U doba komunizma klevete o Nikoli Kalabiću stizale su sa svih strana: iz novina i knjiga, bioskopa, s TV ekrana. Zašto baš o njemu, objasnio je jedan od najvažnijih ljudi iz okruženja Josipa Broza Tita, general Đoko Jovanić. „Htjelo se da se time četnički pokret u potpunosti iskompromituje", rekao je on 2000. godine u vezi s izmišljotini o Kalabićevoj izdaji generala Draže Mihailovića. Komunisti su, naime, verovali da će najveći efekat postići ako izdaju vrhovnog komandanta pripišu komandantu najelitnije jedinice - Garde. U stvarnosti, Kalabić je poginuo u sukobu s jedinicama Ozne januara 1946. godine ispred Degurićke pećine kod Valjeva, to jest dva meseca pre nego što je zarobljen Draža. Lažni Draža i Kalabić Da bi sakrili šta se uistinu desilo, komunisti su odmah dvojicu svojih ljudi maskirali u lažnog Dražu i lažnog Kalabića. Poslali su ih na teren oko Valjeva pazeći da ih niko ne vidi iz blizine i po danu. Ali, pogrešili su što su objavili njihove fotografije jer je razlika s pravim Dražom i Kalabićem lako uočljiva. Ostajući amateri do kraja, komunisti su i ovom prilikom napravili niz grešaka: jedan od oznaša koji je uslikan s lažnim Kalabićem nosi ni manje ni više nego sovjetski automat; jedan od njih, izrazito nizak, Radenko Mandić, „glumi" Kalabića iako je ovaj poznat po visini i krupnom stasu, itd. Verziju o izdaji komunisti su prvi put objavili u feljtonu „Politike", koji je dvojici odabranih novinara diktirao lično šef Ozne Slobodan Penezić Krcun 1962. godine. Tu verziju znamo, pored ostalog, i iz TV serije „Poslednji čin". Otprilike, u jesen 1945. Ozna je među valjevske četnike ubacila „Amerikanca" - svog čoveka prerušenog u američkog agenta, koji je došao da Kalabiću ponudi bezbedno napuštanje zemlje. Taj čovek - igrao ga je Dragan Nikolić - nije znao ni sto engleskih reči, ali se smatralo da četnici ne znaju ni toliko. Međutim, kada su otvorene arhive, na primer, Arhiv američke obaveštajne službe OSS, potonje CIA, ispostavilo se da je Kalabić pre rata bio „šef kompanije pri engleskoj kompaniji za izgradnju mostova". Jednog oficira OSS-a imao je kod sebe do polovine septembra 1944. godine, a ranije te godine komunicirao je s brojnim oborenim američkim pilotima koje su četnici spasli od Nemaca. Inače, osnovno Kalabićevo predratno zanimanje bilo je načelnik Katastarske uprave u Valjevu. Dakle, ne običan geometar, već šef svim geometrima u tom kraju. Kalabići su spadali u red uglednih, dobrostojećih porodica. Kao izrazito društven čovek, Kalabić je imao 200, a možda čak i 300 kumstava. Gospodin i mangup ujedno - sušta suprotnost povučenom dvojkašu iz užičke gimnazije, Slobodanu Peneziću Krcunu.
s1 Još dok feljton u „Politici" nije okončan, redakciji je stiglo bezbroj pisama u kojima su demantovana ključna mesta Krcunove verzije. Čak je i šef Ozne za Valjevo Dragan Đurić u lokalnom listu „Napred" demantovao jedan od najvažnijih delova priče: četnici Miroslav Timotijević Japan i Živorad Mišić nisu namamljeni u Beograd i tamo uhvaćeni, već su zarobljeni u centru Valjeva 19. decembra 1945. godine. Predveče toga dana gradom se razlegla pucnjava, a kada se smirila, „celo Valjevo" je videlo kako Ozna sprovodi dvojicu četnika. U verziji koju je saopštio Krcun, „Amerikanac" je 30. novembra 1945. doveo Kalabića i njegovog pratioca Dragoslava Milosavljevića „Čerčila" u Beograd, gde su uhvaćeni. Kalabić je brzo pristao na saradnju i najpre je namamio Timotijevića i Mišića. Uzgred, „Čerčil" je mnogo godina posle rata došao iz emigracije da obiđe svoju familiju u Valjevskoj Kamenici. Krcun je zatim propustio da uništi dokumenta o poterama za Kalabićem posle 30. novembra. Ostao je, primera radi, izveštaj 11. brigade 4. krajiške divizije od 12. decembra, da je Kalabić toga dana gonjen u valjevskim selima Jasenice i Grabovica. Agenti Ozne primetili su da je Kalabić 22. decembra poslao poruku svojoj supruzi Borki. Ona je odmah uhapšena, ali ostao je još jedan dokaz da se toga dana Kalabić nalazio na slobodi. Čika Pera Potpukovnik Albert Sajc, koji je obilazio Gardu krajem 1943, zapisao je u svojim memoarima:
„Nikola Kalabić je bio jedan od najinteresantnijih ljudi u celoj Jugoslaviji. Bio je lep čovek, crne brade, pun duha, pojava koja se penušala uživajući u životu. Imao je hitar duh i smisao za humor, zbog koga su ga zavoleli njegovi vojnici i seljaci koji su ga zvali Čika Pera. U svojoj crnoj, dobro skrojenoj uniformi i u uvek čistom rublju, delovao je kao impozantan gospodin i vojnik. Njegovo junaštvo postalo je već legendarno." Nešto pre toga, početkom decembra, Kalabić je svojim preostalim četnicima naredio da se sklone u zemunice da bi se okupili o Đuđevdanu. On Đurđevdan nije dočekao poginuo je oko 15. januara. Nekoliko četnika je preživelo tu borbu i oni su kasnije svedočili o Kalabićevoj pogibiji. Među preživelima nalazio se i major Milan Stojanović, koji je uskoro emigrirao u SAD. Ovu borbu preživeli su i četnici Božo Božanović i Veljko Kostović. Oni su događaj, među ostalima, ispričali i četniku Mihailu Daniloviću, koji je zarobljen posle mnogo godina. Danilović je odrobijao devet godina i postao sveštenik. Danas živi u Gornjem Milanovcu. Materijalni dokaz da je Kalabić poginuo, to jest da nije živ pao Ozni u ruke je njegova oficirska torba, koja je slučajno nađena sedamdesetih godina. Domaćin kuće, videvši na šta je naišao dok je prekopavao staru septičku jamu, pozvao je miliciju. Torba je bila skoro trula, dokumenta su bila jedva čitljiva, a fotografije Kalabićeve žene i dece nagrizene, ali ipak se jasno videlo o čemu je reč. Izgleda da u miliciji više niko nije mislio o Krcunovoj lažnoj priči i fotografije su jednostavno odnete u Muzej u Užicu. Prema tome, kako je zarobljen Draža? U svet je najpre otišlo pismo jednog od očevidaca Dražinog zarobljavanja, majora Miloša Markovića. Marković je leta 1946. uspeo da proturi preko granice jedno pismo, koje je 16. avgusta objavio švajcarski list „Žurnal D'Iverdon". Uredništvo tog lista piše: „Kao što je poznato, Titova vlast nikada do sada nije obelodanila kako je uhvaćen general Mihailović. Prema jednom dokumentu, general Mihailović je bio kidnapovan od strane Titovih partizana. Dokument je napisao Miloš Marković, major pokreta otpora Mihailovića". Marković je pisao: „Februara meseca 1946. godine, general Mihailović se teško razboleo od tifusa. Bio je sa svojim štabom u okolini mesta Rudo. Jedne noći smo primetili savezničke - engleske avione, koji su bacali letke na kojima je pisalo da dolaze da nam pomognu u oružju i municiji. U jednom paketu našli smo uputstvo kako da pripremimo teren za spuštanje aviona, njegovu signalizaciju, obeležavanje, itd. I stvarno, 13. marta 1946. godine, pojavila su se tri aviona. Mi smo im označili mesto sletanja i videli smo kako iz njih izlaze ljudi u engleskoj oficirskoj uniformi. Pošto su primetili da je general teško oboleo i u vrlo zabrinjavajućem zdravstvenom stanju, predložili su da ga prebace s užom pratnjom u Italiju na lečenje. Pošto se general Mihailović saglasio s predlogom... avioni su uzleteli... Stigle su još dve eskadrile Titovih partizana, koje su počele da bacaju male bombe s bojnim otrovom..."
Borbu koja je usledila preživeo je četnik Radomir Pavlović iz Mojsinja kod Čačka. Detalje je ispričao svom bliskom rođaku Dragoslavu Hadžiću, koji danas živi u Gornjem Milanovcu. Ovu borbu preživeo je i čuveni četnik Srbobran - Srpko Medenica. Pre nego što je ubijen 1951. godine, svedočio je o tome svojim brojnim jatacima, koji su priču preneli do naših dana. Bojne otrove tokom „jednog neočekivanog vazdušnog napada" pominje i poljski istoričar Tadek Vitlin, opisujući Dražino zarobljavanje u svojoj knjizi „Komesar". Vitlin navodi da je Ozna u ovoj operaciji imala pomoć i podršku sovjetskog NKVD-a. Istu priču saznao je i dr Vlastimir A. Stojanović za vreme procesa Draži u Beogradu, kome je prisustvovao kao ataše za štampu francuske ambasade. Priču je potvrdilo još nekoliko osoba, s jedne i druge strane. Vremenom se saznalo da je glavni „engleski oficir" koji je 13. marta odvezao Dražu zapravo jedan od prvih pilota Jata Rođa Milovanović. On se i sam hvalio da je „kidnapovao Dražu". Tokom Drugog svetskog rata, Milovanović je služio u engleskoj avijaciji. Odlično je govorio engleski i mogao je da odglumi ulogu engleskog oficira - što je zapravo i bio. Piše: Miloslav Samardžić Nepristrasan istoričar morao bi da uzme u obzir i ono što je o sebi i svojoj ulozi rekao sam Milan Nedić. Kad ga je, prilikom susreta u decembru 1943. godine, ugledni predratni političar Adam Pribićević ukorio što progoni Dražine pristalice i napada ih u vladinoj štampi, Pribićević je iste večeri Radoju Vukčeviću, piscu knjige „Na strašnom sudu”, ispričao šta mu je Nedić odgovorio: „Ja jasno vidim svoj put i svoju sudbinu: vi ćete me streljati ili obesiti. Ali pre nego što dušu predam Bogu, viseći uz neku banderu na Terazijama, ja ću tamo daleko ispred nebeskog prestola videti bar jedan milion Srba, koji mi u jednom času kažu: ostali smo u životu blagodareći tebi i tvojoj izdaji. Vi ćete me ubiti, a oni će me mrtvog braniti, i pred Bogom, i pred Srbima, i pred sudom istorije. Oni su moje sudije, a ne Mihailović i njegova bezbrižna londonska gospoda. Mihailović može žrtvovati život, ali ja radi tog miliona i celog svog naroda žrtvujem nešto više od svih ljudskih života... Žrtvujem svoju čast i svoje svetlo ime.” Vojni arhiv otvorio nam je oko 6.000 digitalizovanih strana najstrože čuvanih spisa, među kojima su stenogrami sa suđenja Mihailoviću. Tu je kompletna dokumentacija iz procesa, strane i strane uredno vođenog stenograma, presuda, ali nijedan od tih papira ne sadrži zapisnik o izvršenju smrtne kazne. Među tim dokumentima nema baš ništa ni o tome gde je, kada i pod kojim uslovima pokopan đeneral Draža. Ni slova o tome ni u jednoj od sedam kutija u kojima je pohranjena ova arhivska građa u 52 fajla. Ničeg nema osim sudskih spisa i siromašnog personalnog dosijea zavedenog pod brojem K-1034/389. On sadrži osnovne podatke, imena, godine, mesto rođenja, imena roditelja, dece, žene, mesta službovanja, činove, ordenja, nagrade, učešće u ratovima. Tu je, međutim, originalna molba za pomilovanje đenerala pisana svojeručno na jednoj strani
crnim mastilom, nečitkim ćiriličnim pismom. U Vojsci Srbije tvrde da je pitanje da li su podaci o egzekuciji i sahrani bilo gde zavedeni ili su odmah po zavođenju uništeni. Pretpostavka je da novooformljena vojska u to vreme nije smela ni da se usudi da pohranjuje takav dokument. Da li podatke krije Bezbednosno-informativna agencija? Tamo tvrde da nikada nisu posedovali te informacije i da je arhivska građa iz tog perioda prebačena u Arhiv Srbije, odnosno Beograda, ali da ne sadrži tražene podatke. Da je egzekucija kao i mesto sahranjivanja uredno dokumentovano u nekom od dosijea, uporno tvrdi Ljubo Lazarevski (83), bivši podoficir KNOJ-a. On je bio zatvorski čuvar Draže Mihailovića sve do njegovog poslednjeg časa i jedini je preživeli svedok pogubljenja komandanta Kraljevske vojske. Bar po njegovoj tvrdnji. - U dosijeu je bila uvrštena presuda. A uz nju i izvršenje presude. To podrazumeva zapisnik i fotografije sa egzekucije. One su postojale i bile zavedene i one sigurno negde postoje i danas - kaže Lazarevski. Bilo je više navodnih svedoka egzekucije. Navodili su različita mesta pogubljenja, od Marinkove bare kod Beograda do Ade Ciganlije. Lazarevski i dalje tvrdi da je prisustvovao pogubljenju Mihailovića i da je četnički đeneral sa još devet osuđenika streljan u 1.30 sati posle ponoći 18. jula 1946. godine u bagremovoj šumi na 150 do 200 metara od Belog dvora, u blizini današnje Ortopedske bolnice “Banjica”. Presuda Vrhovnog vojnog suda izrečena je 15. jula u 13 sati. Sutradan su žalbe na smrtnu presudu odbijene. Egzekuciji je, po svedočenju Lazarevskog, prisustvovalo 10 do 15 oficira Ozne. Tu su bili i javni tužilac Miloš Minić, ali i lekar i fotograf. Svi oni su imali obavezu čuvanja tajne. Po državnoj odluci, za grobove onih koje je sud označio izdajnicima nije se smelo saznati. Iz personalnog dosijea Draže Mihailovića (K-1034/389) Navedeni su rod, struka, čin, prezime, ime, lični opis. “Stas: srednji. Lice: okruglo. Kosa: smeđa. Nos: pravilan. Brkovi: šišani. Usta: pravilna. Brada: brije. Osobeni znaci: nema. Vera: istočno pravoslavna. Narodnost: Jugosloven”. *datum: 06. 09. 1935. U dosijeu nema ni podataka o praćenju, doušnicima, niti ma o čemu drugom. (Из књиге Милослава Самарџића "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета") На први поглед, биографије генерала Милана Недића (Гроцка, 1878 - Београд, 1946) и генерала Драже Михаиловића веома су сличне. И Недић је учествовао у свим ратовима (Први и Други балкански, Први светски), са одличним оценама завршио је све наше војне школе, као и специјализацију у Француској. Објавио је две запажене књиге: "Српска војска и солунска офанзива" (Издавачка књижара "Напредак", Београд, 1932) и "Српска војска на Албанској Голготи" (Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, Београд, 1937). Међутим, генерал Недић је увек на време унапређиван и уочи Другог светског рата направио је одличну каријеру: постао је министар војске и морнарице. У рату, не само што је признао капитулацију, него долази на чело окупационе владе у Београду. Шта одводи два генерала тако супротним путевима?
То је најпре разлика у карактерима. Разред Крагујевачке гимназије који је похађао млади Недић, договорио се једном приликом да сутрадан бојкотује наставу. И на час су дошла само два ученика: један је био Милан Недић. Непријатности га спашава очев премештај на нову службу у Београду. Тако се и даље кроз живот Недић држао правила важних за каријеру. Као хедониста, иначе огромне телесне тежине, по природи ствари држао се даље од фронта. У ратовима од 1912. па све до 1917. успевао је да увек остане на позадинским дужностима. Тек 1917. престолонаследник Александар га због неизвршења једног наређења - одбио је да учествује у Солунском процесу, због пријатељства са Драгутином Димитријевићем Аписом - шаље на фронт. Потпуковник Недић примио је команду једног пука Тимочке дивизије, али само накратко: брзо је успео да се врати у позадину.14 После рата Недић је умео да направи и име и каријеру Али, када се поново заратило, његова неборбеност опет долази до изражаја. Априлски рат 1941. године затиче га на Косову и Метохији, као команданта Групе армија. Средином априла дошао је у Косовску Митровицу. Војска је била у расулу, иако Немце још није ни видела. Јединих сукоба било је са албанским бандама, које су отпочеле терор над Србима. Зато је, по сведочењу наредника Станојла С. Плазине, "вест о доласку генерала Недића била велико охрабрење и нада", јер се сматрало да је он "један од најелитнијих и најспособнијих генерала и војсковођа у војсци Краљевине Југославије". Генерал Недић је, међутим, одржао следећи говор: "Краљ и влада напустили су Београд. Вероватно су до сада већ напустили земљу. Врховна команда Југословенске војске више не постоји. Ја немам никаквих вести ни веза. Никаква упутства и наређења не могу вам дати. Наша војска је свуда у расулу. Непријатељска војска је ушла у нашу земљу и не постоји сила која би је могла зауставити. Нека сваки од вас узме иницијативу у своје руке. Свако може поступити онако како му савест и дужност налаже и нека сноси одговорност за оно што је урадио."15 У исто време, на другом крају земље, Дражина реакција била је сасвим другачија. На вест о капитулацији, он је окупљеним војницима, подофицирима и официрима одржао следећи говор: "Јунаци! Наша је влада, као што видимо из ових летака, срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат... Ово није био рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима..."16 Да се којим случајем нашао на Косову, Дража би одмах повео борбу против Албанаца, као што је то у Славонији и Северној Босни учинио против усташа. Косово је иначе пружало повољније услове за акцију. Ту је мобилисана војска била готово искључиво српске националности, препуни војни магацини још нису били опљачкани, а околни планински масиви нудили су сигурност и заштиту. Али генерал Милан Недић све то није могао да види. По његовом одласку из Косовске Митровице, војска је овако причала: "Побогу брате, зар је смео и могао Недић ове речи да изговори? Да нисам чуо, тврдио бих, да би генерал Недић пре извршио самоубиство но што би изговорио ове речи, додаје други. Ето, у Недића смо сви веровали и полагали сву наду а чусте
ли шта нам рече, додаје трећи. А шта и куда сада, додаје четврти, итд. Речи падају и секу као оштра сабља, закључује Плазина."17 Генерал Милан Недић бежи од своје војске и аутомобилом долази у конфорни стан у Београду. Немци га не одводе у заробљеништво, као друге генерале на високим положајима, већ га задржавају у кућном притвору. По свој прилици, у овоме је пресудила реч његовог брата од тетке Димитрија Љотића, вође профашистичког покрета "Збор" и верног немачког сарадника од првих дана. У ствари, Недић је још пре рата био симпатизер Љотићевог покрета, па су тако, за време његовог министровања, у војсци растурани билтени "Збора", који су иначе били забрањени.18 Важнија последица братовљевих утицаја је Недићево опредељење за Тројни пакт 25. марта 1941. године.19 У ствари, Недић је у предратним годинама, а нарочито после посете Берлину 1939, припадао оној мањој групи официра која је била прогермански расположена, насупрот већинском опредељењу за традиционалне Западне савезнике. Управо због овога кнез Павле Карађорђевић је принудио генерала Милана Недића да поднесе оставку са положаја министра војске и морнарице, октобра 1940. Тада је италијанска офанзива довела грчку војску у тежак положај. Најжешће борбе водиле су се уз нашу јужну границу, а у једном тренутку Италијани чак бомбардују Битољ. Кнез Павле наређује генералу Недићу да пошаље 100.000 војника у реон Битоља и Струмице, али он одбија наређење и бива смењен.20 Одлазећи са положаја, генерал Недић је написао један реферат, за који његове присталице тврде да је био против Немачке, док опоненти кажу да је био у пријатељском духу према Трећем рајху, што је, судећи по развоју догађаја, вероватније.21 Непосредно по окупацији Србије, 30. априла 1941, у Београду је основана Комесарска управа. Њоме је председавао Милан Аћимовић, а чинили су је истакнути чланови водећих предратних странака. Немци су Комесарску управу основали према Међународној ратној конвенцији, која предвиђа да неке установе (општине, полиција, жандармерија, судови и школе) наставе са радом и после окупације. Међутим, Међународна ратна конвенција не предвиђа формирање владе и војничких јединица у окупираној земљи. У нашем уставу то није било посебно наведено, али је и за Краљевину Југославију, као и за друге окупиране земље, важило оно што је на основу Међународне ратне конвенције преписано на пример у белгијски устав: Службеници, који на основу Међународне ратне конвенције и под непријатељском окупацијом наставе да врше своју дужност, по ослобођењу земље неће одговарати за сарадњу, али ако непријатељ некога од њих смени и на његово место одреди другог, тада ће по ослобођењу земље, тај од непријатеља постављени, одговарати због сарадње са непријатељем.22 То се десило у Србији: Комесарска управа је смењена, да би на њено место била постављена влада на челу са генералом Миланом Недићем, 29. августа 1941. године. Затим је укинута жандармерија и замењена Српском државном стражом (недићевци), Српским добровољачким корпусом (љотићевци) и легализованим четницима војводе Косте Пећанца. Зашто је немачки окупатор ово учинио? Недићеве присталице тврде да и није реч о немачкој, већ о српској одлуци,
условљеној комунистичком акцијом. Са том акцијом Комесарска управа наводно није могла да се обрачуна, па је поднела оставку. "Највиђенији Срби", међу којима је у условима окупације свакако најутицајнији био Димитрије Љотић, потом су дуго молили генерала Недића да преузме ствар у своје руке, "јер он ужива највећи ауторитет у земљи". Ево једног карактеристичног објашњења од стране Недићевих и Љотићевих присталица: "У току јула и августа 1941. године безмало цела окупирана Србија била је у пламену. Окупатор је напустио поједине крајеве и градове, чувајући важне саобраћајне линије. Западна Србија била је скоро сва у рукама устаника. Партизански одреди дошли су чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч. Национални четници, противно својој вољи и првобитној намери, били су гурнути у устанак, поставши на тај начин савезници комуниста на територији окупиране Србије. Поједини Дражини команданти били су увучени у револуцију противу воље и наређења Драже Михаиловића. Тако је, на пример, ппуковник Мисита повео своје људе у Крупањ, Богатић и Лозницу у заједници са комунистима... Тако су и још неколико четничких команданата увучени у револуцију од стране комуниста у нападима на Шабац, Краљево, Горњи Милановац, Чачак..."23 И друга објашњења која долазе са те стране су у основи иста. Ево још једног примера: "...Такво стање ствари трајало је само до 22. јуна, као дана када је Хитлер отпочео ратну акцију противу Совјета. А тада се земља одједном претворила у прави пакао и постала земља ужаса... Немци су одговорили оштрим мерама. Отпочели су масовна хапшења, депортације и стрељања. За једног убијеног немачког војника стрељано је 100 Срба... Рат између Немачке и Совјетског Савеза 22. јуна 1941. изазвао је у Србији многе промене... Убрзо су се саботаже повећале и пренеле на друга места по Србији... Иза ових саботажа и одмазда дошло је и до масовног убијања српског народа у Крагујевцу, Мачви, Шапцу, Краљеву, Нишу итд... Комесарска управа није била у стању да поврати ред у Србији... Они су поднели колективну оставку. То је био главни повод и разлог да се у Србији потражи велики народни ауторитет. Нађен је у личности Милана Недића."24 Ова верзија Недићевих и Љотићевих присталица није тачна. Влада генерала Недића постављена је 29. августа 1941. године, што значи да је тај план постојао најмање месец дана раније. Међутим, у јулу месецу (као и у августу), у Србији је још било мирно. Спорадичне комунистичке акције биле су усмерене пре свега против намерно ослабљене жандармерије. Пуковник Јован Тришић, који је 24. јуна 1941. постављен за вршиоца дужности команданта жандармерије у Србији (по тајном одобрењу пуковника Драже Михаиловића, да би са тог положаја користио покрету са Равне Горе), пише да је почетком јула тражио од Димитрија Љотића да се жандармерија наоружа, али да је све остало на обећањима. С друге стране, тог месеца Београдом су заједно са Немцима већ патролирали и први наоружани љотићевски одреди, који су, када их је било довољно, 15. септембра формирали "Српски добровољачки корпус". Захтеви су понављани како су недовољно наоружани жандарми све више постајали жртве сурових комуниста. Међутим,
жандармерија није наоружана, као што је то било предвиђено Међународном ратном конвенцијом, да би могла да одржава ред и мир у окупираној земљи. Најзад је, противно тој Конвенцији, укинута декретом генерала Недића. О томе пуковник Тришић пише: Никакве околности - а у вези са њеном службом - нису изазивале потребу да се ликвидира жандармерија, јер је сигурно да нико није могао боље вршити жандармериску службу у окупираној Србији од жандарма, само их је требало наоружати и побољшати им материјално стање... Недић је ликвидирао жандармерију само зато што је знао да се је махом определила за Дражу. Недић лично није хтео дозволити да се жандармерија наоружа. Пример за ово наводим следеће: Једнога дана септембра месеца 1941. године добио је Недић око 2.000 пушака и одмах је телефоном позвао новопостављеног команданта жандармерије ђенерала Стеву Радовановића. У исто време и ја сам се налазио у канцеларији поред телефона у разговору са командантом, те сам и ја могао јасно да чујем разговор преко телефона. Недић је извештавао команданта жандармерије, ђенерала Стеву Радовановића, да је добио од Немаца 2.000 пушака и да их ставља њему на расположење да их подели по своме нахођењу, али са наређењем: "Само знај, да жандармима не смеш дати ни једне пушке". И тако, док комунисти убијају тако рећи голоруке или слабо наоружане жандарме, дотле претседник тако зване српске владе Недић наређује команданту жандармерије да српским жандармима, познатим антикомунистичким борцима, не сме дати ни једну пушку, па ни за њихову личну одбрану... Да је Комесарска управа, а доцније и Недић, наоружала жандарме како треба и како сам ја тражио, па макар и упола како су били наоружани Љотићеви добровољци, сигурно је да ни комунисти не би могли онако вршљати и слободно се организовати.25 Догађаји које Недићеве и Љотићеве присталице наводе као разлоге због којих се генерал Милан Недић прихватио положаја председника владе, под притиском "најугледнијих Срба", одиграли су се после тих "притисака" (најкасније око 1. августа), па чак и после инаугурације владе, 29. августа 1941. Потпуковник Веселин Мисита ослободио је Лозницу 31. августа 1941. Напад на Шабац, под командом капетана Драгослава Рачића, почео је 22. септембра. Таковски четнички одред поручника Звонка Вучковића, у садејству са партизанима, ослободио је Горњи Милановац 28. септембра. Јелички четнички одред поручника Јована Бојовића ослободио је Чачак 1. октобра. Опсада Краљева почела је прве недеље октобра. Наређење о одмаздама стотину Срба за једног убијеног Немца Хитлер је потписао 16. септембра. Стрељање грађана у Крагујевцу било је 21. октобра, а у Краљеву, Шапцу и другим местима такође током месеца октобра. Окупатор се није повукао из Западне Србије у јулу и августу, већ крајем септембра; партизански одреди нису дошли "чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч". Дакле, генерал Недић не само што није "угасио пламен" у Србији, него је пламен букнуо баш под његовом управом. Форсирањем Недића, Димитрије Љотић није спречио комунистичку акцију, већ јој је, напротив, омогућио да се размахне, најпре
спутавањем а потом и укидањем жандармерије, које је било део читавог тог процеса. Наиме, реч је о покушају да се односи између Србије и Трећег рајха подигну на виши ниво. Док су Комесарска управа и жандармерија деловали према Међународној ратној конвенцији, "српска влада" и новоформиране наоружане јединице су део немачког плана, спроведеног уз помоћ домаћих германофила, да се Србија укључи у "Нови поредак". Генерал, који је уочи рата командовао читавом армијом, постављен је на чело једне такве владе у покушају да јој се да кредибилитет. Покушај је остао безуспешан, јер влада која је заклетву положила пред једним Хитлеровим генералом (Данкелманом) није била српска. Њена власт није се пружала даље од домета немачких тенкова, док су највећи део земље контролисале Дражине јединице, благодарећи подршци у народу. Као највећи успех генерала Милана Недића његове присталице најпре наводе "спашавање народа" од немачких казнених експедиција и масовних стрељања. Као што смо видели, овде је реч о историјском фалсификату, јер је до масовних стрељања дошло после формирања "српске владе". Познатија и истрајнија је њихова тврдња о спашавању избеглица, нарочито из "Независне Државе Хрватске": "Недић је издејствовао код немачких окупаторских власти пристанак, да може примити невољне српске избеглице које беже из ужасног пакла... Заиста, Недић је спасао од сигурне смрти више од четврт милиона људских живота који су прихваћени и смештени у Србији. Пре овог Недићевог корака, безброј несрећних мајки носиле су своју децу и бацале ове анђелчиће у мутне речне таласе, а са последњим и оне скакале, јер је то била дивна смрт при оној од које су бежали."26 И сам Недић је своје прихватање улоге председника окупационе владе објашњавао бригом за избеглице: "Ја јасно видим свој пут и своју судбину: ви ћете ме стрељати или обесити. Али пре него што душу предам Богу, висећи уз неку бандеру на Теразијама, ја ћу тамо далеко испред небеског престола видети бар један милион Срба, који ми у једном часу кажу: остали смо у животу благодарећи теби и твојој издаји. Ви ћете ме убити а они ће ме мртвог бранити, и пред Богом, и пред Србима, и пред судом историје. Они су моје судије, а не Михаиловић и његова безбрижна лондонска господа. Михаиловић може жртвовати живот, али ја ради тог милиона и целог свог народа жртвујем нешто више од свих људских живота... Жртвујем своју част и своје светло име."27 Међутим, питање спашавање и прихвата избеглица решила је још Комесарска управа Милана Аћимовића, образовањем Комесаријата за избеглице на челу са Томом Максимовићем. До настанка Недићеве владе у Србију је већ стигло преко 100.000 избеглица. Тома Максимовић и његов Комесаријат наставили су да раде и под Недићем, који им је, у то нема сумње, помагао колико је могао. Али, за спашавање избеглица није заслужан један човек, па ни Тома Максимовић, који се у овоме највише истакао - већ српски народ. Није истинита ни тврдња да је генерал Недић помагао четнике и спасао "од сигурне смрти хиљаде националних бораца из редова Драже Михаиловића".28 Као што смо видели, генерал Недић је, заједно са Љотићем, распустио жандармерију због њених веза са четницима. Потом је у своју службу мобилисао официре под претњом упућивања у немачки логор, а осумњичене за сарадњу са четницима и даље је
хапсио. Међу њима и пуковника Јована Тришића, који је током свог боравка у логору на Бањици, од 9. новембра 1941. до 16. јануара 1942. године, видео како недићевци, заједно са Немцима, одводе на стрељање у Јајинце Дражине присталице, Јевреје и Цигане. За сваког стрељаног добијали су по 200 динара.29 Када се уверио да већина официра који се још налазе у земљи неће са њим без обзира на последице, већ је склона покрету отпора са Равне Горе, генерал Недић је наредио да се сви похапсе и одведу у логоре. Тако је на Божић 1942. године ухапшено 1.200 српских официра. Уочи одласка из Београда, један немачки официр је дошао и саопштио им "да су ухапшени по захтеву српске владе као непоуздани и да ће бити спроведени у заробљеништво".30 Већ у свом првом јавном прогласу генерал Милан Недић је напао Дражине четнике, назвавши "страним плаћеником" потпуковника Веселина Миситу, који је погинуо на челу своје јединице приликом ослобађања Лознице 31. августа 1941. године. Затим је позвао пуковника Дражу Михаиловића на састанак у Београд, не би ли решио "четничко питање". Дража, међутим, шаље мајора Александра Мишића, сина војводе Живојина Мишића, који му доноси Недићеву понуду да се мане гериле, дође у Београд и постане министар рада у "српској влади"! За конформисту Недића то је била врхунска понуда, али за неког као што је Дража ништа друго до увреда. Недић се, пак, увредио што један њему до јуче потчињени пуковник, "кога је он као министар кажњавао, сада са презиром одбија његове предлоге".31 Недићева омраза на Дражу расла је, затим, како је народ све више славио "Чичу са Равне Горе". И мада је претежни део Недићеве војске и администрације био вољан да сарађује са четницима, "Недић и Љотић, и известан број њихових војних и политичких сарадника, енергично су тражили од Немаца да сломе војничке снаге Михаиловићеве", како је то стајало у једном Меморандуму др Живка Топаловића.32 На страну љотићевци, који су чинили немачке претходнице у операцијама против четника, али и тај ужи врх из Недићеве владе отерао је у смрт многе Дражине људе. Најзагриженијим је сматран пуковник Милош Масаловић, Недићев шеф кабинета и кум Димитрија Љотића. Зато је он убијен у атентату у Београду 1944. године. Овим убиством односи између генерала Недића и Михаиловића дошли су до најниже тачке. Али, за разлику од фанатизованог Љотића, Недић увиђа скори слом Трећег рајха и прелазећи преко свега покушава да се обезбеди на другој страни. Свог новог шефа кабинета, генерала Миодрага Дамјановића, управо враћеног из заробљеништва, он не спутава у везама са Равном Гором. И он лично сада покушава да наоружа четнике, мада без успеха. На крају сва Недићева војска прелази под Дражину команду, али он сам ипак бежи из земље, заједно са Немцима. Енглези га већ 1946. изручују комунистима. Према њиховим изворима, приликом једног спровођења на саслушање Недић се отргао стражару и извршио самоубиство скоком кроз прозор. Као један од највећих грехова генерала Недића, пуковник Тришић наводи чињеницу да је положио заклетву пред немачким генералом Данкелманом, приликом постављања на чело "српске владе": Недић, као личност која је заузимала највише војничке положаје, и са тако високим чином, морао је знати да полажући заклетву непријатељу греши и о војна правила и
војне законе, јер заклетва је исто што и давање часне речи, а војним лицима по војничким правилима забрањено је да непријатељу дају часну реч.33 Па ипак, Тришић сматра да Недић није био издајица: "За издају је потребна унапред створена одлука, тј. умишљај да свесно ради против своје земље. Код Милана Недића тога није било. Он је био толико свестан Србин да - по моме мишљењу - никада не би ни помислио да изда Српство. Код Милана Недића била је само слаба рачуница. Он је погрешио у предвиђању. Недић је, ваљда под утицајем свога брата од тетке Димитрија Љотића, био уверен да је немачка победа сигурна и помирио се са капитулацијом Југославије, предвиђајући коначну пропаст Савезника, те и цео његов даљи рад под окупацијом био је ради тога заснован на погрешној процени."34 НАПОМЕНЕ 14 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 13, 44-45. 15 С. Плазина, Са Јелице плануле варнице, 45. 16 Књига о Дражи, том И, 23-24. 17 С. Плазина, Са Јелице плануле варнице, 45. 18 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 66. 19 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 104. 20 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 67-70. Према Мартиновићу, Недићево образложење било је следеће: "}енерал Недић у начелу био је одмах одлучно противан једној таквој акцији, јер би таква војничка демонстрација била равна објави рата италијанској војсци". Међутим, величајући Недића, Мартиновић свега неколико страница раније (62-63) даје сасвим супротне податке, које је наводно добио од његог брата генерала Божидара Недића: "Тада је Недић био мишљења да би Југославија могла ући у рат на страни Западних савезника, иако је био свестан, да југословенска војска ни по духу ни по ратној опреми није била спремна за рат. Ипак - говорио је Недић: 'Тај моменат, када је мала Грчка давала сјајан и дуг отпор италијанској армији, југословенска армија имала би успеха на југу, и себе би тиме везала са Западом у моменту када је немачка армија била ангажована на другој страни'." Ово су, вероватно, били мотиви кнеза Павла када је наредио генералу Недићу да пошаље 100.000 војника на јужну границу. Нема сумње да је између две Мартиновићеве верзије тачна она коју износи неколико страница касније: да је генерал Недић одбио наређење и да је због тога смењен.) 21 и 22 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 31-33, 10. 23 Б. Костић, Истина о Милану Недићу, 22. 24 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 144, 151-152. 25 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 93-94. 26 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 165. 27 Р. Вукчевић, На страшном суду, 248. 28 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 166. 29 и 30 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 61, 64 31 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 67. 32 Књига о Дражи, том ИИ, 66-67. 33 и 34 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 102, 67.
I u kasnijoj istoriji značaj Fruške gore nije umanjen jer su stari Rimljani sagradili jedan od svojih najvažnijih gradova baš tu na Fruškoj gori, Sirmium. Danas se na mestu Sirmiuma nalazi grad Sremska Mitrovica. Ime Severna Sveta gora nije slučajno dato, jer na Fruškoj gori se nalazi čak 16 manastira. Neki od tih manastira potiču čak iz 12. veka. Imena manastira su: Beočin (osnovan krajem 15. veka), Bešenovo (osnovan 1467. godine), Divša (osnovan krajem 15. veka), Grgeteg (osnovan 1471. godine), Jazak (osnovan 1736. godine), Krušedol (osnovan 1509. godine), Kuveždin (osnovan oko 1566. godine), Mala Remeta (osnovan sredinom 16. veka), Novo Hopovo (osnovan polovinom 16. veka), Petkovnica (osnovan polovinom 16. veka), Privina Glava (osnovan krajem 12. veka), Rakovac (osnovan krajem 15. veka), Šišatovac (osnovan početkom 16. veka), Staro Hopovo (osnovan krajem 15. veka), Velika Remeta (osnovan sredinom 16. veka), Ravanica (sredinom 16. veka).
Manastiri Fruške gore su jedinstvena grupa sakralnih objekata nastala u periodu od XV do XVIII veka. Od 35 izgrađenih manastira do danas je sačuvano 15. Kao kulturne i istorijske vrednosti nalaze se pod zastitom UNESCO-a. Ti manastiri su kroz istoriju predstavljali simbol nacionalnog otpora Srba Turskoj imperiji i zaštitnike velikog nacionalnog blaga, oličenog u sakralnoj umetnosti i arhitekturi, očuvanju duha i kolektivnog pamćenja naroda. Danas su aktivni sledeći manastiri: Krušedol, Petkovica, Rakovac, Velika Remeta, Divša, Novo Hopovo, Staro Hopovo, Jazak, Mala Remeta, Grgeteg, Beočin, Privina Glava, Šišatovac, Kuvežedin, i Vrdnik-Ravanica. Po istorijskim izvorima ovi manastiri su nastali u prvoj polovini šesnaestog veka, ali legende govore da su nastali u periodu između dvanaestog i petnaestog veka. Svi manastiri su locirani na području od 50 kilometara dužine i 10 kilometara širine. Tokom pet vekova oni su bili kičma duhovnog i političkog života Srba. Nastali u periodu velikih seoba, manastiri su postali centri koji su negovali kult poslednje srpske despotske porodice Brankovića, po uzoru na staru Nemanjićku dinastiju kao istorijski uzor. To objašnjava razvoj duhovnih vrednosti u ovim manastirima kao kult pojedinačnih svetaca, čiji se ostaci čuvaju u njima. Manastiri Šišatovac, Novo Hopovo, Vrdnik-Ravanica, Beočin, Privina glava i Jazak još nose posledice bombardovanja NATO avijacije 1999.
Ravanica: sa crkvom VAZNESENJA GOSPODNJEG
U mestu Vrdnik na južnim padinama Fruške Gore nalazi se ovaj manastir. Do njega se dolazi prateći oznake. Jedini je manastir ovih krajeva koji se nalazi u samom naseljenom mestu. Prvobitna stara crkva bila je posvećena Svetom Jovanu Krstitelju o čemu postoje zapisi. Nova sadašnja crkva posvećena je Vaznesenju Gospodnjem. Prošlost i nastanak ovog manastira je nejasan. Prvi pomeni potiču iz 1589 god mada se smatra da je znatno stariji. Podignut je tokom 15 i početkom 16 veka. Ktitor je bio sremski mitropolit Serafim i ta crkva je bila posvećena Svetom Jovanu Krstitelju. Malo se zna o njemu sve do 1697 god kada su ga naselili monasi manastira Ravanice iz Srbije bežeći pred Turcima. Tada su sa sobom doneli mošti Kneza Lazara, obnovili su crkvu i posvetili je Vaznesenju kao što je i crkva Ravanica kod Ćuprije posvećena Vaznesenju. Po njoj je i ovaj manastir nazvan Ravanica. Treći današnji izgled crkva i manastirski kompleks dobili su 18011811. Radove je izvodio majstor Kornelije iz Novog Sada. Interesantno je to da su svi majstori i radnici morali biti Srbi. Manastir čine Crkva, tri krila konaka, ogradni zid sa ulazom u manastirsku portu i baroknim zvonikom na dva sprata. Ikonostas je izrezbario Marko Vujatović(1809-14)a pozlatio ga je Petar Čortanović. Crkva je oslikana 1853 god a ikonostas između 1851-1853.god.od strane Dimitrija Avramovića. Ikonostas ima 42 ikone.U samoj crkvi sa desne strane oltara u kivotu su sve do 1989 god ležale mošti Svetog Kneza Lazara kada su prenete u manastir Ravanicu kod Ćuprije u njegovu zadužbinu. Danas je tu na istom mestu kivot ali prazan. Pored kivota u staklenoj kutiji se nalazi deo kosti Kneza Lazara. U crkvi se nalaze i mošti Svete Velikomučenice Anastasije iz 3 veka kao i svetinje sa Hristovog groba. Manastirski konaci se ubrajaju među najlepše na Fruškoj Gori. Manastir je aktivan, ženski i o njemu brinu monahinje. Privina Glava: sa crkvom SVETIH ARHANGELA Nalazi se na krajnjim zapadnim obroncima Fruške Gore i do manastira se dolazi iz pravca Šida, kroz Berkasovo do Bikić Dola i putem do table za skretanje desno pa do manastira. Po legendi manastir je podigao lokalni vlastelin Priba ili Priva u 12 veku po kome je manastir i dobio ime. Verovatnije je da ga je podigao Jovan Branković u 15 veku kraj svoga vojnog utvrđenja u Berkasovu. O tome piše i u starom rukopisu Psaltir koji je pisan u Carigradu i Svetoj Gori a pripadao je Brankovićima. Prvi pisani pomen je iz 1566 u turskim dokumentima. Sadašnji izgled crkva je dobila 1741 god. Ima visoku osmougaonu kupolu ukrašenu kolonetama. Građena je od raznobojnog kamena. Crkva je slična onim u manastirima Jazak, Maloj Remeti i Hopovu. Crkva ima visoki zvonik. Manastirski konaci imaju dva krila. U sklopu konaka je i kapela posvećena Pokrovu Presvete Bogoroduice. Živopis crkva je dobila 1791 god. a slikao je Kuzman Kolarić. Slikao je i ikonostas koji ima 41 ikonu. Posebno je interesantna kapa ili kruna Despota Jovana Brankovića koja se čuva u manastirskoj riznici. Urađena je od zelene kadife, izvezena srebrnim i zlatnim koncem. Manastir je više puta obnavljan. U II svetskom ratu je opljačkan. Danas je manastir u dobrom stanju i trenutno se rade manji prateći objekti. Manastir je aktivan, ženski i o njemu brinu monahinje. Divša: sa crkvom SVETOG NIKOLE Nalazi se na jugozapadnim obroncima Fruške Gore u nenaseljenoj i prelepoj šumovitoj dolini blizu Kuveždina i do njega se dolazi putem Ležimir - Vizić. U gustoj šumi postoji
oznaka za skretanje levo i manastir je veoma blizu. Podigao ga je despot Jovan Branković krajem 15 i početkom 16 veka što potvrđuje i opis istog iz 1753 god. Najstariji pisani pomen manastira potiče iz 1566 god u turskim knjigama. Dugo je bio metoh manastira Kuveždin i više puta je tokom godina pokušavao da povrati svoju samostalnost. 1753 god vršena je velika obnova crkve i urađen je ikonostas.Oslikao ga je Todor Valjevac. Crkva je zidana od kamena i opeke. Konaci su sagrađeni u 18 veku. Zvonik koji se i danas restaurira je dozidan 1764 god. U manastiru je živeo i umro veliki ktitor i u mnogome zaslužan za prosperitet manastira monah Matej. Njegov grob se nalazi u priprati crkve.Tokom II svetskog rata kao i mnogi fruškogorski manastiri opljačkan je i oštećen. Freske su oštećene i vide se samo u delovima. Prvobitnog ikonostasa nema. Manastirska crkva spada u manje i ima sedam visokih i uzanih prozora. Danas je spolja omalterisana i okrečena. Radovi na manastirskom kompeksu su u toku. Aktivan je, ženski i o njemu već 27 godina zajedno brinu dve monahinje sa povremenom ispomoći. Kuveždin: sa crkvom SVETOG SAVE Na jugozapadu Fruške Gore blizu Divoša u mestu Kuveždin nalaze se ruševine ovog Svetosavskog manastira.Do njega se dolazi putem Ležimir - Vizić i skrene kod oznake na levo dole. Ide se oko 2-3 km i skreće levo na jedini sporedan put. Put je loš ali kratak. Ili se dođe iz pravca Divoša i skrene desno.Manastirska crkva je posvećena Svetom Savi i njegovom ocu Stefanu Nemanji (Sv. Simeon) rodonačelniku loze Nemanjića.Manastir je podigao srpski despot Stefan Štiljanović 1520 godine. Pominje se u rukopisnom mineju iz 1569 god. koji se danas čuva u manastiru Svete Trojice kod Čačka. Jeromonah Mojsej piše u zapisima da su manastir Kuveždin i Petkovica trebali biti srušeni od strane Sinan Bega ali je plaćanjem velike godišnje sume novca to sprečeno. U njemu su boravili monasi iz manastira Vinče i Slanci kraj Beograda. Tada su sa sobom, bežeći pred Turcima doneli brojne dragocenosti izmedju ostalog knjige, mineje iz 1581 god,srebrnu kadionicu iz 1654 god. kao i čašu koljivaču iz 1559 god. koju je ruski car Ivan IV Grozni darivao manastiru Mileševa. Godine 1744 patrijarh Arsenije IV Šakabenta pokušava da Kuveždin i Divšu ustupi kao metoh manastiru Hilandar ali biva osujećen. Stara manastirska crkva je propala, pa je početkom 19 veka počela obnova. Nov zvonik podignut je 1803 god.Tokom 1810 izgrađeni su novi konaci koji okružuju crkvu sa tri strane dok je sa četvrte podignut zaštitni zid.1815 god. sagrađena je nova crkva pod baroknim uticajem. Kapela na manastirskom groblju podignuta je 1788 god.Crkva je živopisana 1853 god od strane Pavla Simića sa scenama iz života Sv.Save i Sv.Simeona. Oslikao je i ikonostas sa 46 ikona od kojih je sačuvano samo 20. Stari ikonostas iz 1772.god.koji je radio Janko Holkozović sačuvan je tako što je prenet u crkvu u Opatovcu gde se i danas nalazi. Na litografiji M.Troha iz 1837/41 god. manastir deluje kao dvorac okružen predivnim parkom i zelenilom. I danas, iako je u ruševinama nazire se njegova pređašnja lepota. Za vreme II svetskog rata manastir je teško stradao. Ostale su samo ruševine. Danas su radovi u toku. Uredjen je konak sa velikom trpezarijom. Obnavlja se kupola i barokni zvonik a potom i cela crkva. Nadamo se da će uskoro da dobije svoj stari izgled.Manastir je zvanično muški. Ima jednog monaha trenutno dok je u izgradnji i nije aktivan. Petkovica: sa crkvom SVETE PETKE
Na jugozapadu Fruške Gore kod Ležimira, pored Šišatovca nalazi se ovaj manastir koji spada među najstarije na Fruškoj Gori. Podigla ga je Jelena Štiljanović, udovica srpskog despota Stevana Štiljanovića koja je tu provela svoje poslednje dane. Prvi pisani pomen je iz 1561 god. Tokom 17 veka Sinan beg mitrovački hteo je da ga sruši ne bi li od cigle i kamena sazidao dvor u Mitrovici. Zauzimanjem mitropolita Pajsija i plaćanjem godišnjeg danka Petkovica je sačuvana. Obnovljena je na inicijativu Arsenija Čarnojevića.Bila je filijala i metoh manastira Šišatovac. Između ova dva manastira uvek je postojalo rivalstvo i borba za samostalnošću. Crkva je zidana od kamena. Osnova crkve je u obliku krsta. Manjih je dimenzija. Osmostrana kupola je na stubovima. U pročelju priprate je barokni zvonik. Fasada je ukrašena. Obnavljana je više puta. Freske su prilično uništene i ono što je ostalo danas je konzervirano. Živopis je rađen u duhu stare srpske umetnosti. Ikonostas je rađen 1735 god. ali je od njega ostao samo veliki krst i dve ikone i nalaze se u muzeju u Sremskoj Mitrovici. Obnova crkve urađena je 1950/52 god. pa 1981 god. i traju još danas. Porta sa crkvom i konakom i pratećim objektima lepo je uređena. Pored manastira je manastirski ribnjak. Velika crkvena svetinja su mošti Svete Petke, njena ruka, koja se nalazi u plavom kivotu pored levog stuba. Svete mošti se u Petkovici nalaze od pre dve godine. Manastir je aktivan, ženski i o njemu veoma lepo brinu tri monahinje. Šišatovac: sa crkvom ROĐENJE PRESVETE BOGORODICE Na jugozapadnim padinama Fruške Gore uz potok Remetu a blizu sela Ležimir nalazi se ovaj manastir, u selu Šišatovac. Podigli su ga monasi manastira Žiče 1520 god na temeljima stare crkve, a koji su tu prebegli iz Srbije od Turaka, pod vođstvom igumana Teofila, monaha Ilariona i Visariona. Turci su kasnije i tu crkvu srušili da bi se 1758 god. sazidala nova današnja crkva. Gradnja današnje crkve trajala je 20 god. Ono što privlači pažnju je njena veličina koja prelazi u monumentalnost. Preovlađuje barok a njenih 9 prozora je u gotskom stilu. Zidana je od kamena i opeke. Zvonik je posvećen Svetom Đorđu a podigao ga je 1742 god. pukovnik Vuk Isaković( glavni junak "Seoba" M.Crnjanskog). Crkva je oslikana od strane Grigorija Davidovića Obšića. Oslikao je i ikonostas koji je bio zidan. Danas se o njemu malo zna. Sačuvane su samo carske dveri. Tokom 18 i 19 veka manastir je imao svoj istoriski i kulturni procvat. Posetili su ga: pećki patrijarh Paksije, patrijarh Maksim, Arsenije III Čarnojević, episkop temišvarski Nikola i bački Sofronije, mitropolit Vičentije Jovanović, Arsenije IV, Lukijan Mušicki,Vuk Karađić, P.Šafarik, F.Miklošić, Jakov Gerčić, Petar Kepen i drugi. Tu su od 1543 god. kada je i umro bile mošti Svetog despota Stefana Štiljanovića koje su tokom 1942 god, da ne bi došlo do skrnavljenja prenete u SPC u Beogradu.U toku II svetskog rata crkva i konaci su skoro uništeni. Gađani su artiljerijom. Danas je crkva obnovljena u građevinskom smislu kao i konak. Predstoji joj unutrašnje uređenje. U manastirskoj porti je lep park.Iznad je manastirsko groblje sa starom kapelom. Manastir je zvanično muški. O njemu brinu jedan monah i jedna monahinja. Bešenovo: sa crkvom SV.ARHANGELA Ruševine manastira Bešenovo nalaze se u Bešenovačkom Prnjavoru na Fruškoj Gori uz potok Čikoš. Manastir je osnovao u 13 veku kralj Dragutin. Manastirska crkva je bila živopisana. U njemu su jedno vreme boravili monasi iz manastira Vitovnica kod
Požarevca sa svim dragocenostima bežeći pred Turcima.Crkva je bila građena od opeke sa osnovom u obliku krsta i kupolom.Trostrani oblik manastirski konaci dobili su između 1730 i 1771 god. Podaci o ikonama i ikonostasu pominju se 1753 god. Zvonik je bio sagrađen u 18 veku. Postojala je i bogata manastirska riznica. Ovaj manastir je doživeo najtragičniju sudbinu od svih na Fruškoj Gori. Prvo je bio u II svetskom ratu opljačkan i miniran da bi kasnije bio uništen bombardovanjem do temelja. Do danas manastir nije obnovljen i na njegovim ruševinama postoji samo obeležje.Do ruševina manastira Bešenovo dolazi se iz Rume pored sela Stejanovaca i Bešenova i samo pravo do B.Prnjavora. Tu se skrene levo i ide oko 100 metara. Mala Remeta : sa crkvom POKROVA PRESVETE BOGORODICE Na središnjem delu Fruške Gore kod mesta Mala Rremeta u tišini i zelenilu nalazi se ovaj zasigurno najmanji a možda i najlepši fruškogorski manastir.Do njega se dolazi iz Vrdnika do centra Jazka gde je oznaka na desno,prođe se celo selo i na izlasku se skrene desno pre uzbrdice i pravo do manastira. Prema predanju manastir je osnovao "sremski kralj" Dragutin. Najstariji podaci o Maloj Remeti ili Remetici sačuvani su u turskim zemljišnim knjigama iz 1545 god.Turci su manastir spalili i opustošili. Godine 1679, Arsenije Čarnojević dozvolio je monasima manastira Rače da se nasele u Malu Remetu i da je obnove. Mala Remeta je bila metoh manastira Beočin gde su monasi iz Rače prvo došli. Nova velika obnova bila je 1739 god. Crkvu su sazidali majstori Todor i Nikola a ktitor je bio Stanko Milinković. Iz iste godine potiče zaštitna povelja(salva gvardija) izdata od generala Valisa manastiru Beočin u kojoj se pominje i štiti Mala Remeta. Hram je zidan od pritesanog kamena sivkastoplavkaste boje i tesanih dekoracija. Crkva ima krstobaznu osnovu u tradicionalnom vizantisko-srpskom stilu.Kube direktno izrasta iz krova i sužava se pri vrhu. Ima devet polukružnih prozora i dvoje ulaznih vrata. Sam izgled crkve je rustičan i odiše duhom starih vremena. Imate utisak kao da je vreme stalo. Konak je podignut 1758 god. Crkva nema zidani zvonik. Srednji deo crkve deli od priprate pregradni zid. Crkvu je islikao 1910 god. Kosta Vanđelović. Ikonostas je urađen 1757 god Ima 53 ikone koje je radilo više majstora ali je prestone i najlepše uradio Janko Halkozović. Manastir je posedovao biblioteku sa 300 knjiga. Za vreme II svetskog rata sve je popljačkano i uništeno. Na drvenim stubovima sa limenim krovom je zvono pored crkve. Tu je i mala kapelica Svetog Ilije. Unutrašnjost crkve se trenutno renovira i kraj radova je predviđen za 14 oktobar na slavu hrama.Manastir je aktivan, ženski i o njemu brinu monahinje. Beočin: sa crkvom VAZNESENJA GOSPODNJEG Na severnim padinama Fruške Gore u Beočinu nalazi se ovaj manastir čiji je osnivač nepoznat. Prvi pisani podaci su iz turskih izvora 1566 god.Manastir je očigledno bio pljačkan i opustošen jer 1697 god. Patrijarh Arsenije III Čarnojević daje dozvolu monasima manastira Rače na Drini da se nasele i obnove manastir Otada potiče čuveno patrijarhovo "Otvoreno pismo"koje je on u Tabanu dao račanskim monasima.Posle te obnove ponovo je stradao u Austrisko-Turskim ratovima da bi današnji izgled dobio 1731 god. a izgradio ga je ktitor Milivoje Milaković iz Futoga. Zidan je kamenom i opekom. Konaci koji su trostrani završeni su 1741 god. kada je izgrađen i zvonik na tri sprata.
Interesantan je ulazni portal iznad koga su sa leve strane izvajan Lav a sa desne Orao. Ikonostas je veoma visok i veoma uzan uklopljen u arhitekturu visoke i uzane manastirske crkve. Ikonostas ima 62 ikone. Dva od četiri visoka stuba koji pridržavaju kube,zaklanjaju ikonostas tako da se ne može sagledati u celosti. Ikone su radili u različitim periodima Janko Halkozović,Dimitrije Bačević, Teodor Kračun i Georgije Zograf. Sama crkva je živopisana od strane Janka Halkozovića. Manastirska biblioteka je imala oko 780 starih knjiga i 63 Srbulje. Rukopisanih je bilo 41. To je sve u II svetskom ratu opljačkano da bi kasnije bilo vraćeno i nalazi se muzeju SPC u Beogradu. Manastir ima lep park u kome se nalazi mala kapela posvećena Svetom Đorđu iz 1905 god. Tu se nalazi mali izrezbareni ikonostas sa sedam ikona.U crkvi jkod vrata desno nalazi se grob Svetog Vladike Varnave nedavno proglašenog za sveca. Manastir je aktivan i o njemu brinu monahinje. Do manastira se dolazi iz centra Beočina do policijske stanice pa desno i pravo do manastira koji se nalazi na levoj strani puta. Rakovac: sa crkvom SVETI VRAČI KUZMAN i DAMJAN Do manastira se dolazi iz pravca Beočina do mesta Rakovac.Iz centra Rakovca pravo putem do manastira . Po predanju podigao ga je Veliki komornik Despota Jovana Brankovića-Raka Milošević po kome je manastir i dobio ime. Za godinu se uzima 1498.Na zidu manastirske priprate sačuvan je zapis iz 1533 god. Na srebrnom manastirskom pečatu je 1678 god. Bilo je više obnova manastira. Ko je obnovio manastir ostaje tajna.Manastir su činili: Hram,Konaci,Kapela i Isposnica. U II svetskom ratu manastir je teško stradao. Sama crkva je rekonstruisana 1958/59 god i izgrađen je nov mali zvonik ispred ulaza u crkvu. Tek 2003/2004 god. grade se novi manastirski konaci koji okružuju crkvu i ceo kompleks sa svih strana. U svoje vreme manastir je bio kulturno središte i prepisivački centar. Tu je prepisan Dušanov Zakonik a 1714 god. je završen čuveni rakovački rukopisni Srbljak napisan od strane monaha Maksima. U Srbljaku su sabrane sve pohvalne pesme Srbima Vladarima-Svetiteljima. Iz manastira Rakovac( 18/ 19 vek) potiču čuveni:Vičentije Jovanović, Pavle Nenadović,Danilo Jakšić,Mojsije Putnik,Josif Šakabenta i dr. Na bakrorezu iz 1743 vidi se kako je manastir izgledao.Od fresaka je ostalo veoma malo i one se u delovima mogu videti u kaloti i tamburi kubeta kao i na dva stuba. Crkva je građena od obrađenog i lomljenog kamena. Današnji ikonostas je mali i ikone su iz 18 veka. Radovi na manastirskim konacima su u toku.Manastir je aktivan. Mešovit je i o njemu brinu monasi i monahinje. Jazak: sa crkvom SVETE TROJICE Na južnim padinama Fruške Gore blizu Vrdnika na kraju sela Jazak nalazi se istoimeni manastir. Dolazi se iz centra banje Vrdnik desno - postoji putokaz i u centru sela Jazak skrene se desno i ide pravo do manastira. Pre sadašnjeg postojao je Stari Jazak koji je bio posvećen Vavedenju. Ktitor Starog Jazka bio je Despot Jovan Branković u 15 veku.Stara crkva je bila oslikana. Godine 1705 u Stari Jazak donete su mošti Cara Uroša nejakog poslednjeg iz loze Nemanjića iz manastira Sudikove kod Nerodimlja na Limu. Mošti su više puta seljene i uvek vraćane u Jazak. Kada je inače mala crkva manastira Stari Jazak postala pretesna od posetilaca i poklonika moštima Cara Uroša, na mestu Gradac 1736 god nedaleko od Starog Jazka počela je gradnja današnjeg Novog Jazka. Stari Jazak je
vremenom srušen. Danas su tamo samo ostaci. Manastirski kompleks se sastoji od crkve sa zvonikom, konacima koji sa tri strane okružuju crkvu, dok je sa četvrte strane zid i zasvođeni ulaz u manastirsku portu. U sredini porte je manastirska crkva sa trospratnim zvonikom. Crkva je zidana crvenom ciglom i belim kamenom. Fasada je dekorisana turskim dekorativnim elementima. Novi Jazak posvećen je Svetoj Trojici. Unutrašnjost crkve je živopisana 1761 god. a ukrašava je ikonostas koji je radio Dimitrije Bačević 1769 god.sa svojim učenicima Teodorom Kračunom i Dimitrijem Popovićem. Ikonostas ima 58 ikona. Na vrhu se nalazi pozlačen krst. Dva manastirska stuba koja pridržavaju kube zaklanjaju ikonostas tako da se ne može sagledati u celosti. Pod crkve je pokriven mermernim pločama. Ispred tih stubova nalaze se dve ikone.Tron Bogorodice a na drugom desnom stubu tron Cara Uroša. Ispred tog stuba i freske nalazi se kivot sa moštima cara Uroša koji je umro 1347 god. Najveći i najdetaljniji radovi na manstirskom kompleksu urađeni su u periodu od 1926-1930 god. Manastir je aktivan i o njemu brinu monahinje. Staro Hopovo: obnavlja se Izolovan i nepristupačan (čak su i okolni letnji putevi, zbog retkih prolaznika, skoro potpuno obrasli visokom travom), udaljen je oko dva kilometra severoistočno od Novog Hopova. Od manastirskog kompleksa ostala je jedino crkva, dok su krilo konaka severno od nje i ekonomske zgrade u ruševinama. Samo sto metara uzvodno potokom nalazi se ozidan izvor sa pitkom hladnom vodom. Ako se pređe potok i pođe nizvodno, posle 40 metara nailazi se na jedanod retkih fruškogorskih mineralnih izvora.Tu je i ulaz u polulučnu, polukružnu pećinu impozantnih dimenzija (zapravo reč je o povećoj potkapini). Na njenom kraju ima kamenja i blokova, pa se nezna da li je tu istinski kraj hodnika. Spada u red suvih pećina bez protočnih i prokapnih voda. Prošlost manastira je prilično nepoznata. Narodna legenda, kao i za Novo Hopovo i Fenek, pripisuje osnivanje ovog manastira (1496-1502) despotuĐorđu Brankoviću, potonjem vladiki Maksimu. No, prvi pouzdani podatak potiče iz 1546. i nalazi se u najstarijem turskom popisu Srema (Sremski defter). Kroz ceo XVI vek pominju ga isključivo turski dokumenti (1566-69, 1588, 1588-95). U XVII veku nema pisanih tragova o manastiru. Manastirska crkva, zidana kamenom, lepo i nadahnuto, mala je jednobrodna građevina sa centralnom apsidom, spolja petostranom, iznutra polukružnom. Skladnih je odnosa i arkatične dekoracije. U unutrašnjosti crkve jasno se izdvajaju tri dela: priprata, naos i oltar. Presvedena je poluobličastim svodom, a nad naosom je podignuto veliko, spolja desetostrano kube, koje nose pandantifi i koje dominira nad malom arhitektonskom masom crkve. Fasade i postolje kubeta ukrašeni su nizom slepih arkada. Na brodu su tri prozora i jedan ulaz (na zapadnoj strani), a na kubetu deset uskih prozora, što obezbeđuje dobru osvetljenost unutrašnjosti. Zvonik nikada nije podizan. Novo Hopovo: sa crkvom SVETOG OCA NIKOLAJA Na južnim padinama Fruške Gore kod mesta Irig a na 3 km. od izletišta Iriški venac nalazi se ovaj manastir. Do manastira se dolazi novim putem koji nije na mapi,od manastira Grgeteg do sela Neradina a potom za Irig.Pred Irigom znak desno oko 3 km do manastira Staro i Novo Hopovo. Manastir Novo Hopovo zajedno sa Krušedolom,po
svojoj arhitekturi, prosvetnoj ulozi, bogatoj istoriji, jedan je od najznačajnijih manastira u Vojvodini.U 17 veku monaštvo je održavalo veze sa Rusijom i Svetom gorom.Početkom 18 veka postojala je živopisačka škola koju su vodili Arsenije Zograf i Nil. Manastir je teško stradao 1684 i 1688 god.od Turaka. Tada su monasi sa moštima Svetog Teodora Tirona bežali u Šabac pa u manastir Radovašnicu.Drugo svoje stradanje manastir je doživeo u Drugom svetskom ratu .Srušen je zvonik i više nije obnavljan.Arhitektura crkve ima sve odlike moravske škole. Zidana je od tesanog kamena i opeke.Crkva je živopisana u dva navrata:početkom i polovinom 17 veka. Pretpostavlja se da su ih radili živopisci sa Svete gore. Najznačajnija je freska Pokolj Vitlejemske dece( nalazi se iznad desne pevnice) koja je u potpunosti preuzeta sa freske u katolikonu crkve manastira Lavra na Svetoj gori. Ovde se u manastiru 1750 god zamonašio Dositej Obradović i tu bio 3 godine. Pročitao je bogatu monašku biblioteku i teološki se obrazovao. Ikonostas je radio Teodor Kračun 1770 god. Sačuvano je samo nekoliko ikona koje se nalaze u galeriji Matice Srpske u Novom Sadu. U manastiru se nalaze i mošti Svetog Teodora Tirona koje se čuvaju u kivotu u crkvi. Visoki manastirski konaci potpuno okružuju manastir. Nedaleko se nalazi i manastir Staro Hopovo koje je oštećeno, konzervirano, nije u funkciji i čeka obnovu. Između se nalazi i manastirski ribnjak. Bio je nekada metoh manastiru Novo Hopovo. Manastir Novo Hopovo je aktivan, i o njemu brinu monahinje. Grgeteg: sa crkvom SVETOG NIKOLE Između Beograda i Novog Sada, sedam km od Iriga na padinama Fruške Gore nalazi se manastir Grgeteg. Do manastira se dolazi iz manastira Krušedol putem uzbrdo do oznake desno i odatle ima oko 4 km lošeg puta do manastira. Prođe se beli krst i stari đeram i dolazi do kapije. Po legendi manastir je podigao despot Vuk Grgurević u narodu poznat kao Zmaj Ognjeni,da bi tu smestio svog slepog oca Grgura Brankovića(hilandarskog monaha Germana).Podignut je negde između 1459-1521 ( pre turskog osvajanja Srema). Na manastirskom groblju više manastira na brežuljku kod belog krsta sahranjen je između ostalih i Arhimandrit Ilarion Ruvarac, istoričar i iguman manastira koji je veoma mnogo uradio na obnavljanju istog. Današnji izgled manastir Grgeteg duguje Ilarionu Ruvarcu. Godine 1899 dao je da se uradi novi ikonostas. Poseban je po tome što je zidan od kamena, mermera i kovanog gvožđa. Ikone je radio Uroš Predić i ima ih samo 21 ali su zato velikih dimenzija. Podigao je prestone ikone iznad carskih dveri( u drugu zonu) što nije običaj. Od 12 praznika uradio je samo dva:rođenje i vaskrsenje Hristovo. Ikonostas pleni svojom lepotom. Unutrašnjost crkve nije živopisana ali su zidovi, svodovi i unutrašnjost kupole ukrašeni floralnim ukrasima koji ostavljaju izuzetan utisak. Bivša pevnica pretvorena je u manju kapelu i još se izvode radovi. Postoji i mala zimska crkva posvećena svetom Serafimu Sarovskom ruskom svecu. U svojoj istoriji manastir je pružao utočište mnogima, tako da su i monasi iz manastira Slanci kod Beograda boravili jedno vreme bežeći pred najezdom Turaka. Visoki manastirski konaci ograđuju crkvu u obliku pravougaonika. Novi zvonik, crkva i konaci su povezani međusobno tako da ih možete obići sve a da ne izlazite napolje. Manastir je aktivan i o njemu brinu monasi i monahinje. Velika Remeta: sa crkvom SVETOG DIMITRIJA
Severioistočno od Iriga u šumskom okruženju na padinama Fruške gore blizu izvora potoka Šelovrenac nalazi se manastir Velika Remeta. Do manastira se dolazi putem Beograd - Novi Sad kada se skrene za Iriški venac. Prođu se oznake za Grgeteg i Krušedol i naiđe se na putokaz prema Velikoj Remeti. Po predanju podigao ga je kralj Dragutin poznat kao "sremski kralj" u prvoj polovini 14 veka. Međutim verovatnije je da je manastir sa crkvom nastao u drugoj polovini 15 veka i to 1509 god. Prvi pisani pomen je iz doba turskog sultana Sulejmana II iz 1541 god. Crkva je sazidana od kamena i opeke sa samo jednim ulazom i 5 veoma lepih prozora koje je načeo zub vremena. Bila je živopisana.Od fresaka je ostalo malo, pretpostavlja se da su iz 1566-1568 god. Kao i ostali fruškogorski manastiri i Velika Remeta nije mogla izbeći rušenje. Zbog odmazde za izgubljenu bitku kod Petrovaradina 1716 god. u kojoj je Eugen Savojski porazio Turke, spaljeni su skoro svi manastiri pa i Velika Remeta. Obnova je počela vrlo brzo, već 1720 god. Bio je utočište za monahe manastira Rakovica kraj Beograda i monahe iz manastira Voljavče. Manastirski konaci opkoljavaju manastir sa sve 4 strane tako da liči na tvrđavu. I danas se u manastir može ući samo kroz velika zasvođena vrata. U manastiru dominira veliki zvonik podignut 1734/35 god.Jedan je od najstarijih i sigurno najviši u Sremu sa svojih 38,60 m i 8 spratova. U manastirskom konaku čuva se velika ikona Čudotvorna majka Božija uokvirena medaljonima iz 1678 god. Takođe u konacima je osnovan muzej stare srpske crkvene muzike sa eksponatima i notama iz srednjeg veka koje nisu bile istog oblika kao danas. Za vreme II svetskog rata manastir je opljačkan. Potrebna je detaljna restauracija cele crkve koja je spolja oronula što se vidi posebno po prozorima. Manastir je aktivan i o njemu brinu monasi i monahinje. Krušedol: sa crkvom BLAGOVESTI BOGORODICE Na obroncima Fruške Gore kod mesta Irig u pitomoj okolini nalazi se ovaj drevni manastir okružen parkom i stablima kestenova. Do manastira se može doći na više načina. Starim putem Beograd - Novi Sad do skretanja za Maradik i u centru skrenuti malo desno na dole i put (oko 5km) vodi do mesta Krušedol. Odatle pratite oznake do manastira. Možete doći i preko Iriškog venca gde postoje vrlo uočljivi putokazi do manastira. Iznad vrata crkve na spoljnom zidu je velika fresko kompozicija Strašnog Suda kojom je ispripovedana priča o kraju i sudbini sveta. Jedna od dragocenosti manastira je i njegov ikonostas.Sastoji se iz 36 ikona.Nisu rađene istovremeno već potiču iz različitih perioda i stilova. Ispod ikonostasa se nalazi kivot u kome su smešteni ostaci moštiju svetih Brankovića (Maksima,Stefana,Jovana i Angeline). Izlažu se samo u vreme velikih praznika. U konaku manastira je i kapela Sv. Maksima iz 1722 god. kao i zbirka ikona, slika,starih rukopisa, knjiga, nameštaja i ukrasnih predmeta. Manastirski konaci opkoljuju crkvu sa sve četiri strane. Danas manastir privlači pažnju i kao mauzolej. Tu su sahranjeni pored Brankovića i Patrijarh Arsenije III Čarnojević u pragu crkve a pored ulaznih vrata nalazi se nadgrobna ploča uzidana u zid. Zatim tu su i Mitropolit Isaija Đaković, Patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta (u mermernom sarkofagu u priprati sa desne strane),Grof Đorđe Branković( u podu priprete sa leve strane), Vojvoda Stefan Šupljikac, knjeginja Ljubica Obrenović( u podu na sredini priprate) kao i kralj Milan Obrenović (u knjeginjinoj grobnici). Levo od vrata na zidu je nadgrobna ploća kralja Milana. Za vreme II Svetskog rata manastir je opljačkan ali su dragocenosti vraćene i nalaze se u muzeju SPC u Beogradu. Manastir Krušedol je aktivan, ženski i o njemu
brinu monahinje. Blizu manastira u selu Krušedol je i Sretenjska crkva zadužbina Angeline Branković iz 1512.god. Angelina se zamonašila i prvobitno je bila sahranjena u Sretenjskoj crkvi 1621 god. da bi kasnije bila preneta u Krušedol. To je prvobitno bio ženski manastir.Danas je to parohijska crkva. Zanimljiv je ikonostas koji je radio Teodor Kračun i Dimitrije Bačević 1763.god. Oko crkve su visoki konaci. Ko no gorom Romanijom prođe je li Lazar, je li Karađorđe! Ono deset punijeh leta Brat Radovan Romanijom šeta. Čujte, braćo, šta vam gusle kažu: Ko izdao viteza srpskoga za dukate silnika mrtvoga prokleto mu dovijeka pleme, kućno mu se prolomilo sljeme krvlju mu se prolili badnjaci, od njega se izlegli gubavci, zatrla ga iz nebesa sila. Ivan Karadžić, Radovanov brat, kaže da je na sahrani njihove majke Jovanke, koja je pre tri godine umrla u Nikšiću, bilo više policije nego rodbine. Jedna njihova sestričina tvrdila je da je tada među svetom videla i Radovana. Drugi pak tvrde da je Radovan, prerušen u monaha, prisustvovao polaganju moštiju Jovana Dučića u Trebinju. Tim povodom episkop raško-prizrenski Artemije, za jedan list je rekao: “Sve je moguće. Mada, nije mi jasno zašto bi mu bila potrebna monaška odežda. Ako je tada izgledao kao sada niko ga ne bi prepoznao.” Pre odlaska u Hag, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, ispovedio je Radovana Karadžića koji je u zatvorskoj ćeliji više dana postio. Radovanu je u posetu došao i pesnik Rajko Petrov Nogo, prijatelj iz dečačkih dana. - Čujem da si napisao pesmu o meni - rekao je Radovan. - Jesam. Nazvao sam je “Tajna večera” - kazao je Nogo. - Kako glasi? - upitao je Radovan. - Anđelima su potkresana krila, a Arhađela strpali u žicu.Tako je Karadžića u Hag ispratio prijatelj, pesnik. Svoju poruku Radovanu guslari su ispleli u desetercu: Radovane, čoveče od gvožđa, Srpski voždu posle Karađorđa, Odbrani nam slobodu i veru, na studenom Ženevskom jezeru. Radovan je u Hag poneo slike najrođenijih, nekoliko knjiga i ikonu Isusa Hrista. Na njegovom sajtu ostala je ispisana izreka: “Onaj ko proda svoga roda, kopa dva groba”. BAKO, ŽIV JE
KARADžIĆEV sinovac Dragan tvrdi da je jedino on održavao vezu sa stricem. Tražio mu stanove, donosio hranu, novine, knjige, išao s njim na skupove stručnjaka za alternativnu medicinu. Za tu njihovu vezu znao je samo Draganov otac Luka Karadžić. Dragan u jednom od mnogobrojnih intervjua priznaje da je ovu veliku tajnu poverio još samo Radovanovoj majci kad je već bila na samrti. Šapnuo joj je: “On je živ”. (Nastaviće se) Пази шта желиш, може ти се остварити. Пази шта желиш, можеш зажалити. 13.10.2008 PRESS Ko je oslobodio Kruševac Zašto komunisti nisu mogli da navedu detalje o borbama za oslobođenje Kruševca 14. oktobra 1944? Šta o ovome kaže američki poručnik Kramer, učesnik događaja?
Da su komunisti otimali vile, fabrike, zanatske radnje i druga materijalna dobra, to je opštepoznato. Ali, da su otimali i datume - to je misterija koja još nije dovoljno objašnjena. Za ‘'14. oktobar'' svi znamo jer je to ime najveće fabrike u Kruševcu i jedne od najvećih fabrika u Srbiji. Zna se, takođe, da se u vreme komunizma 14. oktobar svake godine u Kruševcu slavio kao dan oslobođenja grada, 1944. godine. Na tim proslavama, članovi Subnora - bivši partizani - pričali su o svojim podvizima u borbama za oslobođenje, ali po pravilu uopšteno, bez navođenja detalja... Tek po osvajanju slobode govora, 1990. godine i kasnije, kada se pročulo da 14. oktobra 1944. godine partizani zapravo nisu ni videli Nemce u Kruševcu, i Subnor je bio nateran da se malo konkretnije izjasni o ovim događajima. Tako je objavio knjigu ‘'Oslobođenje Kruševca 1944. godine'', u kojoj jedan od negdašnjih partizanskih komandanata piše doslovce ovako: ‘'Sa potpukovnikom Crvene armije koji je prvi ušao u Kruševac i povezao se sa Keserovićem sreo sam se u zoru 15. oktobra na raskrsnici puteva Kruševac-Stopanja i Čitluk-Aleksandrovac, i tek tada saznao da su 14. oktobra Rusi ušli u Kruševac, a da su ga danas oslobodile jedinice NOVJ, tj. jedinice kojima sam tada komandovao.'' Drugim rečima, komandant partizana u toj oblasti priznaje da su njegove jedinice ‘'oslobodile'' Kruševac 15. oktobra, u koji su prethodnog dana ušli Rusi povezani sa četničkim komandantom pukovnikom Dragutinom Keserovićem... Ali, ko je oslobodio Kruševac 14. oktobra?
Komunisti su definitivno odustali od davanja preciznog odgovora na ovo pitanje. Zato ćemo najpre pogledati kakav odgovor daje američki poručnik Elsford Kramer, koji se u Keserovićevoj rasinsko-topličkoj grupi korpusa nalazio kao saveznički oficir za vezu. Poručnik Kramer piše da je Keserović u ovo doba imao ‘'blizu 8.000 ljudi'', tj. znatno više nego partizani. Kramer je dva puta slao partizanima pismo tražeći prekid građanskog rata, ali oni su prvog kurira ubili, a drugog vratili s teškim telesnim povredama i porukom američkom oficiru da tu nema šta da traži. Kramer zatim navodi kako su partizani ‘'počinili tolika zverstva i teroristička dela'' da on nije verovao da su pod komandom J. B. Tita! To ovako objašnjava: - Kad sam u Kairu i Bariju bio u dodiru sa partizanima, njihova doktrina i izjave bili su bez zamerki. Ako su ove bande stvarno pod Titovom komandom, onda mi je potpuno jasno zašto britanskim i američkim oficirima za vezu nije bilo dozvoljeno da budu u pratnji partizanskih jedinica u nastupanju... Većina partizanskih zarobljenika koje sam video (zarobili su ih četnici - prim. aut.) bili su muslimani iz Crne Gore. Nijedan od njih nije bio u borbi protiv Nemaca, što me navodi da poverujem da se u Srbiji vodi jedino politički rat. Ove bande koje opisuje Kramer komunisti inače smatraju svojim najboljim trupama: to je bila 2. proleterska divizija. Dalje u svom izveštaju pretpostavljenima Kramer opisuje situaciju neposredno uoči 14. oktobra 1944, navodeći: - Učestvovao sam u nekoliko četničkih prepada na naciste. Lično sam video kako nožem ubijaju stražare. Gledao sam takođe likvidiranje dva nemačka vojnika koji su tom prilikom zarobljeni, a koji su bili optuženi za zločine protiv civilnog stanovništva.' Bili su to pripadnici 7. brdske SS divizije ‘'Princ Eugen'', koja je svoju prvu borbu imala upravo protiv Keserovićevih četnika oktobra 1942. godine. Tom prilikom, u operaciji ‘'Kopaonik'', esesovci su ubili oko 700 civila pod optužbom da pomažu ‘'bandite Draže Mihailovića''. U zoru 14. oktobra 1944. u Keserovićev štab dolazi komandant Deligradskog korpusa major Vlastimir Vesić, u pratnji jednog sovjetskog oficira. Deligradski korpus je uspostavio vezi sa Sovjetima 10. oktobra pošto je oslobodio Ražanj od Nemaca. Od tada su Vesićevi četnici nastupali kao sovjetska prethodnica. Dogovoreno je da se od Nemaca u Kruševcu zatraži bezuslovna predaja, ali oni su to uskoro odbili. Kramer piše kako je onda sovjetski oficir rekao da će ‘'u roku od jednog sata postaviti topove na položaj''. Kramer ga je upozorio na ‘'stradanje žena i dece'', predloživši da ‘'zauzme varoš sa četničkim gerilcima''. Sovjetski oficir se složio: ‘'U redu, daćemo vam dva sata da svršite posao'', rekao je. Kramer nastavlja: ‘'Tako su četnici napali Nemce, savladali ih, i pukovnik Keserović, ruski major i ja ušli smo u varoš, praćeni ruskim trupama.'' Prema Keserovićevom izveštaju, u napadu na Nemce u Kruševcu 14. oktobra poginulo je
17 četnika, dok su 23 bila ranjena. Među ranjenima bio je i kapetan Boža Božović iz Kruševca, koga su četnici preneli u njegovu kuću. Videvši u kakvom je stanju, komunisti su ga kasnije, kada su osvojili grad, poštedeli. Nikada se nije potpuno oporavio i preminuo je 1956. godine (ima spomenik na gradskom groblju). Prema Kramerovom izveštaju, četnici su u Kruševcu zarobili oko 1.500 Nemaca i dosta ratnog materijala. Sve zarobljenike predali su Sovjetima. Među zarobljenicima se našao i potpukovnik Fon Ševaleri, koji je, ne znajući šta se dešava, sleteo na kruševački aerodrom. Deo Nemaca uspeo je da se povuče prema Kraljevu, pod zaštitom tenkovske jedinice koja je prethodne večeri bila poslata iz Kruševca u Stopanju. Nemački tenkisti išli su u pomoć ogromnoj železničkoj kompoziciji, koja je odvlačila opremu iz Kruševca, ali kasno su stigli: četnici su je već bili savladali, uz obostrane velike gubitke. U međuvremenu, Kruševljani su formirali odbor za proslavu oslobođenja i svečani doček oslobodilaca. Glavnom ulicom, kroz špalir, najpre su išli četnici Deligradskog korpusa, na kamionima, a onda su nastupale sovjetske trupe na zapregama, pa sovjetska pešadija (52. streljačka divizija). Sovjetski oficir je bio ‘'oduševljen dočekom naše vojske i ogromne mase naroda'', navodi Keserović u pomenutom izveštaju. Ovaj sovjetski oficir je rekao Keseroviću i Krameru da će se četnici smatrati regularnom vojskom a partizani razoružati, jer ‘'pripadaju grupi trockista''. Sa okićenog balkona hotela ‘'Pariz'' građanima su se obratili sovjetski oficir, američki poručnik i pukovnik Dragutin Keserović. ‘'Živeo kralj Petar!'' - uzviknuo je Keserović na kraju svog govora, a sovjetski oficir je to ponovio... Međutim, uskoro se sve promenilo. Crvenoarmejci su uhapsili poručnika Kramera i smestili ga u istu ćeliju sa Fon Ševalerijem. Kramera su odveli u Sofiju i tek tu ga pustili. Većina četnika rasinsko-topličke grupe korpusa, Deligradskog i Varvarinskog korpusa, zarobljena je i odvedena u logor u Paraćinu. Sa oko 2.500 boraca Keserović se povukao na zapad. Prva grupa partizana ušla je u Kruševac popodne 14. oktobra. Komunisti su odmah počeli da hapse i ubijaju ‘'narodne neprijatelje''. Od pre nekog vremena, svakog oktobra drži se pomen žrtvama komunizma u kruševačkom kraju, a tom prilikom sveštenici čitaju oko 700 imena ubijenih. Šta je video Dobrica Ćosić? Ratne događaje u okupiranoj Srbiji možda najubedljivije od svega objašnjavaju dve fotografije nastale u Kruševcu 14. oktobra 1944. godine, u razmaku od svega nekoliko časova. Na prvoj fotografiji, snimljenoj oko podneva kraj spomenika Kosovskim junacima, vidimo četnike Deligradskog korpusa kako ulaze u grad tek oslobođen od Nemaca. Četnici su na kamionima koje su zaplenili od Nemaca prilikom oslobođenja Ražnja, 10. oktobra. I među četnicima i u masi naroda atmosfera je vesela - prigodna danu
oslobođenja. Na drugoj fotografiji, snimljenoj na istom mestu oko 16 časova, vidimo prvu partizansku jedinicu koja je ušla u Kruševac pošto je Staljinova vojska prethodno razoružala četnike koji su savladali Nemce. Ovde je atmosfera potpuno drugačija: nema veselja, nijedne podignute ruke, nijednog buketa cveća... Tako, samo ove dve fotografije su dovoljne da demantuju hiljade stranica koje je Dobrica Ćosić napisao o četnicima i partizanima u kruševačkom kraju. U Ćosićevoj verziji, četnici su klali narod svake noći, zbog čega su bili omraženi i malobrojni, a opstajali su samo uz pomoć okupatora, dok su, s druge strane, partizani navodno bili prava narodna vojska... Piše: Miloslav Samardžić 26.10.2008 PRESS Šumarice, školski čas komunističkih laži Koliko građana su Nemci streljali 21. oktobra 1941. u Kragujevcu i šta je tome prethodilo? Krvava bajka... U znak odmazde, Nemci su 21. oktobra u Šumaricama streljali 2.300 Srba, od toga 60 učenika kragujevačke muške gimnazije Jedan od najvećih mitova Drugog svetskog rata na našem tlu svakako je i kragujevačka tragedija. U znak sećanja na „7.000 đaka i profesora" streljanih 1941. godine, u kragujevačkim Šumaricama decenijama je održavan Veliki školski čas - uz direktan TV prenos i u rangu najvećih državnih praznika onoga doba. Sve što je vredelo u narodu, saopštavali su mediji, ustalo je te 1941. godine protiv okupatora, na poziv Komunističke partije i pod njenim vođstvom, a ne žaleći ma kakve žrtve u borbi za slobodu i svetlu budućnost. U suštinu priče nije se ulazilo, tako da uprkos ogromnoj medijskoj pažnji, zapravo niko nije znao šta se dešavalo uoči 21. oktobra 1941. Smatralo se da su partizani porazili Nemce, a da su ovi odgovorili streljanjem civila u srazmeri od 100 „rodoljuba" za svakog ubijenog i 50 za svakog ranjenog nemačkog vojnika, došavši tako do brojke od 7.000. Istina je, naravno, sasvim drugačija. I pre nego što je septembra 1941. propisao odmazdu od stotinu Srba, a ne rodoljuba, za jednog Nemca, Treći rajh nastupio je u Srbiji izuzetno surovo. Reakcija komunista, prema jednom članku J. B. Tita u „Biltenu" Komunističke partije od 10. avgusta, bila je sledeća: „To masakriranje stanovništva Srbije treba da bude podstrek... za opštenarodni ustanak srpskog naroda protiv omraženih fašističkih okupatora." U tom članku još stoji da su „partizanski gubici do sada bili neznatni", ali da se okupatori zbog toga osvećuju na ostalim stanovnicima, uključujući i žene i decu".
Drugi čovek partije, Slovenac Edvard Kardelj, preporučio je J. B. Titu da komunisti i u Hrvatskoj postupe kao u Srbiji, kako bi i tamo okupatorski teror izazvao masovni ustanak. Ovo je Kardeljevo pismo Brozu od 2. avgusta 1941: „Pošto-poto mi moramo dići u borbu i hrvatska sela... Kod nekih drugova postoji bojazan od represalija (ne u rukovodstvu), od uništenja sela i ljudi, itd. Baš taj strah najviše koči odlučnije pristupanje mobilizaciji hrvatskih sela. A ja držim da će baš represalije prebaciti hrvatsko selo na stranu srpskog sela. U ratu se ne smijemo plašiti uništavanja čitavih sela. Teror će bezuslovno dovesti do oružane akcije. U tom duhu smo i donijeli sada naše konkretne zaključke... „ Zaključci su se odnosili na sela i gradove u Srbiji, dok su Četnički odredi Jugoslovenske vojske, pod komandom pukovnika Draže Mihailovića, težište akcije stavljali na zapadne krajeve, radi zaštite Srba od formacija hrvatske nacističke države. Tako, kada su početkom oktobra 1941. godine komunisti saopštili četnicima da će napasti Jagodinu, ovi su im odgovorili da će ih sačekati ispred ove varoši i sve likvidirati. Argumenti druge vrste, poput objašnjenja da je u tom trenutku mudro ratovati jedino preko Drine, ili da Nemci svaku varoš, i ako se zauzme, mogu brzo povratiti, uz masakriranje civilnog stanovništva - već su bili istrošeni. Jagodina je spasena jer je komunista tu bilo veoma malo, za razliku od okoline Kragujevca, gde su se bili koncentrisali. Grupa komunista uspela je 10. oktobra da poubija nemačke vojnike iz jednog telefonskog odeljenja, pa je tri dana potom do četnika stigla vest da Nemci hapse Kragujevčane za streljanje. Tog dana, 13. oktobra, komandant Šumadijskih četničkih odreda, major Miodrag Palošević, poslao je poruku Nemcima da će, u slučaju streljanja Kragujevčana, četnici streljati nemačke vojnike koje su držali u zarobljeništvu. U potonjim pregovorima sa komunistima, čiji je prvi čovek bio Vladimir Dedijer, Palošević je uspeo da odloži napad na Kragujevac, ali je zauzvrat pristao da zajedno sa partizanima napadne nemačku kolonu za koju se očekivalo da će krenuti prema Gornjem Milanovcu, u potrazi za zarobljenim vojnicima Vermahta.
Nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka, ojačan tenkovima i artiljerijom, pošao je iz Kragujevca u zoru 14. oktobra, goneći ispred sebe grupu civila kao živi štit. Prema sporazumu sa majorom Paloševićem, izlazak Nemaca iz grada trebalo je da spreče partizani, ali njih nigde nije bilo. Tako su Nemci najpre naišli na isturena odeljenja Gružanskog četničkog odreda kapetana Dušana Smiljanića, kod sela Drača. Tom prilikom je poginuo poručnik Blagoje Stojančević, načelnik Smiljanićevog štaba. Posle ovoga, major Palošević je poslao kurira sa porukom da ne otvara vatru dok ne dobije znak raketom. Grupa civila i Nemci lagano su išli drumom, došavši tako na tridesetak metara od četničkog rova kod sela Bare. Čim su se civili sjurili u rov, ispaljena je raketa i sa svih strana je otvorena vatra na Nemce udaljene oko 200 metara. Sa svih
strana - osim sa desnog krila gde su se do početka bitke nalazili partizani. Raketa je za partizane bila znak za povlačenje i ostavljanje četnika na cedilu. Desno krilo je odmah zauzeo streljački stroj Nemaca, ugrozivši bok četničkog položaja. U toku noći Palošević je naredio da se Gružanski i Gledićki odred povuku i utvrde u predelu Malog vrha i sela Vidići, a Takovski odred na Rapaj brdu. Napad Nemaca krenuo je u osvit zore 15. oktobra. Nemci su potisnuli četnike i tako probili put ka Gornjem Milanovcu. Još jednom su spalili grad, uhapsili su 133 civila koji nisu uspeli da se sklone, i krenuli natrag, goneći te civile kao živi štit. Četničke snage su se podelile: Takovski odred je otišao da zapreči put prema Ravnoj gori, za slučaj da Nemci krenu u tom pravcu, dok su Gružanski i Gledićki odred s bokova neprekidno kidisali na dugu nemačku kolonu. Napad je urodio plodom u ataru sela Nevade, ispod Rapaj brda. U kaljuzi pored reke Despotovice dva nemačka tenka su se zaglibila, a posada ih je napustila pred nadirućim četnicima. Tako su četnici zarobili tenkove, da bi ih potom upotrebili u napadu na Kraljevo. Borbe četnika i Nemaca... Zarobljeni tenk u Kraljevu i Nemci ubijeni na putu Kraljevo Gornji Milanovac Ove tenkove, kao i sve ove borbe, komunisti su posle rata „prisvojili". Na ulazu u Gornji Milanovac, kao i u centru Kraljeva, i danas stoje tenkovi, kao dokaz hrabrosti komunista. Na tenku u Gornjem Milanovcu piše: „U Majdanu i ovde na reci Despotovici, 6. i 15. oktobra 1941. godine, borci Takovskog bataljona partizanskog odreda ‘Dr Dragiša Mišović' zarobili su dva nemačka tenka. Kao prvi ustanički tenkovi učestvovali su u borbama na Rapaj brdu i Kraljevu 1941. godine." Reč je o američkom tenku tipa „šerson", jednom od mnogih koje je vlada SAD poklonila komunistima posle rata na ime vojne pomoći. A posle tenkovskog napada na Kraljevo, krajem oktobra 1941, Nemci su raspisali poternice za dvojicom četničkih tenkista: poručnikom Dragomirom Topalovićem i potporučnikom Žarkom Borišićem. Komunisti u svojim redovima nisu ni imali tenkiste. U borbama tokom 14. i 15. oktobra na drumu Kragujevac - Gornji Milanovac četnici su ubili 10 i ranili 26 nemačkih vojnika. Zbog ovoga su Nemci 21. oktobra u Šumaricama izveli na streljanje 2.300 Srba: 1.000 za svoje ubijene i 1.300 za svoje ranjene vojnike. U stvari, izveli su tačno 2.301 osobu. Sa streljanja je uspelo da pobegne 29 lica, tako da su ovoga dana streljana 2.272 Srbina. Među streljanima je bilo 217 dece đačkog uzrasta (nisu svi išli u školu), od kojih 60 učenika kragujevačke muške gimnazije i 23 dece ispod 15 godina starosti. Nemci su streljali i prethodna dva dana: u obližnjim selima Maršić i Ilićevo 19. oktobra ukupno 234 osobe, a u Kragujevcu 20. oktobra 66 osoba iz „komunističko-jevrejske grupe" i 53 osobe iz zatvora (u ovoj grupi bilo je i talaca i predratnih robijaša). Prema tome, tokom 19, 20. i 21. oktobra 1941. Nemci su u Kragujevcu i okolnim selima
streljali 2.803 osobe. Za svaku od ovih žrtava Muzej „21. oktobar" ima osnovne podatke, a za većinu i fotografije, koje se nalaze u stalnoj izložbenoj postavci. Komunisti su posle rata polomili i pobacali sve krstove sa imenima na humkama streljanih, da bi na njihovo mesto postavili spomenike sa petokrakama. Ove petokrake u međuvremenu su polomili građani, a od prošle decenije parastos streljanima je postao sastavni deo Velikog školskog časa.
Borbe četnika i Nemaca... Zarobljeni tenk u Kraljevu i Nemci ubijeni na putu Kraljevo Gornji Milanovac Piše: Miloslav Samardžić 02.11.2008 PRESS „Lufthanza", centrala Gestapoa Saslušanje Nikole Gubareva, jednog od najpoznatijih predratnih obaveštajaca, trajalo pune četiri godine. Njegovo svedočenje danas više podseća na ispovest bolesne Šeherezade koja prepričava najtamnije stranice srpske istorije
Suđenje... Nikola Gubarev (levo), Svetozar Vujković i Boško Bećarević Nikola Gubarev bio je jedan od ljudi koji je najviše znao o predratnom Beogradu. O tome najbolje govori njegov dosije u Arhivu grada, koji je nadavno pristigao u dokumentima koje je oslobodila BIA. Ruski emigrant, koji je u Srbiji godinama rukovodio raznim odeljenjima tajne policije i jedno vreme bio prvi kontraobaveštajac, ispitivan je u Udbi pune četiri godine. Svaka dobra informacija za njega je značila produženje života tako da se njegovo saslušanje danas čita kao ispovest nekakve bolesne Šeherezade koja prepričava najtamnije stranice srpske istorije. Svojim istražiteljima on na samom početku objašnjava kako su američki špijuni napravili novi sistem isleđivanja dočekujući uhapšene naciste u logorima s 300 praznih stranica. Govorili bi im da će samo od procene koliko su iskreni bili i koliko su kvalitetne informacije pružali zavisiti njihova sudbina. I, kako je tvrdio Gubarev, nemački generali utkrivali su se ko će najviše da ispriča. Udba je preuzela američki model, a koliko je dobro radio, najbolje pokazuje da je Nikola Gubarev imao da priča na tačno 306 stranica. Pressmagazin će u narednim brojevima objavljivati njegovu ispovest. Za početak dajemo kratak siže šestomesečnog izlaganja o radu nemačke obaveštajne službe u Jugoslaviji i spisak nemačkih doušnika pre rata.
- Od general-pukovnika nemačke vojske Rendulica u logoru sam saznao mnogo o radu obaveštajne službe. On je bio član nacional-socijalističke parije i uživao je veliko poverenje Hitlera, koji mu je za vreme rata poveravao teške zadatke i slao ga iz jednog kraja u drugi, radi čega je dobio nadimak Leteći general. On je povremeno radio i u nemačkoj vrhovnoj komandi. U logoru s još dva generalštabna oficira, pukovnikom Grojnerom i majorom Fon Černjeckim, na zahtev američke vrhovne komande pisao je istoriju ovog rata. Po njegovom pričanju videlo se da je bio jako razočaran radom nemačke vojne špijunaže. Po njegovom mišljenju, Nemačka nikada ne bi ulagala toliko truda da pridobije Jugoslaviju za potpisivanje Trojnog pakta da je prepoznavala njene unutrašnje i vojne prilike. Nemačka nikada ne bi potpisala taj pakt da je znala da vlada neće biti u stanju da pakt održi na snazi. Nemačka se nikada ne bi povlačila iz Francuske i povlačila toliki broj divizija da je bolje poznavala prilike u Jugoslaviji, pa ni sam Hitler i Gering ne bi u svojim govorima govorili da joj predstoje najmanje četiri meseca teškog rata u Jugoslaviji. Nemačka nikad ne bi sprovela cepanje Jugoslavije nego bi je u celini okupirala da je poznavala bolje vojne i političke prilike. Govoreći o nemačkojugoslovenskim odnosima, Gendulić je tvrdio da je pre potpisivanja Pakta o prijateljstvu, Nemačka s 80 odsto računala da Jugoslavija neće biti na njenoj strani, ali da će ostati neutralna. Posle potpisivanja Pakta, sa svih 100 odsto verovala je u jugoslovensku neutralnost. Gubarev zatim objašnjava svoje uspehe na suzbijanju nemačke obaveštajne službe pre rata. Navodi kako je pomoću svog poverenika šofera Dimitrija Nekrasova otkrio nekoliko obaveštajaca u nemačkom poslanstvu, kao i kako je sprečio opasnost po dvor jer je otkrio Eduarda Gantera, koji je držao kiseline preko puta dvora, ali imao nesreću da je spavao sa ženom člana baleta u Beogradu, bivšeg ruskog oficira Bologovskog. Ljubomorni muž prijavio je Gantera, kao poverenik Đorđa Gerasimova, koji je pronašao Karla Koha u Beogradu, jednog od osnivača nacional-socijalističke partije i bliskog Hitlerovog prijatelja.
Okupacione vlasti... Srpski obaveštajci sarađivali s Nemcima, na čelu s Dragim Jovanovićem (treći s leva) Đorđe Gerasimov bio je jedan od najvažnijih poverenika, koji je kasnije razotkrio i centar nemačke obaveštajne službe u Beogradu - sedište „Lufthanze". - Franc Nojhauzen došao je u Jugoslaviju iz Bugarske i prvo se zaposlio u nekoj privatnoj livnici u Beogradu. Dolaskom Hitlera na vlast, on brzo postaje direktor „Lufthanze", a zatim i Saobraćajnog nemačkog biroa, vođa Nemaca za Jugoslaviju i ceo Balkan, kao i organizator nemačke obaveštajne službe, lični prijatelj Geringa, jedan od prouzrokovača vazdušnog napada na Beograd jer je to on tražio kao odmazdu za demoliranje Saobraćajnog biroa i, konačno, generalni punomoćnik za privredu u Srbiji u kojem
svojstvu je bio najmarkantnija figura nemačke okupatorske sile do početka 1944. godine. Po dolasku na položaj direktora „Lufthanze", Nojhauzen počinje da radi intenzivno na obaveštajnom i političkom polju, a stara se prvenstveno da se približi nemačkoj narodnoj manjini i njenim organizacijama. Da bi mogao što uspešnije da ga kontrolišem, uspevam da mu ubacim Đorđa Gerasimova, koji je ubačen u „Er frans". Nojhauzen u početku nije imao uspeha s folksdojčerima. Jednom prilikom za njih je rekao: „Ove jugoslovenske Švabe nisu sposobne ni za šta drugo sem da žderu i piju". Tek uspesima u samoj Nemačkoj, Nojhauzenu je uspelo da kod nemačke manjine probudi interes za politički život i da je pripremi za ulogu pete kolone.
Navedite sva lica jugoslovenske državljane koji su pre rata bili evidentirani i poznati kao nemački simpatizeri, a odžavali su kontakt s nemačkim zvaničnim i poluzvaničnim predstavnicima, pita ga islednik. - Prica, admiral u penziji i njegova žena; Lovro Matačić, direktor Beogradske opere; dr Radoje Vukčević, advokat, zastupnik Nemačkog saobraćajnog biroa; dr Olina Janko, advokat; Kuzmanović Mile, advokat; Živadinović Ratko, novinar; dr Mladenović Miša, novinar; Savković, novinar; Jović Jovan, novinar; dr Pržić Ilija, profesor univerziteta; Dušan Pantić, bivši jugoslovenski konzul u Dizeldorfu; Zoran Vuković, inžinjer; Bata Milenković, činovnik Aerokluba i novinar; Kajmaković Omer, narodni poslanik; Janjić Strahinja, bivši trošarinski činovnik i predsednik opštine Kragujevac koji je za vreme okupacije bio šef srpskog gestapoa; Milorad Nedeljković, direktor Poštanske štedionice i njegova žena Desa Dugalić, članica Narodnog pozorišta; Bogdanović Nikola, novinar; dr Mića Vitorović, advokat; dr Lazar Prokić, novinar; dr Mita Mihajlović, opštinski činovnik iz Novog Sada; Omiljeni Milić, bivši predsednik Jugoslovenskog juga; dr Beneš Krnetić, lekar i njegova žena lekar; dr Nikola Mikić, bivši ministar; Anastasijević, sekretar kabineta Dragiše Cvetkovića; Gopčević, industrijalac i njegova žena; Popović, senator i predsednik Antikominterne; General Marić, bivši ministar vojske i njegova porodica; dr Laza Marković, bivši ministar; dr Stojadinović, bivši potpredsednik beogradske opštine; Stevan Bošković, general u penziji i bivši šef Vojnogeografskog instituta; dr Cincar-Marković, bivši ministar; industrijalac Stefanović iz Kragujevca; Boban Marković, bivši šef Opšte policije; Dragi Lazić, upravnik grada u penziji; VelmarJanković, pomoćnik ministra prosvete; Melanija Bugarinović-Jovanović, operska pevačica; Velja Jovanović, bivši upravnik imanja „Belje"; Bošković Jovanović, operska pevačica. Zatim u dosijeu Nikole Gubareva „nestaju" čitave dve strane doušnika. Nemački zavet s oca na sina (мени је ово најстрашније) Na koji su način Nemci postavili svoju mrežu i za koje vreme su je aktivirali u radu?
- Nemačka je još pre Drugog svetskog rata umela vrlo vešto da poseje svoje ljude po celom svetu, pa i u Rusiji, da ih vešto kamuflira da tu ostanu nezapaženi desetinama godina, s tim da ih ona nađe u potrebnom momentu. Kako se ova tradicija službe i odanost kod Nemaca prenosi s oca na sina, mogu da posluže kao primer ova dva slučaja. U Beograd je 1922. ili ‘23. iz Vladivostoka doputovao Dimitrije Otrljaskin s jednom grupom bivših đaka Pomorske akademije u Petrovgradu i svršenih pitomaca iste akademije. On je prvo vreme živeo kao ostale ruske izbeglice od pomoći državnih emisija, a posle izvesnog vremena uspeo je da se zaposli kao trgovac i pomoćnik u poznatoj trgovačkoj radnji u Beogradu „Anastas Pavlović". U međuvremenu se oženio Ruskinjom, izbeglicom Dantre, poreklom Francuskinjom, čiji je otac bio poznati inžinjer i gradio železničke pruge u južnoj Srbiji. Posle ženidbe, Otrljaskin je otvorio svoje zastupništvo raznih stranih štofova, živeo je skromno i povučeno. Radeći svoj posao i nikome ne upadajući u oči. Za vreme okupacije, na opšte iznenađenje, on je bio oficir u organizaciji DOT-a i kao takav jedno vreme proveo je u okupiranim delovima SSSR-a, a potom se vratio u Beograd i bio u štabu ove organizacije. Njegovo prezime nije više bilo Otrljaskin, već Nojman. Svojim dobrim prijateljima on je ispričao da se još njegov deda preselio iz Nemačke u Rusiju, primio državljanstvo, promenio prezime, ali je bio i ostao Nemac, uz to i nemački državljanin. Svojoj deci je ostavio u zavet da se uvek stave u službu Nemačke kada to bude potrebno. U Beograd je iz Rige isto tako 1928. ili ‘29. godine doputovala jedna grupa koju su sačinjavali Vsevolod Nebo, njegova žena i još dve artistkinje. U prvo vreme oni su radili u restoranu „Ruska lira", zatim u restoranu „Monrepo". Tada se upoznao s upravnikom dvorskog živinarnika, s kojim se i sprijateljio tako da ga je ovaj uzeo za svog pomoćnika. Nebo je posle smrti upravnika čak bio postavljen na njegovo mesto i na tom položaju ostao je sve do rata uživajući veliko poverenje na dvoru i ne izazivajući nikakvu sumnju. Za vreme okupacije, on je bio poručnik nemačke policije Hipo, u štabu generala Majsera, a njegovo prezime više nije bilo Nebo već Hinel. (Nastaviće se) Piše: Veljko Lalić СРПСКИ ДЕСПОТ ВУК ГРГУРЕВИЋ БРАНКОВИЋ, СИН ГРГРУРА СЛЕПОГ И УНУК ЂУРЂА БРАНКОВИЋА Мач Огњеног Змаја Био је деспот без деспотовине, јунак без мане и страха, узданица без наследника. Величанствени и трагични последњи сев српског златног средњовековља. С њим се нико није могао равнати од зидина Беча до подно Крушевца, од Темишвара до иза Сарајева и Јајца. Поштовали су га у Бечу, Пешти и Стамболу, а дипломатски језик између тих моћних дворова у то време био је српски. Почива у сремском Купинову, где је и био његов двор
Пише: Јово Бајић
Предање и народна песма зову га Змај Огњени Вук. Имао је две упоредне биографије. Митску и стварну. У митској биографији, он је натприродно антропоморфно биће, рођено са чудесним обележјима: „Није чедо чеда каквано су: вучја шапа и орлово крило и змајево коло под пазухом, из уста му модар пламен бије, матери се не да задојити.” А када се рањен враћао из љутих бојева, „змије њему биље донесоше, а виле му биље превијаше, а вук Вуку лиже ране љуте”. Стварна биографија српског деспота Вука Гргуревића Бранковића, сина деспота Гргура Слепог и унука Ђурђа Бранковића, давала је основу за митску биографију. За двадесетак година, колико је био присутан на историјској сцени, углавном ратујући у војсци мађарског краља Матије Корвина, деспот Вук Гргуревић учествовао је са српским четама у десетак великих ратова. Показивао је нечувену храброст и ратничку вештину. Битке у којима је побеђивао углавном су биле у српским земљама које су освојили Турци. Његово јунаштво је код српског народа који је био у турском ропству будило наду да српска држава није баш сасвим пропала и да ће доћи време када ће Турци бити побеђени и протерани. Како сматра Иларион Руварац, Вук Гргуревић рођен је пре 1439. као ванбрачни син Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа. Гргур, кога су Турци и ослепели, кратко је носио деспотско звање и при том се ослањао на Турке. Вук се први пут помиње 1458, када је са оцем и великом турском војском боравио у Крушевцу. Са турском војском залетео се у Срем, где их је потукла угарска војска Матије Корвина. Сматра се да је деспотску титулу, уз сагласност Турака, Вук преузео после очеве смрти октобра 1459. Под још неразјашњеним околностима, прешао је 1464. године у Угарску, прихвативши службу код краља Матије Корвина. СРПСКЕ УДАРНЕ СНАГЕ Мудри угарски краљ Матија Корвин схватио је да ће Турци, после заузећа Босне, напасти и његову државу. Није имао снаге да директно крене против Турака и сасвим их победи, него је против њих водио борбе на крајиштима, граничним просторима између двеју држава. Храбре и веште ратнике, који су му за такве борбе били неопходни, у значајној мери налазио је међу Србима. Због тога је позвао Вука Гргуревића Бранковића и 1471. године потврдио му деспотско достојанство, доделивши му велике поседе: Ириг и Сланкамен у Срему и Белу Стену у Западној Славонији. Двор му је био у сремском селу Купинову. Деспот без деспотовине, Вук Гргуревић покушавао је на својим поседима, колико су му прилике дозвољавале, да као и његови преци гради задужбине. Предање каже да је његова задужбина Црква светог Николе у Сланкамену, али и фрушкогорски манастир Гргетег, који је, сматра се, име и добио по његовом оцу Гргуру. У Срему, Банату и Бачкој било је у то време много српских насеља и доста Срба, па је Матија Корвин од њих формирао посебне српске јединице које су биле ударна песница угарске војске. Поред Вука Гргуревић, у угарској војсци били су још српски племићи Стеван и Дмитар Јакшић, синови војводе Јакше, који су од мађарског краља добили поседе око Мориша, где су се населили. У мађарској војсци као командант се истицао и Владислав Херцеговић, син Стефана Вукчића
Косаче. Имао је поседе у Славонији и Срему, а његов је био и град Моровић. Уз раме са њима је био и војвода Милош Беломужевић, који је имао поседе у Бачкој. У почетку, од 1468. до 1474, српска војска предвођена Вуком Гргуревићем Бранковићем и осталим српским војводама ратовала је са мађарском војском против Чеха и Пољака, а онда је краљ Матија српску војску усмерио да ратује против Турака и турског султана Мехмеда Другог. Прво се краљ Матија устремио на Заслон, на десној обали Саве, на подручју данашњег Шапца. Подигли су га Турци 1471. Краљ Матија опседао га је тридесет три дана, а Заслон је пао 15. фебруара 1476. После заузећа Шапца, деспот Вук је кренуо у Босну са 150 коњаника преобучених у турска одела, упао на пазарни дан у Сребреницу, која је била у саставу српске деспотовине. У Сребреници су српски ратници тада побили око пет стотина Турака, дошли до плена и спалили град. Затим је Вук заузео и опустошио Кучлат, онда, иако рањен у ногу, упао у Зворник. „Са огромним пленом вратио се Вук у краљев табор под Шапцем. Из Босне је довео велику множину српских становника и све их населио по српским местима.” Забележено је и то да је турског султана Мехмеда Другог заболео пораз у Шапцу који се као жаока забио у његово срце. Заузеће Шапца, као и остале походе деспота Вука, опевала је српска десетерачка песма. ПОХОДИ И ПЕСМЕ После пораза у Шапцу Турци су брзо припремили одговор, изненада су упали у Банат и продрли све до Темишвара. Према Турцима се устремила војска деспота Вука и Дмитра Јакшића. Пресрели су турску војску коју је водио господар смедеревског санџаката Алибег Михалбеговић и до ногу је потукли. Тада је Вук заробио око триста Турака и појавио се са њима у табору краља Матије код сремског села Беркасова. Крајем исте године Вук је покушао да од Турака заузме Смедерево, престоницу његових предака, али у томе није успео. Ратни походи Матије Корвина усмерили су се после тога према западу. Од 1477. до 1479. ратовао је против римско-немачког цара Фридриха Хабзбуршког. Војска се приближила Бечу, под чијим зидинама је краљ Матија разапео шатор. Српске чете предвођене деспотом Вуком удариле су на Доњу Аустрију, рушећи све препреке пред собом. Народ из доње Аустрије обраћао се краљу Матији молећи га да повуче своју војску, а за узврат ће они признати његову власт. Српска војска деспота Вука затим се поново окреће против Турака. У одсудном тренутку битке на Хлебном пољу, коју је против Турака водио ердељски војвода Стефан Батори, када је хришћанска војска била пред поразом, умешали су се деспот Вук и Дмитар Јакшић. Турска победа тада је била преокренута у тешки пораз. Новембра 1480. краљ Матија је упутио своју војску у Босну. Она се окупила под зидинама Јајца, у којем је тада била угарска посада. Одатле, испод зидина Јајца, војска — у њој и српске чете Вука Гргуревића — муњевито је кренула у централну Босну. Упали су у Сарајево, где су остали три дана. У извештају упућеном краљу Матији Корвину каже се: „Град дадосмо спалити, а благо пашино и што је у граду било, све узесмо и сву околину попалисмо.” При повратку Вук је поразио турску војску код Травника. И сто година после овога догађаја сарајевски Турци још увек
су помињали Вуково име уз клетву. Боравак деспота Вука у Босни и његове победе над Турцима биле су пропраћене одушевљењем код хришћанске раје која је на све одговорила песмом. Јавио се већи број десетерачких песама и легенди о деспоту Вуку и његовим јунаштвима. Неке песме су га суочавале са Ђерзелез Алијом, где су њих двојица одмеравали снаге. И ове песме су преживеле све до XIX века, а забележене су и неке где се деспот Вук јавља под именом Вук Јајчанин. ЋИРИЛИЧНА ДИПЛОМАТИЈА У јесен 1481. угарска и турска војска сукобиле су се на Дунаву. Битка се заметнула на шајкама, испод града Храма. Српске чете у угарској војсци, предвођене деспотом Вуком Гргуревићем, прешле Дунав и наносећи Турцима поразе и низу доспеле на југ чак до Крушевца, где су остале дванаест дана. Одатле се деспот Вук вратио назад и прешао Дунав, водећи са собом више од 50 хиљада Срба који су се населили у Банату и Бачкој. И овај догађај опеван је у народној песми. Као по правилу, одмах после тога уследила је одмазда. Турци су изненада 1482. прешли Дунав и кренули према Темишвару, палећи и пустошећи простор између Тисе и Мориша. Пресрео их је деспот Вук са другим војводама, а већина турских војника била је усмрћена у борби. Наредне године, 1483, опет у јесен, Змај Огњени Вук је поново био у Босни, на реци Уни, где је са својом војском пресрео Турке на повратку из похода у Крањску и Корушку, одакле су се враћали са богатим пленом и робљем. Заметнула се тешка дводневна битка. Вук је извојевао победу, а на хиљаде Турака остало је на бојишту. И код Угара и код Турака Вук Гргуревић уживао је изузетно велики углед. Повераване су му чак изузетно осетљиве дипломатске мисије и у посредовању о миру између турског султана Бајазита Другог и угарског краља Матије Корвина. Сачувано је пет писама која сведоче о дипломатској делатности деспота Вука. Та писма потврђују да су се званични контакти између угарског краљевства и турске царевине одвијали на српском језику и да су две стране једна другој писале писма ћирилицом. И на султановом и на угарском двору постојале су српске канцеларије. Та писма сведоче да је, ступивши на престо 1481. године и заменивши Мехмеда Другога, Бајазит Други настојао да за себе придобије деспота Вука. Како каже Никола Радојчић, „нудио је Вуку једну област између турског царства и угарског краљевства у којој би он онако био потчињен Турској како су и раније били његови преци”. Деспот Вук Гргуревић Бранковић је умро 16. априла 1485. године. Не зна се је ли погинуо у боју, или је издахнуо због рана или неке болести. Сахрањен је у Купинову у Срему. Био је ожењен Барбаром Франкопан са којом није имао деце. Известие о стању народа у европској Турској Аутор: Адолф Бланки (Adolphe Blanqui) Наслов: Известие о стању народа у европској Турској. Поднаслов: Читано у академији наука у Паризу. Време настанка: 1842. Година издања: 1850.
Место издања: Нови Сад Преводилац: Винко Пацелић ( тј. Пацел) Оригинални наслов: Considérations sur l'état social des populations de la Turquie d'Europe Доиста је за чудо како да нитко од наши људи овај славни спис не преведе на наш језик, прем да је вредан и превредан, и у кратко више садржава у себи него ли све што се у овој струци налази о нама Југославјанима у Ами-Буе-а, Сипријен-Робера, Депре-а и у осталих; а не само ради тога што га написа човек ваљан, очевидац и потпуно кадар за расуду наших одношења, него и ради тога што је писан по налогу тадашњега министарства у Француској, и што га је списатељ читао у јавној седници најважнијег друштва ученог на свету, у коју седницу био је такођер позван тадашњи министар отоманске порте Решид-паша са својом свитом, који све ове истине мораше прогутати. Што се Турци мало брину за књиге а особито за каурске, знаде сватко, ама од наших да нитко ово не преведе, штета је велика за Славјанство у опће а за нас напосе, дочим се преводило и превело којешта. Немачки превод имаде од X. Рота 1846. Мислим да сам овим преводом учинио ствар не излишну. За верност превода ја сам јемац; ако ли би коме било гдегод што нејасно, нека ме извини, помислив, колико је тешко преводити из изображених језика на наш; а што се сада истом ови спис може послати на видело, нисам ја крив, јер ми пре не допаде у руке — а боље икада него никада. Ево ово се писало 1842. г па је сад истина, и потврдило се и обистинило жалибоже сувише, него нешто се румени на истоку као да је зора, биће дана! Превео Винко Пацелић Садржај [сакриј] * 1 Предговор * 2 Известије о друштвеном стању становништва у европској Турској o 2.1 Опћа разсматрања * 3 Турско управљање * 4 Бој између Мусломанства и Хришћанства [уреди] Предговор Мал што „питање источно“ пре две године дана непоремети мир Европе. Са два уговора, на која се Француска такођер мора да потужи, решење овог важног питања није свршено, него само одгођено. Кад се удешавала судбина многобројних Хришћанских народа, који онуда живе - и то без њих - није се ту ни мало марило за она права, којима су они то стекли да се владе за њих побрину, нити се мислило да
њима може бити суђено, те ће они задаћу своју и сами довршити. Кадгод се заметне говор о будућности ове красне али за сада несретне земље, све људи мисле, да ће њу као плен поделити на комаде Русија, Англија и Аустрија. Паметнији, који мисле да ова деоба мимоићи неможе, питају да шта ли ће запасти Францији. А нитко се и не усуђује помислити: да би једном источни Хришћани могли бити сами своји и ставити се у број народа слободни и независни. Нама се чињаше, да је решење источног питања само овако могуће и то на скоро да би одолело великим потребама човечности и просвете - и да би се тако избегло срамно раскомадање Пољске. Колико је угњетујућа политика турска источне Хришћане кроз толика столећа удаљивала од остале Европе, ипак они не осташе сасвим туђи наспрам покрета онијех мисли којима се остарела Европа подмладила. Напредовање пароброђења, - освојење Влашке, Молдавије, Србије и Грчке - велики рат на Мисир - узеће Алгира - све то научи Мусломане да ће се они одсада рачунити са Хришћанима. Европска дипломација умешала се је све мало по мало у управљање свију послова на истоку; али последњи догађаји у Сирији посведочише да ово умешавање не ће бити свакад пробитачно. Сирија заиста није пристала на оне наредбе, које њојзи Англези по слабости наше политике г. 1840. наканише да наметну Страшан неред бесни око Либана. Устанак Хришћана у Сирији уништује дан по дан успех оне кратке победе, којој узрок бијаше позвање Француске флоте кући у невреме. А пре годину дана малшто не пострада са једног устанка у срдцу Турске Бугарска, и то све на очиглед претећој Русији и Аустрији. Само неколико пушака више - па би била код Сан-Жан-д'Акра зло удешена ватра букнула уздуж Дунава. Уплашени Муслумани једва имаше кад да позову у помоћ чете Арбанаске, које сву покрајину попалише и окрвише. Сад влада гробна тишина по оним красним долинама, где неколико милијона Хришћана изгледа са нестрпљивим прегнућем час кад ће избавити своју земљу и веру. То је она по Европи слабо позната земља, коју да развидим, пре неколико месеци би ми наложено. Било је за нас од користи да знамо, еда ли имаде у Хришћанима источним клица за народ независан, и да ли би могла наша политика данас сутра да њих успешно заштити њиховом народношћу против преузетности они владара, за које се мисли, да су присиљени окружавати се (s'arroadir) о туђем трошку. Марљиво испитивање оне земље допусти нам, да се томе можемо надати. Ја сам је прошао свуколику, од вароши до вароши, од села до села, од Београда до Цариграда, походио све паше, све владике Грчке и Бугарске; запиткивао сам све знатније људе оне земље. Известие, кое ево сада објављујем, показује на кратко право стање тамошњих ствари; а намера му је да докаже, да Француска политика изискује: потпомагати, да се начини један слободан народ Хришћански у Турској као Грчка краљевина, и разрешити тако најтежу загонетку нашег доба без нарушења мира по осталоме свету Доста је: ако хоћемо а оно пазимо. У Паризу 23. Јунија 1842. [уреди] Известије о друштвеном стању становништва у европској Турској
[уреди] Опћа разсматрања Нема земље, која је у данашње доба више занимива за испитивање од Европске Турске. Државници, Филозофи, економисте могу више да науче у њојзи него поете, који се веће одавна привикоше те полазе онамо да траже успомена и надахнућа. Ова земља, тако красна а тако жалосна, јесте једина, којом се данас највеће главе занимљу. Судбина њезина у мало не учини, да не сумњамо о миру Европе. Свак осећа да ова земља крије у себи клицу тајне и плодне будућности, која се не тиче ње саме. Са гледишта политичког важност ове земље, коју она на мерило метнути може, тако је знаменита, да би довољна била пореметити равновесје света; са гледишта верозаконског може бити да јој је важност јошт већа; и име главног града њезиног подоста казује оне услуге, које је хришћанство оданле стекло, и којима се јоште надати може. Све су очи онамо упрте са душевним сугласјем и са неким немиром. Неки би ради једним махом да размрсе ову величанствену загонетку, која се намеће опћој бризи, јер се чини да је оно варварство, које њу пустоши, позив на мејдан понуђен просвети. Нетреба се ипак чудити што је Турска уз све своје занимивости тако слабо позната. Нема много времена одкако се може онуда путовати без запрека, јер се сумња одма на сваког кои дуље гдегод борави. И сами султани нису онде увек господари; а најсмелији путници нису иначе Турску развидили него трком. Најбољи земљоводи што се налазе, аустриски, руски, француски, пуни су погрешака, и то више за то да човека заведу него да га воде. Често назначена је река, где је планина; тако имаде назначених стотина села, од којих нема ни једног, а заборавили су незначити хиљаду које стоје. По старој Мезији и по Трацији имаде долина, које су много мање испитане него неке покрајине американске на западу од Алегхана. У дубини наших таких долина коих нема на земљовиду никаквоме, нашао сам ја хришћанских староседилаца, којима сам се чудио њиховој снаги, простоти и безазлености паметној а чистој. Имаде у да се пронађе један нови свет, што више, имаде да се ископа један стари. Старо хришћанство ниче овде са свију страна кано бујно растење из земље младице. Рекао би човек да она племена, која су Хришћанство брижљиво чувала, кријући га кроз више векова од очију непосвећених, да сада знаду да је куцнуо сат, кад ће коначно моћи проказати признатој Европи овај славни и пречасни аманет. А прави значај садашње Турске, који највећма у очи удара, јест велика наглост живота хришћанских народа наспрам пропадању телесном и душевном порекла мусломанског У исто доба, кад се путник чуди овој супротности, заједно се и диви несравњивој красоти и изванредној плодности турске земље. Тек што пређе Саву, која дели Земун од Београда, то јест Угарску и српске покрајине, навале нањ сви изненади на једаред. Ни сам Океан недели тако савршено варварство и просвету као што дели ова река. На њезиној левој обали све је живо, насељено, обрађено; а на десној све пусто и скоро ништа необрађено. Славни град принципа Јевђенија руши се у руку Турака; а Беорад чини се као да цвати у руку Срба, Хришћана. Свагда где се сјаје крст, дижу се нове куће, а где се блиста минарет, ту се руше. Ова је варош као
оглед читаве Турске. Човек би рекао да је политика само а то овако сјединила Хришћане и Турке, да може јасније што јасније доказати несједињивост ова два порекла, или што више, хришћанског племена за будуће недвојбено првенство. Србија јесте радионица, где се приправља оно једино могуће слевање угњетујуће и трпеће странке. Овде и јест, где два народа више један поред другог стављена него сједињена под управљањем полак турским полак хришћанским покушавају један нови друштвени живот, кој ће данас сутра служити као за пример, или барем као за прелазак к бољем управљању. Србија ми се за моја истраживања наравно пружала као почетак путовању, од којега ћу ево да разложим следства. Ова земља, уговором Букрешким (16. маја 1812.) и Акјерманским (25. септембра 1826.) од осталог царства готово растављена, чини се управо као глава од моста (предмошће?) који је прикладан за брањење, а јошт прокладнији за напад на ону покрајину, са којом је само слабом свезом вазалства и то сумљивог, свезана. Славни Карађорђе постави у почетку овог века темељ српској независности, коју по његовој смрти кнез Милош утврди, кога поред свију велики његови услуга оној земљи учињени, прогнаше. Имао сам прилику овога знаменитога човека видети у Бечу, који, и ако је сасвим неучен, ипак много имаде душевних сила и сталност значаја. То је очевидно, да је Милош онда био више него ли само вазал, кад је у Цариграду примио од султана кнештво са насљедством својих потомака и такове слобоштине, које доликују само крунисаној глави. Сам хришћанин, заповедао је он Хришћанима; и овоје први пример у овој струци који се случи у Турској, где племе мусломанско никад пре донле није престало над свом рајом извршивати право победитеља. Од онда видеше Мусломани како им се измаче Грчка, као што се измакоше Молдавија и Влашка њиховим очевима; а не може се доста да пази, када ли ће настати оно сасвим ново доба, које се приправља за друштвено стање Турске. Ни тридесет година није требало, па се починише овако корените промене у уставу царства мусломанског. Рекох промене корените за то, јер су оне извор од других, и као наравни предњаци свију понављања, која у новије доба бише покушана са мањим или већим успехом. Биће од користи да за кратки час сврнемо очи на главне догађаје, који су из оних понављања сљедоваљи, и о којима мислим, да ће морати одсудно деловати на развијање просвете у Европској Турској. Прави узрок несједињивости од два племена јест нетрпљивост верозаконска Турака, која им неда ни да ступе са Хришћанима ма у какав савез, нити да сматрају Хришћанина за равна себи пред законом. Оданле, као што свак зна, она грозна пристраност суда мусломанског - оданле и намет што се само на једно племе удара - оданле и слобоштине и осигурана некажњеност другога порекла. Један уговор био је довољан да утамани останке турског господавања, па Срби дан данас уживају она иста права, која и поданици аустријски[1] или руски. Слобода верозакона влада код њих савршено; имаду управљање средоточно и местно сасвим по хришћански, нешто војске савршено дисциплиниране, много редифа; они подижу школе, а имаду исту нашу карну - криминалну - систему са строгошћу нечовечног начела од усамљивања. Пошта, штампа, новинарство - све је то било код њих на хитро уведено, и то може бити прехитро за руке, које су овако страховитом оружју и
невеште. У то исто доба кнез Милош, који као прва жртва свију ових завода паде, погради друмове посред оних густара, постави мостове или скеле преко река, утемељи карантине пограничне, болнице по варошима и много иних корисних завода. Занимљиво је за мотритеља напредовање ове мале државе, до скора јоште турскоме закону подчињене, под упливом слободе, која се код њих пореди из стечене независности. Премда су јоште ране турског управљања живо назначене, ипак народ српски има већ свој посебни образ, своју властиту живост, која је кадра не само да се брани него ће и напасти каткада. Ја нисам нигде видио тако живахне народне осетљивости, нигде да би се закони санитетски тако строго обдржавали, нигде да би се на путнике толико пазило. Они би ради и претерали строгост закона, само да се мисли да су просвећени. Али у овако прераном покушавању налазимо толико искрене воље, поштене тежње и правог побошљања јоште неразвијеног, да се Србија приличније може сматрати као покрајина хришћанска него као привесак турски. Човек би рекао да Србија сама на себи чини неки начин покуса друштвеног, који ће бити као наука осталим народима хришћанским на истоку. Овим славним почетком или што више: овим светим посвећењем народа к новој својој судбини обогатише се веће понешто српске пољане, које су кано живе наспрам пустих турских. Небројени волови, овце а особито свиње — тиме становници прибавише себи неку удобност а често и богатство. Нема земље, природом богатије обдарене и згодније удешене, шумом и ораницом земљом сретније измешане, тако наводњене, у опће у којој би било све боље раздељено. Хоћу само да напоменем долину Пећку, која је зло назначена по земљовидима, а могла би се сравнити са Лиманом и Грезиводаном.[2] Будући да ми ваља навести друштвено стање ове важне земље, одвојене од Европске Турске, чини ми се потребито да наведем знаменито оно участие, кое су жене увек онда имале код сваког покрета, који би се за оно одцепљење учинио, а особито кнегиња Љубица, жена кнеза Милоша. Требало је из близа мотрити безобразност Турака према хришћанским женама, који заиста толико штују своје, па онда истом може се поњати она несмирива мржња Српкиње на Мусломана, ког она зове силником харемским. Тако се отликоваше Српкиње и за време рата под Карађорђем и Милошем. Кнегиња Љубица узјаше коња за бој и више пута опорави храброст која хтеде да клоне баш у одсудном часу. Представите себи у жене од 50 година изглед сасвим јуначан, главу са косом седом и расплетеном, чело високо и врло набрано, у простом оделу, што га је сама себи правила: тако је изгледала српска кнегиња, кад сам имао част да ме пусти преда се у својој дрвеној палати. За што ме је питала, увек је уплела свакоме питању по коју красну приповетку, а свака бијаше пуна бриге за судбину оних Хришћанкиња, коима је суђено и данас живети под турским управљањем. Неда се овде све и свашта напомињати, али ја сам донео собом осведочење, да је Хришћанство на таковоме месту врло силно, где се такови поносити значаји рађају и уздржавају. Мени се чини, да су подобни догађаји у очима оштроумних људи право откривење (revelation). Да је ново српско управљање боље од турског показује се још јасније кад путник
уђе у Турску, која је управо под управљањем султановим. Ту мора да пређе Тимок, кои у Дунаво изтиче, на чуну, (а тко ће веровати, да има игде овакав превоз!) који није ништа до издубљена клада, као у дивљака. На другој обали искрца се у глиб, па ако је рад дочепати се Видина, до којег још имаде 10 миља а у њему 20.000 душа, нема иног средства него сасвим проста кола на два вола и четири точка, све самотвори, као у прадавна времена. То су вам поштарска кола Отоманска уздуж Дунава спрам паробродарства друштва аустријског, кое неможе да пробуди Турке из њиховог дремежа, са коег им гине и живост и народност. На овим необичним колима морао сам да дођем у Видин, у Хусеин-паше, кои се прославио тамањењем јањичара и великолепием своје скоро царске куће, која је најсјајнија на истоку. Ја не могу изразити пред академијом оно жалосно осећање, које обузме душу путника, кад пролази по овој прекрасној равници подунавској, која је тако плодна као она од Роне код Авињона, само што је у дубоку пустару као снижена; једва што се може видети по која несретна дружина голих цигана, или кадкад стадо оваца или обор волова. Људи бледи и увела лица, деца слабачка и гола, жене, којима је на образу изражена патња, све то тумара, пси и марва по колиби, саграђеној из плетера и блата, гдегде наишао би на парлог, или на остатке опустошених воћњака; од свега земљишта нешто је за изпуст марви а остало сам коров. Ја на читавој овој големој равни нисам видео жита у пољу, ни једне греде кртоле, једном речи ништа, што би казало да се земља обрађуе, ако не оно неколико кукурузишта. Град Видин, главно место пашалука, јест управо и вредна глава ове пустаре, а није него замршена гомила од дрвених кућа, на којима зло састављена брвна једва што пропуштају светлост и воздух у ове несретне јаме. О равним сокацима ни спомена нема. Лица од кућа стичу се по сокацима у смрадљиве баре, у којима гњије мрцина и остали смрад. Они многи месари убијају марву пред својим вратима, а крв онда отиче у јаме ископане, а после тако гњије и разашиље на далеко угушљив смрад. Више пута леже стрвине пасје, мачје, коњске а и воловске по сокацима, у коима се неби могло ни живети, да нема јастребова, орлова и гаврана, који јатомице увек над пленом својим облећу У неким пределима Турске налази се ових тица месождера на хиљаде, и неплаше се људи ни мало. За повекшање ове за здравље убиточне нечистоте покривени су сокаци понајвише грањем или даскама, те тако забрањују улазак светлости, као по свима пазарима на истоку, који су на гласу ради свог смрадежа. Главне друмове нечисте никада; и у самоме Едренету вароши од 100.000 душа, нагазио сам мале брежуљке од сметљишта, кое више од 20 година онамо лежи, па их ваља обилазити, ма и на коњу био. Тако изледају сви турски градови; срећа је само што имаде по њима много разсађено дрвеће, што су искићени многим. студенцима, и што много просторије празне уклања пагубне последице небрижљивости управитељске. Да буде слика од Видина савршена, ваља јоште напоменути двоја голема вешала, која су осовљена спрам градића за пример правосудства везирова. Хусеин дознавши за мој долазак и да сам Француз, ние оклевао ни мало, него пошаље неког домаћег чиновника, коме је наложио да моју пртљагу пренети даде у везирову палату, и да мене доведе пред њега, водећи ме са неком славом кроз најживље махале града. Уврх басамака прими ме Хусеин врло срдачно, и
разгледавши љубобитно народну нашу кокарду на мом шеширу, стаде ме запиткивати о многим стварма, које јасно показаше, да се врло стара за велике догађаје Европске. Хусеин је старац од 68 година,[3] врло крупан, а образа умиљата и поносита. Свак ће се чудити кад чује, да је из страховитог истребитеља јањичара постао шпекулант прве струке, права претржица, по начину паше Мисирскога, ког више занимље ценик од ђумрука него рат и управљање. Хусеин, газда од скоро 2.000.000 франака дохотка, обраћа силну главницу на голема подузећа. Он купује на велико жито у Влашкој, вуну на Криму, зеитин у Маћедонији, па онда продаје на мало. У равницама Видинскима и Трачкима држи ергеле од 500 коња, а 1400 добро плаћених чиновника једва што му свршују трговачке послове. Не ћу да говорим о његових 30 жена — за његове године чудна излишност — нити о коме другоме делу његова сараја, који се надмеће и са самим султановим. Овако голема имовина усред нејстрашнијег сиромашства, овакова премоћ, уречене само силном главницом, која би довољна била за оживљење читаве оне покрајине из које је исисана - то је појављење, вредно да се с њиме занимљу економисте. И ако се повећи део наше важне забаве главно вртео око политичке економије, ипак се нисам никада надао, да ћу наћи у Хусеину бранитеља слободне трговине. Он је навестио рат нашем ценику врло изврсним и разумним начином. „Наше су две земље“ рече ми, „врло на далеко једна од друге; и ја сам задуго мислио, да је ова даљина крива што ми тако мало тргујемо; али мени се чини, да ви ни са својим суседима више нетргујете, а то ради ваше царине; коме дакле продајете све своје производе? Што се мене тиче, ја бих куповао од вас многе ствари, ако би сте допустили да вам у замену дадем оне ствари, што ми овде производимо; али ја видим да вама не треба ништа. Француска мора да је сретна земља.“ Исповедам да и ја нисам био мање сретан, што сам на подунавским обалама нашао таковога помоћника, и ја ево предајем безазлене опаске Видинског везира на разматрање онима, који се држе начела забране. Као што подобна питања код нас напредују, може јоште бити, да ће нам слобода трговине из Бугарске доћи. Нерадо оставих економическог пашу да пођем у Ниш, оно огњиште свију последњих догађаја у Турској. На земљовидима је сав они предел иштећен. Доиста је за чудо, да је ови крај тако слабо познат, који се пружа уз српску крајину на српској страни, а на другој окриљује читаву Турску, јер је назначено по свим местописима 7 до 8 сати, а ја сам требао добрих 5 дана и то оштра хода. На највишем врху овог предела лежи град Белградчик, који и сам веће заслужује да га познаду геологи и сликари ради његова посебна и красна положаја на земљи од природе измученој. То је један од највеличанственијих и најстрашнијих положаја што сам за живота видео. У дубини ових дивљи богаза заиста сам нашао 7 или 8 великих села, сакривених као гнезда у непроходивој планини. По њима живе сами Хришћани. После сам наишао и на њих више, али искључиво седе у њима само Хришћани, тако да сам најпосле мислио да изидох из Турске. Слабо се знаде по Европи да је сва Бугарска Хришћанска, и да су Турци у њој утаборени као посадна војска у побеђеној земљи. Тако исто слабо се познаје мужевна сила Хришћана и дивна красота њиове земље. Немам израза за точан опис оне брдима окружене равнине, усред које се дигао Ниш из далека пријатан, као из близа смрадљив, као
све турске вароши. Нигде у нашој Европи није природа развила већег великолепља, нигде није удес или рука човечја расадила дрвеће за украшење предела толиком милином и сугласјем. И сама звезда сјаје јасније на небу. Али мора се признати и то, да посред ових красних околина влада грозна невоља. Сав се свет крије и ушути кад упази војника — па каква војника! Жене особито беже, кан да им тко прети њиовој части или стидљивости. Једва што сидох са посљедњег обронка Балкана у равнину, то јест у праву Турску, морадох да се борим са својим пратијоцима као побједитељима кад јуришају, тако они навалише на пернад мог домаћина, на јестиво, на све што им бијаше по вољи; а ја сам се често питао, видив овакове жалосне нереде, да шта ли је са оним Хати-Шерифом од Ђулхане. Хришћани подносе све мирном одважности као што се подноси строжа зима под оштрим поднебљем; али ласно се види, како чекајући на боље доба које предвиђају, своју горку судбину трпе за невољу Колико побожних уздисаја продре из груди овим поштеним људима, кад се уверише да сам и ја Хришћанин! Коликоли распиткиваху за наше обичаје верозаконске, за цркву и свештенике! Коликом ревношћу распитаваху за обреде код крштења, код венчања и код сарањивања! Колико речит свак њихов поглед, а који дубоки смисао у најмањој њиховој речци! Пре него што унидох у варош, пренуосам се погледавши на неки грозни споменик, који је жалостан знак за друштвено стање ове земље; то јест она славна Нишка кула, четвероуголна пирамида обложена са 3 до 4000 хришћанских глава оних Срба, који погинуше у битки с Турцима год. 1809. и од коих фанатизам мусулмански сагради на вратима од Ниша ови варварски споменик. Не далеко одавле као узпркос красној овој равници, неколико разорених села — но не онолико као што се мислило код нас у Францији - посведочава пролаз арбаниских чета, које су страховитије од куге и теже ће се истребити у Турској него куга. У нашим просвећеним државама тешко да итко шта знаде о овим четама, које су, да вам право кажем, уређени израз свију зала. Тешко да ће код нас ко моћи себи представити сасвим систематички на плењење уређене народе, који не живе од ина ништа него од саме пљачке и крађе. Такове су чете арбанаске, које влада турска до сада јошт није могла покорети, и које, будући разгранане по знатним пределима турске земље, не могаше да уталожи иначе, него предав им на аманет обитељи хришћанске. Ови измет човечанства обучава се у оружју од малена, и то му је занат - нож, пиштољ и пушка - то му је алат. Сваки је Хришћанин њима плен законит, природан, насљедан. Арбанаси плене рају као што наш сељак обрађује своју земљу. Кад би им ја више пута показао ферман султанов неби ли како умирио њихову надувеност, одговорише ми посмешно: „Султан је господар у својој кући, а ми у нашој...“ Таково је управо стање у Европској Турској - Становништво је двојако: хришћанско, које као плима од мора напредује силом величанственом и необуставивом к новој својој судбини; турско које као поједине стене на морскоме жалу у залуд покушавају, неби ли обуставиле валове долазеће са мора дебелога. Хришћани су заиста одавна у Турској: већ од времена Бизантинског и пропасти
Римског царства. За њихово расплођивање Турци су сами најбоље скрбили, уклањајућ их као невернике од војене службе, која у данашње доба трати и последње турске силе. У овом окорелом прогонству Хришћана, које траје од узећа Цариграда кроз четири века, јесте нешто од промисла, који је уздржао читаву обител хришћанску неоштећену. Довољно је видети ова два порекла успоред, пребројити их и читати у њиховом погледу — па онда се може појмити да се приправљају велики догађаји, и да Европа хришћанска мора на њих да пази. Хоћетели о томе неколико доказа? Ево их. Турска војска, састављена из самих Мусломана, није ништа до силом уједињена чета ћоравих, грбавих, хромих и сакатих. После уништења јаничара, који су барем живели као и друге обитељи и уз сав верозаконски фанатизам имали ипак по коју домаћу врлину, на њихово место стављена војска уредна живила је више као у манастирима, али без манастирске стидљивости, него као што се обично живи по касарнама. Они небројени бећари, који по дисциплини низамској не могу одолевати страстима — по свему истоку и онако силнијим него где другде — са хришћанским женама, падну на скоро у опачине неизрециве, којима се срамоте и десеткују. Не могу да разложим овде — па и највећом штедњом желео — друштвене последице ове дубоке и неизлечиве деморализације, која је обузела турско порекло. Да ја сам нисам налазио свуда, куд сам пролазио, трагове ове жалостиве - кобне ове трагове, који значе да народа овога нестаје, никад не бих веровао, да тако што може бити. А шта да речем о иноме грозовитом безакоњу, које се греши о чојека пре његова порода, и које се у Турској тера пакленом вештином као занат? Многи би се згрозио, да се усудим избрајати она убојства, која на хиљаде створова сваке године створитељу ускраћују. Нитко неби хтео веровати, да ове грозне ствари преписују као уредни помоћни лек неки Малтусоваца, који нису читали Малтуса[4], али су његову систему погодили. Тако пропада на очиглед турско порекло са начела многожества, у низ верозаконског Разложићу касније, колико је ово начело деловало на друштвено стање жена; колико је на мужеве, види се. И ако Мусулман умереније ужива многоженство, него што се по Европи мисли, ипак он плаћа томе начелу горки данак, али ни за што друго него да се уздржи начело. Понижујући жену понижује и сам себе; хотећи да упропасти жену, упропасћује сам себе. Многоженство не опстоји иначе на истоку него у друштву оних срамота, која ћу напоменути. На скоро би нестало Турака у Европи, да ове страсти онде завладају само кроз 25 година онако, као за доласка Махмудова. О томе не ћу више беседити; светиња побожности моје отачбине захтева, да бацим завесу на ова неваљалства човечанства. Али ја закључујем из овога, као што сам и дужан историческој истини, да такови знаци оглашују крајњи час. Усупрот диже се племе хришћанско, пуштајући зраке из средине верозаконског и политичког прогонства, и даје внимателном путнику слатку надежду. Са поштовањем и усрдием гледао сам дивну чистоту, усађену у Бугаре, особито у хришћанске: то је дивно погледати. Чини се, да их је очистила давна несрећа, у којој чамише. Значаји се учврстише жестоким покусима, које од славодобитног
изламизма морадоше поднети; домаће врлине ојачаше светилом обитељском, којој без престанка погибел прећаше. Овде се јошт налази оних врлина недодирнутих, које ослабише у нашој земљи, прерано ослобођеној: детињска покорност, поштовање жена, супружна верност, очинско достојанство. Али лепа се види и награда за ове добродјетељи у силној снази бугарских сељака, у здрављу њихове деце, у њиховом пристојном благостању по оним пределима, где им не сметају сувише Турци - као што то бива по околинам где паше седе - и где нема на близу арбанаских чета. Ја сам био неколико пута на њиховој летургији, на пример у Татар-Базарчику (буг. Коница) у оно мало цркава што турска осетљивост Хришћанима дозвољава да их полазе недељом, па да не бијаше оно неколико Турака око цркве, ја бих био помислио, видећи ове људе великога стаса, и жене разборите живости, да сам у којој цркви у Немачкој или Угарској. Жао ми је што се не могу да упустим у нека друга разматрања, штоно су плод честих мојих договора, то са пашама то са владикама бугарским. Дужан сам ради поштења да не издам, ма то знаностима и од користи било, оне часне људе, који су мени за љубав радо погазили оно ћутање, које једнима политика, другима разум предписује. Одричем се весеља, којим бих их могао праведно осудити; али не одричем се права, којим изјављујем ово, да би се морало желети, да се овакови људи споразумеју: не би ли како одвратили од османског царства жалосне оне ударце, који ће пре или после настати, кад се зачну одвајати она два народа. Сада, док ми овде говоримо, могла би се ова сврха јоште постићи уза све оне љуте ране, са којих Турска болује. Просвећене или барем паметне паше живе у доброме споразумљењу са хришћанским свештенством; али обично фали обема странама увиђење. Хришћани нетраже за сада ништа него сигурност особе и имовине, и нешто јемства за част обитељску Кад би им се ово признало, али озбиљно и на скоро, уталожила би се за подуго олуја, која може сваки час ударити. Ако ли би се то прерано случило, Хришћани тамошњи не би били спремљени; само да буде Европа на то спремљена и да поња, да решење ове велике загонетке, не ће бити ствар једнога него свију народа. На сву срећу што се ово свеопће споразумљење, у политици тешко постиживо, развија мало по мало и без знања самих оних држава, које то подпомажу. Пароброћење олакшава дан по дан ову задаћу дипломације. Француски, аустриски, англијски и руски пароброди облећу око Турске на све стране. Друштво паробродарства подунавског тако се знатно развија да кадкада нема ни места за путнике довољно. Француски бродови не само да возе наше путнике него и хиљаде хаџија мусломанских, који полазе преко Александрије у Меку, или се враћају оданле. Одеса је уредно спојена са Боспором. Најпосле град Требизонт, кључ од Перзије, који пре није слао више од 50 до 60 путника, по злим бродовима на јадра, шиље сада сваке недеље 7 до 800 паробродима аустријског љојда, а једаред сам видео код сараја у Цариграду такав један брод дупком напуњен, у коме су путници за читаво време превоза морали стајати. Није могуће да се Турска за дуго може супротити овој навали просвете, која ју са свију страна притискује. Хвале вредно настојање турског управљања, којим хоће да угуши кугу, и којим се ево кроз четири године од ње обранила, много ће допринети, да се тамо заведу Европска
подузећа, а особито ако се рђаве наредбе карантинске паметно снизе. Заиста је главни узрок усамљеном стању, у коме Турска животари, сувишно трајање карантина. Свак ће ласно разумети, да док Мусломани не хтедоше слушати разум, који њима заповеда, да заведу неке опрезне наредбе за саме себе — да је морала Европа за њих то учинити. Али не даде се оправдати она сувишна строгост, која се сада извршује, где нема толике опасности као пре. Искуство је доказало, да се куга на броду, што вози заражене или кужне ствари, после 8. дана, ако не пре, више не ће појавити: чему дакле 20. дана карантине, ако се за време превоза никакав случај не догоди? Ово друго и безкорисно тамновање одвраћа силу путника од пута на исток, пречи трговину, јер јој задаје силне трошкове и запреке свакојаке, уништује заиста сваку корист паробродарства: јер која је корист за 10. длана стићи из Цариграда у Марсиљ, кад ваља 3. недељ чамити у лазарету. Што се овога тиче, то је Англиа и Аустрија дала Европи углед за подражавање користан. Аустрија је снизила карантину по размерју здравља у Турској. Кад је Турска здрава, треба само неколико дана ради пажења. Англија допушта у својим лукама одма изкрцивати све што је из Истока дошло, ако је пут трајао 14. дана, тако да човек из Цариграда преко Лондона у Париз пре стигне него преко Марсиље.[5] Ова разлика мора да престане, ако не ћемо да пропадну Француски трговачки интереси, и ако не ћемо да осигурамо Англезима монопол трговачки на истоку. Да су карантине приугођене осталоме напредовању, које учини за кратко доба влада турска у огледу опћег здравља, Турску би земљу истраживали најживљом ревношћу учени људи. У ови пар што ми говоримо, нема ни једне знатније вароши у Европској Турској, која не би имала барем лазарет за пажење, у којима су путници подвржени неким опрезним наредбама. У овим заводима постављени су талијански, англијски и аустријски лекари, који у својој служби поступају по начелима најбоље дотеране здравствене науке. Можемо се надати, да ће и Мисир примити ову исту систему, и да ће за неколико година ови бич, који пречи опћење истока са западом, изгубити нешто од овоје силе. Трговина и просвета учиниће остало. [уреди] Турско управљање Тко хоће да точно процени друштвено стање Европске Турске, тај необходно мора да проучи прави значај њезиног унутрашњег управљања, које је у многим стварима врло изворно, и које није заслужило да га изображени народи онолико куде. До управљања овог, које је сасвим просто у деспотизму своме, може се успети сваки Мусломан без раслике. Доста је ако се султану свиди, па он може поверити највишу службу најпростијему човеку, често и најневреднијему. Да се прости бродар, хамал (товарџија) или роб може попети, и то без рада, до највише службе, то није ништа особито код њих, те тако чешће него се и мисли, оправда случај, који га је тако узвисијо. Нигде се једнакост непоштује нити извршује већма - и то у свој сили изражаја - него у Турској. Последњи просјак улази слободно пред паше, па се посади узањ као да је и он паша. Човек би рекао, јер осећају,да се она разлика мећу њима може сатрти, само да мигне или махне падишах. Будући да је ова
приступљивост к службама једна привилегија за Турке, која изкључује сваког Хришћанина, то је она у Турака уздржала високо њихово мњење о свом првенству и презирање раје. И дан данашњи бира порта највише чиновнике између најнижег реда, а не прође дан без оваког повишења, само с отом разликом да се не свршује онако крвнички као пре. Особити значај турског управљања јест, што Мусломани самотрже (монополизирају) са влашћу. Има дакле у Европској Турској читав један народ, који управља другим народом, и са којим је он туђ по језику, верозакону и по живљу друштвеног стања. Турци су се старали за то, да се како не оштети ова међусобна преграда. Они живе са Хришћанима, којих имаде 6. пута више, у истоме граду, у једноме селу заједно, кућа до куће, а не мешају се с њима; нити се поздрављају, па кад Турчин хоће да одговори на удворност Хришћанину, то бива тако хладно и понешто, да њихова уљудност и у овим поређим случајевима наличи на очитовање господовања. Турци мисле да Хришћани не вреде да их војништво[6], нити икад помислише да их зовну у помоћ против заједничкога душманина.[7] Турска влада не хтеде никад да наметне свладанима свој језик, нити да научи њихов; из овог трпљења и незнанства следовало је, да су се они који управљају, отуђили од оних којима управљају тако да не могу опћити међу собом него преко толмача. Ови су драгомани понајвише Хришћани или отпадници, који могу верношћу тако сврнути као што су и вером, те тако су Турци присиљени поверити често најважније тајне државне људма несигурним. Турско је управљање у осталоме врло просто, уз пркос променама у новије доба, за које се мислило, да ће их морати Хати-шериф од Ђулхане на европски калуп довести. Сва је моћ усредоточена у руке министерства, дивана, који је овде строжије одговоран неголи у уставним земљама, а султан, прем да се и не чини, царује више него што управља. Он управо и не влада него у своме главноме граду, и то само помоћу многе друге војске, топова и џебане, што мора да стануе онде. Изван зидина Цариградских који осим царскога великолепља, наличи на град какав ханзеатски, зачиње пустара са системом опћинства. Управљање унутарње у Турској представља врло добро управљање од средњег века но у нас. Онде су паше господа феудалска, осим наследства, села су штоно бијаху наше старе опћине, а управљају се о свом местном трошку. Иза министера - дивана - моћ је раздељена међу паше, кадије и муфтије. Првима припада управљање грађанско и војничко, другима правосуђе, а трећима верозакон. Да је свакој од ових власти делокруг опредељен точније, па да се извршује онако непристрастно за Хришћане као за Мусломане, турско би се управљање могло надати опстанку. Али ко само мало развиди стање тамошње и мало повири онуда, може се осведочити, да ове разне власти нису ништа друго него само врсте од једнога и истога деспотизма, и да ту нема прибежишта Хришћанину против глобљења мусломанског. А то размерје ј онаково као међу господаром и робом, а не као међу чиновницима и грађанима. Човек би по мерилу овога тешкога питања рекао, да је у Турској управљање двојако и двојако правосуђе, као што су и две вере, једна за Мусломане а друга за Хришћане. За једнако злочинство једни плаћају смрћу а други плате само глобу.
Харач плаћа се и од хришћанског детета, а Турци сасвим ништа. Што се тиче вере ту је нетрпљивост турска јошт већа, прем да су много попустили од старе ортодоксије од како се не учвршћује више прогонством и убијањем. Срамотно подмићивање трује свако достојанство већ напред. Годишње промењивање свију скоро чиновника сили их на многе жртве, и тако морају продавати поданицима оно што је њима продала влада. И тако даје влада сваке године управљање у најам као какву другу ствар, а најмитељу је допуштено да стече свим средствима, које му случај у служби пружа, што је потрошио за њу Тако пропадају све понове сплеткама а особито новцима сарафа (банкира), који посредују код оваких пазара увек, и који суобично рукодаваоци високих чиновника државних. Залуду протестираше султан Махмуд и садашњи владар проти овоме мићењу, не примајући ни сами никаква дара, као што је то бивало за њихових старих; ова се болест понавља под иним именом чак у сераљским зидинама, и разпростире се по читавоме царству као пре. Сада може бити да нема код турског управљања једног чиновника, па био и од највиших, кој се неби био окужио овом болести, а премештање чиновника не олакшава поданицима стање, које их тишти, него отежава сваки дан. Понајвише чиновника турских неуме ни читати ни писати, то се земља орпостила барем лаганог пискарања осталих просвећених држава. Паша удари свој мур (печат) место потписа под свако знаменитије писмо, и будући да се други управо онаки мур чува у Цариграду код порте, то се може ласно познати истоветност њихових писама. Турско управљање било би врло хитро, кад се неби одлуке задржавале митним узроцима без престанка. Кад суди судија Турчин човеку своје вере онда незна ни за какве привилегије, богатства или достојанство; може да га види и предањ дође сватко и свакад, био ко хоће само да је Мусломан; он суди у рахатли хаљинама толиком важношћу као са судијске столице. Њему не треба хаљине да сведоче што је или да му дижу достојанство. Власти, неограничене као што је и власт највиша, која их повласти, суде очински и право, осим кад суде између Турчина и раје; више пута нађе се глава, која уме помирити распре, које би се тешко у слободним државама знале удесити. Ја сам видео више пута, где паша који за кратки час растури пет или шест писама на различне стране, казавши тајницима да напишу одговоре кратке, разговетне а кадкад и знатне. Преписа неостављају никада, него затворив у гвозден ковчежић писма најважнија, спале остала сва без разлике неусколебивом хладнокрвношћу. Ако икада сретан какав победитељ свлада Турску, ласно ће све архиве читавог царства стрпати на једна кола. Осредно управљање слабо се осећа изван Цариграда, а што даље то мање. Све скоро мање послове управитељске обављају власти опћинске, које данак међу собом разрежу преведније, него што се чини да би могли по својевољној власти којом су повлашћени. Што нема у овој земљи ни поште нити икаквог опћења, морало је да постане оваково свемогућство опћина. За многе је Турке пут до Цариграда гори а више пута и скупљи него хаџилук у Меку. Када диван изда какову заповест, мора да разашље на далеко и о великом трошку татаре, ако имаду доспети на опредељено место. Живот опћински опстоји дакле у Турској већма него
ли у којој другој земљи. Скоро све размирице свршују се погодбама пријатељским. Није сумње да многа злоупотреблења опстоје само уз предсуде верозаконске; али кадкада се мора човек зачудити неким делима њеких дружина, кад види ону множину побожних завода који су означени белегом брижљивости и благости управо хришћанске. Ради тога на пример ретко ће човек наићи на просјака, сирочад или старца саморана; све такове издржава имућнији род или опћина неком нежношћу о свом трошку, без да би се овом благодарности икада чинило злоупотреблење. Није се бојати да ће се Европска Турска на скоро препунити народом, него се ваља бојати више тога, да ће народа нестати. Ко је год прошао велике равнице бугарске и трачке, које су код чудне плодности пусте; ко је год проучио силна средства отоманског царства: чуди се пуним правом што нема више становника. Али влада мусломанска једва што се брине за најнужније потребе садашње; а камо ли да се побрине за ове битне ствари ради своје будућности. Нитко не сади, нитко не уздржава друмове, нитко н надгледа опће имовине, нитко се не брине за чишћење сокака; овај последњи посао оставише тицама. У читавој земљи нема ни једне железнице, ни једног каменог моста по новој струци, ни једне болнице, штоно ми овако зовемо; никаквог завода за опће више науке, нити мерника ни грађанских ни војених, ни лечника ни лекара, осим неолико скиталица иностраних, ако изузмемо неке. Кад се ко разболи, обично и мре без помоћи; а највише мру деца. Доста је ако напоменем, како је по смрти Махмуд-султана остало само два сина и две кћери, премда је било на избор матера и лечника. Означне мане турског управљања, злоупотреблење кулука и коначења - ово глобљење без престанка; обвезање порезаника на плаћање у незгоди (као што то бива у Италији) - то све врло добро показује зашто ова земља, неимајући главница, пропада у невољу и сиромаштво. За једне је богатство велика напаст, а за друге велика погибел, тако да се богатство под видом сиромаштва од глобљења чува. Сваки дан закопава се сила новаца, или се барем уклања од радње; нитко се не би усудио, да обрати главницу на јавно каково подузеће, јер зна да ће тешко моћи кад уживати добитак. Будући да се пореза обично купи ексекуцијом или батином, то се свак граби што сиромашнији, неби ли га прошла олуја. Више него један пут нашао сам у хришћанске које обитељи турског војника, кога хранише за права бога, па он је постао газда од куће. Богатуни се често селе у Трст, Ливорно или куд му драго, само да осигурају себе и имовину, и тако ускоравају пропаст коју би могли зауставити да остану код куће. Насиљу, које се догађа ради прекомерног харача, често се уклањају читава села исељењем. Па ипак се не може потврђивати да је Турска убога или земља пауперизма у оном смислу као што је на пр. Англија. Сиромаштво турско нема прилике према себи. Турчин је тако трезан од нарави, па чува своје достоинство и у подераним хаљинама, у невољи непоказује сметње никакве, и гради се да није тако сиромашан као што јесте управо. Силног богатства у његовој земљи нема, па му се с тога и нетреба стидити ако је сиромах; као што се код нас тајна оскудица стиди пред јавним изобиљем. Ако у Турској ради богаства човек осиромаши, сиромаштво му никад не пречи опоравити се. У опће свега је тамо од средње руке и богаства и душевних способности. Па да је срећа са оном
владом, која неда ни грађанске ни верозаконске слободе већини становништва: ја се заиста небих зачудио томе, што би се тамо више сретних људи нашло него где другде. Турчину у обће нетреба много, а Хришћану, кои му је роб, слабо што више треба. Земља, на којој живе задовољила би њиховим потребама више него и која друга у осталој Европи; али би је ваљало обрађивати и дати сигурност свима, који би је обрађивали. По несрећи је уплив верозаконски; који у Турској Еве послове води, тако противан свим мислима, на којима су основана права начела благостања и просвете, да се мора турскоме царству пропаст желити чим скорије. Предразсуде мусломанске о Хришћанима тако су неграничене, као и они колониста о Црнцима, само што се не даду онако ласно оправдати као ови. Турчин навали својим презирањем на Хришћанина који зањ ради управо онда највећма, кад му овај учињеним делом доказује своју душевну предност. Најпростији Мусломан мисли да сме присилити Хришћана да му бадава вода коња, да му обавља послове и ако устреба, да му вуче кола. Више пута шаље паша рају, што му је потхарачена, на далеко да му кулучи, без да се паша брине за храну или како ће их онамо спремити. Кад сам силазио са Балкана пошаље ми управитељ суседне једне вароши 10 људи да ми носе пртљаг, само да заштеди своје коње, ја сам то отказао; па кад се после, дошав у Цариград, потужих код врховне владе ради ове злопорабе власти чињаху се да ми верују. Нема ту никаковог уредног посредника између раје, коју тлаче на поругу хатишерифа, и врховне владе, која би можда била саслушала њихове тужбе и одстранила њихове јаде, да их познаје. Доклегод устумарају управителство и поданици као на точку наоколо, дотле неможе рана да зацели која Турску пече; свакако задаће јој будућност триста брига. Намет није тако голем и не надилази о много размјерје чистих доходака, по коме се и у осталим земљама порезује; него то је зло што није размерно подељен, и што наваљује и на исти извор производа, јер се насилним начином купи, као што веће напоменусмо. Турски су ђумруци најслободнији на свету, задовоље се умереним цеником, који је ретко већи од 3 на 100 за сву инострану робу, и којим би се по умереном ценику лепи доходци могли набавити благајници државној, да су вештији чиновници па да нема мита. Сви остали намети, о којима мислим да не треба наводити ситнице, ишчезавају у рукама најмитеља, као река у песку пре него ће у море. Најмитељи продају намет поднајмитељима, ови опет препродаваоцима управо као у Ирској, где се дају у најам добра читава, па онда од њих комади, а после опет од ових комадићи све до најмање. По осталоме свету деле људи добитак - овде се дели губитак. Где богаство не произлази од радње, онда неможе 6ити него плен. Доходци у Турској наличе на дохотке фискуса. У читавоме турскоме царству нема ни једног чиновника, који би барем приближно познавао изворе доходака. За оно мало, што се у тој струци уради у овој или оној опћини, незна нитко него управо сама опћина; о пашалуку каковоме ретко тко, јер им ни је сврха да попишу земљу Сва финанцијална знаност код њих састои се у кварењу новаца, као у најгоре доба наше историје, а сада се занимље турска влада с тиме како би обалила цену курзирајућој новчаној хартији, - за коју се мислило да ће успети - будућ да се не држи обећаног формалитета којим постиже да се растурише у свет.
За владу управљајућу у Европској Турској могло би се рећи да она опћину не сматра за малолетну, као што је код нас: него да човек, као појединац, никад није сасвим слободан. Осредње владе ту нема ни за оне послове за које би требало да буде, него, од како устројише уредну војску, привикоше паше, те примају из Цариграда неке опће наредбе, јер о точним и јасним заповестима нема ни говора. Тако н. пр. нема никакове наредбе како да се држе тамнице у главноме граду, које су страховити дар-мар, где сам нашао децу, дужнике, трговце кривомерце, убице и крадљивце сваке врсти - све заједно. Гроза, која се стављају у ове лупешке шпиље, страши и саме чуваре тако, да ови не ће свакад унићи, кад би морали да их развиде; тешком сам се муком дочепао дозвољења да повирим онамо, и то само на моју опасност и погибел. Ипак правосуђе делује толико на дух човечји, да се у овим шпиљама, где су тамничари као дивља зверад сами своји, учинио неки ред и предност нека међу њима. Дужници наместише се у једну собу, убојице у трећу, само за трговце кривомерце нема места, и тако непримљени нигде, извржени су као плен свакоме ругу своих другова, и презирању поради криве мере. По осталоме су царству тамнице јошт страшније него у Цариграду: а нису него јаме, у којима су тамничари живи закопани, често без светлости и воздуха; оптужени и осуђени лаже на голој земљи, без записнице тамничарске, без икаквог јемства, ако не памети чувара, против погрешака судије или мржње испунитеља. Турци, као и сви остали становници по Турској, воле да им кадија суди кратким судом, па дошло и до батина, или као што бијаше пре обичај до сакаћења, него подносити све грозе тамновања. Ово је последње начело врло јевтино за владу, јер јој се не треба бринути за издржавање читаве војске тамничара, за то су тамнице у Турској као дућани, у којима ваља гледати да чим брже пролази роба. Кад сам посетио четири тамнице цариградске, није било у њима више од 300 апсеника - осим бања - на 500,000 душа. Турско правосуђе воли да кривац њојзи плати глобу, него да оно зањ плаћа хранину тамничарску. Премда у Турској нема поште, и то из сасвим простога узрока, јер се ретко налази, и код највишег сталежа ко би умео писати; ипак је уређена пошта јашућа на све стране, и то скоро онако као по осталим просвећеним државама Европе. За 25 сантима (6 крајц. ср.) може путник набавити једног коња на један сат, колико хоће, који му носе пртљаг хитро или лагано, како му је воља. Када је пртљаг лак, највеће даљине могу се проћи касом; ако је тешка а оно путник може пројахати странама, или као у шетњу или ради науке, без да плати штогод више. Друмови су у опће сигурни; ако ли би пак било опасно, увек ће управитељство придати путнику стражу, кад имаде ферман, или бујурду Уредну тескеру траже свакад, коју у великим варошима ваља да подпише власт санитетска; у случају да ко пренебрегне ово, или да се појави морија, морао би постајати за дуго у карантини од мотрења. Прошћад турска не грди сада више онолико путнике хришћанске. У овоме је обзиру турски фанатизам врло малаксао, и у највећма заосталим градовима као у Нишу или Софији нечује се ништа до невине псовке старе које бабе. Свуда се надмеће удворност турска наспрам путника са гостољубљем Хришћанским. Паша ће вам послати, ако сте му препоручени, своје коње, људе, често и готов ручак, кад вас је веће уконачио; иначе не ћете наћи ни конак, јер ханова нема. У Дринопољу
онај једини, што сам га нашао, био је неки градић, подељен на ћелије од 7 до 8 метра, ветраста на све стране; ја немогох пре ући док не протерах неколико стотина врана, док неочистих од смета, што вране починише, па онда морадох купити потребито покућство јер нитко не хтеде да ми га позајми. Из ових ситница може се видети, каково је стање тамошње, и како се управитељство мусломанско не брине управо ни за шта. На срећу што уљудност паша исправља вредним начином зло управљање. Најзанимивија страна овог управљања, о којој ми још ваља пробеседити, јест она, која спада на одношење између Турака и Хришћана. Ова су одношења врло проста и слободнија него би тко помислио. Како се у коме селу састави довољан број Хришћана, допуштено им је да си изберу једног главара, који онда постане драгоман и заступник њихових дела код мусломанске области. Само он има власт да пореже намет и роботу, да огласи заповести пашине и да се споразуме са пашом, ако би се раја ради какових тегоба хтела пријавити. У опће ова је служба изборна; уз све несреће, са којих пострадаше Хришћани овом службом повлашћени, ипак се јагме за њу, јер је ово једина прилика за славољубне. Више хиљада села морају се захвалити оним ајанима или коџа-башам на ономе, што мислим да се може назвати опћинска народност, јер ове речи „отачбина“ нема на истоку ни за Хришћанина ни за Мусломана у другоме смислу него мислећи опћину За њих и нема ствари од веће занимивости него што је верозакон; све што ми разумевамо у овим речима: домољубље,част отачбине, независност отачбине, то је за Турке и Хришћане бугарске, трачке и маћедонске сједињено у обћини. У Турској се познаје домољубље само по звонари и минарету. Она електрична трешња, која полети кроз државе просвећене крилима штампе, дописивањем јавним и приватним, телеграфом или железницом — то све не би се могло иначе подићи него верозаконом: тешко политиком. Ако ли се икада подигну Хришћани источни, доиста ће под крсташ-барјаком. Немојте мислити да они штогод поњају о абстрактним мислима, које за педесет последњих година начинише толико кратковечних устава у Европи и Америци: то би они тешко разумели. Они не траже него да могу радити и слободно молити се богу у својим, што мањем намету оптерећеним опћинама. Ове чедне тежње можемо себи ласно протумачити, када разаберемо како су на раздалеко села и вароши у Европској Турској. Опћења није било међу народом никаквога; једва што ретки неки путници протрчаше оне велике просторије, не оставив ни трага ни гласа о себи. Нити се ту говори једним језиком: Хришћани на Балкану порекла су славенскога, они од Родосе грчкога; на Турчина мрзе једнако: али се за то не љубе међу собом нимало; нити су се приближили до оне народне свезе, која сачињава велике народности. Заједничко није у њих ништа до мржња на јарам мусломански, која може бити за разорење прикладна, али за грађење је преслаба. Још се нероди човек код њих, у кога би се могла угледати оба сједињена племена ради будућности. Много је то веће, што се „дух опћинства“ уздржао под тешком руком победитеља, што су се Турци сами побринули да га учврсте, живећи одељено од Хришћана, разлучени кораном и Јеванђељем, многоженством и женидбом, ропством и слободом. Али бадава кад нема ту начала, по коме би биле
свезане ове частице опћинске: нема друмова, поште, књига, новина, нема народног осећања ни бојне вике. Без сумње, Турци полазе, а Хришћани долазе, али као што је с Турцима било, мало по мало; исељавање може јоште потрајати више од педесет година. Видели смо колико је требало за оцепљење Молдавије, Влашке, Србије, Грчке, и у наше доба Сирије и Мисира. Свако поједино оцепљење могло је пореметити мир света; па ту се је радило о томе, да се откине неколико удова од сакатог тела: да шта ли ће бити истом онда, кад се зачне комадати срце? Они којима је стало за решењем овога великога питања, не смеју никада заборавити, да и сам верозакон Хришћана у Европској Турској пречи озбиљно довршетак њихове нове судбине. Сви ови Хришћани цркве грчке, и следовно не припознавају госпоство римског папе. И то је међу инима тегобама једно више за источно питање, и доприноси много што римски католици ослабљују у својој ревности, која се чини да се ради искрене заједности верозаконске средиња у Сирију. Бугарима се тако одузимље један моћни део, јер су постављени изван великог јединства католичког света, и тако се замршује мање или више удаљена политика оног великог већања, које ће се започети данас сутра о њима. Хришћани источни нису оне цркве, коју им је скоро сва Европа нудила као у помоћ, него управо оне цркве, која може из њих учинити непријатеље Европе. Све се дакле скупља на то, да се позову све умне главе да преуче ову велику ствар просвете против варварства. Разложићу касније, како и турски верозакон пречи огромно оно слевање, покушано у Сербији међу Хришћанима и Турцима; јер оно није слевање или напредак него назадак, што се у Сербији чини, или што се у Сербији чинило. Но тамо и нема него с једне стране добитни Хришћани, а с друге неколико узапћених Турака. Овако исто раздвојише се у Грчкој, и доврши се исељењем свију Мусломана. У Молдавији, Влашкој, Алгерији и Мисиру сад и нема Турака. Од почетка овог века куда су! На скоро не ће од њих ништа остати него успомена, налик на опуштена гробља по трачким равнинама, која показују, где су негда била села, којих је одавно нестало. Човек се мора зачудити овоме кобноме пропадању Турака усред њихове дивне земље. Још већма се ваља чудити управљању и жалосној немоћи њиховој усред толиких извора, с којима би могли заповедати. Свему овоме злу тамошњему људи су криви више него игде. Турско управљање није него пуста теокрација. Највећи део земље припао је џамијама, што зову вакуф, то јест свештенству. Нема џамије баз задужбине и коју не би издржавали побожном неком брижљивошћу; а оне џамије, што имаду царске задужбине, имаду такођер и посебно управитељство. Она добра, што су за издржавање џамија, тако су света и неповредива, да се несме у њих дирнути, ма држава у највећој опасности била. Од све ове земље - трећине читавог земљишта и то најбољег - не плаћа се ништа у име порезе. Зли они начин, по коме паше купе сав остали намет, чини да сви доходци не износе много. За харачлију немај ни закона како да купи; финанцијалног надзорништва нема, које би пазило да се сачува држава од превара харачлијнских. Турска је богата, прем да се чини да је осиромашила: из самих пиринчјих поља у Трацији могли би се силни доходци добити, кад би их људи обрађивали паметно. Али и саме понове, које учини султан Мухмуд, биле су на шкоду државним финанцијама. Тако исто и
уведење уредне војске није служило него да се паше обогате, - јер им не треба да држе војску за себе - а они који плаћају да осиромашне. Да је реда ма за искру, овој би се земљи могло повратити потребна сила и живот, који избива; али вера, која је завладала турском главом, не даде се спојити ни с каквим точним редом. Доклем у Турској имаде један народ који мисли да је рођен да живи о трошку другога, који је проклет, да тече ови трошак; доклем једнога све то више нестаје а другога све то више настаје: дотле ће Турска увекићи у сусрет неизбеживој коби својој. А томе се диви сав свет. Свим поновама, које бијаху учињене под упливом корана, била је сврха, да с њих Турци ослабише, а Хришћанима не задовољише. Да се сједини коран и Јеванђеље - то је задаћа за решење; јер кораном се управља Турска сада, која се, силом догађаја, читава похришћанила. Има на истоку да се разреши не само питање политичко, него и вер-законско, као за време крст-ратова. Бој између Мусломанства и Хришћанства Ко је само мало разгледао Турску, може ласно доказати, да Хришћанство дан по дан то већма завлађује Турском. Од оне велике и страшне војске, која некад допре до Бечких зидина, не остаде него нешто задње страже, која се растури у пола разваљене тврђаве, штоно су последње прибјежиште корану Србија отресе са себе јарам и усади крст; а тај се крст блиста на барјацима са звонара по Молдавији и Влашкој као и по препорођеној Грчкој. Несјединивост од ова два верозакона, мусломанског и хришћанског, јест толика, да Турака онда сасвим нестаје, где не влада њихов верозакон искључиво сам. Човек би рекао, да и само поднебје, које Хришћанима прија, постаје за њих кобно. Тако и би, да Турци за мање него тридесет година оставише ослобођене покрајине подунавске и грчке, и да у оним пределима,где они јошт господују, живе вазда у забуни као у земљи душманској. Треба их само видети у Београдској тврђави, где су као затворени, без опћења са земљом коју заузеше, више тамничари државни него ли војници политичке обсаде: свуда глас звона надглашује дерање хоџе; њихова моћ изчезава пред умом хришћанским. То је прва супротност, ради које се путник у чуду нађе, како ступи у ову земљу од супротности. Свуда коран и Јеванђеље: у споменицима, у оделу, у обичајима и тако рекавши у самоме воздуху. Независтност српска има лик верозакона и строгости, као и одушевљење мученика, који за њезино утемељење пролише крв своју. У највишем као у најнижем сталежу не чује се него клетва Мусломанима; код сваке светковине оре се без претанка песме побожне и јуначке. Имена хришћанских светаца иду од уста до уста, иконе у свакој цркви а Богородица у свакој кући. Српски свештеници постали су чиновници; а то је од великог напретка у земљи, у којој нетом бројише хришћанску децу на главе као марву; без права, без имена обитељи, без да им се знало за године, а често ни за име њихових родитеља. И тако је било прво следство ослобођења верозаконског да се ујачи свеза обитељска, и да се тако опћинама даде неки живаљ спајајући. Данас сутра биће млади кнез, који сада влада у Србији, својој земљи од веће користи: хоћу само да напоменем, да говори добро Француски, и да је схватио племениту задаћу, коју му је будућност наменула.
На ове огњишту ослобођење Србије букнуће први пламен источној слободи. Овде је Хришћанство одржало прву победу, за којом вапију данаске народи у Бугарској, Трацији и Маћедонији. Сви су ови народи Хришћани, али, осим неки, немаду цркава, школа, грађанског права ни домаће сигурности. Неколико Турака, који су у оружје саливени, и које је ласно познати по војничкој одећи, тиште што више могу поштене и радне Бугаре, који су прави првобитни Хришћани, и које коран управља неком врстном фанатичке и беспослене војске. У ове две речи лежи сва тајна источне политике. Никад се неможе Турчину доказати, да је Бог из оне исте земље створио и Хришћана и Мусломана. Морали бисте видети, како презирно поступа најпростији Османлија са рајом, то јест са хришћанским поданицима султана. Ови морају увек да устану пред Турцима, да се уклоне с пута, ма и у блато, да им даду најлепше воће из воћњака, па су јошт сретни, и то дан данаске, ако сачувају част куће пред насиљем турским. Да ови гадни нереди нису од више векова као уредно стање Хришћана у мусломанским земљама, то нитко не би хтео да верује. Али ко је видео како жене беже кад улазе каваза или низама, може помислити, какови вековити страх узнемирује њихова срца. Коран је прави извор свима овим неправдама; ова кобна књига тиска турско порекло да све већма и већма води пропасти, куд и онако иду великим кораком. Толковали ми како нам драго филозофически науке коранове, њих ваља судити по делу, дакле по многожеству, по духу војевања и пљачкања, што све коран уздржава у својим следбеницима; и по несвладном опирању његову против сваког побољшања друштвеног стања. Коран је узрок што султан не сме да узимље Хришћане у војску, коран пречи рају, што не може постићи своју велику сврху, коран и јест, који казни смрћу сваког мусломана, који би се покрстио; коран и јест, који забрањује раји да се попне до велике какове службе. Коран је у Турској заједно и верозаконски и грађански законик; тако да се у управитељству и у правосуђу ништа не сме исправити без оскврнућа садржаја коранског; а то би било богопсовање. А то и јест, што уништује сваку наду каковој промени, не само што се тиче Турака међу се, него и што се тиче одношења између Турака и Хришћана. Коран пречи доиста заједничко благостање Хришћана и Мусломана више, него што би пречила просвета Турцима самим. За се имаду Турци многу вредну врлину, какове се не налазе у изображених народа. Они врло воле своју децу, а особито штују старчад. Коран им заповеда, како да држе жене своје, њежније и човечје, него би ко могао помислити по деспотичкој влади харема. Трезност је њихова велика, и трпљење у несрећи чудесно. Гостољубље им је спрама путника великодушно, и ретко ће пасти рођак њихов у невољу, а они да му непомогну Али сва ова својства изчезну, сва блага воља престаје, ако се хоће што за Хришћана. Предразсуде о црној или белој кожи по нашим колонијама нису толике, колике су у Турака о верозакону. Ма се Турци и уверили да не знаду ништа о медицини, о кирургији и о многим иним уметностима механичким, за то је коран да их узвиси над ове маленкости, или да их барем теши. Најлуђи мусломан мисли, да је он од сасвим вишега племена, него икоји, ма и највештији Хришћанин. Духу верозаконском у Турака многу је превагу дало богатство турских џамија. Да
право кажем, џамије су и једине зграде у земљи. Где су Мусломани једном завладали, ту нису ни трпели никог уза се; за то су доходци, којима су ови споменици обдарени довољни, не само за управљање и сјајност њихову него и за издржавање многих њихових чиновника. Не би нашао села, које не би имало барем једну џамију са добрим дохоцима, од које се не плаћа пореза, и која се добро држи. Иних јавних завода Турци и немају Хришћани не смеју од Турака да саграде цркву, нити да обесе звона, нити да се препозна с лица да је црква, осим у Цариграду у махали Пери, али то се разуме ради посланика свију хришћанских земаља. Европу Турци прозваше презирно земљом неверника и чуде се што Франки не ће да клањају Мухамеду, прем да то виде од Турака, ако и не оном ревности од неколико година. Паробродарство зачело је сметати корану; и ја сам наишао на неке пуританске Мусломане, који се живо забринуше око следства, која могу настати са овог брођења за турску веру. Дочим се овако све око њих мења, укупно Турци ипак се не мичу. Међутим поред ове окореле негибивости Турака помичу се ипак два народа од разна порекла, Бугари и Грци, једни колена славјанског, други потомци грчког поцарства (Bac-Empire), оба спојена вером и заједничком мржњом против турског зулума. Ови су Хришћани грчког обреда, а суђено им је да праве темељ новој држави, која ће постати на развалинам османске власти у Европи. Њихов значај познаје се јошт мање него онај њихових господара, јер живе од више векова, осамљени од осталог света, опкољени Дунавом, са три стране морем и страхом од куге. Ове велике грчко-славјанске обитељи имаде седам пута више него осталог становништва, тако да је ствар ретка наћи у Турској Турчина. Становници ове земље наличе на разбијено стадо оваца, које чува неколико невиђених и плашљивих пастира. Али и Бугари зачеше се надати бољему, и то за то, јер опће са иним Хришћанима Европским: и рецимо да су се врло мало научили из посљедних покрета Европских у новије доба, толико ипак научише да могу разабрати симпатије које осећамо за њихово стање. Њихова сумљива ортодоксија не плаши се мање римске вере него и мусломанске. Њихова вера има нешто од оне независности хришћанских обреда у Сједињеним државама сјеверне Америке, некакву тежњу супротну јединству, некакав дух, што је налик на презбитеријанизам Шкота. Политика Европска попустила би од предразсуда својих против значаја грчке вере, да га боље познаје. Премда имаду једног патријарха у Цариграду а другог у Москви[8], ипак не спаја никакова свеза хијерархичка, да нити симпатија ове високе свештенике са свештенством хришћанских покрајина у Турској. Србија има свог митрополита независног, а Влашка свога. Синод Цариградски нема управо никаковог уплива у грчку цркву Ови синод није ништа него управљајући савет, састављен из владика in partibus, који обично седе у Цариграду а људи им не знаду ни за име. Ове владике имаду уз призвољење Турака, којима слепо служе, знатне дохотке од својих епархија. Око патријарха има сила чиновника, сами подмићеници и муктаџије, као за време пропасти грчког царства. У залуд хтеде патријарх Григорије пре грчке буне да уреди свештенство; није му пошло за руком ни онда, кад је сакупио око себе поближње владике, јер су били сви непостојани и развикани, и понајвише од њих пре него се запопише, прости чиновници или слуге. Сваки владика, када је веће завладичен, што је
обично стигао новцима, управља епархијом како уме, више харачлија него апостол, задовољан ако само сакупи од својих парока прекомерну порезу, што ју ови својим парохијанима намећу. Тако се обичаји турског лакомства увукоше међу грчко свештенство, и може бити, да Хришћани у Турској толико трпе од својих свештеника, колико и од Турака. Ради тога је била прва брига српског кнеза Милоша за време његова управљања, да уреди званичним цеником одредбине свештенству, и да умањи број свештеника, којих је било у размерју потребе сувише. Грчки верозакон данашњи ни је ништа друго — то са жалошћу исповедам — него велико глобљење које умножава све оне невоље, које одавна тиште Хришћане источне. Што је свештенство грчко подељено на двоје, то јест, на попове и калуђере, тим се раздвајањем слаби достојанство овоме сталежу потребито. Владике су понајвише тако лакоме као и паше, и највећи број попова присиљен је починити ствари, које се не дају сјединити са њиховим достојанством. Владика гули а попо просјачи. Кад умре парох, коњи, хаљине и покућство припадне владици. Они дижу десетину; продају не само свете тајне него и смешне амајлије од болести, проти плазиву сваке врсти, и опраштају грехове за новце. Видео сам више него један пут, како ови црквени главари иђаху гомилице на гробље, где је било на надгробницом изабраног јела, печења и добра вина, што је лако верни народ нагомилао онамо „за спасење мртвих“, а мало за тим био је то ручак чиновницима. Премда се нико не усуђује да дирне у ове безазлене обичаје, ипак се народ тиме упропашћује, ког је и онако Турчин исисао, јер то бива под разним видом и врло често. Сваки свештеник гледи да сакрије како живи од очију својих главара, који се слабо брину за науку Христову, само ако им се точно плаћа што им припада. Па где су ти закони, којима би се могли управљати свештеници, сеоски, раздељени великом просторијом, и који никад и не видеше свог владике! Мало по мало постаје свака парохија неодвисна, парок шурује како може са месном власти, па онда стриже, — ако ли смем овако да рекнем — својим овцама ову вуну, што остаде иза Турака. Ове невоље источних Хришћана произлазе из тога што нема осредње владе никакве, буд добре, буд зле, па тако припадају као плен анархији и усамљивању Свако село има своју пустару, хладну шуму, и гола поља, ту се населе Цигани, индичког образа, гарави, витки, праве парије ондашње просвете, које влада није могла нигде да насели, премда јој је многа земља необрађена, а Цигана више од 400.000 душа. Чини се кан да све бежи пред друштвеним упливом у овој земљи, коју је природа тако сретно удесила за уживање. Хришћанство за право рећи господује, само што се Мусломанство с њиме препире за то господовање, и које је ради тога знаменито, јер се опире варварству, мусломанском. Како је слаба ова зрака светлости, ипак је довољна да поджеже ватру која мал се неугаси. Хришћани источни доиста нити су грчки нити су римски, него Прахришћани. Ако ли робовањем очамише, али прогонством ојачаше. Њихова безазленост приличи детињској, јер им је чиста. Верују многе ствари, које по верозакону не би смели веровати; али је ово веровање благо, и у њему нема ништа од нетрпљења и фанатизма мусломанског. Чудовитом
чистотом живота прославио се најбољма њихов верозакон, какав био да био. Никад се не чује у њих да је који преварио девојку, да се учинила прељуба или о наравној деци, убојство се ретко догоди, и увек је криво турско насиље. Јединост обитељска, поштовање родитеља, љубав очинска према деци, благодушност и одважност у свакога: то је, чему се путник мора да живо чуди, кад путује онуда. Али поред свега овога не треба мислити, да је у овим људма утрнуло свако осећање за слободом, и да се они не надају за своју веру славноме и добитном времену. Сада, дочим се овде разговарамо, узвисило се ово осећање на највећи степен, премда је у дно срца збијено ради осамљених села и јербо нема никакове свезе федералне. Неке просвећене владике подигоше школе, у којима сам налазио децу дивне памети, која су учила бугарски, језик свој народни као и грчки, језик црквени, и турски, језик управитељства, пишући речи у три реда, турске у средину, за то, да га она два друга међу собом угуше данас сутра, рече ми одушевљено неки учитељ. Ко хоће да продужи уплив хришћанског начела на будућност Европске Турске, мора да га мотри са два његова главна гледишта, то јест, са грчког и славенског, јер свако од њих има свој посебни лик. Верозаконски и књижевни уплив припада недвојбено грчкој обитељи, која је заузела јужну и западну страну ове земље. Уплив војнички и сељачки чини се да је по дедовини славјанске обитељи, која је највећа и будући духа јуначкога сва једна војска, осим хришћанских Арбанаса, који су ради пљачкања и скитања свога прави бич ове земље. Грци се уместише међу Родопе и оба мора: Славени по Подунављу до Балкана, раздељени од јужне своје браће великим долинама бугарским од Ниша до Едренета. Онде у ономе великом продољу одлучиће се некад судбина хришћанских народа на истоку. Овуда пружио се пут из Беча у Цариград. Пет или шест великих градова као што је Ниш, Тријадица, Шаркоје, Базарчик, Филипоље, то су му главне постаје. Над читавим овим друмом царује с југа Родопе а са севера Балкан са својим подбојима, који су пуни опрезних хришћанских брђана, а некоји и војнички учвршћени славним манастирима на Рилу и на Светој Гори, на којима имаде пушкарица и топова. Овде сачуваше тајни пустињаци од векова недирану веру грчке цркве, дочим Бугари са обе стране Балкана ови драгоцени аманет чувају, кријући га по густим планинама. Турци се никад не усуђују проћи овим опасним кланцима иначе него са великом опазности и оружаном пратњом: а од прошасте године зачеше намештати знатну војску на најзнаменитија места. Нитко не би могао прорачунити, од колике би несреће било, да се запале ове главице — у Турској се све зачиње ватром — а звона нигде, којима би се могло звати у помоћ. „О да су нам звона!“ завапе често Хришћани, „звона разносе глас божи и глас слободе по свету.“ Турско царство не опстоји иначе него кроз усамљено стање, у коме се налази народ грчки и хришћански. Од посљедњих ратова и одкада се хришћанске владе вазда мешају, и све политичке послове, снизио се и фанатизам турских попова, а с тога изгубила се и турска живост, у којој бијаше сва њихова моћ. Улеми се само брину како да потроше силне дохотке од џамија, а паше пре највећи јунаци постадоше људи од промета и тргују житом и зеитином. Није више барјак пророка, који
скупља војску него попис; нити им је за вођу јуначка ватра, него батина. Једном сретох у Цариграду султана, који пошао бијаше у џамију да клања — био неки турски празник — а пред њиме је ишла банда, свирајући Марсиљчицу (la Marseillais). Пред свима Кизлар ага (La chef des eunques noirs) на коњу а за њиме много сопећих паша по прашини пешке, то су биле главе од царства. Ова супротност говори много. И сами Мусломани нису падали нице; свак гледаше без бојазни у лице ономе, од кога пре неколико година не могаше поднети погледа. Не види се више, да би Мусломани онолико трчали у џамије да узму авдес; и тако се све збија на деморализирање војске, да и сама смешна униформа, у коју Махмуд војске тури. Ова чудна смеса светог и непосвећеног, клањање Мусломана и песме бунтовничке, варварство и просвета - све то довршује пропаст изламизма, њему на очиглед. И само многоженство, што Турци сматрају за комад раја на овоме свету, изгубило је много од свога чара. Черкеским ратом и ослобођењем Грчке понеста им извора, из којих долазише пре најљепше робиње; из Абимније долазе само оне, што их прогна паша Мисирски. Сада не остаје за харем него неке гадне Црнице, које ће утаманити ови обичај, који више шкоди начелом него ли злопорабљу, а особито јер је прескуп него да се разоићи (pour être universalis). Ја сам добио дозвољење да развидим пазар од робиња, где се тера она гадна трговина на срамоту просвети, коју чиновнички гњев владара у одаљењим покрајинама прогони, а пред нашим очима дозвољује. Да јадна и грозовита погледа! У једном поускоме двору, наоколо са собицама, чами иза решетке, као звериње у зверењаку каквоме, три или четир стотине несретница - испуцале усне од жеђе у прљавој одећи, чекају на посљедњу понуду купаца. Неке од њих имаду губаву кожу, да је страхота погледати, неке плачу, неке ућуташе невесело, неке сврнуше очима нице изнемогле од плача. Трговци од овога гнусног пазара шеташе смејући се горе доле, оружани крбачем у кинџалом. Нисам се могао оканити разматрања на овоме месту од туге и срамоте. А мало пре недалеко одавле, на другој страни луке у Пери чуо сам певање у хришћанској цркви, и видео сам како под окриљем нашега барјака Францускиње шећу поносито. Не — доиста не ће Европа дуго трпети тога, да се са светињом њезине вере њој на очиглед тера овакова спрдња: та ваљда нису у име Исуса Христа прављени уговори за одржање ове системе. Источни Хришћани устали би били већ сто пута на оружје, да их не оставише њихови свештеници, који дрктајући пред пашама морају за невољу да тиште народ. Ако ли која Хришћанка, буд жена туд девојка, имаде ту несрећу те се допадне коме Мусломану, ту нема сигурности, за њезину чест. Унутра по царству забрањено је свакоме да се потужи; а ако би које одслаништво пошло да тражи у султана правицу, незна да ли ће право доћи. И дан данаске догоди се да владика мора потписати у име хришћанске своје браће похвалницу каковоме наши, који их је глобио. Фанатизам турски мисли, да може учинити све што хоће са неверником кауром. Коран заповеда, да их треба уништити свакако, понижавати и злостављати где се само може. Закон је мусломански тако сачињен, да Турчина може побунити и сама она мисао; кад би наиме могао бити једнаки суд за њега и за Хришћанина. Видео сам код многог паше, где несретна раја на колена пуже по читавој соби до
њега молећи за што обореним очима. Чега се год раја дирне, то Турци држе за осмрађено; то сам ја искусио у једном купалишту јавном у Тријадици. Да видим какове је топлине вода, турим руку у воду, али ту неки крупни Турчин полети намах из воде, па онда упрегоше слуге да испаљају из леђена сву воду, које није било мање од 100 хектолитара, а после се испричаше говорећи ми: „простите, али ви сте Хришћанин.“ Деспотизам корана владао је и самим Махмудом, великим поновитељем. Кораном се увукао деспотизам у Европу, Хришћанство ће га повратити у Азију Данаске не остаде од корана ништа него начело многоженства, пропаст турског порекла, исквареност чиновника, неред влада, опће избивање имовине, и неплодност земље. У Бугарској се плаћа надница по 23 сантима, ован се продаје по два франка, а во' по 40 франака. Несретан уплив корана чини се да је низценио све вредности: кад је човек изгубио цену, каква ће бити осталим стварма? Хришћанство би је могло подићи, да је грчки верозакон, као што га описах, оставио за се уз онолико ропство толико живаости, колико му је требало за ово велико поновљење. Али хоће се грчким Хришћанима за препороду њихове грађанске и верозаконске слободе нека помоћ од латинских Хришћана. Каква ће бити та помоћ? Па ако начело Мусломанско мора да пропадне од Хришћанског, колико ће трајати ова борба? По посебном значају грчке цркве може се ласно распознати, да она ларма, што је чине нека велика господа од политике, ради неког верозаконског родбинства, нема разумнога темеља. Без сумње је несрећа по Хришћане Европске Турске, што нису једне цркве са осталим светом католичким; али ако они надвладају, неће се растопити у другоме коме живљу, који би могао узнемирити равновесје Европе. Када они једном узмогну својом народношћу, посебност њихове вере спојиће се врло добро с њоме. Ако узмемо коликом су горљивом бригом веру своју проти свакоме туђем упливу, па и под самим мусломанским насиљем, можемо се надати, да ће је бранити, кад се једном ослободе, од сваког користивог (intéretté), тицања. А осим тога, да изгубе слободу верозаконску, неопходно би тратили и политичку. Тешко да ће они потражити у Москви папу, кад већ једном не хтедоше римског. Би ће с њима, као са Протестантима у Немачкој, кои су једне цркве под различитим уставима, или као са свима католичким државама у Европи, које не зависе ни која од које, прем да су сједињене у Риму. Оне хришћанске владе, којима је суђено посредовати код овог великог посла, то јест код препорођења истока, мораће свим својим упливом потпомагати слободу верозаконску Хришћана у Турској. То је најсигурније средство да се уздржи мир; јер је веројатно, да ће дух верозаконски имати велику задаћу код утемељења нове народности, којој је суђено насљедство турских посадишта. Неће требати ћорда Собјеског против Турака; неколико година јоште, па остарело турско царство распашће се само собом, јер га и сам Бог разграђује. Без сумње да је хтео промисао с тиме што чува у умирујућем понешто живота да даде владама времена да пронађу једног наследника овој земљи из међу себе. То и јест управо што решење ове загонетке отеже данаске. Истина да Грци и Славени чине велик народ; али слабо се познају међусобно, нити би могли тако на скоро захтевати, да им се даје достојанство, које приличи народу, управо као што се много људи не може назвати војском. Познајемо судбину неколиких
јужноамериканских држава, кое хтедоше процвасти пре времена; животаре, на велику штету просвети, као у грозничавој млитевости, којој се незна за свршетак. За Европу је источно питање од превелике важности него да би га могла пренебрегнути. Част Европе хоће, да се већ једном доврши увредно за њу поступање умирућег изламизма са Хришћанством; али мир Европски тражи опет, да се Хришћани не ослободе онако површно пре него буду за то. Ваља их приправљати мало по мало на живот политички, од прилике онаким начином, којим је успело кнежтво Србија; ту би морао турски диван да даде Хришћанима права грађанска и верозаконска, па онда да се ставе ове правице под окриље договора. За сада је Србија на правом путу к просвети. У сваком обзиру живи се у Србији боље него и у којој другој покрајини турској. Србија ће бити огњиште понова хришћанских или гроб турској влади. Ако ли не похитре са поправљањем устава по осталим покрајинама мусломанским у Европи онако као у Србији, не ће требати него крсташ-барјак, па ће планути сав исток живом ватром. Опрезног мотритеља не може мимоићи она наличност, која представља борбу начела хришћанског са мусломанским, на борбу настајућег он да хришћанства са тадашњим погањством. А особито се указује ова наличност на ономе истоме земљишту. Ко види богате и великолепне турске џамије са добрим дохоцима; па ко слуша како пева муезим са високог и танког минарета те зове Турке да кљањају, помислио би да је кад какове церемоније старих поганаца, у којих чим мање богова тим више храмова бијаше. Римљани нису више прогонили Хришћане тадашње него ли Турци данашње: они се такођер мораше скривати кад хтедоше да се моле богу; господари од света чинише из њихових жена и кћери, што им би воља; свештенике њихове бацаше пред дивљу зверад; и о новој вери говорише само презирно: па она нова вера влада сада половицом света, а њихове величанствене зграде крије сада коровина. Поганство је пропало кроз своју исквареност; оно је било доспело, само другим путем, до исте разузданости и слабости, до којих доспе и изламизам у наше доба. Когод је читао Марцијала и Петронија, наћи ће у Турака оно исто пропадање ћудоредности, осим ума књижевног и уметног. Народи, којима се губи ћудоредност, нагле к пропасти. Овакова судбина стиже и Мусломане. Та тко не види, да ће они тешко преживети 50 година, осим ако на срамоту или из милости просвете. Европа их трпа у лазарете, само да се не окужи са њих, и ставља под контумацију све што долази из њихових земаља. Да ли ће Европа мирно гледати, како се тамо тргује људма на поругу њезиних закона грађанских и верозаконских, као што то нетом бијаше кад се јошт плаћао харач Алгирским гусарима? Кад је могло настајуће хришћанство свладати поганство царског Рима, зар да се плаши победно Хришћанство млитавог Изламизма? Све нам даје надежду, да ће ову борбу довршити победа начела хришћанског. Без сумње ће се то постићи не онако као за време крстни ратова - крсто-боја -, верозаконским одушевљењем и племићким пожртвовањем, него мирнијим и уреднијим савезом, који владаре води. Кад човек види ово нехајство за ову ствар, рекао би да оне старе пизме није сасвим нестало између Грка и Латинаца, коју је Тасо тако жалостиво опевао. Европу је помоћ забринула и тако помаже само да не обруга своју савест; али осетиће, да се ту о шта више ради него само о богословном
питању. Од судбине истока зависи судбина хришћанског света и просвете. 1. ↑ Ово је писано 1842. а од оно доба се је и у Аустрији понешто преиначио политички живот. 2. ↑ Две околице у Францији, славне ради њине красоте. 3. ↑ 1842. год. 4. ↑ Малтус је пронашао за срећу човечију неку систему, у којој предлаже, да би се имало уморити свако дете, у којега није тело здраво и читаво, и много иних крвничких начела. 5. ↑ Тако се путује из Београда преко Панчева у Земун. 6. ↑ Гласа се да је у дивану шерашћер предлог учинио, по коме би се и раја имала узимати у низам. 7. ↑ Још г. Бланки није познао стање народа у Турској живећи, како овако говори. Муамедани и Христјани нит су имали нит ће још за дуго имати заједничког било душмана било приатеља. Корект. 8. ↑ После Петра вел. нема у Русији Патриарха. ZNAMENITI SRBI 19. VEKA Pisac: Andra Gavrilović. KNEZ SRBIJE MILOŠ OBRENOVIĆ VELIKI Narod pripoveda, narod veruje, a glas naroda glas sina Božjega… Ustanak 1804. planu, obuhvativši Šumadiju, Podrinje, Posavlje i požarevačko Pomoravlje s Resavom. Koračajući živo napred, ustanici imadoše prilike svakoga dana davati letopiscu neobičnoga gradiva, i u tom se uspehu jednoga dana po osvojenju Karanovca kretoše da uzmu i carski grad Užice. Svaki uspeh dotle iznese po koje novo ime na glas: dvojno osvajanje Užica vezano je za slavu imena, onda još vrlo mlada i malo znana vojvode Miloša Obrenovića. Glavni zapovednik te srpske vojske, Jakov Nenadović, imađaše uza se protu Matiju Nenadovića, rudničkoga vojvodu Milana Obrenovića sa bratom mu Milošem, arhimandrita račanskoga Hadži-Melentija, protu gučanskoga Milutina, čuvenoga kapetana Radiča Petrovića, popa Luku Lazarevića, Cincar-Janka, Lazara Mutapa, kneza Grbovića i druge. Dva srpska topića nateraše suze na oči starim užičknm Turcima još pre boja kad ih, izišavši da odvrate raju od napadanja na carski grad, opipaše svojim rukama i uveriše se da nisu od drveta, kao što su oni dotle mislili. Srpska vojska opkoli Užice sa sve četiri strane: sa severa na Tatincu i na Krčagovu do Kruščice stajaše glavni zapovednik Jakov, sa zapada od Ponikava knez Milić Kedić i arhimandrit Hadži-Melentije sa Sokoljanima, s juga na Zabučju prota Milutin, a s istoka uz Đetinju Milan Obrenović sa bratom Milošem. Noć u oči Svetoga Ilije 1805. godine bejaše krasna i u čarima raskošna letnja noć. Vojvoda Jakov zakaza u to doba sastanak svih starešina na Kruščici. Tu se imađaše
dovršiti sporazum o napadu, a to bejaše, za svaki slučaj, i poslednje viđenje vojvodâ i starešinâ, jer je za malo već trebalo otpočeti odsudnu borbu. Velika vatra osvetljavaše zborno mesto njihovo, tisućama varnica poletahu nebu a sa njima se dizahu i strepnje koje u srcima zavladaše. Moglo se znati — i znalo se — šta će se dobiti ako Užice bude osvojeno. Ali se teško mogahu predvideti zle posledice kobnoga neuspeha pa možda i pogibije. Ko zna gde bi se onda zahuktana nesreća narodne propasti zaustavila? U Užicu zapovedahu janičarske starešine: Omer-aga, izaslanik besnoga Hafis-paše niškoga, strašni Bego Novl,anin, Osman-aga, brat dahije Fočić-Mehmed-age. Borba sa njima ne bejaše šala. Tisuću slutnja ispunjavahu grudi srpskih glavara; stotinu strepnja strujaše dušama njihovim; a misli — čas vedre i mile, što prijatnom toplinom zagrevaju srca, časom strašne i crne, od kojih se duševnim očima stvaraju najužasnija priviđenja nesreće narodnoga ustanka — takmičiše se u brzini sa bezbrojnim iskrama svetloga plamena što obasjavaše ovaj čudnovati zbor... Većanje nije trajalo dugo i sporazum je bio gotov. Noćas će se odsudno napasti puščanom i topovskom vatrom. Još su samo koji trenutak glavari na okupu, a onda će se razići na četiri strane i očekivati ugovorene znake za napad. Tada priđe vatri jedan Kremanac, čovek u najboljim godinama, za koga je vojvoda Jakov već znao da je dotle o mnogim n mnogim događajima unapred kazivao svoj sud, za čudo uvek tačan. — Znaš li — upita ga Jakov sada — šta nam nosi sutra Sveti Ilija? — Sreću! — odgovori onaj s mesta. — Bog te čuo! — prihvati Jakov. — A šta misliš: ko će ovde na kraju krajeva zapovedati? — dodade Jakov očekujući odgovor: Srbi ili Turci. — Evo čuj: biće mnoge krvi, mnogo će se dobiti, i opet: sve će se rasuti, i sve će ostati — eno na onome! — odgovori upitan i prstom upre na Miloša, koji seđaše na kladi baš kraj samog ognja. — Ne može biti? — namrgođeno prozbori Jakov. — Istinu ti velim! — Hajd' ne zaludniči! — završi Jakov govor gotovo srdito. — Bolje bi ti bilo da si malo prilegao, jer ti, boj se, Bego Novljanin neće dati zore odspavati. S čudnim nekim osećanjem pogledahu glavari ispod očiju Miloša; a kad se, gotovo odmah za tim, raziđoše svak svojoj vojsci, i Miloš se krete — ali s kakvim mislima, s
kakvim osećajima, to listovi istorije ne znaju kazati. Da li je te noći duša njegova tako rano — jer on tada bejaše tek u dvadeset-petoj godini svoje mladosti — zapazila zvezdu života njegova, ili mu je život tek tada nastajao? Istom je mogao stići svak na svoje mesto, as Kruščice dade prota Nenadović Turcima u Užicu aber da njihova vlada prestaje. Za malo — pa se oko Užica steže gvozdena karika srpske opsade, i borba se razvi na svima stranama pa se produži i sutra dan, dok po podne Turci ne dadoše znak da žele pregovarati o — predaji. Grad — varoš — pade, tvrđava osta, ali se urediše odnošaji dvojne vlasti. I tolikim uspehom bejahu Srbi sada zadovoljni. Prvi koji uđe u Užice bejaše Miloš. Njemu je bilo suđeno da završi oslobođenje toga kraja. Kad već i beogradsku tvrđavu imadoše u svojim rukama, srećni ustanici srpski pođoše napred. Na putu je stajala — užička tvrđava. Nju osvoji Miloš 1807. Ali pri jurišu na šanac Miloš pade teško ranjen: olovo mu prožsže grudi. II dok su srećni pobedioci ulazili u tvrđavu, za ranjenoga se vojvodu spremahu neobična nosila: između dva konja, koji iđahu jedan za drugim razviše trubu platna i na nj položiše ranjenika pa ga ponesoše u Beograd. Teške rane junak prebole i opet se javi izvidan i ojačan. A glas mu iz dana u dan rastijaše, da skori događaji potvrde istinitost neobične reči od pre nekoliko godina... Pa ipak, kako se obično zove, prvi ustanak nije ono polje rada na kome je Miloš odnosio najveće megdane svoje. Mlad, zdrav, srčan, hrabar junak i mudar vođ — Miloš je ime svoje, i u toj periodi narodne istorije, upleo u onaj venac kojim je sudbina, za tolike trnove vence, nagradila savest naroda srpskoga. Pa opet — rođen od roditelja Todora i Višnje u Srednjoj Dobrnji, selu nahije užičke, na Todorovu Subotu godine 1780. i odrastao u brizi za sačuvanje svoje ličnosti a za tim razvijajući rad kao pomoć i dopunu radu starijega brata, po majci, Milana Obrenovića, velikoga vojvode rudničkoga — Miloš je upravo poslednjih godina te periode događaja stao u red onih koji su imali da odlučuju o sudbini zemlje i naroda. Ali to bejahu teške godine i među njima najteža poslednja, 1813. Poslednji i najžešći otpor na zapadnoj strani Srbije dade Miloš na Ravnju, gde su Srbi, po rečima Vuka Karadžića, „za sedamnaest dana takovu vatru izeli i muku podneli, kakva ni na jednome kraju Srbije nije bila«. Poslednja, pak, odluka koju je Miloš imao izvršiti, donesena je u najtežem času: na glas da je Vožd ostavio zemlju i da su Turci prešli Moravu, bude izabran Miloš da sa dve hiljade konjanika poteče Beogradu dokle ga Turci nisu zauzeli. Ali ustopce za prvim stiže i drugi glas: Beograd je pao a Turci zašli u Šumadiju, robeći i paleći. Miloš ipak pođe niza Savu. Na Zabrežju se nađe s Jakovom Nenadovićem koji ga pozva da se skloni u Srem. Tada je Miloš izrekao one znamenite reči: — Kad moju staru majku, ženu i decu razgaze Turci, šta je vajde da i ja sam živim? Dosta je braćo izginulo vojujući sa mnom; pravo je da poginem i ja, kad drugojače nema
života! I Miloš, jedini od velikih vojvoda, ostade u Srbiji. Poslednji pokušaj njegov da se odupre Turcima bi u gradu užičkom, za njega tako znatnom kraju; ali ne imajući ni hrane ni ubojnih potreba, morade napustiti Užice i saznavši da su se Turci već smestili i u njegovu domu u Brusnici, Miloš — i ako bejaše svoju porodicu sklonio pod planinu Kablar — pođe pravo u pogibao. Kod takovske crkve, kod koje će se posle godinu i nešto više dana započeti nova perioda srpske istorije, Miloš se preda Ali-agi Serčesmi, koji ga odmah prizna za kneza nahije rudničke. S jeseni 1814. smesti Miloš svoju porodicu u selo Crnuću. Prilike bejahu neobično teške: u početku razborita, kad ostade na Sulejman-paši Skopljaku uprava turska htede povratiti dane minule vladavine dahiske. Ali ta želja turska izazva u Miloša koji sada bejaše glava i nada naroda u Srbiji odluku da se — sila silom progoni. I dotle spreman, na Cveti 11. aprila 1815. u malenoj crkvi takovskoj, čuvanoj ograncima rudničkih planina, bi još jednom utvrđen dogovor narodnih prvaka koji složno staviše Miloša na čelo pokreta. Odatle se Miloš javi u Crnući i, obučen u vojvodsko odelo, razvi zastavu vojvodsku uzviknuvši: — Evo mene; eto vas — rat Turcima! Otpoče nova vojna, u kojoj se ističu naročito bojevi na Ljubiću, Požarevcu i Dublju. Procenivši snagu svoga, toliko iznurenoga, naroda, i znajući menljivost sudbine i varljivost ratničke sreće, Miloš ne mišljaše kušati boga Marsa. Već u samom početku novoga pokreta program rada Miloševa bejaše jasan i utvrđen: odbrana od zulumćara; ne rat protiv cara; pogodba sa carem o izvršenju onoga na što je Turska već obavezna i što je devetogodišnjom vojnom srpskom bilo izvojevano; vratiti stvar na ono mesto s kojega ju je sticaj prilika potisnuo bio poslednjih godina. Taj mudri program izvede mudri Miloš do kraja. Pobedama u pojedinim bojevima bejaše izvršena prva tačka; a kad se na Drini i Moravi pojaviše velike vojske sultanove, Miloš, stupivši u novu pogibao, izvede i drugu tačku: predstavnici turskoga carstva stupiše u pogodbu. Teško je bilo dovesti stvar dotle. Vlada prvoga krivca, Skopljak-paše pade. On htede ponoviti dane dahiske uprave; neumitna sudbina ponovi na njemu kaznu dahijâ. Dotle rad Milošev imađaše za obrazac rad narodnih starešina prvoga ustanka. Od toga trenutka on menja način rada, jer je promenjeno p polje rada: sa ratničkoga pređe se na diplomatsko bojište. Osnova za taj rad bejaše već ranije spremljena tolikim žrtvama; trebaše samo um koji će ga izvesti: za to se javlja Miloš. I on uspe u prvim pregovorima sa silnim Marašlijom: srpska deputacija ode u Carigrad a kad se ona otuda vrati, siđe Marašlija u Beograd u kome se nastaviše novi pregovori. Zbir svega pregovaranja Miloševa dovede stvar lagano dotle da se iz skromnih početaka razvi — država srpska. Iz dana u dan koračajući napred, stalan u odluci koja snaži Srpstvo a ruši pređašnju silu tursku, uveren u pobedu svoju i svoga naroda — Miloš upotrebi sve sile i sve prilike da Srbija doživi znameniti dan Sv. Andrije 1830. kada je na Vračaru, na spalištu Sv. Save, pročitan hatišerif kojim se Srbija priznaje za državu.
Bezbrojne su smetnje, u zemlji i van zemlje, stajale Milošu na putu i on ih je savladao: umom i odlučnošću. Bukureški Mir od 1812. ugovaran u ime dva silna cara, izvršio je, u koliko se Srba ticao, tek Miloš. Nimalo manji ne bejaše posao izvesti odredbe toga mira nego steći prava na njih. Istorija života Miloševa 1815.—1839. u isto je doba istorija nove države srpske, sudbina istoriskog Mira Bukureškog u odredbama koje Srpstvo obuhvataju. Godine 1830. Miloš je svečano potvrđen u dostojanstvu naslednoga Kneza Srbije, u kojoj, postigavši uspeh s polja, ne bejaše unutra još sve uređeno. Borbe na tome polju dovedoše do ustava po kome je Porta, kao vrhovni sudija srpskim savetnicima, mogla u svako doba ukočiti svaki rad srpski i onemogućiti akciju Miloševu. Stoga Knez Miloš 1. juna 1839. dâ ostavku na presto u korist svoga starijega sina Milana i skloni se u Vlašku. Godine su se nizale, događaji su se razvijali dotičući se, često, krajnosti, Knez je Miloš imao različitih doživljaja, koje je sve isplatio i krunisao narod u Srbiji kad je Staroga Gospodara, na znamenitoj Svetoandrejskoj Skupštini, pozvao na presto srpski 11. dekembra 1858. Stari Gospodar uđe u Beograd 25. januara 1859, obiđe Srbiju, ia ušavši na taj način u Obećanu Zemlju ispusti svoju veliku dušu na Krstov dan 1860. u svome dvoru u Topčideru, da potomstvu ostane kao Miloš Veliki. „Narode — snago moja!” bejaše deviza Miloševa. U njoj je karakteristika unutarnje uprave njegove: između prestola i naroda ne mogaše biti srednjega staleža. Ideju, pak, nacionalnu, kojoj je Miloš bio predstavnik svojim radom u pitanjima poglavito spoljne prirode, lepo je karakterisao njegov biograf i lični poznavalac: „U ljubavi, u mržnji; u prijateljstvu, u neprijateljstvu; u izdašnosti, u tvrdovanju; u vlasti i bez vlasti — Miloš je bivao i prav i neprav; i otvoren i lukav; i bujan i smotren; i veran p zaboravan; i stalan p promenljiv; ali, u težnji da ruši Turstvo i da diže Srpstvo, bio je svakad jedan isti, nepomerno stalan, večito veran, nikad zaboravan, svakad dostižan n nikad umoran”. Srpstvo i Srbiju on je ovako stavljao jedno prema drugome: — Srbija treba da je kao kakav vitez na belom konju na vrh kakvoga velikoga brega. Odelo na vitezu, njegovo oružje, i orma na konju treba da se sjaje na daleko, te da mame Srbe sa svih strana u ravan oko onog brega, na kom stoji vitez. On s toga mesta ne treba da silazi dokle god sva ravan pod bregom ne bude puna naroda tako da za tuđine ne ostane ni malo mesta... U braku s odličnom saputnicom svoga života, Kneginjom Ljubicom, Miloš je imao ženske dece i dva sina: Milana i Mihaila. Mihailo je bio ponos svoga oca n nada srpskoga naroda. — Да ли је неко можда читао књигу Симе Лукина Лазића "Кратка Повијесница Срба" из пред краја 19. века?
Срби Народ Најстарији Прва асоцијација на ову реченицу, била озбиљна или поспрдна, је на књигу истог наслова др. Олге Луковић-Пјановић. Реч је о значајној књизи јер, као што ће се видети из овог текста, антиципира доказе о почецима цивилизације у Евроазији, на простору Подунавља и Балкана. Уосталом, “подунавска” школа о настанку Индоевропске цивилизације на овом простору није била спорна за многе ауторе, почев од нестора Кијевског до Сипријана Робера. Подсетићу вас да је читав низ српских аутора XИX и XX века доказао ову тезу, споменућу само неке, Милош С. Милојевић, Илија М.Живанчевић, Ненад Љ.Ђорђевић, а осталима, неспоменутим се извињавам. Наравно да данас озбиљни научници немају дилеме. После откривања цивилизација Лепенског Вира, Винче, Старчева и каснијих, јасан је континуитет Индоевропске цивилизације, па би чак и лаик могао да цитира нестора Кијевског да се из Подунавља “разиде сја славјански јазик,” или да цитира грчког хроничара Лаоника Халкокондила: “Род Трибала, Срба, на целој земљи је најстарији и највећи, поуздано знам…” Пошто живимо у својеврсном историјском холограму, лажној историји која је овладала људским умовима јер се већ вековима упорно намеће, увек се обрадујем кад научни институти Европске Уније предузму научни пројекат који треба да докаже неку унапред припремљену тезу, која ће гласити како је баш на територији једне невероватне холограмске пројекције која се зове “Европска Унија” сконцетрисана сва памет овог света. Тако је тема опсежног истраживања хаплогрупе Р1 и Р1а Y-хромозома (мушког) обављена на широком простору централне и западне Азије, Индије, Пакистана, Афганистана, Сибира, а на западу Иберијског полуострва, британских острва и Скандинавије, и наравно Балкана. Познати генетичар са Универзитета Оксфорд, Стивен Опенхајмер, закључио је да је Р1а генетска линија настала у Северној Индији, да је “Јужна Азија логично место коначног порекла М17 (генетски маркер Р1а), да је процена да је ова генетска линија стара 36.000 година” (?). И други генетичари, Перичић (2005.), Пасарино (2002.), Семино (2000.), Спенсер Велс, траже почетке ове расне групе у Украјини, јужној Русији, северној Индији, Персији, пустињама централне Азије, одакле су, тобоже, кренула нека племена, Индо-иранског порекла и расула се по Азији и Европи, што нас доводи у већ одавно прежвакану “историју” германско-бечке историјске школе.
Но, онда следе статистички обрађена истраживања, врло свежа, да не кажем од пре две године, која успостављају врло просту чињеницу, да је најстарији заједнички предак са Р1а1 групом, старом 11.600 година нађен на Балкану (Србија, Косово, Македонија, Босна)! Најстарији заједнички предак нађен у Индији је стар 3.675 година, а ДНА извађен из скелета на налазишту Андроново, које је прави “дарлинг” научника с тезом, стар је између 1.800 и 5.500 година. Да не би испало да ја “теоретишем с тезом”, даћу вам статистички преглед истраживања сложен по процентуалној заступљености гена Р1а1: Срби 63,39%;Мађари 20,4; Пољаци 56,4,Украјинци 54;Белоруси 39;Казањски Татари 24; Литванци 41;Македонци 35;Хрвати 29,3;Гагаузи 26,8; Чеси и Словаци 26,7;Швеђани 17,3;Данци 16,7;Немци 12,50;Грци 11,8;Албанци 9,8. Сви остали европски народи између 0,5 - 8%. У централној Азији “рођаци” су нам Ишкашими (68%), Таџици из Којанта (64%), и Киргизи (63%). Хаплогрупа Р1а је врло честа међу племенима северозападне Кине (Бонан, Донгксианг, Сабар и Ујгур). У Индији је Намита Мукерџи обавио широка истраживања 2001.године и утврдио да се заступљеност Р1а налази у северној Индији равномерном распону 35 - 45% становништва свих каста, од Браминске до “недодирљивих.” Наравно, С.Шарма, који је истраживао ужу групу, Браминску касту, утврдио изузетно висок проценат Р1а1 од 72,22%, устврдивши одмах да је то “доказ” о месту порекла хаплогрупе! Не, драги мој Шарма, то је доказ само да су се Брамини строго придржавали кастинског обичаја да се не мешају са нижим кастама. Да ли овом тексту треба закључак у облику “прста у око?” Мислим да не. Не треба се упињати да се докаже оно што је очигледно. Принцип је врло прост. “Нечега” има највише у центру, а ка периферији тог “нечег” има све (процентуално) мање. Могло би се већ сада рећи да корени наше цивилизације нису “Индо-европски”. Ово је флоскула XИX века. Сада је јасно да је светска цивилизација “Евроиндијска”, и да се мора “написати” из почетка. Заправо, прочитати из почетка јер је одавно написана. Једна од битних одредница новог светског поретка је потискивање “образовања као непотребног” и афирмисање “вештина” које ће нас успешно водити кроз “модеран, материјалистички свет.” Такав модерни “вештак” без мозга (знања) идеалан је за манипулације сваке врсте.Тако ће и естрадно презентирана светска историја, да је
“цивилизација” сада тамо где је ситуирају богате земље (јер сиромашнима треба мало тога, а историје понајмање), имати идеалног протагонисту у необразованом морону чији су хоризонти “патике, шопинг центар, естрадне караконџуле.” Нема бојазни да ће то нарушити божански поредак ствари, а истина јесте божанска категорија. Што би рекли антички Грци (којима дугујемо мање него што се мисли), Сапиенти сат. Милан Видојевић. Београд, 19.06.2009. Непрочитани“ Мемоари Проте Матије
Погубљење Ђорђа Ћурчије Аутор: Живорад Јанковић, Број 1016, Рубрика Фељтон У целом сплету околности није сувишно подсетити и на судбину писама упућених са Врачара. Поред свог основног усмерења (за Цетиње или Цариград) она су стизала и у Русију најчешће тако што су преписи тамо упућивани и посредством руских архива сачувани. Тако је и са писмом за митрополита Петра, послатом по Дамјану. Потом, устаничко писмо упућено од Ужица српској мисији у Цариград је такође доспело у Русију. Главни део сачуваних устаничких аката преживео је тако што се на разне начине нашао ван земље. У
самој држави, услови за опстанак су крајње неповољни, а процес уништавања траје деценијама. Најтежи ударац писана грађа настајала у устанку доживела је у дане слома државе: „Јаков Ненадовић у Совету напунио два бурета најважнијих писама и на Забрежје, да се у Цесарију претуре, уместо ракије. После је Андрији заповедио, те Совет запалио, да не би Турци важна још писма затекли“. ДЕЛО САВРЕМЕНИКА Иначе, 15. јул 1804. и 1. мај 1805. представљају „датуме“ у животу устаничке дипломатије. Сачувано је више аката издатих баш тога дана и упућених на разне адресе. Тако је 1. маја датовано писмо руском цару, пуномоћје за чланове цариградске депутације, писмо руском министру Чарторијском, руском конзулу Балкунову, Петру Чардаклији и молба султану... Толико је писама сачувано и доспело до потоњих истраживача, а није искључено да их је било још. Сви поменути акти издати су у Остружници. Овде већ помињани земунски књиговезац Гаврило Ковачевић крајем прве године устанка саставља и штампа своју стиховану хронику о побуни у београдској области: „Пјесан о случајном возмушченији в Сербији прикључившемсја и о
изображенији дел Сервијанов в дјејствији произведених“. Овде кључна реч наслова „возмушченије“ среће се и код Вука Караџића, и за касније ауторе тај израз је уместан. „Овај посао сви сувремени писци бележе као изненадан, случајан, изнуђен – без претходне спреме изазван необичном самовољом и суровом сечом кнезова“. МИ СМО ИЗВОРИШТЕ СВЕТСКЕ КУЛТУРЕ Божидар Митровић, доктор правних наука, аутор капиталног рада «КолоВени (Словени)
«Законоправило» Светог Саве или «Крмчија» (од српске речи крманити «управљати се») од XIII века je први грађански кодекс Срба, Бугара и Руса хришћанског периода и данас је важећи црквени кодекс Српске, Руске и Бугарске православнe цркавe. То многи не знају а многи скривају. Реч је о уобичајеној западњачкој геостратегији намери да нас провинцијализују, како не бисмо схватили да смо у култури и праву били извориште. Да смо били прва средњевековна земља после Грчке која је «реинкарнирала» римско право, док су неке земље то учиниле тек почетком XIX века.
- Моје интересовање за право је део породичне традиције, јер ми је и отац дипломирао право у Београду. После завршених студија права у Београду и одбране магистарског рада, 1987. године, на основу сопственог пројекта «Анализа виших облика привредне сарадње између југословенских и совјетских фирми», отпутовао сам у Москву привремено, и остао до данас. Издавачка кућа «Јуридическа литература» је 1991. објавила на руском моју књигу «Рекламације у међународној трговини», која је практично означила повратак римског права у СССР – каже др Божидар Митровић, уважени српски интелектуалац и одличан познавалац древне историје Словена, говорећи о себи и разлозима који су утицали на то да се озбиљније посвети изучавању старих списа. - Докторирао сам на Московском државном универзитету «М. В. Ломоносова» 1996. с темом «Рекламационо право», што је нова примењена наука у оквиру уговорног права. Хтео сам да напишем малу књигу о фресци «Српски чудотворци» која се налази у Архангелском саборном храму у Кремљу, где је приказан Св. Сава и његов отац, преподобни Симеон – Стефан Немања а објавио сам историју Словена до VI, века на 756 страница у боји у формату 30 х 30 см. Руски историчари права признају да је право, односно римско право, у Русију
стигло преко Србије, односно захваљујући «Номоканону» («Законоправилу») Светог Саве. Међутим, званична историја каже да је право стигло из Западне Европе? – Тек сам у Русији сазнaо да је Законоправило (Кормчја књига Свјатово Сави Сербсково, како је Руси називају- «Кормчая книга» святого Саввы Сербского) било темељ права у хришћанској Русији. У Србији Крмчија је проглашена 1219. године, у Бугарској 1221. а у Русији 1272. године и то је био први српски, бугарски и руски грађански и црквени кодекс хришћанског периода. Ја подвлачим први кодекс хришћанског периода јер су научници у Ксанту на реци Србици пронашли старији кодекс на каменом обелиску који је исписан азбуком ликијског периода. Крмчија Св. Саве је у себе инкорпорирала неке основне норме римског права. У једној ТВ емисији 1999. године истакао сам да сам за огроман значај Крмчије сазнао тек у Русији када сам у часопису «Јус Антика» прочитао чланак Владислава Ципина, православног свештеника. У емисији сам навео да сам крив, јер можда нисам могуће добро научио, или сам те чињенице заборавио, али ми се јавио покојни Димшо Перић, који ми је објаснио да је он православни свештеник и професор црквеног права на Правном факултету у Београду, и да нисам ништа заборавио, јер у уџбенику «Национална историја права» од 400 страница има свега пет реченица о Крмчији. И данас, 2009. године, у новом уџбенику «Националне историје права» нема више од неколико реченица о Крмчији. Њен значај се, наравно, скрива. Зашто је то тако? – Због тога што на Западу неће и не желе да признају прави, истински допринос Крмчије, а наши полтрони такође не дају, или не смеју да дају, одговарајући простор да се не би открио огроман значај тог српског средњевековног акта за опште очување права. У суштини, ми смо прва средњевековна земља која је после Грчке, да се тако изразим - васпоставила римско право. До данашњег дана Законоправило је важећи црквени кодекс Српске, Руске и Бугарске православне цркве. То многи не знају, а многи скривају. Јер, ради се о уобичајеној западњачкој геостратегији - да нас провинцијализују. Не само да не допуштају да будемо први, већ не допуштају да схватимо да смо били извориште права и културе. Запад је све до 19. века уништавао и скривао текстове римског права. Фактички су уништавани извори римског права! Кажите нам разлог зашто је то рађено? – Немачки историчар Нибур је радећи у библиотеци Веронског сабора случајно тек 1816. године (подвлачим у XIX веку), нашао уџбеник римског права, Гајеве «Институције» на пергаменту преко којег су биле исписане расправе Светог Јеронима («Epistole at Polemica»). Разлог није био само недостатак пергамента после распада Римске империје, намера је била да се сакрије имовинска форма геноцида у којој је, преко концепта несвојине и негирања имовине, католичка црква постала власник не само сакралне имовине на Апенинима него и претежне имовине богатих
Римљана, чије су куће постале једнобродне католичке цркве. Тако данас секте делују у Србији. Али суштина скривања римског права на Западу тиче се порекла тог права. Нас су учили да је римско право по пореклу грчко јер су Римљани наводно, прва знања о праву стекли у грчким колонијама на Апенинима. Али моја нова открића показују да је римско право по пореклу било етРуско и да су Римљани прва знања о праву сазнали од Етруских (ми неправилно говоримо «од Етрураца») који су себе називали РасСени (по данашњем Срби односно Руси). Етруски правни текстови су били написани азБуком етруског периода, као што показује и «Златна плочица» која је нађена 1961. године у градићу Пиргију. На тој плочици очуван је из IV в.п.н.е. назив КолоВени, који су глосатори (при транслитерацији тог етруског азбучног текста на латиницу) погрешно прочитали као СлоВени. То објашњава зашто се инквизиција манијачки борила против хелиоцентричног система, који је био основ знања колоВенске цивилизације која је претходила грчкој и римској цивилизацији и култури. Али већ у време Римске империје све што је било колоВенско преименовано је у хел(В)енско и поистовећено са изразом грчко па је приписано или Грчкој или Риму. Када су, водећи Папске ратове на Апенинима, потомци Етруских покушали да обнове Пишу, Азически/родоВерни/пагански фалусни храм, којим се преносило знање о васкрсу живота оплодњом, Ватикан је забранио обнову и преименовао град у Пису. Тако је Ренесанса започета, не као обнова колоВенског/слоВенског, већ као обнова хеленског/грчког и римског знања и уметности! Због тога ни наши научници неће и не смеју да прикажу огроман значај Законоправила за обнову древног права, пошто је оно мост разумевања не само римског права, него и права које му је претходило. Мој чланак «Порекло и првобитно значење речи iustitia/јустиција и њена примена у Закону XII таблица» Руска академија правосуђа у Москви је објавила у Зборнику радова са научне конференције, где сам изложио ова открића, назвавши га правом научном сензацијом с поузданим доказима о словенском пореклу римског права. Тај чланак, са целокупним мојим излагањем, објавио је Пенсилванијски државни универзитет у свом годишњаку о праву. Ја сам објаснио зашто је тачна констатација руског научника Леонида Николајевича Рижкова да реч јустиција потиче од српске речи устити: у првоисточнику римског права – Закону XII таблица субјективно право није било подељено на пуномоћје и тужбу/actio већ је све било тужба у оквиру које је тужилац морао правилно да изусти божанску формулу тужбе као тест да ли је субјективно право, које потражује, основано. Руске и српске судије данас мисле да су они јустиција/правосуђе па се понашају као самодовољна каста. Они често и не слушају «божанско» устење тужиоца или туженог, него као тајна секта, пресуђују оно што они мисле да знају, али по природи судског спора не смеју да изусте у расправи, пошто је то двостран процес, па се судско решење појављује као чувена Хашка (тајна) оптужница. Од те самодовољности и несхватања суштине јустиције и потиче сва корупција у правосуђу. Али, иако потенцирам да је Ватикан и католички клер уништавао изворе права, па и изворе римског права и културе, јер су изворници претходили појави Рима, подсетио бих на једну недовољно разјашњену геополитичку игру Ватикана. Ватикан је преко своје агентуре из Пољске нудио Србима обнову Холмие*, да би подстрекао Србе на устанак против Турске, с надом да ће Србе покатоличити. Ватикан је знао да су се у
прехришћанском периоду Балкан, Мала Азија, ЦисАлпинска и ТрансАлпинска Галија називали КолоВенија или РасСија. Да би то прикрили створен је мит о наводном граду Рас. А на италијанском и данас се Холм каже Collina што је скраћена форма од КолоВенија као и БосНија и МосКоВија/МосКВ-а. Тако се КолоВенија у речи повратници претворила у Холмију, која је и реализована као ЈугоСлаВија. Ја оцењујем да је после Косовске битке, коју Срби нису изгубили, у правном смислу Турска понудила преосталој елити Срба прављење породичне уније. Лазарева ћерка се на основу тог концепта удала за Бајазита управо по православном обичају. Али, испоставило се, они и ми различито схватамо дату реч, брак и породичну Унију. Као што се и данашњи улазак у Европску Унију може изродити у унијаћење. Кажете да и данас постоје две цивилизације?! – Србија није ни Исток на западу, ни Запад на истоку. Србија је остатак православно-словенске цивилизације. КолоВенска/слоВенска цивилизација родоВера (који верују у Род својих предака и потомака) разликује се од Западне, територијалне цивилизације у којој се припадност одређује територијом на којој неко живи. До 509. године пре н. е. персонална припадност роду био је основни принцип организовања друштва. До те године примарне привредне гране биле су земљорадња и сточарство. Била је то колоВенска/слоВенска цивилизација толеранције, која је истински поштовала и стимулисала различитости родова. Те, 509. године, Латини/Рамни као војна и трговачка олигархија, извршили су пуч и забранили све исконске, Азическе (паганске – паг значи род), родоВерне, колоВенске/словенске знаке – посвећене дуалном божанству Коло (кретање Мајке Земље и Сунца – Арила). Али је ипак очувано много тих знакова Кола. Најстарији очувани култ Кола (Аз - праИзвор) је у Лепенском Виру. Азически знак Кола у Лепенском Виру представља круг Сунца са два зрака - то је Аз/Ас, или «первоначало». Из речи култ Коло настала је и реч култура! Древни СлоВени тог периода су имали поглед на свет «Све је Коло» по којем су Сунце, Земља, природа и човек – једна целина. Тиме што су уочили да се Коло као божанство/Бог/Боуки материјализује на пресеку дрвета у виду годова (једнина: год) одредили су годину дана као јединицу обнове природе. Захваљујући томе могли су прећи са номадског на седелачки облик живота. Древни Словени су крстом делили небо, па су према «кретању» Сунца у том годишњем циклусу, схватили да Коло дарује четири годишња доба. Из речи колоДар је и настала реч каленДар. КолоДар је било тајно знање КолоВена. Цивилизација КолоВена се од Лепенског Вира и Винче раширила брзо на цео «свет» управо захваљујући тајном знању: «Када сејати, а када очекивати летину». Али после 509. г.п.н.е. територија је постала основни принцип организовања друштва. Зато је, наводно плебс, после 509. г.п.н.е. тражио да се обнародује каленДар. Указујете на велике разлике тих двеју цивилизација? – Једна цивилизација је била првобитна - родоверна, где је род као субјективни
елемент, био основни постулат цивилизације. Она друга, успостављена 509. г.п.н.е.,је територијална цивилизација. Римски пуч односно Римска револуција постао је могућ када су се стекле друштвене околности да трговина постане основна привредна грана, па се Рим ширио као територијална и трговачка целина. Рим је постојао докле год је могао да се шири и да увлачи у своју «мрежу» нове територије. Зато је и данас Кока-Кола један од најскупљих брендова – зато што изражава тај римски концепт. Сада се и Америка нашла у истој ситуацији као и Римска империја. Може да постоји само ако се шири. Америка би, милом или силом, да «заузме» Сибир како би продужила своју територијалну концепцију свемоћног центра, која се претвара у агонију. Зато се Обама овако с љубављу односи према Медведеву, као Антоније према Клеопатри. Али тај императив територијалног ширења, као услов америчког опстанка само је спољни ефекат проблема пред којим се нашао и Рим. Реални аспект је, као и код Рима, оно што је израз савремене кризе: фетиш новца – фикција «реалне» размене добара у окупационим односима или, како су Римљани говорили, «Ve victis/Право победника», које подразумева неједнака давања јер моћник даје безвредан папир стварајући осећај перспективе код пораженог а потлачени даје реална производна добра, према «европским стандардима» као новим методом окупације. Упозоравате нас и на процес романизације Србије? – Процес романизације се своди на процес провинцијализације Србије, а води унијаћењу и покатоличавању. Запад улаже милионе евра и безвредних долара да створи код Срба психолошку представу да су ови простори били део Рима. Са тим циљем је у области Венето недавно организована изложба «Римски логори на тлу Војводине - континуитет културе». Туристичка организација Србије нетачно представља православне једнобродне цркве као романику (иако су оне изникле из форме родоВерног стећка), јер то намеће и плаћа «Транс Романа» из Беча. У Виминацијуму је стављен акценат на римски период иако (Винимацијум) садржи и далеко вреднији и старији колоВински период. Римски логори су били, заправо, прекид континуитета наше културе и цивилизације. Ту су биле окупационе јединице, као данашњи «Бондстил». С једне стране имамо извориште древне цивилизације Винче и Лепенског Вира, што је био извор и центар културе целог света, и наше, српске културе. То је тај прави континуитет. Са друге стране, Запад, Ватикан, САД и Немачка покушавају сада у свести Срба да покажу и докажу да је српска територија била само саставни део Рима и да је била Римска провинција! То се не представља као нешто негативно него као највећа част за Србе. Али то је провинцијализација у најцрњем смислу те речи, пре свега зато што су пре римских логора на овом простору постојале далеко веће културне вредности, то што је било извориште културе, коју су те војне, окупационе хорде свесрдно уништавале као родоВерне (паганске), као израз по њима застареле културе и Азичества (паганских обичаја). И данас нам Запад огњем и мачем али и «позитивном» стимулацијом намеће да заборавимо сопствену прошлост и историју. А ми јесмо, заправо, извориште културе, не само сопствене него културе целокупне Европе. Облик романизације Србије је и брисање азбучних натписа са београдских излога и улица.
Београд је данас као у првим данима аустро-угарске окупације у Првом светском рату, када су окупатори забранили употребу азбуке на улицама града. Сада покушавају перфидно да прикажу како је и латиница српско писмо. АзБука је настала из Азическог погледа на свет древних КолоВена, из култа Аз Лепенског Вира. Латиница је настала из азБуке етруског периода, али не треба да буде наше писмо јер је увек била средство потискивање Срба, СлоВена и средство уништавања трагова КолоВена! Шта је најбитније да српски народ схвати? -Наша историја не почиње са неким VII или VIII веком. Ми Срби живели смо на овим просторима одвајкада, али под другим именом, као КолоВени, односно СлоВени. Наши преци су живели под називом Венети, Вини, КолоВени, Венди, Коловенти, у преводу - Сунца венац/род, чак и на Апенинима, у Малој Азији где има и доказа, и записа, пронађених азбучних назива. Све је то била једна цивилизација која потиче из Винче, Лепенског Вира. То је наше исконско извориште. Али, на жалост, ова истина није доступна српском народу. ТВ Србије то не сме да објави у вечерњим часовима највеће гледаности. Биљана Живковић
Антрфиле: Понављање галских ратова Да ли је случајно ово што се дешава српском народу више од 15 година? – Наравно да није случајно. Рат који је био на подручју бивше СФРЈ није ништа друго него понављање Галских ратова. НАТО је само применио оно је што је радио и забележио Гај Јулије Цезар у својим «Записима о Галском рату». Цезар је завађао словенске родове (Гале, ХелВете/КолоВете) и користио их – једне против других. Подударност је више него очигледна. Видите ли како су поделили српски народ на неколико «суверених» земаља. Све је било припремљено још за време Броза. Рат деведесетих година вођен је да би се испунили Напуљски услови, према којима земља која преживи грађански рат не враћа већи део добијених међународних кредита. А СФРЈ је узимала међународне кредите јер због «Хладног рата» Запад није хтео да купује нафту од СССР, па смо ми као тампон зона, Западним кредитима куповали на Западу фабрике да би испоручивали у СССР конфекцију, одећу, обућу, кондиторску и другу робу широке потрошње, а из СССР-а повлачили за Запад нафту. После окончања «Хладног рата» нисмо више били потребни као тампон зона. А питање отписа тих кредита је остварен испуњавањем Напуљских услова али тако да је Запад, на рачун српског народа као заложника, остварио и своје геополитичке циљеве да потисне Србе преко Дрине и поново успостави на
српским просторима римске (окупационе) логоре у виду Бондстила. Ватикан, који све ово и реализује, одлично познаје наш родоВерни принцип различитости и толерантности, због кога у Србији не важи принцип успостављен од стране Римског сената: «Сви грађани Рима су Римљани», који данас важи у свим земљама Запада, па су «Сви грађани Француске Французи» и «Сви грађани САД - Американци». У Србији никад «Сви грађани Србије неће бити Србијанци» на основу чега нас и парчају, деле, уништавају јер у Србији свако зна од којег је српског или другог рода. Не схватајући темеље наше родоВерне културе толеранције различитости они сматрају за своју обавезу да деле Србију, да је регионализују. Али не разумеју да у цивилиазције родоВерја не постоје границе. Србија је свуда где год да је један Србин. Зато Руси с љубављу говоре: СербИја, што на руском и значи Србин сам и ја. *«Зет-а и ХолМија су два облика исписивања израза Коло/Холо, Кол(оВен)ија чиме се и Ватикан погрешно руководио и плаћао емисаре који су дизали Sрбе (КолоВене) на побуну против Турака ради обнове ХолМије – КолоВеније» («КолоВени/СлоВени и континуитет културе и права» - изводи на: www.bozidar.ru).
Вакрс предака
На Тргу чудеса или чаролије (Piazza deli Miracolli) поред «колоКољне/звоника» у Пиши/Пизи налази се скулптура деце, коју су језуити назвали Три Амура јер су пропали сви њихови покушаји да је замене на статуу Пизана или Галилеа, што потомци Пишана/Кур... (одакле и реч курија – Скупштина мушкараца) нису допустили јер би то изменило смисао композиције: васкрс предака се остварује
рађањем деце, те су РасСенке/Српкиње рађале најмање троје деце
Глоса: Наша историја не почиње са неким VII или VIII веком. Ми Срби живели смо на овим просторима одвајкада, али под другим именом, као КолоВени, односно СлоВени. Наши преци су живели под називом Венети, Вини, КолоВени, Венди, Коловенти, у преводу - Сунца венац/род, чак и на Апенинима, у Малој Азији где има и доказа, и записа, пронађених азбучних назива. Све је то била једна цивилизација која потиче из Винче, Лепенског Вира. То је наше исконско извориште. Али, на жалост, ова истина није доступна српском народу. Глоса: Процес романизације се своди на процес провинцијализације Србије, а води унијаћењу и покатоличавању. Запад улаже милионе евра и безвредних долара да створи код Срба психолошку представу да су ови простори били део Рима. Са тим циљем је у области Венето недавно организована изложба «Римски логори на тлу Војводине - континуитет културе». Туристичка организација Србије нетачно представља православне једнобродне цркве као романику (иако су оне изникле из форме родоВерног стећка), јер то намеће и плаћа «Транс Романа» из Беча. Глоса: Србија није ни Исток на западу, ни Запад на истоку. Србија је остатак православнословенске цивилизације. КолоВенска/слоВенска цивилизација родоВера (који верују у Род својих предака и потомака) разликује се од Западне, територијалне цивилизације у којој се припадност одређује територијом на којој неко живи. До 509. године пре н. е. персонална припадност роду био је основни принцип организовања друштвa. Како у Србији већ 20 година шарлатани слуђују неуки народ. Сиве еминенције и њихове шарене лажи http://www.magazin-tabloid.com/ Текст се као што ћете видети односи на међународни научни скупу који је одржан у септембру у Београду, под називом: “На изворишту науке и културе”. Овај међународни скуп је одржан у Сава Центрту од 21 до 23 септембра 2012. На удару “експерта за србска питања” нашли су се следећи истраживачи и аутори: др Јован Деретић, Божидар Митровић, Драгољуб Антић, Радивоје Пешић, Весна Пешић, Миодраг Којић, Драган Јацановић, Слободан Јарчевић, Томе Бошевски, др Ристић Димитрије, Милош Ђошан и професор Др Србољуб Живановић.
Кад прочитате текст видећете да је текст крајње непријатељски и мрзитељски настројен, и према Деретићу и осталима “извесним” ауторима које је Станислав помињао, пун је увреда, најгорег блаћења и пљувања, како за поменуте појединце који су имали излагање на овом скупу, тако и ка српском народу и његовој историји. Назива их “психопатама”, “шарлатанима”, “продавцима магле и белих бубрега”, то је његов “АРГУМЕНТОВАН ИСТОРИЈСКИ ДОКАЗ”, не даје чињенице, аргументе, већ само јефтине приземне нападе и вређања! Овај лик Станислав Живков храни се најгором могућом мржњом према Србима, јер путем вређања наших србских излагача на овом скупу, који раскринкавају фалсификовану србску историју, он тиме блати и вређа цео Србски народ! Извређани и понижени аутори већ се спремају да туже Живкова, та вест је дошла до мене, међутим када се путем овог блога сагледа ко је у ствари Станислав Живков, види се да га неко из овог антисрбског режима штити по судовима! Зато он овако брутално и ниско вређа људе, јер зна да ако га туже да ће имати заштиту. Но нема везе, из самопоштовања према себи извређана лица тужиће овог србомрзца! Он не наводи ни један аргумент ни једну историјску чињеницу није поменуо као неки контра аргумент, само је вређао, блатио излагаче и ауторе, чак је ниподаштавао и наше грандиозне ауторе који су умрли, али су њихова ВЕЧНА ИСТИРИЈСКА НАУЧНА ДЕЛА презентована, ради се о Радивоју Пешићу и његовом врхунском научном раду о Винчанском Писму, ево шта је Живков реко: “Jedan od glavnih ciljeva ovog bizarnog skupa bilo je I propagiranje nebuloznih teorija o navodnom Vinčanskom pismu čiju je nepostojeću sistematizaciju svojedobno izradio izvesni Radivoje Pešić što je arheologija odavno dokazala kao totalnu zabludu i nebulozu…” О тој “небулозној теорији о наводном Винчанском писму” нешто ћу рећи касније, јер желим да напоменем једну веома битну ствар, што даје легитимитет том научности скупу, а то је гостовање и излагање признатог италијанског историчара Тицијана и руског научника Анатолија Кљосова, на том “небулозном и квази научном” скупу. То Станислав Живков није обелоданио у тексту. Ђанкарло Томацоли Тицијано имао је следеће предавање: Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан! http://bit.ly/WpysPU Анатолиј Кљосов је имао следеће предавање на том “квази научном” скупу: Анатолиј Кљосов: Срби и Словени су Аријевци http://bit.ly/WpyAyT Из разумљивих разлога Живков је избего да помене и уваженог руса Анатолија
Кљосова, родоначелника нове науке Генеологије која је направла невиђен научни продор у задњих неколико година, у научним круговима, по којој се са сигурношћу могу расветлити многи историјски детаљи из најдубље прошлости. Наравно, да је Живков оклеветао признате научне раднике италијана и руса, те тужбе би имале већу тежину него када га туже је*ени Срби, будући да у орвелијанском морбидном свету новог светског поретка и животиње имају већа права од Срба, зато и овакви разни Живкови пљују по нама Србима! Судови то и не процесуирају, или то раде само про-форме ради, јер србски народ је предвиђен за одстрел и слободан лов од такозване “међународне заједнице” (ко некад Јевреји) илити новог светског поретка. То све дакако у Србији спроводи ова наша однарођена марионетска власт, на свим институционалним нивоима власти, од врха до дна! Зна то Живков и зато пљује по Србима и Србији, али зато врло свесно у чланку не помиње горња излагања италијанског и руског научника, јер они исто причају што и Срби: Деретић, Јарчевић, Митровић итд… само свако из свог научног угла, а то је непобитна историјска чињеница да су Срби одувек били староседеоци и аутохтон народ на Балкану (Хелм- некадашњи назив)! Да је поменуо њих, морао би и њих да блати и вређа будући да исто причају као и наши историјски радници, па не би могао Србе да вређа и пљује, а о Русу и италијану да “прича са уважавањем”. А ако би их вређао, руска и италијанска тужба имала би већу тежину за наше судове, будући да су то страни грађани и држављани а не је*ени Срби. И македонски излагачи треба да га туже, вређао је и њих. Погледајте само како са ниподаштавањем Живков говори о светски признатом научнику, лингвисти и палеолингвисти покојном Радивоју Пешићу, непризнатим у германско-нордијској Србији наравно, јер Радивоје Пешић је био члан многих страних академија наука и уметности, и чак носилац Златног ордена француске академије! Али за Живкова он је “извесни” Радивоје Пешић. Ово је недопустиво! Његова ћерка Весна Пешић треба да тужи “историчара” Живкова који тако гнусно и срамно ниподаштава и вређа њеног оца, његово животно дело о Винчанском писму, које уствари говори о нашем аутохтоном пореклу на Балкану, о пореклу Срба и Словена! Станислав Живков о Радивоју Пешићу и Винчанском писму: “…Jedan od glavnih ciljeva ovog bizarnog skupa bilo je I propagiranje nebuloznih teorija o navodnom Vinčanskom pismu čiju je nepostojeću sistematizaciju svojedobno izradio izvesni Radivoje Pešić što je arheologija odavno dokazala kao totalnu zabludu i nebulozu…”
………. “… inače kćerke izvesnog Radivoja Pešića koji se “proslavio” svojim pisanjem o navodnom Vinčanskom pismu čime su se naprosto sludele čitave generacije novokomponovanih velikosrba i ostalih klerofašista!” Овим Живков вређа све нас, Србски народ! ………. “… O tome kolika je priča o Vinčanskom pismu zapravo najobičnija nebuloza najbolje govori sistematizacija ovog navodnog pisma Radivoja Pešića i njegova komparacija identičnosti sa etruskim pismom koje nikada nije dešifrovano pri čemu nikome od propagatora ovakvih nebuloza ni najmanje nije zasmetala starosna razlika kultura Vinče i Etrurije od više hiljada godina!..” Псеудо историчару, дешифровао га је Светислав Билбија» Погледајмо сад шта о Винчанском писму говоре непристрасни страни научници попут американца Милтон Шон Вина… Ради се о томе да је у Новом Саду је 2004-те организован научни симпозијум по иницијативи 2 академика, нашег Тасића и Богдана Брукнера, са намером да докажу да Винчанско писмо није писмо, већ да су то некакви знаци, нешто попут хијероглифа. Зашто? Зато што је Винчанско писмо старо преко 7000 година, старије је од египатског и сумерског, и што Срби у својој садашњој азбуци имају 22 слова из Винчанског писма! А то тврди и доказује амерички научник Милтон Шон Вин! А самим тим и да смо ми много старији народ него што тврде наши академци “историчари”, јер слепо се држе фалсификоване германско-нордијске историјске школе које су се видимо и сами немци одрекли! По тој фалсификованој историју каже се да су Срби дошли на Балкан у 7 веку, што није тачно, о томе најбоље говори Винчанско писмо, о чему заправо указује научна студија Милтон Шон Вина, но не само то, али сад је реч о Винчанском писму. Такође, наши званични “историчари” слепо се држе Порфирогенитових “доказаних историјских чињеница”, човека који није био историчар, већ цар. Дакле, захваљујући непристрасном научнику, Милтон Шон Вину, а какав би научник другачији могао и да буде, цео покушај је пропао. Милтон је свима на том скупу доказао да је Винчанско писмо најстарије писмо које постоји, и да ми Срби треба да будемо поносни на то, јер у данашњој азбуци имамо 22 слова из Винчанског писма. Кад је то рекао, наши академци су изгледали ко покисле кокошке, каже Деретић. Погледајмо сад ко је Радивоје Пешић са својим грандиозним научним делом, Винчанским писмом:
Извор: Пешић и синови» Проф. др Радивоје Пешић (1931-1993) “Проф. др Радивоје Пешић (рођен 1931. у Велесу, умро 1993. у Београду) био је истраживач изузетне научне упорности и доследности и пре свега личног истрајавања и храбрости. Докторирао је и објавио петнаестак књига из области науке о књижевности. Био је члан многих страних академија наука и уметности и носилац Златног ордена француске академије. У складу са својом великом љубављу и оданошћу научној истини, био је иницијатор и један од оснивача Института за истраживање словенске цивилизације у Новом Саду. Идеја творца било је мултидисциплинарно, научно и пре свега слободно проучавање уз посебно формирану архиву, библиотеку и информативно-издавачку делатност. Циљеви овог Института требало је да буду оно што је Пешићев научни рад већ са успехом и показао, а то је да словенска историографија трпи доминантан утицај нордијске школе, да су многе историјске истине фалсификоване из ненаучних интереса са врло тешким и дуготрајним научним, историјским и сваким другим последицама. Слободна и темељна анализа, како нових, тако и старих извора, требало је да покаже Балкан као прву Европу и источник европске писмености и цивилизације, као и аутохтоност Словена на његовим просторима. За живота проф. др Радивоје Пешић није доживео да његови радови из обе области буду објављени на српском језику, што сада исправља издавачка кућа, коју су основали његови наследници под именом “Пешић и синови”. Они су објединили његова предавања из лингвистике и палеолингвистике која је излагао у Риму, Милану и Трсту, као и његов скоро четири деценије дуг истраживачки рад на Виначком писму. Тај рад се огледао у систематизацији графема и открива законитости које владају међу њима, као и упоређивање са етрурским, али и критским, санскритским, англосаксонским и другим писмима. Потврду свом раду проф. Пешић је добио у делу најкомпетентнијег европског палеолингвисте Харалда Хармана, као и проф. Марије Гимбутас, која је основала катедру за проучавање Винчанског писма на универзитету у Калифорнији. Код домаће научне јавности, на жалост, таква подршка је изостала, будући да је био највише оспораван од нестручњака. Проф. Пешић је открио систем “Винчанског писма” 1980. године, 8000 година после његовог нестанка и систем писма Лепенског вира 1985. године, 10000 година после настанка. Уједно је и предочио универзалну генезу писма, доказујући да човек није прво цртао предмете ради споразумевања. У почетку је било слово (у чијој је структури било садржано архетипско, креативно и формативно), а не пиктограм, хијероглиф или идеограм. Проучавајући писмо Лепенског вира, уочио је морфологију која се налази у скоро свим архајским системима писма. Индијски граматичар Панини (IV
век пре н.е.) оставио нам је у наслеђе трагање за нултом фонемом, а проф. Пешић за нултом графемом…” Остало прочитајте на сајту… И сад када упоредите све ово и тако гнусно ниподаштавање Радивоја Пешића од стране Живкова, закључићете да је Живков од неког плаћен да блати и пљује по Србима историјским истраживачима и научницима који су признати у свету, а самим тим преко њих блати и нас Србе, тај “неуки народ”. Кој бре неуки народ! Овај појма нема ништа,, сад се народ само-образује уз помоћ интернета, то знање ће се чувати и даље ширити, док на челу државе не дођу часни и поштени Срби, а тада ће се изучавати у школама права и истинита историја, док типови попут Живкова и наши званићни “историчари” само држе народ неуким, јер то и желе, да би се манипулисало са њим, да се не би ни сумњало “у неоспорно доказане историјске чињенице”. За историчара Деретића Живков у тексту каже да је сподоба, на најгнуснији начин га вређа! Ништа ту нема од аргумената, он не аргументује ишта са конкретним историјским чињеницама. Ево шта каже за Деретића: Станислав Живков о Деретићу: “Nema potrebe detaljnije analizirati i komentarisati Deretićeve gluposti, pošto je svakoj osobi sa prosečnom intiligencijom i najosnovnijim stepenom obrazovanja jasno da se radi o potpunim budalaštinama.” ……….. “…Inače, autori kao što je Deretić veoma često u svojim radovima lažiraju i netačno prenose određene podatke, ali i na neadekvatan način citiraju pojedine kompetentne autore, vadeći pri tome iz konteksta pojedine rečenice, koje zatim modifikuju na način koji njima odgovara…” Па добро онда Станиславе, зашто ниси онда навео те “тачне историјске податке” и онда затим Деретићево “извртање, лажирање..” да би читаоци видели да си озбиљан лик? Зато што теби историја није у првом плану, већ само блаћење наших људи који народу отварају очи о лажној и правој историји Срба! За Деретића још каже да је творац мрског придева “СрБски”. Е, човече Божји, зар су ти толико мрски Срби и мрзиш их до коске? Није Деретић
творац тог придева, он се користио у србском језику и пре Деретићевог рођења, ево погледај:
Хотел Србска Круна
http://dzonson.files.wordpress.com/2011 ... -krune.gif Гостиона код СрБске Круне. (Кад кликнете на линк испод фотографије и погледате је у пуној величини видећете да на тој хотел-згради пише: “Гостионица код срБске круне“, а не „срПске“.) Фотографија је преузета са Буки блога» где сам је првобитно нашо, јер Буки има фото албуме старог Београда, можете то на његовом блогу погледати, изванредно је. Ова фотографија датира између 1876. и 1878. Како је Буку објаснио, на тој слици, гледајући ка хотелу виде се фасаде према Кнез Михајловој и Париској улици. Том блатњавом улицом данас иду трамваји. Такво сам објашњење добио од аутора који је први обелоданио ту слику. Дакле Станиславе “историчару” мој, ево “неуки народ” ти је на овом аргументованом примеру доказао да појма немаш, није Деретић створио тај за тебе само мрски придев “срБски”, али видим да ти је све мрско што је Србско! Са доњег линка:
“Тко је тко у хрватској знаности“
http://tkojetko.irb.hr/ Видимо да је приватни мејл нашег “историчара” уствари хрватског знанственика Станислава Живкова, овај:
[email protected] Хмм… “Хрватски знанственик” TOPCROAT, интересантно. То говори довољно ко је Живков, тај хрватски знанственик, прохрватски је орјентисан са наравно негативном конотацијом, јер за Хрвате ми смо сво зло овога света, таква им је пропаганда, тако и васпитавају своју омладину. Иначе, да не би сад ширио тему зашто је правилније рећи “срБски” него “срПски”, то можете погледати на доњим линковима и на једном видео прилогу, јер против Срба и Словена одавно се води рат појмовима, да се Срби и Словени преко БИЋА ЈЕЗИКА одкорењују, да би им се суптилно и миц по миц мењала ментална матрица и самосвест. http://www.jezik.rs.sr/ http://www.jezik.rs.sr/srbski http://bit.ly/QJw2Pv Живков ниподаштава и блати нашег Србина Др Србољуба Живановића. Станислав Живков: “Ipak našao se ko da ponovno pokrene to pitanje i to čak iz Londona. Naime izvesni antropolog i patolog Srboljub Živanović, koji se poslednjih godina “proslavio” prebrojavanjem kostiju kako bi oborio zvanične podatke o broju žrtava u Jasenovcu koji po njemu nije dovoljno veliki…” Погледајмо неке основне биографске податке о Др Србољубу Живановићу: http://bit.ly/ToQRyU “Србољуб Живановић (Сарајево, 21. децембар 1933) је српски антрополог, палеопатолог, професор лондонског Универзитета, члан Краљевског антрополошког института, и Краљевског медицинског института у Лондону, директор Европског института за изучавање историје древних Словена (European Institute of Early Slavonic Studies) у Лондону, председник Међународне комисија за утврђивање истине о Јасеновцу, председник Фонда за истраживање геноцида, и члан Словенске академије наука и умјетности.” Овим горе што тврди: “izvesni antropolog “, видимо не да само Живков увредљивим ниподаштавањем прича у цењеном светском стручњаку др Србољубу, већ и вређа све јасеновачке србске жртве!
Које то “званичне податке обара” Др Србољуб? Наравно хрватске, “топкроатске”, који фалсификују ствар око Јасеновца! Међутим, никада није било званичних и међународно верификованих података о жртвама у Јасеновцу, све до 2008. када је то обелоданила верификована међународна комисија за истину о Јасеновцу, на чијем челу је професор др Србољуб Живановић. О томе нешто више можете погледати са овог линка. http://wp.me/p3KWp-5Ha Др Србољуб је у бившој СФРЈ био у званичној комисији која се с тешком муком, на упоран захтев породица покланих, оформила да се саглада права истина о Јасеновцу, о тој кланици за Србе! И када се 1964. дошло до неких резултата на основу којих је требао да се објави званични извештај, све је моментално стопирала Тито-кратија! У садејству са србским комунистима антисрбског устројства, јер они су као Срби одговорни за србски народ, не “наш вољени” хрват или шта је већ био,Тито! Те чињенице из извештаја биле су незгодне за тобожње “братство и јединство” “наших народа”, односно за “браћу” Србе и Хрвате. Зато је др Србољуб морао да што пре оде из СФРЈ да не би заглавио на Голом отоку или да му се деси још нешто горе, да га убију. Професор Др Србољуб Живановић је као британац на челу међународне верификоване комисије за истину о Јасеновцу која је као независно тело утврдила да је у овом усташком логору страдало нешто више од 700.000 Срба! 23.000 Јевреја и око 80.000 Рома! Ето, то се не свиђа нашем “топ-кроату” то му је мрско, истина! Пре неки дан упутио сам протестно писмо главном и одговорном уреднику Таблоида господину Бркићу, због овог тако недопустиво ниског, увредљивог и острашћеног текста новинара Станислава Живкова који је заправо србомрзитељског карактера, са пуно увреда према прозваним лицима, а тиме и према србском народу кога они репрезентују у том процесу разобличавања фалсификоване историје германско-нордијске историјске школе, од које су и сами творци немци одустали, и како је уопште било могуће да се такав текст појавио у Таблоиду? У магазину који је већ стеко угледан реноме у народу, у односу на медијски мрак режимске медијске сцене. Господин Бркић ми је рекао да му је жао што се то десило, текст није прочитао пре изласка. Реко је још и да је био пријатељ покојног др Радивоја Пешића, као и да има афирмативне текстове о њему, што заиста и јесте, то сам пронашао претражујући Таблоид. Винчанско писмо је само за писмене
http://www.magazin-tabloid.com/32 Признање од Ђавола умањује Светост Праведника http://www.magazin-tabloid.com/33 Такође, Бркић ми је рекао да ће омогућити прозваним лицима да напишу свој текст, као реакцију на овај текст Живкова. Хајде да сачекамо наредни Таблоид, па да видимо шта ће се десити, такође да видимо да ли ће се и сам господин Бркић оградити од текста Станислава Живкова. Владимир-Владо Шипчић (12. мај 1924 — 29. јул 1957) је био српски четнички командант, који је остао упамћен као последњи преостали активни четник из Другог светског рата. Шипчићева четничка група је убијена од стране органа државне безбедности ФНРЈ јула 1957. године у околини Пљеваља. Тада је имала само седам чланова[1].
Рани живот Рођен је у селу Мала Црна Гора код Жабљака, Краљевина Југославија, Шипчић је приступио Југословенској војсци у Отаџбини 1941. године. У то време био је млад војник, имао је само 17 година. Током 1943. године, постао је најмлађи официр у четничким јединицама, који је водио борбе на просторима Црне Горе, Босне и Херцеговине. Vlado Sipcic je rođen 1924 godine na Durmitoru u selu Mala Crna Gora gdje i danas žive Sipcici, koji vode porijeklo iz plemena malesevskog vojvode, koji je bio veliki Vojvoda u 13 vijeku. Vlado je imao 4 brata i sestru (Mihajlo, Zarko, Simo, Radoje i Vidosava). Otac Mitar je bio ucesnik Balkanskih i I Svjetskog rata. Ubijen je 1943 godine u Zabljaku, u vrijeme crvenog terora i „pasjih grobalja” zato što nije znao gdje mu se nalazi sin. Vlado se u aprilu 1941 godine dobrovoljno javio u kasarnu u Pljevljima i prikljucio brdskoj pjesadiji koja je bila poslana u planine oko Foce Komandant te jedinice je bio Obrad Cicmil koji se kasnije prikljucio komunistima i postao clan njihovog staba u Scepan Polju. Poslije kapitulacije se pridruzuje gerilcima Djenerala Draže Mihajlovića i 1944 je postao jedan od najmladjih četnickih komandanata. Njegov odred je zadavao strah i trepet komunistima i ustašama u rejonu Foce, Visegrada i jugoistocne Bosne. Poslije rata ne nasjeda na komunisticku propagandu o pomilovanju i ostaje u sumi. Oko 8000 istocnobosanskih četnika koji su 1945 povjerovali u pomilovanje i predali oruzje ubijeni su po sumama i jamama između Visegrada i Sarajeva. Vlado se skrivao sa svojom malom grupom u planinama i kanjonima u Istocnoj Bosni i Crnoj Gori, uslovi zivota su bili veoma teski, naročito zimi, jer nisu mogli da pale vatru da komunisti nebi primijetili dim. Ono sto bi zaplijenili od milicije i vojske često su dijelili siromasnim familijama od kojih su mnoge izgubile svoje najmilije u borbi za Kralja i Otadzbinu. 1955 godine ga komunisticki rezim proglasava za državnog neprijatelja broj 1.
Od 220 ljudi, koliko ih je bilo u bataljonu 1945 godine, 1956 godine su ostala samo trojica. Poginuo je blizu Bijelog Polja 29 jula 1957 godine, u nastojanju da se sa svojom djevojkom dokopa granice. Zaustavio ga je milicioner koji je htio da ga legitimise ali ga je Vlado ubio. Međutim veoma brzo je alarmirana vojska koja je blokirala cijeli region. Videci da nema gdje, Vlado je prihvatio neravnopravnu borbu (imao je samo pistolj i nekoliko bombi). Posljednja 2 metka ostavio je za sebe i svoju saputnicu... Pod komunistickim rezimom Vladina porodica je bila pod stalnom torturom, sestra i majka su mu bile vise puta zatvarane 50_tih godina dok su mladja braca ostajala sama bez hrane. Konfiskovana im je ljetina, vlast je bogato nagradjivala spijune koji su spijunirali ko im dolazi u kucu, zivjeli su u potpunoj izolaciji... Godinama poslije njegove smrti javljali su se ocevici koji su ga navodno vidjeli u sumama oko Foce. Komunistickom rezimu je dosao kraj. Vlado je postao heroj opjevan u guslarskim pjesmama. http://www.ojkrajino.com/muzika/gusl...o%20Sipcic.wma http://www.ojkrajino.com/muzika/gusl...pcic_2_dio.mp3 http://www.ojkrajino.com/muzika/gusl...enca_1_dio.mp3 2003 godine MUP Crne Gore je dozvolio djelimicno otvaranje dosijea „Vlado Sipcic”, međutim još uvijek odbijaju da kažu gdje su tijela sahranjena. --------------------------------------------------------------------------------------------------------- --------Savo Derikonja, koji je za vrijeme II Svjetskog rata bio komandant Prve Sarajevske brigade ubijen je u ljeto 1952 godine. Sahranjen je na tajnoj lokaciji. Rodom je sa Hrese (Sarajevo). Derikonje su prije rata zivjele na Vucijoj Luci (ne znam da li je to sad pripalo federaciji ili je u sastavu Republike Srpske) Za vrijeme Otadzbinskog rata 1992-1995 četnicki dobrovoljacki odred sa Ilidze (Sarajevo) je nosio Savino ime (Prvi dobrovoljacki puk "Savo Derikonja”) Porucnik Srpko Medenica, komandant Prve dobrunske cete, poginuo je 1951 godine. Sudbina Borivoja Tasica, jednog od posljednih prezivjelih Četnika je neizvjesna. Bio je u grupi Boze Bjelice (ubijen u jesen 1952 godine) po nekim informacijama je navodno uspio da živi i zdrav stigne u Grcku, po nekim je poginuo pri prelasku grcke granice a po nekim opet je poginuo kad je pokusao da se iz Grcke vrati u komunisticku jugoslaviju. Baziran u pecini u Viogoru u kojoj je vec sedam godina zimovao sa svojom druzinom, Bozo Bjelica se sastajao sa Stojom Golubic iz Domjesica kod Zaborka. Stojan, djever Stoje Golubic, prijavio je cajnickoj OZNI da mu se snaja vidja sa cetnicima. OZNA iz
Cajnica odredi dva oficira i vodnika Sekulu Bandica da se sakriju u kuci i da sacekaju dolazak Boze Bjelice. Oficiri zaprijetise Stoji da ce biti ubijena ako Bozi bude dala ikakav znak da su oni u njenoj kuci. U daljini oko kuce vojska je postavila "mrtve straze". Sekula Bandic i oficiri OZNE uselise se u Stojinu kucu... ...Poslije sest mjeseci Bozo Bjelica izadje iz pecine i povede sa sobom Mirka Kovacevica, Borivoja Tasica i Ristu Danilovica. Prosavsi izmedju kota na kojima se nalazila vojska, pridjose kuci bocno, dodjose do ograde i zastadose... -"Vidi Bozo, sunce ti jarko, ovdje na ogradi ima rupa. Prije nije bila. Bogami se ovuda provlaci milicija, cekajuci nas" - prosaputa Borivoje Tasic i cucnu iza ograde. -"Ma kakva rupa, nebi mene Stoja izdala da joj je zivot u pitanju" - odgovori mu Bozo Bjelica. "Ti ostani iz ograde sa Kovacevicem, a ja cu sa Danilovicem prici pod prozor da mi doda hrane i rakije." - rece i lako preskoci ogradu sa Danilovicem.Pridje prozoru i kucnu o staklo.Prozor se iznutra otvori. -"Ja sam Stojo" - tiho progovori. -"Spremi nam nesto za jelo i flasu rakije i dodaj mi kroz prozor"- rece joj priljubljen uz zid kuce. Oficiri i vodnik Bandic spavali su u sobi. Stoja u kuhinji pridje sporetu i zastade za trenutak kolebajuci se. Blijeda mjesecina prodirala je kroz prozor u kucu. Strah je uhvati i stade da drhti. Odmace se od sporeta, pogleda po kuhinji i podje u sobu. Polako otvori vrata i pridje oficirima. -"Dos'o je" - drmnu porucnika za lakat. -"Bozo je pod prozorom, ceka da mu dodam hranu." -"Uh" - skochi oficir iz postelje, drmnu svog kolegu i vodnika Bandica i rece Stoji: -'Neboj se, polako. Stavi u tepsiju hljeb i pitu koju si za nas ispekla, i jos sta imas. Mi cemo sa strane prici prozoru, provuci cijev masinke ispod tvojih misica i pucacemo u njega kad mu budes dodavala tepsiju. A ti Sekula - reche vodniku - cuvaj mitraljezom ulazna vrata da ne banu u kucu da nas pobiju". Ustadose iz kreveta, tiho repetirase masinke i, neoblaceci se, pridjoshe prozoru. Stoja Golubic se naze kroz prozor sa tepsijom iznad Bozove glave. Dvije masinke ispod njenih misica sa jedne i druge strane odjeknuse dugim rafalom. Izresetase Bozu Bjelicu i pogodise u stomak Ristu Danilovica. Drzeci rukom crijeva koja mu pokuljase iz stomaka, Risto potrca prema ogradi, predje je i pobjeze kroz vocnjak prema sumi u pravcu sela Podhrid. Za njim su se vukla crijeva. Kod jaruge aktivira bombu i leze na nju... Borivoje Tasic sa ograde izruchi rafal mitraljeza u prozor i rani jednog oficira. Mirko Kovacevic baci bombu.Oba cetnika kao srne potrcase prema Ratkovim vodama, u sumu Brezanje. Izvukose se suprotno od zasjede desetine Radeta Dobrilovica koja se, zbunjena pucnjavom kod kuce Golubica, oglasi mitraljeskim rafalima. Vojnici dotrcase do kuce Stoje Golubic, previse ranjenog oficira i odnesose ga u bolnicu. Druga grupa krenu po krvavom tragu koji je za sobom ostavljao ranjeni Risto Danilovic. Nadjose u potoku njegovo mrtvo tijelo, stavise ga na grane i odvukose do kuce. Naredise Stojanu, Stojinom djeveru, da upregne volove u kola, natovarise mrtvog Bozu Bjelicu i Rista Danilovica i povezose ih u Cajnice. Prolazeci glavnom ulicom, oficiri i vojnici
pocese da senluce iz mitraljeza, veseleci se sto su ubili Bozu Bjelicu. Zastadose u centru grada da ga pokazu narodu. Zapjevase oko volovskih kola: "Oj, Zaborak, jel' ti zao, Bjelica je Bozo pao..." СО СВЈАТИМИ УПОКОЈ ХРИСТЕ ДУШИ РАБ ТВОЈИХ! Рођен је у селу Мала Црна Гора на Дурмитору, Краљевина Југославија, Шипчић је приступио Југословенској војсци у Отаџбини 1941. године. У то време био је млад војник, имао је само 17 година. Током 1943. године, постао је најмлађи официр у четничким јединицама, који је водио борбе на просторима Црне Горе, Босне и Херцеговине.Случајно је убијем 1957год. на Рибаревини код Бијелог Поља. Владимир је легенда српског народа,који је био изузетно омиљен код босанских Срба као оличење правде и слободе,човек који је остао веран српској традицији,вери,краљу и отаџбини до последње капи своје крви.Владимир је био последњи четник у отаџбини који је остао да се бори против најкрволочнијег диктатора двадесетог века,Јосипа Броза Тита и његовог садистичко-комунистичког режима. Шипчић се пуних шеснаест година борио против комунизма,хајдуковао је 12 година после Другог Светског рата.Живео је по пећинама,шумама...Да бих вам бар мало дочарао каквим је животом живео,ево једног одломка из књиге ''Последњи краљев војник у отаџбини'': Посматрао сам га једног топлог послијеподнева док се купао у бистрој ријеци.Нијесам могао да вјерујем својим очима:када је изашао из воде,стајао је као прави колос,спартанске грађе.Док се облачио,нијесам могао а да му не искажем моје дивљење па му рекох: - Вала Владо, ти мени више личиш на неког врхунског спортисту него на човјека којег прогоне и који живи мученичким животом. Загледа се у мене својим дивним,азурно плавим очима,а на његовом сунцем опаљеном лицу појави се тужан кисјели осмех. - Да,рече ми,бавимо се ми спортом,на то нас нужда натјера.Нужда нас натјера да правимо склоништа и бајате,а то је,вјеруј ми,крвнички посао. Ево види ове моје руке:њима сам ископао на тоне и тоне земље и камена,и све то пренио на мојим плећима по ко зна колико километара даље да неби они крволоци примјетили гдје нам се налази склониште. Посјекао сам на кубике дрвета и све пренио из једне планине на другу. Сад знаш брате какав је мој спорт! Ето тако ти ми челичимо наша тијела! Ова група је отворена да лик и дело Владимира Шипчића и његове дружине(Божо Бјелица,Српко Меденица,Иван Шљукић,Момчило Дакић,Мирко Ковачевић,Милан Матовић,Блашко Јегдић и остали) не оде у заборав.Наравно ако неко нешто зна о
овим легендарним јунацима,нека слободно наведе. Више вреди Шипчић Владе но Титове три бригаде ђе је Шипчић с' браћом доша није смио прићи Моша ни његове комуњаре на обале реке Таре а Љубишња пуста гора постала је ноћна мора за поћере невјерника није нико у ризика тијем путем та прогази да на змију не нагази што им никада неда мира на Шипчића Владимира! Ко то има тврде очи Тару воду да прескочи прескочи је једно вече Шипчић Владо и утече. U priči o Savi Derikonji, koju sam upravo objavio, posebno mi je interesantan detalj da je Savo Derikonja nakon što je mučki zarobljen na Crepoljskom sa još trinaest svojih saboraca, prebačen u zatvor u Podromaniji. Bila je to ustvari kasarna koja se nalazila na mjestu današnje Psihijatrijske bolnice, i u toku Drugog svjetskog rata je predstavljala jako utvrđenje ustaške vlasti, a u kojoj su u više navrata u toku rata zauzimali i partizani. Moj tetak je lično bio upoznat sa zarobljavanjem Save Derikonje, kao i sa njegovim boravku u zatvoru u Podromaniji. On kaže da je Ilija Saboter insistirao da se Savo Derikonja likvidira "po kratkom postupku" ali su se ostali politički rukovodioci ustručavali da to urade jer je Savo Derikonja bio izuzetno omiljen u narodu pa su se bojali da bi njegova likvidacija nanijela ogromnu štetu narodno-oslobodilačkom pokretu. Moj tetku nije bilo poznato kako se Savo Derikonja izbavio iz zatvora. Nakon svega ovoga prisjetio sam se da mi je moj pokojni otac pričao i priču o jednom domaćinu iz Podromanije koji je u januaru 1942. godine oslobodio neke "zatvorenike" iz Podromanije koje su tamo ostavili partizani. Po svoj prilici radi o nekom Živkoviću ili Tomiću. Nažalost, ovaj podatak sam zaboravio mada mislim da još uvijek imam šanse da utvrdim identitet te osobe. Savo Derikonja je tog 18. januara 1942. godine spasao svoju glavu tako što je oslobođen iz zatvora. Međutim, nakon povlačenja partizana u Podromanije su došle ustaše i njemačka kaznena ekspedicija. Dva dana kasnije ustaše su napravile pravi masakr nad lokalnim stanovništvom. Posebno su stradali moji Tomići, kojih je u ta dva dana pobijeno petnaestak. Potresno svjedočenje o ovim suludim danima zabilježio je i moj rođak
Predrag Tomić. On je zapisao priču njegovog djeda Ranka Tomića, koji je preživio strijeljanje jer ga je od kiše metaka zaštitio leš njegove majke. Ova priča je objavljena pod nazivom "Na Jovanjdan '42" i nalazi se na stranici "Priče->Porodične priče". U hotelu "Stari grad" je nakon Drugog svjetskog rata kao portir radio brat Boža Mladića (stric Ratka Mladića). Kod njega su jednu zimu prezimili Savo Derikonja i Petko Lizdek, koji je rodom ispod Crvenih Stijena. Ipak, četničko jatakovanje se nije baš najbolje završilo za ovog deliju, jer ga je neko od komšija prijavio pa je on 1956. godine uhapšen i zbog toga je odležao dvije i po godine u zatvoru. Da napomenem da je to bilo one iste godine (1956. ) kada je Himzo Polovina otpjevao onu pjesmu da se u vazduh dignu hidroelektrane "Zornik", "Jablanica" i CK. Uprkos ovom drksom djelu, popularni Himzo Polovina je ostao nekažnjen jer je već tada bio poznata estradna ličnost. Petko Lizdek je bio optužen da je ubio predratnog vlasnika pilane, Hermana, i da mu je skinuo kožni kaput i zlatan sat. Milovan Lizdek, sin Nikole Lizdeka, se predao partizanima ali su ga ovi osudili da je ubio nekog partizana pa je zbog toga odležao 19 godina. Veselinovići su bili poznata četnička familija iz okoline Sarajeva. U početku su i oni bili sa Savom Derikonjom ali su se kasnije odvojili. Veliki broj Veselinovića koji su bili u četnicima su nastradali od strane pratizana u okolini Svjetline. U knjizi se pominje i Radivoje Kosorić, zamjenik komandanta Rogatičke brigade. O njegovim ratnim podvizima ništa ne znam, ali mi je pokojni Zoran Kosorić ispričao dvije jako lijepe priče o tome kako se Radivoje nosio sa Udbom nakon rata, kao i o tome kako je likvidiran. Međutim, ove priče zaslužuju da budu objavljene kao posebna cjelina. Jedan od najpoznatijih četnika iz okoline Milića je bio Rajko Ćelonja. Nadam se da će se naći neko da i o njemu napiše neku lijepu priču. Aćim Babić iz Kusača se predao komunistima 1945. godine. Zatvorsku kaznu je izdržavao u Tuzli, gdje su ga komunisti jedne noći likvidirali. Moj tetak, koji je nakon rata neko vrijeme bio u Udbi za Aćima kaže: "Razbacivao nas je kao jagnjad oko sebe. U životu nisam vidio jačeg čovjeka! " U predjelu Kusača djelovala je i četnička grupa koju su predvodili Manojle i Đuro Đukić. Kada su 1943. godine partizani zauzeli Sokolac, njima su se predali i Ljubo i Neđo Nešković. Sa sobom su doveli i sve svoje četnike, a među njima je bilo i Grujuća, Krsmanovića, Božića... Konji Save Derikonje nisu vozili kočiju nego balvane, tako da on nije bio kočijaš! Časno je zarađivao za život za razliku od, recimo, Save Kovačevića, partizanskog heroja, koji je
prije rata bio renomirani švercer duvana a u ratu "autor" tzv. "pasjih grobalja", istrebljivač srpskog naroda koji je prvo pobio sedam svojih rođaka pa onda nastavio redom. A na početku rata Savo Derikonja je bio u partizanima, u Romanijskom partizanskom odredu, Bjelogorački bataljon (komandant Tomo Đukić), komandir čete Vučja Luka, po činu rezervni poručnik. U januaru 1942. godine odlučio je da ne krene sa komunistima, za njihovom utopijskom antisrpskom ideologijom i satanističkim pentagramom nego u odbranu Srpstva te je zbog toga utamničen od strane antikrista. Kad su ga njegovi borci oslobodili iz komunističkog zatvora pristupio je jedinicama Jugoslovenske vojske u otadžbini a od strane njenog komandanta đenerala Dragoljuba Mihailovića u junu 1942. godine postavljen je za komandanta Prve sarajevske brigade. Brigada je prevashodno štitila srpski živalj od ustaša i tzv. NDH u čemu je imala uspjeha jer, za razliku od teritorija sa kojih su Srbi otišli u partizane, na području koje je štitila nije bilo pokolja stanovništva. Ubijen je 1946. Godine od strane UDB-e kao protivnik komunističke diktature a naziv „buntovnik“ je dobio od Nijemaca. Nedavno sam dobio kopiju knjige o Savi Derikonji, autora Ozrena Grujića, kako sam ja shvatio, saborca Save Derikonje. Branko Lopatić, je 1988. godine ovu knjigu umnožio. Ja im se ovom prilikom zahvaljujem na tome što nisu dozvolili da ovaj dio srpske istorije padne u zaborav. Knjiga "Sećanje na Savu P. Derikonju" nije samo priča o tome kako je jedan povučeni romanijski seljak postao "ozloglašeni četnički vojvoda". Ova knjiga prilično realno slika strahote Drugog svjetskog rata, a posebno stradanje srpskog naroda sarajevskoromanijskog kraja, od Vučje Luke, Crepoljskog, Nišića do Sokoca. Međutim, naći će se u ovoj knjizi i ponešto za one koji su iz u Han Pijeska, Kladnja, Vlasenice, Šekovića, Milića, Višegrada i Rogatice. Knjigu objavljujem u cjelini! Ima svega 42 strane i na ovom sajtu ću je objaviti u pet nastavka. Izvinjavam se za greške jer sam knjigu zbog loše kopije morao da prekucam. Vremenom i Božijom voljom, i raznim drugim udesima, sve je manje učesnika Narodnog Ravnogorskog pokreta, kao svedoka - učesnika u krvavom Građanskom ratu 1941 - 1945. godine i obračunavanju jednih, za slobodu i demokratiju - nacionalista i drugih, za nametanje ropske diktature - komunista. Vrlo je mali broj Ravnogoraca - četnika uspeo da se nađe izvan domašaja krvave komunističke diktature, u slobodnom demokratskom svetu. Još je manje onih koji su
ostavili pismena svedočanstva o zbivanjima na prostoru gde su delovali, za vreme rata i revolucije, zbog čega su mnogi važni događaji, kao i ljudi, učesnici u njima zaboravljeni. Ovim napisom, kao moralnim dugom saborca, makar i sa oskudnim podacima, namera mi je da skinem veo zaborava se jednog od retkih junaka poteklog iz seljačke krovinjare, gunja i opanka, koje se u najtežem vremenu po srpski narod kraja u kome se rodio, istakao u borbi protiv svih neprijatelja njegovog naroda. To je jedan od onih čije se ime šapatom i poštovanjem pominje, dok komunisti i njihova vlast, strogo kažnjavaju one koji o njemu ma šta pozitivno i dobro govore. Dakle, ovde je reč o jednom takvom Srbinu, a to je: Sava P. Derikonja koji je rođen na Vučjoj Luci, srez Sarajevo, od oca Petra i majke Joke, rođene Cerovina. Osnovnu školu je pohađao u svome rodnom selu i bio je dobar đak. Kao dečak pomagao je ocu oko obavljanja poljskih radova, kao i svaki seoski dečak. Posle uspešno završene Osnovne škole, učitelj Sava Derikonja, savetova je njegovom ocu da sina pošalje na više školovanje, jer je dete bistro i darovito. Taj dobro-namerni savet učitelja, Savin otac nije poslušao, već mu je odgovorio: "Zar ti, učitelju, hoćeš da me rastaviš sa mojim jedincem, sa moja dva oka, i da posečeš stub moje starosti?! Ne dam ga od sebe. Ima na čemu i o čemu i kod kuće da radi - neka ga samo Gospod Bog poživi... " Tako je Savo Derikonja ostao sa roditeljima koji su ga podigli i vaspitali u srpskom patriotskom duhu. Gusle, srpske narodne junačke pesme, počev od Nemanjića pa do Karađorđevića, za savu su bile najbolje škole srpskog patriotizma. Srpska istorija i podvizi srpskih junaka i njihova besmrtna dela napajali su dušu mladog Derikonje. Do stasanja Kralju za vojnika, Save se razvio u stasitog i divnog momka - fizički jakog i dravog, kao da je od Romanijske stene odvaljen i isklesan. Širokih ramena isturenih grudi - kao u lava, lica rumena. Njegove su reči otsečene, glasne i jasne. Naravi mirne, nenametljiv, druželjubiv. Kao markantan ljudska pojava, bio je lako zapažen i među stotinu drugih momaka, na crkvenim saborima, verskim i nacionalnim svečanostima skupovima omladine gde se pesma pveva, kolo igra i nadmeće se u viteškim igrama: skoka junačkog, bacanja kamena s ramena. Svuda je Savo bio među prvima, a i prvi. Zbog takvih svojih kvaliteta, Savo osvaja manoga devojačka srca, a ponajviše udavača bogatih roditelja. Tako se Savo, sa roditeljskim blagoslovom, oženio lepom devojkom takođe jedinicom u roditelja, Bojanom - Bojkom Šljivić - iz uglednog srpskog doma. U svom srećnom braku imali su sina Momira i kćerku Milicu. Svoj vojni-kadrovski rok, savo je otslužio u 10. pešadijskom puku. Nesrećni aprilski rat 1941. godine, satekao ga je u činu rezervnog pešadijskog narednika, u 28 godina svoga života. Sposoban i okretan, uspeo je da izbegne nemačko zarobljavanje. Vratio se u svoj rodni dom gde su mu se svi obradovali, ali i uz prekor njegovog oca zbog neslavnog završetka toga nesrećnog rata, kao da je baš njegov sin Savo za sve to bio kriv!
Hrvatski-ustaški "Narodni sabor" je još 19. aprila 1941. godine, doneo zakon o uništenju Srba na području tkz. NDH, bez ikakve milosti i obzira, a svim mogućim sredstvima i načinima. Od tada je odmah počeo nečuven i nezapamćen pokolj srpskog stanovništva, svududa na domaku ustaške puške i kame. Pored regularne ustaške vojske, bili su i tu i muslimani kao "Hrvatsko cveće" i oni su takođe krvoločno tamanili Srbe. Organizovane hrvatsko-koljačke bande žarile su i palile ne samo po Istočnoj Bosni, nego svuda gde je bilo Srba. Naročito su se kao krvnici srpskog naroda istakli: pukovnik Jure Francetić; "vitez" - kapetan ili bojnik Franjo Sudar; Ragib Čapljić iz Rogatice, poslanik "jug. muslimanske zajednice" - organizacije. Za vreme rata u NDH negde u Bosni, veliki župan izvesne oblasti. Zatim, doktor Hasib Bušatlić, koji je Vlasenički srez u crno zavio, i srpsko ime nastojao da zatre; Avdaga Hasić, posednik i industrijalac iz Kladnja; koljači braća Abađaš, Safet i mladi mu brat sa Romanije. Ime mlađeg brata sam zaboravio, a koaji je priživio rat i sada je komunistički penzioner - valjda za zasluge što je klao srpski narod, silovao žene i devojke i radio sve što je priličilo hrvatskom zločincu. Savo Derikonja je pao ustašama u ruke na ovaj način: Savo je orao svoju njivu na kojoj su ga iznenadili oružani organi "Hrvatske zaštite" (zaštitari ili lovci na Srbe) - dr. Vlatka Mačeka, vođe seljačkog naroda Hrvatske, a u koga su mnogi srpski političari verovali. Oni su Sava odmah svezanih ruku na leđima poterali u Sarajevo i uz put ga kundačili. U Sarajevu su ga predali ustaškoj policiji na "nadležnost". U zatvoru su ga tukli i mučili kao: Srbina, četnika i sokolaša a vređali ga i psovali mu sve što mu je sveto i najmilije. "Ljudi su usled gladi, mučenja i batinjanja, koje je bilo zaista životinjsko, ubrzo slabili i gubili snagu. To je bio ustaški metod da zatvorenici ne bi mogli dati nikakav otpor, prilikom sprovođenja i do samog stratišta. U svakom stočnom toru je bilo čistije nego u ćelijama hrvatsko-ustaškog zatvora" - pričao je kasnije Savo. "Jedne noći " - nastavljao je Savo - "svezali su nam ruke žicom na leđima, uterali u jedan kamion nas oko 30, a po nama bacili ceradu - šator. Prema kretanju kamiona, a i nešto vireći ispod cerade, zaključio sam da nas voze Alipašinom mostu gde je bilo stratište na kome ubijaju Srbe. Iako vezan telefonskom 1icom, naumio sam da pokušam begstvo, ako mi se zato i najmanja prilika ukaže, jer će me inače mrcvariti i na mukama umoriti. Ako pokušam bekstvo, može i da uspe, a ako ne uspe stićiće me ustaški rafali i umreću bez muka. U mislima se molim Bogu da mi podari snage i da mi bude na pomoći da ovaj svoj plan ostvarim... " U toj molitvi Gospodu tužnog sužnja, taj se kamion zaustavio. Hrvatski ustaški zločinci, pijani do bezumlja, prazne boce ispijenog alkohola su razbijali od glave svezanih Srba. Puščanim cevima su odbrojavali Srbe za klanje i izbacivali ih iz kamiona. Oko toga istovaranje je nastala izvesna gužva. Ljudi nisu hteli pod nož, bradvu ili malj. Savo je taj momenat iskoristio. Iskočio je iz kamiona i dao se u begstvo, trčeći u cik-cak. Za njim su osuti rafali uz povike da stane. Ali, on je i dalje bežao i Boga molio da mu podari snagu, da izdrži u toj trci za život. I zahvaljujući svojim nogama a najviše Božjoj pomoći, spasao se grozne smrti na mukama. Kada je bio siguran da nije više na domašaju zločinaca, povremeno se odmarao i prikupljao snagu za dalji put...
Isprebijan, gladan i umoran, stigao je do sela Biosko, do kuće svoga dobrog prijatelja Dimše Plakalovića, ranijeg predsednika opštine u Vučjoj Luci, inače poštenog i uglednog domaćina. Iznenađen Savinom pojavom, Dimšo ga je zagrlio i suzama oblio jer se bio pronio glas da je Savo ubijen. Dimšo je Savu oslobodio dušmanski vezanih ruku u koje se bila upila žica. Ruke su mu bile modre i otečene, pa ih je morao da drži u hladnoj vodi da otok splasne. Savo je ukratko ispričao Dimši o svemu što se sa njim dogodilo, a Dimša je njemu pričao o stradanju srpskog stanovništva, o masovnim ubistvima i deportaciji. Pričao mu je o užasnom zulumu hrvatsko-ustaških vlasti nad Srbima po obližnjum selima: Jelovica, Kostreša, Bljuštovac, Sabanci, Kaljina, Biosko, Rogoušić, Bulozi, Pale, Mokro, Ljemanići, Ljebogošće i da nema srpskog sela koje ustaše nisu u crno zavile. Savo je bio zaprepašćen slušajući ovog svog prijatelja čije su vesti na njega poražavajuće delovale, te je rekao: - Dimšo brate, tome se zlu moramo odupreti, ako mislimo da i dalje kao ljudi postojimo i živimo. Nepregledne su naše šume i planine u kojima ćemo naći skloništa za našu nejač; a svi koji su sposobni za borbu i spremni da se muški odupru dušmanima, neka se late oružja - hladnog ili vatrenog. Veše čekanja nema! - Moramo, brate Savo - odgovorio je Dimša, pa makar u toj odbranbenoj borbi svi izginuli kao ljudi, jer ako moramo mreti da to bar bude muški, junački; srpski i stojički. Mislim da je tako časnije nego da nas vezuju žicom i da nas kao stoku teraju na klanicu. Posle ovog dogovora, Savo je neko vreme ostao kući svoga prijatelja. Pošto se odbomrio i dobrom hranom snagu povratio, Savo je zajedno sa Dimšom otišao svom domu gde su ga radosno i sa suzama radosnicama svi ukućani dočekali. Ovo naročito zato što se u selu pričalo da je Savo ubijen na Pašinom mostu u šta su svi drugi verovali izuzev njegove dobre majke Joke kojoj je srce govorilo da će joj se ipak sin vratiti... Savino begstvo sa sreljanja i njegov dolazak kući je povratilo nadu narodu da će moći da se suprotstavi ustaškom nastojanju da ga sasvim iskoreni i uništi. I staro i mlado, i žensko i muško je postalo vedrije i veselije, verujući u svoj spas. Njegovo begstvo sa streljanja norod je podigao na stepen herojstva. Okupljali su se oko njega u obli1njoj šumi i sa njim se dogovarali o organizovanju svoje odbrane. Savo Derikonja (2) Jednog dana meseca jula 1941. godine, hrvatske ustaše su iznenada napale srpska sela: Ljemanicu, Glog i Brdo. Hvatali su stanovnike tih sela, i žensko i muško, sve koje su stigli. Neke srpske domove su opljačkali, a kuće popalili. U to vreme je Savo Derikonja bio nedaleko od tih sela, u šumi sa oko 50-60 ljudi, od kojih je jedan manji broj imao vatreno oružje, dok su drugi bili naoružani kosama, motikama, srpovima i bradvama usađenim na motkama. On je sa tim ljudima napao te hrvatske zločince. Oteo je od njih pohvatane stanovnike tih sela, povratio njihovu zaplenjenu imovinu, i oslobodio sela od ustaša. Tu je ubijeno desetak ustaša, a ostali su bežali prema Sarajevu, bacajući usput
oružje i municiju radi lakšeg kretanja. Tako su ustanici zaplenili oko dvadeset pušaka i oko trista puščanih metaka sa nekoliko vojničkih ranaca opljačkanih stvari iz ovih sela. U ovoj borbi za odbranu srpskog stanovništva Savo Derikonja je, pored svoje hrabrosti, pokazao i umešnost vođenja takoreći golorukih seljaka u borbu protiv naoružanih ustaša. To ga je istaklo i podiglo na čelo srpskih seljaka - ustanika, a kojima je kasnije postao i komandant. Ovaj uspeh neorganizovanih seljaka pod vođstvom Sava Derikonje protiv hrvatskih ustaša, nije bio u interesu grupi komunista koji su legalno izlazili iz Sarajeva i smestili se planinsku kuću u selu Crepoljsko. Tu su osnovali neki svoj štab odakle su sprovodili komunističku propagandu među seljacima, dok u muslimanska sela nisu zalazili, jer su muslimani bili uz hrvatske vlasti a katolici - Hrvati nisu ni bili nastanjeni na tom području. Komunisti su vrbovali seljake da im priđu, ali u tome nisu imali velikog uspeha. Program komunističke borbe je bio stran srpskom seljaku i neprihvatljiv za njihov patrijarhalni način života. Sem toga, seljaci nisu verovali komunističkom šarenom društvu u kome je bilo više onih koji nisu bili Srbi, a i ono nešto Srba među njima je bilo na rđavom glasu u narodu. Vajnera; Fazlića, Prpića, Zovka; Mađara, Danona, Krzića, Alkalaja, Almulija i drugog belo-svetskog ološa. Među njima je bio i izvesan broj srpske ološi: Pero Kosorić i Grujo Novaković, Janko Jolović, Svetko Furtula, Mitar Minić, Žarko Cejović, pa i advokat dr. Vlado Jokanović. Oni su ipak uspeli da zavedu jedan manji broj srpskih seljaka od kojih su formirali četu. Oružje su dobijali preko veze iz hrvatskih vojnih magacina. Sa ovim komunistima je bio i veći broj ženskih lica, a najviše Jevrejki. Hranom su se snabdevali otimanjem od srpskih domaćina. Malo po malo, počeli su zavoditi nasilje, pa i ubijati ugledne domaćine. Da bi opravdali svoj teror, izvršili su napad, snagom seljaka meštana, na žandamerijsku stanicu na Ozrenu (sarajevskom) a posle toga je kod njih nastalo zatišje. Komunistima je tu smetao ugled popularnog Derikonje, pa su mu poslali poruku 6. januara 1992. godine, na srpski Badnji dan, da sa svojom četom dođe na Crepljsko, a radi tobožnje zajedničke akcije protiv ustaša. Savo je taj poziv, i kao čovek i kao vojnik, shvatio ozboljno, ne misleći na podvalu niti na dovličnost onih koji su ga pozvali. Tako je, i pored oštre zime, snega i mećave, Savo na vreme stigao na Crepoljsko. Komunisti su ih lepo dočekali i smestili, njih oko 60, u udobne sobe toga planinskog doma. I dok se ovi još nisu ni čestito zagrejali, u sobu su upali: Slaviša Vajner, Pero Kosorić i ostala komunistička rulja sa grupom partizana koji su imali puške na gotovs. Energično i strogo su prispelim srpskim ustanicima naredili da odlože oružje. Savo i njegovi ljudi su ovim bili iznenađeni, i protestovali su radi takvog partizanskog postupka. Ali, videvši da drugog izlaza nemaju, položili su svoje oružje pred ovim komunističkim siledžijama. Ovo se događalo u doba kada su komunisti i nacionalisti u Bosni sarađivali u borbi protiv ustaškog neprijateljstva. Nakon što su ovi srpski ustanici odložilo svoje oružje, komunisti su to sve pokupili i odnijeli u jednu drugu sobu, a prevarene ljude su držali pod stražom. Zatim su komunisti održali neku svoju konferenciju posle koje su od srpskih ustanika
odvojili: Sava Derikonju, braću Ðorđa i Filipa Padak sa još njih jedanaest i zatvorili ih u posebno odeljenje, a koje je čuvala njihova jaka straža. Ostalima su vratili oružje i uputili ih na Vučju Luku, a svakako su ovim ljudima za komandira postavili čoveka lojalnog komunistima. Četrnaest ljudi sa Savom Derikonjom, podvrgnuti su saslušanju tereteći Sava za neke nepostojeće greške i propuste, ka naprimjer da je napao ustaše na Ljemanici, Glogu i Brdu svojevoljno - bez znanja i obaveštenja njihove komande. Zatim da je veliko-Srbin, Šovinista, monarhista. Stavljali su mu i oni u greh sve ono što su mu i usteše stavljela u sarejevskom zatvoru. Na sve ove optužbe Savo im je odgovorio: - Pa gospodo štabovci, vi mi stavljate u greh sve ono što su mi i ustaše u greh stavljale. Zar ni danas kada ustaše na hiljade ubijaju srpsko stanovništvo ja sa mojim seljacima nemam pravo da ga branim? Zar je po vašem mišljenju pogrešno sprečavati te zločince da ubijaju nevin narod? I, vi znači, da žalite desetinu ustaških glavoseča, a ne žalitie hiljade srpskih glava? Šta je to sa vama i gde se vi nalazite?! Savo Derikonja je sa svojih 13 sapatnika, vezanih žicom i pod jakom stražom tih nevernika, i po žestokoj zimskoj hladnoći, sproveden u Podromaniju, gdje su predati tamošnjim komunističkim komesarima i komadantima. Kada je i ovima Savo rekao da ih vezuju isto kao i ustaše, oni su odgovorili "da ih niko više neće svezati niti odvezati! " U Podromaniji su strpani u zatvor stare vojne kasarne, oko koje su postavili jaku stražu. Znali su komunisti da je Savo pobegao vezanih ruku iz ustaškog zatvora pa su hteli da budu sigurni da odavde ne može pobeći. Nije mi poznato šta su i kako doživeli u tome zatvoru, ali se zna da u njemu nisu dugo ostali. Ovo zato što je ubrzo usledila kaznena ekspedicija nemačko-hrvatske vojske na ovaj prostor. Kada su komunisti primetili nastupanje te kaznene ekspedicije, oni su se dali u bežaniju zaboravljajući ove uhapšene ljude, a kojima je pretila smrtna opasnost ako tu budu nađeni od strane ustaško-nemačke vojske. Pretpostavlja se da su ih komunisti tu i ostavili, znajući da će svi biti pobijeni od te kaznene ekspedicije, tako da oni pred narodom ne snose krivicu za to. Međutim, zahvaljujući Bogu i jednom dobrom meštaninu, taj komunistički plan nije uspeo. Ovaj meštanin je znao du su ti ljudi ostali zatvoreni u kasarni, pa čim su partizani napustili stražarenje oko kasarne i pobegli, on je na tim vratima razbio katanac, ljudima oslobodio žicom vezane ruke i rekao im da se spasavaju dalje kako znaju i umeju, jer dolazi nemačka i hrvatska kaznena ekspedicija. To se odigralo januara 1942. godine. Srećnim slučajem oslobođeni, Savo i njegovi ljudi su krenuli kroz šume gazeći visok sneg. Uputili su se prema selu Kaljini kod Savinog dobrog prijatelja iz momačkih dana Borka Radovića do čijeg sela još nije bila doprla komunistička vlast krvi i terora. Borko ih je sve primio kao svoju rođenu braću. I učinio je sve što je mogao za njih da učini - da ih skloni i da im živote spasi.
Kao što je ranije rečeno, komunisti i nacionalisti su u početku sarađivali. Ustvari, ta je "saradnja" bilo po onoj narodnoj: "Oj, Turčine, za nevolju kume! " Komunistima je ta saradnja bila potrebna radi dobijanja u vremenu jer su sa svojim "ustankom" bili zakasnili. Oni su pošli u ustanak tek pošto je Hitler napao Sovjetski Savez. U toj "saradnji" sa nacionalistima, komunisti su vešto i organizovano sprovodili propagandu za svoje ciljeve. Polako, iza leđa nacionalnih prvaka, većinom seljaka, vršili su teror i ubistva, čak i onih Srba koji su uspeli da izbegnu ustaški pokolj. Takav rad komunista teško je padao srpskom stanovništvu. Narodu je jedini spas bio u srpskim nacionalnim ustanicima, koje su komunisti svuda i na svakom mestu, sputavali i onemogućavali raznim podvalama i prevarama. A kada je naišla nemačko-ustaška kaznena ekspedicija, komunisti su ispred njih pobegli, a ostavili su narod nezaštićen - predali ga ustaškim koljačima na nož i teror. Oko 20. aprila 1942. godine kada je sneg okopnio na Romaniji, Ozrenu, Devetaku, Jahorini i na drugim bosanskim planinama, vreme je bilo da se nacionalisti obračunaju sa komunističkim teroristima i ubicama nevinih ljudi - Srba. Tada je Savo Derikonja, sa onim ljudima koji su izbegli pogibiju, i od komunista i od ustaša, krenuo u akciju a pošto je od Borka Radovića dobio i nešto oružja. On je, sa desetinom svojih hrabrih ljudi, počeo da napada i da razoružava partizane, da razgoni njihove štabove i posade i da rastura komunističku vlast. Tako su komunistički partizani u kratkom vremenu isterani iz Srednjeg, Visojevice, Šabanka, Rakove Noge, Kostreša, Mokrog i drugih sela. Čim bi palo jedno komunističko uporište, sami meštani bi jurišali na komunističke štabove i razgonili ih, a neke i ubijali. Ti komunistički "junaci" nad nezaštićenim srpskim narodom bi tada bežali ne znajući kuda i u panici glave gubili. Tako su, od tih zločinaca na ovome terenu, ostali kao glavni organizatori i instruktori terenskih terorista, učitelji Ilija Grbić i Spaso Marković. Sa njima su na prostoru Istočne Bosne još bili: Božo Jugović, Žarko Ceković, Janko Jolović, Svetko Furtula, Grujo Novaković i još njih. U tom pohodu protiv komunističkih partizana Savu Derikonji se dobrovoljno javilo oko 500 ljudi sposobnih za oružje, mada polovina od njih nije bila naoružana. srpski narod ovoga kraja, dočekao je Sava Derikonju i njegove junaka sa ovacijama i oduševljenjem jer im je skinuo komunistički jaram sa vrata i poverio mu da organizuje ovu masu naoružanih i nenaoružanih srpskih ustanika sposobnih za borbu; da čuva i da sačuva srpsko stanovništvo od propasti koja mu je pretila od mnogih neprijatelja, a naročito od hrvatsko-ustaške vlasti. Savo Derikonja se ovog teškog i odgovornog zadatka jedva primio, obzirom na veliko odgovornost u jednom takvom teškom dobu. Pogotovu što je znao da se nalazi u "državi" u kojoj je ovaj isti srpski narod stavljen van svakog zakona. Ali na opštu molbu boraca i naroda, Savo je pristao da se stavi na čelo srpskih ustanika, pod uslovom da mu se dodeli nekoliko uglednih i poštenih domaćina koji će ga u svakom pogledu pomagati, pa i savetovati. Pošto je taj njegov uslov prihvaćen, on je odabrao ljude u koje je imao puno poverenje, a što mu je mnogo olakšalo i onako težak zadatak.
Prvi zadatak mu je bio da organizuje i formira oružane jedinice koje će da štite i živote i imovinu srpskog naroda. Kada je organizovao čete, podelio ih je na vodove i desetine. Sa svojim savetnicima je odabrao i postavio komandni kadar. Svaki komandir je dobio teren kojim će krstariti i narod čuvati od upada neprijateljskih bandi. Te jedinice su nazvane četnici. Njihova ishrana je dolazila od naroda, i to proporcionalno imovnom stanju domaćinstava. Savo Derikonja (3) Četnički odredi na prostoru NDH su bili životna potreba srpskog naroda i njegovog opstanka. Oni su se borili sa mnogim teškoćama, ne samo sa mnogim neprijateljima, nego i zbog nedostatka naoružanja i ostalih sredstava potrebnih za vojsku. Naročito se u hrani oskudevalo jer ni stanovništvo nije imalo dovoljno za ishranu. Dovijali su se na razno-razne načine u dobavljanju hrane o čemu je naročitu brigu vodio ugledni domaćin Božo Plemić, koji će docnije biti izabran za komandanta sreza. Između njega i Sava Derikonje je vladala harmonija, i oni su se u svemu dopunjavali... *** Juna meseca 1942. godine, đeneral Draža Mihailović je došao u Hercegovinu da se lično uveri o zlodelima prema tamošnjem stanovništvu, kako od strane hrvatskih ustaša tako i od strane komunističkih partizana. Tom prilikom, nedaleko od Gackog, u kuli vojvode Bogdana Zimonjića, primio je narodne prvake Hercegovine - čestite seljake i nekoliko oficira koji su sa narodom delili njegovu zlu sudbinu u borbi za svoj opstanak. U to vreme, deo Hercegovine nastanjen srpskim življem je bio slobodan, a gde se oko 6 meseci komunistički partizani vodili svoje krvavo kolo i zavodili boljševički teror, dok hrvatsku zulumćarsku vlast, ovo srpsko stanovništvo nije priznavalo. Na tom prostoru Hercegovine, postojale su manje i veće četničke grupe, koje su delovale bez međusobne povezanosti. Nije postojao komandni centar ni komanda. Po dogovoru Draže Mihajlovića, narodnih prvaka i njegovih oficira, sve su te grupe i grupice objedinjene. Izvršeno je formiranje po vojničkom uzoru: od desetine do korpusa, i ušli su u sastav Kraljevske JVuO pod komandom Draže Mihajlovića. Za Istočnu Bosnu, formiran je Romanijski i Drinski korpus JVuO, na teritoriji srezova: Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Kladanj i Sarajevo. Sarajevski srez je podeljen na dva dela, a time i na dve brigade: Prvu i Drugu. Na prvom delu ovoga sreza delovao je Savo Derikonja. Oko 10. septembra 1942. godine, dolaskom štaba Romanijskog korpusa pod komandom kapetana Milorada Momčilovića na planinu Ozren iznad Sarajeva, formirana je Prva sarajevska brigada JVuO, pod komandom Sava Derikonje. On je tada unapređen u čin pešadijskog potporučnika i odlikovan Karađorđevom zvezdom za zasluge koje je ranije stekao u borbi za zaštitu srpskog življa. Savo je već bio od naroda izabran za komadanta, a šta je komanda Istočne Bosne i Hercegovine potvrdila i Vrhovna komanda se sa tim
složila. Za načelnika i ađutanta te brigade, postavljeni su dva aktivna oficira u činu poručnika, koji se nisu našli poniženi što su pod komandom čoveka bez akademske vojne struke. Naprotiv, oni su sa Savom u svemu sarađivali. Ali ni Savo nikada nije ispoljio, ma u čemu, neku svoju nadmoćnost. Oba ova oficira su sa Savom ostali do kraja rata. Docnije sam saznao da je poručnik-ađutant poginuo kao čenik-gerilac 1947. godine, negde kod Pala, nedaleko do Sarajeva. Mislim da se prezivao Rajčević ili Rajičković, dok mi sudbina načelnika štaba, čijeg se imena više ne sjećam, ostaje nepoznata. Muslimansko stanovništvo, koje je živelo izmešano sa Srbima, a koje nije učestvovalo u pokolju srpskog stanovništva, ostalo je u svojim selima Hodžići ili Hadžići (između Draževica i Visojevice), Sirovine, Rakova Noga, Knežina, Šabegovići, Žep i druga. Savo Derikonja je u muslimanska sela postavio posade radi obezbećenja muslimanskog življa. Ishranu ovih posada snosilo je selo u kome je ista postavljena. Ove su se posade s vremena na vreme smenjivale. U ta sela nijedna druga jedinica nije imala pravo da dolazi, bez odobrenja komadanta brigade, Sava Derikonje. S obzirom da je Prva sarajevska brigada oskudevala u naoružanju i u drugim vojnim potrebama, kao i u ishrani, nije mogla da vrši zamašnije operacije protiv okupatorskih jedinica. Zbog toga je Vrhovna komanda Kraljevske JVuO u nekoliko navrata slala ovoj brigadi novčanu pomoć. Iako ta pomoć nije mogla da podmiri sve njihove potrebe, srpski narod toga kraje je bio zadovoljan samom činjenicom da nije usamljen već da se o njemu brine i njegove patnje razume Majka Srbija, a to je bio đeneral Draža Mihajlović. Koliko se sećam, komandant Vlaseničke brigade, rezervni poručnik-pravnik, Momčilo Mićić, tražio je pomoć od komadanta Romanijskog korpusa za likvidiranje komunističkih terorista i zulumćara u selima Šekovići i Milići, kojima je na čelu bio Branko Savić, sin popa Sava iz Šekovića, koji rečju i delom pomaže komuniste. A u selu Milići, Rade Jakšić i njegova sestra Rosa - učiteljica. Lično sam poznavala pre rata, celu tu porodicu Jakšić. Rođeni brat Rada Jakšića e bio sveštenik crkve na Han Pijesku (srez Vlasenički) sa popadijom Sajom. Tako su je zvali, a ne znam da li joj je to bilo pravo ime. Kod njih je stalno živela Rosa koja nije bila učiteljica a Rade je posebno kod njih dolazio. Još tada se sumnjalo da su Rosa i Rade povezani sa Komunističkom partijom, a svakako sa znanjem popa Ljuba i njegove popadije. Na traženje Momčila Mićića pomoći od Romanijskog korpusa za razbijanje ove komunističke grupe, poslat mu je Savo Derikonja sa Prvom sarajevskom brigadom i Stevo Vojinović sa polovinom Kladanjske brigade. Njima se na terenu pridružila i Vlasenička brigada. Nad ovim jedinicama komandu je preuzeo komandant Romanijskog korpusa, kapetan Milorad Momčilović. Ovim poduhvatom su komunistički partizani rasterani, pobegli su uz veoma slab otpor bili su u rasulu. Za sobom su ostavili dosta bogat magacin hrane, malo oružja, dosta rakije a i obuće. Sve su oni to bili oduzeli od naroda. Zarobljeno je desetak partizana zemljoradnika. Oduzeto im je oružje a oni su puštani kućama.
Komadant Vlaseničke brigade, uz saradnju komandanta sreza i seoskih prvaka, uspostavio je četničku nacionalnu vlast, a na opšte zadovoljstvo srpskog naroda zbog begstva komunista. Posle uspešno završenog zadatka, Prva sarajevska i Kladanjska brigada su se vraćale na svoje matične položaje. Na tom putu ih je stigao kurir na konju, koji je obavestio komandanta korpusa da je prethodne noći uhvaćen na spavanju komadant Vlaseničke brigade, poručnik Momčilo Mićić. Komandant korpusa, u saglasnosti sa komandantima ovih dveju brigada, Vojinovićem i Savom Derikonjom, doneo je odluku da se vrate u Šekoviće radi izviđanja toga izvršenog zločina. Komora sa zaplenjenim materijalom, sa obezbeđenjem je upućena na predviđeno mesto. Vrativši se u Šekoviće, komandant korpusa Momčilović sa Vojinovićem i Derikonjom, nekoliko dana je vodio istragu u vezi ubistva poručnika Mićića i utvrđeno je da su organizatori ovog mučkog ubistva bili Brano Savić sin popa Sava; kum i kuma ubijenog, Rade Jakšić - geometar i njegova sestra Rosa, a izvršilac samog zločina je bio Novak Šintorović sa desetak partizana. Te tragične noći, Momčilo Mićić je zanoćio u komovskoj kući gde je na spavanju iskasapljen i zakopan u štalsko đubre. Stevo Vojinović i Savo Derikonja su sa svojim četnicima preneli telo svoga ratnog druga u srpsko pravoslavno groblje. Opelo nad pokojnikom izvršio je pop Savo Savić, otac organizatora ovog groznog zločina! Nad otvorenom rakom sa pokojnikom se oprostio Stevo Vojinović. Izvršioci ovoga zločina su pobegli, ali su njihovi saučesnici dobili zasluženu kaznu. Ovo se dogodilo, ukoliko se dobro sećam, u drugoj polovini decembra 1992. godine. Marta meseca 1943. godine, Prva sarajevska brigada učestvuje u borbama protiv jakih komunističkih snaga koje su prešle reku Neretvu. Borbe su vođene na Treskavici, Kalinoviku, Oblju, Miljevini, rame uz rame sa četnicima Crne Gore pod komandom majora Pavla Ðurišića. Po naređenju i potrebi, Savo Derikonja se morao vratiti sa svojom brigadom na matični teren, koga su ugrožavale hrvatske ustaške i domobranske jedinice. Kod Kalinovika, Savo Derikonja je prvi put predstavljen đeneralu Draži Mihajloviću, i na njega ostavio dobar utisak, i kao vojnik i kao čovek. Draža je tom prilikom rekao Savu da mu je poznat njegov aktivni rad i njegova časna borba i zbog čega će ga imati u vidu. Meseca juna 1943. godine, komunisti su pretrpeli teške gubitke na Zelengori, od strane nemačke kaznene ekspedicije, kada su partizani bežali na sve strane i spasavali se ko se spasiti mogao. Tada je stradao veliki broj, koji nikada nije tačno utvrđen, srpskog civilnog stanovništva iz Like, Banije i Korduna a koji je Josip Broz nasilno oterao na klanicu, dok Hrvata, muslimana i ostalih tu nije bilo, a sve te druge nacionalnosti stupiće na scenu posle rata - kada se komunisti budu dočepali vlasti u našoj zemlji. U tom partizansko-komunističkom porazu, teško je platila i jedna grupa, njih oko 300 hrvatskih domobrana koji su se za vreme borbe predali komunistima. Posle su im
partizani oduzeli odeću, obuću i sve što su od vrednosti imali pa su ih ostavili da lutaju po planinama na teritoriji brigade pod komandom Sava Derikonje, koja ih je zarobila. Bili su to pravi živi leševi. Svi su, bednici, bili "naoružani" lecima koje su bacali hrvatski avioni kojima su pozivani da se sa istima mogu da jave ma kojoj ustanovi hrvatske vlasti, pred kojom će proći bez ikakvih rđavih posledica. Njima je održao poučan govor, major Petar Babović, komandant operativnih jedinica Istočne Bosne i Hercegovine, koji se tih dana nalazio na ovom terenu, izbegavajući nemačke i hrvatske vojne operacije. Među pomenutim zarobljenicima bio je i poznati predratni zagreački hirurg i profesor Univerziteta, dr. Ivica Pavletić. On je izjavio da bi, kao lekar, ostao pri Prvoj sarajevskoj brigadi zajedno sa još nekoliko intelektualaca. I ostali su se sve dok se nisu oporavili i ojačali, pa su se sa onim lecima predali ustaškim vlastima. Savo Derikonja je razmišljao šta da učini sa tim izgladnelim i delimično bolesnim zarobljenicima. Prostorija za njihov smeštaj, niti ishrane, nije imao ali pošto su mu pokazani gore pomenuti ustaški leci, on im je održao govor, otprilike ovim rečima: "Ljudi, vi ste pored nas pre rata živeli u miru, a vi ste od stvaranja NDH postali naši ljuti dušmani - sve do današnjeg dana kada smo vas u tome onemogućili silom našeg oružja. Ali mi nećemo na vama da vršimo odmazdu za stotine hiljada ubijenih srpskih stanovnika od strane vaše hrvatske vlasti. Možda je i neki od vas takođe učestvovao u pokolju srpskog naroda, ali mi to sada ne možemo da ustanovimo. Zato, pošto imate te letke sa sobom, idite svojim kućama i porodicama, i svakome recite da vas Savo Derikonja nije klao niti zlostavljao, i pored toga što ga ustaške vlasti zajedno sa komunistima nazivaju četničkim zločince... " Posle su i ovi, svi, otišli iz našeg zarobljeništva i svakako se predali hrvatskim vlastima. Eto, tako je postupio Srbin, čovek i junak Savo Derikonja! Savo Derikonja (4) Početkom oktobra 1943. godine vršen je napad na neprijateljske garnizone u Višegradu i Rogatici, gde su se nalazile znatne snage Nemaca i Hrvata. U tome napadu učestvovala je i Prva sarajevska brigada pod komandom Sava Derikonje. Borba je bila oštra i krvava. Sa obe strane su pale brojne žrtve, ali su obe ove varoši osvojili četnici Ravne Gore. Neprijatelj se povlačio ka ustaškom uporištu na Sokocu, nedaleko od Han Pijeska - na glavnom putu prema Sarajevu, i za sobom ostavljao svoje ranjene i mrtve. Na četničke jedinice koje su oslobodile ove dve pomenute varoši, a koje još nisu bili sahranile svoje izginule borce, iznenada i mučki, su sa leđa napali komnistički partizani i nanijeli im ozboljne gubitke. Oni su već tada bili dobro naoružani od strane "naših" saveznika Engleza. Ovu četničku pobedu su objavili kao svoju "pobedu nad okupatorom" preko Radio-stanice "Slobodna Jugoslavija", koja se nalazila u Tiflisu. To isto su objavile i neke radio-stanice u Engleskoj. U ovom našem napadu na pomenute neprijateljske garnizovne, učešće je uzeo i jedan
američki viši oficir, a koji je bio i svedok komunističkog napada sa leđa na četničke snage. Ovaj američki oficir je bio prosto zaprepašćen, koliko mučkim napadom komunista na jedinice Draže Mihailovića, toliko i objavljivanjem preko Radio Londona o lažnom uspehu komunističkih partizana! Posle poraza neprijatelja i uspostavljanja nacionalne vlasti, sišao sam sa položaja, da bih video i razgledao Rogaticu. Varoš je bila u dimu i ruševinama. Ništa se interesantno nije moglo da vidi. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi sam naišao na jeziv prizor. Počev od crkvenog praga pa sve do oltara, bili su leševi mladih junaka iz Rogatice, palih u toj krvavoj borbi. Ali avaj, uzalud je toliko srpskih života položeno i more krvi proliveno. *** Jesenjih hladnih dana 1944. godine, usled nadiranja sovjetskih, kao i bugarskih trupa, onih istih koje su za vreme rata ubijale srpski narod zajedno sa Nemcima svuda po Srbiji, snage JVuO pod komandom đenerala Draže Mihajlovića su morale da se povlače prema slobodnom prostoru Istočne Bosne. Vrhovna komanda sa izvesnim brojem trupa iz Srbije se zadržala na prostoru Prve sarajevske brigade Romanijskog korpusa. Tu su bili raspoređeni radi odmora i ishrane po selima: Vuučja Luka, Bogovići, Jelovci, Ozren, Brdo, Žunovi, Kostreša, Visojevica, Draževići, Rakova Noga, Nišić. Bilo ih je i po muslimanskim selima Hadžići ili Hodžići i Sirovine. Četnička bolnica Romanijskog korpusa u selu Nišići, kao i ona u selu Okruglci, nisu mogle da prime sve ranjenike i bolesnike koji su tu pristizali, mada su mnogi primljeni. Lekova nije bilo kao ni dovoljno lekara za ukazivanje najnužnije pomoći tim mučenicima. Da bi se što je moguće više pomoglo ovim ratnicima iz bratske Srbije, komadant Brigade Savo Derikonja i komandant Prvog dela Sarajevskog sreza, Stjepan Lučić, su preko predsednika opštine naredili da se lakši ranjenici neguju po domaćinstvima. Njih je ovdašnji srpski narod primio kao rođenu braću u nevolji i svi su im prižili sve što su mogli. Koliko je trajao ovaj predah i odmor ovih besmrtnika iz Srbije nije mi poznato, ali znam da moja, bosansko-hercercegovačka grupa koja je bila na odstupanju prema zapadu, stupila u vezu kod sela Podnojvlja, u blizini Vučjaka sa tim jedinicama iz Srbije koje su bile u tom delu sarajevskog sreza. U Podnovlju je izvršio smotru grupe bosanskohercegovačkih četnika, ministar ratni, general Draža Mihailović - Čiča. Tada sam video da su sve ove trupe iz Srbije zaista bile u veoma teškom stanju - iznurene napornim i dugim marševima i neprekidnim borbama sa ustašama i komunističkim partizanima koje su Englezi dobro naoružali. Prilikom odlaska sa područja Sarajevsko sreza, ministar vojni, đeneral Draža Mihajlović je odao veliko priznanje komandantu Prve sarajevske brigade, Savu Derikonji i svom narodu toga kraja za sve što su učinili vojsci iz Srbije pod njegovom komandom.
Prva sarajevska brigada se nije povlačila sa svoga matičnog terena. Tu je vodila borbe sa komunistima, sve dok partizani nisu ušli u Sarajevo 6. aprila 1945. godine, a posle konačnog povlačenja Nemaca i ustaša iz grada. Jednog prolećnog dana 1945. godine, na Vučjoj Luci, Savo Derikonja je sazvao svoje borce i preživele starešine svoje brigade, gde je u ovom smislu govorio: "Braćo četnici, vojnici, junaci! Prošlo je preko četiri godine kako smo se u ovom selu skupljali kradom na dogovor, na koji na~in da se spasemo od sigurnog uništenja koje nam je spremala hrvatska ustaška vlast. Ti zulumćari su nas naterali da se, tako reći, golim rukama hvatamo za njihov oštar nož. Učinili smo sve što smo mogli da zaštitimo i sebe i našu srpsku nejač. Mi smo se borili po četničkom zastavom i komandom đenerala Draže Mihaijlovića za spas srpskog naroda, a ne ni za kakvu vlast. Naši bi uspesi bili daleko vići da nas komunisti nisu ometali u tim našim domaćim poslovima, ubijajući ugledne domaćine i najbolje mlade ljude koji su bili na našoj strani. Jasno nam je da su se komunisti samo borili za vlast, a nikako za slobodu naroda... Poznato vam je da su komunisti u Sarajevu, tu pred našim nosom, a kao što znate, oni su i najveći srpski dušmani. Da ovako u celini nastavimo sa njima borbu, uzalud je. Oni su do zuba naoružani i pomagani i od Engleske i od Amerike, a naravno i od Sovjetskog Saveza. Zato ja preporučujem, ali ne naređujem, da svaki od nas koji smatra da mu je život u opasnosti od komunističkih bandi, ide svojoj kući i porodici. Sa ovim ste razrešeni svake obaveze prema meni, kao vašem komandantu. Samo, nemojte nikada zaboraviti da ste Srbi! Hvala vam na vernosti i odanosti našoj srpskoj borbi. Gospod neka vas čuva i bude vam na pomoći!!" Većina četnika je poslušala svoga hrabrog komadanta. Prilazili su mu oborene glavi i sa njim se pozdravljali - zauvek! Sa Savom je ostalo oko 45 do 50 četnika i skoro sav starešinski kadar da, kao gerilci, nastave borbu protiv komunista, ometajući ih u uspostavi vlasti u našoj zemlji. Ova grupa, iz više razloga, nije mogla da dejstvuje u celini, već je to činila po grupicama od tri ili pet svojih boraca. Naročito su bili aktivni pred izbore, 11. novembra 1945. godine, za koje su komunisti razvili veliku propagandu. Zbog aktivnosti ove grupe i imena Sava Derikonje, zloglasna OZNA, docnije UDBA, terorisala je narod ovoga kraja. Godinama su mučili tamošnji narod, hapsili, pa i ubijali tražeći da im isporuče Sava Derikonju. U tim borbama pored milicije, učestvovala je i Narodna odbrana (KNOJ). Borbe su bile neprekidne, i dan i noć, i u njima su ginuli i gerilci i gonioci. Da bi likvidirali Savu Derikonju i njegovu grupu, kao i ostale četničke grupe na prostoru Istočne Bosne, komunističko ministarstvo unutrašnjih dela je obrazovalo specijalni štab sastavljen od proverenih Oznaša - Udbaša, da izrade plan o uništenju četničke gerile. U štab su ušli: pukovnik Nenad Vasić potpukovnik Remzija Duranović; major Smajo i Suljo Mandžuka, Slobodan Šakota, Mato Markotić, kapetani Mensur Fazlagić, Ðorđe
Ðajić, Ðorđe Kutlača, i još njih - čitava mafija sa plaćenim špijunima i izdajnicima. Ðorđe Ðajić je ubio brata svoje majke - svoga ujaka. Sa još dva udbaša - oficira, dobio je zadatak da "češlja" teren kojim bi se mogao kretati Savo Derikonja. On je imao sva sredstva na raspolaganju i ovlašenja za uništavanje četnika. Vršene su neprekidne potere i zasede svuda gde se pretpostavljalo da bi četnici mogli da se kreću. Zbog toga su četnički gerilci bili proređeni i svodili se na po dvojicu ili trojicu. Onda je udbaš Ðorđe Ðajić u Sarajevu pronašao Milicu - Micu Tadić koja je za vreme rata bila kao bolničarka u Prvoj i Drugoj sarajevskoj četničkoj brigadi Romanijskog korpusa. Nju je udbaš Ðajić istrenirao kako da otruje Sava Derikonju i sve one koji budu sa njim. Za taj posao je dobila sve što je potrebno, a pošto je imala rodbinu u selu Luke, krenula je ka njima u posetu. Savo Derikonja je preko svoje veze saznao da je Mica došla u selo Luke. U nekoliko domova toga sela je naručio večeru, pa i kod domaćina kod koga je gostovala Mica. Kada je ona čula da se sprema večera za četnike, među kojima je bio i Savo Derikonja, htela je da se od pirinča koji je ona donela, za njih napravi pilav. Kada je trabalo da se na ugovoreno mesto nosi večera, i ona je pošla - da bi se videla sa Savom i ostalima. Kako je i ona nosila hranu, uspela je usput da u nju stavi otrov. Kada su Savo i njegova družina videli Micu, koja je sa njima za vreme rata bila na terenu, obradovali su joj se. Ali kada su četnici počeli da jedu donetu hranu, Mica je ustala i pošla u stranu, valjda da posmatra kako otrov deluje. A svi koji su počeli da jedu, padali su kao onesvešćeni. Videvši to, Mica se dala u begstvo. Stražaru Vladu Andriću je bilo sumnjivo što Mica beži dok njegovi saborci padaju kao da su opijeni. U nekoliko skokova je uhvatio Micu i doveo je kod već onesvešćenih četnika. Rekao je ženama da brzo donesu mleka i da onima koji su trovani daju da ga piju. Povraćali su, ali su ponovo i ponovo pili mleko - sve dok se nisu sasvim povratili u život. Prilikom ispitivanja Milica - Mica Tadić je priznala od koga je poslata i ko joj je dao otrov, kao i da su je naučili kako da taj zadatak obavi. Rekli su joj, ako to ne izvede, predaće je sudu i optužiti za izdajnički rad za vreme rata. Kada su je za taj zadatak pripremili, ona je bila u zatvoru Okružnog suda u Sarajevu, sama u jednoj ćeliji. Mica je plakala i govorila da je morala da se prihvati tog zadatka, pa je molila da ostane sa njima - gerilcima. Ali Vlado Andrić, koji je Micu uhvatio, a čijeg su brata Ðorđa komunisti na komade isekli sekirom, nje mogao da sluša njeno prenemaganje već je potegao puškomitraljez i sa nekoliko metaka je Micu sravnio sa zemljom. Savo Derikonja je hteo sa njom još da govori da bi saznao mnogo što-šta što ga je interesovalo, a možda je ne bi ni takvom kaznom kaznio. Međutim, Vlado Andrić je presekao, te se tako završila misija trovačice Milice - Mice Tadić. U neprekidnim borbama sa komunistima, grupa Sava Derikonje se istrošila. Gde je koji ginuo, tu je i zakopavan. Njihovo sahranjivanje u groblju komunisti nisu dozvoljavali. Komunisti u Jugoslaviji su objavili više knjiga o njihovoj borbi protiv "četničkih
ostataka", kako oni pišu. Ali, to nisu bili nikakvi ostaci već je to bila srpska nacionalna gerila. U jednoj takvoj knjizi stoje da je negde "kod Pala - Bosna, ubijen komadant Derikonja". Međutim, to ničim nije potkrepljeno niti dokazano. Navodno, ubijen je 194647. godine. Da su ubili Sava Derikonju, komunisti bi ga bez sumnje dovezli u Sarajevo i izložili na najprometnije mesto ili trg gde bi doterali narod, da se uveri a je taj njihov strašni protivnik mrtav i da četnički simpatizeri nemaju više čemu da se nadaju. Međutim, saznalo se od odanih ljudi Savu Derikonji da je on umro od zadobijenih rana, u leto 1948. godine u svojoj bazi, negde u planini nedaleko od sela Visojevica, Draževići, Rakova Noga. Savo Derikonja (5) Kako bilo da bilo, odnosno bez obzira kako je Savo Derikonja završio svoj život, njegovo ime je ostalo svetlo u srpskom narodu, a koje se ne sme ni spomenuti u Jugoslaviji pod komunističkom vlašću. Ovaj skromni, i u mnogom nepotpuni napis neka bude umesto sveće voštanice, ovom retkom junaku i čoveku, poteklog iz seljačkog gunja i opanka Savu Derikonji. SLAVA MU I HVALA! Ozren Grujić preuzeto sa: http://sokolac.slavicnet.com/sokolac/so ... forum.html Последњи Српски хајдук Живко Кораћ Последњи српски хајдук Живко Кораћ је пре рата био народски човек, живео је нормалним сеоским животом и кад је његов народ био нападнут од стране усташког агресора 1991 одазвао се позиву и стао у прве редове одбране Српства. Током рата Живко се показао достојним и часним војником и Србином, презирно гледајући на све ратне профитере, дезертере и забушанте због којих је (између осталог) Крајина пропала. Августа 1995 трагичном издајом и неслогом српског народа усташе заузимају Републику Српску Крајину. Већина становништва знајући трагичну судбину предака који су завршили у Јасеновцу, Градишки, Глини и осталим стратиштима бежи тражећи спас од усташког ножа. Живко као прави херој одбија да се преда и скине униформу Српске Војске Крајине. На самом почетку "Олује", породици је рекао "Ви идите а ја не дам своју кућу и своју земљу". Живко Кораћ се крио по шумама Шамарице у својој родној Банији, пуних 5 година успешно одолевајући потерама усташке војске и специјалних полицијских јединица. Током хајдуковања Живко је усмртио мањи број усташа како би избегао откривање. Био је у униформи коју је обукао на почетку рата - униформи несретне Српске Војске Крајине. Пошто је знао Банију као свој џеп имао је много прилика да пређе у РС преко Уне али он на то једноставно није ни помишљао. 2000 године Кораћа откривају, после чега је организована велика хајка. Живко
нашавши се у окружењу и безизлазној ситуацији активирао је бомбу одбивши да се преда усташама. Умро је у униформи Српске Војске Крајине бранећи земљу за коју је живео и коју је волео. Пет пуних година су читаве армаде усташке војске и МУП-а јуриле ЈЕДНОГ човека који није хтео да се преда. Ретки су примери оваквих великана у скоријој српској историји и зато браћо и сестре ред је да учинимо све што је у нашој моћи да се Живко не заборави као редак пример достојанства и јунаштва. Србину Србиново - догодине у Книну! Влада Шипчић рођен је 1924. године у дурмиторском крају, у селу Мала Црна Гора. Ступио је у редове јуначких српских четника као малолетан момак. Од тада па све до своје погибије био је борац са пушком у руци против свих непријатеља Српства. Пуних 16 година успевао је да наноси губитке српским душманима заједно са својим саборцима. У преподневним сатима 29. јула 1957. године, Влада је са својом сапутницом Аном Војиновић водио последњи окршај српске гериле са комунистичком тиранијом. Неколико километара од Бијелог Поља, убио је једног и ранио још једног милицајца, а потом је рањен и опкољен од стране 30 Титових милицајаца. У безизлазној ситуацији, Шипчић је убио Ану Војиновић па потом и себе. Поред овог одважног војника, још неколико хиљада српских бораца заслужило је да носи назив нових Обилића, Ултра Четника и јунака Отаџбине коју су волели више од својих живота. Срби треба да се подсете акција које су против Титовог злочиначког режима спроводили непоражени остатци српске војске у Другом светском рату. Представљамо непотпун списак српских официра, подофицира и војника који су наставили борбу за слободу и после комунистичке окупације српских темаља 1945. године: Дража Михаиловић, Драгослав Рачић, Драгутин Кесеровић, Вук Калаитовић, Радослав Минић, Божо Бјелица, Милан Матовић, Јанко Милошевић, Драгиша Васиљевић, Српко Меденица, Боривоје Тасић, Иван Шљукић, Будимир Гајић, Радивоје Керевић, Војислав Туфегџић, Арсен Петрушић, Ђурко Рајић, Сретен Ерић, Мирко Ковачевић, Станимир Тасић, Милан Дробњак, Ристо Даниловић, Дане Поповић, Вељо Кнежевић, Милија Војиновић, Гвозден Пенезић, Станиша Раковић, Остоја Ивановић, Ђорђе Бајчета, Душан Рађен, Драго Брашанац, Миланко Јокнић, Василије Петковић, Боривоје Зарић, Раде Пановић, Жика Парезановић, Стојан Јанковић, Стојан Николић, Ранко Луковић, Мирко Џомба, Лазар Тешановић, Брана Петровић и многи други, знани и незнани српски витезови. Ови српски војници, у периоду од 1945-1957 извршили су преко 900 напада на комунистичку војску и милицију, на партијске руководиоце, одборнике, на сараднике ОЗН-е и УДБ-е, на задруге и остале инфраструктурне објекте антисрпског режима. Губици комунистичких снага бројали су се у стотинама погинулих, док су губици српских снага били страховити.Према подацима комунистичких власти, убијено је око 4500 српских бораца, а неколико стотина је
заробљено и завршило на вишегодишњим робијама. Главни град Србије, поносни Београд заслужује да га краси споменик људима који се са тиранијом нису сложили и који су се против тираније борили.У време тиранске окупације 1945-2000 ови српски борци проглашавани су за народне издајнике и контрареволуционарне елементе.Ако је време тираније прошло, властима у Београду преостаје само да одреде локацију у централном делу града где ће се овим одважним српским патриотама подићи споменик какав су давно својим животима и судбинама заслужили. Ако пак није могуће да Београд добије овакав споменик, онда је и сваком детету у Србији јасно да тиранија започета 1945 против српског народа није престала да постоји. Исти они који не одобравају политику заштите српских националних интереса треба да знају да се могу суочити са историјском судбином коју је доживео једноноги Броз и његови ученици и следбеници. Српски народ неће немо посматрати уништење своје државе и свог народа. На својој страни српски народ имаће и Ултра Четнике и све оне којима Србија значи више од једне нижеразредне америчке менаџерске платице. Poslednji ravnogorac koji je uspesno emigrirao u inostanstvo je Velimir Zaric.Njemu je to poslo za rukom tek 1961.godine.Radi se o veoma sposobnom obavestajnom oficiru.Tako da Sipcic nije poslednji.Steta sto nismo imali vise sposobnih ljudi ,moguce je da ne bi doziveli poraz.Imam clanak iz novina o njemu. Clanak je na cetiri strane iz lista "intervju''iz 1993.godine,pod naslovom''Najduzi lov na coveka''Autor clanka je Antonije Djuric.Velimir Zaric je bio obavestajni oficir podredjen licno Drazi.Nije bio u borbenim jedinicama ali o kakvom vruhunskom obavestajcu je rec govori sledece;''...treci put je ucinio podvig dostojan divljenja;nocu samo njemu znanim putevima prebacio je sest hiljada pusaka i dvanest tona municije iz Mokrog luga do Ravne gore.Zavarao je sve potere u selu Draginju kod Koceljeve,raportirao Drazi Mihallovicu a mesec dana kasnije odlikovan je Zlatnom medaljom Milosa Obilica.Imao je jos takvih akcija tokom rata. Njegovi izvestaji upucivani su preko Rakovica i Racica komandanata korpusa ,a samo bog zna kako je do apsolutno preciznih podataka dolazio.Po ako se tako moze reci, zavrsetku rata zakleo se da se ziv nece predati komunistima.Danju vucki nocu hajducki skrivao se ovaj covek kada je 1961 prebegao u Austriju da bi kasnije otisao u Ameriku,gde je ziveo u vreme razgovora sa ovim novinarom.Kolale su o njemu u Uzickom kraju neverovatne price koje su se kasnije prepricavale.Ovaj vrsni obavestajac ne krije da se u skrivanju koristio iskustvom nekadasnjih hajduka,znao je da u svakoj druzini ima neopreznih ljudi sklonih riziku i avanturama. Spominje nekog pilota Miloja Jevtovica ,koga je on cenio zbog njegovog postenja i inteligencije ali on se poverio nekom prijatelju da namerava bekstvo u Grcku ovaj ga je otkucao [pojava koja kod nas Srba nije strana]uhvatili su ga i ubili motkama kod Zivkoviceve vodenice u Vrelima.Sudio mu je u Uzicu Mico Cicvaric koji je duboko zagazio u krv.Na slican nacin pale su njegove komsije,a ovo je i matrica kako su hvatali Ravnogorce ili su im poturali zene ili su ih komsije odavale.U brdima oko Priboja sreo se sa Srpkom Medenicom i Bozom Bjelicom.Za njih on kaze ''dvanest ljudi u toj druzini,naoruzani do zuba spremni
da ubiju svakog ko sebe naziva komunistom''.Inace da napomenem da je jedini zivi svedok hvatanja CICA DRAZE bio Srpko Medenica koji je uspeo da pobegne.Kod njih se nije dugo zadrzavao.Cetiri ce planine u gotovo 17 godina skrivanja biti njegov dom;Tara,Romanija,Kopaonik,Zlatibor.U zavicajno selo Kacer je Retko navracao osim kad nije mogao da odoli da vidi porodicu.Inace porodica mu je zbog njegovog odmetnistva stradala a najmladjeg brata Zarka su mucili Strujom dok nije postao invlid a tako osakacen ziveo je jos 10 godina,ostale clanove porodice su ceto mucili,ispitivali,zatvarali ali ga niko nije odao.To sto 20 godina nije video najobicniji krevet nije za njega bilo najteze ali najgore od svega je sto je njegova porodica morala da trpi torturu i priznaje da je cesto pomisljao na samoubistvo.Ovaj mucenik i junak ni posle toliko godina nije hteo da oda svoje jatake a to pokazuje njegovu velicinu.Na internetu mozete da skinete pricu Dragoslava.M.MARKOVICA ''BIO SAM CETNIK KOMUNISTICKI UDARNIK I VOJNIK OZNE” Putopis Branislava Nušica s Kosova iz 1912. Godine. Zemlja Arnauta, Srba, Osmanlija, Cerkeza, Vlaha, Jevreja i Cigan .Onaj deo starosedelaca koji je, nepristupacnošcu predela na kojima je živeo, sacuvan bio od uticaja zavojevacke kulture, sacuvao je sve i do danas osobine svoje i ilirski jezik, i taj se deo danas naziva Arnautima ili Škiptarima. Arnauti, dakle, ali ne i docnije poarnauceni elementi, najdavniji su starosedeoci na ovim predelima ili, bolje, potomci starosedelaca onakvih kakvi su oni pre rimskih zavojevanja bili Doba u koje zacinje istorija zatice na Kosovu Dardane, ilirsko pleme koje je naseljavalo predele oko staroga Skadra, današnjega Šara. Kosovsku kotlinu, lepo natopljenu i plodnu, obilnu zlatom, srebrom i ostalim rudama, hlebom, vinom i ostalom ljudskom i stocnom hranom - kao što naš letopisac kaže svakojako da nisu mimoilazile sve one najezde koje, pocev od 4. stoleca pre Hrista, navališe na ove strane i izmenjivaše se u gospodarenju. Od tih najezda, posle rimskoilirskih dugotrajnih ratova, rimska je vladavina, trajuci do pred kraj 4. veka, imala najjacega uticaja na stanovništvo, unesav se u njegovu sredinu. Takav znatan uticaj imale su narocito rimske kolonije, kojih prema tragovima, treba da je dosta bilo na Kosovu i okolini, gde leže toliki znatni rudnici oko kojih su se Rimljani najviše zbirali. Dugotrajnom svojom vlašcu nad ovim zemljama, jacinom svojega kulturnoga života i obrazovanošcu koja je bila daleko veca od one koju su kod starosedelaca zatekli, oni su ove toliko pobedili da su primili njihov jezik, obicaje pa i veru. Ove docnije, Srbi, kada se naseliše, nazvaše Vlasima. Postoje i danas još tragovi o ovim polatinjenim starosedeocima u imenima mesta na Kosovu, kao što su sela Vlaškobare, Vlahinje, Rimanište (Rumanište) itd. Onaj deo starosedelaca koji je, nepristupacnošcu predela na kojima je živeo, sacuvan bio od uticaja zavojevacke kulture, sacuvao je sve i do danas osobine svoje i ilirski jezik, i taj se deo danas naziva Arnautima ili Škiptarima. Arnauti, dakle, ali ne i docnije poarnauceni elementi, najdavniji su starosedeoci na ovim predelima, ili, bolje, potomci starosedelaca onakvih kakvi su oni pre rimskih zavojevanja bili. Pogrcavanje, medutim, starosedelaca, koje se na Balkanskom poluostrvu istovremeno vršilo kad i navedeno latinjenje, nikad nije dopiralo do ovih oblasti, vec se
vršilo na jugu samo, te ta pojava nije ni imala uticaja na fizionomiju stanovništva kojim se ovaj spis bavi. Posle ovih znatnih kretanja, koja su otpocela krajem 3. veka pa se produžavalakroz ceo 4, 5. i 6. vek , pojavljuju se u ovim predelima i Srbi koji ovde zaticu Ilire (Arbanase) i polatinjene Ilire (Vlahe). Srbi su morali vrlo gusto naseliti Kosovsku kotlinu i potisnuti starosedeoce koji su ustupali i povlacili se ispred nove navale. Oni starosedeoci - najvecma su se zadržali u sklopu Šara i Skopske Crne Gore te, održiv se tu, sacuvali su i svoj starosedelacki karakter i obicaje. Svojim gustim naseljenjem Srbi su ubrzo ovoj zemlji dali fizionomiju srpske zemlje, obrnuv ili zameniv novim i imena mesta, rekama i brdima. Tako je postao od staroga Skadra - Šar; od Ulpijane - Lipljan, tako Lab, Ibar itd. A doneše i nova imena kao: Kosovo, Vucitrn, Goleš, Jezerac, Sitnica, Nerodimka itd. Od toga doba, Srbi i ostaju gospodari predela i prilika na njemu sve do skorijih dana. Njihova brojnost, pokrštavanje koje im daje nove snage, docnije i politicka organizacija, daju im potpunu nadmocnost nad ostacima starosedelaca. Cetrnaesti vek dovede i Turke na Balkan, a maricka pobeda i na Kosovo. Njihovo gospodarstvo vec unekoliko remeti odnose stanovništva koje su zatekli. Unutarnje prilike, koje nastaju pod vladom jednog nekulturnog naroda, uticu neminovno na poredenje njegovo, narocito onog dela, u ovome slucaju srpskoga, koji se, posle jednoga sjajnoga života u svojoj državi, nije mogao ubrzo da pomiri s neprirodnim zakonom da se, kao više kulturan, mnogobrojniji i visoko svestan svoje narodnosti, potcini grubom verskom fanatizmu osvajaca koji je silom hteo da pobedene pretopi u se. Raseljavanje je, dakle, Srba otpocelo odmah posle osvojenja, od kada i do danas stoje tragovi raseljenih trgova kraj znatnih rudarskih palanaka na kojima nisu vodili trgovinu samo Dubrovcani, vec i Srbi. No, raseljenje u masi, koje je ucinilo znatan utisak na fizionomiju naselja Kosovske kotline, jeste ono pod Arsenijem III Carnojevicem i, drugo, pod Arsenijem IV Jovanovicem koje je, osim ostalih krajeva bliskih Patrijaršiji, obuhvatilo i znatan deo Kosova. Tada su Srbi napustili krasna sela i plodne zemlje, kuce i imanja, a Arnauti su sišli sa svojih planina, nerodnih i pustih, i naselili prazna srpska sela. Od toga doba, raseljavanje u manjem bila je svakidanja pojava, a ovo je posle srpskoturskoga rata, a narocito godina 1881, 1882. i 1883, postalo srazmerno vrlo znatno, te još i danas traje. Iseljenici nisu uvek bili beskucnici, nije to bila samo sirotinja koja je tražila zaradu, vec, u najcešce slucajeve, bivali su to domacini koji su spasavali svoj mal. Posle srpsko-turskoga rata, raseljavanje u širim razmerama nastalo je iz dva uzroka. Arnauti, stanovnici Kosova, uzeli su, zbog rata, užasno se svetiti Srbima koji su im bili raja. Odeci i vracajuci se iz rata, palili su im kuce, otimali stoku i bešcastili celjad, te su Srbi spasavali glavu prebegavajuci u Srbiju, preko granice koja im se sada bliže primakla, te i bekstvo više omogucila. S druge, opet, strane, iz novih granica Srbije proterani Arnauti poceli su se masama zadržavati na Kosovu, kao mestu najbližem svojim imanjima koja su u Srbiji napustili. Ovi novi naseljenici, poznati pod imenom muhadžera, poplaviše Kosovo istiskujuci otud silom Srbe da bi sebi mesta ucinili. Njima je, doduše, car poklonio zemljišta na kojima su nova svoja sela dizali, ali su to bila mesta nezdrava pa stoga i izranije pusta. Tako npr., njih su masom naselili oko blata Sazlijskog i Robovackog, gde su presušili vode, rašcistili trsku i pretvorili bare u livade, te da bi stvorili sebi malo imanja. Stoga su oni, mesto zemljišta koja im je car poklanjao, radije dozidivali svoje kuce uz srpska sela i cinili sve moguce da rasele Srbe kako bi se njihovih
imanja docepali. U tome su mnogo i uspeli. Tako su, dakle, Arnauti jednovremeno sa dve strane plavili srpska sela: jedni s planina, koji su se sve više spuštali ka Sitnici, i drugi sa srpskih granica. Danas se na prste mogu izbrojati sela u kojima nema Arnauta, a bezbrojna su sela u kojima nema Srba, a bilo ih je doskora. Ta su sela i dalje zadržala svoja srpska imena, ali u njima nema nijedne srpske kuce. Medu njima su i ona cisto istorijska, od kojih u Svrcinu na Paunima, u kome danas nema nijedne srpske kuce, živi i kod Arnauta predanje da su Srbi, koji su nekad to selo naseljavali, otišli u tude zemlje s patrijarhom. I arnautska sela Bandulic, Konjsko, Gadimnja, Glavica, Lugovo, Crnilo, Perlez, Batusa, itd., koja nose srpska imena, pamti se kad su se raselila. Osim ovih muhadžera, još od 1858. pa do 1862. godine naišli su na Kosovo i Cerkezi koje je, posle krimskoga rata, turska vlada ovde naselila, a najnovije naselje to su bosanski muhadžeri (muhamedanci) kojih ima mnogo u Mitrovici, Ferizovicu, a imaju i svoje selo (Mazgit) koje su sami podigli. Na Kosovu, dakle, danas ima ovih narodnosti: Arnauta i poarnaucenih Srba, Srba, Osmanlija, Cerkeza, Vlaha, Jevreja i Cigana. Arnauta pravih ima malo, a poarnauceni Srbi su najbrojniji deo stanovništva. Oni cine tri cetvrtine stanovništva kosovskog, te gotovo s pravom nazivaju Kosovo Arnautlukom, tj. zemljom u kojoj su oni gospodari. Oni su, mahom, još zbijeni po podnožjima okolnih planina, ali su vec ovladali i kotlinom i varošima. Može se reci da su to najlepše zemlje koje su Arnauti pritisli. Na Kosovu su najjaci fisovi (plemena) Gaš i Beriš, koja plemena unekoliko u masi žive. Ostala što ih ima rasturena su po varošima, selima i planinama. Na južnoj strani Kosova ima ovih plemena: Drobnjak, Sop, Krasnic, Šaljnon, Kruje-Zez, Kiljmend (Kliment), Sac itd., po drugim stranama Bituc, Hot, Šalj, Elšon, Met-Pljak itd. Na Kosovu nema Arnauta katolika, kojih najbliže ima u Metohiji, Ðakovickoj i Peckoj nahiji. Osmanlija, tj. pravih Turaka, nema na Kosovu. Tu rasu predstavlja cinovništvo, a ako je bilo i kakvih ostataka starih ratnika, izvesno se pod nepovoljnim okolnostima raselilo. Oko Novoga Brda održalo se do poslednjih dana okolo 15 domova Turaka koji su se tu naselili odmah po bici kosovskoj. Danas tamo ima jedva dve kuce, ono drugo se raselilo, izumrlo, a nekoliko kuca se doselilo u Prištinu. Istina je da po ucumatima u administraciji treba da vlada turski jezik, ali se vrlo cesto upotrebljava i arnautski. Ni cinovništvo ni turske škole po varošima nisu uspele ni koliko da osvoje jednu caršiju, a kamoli da turski jezik postane gospodar, bar u varošima, ako ne i po selima. Cerkezi su se, kao što je pomenuto, naselili odmah posle krimskog rata, izmedu 1858. i 1862. godine. Svega ih se doselilo na Kosovo 6000 porodica. Naseljenje Cerkeza su i Turci i Arnauti primili s negodovanjem, pa se i do danas nisu s njima izmirili, valjda i zato što Cerkezi uporno održavaju svoje obicaje i žive životom sasvim podvojenim od ostalih muhamedanaca. Cerkezi se nisu naseljavali po opustelim selima, nego su za sebe podizali nova sela, te otud danas na Kosovu vrlo mnogo imena Cerkez-Kej, Jeni-Cerkez-Kej itd. Iako su vec toliko godina na ovom mestu, Cerkezi još nisu naucili ni arnautski ni turski, osim onih po varošima koje je na to još i kakav posao upucivao. Cerkezima ne godi na ovoj ravnici, te brojno jako opadaju i raseljavaju se. Narocito su se mnogo raselili posle srpsko-turskoga rata. Danas ih vec nema na Kosovu više od 400 porodica. Vlaha ima prilicno i zanimaju se trgovinom. Ima ih i po selima, gde su otvorili ducane, no najradije se zbiraju oko boljih pijaca, kao što su mitrovacka, prištevska i ferizovicka. Narod ih zove Gogama. Vecinom su doseljenici iz bitoljskog vilajeta, iz onih istih sela koja ih i Srbiji šalju. Svi su pravoslavne vere. Jevreja ima po gradovima, gde se zanimaju
saraflukom i trgovinom sa žitom, kožama i manufakturnom robom. U sela ne idu, a i u manjim gradovima se ne zadržavaju. U Vucitrnu, npr., nema nijednog Jevrejina. U Prištini imaju i svoju opštinu i rabina, pa i školu sa sedam daka. Ima ih u malom broju i u turskoj državnoj službi, no to su pomuhamedanjeni solunski Jevreji iz sekte donme. Posle proterivanja iz Rusije, veliki broj Jevreja naselio se u Turskoj, a od ovih 50 porodica u Prištini. Zacudo, samo za dve godine izumrlo je svih 50 porodica, tako da ni jedan jedini nije ostao u životu. Cigani, kojih ima i pravoslavnih i muhamedovaca, žive i po gradovima i po selima, zanimajuci se kovanjem i sviranjem. Svaka varoš ime svoju "Cigan-mahalu" koja je odvojena od ostalih. Preuzeto iz knjige prof. dr Momcila Pavlovica i dr Predraga J. Markovica "Kosovo i Metohija - prošlost, pamcenje, stvarnost", izdavaci Institut za savremenu istoriju - Beograd, Institut za istoriju - Banja Luka, Preporod m.m. - Novi Sad, Školska knjiga, Banja Luka; Beograd 2006. http://www.scribd.com/upload-document? archive_doc=13757809&signup_type=archive#gdocs Starac Porfirije i Izloženje monaškog opita http://www.tvorac-grada.com/knjige/scribd/riznicad.html Radoje Šipčić, Mate Radulović
