Svet je pun zamki kada si bez oslonca
Ili - a cell phone in need is a friend indeed
Toliko je poslovica i izreka u našem narodu o tome kako je život težak, pun nedaća i prepreka, kako se „na muci poznaju junaci“, kako treba biti „kadar stići i uteći i na strašnu mjestu postojati“, a da pri tome „ni mrava ne zgazimo“, niti da nas sažaljivo posmatraju uz komentar „ma, dobar je on“ uz posebno značenje reči „dobar“. Ni sa medicinskog, ali ni sa onog ljudskog stanovišta nije lako biti čovek u ovo današnje doba kada vlada jedno generalno otuđenje. Kud god da se okreneš vidiš samoću. I to veću i dublju samoću što je grupa u kojoj se nalaze veća, naročito kad su u pitanju mladi ljudi, vešti u upotrebi savremenih „gedžeta“ bez kojih bi im, čini se, život bio nezamisliv. Niko više nikog ne vidi kao ljudsko biće, nego samo kao „alat“ ili „ekstenziju“ za svoje male spravice, srasle im s
rukama, zvane mobilni telefon. U tim spravicama je ceo njihov život – uspevaju – uspevaju čak i prijatelje da spakuju u njih. Pored Po red toga što su odlično mesto za odlaganje prijatelja, oni služe i za sve vrste komunikacije, edukaciju a, bogami, i duhovnu nadgradnju. Jednim klikom se uspostavljaju veze, i isto tako jednim klikom možeš ih i izbrisati. Za održavanje veza najvažnije je da su prsti gipki i
da možeš da kucaš istom onom rukom kojom i držiš telefon – to – to mu sad dođe kao jedna od poželjnijih veština, pa me ne bi čudilo ako bi bila uvrštena kao uslov za zapošljavanje. Tako ispade da su mobilni telefoni postali mnogima glavni oslonac u životu. Kad si bez mobilnog to je kao da čovečanstvo više ne postoji. Ti si sam, jedini preživeli. Gladan, jer nemaš kod sebe broj da naručiš picu, žedan, jer opet nemaš broj da ti donesu i koka-kolu uz onu picu, sam, jer, naravno, svi brojevi najboljih ortaka su ostali u telefonu. Ko danas više pamti brojeve. I lica. A šta bi sa onim izviđačkim pokušajima po kušajima tvojih roditelja da ti pokažu lepotu prirode, trud učiteljice da od tvog odeljenja napravi jedinstveni tim koji pobeđuje u sportu ali i jedan drugome, ili poslednje trzaje nastavnika da nekim čudnim temama za razgovor na časovima psihologije, građanskog vaspitanja, pa čak i srpskog jezika upale preostale lampice o tome da je čovek društveno biće kome je potrebna lepa reč, dodir, razmena iskustva i emocija da bi se i ostvario kao čovek? Ništa, naravno, to već odavno nije u modi. Sve što je živo pokazalo se kao nepouzdan oslonac, čak i kućni ljubimci. Uostalom, postoji igrica na telefonu „pets“ ako baš hoćete da probate da proširite svoje vidike i na tu životinjsku sferu. I bolja je nego pravi ljubimac. Ako zaboraviš da ga nahraniš, bar neće crći...
Ko da troši emocije na tugu, pažnju, bavljenje drugim ljudima ili kućnim ljubimcima, kad ni vi već duže vreme niste predmet ničijeg stvarnog interesovanja, ukoliko već ne komunicirate telefonom. Što bolji telefon, bolja prođa u društvu, jači životni oslonac. Sve je postalo tehnika. Jedino se računaju veštine i jedno čulo potrebno za njeno korišćenje – dovoljno je čulo dodira, da se ne ošteti osetljivi „tač skrin“. A od onih preostalih, ni sluh ti više ne treba, slušalice su zamena, a ni oči – nema više te slike koja se na dobrom telefonu ne može toliko uveličati da je i tvoja baba bez naočara može videti. Zato, ni na ovako lepu temu o životu ne znam kako drugačije da odgovorim, sem da imam veoma dobar oslonac u životu, redovno ga servisiram i menjam, ako ne na svakih šest meseci, onda na godinu dana. Da ne ispadnem iz fazona, trudim se da pratim kretanja u oblasti kvaliteta brzine povezivanja telefona sa Internetom, bežične tehnologije prenosa podataka, najnovijom ponudom priključaka za telefone koji će me spojiti sa drugim „gedžetima“, ali i
pratećim asortimanom za održavanje – futrolom, sprejom za čišćenje ekrana i visuljcima koji u datom momentu mogu da posluže kao znak identifikacije ukoliko se desi da neko ima baš isti telefon kao vi, pa da ih bar ovako vizuelno, ne pomešate. Lica još i mogu da pomešam, ali spravice, ni mrtav. To vam je glavni, jedini i najpouzdaniji oslonac savremenog načina života, pa se shodno tome i moramo ponašati i poštovati ih, jer, kao što rekoh na početku, jedan klik i možete biti izbrisani. Nego, za kraj, da pitam, imate li e-mail adresu na telefonu, da vam i ovaj sastav
pošaljem? Ko se danas više „smara“ sa štampanjem, koričenjem i nošenjem svezaka profesoru na ruke...
