Слободан Жикић
МАЈСТОР КРАТКЕ ФОРМЕ Зоран Спасојев С пасојевић: ић: Мој човек, Алма, Београд, 2010. Стваралаштво Зорана Спасојевића познатије јe онима који прате електронска издања сатиричних и других часописа, него читалачкој публици која прати штампане медије. То се, делимично може објаснити његовим великим интересовањем за електронске медије и стваралаштво које спада у домен мејл-арта, где остварује запажене успехе, и за политичку сатиру, где је бескомпромисан у свим формама уметничког изражавања којима се бави (једну његову књигу карикатура ''Жикишон'' је проласио најбољом у 2009. години), али се може појаснити и свеопштом београдизацијом Србије! У Београду успевају и неуспешни, а мајстори кратке форме, попут Зорана Спасојевића остају скрајнути и за непробојне београдске позоришне ''кругове'' - непознати! Признајем да сам био затечен свежином и оригиналношћу комедије за коју је добио награду на ''Данима комедије'' тачно пре десет година, као уосталом и искусни позоришни критичар, тада председник жирија Мухарем Первић. Било је то право освежење за нас који смо пратили савремено драмско, нарочито комедиографско стваралаштво које је, чини се, тих година кренуло ретроградним путем. У бескрајним дијалозима и монолозима губили су се писци и ''писци'' комедија. Свежина рукописа који је садржао и неке Спасојевићеве мејл-арт разгледнице, графите, цитате из дневних новина, пароле и афоризме, још у првом читању издвојила је његов рукопис из масе класичних ''дугометражних'' комедија. У маниру искусног драмског писца, у форми такозване расуте драматургије, Спасојевић је написао сатиричну комедију, реску, прецизну и јасну. ''Немам времена да ти пишем кратко'', рекао је један од највећих светских писаца. У свеопштој све краћој комуникацији, ако се, рецимо Facebook може сматрати комуникацијом, где свако може једноставно да ''кликне'' на ''свиђа ми се'', кратка форма добија централно место и у драматургији. Ако верујемо цитираној мисли, онда комуникација у стилу Фејсбука и других електронских новотарија уопште и не постоји! А, драматургија подразумева комуникацију између писца, односно текста, читалаца, и на крају гледалаца! Спасојевићева драматуршка основа, или његов драматуршки систем не може се сврстати у досадашње правце и ''изме''. Као да је, да парафразирам једну реченицу славног Габријела
Лауба, био сувише лењ да проучава како су други писали, па је створио сопствену драматуршку матрицу, и то се показало делотворним! ''Лагана комедија'', како је писац у поднаслову означио своју комедију ''Мој човек'', веома је комуникативна! Она комуницира са садашњим стањем у друштву, дакле са већином обичних људи. Ради се о оштрој сатири, о веома тешким проблемима у којима се бар половина становништва Србије може препознати! Да се и ја, као Спасојевић, послужим својим афоризмом: ''Да је рад заиста створио човека, у Србији би било више мајмуна, него људи''! То је основна тематика комедије ''Мој човек''! Већ избор ликова говори о основној тематици и радњи која се догађа сада и овде: почев од Виктора, беспосленог политиколога, сви његови пријатељи, па и девојка, такође су незапослени високообразовани млади људи. Викторова девојка Марија је незапослени фармацеут, његов друг Адам је незапослени филолог, а Петар је незапослени машински инжењер. инжењер. Кад се томе додају Викторов отац Аврам и мајка Олга, који су такође воскообразовани стручњаци који су, не својом кривицом, остали без посла, па сада торбаре, продају бофл робу по бувљацима, слика савременог интелектуалног света је слика – полусвета и беде! На другој страни су најгори или несвршени ђаци, који су постали бизнисмени и менаџери, који купују расне коње, хиподроме, кладионице, телевизијске станице преко којих ''легално'' черупају већ осиромашен и зато лаковеран народ, купују фудбалске клубове и понашају се надмено према својим вршњацима, интелектуалцима, ученим људима који и после завршених факултета, и то са одличним успехом, и даље живе са родитељима и принуђени су да прихватају свакакве физичке послове да би преживели! Кад се томе додају и надобудни ''газда'', хомосексуалац, па министар, наркоман и хомосексуалац, слика наглавачке изврнутог система вредности је потпуна! У таквом ''систему'' најгори шљам је испливао на површину као, уосталом, после сваке поплаве или ''револуције''! Истина, у двадесет сцена, препознајемо и неке Спасојевићеве кратке драме (сцена 2. БИРО РАДА, у ствари је Спасојевићева кратка драма ЧОВЕК КОЈИ ВОЛИ ДА РАДИ). Али, једноставно ређање кратких драма представљало би само књигу кратких драма, а не целовиту драму, у овом случају комедију. Све кратке драме повезује време садашње, тематика коју препознајемо сви, јер сви живимо у садашњем времену бахатих незналица и смерних и мирних, летаргичних интелектуалаца! Са те стране, класична драматургија је задовољена. Недостаје само јединство простора. Али, у време свеопштег напретка нових технологија, јединство простора и није
неопходно за драмски текст. Уосталом, Спасојевић нигде није написао да се ради о позоришној комедији. Чак и да јесте, савремена технологија омогућила би да се простор и декор у којима се одвија радња брзо и ефикасно за неколико секунди промени. Заниљива је техника драме Зорана Спасојевића. Боље речено, оригинална је. Комедија ''Мој човек'' почиње, на пример, без речи! Главни јунак, Виктор, спава! Чује се само наратор, који описује неколико Викторових ''радних'' дана, и радио-водитељ који изговара афоризме! Једина радња је, ако се изузме спавање, дизање тегова пред огледалом! Експозиција, дакле, без речи. Некада је писцима требало бар десетак страна за упознавање читалаца или публике са главним ликом и основном радњом. Овде је и без речи све одмах јасно! У другој, већ поменутој сцени, опет Виктор ништа не говори. Говоре човек у реду испред њега, пред шалтером бироа рада, и службеник тог бироа. Виктор само слуша музику са слушалицама на ушима и жваће жваку. И трећа сцена је без речи. Викторова баба Даница и деда Микаило седе за столом, одугурују тањире, и на крају их разбијају. Први прави дијалог читалац налази тек у четвртој сцени у којој, у аутомобилу, Виктор и Петар разговарају о бироу рада и запослењу. А, затим, после још једне дијалошке сцене, Даница и Микаило, у најкраћој сцени у комедији, без речи седе за столом у кафани, док им конобар сипа пића, а њих двоје старих се гледају заљубљено! Тако се до краја комедије смењују дијалошке сцене и сцене без речи, што ствара специфичну атмосферу, указује на време садашње, не само на незапосленост младих стручних људи, него и на недостатак комуникације и љубави међу младима, нестварање породица, па и на сукоб генерација! Деда Микаило, на пример, критикује Аврама, ''високообразованог торбара'', да је његова генерација уназадила не само старије Аврамове генерације, него и садашње младе генерације, генерацију његовог унука, Аврамовог сина Виктора, разграђујући, заједно са ''белосветским мангупима'' једну сређену државу, да би сада те исте мангупе молили за основна људска права! И сцена под називом ЖУРКА, говори о потпуно изврнутом и унакаженом систему вредности, и о непостојању нормалне комуникације међу младима, залуђеним средствима масовне комуникације, и телевизијом која им сервира ''шарене лаже'', док се у шеснаестој сцени први пут појављује прилично дугачак монолог! Марија, диломирани фармацеут, изнервирана ситуацијом у којој неписмени имају фирме, кладионице, политичке функције, док школованима када траже посао, иронично говоре да су ''сувише квалификовани''. Свестан дужине монолога, писац одмах убацује радњу без речи, у којој ГДИН ИЗ КУТИЈЕ
у парку, излази из те кутије и уз помоћ чаршава покушава да се обеси. Очигледно, дијалог између њега и ГОСПОДИНА С ТАШНОМ је из друге мини-драме, али се овде добро уклопио! Господин, који очигледно нема ништа осим те кутије, одговара на питања ГОСПОДИНА С ТАШНОМ небулозно, само са: имам, немам! И, то не делује апсурдно. Напротив, указује на сву збуњеност, психолошку нестабилност и материјалну беду многих који су некада имали нешто (стан, кућу, посао), а сада немају ништа! Остали су на улици, на којој се не сналазе као они који су на улици одрасли и ''испекли'' занат! Свестан својих заблуда и чињенице да се већина људи који су се борили за демократију, сада бори за опстанак и за голи живот, док су само појединци постали мултимилионери, Викторов отац се извињава сину, док оца, који и даље све сваљује на Амере и империјалисте безобзирно вређа! Коначно, Виктор уместо ''послова за интелектуалце - утовар, истовар и истезање гвожђа'', добија случајно конурс Министарства иностраних послова које тражи десет приправника! На реду је, опет, писање CV-a, и на крају позив на ''интервју''! Српска реч – разговор, више не постоји. Уосталом, за свако радно место тражи се одличан успех, одлично познавање енглеског језика, и одлично познавање рада на рачунару. Све оно што министри не знају! У тој последњој сцени доводи се до врхунца блазираност, циничност, изопаченост и порочност људи на највишим функцијама у држави! На министарском столу налази се вутра (лоша албанска трава, за неупућене – канабис), и да би био примљен за приправника Виктор мора да попуши један џоинт и да попуши – секретару министарства! То је кулминација, врхунац безочности и бескрупулозности на брзину обогаћених и по партијској линији постављених незналица на високе државне функције! Зоран Спасојевић зналачки гради и доводи комедију до врхунца апсурда. Свака сцена, додуше, има поенту, која истиче у први план апсурд и парадокс. Почиње од локалног ''моћника'' који се обогатио, мада је незналица и мућкарош, затим у игру уводи државне службенике (биро за запошљавање), привреднике које факултетски образоване младе људе ангажују за утовар, истовар и истезање гвожђа, да би комедију, или трагикомедију, завршио сценом у Министарству иностраних послова! Осим главних ликова, ту су и споредни, они који су равнодушни, они које туђе муке не занимају, они који подучавају како и чиме човек може да се обеси, ту су и препознатљиве сцене у којима већ озбиљни људи морају да живе у истом стану са оцем, мајком, бабом и дедом, када морају да воде
љубав у викендицама које су наслеђено власништво тетака својих другара... Тако читалац добија комплетну слику садашњег стања у друштву, у којем владају безнађе и апатија, образовани људи пишу годинама CV-e (српски речено биографије), без икавих изгледа да се негде запосле у својој струци, ''демократски првоборци'' лутају улицама и препродају гаће и чарапе на бувљацима и по кућама, а бескрупулозне незналице доминирају и материјално, и политички (једино им недостаје образовање и углед, што се, на срећу, не може купити), док љубав воде једино бабе и деде, пензионери! И све то, на малом простору: у Србији, и на мало страница у књизи! Кратка форма је, једноставно, постала обавезна! Скоро је непристојно писати драму или комедију која би трајала два-три сата, као што је некада било обавезно, и то у пет чинова, са паузом између два чина! Мајстор кратке форме Зоран Спасојевић изградио је, то се после комедије ''Мој човек'' слободно може рећи, сопствену драматуршку матрицу и један је од ретких српских писаца који на ''малом простору'' може да изведе такав ''дриблинг духа'' (као у афоризму), да се у њему може препознати сваки савремени читалац! Остаје, једино, да актуелност и иновативност оваквих писаца препознају редитељи, режисери, продуценти... Судећи по стању у друштву, какво у комедији верно описује Зоран Спасојевић, то се засигурно неће десити. Јер, и у култури, уметности, позоришту, филму и на телевизији, важи све оно о чему Спасојевић пише у комедији ''Мој човек''! Остаје нам само да се надамо променама, у којима ће оригиналан, самосвојан и духовит писац, који следи свој стваралачки импулс, а не мас-медијске манипулације и популистичке страсти, дочекати постављања његових драма и комедија на позорнице престоничких и других позоришта (о филму или телевизији да и не говоримо)! Или ће бар моћи да се нада да ће коначно бити препознат његов квалитет. Дотле ће и даље пролазити као ''генијалан'' само сваки писац или ''писац'' који је – ''мој човек''! 17. априла 2010.
Објављено:
Часопис КОРАЦИ, година XLIV, свеска 5-6, јун 2010.
