеном омладином, као и једног дела православног свештенства. За време окупације, Збораши су образовали »Српски добровољачки корпус« који је сарађивао с Немцима и Недићевим режимом, водио истовремено окршаје и са комунистима и са четницима. Погинуо приликом повлачења, у Словенији.

Режим генерала Недића остао је, упркос свесној колаборацији с Немцима, запамћен по једној важној установи - »Комесаријату за избеглице«, којим је руководио Тома Максимовић. Преко комесаријата Недићев режим је обезбеђивао смештај и храну за преко две стотине хиљада Срба избеглих са других окупираних територија Југославије, највише из НДХ. Број избеглица које су се слиле у Србију из НДХ, са Косова, из Бачке и Македоније, није тачно израчунат. Процене се крећу у распону од 200.000 до преко 400.000 лица.

МЕЂУНАРОДНЕ ОКОЛНОСТИ С тратегија западних савезника Постоји раширен комунистички мит да су југословенски народи, под Титовим вођством, сопственим снагама извојевали слободу. Међутим, обим и значај војних акција ЈВО и комунистичких јединица, није суштински утицао на исход рата. Судбина Југославије одлучивала се изван њених граница: зависила је од исхода светског ратног сукоба, а посебно од процена Савезника о збивањима у Југославији. Антифашистичка коалиција (САД, Велика Британија, СССР) одликовала се истим идеолошким поделама које су постојале у Југославији. За разлику од ње, сарадња између два крила коалиције, демократског и комунистичког, неупоредиво је боље функционисала. Фактичка подела на два одвојена ратишта - руско и англосаксонско - затим и прећутна, али стварна подела на зоне интереса, била је потврђена после Техеранске конференције савезничких лидера у јесен 1943. У плановима западних савезника (САД, Велика Британија) југословенско ратиште имало је споредан значај. Приоритет америчких стратега био је да се Трећи Рајх што пре и што је могуће брже победи, како би се САД потпуно посветиле рату с Јапаном. Зато су своју стратегију у Европи засновали на одлучном удару с обала Нормандије у северној Француској у срце немачког Рајха. Свака акција која би могла да окрњи концентрацију снага за тај одлучујући удар и директан продор ка Берлину била је, без

' *

подршке америчких генерала, осуђена на пропаст.

*

!ћ Г ,Ј&

Николај Велимировић (1888-1956) Владика охридски и жички, један од водећих теолога Српске православне цркве. Доктор теологије и филозофије, почасни доктор универзитета у Оксфорду, Колумбији и Глазгову. Током Првог светског рата, у Британији и Америци бранио српску ствар. У међуратном периоду предводник богомољачког покрета за обнову моралних вредности, утицајног у Србији и у источној Босни. За време окупације, Немци су га с патријархом Гаврилом интернирали у манастир Раковицу и Војловицу, а затим у концентрациони логор Дахау. После успостављања комунистичког режима остао у емиграцији, умро у Америци. Био је изузетно надахнут беседник и писац, обновитељ верске доктрине и значајан мислилац у православном свету. Међу најпознатијим делима: Беседе на Гори, Речи о Свечовеку, Молитва на Језеру, Религија његошева. Сабрана дела владике Николаја објављена су у дијаспори.

Американце, за разлику од Совјета и Британаца, није занимало какав ће бити однос регионалних утицаја сила у послератној Европи. После Техеранске конференције, Југославија се налазила, по америчким анализама, у оквирима зоне безбедности под контролом Совјетског Савеза. Стратегије лојалистичког Михаиловићевог и Титовог комунистичког покрета заснивале су се на подршци двају различитих крила савезничке коалиције. Михаиловић је планирао војне операције ширих размера тек по савезничком искрцавању на Балкан. Насупрот њему, Ј. Б. Тито је својуј борбу сматрао делом светске револуције чија ће круна бити улазак Црвене армије на територију Југославије и успостављање комунистичког поретка совјетског типа. Одлуке донете на Техеранској конференцији - да искрцавања на Балкану неће бити, и да су САД спремне да дају првенство совјетским војним интересима на европском југоистоку - имале су одлучујући утицај на развој догађаја у Југославији. При таквом односу снага у савезничким редовима, исход грађанског рата није зависио од успеха у сукобима с окупатором него, пре свега, од успеха у пропагандном рату који се водио у савезничком јавном мњењу. Подршка англосаксонских медија за промену политичког уређења у Југославији била је потребна да се озваничи улазак Југославије у интересну сферу СССР-а. Да би комунистички покрет у Југославији постао прихватљив за англосаксонске медије, требало је претходно потпуно компромитовати Михаиловићев покрет који је од 1941. све до 1943. био слављен као први герилски покрет у окупираној Европи. Ореол херојске војске у борби против окупатора у срцу окупиране Европе, био је неопходан Титовим снагама како би се прикрио комунистички карактер читавог покрета. Партијске циљеве је требало камуфлирати »успесима« партизана у сукобима с окупаторским снагама. Оваква пропагандна стратегија била је смишљена да одговара америчким потребама. САД су апсолутну предност давале војним питањима, избегавајући да буду увучене у политичке сукобе, понајмање на Балкану. Спремност совјетске власти да неколико милиона руских војника супротстави Хитлеровој армади, за Американце је имала практичан значај: стотине хиљада америчких војника на тај начин је спасено сигурне погибије. Совјетима су се, због терета борби и броја поднесених жртава за савезничку ствар, морали пружити одговарајући уступци. У те уступке, спадала је и контрола СССР-а над Југославијом после окончања рата. У лога М оскве У медијском рату који је уследио, снаге нису биле изједначене. Југословенски комунисти, као секција Коминтерне (формално укинуте 1943) под патронатом Стаљина имали су пуну подршку свих комуниста света а, поврх тога, и подршку организационог

Пролетерске бригаде Југословенски комунисти су током рата све своје планове за будућност везивали за Совјетски савез. Прва пролетерска бригада, као прва јединица с јасним класним, а не само ослободилачким значењем, основана је на Стаљинов рођендан 21. новембра 1941, у знак оданости вођи Совјета. После сукоба с Информбироом 1948, дан оснивања померен је на 22. новембар, датум који се касније славио као Дан ЈНА. Пролетерске бригаде, под вођством партијских комесара, са искуствима из Шпанског грађанског рата, биле су ударне, фанатизоване јединице партизанског покрета. Јуришало се с узвиком »За Стаљина«. Покретљиве пролетерске бригаде дејствовале су свуда где је то било потребно. Ратне операције између Немаца, партизана и четника одвијале су се углавном у Босни (битка на Неретви 1942, битка на Сутјесци 1943, битка за Дрвар 1944), где су биле сконцентрисане главнине партизанских снага. Логори Широм Србије, од Београда до Ниша, немачка управа је образовала логоре за Србе, Јевреје и Цигане. Највећа стратишта била су. осим Ниша. у самом Београду: у логорима на Бањици и на Сајмишту стрељано је више десетина хиљада Срба и припадника етничких мањина. Логор на Бањици био је у прве три године попуњаван углавном Србима, таоцима и присталицама генерала Михаиловића. Кроз логор на Бањици је од јуна 1941. до октобра 1944. прошло преко 23.000 логораша. Логор Сајмиште је од октобра 1941. био главни логор за Јевреје у Србији, а број лого-раша је већ 1942. био преко 12.000 лица. Логора је осим у Србији било, под управом Италијана, и у Црној Гори.

центра светског комунизма у Москви. Совјети су пропагандном рату придавали исто онолико пажње као и војним операцијама. Разрађен и изузетно развијен систем пропаганде и дезинформација - саставни део политике Коминтерне - био је стављен на располагање југословенским комунистима. Титови комунисти су и сами показали завидне способности у пропагандном раду - и преко совјетских канала и у директним контактима с представницима западних савезника. Већ у зиму 1942. почела су да, из совјетских извора, на Запад стижу обавештења која су комунистичком покрету приписивала све заслуге за отпор окупатору у Југославији. Како је истом приликом генерал Михаиловић оптуживан за сарадњу с непријатељем, био је постигнут и први циљ у пропагандном рату забуна и дезинформација. Слика југословенске ратне стварности у јавном мњењу западних савезника због тога је одлучујуће утицала на исход грађанског рата. Вођа југословенских комуниста, Јосип Броз је тако новембра 1943. у Јајцу (Друго заседање АВНОЈ-а) промовисан у маршала Тита, неприкосновеног вођу покрета отпора у Југославији. Пропагандна машина Коминтерне и незајажљива радозналост западних медија претвориле су Броза у симбол борбе у Југославији, на исти начин како је то било урађено током прве две године рата с генералом Михаиловићем. Процена да ће због основних политичких опредељења, као и због присуства југословенског краља и владе у Лондону, западни медији бити наклоњени Југословенској војсци у отаџбини, после 1943. показала се погрешном. Западни медији, а пре свега британска влада и војни команданти, имали су непосредан увид у стање на терену преко својих официра, који су се од јесени 1941. налазили при Михаиловићевом штабу. Извештаји који су из Југославије стизали посредством британске обавештајне службе (СОЕ), нису могли јасно да предоче сву сложеност националних сукоба, логику грађанског рата и услове борбе против окупатора. Британски официри у Михаиловићевом штабу знали су српски језик и могли су да се слободно крећу. Британски команданти на Средњем Истоку сматрали су да Михаиловићев покрет стоји под њиховом непосредном командом. Стога су Михаиловићу од почетка - често у наредбодавном тону - упућивали команде за извођење акција које су биле у нескладу и са ситуацијом на терену, и са британским могућностима да му доставе одговарајућу помоћ у оружју, ратном материјалу и опреми. Једновремено, посредством британских мисија у оквиру мноштва британских тајних служби и информативних агенција, на терену се водила борба за контролу над обавештењима која су стизала од неколицине официра из Југославије. Док су Михаиловићеви одреди сматрали да су им западни савезници природан ослонац, комунисти су с великом опрезношћу примали савезничке мисије и настојали да им свој покрет прикажу као ослободилачки покрет: односи са западним мисијама

Савезничка помоћ Промена у политичком ставу према два покрета отпора исказала се у количини оружја коју су им Британци достављали. Михаиловићеве снаге су до октобра 1943. биле снабдевене са 23 тоне оружја и муниције, од тога 1.866 пушака, 1.656 митраљеза и аутомата и 43 бацача. Титови партизани су током 1944. добили 8.200 тона помоћи у оружју и муницији, од тога преко 100.000 пушака, 50.000 комада аутоматског оружја и око 1.500 минобацача. Слично је било и са медицинском и хуманитарном помоћи. Слетевши 1944. са Титовог Виса на Михаиловићев аеродром у Прањанима, направљен ради прихвата оборених америчких пилота и савезничких авиона, два савезничка лекара су била запањена разликом у опреми и хигијени: Доктор Карпентер је управо био стигао из партизанске болнице на острву Вису, где је савезничка медицинска опрема била тако богата да су комесари могли за себе да наручују чаршаве, пешкире, деке и специјалне намирнице. По доласку у Прањане, Др. Митрани и Др. Карпентер задесише ситуацију која је оличавала сасвим супротну крајност. [...] Лекари су били вични - уопште су четници много чешће располагали добрим лекарима, јер се мало који лекар сопственом вољом прикључивао партизанском покрету. Но четнички лекари су радили без ичега. Дејвид Мартин, Изневерени савезник - нецензурисана прича о Михаиловићу и Титу, 1946, стр. 251.

Амерички авијатичари, оборени изнад Србије, са припадницима ЈВО који су их спасили од Немаца.

прилагођавани су стратешком значају њихових извештаја савезничким командама. Кретање савезничких мисија било је, због тога, строго контролисано како би се комунистичка герила представила западним демократијама на жељени начин. Приступ ЈВО сарадњи са савезничким мисијама био је сасвим различит. Њени команданти нису разумели међународну димензију читавог сукоба нити су добро процењивали однос снага међу савезницима. Сматрајући западне савезнике природним ослонцем, Михаиловић се није трудио да свој покрет прикаже у посебно повољном светлу. Он се чак, у настојању да од Британаца добије неопходни материјал, жалио се да не може да предузима операције ширих размера. Настојећи да своје акције донекле прилагоди захтевима савезничких штабова, Михаиловић је остао доследан свом основном опредељењу - очување цивилног становништва било је важније од ефеката војних акција ограничених, или чак симболичних домета. Његово стратешко опредељење било је, у начелу, подржано директивама које су му стизале из центра британске обавештајне службе (СОЕ) у Каиру. Али, због размирица на терену, сарадња са савезничким мисијама кретала се ка све већем узајамном неразумевању, уз обострано оптуживање и незадовољство. У лога британских мисија Черчилови лични изасланици. капетан Вилијем (Бил) Дикин и бригадир Фицрој Меклин - официри који су директно утицали на обликовање политике британске владе према Југославији - нису знали ни језик, а још мање су познавали народе, обичаје и историју простора на који су упућени. Њихови извештаји заснивали су се на чињеницама које су им представљене, а не на основу личног увида

у право стање на терену. Насупрот њима официри који су били код Михаиловића попут Марка Хадсона и Вилијема Бејлија говорили су течно језик, имали потпуну слободу кретања и, штавише, често учествовали у жучним, и неретко, непријатним, по савезничку политику изразито критичким, расправама унутар вођства Михаиловићевог покрета. Преокрет у погледима западних савезника, посебно Британаца, наступио је у јануару 1943. када се Черчил лично умешао. У јануару 1943. у Каиру Дикин му је предочио да се борбе на југословенском ратишту одвијају и у зонама где нема знатнијих Михаиловићевих снага и предложио да се успостави веза с представницима ривалског, комунистичког покрета. Черчил се интересовао за југословенско ратиште само у склопу планова о отварању фронта на Балкану. Идеолошка обележја два сукобљена покрета отпора Черчил није сматрао значајним јер би по искрцавању Југославија била под контролом западних савезника. Сарадња с Титом била му је потребна јер је контролисао територију која је била директан пут према Бечу. Области које су контролисале јединице под командом Михаиловића биле су на истоку земље (Србија, северна Црна Гора, источна Херцеговина), без директног приступа јадранској обали.

Оклеветани борац Од тренутка када су га напустили западни савезници, генерал Михаиловић је постао мета бесомучне пропаганде. Не само у земљи, већ и у западном свету, комунистичка пропаганда и њени преносници су га без икаквог доказа оцрнили као немачког »сарадника«. На основу те измишљене оптужбе је и осуђен и погубљен 1946. Правна фарса Михаиловићевог намештеног сућења је запањила светску јавност. На слици: амерички авијатичар демонстрира за генерала Михаиловића са транспарентом: »Титов суд каже: Михаиловић ме је убио. А он ме је заправо спасио!«

Уочи Техеранске конференције, код Тита је стигла мисија Фицроја Меклина. После свега три недеље боравка у Титовом штабу у Босни он је известио да ће партизани однети коначну победу у грађанском рату јер и војно и организационо далеко надмашују јединице ЈВО. Меклинови закључци, далекосежни и категорични, заснивали су се на сазнањима које су му, у ту сврху, предочили посебно одређени комунистички пропагандисти. Радило се о ефектно оствареном систему совјетског дезинформисања. Титов циљ је био да се, уочи сусрета у Техерану (28. новембар1. децембар 1943), преко британских мисија дезинформишу велика тројица (Рузвелт, Черчил, Стаљин). Успех комунистичке пропаганде био је потпун: Меклин није могао лично да провери ни податке о снази и броју партизанског покрета, нити тврдње о правој величини партизанске слободне територије. Само за чланове британске мисије - по класичном совјетском обрасцу - био је организован привид државних и војних органа који су, тобож, постојали, и на исти начин функционисали на читавој територији под комунистичком контролом. У саставу Меклинове мисије налазио се и амерички мајор Лин Фариш. Фариш је, подвргнут истој врсти дезинформација, делио Меклинове оцене о величини и значају партизанског покрета. Рузвелт је на основу његовог извештаја одредио своје ставове на Техеранској конференцији. Америчка политика имала је следећи циљ: да преко дистанцирања од британске политике стекне Стаљиново поверење и тако створи повољну атмосферу за одвојене америчко-совјетске разговоре. Важна последица такве политике било је прећутно

Кажњавање Србије и Црне Горе Стратегија комуниста заснивала се на стратегији терора. Највећи проблем Титовим партизанима представљали су Србија и Црна Гора, где је највећи део становништва био на страни Михаиловића и његових команданата. У договору са Титом, који је одредио циљеве, савезничка авијација је током пролећа 1944. извела серију бомбардовања српских градова. Сам Београд био је бомбардован два пута, први пут на Ускрс 1944. а упоредо с њим и сви већи градови у Србији, с накнадним објашњењем да се радило о разарању стратешких немачких упоришта у градовима Србије. Не очекујући бомбардовање од стране савезника - чије се прелетање с одобравањем пратило -становништво Србије је неспремно дочекало таласе бомбардовања који су, уз Београд најтеже погодили Подгорицу, која је до темеља разорена, Лесковац, у којем је погинуло око 5.000 цивила, Ниш, Крагујевац, Крушевац и друге мање градове, увек с великим бројем цивилних жртава.

признање САД да је Источна Европа зона у којој ће, по окончању рата, бити пресудни совјетски одбрамбени интереси. По америчком схватању, то није подразумевало совјетизацију већ пре свега демилитаризацију или »финландизацију« Источне Европе. У Москви је добро схваћено да САД нису заинтересоване за политичку будућност Источне Европе и Стаљину је било потребно још само да се око европског југоистока споразуме са Британцима. У таквим околностима Черчилова одлука да подржи Титове комунисте добија посебан значај. Меклинов извештај из новембра 1943. навео је Черчила да пружи пуну подршку комунистима, а да је потпуно ускрати Михаиловићу. Процена британске владе, да треба пружити помоћ оном покрету који убија највише Немаца, заснивала се на подршци покрету који контролише стратешки важан простор за евентуално савезничко искрцавање. Пошто су знали да ће власт после рата бити предата Титу, Британци су настојали да с њим остану у вези, како би макар посредно утицали на будућа збивања у Југославији. Споразум Тито-Ш убаш ић На предлоге из Лондона да изнесе своје услове за сарадњу с краљем и владом у Лондону, Броз је захтевао да Михаиловић буде искључен из владе, и да једна »некомпромитована« личност дође на њено чело. Неколико месеци касније, Брозови предлози су прихваћени: прелазна влада на челу са Шубашићем или Симовићем требало је да буде састављена од »некомпромитованих« чланова предратне народне скупштине. Бан Шубашић је био први Хрват на положају председника краљевске владе у којој ниједан од предратних српских првака није хтео да учествује. Истовремено, хрватске политичке странке су преко Шубашића имале непосредан увид у све преговоре око уређења послератне Југославије. Националне интересе Хрвата представљао је лично председник краљевске југословенске владе уместо, као током четири године рата, поглавник НДХ. Хрватски национални интереси имали су одлучујући утицај на Шубашићеву одлуку: Хрвати су тако и званично прешли из непријатељских у редове савезничке коалиције. Истовремено, федерално решење националног питања у комунистичком пројекту Југославије ишло је у смеру хрватских тежњи за посебним државним ентитетом. Шубашић, бан Бановине Хрватске, у својству првог министра Краљевине, и правно и практично је власт у земљи предао генералном секретару Комунистичке партије Југославије, Јосипу Брозу, такође Хрвату, у држави у којој је релативна већина становништва била српске националности. Ц рвена арм и ја на Б алкану

Јосип Броз-Тито и бан Шубашић на Вису 1944.

Черчил се сусрео с Титом у августу 1944. у Напуљу, и тако се у критичном тренутку лично ангажовао на помагању комуниста.

Сусрет Тита и Черчила у Напуљу, августа 1944.

Драги моји Срби, Хрвати, Словенци. У овим судбоносним и за Југославију великим данима, када победоносне армије Совјетског Савеза стоје на нашој граници...Позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се уједините и приступите Народноослободилачкој војсци под Маршалом Титом. Са мојим пуним знањем и одобрењем Краљевска влада др Ивана Шубашића закључила је важне и корисне споразуме са том нашом народном војском која је једнодушно призната од наших великих савезника... Живела наша велика, слободна, федерална Југославија! Говор краља Петра Другог 12. септембра 1944.

Последњи говор генерала Михаиловића трупама

Продужићемо и данас ка постављеном циљу. Наша борба и наше патње су за права човека, Богом дана. Ми можемо у тој борби и изгинути, али је њена победа и благодети за преживеле и потоње. Уверен у вашу решеност да истрајете до краја, ја вам упућујем, драги моји сабориџ мој поздрав: Христос Воскресе! Д. Михаиловић, 6. мај 1945.

комуниста. Броз је одмах затим отпутовао у Москву показујући да решење види само у подршци Москве. Операције комунистичких јединица у Југославији у сарадњи са Црвеном армијом, договорене током Титовог боравка у Москви, решиле су силом оружја исход грађанског рата у Југославији. Политички пораз ЈВО уграђен у одлуке донете у Техерану 1943, био је и непосредна последица британске политике ослонца на комунисте. Циљ британске политике, искрцавање на Балкану, напуштен је због америчког отпора, али су политичке последице биле погубне по судбину демократије у Југославији. Договор Стаљина и Черчила у Москви о подели интересних сфера на Балкану (50%-50% у случају Југославије) није имао никакав стварни значај. Исход грађанског рата у Југославији, решен снагом тенкова Црвене армије, био је логична последица односа снага мећу великом тројицом. Премда су Михаиловићеве снаге пријатељски дочекале савезничку совјетску армију (заједно су ослободили неколико градова у Србији, укључујући и Крушевац), комунистичке снаге су, уз садејство Совјета, заводиле своју власт, разоружавале и хапсиле припаднике ЈВО, како би успоставиле комунистичку диктатуру. Судбина споразума Тито-Шубашић, састављеног под патронатом британске владе, била је, тако, везана за судбину ЈВО. Броз је преко овог споразума успео да осигура међународно признање за насилну смену власти у Југославији. Титов успех био је потпун. Сви могући супарници из предратних политичких структура били су приморани да прихвате његова решења и признају његов политички примат. Тежак посао политичког признавања комунистичког режима у Југославији завршила је британска дипломатија, уз свесрдну савезничку помоћ Совјета. Исход грађанског рата Краљ Петар Други је, најпре, био приморан да на захтев британске владе јавно дезавуише своју војску у земљи пред одлучну офанзиву комуниста на Србију у септембру 1944. и позове је да се стави под Титову команду. Краљ је затим морао да прихвати сва кадровска и политичка решења која му је уз подршку британске дипломатије наметнуо Броз - што га је, на крају, приморало да абдицира. Исход политике вођене од 1943. јасно се могао сагледати у пролеће 1945, када су се Титове јединице на северним границама Југославије појавиле као претходница Совјета : заогрнуте плаштом комунистичког патриотизма кренуле су на словеначки Трст и Целовец, спремне на оружани сукоб са западним савезницима. Черчилова вајкања о Титу као »гуји коју су гајили у недрима« потврђују грешке његове политике. В лада у ем играцији: сукоби и поделе Победа коју је у медијском и дипломатском рату извојевала КПЈ била је и последица жалосне слике коју су о себи створили

Јован Дучић (1874-1943) Писац, песник, путописац и есејиста, родом из Требиња, школован у Швајцарској, дипломата Краљевине Србије и Југославије, амбасадор у Букурешту, Риму и Мадриду. Дучић је стасао у књижевном кругу мостарске »Зоре« (1896-1901), уз Алексу Шантића (1868-1924) и Светозара Ћоровића. Дучић је рано стекао славу »кнеза српских песника«, запажен по префињеном стилу и отменом стиху. Познавалац класичне књижевности и уметности, опседнут »великим и умним Западом« Дучић се, уз поезију, посебно истакао есејима и путописима (Јутра са Леутара, Благо цара Радована, Градови и химере) и сећањима (Моји сапутници). Умро у емиграцији разочаран Југославијом и ужаснут злочинима над Србима у НДХ, поводом којих је спевао чувену песму »Врбас«. Посмртно су издати његови историјски есеји под насловом Верујем у Бога и у Српство.

југословенски политичари у избеглиштву. Неспособни да сагледају значај збивања у земљи, посебно појаву гериле под вођством КПЈ и преврата који је она постепено извела, политички вођи Краљевине су се пред британским и америчким званичним круговима исцрпљивали у бескрајним међунационалним сукобима. Раздор који је међу њима изазвао извештај Српске православне цркве 1941. о страдањима Срба у НДХ (с тадашњом цифром од 180.000 жртава) никада није био превазиђен. Југословенска влада, највише због опструкције хрватских министара, била је неспособна да уобличи заједничку декларацију о циљевима и стратегији своје политике током читавог трајања рата. Хрватски представници у влади, Јурај Крњевић и Јурај Шутеј, сматрали су главном обавезом безусловну одбрану ужих хрватских интереса, настојећи да их при том раздвоје од политике усташке државе. Њихова одбранашка политика исказала се и у упорном минимизирању страдања Срба у НДХ. Српски политичари су као предуслов било какве даље сарадње захтевали да хрватски чланови владе недвосмислено осуде усташка зверства. Изостајање те осуде постало је несавладива препрека из које су се, затим, развили нови сукоби. У таквој ситуацији, међу српским политичарима, јавила се потреба да се промовише, и јасно представи светској јавности, српски чинилац у југословенској политици. Највише је у том смеру урадио, остајући увек у оквиру југословенских интереса, Константин Фотић, посланик и потоњи амбасадор у Вашингтону. Југословенска влада је поражена јер није имала обавештења из земље нити је могла да утиче на избор војних опција. Успостављање директних веза са ЈВО на терену трајало је дуго јер су Британци чували контролу над средствима комуникације са Михаиловићевим штабом. Јован Дучић: Врбас Носи, српска реко, крв наших синова, Јер крваве реке свуд су наше међе; Мачеви убица сви су истог кова Сад носи унуке куд носаше пређе. Прими крв нејачи у светле ти пене, Сто пута је за те и пре умирала: Да је не полочу погане хијене, Да не метну у њу отрова и кала. Наше су победе и заставе наше Тај велики завет гордости и беса Једине у теби што се огледаше,

И једине овдје дигле до небеса. Беше тада славна а сада и света, Певај сва крвава кроз њиве и луге. Наша звезда славе сад и даље цвета: Пре свачији сужњи нег ичије слуге. Носи мора крви да их не покраду Носи, реко српска, крв невиних жртви: Радосне победе хероји нам даду, Али страшну правду извојују мртви. »Службене новине Краљевине Југославије«, Лондон, 31.1.1942.

И К О Н О ГРА Ф И ЈА РЕВ О Л У Ц И ЈЕ Иконографија комунистичке пропаганде о рату и револуцији замаглила је, остајући доминантна у читавом послератном раздобљу, основни суд о грађанском рату у Југославији 1941-1945. Вешто изведен комунистички преврат се, преко пропаганде о новом почетку и новим односима, преобратио у наводну епопеју југословенских сељака који су сопственим снагама извојевали победу над окупатором. Мит о седам непријатељских офанзива и упоредној борби са окупатором и домаћим издајницима усталио се као званично тумачење ратних сукоба. Кључни моменти за разумевање рата биле су одлуке савезника, а не партизанске »офанзиве« нити њихове декларације о будућем облику власти. Комунистичка стратегија била је врло јасна. У међународној јавности је најпре партизански покрет приказан као наводно једини стварни покрет отпора у Југославији, док је његов комунистички карактер прикриван. Затим је оцрњиван Михаиловићев покрет који је био јемство континуитета предратног поретка. Углед партизанског покрета који је на Западу створен током последње две године рата, оправдавао је ратни исход. Стварна смена власти током јесени 1944. спроведена је, зато, без значајнијег отпора у међународној заједници. Природно је такође било да им у томе помогну јединице Црвене армије у свом победоносном маршу ка Берлину. Судбина политичких неистомишљеника комунистич-

ког покрета мало је занимала међународну јавност. Неспремни да се супротставе организованој пропаганди из једног комунистичког центра, представници легалних државних и војних институција Југославије већ тада су били бесповратно означени или као неспособни политиканти који никога више не представљају, или, у случају ЈВО, као екстремно националистички оријентисани официри који су због својих ужих националних интереса ушли у »колаборацију са окупатором«. Тито се није зауставио на освајању власти, него је, у најбољој комунистичкој традицији, извршио темељну чистку. У обрачуну с класним непријатељем у сваком већем граду је стрељано без суђења и правих доказа о кривици између пет до седам хиљада »класних непријатеља«, од Михаиловићевих присталица до обичних грађана. Број од пет до седам хиљада стрељаних је уздржана процена комунистичког историчара Владимира Дедијера. Стрељаних је, по свим другим сведочанствима, било знатно више. Само у Београду је одмах по ослобођењу у октобру 1944. стрељано најмање десет хиљада цивила. Егзекутори с вишим војним чиновима и њихови наредбо-давци су се одмах затим уселили у куће и виле побијених »класних непријатеља« и »сарадника окупатора«, док су обични борци смештани у преостале, скромније заплењене и одузете куће и станове.

Фалсификовање историје

Потерница за Титом

Потерница за Михаиловићем

Од ове две потернице, комунистички уџбеници су репродуковали само ону за Титом. Тако су стварни односи између Михаиловића и окупатора остали скривени послератним генерацијама.

Тгаајтк кеоп Кирткргеа пагоатт таот и КјиоГјат Тгаајтк КГауко Куа1егп1кргеа пагоатт таот и 2адгеои ККајтк Огага МгИапауИргеп пагоптт зипот и Беодгапи

»Издајници«: Словенац Рупник, Хрват Кватерник, Србин Михаиловић Да би компромитовали народноослободилачку борбу Југословенске војске у отаџбини, комунистички историчари су неизоставно изједначавали осведоченог антинацисту Михаиловића са пронацистичким вођама у Хрватској и Словенији, кад га нису приказивали и као највећег »зликовца«. Тиме се уједно компромитовала и легална влада чији је Михаиловић био министар. Национална »равноправност« у ратним злочинима била је предуслов стварања и опстанка комунистичке Југославије.

КОМУНИСТИЧКА ЈУГОСЛАВИЈА

И зо стан ак денациф икације у земљи

Петар II Карађорђевић (1923-1970) Југословенски краљ (1934-1945). Најстарији син краља Александра I, формално краљ од очеве погибије у Марсеју, док је власт вршило Намесништво. Проглашен је пунолетним 27. марта 1941. Земљу је с владом напустио 15. априла и нашао уточиште најпре у Јерусалиму и Каиру, а коначно у Лондону. Мали део избеглих војних снага ставио је на располагање савезницима, а у земљи именовао, у јануару 1942, Д. Михаиловића за команданта ЈВО. Петар II је уживао статус савезника све до 1945, премда му је комунистички АВНОЈ забранио повратак у земљу још 1943. Оженио се 1944. грчком принцезом Александром, а сина наследника Александра добио 1945. Под притиском Британаца приморан да позове своју војску ЈВО да се придружи снагама комунистичког вође Јосипа Броза Тита, Петар II био је, по споразуму ТитоШубашић приморан да власт препусти намесништву. По успостављању пуне комунистичке диктатуре, на тзв. Трећем АВНОЈу 29. новембра 1945, Петар II био је и званично лишен престола и свих династичких права. У емиграцији је подржао стварање Слободне српске цркве и предводио ројалистичку емиграцију. Написао Успомене (1955). Сахрањен је у манастиру Нова Грачаница у Либертвилу код Чикага.

едан од крупних пропуста комунистичких власти који је имао велики утицај на међунационалне односе - посебно у етнички мешовитим срединама - био је изостанак темељне денацификације: раздвајање злочинаца и колаборатора од оних који су учествовали у борби против окупатора. Подједнак однос према свим противничким снагама, комунисти су показали приликом ликвидације усташа, љотићеваца и четника у областима уз границу с Аустријом (Блајбург, Кочевски Рог, Зидани Мост, Дравоград).

Ј

Са подједнаком суровошћу стрељане су окореле усташе и љотићевци, као и квислиншке снаге словеначког генерала Лава Рупника. Припаднике ЈВО комунисти су прогласили издајницима, не због колаборације са окупаторима него због идеолошког ривалства: један Михаиловићев син страдао је управо у борбама са Немцима почетком рата, а хиљаде његових војника допало је затвора и логора у Србији и Немачкој, где су многи били мучени или стрељани. Али, за комунистичке власти управо је та симетрија била изузетно важна: стављањем Михаиловића у ред са хрватским злочинцима и колабораторима требало је заувек компромитовати један аутентично антифашистички покрет који је био прави ривал Титовим партизанима. Оскудна документација о повременој сарадњи херцеговачкоцрногорских и далматинских четника са Италијанима, допуњена је накнадно фалсификованом документацијом и фотографијама о четничкој »сарадњи« са Немцима. Поткрај рата, према неким сведочанствима, специјалне комунистичке јединице, преобучене у четнике, улазиле су у области традиционално наклоњене Михаиловићу и тамо чиниле масакре над цивилима како би их придобили за комунистичку власт. Ипак, многи мањи одреди »дражиноваца« крили су се све до почетка педесетих година у разним крајевима Србије: против њих су годинама организоване велике потере и стално постављане заседе, док све групе које нису успеле да избегну из земље нису похватане. За разлику од Србије, у Босни, Крајини, Далмацији и Херцеговини примењиван је другачији метод. Тамо су

Јаша Продановић (1876-1948) Политичар и писац. Природноматематички одсек Велике школе завршио у Београду. Професор гимназије у Врању, Пироту, Чачку и Београду. Радикал, од 1901. самосталац, а од 1919. републиканац. Уређивао опозициони лист »Одјек«. Народни посланик 1903-20. Министар народне привреде 1909-11. После уједињења 1918. основао Југословенску републиканску странку с Љубом Стојановићем и Јованом Жујовићем. Министар за Србију у првој влади маршала Тита 1945. Од 1946. потпредседник владе до смрти. Дела из историје: Уставне борбе у Србији 1936. и Историја политичких странака и струја у Србији 1947. Један од сарадника у »Српском књижевном гласнику«. Задаци српских комуниста Јачање наше нове државе, ДФ Југославије, јесте најважнији задатак свих народа који у њој живе. Зато се пред Комунистичку партију Србије поставља као основни задатак борба против шовинистичких и хегемонистичких тенденција, и то углавном великосрпских, борба за братски однос међу националним групама које живе у Србији, Војводини, на Косову и Метохији, борба за најпотпуније остварење националних права свих националних мањина које живе у Србији, Војводини, на Косову и Метохији. Говор Ј. Броза на Оснивачком конгресу КП Србије 1945.

фалсификовани подаци о наводној сарадњи четника и усташа, а у исту раван стављан је усташки геноцид са четничким одмаздама против муслимана и Хрвата. Споменици усташким жртвама у областима са српском већином, првих година после рата, носили су натписе на којима је писало да су од усташке руке страдали Срби. Неколико година касније, натписи на споменицима замењивани су новим: овде су фашисти убили родољубе и антифашисте. Ознака о пореклу жртава и злочинаца је нестајала. Требало је, сходно званичној политици »братства и јединства«, равномерно распоредити баласт злочина на све »народе и народности«. У Херцеговини, где су усташки злочини имали огромне размере, јаме са хиљадама жртава су затрпаване и цементиране. Хиљаде људи било је лишено могућности да по православном обичају сахране своје најближе, затрпане у масовним гробницама. Истовремено, с неповерењем је праћено напредовање бивших усташких функционера и официра из редова Хрвата и босанских муслимана у новој комунистичкој хијерархији. Слично је било и на локалном нивоу где је велики број бивших функционера НДХ остао да врши исте или сличне дужности под комунистима. Неколико деценија касније, како су сматрали Срби, било је очигледно да све то није било без плана и само у име »светле будућности«. Уочено је да у Крајини, Херцеговини и Босни улагања у нове привредне пројекте заобилазе управо крајеве погођене усташким геноцидом. Штавише, многи ратни злочинци у Босни добијали су висока одликовања за ширење »братства и јединства«. Један такав орден добио је и римокатолички бискуп Акшамовић, који је током рата јавно подржавао Павелићев режим и поздрављао насилно превођење православних Срба у римокатоличку веру. Тако је званична политика братства и једнакости стално била у раскораку са стварношћу која је спречавала да зацеле сукоби изазвани грађанским ратом. Прогони на селу и униш тавањ е градова Комунистичке власти су, убрзо по успостављању тоталитарног, једнопартијског режима, настојале да организују »колективни заборав« и прошлост прикажу у неповољном светлу, како би О природи комунизма

Комунисти су изнашли једну нову врсту диктатуре - диктатуру не више једног човека, него једне странке. То је једна много трајнија и много методичнија диктатура. Али баш зато она чини људе сувише послушним и убија у њима јавни дух. Друштвену дисциплину она постиже по цену претераног слабљења личне енергије. У нашем (српском) случају при дисциплиновању динарског типа морало би се пазити да се што мање изгуби од личне енергије у којој лежи његова најбоља снага. Из тог разлога зажелети је да наша национална дисциплина буде, колико могућно, слободно примљена... успех нас Срба у утакмици с другим нацијама Југославије не зависи само од наше националне дисциплине, већ и од степена наше културе. Слободан Јовановић

Јустин Поповић (1894-1979) Богослов и монах, рођен у свештеничкој породици у Врању. Студирао у Русији, Енглеској и Грчкој. Духовни син Николаја Велимировића. Написао безброј теолошких и филозофских огледа, кроз хришћанску и светоотачку мисао критиковао савремену културу и филозофију (Човек и Богочовек). После рата су га комунистичке власти конфиновале у манастир Ћелије, где је довршио колосално теолошко дело: Житија светих у дванаест књига, Православна филозофија истине (догматика православне цркве), итд. Извршио велики утицај на савремену православну духовност, а и на Западу броји верне следбенике. Сматра се највећим православним теологом XX века.

потврдили становиште да управо са њима почиње нова ера. Неколико следећих нараштаја одгојено је у комунистичком духу, који је порицао скоро сваку вредност претходним етапама српске историје и њене носиоце представљао као угњетаче и деспоте, а цркву као ослонац свих мрачњачких идеологија. Читаве генерације остале су лишене могућности да упознају своју историју на један објективан и критички начин, док су све вредности из српске историје, са изузетком безначајне социјалистичке традиције, потпуно занемарене, како у школским, тако и у универзитетским уџбеницима. Упоредо са успостављањем нове верзије историје текли су прогони Срба-сељака где су се на удару нашли сеоски домаћини, хапшени као »кулаци« и силом утеривани у задруге. У градовима су уклањани сви знаци претходне власти укључујући чак и грбове са фасада кућа, док су стара градска језгра систематски уништавана, посебно у Србији, да би се створио простор за станове »нове радничке класе«. Прекид са политичким и културним традицијама у Србији био је, у првим послератним годинама, скоро потпун.

ПОЛОЖАЈ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ рпска православна црква, поново уједињена 1920, пролазила је, и у рату и после њега, кроз тешка искушења. Од комунистичких ликвидатора само је у току рата убијено преко 213 свештеника и монаха, а у првим поратним годинама још њих 62, укупно више него што су усташе поклале у погромима и логорима. Рушене су цркве (у Ђаковици, на острву Пагу и другде), и често на њиховим темељима подизани партизански спомен-домови. Цркви је одузета непокретна имовина: око 70.000 хектара земље и већина објеката у њеном власништву. Српски патријарх Гаврило Дожић, био је за време рата у интернацији (манастир Раковица) и пред његов крај, одведен у концентрациони логор Дахау, заједно са најугледнијим српским духовником, владиком жичким Николајем Велимировићем. Патријарх се, после рата, да би спасао што се спасти може, вратио у земљу, док је владика Николај остао у иностранству и умро у Америци. Водећи духовник православља, Јустин Поповић, избачен је с Богословског факултета и приморан да се повуче у манастир Ћелије код Ваљева. Да би спречиле избор изразито антикомунистички настројеног, и у народу популарног митрополита скопског Јосифа, за српског патријарха 1950, Титове власти су га ухапсиле под оптужбом да је деловао против државе. За новог патријарха изабран је Викентије Проданов (1950-1958). Прогони свештенства и владика нису престајали ни после званичног уређења односа државе и цркве. Тако је православни владика 1953. био полицијски протеран из

С

Бањалуке. Митрополита су »спонтано« претукли »разјарени« омладинци, у ствари специјално обучени комунистички агенти. Избор следећег патријарха, Германа, спроведен је тек пошто је под притиском власти био поништен избор владике Хризостома, потоњег епископа браничевског. Сличних прогона било је и током шездесетих година: Српска православна црква била је у тежој ситуацији од римокатоличке, која је, упркос прогонима, имала подршку Ватикана, и на политичком и на финансијском плану.

Станислав Винавер (1891-1955) Писац, песник и есејиста, члан Ђачког батаљона у Првом светском рату, школован у Француској. Винавер је уз Црњанског и Растка Петровића предводник модерниста у међуратном раздобљу. велики зналац језика, есејиста и књижевни критичар бриљантног стила, врцаве интелигенције и огромне ерудиције. Најобимније есејистичко дело Заноси и пркоси Лазе Костића објављено је постхумно. Рат против православне вере Јустин Поповић је навео 11 начина на које је комунистичка власт систематски подривала рад Српске православне цркве: 1) гушење црквене просвете; 2) онемогућавање развоја средњих верских школа; 3) ограничавање рада Богословског факултета; 4) спречавање учења веронауке ван храма; 5) спречавање оснивања црквених хорова; 6) претварање активних манастира у »културне споменике«; 7) фаворизовање неканонског свештеничког удружења; 8) поткупљивање свештеника преко социјалног образовања; 9) значајан притисак на избор патријарха; 10) подстицање давања аутономије тзв. Македонској цркви; 11) изазивање раскола у Дијаспори. што је за последицу имало издвајање знатног број а тамошњих епархија.

Комунисти су у православној цркви гледали опасно легло »великосрпске идеологије«. Зато су организовано радили да што више умање њен утицај међу верницима. Најпре су комунистички агенти организовали тзв. »амерички раскол« - одвајање богатих и утицајних западноамеричких епархија које је контролисала ројалистичка емиграција. Одвајање од Патријаршије у Београду изведено је због њене наводне попустљивости према властима. Комунистичка власт је затим припремила аутономију (1958), а потом и, канонима противно, издвајање тзв. Македонске православне цркве (1967). Покушај стварања посебне Црногорске цркве одвојене од београдске Патријаршије, упркос великим притисцима, због снажног отпора локалног свештенства и народа, није успео. Манипулишући материјалним сиромаштвом Српске православне цркве, комунистичке власти су привукле један мањи део свештенства у посебно удружење. Његово вођство је због привилегија, од осигуране социјалне заштите до гарантованих пензија, било вољно да се у одређеној мери супротставља одлукама Патриј аршије. Односи с рим окатоличком црквом Односи између хрватске римокатоличке и српске православне хијерархије су - изузев кратког периода формалног зближавања, изазваног како жељом власти тако и екуменском политиком папе Павла VI и васељенског патријарха Атенагоре средином шездесетих година - били изразито хладни. Главни разлог био је изостајање јавне и недвосмислене осуде геноцида у НДХ од стране Загребачке надбискупије и хрватских бискупа и свештенства. Тек једном приликом, и то у најопштијим фразама, усташки геноцид је осудио један хрватски бискуп из Босне (Пихлер, из Бањалуке), што се у Београду сматрало само малим екуменским кораком. У хрватској верској штампи и литератури преовладавао је сасвим другачији тон. Српски патријарх Герман (1958-1990) је однос цркве према усташким злочинима, приликом једне посете логору Јасеновац током осамдесетих, сажео у помирљиву максиму: »Заборавити не можемо, опростити морамо.«

ЛИЧНОСТ ЈОСИПА БРОЗА ТИТА

Јосип Броз Тито (1892-1980), родом из сељачке породице у Кумровцу у Хрватској, био је, према званичној биографији, по оцу Хрват а по мајци Словенац, али се осећао Хрватом. По занимању бравар. У Првом светском рату војник аустроугарске армије, учествовао у биткама на Дрини 1914, а затим на руском фронту где је 1915. био рањен и заробљен. Ослобођен после револуције 1917, већ следеће године улази у Црвену гарду у Омску и касније се настањује у Киргизији. У Југославију се вратио 1920, када се запошљава као металски радник и постаје члан Комунистичке партије Југославије. Члан комитета партијске организације у Загребу постаје 1927, а од фебруара 1928. је њен организациони секретар. Ухапшен је и због комунистичке делатности осуђен на пет година затвора. Члан ЦК КПЈ за Хрватску и члан Политбироа од 1934. Боравио у Москви и путовао по Европи. У Москву је упућен јула 1935, где је под именом Валтер радио у Балканском секретаријату Коминтерне. Учествовао је вероватно као ликвидатор Коминтерне у шпанском грађанском рату, и организовао уклањање старих кадрова КПЈ у СССР-у. Као Тито као робијаш повереник Коминтерне после чистки у Партији, био је вршилац дужности са Мошом Пијаде, привременог генералног секретара КШ од 1937, а званично тек од 1940. Од јула 20-тих година 1941. вођа комунистичке гериле (партизани), која га је 1943. прогласила за маршала Југославије. По успостављању комунистичке диктатуре, у марту 1945. постаје председник владе и министар одбране. После сукоба са Стаљином 1948, Тито је уживао издашну подршку Запада као први дисидент који је изашао из комунистичког лагера земаља под патронатом Москве. Од 1953,председник републике са неограниченим мандатом, поткрај живота доживотни председник. После помирења са СССР-ом 1955, успоставио срдачне односе са Стаљиновим наследницима (Хрушчов, Брежњев), али, премда уверени комуниста, није учествовао у организацијама које је водио совјетски блок земаља. Слаб говорник и лош идеолог, ослањао се на тајну полицију и војну контра-обавештајну службу. Један је од оснивача »несврстаног покрета«, земаља »Трећег света«, као тампон зоне између два супротстављена блока сила, америчког (НАТО) и совјетског (Варшавски пакт). Диктатор, Тито је вешто манипулисао националним сукобима да учврсти и ојача своју власт. Политички формиран у епохи Хабсбурга, Тито је био доследан борац против »великосрпске хегемоније«. Његово решење националног питања у Југославији главни је узрок грађанског рата започетог 1991.

Карикатура Тита као империјалистичког агента из »Иманитеа«, органа КП Француске.

Титои зам и национално питањ е I

ито је следио старо Лењиново правило: тамо где нема развијене радничке класе (Југославија је била претежно аграрна земља), најбоље средство за успостављање и одржање власти је вешта манипулација националним сукобима. Његов главни циљ био је и остао сламање »великосрпске хегемоније«, јер је комунистичка Југославија била замишљена као негација режима Краљевине. Кажњавање Србије, која је до уласка совјетских трупа 1944. остала изразито антикомунистички настројена, отпочело је спровођењем »друге фазе револуције«. Прва је подразумевала преузимање власти, друга уништење »класног непријатеља«. »Друга фаза« комунистичке револуције спроведена је, до краја, само у Србији.

Т

О брачун са грађанством Исидора Секулић (1887-1958) Родом из Мошорина у Бачкој, најзначајнија жена међу српским писцима у XX веку. Писац путописа (Писма из Норвешке, 1914), прозе (Кроника паланачког гробља 1-11, 1940-1958) и есеја (Његошу књига дубоке оданости, 1951). Имала велики утицај на послератну генерацију српских писаца. Прва жена примљена у САНУ (1950).

Десетине хиљада државних чиновника и адвоката, трговаца и сеоских газда, ситних индустријалаца и свештеника, најчешће без суђења стрељано је одмах по доласку комунистичких снага, углавном под оптужбама за сарадњу с окупатором и народним издајницима. Српска омладина масовно је мобилисана и упућена на Сремски фронт, у војвођанску равницу, где је у стратешки непотребним јуришима на утврђене немачке положаје изгинуло преко десет хиљада младића из угледних и зато сумњивих грађанских породица. Страдања су, међутим, највише погодила сеоску омладину. Са уништењем грађанског слоја и коначним укидањем демократских странака у прелазном периоду до учвршћивања власти, Србији је коначно била сломљена кичма: мањи део њене интелигенције нашао се у емиграцији, знатан део официра из немачких логора такође је остао у иностранству, а преостало грађанство у земљи, с ретким изузецима оних који су

Тита је на диктатуру упућивао не само његов темперамент, него су га упућивале и све околности под којима је до власти доспео. Познат и признат само у кругу малобројне Комунистичке странке, он није могао доспети до власти ношен једним великим народним покретом. Он је могао власт дограбити само препадом, а у стању ствари насталом 1941. било је за препад вите прилика него иначе. Он је заметнуо грађански рат под комунистичком заставом али већ после првих неуспеха, стао је прикривати свој комунизам и продужио је борбу са лажним паролама и под лажним именом. Захваљујући погрешкама западне дипломатије и неувиђавности Шубашићеве владе, а уз припомоћ Црвене Армије, он је одједном постао господар Југославије, у којој га осим његових комунистичких другова нико други није познавао. Од случаја Шћепана Малог није било примера да се један тако непознат човек одједном обре на врху власти. Иразуме се, он комунист није могао у некомунистичкој Југославији владати друкчије него диктаторски. Одржавање Титове диктатуре објашњава се... једино спољашњим приликама. До 1948. Тито је, као сателит Совјетског Савеза, владао његовом силом и ауторитетом. Од 1948. кад се обрнуо ка западним силама, он се одржава њиховом финансијском помоћи, без које не би био у стању плаћати своју војску и своју полицију. Уз финансијску помоћ дошлаје и дипломатска помоћ. Слободан Јовановић о Ј. Б. Титу (1954)

прихватили сарадњу с новим властима, било је трајно заплашено и политички дефинитивно маргинализовано. У спостављ ањ е тоталитарног режима

Милан Грол (1876-1952) Књижевни и позоришни критичар, следбеник Скерлића, Грол је у међуратном периоду успешан управник Народног позоришта у Београду. До 1918, члан Самосталне радикалне странке, затим Демократске странке, чији је посланик и министар просвете у влади 1928. Председник Демократске странке, постао је после смрти Љубомира Давидовића 1940. члан владе од 27. марта, а у емиграцији министар у три кабинета. Један од ретких политичара који се вратио у Јутославију 1945, наивно верујући да је с комунистима могуће равноправно сарађивати, затим ушао у владу Народног фронта као њен потпредседник. Владу је убрзо напустио због комунистичких метода у њеном раду и наметања једнопартијског система. Главна дела: Из предратне Србије, Из позоришта предратне Србије и Лондонски дневник 1941.

Српски комунисти, изузев малог броја тзв. »салонских комуниста« из Београда с грађанским педигреом, регрутовани су у најсиромашнијим сеоским и градским слојевима, највећим делом у патријархалном појасу у Црној Гори, Босни, Херцеговини и српским крајинама у Хрватској. Интернационалисти по опредељењу, без јаче укорењености у државне, историјске и културне традиције, они су беспоговорно следили харизматског вођу чији је ауторитет успостављен најпре преко мандата Москве, а потом уз стварање култа личности као ослободиоца. У име »виших циљева« српски комунисти су спремно спроводили политику која је у суштини била у дубокој супротности са интересима Српства. Прелаз из вишепартијског у једнопартијски систем био је озваничен уз формално прихватање демократске процедуре. Међутим, избори 11. новембра 1945. били су одржани под невиђеним притиском, у знаку прогона и притисака на бираче, у условима када је КПЈ већ потпуно контролисала све секторе јавног живота. Тзв. Народни фронт, организацију која је требало да буде збир антифашистичких организација, напустио је, због потпуне контроле комуниста, Милан Грол, представник предратних демократа, који је наивно поверовао да је могуће обновити демократију у друштву којим владају комунисти. Гролов партијски лист био је после неколико бројева забрањен, а његове присталице прогањане и хапшене. »Изборна победа« комуниста, листом Народног фронта, са око 91% гласова »за« наспрам 9% гласова »против«, била је све само не демократска. »Краљева листа« била је обележена »ћоравом кутијом«: куглице које су падале на њено дно давале су јасан звук, за разлику од »нечујне« кутије Народног фронта. Тако се тачно знало ко је гласао против нове власти и многи гласачи су преко ноћи, одведени из својих кућа, заувек нестали.

Конкретно и могуће, јасноћа иједноставност, то су код Тита била сазнања и средства ради власти - рекао бих чисте власти. Јер Тита је мање привлачила, заносила и држала власт уопште, власт којој се подређује све и која се пача у свашта, него - партија, тајна полиција, војска: изградња, стање, држање у својим рукама, односно у рукама »својих« људи, партије, полиције, војске... Титова »чиста политика« и њени спроводиоци могли су бити мењани или критиковани само уколико би одступили од Титових упутстава или заостали и скренули на правце које је он сматрао погрешним. А што је у Југославији, насупрот осталим комунистичким државама, живот био бољи и сношљивији, има се захвалити многобројним факторима, а међу њима и ма колико то изгледало апсурдно и Титовој »чистој политици«, Титовој више аутократској него тоталитарној владавини. Ваш због тога што су у његовом сазнању и његовим амбицијама сви други облици -привреда, култура, спорт и друго, били споредни у односу на »чисту политику«, »чисту власт« -они су се отрзали догмама и насиљу, штивали полузависност. Томе је такође - апсурдност какву рађају једино живот и политика - доприносила и Титова неодмереност у раскоши и Титова неаскетичност: то је наводило и друге на »грехове«; то је олакшавало социјалну, а са социјалном и сваку другу диференцијацију. Милован Ђилас, Дружење с Титом.

Колонизација Колонизација је после Другог светског рата спровођена с намером да се не поремети етнички баланс успостављен федералним уређењем. Границе Србије и Хрватске у Војводини су одређене 1945. тако да Барања остане у саставу Хрватске, премда је на том простору за време грађанског рата био спроведен геноцид над Србима и колонизација хрватским становништвом. Границе су већ 1945. схватане као дефинитивне и у суштини међуетничке. Премда је међу колонистима у Барањи, Славонији и Војводини било припадника различитих нација, јасно је видљиво да су се власти држале нових међурепубличких граница: Срби из Далмације. Лике, Босне, Кордуна, Црне Горе и Рашке области насељавани су у Војводину, док су Хрвати из Далмације и Лике претежно насељавани у Барању и Славонију. После Другог светског рата дошло је до планске колонизације Војводине, олакшане бекством и протеривањем немачке мањине. Број насељеника је према званичним подацима био следећи: Срби 241.648 Црногорци 30.589 Хрвати 29.111 Македонци 9.090 Словенци 5.395 Муслимани 1.050 други Словени 11.252 остали 27.927 непознато_______________ 54 Укупно 356.114

Став српске опозиције током кратког периода њеног деловања 1944-1945. према националној политици комуниста био је изразито критичан: од вође демократа Милана Грола и до Титу оданог републиканца Јаше Продановића, иначе оштрих критичара сваког национализма, српски политичари су сматрали да је стварање македонске и црногорске нације пре свега усмерено на разбијање националног јединства Срба, успостављеног на историјској линији Дунав-Морава-Вардар. Са своје стране, радикалски политичари нису пред страним посланицима крили своје дубоко уверење да су нове власти одлучно антисрпски настројене.

НАЦИОНАЛНА ПОЛИТИКА И УНУТРАШЊЕ РАЗГРАНИЧЕЊЕ а оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије 1945, као главни задатак српских комуниста била је одређена »борба против великосрпске хегемоније«. Они су, у то име, немилосрдно уништавали све што је подсећало на традиције, не само Краљевине Југославије, него и Краљевине Србије. Власт је сматрала да нова историјска ера почиње управо са њом. Српски комунисти, да би пред Титом показали своју правоверност, нарочито су се истицали у прогањању великодостојника Српске православне цркве, одузимању црквених имања и насилној атеизацији јавног и културног живота. Један од Титових најближих сарадника, Милован Ђилас, касније чувени дисидент, »научно« је, по Стаљиновом рецепту, образлагао да су Црногорци, премда српског порекла, постали посебан народ оформљен у рату. На првом попису 1948, у Црној Гори људи су силом приморавани да се изјашњавају као Црногорци.

Н

Успостављање унутрашњих граница у Југославији можда најјасније оцртава националну политику КПЈ. Интерним одлукама најужег комунистичког вођства створено је шест савезних република. Од њих је само Србија додатно федерализована да би се у њој истакла права мањина, што није учињено приликом образовања других република. Почетна полазишта у одређивању граница била су мање етничка структура и историјске традиције а више покрајинска организација партијских комитета у међуратном раздобљу. П ониш тавањ е прве Југославије За одређивање граница Србије узет је, са мањим исправкама у Рашкој области (Санџак), њен обим из 1878, чиме су поништене све њене потоње ослободилачке борбе. Трајно изузимајући Македонију поништени су, у знатној мери, и резултати балканских ратова. Забрана повратка колонистима (1946) насељеним у Македонији и на Косову у међуратном раздобљу била је први

корак ка успостављању нове етничке равнотеже партијским визијама о решавању националног питања.

сагласно

Овим одлукама је, једновремено, било стављено ван снаге и безусловно уједињење Црне Горе и Војводине (са Барањом, без Срема) са Србијом спроведено плебисцитом у новембру 1918, пре стварања Југославије, а није узета у обзир ни чињеница да је у истом раздобљу 42 од 54 општине у Босни и Херцеговини, на исти начин прогласило безусловно уједињење са Србијом, пре него што је образована јединствена југословенска краљевина 1. децембра 1918. Ако је Црна Гора, због државних традиција могла и требало да буде успостављена као посебна федерална јединица, њене границе са Србијом одређене су без претходно слободно изражене воље становништва (Метохија је, због плана о предстојећој предаји Албанији, придодата Косову). Федерализација Србије изведена је, такође, без слободно изражене воље становништва. Григорије Божовић (1880-1945) Најпознатнији српски писац са Косова, аутор више збирки приповедака, скица и путописа о Старој Србији и сложеним односима два различита патријархална друштва, српског и арбанашког. Приповедач реалистичког правца, с префињеним осећањем за детаљ и менталитет једног поднебља. Стрељан као »народни непријатељ« 1945.

После Другог светског рата у Војводину се доселило преко 40 хиљада породица из разних предела нате земље: највише домаћинстава населило се у Бачкој (50%), затим у Банату (32%) и Срему (18%). Највећи број домаћинстава дошао је из динарских области (близу 25 хиљада) и то из Босанске крајине (24%), Црне Горе (19%), Лике (16%), Далмације (8%), Кордуна и Баније (8%), југозападне Србије (/%), Херцеговине (7%), источне Босне (4%), Високе Босне (2%), Горског котара (2%), Словеније (1,5%) и Жумберка (0,4%), Из вардарско-моравских области покренуто је око 5.500 домаћинстава (из Македоније 1.500 и Србије 400), а са Косова и Метохије око 200 домаћинстава. Политика, 11. септембар 1959.

И здвајањ е Војводине и »Космета« У Војводини. где су, по протеривању немачке мањине 1945. (око 500.000 по попису из 1948) Срби чинили апсолутну већину становништва (50,58%), а Мађари мањину у броју од 428.932 (25,78%), издвојено је двоструко више Срба да би се обезбедила права једне мањине чији су представници учествовали у масовним погромима над Србима и Јеврејима током рата (само у једној акцији почетком 1942. преко 2.000 Срба и Јевреја убијено је и бачено у Дунав код Новог Сада). Био је то, истовремено, и уступак тек успостављеном »братском« комунистичком режиму у Мађарској. Из Војводине је, такође, била издвојена Барања и припојена Хрватској, наводно због етничког начела, премда су Хрвати постали већина тек током рата, после усташких погрома и насељавања Хрвата уместо протераних или побијених Срба. У септембру 1945. образована је посебна аутономна косовскометохијска област (Космет), укључена у федералну Србију. Стварање ове области имало је другачији циљ: да помогне уједињење Албаније с Југославијом, под Титовом влашћу. Албанци (називани Арбанаси или Шиптари) су по попису из 1948. били већина на Косову и Метохији: 498.242 (68,45%), а Срба, без Забрана повратка косовским колонистима Комунистичке власти су одмах 1945. забраниле повратак преко 60.000 српских колониста. насељених у међуратном раздобљу на Косово и Метохију као и више десетина српских колониста насељених у Македонију. Посебном уредбом од 6. марта 1945, та одлука је постала званична. У Македонију није било повратка колонистима. Већи део колониста са Косова и Метохије није се, такође, никада вратио: насељавани су у Војводину и друге крајеве, док је мањи део Срба успео да се врати, посебно после раскида веза са Албанијом 1948, и да правно реши имовинска питања везана за своја имања. Истовремено, око 75.000 Албанаца из Албаније, које су током рата на Косову и Метохији населили Италијани, остали су на имањима протераних српских колониста.

»Код нас, на територији Косова и Метохије и дан данас има више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се боље повежемо с Албанцима (у Албанији), да им уступимо те територије.« Е. Кардељ у разговору са Стаљином 1947.

Став Јосипа Броза био је наш општи став да се Косово и Метохија уступи Албанији и то због уједињења са Албанијом Имали смо општи став који се није дискутовао, него се сматрао прихваћеним. М. Ђилас

На оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије маја 1945, Тито је образложио посебан статус Босне и Херцеговине следећом аргументацијом: Разни елементи, бивши писари, биљежници, говоре да су Тито и комунисти расцијепили Србију. Србија је у Југославији, а ми не мислимо да унутар Југославије стварамо државе које ће ратовати међусобно. Ако је Босна и Херцеговина равноправна, ако имају своју федералну јединииу, онда ми нисмо поцијепали Србију него смо направили срећне Србе у Босни, као и Хрвате и Муслимане. Ради се само о административној подјели.

Влада Демократске федеративне Југославије, 7. марта 1945.

већине прогнаних колониста, 171.911 23,62%), и Црногораца 28.050 (3,85%). Албанци су, међутим, у Србији укупно чинили 8,15% становништва (од 6.527.966 становника, Албанца је било 532.011). По истом попису Албанци су у тек успостављеној републици Македонији чинили 17,12 % (197.389) а Турци 8,32% укупне популације, али за њих није била предвиђена аутономија. У нитарн а и прош ирена Х рватска Аутономија и федерални статус нису били предвиђени за Србе у Хрватској који су живели у областима некадашње Војне крајине и Славоније и сачињавали око 15% становништва Хрватске, колико је, отприлике, било укупно учешће Мађара и Албанаца заједно на територији федералне Србије. У Хрватској, аутономни статус није заслужила ни многобројна италијанска мањина у тек припојеној Истри, мањина која је углавном била протерана у Италију. Могуће образложење је чињеница да је Италија, за разлику од Мађарске и Албаније, била идеолошки непријатељ комунистичких власти. Али, ни Далмација, област са знатно дужом историјском посебношћу од Косова и Војводине, није добила никакав аутономни статус. Укрупњавање Хрватске (додуше мање у односу на Бановину) и смањивање Србије (уместо четири бановине, на величину две бановине) имало је за циљ успостављање нове политичке равнотеже у земљи. Уређење Босне и Херцеговине Босни и Херцеговини, области с тада релативном српском већином (44,3% Срба, 30,7% Муслимана, 23,9% Хрвата) такође је био додељен статус посебне федералне јединице што је изазвало велико подозрење у српским редовима. Поједини партијски челници (Моша Пијаде) предлагали су, током рата, да Босна и

Херцеговина добије статус покрајине у Србији, али је Тито, уз подршку послушних српских комуниста у свом штабу, одлучно одбацио такве планове. Планови да се Босна и Херцеговина преуреди тако што ће бити аутономна јединица у саставу Србије, одбијени су исто као и предлог да се и српске области у Хрватској обједине у посебну аутономну јединицу у саставу Хрватске. У Босни је само извршена мала ревизија граница када је, на захтев црногорских комуниста, Херцег-Нови са Клеком и Суторином, некадашњи турски излаз на море, придодат црногорској федералној јединици. Тито и аустроугарско политичко наслеђе

Иво Андрић (1892-1975) Дипломата и књижевник, једини југословенски нобеловац, добитник Нобелове награде за књижевност (1961). Рођен у Травнику у римокатоличкој породици, одрастао у Вишеграду, школован у Сарајеву, Загребу, Бечу и Кракову, докторирао историју у Грацу 1924. Као члан »Младе Босне« интерниран за време Првог светског рата. Године 1921. прелази у Београд и улази у дипломатску службу (до 1941, када напушта положај амбасадора у Берлину). У међуратном периоду објављивао приповетке (најбоље у свом опусу) у редовним колима Српске књижевне задруге и веома брзо посгао члан Српске краљевске академије. За време окупације (1941-1945), живећи повучено, написао своја најважнија дела: Па Дрини ћуприја и Травничка хроника. Добар познавалац менталитета сва три народа у Босни, Андрић је разумео и описао трагику живота у усуде историје обележене верским разликама. У последњим годинама комунистичке Југославије одбациван у Босни због наводног антиисламизма. По стилу, језику, традицији, али и по личним опредељењима, Андрић је пре свега српски писац, од пресудног утицаја на развој модерног српског израза.

Тито је упорно понављао да су међурепубличке границе само линије на граниту које спајају народе и мањине. Његов близак сарадник, члан комисије за разграничење непосредно после рата, а касније дисидент, Милован Ђилас је отворено изнео разлоге таквог разграничења. У интервјуу датом париском »Монду« 1971, он је признао да је подела Срба у пет од шест република имала за циљ да ослаби »централизам и хегемонизам Срба«, као најозбиљније препреке успостављању комунизма. На опасности од поделе Србије и на несумњиво преношење аустроугарских ставова у решавање српског питања, указао је и Слободан Јовановић. Јовановића, председника краљевске владе у Лондону (1942-1943), комунисти су у одсуству осудили на двадесет година робије за наводне ратне злочине. Он је најпотпуније објаснио став комунистичког вођства према српском питању:

»Од старе аустријске пропаганде противу Србије најупорније се одржала мисао да Србија нема шта да тражи преко оних граница које је добила 1878. на Берлинском конгресу... Било је чак и Југословена (присталица јединствене југословенске нације) који су наше захтеве преко граница из 1878. обележавали као знак српског шовинизма, и том шовинизму приписивали чак и наше протесте противу Титовог обележавања српске федералне јединице. По оваквим и сличним погледима изгледало би да би у Југославији Срби имали да се задовоље оним границама које би им Аустрија оставила, да се под Хабсбуршком династијом извршило југословенско уједињење.« Титова гледишта су, без сумње, много дуговала аустроугарској пројекцији решавања српског питања. Уобличен као личност у аустроугарском периоду, њен борац на фронту према Србији 1914. (Церска битка), Тито је следио слична становишта Коминтерне о српском питању, само у другој идеолошкој опцији. Титова Југославија била је држава у којој је после неуспеха српског обрасца државног уређења у Краљевини успостављен хрватски, федерални облик политичког устројства. По начину решавања националног питања на Балкану, Тито је заиста заслужио назив »последњег Хабсбурга« којим га је далековидо окарактерисао

Економске мере: пресељавање индустрије Нова национална политика одмах се осетила и на економском плану. У првим годинама после рата, нове фабрике из Србије пресељене су у Словенију (где су, по тумачењу власти, били развијенији и индустрија и радничка класа), а Србији су, заузврат, додељене застареле машине из Словеније. Део индустрије из Србије био је после 1948. пресељен у Босну, углавном из стратешких разлога (страх од совјетског напада).

један британски историчар. У погледима на решење српског питања Тито је све мање правио разлику између »буржоазије« и народа. Честа употреба израза »хегемонија великосрпске буржоазије« у првој фази борбе за власт, све је више, како показује анализа његових »Сабраних дела«, у послератном развоју уступала место изразу »великосрпска хегемонија«. На тај начин се одговорност постепено преносила са »буржоазије« на читав народ. Краљевину Југославију Тито је увек називао »версајском« творевином поричући јој тако сваки легитимитет:

»Версајска Југославија, рођена на Крфу, у Лондону и Паризу... била је најтипичнија земља националног угњетавања у Европи«, у којој су »Хрвати, Словенци и Црногорци били подређени, а Македонци, Албанци и други били поробљени и без икаквих права.« Власти Краљевине Југославије Тито је сматрао »шачицом великосрпских хегемониста, предвођених краљем, која је владала Југославијом 22 године у похлепи за богатством, и успоставила режим жандарма и затвора, режим социјалног и националног ропства«. Р аспарчавањ е Србије Пример федерализације Србије у којој је ужа Србија имала границе једва нешто веће до оних које јој је за казну одредио Хитлер 1941, показује да је, сагледано у историјској перспективи. главни услов Титове владавине био стални надзор над окрњеном Србијом и целокупним Српством као потенцијалним жариштем великосрпске хегемоније. Контролу над Србима, Тито је обезбеђивао вештим манипулисањем неиспуњених националних аспирација старих и нових нација и мањина унутар Србије. Пред Србима, који су још од 1918. сматрали Југославију коначним решењем српског питања, стално је истицао нове квалитете југословенског »братства и јединства«.

Колективизација Колективизација, која је уништила мали сељачки посед карактеристичан за српско село од Карађорђа до Другог светског рата - напуштена је тек 1953, када је од 7.000 задруга остало само њих 2.000 у целој земљи. Прогони сељака који су одбијали да уђу у државне задруге била је праћена свим врстама притисака и прогона, од убистава до хапшења, како у Србији, тако и у Босни и Хрватској. Од колективизације се одустало и због новог спољнополитичког курса, обележеног ослонцем на Запад.

На тим идеолошким основама могло се приступити стварању посебне црногорске нације од етнички хомогеног огранка српског народа, а потом и македонске нације. Истовремено, колонизација сиромашног становништва из Босне, Лике и Далмације у Војводину и Барању (која је изузета из Војводине и прикључена Хрватској) није рађена без одређеног плана. Срби су насељавани у аутономну Војводину, а Хрвати у Барању. Већина предратних колониста са Косова и из Македоније била је пресељена на друге локације. Срби у М акедонији

Анђелко Крстић (1871-1952) Рођен у Лабуништу, учитељ и велики национални прегалац. Најпознатији српски писац из Македоније, аутор реалистичког правца, завичајних тема и социјалних мотива, писао приповетке о српским печалбарима из западне Македоније. Главно дело му је роман Трајан (1932) који је, након дугогодишње цензуре и »заборава«, тек 1993. објављен у целини.

У Македонији, за чије границе је, с мањим исправкама на северу, био узет обим Вардарске бановине, после протеривања колониста насељених у међуратном периоду, уследила је присилна асимилација око 140.000 Срба, спроведена уз типично комунистичку репресију. Под посебним притиском били су Срби у Скопској Црној Гори, где су, да би задржали или добили посао, морали да мењају презимена, ношњу (нпр. шајкача) и да се одрекну слања деце у српске школе. Мањи део Срба успео је да се одржи и етнички изјасни по сопственом опредељењу. Док су Србима наметали промену презимена са »ић« на »ски«, таква врста дискриминације није била предвиђена за друге етничке заједнице. У Македонији су насилно асимиловани и Срби из Галипоља, места у близини Истанбула који су, пресељени из Србије за време турске владавине, пуна три века очували свој идентитет. Насељени у међуратном раздобљу у источну Македонију (Пехчево), они су после 1945. присилно македонизовани. Комунистичке власти, под вођством углавном пробугарски настројених комуниста, систематски су затирали видљива обележја предратне Југославије: од српских војничких гробаља која су, запуштена, била често преоравана, до зграда подигнутих за време Краљевине.

Српске мањине у суседним земљама Број Срба у суседним земљама од почетка XX века стално се смањивао. Од 22.000 Срба у Мађарској (1922), број се већ 1926. смањио на 9.000 због усељавања великог броја Срба у Краљевину СХС. У Румунији је на почетку века било 53.000 Срба, да би уочи Другог светског рата њихов укупан број износио 45.500 лица. У Албанији је до 1945. било неколико хиљада Срба у околини Скадра. Заштита мањина одвијала се кроз размену учитеља и поштовање верских слобода. Српске мањине у Румунији, Мађарској и Албанији биле су, после 1948. пре свега из идеолошких разлога (као »шпијуни и издајници«), подвргнуте систематским прогонима, расељавању и присилној асимилацији. Срби из румунског Баната били су хапшени, слани у логоре, затим присилно расељавани на друге просторе (Бараганска пустиња 1951), Срби у Мађарској затварани, Срби у Албанији (Скадар и околина, посебно село Врака) такође хапшени и лишени свих људских и мањинских права, да би после 1961. били приморани да албанизују своја имена. Упркос великим прогонима, српске заједнице у Румунији, Мађарској и Албанији, премда смањене, успеле су да се одрже и без опипљиве помоћи из матице. Заштита српских мањина у суседним земљама била је наглашено занемарена: предност у титоистичкој политици имала је заштита словеначке и хрватске мањине у Аустрији и Италији и македонске у Бугарској. После таласа прогона, српске заједнице су, несразмерно слабије заштићене од мањина у Југославији, опстале захваљујући цркви и културној сарадњи која је после 1955. делимично обновљена. Срба у Румунији после 1992. има око 30.000. Срба у Мађарској око 5.000, а Срба у Албанији око 1.500. Срби у Бугарској (Трн, Видин и околина) асимиловани су до 1914.

Информбиро (Коминформ) Информациони биро комунистичких земаља образован је у септембру 1947. у Пољској, с циљем да олакша координацију између комунистичких партиј а земаља под совјетском контролом и »братских« партија на Западу. Информбиро је имао девет чланова: СССР, Југославија, Пољска, Чехословачка, Мађарска, Румунија, Бугарска, уз комунистичке партије Француске и Италије. Седиште организације било је у Југославији. КПЈ је већ од 1947. дошла у потмули сукоб с Москвом, око економских односа, организације ЈНА и улоге совјетских војних саветника. Посебну подозривост Стаљина изазвао је Бледски споразум између Тита и бугарског председника Г. Димитрова (август 1947) око будуће балканске федерације. Југославија је на састанку Информбироа у Букурешту, у јуну 1948, искључена из организације. »Исправним« југословенским комунистима Стаљин је упутио писмо с позивом да свргну Тита и његову клику, а Југославија је подвргнута комплетној војној, економској и политичкој блокади од стране комунистичких земаља. Уследио је брз обрачун с присталицама стаљинистичког курса који су, по изјашњавању за резолуцију Информбироа, хапшени и осуђивани на високе казне. Знатан део заточеника слат је на Голи оток, а присталице Стаљиновог курса добиле су име »информбировци«. Односи са СССР-ом нормализовани су тек за време владавине Никите Хрушчова 1955-1956.

Македонски Словени су у школама учили да су били жртве две »српске окупације«, после балканских и после Првог светског рата. На подстицај македонских комуниста, и уз сагласност федералног вођства, црквена хијерархија у Македонији је 1958. добила аутономију, да би 1967. под притиском комуниста, једнострано, мимо црквених канона била проглашена аутокефалност тзв. Македонске православне цркве. Ову творевину, међутим, није признала ниједна од православних цркава: признање је стигло само из Ватикана.

С уко б са Стаљ ином

рекид односа са Совјетским Савезом јула 1948, који је непосредно угрожавао његову личну власт, Тито је, као прагматичан политичар велике прилагодљивости, претворио у свој највећи успех. Чувени сукоб с Информбироом постао је наговештај »посебног пута« Југославије у социјализам, мимо искустава московског режима. По америчким проценама »то је уздрмало мит о комунистичком јединству још пре него што је комунистички блок био успостављен, чиме је створен не само преседан него и ниво аспирације за друге (комунистичке земље)«. Тито је тако, у хладноратовској епохи сукоба два блока сила, западног (под вођством САД) и источног (под вођством СССР-а) задобио неподељену наклоност Запада потврђену значајном финансијском помоћи. И од Запада и од Совјета Тито је, за неколико деценија владавине, добио помоћ у укупној вредности од више стотина милиона долара.

П

КПЈ је променила име у Савез комуниста Југославије (1952), а као нова доктрина унутрашњег уређења уведен је систем самоуправљања. Тај систем био је смеса празних тирада о самосталном одлучивању радних људи: самоуправљање је у пракси створило огроман бирократски апарат и блокирало привредни развој, маскирајући партијску контролу над свим аспектима политичког и економског живота. Ипак, та доктрина је деценијама заносила западне интелектуалце леве оријентације као важна иновација у социјализму. Савез са Западом После великог сукоба са Стаљином, Тито је, од великог непријатеља Запада (криза око Трста), постао први комунистички лидер који се одржао управо уз помоћ Запада. После 1949. Тито је престао да помаже комунистичку герилу у Грчкој. Од 1950. до 1954. САД су војно и економски помагале владу у Београду. Од средине 1949. до 1955. Југославија је у име економске помоћи примила укупно 598,5 милиона долара и додатних 588,5 милиона као војну помоћ.

Било је диктатора који су протутњали кроз историју с хуком и буком, не оставивши ничега трајног иза себе. А било је и других обдарених стваралачком моћи које су њихове установе надживеле. Тито за десет година своје владе није дао доказа да припада овој другој врсти диктатора. Уједној комунистичкој држави идеолошка питања имају нарочитога значаја. Али на њих Тито не обраћа ништа више пажње него на организацију установа. ...У свом кругу Тито важи као познавалац марксизма, али у његовим говорима нема ничега што би одавало апостолску веру у марксизам. Уопште његови говори не трепере никаквим одушевљењем за идеје. Од времена на време слушаоци, као по команди, прекидају га скандирајући »ТитоПартија«. На исти начин и фашисти су клицали своме вођу Мусолинију. Ако и Тито радо слуша такво фашистичко поздрављање, то само значи да је у њега властољубље отело маха над свима другим осећањима, па и над идеолошким фанатизмом. Слободан Јовановић о Ј. Б. Титу (1955)

Тито је укупно добио око 1,2 милијарде долара, од чега је само 55 милиона требало да врати. Најпре је у Анкари 28. фебруара 1953. склопљен Балкански пакт, »Споразум о савезу и сарадњи«, између Југославије, Турске и Грчке, а затим је на Бледу 9. августа 1954. потписан споразум о војној сарадњи, чиме је Југославија, де факто, постала придружени члан НАТО-пакта, уживајући војну заштиту, као и војно-техничку помоћ западног војног савеза. У октобру 1954. решено је питање Трста. Зона А остала је под контролом Британије и УН, а зона Б, уз мање исправке. припала је Југославији. После помирења са СССР-ом 1955, нова криза у односима са Москвом уследила је 1956. приликом совјетске интервенције у Мађарској, и поново 1968. приликом совјетске интервенције у Чехословачкој. Тек од почетка седамдесетих година, односи са Москвом су побољшани, с повратком на лењинистичку доктрину у унутрашњој политици Југославије. У нутраш њ а ч и стка и репресија Напуштање идеје о балканској федерацији (Југославија, Албанија, Бугарска) усмерило је Тита на деловање у, за њега увек тесним. оквирима Југославије, а на спољном плану на стварање несврстаног покрета (1961) као противтежи блоковској подели света. У периоду централистичког устројства Југославије (19451966), главни задаци партије били су консолидовање унутрашње управе. Они су после прекида с Москвом праћени снажном репресијом према »унутрашњем непријатељу«. Десетине хиљада стварних или наводних присталица Стаљина завршило је у логорима који по методама према затвореницима нису заостајали за совјетским логорима. Само на Голом отоку било је подвргнуто великим мучењима око 15.000 чланова партије који су се погрешно определили у сукобу Стаљин-Тито. Голи оток

После прекида односа са СССР-ом 1948, уследила су масовна хапшења свих оних који су се јавно или приватно определили за Стаљина, или само имали неко додатно питање. Број ухапшених је обухватио преко 36.000 људи од којих је највећи број завршио, осуђен на дугогодишње казне, у затворима или у дванаест посебних логора. Две трећине свих ухапшених чинили су Срби са Црногорцима. Само на Голом отоку, затвору на малом острву на северном Јадрану, било је смештено око 12.000 тзв. информбироваца. Затвореници су били подвргнути варварским мучењима, приморавани, чак, да се, по налогу стражара. међусобно батинају и муче на друге начине. Стравични услови у којима су живели затвореници изненадили су , наводно, и партијске функционере који су логор обишли 1951. Остали осуђеници су у другим затворима затекли многе своје жртве. припаднике тзв. поражене (грађанске) класе које је режим у првим послератним годинама, такође бесправно. осудио на дугогодишњу робију. Тек после 1980. појавила су се прва писана сведочанства о страдањима информбироваца. жртвама првог великог међупартијског обрачуна међу комунистима.

Тито о Ранковићу о раду УДБЕ

»Али бих хтио истовремено да истакнем да је у том раду, при формирању и даљем руковођењу те организације, која је имала врло деликатан посао, руководећа улога припадала другу Ранковићу. Разумије се, морам да кажем да смо ми ту заједно радили и да он никада није преузео ниједан важнији посао, а да се претходно није посавјетовао са мном и осталим друговима у најужем кругу руководства, али морам да кажем и то да не памтим да иједан његов предлог или идеју којује изнио нисам прихватио.« Ј.Б. Тито, 1954.

Партијско чланство је у првим годинама већим делом попуњавано полуписменим кадровима и простодушним сељацима који су наивно веровали у бескласно друштво у којем ће сви бити једнаки. Од 258.000 чланова КПЈ 1946, преко педесет одсто чинили су сељаци, већином сиромашни и беземљаши. Када је дошло до сукоба са Стаљином, са чијим именом се у рату кретало у јуриш, и са Совјетским савезом који је годинама пропагандом представљан као рај на земљи, многи међу њима нису разумели шта се догађа, и зато су брзо допали затвора и логора. П олитика А лександра Р анковића Спољна опасност и убацивање наоружаних диверзантских група са Истока имало је за последицу јачање утицаја Службе државне безбедности (УДБА) којој је стајао на челу Александар Ранковић. Бранећи Титов пут у социјализам, служба безбедности (преименована касније у СДБ) се брутално обрачунавала с непријатељима система, без обзира на њихову националну припадност. Премда јој многи аутори дају изразито српско Два српска мита: Ранковић и Пенезић

Комунистичка идеологија је у својим редовима имала знатан број фанатичних присталица. У самом партијском вођству, у првим послератним деценијама посебно су се издвојили Александар Ранковић, свемоћни шеф државне безбедности за читаву земљу, и Слободан Пенезић Крцун, сурови полицијски ликвидатор у Србији. Прихвативши поделу људи на »наше и њихове«, они су прогоне и ликвидацију »непријатеља« спроводили са бескрупулозном методичношћу. Они и њихови сарадници били су страх и трепет не само за идеолошке противнике него и за обичне грађане који би, стицајем околности, дошли под удар државне безбедности. Премда су са подједнаком суровошћу хапсили и мучили многе Србе, око њихових имена исплели су се митови: за »Леку« Ранковића као чврсторукаша за чије је владавине на Косову и Метохији владао беспрекоран мир, а за »Крцуна« Пенезића као »заштитника« српских интереса. Оба мита остала су нетакнута, пре свега због начина њиховог одласка са политичке сцене. Средином шездесетих, Ранковић је смењен (Брионски пленум 1966), а Пенезић погинуо (1964, под сумњивим околностима) у саобраћајној несрећи. У следећим деценијама, сва кривица за неравноправан положај Срба у федерацији сваљивана је само на Тита, Кардеља и Бакарића, док су Ранковић и Пенезић, премда ништа више од оданих извршитеља Титових наредби, стекли незаслужену славу мученика за српске интересе. Они су, међутим, страдали у унутрашњим партијским чисткама, као чланови партије која је управо међу Србима најупорније прогањала »непријатеље«, »грешнике« и »отпаднике«, не штедећи ни црквена лица и омладину, и то на начин неспојив са позитивним српским традицијама. Под Ранковићем је, на пример, у Ђаковици срушена једна од најлепших и највећих цркава да би се подигао споменик косовским партизанима. Пунећи затворе безбројним сународницима који су били криви само зато што су мислили другачије, они су знатно допринели слабљењу и пропадању српског народа.

Александар Ранковић

Слободан Пенезић

обележје, јер је у њој највише било Срба, Служба државне безбедности била је типично идеолошка полиција која није правила разлике међу нацијама. С подједнаком бруталношћу прогањали су, на пример на Косову, и албанске одметнике и српске свештенике. Док су Срби тајну полицију доживљавали као идеолошку дискриминацију, несрпски народи су њену активност видели, пре свега, као националну дискриминацију. Замрзавање етничких сукоба и старих националних нетрпељивости у периоду централизма имало је искључиво идеолошки карактер чији је гарант била »Служба државне безбедности«.

ЦН; '

ж

т ! Ј |^

%. — т —

1

И деоло гија национал-ком унизм а Владан Десница (1905-1967) Писац истанчаног стила егзистенцијалистичког усмерења, родом из Далмације, најистакнутији међу српским писцима у Хрватској после Симе Матавуља. Потомак ускочког војводе Стојана Јанковића, покретач »Магазина Сјеверне Далмације« (1934-1935). Главна дела романи: Прољећа Ивана Галеба и Зимско љетовање. Као и сви истакнути Срби интелектуалци у Хрватској морао је јавно да уз српску припадност истовремено исказује оданост »хрватској домовини«.

Током Ранковићеве посете СССРу 1965, њему су, као потпредседнику државе, указиване високе почасти као неспорном Титовом наследнику. У обавештеним западним круговима сматрало се, међутим, да у Хрватској и Словенији не би прихватили Ранковића као Брозовог наследника. Хрватски и словеначки комунисти исказали су спремност на издвајање из Југославије у случају да Ранковић постане председник државе.

едерални систем лењинистичког типа, с надмоћним овлашћењима федерације, напуштен је 1966, када је на Четвртом пленуму СКЈ на Брионима био смењен Александар Ранковић и реорганизована служба безбедности. Уставним амандманима 1968-1971. и коначно Уставом из 1974, успостављен је титоистички федерализам: по замисли словеначког идеолога Едварда Кардеља, успостављен је модел национал-комунизма, скројен по потребама »малих национализама« у Југославији. Републичке и покрајинске партијске олигархије су у име »самоуправљача« и »радних људи« постале носиоци националног и државног суверенитета. Комунистичке власти у Словенији, Хрватској и Македонији прихватиле су нови идентитет као корак напред у остваривању националне равноправности.

Ф

Процес подржављења република имао је за последицу националну хомогенизацију, по којој је, у »матичној републици«, само један, државотворни народ носилац суверенитета. Тај процес је у мултиетничкој Босни ишао у правцу стварања националне државе муслимана, у Хрватској ка оспоравању Србима статуса равноправног народа, а у покрајини Косово и Метохија према образовању нове националне државе етничких Албанаца. Тежња за успостављањем хомогених националних држава на простору омеђеном републичким (у случају Косова и Метохије и покрајинским) међама, значила је и почетак етничко-верске дискриминације мањинских народа унутар федералних (односно покрајинских) јединица, тј. Срба у Хрватској и Босни, Срба и Турака на Косову и Метохији и, делимично, Хрвата у Босни и Херцеговини. Титова л и ч н а владави на Децентрализација с јаким елементима конфедерализма, започета 1966, означила је снажно утврђивање Титове личне владавине, угрожене утицајем свемоћне службе безбедности. По сламању свевласти тајне полиције, Тито је до танчина разрадио

посебан систем обавезивања људи на управним положајима у федерацији и републикама. Као што је у средњем веку постојао систем господара и вазала по којем је управа над поседом зависила од верности и вршења војне службе, тако је и у Титовој власти дужина останка на појединим положајима зависила искључиво од његове милости. Броз је одлично знао да манипулише људима, да их трајно везује за себе чувајући као адут неки од њихових, свакако многобројних, грехова из прошлости. Као врховни арбитар који смењује потчињене, у страху да се не појави неки нови претендент на власт, Тито је, споља гледано, успешно управљао државом. Сталним смењивањима, он је доследно конзервативан, само давао отпор свакој новој идеји, избегавајући све облике реформи које су могле угрозити његову врховну власт.

Милован Ђилас (1911-1995) Политичар и писац, један од најпознатијих дисидената комунизма у свету. Правник по образовању, члан најужег вођства КШ од 1940, Ђилас је од Титовог обожаваоца еволуирао до жестоког оспораватеља од 1953. После критичких текстова о партији, дао оставку на све дужности 1954. Два пута хапшен и осуђиван, Ђилас се прославио делима написаним у затвору а објављеним на Западу, Нова класа (1956) и Несавршено друштво, с оштрим критикама црвене буржоазије и странпутица комунизма. Од 1966. живео на слободи, у Београду. Важнија дела Разговори са Стаљином, Бесудна земља и низ књига сећања на Тита и Други светски рат. Упркос контроверзним ставовима о његовој ратној и поратној улози (за једне је ратни злочинац, крив за »лева скретања« у Црној Гори 1942, за друге злокобни идеолог црногорске нације 1945, за треће је водећи херој отпора титоизму), Ђилас је, међу Србима, једна од нетипичних личности из епохе титоизма, без следбеника у земљи, али с великим угледом у свету.

Временом, Тито је, као личност изнад закона којој је све дозвољено, све више личио на остарелог недодирљивог фараона. У обичном народу култ његове личности добијао је митске размере, али су многи, због безазлених шала на његов рачун били хапшени и осуђивани на више година затвора. Број његових резиденција већ средином седамдесетих попео се на 34. Уз луксузне резиденције с безбројном послугом, раскошније од вила већине светских владара, Тито је располагао и специјалним ловиштима, уз низ јахти, бродова и посебним плавим возом. У поређењу с богатствима и луксузом који су Титу стајали на располагању, краљ Александар био је аскетски скроман и сиромашан владар, а привилегије и лична имовина Титових најближих сарадника и једног ширег круга утицајних »другова« на важним функцијама далеко су превазилазили богатства »великосрпске буржоазије« коју су они развластили. Створена је »нова класа« или »црвена буржоазија«. састављена од неспособних бирократа, о којима је писао Милован Ђилас. Деспотски владар у једној по европским мерилима сиромашној земљи, окружен придворицама и ласкавцима, Тито је радо фаворизовао полуобразоване и недоучене кадрове који су у потпуности зависили од његове милости. Од почетних сарадника бираних међу ковачима, кројачким помоћницима и сеоским учитељима - брзо унапређиваним у партијске и републичке функционере, директоре великих фабрика и културних институција - око Тита се, временом, издвојио један слој способнијих и образованијих кадрова. Али, Тито је фаворизовао просечне и безличне личности које су недостатак способности надокнађивале слепом оданошћу. Знатан број високих функционера који су у Титово име »радном народу« прописивали шта да ради и обећавали рај на земљи, чинили су све да своју децу школују и трајно запосле у иностранству. Одсуство сваког морала. осим послушничког, био је почетак једног општег моралног суноврата чије ће се праве последице показати при распаду Југославије. Напредак је био постигнут у култури и науци, посебно у оним областима које својим садржајем нису задирале у комунистичку идеологију.

Идеолошки апарат Идеолошка правоверност и беспоговорна политичка послушност, уведени 1945, само делимично нарушени током шездесетих година, поново су постали обележје последње етапе Титове владавине. Проблем је, међутим, био у томе што се модел с врха власти верно пресликавао на све ниже »спратове« управне структуре. Нижи нивои власти су, сагласно мутним представама Кардеља о »самоуправној интересној заједници«, временом израсли у корумпирану и обимом несагледиву бирократску хијерархију. Самоуправна бирократија је као хидра гушила сваку иницијативу, фаворизовала послушне уместо компетентних, стално страхујући од способнијих који би је могли угрозити. Негативна селекција кадрова, бираних по послушности уместо стручности, неговала се на свим нивоима власти. Једини мотор »промена« остали су национални програми: после пропасти привредне реформе средином шездесетих, они су, увијени у политичку фразеологију, скривали тежње за што већом самосталношћу деловања република према федерацији. Тумачење историје у уџбеницима У писању уџбеника, негована је »симетрија« о »равноправном« учешћу свих народа и народности у историји, од античког доба до стварања Југославије. У српске уџбенике, са наглашеном југословенском оријентацијом, била је уграђена и одговорност »српске буржоазије« за »великосрпску политику« Краљевине Југославије. Пројекција српске одговорности примењена је и на историју XIX века, из којег је, уз устанак 1804. као позитивно наслеђе истицана пре свега социјалистичка традиција. Оштре, идеолошки нетрпељиве и историјски нетачне оцене српских социјалиста о природи политичког система у Кнежевини и Краљевини Србији преузимане су као објективне. Средњем веку и раздобљу османске владавине био је у уџбеницима посвећиван мали простор, па је слика српске историје, нуђена ђацима и студентима, била изразито негативна и зато дубоко несагласна, чак супротна, реалној слици прошлости. Балкански ратови и Први светски рат су, због Лењинових оцена о њиховој праведности (у случају Срба) имали нешто повољнији третман. Међуратна историја представљана је као историја КПЈ, Други светски рат као неминован пораз великосрпске идеологије, а послератни развој као рај на земљи. Све до краја 1980-их, ова сужена слика српске историје била је главни избор података за све оне који за историју нису имали посебно интересовање. Спорне оцене историје Разлике у тумачењима историје појединих народа у Југославији имале су за последицу да се са писањем заједничке историје, после два тома (до краја ХУШ века), прекине због непомирљивих неслагања у гледиштима. За разлику од српске историографије која се, бар за раздобље до 1918. држала критеријума научне објективности, писци историје других југословенских народа су историографију, уз ретке изузетке, схватали као средство у остваривању националних тежњи, пројектујући национални романтизам и идеолошку искључивост у ближу и даљу прошлост. Једна Историја Југославије коју су 1970. написала четири српска историчара (И. Божић, В. Дедијер, М. Екмечић, С. Ћирковић) била је оштро критикована у Загребу, Сарајеву и Љубљани, посебно због поглавља о Х1Х и XX веку.

КРИЗЕ И ОСПОРАВАЊА

У ста в н и развој Југо сл ав и је 1943-1974

ставни темељи револуционарне власти у Југославији налазе се у одлукама тзв. АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије). Заседања овог тела у три маха (1942. у Бихаћу, 1943. у Јајцу и 1945. у Београду) добила су снагу највишег уставног и правног значаја.

У

Ф едерализација Југославије За уређење комунистичке Југославије посебно су битне одлуке другог заседања АВНОЈ-а одржаног у Јајцу 29-30. новембра 1943. Том приликом је АВНОЈ, састављен искључиво од комунистичких присталица који нису били легитимни представници југословенских народа, сам себе прогласио за врховно тело револуционарне власти. Његове одлуке добиле су надуставни карактер што значи да су сви потоњи устави били везани овим одлукама, тј. да су оне постале непроменљиве. Главни закључци другог заседања АВНОЈ-а могу се свести на неколико тачака: 1. Југославија ће се организовати на начелу равноправности народа и њихових република на федеративном принципу; 2. Краљу и краљевској породици забрањен је повратак у земљу док се народ не одлучи за то хоће ли монархију или републику; АВНОЈ Антифашистичко воће народног ослобођења Југославије је политичко представништво комунистичког покрета отпора током Другог светског рата. У намери да искористи борбу против окупатора као средство за освајање власти, КПЈ је од лета 1941. почела да ствара паралелне органе власти, народноослободилачке одборе. Бескомпромисном пропагандом, застрашивањем политичких неистомишљеника и отвореном елиминацијом представника легалних југословенских органа власти, КПЈ је намеравала да створи нову пирамиду власти под својом контролом. АВНОЈ је био највиши орган замишљене политичке пирамиде, створене с намером да у савезничкој јавности створи утисак о легитимитету комунистичке диктатуре. Прво заседање АВНОЈ-а у Бихаћу 26. новембра 1942.

3. НКОЈ (Национални комитет ослобођења Југославије) именован је за највиши орган извршне власти на челу с Ј.Б. Титом; 4. Ј. Б. Тито, командант проглашен је за маршала.

комунистичких

војних

снага,

Одлуке без правне основе

Бранко Ћопић (1915-1984) Писац, родом из Хашана, под Грмечом, у Босанској крајини. Пред Други светски рат познат као талентован приповедач лирске инспирације, после рата се прославио партизанском прозом, духовитом и искошеном (Доживљаји Николепшне Бурсаћа, Глуви барут, Пролом, Делије на Бихаћу). Најбоље странице Ћопићевог дела су успомене на детињство (Башта сљезове боје, 1970) и песме. Писац сатиричних написа о послератном режиму (Јеретичка прича), Ћопић је заузео посебно место у књижевности за младе.

Састав и начин одлучивања у АВНОЈ-у показују да нису били испуњени елементарни захтеви за функционисање једног законодавног тела, нити су тзв. делегати бирани, нити су представљали икакво бирачко тело или његове делове. Они су били представници једне револуционарне партије. Партијска руководства су директно одређивала особе које су на овим скуповима учествовале. Сви делегати припадали су војним или политичким јединицама искључиво партизанског покрета. Начин одлучивања акламацијом (спонтаним аплаузом као знаком општег одобравања без гласања) примењен на другом заседању АВНОЈ-а непознат је у традицији модерних демократија. АВНОЈ је и стварно и формално изразио дисконтинуитет с уставноправним поретком Краљевине Југославије почев од 6. априла 1941, али није прекидао међународноправни континуитет Југославије. Истовремено, АВНОЈ је одобрио све акте и одлуке НОВ и ПОЈ и свог извршног одбора донете у претходном периоду. На другом заседању АВНОЈ-а Југославија је претворена у федерацију, мада је то учињено само у начелном облику. Нису том приликом разрађени сви механизми федеративног уређења, нити су утврђене међурепубличке границе. Али је основни принцип федерализације чврсто утемељен: Југославија ће бити федерација равноправних народа и народних република. У суштини био је то онај федеративни принцип који је установљен у Совјетском Савезу после револуције. То је значило да број нација одређује и број федералних јединица с изузетком Босне и Херцеговине. Али, потоњи политички развитак Титове Југославије створио је и посебну муслиманску националност, па је тиме и Босна и Херцеговина постала матична јединица муслиманске нације, а читав систем доведен у склад с авнојевским принципом. Републичке номенклатуре као носиоци суверенитета За разумевање промена које је донела комунистичка револуција у Југославији, поред одлука другог заседања АВНОЈ-а од огромне важности су и одлуке револуционарних тела у појединим југословенским покрајинама. Јер, управо су ту створене народне републике као носиоци суверености појединих народа Југославије и постављен преседан који ће имати далекосежне последице, уколико се прихвати као темељ за разрешење југословенског чвора. Идеја о федеративном устројству Југославије на националном принципу под патронатом Комунистичке партије

неминовно је водила успостављању суверенитета тих федералних јединица (република). Првим послератним уставом ФНРЈ (Федеративна народна република Југославија) из 1946, који је био у ствари копија Стаљиновог устава СССР-а из 1936, одређен је састав федерације која је, сагласно тековинама револуције, заснована на »слободи и равноправности народа у оквиру народних република«. Слово овог устава казивало је и следеће: »Суверенитет народних република у саставу ФНРЈ ограничен је само правима која су овим уставом дана ФНРЈ. ФНРЈ штити и брани суверена права народних република...«. Овај устав је, по угледу на совјетски устав, предвиђао право сваког народа и народне републике на самоопредељење до отцепљења, што је такође био принцип изведен из одлука АВНОЈа. У став из 1974: право на самоопредељење? Десанка Максимовић (1898-1992) Најомиљенија српска песникиња, подједнако успешна у родољубивој, лирској и завичајној поезији. Уз Исидору Секулић, најзначајнија српска књижевница. Од 20-тих година објавила на десетине збирки поезија, превођених на све југословенске и мноштво светских језика (Песме, 1924, Мирис земље, 1955, Говори тихо, 1961, Ничија земља, 1979). Нарочито чувена по поеми »Крвава бајка« о стрељању ђака у Крагујевцу 1942. Збирка Тражим помиловање (1965), у облику »лирске дискусије с Душановим закоником«, смело описује скрнављење српске духовности под режимом без вере и слободе. Носилац многих награда, члан САНУ од 1959.

Републике и аутономне покрајине СФРЈ по Уставу 1974.

Ово начело, које се под комунистичким режимима сматрало формалним правом које се у пракси не користи, у Југославији је било једно од темеља политичког устројства. Уставни закон (1953.) и устав СФРЈ из 1963. водили су успостављању и учвршћењу суверенитета републичких и покрајинских власти. До 1966. право на самоопредељење до отцепљења било је само формално, да би уставним амандманима 1968-1971. и Уставом из 1974, постало оно начело које суштински одређује државно устројство. Устав из 1974. био је завршни облик оваквог схватања нације и државе. Свака република, па и аутономна покрајина, постала је не

само једини представник одређеног народа, него и конститутивни елемент федерације. Тиме је успостављена двострука сувереност. У унутрашњем уређењу, републике и покрајине имале су предност над савезним органима и својим одлукама, свака појединачно, могла је да заустави доношење било ког савезног акта (право апсолутног вета). Сви савезни органи (и законодавни и извршни и судски) састојали су се од једнаког броја делегираних представника из република тј. покрајина који се смењују по унапред утврђеном реду. Свака република и покрајина имале су свој устав, а савезни устав стајао је не на врху уставноправне лествице, већ као пуко исходиште минимума заједничких интереса федералних јединица. С друге стране међутим, у међународним односима, СФРЈ се појављивала као јединствена држава с јединственом сувереношћу.

Добрица Ћосић (1921) Политичар и писац, истакнути члан комунистичке партије до 1968. коју напушта после критике политике фаворизовања етничких Албанаца наспрам Срба на Косову и Метохији. Писац великог књижевног циклуса у људским судбинама на српском тлу, од XIX века наовамо. После идеолошки обележених књига о грађанском рату (Далеко је сунце, Деобе), прославио се романима о српским страдањима у Првом светском рату (Време смрти) и заблудама комунизма (Време зла). Током дисидентског периода до краја осамдесетих био је сматран духовним вођом српског националног и демократског буђења. Творац синтагме о Србима који добијају ратове, а губе у миру. Веома утицајан у САНУ, чији је члан. Био председник Савезне Републике Југославије 1992-1993.

Тежња ка еманципацији појединих југословенских нација у правцу изграђивања њихових националних држава, установљена још на другом заседању АВНОЈ-а, коначно је довршена доношењем устава СФРЈ из 1974. године. Распад Југославије је тиме био не само олакшан, већ и неминован. Отпор уставној реформи у Србији Једини који су се усудили да критикују уставне амандмане који су претходили Уставу из 1974, била је група професора с Правног факултета у Београду. Они су, приликом једне стручне расправе, упозоравали да ће промена Устава успоставити феудализацију републичких власти и неминовно довести до распада земље. На захтев Тита, они су смењени, кажњени или отпуштени. Филозоф Михаило Ђурић био је ухапшен и осуђен.

О бнова националних сукоба ИДЕОЛОШКО ОСПОРАВАЊЕ: СТУДЕНТСКЕ ДЕМОНСТРАЦИЈЕ 1968. езадовољство омладине владавином самовољне и отуђене »црвене буржоазије« довела је до студентских демонстрација у Београду које су почеле 3. јуна, сукобима студената Београдског универзитета, који су кренули с Новог Београда у стари део града. Осуђујући неморал и привилегије власти, студенти су тражили промене и веће политичке слободе, али су, под утицајем марксиста међу млађим професорима, демонстрације скренуте у ултралеву манифестацију за аутентични марксизам и титоизам. Тако је на Филозофском факултету проглашен »Црвени универзитет Карл Маркс«, а демонстранти су, наивно, од Тита очекивали подршку

Н

против отуђене бирократије. Демонстрације су прекинуте после помирљивог Титовог говора у којем је студентима делимично дато за право, али је, по окончању бунта, убрзо уследила репресија. Београдски универзитет је за Тита остао »легло« непријатељских снага. Велика енергија побуњених студената била је брзо амортизована. Демонстрација је било и у другим универзитетским центрима, посебно у Сарајеву и Загребу. Ради стварања режиму лојалне интелигенције, универзитети су широм отворили врата студентима, уписујући знатно већи број студената него што је било потребно, чиме се проблем запошљавања додатно погоршао. То се посебно изразило на Косову где су албански студенти, по окончању студија, тешко налазили посао у својој језичкој средини.

Патријарх Герман је у званичном писму Титу (19. маја 1969) тражио заштиту српског свештенства на Косову и Метохији, изложеног прогонима Албанаца, који су остајали некажњени, упркос протеста код локалних албанских власти. У писму је упозоравано да »донекле ово насиље попусти, да би се јавило на другој страни у још озбиљнијем виду. За последњу годину дана оно узима све теже облике. Не само да је у питању уништавање усева у пољима, уништавање шума (манастири Девич, Гориоч код Пећи), рушење надгробних споменика (Косовска Витина и др.) него и физички напади, чак и на жене монахиње... што је довело до исељавања наших верника из тих крајева«. Тито је у одговору од 23. маја изразио жаљење и наложио предузимање »одлучних мера за заштиту законитости«. Стање, међутим, није промењено: напади и дискриминације уперени против српског свештенства и народа, под заштитом локалне албанске номенклатуре наставили су се и следећих година и деценија.

ЗОВ НАЦИОНАЛИЗМА: КОСОВСКЕ ДЕМОНСТРАЦИЈЕ 1968. осово и Метохија је најпре било аутономна област у саставу Србије (1946), да би по Уставу од 1963. добило статус аутономне покрајине какав је од 1946. имала Војводина. Модел национал-комунизма, зацртан уставним амандманима 1968, међу Албанцима на Косову и Метохији био је схваћен као дуго очекивана прилика за коначни обрачун са Србима. Демонстрације Албанаца на Косову у новембру 1968, започете на национални празник суседне Албаније, нису захтевале политичке реформе него су биле уског, националног карактера. Клицало се албанском диктатору Енверу Хоџи и узвикивало »Смрт српским угњетачима«. Демонстрације су сузбијене интервенцијом војске и полиције, али је, после нормализације односа с Албанијом (1971), већина захтева Албанаца била уграђена у решења Устава из 1974. Неколицина српских комунистичких руководилаца који су упозорили да ће политика фаворизовања Албанаца на Косову и Метохији имати за последицу дискриминацију и прогоне Срба (Добрица Ћосић, Јован Марјановић), били су смењени већ 1968, да би почетком седамдесетих били смењени и локални комунисти, и Срби и Турци, који су се супротстављали Титовом и Кардељевом моделу национал-комунизма, по Уставу из 1974. Када је власт на Косову предата албанским комунистима, почела је систематска дискриминација Срба који су били приморани да се исељавају због сталних притисака албанских структура у локалној власти (партија, судство, полиција, привреда) и албанског становништва. Положаји у привреди, судству и полицији додељивани су албанским кадровима, а Србима је, по федералном кључу, било олакшано исељавање предностима при запошљавању у ужој Србији.

К

Косовски Албанци били су, после успостављања веза са Тираном одакле су долазили и школски уџбеници, под снажним утицајем етно-комунизма режима Енвера Хоџе.

О П О Л О Ж А ЈУ С РП С К О Г НАРОДА У ТИ ТО В О Ј ЈУ ГО С Л А В И ЈИ

Ни садашњи положај српског народа у Југославији није никако добар, а не само онај у којем би се нашао у случају спровођења предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправедно оптужен за централизам и унитаризам из претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања за геноцид који је за време Другог светског рата извршен над српским народом! Много је важније указати овде на то да се српски народ већ сада налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији, тако да је предложена уставна промена, у крајњој линији, уперена против његових најдубљих животних интереса. Крајња консеквенца те промене била би његово потпуно дезинтегрисање. Очигледно је да границе садашње СР Србије нису никакве ни националне ни историјске границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење; оне су више административног него политичког карактера... Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40 одсто Срба, или готово колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку када је силом прилика доведен до тога да поново успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије? Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији Као што је добро познато, изван граница Србије српски народ живи још у четири од пет преосталих република. Али, ни у једној од тих република он не може да живи својски. У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних Уставом загарантованих права на национални живот. Та права му нису дата с наизглед умесним и безазленим објашњењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национална мањина, односно народност у смислу садашње терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућности ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само

један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. У СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито национално име, или се бар то право оспорава оним, никако малобројним, Црногорцима, који се осећају Србима. Уставне промене које нам се данас стављају у изглед могу само још више да погоршају овај и онако незавидан положај српског народа У границама садашњих република, уколико се оне претворе у државне, Срби би имали само две могућности: да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљују некакву своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговачку)... Михаило Ђурић, критика уставних промена 1971, због које је осуђен на затвор; Анали Правног факултета у Београду, бр. 3, 1971. Тај број је одмах по објављивању судски забрањен.

Коста Чавошки је у истој расправи, упозоравајући на опасност од успостављања вета, које ће блокирати сваку промену у односима међу републикама, истакао следеће:

Садашња група политичара, без обзира на различитост националне припадности, потиче из једне исте категорије, која је дуго делила исте погледе и исту судбину и која је заједно дошла на власт. Њима је било лако да стално мењају постојеће и склапају нове договоре, да све доводе у питање осим своје власти. Али ко њима даје право да овим уставним амандманима везују руке будућој генерацији Или можда, ова садашња генерација властодржаца жели да овековечи своје дело, као што би изгледа желела да овековечи свој живот и своју власт, да учини вечним оно што је увек било пролазно, онај лажни сјај који окружује људе од моћи, који чини њихове апетите јаким, а скрупуле слабим, који дух скоројевића чини склоним да верује у непролазности своје власти и свога дела. Студент бр. 10, 6. април 1971.

Теорија о наводном илирском пореклу Албанаца није била само романтичарско историјско тумачење него практичан политички програм. Албанци су, сматрајући се потомцима Илира, себе прогласили староседеоцима на Балкану, а Словене, у овом случају Србе, уљезима на њиховој етничкој територији. Снижавање нивоа универзитетског образовања створило је, не само на Косову и Метохији али посебно тамо, тин површно образованих интелектуалаца, пријемчивих за националистичке идеје. Незадовољство растућом економском кризом праћеном великим демографским бумом, млади Албанци су, захваћени идеолошком индоктринацијом, пренели у раван националног незадовољства.

Милош Црњански (1893-1978) Вероватно најсвестранији и најдубљи српски књижевник XX века. Рођен у Чонграду, као мађарски поданик 1914. послат на фронт. Током рата саставља прву и гласовиту збирку песама Лирика Итаке и Дневник о Чарнојевићу. Након распада Аустро-угарске прелази у Београд. Одушевљени Југословен, авангардиста у песништву и критици. Године 1928. улази у дипломатску службу, објављује роман Сеобе. Тридесетих година пише оригиналне путописе, естетичке и политичке огледе. Привлачи га и поетика Севера (Код Хиперборејаца) и култура Југа (Књига о Мнкеланђелу, Љубав у Тосканп). Уочи II св. рата служи у Риму, па прелази у Лондон. Мучан живот и носталгија испуњавају болни Роман о Лондону (објављен 1971), прожет тешким разочарењем у англосаксонски свет. Педесетих година започиње Другу књту Сеоба. 1953. у магновењу саставља потресну поему Ламент над Београдом. Упркос фобичном страху од комунизма, са супругом Видом се 1965. враћа у Београд. Европљанин, космополита, писац префињеног слуха и укуса, Црњански је био нераскидиво везан за свој народ, од ког је често био одвојен. Његова сетна и родољубива поезија у стиху и прози најлепше је сведочење о српској судбини у XX веку.

ХРВАТСКИ СЕПАРАТИЗАМ - МАСПОК асовни покрет или скраћено »Маспок« у Хрватској такође је произашао из идеологије национал-комунизма који је уставним реформама, уз Титову сагласност, обликовао Едвард Кардељ. Спајање комунистичке идеологије и државне суверености којој су унутар федерације тежиле републике, изазвало је талас националистичких покрета диригованих из врхова партијских руководстава. У економски најразвијенијој републици Словенији тај процес се исказао у тзв. »цестној афери« - плановима о постепеном осамостаљивању према федерацији, најпре преко јачања путних веза са суседним земљама, уместо са остатком Југославије. У Хрватској је партијска номенклатура отишла знатно даље. Најпре је почео сукоб око назива заједничког језика, изазван штампањем заједничког Речника по књижевном договору у Новом Саду из 1954. Већина хрватских књижевника и лингвиста, на челу са Мирославом Крлежом, упутила је 1967. јавности »Декларацију о положају и имену хрватског књижевног језика«. У Декларацији је захтевано да се српски и хрватски морају уместо једног, сматрати као два посебна језика и да се то угради у Устав. Тражило се увођење хрватског књижевног језика у школску наставу, у штампу, на телевизију, и да државни службеници, без обзира на порекло (тј. ако су Срби), службено користе само хрватски језик. Исто право захтевано је за Хрвате у Босни и Војводини. Оптуживана је федерација (оличена у »унитаристичким« српским круговима) за располагање хрватским економским богатствима и тражена шира економска и политичка самосталност Републике. На масовним скуповима које је организовала локална комунистичка партија осуђиван је унитаризам, а мета напада у Хрватској били су Срби, посебно кадрови у војсци и полицији као носиоци унитаристичког схватања југословенства. Национализам је међутим убрзо захватио широке слојеве и пробудио старе демоне нетрпељивости. Под изговором обрачуна с унитаризмом, почели су прогони Срба у Хрватској, од дискриминације на послу до школских клупа.

М

Певане су песме и исписивани графити злослутних порука: »Ветар пири, Хрватска се шири, киша пада, Србија пропада«, »Друже Тито љубим те у чело, дај обуци усташко одијело« или: »Срби у Србију, комунисти у Русију, а ко носи У нек остане ту.« Србима у Хрватској објашњавано је да је једини начин њихове интеграције у Хрватској да се асимилују у Хрвате. Београд према М аспоку

Милан Кашанин (1895-1981) (Портрет Петра Омчпкуса.) Есејиста, писац занимљивог прегледа средњовековне српске књижевности и низа есеја из историје уметности. Мање успешан као писац, Кашанин је био кључна појава у српској књижевности и њена важна копча са међуратном традицијом.

На »Декларацију« хрватских књижевника, која је међу Србима изазвала велико врење, убрзо су одговорили српски књижевници »Предлогом за размишљање«. Они су позвали ТВ Београд да уместо латиничног, почне да користи ћирилично писмо. »Матица Хрватска«, тада средиште окупљања хрватских националиста захтевала је 1971. да се у Устав унесе одредба да је Хрватска »суверена национална држава хрватског народа«; Срби у Хрватској, око културног друштва »Просвјета« одговорили су ставом да је национално и културно јединство Срба недељиво и да не подлеже републичким границама. Јавио се и предлог да се на простору бивше Војне крајине образује српска аутономна покрајина, који је одмах жестоко осуђен. У националној еуфорији, међу хрватским студентима постављен је и захтев

Из Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика (1967)

Начело националног суверенитета и потпуне равноправности обухваћа и право сваког од наших народа да чува све атрибуте свога националнога постојања... Међу тим атрибутима одсудно важну улогу има властито име језика којим се хрватски народ служи, јер је неотуђиво право сваког народа да властити језик назива властитим именом, без обзира ради ли се о филолошком феномену који у облику засебне језичне варијанте или чак у цијелости припада и неком другом народу... Новосадски договор (1954) оправдано је декларирао заједничку лингвистичку основу српског и хрватског књижевног језика, не поричући хисторијску, културнохисторијску, националну и политичку истину о праву сваког народа на властити језични медиј националног и културног живота... Познато је у којим су околностима у нашој земљи оживјеле тенденције етатизма, унитаризма и хегемонизма. У вези с њима појавила се и концепција о потреби јединственог државног језика, при чему је та улога у пракси била намењена српском књижевном језику због доминантног утјецаја административног средишта наше државне заједнице... Упркос Осмом конгресу, Четвртом и Петом пленуму ЦК СКЈ... фактично се и данас проводи наметање државног језика, тако да се хрватски књижевни језик потискује и доводиу неравноправан положајлокалног нарјечја... Матица хрватска, Друштво књижевника Хрватске, Институт за језик ЈАЗУ и још десетак културних установа са преко сто потписа културних радника. Предлог питања за размишљање, 42 српска књижевника (1967)

»...група писаца... сматра Бечки и Новосадски договор поништеним. Српски и хрватски језик развијаће се у пуној самосталности и равноправности... Група писаца која предлаже Резолуцију подноси захтев Скупштини Србије, Удружењу књижевника Србије, па према томе и Савезној скупштини... да се убудуће доследно и обавезно избаце из званичне употребе називи хрватско-српски и српско-хрватски језици и да се у администрацији Федерације, савезним прописима, у дипломатији, законодавству, политичким организацијама, железницама, ПТТ, Танјугу, Лексикографском заводу Југославије, царини, ЈНА, свуда спроводи равноправност језика и азбука. Поводом тога група писаца предлаже ову Резолуцију и захтева да РТБ престане да неовлашћено игра улогу централног југословенског студија и да у свом локалном програму уведе ћирилицу, а да се у заједничким емисијама ЈРТ Југославије паралелно употребљавају... Група писаца захтева да се у Устав СР Србије и СР Хрватске унесу прописи који обезбеђују свим Хрватима и свим Србима право на школовање на свом језику и писму и по својим националним програмима.

да се Хрватска као суверена држава прими у Уједињене нације. Подстрекач националне еуфорије био је Владимир Бакарић. Када је Тито проценио да је Маспок отишао предалеко, Бакарић је подржао смењивање националистичког руководства (Мика Трипало, Савка Дабчевић-Кучар, Перо Пиркер). И деолошки изазов у Србији: »Анархо-либерали«

Васко Попа (1922-1990) Песник и есејиста, родом из Вршца, песник модерног израза и велике поетске снаге, уроњен у српске претхришћанске и националне митове, истовремено и лиричар необичне снаге. Главна дела збирке поезије Непочин поље, Кора, Споредно небо, Вучја со. Уз Десанку Максимовић, Бранка Миљковића и Матију Бећковића, најчитанији српски песник у XX веку.

Титова глобална политика јачања федералних овлашћења република и покрајина добила је, у једном тренутку, идеолошке противнике у либералном вођству партије Србије - либералном у суженом комунистичком смислу. Почетком седамдесетих година комунистичко вођство Србије покушало је с увођењем одређених западних стандарда у привреду (стварање великих банкарских и економских система под паролом »Модерна Србија«). Њихов циљ био је да се одстрани утицај конзервативних снага око Тита и успостави контрола над целом Србијом, укључујући и покрајине које су новим уставним решењима (уставни амандмани из 1968) стекле статус скоро једнак републикама. У реформском моделу Србије, Тито је, веран марксистичко-лењинистичком концепту партије, видео још већу опасност од оне коју је десетак године раније оличавала Ранковићева тајна полиција. О брачун с »анархо-либералима« У обрачуну с »анархо-либералима« - како је у тадашњем жаргону називано руководство Србије - Тито је вешто манипулисао растућим хрватским и албанским националним покретима, као важном противтежом новим идеолошким супарницима у Србији. Подршком хрватским националистима, чији је покрет, крајње нетрпељив према Србима у Крајини, ужој Хрватској, Славонији и Далмацији, јавно, посебно у иностранству, покушавао да се представи као либералан, Тито је успоставио Српска књижевна задруга

Једна од најважнијих културних установа. Основали су је истакнути културни радници Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Андра Гавриловић. Живан Живановић, Данило Живаљевић, у априлу 1892. у Београду, с циљем да шири српску културу и просвету: »да критички приређује издања старијих и новијих књижевника српских; да издаје одабранија дела из савремене лепе и опште корисне књижевности; да предњачи избором у превођењу и позајмици из словенских иностраних и класичних књижевности.« Први председник је био Стојан Новаковић. СКЗ од 1892. до данас, са прекидима током ратова, издаје редовно коло од просечно шест до осам књига с најважнијим делима из домаће и стране књижевности, историје, књижевне критике, путописне и мемоарске прозе. Окупљала водеће писце и научнике, имала велики број претплатника широм српских земаља, од Книна до Скопља и Битоља. Почетком XX века имала чак 11.000 чланова, растуривши међу читаоце чак 1.350.000 књига. Посебно је била значајна њена образовна функција међу Србима у Турској и Аустро-Угарској. СКЗ је обновљена после оба светска рата. Последњих деценија је објавила и капиталне издавачке подухвате Српска књижевност у сто књига и Историја српског народа у 10 томова.

Анархо-либерали и национализам Анархо-либерали у Србији су инисистирали на обрачуну са »великосрпском идеологијом«, заплашени незадовољством Срба због неравноправног статуса најбројније нације у земљи. Због тога је смењена управа »Српске књижевне задруге«, која је, уз САНУ и Матицу српску, била водећа културна институција, само због покушаја да оснује своје огранке ван Србије. Једновремено, »анархо-либерали« су своју комунистичку правоверност »доказивали« забраном књига, играних филмова и часописа либералне оријентације, у којима је критички испитивана улога комуниста у рату и у послератном друштву. Ипак, пад »анархолиберала« у Србији означио је и крај покушаја да се изнутра реформише комунизам и преко мешовитих ДД предузећа створе нови облици предузетништва с делимично приватним капиталом. Србија се, тако, у следећем раздобљу, премда под влашћу чврсторукаша потпуно зависних од Тита, нашла у парадоксалном положају: у њој је био окупљен и највећи број либерала (у комунистичком смислу) и највећи број догматика на југословенском нивоу. Победу су, на крају, однели чврсторукаши, који су се, уз помоћ опортуниста, прегруписали крајем осме деценије уз новог партијског вођу Слободана Милошевића.

жељену равнотежу према српским реформистима. По моделу симетрије којим се кажњава сваки национализам, Тито је на крају и једне и друге сменио, доводећи нова руководства, сасвим зависна од његове личне милости. Ипак, Тито је у нове уставне промене уградио, сходно Кардељевом моделу национал-комунизма, скоро све захтеве хрватских националиста о јачању компетенција федералних јединица. Србију је, међутим, због идеолошког изазова и потенцијалне опасности да економски оснажена, постави нове политичке и националне захтеве, довео у подређен политички и економски положај, да би је на крају, уставним решењима, ставио под потпуну зависност од њених покрајина. Послушно руководство После смењивања »анархо-либерала« у Србији, партијско и »државно« вођство »уже Србије« (без покрајина), поверено је личностима без подршке у партији и без личног ауторитета у државном врху (Тихомир Влашкалић, Драгослав Дража Марковић), док је у сенци остајао, још увек као најпоузданији Титов кадар у Србији, Петар Стамболић. Њихова дужност била је да спроведу јавно оспорено прихватање Устава од 1974. Директна одговорност партијског и републичког врха за заостајање Србије само је одсликавала јединствен, потчињен положај комуниста Србије у односу на друге републике. Партијско руководство се највише бринуло за сузбијање сваке, макар и индиректне, манифестације национализма. Премда свесни последица политике коју су, у име оданости титоизму водили у Србији, они су дозволили да привредно и политички Србија буде у најнеповољнијем положају према другим федералним јединицама. Штавише, покрајине су имале право вета у одлучивању о питањима од важности за Србију.

СТВАРАЊЕ МУСЛИМАНСКЕ НАТТИ.ТЕ Босни и Херцеговини, после дугих расправа о давању посебне националности муслиманима крајем шездесетих година (муслимани су се изјаснили као посебна нација са великим »М« на попису из 1971), одмах се покушало са теоријама о посебној босанској нацији, чији би носиоци били босански муслимани. У испробавању реаговања јавности, пошло се преко теорије о посебној босанској књижевности и њеном јединственом духу, који нарушавају српски писци: Мухамед Филиповић, главни комунистички теоретичар посебне муслиманске нације, одмах је оптужио највеће српске писце из Босне, не штедећи при том ни јединог српског нобеловца Иву Андрића: »Литература која је настајала у Босни у последњих сто година, више је Босну дијелила него ли војске које су преко ње марширале... Та литература почиње

У

70-их година (XIX века) да би почетком 20. стољећа добила нарочит замах у пробуђеним националним покретима, код њихових духовних инспиратора (Петра) Кочића, (Светозара) Ћоровића итд. а кулминирала код Андрића, који је њен највећи и најбољи представник.«

Милош Н. Ђурић (1892-1967) Најистакнутији српски хелениста и филозоф, преводилац Хомерових дела са старогрчког, писац Историје хеленске књижевности и Историје хеленске етике и дела Рационализам у савременој немачкој филозофији. Преводио, између осталог, дела Аристотела, Платона и Плутарха, Адлера и Јунга. Књигом Видовданска етика (1914) покушао заснивање југословенског моралног кодекса заснованог на етичким порукама косовског предања.

У Босни и Херцеговини смењени су српски и муслимански кадрови осумњичени за унитаризам и постављени нови који су оформили хрватско-муслиманску коалицију против Срба, под вођством Бранка Микулића и Хамдије Поздерца. Срби које су они узели ради националног паритета у руководство били су њихови послушни чиновници, тзв. »статистички Срби« који нису имали удела у одлучивању. Први резултат нове коалиције био је тих, али сталан егзодус српских интелектуалаца из Босне у Србију, да би, са јачањем муслиманских позиција, почео и тихи одлазак Хрвата према Загребу. Велика померања становништва Босне и Херцеговине, пресељавање Срба у Србију и Хрвата у Хрватску био је резултат све видљивијег настојања да се Босна после 1971. полако претвори у матичну републику муслимана. Све то било је спровођено под маском гвозденог југословенства и идеолошке правоверности. Политички процеси били су најбројнији управо у БиХ. Покушај наметања припадности босанској, односно муслиманској нацији није мимоишао ни многе истакнуте муслиманске писце који су се осећали Хрватима или Србима. Тако је Меша Селимовић, стално нападан као отпадник или својатан као искључиво босански (односно муслимански) писац, сматрао за потребно да као неку врсту тестамента остави посебну изјаву у Српској академији наука и уметности да никакву посебну босанску књижевност не признаје и да он припада искључиво српској књижевности и традицији, која почиње са Вуком Ст. Караџићем и завршава се са Ивом Андрићем.

СТАНОВНИШТВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1948-1991. 1948

1953

1961

1971

1981

1991

Хрвати

614.123

654.229

711.665

772.491

758.136

755.895

Муслимани *

788.403

891.800

842.248

1.482.430

1.629.924

1.905.829

1.136.116

1.264.372

1.406.057

1.393.148

1.320.644

1.369.258

Црногорци

3.094

7.336

12.828

13.021

14.114

Југословени

23.541

30.053

275.883

43.796

326.280

239.845

29.267

41.255

71.910

93.747

2.565.277

2.847.790

3.277.948

3.746.111

4.124.008

4.394.574

Срби

Остали УКУПНО

* Становништво исламске вероисповести се 1948. могло изјаснити као »неопредељени муслимани«, 1953. као »неопредељени Југословени«, 1961. као »муслимани« (етничка група), 1971. као »Муслимани« (народ).

мЈју .

"

ТИТОИЗАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ

ј а

1

лично се дешавало и у Црној Гори, где се покушавало да докаже како Црногорци, као »нација«, нису српског порекла. Највећи сликар Црне Горе Петар Лубарда је зато, као и Меша Селимовић, оставио аманет у САНУ да при будућим изложбама увек наводе да је он по народности искључиво Србин. За Црну Гору, питање Српства било је и питање интелектуалног поштења. Сви највећи ствараоци Црне Горе, од писаца Михаила Лалића, Миодрага Булатовића и Борислава Пекића, до уметника и научника, сматрали су се и Србима у националном и Црногорцима у регионалном и традицијском значењу. Тек неколицина партијских бирократа порицала је српско порекло, а у Загребу је од 1971. створен кружок Црногораца који су, за потребе загребачког режима, одрицали сваку етничку везу између народа Србије и Црне Горе, иако је већина данашњег становништва Србије у XVIII и XIX веку насељена у Шумадију и западну Србију управо са простора данашње Црне Горе и Херцеговине.

С

.

.-■■

Меша Селимовић (1910-1982) Писац родом из источне Босне. После неубедљивих књижевних почетака прославио се романима Дервиш и смрт (1966) и Тврђава (1970). Док је Дервиш и смрт алегорија о догматизму и замкама тоталитаризма. Тврђава је критика репресије епохе једноумља, света насиља затвореног у самог себе. Савршен стилист и дубок мислилац, Селимовић је своју припадност српском народу и српској књижевности морао, због упорних идеолошких оспоравања из Босне, да потврди (1976) посебном тестаментарном изјавом похрањеном данас у САНУ: Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у БиХ, коме такође припадам, сматрам само завичајним културним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика... Припадам дакле нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, а своје најдубље сродство са њима немам разлога да доказујем.

Велика политичка афера избила је око рушења Његошеве капеле, саграђене по последњој жељи највећег српског песника, да би се на њеном месту подигао маузолеј који је пројектовао Иван Мештровић, вајар који је од интегралног Југословена у међуратном раздобљу постао присталица усташког режима Анте Павелића. Упркос великим протестима водећих интелектуалаца у Србији и Црној Гори, срушена је стара капела и подигнут нови маузолеј, више као уступак хрватским националистима и споменик Мештровићу него као спомен-обележје самом Његошу.

Благостањ е без слободе ао браниоци ужих националних интереса својих средина, комунисти су, посебно од седамдесетих, иностраним кредитима финансирали економске експерименте и стварања осам националних економија. Социјални и политички мир био је купован по цену енормног задуживања државе и сејања клице националних сукоба преко осам засебних - образовних, финансијских и културних система. Процес унутрашњег растројства државе наткриљавала је намерно потенцирана представа о величини њеног председника, која је, временом, постала скоро једина основа заједничког живота.

К

Јач ањ е ауторитаризм а После смењивања хрватског, српског и словеначког руководства, Броз је појачао контролу над Партијом. У његовом писму од 17. септембра 1972, означене су смернице јачања лењинистичког начела »демократског централизма« којим је

поново васпостављена пуна контрола Партије над свим облицима политичког и јавног деловања. Кадрови осумњичени за либералне ставове били су свуда одстрањени, а нови партијски идеолог постао је чврсторукаш Стане Доланц, словеначки кадар. Уведено је начело »морално-политичке подобности« којим је онемогућавано запошљавање кадрова који нису лојални партијском курсу. Нове хајке и прогони идеолошких неистомишљеника трајали су, у таласима, читаву деценију, у целој земљи. Њих је предводио Стане Доланц а затим и хрватски идеолог млађе генерације Стипе Шувар. Људи који су кооптирани у државно председништво, бирани су из редова локалних апаратчика без икаквог стварног утицаја у Партији. М иљ еник Запада

Сумрак Ловћена Поводом рушења Његошеве капеле на Ловћену, читава српска елита мобилисала се да спречи рушење старог ради подизања новог гроба, супротно последњој жељи Његошевој. Тада су многи писци, песници и уметници јавно осудили тај варварски чин комунистичких власти, сматрајући да се диже споменик кипару Ивану Мештровићу, а не владики Раду. На слици горе: првобитна капела. Доле: Мештровићев маузолеј. Већи гроб за нову смрт Његоша подмићују нуде му нову смрт и већи гроб маме га у своју раку, у казамат да га ставе под свој камен и своје страже даједино они буду надлежни за његов случај да намједино они могу препричавати његове праве мисли да није мислио оно штоје мислио и да није написао оно што је написао и даје одувек мислио оно што они мисле. Душан Радовић

Миљеник Запада и пријатељ Истока, вођа Трећег света, Тито, био је неприкосновена личност на коју се никоме у спољном свету није могло пожалити. Слобода путовања, запошљавања у иностранству и личног богаћења у дозвољеним друштвеним оквирима, била је плаћена ценом потпуног одрицања од сваког облика слободног политичког мишљења, окупљања и деловања. Већина Срба и осталих Југословена систематски индоктринирана пропагандом, била је искрено фасцинирана Титовим светским реномеом. Свесни својих предности у односу на државе совјетског блока, Југословени су у великом броју веровали у светски значај своје земље и њен посебан, мисионарски пут. Мало ко је схватао да се преко Трећег света (синоним за несврстане и неразвијене земље), Југославија све више удаљава од демократске и либералне Европе у којој је текао процес стварања нове политичке уније. Још мање је постојала свест да је економски напредак, видљив у свим видовима живота, резултат најпре великих задуживања у иностранству а затим и помоћи која је стизала од радника запослених у иностранству, и која је достизала до милијарду долара годишње (око 800 милиона долара у 1978), а не од добро организоване привреде у земљи. Огромна помоћ Запада Југославији престала је у оном тренутку када је, крајем 1970-их, Тито остао у мањини у вођству несврстаног покрета: био је надгласан од земаља које су следиле политику СССР-а. Нагли прекид дотока новца уз већ велика задуживања најавио је, већ крајем Титове владавине, велику економску кризу. Н ационална политика и м играције Процес миграције становништва према матичним републикама због тежње да Босна и Херцеговина постану матична држава муслимана осетиле су се већ на попису из 1971: 540.563 особе се преселило, и то 217.293 у Хрватску, 289.967 у Србију, а 20.129 у Словенију. С друге стране, у Босну се из Хрватске уселило 46.784 лица а из Србије 50.231. Премда је у миграцијама било разних мотива, од економских до пословних, већ 1971, у јеку

Данило Киш (1934-1989) Водећи писац своје генерације, Киш је својим медитативнопоетским романима, ослоњен на искуства француског »новог романа«, доживео велики успех у земљи и иностранству, посебно у Француској где је живео последње деценије свога живота. Космополита средњоевропске осећајности, Киш је значајно обогатио српску књижевност тематским и структурним новинама. Главна дела: Породични циклус (Башта, пепео, Рани јади, Пешчаник), Гробница за Бориса Давидовича, Енциклопедија мртвих. Данило Киш је био, такође, истакнут преводилац, есејиста и полемичар.

Морамо до краја бити свесни да је погрешна и крајње реакционарна теза - што слабија Србија, толико јаче Косово (или било која наша република). Исто толико и теза - што мања аутономност Косова, то снажнија Србија. То се исто може рећи и за тезу слаба Србија, снажна Југославија. Лазар Колишевски, Председник председништва СФРЈ, Македонац, 29. априла 1981.

националистичке еуфорије у Хрватској, почела су пресељавања која ће имати тенденцију националне хомогенизације. Десет година касније, 1981, из БиХ се одселило 266.625, а доселило 48.304 Срба; Хрвата се одселило 146.045 а доселило 24.515. У Босни и Херцеговини, где је у већим градским центрима постојала међуетничка и међуверска коегзистенција, сеоска подручја су још увек живела подељена на српска, хрватска или муслиманска села, или у мањим местима, на четврти по националном кључу који се поклапао са верским. Премда је стегом режима било забрањено исказивати међунационално неповерење, у Босни и Херцеговини оно је било потенцијално најексплозивније, па је зато и најстроже кажњавано. Ипак, у Босни су, од почетка 1970-их, предност при запошљавању имали Муслимани, као »матични« народ БиХ. Пораст броја декларисаних Југословена Реакција на националистичке тензије, које су почетком седамдесетих угрозиле стабилност земље, била је пораст броја тзв. Југословена, претежно становништва са српскохрватског говорног подручја. Мотивације за такво изјашњавање биле су различите: тежња да се у мешовитој средини, у осетљивим међунационалним односима превазиђе верско и национално подвајање, често као нека врста политичке мимикрије; код других, било је у питању аутентично уверење, код трећих то је била последица мешовитих бракова. За двадесет година од 317.124, број Југословена је 1981. нарастао на 1.209.045, тј. за 284,4%. У Хрватској, Југословена је било око 380.000 (већином Срба и људи из мешовитих бракова), у Босни и Херцеговини 326.000 (Муслимана, Срба и мешовитих бракова, ређе Хрвата), у Србији 438.000 (највише Срба и оних из мешовитих бракова). Према покушајима мерења разним социолошким методама, средином осамдесетих између 10 и 15 одсто становништва Југославије »стајало је на националистичким позицијама у смислу националне искључивости«. Већина тадашњих социолога тумачила је пораст религиозности током седамдесетих и осамдесетих као реакцију на опадање легитимитета друштвеног поретка, стагнацију друштвеног напретка и одсуство једне оптимистичке визије будућности. Одсуство политичких слобода Одсуство грађанске одговорности, поштовања људских права и демократских установа, у условима површне модернизације, било је погодно тле за обнову само пригушених, старих националних нетрпељивости. Ту нетрпељивост све локалне, републичке и покрајинске бирократије систематски су неговале, до граница које је дозвољавао однос снага у Партији и њених утицаја на Тита. Он се у позним годинама већ потпуно окренуо вођењу светске политике. Изузетак је била Србија где су српски комунисти водили

борбу против »великосрпског национализма«, а покрајинске партије, посебно на Косову и Метохији, неговале сопствене национализме у име »равноправности народа и народности«.

Борислав Пекић (1930-1992) Писац велике ерудиције, замаха и мисаоности, аутор великих романа (Златно руно у шест томова. Време чуда, Ходочашће Арсенија Његована, Атлантида, тротомних сећања на године у затвору због антикомунистичких опредељења Године које су појели скакавци). Пример аутентичног противника комунизма, последње деценије живота провео у Лондону.

Југославија, као и друге комунистичке земље, никада није била правна држава. Тито је јавно говорио да се у обрачуну са непријатељима не треба држати законских параграфа »као пијан плота«. Правни систем у потпуности је зависио од партијског волунтаризма. Све се решавало, у зависности од важности случаја, на локалном, градском, регионалном или републичком нивоу. Дискриминација појединаца од стране локалних моћника у етнички хомогеним срединама, из идеолошких или неких других разлога, у национално мешовитим областима, по правилу се одвијала на штету оних који су чинили мањину. Југословенско друштво поткупљено малим радним одговорностима, великим кредитима и порастом стандарда - захваљујући искључиво озбиљним задуживањима на Западу - било је политички потпуно умртвљено. Посредни притисак локалних националкомунистичких бирократија народ је трпео као нужно зло, остављајући малобројној, критички настројеној, интелигенцији да доводи у питање основе режима.

СРБИ У ДИЈАСПОРИ Сеобе

Организације

Српска дијаспора најбројнија је на америчком континенту где је насељавање Срба започело још у XIX веку, одливањем становништва из сиромашних крајева под Аустро-Угарском (Лика, Кордун, Далмација. црногорско приморје) у САД. Други талас уследио је после Првог светског рата, изазван економском депресијом, да би после Другог светског рата у САД и земље западне Европе имигрирало више десетина хиљада тзв. »расељених лица«, од ратних заробљеника до политичких емиграната. Од најмање 400.000 Срба у САД и Канади (процене иду до 1,000.000 лица српског порекла), преко 30 одсто Срба живи у Чикагу и околини (Гери, Индијана), друга трећина у западној Пенсилванији, западној Вирџинији и источном Охају. Велики број добровољаца Срба у Првом светском рату регрутован је управо из ових српских колонија. У Канади главни део српске емиграције концентрисан је у Онтарију (Торонто, Хамилтон, Виндзор), а преостали део расут је по другим провинцијама. Број Срба процењује се на више од пола милиона, док је број Американаца српског порекла бар двоструко

Највеће српске организације у САД су Српски народни савез и Српска народна одбрана, коју је 1914. основао Михаило Пупин, а обновио 1941. Михаило Дучић, са огранцима у Канади и Аустралији. Њено гласило је »Слобода« из Чикага, а у Канади »Канадски Србобран« и »Глас канадских Срба«. У Питсбургу делује Српски народни савез са гласилом »Американски Србобран«, који је најстарији српски лист у САД. Међу важнијим српским организацијама су и Српска национална академија (бегМап Иег11а§е Аса^ешу) са седиштем у Торонту, док је међу новијим организацијама, важно место заузео и Конгрес српског уједињења (бегМап Сп11и Сопдгебб), који окупља пословну, технократску елиту.

Манастир Нова Грачаница у Сједињеним Државама

Култура

Манастир Светог Саве у Сједињеним Државама већи. Више десетина хиљада Срба живи и у Аустралији. Економске миграције уследиле су почетком шездесетих година XX века, када се у потрази за послом више стотина хиљада Срба настанило. многи само привремено, у Немачкој, Француској, Аустрији, Швајцарској и другим западноевропским земљама. Око 300.000 Срба, претежно млађих стручњака са породицама, напустило је Југославију после 1991, да би се настанило у Канади, Аустралији, САД, Новом Зеланду.

У Лондону је 1951. основано Удружење српских писаца у иностранству које је окупљало уметничку и научну елиту у расејању, у намери да се окупе »сви српски писци који су данас принуђени да живе у иностранству због својих демократских схватања и залагања у борби за основне слободе свога народа«. Почасни председник Удружења био је Слободан Јовановић, а први председник Милош Црњански. Удружење је имало 107 чланова, издало већи број књига и зборника радова. Међу истакнутим члановима били су: владика Николај Велимировић, др Живко Топаловић, Димитрије Митриновић, Константин Фотић, Адам Прибићевић, Радоје Л. Кнежевић, др Милан Гавриловић, Јован Ђоновић, Стеван Живадиновић (Ване Бор), Кајица Миланов, и историчари Јован Пламенац, Бранислав

Страњаковић (Бранко Лазић), Миодраг Ал. Пурковић, Коста и Стеван Павловић. Водећи часопис на српском језику међу америчким Србима је »Гласник« у издању Српског историјскокултурног друштва Његош, који већ четири деценије излази у Чикагу.

У »Гласнику« су сарађивали скоро сви истакнути српски писци, историчари и политички делатници из дијаспоре. У Европи је главно гласило српске емиграције југословенске оријентације до 1990. (Савез Ослобођење) био часопис »Наша реч« из Лондона. У Мелбурну у Аустралији, у библиотеци »Српска мисао« објављено је двадесетак књига историјског и књижевног садржаја. Црквени раскол (1963)

Црква Светог Саве у Паризу

Црквени раскол међу Србима у САД и Канади, који се затим проширио и на европске земље, наслањао се на старе поделе, али је вероватно био изведен због потреба Тита да се стара и нова емиграција, окупљена око свргнутог краља Петра II, својим бројем и богатством не оснажи до мере да угрози режим у земљи. Подела је била идеолошког карактера, почела је оспоравањем надлежности Патријаршије у Београду из чије надлежности се издвојила »Слободна српска црква« под владиком америчким Дионисијем, који је 1963. са својим присталицама престао да се покорава мајци цркви. Подела на »расколнике« и »федералце«, с великим последицама на јединство дијаспоре, превладана је тек 1992, у Београду, на Сретење.

Срби у Југославији: живот у страху и кривици У једној расправи о подизању споменика кнезу Лазару у Крушевцу 1971, водећи ликовни критичар у Србији, Лазар Трифуновић, добро је уочио однос комунистичких власти према српској култури, однос који је сажимао и укупан однос према српском политичком и историјском наслеђу:

Ситни политичари претворили су једну братску заједницу из револуције у националну антагонистичку државу и доделили српском народу улогу жандарма и чувара Југославије да би тим истим разлогом оптеретили и његову националну свест. Због тобожњег очувања Југославије Срби су морали да ћуте и да заблуду својих политичара (да ли само то?) плате умртвљавањем свога националног живота - уместо да га развијају, разбујају и окрену модерној индустријској цивилизацији, они су га угасили и прожели комплексом страха и кривице. Срби су заборавили своју прошлост, одрекли се своје историје, постидели својих победа на Церу и Колубари и свог пораза на Косову, јер је цела српска прошлост од Светога Саве до Солуна проглашена поповштином, мрачним православљем, национализмом и унитаризмом... на српском шовинизму се упорно инсистира и свака нормална расправа о националној култури и оријентацији проглашава се национализмом. Сумњиво је све: и проучавање културног наслеђа, и дискусије о југословенству, и расправе око маузолеја на Ловћену, и полемике о језику, и сваки разговор о националној и културној афирмацији Срба ван Србије, иако они чине преко 40 одсто српског народа. Очито да је у питању једна политичка формула која више не може да се одржи, јер нема политике која страхује од историје, ни политичара који се плаше сопственог народа. Л. Трифуновић, »Књижевне новине«, 1971.

Српска академија, САНУ, на својој ванредној скупштини дала је шамар југословенском политичком руководству... Политика слаба Србија - јака Југославија, доживљава слом. Јака и своја Србија - уједно ијака Југославија поприма извесне нове могућности. Осећам да Словенци позицију Срба не схватају. Словеначком политичком вођству је успело заслепети Словенце. Зато Словенци виде у Србима само национализам и унитаризам и ништа друго, то је кратковидо и опасно. Многе српске оцене су засноване... Срби знају да више не могу целој Југославији дириговати. Њихова садашња позиција, у основи подређена позиција, за њих је неодржива... најрадикалнији противник у једном или другом правцу је словеначко политичко руководство. Оно упорно брани а1а1иа дио. Брани, дакле, Тито-Кардељеву политику, која је доживела историјски пораз. Политичка заслепљеност словеначке политике се понавља... Стане Кавчич, словеначки функционер, Дневник и сећања

ПОЧЕТАК РАСПАДА а Титовом смрћу (4. мај 1980), нестао је неприкосновени ауторитет који је, не само формално, оличавао јединство земље. Наследило га је председништво са осам чланова колективног председништва чији су се председници смењивали ротацијом сваке године. Њихов владалачки мото био је »И после Тита - Тито« што је значило неспремност на сваку промену. Годину дана касније, албанска побуна, означена пожаром који је 16. марта 1981. био подметнут у Пећкој патријаршији, најавила је отварање националног питања у његовом најекстремнијем облику.

С

Демонстрације косовских А лбанаца Почетком априла 1981, на демонстрацијама албанских студената у Приштини, тражен је статус републике који је по Уставу из 1974. садржавао право на »самоопредељење до отцепљења«. На Косову, где су албански комунистички вођи проценили да је сазрео тренутак за почетак борбе за отцепљење, отпочео је распад Југославије. Сецесионистички покрет Албанаца подржаван од њихове матичне државе, нарушио је осетљиву равнотежу односа република и покрајина успостављену Уставом из 1974. Одбијање федерације да ефикасно заштити прогоњене Србе на Косову, имало је за последицу хомогенизацију Срба, који су се, последњи од свих, организовали по националном, односно национал-комунистичком начелу. Корени потреса Основи југословенске кризе били су постављени далеко пре њеног почетка. Темељи заједничког живота, економски али и политички, били су разорени ради преживљавања једне тоталитарне идеологије и неколико стотина хиљада њених

М еморандум САНУ У Србији је велику аферу 1986. изазвала једна полицијска узурпација: из Српске академије наука и уметности био је изнесен и објављен један недовршен спис о стању у земљи после Титове смрти, тзв. Меморандум. Премда никада није усвојен као званични акт Академије, Меморандум - једна дуга анализа економских односа и дијагноза узрока политичке неравноправности Срба у СФРЈ - у партијској штампи је, по директиви комунистичких власти, био хорски нападнут као нескривени манифест српског национализма. Радило се заправо о покушају компромитовања групе академика интелектуалаца у САНУ који су предводили одбор за заштиту људских права и политичких слобода (»Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања«). У Словенији је већ почетком 1987. истакнут план о даљем осамостаљивању Словеније (часопис Нова Ревија).

Ш ЈСА

Предлог за успостављање политичке демократије у СФРЈ (1987)

...укидање Уставом утврђеног монопола власти владајуће странке; ...укидање свих уставних ограничења којима се сужавају претходно зајамчене основне слободе и права човека и грађана; ...утврђивање уставних јемстава за потпуну слободу штампе и одсуство званичне или прикривене цензуре; ...уставно и законско регулисање права на удруживање у независне синдикате и право на штрајк; ..обезбеђење делотворне судске заштите основних права и слобода... ...Ови предлози Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања имају један једини циљ - да послуже демократизацији наше земље. У Београду, 25. нов. 1987. Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања

следбеника. Тренутак када ће криза избити више није зависио од унутрашњих фактора већ од геополитичке ситуације. Федерализација Југославије била је завршена до 1981. и само је страх од Совјетског Савеза приморавао њене саставне делове на останак у заједничкој држави. Са новом политиком Михаила Горбачова (1985) и, још више, са падом Берлинског зида (1989) нестао је и последњи кохезивни чинилац. Начин на који ће се Југославија распасти није више зависио само од унутрашњих чинилаца. Унутрашње напетости у земљи, од 1981, стално су расле, појачаване економским застојем и високим дуговањима страним инвеститорима. Дугови, наслеђени из Титових времена, додатно су повећани. Федерални систем успостављен 1974. распао се на Косову и Метохији где су се Срби, упркос мерама федералне полиције против демонстраната и чисткама у локалној партији и даље исељавали. Ради заштите посебних републичких интереса страховало се од сваког поремећаја равнотеже успостављене Уставом од 1974. између република и покрајина. И деолошки надзор Свака промена у покушајима критичког преиспитивања ближе и даље прошлости, пажљиво је праћена и по правилу осуђивана, често праћена застрашивањима, или у тежим случајевима забранама, ређе хапшењима. Последњи покушај обнављања идеолошке правоверности и прогона »унутрашњих непријатеља«, водио је, у име ЦК Хрватске, Стипе Шувар, неуспешни реформатор средњошколског система и главни бранилац комунистичке правоверности на савезном нивоу. Под његовим надзором 1983. направљен је списак спорних дела (тзв. »Бела књига«) и око 200 аутора, претежно српских писаца и интелектуалаца, због »лансирања политички неприхватљивих порука«, негативних »алузија на Тита« и »антисоцијалистичког деловања«.

Србија и демократија, јуче. данас, сутра (1989)

...предлажемо да Србијау свом будућемразвоју уводи и примењује, ау заједничкој држави Југославији, предлаже, заступа и брани следеће демократске принципе: Увођење владавине права и доследно поштовање принципа правне државе. Укидање једнопартијског система, политичког, идеолошког и друштвеног монопола комунистичке партије и повлашћености њених чланова. Неповредивост грађанских права, стварнуједнакост свих грађана пред законом, и право да бирају и буду бирани на све положаје без обзира на страначку припадност. Самостално и независно судство. Слободу штампе. Пуну политичку, верску и економску равноправност свихјугословенских народа. Једнакост пред законом и грађанску равноправност припадника националних мањина и обезбеђивање њихових политичких, културних и националних права до ступња достигнутог у најдемократскијим државама света, који нигде не подразумева право националне мањине на институт државног суверенитета... ...Будућу Србију видимо као земљу слободних људи и идеја, отворену токовима и достигнућима модерног светског развитка, враћену у свој природни европски завичај, опорављену од заосталости прегнућима својих грађана и слободном конкуренцијом политичких, мисаоних и производних програма и предузетништвом способних људи, ослобођену скупе, гломазне, пренормиране и неефикасне државе, а Србију у Југославији као доследног заступника грађанских, националних и политичких слобода и социјалне правде... Удружење књижевника Србије

До 1985, спољни дуг Југославије нарастао је на 19,7 милијарди долара. Криза се продужила упркос паду спољног дуга на 16 милијарди долара 1989. Југославија је била заточеник режима који се није могао суштински изменити. Уз економску кризу уследила је и политичка криза обележена растућим етничким и међурепубличким напетостима.

И нтернационализација југо сло ве н ске кризе Н ационализам и комунизам Косовска криза појачавала је незадовољство Срба који су, преко интелигенције и цркве, све више критиковали наслеђени уставни поредак и самог Тита као његовог творца. Преокрет је настао 1987. када је партијским пучем у Србији, власт преузео Слободан Милошевић, мало познати бирократа. Он је од цркве и критичке интелигенције преузео барјак одбране националних интереса. На новим, националним идеалима, Милошевић је обновио већ посусталу и увелико пропалу комунистичку партију. Масовним окупљањима у знак подршке новом политичком правцу, он је успео да се вешто наметне као нови национални лидер и борац за враћање »достојанства и јединства Србије«. Коришћење масовних скупова било је средство да се сруши титоистичка равнотежа успостављена Уставом од 1974. У питању је била вешта популистичка манипулација која је имала два циља - очување комунистичког режима и борбу за власт у Југославији. Тако се у Србији десио процес супротан збивањима у Источној Европи где је преко национализма рушен је комунизам. У Србији је преко национализма обнављан комунизам. Како се, учвршћујући своју власт, није отворено супротстављао отварању разних табуа, посебно титоистичких, Милошевић је створио привид релативне слободе, а Срби, заузети питањем успостављања јединствене Србије са покрајинама, нису схватили ширину и значај процеса у Источној Европи. Раздор на последњем, Тринаестом партијском конгресу у јануару 1990, био је неуспешан покушај комуниста Србије и Црне Горе да на идеолошкој основи успоставе доминацију и над Партијом и над државом. СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈИ 1948-1991

БиХ Црна Гора* Хрватска Македонија Словенија Србија укупно Ужа Србија Војводина Кос. и Мет. СФРЈ

1948 1.136.116 6.707 543.795 29.721 7.048 4.823.730 3.810.573 841.246 171.911 6.547.117

1953 1.264.372 13.864 588.411 35.112 11.225 5.152.939 4.088.724 874.346 189.869 7.065.923

1961 1.406.057 14.087 624.985 42.728 13.609 5.704.686 4.459.953 1.017.717 227.016 7.806.152

1971 1.393.148 39.512 626.789 46.465 20.521 6.016.811 4.699.415 1.089.132 228.264 8.143.246

1981 1.320.644 19.407 531.502 44.613 42.182 6.182.159 4.865.283 1.107.378 209.498 8.140.507

1991 1.369.258 57.176 580.762 44.159 47.097 6.428.420 5.081.766 1.151.353 195.301 8.526.872

* Декларисаних Срба око 10 одсто. За многе декларисане Црногорце, у Србији и Црној Гори живи исти народ.

Петиција 2.016 Срба са Косова (октобар 1985)

Деценијама траје брутални притисак шиптарских шовиниста над нама и нашим породицама, имањима, гробљима и светињама, на жалост, намерно или случајно, то је скривано или заташкавано. Посебна трагедија је у томе, што уместо радикалних мера супротстављања, власти на Косову и Метохији то маскирају социјалистичком идеологијом. Док се над нама врши терор из дана у дан, свуда и на сваком месту, институције власти у покрајини остају пасивне. ...Због тога захтевамо... гаранцију остваривања наших основних људских права која су нам одузета, да СР Србија добије исти статус државности као и друге републике у Југославији... да се сместа из органа власти Покрајине и Републике искључе и подвргну одговорности великоалбански шовинисти, који су инспирисали и водили побуну на Косову и Метохији... да се откаже гостопримство емигрантима из Албаније... по натим подацима има их 260.000... да се изврши реконструкција више хиљада »несталих« судских предмета... (Петицију је накнадно потписало око 80.000 косовских и метохијских Срба.)

О бнова верских подела Обнављање комунизма у Србији дало је полет Словенији и Хрватској где су националисти, насупрот Србији, истакли демократске тежње као националне идеале. Тако су они пред светом легитимизовали своје захтеве насупрот српском комунизму, који се све више везивао за војне кругове решене да очувају социјалистичку Југославију. На првим вишестраначким изборима у Словенији у пролеће 1990, уједињена опозиција ДЕМОС освојила је 55% скупштинских мандата. У Хрватској је победила екстремно националистичка Хрватска Демократска Заједница са Фрањом Туђманом на челу (април 1990). ХДЗ је са мање од 50% гласова освојила две трећине посланичких места у сва три већа хрватског Сабора. Званична пропаганда нових/старих номенклатура у Словенији и Хрватској, симпатије Запада тражила је и преко истицања наводно непремостивих верских и цивилизацијских јазова. Туђманов најближи саветник, Славен Летица, наглашавао је приликом боравка у Немачкој 1991. да су »Хрватска и Словенија потребне Европи као заштитни зид од ислама и православља«. Наглашавао је да су на првим слободним изборима »демократске снаге побиједиле у земљама католичке и протестантске традиције, док су у православним земљама - Румунији, Бугарској, Србији и Црној Гори, побиједиле комунистичке партије или њихови насљедници.« ИСЕЉАВАЊЕ СРБА КОЛОНИСТА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ Број породица бр Округ 1918-1941 март 1991 проценат 1 Витина 480 75 15,83% 2 Вучитрн 700 83 11,85% 3 Глоговац 407 0 0.00% 4 Гњилане 304 30 9,86% 5 Дечани 938 59 6,28% 6 Ђаковица 2.079 94 4,52% 7 Исток 1.000 119 11,90% 8 Качаник 86 4 4,65% 9 Клина 652 86 13,19% 10 Косово Поље 384 36 9,37% 11 Кос. Каменица 212 39 18,39% 12 Липљан 555 121 21,80% 13 Малишево 380 1 0.26% 14 Обилић 319 70 21,94% 15 Ораховац 310 12 3,87% 16 Подујево 1.566 163 10,40% 17 Пећ 1.441 159 11.03% 18 Приштина 336 82 24,40% 19 Србица 531 0 0,00% 20 Сува Река 173 0 0.00% 21 Кос. Митровица 171 26 15,20% 22 Урошевац 633 104 16,42% 23 Штимље 69 3 4,34% 24 Призрен 266 15 5,64% 14.055 1.371 9,75% УКУПНО

Демографска кретања на Косову и Метохији По попису из 1948, од 727.820 становника било је 498.000 етничких Албанаца (68,5%), 171.911 Срба (23,6%), 28.050 Црногораца (3,9%). По следећем попису из 1953. међуетнички распоред се није битније променио (64.9% етничких Албанаца, 23,5% Срба, 3,9% Црногораца). Следећи попис из 1961. већ показује пораст становништва (укупно 963.988 становника), алијош увек непромењен однос етничког распореда (67,1% етничких Албанаца, 23,6% Срба, 3,9% Црногораца, 2,7% етничких Турака). Известан део етничких Албанаца и етничких Турака почетком педесетих година иселио се у Турску, али не из етничких разлога, него због бољих услова живота. Пописи из 1971. и 1981. сведоче о наглом порасту албанског становништва, односно опадању српског. На 1.243.693 становника 1971. било је 73,7% етничких Албанаца, 18,35% Срба и 2,5% Црногораца. Пошто је међу словенским становништвом стопа прираштаја још осетније опала, релативно осипање ове две групе указује да је процес емигрирања већ започео. Године 1981. на Косову је било 1.226.736 етничких Албанаца (77,4%), 209.498 Срба (13,2%) и 27.028 Црногораца (1,7%). Током једне деценије, број етничких Албанаца је, дакле, порастао за 310.568, док је број Срба опао за 18.766 а Црногораца за 4.527 лица. Између 1971. и 1981, према званичним подацима, са Косова и Метохије се иселило 42.407 Срба и 7.095 Црногораца. Проалбанске демонстрације у Словенији Под окриљем одбране права косовских Албанаца, северна република припрема сопствену сецесију.

Летица није, међутим, крио да су сви планови о конфедерализацији Југославије, само нужни кораци ка пуној државној независности. Римокатоличка црква у Хрватској подржавала је националне и државне циљеве хрватског вођства које је, позивајући се и на право народа на самоопредељење, тежило да унутрашње границе учини међународним. Позивајући се на начело самоопредељења то право су оспоравали Србима у Крајини - области са српском већином. Премда демократско, гласање у Хрватској и Словенији није било гласање за демократске реформе и тржишну економију. У питању су били више национални плебисцити за државно осамостаљење. Право на самоопредељење схваћено је као право за порицање истога права свакој другој етничкој заједници. Недоумице српског народа У Босни и Херцеговини први вишестраначки избори показали су потпуну поделу бирача по националној припадности. Срби у Херцеговини и у Босни су, после кратког одушевљења реформском партијом савезног премијера Анте Марковића - која је обећавала да ће очувати Југославију - суочени с тврдим националним блоковима Хрвата и босанских Муслимана, пришли Српској демократској странци под вођством Радована Караџића. У Србији се на изборе чекало до децембра 1990, а у међувремену је расписан референдум; у јулу је промењен Устав којим је у правном смислу било обезбеђено јединство Србије, а заправо уведена аутократска власт председника Републике и припремљена сигурна победа комуниста преименованих у социјалисте (јул 1990). Опозиција у Србији, за разлику од Хрватске и Словеније, није била равноправна на изборима јер је Милошевић већ суверено владао не само медијима, него и војском, финансијама, бирократским апаратом и полицијом. Притисци и манипулације гласовима на изборима додатно су помогли великој победи комуниста преименованих у социјалисте (СПС) над опозицијом. Власти у Србији и Црној Гори пристале су на вишестраначке изборе само под притиском догађаја у земљи и

Хрватски Устав од 22. децембра 1990. дефинисао је Хрватску као »националну државу хрватског народа«. Срби су од конститутивног народа били сведени на статус мањине. Срби су прогласили најпре аутономију својих области ( »Декларација о суверености и аутономији српског народа«, Срб, 25. јули 1990), а затим спровели и плебисцит (19. август - 2. септембар 1990). За аутономију се, по званичним подацима, изјаснило 567.127 лица, против ње 144, неважећих је било 46 гласова. Резолуција о раздруживању САО Крајине од Републике Хрватске донета 28. фебруара 1991. означила је вољу Срба да остану у саставу Југославије.

Председник ХДЗ-а, а затим и председник СР Хрватске, Фрањо Туђман је велики број гласова Хрвата обезбедио следећом изјавом у предизборној кампањи: При томе заборављају да НДХ није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин већ и израз како повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународних чимбеника, у овом случају владе Хитлерове Њемачке.

Европи, напустивши претходно своју теорију о беспартијском плурализму који је требало да замени вишестраначки систем. Срби у Х рватској: почетак сукоба Срби у Крајини, Славонији, Барањи су низом одлука показивали своју неспремност да живе у Хрватској, без гаранција заштите њихових права која им је, као конститутивном народу, обезбеђивала Југославија, а јемчила заједничка држава са Србијом и Црном Гором. Мањински статус Срба, наметнут супротно њиховој вољи новим републичким Уставом, усвојеним 22. децембра 1990. којим се Хрватска дефинише само као држава хрватског народа, био је један од главних узрока њихове побуне. Развој ситуације у Хрватској потврдио је њихова страховања. Хрватски сабор, изабран у априлу 1990, одмах је увео дискриминаторске мере против Срба. Од њих су тражене писмене изјаве о лојалности новој власти, српски полицајци у крајевима са српском већином су отпуштани и замењивани Хрватима, латиница је постала једино званично писмо, а застава и полицијске униформе подсећале су на време Павелића и НДХ. Извештаји српских епископа и свештеника Патријаршији у Београду потврђивали су вести о таласу етничке дискриминације и обнови усташких симбола. Уз минирање српских кућа по Далмацији, учестале су непосредне појединачне претње Србима: разни екстремисти, укључујући и чланове и присталице владајуће партије ХДЗ су, не без наглашеног тријумфализма, најављивали да је дошао час да наставе тамо где су усташе прекинуле 1945. Вођа крајинских Срба, Јован Рашковић, председник Српске демократске странке, настојао је да спречи веће сукобе, тражећи аутономију Крајине унутар Хрватске ако ова остане у Југославији. У случају сецесије Хрватске, Крајина је, по српском тумачењу, имала право да се референдумом одлучи да остане у Југославији. После једностраног проглашења независности Хрватске (25. јуна 1991) и распламсавања борби у Хрватској, Срби у Крајини 19. децембра одговарају проглашавањем Републике Српске Крајине, на 12.145 км2, са 17 општина и 330.000 становника. Државни симболи Крајине били су јасно антикомунистички и наглашено верско-национални. За државну химну узета је стара српска химна »Боже правде«.

СРБИ У СР ХРВАТСКОЈ 1948-1991. 1948 1953 1961 1971 1981 1991

Укупно 3.779.858 3.936.022 4.159.696 4.426.221 4.601.469 4.784.265

Срба 543.795 (14,4%) 588.756 (15,0%) 624.991 (15,0%) 626.789 (14,2%) 531.502 (11,6%) 581.653 (12,2%)

Југословена 16.964 (0,4%) 15.560 (0,4%) 84.118 (1,9%) 379.057 (8,2%) 106.041 (2,2%)

Срби у Крајини су, међутим, убрзо дошли у пуну зависност од режима у Србији. Званична Србија није дозволила самостално деловање Срба у Крајини и Босни, спречавајући спајање њихових двеју странака и постепено је, с приближавањем сукоба, успела да преко својих повереника стави под контролу покрете прекодринских Срба. Када су Срби у Крајини, уплашени Туђмановим режимом и његовим паравојним формацијама почели да се наоружавају сами, Милошевић је преко активних и пензионисаних генерала ЈНА (СКПокрет за Југославију) заплашеним људима - којима је знатан број екстремиста у хрватским органима власти и међу обичним грађанима отворено претио понављањем покоља из 1941. поделио оружје, страхујући да они не дођу под утицај опозиције у Србији. Одбрана Срба је, тако, уместо одбране националних интереса, постала одбрана једне историјски поражене идеологије. Милошевићев пут ка власти 8. мај 1986. Председник СК Србије. 9. септембар 1987. На Осмој седници СК Србије, поражена супарничка струја Ивана Стамболића, 6. октобар 1988. Војвођанско руководство подноси оставку под притиском демонстрација. 11. јануар 1989. Демонстрације у Црној Гори, оставка црногорског руководства. 28. март 1989. Усвајање амандмана на Устав Србије: сужене надлежности покрајина Војводине и Косова. 8. мај 1989. Милошевић у Скупштини изабран за председника СР Србије. 1. децембар 1989. Прекид економских веза са Словенијом. 20-23. јануар 1990. Последњи, 14. конгрес СКЈ, који се окончава распадом Партије. 5. јул 1990. Суспендовање Скупштине Косова. 28. септембар 1990. Усвајање новог устава Србије. 9-23. децембар 1990. Вишестраначки избори у Србији, учешће опозиције упркос неравноправним условима, победа социјалиста (бивших комуниста). 12 децембра 1990. Милошевић изабран за председника Србије

РАЗВОЈ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

Идеолошка ограничења комунистичког режима нанела су крупне штете развоју српске културе. Део истакнутих писаца и научника остао је у емиграцији (Растко Петровић, Слободан Јовановић, Милош Црњански, до почетка шездесетих), други су удаљени са универзитета (Бранислав Петронијевић), или извесно време спречавани да објављују своја дела. Са попуштањем притиска власти, српска култура и наука постепено су напредовале. Иво Андрић је одмах после рата објавио своја главна дела, На Дрини ћуприја и Травничка хроника, која, као романи са

Александар Тишма

Бранко Миљковић

историјским темама, нису била у сукобу са прокламованим социјалистичким реализмом. Нобелову награду за књижевност добио је 1961. Педесетих година је уследило одустајање од совјетског модела књижевности, које је омогућило да се, уз већ афирмисану групу аутора (Добрица Ћосић, Бранко Ћопић, Михаило Лалић) која је померала идеолошке каноне, појаве значајни писци модерног израза (Меша Селимовић, Владан Десница, Борислав Пекић, Момо Капор, Данило Киш, Александар Тишма, Милорад Павић) и песници (Васко Попа, Бранко Миљковић, Десанка Максимовић, Матија Бећковић,), драмски писци (Александар Поповић, Душан Ковачевић), који су српској књижевности обезбедили светски ранг.

Живојин Павловић

Романи Иве Андрића усталили су књижевни израз српског дијалекта српско-хрватског језика, док су дела Милоша Црњанског, објављена по повратку у земљу (Сеобе, Друга књига, Роман о Лондону), као и поема Ламент над Београдом, испевана у изгнанству, показала лирску снагу српског језика. Забране појединих књига (Драгослав Михаиловић, Живојин Павловић, Гојко Ђого) и позоришних представа (Јован Радуловић) показивале су сталну тежњу писаца да размакну границе стваралачке слободе. Значајан искорак у том правцу учинили су и режисери чији су филмови, из тзв. »црног таласа«, често под ударом забране, показивали наличје постојећег система (Душан Макавејев, Александар Петровић, Живојин Павловић). Снажан продор учињен је и у сликарству, где је заокрет учинио Петар Лубарда, изложбом из 1951, раскинувши са реализмом совјетског обрасца, отворивши пут млађем нараштају уметника замашне снаге и оригиналности (Лазар Возаревић, Миодраг Дадо Ђурић, Леонид Шејка, Владимир Величковић, Љуба Поповић, Петар Омчикус, Мића Поповић).

Матија Бећковић

Димитрије Богдановић

Драгослав Срејовић

У друштвеним наукама, посебно осетљивим на идеолошке притиске, значајни резултати су достигнути у модерном приступу историји уметности (Светозар Радојчић, Војислав Ј. Ђурић, Лазар Трифуновић), историографији до периода Краљевине Југославије (Георгије Острогорски, Радован Самарџић, Сима М. Ћирковић, Милорад Екмечић, Димитрије Ђорђевић), историји старе књижевности (Димитрије Богдановић), археологије (Милутин Гарашанин, Драгослав Срејовић), лингвистике (Милка и Павле Ивић). Међу филозофима издвојио се, заобилазећи странпутице марксистичке фразеологије, Михаило Ђурић, а мећу правницима Коста Чавошки и Војислав Коштуница, чија је заједничка студија о страначком монизму (1985) била одмах забрањена.

хжшттттт® МЊОбА СЈШЈАИбко^ 1^атеги паЈ Вео§га(1от

■вж*м©»1И>«"в

Оагатопа Милоша Црњанског Ламент над Београдом, насловна страна оригиналног издања Драгана Аћимовића у Јоханесбургу

Петар Лубарда, Коњи Петар Омчикус, Угљар

Мића Поповић, Срби

Сцена из филма Ко то тамо пева Слободана Шијана

Закључак ИСХОДИШТА XX ВЕКА На истеку XX века и на крају другог миленијума после Христа, српски народ се од других народа на Балкану и у Европи издваја одсуством политичких слобода, демократске обнове и привредног успона. Срби су лишени дефинисаних националних граница после исцрпљуће серије неуспешних ратова у Словенији, Хрватској, Босни и на Косову, ратова које је, ради одбране свога ауторитарног режима, у име Српства од 1991. до 1999. водио Слободан Милошевић. Владавина Слободана Милошевића, схваћена као национална политика која раскида с традицијама титоизма, имала је у почетној фази широку народну подршку. Милошевићев режим је, међутим, био неуспешан покушај спајања српских традиција с титоистичким комунистичким наслеђем. Покушај пресликавања титоизма у обликовање уже српске политике показао се и немогућим и неуспешним, јер је српске интересе раздвојио од начела суверености и слободе. Уместо српског суверенитета из 1918, Милошевић је као принцип међудржавног разграничења узео начела АВНОЈ-а из 1943. Тиме је само додатно легитимисао издвајање бивших југословенских република из састава СФРЈ, у границама одређеним у доба Брозове владавине. Милошевић је, у кључном раздобљу распада комунизма, изабрао, у име свих Срба, погрешан политички курс: очекујући комунистички преврат у Москви после распада СССР-а, он се определио за сукоб са Западом. У супротстављању самом Милошевићу, на Запад су се ослониле ратоборне сецесионистичке републике из састава СФРЈ, уклопивши се у талас антисрпског реваншизма у средњој Европи. Док је национализам био средство којим се у ис -

точној Европи рушио комунизам, само у Србији и Црној Гори (која је 1997. изабрала супротну опцију), преко национализма био је одржаван комунизам, ослоњен на наслеђену структуру и психологију власти. Срби су се, због тога, нашли на погрешној страни историје. Они су дошли под удар водећих сила у међународној заједници које увек одлучују о променама граница и, сагласно односу снага, новој политичкој равнотежи у свету. Двојна федерација Србије и Црне Горе, образована у априлу 1992. под именом СР Југославија, премда заједница два огранка истородног народа, носи државно име које подразумева пре свега државу Срба и Хрвата. Под српским именом постоји од 1995. као посебан, међународним уговором гарантован ентитет, и Република Српска у Босни и Херцеговини. После серије ратова, страдања, хиљада погинулих и стотина хиљада расељених и исељених лица, после коначног нестанка Срба у Крајини, Славонији, Барањи и многим областима Босне, српском народу предстоји да нађе своје место у породици слободних и суверених европских народа, ослоњен на сопствене традиције, у избору слободе, владавине права и демократије. Замке двоструке лојалности, југословенству и српству, које је Милошевићев режим вешто користио за очување једне ауторитарне, и, у суштини, неокомунистичке структуре власти, показале су се поразним за један народ чији је велики успон у XIX веку окончан, на крају XX столећа, обесмишљавањем његових вишевековних напора да живи у заједничкој држави. Душан Т. Батаковић

Уместо поговора

Писци ове књиге настојали су да српску историју, сагласно достигнућима историјске науке, сагледају са свих страна и тако понуде увид у миленијумски континуитет српског постојања, али и да укажу на крупне недостатке, прекиде, често и дисконтинуитет, изазване великим верским, геополитичким и идеолошким сукобима. Нудећи јавности једно, надамо се, оригинално тумачење наше историје, отворено за размишљање и допуне, остављамо вама, уважени читаоци, да сложено прионемо обнови нашег националног и грађанског идентитета.

СВЕ, СВЕ... АЛИ ИСТИНА...? „НОВА ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА" - приредио Душан Т. Батаковић уз сарадњу Ђорђа Ј. Максимовића и Слободана Г. Марковића; Београд; Војна штампарија; 2000; 381 стр. илустр.; 24 цм Ова књига је историја српскога народа чији су аутори: Душан Т. Батаковић, Милан Ст. Протић, Никола Самарџић и Александар Фотић, а ликовни концепт и обраду је дао Слободан Деспот. Ово је историја српског народа од самог почетка државног организовања на Балкану, па идући кроз Средњи и Нови век све до Слободана Милошевића који је владао земљом у време изласка књиге. Иако је све сажето изнето, књига је обухватила све важније догађаје из живота српског народа. Писац овог приказа није савременик Немањића, Патријарха Арсенија Чарнојевића, Карађорђа и кнеза Милоша, али упоређујући писање са историјом српског народа коју је у десет томова својевремено издала СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА верује да су аутори верно изнели средњевековну српску историју и збивања око стварања модерне Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, одн. Југославије. Међутим писац је савременик и учесник у догађајима из Другог светског рата, сведок комунистичке револуције и грађанског рата за време окупације од 1941-1945. и свих збивања од тада па све до данас. Савременик је генерала Михаиловића, генерала Недића, Димитрија Љотића, Јосипа Броза Тита и његових комунистичких гаулајтера Ранковића, Минића, Коче Поповића, Слободана Пенезића и других. И што је најважније: живи учесник је у многим догађајима које ова историја неверно описује. А то је грех и за историју и за млађе српске

генерације које треба нешто да науче из ове историје. Зато жели да изнесе оно што није тачно у овој историји, поготову оно што је некритички преузето од Брозових комунистичких историчара. Ићи ћу по реду како сам упамтио многе догађаје од 1941-1945. године које сам изнео 1958. г. у својој књизи „Грађански рат у Србији 1941-1945." Састављач ове историје Душан Т. Батаковић желео је да испадне фер и према комунистима и према следбеницима Драже Михаиловића па лепо - али не и објективно - износи догађаје из комунистичке револуције и грађанског рата који су беснели окупираном земљом. Он спомиње „два сусрета Михаиловића с комунистима", али не наводи да су тада постигнути споразуми између Тита и Драже Михаиловића: први у Струганику 19. септембра, а други у Брајићима 26. октобра 1941. године (Уопште се не наводе ови датуми који су ипак значајни за историју, јер је Дража овим споразумом Тита и комунисте „огрнуо националним плаштом" - како је у своје време то лепо објаснио Димитрије В. Љотић). Овим су комунисти добили у Србији „замајну снагу" и тек тада пошли да дижу своју револуцију. Тек пошто су генерал Михаиловић и Тито постигли споразум за „заједничку борбу" противу окупатора, а што је Титу и комунистима служило само као маска за комунистичку револуцију и освајање власти - што Дража, нажалост, није видео - дошло је до напада на Немце, до тешких одмазда према невином српском народу, а

чему није била у стању да се одупре Аћимовићева Комесарска управа. Јесте, Аћимовић је спровео акцију АПЕЛА, коју спомиње Батаковић али нетачно пише да је „потписивање било под притиском". Нису АПЕЛ носили на потписивање жандарми већ студенти, млади учитељи и други интелектуалци, којима је једино „оружје" било налив перо те с њим нису могли вршити притисак на потписнике. Али и поред тог АПЕЛА, Аћимовићева Комесарска управа није могла да заустави комунистичкочетничке нереде, те је дошло до образовања Владе генерала Недића 29. августа 1941. године, а што Батаковић сасвим неверно описује. Прво је тотално нетачно када писац (или писци) ове историје називају генерала Недића „германофилом"! Нити је он то био пре рата нити за време рата. Нека ова господа иеторичари читају књигу др. Мирка Косића: „Сведочанство о издаји" и „27. март 1941", па ће видети шта је о генералу Милану Недићу рекао Фон Херен, немачки посланик у Београду, када је генерал Симовић послао Косића да увери немачког посланика, да ће пучистичка влада поштовати протокол од 25. марта 1941. Фон Херенов одговор др. Косићу најречитије говори да генерал Недић није био германофил. Батаковић пише да је Недић при образовању своје владе имао „активну подршку само у малобројним присталицама неутицајне предратне странке Збор". Нека господа читају „Грађански рат у Србији 1941-1945" па ће видети да су у влади генерала Недића били пред -

ставници скоро свих предратних политичких партија, а само два претставника - не Љотићеве странке (ни то не зна Батаковић) - већ покрета Збор. Према томе је тотална неистина да је генерал Недић „на наговор немачких власти формирао владу уз помоћ присталица Димитрија Љотића". И уопште кад пише о Љотићу, види се да ама баш ништа од његових дела аутори ове књиге нису прочитали, јер да јесу не би могли написати да је хтео „сталешку државу фашистичког типа". Бар толико су могли знати да фашистички корпоративизам није исто што и наши сталежи (еснафи) за које се залагао Љотић и његов покрет „Збор". Даље, потпуно је неистинито да су „збораши образовали Српски добровољачки корпус". Образовала га је влада генерала Недића, тј. најпре „Српску добровољачку команду" - 15. септембра 1941. године и била је то војска српске владе „Народног спаса" којој је на челу стајао не „пронемачки настројен официр" већ српски и југословенски армијски генерал Милан Ђ. Недић! И Српска влада „Народног спаса" (не „националног" како пише Батаковић), није била „немачки контрапројект Михаиловићевом и Титовом покрету", већ за биолошко очување српског народа. То је чудо једно, да ни данас, чак година од догађаја који су витлали Србијом и Југославијом од 1941-1945. године српски историчари нису у стању да савладају истину о тим догађајима. Није Немцима у окупираној Србији требала Недићева влада - јер су тада Немци били у зениту своје моћи па су без по муке могли свршити с комунистичкопартизанским дивљањима у Србији већ је та влада требала српскоме народу да би спречиле немачке казнене експедиције и крваве одмазде над невиним српским становништвом. Немци су хтели да пусте у Србију као гладне шакале усташке, мађарске, бугарске и арнаутске трупе да направе ред у Србији, а шта би то

значило није нимало тешко претпоставити. Ти заклети непријатељи српског народа не би стрељали сто Срба за једног убијеног Немца, а педесет за рањеног (и овде је Батаковић неупућен јер наводи да је стрељано сто Срба за немачког официра а 50 за војника) - већ би убијали и уништавали све изреда и претворили би Србију у непрегледно гробље. Е то је спречио генерал Милан Ђ. Недић и његова влада, која није - како Батаковић наводи образована крајем 1941. г. - већ усред лета, 29. августа 1941., када су злочини партизана били достигли кулминацију. И генерал Недић је са српским снагама тукао комунистичкопартизанске банде и заједно с Титом их протерао из Србије. Зато ће партизански комесар Антоније Исаковић доцније написати: „Србија нас је као кучиће истерала 1941. године!" Јесте, радило се о биолошком спасењу српског народа 1941. године, те и после свега што је било, називати и данас генерала Недића, Димитрија Љотића и њихове сараднике којекаквим именима КОЈА СУ ИМ КОМУНИСТИ ДАЛИ - јесте срамота не само за вајне српске историчаре већ за целу српску нацију! И једнако се заборавља, да је - када је требало ратовати - генерал Недић као командант групе армија дао сјајан отпор Немцима у Качаничкој клисури (о чему је у своје време писала и чувена америчка новинарка Рут Мичел), а Димитрије Љотић - једини од српских и југословенских политичара - командовао је у рату 6. Пешадијским допунским пуком „Краља Александра Првог", док су тада Броз и његови комунистички гаулајтери ишли за војним јединицама и растурали летке да војска баца оружје и да не ратује за рачун „империјалистичко-капиталистичких сила", јер забога - тада су били у савезу Стаљинов СССР и Хитлерова Немачка! Ако је ико вршио издају према Краљевини Југославији

и нарочито према српском народу вршили су је Јосип Броз Тито и његови комунисти. Зато је већ постало огавно називати Недића и Љотића „германофилима", „сарадницима са окупатором" итд. Тито и комунисти сарађивали су не само са усташама и Немцима, већ и са црним Ђаволом само да би се власти дочепали! (Читајте о Титовим преговорима с Немцима у Вакуфу и у Загребу 1943. г.) Душан Т. Батаковић са састављачима „Нове историје српског народа" признаје генералу Недићу само једно. Каже: „Недић је остао, упркос свесној колаборацији с Немцима, запамћен по једној важној установи 'Комесеријату за избеглице', којим је руководио Тома Максимовић”. Хвала Богу да му бар нешто признаје! Али, и ту је необавештен. Док наводи да је збринуто измећу 200.000 до 400.000 избеглица, уопште не спомиње да је спашено 86.000 избегличке деце из Босне, за коју ће доцније Војислав Лубарда у својој књизи „Свилен гајтан" написати да је то била „жива снага Босне" која ће после рата по повратку на рођену груду биолошки обновити Српство у Босни. Кад смо већ код овог спасавања народа, треба подвући, да је генерал Недић са својом владом „Народног спаса" целу Србију и српски народ спасао од глади за време окупације. Свака стопа српске земље је била обрађена и засејана, тако да је народ имао и хлеба и са хлебом. И што је још важно подвући, од када је Недићева влада била образована, Немци нису сами пљачкали и узимали што им треба, већ су органи Недићеве администрације предавали разрезане количине хране, мрса, огрева и других потреба, а нека г. Батаковић наведе како је Тито пљачкао српски народ - кад је дошао на власт отимајући му и последње зрно пшенице! Кад су се комунисти дограбили власти у Србији у јесен 1944. г. Владимир Дедијер ће и узвикнути и

написати: „Толико је хране у Србији, да неће гладовати народ ни у Босни, Херцеговини и Црној Гори!" Несравњива је услуга генерала Недића коју је за време окупације учинио васцелом српском народу! Па и то што га данас блати и један Душан Т. Батаковић - ко зна да ли би уопште и преживео немачку окупацију да није било генерала Милана Ђ. Недића?! У контексту овог описивања о времену окупације, Батаковић наводи како је „кад је победа комуниста постала извесна и кад су совјетске трупе ушле у Југославију, непријатељство Михаиловића према Недићу и Љотићу изгубило у оштрини и тражен начин за заједничку борбу против надирућег комунистичког покрета". И то је све! Уопште не зна, или је свесно избегао да напише, да је - захваљујући заједничким напорима Љотића и Драже - дошло до обједињења свих српских, хрватских и словеначких националних снага које је 27. марта 1945. г. прокламовао у Илирској Бистрици, у Словенији, Дражин помоћник генерал Миодраг Дамјановић. Бар је г. Батаковић то требао оставити за историју као важно сведочанство. Даље, када ови историчари на челу с Батаковићем говоре о победи Тита и комуниста и њиховом доласку на власт, испада да су они донели ослобођење Југославији. А ево како је изгледало „ослобађање" првог града у Србији: Ваљева, 15. септембра 1944. године. Ја сам тамо био и својим очима гледао то „ослобађање"! Долазиле су тзв. „Ослободилачке Крајишке, Санџачке и црногорске бригаде", па - Боже ме прости! - не као да су улазили у своју српску земљу, већ као да су упадали у Курдистан или неку афричку земљу! Вршили су масовно хапшење па сам гледао колону од две хиљаде Ваљеваца које партизански башибозук спроводи на стрељање. Па и дан данас чујем лелек Србина избеглице

из Јужне Србије, несрећног Орловића, привредног референта Окружног начелства који из свег гласа кука: „Браћо моја! Нисам ништа крив! Куку мени где прав страдам!" А Крајишник партизан удара га кундаком у леђа и псује му мајку да умукне. А знате шта му је била кривица? Био је шурак мајора Илије Мићашевића, команданта Првог пука Српског добровољачког корпуса, који је стационирао у Ваљеву. Иако се јадан никада није бавио политиком, то му је била кривица да га ухапсе и поведу на стрељање. И стрељаше без икаквог саслушања и суда тих две хиљаде Ваљеваца. Читајте тротомну књигу „ДЕОБЕ" од Добрице Ћосића па ћете видети шта су „ослободиоци" учинили од Ваљева и Ваљеваца. А то је био само почетак масовног стрељања Срба у Србији. Тиме су се „ослободиоци" Србије и српског народа показали у правој светлости ко су и шта су! Наводи историчар Батаковић како су комунисти „у областима уз границу с Аустријом (Блајбурт, Кочевски Рог, Зидани Мост, Дравоград) - ликвидирали усташе, љотићевце и четнике не правећи међу њима никакве разлике, али уопште не говори о партизанским стрељањима и у Србији, која је постала једно непрегледно гробље. Оно што су „ослободиоци" учинили у Ваљеву, починили су у Београду, Чачку, Крушевцу, Нишу, Лесковцу, Смедереву и другим местима ослобађајући Србију од Срба. По мојим педесетогодишњим истраживањима Јосип Броз Тито побио је најмање 250.000 (двеста педесет хиљада) Срба у Србији, а по најновијим истраживањима др. Ратибора Ђурђевића испада да је побио пола милиона Срба! Само док су по Словенији остале бројне гробнице као сведочанство „партизанске културе" (израз Титових историчара), по Србији су над масовним гробницама подизани со-

литери, спортски стадијуми, игралишта, паркови - да би се утрли злочиначки трагови. Причали су ми Чачани, када се игра утакмица на тамошњем игралишту, цело игралиште се и дан данас угиба од гробова стрељаних који ту почивају! Нажалост, живи сведоци ћуте о томе, али једног дана ће мртви проговорити и на Крушику и на Маракани и на Багдали и на Језави и по другим стратиштима којима су комунисти обележили целу Србију. Срамота је чак и после педесет, и више година, ћутати шта су Броз и комунисти учинили са Србијом и српским народом. За све те протекле деценије српски народ се осећа робом и у Србији и на Косову и Метохији и Босни и целој Југославији. И под турским ропством било му је боље него под Брозом и комунизмом. И неће му бити добро докле год не избрише трагове комунистичких злочинаца чија имена носе школе, установе, улице, паркови и др. Бора М. Карапанџић