Samedin Kadic - Penelopin Vez [75878]

U danima epidemije, red ispred stacionara bi se odužio do zbornice, a doktor je

odmahujući glavom puštao u stacionar prvih deset. Ostali na nastavu. Onih dana kada se ne bi uspjelo otići u stacionar, kao vječita utjeha ostajala je mudrost data u iskazu  Bože zdravlja ! Sa  Bože zdr avlja avlja  prilazilo bi se s e svakom svak om učeniku učen iku koji bi tog

časa zaradio jedinicu i sa tim izrazom mu se izražavala sućut. Život u internatu je tekao između onog Bože stacionara prije, i onog Ma Bože zdravlja, poslije kečine. Tek u danima dobrovoljnog davanja krvi moglo se vidjeti koliko se softe boje nastave i koliko samo vole stacionar. U IV-b odziv dobrovoljnih davaoca je bio stoprocentan i tog

dana za taj razred nije bilo nastave. Među onima koji su davali krv obavezno je bilo najmanje pet-šest malokrvnih, koji bi čitav taj dan proveli u borbi sa snom, mukom i

glavoboljom. Na dan dobrovoljnog davanja krvi, ispred stacionara je bio teferič: pili su se  besplatni fruktalovi sokovi i jele besplatne čokoladice koje je kanton donirao za srednje škole; u sobi kod čistačica sviralo je neko kolo, u savršenoj akustici i ravnoteži, dovoljno glasno da održava merak na žeravici i dovoljno tiho da ne uzvitla usađene teferičke navike. Sutradan bi Oslobođenje  prenijelo informaciju da su učenici Medrese imali

ubjedljivo najveći postotak davalaca krvi, što je još jednom potvrdilo duboko humanističku orijentaciju ove škole. Kao i svaki nadahnuti humanizam, i ovaj medresanski je imao svoju cijenu: nju su plaćali oni malokrvni koji bi sedmicama poslije davanja krvi pili sok od cvekle i jeli špinat da nadoknade željezo.

Vrijeme koje će doći poslije Medrese nanijet će naplavine zaborava na onu strepnju pred stacionarom, dok se čekalo da doktor izgovori sudbonosnu dijagnozu: nastava ili stacionar. U vremenu koje će doći, bolesti neće biti drage i neće biti dočekivane s radošću, kao one u Medresi. 3. Kiraet sa aromom leksilijuma leksiliju ma

 Na času kiraeta bilo je zabranjeno nosti majice kratkih rukava. Profesor kiraeta, glavna tema svih fazanskih samostrašećih razgovora, izbacivao je sa časa one koji  su nosili majice kratkih rukava. Kada bi zvonilo za čas kiraeta, u razredu bi nastala pometnja; neko  je tražio nešto dugih rukava, neko je uzimao tejemum a neko se ljuljao na stolici, učeći Kur'an. A onda ulazak profesora i mrtva tišina.