SIGMUND FROJD, DOSTOJEVSKI I OCEUBISTVO
U bogatoj ličnosti Dostojevskog mogli bismo razlikovati četiri fasade: pisca, neurotičara, etičara i grešnika. Kako da se snađemo u ovoj sloenosti koja zbunjuje! U odn odnos osuu na pisc piscaa ima ima najm najman anje je sumn sumnje je,, njego njegovo vo mest mestoo nije nije dale daleko ko iza iza "eks "ekspi pira ra.. Braća Karamazovi su najveličanstveniji roman koji je ikada napisan, epizoda o #elikom $nkvizitoru jedno od vr%unski% dostignu&a svetske literature, koje teško da se moe preceniti. 'a alost, analiza mora da poloi oruje pred problemom pisca. 'ajlakše je napasti etičara u Dostojevskom. (ko ga elimo uzdi&i kao moralnog čoveka, sa obrazloenjem da samo onaj dostie najviši stupanj moralnosti koji je bio najve&i grešnik, onda olako prelazimo preko jednog prigovora. )oralan je onaj koji reaguje ve& i na iskušenje koje doivljava u samom sebi, ne prepuštaju&i mu se. *naj koji naizmenično greši, a potom, kaju&i se, postavlja visoke moralne za%teve, izlae se prekoru da je sebi isuviše olakšao situaciju. *n nije ostvario ono što je bitno u moralnosti: odricanje, jer je moralni način ivljenja praktičan interes čovečanstva. *n podse&a na varvare iz doba seobe naroda, koji ubijaju i zbog toga vrše pokoru, pri čemu okajavanje postaje prava te%nika koja omogu&ava ubistvo. 'i $van +rozni se ne ponaša drukčije upravo ovakvo poravnanje sa moralnoš&u je karakteristična ruska crta. 'i konačni is%od moralne borbe Dostojevskog nije slavan. -osle naješ&i% borbi da izmiri nagonske za%teve individue sa za%tevima ljudskog društva, on se spušta do potčinjavanja, najpre svetskom, a onda du%ovnom autoritetu, do stra%opoštovanja pred carem i %riš&anskim bogom i do uskogrudog ruskog nacionalizma, jedne pozicije do koje su dospeli i si&ušni umovi sa manje muke. *vde je slaba tačka velike ličnosti. Dostojevski je propustio da postane učitelj i oslobodilac ljudi, on se pridruio nji%ovim tamničarima budu&nost ljudske kulture ima&e da mu za%vali na malo čemu. če mu. #er #erovatno ovatno &e se mo&i pokazati da je on usled svoje neuroze bio osuđen na ovakav brodolom. obzirom na domet njegove inteligencije i snagu njegove ljubavi prema ljudima, bio bi mu otvoren jedan drugi, apostolski ivotni put. matrati Dostojevskog za grešnika ili zločinca izaziva estoko opiranje, koje ne mora da bude pro/ uzrokovano malograđanskim sudom o zločincu. -ravi motivi brzo se mogu sagledati dve su karakteristike bitne za zločinca: bezgranična sebičnost i jaka destruktivna sklonost zajednička im je i ujedno preduslov za nji%ovo nji%ovo ispoljavanje ispoljavanje bezose&ajnost, bezose&ajnost, nedostatak afektivnog pri%vatanja pri%vatanja 0ljudski%1 0ljudski%1 objekata. -ri tom se odma% se&amo da je u Dostojevskog bilo suprotno, da je u njega bila velika potreba za ljubavlju i ogromna sposobnost da voli i da su se manifestovale u pojavama preterane dobrote, koja ga je terala da voli i pomae i tamo gde je imao razloga da mrzi i da se sveti, kao na primer u odnosu na njegovu prvu p rvu enu i njenog ljubavnika. 2ada se moramo upitati odakle uopšte potiče iskušenje da Dostojevskog ubrojimo u zločince. *dgovor: 'a postojanje ovakvi% naklonosti u pisca upu&uje njegov izbor materijala, koji pre svega ističe nasilničke, ubilačke, sebične karaktere, dalje, izvesne činjenice iz njegovog ivota, kao na primer kockarska strast, moda i seksualna zloupotreba jedne nezrele devojčice 0priznanje1.3 2a protivrečnost protivrečnost se razrešava kad s%vatimo da je vrlo jaki destruktivni nagon Dostojevskog, koji ga je lako mogao učiniti zločincem, u njegovom ivotu prvenstveno bio uperen protiv sopstvene ličnosti 0prema unutra, umesto prema spolja1, tako da je došao do izraaja kao mazo%izam i ose&anje krivice. -ri svemu tome u njegovoj ličnosti preostaje još dosta sadistički% crta koje se ispoljavaju u njegovoj razdralji razdraljivosti vosti,, potrebi potrebi za mučenjem, netrpeljivost netrpeljivosti,i, čak i prema voljenim voljenim osobama, osobama, kao i u načinu kako on, kao autor, postupa sa svojim čitaocima dakle, u malim stvarima sadist prema spolja, u velikim sadist prema unutra, dakle mazo%ist, što znači najmekši, najdobro&udniji čovek, koji je najspremniji da pritekne u pomo&. $z komplikovane komplikovane ličnosti ličnosti Dostojevsko Dostojevskogg izvukli izvukli smo tri faktora, faktora, jedan kvantitativan kvantitativan i dva kvalita/ tivna: izvanredna snaga njegovog afektivnog ivota, perverzna nagonska dispozicija, koja ga je morala 3
#idi diskusiju o ovome u 4'epoznati Dostojevski5, Dostojevski5, 3678. 9 tefan vajg: *n ne zastaje pred ogradama građan skog morala i niko ne zna tačno da kae do koje mere je u svome ivotu prekoračio zakonske granice, koliko je od zločinački% instinkta njegovi% junaka on sam priveo u delo 042ri velikana5, 367;1. * prisnoj vezi među likovima Dostojevskog i njegovim sopstvenim sopstvenim doivljajim doivljajimaa vidi izlaganja izlaganja
, koja se nadovezuju na 'ikolaja tra%ova.
3
opredeliti za sado/mazo%istu ili zločinca, i umetnička obdarenost, koja se ne moe analizirati. *vakav spoj osobina mogao bi sasvim dobro da se odri i bez neuroze postoje, naime, potpuni mazo%isti koji nisu neurotični. -o odnosu snaga između nagonski% pro%teva i prepreka koje se ovima suprotstavljaju 0plus raspoloivi putevi sublimacije1, Dostojevski bi još uvek mogao da bude klasifikovan kao takozvani 4nagonski karakter5. (li situacija postaje zamršena prisutnoš&u neuroze, koja, kao što je rečeno, pod ovim uslovima ne bi morala biti neminovna, ali koja se utoliko pre pojavljuje ukoliko su mnogobrojnije kom/ plikacije koje ?a ima da savlada. 'euroza u stvari i jeste znak da ?a nije uspelo izvršiti ovakvu sintezu, da je pri ovakvom pokušaju izgubilo svoju jedinstvenost. @ime se, dakle, u strogom smislu reči, dokazuje neuroza! Dostojevski je samog sebe nazivao i drugi su ga smatrali epileptičarem, na osnovu njegovi% teški% napada, pra&eni% gubitkom svesti, miši&nim grčevima i neraspoloenjem koje je sledilo napadima. #rlo je verovatno da je ova takozvana epilepsija bila samo simptom njegove neuroze i da bi se morala klasifikovati kao %istero/epilepsija, što znači kao teška %isterija. $z dva razloga nije mogu&no posti&i punu sigurnost: prvo, jer su anamnestički podaci o tako/ zvanoj epilepsiji Dostojevskog nepotpuni i nepouzdani, drugo, jer mišljenja o bolesnim stanjima pove/ zanim sa epileptoidnim napadima nisu razjašnjena. Da pođemo od ove druge tačke. uvišno je ovde ponavljati čitavu patologiju epilepsije, koja ne prua ništa odlučuju&e, pa ipak se moe re&i: ?oš se uvek ističe, kao prividno kliničko jedinstvo, stari termin )orbus sacer, ta tajanstvena bolest sa svojim neočekivanim, na izgled ničim neprovociranim, grčevitim napadima, promenom karaktera u smislu razdraljivosti i agresivnosti i progresivnim smanjivanjem svi% du%ovni% mo&i. (li ova slika se na svim stranama rasplinjuje u nešto neodređeno. 'apadi koji nastupaju brutalno, sa ujedom za jezik i umokravanjem, zgusnuti do, opasnog po ivot, epileptičnog statusa, koji dovodi do teški% samoošte&enja, mogu se ipak svesti i na kratke absanse, na stanja vrtoglavice koja brzo prolaze, a mogu takođe biti zamenjeni kratkim stanjima u kojima bolesnik, kao pod vlaš&u nesvesnog, čini nešto što mu je strano. $nače na nepojmljiv način čisto telesno uslovljeni, ovi napadi mogu ipak nastati i usled nekog čisto duševnog uticaja 0stra%a1, ili da i nadalje reaguju na duševna uzbuđenja. )a koliko bio karakterističan intelektualni pad za ogromnu ve&inu slučajeva, ipak je bar jedan slučaj poznat, u kome bolest nije mogla da naškodi vr%unskoj intelektualnoj mo&i 0Aelm%olc1. 0Drugi slučajevi, o kojima, se ovo isto tvrdilo, nepouzdani su ili podleu istim sumnjama kao i sam slučaj Dostojevskog1. *sobe koje pate od epilepsije mogu da ostave utisak otupelosti, ometenog razvoja, jer ta bolest često prati najočitiju idiotiju i najve&e modane defekte, iako ovo nije neop%odan sastavni deo slike bolesti ali ovakvi napadi, sa svim svojim varijacijama, dešavaju se i kod drugi% osoba, koje su normalno duševno razvijene i koje češ&e ispoljavaju suviše jak, ve&inom nedovoljno savladan efektivni ivot. 'ikakvo čudo što se pod ovakvim uslovima smatra nemogu&nim da se uporno ostane pri jedinstvenoj kliničkoj afekciji koja se zove 4epilepsija5. *no što dolazi da izraaja u istovetnosti manifestovani% simptoma izgleda za%teva funkcionalno tumačenje, kao da je me%anizam abnormalnog nagonskog pranjenja organski pripremljen, a ispoljava se pod sasvim različitim uslovima: kako pri smetnjama modane delatnosti usled teškog ošte&enja modanog tkiva ili toksičnog oboljenja, tako i pri nedovoljnom vladanju duševnom ekonomijom, kad je delovanje duševne energije podlono krizama. $za ove dvojne podele naslu&uje se identičnost me%anizma na kojem se zasniva pranjenje nagona. 'isu daleko od ovog me%anizma ni seksualna zbivanja, koja su u osnovi toksički izazvana ve& su najstariji lekari nazivali koitus malom epilepsijom, prepoznali su dakle u seksualnom aktu ublaavanje i adaptiranje epileptičnog pranjenja nadraaja. 4Bpileptična reakcija5, kako se ovo zajedničko moe nazvati, stavlja se u slubu neuroze, čija se suština sastoji u tome da se obilje uzbuđenja sa kojima ona psi%ički ne moe da izađe na kraj oslobodi telesnim putem. Bpileptični napad postaje tako simptom %isterije, adaptiran i modifikovan njome, slično simptomu normalnog seksualnog pranjenja. -otpuno je na mestu razlikovanje organske od 4afektivne5 epilepsije. -raktično značenje je slede&e: ko boluje od prve 9 organski je bolesnik, a ko boluje od druge 9 neurotičar. U prvom slučaju duševni ivot podlee jednom stranom uticaju spolja, u drugom smetnja je izraz samog duševnog ivota. #rlo je verovatno da je epilepsija Dostojevskog ove druge vrste. 2o se ne moe strogo dokazati, za to bi trebalo da budemo u stanju da dovedemo u vezu prvi nastup i kasnija kolebanja u napadima sa nje/ 7
govim duševnim ivotom, ali se o tome isuviše malo zna. *pisi sami% napada ništa nam ne kau, obaveštenja o vezi između napada i doivljaja oskudna su i često protivrečna. 'ajverovatnija je pretpostavka da su napadi otpočeli rano, u detinjstvu Dostojevskog, da su najpre bili obeleeni blaim simptomima i tek se posle potresnog doivljaja u osamnaestoj godini,, posle ubistva oca, pojavili u epileptičnoj formi.7 Dobro bi odgovaralo kada bi se potvrdilo da su ovi napadi za vreme izdravanja kazne u ibiru potpuno prestali, ali drugi podaci ovome protivreče. C 'esumnjiva veza između ubistva oca u Braći Karamazovima i sudbine Dostojevskovog oca više je nego jednom biografu pala u oči i podstakla i% da ukazu na ,,izvestan moderni psi%ološki pravac5. -si%oanalitičko s%vatanje, jer se na njega mislilo, pokušava da u ovome događaju vidi najteu traumu, a u reakciji Dostojevskog na to prepozna stoer njegove neuroze. Kada se, međutim, pri%vatam da ovo gledište psi%oanalitički obrazloim, moram stra%ovati da &e ono ostati nerazumljivo svima onima koji nisu upoznati sa načinom izraavanja i učenjem psi%oanalize. )i imamo jednu sigurnu polaznu tačku. 'ama je poznat smisao prvi% napada Dostojevskog u njegovim mladim godinama, davno pre izbijanja 4epilepsije5. *vi napadi imali su značenje smrti, nastali su usled stra%a od smrti, a sastojali su se od letargični% stanja spavanja. ?oš kada je bio dečak, bolest bi ovladala njime, kao iznenadna, bezrazlona seta neko ose&anje, tako je on kasnije pričao svome prijatelju olovjevu, kao da &e morati smesta da umre i zaista usledilo bi stanje potpuno slično stvarnoj smrti 'jegov brat (ndreja izneo nam je da je =jodor ve& u mladosti imao običaj da pre spavanja ostavi ceduljicu u kojoj je bilo reči o njegovoj bojazni da &e u toku no&i zaspati u san sličan smrti i da zbog toga moli da ga sa%rane tek posle pet dana (Dostojevski za ruletom, Uvod, strana E1. )i poznajemo smisao i nameru ovakvi% napada slični% smrti. *ni znače identifikaciju sa nekim umrlim, nekom osobom koja je zaista umrla, ili koja je još u ivotu a čija se smrt eli. *va poslednja mo/ gu&nost je vanija. 'apad dobija tada vrednost kanjavanja. 'ekom drugom se elela smrt, ali usled identifikacije, ja sam sFm onaj drugi i ja sam mrtav. 'a ovome mestu psi%oanalitičko učenje tvrdi da je ovaj drugi za dečaka po pravilu otac, a napad, nazvan %isteričnim, samokanjavanje zbog elje za smr&u omrznutog oca. *ceubistvo, prema poznatom s%vatanju, glavni je i najstariji zločin, kako čovečanstva tako i pojedinca.G *no je u svakom slučaju glavni izvor ose&anja krivice, ne znamo da li i jedini istraivanja još nisu mogla sigurno da utvrde psi%ičko poreklo krivice i potrebe za ispaštanjem. *no međutim ne mora da bude jedini uzrok. -si%ološka situacija je komplikovana i za%teva razjašnjenje. *dnos dečaka prema ocu je, kako mi kaemo, ambivalentan. *sim mrnje, koja bi %tela da odstrani oca kao rivala, obično prema njemu postoji i nean odnos. *ba stava udruuju se u identifikaciji sa ocem, dečak bi %teo da bude na očevom mestu, jer mu se divi, on bi %teo da bude kao on i zbog toga eli da ga ukloni, čitav ovaj razvoj sukobljava se sa jednom mo&nom preprekom. ?ednog određenog momenta dečak s%vata da bi pokušaj odstranjivanja oca kao rivala mogao biti od očeve strane kanjen kastracijom. $z kastracionog stra%a, dakle u interesu očuvanja svoje muškosti, dečak odustaje od elje za posedovanjem majke i uklanjanjem oca. Ukoliko ova elja ostane prisutna u nesvesnom, ona stvara osnovu za ose&anje krivice. matramo da 7
-oredi članak 4veta bolest Dostojevskog5 od
C
smo ovim opisali normalna zbivanja, normalnu sudbinu takozvanog Bdipovog kompleksa svakako &emo još morati da dodamo jednu značajnu dopunu. ?edna dalja komplikacija nastaje ako je u deteta jače razvijen onaj konstitucionalni faktor koji smo nazvali biseksualnost. 2ada &e usled kastracione pretnje njegovoj muškosti biti ojačana sklonost skretanja u pravcu enstvenosti, stavljanja sebe mnogo više na majčinu stranu i preuzimanja njene uloge kao lju/ bavnog objekta kod oca. Kastracioni stra%, međutim, čini i ovo rešenje nemogu&nim. Dolazi do uviđanja da se mora podneti i kastracija ako se od oca eli biti voljen kao ena. 2ako oba impulsa, mrnja prema ocu kao i zaljubljenost u oca, podleu potiskivanju. $zvesna psi%ološka razlika postoji u tome što &e mrnja prema ocu biti napuštena usled stra%a pred jednom spoljnom opasnoš&u 0kastracije1 zaljubljenost u oca, međutim, tretira se kao unutrašnja nagonska opasnost, koja se ipak u osnovi svodi na pomenutu spoljašnju opasnost. *no što mrnju prema ocu čini nepri%vatljivom jeste stra% od oca kastracija je uasna i kao kazna i kao cena ljubavi. -rvi od oba faktora koja potiskuju mrnju prema ocu, stra% od direktne kazne i ka/ stracije, moe se nazvati normalnim, dok patogeno snaenje izgleda da nastaje usled drugog faktora, stra%a od femininog stava. ?aka biseksualna dispozicija uslovljava ili jača na taj način neurozu. *vakva dispozicija moe se sa sigurnoš&u pretpostaviti kod Dostojevskog ona se ogleda u egzistencijalno dozvoljenoj formi 0latentne %omoseksualnosti1 i to u značenju muški% prijateljstava u njegovom ivotu, u čudnovato nenom dranju prema suparnicima u ljubavi i u njegovom izvanrednom razumevanju za si/ tuacije koje se jedino mogu objasniti potisnutom %omoseksualnoš&u, kao što to pokazuju mnogi primeri iz njegovi% novela. Lalim, ali ne mogli tu ništa učiniti, ako se ova izlaganja o stavovima mrnje i ljubavi prema ocu i nji%ovi preobraaji pod uticajem kastracione pretnje čitaocu koji ne poznaje psi%oanalizu učine neukusnim i neverovatnim. *čekivao bi%, štaviše, kao sigurno da &e upravo kastracioni kompleks nai&i na opšte odbijanje. (li mogu samo da potvrdim da psi%oanalitičko iskustvo upravo ove odnose stavlja izvan svake sumnje i dopušta nam da u njima nađemo ključ za svaku neurozu. *vaj ključ moramo dakle oprobati i kod takozvane epilepsije našeg pisca. (li stvari koje vladaju našim nesvesnim ivotom toliko su tuđe našoj svesti. *vim što je do sada saopšteno nisu iscrpene sve posledice potiskivanja mrnje prema ocu u Bdipovom kompleksu. *vome se pridruuje kao novo da identifikacija sa ocem ipak na kraju iznuđuje sebi u našem ?a trajno mesto. 'ju ?a prima u sebe, ali se u njemu postavlja kao naročita instancija nasuprot ostalom sadraju ?a. )i je tada nazivamo 'ad/ja i pripisujemo joj, kao nasledniku roditeljskog uticaja, najvanije funkcije. (ko je otac bio strog, brutalan, svirep, onda 'ad/ja preuzima ova svojstva od njega i u njegovim odnosima prema ?a uspostavlja se ponovo pasivnost, koja je upravo trebalo da bude potisnuta, 'ad/ja je postalo sadističko, ?a postaje mazo%ističko, što znači, u osnovi enski pasivno. U ?a nastaje velika potreba za samokanjavanjem, koja se delom izraava kao predavanje sudbini, a delom nalazi zadovoljenje u su/ rovom postupanju 'ad/ja 0svest o krivici1. vaka kazna je u osnovi kastracija i kao takva sprovođenje starog, pasivnog stava prema ocu. Konačno je i sudbina samo jedna kasnija projekcija oca. 'ormalna zbivanja pri formiranju savesti bi&e da su slična ovim ovde prikazanim abnormalnim. ?oš nismo uspeli da izvršimo razgraničenje između nji%. *čigledno je da se ovde najve&i udeo u is%odu pasivne komponente pripisuje potisnutoj enstvenosti. *sim toga mora da je značajan sporedan faktor, to da li je otac, koji u svakom slučaju zadaje stra%, i u stvarnosti bio naročito brutalan. U slučaju Dostojevskog je tako bilo i činjenicu njegovog izvanrednog ose&anja krivice, kao i njegovog mazo%ističkog načina ivota, pripisa&emo naročito jakoj femininoj komponenti. 2ako formula za Dostojevskog glasi: neobično snano biseksualno disponirana osoba, koja s naročitim intenzitetom moe da se brani od zavisnosti od veoma strogog oca. *vakav karakter biseksualnosti nadovezujemo na ranije sagledane komponente njegovog bi&a.
njegovog sadraja, preobrazio u odnos između ?a i 'ad/ja, to je nova inscenacija na jednoj drugoj pozornici. *vakve infantilne reakcije, proizašle iz Bdipovog kompleksa, mogu da se ugase ako im realnost ne prua nikakvu dalju %ranu. (li karakter oca ostaje isti, ne, on se pogoršava sa godinama, pa se tako i mrnja Dostojevskog prema ocu odrava, kao i elja za smr&u tog zlog oca. *pasnost nastaje kada realnost ispuni ovakve potisnute elje. =antazija je postala realnost, sva sredstva odbrane se sad pojačavaju. 'apadi Dostojevskog dobijaju sada epileptičan karakter, oni zacelo još uvek označavaju identifikaciju sa ocem u vidu kazne, postali su međutim strašni, kao i uasna smrt samog oca. Kakav su dalji sadraj, posebno seksualni, ovi napadi još dobili, ne moe se saznati. ?edno je čudno: u auri napada doivljava se jedan momenat najvišeg blaenstva, koji je verovatno fiksirao trijumf i oslobođenje na vest o smrti a posle koga odma% sleduje utoliko surovija kazna. *vakvo smenjivanje trijumfa i alosti, praznične radosti i tuge, odgonetnuli smo kod bra&e u pra%ordi, koja su ubila oca, a nalazimo to ponovljeno u ceremoniji totemske gozbe. (ko je tačno da Dostojevski u ibiru nije imao napade, onda to samo potvrđuje da su mu napadi bili njegovo samokanjavanje. *ni mu više nisu bili potrebni kada je bio drukčije kanjen. (li to se ne moe dokazati. -re se moe, time što je kazna potrebna za duševnu ekonomiku Dostojevskog, objasniti to što je neslomljen prošao kroz godine bede i ponienja. *suda Dostojevskog kao političkog krivca bila je nepravedna, on je morao toga biti svestan ipak je pri%vatio nezasluenu kaznu od ba&uške cara, kao zamenu za kaznu koju je zasluio njegov gre% protiv stvarnog oca. Umesto samokanjavanja, dopustio je da bude kanjen od očevog zamenika. *vde se moe nazreti jedan deo psi%ološkog opravdanja za kazne izrečene od strane društva. $stina je da velika grupa zločinaca prieljkuje kaznu. 'ji%ovo 'ad/ja za%teva kaznu, time je oslobođeno potrebe da je samo dosudi. Ko poznaje komplikovani preobraaj značenja %isterični% simptoma razume&e da ovde ne pokuša/ vam objasniti smisao Dostojevskovi% napada uopšte, nego samo taj nji%ov početak.> Dovoljno je što se sme smatrati da je nji%ov prvobitni smisao ostao nepromenjen iza svi% kasniji% naslaga. me se re&i da se Dostojevski nije nikada oslobodio tereta savesti zbog namere oceubistva. 2aj teret je odredio i njegovo dranje prema drugim dvema oblastima u kojima je odnos prema ocu presudan, i to prema dravnom au/ toritetu i veri u boga. U prvoj oblasti, on je dospeo do potpune potčinjenosti ba&uški caru, koji je jednom s njime u stvarnosti izveo komediju ubijanja, a nju mu je njegov napad tako često ponavljao. Kajanje je ovde preovladalo. U religioznoj oblasti preostalo mu je više slobode prema verovatno tačnim izveštajima, navodno se do poslednjeg trenutka svoga ivota kolebao između verovanja i ateizma. 'jegov veliki intelekt onemogu&avao mu je da previdi bilo koju misaonu teško&u do koje dovodi verovanje. -onavlja/ ju&i individualno jedan opšteistorijski razvoj, nadao se da &e u Aristu kao idealu prona&i izlaz i oslobo/ đenje od krivice, a na osnovu sopstveni% patnji mo&i da polae pravo na ulogu Arista. 2o što u celini nije mogao da postigne slobodu i što je postao reakcionar dolazi otuda što je opšteljudska krivica sina, na kojoj se gradi religiozno ose&anje, dostigla u njega natprosečnu jačinu, koju čak ni njegova velika inteligencija nije mogla da savlada. )i se ovde izlaemo prekoru da napuštamo nepristrasnost analize i da podvrgavamo Dostojevskog ocenjivanju kakvo je opravdano samo sa pristrasnog stanovišta izvesnog pogleda na svet. 'eki konzervativac stavio bi se na stranu #elikog $nkvizitora i drukčije sudio o Dostojevskom. 2aj prekor je opravdan, a da bi se on ublaio, moe se samo re&i da je opredeljivanje Dostojevskog bilo uslovljeno in%ibicijama u mišljenju usled njegove neuroze. 2eško bi se moglo smatrati slučajem što tri epo%alna dela literature svi% vremena obrađuju istu temu, i to oceubistvo: Kralj Edip ofoklov, Hamlet "ekspirov i Braća Karamazovi Dostojevskog. U sva tri dela izloen je i motiv za ovakav čin, seksualno rivalstvo zbog ene. 'ajiskrenije je zacelo prikazivanje u drami koja se vezuje za grčki mit. *vde je delo izvršio još junak lično. (li poetska obrada nije mogu&na bez ublaavanja i prikrivanja. +olo priznanje namere da se ubije otac, kao što to mi postiemo u analizi, bilo bi, čini se, nepodnošljivo bez analitičke pripreme. U grčkoj drami neizostavno ublaavanje, uz >
#idi 42otem i tabu5. 'ajbolje objašnjenje o smislu i sadraju svoji% napada prua sam Dostojevski kada saopštava svome prijatelju tra%ovu da razlog njegovoj razdraljivosti i depresiji posle nekog epileptičnog napada lei u tome što on samom sebi izgleda kao zločinac i što ne moe da se oslobodi ose&anja da je natovario na sebe neku nepoznatu krivicu, da je počinio neko veliko nedelo, koje ga pritiska 04veta bolest Dostojevskog5, strana 33JJ1. U ovakvim optubama psi%oanaliza uočava delimično s%vatanje 4psi%ičke realnosti5 i trudi se da svest upozna sa nepoznatom krivicom.
>
odravanje tačnog stanja stvari, postignuto je na majstorski način time što je %erojev nesvesni motiv, kao neka njemu tuđa prinuda sudbine, projiciran u realno. Aeroj izvršava delo bez svesne namere, prividno bez eninog uticaja i o ovoj povezanosti ipak se vodi računa time što on moe da zadobije kraljicu/majku tek pošto je ponovio delo na nemani koja simboliše oca. Kad je njegova krivica otkrivena, on ne pokušava da je sa sebe skine pozivaju&i se na pomo&nu konstrukciju sudbinske prinude, ve& je priznaje i kanjava kao neku svesnu, potpunu krivicu kada se o tome razmisli, to moe da izgleda nepravedno, ali je psi%ološki potpuno ispravno. -rikazivanje u engleskoj drami je indirektnije, %eroj nije sam počinio delo, ve& neko drugi, za koga ono nema značenje oceubistva. Usled toga sablanjivi motiv seksualnog rivalstva zbog ene ne mora biti prikriven. $ %erojev Bdipov kompleks sagledamo u odbijenoj svetlosti time što na njemu vidimo dejstvo akta koji je drugi počinio. *n bi morao da osveti delo, ose&a se međutim, na čudnovat način, nesposobnim za to. Hnamo, njega parališe ose&anje krivice na način sasvim saobrazan neurotičnim zbivanjima, ose&anje krivice je pomereno na opaanje sopstvene nedoraslosti za izvršenje ovog zadatka. $ma znakova da %eroj ovu krivicu doivljava kao neku nadindividualnu. *n ne prezire druge manje nego samog sebe. 4-ostupaj sa svakim prema njegovim zaslugama, pa ko &e izbe&i šibe.5 U ovom pravcu roman
4+lavna stvar je sama igra5, piše on u jednom od svoji% pisama. 4Haklinjem vam se, ne radi se pri tome o po%lepi za novcem, iako mi je on nadasve potreban.5
8
igrati, ili da ne&e toga dana više igrati, i prekršio bi je, kao što ona kae, skoro uvek. Kada bi gubitkom doveo sebe i nju u krajnju bedu, izvlačio bi iz toga drugo patološko zadovoljenje. )ogao je pred njom sam sebe da grdi, poniava, da je tera da ga prezire, da je saaljeva što se udala za njega, starog grešnika, a posle ovog rastere&enja savesti igra se idu&eg dana nastavlja. $ mlada ena se navikla na taj ciklus, jer je primetila da ono od čega se u stvarnosti jedino moglo da očekuje spasenje, literarna produkcija, nikada nije išla bolje nego pošto bi sve izgubili i zaloili poslednji imetak. *na, naravno, nije s%vatila međusobnu vezu. Kada je njegovo ose&anje krivice bilo zadovoljeno kanjavanjem koje je on sam sebi dosudio, popuštala bi prepreka za rad, tada bi dopuštao sebi da načini nekoliko koraka prema uspe%u.O Koji je deo davno zatrpanog detinjstva sebi iznudio ponavljanje u opsesiji igranja, nije teško od/ gonetnuti, uz pomo& novele jednog mlađeg pisca. tefan vajg, koji je uostalom Dostojevskom sam po/ svetio jednu studiju (Tri velikana), priča u svojoj zbirci triju novela Pometnja osećanja, istoriju koju je nazvao: 4Dvadeset i četiri časa u ivotu jedne ene5. )alo remek/delo %o&e navodno samo da pokae kak/ vo je neodgovorno bi&e ena, u kakva sve, za nju samu iznenađuju&a prekoračenja moe da je uvuče neočekivan ivotni utisak. Kada se novela podvrgne analitičkom tumačenju, a jedno ovakvo tumačenje se toliko name&e da se ono ne moe odbiti, ona onda kazuje mnogo više, predstavlja, bez takve izvinjavaju&e tendencije, nešto sasvim drugo, nešto opšteljudsko, ili tačnije opštemuško. Karakteristično je za prirodu umetničkog stvaranja da je na moje pitanje pisac, sa kojim sam u prijateljstvu, mogao zajemčiti da je saopšteno tumačenje potpuno strano njegovom znanju i nameri, iako su u pričanje upleteni neki detalji koji izgledaju upravo proračunati da ukazu na taj tajni trag. U vajgovoj noveli jedna otmena, starija dama priča piscu doivljaj koji joj se desio pre više od dvadeset godina.
Uvek je tako dugo ostajao za igračkim stolom, dok ne bi sve izgubio, dok ne bi stajao tu potpuno uništen. amo kada se nesre&a potpuno ispunjavala, uklonio bi se konačno demon sa njegove duše, prepuštaju&i mesto stvaralačkom geniju. 0
O
mora da laska pomisao: kada bi majka znala u kakve me opasnosti dovodi onanija, začelo bi me spasla nji%, dopuštaju&i mi sve nenosti na njenom sopstvenom telu. $zjednačavanje majke sa prostitutkom, koje mladi& vrši u vajgovoj noveli, spada u sklop ove iste fantazije. *na čini od nedostinog lako dostupno nečista savest koja prati ovakvu fantaziju uslovljava loš is%od ovog dela. $nteresantno je, takođe, kako fasada koju je pisac dao noveli tei da sakrije njen analitički smisao. ?er vrlo je sporno da se ljubavni ivot ene nalazi pod vlaš&u iznenadni% i zagonetni% impulsa. (naliza, naprotiv, otkriva dovoljnu motivisanost za iznenađuju&e ponašanje ene, koja dotle nije pomišljala na ljubav. #erna uspomeni na svoga iz/ gubljenog supruga, ona se naoruala protiv svi% njoj slični% za%teva, ali 9 u tome ima pravo sinovljeva fantazija 9 kao majka, ona nije umakla jednom njoj potpuno nesvesnom, prenošenju ljubavi na sina i na ovom nezašti&enom mestu sudbina moe da je zgrabi. (ko kockarska strast, sa svojim bezuspešnim borba/ ma odvikavanja i svojim mogu&nostima za samokanjavanje, predstavlja ponavljanje prinude onanije, onda se ne&emo čuditi što ona u ivotu Dostojevskog zauzima tako veliko mesto. )i ne nalazimo nijedan slučaj teške neuroze u kome autoerotsko zadovoljavanje u detinjstvu i pubertetu nije odigralo svoju ulogu, a veze između napora da se ono potisne i stra%a od oca su isuviše poznate da bi i% trebalo ponavljati.J
J
#e&ina ovde izneti% gledišta sadrana je u izvrsnoj raspravi ?o%ana 'ojfelda, 4Dostojevski, skica za njegovu psi%oanalizu5, koja se pojavila 363C. godine.
J
