Robert Aleksander - Poslednji Ruski Car

Robert Aleksander

Poslednji ruski car

Prolog Petrograd, Rusija Leto, 2001. Starica je provirivala kroz špijunku na vratima svoga stana, ne znajući šta da čini. Naposletku je pročistila grlo i treperavim glasom zapitala: „Ko je to?“ S druge strane masivnih, tapaciranih vrata oglasila se mlada strankinja. Bila je visoka i upadljivog izgleda, guste, smeđe kose. Na engleskom jeziku reče: „Prijatelj iz Amerike." Istog časa umorne babuškine oči napuniše se suzama. To nije mogao biti niko drugi. To mora da je devojka iz Čikaga. Shvativši da je ovo trenutak kojeg se plašila i koji je istovremeno u svim svojim molitvama prizivala, stara se Ruskinja lupi po grudima i žustro se prekrsti. A zatim joj ruka, gotovo bez razmišljanja, okrenu ključ u primitivnoj bravi iz sovjetskog doba i širom otvori vrata. Potpuno svesne ovog čudnovatog načina na koji su im se putevi ukrstili, stajale su dve žene i, ispunjene nekim tihim poštovanjem, gledale jedna u drugu. Očiju punih suza, usled olakšanja i žalosti, Amerikanka prekinu nelagodnu tišinu. „Možda ne znate ko sam ja, ali..." Iako je već zaboravila engleski jezik (otkako je Staljin došao na vlast, gotovo da ga nije ni koristila), starica je pokušavala da se priseti nekih engleskih reči, pa šaputavim, obazrivim tonom reče: „Ја znam ko si ti, draga Katja. Naravno da znam, i to ne samo iz onoga što o tebi pišu novine. Naravno da ne. Ne, nije trebalo da dolaziš... ali sam se od sveg srca molila da to učiniš, što je, svakako, bilo veoma sebično s moje strane." Potom ispruži ruku i najpre dotaknu Katjino rame, a zatim njen mekani obraz. „Da, to si zaista ti, pa ipak... kako ti je uopšte palo na pamet da pomisliš da bi me mogla potražiti?" Skrivajući bol iza usiljenog osmeha, mlada žena izvadi iz tašne kasetu. „Deda mi je ostavio ovo u nasledstvo." „Razumem", promrmljala je babuška i pucnula jezikom u znak razumevanja. „Uđi, dete moje. Ama uđi, što pre. Ima puno toga o čemu moramo da pričamo, a osim toga, ne želiš valjda da te vide kako stojiš pred vratima." Amerika Leto, 1998. „Ime mi je Mihail Semjonov. Živim u Lejk Forestu, država Ilinois, Sjedinjene Američke Države. Devedeset četiri su mi godine. Rođen sam u Rusiji, u vreme pre revolucije, u pokrajini Tula. U to doba ime mi nije bilo Mihail, nije čak ni Miša, kako me zovu ovde u Americi. Ne, moje pravo ime - koje mi je dato po rođenju - jeste Leonid Sednjov, a zvali su me Leonka. Oprosti mi, molim te, moje dugogodišnje laži, ali sada ti govorim istinu. Ono što želim da ti priznam jeste to da sam bio kuvarev pomoćnik u zdanju Ipatijev, gde su car i carica, Nikolaj i Aleksandra, bili zatočeni. To je bilo u Sibiru. Te noći kada su bili pogubljeni ja sam bio oteran. Oterali su me, ali sam se ja ipak krišom vratio. Te noći bez mesečine, noći između 16. i 17. jula, video sam cara i njegovu porodicu kako silaze niz ta dvadeset tri stepenika na zadnjem delu zdanja Ipatijev. Video sam ih kako ulaze u podrum... i video sam kako ih streljaju. Imaj poverenja u mene, veruj mi kada ti ovo kažem: ja sam poslednji živi sve-dok i ja sam jedini koji zna šta se stvarno desilo tokom te strašne noći... Baš kao što sam i jedini koji zna gde se mogu pronaći tela dvoje nestale dece. Znaš, ja sam se svojim vlastitim rukama za njih pobrinuo." Miša uzdahnu duboko, pokuša da se natera da nastavi, ali bez uspeha. Uspaničeno pritisnu

dugme kasetofona na kojem je pisalo stop i ostade ukočeno da sedi na popločanoj terasi, gledajući u daljinu, ka nemirnim vodama jezera Mićigen. Iako je sasvim čvrsto odlučio da istraje, pomalo je oklevao i nije bio u stanju da nastavi. Tokom svih tih godina koje su proticale nakon završetka ruske revolucije, Miši je postalo jasno da bi ono što je video u toku te jedne noći, davne 1918. godine, bilo dovoljno da se ispuni ceo jedan ljudski život. Posebno ga je tištalo ćutanje za koje se tako dosledno odlučio i u kojem je istrajavao tokom svih tih godina. U svakom slučaju, to je bila njegova kazna. On je bio star čovek, ubeđen da su njegova dugovečnost i izvrsno pamćenje patnja koju je zaslužio. Da, ima boga. Jer, da ga nema, Miša bi bio pošteđen svih patnji. Međutim, on je i dalje nastavljao da živi. I da se seća. Što je pošteno - pošteno je, pa je on, stekavši s vremenom izvesnu dozu mudrosti, konačno počeo da shvata da je ta noć u stvari bila početak nesreće koja se kasnije nadvila nad njegovom jadnom Rosijom. Kada se osvrne na sve te događaje, ovako iz Sjedinjenih Država i posle mnogo decenija, sve postaje tako jasno. Te noći, strahovito prokletstvo spustilo se nad zemlju i preplavilo sve njene prostore, do najudaljenijeg mogućeg ćoška. Kad su njegovi drugovi bili u stanju da urade takvo nešto, zar je onda bilo čudno što je Staljin pobio više od dvadeset miliona ljudi, pripadnika svog naroda? Ne, naravno da nije. Jedne tople večeri, u Jekaterinenburgu, pojedinac je postao sasvim nebitan. Miša je bio visok čovek koji je pomalo šepao pri hodu, ali je, naravno, tokom poslednjih petnaest godina postao nešto niži; i što mu se telo više savijalo a težina smanjivala, to mu je korak postajao neodlučniji. Celog života imao je vitku figuru, što je, nesumnjivo, doprinelo njegovoj dugovečnosti, ali i činjenici da je bivao pošteđen ozbiljnijih oboljenja. Kosa, koju je uvek uredno češljao prema potiljku, bila mu je već godinama bela poput snega, ali su mu vlasi, iako je veoma slabo gubio kosu, postajale sve tanje. Lice mu je bilo dugačko i usko, a nos tanak. Otkad je napunio pedeset godina, ten mu više nije izgledao blistav i zdrav, već je podsećao na pergament, a koža mu se, poput falti, spuštala niz jagodične kosti. Uvek se lepo oblačio; i sada je na sebi imao sive pantalone od laganog vunenog materijala i žuti kašmirski pulover, ispod kojeg je nosio uredno opeglanu i uštirkanu košulju dugih rukava, marke Brooks Brothers. Sedeći tako u baštenskoj stolici od livenog gvožđa, na povišenoj terasi ispred masivne kuće s dvadeset soba, i gledajući preko strme obale u pravcu jezera, predstavljao je sliku i priliku nekog ostarelog čikaškog mafijaša izvanrednih manira. Međutim, to je bilo daleko od istine, jer te 1920. godine, kada je stigao u Sjedinjene Države, nije posedovao ništa osim jednog malog ruksaka, jednog koferčeta i odeće koju je imao na sebi. Svi su verovali da je svoje milione pm ćerdao na deoničarskim berzama u Čikagu, ali to je bila laž, koju je on sam proneo, pazeći dobro da ne bude raskrinkan. Ukočenog pogleda, Miša je posmatrao jezero Mićigen i kao hipnotisan gledao svetlucanje vode koja se plavila, svetlucanje koje je podsećalo na dijamante. Celog života proganjala ga je ta noć, od koje je prošlo više od osamdeset godina i o kojoj ni s kim nije mogao govoriti, osim s Mej, svojom voljenom suprugom. Ali sada je morao, nije imao drugog izbora. Mej je već dve nedelje ležala u grobu, i on je čvrsto odlučio da joj se pridruži, i to što je moguće pre. Ali pre nego što bude napustio ovaj svet, morao je da ispuni određene obaveze. Morao je, naime, da otkrije istinu njihovoj jedinoj naslednici, njihovoj dražesnoj unuci Kejt. Mej, koja je nakon revolucije takođe pobegla iz Rusije, potpuno je razumela u kojoj je meri to pitanje bilo osetljivo, ali bez obzira na to što se, koliko god je to bilo u njenoj moći, trudila da pomogne Miši pri donošenju odluke, on je to pitanje stalno odlagao. Međutim, sada je došao taj čas, i on više nije mogao da čeka: morao je da ponudi mladoj devojci najjednostavniji mogući način da ona to razume. Takođe je želeo da održi zakletvu koju je pre toliko vremena dao. Ne, razmišljao je, morao joj je pružiti mnogo više od samog razloga. Morao ju je poslati u misiju, jer se plašio da

ona u protivnom, usled zbunjenosti ili očaja, neće moći shvatiti šta ju je odjednom snašlo, pa će možda... Ne, razmišljao je Miša, to se ne srne desiti. Podigao je ruku i pogledao na debeli, zlatni ručni sat, koji mu je u poslednje vreme malčice visio oko tanušnog ručnog zgloba. Bilo je vreme za čaj. Da je Mej bila živa, sada bi joj se pridružio na gornjem sprat u kuće. Služavka bi im donela čajnik, Miša i Mej bi uzeli po dve šoljice čaja, nekoliko kolačića, pa bi potom Mej, koja je tokom poslednje tri godine bila vezana za postelju, počela prizivati sećanja na Rusiju, što je često činila tokom poslednjih godina svog života, pričajući o svemu i svačemu. Ali nje više nema. Sve je to pripadalo prošlosti. A sada se Miša mora, što je moguće pre, pobrinuti za ovo. jednom, suvonjavom rukom čvrsto je stisnuo kasetofon, a drugom se uhvatio za naslon gvozdene baštenske stolice. Polako je počeo da se naginje napred. Uz dosta napora podiže se iz stolice. Stajao je tako nekoliko trenutaka, njišuči se poput zastave na povetarcu. Nakon što je napokon uspeo da uspostavi ravnotežu, poče lagano da korača po popločanoj terasi. Činilo se kao da pomalo okleva da napravi sledeci korak. Kada je stigao do kude, povuče jedno krilo vrata i otvori ih, a zatim podiže nogu, koncentrišući se u potpunosti na taj napor, i zakorači u prostrani hol kuće - jednu vrstu galerije - koji se celom svojom dužinom protezao od prednje ka zadnjoj strani kude. Dnevna soba se nalazila s desne strane, neposredno pored ulaza, i on pažljivo zakorači unutra, u tu velelepnu prostoriju na čijem su se plafonu nalazile grede od tamnog drveta i drvenarija izvedena u istom stilu. U sobi se takođe nalazio i ogromni kamin, isklesan u kamenu, koji je tu donesen iz tamo nekog francuskog dvorca i koji je u svoj svojoj velićini zauzimao centralno mesto. Pored njega, celom površinom sobe, prostirao se ogroman persijski tepih, onakav kakav se samo u palatama srede, s motivima tamnocrvene i tamnoplave boje. Lagano se krećući po sobi, Miša se pitao šta će njegova unuka uraditi sa svim tim antičkim predmetima, umetničkim slikama rađenim u ulju, engleskim srebrom i češkim kristalom. Te stvari su Mej i on godinama skupljali. Možda će ona i njen suprug sve to sačuvati, a možda će sve prodati. Nije ga bilo briga, ove obične stvari nisu bile bitne. S druge strane, sasvim druga priča bili su bezbrojni predmeti iz kolekcije faberže, među kojima se nalazio i mali buldog od žada, sa očima izrađenim od dijamanata, koji se nalazio na salonskom stoliću, kao i pozorišni dvogled, izrađen od kobaltnoplavog emajla, koji je pripadao caričinoj sestri, a koji je ležao tu, na klaviru. On je u svoj testament uneo detaljne instrukcije u vezi s tim, i od srca se nadao da će ih se Kejt pridržavati. Možda će njegova priča pomoći svemu tome. Stigavši do kraja dnevne sobe, Miša prođe kroz prolaz u obliku luka i uđe u svoju biblioteku u kojoj su se nalazile dve fotelje od crvene kože, veliki radni sto i ogromna polica za knjige, izrađena od orahovog drveta, na kojoj je stajala kompletna kolekcija knjiga o ruskoj carskoj porodici. U potpunosti usredsređen na zadatak koji je pred njim stajao, on krenu pravo prema radnom stolu i položi na njega svoj mali crni kasetofon. Tu je stajala i fascikla - njegov dosije - u kojoj su se nalazili razni istorijski dokumenti. Sasvim je sigurno da je bila potrebna hiljadu i jedna istina kako bi se Katja, ćerka njegovog sina, ubedila da je upravo to bio razlog što je on sačuvao sve te primerke pisama, isečke iz dnevnika i telegrame iz tog vremena. Ne samo da će joj on sve to pročitati već će joj ceo taj dosije ostaviti u nasledstvo, kako bi ona mogla da čeprka po njemu, da sve to detaljno prostudira. Ne gubeći vreme, sede, otvori gornju ladicu stola i izvadi iz nje papir za pisma. Zatim dohvati zlatno nalivpero i poče da piše: Avgust, 1998. godine Najdraža moja Katja, Ovu kasetu i ove dokumente ostavljam tebi. Možda će ti pomoći da razumeš pravu istinu. Molim te, oprosti mi. Neizmerno te ljubi, zauvek tvoj i samo tvoj, Deda Miša.

Zadovoljan, odloži pero i papir. Sada mu nije preostalo ništa drugo nego da ide do kraja. Dohvati mali kasetofon, prinese mikrofon suvim usnama, ponovo uključi aparat i krenu na put u prošlost. „Da, kao što sam već rekao, sunce moje, ja znam šta se desilo te strašne noći, kada su Romanovi pobijeni. Ali, ruku na srce, početak kraja mojih Nikolaja i Aleksandre desio se već nekoliko nedelja ranije. Time želim da kažem da nikada ne mogu zaboraviti taj 20. jun 1918. godine, dan kada je stiglo prvo anonimno pismo. Leto je bilo onakvo kakvo samo u Sibiru može biti - vlažno, puno insekata, zagušljivo. Čovek nikada ne bi očekivao takvu vrućinu u Sibiru, ali je severno sunce, koje je bilo zašlo tek pre nekoliko sati, već potpuno izašlo. Sijalo je iz visina nagoveštavajući neizdrživu vrućinu, koja će u roku od samo nekoliko sati preplaviti dvor Ipatijev. Da bi stvar bila još gora, svi prozori na spratu dvora bili su obojeni belim krečom, i mi nismo smeli otvoriti nijedan, što je caru Nikolaju neverovatno išlo na živce. Od pre nekoliko dana dvor je podsećao na pećnicu, a mi smo se svi osećali kao da se u njoj pečemo. Nije bilo ni daška vetra koji bi nas osvežio. A osećao se takav zadah... tako ustajao. On svakako nije poticao samo od samovara ili od kuvanja. Ne, to je dolazilo od čuvara koji su prema vlastitom nahođenju ulazili i izlazili iz naših soba, čuvara koji su možda samo pred Uskrs, ili pred svoj rođendan, ulazili u kadu. Za sobom su ostavljali izvestan miris, da se tako izrazim. Mastan i odvratan. Već pune dve nedelje bivši car je molio da se otvori barem jedan prozor kako bi u prostorije ušlo malo svežeg vazduha - to je bilo jedino što je zbačeni car tražio za svoju porodicu - ali je boljševicima donošenje bilo kakve odluke, pa i one najjednostavnije, uvek predstavljalo slabiju stranu, osim naravno, ako se nije radilo o čišćenjima i ubijanjima. Ja nisam u stanju ni da zamislim kako se on, Nikolaj Aleksandrovič, morao osećati. Još juče je, takoreći, bio na čelu zemlje koja je zauzimala šestinu zemaljske kugle, a već danas nije imao pravo da donese odluku čak ni o najobičnijem prozoru. Pored toga, cara su mučili hemoroidi - na početku te nedelje ceo jedan dan proveo je u krevetu. Čuo sam da je to nasledno. Tako je, draga moja Katja - tokom tih nekoliko poslednjih nedelja saznali smo dosta intimnih stvari jedni o drugima. U dosijeu koji sam za tebe sastavio nalazi se i jedan odlomak iz carevog ličnog dnevnika: Četvrtak, 6. jun. Hemoroidi me veoma muče, pa sam odlučio da ostanem ceo dan u krevetu pošto mi je tako lakše da stavljam komprese. Aleks i Aleksej proveli su pola sata na svežem vazduhu, a kad su se vratili, svi smo još sat vremena proveli napolju. Aleksandra, njegova Aleks, kako ju je odmila zvao, bila je mnogo opreznija, imala je mnogo manje poverenja, dok je Nikolaj bio drugačiji. On je sve zapisivao u svoj dnevnik, čak i planove o bekstvu. Tako su stvari stajale kada je stiglo prvo od četiri pisma; mi svi zatvoreni u toj zagušljivoj kući koja se osećala na neoprane čuvare i na čorbicu koja je toliko puta bila podgrejavana. I tako sam se ja u sve to upetljao. Na kraju krajeva, neće valjda jedan ruski car - bila revolucija ili ne sam sebi sipati mleko u solju. Naravno da ne. Za to sam bio zadužen ja, Leonka, mali kuvarev pomoćnik. Dabome, jedan od mojih zadataka u ranim jutarnjim časovima bio je potpaljivanje samovara i pozdravljanje monahinja koje su nam donosile dodatnu hranu. Tokom dužeg vremena monahinje nisu imale pristupa u Kuću s posebnom namenom, kako su boljševici zvali dvor Ipatijev, ali sasvim iznenada, počele su nam nekoliko puta nedeljno donositi mleko, jaja i hleb. Komandant Avdejev, koji je bio zapovednik pre nego što je Jurovski preuzeo komandu, iznenada je promenio mišljenje. Ja mislim da je bio podmićen. Mislim da mu je Raspućinova ćerka, koja je živela u obližnjem seocetu, dala novac. Dvor Ipatijev bio je prilično nov, ali je bio građen u stilu stare moskovske arhitekture, s bogato izrađenim pročeljem i preterano kitnjastim zidnim vencima. Bio je smešten na strmom

delu malog brežuljka, a najviše korišćene prostorije nalazile su se na gornjem spratu, odakle se pružao pogled na Trg vaznesenja, koji se nalazio s prednje strane dvora. Iz prostorija za poslugu, koje su se nalazile u prizemlju, izlazilo se u vrt koji se pružao iza dvora. Dvor je bio građen od cigle i granitnih blokova koji su bili obojeni belim krečom, dok je niski krov bio napravljen od zelenog metala. Nije podsećao na guvernerovu kuću u Tobolsku, gde su Romanovi, zajedno sa ostalima, u početku bili smešteni. Za nju bi se pre moglo reći da je lićila na neki letnjikovac, dok je ovo zdanje, dvor Ipatijev, više lićilo na kuću nekog bogatog trgovca. Ali iako je trebalo da izgleda kao kuća nekog bojara - nekog starog plemića - bila je to, u stvari, moderna kuća, sa svim neophodnim sanitarijama, sprovedenom strujom i električnim kristalnim lusterima, koji kao da su se vraćali u život čim bi čovek okrenuo prekidač. Ta je kuća ostala pošteđena sve do šezdesetih godina, kada je, tada mladi, Boris Jeljcin naredio da je sruše, pošto je predstavljala tajno hodočašće monarhista. I tako sam ja, tog dvadesetog ujutro, bio zaokupljen izvršavanjem svojih uobičajenih zadataka, ali ne u velikoj kuhinji u prizemlju već u provizornoj kuhinjici, koja je za nas bila napravljena na spratu kuće. Bio sam suv poput grančice i prilično visok za jednog četrnaestogodišnjaka. Imao sam preterano velika stopala, usled čega sam bio veoma nespretan. Obrazi su mi bili veliki i rumeni, kao i u svakog momčeta. Nakon što sam napunio rukavac samovara drvenim ugljem, šišarkama i slamom, počeo sam da duvam u plami-čak vatre. Vatra se počela rasplamsavati, i ja sam bio krenuo da pričvrstim spoljni dimnjak. Baš u tom času ušle su presveta mati An-tonina i njena mlada iskušenica. Odevene u dugačke mantije, pod-sećale su na nekakav crni vodopad. Veći deo monahinjinog lica bio je pokriven - crna marama prekrivala joj je čelo i, čvrsto stegnuta s obe strane očiju, spuštala se niz lice, gde su se, odmah ispod donje usne, oba kraja marame presavijala jedan preko drugoga, tako da joj je čak i brada bila pokrivena. Sve što se moglo videti bio je ružičasti, okrugli suncobran, koji je, valjda, trebalo da predstavlja lice. Monahinja je bila niža od mene, podsećala je na nekakvu knedlicu. Tako odevena, izgledala je veoma staro. Nasuprot njoj, iskušenica nije bila tako strogo odevena; na sebi je imala crnu mantiju i crnu maramu, ali joj lice nije bilo pokriveno. ‘Dobro jutro, sinko moj’, reče mati Antonina zakoračivši unutra, dok joj je u rukama bila uobičajena korpa s hranom. Desnom rukom pokušavao sam da ukrotim pramen svoje smeđe kose. ‘Dobro jutro, presveta Antonina’. ‘Verujem da si već upoznao moju iskušenicu Marinu, zar ne?’ Naravno da sam je poznavao. Kratko sam klimnuo glavom u pravcu devojčice. Njeni obrazi istog trena poprimiše nežnu boju ružine latice, što smesta izazva reakciju mojih obraza, koji postadoše crveni i vreli. Čini mi se da je imala otprilike isto godina kao ja, i bila je ćerka neke Ruskinje iz obližnjeg mesta i Engleza koji je godinama radio u britanskom konzulatu u Jekaterinenburgu. Pričalo se da je devojčica dobro vaspitavana, da savršeno govori ruski i engleski. Čak je, kako su govorili, pomalo znala i francuski. Međutim, sa mnom gotovo nikada nije razgovarala. Mati Antonina reče: ‘Donele smo neke stvarčice za..’. Provirila je kroz vrata u hol, gde je ugledala čuvara, mladog momka svetle brade, regrutovanog u obližnjoj fabrici Zlokazov, u kojoj su radnici, koje je podržavala Crvena armija, digli pobunu i pobili svoje gazde. Ovaj mladić je nosio pušku preko svog desnog ramena svakako ne preko levog, pošto je to bio propis zloglasnih prethodnika - a ručna bomba mu bila je okačena o opasač, pa se mati Antonina, nakon što ga je ugledala, nije usudila da završi započetu rečenicu. Što se nje ticalo, Nikolaj Aleksandrovič je još bio njen car, ali se nije usuđivala da ga nazove Njegovo veličanstvo jer bi za takvo nešto mogla završiti u zatvoru. Još se teže mogla

prisiliti da ga naziva drugom ili građaninom - drug Romanov ili građanin Romanov. Spustivši korpicu na stočić, mati Antonina reče: ‘Mleko je tek pomuzeno i još je toplo. Jaja su takođe sveža, Marina ih je pokupila pre sat vremena’. ‘Hvala puno, presveta’. ‘Maslac je veoma dobar. Namaži malo na krišku hleba i probaj. Videćeš kako je ukusan i sladak’. ‘Da, da, da’. U tom trenutku primetio sam da se mati Antonina nije pomerila s mesta, da je još stajala naslonjena na ivicu stola, očiju čvrsto uperenih u mene, ne pomerajući se ni milimetar. Buljio sam u nju. Šta sam to sad zgrešio? Ponovo joj zahvalih i rekoh:’ Ja ću se pobrinuti za sve’. ‘Jaja su za Maleckog’, reče, misleći na Alekseja Nikolajeviča, carevog sina koji je strahovito patio od hemofilije, bolesti koju smo mi Rusi nazivali engleska bolest. ‘Naravno’. Okrenuvši se, gotovo neprimetno klimnu glavom u pravcu isku-šenice Marine. Devojčica lagano krenu prema holu i baci pogled najpre na jednu, a zatim na drugu stranu, pa onda zauzvrat klimnu glavom. Osetivši olakšanje što bradati čuvar više nije u blizini, mati Antonina gurnu ruku u korpicu i izvuče staklenu bocu mleka. ‘Uzmi, mladiću’. Pogled joj je bio prikovan za mene, i ja sam koraknuo prema njoj i uzeo bocu u kojoj se nalazilo oko dva litra mleka, što smo mi nazivali četvrt. I baš tako kako je rekla, mleko je bilo toplo, tek pomuženo. Šaputavim glasom reče: ‘Otvori odmah bocu. Ako bog da, za nekoliko dana videćemo se ponovo’. Bio sam mlad i u mnogo čemu nespretan, ali sam je istog trenutka razumeo. Još od prohujalog Vremena velikih nevolja, koje je prethodilo caru Mihailu, prvom od svih Romanova, mi Rusi koristimo svoje oči da kažemo ono što nam usta ne smeju reći. A to je upravo ono što je mati Antonina činila; buljila je u mene i treptala očima. Nisam smeo ni da se pomerim. Radije sam stajao, stiskajući uza se još toplu bocu četvrti, dok je mati Antonina išla prema holu, ulaznoj prostoriji koja je razdvajala kuhinju i trpezariju. Tamo je progovorila nekoliko ljubaznih reči s jednim od čuvara, koji je gunđajući odvede do prednjeg dela kuće i isprati je napolje. Naravno, kasnije su je Crveni zbog toga ubili. Zbog učešća u zaveri da se spasu Romanovi. I tako, čim su mati Antonina i iskušenica otišle, okrenuo sam se leđima prema holu, buljeći u bocu s mlekom. Ta je boca u neku ruku imala nešto posebno - u to sam bio siguran - ali šta, to nisam mogao reći. Stajao sam tako, u iznošenim, smeđim pantalonama i beloj košulji od grubog lanenog platna, i mućkao mleko u boci. Sve je izgledalo tako, kako da kažem, normalno. Odlučio sam da pomirišem, možda čak i da otpijem gutljaj-dva, pa sam povukao plutani čep, izvukao ga iz boce i osetio miris gustog, punomasnog mleka. I onda sam ga ugledao. Ili, bolje rečeno, osetio. Komadić papira. U sasvim maloj rupi, udubljenoj u čepu, bio je skriven komadić papira. I to je bilo ono što sam osetio - ta oštra ivica papira. Svestan opasnosti, najpre sam bacio pogled preko ramena, ali nisam ugledao nikoga. Kućom su odzvanjali mnogi zvukovi jer su car i njegova porodica tek ustajali, ali sam ja bio jedini prisutan u kuhinji - samo ja i samovar, koji je počeo da zvecka jer je postajao vruć. Noktom sam zakačio papir, izvukao ga i odmotao. Iako sam već tada znao da čitam i pišem, nisam mogao dešifrovati ni jednu jedinu reč, pošto nije bilo pisano ruskim jezikom. Prepoznao sam latinična slova, ali nisam znao na kojem su jeziku bila napisana. Na francuskom, nemačkom, engleskom - nikakvu razliku nisam primećivao. Tek mnogo, mnogo kasnije saznao sam da je u poruci stajalo: Les amis ne dorment plus et

esperent que l’heure si longtemps at-tendue est arrivee... Sve poruke, čak i odgovori koje su pisali Romanovi, bile su sastavljane na francuskom jeziku. U to vreme nijedna mi se nije urezala u pamćenje. I naravno, mislio sam da su sve zauvek nestale, pa sam bio veoma iznenađen kada sam pre nekoliko godina otvorio jednu knjigu i otkrio da se u njoj nalaze sve poruke, sva tajna pisma, u potpunosti preštampana. Sve vreme, tokom tih godina, originalno pisamce koje sam iščačkao iz onog plutanog čepa - a takođe i sledeće tri poruke - pažljivo je čuvao Arhiv Ruske Federacije u Moskvi. I naravno, iako to možda zvuči neverovatno, pisma se još nalaze u Arhivu Ruske Federacije, i predstavljaju neoboriv dokaz da je postojala zavera da se spase carska porodica. Da, da, Katja, unučice moja, nakratko se nazirao plamičak nade iz tog pisma koje je glasilo: Prijatelji više ne spavaju i nadaju se da je dugo očekivani čas stigao. Revolucija u Čehoslovačkoj predstavlja sve veću opasnost za boljševike. Samara, Čeljabinsk, pa i ceo istok i zapad Sibira nalaze se pod kontrolom privremene nacionalne vlade. Armija Slovena stigla je na osamdeset kilometara od Jekaterinenburga. Vojnici Crvene armije nisu u stanju da pruže značajniji otpor. Budite pripravni na akciju izvana, čekajte i nadajte se. Ali istovremeno budite oprezni, jer, sve dok ne budu poraženi, boljševici predstavljaju stvarnu i ozbiljnu opasnost za vas. Budite spremni svakog časa, danju i noću. Načinite skicu vaših spavaćih soba, s rasporedom nameštaja i krevetima u svakoj. Zapisujte vreme u koje odlazite na počinak. Tokom nastupajuće noći, između 2.00 i 3.00 časa, jedno od vas mora ostati budno. Odgovorite s nekoliko reči, ali nastojte da navedete sve informacije koje bi za nas mogle biti od izuzetne važnosti. Pismeni odgovor morate predati istom vojniku koji vam je ovo doneo, ali ni reči o bilo čemu. Ovo vam piše onaj ko je spreman da pogine za vas, oficir Ruske vojske. Preplašen kao i uvek, pažljivo sam presavio pisamce i stavio ga u džep pantalona. To je bilo nešto važno, nešto opasno, nešto za cara, ali sam ja nastavio da radim svoj posao - da raspakujem korpu. Izvadio sam iz nje osam jaja - bila su smeđe boje i ne tako velika -a svetli maslac, koji se nalazio u maloj konzervi, bio je pokriven iscepanim komadićem ceradnog platna. Čekajući da voda u velikom bakarnom samovaru proključa, kapljice su mi se slivale niz lice poput bisernih zrna, dok mi je srce luđački kucalo, a mozak očajnički tražio odgovor na pitanje šta da radim. Nisam mogao tek tako upasti u carevu spavaču sobu dok su se on i Aleksandra Fjodorovna oblačili. Iznenada, zagrmeo je glas iza mene: ‘Јe 1’ to naš Leonka već upalio vatru? Voda gotovo ključa. Svaka čast’. Bio je to kuvar Karitonov, koji je izgleda bio strašno mamuran. Neprestano je zevao, dok su mu masni pramenovi kose štrcali na sve strane. Nije se brijao gotovo sedam dana, ali ako ćemo pravo, ni ja se skoro mesec dana nisam okupao. Komandant Avdejev nije dozvoljavao da grejemo toliko vode, iako su Nikolaju Aleksandroviču juče odobrili devet litara vode. Smatrao sam da mu moram reći, ali sam držao jezik za zubima, jer sam čak i tad shvatao kolika je važnost tog pisma. I zato sam slagao: ‘Jevgenij Sergejevič je tražio čašu vode’. Mislio sam, naravno, na doktora Botkina. Jevgenij Sergejevič Botkin bio je carev privatni lekar, koji se dobrovoljno pridružio članovima carske porodice u njihovom izgnanstvu i zatočeništvu. Karitonov isturi donju usnu. ‘Pa dobro, momče, učini što dobri doktor traži; odnesi mu njegovu čašu vode’. Voda za piće nalazila se u velikom krčagu koji je bio prekriven komadićem platna. Vodu sam najpre nasuo u metalni lončić, a zatim u čašu od tankog stakla, okrznutih ivica. Bez ijedne

reči, izašao sam iz kuhinje stiskajući čašu obema rukama, jer sam se tresao kao prutić. Kad sam prolazio pored trpezarije, ugledao sam jednog od boljševika kako prati drugu carevu ćerku, Tatjanu Nikolajevnu, u WC koji se nalazio na drugom kraju kuće. Pošto su stvari tako stajale, nijedno od Romanovih nije smelo ići u toalet bez pratnje naoružanog čuvara. Tatjana Nikolajevna, tako vitka, tako lepa, smeđe kose, uredno pokupljene u punđu, uputila mi je kratak pogled, bledo se osmehnula i žurnim korakom nastavila da se kreče, praćena naoružanim čuvarem koji je pri sebi imao pušku i ručnu bombu. Prošlog meseca napunila je tek dvadeset jednu godinu. Krećući se pažljivo da ne bih prosuo vodu, išao sam iz trpezarije u dnevnu sobu, gde je sluga Trup nameštao svoj krevet. Hitro sam prošao pored njega, u pravcu omanje prostorije koja se, u vidu proširenja, nalazila u krajnjem delu sobe i u kojoj se, pored pisaćeg stola, nalazio krevet dr Botkina. Kad sam ušao u prostoriju, ugledao sam doktora kako stoji pored velike palme zasađene u saksiji i pokušava da pričvrsti držače pantalona. Plašio sam se da progovorim ijednu reč, ali za slučaj da se neki od čuvara nalazio u blizini, prisilio sam se da izustim: ‘Jevgeniju Sergejeviču, doneo sam vam vodu koju ste tražili’. On je bio visok muškarac, stasit čovek, sa šiljastom bradicom. Nosio je male naočare sa zlatnim okvirima. Usput rečeno, njegova unuka i dalje živi u državi Virdžinija. Doktor Botkin me je samo pogledao, iznenađen mojom nepristojnošću. Ne oklevajući ni časa, uputio sam se prema drvenom pisaćem stolu i stavio na nj čašu vode, pri čemu mi je, svakako, uspelo da prospem malo po stolu. Nervozan, rukavom sam počeo brisati prosutu vodu, osvrćući se pri tom oko sebe. Pošto nisam primetio nijednog vojnika, zavukao sam ruku u džep, izvukao komadić papira i pustio ga da padne na pisaći sto, pored čaše s vodom. Drhtavim glasom sam prošaputao: ‘Ovo se nalazilo u čepu boce za mleko’. Uputio mi je ispitivački pogled, stisnuo oči, a zatim brzo zgrabio pisamce sa stola. Znam da me je želeo pitati o čemu to, za boga miloga, govorim, ali su se samo njegove oči usudile da postave to pitanje. Okrenuo sam se i žustrim korakom izašao napolje. Vratio sam se u kuhinju, gde je Karitonov pravio jak, crni čaj i sekao crni hleb, koji je, naravno, bio od juče i nije više bio tako svež, ali je i dalje bio ukusan i kiselkast. Uprkos svojim brigama, postupio sam upravo onako kako je trebalo, što se tiče načina na koji sam predao poruku. Da sam tako rano ušao u spavaću sobu Nikolaja Aleksandra vica, verovatno ne bi ostalo neprimećeno. S druge strane, tako rano poći kod Jevgenija Sergejeviča nije bilo čudno. Osim toga, verovao sam da će doktor znati kako da se snađe u svemu tome, jer on nije bio samo carev lični lekar i njegov bliski savetnik već je, u tim trenucima zatočeništva, bio i njegov najbliži prijatelj. Tada nisam znao da li je doktor umeo da pročita pismo, pošto je ono bilo pisano na stranom jeziku, ali ga je on smesta predao caru i njegovoj supruzi. Aleksandra Fjodorovna, žena veoma napregnutih živaca, obično je spavala veoma loše, pa je stoga ujutro, posebno pre inspekcije u osam i petnaest, jedva uspevala da ustane iz kreveta. Međutim, pravila su jednostavno bila takva, i dr Botkin je, najverovatnije u toku tih dvadeset do trideset minuta, koliko je proteklo od trenutka kada sam mu predao pisamce do trenutka kada je komandant počeo da vrši inspekciju domaćinstva, ušao u careve privatne prostorije. Car i carica su svoju sobu u uglu kuće delili sa svojim bolesnim sinom, prestolonaslednikom. Doktor Botkin je verovatno ušao u sobu pod izgovorom da želi da pregleda Alekseja, ili možda caricu - ona je imala slabo srce, da ne govorimo o bolovima u nogama - i tada im je prosledio taj komadić papira. U trenutku kada smo pozvani da se okupimo radi inspekcije bilo je sasvim jasno da su Romanovi pročitali pisamce. Otkako je prestolonaslednikov lakej Nagorni odveden u zatvor, za prevoženje prestolonaslednika (Aleksej se još oporavljao od posledica nedavnog krvarenja)

koristili smo caričinu pokretnu ležaljku, ogromnu trščanu konstrukciju na točkovima. Gurajući stolicu i Alekseja u njoj u trpezariju, a zatim oko pročelja stola, osećao sam kako mi obrazi gore od stida pomešanog sa strahom, pošto su car i carica pogledom pratili mene, Leonku, malog kuvarevog pomoćnika. Da li sam nešto pogrešio? Da li sam se uvalio u probleme? Uprkos tome što je Aleksej bio toliko bolestan, uprkos činjenici da je veoma omršavio, svi su ponavljali da raste kao trava posle prolećnog pljuska, što je bilo potpuno tačno. Car Nikolaj, koji je lićio na svoju sićušnu majku, bio je izuzetak u porodici, jer on nije bio viši od metar i šezdeset šest, šezdeset sedam. S druge strane, prestolonaslednik Aleksej bi, da nije ubijen, bio pravi Romanov, visok kao jablan i krupan kao medved. Tog leta obojica smo imali gotovo istu visinu. On je imao tamnu kosu, bistar i oštar pogled iz očiju za koje se činilo da upijaju sve oko sebe i, kao i obično, na sebi je imao belu pižamu, a noge su mu bile prekrivene ćebetom. Tog dana mi je, međutim, rekao da je prethodne noći slabo spavao - živa istina, taj je momčić bio bled poput voska, a koža mu je bila gotovo prozirna jer ga je iz sna trgnulo marširanje vojnika Crvene armije. ‘Beli se približavaju’, prošaputao je uzbuđeno u trenutku kada sam ga smeštao pored njegove majke. I tako, tu smo stajali, svi mi, okupljeni u trpezariji, sedam članova porodice Romanov, dr Botkin, služavka Demidova, kuvar Karitonov, sluga Trup i ja. Redajući se jedan do drugoga iza velikog hrastovog stola, mehanički smo zauzimali pozicije koje su nam pripadale; najpre car, zatim carica, prestolonaslednik, četiri ćerke - od najstarije pa do najmlađe - a zatim nas petoro, od doktora Botkina, pa do mene, kao poslednjeg. Tako je bilo na dvoru i pre revolucije, pa je tako bilo i sada u ovoj kući. Svako je bio potpuno svestan svog položaja i automatski je zauzimao odgovarajuće mesto. Ah, kako je bila lepa ta porodica! Nikolaj je, kao i uvek, nosio svetlosmeđu uniformu koja se sastojala od košulje, s koje su epolete bile otkinute (odsečene po naredbi boljševika), pantalona od grubog pamuka i iznošenih kožnih čizama smeđe boje. Naravno, na grudima mu je bio pričvršćen krst svetog Đorđa. Tačno je da je bio nizak i da mu je nos bio podebeo, a vrat prilično kratak, ali je u svakom slučaju imao dobru kondiciju. Ruke su mu bile neverovatno jake, brada veoma lepa, oči prijatne, a glas dubok i pun. A Aleksandra? Ona je bila povisoka, prilično impozantnog držanja, a tog jutra je nosila sasvim malo dijamantskog nakita i na sebi je imala široku, tamnoplavu haljinu koju je već danima nosila. Iako je u to vreme bila strahovito mršava, u mladosti je bila prava lepotica, svetle kose i prekrasne, bele puti. Nije bilo čudo što su im devojčice bile takve lepotice, a sin takav dragulj. Dok smo tako čekali vođu boljševika, stajali smo kao ukopani, svi osim Anastasije Nikolajevne, najmlađe ćerke. Malena vojvotkinja je u rukama držala svog psića Džimija, crnosmeđe boje, najmanjeg iz rase španijela kralja Čarlsa, ljuljajući ga tamo-amo i šapćući svakojake besmislice na uvo tog minijaturnog stvorenja. Na koncu je ušao komandant Avdejev - debeo čovek, masne brade, koji je na sebi imao prljavu košulju. Nikad nije nosio opasač. Patio je od prekomernog pijanstva, poznatog ruskog oboljenja, što je cara neizmerno živciralo. A to bi se isto tako moglo nazvati i poremećajem. Nikolaj Aleksandravič je po prirodi bio uredan čovek i mrzeo je Avdejeva, pogotovo otkad je ovaj dopustio da čuvari polako ali sigurno pljačkaju ostavu u koju su Romanovi spremili svoje kofere. Komandant je naredio čuvarima da izvrše pretres svih stvari, ali su oni u stvarnosti pljačkali posteljinu i srebrno posuđe i prodavali sve te predivne stvari na pijaci u gradu. Kada je to kasnije bilo otkriveno, Avdejev je s pravom poslat na front. Kao i uvek, komandant je izgledao strašno neuredno. Ostavljao je užasnu sliku. Bilo je više nego sigurno da je prethodne večeri ispraznio ćelu flašu votke i da je tog jutra tek ustao iz kreveta. Jer, kosa mu je štrcala na sve strane, oči su mu bile otekle, a dugmad na košulji nije

uspeo ni da zakopča. Bacio sam pogled na caricu koja ga je posmatrala ukočenim pogledom, punim prezira. Anastasija je počela da se kikoće, ali joj je majka odmah uputila pogled pun upozorenja. Avdejev, koji je jedva uspevao da gleda, trljao je oči i grmeo: Nikolajče, jeste li svi na broju?’ Mi se svi povukosmo u sebe - nazivati tako Nikolaja Aleksandroviča bilo je krajnje nekulturno, pogotovo što se radilo o najvažnijem čoveku u zemlji - ali je car, kao pravi dobar vojnik, što je i bio (da ne pominjemo činjenicu da je bio bivši zapovednik najmoćnije vojske na svetu) - odgovorio smireno: ‘Da, gospodine, svi smo prisutni’. Mislio sam da je bilo gotovo, da smo mogli ići, ali se ta naduva-na vreća u čovečjem obliku obema rukama osloni na sto, zažmuri na jedno oko, koje je podsećalo na svinjsko, okrenu se prema meni i reče: ‘Ajde, Leonka, reci, nije valjda nekome palo na pamet da pobegne, ili se možda varam?’ Iznenada me obuze neverovatna potreba da mokrim. Kroz glavu mi je prošlo da je mati Antonina uhapšena i da su je mučili. Da li je ovo bila zamka? Da li su znali za poruku? ‘Govori, Leonka’, naredio je Avdejev. ‘Ti si još mlad, ali sam siguran da sve vidiš. Da nisi primetio nešto sumnjivo? Hej!’ ‘Ovaj... ja..’. Svi prisutni u prostoriji, počevši od cara, okrenuše glave i pogledaše prema meni, malom kuvarevom pomoćniku velikih stopala. Činilo mi se da će carica istog trenutka pasti u nesvest. Bio je to prvi ozbiljan pokušaj da se spasu, i njoj je izgledalo da ću ga ja upropastiti. ‘Ne, gospodine', odgovorih mu kratko. Počeo je da me ispituje pogledom, što je po meni trajalo ćelu jednu večnost. Zakleo bih se da mi je želeo postaviti još pitanja, ali je u tom trenutku u prostoriju utrčao Aleksejev pas Džoj, crno-be-li engleski španijel, noseći u čeljustima nekakvo živinče koje je iz sve snage skvičalo. Demidova, caričina sluškinja, krupna i visoka žena, zavrištala je: ‘O, pas je uhvatio pacova’. ‘Bože moj, još je živ’, povika Botkin. Eh, trebalo je da čuješ kako su devojčice počele da vrište. Ove vojvotkinje vodile su izuzetno povučen život. Istina, ćela porodica provodila je dane u zatočeništvu još od dana kada je njihov otac, osamnaest meseci ranije, svrgnut s trona, ali su one, manje-više, ceo svoj život provele u nekoj vrsti zatvora, u palati Aleksandar u mestu Carsko. Veoma retko su bile izlagane spoljnem svetu, onome izvan zlatnih zidova njihovih dečjih soba. Time samo želim reći kako sam potpuno siguran da nijedna jedina ćerka Njegovog veličanstva Nikolaja Drugog, cara Velike Rusije, Poljske i Finske i tako dalje, i tako dalje, do tog trenutka nikada nije videla debelog, masnog, prljavog pacova. A onda je nastao potpuni haos. Nije se mogao naći ama baš ni jedan boljševik-čuvar koji bi bio u stanju da dovede u red princeze, jer su se one strahovitom brzinom, vrišteći koliko ih je grlo nosilo, razbežale na sve strane. To je uznemirilo psa, kojem ništa više nije bilo jasno, jer je on, na kraju krajeva, svojim gospodarima samo doneo prekrasan trofej, tog velikog, debelog pacova, dugačkog i tankog, ružičastog repa. U trenutku kad su devojčice počele da vrište Džoj je ispustio pacova, a Aleksej... Aleksej... Videvši kako na smrt preplašeni pacov trči kroz trpezariju te Kuće s posebnom namenom, prestolonaslednik je prosto oživeo i počeo da predvodi lov, i to gromko, baš kao i njegovi moćni preci, kao Ivan Grozni. Vikao je iz sveg glasa: ‘Za njim, Leonka!’ Kakav je to nestaško bio, taj dečak. Pravi nevaljalac. Bio je na smrt bolestan, ali se isto tako na smrt dosađivao ležeći u Sibiru, u toj vreloj, vlažnoj kući, čiji su prozori bili premazani krečom, tako da nije mogao ni da gleda kroz njih. Da li je moglo postojati išta gore u životu

jednog deteta? Ovaj je pacov, bez ikakve sumnje, bio nešto najuzbudljivije što je Aleksej video tokom ovih meseci. Poslušao sam izdatu mi naredbu i gurnuo napred stolicu na točkovima, a zatim sam krenuo u besomučnu jurnjavu oko masivnog hrastovog stola za ručavanje. Svi su vikali, pas je lajao, devojčice su vrištale, a pacov... Jurišao sam gurajući stolicu kao da je bila kakva trokolica, leteo sad na ovu, sad na onu stranu i sledio svako naređenje koje mi je izdavao moj mladi gospodar: ‘ Nalevo, nadesno, tamo, u pravcu ormara, Leonka! Čekaj, ne tamo, prema kaminu, napred! U napad!’ Carica se nije ni pomerila, ona se nije plašila pacova. Stajala je s rukama na obrazima, prestravljena od pomisli da bi se njenom voljenom sinu moglo nešto dogoditi. Plašila se da ja pokretnom stolicom slučajno ne zakačim kakav ćošak i tako prouzrokujem novo krvarenje, koje bi kod njega trajalo veoma dugo. Nakon nekoliko trenutaka, Aleksej i ja saterali smo debelog, sočnog pacova u ćošak. Pas je već bio spreman da se sruči na njega, ali se tada Aleksej nagnuo iz svog vozila i zgrabio Džoja za vrat, dok smo mi ostali posmatrali pacova koji je raširio svoje tanke usnice, iskezio svoje zubiće i počeo da frkće na nas. Tog trenutka je Aleksej, naslednik Romanovih i prestola Rusije, pustio psa i povikao: ‘Hvataj ga, Džoj!’ A šta je učinio pacov? On je pobegao, ali ne prema caru i carici već prema komandantu Avdejevu, koji je stajao na drugom kraju prostorije. A stari, debeli, uspavani i mamurni Avdejev zaskvičao je poput kakvog krmka, a zatim se okrenuo i istrčao u hol s pacovom za petama. Pas je krenuo za njima, preko sva dvadeset tri stepenika koja su vodila prema dvorištu u stražnjem delu kuće. Aleksej je postao histeričan. Možeš li zamisliti tu sliku? Pacov koji tera boljševičku svinju. Bilo je prelepo da bi bilo istinito. Da budem iskren, nikada pre toga nisam video kako se prestolonaslednik tako dugo i tako od srca smeje, što je samo po sebi izazvalo lančanu reakciju. Caricu je sasvim malo zabavljao ovaj slučaj, ali je bila oduševljena gledajući svog bolesnog sina tako.... tako punog života. A onda je car počeo da se smeje, a za njim Botkin i svi ostali. Svi smo se počeli smejati, i jednostavno više nismo mogli prestati. ‘Bravo, Alekseju Nikolajeviču!’, reče Botkin prigušenim glasom, tako da ga čuvari koji su se nalazili u holu nisu mogli čuti. To je bio jedini put da sam video kako je carica sebi dala oduška. Smejala se i smejala. Smejući se tako, činila se veoma lepa, prekrasne kože i blistavih očiju. Pre rata, oni iz visokih krugova, pa i svi na dvoru, prezirali su Aleksandru, smatrajući je arogantnom osobom koja se drži na odstojanju. Ali to jednostavno nije bilo tačno, to nije bila carica kakvu sam ja poznavao. Ja sam, kroz ono što sam tad video, i što sam čitao, spoznao koliko je Aleksandra bila nervozna kada se nalazila na javnom mestu. Bila je veoma stidljiva i povučena u društvu bilo koga, izuzimajući članove njene najbliže porodice. Iskreno govoreći, mislim da je bila strašno depresivna i nesigurna jer je u ranoj mladosti ostala bez oba roditelja i jer je živela u neprestanom strahu da će ostati i bez sina, koga bi moglo ubiti novo krvarenje, ili bez muža, koji bi mogao stradati od ruke nekog ubice. Ali u tom je trenutku jednom rukom pokrivala usta, a drugom se držala za stomak, njišući se napred i nazad od radosti. Pretpostavljam da se tad poslednji put u svom životu od srca smejala. ‘Niki, vide li ti ovo?’, uspelo joj je da sastavi na ruskom jeziku, pošto im je komandant izrićito naredio da govore jezikom koji su i čuvari mogli razumeti. Car ju je gotovo uvek nazivao Aleks, ali je ovaj put rekao: Sonješko. ‘Sunce moje’, reče, tepajući nežno ženi: ‘Ja... ja..’. Pošto mu je nedostajalo reči, priđe joj i zagrli je. Obuhvati je svojim snažnim rukama i

strasno je poljubi. Iako su svi bili prisutni, ona progovori, a reči joj potekoše pravo iz srca: ‘Volim te. U ove dve reči sažet je ceo moj život’. Jedna stvar je sto posto sigurna - na celom svetu ne bese kralja i kraljice koji su se voleli više od Nikolaja i Aleksandre. Katja, znaš li staje jednako glupo kao komunizam? Autokratija. Jedan čovek, jedna osoba ne srne vladati srcem i dušom miliona ljudi. Sloboda, biti slobodan, istina. Za ovu Ameriku može se slobodno reći da je veoma čudna, tako hirovita i naivna - ponekad čak i detinjasta! - ali ipak, zahvaljujući ovim trima stvarima, uspeva da se izvuče iz svake situacije. Samo da Nikolaj nije tako slepo verovao u svoju božansku vladavinu. Samo da je malo popustio uzde. Samo da je Aleksandra rodila zdravog dečaka. Ćela zemlja čekala je naslednika, i kada je konačno, posle četiri devojčice, donela na svet muško dete, ispostavilo se da je dečak veoma bolešljiv. To je, zaista, značilo njenu smrt. Znaš, veoma je čudno što joj je nadimak bio Nemka. Istina, ona je rođena kao princeza iz nižeg sloja nemačke aristokratije, ali nakon rane smrti njene majke, vaspitavala ju je najdraža bakica, kako je nazivala svoju dragu baku, kraljicu Viktoriju. To znači da je ona u suštini bila Engleskinja. A osim toga, tokom Prvog svetskog rata bilo je toliko klevetanja carice. Novine su objavljivale najružnije stvari i dolivale ulje na vatru nezadovoljstva. Čak je pisano da je ona, najčestitija od svih carica, spavala s Raspućinom, tim mističnim monahom iz Sibira, čije su hipnotičke oči samo uspevale da olakšaju bol Aleksandrinom sinu. Da, Raspućin je bio lupež prve klase; njegova razvratnost uništila je reputaciju carske porodice, a njegovi užasni saveti carici ubrzali su revoluciju. Međutim, da li je ona ikada imala seksualne odnose s tim ogromnim, sirovim čovekom, životinjskog pogleda? Naravno da nije. Novine su takođe pisale da je Aleksandra permanentno održavala cara u pijanom stanju, kao i to da je bila uspostavljena direktna telegrafska veza između njenog svetloljubičastog budoara i njenih kontakata u Berlinu. A ruski narod, i obični ljudi i aristokratija, poverovali su u sve to. Verovali su da je bila Raspućinova ljubavnica i izdajnik zemlje. Međutim, to, u stvari, nije moglo biti dalje od istine. Nakon što se njen suprug odrekao trona, njene su sobe prekopane, od vrha do dna, u potrazi za tim telegrafskim kablovima. I šta je pronađeno? Ništa! Aleksandra je mrzela Pruse, smatrala je svog rođaka, cara, budalom što je* on i bio. Istina je izašla na videlo iz pisma koje je ona uputila svojoj dragoj prijateljici, Ani Virubovoj: Kakva noćna mora! Da ćemo Nemce smatrati svojim spasiocima koji će uspostaviti red. Da li na ovom svetu postoji išta gore i uvredljivije?... Bože, spasi Rusiju! U stvari, nije to bila Aleksandra, već Lenjin. On je bio taj koji je pregovarao s pruskim carem. Nemci su bili ti koji su Lenjina tajno prokrijumčarili u Rusiju u zapečaćenom gvozdenom vagonu, Lenjin je bio taj koji je potpisao predaju Poljske i jedne trećine evropskog dela Rusije, zagarantovane sporazumom u Brest-Litovsku. To je živa istina. Eh, ono što je suša uništila kapljica vode ne može vratiti u život. Gde sam ono stao? O, da, pacov i komandant. Sivi pacov je jurio i u svinju, a crno-beli pas je trčao... i trčao... Kakva divna predstava! Ubrzo nakon toga, kuvar Karitonov, sluškinja Demidova i ja zgotovili smo čaj. Karitonov je napravio koncentrat čaja i usuo ga u sve šoljice, koje je zatim dopunio vodom iz samovara. ‘Ukusan, vruć, crni čaj. Opet bez šećera. Opet bez limuna. Ali deci će se sigurno svideti!’, reče kuvar Karitonov i dohvati zdelicu džema. ‘Džem od jagoda, kakva čast’, povika sobarica, žena okruglog lica i veoma krupna, koja je u potpunosti bila odana svojim gospodarima. ‘Gde si to, zaboga, našao?’

‘Pre nekoliko dana mati Antonina donela je teglicu, i ja sam je sačuvao kao iznenađenje. Jedna monahinja zgotovila ga je od njihovog voća. Hajde, šta ste stali, vas dvoje! Na posao’. Demidova je nosila poslužavnik sa šoljicama čaja, dok sam ja išao za njom noseći zdelicu. Kad je sve servirala, uze zdelu s džemom iz mojih ruku i teatralno je spusti na sto. ‘Jutros smo za vas pripremili izvanredno posluženje’, reče Demidova. ‘Slatko! Prvo ja! ‘, povikala je Anastasija. Aleksandra joj naredi: ‘Nema problema, srećo, ali najpre sačekaj da svi sednu za sto’. Dok smo zauzimali svoja mesta za stolom, obuze nas nekakva nelagoda, pošto je komandant naredio da svi moramo sedeti za istim stolom, i sluge i gospodari. Carska porodica i dr Botkin već su sedeli za velikim stolom od orahovog drveta, a zatim smo, jedno po jedno, sedali mi ostali, Demidova, Trup, ja i kuvar Karitonov, koji je ušao noseći jaja za prestolonaslednika. Romanovi su se mnogo lakše prilagodili ovom brutalnom napadu na njihov položaj i status nego mi, poslednji od hiljade i hiljade slugu koje su ih u stara vremena ponizno služile. Iako smo već nedeljama postupali po tim novim naređenjima, nije nam bilo prijatno što ljudi poput mene sede za istim stolom, licem u lice s Nikolajem Aleksandrovičem, bez obzira na to što je on tad bio samo bivši car. Kad smo se svi smestili za sto, čekali smo najpre da otac porodice uzme prvi zalogaj, a zatim da nama ostalima da znak da možemo početi jesti. Ali kad je Nikolaj Aleksandrovič ispružio ruku da dohvati kašićicu, nije našao ništa. ‘Ovde, tata’, reče Olga, najstarija kći, ne mogavši da sakrije osmeh. Tako je uvek bilo. Uvek su nam nedostajali kašika, dve viljuške ili par noževa, jer je osim zabrane korišćenja srebrnog pribora za jelo i stolnjaka, koje je smatrao dekadentnim, komandant takođe naredio da uvek bude manjak pribora za jelo. ‘Hvala ti, dušo’, reče car svojoj kćeri. Smatrao sam da je manjak pribora za jelo bila velika podlost, veliko poniženje, ali živa je istina da su i Nikolaj i Aleksandra tu brutalnost podnosili stoički. Nikolaj je to prihvatio kao svoju sudbinu, pošto je njegov svetac zaštitnik bio Jov, koji je izdržao sva iskušenja, dok je Aleksandra jednostavno smatrala svojom dužnošću da sledi primer svoga supruga. Nakon što je car promešao svoj čaj, svi smo pristupili jelu. Tog jutra nam nije samo kašika nedostajala, već i nož, te su veoma brzo pribor za jelo, hleb i zdelica džema počeli kružiti po stolu, od jednog do drugog. ‘Tatjana’, naredila je carica-majka, ‘vodi računa da ostane nešto džema za Leonku’. 'Da, mama’. Ta slatka, rajska voćna mešavina bila je namenjena samo nama, deci, i ja nisam smeo biti preskočen, a to se nije ni desilo, bez obzira na to što sam zauzimao tako nisko mesto na statusnoj lestvici. Celog tog jutra prema meni su se ponašali iskreno i prijateljski, baš kao i svakog drugog dana. Tokom doručka gotovo da se nije ni razgovaralo, a kada smo završili i dobili dozvolu da ustanemo od stola, pomogao sam pri raspremanju, kao i obično. Tek što sam hteo da pokupim mrvice sa stola, na vratima se pojavio dr Botkin. ‘Leonka’, reče i kratkim pokretom glave dade mi znak da priđem. Kada sam se uverio da u blizini nije bilo čuvara koji bi nas posmatrali, krenuo sam prema doktoru, koji me je uveo u dnevnu sobu, veliku i prostranu prostoriju opremljenu teškim nameštajem. Car i carica sedeli su ispred dva prozora, i čim sam ušao, odmah su mi poklonili svu svoju pažnju. Carica je čak ustala, podigavši se sa svoje stolice. U to vreme Nikolajeva brada bila je već prošarana sedim dlakama, ali su se ipak i dalje oko brkova mogle nazreti plave i crvene dlačice. Nedavno je napunio pedeset godina i bio je

neobično krepak, čvrst pobornik izvođenja telesnih vežbi, iako su, moram odmah da dodam, mogućnosti za takvo nešto bile izuzetno ograničene. Mislim na njihove dugotrajne šetnje, cepanje drva i slično. Iako je imao neverovatno ružne zube koji su, svi do jednog, bili krivi i požuteli od duvana, najviše su mi ostale u sećanju njegove oči. Careve oči bile su najneverovatnije moguće plave oči, a kada bi te obuhvatio svojim pogledom, imao si osećanje da ne postoji ništa što bi bilo toliko važno kao razgovor s njim. I u tom trenutku, na tom mestu, bilo je, mislim, upravo tako. ‘Da li biste bili ljubazni, mladiću', upita car prigušenim glasom, ‘da mi ispričate ćelu priču o tome kako ste došli do ovog pisma? Ali pričajte tiho jer nas možda neko prisluškuje. U redu?’ ‘Svakako, Nikolaju Aleksandra viču’, odgovorih mu slabašnim i drhtavim glasom. Nikolaj je uvek uspevao da pruži svojim podanicima osećanje lagodnosti i sigurnosti. I tako sam mu ispričao kako su mati Antoni-na i iskušenica Marina bile došle i donele mleko i ostale potrepštine. Čim sam rekao sve što sam želeo da kažem, car me upita: ‘A znaš li ti, Leonka, šta piše u tom pismu?’ ‘Ne, gospodine’. Da car ne bi pomislio da sam potpuno glup, žustro sam dodao: ‘Ja umem da čitam, Nikolaju Aleksandroviču, ali ovo je jezik stranaca’. ‘Tačno’. Aleksandra, koja je sve to vreme nervozno stiskala dlanove, priđe bliže i reče uznemirenim i pomalo beznadežnim glasom: ‘Niko, to je ona poslala, ne može biti ništa drugo’. Aleksandra je, naravno, pretpostavljala da je pismo poslala Raspućinova ćerka, ona koja je naposletku napustila Sibir i otišla u Kaliforniju, gde je postala krotitelj lavova, ona koja je svoje poslednje godine provela u malenoj kući ispod Holivudskog autoputa. Zahvaljujući tom uverenju, da je ćerka njihovog presvetog monaha sakupljala vojnike kako bi ih spasla, carica je postajala uznemirena i puna nade. ‘Moramo smesta poslati odgovor’, reče ona. Ali ko nam može garantovati da ćemo bilo koju od tih sestara ikada više videti?’ ‘Leonka’, reče dr Botkin, koji se izdizao iznad mene poput kakvog tornja, ‘ko je bio taj vojnik? U pismu se spominje nekakav vojnik kome, možda, možemo verovati, ali ti si rekao da je pisamce bilo skriveno u čepu flaše za mleko koju je donela mati Antonina’. ‘Da, gospodine’, odgovorih. ‘Mati Antonina je donela mleko i jaja. Kao i obično, došla je u društvu iskušenice Marine. U holu je stajao jedan čuvar, jedini koga sam video’. A koji je to čuvar, onda, bio?’ ‘Onaj što ima plavu bradu’. Bilo je, naravno, puno čuvara u toj Kući s posebnom namenom, ali je svako od prisutnih odmah znao na koga sam mislio, pošto je samo jedan čuvar imao izuzetno svetlu bradu. On je ujedno bio i najmlađi, nije mogao imati više od dvadeset godina. Prošle nedelje prisilio je Tatjanu Nikolajevnu da sedne za klavir i odsvira nekoliko revolucionarnih pesama. ‘Ne’, reče Nikolaj Aleksandrovič, gladeći svoje dugačke brkove. ‘Jednom od njih verovati - to bi bilo previše opasno. Mi to, jednostavno, ne možemo’. ‘Ali’, poče carica, crveneći sve više, a tu i tamo na licu su joj se počele pojavljivati i fleke, jer ona je ipak imala izrazito čvrstu volju i odlučnost. ‘O tome nema govora. Zabranjujem. Šta ako je to neka klopka?’ To se Aleksandri Fjodorovnoj nije nimalo dopadalo jer je gorela od nestrpljenja da stupi u kontakt sa osobom koja je napisala pismo. Ona reče: ‘Ali, Niko, ako ti ne veruješ u to da možemo imati poverenja u jednog od čuvara, onda moramo pronaći nekog drugog ko će naš odgovor moći

da prenese’. Dosta se nagađalo o tome kako bi se mogli prokrijumčariti odgovori na pisma iz Kuće s posebnom namenom. Jedni su sugerisali da je, zaista, u kući postojao čuvar koji je bio lojalan caru - neki su pretpostavljali da je to bio taj čuvar, mladić svetle brade - ali im nikako nije uspevalo da ga identifikuju po imenu i prezimenu. I to je ono što je predstavljalo potpunu besmislicu, jer da je takav heroj i postojao, zar se on ne bi odmah prijavio Belima, onog trenutka kada budu ušli u Jekaterinenburg? Naravno da bi! Drugi su nagađali da je morao biti u pitanju prestolonaslednikov lekar, doktor Vladimir Derevenko, da je on bio taj koji je prenosio poruke. Na kraju krajeva, Derevenko je bio gotovo jedini koji je imao dozvolu da dolazi u dvor Ipatijev i odlazi iz njega, što je on i činio - dolazio je dva puta dnevno da pregleda Alekseja. Nije bilo dovoljno mesta za sve nas u kući, pa su Derevenko i njegov sin Kolja bili smešteni na drugom kraju ulice. Postoje dr Derevenko mogao dolaziti i odlaziti, mi smo pretpostavljali da je on bio taj koji je prenosio tajne poruke, da to nije mogao biti niko drugi. Ali ni to nije bilo tačno. To je bilo sto posto pogrešno. Doktor Botkin je, u stvari, prvi predložio: ‘A šta mislite o doktoru Derevenku?’ ‘Ne’, odgovori Nikolaj Aleksandrovič. ‘To ne bi bilo pametno. Derevenko je naš prijatelj, i zato je u njihovim očima sumnjiv. Pre dva dana čuvari na ulazu pretresli su ćelu njegovu lekarsku torbu i sve džepove njegove jakne. Osim toga, komandant je uvek pored doktora kada nas ovaj posećuje u našim sobama, tako da je nemoguće da mu bilo šta šapnemo. Moramo naći nekoga... nekoga ko je van svake sumnje, nekoga koga sigurno neće pretresati’ Meni je smesta bilo jasno. Ni u jednoj knjizi istorije ja, Leonid Sednjov, ne predstavljam ništa više od malene fusnote u neobičnoj prići o ubistvu porodice Romanov. Bilo je, međutim, kojekakvih nagađanja, ali u očima naših ozbiljnih istoričara ja sam do dana današnjeg bio samo mali kuvarev pomoćnik. Čak ni za Nikolaja Sokolovog, naučnika kojeg su Beli angažovali da pokuša istražiti šta se stvarno zbilo, nisam predstavljao ništa više - tela nisu mogli pronaći pa se nije sa stopostotnom sigurnošću moglo reći da li je porodica pobijena ili je, možda, prokrijumčarena iz zemlje. Čak ni taj slavni inspektor Sokolov nije smatrao potrebnim da me povede na ispitivanje. Možeš li da zamisliš nešto tako glupo? Kakav idiot! On me je morao potražiti, jer sam se ja od Romanovih rastao tek nekoliko časova pre njihovog kraja, a koliko je celom svetu poznato, ja sam jedini preživeli iz Kuće s posebnom namenom. U knjizi koju je inspektor Sokolov napisao pominjem se samo kao mali kuvarev pomoćnik. Za mnoge istoričare, tokom dugog niza godina, ostao sam samo to. Beznačajni kuvarev pomoćnik. Upravo to sam bio i u očima samih boljševika. Smatrali su me bezopasnim. Zato su odlučili da me prebace u dvor Popov, nekoliko sati pre nego što su car i njegova porodica pobijeni. Naravno da je bilo tačno da je prestolonaslednikov lekar, dr Derevenko, bio jedini koji je dolazio i odlazio, ali to nije značilo da i neko drugi iz Kuće s posebnom namerom nije mogao izaći kako bi obavio neki poslić. Drugim recima, ja. U delu kuće u kojem su bile prostorije za boravak nalazila se samo jedna provizorna kuhinjica, gde je bilo moguće zgotoviti samo nekoliko stvari. Sve ostalo za nas je bilo spremano nekoliko ulica dalje, u Odeljenju sovjetskih radnika. I koga su svaki dan, dva puta dnevno, slali da donese soljanku i kotlete, kako su nazivali čorbicu i mesne kotlete? Komandanta lično? Naravno da ne, slali su mene, malog kuvarevog pomoćnika, mene su slali! Slali su malog Leonku! Živa istina! I tako sam ja rekao caru: ‘Nikolaju Aleksandroviču, jednom ili dva puta dnevno dozvoljavaju mi da odem kod Sovjeta da donesem jelo. Jednom ili dva puta dnevno prolazim pored crkve. Možda..’. Car, carica i doktor shvatili su jednostavnu logiku toga što sam rekao. Poznavali su me, verovali su mi. U njihovim očima bio je to izuzetno dobar plan - da njihov mali kuvarev

pomoćnik, na koga se niko na celom svetu nije obazirao, postane prenosnik tajnih poruka. Ja mislim da bi nam to uspelo. Gotovo i da jeste, da budem iskren, gotovo da smo uspeli u tome. U toku sledećih nekoliko nedelja dobili smo ukupno tri tajne poruke, i ja sam odneo tri odgovora. Odgovore na tri od ukupno četiri pisma. Gotovo da nam je uspelo da spasemo Romanove. Zaista verujem da smo mogli uspeti, samo da... Oh, bio sam tako mlad. A vremena su bila tako teška. Da skratim, priznajem da sam počinio nešto veoma glupo. Voleo bih da mogu promeniti tu jednu sitnicu... samo tu jednu. Oh, kakvu sam grešku napravio! Gospode, smiluj se na me - ja sam kriv za smrt Romanovih. 4 Ali opet preskačem temu. Oprosti mi, najdraža moja unučice; jednostavno, ima toliko toga što bih ti želeo reći. U to vreme, tokom tog strašnog perioda revolucije, Jekaterinenburg i područje Urala bili su središte aktivnosti Crvene armije. Crveni Ural - pod tim je imenom u to vreme bio poznat, a predstavljao je najgore moguće mesto za Nikolaja i njegovu porodicu. Nikolajčić, tako su ga boljševici podrugljivo nazivali. Krvopija. Pijavica. Kapitalista broj jedan. I tako smo mi sedeli tu, u toj ukletoj kući. ‘Baš kao sardine u konzervi’, rekao je car jedne večeri, kroz smeh. Boljševici su stalno bili u pripravnosti, verujući da će car pokušati da uspostavi kontakt s nekim izvan kuće, pa su zbog toga prozori bili premazani belom bojom. Bilo nam je strogo zabranjeno da otvorimo bilo koji. Činilo se kao da smo bili zavejani gustom maglom. Samo je prozorčić na samom vrhu bio otvoren, i kroz njega se moglo videti dnevno svetio. U stvari, mogao se videti delic Vaznesenske crkve, koja se nalazila s druge strane trga. ‘U svakom slučaju, možemo da vidimo vrh crkvenog tornja’, govorila je carica često. ‘E, to nam nisu mogli oduzeti’. Ono što me još čudi jeste činjenica da su car i njegova porodica veoma dobro odolevali situaciji, te da su jednostavno uspevali da prihvate svoje zatočeništvo. Možda je Nikolaj shvatao da mu je bilo suđeno da bude car-mučenik. Možda. Ali pred sam kraj, tokom tih nekoliko poslednjih nedelja, postao je užasno depresivan jer je počeo shvatati da su stvari slabo stajale. Mislim da mu je postalo jasno kakve je greške napravio, kako je sve to moglo biti sprečeno samo da je bio spreman da napravi nekoliko ustupaka. Pa ipak, bili su to vrlo prijatni ljudi, ova carska porodica. Ne mogu se setiti da je tokom tih poslednjih meseci, pa čak i nedelja, ijedan član porodice počeo da viče ili da je dobio napad besa. Nije bilo svađe, čak ni među decom. I nije se čak ni jedan jedini put primetilo da su Nikolaj i Aleksandra povisili ton. Ne, nikada. Kako sad da objasnim? Nikolaj je, bez obzira na to što se malo kasno setio da spase svoju porodicu i kuću Romanovih, bio dobroćudan čovek. Zaista, moram reći da smatram da je on bio previše dobar da bi bio sveruski car. A Aleksandra - kako je bilo moguće da se toliko ljudi otuđi od jedne tako saosećajne osobe? Kakve god greške pripisivali Nikolaju i Aleksandri - a moglo bi im se pripisati dosta grešaka, to je sigurno - najiskrenije što bi čovek mogao reći jeste to da su njih dvoje ipak formirali jednu toplu i odanu porodicu. A najveća je istina bila to da za njih nije postojalo ništa što bi bilo važnije od dobrobiti njihove Rusije. To što su se upravo te dve stvari pretvorile u najveću katastrofu jeste njihova tragedija, to je sasvim sigurno. I tako, možda će im na kraju svega zbog toga suditi, zbog njihove ljubavi prema porodici i domovini. Da, možda... Iskreno rečeno, s jedne strane se čini da bi to tako trebalo, dok se s druge strane to ipak

Čini velikodušnim, previše jednostavnim, jer su oni izgubili Rusiju, a ja im to, koliko god bilo strašno sve što se desilo i bez obzira na to što se užasno osećam zbog onoga što sam učinio, nikako ne mogu oprostiti. Moraš shvatiti da su izgubili Rusiju jer nikada nisu mogli da shvate kako ona nije bila nekakva sedamnestovekovna carevina, već industrijska sila i društvo dvadesetog veka, što se svodi na to da je svaki korak koji su oni preduzimali radi spasenja zemlje u stvari bio pogrešan. Ako to pojednostavim, mogu reći da Nikolaj i Aleksandra uopšte nisu imali nikakvog osećanja za savremeni svet, jednostavno nisu mogli da shvate da car nije predstavljao nekakvo polubožanstvo, nisu mogli da naprave razliku između problema s kojima se suočavala njihova porodica i problema koje je imao ostatak zemlje. Možda su mogli i preživeti da se Aleksandra nije toliko mešala u državničke poslove. A Nikolaj - eh, Nikolaj je počinio ogromnu grešku kada je na sebe preuzeo vrhovnu komandu nad vojskom u vreme Prvog svetskog rata. Znači, on je otišao na front, pa je, dakle, carica dobila odrešene ruke i apsolutnu vlast nad vladom. A onda je sve otišlo do đavola, da tako kažem. Međutim... uvek je lakše suditi, ali je ipak malo teže shvatiti. Eto tako, o da, pisamca... Ostatak jutra više ništa nisam čuo, o bilo kakvom planu uopšte. Negde oko podne, kuvar Karitinov je zagrmeo. ‘Zaboga!’, derao se. ‘Oni idioti su se opet vrteli ovuda!’ Požurio sam iz hola i otišao do njega. ‘Šta je bilo? Šta se dešava?’ ‘Ovi glupi Crveni!’, psovao je, ali ne previše glasno. ‘Ulaze ovde i uzimaju šta im je volja. Kakve svinje! Gledaj, pojeli su sve kotlete koje sam namenio za večeru’. ‘Šta ćeš sad da spremaš za večeru?’ ‘Ne znam. Nema ništa... baš ništa! Moraću ih pitati za dozvolu da te puste da odeš do Sovjeta’. Na to se ja iskradoh i ostavih kuvara Karitonova da besni i grmi. Zeleo sam nagovestiti caru da ču možda morati poslom izađi iz kude, pa sam se iskrao iz kuhinje kako bih potražio Botkina. Kada sam ušao u dnevnu sobu, primetio sam da je tišina, što je značilo da su se car, njegove četiri ćerke i dr Botkin i dalje nalazili u zapuštenom vrtu, gde im je danas bilo dozvoljeno da se na svežem vazduhu prošetaju oko pola sata. Ali staje bilo sa Aleksandrom Fjodorov-nom, koja je samo u retkim prilikama izlazila napolje? Nešto pre toga video sam sluškinju Demidovu kako posprema trpezariju, ali gde je bila carica? Izašao sam iz dnevne sobe i prošao kroz trpezariju, iz koje sam direktno ušao u sobu koju su sve četiri devojčice delile. Pogled mi je pao na niklom obložene krevete koje su doneli iz palate u Carskom. Setio sam se kako je Demidova govorila da je njihov pradeda, car Aleksandar II, potpuno istu vrstu poljskih kreveta koristio tokom ratova koje je svojevremeno vodio protiv Turaka. Ovi kreveti izgledali su baš tako. Poljski kreveti. Vojvotkinje su svakog jutra nameštale svoje krevete, koji bi zatim svi do jednog besprekorno izgledali, ali se ipak svaki krevet činio malčice drugačijim, jer bi po sredini jednog kreveta bio pružen crveni šal s cvetnim motivima, dok bi drugi potpuno prekrivala crveno-bela ukrajinska deka. Metalne šipke u podnožju svakog kreveta bile su pažljivo prekrivene prugastim prekrivačem, a pored njega se nalazila jednostavna stolica preko čijeg je naslona bila obešena tanka bluzica. Primetio sam da su bluze bile identične jer su se devojčice često potpuno isto oblačile. Iako je njihovu odeću najverovatnije izradila poznata krojačica iz Moskve, Lamanova, nikada nisu bile obučene u nešto ekstravagantno. Aleksandrine ćerke to, ni u kom slučaju, ne bi činile. Na trenutak sam izgubio samopouzdanje i počeo oklevati, pošto nisam bio pozvan da uđem u ovu sobu. Dok sam tako stajao, prelazio sam pogledom preko njihovih stvari. Pored svakog kreveta nalazio se noćni ormarić na kojem su ležale knjige i Biblija, kolekcija ikonica i

nekoliko staklenih flaša u kojima se, koliko sam ja mogao zaključiti, nalazila toaletna vodica. Urednost ove sobe je, međutim, prestajala na njenim zidovima jer je svaka princeza zid iznad svoga kreveta ispunila gomilom uspomena, u prvom redu fotografija. Sa slika su ih uglavnom gledali mama i tata, zatim psi, jedan ili dva omiljena vojnika, a tu se nalazila i jedna slika zdanja Livadia - prostrane palate koja je zauzimala širok prostor i iz koje se pružao pogled na Crno more. Anastasija Nikolajevna mi je jednom rekla da je to bila njihova omiljena kuća. Ali na zidovima je visio i veliki broj crteža i akvarela koje su devojčice lično napravile. Naravno, komandant je nedavno s velikim zadovoljstvom stao ukraj njihovoj omiljenoj zabavi, fotografiji, tako što je devojčicama oduzeo četvrtasti kodak, fotoaparat, ali su one i dalje crtale, i to prilično vesto. Na plafonu je visio prelepi električni luster koji je podsećao na preokrenuti buket čiji su cvetovi bili načinjeni od stakla. Tu su se nalazile majušne staklene kruške, u tom buketu cveća. Prošao sam ispod tog ukrasnog ornamenta. Uprkos tome što sam bio izuzetno brutalan, čak mogu reći i nepristojan, jer sam nepozvan ušao u ove prostorije, nastavio sam dalje, vukući noge preko smeđeg linoleuma kojim je bio prekriven pod. ‘Aleksandra Fjodorovna!’, pozvao sam glasom koji je drhtao od nervoze. Sledeća soba - njihova soba, u kojoj su spavali car, carica i prestolonaslednik - protezala se duž prednjeg kraja kuće i u njoj su se nalazila dva prozora, s kojih se pogled pružao na Vaznesenski prospekt i Trg vaznesenja, i još dva prozora na bočnom zidu, okrenuta prema travnjaku. Bila je to prilično prostrana soba, kakva bi u svakom slučaju odgovarala nekom dobrostojećem trgovcu, i u njoj se nalazilo nekoliko uglancanih, drvenih pisaćih stolova i drugih stočića, ormar za garderobu, nekoliko stolica, od kojih je jedna bila veoma mekana i tapacirana. Zidovi su bili obloženi prugastim tapetama svetložute boje, čija je gornja ivica bila ukrašena cvetnim motivima. U sobi se nalazio i jedan poveći krevet, a s njegove desne strane... ‘Zdravo’, rekao je drhtavim glasićem. Njegovo prisustvo me je iznenadilo, pošto se Aleksej Nikolajevič nije samo nalazio van svog kreveta već je i stajao, bez ićije pomoći, držeći drvenu kutijicu u rukama. Nama je bilo rečeno da on ne može da hoda, da su ga, ukoliko je nekud želeo da ide, morali nositi na rukama ili ga voziti u stolici, ali... ‘Leonka, molim te, nemoj nikome reći da sam ustao iz kreveta’, preklinjao me je. ‘Posebno ne mami, ona bi se strašno ljutila’. Pre nego što mi je uspelo da bilo šta izustim, bledi dečak je okrenuo kutiju prema meni, pogledao naniže i pritisnuo dugme na njoj. ‘Mislio sam da je komandant oduzeo sve fotoaparate’, rekoh. ‘Sve osim moga. Imam jedno tajno mesto na kojem ga krijem’. U svakom slučaju, korak mu je bio nesiguran, pa je doteturao do kreveta i uskočio u njega. Na sebi je imao belu noćnu košulju, i u trenutku kad je svoje noge prekrio belim prekrivačem podsećao je na nekakvog duha koji je zamakao za oblak. Brzim pokretom, poput kakvog lopova, dohvatio je stočić koji se nalazio pored kreveta i povukao ga prema sebi. Gurnuo je nekoliko knjiga i papira koji su bili naslagani na njemu, a zatim je izvukao staklenu ploču iz fotoaparata i zamenio je novom. ‘Sad moraš da me slikaš', rekao je i pružio mi aparat. ‘Ali..’. ‘Ništa ne brini. To je veoma jednostavno’. Ležeći tako u krevetu, oslanjajući se leđima na nekoliko jastuka, brzo mi je objasnio kako treba napraviti fotografiju, jer ja to nikada ranije nisam činio. Fotografijom se u to vreme uglavnom zabavljalo plemstvo, i ja mogu reći da sam veoma retko imao priliku da vidim

fotoaparat. O tome da ga držim u rukama nije bilo ni govora. Nasuprot meni, Romanovi su u tome bili pravi fanatici. Svi do jednog posedovali su lični fotoaparat. Slikali su i danju i noću. Zbog toga, a i zato što su opširno pisali dnevnike i pisma, o njima se danas zna više nego o pojedinim poznatim ličnostima današnjice. I sve te stvari - njihovi rukopisi, nešto više od sto pedeset hiljada porodičnih fotografija - čuvaju se u muzejskim arhivima u Moskvi, ali i u univerzitetskim bibliotekama Harvarda i Jejla. Nakon što mi je mladi carević objasnio kako funkcioniše fotoaparat, odmakao sam se nekoliko koraka unazad, usmerio tu stvarčicu prema njemu i ponovio ono što mi je rekao fotograf koji je pravio moju prvu sliku: ‘Reci eezyoom!’ Ali umesto da kaže ‘ptićica’, Aleksej Nikolajevič je ćutao, iskolačio oči i, okrenuvši dlanove prema meni, podigao ruke u vazduh. Ja sam pritisnuo okidač, zatim ga pustio da se otvori i zatvori i ostao da stojim u mestu, ne usuđujući se da se pomerim. ‘Gotovo! Napravio si sliku’, reče prestolonaslednik. ‘Dođi, daj mi aparat’. Naravno, učinio sam ono što mi je prestolonaslednik rekao. Dao sam mu drveni kodak. Ne gubeći vreme, Aleksej Nikolajevič ga je uzeo iz moje ruke, okrenuo se i pružio ruku iza belog, metalnog ruba uzglavlja kreveta. Napravio sam korak napred i gledao ga kako se naginje i skida daščicu koja je sakrivala tajno skrovište. U mračnom, drvenom skrovištu ležalo je prestolonaslednikovo blago: komadići žice, nekoliko kamenčića, novčići, par eksera i nekoliko komadića presavijenog papira. ‘Ovde čuvam stvarčice od posebnog značaja’, prošaputao je prestolonaslednik gurajući fotoaparat u skrovište. ‘Nikad ne znaš kad nam nešto od ovoga može koristiti’. Aleksej Nikolajevič je snažno gurnuo kodak, koji je nekako uspeo da se uklopi u skrovište, a zatim je vratio daščicu u njen prvobitni položaj i lupio rukom po njoj. Voleo je da sakuplja sitne stvari, delove konzervi, zarđale eksere, čepove vinskih flaša, kamenčiće. I u tom je pogledu podsećao na ostale male dečake; bio je znatiželjan, pun energije, uvek u nekom poslu. U svim ostalim pogledima je, naravno, bio potpuno drugačiji. Pre nego što se njegov otac odrekao trona, lakeji su mu uvek stajali na raspolaganju, jer ipak je i m bio prestolonaslednik. Sem toga, pošto je bio bolešljiv, ćela njegova porodica se ustručavala da mu bilo šta odbije. Tako je uvek postizao šta je hteo. Bio je čak i razmažen, ali nije bio obrazovan kako bi se to moglo očekivati jer je, zbog krvarenja koje je u jednom periodu imao, propustio nekoliko godina školovanja. S druge strane, imao je saosećajan jer je znao šta je to bol, pravi bol i prava patnja. Pa ipak, čak ni u trenucima kada se činilo da će gotovo sigurno umreti nije dobijao morfijum, čak ni onda kada su se od njegovih bolnih krikova tresli prozori palate. Nesrećno dete spuštalo se do dna pakla i ponovo uzdizalo i, svakako, to je imalo velikog uticaja na njega. Bio mi je drag. Da smo bili u nekom drugom svetu, u neko drugo vreme, mogli smo biti pravi prijatelji. Raspućin je prognozirao da će Aleksej, ukoliko uspe da doživi sedamnaestu godinu života, prebroditi hemofiliju, što je bio predivan san, za koji se carica držala kao za slamčicu i koji ju je, verovatno, održavao u životu. Da se to ostvarilo, da je on zaista izrastao u zdravog mladića i postao car, bio bi sigurno jedan od najvećih, jer dok je njegov otac prekasno stekao mudrost za neke stvari, Aleksej Nikolajevič je veoma rano postao mudar čovek. ‘Nikome ne smeš da kažeš za naše skrovište. To je naša tajna. Obećavaš?’, reče prestolonaslednik, gledajući me svojim nestašnim pogledom. ‘Obećavam’. Dohvatio je tablu koja je ležala pored kreveta. ‘Hoćeš li da odigramo jednu partiju šaha?’ Slegao sam ramenima, pomalo se stideći da priznam: ‘Ne znam kako to ide’. ‘Mogu ja da te naučim’. ‘Hm..’.

‘To je vrlo interesantno, videćeš. Stvarno, uopšte nije teško. Jedino što treba da radiš jeste da vežbaš. To je sve’. Gledajući ga, nisam mogao a da ne osetim sažaljenje prema tom bolešljivom dečaku čije je carstvo jedva bilo veće od kreveta u kojem je ležao. ‘Svako bi morao da zna da igra šah’, govorio je dečak, očajnički se boreći za bilo kakvu mogućnost razonode. ‘Možda je tako, ali..’. U tom trenutku začuli su se teški, odlučni koraci. Čizme. Bio je to jedan od čuvara koji je išao u našem pravcu. ‘Ne mogu, ne sada’, rekao sam. ‘Molim te... nemoj nikome reći’. ‘Obećavam’. U trenutku kada sam izjurio iz sobe učinilo mi se da je dečak potpuno klonuo, padajući iz sedećeg u ležeći položaj, nestajući ispod belih čaršava i utapajući se u svoje očajanje. Šah-mat kralj je mrtav. Kako to sad proročanski zvuči. Morao sam mu dozvoliti da me nauči da igram tu igru. Ali umesto toga, verovatno sam ja bio jedini Rus koji je naučio da igra šah tek kada je postao odrastao čovek. Ispostavilo se da me neće slati da donesem jelo. Da smo imali konzervirano meso, kuvar Karitonov bi zgotovio makarony poflotsky, ali umesto toga, pripremio je jednostavno jelo od makarona, začinjenih korenom koprene mirodije. Kao i obično, u jedan sat smo poslužili ručak, pošto se život carske porodice oduvek odvijao po pravilima. Moram reći da niko nije umirao od gladi, daleko od toga, ali pred kraj je hrana bila veoma jednostavna. Tog dana smo najpre imali vodenastu supicu, a zatim makarone. Hleb je bio služen, kao i maslac i čaj. U stvari, rezanci i makaroni bili su gotovo jedino što je carica želela i mogla da jede, a, iskreno govoreći, uzimala je toliko malo da sam se ja pitao kako joj uspeva da se održi u životu. Pred kraj je bila toliko mršava da su čak i kućne haljine visile na njoj kao na vešalici. Pa ipak, nije se žalila, ni ona niti bilo ko drugi. Znali su da izdrže patnju, ti Romanovi, to im je zaista uspevalo. Čitali su Bibliju ili verske spise, molili se svojim ikonama... Uglavnom, veoma dobro su se odupirali patnji. Kad je Aleksandra pisala svojoj prijateljici Ani, rekla je: Ćela porodica je uzbuđena. Gospod nam je zaista veoma blizu, osećamo njegovu podršku. Često nas iznenadi kako uspemo da se uhvatimo u koštac s nekim događajima i odricanjima zbog kojih bi nekada padali u očajanje. Iako su naše patnje strahovite, u srcima nam je mir. Ja najviše patim za Rusijom... ali na kraju će sve biti dobro. Jedino što mogu da kažem jeste da mi ama baš ništa nije jasno. Izgleda kao da su svi poludeli. Svakog dana mislim na tebe i puno te volim. Tog dana je Karitonov spremio i kompot za ručak, neku mešavinu sušenog voća, jabuke i grožđice, kojim je car bio veoma zadovoljan. ‘Ovo je savršeno! Ništa se ne može porediti s čistom ruskom hranom. Da budem iskren, ljudi su mi uvek servirali nekakve komplikovane francuske specijalitete, s debelim slojevima krema i sosovima, i mogu ti reći, ne nedostaju mi ni u jednom momentu. Serviraj ti meni slobodno, svakog dana, stara dobra ruska jela!’ To poslepodne ništa nisam čuo o pismu. Ni tokom večeri. Nikolaj je sve to vreme proveo razmišljajući šta da radi. S jedne strane, dati odgovor na pismo značilo je preuzeti veliki rizik zamisli da ih neko otkrije. Da li bi to, možda, boljševicima dalo izgovor da učine ono što su već dugo vremena nameravali, da ih bace u pravu tamnicu, ili čak da ubiju cara? S druge strane, kad Romanovi ne bi odgovorili, zar to ne bi značilo da propuštaju svoju jedinu šansu za spas? Do poslepodnevnih časova sledećeg dana, dvadeset prvog, ništa se nije desilo. Kao i

obično, pomagao sam kuvaru Karitonovu da raspremi sto nakon ručka. Samo što sam završio, sluškinja Ana Stepanovna Demidova, ili Njuta, kako smo je zvali, prišla mi je u kuhinji. ‘Leonka’, reče i upre pogled u mene, kao da je želela da prodre do moje duše, ‘da li bi bio tako ljubazan da mi pomogneš na trenutak? Potrebna mi je tvoja pomoć’. ‘On je ovde završio posao’, reče Karitonov gromkim glasom. Tako je uvek bilo. Svaki put kad je nekome bila potrebna pomoć, zvali su mene. ‘Leonka, molim te, pomozi nam da odvezemo Alekseja Nikolajeviča u drugu sobu’. ‘Leonka, da li bi bio tako ljubazan da mi doneseš malo vode?’ ‘Leonka, idi donesi drva za loženje. ‘Potpali samovar’. Donesi ovo... donesi ono... Znači, nikome ništa nije bilo sumnjivo, ni kuvaru, ni čuvaru koji je po ceo dan visio u sobi pored naše. Pa ipak, ja sam znao da se radilo o nečemu posebnom, jer sam opet primetio taj njen pogled, način na koji je Demidova govorila, najpre svojim očima, a onda i glasom, pa sam brzim korakom pošao za njom, prolazeći kroz hol u kojem sam svake noći spavao na dve stolice. Kad smo ušli u trpezariju, tamo smo našli najmlađu ćerku, veliku vojvotkinju Anastasiju, koju je njena porodica zvala jednostavno Nastenka ili, ponekad, Švibz. Sa svojih sedamnaest godina, bila je to veoma lepa devojka, u čijim je očima uvek igrala neka iskrica. I uopšte nije čudo što je upravo ona bila glavna tema jedne velike spekulacije koja je ponekad prelazila granice realnosti - da li joj je zaista uspelo da pobegne? Jer, ako je ijedan Romanov bio u stanju da pomrsi konce boljševicima, to je bila ona. O, kakvo bi bilo njeno oduševljenje da je uspela da ih nadmudri i da pobegne u Evropu! Velika vojvotkinja Olga Aleksandrovna, careva sestra, kojoj je uspelo da pobegne od Crvenih i koja je, 1960, umrla u jednom apartmanu iznad nekog frizerskog salona u Torontu, uvek je, misleći na Anastasiju, govorila: ‘O, što je to jedno čudovište od deteta’. Da, ta je devojčica bila jedna kraljevska zloća, baš kao i ti, moja Katja, kad si se, u detinjstvu, igrala u šumi ili na obali jezera. To je tačno, ona je zaista bila pravi vragolan, i ćelu je svoju porodicu zarazila svojom živošću, baš kao i ti, moja unučice, ti što si uvek bila izvor naše radosti. I ova energična Anastasija često je pisala svome ocu i uvek je pismo počinjala rečima: ‘Moj dragi, ljubljeni tatice!!!’ a završavala ga: ‘Čvrsto ti stiska ruku i obraze, misli na tebe, voli te uvek, gde god da se nalazi, tvoja...!’ U tim pismima govorila je svome ocu, velikom sveruskom caru, o crvićima koje je pokušavala da uzgaja ili o problemima koje je imala sa svojom starijom sestrom, problemima koji u sebi nisu imali ama baš ničega carskog: ‘Evo, sad tu sedim i prstom leve ruke kopam nos. Olga je htela da me zvekne po glavi, ali je meni uspelo da izbegnem tu njenu zversku ruku’. Tog dana najmlađa Anastasija je sedela za trpezarijskim stolom, a na sebi je imala istu onu svetloplavu bluzu i tamnu suknju koju je već danima nosila. Pred njom je ležala otvorena knjiga i ona se, ne baš tako uspešno, pretvarala da čita. Na trenutak me je okrznula pogledom i zaverenički se nasmešila. Razumeo sam, ali joj nisam uzvratio osmeh. Bez reći sam išao za Demidovom, a ona je ušla u sobu bez vrata koja je pripadala vojvotkinjama. Jedna od njih bila je unutra. Marija Nikolajevna. Nadimak joj je bio Maška, iako su je ponekad zvali Little Bow-Wow, što na engleskom jeziku znači Mali Vau-Vau. Zvali su je tako jer je bila verna poput psa. Rado je ugađala svima, brinula se za sve čineći ono što su drugi želeli. Ono što je najviše želela bilo je da ima decu, čopor dece. Marija Nikolajevna je sedela na jednom od metalnih kreveta i držala Bibliju na krilu, ali primetio sam da ni ona nije čitala. Bacila je hitri pogled prema nama, a zatim je pogledala u pravcu trpezarije. U tom momentu postalo mi je jasno: devojčice su imale zadatak da daju upozorenja. Sumnjam da je Nikolaj bio taj koji je ovaj sistem smislio. On, bivši car, nije bio dovoljno mudar da smisli takvo nešto. Ali ona, carica... E, pa ovo je zaista bilo nešto ravno Aleksandri Fjodorovnoj. Nisam mogao biti sasvim siguran, ali postojala je velika verovatnoća da

su se Olga i Tatjana nalazile na svojim položajima u nekom drugom delu kuće, spremne da ispuste knjigu iz ruke, da se zakašlju, ili da na neki drugi način daju znak upozorenja u slučaju da se neki od čuvara počne približavati. Kada sam, koračajući iza Demidove, ušao u sledeću prostoriju, u njoj sam zatekao bivšu caricu kako stoji pored vrata, pored kojih nije samo čekala nas, već i eventualna upozorenja. ‘Hvala, Njuta’, reče Aleksandra Fjodorovna sluškinji, ‘možeš ići’. ‘Da, gospođo’, odgovori Demidova, kratko se pokloni carici i povuče se. Carica je ispred mene ušla u sobu, držeći ruku na mojim leđima i lagano me gurajući u pravcu svog supruga, koji je sedeo za radnim stolom. Pogledao sam udesno i video dečaka, Alekseja Nikolajevi-ča, koji me je posmatrao iz svog kreveta. Ispred njega se nalazio isti stočić, na kojem su ležale razne stvarčice. Služile su kao razonoda. Tu je, između ostalog, bilo i vezivo, jer ga je carica učila i da veze, čvrsto uverena da je lenjost izvor svake bolesti. To je bilo ono englesko u njoj, u to sam siguran. Nešto što je nasledila od stare kraljice. Samo što sam ušao, car je ustao od svog malog, drvenog, radnog stola na kojem su sve stvari, koliko se meni činilo, ležale uredno postavljene, svaka na svome mestu. Za vreme svoje vladavine nikada nije imao ličnog sekretara, i time se ponosio, što se meni kasnije činilo apsolutno smešnim. Na kraju krajeva, dužnosti jednog cara odnosile su se na pitanja koja se tiču jedne šestine zemaljske kugle, i u to nije spadalo nekakvo arhiviranje ili pak adresiranje koverata. Car je ustao i obuhvatio me pogledom svojih markantnih očiju. Pročistio je grlo i jednim pokretom ruke prešao preko tog svog zaštitnog znaka, svoje brade. ‘Tvoj plan čini se prilično dobrim, mladiću’, reče car. ‘Da li si još rad da budeš jedna vrsta kurira?’ Začuo se čudan zvuk iz pravca devojačke sobe, pa je Aleksandra Fjodorovna požurila prema vratima. Nekoliko trenutaka kasnije, okrenula se prema svom suprugu i kratkim pokretom glave dala mu znak da je sve u redu. Ipak, ostatak vremena koje sam proveo na toj svojoj audijenciji stajala je na istom mestu. On je ponovio: ‘Da li bi želeo da budeš naš kurir?’ Ja se nimalo nisam dvoumio, jednostavno zbog onoga što su Crveni, mesec dana pre toga, napravili mome Vanji. Moj voljeni stric je godinama služio carsku porodicu. U stvari, on je bio zaslužan za to što sam se ja našao u službi Romanovih. Bio je veoma odan caru, i kada je vojni komitet prošlog meseca doneo odluku da caru nisu potrebna dva para cipela, već da mu je dovoljan jedan, moj stric i sluga Nagorni žestoko su se usprotivili toj odluci. Zbog toga su odvedeni u gradski zatvor. Sve do kraja živeli smo u zabludi da je on bio bačen u istu ćeliju kao i princ Lvov, zamenik ministra privremene vlade, koji je nešto ranije, iz tamo nekog besmislenog razloga, bio uhapšen. Tek mnogo godina kasnije saznao sam da ni moj voljeni stric ni Nagorni uopšte nisu bili odvedeni u zatvor, već da su, umesto toga, streljani, i to nekoliko dana nakon što su bili uhapšeni. Princu je, međutim, kasnije uspelo da pobegne u Francusku, gde je napisao svoje memoare. Kada se, nakon svih ovih decenija, prisetim događaja koji su se u to vreme desili, čini mi se očiglednim da su boljševici sve to vreme tačno znali šta rade. Bili su toliko istrajni u svojoj nameri da unište ćelu porodicu Romanovih da su odmah počeli da se lepe za našu grupicu, rešavajuđ se prvo onih koji bi mogli da im prouzrokuju poteškoće, to jest najjačih među nama. Gospodina Gibesa, učitelja koji je deci davao časove engleskog jezika, već su bili odstranili, kao i Pjera Žilijara, učitelja francuskog jezika, zatim baronicu Buksgevden, dvorsku damu. Ti ljudi su sve ovo preživeli, najverovatnije, zahvaljujući svojim prezimenima koja su zvučala tako strano. Veliki broj ostalog dvorskog osoblja nije bio te sreće. Grofica Gendrikova, druga dvorska dama, kao i Jekaterina Šnajder, lektorka, koja je obično čitala knjige deci, streljane su tog septembra u

gradu Permu. I tako, na carevo pitanje, pognuh svoju glavu i rekoh: ‘Da, gospodine’. On me je na to upitao: ‘Leonka, ti razumeš da je ovde reč o veoma ozbiljnoj stvari, zar ne? Razumeš li da je sudbina moje žene i dece od sada u tvojim rukama? Shvataš li koliko je ovo sve opasno, ne samo za nas već za svakoga?’ ‘Da, gospodine’. ‘U redu. Znam da se u tebe mogu pouzdati’. I ja bih tako voleo da je to bilo tako. Voleo bih da su mogli da se pouzdaju u mene, da... da sam ja... mogao da sprovedem u delo njihovo spašavanje’. Zatim je car upitao: ‘Kada ćeš opet ići do Sovjeta da doneseš jelo?’ ‘U roku od sat vremena moram ići, Nikolaju Aleksandroviču, kako bih doneo jelo za večeru’. ‘Odlično’. Okrenuo se prema svom pisaćem stolu i izvadio dva lista papira koja su ležala ispod jedne knjige. ‘Ovo je pisamce koje si nam doneo juče ujutro. Mi smo na njemu napisali odgovor. Šaljem sve zajedno’. Podigao je list papira s linijama na kojem je bila nacrtana mapa. Ili, bolje rečeno, nacrt unutrašnjosti kuće. Nakon toga je Nikolaj Aleksandrovič tri puta presavio papir, dohvatio kovertu iz ladice svog pisaćeg stola i u nju pažljivo stavio papir. ‘Leonka, ovo moraš sakriti negde’, davao mi je uputstva. Naravno da je to tako moralo. Mene još nikada nisu pretresali kada sam napuštao Kuću s posebnom namenom, ali bez obzira na to, morao sam ostati oprezan. Počeh da izvlačim košulju iz pantalo-na, ali odmah prestadoh. Carica, koja je sa svog položaja gledala u mom pravcu, brzo se okrenu. Na trenutak sam pogledao u Alekseja Nikolajeviča, koji se zabavljao brodićem okačenim o lanac, spustio sam pantalone i sakrio kovertu u svoj donji veš. ‘Momče moje’, rekao je Nikolaj Aleksandrovič i počeo da uvrće svoj brk, gledajući me tim svojim dobroćudnim pogledom. Kad sam konačno uspeo da zakopčam pantalone, Nikolaj Aleksandrovič mi uruči drugi list papira koji je bio samo napola presavijen i nije se nalazio u koverti. Rekao je: ‘Slušaj, Leonka, ovo ćeš pismo držati u ruci. Ako ga čuvari budu tražili, moraš im ga dati. Otvori i pročitaj’. ‘Sad?’, upitao sam. ‘Da, naravno'. Iako sam do tada stekao veoma malo pravog obrazovanja, umeo sam da čitam, za razliku od većine Rusa iz tog vremena. Drage sestre, Najlepša vam hvala za mleko i jaja koja su veoma prijala Maleckom. Potrebno nam je nešto konca, a Nikolaj Aleksandrovič bio bi veoma zahvalan kada bi mogao dobiti malo duvana, ukoliko to ne predstavlja veliki problem. Neka vas Gospod čuva. A.F. Nikolaj je bio strahovit pušač, zaista. Uvek je pušio. Iskreno rečeno, ja mislim da bi on, da ga boljševici nisu ubili, umro od raka na plućima. A Aleksandri Fjodorovnoj i devojčicama konci su zaista bili potrebni. Do tada su već potrošile velike količine, ne samo zato što je carica krpila muževljeve čarape i pantalone i što su ona i devojčice krpile vlastitu odeću već i zato što su do poslednjeg trenutka, u tajnosti, svoje ‘lekove’, kako su nazivale svoje tajne rezerve dijamanata, sakrivale u donji veš. Još mi nije jasno kako im je uspevalo, sve do tog trenutka, da sakriju više

od sedam kilograma dijamanata - možda su ih držale u uglovima kofera? Bilo kako bilo, uspelo im je da sakriju više od 42.000 karata dijamanata u korzete devojčica. Ostali dragulji, kao što su rubini i smaragdi, dobijali su skrovište u njihovim dugmadima i u vojničkim šapkama muškaraca, dok su čitave niske najlephh bisera nestajale skrivene u pojasevima i rukavima haljine Aleksandre Fjodorovne. Kasnije, kada su boljševici caričino telo sekli u komade, našli su bisere. Niske i niske, sa stotinama nanizanih bisera, od kojih je samo kuglica bila dovoljna da se jedna seljačka porodica prehrani tokom cele godine. O, kakva greška, koliko su propatili zbog Aleksandrine đavolske igle... Zatim mi je car rekao: ‘Na svom putu do Sovjeta, želim da svratiš do Vaznesenske crkve. Možeš čak reći čuvarima da ideš da odneseš ovo pisamce. Daj im ga da ga vide. Reci im da ovo pismo moraš predati u crkvu da bi ga đakon kasnije mogao odneti sestrama u manastir. A kad dođeš u crkvu, potraži oca Storoževa. S njim moraš razgovarati, ni s kim drugim, Leonka. A kad ostaneš sam s ocem, daj mu to pismo i ovu kovertu. On će se potruditi da ono dođe u ruke pravih ljudi’. Za trenutak više nisam bio Leonka, kuvarev pomoćnik, već carev špijun. A šta se nalazilo u tom pismu? I šta je stajalo u tom nacrtu kuće? Ti papiri su takode ostali sačuvani. Njih su svih ovih godina čuvali u Arhivu grada Moskve. Sva pisma upućivana Romanovima bila su pisana na francuskom jeziku, kao i odgovori carskih zatvorenika na njih. Sam Nikolaj uvek je meni davao pisma, ali ona nisu bila pisana njegovim rukopisom. Primećivao sam uredni rukopis devojčice Olge, najstarije vojvotkinje, jer je njen francuski bio najtečniji. A prvi odgovor je glasio: Od ugla kuće pa sve do balkona nalazi se pet prozora okrenutih prema ulici i dva okrenuta prema trgu. Svi prozori su zapečaćeni i obojeni u belo. Malecki je još bolestan i vezan za krevet i apsolutno nije u stanju da hoda - svaki manji potres pričinjava mu bol. Pre nedelju dana trebalo je da, zbog anarhista, putujemo noću za Moskvu. Ako rezultat nije apsolutno siguran, ne sme biti preduzet ama baš nikakav rizik. Drže nas na oku gotovo sve vreme. Sto se tiče nacrta unutrašnjosti kuće, bio je to jedan crtež, pravljen grafitnom olovkom i predstavljao je raspored prostorija po spratovima, a napravila ga je Aleksandra Fjodorovna, koja se, baš kao i sve žene iz redova plemstva, u mladosti nije zvanično obrazovala, ali je ipak dobijala časove crtanja, akvarela, klavira, književnosti, stranih jezika i, svakako, vezenja. U roku od sat vremena komandant Avdejev lično me je propustio kroz ulazna vrata i kroz dve vratnice ograde koja je okruživala dvor. Prešao sam preko blatnjavog trga, upravo onako kako mi je Nikolaj Aleksandrovič naložio, i uputio se pravo ka Vaznesenskoj crkvi, beloj građevini sagrađenoj od cigle. Bila su otvorena samo jedna mala vrata, i ja sam zakoračio unutra, istog trena opijen mirisima raja, tamjana i sveća voštanica. Lutajući pogledom po crkvi, primetio sam jednu monahinju kako kleči ispred zlatne ikone svetog Nikole. Neprestano se krstila i klanjala, pri čemu joj je čelo doticalo hladni kameni pod. Kad sam se približio, žena koja je klečala prekinu molitvu i pogleda me svojim upalim očima. ‘Šta je bilo, sinko moj?’ ‘Dolazim iz Kuće s posebnom namenom i tražim oca Storoževa’. Monahinja se žustro prekrsti, onako kako to pravoslavni vernici čine - dotičući s tri prsta, što simbolizuje Sveto trojstvo, čelo, zatim želudac, desno pa levo rame. Potom ustade i užurbano ode. Prošla je kroz pravu šumu stubova prekrivenih ikonama, a zatim nestala iza mračnih ćoškova crkve. U roku od nekoliko sekundi pojavio se otac Storožev, čije je čelo i glavu pokrivala visoka, crna kapa, dok se za njim vukla lepršava, crna mantija. Oči su mu bile crne kao noć, a gledao me je kao da sam bio tamo neki Crveni kaurin.

Rekao sam hrabro: ‘Aleksandra Fjodorovna mi je lično naložila da vam donesem ovo pismo i zamolim vas da ga odnesete sestrama u manastir’. Uručio sam mu pisamce u kojem su traženi konci i duvan, i otac Storožev stisnu oči, studirajući taj komad papira. Želeo sam nešto da kažem, ali sam za trenutak oklevao i počeo gledati oko sebe kako bih utvrdio da li nas možda neko posmatra. Tek kada sam se uve-rio da smo sami otkopčao sam odeću i izvadio kovertu u kojoj se nalazio nacrt i odgovor pisan na pismu koje je uputio oficir. ‘Oče, ovo vam šalje Nikolaj Aleksandrovič. Da li biste, molim vas, dostavili ovo odgovarajućim ljudima?’ I od tada je, svakako, počeo dugi period čekanja u Kući s posebnom namenom. 5 Ima toliko stvari, Katja, o kojima nikada ništa nisam rekao, ni tebi, a ni svom rođenom sinu - tvom ocu - ali sad ti govorim. Bio sam uz Romanove kratko pre nego što su bili proterani u Sibir. Moj otac, tvoj pradeda, već je bio na frontu, a snabdevanje hranom u pokrajini Tula išlo je veoma teško. Kad je stric Vanja napisao mojoj majci pismo u kojem je predložio da dođem da radim u palati Aleksandar, ona je odmah pristala na to. Naša porodica bila je prilično siromašna, i moja majka je bila presrećna što joj se ukazala prilika da hrani jedna usta manje, pogotovo u tim teškim vremenima. Pred kraj meseca stigao sam u palatu, dve nedelje pre nego što su Romanovi bili isterani iz svoje kuće u jednom predgrađu Petrograda. Mnogo godina ranije, car i carica doneli su odluku da će to biti njihova glavna rezidencija, pošto je u tim predelima vazduh bio čist i svež, vrtovi raskošni, a sve se nalazilo tako daleko od glavnog grada i njegovog dekadentnog društva. U suštini, oni su se, potpuno zaokupljeni lošim zdravstvenim stanjem svog sina, sasvim povukli, što je na kraju ubrzalo njihov kraj. Svakako, postojao je i drugi razlog za njihov odlazak iz Petrograda, a to je bio strah za bezbednost. Još od vremena pobune iz 1905. godine, politička ubistva nisu bila ništa neobično. I naravno, u tom periodu je ćela kuda Romanovih strahovala za svoje živote i shvata-la je da su anarhisti nameravali da iskorene dinastiju. Kad se sad osvrnem na sve te događaje, ne mogu a da se ne zapitam kako to da Nikolaj nije mogao predosetiti oluju takvih razmera (mislim na onu iz 1918. godine). Gotovo je svima bilo jasno šta će se desiti. Ali opet kažem, mislim da je bio zaslepljen religijom. Jer, bez obzira na to koliko su bili bogati i svemoćni, car i carica nisu odlučili da žive u Velikom dvoru, nego u mestu Carsko, ogromnom zdanju koje je sagrađeno po naredbi same Katarine Velike. Ta palata brojala je stotine i stotine raskošnih soba, a svaka od njih bila je ukrašena zlatom i mermerom, i osvetljena ogromnim kristalnim lusterima. Umesto toga, Nikolaj i Aleksandra hteli su dom za svoju porodicu, pa su se odlučili da im rezidencija bude u nešto skromnijoj palati Aleksandar koju je Katarina dala sagraditi za svog najdražeg unuka, budućeg Aleksandra I, onog koji je bio zaslužan za Napoleonov poraz. I sam Nikolaj II je tu rođen. Poslednji ruski car i carica odlučili su da ne koriste ćelu palatu, već samo jedno njeno krilo u kojem su zatim uredili svoje apartmane. Svakako, i dalje su imali na raspolaganju mnoštvo soba. Sve su bile spektakularne, pošto su naložili da se celo levo krilo sruši i da se u njemu naprave sobe u modernističkom stilu, koji je na Zapadu poznat pod imenom Art Nouveau. Tu je takođe, u jednoj vitrini u svom svetloljubičastom budoaru, Aleksandra Fjodorovna čuvala svoju kolekciju faberže jaja, čija je vrednost, zajedno sa svim njenim bisernim ogrlicama i dijamantskim tiarama, kao i sa svim onim stvarčicama obloženim dragim kamenjem, dostizala milione i milione dolara. Možda i više, a možda i manje. Ovde još moram da dodam da je, kada

su Romanovi proterani u Sibir, privremena vlada, koja je još osam meseci nakon toga bila na vlasti, pre nego što su je Crveni svrgnuli, Nikolaju i Aleksandri dozvolila da ponesu sve osim faberže predmeta. Oni su poneli dva kofera puna dragulja, da budem tačan. I sve je to nestalo, sve drago kamenje osim onih sedam kilograma dijamanata i ostalih stvarčica koje su nađene na njihovim telima nakon što su pobijeni. Dok su Romanovi držani u Tobolsku, nekoliko meseci pre nego što su prebačeni u Jekaterinenburg, često su ih posećivale monahinje, koje su prokrijumčarile sve ostalo. Tridesetih godina Staljin je naredio opsežnu akciju potrage za blagom i, nakon što je nekoliko monahinja bilo podvrgnuto mučenju, Crveni su pronašli jedan od kofera. Bio je zakopan ispod neke kolibe. U njemu se nalazilo 150 dragulja, između ostalog i jedan stokaratni dijamantski broš i jedan sedamdesetkaratni dijamantski polumesec. Nažalost, drugi kofer nikada nije pronađen. Pretpostavlja se da se u njemu nalazilo otprilike tri i po kilograma dijamanata, rubina i smaragda. Koliko je poznato, on je i dalje zakopan negde u nekoj sibirskoj tajgi. Tokom kratkog perioda koji sam proveo u palati Aleksandar neke osnovne stvari o carici Aleksandri Fjodorovnoj postale su mi jasnije. Moj posao odvijao se u kuhinji, i ja nikada nisam smeo prići blizu carske porodice, sve do te noći kada smo napustili palatu Aleksandar, kada je toliko stvari upakovano za dugačku vožnju vozom. Kuda je trebalo da se putuje, to u tom trenutku nikom nije bilo poznato. Pošto se ispostavilo da su njihovi engleski rođaci i rođake samo gomila kukavica - jer su povukli svoju prvobitnu ponudu za pružanje azila, koja je Romanove mogla spasti - mi smo znali da ne idemo u inostranstvo. Istinu govoreći, to je predstavljalo olakšanje za porodicu jer su se svi njeni članovi nadali i Bogu molili da ćemo biti proterani u njihovu omiljenu palatu, Livadiju na Krimu. Ali se to, naravno, nije moglo desiti, pošto su po predelima između Petrograda i Crnog mora harale poludele horde iz Moskve. U svakom slučaju, mnogi su sati vožnje vozom prošli dok nismo shvatili da nas šalju u Sibir. Meni je bilo naloženo da pomognem pri prenošenju prtljaga, drvenih kofera i gajbi čitava ceremonija, koja je trajala ćelu noć. Tada sam prvi put imao priliku da se nađem u privatnoj prostoriji cara i carice. Bila je to jedna velika soba u kojoj je plafon bio visok, a zidovi obloženi belim tapetama, ukrašenim ljubičastim girlandama hortenzije, caričinog omiljenog cveća, čiji se dezen mogao videti na zavesama, kao i na satenskim presvlakama za nameštaj. Veoma svetla soba. Vrlo elegantno. Tad to nisam znao, pošto sam bio samo jedan obični dečak iz provincije, ali to je bio pravi engleski stil, omiljeni caričin stil, ukus koji je ona, svakako, razvila na dvoru svoje bake. Međutim, nije samo sva ta lepota ostavila utisak na mene. Ono što me je u prvom redu zapanjilo, bio je broj fotografija, slike stričeva i tetaka, rođaka, kao i dece. Bile su okačene po zidovima i nalazile su se gotovo na svakom stolu. Toliko je porodica bila važna za caricu. A zatim mi je postala jasna njena opsesija, njena bolest -sve te ikone. Zidovi njihove prostorije za spavanje bili su, od vrha pa do dna, prekriveni stotinama ikona. Ikone koje su predstavljale Devicu Mariju. Sveti Đorđe kako uništava aždaju. Sveti Nikola. Arhanđel Mihailo. Velike, u srebru rađene ikone. Mali, draguljima obloženi portreti svakog mogućeg sveca koji bi ti mogao pasti na pamet. Do u beskraj. Nije bilo ni jednog jedinog kvadratnog centimetra zida koji nije bio pokriven nekom ikonom, za koju se kaže da Gospod kroz nju čini svoja dela, da ona predstavlja prozorčić kroz koji Njegova svetost sa svog nebeskog trona dodiruje ovu ništavnu zemlju. Aleksandra je sve vreme bila zaokupljena njihovim aranžiranjem i premeštanjem s jednog mesta na drugo, kao da joj je bilo potrebno samo da pogodi koji je pravi redosled ikona, pa da Gospod usliši njene intenzivne molbe. Ne, ne, to više nije bilo normalno. Apsolutno ne! Čak je i meni to bilo jasno, meni tako mladom. Ona je bila više nego luda za Bogom. Ona je bila fanatik. Zašto? Jer je, nakon što je rodila četiri ćerke, tako očajnički želela da rodi i sina da je u

toj svojoj želji odlučila da monaha Serafima od Sarova proglasi svecem. Pa su tako, nakon te veličanstvene ceremonije, ona i Nikolaj, klečeći na kolenima, otišli do izvora na kojem je, navodno, taj monah godinama činio čuda. I tamo su se, usred noći, zajedno molili - njih dvoje sami. Sledećeg dana desilo se nekoliko priznatih čuda - deca su bila izlečena od strašnih oboljenja, neka šlepa žena povratila je vid, nekakav invalid je, nakon tolikih godina, ponovo prohodao. A ubrzo nakon toga Aleksandra je ostala u drugom stanju, noseći Alekseja. Neki su govorili da je to bio sam čin gospodnji, ali ja se pitam, zašto bi Gospod bio toliko nemilosrdan da Rusiji podari jednog tako zlosrećnog naslednika? Pre bih rekao da se tu radilo o neizbežnoj sudbini Rusije. Ali na stranu sve, ako se naša carica naizgled činila hladna, ona je istovremeno bila vrlo emotivna u duši, prava Ruskinja. Što se tiče telesne, njena i careva ljubav bila je vrlo senzitivna u pismima s početka njihove ljubavne veze sreću se čak i nadimci za genitalije. Ko bi to očekivao od unuke jedne puritanke kao što je bila kraljica Viktorija! Gospode dragi - Aleksandra bi se bezbroj puta prevrnula u grobu kad bi znala da su svi ti nadimci za njihove polne organe poznati širom zemaljske kugle. I tako, u kasne sate te večeri, moj stric i ja prenosili smo drveni kofer na kojem je bio natpis N.A. br. 12 - ALBUMI, što je značilo da je to bio dvanaesti kofer Nikola-ja Aleksandroviča, onaj koji je bio napunjen fotoalbumima. Prošli smo kroz dnevnu sobu, čija je drvenarija bila izrađena od javorovog drveta - jedna vrlo lepa soba s dva sprata i zidovima koji su bili obloženi medveđom kožom i puni suvenira. U njoj je porodica često zajedno ručavala. Zatim smo ušli u prostoriju koja je bila poznata kao dnevna soba u uglu. Ona nije bila uređena u modernističkom već u klasičnom stilu. I dok smo stric Vanja i ja provlačili taj kofer između malenog pozlaćenog stola i dve stolice, okrenuo sam se i video Aleksandru Fjodorovnu kako bulji u nekakav čilim koji je visio na zidu i na kojem je bila slika žene i njeno troje dece. Bilo je to posle pola noći, i bez obzira na sav taj nered koji je okruživao carsku porodicu, carica je tu nepomično stajala. ‘Zašto carica tako ukočeno gleda u taj čilim na zidu?’, pitao sam strica dok smo prolazili kroz ulazna vrata apartmana, ista ona vrata pred kojima su nekada stajali njihovi omiljeni čuvari, crnci, ogromni muškarci s turbanima na glavama, obučeni u šarenu odeću. ‘Ko je ta žena na ćilimu?’ ‘Marija Antoaneta’, odgovorio mi je stric, dubokim glasom, ne rekavši ništa više, kao da je to meni nešto značilo. Naravno, ja nisam imao pojma o kome je reč. Išli smo dalje, prema okruglom holu u kome su svi bili okupljeni, a kasnije, kada sam išao da pokupim prtljag iz Aleksandrinog čuvenog, svetloljubičastog budoara, ugledao sam na zidu sliku one iste žene. Kao što će se kasnije ispostaviti, bilo je to drugo saznanje o carici koje sam te večeri stekao. Bila je opsednuta nasilničkom smrću, a ta njena opsesija odražavala se u činjenici da je bila fascinirana Marijom Antoanetom. Činilo se da je carica, tako mistična, tako fatalistična, već dugi niz godina predosećala šta će se desiti s njenom porodicom, uprkos tome što se nikad ranije u istoriji čovečanstva nije desilo da je jedna carska porodica, simbol jedne nacije, tako krvnički poklana. Nisu poštedeli ni decu, poslugu, kućne ljubimce. Sve su ih likvidirali, ostavljajući u životu samo jednog - malog kuvarevog pomoćnika. Dabogda u paklu goreli, ti prokleti komunisti! Kako je čudna istorija! Palata Aleksandar ostala je kakva je i bila, baš onakva kakvu su je car i carica ostavili kada su za sobom zatvorili vrata. Ostala je takva sve do Drugog svetskog rata, kad su je nacisti pretvorili glavni štab, a obližnju Veliku palatu u konjske štale i garažu. To je bilo u vreme devetstodnevne opsade Lenjingrada - kako su boljševici nazvali Petrograd. Bili su to dani pakla na zemlji. Podrumi su se nalazili ispod onog dela palate u kojem su nekad stanovali car i carica. Gestapo ih je u to vreme koristio kao prostorije za mučenje. Sve do dana današnjeg

ispod vrtova te grandiozne palate nalaze se grobovi u kojima počiva zasad nepoznat broj ljudi iz tog doba. Po završetku rata palata je bila oštećena. Ali ne trajno - nagazne mine koje su postavili Nemci otkrivene su i onesposobljene svega nekoliko časova pre detonacije - pa su prostorije u kojima su nekad prebivali Nikolaj i Aleksandra veoma jednostavno mogle biti restaurirane. No, umesto toga, tamo neki sovjetski general odlučio je da svako sećanje na Nikolaja Krvožednog i Aleksandru, Nemku, u potpunosti uništi. Zbog toga su do dana današnjeg ostale očuvane samo dve Nikolajeve sobe - njegova predivna kancelarija u modernstičkom stilu i njegova prijatna, topla soba za prijem, koju je taj licemer, taj Crveni general, lično koristio. Ima još nešto čudno u svemu tome, a imalo je veze s Raspućinom. U poznu jesen, 1916. godine, još pre vremena koje sam proveo kod Romanovih, taj misteriozni monah, masne brade i špicastog nosa, konačno je počeo da spoznaje koliko je bio omražen. Postalo mu je jasno da veliki broj prinčeva i velikih vojvoda duboko veruje da on tera u propast dinastiju i samu državu. Pretpostavljao je da će ubrzo biti mrtav, ili da budem precizniji, da će biti ubijen. U tom ubeđenju Raspućin je svojoj carici i caru napisao pismo, ali im je ono bilo dostavljeno tek nakon što ga je ubio mladi princ Feliks Jusopov. Princ je bio oženjen jednom carevom nećakom, veoma lepom devojkom, koja je umrla tek nedavno, 1967. godine. U tom svom proročanskom pismu Raspućin kaže: Care zemlje Rusije... Ako Vaša rodbina bude ta od čije će ruke mene stići smrt, onda ni jedan jedini član Vaše porodice, uključujući i decu, neće živeti duže od dve godine. Ubiće ih ruski narod. Čudno, zar ne? Raspućin je ubijen u decembru, 1916 - otrovali su ga, izboli, pucali u njega i na kraju ga utopili. Sve ovo bilo je potrebno obaviti kako bi, napokon, taj moćni seljak zaista bio mrtav. I bio je u pravu. Nikolaj i Aleksandra, njihova deca i mnogi drugi Romanovi gotovo dvadeset duša - biće mrtvi u roku koji je on predvideo. Kako je, zaboga, Raspućin, taj svetački, suludi monah, to mogao znati? Još malo, pa bi pošten čovek postao sujeveran. Prema tome, Aleksandra je sasvim dobro znala šta se desilo s Marijom Antoanetom, baš kao što su joj, pri svakom otkucaju njenog slabog srca, u duši odzvanjale Raspućinove reči. Ali dozvoli mi da raščistim jednu stvar - Romanovi se nisu predavali. Sve do samog kraja - čak i kada su usred te mrkle noći silazili niz ta dvadeset tri stepenika - nastavljali su da se mole Bogu, da se nadaju i veruju da će im spas doneti napad koji će iznenada izvesti tri stotine oficira. Da, bilo je dosta deprimirajućih sati u svakom od tih dana koje su oni provodili, ali Nikolaj i Aleksandra su istrajavali u svojim molitvama Bogu, nadajući se da će ih spasti dragi prijatelji... prijatelji koji se u stvari nikada nisu pojavili, što možda i nije tako iznenađujuće. Na kraju krajeva, iako devedeset posto ruskog naroda nije želelo njihovu smrt, istih tih devedeset posto još manje je želelo da ih ponovo vidi na prestolu. To je bio strašan paradoks - njihovo spašavanje značilo bi ponovno vraćanje autokratije, što je u tom trenutku bilo nezamislivo za najveći deo ruskog naroda. I tako je počelo dugo iščekivanje drugog pisma... Prvo pismo, upućeno caru i njegovoj porodici, stiglo je dvadesetog ujutro, a ja sam u podne, dvadeset prvog, odneo odgovor na njega ocu Storoževu. Mislim da smo svi očekivali, u najmanju ruku smo se nadali, da će presveta mati Antonina dvadeset drugog doneti odgovor. Umesto toga, nije se pojavila i ostavljala nas je da sedimo u neizvesnosti. Kako je vreme prolazilo? Tog dvadeset drugog osvanulo je prekrasno jutro; ulice su se kupale u suncu i temperatura je bila nekih šesnaest stepeni, ali unutra se veoma brzo popela na više od dvadeset stepeni Celzijusa. ‘Gospode mili na nebesima’, stenjao je Nikolaj Aleksandrovič, dok su mu kapljice znoja

rosile čelo, ‘ovde smo već dve nedelje -dve pune nedelje - a još nisu doneli odluku možemo li ili ne otvoriti prozor. To je prava nečovečnost’. ‘Baš tako, mili moj’, rekla mu je Aleksandra Fjodorovna, stojeći iza njega s makazama u ruci. ‘Sedi tu mirno, da ti ja ne bih došla glave’. ‘Bolje ti, nego oni’. ‘O tome neću da čujem ni reč’. Mesec dana pre toga, ošišala ga je prvi put; ovo je bio drugi pokušaj. Petnaestak minuta ranije, Njuta, caričina sluškinja, prostrla je u uglu trpezarije jedan čaršav, a zatim na njega stavila stolicu. Nikolaj Aleksandrovič je pokušavao da sedi mirno, što nije bilo karakteristično za njega. Pre toga proveo je ceo sat hodajući oko trpezarijskog stola i gunđajući. Želeo je češće da izlazi napolje; pola sata ujutro i pola sata posle podne nije mu bilo dovoljno. I dok mu je carica tako sekla kosu, moj zadatak bio je da zabavljam carevića, pa smo se igrali trojke. On je sedeo u svojoj stolici, koju sam ja poslušno gurao, pri svakoj njegovoj komandi. ‘Napred, u šumu - brže!’, komandovao je Aleksej Nikolajevič. ‘Aljoša!’, upozoravao ga je otac. ‘Aljoša, hoću da budete pažljivi obojica. Da li si me razumeo?’ ‘Naravno, tata’. I dok sam ja pritiskao kočnice na Aleksejevom zamišljenom vozilu za bekstvo, ušla je jedna od devojčica, a prednji deo haljine potpuno joj je prekrivala bela prašina. ‘Pogledajte me, pogledajte svoju Nastenku!’, povikivala je Anastasija Nikolajevna. ‘Šta se to, zaboga, desilo s tobom, draga?’, upitao ju je otac, dok ga je prizor zabavljao. ‘Kuvar Karitonov nas uči kako da pečemo hleb’. ‘Stvarno?’, rekla je njena majka, ne uspevajući da sakrije iznenađenje. ‘Da, pokazao nam je kako da mesimo, i testo sad kvasa. Sigurna sam da đe biti veoma ukusan’. Nikolaj Aleksandrovič se nasmejao i rekao: ‘Ne sumnjam u to. Uskoro čete se upoznati sa svim tajnama kuhinje’. ‘Sve vas puno volim i šaljem vam hiljadu poljubaca’, rekla je sa uobičajenim žarom u glasu, okrenula se neopisivom brzinom i odjurila nazad. Aleksandra Fjodorovna ju je pogledala sa smeškom na usnama i rekla: ‘Bez obzira na sve, deca postaju odrasli ljudi’. ‘I ja tako mislim’, složio se njen suprug. ‘Usput rečeno, nadam se da će Anja još malo porasti. Noge su joj kratke, a struk joj je previše širok’. ‘To je naša najmanja briga’. ‘Da, naravno..’. Prestolonaslednik je ponovo počeo da izdaje naređenja i da me šalje u pravcu šume, pa sam ja okrenuo trojku i nastavio naš lov na sibirske medvede i tigrove. Iznenada, pojavi se jedan istinski monstrum, u obliku čuvara, koji nam je blokirao put prema dnevnoj sobi. Bio je ogroman, širokih ramena, imao je dugačke, masne brkove i nosio je prljavu tuniku i izgužvane široke pantalone. Preko ramena mu je visila dugačka puška sa zarđalim bajonetom na kraju, a oko pasa mu je, naravno, visila ručna bomba. ‘Nazad’, naredio je. Zaustavio sam stolicu i pogledao u čuvara, a zatim u cara. ‘Stigle su žene’, rekao je čuvar, odsečnim i debelim glasom. ‘Morate natrag u svoje sobe. Treba da ribaju podove’.

‘Zar ne vidiš da šišam muža?’, protestovala je Aleksandra Fjodorovna i gledala ga prkosno. ‘Komandant je naredio da sve žene moraju u drugu sobu’. ‘Još pet minuta’, rekla je ona. To nije bilo pitanje, ili molba, već utvrđivanje činjenice. ‘Sad!’ ‘Ali..’. Nikolaj Aleksandrovič je očistio kosu s ramena, ustajući pri tom iz stolice, a zatim smirenim glasom rekao: ‘Ja mislim, Aleks, da si ti obavila posao. Ako nastaviš da me šišaš, biću ćelav’. Video sam kako je na trenutak pogledala u blage oči svog supruga, a zatim, užarenog pogleda, usmerila pažnju na čuvara. Usne su joj drhtale kao da je sav svoj bes želela da iskali na njemu, a na koži su joj se pojavile velike crvene mrlje. Zatim carica jednim brzim potezom baci makaze na sto, obema rukama pokupi krajeve svoje dugačke suknje i demonstrativno izjuri iz trpezarije. ‘Ne zamerite mojoj supruzi, noćas nije dobro spavala’, reče Nikolaj Aleksandrovič i krenu za njom. ‘Dođi, Aljoša. Hajde da izađemo kako bi čistačica mogla da očisti’. Koračao sam iza svoga gospodara i izgurao iz trpezarije stolicu u kojoj je sedeo prestolonaslednik. Prošao sam kroz sobu koja je pripadala devojčicama i ušao u spavaću sobu, gde sam zatekao Aleksandru Fjodorovnu kako stoji lica prekrivenog dlanovima. Plakala je nečujno i tresla se dok joj se car približavao. Prišavši joj s leđa, zagrlio ju je obema rukama. U deliću sekunde se okrenula i bacila mu se u zagrljaj. ‘Smiri se, smiri se, molim te, sunce moje’, rekao joj je i poljubio je u vrh čela. ‘Oprosti mi, Niko. Oprosti mi, molim te, najdraži moj. Znam da je osetljivost moja najveća mana. Ti znaš kako se ja brzo iznerviram. Volela bih da ti mogu biti bolja žena. Trudim se da to postanem, zaista. Dosta dugo mogu da budem strpljiva, ali onda počne da izlazi na površinu moja loša narav. Nije lako odolevati velikim iskušenjima, a i ovi dosadni, mali komarči, što neprestano zuje oko ušiju, stavljaju čoveka na muke’. ‘To je potpuno tačno, najdraža moja’. 'Tako bih rado želela da utešim druge i da im pružim toplinu -ti znaš da je to tako - ali mi ovi ljudi ovde nisu bliski. Ja sam hladna prema njima, što je moja greška’. ‘Najvažnije je da smo nas sedmoro zajedno i da smo bezbedni’. ‘Da, da, svakako, najdraži moj. U pravu si. Ti si uvek u pravu. O, koliko te volim, moj dragi, moj živote. Ti me činiš toliko srećnom’. Uzdahnula je, pritisnula svoj obraz uz njegov i šaputavim glasom rekla: ‘Ali, gde je ta sestra, ni danas je nema? Zašto nije donela drugo pismo? O, Niko, toliko se plašim. Mi ćemo čuti nešto od njih, zar ne? Obećaj mi da će se to desiti’. ‘Kunem ti se iz dubine svog srca’. Stajao sam mirno, bez reći, iza stolice na točkovima. Aleksej i ja stajali smo nepomično, poput gledalaca nekog gluvonemog filma. Posmatrali smo samo kako joj car nešto šapuće na uvo, dok ona, napola se smejući a napola plačući, zariva svoje lakirane nokte u njegova mišićava leđa. Nekoliko trenutaka kasnije, čuo sam šuštanje odeće i okrenuo se prema otvorenim vratima. Sve četiri vojvotkinje, čija je odeća prvi put u životu bila prekrivene brašnom, takođe su stajale i gledale u svoje roditelje. Kad ih je čuo, car se okrenuo, crven u licu. ‘Tako znači, svi smo na okupu’. Tatjana Nikolajevna, druga ćerka, ona koja je imala najizraženije osećanje odgovornosti, rekla je spremno, tihim glasom, kako bi malčice pojasnila situaciju: ‘Podovi moraju biti očišćeni’. ‘Tako je’, odgovorio joj je otac, vukući pri tom svoj okovratnik. ‘Gospode, što je vrućina,

zar ne, deco? Da vidimo... ko se javlja da igra karte?’ I tako smo dva sledeća sata proveli u spavaćoj sobi igrajući neku varijantu pinokle, kartaške igre. Bilo nas je jedanaestom: sedam Romanovih, dr Botkin, Demidova, sluga Trup i ja. S vremenom smo postali jedinstvena celina. Samo je kuvar Karitonov mogao da nastavi svoj posao; mirisi njegove siromašne kuhinje ispunjavali su ćelu, potpuno zatvorenu kuću. Krompir, repa i još više kompota. To je bio ručak koji smo kasnije, oko jedan sat posle podne, dobili, iako je u to vreme postalo tako zagušljivo, tako sparno da niko nije imao želju da jede. Zaista, napolju je kuvalo od vrućine, nije bilo daška vetra. Na ulici je temperatura iznosila trideset stepeni, a sam bog zna koliko je dostizala unutra. Pošto su Crveni, gotovo bez ikakve najave, izbacili iz kuće porodicu Ipatijev, carica je nakon ručka pronašla jednu od knjiga iz kolekcije gospodina Ipatijeva, Belamorove ‘Priče s morske pučine’, koju je inženjer pri odlasku ostavio. Car je odabrao jedan odlomak i čitao ga sinu naglas, sve do pola tri, kada smo, zbog vrućine, dobili dozvolu da provedemo sat vremena u vrtu. Svi smo izašli napolje, uključujući i caricu. I baš tako nedužno i ništa ne sumnjajući, kao što će biti i te kobne julske noći, šesnaestog na sedamnaesti, Romanovi su sišli niz ona dvadeset tri stepenika, prošli kroz vrata i ušli u neuredni, mali vrt. Doktor Botkin i Trup borili su se sa stolicom na točkove, dok je Nikolaj Aleksandrovič lično nosio sina niz stepenice. Ja sam išao iza devojčica, koje su koračale za svojim ocem, dok je on hodao ukrug. Za to vreme prestolonaslednik i njegova majka potražili su utočište od nesnosne vrućine pod granjem jednog jorgovana. U našim životima nije postojalo ništa za šta bismo se mogli uhvatiti, osim naše svakodnevne rutine, pa sam stoga u pola pet, tačno kao i uvek, pomogao pri serviranju čaja u salonu, gde su se okupili sedam Romanovih i dr Botkin. Kuvar Karitonov je isekao malo svežeg, još toplog, hleba. Uz malo maslaca, uneo sam ga na poslužavniku, predao ga Demidovoj, koja ga je, zatim, stavila na čajni sto. Velike vojvotkinje sijale su od beskrajnog zadovoljstva, ponosne na svoju kreaciju. To nije bio beli hleb, koji je bio po ukusu plemstva, pošto su i Aleksandra i Karitonov belo brašno ljubomorno čuvali za Alekseja, verujući da je ono zdravije i lakše za probavu. Male princeze su, međutim, ispekle pravi ruski crni hleb, koji je bio tamnosmeđ, poput zemlje i tako izvanredno kiseo. Usledila je beskrajna serija pitanja, komentara i izraza oduševljenja. Taman sam krenuo da se vratim u kuhinju kad su se vrata otvorila. U prostoriju su ušla šestorica nepoznatih muškaraca, a predvodio ih je komandant lično. Svi smo osetili neopisivu zebnju: da li su saznali šta je prečasna mati Antonina uradila? Zar je plan spašavanja tako brzo osujećen? Nikolaj Aleksandrovič je brzo ustao i, poput kakvog školarca, drhtavim glasom rekao: ‘Dobar dan, gospodo. Mogu li..’. Avdejev je pogledao u pravcu Nikolaja i procedio: ‘Sedi!’ ‘Ali..’. ‘Sedi i jezik za zube!’ Kao i svaki dobar vojnik, što je i sam bio, car je poslušno seo u svoju stolicu, dok smo mi ostali, na smrt preplašeni, nastavili da posmatramo kako ta gomila nitkova ide iz trpezarije u dnevnu sobu, a zatim i u spavaću. Marija Nikolajevna i ja provirivali smo kroz otvorena vrata i pokušavali da dešifrujemo njihov razgovor, ali je to, naravno, bilo nemoguće. Glasovi su im bili prigušeni i duboki, i čulo se samo dosta mrmljanja. S kakvim su ciljem došli? Da nisu otkrili ‘lekove’? Ali onda... onda... Ova grupica muškaraca krenula je od jednog u belo obojenog prozora do drugog, a ja sam

šapnuo Mariji: ‘Izgleda kao da gledaju koji bi prozor otvorili’. ‘Mora da su pripadnici mesne sovjetske vojske’. I tada je postalo jasno da su oni zaista bili pripadnici Sovjeta -neka vrsta saveta, komiteta, oformljenog s ciljem da donese odluku da li bi se neki prozor mogao otvoriti. Više od dvadeset minuta Crveni su proveli idući iz jedne sobe u drugu, od prozora do prozora, i pomno raspravljajući o svemu. Mora da su se neverovatno plašili anarhista ili zaverenika - drugim recima, plašili su se da bi jedna grupa mogla iskoristiti otvoren prozor da ubije cara, dok bi druga grupa mogla taj isti prozor iskoristiti za carevo oslobađanje. Na kraju se ispostavilo da se u vezi s tim ne mogu složiti. Možda su morali napisati izveštaj. Možda su se plašili da će ih to koštati glave. U svakom slučaju, ta grupa od šest muškaraca pojavila se izlazeći iz spavaće sobe i počela posmatrati članove carske porodice kao da su ovi neka cirkuska atrakcija. Dok su se kretali prema izlazu, Nikolaj Aleksandrovič ponovo ustade iz svoje stolice. ‘Učinili biste nam neverovatnu uslugu kada biste otvorili makar jedan prozor. I sami osećate da je u ovim prostorijama nepodnošljiva vrućina. Osim toga, to je veoma nezdravo. Molim vas da uzmete u obzir zdravlje moje supruge i moje dece, kojima to predstavlja veliku patnju’. Komandant Avdejev je besno posmatrao svog Nikolajčića. A car je nastavio: ‘I još nešto, veliko biste nam zadovoljstvo pri činili kada biste nam dozvolili da se nečim bavimo. Na primer, bilo bi nam veoma drago da nam dopustite da počistimo vrt sa stražnje strane kuće, jer je on prilično zapušten. Lično bih voleo da mogu ispilati nešto više drva, iscepati ih i složiti na gomilu’. ‘U ovom trenutku ništa od toga ne može biti dopušteno’, odsečno je odgovorio Avdejev, odlazeći zajedno sa ostalima. Utučeni, očajni, Romanovi su se utapali u toj strahovitoj vrućini. Članovi porodice uzimali su male gutljaje čaja i otkidali male zalogaje hleba, koji, iako je samo nekoliko minuta ranije donosio toliko zadovoljstva, u tom trenutku nije predstavljao ništa posebno. Nakon nekoliko minuta, Nikolaj Aleksandrovič je počeo da čita svome sinu, dok je Aleksandra Fjodorovna dohvatila špil karata i počela da slaže pasijans. Dve devojčice igrale su domine, naravno ne za novac, pošto to Aleksandra, vaspitana u skladu sa strogim viktorijanskim moralom svoje bake, nikada ne bi dozvolila. Tog dana se malo toga dešavalo, sve dok se nije pojavio Vladimir Nikolajevič, dr Derevenko, koji je došao da vidi kako stoje stvari s prestolonaslednikovim zdravljem. U to vreme, a bilo je skoro šest sati, nalazio sam se u kuhinji, gde sam pomagao Karitonovu da sastavi tu oskudnu večeru koju je trebalo poslužiti u osam sati. Kotleti i ostaci makarona od prethodne večere. Demidova je bila ta koja je zatim ušla u kuhinju, dok joj se na licu očitavao krajnji očaj. 'Vladimir Nikolajevič je stigao’. Pokušavala je da se suzdrži i da ne kaže ništa, ali joj to nije uspelo, pa je na kraju prošaputala: ‘Ništa’. Što je značilo - nikakvih vesti, nikakvog odgovora na naš odgovor. Naravno, čak je i caričina sobarica znala da mi očekujemo vesti izvan kuće, jer je to bio način na koji su se car i carica nosili sa stvarima. Niko nije bio isključen, što je bilo veoma demokratski s njihove strane. ‘Leonka, doktor bi želeo da mu doneseš vruće vode’, rekla mi je Demidova. ‘Da, gospođo’, odgovorio sam. Nekoliko minuta kasnije, ušao sam u spavaću sobu noseći u rukama činiju punu vruće vode, i tamo sam našao doktora, ali i komandanta Avdejeva, koji je sedeo u podnožju prestolonaslednikovog kreveta. ‘Ah, hvala lepo, Leonka’, rekao mi je Vladimir Nikolajevič. Doktor, koji je u tom trenutku koristio svoj specijalni aparat kako bi Aleksejevo koleno

podvrgao strujnim udarima, u cilju pospešivanja cirkulacije krvi, odložio je svoju spravu i svežanj žica koje su bile okačene o nju. Zatim me je pokretom ruke pozvao da priđem. 'Dođi ovamo, momče’. I tako sam ja prišao, držeći u rukama činiju, u koju je on umakao jednu krpu, a potom je cedio. Sledećih deset minuta sam stajao, miran kao bubica, dok je doktor polagao tople komprese na dečakovu levu ruku. A sve to vreme Avdejev je sedeo tamo, zevajući, češući se po nosu ukratko, sprečavajući cara i caricu da Derevenku postave bilo kakvo pitanje. Međutim, najviše je uznemiravalo to što je doktor, u stvari, činio najnormalnije stvari, ne pokazujući ničim da bilo šta zna. Dok je prestolonaslednik bio podvrgnut lekarskom tretmanu, niko od nas nije progovorio ni reč, i petnaest minuta kasnije, Vladimir Nikolajevič je sve svoje stvari vratio u doktorsku torbu i otišao, a da mu se pri tom nije pomerio nijedan mišić na licu. Neposredno pre večere devojčice su oprale džepne maramice svojih roditelja. Kasnije, nakon večere, svi smo se okupili u salonu i slušali Nikolaja Aleksandroviča kako čita. Vrućina i nedostatak vazduha i dalje su bili nesnosni, pa sam i ja, malo posle Alekseja Nikolajeviča, otišao na spavanje. Negde posle ponoći otpočelo je strašno nevreme, s jakim udarima vetra i velikim pljuskom. Prvi prasak groma i sevanje munje trgli su me iz sna, i ostao sam još dugo budan, ležeći u krevetu i osluškujući kako teške kapi kiše udaraju u metalni krov Kuće s posebnom namenom. I tako je došao kraj našem prvom danu čekanja, danu koji se činio izuzetno miran u poređenju sa onim koji je bio pred nama. 6 Dvadeset treći juni 1918. godine obećavao je da će biti veoma lep. Bila je nedelja, i kiša koja je prethodne noći padala olerala je svu onu vrućinu. Još pre nekoliko nedelja boljševici su i sam termo metar premazali belom bojom, ali čak su i oni shvatili koliko je bilo okrutno - da ne govorim o tome koliko je bilo besmisleno - oduzimati Romanovima mogućnost jedine razonode koja im je bila na raspolaganju. Taj stakleni termometar, što je visio pored sobe u kojoj su spavale devojčice, bio je jedini kontakt koji je porodica imala sa spoljnim svetom, jedini vesnik njihovog izgubljenog života. Nakon mnoštva protesta koje je Nikolaj Aleksandrovič uložio, zagreban je jedan delić ugla staklenog prozorčeta na termometru kako bi bela boja bila skinuta. Tako smo ponovo bili u mogućnosti da pratimo dramatične promene raspoloženja sibirskog vremena. I gospodar i sluga pomno su pratili i najmanje pomeranje žive. Ponekad bi neka od devojčica, prestavši da čita, skočila s kreveta i počela da studira taj merni aparat. Ili bi car na trenutak obustavio svoje gunđanje i šetnju kroz sobe i malčice se nagnuo napred da osmotri kakvi su gospodnji planovi za vremenske prilike tog dana. Demidova bi samo bacila pogled na termometar i nastavljala da posprema. Čak su ga i čuvari koji su bili stacionirani u kući smatrali dobrodošlom razonodom. Kad je sledećeg dana u domaćinstvu osvanuo novi dan, temperatura na ulici iznosila je trinaest stepeni iznad nule. U unutrašnjosti kuće bilo je gotovo isto tako sveže jer je snažni vetar koji je du-vao prethodne noći tresao krošnje drveća, provlačeći se kroz svaku rupicu doma Ipatijev. Prvi put posle toliko dana iščezao je ustajali vazduh i atmosfera u sobama bila je prijatna, sveža, gotovo za uživanje. To nam je ulilo nadu, zaista, pa je već u ranim jutarnjim časovima Aleksandra Fjodorovna sedela na krevetu i pisala pismo majci jednog ranjenog vojnika, hrabreći je i govoreći joj da čovek nikada ne srne gubiti nadu, da će Gospod dati bolje dane. Da, vera u Svevišnjeg davala joj je neverovatnu snagu i često je govorila: ‘Ne brini. Smrtnu bolest moraš trpeti, jer tako organizam jača, pa život postaje lakši i jednostavniji’. Nažalost, tog dana stvari su krenule neželjenim tokom. Tek što sam počeo da stavljam

komadiće drvenog uglja u samovar, začuo se težak, neprijatan korak. Okrenuo sam se i ugledao Njutu kako stoji, crvenog lica, isprekidano i ubrzano dišući. ‘Leonka, požuri - Jevgeniju Sergejeviču treba voda’. Uvek sam bio zaposlen noseći vodu tamo-amo, ali je moja prva, logična pomisao bila da se nešto strašno desilo careviću, jer smo svi znali da mu smrt konstantno visi nad glavom. Da možda Aleksej Ni-kolajevič nije pao s kreveta? Da nije očepio palac na nozi? Da nije prejako kinuo? Neke, tako jednostavne i svakodnevne stvari mogle su za tog dečaka sasvim lako biti katastrofalne. Ti dani tokom kojih je carević patio bili su naši najcrnji dani, jer smo strahovali da mu je kraj blizu. Kada bi krv strujala njegovim rukama i nogama, koža bi mu oticala, a noge i ruke bi mu se kočile, što je dovodilo do toga da je jadni dečak ispuštao takve krike od bolova bolova protiv kojih tada još nije bilo leka - da ti se od njih svaki komadić kože ledio, sve do samih kostiju. Nije bilo spasa, za njega nije, kao ni za bilo koga od nas, a najmanje za caricu koja je iz dana u dan sedela pored Maleckog, ne spavajući, ne jedući. Nije mogla uzeti svoje dete u naručje, ne, to bi mu prićinilo suviše bola. Mogla je samo da ga poljubi u čelo, u obraze i da s velikim osećanjem krivice sluša šta joj govori kada bi, s vremena na vreme, zajaukao zovući je! Tek kad bi se ponovo vratio na našu stranu, ponovo se uhvatio za život, kao za slamčicu, Aleksandra Fjodorovna bi se povukla, ponovo pala u svoj krevet, iz kojeg danima ne bi ustajala. U takvim trenucima od nas je očekivano da ga zabavljamo - sestre, sve četiri, veliko i malo i, naravno, ja, pošto sam samo ja uživao u njegovom skrivenom blagu, njegovim komadićima konopca, zarđalim ekserima i njegovim dragocenim novčićima, istim onim koje je nekad postavio na železničke šine, dok je bio kod kuće u Carskom. ‘Pogledaj šta je tatina lokomotiva napravila od ove kopejke!’, povikao bi tada, pokazujući mi onu koja je bila najviše ispresovana. Strahovao sam da se prestolonasledniku desilo ono najgore, pa sam napunio veliku činiju vodom, dohvatio krpu koja mi je visila preko ramena i brzim korakom krenuo. Prošao sam kroz hol u kojem sam uvek spavao, ušao u trpezariju i zakoračio da obiđem veliki trpezarijski sto od hrastovog drveta. ‘Ne, ne, momče!’, vikala je Njuta za mnom, stojeći u otvoru vrata velikog salona. ‘Ovamo dođi. Ovde’. Zbunjen, stao sam u mestu, a voda mi se prolila iz činije. Ali...? Zar nije Aleksej Nikolajevič bio onaj kome je bila potrebna pomoć? ‘Požuri, Leonka. Brzo’. Promenio sam pravac, obišao oko stola, vratio se i krenuo za Demidovom, koja je išla u salon, i naposletku sam se, u svoj toj zbrci, našao u prednjem delu sobe. Obišao sam oko saksije u kojoj se nalazila velika palma i ušao u ugao sobe, gde sam našao caricu, njenu drugu ćerku, Tatjanu Nikolajevnu, i doktora Botkina, koji je, sav u grčevima, ležao na divanu od pruća što mu je služio kao krevet za spavanje. ‘Jevgenij Sergejevič ima napad bubrega’, šaputala mi je caričina sobarica. Ne znam šta bi to moglo govoriti o carici, ženi koja je bila neverovatno komplikovana, ali patnje drugih ljudi uvek su uspevale da probude njene najbolje osobine. Iz svih knjiga koje sam čitao, razumeo sam da je bila veoma nesigurna, što se gotovo graničilo s bolešću. Njeni prijatelji bili su joj u potpunosti odani - jer ne zaboravi, ona je imala izuzetno čvrstu volju. Ostale je smatrala svojim neprijateljima, nad kojima je ona bila superiorna. Za nju nije postojala sredina ili krajnja odanost ili krajnje odbijanje. Ali, uprkos tome, kada je nekome bila potrebna pomoć, bez obzira na to da li se radilo o prijatelju ili o neprijatelju, ova stidljiva žena, čija je majka umrla kada joj je bilo svega šest godina, bila je spremna da pruži pomoć, pokazujući iznenađujuću snagu i odlučnost. Uspevalo joj je da se uživi u bol i patnje koje su drugi ljudi osećali. Pa ipak, u

celom ovom veku nije bilo žene koja je bila toliko klevetana i tako pogrešno shvatana kao Aleksandra Fjodorovna, supruga sveruskog cara, baš kao što nije postojala ni žena čije su strašne greške - ma koliko bile nenamerne - milionima ljudi donele bol, ili ih čak odvele u smrt. Ona nije bila mudra žena. Ali je zato bila strastvena, puna ljubavi, lepa. I strahovito čudna. Svojoj voljenoj, usvojenoj domovini, Rusiji nije mogla naneti veću štetu nego što je to učinila. Skandal koji je prouzrokovala kada je u palatu pozvala Raspućina bio je ogroman. Zamisli, dok se car borio protiv Nemaca, ta svetačka budala zamalo nije počela potpisivati carske dekrete. Bilo kako bilo, Aleksandra Fjodorovna je gurnula doktoru Botkinu stakleni toplomer u usta, okrenula se prema meni i rekla: ‘Molim te, Leonka, dodaj mi vodu’. I dok sam ja tako stajao, carica je pritiskala mokru krpu ua dok torovo krupno, crveno lice, brisala ga nežno, gotovo profesionalno. Mogu to slobodno da kažem. Na kraju krajeva, Aleksandra Fjodo-rovna i njene dve starije ćerke, Olga Nikolajevna i Tatjana Nikolajevna, ubrzo po izbijanju Prvog svetskog rata postale su medicinske sestre. Svakodnevno su išle po bolnicama i operacionim salama. Mnoge dame iz redova petrogradskog plemstva smatrale su to velikim skandalom: carica, a ima krvave ruke. Mnoge su šaputale kako njihova carica, obilazeći sve moguće bolnice i pokazujući se tako široj javnosti, troši snagu na tamo neke vojnike, s kojima se čak sprijateljila, a neki su i umrli. Međutim, moja je gospodarica bila ubeđena u ispravnost svojih postupaka. Ona je igrala ulogu dobre majke. A i ljudima je bila potrebna pomoć. Morala je činiti sve što je bilo potrebno, čak i najniže moguće poslove, pa su je često viđali kako odnosi amputirane ruke i noge i pomaže pri mnogo strašnijim stvarima. Aleksandra Fjodorovna je pogledala u termometar i rekla: Trideset osam sa osam. Nije dobro. Da li još osećate bol?’ ‘Da’, odgovori doktor slabašnim glasom. ‘E, pa onda mislim da je vreme za jednu injekciju. Da li sam u pravu?’ Klimnuo je glavom. 'Da li... da li biste bili tako ljubazni...?’ Carica se obrati ćerki broj dva. Tatjana, pripremi jednu injekciju morfina’. ‘Naravno, mama’. ‘Njuta, Leonka, možete ići’. ‘Da, gospođo’, odgovorila je Demidova i napustila prostoriju. Ja sam promrmljao nešto u istom stilu, poklonio se i povukao se. U jednom trenutku sam se okrenuo i primetio kako Tatjana Nikolajevna iz smeđe doktorove tašne vadi stakleni špric i samouvereno ga priprema. Doručak tog jutra nije serviran suviše kasno. Prošli smo i tu jutarnju inspekciju, a zatim smo servirali hleb i čaj. Svi su se okupili u trpezariji, svi osim doktora Botkina, koji se u tom trenutku odmarao (bilo mu je nešto lakše), i Aleksandre Fjodorovne, koja je ostatak jutra provela sedeći pored njegovog kreveta. Drama koja se odigrala u tim ranim jutarnjim časovima prošla je gotovo neprimetno i prerasla u našu svakodnevnu rutinu. Car je hodao po trpezariji, gunđajući. Devojčice su nameštale svoje krevete, a zatim su dve starije sestre počele čitati, dok su dve mlađe sele za trpezarijski sto i odlučile da crtaju. Ja sam vozio prestolonaslednika ukrug. Kuvar Karitonov uzbuđivao se u kuhinji zbog naših mršavih zaliha hrane, a Demidova i Trup praznili su nose koje su tokom noći korišćene. Naša jutarnja šetnja trebalo je da počne u pola jedanaest, i mi smo je svi, u tišini, sa zebnjom iščekivali. Ali, baš kao i prethodnog dana, vrata su se iznenada s treskom otvorila. To se desilo tačno u deset sati. Ovaj put ušla su dva muškarca, koje niko od nas nikada pre toga nije video. Vozio sam prestolonaslednika oko trpezarijskog stola kada su se oni pojavili i prošli pored mog

gospodara kao da je ovaj neki gluvi pas. Naglo sam zaustavio stolicu, pa smo i Aleksej Nikolajevič i ja posmatrali kako oni prolaze kroz sobu. Nisu imali puške, ni granate. Samo alat. Ušli su u sobu koju su koristile devojčice, ne progovarajući ni jednu jedinu reč. Naime, Crveni su svim posetiocima Kuće s posebnom namenom strogo naredili da ne razgovaraju s nama. Podižući svoju desnu ruku, prestolonaslednik mi je izdao naređenje da vozim napred, pa sam ga gurnuo, lagano manevrišući oko stola, pored stolica. I tada smo, baš kao i car koji je išao iza nas, pažljivo pogledali kroz otvorena vrata. Dve velike vojvotkinje sedele su na krevetu, a pogledi svih nas bili su prikovani za te muškarce, koji su se, ćutke ali odlučno, počeli baviti jednim od prozora. Bilo je potrebno samo nekoliko minuta da se posao obavi, a mi smo bili svedoci onoga što smo smatrali nemogućim. Video sam kako je car podigao obrve u znak iznenađenja, zatim zavrteo glavom i uzbuđeno namignuo. Da, da, ti radnici su ostvarili nemoguće: otpečatili su jedan, predivni, prelepi prozor. ‘Oh’, mrmljao je tiho prestolonaslednik. Isto tako brzo kako su i došli, muškarci su se udaljili pognutih glava, očiju uprtih u pod, stisnutih usana. U prvom trenutku niko se od nas nije pomerio. Mislim da smo očekivali da će debela svinja, komandant Avdejev, umarširati u sobu. Umesto toga, radnici su otišli i zatvorili vrata za sobom, a onda... onda smo pojurili ka prozoru. ‘Tata’, povikala je Olga Nikolajevna i skočila s kreveta. ‘Oh, kakvo blaženstvo!’, uzvikivala je Tatjana Nikolajevna. ‘Hura!’, vriskao je prestolonaslednik od zadovoljstva, dok sam ga u stolici gurao prema prozoru, kako bi bacio pogled na svoje bivše carstvo. ‘Hvala nebesima!’, izustio je car, udišući vazduh punim plućima. Vazduh je ulazio unutra milujući nas, pa smo svi stali pored prozora, pružili ruke kroz njega i osetili povetarac. Srca su nam se napunila radošću i osećali smo se poput letećih zmajeva puštenih u visine, da lebde beskrajnim nebeskim svodom. ‘Zar miris nije prekrasan?’, rekao je Nikolaj Aleksandrovič. ‘Mogu da osetim miris svakog vrta u gradu’, tvrdila je Anastasija Nikolajevna, podižući ramena i utapajući se u mirisima. ‘Ovo je rajsko osećanje’. Čuli smo njene korake, a glas joj je zvučao brižno kada je upitala: ‘Šta se dešava, Niko? Šta se desilo? Šta...’ ‘Vidi, mama’, povikao je prestolonaslednik. ‘Otvorili su nam jedan prozor!’ Ostala je, kao ukočena, da stoji na pragu i stavila obe ruke na usta. Smejući se, car se okrenuo prema njoj, pogledao je i pružio joj ruke. U sledećem trenutku pali su jedno drugome u zagrljaj. Gurnuo sam Alekseja Nikolajeviča do prozorskog simsa i on ga je zgrabio obema rukama, uhvatio se za njega kao da je to bilo sve što mu budućnost nudi. To je bilo sve. Toliko malo je bilo potrebno, jedan jedini otvoren prozor, da se careva porodica ispuni nadom. ‘O, Niko, dušo moja!’, rekla je carica i stisla se uz svoga supruga. ‘Vidiš, srećo. Baš kao što si uvek govorila, posle kiše..’. ‘Dolazi sunce’. ‘Posle mraka..’. ‘Dolazi svetlost’. ‘A posle bolesti..’. ‘Ozdravljenje’. ‘Upravo tako’, rekao je car. ‘Ne smemo gubiti nadu’. ‘Ne, najdraži moj. Nikada’. Ali, sreća Nikolaja i njegovog potomstva bila je baš kao i prekookeanski parobrod, koji teško menja pravac. Upravo u tom trenutku Anastasija Nikolajevna smatrala je potrebnim ne

samo da gurne glavu kroz prozor, ne samo da se nagne koliko može već da se popne na sims. Kakvo je to bilo stvorenje! Puno energije i zloće. Jedan od njenih carskih rođaka jednom ju je naučio kako da se popne na drvo, i to joj je prešlo u naviku koje se nije mogla osloboditi bez obzira na njen status ili na činjenicu da je bila ženskog roda. ‘Budi pažljiva, Nastenka!’, ružila ju je sestra broj tri, Marija Nikolajevna. ‘O, Maška, ništa ti ne brini. Želim da osetim vetar po celom telu. Želim da me vetar podigne i da me ponese, daleko, daleko’. Njen otac, car, odvojio se od svoje supruge i, videvši kako mu ćerka balansira po ivici prozora, povikao: ‘Bože moj! Anastasija Nikolajevna, smesta silazi s prozora!’ ‘Ali, tata..’. ‘Odmah!’ ‘Oh, dobro. Ja..’. I baš u trenutku kada je okrenula leđa beskrajnom svetu, tačno u trenutku kada se spremala da ponovo uskoči u tu crnu rupu naše svakodnevice, začuo se prasak. Pucanj, da se tačno izrazim. U sledećem trenutku zid kuće, samo nekoliko centimetara od Anastasijine glave, bio je pogođen metkom i delići cementa i cigle poleteli su kroz vazduh. Više od straha nego od bilo čega drugog, dete je palo u sobu, gde se prizemljilo posred svojih sestara. Sve tri su u istom trenutku počele da vrište i uz tresak su se našle na podu nestajući u klupku ruku i nogu. Pre nego što sam mogao da se snađem, pre nego što mi je bilo šta moglo pasti na pamet, car je istrgao stolicu iz mojih ruku, odvukao sina što dalje od prozora i gurnuo ga prema najdaljem mogućem zidu. Na smrt uplašena, Aleksandra Fjodorovna je vrisnula i bacila se napred, zgrabila najmlađu ćerku i povikala: ‘Anja!’ Iznenada se začuo strašan plač koji je potiskivao sve ostale zvukove, preplašen krik, a devojčica je odgovorila: ‘Mama!’ Zateturao sam unazad, leđima se naslonio na zid. Pred mojim očima Aleksandra je užurbano opipavala svoju ćerku - noge, ruke, glavu, telo - ali, ne, Anastasija nije bila ranjena, ostala je nepovređena, samo je bila strahovito preplašena. I dok se devojčica gušila u su2ama, Aleksandra ju je privila na grudi i, plačući, počela da je ljulja. U sledećem trenutku, i ostale velike vojvotkinje bacile su se na njih, i ova ženska masa počela je da se njiše i trese poput vulkana. Ubrzo je došlo i do erupcije. Sve to vreme, tokom svih tih meseci, nijedno od njih nije izgubilo samokontrolu, nijedno nije dalo oduška osećanjima, a sad... sad su iz sveg glasa vrištale. 'Bebe moje male!’, plačući je povikivala Aleks, posmatrajući ispitivačkim pogledom ostale tri ćerke - Olginu ruku, Tanjinu glavu, Marijin obraz. ‘Moje najdraže bebe!' Car je okrenuo stolicu u kojoj je sedeo njegov sin i gurnuo je prema ovoj porodičnoj masi, pa su se svi okupili - majka i ćerke na podu, sin nešto iznad njih, u svojoj stolici na točkovima, a otac iznad svih, poput tornja. Svi su pružali ruke jedni prema drugima i dodirivali se, a Aleks je rukom obuhvatila Nikovu nogu. Prvi i jedini put video sam kako u carevom telu ključa beskrajan bes. Zatvorio je oči i ugrizao se za donju usnu. Snažan, mora biti snažan, za svoju Rusiju, za Gospoda. Ali nije mu uspevalo. Ne više. Dostigao je svoju granicu. U strahu da će doživeti potpuni nervni slom, nije se usuđivao da napravi bilo kakav pokret; pustio je da njegova na smrt preplašena porodica, poput nekakve poražene vojske, potpuno zavisi od njega. Zadnjim delićem preostale hrabrosti stisnuo je usne, jer bi u protivnom briznuo u plač, i zažmurio, da ne bi pokazao strah. Više od toga nije mogao da učini da bi sačuvao samokontrolu. Jedna izdajnička suza iz desnog oka skotrljala mu se niz obraz. Dve suze. Bile su velike i okrugle i lagano, lagano su se kotrljale niz obraze i nestajale u bradi. Svi su utrčali u sobu, Demidova, Trup, Karitonov, čuvari i, svakako, kao poslednji -

komandant lično. ‘Šta ste to uradili, idioti jedni!?’, vikao je Avdejev. ‘А ti, građanine Romanov, jesi li to pokušao da pobegneš? Otvorimo vam jedan prozor, a vi - šta vi radite? Ni minut nije prošao, a vi već pokušavate da pobegnete? A, je li tako, Nikolajčiću, kukavice jedna, je li to ti nameravaš da pobegneš od nas?’ Mislio sam da će mu car otkinuti glavu. Video sam kako mu se telo trese, a pesnice stiskaju i izgledaju poput čekića. Ali Nikola] Aleksandrovič se nije ni pomerio. Ne, fatalističan kao i uvek, trpeo je uvrede bez reci i stajao uspravan pod njima, baš kao i pod svim ostalim, uključujući i krunu na glavi. ‘Ja... ja..’., izustio je, jedva uspevajući da se kontroliše, ‘nikada ne bih ostavio svoju porodicu na cedilu’. ‘E, pa to je nešto sasvim drugo od onoga što je stražar koji dole čuva stražu rekao. Kaže da je pogledao u pravcu prozora i video kako jedno od vas namerava da skoči!’ ‘Taj idiot mi zamalo nije ubio ćerku’. ‘Oni imaju striktno naređenje da pucaju na svakoga..’. Car je iznenada ispružio ruku i pokazao prema vratima, vičući: ‘Ostavi nas nasamo!’ ‘Šta?’, upitao je Avdejev prigušenim tonom. ‘Dozvoli mi da te podsetim da ste vi, pijavice, ovde zatvorenici! U slučaju da još nisi razumeo, ponavljam ti da sam ja ovde komandant, ja sam taj koji izdaje naređenja’. ‘Napolje!’ ‘Ali..’. Carev pogled goreo je poput vatre, celo mu je lice bilo crveno od besa. Kao da je bio potpaljen duhovima svojih predaka, povikao je: ‘Napolje, i to smesta!’ Taj trenutak nikada neću zaboraviti. Prvi i jedini put Nikolaj Aleksandrovič je zaista ličio na cara, pravog ruskog cara, sa svojom gvozdenom pesnicom. Iz njega su progovarali i Ivan Grozni i Petar Veliki i Katarina Velika, sve troje istovremeno, a Avdejev je istog momenta umuknuo. Malo je nedostajalo pa da komandant počne da drhti. Gotovo je pao na kolena jer, na kraju krajeva, radilo se o njegovom caru, i najmanje što je mogao da učini bilo je to da mu pruži zadovoljstvo i da se na tom malom prostoru (od samo nekoliko kvadratnih metara) pokori Romanovima kako bi tu teritoriju mogli smatrati svojom i ničijom više. Bez nekog daljeg pogovora, Avdejev se povukao. A mi, taj mršavi ostatak posluge, sledili smo njegov primer. Karitonov je nestao iz vida. Demidova i Trup takođe. Čak i Botkin, koji je u poslednjem momentu stigao, bolestan. Ja sam takođe napustio sobu. Lagano sam koračao kroz hodnik do trpezarije, čija su vrata, naravno, bila skinuta. I kada sam se poslednji put okrenuo, ugledao sam Nikolaja kako pada na kolena. Svi su se stisli jedno uz drugo. Uhvatili su se za ruke i formirali krug, glava pognutih u molitvi. Aleksandra i Tatjana počele su recitovati psalam, Nikolaj je očitao kratku molitvu i... 7 Nikolaj II bio je tako ljubazan čovek. Tako drag. Tako nežan. I dobrodušan. Iznad svega je voleo svoju porodicu i svoju zemlju. Mrzeo je neslaganja, velika i mala, i unutar svog velikog, svadljivog domaćinstva, i između svojih ministara, kao i u svom ogromnom carstvu. To je bio car kakvog sam ja u to vreme poznavao i car kojega sam, nakon tog vremena, upoznao čitajući sve one moje knjige. Krvoproliće je bilo nešto što je on najmanje želeo... Pa ipak, svaki će idiot potvrditi da mu je to bilo u krvi. U trenutku kad je Dobri Otac napuštao ovaj svet, za sobom je ostavio krvi do kolena, svoje vlastite, krvi svoje porodice i svoje zemlje. Sve do gvozdene, totalitarne vladavine Crvenih careva, komunista - u poređenju s kojima je Ivan Grozni bio malo

dete - njegov period vladavine činio se najkrvavijim u istoriji Rusije. Čovek ne srne zaboraviti da je u vreme vladavine cara Nikolaja II Rusija bila izložena strahotama dvaju razornih svetskih ratova, dveju revolucija i nebrojenim progonima. Iako bi car Nikolaj najviše voleo da je imao mogućnosti da spreči nasilje i iako mnoge katastrofe on sam nije prouzrokovao, one su u stvari, sve do jedne, išle njemu na teret, jer je on bio car, car Rusije, apsolutistički car, pravoslavni car. Kad se sad, nakon svih tih decenija, osvrneš na minule događaje, čini se više nego očiglednim da je to, jednostavno, na svaki mogući način bilo prosto nemoguće, da nije postojao nikakav način na koji bi jedan autokrata mogao vladati zemljom koja se prostirala na tako širokoj teritoriji. U svakom slučaju, to nije bilo moguće bez terora i ugnjetavanja. Car je, da se razumemo, u trenutku kada je uhapšen bio zaokupljen čitanjem antisemitističke knjige, pod naslovim ‘Zapisi cionističkih mudraca’, koju je on smatrao ‘krajnje aktuelnom lektirom’. Njemu, međutim, nikada nije postalo jasno da je ta knjiga u potpunosti izmišljena, da ju je sastavila njegova tajna policija, čiji je zadatak bio da čuva red zarad svoga gospodara, a koja je, umesto toga, budila mržnju i izazivala sukobe koji će njega kasnije koštati glave. Pa bi, prema tome, Nikolaja II trebalo okarakterisati na sledeći način: veoma privržen čovek, osrednjih kvaliteta, koji, iako u potpunosti privržen svojoj zemlji, nije bio u stanju da reformiše nefunkcionalni autokratski sistem koji mu je bio nametnut. Tačka. To je tako jednostavno. Znaš, car Nikolaj i drug Lenjin bili su baš kao dva velika voza koja su ogromnom brzinom jurila jedan na drugi. Što su se vozovi više približavali jedan drugome, to im je brzina postajala veća. Međutim, oni su se kretali potpuno različitim kolosecima, pa su se, dakle, morali mimoići. Svaki je odjezdio prema svom odredištu. Pa ipak im je, ko zna kako, uspelo da izazovu direktan sudar, koji je pratio taj strahoviti prasak, i da pobiju milione ljudi. A znaš li ti zašto su se ta dva voza, koja su se kretala različitim kolosecima, tako strahovito sudarila? Zato što je to bila njihova sudbina, njihovo odredište. I ne samo njihovo već i cele Rusije. Oprosti mi. Istina je. Udaljavam se od teme. Udaljavam se u srcu i u mislima. To je prokletstvo svakog emigranta; napustiš svoju kuću i za tebe više ne postoji nikakva mogućnost da bilo kad i bilo gde pronađeš novu. Zauvek plutaš po moru griže savesti. Tvoja draga baka se mnogo bolje borila s tim osećanjima, ali ona je u mnogo čemu bila superiornija. Eh, zatim je sudbina dalje napredovala, punim koracima. Nešto kasnije, tog istog dana, Romanovi su obavili pravu obednitsu, liturgiju bez pričešća, prvu koju su imali nakon tri meseca. Aleksandra je, bez ičije pomoći, napravila jedan mali oltar; prostrla je jednu od svojih velikih marama preko stola, postavila na nju svoje svete slike - svoje drage ikone - i okitila ih brezovim grančicama. Izgledao je prekrasno u svoj svojoj jednostavnosti. Ćerke su veoma lepo pevale, kao i njihova majka. Čak je i otac Storožev došao. Svi smo se u sebi pitali nosi li, možda, kakvo pisamce. Ali ispostavilo se da nije bilo apsolutno ničega. A nije ni moglo biti, pošto je sveštenik došao u pratnji komandanta Avdejeva, koji se nije odmicao od njega. A onda? Kasnije, tog istog dana, devojčice su, zajedno s Njutom, okrpile posteljinu, a zatim su pomogle majci pri ‘pravljenju lekova’, jer je to i dalje bilo aktuelno - sakrivanje njihovih poslednjih dragulja. I dok su dva kofera puna većih komada dragog kamenja krišom ostavljena kod monahinja u Tobolsku, potrebno je samo da baciš pogled na nekoliko zadnjih stranica Aleksandrinog dnevnika, pa da nađeš dokaze za ušivanje manjih dijamanata u odeću, čime su se one u dubokoj tajnosti bavile. ‘Ceo dan sam sređivala stvari. Krpila’. ‘Tatjana je ušila moje d’. ‘Sređivala sam lekove za Jevgenija Sergejeviča’. ‘Sređivala sam stvari, krpila, imala problema sa srcem’. ‘Sređivala sam stvari’. ‘Sređivala sam stvari, krpila, čitala’. Konačno, u jutarnjim časovima tog 16. jula, nešto više od dvanaest sati pre nego što će svi

oni biti poklani, taj njihov tajni posao ogromnih razmera bio je priveden kraju. U poslednjim zabeleškama iz njenog dnevnika - onog u kojem navodi činjenicu da mene odvode - Aleksandra je jednostavno pisala: ‘Olga i ja smo se pobrinule za lekove’. Znaš, umešnim rukama svih šest žena - caričinim, rukama četiri velike vojvotkinje i sobaričinim - bile su potrebne nedelje i nedelje da sakriju 42.000 karata dragog kamenja, a one su to činile u to malo dragocenog vremena koje im je preostalo. I baš kao da su predosećale da im se smrtni čas bliži, negde oko podne, tog istog dana, svi dragulji bili su umotani u pamučnu vatu, a zatim, veoma čvrsto ušiveni u dvostruke korzete tih lepih devojčica, što se, naravno, pokazalo strahovito grubom greškom. Ostatak dana car je proveo čitajući, hodajući ukrug i pri tom gunđajući, te pušeći pored otvorenog prozora. Kasnije je sedeo u kadi - lično sam mu doneo vodu iz kuhinje. Nakon toga odigrao je partiju bridža sa svojim devojčicama i kartašku igru bezik s Jevgenijem Sergejevičem. I tako, nešto posle deset sati došao je kraj i tom dvadeset trećem, tom danu koji je mnogo mirnije okončan nego što je započeo. Da li sam pomenuo da je to bila nedelja? Sasvim kratko ću se osvrnuti na dvadeset četvrti, dan pun uzbuđenja, u tom smislu što se tog dana nije dešavalo baš ništa. Jevgenij Sergejevič je ceo dan proveo u krevetu, isto kao i carica, koja se sve vreme žalila da joj je srce oteklo i da je peku oči. Kasnije je otišla da sedi pored otvorenog prozora, gde je čitala i igrala karte s Marijom Nikolajevnom. Negde oko jedan sat po podne, smeli smo da krenemo u baštu. Tamo smo šetali ukrug punih četrdeset minuta. Bila je tropska vrućina. Napolju je temperatura dostigla trideset sedam i po stepeni, dok je u domu Ipatijev, unutar njegovih debelih zidova, temperatura bila niža za petnaestak stepeni. Što se ostalog tiče, iščekivali smo i nadali se, ali presveta mati Antonina i njena iskušenica i dalje se nisu pojavljivale. Mislio sam da su monahinju, možda, uhvatili na delu, ili da su takozvani prijatelji cara i carice na-posletku izgubili hrabrost i odustali, ostavljajući nas na cedilu, Niko ove sumnje nije glasno izgovarao, ali znam sigurno da ih je svako imao, jer je nemir visio u vazduhu, poput guste magle. Utorak, dvadeset peti, započeo je kao i prethodni dani, vrućinom i jednoličnošću. Jevgenij Sergejevič se, nakon napada bubrega, ose-ćao bolje, no i dalje je ležao u krevetu. Posle doručka opet sam vozio prestolonaslednika ukrug, iz sobe u sobu, što je postalo moj normalni jutarnji zadatak. Kad smo iz velike dnevne sobe krenuli u trpezariju, obojica - i Aleksej Nikolajevič i ja začusmo glasove s druge strane dvostrukih, zatvorenih vrata. Iza njih se nalazila soba u kojoj su boravili stražari. Čuo sam duboke, sumnjičave glasove muškaraca, kao ijedan mekši glas u kojem se osećala jutarnja svežina. Ne mogavši da sakrije uzbuđenje, prestolonaslednik se, sedeći u svojoj stolici, okrenuo prema meni, pogledao me i prošaputao: ‘To je presveta mati Antonina'. ‘Da, gospodine’. Okrenuo sam stolicu u pravcu dvostrukih vrata, a prestolonaslednik je potom sastavio ruke na svom krilu i, pun nekog iščekivanja, nagnuo se napred. Očekivao sam da će Džim, ogromni crnac poreklom iz Amerike, koji je bio stalna pojava u palati Aleksandar sve do prvih dana revolucije, otvoriti vrata, na svoj uobičajeni, pompezni način. Međutim, umesto toga, jedan od čuvara nogom gurnu vrata, i tako ih otvori. ‘Pet minuta’, naredi jedan od njih. ‘Ne više’. 'Naravno, sinko moj’. Monahinja se pojavila, odevena u crno od glave do pete, i blago pognute glave, pokušavala da sakrije osmeh. Nosila je otvorenu, pletenu korpu u kojoj su ležala smeđa jaja, nekih desetak komada, a odmah iza nje koračala je iskušenica Marina, koja je pod pazuhom stiskala četvrt mleka.

Kada su ugledale prestolonaslednika, obe su se žene zaustavile i prekrstile se. Nakon toga je mati Antonina pognute glave rekla: ‘Dobro jutro, Alekseju Nikolajeviču’. Sve donedavno je Aleksej Nikolajevič bio pozdravljan s takvim poštovanjem, ali se on nikada nije obazirao na to. Pun velikog entuzijazma i znatiželje, gledao je u njih dve i klimao glavom u pravcu korpice. ‘Vidim da ste mi donele još jaja’. Presveta mati Antonina, čiji je pogled bio čvrsto uprt u pod, pošto je u tom trenutku stajala pred svojim mladim gospodarem, ljubazno mu je odgovorila: ‘Da, gospodine’. A mleko? Da li ste...?’ Nisam čuo nikakav šum iza sebe, jer su se njegove izlizane, smeđe čizme kretale bešumno. Pre nego što sam mogao da primetim, Nikolaj Aleksanđrovič se umešao, gurnuo me u stranu i uhvatio rukom stolicu. Jednim veštim pokretom okrenuo je na drugu stranu stolicu i prestolonaslednika u njoj. ‘Ne smemo ih ometati u njihovom poslu, Aljoša’, rekao je otac sinu. ‘Ali..’. ‘Prepustićemo to Leonki. Na kraju krajeva, on je kuvarev pomoćnik. Nego, da ja i ti odigramo jednu partiju domina..’. Tek kad su car i carica nestali u trpezariji presveta Antonina i iskušenica Marina podigle su pogled. Monahinja me je pogledala i s blistavim osmehom na licu, punim ponosa, napravila nekoliko koraka napred i poljubila me onako kako to obično radi seosko stanovništvo, a to će reći - tri puta u obraze. Dok me je tako srdačno grlila, pogledao sam preko njenog ramena i video kako Marina stoji i gleda u mene kao da sam nekakav božanski heroj. Nakon trećeg poljupca, mati Antonina mi je šapnula na uvo: ‘Iz vrsno’. Minijaturna monahinja ostavljala je za sobom nepogrešivo prepoznatljiv miris pravoslavne crkve, koji je podsećao na dim i bio veoma sladunjav, pa sam se ja izvukao iz njenog zagrljaja i uzeo joj korpicu iz ruku. ‘Dozvolite mi’. I tako su obe monahinje hodale za mnom, iz salona u trpezariju, a iz nje u malu, provizornu kuhinju. Kuvar Karitonov stajao je za kuhinjskim ormarićem i ljuštio krompir, gledajući preko ramena u nas. ‘Doneli smo jaja, tek što su ih koke izlegle’, počela je mati Antonina, ‘i mleko koje je još toplo jer je tek pomuženo. Marina je lično pomogla pri muži’. Kada su te reči bile izgovorene, mlada devojka je koraknula napred i pružila mi određenu bocu, a drugu je potom odložila na sto. Pogledala me je i pocrvenela kada su nam se pogledi sreli. ‘Vratićemo se što pre budemo mogle’, rekla je mati Antonina. Dao sam iskušenici bocu koju je još ranije donela, a koja je sada, naravno, bila prazna i otpratio ih obe kroz trpezariju do dnevne sobe. Mati Antonina je jednom kucnula na vrata, nakon čega se jedno krilo otvorilo, i dve su žene nestale. Dok je Karitonov, držeći jedan krompir u ruci, neprimetno čuvao vrata na oku, u slučaju da se pojavi neki od čuvara, ja sam povukao čep iz flaše koju mi je dala Marina. I tu sam našao drugo oficirovo pismo, pisamce koje se sve do današnjeg dana čuva u Arhivu Ruske Federacije u Moskvi. Kasnije, tog istog leta, pokušavajući da sakriju svoja zlodela, boljševici su pokupili sve papire - dnevnike, fotoalbume, pisma i tajna pisamca - prilikom svoje evakuacije iz Jekaterinenburga. Ali tada, tog dvadeset petog, ponovo se pojavio tračak nade. Svi Romanovi takođe su pretpostavljali da je pismo bilo sakriveno u boci mleka i zanimalo ih je šta u njemu piše. Samo nekoliko trenutaka nakon što su mati Antonina i iskušenica otišle, pojavila se caričina sobarica pred vratima kuhinje.

‘Da li bi bio tako ljubazan’, rekla je Demidova, ‘ da udovoljiš zahtevu Aleksandre Fjodorovne i doneseš joj čašu vode?’ ‘Naravno’, odgovorio je kuvar Karitonov. Svakako, ja sam bio taj od koga se očekivalo da udovolji tom takozvanom zahtevu, jer su takvi poslići uvek bili dodeljivani meni, Leonki. Krenuo sam prema krčagu koji smo uvek držali na drvenom kuhinjskom ormariću. Pažljivo sam skinuo krpu koja ga je prekrivala i kutlačom nasuo vodu u čašu. Zatim sam se okrenuo i pružio Demidovoj čašu s vodom. Dok sam to činio, stavio sam joj u ruku pisamce koje sam držao u svojoj ruci. Nasmešila se, klimnula glavom u znak zahvalnosti i hitro sakrila pisamce u rukav svoje haljine. Odmah se okrenula i htela da ode, ali je Karitonov brzo počeo da priča. ‘Da li bi bila tako ljubazna da preneseš ostalima', rekao je kuvar i značajno pogledao Demidovu u oči, ‘da će za ručak biti služeni samo supa i rezanci? Tek ćemo za večeru imati meso - sam komandant mi je rekao da Leonka ne srne ići do Sovjeta pre tri sata posle podne’. ‘U redu'. Ono što je ona rekla u stvari je bilo jasno, reč koja na ruskom jeziku ima puno značenja, pošto je ruski jezik, svakako, mnogo bogatiji i lepši od engleskog, koji, sa svojim komplikovanim jezičkim pravilima, zvuči veoma tvrdo i ukočeno. Jasno ne znači samo ‘u redu’, niti ima jednostavno značenje izraza ‘shvatam’, ili pak ‘razumem’. Ne, ne, ta jedna reč govori nešto mnogo dublje. Ta reč kazuje da je osoba razumela ono što se htelo reći, a što nije moglo biti izgovoreno. Ta reč da je objašnjenje stvarnog, kompleksnog razvoja situacije. Drugim rečima, Demidova je shvatila šta je planirano za večeru tog dana - bila je to beznačajna poruka - ali je isto tako shvatila da treba da prenese caru i carici da bi eventualni odgovor na pisamce morao biti gotov u tri sata, kako bih ga ja mogao odneti kad budem išao po meso. Tako je to pisamce odneseno caru i njegovoj nervoznoj carici. U tom trenutku nisam znao kakav je sadržaj poruke, niti je o tome bilo govora unutar porodice. Ne znam o čemu su Nikolaj i Aleksandra razgovarali. O, naravno, provirivao sam ja krišom ne bih li video koju reč, dok sam vadio pisamce iz čepa, ali je i ova poruka bila napisana na francuskom jeziku. Nisam uspeo dešifrovati ni jednu jedinu reč! U prevodu, pismo od 25. juna 1918. godine glasilo je: Uz pomoć gospodnju i ako uspete da ostanete hladnokrvni, nadamo se uspehu, bez ikakvog rizika. Jedan prozor mora biti otpečaćen, kako bismo ga u pravom trenutku mogli otvoriti. Molim vas, javite koji je prozor u pitanju. Činjenica da mali carević ne može da hoda otežava situaciju, ali smo vodili računa o tome. Mislim da u vezi s tim neće biti puno problema. Napišite da li su potrebna dva čoveka da ga nose, ili će se pak jedno od vas pobrinuti za to. Kad budete znali tačno vreme, molimo vas da se postarate da maleni sat ili dva pre bekstva bude u dubokom snu. Doktor o ovome mora dati svoje mišljenje, ali ako bude nešto potrebno, možemo se pobrinuti za to. Na brinite, mi nećemo preduzimati ništa, sve dok ne budemo sigurni da imamo šanse za uspeh. Dajemo vam časno obećanje, a svedoci su nam Gospod, istorija i naša savest. Jedan oficir. Iako u to vreme nisam tačno znao šta je pisalo u pismu, veoma brzo je postalo jasno da su naši spasioci napredovali u svojim planovima i da su se sve više približavali uspehu našeg spašavanja. To sam zaključio na osnovu činjenice da je carska porodica bila gotovo vesela, osećalo se neko olakšanje, koje se inače moglo osetiti samo kada je prestolonaslednik bio zdrav i raspoložen. I baš kao što nisam video cara da čita pismo, isto tako nisam primetio da piše odgovor. Tada sam pretpostavio, a to i dalje pretpostavljam, da su tog dana, nakon što su pročitali

pismo, počeli da sastavljaju odgovor, pošto su ostatak jutra, dok sam ja užurbano pomagao Karitonovu, svi Romanovi bili zaokupljeni čitanjem knjiga, pisanjem dnevnika i pisama. Da, da, mnoga su pisma napisali iz svog zatočeništva i uputili ih Nikolajevoj majci, udovici, ili kako su je još zvali - staroj kraljici - koja se nalazila u kućnom pritvoru na Krimu. Zatim su pisali Aleksandrinoj sestri, velikoj vojvotkinji Eli, časnoj sestri, koja je bila zatočena nedaleko od Alapajevska, kao i prijateljici Ani Virubovoj i tako dalje. Tako je ostatak jutra protekao, reklo bi se, gotovo normalno. Iz sve snage su se trudili da to tako izgleda. Nekoliko dece je učilo, uključujući i Olgu Nikolajevnu, koja je u određenom momentu, noseći svoju svesku, jedan francuski roman i svoj francusko-ruski rečnik, otišla do oca da ga zamoli za pomoć. ‘Tata, imam poteškoća sa ovim prevodom. Možete li mi pomoći?’ ‘Sa zadovoljstvom, ćerkice moja’. Izgledalo je sasvim normalno da car pomaže svojoj ćerki u učenju francuskog jezika. Nikolaj je sasvim dobro govorio veoma lepo ruski jezik, engleski i francuski. Ali nikad nije naučio nemački. Ne, nikada ga nisam čuo da sa svojom nevestom razgovara na nemačkom jeziku. I tako su Nikolaj i njegova najstarija kći nestali u spavaćoj sobi da bi, tobože, učili francuski jezik. U stvari, želeli su stoje pre moguće da sastave odgovor na pismo koje je poslao oficir. Aleksandra je takođe bila prisutna. Ona je odmah nakon jutarnje inspekcije otišla u krevet, pošto je imala glavobolju. Sedela je u krevetu, oslanjajući se na jastuke i ušivajući svoje ‘lekove’, dok su ovo dvoje sastavljali odgovor, koji je negde oko jedan sat, kada je serviran ručak, bio gotov. To znam, pošto je car ušao u trpezariju tražeći mene. Stavio mi je ruku na rame i uštinuo me prijateljski, gotovo očinski. ‘Leonka, da li bi bio tako ljubazan da mi nakon ručka pomogneš?’ Kako bi odvratio pažnju sa svojih reči, brzo je dodao: ‘Želeo bih da premestim svoj pisaći sto, kako bih mogao što više iskoristiti sunčevu svetlost’. ‘Da, gospodine’, odgovorio sam i kratko se poklonio. U vreme ručka svi smo bili prisutni za stolom, uključujući i Aleksandru Fjodorovnu, koju je glavobolja malo popustila, ne toliko zbog činjenice da se temperatura, sudeći po barometru, spuštala, nego više zbog dobrih vesti. Kao i uvek, delili smo isti sto, gospodar i sluga, i činili smo sve što je bilo u našoj moći da negiramo rang i položaj. E, pa sad, naš se ručak zaista sastojao od prozirne čorbice od kupusa, kao predjela, iza koje je usledilo glavno jelo, a to su bili rezanci posuti korenom koprene mirodije. Nakon što smo ručali, i nakon što smo Demidova i ja pospremili sto, smesta sam se uputio u carevu odaju, gde sam našao i gospodara i gospodaricu. ‘Kako vam mogu biti na usluzi, Nikolaju Aleksandroviću:'’, upitao sam sklopljenih ruku, stojeći u otvoru vrata. ‘A. Leonka, ti si. Odlično’. Pogledao me je tim svojim upečatljivim očima, namignuo, od čega mi je srce počelo luđački da udara. ’Jutros mi je palo na namet da bih u predvečerje mnogo lakše pisao kada bih pisaći sto pomerio malčice ulevo. U električnu svetlost se, u poslednje vreme, baš i ne možeš toliko pouzdati’. To je sigurno bilo tačno. Nije samo dovod električne energije iz veštačkog jezera bio izuzetno nepouzdan već su se isto tako mogle okvalifikovati i električne instalacije u kući. Još prošle nedelje razni električari mučili su se puna dva dana kako bi rešili problem. Naslonivši se na jastuke u svojoj stolici, sa iglom u ruci, Aleksandra Fjodorovna reče nešto glasnije: ‘Leonka, imam jedan mali poklon za sveštenika koji je juče obavio službu tokom obednice’. Držala je malu maramicu u rukama, na kojoj je vezla dvostruki krst ruske pravoslavne crkve. ‘Da li bi bio tako ljubazan da odneseš ovo u crkvu kad sledeći put budeš išao po jelo?’ ‘Sa zadovoljstvom, gospođo. Danas posle podne moram da idem’.

‘Baš u pravom trenutku. Biću gotova za pola sata’. Car je bacio oštar pogled prema vratima, video da nema čuvara u blizini, a zatim dohvatio knjigu iz svog pisaćeg stola. Listao ju je dok nije pronašao pismo koje je monahinja ranije ostavila. Iz vadi c ga je iz knjige i pružio mi ga. ‘Sakrij ovo dobro ispod svoje odeće, mladiću. Naš odgovor san je na istom papiru’, rekao je prigušenim glasom. ‘Uradi sakrij ga u svoj donji veš‘. Učinio sam kako mi je naređeno, otkopčao sam odeću . sakrio pisamce ispod nje. Dok sam zakopčavao pantalone, osvrnuo sam se. ‘Znaš li šta moraš da radiš?’, pitao me je. I, rečima koje su Sovjeti iz Jekaterinenburga strogo zabranili, odgovorio sam, šaputavim glasom: ‘Da, Vaše veličanstvo’. Zatim smo car i ja izveli malu predstavu i premestili pisaći sto, vrlo lep, polirani, drveni komad nameštaja, s pločom izrađenom od zelene kože. Nakon toga sam se povukao. Negde oko pola tri svi su se premestili u vrt, uključujući i Jevgenija Sergejeviča, koji se mnogo bolje osećao. Svi su izašli napolje, osim carice i ćerke broj dva, Tatjane Nikolajevne. One su ostale unutra, gde su čitale Bibliju, Knjigu proroka Danila, poglavlje 16, i Knjigu proroka Osije, od 1. do 5. poglavlja. To mi je rekla carica kada je prošaputala da će se moliti za mene. I tako sam ja, nakon što sam carevom slugi, Trupu, pomogao da unese stolicu na točkovima u vrt i nakon sto je car svog četrnaestogodišnjeg sina izneo napolje, ponovo otišao u kuhinju. Nedugo zatim sam, pod pratnjom, napustio zatvorene prostorije, prošao pored stražara, zatim kroz dvostruku ogradu i izašao kroz kapiju na trg ispred Vaznesenske crkve. Ni u jednom trenutku mi nije palo na pamet da odem, da pobegnem, ni tada, a ni u bilo kojem drugom momentu kasnije. Ne znam zašto, ali negde duboko u svom srcu ose-ćao sam da je moje mesto tamo, među njima, u toj kući koja je bila puna zlobnih namera. I tako sam, tog poslepodneva, ponovo izvršio svoj zadatak. Nisam naišao na poteškoće. Kako mi je bilo naloženo, otišao sam do crkve i predao maramicu koju je carica lično izvezla. A predao sam i pisamce, koje je diktirao car, a pisala ga njegova ćerka, Olga Nikolajevna. Predao sam ga ocu Storoževu, a ono je glasilo: Drugi prozor gledano od ugla, preko puta trga, otvoren je već dva dana - danju i noću. Sedmi i osmi prozor, preko puta trga, pored glavnog ulaza, uvek su otvoreni. Tu sobu koriste komandant i njegovi pomoćnici, koji takođe obavljaju posao čuvara unutar kuće - u najmanju ruku, trinaestorica muškaraca. Svi su naoružani puškama, revolverima i granatama. Nijedna vrata nemaju ključ (osim naših). Komandant i čuvari ulaze kod nas kadgod to žele. Dežurni čuvar noću dva puta obilazi oko zgrade, i mi ga možemo čuti kako priča sa stra-žarem koji stoji napolju, ispod našeg prozora. Na balkonu se nalazi jedan mitraljez, a drugi se nalazi dole i služi za slučaj potrebe. Ako ima još negde postavljen mitraljez, mi o tome ne znamo ništa. Ne zaboravite da su s nama još i doktor, sobarica, dva muškarca i jedan dečak, koji za nas kuva. Bilo bi vrlo nisko od nas da ih ostavimo (iako oni ne žele da nam otežavaju situaciju) nakon što su dobrovoljno pristali da idu s nama u izgnanstvo. Doktor je tri dana proveo u krevetu jer je imao problema s bubrezima, ali se sada oporavlja. Još čekamo da se vrate naši ljudi, Ivan Sednjovi Klement Nagorni, živi i zdravi, koji su već mesecima zatočeni u gradu - ne znamo gde, a ni zašto. U njihovom odsustvu, Maleckog nosi njegov otac, tako da se može kretati kroz sobe i ići u vrt. Naš doktor, dr Derevenko, koji gotovo svakodnevno, posle podne, dolazi kod nas da pregleda Mahrkog, živi u gradu; nemojte to zaboraviti. Nikada ne možemo da razgovaramo s njim u četiri oka. Čuvari spavaju u jednoj kućici, s drugo strane ulice, preko puta naših prozora, a ima ih oko pedeset. Jedine stvari koje još posedujemo nalaze se u drvenim kutijama, smeštenim u šupi u dvorištu. Posebno se brinemo za A.F. br. 9, malo crno sanduče, kao i za veliki sanduk br. 13

N.A., koji su puni starih pisama i dnevnika. Spavaće sobe, pune kutija, kreveta i stvari, prepuštene su lopovima koji nas okružuju. Svi ključevi, a posebno onaj br. 9 nalaze se kod komandanta, koji se prema nama ponaša koliko-toliko pristojno. U svakom slučaju, upozorite nas kad budete mogli i odgovorite nam da li naši ljudi mogu s nama. Ispred ulaza se uvek nalazi jedan automobil. Kod svakog stražarskog mesta nalaze se alarmna zvona, i u komandantovoj sobi, a žice su sprovedene do stražarske kućice i ostalih mesta. Ako naši ljudi budu morali ostati, možemo li biti sigurni da se njima ništa neće desiti? Doktor B. vas preklinje da ne brinete puno za njega i ostale muškarce, kako ova operacija ne bi naišla na teškoće. Računajte na nas sedmoro i na ženu. Neka vam Gospod pomogne; a na našu hladnokrvnost možete slobodno računati. I ovde moram prekinuti svoju priču..." Miša je ugasio kasetofon, a zatim klonuo u naslon svoje kožne fotelje. Starac je duboko udahnuo, zadržao dah, a onda ponovo lagano izdahnuo. S obzirom na mesto na kojem se nalazio Lejk Forest, država Ilinois - i na vreme u godini - avgust, 1998. godine - sve je proticalo u najboljem redu, zar ne? On je pričao priču, baš onako kako treba, je li tako? O, kako bi voleo da je Moj bila tu. Ona bi znala. Njegova žena. koja je uvek znala da kaže pravu reč, umela bi da mu kaže da je poviše pričao, ili premalo, ili pak da je sve išlo kako treba. Bože moj, s kakvim je nestrpljenjem čekao da mu se život okonča. Gurnuo je unazad stolicu u kojoj je sedeo, uhvatio se za ivu u stola, oklevao, a zatim se podigao. I onda je ostao tako da stoji. Ranije je sve išlo samo po sebi, a sada je morao da razmišlja čak i kada pravi najsitnije korake. Želeo je da pokrene levu nogu napred, ali je u tom trenutku osetio kako ga žiga koleno. Lica iskrivljenog od bola, jednom rukom naslonio se na pisaći sto, oklevao, a zatim pokušao još jednom. Tako je bilo stalno, u početku se činilo da je hodanje nemoguće, ali se nakon nekoliko koraka ispostavilo da bol nestaje. Pa je nastavio. Nikada nije mogao da shvati kako su unakažena tela Romanovih tolike godine mogla da ostanu sakrivena, a čak se pitao da li će ikada biti otkrivena i hoće li se to desiti za njegova života. A tako je i bilo, sve do tog 11. jula, 1991. Dan nakon što je Boris Jeljcin polaganjem svečane zakletve postavljen na vlast, ćela regimenta detektiva, pukovnika, epidemiologa i eksperata za sudsku medicinu krenula je iz Jekaterinenburga za selo Koptijaki. Tamo, iza jedne strehe, ispod jednog šatora i pod zaslepljujućim svetlom svih tih reflektora, horda ruskih zvaničnika vadila je iz blata više od hiljadu slomljenih i smrvljenih kostiju. Čak ni tada nisu bili sigurni šta su sve pronašli. U potrazi za istinom, ali ne raspolažući tehnologijom DNA, ruski naučnici razvijali su komplikovanu tehniku kompjuterizovanih slika koje se preklapaju jedna preko druge, pri čemu su naučnici poredili fotografije Romanovih s lobanjama koje su pronašli. I tako su, Miša je čitao, utvrdili da je lobanja broj četiri - ona koja je sadržala sasušen mozak, smežuran i smanjen do velićine kruške -pripadala nikom drugom do Nikolaju II. Ispostavilo se da je lobanju broj sedam bilo najlakše analizirati, zbog toga što je zubalo bilo tako lepo održavano i očuvano. Ona je pripadala carici Aleksandri. Ah, razmišljao je Miša, dok je koračao kroz prostranu dnevnu sobu - tako glasi i poslovica: Svaka će tajna kad-tad izaći na videlo. 1 tako su te slomljene i na bizaran način smrvljene kosti, koje su pronađene u tom plitkom grobu, veoma brzo otkrile da smrt nije bila samo nasilnička već i neizmerno zverska, što je bilo tačno, jer je Miša sve video vlastitim očima. Najšokantnije od svega što su ruski specijalisti otkrili bilo je ono što u stvari nije pronađeno telo prestolonaslednika, carevića Alekseja, i velike vojvotkinje Marije. Eto, to je bio Mišin zadatak. Sad je njemu preostalo da ispriča zašto se tela dvoje Romanovih još ne mogu pronaći. Njegova priča, njegova istina, bila je ono što će on ostaviti iza sebe, i to će, u to je bio uveren, biti definitivna istina, istina koja će trajati decenijama, ako ne i vekovima.

Sve je tako žalosno, mislio je Miša dok je dalje teturao, tako žalosno. Ne samo ubistvo careve porodice već i to što se ispostavilo da je mržnja ruske revolucije bila tako varvarska i nasilnička. Bogu hvala, barem su Romanovi našli svoj spokoj, pre samo mesec dana, tokom pravoslavne službe u crkvi u Petrogradu. Miši je uspelo da se dočepa jedne video-kasete na koju je snimljena sahrana, pa su je Mej i on više puta pregledali i oboma im je dala neko osećanje mira i spokoja. A zatim je Mej, tri nedelje nakon sahrane u Petrogradu, i sama umrla, zadovoljna zbog saznanja da je revolucija, koja je žarila i palila u njihovoj domovini, konačno bila završena. S velikom tegobom u srcu, koja ga nije napuštala još od te kobne noći, Miša se kretao dalje. Otišao je do toaleta u prizemlju, koji se nalazio neposredno iza glavnog ulaza, a zatim je ušao u kuhinju i nasuo vode u čašu. Držeći čašu u rukama, išao je dalje, kroz batlerovu kuhinju, malu prostoriju ispunjenu gomilom finog porcelana i redovima kristalnih čaša. Kad je otvorio vrata kroz koja se prolazilo u dnevnu sobu, pogled mu je pao na trpezarijski sto od masivnog mahagonija, i on se prisetio tih svečanih večera koje su održavali. Ovde nije večerao samo krem najviših krugova američkog Srednjeg zapada - porodice Rigli, Volgrin, Svift, Krejn, Mejtag i svi ostali -već i internacionalne zvezde poput Volta Diznija, Ele Ficdžerald, Ketrin Hepbern, princa od Velsa. Ali sve se to zasnivalo na laži. Pošlo mu je za rukom da uveri čikaško društvo kako je uspeo da kupio ogromnu količinu deonica po bagatelnoj ceni, u vreme najveće krize u Americi, ali i da je bio jedan od prvih investitora u IBM-u, te da je za nekoliko centi kupio deonice koje su vredele pravo bogatstvo. Da bi uverio sve oko sebe da potiče iz dobre kuće, Miša je proširio glasine da su njegovi roditelji potomci nižeg sloja plemstva, te da su ih boljševici sve pobili na veoma svirep način. Tada je za Mišu počeo novi život, u Americi, u kojem se pretvarao da je neizmerno srećan. Kupio je ovu ogromnu kuću, igrao golf u ekskluzivnom klubu Onventsija i organizovao ekstravagantne zabave. Ali sve to nije imalo nikakvog značaja, baš nikakvog! Ne, u svemu što je video, video je ruglo i okrutnost ljudske rase. Uprkos tome što je to veoma želeo, nije mu polazilo za rukom da istinski voli svog sina, ono što je bilo proizvod njegovog vlastitog semena. Trudio se koliko je mogao, ponekad uspešno, da se brine za svog Pitera, ali svaki put kada bi video njegovo lice, video bi samo jednu stvar: svoju sliku i priliku. Istinsku - mučilo ga je to dok je prolazio kroz sobu. U svom rođenom detetu video je živi dokaz da je on lično preživeo, što je bilo više nego što je mogao izdržati, jer Misi nikad nije uspelo da se otrgne pomisli da je i on trebalo da bude u tom podrumu, da je trebalo da bude streljan u toj podrumskoj prostoriji, da je i njegovo mrtvo telo moralo da leži tamo, na tom putu za selo Koptijaki. Glave pognute prema grudima, Miša je lagano klizio prema dnevnoj sobi i pri tom mrmljao u sebi, kao što je to često činio: „Gospode, oprosti mi. Ali me prvo pusti da patim. Ja sam đavolje stvorenje. Muči me i pusti me da te molim za milost, ali učini da patim...“ Pri ulasku u svoju radnu sobu, na trenutak je zastao i s divljenjem pogledao u police pune knjiga. Imao je oko tri stotine knjiga o voljenim Nikolaju i Aleksandri. U njegovom testamentu stajalo je da one, nakon njegove smrti, treba da budu poklonjene Univerzitetu Jejl za potrebe... Mišin pogled iznenada pade na jedan časopis, koji je bio zaglavljen između dve knjige. O, majko božja, razmišljao je dok mu je srce zalupalo, zar to nisam bacio? Očigledno ne. Odložio je čašu s vodom na ivicu svog pisaćeg stola, a zatim izvukao izlizan i često prelistavan primerak časopisa „Eskvajer", koji je počeo izlaziti pre pet godina. Otvorio ga je i zaustavio se na stranici čiji je ćošak bio presavijen. Iako je taj članak, čiji je naslov glasio „Šta se stvarno desilo te noći?“ ,više puta čitao, odlučio je da ga pročita još jednom. Nikada ranije niko nije bio tako blizu istine. Ništa ga nije toliko uplašilo, pa su mu oči ponovo preletale preko celog, dugačkog članka prelazeći preko svakog stupca, sve dok nije stigao do nekoliko poslednjih. Koliko god to zvučalo neverovatno, moglo bi se desiti da je dvoje dece Nikolaja i

Aleksandre preživelo tu strašnu noć između 16. i 17. jula 1918. Od momenta kada je izvršena egzekucija, do momenta kada je obavljena ta nečasna sahrana, nekoliko kilometara dalje, moglo se svašta desiti. Mnogi smatraju da je jedan od čuvara otkrio kako je jedna od devojčica ostala u životu, i da ju je zatim izvukao iz kamiona, kada je ovaj preko tamnog peščanog puta vozio prema rudniku Četiri brata. I dok su nedavno pronađena tela petoro Roma-novih, tela dvoje dece, Alekseja i Marije, još se vode kao nestala. Gde su oni? Sta se s njima desilo? Jurovski, komandant koji je bio zadužen za egzekuciju, kasnije je tvrdio da ih je spalio te da je njihov pepeo rasuo, ali tu njegovu tvrdnju naučnici dovode u pitanje, pošto je nemoguće u potpunosti kremirati jedno telo u otvorenoj vatri. Teorijama, naravno, nema kraja. Neki tvrde da je Marija kasnije viđena u vozu za Kinu. Drugi, među kojima i preživeli iz jednog obližnjeg manastira, kažu da je lutala po Sibiru, sve dok 1973. nije umrla. Iako je gotovo neverovatno da bi Aleksej, jedan hemofiličar, mogao preživeti te surove događaje koji su se odvijali u podrumu doma Ipatijev, jedna od interesantnih pretpostavki jeste ta da on tamo uopšte nije bio. Mala grupa ljudi veruje da je on bio zamenjen za kuvarevog pomoćnika, Leonida Sednjova, koji je bio iste visine i istih godina kao Aleksej. Govori se da je Aleksej, nekoliko sati pre nego što je njegova porodica pobijena, bio prerušen i odveden iz kuće. Ako je, umesto njega, zaista ubijen mladi Aleksej Sednjov, ako je Aleksej zaista preživeo i ako je, zaista, doživeo sedamnaestu godinu života, da li je on, kako je Raspućin predvideo, potpuno ozdravio? I ako je sve to tačno, koliko je dugo živeo i gde? Da li je on taj misteriozni monah-samotnjak, kojeg su ljudi viđali u šumama u blizini Jekaterinenburga? Možda. Ali to nikada nećemo saznati. Miša je zatvorio časopis. Morao je da ga se oslobodi. Njegova unuka Kejt mogla bi se dočepati ovog primerka, pa njemu, ni u kom slučaju, nije padalo na pamet da ga ostavi ovde, u svojoj radnoj sobi, gde bi ga ona našla. Bilo je glupo s njegove strane što ga je i toliko dugo čuvao. I s tom pomisli u glavi, Miša smota časopis i baci ga u kožom obloženu korpu za smeđe. Tako temeljno je pristupao poslu, trudio se da ništa ne previdi, pa ipak... Primetio je da se oslanja na zid na kojem su se nalazile police s njegovim dragim knjigama. Ovi radovi, koji su sadržavali sve - od poslednjih dnevnika cara i carice, pa do pisama kraljici Viktoriji - bile su mu baš kao pravi prijatelji. U svakoj od njih nalazio se delić istine, a sva u njima sadržana saznanja zajedno su formirala sliku jedne velike celine. Kroz glavu mu je prošlo: samo da malo virnem! Naravno, baš kao i bilo kojem ovisniku, ruke su i njemu počele drhtati. Samo da pogledam. Dok je vadio bakarni ključ iz džepa, napravio je nekoliko koraka u stranu i izvukao dve knjige s njihovog mesta, nakon čega se ukazala mala ključaonica. Pre nego što je uvukao ključ u ključaonicu i otvorio trezor, uspelo mu je da se pribere. Ne, razmišljao je. Još ne. Ako sad odlutam u tu malu prostoriju, preplaviće me sećanja, a onda ona kaseta nikada neće biti završena. A završiću je, to je sigurno! Ponovo je spustio ključ u džep pantalona i vratio knjige na njihovo prvobitno mesto, ispred ključaonice. U tu prostoriju je poslednji put ušao tri dana pre smrti njegove Mej. Pre toga odveo je svoju suprugu u prizemlje kuće. Kasnije će se ispostaviti da je to bila njena poslednja poseta tim prostorima. Osim Mej i njega, niko živ nije znao da taj trezor postoji, ali će Kejt, koju je iz dubine duše voleo, to uskoro saznati. Njegov sadržaj uskoro će biti pod njenom ličnom odgovornošću. Miši je jedino preostalo da se nada da će ova kaseta, koju trenutno sastavlja, kao i pismo koje je ostavio svome advokatu, biti dovoljni da joj pokažu put. Uskoro će ionako sve biti van njegove kontrole. On je učinio sve što je mogao, pa će tako i iz svog groba moći da kontroliše situaciju.

Miša ponovo sede za svoj pisaći sto i uze gutljaj vode. Zatim pročisti grlo, a zvuk koji se pri tom čuo podsećao je na potmulu grmljavinu. Potom pritisnu dugme na kasetofonu i nastavi svoje izlaganje: „Zdravo, najdraža moja Kejt. To sam ja, tvoj deda Miša. Evo me opet. Da li ti moja priča zvuči pomalo logično? Možeš li pratiti sve? Ako ima nešto što ti još nije jasno, ne zaboravi da uzmeš dokumente koji se nalaze u mom dosijeu. Jesi li razumela, malena? Znaš, mnogi su mi često govorili da su Rusi i Amerikanci nalik jedni drugima. I jedni i drugi imaju veliko srce, i jedni i drugi su gostoljubivi, očajnički se trude da ih drugi vole. I svakako, što se toga tiče, mnogo ličimo. Ne znam, možda je to zato što se obe zemlje prostiru na tako velikoj teritoriji i što ih obe naseljavaju toliko različite grupe ljudi, ali... ali tu prestaje svaka sličnost. Istina je da Amerikanci nemaju pojma koliko je duboka ruska duša, pravoslavna duša. A ti to moraš dobro razumeti. Da bi na pravi način razumela moju priču, moraš shvatiti da svaki Rus, duboko u svom srcu veruje da greh sa sobom nosi patnju, strahovitu patnju. Ona, zatim, vodi ka pokajanju, i upravo to čišćenje jeste ono što čoveka približava Gospodu. Nemoj to zaboraviti: greh, čišćenje, spasenje. Greh, muke, čišćenje, spasenje. Greh, patnja, oprost. Jasno? Sudeći po mom pasošu, ja sam Amerikanac, ali u srcu znam da sam uvek bio Rus i da ću to zauvek ostati, pa baš kao i svi ostali moji zemljaci, želim da dam svoj sud, da krivicu premestim negde drugde. Želeo bih da uprem prst u nekog drugog i kažem: Tamo, to je kriva budala, to je onaj ko je meni i mojoj domovini ovo učinio. On je za to kriv, a ne ja! To je tačno, to je zaista više nego tačno. Mi Rusi smo seljaci, obični seljaci koji su u stanju da učine sve samo da ne ispadnu krivi ili odgovorni, jer se mi i dalje na smrt plašimo biča naših gospodara. Ali, da budem iskren... dinastija je sama eksplodirala, a razloga za to ima hiljade, i najglupljih i najfantastičnijih. Jednostavno, ona je na neki način posrnula preko savršene, ali ne sasvim slučajne, hemijske reakcije: Uzmeš jedan delić poštenog čoveka, koji apsolutno nije prosvećen vladar, zatim dodaš jedan delić majke slomljenog srca koja se za sve hvata kao za slamčicu, kako bi spasla svog sina, zatim ubaciš dva dela hibridne dinastije i dvora koji je opsednut tračevima, tome dodaš jedan deo Prvog svetskog rata i tri dela zaostalog, izmrcvarenog i izgladnelog stanovništva i - bum! - šta dobiješ? Revoluciju, groznu i strašnu, naravno! Svaki bi idiot to mogao shvatiti. Još me i danas iznenađuje brzina kojom je carstvo palo. Jednog su dana ljudi ljubili tlo na koje je padala senka njihovog cara, a drugog su dana sekli njegovo telo u komade. Nikolaj je jednostavno odložio svoj spektar i odšetao, a tri stotine godina stara dinastija preko noći je iščezla u dimu. Niko nije ni prstom makao da se spase. Ironično je da se Sovjetski Savez isto tako jednostavno raspao, što u stvari pokazuje da ni on nije bio ništa bolji, da je to sredstvo, komunizam, u stvari bilo gore od neke boleštine. Sad mi preostaje samo da se nadam da su ta vremena ostala iza nas, a to je možda tako. Na kraju krajeva, i Francuskoj je trebalo gotovo sto godina da se oslobodi ludila koje je ostalo nakon revolucije. Bilo kako bilo... gde sam ono stao?“ Nagnuvši se napred kako bi prekontrolisao kasetofon koji je i dalje veselo krčao, Miša reče: „O, naravno, moram da nastavim svoju žalosnu priču. Moraš da slušaš sve te strašne stvari koje sam video te noći kada su Romanovi pobijeni. Ceo svoj život živeo sam s tom pričom, svaki dan, svaki minut, ali nikada nisam dozvolio da priča o tim događajima pređe preko mojih usana. Međutim, sada, zbog sticaja okolnosti, to ipak moram. Znaš, te noći kada su Romanovi pobijeni pratio sam kamion koji je, na svom putu za selo Koptijaki, bio krcat leševima. Ali ti strahoviti detalji tek će doći na red. Slušaj sad, dok se ja vraćam na to jutro, 2(5. juna, 1918. godine. Bila je sreda. Dan pre toga stiglo je drugo pismo, pažljivo sakriveno u čep boce u kojoj je

bilo mleko, a istog dana, posle podne, odneo sam taj dugački odgovor, U tu sredu ujutro svi smo bili ispunjeni nadom, puni nekog isčekivanja. Već nedeljama nismo dobijali nikakav odgovor izvana - ni pismo, ni novine, osim nekakvog surogat-časopisa, štampanog na nekom masnom, smeđem papiru, koji je sadržao nekakva tri telegrama ali iznenada se pojavila iskrice nade. Možda Njegovo veličanstvo svet ipak nije zaboravio. Iako je jutro osvanulo s vrelinom - Opet ta strašna vrućina, više od dvadeset dva stepena u sobi, zapisala je Aleksandra u svoj dnevnik svi smo tako rado želeli da ustanemo iz kreveta, zahvalni zbog saznanja da je, očigledno, postojao neko ko se za nas borio. Da li je Gospod konačno uslišio te dugačke, tužne molitve koje su mu Aleksandra i njena porodica upućivali? Da li je konačno pogodila pravi redosled ikona? Bio sam u kuhinji, punio sam samovar grančicama i šišarkama. Još nije bilo pola osam. I opet je prvi Romanov koji je tog jutra išao u WC - pod pratnjom čuvara, naravno - bila Tatjana Nikolajevna. Naši su se pogledi ukrstili, i govorili su potpuno isto: da, možda je današnji dan taj pravi dan, možda ćemo predveče biti slobodni. Njene lepo oblikovane usne proizvele su suptilan osmeh. Nosila je sunđer, četkicu za zube, gumenu zdelicu za put i ispeglan beli peškir i koračala je, s čuvarem iza sebe, kroz kuhinju, pored dvadeset tri stepenika, prema stražnjem delu kuće. U daljini sam začuo kako se otvaraju vrata kupatila, pa kako se ponovo zatvaraju, i znao sam da je stražar stajao ispred njih dok je velika vojvotkinja bila u toaletu. Međutim, nekoliko trenutaka kasnije začuo sam kako se vrata WC.....a s treskom otvaraju, a zatim je, poput vihora, dojurila Tatjana Nikolajevna i protrčala kroz kuhinju, očiju uprtih u pod. Po licu je imala jasne, crvene mrlje - baš kao i njena majka, čija su se osećanja ispoljavala u fizičkom obliku - a čuvar je, smejući se, išao za njom i češkao bradu. Kakvu je nepristojnu slobodu on sebi dopustio? Da li je mladu devojku saterao u ćošak i pokušao da je poljubi, kao i prošle nedelje, kada je jedan od njih pokušao da zagrli Mariju? Virio sam kroz hol u trpezariju. Ništa nisam video, ali sam čuo deliće prigušenog razgovora, šuštanje haljina. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je Nikolaj Aleksandrovič lično projurio u suprotnom pravcu. Na sebi je imao vojničku tuniku i visoke vojničke čizme. Ozbiljnog lica, prošao je kroz kuhinju. Iza njega je išao isti čuvar, i dalje sa istom grimasom na licu, i dalje se češkajući po bradi. Iako sam za njih bio gotovo nevidljiv, gledao sam kako bivši car odlučno ulazi u WC. Ostao je tamo duže nego njegova ćerka. Mnogo duže. Potpalio sam vatru u samovaru i trudio se da dim izlazi kroz prozor. Duvao sam u užarene grančice i proveravao da li je plamen dovoljno visok. Tada sam ponovo začuo Nikolaja Aleksandroviča kako se vraća, čuo sam ga kako čvrstog koraka, kontrolisanog i ujednačenog, maršira u mom pravcu. Prošao je pored mene poput nekakvog robota, dok mu je lice bilo skamenjeno, bez ikakvog izraza. Mnogi ljudi su cara tako opisivali; bili su iznenađeni nedostatkom njegove reakcije, nedostatkom emocija kada bi mu loša vest došla do ušiju. Nažalost, neki važni ministri i strani zvaničnici pogrešno su to tumačili kao nedostatak emocija, kao malodušnu pasivnost ili duboko ukorenjen fatalizam. Ali niko od njih nije bio u pravu što se toga tiče. Nikolaj Aleksandrovič bio je veoma emotivna ličnost i izuzetno saosećajan. Takođe je bio čvrsto ubeđen da sveruski car mora da ima kontrolu nad svim - nad svakom stvarčicom koja se nalazila na njegovom pisaćem stolu, nad svojim rokovnikom i listom zakazanih sastanaka, a iznad svega, kontrolu nad svojim vlastitim osećanjima, što je najvažnije kada su u pitanju muške stvari. I to je tako moralo da bude, dok je u njemu sve ključalo. O svemu tome razgovarao je isključivo sa svojom suprugom. Da, on je bio strastven čovek, pun ljubavi - to je barem jasno iz onih nekoliko hiljada pisama koja su ostala iza njega - ali u tom trenutku, kada je prošao pored mene, nije bilo ni tračka emocije na izvežbanom licu tog čoveka. Ali ja sam ipak primetio nešto drugo: njegove ruke. Bile su crne. Očajnički je pokušavao da izbriše nešto.

Pošto nisam bio u stanju da se kontrolišem, pogledao sam u samovar i video da vatra dobro gori. Zatim sam brzo pogledao u trpezariju, ali nisam video ništa. Romanovi su mogli ići u WC samo pod pratnjom čuvara, ali to nije važilo za mene. I to je bilo upravo me-sto gde sam išao, na isto to mesto gde je i car prethodnog momenta bio. Prošao sam kroz kuću i došao do najudaljenijeg ćoška, gde sam na trenutak stao i čuo teške glasove čuvara - da li je taj pijani glas bio glas komandanta Avdejeva? - a zatim sam dohvatio ručku na vratima WC-a. I onda sam ušao u malu prostoriju punu iznenađenja. Rusi mogu biti duhoviti. Mogu biti i surovi. A najviše im se dopada groteskna kombinacija te dve osobine. Do tada sam čuo veliki broj viceva o Nikolaju, u stilu: ‘Nismo započeli revoluciju nego smo želeli da imamo ograničenu monarhiju, već zato što im je monarh bio ograničen’, ali su ovde, na zidu WC-a, bile ispisane stvari koje moj mladalački mozak nikada ne bi bio u stanju da smisli. Na zidu iznad porcelanskog umivaonika bio je nacrtan đavolji čovek, dugačke i neuredne kose, brade pune uvojaka i prljavštine. Bio je nag, a između nogu mu je štrčao veliki penis. Gurao ga je u stražnjicu žene koja je imala dijamantsku krunu na glavi. Iznad njega je pisalo ‘Griša’, a iznad njene glave ‘Sura’. U toj malenoj prostoriji po-besneli Crveni čuvari nacrtali su portret čoveka za koga su mislili da je unesrećio dinastiju i doveo do pada carstva, zatim Gregorija Raspućina kako bludniči sa izdajicom domovine, nemačkom kučkom, caricom Aleksandrom Fjodorovnom. U njihovoj blizini, posmatrajući ovu predstavu s perverznim zadovoljstvom, stajao je pomalo ženskast, krupan čovek, guste brade i opuštenih grudi, car Ni-kolaj II, koji se nalazio u kadi punoj nemačkih maraka i američkih dolara. Ova scena bila je nacrtana debelim linijama crne boje. Neizbrisive boje. To je bar bilo jasno, pošto je car pokušao mokrim rukama da je izbriše, ali se pokazalo da je moguće samo malčice razmazati tu zidnu grafiku. Ali to nije bilo sve. Većina čuvara nikada ranije nije videla toalet - o njegovom ko-rišćenju nije bilo ni govora - pa su ovaj koristili tako što su se penjali na šolju, na kojoj su zatim čučali. Zbog bezbrojnih otisaka blatnjavih čizama na WC-šolji, carica je zamolila svoju sluškinju da napiše jednu ljubaznu poruku i okači je iznad šolje. Poruka je glasila: ‘Budite ljubazni i ostavite toalet isto tako čist kao što ste ga i našli’. Ali to nije imalo malo efekta, pošto većina čuvara nije umela da čita. U svakom slučaju, sa strane, direktno na zidu, pisao je kratki tekst koji se rimovao: SVIM SVOJIM NARODIMA NIKOLAJ GOVORI: „КО BI REPUBLIKU, NEK’ SE JEBE I NE ZBORI.“ PA JE, ETO, RUSKI CAR NIKOLA ZA KURAC POVUČEN IZBAČEN S PRESTOLA Mrmljajući, onako za sebe, naglas sam izgovarao dva zadnja retka i počeo da drhtim. Takva jedna brutalnost bila je nečuvena - sve do dana današnjeg u Rusiji je i dalje zabranjeno upotrebljavati reč khuy u sredstvima javnog informisanja. Pa sam ja počeo da plačem, ne od straha, već od saznanja kakav nas svet čeka, ako preživim. Da, taj crtež i ova pesmica ostali su sve do kraja na zidu. Svakog dana na zidu je osvitalo sve više slogana poput: ‘Uništimo carevu krunu, srušimo stari svet’, ‘Smrt Krvopiji!’, ‘Kapitalizam će goreti u paklu’, ‘Slomićemo međunarodni imperijalizam’. Sve su to Romanovi mogli pročitati na zidovima klozeta. Iz dana u dan, svaki put kada su išli da vrše nuždu, bivali su suočeni s tom mržnjom. Ja nemam pojma šta su oni mislili, šta su osećali, kada su - otac, majka, sin, kćeri - ulazili u tu malu prostoriju, jedno po jedno, i tamo sami, polunagi sedeli, okruženi mržnjom. Pa ipak, Romanovi su umeli dobro da podnose patnje. Nisu protestovali, nijedna pritužba nije prešla preko njihovih usana. Čitali su Bibliju, pevali svoje psalme, poklanjali se pred svojim ikonama. Međutim, tog jutra ukazala se još jedna šansa za spasenje. A šansa je značila nadu. Ne,

Nikolaj nije želeo da bude spasen iz te specijalne kuće kako bi ponovo bio postavljen na tron Romanovih, u to sam ubeđen. Baš kao što su se i mnogi iz redova njegovog naroda osećali zatočenicima siromaštva. I on je osećao da je uhvaćen u klopku dinastije i bogatstva, što će reći da je revolucija oslobodila i seljaka i cara. Da, mnogi su govorili, a ja verujem da je to bilo tačno, kako je Nikolaj procvetao nakon što se odrekao trona,. Zov prirode nije nikoga preskočio, pa su oko osam sati ujutro, toga dana, a to znači u roku od trideset minuta, koliko je ostalo do inspekcije, svi Romanovi, jedan po jedan, posetili WC. Nije se iz njihovih usta čula nijedna reč protesta - u svakom slučaju, ne javno, ne da su je čuvari mogli čuti, ili neko od nas, njihove male grupice podanika, doktora Botkina, sobarice Demidove, sluge Trupa, kuvara Karitonova i mene, malog kuvarevog pomoćnika. Sve sam ih video kako prolaze - caricu, carevića i ostale tri ćerke - kroz kuhinju, na putu za toalet, svako od njih u pratnji čuvara. Uopšte uzevši, može se reći da su izgledali uznemireno na svom putu do toaleta. Ali po izlasku iz WC-a, izgledali su potpuno šokirani. Sve što sam uspeo da zaključim bilo je to da za Aleksandru i Nikolaja, nakon što su se odrekli trona, najveće iznenađenje, taj aspekt koji im je slomio srca, ni u kom slučaju nije bilo gubitak moći i bogatstva, već spoznaja da su ih svi mrzeli. A tu ne mislim na dvorane i plemstvo, već na narod - mase - čije su emocije bile uzburkane usled vekov-ne nepravde. A otrovna propaganda, što su je širili boljševici, samo ih je dodatno podgrejavala. Za inspekciju obavljenu tog jutra može se reći da je bila veoma turoban događaj. Jedini vidljiv znak napetosti u porodici bile su Aleksandrine oči, crvene i otekle, kao i njena bleda koža, prekrivena crvenim mrljama. Iako je tog jutra bila ozbiljno uznemirena, možda čak i na smrt preplašena, nije to pokazivala; nije želela da pruži otmičarima zadovoljstvo osećanja pobede, ne toliko one nad njom, već - što je mnogo značajnije - one nad njenom verom u uzvišenu silu Boga. Takođe je znala da mora biti snažna radi svoje dece, koju je uvek pokušavala vaspitavati na pravi način, kako se ne bi rasipali bogatstvom ili iskorišćavali svoj uzvišeni status. Njima je pisala: Trudi se da druge ljude činiš srećnima, a na sebe misli tek na kraju. Budi dobroćudna i ljubazna osoba, nikada gruba ili nepristojna... Pokaži da imaš dobro srce. Ali iznad svega, voli dragog Gospoda, svom snagom duše svoje i On će ti pomagati... Tvoja stara mama. I dok smo tu stajali, poredani po našem rangu, od cara i carice, prestolonaslednika i velikih vojvotkinja, preko doktora, sobarice, pa sve do mene, najnižeg od svih, inspekcija koju smo log jutra imali bila je najtmurnija od svih ranijih. Stajali smo u trpezariji, pred kaminom, dok smo svi do jednog ključali od besa i straha, ali niko nije progovorio ni reč, pošto smo se svi ugledali na cara i caricu. Kad su se oni krstili tokom crkvene službe, krstili smo se i mi. Kad su oni padali na kolena i čelom dodirivali pod, činili smo isto što i oni. I tog jutra, tokom inspekcije, Nikolaj i Aleksandra stajali su pravi kao sveca, čvrsto stisnutih usana, što su podsećale na čep boce šampanjca, koji pazi da ono ispod njega ne izleti napolje. Pa smo se, dakle, i mi tako ponašali. ‘Vidi... vidi..’., mrmljao je Avdejev, odmeravajući svakog od nas od glave do pete. Bio je visok i debeo, raščupane i neuredne kose i neobrijanog lira. Oči su mu takođe bile crvene, ali sigurno ne od plača. Znali smo da se noć pre toga mnogo pilo, jer se čula velika galama, mnogo urlikanja i pesme. I, bez sumnje, tada je i nacrtan onaj crtež na zidu klozeta. Ta, dobro..’., počeo je Avdejev, rezervisanog glasa, očigledno se trudeći da izvuče bilo kakvu reakciju na crtež i pesmicu, ‘ima li kakvih pitanja, problema?’ ‘Ne, gospodine’, odgovorio je car ljubaznim glasom. Avdejev je posmatrao Nikolaja Aleksandroviča dugo i pomno. Jedan od čuvara koji je stajao otvoreno se nasmejao, pa se otekle, ljubičaste usne komandanta Avdejeva iskriviše u

naduvan osmeh. 'Ništa? Stvarno, ni jedno jedino pitanje?’ Krišom sam posmatrao cara. Video sam kako mu je lice dobilo crvenu boju i kako mu se brada počela tresti. Da li je to bilo to? Da li je car dostigao svoju granicu? Da li se moglo desiti da on, zbog te zadnje provokacije, izgubi samokontrolu? I ako se to desi i on doživi slom, šta će to značiti za nas ostale? Kakva nam je nada još preostajala? ‘Ne, nema pitanja', kratko je odgovorio car, držeći glavu mirno, a glas mu je ostao čvrst, baš kao što i priliči dobrom vojniku. Avdejev je slegnuo ramenima, okrenuo se i rekao: ‘Odlično, onda možete pristupiti jutarnjem čaju’. Stenjući i češući se po glavi, komandant se nakon toga udalji, vukući se poput kakve klade, pa se vrati u stražarsku sobu na svom spratu, gde se, pretpostavljam, ponovo ispružio na krevet kako bi ceo dan spavao. U međuvremenu, kuvar Karitonov i ja pripremili smo čaj i servirali ga u trpezariji. Crni čaj, crni hleb i malčice maslaca. Svi su seli za sto, sedam Romanovih, dr Botkin i, nerado i tek nakon što su svi ostali seli na svoja mesta, Demidova i Trup. Kuvar i ja smo, naravno, najpre uneli čaj, a zatim smo i sami seli za sto. Tog jutra nedostajale su nam samo tri stvarčice, dve kašičice za čaj i jedan nožić za mazanje maslaca, pa je pribor za jelo kružio stolom. Sve se odvijalo u tišini. Gotovo da nije bila izgovorena nijedna reč tokom tog oskudnog obroka. Odmah nakon jela Nikolaj se zajedno sa sinom povukao u dnevnu sobu, gde su sedeli s doktorom Botkinom, koji je, iako se prilično dobro oporavio od onog napada, još imao problema s bubrežnim kamencem. Svojim prekrasnim glasom, tako jasnim, tako punim muzike, car je čitao, što je činio veoma često. Tog jutra čitao je svom sinu i svom prijatelju, doktoru Botkinu, odlomak iz dvanaestog poglavlja Saltikovljevog dela ‘Istorija Pošeknoja’, u kojem se ismevalo staro, niže plemstvo, ali i birokratija. I veoma brzo je tom književnom delu najplodnijeg ruskog satiričara pošlo za rukom da otera turobno raspoloženje, pa je u sobama dvora Ipatijev s vremena na vreme odzvanjao kratak ali prepun značenja, grohotan smeh. A ženski narod? Celo jutro su ‘sređivale poslove’. Aleksandra, njena sobarica i njene četiri ćerke radile su užurbanije nego ikada, šijući krišom. Pretpostavljam da je to, uzimajući u obzir poruke koje smo ranije dobili i dosta realnu mogućnost da spasioci svakog trenutka dođu po nas, bila jedina pravilna odluka. Pa je, stoga, Aleksandra nestala u svojoj spavaćoj sobi, gde je sedela i šila na letnjoj vrućini. Nekoliko minuta kasnije, Olga Nikolajevna je otišla da joj pomogne, a sat kasnije i Demidova, i tako dalje. Tako je prošlo to bolno jutro. Svako od nas je na svoj način pokušavao da shvati šta nas čeka. Međutim, ja nikada nisam mogao ni da zamislim da će nam se desiti nešto tako strašno... No, s druge strane, ovo razračunavanje bilo je jedan novi koncept, nešto što će se, poput nekakvog turobnog refrena, stalno i iznova čuti u istoriji Sovjetskog Saveza. 10 Bilo je negde oko podne kada se, poput nekakvog gregorijanskog speva, začulo Slava Bogu. Da, svi smo zahvaljivali Gospodu jer su, negde oko dvanaest sati, mati Antonina i njena iskušenica Marina stigle, noseći svakojaku hranu, između ostalog i onu dragocenu četvert mleka. Kuvar Karitonov i ja bili smo zajedno u kuhinji kada su ovi posetioci stigli. I opet sam ja, mali kuvarev pomoćnik, bio taj koji je preuzeo stvari iz monahinjinih ruku. ‘Dobar dan, sinovi moji', rekla je mati Antonina, čije je malo, debeljuškasto telo, kao i uvek, bilo potpuno umotano u crno.

‘Dobar dan, sestro’, odgovorio sam. ‘Sa zadovoljstvom i milošću Gospoda samoga’, rekla mi je i predala mi korpu u kojoj su ležala jaja, ‘nudimo vam ponizno ove jednostavne darove’. Karitonov, koji je kuvao vodu na malom plinskom šporetu, obrisao je graške znoja sa čela i rekao: ‘O, evo naših dobrih sestara što se brinu da nam stomaci budu puni’. ‘Naravno. Naše koke su naš ponos. A imamo i tako dobre krave i, iznad svega, svežu travu. Iskušenica Marina’, rekla je mati Antonina, pokazujući u pravcu stidljive, mlade učenice, ' veoma je sposobna mlekarica, zar nije tako, draga?’ Marina nije bila obučena u tako strogu crninu jer sam mogao da primetim loknice prekrasne smeđe kose ispod njenog prekrivača na glavi, a da ne pominjem nožne članke ispod njene crne odeće. I ona je stajala pognute glave tu ispred nas i nije rekla ništa. Umesto toga, pocrvenela je, dobijajući boju zalaska sunca u leto, i pažljivo spustila staklenu bocu s mlekom na drveni sto. ‘A danas smo, osim mleka i jaja, za Maleckog donele i prekrasan sir iz naših pećina’. ‘Veoma cenimo sve vaše napore’, odgovorio sam. ‘Znam’. Posmatrao sam monahinjino lice koje je podsećalo na sušenu jabuku; bilo je tamno i čvrsto upakovano u crnu maramu njenog monaškog reda. Video sam da su joj obrazi i nos bili crveni i otekli od vrućine. Kapljice znoja kotrljala su se poput bisera niz ono malo lica što je još bilo nepokriveno, i moje oči su potražile njene u nemoj komunikaciji. Njen intenzivni pogled, kojem je dodala značaj namignuvši dva puta, govorio je sve što se rečima nije moglo iskazati. Iznenada se u otvoru vrata pojavi čuvar, s puškom preko desnog ramena i bombom okačenom za pojas. To nije bio plavokosi čuvar, već drugi, onaj bez brade i tamnokos. ‘Nije dozvoljeno posećivati zatvorenike!’, proderao se, iznenađujuće dubokim i hrapavim glasom. Mati Antonina se okrenula prema njemu, koristeći izvežbano i izuzetno efikasno oružje, svoj smešak poput bakinog. ‘Ma, naravno, sinko moj’. ‘Komandant vam naređuje da se udaljite’. ‘Da, da, da. Evo, idemo’. ‘Odmah!’ ‘Razumela sam, sinko’. Mati Antonina se na to nagnu napred, poljubi me u oba obraza i šapnu mi, gotovo nečujnim, anđeoskim glasićem: ‘Reci im da večeras moraju biti spremni’. Da, to su bile reči koje mi je šapnula na uvo, reči koje do dana današnjeg gmižu celim mojim bićem, poput uvolaže, poput refrena koji neprestano odzvanja i kojeg se nikako ne mogu osloboditi. Dobra monahinja je koračala iza tog momka, i ja sam očekivao da će iskušenica poslušno i tiho krenuti za njima. Ali, umesto toga, iskušenica Marina je, glave pognute kao i uvek, brzim korakom zakoračila prema meni i, na moje veliko iznenađenje, napravila pokret kao da će me poljubiti. Pitajući se Šta je sve to trebalo da znači, stajao sam tako i, na svoje zaprepašćenje, osetio njene mlade, sveže usne, najpre na jednom, a zatim na drugom obrazu. Još više me je izbacila iz ravnoteže kada je svoje mekane prstiće provukla kroz moje. Tek tada sam shvatio šta je bio razlog za tu njenu nežnost: u tom trenutku ona je jednim suptilnim, gotovo neprimetnim, pokretom prebacila presavijenu kovertu iz svoje ruke u moju. ‘Do viđenja’, promucao sam. Dok se ona žurno udaljavala, uvukao sam ruku u pantalone i spustio presavijenu kovertu u mračni, tajanstveni svet svog džepa. Nastavio sam dalje svoj posao i dohvatio keramičku zdelu,

boje maslaca, u kojoj je kuvar pravio blini, koje je prestolonaslednik toliko voleo. I u tu sam zdelu, čija je glazura bila gotovo potpuno ispucala, stavio smeđa jaja manastirskih kokošiju. Pažljivo sam slagao jednu lomljivu, ovalnu zdelu na drugu. Izvirivao sam najpre preko desnog, zatim preko levog ramena, ali nisam primećivao nijednog čuvara u hodniku, pogotovo ne u trpezariji. Moj se pogled ukrsti s kuvarevim, na šta on lagano i s razumevanjem klimnu glavom, dok je i dalje nastavljao da sprema makarone za Aleksandru Fjodorovnu. Upitao sam: ‘Hoćeš li spremiti nekoliko jaja za ručak Alekseju Nikolajeviču?' ‘Verovatno hoću’. Dohvatio sam staklenu bocu mleka i primetio da je mleko bilo zaista sveže i toplo, tek pomuženo. Još jednom sam pogledao prema vratima, a zatim povukao čep iz flaše. Baš kao i ranije, i sada je u njemu bio urezan mali procep, pa sam brzo izvadio papirić koji je lii bio sakriven. ‘Leonka’, začuo se dubok glas ispred vrata. Skočio sam i jedva uspeo da ne ispustim bocu iz ruku, ali sam ipak ispustio čep. Gurnuo sam pisamce u džep što sam brže mogao. ‘Staje bilo?’ Okrenuo sam se i ugledao vernog carevog slugu, Trupa - Alek-ej Jegorovič Trup - kako stoji u otvoru vrata. Bio je to star čovek, u poznim šezdesetim, oštre, sede kose i povećeg trbuha. Bio je u službi Nikolaja Aleksandroviča za sve vreme njegove dvadesettrogodišnje vladavine, a verujem da je bio carev sluga još u vreme cara Aleksandra III. Život bez cara bio je, jednostavno, nezamisliv za Trupa, koji je sa zadovoljstvom učestvovao u jednoipogodišnjem zatočeništvu careve porodice. ‘Leonka’, počeo je sluga ponovo, ‘ako su monahinje opet donele sveže mleko, Jevgenij Sergejevič bi bio rad da mu doneseš jednu čašu... da, hm, da mu se malo želudac smiri, naravno’. ‘Svakako’. Trup se povukao, što je u neku ruku predstavljalo mali poremećaj protokola carskog dvorskog držanja. S druge strane, to su bila posebna vremena, i sve se promenilo. U pređašnje vreme bi, međutim, bilo nezamislivo da jedan dečak poput mene, tako niskog statusa. i jednu jedinu čašu ili tanjir donese na sto carske porodice, ili bilo gde u carske prostorije. Apsolutno nemoguće. Nekada davno, u Carskom, svako je imao svoju poziciju i svoj cilj, a ja bih smeo boraviti isključivo u kuhinji, koja se nalazila u posebnoj zgradi i koja je samo jednim tunelom bila povezana s palatom Aleksandar. Svu hranu koja je bila namenjena za Njihova veličanstva, ili pak njihove goste, unosile su u to doba isključivo sluge poput Trupa. Svako jelo prenosile su najvećom brzinom, trčeći kroz dugački tunel i hol palate. A kad si jednom ušao u privatne prostorije, morao si biti tih, jer je Aleksandra Fjodorovna strašno mrzela zveckanje tanjira, pogotovo kuhinjske mirise, iste one koji su u ovo, za nas novo doba, naš svakodnevni život ispunjavali poput parfema. Ali to su, zaista, bila druga vremena. A ni ja nisam bio lud. U pitanju je bila moja prisutnost, koja je bila poželjna, a ne čaša mleka. Dohvatio sam jednu usku čašu i u nju nasuo malo gustog, punomasnog mleka. Zatim sam vratio čep u bocu i na trenutak pogledao kuvara koji mi je gotovo neprimetno klimnuo glavom. Prošao sam kroz hol u kojem sam spavao i ušao u trpezariju, gde je Anastasija Nikolajevna još sedela sa svojom crtankom u rukama - to je bio taj pravac, to je bila moja putanja. Najmlađa ćerka me je samo na trenutak okrznula pogledom, a na licu joj se nije primećivao nikakav izraz. Veoma brzo je naučila jezik nepoverenja, pošto je u udaljenom uglu prostorije stajao jedan od čuvara, visoka momčina tamne kose i gustih brkova. Pa sam ja, stoga, otišao u drugi deo trpezarije, skrenuo levo i ušao u prostrani salon.

Tu sam ih zatekao sve troje - cara, caricu i doktora - kako sede u proširenju sobe, u njenom stražnjem delu. Tu, pored velikog, drvenog pisaćeg stola, u proširenom delu sobe, spavao je dr Botkin. U tom trenutku je ležao, odmarajući se. Car je sedeo pored njega u udobnoj drvenoj stolici, dok je prestolonaslednik bio u svojoj stolici na točkovima. Nikolaj Aleksandrovih je nastavio da čita naglas dok sam ja obilazio oko velike palme, ali se zaustavio u momentu kad sam Botkinu pružio čašu mleka. ‘Sestra je upravo donela sveže mleko iz manastira, gospodine. Još je toplo, rekla je da je jutros pomuzeno’. ‘Hvala, mladiću’, rekao mi je doktor, uzimajući čašu. Okrenuo sam se prema caru, oklevajući. Nikolaj Aleksandrovih je pogledao u pravcu salona, a zatim zaustavio te svoje prekrasne oči na meni. Kratko je klimnuo glavom u znak poziva. Gurnuo sam ruku u džep pantalona i izvukao presavijeni komadić papira i kovertu. ‘Papirić je bio u čepu’, šaputao sam. A ovo drugo, kovertu, dobio sam od iskušenice Marine’. Nikolaj Aleksandrovič pogleda oba papira i, kada je video rukopis na koverti, promrmlja: ‘Ha, pismo od Anje’. Mislio je, svakako, na jedinu caričinu drugaricu, njenu prijateljicu Anu Virubovu, koja joj je bila verna kao pas, Kravu, kako ju je carica nazivala kad god bi se ova našla u nekim problemima, što se s vremena na vreme dešavalo. Ali ta je Anja bila prava, odana prijateljica. Progonjena takođe, jer je ćela zemlja smatrala da je ona tesno surađivala s Raspućinom. Pričalo se da su carica, taj suludi monah i Лпја oformili nekakvu otrovnu kliku, s namerom da unište Rusiju. Zbog toga je Virubova izbačena iz palate Aleksandar. Bacali su je iz jedne tamnice u drugu, od podruma tvrđave Petra i Pavla pa do samog Kronštada. Bilo je pravo čudo što je sve to uspela preživeti -glad, batinanje, prljavštinu i bičevanje. Što je sigurno, sigurno je -bila je stručnjak za preživljavanje: na neki način joj je uspelo da izbegne taj svoj sastanak s dželatom, da ga tako nazovem. Neko vreme se krila i naposletku je preko santi leda uspela da prebegne u Finsku, gde je otišla u manastir i u njemu ostala da živi do 1964. godine. Anja se tajno, neprekidno borila da spase carevu porodicu. Stotine hiljada rubalja poslala je u Sibir, tajnim agentima, koji na li raju ništa nisu učinili. Samo su se obogatili Primakao sam se nešto bliže caru i brzo prošaputao: Jasno. Okrenuo sam se, povukao se iz salona obavivši svoje dužnosti u njemu i vratio se u kuhinju, gde sam pomogao kuvaru Karitonovu pri spravljanju našeg jednostavnog ručka. Bilo je skoro vreme ručku, sluge i carska porodica opet će deliti trpezu. A treće pismo, koje sam, baš kao i prethodna, našao u čepu flaše. Ono je glasilo: Ne brinite za tih pedeset muškaraca koji se nalaze u kućici preko puta vašeg prozora, oni neće predstavljati nikakvu opasnost kad dode vreme za delovanje. Budite nešto precizniji kada govorite o komandantu, da bi nam bilo lakše... Ne možemo vam za sada tvrditi da ćemo sve vaše ljude izvući; nadamo se da hoćemo, ali nakon vašeg odlaska iz kuće oni ionako neće biti uz vas. Niko osim doktora. Preduzimamo korake za doktora D. Nadamo se da ćemo vam do nedelje dati detalje plana. Od sada važi sledeće: kad jednom bude izdat znak, barikadiraćete vrata koja vas odvajaju od čuvara, a oni će se, na smrt uplašeni, naći zatvoreni u kući. Pomoću jednog specijalnog, u tu svrhu načinjenog užeta, spustićete se niz prozor - mi ćemo vas čekati u podnožju. Ostalo nije teško; imamo na raspolaganju prevozna sredstva, a skrovište je dobro kao i uvek. Najveći problem predstavlja kako ćemo Maleckog spustiti: da li je to moguće? Odgovorite nam tek kada o tome dobro razmislite. U svakom slučaju, otac, majka i sin silaze među prvima; devojčice i doktor silaze nakon toga. Da li mislite da je to moguće? Da li možete napraviti odgovarajuće uže, pošto vam ga u ovom trenutku mi ne možemo doneti?

Jedan oficir Ovaj doktor D. bio je doktor Vladimir Nikolajevič Derevenko, koji je lečio prestolonaslednika. Car se često šalio, govoreći da ga njihov zatvorenički život podseća na dugačko putovanje po morskoj pučini - svaki novi dan bio je potpuno isti kao i prethodni. Ali to, svakako, nije važilo za ovaj. Svakodnevni redosled događanja bio je poprilično poremećen, i nakon podnevnog obroka svugde po kući čuo sam prigušene glasove i šaputava dogovaranja. Oni su se, naravno, trudili da donesu odluku o tome šta im je činiti, kako da nađu rešenje za ovu novu situaciju i šta je to tačno značilo, ova mogućnost bekstva koja se upravo ukazala. Negde oko dva sata posle podne, ćela se carska družina uputila niz ta dvadeset tri stepenika i svi su izašli napolje, sa izuzetkom doktora Botkina, Aleksandre Fjodorovne i njene najstarije ćerke, Olge, koja je ostala uz majku da ‘sređuje lekove’. I tamo, u tom malom vrtu, tom sirotinjskom dvorištu, mogli smo boraviti puna dva sata, zbog ogromne vrućine koja nas je pritiskala. Šetnja u malim krugovima, to je bilo ono što smo radili, pogotovo car, koji ni trenutka nije mirovao. Ponekad se činio živahan i uzbuđen, a onda je opet postajao zabrinut i preplašen. Mislim da je duboko razmišljao, pokušavajući da predvidi šta će se desiti u narednih nekoliko sati, ali ko bi mogao i da pretpostavi šta su to boljševici u svojim glavama mutili. A koverta koju mi je iskušenica Marina gurnula u ruku? Istinu govoreći, nikada nisam video njen sadržaj i, nažalost, to pismo više ne postoji; u svakom slučaju, nikada nije izašlo na površinu u svim tim sovjetskim arhivima. Mislim da ga je Aleksandra pocepala, bacila u WC-šolju, pa pustila vodu. Ali ono je sigurno poticalo od ove Ane Virubove, prijateljice o kojoj je bilo mnogo govora. Nju su optuživali za toliko strašnih stvari, a na kraju se ispostavilo da je ona bila jedna obična, emotivna duša koja je svojim prijateljima, carskoj porodici, bila u potpunosti privržena. Svakako, morala je biti rođena spletkašica, i to veoma dobra, moram priznati, jer kako bi u protivnom uspela prokrijumčariti sva ta pisma carici i sav taj novac tajnim agentima? To nikada nije rasvetljeno, jer jedino što je madmoazel Virubova otkrila u jednom od svojih pisama, pisanih a bezbedne Finske, 1923. godine, bilo je: Čak ni sada i tako daleko od Rusije, ne smem da otkrijem imena tih hrabrih i vernih ljudi, koji su pisma i paketiće krijumčarili u kuću i iz nje... i donosili ih meni i grupici odanih muškaraca i žena u Petrogradu. To dvoje, koji su bili najtešnje povezani, muškarac i žena, morali su, naravno, živeti u stalnom strahu da ne budu otkriveni i pobijeni. lako to prokrijumčareno pismo nikada nisam pročitao, video sam njegov efekat, a on je bio ogroman. Dok smo mi tog poslepodneva sedeli za stolom, Romanovi su jeli svoje kriške hleba i pili čaj, krišom dodajući jedno drugom tu kovertu, koja je išla od oca do majke, do ćerke, do sestre... i tako dalje... i niko od njih nije gledao reči na njoj, već bi samo malčice držao kovertu ispod nosa i udisao miris. Za njih je to bilo čudo, nešto poput opojnog sredstva, nešto kao putokaz koji ih je vodio u veselu prošlost. Ja, koji sam prestolonaslednika uvezao u sobu, video sam sve to, video sam njihova ozarena lica kako sijaju od iznenađenja i zadovoljstva. ‘Uzmi, Leonka, pomiriši’, prošaputao je Aleksej Nikolajevič, kada mi je, kao poslednjem u redu, dodao kovertu. Stavio sam papir pod nos, duboko udahnuo i... i sve mi se u glavi raširilo poput kakve cvetne krunice, tako pune latica, tako sladunjave da... da se nisam mogao suzdržati već sam kinuo kao konj. Svi su prasnuli u smeh, svaki član carske porodice, kao i tih nekoliko preostalih slugu. A nekad su ih imali petnaest hiljada. ‘Na zdravlje, Leonka’, poželeo mi je Nikolaj Aleksandrovič. Jedno po jedno izgovorili su nešto slično tome, dok sam ja, u međuvremenu, brisao nos i pružao pismo Alekseju. On ga je sakrio ispod jastuka na kojima je sedeo.

Minuo je i taj dan i smenila ga noć, a večera je poslužena u osam sati. Nakon jela, dr Botkin je počeo čitati, dok je Aleksandra vredno pisala. Tatjana, Olga i Njuta pretvarale su se da krpe donji veš, a u stvari su ‘sređivale’. Nakon izvesnog vremena i Nikolaj je odložio knjigu i počeo da piše, ne svoj dnevnik već pismo, to jest, da budem precizan, odgovor. Da, da. Kad sam sledećeg dana odneo odgovor na treće pismo, imao sam uza se i dva odgovora na pismo madmoazel Virubove. Naravno, i car i carica su, kao odgovor, napisali pisma koja, usput rečeno, još postoje, jer ta sentimentalna Krava nije uništavala pisma već ih je nosila sa sobom. Naposletku su sva završila u biblioteci Univerziteta Jejl u Americi. Svojoj prijateljici Anji car je pisao: Od srca hvala za vaše prijateljske reći, koje smo još danas primili. Drago naše napaćeno stvorenje, stalno ste u našim mislima i molitvama. Njena visost nam je sve pročitala. Strašno je to što vam se dešavalo. Nama je dobro. Situacija je prilično mirna. Žao nam je što vas nismo tako dugo videli. Puno poljubaca i blagoslova. Vaš prijatelj N, koji vas puno voli. Poželite sve najbolje svojim roditeljima. Caruje trebalo dosta vremena da sastavi odgovor. Da, on je bio oprezan. Sve na svome mestu, čak i reči na listu papira. Carica je, međutim, pustila srcu na volju, a njen odgovor, pisan na engleskom jeziku, tekao je poput ogromne reke: Zlato moje, moja dražesna, malena Sovo, ljubim te iz dubine duše. Svi te nosimo u srcima. Molimo se za tebe i često pričamo o tebi. No, sve je u rukama gospodnjim. Dobili smo tvoje pismo, i iz dubine srca ti na njemu zahvaljujemo. Tako mi je drago što sam čula nešto od tebe. Ima toliko toga što bih ti želela reći da na kraju nemam reči. Nisam navikla da pišem bilo šta što bi imalo nekog smisla, samo kratka pisma i karte. Ništa značajno. Tvoj parfem na koji je mirisalo pismo prilično nas je uznemirio. Pismo je kružilo oko stola i svi smo te jasno videli pred sobom. Nemam ni kapljicu one svoje ‘bele ruže’ da namirišem ovo svoje pismo. Hvala ti na tvome. Deca i otac su bili dirnuti. Čula sam da je život na Krimu sada strašan. Ali Olga A. je ipak prezadovoljna malim Tihonom, pa ga lično hrani. Nemaju više poslugu pa se N.A. i ona brinu o svemu. Kako smo čuli, D. je umrla od raka. Onaj vez koji si mi davno poslala jedini je trag koji još imamo od prijatelja. Gde je ona nesrećna Katarina? Tako nam svi nedostaju i molimo se za sve vas. Mnogo čitam i živim u prošlosti jer je ona puna sećanja. Imam puno poverenje u ružičastu budućnost. Gospod ne ostavlja one koji ga ljube i veruju u njegovu beskrajnu milost, a kad se budemo najmanje nadali, poslaće nam pomoć i spasti našu nesrećnu zemlju. Strpljenje, vera i istina. Neću pominjati ono što si ti preživela. Zaboravi sve, zajedno sa svojim starim imenom koje si odbacila. Počni ponovo da živiš. Pišem ti ovo u svojoj spavaćoj sobi. Džimi mi spava pored nogu i greje ih. Stalno se trudim da budem u nekakvom poslu. Čitam puno ‘dobrih knjiga’, volim 'Bibliju, a s vremena na vreme čitam romane. Pored toga, šijem, vezem, slikam - s naočarima, doduše, pošto mi je vid oslabio pa ne mogu bez njih. Toliko mi je žao što ne možemo da šetamo daleko. Smemo samo da se krećemo između ovih visokih ograda. Otac je jednostavno fantastičan. Tako smireno izgleda, iako znam da strašno pati zbog onoga što se dešava zemlji. Pravo je čudo od čoveka. Ostali se dobro drže i ne žale se, a Aleksej je pravi anđeo. Dosta toga nam teško pada... srca nam ponekad gotovo iskaču. Deca su zdrava. Veoma sam srećna što imaju dobro srce. Nadam se da Gospod blagosilja sav trud koji ulažem da odgojim svoju Bebu. Zemlja je plodna, ali se pitam da li je seme dovoljno jako? Činim sve što je u mojoj moći, jer se od toga sastoji moj život. Trenutno pletem čarape Maleckome, baš kao što sam to radila i za ranjenike, sećaš se? U poslednje vreme sve krpim. Očeve pantalone su izlizane i zakrpljene, donji veš devojčica je

propao. Strašno, zar ne? Prilično sam osedela. Anastasija se, na njeno veliko razočaranje, poprilično udebljala. Sad je debela baš kao što je i Marija bila. Okrugla je i s dosta sala oko struka, a ima i kratke noge. Tako se nadam da će još rasti. Olga i Tatjana su mršave, ali im kosa raste fantastično. Izuzetno sam uverena i istinski verujem da će sve izaći na dobro, da je ovo što nam se sad dešava ono najgore, te da će veoma brzo sunce ponovo zasjati. Ali toliko strahujem da će biti još dosta krvoprolića i nedužnih žrtava. O Gospode, spasi Rusiju! To je vapaj svih nas, ujutro, u podne i uveče. Ali nama ne treba besramni mir. Osećam se tako stara, ali sam ja još majka ove zemlje i patim zajedno s njom i osećam njen bol, kao da je to bol moje dece, a takođe je i volim, bez obzira na sve njene grehe i strahote. Niko ne može istrgnuti dete iz majčinog srca, a još manje se može otrgnuti zemlja, iako ruska mračna nezahvalnost prema caru i dalje lomi moje srce. Međutim, ne odnosi se to na ćelu zemlju. Gospode, imaj sažaljenja i spasi Rusiju. Primećujem da pišem na engleskom jeziku, ne znam zašto. Spali sva ova pisma. Tako je bolje. Nisam sačuvala ništa iz tako drage prošlosti. Jednostavno, spali ova pisma, srećo moja, jer bi tvoju kuću u svakom trenutku mogli ponovo pretresti. Ljubimo te svi i želimo ti blagoslov. Neka je Gospod uz tebe i neka te čuva. Moje je srce preplavljeno osećanjima, ali su reći nemoćne. Tvoja A. PS. Tako bih ti rado poslala malo hrane, malo makarona, na primer. Dirljivo, zar ne? Svrgnuta carica, koja je i sama zatvorenik, iz Sibira bi rado poslala makarone. Čak i sada mi se srce preplavi sažaljenjem. Čudna je to bila žena, ta naša carica Aleksandra. Tako složena. Kao što sam ranije spomenuo, njena najveća zlodela bili su njen ponos i njena nesigurnost, koji su dovodili do toga da ona sve oko sebe drži na odstojanju, sve osim supruga i dece, dok joj je najveći dar bila njena emotivnost. Meni se čini čudnim da se tako različite osobine mogu objediniti u jednoj jedinoj osobi, ali s druge strane, i jedan pas takođe može biti i crn i beo. Također smatram ironičnim to što ruski narod ništa drugo nije želeo nego caricu koja bi bila ispunjena ljubavlju i emocijama, a takva je upravo bila Aleksandra Fjodorovna... Pa ipak, što su je više prezirali, to je ona postajala sve plašljivija, hladnija i sve se više distancirala. O, kakva su to mračna vremena bila, ali tokom svih meseci koje sam s njima proveo deleći zatočeničku sudbinu, to su bili baš Romanovi koje sam upoznao i, da, Romanovi koje sam zavoleo. To je bilo zatočeništvo koje je postajalo sve intenzivnije, od Carskog do Tobolska i, na kraju, Jekaterinenburga. Tek tu sam stekao zaista jasnu sliku o carskoj porodici. Sećam se da je, dok smo bili u Tobolsku, jedan od carevih ađutanata, izvesni general Tatičev, isto to primetio bio je iznenađen činjenicom da su se članovi porodice tako intimno i s tolikom ljubavlju ophodili jedni prema drugima. A na to mu je car odgovorio, dok mu je na licu treperio onaj njegov ljubazni i ironični smešak: Kao moj ađutant, tokom svih ovih godina imali ste mnogo prilika da nas posmatrate. Ali ako tek sad otkrivate kakvi smo to mi u stvari, kako onda da zamerimo novinama na onome što pišu o nama? 11 Letnja noć u Sibiru spušta se tek nakon velikog oklevanja. Tog kasnog junskog dana nije bilo nimalo drugačije, pošto je veče prolazilo veoma sporo. Kratak ali jak pljusak prešao je preko grada, a za njim je usledio hladan vetar i prilično svetla pomrčina, koja kao da nije želela da otera dan. Na tako dalekom severu mrak nije pao pre dvadeset tri časa, ali je carska porodica pre

toga otišla na počinak, što je bilo veoma čudno. Posle devet sati uveče prestolonaslednik je prvi otišao u krevet, a malo kasnije za njim su otišle i devojčice. Nikolaj bi ranije često ostajao iza svih i čitao u salonu, ili bi zajedno s Botkinom igrao dame, pri čemu je crveno-crna tabla s kockicama ležala otvorena na stolu za čaj, dok bi Aleksandra sedela za pisaćim stolom pored njih i slagala pasijans. Ali ne i te večeri. Negde oko deset sati uveče spremali su se da idu u postelju. Meni su tiho rekli da učinim isto. Celo veče vodila se nekakva diskusija, o čemu - nisam znao, ali sam mogao da pretpostavim. Jednostavno: da li je moguće da će se pokušaj odigrati večeras? Da, pa nam je krišom dat savet da budemo spremni za bekstvo, pošto su Romanovi bili čvrsto rešeni u svojoj nameri da nas ne ostave na cedilu, nas - poslednje osobe koje su im bile odane. Naravno, bilo je veoma džentlmenski - baš kao i u stara dobra vremena - s Nikolajeve strane što je odlučio tako da postupi, ali sigurno nije bilo i praktično. Sedam osoba već je stvaralo dovoljno problema, da ne govorim o dvanaest. Uprkos tome, odluka je prenesena svima nama, od najvišeg pa do najnižeg Nikolaj Botkinu, ovaj Trupu, Trup Karitonovu, dok na kraju nisu došli do mene. ‘Nemoj se skidati kad budeš išao u krevet’, prošaputao mi je kuvar. Treba da budeš spreman svakog trenutka’. ‘Hoćeš reći da u ovoj odeći moram ići u krevet?’, pitao sam ga dok sam raspremao svoj krevet koji se nalazio u malom holu između trpezarije i kuhinje. ‘Sve’. ‘Čak i cipele?’ To ga je malčice zbunilo i duže vreme je o tome razmišljao. Kuvar Karitonov bio je velemajstor kada je od ničega trebalo spremiti neko jelo - šumske gljive umotane u komadić testa, tople piroške od testa, punjene rižom i kupusom - ali strateg na polju prevare sigurno nije bio. Dugo mu je trebalo da smisli kakav će odgovor dati na moje pitanje. ‘Ne, to bi onda, sigurno, privuklo pažnju stražara’. ‘Onda ću ih držati pri ruci’. ‘Dobro. Ali kad počne, moramo otrčati do njihove sobe i pomoći pri barikadiranju vrata’. ‘Odlično’. Električno svetio je ugašeno i počela je jedna od najneudobnijih noći u mom životu. Naravno, temperatura vazduha je donekle opala, ali sam ja bio potpuno obučen. U roku od nekoliko minuta ležao sam u krevetu, kuvajući se od vrućine. Počeo sam da se vrtim, od čega mi je postajalo još toplije. Ali se nisam usuđivao da skinem pokrivač sa sebe, jer sam se plašio da čuvari iznenada ne dođu u kontrolu. Misli su mi lutale, kao i Karitonovu - to sam primećivao, jer se na drugom kraju sobe taj krupni čovek neprestano vrteo u svojoj postelji. Kako li će sve to izgledati? Da li će trupe lojalnih kozaka, uzvikujući ratne poklike, urlajući i pucajući uvis, dojahati u grad? Da li će se carski oficiri pojaviti iza ćoška i seći grkljane čuvarima, jednom po jednom? Pokušavao sam da zamislim scenario: da li će naši tajni spasioci najpre savladati mitraljesko gnezdo na krovu, a zatim upasti u kuću, ili će najpre izvršiti upad u kuću Popov koja se nalazila preko puta i pobiti pojačanje? S druge strane, možda će iz ničega izroniti neki avion, pa će se pilot nagnuti napolje, pažljivo naciljati i baciti bombu na kuću Popov, usled čega će svi boljševici biti rasparčani na komade? Takav jedan prepad iz vazduha možda je bio najbolje rešenje, pogotovo što je Kuća s posebnom namenom bila opremljena električnim alarmom koji bi upozorio čuvare. Ali kako god to izveli, znao sam da će biti proliveno mnogo krvi, i u mislima sam video sebe kao heroja koji pomaže velikim vojvotkinjama da izađu kroz prozor i spuste se niz čaršave, svezane jedan za drugi. S druge strane, to s prozorom moglo bi biti suviše opasno, pošto je on bio okrenut prema dvorištu koje se nalazilo s bočne strane kuće Popov. Pa... pa bi zato možda bilo

dobro da pomognem devojčicama da se spuste niz dvadeset tri stepenika i otpratim ih do konja ili motornih vozila koja su čekala spremna. Možda će mi poći za rukom da otmem kakvu pušku, možda ću čak morati da ubijem nekog od Crvenih. I zamišljao sam kako ćemo Romanovi i ja uspeti da pobegnemo - možda ću biti i ranjen, ali ne ozbiljno - a onda će me car postaviti za grofa ili princa, ili tako nešto. Da, svu noć sam razmišljao o mogućnostima. Zamišljao kako nekoga ubijam. I svu noć sam čuo čuvare u podrumu, čuo sam njihovo deranje, njihov smeh, njihove pijane ispade. Svaki put sam mislio da je kucnuo početak kraja, a onda mi je srce počinjalo divljački da lupa, usled čega nikako nisam mogao da zaspim. Niko nije ni oka sklopio. U svakom slučaju, jedva da je sklopio. U jednom trenutku u daljini se začuo pas kako cvili na mesec. Ili je to, možda, bio vuk, koji se primakao veštačkoj brani? Naposletku je Karitonov počeo da hrče, a i čuvari koji su se nalazili u prizemlju više se nisu čuli, pa je svuda zavladala mrtva tišina. Nisam imao pojma koliko je bilo sati - samo su bogati seljaci i plemstvo imali časovnike - ali mora da je bilo negde oko dva ili tri sata iza pola noći kada su mi se oči konačno sklopile. Kasnije sam u nekoj knjizi čitao da su Romanovi te noći otišli u krevet potpuno obučeni i sa svim svojim draguljima, ali sam se često pitao o čemu su oni razmišljali kada se spustila tama. Devojči-ce, dečak, njihovi roditelji - da li su oni ležali u krevetu i molili se za spasenje? Da li su se smejali pri pomisli šta će im se uskoro desiti? Da li su plakali, uznemireni? Znam sigurno da je Aleksandra, uvek tako nadarena osećanjem paničnog uznemirenja, svu noć provela brinući se za svoje bebe i za svoga supruga. Da li će se, kad krenu u bekstvo, stražari najpre i posebno okomiti na njima tako omraženog Nikolajčića i ubiti ga? Kad se porodica bude našla u toj paničnoj jurnjavi, da li će možda Malecki pasti i povrediti koleno ili ruku, pa će imati užasne bolove, ili će pak umreti od bolova? Carica je u svom dnevniku napisala da joj san uopšte nije bio bitan u trenucima kada joj se u glavi svaki scenario uspešnog bekstva pretvarao u totalan neuspeh: Strahovita vrućina iako je malčice padala kiša... Rano sam otišla u krevet, ali sam spavala samo tri sata, zbog buke koju su napolju pravili. Sve do dana današnjeg zamišljao sam kako su Romanovi tamo ležali i kako im nije polazilo za rukom da padnu u san, te da su istovremeno registrovali svaki korak, napad kašlja, svaku reč, svaki lavež ili udar vetra. Gotovo sam siguran da su se svu noć vrteli u postelji, postavljajući sebi nebrojena pitanja, nadajući se, strahujući. A bila je to strašna noć, koju je smenio dugačak, užasno vreo dan, a potom je opet usledila jedna strašna noć, puna užarenih briga, jer je sedamnaestog carica napisala: Dvadeset časova. Večera. Dvadeset tri stepena u sobi. Nisam gotovo nikako spavala. Možda su Aleksandrina gorka iskustva s petrogradskom aristokratijom bila razlog njenoj tako velikoj sumnjičavosti, ali je imala potpuno pravo što nije sve pisala u svoj dnevnik. Ranije je svaka, pa i najmanja, sitnica koja bi se mogla smatrati pogodnom zaista bila korišćena protiv nje. Svesna toga, bila je u mogućnosti da shvati kakve sve opasnosti nosi vođenje jednog detaljnog dnevnika. Morala je biti oprezna, pa njen dnevnik i nije predstavljao nekakav lični izveštaj, već je pre ličio na registar svakodnevnih događanja. Zato je ona svoj posao u vezi s tom velikom količinom dijamanata opisivala rečima ‘sređivali lekove’, a zabeleška koja govori da nije gotovo nikako spavala, te da je napolju bila strašna galama, upućuje na one noći koje smo svi proveli ležeći i čekajući spas koji nikada nije došao. Istovremeno, Nikolaj Aleksandrovič se pokazao manje mudrim od svoje žene: Dvadeset sedmi jun. Četvrtak. Naša draga Marija napunila je 19 godina. Vreme je i dalje tropsko, 26 stepeni u hladu, a 24 u sobama; jedva izdržavamo. Za nama je ostala noć puna straha, i proveli smo je potpuno odeveni. Razlog tome su ona dva pisma koja smo tokom prošlih dana dobili, jedno iza drugog. U

njima nam je rečeno da moramo biti spremni kako bi nas izbavio neko ko nam je ostao privržen! Dani su prolazili i ništa se nije desilo, a ubijaju nas čekanje i nesigurnost. Ali zašto? Zašto je, za boga miloga, on pisao sve te stvari kad su ih boljševici mogli pronaći i pročitati? Da li je Nikolaj Aleksandravič bio tako naivan? Tako... glup? Ili je, jednostavno, bio prevelik gospodin, prevelik aristokrata iz onih minulih vremena? Možda je imao previše carskoga u sebi pa nije mogao ni zamisliti da bi nekome moglo pasti na pamet da se tako drsko bavi tuđim privatnim stvarima i nekoga toliko uvredi? I tu smo, dakle, bili tog jutra, dvadeset sedmog. Bio je sunčan, vreo dan - već rano ujutro temperatura se popela na dvadeset tri stepena - ali niko od nas zbog toga nije bio uzbuđen. Tek smo se bili probudili iz tih živahnih snova punih nade i bili smo i dalje potpuno paralisani zbog neuspeha. Bilo kako bilo, nijedan pokušaj nije napravljen da budemo oslobođeni u to gluvo doba noći, a čekanje je, kao što je Nikolaj pisao, bilo pravo mučenje. Svi smo razumeli da će, šta god da se desi, početak kraja doći. Svakako da su Nikolaj i Aleksandra želeli da im porodica bude spasena i prebačena na sigurno, ali kada su se suočili s mogućnošću da će se to stvarno i desiti, shvatili su da bi takav jedan pokušaj spašavanja predstavljao neverovatno ludilo i opasnost. Pa pošto se, tokom tih nekoliko sledećih dana, ništa nije desilo, Nikolaj je počeo osećati da se tama nadvija nad njim; to osećanje bilo je tako jako da je u roku od nekoliko dana prestao da vodi dnevnik u koji je sve tako pomno zapisivao, još od vremena kada je bio dečak. U jednom napregnutom raspoloženju sastali smo se da obavi jutarnju inspekciju, nakon koje smo jeli hleb i pili čaj bez ne-m većih reči, ali se sve promenilo kada smo u jedanaest sati polili da slavimo Marijin rođendan. Car je insistirao na tome jer je, kao svaki pravi otac, i poput svakog dobrog vojnika, vodio računa o moralu svojih trupa. Kad je primetio koliko smo bili utučeni, odlučio je da došao trenutak da posveti pažnju našem duhu. Pa je to bio razlog za izdavanje dekreta kojim su se svi Romanovi i posluga pozivali da upute čestitke najlepših želja vladarevoj trećoj po redu ćerki. ‘Čajanka u kasno prepodne... zar to nije malo neobično?’, pitala je Aleksandra Fjodorovna, posmatrajući slavljenički obed postavljen u salonu. ‘A zašto bi bilo?’, reče ozarena Marija, dok su joj iskolačene oči izazivački sijale. ‘Tačno, zašto bi bilo?’, pridruži joj se car. ‘Na kraju krajeva, zar si zaboravila da je bila revolucija?’ ‘O, veruj mi, pamtim ja to dobro’, reče Aleksandra, zabavljajući se. ‘Zamisli samo, svi su uvek davali tako interesantne čajanke, svi osim nas. Mi smo uvek imali isti čaj, isti hleb, serviran u istom porcelanskom servisu, i uvek ga je donosio isti sluga. Osim toga, čajanka je bila uvek u isto vreme, svakog dana. Verujem da još od vremena Katarine Velike ništa nije menjano’. ‘ Verujem da si u pravu, draga moja’, odgovori car. ‘Dvor je uvek održavao tradiciju’. Demidova, koja je stajala pored mene, reče spontano: ‘Još se sedam kako ste vi, gospođo, hteli da promenite neke stvari’. ‘I ja se sedam. I to dobro, da budem precizna. Zar to nije bio strašan neuspeh?’ ‘Strašno’. Kasnije je Demidova nastavila govoriti o tome. Objašnjavala je kako je čajanka za cara pre rata, baš kao i sve ostalo, bila veoma kruto regulisana: u pet sati su se vrata otvarala, car je ulazio, mazao maslac na komadić hleba i pio dve šoljice čaja - ni više, ni manje. Međutim, Demidova je čula od drugih sluškinja kako su čajanke kod aristokratije bile mnogo kreativnije i razuzdanije, pošto je tada bilo u modi da se uz čaj služi najmanje šest vrsta kolača -čokoladni, sa orasima, šumskim voćem, kolači sa šlagom i tako dalje. A sada, dok je posmatrala veliki, slatki hleb upleten u pletenicu, carica se zadovoljno osmehnula i upitala: ‘Reci mi, kuvare, odakle ti, za boga miloga, ovaj prekrasni krendel? Da ga

nisu donele one drage monahinje?’ ‘Ne, gospođo. Ja sam ga ispekao’. ‘Stvarno?’ ‘Vidi!’, povika Anastasija. ‘Ima i grožđica u njemu’. Aleksandra se smejala. ‘Ti si pravi mađioničar, Vanja. Kako ti je, za ime boga, uspelo da ga u tako malenoj kuhinji ispečeš i kako si uspeo da dođeš do svih neophodnih sastojaka?’ Karitonov se skromno pokloni i reče: ‘Leonka i ja, eh, vidite, mi smo malo improvizovali. Snalazimo se’. Iako nam je pošlo za rukom da u toku poslednjih nekoliko dana skupimo malo grožđica, istina je bila da se u krendelu nije nalazio kardamon, baš kao ni narandžina kora, sastojci koji su već mesecima nedostajali na tržištu. Ali to nije bio razlog da ćela porodica ovu kreaciju ne posmatra kao pravu slavljeničku đakoniju, pogotovo što je za nju upotrebljeno dragoceno belo brašno koje smo doneli iz Tobolska, i koje smo pažljivo krili u koferima, u zidovima, čak i iza klavira, pošto bi u protivnom palo u ruke čuvara. Međutim, nedavne zalihe jaja i mleka, da ne pominjem ono malo vanile što je mati Antonina krišom donela, bile su više nego dovoljne da Karitonovljeva kreativnost uzme maha. Već danima je tražio izgovor da pusti mašti na volju, pa je, konačno, iskoristio ovu priliku i Marijin rođendan. Morao je obaviti posao bez upotrebe rerne, pa je majstor improvizacije jutros napravio ovu slatku pogaču koristeći plinski grejač, na koji je veoma pažljivo postavio dve metalne tepsije. Između njih se, potom, pekao kolač. Sledili smo carev primer, pa smo ustali, uhvatili se za ruke i pognuli glave, dok je on čitao molitvu: ‘Svemogući Gospode, pun dobrote i mudrosti, pogledaj u prvom redu našu Mariju. Preklinjemo te da blagosloviš Mariju i podariš joj dobro zdravlje, dug život i svu sreću ovog sveta’. A šta je s mužem, tata?’, prekinu ga Anastasija. ‘Ona bi rado da se uda i izrodi čopor dece!’ ‘Аnја, ne prekidaj oca’, reče joj majka, koreći je. ‘Ali to je istina, ona hoće... ‘ ‘Аnја!’ Nikolaj Aleksandrovič se prekrsti. ‘Usliši naše molitve, Gospode, i zaštiti našu voljenu ćerku u ovim mračnim vremenima. A-mi-iin.’ Svi smo, uključujući i čuvara koji je stajao pored vrata, sledili carev primer, pa smo se prekrstili i svečano promrmljali u horu: A-miin. Nikolaj je zagrlio ćerku i poželeo joj sve najbolje, nakon čega je Aleksandra, svojom rukom prekrstila Mariju i poljubila je. Rođendani su se, uobičajeno, slavili tokom ručka, u prisustvu visokih gostiju, uz obilnu trpezu s dosta hrane. Bilo je tu umetničkih nastupa i mnogo poklona, jer su Rusi darežljivi ljudi, pogotovo kada su u pitanju njihova deca, kojoj oni rado i u velikoj meri ugađaju. U stara vremena devojčica iz redova plemstva bila bi preplavljena šeširima, jaknama i mufovima od krzna, bisernim ogrlicama i dijamantskim naušnicama i tako dalje. Tog letnjeg dana takvo jedno slavlje nije bilo izvodivo, ali niko od prisutnih nije bio razočaran. Carica je lično nasula čaj, što bi se ranije smatralo veoma neobičnim, a što je sada postalo tako svakodnevno. Pošto je fini porcelan već davno nestao, Aleksandra je sipala čaj u visoke čaše od tankog stakla koje su bile uglavljene u metalne stalke. Nije bilo limuna ni šlaga. Dosetljiva carica je ipak uspela da sačuva nekoliko kockica šećera, pa smo tog jutra svi dobili po jednu. Sledio sam prestonaslednikov primer i stavio kockicu između zuba, pa sam zatim pijuckao čaj. Carica je sinu uputila prekoran pogled jer je to bila navika koju su imali seljaci, nešto stoje Aleksej preuzeo od čuvara.

Krendel je bio isečen i podeljen svima. A zatim su na red došli pokloni. Olga je poklonila jedan roman na francuskom jeziku, Tatjana umetak za knjigu koji je lično naslikala, Aleksej jedan kamenčić koji je izglačao tako da podseća na krunski dragulj. Paketić papira za crtanje bio je Botkinov poklon, Demidova je isplela jastuče, a Trup je poklonio buketić cveća. Pečena poslastica bila je, naravno, poklon od kuvara i mene. Kad smo svi predali poklone, nastupilo je finale - pokloni koje su davali Marijini roditelji. ‘Izvoli, najdraža moja’, rekla je Aleksandra. ‘Prvo otvori ovo’. Mlada devojka je to i učinila. Kada je raspakovala poklon, našla je jedno religiozno delo ‘Komplet kratkih molitvi za svaki dan u godini’. Marija je otvorila knjigu i pročitala posvetu tiho, a zatim naglasi ‘Našoj najdražoj, najdražoj ćerki od njenih roditelja koji je najviši« vole. Mama & tata, 27. juni, 1918’. Zatvorila je knjigu, nagnula se napred i poljubila majku. ‘Hvala, mama, puno te volim’. ‘A mene?’, pitao je otac. ‘Tata, naravno!’, rekla je, skočila i poljubila ga u bradati obraz. Nikolaj je zagrlio Mariju, poljubio je i dao joj malu kutijicu. ‘Izvoli, dete moje! Moraš i nešto lepo da dobiješ, znaš, inače te u toku narednih godina neće pratiti sreća’. ‘O!’ Marija je celo jutro čekala ovaj poklon, jer ona nije bila samo Romanova, velika vojvotkinja. Bila je takođe mlada žena koja je vrlo dobro znala kako stvari stoje, da se najlepši pokloni uvek čuvaju za kraj. To što je Marija zatekla sigurno nije bilo blago Romanovih, ali je bilo zaista prekrasno, pogotovo u tim mračnim danima zatočeništva. Ostale devojčice su se okupile oko nje, a Marija je pokazala finu zlatnu narukvicu na kojoj je visio jednostavan privesak izrezbaren u zelenom dragom kamenu. ‘O, što je ovo lepo!’, povikala je Marija. 'Da li ti se dopada?', upitao je otac. ‘Prekrasna je, nikada je neću skidati!’ Marija je skočila i poljubila oca, a zatim majku, koja joj je pričvrstila narukvicu oko zgloba leve ruke. Svi smo jeli poslasticu i pijuckali čaj, dok nam se čaše nisu ispraznile. Razgovor je umuknuo, a mi, posluga, znajući gde nam je mesto, povukli smo se. Samo je dr Botkin ostao s porodicom u salonu. Za nekoliko trenutaka začuli su se zvuci klavira. Bio je to kratak program, tokom kojeg se najpre čuo Anastasijin glas, a zatim caričin. Imala je tako lep alt da bi sasvim sigurno napravila uspešnu pevačku karijeru da nije poticala iz tako visokih krugova. Nakon njih dve, Olga i Tatjana su izvele prekrasan muzički komad na klaviru, tako nežan, tako melodičan da je svaka zla namera iščezla iz te kuće. Dok sam slušao tok melodije i tu poplavu akorda, stajao sam ukočeno u kuhinji, buljio kroz prozor i tokom nekoliko kratkih trenutaka mislio da će sve izaći na dobro. Da, da, čak su i čuvari na trenutak zaboravili bes, goruću mržnju, jer sam primetio da je nekolicina njih zastala tokom svog patroliranja i potpuno utonula u misli. Iznenada, i samo u tom momentu, izgledalo je kao da je sve u toj Kući s posebnom namenom utonulo u mir. No, važne je stvari trebalo obaviti, moralo se još pobrinuti za ‘lekove’. A važnost vremena bila je u svačijim mislima, istovremeno varljiva i puna nade. Ukratko, proslava devetnaestog rođendana Njenog visočanstva Marije Nikolajevne vrlo brzo je privedena kraju, i ženske ruke u toj kudi krenule su na svoj varljivi posao šivenja. Oko podne su sobe ličile na nekakvu radionicu, koja je bila tajna. U međuvremenu, ja sam vozao prestolonaslednika Alekseja, gurao ga iz sobe u sobu. S

obzirom na istu starosnu dob, bili smo u stanju da vidimo stvari koje drugi nisu videli, i tako je taj put kroz trpezariju bio jedna vrsta staze kojom se kretala trojka, velika palma u dnevnoj sobi bila je oaza u Sahari, a kasnije su psi, Džimi i Džoj, koji su lajući trčkarali za nama, postali besni vukovi. Ruku na srce, mi smo umeli satima da se zabavljamo, jer smo imali takvog talenta za to kakvog ja već odavno nemam. Sve to vreme caru je uspevalo da postigne neku vrstu pobede. Uz argumente da je u holu, u kojem smo Karitonov i ja spavali, vladala neizdrživa vrućina, zatražio je (i dobio) dozvolu da nas prebace u drugi deo kuće - u jednu sobu koja je prvobitno pripadala prestolonasledniku, ali je on kasnije prešao kod svojih roditelja. Iako je ta sobica bila dosta svežija, car u stvari nije razmišljao samo o našoj dobrobiti. ‘Ništa nemamo od toga ako samo žene i ja možemo da koristimo ovaj deo kuće’, šaputao je Nikolaj Aleksandrovič, namigujući, dok smo mi prenosili našu oskudnu imovinu u novu rezidenciju. Caru je, sigurno, bila potrebna sva moguća snaga mišića koju je mogao naći. I dok sam ja mislio da smo se pripremali za kakvu bitku ili bojno polje, mi smo se, umesto toga, počeli povlačiti. Nakon ručka, car me je neprimetno pozvao u stranu. ‘Sakrij ove koverte na isti način kao što si to i ranije činio, mladiću’, naredio mi je car uz blag smešak. ‘Jedna je odgovor, a u drugoj se nalazi pismo koje treba poslati u Petrograd. Predaj ih kao što si to uradio i prošli put, pa ćeš nam biti od velike pomoći’. Tako je i bilo. Sakrio sam dve koverte u svoj donji veš, i dok sam išao kod Sovjeta da donesem još hrane, nakratko sam svratio do Vaznesenske crkve. U međuvremenu, carica i njena najstarija ćer-ka, Olga, ostale su u kući i radile kao lude krpeći korzete, dok su car i ostali sišli u vrt i tamo šetali na tropskoj vrućini sibirskog leta. A ja... ja sam otišao i odneo koverte ocu Storoževu. U jednoj se nalazilo pismo Ani Virubovoj, dok je u drugoj bio odgovor, u kojem je, kako sam kasnije razumeo, car pokušavao da odustane od pokušaja bekstva. Mi ne želimo i ne možemo pobeći. Mogu nas samo na silu odvući, kao što je sila bila korišćena i kada su nas odvodili iz Tobolska. Prema tome, ne računajte ni na kakvu aktivnu pomoć s naše strane. Komandant ima puno pomoc'nika; oni se često smenjuju i postali su sumnjičavi. Čuvaju naš zatvor i naše živote tako vredno, i neki od njih se prijateljski ponašaju prema nama. Mi ne želimo da oni pate zbog nas, niti da vi patite zbog nas; za ime božje, iznad svega vas preklinjem da sprečite krvoproliće. Sve što vas interesuje u vezi s njima, saznajte sami. Bez lestava je silazak kroz prozor apsolutno nemoguć. Čak i kada bi nam uspelo da se spustimo, ostali bismo u opasnosti jer je prozor komandantove sobe otvor, a mitraljesko gnezdo se nalazi u dvorištu, odmah na ulazu. Odustanite od ideje da nas izvučete odavde. Ako nas budete držali na oku, uvek ćete biti u stanju da nam priskočite u pomoć, u slučaju da nam ona zaista bude neophodna. Mi nemamo pojma šta se izvan ove kuće dešava pošto ne dobijamo novine. Otkako nam je dozvoljeno da otvorimo prozor, straža je pooštrena, a nama je naređeno da mu se ne približavamo. I tako se desilo da je naš car, pravoslavni car, pokušao da sabotira akciju spašavanja, ne zato što je brinuo za sebe i svoje bližnje, za nas koji smo mu služili. Brinuo je za taj ološ koji ga je čuvao i koji će ga brzo usmrtiti. Kako je mogao biti tako glup? Zar Nikolaj nije mogao, zar Nikolaj nije želeo da vidi tu poplavu krvi koja se obrušavala na njega, koja je preplavila celu Rusiju? O, baš kao što je to jasno nagovešteno u Šekspirovim tragedijama, pad kraljeva nije ništa drugo do materijal za najlepšu od svih mogućih zabava. Pad ovog cara i njegove pratnje bio je najvulgarniji mogući pad, a kraj ove priče - žao mi je što to već moram najaviti - bio je nešto najgore. U tim danima, dok je carska porodica, ne znajući, čekala vlastito smaknuće, mlađi carev

brat, taj prijazni, živahni, veliki vojvoda Mihail, odveden je na nekakvo polje i, tamo ubijen kao pas. A careva sestra, velika vojvotkinja Jelisaveta? Ona i šačica Romanovih živi su bačeni u jedan rudnik, a zatim su ih zatrpali ručnim bombama i zapaljenim žbunjem. Nažalost, oni su sve to preživeli i zahvaljivali su Gospodu, sve dok nisu, nekoliko dana nakon toga, pomrli od gladi. Mi znamo da je to istina, jer kad su njihova izgorela tela kasnije ekshumirana, u želucima im je pronađen pesak. Eto, takva su to bila vremena, tako crna, tako besmislena. Kakav je to košmar bio! 12 Gospode, oprosti mi! Ali me najpre pusti da patim. Ja sam đavolje stvorenje. Muči me i pusti me da te molim za milost, ali me najpre pusti da patim... jer istorija pokazuje da je moja gruba greška bila povod za ubistvo cara i njegove porodice. Da, moja najdraža unuko, Katja, priznajem da je moja glupost, suluda odluka koju je doneo jedan obični kuvarev pomoćnik, pružila boljševicima baš onaj izgovor koji su tražili. Oko petog jula već se videlo da revolucija propada na svim poljima. Boljševici su bili na smrt preplašeni, pošto je njihov poraz bio samo pitanje dana. Nemci su u Ukrajini već imali sve pod kontrolom, Englezi su se spustili na severu zemlje, Japanci su upali u teritorije na Dalekom istoku, a američki marinci bili su na putu prema nama, iako je to išlo dosta sporo. Čak je, u Moskvi, i Socijalrevolucionarna partija digla pobunu protiv Lenjina i njegovih pokvarenih sledbenika. Drugim rečima, Lenjin i boljševici nisu bili samo saterani u tesnac već su bili očajni, što ih je, naravno, činilo opasnijim nego ikada. Bio je petak, ne toliko vreo dan, ne poput prethodnih. Temperatura je iznosila prijatnih trinaest stepeni. Ponovo je počela padati kiša, što bi se te noći između 16. i 17. jula ispostavilo kao problem, no petog je sve izgledalo optimistično. Onaj primitivac Avdejev i njegovo ljudstvo zamenjeni su drugim komandantom i njegovim novim čuvarima, a stigle su i mati Antonina i iskušenica Marina, i to natovarene svakojakim, najukusnijim zalihama. Danima se nisu pojavljivale, a tog su dana iznenada osvanule sa širokim osmesima na licima, noseći sve moguće vrste jela, kakve mesecima nismo viđali, sve od momenta kada su nas proterali iz Tobolska. Umesto samo jedne boce mleka i sirotinjske korpice jaja, tog su se dana pojavile noseći dve četverti mleka, veliku pletenu korpu u kojoj se nalazilo đavolsko tuce - 13 komada svežih, toplih jaja - a da ne pominjem staklenu bocu punu guste pavlake, povelik komad seljačkog sira i toliko mesa da bi to bilo dovoljno da se cele nedelje pravi čorba. ‘O’, uzdisao sam dok sam dobroj monahinji i njenoj iskušenici pomagao da unesu darove u našu malu kuhinju. ‘Ah, što ste puno toga donele!’ Mati Antonina, onako malena i okrugla, namrštila je nosić poput kakvog anđelčića i rekla: ‘Kad je Avdejev bio ovde, svaki put smo donosile isto toliko hrane, ponekad čak i više. Ali smo morale platiti carinu’. ‘Šta?’ ‘Da, da, da. Pred prvom kapijom, pred unutrašnjom kapijom, ispred stražarske sobe, uzimali su sve što bi im se dopalo’. Iskušenica Marina je tihim glasićem potvrdila: ‘Tako je - u protivnom nas ne bi pustili da prođemo’. ‘Pošto sad znamo da je prolaz slobodan’, blistala je dobra sestra, ‘sledeći put ćemo doneti mnogo više’. Ušli smo u malu kuhinjicu. Kad je kuvar Karitonov ugledao stvari, gotovo da je izgubio pamet. Odložio je kuvane krompire u stranu i odmah počeo da se hvališe šta će sve napraviti. ‘Možda čak i pirog s mesom!’

Najveću korpu sam ostavio na sto i dohvatio zdelu za jaja. Dok sam ih raspakivao, mlada iskušenica Marina zakoračila je napred, noseći u rukama četvert mleka, koji mi je predala. Prodorno sam je pogledao u oči i video da je skoro neprimetno klimnula glavom. I istog trenutka osetio sam kako mi od uzbuđenja žmarci prolaze niz kičmu. I, naravno, u malom udubljenju koje je bilo urezano u čep zaista se nalazilo pisamce, četvrto i poslednje koje će car i carica primiti. Mati Antonina i iskušenica Marina jedva da su napustile kuću, kada se u kuhinji pojavio visoki dr Botkin. Svi su iščekivali nešto više vesti izvana, pa je on stavio svoje naočare sa zlatnim okvirima na čelo i pogledao me pun iščekivanja. ‘Leonka, da li bi bio tako ljubazan da odneseš čašu vode Aleksandri Fjodorovnoj?’, upitao je, dok mu je, pri govoru, veštačko zubalo zveckalo na neki veoma neobičan način. ‘Oči je peku, pa sam joj prepisao kapljice valerijana kako bi joj se živci smirili’. ‘Naravno’, odgovorio sam. Učinio sam što se od mene tražilo. Kao i uvek, skinuo sam krpu s bokala za vodu, nasuo punu čašu sveže, bistre vode i uputio se prema spavaćoj sobi. Kada sam prolazio kroz trpezariju, oštri pogled jednog od novih čuvara pao je na mene. Da li je znao? Da li je pretpostavljao? Ne, to je bilo nemoguće. Dovoljno je bilo samo da sačuvam smirenost i prošao sam dalje kroz ulaz u spavaću sobu devojčica, ulaz s kojeg su bila skinuta vrata, i tu sam zatekao tri starije vojvotkinje kako leže na krevetima i čitaju, Anastasiju kako leži na podu i igra se s Džimijem, svojim španijelom. Nakon toga sam krenuo prema sobi u uglu, koja je pripadala Nikolaju i njegovoj supruzi. Carica je ležala na krevetu i odmarala se, držeći jednu ruku preko zatvorenih očiju, dok je Aleksej sedeo na krevetu pored njenog, trudeći se da napravi lančić od bakarne žice. Car je takođe bio prisutan; on je sedeo u udobnoj stolici pored prozora i čitao Saltikovljevu knjigu. ‘Ah, Leonka, najlepša hvala’, rekao je Nikolaj, ustajući iz stolice i gladeći svoj brk nadlanicom. ‘Dozvoli da ti pomognem’. Pošao sam prema njemu i dao mu čašu vode. Veoma tihim glasom je upitao: ‘Da li je sestra Antonina danas donela nešto?’ ‘Da, gospodine’. Odmah sam gurnuo ruku ispod košulje, gde je ležalo sakriveno pisamce. I baš u tom trenutku začuo se strašan kašalj iz sobe u kojoj su se nalazile velike vojvotkinje. Svima nam je bilo jasno šta je to značilo. Car je prošaputao: ‘Brzo!’ Tada sam ih začuo i ja - teške korake čuvara koji se kretao u našem pravcu i gotovo sam se uspaničio. Konačno su moji prsti napipali savijeno pisamce, pa sam ga istrgnuo ispod odeće i gurnuo ga caru u ruku. ‘Ah, dobro jutro, komandante’, rekao je Nikolaj, držeći pisamce u ruci, koju je zatim spustio u džep. ‘Čini se da vrućina konačno nestaje, zar ne?’ Okrenuo sam se i ugledao novog komandanta, Jakoba Jurovskog, koji je samo dan ranije zamenio onu Crvenu svinju, Avdejeva. Ovaj novi čuvar bio je mršav i ne tako visok. Kosa mu je bila gusta i crna, a brada šiljasta, takođe crna. Imao je lepe oči, male uši i upečatljiv, prilično neprijatan glas, koji je zvučao baš kao da je Jurovski govorio kroz nos. ‘Dobro jutro’, rekao je tamni čovek poslovnim tonom, držeći drveno sanduče u ispruženoj ruci. ‘U ovom drvenom sandučetu nalaze se vredne stvari koje ste mi juče dali’. Aleksandra, koja nikada nije mogla držati jezik za zubima, gledala ga je prkosno, ležeći u krevetu. Gotovo cedeći kroza zube, rekla je: ‘Ništa vam nismo dali. To što držite je ono što ste oduzeli od nas’. To je bio incident od prethodnog dana. Jurovski je u poslepodnevnim časovima stigao i još istog poslepodneva je, zajedno s još nekolicinom svojih saradnika, pozvao carsku porodicu i

zatražio da mu predaju lični nakit ‘kako čuvari ne bi došli u iskušenje’. ‘Oduzeli ste nam sav nakit koji smo imali na sebi’, nastavila je carica, ‘osim dveju narukvica koje mi je poklonio ujak Leo i vereničkog prstena mog muža - stvari koje bez alata niste mogli skinuti’. ‘To sam učinio da vas zaštitim’. ‘Da nas zaštitite? Od koga, od vaših ljudi? Plašim se da ste zakasnili. Naši koferi u ostavi već su opljačkani’. ‘Incident vredan žaljenja’, odgovorio je Jurovski, a u očima mu je sevnula mržnja. Ali to se neće ponoviti. Drug Avdejev i nekoliko čuvara prebačeni su na front zbog ovakvih činova nedostojnih revolucije’. Nikolaj, pravi džentlmen, rekao je: ‘Zao mi je Avdejeva, ali je on odgovoran zato što nije sprečio svoje ljude’. ‘Možda, ali to nisu vaše stvari’. ‘U svakom slučaju, cenimo vaše pokušaje da ponovo zavedete red’. Da, čak je i car voleo bič reda i pristojnosti. Prezirao je aljkavost i nered, a u toku prvih nekoliko dana veoma je cenio vojničko držanje ovog novog komandanta, Jakoba Jurovskog. Ali ni on, a ni bilo ko od nas, nije znao da je Jurovski bio odan samo jednoj stvari: teškom zadatku koji je nalagala revolucija, drugim rečima, ubistvu. Zajedno s Jurovskim stigla je i nova straža koja se sastojala od Letonaca. Ova grupa čuvara, emisara podzemlja, nije se sastojala samo od stanovnika Letonije, koji su odigrali važnu ulogu u Čeki, prethodnici KGB-a. Ne, ova nova grupa kršnih momaka bila je neka čudna mešavina Mađara, Nemaca, Austrijanaca i Rusa, prezrena mešavina muškaraca koji su okrenuli leđa Bogu, svojoj domovini, a posebno caru. Osećali su se istinskim revolucionarima, ljudima koji smatraju da cilj opravdava sredstvo. Jedina mi je uteha ona koju sam našao u svojim knjigama, a one kažu da su svi oni dočekali strašnu smrt, uključujući i samog Jurovskog, koji je umro 1938. godine, od veoma bolnog raka, koji mu je smežurao celo grlo. I to nije bilo sve. Gledao je vlastitim očima kako mu rođena i najdraža ćerka Rima biva bačena u jedan od Staljinovih gulaga, gde je trunula punih dvadeset godina. Jurovski je stavio sanduče na sto, otvorio ga i naredio: ‘Morate prekontrolisati moj spisak i uporediti ga sa sadržajem sandučeta. Kad obavite taj posao, zapečatiću sanduče’. A šta ćete onda učiniti s našim stvarima?’, upitala je Aleksandra, ustajući iz kreveta, vidno iritirana. ‘Ponovo nam ih oduzeti? Dopustiti vašim vojnicima da ih ukradu, kao što su i ranije činili?’ ‘Ne, ostaviću sanduče u vašoj sobi, ovde na ovom stolu. Mora ostati zapečaćeno. To ću svakog dana kontrolisati. Uveravam vas da neće biti nikakvih incidenata... sem ako ih ne budete provocirali’. ‘Svi dosadašnji incidenti mogu se pripisati nekompetentnosti vaših ljudi. Mi smo, s naše strane, pružali svu moguću saradnju’. Jasno sam primećivao da Jurovski ništa radije ne bi učinio nego joj opalio dobru šamarčinu, ali je ipak uspeo da se obuzda. Možda se smejao u sebi znajući da je tamo negde ležao metak koji je samo čekao da bude upućen u njenom pravcu. Pa ipak, nije dozvolio da izgubi samokontrolu. Samo je klimnuo glavom, vadeći iz džepa svoju tref-kartu. Vidiš, on je činio sve što je mogao da zadobije njihovo poverenje, sve je činio samo da omogući njihovo ubistvo, jer je vrlo dobro znao da je na klanje jednostavnije odvesti jagnje nego samog vuka. ‘Verujem da je ovo vaše’, rekao je stavljajući nekoliko srebrnih kašika na sto. Očiju razrogačenih od iznenađenja, Aleksandra je pogledala srebrni pribor za jelo. ‘Pa... pa jesu. Gde ste ih, zaboga, pronašli?’

‘Ukradene su iz ostave i zakopane u vrtu’. ‘Mi vam zahvaljujemo’, rekao je Nikolaj i zakoračio napred. ‘Dozvolite mi da prekontrolišem vaš spisak i sadržaj sandučeta. Dajemo vam našu časnu reč da nećemo ukloniti pečat’. Stajao sam pored njih i gledao kako su Nikolaj i Aleksandra dohvatili sanduče i iz njega izvadili paketić. Istresli su sadržaj na sto, i nije se pojavilo ništa posebno, zaista ne. Bili su to prelepi komadi nakita - prstenovi, jednostavne dijamantske naušnice, od kojih je svaka bila pedesetkaratna, medaljoni, zlatni lanci s krstovima. Bivši car i carica su sve pregledali i uverili se da je svaki komad bio zabeležen. Nekoliko minuta kasnije, vratili su svoj nakit u paketić, koji je Jurovski uzeo i odložio u drveno sanduče. ‘Staviću i kašike unutra’. Komandant je učinio kao što je rekao, zatim je zapečatio sanduče, obmotavajući oko njega komad užeta, na koji je izlio malo crvenog pečatnog voska. ‘Kao što sam rekao, ovo sanduče mora stajati na ovom stolu i ostati zapečaćeno. Ja ću svaki dan dolaziti u kontrolu, i ako primetim da ga je neko dirao, odneću ga’. Aleksandra Fjodorovna je ključala od besa. To se moglo videti na njenom licu, koje je postalo crveno. Nikolaj Aleksandrovič, međutim, nije dozvolio da mu se pomeri nijedan mišić na licu, nije otkrivao svoje najdublje misli i, kao i uvek, bio je krajnje smiren i oprezan. ‘Razumemo’, rekao je mirno, iako znam da je i on iznutra kuvao od besa. Jurovski je napravio pokret kao da će se udaljiti, ali se brzo predomislio i, umesto da nestane poput kakvog iznenadnog crnog, kišnog oblaka, pogledao je u dečaka i krenuo pravo prema njemu. ‘A kako se ti danas osećaš, Aljoša?’, upitao je komandant, sedajući na ivicu prestolonaslednikovog kreveta. Aleksej je na trenutak pogledao u svoje roditelje, pre nego šio je dao odgovor: ‘Osećam se izvanredno, hvala na pitanju’. ‘Možeš li da hodaš?’ ‘Uspevam da stanem, ali još ne mogu da hodam’. Jurovski, koji je nekada ranije radio kao sajdžija, zatim kao fotograf, a kasnije i kao bolničar, voleo je da da je savete, pa je rekao: ‘E, moraš dosta da se odmaraš i da jedeš puno jaja i mesa, pa ćeš ponovo postati snažan, u redu?’ Aleksej je klimnuo glavom, graciozno kao i njegov otac, ali nije više ništa rekao, jer je u sebi imao isti ponos kao i njegova majka. U tom trenutku u sobu je utrčao prestolonaslednikov pas, Džoj, i komandant je zatim ustao sa ivice Aleksejevog kreveta i prijateljski udario psetance po glavi. Izlazeći iz sobe, Jurovski je dobacio: ‘Znam sigurno da će se tvoj verni četvoronožni prijatelj brinuti o tebi’. Kako je samo mogao? Kako je samo mogao tako da se ophodi prema toj porodici i istovremeno da hoda okolo noseći u sebi te ubilačke misli? Da, da, da, u tom trenutku - kada sam se ja tako ozbiljno prevario u računu - komandanta Jurovskog više ništa nije moglo sprečiti u mirnom pripremanju pogubljenja carske porodice. On je, takođe, bio taj koji je ispalio prvi metak. On je, isto tako, bio taj koji je četu na brzinu sastavljenih grobara predvodio u šumu. U svakom slučaju, taj mali incident s Jurovskim ubrzo je zaboravljen jer ga je preplavila nada, ona ista nada koja se izrodila nakon dolaska tog zadnjeg pisma koje su mati Antonina i iskušenica Marina neposredno pre toga prokrijumčarile u kuću. Baš kao i ostala, i ovo je bilo sastavljeno na francuskom jeziku i isto tako je preživelo te strašne dane: Smena straže i dolazak novog komandanta sprečili su nas u pokušaju da vam ranije pišemo. Znate li šta je bio razlog tome? Mi dajemo odgovore na vaša pitanja. Mi smo grupa

oficira Ruske armije i svesni smo svoje obaveze prema caru i domovini. Nećemo vam iznositi detalje o sebi, iz razloga koje ćete razu-meti, ali vaši prijatelji, D. i T., koji se već nalaze na sigurnom mestu, znaju nas dobro. Čas slobode je kucnuo, a okupatoru su dani odbrojani. U svakom slučaju, vojska Slovena napreduje u pravcu Jekaterinenburga. Nalaze se na nekoliko koraka od grada. Situacija se pogoršava i ne možemo se skloniti pred najezdom krvoprolića. Ne zaboravite da su boljševici, na kraju krajeva, spremni na svako zlodelo. Došao je odlučujući trenutak. Moramo delovati. Budite sigurni da mitraljesko gnezdo koje se nalazi ispred kuće neće predstavljati nikakav problem. Što se tiče komandanta, imamo način da ga se resimo. Očekujte zvižduk koji će se začuti negde oko ponoći. To je znak. Jedan oficir. E, sad moram da pitam: da li je sada jasna mudrost mojih godina? Zar ja nisam video stvari koje je svaki čovek morao videti? 13 Čekajte zvižduk koji će začuti oko pola noći... Kakve zavodljive reči! Njima je Romeo uspeo da odvuče svoju Juliju na kraj sveta, baš kao i Hitklif svoju Keti, pa čak i Živago svoju Laru. U tim rečima bilo je toliko obećanja, toliko nade, toliko lepote. Sama Aleksandra rekla je šaputavim glasom kako se nadala da će se tri stotine privrženih oficira sjuriti u grad, galameći i klikćući, i sve nas odvesti na sigurno mesto. Bila je tako uzbuđena, tako nervozna da u toku tih nekoliko poslednjih dana gotovo i nije spavala niti se odmarala; stalno se prevrtala po krevetu, trzajući se na svaki šum. Car, međutim, nije prestajao hodati okolo i gunđati. U trpezariji, u dnevnoj sobi, u vrtu, svugde gde bi se našao, marširao bi vojničkim korakom, tamo-amo, tamo-amo, iščekujući, moleći se Bogu, nadajući se. I naposletku je pao u očaj, jer je shvatio da će mu sudbina, koja se već dugo nazirala, poput kakvog crnog oblaka nad horizontom, biti ubrzo i definitivno zapečaćena. To ti je zaista prava istina - i tada, a i u toku još nekoliko dana, naš plamen goreo je tako jasno, bio je tako visok. Sve nam je ulivalo nadu, počev od teških pljuskova koji su noću padali i donosili osveženje, pa do naših obroka, koji su bivali obilniji nego ijedan koji smo imali za proteklih nekoliko meseci. Te noći, između 5. i 6. jula, ponovo smo dobili savet da spavamo odeveni, što smo i činili. I ponovo nijedno od nas nije moglo oka sklopiti, pošto smo ležali i osluškivali neće li se začuti taj prokleti zvižduk, koji se nije začuo nikada. Ne znam šta se desilo, zašto pokušaj da se Romanovi izvuku nikada nije uspeo. Možda su carski planovi otkriveni. Možda su oficiri izgubili hrabrost. Možda su im vođe pobijene. Ili su se, možda, jednostavno pokupili i pobegli s gomilom novca koji im je Ana Virubova slala. Ali jedno je sigurno - nešto je zaista krenulo naopako. Te noći ležao sam u krevetu naćuljenih ušiju da bih čuo kad će se oglasiti ta ponoćna nada, ali sam čuo samo koračanje čuvara napolju i urlike mačaka koje su se tukle, kao i glas neke žene koja je vikala na pijanog muža. ‘Borja, smesta ulazi u kuću!’ U jednom trenutku probudio me je zvuk pucnja, oštar prasak koji je razdirao noćni mir. Uspravio sam se u sedeći položaj, u provizornom krevetu u kojem sam spavao (pokrivač mi je ležao na podu), i video sam da se kuvar Karitonov takođe uskomešao. Da li je to bilo to, početak opsade našeg zatvora i dolazak lojalnih oficira? Da li će nas verni kozaci odvesti? Ali u sledećem trenutku nije se desilo ništa. Karitonov se samo okrenuo i ponovo pao u san. A ja sam ostao da sedim i buljim u jedini prozor u sobi, prozor koji je bio premazan slojem kreča. Minute su prolazile, i ja sam ponovo legao na pod, savladan osećanjem beznadežnosti i konačne

iscrpljenosti. Pred jutro se začuo ratni žamor. I to se, od tog momenta, svakog dana pojačavalo. Mi, svakako, nismo mogli ništa videti, ne samo zbog dvostruke ograde koja je opasavala Kuću s posebnom namenom već i zbog okrečenih prozora. Međutim, mi smo, baš kao i slepci, postali veoma osetljivi na zvukove izvana. Svaki put kada bi se začuo neki zvuk koji bi ukazivao na nešto vredno pažnje - zvuk kopita, brujanje jednog ili dva kamiona - vrela kuća je zaustavljala dah. Car bi tada prestao da hoda, carica bi obustavljala svoje tajno šivenje, Demidova bi prestajala da čisti, a Karitonov bi zastajao pri seckanju. Šta se to čuje, vojno ili civilno vozilo? Crveni vojnik ili Beli spasilac? Da li je to kucnuo čas našeg spasenja, ili čas... Nismo više ništa čuli od tog nepoznatog oficira, ni jednu jedinu reč. Carica je postala veoma nervozna, a car tako frustriran da je na kraju odlučio da napiše pismo u kojem je preklinjao da mu pošalju obaveštenja. I to je bilo upravo ono pismo koje mi je car poverio, a koje je Jurovski otkrio i koje je boljševicima dalo toliko željeni izgovor. Ali zašto nismo bili spaseni? Zašto? Mnogo ranije, prošle zime u Tobolsku, Romanovi su mnogo jednostavnije mogli da pobegnu. Gotovo svi vojnici koji su bili zaduženi da ih čuvaju bili su podlegli šarmu carske porodice, pa je Nikolaj svoje bekstvo mogao ostvariti tako što bi jednostavno izbegao iz grada i pobegao na sever, u samo središte Sibira. Međutim, car se kao i svaki pravi plemić, osećao obaveznim da ne izaziva neprilike i da napusti Rusiju, pa je... pa je prema tome, u to vreme, kada smo se već obreli u tom osinjem gnezdu, tom Jekaterinenburgu, bilo već kasno za sve. Ali... ali zašto se spasioci nisu pojavili pod svetlošću te letnje mesečine? U to vreme u julu je bilo jedva nekoliko stotina Crvenih u celom Jekaterinenburgu. Beli, koji su se nalazili na udaljenosti od nekih tridesetak kilometara, već su bili preuzeli gradove, spremni da izvrše napad iz raznih pravaca. Svima nam je bilo jasno da bi grad svakog trenutka mogao pasti. Prema tome, zašto niko nije pokušao? U tih nekoliko dana koji su još sledili, kroz naš prozor čuli smo tek nešto malo zvukova normalnog života, ali ne i zvižduk. Zatvoreni u Kući s posebnom namenom, čekali smo. I što je više vreme odmicalo, sve smo više gubili nadu. U četvrtak, 11. jula, konačno nam je postalo jasno koliko su očajničke, čak beznadežne, bile naše okolnosti. Da bi oterali tu strašnu dosadu, prestolonaslednik i ja otpočeli smo našu igru, a to više nije bila naša omiljena - trojka, ili engleski tenkovi - već lift; Jedna od vrata koja su vodila iz trpezarije bila su vratašca koja su se na naše veliko zadovoljstvo otvarala tako što su klizila u stranu, u zid i iz zida, baš kao i vrata lifta. A Aleksej, koji je sedeo u stolici, i ja pravili smo se da idemo liftom skroz gore, na poslednji sprat jedne od onih visokih američkih zgrada, koje se izdižu tako visoko iznad zemlje - trinaest spratova! - da ljudi tamo mogu češkati oblake. Još nismo bili stigli do šestog sprata, kad su se iznenada začule velike vojvotkinje i doktor Botkin. Užurbano su prolazili kroz trpezariju. Aleksej je rekao: ‘Nešto se dešava’. Prestolonaslednik je levom rukom napravio pokret, a ja, savršen lakej i pratilac, poslušao sam ga istog trenutka. Gurnuo sam ga u pravcu izlaza iz našeg takozvanog lifta, manevrisao velikom brzinom kroz trpezariju, kroz sobu njegovih sestara i uvezao ga u roditeljsku sobu. Tamo smo zatekli cara i caricu, sve devojčice i doktora. Žalosnih lica, stajali su pored jedinog otvorenog prozora u sobi i buljili kroz njega. ‘Šta je bilo, tata?’, želeo je da zna Aleksej. ‘Neće valjda opet zatvoriti prozor?’ Car je bez reći prišao, stavio ruku na Aleksejevo rame i tiho, gotovo umorno, odgovorio: ‘Ne, pokrivaju ga na drugi način’. Šokirani, posmatrali smo kako se lestve prislanjaju uz stražnji zid kude i kako tri radnika podižu tešku, metalnu rešetku. Uz ne tako jednostavne napore, pričvrstili su rešetke sa spoljne

strane prozora. Zakrečeni prozori bili su dovoljno strašni, ali ovo je bilo još strašnije, jer smo se u roku od nekoliko trenutaka našli sigurni iza rešetaka. Zar nije trebalo da pobegnemo kroz taj prozor? Zar je naš put ka slobodi sad bio potpuno zakrčen? Da li je naše spasenje sada postalo potpuno nemoguće? ‘O, Niki’, uzdahnula je Aleksandra čvrsto se oslanjajući na ruku svoga supruga. Malo-pomalo, naš je svet postajao sve manji. Više se nije činilo da smo samo stavljeni u kućni pritvor. Sada nam je postalo jasno da ćemo, kada budemo gledali kroz te rešetke, biti svesni da smo u zatvoru, zaključani u nekakvoj luksuznoj ćeliji iz koje bi bekstvo moglo biti neizvodivo. Nikolaj je zamišljeno uvijao svoj brk i rekao: ‘I to bez ikakvog upozorenja..’. ‘Ne misliš valjda da su naši... naši prijatelji tamo napolju otkriveni?’ ‘Ko zna, ali se primećuje da se čuvari nečega plaše. U svakom slučaju, ovaj Jurovski postaje mi sve manje simpatičan!’ Iza nas su se začuli koraci, i komandant, koji je ušao u sobu, rekao je onim svojim glasom iz nosa: ‘Imate li šta da primetite, građanine Romanov?’ Car se okrenuo i upitao: ‘Da li se zaista toliko plašite da ćemo pobeći napolje, ili pak tražiti da uspostavimo kontakt sa stražarima?’ ‘Naređeno mi je da čuvam bivšeg cara’. ‘Kao što sam već rekao, svoju porodicu nikada ne bih ostavio na cedilu’. ‘Imam svoja naređenja’. Jurovski je zatim podigao uvis kutijicu. ‘Ovo sam pronašao u sobi kod čuvara. Ukradeno je iz vaših kofera, pretpostavljam’. Nikolaj je uzeo kutijicu iz njegovih ruku i podigao svoj zlatni sat. ‘Hvala vam što ste ga vratili’. ‘Dopustiću vam da ga nosite, ali predlažem da ga iz bezbednosnih razloga stalno imate oko ruke’. Na to se Jurovski okrenuo i otišao, a car je pričvrstio sat oko levog ručnog zgloba. Bio je to predivan zlatni sat, izrađen od najlepšeg zlata, svakako, a on ga je nosio sve do svoje smrti, kada je kao prekrasan suvenir skinut s njegovog beživotnog tela. ‘O, Niki..’., rekla je Aleksandra. Carica je u svojoj glavi osećala sav bol ovog sveta, kao i u svojim leđima, u nogama. A Nikolaj je svojoj voljenoj pomogao da se spusti u postelju. U njoj je provela ostatak dana, kao i ostatak svog kratkog života. Negde u tom trenutku dr Botkin je počeo da piše svoje proročansko pismo, to čuveno pismo koje je pronađeno u toj noći punoj izdaje i prevare. Negde u to vreme počeo je da ga piše, i sve do kraja se trudio da ga popravi. On je, čak i te noći kada su svi odvedeni u podrum, i dalje pisao. Kad se osvrnem na sve te događaje, vidim da je već tad bilo jasno da se kraj neminovno približavao. Doktor Botkin ga je predosetio. Ja, s druge strane, nikada nisam prestao da verujem da ćemo biti izvučeni. Ali, ah, ja sam bio samo naivni četrnaestogodišnji dečkić. Nisam znao ništa o ljudskoj pokvarenosti, bar ne onoliko koliko sad znam. I tako sam sada, s velikim žaljenjem u srcu, stigao i do te nedelje, četrnaestog jula. 14 Bila je nedelja, još samo dva dana pre kraja. Odavno nas dr Derevenko, privatni prestolonaslednikov lekar, nije posećivao. U međuvremenu, car je danima tražio da ga dovedu. ‘Mom sinu je potrebna nega koju mu pruža naš dr Derevenko. On ima na raspolaganju jedinstven električni aparat. Koristi ga da bi masirao noge moga sina, razumete, a rezultati su

veoma zadovoljavajući’. ‘Kao što sam vam već ranije rekao’, usprotivio se Jurovski, ‘to nije dozvoljeno’. Car je zamolio i da mu obezbede versku službu, što takođe neko vreme nije bilo dopuštano. A onda smo, iznenada, tog nedeljnog jutra, četrnaestog, tokom jutarnje inspekcije čuli da ćemo moći obaviti službu, koju će voditi otac Storožev lično. ‘On i đakon biće prisutni ovde u deset sati ujutro’, rekao je Jurovski. ‘Razgovor nije dozvoljen’. ‘Razumem’, kratko je odgovorio car. Jutarnji čaj i hleb posluženi su odmah nakon inspekcije, i najava crkvene službe izazvala je za stolom veliko uzbuđenje, iako je ono proteklo tiho, pošto je na obe strane trpezarije stajao po jedan čuvar. Ta činjenica ostavila nam je malo prostora za razgovor, osim onog uobičajenog, o vremenu. Bilo je prekrasno letnje jutro, nebo se sasvim razvedrilo nakon što je protekle noći ponovo padala velika kiša, pa je temperatura iznosila prijatnih dvanaest stepeni, što je predstavljalo pravu svežinu. Čim je doručak bio gotov, svako je krenuo svojim putem. Karitonov, Demidova i ja počeli smo da raspre-mamo sto i da peremo tanjire i pribor za jelo, dok s'u Aleksandra i dve najmlađe ćerke počele da uređuju oltar u salonu. Raščistile su veliki pisaći sto i pobrinule se za lepe ukrase, tako što su jedan caričin šal raširile, a potom na njega postavile svoje omiljene ikone, među njima Sent Fjodorovu Devicu Mariju, možda najomiljeniji caričin posed. Kako bi se pobrinula za domaću atmosferu, Anastasija je tu i tamo postavila nekoliko brezovih grančica, jer, bilo da potiču iz visokih ili iz niskih krugova, Rusi su uvek bili mističan narod, vezani za divlju prirodu svoje domovine. Negde u to vreme, car se povukao u svoju spavaću sobu, tobože da bi sedeo uz prestolonaslednika, možda da bi mu čitao. Međutim, to nije bio slučaj. Nekoliko minuta kasnije, Olga je kliznula u sobu, i oni su sastavili svoje poslednje pismo ‘oficiru’. Već je bilo prošlo punih deset dana otkako nismo čuli vesti izvana, deset punih dana čekanja tog prokletog zvižduka u ponoć, i car je želeo te, tamo napolju, da obavesti kako su se stvari u Kući s posebnom namenom pogoršale. Uvek oprezan, kontrolisan i nimalo spor pisac, car je dugo bio zaposlen sastavljanjem tih šest ili sedam redaka. Zatim je Olga sve to morala prevesti na francuski, pa je ceo proces trajao dugo, sve do početka službe. Posle deset sati, sluga Trup je doneo bakarno kandilo u kojem se nalazio užareni ugalj, predao mi ga u kuhinji i upitao me: ‘Da li bi bio ljubazan da ovo odneseš ocu, on je u sobi pored stražarske’. Učinio sam kako mi je bilo naređeno; odneo sam kandilo koje je visilo na tri lanca. Gusti oblak božanskog dima izlazio je iz njega dok sam ja prolazio kroz kuću i kretao se prema sobi u kojoj spavaju stražari. Tamo sam zatekao Jurovskog i jednog čuvara, kao i onu dvojicu iz crkve, oca Storoževa i đakona Buimirova. Ova dva sve-štenika već su bila u punom ornatu i zlatno-crvene brokatne mantije spuštale su se sve do poda, dok je otac Storožev razgovarao s komandantom lično. ‘Šta vam je to s rukama?’, pitao je Jurovski uz neprimetan smešak. ‘Zašto ih stalno trljate?’ ‘Pokušavam da isteram iz njih hladnoću, pošto strahujem od upale porebrice, od koje sam se tek oporavio’. ‘Ah, to mi je poznato, ne samo zato što sam iskusan bolničar već što sam i sam imao operaciju pluća’. Jurovski je počeo da da je besplatan medicinski savet, i kada je bio gotov, čuli smo da moramo da se preselimo u dnevnu sobu. Otac Storožev išao je prvi, za njim je koračao đakon, pa Jurovski i na kraju ja. Samo što smo ušli, na vratima trpezarije pojavio se Nikolaj Aleksandrovič,

koji je na sebi imao svetlosmeđu vojničku košulju i pantalone iste boje, kao i visoke vojničke čizme, a za njim su koračale dve najmlađe ćerke. ‘Eh, da li su svi vaši ljudi prisutni?’, pitao je Jurovski. Car je klimnuo glavom pokazujući u pravcu grupice koja je stajala u prednjem delu sobe: ‘Da, svi su tu’. Odevena u istu plavu, pamučnu haljinu, koju je već nedeljama nosila, carica je sedela pored prestolonaslednika, koji je sedeo u svojoj stolici na točkovima, obučen u jaknicu s mornarskom kragnom. Starije ćerke stajale su u blizini; sve četiri devojčice su se presvukle. Nosile su gotovo identičnu odeću, tamne suknje i jednostavne bele bluzice, iste bele bluzice koje su obično bile prebačene preko naslona stolice, u podnožju njihovih kreveta. Car je zauzeo svoje mesto na čelu porodice. U uglu sobe stajali su dr Botkin, Demidova, visoki Trup, niski i zdepasti Karitonov i ja, najmlađi i najniži po važnosti. Nakon što smo svi zauzeli svoja mesta, počela je obednitsa - liturgija bez pričešća - ali moram priznati da je još jedna osoba bila prisutna - Jurovski. Stao je u prvi red, što je bilo u potpunoj suprotnosti sa onim što su pripisivali rang i pravila ponašanja. Romanovi, koji su toliko puta do tada bili pred svakojakim iskušenjima, ponašali su se pobožnije nego ikada. Činilo se da izgledaju ozbiljniji i predaniji religijskom osećanju. Zadnji put kad su prisustvovale službi carica i Tatjana pevale su zajedno sa sveštenikom. Čak je i Nikolaj Aleksandrovič pevao - njegov bas zvučao je tako jasno i vedro dok je pevao Očenaš. Ovog puta, međutim, niko nije pevao, čak ni carica koja je imala prekrasan alt, pa kad je đakon počeo tla prva, umesto da čita ‘Ko počiva sa svecima', ćela porodica je pala na kulena. Mi ostali, koji smo stajali iza njih, od Botkina pa do mene, sledili smo njihov primer. Nakon toga smo stali u red, od najstarijeg do najmlađeg, kako bismo poljubili krst koji je otac Storožev držao u ruci. Nikolaj Aleksandrovu' je krenuo prvi, ali je malčice oklevao, što je čak i meni, koji sam stajao sasvim na kraju, upalo u oči. Dok sam gledao oko sebe, pokušavao sam da otkrijem zašto je caru trebalo toliko vremena da zahvali ocu Storoževu. I tada sam shvatio. Car je želeo da izvadi pismo iz džepa i zamoli oca Storoževa da ga preda svome čoveku. Ali mu to nije uspevalo, pošto se komandant Jurovski postavio tako da je mogao sve videti i čuti. I tako je, nažalost, došlo do toga da to poslednje pismo dođe u moje dečje ruke. 15 Taj petnaesti ujutro, ponedeljak, osvanuo je svež i vlažan i lagano je prelazio u prekrasan dan. Negde oko podneva ceo Jekaterinenburg kupao se u neverovatno prijatnom letnjem suncu. Osim toga, ništa se posebno nije moglo primetiti na početku tog dana, ništa što bi nam probudilo sumnju. Tek nakon ručka, kada su stigle četiri radnice iz radničkog sindikata da nam očiste podove, stvari su dobile ozbiljan preokret. Žene su počele da ribaju pod u carevoj spavaćoj sobi, i Jurovski je ostao u blizini kako bi se uverio da nema nikakvog razgovora između njih i mladih vojvotkinja, koje su pomagale pri pomeranju nameštaja i veselo čavrljale jedna s drugom. Smejale su se - devojčice. Dok se to dešavalo, car i carica su se povukli nazad u dnevnu sobu, gde je Aleksandra legla na kauč, a Ni-kolaj se smestio u stolicu, u najudaljenijem uglu sobe, držeći knjigu u krilu. Trup me je pozvao da iz kuhinje dođem kod cara, koji me je prigušenim tonom upitao: ‘Leonka, jesi li jutros čuo nešto od majke Antonine?’ ‘Dolazila je, Nikolaju Aleksandroviču. Ona i iskušenica Marina bile su neposredno posle doručka, ali nisu smele da uđu u kuhinju. Komandant Jurovski im nije dopustio da idu dalje od stražarske sobe, gde sam ja morao doći i preuzeti jelo. Tamo sam ih video’. A zašto nisu smele ići dalje?’

‘To nije bilo jasno, ali im je Jurovski postavljao, puno pitanja i pretresao je sve što su donele’. ‘Tako znači. A šta su danas donele?’ ‘Četvert mleka, to je sve. Nisu donele jaja, a ni pavlaku. Komandant je rekao da je bilo dosta pavlake. Ali... ali..’. ‘Ali šta?’ ‘Zamolio ih je da sutra donesu dosta jaja, najmanje pedeset’. ‘Čudno. Vrlo čudno’. Pre nego što je nastavio, car pogleda po sobi kako bi se uverio da nema čuvara u blizini. ‘I dalje nije bilo ništa?’ ‘Ne, gospodine’. Zatim sam prošaputao: ‘Pogledao sam u čep, ali u njemu nije bilo ništa’. ‘Razumem’. Rekao sam spontano: ‘Za sat vremena moram otići do kantine kod Sovjeta. Kuvar Karitonov dobio je dozvolu da donese hleb’. ‘Izvrsno’. Imam nešto što bih želeo da pošaljem. A tada, potpuno u skladu s našom dotadašnjom kratkotrajnom tradicijom, car mi poveri jednu malu kovertu u kojoj se nalazilo presavijeno pismo. ‘Ovo sam još juče želeo da predam ocu Storoževu, ali to naravno nije bilo moguće’. Ne znam šta je pisalo u poruci, jer nisam video reći, ali pretpostavljam da je bila pisana na francuskom jeziku, baš kao i sve prethodne. Ne mogu ništa više da kažem o sadržaju, jer je to bila jedina koja je tokom vremena zagubljena, nesumnjivo, upravo zbog moje gluposti. Uzeo sam pismo od cara i pažljivo ga sakrio u svoj donji veš, čekajući trenutak kada ću ići. U međuvremenu sam se trudio da ne privlačim pažnju, a kad je došlo vreme da ostali izađu u vrt, ja sam izašao iz kuće da donesem šest vekni crnog hleba od Sovjeta. Negde u to vreme, preostale dve radnice, Marija Staradumovna i Vaša Drijagina, završile su posao i, kao i ja, izašle napolje. Kada sam prolazio kroz hol i došao do kratkih stepenica, video sam kako su ih na izlazu zaustavili. ‘Nova pravila su stupila na snagu’, objašnjavao je Jurovski, koji im je preprečio put. ‘Od sada će svako ko ulazi ili izlazi iz Kuće s posebnom namenom biti temeljno pretresen’. Komandant je pogledao u mene: ‘Budi strpljiv, mladiću, brzo ćeš doći na red, čim budem gotov sa ovim ženama’. Počeo sam da drhtim. To nije moglo biti istina. Još malo pa će me pretresati. Panika me je obuzela. Gospode, šta ako nađu tajno pismo? Šta onda? Da li će me baciti u tamnicu? Streljati? Šta će činiti sa mnom, s carskom porodicom? Ne, nisam smeo razočarati cara. Nijedno od njih nisam smeo ostaviti na cedilu. Moj zadatak bio je suviše važan, suviše sudbonosan... Morao sam se vratiti. To je bila jedina mogućnost. Ali gde? Okrenuo sam se i hteo da krenem u pravcu kuhinje. Mogao sam izvaditi pisamce ispod odeće i sakriti ga negde u kući, a zatim jednostavno izaći i... ‘Leonka!’, vikao je Jurovski iz podnožja stepenica. ‘Kuda to ti misliš ići? Znaš li da moraš napolje - taj hleb je i za nas, je li ti jasno?’ Postojalo je samo jedno logično objašnjenje koje sam mogao dati, pa sam ukočenim glasom rekao: ‘Hteo sam još da odem do WC-a, druže komandante. Pošto ste i tako zauzeti pretresanjem tih žena, mislio sam, ovaj, ja... ja.’. ‘U redu. Ali se odmah vrati’. Ne čekajući dalja odobrenja, otišao sam. Trčao sam iz hola u pravcu prednje strane kuće, zatim prema stražnjem delu i naposletku sam stigao do malog klozeta u kojem se nalazila WC-šolja i maleni umivaonik. Zatvorio sam vrata i povukao rezu. Okrenuo sam se i očima prešao preko svih tih odvratnih crteža i tekstova o caru i carici. Međutim, nigde nije bilo mesta gde bih

mogao sakriti poruku. Nije bilo ormarića, nije bilo neke labave daske. Šta da radim, da po-cepam kovertu u komadiće, bacim je u šolju i pustim vodu? Pocepam i pojedem? O, da sam bar učinio bilo koju od te dve stvari! Umesto toga, pogled mi je pao na debelu cev iznad WC-šolje. Uveren da nemam nikakve druge mogućnosti, izvukao sam pismo iz svog donjeg veša, stao na poklopac WC-šolje i gurnuo kovertu iza metalne cevi. Skočio sam dole i pogledao uvis, ali ništa nisam video. Tu joj je bilo sigurno mesto, u svakom slučaju, sve dok se ne vratim, pa sam skinuo rezu i otvorio vrata. I stao. Pružio sam ruku, pustio vodu i izašao, uveren da nisam ostavio traga za sobom. Pre nego što sam izašao iz kuće bio sam zaista pretresen, ali ne tako temeljno kako sam pretpostavljao. U stvari, da sam još imao kod sebe ono pismo, komandant ga verovatno ne bi ni našao. Čuo sam Jurovskog kako govori jednoj od dve radnice, Mariji Staradumovnoj, da je mnogo stvari koje su pripadale carskoj porodici ukradeno i da je to nedostojno revolucije. Možda je on zbog toga pretresao svakoga. Ali sumnjam. Ne mislim da je Jurovski tražio kašike i satove, suknje ili kožne čizme, tako neke stvari. Ne, ja mislim da je on tražio drago kamenje Romanovih. I mislim da su mati Antonina i iskušenica Marina zbog toga odlučile da tog jutra ipak ne ulaze unutra - plašile su se da će ih pretresati. Radije su jednostavno ostavile stvari i otišle. Ko zna, možda je mati Antonina imala još nešto uza se, osim pisma, možda čak i oružje. Nikada nisam dobio odgovor na to pitanje. I tako sam prošao tu kontrolu i mogao sam da izađem, bez problema. Išao sam pravo kod Sovjeta, gde sam preuzeo hleb - tri vekne za nas i dve za čuvare. Bio je vrlo ukusan, kiseo, iako sam znao da ga carica neće jesti jer joj je crni hleb bio pretežak za želudac i od njega je dobijala glavobolju. S druge strane, da je komandanta Jurovskog pitala za savet, on bi do u beskraj pričao o tome. Verovatno bi joj rekao da je neuhranjenost razlog za glavobolju, a to je najverovatnije i bilo tako, s obzirom na to da je carica vrlo malo jela. Pošto sam uspeo napustiti kuću a da prethodno nisam bio razotkriven, kada sam se našao napolju, počeo sam se osećati pametno. Strašno pametno. Bila je nastupila jedna neočekivana kriza, koju sam ja, Leonka Sednjov, bez problema rešio. Strašni komandant zamalo nije otkrio da su car i carica u tajnosti kovali planove za bekstvo, i to s njegovim carskim oficirima, a ja sam potpuno sam i bez ičije pomoći uspeo da spasem situaciju. Sigurno. Ah, što ću ja jednog dana biti dobar oficir! - u to sam bio potpuno ubeđen. Verovao sam da me - kad se ovo jednom završi očekuje sjajna karijera, fantastična nagrada, možda čak i veliko bogatstvo. Razni članovi plemstva, princ Orlov, na primer, na taj su način nagrađivani za svoje izvanredne zasluge. I tako sam se vratio - malo je nedostajalo da počnem zviždukati - u Kuću s posebnom namenom. Tri vekne hleba predao sam stražarima, i Jurovski me je na brzinu pretresao. Zatim sam otišao u kuhinju i spustio vekne na drveni sto. Zatim sam odmah otišao do WC-a, gde sam imao nameru da izvadim pisamce iz tajnog skrovišta, kako bih ga krišom odneo caru i rekao mu da sam vlastitim naporima uspeo sprečiti katastrofu. Pa sam, dakle, ušao u maleni WC, zatvorio vrata i spustio rezu. Popeo sam se na WC-šolju, zavukao ruku iza cevi, ali kad sam napipao skrovište... nije bilo ničega. Ne. Nije bilo baš ničega iza cevi. Mislim da nije prošao ni puni sat otkako sam sakrio pisamce iza cevi, ali je na moje zaprepašđenje, mala koverta bila nestala. Toliko sam se uspaničio da sam gotovo povratio. Grebao sam po zidovima, tražio po podu, gledao na sve strane, u nadi da sam ga jednostavno ispustio i da je negde ležalo. U tom očajanju, čak sam ga tražio u WC-šolji, otvarao vodokotlić, ali nije bilo ni traga pismu koje je car napisao svojim vernim oficirima. Moja jedina nada bila je da ga je našao car, ili pak neko iz njegove porodice. Žurno sam izašao iz WC-a, prošao kroz kuhinju i ušao u trpezariju, gde sam zatekao cara i

caricu kako igraju karte. ‘Da li si primetio da se dr Derevenko nijednom nije pojavio otkako je došao novi komandant?’, žalila se ona, studirajući karte. ‘I dalje ćemo tražiti. I opet, i opet’. ‘Beba večeras može da se okupa. Možeš li to da zamisliš? To je tek drugi put otkako smo došli iz Tobolska’. ‘Znaš li da komandant misli da se prečesto kupamo. Moramo prestati s tim stalnim pranjem, to nije dobra navika - bar tako on kaže’, rekao je car zabavljajući se. ‘Na kraju krajeva, on je..’. ‘... diplomirani bolničar’. Oboje su počeli da se smeju. ‘Pročistio sam grlo’. Nikolaj Aleksandrovič se okrenuo prema meni i povikao: ‘Ah, Leonka, je li sve u redu?’ Osećao sam kako me gledaju, car i carica, oboje. Gledali su me s toliko nade, žudeći za dobrom vesti, da sam istog trenutka mogao zaplakati. Hteo sam da urlam od muke, jer po izrazima na njihovim carskim licima odmah sam mogao zaključiti: ne, nisu to bili oni koji su pismo našli i uklonili. Gospode Bože na nebesima! Car koji je primetio moju zbunjenost, upitao je: ‘Da li je tvoj izlet do Sovjeta bio uspešan?’ Da nije bilo čuvara pored prozora, sigurno bih počeo plakati i priznao bih svoju glupost. Da smo bili sami, sigurno bih se bacio na pod i priznao kako sam napravio strašan propust, izletelo bi mi da je pismo najverovatnije palo u ruke Crvenima koji su nas čuvali. Ali, s obzirom na situaciju, nisam mogao ništa reći, ne samo zbog onog Letonca koji je, s puškom u ruci i bombom okačenom oko pasa, stajao veoma blizu nas. Da budem iskren, bio sam kukavica. Drhtavim glasom sam promrmljao: ‘Da, gospodine’. Iako carica nije imala visoko obrazovanje i sigurno nije bila puno pametna, bila je izuzetno osećajna; ako te je smatrala svojim prijateljem, onda te je volela svim svojim bićem. Primetila je da nešto nije u redu. Pa kad je videla kako se tresem, smesta je ustala i stavila mi ruku na čelo, baš na onaj način na koji to samo majka ume da učini. ‘Niki, dečko sav gori’. Odmah je pozvala doktora Botkina, koji je konstatovao napad gripa, pa sam stoga odmah odveden u spavaću sobu, onu koja se nalazila u krajnjem uglu. Pokrili su me brdom ćebadi i ponudili mi čaj i supicu, a ja sam odbio oboje. Samo sam ležao, smrtno uplašen. Plašio sam se šta će se desiti i tako sam rado želeo da priznam sve i zatražim oproštaj. Ali umesto toga, ležao sam tu celo veče, nesposoban da govorim. Međutim, na moje veliko iznenađenje, sve ostalo je izgledalo potpuno normalno. Aleksej je zaista išao u kadu, porodica se povukla rano u postelju, vetar se podigao i negde duboko u noći čuo sam grmljavinu i zvukove artiljerije. I tako sam ležao, osluškujući neće li se začuti taj nedokučivi zvižduk i moleći se: ‘Molim te, molim te, daj da dođu noćas. Molim vas, dođite i odvedite nas noćas..’. Pred jutro se činilo da je sve bio samo san - ili bolje rečeno, noćna mora koja je nestala kao i noćna oluja - jer se ništa nije promenilo. Probudio sam se hladan i miran. Najpre je došla carica da me vidi i ponovo mi je opipala čelo, a zatim je došao doktor, koji je isto to učinio. Proglašen sam zdravim, iznenađujuće zdravim. U međuvremenu su primetili da se Aleksej prehladio. Mislili su da mu je grip prešao od mene i nadali se da će se i on isto tako brzo oporaviti. To je bilo šesnaestog jula. No, koliko sam ja mogao da primetim, nije postojala nikakva sumnja, nikakva pomisao ili bojazan da bi se nešto moglo desiti. U svakom slučaju, toga nije bilo

kod njih, porodice. To znam, jer sam ih ceo dan posmatrao i pokušavao da dokučim ko bi od njih mogao biti taj ko je uzeo to glupo pismo. Ali mi nije uspelo da otkrijem ama baš ništa, pa su sati odmicali i lagano prerastali u još jedan užasno dosadan dan. Pretpostavljam da je tako bilo i bolje, mnogo je bolje bilo što nisu ništa znali i što nisu mogli ni pomisliti kako če se takvo nešto moći odigrati, nešto poput te strašne noći. Tog jutra je manastir poslao jaja, mleko i konce. Mati Antonina i iskušenica Marina stigle su veoma rano, ali ih ja nisam video. Hranu su ostavile kod stražara pred vratima. Ali iako su, zaista, donele dosta jaja, nama su dale samo deset. Dokaz da je bilo još jaja — četrdeset komada dobio sam tek kasnije. Što se ostalog tiče, carica i Olga, njena najstarija ćerka, provele su ostatak dana baveći se svojim ‘lekovima’. U kasnim satima, tog poslepodneva, konačno su završile taj mukotrpni posao koji se sastojao od umotavanja dijamanata u komadiće pamuka, koje su zatim, jedan po jedan, čvrsto ušivale u korzete što su ih devojčice nosile. I upravo su na vreme bile gotove. Te noći, kada ih Jurovski bude probudio, devojčice će na sebe navući korzete koji nisu imali manje od 10.000 karata. Obući će se, u ubeđenju da je tri stotine oficira došlo da ih spase, žuriće, a Aleksandra će misliti kako je bila pametna i lukava. Pa ipak, neki tamni oblak sumnje morao je lebdeti nad caričinom glavom... Dok je Nikolaj bio zarobljenik svoje sudbine, Aleksandra je verovala u dualitet proročanstava, da se ono što je stajalo u Bibliji, ono što se odnosilo na davno prošla vremena, isto tako moglo primeniti i na nju, palu caricu. Posle podne, dok je Nikolaj svoje vreme provodio u vrtu, Aleksandra i njena druga ćerka, Tatjana, ostale su u sobi i čitale mračna predviđanja proroka, između ostalog: ‘Da se vineš kao orao, gnezdo sviješ među zvezdama, i odande skinuću te, reč je gospodnja." A što se mene tiče - ja sam postajao sve manje zabrinut, kako je dan odmicao. Koliko sam mogao primetiti, niko iz naših odaja nije pronašao poruku, a nije ni Jurovski niti neko od stražara, jer je svaki prekor izostao, svaka strašna scena. Nisam mogao ni pretpostaviti da su Crveni ipak pronašli pismo, te da su ceo božji dan telegrami zujali tamo-amo, u Moskvu i nazad. U njima se zahtevalo da Nikolaj ‘smesta bude eliminisan’. 16 Lenjin je poricao sve. Tokom tih burnih dana, punih nasilja, kada spoljni svet nije imao pojma šta se desilo s Nikolajem i Aleksandrom, Lenjin je tvrdio da je bivši car na sigurnom mestu, da su glasine o njihovoj smrti samo jedna obična provokacija i ‘laži kapitalističke štampe’. Ali Lenjin je znao za sve. Naravno da je znao, jer je on tog dana, 16. jula, dao zeleno svetio za pogubljenje cara i cele njegove porodice, uključujući i devojčice i dečaka. Takav je to bio čovek, hladnokrvni ubica! Pljujem ja na leš tog pokvarenog kopilana koji, baš kao i kiseli krastavac u tegli, leži u svom staklenom kovčegu, izložen na Crvenom trgu u Moskvi. Oltar za masovnog ubicu, to ti je to, ništa drugo! Nikada nisam saznao ko je otkrio kovertu koju sam sakrio u WC-u, ali je ona veoma brzo pala u ruke Jurovskom, koji je zatim, uključio taj krvožedni alarm. Otkriće pisma koje je car pisao svojim budućim spasiocima, ‘oficirima’, veoma je uplašilo komuniste. U uverenju da je krah neizbežan, i pošto su u svakoj senci i iza svakog ćoška videli špijuna, neki su Crveni pobegli u brda i u šume. Drugi su se izvukli iz grada i u tajnosti se prebacili na stranu neprijatelja, tamo gde su se ti izdajnički gadovi zaklinjali na vernost Belima. Ali drugi, taj nesalomivi orah Crvenih, sastali su se u hotelu Ameriken, raskošnoj zgradi od cigle, pored železničke stanice. Tamo, u sobi broj tri, krvoločni boljševici su slavili, jer su konačno imali izgovor, pa su slali hitan zahtev

u Moskvu: Eliminisati ga, kao i ćelu porodicu i krvne srodnike bivšeg cara... U slučaju odbijanja ... učinićemo to sami, na vlastitu inicijativu. Bože dragi. Moja je krivica što je to pismo otkriveno, što je za-vera za oslobađanje cara otkrivena i što je caru i njegovoj porodici uskoro pretilo pogubljenje, još pre nego što budu mogli biti Spašeni. Kad počnem da sumnjam u sebe, ili ako počnem da opraštam sebi, onda vadim svoj dosije. A onda čitam onaj dokument i u svakom retku vidim istinu: Prezidijum regionalnog sovjeta Urala, vlade radnika i seljaka, šalje sledeći teleks: S obzirom na prisustvo neprijatelja u blizini Jekaterinenburga i otkriće do kojeg je došla Čeka, a koje se odnosi na ozbiljnu zaveru Bele garde, s ciljem da se izvrši otmica bivšeg kralja i njegove porodice... Iz tih razloga i s obzirom na približavanje kontrarevolucionarnih bandi Crvenom, glavnom gradu Urala, i mogućnost da krunisani tiranin utekne sudu naroda (otkrivena je zavera Bele garde da ga otmu i pronađeni su dokumenti koji će uskoro biti objavljeni), Prezidijum regionalnog sovjeta Urala, ispunjavajući u potpunosti želju revolucionarnih snaga, donosi odluku da se bivši car, Nikolaj Romanov, koji je proglašen krivim za bezbrojna krvnička i nasilnička dela protiv ruskog naroda, ima pogubiti... Tražimo vaše odobrenje... Dokumenti koji se tiču zavere šalju se preko kurira na Sovnarkom i u TSIK. Očekujemo vaš teleks, kao odgovor na ovu poruku. Hitno tražimo vaš odgovor; čekamo pored teleks-aparata. Činjenice ne lažu: glupost jednog mladog dečaka ubrzala je ubistvo cara i carice i njihovih vernih naslednika. Jedanaest ljudi ukupno. Ali moja je krivica još veća, jer Romanovi nisu bili obični ljudi. Nikolaj, Aleksandra i njihova deca bili su simboli, i dobri i loši, svega onoga što je predstavljala Rusija, a njihovo ubistvo pokrenulo je ogroman haos i tamu. Da, ubistvo cara širom je otvorilo vrata bratoubilaštvu, ubistvu majke, oca, i to u neverovatnim razmerama. Nekih dvadeset, trideset, četrdeset duša podleglo je pod Crvenima, a za to sam delimično bio zaslužan ja, Leonka Sednjov, mali kuvarev pomoćnik. Jer, da je zavera za spasenje cara uspela, kakav bi tok istorija imala u tom slučaju? Da li bi Nikolaj mogao sakupiti svoje trupe u srcu Sibira i poraziti boljševike? Da li bi taj prijatni, na pogrešan put navedeni, car konačno pronašao pravac koji je stalno tražio i da li bi u tom slučaju bio u stanju da vrati svoj narod na pravi kolosek? Razdiru me misli o tome šta je sve moglo biti da je bilo ovako ili da nije bilo onako. Pa ipak, u jednom malom uglu svog umornog srca, i dalje verujem u ruski narod. Kad konačno ugleda svetlost, kad mu se omogući život i pruže mogućnosti, pred njim leži izvanredna budućnost. U međuvremenu su Jurovski i ostali bili čvrsto odlučili da unište buržoaziju i stvore raj na zemlji za radničku klasu, pa ipak... Iako su bili zagriženi u nameri da iskorene porodicu kako bi ojačali svoje ciljeve, s njihove strane je ipak postojala neka nedoumica i oklevanje da se preduzmu konkretni koraci. Na kraju krajeva, Jurovski je, za razliku od njegovih potčinjenih, bio profesionalni revolucionar, pa je smatrao da se naređenja moraju izdavati i slušati, da se hijerarhija mora poštovati. Kao posledica toga, išla su mnoga pisma u Moskvu, upućivana Crvenim carevima. Moskvi, Kremlju, Sverdlovu, kopija Lenjinu. Direktnim vozom iz Jekaterinenburga poslata je sledeća poruka: ‘Obavestite Moskvu da proces, iz vojnih razloga... ne može biti odgođen; ne možemo čekati. Ako imate drugo mišljenje, javite nam odmah, bez oklevanja’. ‘Proces’ je bila lozinka za ‘ubistvo’, a potvrda iz Moskve nije stigla pre ponoći, pa je to bio razlog što porodica nije pre jedan sat iza ponoći, te noći, sedamnaestog jula, bila svedena niz ta dvadeset tri stepenika. U međuvremenu je Jurovski nastavio svakojake pripreme i sređivanja,

dovođenje svega u pripravnost. Odabrao je jednu podrumsku prostoriju, koja nije imala izlaz, već samo jedan prozor s rešetkama i mekane, gipsom premazane, zidove, koji će sprečiti rikošetiranje metaka. Naredio je da kamion čeka spreman da preveze leševe. Za slučaj da se neki od čuvara izvana ne bude slagao sa egzekucijom, naredio je njihovom komandantu, Pavelu Medvedevu, da im oduzme revolvere nagant, ukupno dvanaest komada. Jurovski je imao toliko poverenja u to da će Moskva dati odobrenje da se čak poverio Medvedevu: ‘Noćas ćemo ih postreljati. Obavesti čuvare, da se ne bi uzbunili kada začuju pucnje’. Čitajući knjige, kasnije sam stekao saznanje da su se Jurovski i ubice, sve sami dobrovoljci, dogovorili ko će koga ubiti i da su odlučili da (čovek bi se prevario pa to nazvao humanim) ciljaju pravo u srce, kako žrtve ne bi bespotrebno patile. Moja je sudbina tada takođe bila zapečaćena. Jurovski i njegovi Crveni drugovi ni na koji način nisu mogli znati da sam ja sve to vreme bio tajni carev kurir, nisu imali pojma da sam ja bio taj koji je pisamce sakrio u WC. Da su posumnjali, i mene bi isto tako streljali. Ali pošto su me (neopravdano) smatrali ‘nevinim’, zaključili su da nema razloga da i ja budem ubijen samo zato što sam bio povezan s carevom porodicom. I tako je moja sudbina određena, ja sam ‘spasen’ i osuđen na ovaj dugi život, pun sećanja. Neki su pisali da sam ja šesnaestog ujutro oteran, drugi da se to desilo u podne, ali se to u stvari desilo uveče, ubrzo nakon večere. Naravno da je to bilo nakon večere; bio sam u kuhinji i prao suđe kada je čuvar ušao, onaj mladi čuvar svetle brade, jedan od retkih koji je preživeo smenu komandanata. ‘Komandant želi da razgovara s tobom’. Gotovo sam se uspaničio. ‘S-šta?’ ‘Za mnom’. Bože moj! Moja prva pomisao bila je da su saznali za pisamce, pa zamalo nisam ispustio tanjir u sudoper. Suviše preplašen da kažem bilo šta, okrenuo sam se prema kuvaru Karitonovu koji je stajao pored peći i mešao čorbu za sutra. Pogledao me je i obrisao ruke o svoju kecelju: ‘Hajde, požuri onda, momče’. U tom trenutku ušla je sluškinja Demidova noseći u rukama gomilu prljavih tanjira. Pošto je primetila čudnu scenu, upitala je: ‘Da se nije šta desilo?’ ‘Leonka mora da ode do komandanta’, objasnio je Karitonov, sležući ramenima. Izvadio sam ruke iz vode za pranje posuđa i osušio ih jednom kuhinjskom krpom. Da li će me saslušavati? Bio sam tako preplašen, tako strašno preplašen, ali nisam rekao ništa. ‘Dođi’, naredio je čuvar. Drhteći, pogledao sam u Karitonova i Demidovu, ali sam znao da mi nije preostalo ništa drugo nego da krenem, ne shvatajući da će moja sudbina biti još strasnija nego što sam u tom trenutku mogao i pretpostaviti. I tako sam napustio carsku porodicu a da se nisam ni oprostio, i to je, kasnije, moj život učinilo nekompletnim. Pratio sam čuvara na izlasku iz kuhinje, kroz hol sa stražnje strane i kroz druga vrata u prednjem delu kuće. Odveo me je pravo u komandantovu sobu, gde sam zatekao Jurovskog kako sedi za stolom i pije čaj. Očekivao sam da će me dobro naribati, ali umesto toga, Jurovski je govorio mirno i kontrolisano. U njegovom neprijatnom glasu nije bilo ni tračka sumnje. ‘Bićeš udaljen iz ove kuće, mladiću. Ovaj će te čuvar odvesti do kapije i izaći ćeš napolje. Otpratiće te do kuće Popov, gde ćeš ostati do daljeg. Je li ti to jasno?’ To je bilo poslednje što sam očekivao i pokušavao sam da razumem, pokušavao sam da dokučim logiku u svemu tome, pa sam pitao: ‘Ali... ali zašto?’ ‘Moraš čekati svog strica koji će doći po tebe. On će te, zatim, vratiti u selo’. Iako to u tom trenutku nisam znao, bila je to čista laž, očigledna laž, pa sam rekao: ‘Ali...

ali, druže komandante, šta je sa...? ‘Tvoje usluge više nisu potrebne’. A moje stvari?’, pitao sam, iako sam imao vrlo malo ličnih stvari. ‘Doneće ih jedan od čuvara’. ‘Mogu li... mogu li se oprostiti s porodicom i ostalima?’ Jurovski je srknuo čaj. ‘Ne’. I onda je kratko naredio stražaru: ‘Povedi momka’. I tako sam proteran iz Kuće s posebnom namenom, suviše uplašen, suviše zbunjen da bih postavljao bilo kakva pitanja ili protestovao. Šta je to trebalo da znači? Da Jurovski, ipak, nije pronašao pismo? Da nisu sumnjali u mene? Zar sam zaista bio otpušten i zar su me slali u pokrajinu Tula? Znao sam da su prilike teške i pune mržnje i držao sam jezik za zubima dok su me odvodili iz kuće, niz stepenice i kroz dvostruku palisadu napolje. Ali o, kako bih voleo da sam se mogao pozdraviti s njima, to je bilo najmanje što sam mogao učiniti, no za to nije bilo izgleda. Čak sam i ja to razumeo. Bio sam bespomoćan, bez ikakve snage da nešto preduzmem, i dok sam se kretao za čuvarem, preko Trga vaznesenja, pa kroz mali prolaz u pravcu kuće Popov, shvatio sam da protestovati ima isto toliko svrhe kao i... pokušati skinuti odeću s golog čoveka. Znači, nisam imao izbora. Otišao sam. Odveden sam u kuću Popov, gde su bili stacionirani svi čuvari. Dodeljen mi je jedan poljski krevet u uglu, i čuo sam da ne smem napuštati prostoriju. Godinama kasnije, kad su svakojake knjige štampane i arhivi davani u javnost, saznao sam da je moj nestanak uznemirio porodicu. Čak je i Jurovski o tome govorio i, kasnije, pisao: ... dečko je odveden, što je R-ove i njihove ljude veoma uznemirilo. Znači, bili su mi privrženi, više nego što sam mogao da zamislim. Očigledno su me smatrali jednim od svojih, a Aleksandra je bila toliko uznemirena kada sam ja nestao da je čak poslala dr Botkina kod Jurovskog, koji je taj razgovor kasnije zabeležio. ‘Ali, šta je s momkom?’, pitao je doktor. ‘Gde je on? Kada će se vratiti? Otac mu je na frontu, pa se Nikolaj Aleksandrovič i njegova žena osećaju odgovornim za njega’. ‘Nema potrebe da brinete za bilo šta’, odgovorio je Jurovski, smirujući ga svojim poznatim lažima. ‘Leonka je otišao u posetu svome stricu Vanji’. U to vreme Vanja je, svakako, već dugo bio mrtav, ubijen u boljševičkom stilu, što znači da su mu pucali u potiljak, kao nekakvom besnom psu, i ostavili ga u nekom jarku, da tamo trune. Kasnije, dok su joj roditelji sedeli za stolom i igrali karte, vojvotkinja Marija je, očigledno po sopstvenom nahođenju, otišla komandantu i preklinjala ga. ‘Možete li nam, gospodine, reći da li će Leonka doći večeras?’ ‘Neće’. ‘Onda možda sutra?’ ‘Možda..’. Na smrt preplašen, sedeo sam u svojoj novoj odaji, sve dok mi jedan od čuvara nije doneo moju oskudnu imovinu, nakon čega sam konačno legao. Okrenuo sam se i pokrio se jaknom, ali, naravno, nisam mogao ni oka sklopiti, nisam bio u stanju da se predam pomrčini sibirske noći. I dok su se čuvari nalazili na drugom kraju kuće Popov, gde su sedeli, pili i smejali se, izvukao sam se iz kreveta i krenuo prema prozoru. S druge strane prolaza, na malom brežuljku, ležala je Kuća s posebnom namenom, masivno, belo zdanje, obavi-jeno tamom, sa izuzetkom jednog prozora. To je bio prozor na prednjoj sobi, u kojoj su spavali car i carica, a u belo okrečeni prozor sijao je poput meseca sakrivenog iza tankog vela prozirnih oblaka. U toj sobi, negde u to doba, sedela je Aleksandra Fjodorovna za malim pisaćim stolom i pisala svoje poslednje reči u dnevnik: Jekaterinenburg, 16. jula

Irinin 23. rođendan. 11° C Utorak. Sivo jutro, kasnije dosta ugodnog sunca. Beba je malo prehlađena. Jutros smo svi pola sata šetali napolju. Olga i ja pobrinule smo se za lekove. 15.00 Tatjana je čitala verske knjige. Išli su napolje. Tatja-na je ostala sa mnom & čitale smo: P. Amos i P. Obadj. Vezla sam. Svako jutro komandant dolazi kod nas u sobe, konačno je, nakon što je prošla ćela nedelja, doneo jaja za Bebu. 20.00 Večera. Leonka Sednjov je iznenada odveden da poseti strica & nestao je - pitam se gde je i da li ćemo ga ikada više videti! Igrala karte s Nikijem. 22.30 U postelju. Petnaest stepeni. Dva sata kasnije, zvonjava jednostavnog električnog zvona najavila je početak kraja. Bez obzira na to što su me odveli iz Kuće s posebnom namenom, pročitao sam toliko izjava svedoka i prostudirao toliko dokumenata da sam sve to što se tamo događalo mogao da zamislim u svojoj glavi i da gledam baš kao što bih gledao neki film. Znamo -dozvoli da iznesem samo jedan primer - da je Nikolaj negde oko jedanaest sati već spavao, da je pobegao u te mračne dubine, jer se jedino bežeći u san mogao oteti toj umrtvljenosti koju je osećao. I znam sigurno da je Aleksandra, koja je tako loše spavala, ležala pored njega i vrtela se u krevetu, stalno osluškujući neće li se začuti taj ponoćni zvižduk, koji nikada neće čuti. Dalje, znamo da je dr Botkin bio jedini preostali zatvorenik koji nije spavao. On je sedeo za pisaćim stolom u dnevnoj sobi i pisao jedno proročansko pismo nekom prijatelju, tamo nekakvom Saši. Naravno, dr Botkin nikada nije završio to pismo; ono čami negde u arhivima u Moskvi, zaustavljeno na onom istom mestu na kojem je i doktor stao... Dragi moj Šaša, Upravo činim poslednji pokušaj da ti napišem pravo pismo - u svakom slučaju, sa ovog mesta - iako je ta kvalifikacija, po mom mišljenju, sasvim suvišna. Ne verujem da mi je suđeno da pišem bilo kome i s bilo kojeg mesta. Moje dobrovoljno tamničenje ovde i nije toliko ograničeno vremenom koliko mojim postojanjem. U suštini sam već mrtav - za svoju decu, za svoj posao... mrtav sam, mada još nisam sahranjen - to nema veze, posledice su gotovo iste... Moja deca se možda još i nadaju da ćemo se nekada u životu ponovo videti... ali ja ne gajim više takvu nadu... I uspeo sam da sagledam strašnu istinu. Prekjuče mi se, dok sam sedeo i čitao knjigu (pisac je Saltikov, njega inače veoma cenim), iznenada pred očima pojavio lik moga sina Jurija, koji je 1914. godine poginuo na bojnom polju. Bio je mrtav, ležao je u horizontalnom položaju, zatvorenih očiju. Onda sam, juče, opet dok sam sedeo i čitao, iznenada čuo reč koja je zvučala kao ‘papulaja ’ - dragi tata - i gotovo sam počeo da jecam. Ponovo to nije bila halucinacija jer je reč bila izgovorena, a glas je zvučao potpuno isto, i ja nijednog momenta nisam posumnjao da to nije bio glas moje ćerke Tatjane, koja bi trebalo da je negde u Tobolsku. Taj voljeni glas verovatno nikada više neću čuti, niti ću osetiti taj nežni dodir kojim su me moja deca uvek mazila. Ako je vera bez dela mrtva, onda dela mogu postojati bez vere. To opravdava moju poslednju odluku; onaj trenutak kada sam svoju decu dobrovoljno napravio siročićima, kako bih svoju dužnost lekara mogao do kraja da ispunim, baš kao i Abraham, koji nije oklevao kada mu je Gospod naredio da žrtvuje svog jedinog sina ... U tom trenutku začuo se glasan i prodoran zvuk alarmnog zvona i razbio taj mir letnje noći, prekidajući Botkina usred rečenice. Odložio je svoje pero a da mu pri tom nijednog momenta nije prošlo kroz glavu da ga više nikada neće uzeti sa stola. Umesto toga, koncentrisao se na zvono i shvatio da nešto nije u redu, jer je to bilo alarmno zvono koje se oglašavalo svakog

jutra - kao znak za početak jutarnje inspekcije - a u tom trenutku bilo je oko jedan sat iza ponoći. Zabrinut, Botkin je odgurnuo stolicu i ustao. Stavio je svoje naočare sa zlatnim okvirima i povukao kožne bretele. Čuo je zvuk koji je dolazio izdaleka - zvukove iz stražarske sobe - i bacio pogled u dnevnu sobu, gde je sluga Trup, probuđen iz sna, ležao oslanjajući se na laktove. ‘Šta se to dešava?’, pitao je Trup, očiju nateklih od sna. Botkin je slegao ramenima i prešao rukom preko proćelave glave. ‘Bog zna’. Vrata prema holu na prednjoj strani kuće zatresla su se i otvorila, nakon čega se pojavio Jurovski i ušao u dnevnu sobu. Botkin je zakoračio napred i upitao: ‘Sta se to dešava?’ Komandant je odgovorio mirno: ‘Noćas je nemirna situacija u gradu, i za vas je previše opasno da ostanete na spratu. Da li biste bili tako ljubazni da probudite građanina Romanova i njegovu porodicu i zamolite ih da se što pre obuku? Iz bezbednosnih razloga svi ćete sići. Neće dugo potrajati, pa im recite da ne moraju ništa nositi dole’. ‘ Razumem’. Baš kao da je prijatelje pozivao na večeru, tako jednostavan, tako prost bio je poziv Jurovskog na masovno ubistvo. Kad se komandant udaljio, Botkin se okrenuo prema Trupu i dva su se muškarca pogledala bez reci, pitajući se pri tom šta je to trebalo da znači. Konačno je Botkin duboko uzdahnuo, na trenutak zažmurio, a zatim rekao: 'Idem da ih probudim’. Samo u potkošulji i pantalonama, koje su pridržavale bretele, Botkin je ušao u trpezariju, gde je pritisnuo prekidač električnog kristalnog lustera. Samo što su se svetla upalila, na vratima se, s druge strane sobe, pojavio Nikolaj. 'Šta je to?’, pitao je Nikolaj, obučen u pižamu. ‘Čuli smo alarmno zvono’. ‘Komandant Jurovski je naredio da se svi obučemo i siđemo. Kaže da je u pitanju vaša sigurnost - očito ima nekakvih manjih nemira u gradu’. ‘Nemira? Kakvih nemira?’ ‘To ne bih znao reći, Nikolaju Aleksandroviču. Samo mi je rekao da vas moram probuditi, te da se što pre obučemo i siđemo u podrum. Takođe je rekao da to neće trajati dugo, te da ne moramo nositi ništa’. Nikolaj je, zamišljen, stajao, a zatim je pozvao Botkina. ‘Šta vi mislite? Da li je to moguće? Da li je moguće da su naši prijatelji na putu do nas?’ ‘To je sasvim moguće, ali je teško bilo šta reći’. ‘Da li ste bilo šta čuli - pucnje, konje - bilo šta?’ ‘ Ne, gospodine’. ‘Ni mi’. Nikolaj je i dalje, nervozno zamišljen, stajao u mestu i nadlanicom prelazio preko brkova. ‘Ipak, moramo biti spremni na sve. Na kraju krajeva, kako i sami možemo čuti, borbe se sve više približavaju. Grad može u svakom trenutku pasti’. ‘Tome se samo možemo nadati’. ‘Probudite ostale i recite im da ostanu mirni ali spremni na sve’. ‘Trup je već budan. Idem da probudim Demidovu i Karitonova’. Botkin je otišao do drugih soba koje su se nalazile iza trpezarije, gde su spavali caričina sobarica i kuvar. Car je u međuvremenu otišao do sobe svojih ćerki. Zatekao ih je kako sede uspravljene u krevetima, dok je kristalni luster potpuno svetleo. Aleksandra, koja je na sebi imala belu lanenu spavaćicu, stajala je u otvoru vrata, čak je i Aleksej stajao tamo, balansirajući na jednoj nozi, naslonjen na okvir vrata. ‘Šta je to, Niki?’, pitala je Aleksandra, mršteći čelo od uzbuđenja. ‘Komandant Jurovski je rekao da se moramo obući i sići u podrum. Očigledno se nešto

dešava u gradu’. Aleksandra je glasno uzdahnula i pritisnula rukom grudi: ‘Šta misliš, da nije...? ‘Ne znam o čemu je reč, ali on je rekao da je u pitanju naša sigurnost. Tvrdi da neće dugo potrajati i da ništa ne moramo nositi’. ‘O, Niki, Gospod je uslišio naše molbe, i oni dolaze! Jednostavno osećam, dolaze po nas!’ Devojčice su se uzbudile i počele veselo brbljati dok im je slika tri stotine oficira na konjima stalno bila u nedužnim glavicama. Ni-kolaj je, međutim, shvatio da je situacija, šta god da je ona podrazu-mevala, bila veoma opasna, pa se okrenuo i pogledao u pravcu trpezarije. Tamo nije bilo nikoga. ‘Ne smemo dozvoliti da bilo šta primete’, naredio je svojoj malenoj četi. ‘Ne smemo dozvoliti da primete čemu se nadamo. Moramo biti na oprezu i spremni za svaku moguću situaciju. I moramo dobro brinuti jedni za druge. Jasno?’ ‘Da, tata’, rekla su deca, gotovo u horu. ‘Devojčice moraju sve obući na sebe, zar ne, Niki?’, insistirala je Aleksandra. Razmislivši jedan trenutak, odgovorio je: ‘Sve’. Naravno da su svi znali šta je to značilo. Ako budu spaseni, onda im novac neće biti potreban da se ponovo vrate na vlast, već da prežive. Pa su, zato, devojčice znale da moraju navući korzete, koji su izgledali čudno i bili veoma neudobni. Osim toga, bilo ih je teško navući i zakopčati. Za to će biti potrebno puno vremena. U međuvremenu je Jurovski po drugom kraju kuće šetao tamo-amo i bunio se: ‘Joj, što mi ovi Romanovi idu na živce! Tako se često kupaju, stalno nešto čitaju, stalno nešto zapitkuju - i potrebna im je čitava večnost da se obuku!’ Naravno da im je bila potrebna! Devojčice nikada do tada nisu nosile korzete, i imale su problema da ih navuku. Osim toga, morale su uložiti veliki napor da se korzeti, kada već budu navučeni, što manje primete ispod odeće. ‘Potrudite se što više možete, devojke’, rekla je Aleksandra prigušenim tonom, pomažući svojim devojčicama. ‘Ne smemo dozvoliti da čuvari bilo šta posumnjaju. I ne zaboravite, može se desiti da budemo morali brzo reagovati’. Aleksandrin korzet bio je iste težine. Ali to nije bilo sve što je nosila. Ne. Carica Rosije nosila je jednu šipku od čistog zlata, savijenu u obliku narukvice, koja je bila teška gotovo jedan kilogram. ‘Dođi, najdraža moja, dozvoli da ti pomognem’, rekao je Nikolaj dok je navlačio zlato oko njenog tankog zgloba, koji je potom prekrio rukavom haljine. ‘Vidi li se?’, prošaputala je. ‘Ne, uopšte’. Demidova je zatim oko caričinog struka pričvrstila veliki opasač, u koji je Aleksandra ušila svoje najomiljenije biserne ogrlice. Neki biseri bili su veliki poput ptičjeg jajeta. ‘Da li se osećate ugodno, gospodo?’, pitala je devojka. ‘Odlično’. Okrenuvši se prema suprugu i sinu, rekla je: ‘Ne zaboravite vaše šapke’. ‘Naravno’, odgovorio je car. Dok je nameštao svoju kapu, Aleksej se smeškao, oduševljen ovim presvlačenjem: ‘Kako izgledam, tata?’ ‘Savršeno. Pravi, hrabri vojnik’. Otac i sin su nosili jednostavne vojničke uniforme - čakšire od čiste vune, vojničku bluzu, izlizane čizme i, svakako, svoje šapke, u kojima su bili ušiveni dijamanti, rubini, smaragdi i safiri, koji su inače bili preveliki da bi se ušili u devojačke korzete. Ostatak velikog dragog kamenja - među kojim i jedan dijamant od sedamdeset i jedan smaragd od devedeset karata -

Aleksandra i njene ćerke ušile su u putne jastučiće, od kojih je ona u tom trenutku dva podelila devojčicama, a jedan dala Demidovoj. ‘Ako budu pitali za jastuke’, davala je carica instrukcije, ‘recite da ih nosite kako biste se udobnije smestile dok čekate’. Kad je video da je njegova žena htela da ponese svoju najdražu ikonu, Nikolaj je rekao: ‘Srećo, ne smemo ništa nositi’. ‘A šta će biti sa svetim Fjodorom? Ja zaista ne mogu nikud bez njega’. ‘Veruj mi, ako nam se sreća osmehne i još noćas odemo, lično ću se pobrinuti da neko dođe i uzme ga’. Na trenutak je oklevala, a zatim je rekla: ‘Naravno, dušo, ti uvek znaš šta je najbolje’. Tata, a šta ćemo s Džimijem?’, preklinjala je Anastasija misleći na malog španijela. ‘Džoj je napolju i može se brinuti sam o sebi, ali ne možemo ostaviti Džimija! Ako to učinimo, neko od čuvara sigurno će ga zgaziti, u to sam ubeđena’. ‘U redu, ali ga dobro čuvaj ispod ruke’. Kao da im da je svoj blagoslov, car je krenuo od deteta do dete-ta i svako od njih poljubio. Na kraju je prišao svojoj ženi, zagrlio je i nežno poljubio. Da li su to njihove molitve uslišene? Da li će zaista biti spaseni? ‘Svi smo zajedno, i to je najhitnije. Sve će biti u redu’, uveravao je ostale oko sebe. ‘Šta god da se desi, ostanite smireni. Gospod će nas čuvati’. ‘Baš kao i Prijatelj’, rekla je Aleksandra, misleći na Raspućina. S carem na čelu, koji je gurao sina u stolici na točkovima, carska porodica izašla je iz svojih odaja. Bio im je potreban gotovo ceo sat da se spreme; u tom trenutku bilo je skoro dva sata iza ponoći. Uzbuđeni i puni nade, Romanovi su krenuli u dnevnu sobu, gde su Botkin, Trup, Demidova i Karitonov već čekali. Ovaj put se car obratio svima koji su bili prisutni: ‘Naša je sudbina u rukama Gospoda, u kojeg svi verujemo’. Nikolaj je klimnuo glavom u pravcu Botkina, i doktor je stao pred vanjska vrata, govoreći kako su svi spremni. Vrata su se odjednom otvorila, i Jurovski im je dao znak da priđu, izgledajući pri tom savršeno miran. Nešlo prc toga, u trenutku kada su se začula alarmna zvona, ja sam se izvukao iz kreveta jer nisam mogao pasti u san. Bio sam i suviše uplašim. Bez obzira na to što je Jurovski rekao da ću ići kod strica Vanje, od kojeg nije bilo ni traga ni glasa, želeo sam da budem s njima, Romanovima, jedinom porodicom koju sam imao u blizini. Kad sam primetio da je piće uspavalo četiri čuvara koja su bila u mojoj sobi u kući Popov, izašao sam iz kreveta. Brzo sam navukao jaknu i tiho se iskrao napolje. Kiša, koja je prethodnog dana padala, bila je prestala i noćni svod postao je jasan i mračan. Nisam imao pojma šta da radim i kuda da idem, ali kad sam pogledao kroz prolaz, video sam da je električno svetio u celoj kući svetlelo. Naravno, znao sam koja je soba kome pripadala i odmah sam video da su zakrečeni prozori porodice svetleli jače nego ikada. Shvatio sam da su iz nekog razloga bili probuđeni i moja je prva pomisao, zaista, bila da su oficiri stigli u pomoć. Bože, kakva radost! Kakva sreća! Zurio sam kroz prolaz i moju je ogromnu radost potiskivala samo pomisao da ću ja biti ostavljen. Ili sam potpuno pogrešno mislio? Žurio sam kroz blatnjavi prolaz u pravcu trga, i tamo sam, iznenada, ugledao jednog čuvara koji je stajao pored ugla ograde. Prepoznao sam u njemu jednog običnog Crvenog gardistu i hitro sam šmugnuo u mrak iza jednog drveta. Nekoliko sekundi kasnije, gardista je nestao, pa sam ja požurio napred. Tako sam kradomice stigao do kraja prolaza i konačno se našao na trgu.

Sakrio sam se iza malog pravoslavnog oltara i, iako sam video da su svi prozori osvetljeni, nisam mogao primetiti ništa neobično. Nije bilo oficira na konjima, a ni razdraganih i razuzdanih kozaka. Pogledao sam prema krovu i video usamljenog čuvara u mitraljeskom gnezdu. Sve se činilo savršeno normalno, pa sam zaključio da pokušaj spašavanja, ako već nije počeo, svakoga časa može da počne. I u tom sam trenutku začuo ono. U početku ne tako glasno, ali je zvuk svakog trenutka postajao jači. Ne, to nije bio zvuk tri stotine oficira na konjima, koji galopirajući dolaze u pomoć Dobrom Ocu. Bio je to zvuk motora. Prvo sam se zapitao da to možda nije avion, ali sam ubrzo shvatio da je to zvuk auta ili kamiona, što je samo po sebi bilo čudna pojava u Jekaterinenburgu, posebno u to doba noći. Konačno sam ga ugledao, samo jedan veliki kamion, koji se pojavio iz jedne od bočnih ulica i nastavio preko trga u pravcu kuće. Pri slaboj severnoj svetlosti noći video sam da je prostor za tovar bio prekriven ceradom. Da li su se unutra nalazili vojnici, šest do sedam snajperista? Dok se vozilo približavalo, čučnuo sam iza oltara i pri-metio da je u pitanju fijat. Kad je prošao pored mene, video sam da ispod cerade nije bilo nikoga. Ne mogavši da potisnem znatiželju, trčao sam iza kamiona koji je jurišao u pravcu kuće. Kad se vozilo zaustavilo pred kapijom, šofer se nagnuo kroz prozor i rekao: ‘Dimnjačar’. Na povik lozinke, kapija se otvorila, pa kada je kamion krenuo dalje, ja sam protrčao pored njega, uz kratku uzbrdicu i u pravcu zadnjeg dela kuče. Kada se prazno vozilo zaustavilo, nastavio sam da trčim, a onda sam se sakrio pored jedne male ostave. Dok sam tako, čučeći, čekao u mraku, video sam kako razni čuvari idu prema fijatu. Izmenjivane su reči, ali tako prigušene i tako pomešane da ništa nisam mogao razumeti. A zatim je nastupila tišina. Video sam još neke druge čuvare kako okolo hodaju, ali se dalje malo toga desilo. Prošlo je dvadeset minuta, i ja sam se pitao šta mi, za boga miloga, valja činiti. Nalazio sam se zatvoren u vlastitom skrovištu, ne smejući da se pokrenem. Uplašio sam se da ću biti otkriven, jer bi oni, nesumnjivo, pucali u mene istog momenta kad bi me primetili! Nakon dugog vremena začuo sam zvuke iz kuće, zvuk mnoštva stopala kako koračaju niz drvene stepenice, i povukao sam se, što sam više mogao, u senku ostave. Da, to je bila grupa ljudi koja se spuštala niz dvadeset tri stepenika, dvadeset tri drvena stepenika u stražnjem delu kuće, i sa sprata na kojem su bile odaje silazila u žalosni vrt. Toliko puta smo silazili niz te stepenice jednom ujutro, pa još jednom uveče - i uvek tako rado, jer je to bio put prema svežem vazduhu i šetnji pod vedrim nebom. Ali ne i te noći. Na smrt preplašen, lutao sam pogledom po dvorištu gde se nalazilo nekoliko drvenih ostava i veliki, parkirani kamion. Čuo sam ih pre nego što sam ih mogao videti - muškarce u čizmama i žene koje su klepetale potpeticama. Konačno su se otvorila jedna vrata na bočnom delu kuće. Najpre se pojavio Jurovski. Za njim car, koji je, naravno, nosio svoje izlizane, vojničke kožne čizme. Očigledno je bilo da su stolicu ostavili na spratu jer je Nikolaj Aleksandrovič, bez nekog vidljivog napora, nosio svog sina, mog prijatelja Alekseja, u naručju. Bili su identično obučeni, otac i sin; nosili su jednostavne vojničke uniforme i šapke. Nakon toga je izašla Aleksandra Fjodorovna, a oko nje se vijorila dugačka tamna suknja. Carica je na sebi imala svetlu bluzu dugih rukava, a gusta, dugačka kosa bila joj je smotana u punđu. Te je noći izgledala tako stara. Tako umorna. Ipak, u tami te noći primetio sam iskricu nade koja joj je osvetljavala lice dok je gledala oko sebe, možda u potrazi za nekim ili nečim. Zatim su se pojavile devojčice, Olga, Tatjana, Marija i Anastasija, svaka odevena u tamnu suknju i svetlu bluzu, sve golih glava, ali naravno, s maramom prebačenom preko ramena. Umesto da izgledaju iscrpljeno, ostavljale su utisak živahnosti i uzbuđenja. Video sam da Tatjana i Marija drže jastučiće u rukama, a da Anastasija nosi svoje drago kuče, Džimija, koji je bio zloslutno uznemiren. Iza njih su se pojavili dr Botkin, Demidova, koja je takođe nosila jastuče,

sluga Trup i kuvar Karitonov. Niko nije rekao ništa. Niko nije protestovao niti hodao jecajući. Sta su mislili? Sta im je rečeno? Iz svog skrovišta primetio sam kako kolona Romanovih smireno i lagano korača iza Jurovskog i prolazi pored stražnjeg dela kuće. Aleksandra, koja je s vremena na vreme imala poteškoća zbog išijasa, malo je ćopala, ali je izdržavala, nesumnjivo vođena svojom ve-rom koja je nikada nije napuštala. Stigli su na pola puta iza kuće, kada sam ugledao, meni najdražu, Mariju Nikolajevnu, kako gleda uvis, u nebo. Za trenutak sam i ja usmerio svoju pažnju prema nebeskom svodu, gde sam, iznad krošnji drveća, video mnoštvo zvezda. Kada sam ponovo pogledao prema zemlji, video sam da Marija više ne posmatra tamni nebeski svod, već da gleda u mom pravcu. Videla me je kako čučim u žbunju i samo na trenutak, jedan kratki trenutak koji nikada neću zaboraviti, naše su se oči sastale. Prepoznala me je, ali nije želela da otkrije moje prisustvo. Čak mi je uputila slab smešak. ‘Ovamo’, zvao je Jurovski i vodio ih prema najudaljenijim vratima. I tako je ta grupa od jedanaest ljudi mirno nestala iza kapije, otišla u smrt koja ih je čekala u podrumu, u jednoj stražnjoj prostoriji iz koje izlaza nije bilo. Kad su mi nestali iz vida, požurio sam na drugu stranu, provlačio se poput kakvog špijuna od žbunja do ostave, pa do drveta i ponovo do žbunja. I tamo, kroz jedan veliki, otvoreni prozor preko kojeg je bila stavljena teška, gvozdena rešetka, mogao sam ih ne samo videti već i čuti. Prostorija i nije bila toliko velika, a u njoj nije bilo nijednog komada nameštaja. Zidovi su bili obloženi žutim, prugastim tapetama, vrata koja su vodila prema skladištu činila su se zaključana, dok je na niskom plafonu visila samo jedna slaba sijaličica. ‘U kapitalističkoj štampi mogle su se čuti razne glasine o vašoj bezbednosti’, počeo je Jurovski, koji je sa ogromnom lakoćom pleo svoju mrežu. ‘Zato želimo da vas slikamo, kako bi ljudi u Moskvi mogli biti mirni. Da li biste bili tako ljubazni da stanete pred zid, jedno pored drugoga?’ To je bilo sve što je komandant trebalo da kaže pa da ovu grupu ljudi, koji ništa nisu sumnjali, navede da stanu u red, kako bi mogli biti streljani. Očito zadovoljan sobom, Jurovski se okrenuo i namignuo svojim dželatima. U tom trenutku je Aleksandra Fjodorovna, koja se nikada nije menjala, zagalamila na njega. ‘Šta, zar nema čak ni stolice?’, uputila je carica svoj carski komentar, poslednji u životu. ‘Zar čovek ne može da sedne?’ Smejući se u sebi, Jurovski je oklevao samo trenutak, a zatim je bez reči otišao i tiho zatvorio vrata za sobom. Puzao sam dalje, video komandanta i kroz otvorena vrata ga čuo kako reži na jednog vojnika. ‘Carica, očigledno, želi da umre u sedećem položaju’, rekao je, uz kratak osmeh. ‘Donesi dve stolice’. Šta je Jurovski hteo da kaže? Šta je nameravao? Osetio sam kako mi se panika skuplja u grlu, ponovo otpuzao nazad i provirio kroz zabarikadirani prozor tražeći pogledom Romanove. Da li da počnem vrištati? Vrištati u znak upozorenja? Jedna od dvoja vrata otvorila su se, i Jurovski je ušao unutra, smejući se u sebi dok je spuštao dve stolice. Aleksandra Fjodorovna je uzela jedan jastuk, tobože da joj bude udobnije sedeti, i sme-stila se u stolicu pored prozora, dok je druga stolica, s njene desne strane, bila postavljena za Alekseja. Car je pažljivo smestio sina u stolicu, a zatim su ostali članovi porodice, koji su već hiljadu puta do tada bili fotografisani, automatski zauzeli svoje pozicije, kao da je trebalo napraviti državničku fotografiju. Iza carice, ali nešto više prema sredini sobe, stajale su četiri ćerke. Pored njih je stajala Demidova, predano čuvajući svoje jastuče, kao da je bila u pitanju kakva riznica, dok su Botkin, Trup i Karitonov stali iza Aekseja. Car je stao između

majke i sina. Jurovski je još jednom napustio sobu i zatvorio vrata za sobom. I nakon toga je usledila najduža, najčudnija tišina u kojoj je moje srce luđački udaralo. Unutra, u podrumu, nijedno od Romanovih nije reklo ni reč. Aleksandra Fjodorovna se okrenula i pogledala kroz prozor, nesumnjivo tražeći pogledom oficire. Zatim joj je Tatjana prišla i na rame joj stavila ruku, koju je Aleksandra uhvatila i poljubila kako bi ćerku smirila. Iznenada, kamion koji je stajao parkiran u dvorištu, startovao je motor, usled čega se počela širiti zaglušujuća buka kroz tihu noć. Jurovski je s treskom otvorio dvostruka vrata i ponovo ušao u podrum. Napravio je korak u stranu i deset njegovih pristalica, naoružanih revolverima nagant, nezgrapno su krenuli za njim. Svi do jednog bili su pripadnici nove straže, takozvani Letonci. Prepoznao sam jednog od pređašnjih čuvara, mladića svetle brade, koji je stajao po strani kao da je u poslednji trenutak bio priključen grupi. Komandant je mirno i samouvereno odmotao komadić papira i odlučno najavio: ‘Zbog činjenice da su vaši rođaci iz zemlje i inostranstva pokušali da vas oslobode, Izvršni organ Urala odlučio je da vas pogubi..’. Car je zaprepašćeno povikao: ‘ Šta? Šta?' Iznenađen ovim upadom, Jurovski pročisti grlo i ponovo poče: ‘Zbog činjenice da su vaši rođaci iz zemlje i inostranstva pokušali da vas oslobode, Izvršni organ Urala odlučio je da vas pogubi streljanjem’. Puna prezira, Aleksandra Fjodorovna je podigla ruku i očajnički pokušala da se prekrsti. Olga, najstarija ćerka, pokušala je na isti način da se obrati višoj sili. ‘Tata!’, vrisnula je Anastasija i stisnula Džimija na grudi. Okrenuvši se sasvim malo, Nikolaj je drhtavim glasom promrmljao: ‘Bože, oprosti im jer oni ne znaju..’. Jedanaestom ljudi, postavljenih u maloj prostoriju, u stav kao da će biti fotografisani. I jedanaest ubica ispred malih vrata. Pucnjava je počela gotovo u istom trenutku, i Nikolaj Krvavi primio je prvi udar. Salvo koji je dolazio iz jedanaest revolvera u istom ga je momentu pogodio, što je cara podiglo sa zemlje, pa je poleteo kroz vazduh unazad. Glava mu je prsnula u komade, a ćerke je zasula ne-verovatna kiša krvi i mozga. Samo trenutak kasnije, Aleksandra, ta omražena nemačka kučka, dobila je nekoliko metaka u lice i usta. Usled snage kojom su meci pogodili cilj, ona je takođe bila bačena unazad, i dok joj je ruka kojom se htela prekrstiti mahala kroz va-zduh, stolica se srušila unazad, noge su joj poletele uvis i napravila je kolut unazad u večnost. ‘Nišani u srce!’, vikao je Jurovski. Strašan plač i konfuzija zavladali su malom prostorijom. Na smrt preplašene, ćerke su trčale uokolo, vrišteči, preklinjući i cičeci. Botkin je vikao i preklinjao. Demidova je kukala, Trup i Karitonov su jecali. Samo je žalosni Aleksej, nepokretan kakav je bio, ostao na svom mestu, i zažmurivši, čvrsto se uhvatio za naslon stolice, dok su meci zviždukali oko njega. Hici su, zatim, usledili nešto brže, očajnički ispaljeni, ali, za čudo veliko, niko više nije pao. Čuo sam zviždukanje rikošetiranih metaka, primetio iskrice kada su meci pogađali tela i odbijali se o korzete, koji su bili puni dijamanata, pa su tako, nesvesno... od njih napravljeni panciri. I tako, zaštićene nevidljivim karatima, devojčice nisu mogle biti te sreće pa da ih dočeka brza smrt. Činilo se kao da ih sam Gospod štiti. Začuo se strašan žamor, koji nije dopirao iz grla na smrt preplašenih žrtava, već njihovih dželata, koji su postajali ubeđeni u božansku snagu Belih princeza. Užasnuti, stražari su počeli još žešće da pucaju, očajnički zagriženi. Napokon je pao dr Botkin, gorostas od čoveka, koji je prvo kleknuo na kolena i licem zaronio u smrt. Video sam Olgu kako trči prema njemu, držeći ruke na ušima. Iznenada, vrat joj je bio prostreljen i pojavila se velika crvena linija, pa je i ona zaronila u onaj svet. Trup i

Karitonov - oni su bili sledeći, krvlju su platili svoju vernu službu. Dok su padali, nekakva đavolska izmaglica počela je obavijati prostoriju i puniti je oblacima konfuzije, jer su svi moderni, bezdimni meci tokom rata već bili potrošeni. A onda se Aleksej sručio sa svog jadnog, drvenog trona. ‘Mama! Tata!’, odzvanjao je plač devojčica. Video sam kako je Anastasija sagnula glavu da zaštiti Džimija, vrišteči tako jako da bi lako mogla rasterati sve đavole iz pakla. Video sam Mariju. Trčala je tamo-amo, a zatim je klonula pred zidom. I video sam Demidovu, koja je svoj dragoceni jastuk čvrsto stiskala na grudima, poput kakvog štita. I video sam isto tako kako se na Tatjaninom licu, vratu i rukama presijavala smrt. Za nekoliko trenutaka soba je bila potpuno ispunjena dimom od pucnjave. I to je trajalo neprestano, još, pa još, i nikad kraja; meci koji su leteli svuda uokolo i pogađali, razdirali i stizali cilj. Čuo sam teške glasove čuvara; kašljali su, vikali, podrigivali i dozivali se, stvarajući tako kompletan urnebes. I bez obzira na to što čuvari više nisu mogli videti ciljeve, nastavljali su i dalje pucati. I još, i još, i još... Samo jedan minut u kome jedanaestoro ljudi prazni svoje oružje traje ceo život. Više od deset minuta pucnjave ćela je večnost. Eto, toliko je to trajalo i toliko je bilo potrebno da se žrtve saseku u komade. Konačno je kiša metaka počela da jenjava i dim se počeo razilaziti. Nekolicina muškaraca povukla se nazad u hol. Povraćali su i kašljali od dima koji je grizao. Oblaci smrti razišli su se i otkrili Jurovskog koji je šetao između leševa. Komandant je mahao rukom ispred lica i, pri izuzetno slabom svetlu, posmatrao mladog prestolonaslednika. Tek tada sam primetio kako se Aleksej još miče, još se hvata za život kao za slamku, još stenje i trza se, držeći se za rukav očeve jakne. Jurovski je uperio pištolj u njega, postavio cev na Aleksejevu slepoočnicu i ispalio, jednom, dvaput. On i čuvari, koji su u holu ponovo uzeli svoje puške, prošli su kroz sobu i došli do otkrića da su, čak i nakon svih tih metaka, tri sestre i dr Botkin i dalje bili u životu. Jedan čuvar tamne brade krenuo je prema Tatjani, podigavši pušku s bajunetom. Pokušao je da joj ga zabode u srce. Bez obzira na svu njegovu surovu snagu, tupi bodež skliznuo je s nje, i mlada se princeza zgrči, napola onesvešćena od bola. Zbunjen i deprimiran, čuvar je seo na nju i, vidno užasnut njenom besmrtnošću, dohvatio nož i prerezao joj grkljan. Ugledavši njeno razdrto grlo, konačno se uverio da se pred njim nije nalazila ćerka nekog polubožanstva. Iznenada, začuo se ženski glas: ‘Slava Gospodu!’ Bila je to Demidova. ‘Gospod me je spasao’. Pogledom sam uhvatio caričinu sobaricu koja je, očito, samo bila pala u nesvest, pa se sada, umazana krvlju svojih gospodara, trudila da se podigne s poda. Tek što se vratila u zemlju živih, čitava horda muškaraca obrušila se na nju, pa je pala da se više nikad ne podigne, i vrištala, vrištala, vrištala na strašan način dok je pokušavala da dohvati tupe, zarđale bajonete koji su besomučno probijali njeno punačko, okruglo telo. Jedan kratki trenutak sve je bilo tiho i mirno, ali taj mir prekinulo je sažaljivo cičanje i zvuk poput životinjskog. Jedan od čuvara krenu prema Anastasiji i bajonetom joj prereza grlo. Za čudo božje, cika je postala još glasnija, sve dok se konačno njeno ljubimče nije izvuklo ispod detinjeg unakaženog tela. Kad je ugledao krvavo kuče kako se slomljene noge pokušava udaljiti, čuvar je podigao svoju tešku čizmu... i smrvio Džimijevu glavicu. Sve je trajalo nekih dvadeset minuta, nakon čega se tišina vratila u podrumsku sobu Kuće s posebnom namenom. 18 Sedeo sam sakriven u žbunju i buljio u crni nebeski svod, ali nisam vidro ništa, ni mesec,

ni zvezdu. Samo ono čega sam upravo bio svedok - tih dvadeset minuta. I ne samo to nego sam ih još i čuo. Da, da, da, u ušima mi je još odzvanjala njihova vriska. Od tada su minule godine, osamdeset, da budem tačan, a ja još pred očima vidim te strašne slike, koje posmatram sad iz ovog, sad iz onog ugla, pa gotovo silazim s uma. Tako sam besan. Besan na sve careve mile mi Rosije, jer su moju domovinu saterali u ćorsokak autokratije. Besan na boljševike, jer nisu sli vat ili da komunizam nije ništa drugo do jedan varljivi san koji se nikada ne može ostvariti. Besan na Aleksandru, jer je bila fantastična majka, ne svojoj zemlji, već svom bolesnom sinu. Besan na Nikolaja, jer on taj prokleti dokument nije potpisao; a da jeste, bilo bi sprečeno sve. Bilo bi formirano ministarstvo, koje ne bi imenovao on, već parlament. Da, Rusija je na svoj nezgrapni način bila na putu da postane ustavna monarhija, a pošto Nikolaj to nije shvatao i pošto je odbijao da potpiše jedan sasvim jednostavan dokument, on je zajedno sa svojom porodicom i još četrdeset miliona ljudi jednostavno iskasapljen. Gusti dim koji je grizao za oči morao je da se raziđe pre nego što se dželati obruše na svoje žrtve. Crveni lešinari čerupali su carsku porodicu kao da su bile u pitanju kakve strvine. I dok je Jurovski obilazio tela, proveravajući da li postoji išta što bi ukazivalo na puls, tri čuvara stajala su u holu i povraćala, ne zbog sve te krvi, već zbog smrdljivog dima koji je dolazio iz staromodnih metaka. Ostali čuvari zaboravili su svaku ideologiju i počeli pretresati džepove i kontrolisati ručne zglobove i vratove, ne bi li našli kakav nakit i dragulje. Gramzivost je bila njihova najveća pokretačka energija, i ovi su se dželati tako fanatično lepili za svoje žrtve. Zeleli su da prigrabe što više za sebe, pa su bili fiksirani samo na jedno - da se što više okoriste otimajući od onih koje su upravo pobili zato što su imali previše. Samo je Jurovski stajao tamo, poput kakvog simbola pravog revolucionara, dok su mu obrazi goreli od neverice pri pogledu na tu pljačku punu žara. Zagalamio je: ‘Niko ne srne ništa da pipne! Ništa! Hoću da jedna polovina čuvara ode gore i sakupi sve raspoložive čaršave, a druga polovina će otići do šupe i otkačiti ruda s trojki’. Kada je primetio oklevanje, Jurovski je podigao revolver. ‘Smesta!’ Trenutak je trajao čitavu večnost, a nijedan od čuvara nije ni okom trepnuo. Svestan da je počeo gubiti kontrolu, Jurovski je uperio pištolj u jednog čuvara. ‘Gubite se!’ Jedan po jedan, ubice su se udaljavale. Jurovski je ostao da stoji, šokiran neposlušnošću. Uperivši revolver uvis, čuvao je svoj carski plen. I upravo ta provokacija bila je razlog što on nikad nije završio svoju kontrolu i dokrajčio mrtve, posobno ne Anastasiju, Karitonova i Mariju. Nekoliko minuta kasnije, njegovi ljudi su se vratili i u skladu sa uputstvima koje je Jurovski davao, čaršavi su pričvršćivani između kolskih ruda i na njih su stavljana tela. Dok je glasni motor kamiona preglasavao svako uzbuđenje, Romanovi i njihova mala pratnja su odnošeni, a zatim ubacivani u zadnji deo kamiona. A ja sam sve vreme sedeo tamo, sakriven u tami, i gledao. Video sam sve vlastitim očima, ali nikako nisam mogao verovati. Nisam pustio ni suzu, čak ni u onom trenutku. S mojih usana nije se iskrao ni jedan jedini uzvik. Na neki način strah me je štitio, jer da sam pustio i najmanji zvuk, smesta bi me odvukli iz mog skrovišta i ubili, kao i sve njih. Kad je i poslednje telo bilo bačeno na gomilu, u zadnjem delu kamiona, najviši od svih čuvara popeo se unutra. Penjao se po mrtvima, teglio ih rukama, poput kakvog besnog psa, i smejući se, gurnuo ruku u gomilu Romanovih. Odgurnuo je jednu ruku u stranu, podigao krvavu odeću i zgrabio svoj mesnati plen. Trenutak kasnije, iskočio je napolje i podigao svoju pesnicu uvis, kao da je bila puna zlata. ‘E, sad kad sam opipao caričinu pičku mogu mirno da umrem!’, glasno se cerekao.

Ta je primedba dala znak za početak totalnog haosa, pa su njegovi drugovi počeli da vrište od đavolskog zadovoljstva. Mnogi su sr popeli u kamion i počeli da vuku čizme i trgaju ogrlice s vrata, da skidaju naočare, posebno ručne satove, jer su Rusi uvek radi da uzmu koji suvenir smrti. Čuvari nisu pronašli to neizmerno bogatstvo koje je u vidu dijamanata bilo sakriveno u korzetima, ali su, preskačući i gazeći preko tih leševa iz svoje istorije, išli u potragu za bilo kakvom vrstom bogatstva. Iznenada je iz pravca kuće dojurio Jurovski, nategao oroz na svom pištolju i povikao: ‘Sledeći koji bilo šta ukrade dobija metak u glavu! Bacite sve što ste uzeli i ulazite - smesta!’ Nastupila je trenutna ali neprijatna pauza u svoj toj razuzdano'-sti, a nakon nje je usledilo gunđanje i nevoljko komešanje. ‘Svakog od vas lično ću prekontrolisati, pa ako utvrdim da je neko nešto - bilo šta! sakrio, sledi mu metak iste sekunde. Jeste li me čuli?’ Iznenada su počele da padaju raznorazne stvarčice. Narukvica. Amulet. Naočare doktora Botkina. Jedan jastučić. Čuvari su ispuštali stvarčice iz ruku, jednu po jednu, a one su padale na još topla tela i činilo se baš kao da kamenčići tiho bućkaju u vodu. S mesta na kojem sam se krio zamišljao sam kako se tela pomeraju pri svakom koraku koji čuvari prave po njima. U sledećem trenutku video sam kako je jedna ruka izvirila ispod cerade, i zlatni sat koji se nalazio pričvršćen na njenom zglobu počeo je svetlucati u noći. Čuvari su postupili po naređenju. Jedino čime ih je čovek mogao zauzdati bio je, naravno, strah, pa je ova grupa dželata hitro skočila na zemlju i požurila da uđe u kuću. Nakon toga su velike kante, pune pilote, odnesene u podrumsku sobu. Metle, takođe. I brisači za pranje poda. Morali su izbrisati sve tragove zločina. Beli su mogli svaki dan upasti i osvojiti grad, a Crveni nisu mogli sebi dozvoliti da ostave tragove tela ili ubistava za sobom; jer sve to vreme najveća opasnost za ‘njihovu stvar’ nije bila bojazan da bi se car ponovo mogao vratiti na presto to nisu želeli ni Beli ni Crveni - već ono što je bilo najverovatnije, a to je da bi Beli mogli pronaći tela mrtvog cara i njegove porodice i proglasiti ih mučenicima. No, naravno, nije mogao postojati mučenik ako nije bilo lesa. Dok je veliko spremanje bilo u punom jeku, gledao sam onu mrtvu ruku koja je mahala tamo-amo, dok je zlatni sat koji se nalazio na njoj sve vreme kuckao o ivicu fijata. Kao da me je sam Raspućin hipnotisao, nisam mogao da odolim i izašao sam iz tame, pa sam, milimetar po milimetar, puzao napred. Kažu da Rus ne veruje u ono što vidi sve dok to ne opipa rukom, pa sam ja, protiv svoje volje, bio privučen napred. Ne razmišljajući ni jednog trenutka, pružio sam ruku i zgrabio ruku Dobrog Oca. Samo na trenutak uhvatio sam se za njegovu mišićavu ruku. A onda sam povukao njegov sat. Kad sam povukao ruku prema sebi, u njoj se nalazilo nešto sjajno poput sunca. Ali ne samo to. Prsti su mi bili lepljivi i crveni, a ruka puna njegove smrti. Nekoliko minuta kasnije, nakon dosta natezanja, kamion je konačno počeo napuštati teren. Ponovo sam kaskao za njim i krio se u njegovoj seni dok je kroz kapiju izlazio napolje. Naravno da sam tada morao pobeći, no ta mi pomisao ni u jednom trenutku nije prošla kroz glavu. Ni jedan jedini put! Morao sam preći preko trga i pobeći, ali sam negde u dubini duše imao predosećanje da ćela priča još nije završena. I tako sam, poput nekog poslušnog psa, išao za svojim mrtvim gospodarom, dok je kamion vozio kroz mračne, blatnjave ulice Jekaterinenburga. Da, baš kao neki poslušni pas, išao sam za kamionom u koji su pre izvesnog vremena bili nabacani leševi. Kamion, u čijoj su se kabini nalazili samo vozač, jedan čuvar i Jurovski, kretao se lagano i nije mi bilo problem da ga pratim, a kad je stigao do trkačke staze, krenuo sam prečicom, pa sam kasnije još morao da ga čekam. Kad je stigao do peščanog puta koji vodi u selo

Koptijaki, potrčao sam za njim. Tim su se putem najčešće kretali konji i kola, kao i seljaci koji su na civarama prevozili ribu ili divljač do pijace u gradu. Ali ne i noćas... ne noćas. Nisam imao pojma gde mu je bilo odredište, ali sam ipak trčao za kamionom, koji je jedva odmicao, sigurno ne brže od seoskih ci-vara. Nakon što se kamion za nekoliko vrsta udaljio od grada, jedan točak se zaglavio u duboku rupu na putu, zatim se brzo izvukao iz nje i zakačio jedan kamen. Ceo zadnji deo kamiona poče se užasno ljuljati. U tom istom trenutku jedan crni svežanj ispao je ispod cerade i uz tupi udar tresnuo o peščani put. Najpre nisam ništa shvatio, a onda mi jedna pomisao prođe kroz glavu, zaguši mi srce. Gospode, jedno od tela ispalo je iz kamiona. Ukočio sam se od straha, zatim sam, kao besan, potrčao napred, žureći prema toj vreći punoj smrti, koja je tako nepomično ležala na putu za Koptijaki. Da, bilo je to telo. To je bar bilo jasno. I to ne telo doktora Botkina. A nije to bila nijedna od dama. Ne, to je bilo telo samog prestolonaslednika, Alekseja Nikolajeviča. Telo poput krpene lutke... To je bilo sve što je još ostalo od njega. On je bio moja slika i prilika, taj dečko. Bili smo otprilike iste visine, istih godina, ali on je sada ležao tu ispred mene, savijen i slomljen, poderane uniforme, lica koje je izgledalo tako... tako... Gospode, kad sam kleknuo pored njega, video sam da mu je bočni deo glave potpuno crn i izmrvljen. Desno uvo mu je potpuno nestalo, zbrisala su ga ona dva metka koja je Jurovski iz blizine ispalio u njegovu glavu. Da, meci su probili lobanju, ali je nisu razne li, to je bilo jasno, već je metak prozujao pored mozga i izašao na drugu stranu. A njegovo lice... lice mu je bilo... Želudac mi se prevrnuo, uvio se poput zmije i izašao mi kroz grlo. Okrenuo sam se na drugu stranu, a zatim opet prema njemu. Da, to je bio on, tu nije bilo nikakve sumnje, iako je to bilo veoma teško utvrditi, pošto su mu lice bajonetima isekli u komade, skršili ga kundacima. Majko mila, ovaj dečko, koji je tako rado igrao šah - eto, od njega nije ostalo ništa. Samo iskasapljeno meso i kosti koje su štrcale na sve strane i s kojih je lagano kapala krv, natapajući dubine sibirske zemlje; tako... tako su ga unakazili. Nisam mogao da se pokrenem. Gledao sam dole, u pravcu tog, na zverski način pogubljenog dečaka, prestolonaslednika Rusije, i najcrnji strahovi ispunili su celo moje biće. Želeo sam da umrem. Želeo sam da mi neko tog istog trenutka prostreli metak kroz glavu, da mi tu sliku izbriše iz mozga, ali tada... Tada kamion poče brže da se kreće, brže neko ikada. Iznenada, ispalo je još jedno. Pogledao sam i video da u pesku leži još jedno telo. Ispalo je poput nekakve vreće brašna. Nisam znao šta da radim. Još jednom sam pogledao prestolonaslednika, njegovo izrešetano telo, i znao sam da je budućnost Rusije, bez sumnje, takođe bila mrtva. Nakon toga sam pogledao prema tom drugom, tamnom zavežljaju koji je ležao na putu i predstavljao Romanove. Pokrenuo sam se i počeo da trčim prema drugom telu. Kamion je nesmetano klepetao dalje, u dubinu te sulude noći. Neverovatno, drugo telo se pomerilo i zadrhtalo i... želeo sam da vrištim, da preklinjem Gospoda. To je bilo treće dete, vojvotkinja Marija, koja je, za divno čudo, bila živa. Čak je pokušavala da se podigne. Nije bila ispala iz kamiona, već se bacila iz njega. Kad sam stigao do nje, pokušavala je da klekne na kolena. Dugačka, tamna suknja bila joj je pocepana, neverovatno prljava; svetla bluza, u trakama i sva flekava, visila je na njoj, ali ona sama nije plakala. Ne. Podigla se iz mrtvih, potpuno zapanjena, poput novorođenčeta kad ugleda svet, šokirana i na smrt preplašena, nakon što je ponovo sišla na zemlju. Kad je čula moje korake, Marija se počela tresti od straha. Ta prekrasna devojka, ta uvek štićena princeza otvorila je usta u nameri da vrisne. Video sam da je malo trebalo da ispusti glas koji bi se čuo i na mesecu, pa sam potrčao prema njoj. U poslednjem trenutku uspelo mi je da joj

stavim ruku na usta, da joj zaustavim strah koji je želeo da izađe na usta i držim ga tako zarobljenog u tom jadnom detetu. ‘To sam ja’, šaputao sam joj na uvo. ‘To sam ja!’ Ponovo sam je nežno spustio na zemlju i velika vojvotkinja se predala i umirila pod mojom mladalačkom snagom. Pokušala je da se odupre, ali se ubrzo smirila i pogledala me tim svojim prekrasnim očima. ‘Leonka..’., izustila je i stisnula mi ruku. Poput kakvog strogog učitelja, rekao sam: ‘Budi mirna, inače će se vratiti za nama’. Razumela je, naravno. Istog trenutka sam primetio kako se naprezala da vidi kamion koji je odvozio njenu porodicu. ‘Tata... mama...’, stenjala je, dok joj je telo malaksalo na mojim rukama. Tek u tom trenutku shvatio sam koliko krvari. Nisam znao da li krv dolazi iz rane od bajoneta, ili možda izlazi iz lobanje, ali je najjače krvarila iz bočnog dela glave, iz rane koja se nalazila neposredno iznad njenog uveta. Opipao sam joj slepoočnicu i otkrio dugačku i duboku ranu, pa sam zatim iscepao veliki komad njene suknje i omotao joj ga oko glave. Strahovao sam da će se kamion okrenuti i vratiti, pa sam zato pokušavao da joj pomognem da ustane. ‘Moramo se skloniti s puta i ući u šumu’, rekao sam. U trenutku kad se pomerila uhvatila se za bok i rekla: ‘Ne mogu’. Meci koji su u nju bili ispaljeni s namerom da je ubiju pogodili su u stvari dijamante u njenom korzetu, ali su ipak uspeli da joj, od siline udarca, polome nekoliko rebara. Počela je da hvata vazduh i dok sam je držao, primetio sam da snažno krvari iz leve noge. Podigao sam joj suknju i video dve rane na butini, jednu na prednjoj, a drugu na zadnjoj strani. Očigledno je metak prošao kroz butinu i možda polomio kost. Dok se oslanjala na mene, iscepao sam još jedan komad suknje i njime joj povezao taj gornji deo noge, koji sam zatim čvrsto stegnuo da zaustavim krvarenje. Pogledao sam u pravcu puta i video nejasnu, tamnu senku kamiona, koji je smanjivao brzinu. Ili je možda stao? Panika me je obuzela i stegla mi grlo. Da li su možda otkrili da nije samo jedno od Romanovih ispalo iz kamiona? Da li su Crveni nameravali da pojure za nama? Morao sam da sklonim Mariju Nikolajevnu s puta i sakrijem je u šumu. Odnekle sam smogao snage da to ostvarim. Bila je to velika devojka, pa sam se okrenuo i prebacio je preko svojih leđa. I tada, kad sam je, skoro je vukući po zemlji, uklonio s puta, video sam drugo telo. ‘Aleksej..’. Nije bilo nikakvog načina da se istina ublaži, ne te noći, pa sam rekao: ‘Ubili su ga’. Nastavio sam dalje da hodam, noseći veliku vojvotkinju u šumu, koja nije bila tako gusta. Iza nekog žbunja dizala se omorika, pa sam ispod nje položio Mariju; spustio sam je pažljivo u pesak i naslonio je na omoriku. ‘Moj brat’, preklinjala je. ‘Ubili su ga’, ponovio sam. Pitao sam se da li da ga jednostavno ostavimo da ga čuvari nađu. Da im tako odvratimo pažnju. I ona je to razumela, velika vojvotkinja je to razumela, pošto je primetila oklevanje na mom licu. ‘Donesi mi ga’. Za sve vreme koje sam proveo u Kući s posebnom namenom nikada nisam čuo nijednog člana carske porodice, pogotovo ne jedno od dece, da izdaje direktno naređenje. Ipak, velika vojvotkinja Marija Nikolajevna izdala mi je to naređenje. Bio mrtav ili živ, ona svog brata ne bi ostavila na cedilu. Pa sam se ja, stoga, trčećim korakom, ne gubeći ni trenutka, uputio kroz šumu i izašao na put. Pogledao sam u daljinu i, da, naravno, bio je to kamion, zaustavljen, ili možda zaglavljen. Nije bilo puno vremena za oklevanje, pa sam zgrabio Alekseja za ramena i uklonio ga

s puta u četinarsku šumicu, pri čemu sam iza sebe ostavio jasan trag krvi. Kad sam došao do drveća, stao sam i skinuo svoju svetlu jaknu, pa je obmotao oko unakažene glave. Zatim sam ga dalje vukao, skroz do Marije i položio ga pored nje. Odmah je dograbila njegovu ruku i počela da skida jaknu s njegove glave. Sad je na mene došao red da izdajem naređenja, pa sam to i učinio; dohvatio sam njenu ruku, odgurnuo je i naredio: ‘Ne, gospođice!’ Razumela je dobro i naslonila se na drvo, držeći Aleksejevu ruku prislonjenu na svoje grudi. Nekoliko puta trepnula je očima, kao da će uskoro pasti u dubok san. Iznenada, usta su joj se pomerila i ona poče preklinjati: ‘Molim te, moraš za njima, za... za... Tatjanom..’. Tatjana? To nije moglo biti istina. Gotovo sam poludeo - video sam kako je prostreljena, video sam kako se onaj čuvar bajonetom iživljavao na njoj, ili mi se sve to samo učinilo? Pitao sam: ‘Je li još živa?’ Buljila je nesvesno u mene. ‘Moraš ići. Moraš je dovesti ovde’. Nakon toga je klonula... Marija. U prvom trenutku pomislio sam da je na mestu izdahnula, ali sam tada primetio kako joj se grudni koš diže i spušta, iako je to išlo vrlo sporo. Da li je ponovo padala u šok ili je umirala, nisam mogao reći, ali jedno sam znao - morao sam saznati da li je druga careva ćerka, Tatjana, još bila u životu. Pa sam rekao: ‘Vratiću se’. Glava joj se lagano podigla, ali je ubrzo ponovo klonula. ‘Imaj poverenja u mene, vratiću se da brinem o tebi. Pokušaj da se ne pomeraš. Jednostavno, čekaj. Idem da vidim da li ti je sestra još... još...’ ‘Idi’, preklinjala je poslednjim ostacima snage. ‘Idi sad’. ‘Vratiću se’, ponovo sam rekao, kao da se zaklinjem, a to je bilo obećanje koje sam uputio i samome sebi. To je bilo poslednje što sam joj rekao pre nego što sam šmugnuo u šumu. Nisam imao pojma koliko je krvi već izgubila, a još manje sam znao da li će Marija ostati u životu. Bio sam još mlad, nisam imao puno iskustva, pogotovo kad je reč o takvim stvarima. Tako sam je ostavio. Učinio sam tačno ono što je velika vojvotkinja tražila od mene, ni manje ni više. Ostavio sam je samu. Kasnije se ispostavilo da je to bio najgluplji mogući potez. Sledio sam njeno naređenje i žurio u pravcu puta, gde sam zatim ugledao lokvu krvi, kao da se motorno ulje prosulo po pesku. Znao sam da tako jasan trag nisam smeo ostaviti, pa sam se vratio na rub šume i dohvatio veliku granu. Tom granom prelazio sam preko Marijine i Aleksejeve krvi, i tako je uklanjao s puta. I uspelo mi je. Navukao sam pesak na lokvu i sakrio crvenilo krvi koliko god sam mogao, a onda... onda sam bacio krvavu granu u žbunje i počeo da trčim za kamionom, koji je u daljini kašljao i stenjao. Ona najveća noćna tama već je bila nestala, pa sam pri slabom jutarnjem svetlu mogao da vidim taj nezgrapni kamion, pretovaren svim tim telima. Trčao sam i trčao, dok mi je glava gorela. Vozilo je prešlo preko železničke pruge i čim sam uspeo da ga stignem, začulo se strahovito komešanje. Čuo sam glasove i lupu konjskih kopita. Zaronio sam iza jedne breze. Odjednom se iz mraka pojavila grupa ljudi, sigurno dvadesetorica. Većina je bila na konju, nekolicina je sedela u konjskim kolima i vriskala od pijane razuzdanosti koja je išla uz revoluciju. I ubistva. ‘Dajte nam Nikolajčića!’ ‘Skidaj mu tu kapitalističku glavu!’ ‘Smrt krvopijama!’ Brzo sam shvatio da je tom razuzdanom čoporu Crvenih bilo rečeno da će oni imati čast da pobiju carsku porodicu, a ne samo da ih sahrane. Kada su shvatili da su njihov omraženi

Nikolajčić, kao i njegova izdajnička kurva, ta nemačka kučka, već bili mrtvi, nastupio je strahovit žamor koji je odavao veliko razočaranje i bes. Jedan od muškaraca je vikao: ‘Rečeno nam je da ćete nam ih žive dovesti!’ ‘Mi smo hteli da ih pobijemo’. ‘Prevarili ste nas!’ Bili su tako ljuti i tako pijani da je pretilo još jedno krvoproliće - ubistvo samog komandanta Jurovskog. Neko je ispalio pucanj u vazduh. Neko drugi je spustio revolver i naciljao u zadnji deo kamiona. Jurovski, koji je strahovao od najgoreg, počeo je vikati: ‘Živela revolucija!’ I tada je izdao naređenje svom šoferu, drugu Ljukanovu, da vozi dalje. Pratnji nije preostalo ništa drugo nego da ide iza kamiona. Kao ni meni. Kada su svi već dobro odmakli, izašao sam iz svog skrovišta iza breza i potrčao za njima. Naravno, bilo ih je lako pratiti, jer je put bio u tako lošem stanju da su bili prisiljeni da voze sporo. Pored toga, muškarci na konjima podizali su strahovitu galamu. I tako sam ih pratio, nekih dvadeset do trideset minuta, kad je kamion iznenada stao. Put je postajao uži i kamion se strahovito zaglavio u blatu između dva drveta. Nikome nije uspelo da ga pomakne, ni za jedan centimetar, pošto je vozilo preduboko utonulo u blato. Naravno, padala je velika kiša, pa je sada bilo dosta blata. Podigao se pravi orkan glasova - svako je, naravno, imao svoje mišljenje - a Jurovski i još jedan momak izašli su iz kabine. Ulagani su ne-verovatni napori da se kamion izvuče. Svi su gurali, ali bez rezultata. Negde u to vreme uspelo mi je da priđem bliže. Previše blizu, u stvari, ali sam morao saznati i uveriti se da li je Tatjana još bila u životu. Ugnezdio sam se iza jedne jelke i pri sivom jutarnjem svetlu video kako se dva muškarca penju u kamion. Mislim da su želeli samo da vide tela. Ali u tom trenutku, jedan od tih seljaka, koji je verovatno želeo samo da opipa carske grudi, gurnuo je ruku u telo velike vojvotkinje i nije pronašao dojku, već šaku krvavih dragulja. ‘Brilijanti!’, vikao je šokiran otkrićem. Pošto su dijamanti napokon bili otkriveni, nekoliko njih bacilo se na tela poput kakvih izgladnelih crva. Jurovski je u panici počeo da skače tamo-amo, da galami i maše revolverom. Ispalio je jedan metak u vazduh, i drugovi su, poput kakvih preplašenih miševa, iskliznuli iz kamiona. Sto se tiče samog kamiona, bilo je jasno da on nikud neće krenuli. Jurovski je bio očajan. Stvari su loše stajale, i on je mahao revolverom uokolo, naređujući muškarcima da počnu prebacivati tela iz kamiona u konjska kola. Ali pošto su konjska kola bila mala, morali su rasporediti tela - dva u ova kola, tri u ona, tamo još jedno -i ta raspodela omela je Jurovskog da shvati kako nedostaju Aleksej i Marija. Kako bi držao muškarce pod kontrolom, komandant je tako žustro mahao revolverom po vazduhu da nije bio u stanju da izbroji sve leševe, tada još ne. I čim je čuo da su sva tela pretovarena, nastavili su dalje, u dugačkoj koloni, u pravcu šume. Negde u to vreme, slabo jutarnje svetlo počelo se nazirati kroz drveće i greške su usledile jedna za drugom. Da bi se stvari još više zakomplikovale, nabasali su na grupu seljaka iz obližnjeg sela Koptijaki. Preteći revolverom ovim jednostavnim ljudima, Jurovski je vikao: ‘Svugde oko nas su Beli, pa vam je bolje da se kupite kućama pre nego što vas sve pobijemo’. Kada se severno sunce ispelo na nebo, konvoj konjskih zaprega konačno je stigao do rudnika Četiri brata, koji je dobio ime po nekolicini starih borova, gde su ljudi nekada išli u potragu za zlatom. ‘Vas trojica’, vikao je Jurovski, i dalje držeći revolver u ruci, ‘patrolirajte uokolo i pucajte u svakoga koga vidite!’ Kad sam to čuo, zavukao sam se još dublje u žbunje, čučnuo i gledao kako ti Crveni

kučkini sinovi postupaju prema članovima careve porodice kao da se radilo o kakvim zaklanim zverima. Bio je to pravi fijasko, pozorište, još od samog početka. Ovo područje, ovo mesto, nalazilo se na udaljenosti od samo nekoliko vrsta od sela Koptijaki, a selo se sastojalo od pet-šest kolibica. Još pre nego što je Romanovima bila skinuta odeća, celo selo je znalo da je car ubijen. Znalo se i gde će biti sahranjen. Pored toga, Četiri brata bio je otvoren rudnik, nije to bio tunel, samo jedna velika rupa. Bila je to rudarska jama, i to ne tako duboka, najviše šest metara, a na dnu se nalazila voda, jako hladna voda. Da skratim - to je bilo najgluplje moguće mesto koje je čovek mogao izabrati da na njemu sahrani leševe, bez obzira na to da li su u pitanju seljački, ili pak carski. Komandant Jurovski naredio je da se tela istovare, i muškarci su se gramzivo obrušili na Nikolaja, Aleksandru, devojčice i ostale. Svukli su carsku porodicu i njihovu poslugu s konjskih kola i bacali ih na gomilu, kao da se radilo o plenu odstreljenom tokom carskog lova. U tom trenutku shvatio sam da su bili mrtvi; svi, uključujući i Tatjanu. Video sam kako je bačena na vrh gomile i, bez ikakve sumnje, znao sam da je bila gotova. ‘Ne želim da neko identifikuje tela’, vikao je komandant. ‘Zato ih skinite, sve do jednoga. Ono što ne možete skinuti moraćemo noževima odvojiti’. To su i činili, ti zverski ljudi; vukli su čizme, sekli bluze, jakne, košulje sa omraženih Romanova. Veoma brzo dijamanti su počeli da ispadaju iz korzeta u blato, što je muškarce ponovo dovelo u stanje ogromnog uzbuđenja. Dok su tako grozničavo nastavljali da rade, pronašli su zlatnu šipku oko Aleksandrine ruke i biserne niske oko njenog struka. Pošto jednom od muškaraca nikako nije uspevalo da s njenog prsta skine prsten koji joj je poklonio ujak Leo, dohvatio je svoj nož i odsekao joj ceo prst. Stvarno. Gledao sam kako poteže prsten, krišom ga stavlja u džep i baca manikirani prst; mesecima i mesecima kasnije, islednik Sokolov, koga su Beli angažovali da pronađe ostatke carske porodice, pronašao je taj prst, koji se do dana današnjeg čuva u boci punoj alkohola, u Parizu. Sve u svemu, Crvenim varvarima nije trebalo puno vremena da skinu svoje žrtve, i ubrzo su se članovi carske porodice i njihove sluge našli goli i raštrkani svuda po blatu. Jurovski je zatim naredio da se potpali ogromna vatra, što su muškarci i učinili. Potpalili su vatru i pobacali u plamen svu odeću. Naravno, u tom momentu su otkrili da nedostaju dva tela. Jurovski je potpuno poludeo. Počeo je vrišteći da trči uokolo. Brojao je tela, nekoliko puta iznova. A zatim je pozvao dva čuvara. Obojici im je dao konja i naredio da krenu... O, toliko dugo sam govorio laži da sam pravu istinu gotovo zaboravio. Ona mi skoro i ne može preći preko usana. I eto... i eto, ja sam onda... počeo da trčim. Samo sam se jednom osvrnuo. Ugledao sam dva muškarca kako vuku prema jami nago telo ogromnog dr Bolkina. Držali su ga za stopala - svaki je držao po jedno - i vukli ga, dok mu je lice bilo okrenuto prema zemlji. Kasnije, mnogo kasnim, gospodin Sokolov pronašao je Botkinovo veštačko zubalo, puno stvrdnutog blata. I ljuske od jaja. Sokolov je pronašao puno ljuski od jaja, i ispostavilo se da su to bila jaja koja su dobre monahinjo Antonina i Marina donosile carskoj porodici, a kojima su se u stvari hranile njihove ubice. Što se tiče tela... lili, ona nikada nisu pronađena na tom mestu. Kasnije su Jurovski i njegovi ljudi spalili svu odeću i leševe bacili u jamu, u koju su čuvari potoni ubacili ručnu bombu. Ali im se nije ukazala prilika da zatvore jamu. To se pokazalo nemogućim, pošto je zemlja bila previše tvrda. I onda tvrde da je taj strašni čin trebalo da ostane tajna! E, pa pokazalo se da je taj rudnik Četiri brata bio samo prva grobnica cara Nikolaja, njegove porodice i vernih sledbenika. osim toga, na

kraju se takođe pokazalo da će to ostati njihova grobnica samo tokom trideset sati. I dok su ti strašni momci vukli telo dr Botkina, ja sam trčao. Trčao sam kroz šume, pravo njoj, pravo velikoj vojvotkinji Mariji Nikolajevnoj, koju sam ostavio da sedi u krvi, naslonjena na jedno drvo u šumi. 19 Trčao sam kroz šumu koliko su me noge nosile i znao sam da se svašta može desiti. Crveni su me mogli uhvatiti i pogubiti. Neki me je seljak mogao videti i prijaviti. Marija je mogla biti mrtva u vreme kad stignem do nje. Ali bio sam čvrsto odlučan da ispunim svoje obećanje. Stigao sam do mesta na kojem sam ostavio veliku vojvotkinju Mariju. Najpre nisam znao da li je još živa. Sedela je u istom položaju u kojem sam je i ostavio, naslonjena na drvo i sklopljenih očiju, čvrsto držeći brata. Trčao sam prema njoj, pao na kolena i pažljivo joj dotakao rame. Očni kapci su joj zadrhtali i oči su joj se otvorile. ‘Ah... moj Leonka’. Gotovo istog trenutka ponovo je klonula, pala u novi šok. Naravno da sam znao da joj je bila potrebna lekarska pomoć, ali sam takođe znao kako je mnogo bolje da je najpre sakrijem. Pa sam je podigao. Nosio sam je kroz šumu sve dok sam imao snage. Kad više nisam mogao, pronašao sam jedno drvo koje je vetar bio napola srušio, usled čega se videlo korenje. Ispod tog korenja bila se formirala rupa. Na to mračno mesto položio sam veliku vojvotkinju. Pažljivo sam je položio na pesak. Zastenjala je, ali to je bilo sve. ‘Brzo ću se vratiti’, prošaputao sam. Ne gubeći vreme, trčao sam prema prestolonasledniku, koga sam isto tako podigao u naručje. I njega sam, baš kao i nju, nosio. Umotao sam svoju jaknicu oko njegove glave, odneo njegovo beživotno telo do one rupe i spustio ga unutra. Okrenuo sam se prema velikoj vojvotkinji, dotakao joj rame i rekao: ‘Vratiću se. Doneo sam ti brata’. Ali ona nije odgovarala. Toliko je krvi izgubila da više nije bila pri svesti. Pa sam ja razumeo da je bila na samrti. Nisam želeo opet da je ostavim samu, ali nisam imao izbora. Bila joj je potrebna lekarska pomoć. Umirala je, a ja nisam znao kako da joj pružim pomoć. Pa sam zato sakrio Alekseja i Mariju. Pokrio sam otvor skrovišta granama i otišao. Trčao sam dalje. Najpre sam hteo da odem do oca Storoževa. Ali kad sam stigao u grad, pogledao sam se i video da su mi košulja i pantalone bili potpuno krvavi. Takav se nisam smeo pojaviti u centru Jekaterinenburga; Crveni bi me odmah uhapsili. Pa zato nisam imao izbora. Otišao sam do jedinih prijatelja kojima sam mogao verovati. Otišao sam skroz do manastira, na kraj grada, gde sam zatekao dobru monahinju Antoninu i iskušenicu Marinu, koje su celo jutro pokušavale da odnesu hranu u Kuću s posebnom namenom. Ali umesto da im dozvole da unesu stvari, oterali su ih i rekli im da se više nikada ne pojavljuju. Nikada više. Nekoliko sati kasnije, ceo grad je brujao od glasina, svi su govorili da se nešto strašno desilo s carem i nama svima. Kad me je ugledala onako krvavog, mati Antonina ispusti krik i prekrsti se, dok je iskušenica Marina, koja je mislila da sam već mrtav, gotovo počela da vrišti. ‘Leonka, dete moje!’, uzviknula je mati i ponovo se prekrstila. ‘Šta se desilo?’ Počeo sam da plačem. Mati me je odmah odvela u jednu sobu bez prozora i tamo sam joj ispričao šta se desilo prethodne noći. Jecao sam. Sigurno. Ispričao sam im sa suzama u očima o svim tim ubistvima koja su se desila. Ispričao sam joj šta sam sve video kod rudnika. Takođe sam joj rekao da sam pronašao Alekseja i Mariju. Preklinjao sam za pomoć, preklinjao ih da smesta pođu sa mnom. ‘Ne znam koliko će Marija još moći da izdrži!’

Nisu gubile vreme. Mati Antonina i iskušenica Marina smesta su stupile u akciju. Nakon što su skupile zavoje i druge medicinske potrepštini', poveo sam ih u šumu. Išli smo uz obronke grada. Mati Antonina je ce lim putem izgovarala molitve, preklinjući Gospoda za milost i krsteći se. Činilo se da je prošla čitava večnost, stalno sam se plašio da ne budemo otkriveni. Međutim, konačno smo stigli do one rupe ispod korenja, gde smo ugledali prvi tračak svetlosti u celoj toj noćnoj mori. 20 Kad sam razmaknuo grane kojima sam od pogleda znatiželjnika bio sakrio onu rupu, zasja svetio i zraci pomilovaše lice velike vojvotkinje. Devojčica smesta otvori oči, a na licu joj se ukaza bledunjav smešak. Kad nas je ugledala, Marija je rekla: ‘Šta je to, Leonka, da li si to doveo nekoga da me vidi?’ ‘Sve će biti u redu’, rekla je mati Antonina umirujućim glasom. Onako okrugla i malena, monahinja se istog trena spustila u rupu i svojim blagoslovenim rukama počela da pruža pomoć ranjenoj devojčici. Najpre je pažljivo pregledala ranu na Marijinoj glavi, a zatim ranu od metka na njenoj nozi. ‘Baš si se dobro snašao, Leonka, baš dobro’, mrmljala je mati Antonina sa odobravanjem, pošto mi je na neki način ipak uspelo da zaustavim krvarenje. Nakon toga je svoju pažnju usmerila na Alekseja, čija je glava bila umotana u moju jaknu. I bilo je baš onako kako sam i rekao - dečak je bio beznadežno mrtav. To je i ona utvrdila. Monahinja je podigla jedan kraj jakne, i dah joj se zaustavio. Prekrstila se i ponovo pokrila telo. Nije bilo vremena za žalost, to je stara monahinja znala, pa je pokretom ruke pozvala svoju pomoćnicu da joj se pridruži u rupi. ‘Dođi, Marina’. Mlada iskušenica se spustila, i njih dve počeše da se brinu o Mariji. Čistile su joj rane, povijale glavu i nogu zavojima, nastojeći da joj što više olakšaju muke. Te dve Gospodove izaslanice činile su vrlo dobar tim i radile su brzo i sigurno. Na moje veliko iznenađenje, ispostavilo se da je mati Antonina bila upoznata s postojanjem korzeta sa dijamantima. ‘Najpre da te oslobodimo ovog čuda, draga moja’, rekla je monahinja i odvezala Marijin donji veš. 'Ležati na tolikom kamenju i nije baš tako udobno’. Marija se smesta okrenula i počela protestovati: ‘Ali..’. ‘Ne brini, u dobrim su rukama, kao i ostatak’. U početku to nije imalo nikakvog smisla. Naravno da sam znao da je Marija, baš kao i njene sestre, hodala umotana u brilijante. Ali mi nije bilo jasno kako je mati Antonina mogla da zna za to. To mi je postalo jasno tek sledećeg dana, kada sam saznao ostatak priče. Saznao sam šta je bilo sa svim tim draguljima koji su bili sakriveni. Koferi puni dragulja. Dok je jedan ostao u Tobolsku, drugi je već bio odvezen u Jekaterinenburg. A taj drugi težio je gotovo sedamnaest kila. Ne okrećući se prema meni, mati Antonina je naredila: ‘Leonka, mladi moj prijatelju, moraćemo da rasečemo korzet mlade dame. Molim te, okreni se na drugu stranu’. Ja nisam stajao u rupi, pošto ona i nije bila tako velika. Stajao sam napolju i kroz korenje virio unutra. Nisam želeo da se okrenem, pa sam radije prekrio otvor. Ponovo sam postavio granje na ulaz u rupu, a onda sam ostavio monahinju i iskušenicu da se brinu n velikoj vojvotkinji, što su one činile izvanredno. Sve vreme čistile su rane i na njih stavljale lekove koje su donele sa sobom. Davale su joj vodu. I supu. I hleb. Sve to vreme krio sam se u šumi, ali nisam spavao. Ne. Držao sam stražu. krio sam se u

šumi i pazio da primetim Crvene na vreme. Jer, bio sam siguran da će pretražiti ceo to područje kako bi našli dvoje nestale dece. Ali Crveni se nisu pojavljivali. Ne. Užurbano su tražili po putu i po celom gradu, ali nikada nisu ulazili tako duboko u šumu. I tako je, dok je je pokušavao da prikrije svoju veliku grešku - zamisli, izgubio je dva tela! - Jurovskom sinula ideja da napiše ono čuveno pismo, u kojem je tvrdio da su dva nestala tela spaljena. To je, međutim, bila očigledna laž, budući da nije pronađen ostatak nijednog tela, čak ni koščica. A to je, isto tako, bila i glupa laž, pošto je poznato da telo ne može u potpunosti sagoreti kada se baci u otvorenu vatru. Naposletku sam seo na zemlju, naslonio se na jednu brezu i klonuo pred njenom hrapavom korom. Prošao je gotovo ceo sat pre nego što su se mati Antonina i iskušenica Marina pojavile iz rupe. ‘Kako je ona?’, pitao sam žureći prema njima. ‘Da li će ostati živa?’ ‘Trenutno se odmara’, odgovorila je mati Antonina. ‘Uz Gospodovu milost, sve će biti u redu’. ‘Hvala Gospodu’. ‘Sad je vreme da sahranimo Maleckoga. Da li bi bio tako ljubazan, Leonka, da ga doneseš?’ To sam i učinio. Doneo sam telo svog prijatelja i gospodara, prestolonaslednika, carevića Alekseja Nikolajeviča. Njegova sestra, Marija, pala je u dubok san, pa smo tako samo mati, iskušenica i ja bili prisutni i u mogućnosti da mu damo svoj blagoslov i vratimo ga u okrilje majke zemlje. Podigao sam ga iz one rupe ispod korenja i položio ga na površinu zemlje. Dok su dve žene čistile njegovo strahovito oštećeno telo i trudile se da ga kako-tako upristoje mati Antonina je otcepila komad svoje mantije i umotala ga u nju - ja sam mu kopao grob, na jednom mestu ispred tri bele breze. Ali to nije bila duboka grobnica, jedva da je bila i dovoljno duboka, pošto sam imao na raspolaganju samo nekoliko grana i svoje gole ruke. I tako smo, dok je mati Antonina izgovarala molitve i pevala blagoslove, iskušenica Marina i ja sahranili dečaka, ali nismo napravili krst. ‘Bolje je da ovo mesto ne označavamo’, savetovala je mati Antonina. I imala je pravo. Položili smo dečaka da počiva u zemljinoj utrobi Rusije, iste one zemlje koju je on trebalo da štiti, a zatim smo ga zatrpali i grob pokrili granama i lišćem, kako ga Crveni nikada ne bi pronašli. On još leži sakriven u onoj šumi, ostavljen da počiva - u to sam potpuno siguran. Mati Antonina je zatim požurila da vidi kako je Marija. Poput kakve, u crni plašt umotane krtice, monahinja se ponovo zavuče u skrovište ispod korenja. Nakon što se, nekoliko trenutaka kasnije, ponovo pojavila, na njenom licu jasno se mogla pročitati zabrinutost. ‘Mirno spava, ali iz rana joj izlazi neka čudna tečnost, pa se plašim upale’, podnela je izveštaj stara monahinja. ‘Moram otići do grada da donesem još lekova. Marina, ti ostani kod devojčice. A ti, Leonka..’. ‘Ja ću ih obe čuvati’. ‘Izvrsno’. Okrenula se i otišla, ali su to, nažalost, bile poslednje reči koje nam je uputila. Ni iskušenica Marina ni ja nismo je videli nikada više, pošto ju je neko izdao. Nekakav Crveni špijun video je kako se krišom uvlači u grad, video je njenu pocepanu i prljavu mantiju, i shvatio da nešto nije u redu. Zatim je Jurovski poslao svoje dželate, onu đubrad iz Čeke, političku policiju Crvenih, da je ispituju. Videli su strah u njenim očima i krv na njenoj odeći i poveli su je. Mučili su je, ali im ona ništa nije rekla. Postavljali su pitanja, zastrašivali je, obrađivali je noževima, ali ona nije izustila ni reč o prestolonasledniku i velikoj vojvotkinji, čak ni o riznici dragulja. Dva dana kasnije, da ne bi trošili metak na nju, Crveni su je privezali za tešku čeličnu rešetku i, tako svezanu, bacili je u reku Itjesk.

Da, dešavale su se zaista strašne stvari... I tako smo iskušenica Marina i ja čekali, nadajući se kao i uvek, držali stražu i pružali velikoj vojvotkinji sve ono što joj je bilo poli obuo. Pala je noć i isto tako i prošla. Osvanuo je sledeći dan. I da-1|г ni traga od monahinje. Znali smo da je nešto krenulo naopako, ali kad je ponovo pala noć, suočili smo se s još većim problemom: velika vojvotkinja Marija iznenada je dobila visoku temperaturu. U roku od sat vremena zapala je u kritično stanje. 'Donesi brzo hladne vode, Leonka!’, povikala je iskušenica Marina, 'brzo!' Otrčao sam do jednog potočića u blizini i doneo sveže, hladne vode, koju smo potom dali velikoj vojvotkinji. Zatim smo joj hladili čelo. Ali to nije bilo dovoljno. Temperatura joj je i dalje rasla. Sledećeg dana bili smo tako zabrinuti da sam čak otišao i do grada. Ostavio sam Marinu i carevu ćerku same i otišao u potragu za lekovima. Naravno, bio sam veoma pažljiv, i birajući svoje tajne puteve, uspelo mi je da stignem do Vaznesenske crkve. Želeo sam da razgovaram s ocem Storoževom, ali je on već bio otišao do zatvora, gde je bezuspešno pokušavao da izvuče monahinju Antoninu, koja je tada još bila u životu. Pošto više nikome nisam verovao, vratio sam se a da nisam pronašao ništa čime bih mogao izlečiti veliku vojvotkinju. Sledećeg dana, ponovo sam hteo da dođem do crkve, pa sam se vratio u šumu, noseći samo malo sira i hleba. Naša jedina nada bila je da se brinemo da Marija ima dovoljno snage kako bi izdržala još dvadeset četiri časa. Ali je njena temperatura i dalje rasla, pa je počela odbijati čak i vodu. Narednog dana, pred jutro, disanje joj je postalo još teže, pa je balansirala na ivici života i smrti. I Marina i ja bili smo svesni da joj se bliži kraj. Kleknuo sam pored velike vojvotkinje i uzeo je za ruku. Iskušenica Marina je kleknula pored nas, pevala molitve i stalno se krstila. ‘Mali Leonka’, rekla je Marija tepajući mi i otvorila oči, ‘hvala što bdiš nada mnom..’. ‘To je sve moja krivica!’, priznao sam, i suze su mi potekle niz lice poput burne sibirske reke. ‘Tvoj otac mi je poverio jedno pismo, koje nisam uspeo da odnesem. Znam sigurno da je ono palo u ruke Crvenima i..’. ‘Šššš, prijatelju moj, nije potrebno..’. Suze su mi počele teći jače, jače nego ikad pre, pa sam pognuo glavu pred poslednjim izdankom carske porodice. Zar nije znala, zar nije razumela kakva je bila moja uloga u poslednjim trenucima života i kraju cele njene porodice? Zar je šok te noći izbrisao celo njeno pamćenje?’ ‘Ne razumeš, Marija Nikolajevna!’ ‘Sve ja razumem’. ‘Ne, ne, nije tačno!’ Morao sam odneti to pisamce, morao sam se pobrinuti da svi ti oficiri krenu u akciju!’ ‘Da i to si celim svojim srcem pokušao. Bog te je poslao da pokušaš da nam pomogneš, i ti si to pokušao. Otac ti je zbog toga bio veoma zahvalan’. ‘Ne, Marija Nikolajevna! Ne, ne razumeš!’, bio sam uporan. Nastavljajući da joj se klanjam, rekao sam: ‘Ja nisam uspeo. Ne razumeš!’ ‘Razumem da sebe kriviš za događaje na koje nisi mogao uticati’. ‘Oprosti mi, molim te’. ‘Nema ničega što bi bilo vredno oproštaja’. ‘Ali..’. Stisnuo sam Marijinu ruku, čvrsto koliko sam mogao. Dok je ona lagano odlazila, pokušavao sam da je zadržim na ovom svetu. Ali ona tu nije želela da ostane. Marijine oči su se zatvorile. Ali ih je ona lagano otvorila i rekla: ‘Pre tri stotine godina moji preci su napravili ovu zemlju čvrstom i stabilnom... ali mi smo davno morali otići. Bolje je da umrem. Bolje je da nestanemo’.

‘Ne’, preklinjala je iskušenica Marina, ‘ne ostavljajte nas, molim vas, Vaše visočanstvo!’ Možda je velika vojvotkinja imala pravo; možda su te reči koje je izgovorila bile mudre. Jer, ona je uvidela da je era Romanovih pri kraju. Osim toga, ko može reći šta bi bilo da je poslednja careva ćerka ostala u životu. Ne mislim da bi se ona mogla zamisliti kao glavnokomandujući ruskih trupa; za to je bila previše mlada. Mislim da bi izazvala samo zbunjenost i očajanje. U međuvremenu, svaki bi boljševik učestvovao u lovu na nju i njene buduće potomke. Velika vojvotkinja je pala u delirijum. Ali tek što sam pomislio da smo je izgubili, sakupila je svu snagu koja joj je preostala i pozvala nas rukom da priđemo bliže. Dala nam je zadatak za koji će se ispostaviti da je najveći mogući zadatak u našim životima. ‘Marina’, počela je velika vojvotkinja, krajnje slabim glasom, 'možda ti je poznato da je naše bogatstvo zakopano ovde, u gradu?’ ‘Da, Vaše visočanstvo’, odgovorila je mlada žena. ‘Znam za ono koje čuvamo u manastiru’. ‘E, pa slušaj sad, šta ću ti reći - ti i Leonka morate sve sakupiti. Svaki komadić koji se može naći ovde, u Jekaterinenburgu i, ako možete, ono što se nalazi u Tobolsku. Zatim sve morate ponovo zakopati. Negde na sigurno mesto. Kad ovaj teror konačno prođe i kad moja porodica bude sahranjena po pravoslavnim običajima, preklinjem te da celo bogatstvo vratiš mome narodu. To mora biti poklon moje porodice ruskom narodu. Da li ste razumeli?’ 'Da gospođice’, odgovorismo iskušenica i ja. I tako se desilo da je velika vojvotkinja Marija Nikolajevna, treća ćerka Nikolaja i Aleksandre, sudbinski povezala iskušenicu Marinu i mene, Oboje smo izbegli s tog mesta i iz tog vremena, noseći pun kofer dragulja koji su pripadali Romanovima. Uvek smo ih brižljivo čuvali. Znaš, dok smo bežali kroz sibirske šume za Šangaj, a zatim u Ameriku, ja, Leonka, postao sam Miša, a Marina je postala Mej. Nakon izvrsnog vremena postali smo muž i žena. Ali tog fatalnog jutra, Marija Nikolajevna ostala je još samo nekoliko trenutaka u životu. Ona, koja je rođena u zlatnoj palati, ubrzo je podlegla na gomili lišća u prljavom skrovištu ispod korenja drveta. Ja sam držao njenu ruku kad je poslednji put otvorila oči. Pogledi su nam se sreli, i ja sam razumeo da nas napušta. ‘Ne’, plakao sam, bacajući se preko nje. I tako sam uhvatio njen poslednji dah. Ona je izdahnula... ja sam udahnuo... i ona je otišla. Tako mirno. Tako jednostavno. I tako je došao kraj poslednjem ruskom caru, skromnom caru Nikolaju II, njegovoj odanoj supruzi, carici Aleksandri, i njihovoj deci. Amin! 21 "Ali, Katja, draga moja unučice", nastavio je Miša, dok je sedeo za svojim pisaćim stolom i obema rukama držao mikrofon, „to još nije kraj priče, jer su Romanovi do sada tri puta sahranjivani. Drugim rečima, Rosija još ne zna šta da radi sa svojim poslednjim carem, niti zna kakva je njegova uloga u njenoj strašnoj istoriji. O, takve su se paklene stvari dešavale s telima cara i njegove porodice." Miša je uzdahnuo, udahnuo duboko i pogledao prema zidu koji je bio potpuno ispunjen policama punim knjiga o Romanovima. Još malo, pa će završiti svoju priču. Bio je čvrsto odlučan da se pobrine da njegova unuka razume kako su komplikovani bili revolucija i sam pad cara. I u tome je uspeo, zar ne? „Eh, dan nakon što su bačeni u rudničku jamu, car i njegova porodica ponovo su izvučeni na površinu. Da, to je tačno; to ne stoji samo u pismima koje je Jurovski pisao 1920. godine, to

znamo i iz priča čuvara, koje su Beli kasnije temeljno ispitivali. Sledećeg dana Romanovi su zaista iskopani. Pošto su stanovnici obližnjeg sela znali šta se desilo - znali su i gde se nalaze tela Nikolaja, Aleksandre i ostalih - komandant Jurovski je smatrao da tela treba prene-ti na drugo mesto. Osim toga, oni idioti komandanta Jurovskog, Crveni, potpuno su rasturili celo područje oko rudnika Četiri brata. Čak je i slepac mogao pronaći tela. I tako su se Jurovski i njegovi ljudi vratili u rudničku jamu i izvukli Romanove na površinu. Jedan od boljševika spustio se na dno jame, gde je do pasa stajao u ledenoj vodi. Najpre je počeo s Tatjanom. Povezao je uže oko njenog mladog, golog tela. Dao je znak, i mlada princeza je izvučena na površinu. I tako se to nastavljalo, izvlačeni su jedno po jedno. I pošto su tela ležala u ledenoj vodi, sva su imala ružičastu boju i izgledala zdravo. Svi su izvučeni napolje, osim malenog psića, Džimija, koji je pronađen tek nekoliko meseci kasnije, u gotovo savršenom stanju. O, kakva je to bila farsa! Koji idioti, ti Crveni! Utovarili su žrtve u kamion i krenuli s namerom da ih zakopaju u dublju rudarsku jamu, u blizini sibirskog autoputa. Usput se, međutim, kamion stalno zaglavljivao u blatu, pošto je prethodnih dana stalno padala kiša. Na kraju je sve do osovina propao u mulj i ostao beznadežno da stoji na istom mestu. Crveni su iskočili iz kamiona, češkali se nekoliko minuta po tim svojim glupim glavama, a zatim počeli da guraju i guraju, ali uzalud. Naposletku je Jurovski odlučio da se vozilo olakša, pa su istovarili tela iz kamiona i bacili cara i njegovu porodicu na gomilu pored puta, baš kao da se radilo o drvima za potpalu. Ponovo su počeli da guraju, i ovaj put im je uspelo da izvuku kamion iz blata. Kad im je napokon pošlo za rukom da izvuku vozilo, već je počelo da sviće jutro narednog dana, pa su Jurovski i njegovi idioti bili iscrpljeni. I znaš li šta su radili? Bacili su Romanove u plitku, blatnjavu rupu koju je kamion napravio! Zaista, Katja, to je živa istina! Jurovski je sebe smatrao prilično pametnim. Bio je radostan što mu je uspelo da ubije dve muve jednim udarcem. Pa su ih, dakle, bacili u plitku rupu, Romanova i slugu, jednog preko drugog, a zatim ih prelili sumpornom kiselinom kako bi bili neprepoznatljivi. Naposletku su ih prekrili blatom i glinom, preko groba nešto kamenja što se koristi za pruge i nekoliko puta prešli kamionom preko groba kako bi ga izravnali. Možeš li to da zamisli I? I uspelo im je. Održalo se gotovo sedamdeset pet godina! lslednik Sokolov pretražio je celo područje, čak je i slikan dok je stajao na tom istom šinskom kamenju - ali mu nikada nije palo na pamet da pogleda ispod!" Zagušen besom, Miša je zaćutao. Satima je mogao pričati. Toliko priča. Toliko strahota. Ali dosta je. Bio je tako umoran... tako neverovatno, strašno umoran. „Ali sad, draga, moram da završim." Udahnuo je duboko, bila mu je potrebna sva snaga koju je imao da ostane pri sebi. „Znači, to je moja priča, priča koju nikada nisam mogao ispričati. Upućujem ti svoje izvinjenje. Izvinjenje za sve one laži koje sam ti govorio, ali mi smo se toliko plašili, tvoja baka i ja. Ne smeš zaboraviti da je ona bila samo jednostavna iskušenica, tako mila, tako lepa, a ja samo kuvarev pomoćnik. I sve ove stvari nismo ti nikada mogli reći jer smo se bojali boljševika. Uvek smo bili u strahu. Nismo se plašili samo za nas. Strahovali smo da će kasnije potražiti tebe i tvog oca. To je bila realna opasnost, jer to su Crveni činili, svugde su progonili Ruse; jednog od svojih ljudi, komunistu Trockog, ubili su u Meksiku. To je upravo bio razlog što su careve sestre tako daleko pobegle -Ksenija u Englesku, a Olga u Kanadu, gde je umrla iznad onog malog frizerskog salona u Torontu. Ali dugujem izvinjenje tebi i tvojoj baba Maji. Plašeći se svega, pred vama smo se lažno predstavljali. Tako je - moja voljena supruga bila je niko drugi do ona nedužna iskušenica Marina. Dušo moja, sada ću se zaustaviti. Svom advokatu rekao sam da ti ne da je ovu traku, ključ i kombinaciju sefa pre nego što umrem. To znači da ću ja u vreme kad ove reči dopru do tvojih

ušiju već biti na onom svetu, zajedno s tvojom bakom. Nemoj da sumnjaš, najdraža moja, u našu ljubav prema tebi. Nemoj da sumnjaš u našu veru u tvoje sposobnosti. Na ovom svetu ne postoji ništa vrednije od tebe, voljena naša unuko. Otkako je tvoj otac - moj sin - prerano umro, pre sedamnaest godina, ti si, poput neke sjajne zvezde, osvetljavala naše živote, živote svoje bake i mene. Neizmerno smo ti zahvalni što si našu veru u dobrotu čoveka delimično uspela da povratiš. Oh, pomalo oklevam da se oprostim od tebe..." Odjednom je osetio kako mu vrele suze ispunjavaju oči, i žurno ih je obrisao. „Ima još toliko priča. Ima još toliko toga da se kaže." Glas mu je počeo drhtati. „Ali dosta... dosta... Toliko te volim." Kad je shvatio da neće biti u stanju još dugo da se kontroliše, starac je brzo isključio kasetofon. Posušio je oči, bacio se napred, stavio čelo u dlanove svojih starih ruku. Bilo je teže nego što je mislio, ali je ispunio zadatak, prošao je kroz sve. Da, svojoj unuci ispričao je hiljade istina. Želeo je da ostane tu, na istom mestu, utonuo u vlastita sećanja, istovremeno strašna i predivna. Ali sad nije bio trenutak za okleva-nje. Bio je tako blizu. Ostalo je malo toga da se učini. Miša se prisili da nastavi dalje, pa izvadi kasetu iz malog crnog aparata. Dohvati zlatno nalivpero, sredi svoje misli, sakupi svu svoju snagu i napisa na traci: „Našoj Katji.“ Zatim spusti traku u kovertu koju je već adresirao na ime svoje unuke, zalepi je i odloži paketić na sredinu pisaćeg stola. Sigurno, mislio je. Sve je bilo u redu. Prekontrolisao je sve svoje papire, svoje dosijee. Želeo je da ostavi što jasniji trag. Nije želeo da otežava Katjinu situaciju, da čini sve komplikovanijim nego stoje već bilo. Miša odgurnu stolicu, sabra se i ustade. Osetio je kako je počeo da se njiše, pa se nagnuo napred, držeći se obema rukama za sto. Toliko sam star, mislio je. Toliko je vremena prošlo, toliko toga se i desilo. Ponekad mu se činilo da bi mogao da živi ceo vek, a u drugom momentu, baš kao što je ovaj sada, izgledalo je da je ostalo još samo nekoliko minuta. I dok se pažljivo kretao prema ugrađenoj polici za knjige, osetio je kako ga bol probija u lovom kolenu, tom slabom kolenu, pa je stao. A onda je ponovo nastavio. Gurnuo je ruku u džep i dohvatio ključ koji je uvek imao uza se, Nakon toga je pružio ruku prema zidu punom knjiga i odgurnuo dve knjige u stranu, nakon čega se pojavila mala bakarna ključaonica, Kad je Miša gurnuo ključ u ključaonicu i okrenuo ga, dobro podmazani i dobro izbalansirani deo ormana za knjige, visok od plafona do poda, poče da se okreće. Potpuno se otvorio, nakon čega se pojaviše još jedna vrata, metalna, s bakarnom rezom i šifrovanom bravom. Pre šezdeset godina dao je da se sagradi ovaj tajni sef, u vreme kada su Mej i on kupili ovu kuću. Zatim je okrenuo četiri broja na šifrovanoj bravi - brojevi 1, 8, 9 i 4 označavali su godinu kada je car došao na presto - i odmah se začuo tih, pneumatski zvuk, a vrata su se malčice pomerila. Miša povuče rezu, i debela, teška vrata se otvoriše. Prvo što je učinio bilo je da pritisne prekidač, nakon čega se upalilo svetio i sef je postao vidljiv u svoj svojoj velićini - dva metra dubine i metar i po širine. Jedina osoba, osim njega, koja je znala za postojanje sefa bila je, naravno, Mej. Oni su dva do tri puta godišnje zajednički ulazili u sef, ne samo da bi sve prekontrolisali već i da bi se divili blagu. Tad bi ih obuzimala ta sećanja, istovremeno gorka i slatka. Miša se nikada nije brinuo da će neko provaliti. Kad bi lopovi provalili u kuću, mogli bi odneti samo nevažne stvari - srebrno posuđe, servis za čaj, nešto nakita koji je Mej svakodnevno nosila - ali ne i ovo, tajno srce njegovog života. Na prvi pogled, sadržaj sefa ostavljao je sažaljiv utisak, jer je s leve strane visila odeća, jedna kabanica, njegova jakna i pantalone, njena haljina, šešir i jakna. S desne strane stajala je rešetka u koju su bile uglavljene police, od vrha do dna napunjene kutijama. Ispod toga, na podu, ležale su tri velike kutije u kojima su se nalazili razni dokumenti.

U početku su on i Mej malo toga prodali, samo dve vrećice beznačajnih dijamanata. Taj su novac iskoristili da pobegnu iz Rusije i da stanu na vlastite noge nakon dolaska u Ameriku. Kasnije je Miša, naravno, prodao još nešto tih pojedinačnih dijamanata, od kojih nijedan nije imao neku istorijsku vrednost. Novcem je otkupio razne faberže predmete, koje su Sovjeti prodavali po Evropi jer im je nedostajao gotov novac. Posebno ugroženi bili su ruski prinčevi koji su se našli u nevolji. O, da, razmišljao je Miša dohvativši kutiju s četvrte police. Ova mu se sviđala pa je kartonsku kutiju napola povukao sebi i podigao poklopac. Pojavila se siva, juvelirska vrećica. Kad je otvorio, pogledao je malu faberže riznicu, nekih šezdeset centimetara dužine i deset centimetara dubine, obloženu tamnoplavim lapisom i dijamantima. Pre nego što ju je tu sakrio, stajala je na pisaćem stolu cara Nikolaja. Umetnik Faberže bio je pravi majstor u kombinovanju stilova iz raznih perioda, pa je umetničke predmete pretvarao u funkcionalne stvarčice koje je potom nazivao obžet de fantazi. O, i ova isto, razmišljao je Miša, zatvarajući malu riznicu i uzimajući drugu vrećicu. Ovo je Mej najviše volela. Podigao je drugu juvelirsku vrećicu i osetio nešto teško. Pustio je da mu ovalni predmet klizne u ruku. Bilo je to veliko, zlatno jaje, prekriveno raznim dvoglavim orlovima, koji su bili izrađeni u platini od stotine sitnih dijamanata. Baš kao i ostalih pedeset šest jaja koja je Faberže izra dio za carsku porodicu, ovo je takođe sadržalo iznenađenje: Miša je otvorio gornji deo jajeta, i pojavio se pravoslavni krst prekriven dijamantima. Morao se nasmejati, kao i uvek. Pošto je izrađeno kao uskršnji poklon u čast Aleksandrinog prelaska na pravoslavnu veru, na zadnjem delu jajeta nalazila se godina 1896, ispisana sitnim, crvenim rubinima. Više od dvanaest faberže jaja nestalo je u žaru revolucije, a Miša i Mej su u velikoj tajnosti uspeli da se dočepaju sedam komada. I svih sedam nalazilo se ovde. Miša je dohvatio kutiju sa svoje desne strane i otvorio je, nakon čega se ukaza još jedno jaje, izrađeno od zelenog emajla i položeno na masivni zlatni stalak. Jaje je bilo pokriveno cvetovima, izrađenim u zlatu i platini, rubinima, safirima i, naravno, dijamantima. Nakon što je otvorio gornji deo, Miša ugleda zlatnu bočicu za parfem koja se nalazila u unutrašnjosti jajeta. Imala je maleni kupolasti čep, prekriven slojem sitnih dijamanata. Pažljivo je vrati, pa brzo skinu poklopce s druge dve kutije. Zatim otvori kutije koje su se nalazile unutra, pa nakon što gurnu ruku, napipa još dva jajeta, upakovana u male juvelirske kesice. Ne otvarajući ih, pogledom je potražio manju kutiju koja je ležala na polici ispod ove. Miša otvori pamučnu kesicu koja se nalazila u njoj i pusti da mu dijamant, prečnika nekih pet centimetara, iz nje isklizne u ruku. Ponovo ga je vratio u kesicu, a zatim je pogledom prešao preko zida punog polica. Pet polica, da budemo tačni, svaka puna kutija iste vrste, nekih šezdeset ukupno. Sve je bilo ovde, ukupni sadržaj kofera koji su Mej i on izvukli iz Rusije, svi dragulji uredno zapakovani, s kataloškim brojem. Mnogi od njih, to je i sam znao, datirali su iz vremena Petra Velikog. Jedan od tih komada, smaragd velićine srebrnog dolara koji je bio usađen u prsten s dvadesetka-ratnim dijamantima bio je poklon od Ivana Groznog. Neuporedive vrednosti, sve do jedne. Sastaviti ih i sačuvati ih bilo je nešto što je kontrolisalo ceo njegov život. Sad, kad je obavio svoj posao, obuzelo ga je, za divno čudo, osećanje ponosa. Zakleo se da će kriti te stvari, ne samo do pada komunizma već sve dok Nikolaj i Aleksandra ne budu pristojno sahranjeni, po pravoslavnim običajima, kako je to i trebalo. I sad, kad su ta dva uslova ispunjene - veliko čudo! - mogao je da počiva u izvesnom miru. Njegova voljena Kejt morala je da se pobrine za poslednji korak, da preda sve te stvari Rusiji, a on je imao potpuno poverenje u to da će se ona, u pravom trenutku, lično pobrinuti da do te predaje i dođe. U ovoj prostoriji nalazi se vrhunac njegove priče i njegovog života. Snimio se na traku s

namerom da pripremi svoju unuku za ovaj zadatak i njegove neizmerne vrednosti. Koliko je sve ovo vre-delo, tri, četiri, pet stotina miliona dolara? Milijardu? U svakom slučaju, tu negde. I to je, upravo, bio razlog što je on svojoj Kejt ispričao svoju verziju poslednjih carevih dana. Jednostavno, želeo je da ona bude u stanju da što bolje shvati značenje, svrhu i stvarnu vred-nost svih dragulja u ovoj prostoriji. Miša nije pred Kejt postavio samo to neizmerno bogatstvo već je pred nju stavio jednu ogromnu, zastrašujuću odgovornost, pa je, stoga, morao da bude sasvim siguran da će ona razumeti svaki njen aspekt. Uprkos tome što bi tako rado želeo da opipa svaki pojedinačni dragulj, i da se svakom od njih na trenutak divi, za to jednostavno nije bilo vremena. Mej i on proveli su godine dajući svakom komadu kataloški broj, vagajući i ispitujući svaki kamen, opisujući svaki obžet i beležeći sve to u jednu juvelirsku beležnicu. Mej je čak insistirala na tome da se napravi crtež svakog komada, i činila je to izuzetno pažljivo, a taj izveštaj, koji je ona tako pravila, nalazio se na jednoj od polica. O, toliko sećanja, razmišljao je Miša, zatvarajući kutije jednu za drugom. Čak je počeo i da se smeje. Zatim se okrenuo i pogledao na vešalicu na kojoj je visila stara odeća i glasno se iskezio. Mej i on su se toliko plašili, ne samo tokom dvadesetih i tridesetih godina već i po završetku Drugog svetskog rata i tokom pedesetih godina. To je bio razlog što su preduzeli svakojake mere predostrožnosti. Miša dohvati svoju kišnu kabanicu koja je, za čudo božje, bila neobično teška. Palcem i kažiprstom napipao je materijal i osetio ceo red malih, tvrdih predmeta, koji su se prostirali celom dužinom kragne. Kamenje. I to ne obično, već dijamanti. Haljina, koja se nalazila nešto dalje, takođe je bila tajno skrovište za dijamante, a šav je skroz bio ispunjen. Sigurno pet kilograma dijamanata bilo je raspoređeno po odeći. Sakrili su ih za slučaj da Mej i on iznenada budu morali bežati. Sve je to detaljno opisao u posebnom delu svog testamenta da Kejt tu odeću ne bi pokupila u jednu vreću i tek tako je poklonila Crvenom krstu. Ali dosta. Morao je ići, kraj mu se približavao. Samo dve stvari je Miša želeo da uzme iz sefa, pa je dohvatio jednu arhivsku kartonsku kutiju s poda i skinuo poklopac s nje. U njenoj unutrašnjosti nalazila se, pažljivo zapakovana u pamučne krpe, crvena limena kutijica, malo zarđala na ivicama, s dvoglavim carskim orlom na kapku i natpisom koji je glasio: Proizvod firme A. I. Abrokosova, Moskva. Miša otvori staru kutiju za bombone i pogleda u nju - nekoliko komadića žice, lančić, dva kamenčića, jedan spljošteni novčić i nekoliko zarđalih eksera - pa mu se oči napuniše suzama. To je u to vreme bilo strahovito glupo s njegove strane, ali on nije mogao pobeći iz Jekaterinenburga a da to ne ponese sobom. Toliku vrednost je ono imalo za njega. Čudno, razmišljao je Miša, kao da se sve juče desilo. Još mu je bilo sasvim jasno pred očima kako se jedne noći kasno ušunjao u Kuću s posebnom namenom - u to vreme su je Crveni već davno bili napustili - i uspeo da iščeprka ovu dranguliju, tu riznicu blaga malog dečaka. Zatvorio je staru konzervu za slatkiše, pažljivo se nagnuo napred i dohvatio još nešto. Ovaj put su njegovi kvrgavi prsti obuhvatili smeđu staklenu bočicu, malu i čvrsto zatvorenu plutanim čepom, pa je držao bočicu i kutijicu u ruci pripremajući se da zatvori prostoriju. Kakav posao, kakav zadatak, razmišljao je dok je poslednji put pogledom prelazio preko ove prostorije. Sad je preostalo samo jedno: počiniti strahovit greh, najveći mogući greh. Odlučnim pokretom, Miša ugasi svetio, zatvori vrata trezora i pažljivo ih zaključa. Nakon toga je ušao u svoju kancelariju i vratio ormar za knjige na njegovo prvobitno mesto. Kad je sve bilo pod ključem, postavio je one dve knjige na njihovo mesto da bi prekrio bravu i spustio bakarni ključ u džep. Eh, da je bar mogao da leti kroz vreme pa da se ponovo vrati u tu kobnu noć. Eh, da je tok vremena mogao preusmeriti i napraviti pravi izbor, doneti prave odluke - u tom slučaju možda bi mu i uspelo da promeni ishod svega. Ali baš kao i pobesnela reka, vreme je teklo samo u jednom

pravcu i nije postojao ama baš nikakav način da se čovek ponovo vrati u tu noć između 16. i 17. jula, 1918, kao što ni sada nije postojala mogućnost da on povuče svoju odluku. Ne, mislio je Miša. Znao je šta treba da čini, šta mora biti učinjeno. Osećao se strašno nakon te užasne noći, ali osamdeset godina patnje jednostavno nije bilo dosta. Još nije bio spreman za oprost, za sveti otpust greha. Bio je prisiljen da zgreši ponovo, da bi patio i na onom svetu koji ga čeka. Miša, koji je osećao svaki, pa i najmanji bol u svom umornom telu, sede za svoj pisaći sto. Stavio je staru, crvenu konzervu za slatkiše pred sebe, otvorio je još jednom i s divljenjem pogledao skriveni i zarđali sadržaj. Izvadio je spljošteni novčić, koji ga smesta vrati u prošlost Pogledaj, tata, šta je stara lokomotiva uradila od ove kopejke! - i odmah je pred sobom video onaj krevet, onu sobu. Ali ovo sećanje bilo je pravo mučenje. Svega je mogao da se seti, to je bio pravi film koji mu se vrteo pred očima, ali se nije mogao vratiti i stvarno igrati ulogu u svim tim događajima. Još odavno je bio odlučio šta će učiniti i na koji način, a osim toga, već je toliki niz godina bio čvrsto uveren da su njegove radnje sada bile automatske. Vreme je konačno sazrelo. Mej je umrla. Osim toga, on je već održao zakletvu koju je pre toliko vremena položio u sibirskoj šumi. Da, učinio je sve što je mu je bilo u mogućnosti, uključujući i to što je ispričao hiljade istina, tako da je mogao da se izvuče sa samo jednom fantastičnom laži. Od sada pa nadalje, i nadajmo se zauvek, njegova će Kejt verovati da on, Miša, nije niko drugi do Leonid Sednjov, dok to u stvari ne može biti dalje od istine. Naravno da je bio tamo, ali ne kao mali kuvarev pomoćnik. Mej je bila ta koja je dala ideju da se jedna laž zameni drugom, da se izmisli priča koja će biti tako blizu istine da niko neće posumnjati u njenu istinitost. A Miša je ispričao priču na savršen način, tako uverljivo da ni njegova unuka, ni ostali svet nikada neće saznati šta se zaista desilo u toj strašnoj noći. Sada za njega više ništa nije postojalo u ovom životu, osim možda oproštaja, a to je bilo poslednje što je želeo ili što je zaslužio. S tim mislima, Miša skinu čep s bočice cijanida. Malo je promućkao tečnost, zatim nasuo sadržaj u čašu vode i u njoj zatim ugledao život i smrt, kako se stapaju, sve do večnosti - njegove. „Oče naš, molim te“, mrmljao je u tihoj molitvi, „ne oprosti mi moje grehe.“ Ne gubeći ni sekunde, Miša podiže čašu do usana i u dva gutljaja ispi njen gorki sadržaj. Gotovo istovremeno zaslepila ga je crvena svetlosna munja, poput one koja se javlja pri atomskoj eksploziji, i njegovo umorno telo sruši se na pisaći sto.

Epilog Petrograd, Rusija Leto, 2001. Dok je sedela u Zimskom vrtu hotela Astorija, Kejt Semjonov je jedva primećivala da je serviran preobilan ručak, koji se sastojao od kavijara i blinija, dimljene morune i šampanjca. Još manje je posvećivala pažnju razgovoru koji su ostali vodili za stolom, iako je taj razgovor bio voden na engleskom jeziku. Iznenada je shvatila da svi gledaju u nju i čekaju njen odgovor. Kejt je salvetom obrisala usta, pokušavajući nešto da smisli. Naposletku je odlučila da kaže istinu. „Zao mi je. Mislim da još osećam tegobe zbog dugotrajnog avionskog leta", rekla je i uputila im svoj široki osmeh, koji joj je u međuvremenu postao zaštitni znak i najefikasnije oružje kojim je mogla raspolagati. „Sta ste tačno rekli?" Doktor Kostrovski, generalni direktor Ermitaža, odgovorio je: „Želeli smo da porazgovaramo s vama o vašem rasporedu aktivnosti za sledećih nekoliko dana." ,,Da, svakako." Misli su joj se nalazile na svim mogućim mestima, samo ne u ovoj prostoriji, elegantnoj trpezariji sa staklenim plafonom, mermernim podom i ogromnim palmama. Mislila je jedino kako da se izvuče iz prostorije. Pogledala je dr Kostrovskog, krupnog čoveka sede kose i šiljaste bradice, zatim njegovog zamenika, elegantnu plavokosu ženu koja se odazivala na ime Vera Tarlovna, i najzad Marka Betsa, glavnog kustosa Instituta za umetnost iz Cikaga. Ne, pomislila je Kejt, ima nešto mnogo važnije, što ne može da čeka. Došla sam ovde, prevalivši veoma dugačak put, i moram to da završim. Mark, visok, vitak i proćelav muškarac, koji je zajedno s Kejt doputovao iz Čikaga, reče: „Doktor Kostrovski je upravo rekao da ćemo ujutro imati privatno razgledanje grada, nakon čega sledi ručak s gradonačelnikom, a zatim..." „Znaš, Mark, u ovom trenutku osećam strahovitu glavobolju", lagala je Kejt. „Ne znam da li je to zbog dugačkog puta ili zato što sve ovo za mene predstavlja toliko uzbuđenje - mislim na boravak u Rusiji - ali veoma sam umorna i moram na trenutak prileći." „Naravno, ako to želiš." Kejt se okrenula prema svojim domaćinima. „Veoma mi je žao, dr Kostrovski i dr Tari ovna, ali, molim vas, ako nemate ništa protiv, ja bih se udaljila." „Naravno. Da li vam je potreban lekar?" „Samo malo mira, to je sve. Prepuštam planiranje rasporeda Marku. Sve što on bude prihvatio prihvatiću i ja." „Da li ćemo vas videti večeras na predstavi u pozorištu Marinski?“ O, dođavola, pomislila je Kejt, kako bih se rado izvukla iz toga. Ali nije bilo nikakve šanse da se ne pojavi. Za nju su rezervisali carevu ložu i pozvali najčuvenije balerine da izvedu „Labudovo jezero". Ćela predstava bila je organizovana u njenu čast. O da, svakako, bila je dočekana kao heroj samo zbog činjenice da je u stopu sledila instrukcije koje su joj testamentom dali njeni deda i baka. Testament je izmenjen 1980. godine, nakon smrti njenog oca. Mihail i Mej Semjonov imenovali su je za jedinog naslednika i ostavili joj u amanet da dragulje Romanovih vrati ruskom narodu. Za mesto gde će biti postavljena njihova stalna izložba odabrali su Petrograd, a ne Moskvu. S obzirom na nedavnu smrt našeg dragog sina, ovim u nasledstvo ostavljamo našoj voljenoj unuci, Katarini Semjonov, kuću u mestu Lejk Forest, kao i sve što se u njoj nalazi, sa izuzetkom stvari koje su napravljene u Rusiji, a napravio ih juvelir Kark Faberže. Sve te primerke i razno drago kamenje koje se nalazi u našem trezoru u kući, ostavljamo u

nasledstvo ruskom narodu; ove predmete treba čuvati u muzeju Ermitaž, u Zimskom dvorcu u Petrogradu, u Rusiji. Primopredaja ima da se obavi tek kada se ispune sledeća dva uslova: 1. zemljom više ne upravlja komunistička vlast; 2. porodica cara Nikolaja i carice Aleksandre sahranjena je po pravoslavnim običajima. Na ove predmete treba gledati kao na neotuđivi dar poslednje carske porodice ruskom narodu, i oni se smeju koristiti samo kao izložbeni eksponati; ni u kojem slučaju ne smeju biti prodati. Sve dok se pomenuti uslovi ne ispune, ovi će predmeti biti posuđeni Institutu za umetnosti u Čikagu. Sto se tiče naših finansijskih sredstava, koja se odnose na sve deonice, ušteđevinu, obveznice i slično... „Jedva čekam", rekla je Kejt, blistajući kao i uvek. Izmenili su još nekoliko ljubaznih reci, a zatim je Kejt mogla po-beći. Izašla je iz elegantne trpezarije i ušla u pozlaćeni, mermerni lobi hotela. Prethodne tri godine prošle su poput kakvog orkana. Počelo je smrću njenih bake i dede i otkrićem bogatstva Romanovih, koje je ležalo sakriveno u Mišinoj kancelariji. Tome je dat veliki publicitet, a kasnije je usledila izložba Dugo skrivano blago Nikolaja i Aleksandre, organizovana u Institutu za umetnosti u Čikagu. A sad i ovo, otvaranje stalne izložbe dragulja u restauriranoj sali Zimskog dvorca. Kad se približila ulazu, došla je u iskušenje da izađe iz hotela. Ali prizor koji je ugledala - limuzina i šofer sprečili su je u tome. Ako izađe napolje, insistiraće da je voze i prave joj društvo, a verovatno će podneti i opširan izveštaj njenom domaćinu, dr Kostrovskom. A ona toliki rizik nije smela da preuzme. Moraće da se iskrade na bočni izlaz. Ali najpre se mora presvući, skinuti sa sebe tu lepu lanenu haljinu i elegantne cipele s visokim potpeticama. Ušla je u mali lift koji se nalazio pored recepcije i odvezla se na poslednji, četvrti sprat. Njena soba bila je najbolja koju je hotel mogao da ponudi, za šta se dr Kostrovski lično pobrinuo. Sastojala se od apartmana s holom, dnevnom sobom, prostranom spavaćom sobom i ogromnim kupatilom. Svaka prostorija bila je ispunjena antičkim predmetima i iz svake se pružao pogled na Crkveni trg. Pre revolucije ovu sobu su koristili razni prinčevi i grofovi; kasnije je Hitler nameravao da se smesti u ovaj apartman, nakon svoje pobede nad Rusijom. Ali to se nikad nije desilo. Kejt je bila lepa žena od trideset pet godina, visoka metar i sedamdeset i veoma vitka. Nije gubila vreme; zamenila je svoju skupu odeću uobičajenom kombinacijom iznošenih farmerica, smeđih kožnih sandala i pamučnog kompleta koji se sastojao od bluzice i džempera bež boje. Imala je gustu, smeđu kosu, smeđe oči i nos koji je umela napućiti kad god bi to htela. Gornja usna joj je bila prava, čak spljoštena. Takvu je imao i njen deda. Dohvatila je papirnu maramicu i obrisala gotovo sav ruž sa usana. Noseći samo par jednostavnih srebrnih naušnica, zlatni venčani prsten i zlatnu narukvicu koju je njena baka uvek nosila, uputila se napolje, uverena da više liči na studentkinju nego na bogatu naslednicu i dobročiniteljku nasledila je preko sto miliona dolara. Ah, priznala je, dok je stavljala crnu ručnu torbicu preko ramena, možda tek diplomiranu studentkinju. Umesto da se vrati u lobi i rizikuje susret s Markom ili ostalima, Kejt je prošla kroz nekoliko hodnika. Izašla je u susedni hotel, D’Angletere, a nekoliko minuta kasnije stajala je u jednoj bočnoj ulici koja je vodila ka ogromnoj katedrali sv. Isaka. Jedan od malih, svetlozelenih taksija dolazio je čim izbrojiš do tri. ,,Kuda?“, upitao je zdepasti šofer dečjeg lica. „Ovo je adresa", odgovorila je Kejt i dala mu papirić. Pogledao je u retrovizor. „Odakle ste?“ „Ја sam Amerikanka." Sledećih deset minuta Kejt je provela vodeći pristojan razgovor na ruskom jeziku, koji

naučila od svojih bake i dede. Čak je pohađala i nekoliko kurseva. Iako je njen ruski bio dovoljan samo za snalaženje u svakodnevnim situacijama, izgovor joj je bio savršen, tako je bar šofer rekao. Kejt je sedela na zadnjem sedištu taksija, koji je poskakivao u vožnji, i vozila se oko Nevskog prospekta, najvažnije žile kucavice petrogradskog saobraćaja. Nebo je bilo plavo i sijalo je blago sunce. Dok su se vozili pored ogromnog kompleksa, Kejt je pogledom fiksirala Zimski dvorac, boje zelene jabuke, kao i susedni Ermitaž. Prošli su pored palata koje su se smenjivale jedna za drugom - nekadašnji sjajni domovi najbogatijih velikih vojvoda, a sada rezidencije raznih organizacija, poput Doma naučnika - a zatim je šofer skrenuo u pravcu mosta Troicki i prešao preko njega. Kad su se našli na drugoj obali reke Neve, Kejt je usmerila pažnju na tvrđavu Petra i Pavla, u kojoj su Nikolaj i Aleksandra pre gotovo tri godine ponovo sahranjeni. Bože dragi, mislila je. Moram tamo otići. Moram ih posetiti, zapaliti im sveću i pomoliti se za njihove duše. Ili je već bila planirana zvanična komemoracija? Da, ako se dobro seća, patrijarh je trebalo da dođe iz Moskve i održi službu u znak sećanja na čudesna dela njenih babe i dede. Šofer je krivudao preko nekoliko tramvajskih šina, oko jednog parka, pored jedine džamije u gradu, koja je imala dva minareta, visoka poput tornjeva, zatim je prešao preko Kamenoostrovskog bulevara i ušao u neuredno dvorište ispred jedne zgrade. „Jesmo li stigli?", upitala je Kejt. „Jesmo", odgovorio je šofer i pokazao prema vratima. Kejt je platila u dolarima koje je šofer tako rado primio, a zatim izašla. Samo zbog ovog je došla u Rusiju. Nije doputovala da bi prisustvovala otvaranju izložbe i svim tim velikim manifestacijama, već da bi raspetljala poslednji komadić svih tih istina i neistina koje je slušala. Napola trula, vrata zapuštene zgrade otvorila su se, iako je očigledno bilo planirano da ona budu zaključana. Kejt je gurnula vrata i ušla u polumračni hol koji je osvetljavala samo jedna gola sijaličica. S jedne strane zida nalazio se red teških drvenih poštanskih sandučića. Pažljivo je pogledala svaki od njih. Da, njeno ime bilo je ispisano na jednom. Bože dragi, pomislila je Kejt. Toliko se plašila, toliko je strahovala da će stići prekasno. Kejt je ubila jednog komarca koji joj je sleteo na vrat - negde je čitala da se komarči tokom cele godine mogu sresti u ovim, uvek poplavljenim, podrumima zgrada starih preko dve stotine godina -i pošla uz izlizane kamene stepenice. Nedostajali su delovi čeličnog rukohvata, a u prozoru iznad stepeništa videla se jedna rupa; krenula je uz drugi niz stepenika i stigla pred prva vrata. Ponovo je pogledala adresu, a zatim pritisnula zvonce, koje se oglasilo tako jako da se i napolju moglo čuti. Kao odgovor na zvonce, ton televizora u unutrašnjosti stana odmah je smanjen. Kad se više ništa nije čulo, Kejt ponovo pritisnu zvonce, nakon čega se, nekoliko trenutaka kasnije, začuše teturavi koraci. Malo je potrajalo, a zatim se, uz primetne poteškoće, unutrašnja vrata otvoriše. Vanjska vrata ostala su čvrsto zaključana. Konačno se začuo krhki ženski glas, koji je upitao: „Ko je to?“ Kejt je htela da odgovori na ruskom jeziku, ali se predomislila. Ako je to zaista ona, razumeće engleski. „Prijatelj iz Amerike." Prošlo je dosta vremena i nije se čulo ništa, nije došao nikakav odgovor, u stvari, nije se čuo nikakav zvuk iz stana. Kejt, koja je došla do zaključka da je sve bilo velika besmislica, zaustila je da kaže nešto na ruskom jeziku, ali je u sledećem trenutku začula kako se teška reza uklanja. Debela tapacirana vrata su se otvorila i iza njih se pojavila povijena žena, sede kose, koja je štrčala na sve strane. Očima zamagljenim od starosti, gledala je u Kejt dugo i s nevericom. Naposletku se staričine oči napuniše suzama. Ona pruži ruku i svom snagom dohvati Kejtinu. Gospode, mislila je Kejt, u čijim su se očima takođe pojavile suze, ona je, to je ona,

stvarno. „Možda ne znate ko sam ja, ali...“ Starica je oklevala, ali je ipak na savršenom engleskom jeziku rekla: „Znam ko si ti, draga Katja. Naravno da znam, i to ne samo iz onoga što o tebi pišu novine. Naravno da ne. Ne, nije trebalo da dolaziš... ali sam se svim srcem molila da to učiniš, što je, svakako, bilo veoma sebično s moje strane." Puna neverice, stresla je glavu. „Da ti si to, stvarno si ti, pa ipak... Kako si došla na ideju da me posetiš?" Drhtavim rukama, Kejt je iz tašnice izvadila kasetu: „Deda mi je ostavio ovo u nasledstvo." „Razumem... Uđi, dete. Brzo ulazi. Ima toliko toga što jedna drugoj moramo reći. Ne želiš valjda da te vide kako stojiš pred vratima." I dalje se plašeći Staljinove senke i senke njegovih pristalica, starica zamalo nije ugurala Kejt u kuću. Dok je starica navlačila rezu na vrata, Kejt je ušla u jednu sobicu bez prozora. Nije bila veća od dva sa dva i po metra. Jedna vrata vodila su u majušnu kuhinju u kojoj su se na jednoj strani nalazili stočić i stolica, a na drugoj, kada. Druga vrata vodila su u malu spavaću sobu, u kojoj se nalazio krevet za jednu osobu i jedini prozor u celom stanu. Iznenada se starica našla ispred Kejt, uhvatila je za ruku, zatim joj dotakla rame, obraz, čelo i počela da mrmlja na ruskom jeziku. „Gospode, ovo ne može biti istina..." A zatim se prekrstila, pognula glavu i poljubila ne samo Kejtinu ruku već i manšetu i rukav njenog džempera. Kad je starica napravila pokret kao da će pasti na kolena, Kejt je dohvati za uska ramena i uspravi je. ,,Ne“, preklinjala je Kejt. „Nemojte, molim vas, to činiti." „Ovo je čudo." Kejt pogleda u stranu i ugleda stari crno-beli televizor, čiji je ton bio isključen, ali je slika i dalje poskakivala. Ugledala je dva časopisa koja su ležala na staroj sofi. U njima je bila slika izložbe koja je ubrzo trebalo da bude otvorena, ali i slika same Kejt. „Znači, zaista ste to vi?“, pitala je Kejt. ,,Da.“ Kad je dohvatila zglob Kejtine ruke i napipala zlatnu narukvicu s priveskom od žada, starica upita: „Da li ti je baka ovo poklonila?" "Dobila sam je pre tri godine, nakon njene smrti." „Napokon mir." Prekrstila se. „Kako si me našla?" Kejt je slegnula ramenima. „Kad mi je deda umro, počistila sam njegovu kancelariju. Sve sam pregledala i prekontrolisala. Ali kad sam htela da ispraznim korpu za smeće, u njoj sam ugledala jedan članak u kojem je nagađano šta se zaista dogodilo te noći kad su Romanovi pobijeni. Bilo je raznih teorija, ali mi je jedna stvar posebno pala u oči - bilo je govora o preživelima iz obližnjeg manastira. „Ah, razumem..." „Sačuvala sam članak, i kad je priča moga dede počela da pokazuje pukotine, ponovo sam ga uzela. Zvala sam „Eskvajer", časopis u kojem je objavljen članak, i pokušala da pronađem ženu koja ga je napisala. Ali je nisam mogla pronaći - već godinama nije radila u tom časopisu pa sam je pokušala naći na Internetu." „Na čemu?" „Koristila sam kompjuter." "Š...šta...“ S čuđenjem je pogledala u Kejt. „Nemoj mi zameriti, tako retko imam priliku da govorim engleski." Krenula sam u istragu, koristeći svoj kompjuter, ali nigde nije spominjano ništa o monasima koji su do šezdesetih godina ostali u životu. Iskreno rečeno, ovo je bilo jedino što sam pronašla o manastiru u Jekaterinenburgu."

Kejt je izvadila iz tašne jedan članak, čiji je naslov glasio: „Stara žiteljka manastira u Jekaterinenburgu prisutna na sahrani Romanovih." Starica uze članak iz Kejtine ruke i zatrese glavom. „Moje oči nisu više kakve su nekad bile. Šta piše?" „Kad su car i njegova porodica sahranjivani ovde u Petrogradu, jedan Englez je izveštavao o tom događaju za londonske novine. Takođe je napisao i jedan prateći članak o mlekarici koja je tvrdila da je radila u manastiru u Jekaterinenburgu u vreme kad su Romanovi bili u kućnom pritvoru. Pisao je kako je prisustvovala pravoslavnoj sahrani carske porodice ovde u gradu." „Nikako nisam smela ići tamo. Ja... ja... samo sam htela da vidim pogrebnu kolonu izdaleka. To je bilo s druge strane parka, ovde, blizu tvrđave. I kad sam ih videla, pala sam na kolena i počela da plačem. Terali su me, ali sam ja bila veoma slaba i počela sam da ih preklinjem. Jedan od sveštenika se sažalio i dopustio mi da prisustvujem svemu." „Znači, tačno je?" Starica klinmu glavom potvrđujući. „Taj čovek, britanski novinar, došao je tu da bi izveštavao o sahrani. On me je pratio do kuće, do stana." „Znam to. Ja sam ga tražila. On je taj koji mi je dao vašu adresu." „Znala sam da ne smem govoriti s njim!" „Niste mu rekli da vam je otac bio Britanac, je li tako?", insistirala je Kejt. „Ne, naravno da ne. Rekla sam mu samo delić istine. Oklevala je pre nego što je rekla: ,,Re.. rekla sam mu da sam radila kao obična mlekarica u manastiru." Kad je napokon shvatila kako stvari stoje, Kejt je rekla: ,,U početku nisam dobro razumela. Po prići koju sam našla na Internetu vaše ime bilo je Marina. Odmah sam znala da to ne može biti slučajnost. Pročitala sam članak više puta, a onda mi je postalo jasno da ja to ne mogu razumeti jer ni taj novinar nije dobro razumeo. On je mislio da ste vi u manastiru radili za grupicu monaha, ali to nije bilo tako, zar ne?“ „Ne, naravno da nije. Ja sam radila za monahinje u drugom manastiru." „Ili, kako ga mi na engleskom zovemo, samostanu časnih sestara. A vi tamo niste samo radili već ste i učili bogosloviju. Je li tačno?“ „Da, bila sam iskušenica." „Znači, vi niste bili mlekarica Marina iz monaškog manastira, već iskušenica Marina iz ženskog manastira Novotikvinski." „Da, dete moje.“ Starica uze Kejt za ruku i odvede je u malu kuhinju. „Dođi, sedi ovde.“ Jednostavnost kojom je Marina govorila uverila je Kejt u istinitost njenih reči. Dok je sedela na stolici bez naslona, Kejt je osećala da ova žena, poput babuške, čuvene lutke koja je uvek puna iznenađenja, krije u sebi još jednu ili dve istine. Konačno je bila veoma blizu da sazna sve. Da, pomislila je Kejt, ova stara žena koja je malopre stavila čajnik pun vode na šporet kako bi napravila čaj, i koja sada traži dve napuknute šoljice za čaj, nesumnjivo je ćerka onog Engleza i njegove Ruskinje. U kostima, u duši, Kejt je osećala istinu, ali joj je mozak, toliko umoran od svih prevara, odlučio da izvrši proveru. „Za koga je radio vaš otac?" „Tata? On je bio diplomata. Radio je u konzulatu u Jekaterinenburgu.“ „Ко je upravljao manastirom?" „Mati Antonina." „Šta je bilo prvo što ste ujutro radili? Sta vam je bila prva obaveza?" „Moja obaveza?" Dohvatila je s daske zdelicu za šećer. „Ah, razumem. Ti me testiraš, zar ne?"

Kejt nije rekla ništa, ostala je da sedi mirno. „Ponekad sam morala pomagati pri skupljanju jaja, ali, da, i to je istina, uvek sam muzla krave, jer su moje ruke tada bile još mlade i spretne." Znači, bilo je tačno sve ono što je Kejt mislila. Sad kad je znala istinu, tačnije, njen najveći deo, počela je da plače, ne od žalosti, već od straha. Marina je u međuvremenu nastavila da priprema čaj, baš kao što čini svaki pravi Rus kad mu u kuću dođe gost. Stavila je čak i tanjirić na kojem su bila tri jednostavna biskvita. Kad je naposletku sela nasuprot Kejt, Marina je upitala: „Kо još zna za ovo? Da li si još nekome pričala?" „Ne, čak ni svom suprugu." „Izvrsno. To tako mora i da ostane, dete moje. Zarad svoje bezbednosti, ne smeš nikada o tome pričati. Imaš li dece?" Kejt je potvrdno klimnula glavom . „Blizance, sina i ćerku. Nedavno su napunili dve godine." „Divno", blistala je Marina. „Ali moraš ih zaštititi, razumeš? Da bi zaštitili tebe, tvoji baka i deda postavili su zmije između istine i tebe, a sad ti moraš to isto da učiniš kako bi zaštitila svoju decu. Razumeš?" „Apsolutno." „Čitala sam u jednom časopisu o tebi. Čitala sam da ti je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći. Pitam se da li si znala. Koliko toga ti je deda rekao?" „Ne sve, naravno. Kao što sam rekla, ispričao mi je nekoliko priča bolje rečeno, snimio je sve na kasetu, sve što je, po njemu, bilo istina. I ja sam u tom trenutku verovala sve. A onda se desilo nešto što me je navelo da posumnjam u njegove reči, pa sam nedugo zatim krenula u potragu za vama." Kejt podiže pogled, potraži Marinine zamagljene oči i reče: „Vidite, moj sin boluje od hemofilije." „Gospode", izusti Marina, pa se ponovo prekrsti. „Toliko sam bila zaokupljena obavezama prema dedi i baki", objašnjavala je Kejt, „da sam odgađala formiranje vlastite porodice." „Udala sam se tek pre pet godina." Bilo je čudno što je izbegavala da rodi decu dok su joj bili živi deda i baka. Nakon njihove smrti odmah je poželela da osnuje porodicu. Godinu dana kasnije, rodila je Endrjua i Melisu. U početku su blizanci izgledali lepi i zdravi, ali nedugo zatim Endrju je povredio glavu. Nastupilo je strahovito krvarenje. „Kada je uspostavljena dijagnoza, počela sam da sumnjam u sve što mi je deda ispričao." „Ali kako je sada dečak?" „On je u redu. To je, svakako, ozbiljno oboljenje, ali se hemofilija u ovo vreme može lečiti. Kažu da se može čak u potpunosti izlečiti korišćenjem genetske manipulacije. Pa, prema tome, nema neke direktne opasnosti, zaista ne.“ Međutim, otkriće sinovljevog oboljenja podstaklo je Kejt da počne svoju istragu. Bilo je suviše slučajnosti u svemu tome. I njena prva otkrića dovela su do toga da se počne udaljavati od majke. „Meni je rečeno da je tata poginuo na putu, kada se iz kluba vraćao kući. U trenutku je izgubio kontrolu nad autom, sleteo s puta i udario u drvo. Ja sam uvek mislila da je bio pijan. Tako su, u stvari, sugerisali. Verovatno je to i bilo tako. Ali kad sam videla njegov posmrtni list, pročitala sam da je umro od posledica krvarenja mozga, pošto mu se krv nije grušala, pa je u međuvremenu postalo jasno da je on imao lakši oblik hemofilije. Sleteo je s puta, udario u drvo, zatim mu je glava udarila o volan i umro je pre nego što je stigla pomoć.

Marina je sedela raširenih očiju i neprestano se krstila. „I tada sam tačno znala", nastavila je Kejt. „Hemofiliju izaziva oštećenje jedinog X-hromozoma, pa su zato žene gotovo uvek nosioci, a nikad primaoci bolesti, pošto mi imamo dva X-hromozoma, što znači i dva faktora grušanja. Zdravi hromozom može preuzeti zadatak bolesnog. Prema tome, moj sin je od mene nasledio oštećenje svog X-hromozoma, pošto sam ja, kao ćerka hemofiličara, samo nosilac. A moj otac je bolest nasledio od..." Kejt je ućutala. „Ne mogu to ni da izgovorim. To je zastrašujuće." „То ne smeš ni činiti, dete moje. To je predivna istina koja zauvek mora ostati potisnuta kao strahovito zlo." „Kad sam prvi put krenula u istragu, znate, mislila sam da je moj deda bio on, njihov sin. Ali to je nemoguće, pošto hemofilija ne može da se prenese tim genetskim putem, zar ne?" Starica je iznenađeno pogledala u Kejt. „Tvoj deda sigurno nije Romanov, u to budi sigurna." „Ali ako ste prava iskušenica Marina vi, a ne moja baka, i ako je moj deda u stvari Leonka, onda...“ „Ah... novine tvrde da ti je deda takve stvari ispričao. Da li je to zaista učinio?" „Naravno da jeste. Rekao je da ste mati Antonina i vi u boci mleka prokrijumčarile poruke u kuću, i da ih je on, kuvarev pomoćnik, davao... „ Preplašena Marininim izrazom lica, Kejt se zaustavila: „Stanite, nemojte mi reći da je i to laž. Vi i monahinja ste krijumčarili pisma u Kuću s posebnom namenom, zar ne?“ „Eh, eh, ne.“ „Ali... ko onda jeste? Pisma s uputstvima za spašavanje zaista su pisana. Ona i dalje postoje, ja sam videla kopije. Prema tome, ako ih vi niste donosili, ko onda jeste?" Marina je oklevala na trenutak, pre nego što je tihim glasom rekla: „Eh, tvoj deda, naravno." „Šta? Ali to nije ono što je Miša rekao. On mi je rekao da je neko drugi krišom donosio pisma i da ih je on nalazio u čepu... boce za mleko. Rekao je da je to bio njegov posao. Kao kuvarev pomoćnik, on je morao... da... da...“ Strašna pomisao prođe kroz Kejtinu glavu. „O, Gospode, moj deda je zaista bio pomoćnik njihovog kuvara, je li tako?" „Pobogu, ne, uopšte ne", mrmljala je Marina i tresla glavom. „Bio je tamo jedan kuvarev pomoćnik koji se zaista zvao Leonka, ali ja nemam pojma šta se s njim desilo. Odveden je iz kuće, nekoliko sati pre suđenja, ali je nakon toga nestao u plamenu revolucije." Kejt se iznenada osetila bolesnom. Mislila je da je konačno saznala istinu, celu istinu, o svojoj porodici. Ali ne, prevara koju je skovao njen deda bila je isto toliko velika koliko i vešta. Međutim, ako Miša nije bio Leonka, pomoćnik carevog kuvara, ko je on, do đavola, onda bio?" „Stanite malo...", počela je Kejt, očajnički pokušavajući da sastavi mozaik. „Moj deda Miša bio je tamo, znam da je to tako bilo. Hoću reći, ne može biti drugačije. Kako bi drugačije mogao znati sve te stvari, sve te sitnice?" „O, da, dete moje. Naravno da je bio tamo...", rekla je Marina ispuštajući žalostan uzdah. „Recite mi sve.“ „Ah, bolje je ne približavati se nekim zverima, ne treba bez potrebe zavlačiti ruku u osinje gnezdo." „Vi ne razumete - ja to moram znati.“ Kejt je primetila znake slabosti u staričinim očima i bila je uporna. „Ako treba da držim jezik za zubima, onda moram da znam svaku pojedinost. Moram da znam istinu o baki i dedi, u protivnom ću i dalje tražiti. Ako mi vi ne kažete, nastaviću da postavljam pitanja. Pitaću razne ljude, i tako ću otkrivati stvari koje bih morala držati u

tajnosti, ali ću nastaviti da tražim, sve dok ne saznam istinu, potpunu istinu." „O, dete moje...“, mrmljala je starica gledajući u pod, u prazno. „Molim te, preklinjem te... ako ti deda nije rekao, nemoj mene pitati." „Ја se ne šalim i ne odustajem." „Strahujem da će istina biti otrov za tvoju dušu." „Recite!" „Ah, kad je tako...", rekla je Marina i svojom suvom i kvrgavom rukom dotakla Kejtinu. „Ali, molim te, nemoj svom dedi ništa uzimati za zlo, jer se on pokajao. Važi?" Kejt je spremno odgovorila: ,Važi!“ „Ра dobro..." Starica je oklevala još malo, a zatim je sve izbacila iz sebe, kao da se radilo o kakvom leku odvratnog ukusa: „Tvoj deda je bio jedan od njih, jedan od čuvara. On u to vreme još nije bio zreo muškarac i ime mu je bilo Volođa." Klimnula je glavom. „Još mi je pred očima njegov lik, sasvim jasno pred očima mladi, zgodni Volođa, plave kose." Gospode, pomislila je Kejt, dok joj se želudac strahovito zgrčio. Zar je njen deda bio tako đavolski lukav? Zar je tako izvrnuo istinu? Pred njom se tako predstavljao, a u stvari je bio potpuno drugačiji. Pa ipak... Smesta je shvatila da drugačije nije moglo biti. Da, Kejt je bila začuđujuće sigurna u to. Njen voljeni deda bio je jedan od njih, Crvenih. U sledećem trenutku sve su se kockice sklopile, sve se savršeno uklopilo, i Kejt je videla sve pred sobom, ne samo istinu, već i lik svoga dede iz tog vremena, tamo..." Plašila se da pita, ali je ipak to učinila: „Brada, da li je imao bradu?" „Kako to misliš? Da, imao je." „Svetlu bradu?" „Tačno", priznala je nevoljko Marina. „Imao je plavu kosu i retku, svetlu bradu i bio je najmlađi od svih njih, momčić od nekih dvadesetak godina. U to vreme svako je lagao o svemu pogotovo momci čiji su očevi poginuli u ratu - ali taj Volođa bio je jedan od prvih stražara u kući. A car i carica verovali su njegovom nedužnom liku - eh, čak je tvoj deda, s vremena na vreme, zabavljao prestolonaslednika, igrao šah s njim - pa su ga boljševici zato iskoristili." „Kako to mislite - iskoristili ga?" „Sve poruke o pokušaju spašavanja bile su lažne. Boljševici su pokušali da navedu Romanove na pokušaj bekstva, pa su sami pisali pisma. A zatim su koristili tvog dedu da ih prokrijumčari u Kuću s posebnom namenom." „Gospode." Kejt je pomislila na ono što je njen deda snimio na kasetu, pa je rekla: „А te noći... te noći kad su Romanovi pobijeni... on..." „Tačno", nastavila je Marina. „Jedan od ubica, jedan Mađar, predomislio se, rekao je da nije u stanju da puca u žene i decu. To je bilo nekoliko sati pre nego što su Romanovi odvedeni u podrum, a Volođa, zaslepljen ideologijom i očajnički željan da dokaže da je pravi muškarac i pravi revolucionar, dobrovoljno se ponudio da ga zameni. Najpre su ga odbili, jer je bio previše mlad, ali je Jurovski ubrzo pristao, pošto u tim sitnim satima više niko nije bio na raspolaganju. Bio im je potreban neko ko bi povukao obarač." Starica je zatresla glavom. „Do tog trenutka Volođa nikoga nije ubio... a duboko u duši znam da je ostatak života proveo kajući se." Ne, patio je, pomislila je Kejt, svakodnevno je patio. I kao da je iznenada skinut neki prljav zavoj, sada je ta zagnojena rana u duši njenog dede postala vidljiva, otvorena i gola. Ta rana koju nikada nije želeo da izleči. Kejt nije želela da poveruje - njen deda u stanju da ubije? ali je istovremeno duboko u duši znala da je sve bilo istina. Jednostavno, sve se tako dobro uklapalo, bez obzira na to što je zvučalo neverovatno. Kejt je u mislima proveravala sve, ali za razliku od carice Aleksandre, koja je uvek bila u stanju da pronađe zrnce nade kada bi bila suočena sa neizbežnom mračnom logikom, Kejt je sve videla jasno pred sobom. To je konačno

bio izvor, konačno ga je pronašla: prirodni izvor dedinog samoprezira. „Koga je morao ubiti?“, pitala je Kejt, drhtavim glasom. „Eh, veliku vojvotkinju Mariju, naravno. Dobio je naređenje da cilja u srce, kako bi smrt bila brza i čista. Ali kad je sve počelo, uspaničio se. Izgubio se, ali je učinio šta mu je bilo naređeno; naciljao je, obavijen gustim dimom, i pucao u mladu princezu. Međutim, vladao je potpuni haos. Istinu govoreći, sam Gospod zna čiji je metak pogodio koga u svom tom metežu. Bilo kako bilo, kad je tvoj mladi deda obrisao suze od dima, video je Mariju kako leži na podu. Bila je potpuno nepomična, potpuno mrtva." „Gospode..." Znači, on je bio tamo. On je znači ubijao. I znači, pomislila je Kejt setivši se dedinog velikog, zlatnog sata, pljačkao je. „Sta se desilo?", bila je uporna Kejt, i dalje ne shvatajući. „Kako je moglo..." „Slušaj me sad...", nastavila je Marina dalje. „Sat vremena kasnije, kamion se udaljio, natovaren leševima, a u kabini su se nalazila tri čoveka - šofer, čuvar i Jurovski. Pošto u kabini više nije bilo mesta, tvom dedi je naređeno da se popne u zadnji deo kamiona, gde je morao da čuva leševe dok se kamion lagano kretao iz grada u pravcu sela Koptijaki i rudnika Četiri brata. Kasnije mi je rekao da bi se, da mu je u tom trenutku pri ruci bio metak, istog trenutka ubio. U svakom slučaju, kad je kamion stigao na kraj grada, naišli su na prve ozbiljne probleme. Ceo taj mesec padala je jaka kiša, i kad, se jedan točak prvi put te noći zaglavio u blatu, Volođa je iskočio iz kamiona. I kad je pogledao točak, odmah je video u čemu je bio problem. Povikao je: ‘Nije neki veliki problem, drugovi. Ja ću pogurati’. Šofer, Ljukanov, postavio je kamion u rikverc, pustio da malo odveze unazad, a zatim ubacio u prvu brzinu. Volođa se nagnuo preko zadnjeg blatobrana i iz sve snage gurnuo. Jednim snažnim pokretom, kamion je pomeren. Izguran iz rupe, malo je poskočio napred. Ali nekoliko trenutaka kasnije, levi zadnji točak zakačio je jedan kamen i ceo kamion poskočio je uvis. Od siline udarca, nešto iz kamiona je ispalo. Volođa nije mogao da veruje svojim očima - bio je to jedan od leševa! Ostao je prikovan za zemlju, na smrt preplašen. Naposletku je potrčao prema lešu i video da je to bio prestolonaslednik, carević Aleksej. Bio je mrtav, pola glave mu je bilo razneseno. Volođa je zaustio da kaže kako je jedan leš ispao iz kamiona. Kad je potrčao prema kamionu, ugledao je i telo velike vojvotkinje Marije Nikolajevne, one koju je morao ubiti! Baš kao da je bila nekakav duh koji se pojavio da ga muči, počela se iznenada micati; okrenula je glavu i pogledala ga. ‘Pomozi..’., rekla je, hvatajući dah. ’Pomozi mi, molim te!’ Ljukanov je provukao glavu iz kamiona i upitao: Je li sve u redu tamo, Volođa? Jesi li još tu?’ Buljio je u mladu devojku koja je ležala na zemlji i strašno krvarila. U svojim je rukama već jednom imao njenu sudbinu, onda kada je uperio pištolj u njeno srce... a sad se to ponovo događalo. „Svevišnji je učinio čudo!“, povikala je Marina. „Pružio je Volođi još jednu šansu. Jedan sat pre toga, on je bio ubica te mlade devojke... a iznenada je dobio šansu da sve to ispravi mogao je postati njen spasilac!" Kejt ju je pogledala. „Mislite..." „U jednom deliću sekunde, u stvari..." ... ne razmišljajući, pogledao je prema kamionu koji je lagano vozio i povikao: ‘Tu sam... nastavite dalje!’ „Tako je jednostavno doneo odluku", prošaputala je Kejt Marini.

Klimnula je glavom ali nije mogla ustati, pošto je bila teško ranjena i izgubila je mnogo krvi. Pa ju je on onda odvukao do šume i ostavio je naslonjenu na drvo. Doneo je i njenog brata i položio ga pored nje. Ako ne odem s njima’, rekao je Volođa, ‘vratiće se da nas traže. Ostani ovde i čekaj. Pokušaj da ostaneš mirna - vratiću se čim budem mogao’. I pošto je znao da nema drugog izbora, ostavio ju je u šumi. „Da“, rekla je Marina, „bilo je baš tako. Kako bi sprečio da se kamion vrati i oni otkriju šta se desilo, tvoj deda je otrčao kroz noć i pridružio se svojim drugovima. Uskočio je u kamion i ostao uz njih sve dok nisu stigli do rudnika Četiri brata. Kad je Jurovski otkrio da nedostaju dva lesa, Volođa je predložio da se konjem vrati do grada da vidi šta se desilo. Umesto toga, Volođu Subotina zauvek je progutala noć.“ „Da li je odjahao pravo do velike vojvotkinje Marije i njenog brata?" pitala je Kejt preklinjućim glasom. „Naravno. Odmah je odjahao do njih. Kad ih je konačno prebacio na sigurnije mesto - u jednu rupu ispod korenja srušenog drveta - krišom se vratio u grad, gde je potražio monahinju Antoninu i mene." Kako se Kejt sada činilo, priča koju je Miša ispričao bila je vrlo blizu istine. Štošta je bilo istinito, ali je tu i tamo preokrenuto, i to veoma vešto i lukavo, kako bi na izuzetno suptilan i gotovo neustanovljiv način svi bili upućeni na pogrešan put. „Znači, vas dve ste otišle da pomognete Mariji?", pitala je Kejt. „Očistile ste rane i previle ih. Nego, da li je mati Antonina kasnije otišla do grada?" ,,Da“, potvrdila je Marina. ,Vratila se da donese lekove, još zavoja, kako bismo mogle previti Marijine rane." „I tu je zapala u probleme?" „Strašne, strašne probleme. Nažalost, Crveni su je brzo uhvatili, ispitivali je, mučili je i..." „Utopili je?" „Tačno." Marina je duboko uzdahnula. „Osim toga, velika vojvotkinja je ubrzo dobila visoku temperaturu. Rane su joj se upalile, i mi tu ništa nismo mogli učiniti. Volođa i ja smo sve vreme bili uz nju. Tačnije, Volođa se gotovo i nije odmicao od nje. Odlazio je samo da bi doneo vodu ili hranu. Nije bilo puno toga što smo mogli učiniti za nju, zaista ne. Mogli smo samo da joj ublažavamo muke. Morali smo je kako-tako odvesti do bolnice, morala je primiti lekove, ali mogli smo se samo moliti da se desi čudo, pa smo sve vreme klečali pored nje." ‘Ne smeš nas ostaviti', preklinjao je Volođa očiju punih suza. ‘Ne smeš!’ Marijino disanje bilo je sve teže i teže. Temperatura joj se povećavala iz časa u čas. Gotovo trideset sati provela je bez hrane. Bila je stavila u usta samo malo vode i supe koju je Volođa uspeo da izvuče od seljaka iz obližnje kolibice. Četvrtog dana balansirala je na ivici života i smrti. ‘Mali Volođa’, rekla je Marija umiljato, ‘hvala ti što si pomogao... što si se brinuo za mene’. ‘Ja sam loš!’, priznao je. ‘Strašno sam loš!’ Izgovorivši te reči, pao je na kolena i pognuo glavu pred zadnjim izdankom carske porodice. Zar nije znala, zar nije videla kakvu je ulogu igrao Volođa, ne samo u njenom kraju već i u kraju cele njene porodice? Zar je, šokirana svim ovim događajima, izgubila pamćenje? ‘Ti ne razumeš, Marija Nikolajevna!’, plakao je Volođa. ‘Sve ja razumem...' ‘Ne... ne, ne razumeš... Ta pisma koja sam prokrijumčario bila su falsifikovana. Bio je to običan pokušaj da se tvoj otac prevari. Želeli su da ga nateraju da učini pogrešan potez!’

‘U poslednjem trenutku je i on to shvatio’. ‘Oni su sve to vreme, uz moju pomoć, pripremali njegovu smrt’. ‘Otac ti je tada oprostio... a ja ti opraštam sada’. Uveren da se nije sećala ničega što se dešavalo u tom smrtonosnom podrumu, sabrao se. Morala je sve znati. Morala je znati da je on bio taj koji je zaslužio da umre na hiljadu strašnih načina. Izletelo mu je: ‘Ali ja sam takođe bio dole - bio sam u toj sobi smrti’. ‘Da, videla sam te’. ‘Ja sam bio taj koji je određen da te ubije!’ ‘Možda, ali umesto toga, Gospod te je poslao da me spaseš... a to si svim svojim srcem i pokušao’. Ne, Marija Nikolajevna! Ne, visočanstvo!’, stalno je ponavljao, neprestano spuštajući glavu pred njom. ‘Ti ne razumeš!’ ‘Razumem da je nakon tvoga greha nastupila velika patnja, a svojim sam očima videla da si se pokajao za svoje grehe, da si svim svojim telom i dušom pokazao kako se kaješ. Predviđam da će tvoja duša, nakon svega ovoga, izaći čistija nego ikad, a to će te još više približiti Gospodu’. ‘Ne, to je nemoguće! Nemoguće!’ „Znam sigurno da je deda želeo da ga ona mrzi", rekla je Kejt. „Znam sigurno da je Miša želeo da ga proklinje. Pitam se da li je izvršio samoubistvo zato sto je želeo da mu duša zauvek bude prokleta." „Gospode", izusti Marina i prekrsti se. „Zar je sebi oduzeo život? To nisam znala." Klimnula je glavom i nerado dodala: „Nekoliko nedelja nakon smrti moje bake, izvršio je samoubistvo. Mislim da je bio čvrsto odlučan da ne dobije oproštaj." „Ali on ga je dobio. Ona mu je još tad oprostila. Ja sam bila prisutna. Bila sam blizu njih sve vreme i molila se. Da, a on je klečao pored Marije kada se činilo da će ona umreti. Držao joj je ruku. Pokušavao je da je zadrži na ovom svetu. Ali ona nije želela da ostane. Marija je oprostila tvome dedi iz dubine svoga srca, a onda je...“ „Ali..." „Čekaj malo, dete moje. Vidi, njihove su se oči srele, Marijine i Volođine, i pogledi su im ostali prikovani jedan za drugi. On je razumeo da je ona na samrti i, jecajući i preklinjući, bacio se na nju, dao joj svaki delić svoje energije. On je udisao njen zadnji dah i... vraćao joj ga. Znaš, samo zahvaljujući njegovoj snazi i snazi naših molitvi, Marija se održala na ovom svetu." „Mislite, naravno..." „Da, naravno. On je nju spasao. Marija je izdržala tu strahovitu temperaturu, koja je na čudesan način nije koštala života. I tako smo, zajedničkim snagama, tvoj deda i ja postavili na noge veliku vojvotkinju Mariju, da bismo je nekako prebacili s tog mesta na drugo. Verujem da su se još mesec dana krili u šumi, čak i nakon što su Beli preuzeli Jekaterinenburg. Negde u tom periodu, tvoj deda se vratio u dvor da bi uzeo nekoliko stvari koje je Aleksej davno bio sakrio. Pre nego što su napustili domovinu, mi smo, naravno, vratili taj kofer s draguljima i poslednje čega se sećam jesu obrisi njihovih mladih tela kako zamiču za drveće i nestaju. Taj mladi par, velika vojvotkinja Marija i... „ „Moj deda, čovek koji je bio dželat moje bake, ali i njen spasilac.“ ,,Tačno.“ To je bilo to: cela istina. Mlada princeza poverila je svoj život u ruke mladome čoveku koji je pokušao da joj ga oduzme, a taj isti čovek je prelepoj princezi, koja ga je sprečila da krene putem zla, dao u zalog svoj život. Nikakvo čudo što su uvek bili tako odani jedno drugom.

„Još malo čaja, dete moje?" Kejt je pogledala prema starom upalom licu, slatkom kao kašika meda i smežuranom poput sasušene jabuke, i ugledala osmeh. Da, Kejt je taj oštećeni gen nasledila od svog oca, koji ga je nasledio od svoje majke, Mej. Ona ga je, opet, nasledila od svoje majke, koja je bila niko drugi do... Ne, pomislila je Kejt, o tome ne smeš da razmišljaš. Jednostavno, ne misli na to. U ovo vreme više nema mesta za porodicu. Imaš kuću i muža i decu kojima si potrebna, koji žele tvoju zaštitu. „Mogla bih još malo čaja", rekla je Kejt, stežući rukom narukvicu koja joj se nalazila oko zgloba, narukvicu koju je njena baka dobila u ono vreme kad je još bila mlada i kad joj je život bio u velikoj opasnosti.