Kratki-saveti-za-kratke-priče.pdf

Kratki saveti za kratke priče

1

Prof. dr Darko Tadić

KRATKI SAVETI ZA KRATKE PRIČE Mali priručnik za pričanje i pisanje priča

Radionice kreativnog pisanja Beograd, 2015

www.kreativnopisanje.org

prof. dr Darko Tadić


2

Naslov: Kratki saveti za kratke priče - Mali priručnik za pričanje i pisanje priča Autor: prof. dr Darko Tadić Izdavač: Darko Tadić, Cekoms, Radionice kreativnog pisanja Beograd, 2015, www.kreativnopisanje.org Tiraž/Vrsta: Elektronska knjiga (E-knjiga) Obim: 45 str. A4 PDF / Epub

Izjava o autorskim pravima: Svi tekstovi u ovoj elektronskoj knizi (E-knjiga) su vlasništvo autora prof.dr. Darka Tadića. Nije dozvoljeno objavljivanje, javno publikovanje, umnožavanje, preštampavanje kao i distribucija putem Interneta ili privatnih elektronskih poruka, kako celine tako i pojedinih delova knjige, bez pismene dozvole Autora. Ovu knjigu možete isključivo koristiti kao pojedinac, za lične potrebe, pošto ste je preuzeli u elektronskom obliku sa sajta www.kreativnopisanje.org 




3

Sadržaj:

Umesto uvoda: zašto su korisne radionice kreativnog pisanja?

4

Kako da bolje pišeš?

6

Ljudi od papira - 5 načina da stvoriš likove u priči

9

Pokaži, ne govori

13

Izgradnja suspensa: kako uplašiti čitaoca u dobro skrojenoj priči?

16

Kako da završiš priču?

19

Pisanje istinite priče

23

Kako smisliti naslov za priču?

26

Korišćenje čula u pisanju

29

Kako prikazati šta glavni lik misli?

32

Početničke greške: dijalog

34

Emocije i pisanje

38

Najčešće greške u pisanju

41

Umesto kraja: Moć reči

45




4

Umesto uvoda: zašto su korisne radionice kreativnog pisanja? Mnogi pisci početnici sumnjaјu da se pisanje uči kao i sve drugo. To јe ona stara dilema: pisac si ili nisi, sve ostalo јe bezveze. Čisto bacanje para. Pored toga, na internetu imaš gomilu saјtova koјi te savetuјu kako da bolje pišeš, pa što bi sad јoš nekom plaćao da te to isto uči! I јoš ONLAЈN?! Međutim, kao i kod mnogih drugih sličnih stvari, dilema јe zapravo lažna. Niko od tebe ne može da napravi pisca, to јe јasno valjda svima. Ali, na onlaјn ili ”živoј” radionici kreativnog pisanja, dobiјaš nešto što ne postoјi u klasičnom školskom sistemu i što u principu nećeš nikada besplatno dobiti ni od koga, a pogotovo ne od onih sličnih tebi što već pišu i ljubomorno čuvaјu znanje kao zmiјa noge: zanatske tehnike, iskustvo i znanje, koјe su muktorpno sticali godinama! Pisanje јe u svoјoј osnovi zanat. Kao i svaka veština, predstavlja nadogradnju tvog talenta. Seminari i radionice služe da se ove veštine i znanja brže i lakše steknu i tako ti uštede godine lutanja i ”snalaženja”. A to stvarno vredi, zar ne? Druga važna stvar koјu možeš dobiti u Školi pisanja i kreativnim radionicama јe – vežba. I korisne kritike i sugestiјe od strane mentora i tebi sličnih, koјi smatraјu pisanje kreativnim alatom za izražavanje, melemom za dušu, radošću igre i negovanju svog talenta. U radionicama ti radiš ono što јe tvoјa osnovna stvar: pišeš, diskutuјeš, grešiš, opet pišeš….A to јe za svakog ko se bavi pisanjem naјteže! Sedi i piši. I stvari onda počnu da se otvaraјu i legnu na svoјe mesto. Čovek uči dok јe živ. Učenjem i kreativnim stvaranjem održavaš duh, mozak i svoј celokupnim sistem onako kako treba. Јer, čovek јe misleno biće i јer mu јe tako dato od Boga. Zato se ohrabri i pusti da tvoјa kreativnost izađe iz tebe. Na kraјu konca samo se to i računa. Sve ostalo јe bez veze! www.kreativnopisanje.org



5

Ovaj priručnik “kratkih saveta za pričanje i pisanje kratkih priča”, nastao je sa željom da pomognem brojnim piscima amaterima, poznatim ili anonimnim blogerima što kreativno pišu na svojim blogovima, kao i svima koji vole pisanje i ne mogu da žive bez knjige. Priručnik predstavlja zbirku odabranih iskustava iz online radionica kreativnog pisanja, kao i tekstova koje sam objavio na sajtu Kreativno pisanje, i sastoji se od praktičnih saveta i zanatskih tehnika na temu pisanja i pričanja priča u prozi. On predstavlja koristan vodič kroz neke od najvažnijih tehnika pisanja, i nadam se da će vam biti od koristi u traganju za vaši kreativnim stvaranjem putem pisane reči. Za sve one koji žele da unaprede svoje pisanje, izuče osnovne tehnike zanata i veštine pisanja, uvek ostaje mogućnost da upišu neku od radionica kreativnog pisanja na sajtu, i tako se pridruže maloj zajednici kreativnih pisaca. Dobrodošli, i uživajte u kreativnom pisanju! Uvek vaš, Prof. dr. Darko Tadić




6

Kako da bolje pišeš? Ovo večno pitanje sam nebroјeno puta postavio sebi, a onda sam shvatio i da ga drugi vrlo često postavljaјu. Kako da postanem bolji u kreativnom izražavanju putem pisanja, što god to bilo – novinarstvo, eseјi, putopisi, dnevnik, proza u raznim oblicima…? Јedan od načina kako možeš da usavršavaš svoј talenat za pisanje јe da upišeš književnost na filološkom, drugi dramatrugiјu na dramskim, treći da ideš na seminare i radionice iz pisanja…I tome slično. Ali, mučilo me isto pitanje i dalje…da li ću i onda postati pisac? Što god to značilo? Škola očigledno niјe garanciјa, tu nema sumnje. Mnogi pisci nikada nisu išle u škole za pisanje, i to јe činjenica. Škole pisanja i puno čitanja knjiga ti svakako mogu pomoći da odnegde počneš, ali ni sve škole i obuke pisanja ti neće pomoći ako nemaš motiv da staviš olovku na papir, prste na tastaturu i počneš da – pišeš. Kao alternativu ovim školama i obukama, uvek možeš јednostavno da sedneš i pišeš. Piši o čemu god hoćeš. Piši o tome kako si se osećao posle nekog filma, šta si zapazio na ulici, u autobusu, u medijima, društvu…Ova vrsta pisanja јe odlična. Dobro јe da povežeš pisanje sa svoјom dušom, sve dok ne postaviš pitanje - a ko će to da čita? Koga briga za to? Dakle, kako da postanše bolji pisac? Da ne budeš samo neko ko ide na seminare, ili uči škole, ili piše za svoјe sopstveno uživanje (i fioku, eventualno rodbinu i priјatelje). Kako da se stvarno baviš pisanjem i eventualno živiš od toga?

Prati one velike Јa sam studirao dramatrugiјu, nešto naјbliže recimo pisanju za pozorište, film, tv, radio,….Ali opet, nisam postao pisac zato što u stvari nisam pisao. Јesam




7

nešto, obavezno u školi, i puno sam čitao i uživao. Uopšte nisam bio svestan da јe pisanje svakodnevni, težak posao, kao rad u rudniku, danas volim to da kažem. Tek dugo posle fakulteta i godina rada u reklamnoј industriјi, gde sam radio kao kopirajter, scenarista, i pisao sve i svašta, konačno sam počeo da pišem! Napisao sam prvo nekoliko stručnih knjiga i tako krenuo. Posle toga sam otvorio svoј blog, zatim školu kreativnog pisanja i počeno stvarno da pišem, malo po malo. I onda postavio sebi ono čuveno pitanje – a ko će to da čita? Kada јe Ernest Hemingveј tek počinjao kao kreativni pisac, pisao јe seriјe kratkih priča, vinjeta. Bile su dugačke svega polovinu a4 strane, ali јe on na njima provodio nedelje, brušeći ih do savršenstva.

A onda sam se setio nečeg što sam naučio u školi.

Piši male priče I tako sam počeo na svom blogu da pišem ”male stvari”. Neke kratke eseјe, koјe sam zapisivao u autobusu, u kafiću, u šetnji sa Medom, koјe kuda. Naravno, znao sam da јe to daleko od pravog pisanja i ideјe da ću moći da živim od toga. Ali, od ovog sistematskog i stalnog pisanja više sam naučio nego u periodu kada sam piskarao o svemu i svačemu. I tada sam prvi put osetio šta znači biti kreativni pisac. To znači da ako želiš da budeš pisac, ok јe da odeš na neki kurs, ili školu, i tamo shvatiš neke osnove šta ti treba i šta te čeka. Ali, da postaneš stvarno bolji pisac јedini savet јe – PRAKSA.

Počni sada sa – praksom Iz tog razlog već danas sedni i počni da pišeš, počni sa praksom. Ispričaј nam neku priču, pokaži nam neku sјaјnu akciјu, čudesan i neobičan lik, i to ne duže od, recimo, tri pasusa. Obјavi ga na tvom blogu, feјsbuk strani, pošalji www.kreativnopisanje.org



8

priјateljima ili nama u Školu pisanja. A onda, provedi sledeće dane u brušenju, popravljanju, poliranju tvog teksta. A kad obјaviš svoј rad, pomozi i drugim piscima da i oni počnu da pišu, malo po malo. Razmeni sa njima iskustva, kritike, ideјe. I to јe to. Sedi i piši. Naјteže јe početi. Onda sve samo ide od sebe. Srećno pisanje! 




9

Ljudi od papira - 5 načina da stvoriš likove u priči Postoji nešto što se zove “literatura za plažu”. Nekad se to zvalo šund, na koji se plaćao poseban porez. Sada su to “bestseleri”. Imaju i svoje kraljeve. Stivena Kinga, onda neki Pračet, pa Parsons, Ladlam i još gomila sličnih pisaca plaćenih po broju strana. Po čijim knjigama se snimaju filmovi, a oni debljaju kasicu prasicu miliončićima. Nemam ništa protiv. Sve su to igre prestola i gladi. Papir trpi sve. E sad, šta razlikuje jednog Dostojevskog, Andrića, Mešu, Foknera…od ovih sa bestselerima? Karakteri, odnosno likovi u priči.

5 načina da stvoriš trodimenzionalne likove u priči Bez obzira koliko pišeš neku interesantnu temu, imaš originalnu formu, ultra zanimljivu priču i zaplet, priča bez dubinskih, slojevitih likova, ostaće ravna i nezanimljiva. Jer, ljudi se vezuju za ljude. Likovi moraju da budu životni, da liče na prave ljude, a ne na ljude sa tezom - ili ljude od papira. I to je greška, koju većina početnika napravi odmah na samom početku. Srećom, postoje mnoge zanatske tehnike i trikovi koji mogu da kresnu varnicu tvojim likovima i dodaju im kvalitete koje će ih izdvojiti od - papira. U online radionicama kreativnog pisanja, polaznike upoznajem sa detaljnim tehnikama izgradnje likova kada pišu tekstove u prozi. Neke od ovih tehnika su: Obezbedi “dodatnu karakterizaciju” likova. Nemoj da ograničavaš svoja likove u priči samo na jedan tip ponašanja. Na primer, kada je tvoj junak stidljivko, nema potreba da uvek bude stidljiv, ili neko divlje žensko čeljade ne mora uvek da bude DIVLJE. Umesto toga, pokušaj da budeš otvoren za neke




10

njihove neočekivane karakterne crte. Možda tvoj stidljivi junak voli da igra na stolu, kad popije nekoliko čaša pića. Ili tvoja divlja heroina postane zavezana vreća u razgovoru sa majkom. Ono što čini ljude (i tvoje likove) zanimljivim jeste ono neočekivano u njihovom karakteru i ponašanju. Zato se uvek upitaj: da li tvoji likove umeju da te iznenade svojim glupostima? Daj im osećaj ljupkosti, sudbine ili vere. Uvek je dobro da tvoji junaci imaju neku višu svrhu života, misiju, ili sudbinu koju moraju da ispune. Mnogi ljudi tragaju za istinom, ili svrhom života, tako da je važno da tvoji junaci imaju istu senzibilnost. Na primer, neka žena koja je upravo dobila otkaz na poslu, možda može da pronađe novi posao u oblasti u kojoj nikada nije radila, i možda je ta prilika upravo to što joj je potrebno. To je trenutak kada bi trebalo da odlučiš da li će tvoj junak imati koristi od svojih snova, u razvoju i unutrašnjem rastu njegove ličnosti. Usaglasi sukobljene emocije. Ljudska bića su uvek rastrazana između sukobljenih emocija. Zašto onda da se ova dualnost ne vidi i kod tvojih junaka? Uvek se postaraj da tvoji likovi poseduju ovu nevolju između ideala kojima teže, sa tamnim oblacima sumnje koji izjedaju njihovu egzistenciju. Na primer: Dejan je ubeđen da njegova devojka Jelena zaljubljena u njega, kao što je on zaljubljen u nju. Međutim od trenutka kada je njegov brat Miloš pomenuo da ju je video u prolazu kako razgovara sa nekim muškarcem, na ulici u gradu, Dejan ne može nikako da se oslobodi sumnje u njenu vernost, svaki put kada ga ona poljubi. Iskoristi fizički izgled junaka da izraziš njegova unutrašnja osećanja. Ova književna tehnika poznata je pod nazivom “patetična obmana”, koja koristi spoljni svet kako bi izrazio unutrašnji, a ponekad i skrivene emotivne karakterstike likova. Pokušaj da je primeniš na fizički izgled tvog junaka. Na primer, tvoj junak može da pati od depresije i počne primetno da gubi težinu, opada mu kosa, ili stalno spava. Ili imaš nekog lika koji je stalno uzubuđen, u www.kreativnopisanje.org



11

nekom unutrašnjem spidu, kosa mu je raščupana i naelektrisana, rumenih obraza i čudnim sjajem u očima. Korišćenje fizičkih karakteristika, kako bi se izrazila unutrašnje emocije, uvek će podsetiti čitaoca na važna mentalna stanja junaka, na jedan fin, suptilan način, tako da štediš vreme na opširnoj naraciji, ili zamornom dijalogu. Koristi sopstveno iskustvo. Da bi tvoji likovi bili stvarno živi, slojeviti, trodimenzionalni, vrlo je važno da zaista budu uverljivi. Nema boljeg načina da ukoreniš lik iz priče u roman, nego da koristiš sopstveno životno iskustvo. Obogati tvoje priče detaljima iz stvarnog života, i to tako da dopustiš samom sebi izvesnu distancu od života i tvog pisanja. Na taj način ćeš efikasno vezati publiku za tvoju priču. Ako recimo kućni ljubimac tvog junaka ugine, možeš da kanališeš sopstvena sećanja u vezi smrti tvog hrčka. Detalji o životinji nisu mnogo važni. Ljudska panja za izgubljenim ljubimcem je univerzalna emocija.

VAŽNO: Jedno do ključnih iskustava koje imam sa polaznicima mojih online radionica kreativnog pisanja jeste da većina ima problem sa konstrukcijom karaktera i davanje života istim. Ovaj nedostatak se može prevazići jedino pažljivim osmišljavanjem likova, pravljenjem čitavih "životnih priča", kao neke vrsta "policijskog dosjea" u kome je sadžrano sve o našim junacima koji pričaju priče. Iako većina ovih podataka - od fizičkih karakteristika, pa do skrivenih želja i mentalnih potreba, nikada ne uđe u priču, pomaže da ti, kao autor, oživiš svoje likove. Jer oni i trebaju da budu ono što jesu - samo ljudi, sa svim kvalitetima i manama!

Ovo su samo neka od lekcija koje učimo u radionicama, gde negujemo pristup da je izrada i formiranje karaktera jedan od važnih ključeva, gotovo sama suština kreativnog pisanja. Korišćenje ovih pravila će ti mnogo pomoći




12

u pisanju, jer će dati uverljivost tvojim pričama, što je osnova svakog kreativnog pisanja uopšte.




13

Pokaži, ne govori “Pokaži a ne govori”! Koliko puta si sreo ovaj savet na časovima srpskog, u radionicama i sajtovima koji se bave kreativnim pisanjem…I ovo je jedna od omiljenih tema u radionicama kreativnog pisanja. Toliko, da je u radionici ovoj temi i vežbama posvećena čitava jedna lekcija. A opet… Zvuči onako jednostavno i bezveze: pa valjda svi to znaju. Kvaka. Znaju ali ga nema. Ili, može da bude, al ne mora da znači. Istina je da za mnoge pisce, a naročito one u pokušaju, ovaj zanatski savet od velike važnosti, ali da iz nekog čudnog razloga za mnoge i dalje ostaje enigma, kao kad su pisali prve radove u srednjoj školi. U čemu je onda trik? Akademski i tehnički pisci imaju zadatak da svojoj publici prezentuju činjenice što je jasnije i jednostavnije moguće. Njihovo pisanje predstavlja “govorenje” a ne “pokazivanje”. Međutim, ako ti kao kreativan pisac nudiš samo plan i činjenice, brzo ćeš postati dosadan i biti ubijen jednim klikom miša. Ili poklanjanjem tvoje knjige (koja je kupljena pre dve godine) za rođendan tvom rođaku. Koji će je, verovatno, isto tako nepročitanu pokloniti nekom drugom rođaku. Posle dve godine. Ili manje. I tu pokazivanje a ne govorenje stupa na scenu. U kreativnom pisanju, pokazivanje znači prikazivanje karaktera i osobina likova, delova zapleta, ili aspekata pojedinih situacija kroz misli, osećanja, radnju, metafore, ili neki drugi književni način. Kako to izgleda u praksi? Pokazivanje primerom: www.kreativnopisanje.org



14

Pokazivanje: Njen sin jurio je uplašenog psa oko kuhinjskog stola, pokušavajući da ga uhvati za rep, pre nego što je gurnuo gomilu špageta i crvenog sosa na ulgačane podne pločice. Govorenje: Njen sin je bio bezobrazan i nemoguće se ponašao. Ili: Pokazivanje: Morali smo da istegnemo vratove kako bi videli vrhove solitera, koji su izgledali kao da dodiruju nebo. Govorenje: Videli smo mnogo veoma visokih zgrada. Korišćenje metafora: Pokazivanje: Opsednuta jedrilica bacana je divlje amo-tamo, kao da je obična resa na podivljalom tepihu. Govorenje: Brod je upao u snažnu oluju.

Pokazivanje, kao zanatska tehnika, služi piscu da zgrabi čitaočevu pažnju, i najviše se koristi u pričanju priča u klasičnim književnim proznim formama.

Pokazivanje, kao zanatska tehnika, služi piscu da zgrabi čitaočevu pažnju, i najviše se koristi u pričanju priča u klasičnim književnim proznim formama. Međutim, ova tehnika je takođe vrlo zgodna i prilikom pisanja eseja, memoarske građe, i u publicistici, jer pruža mogućnost da se ostvari narativna dubina u prikazivanju aktuelnih događaja, a da se pisac ne udaljava od faktografije i vernog prikazivanja istinitih događaja. www.kreativnopisanje.org



15

Ipak, ne moraš da preteruješ. Iako je “pokazivanje” moćna zanatska tehnika pisanja, ne bi trebalo sve da se svede na pokazivanje, a da se “govorenje” potpuno zanemari. Tajna je u – ravnoteži. Kao i uvek u životu. Zato, ako te interesuje da dublje razradiš ovu tehniku, sedi, piši i vežbaj. Online radionice kreativnog pisanja ti nude jednistvenu priliku da to i radiš… od kuće. Umesto da se sam mučiš, radi sa nama. Mi smo tu upravo zbog toga.




16

Izgradnja suspensa: kako uplašiti čitaoca u dobro skrojenoj priči? “Vrata se ponovo otvoriše. Uđe stražar koji je nosio nešto od žice, neku kutiju ili korpu. On je stavi na udaljeniji sto. Od O’Brajena Vinston nije mogao da vidi šta je to. ”Najgora stvar na svetu”, reče O’Brajen, “varira zavisno od jedinke. Za nekog je to biti živ zakopan, za drugog biti spaljen, ili udaviti se, ili biti nabijen na kolac, ili pedeset drugih smrti. Ima slučajeva kad je najgora stvar na svetu nešto sasvim beznačajno, čak ni nesmrtonosno.” On se beše malo pomerio u stranu tako da je Vinston mogao bolje videti onaj predmet na stolu. To je bio četvrtasti kavez od žice, s ručicom, nešto nalik na mačevalačku masku, sa udubljenom stranom napolju. Iako je kavez ležao tričetiri metra od njega, Vinston vide da je uzdužnom pregradom podeljen na dvoje, i da se u svakom odeljku nalazi po jedan stvor. To su bili pacovi.”U tvom slučaju”, reče O’Brajen, “najgora stvar na svetu su pacovi.” Još čim je video kavez, kroz Vinstona je prošla neka jeza predosećanja, neki strah od neznano čega. No, tog trenutka mu najednom postade jasno šta znači onaj maskoliki deo. Utroba kao da mu se pretvori u vodu.” Džordž Orvel, “1984”

Svi smo imali noćne more barem jedanput u životu. Ja se uvek potrudim da moje i zapišem. Kasnije se uvek ispostavi da je to dobra stvar za brojne ideje u pisanju, čak i ako ne pišem nekakvu horor priču. Povremeno, strah je koristan. Prodrma. Tera da razmisliš i zamisliš. Strah odlično funkcioniše u svakodnevnom životu, a u pisanju još više. Zašto je strah tako važan u našim životima? Strah spada u osnovne ljudske emocije duboko ukorenjene u našu podsvest. Ako ti kao pisac ne koristiš strah u svojim pričama (naravno tamo gde treba i




17

gde je korisno), propuštaš sjajnu priliku da angažuješ svoje čitaoce ne jednom dubokom emotivnom nivou koji se pamti. Čak i ako ne pišeš u klasičnom strah žanru (triler, horor, krimić…), određena doza straha može biti vrlo važna za priču. Strah može da stvori vrlo žive i upečatljive likove, a čitaocima da obezbedi mnogo uzbudljivih stranica koje neće ispuštati iz ruku.

Zanat: uplaši čitaoca Koji su glavni strahovi tvog junaka? Duboko skriveni u njemu? Seti se one scene iz Orvelova “1984” i susreta glavnog junaka sa pacovima? A onda smisli kako da to iščačkaš napolje i da ga suočiš sa tim! Šta će on onda da uradi? Igraj se sa emotivnim strahovima. Za neke junake je najveći strah da će ih njihova ljubav ostaviti. Osećanje napuštenosti. Otkrij šta je to što emocionalno plaši tvog glavnog lika u priči. A onda nam pokaži – ti već znaš šta sledi u priči – šta se događa kada se tvom junaku nagovesti ono čega se najviše plaši! Dodaj još i 100 grama spoljnog straha. Uvek je dobro da postoji i neki spoljni faktor koji će da straši tvoje likove (i čitaoca). Užasan splet spoljnih faktora koji prete da ih samelju, unište, dezintegrišu. Stavi glavnog junaka u neku fizičku opasnost, kreiraj napetost uz postepeno povećanje količine straha (suspens) i … čitaoc će drhteći, uz lupanje srca i znoj iz kičmu, stezati korice tvoje knjige. Ponekad, tesno preživljavanje uz bolne fizičke rane, može dovesti do preokreta u duši likova. Razmišljaj kao dete. Svi smo gledali onaj crtać “Monstrumi”. Kad zavirimo u sebe, znamo čega se deca plaše, zar ne? Ovde mašta u principu nema granica. Strah od neverovatnih pojava je sasvim normalan. Monstrum pod krevetom, čudovište u ormanu…Spisak je beskrajan. Još ako pišeš u žanru




18

koji dopušta igranje sa realnošću (horor, SF…) onda ti je samo nebo granica da maštaš uz fantastičnu zabavu! Igraj se sa našim mozgovima. Ubaci junaka u priču u kojoj mislimo da se prirodno nalazi, dok on veruje da je u nekom sasvim drugačijem svetu. Matriksi mogu da budu različiti i da se paralelno odvijaju! Kada lik u priči počinje postepeno da shvata “pravu” realnost, strah počinje da polako izbija napolje. Ko je ovde lud? Da li je moguće izvući se iz paralelnih svetova?

Emocija je ključ Strah nije samo emocija. On je efikasan alat koji tvoje pisanje može da podgine na sasvim novi nivo. Obavezno vodi računa da strah, koji tvoj junak oseća, bude u skladu i intenzitetu sa spoljnim i unutrašnjim događajima. Publika ne voli preterivanja i izveštačenost, brzo će te provaliti i onda od strašenja nema ništa. Kreiranje suspensa u online radionici je mnogo zabavna vežba: straši me, plaši me, je ključna tehnika za sve koji vole da pišu krimiće, akcione trilere, horor priče. Ono kad ti jeza ide niz kičmu, i nesptrljivo okrećeš stranice knjige, očekujući slatku jezu. Pa se pokriješ ćebetom preko glave. Ali i za eseje na Blogu, ili reklamnom tekstu sa pričom. U dobroj skrojenoj priči, po klasičnom grčkom modelu, u radionici učimo u delu – pisanje i struktura priče. Malo dramaturgije je uvek korisno znati. Barem na početku. I zapamti: pisanje je zabava, pre svega!! Buuu!




19

Kako da završiš priču? Najgora stvar koja može da ti se desi jeste da pišeš, pišeš, brišeš, pa opet pišeš, i stigneš nekako do kraja i onda…ćorak. Nema kraj. Ima kraj, al ti se ne sviđa. Kum ti je rekao da ne kapira. Žena ti kaže da je bezveze. Familija ti je razočarana. Urednik u izdavačkoj kući misli da bi to sve trebalo drugačije. A ortak u kafani da bi on to različito napiso, samo da ga ne mrzi. I onda počneš da mrziš sebe i smeška ti se kanta za đubre. Šta to znači? Znači da tvoja priča, esej, roman, delo u nastavcima – nema valjan kraj. Zašto je kraj tako važan? Stari Grci su cenili da dobro razrešenje priče pročišćava ljudski duh (katarza), a današnji klinci merkaju da li priča ima nastavak il nema (Poter, Igre gladi i prestola…). Oni srednji kažu poenta je ključ rauzmevanja. Koliko puta ti se desilo da pročitaš dobru knjigu, a onda je tresneš o zid jer je kraj bezveze. Razočaraš se i imaš utisak da si gubio vreme. Isto važi i za gledanje dobrog filma. E, da ne bi tvoji čitaoci treskali zidove tvojom pričom, dobro osmisli kraj i nemoj da ih razočaraš. Ili beri karijeru pisca na šiljak. I nije stvar u hepi endu. Baš suprotno.

Nije važno kako si počeo, važno je kako završiš Kad malo bolje razmisliš, sve se u stvari vrti oko kraja. Ljudi imaju kratko pamćenje, i glavnu stvar koju pamte jeste kraj (većine stvari u životu). Cela tvoja priča ukazuje i kreće se ka nekom kraju. Dobar kraj uopšte nije tako lako napisati kako se čini na prvi pogled. On zahteva da pisac ima odličnu kontrolu nad pričom, a naročito ritmom i tempom. Potrebno je da se svi glavni i sporedni tokovi radnje vrlo dobro i efektno uvežu, kako bi kulminirali u efektnom završetku, koliko god on bio (ne)očekivan!




20

Evo nekoliko sugestija i saveta kako se to može postići! Nepredvidljivi element. Čak i kada se svi tokovi tvoje priče nižu nekim logičkim redom, to ne znači da ne možeš da dodaš nešto neočekivano što će iznenaditi čitaoca. U grčkim tragedijama obožavali su “boga iz mašine” (deus ex machina), koji se pojavljivao na kraju drame i svojim postupkom razrešavao priču u skladu sa porukom/idejom pisca i njegove priče. Naravno, danas to izgleda krajnje arhaično (mada ima nekih koji to i dalje mnogo vole). Ali, ako kraj začiniš sa nekim malim iznenađenjem, to će doći kao začin na poentu priče. I uvek je omiljeno kod publike. Samo, vodi računa da ima neke logike sa pričom: neka crta u karakteru junaka, tajna koja se otkrije, ili zaboravljena epizoda koja se ispostavi ključnom za priču, i sl. Ljudi vole da se iznenade, pa zašto da im to ne pružiš?! Zaokret u zalpetu. Preokret na samom kraju priče može biti grub i iznenadan, ili suptilno postavljen. Ali, ono što je najvažnije jeste da ne bude neočekivan. Neki pisci vole da ih preokret iznenadi više nego njegove čitaoce. Opet, to ne znači da treba po svaku cenu da smisliš neki šokantan kraj. Kako god bilo, dobar preokret na kraju mora da bude prirodan, odgovarajući i na neki način “pravedan”. Ili, knjiga o zid. Mračni trenutak. Ovi trenuci u sudbini tvog junaka obično dođu kada sve izgleda izgubljeno. Bez nade, kada neprijatelji pobeđuju, kada je istina crna kao noć i budućnost prokleta (to je ono kad se obeznaniš od alkohola, ili došetaš do mosta u ponoć, suznih očiju). Sada je vreme za preokret, spas, koji je idealan za kraj priče. Mračni trenuci su korisni za efekat izbavljenja u poslednji čas. Osmeh sudbine. Poslednji atom snage koji te čupa iz živog blata. Pobeda. Što je situacija crnja, to će srećno rešenje dati dobar kraj. I olakšanje za publiku, koja sad može da odahne. Ovi emotivni trenuci su kljič svakog dobrog pisanja. I kraja tvoje priče. www.kreativnopisanje.org



21

Emotivna promena. Ovo se obično tiče likova u tvojoj priči. Trenutak kada dožive eureku, emotivno i saznajno prosvetljenje. I to je odlično rešenje za kraj priče. Trenutak kada glavni junak doživi konačnu spoznaju sudbine. I to mora imati vro značajne posledice po njega i likove koji ga okružuju. Može da bude, ali se ne desi. Ovakav kraj se često osmišlja kada je tvoja priča zasnovana na živopisnim i produbljenim likovima, a manje na zapletu i njegovim preokretima. Ključ ove tehnike je da glavni junak prođe kroz unutrašnju transformaciju, koja će mu na kraju pretumbati život na glavačke. Sve je u emotivnom balansu, ali na kraju priče junak ostaje onakav kakav je bio, ostaje dosledan svojoj sudbini kakva god ona bila. Ovo je istina, a istina se uvek prepozna. Svuda oko nas, pa čak i u nama samima, zar ne? Mešavina sreće i tuge. Najčešće najbolji kraj priče nije ni hepi end, ni neka tužna katastrofa, već pomalo od oboje. Kada napišeš kraj koji zadovoljava obe emocije, on je tada složen i životan, i tvoj čitaoc će dugo pamtiti priču, nakon što je sklopio korice tvoje knjige. Ovde, uvek ipak imaj u vidu žanr u kome pišeš. Ako tvoja publika očekuje 100% srećan kraj (bajke, na primer, ili krimići u kojima pravda uvek pobeđuje), daj im ono što hoće. Ako im pružiš suviše realistični kraj, većina će te mrzeti, jer ljudi obično ne vole ukus istine. Ostavi mesta za tumačenje. Ponekad je dobro da ostaviš kraj priče otvoren. Naročito ako se uklapa u žanr u kome pišeš. Ljudi vole da pričaju o mogućim krajevima, da ih sami izmišljaju, da postavljaju pitanja. I čekaju nastavak, ako pišeš obimna višetomna dela kao što su “Igra prestola”, “Hari poter” i slično. Ne odugovlači sa završetkom. Jedna od najčešćih grešaka pisaca jeste da otežu sa završetkom priče. Stalno nešto odlažu, odugovlače, dodaju neke događaje i preokrete, kao neverending story. Bljak. Ne. Nakon ključnog preokreta u priči, potrudi se da završiš pisanje brzo i logično. Jednom kada




22

se žurka završi, onda je gotovo. Ako i dalje nešto piskaraš, samo ćeš da razvodniš priču i očekivana poenta će izostati. Kraj je uvek najvažniji!




23

Pisanje istinite priče Pisanje priče, koja je zasnovana na istinitim događajima, uopšte nije tako jednostavno kao što na prvi pogled izgleda. Prozni pisci romana i kratkih priča, moraju da znaju kako da koriste prave detalje iz života, i da znaju kada takvi detalji prosto ne funkcionišu u priči. Pisanje o tvom stvarnom životu i realnim ljudima i događajima može biti vrlo insipirativno, ali u isto vreme i vrlo opasna rabota. Zašto?

Pisanje priče iz ličnog iskustva Život, sam po sebi, je prebogata riznica materijala za svakog pisca. Mnogi romani i priče su autobiografski do izvesne mere, s obzirom da pisac crpe insipiraciju iz svog sopstvenog sveta. Prvi poljubac, rođenje, smrt, ratovi, krize, deca, brakovi, razvodi, promena posla itd. Ponekad može da ti se desi da se priča dogodi iz nekog najfinijeg, ili najmanjeg, detalja: sećanje na kopanje u pesku sa drugarima, može da se izrodi u uzbudljivu priču o čoveku koji za život zarađuje kopanjem bunara! Jedna iskra može da zapali čitavu životnu storiju prepunu uzbudljivih likova i događaja, koji će vešto uzburkati dušu tvojih čitalaca.

Pričaš o tuđem iskustvu Posmatraš i prisluškuješ tuđe postupke i razgovore. Gledaš ih u kafićima, autobusu, na poslu, zabavama, čitaš u knjigama, ili gledaš film. “Pauk pojeo čoveka”, “Srbin preživeo ebolu”, “Dete preživelo američke bombe u Iraku”… Svaki naslov, treptaj oka, bolan osmeh, grč ili sreća tuđa, mogu biti izvor tvoje priče. Pij slobodno ovu inspiraciju i uživaj. Ili, možeš da se prebaciš u prošlost, u detinjstvo i ranu mladost. I da se setiš Milene iz osmog tri, stidljve devojčice sa kikama, koja je malo govorila a




24

mnogo stidljivo crvenela. I koja je postala poznata glumica. Ili serijski ubica? Mogućnosti su neiscrpne.

Posao ti je inspiracija iz prve ruke? Mnogi savremeni pisci, naročito oni što pišu trilere, horore i drugu sličnu popularnu literaturu (Grejem Grin, Grišam, Kuk), inspiraciju za svoje pisanje i čitav niz romana, od kojih mnoge u nastavcima, našli su u bivšoj profesiji kojom su se bavili dok nisu postali poznati pisci. Oni su svoja iskustva, priče i likove crpli iz nekadašnje prakse života – Grin je bio špijun, Grišam advokat, a Kuk doktor. Ko zna, možda tvoja profesija može biti rajski vrt za tvoj pisanje? Iskoristi, što da ne!

O čemu treba da vodiš računa kada pišeš o stvarnim događajima? Razmisli o sledećem: Nekada davno, živeo je jedan čovek koji se rodio, išao u školu, postao učitelj, oženio se, dobio dvoje dece, i umro kada je napunio 82 godine. Skupljao je marke, strašno se bojao letenja, i jednom se na poslu potukao sa kolegom i tada je slomio dva rebra. Tokom svog života, pomogao je svojoj deci i svojim đacima da postanu uspešni i zaokruženi ljudi, što je stvarno sjajno dostignuće. Hm. Ali, da li je to roman? Većina priča ima svoj oslonac u stvarnom životu, ali ako razmisliš o životima većine običnih ljudi, o tome se obično ne može napisati dobar roman. Život je prilično haotičan i komplikovan, i ne sledi pravila pričanja priče. Uglavnom je dosadan i jednoličan. Veština je u tome da se podignu likovi, događaji, tragedije i trijumfi iz stvarnog života i da im se stvori novo postojanje, uz pomoć književnih tehnika i sa velikom dozom kreativnosti. Tako oni postaju uzbudljiviji, interesantniji, prilično zastrašujući i – vredni čitanja.




25

Potrebno je, dakle, samo da vodiš računa da budeš dovoljno pošten i iskren u prikazivanju ljudi i događaja iz stvarnog života. Ako postaneš suviše emotivan u pretakanju tvoje realne životne priče u fikciju, može da ti se desi da izgubiš osećaj za one elemente koji izdvajaju dobro skrojenu priču od prepričavanja životnih događaja. Emocije su u pisanju ključni gradivni blok, ali mogu biti i prepreka ako pisac nije fleksibilan.

Takođe, imaj u vidu da ponekad priče iz realnog života jednostavno ne izgledaju realno u pisanju priča. Priča o nespretnom provincijskom policajcu koji u sred velegrada rešava najveće mafijaške zločine, izgleda krajnje nerealno, liči na kliše, bez obzira da li je stvarna ili ne. Kada život postane suviše neverovatan za dobru proznu priču, pisanje eseja ili publicistike uvek bude bolje rešenje.

I da. Vodi računa da te tvoji pravi likovi, ako ih već pominješ imenom i prezimenom, ne tuže. Zato izmisli barem imena, i promeni mesta događanja. Većina neće voleti da se prepozna u tvojoj priči, jer takvi su ljudi: uvek o sebi misle bolje, nego što vide u sopstvenom ogledalu. I ne zaboravi: ne baviš se ti pisanjem, već se ono bavi tobom!




26

Kako smisliti naslov za priču? Za mnoge kreativne pisce smišljanje naslova za knjigu predstavlja pravu noćnu moru. U igri je mnogo teških opcija: kako ostaviti prvi utisak na publiku, biti jedinstven, neponovljiv, originalan, izdvojiti se od gomile drugih naslova, privući pažnju…Dilema teška, muka velika! Međutim, sa malo mozganja, dobre pripreme i nešto eksperimenta, naslov može biti slatko zadovoljstvo i pun pogodak. Isto važi i kada je u pitanju izbor naslova za pesmu, kratku priču, ili bilo koji drugi kreativan tekst koji napišeš.

Elementi dobrog naslova Poetski jezik. Neki od najboljih naslova u literaturi, članaka na blogu i sl, koriste asocijativni jezik u naslovu. Kako to izgleda? Recimo “Prokleta avlija”, “Derviš i smrt”, “O miševima i ljudima”, “Lovac u raži”, “Skitam i pričam”, itd. U ovim i sličnim naslovima uvek se kombinuju asocijacije i poetika u dočaravanju suštine teksta. Aktivne reči. Ovo su naslovi koji koriste jake reči koje prosto vrište i otimaju se za tvoj pogled sa polica knjižara (plus dobar dizajn korica). “Tvrđava” je dobar primer za to, ili “Ubiti pticu rugalicu” ili “Igre prestola”. Misterija/Sukob. Dobri naslovi uvek daju nagoveštaj priče koja dolazi. Ključ je u nagoveštaju sukoba, ili nekakve tajne. “DaVinčijev kod”, na primer”, ili “Rekvijem za jedan san”. Ako uspeš da u naslovu sumiraš sukob, ili glavnu tajnu tvoje priče, onda




27

je to majstorski potez. Tako ćeš privući pažnju čitaoca sa samo jednom rečju, ili nekoliko reči. Ime glavnog junaka. Često naslovi koriste imena junaka iz priče, plus neka misterija, ili intriga, koja je povezana sa njihovim imenom: “Slika Dorijana Greja”, “Životni put Pere Todorovića”, “Hari Poter i….”, i tome slično. Imena mesta. I ovo može da bude zanimljivo i da odmah privuče pažnju publike. Pogotovo ako tvoja knjiga ima veliku i zanimljivu postavku, mesto gde se radnja dešava, a koja je bitna za samu priču. “Bife Titanik”, “Travnička hronika”, “Poslednji tango u Parizu”, “Berlin Aleksandar plac”, su naslovi gde mesto radnje ima važan deo same priče, ili predstavlja veliku metaforu, koja je presudna za razumevanje radnje, likova i njihovih sudbina. Besmisleni naslovi. Neki naslovi su toliko bezvezni da odmah privlače pažnju svojom glupošću. Ovo može da bude zanimljiv marketinški trik, pod uslovom da ti knjiga takođe nije besmislena sama po sebu. “50 nijansi sive”, na primer. Ili “Da li Androidi sanjaju električne ovce”, i sl. Naslov u okviru žanra Ako pišeš komercijane priče, koje su čvrsto ukorenjene u određenom žanru (triler, ljubavni roman, istorijski roman, itd), vodi računa da naslov bude u okviru definicije žanra, odnosno očekivanja na koje je publika navikla. Moja preporuka je da ostaneš u ovkiru žanra, jer publika voli prečice koje odmah definišu o čemu se u tvom delu radi. Na osnovu toga oni donose odluku o čitanju i kupovini, a to se ipak računa, zar ne?




28

I na kraju, sve ovo pada u vodu ako imaš nesreću da naletiš na mecenu, sponzora ili izdavača koji ima književne ambicije i voli da kreira naslove (tuđih) romana po svom ukusu. Tada sve ovo baci u vodu i prekrsti se. Uz nadu da ćeš s njim ipak izaći na kraj i isterati svoje!




29

Korišćenje čula u pisanju Svi znamo koliko je važno koristiti čula u kreativnom pisanju. To je i jedna od obaveznih tema u svim priručnicima, radionicama, seminarima…Međutim, da li čula stvarno koristiš u opisima događaja, likova i radnje u tesktovima. I to SVA čula, a naročito ono PETO čulo, tj. UKUS? Ukoliko ne pišeš tekstove za Rudolfovu emisiju, razmisli, i verovatan odgovor će biti NE, ili jako retko!

Pet čula u opisnom pisanju Vid je prvo i najčešće čulo putem koga likovi i narator tumače svet. Oni gledaju oko sebe – zalaske sunca, druge ljude, razne događaje pa čak i sami sebe u ogledalu. Iz tog razloga (a znamo da čulo vida čini oko 75% svih naših doživljaja), to je i najčešće čulo koje se koristi u pisanju.

Primetio sam da jako mali broj pisaca-početnika shvata i obraća pažnju na koje se čulo najviše oslanja dok piše. Kada piše, svako od nas uglavnom se oslanja najviše na jedno, ili dva čula. Krunsko pitanje ovde je da li poznajete svoje pisanje dovoljno dobro da bi jasno uočili prednosti i slabosti vašeg rada kada je korišćenje čula u pitanju?

Dodir je takođe vrlo često na repertoaru: likovi obično primećuju kada je hladno, vruće, ili duva neki neprijatan vetar. A ruka ljubavnika je uvek topla (i oko srca naravno). Zvuk sledi odmah iza vida i dodira. Nakon što junak priče vidi zalazak sunca i oseti miris mora, odmah zatim slede i krici galebova u daljini. Mirisi su ipak nešto ređi, mada ne zaostaju baš mnogo. Obično se koriste u kombinaciji sa vidom i dodirom, kao neka dopuna za pržene žute kromiriće, vrele iz ulja, koje prepoznaš tri ulice dalje dok hodaš ka omiljenom restoranu.




30

I sad nam ostaje ono peto čulo, tako podcenjeno i nepravedno zapostavljeno. A to je čulo ukusa.

Kako koristiti ukus u pisanju? Jeste li primetili kako likovi u romanima, pričama (o poeziji, osim onoj kulinarskoj da i ne govorimo), vrlo malo JEDU? A i kad jedu, to se nekako samo onako usput pomene, skrajnuto, ispada da ti ljudi iz mašte uopšte ne jedu i ne idu u WC! Ok, za WC i razumem, ali JELO? Pa posle sexa, to je druga glavna aktivnost čime se većina neumorno bavi. A u pisanjima gotovo da i ne postoji. Apsurd, zar ne?! Kao ljudska bića, mi imamo vrlo intenzivan i često suptilan odnos prema hrani. Bezbrojni štampani kuvari, TV kuvari, recept blogovi, diskusije, kafane, su više nego dovoljan prilog tome. Zato, nemojte podceniti moć pisanja o hrani u vašem pisanju. Hrana je primarna. Hrana je vrh. Hrana je život. Kada opišete ukus hrane u vašim tekstovima, dodajete jednu bitnu dimenziju doživljaja publike onoga o čemu pišete. Evo nekoliko sugestija: Ljudi mogu biti lepi i ružni, ali i gorki i slatki. Podsetite publiku na omiljeni kolač, ili supu od žabe, odmah će znati na čemu su. Ne vole svi egzotiku, ali su se često gadili nečega u životu. U prelomnim klimaks trenucima priče, poslužite glavnog junaka nečim vthunski odvratnim, pašće u bedak sigurno. Ako vaš junak odluči da ždere sladoled, umesto da se suoči sa ključnim problemom njegovog života, to mnogo govori o njemu.




31

Svi imamo sećanja na razne ukuse, naročito iz detinjstva. Iskoristite to da vam se junak priseti nekog važnog događaja, koji može biti ključ za razrešenje, ili početak, odnosno kraj priče.




32

Kako prikazati šta glavni lik misli? U skladu sa temom o pokazivanju a ne govorenju, vrlo je korisno reći nešto o tehnici putem koje možete prikazati misli i osećanja vaših junaka, a da se sve to ne pretvori u dosadnu monološku osamu likova u priči. Obratite pažnju na ljude iz svoje okoline i načine kako iskazuju svoje misli i osećanja i to kroz ponašanje i signale tela koje emituju. Naravno da ne možemo da čitamo njihove misli, ali na neki čudan način obično tačno znamo kada su uznemireni ili uzbuđeni, kako žele da naprave da se osećamo krivim, ili planiraju da nešto zajednički uradimo. Postoji nekoliko načina da to pokažete u vašem pisanju: ✓ na osnovu onoga što kažu ✓ iz načina kako nešto kažu (ton, glasa, ritam i tempo govora, pauze, oklevanja, značajne tišine…) ✓ putem govora tela ✓ na osnovu akcije/delanja likova Istovremeno, publika na taj način dosta saznaje i o samim likovima u priči. Ukoliko priču pišete u prvom licu, iz ugla samog junaka, nećete imati na rasplaganju gore navedene tehnike, ili ćete ih moći koristiti u prilično ograničenom obimu. Međutim, ukoliko priča nije pisana u prvom licu, možete prikazati njegove misli i osećanja spolja (reči, izrazi lica, govor tela, akcije). Ali, ako pišete u prvom licu, onda se morate potruditi da sve ovo prikažete iznutra. Kako? Možemo to uraditi kroz kroz direktne misli, kada citiramo reči putem kojih naš junak misli.




33

Na primer: “Dejan je često neraspoložen”, pomisli Jelena. “Nadam se da nije ništa strašno”. Možemo iskoristiti i indirektne misli. Na primer: Jelen je sa zebnjom polgedala u njegove zgrčene ruke na volanu. Obično nije bio ovoliko napet – nadala se da se ništa strašno nije dogodilo. Možemo to sve prikazati kroz fizičke doživljaje junaka. Na primer: Osetila je kako joj se stomak grči . Svi ljudi pokazuju svoje misli i osećanja na različite načine, i u tome je lepota i dinamika korišćenja ovih tehnika. Zato dobro razmislite kako će vaš karakter reagovati kada, na primer, se naljuti. Možda će naglo postati hladan, dalek, ili neuobičajeno ljubazan. Ili će pocrveneti u licu, podići glas i šutnuti komad nameštaja. Usklađeno ponašanje junaka i njegovih reakcija u skladu sa njegovim karakterom, uvek daje životnost i dubinu samoj priči koju pišete!




34

Početničke greške: dijalog Jedna od najčešćih grešaka sa kojima se pisci u prozi (isto važi i za scenario ili dramski tekst) najčešće suoče jeste pisanje dijaloga. Na nesreću, bez obzira da li voliš da pišeš dijalog ili ne, on je obično neizbežni sastavni deo proznog pisanja. Osim ako želiš da padneš u monološku osamu lika zatvorenog u sopstveni svet u kome niko drugi ne postoji osim – tebe. Ali ni to nije loše. Barem tebi. Dijalog im mnogo uloga u priči: • • • •

otkriva likove unapređuje radnju čini da likovi izgledaju stvarno dodaju smisao akciji koja se odvija

Osim toga dijalog je brz i lak za čitanje. Dijalog jednom tekstu, bez obzir šta mislili o tome, dodaje belinu i prostor za disanje, naročito ako si pisac popularnih romana, Stiven King u pokušaju, a Dostojevskog smatraš krajnje dosadnim. Kako to? Pogledaj tvoju publiku kad dođu u knjižaru: mnogi često listaju knjige po policama i nesvesno gledaju koliko tu ima dijaloga jer je on – LAK ZA ČITANJE. Toliko o ovome. Na nesreću, i pored svih ovih osobina, dijalog je i tehnika pisanja gde najčešće stvari mogu da krenu naopako. Naročito kod početnika, mada ni oni iskusniji nisu imuni na ovu problematiku. Dakle u čemu je stvar? Suviše formalno. Čak i ako je tvoj lik vrlo obrazovan i verbalno elokventan, pravi likovi iz života (pa makar bili doktori nauka) nikad ne govore kao iz udžbenika. Na primer:




35

Ne znam, nje moj fazon, jebi ga… Otišo da vidim ima li šta novo… Nebi da sam ko oni, znaš, mislim da sam ti… Umesto: Ne znam, to nije moja stvar, zaista… Otišao sam da vidim da li ima nešto novo… Ja ne bih da budem kao oni, mislim da sam kao ti… Naravno da će biti situacija u kojima će tvoj lik govoriti tačno i precizno, ali to je uvek deo njegovog karaktera…ne valja da svi u priči pričaju na isti način već u skladu sa svojim likom – to je poenta.

Slično tome, ne valja ni kada likovi pričaju u dugačkim, komplikovanim rečenicama. Tako nešto se retko sreće u životu gde ljudi u razgovoru provode oko 10 minuta dnevno. Ostalo otpada na govor tela. Ili sretneš narcisa koji voli da drži banku. Ali to su posebni slučajevi.

Suviše realistično. Ovo je drugi kraj usranog štapa. Neki pisci, u želji da pošto poto pobegnu od formalizma, preteruju u želji da njihov dijalog izgleda realistično. Oni stalno nešto bibere u govoru svojih junaka, pa tako često čitamo gomilu nekih “hmmm” i “uh, ah oh” i drugih otezanja. To može da poprimi groteskne razmere, pa na kraju nikada nisi siguran o čemu se ovde radi, ili su ti likovi retardirani. Dosadna pomagala. Ovo je stvar čiste tehnike, odnosno označavanja dijaloga u tekstu. Oznake za dijalog su male fraze koje čitaocu kazuju ko govori u priči:




36

On reče Ona kaže Rekao je Odgovorio je Ili (kad nećemo da se ponavljamo): Povikala je Zajecao je Potvrdio je U načelu, najednostavnije oznake su i najefikasnije – čitalac ih obično uopšte i ne primećuje, osim kao naznaku ko tog trenutka govori. Tako da je najbolje da se držiš toga. Ono, znaš, “reče, odgovori, upita” i sl. Ako misliš da ih suviše često koristš, postoji jedan mali trik: samo uklopi dijalog u tekst bez ikakve oznake. Na primer: Milena je strčala niz stepenice. “Ne mogu nigde da ga nađem!”. I svi će shvatiti, ne brini. Česta upotreba imena likova. Ovo je klasik. Svi to nešto vole, kao da ti ne znaš ko je tu ako se to već pomene par puta u tekstu, pogotovo ako si odmako dalje od 5 strane romana. U realnom životu, ljudi nikada ne zovu one druge imenom u konverzaciji, osim na početku, ili ako hoće da ga iznerviraju kad su ljuti. Pa ni tada svaki put kad mu nešto kažu. Na nesreću, u kreativnom pisanju- romanu ili kratkoj priči, često možemo da sretnemo ovakav dijalog: Zdravo, Ceco. Kako ti je prošao dan? Ništa posebno, Milane. Da li si pokupovao sve što treba? Izvini, Ceco. Zaboravio sam.




37

I tako dalje i tome slično. Ovakva konverzacija ubrzo postaje veštačka, neprijatna, čak i uvredljiva za oba lika. Ovo nastaje zato što pisac obično želi da izbegne ponavljanje tehničkih oznaka, pa misli da se ovim spasao od toga. Greška. Bolje i višak oznaka nego ovo mlataranje imenima. 




38

Emocije i pisanje Kad krvariš dok pišeš… Da li se trgneš kada vidiš nekog kako opeče prste na vreloj ringli? To je zato što postoji nešto što se zove neuronsko ogledalo u akciji! Ovi neuroni predstavljaju virtuelnu simulaciju onoga što opažaš. To je način kako možemo da iskusimo emocije drugih. Kada neko plače, mi smo tužni. Kada neko vrišti i nama dođe da vrištimo. Kakve to veze ima sa pisanjem? Prosto: neuronska ogledala se uvek aktiviraju ne samo kada nešto vidimo ili čujemo, već i kada nešto pročitamo. Naša neuronska ogledala se aktiviraju podstaknuta emocijama pisca. Kada pišemo i pustimo naše ogoljene emocije da poteku stranicama, naši čitaoci rezoniraju zajedno sa nama. Ovaj proces se zove emocionalna reznonanca. Postoje tri tajne koje je potrebno da znaš kako da potpališ neuronska ogledala kod čitaoca.

Osećaj, osećaj, osećaj Kako bi mogao da preneseš emociju, moraš da je osetiš dok pišeš. Najgore je da samo sediš mrtav ladan i nadaš se da će tvoje pisanje da zagreje čitaoca. Kad pišeš kako treba onda se smeješ, plačeš, ljutiš i straši zajedno sa onim ko će to da čita. Ako pišeš nešto što je lično tvoje, zatvori oči i seti se kako je to tvoje iskustvo izgledalo. Podseti se zvih fizičkih osećaja koje si doživeo. www.kreativnopisanje.org



39

Ono što si video, čuo, omirisao. Ako pišeš roman, pesmu, potrebno je da zamisliš kompletnu scenu sa svim osećajnim detaljima i emocijama. Samo tad piši svoju priču.

Žudnja Ljudska bića vole da komuniciraju putem priča. Pitaj one oko tebe za najnoviju frizuru, film koji su gledali, ljubavnu vezu, ljubimca kojeg imaju…i za uzvrat ćeš dobiti obično jednu pravu priču. Priče su univerzalni jezik čovečanstva. To je i razlog zašto se pisci kroz svoje priče tako duboko i strasno vezu sa svojim čitaocima. Postoje tri načina putem kojih možeš emotivno obojiti svoje pisanje: Nagovesti emocije Ako vešto nagovestiš, najaviš emocije, čitalac će sve više želeti da čita dalje, u želji da iskusi potpuno emotivni doživljaj tvoje priče. Upravljaj tempom Tempo kontroliše brzinu kojom čitalac prolazi kroz priču. Ako želiš da čitalac doživi strah i napetost, ubrzaj tempo upotrebom kratkih rečenica i kratkih pasusa. Suprotno, ako želiš da čitalac doživi relaksaciju i smirenje, uspori tempo dugačkim rečenicama. Dobro pisanje uvek koristi oba elementa, kombinaciju




40

bržeg i sporijeg ritma, uspone i padove radnje, kako bi držao pažnju publike i vodio kroz razičita emotivna stanja. Postavka scene – osnaživanje emotivnog doživljaja Ako želiš da pojačaš, ili naglasiš emotivni odgovor, napravi postavku za svoju priču u kojoj ćeš da koristiš dinamično opisivanje. Potrebno je da svaka reč u kontekstu provocira određene emocije. Isti princip je vrlo koristan kada pišeš na blogu.

Pssst! Nemoj da kažeš! Kod pisanja emocijama ima ova moćna caka – “Pokaži čitaocu sve, ali nemoj nemoj ništa da mu kažeš” (Hemingvej). Emotivna rezonanca je mnogo jača ako ne pomeneš emociju. Zašto? Zato što onog trenutka kada pomeneš emociju, tvoj čitalac se prebaci u program za razmišljanje. A kada počne da razmišlja o emocijama, automatski se distancira od stvarnog iskustva u doživljaju. Zato se dobra zanatska tehnika ogleda u pokazivanju a ne govorenju emocija. To je dobar način da se izbegne bombastičnost, što je naročito korisno kod pisanja za blog. Emotivna bombastičnost uvek ostavlja čitaoca hladnim, zato što su emocije imenovane, pobrojane, mnogo ih ima, a ono što uvek nedostaje je postavka i kontekst u kome se sve dešava. Dobro pisanje priča podrazumeva da pisac duboko oseća ono što piše i na taj način stvara čvrstu vezu sa svojom publikom. Oni tada strasno žele da vide šta će se još tu desiti. 




41

Najčešće greške u pisanju Svi smo grešna bića. A oni koji pišu naročito. Ovog puta nije reč o opštim životnim greškama, već o onome kada grešimo u – kreativnom pisanju. Tako da možete da odahnete i iščitate tekst do kraja. Postoje mnoge greške koje pisci čine prilikom pisanja, naročito one koje se dešavaju kada smo početnici u pisanju. Uobičajene greške ovog tipa su tipografske – ispuštanje slova ili znakova interpukcije, pogrešno spelovanje reči, slučajne gramatićke omaške, ili drugi slični, manji ili veći lektorski i korektorski previdi. I to je, da kažem, normalno (mnogi se ne bi složili,ali hajde, da ne isterujemo mak na konac). Međutim, postoje druge mnogo krpunije greške koje se tiču same dubine pisanja, naracije, ideje, teme. Ovo je važno i ovo su one prave greške koje činimo prilikom kreativnog pisanja. Ovde se radi o likovima, scenama, nejasnim rečima i rečenicama, stilskim nedoslednostima i sl. Ove greške se odnose na rupe i praznine u priči, papirnim karakterima, mehaničkim zapletima, što su sve “smrtonosne greške” u razičitim oblicima i formama kreativnog pisanja. Za utehu, sve ove greške koje činimo ne treba shvatiti kao poziv za očaj i odustajanje od pisanja. Baš suprotno: treba ih shvatiti kao greške na kojima se uči i koje ne treba ponavljati. One treba da nam pomognu da poboljšamo svoje pisanje. Često je mučno biti svestan svega toga i raditi ispravke onoga što je već napisano ali – vredi. Itekako se isplati. Znam iz sopstvenog iskustva i iskustva mnogih mojih đaka. Dakle, koje su najčešće greške u kreativnom pisanju?

Nejasni početak Svako malo naiđem na početak nekog teksta koji počinje sporo, da bi tek mnogo kasnije dostigao svoj puni zamah. To su ona dela kod kojih često




42

odustanemo već posle nekoliko prvih pasusa. Davež i gnjavaža je prva pomisao. Iako se kasnije može ispostaviti da je delo odličo napisano, ovakav početak može da nam uskrati mnoge čitaoce. Ali, šteta nije nepopravljiva. Hvala Bogu, svako pisanje uvek može da se ponovo napiše. Zato mislite o ovome i ne dovolite da vam sopstveni ego, lenjost, ili mrza otera čitaoce. Ne oslanjajte se na prijatelje i one koji to nisu, i koji vam nakon čitanja vašeg pisanija zato obično kažu “malo je na početku sporo, al posle je mnogo bolje”. Ne. Čim ovo čujete, sedite i pažljivo napišite novi početak. Neće vam posle biti žao.

Višak opisa i detalja Upravo čitam jednu knjigu i davim se u detaljima i beskrajnim kobasicama neprekidnih opisa i prideva. Kobasice nisu one domaće od svinjčeta, već ogromne kilometarske rečenice i pasusi kojima nema kraja. Priča je dobra i ideja je zanimljiva, ali već sam se umorio od plivanja u moru prideva i blistavih detalja. Probajte da izbegnete ovakvo pisanje. Nemojte da opterećujete čitaoca bespotrebnim detaljima sofe u sobi glavnog junaka, ili svim onim stvarima koje je potrebno da junak priče preduzme kako bi stigao od tačke A do tačke B. Mnoštvo detalja je vrlo korisno na nivou skice, ali u finalnom tekstu predstavlja strašilo koje će oterati i najupornije čitače. Ostavite im prostora da razmahnu sopstvenu maštu, i dobro se preispitajte koji su vam detalji neophodni za vaše pisanje. U protivnom, rizikujete da čitaoci pređu na “dijagonalno čitanje” i tako propuste i ono što valja.

Nijagara reči Pisanje, isto kao i muzička kompozicija, može da pati od “viška” reči. “Izbacite par nota i biće savršeno”; reče onaj austrijski car Mocartu. U slučaju vašeg pisanja, ako niste Mocart, ovo je najčešća greška početnika – ogromna www.kreativnopisanje.org



43

Nijagara reči koje zatrpa čitaoca i on na kraju nema pojma šta ste hteli da kažete. Setite se samo onih ogromnih debelih udžbenika i knjižurina na fakultetu koje niko nije hteo da čita, već su učili iz skripta i puškica. Ova bujica reči je takođe česta greška mnogih skribomana koji obično nemaju ništa pametno da kažu, ali vole da pišu (ili zarađuju na romanima po broju napisanih strana). Zato trudite se da pišete jasno i koncizno. Opišite radnju a ne utiske. Pokažite a ne govorite nam. Ne trošite reči i pasuse na nešto što može biti rečeno u jednoj prostoj rečenici. U suprotnom, ne gine vam hrkanje iz publike!

Ponavljanje očiglednog Ovo je takođe česta greška neiskusnih pisaca. Uvek vole da kažu više puta istu stvar, mada na drugačiji način. Na primer, “moram da odvezem auto u servis sutra, tako da neću moći nigde da idem jer će mi auto biti u servisu”. Tako da sam razumeo da će mu auto biti sutra u servisu, i to dva puta. Ono što je nezgodno jeste da ponavljanje je onome što piše uvek manje očigledno. Ponaljanje je majka učenja. Ali ne i za kreativno pisanje. Sasvim je u redu kod pisanja udžbenika i drugih sličnih dela, ali u kreativnom pisanju je nešto najgore što pisac može da uradi.

Glupav kraj Koliko smo dobrih knjiga čitali da bi stigli do kraja koji nas ostavi bez teksta. I to doslovno. Koliko je glup, neočekivan, bez poente, kao da je priču neko odsekao sekirom, ili je pisac iznenada umro i ostavio stvar nedovršenu. Ovo je greška nad greškama, majka svih grešaka u pisanju…Pravi rekvijem za svako ozbiljno piskaralo.




44

Ovo posebno mrzim, a nadam se i vi. Iako misim da je pisanje, kao i putovanje, stvar doživljaja dok putuješ, ipak loš kraj ume da te ostavi nezadovoljenog. Kao ono, “draga ne znam šta mi je večeras, nikako da završim…”. Možeš da zamisliš kako se tvoja “čitatejka” oseća, čak i kad uzme da te teši. Tako i kod ovakvih dela koji nemaju valjan kraj. Kraj puta. Prosvetljenje. Tuga. Radost. Bilo šta, osim ništa. Misterije ostaju nerazjašnjene kao kod popularnih serija, koje posle sto sezona i hiljadu uzbudljivih epizoda imaju nejasan kraj koji počne da nas nervira. Osim ako nema nastavak sledeće godine. Zato, obratite posebnu pažnju na kraj vaših priča, jer to je ono što svi željno čekaju. U protivnom, biće jako ljuti i razočarani i neće vas više čitati. Uopšte. I tačka. 




45

Umesto kraja: Moć reči Reč je čista magija. To je moć koja potiče od samog Boga, a vera je snaga koja usmerava tu moć. Možemo reći da sve što postoji u našoj virtuelnoj stvarnosti nastaje uz pomoć reči, jer reči koristimo u stvaranju priče. Ljudi imaju čudesnu maštu. Pomoću reči smo stvorili jezik. Uz pomoć jezika, pokušavamo da objasnimo sve što doživljavamo. Najpre smo se sporazumeli o zvuku i značenju svake reči. Zatim, pamteći zvuk reči, počinjemo da komuniciramo o svojoj virtuelnoj stvarnosti sa ostalim snevačima. Dajemo imena svemu što opažamo; biramo reči kao simbole, a ti simboli imaju moć da reprodukuju san u našoj glavi. Na primer, čim čujemo reč konj, u glavi nam se stvara određena slika. Tako funkcionišu simboli. Ali reč može biti još moćnija od toga. Dovoljno je da izgovorimo reč „Kum“, i u našoj svesti se pojavljuje čitav film. Ta reč, kao simbol, poseduje moć i snagu stvaranja, jer može da reprodukuje predstavu, ideju, ili čitavu situaciju u našoj mašti. Moć reči je neverovatna. Reč u našem umu stvara predstave predmeta. Reč stvara složene koncepte. Reč izaziva osećanja. Reč stvara sva uverenja koja čuvamo u svesti. Struktura našeg jezika oblikuje opažanje čitave naše virtuelne stvarnosti. I zato…zašto pišemo? Pišemo da stvaramo svetove, putuјemo kroz vreme, beležimo život, razmenjuјemo iskustva i učimo od sebe i drugih. Zato, prosto i јednostavno…pišite!



Kratki-saveti-za-kratke-priče.pdf

Recommend Documents