ČUDESNI-SVET LJUBAVI

enera V

zaljubljena ljubavanni

Izlazi dvomesečno

BROJ 52 u prodaji od 1. 3. 2011. 40 dinara 1,20 KM CG 0,50 € CHF 2,50 EU 1,50 €

L Q V H G X ÿ L Y D E X M O W V YH

rom

NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO!

2 CENA 20 D S INARA! C ENA 20 DI20 20 DINAR A NARA! CE A! CENA 2 NA 20 DIN CENA 20 D oji vi kr0eDi INARA! CE ARA! CEA k N I N A 0 DINA ARA! CENr RA! CENA A 20 DI Najlepših 92prič 20 DINAiRs a 20 DI0N A! CVEONJA T E ki telj čita ih naš 20 DINAR CENA 20 DOS A! CEzaN A 20Adina2ra0 DI INARA! C N ENA 20 DI ARA! CEN RECEPATA 20 DINAR A 20 DIRN A! CENA 2 7 0 DINARA CENA 20 D ! CEbratNjeA D INARARA! ZCA svoju20 DIN Moj E A A N N I na R ario prev D A ugu A! CENA 2 20 DINAR 20 DI supr U N E njihovom venčanju J L A! C 0 DIM V A J B O ENA 20 N i onsk telef n Jeda CENA 20 D PRIČU DINARA! Cpoziv potpuno je Eenio NA INARA! C moj život prom A E NA 20 DI Zaljubila sam 20 DINARA! CENA 20 DINAR 20 DA se u svog zeta A! CENA 2 IN 0D mi iako Volim

Cena 20 dinara! Pod eli sa drug ima svoj u živo tnu

prič u!

dinara

$FOBEJOBSBt&6 ǋt$)' / t#J) ,.t$( ǋt.,%&

e! at

Časo p

#SPKt.BSU

800

po vašem ukusu

Piletina sa mlincima str. 39

str. 12

str. 20

str. 8

ISSN 2217-4982

INARA! Cje šezdeset godina CENA 20 D ENA 20 DI POŠALJITE: INARA! CEN NARA! CE A m sa NA 20 DIN la 2 Bi 0 DINARA! t SVOJU LJUBAVNU ILI ŽIVOTNU PRIČU C ENne A ba 20 D " INA8R0A0! C t PRIČU NEKOG OD NAJBLIŽIH ca lji ra "k E t SVOJU FOTOGRAFIJU AKO ŽELITE (NIJE OBAVEZNO) Pošaljite svoju priču i zaradite! str. 16

str. 4

DINARA ZA SVAKU OBJAVLJENU PRIČU!

t POPUNJEN UGOVOR SA STR. 50

Ako je vaša ljubavna ili životna priča uzbudljiva i rado biste je svima ispričali, a da pritom zaradite 800 dinara, naše novo izdanje ”Moja priča” pruža vam priliku da, ukoliko dosad niste bili dovoljno hrabri da to uradite, podelite svoje ljubavne ”zavrzlame” kao i ”slatke” tajne, bilo da su vaše ili vaših bližnjih i dragih ljudi. Priče možete slati na adresu: ”Color Media Enigmatika”, Temerinska 102, 21000 Novi Sad sa naznakom ”Za časopis ’Moja priča’” ili na mejl: [email protected] Uz priču pošaljite i svoju fotografiju, ukoliko želite da ona bude objavljena, i popunjen ugovor sa strane 50. Svaku objavljenu priču honorarisaćemo iznosom od 800 dinara.

NA KIOSCIMA SVAKOG 1. U MESECU!

3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

zaljubljena

3

ČUDESNI SVET LJUBAVI

P

1. poglavlje

opodnevni sati u hotelu „Belveder” bili su najmirniji. Naj v i š e o d lazaka bilo je pre podne, a novi gosti očekivali su se tek uveče. Da dnevnom portiru radno vreme ne bi bilo predugo, hotelska sekretarica Renata fon Linden zamenjivala ga je dva sata u tom najmirnijem delu dana. Naravno, život u hotelu nikada nije zamirao, pa su se tako tog trenutka otvorila vrata i jedan gospodin zakoračio je u hol uputivši se prema recepciji. Preko svetlog odela nosio je lagani mantil. Njegov nastup bio je smiren i samouveren. Skinuo je šešir koji je pokrivao njegovu tamnu, talasastu kosu i ljubazno se osmehnuo Renati pokazujući niz pravilnih belih zuba. Imao je zdrav, preplanuo ten.. Sve u svemu, bio je to zgodan muškarac koji je mogao da se dopadne svakoj devojci. Nije bio prvi put ovde i malo ga je začudilo to što umesto portira vidi mladu,

plavu, neobično lepu devojku, ali nije sebi dozvolio da pokaže zbunjenost. – Nipošto nisam razočaran što sam danas sreo tako dražesnu, mladu damu, ali ipak ću vam postaviti jedno pitanje: zar portir Ernest Amling više ne radi ovde? – Gospodin Amling, naravno, još uvek radi u hotelu. Zamenjujem ga samo dva sata dnevno kada ovde nema mnogo posla. Inače radim kao sekretarica u hotelskoj kancelariji. – Onda sam imao mnogo sreće što sam došao baš u ovo vreme. – Ali zašto? Pa, mimoišli ste se sa portirom Amlingom! – On mi neće pobeći. Ali... u drugo vreme ne bih vas upoznao! – propratio je te svoje reči dugim pogledom tamnih očiju u kojima se pojavio topli sjaj. Pošto je radila u hotelu, gde je sretala mnogo muškaraca, trebalo bi da je navikla na komplimente. Uhvatio je sebe u samodopadljivim mislima da je njegova pojava sigurno ostavila utisak na nju. – Sigurno niste odavno ovde jer bismo se svakako dosad sreli. Ili je to bio moj peh da ste uvek bili van mog pogleda!

zaljubljena ................................................................................ 4 ...............................................................................Venera 3/11

– Pogodili ste. Ovde sam tek dva meseca i ostajem samo još nekoliko dana jer prelazim na drugo radno mesto. – Zamalo ste mi izmakli i bio bih siromašniji za jedno lepo poznanstvo! – Nije to baš razlog zbog kojeg vas treba žaliti – prihvatila je njegov šaljivi ton. – Ipak, bila bi šteta kada bi naše poznanstvo ostalo tako površno. – A šta je u našem životu trajno? – uzvratila je pomalo ozbiljno. Kao da je htela da završi privatni razgovor, upitala je pristojno da li želi da odsedne u hotelu. – U stvari, zbog toga sam i došao ovde. Inače se unapred najavim, ali sam to ovoga puta propustio. Nadam se da imate još neku sobu. – Razume se! Koju ste obično uzimali? – Ako se dobro sećam, sobu 112 na drugom spratu. Renata je bacila pogled na raspored soba. – Imate sreće, možete da je dobijete. – Ovaj dan moram da obeležim u kalendaru. Danas sam očigledno imao više sreće nego pameti. – Gde vam je prtljag? – Napolju, u gepeku automobila. Nadam se da imate slobodnog mesta u garaži? – Poslaću odmah momka – rekla je Renata pritisnuvši zvonce. Momak se odmah pojavio i duboko naklonio pred gostom. – Dobar dan, gospodine grofe. Stojim vam na usluzi! – Dobar dan, Fridrih. Lepo je videti poznata lica jer u tom slučaju nisu potrebna detaljna objašnjenja. Evo ti ključevi. Donesi kofere u sobu 112, a auto odvezi u garažu!

– Odmah, gospodine grofe! – Uz ovakvu uslugu čovek se dobro oseća i stiče utisak da je rado viđen gost. A i vi se radujete, gospođice... – Renata, Renata fon Linden. On joj je pružio ruku. – Egon, grof Fon Libtov. Mlada devojka je prebledela čuvši njegovo ime. Njeno lice odavalo je iskreni strah. – Živite u Bergsfeldu? – upitala je gotovo zamucavši. – Da, gospođice Fon Linden. Ali danas dolazim iz Diseldorfa. Zašto ste tako iznenađeni? Nisam ja hohštapler. Hoćete li da vidite moje isprave? – posegnuo je u unutrašnji džep sakoa. – Evo, uverite se! Renatino lice je još više pobelelo. – Ah, ne, gospodine grofe! Sasvim pogrešno tumačite moje iznenađenje. To je samo neobična slučajnost. Kao što sam vam već rekla, za nekoliko dana prestaću da radim ovde u hotelu jer sam dobila mesto sekretarice na jednom imanju. Danas sam dobila obaveštenje od grofice Fon Libtov da mogu početi da radim sledećeg prvog. – To je zaista gotovo neverovatna slučajnost. Ja sam već četrnaest dana na putu. Znao sam da je dosadašnja sekretarica najavila odlazak i da je tražena nova. Pošto ste već dobili potvrdu od moje majke, želim vam srdačnu dobrodošlicu. Nameravao sam da se zadržim u hotelu samo nekoliko dana, ali sada ću ostati do kraja i povešću vas sa sobom. – Ne mogu da očekujem od vas, gospodine grofe, da zbog mene produžite boravak za skoro osam dana. – To je sitnica. Nadoknadiću ja te dane. A da se ne bih previše dosađivao, možete da mi pomognete. Možemo da odemo u pozorište, na neki koncert ili

3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

nešto slično, jer ste kao sekretarica sigurno slobodni uveče. Momak se vratio noseći kofere. Renata je pružila gostu ključ od sobe. – Dakle, gospođice Renata, dogovorili smo se. Do skorog viđenja! – doviknuo joj je pre nego što je ušao u lift.

*** Tokom popodnevnih sati, u vreme kada je Renata bila na recepciji, grof Fon Libtov trudio se da je redovno obiđe i da nekoliko minuta proćaska s njom. Kada joj je posle tri-četiri dana rekao da je nabavio karte za koncert, prihvatila je poziv teška srca. Najzad, za nekoliko dana će biti zaposlena na njegovom imanju i prisni odnos mogao bi joj to otežati. Međutim, nameravala je da se potrudi da stvori potrebnu distancu kada počne da radi na imanju. Posle koncerta navratili su u jedan fini restoran da, uz bocu vina, razmene utiske. Pomislio je da mlada devojka naspram njega izgleda očaravajuće u crnoj večernjoj haljini. Na recepciji je uvek nosila belu uniformu. – U vaše zdravlje, gospođice Renata! – rekao je kada im je konobar napunio čaše. – Mogu da pretpostavim da vam rad u hotelu ne prija. Tu je isuviše živo. Na dobru Bergsfeld sasvim je drugačije, videćete. – Nemam ništa protiv živosti u hotelu, čak smatram da je interesantno. Mogu da upoznam mnogi ljudi, a uvek me je zanimalo proučavanje različitih karaktera. Ali, taj posao ima i tamnu stranu. Učtivost zaposlenih prema gostima je dužnost koja se podrazumeva. Ali neka gospoda to pogrešno shvataju i mnoge od nas košta mnogo nerava da se izbe-

zaljubljena

5

gne nametljivi gost, a da čovek ne bude uvređen. – Ne čudi me što je to naročito slučaj sa vama. Vaša pojava je privlačna, vrlo privlačna, ako smem da primetim! Opet je na nju upravio zadivljeni pogled svojih tamnih očiju, od koga je pocrvenela. Gotovo je zažalila što je kazala ono što misli. Možda bi bilo bolje da nije spomenula svoje zaposlenje na grofovom dobru, jer bi u tom slučaju on otputovao i ne bi bilo prilike za zbližavanje. Ali bila je dovoljno poštena pa je priznala sebi da ju je obradovao njegov poziv. – Pušite li, gospođice Renata? – upitao je izvlačeći iz džepa tabakeru. Odmahnula je glavom. – Da li će vam smetati ako ja pripalim? – Ne, nimalo, gospodine grofe! – Nemam ništa protiv ukoliko dama puši. – Samo jednom sam probala ali sam toliko kašljala da sam izgubila svaku volju za tim. – To nije veliki porok. Mnoga uzbuđenja ili ljutnje ublaže se time ili se bar skrenu misli. Ali nisam hteo da vas nagovaram da pripalite cigaretu da biste izbegli uzbuđenje ili bes. Renata je morala da se osmehne. – Puste želje, gospodine grofe. Ne bih mogla da zamislim život bez neprijatnih događaja. Ko može da bude pošteđen toga? Ugasio je dopola popušenu cigaretu posegnuvši za čašom. – Nazdravimo budućoj uspešnoj saradnji! Nešto kasnije, kada je razgovor ponovo skrenuo na promenu Renatinog radnog mesta, rekao je: – Sigurno biste želeli da saznate nešto o sredini u kojoj ćete raditi i o osobama koje ćete tamo sretati.


– Da znate da bih, gospodine grofe! – Osim personala koji ćete upoznati kada budete obračunavali plate, tamo su moja majka i moja sestra Gizela. I ja, naravno. Tu i tamo dolaze nam u posetu budući suprug moje sestre, grof Fon Talken, i baronesa iz najbližeg susedstva, inače prijateljica moje sestre koja bi želela da mojoj majci bude snaha. Ali to je još neizvesno... Eto, ispričao sam vam u grubim crtama. Ostalo ćete sami videti na licu mesta. Za razliku od hotela, tamo možete da obavljate svoj posao bez pritiska. Imaćete dovoljno slobodnog vremena. A sada, ispričajte mi nešto o sebi. Toliko ste mladi da tu verovatno nema mnogo toga za priču, ali zanima me i to malo. Preko Renatinog lica preletela je senka, kao i uvek kada bi se prisetila ili kada bi razmišljala o događajima iz prošlosti. Toliko gubitaka, toliko bola! – Da, u pravu ste, nema mnogo toga da se ispriča. Ali i to malo je neveselo. Rano sam izgubila majku, a moj otac je poginuo kada smo pokušali da pobegnemo iz Istočne Pruske. Ja sam uspela da prebegnem sa jednom tetkom, ali ni ona više nije živa. – Oprostite mi što sam dirnuo u bolno mesto. Nisam pitao iz puke radoznalosti. Vi ste još veoma mladi i budućnost je pred vama. Vreme leči i najdublje rane. – Ne žalim se. Moja sudbina je samo jedna među stotinama hiljada. Mnogi su i teže pogođeni. – Treba da vedro gledate u budućnost! Gospodar Bergsfelda sam ja, a uveren sam da ćemo se dobro slagati, Renata. – Nikada neću zaboraviti da ste mi šef! – uzvratila je posebnim tonom, koji mu se, izgleda, nije dopao. – Samo bez preteranih formalnosti. Ja u svojim zaposlenima vidim saradnike! Dopunio joj je čašu.

– Morate da pijete, gospođice Renata, a ne samo da vrtite čašu. Vino rasteruje melanholične misli. Voleo bih da vas vidim malo vedriju. Imate razloga za to! Radujte se svojoj mladosti i šarmu! Poslušala ga je i prebrzo iskapila svoju čašu, ali je ostala potištena. Možda je to bila slutnja onoga što je čeka u Bergsfeldu.

*** Auto se zaustavio ispred prostrane kuće u Bergsfeldu. Grofica Fon Libtov i njena kćerka stajale su na verandi. Obe su bile začuđene što je Bernard dovezao jednu mladu damu. On im je veselo mahnuo rukom i poveo Renatu prema njima. Ljubazni izraz grofičinog lica ostao je nepromenjen. Sa Gizelom je bilo sasvim drugačije. Njen dotad prezrivi pogled dobio je oholi izraz kada joj je mladi grof predstavio buduću sekretaricu. Gizelin stisak ruke prilikom pozdrava bio je gotovo omalovažavajući. – Slučajno smo se upoznali u hotelu „Belveder” i bilo je sasvim normalno da povezem našu sekretaricu! Kontesa Gizela ironično se nasmejala. – Čudna neka slučajnost! – Da, moglo bi se reći. Ja sam bio iznenađen! – Ja nisam iznenađena, Bernarde. Čemu podvale? Tom „slučaju” sigurno je nešto pripomoglo! Renata je pocrvenela. – Kako to mislite, konteso? Ni gospodin grof ni ja nemamo razloga da to predstavljamo drugačije nego što je bilo. Kao što sam napisala u svojoj prijavi za posao, bila sam sekretarica u hotelu „Belveder”, u kojem vaš brat, kako sam saznala, rado odseda. Dok je unosio podatke u knjigu

3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

gostiju, saznala sam njegovo ime i nisam imala nikakav razlog da prećutim svoje novo zaposlenje. Otuda ponuda gospodina grofa da me poveze svojim kolima. Gizela je stisnula usne. – Pa, u svakom slučaju to je bilo vrlo pažljivo s njegove strane. Zar ne mislite tako? – Nije bilo nikakvog razloga da odbijem ponudu svog budućeg šefa! – Mogu da zamislim! I zašto biste kada se već ukazala tako zgodna prilika! – izgovorila je reč „prilika” sa neobičnim prizvukom. Ignorisala je pogled svog brata, pun prebacivanja. – Najozbiljnije moram da te opomenem, Gizela, da se maneš svojih blesavih insinuacija! Grofica se namrštila. – Dragi Bernarde, ne budi tako strog prema sestri! – Samo sam izgovorila pretpostavku koja, po mom mišljenju, nije daleko od istine – pravdala se Gizela. Grofica je prekinula raspravu koja je mogla da se pretvori u neprijatnu scenu. – Previše je sveže na verandi. Treba da uđemo. Gospođica Fon Linden i Bernard sigurno žele da se osveže posle vožnje. Srešćemo se opet u trpezariji. Ah, evo i sobarice Lizbet, ona će vas odvesti u vašu sobu i pomoći vam da se raspakujete. Lizbet je odvela Renatu u mali apartman pripremljen za nju. Bio je na prvom spratu i sastojao se od malog predvorja, dnevne i spavaće sobe, kupatila i garderobe. Smeštaj je bio lepši nego što je Renata mogla da sanja. Jedan sluga doneo je njene kofere. Dok je vadila stvari iz kofera slažući ih u ormar, razmišljala je o proteklim događajima. Sa groficom će se verovatno dobro slagati. To što ju je Gizela dočekala neljubazno, gotovo neprijateljski, nije je

zaljubljena

7

mnogo brinulo. Mladoj kontesi je, izgleda, osećaj za takt bio sasvim nepoznat. Renata se mnogo više uznemirila kada su se njene misli vratile mladom grofu. Bila je sigurna u to da bi bilo bolje da se nisu upoznali u hotelu. Pre nego što je kontesa Gizela uspela da zamakne u svoju sobu, grof Bernard ju je zgrabio za ruku. – Izgleda da si zaboravila na dobro vaspitanje. Kako si mogla da izneseš onako netaktične primedbe? I to u prisustvu majke, koja se sigurno stidi tvog ispada. Novoj sekretarici ime je Renata fon Linden. Govori nekoliko stranih jezika i obrazovanija je od tebe. Tebi je, izgleda, svejedno šta ona misli o tebi. – Ona je u mojim očima samo službenica. A ti si se malo zaboravio kada si mogao da me opomeneš pred njom. – Pa, ti si mi za to dala povod! Šta imaš protiv te devojke? – Ne mogu da podnesem te devojke nedužnih, plavih očiju iza kojih se kriju debelokošci. To je posebna sorta koja samo želi da ostavi utisak na muškarce. Tebe je već sasvim zaludela svojim nevinim izgledom. Najpre je dovedeš ovde pod nerazjašnjenim okolnostima, a onda izigravaš njenog zaštitnika jer je, navodno, uvređena! – Ne samo navodno. Zaista si se pobrinula za to da je uvrediš! – Samo zato što nisam toliko blesava da verujem u slučajnost! – Mašta ti je veoma bujna, sestrice, ali nije baš najčednija!

2. poglavlje Prve noći pod nepoznatim krovom Renata nije najbolje spavala. Čim je otvorila prozor, pozdravili su je jutarnje


sunce, kukurikanje petla i vedri cvrkut ptica. Sve to podsetilo ju je na stari zavičaj. Nije više toliko patila, godine su učinile da prošlost izbledi. Sadašnjost se nametnula u prvi plan. Hladan tuš ju je razbudio i bila je spremna za novi dan. U osam sati Lizbet joj je donela doručak u sobu. Renati se svidela ljupka i ljubazna devojka. – Kao što znate, gospođice Fon Linden, ime mi je Lizbet. Stojim vam na raspolaganju ako imate bilo kakve želje. Prvo morate da se priviknete na život na imanju i da se upoznate s navikama. Za ručak i večeru očekuju vas u trpezariji. Osim grofovske porodice, tamo ćete redovno sretati upravnika imanja. Ako u međuvremenu imate neku želju, slobodno dođite u kuhinju! Renata joj je zahvalno klimnula glavom. – Koliko dugo ste ovde, Lizbet? – Duže od pet godina, gospođice Fon Linden. – Onda sigurno sve dobro poznajete. Ako želim nešto da saznam, smem li da vam se obratim? – Sasvim razumljivo. Ako mogu nekako da vam pomognem, rado ću to učiniti! U birou je srela upravnika imanja, koji joj je pružio sve informacije potrebne za rad. Bio je to smiren čovek pedesetih godina koji je jednom davno ostao bez svoga imanja na istoku. Delovao je dobronamerno i činilo se da je spreman da odgovara na sva njena pitanja. – Svakoga dana zaviriću ovde na pola sata, tako da ćete brzo ovladati materijom. Nešto kasnije pojavio se gospodar kuće, grof Bernard. – Dođite, gospođice Renata, da vam pokažem štale i vrt.

Prilikom obilaska sreli su kontesu Gizelu, koja se vratila sa redovnog jutarnjeg jahanja i upravo je predavala konja štalskom momku. Pozdravila ih je kratkim klimanjem glave. U štali su bila četiri lepa konja koja je trebalo odvesti u koral. – Imamo samo ovo malo jahaćih konja. Poljoprivredne radove obavljaju traktori. Renata se divila negovanim životinjama i s mnogo ljubavi pomilovala im je njuške. – Umete li da jašete, gospođice Renata? – Da, pomalo. – Ova kobila zove se Valeri i s njom treba da se sprijateljite. Ona će vam biti na raspolaganju. Kasnije ćete verovatno ići s mojom sestrom na jutarnje jahanje. – Teško da će se to desiti, gospodine grofe. Bili ste svedok i videli koliko se odbojno kontesa ponašala prema meni. – To će se sigurno promeniti! – Gospodine grofe, vi se mnogo bolje ponašate prema meni nego što treba prema jednoj službenici. – Ako već govorite o službenici, treba da se zna da je ona na visokom, odgovornom položaju. A, osim toga, u hotelu sam saznao da ste vi, zapravo, baronica Fon Linden! – U mojoj situaciji titula ništa ne znači i radije ćemo je zaboraviti. – Ali ja vas poštujem upravo kao baronicu, jer vi to jeste! – Došla sam ovde da radim kao sekretarica, da vodim knjige i to ću raditi najbolje što umem. Samo mi je žao što se ne dopadam kontesi. – Ona je pomalo ćudljiva, ali u duši nije loša. Osećam da ćete postati prijateljice. – Kontesa ne veruje u to da smo se slučajno sreli u hotelu. Misli da sam se ovde ubacila pomoću laži! – Ja ću joj to objasniti.

3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

Tog popodneva Gizela je došla u Renatinu kancelariju. – Htela bih da vam izdiktiram jedno pismo, gospođice Renata. Mogla je tih nekoliko redova, upućenih jednoj modnoj kući, sama da otkuca na mašini, ali je htela da pokaže da je službenica tu i za nju. Renati je to odmah bilo jasno ali je ostala verna svojoj odluci da po svaku cenu sačuva svoj mir. – Napišite još adresu i zalepite marke. Možda već znate u kojoj su fioci marke. Gizela je bila već pred vratima kada se još jednom okrenula. – Htela sam još nešto da vam kažem, gospođice Renata. Večeras očekujemo posetu. Ovo vam naročito naglašavam da ne biste izvukli pogrešne zaključke. Dolazi baronesa Rut fon Vajdenberg a ona je, takoreći, verenica moga brata. – Zašto to toliko naglašavate, konteso? Meni, kao službenici, sasvim je svejedno koji gosti dolaze u posetu gospodi! – Zaista to mislite? – sumnjičavim pogledom okrznula je Renatu, koja je ustala sa stolice. – Šta to treba da znači, konteso? Uopšte ne razumem vaše neprijateljstvo. Vaša porodica je tražila sekretaricu, ja sam se prijavila i dobila posao. Ovde sam tek jedan dan. Ako ne budem u stanju da obavljam svoj posao, onda će prekor biti opravdan i ja ću snositi konsekvence. Ali šta vi sada imate protiv mene? Kontesa Gizela gledala je Renatu dugo prodornim tamnim očima. – Zato što niste iskreni, gospođice Renata! – Ne vidim u kom smislu. – Vi to nećete da vidite. Navodna slučajnost prilikom susreta u hotelu ipak je bajka za malu decu!

zaljubljena

9

– Ne razumem vašu sumnju, konteso. Nemam nikakav razlog da govorim neistinu! – Zato ja imam razlog da sumnjam u to! – Onda verujete i u to da vaš brat laže! – Stalo mi je do moga brata. Razgovarala sam telefonom sa hotelskim službenikom. Prvobitno je bilo predviđeno da se tamo kratko zadrži a ostao je duže od nedelju dana iako nije imao nikakvog posla. – Nisam na to uticala ni u kom pogledu. Zar je trebalo da ga pošaljem kući? – Ne baš to! Ali ste mu rado pravili društvo. Da li je tu bilo i nečeg više, to ćete morati da odgovorite sebi kada pogledate u oči baronesu Fon Vajdenberg! Renata je pocrvenela i protiv svoje volje. – Trebalo bi da obuzdate svoju maštu, konteso! – Vaš ton je neprimeren, gospođice Renata! – A vaš je uvredljiv. – Zasad nemam više šta da vam kažem! – uzvratila je Gizela i izašla iz biroa. Mladi grof je lično došao po Renatu da je otprati na večeru. – Neraspoloženi ste, gospođice Renata! Da li je uzrok tome moja sestra? Video sam da je po podne izašla odavde. – Već vam je poznata ta rasprava. Ona, jednostavno neće da poveruje u to da je naš susret u hotelu bio slučajan. – Time i od mene pravi lažova, ali uskoro će je to proći!

*** Porodica se već okupila za večerom kada je sluga najavio da je stigla baronesa Fon Vajdenberg. Grof Bernard je ustao da


je dočeka. Renata je posmatrala pridošlicu širom otvorenim očima. Posumnjala je da joj se priviđa pa je nesvesno rukama stegnula ivicu stola. – Dame se ne poznaju – rekao je grof. – Gospođica Linden, naša nova sekretarica; baronesa Fon Vajdenberg. Baronesa je prebledela kao kreč, a usne su joj zadrhtale. – Šta vam je, baroneso? – upitao je iznenađeni grof. Ona se polako povratila. – Od jutros se osećam užasno loše. To je zbog proleća, od juče je otoplilo za nekoliko stepeni. Možda se nisam odgovarajuće obukla – duboko je uzdahnula. – Evo, već mi je bolje. Grof Bernard ju je otpratio do njene stolice. Sela je baš naspram Renate. Iako je pogled na Renatu prouzrokovao u njoj iznenadnu slabost, nije želela to da pokaže. – Celog dana imala sam jaku glavobolju. Možda je trebalo da ostanem kod kuće. Ali, nije ništa ozbiljno. Već se osećam bolje! Kontesi Gizeli, koja je umela pažljivo da posmatra, nije promaklo to da je gošći pozlilo kada je ugledala Renatu. A pošto je njena priroda bila takva, radoznala, odlučila je da odmah otkrije uzrok te promene. – Imam odlično sredstvo protiv glavobolje! – rekla je. – Doneću ga! Izletela je iz prostorije pre nego što je baronesa stigla nešto da odgovori. Napolju je srela slugu koji je najavio posetiteljku i odmah mu se obratila: – Vi ste otvorili vrata baronesi Fon Vajdenberg i uveli ste je u trpezariju? Sluga je potvrdio klimnuvši glavom. – Jesam, gospođice. – Moram nešto da vas pitam, Johane. Da li se baronesa osećala loše?

Sluga je odmahnuo rukom. – Baš naprotiv, gospođice. Bila je vedra i čila, kao i uvek. Kao i obično, ustrčala je uza stepenice. – Hvala, Johane, to sam htela da znam! – potom se vratila u trpezariju. – Nažalost, nisam ih pronašla, Rut. Ali, kao što vidim, vratila ti se boja u lice. To je, znači, bila samo prolazna neprijatnost. – Mnogo ti hvala što brineš, Gizela. Zaista mi je bolje. – Hvala Bogu, već sam se uplašila da ćeš se ozbiljno razboleti. Dok je večera trajala, Gizela je kao usput upitala baronesu da li je ranije upoznala gospođicu Fon Linden. Nije joj promaklo da je ova, pre nego što je odgovorila, bacila plahi pogled na Renatu. – Otkud ti to? Da smo se već znale, ne bismo se sada upoznale! – Samo sam pomislila da je moguće. Svet je mali. Baronesa se okrenula Renati. – Vi ste tek od juče ovde, gospođice Fon Linden? – bile su to prve reči koje je uputila Renati. – Tako je, baroneso. – Pa, ubuduće ćemo se češće sretati. – Svakako će tako biti. Reči koje su izmenile dve devojke ništa nisu govorile, ali je kontesa Gizela primetila koliko su obe bile usiljene. Delovale su napeto, ali je baronesina zbunjenost bila primetnija. Gizela ju je posmatrala neupadljivo, ali pažljivo. Po spoljašnjosti je baronesa delovala gotovo bledo pored elegantne sekretarice. Kada bi bila sasvim poštena, ne bi zamerila svom bratu ako bi mu se svidela mlada, plava devojka čija se lepota ne može poreći. Ukoliko bolje razmisli, prema baronesi nije osećala duboko prijateljstvo. Znale su se, bile su istog statusa i istih godina.

11 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

Njen brat se još nije ozbiljno opredelio za baronesu. U svakom slučaju, odlučila je da u ovoj situaciji bude neutralna. Grofica je predložila, pošto je bilo toplo prolećno veče, da još malo posede na verandi uz piće. Na putu prema terasi Gizeli nije bilo jasno da li je to bio slučajni gest kada je Rut fon Vajdenberg prislonila prst na usne. Da li je Renata na to klimnula glavom ili ju je prevarila igra senki? Mada je njen brat posvećivao više pažnje gošći, pogledom je često tražio sekretaricu. Kontesi Gizeli je sve ovo postalo zabavno. Dovoljno je bilo dosadnih dana. Ako sada treba da proživi nekakav roman, biće to pravo zadovoljstvo. Nije bila učesnik u njemu, već samo zainteresovani posmatrač.

3. poglavlje Renata fon Linden se pred društvom majstorski savladavala, ali kada se našla između svoja četiri zida, srušila se na stolicu jer je bila sasvim iscrpljena. Pritisnula je rukama slepoočnice u kojima je pulsiralo. Misli su joj se vratile u najgori dan njenog mladog života. Još i sada su je bolele oči od onoga što je morala da vidi, a u ušima su joj odzvanjali krici očajnih. Bilo je to u vreme kada su bežali sa istoka. U koloni begunaca, osim njene porodice Fon Linden, bila je i baronica Fon Vajdenberg sa kćerkom Rut i baštovanom Francom Fabijanom, koji je poveo svoju kćerku Gertrudu. Rut fon Vajdenberg, tada osmogodišnja devojčica, usput je umrla od zapaljenja pluća. Reku izbeglica presreli su ruski vojnici. Oboje Renatinih roditelja, kao i baronicu Fon Vajdenberg, pronašla je smrt pod tenkovima dok su se ostali raštrkali na sve strane. Do sada je verovala da su ba-

zaljubljena

štovan Fabijan i njegova kćerka takođe poginuli. Ali posle toliko godina Gertruda je iskrsnula ovde predstavljajući se kao baronesa Fon Vajdenberg. Jedna daleka rođaka Vajdenbergovih, grofica Fon Beverzen, primila ju je u svoj dom. Naime, Gertruda je znala za to srodstvo zato što je njen otac dugo radio i u toj porodici. Kasnije joj je pala na pamet ideja da preuzme identitet umrle Rut. Porodice Vajdenberg i Beverzen bile su u dalekom srodstvu i godinama se nisu susretale. Samo su jedni drugima javljali važne porodične događaje, kao što su rođenja i smrti članova familije. Pošto je Gertruda Fabijan dobro poznavala stanje na imanju Vajdenbergovih u Istočnoj Pruskoj, a bila je vršnjakinja pokojne Rut, lako je mogla da prevari groficu Fon Beverzen. A sada se namerila da postane grofica Fon Libtov! Bar je tako nešto nagovestila kontesa Gizela. Satima je Renata sedela i razmišljala, a ipak nije pronašla rešenje, nije znala šta da uradi. Kada je Gizela upitala navodnu baronesu da li poznaje njihovu novu sekretaricu, Gertruda je odgovorila odrečno. Da li je time što je prećutala da se ipak poznaju Renata postala saučesnica baštovanove kćerke? Šta da učini? Bi li bilo ispravno da dopusti da sve ide dalje svojim tokom, kao da se nije zaposlila ovde kao sekretarica? Ali sada joj je bar sve jasno, zna šta se događa. I, zar nije njena dužnost da kaže ono što zna? Kršila je ruke u očajanju. „Bože, pomozi mi. Zar nije u ono vreme doživela dovoljno užasnih trenutaka? Zar tome nije kraj? Zar senke prošlosti moraju da se protežu sve do današnjeg dana, dovde?”, pitala se Renata. Pritiskala ju je teška odgovornost. Sme li da ćuti?


Najzad je donela odluku. Porazgovaraće s lažnom baronesom i apelovaće na njenu savest. Te noći nije mnogo spavala i slutila je da se isto to dešava i lažnoj baronesi. Pretpostavila je da će Gertruda Fabijan pokušati da porazgovara s njom u četiri oka. Zato je po podne krenula u šetnju po ogromnom vrtu, koji je, bez preterivanja, mogao da se nazove parkom. Kada je stigla u najudaljeniji deo vrta, gde je park već prelazio u šumarak, „baronesa” joj je pošla u susret. Pružila joj je ruku ali je Renata previdela taj gest i samo je malo naklonila glavu u znak pozdrava. Nekoliko trenutaka gledale su se ne progovarajući, kao da svaka pokušava da odgonetne misli one druge. Na Renatinom licu primećivao se tužan izraz. „Kako bismo mogle radosno da se pozdravimo posle svega što smo preživele! Kako sam mogla da te zagrlim, jer sam doskora verovala da više nisi među živima. A sada...”, pomislila je Renata. Gertruda je progutala knedlu koja je pretila da je uguši. – Do sada si ćutala, Renata? – Jesam. – Nadam se da će tako biti i dalje. – To je sasvim nerealna nada, zar ne misliš i ti tako? Juče ništa nisam rekla zato što sam prepustila tebi da razrešiš ovu neprijatnu situaciju i da prestaneš da lažeš! Gertruda je zatresla glavom a njeno lice dobilo je prkosan izraz. – Ko bi imao štete od toga ako i dalje budem igrala svoju ulogu? Osim tebe, nema nijednog svedoka. Ako ti budeš ćutala, neće ti to naškoditi! – Molim te, ne pokušavaj da me uvučeš u sve to! Već sam ti postala saučesnik time što sam prećutala ono što znam. To što ti činiš, nezamislivo je! – Ako me odaš, Renata, reći ću da lažeš i budi uverena da ćeš ispasti smešna. Re-

ći ću da si ovde zato što proganjaš grofa Fon Libtova i da izmišljaš bajke jer si ljubomorna. A svi znaju za šta su sposobne ljubomorne žene. Dobićeš samo podsmeh, nikako poverenje! – Gertruda Fabijan! – izgovorila je glasno njeno ime. – Ti si užasnija osoba nego što sam u početku pomislila. Misliš li zaista da na prevaru možeš da se domogneš sreće? Savest ti neće dati mira, ako je uopšte imaš. – Moja savest nije uznemirena. Kada pomislim na ono što sam preživela u prošlosti, odgovara mi svako, ali baš svako sredstvo da sebi obezbedim udoban život! – Meni je možda bilo teže nego tebi ali ne pomišljam na to da skrenem s pravog puta. Ja radim da bih preživela! Gertruda Fabijan se resko nasmejala. – Ma nemoj! A zašto si se zaposlila baš ovde, na imanju Bergsfeld? Zato što nameravaš da upecaš mladog grofa! Ne gledaj me tako tim nedužnim očima! Prozrela sam te, prevarantkinjo! Renata ju je odmerila pogledom punim prezira. – Iz tvojih usta, Gertruda, nijedna uvreda ne može da me pogodi. Možda ti je poznata izreka: Ono što kolevka odljulja... – Glupe reči! Ali neću dozvoliti da me uplašiš. Ja sam za svakoga, pa i za vas, gospođice Fon Linden, baronesa Rut fon Vajdenberg! Zapamtite to! Kome će poći za rukom da dokaže suprotno? – Meni, moja gospođice! – Htela bih da znam kako? – Saznaćeš to na vreme! – Niko neće poverovati u tu tvoju bajku, pogotovo će ti se suprotstaviti kontesa Gizela. Ona te, čini mi se, ne voli baš mnogo. – To me ne brine jer njena odbojnost počiva na zabludi. Ali ti si vrlo sigurna u svoj naum. Ipak, varaš se ako misliš da nemam nikakve dokaze!

13 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

U pogledu Gertrude Fabijan primetila je iskricu nesigurnosti. – Baš sam radoznala. Mislim da blefiraš. Ali neću dozvoliti da me uplašiš praznim pričama! Renatin osmeh postao je gotovo sažaljiv. – Zadovoljiću tvoju radoznalost brže nego što se nadaš, da ne bi postala previše ohola, mala Gertruda! Renata je iz izreza svoje haljine izvukla srebrni lančić s medaljonom. – Dobro ga pogledaj, Gertruda. Ovo je pripadalo maloj baronesi Rut fon Vajdenberg. Njena majka ga je skinula sa svog mrtvog deteta i poklonila ga meni jer sam bila najbolja drugarica njene kćerke. U ovom medaljonu skrivene su dve male ali jasne fotografije: na jednoj je Rut sa roditeljima, a na drugoj samo Rut. Na poleđini te sličice, koju mi je ranije dala, ispisala je posvetu meni. Mala Rut je veoma ličila na svog oca. Mislim da će ti dokazi biti sasvim dovoljni! Lažna baronesa naizmenično je bledela i crvenela. Njeno samopouzdanje bilo je uništeno. Očima koje su gorele od besa gledala je medaljon čija je sadržina mogla da uništi sve njene nade koje su bile zasnovane na lažima i najradije bi ga istrgnula sa Renatinog vrata. – Vidiš, u laži su kratke noge. Dajem ti osam dana da raščistiš ovu nemoguću situaciju. Gertruda je shvatila da je sabijena uza zid pa je postala skrušena. – Imaš me u šaci. Držim te za reč da ćeš mi dati osam dana da se izvučem iz svega ovoga. – Naravno, dala sam ti reč! – potvrdila je Renata ne znajući šta je time sebi natovarila na vrat i koliko je time sudbinu okrenula protiv sebe... I upravo u trenutku kada su htele da se razdvoje posle tog teškog, sudbonosnog

zaljubljena

razgovora, pojavila se kontesa Gizela. Sumnja da se njih dve poznaju odranije pojačala se u njoj. Njih dve povezuje neka tajna, ali šta bi to moglo da bude? Primetila je da su obe bile zbunjene njenim iznenadnim dolaskom. – Kakvo iznenađenje da vas dve nađem u poverljivom razgovoru! Jeste li se to dogovorile da se nađete ovde, da sklopite prijateljstvo ili je to bilo slučajno? Poslednje reči izgovorila je naglašeno ironično. – Šta ti kažeš, Rut? – okrenula se prijateljici. Rut je u tom trenutku učinila sve što je mogla da deluje opušteno. Grčevito se uzdala u obećani rok od osam dana. – Pa, nije prvi put da šetam po ovom vrtu kada sam u Bergsfeldu. Gospođica Fon Linden poželela je isto i tako smo se srele i porazgovarale. Gospođica Fon Linden će ti to potvrditi. – Pravdaš se kao da je nedozvoljeno to što ste se srele na ovom skrovitom mestu u vrtu. Slučajnosti što se tiče, ne verujem baš mnogo gospođici Fon Linden. A zašto je tako, to gospođica dobro zna. Još jedna njena zlobna primedba! – Znam na šta aludirate, konteso. Ali već sam vam jednom rekla: sumnjajući u mene, svog brata pravite lažovom. A trebalo bi da ga poznajete! A sada me izvinite, molim vas. Ne sačekavši odgovor, okrenula im je leđa.

*** Grofica Fon Beverzen u braku nije rodila decu. Posle muževljeve smrti dala je u zakup najveći deo zemlje i povukla se u manju kuću na imanju. Više nije bilo promena u njenom životu i u toj jednoličnosti zapravo je bila srećna. Onda joj


je došla daleka rođaka, posle mnogo godina potucanja, i potražila utočište kod nje. Bilo joj je žao što je baronesa Fon Vajdenberg tako kasno odlučila da dođe u njen dom. I... želela je da je zove tetkom. Sigurno neće biti zaboravljena ni u njenom testamentu. Rado je slušala priče o ljudima iz Istočne Pruske koji su nastradali. Volela je i da joj mlada rođaka ponekad čita. Pomalo joj je smetalo oskudno obrazovanje njene nećake ali je to pripisivala teškim uslovima posle bekstva iz rodne kuće. Nije htela da se raspituje o detaljima jer je smatrala da su ti događaji bili isuviše užasni, pa je bilo bolje ne dirati u stare rane. Posle iznajmljivanja ogromnog dela poseda domaćinstvo u kući znatno se smanjilo. Od personala sa groficom je ostao mladi baštovan Pol Ratke koji je povremeno radio kao sluga, a brinuo je i o konjima. Stara dama nije marila za automobile jer gotovo da nikoga više nije posećivala, osim suseda, Fon Libtovih. Uz nju je bila još samo jedna kuvarica, jedna sobarica i pomoćnica u kuhinji. Za Gertrudu Fabijan, koja se predstavila kao baronesa Fon Vajdenberg i koja je došla iz vrlo skromnih životnih uslova, ova promena predstavljala je znatan luksuz. Mogla je, isto kao grofica, da dopusti da je služe i uživala je u ulozi gospodarice. Prilikom poseta porodici Fon Libtov, u koje je išla sa groficom, samo po sebi podrazumevalo se da se upozna sa kontesom Gizelom i mladim grofom. Činilo se da je veza s njim u interesu obeju porodica. Doduše, dosad joj se grof nije baš vatreno udvarao, uvek je ostajao neobavezujuće ljubazan. Gertruda Fabijan sedela je u svojoj spavaćoj sobi ispred ogledala. Za negu lica bilo joj je potrebno mnogo vremena. Sa-

da je bila zadovoljna svojim odrazom u ogledalu i samozadovoljno se nasmešila. Ali, osmeh se brzo ugasio na njenom licu. Osetila je bolni ubod u srcu pa je tiho zastenjala. Kako je to mogla i za trenutak da zaboravi! Njen sadašnji život oročen je na samo osam dana! Strahovala je od budućnosti koja će je opet odvesti u siromaštvo. Sve njene želje razbiće se o jedan mali srebrni medaljon. Ruke su joj se zgrčile u pesnice, a divlja odlučnost iskrivila je njeno lice. Osećala je ubitačnu mržnju prema Renati, koja ju je ugrožavala. Eh, zašto nije poginula prilikom bekstva, kao toliki drugi? Odlučila je da je uništi, samo ako joj se pruži prilika. Ali biće dovoljno i to da joj otme medaljon! Nije imala nijednog svedoka, niko joj ne bi poverovao. Zar nije juče, prilikom susreta u vrtu, kontesa Gizela pokazala da joj ne veruje? Preostalo joj je samo jedno: dokazi moraju da nestanu. Učinilo joj se da ima dobru ideju, ali je, razmislivši malo, ipak odbacila. Protivrečne misli pomračile su njen um. Najzad više nije mogla da izdrži imeđu četiri zida. Dok je žustro hodala preko dvorišta, naišao joj je u susret mladi baštovan Pol Ratke skinuvši kapu pred njom. Gertruda Fabijan je znala da joj je mladić duboko odan i u trenutnoj zbrci to joj je prijalo. – Dobro je što sam vas srela, Pole. Treba nešto da se dogovorim s vama. Šta sada radite? – Pošao sam do pašnjaka da odvedem konje na pojilo. – I tako sam htela da prošetam. Poći ću s vama! Krenula je sa njim. – Zašto ponekad ne prošetamo zajedno? Ili vi imate nešto protiv toga, Pole? – Ne, nikako, gospođice! – pocrveneo je od radosti i iznenađenja.

15 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

Stigli su do pašnjaka. Rasni riđani znali su da treba da idu na pojilo i pošli su im u susret. Pol je poveo jednog za uzde, a drugi je lagano kaskao za njim. Na ogromnu Polovu radost i čuđenje, Gertruda je na povratku s reke išla uz njega. – Mogli biste nešto da učinite za mene, Pole. Hoćete li? – molećivo je pogledala mladića a on se zajapurio. – Samo treba da naredite, gospođice! Za vas bih učinio sve što mogu! – Odavno razmišljam o tome, a sada kad smo sa konjima, opet mi je palo na pamet. Previše loše jašem da bih smela da se pokažem u društvu onih koji su to mnogo bolje savladali od mene. Zato se jedino usuđujem da izjašem sama, i to po skrivenim stazama. Vi ste, Pole, izvrstan jahač i mogli biste da me podučavate. Pol Ratke ju je iznenađeno pogledao. – Precenjujete moju veštinu, gospođice – zamucao je. – Ali naučiću vas svemu što znam! Lažna baronesa se zadovoljno osmehnula. Prvi korak je učinjen. – Počećemo danas. Mislim da je najbolje da to bude u večernjim satima jer je tada prijatno sveže. Rano te večeri Pol je doveo konje sa pašnjaka, osedlao ih i čekao gospođicu, koja se ubrzo pojavila. Pol joj je pomogao da uzjaše. – Najpre ćemo u lagani kas, Pole. Možda bi bilo najbolje da prvo vežbamo na pašnjaku pa ako padnem, bar da bude meko. – Paziću da vam se to ne desi! Tokom obuke mladi učitelj nije imao mnogo posla. Ona se pokazala kao talentovan učenik i dobro je izgledala u sedlu. Nekoliko puta zamolila ga je da naprave pauzu i Pol je tada morao da joj pomaže prilikom penjanja u sedlo i

zaljubljena

prilikom silaska s konja. I svaki put se priljubila uz njega. Posle jednog sata zaustavila je svog konja. – Pa, učitelju, mislim da je za danas dosta! – našalila se. Kada ju je prihvatio da siđe s konja, ona se nespretno oslonila tako da mu je, kao slučajno, obavila ruke oko vrata. – Zamalo da padnem! – rekla je i za trenutak se čvrsto privila uz njega. – Hajdemo u štalu. Moram sve da naučim! – Gertruda je insistirala da sama rasedla konja. U polumraku štale stala je naspram momka. – Sećate li se, Pole, šta ste mi danas rekli? – mazno je upitala. Pol je odmahnuo glavom. – Nešto što je meni izuzetno važno! – pokušala je da ga podseti. – Zaista ne znam šta! – Ali ja se tačno sećam vaših reči, one su mi se urezale u pamćenje. Pol je napregnuto razmišljao. I pored najbolje volje nije mogao da se seti na šta je gospođica mislila. Njena blizina u polumračnoj prostoriji sasvim ga je pomerila iz uobičajenog koloseka. – Ne znam šta je to! – rekao je kroz stisnuto grlo. Ona ga je uhvatila za ruku. – Obećali ste mi da ćete za mene učiniti sve što je u vašoj moći! Je li tako? Oči su mu zablistale. – Naravno, sve što je u mojoj moći! – Ne tražim od vas ništa nemoguće. Ako ne ispunite moju želju, morate da mi se zakunete da nikome nećete reći ni reč. Ono što je ovde rečeno za sva vremena ostaje među nama! Ne tražim zakletvu, samo vašu časnu reč! Pružila mu je ruku, koju je on čvrsto stegnuo.


Gertruda Fabijan je duboko udahnula. – Ako neko poželi da me povredi, da li biste me zaštitili? – I svojim životom, ako treba! – svečano je izjavio. – Ne tražim toliko! Ne mogu da vam objasnim zašto je to neophodno. To znamo samo moja neprijateljica i ja. A sada da pređemo na suštinu: sekretarica na imanju Bergsfeld, izvesna gospođica Renata fon Linden, stalno nosi srebrni medaljon oko vrata. Morate da mi donesete taj medaljon, i to u roku od nekoliko dana. Da biste videli da to nije krađa kojom želim da se okoristim, ja ću joj ga krišom vratiti. U to vam se kunem. Znam da ne možete da razumete smisao ove male igre ali vam tvrdim da je neophodna. Učinite mi to i biću vam do groba zahvalna. Učiniću ponešto za vas kod grofice. Ostajete li pri svojoj reči da ćete ispuniti moju želju? – Da! – prošaputao je. – To je reč pravog muškarca. A sada ćete dobiti poljubac. To neće biti ni jedini ni poslednji!

4. poglavlje Renata fon Linden tih dana nije mogla da se smiri. Priča o lažnoj baronesi opterećivala je njenu dušu. Pomalo ju je i žalila. Kako je devojka opterećena takvom tajnom mogla da poveruje u nepomućenu sreću? Šta će učiniti kada istekne rok od osam dana? Renata se stalno pitala da li je ispravno postupila. Ali zar je mogla da učini nešto bolje? Pružila je krivcu priliku da se sam suoči s posledicama. Mogla je da oseća sažaljenje prema njoj, ali nije videla nijedan razlog da opravda njen postupak. Naravno da je bilo vrlo teško pronaći

čvrsto tlo pod nogama posle bekstva, u potpuno nepoznatoj sredini. A što se materijalnih dobara tiče, ona – Renata – i mnoge druge devojke izgubile su mnogo više, ali nisu skrenule s pravog puta. Srce joj je uznemireno zaigralo kada je pomislila na reči kontese Gizele da je Rut takoreći verenica njenog brata. Jer, morala je sebi da prizna, zavolela je mladog grofa ma koliko se borila protiv toga. Kada bi on zaista voleo Gertrudu Fabijan, bilo bi svejedno da li je ona baronesa ili baštovanova kćerka. Ali takva užasna laž ne sme stajati između njih. Kada bi mu Gertruda priznala i ako bi se od srca pokajala, on bi joj možda oprostio jer je prava ljubav veoma moćna. Ukoliko uz ovu devojku on pronađe sreću, ona mu neće stati na put. Slepoočnice su je bolele. Mogla je beskonačno da razbija glavu razmišljanjem ali joj ništa drugo nije preostalo sem da sačeka da istekne osmodnevni rok. Danas treba da se upozna sa još jednim članom porodice. Gizelin verenik, grof Egon fon Talken, doći će na nekoliko dana u posetu. Gizela ga je očekivala u senovitom vrtu. Svakoga dana bivalo je sve toplije pa je obukla svetlu letnju haljinu. Njena kestenjasta kosa bila je kratko ošišana a lice preplanulo na suncu. – Iz dana u dan sve si lepša! – prošaputao je Egon grleći je nežno. – Ovoga puta te baš dugo nije bilo! – prebacila mu je kada je najzad došla do daha. – Pa, draga moja, čovek, nažalost, ne živi samo od ljubavi. U međuvremenu se mora raditi! – I mogao bi da se zakuneš da si mi u tom međuvremenu bio apsolutno veran? Rekla je to šaljivim tonom iako je u tim rečima i te kako bilo zbilje. Verovala je

17 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

ona u njegovu ljubav, ali je znala da je pomalo sklon lagodnom životu. – Pored tebe, ljubavi, nema nijedne druge! – Bar ne dok sam tu! – Ali, najdraža, uvek ćeš biti tu. Još samo nekoliko nedelja i postaćeš moja žena! – ponovo ju je zagrlio. – Šta radi baronesa Fon Vajdenberg? – upitao je. – Da li su se ona i Bernard verili? – Ko zna da li će se to uopšte i desiti... Grof Fon Talken se iznenadio. – Mislio sam da je to svršena stvar. Ona nije loša devojka iako nije baš lepotica. – Ali ima lepših! Egon se nasmejao. – Naravno, s tobom nijedna ne može da se poredi. – Ne mislim na sebe. Izgleda da ga je privukla druga. – Umirem od radoznalosti, sve mi ispričaj! – Upoznaćeš je večeras. To je naša nova sekretarica, neka gospođica Fon Linden. Mislim da je ona veoma proračunato biće, ali moram da priznam da je vrlo zgodna. Možda će i tebi zavrteti mozak. Potpuna je suprotnost meni: plava i plavooka. – Šteta što ovde nije dozvoljeno da čovek ima dve žene, to bi bila divna dopuna! – rekao je smejući se. – Stidi se! Čak i razmišljanje o tome trebalo bi da bude kažnjivo. Opet ju je privukao sebi. – Šalim se, pobogu! Dobro znaš izreku: Ko voli, vidi samo jednu. A ja vidim samo tebe. Uhvatila ga je pod ruku i lagano su krenuli stazom prema kući. U međuvremenu je stigla i Gertruda Fabijan. Kada je Renata fon Linden ušla u trpezariju, kontesa Gizela je posma-

zaljubljena

trala lice svog verenika, da vidi kakav će utisak mlada sekretarica ostaviti na njega. Učinilo joj se da je primetila izvesno divljenje. Sada se radovala što je pomenula naklonost svoga brata, jer je ta činjenica mogla da utiče na to da ostane uzdržan. Uprkos samopouzdanju kojim je odisala, nije mogla da se oslobodi ljubomore. Gertruda Fabijan se nije baš dobro osećala u Renatinoj blizini. Pogledom je obuhvatila Renatin vrat, na kome je svetlucao srebrni lanac sa medaljonom. „Još uvek!” pomislila je grozničavo. Grof Egon fon Talken posedovao je na svom imanju dobro uhodanu fabriku šećera, koja je mogla još da se proširi. Zato je predložio grofu Bernardu da mu se pridruži u poslu. Bilo bi vrlo korisno da na svojim njivama poveća zasade šećerne repe. To je, bez sumnje, bio isplativ projekat i grof Fon Libtov se zainteresovao. I vrlo iskusan upravitelj imanja saglasio se sa predlogom. Koliko god je razgovor gospode bio živ i uzbudljiv, toliko je bio usiljen među damama. Najrazgovorljivija je bila grofica koja je u poslednje vreme rado razgovarala sa sekretaricom. Kada je navela razgovor na Istočnu Prusku da bi i baronesu Fon Vajdenberg uključila u razgovor, nit se sasvim prekinula. Pod Renatinim pogledom Gertruda je pocrvenela i zbunila se. – Nerado razmišljam o izgubljenoj domovini! – kratko je rekla. Muškarci su brze iscrpili poslovne teme pa su primetili da su zanemarili dame, kojima su se priključili. Razgovarali su o zanimljivim temama i za naredni dan dogovoren je izlet i piknik. Gertruda Fabijan je izjavila da ne može da ide jer mora da pravi društvo grofici Fon Beversen, koja se ne oseća dobro. Ni danas nije mogla


dugo da ostane. Rekla je Polu Ratkeu da dođe po nju za dva sata. Grof Bernard ju je otpratio do kola i oprostio se od nje ovlašnim stiskom ruke.

*** Renata fon Linden je stajala pored prozora kancelarije sanjalačkim pogledom posmatrajući vrt, koji je blistao u prolećnom zelenilu. Okolina je obilovala živopisnom lepotom, koja je u ovom godišnjem dobu dolazila do punog izražaja. Renata je mogla da bude zadovoljna svojim okruženjem. Nije bila opterećena poslom, a u prostorijama koje su joj stavljene na raspolaganje osećala se sasvim prijatno. U hotelu „Belveder” mogla je da koristi samo jednu skromnu sobu u potkrovlju, sa kosim krovom. Ovde, na grofovom imanju, mogla je da se prepusti osećanju sigurnosti jer joj naizgled ništa nije nedostajalo. Teret koji ju je tajno mučio nosila je u duši... Razmišljala je o jučerašnjem izletu. Gertruda Fabijan, kao što je najavila prethodne večeri, nije učestvovala u tome pa se mladi grof više posvetio njoj, Ranati. Njegova naglašena pažnja počela je da podseća na uzdržanu nežnost. – Uspeva joj! – prošaputala je kontesa Gizela grofu Fon Talkenu tik uz uvo, ali ju je Renata ipak čula pa je pocrvenela. Nije mogla da se bori protiv svojih osećanja. Postala je svesna činjenice da je zavolela grofa. Ali, u svoju odbranu mogla je da tvrdi da se za mesto sekretarice prijavila pre nego što ga je upoznala. Njeni postupci bili su sve drugo samo ne proračunati. Kontesa Gizela sumnjičila ju je bez razloga.

Na Renatinom licu pojavila se duboka tuga. Kako stvari stoje, neće joj preostati ništa drugo sem da napusti Bergsfeld. Usred tog njenog razmišljanja u kancelariju je ušao grof Fon Libtov. – Dobro jutro, gospođice Renata. Hteo sam da vidim kako ste... – Kako bih bila, gospodine grofe? Nemam na šta da se požalim! – To je poslednje što bih poželeo! Što se tiče vašeg posla, vrlo brzo ste se uhodali. Upravnik je izuzetno zadovoljan vama, a i ja sam, naravno! – Jedva da zaslužujem pohvalu. Knjigovodstvo je već bilo u savršenom redu tako da dalje vođenje knjiga nije teško. U poređenju s radom u hotelu, ovo me gotovo podseća na odmor. – Tako i treba da bude, gospođice Renata. Ali iako mi sada kažete da ste dobro, to zvuči kao prazan izgovor. Uopšte ne izgledate zadovoljni sobom ni svetom oko sebe. Nešto vas opterećuje u našoj kući. Ali, siguran sam da nema dubljeg razloga za to. Mojoj majci se svakoga dana sve više dopadate. Dakle, ostaje samo ćudljivost moje sestre, a to je sigurno nešto prolazno, pa makar i zato što će je grof Fon Talken uskoro odvesti svojoj kući. Onda će biti u čvrstim rukama, a mi ćemo je se osloboditi! Primetio je nehotični trzaj na Renatinom licu i zato je pokušao da ublaži ono što je rekao. – Malo sam se nezgrapno izrazio jer, u stvari, zaista volim svoju sestricu i nedostajaće mi kad ode. Iskreno bih želeo da se pre toga sprijatelji s vama. Nju je život mnogo, čak možda isuviše, mazio i pazio, za razliku od vas. Njen karakter tek treba da se izgradi. Ali da se vratimo vama, Renata, izgledate potišteno. Morali biste da se, što je više moguće, odmarate i da češće idete u šetnju.

19 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

– Nudite mi više nego što mi pripada kao službenici! Još uvek je stajala pored prozora. Obuhvatio je njenu vitku priliku neizrecivo nežnim pogledom. – Renata! – prošaputao je. – Morali ste odavno da osetite, a znam da jeste jer je vaše biće isuviše iskreno da bi se pretvaralo, pa ću zato reći za nas oboje: mi se volimo! Prišao joj je zagrlivši je pritom snažno obema rukama. Pokušala je da se oslobodi njegovog zagrljaja. Pobledela je, a iz njenih gestova shvatio je da mu se opire. Ali, on je nije ispuštao. – Renata, ne varam se! Vidim ljubav prema meni u tvojim očima! Renata je lebdela između sreće i sumnje. Lice joj je potpuno izgubilo boju. – Ali, vi volite baronesu Fon Vajdenberg! – otelo joj se. Žustro je zatresao glavom. – To ti je rekla moja sestra. Baronesa gaji tu nadu. Priznajem da sam se možda poigravao mišlju da bi ona mogla da postane moja žena, ali to je bilo pre nego što sam tebe upoznao. Tebe, Renata, volim svim svojim srcem i ti moraš biti moja! Veruješ li mi, Renata? Poljubio ju je strasno ne čekajući njen odgovor. Polako se sabrao, pogođen njenim teskobnim otporom koji je nepogrešivo osetio. – Ne znam, Renata, šta bi to moglo da nas razdvaja. A sada mi reci ono što već odavno znam, ali moram da čujem. Reci mi da me voliš! Renata je osećala srebrni medaljon na svojim grudima. Bilo bi tako jednostavno da ga otvori i tako raskrinka lažnu baronesu, ali nije htela da ide najlakšim putem. Dala je Gertrudi rok i nije htela da prekrši datu reč. On je tiho prošaputao tik uz njeno uvo:

zaljubljena

– Najdraža, još mi nisi odgovorila! – Da, grofe Bernarde, ja vas volim! Ali nešto još mora da se razjasni. Molim vas, nemojte da me požurujete, potrebna su mi još četiri dana! – Verujem ti i neću ispitivati zašto ti je potreban taj rok. Biću strpljiv ali potrebna mi je bar mala potvrda ljubavi do tada! Renata ga je razumela, obavila mu je ruke oko vrata i nežno ga poljubila. Nije mogla da prikrije suze, suze svoje neslućene sreće. Nije mogla da zna da će uslediti mnoge gorke.

5. poglavlje Renata fon Linden je krenula u šetnju po prostranom vrtu. Večernji vazduh je zasvežio, a to joj je sasvim odgovaralo. Slepoočnice su joj gorele i prijalo joj je da je hladi blagi povetarac. Bilo je još uvek svetlo, ali je vrt već bio u polumraku, zaklonjen gustim krošnjama stoletnih stabala. Ovde je mogla nesmetano da se preda svojim mislima. Prožeo ju je osećaj sreće kada je pomislila na izjavu ljubavi mladog grofa. Međutim, već u sledećem trenutku sama sebi je zazvučala budalasto. Ipak, nije imala nikakvog razloga da sumnja u iskrenost čoveka koga je volela iz sveg srca. Da li je taj osećaj teskobe zapravo slutnja onih dana punih jada, koji je tek čekaju? Postoji jedna stara priča da stara krivica uvek povlači novu za sobom, jer onaj ko ju je skrivio podleže pogrešnom verovanju da će novom krivicom poništiti staru. Isuviše kasno shvata da je na svoju dušu natovario dvostruki teret. Ali i jedan propust, učinjen namerno, isto tako može da se osveti. Renata će to tek shvatiti.


Polako je koračala uskim puteljkom prema šumarku koji je ležao u tami i prema mračnom delu svog mladog života. Renata se spustila na klupu na ivici šumarka. Iznad nje šumeli su brestovi svoju prastaru pesmu pričajući joj o izgubljenoj domovini. Kako je divan bio mir među stablima! Mislila je na godine koje je proživela u gradu punom svetlećih reklama i farova automobila. Nije čeznula za tim. Kada bi konačno njeno srce pronašlo mir... Sličan osećaj nesigurnosti mučio je i grofa Bernarda. Bilo je tako lako sačekati rok od četiri dana. Zašto je onda neprestano razmišljao o tajni kojom se Renata okružila, a koju nije htela da mu poveri? Video ju je kako odlazi u vrt. Da je malo špijunira, da je naredna tri dana ne ispušta iz vida? Ne! Postideo se već i od pomisli na to. On joj je verovao. Njene oči bile su tako iskrene, tako čiste, da nije mogao da poveruje da bi mogla da laže. Ali, šta ju je to toliko pritiskalo? Da li im je na putu stajao neki drugi čovek s kojim je najpre morala da raščisti? Odjednom mu je sinula misao od koje se trgnuo. Možda je u opasnosti, možda joj preti nesreća? Ova zastrašujuća pomisao pokrenula ga je da krene u vrt istim putem kojim je ona otišla. Nije ga baš obradovalo kada mu se pridružila njegova sestra. – Gizela, otkud ti odjednom? Uhvatila ga je pod ruku. – Egon je hteo da pođemo u večernju šetnju. Negde je u parku. Verovatno ću ga sresti! – Vratiće se on! Možda se plašiš da će ti pobeći? Odmahnula je glavom. – Ne ne plašim se toga. Ali mislim da ti strepiš zbog male sekretarice i da si pošao da je tražiš!

Njen brat je zbunjeno ćutao. S jedne strane bila je u pravu. Ali ne zato što je hteo da špijunira Renatu, već zato što ga je mučila pomisao na to da je u opasnosti. – Što se tiče gospođice Fon Linden, možeš da se okaniš glupih zamerki. I pored najbolje volje, ne vidim šta joj zameraš. – Pre svega, to što nije iskrena, da ne kažem da je podmukla! – Otkud ti takva ideja? Šta bi trebalo da uradi? Možda bi trebalo tebe da pita koga sme da voli? Ona zaista nije dužna da ti polaže račune! – Na kraju krajeva, ne mogu da joj zamerim što koristi sva sredstva da postane grofica Fon Libtov – pomirljivo je progunđala Gizela. – Njoj nisu potrebna nikakva sredstva. Osiguran joj je ravan put prema meni. Dok su tako razgovarali o njoj, Renata je još uvek sedela na usamljenoj klupi na ivici vrta. Počela je već da drhti u lakoj letnjoj haljini. U trenutku kada je htela da ustane i da krene prema kući, osetila je da ju je s leđa zgrabila jedna ruka, a druga povukla njen srebrni lanac s medaljonom. Glasno je vrisnula. – Ne bojte se, gospođice! – čula je šapat muškog glasa. – Neće vam se ništa desiti, samo hoću tu srebrnu stvarčicu. Evo, uzeo sam je! Potom je začula krckanje suvih grana pod nečijim stopalima i osetila da joj je medaljon otrgnut. Za trenutak je bila kao omamljena. Kada je ustala, noge su joj otkazale, a kolena drhtala. Zamalo je pala kada su je odjednom prihvatile dve snažne ruke. Bio je to grof Fon Talken, koji ju je pridržao. – Šta vam je, gospođice Fon Linden? Zašto ste toliko uplašeni? Nema nikoga. To sam samo ja pored vas.

21 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

Renata se polako sabrala. Potrajalo je nekoliko sekundi dok je uspela da progovori. – Otet mi je medaljon! Zar nikoga niste videli? – Nisam! Samo sam čuo vaš vrisak i požurio sam prema vama. – Bože! – uzviknula je. – Umirite se, gospođice Fon Linden! Samo ste se uplašili. Umesto tog srebrnog, kupiću vam zlatni! Renata je drhtala u njegovim rukama. – Smirite se, molim vas! – molio ju je. – Ništa više ne može da vam se dogodi! Srce joj se postepeno smirilo. Činilo se da se najzad smirila ali je on još uvek nije puštao iz naručja. Njegova mladalačka obest nadvladala je razum. Držati tako lepu devojku u naručju a ne poljubiti je bio bi greh. Pritisnuo je svoje usne na njene. – Nemojte da se uzrujavate, nećemo vam smetati! – uzviknuo je oštar glas praćen usiljenim smehom. Još nije stigao da odvoji ruke od Renate kada su se pojavili grof Bernard i njegova sestra. Grof Fon Talken se brzo sabrao. – Stojite tu kao gromom pogođeni a nema razloga da budete tako užasnuti. Ovo je samo nesrećni splet okolnosti. Gospođici Fon Linden neka skitnica otela je medaljon. Vrisnula je, posrnula, i ja sam je u poslednjem trenutku prihvatio da ne padne! Grof Bernard je u prvom momentu ostao bez reči, ali nije njegova sestra, koja je počela podrugljivo da se smeje. – Slučajnosti u koje se gospođica Fon Linden često uplete vrlo dobro su mi poznate. Veoma su raznovrsne i čudne. Naravno, i tvoj poljubac je bio samo jedna u nizu takvih slučajnost! Dragi moj, moraćeš da prihvatiš posledice! Povukla je svog brata za ruku.

zaljubljena

– Hajdemo, Bernarde, treba da ostavimo nasamo zaljubljeni par! Ali mladi grof se još jednom okrenuo Renati. – Porazgovaraću s grofom Fon Talkenom o današnjem događaju. Našeg dogovora što se tiče, ostaje onaj rok od još tri dana. Sada idem sa sestrom. Tebe do kuće može da doprati grof Fon Talken.

*** Sledećeg jutra stajao je grof Fon Talken pred svojim prijateljem u radnoj sobi. Za vreme doručka izbegavali su jedan drugog, ali je obojici bilo jasno da ne mogu da izbegnu razjašnjenje. Egon nije mogao više da izdrži neizvesnost. Na njegovo „dobro jutro” bilo je uzvraćeno vrlo hladno i jedva čujno. – Dragi prijatelju, izgledaš kao da si loše spavao! Grof Bernard mu je uputio nimalo prijateljski pogled. – Dobro si to primetio! – Jesam! Idem kroz život otvorenih očiju i ne dozvoljavam da me zaseni bilo kakav sjaj. Ukoliko zahtevaš zadovoljenje, naravno da ti stojim na raspolaganju! Grof Bernard je odmahnuo rukom. – Ne pričaj gluposti! Zahtevam samo objašnjenje tvog jučerašnjeg ponašanja! – Baš zato sam te potražio, da porazgovaram s tobom u četiri oka. Da odmah razjasnim: nisam znao u kakvim si odnosima sa gospođicom Fon Linden. Grof Bernard se ironično osmehnuo. – Kao što sam već rekao, odlično zapažaš. – Hvala na komplimentu! A sada ozbiljno. Ne poznaješ me od juče da bi poverovao da pribegavam lažima zbog kukavičluka, zar ne?


Grof Bernard je zatresao glavom. – Ne, ne mislim da si kukavica! – odgovorio je sigurnim glasom. – Dobro, to me umiruje. Ono što ću ti reći apsolutna je istina do poslednje reči. Nisam znao da je Renata ostala u parku tako kasno. Napolje me je izmamilo divno prolećno veče i odlučio sam da odšetam do kraja vrta. Kada sam već hteo da se vratim, čuo sam prigušeni vrisak i pohitao u pravcu iz kojeg je dopirao. Video sam Renatu kako se zateturala, gotovo da se onesvesti. Pritrčao sam da je prihvatim, da ne padne. Bila je bez daha. Kada je najzad uspela da progovori, promucala je s mukom da joj je neko otrgnuo medaljon. Pokušao sam da je utešim zbog gubitka i obećao sam da ću joj umesto tog srebrnog kupiti zlatan, što bih i učinio kada bi ona to prihvatila. Polako se sabrala. Pošto sam je već držao u naručju, poljubio sam je a da me ona pritom nimalo nije ohrabrila. Nije to bilo lepo od mene, priznajem, ali bio je to samo ovlašni poljubac. Ona jedva da ga je primetila, jer je bila toliko uplašena da nije znala šta se događa. Za mene je to bio impulsivni gest. Iskoristio sam situaciju ali bez zadnjih misli. Ako se uda za tebe, neće moći da izbegne da je prijateljski poljubim. Ovako brzoplet, kakav sam, učinio sam to unapred. Kunem ti se: bilo je zaista bezazleno! – Kakav si ti obešenjak! – pomirljivo se nasmejao njegov prijatelj. – Ali, Gizela je neumoljiva! – požalio se Egon. – Ne dozvoljava mi da dođem do reči. Rekla mi je da idem dođavola i da joj više ne izlazim na oči. Pokušaj, molim te, da je urazumiš! Zaboga, volim tvoju sestru! – Teško će mi to poći za rukom. Ona je vrlo ponosna a sada su njena osećanja duboko povređena.

– I upravo taj njen ponos volim. – Ali, ovoga puta je to možda nepremostiva prepreka za pomirenje! Zadovoljno je primetio da je Egon prebledeo na ove reči iz straha da će izgubiti Gizelu. – Pobogu, bilo bi besmisleno da naša ljubav nestane zbog jednog bezazlenog poljupca! – uzviknuo je očajno. – Za nju sinoćni događaji nisu bezazleni. – Ali oni to jesu! Ona mi ne veruje da je Renati otet medaljon do koga joj je veoma stalo. Misli da je sve inscenirano da bismo mogli da se tajno sastanemo. Okrenuo se svom prijatelju sa bespomoćnim izrazom na licu. – Moraš da mi pomogneš, Bernarde! Grof Fon Libtov je razmišljao nekoliko trenutaka, a onda je izneo svoje mišljenje. – Mislim da ova mala kriza ne može da vam naškodi, naročito ne Gizeli, koja misli da sve mora da bude onako kako ona hoće. Taj prkos i ponos sada nosi kao štit da ne bi priznala da je ojađena! – Zaista tako misliš? – grof Fon Talken je odahnuo a u lice mu se vratila boja. – Šta misliš, šta bi bilo najbolje sada da uradim? Bernard je slegnuo ramenima. – Kako bih ja to mogao da znam? – potom je malo razmislio pa je rekao: – Mislim da ne bi trebalo odmah da otrčiš njoj. Ako kaže da joj ne izlaziš na oči, prihvati to u bukvalnom smislu i nestani, nemoj čak ni da se oprostiš od nje. Tako će konačno shvatiti šta je može snaći pa će se spustiti s oblaka. Ja ću se za nekoliko dana veriti sa gospođicom koja je, u stvari, baronica Renata fon Linden, a ti ćeš morati da dođeš na tu proslavu. To će biti zgodna prilika da se pomirite. Kratko razdvajanje će je urazumiti! Egonu su zablistale oči.

23 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

– Dopada mi se tvoj predlog! – zadovoljni potpunim izmirenjem, mladići su se rukovali, ubeđeni da će njihov plan uspeti. Ali sudbina je išla sopstvenim putevima...

6. poglavlje Kontesa Gizela je produžila jutarnje jahanje okrenuvši konja na stazu prema kući grofice Fon Beverzen. Pol Ratke je prihvatio njenog vranca i odveo ga u štalu. Pošto se pristojno pozdravila sa groficom i malo proćaskala s njom, krenula je sa Gertrudom Fabijan u dugu šetnju. Ono što je Gertruda čula od kontese sasvim ju je umirilo, naročito joj je odgovarao detalj po kojem niko nije poverovao gospođici Fon Linden da joj je u parku otet medaljon. Gizela je smatrala da je ta stvar sasvim bezvredna da bi neko rizikovao napad, pljačku i moguće posledice tog čina... Sećala se da joj je Pol Ratke predao medaljon sav zajapuren, rukom koja je drhtala. – Samo je jednom vrisnula. Mrak u parku dobro me je zaštitio, sigurno me niko nije video! – ponosno joj je rekao. – Videćemo se večeras ispred štale! – žurno se oprostila od njega. Ruke su joj se tresle kao u groznici kada je otvorila medaljon. Sve je bilo onako kako joj je Renata naivno ispričala: unutra su bile obe fotografije, jedini svedoci Gertrudine prevare, koje će sada zauvek uništiti. Ni časak nije oklevala, odmah ih je spalila. Konačno je mogla da odahne. Niko neće poverovati Renati ako ne podnese dokaze za svoju tvrdnju. Zar nije i sama kontesa rekla da je ionako niko ne smatra pouzdanom? Oko usana joj je

zaljubljena

zaigrao podmukli osmeh jer je imala još jedan adut u ruci pomoću kojeg će od Renate napraviti ordinarnu lažljivicu... Posvetila se staroj grofici, koja je počela da poboleva, ukazujući joj veliku pažnju. Sve je više bila obuzeta razmišljanjem da li postoje još neki rođaci i kakav će biti grofičin testament.

*** – Izvanre dno ste napre dovali, gospođice. Nemam više čemu da vas naučim. Sada jašete bolje od mene! – hvalio je Gertrudu Pol Ratke dok joj je pomagao da sjaše. – Drago mi je što sam bila dobra učenica. Ali, to nije nikakvo čudo pored takvog učitelja. Pošto su rasedlali konje, stala je sasvim blizu njega i upitala: – Zašto vam je tako smrknuto lice, kao da se nešto dogodilo? Pol Ratke je pognuo glavu. – Veoma mi je teško na duši! – A zašto? – Nisam vam više potreban. Obavio sam svoju dužnost i sada mogu da idem! – Pa i dalje se svakodnevno viđamo! – Ali to je sve! – uzviknuo je rezignirano. – Pobogu, Pole, šta biste hteli više? Časovi jahanja su završeni. Možda biste mogli tu i tamo da me pratite dok jašem. Osim toga, vi ste gotovo vereni sa sobaricom Lizbet sa imanja Fon Libtovih. Slatka devojka! Ne bi trebalo duže da je zanemarujete! – Ovih dana nemam baš vremena za nju! – Pa, pronađite ga! Pogledao ju je očima ispunjenim očajem.


– Baš me surovo gurate od sebe! „Glupi dečko se stvarno zaljubio u mene!”, pomislila je osetivši ipak trunčicu zadovoljstva. – Nikada ne treba posezati za zvezdama – poučila ga je, a u sebi pomislila: dovoljno je što ja to činim. Pa, moraću nekako da ga urazumim! – Pole, raskravite se malo! – Tišti me i griža savesti... što sam oteo onaj srebrni medaljon! – požalio se ne toliko zbog skrupula, već da je podseti na to šta je učinio zbog nje. Usiljeno se nasmejala kao da se radi o sasvim nevažnoj sitnici. – Dobro je što ste me podsetili na to. Nikada ne bih tražila od vas da zaista nešto ukradete. To je samo pozajmljeno. Treba da joj ga vratite. – Ali ako joj ga ja vratim, odaću se! – Naravno, ne lično. To bi zaista bilo nerazumno. Dobiće ga nazad na sasvim jednostavan i neprimetan način. – Kako to mislite? – promucao je jer je očigledno bilo da ne razume. – Ništa lakše od toga. Prozor kancelarije, u kojoj radi gospođica fon Linden otvoren je preko dana. Samo treba da ubacite medaljon unutra. Ona će dobiti svoj nakit a vi ćete se osloboditi osećaja krivice. Pol Ratke je odahnuo. – To je mnogo jednostavnije nego ono što sam već učinio. Kada treba to da uradim? – Što pre. Reći ću vam tačno dan i čas. – Moja savest će se umiriti tek kada vratim gospođici njen nakit. Samo ne znam šta je bila svrha ove glupe igre! Gertruda se vedro nasmejala. – Upotrebili ste prave reči, bila je to glupa igra, ništa više. Možda i mala osveta jer me je jednom naljutila. Ne treba da lupate glavu oko toga, jer takvo razmi-

šljanje može samo da vam izazove bespotrebnu glavobolju. Naravno, sasvim vam je jasno da o svemu morate da ćutite kao zaliveni, kao i o poljupcu koji ću vam sada dati!

*** Posle besane noći Renata se probudila sa žestokom glavoboljom. Osećala se iznureno i slomljeno. Ispod njenih bolom zasenčenih očiju primećivali su se tamni podočnjaci. Sobarica joj je, kao i obično, donela doručak u sobu. – Čini mi se da ste bolesni, gospođice Fon Linden. Užasno ste bledi. Trebalo bi da opet legnete ili bar da ostanete u svojoj sobi. – Zaista se ne osećam dobro, Lizbet. Idite, molim vas, do gospodina grofa i recite mu da danas neću sići u kancelariju. Do sutra će mi sigurno biti bolje. Lizbet se pojavila sat vremena kasnije sa buketom belog jorgovana. – Gospodin grof vam šalje cveće. Pozdravlja vas i želi vam brz oporavak. Ako vam se stanje pogorša, poslaće po porodičnog lekara. – To sigurno neće biti potrebno! Lizbet je otišla. Renata je tek tada otkrila u buketu mali, beli koverat. Otvorila ga je i pročitala pisamce. „Draga Renata, Shvatam da te je pogodio nemili događaj. Odmori se onoliko koliko ti je potrebno. Grof Fon Talken mi je ispričao šta se stvarno dogodilo. On te moli za oproštaj. Nemoj da brineš, neograničeno je moje poverenje u tebe. Sada bi trebalo i ti da pokažeš da veruješ meni pa da mi ispričaš to što te toliko optrerećuje. Ne postoji ništa što bi moglo da nas razdvoji. Rok koji si tražila skoro je istekao. Moja

25 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

čežnja za tobom ne dozvoljava mi da čekam ni dan duže! Srdačno te pozdravlja tvoj Bernard.” Renata je pritisnula pismo na srce, koje je divlje tuklo. Bože, kako je pogrešila! Zašto je pružila priliku Gertrudi Fabijan da sama prizna krivicu? Ali, lažna plemkinja bila je mnogo lošija osoba nego što je to Renata slutila jer ni za trenutak nije posumnjala u to da je krađa medaljona Gertrudino maslo. Sada joj je onemogućila da je razotkrije, nastaviće da živi svoj lažni život i izvući će se. Ima snažan oslonac u kontesi Gizeli. Čak i kada bi joj grof Bernard poverovao, bez dokaza ništa nije mogla da postigne... Čitavo prepodne sedela je Renata pored prozora zamućenim pogledom zureći u rascvetali vrt. Ovde bi mogla da bude tako srećna kada bi... Ali kakva korist od takvih misli? Ovako ili onako, moraće da donese odluku. Trenutno stanje je nepodnošljivo. Povremeno je razmišljala o tome da napusti Bergsfeld. Ali onda bi joj se srce bolno zgrčilo. Volela je i ljubav joj je bila uzvraćena. Ali Gertruda Fabijan i kontesa će od nje napraviti lažljivicu koja čini sve da bi ulovila mladog grofa. Lažna baronesa mogla je da bude vrlo uverljiva jer je do detalja poznavala imanje Vajdenberg i porodične odnose. Oko podne se opet pojavila Lizbet i upitala je šta želi za ručak. Renata nije imala apetit. – Ali morate da pojedete bar malo supe! – bila je uporna Lizbet i Renata je na kraju popustila. – Morala sam da podnesem iscrpan izveštaj gospodinu grofu o vašem stanju – rekla je Lizbet. – I, šta ste mu rekli? – Samo to da vam nije neophodan lekar. – Baš tako.

zaljubljena

– Jeste li povređeni, gospođice Fon Linden? – upitala je Lizbet primetivši crvenu štraftu na njenom vratu. – Nije to toliko loše. Naneću malo pudera pa se neće primećivati. – Srebrni lančić koji obično nosite oko vrata nije toliko tesan da bi vam povredio kožu, a ipak se to dogodilo. Zato ga više ne nosite? – Oh, Lizbet, to je neverovatna priča. Sinoć mi je u vrtu neki nepoznati čovek otkinuo lančić i oteo medaljon. – Ali to nije moguće! – uzviknula je devojka. – Eto, čak i vi sumnjate u to! – Ne, ne, gospođice Fon Linden! Ako vi tako kažete, tako je bilo. Ali to je toliko strašno da je normalnom čoveku teško da shvati. Poznajem sve ljude na imanju i ne mogu da poverujem u to da je neko od njih lopov! Samo, sada mi je jasno zašto je gospodin grof naredio da se pretresu sve sobe koje koristi personal! Renata je bila užasnuta. – To nije trebalo, svi će me omrznuti. – Ja mislim da je ta mera bila neophodna. Niko nepoznat ne zalazi u vrt. Sigurno vam je to važna uspomena! Renata više nije mogla da zadrži suze. – Zašto mi se to događa? – očajno je zastenjala. Lizbet je spustila ruku na njeno rame. – Kada bih mogla da vam pomognem, rado bih to učinila! Tako ste dobri, a tako je podlo to što vam je učinjeno. Osim toga... ali, vi ste bolesni, neću više da vas uzbuđujem! – Vidim, Lizbet, da vam je još nešto na srcu. Moram da znam na čemu sam. Neizvesnost je nepodnošljiva! Lizbet je malo oklevala. Kada je Renata ponovila pitanje, odgovorila je: – Grof Fon Talken je u svađi sa kontesom i otputovao je bez pozdrava. Ona


ne dozvoljava da se na njoj nešto primeti ali ja znam da pati u sebi. Rekla je da, otkada je ovde gospođica Fon Linden, u kući vladaju nemir i svađa. Pomenuta je i reč medaljon, ali nisam baš prisluškivala i ne znam u kom smislu! Renata je opet ostala sama. Uznemirio ju je Lizbetin izveštaj. Nije samo ona patila zbog nemilih događaja, i drugima je bilo teško. Još jednom je pročitala grofovo pismo u kojem je naglašavao potrebu uzajamnog poverenja. Sada je shvatila da joj je dužnost da mu bez ostatka poveri sve što je znala. Ono što će se posle toga dogoditi bilo je van njenih moći i odgovornosti.

*** Stara grofica Fon Beverzen odmarala se tog popodneva u svojoj omiljenoj naslonjači. Odustala je od kratke šetnje na koju je išla svakog dana. Delovala je vrlo malaksalo. – Lekar će uskoro stići, tetka! – oglasila se Gertruda, koja je dotad sedela pored nje ćutljiva i naizgled zabrinuta. – Neka, Rut. Zapravo mi ništa nije. Samo sam... nekako slaba. Ali to je možda od ovog prolećnog promenljivog vremena. Grofica je zažmurila, a Gertruda se vratila svojim mislima. Znala je da stara dama ništa ne sumnja, ali ipak nije bila sasvim sigurna u to. Šta li piše u grofičinom testamentu? Ako nije bilo drugih živih rođaka, mogla je da se nada tome da će je stara dama navesti kao jedinu naslednicu. Onda bi postala vrlo poželjna udavača, što bi sigurno ostavilo utisak i na grofa Fon Libtova. Ako bi se sve odvijalo prema njenoj zamisli, Gertruda bi, naravno, u tom slučaju oterala sadašnju

sekretaricu Renatu fon Linden i više ne bi bilo nikakve opasnosti koja bi se nadvijala nad njom. Konačno bi pokopala sve aveti prošlosti. Današnji dan biće odlučujući za Gertrudinu sudbinu. Čak i ako se ne ispune njena očekivanja u vezi sa brakom sa mladim grofom, bar će biti bogata i nezavisna. U tom slučaju, razmišljala je, prodaće imanje i srušiće sve mostove koji je vezuju sa ovim ljudima. Osmeh je zatitrao na njenim usnama kada je pomislila na to kako je stigla ovamo. Postoji jedna stara izreka koja kaže da ružni primeri uništavaju moral. I upravo zahvaljujući tim primerima Gertruda Fabijan mogla je da rastereti sopstvenu savest pre svega pred sobom. Čitala je u novinama da su se bolničari uspešno predstavljali kao lekari. Mnoge izbeglice želele su da se predstave važnijima nego što su bile u domovini. Čak se jedan crkvenjak predstavljao kao sveštenik. Ona je mnogo toga znala o dalekom srodstvu Fon Vajdenbergovih sa Fon Libtovima. Zašto se ne bi baštovanova kći i mala prodavačica pojavila kao baronesa? Bilo je u tome, kako je to Gertruda doživljavala, malo kosmičke pravde. Tetka se trgla iz dremeža i sa osmehom na licu pogledala je zamišljenu devojku, koju je smatrala svojom nećakom. – Još uvek si tu, dete! – Ali to se podrazumeva, draga tetka. Ostaću kraj tebe dok ne dođe lekar. Iskreno se nadam da ćemo sutra opet moći u šetnju! – Biće mi svakako potrebno nekoliko dana mirovanja – grofica je nemoćno odmahnula rukom. Gertruda je ispitivački pogledala bolesnicu trudeći se da napravi saosećajan izraz lica. – Iskreno se nadam, draga tetka, da ćeš brzo ozdraviti, ali ako se, ne daj bože, oz-

27 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

biljno razboliš, koga od rodbine treba da obavestim? – devojka se dosetila kako da sazna ima li konkurenata za testament. Pre nego što je starica uspela da odgovori, ušla je sobarica najavivši lekara. Dr Hartvig, stari kućni lekar, poveo je sa sobom i bolničarku. Naložio je da Gertruda izađe dok on pregleda zanemoćalu staricu. Poslušala je bez pogovora, ali je nestrpljivo čekala pred vratima. – Kako je grofici? – upitala je lekara kada je završio pregled. Začudilo ju je to što je bolničarka ostala u grofičinoj sobi. – Nema razloga za zabrinutost ali da joj se stanje ne bi pogoršalo, potrebna joj je stručna nega. Zato će bolničarka privremeno ostati pored nje – odgovorio je lekar. – Divno, to će me umiriti! – odgovorila je ali to nije zvučalo sasvim uverljivo. Lekar to, izgleda, nije primetio. – I ja ću dolaziti svakodnevno! – rekao je na odlasku. Gertruda ga je ispratila do kapije vrta. U dvorištu je srela Pola Ratkea i strahovito ju je razbesnela prisnost koju je osetila u njegovom pozdravu. Potreban joj je još samo danas a onda će morati da pronađe odgovarajući način da ga izbaci iz kuće. On je bio oličenje njene sopstvene nečiste savesti koju nije želela stalno pred očima. Zastao je čekajući da ga ona oslovi. – Idite u štalu, Pole. Htela bih da porazgovaramo. Samo idite, doći ću za vama. Klimnuo je glavom i učinio kako mu je rečeno. Nije morao dugo da čeka. Jedva da je zatvorio vrata za sobom a ona su se opet otvorila. Gertruda je izvukla sudbonosni medaljon iz izreza svoje haljine tutnuvši mu ga u ruku. – Vidite, ne želim da se ovim obogatim. Ovo treba vratiti vlasnici. Pazite dobro, Pole: tačno u 15 časova treba da ga ubacite kroz prozor kancelarije

zaljubljena

na njihovom imanju. Ni minut pre, ni minut kasnije! Posle toga možete da se vratite mirno kući ili da se vidite s vašom dragom Lizbet, što je baš dobra prilika. Ali to prepuštam vama. Time smo ovu stvar sredili jednom zauvek. Najvažnije je to da niko ne primeti da ste ubacili medaljon. To se, naravno, podrazumeva, ali još jednom to izričito naglašavam. Pol Ratke je iščekivao uobičajeni poljubac, koji je ovoga puta izostao. Milostivoj gospođici žurilo se da se udalji. Mladić je ostao gorko razočaran. Ljutio se na sebe što je propustio priliku i što je jednostavno nije uzeo u naručje. Sigurno se ne bi branila. Ne bi u svakom slučaju pre nego što izvrši zadatak. Ubacio je medaljon u džep pa je pošao prema imanju Fon Libtovih. Napregnuto je razmišljao o tome šta bi mogla da znači ova zavrzlama s nakitom. Nije mogao u tome da pronađe nikakav smisao. Ali to je, na kraju krajeva, za njega sasvim sporedno. U svakom slučaju, zbog toga je postao baronesin poverenik. Ova činjenica mogla bi da bude veoma isplativa u budućnosti. Ne bi trebalo da ga se oslobodi samo površnim poljupcem... Nadomak imanja Fon Libtovih korak mu je postao nesiguran. Lako su mogli da ga primete sada, usred bela dana. Ali to ne mora da bude važno. Išao je da se vidi sa svojom verenicom. Samo da ga ne primete dok ubacuje nakit! Pa... biće vrlo pažljiv. Za to je potrebna samo jedna sekunda. U neposrednoj blizini otvorenog prozora bilo je drveća. Tu i tamo video je poneku senku koja je prošla iza prozora. Znači, sekretarica je tamo. Bacio je pogled na sat. Preostalo mu je još pet minuta. Bacio je zabrinuti pogled unaokolo, a onda je izvadio medaljon iz džepa.


Odjednom je čuo da ga neko doziva. Okrenuo se. Lizbet je stajala pred njim. – Zašto se kriješ tu, iza drveća? Ako si krenuo da vidiš mene, ne moraš da se prikradaš. Već dugo te nema! – rekla mu je glasom u kojem se osetio ton prebacivanja, a ipak se radovala nenadanom susretu. Ovoga puta morala je veoma dugo da ga čeka. Mladić je pobledeo a kolena su mu zaklecala. Uplašilo ga je kada se Lizbet tako iznenada pojavila. – U poslednje vreme bio sam veoma zauzet poslovima pa nisam... – promucao je. Lizbet je odjednom primetila medaljon u njegovoj ruci. Prigušeno je vrisnula. – Zaboga, otkud ti to? – Molim te, ništa me sad ne pitaj. Kasnije ću ti ispričati sve detalje. Ne želim da ga zadržim. Videćeš i sama da ću ga sada ubaciti kroz prozor, u prostoriju u kojoj gospođica radi. Onda će ga ona pronaći. Nikada ne smeš da ispričaš bilo kome o ovome što si videla! Bacio je ponovo pogled na sat i video da je vreme. Prišao je nekoliko koraka i dobro naciljanim zamahom ubacio medaljon na željeno odredište.

7. poglavlje Renata fon Linden rano se vratila u kancelariju. Još se nije sasvim oporavila od slabosti, ali ju je na nogama držala čvrsta odluka da grofu razotkrije sve što zna o navodnoj baronesi. Posle onako podlog Gertrudinog čina više nije imala razloga da je štiti. Nije sumnjala u to da će ona pokušati da se drži svojih laži. „Ako me grof Fon Libtov stvarno voli”, pomislila je, „moraće da mi veruje”. Ukoliko ne bude tako, njeni dani na imanju svakako

su odbrojani. Nje što se tiče, savest će joj biti mirna jer je obavila svoju dužnost. Sobarica Lizbet je, na grofov zahtev, donela vazu punu žutih lala na pisaći sto. Grof je imao posla u susednom gradu i poručio je Renati da će doći rano po podne. Renata je baš otvorila poslovne knjige kada je u biro ušla grofica Fon Libtov. – Htela sam da vidim kako ste, Renata. Baš sam se iznenadila kada sam čula da već radite. Slobodno možete još da se odmarate. Renata je prinela stolicu grofici. – Nije mi toliko loše, gospođo grofice. Sedite, molim vas! Renata je od početka osećala naklonost prema grofici. Prijalo joj je njeno iskreno saosećanje. Grofica Fon Libtov izgubila je supruga pre dve godine i nikako nije mogla da preboli taj rani gubitak. Od njegove smrti prvi sedi pramenovi prošarali su njenu tamnu, gustu kosu. Na njenom lepom licu još uvek se primećivala senka tuge. Renata je pomislila da bi bilo divno kada bi nju mogla da nazove majkom. Osetila je da je grofica zamišljeno posmatra smeđim, sjajnim očima koje kao da su joj prodirale u dušu. Znala je da su joj sin i kćerka ispričali događaj u vezi sa medaljonom i to, naravno, u različitim verzijama. Očigledno je patila zbog nesloge svoje dece i pokušavala je da donese sopstveni sud o tome kome od njih dvoje treba da veruje. Renata je stekla utisak da se grofica koleba da načne neprijatnu temu a ona sama nikako nije želela da započne razgovor o tome. Međutim, grofica je, ko zna zašto, odustala od toga. Po podne će doći njen sin i Renata će mu detaljno sve objasniti. – Iskreno se nadam, Renata, da ste se oporavili. Inače biste morali da mirujete.

29 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

Ovaj posao vam neće pobeći. Ono najhitnije, za nevolju, može da obavi upravnik imanja. Renata je zatresla glavom. – Ali ne, gospođo grofice! Nema razloga za brigu, dobro mi je! – Ne izgledate baš tako dobro kao što tvrdite, Renata. Dozvolite sebi bar kratak popodnevni san. Da biste imali dovoljno vremena za to, srediću da vam Lizbet donese ručak u sobu. Renata je zahvalno klimnula glavom. – To mi odgovara, gospođo grofice. Mnogo vam hvala! Znala je šta znači takva ponuda. Grofica je očigledno htela da izbegne da se Renata susretne za stolom sa kontesom Gizelom. Bila joj je vrlo neprijatna pomisao na to da je ona uzrok razdora koji je vladao u porodici. Kako se to, zaboga, dogodilo? U čemu je njena greška? Grofica Fon Libtov je ustala. Pogled joj je pao na žute lale na pisaćem stolu. Tiho je uzdahnula. Videla je da je Bernard nabrao cveće u bašti. Znači, toliko su bila duboka njegova osećanja prema sekretarici, koja je, uostalom, iako zaposlena, bila zapravo baronica Fon Linden. Pogledala je u plave, osećajne oči mlade devojke. Ne! Ove iskrene oči, pune čistote, ne mogu da lažu. Pre nego što je izašla iz kancelarije, prišla je Renati i, sledeći unutrašnji impuls, zagrlila mladu devojku... Renata nije mogla da posluša grofičin savet da odrema posle ručka jer joj je srce od uzbuđenja snažno lupalo. Progutala je samo nekoliko zalogaja i vratila se na svoje radno mesto. Vreme je prolazilo. Uskoro će se pojaviti mladi grof, a onda će se odlučiti i njena sudbina i sudbina lažne baronese... Nije bila sposobna za ozbiljniji rad jer je napetost u njoj bila isuviše žesto-

zaljubljena

ka. Ipak, ono najpotrebnije morala je da uradi. Renata se upravo nagnula da uzme jedan dopis kada ju je trgnuo neki šum. Iza nje je nešto palo na pod propraćeno tupim udarcem. Brzo se osvrnula i ustala. Pred očima joj je nešto zasvetlucalo. Prva pomisao bila je da joj se pričinjava... Pred njenim nogama ležao je izgubljeni srebrni medaljon. Brzo se sagnula i podigla ga. Kada joj se nakit našao u ruci, vrata su se naglo otvorila a u dovratku su zastale kontesa Gizela i Gertruda Fabijan. – Šta vam je to u ruci? Medaljon je sve vreme kod vas, a svima nama ispredate bajke o tome da je ukraden! – rekla je kontesa Gizela optužujućim tonom. – Na sreću, baronesa Rut je baš sada poželela da telefonira, inače ko zna dokle biste provlačili tu svoju laž! Iz pogleda Gertrude Fabijan izbijalo je zlobno likovanje. – Sada uviđate, gospođice Fon Linden, da vam ljudi ubuduće ne mogu verovati ni reč! Ili želite da ispadnete smešni? Renata je bila potpuno van sebe. Kada je rekla da joj je nakit upravo ubačen kroz prozor, dočekao ju je zvonki smeh. Kao kroz koprenu videla je Gizelin osvetoljubivi pogled i pakosni blesak Gertrudinih očiju. Iza njih se pojavila visoka prilika mladog grofa. Renati se učinilo da su ljudi i stvari poleteli u kovitlac. Uhvativši se obema rukama za srce, stropoštala se na pod.

*** Renata je ležala bolesna u svojoj sobi. Dijagnoza lekara koji ju je pregledao glasila je: nervni slom usled jakog potresa. Osim lekova, propisao joj je pre


svega strogo mirovanje. Ne sme da bude izožena ni najmanjem uzbuđenju. Grof Fon Libtov naredio je da Lizbet do daljeg nema nikakvih drugih poslova osim da neguje Renatu. Porodica Fon Libtov okupila se u jednoj prostoriji. Nikome od njih lice nije bilo vedro, svako je brinuo svoju brigu. Grofica je zavolela Renatu i neprestano je razmišljala o uzroku njene bolesti. Grof Bernard je potpuno bespomoćno i očajnički tražio rešenje zagonetke. Kakvu ulogu igra medaljon u svemu tome? Zašto je Renata igrala tu besmislenu komediju koja ni najmanje nije odgovarala njenoj ličnosti? Jer, da je nakit bio kod nje, nedvosmisleno je dokazano kao i činjenica da je izmislila lopova. Ali još uvek je ostajalo mučno pitanje: zašto?! Kontesa Gizela je to pojednostavila. – Njoj nisu sve koze na broju! – glasilo je njeno objašnjenje. – Ljubav prema Bernardu pomutila joj je razum. Želela je da po svaku cenu skrene pažnju na sebe. Znala je da si ti u parku, u blizini. Izmislila je priču o lopovu da bi opravdala to što je vrisnula, pa da bi ti pohitao njoj. Plan je bio isto toliko rafiniran koliko i glup. Slučajno joj je Egon bio najbliži. Ostalo znaš i sam – kada je pomenula Egonovo ime, zajecala je i oči su joj se napunile suzama. Grof ju je značajno pogledao. – Znači, ipak te boli to što ga nema, sestrice. Ne mogu da mu zamerim. To je tvoja krivica. Ako ga zaista voliš, moraš da pokažeš da mu bezrezervno veruješ. Na Gizelino lice vratio se prkosni izraz. – Zloupotrebio je moje poverenje. Zagrlio je i poljubio sekretaricu. I ti si to, kao i ja, video sopstvenim očima. Ili možda nisi?

– Naravno, da bi je prihvatio da ne padne i da bi je utešio. Želeo je da Renata zna da nije sama i napuštena. Gizela se resko nasmejala. – Gluplji izgovor nisi mogao da nađeš! – Razgovarao sam s njim. On nema razloga bilo šta da krije. Bio je to samo rođački poljubac. Uplašena Renata nije ga ničim ohrabrila na to. Ali Egon je već smatra članom porodice jer zna da planiram njome da se oženim. – Nisam iznenađena, dragi brate. Znala sam da ona to pokušava da postigne. A kako sada stoje stvari posle njene podmukle laži? – O tome neću da sudim pre vremena. Ništa mi drugo ne preostaje nego da sačekam njeno ozdravljenje! – Pašće njoj nešto zgodno na pamet da te obrlati. – Nije to tako jednostavno. Nisam čovek koji se zadovoljava polovičnim objašnjenjima. Ovo će morati detaljno da mi objasni. Gizela je obrisala oči maramicom. – Vidiš, sestrice, suze su stale. Da ne bi opet potekle, pisaću Egonu da dođe pošto ti nameravaš da mu se izviniš zbog pogrešne optužbe pa ćete posle nekoliko poljubaca zaboraviti svoju malu svađu. – Nema razloga da se ja njemu izvinjavam! – progunđala je Gizela. – On ima više razloga za to. Podigla je gordo glavu i izašla iz sobe. Grofica je zabrinuto gledala za njom. – Ne brini, mama! – umirivao ju je Bernard. – Sve će biti u redu. Začulo se kucanje na vratima i kućni lekar dr Falke proturio je glavu kroz odškrinuta vrata. – Uđite, doktore! – pozvao ga je Bernard. – Sedite. Sigurno nećete odbiti čašicu šerija.

31 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

Lekar, koji je već godinama blizak porodici, nasmejao se. – To bi bila uvreda! Ali prvo da pozdravim gospođu groficu. Domaćin je pozvonio posluzi i ubrzo su na stolu bili boca pića i čaše. Čak je i grofica bila raspoložena da popije jedan šeri. – Pa, kako je našoj pacijentkinji? Da li već ima nekog poboljšanja? – mladom grofu je pitanje bukvalno gorelo na usnama. Doktor Falke se uozbiljio. – Kao što sam prilikom prvog pregleda ustanovio, njeni problemi su uzrokovani psihičkim poremećajem. Ali trenutno ni psihijatar ne bi mogao da joj pomogne. Mora se pronaći uzrok a onda je ozdravljenje samo pitanje dana. – Doktore, da li verujete da je tišti osećanje krivice? – Na to pitanje nije lako odgovoriti. Ali da je ona na sebe natovarila neku tešku krivicu, nespojivo je sa njom takvom kakva je. Ipak, muči je neka tajna. Ona je verovatno onaj preosetljivi tip koji nešto prima mnogo tragičnije nego što stvarno jeste. Ali, molim vas, grofe, ne uzmite mi za zlo ako vas nešto pitam, ne iz radoznalosti, već kao lekar: u kakvom ste odnosu sa mladom damom? Pitanje je iznenadilo mladog grofa. Zbunjeno je pogledao doktora. – Pitate me to kao lekar? Dr Falke se nakašljao. Delovao je zbunjeno i oklevao je da odgovori. Domaćin mu je prineo kutiju cigara ponudivši mu ih. – Ako dozvoljava gospođa grofica, rado ću se poslužiti. Smeta li vam? Ona je odmahnula glavom. – Ne, doktore, ne smeta mi, samo se poslužite. Osećajte se kao kod kuće – da bi ga ohrabrila, prinela mu je upaljač.

zaljubljena

Doktor je povukao dim. – Čudno je kako spoljne stvari utiču na duševno stanje čoveka. S jednom cigarom u ustima čovek se oseća kao da je na sedmom nebu i može slobodnije da govori. Već sam spomenuo da se mora otkriti uzrok nervnog sloma naše pacijentkinje ako želimo da joj pomognemo. I upravo zbog toga, grofe, ne mogu da vas poštedim indiskretnih pitanja. Dok je bila u groznici, pomenula je vaše ime. Buncala je o nekom medaljonu i stalno se ponavljalo jedno žensko ime: Gertruda Fabijan! Na Bernardovom čelu izbile su graške znoja. Pomenula je njegovo ime, čak i u bunilu mislila je na njega. Ime Gertruda Fabijan bilo mu je potpuno nepoznato. Osetio je doktorov pogled pa je duboko i šumno udahnuo. – Pred vama, starim kućnim prijateljem, ne moram ništa da krijem. Dakle, mogu vam poveriti: gospođica Renata, baronica Fon Linden, treba da postane moja žena! Sada je doktor bio iznenađen. – Dakle, lepa pacijentkinja je baronica i buduća grofica Fon Libtov. Bože, moram se svesrdno potruditi da je što pre zdravu vratim u vaše naručje. U to ime ću popiti još jedan gutljaj! Mladi grof je tada ispričao događaje u vezi sa medaljonom, koliko je on znao. Dr Falke je pažljivo slušao. – Da joj je taj nakit silom otrgnut, u to ne sumnjam – rekao je lekar. – Uska ali duboka ogrebotina na njenom vratu može da potiče samo od lanca koji je grubo otkinut. Kako je ponovo dospeo u njene ruke, to je zagonetka koja mi ne da mira. Ali pomoću tog misterioznog nakita rasvetliću tu tajnu. U njemu je uzrok koji moram da otkrijem. Prepustite mi to. Poznajete li neku osobu čije je ime Gertruda Fabijan?


Grof Bernard je odmahnuo glavom. Dr Falke je ustao. – Još jednom ću obići pacijentkinju. Nemojte danas da ulazite u njenu sobu. Potreban joj je apsolutni mir.

8. poglavlje – Upravo mi je telefonirala grofica Fon Beverzen i rekla da želi da razgovara sa mnom. Ne telefonom, već lično. Treba da odem kod nje. Nadam se da nije ozbiljno bolesna – objavio je Bernard za doručkom. Kontesa Gizela ga je razuverila. – Naprotiv, posle nekoliko dana slabosti potpuno se oporavila, kako mi je rekla Rut. – Onda joj je sigurno potreban moj savet. Otići ću odmah posle doručka. Nije se dugo zadržao u trpezariji. Želeo je rano da se vrati jer će pre podne doktor opet doći da obiđe Renatu i želeo je da sazna kako joj je. Grofica Fon Beverzen sedela je udobno zavaljena u naslonjači. Kada je ušao grof Fon Libtov, uspravila se. On joj je poljubio ruku i preneo pozdrave od svoje majke i sestre. – Obe bi došle sa mnom, ali za nekoliko dana je vaš rođendan, grofice, a onda ćemo se svi okupiti u vašoj kući. Seo je naspram nje primetivši pritom da još uvek izgleda iscrpljeno. Ipak, grofica ga je umirila ispričavši mu da je opet krenula u svoje svakodnevne šetnje. – To znači da ćete proslaviti rođendan u dobrom zdravlju! Ona mu se dobroćudno osmehnula. – Srećna sam zbog toga, jer od tog dana gajim još neka očekivanja. Mladi grof se osetio teskobno pod njenim pogledom. Naslućivao je kakva su to očekivanja. – Možda će vam se ispuniti, grofice!

Zavalila se u naslon i tiho uzdahnula. – Dani bolesti duboko podstiču na ozbiljno razmišljanje. Čovek postaje svestan činjenice da će pre ili kasnije morati da se oprosti. A onda se seti da mora još neke stvari da sredi pre toga. To je posebno neophodno u mojoj situaciji. Ti znaš da je moj jedini sin poginuo. Rođaka više nemam, osim Rut, koja je tako iznenada došla kod mene. Tebe, dragi Bernarde, znam odmalena. Stekla sam utisak, a nadam se da ne grešim, da se vas dvoje dopadate jedno drugom. Bilo bi to ispunjenje moje poslednje želje kada bi na mom rođendanu bila objavljena vaša veridba. Onda bih znala da je Rut, a i moje imanje, u najboljim rukama! Pažljivo je posmatrala Bernardovo lice i bila je razočarana jer na njemu nije otkrila ni trag radosti. Među njima je zavladala neprijatna tišina. – Volite li svoju nećaku, grofice? – upitao je najzad. – Šta da ti odgovorim na to, dragi Bernarde? Ona je vrlo kasno došla kod mene. Čovek u starosti više nije mnogo pokretan ni telesno ni duhovno. Odjednom se pojavila tu. Nijedna od nas nije preplavljena ljubavlju. Ali ona mi pravi društvo i stara se o meni koliko je to moguće. Šta više da tražim? Mladi grof je bio obuzet sopstvenim mislima. Sudbina mu nudi bogatu ženu. Ipak, šteta što je ne voli. Duboko uzdahnuvši, pomislio je na Renatu. Bacio je pogled na sat. U ovo vreme doktor je već sigurno kod nje. Šta bi trebalo da odgovori grofici, koja je, u stvari, bila tako dobronamerna? – Draga grofice, samo po sebi se razume da ćemo svi rado doći na vaš rođendan, kao i uvek dosad. Ali veridbe neće biti. Žao mi je što moram da vas razočaram! Grofica je sklopila ruke.

33 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

– Da, to je zaista razočaranje za mene! Kao bogata naslednica, Rut bi lako mogla da naleti na nekog pogrešnog. Isuviše je neiskusna, slabo poznaje ljude. A u sasvim je novoj situaciji! – Moja je dužnost da budem sasvim iskren prema vama, grofice. Volim drugu devojku koja je isto tako morala da pobegne iz svoje domovine. Renatu fon Linden. Grofica Fon Beverzen odmahnula je rukom. – Poznato mi je to ime. To je gospođica koja radi kao tvoja nova sekretarica. Rut mi je ispričala vrlo neprijatne stvari o njoj. Nadam se da se nećeš pokajati zbog svog izbora! Bernard je odmahnuo glavom. – Vi ćete je upoznati, grofice, i čestitaćete mi. Te neprijatne priče biće razjašnjene. Grofica je zagladila svoju prosedu kosu. – Tu se ništa ne može učiniti. Ljubav ide svojim sopstvenim putem. Tebi, dragi Bernarde, želim sve najbolje. Ali što se tiče Rut, nisi mi umanjio brigu! – Ne žurite, grofice! Vremenom neke stvari same dođu na mesto. Uostalom, zna li Rut za vaše namere? – Pa, ne direktno, ali verovatno naslućuje! – Da, ona se oseća vašom rođakom iako vrlo dalekom. Zar se nikada nije raspitivala o tome da li imate još rođaka? Grofica se zamislila. – Da, jednom prilikom kada sam bila jako bolesna, pitala je koga da obavesti ako mi se stanje pogorša. – A šta ste joj vi odgovorili? – Ništa, jer me je prekinuo dolazak doktora. Posle se više nismo vraćale na tu temu. – Pa, bilo bi i čudno da je to ne interesuje.

zaljubljena

– Naravno! Najzad, radi se o njenoj budućnosti. Posavetovaću se o ovoj stvari s našim advokatom!

*** Grof Bernard je ustao i, opraštajući se, nagnuo se nad grofičinom rukom. Žurilo mu se da se vrati kući. U mislima je sve vreme bio sa Renatom. Međutim, neplanirano je zadržan na stepeništu jer se Gertruda Fabijan baš tada vratila sa svog jutarnjeg jahanja. Posmatrao je kroz prozor kako joj je Pol Ratke pomogao da sjaše i pritom je čvrsto privio uza se. Ona mu je to svakako dozvolila jer se nije odvojila od njega čim je nogama dotakla zemlju. Ali kada je ugledala grofa kako lagano silazi niza stepenice, otrgnula se i požurila prema njemu. – Baš se radujem što ste nam najzad opet došli. U poslednje vreme stekla sam utisak da me izbegavate! Uzdržano joj je pružio ruku. – Došao sam u posetu grofici! Na njenom licu pojavio se uvređen izraz. – Grofici je dobro, kao što ste se sigurno uverili. – Zašto kažete to tako ljutito, Rut? Trebalo bi da se radujete zbog toga! – Znate vi dobro, Bernarde, razlog zbog kojeg sam neraspoložena. Ranije smo se češće viđali. Ali otkad je kod vas počela da radi nova sekretarica... Čekala je njegov odgovor. Nikada ranije nije tako jasno uočio njen vrebajući pogled. Kao dobro vaspitan mladić, uvek je bio ljubazan prema njoj, ali nikada joj nije pokazao naklonost. To da se ona njemu dopada bilo je zapravo uobraženje njegove sestre i, naravno, grofice Fon Beverzen.


Navodno je Gizela probudila u njoj nadu da će on shvatiti šta mu je dužnost i zaprositi je. – Pominjete moju sekretaricu, gospođicu Fon Linden. Brinete o stvarima koje ne bi trebalo da vas se tiču. Mislio je da je bio dovoljno jasan. Ali ona to nije htela da prihvati. – Dakle, ne dopada vam se što nisam ravnodušna prema vašoj sudbini – uzvratila je uvređeno. Pol Ratke je poveo konja u štalu i tom prilikom morao je da prođe neposredno pored Bernarda i Gertrude. Skinuo je kapu da pozdravi grofa. Pogled mu je bio zbunjen i uplašen. – Ovaj momak ima nečistu savest – rekao je Bernard. Začudio se kada je video da se Gertruda uplašeno trgnula na tu njegovu primedbu. – Zašto? – upitala je prigušeno. – To vi treba bolje da znate. Lice joj je oblilo jarko rumenilo. – Otkud vam takva pomisao? – procedila je kroz zube. – Vaša zbunjenost mi pokazuje da sam u pravu. Izgleda da je on vaš tajni obožavalac. Jer to kako vas je podigao iz sedla... To nije gest običnog konjušara, to je zagrljaj ljubavnika! Ali na ovu primedbu lažna baronesa je odahnula. Ironično se nasmejala. – Bila sam malo nespretna pa je morao čvršće da me pridrži. Uostalom, kako da sprečim privrženost mladog momka? On želi da mi služi i ja mu dajem to zadovoljstvo. Ali to što u vašim rečima čujem prizvuk ljubomore... to mi se dopada. Bernardov pogled postao je gotovo sažaljiv. – Ljudski je varati se! – rekao je na odlasku. Sobarica Lizbet sedela je pored kreveta bolesne Renate, a njeno lice je tih dana

bilo isto toliko bledo kao bolesničino. Patila je od griže savesti, koja je bivala sve žešća. Bila je uverena da je Pol oteo nakit gospođici one večeri u vrtu, a da joj ga je posle ubacio kroz prozor zato što ga je mučila savest. U početku joj je to što ga je vratio umirilo savest. Ali konačno je shvatila da ta priča nije završena. Jer, iz Renatinog buncanja u groznici moglo se razabrati da zapravo taj komad nakita nije bio najvažniji. Sedela je uz krevet prekrštenih ruku. Renatino disanje bilo je slabo, jedva primetno i zato je strepela za njen život. Pokušala je da se moli, ali nije bila dovoljno koncentrisana. Osećala je da je greh obraćati se Bogu kada joj je savest nečista. Još jednom se posle onog popodneva videla sa Polom Ratkeom. On je tvrdio da je pronašao medaljon, ali mu je ona nedvosmisleno rekla da mu ne veruje jer bi u tom slučaju, mogao otvoreno da ga vrati vlasnici. Osim toga, otkud on zna da taj nakit pripada baš gospođici Fon Linden? Rasprava je dovela do svađe. Zaklinjala ga je da bar njoj kaže celu istinu jer ljubav počiva na poverenju. Kada bi tačno znala šta se dogodilo, možda bi mogla da se poveri gospođici Fon Linden. U svojoj prostodušnosti tome se nadala, ali bilo je uzalud. – Ako si slučajno pomislila da me odaš, sve ću poreći. Nemaš svedoke! To su bile Polove poslednje reči. Zapanjio ju je njegov kukavičluk i zato je odlučila da dobro porazmisli o njihovoj vezi. Ruke u krilu toliko je snažno stegnula u pesnice da ju je zabolelo. Nije mogla da shvati povezanost tih događaja. Gospođica je opet imala svoj nakit... pa otkud onda ova groznica? I kontesa Gizela hodala je po kući snuždenog lica. Njena svađa s grofom Fon Talkenom bila je posledica nestanka upravo tog medaljona. Toliko

35 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

je utonula u te mučne misli da nije primetila da je ušao dr Falke. – Pa, kako je našoj pacijentkinji? – upitao je. – Ah, spava. Da li je razgovarala sa vama kada je bila budna? – Ne, samo je nešto promrmljala! Lizbet je htela da ustane ali je klonula i pala preko kreveta bolesnice. – Šta vam je, Lizbet? – lekar joj je protrljao slepoočnice prstima koje je prethodno polio vodom. Brzo je savladala mali napad slabosti pa se ispravila. – Dobro mi je doktore, ni sama ne znam šta mi je bilo. – Uhvatila vas je lagana vrtoglavica. Ne smete da preterujete dežurajući ovde. Koliko dugo sedite uz pacijentkinju? Poslaću medicinsku sestru da se brine o gospođici Fon Linden. Polako, odvešću vas u vašu sobu. Morate malo da se odmorite! – Ne morate da me pridržavate, doktore, mogu sama da hodam. – Dobro, porazgovaraću sa gospodinom grofom. Ali odmah idite u svoju sobu! Kada je dr Falke ušao u radnu sobu, na licu mu je bio sasvim vedar izraz. – Nema više razloga za zabrinutost, grofe. Gospođica Fon Linden sada spava mirnim snom, koji vodi ozdravljenju! Bernardove oči radosno su blesnule. – Doktore, mogao bih da vas zagrlim. Odmah ću otići njoj! Doktor je zatresao glavom. – Ne bih vam to savetovao. Sačekajte da se probudi, a onda ćemo videti šta dalje. – Još nije rešena zagonetka svega onoga što je govorila u bunilu. Otkud to da ste sigurni u njeno ozdravljenje? – Kada su duševne patnje u pitanju, retko se može primeniti samo nauka. Čak se i ja moram u ovom slučaju osloniti na predosećaj. Gospođica Fon Linden se

zaljubljena

opet sabrala. Doneće odluku koja će joj vratiti mir. – Kakva je to odluka? – To trenutno samo ona zna! – Najvažnije je da će ozdraviti, sve ostalo će se srediti. Kao i uvek kada je doktor dolazio u posetu, Bernard se pobrinuo da na stolu bude šeri i cigare. Doktor se nije dugo nećkao. Mladi grof je jedva obuzdavao nestrpljenje. – Možda je već budna? – upitao je. Doktor Falke je s uživanjem otpio gutljaj šerija pre nego što je odgovorio. – Treba još malo da se strpimo. Ali, moram još nešto da vam kažem, grofe: naložio sam da se pošalje medicinska sestra za gospođicu jer će joj biti potrebna nega još neko vreme. Zamoliću vas da date odmor Lizbet jer se ne oseća dobro. Morao sam da je pošaljem u krevet. – Ona je verna duša. Nadam se da nije nešto ozbiljno? – Nešto sam primetio: vrlo je privržena gospođici i razbolela se od brige zbog nje. Ali nije reč samo o tome. I ona pati zbog nečega. Možda biste mogli da porazgovarate s Lizbet. Grof Bernard je ustao. – Razume se, odmah ću to učiniti. Vi ćete i tako ostati ovde još malo. Hoćete li da vam donesu nešto da prezalogajite? – Nije potrebno, grofe. Šeri i dobra cigara sasvim su mi dovoljni. Naravno, ostaću dok se naša pacijentkinja ne probudi. Bernard je zatekao Lizbet u njenoj sobi kako sedi pored prozora. Glava joj je bila uronjena u šake, pa nije čula kucanje. Kada je videla posetioca, uplašeno je poskočila. – Molim vas, sedite, Lizbet. Dr Falke mi je rekao da se ne osećate dobro.


– Oh, bila je to samo jaka glavobolja, koja je naglo počela i isto tako naglo prestala. Gospođica Fon Linden spava ali bi sada već mogla da se probudi. Moram da odem da je obiđem. – Čuo sam od dr Falkea da ste veoma zabrinuti za nju. Zavoleli ste je? – Jesam, i to mnogo, gospodine grofe. Ona je tako dobra... Zašto mora toliko da pati? I sve to zbog tog medaljona! Bernard je pažljivo oslušnuo. – Šta znate o tome, Lizbet? Da li vam je gospođica Fon Linden nešto ispričala? – Samo ono što svi znaju: da joj je otet u parku i... – Lizbet je naglo zaćutala, a lice joj je samrtnički pobledelo. – Pričajte dalje, Lizbet! Vi znate o tome nešto više! – Znam da joj je kasnije ubačen kroz prozor! – Šta kažete, Lizbet? Ko je to uradio? – Ja... ja... – promucala je i ućutala. Grof Bernard ju je uhvatio za ruke. – Lizbet, znam da ste hteli da kažete: ne znam! Ali vi ste dobra devojka i laž ne može da siđe sa vaših usana. Ako želimo da gospođica Fon Linden ozdravi, morate da mi kažete istinu. I sami ste rekli da vam je gospođica Fon Linden draga. Njoj za ljubav, morate da mi ispričate sve što znate! Jecaj je potresao njeno telo. Volela je Pola Ratkea, možda ga još uvek voli i sada kada se sprema da ga izda. Bernard je sačekao da se devojka smiri. Najzad je progovorila. Ispričala je da je bila svedok u trenutku kada je Pol Ratke ubacio nakit kroz prozor u kancelariju. – Oprostite mi, gospodine grofe, što sam dosad ćutala. Ali verovala sam da je medaljon vraćen i da je gospođica dobila svoj nakit. A onda... – oči su joj se napunile suzama. – Nekada sam volela tog čoveka.

Bernard ju je utešno pomilovao po kosi. – Shvatam da ste bili u uverenju da je povratkom nakita sve sređeno. Ali pošteno je što ste se osmelili da priznate. – Neće valjda morati u zatvor? – upitala je uplašeno. Osmehnuo se popustljivo. – Dakle, još uvek ga volite! – Ne znam. Ne mogu da shvatim da je to mogao da uradi! – Ne bi mu škodila kazna, kao podsetnik. A zašto je to uradio, to tek moramo da otkrijemo. Nemojte ništa kazati gospođici Fon Linden. Od sada ja preuzimam sve u svoje ruke. Čim medicinska sestra dođe, vi se odmorite nekoliko dana. – Smem li i dalje da ostanem u kući iako... – Naravno, Lizbet! Naravno da ostajete. Vi ništa loše niste učinili. Ostaćete i zato što toliko volite gospođicu Fon Linden. Pošto ste sada bili toliko pošteni, odaću vam tajnu: gospođica Fon Linden će uskoro biti moja žena! Mladi grof je morao da je pridrži, inače bi sobarica klonula na kolena pred njim.

*** Pol Ratke je odveo konje na pašnjak a potom se bezvoljno vraćao kući. U ušima su mu još odjekivale reči uzdržanog odbijanja baronese Fon Vajdenberg. Pokušao je da je zagrli u štali, ali ona ga je grubo odgurnula. – Slušajte, Pole – rekla je – moramo najzad da razjasnimo ovu situaciju među nama. Učinili ste mi jednu sitnu uslugu i želim da vam uzvratim. Gospođa grofica je spremna da vas, na moj predlog, unapredi i da vam poveća platu, razume se. Dobićete i mali stan i možete da se

37 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

oženite svojom Lizbet. Time sam iskupila svoju krivicu. Ali, ubuduće morate da mi se obraćate s dužnim poštovanjem. Isključena je bilo kakva bliskost! To je bilo dovoljno jasno. Ni njena ponuda više nije mogla da ga obraduje. Jer, činilo se da mu je Lizbet okrenula leđa. Sada se kajao gorko zbog zadatka koji je obavio za ovu gordu gospođicu. Na raskršću u blizini kuće zaustavio se automobil iz kojeg je iskočio grof Fon Libtov. – Samo trenutak, mladiću! Moram da razgovaram s vama! Pol je uplašeno zastao. – Ako se ne varam, vi ste Pol Ratke! – Da, to mi je ime, gospodine grofe. – Ovo nije slučajan susret, Ratke! Pošao sam da vas nađem, ali ovako je bolje. Molim vas, uđite! – grof je otvorio vrata automobila. Momak je bio zapanjen. – Kuda me vodite? – upitao je zamuckujući. – U policijsku stanicu, mladiću! Opterećen nečistom savešću, Pol Ratke je pobeleo. – Šta ću ja tamo? – upitao je gotovo plačnim glasom. – Da vas uhapse – glasio je lakonski odgovor. Mladom čoveku strah je prodro do kostiju. Drhtao je celim telom jer je istog trena shvatio o čemu je reč. – Ali, vratio sam medaljon – promucao je. – Dakle, ne poričete! Naknadni povraćaj nakita ublažiće vašu krivicu. Ono što ste uradili zapravo se može okvalifikovati kao pljačka i napad. Tu nema dileme. Dakle, ulazite! – naredio je ponovo Bernard. Pažljivo je posmatrao mladića koji je stajao pred njim bled i drhtav. Klonuo je ali se pridržao za kola. Uopšte nije odavao

zaljubljena

utisak okorelog prestupnika. Uostalom, vrednost nakita nije bila tolika da bi se takav rizik isplatio. A tek Renatin nervni slom! Mora da se iza toga krije nešto mnogo krupnije. – Slušajte me, Ratke. Na grofičinom imanju imate dobar posao i dobre prihode. Dakle, niste to uradili zato što ste u krajnjoj bedi. Vi ne možete da nosite taj nakit. Da ste hteli da ga prodate, šta biste za njega dobili? Zato me zanima šta ste želeli da postignete tom krađom? Možda u svemu tome mogu da pronađem olakšavajuće okolnosti za vas. Grof je govorio dobronamernim tonom i njegove reči ostavile su utisak na prestravljenog mladića. – Nisam hteo taj medaljon za sebe već... – reči su mu se izgubile u jecaju. – Već ste to učinili za nekog drugog. Hajde, istinu na sunce! – Morao sam da obećam da ću ćutati! Grof Bernard ga je uhvatio za ramena i protresao. – Čoveče, da li si ti potpuno izgubio razum? Ćutanje u ovom trenutku koštaće te slobode! Da ne pominjem da će policija sve izvući iz tebe. Ako mi se iskreno poveriš i pre svega mi kažeš ko je to naručio, pobrinuću se za to da ne budeš uhapšen. Ako si razuman, spasavaj svoju kožu! U protivnom, ulazi u kola i idemo. Koliko sam čuo, ti i Lizbet gotovo da ste vereni. Njoj će biti veoma teško ako zaglaviš u zatvor i ako tako uništiš i njeno pošteno ime. Gde misliš da se zaposliš posle odležane kazne? Dajem ti reč da ću ti pomoći ako mi kažeš istinu! Shvativši da je sateran u tesnac, Pol nije dugo razmišljao. Pomislio je na to kako ga je obožavana gospođica uvredljivo odbila. A šta bi moglo da se desi takvoj otmenoj dami? Pa, rekla mu je da otimanjem nakita samo želi da naljuti vlasnicu. Zašto


bi ćutao sada kada mu je ponuđena mogućnost da izvuče glavu iz omče. – Baronesa Fon Vajdenberg mi je naredila da ukradem medaljon, uz obećanje da ću ga za nekoliko dana vratiti. Zato nisam mislio da je to mnogo ozbiljno. Radovalo me je što sam mogao da učinim nešto za nju. Pol je izgledao toliko nesrećno da grof Bernard ni za tren nije posumnjao u iskrenost njegovog priznanja. Cilj koji je time postigao otvorio je jednu još težu zagonetku. Ali znao je da je, korak po korak, sve bliže rešenju. – Učinio si to u uverenju da će nagrada biti njena ljubav, zar ne? Mladić je pocrveneo. – Nisam mogao da je odbijem jer me je tako ljubazno zamolila. Pored gospođe grofice, ona je moja gospodarica. – Pa si pomislio da moraš da je poslušaš. To te u znatnoj meri oslobađa krivice. Pripisaću sve ovo tvojoj mladosti, a mislim da postupam i po želji gospođice Fon Linden jer ću te poštedeti. Sada možeš da ideš i nikome ne pominji naš razgovor! – Oh, hvala vam, gospodine grofe. Trebalo je bolje da razmislim. Radio sam kao... pod pritiskom. Grof Bernard se osmehnuo. – Samo mirno idi kući. Bio si zaljubljena budala. Ubuduće više misli na Lizbet.

9. poglavlje Renata je shvatila da za nju nema drugog puta osim da voljenom čoveku ispriča svaki detalj. Ali baš u trenutku kada je trebalo to da učini, medaljon je doleteo kroz prozor. To što ga je držala u ruci kada su ušle Gizela i Gertruda učiniće njenu priču još neverovatnijom. Preplavila ju je potpuna obeshrabrenost. Ali sada je

to savladala. Ako joj grof Fon Libtov ne bude verovao, ona će napustiti imanje. To će značiti da je predodređeno da pobedi nepravda. Sedela je pored prozora. Prijao joj je pogled na zelenilo. Sestra koju je dr Falke poslao obavestila je grofa da se pacijentkinja neočekivano brzo oporavlja. Ušla je u sobu noseći svež buket cveća i Renati prenela grofovo pitanje da li može da je obiđe. – Da, molim vas, sestro, recite grofu da ga očekujem. Nije prošlo nekoliko minuta a on je ušao u njenu sobu. Renata je ustala i pošla mu u susret. Čvrsto ju je zagrlio. – Najzad si opet sa mnom, najdraža! Doktor je izričito zahtevao da ti ne dolazim. Plašio se da će te moja pojava uznemiriti, dok sam ja bio ubeđen da bi ti prijala. Njeno vitko telo podrhtavalo je u njegovim snažnim rukama a lepo lice bilo je prozirno i bledo. Nežno ju je poljubio a zatim, pridržavajući je za laktove, zaštitnički ju je poveo nazad do naslonjače. – Još uvek si slaba na nogama, dušo. Lice ti je potpuno izgubilo boju. Moraćemo da prošetamo po našem vrtu. Renata je uhvatila njegovu ruku pritisnuvši je na svoj obraz. – Već mi je znatno bolje. Toliko se radujem što si sa mnom, dragi. Znam da si sve vreme mislio na mene. Cveće koje si svakodnevno slao reklo mi je to i ja ti od sveg srca zahvaljujem. Ali, između nas još uvek stoji jedno pitanje koje čeka odgovor. Šta ti misliš o ovoj priči u vezi sa medaljonom? Molim te, iskreno mi reci svoje mišljenje! – Najdraža, ti tu stvar nazivaš pričom, a ona to i jeste u pravom smislu te reči. Ali neka poglavlja sam već pročitao. Momak koji ti je one večeri oteo nakit

39 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

sve je priznao, kao i to da je sve učinio po nalogu baronese Fon Vajdenberg. Priznao je i otimanje i vraćanje nakita. Ipak, ne razumem čemu sve to, to je još nerazjašnjeno. A onda će baronesa morati da položi račune! Iz Renatinih grudi oteo se uzdah olakšanja. – Bogu hvala da to već znaš. Najzad sam bila odlučila da ti sve ispričam, mada sam sumnjala da ćeš mi poverovati jer je sve govorilo protiv mene. Pa, i tvoja sestra je bila ironična kada je pominjala seriju „slučajnosti”. – Ja sam ti verovao od početka! – uveravao ju je Bernard – samo mi nikako nije jasna povezanost između svih tih događaja. Sve to bilo je zaista zbunjujuće. Renata ga je pomazila po ruci. – Pomislio si, Bernarde, sigurno na to da medaljon nije bio dovoljno vredan da bi ga neko ukrao. Njegova vrednost nije materijalna, ali meni je važan jer mi je uspomena. Da li si možda pomislio na to da se nije radilo isključivo o medaljonu, već možda o njegovoj sadržini? Grof se trgnuo. – Šta može tako dragoceno da krije nekakav medaljon? Verovatno sliku dragog čoveka. Dakle, bilo kojem strancu to ne predstavlja nikakvu vrednost. – Sasvim tačno, tamo se čuva neka fotografija. U ovom medaljonu, u stvari, bile su dve koje su nestale kada mi je medaljon ubačen kroz prozor. – A šta je bilo na tim slikama? – Roditelji baronese fon Vajdenberg i ona sama. Njegove ruke su se opustile. Udario se po čelu ništa ne shvatajući. – Onda je to nešto drugo. Te slike, znači, pripadaju njoj. Šta si htela time? Renata je duboko uzdahnula. Sve je otišlo toliko daleko da nije mogla nazad.

zaljubljena

– Danas sam i tako htela da olakšam svom srcu. Dovoljno sam dugo ćutala. Ona nije baronesa Fon Vajdenberg jer je prava baronesa mrtva. Ova koja se predstavlja kao ona zapravo je Gertruda Fabijan, kćerka baštovana koji je radio za porodicu Vajdenberg – Renata mu je detaljno ispričala o događajima tokom bekstva sa istoka. Grof Fon Libtov nije mogao da se sabere od zaprepašćenja. Stalno je odmahivao glavom. – Kako je to, zaboga, moguće? – promucao je. – Ali, najdraža, kako si mogla sve vreme da ćutiš?! – Nisam htela da se ovde pojavim u ulozi tužioca jer mi je, u izvesnom smislu, bilo žao nje posle svega kroz šta smo prošle. Htela sam da joj pružim priliku da sama pronađe izlaz iz te nemile situacije. Ali pošto je pokušala i mene da laže, napravila sam glupost i rekla joj šta je u medaljonu. – Isuviše je podmuklo postupila prema tebi da bi mogla da očekuje da je poštedimo! – uzviknuo je besno Bernard. – Pošto su slike bile jedini dokaz, ona će i dalje pokušavati da održi svoju laž – rekla je Renata. – Neće joj to uspeti. Pronaći ću neki dokaz da je razotkrijem. Moram dobro da razmislim o koracima koje ću preduzeti! Opet je zagrlio voljenu devojku. – Sveži prolećni povetarac rasterao je oblake koji su pretili da pomrače našu ljubav. Pred nama je zajednička, nadam se, srećna, budućnost. Privila se uz njega i obavila mu ruke oko vrata. – Gertruda će se spustiti sa Olimpa na koji se popela pomoću laži. Tako mora da bude i možda je tako najbolje. Jer, čak bi i njenu snagu prevazišlo to da celi život provede ponavljajući istu laž.


Ali, molim te, učini to što je moguće bezbolnije. Bernard ju je pomilovao po gustoj, plavoj kosi. – Moliš za nju posle svega što ti je učinila? Opet te vodi tvoje dobro srce. – Ah, najdraži, bila mi je nekada sapatnica! – Pa, mislim da mogu da ti obećam da ćemo sve urediti na civilizovan način i bez uplitanja vlasti. Ni u kom slučaju ne bi trebalo da bude uhapšena. A sada da se dogovorimo o šetnji. Doći ću po tebe za desetak minuta. U međuvremenu moram da porazgovaram s majkom i Gizelom.

*** Dok se kolima približavao kući grofice Fon Beverzen, grof Bernard je video Gertrudu kako u galopu odmiče prema livadama. Još uvek ponosna baronesa, ali ne zadugo, pomislio je. Baš mu je odgovaralo to što je izašla iz kuće jer još uvek nije želeo da se suoči s njom. Pošao je u posetu grofici. Bio je u euforičnom raspoloženju, zadovoljan time što je bio dovoljan tek jedan dan da Renata ponovo živne. Sudbina mu je namenila prelepu, nežnu ženu koja ga je od sveg srca volela. Morao je da se osmehne prisetivši se izraza na licima njegove majke i sestre kada im je ispričao ono što je saznao o lažnoj baronesi. Temperamentna kontesa Gizela odmah je, u plamenu besa, poželela da je razotkrije. Zadržao ju je sa teškom mukom. Pred Renatom se toliko stidela da se nije usuđivala da je pogleda u oči i zato je spakovala kofer da otputuje na nekoliko dana. Zamoliće Renatu za oproštaj kada se vrati. Potajno je izgarala od čežnje za svojim verenikom, grofom fon Talkenom,

ali nije mogla da se odluči da ode kod njega. Kasnije će zamoliti svoga brata da ga pozove. A onda će se sigurno pomiriti. Grofica Fon Beverzen krenula je Bernardu u susret raširenih ruku. – Kakvo divno iznenađenje! – uzviknula je. – Zadovoljstvo je moje, grofice! Srećan sam što vidim da ste se odlično oporavili. – Da, sasvim sam se odrekla naslonjače. Dovoljna mi je i udobna stolica. Čovek ne sme da se prepusti. Pre nego što je izjahala, Rut je išla sa mnom u šetnju koja me nije zamorila, već osvežila. Dakle, vidiš, Bernarde, smrt će morati još da me pričeka. – I to još godinama! – složio se Bernard. – Dođi u salon da malo proćaskamo – pozvala ga je grofica Fon Beverzen. Pol Ratke, koji je već unapređen u nastojnika, doneo je bocu vina na sto. Prisustvo grofa učinilo ga je nesigurnim pa su mu ruke podrhtavale. Bernard mu je uputio ohrabrujući osmeh i rekao da će se sam poslužiti. – Čini se da je vredan mladić – prokomentarisao je Bernard kada je Pol izašao iz prostorije. – I jeste! – potvrdila je grofica. – Kako je doprlo do mojih ušiju, veren je sa sobaricom Lizbet koja radi na tvom imanju. Kada se venčaju, mogu ovde da stanuju. – I ja ću se pobrinuti da devojka dobije pristojnu otpremninu. Ali, zasad bih želeo da je zadržim. Moja buduća žena veoma ju je zavolela jer je devojka dobra i privržena. Grofica ga je ispitivački pogledala. – Dakle, čvrsto ostaješ pri nameri da se oženiš gospođicom Fon Linden? – Da, grofice, definitivno! – Tvoje oči blistaju kada pričaš o njoj. Znači, srećan si. Želim ti da celog života budeš srećan.

41 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

Bernard joj je zahvalno stisnuo ruku. – Već sam vam rekao, grofice: kada budete upoznali gospođicu Fon Linden, koja je, uostalom, baronica, tek tada ćete shvatiti moj izbor i odobrićete ga! Grofica je jedva čujno uzdahnula. – Rut se izgleda pomirila s tim. Čovek ne može da promeni sudbinu niti da je oblikuje prema sopstvenim željama. – Baš tako, grofice. Vaša nećaka je vrlo kasno došla kod vas. Odakle ste dobili prvu vest o njoj? – Iz Duizburga. Radila je tamo kao prodavačica i stanovala kod neke gospođe Miler u ulici Šiler. Zaboravila sam kućni broj. Zašto to pitaš? – Ah, onako, uzgred. Pomislio sam kako su ponekad čudni i zamršeni putevi sudbine. Grofica se zadovoljila ovim uopštenim objašnjenjem. Bernard nije hteo da izazove njenu sumnju. Bilo je potrebno još malo razmišljanja da se pronađe način kako da joj se obazrivo objasni koga je primila u kuću kao rođaku. Grofica mu je kasnije ispričala da je htela da sredi stvari sa svojim advokatom. On joj je ukazao na neke poteškoće prilikom sastavljanja testamenta, koje bi sve mogle da se otklone ukoliko bi usvojila Rut. Ali, to je moralo malo da se odloži zbog grofičinog zdravstvenog stanja. Grof Bernard se izričito složio da nema potreba za žurbom.

*** Grof Bernard je otputovao u Duizburg i pozvonio na vratima gospođe Miler. Vlasnica pansiona, punačka žena četrdesetih godina, otvorila mu je i snuždila se ugledavši elegantnog gospodina.

zaljubljena

– Žao mi je, gospodine, što ste uzalud dolazili, trenutno su sve sobe zauzete. – Ali to je odlično za vas, gospođo Miler. Prazne sobe ništa ne donose! – Potpuno ste u pravu, ali šta želite ako nije reč o sobi? – Hteo bih da vas zamolim za jedno obaveštenje. – Naravno, samo izvolite, uđite, gospodine! Odvela ga je u svoju radnu sobu. Opremljena telefonom, pisaćim stolom i sa dve crne kožne fotelje u uglu, delovala je kao uredna, mala poslovna prostorija. – Molim vas, sedite, gospodine... – Libtov je moje prezime, gospođo Miler – pružio joj je ruku pre nego što je seo. – Smem li da vam ponudim konjak, gospodine Libtov? – Ako vas to ne deranžira suviše, neću odbiti. – Uvek imam poneku dobru kapljicu u ormaru. Zatreba mi tu i tamo jer od ovog posla, zapravo održavanja pansiona, ne teku med i mleko. Najprijatnije je u društvu. Pa, živeli, gospodine Libtov! Brzim pokretom ruke sručila je konjak u grlo da bi odmah potom ponovo napunila čašu. Videlo se da je to dobro uvežbala. – Ako sam vas dobro razumeo, hteli ste da kažete da nije lako sa stanarima? – upitao je posetilac manje iz radoznalosti, a više da bi započeo opušten razgovor. Ona je žustro klimnula glavom. – Nimalo. U ovom životu ništa nije poklonjeno. A neki ljudi misle da je tako. Tako je i juče jedan mladić nestao a da nije platio stanarinu za dve nedelje. Ma, zaboravimo na to kao što je i on zaboravio! Čovek mora nekako da se uteši! – ponovo je napunila čaše.


Bernard je morao da se osmehne. Zabavljala ga je životna filozofija vlasnice pansiona. – Koliko vam je taj zaboravni mladić ostao dužan? – upitao je. – Okruglo stotku! Grof Bernard je izvukao novčanik iz džepa pantalona i pružio joj novčanicu. – Ja ću nadoknaditi taj gubitak. Iako je odmah zgrabila novčanicu čvrsto je stisnuvši u ruci, rekla je da ne može da je primi. – Ali, dobra moja gospođo Miler, ne mogu valjda tek tako da pijem vaš odlični konjak kada sam ja taj koji nešto želi od vas. Ruka ruku mije. Ja plaćam tu izgubljenu kiriju, a vi ćete mi dati obaveštenje koje mi je potrebno! Novčanica je nestala u fioci stola. – Da, to sam gotovo zaboravila, gospodine Libtov. Šta želite da znate? Posetilac je sada postavio konkretno pitanje željno iščekujući odgovor. – Gospođo Miler, da li je kod vas stanovala izvesna gospođica Gertruda Fabijan? Gospođa Miler se uzbuđeno ispravila. – Gertruda Fabijan, naravno... stanovala je godinama kod mene. Poznajete li tu devojku? – Da, znam je. – I, znate li gde je sada? On je klimnuo glavom. – Znam i to. Gospođa Miler je pljesnula rukama. – Samo nebo vas šalje. To je najveće iznenađenje koje mi je priređeno. Već nedeljama je uzalud tražim i razbijam glavu time gde bi mogla da bude! Prsti su joj podrhtavali od uzbuđenja dok je gostu nalivala čašu. Grof Bernard je u prvi mah njeno uzbuđenje pogrešno protumačio. – Kako, zar vam je i ona ostala dužna?

Gospođa Miler je živahno odmahnula rukom. – Ne, gospodine Libtov. Ona je redovno plaćala. Ali otkad je otišla, ništa o njoj nisam čula. Treba da joj prenesem važnu vest koja će je veoma obradovati. – To morate malo bliže da mi objasnite, draga gospođo Miler. – Slušajte i čudite se: posle godina traganja, iz Crvenog krsta stigla je vest da je njen otac živ! Bernard je, uprkos svojim navikama, sručio u grlo sadržinu pune čaše. Sada je stvarno bio radoznao. – Morate podrobno sve da mi ispričate, gospođo Miler! – Pa i hoću. Dakle, prilikom bekstva iz Istočne Pruske mnoge porodice su rasturene, tako da oni koji su stigli ovamo ništa nisu znali o svojim rođacima. Ni Gertruda Fabijan nije znala da li je njen otac preživeo. Dala je podatke Crvenom krstu da započnu potragu. Godinama je čekala i onda se pomirila s tim da je sigurno mrtav. Nekoliko meseci nakon što je otišla iz mog pansiona stiglo je obaveštenje. Pošto je toliko važno, otvorila sam ga. Iako je tvrdila da će mi poslati novu adresu, to se do danas nije dogodilo. Otvorila je fioku pisaćeg stola i pružila Bernardu službeno pismo u kojem je navedeno trenutno mesto stanovanja Franca Fabijana. Tu je bila i jedna Gertrudina fotografija. To je bilo mnogo više nego što je grof Fon Libtov smeo da se nada. Žena je položila ruku na papire. – Ako vam predam ova dokumenta da ih odnesete gospođici Gertrudi, moram vas zamoliti za vaše isprave i potvrdu. Ovo je njoj veoma važno! – To se podrazumeva, gospođo Miler! – izvukao je dokumenta iz džepa pruživši joj ih.

43 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

– Gospode Bože! Znači, gospodin grof mi je došao u goste! Molim vas, izvinite. Nije bilo ničeg lošeg u tome što sam želela da vidim vaša lična dokumenta, najzad, poznajem ja ljude, i to dobro. Ali to je službeno obaveštenje. Rado ću vam sve poveriti. Molim vas, nemojte da se ljutite na mene! – Taman posla, gospođo Miler. Vaša savesnost služi vam na čast! Sa uzdahom olakšanja ponovo se spustila na stolicu. – Moram malo da se okrepim – posegnula je opet za bocom. Bernard je ovoga puta odbio piće. – Gospodine grofe, zamolite Gertrudu da mi se ponekad javi. Pa godinama je stanovala kod mene i uvek smo se dobro slagale. – Obećavam vam to. Ali, muči me još jedno pitanje: da li je Gertruda ikada pomenula ime Vajdenberg? Gospođa Miler nije morala da razmišlja. – Jasno se sećam tog imena jer je samo jedan dan po prispeću tog pisma otputovala. – Ne razumem, o kakvom pismu pričate? – Rado vam pričam ono što znam, gospodine grofe. Gertruda Fabijan i ja gotovo da nismo imale tajne jedna pred drugom. Rekla mi je da kada stigne pismo na ime gospođice Rut fon Vajdenberg, treba da ga primim i da ga predam njoj. Radilo se o nekoj njenoj prijateljici čiji roditelji nisu smeli da znaju za to pismo. Zato je trebalo da dođe na moju adresu. – I zaista je stiglo? – Da, posle nekoliko dana. Dala sam ga Gertrudi da ga preda prijateljici. Već sutradan Gertruda mi je rekla da mora hitno da otputuje. Radilo se o važnoj

zaljubljena

promeni u njenom životu koja nije trpela odlaganje. Grof Bernard je ustao i spakovao u džep pismo iz Crvenog krsta. – Mnogo ste mi pomogli, gospođo Miler. Dalje će sve biti službeno sređeno. Reći ću Gertrudi Fabijan da vam se javi! – Šteta što neću moći da vidim njenu radost – požalila se. Radost će joj biti pomućena, pomislio je Bernard, ali ništa nije rekao.

10. poglavlje Da bi sasvim umirio Renatu, Bernard ju je pozvao telefonom i obavestio da je sada Gertruda Fabijan konačno razotkrivena. Hteo je samo još jednu stvar da uradi: da potraži Gertrudinog oca, čiju je tačnu adresu sada znao. Saznao je da on radi u Gradskom zelenilu. Zato je za posetu odabrao večernje sate kada se završava radno vreme. Pozvonio je, a Franc Fabijan je otvorio vrata svog malog stana. Osim dvojice kolega s kojima se sprijateljio, niko mu nije dolazio. Zato je začuđeno odmerio posetioca u polumračnom hodniku. Grof Bernard je odmah primetio sličnost sa Gertrudom. – Moram da porazgovaram s vama, gospodine Fabijan! – Izvolite, uđite! Uveo je posetioca u vrlo jednostavno opremljenu dnevnu sobu. – Sedite, molim vas – ponudio je primičući mu stolicu. – S kim imam čast? Ovoga puta je grof Fon Libtov naveo svoje puno ime. Lice starog čoveka dobilo je napet izraz. Odrastao je na gospodskom imanju pa je bio naviknut na ophođenje sa plemićima.


– Tako visoku posetu još nisam imao u svome skromnom domu. Šta vas dovodi meni, gospodine grofe? – Donosim vam dobru vest, gospodine Fabijan. Izraz lica starog baštovana jedva da se promenio, videlo se da je umoran od života. Bio je oličenje čoveka koji ništa više nije očekivao. Grof Bernard ga je pažljivo osmotrio. Telo Franca Fabijana bilo je mršavo i malo pognuto, što je bilo posledica posla koji je obavljao. Proređena kosa bila mu je seda. Čovek bi jedva poverovao da je tek napunio pedeset. Ostavljao je utisak nekoga koga je život grubo povredio. Bernard je nesvesno osetio sažaljenje prema njemu. – Stanujete ovde sami, gospodine Fabijan? – Svakako, gospodine grofe. Stan ima samo tri prostorije: malu kuhinju, jednu dnevnu i jednu spavaću sobu. – A sada da pređem na cilj moje posete, gospodine Fabijan. Imate li vi kćer po imenu Gertruda? Starčevo lice bilo je duboko ojađeno. – Zašto me podsećate na to? Imao sam kćerku koja se tako zvala. Ali ona je mrtva, nastradala je kao i toliki drugi tokom bekstva. Grof Bernard je odmahnuo glavom. – Već sam vam rekao da donosim dobre vesti: vaša kćerka Gertruda je živa i zdrava. Doduše, potištena je jer misli da je njen otac mrtav. To da sam sada ovde ona još ne zna. Franc Fabijan se teškom mukom uzdržao da ne padne sa stolice. Njegove ruke grčevito su stisnule ivicu stola. – Da li je to neka šala? – prostenjao je. – Dragi gospodine Fabijan, takvim stvarima se ne šalim. Mogu da zamislim koliko vas je to potreslo. Vaša kćerka je živa! Juče sam je video.

Iz starčevih grudi oteo se jecaj koji mu je potresao celo telo. – Bože, moje jedino dete je živo a ja to saznajem posle toliko teških godina! Onda je pogledao posetioca pravo u oči. – Gospodine grofe, gde je ona? Grof Bernard se usput poigravao mišlju da ocu ne kaže ništa o prevari njegove kćerke. Sada, dok je sedeo naspram napaćenog sirotog čoveka, jednostavno nije bio u stanju da mu to ispriča. Možda će ona sama nekom prilikom osetiti potrebu da ispovedi svoje grehe. Ako zadrži svoju tajnu za sebe, to je, uostalom, sasvim sporedno. – Vaša kćerka je u našoj blizini zaposlena kod jedne grofice. – Sutra ću zatražiti odmor i odmah ću otputovati kod nje! – Vaša spontana odluka sasvim je razumljiva, gospodine Fabijan. U svakom slučaju, moraćete odmah da povedete kćerku sa sobom jer su nastupile neke okolnosti zbog kojih Gertruda već sutra mora da napusti imanje. Fabijanovim licem preletela je senka. – Tako iznenada? Nije se valjda dogodila neka nesreća? – upitao je sa strepnjom u glasu. – Ne, ništa slično! – umirivao ga je grof Bernard. Fabijan je odahnuo s olakšanjem. – Naravno da se radujem što mogu odmah da je povedem. – Da, gospodine Fabijan, imaćete kćerku u kući. To će mnogo šta promeniti. Možda će vam biti potreban veći stan. Imate li bilo kakve planove? Kako je plaćen vaš posao u Gradskom zelenilu? – Zahvaljujem što se interesujete, gospodine grofe. Zadovoljavajuće je. Kada sam bio baštovan na grofovskom imanju u Istočnoj Pruskoj, namirnice me ništa

45 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

nisu koštale, ali sam lošije stajao sa gotovinom. Dakle, nisam razmažen i ponešto sam uštedeo. Nosim se mišlju da osnujem svoj vrt sa malom prodavnicom cveća. Već imam nešto u izgledu. Sada kada dolazi moja kćerka, ona može da vodi radnju. Neću više da odugovlačim, odmah ću započeti posao! Grof Bernard je video da je Fabijan bukvalno oživeo. Dobro je kada čovek ima cilj pred sobom. Takvom čoveku mora se pomoći. – Nisam vas to pitao iz puke radoznalosti, gospodine Fabijan – rekao je Bernard. – Poznajem Gertrudu već duže vreme. Hteo bih da joj pomognem, naravno, i vama. Ne treba da zakupite objekat, već da ga kupite! – Za to moj kapital neće biti dovoljan. – Ja bih to učinio za vas. – Ali, zašto? Čime sam to zaslužio kada nikada ništa nisam učinio za vas? – Dragi gospodine Fabijan, toliko sam srećan što mogu da spojim vas i vašu kćerku! Hteo bih nešto da učinim, da zaslužim sopstvenu sreću. Dakle, moj predlog glasi: doći ću ovde po vas u osam sati. Sredićemo problem u vezi sa vašim odmorom, a onda putujemo kod Gertrude! – Ne mogu da verujem – promucao je starac preplavljen srećom.

*** Grof Bernard žurio je da se vrati kući. Čežnja za voljenom ženom dala mu je krila. Najzad je stigao i mogao je opet da je zagrli. Detaljno joj je ispričao o svojim posetama gospođi Miler i Gertrudinom ocu. – Ako želiš da trijumfuješ nad lažnom baronesom koja ti je toliko učinila nažao, onda hajde sa mnom. Renata mu je obavila ruke oko vrata.

zaljubljena

– Ah, najdraži, ne gajim nikakva osvetnička osećanja i ne želim da budem svedok njenog poniženja. Ne mogu da zaboravim kroz kakve smo muke zajedno prošle. Teške okolnosti gurnule su je na pogrešan put. Naravno, istina mora da pobedi, ali učini to obzirno koliko god je moguće. On ju je nežno poljubio. – Kakvo ti dobro srce imaš! Sad shvatam koliko je dragoceno i pažljivo ću ga čuvati. To što ćemo je razotkriti biće joj dovoljna kazna. Ali vrlo pažljivo moram da pripremim groficu za istinu. Ubuduće ćemo je češće posećivati. Ona će te sigurno zavoleti. Brzo me poljubi. Moraš biti strpljiva još nekoliko sati. Grof Bernard je zaustavio kola na izvesnom odstojanju od kuće jer nije želeo da sretne groficu za vreme rasprave sa Gertrudom. Srećom, u tom trenutku naišao je Pol Ratke, koji je zbunjeno skinuo kapu. Bernard mu je naložio da kaže gospođici da želi s njom da razgovara u četiri oka i da će je čekati u vrtu u hladnjaku. Nije ga pustila dugo da čeka. Bila je veoma radoznala da čuje šta to grof želi da joj kaže na skrovitom mestu. Njegov ozbiljni izraz lica ugasio je njen osmeh. Zastala je pred njim, osećala se pomalo nesigurnom. On joj je privukao baštensku stolicu. – Rut, biće bolje za vas da sednete. Trebaće vam oslonac. Poslušala ga je. – Da li se nešto dogodilo u Bergsfeldu? Da li je Renata fon Linden još uvek tu ili je već otišla, što bi za nju bilo najbolje u ovoj situaciji? Prezrivi pogled kojim ju je ošinuo naterao joj je krv u lice. – Renata fon Linden je moja verenica! Zašto bi trebalo da ode?


– To se očekivalo posle besramne priče o navodno nestalom medaljonu! Na Bernardovom čelu počela je da pulsira žila. Obuzdavao se teškom mukom. – Zapanjen sam tolikom zlobom – protisnuo je kroz zube. Gertruda nije znala šta znače njegove reči, ali je njena nečista savest naslutila nešto loše. Nekoliko trenutaka vladala je tišina. Bernard je posmatrao lažnu baronesu u neverici odmahujući glavom. Nije mogao da oseti sažaljenje prema njoj. Čak i najpodlije sredstvo bilo joj je prihvatljivo da bi i dalje igrala svoju ulogu. – Zašto ste me pozvali ovamo, grofe? – upitala je nestrpljivo. – Da bih ozbiljno porazgovarao sa vama, a osim toga, da vam isporučim prijateljske pozdrave! – Prijateljske pozdrave? Od koga? – Ne zaslužujete ovako obzirno ponašanje! Trebalo je da dovedem ovde moju sestru Gizelu i Renatu fon Linden da bismo ustanovili da li ste toliko smeli da obema pogledate u oči, gospođice Gertrudo Fabijan! Na ove reči je pobledela. – Čekate na pozdrave koje treba da vam prenesem, gospođice Fabijan. Njih vam šalje izvesna gospođa Miler. Ne treba da se trzate na pomen njenog imena. Pošteno, sopstveno ime uvek je bolje od sjajnog ali lažnog. Gertrudi je glava klonula na ploču stola. – Sada je sve gotovo! Šta će biti sa mnom? Ubiću se! Njene reči pune očajanja nisu dirnule Bernarda. Bilo mu je jasno da nisu posledica pokajanja, već očajanja što se san o sjaju i bogatstvu srušio. – Nećete se ubiti, već ćete biti dobra i požrtvovana kćerka svome ocu da biste se koliko-toliko iskupili za svoje prestupe!

– Ja više nemam oca – zajecala je. Bernard ju je uhvatio za ramena i protresao. – Saberite se, zaboga! Ne prenosim vam samo pozdrave od gospođe Miler, već i od vašeg oca! Gertruda je sasvim klonula. Grčevito je stegnula ruke. – Bože, oprosti mi, ne zaslužujem toliku milost! Ovo priznanje došlo je iz dubine njenog srca. Bio je to prvi znak ozdravljenja njene duše. Napolju se začula škripa koraka po šljunku. Pol Ratke nije mogao da sakrije da je prisluškivao. Bernard ga je pozvao. – Dolazite u pravi čas, Ratke. Imam zadatak za vas! Crven u licu, Pol je oklevajući ušao u hladnjak. – Gospođica mora hitno da otputuje. Pomozite joj da se spakuje! – okrenuo se prema Gertrudi. – Ono što sad ne ponesete biće vam poslato. Sada ću dovesti svoj automobil do zadnje kapije. Dok se vi pakujete, ja ću otići do grofice da vas ne bi srela. Odvešću vas u gostionicu u Nojenburgu, gde vas očekuje otac. Gertruda je pokušala da uhvati njegovu ruku, ali ju je on sprečio. – Opraštam vam, Gertruda, u svoje ime i u ime svoje verenice. Možete da mi zahvalite samo tako što ćete se iskreno pokajati!

*** Trebalo je to da bude dan za pamćenje, zato je Bernard pozvao groficu Fon Beverzen, koja se posle malog šoka brzo sabrala. – Šta sve čovek mora da doživi pod stare dane! – ništa više nije rekla. Gubitak

47 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

„nećake” nije je previše pogodio jer se između njih dve nije razvio najsrdačniji odnos. Ono što je grofica želela da učini za Gertrudu bilo je iz osećaja dužnosti. Nije za njom pustila nijednu suzu, pogotovo što je saznala koliko je podla bila prema Renati. Od prvog susreta sa Renatom grofica je bila impresionirana i čestitala je Bernardu od sveg srca. Ranije je planirala da grofovoj budućoj ženi zavešta najveći deo svoje imovine i odlučila je da tu ništa ne promeni. Bilo je kasno popodne kada su se porodica Fon Libtov, grofica Fon Beverzen i Renata okupili na terasi. Društvo je sedelo u najboljem raspoloženju uz piće. Samo je kontesa Gizela bila neraspoložena. Bernard ju je posmatrao osmehujući se. – Nažalost, imamo jednu čašu manje! – primetio je. To je bio signal na koji je čekao grof Fon Talken, koga je Bernard krišom obavestio da se pojavi na terasi. Pogledom je potražio Gizelu i bio je presrećan jer je primetio radosni blesak njenih očiju. Pošto je sve pozdravio i otpio prvi gutljaj, opet je ustao a na njegovom licu bio je primetan mangupski izraz. – Ponekad se dogodi drugačije nego što je čovek zamislio. Pošto Gizela više nije htela da me vidi, a mislio sam da su se Bernard i Renata razišli, došao sam da zaprosim Renatu pošto je već dobila poljubac u parku. Poneo sam i verenički

zaljubljena

poklon – izvadio je iz džepa kutijicu iz koje je izvadio lančić i skupoceni medaljon optočen brilijantima. – Pa, sad vidim da nema ništa od te veridbe, ali sam Renati obećao ovaj nakit. Renata je pobledela. – Ne, grofe, molim vas, to zaista nije potrebno! U tom trenutku ustala je Gizela. – Molim te, Renata, prihvati poklon! Renata je bila neodlučna. Zato je Gizela uzela nakit, stavila joj oko vrata lančić sa medaljonom i poljubila je jedva zadržavajući suze. – Mnogo toga moram da ti nadoknadim! Od sada si moja draga snaha. Renata se rasplakala i zagrlila je Gizelu. I grofica Fon Libtov i Bernard bili su veoma dirnuti. Samo se mladi grof Fon Talken opušteno nasmejao kada je izvukao iz džepa drugi medaljon. – Kao dalekovid čovek, računao sam s mogućnošću opšteg pomirenja. Prišao je Gizeli da joj stavi nakit oko vrata. I niko se nije iznenadio kada je istog popodneva pomenuto dvostruko venčanje. – Renata i Gizela, vas dve morate ujutro rano zajedno da izjašete – rekao je grof Bernard. – Toliko sam to želeo, ali Renata nije verovala da je to moguće. – Tvoja želja je za nas zapovest, dragi brate – nasmejala se Gizela.

KRAJ


OSNIVAČ I IZDAVAČ NID ”Color Media Enigmatika” d.o.o.

Adresa redakcije: Temerinska 102, 21000 Novi Sad Poštanski fah 269, Telefon: 021/489–71–00 Fax: 021/489–71–26 e–mail: [email protected] Direktor: Nemanja Vujović ([email protected]) REDAKCIJA Glavni i odgovorni urednik: Daniela Stamenković ([email protected]) Pomoćnik urednika: Danka Krunić ([email protected]) GRAFIČKA PRIPREMA Art direktor/Grafički urednik: Slobodan Mračina ([email protected]) LEKTURA I KOREKTURA Redaktor: Mirjana Pantoš ([email protected]) Lektor i korektor: Danka Krunić ([email protected]) PRETPLATA polugodišnja 120 din, godišnja 240 din. Telefon: 021/489–71–00 e–mail: [email protected] "Color Media Enigmatika" je članica:

ADVERTAJZING Advertajzing direktor grupe: Goran Radulović ([email protected]) Tehnički direktor: Srđan Plavšić ([email protected]) Direktor korporativnih komunikacija: Milica Milić ([email protected]) Beograd Adresa advertajzinga: Dalmatinska 17 Tel: 011/381–08–10 Fax: 011/381–08–88

Novi Sad Adresa advertajzinga: Temerinska 102 Tel: 021/633–8–456, 633–8–677 Fax: 021/633–8–222

Štampa: "Color Print" d.o.o. Adresa: Mileve Simić 27, 21000 Novi Sad Tel/fax: 021/641–73–33, 641–73–35 e–mail: [email protected]

DISTRIBUCIJA ”Distri Press” d.o.o. Adresa: Dunavska 57, 11000 Beograd – Stari grad Tel/fax: 011/312–93–71, 312–94–46 011/312–95–02 DISTRIBUCIJA u EU SR Nemačka: ”ASV VERTRIEBS” GmbH Suderstrasse 77, D –20097 HAMBURG Austrija: ”MORAWA PRESSEVERTRIEB” GmbH & Co KG. Hackingerstrasse 52, A –1140 WIEN Švajcarska: ”VALORA” AG Hofackerstrasse 40, Ch – 4132 MÜTTENZ CRNA GORA Uvoznik i distributer: "Monte Color" d.o.o. Adresa: Đoka Miraševića 15, Podgorica Direktor: Milivoje Ćalić Tel/fax: +38220/26–90–29, 20–61–55, 20–61–56 e–mail: montecolor@t–com.me BOSNA I HERCEGOVINA Uvoznik i distributer: "Svet Print" d.o.o. Adresa: Slobodana Jovanovića 28, Banjaluka Direktor: Ibojka Milošević Tel/fax: +38751/30–83–49 Distributer u FBiH: "Svijet Print "d.o.o.

Adresa: Senada Poturka Senčija 120, Sarajevo Direktor: Džafer Olević Tel/fax: +38733/76–89–86 e–mail: [email protected] Nacionalna biblioteka BiH dodelila je ISSN broj 1840–1872 List je registrovan u Ministarstvu prosvete i kulture Republike Srpske pod brojem: 419 i upisan u Registar javnih glasila pod brojem: 6–01–1943/03 od 29. 05. 2003. MAKEDONIJA Uvoznik i distributer: ”Svet Press” dooel, Debarca 3, Skoplje Direktor: Kolja Miladinov Tel/fax: +3892/322–30–64 e–mail: [email protected] CIP – Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 82–31(05) Venera: najlepši ljubavni roman / glavni i odgovorni urednik Daniela Stamenković. –2004, br. 1– . – Novi Sad. Color Media Enigmatika, 2001 –. – ilustr. ; 22 cm Dvomesečno. ISSN 1451–4133 COBISS.SR–ID 200361735 Redakcija ljubavnih romana nije obavezna da vraća i odgovara na primljene rukopise, fotografije i internet poštu.

Kompanija COLOR PRESS GRUPA i redakcija LJUBAVNIH IZDANJA ne odgovaraju za sadržaj i istinitost objavljenih reklamnih poruka i preuzetih sadržaja sa pomenutih ili oglašavanih elektronskih lokacija. Uredništvo ne snosi odgovornost za nenamerne i štamparske greške.

Zabranjeno je reprodukovati i koristiti u komercijalne svrhe štampane sadržaje izdanja ljubavnih romana bez pismenog odobrenja izdavača. COLOR PRESS GRUPA je član International Federation of the Periodical Press

49 3/11 Venera ................................................................................

...............................................................................

OVAN

zaljubljena

LAV

21. 3 – 20. 4.

STRELAC

23. 7 – 22. 8.

22. 11 – 21. 12.

Ako ste u vezi, priuštićete svom partneru nežnosti koje inače nisu tipične za vas. Bićete u stanju da osetite najsuptilnije i svoje i partnerove vibracije, pa ćete gotovo vidovnjački znati šta u kojem trenutku treba da učinite.

Seksualni život i erotske teme intrigiraće vas više nego inače. Na najbolji mogući način umećete da uspostavite kontakt s partnerom. Mnogi će intenzivno razmišljati o promenama za koje će biti uvereni da im donose dobro.

Strelčevi koji imaju porodicu gledaće da svaki slobodan trenutak provedu s njom. U ličnim odnosima neće biti bajkovito jer ćete sve vreme osećati neispunjenost, a nećete znati zašto. Nemogućnost da uživate ponekad će vas frustrirati.

Servis uživo: Sve o OVNOVIMA samo na: otEJO NJO 1%7

Servis uživo: Sve o LAVOVIMA samo na: otEJO NJO 1%7

Servis uživo: Sve o STRELCIMA samo na: otEJO NJO 1%7

BIK

DEVICA

21. 4 – 21. 5.

JARAC

23. 8 – 22. 9.

22. 12 – 20. 1.

Kako ste po prirodi hedonista, pripazite da u svemu ipak ne preterate. U komunikaciji s partnerom moguće je nerazumevanje ili sitniji nesporazum. Zato ga volite, ali bez previše teksta, i uživajte u njegovim zagrljajima.

Mučiće vas čežnja i danju i noću, zato vam ne preostaje ništa drugo nego da budete strpljivi ili da ljubav doživite u mašti. Oni koji su u vezi stalno će otkrivati nove potrebe, ali ništa od toga neće biti zadovoljeno.

Mnogi Jarčevi unaprediće svoje privatne odnose, uspeće da se još više zbliže s partnerom zato što će biti spremni da ga saslušaju, ali i da mu otvore srce više nego inače. Oni koji su još sami upoznaće zanimljivu osobu.

Servis uživo: Sve o BIKOVIMA samo na: otEJO NJO 1%7

Servis uživo: Sve o DEVICAMA samo na: otEJO NJO 1%7

Servis uživo: Sve o JARČEVIMA samo na: otEJO NJO 1%7

BLIZANCI

VAGA

22. 5 – 21. 6.

VODOLIJA

23. 9 – 22. 10.

21. 1 – 18. 2.

Vaši zahtevi prema partneru biće nerazumni pa, kako neće moći da vam udovolji, vaše nezadovoljstvo će rasti. Ne tugujte, budite strpljivi. Samci će pokušati da analiziraju to zašto su sami, ali neće zaključiti ništa što dosad nisu znali.

Pripadnice ovog znaka provodiće zanimljive trenutke s partnerom bilo u kuvanju, bavljenjem istim hobijem ili u nečem trećem. Neke Vage biće u iskušenju da se predaju ljubavi na radnom mestu, a to bi mogla da bude prava veza.

Zarad izražene potrebe za sigurnošću, neke Vodolije učvrstiće svoju vezu. One koje su same imaće dovoljno samopouzdanja da krenu od nule i da po ko zna koji put na sebi svojstven način osvoje osobu koja ih zanima.

Servis uživo: Sve o BLIZANCIMA samo na: otEJO NJO 1%7

Servis uživo: Sve o VAGAMA samo na: otEJO NJO 1%7

Servis uživo: Sve o VODOLIJAMA samo na: otEJO NJO 1%7

RAK

ŠKORPIJA

22. 6 – 22. 7.

RIBE

23. 10 – 21. 11.

19. 2 – 20. 3.

Oni koji su bez partnera umeće da pristupe osobama suprotnog pola a da sve to bude prijatno, spontano, ležerno... Zato će verovatno biti uspešni, a neki od njih zateći će se u društvu osobe koja nije iz njihovog kraja i - rodiće se ljubav.

Brojni pozivi na društvene događaje učiniće vam ovaj period vrlo dinamičnim u pozitivnom smislu. Ovakav tempo i stil života doneće vam mnoga nova poznanstva, a Škorpije sklone zaljubljivanju verovatno će se skrasiti.

Ako ste kojim slučajem još sami, nemojte sedeti kod kuće, velike su šanse da upoznate nekoga ko će vam zagrejati srce. Ako se to ne desi, uživaćete s ljudima, pa nemate šta da izgubite. Ribe koje su u vezi proživljavaće pravu renesansu.

Servis uživo: Sve o RAKOVIMA samo na: otEJO NJO 1%7

Servis uživo: Sve o ŠKORPIJAMA samo na: otEJO NJO 1%7

Servis uživo: Sve o RIBAMA samo na: otEJO NJO 1%7

SMS LJUBAV I POSAO Saznaj kakve su ti šanse za ljubav! TEST LJUBAVI – SLAGANJE PARTNERA Ukucaj TEST svoje ime i ime partnera i pošalji na 4120. 100 dinara + PDV

Kakvi su ti izgledi za posao (školu), finansije? Ukucaj TAR datum rođenja LJU (za ljubav), BUD (za budućnost), POS (za posao) i pošalji na 4120. 100 dinara + PDV


Ukrštenica

NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO!

20 DINAR Samo 20 dinara! A! SAMO 20 DINAR SAMO 20 A20! SAMO DINARA! 20 DINAR SAMO 20 A! SAMO A! SAMO DINARA! 20 DINAR SA A! SAMO AR A 20 DINAR MO 20 DINARA! A! SAMO 0 DINAR J I T 20 DINAR O E A! SA VMO S A 20 DINAR AMO 20 D O /BKCPMKJ A! SAMSFDOFQUJ[B INAR A! S NA 2JKFM0BDINAR LBÝJDF AMO 20 D R A ! SA M A! SAMO O 20 DIN I N A R A E 2 !EJUJSAMO 2 L J!ESN AVA DINARA!INARA ZA OBAJR PCF PQ ,BL 0 DINAR T VA AMO 20FLDD D SAMO S U FNIN K A! SA S I , A R 0 A D ! ! MO 20 D SAVILEITERE2 I S E N T OF A JĲB ARA! SA/JDMSBC BOKF[VC MO 20 D INARA! SCEP JUJCPMOP INAR NP O 20 DINAR AMO 20 D AMO 20 D A! SAMO INAR A! S INAR A! S 20 MeOd2e0te AMO 20 D ZaštitAit A! SAMO d o DINARA! 20 DINAR INAR A! S SA A A M ! S O A 2 1 M H1N0 DINARA! POŠALJITE: O 20 DVIIR A S U N A S R A! SAM t4"7&5& *4,6457"*-*3&$&15& O 20 DINAR t'050(3"'*+6470(."-*À"/"*-*4-*,6 A /",0+0+45&;"+&%/04"%&5&50. Vaš savet nekome je preko potreban!

dinara

åt#J) ,.t.,EFO BSBt&6 åt$)' t$( #SPKt'FCSVBSt$FOBEJO /BGPUPHSBGJKJ .BSLP#S[BL J[#FPHSBEB

800

PRAKTIČNA REŠENJA ZA UOBIČAJENE PROBLEME

TUS

TUS

TUS

AKTUELNO

XXX NBN JOBTL PMBST

A, POŠALJITE NAM FOTOGRAFIJU SVOG DETET I TAJNE KOJI OTKRIJTE OSTALIM MAJKAMA TRIKOVE TVO SU VAMA POMOGLI, OPIŠITE SVOJE ISKUS

t1016/+&/6(07034"453

VOJITE OS

RA ZA SVAK DINA11/09 2 I OBJAVLJE NI PRILO G

XXXNBNJOBTLPMBST

1PEFMJUFTBESVHJNNBKLBNBTWPKFNBMFUSJLPWFJUBKOFVWF[JTBUSVEOPİPNJPEHBKBOKFN EFUFUB JPCPHBUJUFTBESäBKOBÝFHJ[EBOKBw.BNJOBÝLPMBw1PÝBMKJUFOBNUFLTUVLPKFNİFUF PQJTBUJTWPKBJTLVTUWB EBUJTBWFUF SFDFQUFJMJ[BOJNMKJWFQSJĲF V[GPUPHSBmKVTWPHNBMJÝBOBJMJ TMJLVOBLPKPKTUF[BKFEOPTBEFUFUPN LBPJOFPQIPEOFQPEBULF JNF QSF[JNF CSPKUFMFGPOB UBĲOVBESFTV 5FLTUOBNNPäFUFQSPTMFEJUJOBJNFKMNBNJOBTLPMB!DPMPSSTJMJQPÝUPN OB BESFTVw$PMPS.FEJB4QFDJBMw w.BNJOBÝLPMBw

/PWJ4BE 5FNFSJOTLB OBLPKV İFUFQPTMBUJJQPQVOKFOVHPWPS TBTUSBOF 4WBLJPCKBWMKFOJUFLTUIPOPSJTBİFNPTB EJOBSB BOBKVTQFÝOJKFBVUPSFPĲFLVKVJWSFEOJQPLMPOJOBÝJITQPO[PSB5BLPĵF ÝBMKJUFOBN GPUPHSBmKFTWPKJINBMJÝBOB[BSVCSJLFw/BKUBOEFNwJw/BKMFQÝJPTNFIwKFSUBLPVĲFTUWVKFUF iVUSDJw[BPCKBWMKJWBOKFGPUPHSBmKFEFUFUBOBOBTMPWOPKTUSBOJ

NA KIOSCIMA SVAKOG 15. U MESECU!

ČUDESNI-SVET LJUBAVI

Recommend Documents